Tomas-Man-Pripovetke-I-II.pdf

Tomas Man

Pripovetke I - II Izdavač: Matica Srpska Novi Sad, 1980.

PREVOD Anica Savić-Rebac: Tristan; Tonio Kreger; Smrt u Veneciji

Boško Petrović: Orman; Težak čas

Branimir Živojinović: Gladius Dei; Gladni ljudi; Genijalno dete; Sreća; Kod proroka; Soj Velzunga; Železnička nesreća; Kako su se tukli Jape i Do Eskobar; Zamenjene glave; Zakon dr Miloš Đorđević: Put groblja; Nered i rani bol; Mario i mađioničar dr Strahinja К. Kostić: Gospodar i pas

Nikola B. Jovanović: Razočarenje; Mali gospodin Frideman; Bajaco; Tobija Mindernikel; Luishen

Vera Stojić: Prevarena

RAZOČARENJE Priznajem da su me reči toga čudnovatog gospodina potpuno zbunile, pa me je strah da ni sad još neću biti u stanju da ih ponovim takvim načinom da one i druge ganu onoliko koliko mene one večeri. Možda se njihovo delovanje zasniva samo na onoj donekle čudnoj otvorenosti kojom mi ih je izgovorio jedan potpuno nepoznat čovek... Ima jedno dva meseca od onog jesenjeg prepodneva, kad mi je taj neznanac prvi put pao u oči na Trgu sv. Marka. Na prostranome trgu bilo je samo nekoliko ljudi, ali su se na šarenoj divnoj građevini, čiji su se obrisi, raskošni i kao iz bajke, i zlatni ukrasi u zanosnoj jasnoći odvajali od nežnog svetloplavoga neba, lepršale zastave pod povetarcem s mora; pred samim glavnim portalom okupilo se ogromno jato golubova oko jedne mlade devojke koja je prosipala kukuruz, a sa svih strana slegalo ih se u munjevitome letu sve više i više... Prizor neuporedivo vedre i svečane lepote. Tada se sretoh s njime, pa i sad još, dok ovo pišem, imam ga pred očima u neobičnoj jasnoći. Bio je jedva srednje visine i koračao brzo i pogureno, držeći štap obema rukama za leđima. Imao je crn polucilindar, svetao letnji gornji kaput i zagasite prugaste pantalone. Moglo mu je biti trideset godina, možda i pedeset. Lice, sa nešto malo debelim nosom i zamorenim sivim očima, bilo mu je glatko izbrijano, a oko usta stalno je titrao nekakav neobjašnjiv i pomalo priglup osmeh. S vremena na vreme, i pošto bi prethodno digao obrve, pogledao bi ispitivački oko sebe, da opet obori pogled preda se u zemlju, progovori nekoliko reči sa samim sobom, zavrti glavom i osmehne se. Tako je hodao po trgu, uporno gore i dole. Od toga doba posmatrao sam ga posvednevno, jer taj kao da se ničim drugim nije ni bavio nego da i po lepom i po rđavom vremenu, i pre i posle podne, trideset do pedeset puta prođe Pjacom gore i dole, uvek sam i vazda ponašajući se na onaj isti čudni način. One večeri koju imam na umu, koncertirala je vojna kapela. Ja sam sedeo za jednim od onih malih stolova koje kafana „Florian” postavlja daleko na trg, i kada se po svršetku koncerta gomila, koja se dotle talasala u gustim valima, počela rasturati, seo je nepoznati, osmehujući se kao i uvek, za jedan ispražnjeni sto pored mene. Vreme je prolazilo, unaokolo je bivalo sve tiše i tiše, a stolovi su već nadaleko i naširoko bili prazni. Jedva ako bi s vremena na vreme još poneko prošao lenim korakom; veličanstveni mir polegao je po trgu, nebo se osulo zvezdama, a iznad sjajne teatralne fasade Sv. Marka stajao je polumesec. Ja sam, okrenuvši leđa susedu, čitao novine, i upravo sam nameravao da ga ostavim samoga, kad se odjednom nađoh prinuđen da mu se napola okrenem; jer dokle dosad nisam čuo čak ni jedan jedini šum pokreta s njegove strane, on sad odjednom poče govoriti.

„Vi ste, gospodine, prvi put u Veneciji?” zapita on na lošem francuskom jeziku; a kada se ja potrudih da mu odgovorim engleski, on nastavi da govori na najčistijem nemačkom jeziku tihim i promuklim glasom, koji bi često pokušavao osvežiti kašljucanjem. „Vi sve ovo gledate prvi put? Dostiže li vaša očekivanja? – Možda ih čak i prevazilazi? – O, niste ni zamišljali lepše? – I to je istina? – Ne kažete samo zato da biste izgledali srećni i kao čovek kome treba zavideti? – A, tako!” – On se zavali na stolici i posmatraše me, trepćući brzo i sa jednim sasvim neobjašnjivim izrazom lica. Počinka koja je nastala trajala je dugo, te ja, ne znajući kako bih da nastavim taj čudni razgovor, htedoh ponovo da se dignem, kad se on žurno naže prema meni. „Znate li vi, gospodine, šta je to: razočarenje?” zapita on tiho i živo, poduprevši se obema rukama na štap. – „Nije reč o sitnom neuspehu, o nekoj pojedinosti, o promašaju, već o velikom, opštem razočarenju, razočarenju koje čoveku donosi sve, ceo život? Svakako, vi ga ne znate. A ja se od mladosti nosim s njime, i ono me je načinilo usamljenim, nesrećnim i pomalo nastranim, ne poričem. Kako biste me dosad i mogli razumeti, gospodine? Ali ćete možda moći, ako vas budem smeo zamoliti da me samo dva minuta slušate. Jer, ako se to uopšte može izreći, kazaće se brzo... Dozvolite mi da napomenem da sam odrastao u sasvim malom gradu, u svešteničkoj kući, u čijim je preterano čistim odajama vladao staromodan patetični naučnički optimizam i u kojoj se udisala čudnovata atmosfera retorike crkvenih predikaonica- o svim onim krupnim rečima o dobru i zlu, lepom i ružnom, koje ja tako očajno mrzim, jer možda one, samo one, i nose svu krivicu mojega života. Život se za mene sastojao samo iz krupnih reči, jer sve što sam od njega znao to su ogromna i nesuštastvena naslućivanja koja su one reči u meni budile. Ja sam od ljudi očekivao stvari božanski dobre i strahotno đavolje; od života sam iščekivao zanosnu lepotu i užas, i za svim tim ispunjavala me je žudnja, duboka i puna plašnje čežnja za dalekom stvarnošću, za doživljajem svejedno kakvim, za opojno divnom srećom i za neiskazano, neslućeno strahotnim patnjama. Sećam se, gospodine moj, s tužnom jasnoćom, prvoga razočarenja u životu, i molim vas da imate u vidu da se ono nikako nije sastojalo u izjalovljenju neke lepe nade već u nastupanju nesreće. Bio sam još gotovo dete kada je jedne noći u mom roditeljskom domu izbio požar. Vatra se potajno i podmuklo raširila, ceo mali sprat goreo je sve do samih mojih vrata, a malo je trebalo da i stepenište zahvati plamen. Ja sam bio prvi koji je opazio, i znam da sam glavačke pojurio kroz kuću, vičući jedno za drugim: „Vatra! Vatra!” S velikom tačnošću se i dan-danji sećam te reči, a znam takođe kakvo je osećanje imala kao podlogu, iako, tada, mučno da sam toga mogao biti svestan. Ovo je, osećao sam, požar; sad ga doživljujem! Zar to nije gore? Zar samo to?... Bog mi je svedok da ono nije bila malenkost. Izgorela je cela kuća do tla, svi koliko nas je bilo s mukom smo se spasli krajnje opasnosti, i ja sam izneo sam prilično znatne povrede. A bilo bi netačno reći da je moja mašta preduhitrila događaje i izživopisala mi strašnije taj požar u roditeljskome domu. Ali je u meni živelo neko nejasno naslućivanje, bezoblična predstava o nečem još daleko užasnijem, pa mi se u upoređenju s tim stvarnost činila bezbojnom. Taj požar bio je moj prvi veliki doživljaj: time sam bio razočaran u

strašnoj jednoj nadi. Nemojte se plašiti da ću produžiti u pojedinostima pričati vam o svojim razočarenjima. Zadovoljiću se time što ću reći da sam zlokobnom revnošću pothranjivao svoja veličanstvena iščekivanja od života golemim brojem knjiga: delima pesnika. O, naučio sam ja da na njih mrzim, na te pesnike, koji svoje krupne reči ispisuju po svima zidovima’, a najradije bi da ih kedrom zamočenim u Vezuv naslikaju na nebeskome svodu- dok opet ne mogu na ino a da svaku krupnu reč ne osećam kao laž ili kao ruganje! Ushićeni pesnici pevali su mi da je jezik siromašan, avaj siromašan; o nije, gospodine moj! Jezik je, sve mi se čini, bogat, preko svake mere bogat u poređenju s oskudnošću i skučenošću života. Bol ima svoje granice: telesni u nesvestici, duševni u otupelosti; ni sa srećom nije ništa drukčije! Ljudska potreba za saopštavanjem, pak, izmislila je zvuke koji lažu i preko tih granica. Stoji li to do mene? Da li to samo meni delovanje izvesnih reči hoće da na jedan naročiti način prostruji kroz kičmenu moždinu, tako da u meni probudi naslućivanje doživljaja kakvih stvarno nema? Izišao sam u taj slavni život, pun žudnje za jednim, jednim doživljajem koji bi odgovarao mojim velikim slutnjama. Neka mi sam Bog oprosti, nije mi bilo suđeno! Lutao sam unaokolo da pohodim najproslavljenije predele zemlje, da stanem pred remek-dela umetnosti, oko kojih čovečanstvo igra krupnim rečima; stojao sam pred njima i govorio sebi: Lepo! Pa ipak: Zar to nije lepše? Zar samo to? Ja nemam nikakva smisla za stvarnost; time je, može biti, kazano sve. Tamo negde u svetu, svejedno gde, stojao sam jednom u planini na rubu neke duboke, tesne provalije. Litice su bile gole i okomite, a dole je preko kamenja hučala voda. Pogledao sam dole i pomislio: A šta kad bih se- sunovratio? Ali sam imao dovoljno iskustva da sebi odgovorim: Kad bi se to desilo, ja bih za vreme pada sam sebi govorio: Sad padaš, sad je to, eto, činjenica! Pa šta je to u stvari? Hoćete li mi verovati da sam dovoljno doživeo da bih i ja mogao reći koju? Pre mnogo godina voleo sam devojku, nežno i ljupko stvorenje, koje bih tako rado bio izveo ruku pod ruku i pod mojom zaštitom; ali ona me nije volela, nije to nikakvo čudo, a drugome je bilo dato da je štiti... Postoji li doživljaj koji bi bio tužniji? Ima li većeg mučenja, nego ta ljuta patnja koja je surovo izmešana sa sladostrašćem? Mnogu noć sam probdeo u postelji otvorenih očiju, i tužnije, mučnije nego sve ostalo bila je uvek misao: Ovo je onaj veliki bol! Sad ga doživljujem! – Pa šta je on u stvari? Ima li potrebe da vam pričam i o svojoj sreći? Jer i sreću sam doživeo, i sreća me je razočarala... Nema potrebe; jer sve su to nezgrapni primeri koji vam neće moći jasno pokazati da je život, kao celina i uopšte uzevši, život u svom prosečnom, nezanimljivom i bezbojnom toku, bio ono što me je razočaralo, razočaralo, razočaralo. „Šta je“, piše mladi Verter na jednome mestu, „čovek, taj hvaljeni polubog? Zar mu snage ne ponestane baš onda kad mu je najpotrebnija? I kada se u radosti vine u visine ili potone u patnju, zar ne bude u obema baš onda zaustavljen i vraćen tupoj, hladnoj svesti, upravo onda kad je najviše čeznuo da se izgubi u bogatstvu beskonačnosti?” Često se sećam dana kad sam prvi put ugledao more. More je veliko, more je prostrano,

moj pogled je odlutao sa obale u daljinu u nadi da će naći slobodu: ali tamo daleko, bio je u pozadini horizont. Šta će meni horizont? Ja sam od života iščekivao beskonačno. Možda je uži, taj moj horizont, nego vidici drugih ljudi? Rekao sam već da mi nedostaje smisao za stvarnost; da, može biti, nemam za nju i suviše mnogo smisla? Zar i suviše brzo dođe trenutak da nisam u stanju više? Ili sam zar i suviše brzo gotov? Poznajem li sreću i bol samo u njihovim najnižim stupnjevima, jedino u razvodnjenome stanju? Ne verujem; a ne verujem ni ljudima, najmanje verujem onoj manjini koja, u pogledu na život, prihvata krupne reči pesnika- sve je to kukavičluk i laž! Uostalom, jeste li primetili, gospodine, da ima ljudi koji su tako sujetni i tako pohlepni za poštovanjem i potajnom zavisti ostaloga sveta, da se grade kako su doživeli samo krupne reči sreće, nikako pak i one bola. Mrak je, i vi jedva da me još slušate; zato ću danas sebi još jedanput priznati da sam i ja, ja glavom, jedanput pokušao da lažem zajedno s tim ljudima, da se napravim srećan pred sobom i pred drugima. Ali ima već poviše godina kako se ta sujeta slomila, i ja se osećam usamljen, nesrećan i postao sam pomalo nastran, ne poričem. Najmilije mi je zanimanje da u noći posmatram zvezdano nebo; jer nije li to najbolji način odvojiti se od zemlje i od života? I možda je izvinjavno što pri tome gledam da sačuvam bar svoje slutnje? Da sanjam o oslobođenom životu, u kome stvarnost rastvara i uvire u moja velika naslućivanja bez mučilačkog ostatka razočarenja? O životu u kome više nema horizonata? Sanjam o tome i iščekujem smrt. O, poznajem ja nju tačno, smrt, to poslednje razočarenje! Ovo je smrt, reći ću ja sebi u poslednjem trenutku; sad je doživljavam. – Pa šta je to zapravo? Nego, hladno je već na trgu, gospodine; da to osetim, ja sam u stanju, hehe! Najbolje vam se preporučujem. Adieu...

1896.

MALI GOSPODIN FRIDEMAN

1. Kriva je bila dojkinja. – Zar je, kada se rodila prva sumnja, moglo nešto da pomogne što ju je gospođa konzula Fridemana ozbiljno savetovala da uguši taj porok? Zar je moglo pomoći što joj je osim hranljivoga piva svakoga dana davala po čašu crnoga vina? Odjednom se pokazalo da je ta devojka toliko nisko pala da je pila i špiritus iz mašine za kuvanje i, pre nego je na njeno mesto došla druga, i pre nego su je mogli otpustiti, nesreća se dogodila. Kad su se mati i njene još tri nedorasle kćeri jednoga dana vratile kući iz grada, ležao je mali Johanes, kome je tada bilo oko mesec dana, pavši sa stola za povijanje, na podu i jezivo tiho cvileo, dok je dojkinja pored njega tupo blenula preda se. Lekar, koji je snažno ali oprezno pregledao udove zgrčenog i uzdrhtalog malog stvorenja, načinio je vrlo, vrlo ozbiljno lice, tri kćeri su stojale u uglu i jecale, a gospođa Frideman, u strahu srca svoga, glasno se molila Bogu. Ovoj jadnoj ženi bilo je još pre rođenja toga deteta suđeno da joj muž, holandski konzul, umre naprasno, odnesen nekom žestokom bolešću, pa je bila još i suviše slomljena da bi uopšte mogla biti sposobna za nadu da će joj mali Johanes ostati u životu. Međutim posle dva dana rekao joj je lekar, uz stisak ruke koji uliva hrabrost, da neke neposredne opasnosti ni u kome slučaju nema, da je, pre svega ostalog, lako oboljenje mozga sasvim otklonjeno, što se može videti već i po pogledu, u kome nema više nimalo od onog tupog izraza kao u početku... Svakako, valja sačekati kako će se stvar inače razviti- i nadati se najboljem, jest, najboljem...

2.

Siva kuća sa visokim zabatima, u kojoj je Johanes Frideman odrastao, ležala je kod severne kapije starog, jedva osrednje velikog trgovačkog grada. Kroz glavna vrata ulazilo se u prostrani trem popločan kamenom, iz kojega su stepenice sa belo obojenom drvenom ogradom vodile na gornje spratove. Tapete u sobi za dnevni boravak na prvome spratu pokazivale su nekakve izbledele predele, a oko teškog stola od crvenog drveta sa stolnjakom od zagasito crvene kadife stojale su naslonjače krutih naslona. Tu je on u svom detinjstvu često sedeo kod prozora na kome se vazda šarenelo lepo cveće, na šamlici kraj nogu materinih, i slušao možda kakvu čudesnu priču, posmatrajući njenu glatko začešljanu kosu i sivi razdeljak i dobro blago lice, i udišući vazdušasti miris koji se od nje širio. Ili bi, može biti, kad bi mu bila pokazana, gledao sliku očevu, ljubaznog jednog gospodina sa sedim zaliscima. Na nebu je on, govorila je mati, i čeka ih sve tamo. Iza kuće je bio mali vrt, gde se leti obično provodio dobar deo dana, i pored sladunjavih isparenja iz obližnje šećerane, koja je vetar gotovo uvek donosio. Nalazio se tamo jedan stari, čvornovat orah, pa je mali Johanes često sedeo pod njim u hladu, na niskoj drvenoj stoličici i krckao orahe, dok bi gospođa Frideman i njene tri sada već odrasle kćeri zajedno bile pod nastrešnicom od suroga šatorskog platna. Pa bi se materin pogled često dizao sa ručnoga rada da sa setnom milinom sklizne na drugu stranu, na dete. Nije bio nimalo lep mali Johanes, i sedeći tako na šamlici, sa svojim ušiljenim i visokim grudima, daleko isturenih leđa i predugih mršavih ruku, dok je hitro i žustro krckao orahe, gradio je veoma čudan prizor. Međutim, ruke i noge bile su mu nežno skrojene i male, a oči je imao krupne, crne kao u srne, usta meko srezana i finu otvoreno smeđu kosu. I mada mu je lice bilo kukavno uvaljeno među ramena, ipak se moglo reći da je gotovo lep.

3. Kad je napunio sedam godina, poslali su ga u školu, i od tada su godine prolazile jednolično i brzo. Iz dana u dan koračao je onim smešnim značajnim hodom koji je ponekad svojstven grbonjama, između kuća s visokim zabatima i dućana, do stare školske zgrade u gotskim svodovima; a kad bi kod kuće svršio posao, čitao bi svoje knjige s lepim šarenim naslovnim slikama ili se zanimao u bašti, dok su sestre bolešljivoj materi vodile kuću. Odlazile bi i u društva, jer Fridemanovi su pripadali prvim krugovima u gradu; ali, na žalost, nikako da se udadu, jer nisu bile bogzna kako bogate, a bile su prilično ružne. I Johanesa bi takođe vršnjaci pozivali svojim kućama s vremena na vreme, ali on od opštenja s njima nije imao neke velike radosti. U njihovim igrama da učestvuje mogao nije, a budući su oni u odnosu na njega vazda pokazivali izvesno zbunjeno uzdržavanje, ni do kakvog drugarstva među njima nije moglo ni doći. Došlo je vreme kada je on u školskome dvorištu često imao prilike slušati njihove

razgovore o izvesnim doživljajima; s puno pažnje i razrogačenih očiju osluškivao je kako oni govore o svojim ludovanjima za ovom ili onom devojčicom, i ćutaše. Te stvari, govorio je on sebi, kojih su drugi očigledno puni, spadaju u one za koje on nije, kao što su gimnastika i loptanje. To bi ga ponekad moglo malo i da rastuži; ali, najzad, on je oduvek bio naviknut da bude upućen na sebe i da ne deli interese drugih. Pa ipak dogodilo se da- šesnaest godina brojao je tada- odjednom oseti naklonost prema jednoj svojoj vršnjakinji. Ona je bila sestra jednog njegovog školskog druga, neko plavokoso, razuzdano veselo stvorenje, a upoznao se s njome kod njenoga brata. U njenoj blizini osećao je nekakvu čudnovatu smetenost, a zbunjeni i izveštačeno ljubazni način kojim se ona njemu obraćala ispunjavaše ga dubokom setom. Kad je jedne nedelje popodne u leto bio sam u šetnji na kraju varoši, na bedemu, čuo je iza jednog žbuna jasmina šaputanje i počeo pažljivo osluškivati kroz granje. Na klupi koja je onde stajala sedela je ona devojčica pored drugog crvenokosog mladića, koga je on vrlo dobro poznavao; ovaj ju je zagrlio i pritisnuo joj na usne poljubac, koji je ona prigušeno se smejući vratila. Kada je Johanes Frideman to video, okrete se nalevo krug i ode sa onog mesta. Glava mu se dublje no ikad uvukla u ramena, ruke drhtale, a nekakav oštar težak bol iz prsiju peo mu se u podgrlac. Ali on ga silom proguta i uspravi se odlučno, koliko mu je to bilo mogućno. „Tako”, reče on u sebi, „i to je prekuženo. Nikad više neću ni da znam za sve te stvari. Drugima donosi sreću i radost, meni ništa drugo osim tuge i patnje. Za mene je to svršena stvar. Ne postoji više za mene. Nikada više“. Ta odluka činila mu je dobro. Odrekao se, odrekao zauvek. Otišao je kući i uzeo knjigu, ili svirao u violinu, što je naučio i pored svojih bogaljastih grudi.

4. U sedamnaestoj godini napustio je školu da bi postao trgovac, kao što je u njegovim krugovima ceo svet bio, pa je stupio u veliku drvarsku radnju gospodina Šlifogta, dole na reci, kao učenik. Prema njemu su bili blagonakloni, sam on bio je ljubazan i predusretljiv, i vreme je proticalo mirno i ujednačeno. A u dvadeset i prvoj godini njegova života umre mu, posle dugoga bolovanja, mati. Bio je to veliki bol za Johanesa Fridemana, koji je on dugo negovao, Uživao ga je, taj bol, predavao mu se, kao što se čovek predaje nekoj velikoj sreći, pothranjivao ga s hiljadu uspomena iz detinjstva i tumačio kao svoj prvi snažan doživljaj. Zar nije život sam po sebi nešto dobro, bez obzira na to da li će u pogledu na nas dobiti takav oblik da se može nazvati „srećan”? Johanes Frideman je to osećao, i voleo je život.

Niko i ne shvata s kakvom je usrdnom brižljivošću on, koji se odrekao najveće sreće što nam život može da pruži, umeo da uživa radosti koje su njemu bile pristupačne. Šetnja u proleće, napolju u parku izvan grada, miris cveta, pevanje ptice- zar može čovek a da za takve stvari ne bude zahvalan? A da se za to, da bi čovek bio kadar uživati, hoće obrazovanosti, štaviše da je obrazovanost vazda, u isti mah, i sposobnost za uživanje; i to je njemu bilo jasno: i on se obrazovao. Voleo je muziku i odlazio na sve koncerte koji bi se u gradu priređivali. On sam, malo-pomalo uspeo je, iako je pri tom neobično čudnovato izgledao, da prilično dobro svira na violini, i radovao se svakom lepom i mekom tonu koji bi mu pošao za rukom. Isto tako je vremenom, mnogim čitanjem, stekao izvestan književni ukus, koji doduše u gradu ni s kim nije delio. Bio je obavešten o novim izdanjima u zemlji i na strani, umeo je do kraja da uživa ritmičku draž stihova, da se sav preda prisnome raspoloženju fino napisane novele... O, moglo bi se skoro kazati da je bio pravi epikurejac. Naučio se razumevanju da je sve dostojno uživanja, i da je gotovo glupost praviti razliku između srećnih i nesrećnih doživljaja. Sva svoja osećanja i raspoloženja prihvatao je s najvećom gotovošću i negovao ih, turobna isto koliko i vedra: takođe i neispunjene želje; čežnju. Voleo ih je njih samih radi i govorio u sebi da s ispunjenjem prolazi ono što je najbolje. Zar slatka, bolna, nejasna čežnja i nadanje tihih prolećnih večeri nisu bogatiji uživanjima od svih onih ispunjenja koje je u stanju da donese leto? – Jest, bio je on epikurejac, mali gospodin Frideman! Ovo svakako nije znao sav onaj svet koji mu se na ulici javljao onim sažaljivim ljubaznim načinom na koji je on oduvek bio naviknut. Svi oni nisu znali da taj nesrećni bogalj što stupa ulicama tako smešno važno, u vrskaputu otvorene boje i pod sjajnim cilindrom- začudo, bio je pomalo sujetan- nežno voli život, koji njemu protiče blago, bez velikih afekata, ali ispunjen tihom i nežnom srećom, koju je on sebi umeo da stvara.

5. Ali glavna naklonost gospodina Fridemana, prava njegova strast, bilo je pozorište. On je imao jedno neobično snažno dramatsko osećanje, i za vreme kakvog snažnog binskog efekta, katastrofe u tragediji, celo njegovo malo telo bilo je u stanju da se potrese. On je na prvoj galeriji gradskog pozorišta imao svoje stalno sedište, na koje je redovno dolazio, a katkada bi ga pratile i tri njegove sestre. One su od materine smrti sebi i bratu same vodile domaćinstvo u staroj kući, nad kojom su s njime delile vlasništvo. Poudavale se, na žalost, još nisu; ali su već davno bile u godinama kada se biva skroman, budući je Friderika, najstarija, čitavih sedamnaest godina izmakla ispred gospodina Fridemana. Ona i sestra joj Henrijeta bile su nešto duže i tanje no što bi trebalo dok je Pfifi, najmlađa, izgledala preterano mala i puna. Uostalom, poslednja je

imala smešan običaj da se pri svakoj reči sva zatrese i da joj pri tome izbije pljuvačka u uglovima usana. Mali gospodin Frideman nije vodio mnogo računa o trima devojkama; zato su se one čvrsto držale među sobom i uvek bile istoga mišljenja. Naročito kad bi među njihovim poznanicima došlo do kakve veridbe, one su sročno naglašavale da je to veoma prijatna stvar. Brat je i dalje kod njih stanovao, pa i onda kad je napustio drvarsku radnju gospodina Šlifogta i postao samostalan, preuzevši neku malu radnjicu, agenturu ili tako nešto, što nije zadavalo suviše mnogo posla. Držao je nekoliko odeljenja u parteru, da bi se samo za zajedničke obroke morao penjati uz stepenice, jer bi kadikad pomalo patio od astme. O svom tridesetom rođendanu, jednog svetlog i toplog junskog dana, sedeo je posle ručka pod surim baštenskim šatorom, s novim jastučetom ispod glave, koje mu je izradila Henrijeta, s dobrom cigarom u zubima i s jednom dobrom knjigom u ruci. Ovda-onda knjigu bi spustio, osluškujući zadovoljni cvrkut vrabaca na starome orahu, i puštao pogled niz čistu pošljunčanu stazu što vodi prema kući i na zemlju sa šarenim lejama cveća. Mali gospodin Frideman nije puštao ni brade ni brkova, a lice mu se nije gotovo nimalo izmenilo; samo su mu crte postale nešto malo oštrije. Meku, otvoreno smeđu kosu češljao je glatko s razdeljkom po strani. Kada je u jedan mah knjigu sasvim spustio na krilo i trepćući se zagledao uvis, u plavo, sunčano nebo, rekao je u sebi: „Trideset godina, dakle. Doći će daljih deset, ili čak i dvadeset, Bog će sveti znati. Naići će tiho i bez šuma i proći isto kao i minule, i ja ih iščekujem u duševnom miru“.

6. U julu iste godine dogodila se ona promena u okružnoj vojnoj komandi, koja je donela uzbuđenje svima i svakome. Puni, dobroćudni gospodin, koji je godinama bio na tome položaju, bio je veoma omiljen u društvenim krugovima, i svi su žalili što odlazi. Ko zna blagodareći kakvoj okolnosti je baš gospodin fon Rinlingen dospeo ovamo iz prestonice. Uostalom, promena kao da nije bila rđava, jer je novi potpukovnik, koji je bio ženjen ali nije imao dece, uzeo pod kiriju jednu veoma prostranu vilu u južnome predgrađu, po čemu se zaključilo da svoju kuću namerava otvoriti posetama. Svakako je glas da je on neobično imućan bio potvrđen i time što je sobom doveo četvoro služinčadi, pet koje jahaćih koje prežnih konja, fijaker i laka lovačka kola. Gospođa i gospodin su odmah po dolasku počeli praviti posete viđenim porodicama, i njihovo je ime bilo na svima usnama; ali glavni interes nije izazivao gospodin fon Rinlingen, već njegova žena.

Gospoda su bila zapanjena i još nisu stvorili neko svoje mišljenje; a žene prostonaprosto nisu nikako mogle da se slože sa držanjem i ponašanjem Gerde fon Rinlingen. „Odmah se oseća prestonički vazduh“, izrazila se gospođa pravozastupnika Hagenštrema u razgovoru sa Henrijetom Frideman; „i to je, naravno, sasvim prirodna stvar. Puši, jaše- u redu! Ali njeno ponašanje ne samo da je slobodno, nego je studentski burševsko, pa i to još nije pravi izraz... Ona, vidite, nije baš nimalo ružna žena, moglo bi se čak reći da je i lepa: pa ipak joj potpuno nedostaje svaka ženska draž, i u njenome pogledu, smehu, u svakome pokretu nema ničega što muškarci vole. Nije koketa, a ja sam poslednja, bogami, koja ne bi priznala da je to za svaku pohvalu; ali zar jedna tako mlada žena- svega joj je dvadeset četiri godine- sme da... bude potpuno bez svake privlačnosti? Ja, draga moja, zaista nisam nimalo jezična, ali znam šta znam. Naša gospoda muškarci su sada kao ošamućeni; ali, videćete, već kroz nekoliko nedelja, potpuno degutirani, okrenuće joj leđa...“ „Ali” reče gospođica Frideman „zbrinuta je da ne može biti bolje“. „Da, njen muž!” uzviknula je gospođa Hagenštrem. „Kakva je ona prema njemu? Trebalo bi da vidite! Videćete već! Ja sam prva za to da udata žena ima u izvesnoj meri da se drži odbijajući prema drugome polu. Ali kako se ta ponaša prema svome rođenom mužu? Ume da ga pogleda tako ledeno i da mu s takvim sažaljenjem u glasu kaže, dragi moj prijatelju’, da se čak i meni smuči! Jer treba njega pri tome videti- korektan, prav, kavaljer od glave do pete, divno očuvan četrdesetogodišnjak, sjajan oficir! U braku su četiri godine... Draga moja...

7. Mesto gde je malome gospodinu Fridemanu prvi put bilo dato da ugleda gospođu fon Rinlingen bila je glavna ulica, u kojoj se gotovo isključivo nalaze trgovačke radnje i kancelarije, a susret se dogodio u podne, baš kada je on dolazio s berze, gde se ponekad čula i koja njegova reč. Koračao je, majušan i važan, pored grosiste Stefensa, jednog veoma krupnog i plećatog gospodina sa okruglo potkresanim zaliscima i strahovito punim obrvama. Obojica su imali na glavi cilindre a zbog velike toplote raskopčali su gornje kapute. Razgovarali su o politici, i pri tom su po taktu udarali štapovima o trotoar; a kad su došli otprilike do polovine ulice, rekao je odjednom grosista Stefens: „Neka me odnese đavo, ako u onim kolima nije Rinlingenka“. „Baš zgodno”, reče gospodin Frideman svojim visokim i nešto oštrim glasom i pogleda pravo preda se s puno očekivanja. „Jer ja još nisam imao prilike da je vidim. Evo žutih kola“. Gospođa fon Rinlingen je danas bila doista u žutim lovačkim kolima, i lično je terala

dva vitka konja, dok je sluga sedeo iza nje s prekrštenim rukama. Imala je na sebi prostran, sasvim svetao žaket, a i suknja joj je bila svetla. Ispod malog, okruglog slamnog šešira sa mrkim kajišićem talasala se crvenoplava kosa, koja joj je pokrivala uši i u debeloj punđi padala duboko na potiljak. Boja kože na njenome ovalnome licu bila je bela kao slonovača, a u uglovima neobično zbliženih tamnih očiju slegle su se plavičaste senke. Iznad kratkog ali veoma fino isklesanoga nosa usekla se sedlasta pruga sunčanih pega, što joj je vrlo lepo stajalo; međutim, da li su joj usta bila lepa, nije se dalo razaznati, jer je bez prestanka isturala donju usnu da je odmah vrati, trljajući na taj način gornju. Grosista Stefens se javi s neobičnim poštovanjem kad su kola pored njih prolazila, a i mali gospodin Frideman skinuo je šešir, pogledavši pri tom gospođu fon Rinlingen s pažnjom i široko otvorivši oči. Ona spusti bič, klimnu lako glavom i proveze se polako, posmatrajući desno i levo kuće i izloge. Prošavši nekoliko koračaji, reče grosista: „Prošetala se i sad se vraća kući“. Mali gospodin Frideman ne odgovori, nego gledaše preda se, dole u kaldrmu. A onda odjednom pogleda grosistu i zapita: „Kako rekoste?” Te gospodin Stefens ponovi svoju oštroumnu primedbu.

8. Tri dana kasnije vratio se Johanes Frideman kući iz svoje redovne šetnje u dvanaest sati, u podne. U pola jedan se kod njih ručalo, pa je upravo nameravao da na pola sata ode u svoj „biro”, koji je bio odmah tu, desno od kapije, kad služavka prelazeći trem, reče: „Gosti, gospodine Frideman“. „Kod mene?” zapita on. „Ne, gore, kod gospođica“. „A ko?” „Gospodin potpukovnik fon Rinlingen s gospođom“. „O”, reče gospodin Frideman, „onda ću i ja... I pope se uza stepenice. Gore prođe kroz predsoblje i već se mašio kvake na visokim, belim vratima koja vode u sobu „s predelima”, kad naglo zastade, ustuknu korak unazad, okrete nalevo krug i vrati se polako odakle je i došao. I mada je bio potpuno sam, reče sasvim glasno, sam preda se: „Neću. Bolje ne“.

Spusti se u svoj „biro”, sede za pisaći sto i uze jedne novine. Podržavši ih minut-dva, spusti ih na sto i pogleda u stranu, kroz prozor. Tako je sedeo sve dok devojka nije došla i javila da je ručak na stolu; onda je otišao gore u trpezariju, gde su ga sestre već očekivale, i seo na svoju stolicu, na kojoj su ležale tri knjige nota. Henrijeta, koja je razlivala supu, reče: „Znaš li, Johanese, ko je dolazio?” „Ko?” zapita on. „Novi pukovnik s ženom“. „A, tako? Vrlo ljubazno“. „Da“, reče Pfifi i dobi pljuvačku u uglovima usana, „nalazim da su i on i ona sasvim prijatni ljudi“. „Svakako“, reče Friderika, „ne smemo otezati s vraćanjem posete. Predlažem da odemo preksutra, u nedelju“. „U nedelju“, rekoše Henrijeta i Pfifi. „I ti ćeš svakako s nama, Johanese, je li?” zapita Friderika. „Naravno!” kaza Pfifi, stresavši se. Gospodin Frideman je pitanje potpuno prečuo i jeo je supu s tihim i bojažljivim izrazom lica. Izgledalo je kao da osluškuje ko zna šta, nekakav neprijatan i jeziv šum.

9. Iduće večeri davan je u gradskom pozorištu „Loengrin” i bio je prisutan sav obrazovani svet. Malo gledalište bilo je dupke puno publike i ispunjeno zujanjem i brujanjem, zadahom gasa i mirisom raznih parfema. A svi dogledi listom, kako u parketu tako i na galerijama, bili su upereni na ložu broj trinaest, odmah desno od pozornice, jer su se danas onde prvi put pojavili gospodin fon Rinlingen sa ženom, pa se tako ukazala prilika da se taj par jedanput dobro osmotri. Kad je mali gospodin Frideman, u besprekornom crnom odelu i sa sjajnobelim, oštro isturenim prsima od košulje, stupio u svoju ložu- ložu broj trinaest; ustuknuo je u vratima, učinivši pri tome pokret rukom prema čelu, a nozdrve su mu se začas grčevito raširile. A onda se spustio na svoje sedište, na mesto levo od gospođe fon Rinlingen. Dok je sedao, ona ga je neko vreme pažljivo posmatrala, isturajući donju usnu, a onda se okrenula na drugu stranu, da s mužem, koji je stajao iza nje, izmenja nekoliko reči. On je bio visok, širok gospodin s raščešljanim brkovima i crnpurasta, dobroćudna lica. Kad je započela uvertira i gospođa fon Rinlingen naslonila se na ogradu, gospodin

Frideman skliznu po njoj jednim brzim, žurnim pogledom sa strane. Imala je na sebi svetlu večernju haljinu i bila, jedina između svih prisutnih dama, malo dekoltovana. Rukavi su joj bili vrlo široki i nabrani, a bele rukavice sezale do lakata. U celoj njenoj pojavi imalo je danas nečega razbludnog, što se onomad, kada je bila u širokom žaketu, nije moglo da opazi; prsa su joj se dizala i spuštala sporo i u svoj punoći, a punđa crvenoplave kose padala teško i duboko na potiljak. Gospodin Frideman bio je bled, mnogo bleđi nego obično a sniže glatko začešljane mrke kose s razdeljkom izbile su mu po čelu sitne kapljice. Gospođa fon Rinlingen je sa svoje leve ruke, koja je počivala na crvenom baršunu ograde, smaknula rukavicu, i on je sve vreme imao pred očima tu oblu, mutnobelu ruku što je, kao i šaka bez ikakva nakita, bila namreškana sasvim bledo plavim žilicama; tako je bilo, i nikako drukčije. Violine su pevale, trube upadale i treštale, Telramund je pao, orkestrom je zavladalo sveopšte klicanje, a mali gospodin Frideman sedeo je nepomičan, bled i tih, glave uvučene u ramena, s kažiprstom jedne ruke na usnama, dok mu je druga bila u zarukavlju kaputa. Dok je zavesa padala, diže se gospođa fon Rinlingen da s mužem napusti ložu. Gospodin Frideman je to opazio i ne pogledavši na onu stranu, lako prevukao maramicom preko čela, ustao odjednom sa sedišta, otišao do vrata koja vode u hodnik, okrenuo se opet, seo na svoje mesto i na njemu ostao ukočen i nepomičan u stavu u kome je bio sve do maločas. Kad se razleglo zvonce i njegovi susedi opet ušli, on oseti da oči gospođe fon Rinlingen počivaju na njemu pa, i ne hoteći, diže glavu prema njoj. Kad su im se pogledi sukobili, ona ni ne pomisli da pogleda u stranu, već ga bez ijednoga traga zbunjenosti nastavi i dalje posmatrati, sve dok on sam, pobeđen i ponižen, nije oborio pogled. Pri tom je bio još bleđi, a neki čudan, sladunjavo jedak gnev stade mu se peti u podgrlac. Započe muzika. Potkraj toga čina dogodilo se da je gospođa fon Rinlingen ispustila lepezu, koja skliznu i pade na pod pored gospodina Fridemana. Oboje se sagoše istovremeno, ali je ona dohvati sama i reče s osmehom koji je bio podrugljiv: „Hvala“. Glave su im bile tik jedna uz drugu, i on za trenutak nije mogao da izbegne а da ne udahne topli miris njenih grudi. Lice mu se iskrivilo, celo telo zgrčilo, а srce kucalo s tako mučnom težinom i snagom da mu se presekao dah. Sedeo je još pola minuta, а onda odgurnuo stolicu, ustao tiho, i polako izišao iz loze.

10. Praćen zvucima muzike, prešao je hodnik, primio u garderobi cilindar, svetli vrskaput i štap, i spustio se niza stepenice na ulicu. Bilo je toplo, tiho veče. U svetlosti gasnoga osvetljenja dizale su se sure kuće svojim

visokim zabatima nemo u nebesa, gde su jasno i blago sijale zvezde. Koraci ono malo ljudi koje je gospodin Frideman sretao razlegali su se na trotoaru. Neko mu se javi, ali on ne vide; duboko je oborio glavu, a visoke šiljaste grudi drhtale su mu, tako je teško disao. Čas-po rekao bi tiho sam preda se: „Bože moj, bože!” Zagledao se u sebe užasnutim i bojažljivim pogledom i video kako je njegovo čuvstvovanje, koje je on tako nežno negovao, vazda tako blago i mudro s njime postupao, sada iščupano, zavitlano nekud u vihor, razriveno... I odjednom, potpuno savladan, u stanju vrtoglavice, opijenosti, čežnje i mučenja, nasloni se na fenjer i drhteći prošapta: „Gerda!“ Niotkuda ni glaska. U tome trenutku, nadaleko i naširoko nije bilo na dogledu ni žive duše. Mali gospodin Frideman odlučno se uspravi i pođe dalje. Dođe do kraja ulice u kojoj je bilo pozorište i koja se prilično strmo spušta prema reci, a onda udari glavnom ulicom, severnome delu grada, ka svome stanu... Kako ga je pogledala! Kako? Naterala ga je da obori oči? Ponizila ga svojim pogledom? Zar ona nije žena a on muškarac? I zar njene čudnovate tamne oči nisu za to vreme u pravome smislu reči prosto poigravale od radosti? I ponovo oseti kako ga podilazi onaj nemoćni, razbludni gnev, ali u tome času pomisli na trenutak kad je njena glava dodirnula njegovu, kada je udahnuo miris njenoga tela, te zastade, i po drugi put isturi svoj nakazni stas, povuče u sebe vazduh kroz zube, a onda promrmlja još jednom, potpuno smeten, zbunjen, van sebe: „Bože moj, bože!’ I opet produži mehanički koračati dalje, polako, kroz sparni večernji vazduh, kroz puste ulice koje odjekuju šupljinom, dok nije stao pred svojim stanom. U tremu se zadržao nekoliko trenutaka, udišući sveži, gotovo podrumski miris, koji je onde preovlađivao; a onda uđe u svoj „biro”. Seo je za pisaći sto kod otvorenog prozora i zurio ukočenim pogledom u veliku žutu ružu koju mu je neko onde metnuo u čašu s vodom. On je uze i udisaše joj miris, zažmurivši; a zatim je jednim umornim i tužnim pokretom oturi u stranu. Ne, ne, s time je svršeno! Zar znači još za njega što takav miris? Šta za njega još znači sve ono što je dosad sačinjavalo njegovu „sreću”? Okrene se i pogleda u stranu, napolje na tihu ulicu. Čas-po odjeknuli bi koraci da, razležući se, prođu dalje. Zvezde su stajale nepomično i treperile. Kako je on sada mrtav umoran, i kako je slab! Glava mu je bila sasvim prazna, i njegovo očajanje poče se rastapati u jednu veliku, blagu čežnju. Nekoliko redaka stihova promakoše mu kroz sećanje, muzika Loengrina razleže se ponovo u ušima, još jednom ugleda pred sobom priliku gospođe fon Rinlingen, njenu belu ruku na crvenoj kadivi, a onda potonu u težak, grozničavo potmuli san.

11. Često je bio pred samim buđenjem, ali ga se strašio, pa bi svaki put ponovo tonuo u besvesnost. Ali kad se potpuno razdanilo, otvorio je oči i pogledao oko sebe velikim, bolnim pogledom. U duši mu je sve stajalo u punoj jasnoći; činilo mu se kao da njegov bol nije bio ni prekidan snom. Glava mu je bučala a oči gorele; ali kad se umio i čelo poprskao kolonjskom vodom, oseti se bolje i ponovo mimo sede na svoje mesto kod prozora, koji je ostao otvoren. Još je bilo rano jutro, tako oko pet sati. Čas-po promakao bi poneki pekarski momak, inače nigde ni žive duše. Prekoputa su još svi kapci bili spušteni. Ali su ptice cvrkutale a nebo blistalo u plavetnilu. Bilo je čarobno letnje jutro. Osećanje ugodnosti i poverenja obuze malog gospodina Fridemana. Čega se on to plaši? Zar nije sve kao i obično? Priznaće da je ono juče bio jedan rđav napad; ali, tome mora biti kraj; još nije dockan, još on može da izbegne propast! Mora izbegavati svaki povod, koji bi onaj napad mogao da obnovi; osećao je za to snagu. Osećao je snagu da ono savlada i da ga potpuno uguši... Kad je iskucalo pola osam, uđe Friderika i stavi kavu na okrugli sto, koji je stajao ispred kožne sofe kod zida. „Dobro jutro, Johanese“, reče ona, „evo ti doručka“. „Hvala”, reče gospodin Frideman. A onda: „Žao mi je, draga Friderika, što ćete morati same u posetu. Ja se ne osećam ponajbolje da bih mogao s vama. Spavao sam rđavo, boli me glava, jednom reči, moram vas zamoliti...“ Friderika odgovori: „Šteta. Nikako ne smeš da izostaviš tu posetu. Nego zaista izgledaš bolestan. Da ti dam šipku moga migrenina?” „Hvala“, reče gospodin Frideman. „Proći će“. I Friderika ode. Stojeći kod stola, ispio je polako kavu i pojeo malu kiflu. Bio je zadovoljan sobom i ponosio se svojom odlučnošću. Kad je bio gotov, uze novu cigaru i opet sede kod prozora. Doručak mu je prijao, i on se osećao srećan i pun nadanja. Uze neku knjigu, čitaše, pušaše i gledaše žmirkajući u sunce. Ulica je oživela; tandrkanje kola, govor i zvonjenje konjskog tramvaja dopirali su mu u sobu; a kroz sve to razaznavalo se jasno cvrkutanje ptica, i sa blistavo plavoga neba vejao je blag, topao vazduh. Oko deset sati čuo je u tremu sestre, čuo škripu ulaznih vrata i video kad su tri dame prošle pored prozora, ali ne obrati na to neku osobitu pažnju. Prođe jedan sat; osećao se sve srećniji i srećniji. Stade ga ispunjavati nekakva obest. Kakav li je vazduh, i kako cvrkuću ptice! Kako bi bilo da se malo prošeta? – I tada, odjednom, bez ikakve primisli, rodi se u njemu sa sladosnim užasom misao: Da odem do nje? I ugušivši u sebi, u pravom smislu reči naprezanjem mišića, sve ono što ga je strašivo opominjalo da se čuva, dodao je u blaženoj

odlučnosti: Hoću da odem do nje! I on obuče crno praznično odelo, uze cilindar i štap i pređe brzo i teško dišući ceo grad, uputivši se u južno predgrađe. Ne videći nikoga, pri svakom koraku je užurbano dizao i spuštao glavu, potpuno obuzet stanjem ushićene odsutnosti od samoga sebe, dok se nije obreo tamo napolju u drvoredu kestenova pred crvenom vilom, na čijoj se kapiji moglo pročitati ime „Potpukovnik fon Rinlingen”.

12. Ovde ga spopadne neka drhtavica, a srce mu je grčevito i teško gruvalo o grudi. Ali on prođe trem i zazvoni. Sad je stvar bila rešena, i nije se moglo natrag. Neka ide svojim tokom, pomisli on. I sve se u njemu namah smirilo, kao smrt. Vrata se rastvore naglo, sluga pređe trem i izađe mu u sretanje, primi posetnicu i pohita s njome uza stepenice, na kojima je bio uzan crven ćilim. U njega je gospodin Frideman buljio netremice, sve dok se sluga nije vratio i saopštio da milostiva moli neka izvoli gore. Gore, kod salonskih vrata, gde je ostavio štap, bacio je jedan pogled u ogledalo. Lice mu je bilo bledo, a iznad pocrvenelih očiju kosa mu se na čelu zalepila; ruka u kojoj je držao cilindar drhtala je nezadržano. Sluga otvori, i on uđe. Našao se u prilično velikoj, polumračnoj sobi; na prozorima behu zavese. Desno je stajao klavir, a u sredini oko okruglog stola bile su raspoređene fotelje u mrkoj svili. Iznad sofe, na levom bočnom zidu, visio je neki pejzaž u teškom zlatnom ramu. I tapete su bile zagasite. Pozadi, u balkonskome ispustu, bile su palme. Prođe ceo minut dok je gospođa fon Rinlingen razmakla zavese na vratima desno i nečujno mu pošla u sretanje po debelom mrkom ćilimu. Imala je na sebi sasvim jednostavnu haljinu u crvenim i crnim kockama. Kroz balkonski ispust padao je u sobu stub svetlosti u kome se vitlala prašina, padao pravo na njenu tešku crvenu kosu, tako da je u jednome trenutku sva zaplamtela zlatom. Ona je svoje čudne oči ispitivački upravila na njega i, kao i obično, isturila donju usnu. „Gospođo“, poče gospodin Frideman i pogleda uvis prema njoj, jer dopiraše joj samo do grudi, „želeo sam da vam i ja, od svoje strane, ukažem poštovanje. Kada ste učinili čast mojim sestrama, ja sam, na žalost, bio odsutan i... bilo mi je iskreno žao... „ Prosto nije znao šta bi još kazao, ali je ona stajala nepomično i posmatrala ga neumoljivo, kao da ga želi naterati da i dalje govori. Sva krv mu odjednom jurnu u glavu., Hoće da me muči i da mi se naruga!’ pomisli on, , i vidi me skroz! Kako joj oči igraju!... ' Najzad ona reče sasvim čistim i jasnim glasom: „Veoma ste ljubazni što ste došli. I meni je

onomad bilo žao što vas nismo zatekli. Možda ćete biti tako dobri da sednete?” Sela je blizu njega, položila ruke na naslone fotelje sa strane i zavalila se u sedištu. On je sedeo nagnuvši se napred i držeći šešir između kolena. Ona reče: „Znate li da su još pre četvrt časa vaše gospođice sestre bile ovde? Kazale su mi da ste bolesni?” „To je istina“, odgovori gospodin Frideman, „jutros se nisam osećao najbolje. Mislio sam da neću moći iz kuće. Molim za izvinjenje zbog zakašnjenja“. „Ni sada ne izgledate potpuno zdravi“, reče ona sasvim mirno i pogleda ga ne skidajući s njega oka. „Bledi ste, i oči su vam zapaljene. Uopšte, mogli biste poželeti bolje zdravlje?” „O...“ zamuca gospodin Frideman, „uopšte uzev ne bih se mogao potužiti..“. „I ja sam vrlo bolesna“, nastavi ona, ne dižući s njega pogleda; „ali niko to ne primećuje. Nervozna sam i doživljavam najčudnovatija stanja“. Zaćutala je, spustila podbradak na grudi i gledala ga odozdo, u iščekivanju. Ali on nije odgovarao. Sedeo je ćuteći i upirao u nju svoje raširene i zamišljene oči. Kako čudno govori ona, i kako ga se doima njen jasni, kolebljivi glas! Srce mu se umirilo; činilo mu se da sanja. – Gospođa Rinlingen poče iznova: „Biće da se ne varam da ste juče otišli iz pozorišta pre svršetka predstave?” „Da, gospođo“. „Bilo mi je žao. Vi ste bili sused koji je usrdno slušao, iako predstava nije bila dobra, ili samo relativno dobra. Vi volite muziku? Svirate na klaviru?” „Sviram nešto malo na violini”, reče gospodin Frideman. „To jest- gotovo nimalo... „Svirate na violini?” zapita ona; onda sklizne pogledom pored njega nekuda u vazduh i zamisli se. „Pa nas dvoje bismo mogli pokatkad i muzicirati“, reče ona odjednom. „Ja umem pomalo da pratim. Radovalo bi me kad bih mogla ovde naći koga... Da li ćete doći?” „Vrlo rado stojim gospođi na raspolaganju“, reče on, još jednako kao u snu. Nastade počinka. Tu se izraz njenoga lica namah izmeni. On vide kako se ono iskrivilo u jedva primetnom surovom ruganju, kako su se njene oči u njega opet čvrsto i ispitivački upravile s onim nelagodnim poigravanjem, kao već dva puta dotle. Lice mu se zajapuri pa, ne znajući na koju bi stranu okrenuo, potpuno zbunjen i izvan sebe, uvuče glavu sasvim u ramena i gledaše smeteno dole u ćilim. I poput kratke jeze, prostruja njime opet onaj nemoćni, sladosno mučilački gnev... Kada je u očajničkoj odlučnosti ponovo digao pogled, ona ga više nije posmatrala, već je preko njegove glave mimo gledala u vrata. On s mukom iščupa iz sebe nekoliko reči: „A da li ste, gospođo, bar koliko toliko zadovoljni boravkom u našem mestu?” „O”, reče gospođa fon Rinlingen ravnodušno, „izvesno. Zašto ne bih bila zadovoljna? Ono, zacelo, sve mi se čini da sam kao pomalo skučena i kao malo pod prismotrom, ali... Uostalom”, nastavi ona odmah, „da ne zaboravim: nameravamo da kroz koji dan pozovemo nešto malo sveta, malo, neusiljeno društvo. Moglo bi se malo muzicirati, malo ćaskati... A imamo i vrlo lepu baštu iza kuće; pruža se do same reke. Kratko i jasno: vi i vaše gospođice dobićete, razume se, pozivnicu, ali vas ja ovim još sada molim za vaše učešće; hoćete li

nam učiniti to zadovoljstvo?” Jedva je gospodin Frideman stigao da izrazi svoju zahvalnost i obećanje, kada se kvaka energično obori i u sobu uđe potpukovnik. Oboje se digoše i, dok je gospođa fon Rinlingen gospodu jednog drugom predstavljala, njen muž se sa istom učtivošću pokloni i gospodinu Fridemanu i njoj. Njegovo opaljeno lice blistalo je od vrućine. Dok je skidao rukavice, govorio je nešto svojim snažnim i oštrim glasom gospodinu Fridemanu, koji je raširenim bezizraznim očima gledao uvis, prema njemu, i sve iščekivao da ga on blagonaklono potapše po ramenu. Međutim se pukovnik, sastavivši pete i lako se nagnuvši u pojasu, obrati supruzi i reče začudo prigušenim glasom: „Jesi li, draga, zamolila gospodina Fridemana za njegovo prisustvo prilikom malog sastanka kod. nas? Ako ti je pravo, mislim da bismo ga mogli prirediti kroz nedelju dana. Nadam se da će se vreme držati, i da će se moći biti i u bašti?” „Kako ti hoćeš“, odgovori gospođa fon Rinlingen i skliznu pogledom pored njega. Dva minuta docnije gospodin Frideman se oprostio. Kad se s vrata još jedanput poklonio, sreo se s njenim očima, koje su na njemu počivale bez ikakvog izraza.

13. Otišao je, ali nije pošao natrag prema gradu, već i ne hoteći udari putem koji se odvaja od drvoreda i vodi prema nekadašnjim gradskim bedemima na reci. Bilo je onde lepo odnegovanih nasada, hladovitih puteva i klupa. Išao je brzo i bez svesti, ne dižući pogleda. Bilo mu je nesnosno vrućina, i osećao je kako u njemu plamen bije čas naviše čas naniže, i kako mu nemilosrdno štreca u glavi... Zar njen pogled nije još sve jednako na njemu? Ali ne kao potkraj, prazan i bezizrazan, već kao pre toga, sa titravom surovošću, posle onoga kada mu je govorila onim svojim začudo tihim načinom? O, pa nju zabavlja da njega čini bespomoćnim i da ga baca izvan sebe? Zar onda kada ga je prozrela, nije za njega mogla imati bar malo sažaljenja?... Išao je dole duž reke, bedemom obraslim u zelenilo, i seo na jednu klupu oko koje je u polukrugu raslo žbunje jasmina. Svud unaokolo vladao je sladak, sparan miris. A sunce je teško ležalo pred njim na ustreptaloj vodi. Kako se oseća zamoren i izmožden, a kako se, ipak, u njemu sve uskomešalo, ispunivši se mučenjem! Zar ne bi bilo najbolje da se još jednom osvrne oko sebe a onda da se spusti u tihu vodu, da se posle kratke patnje oslobodi i nađe spasenja u miru? O, mir, spokojstvo, sve je što njemu treba! Ali ne spokojstvo u praznom i gluvome ništa, već jedan blago osunčani mir, ispunjen dobrim, spokojnim mislima. Vaskolika njegova nežna ljubav prema životu prože ga treptanjem ovoga trenutka, i

duboka čežnja njegova za izgubljenom srećom. A onda se zagledao oko sebe u nemi, beskrajno ravnodušni mir prirode, video reku kako ide svojim putem na suncu, travu koja je treptala i cveće koje stoji onde gde se i rascvetalo, da posle toga uvene i razveje se u vetar, video je kako se sve, sve, sa tom nemom odanošću, priklanja bivstvu- te ga odjednom obuze osećanje prijateljstva i potpune saglasnosti sa nužnošću koja je u stanju da čoveku pruži izvesnu nadmoćnost nad svakim udesom. Sećao se onoga popodneva svog tridesetog rođendana, kada je, srećan u posedu spokojstva, mislio da može biti bez straha i nadanja gledati u ostatak svoga života. Nije on tada video ni svetlosti ni senke, već je sve ležalo pred njim u blagome sutonskome sjaju, dokle se tamo negde u pozadini nije rasplinulo u mrak, i on sa spokojnim i nadmoćnim osmehom smelo gledao u godine što tek imaju da dođu;- koliko ima od tada? A onda je došla ta žena, morala je doći, jer je to njegov udes, sama ona je njegov udes, samo ona! Zar on to nije osetio od prvog trenutka? Ona je došla, i premda je on pokušao da brani svoje spokojstvo; nje radi moralo se u njemu uzbuniti sve što je od svoje mladosti u sebi ugušivao jer je osećao da će to za njega značiti mučenje i propast; a sada ga je zgrabilo strahovitom, neodoljivom snagom da ga sunovrati u propast! Sunovraćuje ga u propast, oseća on to. Ali našto i dalje boriti se i mučiti se? Neka sve ide svojim tokom! Neka i on nastavi svoj put i zatvori oči pred razjapljenom provalijom tamo pozadi, poslušan sudbini, pokoran prejakoj, mučilački slatkoj sili od koje se pobeći ne može. Voda se svetlucala, jasmin odisao oštrim, sparnim mirisom, ptice cvrkutale u drveću, između kojega je prosijavalo teško, baršunasto plavo nebo. A mali grbavi gospodin Frideman dugo je još sedeo na klupi. Sedeo nagnuvši se napred, poduprevši čelo obema rukama.

14. Svi su se slagali u tome da se kod Rinlingenovih čovek može izvrsno da zabavi. Tridesetak osoba sedelo je za dugim, s puno ukusa ukrašenim stolom koji se pružao svom dužinom prostrane trpezarije; služitelj i dva momka već su žurno raznosili sladoled; sa svih strana zveckanje, klepet i topla isparenja od jela i mirisa. Dobroćudni veletrgovci sa svojim ženama i kćerima behu tu na okupu; osim toga gotovo svi oficiri garnizona, jedan stari, omiljen lekar, nekoliko pravnika i sve što se inače računa u prve krugove. Bio je prisutan i jedan student matematike, potpukovnikov sinovac, koji je bio u gostima kod svojih rođaka; on je vodio najdublje razgovore sa gospođicom Hagenštrem, koja je imala mesto nasuprot gospodina Fridemana. Ovaj je sedeo na lepom kadifenom jastučetu na donjem kraju stola pored nimalo lepe supruge direktora gimnazije, nedaleko od gospođe fon Rinlingen, koju je ispod ruke priveo

stolu konzul Stefens. Prosto je zapanjivalo kolika se promena dogodila sa malim gospodinom Fridemanom za ovo nedelju dana. Možda je tome jednim delom bilo uzrokom belo gasno osvetljenje, kojega je dvorana bila puna, te mu se lice činilo tako užasno bledo; ali su mu obrazi bili upali a pocrvenele i tamno osenčene oči pokazivale jedno neiskazano setno svetlucanje, pa je cela njegova pojava izgledala nakaznija nego ikada. Pio je mnogo vina i s vremena na vreme uputio bi po koju reč susedi. Gospođa fon Rinlingen nije za stolom izmenjala još ni jedne jedine reči sa gospodinom Fridemanom; sada se nagnula malo napred i doviknula mu: „Uzalud sam vas iščekivala ovih dana, vas i vašu violinu“. On ju je, pre nego će odgovoriti, čitav jedan trenutak posmatrao potpuno odsutnim pogledom. Ona je bila u svetloj, lakoj toaleti, koja joj je vrat ostavljala slobodnim, i u blistavoj kosi imala potpuno rascvetanu ružu maršal Nil. Obrazi su joj se večeras malo zarumeneli, ali su joj se u uglovima očiju, kao i uvek, taložile modrikaste senke. Gospodin Frideman obori pogled u tanjir i iščupa nešto iz sebe kao odgovor, posle čega je ženi direktora gimnazije morao odgovoriti na pitanje da li voli Betovena. Međutim, u tome trenutku potpukovnik, koji je sedeo u pročelju stola, dobaci ženi jedan pogled, kucnu u čašu i reče: „Gospođe i gospodo, predlažem da kavu pijemo po drugim sobama; uostalom, večeras neće biti rđavo ni u bašti, i ako bi ko želeo da udahne malo svežega vazduha, ja ću s njim“. U tišini koja je nastala, poručnik fon Dajdeshajm načini iz takta dosetku, tako da su svi poustajali u veselome smehu. Gospodin Frideman je među poslednjima napustio salu sa svojom damom, proveo je kroz staronemačku sobu, gde se već počelo pušiti, u polumračnu i ugodnu dnevnu sobu i oprostio se s njome. Bio je odeven vrlo brižljivo; frak mu je bio besprekoran, košulja zaslepljujući bela, a male i lepo skrojene noge u lakovanim cipelama. Kad-ikad dalo se opaziti da je obuven u crvene svilene čarape. On pogleda iz sobe u hodnik i vide da se nekoliko većih grupa već uputilo u baštu. Ali on, s cigarom i kavom, sede kod vrata staronemačke sobe gde je stojala nekolicina gospode ćaskajući, pa odatle pogledaše u drugu sobu. Odmah desno od vrata sedeo je oko malog stola krug kome je student sačinjavao središte i govorio s žarom. On je tvrdio da se kroz tačku može povući više nego jedna paralela sa pravom, gospođa advokata Hagenštrema uzviknu: „To nije mogućno!” a on stvar tako nepobitno dokaza, da su se svi gradili da razumeju. U dnu sobe, na otomanu, pored koga je stajala niska lampa s crvenim šeširom, sedela je, u razgovoru s mladom gospođicom Stefensovom, Gerda fon Rinlingen. Sedela je malo zavaljena u uzglavak od žute svile, prebacivši nogu preko noge, i polako pušila cigaretu, pri čemu je dim terala kroz nos i isturala donju usnu. Gospođica Stefens sedela je pred njom uspravna i kao izrezana iz drveta, i odgovarala bojažljivo se osmehujući. Niko nije obraćao pažnju na malog gospodina Fridemana, niti je ko primetio da su njegove raširene oči bez prestanka bile uperene u gospođu fon Rinlingen. Sedeo je u mlitavome stavu i posmatrao nju. U njegovu pogledu nije bilo ničega strasnog, jedva malo bola; nešto tupo i mrtvo bilo je u njemu; potmulo, nemoćno i bezvoljno predavanje.

Tako je prošlo jedno desetak minuta; tada se gospođa fon Rinlingen odjednom diže i, ne gledajući ga kao da ga je celo vreme krišom posmatrala, pođe prema njemu i stade preda nj. On ustade, pogleda uvis prema njoj i razabra reči: „Imate li volje da me otpratite u baštu, gospodine Fridemane?” On odgovori: „Gospođo, vrlo rado“.

15. „Vi još niste videli našu baštu?” reče mu ona na stepenicama. „Prilično je velika. Nadam se da još nema mnogo sveta; rado bih da malo odahnem. Za vreme večere zabolela me glava; možda je to crno vino za mene bilo suviše jako... Moramo izaći ovamo, na ova vrata“. Bila su to staklena vrata, kroz koja su iz predsoblja ušli u mali, hladovit trem; odavde je nekoliko stepenica vodilo napolje. U čudesno vedroj, zvezdanoj vreloj noći izvirao je miris iz svih leja. Bašta se kupala u mesečevoj svetlosti, a po belim blistavim pošljunčanim stazama hodali su gosti, ćaskajući i pušeći. Jedna grupa iskupila se oko vodoskoka, gde je stari, omiljeni lekar usred opštega smeha puštao lađice od hartije. Gospođa fon Rinlingen prođe lako klimnuvši glavom i pokaza u daljinu, gde su ljupke i mirisne leje s cvećem tonule u mrak parka. „Proći ćemo srednjom stazom“, reče ona. Na početku su stajala dva niska, široka obeliska. U dnu, na kraju pod konac prave aleje kestenova, svetlucala se u zelenome sjaju reka na mesečini. Unaokolo je bilo mračno i sveže. Ovde i onde odvajala se poneka staza, koja je u luku takođe vodila reci. Dugo se nije čuo nijedan zvuk. „Kod vode“, reče ona, „ima lepo mesto, gde sam već često sedela. Onde bismo mogli malo da proćaskamo. – Pogledajte kako od časa do časa kroz krošnje zatrepti zvezda“. On nije odgovorio nego gledaše zelenu, svetlucavu površinu, kojoj su se približavali. Mogla se raspoznati druga obala, i nasade na bedemima. Kad su izišli iz aleje i stupili na livadu koja se spušta reci, reče gospođa fon Rinlingen: „Ovde, malo udesno je naše mesto; vidite, nema nikoga“. Klupa na koju su se spustili naslanjala se na park, šest koračaji u strani od aleje. Ovde je bilo toplije nego među širokim drvećem. Popci su cvrčali u travi, koja je kod same vode prelazila u tanku trsku. Reka obasjana mesečinom davala je slabu svetlost. Oboje su ćutali neko vreme, gledajući vodu. A onda on stade slušati, potresen do dna duše, jer ga je opet dirnuo njen ton, koji je čuo pre nedelju dana, onaj tihi, zamišljeni i blagi ton:

„Od kada imate taj svoj nedostatak, gospodine Fridemane?” zapita ona. „Jeste li se s njime i rodili?” On proguta pljuvačku, jer mu je grlo bilo kao stegnuto. A onda odgovori tiho i uljudno: „Nisam, gospođo. Još malim detetom ispustili su me na zemlju; odatle“. Koliko vam je godina sada?” zapita ona dalje. „Trideset, gospođo“. „Trideset godina“, ponovi ona. „I niste bili srećni tih trideset godina?” Gospodin Frideman odmahnu glavom a usne mu zadrhtaše. „Ne”, reče on; „to je bila laž i uobražavanje“. „Dakle, verovali ste da ste srećni?” zapita ona. „Pokušao sam“, reče on, a ona odgovori: „To je bila hrabrost“. Proteče jedan minut. Samo su popci cvrčali, a drveće je sasvim tiho šuštalo iza njihovih leđa. „Ja se pomalo razumem u tome šta je nesreća“, reče ona zatim. „Ovakve letnje noći kraj vode za to su najbolje“. Na ovo on ne odgovori, već jednim slabim pokretom ruke pokaza drugu obalu, koja je mirno ležala u mraku. „Onde sam onomad sedeo“, reče on. „Kad ste se od mene vraćali?” zapita ona. On samo klimnu glavom. A onda odjednom zadrhta i odskoči s klupe, zajeca, kriknu, kriknu krikom u kome je u isti mah bilo i oslobođenja, i spusti se pred njom polako na kolena. Svojom rukom dodirnu njenu, koja je počivala pored njega na klupi, i dok je on nju čvrsto držao, dok je dohvatio i drugu, dok je ovaj mali, sasvim unakaženi čovek, drhteći i grčeći se, pred njom klečao i zarivao lice u njeno krilo, mucao je neljudskim, teško zadihanim glasom: „Pa vi znate... Pusti me... Ne mogu više... Bože moj... Bože...“ Ona mu nije branila, ali se nije ni saginjala k njemu. Sedela je uspravivši se visoko, isturena nešto malo više nego bi da nije njega, a njene sitne, veoma zbližene oči, u kojima kao da se odražavalo vlažno belasanje vode, gledale su ukočeno i napregnuto pravo preda se, preko njegove glave, nekud u daljinu. A onda, odjednom, jednim jedinim trzajem, uz kratak, ohol, prezriv smeh iščupala je ruke iz njegovih vrelih prstiju, ščepala ga za mišicu, zavitlala ga u stranu i bacila na zemlju, zatim skočila i iščezla u aleji drvoreda. A on je ležao, lica zarivena u travu, preneražen, izvan sebe, i telo mu se bez prestanka trzalo u grčevima. Prikupi svu snagu i uspravi se, učini dva koraka i opet se sruši na tle. Ležao je pokraj vode. Šta se, u stvari, u njemu zbivalo prilikom ovoga što se dogodilo sada? Možda se to ona sladostrasna mržnja, koju je osetio kada ga je ona svojim pogledom ponizila, i koja se sad kad on, zlostavljen od nje kao pas, leži na zemlji, izmetnula u mahnit gnev, koji je on

morao ovaplotiti, pa makar i protiv sebe samoga... možda gađenje na sebe samoga, koje ga ispuni žeđu da sebe uništi, raščupa u komade, da sebe ugasi... Na trbuhu otpuza još dalje napred, izdiže gornji deo tela i pusti se njime u vodu. Nije više dizao glavu; čak ni noge, koje su mu ležale na obali, nije više pokretao. Kad se voda uzbudila i pljesnula, zrikavci su zanemeli za časak. А onda su ponovo prihvatili pesmu, park je tiho zažuborio, а iz duge aleje dopirao je prigušen smeh.

1897.

BAJACO Posle svega što je bilo i, zaista, kao dostojan svršetak svega, ostaje mi samo gađenje koje mi ulivaju život- moj život- i „sve” i „cela ta stvar”, gađenje koje me davi, trza i ustresa da bi me opet bacilo na tlo, a koje će mi, može biti tamo negde, pre ili posle, dati onaj potrebni polet, da celu tu smešnu i nedostojnu stvar prelomim preko kolena i dignem se i odem kud me oči vode. Ali je svakako vrlo moguće i to da ovako izdržim još i mesec i dva meseca dana, da još četvrt ili pola godine jedem, spavam i radim kao i pre- vazda na onaj isti mehaničan, sređen i miran način kojim je moj spoljni život prolazio poslednje zime, a koji stoji u strašnoj opreci sa pustošnim procesom raspadanja moje iznutrice. Zar ne izgleda da su unutrašnja doživljavanja čovekova utoliko jača i potresnija ukoliko mu je spoljni život njegov više degažiran, dalji od sveta i mirniji? Tu pomoći nema: živeti se mora; a ako se braniš od toga da budeš čovek od akcije povukav se u pustinju najvećega mira, navaliće na tebe iznutra, prepadom, razni zli udesi života, pa ćeš na njima morati da pokazuješ svoj karakter bez obzira na to šta si i kakav si, junak ili najobičnija budala. Pripravio sam sebi ovu čistu svesku, da u njoj ispričam svoju „istoriju”. Samo, zašto u stvari? Možda zato da bih uopšte imao nekakvoga posla? Iz uživanja u psihologisanju, može biti, i da bih se naslađivao u neophodnosti svega toga? Nužnost je jedna tako utešna stvar! Možda i zato da bih, u izvesnim trenucima, mogao uživati u nekoj nadmoćnosti nad sobom samim i kao u ravnodušnosti nekoj? – Jer ravnodušnost, to znam, bila bi neka vrsta sreće.

1. Bilo je tako davno: mali stari grad sa tesnim, uglastim ulicama od kuća šiljastih zabata, sa gotskim crkvama i bunarima, sa vrednim, solidnim i prostim ljudima i velikom patricijskom kućom u kojoj sam odrastao, surom od starosti. Nalazila se usred grada i nadživela četiri naraštaja imućnih i uglednih trgovaca. „Ora et labora0” stajalo je iznad kapije, a kad bi se čovek iz prostranog, kamenom popločanog trema, nad kojim se gore unaokolo protezala galerija od belo lakovanog drveta, popeo uz široke stepenice, morao bi preći još jedno široko predsoblje i mali, mračan hol na stubovima, da bi kroz jedna od visokih, belih vrata dospeo u dnevnu sobu, u kojoj je moja mati sedela za klavirom i svirala.

Sedela je u sumraku, jer su prozori bili zastrveni teškim, zagasitoplavim zavesama; i bele figure božanstava na tapetama izdvajale se plastično iz plave pozadine i, čini se, osluškivale one teške, duboke početne tonove jednog Šopenovog nokturna, koji je ona volela nada sve ostalo i uvek svirala vrlo lagano, kao da hoće da iz svakog pojedinog akorda izvuče svu nasladu melanholije, do kraja. Klavir je bio star i izgubio je punoću zvuka, ali su se pomoću pedala, koje je visoke tonove zastiralo kao nekim velom u tolikoj meri da su podsećali na potamnelo srebro, mogli izvući najčudniji efekti. Sedeo sam na teškoj sofi od damasta sa krutim naslonom i, slušajući, posmatrao mater. Bila je to žena mala i nežne građe i mahom nosila haljinu od meke svetlosive materije. Uzano njeno lice nije bilo lepo, ali je ispod lako ustalasane i jedva plave kose, na sredini razdeljene, ličilo na tiho, nežno, sanjalačko lice deteta, a kada bi, nagnuvši glavu malo na stranu, sedela za klavirom, izgledala je kao oni mali slatki anđeli koji se, na starim slikama, često, s gitarom u rukama, nalaze u poslu pred nogama madona. Kad sam bio mali, često mi je tihim i uzdržanim glasom, pričala bajke kako niko živi nije znao ni umeo; ili bi mi prosto metnula ruke na glavu, koja joj je počivala na krilu, pa sedela nema i nepomična. I sad mi se još čini da su to bili najsrećniji i najspokojniji časovi moga života. Kosa joj nije sedela i činilo mi se da ona uopšte ne stari; samo joj je prilika postajala sve nežnija a lice uže, spokojnije i više sanjalačko. A otac mi je bio visok i plećat gospodin u finom, crnom suknenom kaputu i s belim prslukom, na kome je visio zlatan cviker. Između kratkih kao led sivih zalizaka snažno se isticala okrugla brada koja je, isto kao i nausnica, bila glatko izbrijana, a između veđa vazda bile urezane dve duboke, uspravne bore. Bio je to čovek moćan i od velikog uticaja na javne poslove; imao sam prilike posmatrati kako ljudi od njega odlaze uzburkanih grudi i usplamtela pogleda, a drugi su bili skrhani i u najvećem očajanju. Jer događalo se ponekad da ja i mati, pa čak i obe starije sestre, prisustvujemo takvim prizorima; možda zato što mi je otac hteo uliti nešto častoljublja, da u svetu doteram tako daleko koliko i on sam; a možda i zato, kako podozrevam, što je osećao potrebu da ima publiku. Imao je običaj da, zavalivši se u stolicu i zavukavši jednu ruku u otvor između dugmeta zakopčanoga kaputa, isprati pogledom usrećenoga ili skrhanoga čoveka, te sam otud, još detetom, dobio ono podozrenje. Sedeo sam u kutu i posmatrao oca i majku, kao da se odlučujem između njih dvoje i premišljam kako je bolje provesti život: da li u sanjarenju ili u delatnosti i moći. I pogled bi mi se najzad zadržao na spokojnome licu materinu.

2. Ne bi se reklo da sam po spoljašnjosti ličio na nju, jer ono što sam ja radio bilo je najvećim delom i nespokojno i bučno. Ovde imam u vidu jednu od onih zabava koju sam

strasno pretpostavljao opštenju s drugarima i svima njihovim igrama, a koja me još i sad, pred tridesetom godinom života, ispunjava veselošću i zadovoljstvom. Radilo se o velikom i lepo opremljenom pozorištu s lutkama, s kojim bih se zatvorio u svoju sobu sam samcit, da bih u njemu izvodio najčudnovatije muzičke drame. Moja soba, na drugome spratu i sa dva tamna portreta predaka s valenštajnovskim bradama, bila je zamračena, i pored pozorišta stavljena lampa; jer činilo mi se da je veštačko osvetljenje stvar neophodna za povećanje raspoloženja. Mesto bih zauzeo ispred same pozornice, jer bio sam i kapelnik, a leva ruka mi je počivala na velikoj, okrugloj kutiji od kartona, koja je bila jedini vidljivi instrument orkestra. Dotle bi pristigli i umetnici koji sudeluju a koje sam ja sam nacrtao perom i mastilom, izrezao i snabdeo drvenim šipčicama da bi mogli stojati. Bila su to gospoda u vrskaputima i pod cilindrima i dame velike lepote. – Dobro veče- rekao bih ja- gospođe i gospodo! Svi dobro? Evo i mene, imao sam da izdam još neke naloge. Nego vreme je da se ide u garderobe. Sve je otišlo u garderobe koje su se nalazile iza pozornice, da se uskoro vrate sasvim promenjeni i kao šarene pozorišne figure, i da se kroz rupu, koju sam usekao u zavesi, obaveste o poseti kuće. A kuća je zaista bila prilično puna, te bih davao znak zvoncetom za početak predstave, našto bih podigao kapelnički štapić, i trenutak-dva uživao u dubokoj tišini koju je izazvao taj pokret. A odmah posle toga, na novi jedan pokret, razlegao bi se vihor dobovanja pun svakojakih slutnji, koje sačinjavaše početak uvertire a koje sam ja levom rukom izvodio na kartonskoj kutiji; zatim trube, klarineti i flaute, prirodu čijih tonova bih nesravnjenim načinom podražavao ustima, i muzika bi svirala sve dok se za vreme moćnoga kreščenda ne bi podigla zavesa, da započne drama u mračnoj šumi ili blistavoj dvorani. Ona je bila prethodno skicirana u mislima, ali se u pojedinostima morala improvizovati, a ono nekoliko strasnih i slatkih pesama koje bi klarineti pratili triliranjem a kartonska kutija grmljavinom, to bejahu neki čudni zvučni stihovi, koji su kipteli velikim i smelim rečima i čas-po se slikovali, ali retko kad pružali neku razumnu sadržinu. Međutim, opera bi se nastavila dok bih ja levom rukom dobovao, ustima pevao i muzicirao a desnom ne samo figure predstavljača nego i sve ostalo najbrižljivije dirigovao, tako da bi se na kraju činova razlegalo oduševljeno pljeskanje, pa bi se zavesa morala opet i ponovo da diže, i ponekad bilo potrebno čak i to da se kapelnik na svojoj stolici okrene i s ponosom i, u isti mah polaskan, zahvali se onima u sobi. Uistinu, kad bih posle tako naporne predstave ugrejane glave pakovao svoj teatar, bio bih ispunjen onom blaženom nemoći kakvu mora osećati snažan umetnik koji je pobedonosno završio delo uloživši u nj svoje najbolje znanje i umenje. Ova igra ostala mi je do moje trinaeste ili četrnaeste godine najmilijom zabavom.

3.

Kako su mi prošli detinjstvo i dečaštvo u velikoj kući, gde je u donjim odeljenjima otac vodio svoje trgovačke poslove, dok je gore mati sanjarila u naslonjači ili tiho i zamišljeno svirala u klavir, a dve moje sestre, starije od mene za dve i tri godine, poslovale po kuhinji i oko ormana s rubljem? Moje su uspomene tako neznatne. Stoji nepokolebljiva činjenica da sam bio dozlaboga veseo dečak koji je kod svojih školskih drugova povlašćenim poreklom, uzoritim podražavanjem profesora, mnoštvom glumačkih trikova i u neku ruku nadmoćnim jezikom umeo sebi pribaviti respekta i postati omiljen. Za vreme nastave prolazio sam zlo, jer sam i suviše mnogo bio zauzet time da iznalazim komičnost u pokretima nastavnika, tako da na ostalo nisam mogao obraćati pažnju, a kod kuće mi je glava brujala od materijala za opere, stihova i svakojake šarene besmislice, te nisam bio ni za kakav ozbiljan rad. Pih, rekao bi mi otac a bore među povijama udubile mu se još više, kada bih mu po ručku doneo u sobu svedočanstvo i on pročitao to parče hartije, držeći ruku zavučenu pod kaput, na prsima. Što jest, jest, mnogo me obradovao nisi. Možda bi imao dobrotu da mi kažeš šta će od tebe da bude? Ti u životu nećeš daleko doterati... To je bilo žalosno, ali mi nije smetalo da po večeri roditeljima i sestrama pročitam pesmu koju sam napisao toga popodneva. Otac se toliko smejao da mu je cviker sve odskakao na belome prsluku. Ludorije, baš!- uzvikivao bi jedno za drugim. A mati bi me privukla k sebi, milovala mi po čelu kosu i govorila. – Ne, nije rđavo, muško moje, držim da tu ima nekoliko lepih mesta. Docnije, kad sam bio još malo stariji, naučio sam da sviram u klavir nekako naročito, na svoju ruku. Započinjao bih hvatanjem akorada u Fis-duru zato što su mi se crne dirke činile osobito slatke, tražio prelaze za druga sazvučja, i najzad, posle dugih časova provedenih za klavirom, postigao izvesnu veštinu u menjanju harmonija bez obzira na takt i melodije, pri čemu bih u to mistično burno talasanje unosio koliko je moguće više izraza. Mati je govorila: – Način kako udara po dirkama odaje ukus. – Pa je isposlovala da počnem uzimati časove, čemu je za jedno pola godine došao kraj, jer ja zaista nisam bio stvoren za to da ljudski naučim red prstiju i držanje takta. Elem, godine su prolazile i ja rastao neverovatno veseo uprkos svih školskih briga. Vedar i omiljen, kretao sam se u krugu poznanika i rođaka, a bio sam okretan i ljubazan iz zadovoljstva da izigravam čeljade ljubazno, iako sam sav taj svet, koji je bio i suv i bez fantazije, počeo nagonski prezirati.

4.

Jedno popodne, kad mi je bilo oko osamnaest godina i ja stajao na pragu više gimnazije, čuo sam, prisluškujući, kratak razgovor između mojih roditelja koji su sedeli u sobi za okruglim stolom kod sofe a ne znali da se ja, besposlen, nalazim navaljen na prozoru susedne trpezarije, posmatrajući bledo nebo preko visokih kućnih zabata. Kad sam čuo svoje ime, priđoh tiho belim vratima, koja behu poluotvorena. Otac je bio zavaljen u naslonjači prebacivši nogu preko noge, pa je jednom rukom držao na krilu Berzanski list, dokle je drugom lagano gladio podbradak između zalizaka. Mati je sedela na sofi, unoseći se spokojnim licem u neki vez. Između njih stojala je lampa. Otac je rekao: – Moje je mišljenje da ga izvadimo i damo u kakvu veliku radnju radi prakse. O; reče mati ožalošćena i diže pogled. – Tako darovito dete! Otac poćuta trenutak, a onda brižljivo oduva s kaputa zrnce prašine. Posle ovoga diže ramena, raširi ruke, okrenuvši dlanove uvis prema materi, i kaza: Ako pretpostavljaš, draga moja, da se za delatnost trgovca ne traže nikakvi prirodni darovi, onda ti je to tvoje mišljenje pogrešno. S druge strane, taj dečko, kako se na svoju preveliku žalost sve više uveravam, sa školom neće postići baš ništa. Darovitost njegova o kojoj govoriš, u neku ruku je pajačka darovitost, pri čemu hitam da dodam da ja takve stvari ne mislim potcenjivati. On može da bude ljubazan kad za to ima volje, ume da se s ljudima ophodi, da ih animira, da im laska, oseća potrebu da im se dopada i da postiže uspehe; s takvim sposobnostima mnogi je načinio sreću u životu, a s njima je on s obzirom na svoju indiferentnost uopšte srazmerno pogodan za trgovca većega stila. Tu se moj otac zadovoljno isturio u naslonjači, izvadio cigaretu i polako je pripalio. Izvesno si u pravu- reče mati i pogleda bolećivo po sobi. – Češće sam pomišljala i donekle se nadala da će od njega jednoga dana biti umetnik... Doduše, na njegov muzički dar, koji je ostao neizobražen, ne može se računati nimalo; ali, jesi li primetio da se odskora, otkako je bio na onoj maloj izložbi, počeo zanimati crtanjem? Rekla bih da nije baš tako rđavo... Otac duhnu dim, uspravi se u naslonjači i reče kratko: Sve je to klovnerija i blagiranje. Uostalom, možemo, a bilo bi i pravo, pitati njega samoga šta želi. Elem, kakve bi mogle biti moje želje? Izgledi na promenu u spoljnjem životu neobično su me obveselili, pa sam ozbiljna lica izjavio gotovost da ostavim školu, da bih postao trgovac, te tako stupih kao šegrt u veliku drvarsku radnju gospodina Šlifogta, dole na keju.

5.

Promena je bila sasvim spoljnja, to se razume. Moje interesovanje za veliku drvarsku radnju gospodina Šlifogta bilo je nikakvo, i ja sam na svojoj okretnoj stolici ispod gasne lampe u tesnom i mračnome kontoaru sedeo isto toliko stran i odsutan koliko i pre, u školskoj klupi. Sada sam imao manje briga; u tome je bila sva razlika. Gospodinu Šlifogtu, trbušku crvena lica i sede, oštre lađarske brade, malo je bilo stalo do mene, pošto je mahom provodio vreme u strugari, prilično daleko od kontoara i slagališta, a činovnici radnje bili su prema meni puni poštovanja. Na prijateljskoj nozi stajao sam samo sa jednim od njih, nekim darovitim mladim čovekom iz dobre kuće, zadovoljnim sobom, a s kojim sam se poznavao još iz škole i koji se inače zvao Šiling. On se, isto kao i ja, mokirao u odnosu na sve i svakoga, ali je ipak pokazivao živo interesovanje i revnost za drvarski posao, i nije propuštao ni dana a da ne ispolji određenu svoju nameru da ma na koji način bilo postane bogat čovek. Što se mene lično tiče, ja sam mehanički obavljao nužne poslove, između ostalog i zato da bih mogao lutati po slagalištu između kamara dasaka i radnika, i kroz veliku drvenu ogradu posmatrati reku, pored koje bi s vremena na vreme protutnjao poneki teretni voz, a da pri tome razmišljam o kakvoj pozorišnoj predstavi ili nekome koncertu na kome sam bio, ili o knjizi koju sam pročitao. Čitao sam mnogo, čitao sve do čega bih mogao doći, a moja prijemčivost bila je velika. Svaku pesničku individualnost razumeo sam osećanjem, verujući da u njoj nalazim sebe sama i misleći i osećajući sve dotle u stilu dotične knjige dok neka nova ne bi na mene izvršila svoj uticaj. U svojoj sobi, u kojoj sam nekada sebi podigao pozorište s lutkama, sedeo bih sada s knjigom na krilu i upirao pogled visoko, u slike oba svoja pretka, dok bi me, inače ispunjavao jalovi haos polufantastičnih slika... Sestre su mi se razudale nabrzo jedna za drugom, i ja bih često, kad nisam u radnji, silazio dole u zajedničku sobu, gde je mati, koja je poboljevala i lice joj postajalo sve detinjastije i sve spokojnije, mahom sedela potpuno sama. Pošto bi mi odsvirala Šopena a ja njoj pokazao novu svoju zamisao harmonskih spojeva, zapitala bi me, tako, da li sam zadovoljan svojim pozivom, i jesam li srećan... Nema sumnje, bio sam zadovoljan. Jedva sam bio prešao dvadesetu, stanje mi bilo samo provizorno, i nije mi bila strana misao da me baš ništa ne nagoni da ceo svoj život provedem kod gospodina Šlifogta ili u nekoj drugoj drvarskoj radnji još većega stila... da ću se jednoga dana moći da oslobodim svega i napustim grad sa šiljastim krovovima, i živim ma gde u svetu predavši se potpuno svojim sklonostima: čitanju dobrih i fino napisanih romana, odlaženju u pozorište, muzicirajući pomalo... Srećan? Ta ja se hranim izvrsno, idem odeven da ne može lepše biti, a još vrlo rano, kada sam ono za vreme svojega školovanja video kako se siromašni i rđavo odeveni drugovi, kao po nekom običaju, savijaju i mene i meni slične u nekoj laskavačkoj snebivljivosti vrlo rado priznaju za gospodare i za one koji daju ton, radovao sam se u saznanju da spadam u gornje, bogate, one kojima se zavidi, koji bez svakog pogovora imaju pravo da s visine gledaju na siromašne, nesrećne i na zavidljivce. Kako da ne budem srećan? Neka sve ide svojim tokom! Za sada, u početku, ima u tome svojih dražistran, nadmoćan i veseo kretati se između svih tih rođaka i poznanika, za čiju sam ograničenost bio pun mokiranja, dok bi ih, uživajući u tome da izazovem dopadanje,

predusretao s vrlo okretnom ljubaznošću i rakoljio se na suncu maglovitoga respekta koji su svi ti ljudi pokazivali za moje biće i prirodu zato što su u njima naslućivali nekakvo opozicionarstvo i ekstravagantnost.

6. U mojem ocu počela se osećati izvesna promena. Kad bi u četiri sata sedao za sto, bore među povijama kao da su mu svakim danom bivale dublje a ruku ne bi više zavlačio u kaput s impozantnim onim pokretom, već je pokazivao snuždenost, nervozu i snebivljivost. Jednog dana mi reče: – Dosta si veliki da bi sa mnom mogao podeliti brige koje meni podrivaju zdravlje. Uostalom, i dužnost mi je da te s njima upoznam, da se ne bi predavao lažnim nadama u pogledu na svoj budući položaj u životu. Poznato ti je da se za udaju tvojih sestara htelo prilično teških žrtava. Tu skoro firma je pretrpela gubitke koji su toliki da imovinu reduciraju znatno. Ja sam star čovek, osećam se obeshrabren i ne verujem da bi se stanje stvari moglo da izmeni bitno. Molim te, imaj u vidu da ćeš biti upućen na samoga sebe... Ovo je rekao jedno dva meseca pred smrt. Jednoga dana našli su ga požutela, uzeta i tepava u naslonjači njegove privatne kancelarije, a nedelju dana posle toga ceo grad uzeo je učešća u njegovu sprovodu. Moja mati, nežna i ćutljiva, sedela je na sofi kod okruglog stola u zajedničkoj sobi, i oči držala mahom zatvorene. Kad bismo sestre ili ja pokušali oko nje da se nađemo, možda bi klimnula glavom i osmehnula se da, posle toga, i dalje ćuti i, nepomična, držeći ruke na krilu sklopljene, razrogačenih očiju, tuđim i setnim pogledom posmatra neku figuru božanstava na tapeti. Kad bi naišla gospoda u gerocima da podnesu izveštaj o toku likvidacije, ona bi i tada klimala glavom i ponovo zatvarala oči. Nije više svirala Šopena, a kada bi ovda-onda lagano prevukla dlanom po razdeljenoj kosi, zadrhtala bi joj bleda, nežna i umorna ruka. Nije prošlo ni pola godine od očeve smrti, a ona pade u postelju i umre, bez jauka, bez svake borbe za život... I sada je svemu tome došao kraj. Šta je mene, u stvari, vezivalo za ono mesto? Poslovi su bili likvidirani i, dobro ili rđavo, pokazalo se da je na moj deo nasleđa palo oko sto hiljada maraka, a to je bilo dovoljno da postanem nezavistan- od celoga sveta, utoliko pre što su me iz nekog, svejedno iz kog razloga, proglasili nesposobnim za vojsku. Ništa više me nije vezivalo za ljude među kojima sam odrastao, koji me gledaju pogledima sve to više tuđim i zaprepašćenijim, a čija su gledišta na svet i suviše jednostrana da bih u sebi našao pobuda da im se pokorim. Uzmimo da su me tačno ocenili, i to kao neosporno nekorisna čoveka, ali i ja sam poznavao sebe. U dovoljnoj meri skeptik i fatalista da bih- po onoj očevoj reči- svoje „pajačke sklonosti” uzimao sa vesele strane i

ispunjen radosnom voljom da život uživam na svoj način, nije mi nedostajalo ni truni uživanja u samome sebi. Podigoh malu svoju imovinu i gotovo i bez zbogom-ostaj napustih grad, da pre svega ostaloga krenem na putovanje.

7. Tih triju godina što su sledovale i u kojima sam se požudnom prijemčivošću predavao bezbroju novih, promenljivih, bogatih utisaka, sećam se kao lepog, dalekog sna. Koliko je već prošlo od onoga doba kad sam među kaluđerima na Simplonu, u snegu i ledu, proveo Novu godinu; kada sam u Veroni lutao po trgu Erbe; kad sam sa Borga san Spirita prvi put stupio pod kolonade Svetoga Petra i moje se zaplašene oči izgubile u ogromnoj onoj prostoriji; kada sam sa šetališta Vitorija Emanuela pustio pogled niz blistavi beli Napulj i daleko u moru ugledao ljupku siluetu Kaprija, rasplinutu u plavoj izmaglici... U stvari, to je samo šest godina, i ništa više. O, živeo sam krajnje obazrivo i prostirao se sasvim prema guberu: u prostim stanovima za samce, po jeftinim pansionima; ali pri čestome menjanju gradova i zato što mi je u početku bilo teško da se odviknem od svojih građanskih ugodnosti i navika, veći izdaci se baš nikako nisu mogli da izbegnu. Za vreme svojih stranstvovanja ja sam sebi unapred izdvojio petnaest hiljada maraka iz svoje glavnice, ali taj je iznos, razume se, bio prekoračen. Uostalom, nalazio sam se među svetom s kojim bih ovda-onda uz put dolazio i u dodir, često nezainteresovani ali vrlo interesantni stvorovi u isti mah, za koje svakako nisam bio predmetom respekta kao nekadašnjoj svojoj okolini, ali od strane kojih se nisam morao plašiti začuđenih pogleda i pitanja. Pored svoga naročito razvijenoga dara za društvenost, kadikad bih po pansionima bivao iskreno omiljen kod ostalog putničkog društva- pa se sećam čak i jednoga prizora u salonu pansiona Mineli u Palermu. U društvu Francuza raznih godina počeo sam uz pianino, sa mnogo tragičnoga glumljenja licem, uz deklamaciju i pesmu i uz grmljavinu harmonija, da improvizujem muzičku dramu „od Riharda Vagnera” i, tek što sam završio uz buru pljeskanja, kad mi s žurbom priđe neki stari gospodin, koji na glavi više gotovo nije ni imao kose a čiji su beli, mršavi bakenbarti, uzlepršani, padali na sivu putničku bluzu. Dočepao me je za obe ruke i uzviknuo sa suzama u očima: – Čudo pravo! Čudo zaista, dragi moj gospodine! Dajem vam reč, ima već punih trideset godina otkako se ovako slatko nisam smejao! Dozvolićete mi, molim vas, da vam od srca zablagodarim, zar ne! Vrlo je potrebna stvar da postanete glumac ili muzičar! Mora se priznati da sam u ovakvim prilikama donekle imao osećanje genijalnog

nestašluka velikog slikara, koji se u krugu prijatelja snishodi da na ploči od stola nacrta kakvu smešnu i u isti mah duhovitu karikaturu. Posle večere, pak, vratio sam se u salon sam i proveo jedan usamljen i čežnjiv čas u tome da iz instrumenta izmamim već predate mu akorde u koje sam, po svome mišljenju, uneo raspoloženje što je u meni probudio pogled na Palermo. Na putu iz Sicilije, jedva sam okrznuo krajičak Afrike, a onda otišao u Španiju, pa sam tamo, u blizini Madrida- bilo je to na selu, u zimu, jednog mutnog, kišnog popodneva- prvi put osetio želju da se vratim u Nemačku- a povrh toga i neizbežnu potrebu za tim. Jer, bez obzira na to što sam počeo čeznuti za spokojnim, sređenim i kućevnim životom, nije mi bilo nimalo teško izračunati da će, i pored svega skučavanja, do moga dolaska u Nemačku biti izdato dvadeset hiljada maraka. Nisam se dugo predomišljao da započnem spori povratak kući preko Francuske, na što sam, baveći se duže u pojedinim gradovima, upotrebio približno pola godine, pa se sa čežnjivom jasnoćom sećam one letnje večeri kad sam stigao na železničku stanicu srednjonemačke prestonice, koju sam sebi izabrao za mesto boravka još u početku putovanja; sada već nešto malo obavešteniji, snabdeven izvesnim iskustvima i znanjima i preispunjen nekom detinjskom radošću što ću baš ovde, u bezbrižnoj nezavisnosti i radostan zbog ono skromnih sredstava prema kojima ću se prostirati, moći da zasnujem spokojan i misaon život. Tada mi je već bilo dvadeset i pet godina.

8. Mesto nije bilo rđavo izabrano. To je jedan prilično veliki grad, ali bez bučne vreve velikih varoši i bez onog odviše neprijatnog poslovnog meteža, sa nekoliko prilično značajnih starih trgova i uličnim životom koji nije ni bez živosti a donekle čak ni bez elegancije. U okolini ima nekoliko prijatnih tačaka; ali ja sam oduvek davao prvenstvo ukusno prosečenom i uređenom šetalištu koje se pružalo po „Ševinom brdu”, uzanoj i prilično dugoj gredi na koju se naslanja veliki deo varoši i gde čovek može da se nauživa prostranoga izgleda povrh kuća, crkava i blagih zavojica rečnih daleko u poljani. Pojedine tačke tamo, naročito kad lepih letnjih popodneva koncentrira vojna muzika a fijakeri i šetači se kreću ovamo i onamo, podsećaju čoveka na Pinčo. – Nego imaću ja još prilike da pomenem to šetalište... Nećete mi verovati s kakvom sam zametnošću i zadovoljstvom nameštao prostranu sobu koju sam, sa spavaćom sobom do nje, uzeo pod kiriju usred varoši, u vrlo živome kraju. Nameštaj iz roditeljskoga doma prešao je najvećim delom u posed mojih sestara, ali je meni ipak pripalo ono što mi je bilo od potrebe: krasne i uzorite stvari, koje su prispele sa mojim knjigama i s obema slikama predaka; a pre svega ostaloga, stari klavir, koji je mati

namenila meni. I zaista, kad je sve bilo postavljeno na svoje mesto i uređeno, kada su fotografije koje sam na putovanjima prikupio sinule na svima zidovima, ukrasivši ih, u društvu sa trbušatim niskim ormarom kao i teškim pisaćim stolom od crvena drveta, i kada sam se, gotov i siguran u svoju stvar, spustio u naslonjaču kod prozora, da odatle naizmenično posmatram čas ulicu napolju a čas svoj novi stan, osećanje ugodnosti u meni nije bilo malo. Pa ipak- ja taj trenutak nisam zaboravio- ipak me je, pored zadovoljstva i sigurnosti, počelo uzbuđivati nešto drugo, nekakvo slabo osećanje bojažljivosti i nemira, tiho saznanje izvesnog gneva i pobune od moje strane protivu neke neprijateljske sile... misao koja me je donekle pritiskivala: da se moj položaj, koji dosad nikada nije bio ništa drugo do privremen, od sada, sad prvi put, mora smatrati nečim konačnim i nepromenljivim... Neću prećutati da su se ovakva i slična osećanja ovda-onda i ponovila. Ali zar se uopšte mogu da izbegnu izvesni popodnevni časovi kad čovek zuri kroz prozor u sve gušći sumrak a možda i u sporu kišu i postaje žrtvom upornih sumornih misli? Tek svakako, čvrsto stoji činjenica da mi je budućnost bila potpuno obezbeđena. Ja sam svotu od okruglo osamdeset hiljada maraka poverio varoškoj banci, kamata je iznosila- bože moj, vremena su teška!oko šest stotina maraka tromesečno, i pružala mi, dakle, mogućnost da živim pristojno, da se snabdevam štivom, da ovda-onda odem u poneko pozorište- ne izuzimajući ni izvesne malo lakše vrste razonode. Sada su mi dani prolazili zaista saobrazno idealu koji mi je oduvek bio metom. Dizao sam se oko deset sati, doručkovao, i vreme do podneva provodio za klavirom ili u čitanju kakvog književnog časopisa ili neke knjige. Onda bih odlutao ulicom naviše do maloga restorana, kuda sam dolazio redovno na ručak, a posle toga načinio dužu šetnju ulicama, do neke galerije, u okolinu, na Ševin breg. Po povratku kući, nastavio bih zanimanje prekinuto pre podne; čitah, muzicirah, zabavljah se ponekad čak i kao nekom vrstom crtanja, ili bih brižljivo napisao koje pismo. Kad posle večere ne bih otišao u pozorište ili na koncerat, duže bih se zadržao u kavani, i sve do odlaska na spavanje čitao novine. A dan bi bio dobar i lep i sadržaj me njegov usrećavao onda kad bi mi na klaviru pošao za rukom kakav motiv koji mi se učinio novim i lepim, kad bih iz čitanja kakve novele, iz posmatranja neke slike izneo nežno i trajnije raspoloženje, ... Uostalom, neću da ne primetim da sam, sa svojim sklonostima, pristupao poslu s izvesnim idealizmom i da sam najozbiljnije imao na umu to da svojim danima dam koliko je god moguće više „sadržine”. Hranio sam se skromno, imao po pravilu samo jedno odelo, jednom reči, ograničavah obazrivo telesne potrebe da bih, s druge strane, bio u mogućnosti da za dobro mesto u operi ili na koncertu platim visoku cenu, da nabavljam nova knjižarska izdanja, da posetim ovu ili onu izložbu. Ali, prolazili su dani, i slagali se u sedmice i mesece – kako? Priznajem: nema uvek čovek pri ruci knjigu koja bi mogla stvoriti sadržinu čitavome nizu časova; uostalom, pokušaš tako, ali bez sreće, da na klaviru fantaziraš, sediš kod prozora, pušiš cigarete, a ipak se neodoljivo u tebe ukrada osećanje odvratnosti na ceo svet i na sebe samoga; ponovo te ophrvava plašnja, ona po zlu poznata plašljivost, i ti skačeš i odlaziš od kuće da na ulici, uz veselo sleganje ramena čoveka srećna, posmatraš radni personal i radničku gomilu, koji su i duhovno i materijalno i suviše nedaroviti za dokolicu i za uživanje.

9. Je li čovek od dvadeset sedam godina uopšte u stanju da ozbiljno pomišlja na konačnu nepromenljivost svoga položaja, pa makar ta nepromenljivost bila i sasvim verovatna? Cvrkut ptice, majušni krajičak nebeskog plavetnila, izbledeo polusan u noći, sve su to stvari što u njegovo srce mogu naglo da saspu čitave reke neodređenih nadanja i ispune ga svečanim iščekivanjem velike, iznenadne sreće... Gazio sam nemarno s jednoga dana na drugi oprezno u mislima, bez mete, obuzet ovom ili onom sitnom nadom, pa makar bio u pitanju i samo dan izlaska kakvog zanimljivog časopisa, i u energičnom uverenju da sam srećan i ovda-onda pomalo zamoren samoćom. Ruku na srce, nisu bili retki časovi kad bi me spopala zlovolja usled neopštenja sa svetom i nemanja društva; ali zar ima neke potrebe objašnjavati tu oskudicu? Meni je nedostajala svaka veza sa dobrim društvom, i s prvim i drugim krugovima varoškim; da bih se kod zlatne mladeži uveo kao fetard[1], za to mi je, bogami, nedostajalo sredstava; a s druge strane, boemi? Ali ja sam lepo vaspitan čovek, nosim čisto rublje i čitave rukave i ne nalazim baš nikakva uživanja u tome da sa neodnegovanim mladim ljudima vodim anarhističke razgovore za stolovima lepljivim od apsinta. Da budem kratak: nije bilo nijednog određenoga društvenoga kruga kome bih pripadao kao nešto što se samo po sebi razume, a poznanstva do kojih bi došlo na ovaj ili na onaj način, slučajno, bila su retka, površna i hladna- mojom krivicom, priznajem, jer sam se i u ovakvim prilikama držao povučeno s osećanjem nesigurnosti i u neprijatnome saznanju da čak ni slikaru koji je prolumpovao svoj dar ne bih mogao da kažem na kratak i jasan način a koji bi probudio priznanje: ko je on i šta je on stvarno. Uostalom, ja sam sa „društvom” prekinuo i odrekao ga se kada sam ono sebi uzeo slobodu da, ne služeći mu ni na koji način, pođem svojim vlastitim putevima; i zato, ako je meni sada, da bih bio srećan, „svet” postao potreban, onda sebi moram dozvoliti i pitanje: da li u takvome slučaju ne bi bilo bolje da sam ovoga časa zauzet time da se kao trgovac većega stila na opšte dobro bogatim, pribavljajući sebi sveopštu zavist i poštovanje. Ali- ali! Stoji činjenica da me je moja filozofska usamljenost ljutila u suviše velikoj meri i da se ona, na kraju krajeva, nikako neće da poklopi sa mojim shvatanjem „sreće”, sa mojom svešću, mojim uverenjem o sreći, koje je- o tome ne može biti sumnje- nemoguće pokolebati. Ne biti srećan, biti nesrećan: zar se to uopšte može i zamisliti? Besmisleno je to, a s tom odlukom pitanje je bilo rešeno, sve dok nisu došli novi časovi, kada mi se to sedenje u budžaku, ta povučenost i sklanjanje u stranu, počelo činiti jednom stvari koja nije kako treba, baš nimalo kako treba, pa me je učinilo dozlaboga mrzovoljnim. „Mrzovoljnost”- je li to osobina srećna čoveka? Sećah se života kod kuće u ograničenome krugu, u kome sam se kretao u zadovoljnome saznanju o svojim genijalno-artističkim sklonostima- društven, ljubazan, očiju punih veselosti, mokiranja i nadmoćne blagonaklonosti za sve i svakoga, po mišljenju sveta pomalo čudan pa ipak omiljen. Tada

sam bio srećan uprkos tome što sam morao raditi u velikoj drvarskoj radnji gospodina Šlifogta; a sad? A sad?... Nego izašla je jedna preko svake mere zanimljiva knjiga, nov francuski roman, koji sam sebi dozvolio da kupim i kojeg ću se nauživati, sedeći ugodno u naslonjači, i natenane. Tri stotine strana, opet, punih ukusa, blagiranja i odabrane umetnosti! O, zaista sam podesio život na svoje zadovoljstvo! Možda ipak nisam srećan? Koještarija, to pitanje, i ništa više...

10. Eto, svršio se još jedan dan, dan kome se, bogu hvala, ne može odreći sadržina; veče je došlo, prozorske zavese spuštene, na pisaćem stolu gori lampa, skoro će ponoć. Moglo bi se u postelju, ali čovek ostaje uporno u naslonjači, ruku sklopljenih na krilu, upire pogled u tavanicu da bi sa potpunim utonućem pratio tiho podrivanje i štrecanje nekakva poluneodređenoga bola, koji ne može da se zaplaši ni odagna. Koliko još do pre nekoliko časova bio sam u vlasti uticaja velikog umetničkog dela, jedne od onih ogromnih i surovih tvorevina koje čoveka rastresaju, zaglušuju, muče, usrećavaju, uništavaju pokvarenjačkom pompeznošću svog bestidno genijalnoga diletantstva... Još mi drhte živci, mašta mi razrivena, u meni se talasaju neobična raspoloženja, raspoloženja čežnje, verskoga žara, likovanja, mističnoga spokojstva; i pri tome potreba, koja ih sve iznova podstiče, koja bi da ih izagna: potreba da ih ispolji, da ih saopšti, da ih pokaže, „da od svega toga nešto načini”... Kako bi bilo da ja zaista postanem umetnik, sa sposobnošću da se izražavam u zvuku, reči ili slici- najradije i govoreći iskreno: sve zajedno u isti mah? Ta istina je da ja umem sve! U stanju sam, na primer, da sednem za klavir, da u mirnome sobičku dadem oduške najlepšim svojim osećanjima, i bilo bi pravo da se time zadovoljim; ta zar je meni za moju sreću potreban „svet”- kad stvari stoje tako? Ali pretpostavimo da sam polagao neku vrednost i na uspeh, na slavu, priznanje, hvalu, zavist, ljubav?... Bog mi je svedok! Kad se setim makar i onog prizora u salonu u Palermu, moram priznati da bi sličan događaj u ovome trenutku za mene značio neuporedivo prijatno ohrabrenje. Posle zrelog razmišljanja zaista ne mogu na ino a da u duši ne priznam ovo sofističko i smešno razgraničenje pojmova: razlikovanje između spoljašnje i unutrašnje sreće! „Spoljašnja sreća”, pa šta je to u stvari? Postoji jedna vrsta ljudi, mezimaca božijih, čija je sreća, kako izgleda, genije i kojima je genije sreća, deca sunca, koja sa titranjem i odrazom sunca u očima na lak, prijatan i mio način, sve igrajući se, promiču kroz život, a ceo svet se zgrće oko njih, ceo svet im se divi, hvali ih, zavidi im i voli ih, jer je i sama zavist nesposobna da ih mrzi. A oni vas gledaju detinjim pogledom, podrugljivo, mazno, ćudljivo, obesno: sa osunčanom ljubaznošću, sigurni u svoju sreću i u svoj genije, i kao da sve to ne može ni biti drukčije...

Što se mene lično tiče, neću odricati slabost da bih želeo spadati u te ljude, a sve mi se, svejedno da li s pravom ili ne, opet i ponovo čini da sam nekada i ja među njih spadao: potpuno „svejedno”, jer priznajmo pošteno: glavna je stvar za šta čovek sam sebe smatra, za koga se izdaje, za šta se sa sigurnošću izdaje! Možda zaista stvar i ne stoji drukčije nego da sam se ja odrekao te „spoljašnje sreće”, oslobodivši se služenja „društvu” i udesivši sebi život mimo „sveta”. I zato, kao što se samo po sebi razume, ni za trenutak ne dolazi u sumnju moje zadovoljstvo, niti se u njega može posumnjati, niti se sme posumnjati- jer, ponavljam, i to ponavljam naglašujući očajnički svaku reč: i hoću i moram da budem srećan! Shvatanje „sreće” kao zasluge u neku ruku, genija, otmenosti, ljubaznosti, shvatanje „nesreće” kao nečega ružnog, buljunski mračnog, prezrivog, jednom reči kao nečega smešnog, meni je i suviše svojstveno, da bih bio u stanju sebe i dalje poštovati da sam nesrećan. Kako bih smeo sebi dozvoliti da budem nesrećan? Kakvu bih ulogu morao igrati pred samim sobom? Zar ne bih bio prinuđen da kao neki slepi miš ili buljina čučim u mraku i da zavidljivo trepćem očicama, tražeći pogledom sinove sunca, one srećne ljubazne ljude? Morao bih da ih mrzim, onom mržnjom koja nije ništa drugo do otrovana ljubav; i da sebe prezrem! „Da čučim u mraku!” Nego pada mi na pamet šta sam za ovo poslednjih nekoliko meseci ovda-onda sve pomislio o svome „izuzetnom položaju” i o „filozofskoj usamljenosti” i kako se osećao! I opet se pomalja strah, onaj po zlu poznati strah! I svest neke naročite pobune na silu koja preti... – Nema sumnje, naći će se neka uteha, neka razonoda, kakav način pomračenja svesti i ovoga i drugoga i onog idućeg puta. Ali se vraćalo sve to, vraćalo se hiljadu puta, u toku meseci i godina se vraćalo.

11. Ima jesenjih dana što liče na čudo. Leto je prošlo, lišće napolju odavno počelo da žuti, a u gradu vetar već danima svira oko svih uglova, dok po olucima prljavi potoci klokoću. Pokorio si se, čoveče, tako reći namestio se kod peći, spreman da mimo sebe propustiš svu strahotu zime; a kada se jednoga jutra probudiš iza sna, kad tamo, s nevericom u očima vidiš kako kroz prozorske zavese uzani pojas blistavog plavetnila nadire u sobu. Zaprepašćen, skačeš iz postelje, otvaraš prozor, u susret ti kulja talas ustreptale sunčeve svetlosti a ti kroz uličnu huku osluškuješ brbljivi i veseli cvrkut ptica, dok se sam osećaš tako kao da sa svežim i lakim vazduhom prvih oktobarskih dana udišeš neuporedivo slatki miris pun nadanja, koji inače pripada majskome razvigorcu. Proleće, sasvim i očigledno, proleće, i kalendaru uprkos, i zato brže-bolje bacaš na sebe ruho da, pod blistavim nebom, pohitaš ulicama u poljanu...

Tako neočekivano divan dan bio je pre jedno četiri meseca- sada smo na početku februara- i toga dana videh nešto izuzetno lepo. Još pre devet sati ujutro dignem se od kuće i, sav ispunjen lakim i radosnim raspoloženjem, u nekoj neodređenoj nadi na promene, iznenađenja i sreću, udarih putem za Ševin breg. Uz desnu padinu ispeo sam se na brežuljak i prošao ceo greben dužinom, zastajkujući svaki čas na glavnome šetalištu po ivicama i kod niske kamene ograde, da bih na celom tom putu, za koji se hoće nepuno pola časa, imao otvoren pogled na grad koji se lagano spušta, u terasama, kao i na reku, čije zavojice blistaju na suncu i iza koje se predeo s brežuljcima i zelenilom rasplinjava u osunčanoj izmaglici. Tu gore nije bilo još gotovo ni žive duše. Klupe s onu stranu puta stajale su usamljene, a tu i tamo pokazala bi se između drveta statua, blešteći belinom na suncu, dokle bi se na nju s vremena na vreme lagano skovitlao poneki uveli list. Tišina koju sam osluškivao dokle sam u hodanju pogled držao upravljen u stranu, na svetlu panoramu, ostala je nenarušena sve dok ne dođoh do kraja brežuljka, i put između starih kestenova počeo se spuštati. A ovde se iza mojih leđa razlegoše konjski bat i tandrkanje kola koja su se bližila u brzome kasu i kojima sam morao načiniti mesta otprilike na polovini padine. Sklonih se u stranu i zastadoh. Bile su to male, sasvim lake lovačke čeze i u njih upregnuta dva velika, sjajna alata koji su živo frktali. Dizgine je držala mlada dama od svojih devetnaest a možda i dvadeset godina i pored nje sedeo stari gospodin stasite i otmene spoljašnosti, belih brkova začešljanih à la russe i gustih, sedih obrva. Sluga u prostoj crnosrebrnoj livreji dekorisao je sedište pozadi. Tempo konja je u početku nizbrdice usporen, pa su išli korakom, pošto se jedan činio nervozan i uznemiren. On se od rude odbio daleko u stranu, oborio glavu na grudi i spuštao svoje vitke noge tako ustreptalo i toliko preko volje da se stari gospodin, donekle zabrinut, povio unapred da svojom levom rukom u elegantnoj zategnutoj rukavici pomogne mladoj dami u pritezanju dizgina. Činilo se da joj je kočijašenje bilo povereno samo prolazno i pola u šali, ili je bar tako izgledalo: da ona kočijaši u neku ruku sa detinjskom važnošću i neiskusnošću. Načinila je mali, ozbiljan i ljutit pokret glavom, pokušavajući da umiri zapenušano i zabatrgano živinče. Bila je garava i vitka. Na kosi, koja joj je na potiljku bila uvijena u čvrstu punđu a sasvim lako i slobodno padala po čelu i slepim očima tako da su se mogle razlikovati pojedine kestenjaste vlasi, imala je okrugao, zagasit slamni šešir, ukrašen pantljikama aranžiranim na neki sasvim osobeni način. Inače nosila je kratak zagasitoplav žaket i glatku suknju od svetlosive materije. Na njenom ovalnom i fino skrojenome licu, čija se nežna crnpurasta koža zarumenela na svežem jutarnjem vazduhu, izvesno su najveća privlačnost bile oči: dva uzana i duguljasto prorezana oka, gde je jedva upola vidljiva dužica bila blistavocrna, a iznad kojih su se u luku uzdizale neobično ujednačene i kao perom izvedene obrve. Nos joj je može biti bio nešto malo duži, a usta sa čistim i finim linijama usana mogla biti i uža. U trenutku, pak, prikazala mu se sva draž blistavobelih i nešto malo razmaknutih zuba, koje je mlada devojka, mučeći se oko konja, energično pritiskivala na donju usnu, da ih posle toga malo izdigne zajedno sa svojim gotovo detinjski okruglim podbratkom.

Bilo bi sasvim pogrešno reći da bi to bilo lice neke neobične i zadivljujuće lepote. Imalo je čar mladosti, vesele svežine, i taj čar bio je tako reći uglađen, utišan i oplemenjen imućnom bezbrižnošću, otmenim vaspitanjem i raskošnom negom; bilo je izvesno da će te uzane i blistave oči što sada s maznom srditošću gledaju onoga arum konja, za časak ili dva opet dobiti izraz sigurne i posve razumljive sreće. Rukavi žaketa, koji su u ramenima bili široki i naduvani, bili su sasvim zategnuti na člankovima, i još nikad nisam imao čarobnijeg utiska otmene elegancije nego pred načinom kojim te male, gole, bele ruke drže one dizgine. Stajao sam na putu, neokrznut pogledom, dokle su kola pored mene prošla i ja polako nastavio put, kada su se ona opet dala u kas i naglo iščeznula. Osećao sam silnu radost i divljenje; ali se u isti mah javio i neki čudan i oštar bol, oporo i zaglušno osećanje- zavisti? ljubavi?- ne smedoh misliti misao do kraja- preziranja samoga sebe? Dok ovo pišem, izlazi mi pred oči predstava kukavnog prosjaka koji pred izlogom zlatarske radnje bulji u skupoceni sjaj kakvog adiđara. Taj čovek neće biti u stanju da u sebi jasno izrazi želju da onaj dragulj ima; jer i sama pomisao na tu želju bila bi smešna nemogućnost koja bi ga izložila ruglu pred njim samim.

12. Hoću da ispričam kako sam pukom slučajnošću tu mladu damu posle nedelju dana video i po drugi put, i to u operi. Davao se Gunoov „Faust” i čim sam ušao u sjajno osvetljenu dvoranu i spremao se da odem na svoje mesto u parketu, a to spazim nju do starog gospodina levo u loži u proscenijumu na drugoj strani. Pri tom sam uzgred utvrdio da me je odnekud, na neki smešan način, obuzeo izvestan strah i kao neka zabuna, i da sam iz ko zna koga razloga pogled istoga časa preneo s njih i pustio ga da luta preko drugih redova i loža. Tek na početku uvertire odlučih se da gospodu razgledam malo bliže. Stari gospodin, u strogo zatvorenome geroku sa crnom kravatom, sedeo je u spokojnoj dostojanstvenosti zavaljen u naslonjaču, držeći ležemo i mirno ruku u mrkoj rukavici na baršunu ograde od lože, dok je drugom ovda-onda nemamo i polako gladio bradu ili je provlačio kroz kratko podšišanu i osedelu kosu. Mlada devojka, pak; kći bez sumnje? Sedela je zainteresovana i živo se nagnuvši napred, s obema rukama, u kojima je imala lepezu, na baršunskom parapetu. Ovda-onda učinila bi kratki pokret glavom, da raskuštranu, kestenjavu kosu malo odbaci sa čela i sa slepih očiju. Imala je na sebi sasvim laku bluzu od svetle svile sa kiticom ljubičica za pojasom, a njene uzane oči sijale su na oštrome osvetljenju još dubljim crnilom nego pre nedelju dana. Uostalom, otkrio sam da je onaj način držanja usta koji sam ja kod nje tada bio primetio, njoj uopšte svojstven: svaki čas pritisnula bi bele i blistave zube, pravilno i nablizo razređene, na donju usnu, a onda vilicu povukla naviše. To nevino lice koje ne

pokazivaše ni truni koketerije, pogled njenih očiju što je mimo i veselo lutao unaokolo, nežni i beli vrat, slobodan i s prijatnom uzanom svilenom trakom u boji struka, pokret kojim bi se ovda-onda obratila starome gospodinu da bi mu skrenula pažnju na ko zna šta u orkestru, na zavesi, u nekoj loži- sve to zajedno davalo je utisak jedne neiskazano fine i mile detinjatosti, ali takve da u njoj nije bilo ničeg ni dirljivog niti čega što bi čoveka gonilo na „sažaljenje”. Bilo je to otmeno i taktično veliko dete, prožeto sigurnošću i nadmoćnošću usled elegantnog i ugodnog života, a zračilo je sreću kojoj nije bila svojstvena obest već pre izvesna tiha blagost zato što je to stvar najprirodnija na svetu. Duhovita i nežna muzika Gunoova, kako mi se tada činilo, nije bila pogrešna pratnja tome pozorju, i ja joj se predadoh i ne gledajući na pozornicu i potpuno utonuo u blago i misaono raspoloženje, gde bi seta možda bila bolnija da nije te muzike. Ali već za vreme odmora posle prvoga čina, diže se sa svoga sedišta u parketu jedan gospodin od svojih, recimo: dvadeset sedam do trideset godina, i iščeznu da se, odmah posle toga, pojavi u loži moje pažnje, poklonivši se vešto. Stari gospodin pruži mu odmah ruku, a i mlada dama, klimnuvši prijateljski glavom, pruži mu svoju, koju on sa svom pristojnošću prinese ustima, posle čega su ga nagnali da sedne. Izjavljujem gotovost da priznam da je onaj gospodin imao neuporediva prsa na košulji, kakva još u životu video nisam. Ta prsa bila su potpuno razgolićena, jer prsluk nije bio ništa drugo do uzana, crna traka, a frak, koji se tek ispod stomaka skopčavao na jedno dugme, bio je ispod ramena izrezan u neverovatno velikom luku. Prsa od košulje koja su se kod visokog i oštro zalomljenog okovratnika završavala širokom, crnom kravatom i na kojima su, u podjednakim razmacima, stojala dva velika, četvrtasta i isto tako crna dugmeta, bleštala su belinom, i pravo je čudo kako su bila uštirkana a da ipak ne izgube od svoje gipkosti, jer su u oblasti stomaka na jedan prijatan način sačinjavala udubljenje, da se posle toga opet uzdignu u dopadljivu i blistavu grbu. Razume se da je ta košulja gutala najveći deo pažnje; glava pak, koja je bila potpuno okrugla i čiju je lobanju zastirao pokrivač kratko podšišane, svetlucave kose, bila je ukrašena binoklom bez okvira i bez vrvce, zatim ne odviše bujnim, plavim i lako kovrčastim brkovima, a na jednome obrazu mnoštvo sitnih ožiljaka od studentskih rapira, koji su se pružali do slepog oka. Uostalom, taj čovek bio je skrojen nepogrešno i kretao se sa sigurnošću. U toku one večeri- jer ostao je u loži- primetio sam kod njega dva stava koji su njemu bili svojstveni. Kad god bi razgovor sa domaćinima prestao, sedeo bi on tako, prebaciv nogu preko noge i sa dogledom na krilu, ugodno zavaljen, oborene glave i žestoko isturivši cela usta, da bi se udubio u posmatranje oba vrha brkova, kako izgleda, potpuno hipnotisan njima, i polako i nemo klimajući glavom čas na jednu čas na drugu stranu. A kad bi se pak našao u razgovoru sa mladom damom, iz poštovanja bi menjao držanje nogu, ali bi se još više zavalio, i tada bi se obema rukama uhvatio za stolicu, digao glavu koliko god je moguće više i s visine se osmehivao na mladu susedu, s prilično razjapljenim ustima i na donekle nadmoćan način. Toga gospodina je, mora biti, ispunjavalo osećanje divne srećeraspinjala samosvest... Ozbiljno govoreći, ja umem to da cenim. Nijednome od njegovih pokreta, pa ma koliko bili smeli u nonšalantnosti svojoj, nije sledovala mučna zbunjenost; bio je, tako reći, nošen samopouzdanjem.

A zašto bi i bilo drukčije? Stvar je jasna: on je, možda se čak i ne ističući osobito, korektno prošao svoj put koji će nastaviti do jasnih i korisnih ciljeva, i živi u senci sporazuma sa svima i sa svakim i na suncu opštega poštovanja. Sada pak sedi u loži i ćereta s mladom devojkom, čije mu čiste i divne draži možda i nisu nepristupačne, i čiju je ruku u ovome slučaju slobodno mogao zatražiti. Uistinu, nemam nimalo volje da za ovoga gospodina kažem makar i jednu jedinu reč nepoštovanja! A ja, šta je sa mnom? Sedeo sam tu dole i bilo mi slobodno da izdaleka, iz mraka, kukavno posmatram kako ono divno i nedostižno stvorenje ćereta i smeje se sa onim nikogovićem! Isključen, neopažen, bespravan, tuđ, ‘nisam tu’ statusom, parija, kukavac pred samim sobom... Ostao sam do kraja, i sretoh se ponovo sa ono troje otmenih u garderobi, gde se svet zadržava koji trenutak pri oblačenju krznenih kaputa, da s ovim ili s onim izmenja poneku reč, ovde s kojom damom, onde s nekim oficirom... Mladi gospodin ispratio je oca i ćerku kad su napustili pozorište, a ja, na kratkome rastojanju, išao za njime kroz vestibil. Kiše nije bilo, na nebu je stajalo nekoliko zvezda, i zato nisu uzeta kola. Polako i ćaskajući koračalo je ono troje ispred mene, a ja ih bojažljivo pratio na izvesnome odstojanju; utučen, mučen oštrim i bolnim osećanjem ruganja i jada... Nije bilo daleko; jedva da su prešli jednu ulicu, a već su zastali pred lepom kućom sa prostom fasadom, i otac i kći vrlo brzo iščezli, posle srdačnog oproštaja sa njenim pratiocem, koji se takođe udaljio brzim koracima. Na teškoj drvenoj kapiji sa ukrasima u duborezu moglo se pročitati ime „Rajner, sudski savetnik”.

13. Rešen sam da ovaj rukopis privedem kraju, iako bih najradije u svakome trenutku skočio i utekao daleko ispred nekog unutarnjeg otpora svog. Po ovome pitanju sam rio i čeprkao sve dotle dok se nisam potpuno iznurio. I zato mi je sve to dodijalo do gađenja!... Nema ni tri meseca otkako sam iz novina saznao za „kermes”, koji je u opštinskoj zgradi priređen u dobrotvorne svrhe, i to uz učešće otmenoga društva. Taj oglas pročitao sam pažljivo, i brzo sam se rešio da odem na taj kermes. Biće i ona tamo, pomislih, možda kao prodavačica, i u tome slučaju neće me ništa zaustaviti da joj se ne približim. Kad mimo razmislim, ja sam čovek obrazovan i od dobre porodice, pa ako mi se ta gospođica Rajner sviđa, onda mi u onoj prilici, isto kao ni gospodinu sa divnim prsima na košulji, ne može biti uskraćeno da je oslovim, da s njom izmenjam nekoliko reči šale... Bilo je vetrovito i kišno popodne kad sam pošao u opštinu, gde se pred kapijom gurao svet i tiskala kola. Prokrčih sebi put u zgradu, platih ulaznicu, dadoh na čuvanje kaput i

šešir, i širokim stepenicama punim sveta dospeh s izvesnim naporom na prvi sprat i u svečanu dvoranu, iz koje mi pokuljaše u lice zagušljiva isparenja od vina, jela, parfema i jelova granja, zbrkana larma od smeha, razgovora, svirke, uzvika i lupanja gonga. Neobično visoka i prostrana dvorana bila je iskićena raznobojnim zastavama i vencima, a duž zidova i sredinom ređale se šatre, otvorene prodavnice kao i zatvoreni kiosci, posećivanje kojih su preporučivala na sva usta nekakva fantastično maskirana gospoda. Dame, koje su svud unaokolo prodavale cveće, ručne radove, duvan i svakojake osvežavajuće napitke, takođe su bile kostimirane na razne načine. Na gornjem kraju dvorane, na postolju ukrašenom cvećem, bučala je muzička kapela, dok se kroz ne baš najširi prolaz, koji su prodavnice ostavljale slobodan, lagano probijala gusta povorka ljudi. Donekle frapiran bukom muzike, raznim izvlačenjima i igrama na sreću, veselom reklamom, pridružih se povorci, i ne prođe ni minut kad, četiri koraka levo od ulaza, opazih onu mladu damu koju sam onde tražio. Ona je u malom kiosku iskićenom jelovim granjem prodavala vino i limunadu, i bila odevena kao Talijanka: u šarenoj suknji, s belim pravougaonim uborom na glavi i u kratkom jelečetu Albanka, koji su njene nežne ruke ostavljali razgolićene do lakata. Zajapurena, nalaktila se na tezgu sa strane, igrajući se šarenom lepezom i ćaskajući s nekolicinom gospode koji su, pušeći, stajali oko prodavnice a među kojima sam na prvi pogled opazio svoga znanca; stajao je kod stola, najbliži njoj, držeći po četiri prsta obe ruke u bočnim džepovima svoga žaketa. Progurah se lagano pored nje, napred, rešen da joj priđem čim se za to ukaže prilika, čim odumine tiska... O, sad će se pokazati da li je u meni ostalo još nešto od one moje vesele sigurnosti i samosvesne okretnosti, ili je, pak, zaista bila opravdana moroznost i poluočajanje poslednjih mojih sedmica! Šta je to mene ophrvalo? Odakle, s pogledom na tu devojku, mučna i kukavna zbrka osećanja od zavisti, ljubavi, stida i razdražene ogorčenosti, koja mi je, priznajem, opet udarila vatrom u obraze? Više otvorenosti! Ljubaznosti! Veselog i ljupkog zadovoljstva samim sobom, do đavola, kao što se i pristoji darovitom i srećnom čoveku! S nervoznom usrdnošću tražio sam u mislima kakav šaljivi obrt, lepu reč, govor na talijanskom, kojima ću pokušati da joj se približim... Prilično je potrajalo dok sam s gomilom, koja se nezgrapno pomicala napred, obišao oko dvorane; i zaista, kad sam se ponovo našao kod malog kioska s vinom, iščezao je polukrug gospode i samo je onaj dobri znanac, podlakćen na kelneraj, bio utonuo u najživlji razgovor sa mladom prodavačicom. E, pa kad je tako, moraću sebi da dozvolim da ovaj razgovor prekinem... I, u kratkom okretu, izdvojih se iz povorke i stadoh kod stola. Šta se dogodilo? Pa ništa! Gotovo ništa! Konverzacija se prekinula, onaj znanac koraknuo u stranu, dočepav sa svih pet prstiju binokl bez okvira i bez vrvce i posmatrajući me kroz sve prste, a mlada dama pošla niz mene mirnim i ispitivačkim pogledom- od odela pa sve do cipela. Odelo je bilo daleko od toga da bude novo, a cipele ukaljane uličnim blatom; to mi je bilo poznato. Povrh toga, bio sam zagrejan i kosa, moguće, u neredu. Nisam bio hladan, ni slobodan, niti dorastao situaciji. Obuze me osećanje da ovde smetam i da se pravim smešan, ja čovek tuđinac, neovlašćen, koji ovde nema nikakva posla. Nesigurnost, nemoć, mržnja i jad i žalost smetoše mi pogled, te sam svoje vesele namere

izveo tako što sam, mrgodno sastavivši veđe, izgovorio promuklim glasom, i kratko i pogotovo grubo: – Čašu vina, molim! Sasvim je svejedno da li sam se prevario kada mi se učinilo da je mlada devojka svome prijatelju uputila jedan brz i prezriv pogled. Ćuteći kao on i ja, dala mi je jedno vino, a ja, i ne dižući pogleda, crven i smeten od besa i bola- nesrećna i smešna figura- stajao između ono dvoje, ispio nekoliko gutljaja, metnuo novac na sto, poklonio se smeteno, napustio dvoranu i sjurio se niz stepenice. Od toga trenutka svršeno je sa mnom, a očajno malo znači malenkost što sam, nekoliko dana docnije, u novinama pročitao objavu: „Čast mi je objaviti veridbu moje kćeri Ane sa G. dr Alfredom Vicnaglom, sudskim pristavom. Rajner, sudski savetnik“.

14. Od toga trenutka sa mnom je svršeno. Poslednji ostaci osećanja sreće i zadovoljstva, namučeni do smrti, srušili su se, ja dalje nisam u stanju, jest, nesrećan sam, priznajem, i vidim u sebi jadnu i smešnu figuru! Ali ja to neću izdržati! Propadam! Ubiću se, bilo danas ili sutra! Prva moja želja, prvi instinkt bio je lukavi pokušaj da iz ove stvari izvučem belestrični elemenat i svoje kukavno osećanje protumačim kao „nesrećnu ljubav”: nedotupavnost, razume se samo po sebi. Ne propada čovek od nesrećne ljubavi. Nesrećna ljubav je zabava, nimalo rđava. Čovek uživa u sebi, u nesrećnoj ljubavi. A ja od nje propadam, tako da je zauvek svršeno sa svakim uživanjem u samome sebi. Pa jesam li je voleo, ako mi je ovo pitanje dozvoljeno, jesam li ja tu devojku zaista voleo? Može biti... ali kako i zašto? Zar ta ljubav nije izopačeni oblik moje već odavno razdražene i bolesne sujete koja je pri prvom pogledu na tu nedostižnu dragocenost požudno zaplamtela mučenjem i probudila osećanja zavisti, mržnje i preziranja samoga sebe, a za nju je ljubav bila samo izgovor, izlaz i spasenje. Jest, sve to je gola sujeta! I zar me moj otac, u svoje vreme, nije nazvao bajacom? O, ja nisam bio u pravu, ja ponajmanje, da se sklonim u stranu i da ignorišem „društvo”, ja koji sam isuviše sujetan da podnesem nepažnju i nepoštovanje, ja koji nisam u stanju da sebe oslobodim misli o njemu i o njegovu odobravanju! Nego nije u pitanju pravo? Već neodložna potreba? A moje neupotrebljivo pajaštvo ne bi valjalo ni u kakvom društvenom položaju? Dakle, upravo to pajaštvo je ono od čega ja svakako imam da propadnem.

Ravnodušnost, to znam, bila bi u neku ruku sreća... Ali ja nisam u stanju da budem ravnodušan u odnosu na sebe, ja nisam u stanju da sebe posmatram očima drukčijim nego što su oči „sveta”, i ja propadam osećajući grižu savesti- ispunjen nevinošću... Zar griža savesti nije ništa drugo do zagnojavanje čira sujete? Postoji samo jedna nesreća: izgubiti zadovoljstvo u samome sebi: ne svideti se više samome sebi, to je nesreća- o, ja sam to oduvek vrlo jasno osećao! Sve ostalo je igra i obogaćenje života; pored svake druge patnje može čovek da bude sobom neobično zadovoljan, da se oseća tako divno. Neslaganje sa samim sobom, osećanje krivice u patnjama, borba sujete; tek to čini od čoveka kukavno i odvratno pozorje... Utom se na površini ukaza stari jedan poznanik, neki gospodin Šiling po imenu, s kime sam nekada služio u velikoj drvarskoj radnji gospodina Šlifogta. On je u naš grad navratio poslom i došao da me poseti- „čovek skeptičan”, s rukama u džepovima od čakšira, i cvikerom crnoga okvira i realistički trpeljivim sleganjem ramena. Prispeo je uveče i rekao: „Ostaću koji dan“. Odosmo u jednu kafanu. Predusreo me je kao da sam još onaj srećni čovek zadovoljan sobom, kakvim me je poznavao i, u dobroj veri da će mi izraziti moje sopstveno veselo mišljenje, rekao je: – Tako mi boga, mladiću, baš si prijatno podesio život! Nezavistan, je li? Slobodan! Stvarno si u pravu, do đavola! Jedanput se živi, je l’ da? Šta se čoveka tiče sve ostalo? Od nas dvojice ti si pametniji, to ti moram priznati. Uostalom, oduvek si bio genije... I, kao i pre, nastavio je da mi s najvećom gotovošću odaje priznanje i bude prijatan, i ne sluteći da sam ja pun straha da ne pobudim nedopadanje. Činio sam očajničke napore, trudeći se da održim poziciju koju sam imao u njegovim očima, da se i dalje pokazujem na visini ako i pre, da izgledam srećan i zadovoljan- ali uzalud! Nedostajala mi kičma, hrabrost, svaka kontenans, pokazah se pred njim umoran i zbunjen, prikazah se poguren u nesigurnosti svojoj- i on je to shvatio neverovatnom brzinom! Bilo je užasno gledati kako je on, koji je potpuno bio spreman da me prizna za srećna i nadmoćna čoveka, počeo da me prozire, da me gleda zapanjen, da se hladi, da postaje nadmoćan, da gubi strpljenje i kostreši se, da bi mi najzad svakim trzajem lica pokazao svoje prezrenje. Digao se brzo, a sutradan me je nekoliko brzih redaka poučilo da je ipak bio primoran da otputuje. Fakat je da je ceo svet uvek i suviše zauzet sobom, vazda zbog nečeg drugog a da bi čovek mogao steći neko ozbiljno mišljenje o drugome; zato se s tromom gotovošću akceptira onaj stepen respekta koji čovek sa čvrstinom ispoljava u odnosu na samoga sebe. Budi kakav hoćeš, živi kako hoćeš, ali pokazuj drsko pouzdanje i čistu savest, i niko neće biti dovoljno moralan da te prezre. Desi li ti se pak da izgubiš unutarnje jedinstvo, da se lišiš zadovoljstva u samome sebi, pokaži da sam sebe prezireš, i sve živo će ti žmureći dati za pravo. A što se mene tiče, ja sam propao... Prestajem da pišem, bacam pero- pun odvratnosti, pun odvratnosti! Da učinim kraj: ali zar to ne bi bilo pogotovu junaštvo za čoveka „bаjаса“? Ispašće tako, bojim se, da ću nastaviti da živim da jedem p em i pomalo da radim i da se poistiha navikavam da budem i nesrećna i smešna figura. Bože moj, ko bi mislio, ko bi mogao i pomisliti, da je tolika kob i nesreća biti „bаjасo“ od rođenja...

1897.

TOBIJA MINDERNIKEL

1. Jedna od ulica koje od Keja prilično strmo vode središnjem delu grada zove se Sivi put. Otprilike u sredini te ulice, a desno idući od reke, stoji kuća br. 47, uzana, sumorno obojena zgrada, koja se ničim ne razlikuje od svojih suseda. U njenom prizemlju ima sitničarska radnja, u kojoj se mogu dobiti i kaljače i ricinusovo ulje. Prođe li se hodnik pod kapijom, iz koga se nazire zatvoreno dvorište gde se vitlaju mačke, odvešće vas na gornje spratove jedne uzane i izlizane drvene stepenice, na kojima se oseća nekakav neiskazano zagušljiv zadah i sirotinja. Na prvome spratu levo stanuje neki stolar, desno babica. Na drugome spratu levo stanuje obućar krpa, desno dama koja počinje glasno pevati čim se na stepenicama začuju koraci. Na trećem spratu stan sleva stoji prazan, desno pak stanuje čovek po imenu Mindernikel, kome je povrh toga ime Tobija. Za toga čoveka ima pripovest koju zaista treba ispričati, jer je zagonetna i koliko se ni zamisliti ne da sramna. Čudna i smešna, spoljašnost Mindernikelova pada odmah u oči. Pogledate li na primer, njegovu mršavu priliku kad, poštapajući se, pođe ulicom naviše, u šetnju, videćete ga crno odevena, i to od glave do pete. Nosi staromodan, izvijen i neugledan cilindar, tesan i od starosti usjaktao izlizani redengot kao i u istoj meri otrcane pantalone, koje su dole iskrzane i toliko kratke da se vide gumeni ulošci dubokih zatvorenih cipela. Uostalom, mora se reći da je to odelo očetkano da se bolje ne može. Vrat mu izgleda dug utoliko više što se diže iz plitke preklopne ogrlice. Osedela kosa je glatka i začešljana duboko na slepe oči, a veliki obod cilindra baca senku na izbrijano i tavno lice upalih obraza, zapaljenih očiju koje se retko dižu od zemlje, i na dve duboke bore, koje se ožučeno spuštaju od nosa do uglova usana povučenih naniže. Mindernikel izlazi retko iz kuće, i to ima svoga razloga. Jer, čim bi se ukazao na ulici, sjure se silna deca, idu za njim u stopu dobar deo puta, smeju se, rugaju, pevaju: „Ua, Tobija, ua!” pa ga čak i za kaput vuku, a ljudi izlaze na vrata da se malo zabave. On pak, ne braneći se i bojažljivo se osvrćući, izdignutih ramena i ispružena vrata žurno grabi dalje, kao čovek koji bez kišobrana hita kroz pljusak; i, mada mu se smeju u lice, on ovda-onda s poniznom učtivošću pozdravlja ponekog od sveta što stoji po kapijama. Docnije, kad deca zaostanu, kad ga više niko ne poznaje i malo se ko za njim osvrće, ponašanje mu se ne

menja znatno. On se i dalje bojažljivo osvrće i pognut grabi dalje, kao da na sebi oseća hiljadu podrugljivih pogleda, a kada, neodlučan i strašiv, digne pogled sa zemlje, primećuje se čudnovata stvar, kako on nije u stanju da kojeg mu drago čoveka, ili makar i neku stvar, čvrsto i mimo uhvati okom. Ma koliko to čudno zvučalo, izgleda da njemu nedostaje ona prirodna nadmoćnost čulnog opažanja kojom svaki pojedini stvor gleda na svet pojava, čini mi se da se on oseća nedorastao svakoj pojavi te da njegove nestalne oči moraju da spuznu na tle kako s čoveka tako i sa stvari... Kako stoji stvar s tim čovekom koji je uvek sam i koji se čini nesrećan u neobičnoj meri? Njegovo na silu građansko odelo kao i izvestan brižjiv pokret ruke preko podbratka kao da nagoveštavaju da se on ni na koji način ne može ubrojati u one slojeve stanovništva u čijoj sredini živi. Sam će bog znati kako se to njemu život narugao. Lice mu izgleda tako kao da je život u njega tresnuo punom pesnicom, podrugljivo se smejući... Uostalom, vrlo je mogućno da on, i ne doživevši nekih teških udara sudbine, prosto nije dorastao životu, a bolna nemoć i priglupi izgled njegove pojave čine mučan utisak, kao da mu je priroda uskratila onu meru ravnoteže, snage i kičme, koja se hoće da bi čovek mogao postojati na svetu uzdignute glave. Pošto bi, oslanjajući se na crni štap, otišao do grada, pošao bi natrag svome stanu, da na Sivome putu bude dočekan dečjom grajom; tu se zagušljivim stepenicama penje u svoju sobu, koja je sirotinjska i bez ikakvih ukrasa. Jedino niski orman sa teškim metalnim ručicama na pretincima, solidan komad nameštaja iz ampira, ima neku vrednost i lepotu. Ispred prozora, kome je vidik beznadno zatvoren surim bočnim zidom susedne kuće, stoji saksija, puna zemlje, ali u kojoj ništa ne raste; ipak ovo Tobiji Mindernikelu ne smeta da joj pokadšto priđe, da onu saksiju posmatra i omiriše ono malo gole zemlje. Pored ove sobe leži mali, mračan sobičak za spavanje. Pošto bi u njega ušao, Tobija cilindar i štap stavlja na sto, seda na zelenu sofu što toliko udara na prašinu, podupire bradu rukom i zagleda se uzdignutih obrva preda se, u pod. Izgleda da za njega nikakva posla više nema na ovome svetu. Što se tiče Mindernikelova karaktera, vrlo je teško o njemu suditi; sledeća stvar kao da govori u korist toga. Kada je taj čudni čovek jednoga dana izašao iz kuće i, kao i uvek, dočekalo ga čitavo jato dece, goneći ga ruganjem i smehom, sapleo se jedan otprilike desetogodišnji dečko o nogu drugoga i tresnuo tako strašno o kaldrmu da mu je i iz nosa i s čela potekla krv i on ostao da leži plačući. Tobija se smesta okrene, pohita palome dečku, nagne se i poče ga sažaljevati blagim i ustreptalim glasom. „Siroto dete”, rekao je on, „jesi li se ubio? Ide ti krv! Pogledajte, teče mu krv s čela! Da, da, kako si jadan kad tako ležiš! Pa da, boli to, kad siroto dete toliko plače! Kako mi te je žao! Sam si kriv, ali ću ti ja vezati glavu mojom maramicom... Tako, da! A sad se priberi, digni se, de...“ I pošto je sa tim rečima dečka zaista previo svojom džepnom maramom, digne ga brižljivo na noge i ode svojim putem. Ali njegovo držanje i lice pokazivali su u tome trenutku savršeno drugi izraz nego obično. Koračao je čvrsto i uspravno, a grudi mu se nadimale pod tesnim redengotom, zenice se raširile, oči dobile sjaja i pouzdano gledale ljude i stvari, dok mu je oko usta igrala jedna crtica bolne sreće... Ovaj slučaj imao je za posledicu da se u prvi mah nešto umanjilo uživanje onih ljudi na Sivome putu da mu se rugaju. Ali po isteku izvesnog vremena ono njegovo neobično ponašanje bilo je zaboravljeno, pa je čitava gomila zdravih raspoloženih i surovih grla opet

počela pevati za pogurenim i povodljivim čovekom: „Ua, Tobija, ua!”

2. Jednog sunčanog prepodneva, oko jedanaest sati, iziđe Mindernikel iz kuće i uputi se prolazeći kroz celu varoš gore na Ševin breg; onu dugu kosu koja u popodnevnim časovima služi kao najotmenije šetalište grada, ali koja je na divnom proletnjem vremenu što je vladalo, već i u to doba bila posećena od nekolikih kola i pešaka. Pod jednim drvetom na velikoj glavnoj stazi stojao je čovek s mladim lovačkim kerom na uzici, kojega je prolaznicima pokazivao u očiglednoj nameri da ga proda; bilo je to malo žuto i žilavo živinče od svoja četiri meseca, sa crnom pegom ispod jednog oka i sa jednim crnim uvetom. Kad ih je Tobija opazio sa daljine od deset koračaji, zastao je, prevukao nekoliko puta dlanom po bradi pa pogledao zamišljeno prodavca i njegovo kučence, koje je živahno mahalo repom. Posle toga nastavio je hod, obišao, pritisnuvši dršku svoga štapa, tri puta oko drveta na koje je onaj čovek bio naslonjen, a onda mu prišao i ne skidajući pogleda s živinčeta, rekao tihim i užurbanim glasom: „Pošto taj pas?” „Deset maraka”, odgovori čovek. Tobija poćuta trenutak, pa ponovi neodlučno: „Deset maraka?” „Da”, reče čovek. Tobija izvadi iz džepa crni kožni novčanik, uze iz njega novčanicu od deset maraka, zatim komad od tri i jednu dvomarku, pruži brzo sav taj novac prodavcu, uhvati za uzicu i stade da žurno vuče živinče, koje je skičalo i opiralo se, pognut i osvrćući se bojažljivo, jer je nekolicina ljudi posmatrala kupovinu i smejala se. Životinja se otimala za vreme celoga puta, odupirala se prednjim nogama o zemlju i pogledala svog novog gospodara s bojažljivim pitanjem u očima; a on je trzao i vukao ćuteći i energično, i srećno prispeo dole kroz grad. Među uličnom dečurlijom Sivoga puta nastade ogromna graja kad se Tobija pojavio s psom, ali ga on uze u naručje, povi se nad njim i probi se hitajući, ismevan i vučen za peševe, kroz ruganje i smejuriju, pa uz stepenice u svoju sobu, Tu spusti na pod psa, koji nije prestajao skičati, pomilova ga blagonaklono i reče snishodljivo: „De, de, nemaš me se šta bojati, životinjo, ne treba“. Zatim je iz fioke u ormanu uzeo tanjir s kuvanim mesom i krompirom i bacio živinčetu deo, na šta ovo prestade jadikovati, i pojede obrok, mljaskajući i mašući repom. „Uostalom, zvaćeš se Isa“, reče Tobija; „jesi li me razumeo? Isa. Zvuči prosto, pa ćeš lako upamtiti...“ I pokazav preda se prstom na pod, uzviknu zapovednički:

„Iso!” Pseto, možda u iščekivanju da dobije još što za jelo, zaista i dođe, a Tobija ga pljesnu odobravajući po bedrima i reče: „Tako, prijatelju; mogu te pohvaliti“. Zatim koraknu dva-tri koraka unazad, pokaza na pod i zapovedi ponovo: „Iso!” I životinja, koja se sasvim ohrabrila, priskoči opet i lizaše gospodareve cipele. Ovu vežbu ponovio je Tobija bar jedno dvanaestak do četrnaestak puta, s neumornom radošću što zapoveda i zato što se zapovesti izvode: ali se pas, izgleda, najzad ipak zamorio; htelo mu se, izgleda, da se odmara i da vari, te legne na pod, u ljupkoj i pametnoj pozi lovačkih pasa, ispruživši obe duge i fino skrojene prednje šape sasvim jednu pored druge. Još jedanput!” reče Tobija. „Iso!” Ali Isa okrete glavu i ostade uporno na mestu. „Iso!” viknu Tobija zapovednički povišenim glasom; „imaš doći i kad si umoran!” Ali Isa položi glavu među šape i nikako da dođe. „Čuješ li ti”, reče Tobija, a glas mu je bio ispunjen tihom i strašnom pretnjom, „da si poslušao smesta, ili ćeš sad iskusiti da nije mudro mene ljutiti!” Ali životinja jedva ako samo malčice mrdnu repom. Tu Mindernikela obuze neizmeran nesrazmeran i mahnit gnev. On zgrabi crni štap, diže Isu uvis za kožu na vratu i okupi udarati po živinčetu, koje je skičalo, ponavljajući jedno za drugim, van sebe od ogorčenoga besa i šišteći strahovito: „Nećeš da slušaš, je li? Usuđuješ se da me ne slušaš?” Najzad baci štap, spusti na pod pseto koje je skičalo i, dišući teško i s rukama na leđima, stane pred njim hodati tamo i amo dugim koracima, dobacujući od časa do časa Isi po jedan ohol i gnevan pogled. Pošto se ovako neko vreme sit našetao, stade pred životinju koja je ležala na leđima i preklinjući mrdala prednjim šapama, prekrsti ruke na prsima i progovori s užasno ledenim i okrutnim pogledom, i tonom kojim bi Napoleon stupio pred četu koja je u bici izgubila zastavu: „Kako si se to poneo, ako smem pitati?” A pas, srećan već i zbog toga približavanja, dopuza još bliže, priljubi se uz noge gospodara i pogleda ga molećivo svojim sjajnim očima. Prilično vremena posmatrao je Tobija ponizno stvorenje ćuteći i s visine; međutim ipak, osetivši na nozi dirljivu toplotu tela, diže Isu na ruke. „E, sad ću da se sažalim“, reče on; a kad je dobra životinja počela da mu liže lice, raspoloženje mu pređe naglo i potpuno u ganuće i žalostivnost. Pritisnu psa na grudi s bolnom ljubavlju, oči mu se napune suza pa, i ne završivši rečenicu, ponovi više puta prigušenim glasom: „Ti si, vidiš, moj jedini... jedini moj... Zatim položi Isu brižljivo na sofu, sede pored njega, podupre bradu šakom i posmatraše ga blagim i tihim očima.

3. Odsad je Tobija Mindernikel još ređe odlazio od kuće, jer nije imao nimalo volje da se s Isom pokazuje pred svetom. Svu svoju pažnju, pak, posvećivao je psu; štaviše, od jutra do mraka nije se bavio ničim drugim do da ga kljuka, da mu briše krmelje, da mu izdaje zapovesti, da ga kara i da ga razgovara na najčovečniji način. Samo, stvar je bila u tome što se Isa nije uvek ponašao na njegovo zadovoljstvo. Kad bi pored njega ležao na sofi i, sanjiv od nedovoljno vazduha i slobode gledao ga melanholičnim očima, Tobija bi bio prepun zadovoljstva; sedeo bi u mirnome stavu samodopadanja i sažaljivo gladio Isu po leđima, govoreći: „Gledaš me s bolom, jadni prijatelju moj? Jest, svet je žalostan, iskusio si to i ti, iako si još sasvim mlad... „ Međutim, kad bi se životinja, slepa i mahnita od nagona za igrom i lovom, počela po sobi vitlati, kad bi se uhvatila u koštac s papučom, skakala na stolice i u ogromnoj veselosti se premetala, Tobija bi joj izdaleka pratio pokrete smetenim, nenavidnim i nesigurnim pogledom i s osmehom koji je bio ružan i pun srdžbe, dokle je najzad ne bi pozvao osornim glasom i izderao se: „Ostavi se neobuzdanosti. Nema nikakva razloga da skačeš po sobi“. Jedanput se dogodilo čak i to da je Isa utekao iz sobe i niz stepenice odskakao na ulicu gde je istoga časa uzeo da juri jednu mačku, da ždere balegu i da se, presrećan, vitla s decom. A kad se, uz pljeskanje i smejuriju polovine ulice, pojavio Tobija sa bolno opuštenim licem, desila se žalosna stvar da je pas dugim skokovima pobegao od gospodara... Toga dana ga je Tobija tukao dugo i s ogorčenjem. Jednoga dana- pas je bio njegov već nekoliko sedmica- uze Tobija iz ormana hleb da Isu nahrani, i, sagnuvši se, počne velikim nožem s držaljom od kosti, kojim se ovom prilikom obično služio, da odseca sitne komade i baca ih na pod. A životinja, bez pameti zbog apetita i gluposti, priskoči slepo, naskoči na nevešto držani nož, koji mu se sjuri pod desnu plećku, i stade se viti na podu, u krvi. Prestravljen, baci Tobija sve i nagne se nad ranjenika; ali mu se izraz lica odjednom izmeni, a stoji i to da mu je licem prešao blesak olakšanja i sreće. Oprezno prenese on na sofu pseto koje je cvilelo, i ne može se ni zamisliti s kakvom je odanošću počeo da neguje bolesnika. Preko dana nije se od njega odmicao, noću ga je metao da spava na svoju vlastitu postelju, ispirao mu ranu i previjao je, mazio ga, tešio i sažaljevao neumornom radošću i pažnjom. „Boli li te mnogo?” govorio je. „Da, da, patiš teško, jadna životinjo moja! Nego smiri se, moramo podnositi...“ Lice mu je bilo mimo, bolećivo i srećno kod takvih reči. Međutim, u meri u kojoj je Isa jačao, bivao veseliji i ozdravljao, ponašanje Tobijino

postade nemirnije i nezadovoljnije! On je sada nalazio za dobro da više ne vodi računa o rani, već da svoje sažaljenje pokazuje psu samo rečima i milovanjem. Samo, ozdravljenje je uveliko napredovalo, Isa je bio snažne prirode i počeo se brzo opet kretati po sobi, a jednoga dana, pošto je polokao pun tanjir mleka s belim hlebom, skoči potpuno zdrav sa sofe na pod i stane se, uz veselo kevtanje i sa starom svojom neobuzdanošću, vitlati po sobama, vući s kreveta prostirač, turati jedan krompir i od radosti se premetati. Tobija je stojao kod prozora, pored saksije, i dok je jednom rukom, koja je, duga i mršava, štrčala iz iskrzanoga rukava, mehanički sukao pramen kose duboko začešljane na slepo oko, cela njegova prilika, crna i čudnovata, izdvajala se oštro od pozadine suroga zida susedne kuće. Lice mu je bilo bledo i iskrivljeno bolom i on, nepomičan, pratio je Isine skokove mrskim, zbunjenim, zavidljivim i pakosnim pogledom. Odjednom se, pak, trgao i uspravio, prišao, zaustavio psa i lagano ga uzeo na ruke. , Jadna moja životinjo”... poče on bolećivim glasom- ali Isa, razuzdan i nimalo raspoložen da i dalje dozvoli tako postupanje prema sebi, šćapi veselo ruku koja ga htede pomilovati, izvi se iz naručja, skoči na pod, sunu obešenjački u stranu, lanu i veselo odjuri. Ono što se sad zbilo, bilo je nešto tako nepojmljivo i infamno, da ja odbijam da to ispričam u pojedinostima. Tobija Mindernikel stojao je opuštenih ruku, malo pognut, stisnutih usana, a jabučice mu sablasno podrhtavahu u očnim dupljama. Pa tada, odjednom, kao u nekakvom ludačkom skoku, zgrabi ono živinče, neki veliki, sjajan predmet senu mu u ruci i jednim jedinim ubodom koji se pružao od desne plećke do duboko u grudi, pas se stropošta na pod; nije ni pisnuo, prosto se skljokao na bok, cepteći i krvav... Već u sledećem trenutku ležao je na sofi, dok je Tobija pred njim klečao, pritiskivao ranu maramom i mucao: „Jadna životinjo moja! Siroto živinče! Kako je sve to tužno! Kako smo žalosni oboje! Boli li te mnogo? Da, da, boli, znam... kako si bedan, ležeći tako preda mnom! Ali ja, ja sam pored tebe! Tešim te! Ja ću najbolju svoju maramicu... A Isa je ležao i krkljao. Pomućene njegove oči s pitanjem u pogledu behu upravljene na gospodara, pune nerazumevanja, nevinosti i optužbe- a onda se malo protegnuo i uginuo. Tobija pak ostade nepomičan u svome držanju. Spustio je lice na Isino telo, i plakaše gorko.

1898.

ORMAN Beše mutan i studen suton kada je brzi voz Berlin-Rim ušao u nekakav stanični hol osrednje veličine. U jednom kupeu prve klase sa čipkastom presvlakom na širokim plišanim sedištima uspravi se jedan putnik samac: Albreht van der Kvalen. Probudio se. Imao je u ustima bljutav ukus, a telo mu je bilo puno onog ne vrlo prijatnog osećaja koji nastupa kad se posle duže vožnje zastane, ritmičko se kotrljanje i udaranje više ne čuje, zavlada tišina prema kojoj spoljašnji šumovi, uzvici i signali dolaze neobično značajni... To stanje je kao kad se čovek povraća posle pijanstva, zanosa. Živcima nam je naglo izmaknut oslonac, ritam kojem su se prepuštali: sad se oni osećaju krajnje smeteni i napušteni. I to utoliko više ako smo se u isti mah probudili iz tupog spavanja za vreme puta. Albreht van der Kvalen malo se proteže, stade na prozor i spusti okno. Pogleda duž voza. Gore oko poštanskog vagona nekakvi su ljudi poslovali utovarajući i istovarujući pakete. Lokomotiva se oglasi svakojakim glasovima, kinu pa malo zabrbota, pa ućuta i ostade tako; ali samo kao ono kada se zaustavi i stane konj, pa podrhtavajući podiže kopita, striže ušima i požudno očekuje znak da povuče. Jedna velika i debela žena u dugačkome kišnom ogrtaču s beskrajno zabrinutim licem prtila je, hodajući bez prestanka goredole pored vagona, nekakvu bestraga tešku putničku torbu, koju je kolenom udarala na saganak: nema, usplahirena i očiju punih straha. U njenoj gornjoj usnici, koju je veoma prćila i koja je bila osuta sitnim kapljicama znoja, beše, naročito, nečega neizrecivo dirljivog... Draga moja sirotice! pomisli van der Kvalen. Kad bih mogao da ti pomognem, nađem ti mesto, smirim te, samo tvojoj gornjoj usni za ljubav! Ali svako je za sebe, tako je uređeno, i ja, koji sam u ovome trenutku bez ikakva straha, stojim i gledam tebe šta radiš, kao kakvu bubu što se prevrnula na leđa... Beše sumračno u skromnome holu. Je li bilo veče ili jutro? On to nije znao. Spavao je, i bilo je potpuno neodređeno da li je spavao dva, pet ili dvanaest sati. Zar nije bivalo da je spavao i po dvadeset i četiri sata i duže, bez i najmanjeg prekida, duboko, izvanredno duboko? On je bio gospodin obučen u poludugački, tamnokestenjasti zimski kaput sa ogrlicom od somota. Po crtama njegova lica bilo je vrlo teško videti koliko mu je godina; moglo se upravo kolebati između dvadeset pet i trideset. Imao je žućkastu boju kože, ali oči mu behu žarko crne kao ugalj i okružene dubokim senkama. Te oči ne kazivahu ništa dobro. Nekoliko lekara u ozbiljnim i otvorenim razgovorima dvojice muškaraca, nisu mu više davali mnogo meseci... Inače mu je tamna kosa bila očešljana glatko postrance. U Berlinu je- mada Berlin nije bio početna tačka njegova putovanja- slučajno sa svojom putničkom torbom od crvene kože ušao u brzi voz koji je baš polazio, spavao je, i sad, kad se probudio, oseti se tako potpuno slobodan od vremena da ga svega prože lagodnost. Nije imao časovnik. Bio je srećan znajući da u džepu od prsluka, na tankom, zlatnom lancu koji je nosio oko vrata, ima samo jedan mali medaljon. Nije voleo da zna koji je čas pa ni dan u

sedmici, jer nije nosio ni kalendar. Već poodavno se odvikao da pamti koji je datum u mesecu, ili koji je mesec, čak i koja se godina piše. Sve valja da lebdi neodređeno, imao je običaj da misli, a podrazumevao je pod tim mnogo šta, mada je ovaj izraz donekle nejasan. Retko ga je ili nikada ometalo šta u tome neznanju, pošto se trudio da sve slično što bi ga moglo ometati, drži daleko od sebe. Zar mu nije može biti dovoljno da samo otprilike opazi koje je godišnje doba? Moglo bi se reći da je jesen, pomisli gledajući u mutni i vlažni stanični hol. Više ne znam! Znam li uopšte gde sam! I odjednom, pri toj pomisli, zadovoljstvo koje je osećao prometnu se u radosno zaprepašćenje. Ne, on ne zna gde je! Je li još u Nemačkoj? Nesumnjivo. U severnoj Nemačkoj? Neizvesno. Očiju još trapovesnih od spavanja, ugledao je kako pored prozora njegova kupea promiče osvetljena tabla koja je možda pokazivala ime mesta- ni oblik kojeg slova nije mu dospeo do mozga. Još u budnome stanju čuo je kako kondukter dva ili tri puta izvikuje ime- nijedan glas uzvika nije razumeo. A tamo, tamo, u sutonu za koji nije znao znači li jutro ili veče, ležalo je neko strano mesto, neki nepoznati grad... Albreht van der Kvalen skide iz mreže svoj pušteni šešir, dohvati putničku torbu od crvene kože, u čije kaiševe u isti mah beše stegnuto sjajno vuneno ćebe na crvene i bele kockice, u koje opet beše zadenut kišobran sa srebrnom drškom- i mada mu je putnička karta glasila za Firencu, izađe iz kupea, pođe kroz skromni stanični hol, predade prtljag u odnosnom odeljenju, zapali cigaru, stavi ruke- nije nosio ni štap ni kišobran- u džepove paltoa i izađe iz stanice. Napolju na mutnome, vlažnome i prilično praznom trgu nekoliko fijakerista stade da puca bičevima a nekakav čovek u kapi sa gajtanom i u dugačkom ogrtaču u koji zimogrozno beše umotan reče upitno naglašavajući: „Hotel Kod dobroga čoveka?” Van der Kvalen učtivo mu se zahvali i udari putem pravce. Ljudi koje je presretao behu podigli ogrlice svojih ogrtača; zato je podiže i on, uvuče bradu u somot, produži pušiti i ni brzo ni lagano nastavi da korača. Prođe pored nekakva niska stamena zida, pored neke stare gradske kapije sa dve masivne kule, pa pređe preko nekakva mosta na čijoj su ogradi stajale statue i ispod kog se mutno i lagano valjala voda. Prođe jedan dugačak, trošan čamac na čijem je stražnjem kraju nekakav čovek veslao pomoću dugačke motke. Van der Kvalen zastade časom i naže se preko ograde. Gle, pomisli, nekakva reka; reka. Baš lepo što mi je nepoznato njeno prostačko ime... Pa produži. Koračao je još neko vreme pravce po nogostupu nekakve ulice koja beše ni jako široka ni jako uzana, pa onda zavi nekamo nalevo. Bilo je veče. Električne svetiljke na stubovima sinuše, zatreptaše malo, planuše, zujnuše pa onda počeše da sijaju u magli. Radnje se zatvarahu. Dakle, recimo, jesen je u svakom pogledu, pomisli van der Kvalen i produži da korača crnovlažnim nogostupom. Nije nosio kaljače, ali njegove duboke cipele behu izvanredno široke, jake i durašne a i pored toga nisu bile bez elegancije. Stalno je išao nalevo. Ljudi su prolazili i žurili mimo njega, odlazili na posao ili se vraćali s posla. I ja idem među njima, mislio je on, i tako sam sam i nepoznat kao što po svoj prilici niko nije bio. Nemam nikakva posla ni cilja. Nemam čak ni štap kojim se poštapam. Više bez oslonca, slobodniji, nezainteresovaniji niko ne može biti. Niko mi ništa ne duguje niti ja kome šta dugujem. Nikada me bog nije zaklanjao svojom rukom, on me ni ne zna. Verna nevolja bez milostinje dobra je stvar; može čovek sebi da kaže: Ja bogu ništa

nisam dužan... Grad se ubrzo završi. Biće da je nekako od sredine krenuo popreko. Nalazio se na nekakvoj širokoj predgradskoj ulici sa drvećem i vilama, savi nadesno, prođe tri ili četiri skoro seoska, samo gasnim laternama osvetljena sokaka pa se naposletku zaustavi u jednome nešto širem, pred nekom drvenom kapijom što je stajala desno pored jedne obične, mutnožuto okrečene kuće koja se opet odlikovala potpuno neprozirnim prozorskim oknima izdeljenim u vrlo ispupčena polja. Na ulaznim vratima međutim beše pričvršćena tablica sa natpisom:, , U ovoj kući na trećem spratu izdaju se sobe”. „Tako? reče on, baci ostatak cigare, prođe kroz kapiju, pored debele daske koja je ovu kuću i dvorište delila od susedne, nalevo ka ulazu u kuću, pređe u dva koraka ulazno predsoblje kome je pod pokrivao neki jevtini uzdužni tepih, neko staro ćebe, pa stade da se penje uza skromne stepenice. I vrata na spratu behu vrlo skromna, sa oknima od mlečnog stakla i žičanom mrežom ispred njih, a na njima behu neke tablice sa imenima. Stepenišna odmorišta behu osvetljena petroleumskim lampama. Ali na trećem spratu- on je bio poslednji, a zatim se išlo na tavan- nadesno i nalevo od stepeništa bilo je još ulaza: prosta kestenjasto obojena sobna vrata, a imena nije bilo. Van der Kvalen povuče mesinganu jabuku zvona u sredini... Zvono zazvoni, ali unutra se nije čulo kretanje... Nije bilo odgovora. On zakuca desno... Začuše se dugi, laki koraci, i neko otvori. Beše to jedna žena, visoka, mršava gospođa, stara i dugačka. Nosila je kapu sa velikim bledoljubičastim šeputom i staromodnu, izbledelu crnu haljinu. Imala je upalo tičije lice, a na čelu joj se video komad osipa, nekakva mahovinasta izrastao. To je bilo nešto prilično odvratno. „Dobro veče” reče van der Kvalen. „Sobe...“ Stara gospođa potvrdno klimnu glavom i osmehnu se polagano, nemo i s punim razumevanjem, pa lepom, belom, dugom rukom, polaganim, umerenim i otmenim pokretom pokaza na vrata na suprotnoj strani, nalevo. Zatim se povuče pa se opet pojavi noseći ključ. Gle, pomisli on stojeći iza nje, dok je ona otključavala. Vi ste kao kakva mora, kao Hofmanova figura, milostiva gospo... Ona skide petroleumsku lampu sa eksera i pusti ga u sobu. Beše to omalena, niska prostorija sa mrko obojenim patosom; zidovi joj sve do gore behu obloženi slamnim asurama. Prozor na stražnjem zidu desno zastirala je bela muslinska zavesa u dugačkim velikim naborima. Bela vrata u pokrajnju sobu nahodila su se na desnoj strani. Stara gospođa ih otvori i podiže lampu. Ova soba beše žalosno prazna, golih, belih zidova naprama kojima su se tri pletene stolice, lakovane svetlocrveno, isticale kao tucana pavlaka na malinama. Jedan orman, jedna komoda za umivanje pored ogledala... Krevet, izvanredno moćan komad nameštaja od mahagonija, stajao je sam usred sobe. „Imate li šta nasuprot?” upita stara gospođa pa svojom lepom, dugom, belom rukom ovlašno pređe preko mahovinaste izrasli na čelu... Činilo se kao da se zabunila, kao da joj neki običniji izraz ne pada u mahu na pamet. Ona smesta dodade: „Tako reći?” „Ne, nemam ništa nasuprot”, reče van der Kvalen. „Sobe su nameštene prilično

duhovito. Uzeću ih... Voleo bih da mi neko donese stvari sa stanice, evo potvrde. Vi ćete biti ljubazni da mi se spremi krevet, noćni sto... da mi sad odmah date ključ od kapije, od vrata... kao što ćete mi dati i peškire. Hteo bih malo da se uredim, pa da odem u grad na večeru i posle da se vratim“. On izvuče iz džepa jedan niklovani etui, izvadi iz njega sapun, pa nad komodom za umivanje stade da osvežava lice i ruke. Za to vreme pogledao je kroz jako ispupčena prozorska okna duboko dole na kaljave predgradske ulice u gasnome osvetljenju, na svetiljke na stubovima i na vile... Dok je brisao ruke, pređe na drugu stranu ka ormanu. Beše to glomazan, mrko posno obojen komad nameštaja koji se malo klimao, sa priprostim ukrasom odozgo, i stajao je nasred desnoga zida tačno u niši jednih drugih belih vrata, koja su svakako vodila u prostorije čiji su ulaz činila glavna i srednja vrata napolju na stepenicama. Ima i što je dobro udešeno na svetu, pomisli van der Kvalen. Ovaj orman pristaje u vrata kao da je za njih napravljen... Otvori ga... Orman je bio savršeno prazan, sa nekoliko redova kuka na gornjoj dasci; ali se pokaza da ovaj solidni komad nameštaja nema poleđicu, nego da je onde zatvoren nekakvom sivom tkaninom, oštrim, običnim čupavim suknom koje je na četiri ćoška bilo pričvršćeno ekserima ili pribadačama. Van der Kvalen zatvori orman, uze šešir, zadiže opet ogrlicu paletoa, ugasi sveću i pođe. U nekoj živahnoj ulici uđe u jedan osvetljeni restoran i smesti se za jedan od prednjih stolova, okrenuvši svima leđa. Pojede jednu supu od povrća sa prženim hlebom, biftek s jajetom, kompot i vino, komadić zelene gorgonzole sa pola kruške. Dok je plaćao i oblačio se, povuče nekoliko dimova ruske cigarete, pa zapali cigaru i ode. Prošeta se malo unaokolo, ispade na put koji ga je vodio kući u predgrađe i pređe ga ne žureći se. Kuća sa ispupčenim prozorima ležala je potpuno u mraku i ćutala kad je van der Kvalen otvorio vrata i ispeo se neosvetljenim stepenicama. On ukresa šibicu da vidi, pa na trećem spratu otvori leva vrata, koja su vodila u njegovu sobu. Odloživši kaput i šešir na divan, upali lampu na velikom pisaćem stolu i nađe na njemu svoju putnu torbu kao i uvijeni pled sa kišobranom. Razvi ćebe i izvadi bocu konjaka, pa zatim izvadi čašicu iz kožne torbe i, dovršavajući cigaru, stade da pije gutljaj po gutljaj. Baš lepo, pomisli, što na svetu pored svega ima i konjaka... Zatim otide u spavaću sobu, zapali onde sveću na noćnom stolu, ugasi lampu preko u sobi i poče da se svlači. Komad po komad svoga sivog, neupadljivog i trajnog odela stavi na crvenu stolicu pored kreveta; no uto, kad je otkopčavao kaiš, seti se šešira i paletoa, koji su još bili na divanu; prenese ih, otvori orman... Načini korak unazad pa se maši rukom za leđa i uhvati se za jednu od krupnih tamnocrvenih kugli od mahagonija koje su kao ukras stajale na sva četiri krevetska ugla. Soba sa svojim golim, belim zidovima, prema kojima su se crveno lakovane stolice isticale kao tucana pavlaka prema jagodama, ležala je u nemirnoj svetlosti sveće. A onde, orman, čija vrata behu širom otvorena: orman nije bio prazan, neko je stojao u njemu, neka prilika, neko biće tako umilno na oči da Albrehtu van der Kvalen srce u mahu presta kucati, pa onda nastavi da radi punim, laganim, nežnim udarcima... Ona je bila potpuno gola i jednu od svoje dve tanke, nežne ruke imala je podignutu uvis, držeći kažiprstom kuku na gornjoj ormanskoj dasci. Duga mrka kosa u talasima joj je počivala na detinjim plećima, koja su zračila s takvom draži da se na nju moglo odgovoriti samo jecajući. U duguljastim crnim očima ogledao se blesak sveće... Usta joj behu malo široka, ali sa izrazom slatkim kao usnice sna koji nam se posle mnogih dana muke i patnje spustio na

čelo. Pete joj behu čvrsto sastavljene, a vitke joj se noge priljubljivahu jedna uz drugu... Albreht van der Kvalen prevuče šakom preko očiju i ugleda... ugleda i da je sivo čupavo sukno u desnome uglu dole ovdojeno od ormana... „Kako?” reče on... „Zar nećete da uđete?... kako da kažem... iziđete? Hoćete li čašicu konjaka? Pola čašice?...“ Ali on na ovo nije očekivao odgovor a nije ga ni dobio. Nežne oči, uzane, sjajne i tako crne da su se činile bez izraza, nedokučive i neme- one behu upravljene na njega, ali bez stalnosti i cilja, razliveno i kao da ga ne vide. „Hoćeš da ti pričam?” reče ona odjednom mirnim, mutnim glasom. „Pričaj“, odgovori on. U sedećem stavu beše se spustio na ivicu kreveta, kaput mu je bio na kolenima a na njima mirovahu sklopljene ruke. Usta su mu bila malko otvorena, a oči upola zatvorene. No krv mu je toplo i blago pulsirajući kružila po telu, a u ušima mu je lagano zujalo. Ona beše sela u ormanu pa je svojim nežnim rukama obgrlila jedno koleno, koje je podigla, dok joj je druga noga visila napolje. Male joj dojke behu pritisnute nadlakticama jedna uz drugu, a zategnuta koža na kolenu je bleskala. Pričala je... pričala tihim glasom, dok je plamen na sveći izvodio bezglasne plesove. Išlo dvoje livadama, a njezina glava beše na njegovu ramenu. Bilje je snažno mirisalo, ali već se večernja magla dizaše sa tla: takav je bio početak. A često su nailazili stihovi koji su se slikovali tako neopisano lako i slatko kao što biva katkada u grozničavim noćima u polusnu. Ali se nije svršavalo dobro. Kraj je bio tako žalostan kao ono kad se dvoje ne ispuštaju iz zagrljaja, i dok su im usne na usnicama, jedno drugom u telo više pojasa zarivaju širok nož, i to sa razlogom. Tako se završilo. A zatim se ona diže uz jedan beskrajno miran i skroman pokret ruke, podiže desni kraj sivoga sukna koji je činilo poleđicu ormana, i više je nije bilo. Od tada nalazio ju je svako veče u svome ormanu i slušao joj priču... koliko večeri? Koliko je dana, nedelja ili meseci ostao u tome stanu i u tome gradu? Niko ništa ne bi imao od toga kad bi se napisao broj. Ko bi još uživao u kakvome bednom broju?... A poznato nam je da Albrehtu van der Kvalenu nekoliki lekari nisu više davali mnogo meseci. Ona mu je pričala... a to behu priče žalosne, bez utehe; ali su se spuštale na srce kao sladak teret, a ono je od njih kucalo polaganije i u većem blaženstvu. Cesto se zaboravljao... Krv bi mu uzavrela, i on bi pružao ruke ka njoj, a ona mu nije branila. Ali tada je po nekoliko večeri ne bi nahodio u ormanu, a kad bi se vratila, onda po nekoliko večeri ne bi ništa pričala, pa zatim polagano počinjala opet, sve dok se on ponovo ne bi zaboravio. Koliko je tako trajalo... ko to zna! Ko zna i da li se Albreht van der Kvalen onoga popodneva uopšte stvarno probudio i izišao u nepoznati grad; neće li pre biti da je ostao u snu u svome kupeu prve klase i da ga je brzi voz BerlinRim strašnom brzinom odneo nekamo preko brda i dolina? Ko bi se između nas usudio da odgovori na ovo pitanje određeno i sa odgovornošću? To je potpuno neizvesno. „Neka sve lebdi neodređeno...“

1899.

LUISHEN

1. Ima brakova kojima postanak nije u stanju da zamisli ni beletristički najizvežbanija mašta. Oni se moraju uzimati kao što se u pozorištu uzimaju najluđi spojevi suprotnosti, kao staro i stupidno sa mladim i živahnim, koji su dati kao pretpostavka i sačinjavaju temelj matematičkoj izgradnji kakve lakrdije. Što se tiče žene pravozastupnika Jakobija, ona je bila mlada i lepa, žena neobičnih draži. Pre jedno- recimo- tridesetak godina dobila je na krštenju imena Ana, Margareta, Roza, Amalija, ali je, sastavivši početna slova tih imena, otkako za sebe zna, nisu zvali drukčije do Amra, ime koje je njoj, svojim egzotičnim zvukom, pristajalo kao nijedno drugo. Jer iako je zagasita boja njene bujne, meke kose, koju je ona delila sa strane i začešljavala ukoso na uzanome čelu, bila samo mrka boja kestenove jezgre, koža joj je ipak pokazivala potpuno južnjačko žutilo bez sjaja, a ta koža beše zategnuta oko formi koje su, isto tako, izgledale sazrele na južnome suncu i svojom vegetativnom i indolentnom bujnošću podsećale na oblike neke sultanije. Sa ovim utiskom, koji je njen svaki pojedini pohotljivo lenji pokret izazivao, potpuno se poklapalo to da je po svoj prilici kod nje razum bio podređen srcu. Nije trebalo više nego da čoveka svojim praznim, tamnim očima pogleda samo jedan jedini put, izdignuvši na samo sebi svojstven način lepe obrve, potpuno vodoravno do dirljivosti uzanog čela, i bilo bi to jasno. Ali ni ona sama nije bila toliko bezazlena da to ne bi znala; i, prosto-naprosto, izbegavala je da otkriva svoje slabe strane tako što bi retko i malo govorila: a ženi, koja je lepa i koja ćuti, ne može se ništa prigovoriti. O, reč „bezazlena” uopšte je bila najmanje pogodna za nju. Njen pogled nije bio samo glup već je imao u sebi i izvesnu pohotljivu podmuklost, pa se vrlo dobro moglo videti da ova žena nije i suviše ograničena da bi bila sklona snovati zlo... Uostalom, nos joj je iz profila bio nešto malo izraženiji i mesnatiji nego što bi trebalo; ali su joj zato razbludna i velika usta bila savršeno lepa, mada bez svakog drugog izraza osim čulnosti. Elem, ta žena, koja je u svakom slučaju mogla da pobudi strahovanje, bila je supruga pravozastupnika Jakobija, čoveka od svojih četrdesetak godina- a ko bi video njega, morao se zgranuti. Bio je to čovek pun, taj pravozastupnik, i više nego pun, bio je to pravi kolos od čoveka! Noge njegove, koje su vazda štrčale iz pepeljastih pantalona, podsećahu svojom

arhitektonskom bezobličnošću na noge slona, leđa izbočena pod jastučićima od sala bila su kao u medveda, a na ogromnoj oblini njegova trbuha zategao se onaj čudni zelenkastosivi kaputić, koji je on obično nosio s živom mukom zakopčan na jedno jedino dugme, tako da bi na obema stranama odskočio čak na ramena čim bi se dugme otkopčalo. A na tom ogromnom trupu bila je nasađena, gotovo bez ikakvog prelaza u vidu vrata, srazmerno mala glava sa uzanim i vodnjikavim očicama, s kratkim, nabijenim nosom i od prekomernog obilja otromboljenim obrazima, između kojih su iščezavala malecna usta sa žalosno opuštenim uglovima. Okruglu lobanju kao i gornju usnu oskudno su pokrivale oštre, sasvim plave čekinje, između kojih je odasvuda prosijavala gola koža, kao u kakvog preterano užirenoga psa... O, celom svetu moralo je biti jasno da advokatova punoća nije zdrave prirode. Njegovo kako u visinu tako i u širinu džinovsko telo bilo je predebelo a bez mišića, pa ste često mogli posmatrati kako bi se u podnadulo lice naglo izlila krv, da isto tako naglo ustukne pred žućkastim bledilom, dok bi mu se usta iskrivila na nakiseo način... Njegova advokatska praksa bila je sasvim ograničena; ali budući da je on delom sa ženine strane bio vrlo imućan, stanovao je bračni par- uostalom bezdetan- u Carskoj ulici na celom jednom udobnom spratu i vodio vrlo živ društveni život: jedino- što je izvesnozahvaljujući sklonostima gospođe Amre, jer isključeno je da se pravozastupnik, koji je u svemu učestvovao s revnošću mučenika, pri tome mogao osećati srećan. Narav toga debelog čoveka bila je da čudnija biti ne može. Ne bi se našao čovek koji bi prema svima i svakome bio učtiviji, predusretljiviji, popustljiviji; ali, možda i ne priznajući glasno, svako bi morao osetiti da je njegovo preterano ljubazno i umiljato ponašanje iz kojih mu drago razloga iznuđeno, da počiva na malodušnosti i unutarnjoj nesigurnosti, pa bi se osetio neprijatno. Nema ružnije slike nego čovek koji sebe prezire a ipak bi, iz kukavičluka i sujete, da bude ljubazan i da se dopadne: a ništa drukčije, po mome uverenju, nije stajalo ni sa pravozastupnikom, koji je u svom gotovo puzavačkom nipodaštavanju samoga sebe zabasao toliko da je teško mogao sačuvati neophodno lično dostojanstvo. On je bio u stanju da dami koju je nameran privesti stolu rekne: „Gospođo, ja sam odvratan čovek, ali imajte dobrotu...“ I tako je on govorio nemajući dara za samopodsmevanje, sa sladunjavom gorčinom, s mučenjem i odvratnošću.- Sledeća anegdota počiva takođe na istini. Kad je pravozastupnik jednoga dana bio u šetnji neki neotesan nosač gurajući ručna kolica, i pređe mu jednim točkom preko stopala. Čovek je prekasno zaustavio kolica i okrenuo sena šta je pravozastupnik, potpuno smeten, bled i uzdrhtalih obraza, duboko skinuo šešir i promucao: „Izvinite!”- Takve stvari izazivaju negodovanje. Ali je taj čudni kolos, izgleda, bio stalno mučen grižom savesti. Kad bi se sa ženom pojavio na „Ševinom bregu”, glavnome šetalištu našega grada, javljao bi se na sve strane, bacajući čas-po strašiv pogled na čudesno elastičnu Amru koja je stupala pored njega, sa tako preteranom revnošću, bojažljivo i usrdno, kao da oseća potrebu da se ponizno pokloni svakom potporučniku i zamoli za oproštaj što on, i upravo on, ima tu lepu ženu; a kukavno ljubazni izraz njegovih usta kao da je preklinjao ljude da mu se ne rugaju.

2.

Nagovešteno je već: ne zna se uopšte zašto se Amra udala za pravozastupnika Jakobija. A on sa svoje strane, on je nju voleo, i to tako žarkom ljubavlju kakva se zaista teško može naći kod ljudi njegova telesnog sastava, i tako smerno i bojažljivo kako je to inače odgovaralo njegovoj prirodi. Često, kasno uveče, pošto bi Amra, u velikoj spavaćoj sobi čiji su visoki prozori bili zastrveni nabranim gradinama s šarenim cvetićima, već legla na počinak, pravozastupnik bi, tako tiho da mu se nisu čuli koraci nego samo lako podrhtavanje poda i nameštaja, prišao bi njenom teškom krevetu, spustio se na kolena i s beskonačnom obazrivošću uzimao je za ruku. Amra bi u takvim slučajevima obično dizala obrve vodoravno na čelo, pa bi svoga ogromnog muža, koji je pred njom ležao u slaboj svetlosti noćnoga žiška, posmatrala ćuteći i s izrazom čulne pakosti na licu. A on, dokle bi svojim nezgrapnim i uzdrhtalim rukama pažljivo povlačio naviše košulju sa njene mišice i svoje tužno-debelo lice pritiskivao na meki zglob te punačke i crnpuraste mišice, tamo gde se male plave žilice naziru na tamnoj boji kože; on bi prigušenim i ustreptalim glasom počeo govoriti, onako kako razuman čovek stvarno ne govori u svakodnevnom životu. „Amra”, šaputao bi on, „mila moja Amra! Da ti ne smetam? Još nisi zaspala? Bože dragi, celoga dana sam razmišljao o tome kako si lepa i koliko te ja volim!... Čuj šta ću ti kazati (tako je teško izraziti to)... Ja te volim tako mnogo, da mi se ponekad stegne srce i da prosto ne znam kuda bih; volim te više nego što mi snaga dozvoljava! Ti naravno ne shvataš, ali verovaćeš mi, i hoću da mi jedan jedini put kažeš da ćeš mi za to bar malčice biti blagodarna, jer, vidiš, takva ljubav kao što je moja za tebe, ima svoju vrednost u ovome životu... i da me nikada nećeš izdati ni obmanuti iako me svakako ne možeš voleti, ali iz zahvalnosti, jedino iz zahvalnosti... došao sam da te za to molim, srdačno i toplo, kako samo mogu da molim...“ Pa bi se ti razgovori obično svršavali tako što bi pravozastupnik, ne menjajući stava, počeo tiho i gorko plakati. U tom slučaju Amra bi bila ganuta, prevukla bi rukom preko muževljevih čekinja i izgovorila više puta, rastežući, tešeći i mokantnim tonom kojim se čovek obraća psu kad dođe da mu liže noge: „Da! Da!- Dobra životinjo moja!” Ovakvo ponašanje Amrino svakako nije bilo ponašanje uglađene i naravstvene žene. A vreme je i za to da sa sebe svalim teret istine koju sam dosad prećutkivao, naime istine da je ona svoga muža ipak obmanjivala, da ga je, velim, varala, i to s jednim gospodinom koji se zvao Alfred Lojtner. Bio je to mlad i darovit muzičar, koji je zanimljivim malim kompozicijama u svojoj dvadeset sedmoj godini već stekao lep glas; vitak čovek drska lica, plave razbarušene kose i sunčana osmeha u očima, pun samosvesti. Pripadao je soju onih malih umetnika današnjeg vremena koji sebi ne postavljaju prevelike zahteve i u prvome redu hoće da budu srećni i ljubazni ljudi, služeći se svojim prijatnim malim talentom da bi uvećali svoju ličnu omiljenost, i rado izigravajući u društvu naivne genije. Svesno detinjasta, nemoralna, neskrupulozna, vesela, puna dopadanja za sebe samu, kakvi su i oni, i zdrava u dovoljnoj meri da se može sviđati i u njinim bolestima, sujeta im je zaista dopadljiva, sve dok ne zadobije prvu ranu. Ali teško ovim malim mazama i glumcima, ako ih snađe kakva ozbiljna nesreća, bolest s kojom se ne da koketovati, u kojoj se sebi više ne mogu da dopadnu! Oni neće umeti da na pristojan način budu nesrećni, oni neće znati „šta će” s bolešću, oni će morati da propadnu... nego to je priča za sebe. Gospodin Lojtner je pravio ljupke stvari: mahom valcere i mazurke, kojih bi probuđeno dopadanje bilo, duše

valja, malo odveć popularno da bi se (ukoliko se ja u to razumem) mogle računati u „muziku”, kad svaka od tih kompozicija ne bi sadržavala neko malo originalno mesto, neki prelaz, upad, harmoničan obrt, kakav mu drago sitan nervozni efekat koji odaje duhovitost i umešnost, kojih radi su, izgleda, i načinjene i koji ih čine zanimljivima i za ozbiljne znalce. Često bi ova dva usamljena takta imali u sebi nešto čudesno čežnjivo i melanholično, što bi naglo zazvučalo i brzo uviralo u plesačku veselost maloga muzičkog komada... Elem, za toga mladoga čoveka usplamtela je Amra Jakobi grešnom ljubavlju, a on opet nije imao dovoljno moralne snage da odoli njenome mamnom izazivanju. Sastajali su se čas ovde čas onde, i već čitavu godinu dana stajalo je ovo dvoje u nečistom jednom odnosu: veza za koju je znao ceo grad i koja je iza pravozastupnikovih leđa zabavljala ceo grad. A kako napred spomenuti, kako on? Amra je bila i suviše glupa da bi mogla patiti od griže savesti, te da mu se na taj način oda. Mora se prihvatiti kao svršena činjenica da pravozastupnik, ma koliko mu srce pritiskivala briga i strah, nije u pogledu na svoju suprugu imao neku određenu sumnju.

3. A sada je, na radost sviju srdaca, dojezdilo proleće, i Amri je pala na um jedna veoma zgodna stvar. „Kristijane”, reče ona- pravozastupnik se zvao Kristijan- „priredićemo zabavu, veliku gozbu u čast novom proletnjem pivu; naravno nešto sasvim prosto, samo hladno teleće pečenje, ali da bude vrlo mnogo sveta“. „Svakako”, odgovori pravozastupnik. „Ali zar ne bi bilo moguće da stvar odložimo još za koji dan?” Na to Amra ne odgovori, već odmah pređe na pojedinosti. „Biće toliko sveta, znaš, da će prostor koji imamo ovde biti i suviše ograničen; moraćemo najmiti kakav lokal, baštu, salu u predgrađu, da bismo imali dovoljno mesta i vazduha. Pojmićeš i sam. Pomišljam u prvome redu na veliku salu gospodina Vendelina, na podnožju Ševinog brega. Ta sala je slobodna a s gostionicom i pivarom povezana je samo jednim hodnikom. Može se svečano ukrasiti, mogu se u njoj postaviti dugi stolovi i piti prolećno pivo; može se igrati i muzicirati, a možda malčice igrati i teatar, jer poznato mi je da onde ima mala bina, na što naročito polažem... Kratko i jasno: ima da bude jedna sasvim originalna svečanost, i zabavljaćemo se divno“. Lice pravozastupnika je za vreme ovoga razgovora lako požutelo, a uglovi usana iskrivili se grčevito naniže. Rekao je: „Radujem se od srca, mila moja Amra. Znam da se potpuno mogu osloniti na tvoju

umešnost. Molim te da pripremiš sve što treba”.

4. I Amra je pripremala. Razgovarala je s raznim damama i gospodom, lično pogodila veliku salu gospodina Vendelina, sastavila čak kao neki odbor od gospode i dama, koji su umoljeni ili su se ponudili da sudeluju u veselim pozorišnim tačkama, koje imaju da ukrase svečanost... Ovaj odbor sastojao se isključivo od gospode, izuzev supruge glumca dvorskog pozorišta Hildebranta, koja je bila pevačica. Inače su mu pripadali sam gospodin Hildebrant, neki pristav Vicnagel, jedan mladi slikar i gospodin Alfred Lojtner, ne uzimajući u obzir nekoliko studenata, koje je uveo pristav i koji su imali da izvode crnačke igre. Već nedelju dana pošto je Amra donela svoju odluku, iskupio se ovaj odbor u Carskoj ulici savetovanja radi, i to u Amrinom salonu, maloj toploj i punoj odaji, u kojoj je bilo, od nameštaja: debeo ćilim, otoman sa mnogim uzglavcima, jedna palma s lepezastim listovima, kožne engleske naslonjače i sto od crvenog drveta s izvijenim nogama, pokriven kadifenim stolnjakom i sa nekoliko knjiga u divot povezima. Bio je tu i kamin, koji je bio još malo naložen; na crnoj kamenoj ploči njegovoj stojalo je nekoliko tanjira sa fino sastavljenim sendvičima, čaše i dve butelje šerija. Amra se zavalila, prebacivši lako nogu preko noge, u uzglavke otomana koji je bio u senci lepezaste palme, i bila je lepa kao topla noć. Bluza od svetle i sasvim lake svile obavijala joj je stas, a suknja bila od zagasite, teške tkanine s vezom od krupnih cvetova; časpo uklonila bi rukom kestenjavomrki val kose sa uzanoga čela. Gospođa Hildebrand, pevačica, sedela je takođe na otomanu, pored nje; imala je crvenu kosu i bila u kostimu za jahanje. A sproću obeju dama zauzela su mesto gospoda u tesnome polukrugu- u sredini pravozastupnik, koji je odnekud našao sasvim nisku kožnu sedalicu i izgledao neiskazano nesrećan; čas-po s mukom bi u sebe uvukao vazduh i progutao ga, kao da se bori s gađenjem koje mu se penje u podgrlac... Gospodin Alfred Lojtner, u teniskome kostimu, odbio je stolicu i naslonio se gizdavo i veselo na kamin, tvrdeći da nije u stanju da tako dugo sedi. Gospodin Hildebrand govorio je prijatnim zvučnim glasom o engleskim pesmama. On je bio neobično solidan čovek u dobrom crnom odelu, s velikom cezarskom glavom i samouverenim istupanjem- glumac dvorskoga pozorišta, obrazovan, solidnog znanja i prečišćenog ukusa. Voleo je da u ozbiljnim razgovorima osuđuje Ibzena, Zolu i Tolstoja, koji su išli za istim štetnim ciljevima; danas se pak sa snishodljivošću predao malenoj stvari. „Možda će gospoda znati divnu pesmu, That’s Maria'?” rekao je on... „Jeste nešto malo pikantna, ali od sasvim neobičnoga efekta. Imali bismo još i čuvenu“ pa je predložio još nekoliko pesama, na kojima su se najzad složili i koje je gospođa Hildebrand pristala da peva. Mladi slikar, gospodin sa veoma kosim ramenima i plavom šiljastom bradicom, primio se da parodira mađioničara, dok je gospodin Hildebrand nameravao da predstavlja velike

ljude... jednom reči, sve se razvijalo da bolje biti ne može i izgledalo je da je program već sastavljen, kad gospodin pristav Vicnagel, koji je raspolagao veoma kulantnim pokretima i mnogim ožiljcima od studentskih dvoboja, odjednom ponovo uze reč. „Sve je to lepo i krasno, gospodo moja, i zaista obećava da bude zabavno. Samo ću ja, bez svakog dvoumljenja, da vam ipak nešto kažem. Sve mi se čini da nama još nešto nedostaje, i to glavna tačka, sjajna tačka, klu, vrhunac... nešto sasvim naročito, što ima da zapanji, lakrdija koja će veselje popeti do vrhunca... jednom reči, stavljam vam na srce, sam nemam nikakve određene misli; ali moje je osećanje...“ „U osnovi tačno!” odazva se sa kamina svojim tenorom gospodin Lojtner. „Vicnagel je u pravu. Želela bi se glavna i završna tačka programa. Da razmislimo...“ I dok je s nekoliko brzih pokreta doterivao svoj crveni pojas, gledao je ispitivački unaokolo. Izraz njegova lica bio je uistinu dopadljiv. „E, znate“, reče gospodin Hildebrand, „ako se veliki ljudi ne shvate kao vrhunac...“ Svi su se složili s pristavom. Htela bi se kakva osobito šaljiva glavna tačka. Čak je i pravozastupnik klimnuo glavom i rekao tiho: „Zaista- nešto naročito veselo...“ Svi utonuše u razmišljanje. A na svršetku te počinke u razgovoru, koja je trajala oko jednoga minuta i bila prekidana jedino kratkim uzvicima razmišljanja, desilo se ono čudnovato. Amra je sedela zavaljena u uzglavke na otomanu i kao miš žustro i revnosno grizla šiljasti nokat maloga prsta, dok joj je lice pokazivalo posve naročit izraz. Oko usana joj je titrao osmeh, odsutan i gotovo sulud osmeh, koji je svedočio o jednoj bolnoj i gotovo surovoj pohotljivosti, a njene oči, razrogačene i sasvim sjajne, skretoše lagano kaminu, gde su se za trenutak zaustavile u pogledu mladoga muzičara. A zatim, jednim naglim pokretom, ona pomeri gornji deo tela u stranu, prema svome mužu, pravozastupniku, i dok mu je, držeći obe ruke na krilu, ukočeno gledala u lice pogledom koji se hvatao i koji se upijao, pri čemu je vidljivo prebledela, reče punim glasom, polako: „Kristijane, ja predlažem da se ti na svršetku pojaviš kao pevačica u bebi haljinici od crvene svile i da nam nešto odigraš“. Dejstvo ovih nekoliko reči bilo je porazno. Samo je mladi slikar pokušao da se dobroćudno nasmeje, dok je gospodin Hildebrand, ledena lica, čistio rukav, studenti kašljali i nepristojno glasno upotrebljavali džepne marame, gospođa Hildebrand silno pocrvenela što joj se ne dešava često a pristav Vicnagel prosto utekao da uzme sendvič. Pravozastupnik je čučao u mučnom položaju na svome niskom sedištu i osvrtao se oko sebe s žutim licem i bojažljivim osmehom, mucajući: „Bože moj... ja... teško da imam sposobnosti... ne da ja ne bih... oprostite...“ Lice Alfreda Lojtnera nije više bilo bezbrižno. Izgledao je kao da je malo pocrveneo, pa je, ispruživši vrat, gledao Amru u oči, zbunjen, ne shvatajući ništa, ispitivački... Međutim ona, Amra, ne menjajući svoje držanje puno navaljivanja, nastavi da govori istim onim važnim naglašavanjem: „I to da otpevaš pesmu, Kristijane, koju gospodin Lojtner bude komponovao i koji će te pratiti na klaviru; to će biti najuspelija tačka i vrhunac naše svečanosti“. Nastade pauza, mučna pauza. A onda se ipak, neočekivano, dogodi čudo da gospodin

Lojtner, zaražen, povučen i uzbuđen idejom, stupi korak napred i, drhteći u nekakvom naprasnom oduševljenju, počne brzo govoriti: „Tako mi boga, gospodine pravozastupniče, spreman sam, izjavljujem gotovost, da za vas nešto komponujem... Morate da otpevate, svakako morate da odigrate... Ne može se zamisliti bolji vrhunac zabave... Videćete, videćete već- biće to najbolja stvar koju sam stvorio i koju ću uopšte stvoriti... U bebi kostimu od crvene svile! O, vaša gospođa je prava umetnica, umetnica kažem! Inače joj ova misao ne bi mogla pasti na pamet! Recite da, preklinjem vas, pristanite! A ja ću stvoriti nešto dobro, načiniću, videćete... Ovde su se svi oslobodili, i sve je obuzelo uzbuđenje. Bilo iz pakosti ili iz učtivosti- tek svi počnu navaljivati molbama na pravozastupnika, a gospođa Hildebrand otide tako daleko da je svojim glasom Brunhilde rekla sasvim glasno: „Gospodine pravozastupniče, ta vi ste bar tako veseo i zanimljiv čovek!” Ali je sada i on sam, pravozastupnik, našao reči i, još pomalo žut, ali sa velikim naporom u odlučnosti, rekao: „Slušajte, gospodo; šta da vam kažem? Nisam ja za to, verujte. Imam i suviše malo dara za komiku, a i bez obzira na to... jednom reči ne, stvar je, na žalost, nemoguća“. Pri tom odbijanju ostao je uporno i, pošto se Amra više nije uplitala u razgovor, pošto je s izrazom prilične odsutnosti na licu sedela zavaljena i pošto ni gospodin Lojtner nije više uzimao reč već je u dubokome razmišljanju buljio u jednu arabesku na ćilimu, pošlo je gospodinu Hildebrandu za rukom da razgovor usmeri drugim pravcem, pa se društvo vrlo brzo i rasturilo, ne donevši odluku o poslednjem pitanju. Uveče toga istoga dana, kad je Amra otišla na počinak i ležala otvorenih očiju, stupi u sobu teškim korakom njen muž, primakne stolicu njenoj postelji, spusti se na nju i reče tiho i oklevajući: „Slušaj, Amra, da kažem otvoreno, u teškoj sam nedoumici. Ako sam danas bio i suviše nepopustljiv prema onoj gospodi, ako sam ih grubo odbio- bog mi je svedok, nije mi to bila namera! Ili možda ozbiljno misliš... molim te...“ Amra poćuta trenutak, dok su joj se obrve polako dizale na čelo. A onda slegne ramenima i reče: „Ne znam šta da ti odgovorim, prijatelju dragi. Ponašao si se kako se nikad od tebe ne bih nadala. Odbio si neljubaznim rečima da predstavu potpomogneš svojim sudelovanjem, koje su, što po tebe može da bude samo laskavo, svi smatrali kao potrebno. Ti si sve, da se poslužim najblažim izrazom, najteže razočarao, i celu si zabavu pokvario svojom grubom neljubaznošću, dok ti je kao domaćinu bila dužnost...“ Pravozastupnik obori glavu i teško dišući reče: „Ne, Amra, nisam hteo da budem neljubazan, veruj. Neću nikoga da vređam niti da ma kome učinim nažao, i ako sam se ružno poneo, spreman sam da stvar popravim. Po sredi je šala, maskarada, nevina lakrdija- zašto ne bih? Neću da kvarim zabavu, i zato izjavljujem gotovost...“ Sutra popodne Amra se opet izvezla da „pokupuje neke stvari”. Zaustavila je kola u Drvarskoj ulici br. 78. i popela se na drugi sprat, gde je bila iščekivana. I dok je, ispružena i rastapajući se od ljubavi, pritiskivala njegovu glavu na svoje grudi, šaputala je strasno: „Komponuj za četiri ruke, čuješ! Pratićemo ga udvoje, dok on bude pevao i igrao. A ja, ja

ću se postarati za kostim...“ I neka čudna jeza, prigušen i grčevit smeh, prostruja im oboma kroz uda.

5. Svakom ko želi da priredi svečanost, zabavu većega stila u polju, najtoplije se mogu preporučiti prostorije gospodina Vendelina na Ševinom bregu. Sa ljupke ulice predgrađa ulazi se kroz visoke rešetkaste vratnice u vrt nalik na park, koji pripada tome establišmentu, i u kome se u sredini nalazi prostrana sala za svečanosti. Ova dvorana, koju s restoranom, kuhinjom i pivarom vezuje samo jedan tesan hodnik i koja je podignuta od drveta obojenog veselim šarenim bojama u smešnoj stilskoj smeši kineskoga stila i renesansa, ima nekoliko velikih dvokrilnih vrata koja se po lepome vremenu mogu držati otvorena da bi se unutra pustio dah drveća, a može da primi silu sveta. Danas su kola još izdaleka bila pozdravljena treperenjem šarene svetlosti, jer cela rešetkasta ograda, drveta u bašti i ceo lokal behu ukrašeni gustim redovima šarenih lampiona, a što se same svečane dvorane tiče, ova je pružala zaista veseo izgled. Ispod tavanice pružale su se debele girlande za koje su opet bili pričvršćeni mnogobrojni fenjeri od hartije, iako se iz ukrasa po zidovima, koji su se sastojali iz barjačića, žbunja i veštačkog cveća, izdvajala i bila svetlost obilja električnih sijalica, koje dvoranu osvetljavahu na najblistaviji način. U dnu se nalazila pozornica, kojoj su na obema stranama stajale palme i na čijoj je crvenoj zavesi lebdeo genij izživopisan umetničkom rukom. A sa drugoga kraja lokala pružali su se, gotovo do same bine, dugi, cvećem ukrašeni stolovi, za kojima su se gosti pravozastupnika Jakobija častili prolećnim pivom i telećim pečenjem: pravnici, oficiri, trgovci, umetnici, visoki činovnici s ženama i kćerimapreko sto pedeset zvanica, nesumnjivo. Svi su došli obučeni jednostavno, u crnim kaputima i polusvetlim prolećnim toaletama, jer danas je vesela neusiljenost bila zakon. Gospođa su s čašama lično pritrčavala velikoj buradi postavljenoj pored bočnoga zida, i u prostranoj, šarenoj i svetloj dvorani, ispunjenoj sladunjavim i teškim prazničnim isparenjima od jela, cveća, ljudi, piva i jela, prhalo je i brujalo, kloparanje, glasni i prosti razgovor, vedar, učtiv, živ i bezbrižan smeh svih ovih ljudi... Pravozastupnik je sedeo, bezobličan i nezgrapan, u dnu jednoga stola blizu pozornice; pio je malo i časpo s mukom uputio poneku reč svojoj susedi, supruzi vladinog savetnika Havermana. Disao je s naporom, oklembešenih uglova usana, a njegove podnadule i mutne vodene oči gledale su nepomično i kao sa nekim setnim čuđenjem na veselu tišmu, kao da u tim isparinama svečanosti, u toj bučnoj veselosti ima nečega neiskazano tužnog i nerazumljivog... Posle toga su služene velike torte, a onda se počelo piti slatko vino i držati govori. Gospodin Hildebrand, glumac dvorskog pozorišta, veličao je prolećno pivo u govoru koji je kipteo klasičnim citatima, pa čak i grčkim, a pristav Vicnagel održao u čast prisutnih dama zdravicu na najtankoćutniji način uz pripomoć najkulantnijih svojih pokreta, pošto je iz

najbliže vaze i sa stolnjaka uzeo pregršt cveća i sa svakim cvetom uporedio po jednu damu. Amra Jakobi, koja je sedela nasuprot njega u haljini od tanke, žute svile, nazvana je lepšom sestrom čajne ruže. Odmah posle toga ona prevuče dlanom preko svoje meke kose, diže obrve i ozbiljno klimnu glavom mužu; na šta debeli čovek ustade i skoro pokvari celo raspoloženje, promucav nekoliko kukavnih reči na svoj jadni način i uz ružan osmeh... Ču se samo nekoliko usiljenih „bravo”, i za trenutak je vladao teški muk. Međutim veselost vrlo brzo odnese pobedu, i gosti već počeše, pušeći i prilično pripiti, da se dižu i da s velikom larmom svojeručno iznose iz sale stolove, jer društvo je htelo da igra... Prošlo je jedanaest sati i neusiljenost postala opšta. Jedan deo društva pokulja u šaroliko osvetljenu baštu da se nadiše sveža vazduha, dok je drugi ostao u sali, okupljen u više grupa, pušeći, ćaskajući, točeći pivo i pijući ga stojeći... U tom s pozornice odjeknu snažan zvuk trube, koji je sve sazivao u dvoranu. Svirači- duvači i gudači- već su bili stigli i zauzeli mesta ispred zavese; postavljeni su redovi stolica na kojima su ležali crveni programi, a dame su posedale dok su se gospoda postavila iza njihovih leđa ili sa obeju strana. Vladala je tišina puna očekivanja. Mali orkestar odsvira burnu uvertiru, zavesa se diže- i gle, na bini je stajalo više strašnih crnaca u drečećim kostimima i krvavo crvenih usana; oni su se kezili i započeli varvarski urlikati... Te pozorišne tačke programa sačinjavale su zaista vrhunac Amrine zabave. Prolomilo se oduševljeno pljeskanje, i tačka po tačka razvijao se mudro sastavljeni program: izađe gospođa Hildebrand sa napudrovanom vlasuljom, udari dugim štapom o pod i otpeva preterano glasno: That’s Maria! Onda se pojavi mađioničar u fraku pretrpanom ordenjem da izvede stvari koje prosto zapanjuju; gospodin Hildebrand prikaza Getea, Bizmarka i Napoleona sa strahovitom sličnošću, a urednik lista doktor Vizenšprung pristade u poslednjem trenutku da „Prolećno pivo i njegov socijalni značaj”. Ali je tek pred jer je predstojala poslednja tačka, ta tajanstvena uokvirena lovorovim vencem i glasila ovako: „Luishen” Lojtnera”.

održi šaljivo predavanje s temom: kraj napregnutost dostigla vrhunac, tačka, koja je na programu bila Igra s pevanjem. Muzika od Alfreda

Dvoranom prođe talas komešanja i pogledi se sukobljavahu, kad muzičari spustiše instrumente i gospodin Lojtner, koji je dotle ćuteći i s cigaretom u ravnodušno napućenim usnama bio naslonjen na jednim vratima, zajedno s Amrom Jakobi sede za klavir, koji je stajao u sredini ispred zavese. Lice mu se zarumenelo i on je nervozno listao pisane note, dok je Amra, koja je naprotiv bila malo bleda, poduprevši se jednom rukom na naslon od stolice, gledala publiku pogledom kao da vreba. U tom se, dok su svi vratovi još bili istegnuti, oštro razleže znak zvonceta. Gospodin Lojtner i Amra odsviraše nekoliko taktova beznačajnoga uvoda, zavesa se diže, ukaza se Luishen... Trzaj zapanjenosti i ukočenosti pronese se kroz gomilu gledalaca, kad je ta kukavna i odvratno nakinđurena masa počela nailaziti trapavim medveđim korakom. Bio je to pravozastupnik. Široka haljina bez nabora od kao krv crvene svile, koja mu je padala do nogu, opasivala je njegovo bezoblično telo, ta haljina beše i izrezana, tako da se vrat naprašen pirinčanim brašnom video ogavno slobodan. Rukavi su na ramenima bili malo naduvani, ali su duge otvorene žute rukavice pokrivale debele ruke bez mišića, dok je na

glavi štrčala visoka, kao lan bela kovrdžasta frizura, u kojoj se ovamo a onamo klatilo jedno zeleno pero. A ispod te vlasulje gledalo je jedno žuto, podnadulo, nesrećno i očajnički veselo lice, kome su obrazi neprekidno podrhtavali čas naviše čas naniže na način koji je izazivao sažaljenje, i čije su sitne, crvenilom opervažene očice, ne videći ništa, napregnuto i ukočeno zurile u pod, dokle se debeli čovek s mukom prebacivao s jedne noge na drugu, pri čemu se ili obema rukama hvatao za haljinu ili nemoćnim rukama dizao uvis oba kažiprsta- nikakav drugi pokret nije znao; pa je, dahćući i prigušenim glasom, uz zvuke klavira, pevao jednu priglupu pesmu... Zar od te bedne figure nije više nego ikada vejao ledeni dah patnje, koji je ubijao svaku neusiljenu i iskrenu veselost i kao teška i neotklonjiva mora mučnog neraspoloženja legao na vaskoliko društvo?... Isti užas bio je u dnu bezbroja svih onih očiju koje su kao prikovane bile upravljene na tu sliku, na taj par za klavirom i na onoga muža tamo gore... Nemi, nečuveni skandal trajao je dobrih pet dugih minuta. A onda je nastao trenutak koji niko od prisutnih neće zaboraviti dok je živ... Predstavimo sebi šta se u stvari zbivalo u tom kratkom ali strahovitom i složenom razmaku vremena. Poznat je smešni kuplet koji nosi naslov Luishen, a valjda se sećate i onih redaka što glase: Igram valcer, igram polku, Pobeđuju moje čari. Ja, Luishen iz naroda Najbolja sam za te stvari... – tih nelepih i lakomislenih stihova, koji sačinjavaju refren triju prilično dugih strofa. Elem, u novoj kompoziciji tih reči Alfred Lojtner dao je najjaču svoju stvar time što je do vrhunca doterao svoj manir da usred vulgarne i komične beznačajnosti odjednom zapanji iznenadnim umetničkim efektom visoke muzike. Melodija, koja je kretala u Cis-duru, bila je u prvim strofama prilično ljupka i posve banalna. U početku citiranog refrena takt je postao življi i nastupile su disonance, iz kojih se, usled sve živahnijeg zvučanja jednoga H, mogao iščekivati prelaz u Fis-dur. Ove disharmonije postajale su sve složenije do reči „čari”, a posle reči „ja”, koja je zaplet i napetost činila potpunom, imalo je da dođe razrešenje u Fis-duru. Mesto toga došlo je najveće iznenađenje. Naime, naglim obrtom, blagodareći jednoj gotovo genijalnoj dosetki, prebacio se taj muzički stav u F-dur, a taj upad, koji je uz iskorištavanje oba pedala pao na dugo izdržani drugi slog reči „Luishen”, bio je od neopisanog, upravo nečuvenoga efekta! Bio je to savršeno zapanjujući prepad, nagli doticaj nerava koji se žmarno prosuo niz leđa; bilo je to pravo čudo, otkrovenje, skidanje vela gotovo surovo u svojoj iznenadnosti, zavesa koja se cepa... I kod toga akorda u F-duru prestao je pravozastupnik Jakobi da igra. Stojao je mirno, stojao nasred pozornice kao ukopan, još jednako držeći oba kažiprsta uvis- jedan nešto malo niže od drugoga; ono i u Luishen otkide mu se s usana, on zaneme, i dok se skoro istovremeno oštro prekinula i klavirska pratnja, buljila je ova avanturistički i do užasa smešna pojava tamo gore životinjski isturenom glavom i zapaljenim očima pravo preda se... Buljio je u tu ukrašenu, svetlu i dupke punu dvoranu, u kojoj je, poput isparenja od svih tih ljudi, ležao gotovo do zasićenosti atmosfere zgusnuti skandal. Buljio u sva ta izdignuta, iscerena i oštro osvetljena lica, u te stotine očiju koje su sve s podjednakim izrazom

znanja bile uperene na onaj par dole pred njim, i na njega samoga... Dokle je sve pritiskivala užasna, nijednim zvukom nenarušena tišina, njegove sve razrogačenije oči prenosile su se polako i jezivo s toga para na publiku i sa publike na onaj par... po njegovu licu kao da se odjednom razlilo saznanje, krv se sjurila u to lice da ga nabrizga crvenilom one svilene haljine e da bi ga odmah posle toga ostavila žuto kao vosak- i debeli čovek se sruši na pod da su daske zaškripale. Još trenutak vladala je tišina; a onda se čuše krikovi, nasta buka, nekolicina smelije gospode, među kojom i jedan mladi lekar, skoči iz orkestra na binu, zavesa se spustila... Amra Jakobi i Alfred Lojtner, okrenuv jedno drugom leđa, sedeli su još jednako za klavirom. On, oborene glave, izgledalo je da još osluškuje onaj svoj prelaz u F-dur; ona, nesposobna da svojim vrapčijim mozgom tako brzo shvati šta se zbiva, gledala je oko sebe s potpuno praznim licem... Odmah posle toga mladi lekar se ponovo pojavi u sali, neki omalen Jevrejin, gospodin ozbiljna lica i crne šiljaste bradice. Nekolicini gospode, koja ga okružiše kod vrata, odgovorio je, slegnuvši ramenima: „Kraj“.

1900.

PUT GROBLJA Grobljanska staza vodila je sve pored druma, od svog cilja, do groblja. S druge strane puta ležale su s početka kuće, nova predgradska naselja, na kojima se delom još radilo, a onda su nastajala polja. Sam drum bio je oivičen drvećem, čvorugavim bukvama, već dosta starim, i samo jednom polovinom popločan, drugom ne. Ali grobljanska staza bila je posuta šljunkom, što joj je davalo izgled prijatne pešačke staze. Uzan suvi jarak, pun trave i poljskog cveća, delio je stazu od druma. Bilo je proleće, skoro već leto. Svet se osmehivao. Božje plavo nebo bilo je puno malih, okruglih, gustih oblačića, a po njima kao sneg bele grumuljice smešna izgleda. U bukvama su cvrkutale ptice, a sa polja je pirkao blag povetarac. Jedna kola, dolazeći iz obližnjeg sela, lagano su išla prema gradu. Kretala su se delom po popločanoj, delom po nepopločanoj strani druma. Kočijašu su visile noge sa obe strane rude i zviždao je dozlaboga loše, dok je u dnu kola sedelo jedno žuto kučence, okrenuvši mu leđa, i preko svoje šiljate njuškice posmatralo put iza sebe, neizrecivo ozbiljna i pribrana izraza. Bilo je to izvanredno psetance, zlata vredno, neobično zabavna izgleda; ali ono, na žalost, ne spada u priču, pa ga moramo ostaviti. Jedan vod vojnika prolazio je putem. Dolazili su iz obližnje kasarne, marširali u svom vonju i pevali. Druga jedna kola, dolazeći iz grada, lagano su se kretala prema selu. Kočijaš je dremao, a na kolima nije bilo psetanceta, pa ta kola nisu bila nimalo zanimljiva. Putem su išla i dva zanatlijska momka, jedan grbav, drugi džinovskog stasa. Išli su bosi, noseći cipele na leđima; doviknuše pospanom kočijašu nešto veselo i nastaviše dalje. Saobraćaj je bio umeren i tekao je bez smetnji i nezgoda. Putem za groblje išao je samo jedan čovek; išao je lagano, pognute glave, oslanjajući se na crn štap. Taj čovek se zvao Pipzam, Lobgot Pipzam, baš tako. Kazujemo izrikom celo njegovo ime, jer se kasnije neobično čudno ponašao. Bio je odeven u crno, jer je pošao da obiđe grobove svojih dragih. Nosio je hrapav, izvijen cilindar, od starosti već usijani gerok, pantalone suviše uzane i suviše kratke, i crne glase-rukavice, svuda iskecane. Njegov vrat, dug i suv vrat, sa velikom jabučicom, uzdizao se iz tvrde, već pohabane kragne, štaviše ta tvrda kragna bila je na ivicama već malo iskrzana. A kad bi čovek podigao glavu, što je ponekad činio da bi video koliko još ima do groblja, ugledali bismo jedno čudno lice, svakako lice koje se brzo ne zaboravlja. Bilo je potpuno izbrijano i bledo. Između upalih obraza strčao je nabubrelo debeli nos, koji je sijao, preterano, neprirodno crven, a nadasve bio pun kvržica, nezdravih izraslina koje su mu davale nepravilan i fantastičan izgled. Taj nos, čija je užarenost oštro odudarala od tamnobledog lica, imao je nešto nestvarno i pitoreskno, izgledao je kao nakalemljen, kao nos sa maske, kao neka tužna šala. Ali nije bilo tako... Njegova usta, široka, opuštenih krajeva, bila su čvrsto stisnuta, a kad bi

pogledao, podigao bi svoje crne obrve, prošarane belim dlačicama, do pod sam obod šešira, pa se jasno moglo videti kako su zapaljene i jadno upale njegove oči. Ukratko, bilo je to lice kome se trajno nije mogla uskratiti živa naklonost. Pojava Lobgota Pipzama nije imala ničeg veselog, ona se loše slagala sa ovim ljupkim prepodnevom, pa i za onoga koji hoće da poseti grobove svojih dragih bila je suviše sumorna. Ali kad bismo zagledali u njegovu dušu, moralo bi se priznati da je za to bilo dovoljno razloga. Bio je malo potišten, zar ne?- teško je objasniti ovo tako veselim ljudima kao što ste vi- malo nesrećan, zar ne? malo izmučen. Ah, da govorimo istinu, on je bio sve to, samo ne malo, bio je sve to u velikoj meri, bio je bez preterivanja pravi jadnik. Prvo, pio je. No o tome će još biti govora. Zatim, bio je udovac, usamljen, napušten od sviju; nije imao nijednog voljenog stvora na zemlji. Njegova žena, rođena Lebcelt, umrla je pre pola godine na porođaju, rodivši mu jedno dete, bilo je to treće dete, i to mrtvo. I druga dva deteta bila su umrla, jedno od difterije, a drugo prosto ni od čega, možda od toga što je uopšte bilo slabo. No to nije bilo sve, uskoro potom izgubio je i mesto, sramno su ga izbacili iz službe, a to je bilo u vezi sa onom strašću koja je bila jača od Pipzama. Ranije, on se njoj mogao donekle odupreti, iako joj je povremeno bio neumereno potčinjen. Ali otkako mu je smrt otela ženu i decu, kad je ostao bez oslonca i podrške, lišen svih ljudskih veza, sam u svetu, porok je ovladao njim i slomio je postepeno njegov duševni otpor. Služio je kao činovnik jednog osiguravajućeg društva, bio neka vrsta višeg prepisivača, sa devedeset maraka mesečno. U jednom trenutku neuračunljivosti počinio je grube greške, i posle ponovljenih opomena najzad bio otpušten kao trajno nepouzdan. Jasno je da sve to nije moglo moralno uzdići Pipzama, da je on, naprotiv, potpuno propao. Jer treba da znate da nesreća ubija ljudsko dostojanstvo- uvek je dobro biti malo obavešten o ovim stvarima. To su čudne i užasne pojave. Ništa ne pomaže što čovek sebe ubeđuje da je nedužan; u večini slučajeva on će sebe zbog svoje nesreće prezirati. Ali samoprezir i porok stoje u strašnoj uzajamnoj vezi, oni hrane jedno drugo, oni se uzajamno pomažu da je to strahota. Tako je bilo sa Pipzamom. Pio je zato što nije imao poštovanja prema sebi, a poštovao je sebe sve manje, jer je stalno propadanje svih njegovih dobrih namera razjedalo poverenje koje je mogao imati u sebe. Kod kuće je obično u ormanu držao bocu sa otrovno žutom tečnošću, zlokobnom tečnošću, koju je iz opreznosti bolje ne imenovati. Događalo se da je Lobgot Pipzam pred tim ormanom bukvalno klečao grizući se za jezik, a ipak bi na kraju popustio... Nerado vam pričam o ovim stvarima, ali su one ipak za pouku. Sad je išao putem ka groblju, zamahujući svojim crnim štapom. Blag povetarac milovao je i njegov nos, ali ga on nije osećao. Visoko uzdignutih obrva, ukočeno je zurio u svet prazna i sumorna pogleda- jadan i izgubljen čovek. Najednom ču iza sebe neki šum i načulji uši: blago šuštanje približavalo se iz daljine velikom brzinom. On se okrete i zastade... Bio je to jedan velosiped čije su gume šuštale po ovlaš šljunkom posutom tlu; pristizao je punom brzinom, a zatim usporio, pošto je Pipzam stajao nasred puta. Mlad jedan čovek sedeo je na sedlu, sasvim mlad bezbrižan turist. Ah, bože moj, njemu nije bilo nimalo stalo da ga ubrajaju u velike i moćne ovog sveta. Vozio je bicikl srednjeg kvaliteta, svejedno koje marke, točak od nekih dve stotine maraka, sudeći odoka. I na njemu je krenuo malo u polje, pritiskujući sjajne pedale čilo jurio iz grada u široku božju prirodu- ura! Nosio je šarenu košulju i preko nje siv kaput, sportske gamašne i najbezobrazniju kapu na svetu- prosto sprdnju od kapice, mrko kariranu, sa dugmetom na

vrhu. Ispod kape izvirivala mu je zamršena gusta ćuba plave kose, koja se uzdizala iznad čela. Oči su mu bile varničavo plave. Dolazio je kao život i zvonio je, ali Pipzam se ni za dlaku ne skloni s puta. Stajao je mirno i posmatrao Život nepokretna lica. Život baci na njega srdit pogled i prođe ga lagano, posle čega i Pipzam nastavi da hoda. Ali kad je biciklist bio pred njim, reče lagano i naglašavajući reči: „Broj devet hiljada sedam stotina sedam“. Zatim stište usne, gledajući netremice u zemlju, osećajući da ga Život zabezeknuto posmatra. Beše se okrenuo, držeći se jednom rukom za sedlo iza sebe i vozeći sasvim lagano. „Kako?” zapita... „Broj devet hiljada sedam stotina sedam”, ponovi Pipzam. „Ništa. Prijaviću vas“. „Prijavićete me?” upita Život, okrenuvši se još više i usporavajući i dalje, tako da je morao naporno da održava ravnotežu okrećući upravljač tamo-amo. „Svakako”, odgovori Pipzam na razdaljini od pet-šest koračaji. „A zašto?” upita Život i skide se sa bicikla. Stajao je i izgledao vrlo začuđen. „Dobro znate i sami zašto“. „Ne, ne znam“. „Svakako znate“. „Ali ne znam”, reče Život, „i to me ni najmanje ne interesuje“ Zatim podesi svoj bicikl da bi ga uzjahao. Jezik mu zbilja nije bio vezan. „Prijaviću vas što vozite ovuda, ne po drumu, već po grobljanskoj stazi”, reče Pipzam. „Ali, dragi gospodine”, reče Život osmehnuvši se ljutito i nestrpljivo, okrete se ponovo i zaustavi se... „Pa vidite ovde tragove bicikla duž celog puta, ... svi voze ovuda“. „To me se ne tiče”, odgovori Pipzam. „Prijaviću vas“. „Pa dobro, učinite što vam je volja”, uzviknu Život i pope se na točak. Opet je uskočio na bicikl, nije se osramotio penjući se, odbacio se samo jednom nogom i seo sigurno u sedlo, i zapeo da opet dostigne tempo koji odgovara njegovom temperamentu. „Ako nastavite da vozite ovuda, na putu za groblje, sigurno ću vas prijaviti”, reče Pipzam povišenim i drhtavim glasom. Ali Život nije nimalo obraćao pažnju na to, udaljavajući se sve većom brzinom. Da ste u ovom trenutku videli Pipzamovo lice, silno biste se uplašili. Tako je jako stegao usne da su mu se obrazi, pa čak i užaren nos, sasvim iskrivili, a pod neprirodno visoko uzdignutim obrvama oči su mu, unezverena izraza, pratile bicikl koji se udaljavao. Najednom pojuri, pređe u trku kratak razmak do bicikla i zgrabi torbicu pod sedlom, obema se rukama uhvati za nju, prosto se o nju obesi, uvek skoro neljudski stisnutih usana, pa nem i divlja pogleda iz sve snage poče trzati točak koji je balansirajući krivudao levodesno. Ko bi ga video ne bi znao da li je iz pakosti nameravao da mladića spreči da dalje vozi, ili je želeo da ga točak povuče, da skoči pozadi i sa mladićem se malo provoza u ritmu munjevitih pedala, kroz široku božju prirodu, ura! Bicikl se nije mogao duže vreme

odupirati tom očajničkom teretu; zaustavi se, naže i pade. Na to Život postade grub, on se dočekao na jednu nogu, izmahnuo desnom rukom i tako udario Pipzama u prsa da je ovaj povodeći se uzmaknuo nekoliko koraka. Pa mu reče sa sve više pretnje u glasu: „Pa vi ste pijani, čoveče! Ako se samo još jednom usudite da me zadržite, bezumniče, zdrobiću vas na komade, razumete li? Polomiću vam sve kosti, neka vam bude jasno!” Posle toga okrete leđa gospodinu Pipzamu, gnevnim pokretom nabi kapicu na glavu, i opet skoči na točak. Ne, njemu zbilja jezik nije bio oduzet. Ni ovoga puta nije ga izneverilo uskakanje. Samo jednom pritisnu pedalu, sigurno sede u sedlo i odmah ovlada točkom. Pipzam vide kako mu se leđa sve brže udaljavaju. Stajao je, dahtao i ukočeno gledao za Životom- a ovaj ne pade, ništa mu se ne dogodi, nijedna guma ne puče, nijedan kamen ne beše na putu, vozio je dalje gipko se njihajući. Tada Pipzam poče da viče i psuje- bilo je to pre urlanje nego ljudski glas. „Stojte, ne dalje!” vikao je. „Ne smete. Vozite drumom, a ne grobljanskom stazom, čujete li... Skidajte se, skidajte se odmah! O, o, prijaviću vas, tužiću vas! Ah, gospode bože, da hoćeš samo da padneš, da se srušiš, ti nitkove jedan, izgazio bih te, cipelama ti gazio po licu, ti, prokleti derane...“ Bio je to neviđen prizor. Razbesneli čovek na putu za groblje, čovek koji urla nabreklih žila, koji od besa sve poskakuje, mlatarajući rukama i nogama, i ne ume da se zaustavi. Bicikl se više nije ni video, a Pipzam je i dalje besneo na istom mestu. „Zaustavite ga, zaustavite ga! Vozi grobljanskom stazom! Oborite ga s točka, prokletog zvekana! Ah, da te uhvatim, odrao bih te, ti, pseto jedno, glupače, vetrogonjo, ludo, razmetljivi gizdavče... Skidaj se! Skidaj se smesta! Zar nema nikog da tog žutokljunca baci u prašinu! Vozi se čovek, a! Grobljanskim putem, a! Ti, nitkove jedan, drski derane, prokleto pseto. Plave oči, a? I šta još?... Dabogda ti ih đavo iskopao, gizdavi praznoglavče, praznoglavče...“ Zatim je Pipzam prešao na izraze koji se ne mogu ponoviti, zapenušao, i slomljena glasa psovao je najsramnije, dok mu se telo u jarosti sve više treslo. Neka deca, prolazeći drumom sa korpom i jednim čupavim psom, preskočiše jarak i okružiše razbesnelog čoveka, gledajući radoznalo u njegovo izobličeno lice. Neki ljudi koji su radili na obližnjim zgradama ili upravo počeli svoj podnevni odmor obratiše pažnju takođe, pa nekoliko radnika i radnica dođe i pridruži se grupi. A Pipzam je i dalje besneo, s njim je bilo sve gore. Kao slep i lud mlatao je pesnicama na sve strane, preteći nebu, bacakao se nogama, okretao oko sebe, klecao kolenima, a onda se uspravljao od silnog napora da bi se drao što jače. Ni trenutka nije prestao da psuje, jedva je mogao da diše, i bilo je za divljenje otkud mu toliko obilje reči. Lice mu beše strašno nabreklo, cilindar mu skliznuo na potiljak, a plastron košulje ispao mu iz prsluka. Pri tom je davno bio stigao do opštih stvari, i ono što je govorio nije više imalo nikakve veze sa događajem. Govorio je ciljajući na svoj poročni život i svoju veru i kazivao to u sasvim neprikladnom tonu, ubacujući prostačke psovke. „Dođite samo, dođite svi!” urlao je. „Ne samo vi, i vi drugi, i vi sa kapicom i plavim očima. Probiću vam uši istinama da se sve ježite, vi, vetropirasta ništavila... Šta se cerite? Šta sležete ramenima?... Pijem... jeste, pijem! I opijam se, ako hoćete da znate! Ali odluka još nije pala. Doći će dan, vi, ništavni gadovi, kad će nas Bog sve izmeriti... Ah, ah, Sin

čovečiji doći će na oblacima, vi nevine propalice, a njegova pravda nije od ovog sveta. Baciće vas u najcrnju tamu, vas, veselu žgadiju, gde je plač i lelek, gde...“ Sad je već oko njega stajala velika gomila ljudi. Neki su se smejali, drugi ga gledali nabranih obrva. Od kuća koje su se gradile dođe još radnika i žena što nose malter. Jedan kočijaš zaustavi kola na drumu, skide se, pa sa bičem u ruci preskoči jarak i priđe. Neki čovek je drmusao Pipzama za ruku, ali to nije dovelo ni do čega. Jedan odred vojnika prolazio je, okrećući se za Pipzamom i smejući se. Čupavo kuče se više nije moglo uzdržati, odupre se prednjim nogama o zemlju i, podvijena repa, zalaja mu pravo u lice. Iznenada Lobgot Pipzam dreknu još jednom iz sve snage. „Skidaj se, smesta se skidaj, ti, gizdavi praznoglavče!” i opisavši rukom širok polukrug, sruši se. Ležao je, najednom zanemeo, kao neka crna hrpa usred gomile radoznalaca. Valjkasti cilindar odlete mu, odskoči jednom od zemlje, a onda i on osta ležeći. Dva zidara nagnuše se nad nepokretnog Pipzama, razgovarajući o slučaju na dobroćudan i razuman način radnih ljudi. Zatim se jedan od njih udalji brzim korakom. Oni što su ostali pokušaše opet da pomognu onesvešćenom čoveku. Jedan ga poprska vodom iz čabra, drugi nasu u šaku rakije iz svoje bočice i protrlja mu slepoočnice. Ali taj trud nije bio krunisan nikakvim uspehom. Tako prođe neko vreme. Zatim se ču kloparanje točkova, i jedna kola se zaustaviše na drumu. Bila su to bolnička kola, koja stadoše na licu mesta: dva lepa konjića su vukla kola sa ogromnim crvenim krstom na svakoj strani. Dva lepo uniformisana čoveka skidoše se s boka, i dok se jedan uputio prema zadnjem delu kola da ih otvori i izvuče pokretan ležaj, drugi skoči na grobljanski put, ukloni radoznalce i uz pomoć jednog čoveka iz naroda prenese gospodina Pipzama do kola. Položiše ga na ležaj i uguraše u kola kao hleb u peć, posle čega se vrata zatvoriše i dva uniformisana čoveka popeše se na bok. Sve je to obavljeno sa velikom preciznošću, sa nekoliko uvežbanih pokreta, cik-cak, kao u majmunskom pozorištu. A zatim odvezoše Lobgota Pipzama.

1900.

GLADIUS DEI

1. Minhen je blistao. Nad svečanim trgovima i belim stubićima kapela, nad spomenicima u antičkom stilu i baroknim crkvama, nad vodoskocima, palatama i parkovima prestonice razapinjalo se presjajno nebo od plave svile, i široke i svetle, zelenilom optočene i smišljeno proračunate perspektive grada bile su oblivene treperavim suncem prvog lepog junskog dana. Čavrljanje ptica i pritajeno klicanje nad svim uličicama... A po trgovima i glavnim ulicama kotrlja se, ključa i bruji neprenagljeni i zabavni život lepoga i komotnoga grada. Putnici svih narodnosti vozikaju se unaokolo u malim, sporim fijakerima, sa neprobirljivom radoznalošću dižu poglede desno i levo uza zidove kuća, i penju se uz prostrana ulazna stepeništa muzeja... Mnogi prozori su otvoreni, i iz mnogih dopire muzika na ulicu- vežbe na klaviru, violini ili violončelu, čestita diletantska nastojanja, preduzeta u dobroj nameri. Međutim, u „Odeonu” se, kao što razabiremo, ozbiljno uvežbavaju na nekoliko klavira. Mladi ljudi, koji zvižduću Notungov motiv i uveče pune zadnje delove modernog Pozorišnog doma, ulaze i izlaze iz Univerziteta i Državne biblioteke, noseći književne časopise u džepovima svojih kaputića. Pred Akademijom likovnih umetnosti, koja širi svoje bele ruke između Turske ulice i Kapije pobede, zaustavljaju se neke dvorske kočije. A navrh prilazne rampe u šarolikim grupama stoje, sede i leže modeli, pitoreskni starci, deca i žene u nošnji sa Monti Albani. Nehajnost i neužurbano šetkanje po svim dugim ulicama u severnom delu grada... Onde se baš ne lome i ne satiru od požude za sticanjem, nego žive za prijatne ciljeve. Mladi umetnici, sa okruglim šeširićima na potiljcima, s labavo vezanim kravatama i bez štapova, bezbrižno društvo koje kiriju plaća skicama u boji, idu u šetnju, kako bi omogućili ovom svetloplavom prepodnevu da deluje na njihovo raspoloženje, i gledaju za malenim devojkama, koje pripadaju onom lepuškastom, zdepastom tipu sa trakama u smeđoj kosi, malo prevelikim stopalima i nepromišljenim vladanjem... Na svakoj petoj kući pod suncem se svetlucaju prozori ateljea. Ponekad se neka umetnička građevina izdvoji iz niza

građanskih kuća, delo nekog maštovitog mladog arhitekte, široko i plitkih lukova, sa bizarnim ornamentima, puno duhovitosti i stila. I iznenada su negde vrata na nekoj suviše dosadnoj fasadi uokvirena smelom improvizacijom, lelujavim linijama i sunčanim bojama, bahantkinjama, vilama, ružičastim nagim stvorenjima... Večito je nov izvor uživanja zaustaviti se pred izlozima sa umetnički izrađenim nameštajem i izlozima bazara za modernu luksuznu robu. Koliko maštovitog komfora, koliko linearnog humora u obliku svih predmeta! Svuda su rasute male trgovine kipovima, okvirima i antikvitetima, kroz čije prozore te sa puno plemenite pikanterije gledaju biste firentinskih gospi iz kvatročenta. A vlasnik i najmanje i najjevtinije među tim radnjama pričaće ti o Donatelu i o Minu da Fiezole kao da je od njih lično dobio pravo da ih reprodukuje... Ali onde gore na trgu Odeon, naspram ogromne lođe, pred kojom se širi prostrana površina prekrivena mozaikom, i ukoso prema regentovoj palati, tiskaju se ljudi oko širokih prozora i izloga M. Blitencvajga. Kakva vesela raskoš izloženih predmeta! Reprodukcije remek-dela iz svih galerija na svetu, u skupocenim, rafinirano obojenim i ornamentisanim ramovima, sa preciozno jednostavnim ukusom; slike modernih likovnih dela, čulnih i bogatih maštom, u kojima kao da se, na humorističan i realističan način, ponovo rađa antika; renesansna plastika u savršenim odlivima; gola bronzana tela i krhke ukrasne čaše; vaze od keramike, ustremljenog stila, koje su obrađivane metalnim parama, pa se prelivaju raznobojnom oblogom; divot-izdanja, trijumfi nove umetnosti opremanja knjiga, dela pomodnih liričara, uvezana sa dekorativnom i otmenom raskoši; među svim tim portreti umetnika, muzičara, filozofa, glumaca, pesnika, izvešani da zadovolje pučku radoznalost za sve što je lično... Iza prvog prozora, najbližeg susednoj knjižari, visi na štafelaju velika slika pred kojom se tiska gomila: skupocena fotografija u širokom okviru boje starog zlata, izrađena u crvenkastosmeđem tonu, slika koja izaziva opštu pažnju, reprodukcija glavnog uspeha ovogodišnje velike međunarodne izložbe, na čiju posetu, između obaveštenja o koncertima i umetnički opremljenih preporuka toaletnih artikala, pozivaju na oglasnim tablama efikasni plakati u arhaičnom stilu. Pogledaj oko sebe, zaviri u izloge knjižara! Pogled će ti presresti naslovi kao što su „Umetnost stanovanja počev od renesanse”, „Vaspitanje prijemčivosti za boje”, „Renesansa u modemom umetničkom zanatstvu”, „Knjiga kao umetničko delo”, „Dekorativna umetnost”, „Glad za umetnošću”;- a moraš znati da se hiljade primeraka ovih prosvetiteljskih spisa kupuju i čitaju, i da se uveče pred punim dvoranama govori o istim tim predmetima... Ako imaš sreće, lično će te sresti neka od čuvenih žena, koje smo navikli da gledamo posredstvom umetnosti, jedna od onih bogatih i lepih dama sa veštački proizvedenom ticijanski plavom kosom i sa brilijantskim nakitom, dama čije su zamamne crte lica ušle u večnost zahvaljujući ruci nekog genijalnog portretiste, i o čijem ljubavnom životu govori ceo grad; jedna od kraljica umetničkih zabava za vreme karnevala, malčice našminkana, malčice obojena, prepuna plemenite pikanterije, kaćiperna i dostojna obožavanja. I gle, onde se jedan veliki slikar vozi sa svojom ljubavnicom niz Ludvigovu ulicu. Ljudi pokazuju kočije jedan drugome, zastaju i prate pogledima ono dvoje. Mnogi ljudi pozdravljaju. I malo nedostaje pa da im policajci salutiraju u stavu mimo.

Umetnost cveta, umetnost je zasela i vlada, umetnost pruža nad gradom ružama obavijen skiptar i osmehuje se. Svuda premoćno gospodari svestrano koleno-priklono zanimanje za njen napredak, svestrano, marljivo i predano vežbanje i propagiranje u njenoj službi, iskren kult linije, ukrasa, oblika, čula, lepote... Minhen je blistao.

2. Šelingovom ulicom je koračao jedan mladić; koračao je, dok su oko njega zvonili biciklisti, sredinom ulice popločane drvenim kockama, ka širokoj fasadi Ludvigove crkve. Kad bi ga čovek pogledao, učinilo bi mu se da preko sunca prelazi senka ili preko duše uspomena na teške časove. Zar on nije voleo sunce, koje je lepi grad uranjalo u praznički sjaj? Zašto je, pogružen u sebe i odvraćen od sveta, upirao oči u tlo dok je koračao? Nije nosio šešir, čemu niko živi nije zamerao s obzirom na velikodušnost u odevanju kakva je vladala u ovom gradu vetropirastih naravi, nego je umesto toga preko glave navukao kapuljaču svog prostranog, crnog ogrtača, koja je senčila njegovo nisko, uglasto i istureno čelo, pokrivala mu uši i uokviravala njegove mršave obraze. Kakva li je ucveljenost savesti, kakve li su skrupule i kakva zlostavljanja što ih je iskusio uspela da ovako izdubu ove obraze? Zar nije strahovito po ovakvom sunčanom danu videti čemer kako se ugnezdio u upale obraze nekog čoveka? Njegove tamne obrve su bile naročito guste i široke kraj uzanog korena nosa, koji se golem i pogrbljen isticao na licu, a usne su mu bile krupne i debele. Kad je dizao smeđe oči, usađene prilično nablizu, na ćoškastom čelu su mu se javljale poprečne bore. Gledao je sa izrazom znanja, ograničenosti i patnje. Posmatrano iz profila, to lice je bilo sasvim nalik na jednu staru sliku, koju je stvorila monaška ruka, a čuva se u Firenci, u jednoj tesnoj i surovoj manastirskoj ćeliji, odakle se nekad podigao strahovit i porazan protest protiv života i njegovog trijumfovanja... Hijeronimus je koračao Šelingovom ulicom, koračao polako i čvrsto, obema šakama iznutra držeći sastavljene ivice svog prostranog ogrtača. Dve male devojke, od onih lepuškastih, zdepastih bića sa trakama u kosi, prevelikim stopalima i nepromišljenim vladanjem, prolazeći pored njega ruku pod ruku i željne pustolovina, podgurnuše se i nasmejaše, poviše se i počeše da trče od smeha zbog njegove kapuljače i njegova lica. Ali on nije obraćao pažnju na to. Pognute glave, i ne gledajući ni desno ni levo, prešao je preko Ludvigove ulice i popeo se uz crkveno stepenište. Velika krila srednjeg portala bila su širom otvorena. Kroz posvećeni polumrak, hladan, zagušljiv i začinjen dimom sveća, negde daleko se naziralo neko slabo, crvenkasto žarenje. Jedna starica zakrvavljenih očiju digla se sa klupe i odvukla se na štakama između stubova. Inače je crkva bila prazna. Hijeronimus ovlaži čelo i grudi vodom iz kropionice, kleče na jedno koleno pred oltarom i onda zastade u sredini crkve. Zar se nije činilo da je njegova prilika, ovde unutra,

porasla? Uspravan i nepomičan je stajao, slobodno uzdignute glave, njegov golem, pogrbljen nos kao da je s nekim gospodstvenim izrazom strčao iznad krupnih usana, a oči mu više nisu bile uprte u tlo, nego su smelo gledale pravo u daljinu, onamo ka raspeću na oltaru. Tako je nepomično proboravio neko vreme; a onda je, povlačeći se, opet povio koleno i izašao iz crkve. Koračao je Ludvigovom ulicom, polako i čvrsto, oborene glave, posred širokog, nepopločanog kolovoza, ka ogromnoj lođi s njenim kipovima. Ali stigavši na trg Odeon digao je pogled, tako da su se na njegovom ćoškastom čelu obrazovale poprečne bore, i usporio je korak: skrenuo mu je pažnju okupljeni svet pred izlozima velike trgovine umetničkim predmetima, prostrane radnje u kojoj je M. Blitencvajg prodavao lepotu. Ljudi su išli od prozora do prozora, pokazivali jedan drugom izložena blaga i izmenjivali mišljenja, sve gledajući jedan drugom preko ramena. Hijeronimus se umeša među njih i poče i sam da posmatra sve ove stvari, da ih sve brižljivo zagleda, komad po komad. Gledao je reprodukcije remek-dela iz svih galerija na svetu, skupocene okvire izrađene sa jednostavnom bizarnošću, renesansnu plastiku, tela od bronze i ukrasne čaše, vaze u bojama što se prelivaju, umetnički opremljene knjige i portrete umetnika, muzičara, filozofa, glumaca, pesnika, sve je to gledao i svakom predmetu je poklanjao po koji pogled. Čvrsto obema šakama iznutra držeći sastavljene ivice ogrtača, malim i kratkim obrtima je od jedne stvari do druge okretao glavu pokrivenu kapuljačom, i pod njegovim tamnim obrvama koje su se gusto širile uz koren nosa, i koje je sad uzdizao, oči su mu sa odbojnim, tupim i hladno začuđenim izrazom svaki predmet zagledale po nekoliko trenutaka. Tako je došao do prvog prozora, do onog iza kojeg se nalazila slika što je pobuđivala opštu pažnju, gledao je neko vreme preko ramena ljudi koji su se tiskali ispred njega, i najzad dospeo napred, uza sam izlog. Velika crvenkastosmeđa fotografija, u izvanredno ukusnom okviru boje starog zlata, visila je na štafelaju usred izloga. Bila je to slika Madone, rad potpuno moderan po osećanju, lišen bilo kakve konvencije. Lik svete roditeljke bio je zanosno ženstven, nag i lep. Njene krupne, magličasto čulne oči bile su tamno opervažene, a njene tanane i neobično nasmešene usne upola otvorene. Uzanim, pomalo nervozno i grčevito raspoređenim prstima obuhvatala je bedro deteta, golog dečaka, otmeno i gotovo primitivno vitkog, koji se igrao njenim dojkama i pri tom pametno gledajući postrance držao oči uperene u posmatrača. Dva mladića su stajala pored Hijeronimusa i razgovarala o slici, dva mlada čoveka s knjigama pod miškom, koje su poneli iz Državne biblioteke ili ih onamo vraćali, humanistički obrazovani ljudi, potkovani u umetnosti i nauci. „Đavo nek me nosi ako se mali dobro ne provodi!” reče jedan. „I očigledno ima nameru da izazove zavist u čoveku”, odvrati drugi... „Opasna žena!” „Žena da poludiš! Čoveku dođe da malo posumnja u dogmu o bezgrešnom začeću...“ „Da, da, ostavlja utisak kao da je već prilično bila pipkana... Jesi li video original?” „Razume se. Baš me je dobro zanela. U boji deluje još kudikamo više afrodizijski... naročito oči. „Sličnost je, zapravo, sasvim izrazita“.

„Kako to?” „Pa zar ne poznaješ model? On je za sliku iskoristio svoju malu bedinerku. To je gotovo portret, samo što je veoma stilizovan u pravcu pokvarenosti... Mala je bezazlenija“. „Nadam se. Život bi bio suviše naporan kad bi ih bilo mnogo takvih kao što je ova mater amata...“ „Otkupila ju je Pinakoteka“. „Zaista? Gle, gle! Uostalom, dobro je znala šta čini. Obrada mesa i vođenje linija na odeći su zaista eminentni“. „Da, neverovatno darovit tip“. Poznaješ li ga?” „Nešto malo. Napraviće karijeru, to je sigurno. Već dvaput je bio kod regenta na ručku...“ Ove poslednje rečenice su govorili počinjući da se opraštaju. „Hoćeš li se pojaviti večeras u pozorištu?” upita jedan. „Dramsko udruženje prikazuje Makijavelijevu ’Mandragolu’“. „Oh, bravo. Tu se može očekivati lepa zabava. Nameravao sam da odem u umetnički varijete, ali verovatno ću se na kraju odlučiti za senjor Nikola. Do viđenja...“ Razdvojili su se, povukli i otišli jedan nalevo, drugi nadesno. Novi ljudi priđoše na njihovo mesto da posmatraju uspešnu sliku. Ali Hijeronimus je stajao nepomično na svom mestu; stajao je ispružene glave, i videlo se kako se njegove šake, kojima je na grudima iznutra držao ivice ogrtača, grčevito stežu u pesnice. Obrve mu više nisu bile uzdignute sa onim hladno i pomalo neprijateljski začuđenim izrazom, spustile su se i natmurile, obrazi, koje je upola prekrivala crna kapuljača, kao da su bili upaliji no pre toga, a debele usne su mu bile sasvim blede. Glava mu se polako naginjala sve dublje i dublje, tako da su mu oči najzad bile sasvim odozdo nepomično upravljene ka umetničkom delu. Nozdrve njegovog velikog nosa podrhtavale su. U tom stavu je ostao valjda četvrt sata. Ljudi oko njega su se udaljavali, ali on se nije micao s mesta. Najzad je polako, polako okrenuo pete i otišao.

3. Ali slika Madone ga nije napuštala. Neprestano, bilo da je boravio u svom tesnom i surovom sobičku ili klečao po hladnim crkvama, ona se nalazila pred njegovom ogorčenom dušom, sa magličasto čulnim, opervaženim očima, sa usnama što se zagonetno osmehuju, naga i lepa. I nikakva molitva nije bila kadra da je otera. Treće noći, međutim, desilo se da Hijeronimusu budu s visina upućeni zapovest i poziv

da preduzme korake i podigne glas protiv lakomislene opačine i drske taštine lepote. Uzalud se, poput Mojsija, izgovarao svojim spletenim jezikom; božja volja je ostala nepokolebljiva i glasno je zahtevala od njegove plašljivosti ovaj žrtveni pohod među neprijatelje koji se smeju. I tako je sledećeg prepodneva krenuo i- jer je takva bila volja božja- pošao prema trgovini umetničkim predmetima, prema velikoj radnji u kojoj je M. Blitencvajg prodavao lepotu. Nosio je kapuljaču na glavi i, dok je koračao, iznutra je obema šakama pridržavao ivice svog ogrtača.

4. Zavladala je zapara; nebo je bilo bledo i pretila je nepogoda. Opet je silan svet opsedao prozore radnje sa umetničkim predmetima, a naročito onaj u kojem se nalazila slika Madone. Hijeronimus je onamo bacio samo kratak pogled; zatim je pritisnuo kvaku na staklenim vratima, o kojima su visili plakati i umetnički časopisi. „Bog tako hoće!” rekao je i ušao u radnju. Jedna mlada devojka, koja je negde za pultom pisala u nekoj velikoj knjizi, lepuškasto, crnpurasto biće sa trakom u kosi i prevelikim stopalima, priđe mu i ljubazno ga upita čime ga može uslužiti. „Hvala vam”, reče Hijeronimus tiho, i ozbiljno joj se, sa poprečnim borama na ćoškastom čelu, zagleda u oči. „Ne želim da govorim s vama nego s vlasnikom trgovine, gospodinom Blitencvajgom“. Ona se pomalo oklevajući povuče i vrati se svome poslu. On je stajao usred radnje. Sve što je napolju bilo izloženo u pojedinim primercima, ovde unutra je bilo dvadesetostruko nagomilano i bujno razastrto: obilje boja, linija i oblika, stila, duhovitosti, biranog ukusa i lepote. Hijeronimus se polako obazreo na obe strane, a onda je čvršće pritegao oko sebe ivice svog crnog ogrtača. U radnji je bilo prisutno nekoliko ljudi. Za jednim od širokih stolova što su se pružali popreko kroz prostoriju sedeo je jedan gospodin u žutom odelu i s crnom kozjom bradicom i posmatrao neki svežanj sa francuskim crtežima, nad kojima bi se ponekad oglasio meketavim smehom. Posluživao ga je, i donosio mu nove svežnjeve da ih razgleda, jedan mlad čovek kome se na licu čitala loša plata i vegetarijanska hrana. Ukoso naspram meketavog gospodina jedna otmena stara dama je ispitivala moderne umetničke vezove, velike fantastične cvetove u bledim tonovima, na dugim, krutim peteljkama, poređane uspravno sve jedan pored drugoga. I oko nje se trudio jedan nameštenik. Za drugim stolom je, sa putničkom kapom na glavi i drvenom lulom u ustima, nemamo sedeo neki Englez. Durašno odeven, glatko

izbrijan, hladan i neodređene starosti, birao je bronzane statue koje mu je gospodin Blitencvajg lično donosio. Tanušnu priliku jedne nage devojke, koja je, nezrelih i nežnih udova, s koketnom nevinošću prekrštala ručice preko grudi, držao je za glavu i podrobno je merio, polako je okrećući. Gospodin Blitencvajg, čovek sa kratkom crnosmeđom bradom i sjajnim očima iste boje, kretao se oko njega trljajući dlanove i hvaleći malu devojku svim rečima kojih je uspevao da se seti. Sto pedeset maraka, ser”, govorio je na engleskom; „minhenska umetnost, ser. Vrlo ljupko, doista. Puno draži, znate. Čista gracioznost, ser. Zaista krajnje lepo, ljupko i vredno divljenja“. Potom mu je palo još nešto na pamet, pa je rekao: „Izvanredno privlačno i primamljivo“. Zatim je opet počeo ispočetka. Nos mu je ležao pomalo pljosnato na gornjoj usni, tako da je stalno sa lakim frktavim šumom šmrkutao u brkove. Ponekad se pri tom u pognutom stavu približavao kupcu, kao da ga njuška. Kad je Hijeronimus ušao, gospodin Blitencvajg ga je ovlaš ispitao na isti taj način, ali se odmah ponovo posvetio Englezu. Otmena dama je izabrala što je htela i napustila je radnju. Uđe jedan novi gospodin. Gospodin Blitencvajg ga nakratko onjuši, kao da na taj način hoće da dokuči stepen njegove kupovne moći, pa prepusti mladoj devojci knjigovođi da ga usluži. Gospodin kupi samo jednu bistu od fajansa, koja je predstavljala Pijera, sina veličanstvenog Medičija, i udalji se. I Englez se poče spremati da krene. On je postao vlasnik male devojke, i otišao je uz naklone gospodina Blitencvajga. A onda se trgovac okrenuo prema Hijeronimusu i stao pred njega. „Vi želite...“ upitao je bez mnogo poniznosti. Hijeronimus obema šakama iznutra prikupi ogrtač i pogleda u lice gospodinu Blitencvajgu gotovo ne trepćući. Polako je razdvojio debele usne i rekao: „Dolazim k vama zbog slike u onom prozoru, one velike fotografije, Madone“. Glas mu je bio prigušen i bez modulacija. „Dabome, sasvim tako”, reče živahno gospodin Blitencvajg i poče da trlja dlanove: „Sedamdeset maraka sa ramom, gospodine dragi. Od cene nema odstupanja... prvoklasna reprodukcija. Izvanredno privlačna i dražesna“. Hijeronimus je ćutao. Povio je glavu pod kapuljačom i malčice se zbrčkao dok je trgovac govorio; zatim se opet uspravio i rekao: „Napominjem vam unapred da nisam u mogućnosti, niti sam uopšte voljan, da bilo šta kupim. Žao mi je što moram razočarati vaša očekivanja. Saosećam s vama, ako vam to pričinjava bol. Ali, prvo, ja sam siromašan, a drugo, ne volim stvari koje vi nudite. Ne, ništa ne mogu kupiti od vas“. „Ne možete... dakle, ne možete”, reče gospodin Blitencvajg i jako zašmrkuta. „E pa, smem li upitati...“ „Koliko ja vas poznajem”, nastavi Hijeronimus, „vi me prezirete zato što nisam u mogućnosti da od vas nešto kupim...“ „Hm...“, reče gospodin Blitencvajg. „Zaista ne! Samo...“ „Pa ipak, molim vas da me saslušate i da pridate značaj mojim rečima“.

„Da pridam značaj. Hm. Smem li upitati...“ „Smete pitati”, reče Hijeronimus, „i ja ću vam odgovoriti. Došao sam da vas zamolim da onu sliku, veliku fotografiju, Madonu, smesta udaljite iz svog prozora i da je nikad više ne izlažete“. Gospodin Blitencvajg se neko vreme nemo zagleda u Hijeronimusovo lice, sa takvim izrazom kao da zahteva od njega da se zbuni zbog tih pustolovnih reči. Ali pošto do tako nečeg uopšte nije došlo, on žestoko zašmrkuta i izusti: „Hoćete li biti dobri i saopštiti mi da li se ovde nalazite u nekom zvaničnom svojstvu, koje vas ovlašćuje da mi propisujete šta da radim, ili šta vas, zapravo, dovodi ovamo...“ „O, ne”, odgovori Hijeronimus; „ja nemam ni državni čin ni državno dostojanstvo. Vlast nije na mojoj strani, gospodine. Ono što me ovamo dovodi, samo je moja savest“. Gospodin Blitencvajg je, tražeći reči, njihao glavom tamo-amo, žestoko duvao kroz nos u brkove i bio na silnoj muci kako da sroči odgovor. Najzad je rekao: „Vaša savest... E pa, znate, hoćete li biti tako ljubazni... da primite na znanje... da je vaša savest za nas... potpuno beznačajna ustanova!” To rekavši okrenuo se, brzo prišao svome pultu u pozadini radnje i počeo da piše. Dva nameštenika se od srca zasmejaše. I ona lepuškasta gospođica se zakikota nad svojom računskom knjigom. Što se ticalo žutoga gospodina sa crnom kozjom bradicom, ispostavilo se da je on stranac, jer očigledno ni reči nije razumeo od razgovora, nego je produžio da se bavi francuskim crtežima, pri čemu bi se s vremena na vreme oglasio meketavim smehom. „Hoćete li da otpravite gospodina”, reče gospodin Blitencvajg preko ramena svom pomoćniku. Zatim je nastavio da piše. Mladi čovek kome su se na licu čitali loša plata i vegetarijanska hrana priđe Hijeronimusu, trudeći se da obuzda smeh, a približi se i drugi prodavac. „Možemo li vam na koji drugi način biti na usluzi?” blago ga upita loše plaćeni nameštenik. Hijeronimus je svoj patnički, tupi a ipak prodoran pogled držao netremice uperen prema njemu. „Ne”, reče, „na koji drugi način ne možete. Molim vas da sliku Madone smesta udaljite iz prozora, i to zauvek“. „Oh... Zašto?” To je sveta Mati božija...“, reče Hijeronimus muklo. „Svakako... Ali čuli ste da gospodin Blitencvajg nije voljan da vam ispuni želju“. „Morate pomisliti da je to sveta Mati božija”, reče Hijeronimus, dok mu je glava podrhtavala. „To je tačno. – Pa? Zar nije dozvoljeno izlagati Madone? Zar je zabranjeno slikati ih?” „Ne onako! Ne onako!” reče Hijeronimus gotovo šapućući, pri čemu se sav ispravio i nekoliko puta zavrteo glavom. Ćoškasto čelo pod kapuljačom bilo mu je sasvim izbrazdano dugačkim i dubokim poprečnim borama. „Vi odlično znate da je sušti porok ono što je neko onde naslikao... obnaženo sladostrašće! Od dva jednostavna i nesvesna čoveka koja su posmatrala tu sliku Madone čuo sam svojim ušima kako ih ona navodi da posumnjaju u

dogmu o bezgrešnom začeću...“ „Oh, dozvolite, o tome ne može biti reči”, odvrati mladi prodavac nadmoćno se smešeći. On je u časovima dokolice pisao jednu brošuru o modernom umetničkom pokretu i bio je potpuno sposoban da vodi obrazovan razgovor. „Ta slika je umetničko delo”, nastavio je, „i treba je suditi po merilu koje joj priliči. Svuda je naišla na najveće odobravanje. Država ju je otkupila...“ „Znam da ju je država otkupila”, reče Hijeronimus. „Znam i da je slikar dvaput ručao kod regenta. Narod o tome govori, i sam bog zna kako tumači činjenicu da neko zahvaljujući takvom delu može postati veoma poštovan čovek. O čemu svedoči ta činjenica? O slepilu sveta, slepilu koje je neshvatljivo, ukoliko ne počiva na bestidnom licemerstvu. Ova slika je nastala iz čulne pohote i u njoj uživaju sa čulnom pohotom... da li je to istina ili nije? Odgovorite! Odgovorite i vi, gospodine Blitencvajg!” Nastade pauza. Hijeronimus kao da je sasvim ozbiljno zahtevao odgovor, pa je svojim patničkim i prodornim smeđim očima gledao čas jednog čas drugog prodavca, koji su radoznalo i zapanjeno zurili u njega, a čas okrugla leđa gospodina Blitencvajga. Zavladala je tišina. Samo se žuti gospodin sa crnom kozjom bradicom, nagnut nad francuskim crtežima, oglasio meketavim smehom. „Jeste istina!” nastavi Hijeronimus, a u njegovom prigušenom glasu podrhtavalo je duboko ogorčenje... „Ne usuđujete se da to poreknete! Ali kako je onda mogućno ozbiljno veličati proizvođača te slike, kao da je idealnim dobrima čovečanstva dodao jedno više? Kako je onda mogućno stajati pred njom, bez razmišljanja se predavati sramnom uživanju što ga ona prouzrokuje, i svoju savest ućutkati rečju lepota, štaviše, sebe ozbiljno ubeđivati kako se čovek pri tom predaje plemenitom i odabranom stanju, koje je izvanredno dostojno čoveka? Da li je to bezbožno neznanje ili prokleto licemerstvo? Moja pamet tu zastaje... zastaje pred apsurdnom činjenicom da neki čovek može na zemlji dospeti do najviše slave zahvaljujući glupom i samopouzdanom razvijanju svojih životinjskih nagona!- Lepota... Šta je lepota? Čime se lepota obelodanjuje i na šta deluje? Nemoguće je to ne znati, gospodine Blitencvajg! Ali kako se može zamisliti da čovek toliko prozire neku stvar a da pred njom ne bude obuzet gađenjem i jetkošču? Zločinački je uzdizanjem i grešnim obožavanjem lepote potvrđivati i osnaživati neznanje bestidne dece i drskih nepromišljenih ljudi, i pomagati tom neznanju da zagospodari, jer svi oni su daleko od patnje i još dalje od iskupljenja!... Ti, nepoznati, sve gledaš crno, odgovarate mi vi. Znanje je, odgovaram vam, najdublja muka sveta; ali ono je čistilište, bez čijeg bola što sažiže nečistoću nijedna duša neće dospeti do spasa. Nisu od koristi drska dečija narav i bezbožna razuzdanost, gospodine Blitencvajg, nego ono saznanje u kojem zamiru i gase se strasti našeg gadnog mesa“. Ćutanje. Žuti gospodin sa crnom kozjom bradicom kratko zameketa. „Sad svakako morate poći”, reče blago onaj slabo plaćeni prodavac. Ali Hijeronimus nipošto nije pokazivao nameru da krene. Uspravljen u svom ogrtaču s kapuljačom, užarenih očiju, stajao je usred prodavnice umetničkih predmeta, i njegove debele usne su nezadrživo oblikovale reči prokletstva, čiji je zvuk bio oštar i tako reći zarđao... „Umetnost! viču oni, uživanje! Lepota! Uvijte svet u lepotu i svakoj stvari podarite

plemenitost stila!... Odlazite, bezbožnici! Zar mislite da ćete raskošnim bojama premazati bedu sveta? Zar verujete da ćete svečanom bukom bujnoga ukusa moći zaglušiti ječanje izmučene zemlje? Varate se, bestidnici! Bog ne dozvoljava da mu se rugaju, i vaše drsko idolopoklonstvo pred bleštavom površinom u njegovim očima je grozota!... Ti ružiš umetnost, nepoznati, odgovarate mi vi. Lažete, odgovaram vam, ja ne ružim umetnost! Umetnost nije nesavesna obmana što primamljivo draži na osnaženje i potvrđivanje života u ploti! Umetnost je sveta buktinja koja valja da nemilosrdno obasja sve stravične dubine, sve postiđene i ojađene ponore života; umetnost je božanska vatra koja valja da bude prineta svetu kako bi proplamsao i zajedno sa svom svojom sramotom i mukom istopio se u spasilačkom sažaljenju!... Sklonite, gospodine Blitencvajg, sklonite ono delo slavnog slikara iz svog prozora... štaviše, dobro biste učinili kad biste ga spalili u jarkoj vatri i njegov pepeo rasuli na sve strane, na sve četiri strane sveta!...“ Njegov nelepi glas se prekide. Žestoko je zakoraknuo unazad, jednu ruku je istrgao iz crnog ogrtača, strasnim pokretom ju je sasvim ispružio i neobično iskrivljenom šakom što je grčevito podrhtavala gore-dole pokazivao prema izlogu, prema prozoru, onamo gde se nalazila slika Madone koja je izazvala opštu pažnju. U tom gospodarskom stavu je ostao. Njegov veliki, pogrbljeni nos kao da je strčao s nekim zapovedničkim izrazom, njegove tamne obrve, veoma zadebljale uz koren nosa, bile su toliko izvijene da mu je ćoškasto čelo, osenčeno kapuljačom, bilo potpuno prekriveno širokim poprečnim borama, a po njegovim upalim obrazima zapalila se grozničava jara. Sad se, međutim, gospodin Blitencvajg okrenuo. Bilo što se toliko iskreno ogorčio zbog sugestije da spali ovu reprodukciju od sedamdeset maraka, bilo što su Hijeronimusove reči uopšte najzad iscrple njegovo strpljenje; tek, on je u svakom slučaju predstavljao sliku pravednog i silnoga gneva. Držaljem za pero pokazao je na dućanska vrata, nekoliko puta je kratko i uzrujano šmrknuo u brkove, borio se da dođe do reči, a onda je izustio naglašavajući reči koliko god je bio kadar: „Ako se vi, prijaško, sad ovoga časa ne pokupite, ja ću narediti pakeru da vam pomogne pri odlasku, razumete li me?!” „Oh, vi me nećete zastrašiti, nećete me oterati, nećete me prisiliti da zaćutim!” uzviknu Hijeronimus, šakom poviše grudi pribirajući kapuljaču i bez straha vrteći glavom. – „Ja znam da sam usamljen i nemoćan, pa ipak neću zanemeti dok me ne čujete, gospodine Blitencvajg! Uklonite sliku iz svog izloga i spalite je još danas! Ah, nemojte spaliti samo nju! Spalite i ove statuete i biste, koje survavaju u greh kad ih ljudi pogledaju, spalite ove vaze i nakite, ova bestidna povampirenja paganstva, ove raskošno opremljene ljubavne stihove! Spalite sve što se nalazi u vašoj radnji, gospodine Blitencvajg, jer to je smeće u božjim očima! Spalite, spalite, spalite to!” vikao je izvan sebe, divlje opisujući širok krug... „Usev je zreo za žeteoca... Drskost ovoga doba provaljuje kroz sve bedeme... Ja vam, pak, kažem...“ „Krauthuberu!” s naporom se oglasi gospodin Blitencvajg, okrenut ka jednim vratima u pozadini. „Smesta dođite ovamo!” Ono što se na osnovu te zapovesti pojavilo na sceni bilo je nešto gromadno i presilno, jedna gorostasna i nabrekla ljudska pojava čiji je obim ulivao stravu i čiji su nabujali,

nabubreli, naliveni udovi svuda bezoblično prelazili jedan u drugi... neizmerna džinovska prilika što je teško dahtala i sporo se kretala ugibajući patos, biće koje se hranilo pivom, strahovito krepko čedo naroda! Gore na njegovom licu primećivali su se izrojtani brkovi nalik na fokine, golema pregača umrljana lepkom prekrivala mu je trup, a žuti rukavi njegove košulje bili su mu zasukani na fantastičnim mišicama. „Hoćete li da ovom gospodinu otvorite vrata, Krauthuberu”, reče gospodin Blitencvajg, „i, ako ih ipak ne bude pronašao, da mu pomognete da izađe na ulicu?” „Ha?” reče čovek, slonovskim očicama posmatrajući čas Hijeronimusa a čas svoga razgnevljenog gazdu... Bio je to mukao glas, pun s naporom zajažene snage. Onda je, sve oko sebe potresajući koracima, prišao vratima i otvorio ih. Hijeronimus beše veoma pobledeo. „Spalite... hteo je da kaže, ali istog trenutka je osetio kako ga neka strahovita premoć okreće, kako ga ona telesina, takvom silinom da se otpor nije mogao ni zamisliti, polako i nezadrživo gura ka vratima. „Ja sam slab...“, promucao je. „Moje telo ne podnosi nasilje... ono ne odoleva, ne... Šta to dokazuje? Spalite...“ Zanemeo je. Našao se izvan radnje. Gorostasni sluga gospodina Blitencvajga najzad ga je majušnim udarcem i zavitlajem otpravio, tako da je on, oslanjajući se na jednu ruku, pobočke klonuo na kameni stepenik. A iza njega su se sa zveketom zalupila staklena vrata. Pridigao se. Stajao je uspravno i teško dišući pribirao je kapuljaču jednom šakom poviše grudi, dok mu je druga ruka visila ispod ogrtača. Po njegovim upalim obrazima nataložilo se neko sivo bledilo; nozdrve njegovog velikog, pogrbljenog nosa su se podrhtavajući nadimale i skupljale; ružne usnice su mu bile iskrivljene u izraz očajne mržnje, a oči su mu, sjakteći jarom, sumanuto i ekstatično bludile po lepome trgu. Nije video poglede što su radoznalo i nasmejano bili upereni u njega. Video je na mozaikom prekrivenoj površini pred velikom lođom svu taštinu sveta, kostime sa umetničkih igranki pod maskama, ukrase, vaze, nakit i stilske predmete, nage kipove i ženske biste, slikarska povampirenja paganstva, portrete čuvenih lepotica načinjene rukom majstora, raskošno opremljene ljubavne stihove i propagandne umetničke spise, video je kako je sve to nagomilano u piramidu i kako uz klicanje naroda zasužnjenog njegovim strahovitim rečima nestaje u praštavom plamenu... Pred žućkastom plohom oblaka, koja se beše primakla od Teatinerske ulice i u kojoj je tiho grmelo, video je širok plameni mač kako se obasjan sumporastom svetlošću nadnosi nad veseli grad... „Gladius Dei super terram...“, šaputale su njegove debele usne, i još se više uspravivši u svom ogrtaču sa kapuljačom, uz skriveno i grčevito podrhtavanje svoje opuštene pesnice, mrmljao je sav se tresući: „Cito et velociter!”

1902.

TRISTAN

1. Evo „Ajnfrida”, sanatorijuma! Beo i pravih linija, sa svojom izduženom glavnom zgradom i svojim krilom, leži on usred prostranog vrta koji je krasno iskićen pećinama, lisnatim hodnicima i malim paviljonima načinjenim od kore drveća; iza njegovih krovova od brusa dižu se u nebo planine, zelene jelovinom, masivne i lomne. Zavodom upravlja, i sada ako i ranije, doktor Leander. Svojom crnom bradom, raščešljanom u dva šiljka, tvrdom i ukovrčenom kao struna kojom se puni nameštaj, svojim naočarima čija debela stakla sevaju, i tim svojim izgledom čoveka koga je nauka načinila hladnim i tvrdim i ispunila tihim, trpeljivim pesimizmom, načinom odsečnim i zakopčanim drži on bolesnike u svojoj vlasti; sve te individue koje su i suviše slabe da same sebi propišu zakone i da ih se drže, pa mu stoga predaju svoje imanje da bi se smeli nalaziti pod zaštitom njegove strogosti. Što se tiče gospođice fon Osterlo, ona sa neumornom predanošću rukovodi domazlukom. Bože moj, kako ona marljivo žuri gore-dole, s jednoga kraja zavoda na drugi! Ona vlada u kuhinji i u ostavi, puže se po ormanima za rublje, zapoveda mlađima i brine se za domaću trpezu sa gledišta štedljivosti, higijene, ukusnosti i spoljne dopadljivosti, gazduje sa burnom obazrivošću, a u njenoj krajnjoj valjanosti krije se stalan prekor čitavom muškom rodu što se nijedan od njegovih članova nije dosetio da se njome oženi. Ali na njenim obrazima, u dvema okruglim grimizno crvenim pegama gori neugasiva nada da će jednom postati gospođa doktora Leandera... Ozon i miran, miran vazduh... ma šta rekli zavidljivci i suparnici doktora Leandera, „Ajnfrid” se može najtoplije preporučiti svima koji boluju od pluća. Ali tu ne borave samo tuberkulozni, tu borave bolesnici svake vrste, gospoda, dame, pa čak i deca; doktor Leander može da se pohvali uspesima po najraznovrsnijim oblastima. Ima ih tu koji pate od stomaka, kao gospođa gradskog savetnika Špaca, koja uz to pati još i od ušiju, pa gospode sa manom srca, paralitičara, reumatičara, i nervoznih u svima stanjima. Jedan general sa šećernom bolešću troši tu svoju penziju, uz neprestano gunđanje. Neka gospoda sasvim omršavelih lica bacaju noge na onaj naročiti način koji pokazuje da ne vladaju sobom, i koji ništa dobro ne nagoveštava. Jedna gospođa pedesetih godina, žena pastora

Helenrauha, koja je rodila devetnaestoro dece i više nije sposobna ni za jednu misao, ipak ne može da se smiri; evo već godina dana kako luta po celoj kući, bez cilja i jezovito nelagodna, oslanjajući se na svoju nudilju, ukočena i nema, i stalno gonjena tupim nemirom. S vremena na vreme umre po neki od „teških” koji leže u svojim sobama i ne silaze na obede niti dolaze u sobu za razgovor, a niko o tome ništa ne dozna, čak ni najbliži sused. U tihoj noći uklone voštanog gosta, a u „Ajnfridu” mirno dalje teče redovni život, elektrizovanje i ubrizgavanje, tuševi, kupanje, gimnastika, znojenje i veštačko udisanje po raznim prostorijama, snabdevenim svima tekovinama novoga vremena... Velika živost vlada ovde. Zavod cveta. Vratar, kod ulaska u krilo zgrade, zaljulja veliko zvono kad stignu novi gosti, a doktor Leander, skupa sa gospođicom fon Osterlo, ispraća svečano do kola one koji odlaze. Koga sve nije već primao na konak „Ajnfrid”! Čak je i jedan književnik tu, čovek nastran, koji nosi ime nekoga minerala ili dragog kamena, i krade tu bogu dane... Uostalom, u zavodu se nalazi, sem gospodina doktora Leandera, još jedan lekar, za lake slučajeve, i za one kojima već nema spasa. Ali on se zove Miler, i o njemu uopšte nije vredno govoriti.

2. Početkom januara doveo je veliki trgovac Kleterjan- u firmi A. K. Kleterjan i Komp.svoju gospođu u „Ajnfrid”; vratar je zaljuljao veliko zvono, a gospođica fon Osterlo pozdravila je goste izdaleka u prizemnoj sobi za primanje; kao cela otmena stara kuća, i ova je soba bila nameštena u divotno čistom stilu ampira. Odmah zatim pojavi se i doktor Leander; poklonio se i započeo je prvi razgovor koji je imao da uputi i upozna obe stranke. Napolju je ležao zimski vrt, asure pokrivahu leje, u snegu se skrivahu pećine i mali usamljeni hramovi, a dvojica kućnih slugu dovlačila su sanduke novih gostiju sa kola koja su stojala na drumu pred vratnicama, jer se nije moglo doći kolima do pred samu kuću. „Polako, Gabrijela, take care, anđele moj, i zatvori usta”, rekao je bio gospodin Kleterjan dok je vodio svoju ženu kroz vrt; i svako ko ih je video morao se složiti sa ovim „take care”, sa nežno zabrinutim i uzdrhtalim srcem- mada se ne može sporiti da je gospodin Kleterjan mogao to mirno reći i nemački. Kočijaš koji je dovezao gospodu sa stanice u sanatorijum, čovek surov i besvestan, lišen svake utančanosti, stavio je zapravo jezik međ zube u nemoćnoj opreznosti, dok je veliki trgovac pomagao svojoj gospođi da siđe; činilo se štaviše kao da dva mrkova, dimeći se u tihom zraku punom mraza, izvraćenih očiju napregnuto prate ovaj prizor pun strahovanja, kao da se brinu za toliku nejaku ljupkost i nežnu draž.

Mlada žena je bolovala od dušnika, tako je izrično stojalo u pismu kojim je gospodin Kleterjan sa obale Baltičkog mora javljao njen dolazak glavnom lekaru i upravniku „Ajnfrida”, i hvala bogu kad to nisu pluća! A i da su to pluća- nova bolesnica ne bi mogla izgledati umilnija i oplemenjenija, udaljenija i nematerijalnija no što se ona činila u ovome trenu, kraj svoga temeljitog muža, dok je pratila razgovor zavaljena meko i umorno u naslonjaču, pravu i obojenu belim lakom. Njene lepe blede ruke, ukrašene samo prostom burmom, ležale su u krilu teške i zagasite čojane suknje, a imala je srebrnastosiv, priljubljen struk sa uspravnom ogrlicom, prebogato pokriven krupno istaknutim arabeskama od kadife. No ove teške i tople materije isticale su još više neizrečnu nežnost, sladost i malaksalost glavice, činile je još dirljivijom, nezemnijom i umilnijom. Njena otvorenomrka kosa, skupljena u punđu duboko ispod potiljka, bila je glatko začešljana, i samo jedan ukovrčen slobodan uvojak padao joj je na čelo u blizini desnog slepog oka, nedaleko od mesta gde se iznad markantno ocrtane obrve, po čistoti i netaknutosti toga kao prozirnog čela, granala jedna mala i čudna žilica, bledomodra i bolešljiva. Ta modra žilica nad okom vladala je celim finim ovalom lica, tako da je to uznemirivalo. Vidnije se isticala čim bi žena počinjala da govori, pa i čim bi se nasmešila, i davala joj je tada neki naporan i čak mučan izraz, što je budilo neodređena strahovanja. Pa ipak je govorila i smešila se. Govorila je otvoreno i ljubazno, svojim nešto promuklim glasom, i smešila se, smešila se očima koje su gledale pomalo tegobno, i čak bile nekako sklone da se sklapaju; njihovi su uglovi ležali u dubokoj senci s obe strane kraj fine nosne kosti; i svojim lepim širokim ustima koja su bila bleda pa ipak nekako svetla, jer su usne bile neobično oštro i jasno ocrtane. Ponekad je kašljucala. Tada bi prinosila ustima rubac, pa ga zatim posmatrala. „Ne kašljucaj, Gabrijela”, reče gospodin Kleterjan. „Znaš da ti je doktor Hincpeter kod kuće naročito zabranio, darling, i samo se treba malo savladati, anđele. Kako rekosmo, to je dušnik”, ponovi on. „Uistinu, kad je započelo, ja sam pomislio da su pluća, i tako mi boga, prepao sam se. Ali nisu pluća, aja, sto mu muka, u to se ne upuštamo, je li Gabrijela? he, he!” „Nema sumnje”, reče doktor Leander, i upravi na nju svetlucanje svojih naočari. Zatim je gospodin Kleterjan zatražio kafe- kafe i zemičaka s buterom, a glas k je izgovarao nekako naročito plastično, sasvim pozadi u grlu, i tražio „zemičaka s buterom” tako da je svak morao dobiti apetita. Dobio je što je želeo, dobio i sobe za sebe i za gospođu, pa su se smestili. Uostalom, doktor Leander se primio sam lečenja, i nije se obraćao doktoru Mileru za ovaj slučaj.

3.

Ličnost nove bolesnice pobudila je neobično veliku pažnju u „Ajnfridu”, i gospodin Kleterjan, svikao na takve uspehe, primao je sa zadovoljstvom sve divljenje koje su njoj ukazivali. Kad ju je prvi put ugledao, general sa šećernom bolešću prestao je za časak da gunđa, gospoda ispijenih lica smeškala su se i s naporom pokušavala da vladaju svojim nogama kad bi ona došla u njihovu blizinu, a gospođa gradskog savetnika Špaca odmah joj se pridružila kao starija prijateljica. Mnogo se dopadala, ta žena koja je nosila ime gospodina Kleterjana! Jedan književnik koji je već od nekoliko nedelja amo provodio svoje vreme u „Ajnfridu”, neobičan neki čudak sa imenom nekog dragog kamena, baš je prebledeo kad je ona prošla kraj njega hodnikom, zastao je i stojao i dalje ukopan, kad je nje već davno bilo nestalo. Nisu prošla još ni dva dana, a tok njenog života bio je već poznat celom banjskom društvu. Bila je rodom iz Bremena, a to se moglo primetiti i po njenom govoru, po nekim simpatično razvučenim glasovima, i onde se pre dve godine obrekla za ceo život veletršcu Kleterjanu. Pošla je za njim u njegov rodni grad, tamo gore na obali Baltičkog mora, i pre nekih deset meseci obdarila ga je detetom, za divno čudo živahnim i krasnim sinom i naslednikom; no to se zbilo pri neobično teškim i opasnim okolnostima, i od toga strašnog dana nije se više okrepila, ako naime pretpostavimo da je ikada bila krepka. Tek što se bila pridigla iza porođaja, iznurena do krajnosti, u najvećoj meri lišena životne snage, a ona je pri kašljanju izbacila nešto malo krvi; o, ne mnogo, sasvim neznačajno malo krvi; no bolje bi bilo da se ona nije ni pojavila, a bilo je opasno to što se isti taj mali događaj koji je ulivao toliku plašnju ponovio posle kratkog vremena. Najzad, protiv toga ima sredstava, i njih je upotrebio doktor Hincpeter, domaći lekar. Naređen je potpun mir, gutani su komadići leda, morfijum je ubrizgavan protiv nadražaja na kašalj, srce je umirivano po mogućstvu. No ozdravljenje nije dolazilo, i dok je dete, Anton Kleterjan mlađi, sjajan primerak bebe, osvajalo i održavalo svoje mesto u životu sa ogromnom energijom i bezobzirnošću, činilo se da mlada majka iščezava tiho sagorevajući... Kao što smo rekli, bio je to dušnik, i ta je reč u ustima doktora Hincpetera zvučala začudo utešno, umirivala i skoro razvedravala duhove. No mada to nisu bila pluća, doktor je smatrao da je za brže ozdravljenje preko potreban uticaj blaže klime, i boravak u nekom zavodu za lečenje, a ostalo je učinio dobar glas sanatorijuma „Ajnfrida” i njegovog upravnika. Tako je stojala stvar; i gospodin Kleterjan je pričao o tome svakome ko je želeo da čuje. Govorio je glasno, nebrižljivo i raspoloženo, kao čovek čije je varenje isto toliko u redu koliko i njegov novčanik, isturajući mnogo usne, razvučeno a ipak brzo, kao svi stanovnici severnih obala. Po neku reč bi izbacio tako da je svaki glas ličio na malu eksploziju pa se posle smejao tome kao uspeloj šali. Bio je osrednjeg rasta, širok, snažan i kratkonog; imao je puno, crveno lice, vodnjikavomodre oči, potpuno osenčene sasvim bledoplavim trepavicama, prostrane nozdrve i vlažne usne. Nosio je engleske zaliske, bio sasvim engleski odeven, i pokazivao pravo oduševljenje što je u „Ajnfridu” naišao na jednu englesku porodicu, oca, majku, i troje lepe dece koje je pratila njihova nurse; oni su boravili tu prosto i jedino stoga što nisu znali gde bi inače boravili, i sa njima je on jutrom doručkovao po engleski. Uopšte je voleo da mnogo i dobro jede i pije, pokazivao se dobrim poznavaocem kuhinje i podruma, i veoma je živo zabavljao društvo pričajući o večerama koje su priređivali njegovi poznanici doma, i opisujući neka probrana jela, nepoznata u ovom kraju. Pri tom su se njegove oči sužavale sa ljubaznim izrazom, njegov je govor dobijao nečega nepčanog i nosnog, a iz unutrašnjosti

usta pratili su ga zvuci mljeskanja. A da nije bio u načelu protivan ni drugim zemaljskim radostima, dokazao je one večeri kad ga je jedan od gostiju, književnik po svome pozivu, zatekao gde se u hodniku šali sa sobaricom na prilično nedopušten način; mali jedan i šaljiv prizor, pri kojem se lice rečenoga književnika razvuklo u izraz zaista smešnoga gađenja. Što se tiče Kleterjanove gospođe, moglo se lepo i jasno videti da mu je od srca naklonjena. Sa osmehom je pratila njegove reči i pokrete; ali ne snishodljivo i s visine, kao što neki oboleli postupaju sa zdravima, već sa simpatičnim radovanjem i učešćem koje dobroćudni bolesnici osećaju gledajući znake životnog pouzdanja u ljudi kojima je dobro u njihovoj koži. Gospodin Kleterjan nije dugo ostao u „Ajnfridu”; dopratio je amo svoju ženu; ali kad je prošla nedelja dana, i kad je video da joj je tu dobro, nije mu više bilo ostanka. Pozivale su ga u domovinu dužnosti isto tako važne, njegovo napredno dete, njegova isto toliko napredna trgovina; oni su ga primorali da otputuje i da ostavi svoju ženu, poverivši je odličnoj nezi.

4. Špinel se zvao književnik koji je već više nedelja stanovao u „Ajnfridu”, ime mu je bilo Detlef Špinel, a izgled mu je bio čudnovat. Zamislite smeđeg čoveka koji je tek prešao tridesetu godinu, lepo razvijenog, sa kosom koja već primetno sedi oko slepih očiju, ali sa licem belim, okruglim i nešto podbuhlim na kome nije bilo ni traga od brade ili brkova. Nije bilo obrijano- to bi se videlo; bilo je meko, neodređeno i dečačko, sa nešto malo malja ovde-onde. I to je izgledalo neobično. Pogled njegovih svetlih očiju, smeđih kao u srne, bio je blag, nos mu je bio zbojit i nešto previše mesnat. Sem toga je gospodin Špinel imao ispupčenu gornju usnu punu bora, rimskog oblika, velike trošne zube, i stopala retkog obima. Jedan od gospode koja nisu vladala svojim nogama, šaljivčina i cinik, krstio ga je iza njegovih leđa „istrunulim odojčetom”; no to je bilo zlobno, i malo je odgovaralo istini. Bio je odeven dobro i po modi, nosio dug crn kaput i prsluk sa tačkicama u boji. Nije bio druževan, i ni s kim nije opštio. Ponekad samo obuzimalo ga je raspoloženje prijazno, puno ljubavi koja je tražila da se izlije, a to se dešavalo svagda kad je gospodin Špinel padao u estetsko stanje, kad ga je do glasnog divljenja zanosio prizor nečega lepog, sklad dveju boja, vaza plemenita oblika, planina ozarena zalaskom sunca. „Kako je to lepo!” govorio bi tada, obarao glavu na stranu, dizao ramena, širio prste i nabirao nos i usne. „Bože, vidite kako je lepo!” I bio je u stanju, u ganutosti takvih trenutaka, da slepo zagrli najotmeniju gospodu, bilo čoveka bilo ženu... Na njegovom stolu ležala je stalno, vidna svakom ko bi ušao u njegovu sobu, knjiga koju

je on napisao. To je bio roman umerene veličine, sa potpuno zbunjivim crtežom na naslovnom listu, štampan na nekoj vrsti hartije za prečišćavanje kafe, a svako slovo je izgledalo kao gotska katedrala. Gospođica fon Osterlo ga je pročitala, jednom kad je bila četvrt sata besposlena, i našla je da je rafinovan, a to je način kako je opisala sud da je „bezdušno dosadan”. Zbivao se po mondenim salonima, u raskošnim odajama žena, odajama punim odabranih predmeta, goblena, prastarog nameštaja, divnog porcelana, materija koje se ne mogu ni platiti, umetničkih dragocenosti svake vrste. Na opis ovih predmeta obraćena je najveća ljubav, i pri tom je čovek stalno video gospodina Špinela gde nabira nos i veli: „Kako je to lepo! Bože, vidite li kako je lepo!”... Inače je izgledalo čudno što nije napisao više knjiga sem ove jedne, jer je bilo očevidno da piše strastveno. Najveći deo dana provodio je u svojoj sobi pišući, i slao je poštom neobično mnogo pisama, svakog dana skoro po jedno ili dva- a pri tom je naročito padalo u oči, bilo čudnovato i smešno to što su njemu samom veoma retko dolazila pisma...

5. Gospodin Špinel je za stolom sedeo prema gospođi Kleterjan. Prvog obeda na koji su došla gospoda, on je nešto odocnio u veliku trpezariju u prizemlju pobočne zgrade, mekim glasom pozdravio sve u isti mah, i pošao svome mestu, a zatim ga je doktor Leander bez mnogo ceremonija prikazao novim gostima. On se poklonio, pa počeo da jede, očito malo zbunjen, i prilično afektirano pokretao nož i viljušku svojim velikim, belim, lepo građenim rukama koje su izlazile iz odveć tesnih rukava. Posle se oslobodio i spokojno posmatrao gospodina Kleterjana i njegovu ženu. A i gospodin Kleterjan mu je uputio nekoliko pitanja za vreme obeda, o rasporedu i klimi „Ajnfrida”, pa je i njegova žena uplela u njih koju reč, na svoj ljupki način; gospodin Špinel je učtivo odgovorio. Glas mu je bio blag i vrlo prijatan; no govorio je nekako nejednako i sa zaprekama, kao da mu zubi smetaju jeziku. Posle obeda, kad se prešlo u sobu za razgovor, i doktor Leander prišao novim gostima da im još posebno poželi „nazdravlje”, raspitivala se gospođa Kleterjanova o svome susedu. „Kako se zove gospodin?” pitala je... „Spineli? Nisam razumela ime“. „Špinel... ne Spineli, milostiva gospođo. Ne, nije on Italijanac, rodom je samo iz Lemberga, koliko mi je poznato...“ „Šta ste kazali? On je književnik? Ili šta?” pitao je gospodin Kleterjan; ruke je stavio u džepove svojih udobnih engleskih pantalona, uho je nagnuo prema doktoru, a usta je otvorio, kao što to čine neki kad osluškuju. „Da, ne znam- on piše...“ odgovorio je doktor Leander. „Mislim da je izdao neku knjigu, neku vrstu romana, zaista ne znam...“ To ponovljeno „ne znam” trebalo je da nagovesti da doktor Leander mnogo ne uvažava

književnika, i da sa sebe skida svaku odgovornost za njega. „Ali to je vrlo interesantno”! reče Kleterjanova gospođa. Ona se još nije bila srela lice u lice sa kojim književnikom. „Jeste, svakako”, reče predusretljivo doktor Leander. „Kažu da ima izvestan glas”... Zatim se više nije govorilo o književniku. Ali malo kasnije, kad su se novi gosti bili već povukli, a i doktor Leander hteo da napusti sobu za razgovor, zadrža ga gospodin Špinel, raspitujući se sa svoje strane. „Kako se preziva par?” pitao je on. „Nisam, naravno, ništa razumeo“. „Kleterjan”, odgovori doktor Leander, i pođe odmah dalje. „Kako se zove taj čovek?” pitao je g. Špinel... „Kleterjan se zovu!” reče doktor Leander, i pođe svojim putem. Nimalo nije cenio književnika.

6. Jesmo li već stigli dotle da se gospodin Kleterjan vratio u domovinu? Jest, on je već opet boravio na obali Baltičkog mora, uza svoju trgovinu i svoje dete, to bezobzirno malo stvorenje puno života koje je svojoj majci donelo mnogo bolova i manu na dušniku. Ona sama pak, mlada žena, ostala je u „Ajnfridu”, a njoj se pridružila gospođa gradskog savetnika Špaca kao starija prijateljica. No to nije smetalo ženi gospodina Kleterjana da se prijateljski druži i sa ostalim banjskim gostima, na primer sa gospodinom Špinelom; na veliko čuđenje svih (jer dosada nije opštio ni s kim živim), on joj je od samog početka ukazivao izvanrednu odanost i uslužnost, a u slobodnim časovima koje joj je ostavljao strog dnevni raspored, ona nije nerado s njime ćaskala. Približavao joj se sa ogromnom obazrivošću i poštovanjem, i nikad joj se nije obratio a da pažljivo ne priguši glas, tako da savetnikovica Špac, koja je patila od ušiju, većinom ništa nije ni razumevala od onoga što je govorio. Na vrhovima svojih velikih stopala on bi se primakao stolici gde je sedela žena gospodina Kleterjana, naslonjena sa nežnim osmehom, pa bi zastao na rastojanju od dva koraka, zaturio bi jednu nogu a nagnuo gornji deo tela, pa bi joj, nejednako i sa zaprekama, stao da govori tiho i živo, spreman da se povuče i da nestane u onome času kad bi se na njenom licu pokazao znak umora ili dosade. No on joj nije bio dosadan; ona ga je pozivala da sedne uz nju i savetnikovicu, postavila bi mu neko pitanje, pa bi tada slušala, radoznalo i sa osmehom, jer on je ponekad govorio tako zanimljivo i čudnovato da je to bila za nju sasvim nova stvar. „Zašto ste vi zapravo u „Ajnfridu?” pitala je. „Koje lečenje izdržavate, gospodine Špinelu?” „Lečenje?... Elektrizuju me malo. Ne, o tome nije vredno govoriti. Reći ću vam,

milostiva gospođo, zašto sam ovde. – Radi stila!” „A!” reče žena gospodina Kleterjana, nasloni bradu na šaku, i okrete mu se sa preteranom revnošću, kako to činimo prema deci kad hoće što da nam pričaju. „Tako je, milostiva gospođo. „Ajnfrid” je sasvim empire, bio je to nekada dvorac, letnja rezidencija, kako se kaže. Ovo krilo je dozidano u poznije doba, ali glavna zgrada je stara i čista. Dođe dakle vreme kad ja prosto ne mogu da živim bez empire-a, kad mi je on preko potreban da bi se bar donekle dobro osećao. Jasno je da se čovek drukčije oseća među nameštajem mekim i udobnim do lascivnosti, a drukčije među pravim linijama ovih stolova, stolica i draperija... Ova jasnoća i tvrdoća, ova hladna, opora jednostavnost i uzdržana strogost daju mi vladanja nada mnom i dostojanstva, milostiva gospođo, na duže vreme one donose sobom unutarnje očišćenje i obnovu, one me dižu moralno, nema sumnje...“ „Jeste, to je čudnovato”, reče ona. „Međutim, ja to razumem kad se potrudim“. On je na to odgovorio da se ne isplati truditi se, pa su se oboje smejali. A smejala se i savetnikovica Špac i nalazila da je to čudnovato; no ona nije tvrdila da razume. Soba za razgovor bila je prostrana i lepa. Velika, bela, dvokrilna vrata, širom otvorena, vodila su u sobu za biljar, a tu su se zanimala gospoda koja nisu vladala svojim nogama, i drugi. Kroz staklena vrata otvarao se pogled na široku terasu i na vrt. Uz njih je stojao klavir. Bio je tu i sto prevučen zelenom čojom, kod kojeg je igrao vista general sa šećernom bolešću i nekolicina druge gospode. Dame su čitale ili radile ručni rad. Sobu je grejala gvozdena peć, no udobna sedišta za ćaskanje nalazila su se pred kaminom čistog stila u kome je ležao lažan ugalj, oblepljen crvenom kao plamen hartijom. „Vi ste ranoranilac, gospodine Špinelu”, reče Kleterjanova gospođa. „Slučajno sam vas dva-tri puta videla gde u sedam i po izjutra izlazite iz kuće“. „Ja ranoranilac? O, sasvim obrnuto, milostiva gospođo. Stvar je u tome što ja ranim jer sam upravo veliko kunjalo“. „To mi morate protumačiti, gospodine Špinelu!” – A i savetnikovica Špac je želela da joj se to protumači. „Dakle... kad je čovek ranoranilac, nije ni spao na to, ja držim, da baš tako rano ustaje. Savest, milostiva gospođo... nezgodna je to stvar, savest! Ja i ljudi meni ravni, mi se celoga života borimo sa savešću, pune su nam ruke posla da je ponekad prevarimo, da joj pružimo po neko malo, lukavo zadovoljenje. Mi smo nepotrebna stvorenja, ja i meni ravni, i ne uzimajući u obzir nešto malo dobrih časova, do iznemoglosti i bolesti vučemo sobom svest o svojoj nepotrebnosti. Mi mrzimo ono što je korisno, mi znamo da je prosto i nelepo, i mi branimo tu istinu kao što čovek brani samo one istine koje su tu neophodno potrebne. Pa ipak nas je nemirna savest toliko sve izgrizla da na nama nema nijednog čitavog mesta. K tome dodajte da ceo naš unutarnji opstanak, naš pogled na svet, naš način rada... da sve to utiče užasno nezdravo, da nas podriva i iznurava, pa i to pogoršava stvar. E pa, tu ima sitnih sredstava koja ublažavaju, i bez kojih prosto ne bismo izdržali. Mnogome od nas, na primer, prava je potreba izvesna uljudnost i higijenska strogost u načinu života. Ustati rano, nemilostivo rano, okupati se u hladnoj vodi, pa izaći u šetnju, u sneg... I posle toga,

mi smo možda pola časa zadovoljni sobom. Kad bih se vladao prema svojoj naravi, ležao bih u krevetu možda do popodneva, verujte mi. Kad rano ustajem, to je zapravo pretvorstvo“. „Ne, zašto, gospodine Špinelu! Ja velim da je to savlađivanje sebe... Je li, gospođo savetnikovice?” – I gospođa savetnikovica je to nazivala savlađivanjem sebe. „Pretvorstvo ili savlađivanje sebe, milostiva gospođo! Koja reč vam se bolje dopada. Moja je priroda tako žalosno poštena da ja...“. „To je ono. Svakako se previše žalostite“. „Da, gospođo, žalostim se mnogo“. – Lepo vreme nije prestojalo. Beo, tvrd i čist, ležao je predeo u tihom vazduhu i svetlom mrazu, u blještavom sjaju i modrikastim senkama, ležale su tako planine, kuća i vrt, a nebo nežne modrine, po kome kao da su igrale milijarde treptećih svetlosnih atoma, blistavih kristala, svodilo se nad svim tim bez ijedne pege. U to doba gospođa Kleterjanova osećala se prilično; nije imala groznice, kašljala nije skoro nikad, a jelo joj nije bilo suviše odvratno. Često je sedela satima, prema propisu, na terasi u sunčanom mrazu. Sedela je u snegu, sva uvijena u pokrivače i krzna, i puna nade udisala čisti, ledeni vazduh, da koristi svome dušniku. Tada bi ponekad opazila gospodina Špinela gde se šeta po vrtu, takođe toplo obučen i u krznenim cipelama koje su njegovim stopalima davale fantastičan obim. Išao je pipajući po snegu, a ruke je držao nekako oprezno i kruto-graciozno, a kad je došao do terase, pozdravljao ju je sa puno poštovanja, pa bi se uspeo uz prve stepenice, da otpočne mali razgovor. „Danas, za vreme svoje jutarnje šetnje, video sam jednu lepu ženu... Bože, što je bila lepa!” reče on, naže glavu na stranu i raširi prste. „Zbilja, gospodine Špinelu? Pa opišite mi je!” „Ne, to ne mogu. Ili bih vam dao netačnu sliku. Samo sam, u prolazu, okrznuo pogledom tu damu, u stvari je nisam video. Ali nejasna njezina senka koju sam primio bila je dovoljna da potakne moju maštu, da mi podari njenu sliku koju sam poneo sobom, i koja je divna... Bože, što je divna!” Ona se smejala. „Je li to način na koji vi posmatrate lepe žene, gospodine Špinelu?” „Jeste, milostiva gospođo; i bolje je tako no da im se nezgrapno i pun žudnje za stvarnošću zagledam u lice, i da ponesem sobom utisak stvarnosti pune mana...“ „Pun žudnje za stvarnošću... To je čudnovata reč! Prava književnička reč, gospodine Špinelu! Ali ona čini utisak na mene, moram vam reći. U njoj ima mnogo čega što ja slabo razumem, nečega nezavisnog i slobodnog što otkazuje poštovanje stvarnosti, mada je ona najdostojnija uvaženja od svega što postoji, upravo ono što samo sobom izaziva uvaženje... I tada razumem da ima još nešto sem opipljivoga, nešto nežnije...“ „Ja poznajem samo jedno lice“, reče on iznenada sa čudnovato radosnim uzbuđenjem u glasu, diže pesnice do ramena i pokaza u egzaltovanom osmehu svoje trošne zube... „Samo jedno lice znam o koje bih se ogrešio kad bih hteo da svojim zamišljanjem popravljam njegovu oplemenjenu stvarnost, koje bih želeo da posmatram, da se na njemu zadržim, ne minutima, ne satima, već celoga svog života, da se u njemu potpuno izgubim i da nad njime zaboravim sve što je zemno...“ „Da, da, gospodine Špinelu. Samo što gospođica fon Osterlo ima ipak prilično klopave uši“. On ućuta i duboko se pokloni. Kada se opet ispravio, oči mu počivahu zbunjeno i bolno na maloj, čudnoj žilici koja se granala, bledomodra i bolešljiva, po čistoti bolesničinog kao

prozirnog čela.

7. Zbilja, čudak, pravi, neviđeni čudak! Kleterjanova gospođa je ponekad razmišljala o njemu, jer je imala veoma mnogo vremena da razmišlja. Bilo da je promena vazduha već prestajala da deluje na nju, bilo da ju je dotakao neki pozitivno štetan uticaj: tek ona se osećala gore, stanje njenoga dušnika kao da nije zadovoljavalo, osećala se slabom, umornom, bez apetita, počesto je bivala i grozničava; doktor Leander joj je najodlučnije preporučio mir, nekretanje i opreznost. Tako je ona sedela, ako već nije morala ležati, u društvu savetnikovice Špac, mirovala, i kraj ručnog rada koji joj je ležao netaknut, mislila o ovome i onome. Zaista, nagonio ju je da misli, taj čudački gospodin Špinel, i što je bilo najčudnije, nije je gonio da misli o njemu, već o njenoj rođenoj osobi; na neki način izazivao je u njoj neobičnu neku radoznalost, neko ranije nepoznato interesovanje za njeno rođeno biće. Jednoga dana napomenuo je on uzgred u razgovoru: „Zagonetne su to činjenice, žene... i mada to nije ništa novo, mi ipak ne možemo prestati da pred njima stojimo i da im se divimo. Eto jednoga čudesnog stvorenja, prava je silfa, nežna maglena prilika, biće koje je san iz bajke. Pa šta ona čini? Ode i preda se nekom Herkulu sa sajma ili kasapskom momku. Dolazi s njime pod ruku, možda čak naslanja glavu na njegovo rame, i pogleda oko sebe sa lukavim osmehom, kao da hoće da kaže: Eto, lupajte sad glavu o ovoj pojavi! – I mi je lupamo“. Ovim se više puta bavila Kleterjanova gospođa. Drugi put opet, na čuđenje savetnikovice Špac, vodio se među njima ovakav razgovor. „Smem li da zapitam, milostiva gospođo, (no to je možda odveć smelo) kako se zovete, kako zapravo glasi vaše prezime?” „Pa ja se zovem Kleterjan, gospodine Špinelu“. „Hm. – To je, znam. Ili, bolje reći, ja to poričem. Ja mislim naravno na vaše sopstveno prezime, na vaše devojačko prezime. Vi ćete biti pravedni, milostiva gospođo, i priznaćete da bi zaslužio udarac bičem onaj koji bi vas nazvao Kleterjan“. Ona se tako srdačno smejala da se modra žilica nad njenom veđom istakla i suviše jasno, davala njenom nežnom, slatkom licu izraz napora i tegobe koji je duboko uznemirivao. „Šta? Sačuvaj bože, gospodine Špinelu! Udarac bičem? Zar vam je, Kleterjan' tako strašno ime?” „Da, gospođo, ja ga mrzim iz dna duše, mrzim ga otkada sam ga prvi put čuo. Komično

je, i očajno nelepo, i to je varvarstvo i niskost kad se običaj proteže dotle da se na vas prenosi ime vašega gospodina muža“. „A Ekhof? Je li Ekhof lepše? Moj se otac zove Ekhof“. „O, vidite li!, Ekhof' to je sasvim druga stvar, čak se i jedan veliki glumac zvao Ekhof. Ekhof podnosi. – Vi spomenuste samo svoga oca. Je li vaša gospođa majka...“ „Jeste; moja majka je umrla još dok sam bila mala“. „Ah. – Pa pričajte mi malo o sebi, smem li da vas zamolim? Ako vas umara, nemojte. U tom slučaju se odmarajte, a ja ću vam dalje pričati o Parizu, kao nedavno. Ali vi biste mogli i sasvim tiho govoriti, štaviše, ako šapćete, to će biti još mnogo lepše... Vi ste se rodili u Bremenu?” I to je pitanje postavio gotovo bezglasno, sa izrazom toliko punim poštovanja i značajne sadržine, kao da je Bremen varoš kojoj nema ravne, varoš puna neizrečnih avantura i ćutljivih lepota, i kao da čovek dobija neku tajanstvenu veličinu ako je u njoj rođen. „Da, zamislite!” reče ona nehotice. „Ja sam iz Bremena“. Bio sam jednom onde”, primeti on zamišljeno. „Bože moj, i onde ste bili? No, čujte, gospodine Špinelu, vi ste, ja mislim, videli sve između Tunisa i Špicbergena!” „Da, bio sam jednom onde”, ponovi on. „Nekoliko kratkih večernjih časova. Sećam se jedne stare, uske ulice, mesec se nadnosio nad njene zabate, nakrivljen i čudnovat. Zatim sam bio u nekom podrumu gde je mirisalo na vino i plesan. To je prodirna uspomena...“ „Zbilja? Gde je to moglo biti? – Eto u tako jednoj sivoj kući sa zabatom ja sam se rodila, u staroj trgovačkoj kući sa tremom koji odjekuje, sa galerijom obojenom belim lakom“. „Gospodin vaš otac je dakle trgovac?” „Da. Ali osim toga, i svakako u prvom redu, on je umetnik“. „A! A! A ukoliko?” „On svira u ćemane... Ali to ne kazuje mnogo. Kako on svira, gospodine Špinelu, u tome je stvar. Poneke tonove nikad nisam mogla čuti a da mi ne navru suze u oči, tako čudnovato goruće suze kao ni pri kojem doživljaju. Vi to ne verujete...“ „Verujem! O, verujem još kako... Recite mi, milostiva gospođo: vaša porodica je bez sumnje stara? Bez sumnje su već mnoga pokolenja stanovala u sivoj kući sa zabatom, rodila se i odlazila na onaj svet?” „Jesu. Zašto pitate, uostalom? „Jer se dešava dosta često da se neka loza sa predanjima praktičnim, građanskim i suhoparnim, pred kraj svojih dana još jednom ozari umetnošću“. „Je li tako? – Da, što se tiče moga oca, on je svakako više umetnik nego mnogi koji se tako naziva i od slave živi. Ja sviram samo malo u klavir. Sad su mi to zabranili; ali tada, kod kuće, još sam svirala. Moj otac i ja, mi smo svirali skupa... Da, sve su mi te godine u dragoj uspomeni; naročito naša bašta, iza kuće. Bila je bedno zapuštena i puna korova, okružena trošnim, u mahovinu obraslim zidovima; no baš to joj je davalo toliku čar. U sredini je bio vodoskok, opkoljen gustim vencem perunika. Tamo sam leti provodila duge časove sa svojim drugaricama. Sedele smo na malim poljskim stolicama u krugu okolo

vodoskoka...“ „Kako je to lepo!” reče gospodin Špinel, i diže ramena. „Jeste li sedele i pevale?” „Ne, većinom smo plele“. „Pri svem tom... Pri svem tom...“ „Da, mi smo plele i brbljale, mojih šest drugarica i ja...“ „Kako je to lepo! Bože, čujte kako je lepo!” uzviknu gospodin Špinel, i lice mu se potpuno iskrivilo. „Čega sada na tome nalazite tako naročito lepog?” „O, pa to što ih je bilo šest osim vas, što vi niste bili obuhvaćeni tim brojem, već ste se iz njega izdvajali kao neka kraljica... Vi ste bili odlikovani ispred vaših šest drugarica. Mala zlatna kruna, sasvim neznatna, no puna značaja, ležala je u vašoj kosi i svetlucala...“ „Koješta, nije bilo ni pomena o kruni... „Jeste, ona je potajno blistala. Ja bih je bio video, video bih je bio jasno u vašoj kosi, da sam u takvom jednom času stojao skriven u žbunju...“ „Bog zna šta biste vi videli. Ali vi niste tamo stojali, već je jednoga dana moj sadanji muž, skupa sa mojim ocem, izašao iz šipražja. Bojim se čak da su podosta prisluškivali dok smo mi brbljale...“ „Tamo ste se dakle upoznali sa gospodinom vašim mužem, milostiva gospođo?” „Da, tamo sam se s njim upoznala!” reče ona glasno i radosno, i dok se smešila, pojavila se, napregnuto i čudno, modra žilica iznad njene veđe. „Posetio je moga oca poslom, znate. Sutradan je bio pozvan na dine, a posle tri dana je zaprosio moju ruku“. „Zaista? Je li to sve išlo tako vanredno brzo?” „Jeste... To jest, od tada je išlo malo sporije. Jer moj otac u stvari nije tome bio nikako naklonjen, treba da znate, i uslovio je poduže vreme da se predomisli. Prvo i prvo, više je voleo da me zadrži kraj sebe, a zatim je imao i drugih skrupula. Ali...“ „Ali?” „Ali ja sam, eto, htela”, reče ona smešeći se, i opet je bledo-modra žilica sa izrazom tegobnim i bolešljivim, vladala čitavim njenim umilnim licem. „A, vi ste to hteli“. „Jesam, i pokazala sam sasvim čvrstu volju, koju je trebalo respektovati, kao što vidite...“ „Kao što vidim. Da“. ... Tako da se moj otac morao najzad s time pomiriti“. „I tako ste ga dakle ostavili, njega i njegovo ćemane, ostavili ste staru kuću, zapušteni vrt, vodoskok i svojih šest drugarica, i pošli ste sa gospodinom Kleterjanom“. „I pošla sam sa... Vi imate neki način da se izražavate, gospodine Špinelu! – Skoro biblijski! – Da, sve sam ostavila, jer tako zahteva priroda“.

„Da, bez sumnje zahteva tako“. „A zatim, radilo se o mojoj sreći“. „Svakako. I sreća je došla“. „Došla je, gospodine Špinelu, u času kad su mi prvi put doneli maloga Antona, našega malog Antona, i kad je onako snažno zavikao iz svojih malih zdravih pluća, onako snažan i zdrav kako ga je bog dao...“ „Nije sad prvi put da vas čujem gde govorite o zdravlju vašega malog Antona, milostiva gospođo. Mora da je sasvim neobično zdrav“. „I jeste. I tako smešno liči na moga muža!” „A! – Da, tako se dakle zbilo. I sad se više ne zovete Ekhof, već drukčije, imate maloga zdravog Antona, i slabi ste nešto na dušniku“. „Da. – A vi ste skroz i skroz zagonetan čovek, gospodine Špinelu, uveravam vas o tome...“ „Jest, bog mi je svedok, takvi ste!” reče savetnikovica Špac, koja je, uostalom, još uvek postojala. No i ovim razgovorom se žena gospodina Kleterjana bavila više puta u svojoj duši. Ma koliko da je bio beznačajan, on je ipak skrivao na svome dnu ponešto što je davalo hrane njenim mislima o sebi samoj. Je li to bio onaj štetni uticaj koji ju je dohvatao? Njena slabost je uzimala maha, i često se javljala groznica, neki tihi plam u kome je počivala sa osećanjem blage uznesenosti, kojoj se predavala sa zamišljenim, precioznim raspoloženjem, uživajući u sebi i kao malo uvređena. Kad nije bila vezana za postelju, i kad joj je gospodin Špinel prilazio sa ogromnom obazrivošću na vrhovima svojih velikih stopala, pa zastao na rastojanju od dva koraka, i zaturivši jednu nogu a naginjući se gornjim delom tela stao da joj govori glasom koji je bio prigušen strahopoštovanjem, kao da je uzdiže blago i visoko u bojažljivoj pobožnosti i polaže je na oblačne perine gde ne sme stići do nje nijedan oštar zvuk, nijedan zemaljski dodir..., tada bi se sećala kako je gospodin Kleterjan obično govorio: „Pažljivo, Gabrijela, take care, anđele, i sklopi usta!” a to je uticalo tako kao da vas je čvrsto i dobronamerno pljesnuo po ramenu. No tada je brzo napuštala tu uspomenu, da počiva, slaba i uznesena, na oblačnim perinama koje joj je pripremala služba gospodina Špinela. Jednoga dana vratila se bez naročitog povoda malom razgovoru koji je vodila s njime o svome poreklu i svojoj mladosti. „Istina je dakle, gospodine Špinelu”, upita ona, „da biste vi bili videli krunu?” I mada je bilo već prošlo četrnaest dana od onog ćeretanja, on je odmah znao o čemu se radi, i uveravao je uzbuđenim rečima da bi on tada, kraj vodoskoka, kad je sedela između svojih šest drugarica, video malu krunu gde blista- gde blista potajno u njenoj kosi. Nekoliko dana iza toga pitao ju je jedan od banjskih gostiju, iz učtivosti, kakvo je zdravlje njenoga malog Antona na domu. Jedan njen hitar pogled prelete ka gospodinu Špinelu koji se nalazio u njenoj blizini, i ona odgovori sa nešto dosade: „Hvala; kakvo bi moglo da bude? – On i moj muž su dobro“.

8. Krajem februara, jednoga mraznog dana koji je bio čistiji i sjajniji od svih koji su mu prethodili, u „Ajnfridu” je vladala obest. Gospoda sa manom srca dogovarala su se međusobno dok im je rumen pokrivala obraze, general sa šećernom bolešću pevušio je kao mladić, a gospoda koja nisu vladala svojim nogama bila su već van sebe od sreće. Šta se dešavalo? Ništa manje no to da se pripremala zajednička vožnja u nekoliko saonica uza zveku praporaca i puckanje biča, unutra u planinu; tu je odluku doneo doktor Leander, da bi razonodio svoje goste. Naravno, „teški” su morali ostati doma. Jadni „teški”! Gosti su se pogledali i sporazumevali, složni u tome da ne dopuste da oni što primete; veoma im je godilo da i oni ukazuju malo bolećivosti i pažnje. No bilo ih je koji su se dobrovoljno isključili, mada su mime duše mogli učestvovati u uživanju. Što se tiče gospođice fon Osterlo, njoj je bilo lako da se opravda. Ko je toliko pretrpan dužnostima kao ona, taj ne sme ozbiljno pomišljati na sankanja. Domazluk je zapovednički tražio da ona bude tu, i ukratko: ona je ostala u „Ajnfridu”. No kad je gospođa Kleterjanova izjavila da želi da ostane doma, to je sve goste oneraspoložilo. Uzalud ju je nagovarao doktor Leander da se izloži delovanju sveže vožnje; ona je tvrdila da nije raspoložena, da ima migrenu, da se oseća malaksalom, i morali su joj udovoljiti. No cinik i šaljivčina našao je povoda da primeti: Pazite samo, sad neće poći ni istrunulo odojče“. I pogodio je, jer je gospodin Špinel objavio da misli raditi danas popodne;- rado je upotrebljavao reč „raditi” da obeleži svoju sumnjivu delatnost. Uostalom, niko živi se nije tužio što je on izostao, a tako isto lako su prežalili što je savetnikovica Špac odlučila da pravi društvo svojoj mlađoj prijateljici, pošto pri vožnji dobija morsku bolest. Odmah posle ručka, koji je toga dana služen već u dvanaest časova, stale su saonice pred „Ajnfrid”, a gosti su prolazili kroz baštu u živahnim grupama, toplo umotani, radoznali i prijatno uzbuđeni. Kleterjanova gospođa stojala je sa savetnikovicom Špac kraj staklenih vrata koja su vodila na terasu, a gospodin Špinel kraj prozora svoje sobe, i posmatrali su polazak. Videli su kako se, uza smeh i šale, vodile male borbe za najbolja mesta, videli kako je gospođica fon Osterlo, umotavši vrat krznenom boom, trčala od kola do kola i gurala pod sedišta kotarice sa jelom i pićem, kako je doktor Leander, namakavši na čelo kapu od krzna, još jednom sve pregledao sevanjem svojih naočari, pa zatim i sam seo i dao znak da se polazi... Konji krenuše, nekoliko dama zavrišta i pade nauznak, praporci zaklepetaše, bičevi na kratkim držaljima pucahu, dok su se njihovi dugi gajtani vukli po snegu iza stana, a gospođica fon Osterlo stojaše kraj baštenskih vratnica i mahaše rupcem sve dok na drumskom zavijutku ne zamakoše kola što klize, i ne izgubi se prijatni žagor. Tada se ona vrati kroz vrt da hita za svojim dužnostima, obe gospođe napustiše staklena vrata, a skoro u isto doba povuče se i gospodin Špinel sa svoga gledališta. Mir vladaše u „Ajnfridu”. Povratak ekspedicije nije valjalo očekivati pre večeri. „Teški” su ležali po svojim sobama, i patili su. Gospođa Kleterjanova i njena starija prijateljica

malo su prošetale, pa su se vratile u svoje sobe. I gospodin Špinel se nalazio u svojoj, i zanimao se na svoj način. Oko četiri časa donesoše gospođama po pola litra mleka, dok je gospodin Špinel dobio svoj laki čaj. Ubrzo iza toga zakuca gospođa Kleterjanova na zid koji je delio njenu sobu od sobe gospođe gradskog savetnika Špaca, i reče: „Nećemo li dole u sobu za razgovor, gospođo savetnikovice? Ne znam već šta da ovde počnem“. „Smesta, draga moja!” odazva se savetnikovica. „Samo da obučem cipele, ako dopuštate. Naime, ležala sam na krevetu, morate znati“. Kao što se moglo očekivati, soba za razgovor bila je prazna. Gospođe sedoše kraj kamina. Savetnikovica Špac vezla je cvetove na komadu štramina, a i Kleterjanova gospođa načini nekoliko bodova, pa zatim spusti rad u krilo, i neodređeno je sanjarila nad ručnim naslonom svoje stolice. Najzad načini neku primedbu zbog koje nije bilo vredno rastvarati usne, no kako je savetnikovica pri svem tom upitala „Šta?”, morala je da ponovi celu rečenicu, na svoje poniženje. Savetnikovica ponovo upita, „Šta?” U taj mah se začuše koraci pred kućom, vrata se otvoriše i gospodin Špinel stupi unutra. „Smetam li?” upita još s praga blagim glasom, pogledajući isključivo gospođu Kleterjanovu, i naginjući se gornjim delom tela izvesnim nežnim i lelujavim načinom... Mlada žena odgovori: „Gle, taman štogod! Prvo i prvo, ova je soba zamišljena kao slobodno pristanište, a zatim pri čemu biste nam mogli smetati? Ja imam sasvim određen osećaj da je savetnikovici dosadno sa mnom...“ Na to već nije znao šta da odgovori, samo je smešeći se pokazivao svoje trošne zube i dosta nepouzdanim koracima prošao pred očima gospođa do staklenih vrata; tamo je zastao i gledao napolje, a pri tom im je pomalo nevaspitano okrenuo leđa. Zatim se upola obrnuo, no nije prestajao da gleda u baštu dok je govorio: „Sunce je otišlo. Neprimetno se nebo navuklo. Počinje već da pada mrak“. „Zbilja, sve je u senci”, reče žena gospodina Kleterjana. „Još će i sneg uhvatiti naše izletnike, kako se čini. Juče u ovo doba još je bio beli dan; a sad se već sumrači“. „Ah”, reče on, „mrak godi očima, posle svih ovih i suviše svetlih nedelja. Ja sam upravo zahvalan ovome suncu koje podjednako nametljivom jasnoćom ozarava i lepotu i vulgarnost, zahvalan sam mu što se napokon pokrilo“. „Zar ne volite sunce, gospodine Špinelu?” „Budući da nisam slikar... Čovek ulazi dublje u sebe, bez sunca. – To je debeo, beličasto siv oblačni sloj. Uostalom, ne bih vam savetovao da tamo pozadi još gledate na svoj ručni rad, milostiva gospođo“. „O, budite bez brige, ja to ni inače ne činim. No šta da čovek počne?” On se bio spustio na pokretnu stolicu pred klavirom, i naslonio jednu ruku na poklopac instrumenta. „Muzike...“ reče on. „Kad bismo sad čuli malo muzike! Ponekad engleska deca pevaju male nigger songs, to je sve“. „A juče popodne je gospođica fon Osterlo hitro odsvirala Manastirska zvona“, primeti gospođa Kleterjanova. „Ali vi svirate, milostiva gospođo“, reče on molećivo, i ustade... „Vi ste nekada svakodnevno svirali sa gospodinom vašim ocem“.

„Da, gospodine Špinelu, to je bilo tada! U doba vodoskoka, znate...“ „Pa učinite to danas!” molio je on. „Ovoga puta samo odsvirajte neki takt! Kad biste znali koliko žednim...“ I domaći lekar kao i doktor Leander izrično su mi to zabranili, gospodine Špinelu“. „Oni nisu tu, ni jedan ni drugi! Mi smo slobodni... Vi ste slobodni, milostiva gospođo! Samo dva-tri skromna akorda...“ „Ne, gospodine Špinelu, nema ništa od toga! Ko zna kakva vi čudesa od mene očekujete! A ja sam sve zaboravila, verujte mi. Napamet ne znam skoro ništa“. „O, pa onda svirajte to skoro-ništa! A ovde i suviše ima još i nota, evo ih gore na klaviru. Ne, to nije ništa. Ali ovde je Šopen...“ „Šopen?” „Na, Nokturna. I sad još samo da upalim sveće...“ „Nemojte misliti da ću svirati, gospodine Špinelu! Ne smem. A kad bi mi škodilo?!” On zanemi. Stojao je, sa svojim velikim stopalima, sa svojim crnim dugim kaputom, i sa svojom sedom, kao izbledelom, golobradom glavom, a ruke je bio opustio niza se. „Sada više ne molim“, reče najzad tiho. „Ako se bojite da ćete sebi nauditi, milostiva gospođo, a vi je pustite neka ostane mrtva i nema, lepota koja bi da zazvuči pod vašim prstima. Vi niste bili uvek tako razumni; bar ne tada kada je, naprotiv, valjalo ostaviti lepotu. Vi se niste brinuli za svoje telo, i pokazali ste bezobzirniju i čvršću volju kad ste napustili vodoskok, i skinuli malu zlatnu krunu... Čujte“, reče on posle počinke, i glas mu se još više spustio, „ako sada tu sednete i zasvirate kao negda kad je još vaš otac stojao kraj vas a s njegovog ćemaneta pevali zvuci koji su vas gonili na plač, ... tada se može desiti da je ponovo vidimo gde potajno blista u vašoj kosi, mala zlatna kruna... „Zbilja?” reče ona i nasmeši se... Slučajno je pri toj reči izdade glas, tako da je izašlo upola promuklo a upola muklo. Ona se nakašlja pa reče: „Jesu li to zbilja Šopenovi Nokturni što ih tu imate?” „Jesu. Rasklopljeni su, i sve je spremno“. „Dobro, odsviraću u ime božje jedan od njih”, reče ona. „Ali jedan, čujete li? A tad će vam i onako biti dosta za svagda“. To reče ustajući, pa spusti svoj ručni rad i pođe klaviru. Sede na stolicu sa pokretnim sedištem na kojoj je ležalo nekoliko ukoričenih notnih svezaka, namesti sveće, i prelistavaše note. Gospodin Špinel beše primakao svoju stolicu njenoj, te je sedeo kraj nje kao učitelj muzike. Svirala je Nokturno u Es-duru, Opus 9, Broj 2. Ako je zbilja ponešto zaboravila, onda je nekada bez sumnje svirala savršeno umetnički. Klavir je bio osrednji, ali već posle prvih udara umela je da postupa s njime sa pouzdanim ukusom. Pokazivala je nervoznog smisla za diferenciranu boju zvuka, i uživanje u ritmičkoj pokretljivosti koje je dostizalo fantastičnost. Udarala je u dirke čvrsto i meko. Pod njenim rukama melodija je ispevala svoju poslednju slast, a ukrasi su se savijali

oko njenih udova sa neodlučnom ljupkošću. Imala je na sebi isto odelo kao onoga dana kad je prispela: tamni, teški struk sa plastičnim arabeskama od kadife, iz kojeg se glava i ruke isticahu sa tako nezemaljski nežnim izgledom. Izraz njenog lica nije se menjao pri sviranju, no se činilo kao da konture njenih usana postaju još jasnije, kao da senke oko uglova njenih očiju postaju još dublje. Kad je završila, spustila je ruke u krilo i gledala i dalje u note. Gospodin Špinel je sedeo dalje bez glasa i pokreta. Odsvirala je još jedan nokturno, pa drugi i treći. Zatim se digla, no samo da potraži nove note na poklopcu klavira. Gospodinu Špinelu je došla pomisao da pregleda i sveske povezane u crnu krutu hartiju koje su ležale na pokretnoj stolici. Odjednom on izusti neki nerazumljiv glas, i njegove velike bele ruke strasno su prelistavale jednu od tih zanemarenih knjiga. „Nije moguće!... To nije istina!...“ reče on. „Pa ipak se ne varam!... Znate li šta je to?... Šta je tu ležalo?... Šta ja tu držim?” „Šta je to?” upita ona. Tada joj on nemo pokaza naslovni list. Bio je sasvim bled, knjiga mu je klonula i on ju je gledao uzdrhtalih usana. „Uistinu? Otkuda to ovde? Dajte dakle“, reče ona jednostavno, stavi note na nalonj, sede, i posle jednog trenutka započe sa prvom stranom. On je sedeo kraj nje, nagnut unapred, ruke je bio sklopio među kolena, glavu je oborio. Ona je svirala početak sa prekomernom sporošću koja je mučila, sa počinkama između pojedinih figura toliko dugim da su uznemirivale. Motiv čežnje, usamljen i bludeći glas u noći, tiho je zazvučao kao bojažljivo pitanje. Tišina i očekivanje. I gle, eto odgovora: isti plašljivi i usamljeni zvuk, samo jasniji, samo nežniji. Novo ćutanje. Tada se oglasi motiv ljubavi, sa onim prigušenim i divnim sforcatom u kome kao da strast prikuplja svoju snagu i blaženo se izliva u žud, on se dizao, uspeo se zaneseno do slatkog zagrljajnog spleta, pa je, izvivši se, klonuo natrag, a sa svojom dubokom pesmom o teškoj, bolnoj slasti istupila su čela i vodila dalje melodiju... Sviračica je pokušavala, ne bez uspeha, da na bednome instrumentu nagovesti kako bi delovao orkestar. Violinske fuge velike gradacije zazvučale su sa svetlom preciznošću. Ona je svirala sa pobožnošću donekle precioznom, verski odano se zadržavala kod svake figure, i isticala pojedinosti smerno i demonstrativno, kao što sveštenik diže pričest iznad svoje glave. Šta se zbivalo? Dve sile, dva uznesena bića težila su jedno drugome u patnji i blaženstvu, i grlila se u zanesenoj i bezumnoj žudi za večnim i apsolutnim... Preludijum planu i klonu. Ona završi tamo gde se zavesa rastvara, a zatim je i dalje ćuteći gledala u note. Međutim je kod savetnikovice Špac dosada bila dostigla onaj stupanj pri kojem unakažava čoveku lice, čini da oči hoće da mu iskoče iz glave, i daje mu izraz mrtvački i koji uliva strah. Sem toga, ova je vrsta muzike uticala na njene stomačne nerve, njen organizam koji je slabo vario padao je u stanja kakva izaziva strah, i savetnikovica se bojala da ne dobije napad grčeva. „Primorana sam da odem u svoju sobu“, reče ona slabim glasom. „Zbogom, ja ću se vratiti...“ Ona izađe. Suton je uveliko oteo maha. Videlo se kako se napolju spušta gust i

bezglasan sneg na terasu. Dve sveće davahu kolebljivu i ograničenu svetlost. „Drugi čin“, prošapta on; i ona okrete listove i započe drugi čin. Zvuci rogova iščezavahu u daljini. Kako? ili je to bio tihi romor lišća? Blago žuborenje izvora? Već je noć razlila svoje ćutanje po lugu i domu, i već nikakva molećiva opomena nije mogla da zaustavi moć čežnje. Sveta tajna se ispunjavala. Svetiljka utrnu, i sa čudnovatom, iznenada zastrtom bojom zvuka, spuštao se motiv smrti, a sa neodoljivim nestrpljenjem čežnja je mahala svojim belim velom ljubavniku u susret, njemu koji je raširenih ruku hitao njoj kroz tamu. O, kako se prelivalo nezasitno blaženo klicanje sjedinjavanja u večnosti iznad svih stvari koje postoje! Oslobođeni mučne zablude, izbegavši okove prostora i vremena, slivahu se Ti i Ja, Tvoje i Moje do uzvišene slasti. Mogla bi ih razdvojiti opaka opsena dana, no njegova razmetljiva laž ne bi više mogla prevariti one kojima je podaren noćni vid, otkako je moć čarobnog napitka posvetila njihov pogled. Ko je sa ljubavlju ugledao noć smrti i njenu slatku tajnu, u zabludi svetlosti ostajalo mu je samo jedno čeznuće, čežnja ka svetoj noći, večnoj, istinitoj, k njoj koja spaja i ujedinjava... O spusti se, noći ljubavi, daj im onaj zaborav za kojim čeznu, potpuno ih okruži svojom slašću, i odvoji ih od sveta varke i rastajanja! Gle, utrnula je i zadnja svetiljka! Misao i nagađanje utonuše u sveti suton koji se, na spasenje sveta, spušta na patnje zablude. A tada kad opsena prebledi, kad mi se pogled zamrači u zanosu: ono što mi je uskraćivala laž dana, ono što je varljivo predočavala mojoj čežnji da bi joj pričinjavala neutoljivu patnju- sam ja, o čudo ispunjenja! sam ja sam tada svet. – I uz tamnu Brangeninu pesmu „Budite na oprezu”, došao je onaj uspon violina koji je viši od svakog razuma. „Ja ne razumem sve, gospodine Špinelu, mnogo štošta ja samo slutim. Šta li znači samo ovo – Sam- ja sam tada svet?” On joj objasni, kratko i tiho. „Da, tako je. – Kako je to da vi koji to sve tako dobro razumete ne znate i da ga svirate?” Čudnovato je bilo što on nije mogao da se održi pred ovim bezazlenim pitanjem. On je porumenio, kršio je ruke i tonuo tako reći sa svojom stolicom. „To se retko kad sastaje“, reče najzad izmučeno. „Ne, ja ne znam da sviram. – Ali pođite dalje“. I oni nastaviše opijene pojeve misterijske glume. Je li ikada umrla ljubav? Tristanova ljubav? Ljubav tvoje i moje Izolde? O, udarci smrti ne dosežu do onoga što je večno! Šta bi njemu moglo umreti sem onoga što nam smeta, što varkom razdvaja sjedinjene? Jednim slatkim „i” spojila ih je oboje ljubav... raskinula ga je smrt, a zar bi drukčije moglo biti no da jedno životom rođenim tada drugome samrtne rane zada? I tajanstvena pesma udvoje spojila ih je u neizrečnoj nadi na ljubavnu smrt, na beskonačno nerazdvojno obuhvatanje u čudesnom carstvu noći. Slatka noći! Večita noći ljubavna! Sveobimna zemljo blaženstva! Ko te je ugledao u slutnji, zar bi se on ikada mogao bez strepnje probuditi natrag u pusti dan? Začaraj strepnju, umilna smrti! Oslobodi ti sada od tegobe buđenja one koji čeznu! O izbezumljena buro ritama! O zanose metafizičkog saznanja u hromatičnom uzviranju! Kako da je obuhvatimo, kako da je napustimo, tu slast daleku od patnje rastanaka u svetlosti? Blago čeznuće bez varke i strepnje, uzvišeno gašenje bez bola, preblažena polusvesti u

neizmernosti! Ti Izolda, Tristan ja, više ne Tristan, više ne Izolda… Odjednom se desi nešto strašno. Sviračica zastade i stavi šaku nad oči da pogleda u mrak, a gospodin Špinel se naglo obrte na svome sedištu. Tamo pozadi otvorila su se bila vrata koja vode u hodnik, i unutra je ulazila jedna mračna prilika oslonjena na ruku druge, slične. Bio je to jedan gost „Ajnfrida” koji takođe nije bio u stanju da krene na sankanje, no se bio poslužio ovim večernjim časom da pođe u jednu od svojih nagonskih i tužnih šetnji po zavodu, bila je to ona bolesnica koja je rodila devetnaestoro dece i već nije bila sposobna ni za jednu misao, bila je to pastorovica Helenrauh, oslonjena na svoju nudilju. Ne dižući očiju, prolazila je ona pozadinom sobe svojim nesigurnim tumarajućim koracima, pa iščezla na suprotna vrata- nema i ukočena pogleda, bludeći i nesvesno. Vladala je tišina. „To je bila pastorovica Helenrauh“, reče on. „Da, to je bila jadna Helenrauh“, reče ona. Zatim je okrenula listove, i svirala kraj celoga, svirala Izoldinu smrt radi ljubavi. Kako su joj usne bile bezbojne i jasne, i kako su se produbljavale senke po uglovima njenih očiju! Nad obrvom, na njenom prozirnom čelu sve jasnije i jasnije se isticala bledomodra žilica, napregnuto i uznemirujući. Pod njenim rukama koje su radile ispunjavalo se nečuveno postepeno dizanje, razdvojeno onim skoro bezakonim pijanisimom koje je kao izmicanje tla pod nogama, kao propadanje u sublimnu požudu. Silovito se unutra ulivala prekomerna razdraganost ogromnog rešenja i ispunjenja, ponavljala se, zaglušno brujanje bezmernog zadovoljenja, snova i snova nezasitno, izlivalo se natrag i preobličavalo se, kao da je htelo da izdahne, još jednom je upletalo u svoju harmoniju motiv čežnje, disalo poslednjim dahom, izumiralo, gubilo se, odlebdelo. Duboka tišina. Oboje osluškivahu, naginjahu glavu na stranu i osluškivahu. „To su praporci“, reče ona. „Saonice su“, reče on. „Ja idem“. On ustade i prođe kroz sobu. Kod vrata tamo pozadi on se zaustavi, okrete se i jednoga časa stupaše nemirno s noge na nogu. I tada se dogodilo da se on, udaljen od nje deset ili dvadeset koračaja, spustio nečujno na oba kolena. Njegov dugi crni kaput raširio se po podu. Ruke je držao sklopljene nad ustima, a ramena su mu podrhtavala. Ona je sedela okrenuvši se od klavira, nagnuta i sa rukama u krilu, i gledala ga je. Na njenom licu je ležao nepouzdan i tegoban osmeh, oči su joj motrile u mrak, zamišljene i s takvim naporom da su pokazivale malu sklonost da se sklope. Iz velike daljine bližila se zveka praporaca, pucanje bičeva i sliveni ljudski glasovi.

9.

Izlet na saonicama, o kome su svi još za dugo govorili, bio je 26. februara. 27og je nastupila jugovina, sve je omekšalo, kapljalo, pljuskalo, teklo; toga dana se Kleterjanova gospođa osećala odlično. 28og. ona je izbacila malo krvi... o, sasvim malo; ali to je bila krv. U isti mah ovladala je njome slabost, veća no ikada, i ona je legla. Doktor Leander ju je pregledao, i pri tom mu je lice bilo studeno. Zatim je prepisao što nauka određuje: komadiće leda, morfijuma, potpun mir. Uostalom, idućega dana napustio je lečenje zbog pretrpanosti poslom, a primio ga je, sa svom blagošću, doktor Miler, po dužnosti i ugovoru: čovek tih, bled, beznačajan i setan, čija je skromna i malo slavna delatnost bila posvećena onima koji su bili skoro zdravi, i onima za koje više nije bilo nade. Pre svega, on je dao izraza mišljenju da je bračni par Kleterjanovih već veoma dugo razdvojen. Bilo bi preko potrebno da se gospodin Kleterjan opet jednom pojavi u „Ajnfridu”, ako mu to ikako dopušta njegova napredna trgovina. Moglo bi mu se pisati, mogao bi mu se možda uputiti mali telegram... I bez sumnje bi usrećilo i okrepilo mladu majku kad bi doneo sobom i malog Antona, sve i kad ne bi bilo upravo interesantno za lekare da se upoznaju sa tim zdravim mladim Antonom. I gle, pojavio se gospodin Kleterjan. Bio je primio telegram doktora Milera, i došao je sa obale Baltičkog mora. Sišao je s kola, naredio da mu donesu kafe i zemičaka s buterom, i izgledao veoma zapanjen. „Gospodine“, reče, „šta je? Zašto me zovu k njoj?” „Stoga“, odgovori doktor Miler, „jer želimo da boravite sada u blizini vaše gospođe“. „Želite... Želite... No je li to i nužno? Ja pazim na svoj novac, gospodine, vremena su rđava a železnice skupe. Zar se nije moglo izbeći to putovanje koje traje celog dana? Ne bih ništa rekao kad bi to, na primer, bila pluća; no kako je bogu hvala samo dušnik...“ „Gospodine Kleterjane“, reče doktor Miler „prvo i prvo, dušnik je važan organ...“ On je sasvim nekorektno kazao „prvo i prvo”, jer nije dolazilo „drugo”. No u isto doba sa gospodinom Kleterjanom pojavila se u „Ajnfridu” puna jedna osoba, sva u crvenom, šotiš i zlatu, i ona je nosila u svome naručju Antona Kleterjana mlađeg, zdravoga malog Antona. Da, on je bio tu, i niko nije mogao poreći da je zaista cvetao neumerenim zdravljem. Ružičast i beo, čist i u svežim haljinama, pretio i mirisan počivao je on svom težinom na goloj, crvenoj mišici svoje rojtama ukrašene sluškinje, gutao ogromne količine mleka i iseckanog mesa, i u svakom se pogledu predavao svojim instinktima. Sa prozora svoje sobe pratio je književnik Špinel dolazak mladoga Kleterjana. Uočio ga je čudnim, zamućenim pa ipak oštrim pogledom, dok su ga nosili s kola u kuću, i zatim se duže vremena zadržao kraj prozora sa istim izrazom na licu. Otada je izbegavao susret sa Antonom Kleterjanom mlađim koliko god je to bilo moguće.

10.

Gospodin Špinel je sedeo u svojoj sobi i „radio je”. To je bila soba kao i sve ostale u „Ajnfridu”: starinska, jednostavna i otmena. Ogromna škrinja bila je po uglovima ukrašena metalnim lavljim glavama, visoko ogledalo na zidu nije pokazivalo ravnu površinu, no je bilo sastavljeno od mnogih sitnih, kvadratnih, olovom optočenih komadića, nije bilo ćilima da pokriva modrikastim lakom obojeni pod u kome su se produžavale krute noge nameštaja kao jasne senke. U blizini prozora stojao je prostran pisaći sto, a na sam prozor navukao je bio romansje žutu zavesu, bez sumnje da bi postao unutarnjiji. U žućkastom sumraku sedeo je on, nagnut nad ploču stola, i pisao je; pisao jedno od onih mnogobrojnih pisama koja je svake nedelje slao na poštu i na koja- što je bilo veoma zabavno- većinom nije ni dobijao odgovora. Pred njim je ležao veliki, debeo tabak u čijem se levom uglu, pod zamršeno naslikanim predelom, moglo pročitati ime Detlefa Špinela, ispisano slovima sasvim novog oblika; on je taj tabak punio sitnim, brižljivo naslikanim i veoma čistim rukopisom. „Gospodine!” stojaše onde. „Ja upravljam vama ove redove, jer ne mogu na ino, jer me ono što imam da vam kažem ispunjava, muči i čini da uzdrhćem, jer mi reči naviru takvom silinom da bi me ugušile kad ih se ne bih mogao osloboditi ovim pismom...“ Odajmo čast istini, ono o „naviranju” prosto nije odgovaralo stvarnosti, i bog zna iz kakvih sujetnih razloga je to tvrdio gospodin Špinel. Nikako nije izgledalo da mu reči naviru, kad se uzme u obzir da je njegov građanski poziv bio pisanje, on je napredovao sa bednom sporošću, i ko bi ga gledao, morao bi steći mišljenje da je književnik čovek kome pisanje pada teže no svima ostalim ljudima. Sa dva prsta uhvatio bi jednu od ovih čudnovatih maljica na svome obrazu, i četvrt časa bi je obrtao, gledajući ukočeno, i nije odmicao nijednim redom, zatim bi napisao nekoliko kitnjastih reči, pa bi ponovo zapeo. S druge strane, mora se priznati da je ono što je najzad sačinio davalo utisak glatkoće i živahnosti, mada je po sadržini imalo karakter čudački, problematičan, i često čak i nerazumljiv. „To je”, tako je dalje glasilo pismo, „neodstranjiva potreba da učinim da i vi vidite ono što već nedeljama stoji pred mojim očima kao neugasiva vizija, da ga ugledate mojim očima, u onoj svetlosti govora u kojoj stoji pred mojim unutarnjim pogledom. Navikao sam da udovoljim ovome nagonu koji me primorava da u rečima, nezaboravno i plameno stavljenim tačno na njihovo mesto, svoje doživljaje načinim doživljajima sveta. I stoga, čujte me! Ne želim ništa drugo no da kažem ono što jeste, pričam samo jednu povest, sasvim kratku povest koja mora pobuditi neizrečno negodovanje, pričam je bez komentara, bez optužbe i presude, samo svojim rečima. To je povest Gabrijele Ekhof, gospodine, žene koju vi nazivate svojom... i pazite dobro! vi ste je doživeli; no tek ja sam onaj koji će vam je svojom rečju zapravo podići do značaja doživljaja. Sećate li se vrta, gospodine, starog, zapuštenog vrta iza sivog patricijskog doma? Zelena mahovina nicala je iz pukotina starih zidova koji okružavaju njegovu sanjarijsku divljinu.

Sećate li se vodoskoka u sredini? Krinovi lila boje naginjali su se nad njegovu trošnu ivicu, a njegov beli mlaz tajanstveno je ćeretao i pričao nešto lomnom kamenju. Letnji dan se klonio. Sedam devica sedelo je u krugu ovog studenca; no u kosu sedme, prve, jedne, kao da je sunce na smiraju potajno upredalo oznaku najvišeg gospodstva. Oči su njene bile kao plašljivi snovi, pa ipak se osmehivahu njene svetle usne... One pevahu. Behu uzdigle svoja lica ka visini mlaza koji uzleta, onamo gde se on u plemenitoj i umornoj oblini naginjao padu, i njihovi tihi, jasni glasovi lebdeli su oko njegovog vitog plesa. Možda su bile sklopile oko kolena svoje nežne ruke, pevajući.... Sećate li se te slike, gospodine? Jeste li je videli? Niste je videli. Vaše oči nisu bile stvorene za nju, vaše uši nisu bile sposobne da čuju čednu slast njene melodije. Jeste li je videli? – Trebalo je da se ne usudite ni disati, trebalo je da svome srcu zabranite da kuca. Trebalo je da odete, natrag u život, u vaš život, i da za sve vreme koje vam je još ostajalo na zemlji čuvate u duši ono što ste videli kao svetinju koja se ne sme ni taknuti ni povrediti. A šta ste učinili? Ta je slika bila jedan svršetak, gospođine; zar ste morali doći vi da ga razorite, da mu date produženje u vulgarnosti i ružnoj patnji? To je bila dirljiva i puna mira apoteoza, utonula u večernju ozarenost opadanja, rasula i gašenja. Stara jedna loza, suviše već umorna i suviše plemenita za delo i za život, nalazi se pri koncu svojih dana, a poslednji njeni izražaji su glasi umetnosti, nekoliko zvukova ćemaneta koje je ispunila svesna seta zrelosti za umiranje... Jeste li videli oči iz kojih su ti zvukovi mamili suze? Može biti da su duše onih šest drugarica pripadale životu; ali duša njihove sestrinske gospodarice pripadala je lepoti i smrti. Vi ste je videli, tu lepotu smrti: pogledali ste je da biste za njom zažudeli. Vašega srca nije se dotakla ni sen poštovanja, nije prostrujao njime ni drhtaj strepnje pred njenom dirljivom svetinjom. Nije vam bilo dovoljno da gledate: morali ste imati, iskoristiti, obesvetiti... Kako ste fino umeli da izaberete! Vi ste gurman, gospodine, plebejski gurman, seljak sa ukusom. Molim vas da obratite pažnju na to da ja nikako ne želim da vas vređam. Što sada kažem, to nije pogrda, to je formula, prosta psihološka formula za vašu prostu, literarno sasvim nezanimljivu ličnost, i ja je izričem samo stoga što me goni da vam malo rasvetlim vaše sopstveno delanje i biće, što je to moj neizbežni poziv na zemlji da stvari nazivam imenom, da učinim da one progovore, da prosijam ono što je nesvesno. Svet je pun onoga što ja nazivam „nesvesnim tipom”; i ja ih ne podnosim, sve te nesvesne tipove! Ja ga ne podnosim, sve to gluho življenje i delanje bez znanja i saznanja, taj svet razdražujuće naivnosti oko sebe! Goni me mučnom neodoljivošću da sve biće uokolo- ukoliko to dopuštaju moje sile- objasnim, izrečem i dovedem do svesti- ne mareći da li to povlači za sobom posledice koje unapređuju ili sputavaju, da li donosi utehe i ublaženja, ili nanosi bola... Vi ste, gospodine, kao što rekoh, plebejski gurman, seljak sa ukusom. U stvari ste nezgrapne građe, i nalazite se na dosta niskom stupnju razvoja, no bogatstvom i sedećivim načinom života došli ste do iznenadne, neistorijske i barbarske izopačenosti nervnog sistema koja donosi sobom izvesno pohotljivo utančavanje želje za uživanjem. Mogućno je

da su se mišići vašeg nepca pokrenuli u mljeskanje, kao na domaku neke odlične čorbe ili retkoga jela, kad ste odlučili da Gabrijelu Ekhof učinite svojom... U stvari, vi zavodite njenu volju izgubljenu u sanjarenju, odvodite je iz zapuštenog vrta u život i u ružnoću, dajete joj svoje ordinarno ime, i stvarate od nje udatu ženu, domaćicu i majku. Umornu i plašljivu lepotu smrti, nju koja cveta u uzvišenoj neupotrebljivosti, vi je ponižavate da služi vulgarnoj svakidašnjici i onom glupom, nesavitljivom i preziranja dostojnom kumiru koji nazivaju prirodom, a ni slutnja o dubokoj niskosti vašeg podviga ne budi se u vašoj seljačkoj savesti. Još jednom: šta se događa? Ona, sa svojim očima što su kao bojažljivi snovi, poklanja vam dete; tome stvorenju, koje je produženje niskog opstanka svoga roditelja, daje ona svu krv i životnu sposobnost koju još ima, i umire. Ona umire, gospodine! I što ne odlazi na onaj svet u vulgarnosti, što se najzad ipak digla iz dubina svoga poniženja, te gordo i blaženo iščezava pod samrtnim poljupcem lepote, o tome sam ja vodio brigu. A vi ste, za to vreme, bez sumnje brinuli o tome da se zabavite sa sobaricama po skrovitim hodnicima. Vaše dete međutim, sin Gabrijele Ekhof, napreduje, živi i trijumfuje. Možda će nastaviti život svoga oca, postati građanin koji trguje, plaća porez i dobro ručava; možda će biti vojnik ili činovnik, ograničen i valjan stub države; u svakom slučaju stvorenje nepristupno muzama koje normalno funkcioniše, bez skrupula i puno pouzdanja, jako i glupo. Primite ispovest, gospodine, da vas mrzim, vas i vaše dete, kao što mrzim sam život, vulgarni i glupi život koji ipak trijumfuje i koji vi predstavljate, večitu suprotnost i glavnog neprijatelja lepote. Ne smem reći da vas prezirem. To ne mogu. Ja sam pošten. Vi ste jači. Ja vam, u borbi, mogu samo jedno staviti na suprot, uzvišeno oružje i osvetno oruđe slabih: duh i reč. Danas sam se njime poslužio. Jer ovo pismo- a i tu sam pošten, gospodine- samo je čin osvete, i ako u njemu ima samo jedna jedina reč dovoljno oštra, sjajna i lepa da vas smuti, da osetite jednu tuđu silu, da poljulja za jedan trenut vašu krepku ravnodušnost, ja ću tada klicati od radosti. Detlef Špinel I ovo je sačinjenje gospodin Špinel metnuo u koverat, stavio na nj marku, napisao kitnjastu adresu i predao ga pošti.

11. Gospodin Kleterjan zakuca na vrata sobe gospodina Špinela; u ruci je držao veliki, čisto ispisan tabak, i izgledao je kao čovek koji je rešen da odlučno postupi. Pošta je bila učinila svoju dužnost, pismo je otišlo svojim putem; ono je prevalilo čudnovati put od „Ajnfrida” do „Ajnfrida”, i tačno je stiglo onome kome je bilo upućeno. Bilo je četiri časa po podne. Kad je gospodin Kleterjan ušao, gospodin Špinel je sedeo na sofi, i čitao svoj rođeni

roman sa zbunjivim crtežom na naslovnom listu. Ustao je, i pogledao posetioca iznenađeno i pitajući, mada je primetno porumenio. „Dobar dan”, reče gospodin Kleterjan. „Izvinite što vam smetam pri vašem zanimanju. No smem li pitati da li ste vi ovo pisali?” I on podiže levom rukom veliki, čisto ispisani tabak, a sudlanicom desne ruke udarao je o njega tako da je jako šuštao. Zatim turi desnu ruku u džep svojih prostranih, udobnih pantalona, naže glavu na stranu i otvori usta da osluškuje, kao što neki čine. Čudnovato je bilo što se gospodin Špinel nasmešio; nasmešio se predusretljivo, malo zbunjeno, i donekle kao izvinjavajući se, prineo šaku glavi kao da se priseća, i rekao: „Da, zbilja... ja... ja sam bio tako slobodan...“ Stvar je bila u tome što se on jutros prikazao onakvim kakav jeste, i spavao do podneva. Stoga je patio od nemirne savesti i tupe glave, osećao se nervoznim i slabo otpornim. Uz to ga je proletnji vazduh koji je nastupio načinio malaksalim i sklonim očajanju. Sve ovo moramo spomenuti da bismo objasnili što se ponašao tako krajnje budalasto za vreme ove scene. „Tako! Aha! Lepo!” reče gospodin Kleterjan, pa pritište bradu na grudi, diže obrve uvis, stade protezati mišice i činiti još mnoštvo sličnih priprema da pređe na stvar bez milosti, čim se svrši to pitanje forme. Uživajući u svojoj osobi, otišao je nešto predaleko u tim pripremama; a što se najzad zbilo, nije potpuno odgovaralo punoj pretnji opširnosti te pripremne mimike. No gospodin Špinel je bio prilično bled. „Vrlo lepo!” ponovi gospodin Kleterjan. „Onda primite odgovor usmeno, moj dragi, i to s obzirom na činjenicu da meni izgleda blesavo pisati dugačka pisma nekome s kim svakog časa možemo razgovarati...“ „Dakle... blesavo... reče gospodin Špinel sa osmehom kao izvinjavajući se, i skoro skrušeno. „Blesavo!” ponovi gospodin Kleterjan, i žestoko zatrese glavom da pokaže koliko nepokolebivo pouzdanje ima u svoju stvar. „I ja ne bih udostojio to piskaranje ni jedne jedine reči, otvoreno da priznam, ne bi mi valjalo ni da uvijem u nj užinu, kad mi ne bi objašnjavalo neke stvari koje do tada nisam razumevao, izvesne promene... Međutim, to se vas ništa ne tiče, i ne spada na stvar. Ja sam čovek radan, ja imam da mislim o važnijim stvarima no što su vaše neizrecive vizije...“ „Ja sam napisao, neugasiva vizija“, reče gospodin Špinel i ispravi se. To je bio jedini moment ovoga prizora u kojem je pokazao nešto malo dostojanstva. „Neugasivo... neizrecivo...!” odgovori gospodin Kleterjan, i pogleda u manuskript. „Vi pišete rukopisom koji je bedan, dragi moj; ne bih vas zaposlio u svome kontoru. Na prvi pogled izgleda sasvim uredan, no kad ga čovek pogleda pri svetlosti, pun je praznina i drhtavosti. No to je vaša stvar i mene se ne tiče. Ja sam došao amo da vam kažem da ste vi, prvo i prvo, pajac i premetalo- no to vam je, nadam se, poznato. Ali sem toga, vi ste i velika kukavica, a mislim da vam ni to ne moram opširno dokazivati. Moja žena mi je jednom pisala da vi ženskim glavama koje sretate ne gledate u lice, već samo škiljite na njih ispod oka, da bi vam ostala lepa slutnja, od straha pred stvarnošću. Na žalost, posle je prestala da priča o vama u svojim pismima; inače bih znao još više o vama. Ali takvi ste vi. „Lepota” vam je svaka treća reč, no u stvari to je samo cmoljavost i podmuklo šunjanje i zavist, i otuda bez sumnje i vaša bezočna primedba o skrovitim hodnicima; trebalo bi

svakako da me ova onako potpuno porazi, a međutim samo me je zabavljala, zabavljala me je! No, jeste li vi sada obavešteni? Jesam li vam sada nešto malo rasvetlio vaše... vaše delanje i biće, vi bedniče ljudski? Mada to nije moj neodrečni poziv, he, he!... „Ja sam napisao ,neizbežni poziv'“, reče gospodin Špinel; no odmah se ostavio toga. Stojao je, smeten i izbrušen, kao veliki, bedan, sed đakela. „Neizbežan... neodrečan... Nitkov ste vi i kukavica, to vam ja kažem. Svakog dana me viđate za stolom. Pozdravljate me i smešite se, dodajete mi činije i smešite se, želite mi ’nazdravlje', i smešite se. I jednog dana mi šaljete ovu tričavu hartijčinu, punu blesavih pogrda. He, ali pismeno imate kuraži. I kad bi bar bilo samo ovo smešno pismo. Ali vi ste spletkarili protiv mene, iza mojih leđa ste protiv mene spletkarili, ja sada vrlo dobro razumem... mada ne treba da uobražavate da vam je to u čem koristilo! Ako se zanosite nadom da ste mojoj ženi turili bubice u glavu, onda se ljuto varate, za to je ona i suviše razložan čovek! Ili ako čak uobražavate da me je drukčije primila no inače, mene i dete, kad smo došli, onda ste baš krunisali svoju budalaštinu! Ako maloga nije poljubila, to je učinila iz obazrivosti, jer se u najnovije doba pojavila hipoteza da to nije dušnik, već da su pluća, i u tom slučaju čovek ne može da zna... iako se to još ima da dokaže, to sa plućima, i vi sa vašim, ona umire, gospodine', vi ste magarac!” Tu je gospodin Kleterjan pokušao da dovede malo u red svoje disanje. Bio je već pao u veliku jarost, stalno je desni kažiprst ubadao u vazduh, a levom rukom je strahovito mrcvario manuskript. Njegovo lice, među plavim engleskim zaliscima, strašno se zacrvenilo, a njegovo namračeno čelo bilo je izbrazdano nabreklim žilama, kao munjama gneva. „Vi me mrzite”, nastavi on, „i vi biste me prezirali kad ja ne bih bio jači... Pa i jesam jači, moje srce kuca na svome mestu, dok se vaše bez sumnje većinom nalazi u gaćama, i kad bih vas dohvatio, ni paprička ne bi od vas ostalo, skupa s vašim, duhom i rečju', vi lukavi idiote, samo kad to ne bi bilo zabranjeno. No time još nisam rekao, dragi moj, da ću tek onako primiti vaše invektive, i ako pokažem svome advokatu kod kuće ono o ordinarnom imenu, pazite samo da ne dočekate čuda! Moje ime je dobro, gospodine, i to mojom zaslugom. A da li bi vama ko na vaše ime i jednu paru samo pozajmio, o tome presuđujte sami, vi belosvetsko tumaralo! Protiv vas treba tražiti zaštitu zakona! Vi predstavljate javnu opasnost! Vi zaluđujete svet!... Mada ne treba da uobrazite da vam je to ovoga puta pošlo za rukom, podmuklo šunjalo. Neće me tek valjda istisnuti individue kao što ste vi. Moje srce kuca na pravom mestu...“ Gospodin Kleterjan je bio sada zaista krajnje uzbuđen. Vikao je, i ponavljao neprestano da mu srce kuca na pravom mestu. „Pevale su. Tačka. One uopšte nisu pevale! Plele su. A uz to, koliko sam razumeo, govorile su o tome kako se spravljaju kolači s krompirom, a ako kažem svome tastu ono o, opadanju' i, rasulu’, on će vas tužiti sudu, možete biti uvereni!..., Jeste li videli sliku, jeste li je videli?' Video sam je, naravno, ali ne razumem zašto je trebalo da zbog toga zadržim dah, i da pobegnem. Ja ne škiljim ženama mimo lice, ja ih pogledam, i ako mi se dopadnu, i ako me hoće, uzmem ih. Moje srce kuca na pr... Neko zakuca. Zakuca na vrata devet ili deset puta sasvim brzo jedno za drugim, malim, žestokim, plašljivim trepetanjem koje ućutka gospodina Kleterjana, i jedan glas koji se

nikako ne zaustavljaše, no stalno od muke ispadaše iz koloseka, progovori u najvećoj žurbi: „Gospodine Kleterjane, gospodine Kleterjane, ah, je li tu gospodin Kleterjan?” „Da ostanete napolju“, reče gospodin Kleterjan osorno... „Šta je. Ovde ja imam reč“. „Gospodine Kleterjane”, reče nepouzdani slabi glas, „morate doći... tu su i lekari... o, tako je užasno tužno...“ Tada on jednim korakom stiže do vrata i naglo ih otvori. Napolju je stojala savetnikovica Špac. Na usta je bila stavila rubac, a velike, duguljaste suze kapljale su, sve dve i dve, u njega. „Gospodine Kleterjane”, izusti ona... „tako je užasno tužno... Ona je izbacila toliko krvi, tako strašno mnogo... Sedela je sasvim mirno u postelji, i pevušila za sebe neki odlomčić muzike, i tada je došlo, blagi bože, tako strašno mnogo...“ „Je li mrtva?!” povika gospodin Kleterjan... Pri tom je ščepao savetnikovicu za mišicu i trzao je tamo-amo na pragu. „Ne, nije sasvim, je li? Još ne sasvim, može me još videti... Je li opet izbacila nešto krvi? Iz pluća, je li? Priznajem da možda dolazi iz pluća... Gabrijela!” reče on odjednom, i oči mu se preliše, i videlo se da je iz njega izbilo jedno toplo, dobro, čovečno i pošteno osećanje. „Evo, dolazim!” reče on, i dugim koracima vukao je sobom savetnikovicu iz sobe i preko hodnika. S dalekog kraja zasvođenog šetališta još uvek je dolazio njegov glas koji se naglo udaljavao: „Ne sasvim, je li?... Iz pluća, šta?...“

12. Gospodin Špinel je stojao na mestu na kome je stojao za vreme tako naglo prekinute posete gospodina Kleterjana, i gledao na otvorena vrata. Najzad stupi nekoliko koračaja napred i oslušnu u daljinu. No sve je bilo tiho, i on zatvori vrata i vrati se u sobu. Neko vreme se posmatraše u ogledalu, zatim ode do pisaćeg stola, izvadi iz jednoga preklečića malu bočicu i čašicu i prihvati se konjakom, što mu niko ne bi mogao zameriti. Zatim se opruži po sofi i sklopi oči. Gornje okno prozora bilo je otvoreno. Napolju u vrtu „Ajnfrida” cvrkutahu ptice, i u tim malim, nežnim i smelim glasovima bilo je, tanano i prodirno, izraženo čitavo proleće. Jednom gospodin Špinel reče tiho preda se: „Neodrečan poziv...“ Zatim obrte glavu tamoamo, uvlačeći vazduh kroz zube, kao da oseća žestok živčani bol. Bilo je nemoguće smiriti se i pribrati. Nije čovek stvoren za tako nezgrapne doživljaje kao što je ovaj! Nekim duševnim zbivanjem, čija bi nas analiza predaleko odvela, gospodin Špinel dođe do odluke da ustane i da potraži malo kretanja, da se prošeta po svežem vazduhu. Uze, dakle, šešir, i izađe iz sobe. Kad je stupio iz kuće u blagi vazduh ispunjen snažnim mirisom, on okrete glavu, i potraži očima duž zgrade jedan od prozora, zastrt jedan prozor, i na njemu se njegov pogled

zadržao neko vreme, ozbiljan, čvrst i taman. Zatim stavi ruke na leđa i krete šljunkovitim stazama. Išao je duboko zamišljen. Leje još behu pokrivene asurama, drveta i džbunovi behu još nagi; no snega više nije bilo, samo se još po putevima nalazio poneki vlažan trag. Prostrani vrt sa svojim pećinama, lisnatim hodnicima i malim paviljonima ležao je u divnim bojama popodnevnog osvetljenja, u snažnim senkama i sitom, zlaćenom sjaju, a tamno granje drveća ocrtavalo se oštro i nežno na svetlom nebu. Bio je to čas kad sunce dobija oblika, kad bezoblična masa svetlosti postaje kolut koji vidno zalazi, sa sitijim, blažim žarom koji oko može da podnese. Gospodin Špinel nije video sunce; njegov put ga je vodio tako da mu je bilo zatrto i skriveno. Išao je pognute glave, i pevušio za sebe neki odlomčić muzike, kratku jednu figuru, figuru koja se vije uvis bojažljivo i tužeći, motiv čežnje... No iznenada on zastade kao okovan, sa kratkim, grčevitim predahom, a ispod oštro nabranih obrva gledale su njegove raširene zenice ukočeno pravo preda se, sa izrazom užasnutog odbijanja... Staza je menjala pravac: vodila je prema suncu na smiraju. Ono je stojalo na nebu, veliko i koso, a u njega se behu uplela dva tanka oblačna prama pozlaćenih ivica; zapalilo je vrhove drveta, i razlivalo vrtom svoj žutocrveni sjaj. A usred te zlaćene ozarenosti, sa moćnim svetlosnim vencem sunčanog koluta nad glavom, uspravno je stojala u putu jedna bujno razvijena osoba, sva obučena u crveno, zlato i šotiš; desnu je ruku naslonila na puni bok, a levom je lako kretala tamo-amo kolica vitog oblika. A u tim kolicima je sedelo dete, sedeo je Anton Kleterjan mlađi, sedeo je debeli sin Gabrijele Ekhof! Sedeo je tu na uzglavlju, u belom, toplom, čupavom kaputiću, sa velikim belim šeširom, punih obraza, krasan i odlično uspeo, i njegov je pogled veselo i nezbunjivo sreo pogled gospodina Špinela. Romansje je taman hteo da prikupi hrabrost, on je bio čovek, on bi imao snage da prođe kraj te neočekivane, sjajem prelivane pojave, i da nastavi šetnju. Ali se tada desi strahovita stvar: Anton Kleterjan mlađi poče da se smeje i da klikće, zakrešta od neobjašnjivog uživanja, tako da je to bilo zbilja više no nelagodno. Bog zna šta ga je snašlo, da li mu je crna prilika tu prema njemu pričinjavala tu divnu veselost, ili ga je zahvatio neki napad animalnog veselja. U jednoj je ruci držao prsten od koske, а u drugoj limenu zvečku. Kličući je dizao ova dva predmeta u sunčani sjaj, tresao ih i udarao jednim o drugi, kao da hoće nekog da odagna rugajući mu se. Oči su mu bile skoro sklopljene od veselja, а usta toliko razjapljena da se videlo ružičasto nepce. Čak je i glavu naglo okretao tamo-amo, kličući. Tada se gospodin Špinel okrete, i odjezde. Išao je šljunkom, praćen klicanjem maloga Кleterjana, i držao je ruku nekako obazrivo i sa krutom gracijom; koračao je sa usiljenim oklevanjem kao čovek koji hoće da prikrije da se u sebi dao u bežanje.

GLADNI LJUDI U trenutku kad je Detlefa do dna duše proželo osećanje sopstvene izlišnosti, dozvolio je, nekako kao da ni sam nije to primetio, da ga sa sobom povuče gužva ljudi na svetkovini, pa su ga ono dvoje izgubili iz vida a da se nije ni oprostio od njih. Prepustio se bujici koja ga je vukla pored uzdužnog zida raskošne pozorišne dvorane, i tek kad je postao svestan da je daleko od Lili i maloga slikara, počeo je da se opire i najzad se zaustavio: blizu pozornice, naslonjen na pozlatom pretrpanu izbočinu jedne lože kraj proscenijuma, između jedne bradate barokne karijatide pleća povijenih pod teretom i njenog ženskog pandana, koji je u dvoranu isturao bujne grudi. Koliko god mu je to polazilo za rukom, predavao se stavu lagodnog posmatranja, s vremena na vreme prinoseći očima pozorišni dvogled, a pogled što mu je lutao po blistavom krugu izbegavao je samo jednu tačku. Svetkovina je bila na vrhuncu. U dnu trbušatih loža se za postavljenim stolovima jelo i pilo, dok su se pored ograda gospoda u frakovima crne ili koje druge boje, sa ogromnim hrizantemama u rupicama od revera, naginjali ka napudrovanim ramenima fantastično odevenih i razuzdano nafriziranih dama, i ćaskajući pokazivali na šaroliku tišmu u dvorani, na svet što se izdvajao u grupe, gurao se navirući, zastajao kao zajažen, zaošijavao se u kovitlac pa se uz brzu igru boja opet razređivao... Žene, u lelujavim haljinama, pod šeširima s velikim povijenim obodima, a pričvršćenim ispod podbratka grotesknim trakama, oslonjene na visoke štapove, prinosile su očima lornjone s dugačkim drškama, a nabućeni rukavi muškaraca dopirali su gotovo do oboda njihovih sivih cilindera... Glasne šale su doletale do galerija, i onde su ljudi nazdravljali jedni drugima dižući čaše sa pivom ili šampanjcem. Zaturenih glava, tiskali su se pred otvorenom pozornicom, na kojoj se, šaroliko i cičavo, zbivalo nešto ekscentrično. A onda, kad se zavesa šumno sklopila, svi uz smeh i aplauz navreše na suprotnu stranu. Orkestar zahuča. Svet je šetkao, gurao se i proplitao. A zlatnožuta svetlost, kudikamo jača od dnevne, zapljuskivala je ovu raskošnu prostoriju i sve oči prevlačila blistavim odsjajem, dok su svi ubrzano i besciljno požudno disali i usrkivali topla i uzbudljiva isparenja cveća i vina, jela, prašine, pudera, parfema i praznički zagrejanih tela... Orkestar umuče. Svi zastadoše, držeći se pod ruku, i nasmejano pogledaše ka pozornici, na kojoj se, uz cviljenje i ječanje, počelo dešavati nešto novo. Četiri ili pet osoba u seljačkim kostimima je na klarinetima i unjkavim gudačkim instrumentima parodiralo hromatsko rvanje muzike iz „Tristana”... Detlef za trenutak spusti očne kapke, koji su ga pekli. Duša mu je bila tako ustrojena da je morao razabrati patničku sveobuhvatnu čežnju što je iz ovih zvukova progovarala čak i kad su tako obesno izobličeni, i najednom u njemu ponovo buknu i poče ga gušiti seta

usamljenika koji se sa zavišću i ljubavlju predaje jednom blistavom i običnom čedu života... Lili... Duša mu je sa preklinjanjem i nežnošću uobličavala to ime; i sad ipak nije više mogao sputavati pogled da kriomice ne klizne ka onoj dalekoj tački... Jest, još je bila tu, još je stajala onde pozadi na istom mestu na kojem ju je maločas ostavio, i katkad, kad bi se gužva razdvojila, ugledao bi je celu, kako u svojoj mlečnobeloj, srebrom opervaženoj haljini, plavokose glave malčice ukoso nagnute i s rukama na leđima, stoji oslonjena na zid i ćaskajući gleda u oči malom slikaru, vragolasto i netremice gleda u njegove oči, koje su bile isto onako plave, onako otvorene i nezamućene kao i njene... O čemu su pričali, o čemu li su samo još pričali? Ah, to ćaskanje koje je tako lako i nenaporno teklo iz neiscrpnog vrela bezazlenosti, nepretencioznosti, nevinosti i bodrosti, a u kojem on, uozbiljen i otromeo usled života punog sanjarenja i saznanja, usled uviđanja što parališu i usled patnji stvaranja, nije umeo da učestvuje! Otišao je, u napadu prkosa, očajanja i velikodušnosti iskrao se i ostavio sama ona dva ljudska bića, da bi potom još, iz daljine, sa ovom ljubomorom što davi u grlu, opazio osmejak olakšanja koji su oni, u najvećoj saglasnosti, izmenjali kad su videli da su lišeni njegovog prisustva što ih je tištalo. Zašto li je došao, zašto li je samo danas ponovo došao? Šta ga je nagnalo da se sebi na muku umeša u gomilu nesputanih i nesmetenih, koja ga je okruživala i uzbuđivala, a nikad ga u stvarnosti nije primala u sebe? Dobro je on poznavao tu žudnju! „Mi usamljenici”, tako je jednom negde napisao u ispovedni čas, „mi izdvojeni sanjari i razbaštinici života, koji u veštačkom i ledenom prostoru, negde postrance i izvan, provodimo dane mozgajući... mi, koji oko sebe širimo hladan dah nesavladljivog otuđenja čim među živim bićima pokažemo svoja čela žigosana belegom saznanja i obeshrabrenosti... mi jadne avetinje života, koje ljudi presreću sa plašljivim poštovanjem i koje što pre mogu prepuštaju nama samima, da im naš prazan i svestan pogled više ne kvari veselje... mi svi nosimo u sebi čežnju koju prikrivamo i koja nas razjeda, čežnju za onim što je bezazleno, jednostavno i živo, za malo prijateljstva, predavanja, prisnosti i ljudske sreće. „Život, iz kojeg smo isključeni; taj život se nama ne prikazuje kao vizija krvave veličine i divlje lepote, nama, neobičnima, on se ne javlja kao nešto neobično; ne, nego je carstvo naše čežnje ono što je normalno, pristojno i ljubazno, to je život u svojoj zavodljivoj banalnosti...“ Pogledao je preko ka ono dvoje što su ćaskali, dok je kroz celu dvoranu neki dobroćudan kikot prekidao svirku klarineta, koji su tešku i slatku ljubavnu melodiju izobličavali u drečavu sentimentalnost... Vi ste to, osećao je. Vi ste onaj topli, mili, budalasti život, onakav kakav se kao večita suprotnost nalazi naspram duha. Nemojte verovati da vas duh prezire. Ne poklanjajte vere ni jednom jedinom izrazu njegovog omalovažavanja. Mi se šunjamo za vama, mi podzemni duhovi i čudovišne nemani onemele od saznanja, stojimo u daljini, a u očima nam gori i obazire se požudna čežnja da budemo kao i vi. Da li se to budi gordost? Da neće da porekne da smo usamljeni? Da joj nije do hvalisanja kako duhovni čin ljubavi obezbeđuje uzvišenije sjedinjenje sa životom na svakom mestu i u svako doba? Ah, s kim? S kim? Ipak uvek samo sa onima koji su kao mi, sa patnicima i čežnjivima i siromasima, a nikad s vama, vi plavooki, kojima duh nije potreban!... Sad su igrali. Produciranje na pozornici je bilo završeno. Orkestar je treštao i zapevao. Po glatkom podu parovi su klizili, vrteli se i ljuljuškali. I Lili je igrala sa malim

slikarem. Kako joj je graciozno mila glavica izrastala iz čaške koju je tvorio srebrno izvezeni kruti okovratnik! Opušteno i elastično koračajući i obrćući se kretali su se unaokolo po uskom prostoru; njegovo lice je bilo okrenuto njenom, i oni su smešeći se, uz obuzdano predavanje slatkoj trivijalnosti ritmova, nastavljali da ćaskaju. Usamljenika odjednom obuze neki pokret kao da ga se mašaju nečije ruke što oblikuju. Vi ste ipak moji, osetio je, i ja sam nad vama! Zar ja sa osmehom ne prozirem vaše jednostavne duše? Zar ja sa podrugljivom ljubavlju ne primećujem i ne čuvam svaki naivni poriv vaših tela? Zar se u meni naočigled vašeg nesvesnog ponašanja ne napinju sile reči i ironije, tako da mi srce kuca od požude i sladostrasnog osećanja da vas mogu ponovo stvoriti, igrajući se, i u svetlosti svoje umetnosti vašu budalastu sreću izložiti ganutosti sveta?... A zatim se klonulo i čežnjivo srušilo u njemu sve ono što se upravo bilo tako prkosno uspravilo. Ah, jedanput, samo tokom jedne noći kao što je ova, ne biti umetnik nego čovek! Jedanput umaći od neprikosnovenog prokletstva koje glasi: ne smeš postojati, moraš gledati; ne smeš živeti, moraš stvarati; ne smeš voleti, moraš znati! Jedanput živeti sav ispunjen iskrenim i jednostavnim osećanjem, živeti, voleti i veličati! Jedanput biti među vama, u vama, biti vaš, o vi koji ste živi! Jedanput vas srkati u sebe ushićenim gutljajimavi slasti običnog života!... Trgao se, okrenuo se. Činilo mu se da bi se sva ova lepuškasta, zagrejana lica, kad bi ga opazila, prevukla ispitivačkim i odbojnim izrazom. Želja da se povuče, da potraži tišinu i mrak, iznenada je toliko ojačala u njemu da joj nije odoleo. Jeste, otići, sasvim se ukloniti bez rastanka, kao što je maločas napustio Lili, i kod kuće vrelu i nesrećno opijenu glavu položiti na hladan jastuk. Zakoračio je prema izlazu. Hoće li ona to opaziti? On je tako dobro znao ovo odlaženje, ovo ćutljivo, ponosito i očajničko izmicanje iz neke dvorane, neke bašte, iz bilo kog mesta društvenog veselja, sa nepriznatom nadom da će svetlome biću za kojim čezne prirediti kratak trenutak osenčenosti, pometenog razmišljanja, sažaljevanja... Zastao je, obazreo se još jednom onamo. U njemu šiknu neko preklinjanje. Ostati ovde, istrajati, boraviti kraj nje, makar i izdaleka, i očekivati nekakvu nepredviđenu sreću? Uzalud. Nije bilo približavanja, niti sporazumevanja, niti nade. Odlazi, odlazi u tminu, zarij glavu u šake i plači ako možeš, ako ima suza u tvojem svetu ukočenosti, pustoši, leda, duha i umetnosti! Napustio je dvoranu. Grudi mu je pekao i tiho ih razrivao bol, a u isti mah ga je obuzimalo neko besmisleno, nerazumno očekivanje... Ona će to morati da vidi, moraće shvatiti, moraće doći, krenuti za njim, makar i samo iz sažaljenja, moraće ga zadržati na pola puta i reći mu: Ostani ovde, budi veseo, ja te volim. I išao je sasvim sporo, iako je znao, toliko do smeha izvesno znao da ona, mala Lili što igra i ćaska, nipošto neće doći... Bilo je dva ujutru. Hodnici su zjapili pusti, a iza dugačkih garderoberskih pultova razvodnice su sedele pospano oborenih glava. Niko živi osim njega nije pomišljao da ode kući. On se uvi u kaput, uze šešir i štap i napusti pozorište. Na trgu, u magli zimske noći kroz koju je prosijavala beličasta svetlost, stajali su fijakeri u dugom nizu. Pred kolima su džonjali konji, oklembešenih glava, s pokrovcima na leđima, dok su umotani kočijaši, okupljeni u manje grupe, tupkali po tvrdom snegu. Detlef mahnu jednome od njih, i dok je ovaj pripremao konja, on pričeka na izlazu osvetljenog vestibila, izlažući hladnom, štipkavom vazduhu slepoočnice koje su tukle.

Bljutav ukus penušavog vina što mu se zadržao u ustima probudio je u njemu želju za pušenjem. Mehanički je izvukao jednu cigaretu i šibicom je pripalio. I tad, u trenutku kad je plamičak utrnuo, desilo mu se nešto što u prvi mah nije shvatio, pred čim je u nedoumici i užasnut stajao opuštenih ruku, nešto što nije mogao ni preboleti ni zaboraviti... Iz mraka je, čim se Detlefov vid oporavio od zaslepljenosti prouzrokovane malenim plamenom, iskrslo neko zadivljalo, upalo, riđobrado lice, čije su zapaljene i bedom opervažene oči zurile u njegove sa izrazom opake poruge i sa izvesnim požudnim ispitivanjem... Udaljen samo dva ili tri koraka od njega, šaka zarivenih u duboke džepove pantalona, sa zadignutim okovratnikom na odrpanom sakou, stajao je naslonjen na jedan od fenjerskih stubova pored ulaza u pozorište čovek kojem je pripadalo ovo patničko lice. Pogled mu je klizio niz celu Detlefovu priliku, niz njegov kaput postavljen krznom, preko kojeg je visio pozorišni dvogled, klizio sve do njegovih lakovanih cipela, da bi se onda ponovo sa onim istim pohotnim i požudnim ispitivanjem ukopao u njegov pogled; jedan jedini put je taj čovek kratko i prezrivo dunuo kroz nos... a onda se njegovo telo streslo od mraza, njegovi mlitavi obrazi kao da su još dublje upali, dok su mu se očni kapci drhtavo sklapali a uglovi usana se opuštali u isti mah zlobno i ucviljeno. Detlef je stajao ukočen. Svim silama se upinjao da shvati. Iznenada mu dopre u svest privid zadovoljstva i blagostanja s kojim je on, učesnik na zabavi, izišao iz vestibila, domahnuo kočijašu, izvadio cigaretu iz srebrne tabakere. Nehotice je digao ruku, ushtevši da se lupi po čelu. Zakoračio je ka tom čoveku, uvukao vazduh, da govori, da objasni... A onda se ipak nemo popeo u spremna kola, bezmalo zaboravivši da kočijašu kaže adresu, raspamećen, izvan sebe zbog nemogućnosti da sve ovo jasno sredi. Kakva zabluda, bože moj; kakav strahoviti nesporazum! Ovaj zlopatnik i izopštenik posmatrao je njega s požudom i gorčinom, sa usiljenim prezirom, koji znači zavist i čežnju! Zar ta gladnica nije malčice paradirala? Zar iz njegovog drhturenja, iz njegove ucviljene i zlobne grimase nije govorila želja da načini utisak, da njemu, drskom srećniku, priredi trenutak osenčenosti, pometenog razmišljanja, sažaljevanja? Varaš se, prijatelju, promašio si to dejstvo; tvoj kukavni lik za mene nije zastrašujuća i postidna opomena iz nekog tuđeg, strahovitog sveta. Pa mi smo braća! Osećaš li to ovde, druže, ovde povrh grudi, kako peče? Kako ja to dobro poznajem! I zašto si i dolazio? Zašto prkosno i ponosito ne ostaješ u mraku nego staješ pod osvetljene prozore, iza kojih se nalaze muzika i smeh života? Zar i ja ne poznajem tu bolesnu žudnju koja te nagnala onamo da pothranjuješ ovu svoju bedu, koja se može nazvati ljubavlju isto kao i mržnjom? Meni nije tuđe ništa od svekolike nesreće koja tebe nadahnjuje, a ti si nameravao da me postidiš! Šta je duh? Mržnja koja se igra! Šta je umetnost? Čežnja koja oblikuje! Nama je obojici zavičaj u zemlji prevarenih, gladnih, onih koji optužuju i poriču, pa i izdajnički časovi puni samopreziranja su nam zajednički, nama koji gubimo sebe u sramnoj ljubavi prema životu, prema budalastoj sreći. Ali ti me nisi poznao. Zabluda! Zabluda!... I kad ga je ovo žaljenje sasvim obuzelo, negde u dubini njegovog bića prosja neka istovremeno i bolna i slatka slutnja... Da li je samo onaj čovek u zabludi? Gde je zabludama kraj? Zar nije zabluda svekolika čežnja na zemlji, moja na prvom mestu,

koja se odnosi na ono što je jednostavno i nagonski živo, na nemi život, koji ne zna za preobraženje putem duha i umetnosti, za iskupljenje putem reči? Ah, svi smo mi braća, mi stvorenja nespokojno patničke volje; a ne poznajemo jedan drugoga. Drukčija jedna ljubav je potrebna, drukčija... I dok je kod kuće sedeo među svojim knjigama, slikama i poprsjima što su ga mirno gledala, uzbuđivale su ga blage reči: „Dečice, volite se...“

1903.

TONIO KREGER

1. Zimnje sunce je tek-tek bedno prosijavalo nad teskobnim gradom, mlečno i malaksalo iza oblačnih slojeva. Vlaga i promaja vladale su po ulicama sa zabatima, a ponekad je padala kao neka meka sugradica, ni led ni sneg. Škola se završila. Preko popločana dvorišta i napolje kroz gvozdene vratnice navirale su čete oslobođenih, delile se i žurile desno i levo. Veliki učenici dostojanstveno su pritiskivali svoj svežnjić knjiga visoko uz levo rame, a desnom su rukom veslali uz vetar, ručku u susret; mališani su veselo kaskali, tako da je ledena kaša prskala uokolo, a naučni alat klepetao u torbama od kože morskog psa. A ponekad su svi sa pobožnim očima naglo skidali kape s glave, kad bi se pojavio šešir sličan Votanovom i jupiterska brada nekog od profesora koji je prolazio odmerenim korakom... „Jesi li stigao jedva jednom, Hanse?” reče Tonio Kreger, pošto je dugo čekao na drumu; sa osmehom priđe prijatelju koji je izlazio razgovarajući sa nekim drugovima, i hteo već s njima da krene... „Kako to?” upita on i pogleda Tonija.... „Zbilja, tako je! Pođimo, dakle, malo“. Tonio umuče, i oči mu se zamutiše. Je li Hans zaboravio, je li se tek sad setio da su mislili danas u podne da malo zajedno prošetaju? A on sam, on se skoro bez prestanka tome radovao otkako su se dogovorili! „E pa, zbogom, vi!” reče Hans Hanzen drugovima. „Idem sad još malo sa Kregerom“. I njih dvojica krenuše desno, dok su ostali polako pošli levo. Hans i Tonio su dospevali da šetaju posle škole jer su obojica pripadali kućama u kojima se ručavalo tek u četiri sata. Njihovi su očevi bili veliki trgovci i na javnim položajima, i bili su moćni u gradu. Već mnoga pokolenja Hanzenovih posedovala su one prostrane drvare dole na reci gde su ogromne pile presecale debla sa tutnjavom i zviždukom. Ali Tonio beše sin konzula Kregera, čije su žitne vreće sa širokim crnim žigom firme vozila kola ulicama, iz dana u dan; a veliki stari dom njegovih predaka bio je najgospodskiji u celom gradu... Drugovi su stalno morali skidati kape, zbog mnogih poznanika, štaviše, neki su prvi pozdravljali četrnaestogodišnje dečake...

Obojica su okačili školske torbe o ramena, i obojica behu lepo obučeni i dobro utopljeni; na Hansu beše kratak brodarski kaputić po kome je, na leđima i ramenima, ležala široka modra ogrlica njegovog mornarskog odela, na Toniju duži siv kaput s pojasom. Hans je nosio dansku matrosku kapu sa crnim trakama, ispod koje se pomaljala bujna čupa njegove kose, plave kao lika. Bio je vanredno lepuškast i stasit, širok u plećima a uskih bedara; njegove neosenčene oči, modre kao čelik, gledale su oštro. Ispod okrugle krznene kape Tonijeve, iz lica koje je imalo južnjačku oštrinu crta, gledale su oči tamne i nežno osenčene, sanjalački i malo bojažljivo, ispod kapaka koji su se činili i suviše teški... Imao je neobično meka usta i bradu. Išao je nemarno i neujednačeno, dok su Hansove vite noge u crnim čarapama koračale tako elastično i ravnomerno... Tonio nije govorio. Osećao je bol. I nabravši svoje pomalo kose obrve, skupio je usta kao da hoće da zviždi i gledao u daljinu nagnuvši glavu ka ramenu. To mu je bilo svojstveno, taj izraz i to držanje. Iznenada, Hans provuče svoju mišicu ispod Tonijeve, i pri tom ga pogleda ispod oka, jer beše veoma dobro shvatio o čemu se radi. I mada je Tonio ćutao još i pri idućim koracima, odjednom se ipak veoma raznežio u duši. „Ja to nisam zaboravio, Tonio”, reče Hans i pogleda preda se na pločnik, „već sam samo mislio da danas ne može ništa da bude jer je tako vlažno i vetrovito. Ali meni to baš ništa ne smeta, i nalazim da je sjajno što si me ipak čekao. Ja sam već mislio da si otišao kući, i bilo mi je krivo...“ U Toniju se sve uskomešalo od skakutanja i kliktanja. „Da idemo, dakle, preko bedema!” reče on uzbuđenim glasom. „Preko vodeničkog bedema, i preko holstenskog, pa ću te tako otpratiti kući, Hanse... Bože sačuvaj, to ništa ne mari što ću se sam vratiti; idući put pratićeš ti mene“. U dnu duše on baš i nije bio čvrsto uveren u ono što je Hans rekao, i jasno je osećao da ta šetnja udvoje ima za Hansa samo polovinu one vrednosti koju ima za njega samog. Ali on je ipak video da se Hans kaje zbog svoje zaboravnosti, i da se trudi da ga odobrovolji i izmiri se s njim. A on je bio daleko od toga da ometa izmirenje... Stvar je bila u tome što je Tonio voleo Hansa Hanzena, i već mnogo propatio radi njega. Koji najviše voli, taj je pobeđen i mora patiti- njegova četrnaestogodišnja duša već je primila od života tu prostu i oporu pouku; a on je bio takve prirode da je tačno beležio takva iskustva, zapisivao ih, tako reći, u duši, i u izvesnom smislu i uživao u njima, a ipak se sam lično nije po njima upravljao, niti imao od njih praktičnih koristi. A i to mu je bilo urođeno da je ovakve pouke cenio kao mnogo važnije i interesantnije od onih znanja koja su mu naturali u školi, štaviše, za vreme časova u učionicama sa gotskim svodovima, on se poglavito time bavio da do dna oseti ovakva saznanja, i da ih potpuno proveri razmišljanjem. A u ovom zanimanju nalazio je zadovoljstvo sasvim slično onome koje bi ga obuzimalo kad je šetao po svojoj sobi sa svojim ćemanetom (jer on je svirao u ćemane), i kad je mamio iz njega zvuke što je god mogao mekše, i uplatio ih u žuborenje vodoskoka koji se dole, u vrtu, dizao poigravajući pod granama starog oraha... Vodoskok, stari orah, njegovo ćemane, a u daljini more, Baltičko more, kraj kojeg se smeo odmarati o raspustu i osluškivati njegove letnje snove, eto, te je stvari on voleo, njima se, u neku ruku, opkoljavao, i među njima se odigravao njegov unutarnji život; stvari sa imenima koja se mogu upotrebiti u stihovima sa lepim efektom, koja su zbilja često i

zvonila u stihovima koje je ponekad sastavljao Tonio Kreger. Njegovom sopstvenom krivicom doznalo se da ima svesku sa stihovima koje je sam napisao, to mu je mnogo naudilo kod drugova i kod nastavnika. Sinu konzula Kregera činilo se s jedne strane glupo i vulgarno što mu to zameraju, i prezirao je zbog toga i drugove i nastavnike; a ovi su ga uz to još i odbijali svojom neuglađenošću, i on je začudo snažno prozirao njihove lične slabosti. No s druge strane je i on sam osećao da je to raspušteno i u stvari neprilično pisati stihove, i u izvesnoj meri morao je davati za pravo svima onima koji to smatraju čudnovatim zanimanjem. Pa ipak ga to nije moglo nagnati da se okani stihova... A kako je doma traćio vreme, u školi bio spor i odsutan duhom, i slabo stajao kod nastavnika, stalno je donosio kući najbednije ocene, a njegov otac, dug, brižljivo obučen gospodin zamišljenih modrih očiju, koji je svagda nosio poljski cvet u rupici od kaputa, pokazivao je zbog toga mnogo ljutnje i žalosti. No njegovoj majci, njegovoj lepoj crnokosoj majci koja se zvala Konsuelo i uopšte bila toliko drukčija no ostale gospođe u varoši, jer ju je njegov otac nekada doveo sasvim sa dna zemljopisne karte- njegovoj majci je bilo baš sasvim svejedno kakve su svedodžbe... Tonio je voleo svoju crnomanjastu i vatrenu majku koja je tako divno svirala u klavir i u mandolinu, i bilo mu je drago što nju ne tišti njegov sumnjivi položaj među ljudima. Međutim, ipak je osećao da je očeva ljutnja mnogo dostojanstvenija i uvaženja dostojnija, i mada ga je ovaj korio, sasvim se s njim slagao u duši, a nalazio da je majčina vedra ravnodušnost pomalo labava. Ponekad je mislio otprilike ovako: Sasvim je dosta što sam takav kakav sam, što ne mogu i neću da se promenim, nehatan, uporan, i što uvek obraćam pažnju na stvari na koje inače niko ne misli. Ali onda je bar u redu da me ozbiljno ukore i kazne, a ne da prelaze preko toga poljupcima i svirkom. Mi tek nismo Cigani u zelenim kolima, mi smo pristojan svet, kuća konzula Kregera, porodica Kregerovih... A često bi i ovako razmišljao: Zašto li sam tako čudnovat i u sukobu sa svim i svačim, zavađen s profesorima, i tuđ među ostalim dečacima? Pogledaj ih samo, dobre učenike, i solidne osrednje đake. Oni ne nalaze da su nastavnici smešni, ne pišu stihove i misle samo o stvarima o kojima se i misli, i o kojima se može glasno govoriti. Kako se, bez sumnje, osećaju urednima, i u skladu sa svakim i svačim! To mora da prija... A šta li je sa mnom, i kako će se sve ovo završiti? Ceo taj način na koji je posmatrao sebe i svoj odnos prema životu igrao je važnu ulogu u Tonijevoj ljubavi prema Hansu Hanzenu. Voleo ga je, prvo, što je lep; no zatim najviše stoga što se u svemu činio kao njegova sopstvena protivnost i suprotnost. Hans Hanzen je bio odličan đak, a sem toga živahno momče koje je jahalo, izvodilo gimnastičke vežbe, plivalo junački i bilo omiljeno kod svih. Nastavnici osećahu prema njemu skoro nežnu naklonost, zvahu ga po imenu i pomagahu ga u svemu; drugovi su težili da mu se umile, a na ulici zaustavljali su ga gospoda i gospođe, hvatali ga za čupu kose plave kao lika koja je bujala ispod danske brodarske kape, i govorili: „Zdravo, Hanse Hanzenu, sa tvojom lepom ćupom! Jesi li još prvi đak? Pozdravi tatu i mamu, krasno moje momče...“ Takav, eto, beše Hans Hanzen, i otkad ga poznavaše Tonio Kreger, osećao je čežnju čim bi ga ugledao, zavidljivu neku čežnju koja mu je ležala na prsima, i gorela. Kad bi čovek

imao tako modre oči, mislio je on, i živeo tako uredno i u srećnoj zajednici sa celim svetom, kao ti! Uvek se zanimaš najpristojnijim stvarima, onima koje svako uvažava. Kad svršiš školske zadaće, ideš na čas jahanja ili radiš sa finom pilom, a čak i o raspustu potpuno si zauzet veslanjem, jedrenjem i plivanjem, dok ja ležim u pesku besposleno i izgubljeno, i bez prestanka posmatram tajanstveno promenljive izraze koji klize po liku pučine. No zato su tvoje oči tako jasne. Biti kao ti... On nije pokušavao da bude kao Hans Hanzen, a možda nije ni shvatao tu želju vrlo ozbiljno. No bolno je žudeo da ga on voli, ovakvog kakav je, i na svoj način se trudio da izazove tu ljubav, sporo i srdačno, sa puno odanosti, patnje i sete, one sete koja dublje sažiže i troši no sva nagla strasnost koju je čovek mogao očekivati od njegovog stranog izgleda. I nije se trudio sasvim uzalud; jer Hans, koji je cenio kod njega izvesnu nadmoć, okretnost u govoru koja je omogućivala Toniju da iskaže i teške stvari, Hans je sasvim dobro razumeo da tu živi jedno za njega neobično snažno i nežno osećanje, te mu je ukazivao zahvalnosti, i često ga usrećavao svojom predusretljivošću- no često mu je zadavao i ljute muke ljubomore, razočarenja i uzaludnog truda da sklopi duhovnu zajednicu. Jer bilo je veoma čudnovato što je Tonio, koji je u stvari zavideo Hansu Hanzenu zbog načina življenja, ipak stalno težio da ga zadobije i privuče svome načinu; no to mu je uspevalo najviše na časak, pa i tada samo prividno. „Čitao sam nešto čudesno, nešto divno...“ Išli su i jeli skupa iz jedne kesice voćne bombone koje su kupili za deset para kod bakalina Iverzena, u Vodeničkoj ulici. „Moraš i ti to pročitati, Hanse, naime, to je, Don Karlos’ od Šilera... Ja ću ti ga zajmiti, ako hoćeš...“ „Ah ne”, reče Hans Hanzen, „mani se toga, Tonio, to nije za mene. Znaš, ja ostajem pri svojim knjigama o konjima. Tu ima, veruj, sjajnih slika. Pokazaću ti ih kad jednom dođeš k meni. To su trenutni snimci pa vidiš konje kako kasaju, i trče, i skaču, u svima položajima koje ne možeš ni videti u stvarnosti, jer ide sve odviše brzo...“ „U svima položajima?” upita Tonio učtivo. „E, to je fina stvar. No što se tiče, Don Karlosa’, to je lepše no što bi se moglo zamisliti. Ima tu mesta, videćeš, koja su tako lepa da te prodrmaju, da čisto nešto pukne...“ „Zar pukne?” upita Hans Hanzen... „Kako to?” „Eno, na primer, ono mesto gde je kralj plakao jer ga je markiz prevario... no markiz ga je prevario samo kraljeviću za ljubav, razumeš li, zbog koga se žrtvuje. Pa onda dolazi iz kabineta vest u predsoblje da je kralj plakao., Plakao?’, Kralj je plakao?’ Svi dvorjani su strašno neprijatno iznenađeni, i svega te obuzme jeza, jer to je užasno krut i strog kralj. Ali čovek to dobro razume što je on plakao, i meni ga je u stvari više žao nego i kraljevića i markiza zajedno. Uvek je tako sam i bez ljubavi, pa sada veruje da je našao čoveka, a taj ga izdaje...“ Hans Hanzen pogleda ispod oka Tonijevo lice, i bez sumnje ga je nešto na tome licu zadobilo za predmet, jer on iznenada opet provuče ruku pod Tonijevu mišku, i zapita: „Na koji ga način izdaje, Tonio?” Tonio se uzbudi. „Vidiš, stvar je u tome”, poče on, „što sva pisma za Flandriju i Brabant...“ „Eto Ervina Jimertala”, reče Hans.

Tonio zaćuta. Kad bi ga zemlja progutala, pomisli on, toga Jimertala! Što mora da dođe i da nam smeta! Kad samo ne bi pošao s nama, i celog puta govorio o času jahanja... Jer i Ervin Jimertal je uzimao časove jahanja. Bio je sin direktora banke, i stanovao tu pred gradskom kapijom. Dolazio im je u susret kroz aleju, već bez školskih knjiga, krivonog i kosih očiju. „Zdravo, Jimertale”, reče Hans. „Ja idem malo s Kregerom“. „Moram u grad”, reče Jimertal, „nešto da nabavim. No poći ću još malo s vama... To su svakako voćne bombone, to što imate? Hvala, poješću nekoliko. Sutra imamo opet čas, Hanse“. Bila je reč o času jahanja. „Sjajno!” reče Hans. „Dobiću sada kožne gamašne, znaš, jer sam onomad dobio peticu na pismenom...“ „Ti ne uzimaš časove jahanja, Kregeru?” upita Jimertal, a oči mu behu samo dva sjajna zareza... „Ne...“ odgovori Tonio, sa naglaskom sasvim neodlučnim. „Trebalo bi”, reče Hans Hanzen, „da moliš svoga oca da i ti uzimaš časove, Kregeru“. „Da...“ reče Tonio ujedno naglo i ravnodušno. Jednog trenutka mu se steglo grlo što ga je Hans oslovio prezimenom; a Hans kao da je to osetio, jer poče da objašnjava: „Ja te zovem Kregerom, jer ti je ime tako šašavo, znaš, izvini, ali ja ga ne marim. Tonio... Pa to uopšte i nije ime. Uostalom, ti za to nisi ništa kriv, bože sačuvaj!” „Ne, ti se svakako uglavnom zato tako zoveš jer to zvuči tako tuđinski, i jer je nešto naročito...“ reče Jimertal, i pravio se kao da hoće da izgladi stvar. Tonijeva usta podrhtavahu. On se savlada i reče: „Jest, to je budalasto ime, bog zna da bih se radije zvao Hajnrih ili Vilhelm, možete mi verovati. No to je otuda što se brat moje majke, po kome su me krstili, zove Antonio; jer moja majka je iz preka...“ Zatim ućuta i pusti onu dvojicu da govore o konjima i kožnom priboru. Hans je uhvatio Jimertala pod mišku, i govorio je sa rečitim učešćem koje se u njemu nikad ne bi moglo probuditi za Don Karlosa... Ponekad je Tonio osećao gde ga u nosu bocka želja da plače; a jedva je mogao da vlada svojom bradom koja je neprestano podrhtavala... Hans ne mari njegovo ime- šta se tu može činiti? On sam se zove Hans, a Jimetral se zove Ervin, dobro, to su opštepoznata i pripoznata imena kojima se niko ne čudi. Ali „Tonio” je nešto tuđinsko i naročito. Jest, u svakom pogledu ima u njemu nečeg naročitog, pa hteo on to ili ne hteo, i on sam je isključen iz društva pristojnih i običnih, mada tek nije Ciganin u zelenim kolima, već sin konzula Kregera, iz porodice Kregerovih... Pa zašto ga Hans zove Toniom dok su sami, ako ga se odmah počne stideti čim se neko treći primakne? Ponekad mu je blizak i zadobiven, jest. A na koji ga način izdaje, Tonio? upitao je on i uhvatio ga pod mišku. No kad je došao Jimertal, odmah je odahnuo, ostavio ga, i bez nužde mu prebacio njegovo tuđe ime. Koliko boli kad čovek mora sve to da prozre!... Hans Hanzen ga u dnu duše pomalo voli kad su sami među sobom, on to zna. No čim im se još neko pridruži, on ga se stidi i žrtvuje ga. I on je opet sam. Mislio je na kralja Filipa. Kralj je plakao...

„Bože, bože”, reče Ervin Jimertal, „ja sada zbilja moram u grad! Zbogom, vi, i hvala za bombone!” Pa skoči na klupu koja je stajala kraj puta, pretrča preko nje svojim krivim nogama i otkasa. „Jimertal mi je drag!” reče Hans, i naglasi to. Razmaženo i samosvesno objavljivao je svoje naklonosti i nenaklonosti, nekako ih milostivo razdavao... Pa zatim nastavi da priča o času jahanja, kad se već u to bio upustio. A nije već ni bilo daleko do kuće Hanzenovih; put po bedemima nije baš tako dugo trajao. Oni držahu čvrsto svoje kape, i saginjahu glave pred snažnim, vlažnim vetrom koji je škripao i stenjao u golom granju drveća. A Hans Kanzen je govorio, dok je Tonio samo s vremena na vreme uplitao poneko veštačko Ah i Da, da, i ne radujući se što ga je Hans u žaru razgovora i opet uhvatio pod mišku, jer to je bilo samo prividno približavanje, bez značaja. Zatim napustiše drvorede na bedemima nedaleko od stanice, gledahu gde s huktanjem prolazi voz, nezgrapno žustar, pa su brojili, zabave radi, kola, i mahali onom čoveku koji sedi na vrhu poslednjih kola, umotan do nosa u svoje krzno. A zastali su na Trgu lipa, pred vilom veletršca Hanzena, i tu mu je Hans nadugačko pokazivao kako je to zanimljivo kad čovek stane na baštenska vrata, pa se u polugama klati tamo-amo, da sve škripa stoji. No posle toga se oprosti. „Da, sad moram u kuću”, reče. „Zbogom, Tonio. Idući put ću ja tebe otpratiti, da znaš“. „Zbogom, Hanse”, reče Tonio, „lepo je bilo u šetnji“. Njihove ruke, pri stiskanju, behu sasvim mokre i pokrivene rđom sa baštenskih vrata. No kada je Hans pogledao u oči Tonijeve, na njegovom lepuškastom licu se zače neki izraz kao da se pokajao prisećajući se. „Uostalom, čitaću uskoro, Don Karlosa’!” reče on brzo. „Ono sa kraljem u kabinetu bez sumnje je sjajno!” Pa uze torbu pod mišku i potrča kroz vrt pred vilom. Pre no što uđe u kuću, još jednom pozdravi glavom. A Tonio krete dalje, sasvim ozaren i gotov da poleti. Vetar ga je nosio s leđa, no on nije samo stoga tako lako odmicao. Hans će čitati „Don Karlosa”, pa će njih dvojica imati nešto zajedničko, nešto što ih spaja, i o čemu ne može s njima govoriti ni Jimertal niti iko od ostalih! Kako se oni dobro razumeju! Ko zna- možda će ga još i navesti da on piše stihove?... Ne, ne, to on neće! Hans ne treba da postane kao Tonio, već treba da ostane onakav kakav je, tako jasan i snažan kakvog ga vole svi, a najviše Tonio! No ako pročita „Don Karlosa”, to ipak nikako neće škoditi... I Tonio prođe kroza staru zdepastu kapiju, pa idući duž pristaništa, pope se u strmenu, vetrovitu i vlažnu ulicu zabata, ka domu svojih roditelja. Tada je živelo njegovo srce: bilo je u njemu čežnje i setne zavisti i nešto malo preziranja, i čitavo jedno čedno blaženstvo.

2.

Plavu Ingu, Ingborgu Holm, ćerku doktora Holma koji je stanovao na trgu, tamo gde se dizao, visok, šiljast i mnogostruk, gotski studenac, nju je voleo Tonio Kreger kad mu je bilo šesnaest godina. Kako se to zbilo? Viđao ju je hiljadu puta; no jedne večeri video ju je u izvesnom osvetljenju, video kako, u razgovoru sa prijateljicom, nekako obesno zabacuje glavu u stranu smejući se, video je kako na neki izvestan način prinosi šaku potiljku, šaku devojčice, ni mnogo usku, ni mnogo finu, a pri tom joj se smaknuo s lakta rukav od bele gaze, čuo je kako sa nekim izvesnim naglaskom izgovara neku ravnodušnu reč, a pri tom joj je nešto toplo zazvonilo u glasu, i ushićenje obuze njegovo srce mnogo jače od onoga koje je ponekad osećao kada je posmatrao Hansa Hanzena, tada kada je još bio mali, glupi dečko. Te večeri je poneo u sebi njezinu sliku, sa debelom plavom viticom, sa duguljastim očima, modrim i nasmejanim, i sa nežno ocrtanim nizom pega iznad nosa; nije mogao da zaspi jer je čuo kako joj nešto zvoni u glasu, tiho je pokušavao da podražava naglasak kojim je izgovorila onu ravnodušnu reč, i pri tome je osetio jezu. Iskustvo mu je kazivalo da je to ljubav. No iako je tačno znao da će mu ljubav nužno doneti mnogo bola, nevolje i poniženja, da ona uz to još i razorava mir i ispunjava srce melodijama do presipanja a, međutim, mi ne možemo naći potrebno spokojstvo da neko delo zaoblimo i da natenane stvorimo od njega celinu, on ju je ipak primio radosno, sasvim joj se predao i negovao ju je svim silama svoje duše jer je znao da ga to čini bogatim i živim, a on je čeznuo za tim da bude bogat i živ, umesto da spokojno skuje neku celinu... Taj događaj, da Tonio Kreger bi obuzet veselom Ingom Holm, zbio se u ispražnjenom salonu konzulke Hustede, na koju je te večeri došao red da priredi čas igranja; jer to je bio privatan kurs na koji su dolazila samo deca iz prvih kuća, i po redu se skupljala po roditeljskim domovima da bi se učila igranju i otmenom ponašanju. A u tu svrhu dolazio je svake nedelje naročito amo iz Hamburga nastavnik baleta Knaak. Ime mu je bilo Fransoa Knaak, a kakav to samo beše čovek! „J’ai l’honneur de me vous représenter”, rekao bi on, „mon nom est Knaak“... A to se ne izgovori za vreme klanjanja, nego pošto se čovek već ispravi- tiho a ipak razgovetno. Ne dešava se čoveku svakog dana da se mora prikazati na francuskom, ali ko to zna na tom jeziku korektno i besprekorno, na nemačkom će mu tek biti lako“. Kako je njegov svilasto crni dugi kaput divno bio priljubljen uz njegova gojazna bedra! U mekim borama spuštale su se njegove pantalone na cipele od laka, ukrašene širokim atlasnim trakama, a njegove zagasite oči pogledale su uokolo kao umorne od sreće zbog sopstvene lepote. Svak je bio poražen obiljem njegove pouzdanosti i pristojnosti. Koračao je- a niko nije koračao kao on, elastično, talasavo, njišući se, kraljevski- prilazio domaćici, klanjao se i čekao da mu ona pruži ruku. Kad bi je dobio, zahvalio bi tihim glasom, kročio unazad gipko, pa bi se okrenuo na levoj nozi, a desnom bi se, i to njenim spuštenim vrhom, otisnuo sa tla, pa bi se udaljio ustreptalih bedara. Kad čovek odlazi iz društva, povlači se prema vratima unatraške i klanjajući se, stolicu ne dovlači dohvativši je za nogu, niti je vuče po zemlji, već je lako uhvati za naslon, i spusti je bez šuma. Kad čovek stoji, ne skrsti ruke na trbuhu, niti pruži jezik u ugao usta; a ako bi neko to ipak učinio, gospodin Knaak je to umeo tako da podražava da mu je za ceo život

ulio gađenje prema takvom stavu... To je bilo otmeno ponašanje. A što se tiče igranja, njime je gospodin Knaak po mogućstvu još odlučnije vladao. U ispražnjenom salonu goreo je plin u velikom lusteru a sveće na kaminu. Pod je bio zasut prahom prozirca, a učenici stajahu nemi u polukrugu. No iza zastora na vratima, u susednoj sobi, sedele su majke i tetke na plišanim stolicama, i kroz svoje lornjete posmatrale gospodina Knaaka kako se sagao i drži sa po dva prsta ivicu svoga dugog kaputa, a nogama koje trepere od gipkosti prikazuje pojedine delove mazurke. Ali ako mu je bila namera da potpuno zapanji svoju publiku, iznenada i bez očite potrebe otisnuo bi se u vis, i u vazduhu bi zbunljivom brzinom obrtao nogu oko noge, gotovo izvodio njima trile, da se najzad vrati na ovu zemlju prigušenim treskom, koji je ipak uzdrmao sve do temelja... Kakav neshvatljiv majmun, mislio je Tonio Kreger u svome duhu. No on je ipak dobro video da Inga Holm, da vesela Inga često prati pokrete gospodina Knaaka sa zanesenim osmehom, i nije mu samo zbog toga ta čudesno savladana telesnost mamila iz duše kao neko divljenje. Kako li su smireno i nezbunjivo poglédale oči gospodina Knaaka! One nisu gledale unutra u same stvari, do one tačke gde sve postaje složeno i tužno; one ništa nisu znale sem jednoga, da su zagasite i lepe. Stoga mu je držanje tako ponosito! Da, mora čovek biti glup da bi znao tako da korača kao on; i tada te svet voli jer si milokrvan. On je to tako dobro razumeo što Inga, što plava slatka Inga gleda gospodina Knaaka tim pogledom. Ali zar njega samog nikad neće tako pogledati nijedna devojka? O, i to se dešavalo. Bila je tu Magdalena Fermeren, ćerka odvetnika Fermerena, blagih usta, i velikih, tamnih, sjajnih očiju, punih zbilje i sanjarenja. Ona je često padala pri igranju; no kad biraju dame, ona je prilazila njemu, znala je da on piše stihove, dvaput ga je molila da joj ih pokaže, i često ga je pogledala izdaleka oborene glave. No što će mu to? On, on voli Ingu Holm, plavu veselu Ingu koja ga svakako prezire stoga što piše stvari pesničke... on nju gleda, gleda njene uske modre oči, pune sreće i podsmeha; i u njegove grudi se uselila i žegla ih zavidljiva neka čežnja, bol opor i mučan što je od nje izdvojen i što će joj večito ostati tuđ... „Prvi par en avant!” reče gospodin Knaak, i nema reči koje bi opisale kako je to čeljade divno izgovaralo nosni glas. Vežbali su kadril, i Tonio Kreger se duboko uplašio kad je video da se nalazi u istom kareu sa Ingom Holm. On se klonio nje koliko je mogao, a ipak je stalno dospevao u njenu blizinu; branio je svojim očima da joj se približe, a stalno je padao na nju njegov pogled... Evo je gde mu se bliži sa crvenim Ferdinandom Matisenom, klizeći i trčeći, gde baca kiku unazad i staje prema njemu, odahnuvši; gospodin Hajncelman, pijanista, prinosi dirkama svoje koščate prste, gospodin Knaak komanduje, i započinje kadril. Ona se kretala pred njim tamo-amo, napred i nazad, koračala je i obrtala se, a ponekad ga je dodirivao miris koji je strujao iz njene kose, ili iz nežnog belog tkanja njene haljine, i njegove su se oči mutile sve više i više. Ja te volim, draga, slatka Inga, govorio je u sebi, i stavljao u te reči sav bol što se ona tako revnosno i veselo predaje igranju i ne obraća pažnje na njega. Padala mu je na um jedna divna pesma od Štorma: „Spavao bih; no ti plesati moraš”. Mučila ga je ponižavajuća protivrečnost koja se krije u tome što čovek mora igrati, a voli...

„Prvi par en avant!” reče gospodin Knaak, jer je dolazila na red nova figura. „Compliment! Moulinet des dames! Tour de mains!” I niko ne može opisati sa kakvom je on gracijom progutao nemo „e” onoga „de”. „Drugi par en avant!” To je došao red na Tonija Kregera i njegovu damu. „Compliment!” Tonio Kreger se pokloni. „Moulinet des dames!” I Tonio Kreger, oborene glave i nabranih veđa, stavi svoju ruku na ruke četiri dame, na ruku Inge Holm, i igraše „moulinet”. Uokolo nastade kikot i smeh. Gospodin Knaak pade u baletsku pozu koja izražavaše stilizovan užas. „Avaj!” povika on. „Stoj, stoj! Kreger je dospeo među dame! En arrière, gospodine Kreger, natrag, fi donc! Svi su razumeli, samo vi niste. Brzo! Natrag! Povlačite se!” I on izvuče svoj rubac od žute svile, i odagna njime Tonija Kregera na njegovo mesto. Svi su se smejali, dečaci i devojčice i dame iza zastora, jer je gospodin Knaak dao do krajnosti smešan obrt toj sitnoj zgodi, te su se zabavljali kao u pozorištu. Samo je gospodin Hajncelman čekao sa suhoparno poslovnim izrazom znak da svira dalje, jer on je očvrsnuo prema efektima gospodina Knaaka. Zatim nastaviše kadril. Pa onda nastade odmor. Sobarica zazveketa na vratima, unoseći na služavniku čaše sa ukuvanim sokom od vina, a u stopu za njom išla je kuvarica sa čitavim tovarom kolača s voćem. No Tonio Kreger se iskrade, izađe potajno u hodnik i, stavivši ruke na leđa, stade pred jedan prozor na kome beše spuštena žaluzija, i ne pomišljajući da se kroz nju ništa ne vidi, i da je prema tome smešno da čovek tu stoji i da se pretvara kao da gleda van. No on je gledao u sebe, onamo gde je bilo toliko žalosti i čežnje. Zašto, zašto je on tu? Što ne sedi u svojoj sobi kraj prozora i ne čita Štormov „Imenzè”, pogledajući s vremena na vreme na večernji vrt gde tromo škripi stari orah? Tamo bi bilo njegovo mesto. Neka drugi igraju, neka sa predaju tome poslu sa svom svežinom i veštinom!... Ne, ne, njegovo je mesto ipak tu gde zna da je u blizini Inginoj, mada stoji tek podalje usamljen, i pokušava da razabere njen glas iz onog brujanja, zveketa i smeha tamo unutra, njen glas u kome zvoni topli život. Duguljaste tvoje modre oči nasmejane, plava Inga! Tako lep i vedar je samo onaj koji ne čita „Imenzè” i nikad ne pokušava da sam tako što napiše; i to je ono što je tužno!... Ona bi morala doći! Morala bi primetiti da je otišao, morala bi osetiti kako mu je pri duši, morala bi se iskrasti za njim, ma samo iz bolećivosti, pa mu staviti ruku na rame i reći: Hodi k nama unutra, budi radostan, ja te volim! I on je osluškivao i čekao u nerazumnoj napetosti da ona dođe. Ali ona nikako nije dolazila. Takve se stvari ne zbivaju na zemlji. Je li mu se i ona smejala kao ostali? Jeste, ona je to činila, mada bi on to rado porekao, i nje i sebe radi. A ipak je on igrao „moulinet des dames” samo zato što je bio utonuo u njenu blizinu. Ali šta to mari! Prestaće valjda jednom da se smeju! Nije li nedavno jedan časopis primio njegovu pesmu? Doduše, prestao je zatim da izlazi još pre no što je pesma mogla biti štampana... Doći će dan kad će on biti slavan, kad će se štampati sve što on napiše, pa ćemo tada videti da li će to napraviti utisak na Ingu Holm... To neće na nju napraviti utisak, u tome i jeste stvar. Dirnulo bi Magdalenu Fermeren koja uvek pada, da, bi nju. Ali nikada Ingu Holm, nikada modrooku veselu Ingu. Pa je li, dakle, uzalud?... Pri toj se pomisli bolno se zgrčilo srce Tonija Kregera. Osećati kako se u tebi kreću

čudesne sile, razigrane i setne, a pri tome znati da oni za kojima čezneš ostaju prema njima u vedroj nepristupačnosti, to mnogo boli. Mada je stajao usamljen, izdvojen i bez nade pred spuštenim žaluzijama, i pretvarao se u svojoj žalosti kao da može da gleda kroz njih, on je ipak bio srećan. Jer tada je živelo njegovo srce. Kucalo je, toplo i tužno, za tebe, Inga Holm, i u blaženom samoodricanju obuhvatala je njegova duša tvoju plavu, svetlu i obesno običnu malu ličnost. Više no jednom stajao je zažarena lica na usamljenim mestima kuda samo tiho dopiraše svirka, miris cveća i zveket čaša, i trudio se da razabere tvoj glas u udaljenom šumu gozbe, stajao je u tuzi radi tebe, a ipak bio srećan. Više no jednom ga je žalostilo što može da razgovara sa Magdalenom Fermeren koja uvek pada, što ga ona razume, što se s njim smeje i što je s njim ozbiljna, dok mu plava Inga, pa i kad sedi kraj nje, izgleda udaljena i tuđa i začuđena, jer njegov govor nije njezin govor; a ipak je bio srećan. Jer sreća, tako je govorio sam sebi, nije u tome da te vole; to je zadovoljenje za sujetu, pomešano sa gađenjem. Sreća je u tome da voliš, i da možda uloviš neko malo, varljivo primicanje voljenom predmetu. I u sebi je on zapisao tu misao, promislio ju je do kraja i proosetio do dna. Vernost! mišljaše Tonio Kreger. Hoću da budem veran i da te volim, Ingeborga, dok živim. Toliko je bio dobronameran. Pa ipak šaptaše u njemu neka tiha bojazan i tuga što je posve zaboravio i Hansa Hanzena, mada ga vidi svakodnevno. A bilo je ružno i bedno što je taj pomalo zlobni glas imao pravo, što je vreme prolazilo i što je došao dan kad Tonio Kreger već ne bi bio tako bezuslovno gotov da umre za veselu Ingu kao nekada, jer je u sebi osećao i volje i snage da na svoj način stvori u svetu mnogo znatnoga. I on je oprezno kružio oko žrtvenika na kome je buktao čisti i čedni plamen njegove ljubavi, klekao je preda nj i podsticao ga i hranio na sve moguće načine jer je hteo da ostane veran. A posle nekog vremena, neprimetno i nečujno, on se ipak ugasio. Tonio Kreger je stajao još neko vreme pred hladnim oltarom, začuđen veoma i razočaran što je vernost nemogućna na zemlji. Zatim je slegao ramenima i otišao svojim putem.

3. Išao je putem kojim je morao ići, malo nemarno i neujednačeno, zviždeći tiho za se i gledajući u daljinu dok je glavu obarao na stranu; ako je zalutao, to je bilo stoga što za neke uopšte i ne postoji pravi put. Kad bi ga ko upitao šta misli da postane na kraju krajeva, davao bi promenljiva obaveštenja jer je obično govorio (a bio je to već zapisao) da nosi u sebi mogućnosti za tisuću raznih oblika života, a u isti mah je u potaji bio svestan da su to sve same nemogućnosti... Još pre nego što se rastao od teskobnog rodnog grada, popustilo je bilo i tiho se odrešilo

sve ono čime ga je on držao i vezivao. Stara porodica Kregerovih se malo-pomalo sve više krnjila i dospela u neko stanje raspadanja, a svet je imao razloga da među znake toga stanja računa i život i biće samoga Tonija Kregera. Umrla je majka njegovog oca, glava loze, a ne zadugo je pošao za njom i njegov otac, dugi, zamišljeni, brižljivo obučeni gospodin sa poljskim cvetom u rupici kaputa. Prodavao se veliki dom Kregerovih skupa sa svojom dostojanstvenom povešću, i firma se ugasila. A Tonijeva majka, njegova lepa vatrena majka koja je tako divno svirala u klavir i u mandolinu, i kojoj je sve bilo svejedno, ona se posle godine dana preudala, i to za nekog muzičara, za virtuoza nekog koji je nosio italijansko ime, i za kim je pošla u plave daljine. Tonio Kreger je nalazio da je to pomalo labavo; no je li on bio pozvan da joj to brani? On je pisao stihove, i nije čak znao ni da odgovori na pitanje šta misli da postane, na kraju krajeva... I on napusti rodni grad pun začkoljica, sa zabatima okolo kojih fijuče vlažni vetar, napusti vodoskok i stari orah u vrtu, najprisnije drugove svoje mladosti, napusti i more koje je toliko voleo, i ne osećaše pri tome bola. Jer on je postao odrastao i pametan, i razumeo je kako stvar stoji s njim, te je bio pun podsmeha na račun nezgrapnog i niskog življenja koje ga je toliko dugo držalo u svojoj sredini. Potpuno se predao sili koja mu se činila najuzvišenija na zemlji, kojoj je, kako je osećao, pozvan bio da služi, i koja mu je obricala veličinu i počasti- sili duha i reči koja smešeći se sedi na prestolu visoko nad nesvesnim i nemim životom. Predao se njoj sa svojom mladom strašću, a ona ga je nagrađivala svim što ona poklanja, i neumoljivo mu oduzimala sve što obično uzima za naplatu. Ona je izoštrila njegov pogled te je prozirao velike reči koje nadimlju čovečje grudi, otkrivala mu dušu ljudi i njegovu rođenu, činila ga vidovitim i pokazivala mu unutarnjost sveta i sve ono najkrajnje što se nalazi iza reči i dela. No ono što je video bilo je: komika i beda- komika i beda. A tada je, sa mučenjem i sa ohološću saznanja, došla samoća, jer nije mogao da ostane u krugu bezazlenih sa dušom radosnom i tamnom, a njih je smućivao znak koji mu je bio utisnut na čelo. Međutim mu je postajalo sve slađe da uživa u reči i obliku jer je imao običaj da kaže (a bio je to već i zapisao) da bi nas samo poznavanje duše neizbežno načinilo turobnim kad nam radosti izraza ne bi održavale svežinu i bodrost... Živeo je po velikim gradovima i na jugu, očekujući da će mu na njegovom suncu bujnije sazreti umetnost; a možda ga je onamo vukla i krv njegove majke. Ali budući da mu je srce bilo mrtvo i bez ljubavi, zapadao je u doživljaje ploti, spuštao se sve dublje u sladostrašće i vrele grehe, a pri tome je neizrecivo patio. Možda je to bilo u njemu nasleđe njegovog oca, dugog, zamišljenog, čistunački odevenog čoveka sa poljskim cvetom u rupici kaputa, to zbog čega je toliko patio tamo dole, i što je ponekad budilo u njemu tiho i čežnjivo sećanje na neku duševnu slast koja je nekada bila njegova, a koju nije mogao ponovo naći ni u kojoj slasti. Zahvatila ga je odvratnost i mržnja prema čulima, i ginuo je od žeđi za čistotom i poštenim mirom, a pri tome je udisao vazduh umetnosti, mlaki i slatki, mirisima ispunjeni vazduh stalnog proleća u kome sve tera, i ključa, i klija u potajnoj sladosti plođenja i rađanja. I tako je došlo dotle da se bez oslonca lelujao između oštrih krajnosti, između ledene duhovnosti i neobuzdano plamene čulnosti, i živeo zamornim životom stalno

uznemirenim savešću, životom koji sve kuša, raspuštenim i vanrednim životom koga se on, Tornio Kreger, u osnovi gnušao. Kakva bludnja! mislio je ponekad. Kako je to moguće da sam ja upao u sve ove ekscentrične pustolovine? Ta ja nisam Ciganin u zelenim kolima, poreklom i od postanka... Pa ipak ukoliko je slabilo njegovo zdravlje, izoštravalo se njegovo umetništvo, postajalo probiračko i probrano, dragoceno i utančano, razdražljivo protiv svega banalnog, u najvišoj meri osetljivo u pitanjima takta i ukusa. Kad se prvi put pojavio, začulo se mnogo odobravanja i radosti među onima kojih se tiču te stvari, jer beše to, po izradi, stvar od vrednosti, puna humora i poznavanja patnje. I uskoro je njegovo ime, to isto ime koje su mu nekada sa ukorima dobacivali njegovi nastavnici, to isto ime kojim se nekada potpisivao pod svoje prve rime upućene orahu, vodoskoku i moru, taj zvuk sklopljen iz juga i severa, to građansko ime zadahnuto egzotičnošću, uskoro je postalo formulom za izvrsna dela: jer sa bolnom iscrpnošću njegovih iskustava udružila se retka vrednoća, uporno izdržljiva i častoljubiva, i u borbi sa probiračkom razdražljivošću njegovog ukusa stvarala je ona uz žestoke muke neobična dela.

4. On nije radio kao onaj koji radi da bi živeo, već čovek koji ništa drugo i neće nego da radi, jer nipodaštava sebe kao živog čoveka, jer želi da ga samo kao tvorca uzimaju u obzir, a inače prolazi kroz život siv i neupadljiv, kao glumac koji je skinuo sa sebe šminku, i koji nije ništa kad nema šta da prikazuje. Radio je nemo, zatvoren i nevidan, i prezirao one male kojima talent služi samo za to da se njime okite u društvu, koji idu pocepani i zapušteni, pa bili oni bogati ili siromašni, koji teraju luksuz ličnim kravatama, i u prvom redu paze na to da žive srećno, privlačno i umetnički, a ne znaju da dobra dela nastaju samo pod pritiskom rđavog života, da onaj koji živi ne radi, i da čovek mora umreti pre no što ceo postane stvaralac. „Smetam li?” upita Tonio Kreger na pragu ateljea. Držao je šešir u ruci, i čak se malo i poklonio, mada je Lizaveta Ivanovna bila njegova prijateljica kojoj bi on sve rekao. „Smilujte se, Tonio Kregeru, i uđite bez ceremonija!” odgovori ona svojim skakutavim naglaskom. „Poznato je da ste vi odmalena dobro vaspitani, i da znate šta je red“. Pri tome stavi i kičicu u levu ruku uz paletu, pruži mu desnu, i pogleda mu u lice, smejući se i vrteći glavom. „Da, ali vi radite”, reče on. „Dede da vidim... O, pa vi ste napredovali“. I on posmatraše naizmence skice u boji koje su ležale po stolicama, desno i levo kraj naslona za sliku, i veliko platno, prevučeno mrežom linija u samim kvadratima, na kome su se ovde-onde pomaljale prve mrlje boje, po zamršenom i bledom osnovnom nacrtu. Bilo je to u Minhenu, u jednoj unutrašnjoj zgradi u Šelingovoj ulici, podosta visoko.

Napolju, iza prostranog prozora okrenutog prema severu, vladaše nebesna modrina, cvrkut ptica i sunčani sjaj, a mladi, slatki dah proleća koji je strujao kroz otvoreno okno mešao se s mirisom fiksativa i uljanih boja koji ispunjavaše prostranu sobu za rad. Zlaćani sjaj svetlog popodneva slobodno je plavio široku nagotu ateljea, bez okolišenja osvetljavao pomalo iskvareni pod, grubo sadeljani sto pod prozorom, pokriven bočicama, tubama i četkama, i neuokvirene studije po zidovima bez pozidica, osvetljavao paravan od ispucane svile koji je, u blizini vrata, međio mali kut za stanovanje i dokolicu, namešten sa puno stila, osvetljavao i delo koje je nastajalo na naslonu, a pred njim slikarku i pesnika. Ona je bila otprilike njegovih godina, nešto preko trideset. U tamnomodroj kecelji sa podosta mrlja sedela je na niskoj stoličici i naslanjala bradu na šaku. Njena zagasita kosa, čvrsto očešljana i sa strane već prošarana sedinom, pokrivala joj je slepoočnice u blagom talasanju i davala okvir njenom crnomanjastom licu, slovenskog tipa i beskrajno simpatičnom, sa zatubastim nosem, oštro isturenim jagodicama i malim, crnim, svetlim očima. Zažmurivši, posmatrala je svoj rad sa napetom pažnjom, nepoverljivo i gotovo razdraženo... On je stajao kraj nje, desnom se rukom podbočio a levom je uvrtao svoje zagasite brkove. Njegove kose obrve kretahu se namračeno i napregnuto, a pri tome je po svom običaju tiho za se zviždukao. Bio je veoma dobro i brižljivo obučen, u odelu mirne sive boje i staložena kroja. Ali njegovo skroz izborano čelo, pod vanredno jednostavno i ispravno začešljanom tamnom kosom, bilo je puno nervoznih drhtaja, a crte njegovog južnjačkog lica su već oštre, kao da ih je još naročito podvukla i istakla tvrda neka pisaljka, dok su mu, međutim, usne bile tako blago ocrtane, dok je tako mek bio oblik njegove brade... Posle izvesnog vremena pređe on rukom preko čela i očiju i okrete se od slike. „Nije trebalo da dođem”, reče on. „A zašto nije trebalo, Tonio Kregeru?” „Taman sam ostavio posao, Lizaveta, i u glavi mi je isto kao na ovom platnu. Jedan kostur, bled nacrt uprljan popravkama, i dve-tri mrlje boja; a kad sam došao amo, naišao sam na isto to. A nalazim tu i isti sukob i suprotnost koji su me mučili doma”, reče on i poče da miriše vazduh. „Čudno je to. Ako te muči neka misao, nalaziš je svud, sve je izražava, čak je mirišeš u vazduhu. Fiksativ i miris proleća, je li? Umetnost i- da, ali šta je ono drugo? Ne recite, priroda’, Lizaveta, , priroda’ to ne može da iscrpe. Ah, ne, bolje da sam pošao u šetnju, mada je neizvesno da li bih se tamo bolje osećao. Pre pet minuta, nedaleko odavde, sreo sam jednoga kolegu, Adalberta, novelistu., Prokleto da je ovo proleće!’ rekao je on svojim iskidanim stilom. Ono jeste i ostaje najstrahovitije godišnje doba! Može li da vam se začne i jedna pametna misao u glavi, Kregeru? Možete li spokojno izraditi i najmanju poentu ili efekt kad vam se širi po krvi neko nepristojno golicanje, i kad vas uznemiruje mnoštvo senzacija kojima tu nije mesto? Ako li ih pak ispitate, iščaure se kao skroz trivijalne i neupotrebljive ludorije. Što se mene tiče, ja idem u kafanu. To je neutralno zemljište, netaknuto promenama godišnjih doba, znate, ono tako reći predstavlja izdvojenu i uzvišenu sferu literature, tamo je čovek sposoban samo za otmenije misli... A on ode u kafanu: a možda je trebalo da i ja pođem s njim“. Lizaveta se zabavljala. „To je dobro, Tonio Kregeru. To o, nepristojnom golicanju’ to je dobro. A u izvesnom

smislu on ima pravo, jer sa radom i ne stoji sjajno u proleće. Ali sad pazite. Sad ću prvo da svršim ovu sitnicu, ovu malu poentu i efekt, kako bi rekao Adalbert. Zatim ćemo u, salon’, da pijemo čaj, a vi ćete reći što vam je na duši; jer dobro vidim da ste se danas naoštrili. A donde se negde grupišite, na primer na ovaj sanduk, ako se ne bojite za svoje patricijsko runo...“ „Ah, ostavite me na miru sa mojim odelom, Lizaveta Ivanovna! Da li biste želeli da trčim ulicama u iscepanom kadifenom kaputiću ili sa prslukom od crvene svile? Kad je čovek umetnik, dovoljno je u duši pustolov. Spolja se treba dobro obući i ponašati se kao pristojan čovek... Ne, nisam se ja naoštrio”, reče on i gledaše kako ona meša boje na paleti. „Samo mi leži na duši jedan problem i jedna suprotnost, i to mi je smetalo pri radu... Zbilja, o čemu smo ono govorili? O Adalbertu, novelisti, kako je taj čovek čvrst i ponosan:, Proleće je najstrahovitije godišnje doba’, reče on i ode u kafanu. Jer čovek mora znati šta hoće, zar ne? Vidite, i mene proleće čini nervoznim, i mene zbunjuje mila trivijalnost svih onih sećanja i osećanja koje budi; samo što me to ipak ne može navesti da ga zbog toga grdim i da ga prezirem; jer stvar je u tome što se ja pred njim stidim, što se stidim pred njegovom čistom prirodnošću i pobednom mladošću. I ne znam da li da prezirem Adalberta ili da ga omalovažavam, stoga što ništa o ovome ne zna... Loše se radi u proleće, to je istina, a iz kojeg razloga? Jer se oseća i jer nije nikakav majstor onaj koji misli da stvaralac sme osećati. Svaki pravi iskreni umetnik samo se smeška kad čuje tu naivnu zabludu nadrimajstora, smeška se možda melanholično, ali se ipak smeška. Jer ono što kažemo, to nikad ne sme biti glavna stvar, već samo gradivo koje je po sebi ravnodušno, a iz kojeg tek imamo da sklopimo estetsko obličje, igrajući se u spokojnoj nadmoći. Ako vam je odviše stalo do onoga što imate da kažete, ako vam srce za to odviše toplo kuca, možete pouzdano računati na potpun fijasko. Postajete patetični, postajete sentimentalni, kao delo vaših ruku javlja se nešto tromo, nezgrapno ozbiljno, nesavladano, neironično, nezačinjeno, dosadno, banalno- a kraj svemu je ravnodušnost kod sveta, a kod vas razočarenje i jad... Jer tako je to, Lizaveta: Osećanje, toplo, srdačno osećanje je svagda banalno i neupotrebljivo, a umetnička su samo razdraženja i hladne ekstaze našega pokvarenog, našeg artističkog živčanog sistema. Potrebno je da čovek bude donekle vančovečan i nečovečan, da bude čudnovato udaljen od čovečnoga i bez pravoga učešća u njemu da bi bio u stanju, i čak uopšte u iskušenju da se igra, da se time igra, da ga prikaže ukusno i efektno. Već i sama obdarenost za stil, oblik i izražaj uslovljava taj hladni i probirački odnos prema čovečnome, i čak izvesno siromaštvo i pustoš u čisto čovečanskim osobinama. Jer zdravo i snažno osećanje, pri tom ostajem, nema ukusa. Svršeno je sa umetnikom čim postane čovek i počne da oseća. To je znao Adalbert, i zato je otišao u kafanu, u izdvojenu sferu, dabogme!” „Bog s vama, baćuška”, reče Lizaveta Ivanovna perući ruke u limenoj kadi: „ta vi ne morate poći za njim“. „Ne, Lizaveta, ja neću poći za njim, i to samo stoga što sam ponekad u stanju da se malo stidim pred prolećem svoga umetništva. Vidite, katkad dobijam pisma pisana tuđom rukom, pohvalna i zahvalna pisma od mojih čitalaca, dopise pune divljenja od ganutih ljudi. Ja ih čitam, i srce mi se razneži pred tim toplim i neveštim čovečanskim osećanjem koje je tu izazvala moja umetnost, zahvata me neka vrsta bolećivosti prema oduševljenoj naivnosti koja govori iz tih redaka, i ja porumenim kad pomislim koliko bi taj čestiti čovek

bio rashlađen kad bi ikada mogao da pogleda iza mojih kulisa, kad bi ikada razumela njegova nevinost da pošten, i zdrav, i pristojan čovek uopšte ne piše, ne glumi, ne komponuje... a sve mi to ne smeta da se poslužim njegovim divljenjem prema mome geniju da bih sebe dizao i podsticao, da veoma ozbiljno shvatim to divljenje, i da pri tome pravim lice kao majmun koji izigrava velikog čoveka... Ah, ne ulazite mi u reč, Lizaveta! Kažem vam, često me zamara do smrti da prikazujem ono što je čovečno, nemajući sam udela u čovečnome... Je li umetnik uopšte muškarac? O tome bi trebalo upitati, ženu’! Meni se čini da svi mi umetnici pomalo delimo sudbinu onih prepariranih papskih pevača... Naše je pevanje lepo do dirljivosti. Ali...“ „Trebalo bi da se malo stidite, Tonio Kregeru. Hodite na čaj. Voda će odmah uzavreti; evo tu su papirosi. Vi ste stali pri pevanju u sopranu; i tu samo nastavite. No treba da se stidite. Kad ne bih znala sa kakvom ste ponosnom strašću odani svome pozivu...“ „Ne spominjite, poziv’, Lizaveta Ivanovna! Književnost uopšte nije poziv, već prokletstvoneka vam je znano. Kad počinjemo da ga osećamo, to prokletstvo? Rano, užasno rano. U doba kad bi s pravom trebalo da živimo u skladu sa bogom i svetom. Počinjete da se osećate obeleženi, osećate zagonetnu suprotnost između sebe i onih drugih, onih sebičnih i valjanih, sve dublje i dublje zjapi onaj ponor ironije, neverovanja, opozicije, saznanja, osećanja, koji vas deli od ljudi, i otad više nema sporazumevanja. Kakva sudbina! Sve kad bi srce i bilo još dovoljno živo, dovoljno ispunjeno ljubavlju da bi osećalo koliko je to strašno!... Vaša se samosvest raspaljuje jer među hiljadama vi osećate žig na svome čelu, i znate da ga niko ne može prevideti. Poznavao sam jednog genijalnog glumca koji se kao čovek morao boriti sa bolesnom smetenošću i nepouzdanošću. Prenadražena svest o svojoj ličnosti, skupa sa nemanjem uloge, sa odsustvom prikazivačkog zadatka, prouzrokovala je tu pojavu kod tog savršenog umetnika a osirotelog čoveka... Pomoću malo oštrijeg oka, vi ćete iz čitave mase ljudi lako izdvojiti umetnika, pravog umetnika, ne onog čiji je građanski poziv umetnost. Osećanje da je odvojen i da ne pripada amo, da su ga poznali i da ga posmatraju, nešto ujedno kraljevsko i snebivljivo javlja se na njegovom licu. Nešto slično se može videti na crtama nekog vladara koji korača kroz svetinu u civilu. Ali tu ne pomaže civil, Lizaveta! Preobucite se, zakrabuljite se, obucite se kao ataše ili gardijski potporučnik na odsustvu: dovoljno je da otvorite oči i da izgovorite jednu reč, i svako će znati da vi niste čovek, no nešto tuđe, i što otuđuje i začuđava, nešto drugo... Ali šta je umetnik? Ni pred kojim pitanjem nije se pokazala upornijom ljudska lenost i tromost u saznanju nego baš pred ovim., Tako nešto je dar’, smerno vele dobri ljudi koji stoje pod utiskom umetničkog dela, i kako, prema njihovom dobroćudnom mišljenju, vedri i uzvišeni utisci neophodno moraju poticati iz vedrih i uzvišenih izvora, niko i ne podozreva da je tu reč o nekom veoma zlo uslovljenom, do krajnosti sumnjivom, daru’.... Zna se da je lako uvrediti umetnika- e, a zna se i to da te uvredljivosti obično nema u ljudi sa mirnom savešću, u ljudi čija samosvest počiva na solidnoj podlozi... Vidite, Lizaveta, ja u dnu svoje duše nalazim- u duhovnu oblast preneseno- celo ono podozrenje protiv tipa umetnika koje je ma koji od mojih čestitih i ispravnih predaka tamo gore u uskome gradu osećao prema nekom lakrdijašu ili artistupustolovu koji bi došao u njegov dom. Čujte sledeće. Ja poznajem jednog bankara, osedelog poslovnog čoveka koji ima dar da piše novele. U dokolici, on se koristi tim darom, i radovi su mu ponekad izvrsni. Uprkos- ja kažem, uprkos’- ovoj sublimnoj sposobnosti, taj čovek nije besprekoran; naprotiv, imao je da izdrži tešku kaznu koja ga je, na izvesno vreme, lišila slobode, i to iz važnih razloga. Štaviše, on

je tek u kaznenom zavodu došao do svesti o svome daru, i njegova kažnjenička iskustva svagda su osnovni motiv u njegovim proizvodima. Otuda bi se, sa nešto drskosti, mogao izvesti zaključak da se čovek mora odomaćiti u nekoj vrsti kaznenog zavoda da bi postao pesnik. Pa zar se ne nameće sumnja da su njegovi doživljaji na robiji možda manje tesno srasli sa korenom i izvorima njegova umetništva no ono što ga je onamo dovelo? – Bankar koji stvara novele, to je retkost, zar ne? Ali bankar bez kriminalnosti, besprekoran i solidan bankar koji bi stvarao novele- toga uopšte nema... Da, smejte se, a ja se ipak samo upola šalim. Nema problema, nema ga na svetu, koji bi bio mučniji od problema umetničkog stvaranja i njegovog čovečanskog utiska. Uzmite najčudesniju tvorevinu najtipskijeg i stoga najmoćnijeg umetnika, uzmite jedno tako morbidno i duboko dvosmisleno delo kao što je, Tristan i Izolda’, i posmatrajte utisak koji to delo izaziva u nekom mladom i zdravom čoveku koji oseća skroz normalno. Videćete da je uzdignut u duši, da je toplo, pošteno oduševljen, možda čak podstaknut da sam, umetnički’ stvara... Dobri diletant! U nama umetnicima skroz drukčije izgleda no što on može da sluti u svom, toplom srcu’ i, poštenom entuzijazmu’. Gledao sam kako žene i mladići obožavaju umetnike i kliču im- a ja sam o njima znao... Stičemo stalno najčudnovatija iskustva, odnosno porekla i propratnih pojava i uslova umetničkog stvaranja...“ „Na drugima, Tonio Kregeru- izvinite- ili ne samo na drugima?” On je ćutao. Nabrao je svoje kose obrve i zviždukao za se. „Molim vašu zdelicu, Tonio. Nije jak. I uzmite još jednu cigaretu. Uostalom, vi znate i sami da gledate stvari onako kako se ne mora na njih gledati...“ „To je odgovor Horacijev, draga Lizaveta., Ko tako posmatra stvari, posmatra ih odveć pažljivo’, zar ne?” „Ja velim da ih isto tako pažljivo možemo posmatrati i sa neke druge strane, Tonio Kregeru. Ja sam samo glupa ženska glava koja slika, i ako uopšte imam šta da vam odgovorim, ako vaš poziv mogu malo uzeti u zaštitu pred vama, bez sumnje to nije ništa novo što iznosim, samo podsećanje na ono što i vi sami vrlo dobro znate... Kako dakle: literatura koja čisti i posvećuje, razorenje strasti putem saznanja i putem reči, literatura kao put ka razumevanju, ka praštanju i ka ljubavi, spasonosna moć govora, književni duh kao najplemenitija pojava celokupnog ljudskog duha, književnik kao savršeni čovek, kao svetac- ko bi tako posmatrao stvari, znači da ih ne bi dosta pažljivo posmatrao?” „Vi imate prava da tako govorite, Lizaveta, i to s obzirom na delo vaših pesnika, na obožavanja dostojnu književnost rusku, koja zapravo prikazuje onu svetu književnost o kojoj govorite. Ali ja nisam prevideo vaše prigovore, oni, štaviše, spadaju uz ono što mi danas ispunjava duh... Pogledajte me. Ne izgledam bogzna kako bodar, zar ne? Malo star i oštrih crta i umoran, je li? E pa, da se vratimo, saznanju’, lako možemo zamisliti čoveka po svojoj prirodi poverljiva, blaga, dobronamerna i pomalo sentimentalna koga bi psihološka vidovitost izmoždila i upropastila. Ne dopustiti da nas savlada žalost sveta; posmatrati, pamtiti, sklapati, i ono što je najmučnije, uostalom pak biti dobre volje, već pri potpunoj svesti o moralnoj nadmoći nad odvratnim izumom postojanja- dabogme! No pri svim radostima izražaja preraste vam stvar ponekad preko glave. Ko sve razume, on, znači, sve oprašta? Ipak, ja ne znam. Ima nešto, Lizaveta, što ja nazivam gađenjem od saznanja: Stanje u kome je čoveku dovoljno da providi neku stvar da bi osetio smrtno gađenje (a pri tom nimalo pomirljivog raspoloženja)- to je slučaj Hamleta Danca, tog tipskog literata. On

je znao šta znači: kad je čovek pozvan za saznanje, a nije rođen za nj. Biti vidovit još i kroz suzni veo osećanja, saznavati, pamtiti, posmatrati, i sa osmehom sve to morati ostavljati na stranu još u trenucima kad se ruke prepliću u zagrljaju, kad se nalaze usne, kad ljudski pogled, oslepljen osećanjem, mrkne- to je infamno. Lizaveta, to je nisko, to uzbunjuje... ali šta vredi buniti se? Druga jedna strana stvari, i ne manje primamljiva, svakako je blaziranost, ravnodušnost i puna ironije zamorenost prema istini; a to je činjenica da nikoje društvo na svetu nije više nemo ni beznadno nego krug duhovitih ljudi koji su već svi prošli kroz sito i rešeto. Sve saznanje je staro i dosadno. Izrecite neku istinu, istinu koju ste osvojili i stekli sa izvesnom mladalačkom radošću, a na vašu običnjejšu prosvećenost odgovoriće se kratkim propuštanjem vazduha kroz nos... Ah, Lizaveta, literatura zamara! U ljudskom društvu može vam se desiti, uveravam vas, da vas, radi prevelike skepse i uzdržljivosti u izražavanju svoga mišljenja, smatraju glupim, a vi ste, međutim, samo oholi i bez hrabrosti... Toliko o, saznanju’. A što se tiče dela, tu se možda ne radi toliko o tome da se oslobodimo koliko o tome da hladimo i na led stavimo osećanje? I zbilja, ima nečega ledenog i do krajnosti uobraženog u tom tačnom i površnom otaljavanju osećanja pomoću literarnog govora. Ako vam je srce prepuno, ako osećate da ste i suviše obuzeti nekim slatkim ili uzvišenim doživljajem: ništa nije jednostavnije! Otiđete literatu, i za kratko vreme sve će biti u redu. Vašu stvar će vam analizovati i formulisati, nazvaće je njezinim imenom, izgovoriti je i navesti da govori, svršiće s njome za sva vremena i načiniti je ravnodušnom, i neće tražiti ni hvala. A vama će laknuti, sve će vam biti jasno, vratićete se rashlađeni doma, i u čudu se pitati čime je ta stvar još maločas mogla da izazove u vas takav sladak metež i zabunu. I vi se ozbiljno zalažete za tog hladnog i sujetnog šarlatana? Što je izrečeno, s time je svršeno- tako glasi ispovest njegovog verovanja. Ako je ceo svet izrečen, i njega smo otaljali, oslobodili, svršeno je s njim... Vrlo dobro! Ali ja nisam nihilist...“ „Vi niste“ reče Lizaveta... Taman je prinela ustima kašičicu sa čajem, i u tom se stavu ukočila. „Eto... eto... dođite k sebi, Lizaveta! Ja to nisam, kažem vam, s obzirom na živo osećanje. Vidite, literat u osnovi ne shvata da život ima volje da i dalje teče, da se toga ne stidi, i pošto je već izrečen i, otaljan’. Ali gle, on bez predomišljanja i dalje greši, uprkos svakom oslobođenju putem literature; jer sve je delanje greh u očima duha... Ja sam na meti, Lizaveta. Čujte me. Ja volim život- ovo je ispovest. Prihvatite je, i sačuvajte je- nisam to još nikome poverio. Rekli su, čak su i napisali i dali u štampu, da ja mrzim život, ili da ga se bojim, ili da ga prezirem ili da ga se gnušam. Ja sam to rado slušao, laskalo mi je; no pri svem tom, to je netačno. Ja volim život... Vi se smešite, Lizaveta, i ja znam i zašto. Ali ja vas preklinjem, ne smatrajte da je to literatura, to što vam govorim! Ne mislite na Ćezara Borđiju, ili na neku zanesenu filozofiju koja ga uzdiže kao svoje znamenje! Ništa on meni nije, Ćezare Borđija, ne polažem na njega baš ni najmanje, i nikada neću razumeti kako neko može da kao ideal poštuje ono što je vanredno i demonsko. Ne, no život, onaj koji stoji kao večna suprotnost prema duhu i umetnosti- on nam se ne prikazuje kao vizija krvave veličine i divlje lepote, ne prikazuje se kao ono što je neobično nama koji smo neobični; oblast naše čežnje, to je ono što je normalno, pristojno i milokrvno, to je život u svoj svojoj zavodljivoj banalnosti! Daleko je

onaj od umetnika, moja draga, čije je krajnje oduševljenje upućeno onome što je rafinovano, ekscentrično i sotonsko, koji ne zna čežnju za bezazlenim, jednostavnim i živim, za nešto malo prijateljstva, odanosti, svojske iskrenosti i čovečanske sreće- potajnu čežnju koja silno troši, čežnju za slastima običnosti!... Jedan čovečanski drug! Hoćete li mi verovati da bi me učinilo gordim i srećnim kad bih imao druga među ljudima? Ali do sada sam imao drugova samo među demonima, đavolcima, dubokim čudovištima i avetima zanemelim od saznanja, to jest: među literatima. „Ponekad dospem na neko postolje, nađem se u nekoj dvorani prema ljudima koji su došli da me slušaju. Vidite, tada se desi da posmatram sebe kako se obzirem i ispitujem publiku, da hvatam sama sebe gde motrim na slušaoce, a moje srce pita ko je to došao k meni, ko mi to nudi svoje odobravanje i zahvalnost, s kime mi moja umetnost stvara idealnu vezu... Ja ne nalazim ono što tražim, Lizaveta. Nalazim stado i opštinu koja mi je dobro poznata, gotovo neki skup prvih hrišćana: ljude nevešta tela i fine duše, ljude koji uvek padaju, tako reći, vi me razumete, i koji se poezijom blago svete životu- uvek samo one koji pate i čeznu i koji su siromašni, nikad nikoga od onih drugih, od modrookih, Lizaveta, kojima nije potreban duh! A ne bi li to, na kraju krajeva, bila bedna nedoslednost, radovati se kad bi bilo drukčije? Protivno je svakome smislu, ako umetnik voli život, da ipak teži svim veštinama da ga privuče na svoju stranu, da ga zadobije za utančanosti i melanholije, za sve bolesno vlasteostvo literature. Carstvo umetnosti raste na zemlji, a carstvo zdravlja i bezazlenosti opada. Što još ostaje od njega, to bi trebalo da se očuva najbrižljivije, i kad neko mnogo radije čita knjige o konjima sa trenutnim snimcima, ne treba ga hteti zavesti i primamiti poeziji! Jer najzad- zar bi se mogao naći bedniji prizor od onog što ga pruža život koji čini oglede u umetnosti? Mi umetnici nikoga ne preziremo dublje no diletanta, živoga čoveka koji misli da uz to može još biti i umetnik. Uveravam vas da ta vrsta preziranja spada u moje lične doživljaje. Nalazim se u društvu u dobroj kući, jede se, pije i ćereta, svi se odlično razumeju, a ja sam radostan i zahvalan što mogu, za neko vreme, da se izgubim među bezazlenim i pristojno valjanim ljudima, kao da sam jedan od njih. Iznenada (ja sam to doživeo) diže se neki oficir, potporučnik, lep čovek odličnog držanja, od koga se nikad ne bih nadao činu nedostojnom njegove svečane odore, i moli, bez ikakve dvosmislenosti, da mu dopustimo da nam pročita neke stihove koje je sam sačinio. Sa preneraženim osmehom daju mu to dopuštenje, i on izvodi svoju nakanu: sa cedulje koju je dotada držao skrivenu u skutu svoga mundira, čita on svoj rad, nešto o muzici i ljubavi, ukratko, nešto što je isto toliko bogato osećanjem koliko je siromašno efektom. A sada, molim vas lepo: potporučnik! Jedan od onih koji gospodare svetom! On zbilja nije spao na to...! I došlo je ono što je moralo doći: izdužena lica, ćutanje, nešto izveštačenog odobravanja, i svud uokolo duboka nelagodnost. Prva duševna činjenica koja mi dolazi do svesti jeste ta da sam i ja sam kriv toj neugodnoj zabuni koju je naneo društvu taj nepromišljeni mladi čovek; i nema sumnje: podsmešljivi i otuđeni pogledi padaju i na mene, u čiji se zanat on pačao. Ali druga je u tome što taj čovek, koji mi je do maločas ulivao istinsko poštovanje svojim bićem i životom, što on sada u mojim očima pada, pada, pada... Obuzima me bolećiva blagonaklonost. Ja mu prilazim, kao još nekolicina

srčane i dobroćudne gospode, i obraćam mu se. ,Moje čestitanje’, velim, , gospodine potporučniče. Kakav lep dar! To je baš bilo krasno!’ I umalo ga nisam potapšao po ramenu. No je li blagonaklonost ono što treba da uliva potporučnik?... Sam je kriv! Stajao je tako, i u velikoj neprilici ispaštao zabludu da je dopušteno uzabrati listić, samo jedan jedini, sa lovorovog drveta umetnosti, a ne platiti za nj svojim životom. Ne, ja se držim svoga kolege, kriminalnog bankara... Ali zar ne nalazite, Lizaveta, da sam ja danas hamletovski razgovoran?” „Jeste li sada gotovi, Tonio Kregeru?” „Nisam. Ali neću više ništa reći“. „Pa i dovoljno je. „Očekujete li odgovor?” „Zar ga imate?” „Biće da ga imam. „ „Dobro sam vas slušala, Tonio, od početka do kraja, i daću vam odgovor koji priliči svemu što ste danas po podne rekli, a ujedno je rešenje za problem koji vas je toliko uznemiravao. E, dakle! Rešenje je to da ste vi, takav kakav tu sedite preda mnom, sasvim prosto građanin“. „Jesam li?” upita on, i čisto se malo smanji... „Je li, to vas teško pogađa, a tako i treba. A stoga hoću da malo ublažim presudu, jer to ja mogu. Vi ste, dakle, građanin koji luta, Tonio Kregeru- zabludeli građanin“. Ćutanje. On zatim odlučno ustade, i maši se šešira i štapa. „Hvala vam, Lizaveta Ivanovna; sad mogu mirno ići kući. Otaljali ste me“.

5. Pred jesen reče Tonio Kreger Lizaveti Ivanovnoj: „Zbilja, ja putujem, Lizaveta; moram se provetriti, odlazim, izmičem i bežim“. „Kako to, baćuška, blagoizvolevate li opet krenuti u Italiju?” „Bože, prođite se već Italije, Lizaveta! Ravnodušna mi je Italija do preziranja! Davno je to bilo kad sam mislio da mi je tamo mesto. Umetnost, je li? Nebo kao modra kadiva, vatreno vino i slatka čulnost... Ukratko, to mi nije u volji. Na čast vam! Sva ta bellezza čini me nervoznim. Ne podnosim ni sve te strašno živahne ljude tamo dole, sa crnim pogledom zverinja. Romanska rasa nema savesti u očima... Ne, ja idem sada malo u Dansku“. „U Dansku?” „Da. I nadam se dobru od toga. Slučajno nikad nisam dospeo onamo gore, mada sam bio

tako blizu granice za vreme cele svoje mladosti, a ipak sam odvajkada poznavao i voleo tu zemlju. Bez sumnje mi je ostala od oca ta severna naklonost, jer mojoj majci je u stvari više godila bellezza, ukoliko joj, naime, nije sve bilo svejedno. No uzmite knjige koje pišu tamo gore, te duboke, čiste i humora pune knjige, Lizaveta- ništa mi nije draže, ja ih volim. Uzmite skandinavske obede, te neuporedive obede koje čovek podnosi samo u snažnom slanom vazduhu (ne znam da li ih uopšte još podnosim) i koje i od kuće pomalo poznajem, jer i u mome kraju se tako jede. Pa uzmite samo imena koja tamo gore krase ljude, i koja se i u mome kraju već češće nalaze, uzmite zvuk kao, Ingeborg’, ton harfe, sav besprekorna poezija. Pa onda more- tamo vam je gore Baltičko more!... Jednom rečju, putujem onamo, Lizaveta. Hoću ponovo da vidim Baltičko more, hoću da opet čujem ta imena, da čitam te knjige tamo gde su postale; hoću da stanem na terasu u Kronboreu gde je duh došao Hamletu, i jednom plemenitom mladom čoveku doneo jad i smrt...“ „Kako putujete, Tonio, ako smem pitati? Kojim pravcem idete?” „Običnim”, reče on i sleže ramenima, a pri tom vidno porumene. „Da, svraćam i u svoju svoju polaznu tačku, Lizaveta, posle trinaest godina, a to može ispasti dosta komično“. Ona se smešila. „To sam želela da čujem, Tonio Kregeru. Pođite, dakle, s bogom. A nemojte propustiti da mi pišete, čujete li? Ja se nadam pismu punom doživljaja sa vašeg puta u- Dansku...“

6. I Tonio Kreger krenu put severa. Putovao je sa komforom (jer je obično govorio da onaj kome je u duši toliko teže nego ostalim ljudima sme s pravom zahtevati malo spoljne udobnosti), i nije počinuo pre nego što su se digli pred njim u sivi vazduh zvonici teskobnoga grada iz koga je ponikao. Tamo je svratio na kratak, čudnovat boravak.. Mutno popodne se već slivalo u prisni stanični svod; pod prljavim protezala u dugim trakama, kao ispunjavao samo podsmeh. On se napusti stanicu.

veče kad je voz ušao u uski, nadimljeni, tako čudnovato staklenim krovom para se još uvek skupljala u lopte, i onda kada je Tonio Kreger otuda krenuo, a srce mu pobrinu za svoj prtljag, naredi da se odnese u hotel i

Eto ih gde stoje u redu, dvoprežni fijakeri grada, nesrazmerno visoki i široki! On ne uze ni jedan od njih, samo ih je gledao, kao što je gledao sve, uske zabate i šiljaste zvonike koji ga pozdravljahu iza obližnjih krovova, ljude plave i nemarno trome koji govore razvučeno a ipak naglo, svud unaokolo, i u grlo mu se poče peti nervozno smejanje, u potaji veoma srodno jecanju. Išao je pešice, išao polako, a na licu je stalno osećao pritisak vlažnog vetra; prešao je most sa kipovima iz mitologije na ogradi, i išao neko vreme duž pristaništa.

Bože moj, kako se sve to činilo majušno i puno začkoljica! Jesu li se za sve to vreme uske ulice sa zabatima tako smešno strmeno penjale ka gradu? Dimnjaci i katarke brodova tiho se njišu na vetru i u sutonu na mutnoj reci. Da li da pođe uz onu ulicu, onu onde, u kojoj je kuća na koju misli? Ne, sutra. Sada je tako sanjiv. Glava mu je teška od vožnje, njegovim umom se kreću spore, maglene misli. Ponekad, za ovih trinaest godina, kad bi mu stomak bio pokvaren, sanjao je da je opet doma, u staroj kući punoj odjeka u kosoj ulici, da je i njegov otac opet tu i da ga oštro kori što živi izopačenim životom, a on, kao i uvek, smatra da je taj prekor potpuno na mestu. A, eto, ova sadašnjost se ni u čemu ne razlikuje od tih obmana, spletenih u neraskidno tkivo snova, pred kojima se ponekad pitamo da li su varka ili stvarnost, i pošto smo se, prinuđeni i uvereni, odlučili za ovo drugo, ipak se najzad budimo... Koračao je prilično pustim ulicama, punim promaje, obarao glavu pred vetrom, i kao u snu se uputio prema hotelu gde je hteo da prenoći, prvom u gradu. Pred njime je hodio krivonog čovek sa kukom na kojoj je goreo plamičak, hodio je gegajući se kao mornari kad idu po suhu, i palio plinske svetiljke. Šta li ga to obuzima? Šta počinje da tinja tako nejasno i bolno pod pepelom umora, a ne može da se razvije u jasan plamen? Mir, mir, ni reči! Nijedne reči! Rado bi dugo tako išao po vetru sumračnim ulicama, prisnim kao snovi. No sve je tako teskobno i blisko jedno drugome. Odmah se stiže meti. U gornjem gradu bili su namestili lučne svetiljke i eno se pale. Tu je i hotel, i ona dva crna lava što pred njim leže, i kojih se bojao kao dete. Još uvek pogledaju jedan drugog sa takvim izrazom kao da hoće da kihnu; no čini se da su se mnogo smanjili, otada. Tonio Kreger prođe između njih. Budući da je došao peške, nisu ga baš svečano dočekali. Vratar, i jedan veoma uglađeni mali gospodin koji je igrao domaćina i stalno malim prstima gurao manšete u rukave, ispitljivo ga posmatrahu i premeravahu od glave do cipela; videlo se da žele da mu odrede društveni položaj, da ga hijerarhijski i građanski negde uvrste, da nađu za nj mesto u svome poštovanju, ali da nikako ne mogu da dođu do nekog rezultata; stoga se najzad odlučiše za umerenu učtivost. Momak, blag neki čovek sa žutim kao hleb zaliscima, u fraku koji se sijao od starosti, i sa rozetama na bešumnim cipelama, odvede ga na drugi sprat, u čistu, starinski nameštenu sobu; kroz prozor se otvaraše sumračan, živopisan i srednjovekovan vidik na dvorišta, zabate i na bizarnu masu crkve, kraj koje je bio hotel. Tonio Kreger se zadrža neko vreme pred tim prizorom; zatim sede skrštenih ruku na prostranu sofu, nabra obrve i zviždaše tiho za se. Unesoše svetiljku, i stiže mu prtljag. U isti mah spusti onaj blagi momak prijavni list na sto, i Tonio Kreger, oboriv koso glavu, naslika nešto na njemu što je ličilo na ime, poziv i mesto boravka. Zatim poruči malo večere, pa produži da iz svog kuta gleda u prazninu. Kad mu donesoše jelo, nije ga ni dirnuo neko vreme, najzad uze jedan zalogaj, a zatim je još ceo sat šetao po sobi gore-dole; ponekad bi zastao i sklopio oči. Zatim se svuče sporim pokretima i leže. Spavao je dugo, snivajući zamršene i čudnovato čežnjive snove. Kad se probudio, bila mu je soba puna dnevne svetlosti. Seti se zbunjeno i naglo gde se nalazi, pa se diže da razvuče zavese. Tanki, vetrom razvejani oblačići provlačili su se kroz nebesnu modrinu, već pomalo bledu u poznom letu; no sunce je sjalo nad njegovim rodnim gradom.

On obrati na svoju toaletu još više pažnje no obično, umi se i obrija najbrižljivije, dotera se da bude svež i čist, kao da namerava da pođe u posetu u neku dobru, korektnu kuću, gde valja biti gizdav i besprekoran; i dok se kretao pri oblačenju, osluškivao je kucanje svoga srca. Kako je napolju svetlo! Prijatnije bi se osećao da su ulice, kao juče, uvijene u suton; a sad treba da prolazi kroz jasni sunčani sjaj naočigled svetu. Hoće li naići na poznanike, hoće li ga zaustaviti, ispitivati, hoće li morati odgovarati kako je proveo ovih trinaest godina? Ne, bogu hvala, niko ga više ne poznaje, a i ko ga se seća, ne bi ga poznao, jer se on zbilja malo promenio, u međuvremenu. Pažljivo se posmatraše u ogledalu, i odjednom se oseti pouzdanijim iza svoje maske, iza tog lica tako rano izbrazdanog radom, koje beše starije od njega samog... Poruči doručak pa izađe, izađe praćen procenjivačkim pogledima vratara i malog, u crno obučenog gospodina, prođe kroz trem i između dva lava, i stupi na ulicu. Kuda je pošao? On to ne zna ni sam. Isto je tako kao juče. Tek što ga okruži taj čudnovato dostojanstveni i od iskona prisni splet, splet zabata, malih zvonika, arkada i studenaca, tek što oseti pritisak vetra, snažnoga vetra koji donosi nežni i opori miris iz dalekih snova, a njemu kao da se spusti na čula veo i maglena pređa... Mišići njegovog lica se opustiše; i stišanim pogledom posmatraše on ljude i stvari. Možda će se ipak probuditi, onde, na uglu one ulice... Kuda je pošao? Čini mu se kao da je pravac kojim je krenuo u vezi sa njegovim tužnim i čudno pokajničkim noćašnjim snovima... Pošao je na trg, kroz lučne svodove gradske kuće gde mesari krvavih ruku mere svoju robu, na trg gde se diže gotski studenac, visok, šiljast i mnogostruk. Tamo je zastao pred jednom kućom, uskom i jednostavnom, sličnom ostalima, sa izvijenim, čipkastim zabatom, i utonuo i gledao. Čitao je ime, istaknuto na vratima, i na svakom prozoru zaustavio neko vreme svoj pogled. Zatim se polako okrenuo i pošao dalje. Kuda je pošao? Kući. Pa ipak krenuo je obilaznim putem, prošetao ispred gradske kapije jer je imao vremena. Išao je bedemom mlinova, i holstenskim bedemom, i čvrsto držao šešir na vetru koji je šuštao i škripao u drvetima. Zatim je napustio bedemske drvorede nedaleko od stanice, gledao gde s huktanjem prolazi voz, nezgrapno žustar, brojio, zabave radi, kola, i gledao za onim čovekom koji sedi na vrhu poslednjih. Ali na Trgu lipa je zastao pred jednom od lepih vila koje tamo stoje, gledao dugo u vrt i gore na prozore, i najzad se setio da zaklati vrata na ogradi, tako da su zaškripala. Zatim posmatraše neko vreme svoju šaku koja je postala hladna i na kojoj se videla rđa, pa pođe dalje, pođe kroz staru, zdepastu kapiju, duž pristaništa, i kroz strmu vetrovitu ulicu gore ka domu svojih roditelja. Tu je on stajao, okružen susednim kućama koje je nadvisio svojim zabatom, siv i ozbiljan kao već od trista godina amo, i Tonio Kreger pročita pobožnu izreku koja je nad ulazom bila zapisana izbledelim slovima. Zatim odahnu i uđe. Srce mu je kucalo u strepnji jer je očekivao da bi njegov otac mogao izaći iz nekih vrata u prizemlju kraj kojih je prolazio, u kontorskom kaputu i sa perom iza uha, da bi ga mogao zaustaviti i strogo ga uzeti na odgovornost zbog njegovog ekstravagantnog života, što bi on smatrao da je potpuno na mestu. No prošao je neuznemiren. Unutarnja kapija bila je samo prislonjena, i to mu se učinilo dosta neuredno, dok mu je u isti mah bilo pri duši kao u

izvesnim lakim snovima u kojima se prepreke same uklanjaju i u kojima čovek napreduje bez smetnji, zaštićen čudesnom srećom... Prostrani trem, pokriven velikim, četvorougaonim kamenim pločama, odjekivaše pod njegovim koracima. Prema kuhinji, u kojoj vladaše mir, pomaljahu se, kao od starina, povisoko iz zida čudnovate, nezgrapne, ali isto lakom obojene drvene odaje, sobe za sluškinje, do kojih se dolazilo samo otvorenim stepenicama iz trema. Ali nije više bilo velikih ormana, ni skrinje pokrivene rezbarijama, koji tu stajahu... Sin kuće stupi na moćne stepenice i oslanjaše se šakom na belim lakom obojenu, prorezanu drvenu ogradu, dižući je pri svakom koraku i tiho je opet spuštajući na nju, kao da bojažljivo kuša da li se ponovo može uspostaviti nekadanja bliskost sa ovom starom, temeljitom ogradom... Ali na odmorištu zastade, pred ulazom na međusprat. Na vratima je bila pričvršćena bela pločica, a na njoj je pisalo crnim slovima: Knjižnica za narod. Knjižnica za narod? pomisli Tonio Kreger, jer on je nalazio da tu ni narod ni književnost nemaju šta da traže. On zakuca na vrata... Začu se „napred”, i on posluša. Namračen i sa napregnutim očekivanjem pogleda on u jedno skroz neprilično preinačenje. U međuspratu su bile tri sobe, a vrata između njih su bila otvorena. Zidove pokrivahu, skoro do tavanice, knjige u jednakom povezu, poređane u dugim nizovima po tamnim policama. U svakoj sobi je sedeo za tezgom po jedan neugledan čovek, i pisao. Dvojica samo okretoše glavu prema Toniju Kregeru, ali prvi se žurno diže, a pri tom se obema rukama nasloni na sto, isturi glavu, zašilji usne, diže obrve i revnosno žmirkajući pogleda posetioca... „Izvinite”, reče Tonio Kreger ne skidajući očiju sa mnoštva knjiga. „Ja sam stranac, razgledam grad. To je, dakle, knjižnica za narod? Biste li mi dopustili da se malo upoznam sa zbirkom?” „Rado”, reče činovnik i još žešće zažmirka... „Svakako, to je svakome slobodno. Izvolite se samo obazreti... Je li po volji katalog?” „Hvala”, odgovori Tonio Kreger. „Ja se lako snalazim”. Zatim pođe polako duž zidova, pretvarajući se kao da proučava naslove na poleđinama. Najzad izvuče jednu svesku, rasklopi je, i stade s njom kraj prozora. Tu je bila soba za doručak. Tu se doručkovalo izjutra, ne gore u velikoj trpezariji gde su iz modre pozidice izlazili beli kipovi bogova... Ono tamo je bila spavaća soba. Tamo je umrla majka njegovog oca, posle teške borbe, ma koliko da je bila stara, jer ona je bila svetska gospođa koja je volela uživanje, i život joj je bio drag. A kasnije je tamo izdahnuo i njegov otac, dugi, ispravni, malo setni i zamišljeni gospodin sa poljskim cvetom u rupici kaputa... Tonio je sedeo čelo nogu njegove postelje, oči su mu gorele, i bio je potpuno predan nemom i snažnom osećanju ljubavi i bolu. A kraj postelje je klečala i njegova majka, njegova lepa, vatrena majka, i kupala se u vrelim suzama; a zatim je sa umetnikom sa juga otišla u plave daljine... Ali tamo pozadi, ona manja, treća soba, takođe sasvim ispunjena knjigama koje čuva jedan neugledan čovek, to je dugo godina bila njegova soba. Onamo se vraćao iz škole, posle šetnje kao ovo danas, kraj onog zida je stajao njegov sto, i u njemu je čuvao svoje prve, srdačne i nevešte stihove... Orah... Njega prostreli prodirna tuga. Pogleda na stranu, kroz prozor. Bašta beše zapuštena, no stari orah stajaše na svome mestu, golem i razgranat, škripeći i šušteći na vetru. I Tonio Kreger spusti oči na knjigu koju držaše, odličnu pesničku tvorevinu i njemu dobro znanu. Pogledao je te crne redove i grupe rečenica, pratio neko vreme umetnički tok dikcije kako se diže u strasti uobličavanja do

poente, a zatim prestaje sa puno efekta... Da, to je dobro načinjeno, reče on, skloni knjigu i okrete se. Tada primeti da činovnik još jednako stoji, i da žmirka sa izrazom službene revnosti i opreznog nepoverenja. „Odlična zbirka, kako vidim”, reče Tonio Kreger. „Već sam dobio pregled. Veoma sam vam obavezan. Zbogom“. I s istim rečima izađe; to je bio sumnjiv odlazak, i on je jasno osećao da će činovnik, uznemiren ovom posetom, još zadugo stajati i žmirkati. Nije osećao želje da i dalje prodre. Eto, bio je kod kuće. Gore, u velikim sobama iza dvorane sa stubovima, stanuje tuđ svet, on to vidi; jer na vrhu stepenica nalaze se staklena vrata kojih nekada nije bilo, a na njima je pločica sa nekakvim imenom. On pođe, siđe niza stepenice, prođe kroz trem koji odjekivaše, i napusti roditeljski dom. U kutu nekog restorana, sav utonuo u se, poruči težak i mastan obed, pa se zatim vrati u hotel. „Gotov sam”, reče on finom gospodinu u crnom odelu. „Putujem danas po podne“. I naredi da mu se donese račun i da mu se poruče kola koja će ga odvesti na pristanište, na parobrod za Kopenhagen. Zatim ode u svoju sobu i sede za sto, i tu je sedeo mirno i uspravno, naslanjajući obraz na šaku, i gledajući na sto očima bez pogleda. Zatim isplati račun i spremi svoje stvari. U određeno vreme javiše da ga čekaju kola, i Tonio Kreger siđe, spreman za polazak. Dole, na podnožju stepenica, čekaše ga fini gospodin u crnom odelu. „Oprostite!” reče on i gurnu malim prstima manšete u rukave... „Oprostite, gospodine, ako vas još za trenutak zadržimo. Gospodin Zêháze- vlasnik hotela- moli vas da svratite k njemu na razgovor, samo na dve-tri reči. Puka formalnost... On se nalazi tamo pozadi... Budite dobri pa se potrudite za mnom... Tu je samo gospodin Zêháze, vlasnik hotela“. I pozivajući ga pokretima, odvede on Tonija Kregera u pozadinu trema. Tamo je zaista stajao gospodin Zêháze. Tonio Kreger ga je znao iz viđenja iz starih vremena. Bio je mali, ugojen i krivonog. Podšišani zalisci bili su mu sedi; on je još uvek nosio duboko izrezan kaput, sličan fraku, i uz to zeleno izvezenu kadifenu kapicu. Uostalom, nije bio sam. Do njega, kraj male police za pisanje, pričvršćene na zidu, stajao je žandarm sa šlemom na glavi, a svoju ruku u rukavici spustio je na neku ispisanu hartiju koja je ležala pred njim na polici; svojim poštenim vojničkim licem tako je gledao u susret Toniju Kregeru kao da očekuje da će ovaj propasti u zemlju čim ga vidi. Tonio Kreger pogleda jednog pa drugog, a zatim se dade na čekanje. „Vi dolazite iz Minhena?” upita najzad žandarm dobroćudnim i tromim glasom. Tonio Kreger potvrdi. „Putujete u Kopenhagen?” „Tako je, putujem u Dansku, u neku dansku morsku banju“. „Morsku banju? – E, moraćete mi predočiti svoje isprave”, i žandarm je sa naročitim zadovoljstvom izgovorio reč „predočiti”. „Isprave”... On nije imao isprava. Izvukao je lisnicu i pogledao u nju; ali sem papirnog novca, nalazila se u njoj samo još korektura jedne novele koju je mislio da otalja kad stigne na metu putovanja. Nije rado imao posla sa činovnicima, i nikad još nije izvadio putni list...

„Žao mi je”, reče on, „ali ja nemam isprava uza se“. „Tako?” reče žandarm. „Nemate ih? – A kako se zovete?” Tonio Kreger mu odgovori. „A je li to istina?” upita žandarm, ispravi se i raširi iznenada nozdrve koliko je god mogao. „Potpuno je istina” odvrati Tonio Kreger. „A šta ste vi?” Tonio Kreger gutnu, pa zatim čvrstim glasom imenova svoj zanat. – Gospodin Zêháze diže glavu i radoznalo pogleda u njegovo lice. „Hm!” reče žandarm. „I vi tvrdite da niste istovetni sa nekom individium, imenom“ on je rekao „sa individiom”, pa je onda iz šarovito ispisane hartije sričući složio neko sasvim zamršeno i romantično ime, pustolovno sastavljeno iz zvukova različnih rasa koje Tonio Kreger zaboravi već u idućem trenutku. „Kojega”, nastavi on, „od nepoznatih roditelja i neizvesne nadležnosti, goni minhenska policija zbog raznovrsnih prevara i drugih prestupa, i koji sada bez sumnje pokušava da prebegne u Dansku“. „Ne samo što to tvrdim”, reče Tonio Kreger, i načini nervozan pokret ramenima. To izazva izvestan utisak. „Kako? A da, pa sigurno”, reče žandarm. „Samo što baš ništa nemate da predočite!” I gospodin Zêháze se umeša pomirljivo. „Sve je to puka formalnost”, reče on, „ništa drugo! Morate imati na umu da zvaničnik čini samo svoju dužnost. Kad biste se nekako mogli legitimisati... Neka isprava”... Svi ćutahu. Da li da okonča stvar otkrivši se, da li da objavi gospodinu Zêháze da on nije varalica neizvesne nadležnosti, da nije, po svome rođenju, Ciganin u zelenim kolima, nego da je sin konzula Kregera, iz porodice Kregerovih? Ne, to mu se nije činilo. A zar ovi ljudi građanskog poretka nisu donekle u pravu? U izvesnom smislu se on slaže s njima... I tako sleže ramenima i ćutaše. „A šta vam je to?” upita žandarm. „Tu u portfelju?” „Tu? Ništa. To je korektura”, odgovori Tonio Kreger. „Korektura? Kako to? Dajte da vidim“. I Tonio Kreger mu pruži svoj rad. Žandarm ga razvi na polici, i poče da čita. Priđe mu i gospodin Zêháze, pa i on uze udela u čitanju. Tonio Kreger ih pogleda preko ramena, motreći pri kom su mestu. Beše to dobar moment, sa poentom i efektom koji je izvrsno razradio. Bio je zadovoljan sobom. „Vidite!” reče on. Tu je moje ime. Ja sam to pisao i sad će se štampati, razumejte“. „E, to je dovoljno!” reče gospodin Zêháze odlučno, skupi listove, savi ih i vrati mu ih. „To mora biti dovoljno, Peterzene!” ponovi on kratko, pa kradom sklopi oči i odmahnu glavom. „Ne smemo duže zadržavati gospodina. Kola čekaju. Molim vas, izvinite zbog ovog malog uznemirenja, gospodine. Zvaničnik je vršio samo svoju dužnost, ali ja sam mu odmah rekao da je krenuo pogrešnim pravcem”... Tako? mislio je Tonio Kreger.

Žandarm kao da se nije potpuno s time slagao; još je nešto prigovarao i spominjao individuu i „predočavanje”. No gospodin Zêháze provede gosta kroz trem, izvinjavajući se i dalje, pređe s njim između lavova, dovede ga do kola, i sam ih za njim zatvori klanjajući se. Pa se onda smešno visoki i široki fijaker poče kotrljati niza strme ulice ka pristaništu, zapinjući, zvečeći i galameći... To beše čudnovati boravak Tonija Kregera u njegovu rodnom gradu.

7. Noć se spustila, i mesec se dizao u rastopljenom srebru kad je brod Tonija Kregera isplovio na otvoreno more. On stajaše kraj kosnika, uvijen u ogrtač protiv vetra koji je sve više jačao, i gledaše dole na tamno tumaranje i komešaj valova, njihovih snažnih i glatkih tela koja se, tamo dole, njišu jedno oko drugoga, susreću se sa pljeskanjem, razilaze se u pravcima neočekivanim, i iznenada zablistaju u peni... Ispunjavaše ga raspoloženje puno njihanja i tihog ushićenja. Neko vreme je bio malo neveseo što su ga, na domu, hteli da uhapse kao varalicu, to je istina – mada je smatrao da je to donekle na mestu. Ali kasnije, kad se ukrcao, posmatrao je – kao u detinjstvu, uz oca- kako radnici tovare robu u duboki trbuh broda, sa uzvicima u kojima se mešao danski jezik sa niskonemačkim, posmatrao kako, sem denjkova i sanduka, spuštaju unutra belog medveda i tigra u kavezima sa debelim rešetkama, poslate bez sumnje iz Hamburga u neki danski zverinjak; i to ga je razonodilo. I dok je brod klizio niz reku među ravnim obalama, potpuno je zaboravio saslušanje žandarma Peterzena; i sve što je ranije bilo, njegovi slatki tužni i pokajnički snovi u noći, njegova šetnja, stari orah koji je video, sve je opet ojačalo u njegovoj duši. A kad se pred njim otvorila pučina, video je izdaleka pržinu na kojoj je kao dečko osluškivao letnje snove mora, video žar kule svetilje, i osvetljeni Banjski dom gde je stanovao sa svojim roditeljima... Baltičko more! Naslanjao je glavu na snažni vetar, natopljen solju, koji je dolazio slobodno i bez smetnje, obavijao uši i izazivao laku nesvesticu, blagu zaglušenost, u kojoj tromo i blaženo nestajaše sećanje na sva zla, na patnje i bludnje, na volju i napore. I njemu se činilo da u tom brujanju, i pljuskanju, i stenjanju oko sebe čuje šuštanje i lomljenje staroga oraha, škripu baštenskih vratnica... Mrak se spuštao sve više i više. „Zvezde, bože moj, ta pogledajte samo zvezde”, začu se odjednom neki glas sa tromim, pevajućim naglaskom, koji kao da dolazaše iz badnja. On ga je već poznavao. Pripadao je jednom riđem, skromno odevenom čoveku crvenih očnih kapaka, koji je izgledao nekako vlažan i hladan, kao da se taman okupao. Pri večeri u kajiti bio je on sused Tonija Kregera, i sa pokretima nepouzdanim i smernim, pojeo je začudo mnogo omleta sa morskim rakovima. Sada se kraj njega naslanjao na ogradu i gledao na nebo, uhvativši se za bradu palcem i kažiprstom. Bez sumnje se nalazio u jednom od onih vanrednih raspoloženja svečanog razmišljanja u kojima padaju pregrade među ljudima, u kojima i tuđincu

otvaramo srce, i u kojima usta izgovaraju reči koje bi inače stidljivo prećutala... „Pogledajte samo zvezde, gospodine. Eno ih, stoje i trepću, i, bogami, puno ih je nebo. A sad, molim vas lepo, kad čovek pogleda gore i promisli da je mnoga od njih, kako vele, još sto puta veća od naše zemlje, kako mu je tada pri duši? Mi ljudi smo izmislili telegraf i telefon i tolike tekovine novoga doba, uistini, jesmo. Ali kad pogledamo gore, moramo uvideti i razumeti da smo u stvari crvi, bedni crvi, i ništa drugo- imam li pravo ili ne, gospodine? Da, mi smo crvi!” odgovori on sam sebi, pa smerno i skrušeno klimnu glavom put zvezdanog svoda. Auh... taj nema u sebi literature! pomisli Tonio Kreger. I odmah mu pade na um nešto što je nedavno čitao, članak nekog slavnog francuskog književnika o kosmološkom i psihološkom gledanju na svet; bilo je to veoma fino brbljanje. Nađe kao neki odgovor mladome čoveku na taj duboki doživljaj kojem je dao izraza, a onda su i dalje razgovarali, naslanjajući se na ogradu, i gledali u nemirno osvetljeno, uzrujano veče. Ispostavilo se da je njegov saputnik mlad trgovac iz Hamburga koji hoće da malo proputuje za svoje uživanje, za vreme odmora... „Trebalo bi”, reče on, „da se malo provezeš steamer-om do Kopenhagena, mislim ja, i eto me tu sam, i do sada je išlo sasvim lepo. Ali ono nije valjalo, gospodine, oni omleti sa jastogom, videćete, jer noć će biti burna, to je rekao sam kapetan, a to neće biti šala, sa tako teškim jelom u stomaku...“ Tonio Kreger slušaše sve te prijazne budalaštine sa toplim i prijateljskim osećanjem. „Tako je”, reče, „ovde gore se uopšte jedu odveć teška jela. To čini čoveka lenim i setnim“. „Setnim?” reče mladi čovek, i pogleda ga zapanjeno... „Vi ste bez sumnje stranac, gospodine?” „Ah da, dolazim iz daljine”, reče Tonio Kreger i odmahnu rukom neodređeno. „No vi imate pravo”, reče mladi čovek; „imate pravo, bogami, što kažete o setnom! Ja sam skoro uvek setan, a naročito u ovakve večeri, kad zvezde stoje na nebu“. I on opet nasloni bradu na palac i kažiprst. Svakako piše stihove, mislio je Tonio Kreger, stihove trgovca, sa duboko poštenim osećanjem... Veče je odmicalo, a vetar je toliko ojačao da je ometao govor. Odlučiše da malo prospavaju, i poželeše jedan drugome laku noć. Tonio Kreger se ispruži u svome sobičku po uskom odru, ali se ne mogaše smiriti. Čudno ga je uzbudio strogi vetar i njegov opori miloduh, srce mu je bilo nemirno, i bojažljivo očekivalo neku slast. Uz to, kad god bi se brod spuštao niza strmi neki talasni breg, a točak se pri tom okretao van vode kao u grču, nastajao je potres, i izazivao teško stužavanje. On se potpuno obuče i pope se gore na vazduh. Ispred meseca su jurili oblaci. More je plesalo. Nije bilo oblih, ravnomernih talasa da prilaze u redu, nego je more bilo nadaleko raskidano, rašibano, razriveno u bledoj, nemirnoj svetlosti, skakalo je i suktalo u šiljastim džinovskim jezicima, sličnim plamenovima, kraj penušavih provalija bacalo uvis zupčasta, neverovna obličja, i kao da je u pomamnoj igri snagom ogromnih mišica hitalo penu u sve vazdušne prostore. Brod je

teško krčio sebi put; prodirao je kroz metež tapkajući, klateći se i stenjući, i ponekad se čulo gde unutra u njegovoj dubini riču beli medved i tigar, kojima je bilo teško u buri. Širokih koraka i održavajući s mukom ravnotežu, išao je gore-dole po palubi čovek u kaputu od uvoštenog platna, sa kapuljačom na glavi i sa fenjerom pričvršćenim uz telo. Tamo pozadi, naginjući se daleko preko ograde, stajao je mladi čovek iz Hamburga, i bilo mu je zlo. „Bože”, reče on potmulim i nepouzdanim glasom kad ugleda Tonija Kregera, „pogledajte samo uzbunu elemenata, gospodine!” No tu bi prekinut i naglo se okrete. Tonio Kreger se držao za neko zategnuto uže, i gledao u tu neobuzdanu obest. U njemu je raslo i uzletalo klicanje, i činilo mu se toliko da može nadjačati oluju i morski bes. U njemu je zvonila pesma moru, oduševljena ljubavlju. O divlji druže moje mladosti, evo nas i opet skupa... Ali tu se svršavala pesma. Nije bila gotova, nije bila zaobljena, nije bila celina, spokojno izrađena. Njegovo srce je živelo... Dugo je tako stajao; zatim se opruži po jednoj klupi kraj kućice na palubi, i gledaše na nebo gde su tinjale zvezde. Čak je i malo zadremao. A kad bi ga po licu poprskala hladna pena, činilo mu se to, u polusnu, kao neko milovanje. Ukazaše se okomite krečne stene, avetinjska izgleda u mesečini, i primicahu se sve više; to beše Meen, ostrvo. Zatim ponovo naiđe laki san, prekidan mlazevima slane pene koji su oštro ujedali lice, i kočili crte... Kad se potpuno razbudio, bio je već dan, svetlosiv i svež, a zeleno more se stišavalo. Pri doručku ponovo ugleda mladoga trgovca, koji je žestoko porumeneo, bez sumnje stideći se što je u mraku izrekao tolike poetične i neprilične stvari; sa svih pet prstiju češljao je naviše svoje riđe brčiće, nazvao mu po vojnički kratko dobro jutro, pa ga zatim bojažljivo izbegavao. I Tonio Kreger se iskrca u Danskoj. Stigao je u Kopenhagen, davao napojnicu svakome ko god se držao kao da ima na nju prava, tri dana je obilazio grad iz svoga hotela, držeći u ruci rasklopljenu putničku knjižicu i sasvim se ponašao kao bolji stranac koji želi da obogati svoje znanje. Divio se Novom kraljevom trgu i „Konju” u sredini, sa puno poštovanja dizao pogled uza stubove Gospine crkve, dugo stajao pred plemenitim i ljupkim statuama Torvaldzenovim, popeo se na Okruglu kulu, pregledao zamkove, i proveo dve šarene večeri u Tivoliju. No on u stvari nije to gledao. Na kućama koje su često izgledale sasvim kao kuće njegova rodnog grada sa izvijenim, prorezanim zabatima, viđao je imena koja mu behu poznata iz starih dana, imena koja kao da mu označavahu nešto nežno i divno, a u isti mah sadržavahu kao neki prekor, neko žaljenje i čežnju za nečim izgubljenim. I na sve strane, dok je sporo i zamišljeno udisao vlažni morski vazduh, viđao je oči koje behu tako modre, kose koje behu tako plave, lica koja behu sasvim onakva kakva je viđao u čudnovato bolnim i pokajničkim snovima one noći koju je proveo u svom rodnom gradu. Dešavalo se da ga nasred ulice potrese do dna duše jedan pogled, jedna reč koja je zazvonila, jedan smeh... Nije mu se više ostajalo u veselom gradu. Gonio ga je neki nemir, sladak i budalast, pola sećanje a pola očekivanje, a u isti mah i želja da leži negde tiho na pržini, ne morajući izigravati turista koji pažljivo razgleda grad i predeo. I tako se on ponovo ukrca, i jednoga mutnog dana (nemirno more se crnilo) otplovi duž obale Zelanda prema severu, ka Helzingeru. Otuda smesta produži put kolima po drumu, i posle tri četvrti časa, uvek malo iznad mora, stiže svojoj zadnjoj i pravoj meti, malom, belom banjskom hotelu sa zelenim

šalonama koji stoji usred naseobine niskih kućica, i svojim drvenim tornjićem pozdravlja pržinu i švedsku obalu. Tu je odseo, zauzeo je svetlu sobu koju su mu pripremili, ispunio policu i orman onim što je poneo, i spremio se da tu proživi neko vreme.

8. Septembar je već odmicao; nije bilo više mnogo gostiju u Olsgardu. U velikoj prizemnoj trpezariji sa tavanicom od greda, sa visokim prozorima otvorenim prema staklenoj verandi i moru, sedela je u pročelju, pri obedima, sama domaćica, devojka u godinama, bele kose, bezbojnih očiju, nežno rumenih obraza, i nepouzdana, cvrkutava glasa; ona se svagda trudila da koliko može dopadljivo grupiše svoje crvene ruke na stolnjaku. Tu je bio i jedan stari gospodin iz prestonice, trgovac ribom, kratka vrata, mornarske brade, sasvim sede, i zagasito pomodrela lica; on je vladao nemačkim jezikom. Izgledao je potpuno zaptiven i sklon kaplji; disao je kratko i na mahove; a s vremena na vreme je dizao svoj prstenom ukrašeni kažiprst do jedne nozdrve da je začepi, i da snažnim duvanjem pribavi onoj drugoj malo vazduha. Pri svem tom je stalno natezao bocu sa prepečenicom koja je stajala pred njim i za doručkom, i za ručkom i večerom. Dalje su se tu nalazila još tri visoka američka mladića sa svojim guvernerom ili domaćim učiteljem koji je ćuteći pomicao svoje naočari i obdan igrao s njima fudbala. Svoju riđu kosu delili su oni razdeokom na temenu, a imali su duga nepomična lica. „Please, give me the wurst things there!” rekao bi jedan. „That’s not wurst, that’s schinken!” rekao je drugi i to je bilo sve što su doprinosili razgovoru pri stolu, kako oni tako i domaći učitelj; inače su mirno sedeli i pili vrelu vodu. Tonio Kreger ne bi ni želeo drukčije društvo za stolom. Uživao je u miru, slušao danske grlene glasove, jasne i mutne vokale kojima je ponekad domaćica razgovarala sa ribarskim trgovcem, s vremena na vreme je izmenjao Tonio Kreger s ovim po koju primedbu o položaju barometra, pa je opet kroz verandu silazio na pržinu, gde je već bio proveo duge jutarnje časove. Tamo je ponekad vladalo blago letnje raspoloženje. More se odmaralo, tiho i ravno, u prugama modrim, crvenkastim, i zelenim kao boca, po njemu su se titrali srebrni svetlucavi odsevi, morsko bilje se sušilo na suncu kao seno, a morski puževi su ležali na pesku i isparavali se. Mirisalo je malo na trulež, a malo i na katran ribarskog čuna na koji se Tonio Kreger leđima naslanjao, sedeći na suncu- okrenut tako da je imao pred očima otvoreni vidik, a ne švedsku obalu; a preko svega je čisto i sveže vejao tihi dah mora. Pa su došli sivi, burni dani. Talasi su obarali glave kao bikovi koji se spremaju da bodu, i besno su jurišali put obale, zahvatali je do velike visine, i pokrivali vlažnom i sjajnom morskom travom, školjkama i nanesenim drvljem. Među izduženim brežuljcima valovlja prostirahu se pod zastrtim nebom doline pune bledozelena penušanja; ali onde gde sunce stajaše iza oblaka, ležao je beličast kadifeni sjaj na vodama.

Tonio Kreger stajaše sav umotan u vetar i brujanje, sav utonuo u tu večitu, tešku, zaglušnu huku koju je toliko voleo. Kad bi se okrenuo i pošao, bilo je oko njega odjednom sasvim tiho i toplo; no on je znao da mu je za leđima more; ono je dozivalo, mamilo i pozdravljalo. I on se smešio. Odlazio je u polje, livadskim putevima po samoći, i uskoro ga je primala bukova šuma koja se valovito nadaleko protezala. Sedao je na mahovinu, naslanjao se na drvo i udešavao tako da kroz stabla još vidi prugu mora. Ponekad mu je vetar donosio šum talasa koji udaraju o žalo, i to je zvučalo kao kad u daljini daske padaju jedna na drugu. Nad vrhovima drveta graktanje vrana, promuklo, pusto i izgubljeno... Držao je knjigu na kolenima, ali nije čitao ni reda. Uživao je u duboku zaboravu, lebdeo oslobođen nad prostorom i vremenom, i samo ponekad se činilo kao da mu prolazi kroz srce neki jad kao strela, neko kratko, prodirno osećanje čežnje ili kajanja, a bio je suviše trom i utonuo u sanjarenje da bi mu ispitivao ime i poreklo. Tako su prolazili mnogi dani; on ne bi mogao reći koliki, a nije ni želeo da to zna. A zatim je došao jedan dan kojeg se nešto desilo; desilo se to dok je sunce stajalo na nebu i ljudi bili oko njega, a Tonio Kreger se nije tome baš toliko ni začudio. Već sam početak toga dana je ispao svečan i divan. Tonio Kreger se probudio rano i sasvim iznenadno, trgao se iza sna sa nežnom i neodređenom plašnjom, i pomislio da gleda u neko čudo, u neku čar vilinskog osvetljenja. Njegova soba, sa staklenim vratima i balkonom prema Sundu, bila je podeljena zastorom od tanke, bele gaze na dnevnu i spavaću odaju; zidove su pokrivale pozidice u nežnim bojama, nameštaj je bio lak i svetao, i ona je svagda izgledala vedra i prijatna. Ali sada je ležala nezemno ozarena pred njegovim pospanim očima, utonula potpuno u neizrecivo umilan i nežan ružični sjaj koji je zlatio zidove i nameštaj a zastor od gaze prelio blagim, crvenim žarom... Tonio Kreger dugo nije razumeo šta se dešava. No kad je prišao staklenim vratima i pogledao napolje, video je da izlazi sunce. Bilo je nekoliko mutnih i kišovitih dana; ali sad je nad morem i zemljom bilo razapeto nebo kao od zategnute, bledomodre, blistave svile, a ispresecan i okružen crveno i zlatno prosjanim oblacima dizao se sunčani kolut svečano nad blistavim nabranim morem, koje kao da je pod njim podrhtavalo i žarilo se... Tako je započeo dan, a Tonio Kreger se hitno obukao, sav zbunjen i srećan. Doručkovao pre svih dole na verandi, zatim je iz male drvene kućice isplivao donekle u Sund, pa je zatim ceo sat pešačio duž obale. Kad se vratio, pred hotelom je stajalo nekoliko kola sličnih omnibusima, a iz trpezarije je video kako u sobi za razgovor, tamo gde stoji klavir, a takođe i na verandi i na terasi pred njom, sedi mnoštvo ljudi, malograđanski odevena gospoda, oko okruglih stolova, i uz živ razgovor piju piva i jedu hleba s maslom. Bile su tu čitave porodice, stariji i mlađi ljudi, čak i neka deca. Pri drugom doručku (sto se ugibao pod hladnim jelima, suhim, usoljenim i prženim mesom), Tonio Kreger se raspitao šta se dešava. „Gosti!” reče trgovac ribom. „Izletnici iz Helzingera, hoće da održe igranku! Bože sačuvaj, nećemo moći spavati noćas! Biće igranja, igranja i muzike, i bojati se da će dugo da traje. To je neki skup porodica, izlet u polje sa zabavom, ukratko neka vrsta kupljenja priloga ili slično, pa hoće da se koriste lepim danom. Došli su brodom i kolima, i sada doručkuju. Kasnije će se izvesti dalje u polje, no naveče će se opet vratiti, pa će tu u

dvorani biti zabava s igrankom. Jeste, sto mu muka, nećemo ni oka sklopiti... „To je ugodna promena”, reče Tonio Kreger. Pa onda duže vremena nisu razgovarali. Domaćica je uređivala svoje crvene prste, trgovac ribom je duvao kroz desnu nozdrvu da bi dobio malo vazduha, a Amerikanci su pili vrelu vodu i pravili uz to duga lica. Tada se to odjednom zbilo: Hans Hanzen i Ingeborga Holm prođoše kroz dvoranu. Tonio Kreger, prijatno zamoren kupanjem i šetnjom, naslonio se u stolici i jeo suhe pastrme na prženici; sedeo je prema verandi i moru. A iznenada se otvoriše vrata, i njih dvoje uđoše, držeći se za ruku- nogu pred nogu i ne hitajući. Ingeborga, plava Inga, bila je odevena u odelo svetle boje, kao obično na časovima igranja kod gospodina Knaaka. Laka haljina sa cvetovima dopiraše joj tek do članaka, a na plećima je imala širok rub od belog tila, sa šiljastim izrezom koji otkrivaše njen meki, savitljivi vrat. O jednoj ruci joj je visio šešir, okačen o trake. Bila je možda nešto odraslija nego inače, a svoju divnu kiku nosila je oko glave; ali Hans Hanzen je izgledao kao obično. Nosio je svoj brodarski kaput sa zlatnim dugmetima, po kojem je padala široka modra jaka na ramena i na leđa; mornarsku kapu držao je u opuštenoj ruci, i bezbrižno mahao njome tamo-amo. Ingeborga je gledala na drugu stranu svojim kosim očima, možda je bila malo zbunjena tim svetom pri ručku koji je gledaše. Ali Hans Hanzen je baš zato i svima uprkos okrenuo glavu prema stolu, i svojim očima, modrim kao čelik, posmatrao je jednoga za drugim izazivački i donekle prezrivo; čak je ispustio ruku Ingeborginu, i još žešće mahao svojom kapom, da pokaže kakav je on čovek. Tako prođoše njih dvoje, more koje se tiho modrilo bilo im je pozadina, prođoše pred očima Tonija Kregera sa jednoga kraja dvorane do drugog, i promakoše kroz vrata preko puta u sobu gde je stajao klavir. To se zbilo u jedanaest i po časova pre podne, i dok su banjski gosti još sedeli za stolom, društvo na verandi je krenulo i napustilo hotel sporednim ulazom a da niko od njih nije više ulazio u dvoranu. Čulo se gde se penju u kola sa smehom i šalama, gde kola jedna za drugima kreću drumom škripeći, i udaljuju se... „Vratiće se, dakle?” upita Tonio Kreger. „Hoće, bogme!” reče ribarski trgovac. „I to je bogu plakati. Poručili su muziku, treba da znate, a ja spavam tu nad dvoranom“. „To je prijatna promena”, ponovi Tonio Kreger. Zatim ustade i ode. Proveo je dan kao što je provodio i ostale, na pržini, u šumi, držao je knjigu na kolenima i žmirkao prema suncu. Gajio je samo jednu misao: da će se oni vratiti i održati zabavu s igrankom u dvorani, kako je to obećao ribarski trgovac; i on se neprestano samo tome radovao, sa tako bojažljivom i slatkom radošću kakvu nije okušao kroz duge, mrtve godine. Jednom, putem neke veze među predstavama, setio se ovlaš jednog dalekog poznanika, Adalberta, noveliste, koji je znao šta hoće, i koji je otišao u kafanu da bi izbegao proletnji vazduh. I on sleže na nj ramenima... Ručalo se ranije nego inače, a i večeralo se ranije, i to u sobi sa klavirom, jer su se u dvorani već činile pripreme za igranku: sve je tako bilo dovedeno u nered na svečan način. A kad se već spustio mrak i kad je Tonio Kreger sedeo u svojoj sobi, ponovo oživeše i drum i kuća. Izletnici se vraćahu; štaviše, od Helzingera su dolazili novi gosti, točkom i kolima, i

već se čulo gde dole u kući udešavaju violinu, a na klaviru izvode pripremne vežbe... Sve je obećavalo da će biti sjajna zabava. Mali orkestar zasvira marš: gore je dopirao prigušen zvuk po određenom taktu: otvarali su igranku polonezom. Tonio Kreger je sedeo još neko vreme mirno i osluškivao. No kada začu da zvuci marša prelaze u taktove valcera, on se diže i bez šuma se iskrade iz svoje sobe. Sa hodnika na koji se iz nje izlazilo moglo se sporednim stepenicama dospeti do pobočnog ulaza u hotel, a otuda na staklenu verandu, ne dodirnuvši nijednu sobu. Tuda je on prošao, tiho i kradom, kao da ide zabranjenim putevima, pažljivo je pipao po mraku, neodoljivo privučen tom glupom muzikom i njenim blaženim njihanjem; njeni zvuci su sada već jasno dopirali do njega. Veranda je bila prazna i neosvetljena, ali staklena vrata u dvoranu behu otvorena, a kraj njih stajahu dve velike petrolejske lampe snabdevene jasnim reflektorima. Onamo se on nečujno prišunja, i to uživanje kradomice, to stajanje u mraku i posmatranje onih koji plešu u sjaju, izazivalo mu je žmarce po koži. Naglo i žudno je slao poglede za njima dvoma koje je tražio... Veselje se činilo već u punom jeku, mada je započelo tek pre pola sata; no gosti su već stigli amo zagrejani i raspoloženi, pošto su dan skupa proveli bezbrižno, zajednički i srećno. U sobu s klavirom, koju je Tonio Kreger mogao pregledati kad god se odvažio da priđe malo bliže, povukla su se neka starija gospoda, i kartala se uz cigare i piće; druga su pak sedela kraj svojih žena napred na plišanim stolicama, i duž zidova dvorane, i posmatrala igru. Šake su naslonili na razmaknuta kolena, i sa imućnim izrazom nadimali obraze, dok su majke, sa kapotama na temenu, posmatrale metež mladeži oborivši glave na stranu, i sklopivši ruke ispod grudi. Duž jednoga zida dvorane bilo je podignuto postolje i tamo su se muzikanti trudili što su bolje mogli. Imali su čak i trubu, a ona je duvala nekako neodlučno i pažljivo, kao da se sama boji svoga glasa; ovaj se, međutim, ipak stalno lomio i prebacivao... njišući se i kružeći, kretahu se parovi jedan oko drugoga, a neki su šetali oko dvorane, držeći se pod ruku. Nisu bili odeveni za bal, već kao što se oblači leti u nedelju koja će se provesti u polju: kavaljeri su nosili odela malovaroška kroja na kojima se videlo da ih čuvaju radnim danom, a mlade devojke su imale lake, svetle haljine, i kite poljskog cveća za pojasom. Bilo je i dece u dvorani, i ona su igrala među sobom na svoj način, čak i kad je muzika prestajala. Kao uređivač svečanosti i reditelj igranke prikazivao se jedan dugonogi čovek u kaputiću sa skutovima kao lastin rep, provincijski lav sa monoklom i nakudravljenim vlasima, poštanski pristav ili slično, kao ovaploćena komična figura iz nekog danskog romana. Brzopleto, znojeći se, i svom dušom predan poslu, nalazio se svuda u isti mah, sa prekomernom revnošću se vrteo po dvorani, stupao sa naročitom veštinom prvo vrhovima prstiju, a zatim nekako zamršeno saplitao nogama na kojima behu glatke, šiljaste vojničke čizme, mlatarao rukama po vazduhu, izdavao naredbe, tražio muziku, tapšao, a za sve to vreme su lepršale za njim trake velike, šarene kokarde koja mu je bila pričvršćena na ramenu kao znak njegovog dostojanstva, i na koju je ponekad sa ljubavlju poglédao. Jesu, bili su tu, njih dvoje koji su danas na suncu prošli kraj Tonija Kregora, video ih je opet, i skoro se uplašio od radosti kad ih je skoro u isti mah primetio. Eto, tu stoji Hans Hanzen, sasvim blizu njega kraj vrata; razmaknuo je noge i malo se nagnuo, pa smotreno

jede veliki komad neke izdašne torte, a pri tom drži šaku pod bradom da uhvati mrve. A tamo kraj zida sedi Ingeborga Holm, plava Inga, i eto joj se bliži pristav vrckajući se, i odabranim klanjanjem poziva ju da igra, stavljajući jednu ruku na leđa a drugu mećući graciozno na nedra; ali ona odmahuje glavom i kazuje pokretima da je i suviše zadihana i da se mora malo odmoriti, a na to pristav seda do nje. Tonio Kreger ih gledaše, njih dvoje radi kojih je u davna vremena trpeo ljubav- Hansa i Ingeborgu. Oni to ne behu toliko po pojedinim oznakama i sličnom odelu, koliko jednakošću rase i tipa, toga svetlog, modrookog i plavokosog soja koji izaziva predstave o čistoti, nepomućenosti i vedrini, o jednoj u isti mah ponositoj i jednostavnoj, netaknutoj oporosti... On ih gleda, gleda Hansa kako stoji u svome mornarskom odelu, smeo i lep kao uvek, širokih pleća i uskih bedara, gleda kako Ingeborga nekako obesno zabacuje glavu u stranu smejući se, kako na neki izvestan način prinosi ruku potiljku, ruku devojčice, ni naročito usku, ni naročito finu, a pri tom joj laki rukav klizi sa lakta- i iznenada mu čežnja za starom domovinom potrese grudi takvim bolom da se i nehotice povuče dublje u mrak da niko ne bi video drhtaje na njegovom licu. Jesam li vas zaboravio? pitao se on. Ne, nikada! Ni tebe, Hanse, ni tebe, plava Inga! Ta za vas sam ja radio, i kada sam čuo odobravanje, obzirao sam se potajno da vidim da li vi imate u njemu udela... Jesi li sada pročitao „Don Karlosa”, Hanse Hanzenu, kao što si mi obećao kraj vaših baštenskih vrata? Ne čini to! Ja ti to više ne tražim. Šta te se tiče kralj koji plače jer je usamljen? Tvoje modre oči ne treba da se zamute i da iskopne u snovima, gledajući u stihove i melanholiju... Kad bih bio kao ti! Kad bih još jednom počeo, odrastao kao ti, čestito, radosno i jednostavno, valjano, uredno i u skladu sa bogom i svetom, kad bi me voleli oni koji su bezazleni i srećni, kad bih se oženio tobom, Ingeborga Holm, i imao sina kao što si ti, Hanse Hanzenu- kad bih živeo bez prokletstva saznanja i tvoračkih muka, živeo, voleo i boga hvalio u blaženoj običnosti!... Kad bih još jednom počeo? Ali to ništa ne bi pomoglo. Opet bi bilo isto onako- sve bi se opet zbilo kao što se već zbilo. Jer neki nužno lutaju budući da za njih i nema pravoga puta. Muzika je zaćutala; nastupio je odmor, i služili su ponude. Pristav je lično obletao sa poslužavnikom punim salate od haringa i služio dame; ali pred Ingeborgom Holm se čak spustio na kolena, pružajući joj zdelicu, a ona je zbog toga porumenela od radosti. U dvorani behu ipak već obratili pažnju na posmatrača u staklenim vratima, i iz lepuškastih, zajapurenih lica padahu na nj tuđi, ispitljivi pogledi; ali on je pri svem tom držao svoje mesto. I Ingeborga i Hans okrznuše ga gotovo istovremeno pogledima, sa onom ravnodušnošću koja ima skoro vid prezrenja. No odjednom oseti u svesti da neki pogled dopire odnekuda k njemu, i da na njemu počiva... On okrete glavu, i smesta se njegove oči sukobiše sa onima koje je osetio. Nedaleko od njega stajala je mlada devojka bleda, uska i fina lica koju je već ranije bio zapazio. Ona nije mnogo igrala, kavaljeri se nisu mnogo trudili oko nje, i on je video gde sedi usamljena kraj zida, oporo stisnutih usana. I sada je bila sama. Odevena je bila u lako i svetlo odelo, kao i ostale, ali kroz providnu tkaninu nazirahu se šiljasta i oskudna ramena, a među ta bedna ramena utonuo je duboko mršavi vrat, tako da se tiha devojka činila skoro malo kriva. Ruke, u tankim rukavicama bez prstiju, držala je na ravnim prsima, tako da se vrhovi prstiju lako dodirivahu. Oborivši pogled, gledala je Tonija Kregera odozdo crnim, vlažnim očima. On okrete glavu...

Tu sasvim blizu kraj njega, sedoše Hans i Ingeborga. On je seo do nje, možda mu je sestra, i opkoljeni drugom, rumenom čeljadi, jedu oni i piju, ćeretaju i vesele se, dobacuju jedno drugome šale zvonkim glasovima, i smeju se bezbrižno. Zar im se ne bi mogao malo približiti? Ne bi li se mogao obratiti njemu ili njoj nekom šalom koja bi mu pala na um, i na koju bi mu svakako odgovorili bar osmejkom? To bi ga usrećilo, on za tim čezne; vratio bi se tada zadovoljniji u svoju sobu, imao bi osećanje da je uspostavio s njima neku malu zajednicu. On je izmišljao šta bi mogao reći; ali nije imao smelosti da to kaže. A bilo bi kao i uvek: oni ga ne bi razumeli, začuđeno bi slušali ono što bi mogao reći. Jer njihov govor nije njegov govor. Činilo se da igranje ima ponovo da započne. Pristav razvi obilatu delatnost. Hitao je tamo-amo i sokolio svakog da angažuje damu, uz pomoć trpezarijskog momka sklanjao s puta stolice i čaše, izdavao naloge sviračima, a neke neveže, koji ne znađahu kuda ni kamo, hvatao je za ramena i turao ih pred sobom. Šta se to spremalo? Parovi su se nameštali sve po četiri... Strašna jedna uspomena nagna Toniju Kregeru rumen u obraze. Igrao se kadril. Muzika zasvira; parovi počeše obilaziti jedno drugo klanjajući se. Pristav komandovaše; komandovaše, bogami, na francuskom, i sa neuporedivom otmenošću izgovaraše nosne glasove. Ingeborga Holm igrala je tik pred Toniom Kregerom, u četvorokutu neposredno do staklenih vrata. Kretala se pred njim tamo-amo, unapred i unazad, koračala je i vrtela se; ponekad ga se doticao miris koji je strujao iz njene kose ili iz nežne tkanine njene haljine: i on sklapaše oči u jednom osećanju koje mu odvajkada beše dobro poznato, čiji je miloduh i oporu čar osećao tiho svih ovih poslednjih dana, i koje ga je sad opet potpuno ispunjavalo svojom slatkom patnjom. Šta li je to? Čežnja, nežnost? Zavist? Preziranje sebe samog?.... Moulinet des dames! Jesi li se smejala, plava Inga, jesi li me se smejala kad sam igrao moulinet i tako se žalosno obrukao? Bi li se i danas još smejala, kad sam postao kao neki slavan čovek? Svakako, ti bi to i danas činila, i triput bi imala pravo! I da sam ja, ja sam sobom, stvorio i Devet simfonija, i Svet kao volju i predstavu, i Strašni sud- večito bi ti imala pravo što se smeješ... On ju je gledao, i pao mu je na pamet jedan stih kojega se davno nije setio, a koji mu je tako dugo bio blizak i srodan: „Spavao bih, no ti plesati moraš“. Dobro je on poznaje, tu melanholično-severnu, srdačno-neveštu tromost osećanja koja zvuči iz njega. Spavati... Čeznuti za življenjem koje je prosto i potpuno predano samo osećanju, osećanju koje slatko i leno počiva u sebi samome, bez obaveze da postane delom i plesom- a ipak igrati, brzo i vešto i prisebno izvoditi ples umetnosti, njen teški i opasni ples sa mačevima, a nikada ne zaboravi potpuno ponižavajući nesmisao koji leži u tome što čovek mora igrati, dokle voli... Odjednom se sve uskomeša, pomamno i razuzdano. Četvorokuti se raziđoše, i sve se raspršta, poskakujući i klizeći: kadril se završavao galopom. U besnoj jurnjavi proletahu parovi kraj Tonija Kregera, loveći jedno drugo, nagleći i prestižući se, sa kratkim, zadihanim smehom. Jedan od njih se bližio, zahvaćen opštom hajkom, kružeći i prodirući. Devojka je imala bledo, nežno lice, i mršava ramena, odveć visoka. A iznenada, tik pred njim, nastade neko spoticanje, omicanje i preturanje... Bleda devojka je pala. Pala je tako žestoko i nezgodno da je izgledalo skoro opasno, a s njom i njen kavaljer. On se svakako tako silno udario da je potpuno zaboravio na svoju igračicu, jer, upola se samo ispravivši, počeo je da trlja koleno kriveći lice; devojka, očevidno onesvešćena padom, ležala je još uvek na podu. Tada istupi Tonio Kreger, uhvati je blago za mišicu i podiže je. Premorena,

zbunjena i nesrećna, ona ga pogleda, i odjednom joj preli obraze nežno rumenilo. „Tak! O, mange Tak!” reče ona, i pogleda ga odozdo tamnim, vlažnim očima. „Ne treba više da igrate, gospođice”, reče on blago. Tada se još jednom obazre za njima, za Hansom i Ingeborgom, pa ode, napusti verandu i igranku, i pope se u svoju sobu. Bio je opijen svetkovinom u kojoj nije imao udela, i umoran od ljubomore. Kao negda, bilo je sasvim kao negda! Zažarena lica stajao je on na tamnom mestu, pateći radi vas, vi plavi, živi, srećni, pa je posle otišao usamljen. Trebalo bi da sada neko dođe! Trebalo bi da dođe Ingeborga, trebalo bi da primeti da je otišao, trebalo bi da pođe za njim kradom, da mu stavi ruku na rame i da mu kaže: Hodi k nama unutra! Budi radostan! Ja te volim!... Ali ona nikako nije dolazila. Takve se stvari ne dešavaju. Da, sasvim je tako kao tada, i on je srećan kao tada. Jer njegovo srce živi. A čega je bilo za sve to vreme u kojem je postao ono što je sada? Ukočenosti; pustoši; leda; i duha! I umetnosti!... On se svukao, legao i ugasio svetlost. Šaptao je dva imena u svoje uzglavlje, to nekoliko čednih, severnih slogova, koji su za nj označavali njegov pravi i prvobitni način ljubavi, patnje i sreće, život, priprosto i srdačno osećanje, zavičaj. Osvrnuo se na godine od tada do današnjeg dana. Pomišljao je na razuzdane pustolovine čula, živaca i misli koje je proživeo, video je sebe razrivena ironijom i duhom, opustela i ukočena saznanjem, upola istrošena groznicama i studenima stvaranja, video je sebe gde bez oslonca i nespokojne savesti luta između neizgladivih krajnosti, između svetiteljstva i požude, prefinjen, osiromašio, zamoren hladnim i veštački odabranim zanosima, zabludeo, opustošen, izmučen, bolestani jecao je od kajanja i čežnje za starim zavičajem. Oko njega je bilo tiho i tamno. Ali odozdo, prigušeno i njihajući, dopirao je do njega slatki, trivijalni trajni takt života.

9. Tonio Kreger seđaše na severu i pisaše Lizaveti Ivanovnoj, svojoj prijateljici, kao što joj je i obećao. „Draga Lizaveta, tamo dole u Arkadiji kuda ću se i ja uskoro vratiti”, pisao je on. „Evo, dakle, nešto kao pismo, ali svakako će vas razočarati jer mislim da ga pišem nekako sa opšteg gledišta. To ne znači da ne bih imao šta da pričam, da nisam, na svoj način, doživeo ponešto. Doma, u mom rodnom gradu, hteli su me čak uhapsiti... ali o ovome ćete čuti usmeno. Ja imam sada dana kada mi je milije da na dobar način kažem ponešto opšte umesto da pričam priče. Znate li još, Lizaveta, da ste me jednom nazvali građaninom, zalutalim građaninom? Nazvali ste me tako u jednome času kad su me zavele druge ispovesti koje su mi se pre toga omakle, pa sam vam priznao svoju ljubav prema onome što ja zovem Životom; i ja se

pitam da li ste znali koliko ste time pogodili istinu, koliko su moje građanstvo i moja ljubav prema životu jedno isto. Ovo mi je putovanje dalo povoda da o tome razmišljam... Moj otac, to znate, bio je severni temperament: kontemplativan, temeljit, ispravan iz puritanstva, i sklon seti; moja majka je imala neodređeno egzotičnu krv, bila je lepa, čulna, naivna, i u isti mah nemarna i strasna, i nagonski labava. Van svake je sumnje da je to bila mešavina koja je u sebi sadržavala vanredne mogućnosti- i vanredne opasnosti. A proizašlo je iz nje ovo: građanin koji je zalutao u umetnost, boem koji čezne za domaćom uglađenošću, umetnik sa nemirnom savešću, Jer moja građanska savest me nagoni da u svem umetništvu, u svakoj vanrednosti, svakom geniju vidim nešto duboko dvosmisleno, duboko prokazano, duboko sumnjivo i ona me ispunjava ovom zaljubljenom slabošću za sve što je priprosto, prostodušno i prijatno-normalno, što je negenijalno i pristojno. Ja stojim između dva sveta, ni u kojem nisam doma, i zato mi baš nije lako. Vi umetnici nazivate me građaninom, a građani dolaze u iskušenje da me uhapse... i ja ne znam šta me od toga dvoga teže vređa. Građani su glupi: ali vi koji obožavate lepotu, koji me nazivate flegmatičnim i bez čežnje, trebalo bi da razmislite da postoji jedno umetništvo koje je tako duboko, tako iskonsko i sudbinsko da nema čežnje koja mu se čini slađa i osećajnija od čežnje za slastima običnosti. Ja se divim gordima i hladnima, njima koji slobodno hitaju za doživljajima po stazama velike, demonske lepote, i preziru, čoveka’; ali ja im ne zavidim. Jer ako išta može da od literata načini pesnika, može to ova moja građanska ljubav prema čovečanskom, živom i običnom. Iz nje izvire sva toplina, sva dobrota, sav humor, i čisto mi se čini da je to ona ljubav o kojoj je pisano da neko može govoriti i ljudskim i anđeoskim jezicima, a da će bez nje ipak biti samo zvono koje zvoni i praporac koji zveči. Što sam do sada učinio, to nije ništa, nije mnogo, jedva nešto više no ništa. Ja ću stvoriti bolje stvari, Lizaveta- ovo je obećanje. Dok pišem, more mi šalje svoje šuštanje odozdo, i ja sklapam oči. Gledam u nerođeni svet senki koji želi da ga sredim i uobličim, vidim komešaj prozračnih ljudskih prilika koje mi mašu, pozivajući me da ih začaram i spasem: tragičnih i smešnih, i takvih koje su i jedno i drugo u isti mah- a ovima sam veoma naklonjen. Ali moja najdublja i najtananija ljubav pripada onima koji su plavi i modrooki, svetli i živi, srećni, milokrvni i obični. Ne korite mi ovu ljubav, Lizaveta; ona je dobra i plodna. U njoj ima čežnje i setne zavisti i malo preziranja i čitavo jedno čedno blaženstvo“.

1903.

GENIJALNO DETE Ulazi genijalno dete - u sali se sve utišava. Utišava se, a onda ljudi počinju da pljeskaju, jer je negde postrance neki rođeni vladar i predvodnik krda prvi zatapšao dlanovima. Još ništa nisu čuli, ali pljeskaju u znak priznanja; jer ogromni reklamni aparat je utro put genijalnom detetu, i ljudi su već obrlaćeni, znali oni to ili ne znali. Genijalno dete se pojavljuje iza raskošnog paravana koji je sav izvezen vencima u ampir-stilu i fantastičnim cvetovima, hitro se penje uza stepenice na podijum i ukoračuje u aplauz kao u vodu, malčice zebući, omilovano nekom slabom jezom, ali ipak kao u prisan elemenat. Prilazi ivici podijuma, osmehuje se kao da će ga fotografisati, i zahvaljuje slabačkim, bojažljivim i ljupkim damskim pozdravom, iako je dečak. Celo je odeveno u belu svilu, što u dvorani prouzrokuje izvesnu ganutost. Nosi kaputić od bele svile, fantastičnog kroja, opasan ešarpom, a čak mu je i obuća od bele svile. Ali od njegovih belih svilenih pantalonica oštro odudaraju gole nožice, koje su vrlo tamnopute; jer dečko je rodom Grk. Zove se Bibi Sakelafilakas. Eto, takvo mu je ime. Od kojeg krštenog imena „Bibi” predstavlja skraćenicu ili oblik odmila, to ne zna niko osim impresarija, a ovaj to smatra poslovnom tajnom. Bibi ima glatku, crnu kosu, koja mu visi do ramena, a ipak je razdeljena i začešljana u stranu, i pozadi vezana malom svilenom trakom koja mu prelazi preko uzanog, povijenog, crnpurastog čela. Ima najnevinije dečje lice na svetu, neuobličen nosić i bezazlena usta; samo onaj deo lica ispod njegovih mišjih očiju, crnih kao katran, već je malo umoran i jasno ograničen dvema crtama iz kojih izbija karakter. Izgleda kao da mu je devet godina, ali ima tek osam, a izdaju ga za sedmogodišnjaka. Ljudi ni sami ne znaju da li da to zaista poveruju. Možda znaju kako je uistini, a ipak veruju u to, kao što su u toliko prilika navikli da čine. Malčice laži, misle oni, spada u lepotu. Šta bi bilo, misle, sa duševnom okrepom i uzdizanjem posle svakidašnjice, kad čovek sa sobom ne bi doneo nešto malo dobre volje da ovome ili onome progleda kroz prste? I njihovi ljudski mozgovi sasvim su u pravu! Genijalno dete zahvaljuje, sve dok se prasak aplauza ne slegne; onda prilazi klaviru i ljudi bacaju poslednji pogled na program. Najpre dolazi „Marche solennelle”, zatim „Rêverie”, a onda „Le hibou et les moineaux”- sve od Bibija Sakelafilakasa. Ceo program je od njega, sve su to njegove kompozicije. On, doduše, ne ume da ih zapiše, ali sve ih drži u svojoj maloj neobičnoj glavi, i mora im se priznati umetnički značaj, kao što je ozbiljno i objektivno zabeleženo na plakatima, koje je sastavio impresario. Reklo bi se da je impresario morao da vodi tešku borbu sa svojom kritičkom prirodom dok od nje nije oteo to priznanje.

Genijalno dete seda na stolicu i ispruža nožice ka pedalama, koje se zahvaljujući vešto smišljenom mehanizmu nalaze mnogo više nego obično, da bi ih Bibi mogao dosegnuti. To je njegov sopstven klavir, koji svuda nosi sa sobom. Oslonjen je na drvena postolja, a politura mu je prilično propala od čestog transportovanja; ali sve to čini celu stvar samo još zanimljivijom. Bibi stavlja na pedale stopala obuvena u belu svilu; zatim malo prevlači lice izvesnim domišljatim izrazom, gleda pravo preda se i diže desnu ruku. To je crnpurasta, naivna dečja ručica, ali zglob je snažan i nimalo detinji i pokazuje oštro izvajan čukalj. Taj svoj izraz lica Bibi podešava zbog ljudi, jer zna da ih mora malo zabavljati. Ali što se njega samoga tiče, on u svemu ovome pritajeno oseća naročito uživanje, uživanje koje nikom ne bi mogao opisati. Uvek, uvek kad ponovo sedne pred otvoren klavir prožmari ga ova sreća od koje sav bridi, ova potajna jeza od miline; nikad on to neće izgubiti. Opet mu se nudi tastatura, tih sedam crno-belih oktava, između kojih se toliko puta gubio u pustolovine i duboko uzbudljive događaje, a koje ipak ponovo izgledaju čiste i nedodirnute kao obrisana pločica za crtanje. Muzika to pred njim leži, celokupna muzika! Leži raširena pred njim kao primamljivo more, i on može da se baci u njega i da blaženo pliva, može biti nošen i odvučen, i može sasvim potonuti u buri, a ipak pri tom držati vlast u rukama, upravljati i naređivati... Drži desnu ruku u vazduhu... U dvorani tišina, niko ne diše. Napetost pre prvoga zvuka... Kako će početi? Eto, to je početak. I Bibi kažiprstom izmamljuje prvi zvuk iz klavira, neočekivano snažan ton u srednjem položaju, nalik na jek trube. Drugi tonovi se nadovezuju, uobličava se introdukcija; ljudi opuštaju mišiće. Dvorana je raskošna, nalazi se u jednoj pomodnoj gostionici prvog reda; tu su na zidovima slike ružičastih tela, raskošni stubovi, ogledala sa vijugavim ramovima, i ogroman broj, pravi svemir električnih sijalica, koje u cvastima, u celim snopovima odasvud niču i prostoriju oblivaju drhtavom svetlošću kudikamo sjajnijom od dana, prozirnom, zlatnom, nebeskom svetlošću... Sve stolice su zauzete, pa čak i u prolazima sa strane i u pozadini stoje ljudi. Napred, gde sedište staje dvanaest maraka (jer impresario je odan pristalica načela da cena mora ulivati strahopoštovanje), nanizalo se otmeno društvo; u najvišim krugovima vlada živahno interesovanje za genijalno dete. Vide se mnoge uniforme, mnogo probranog ukusa u toaletama... Tu je čak i izvestan broj dece, kojoj noge vise sa stolica na lepo vaspitan način, i koja blistavih očiju posmatraju svoga kolegu u beloj svili, pomazanika višnje milosti... Napred levo sedi majka genijalnog deteta, izvanredno gojazna dama sa napudrovanim dvostrukim podvaljkom i perom na glavi, a pored nje impresario, gospodin orijentalnog tipa sa krupnom zlatnom dugmadi na veoma isturenim manžetnama. Napred u sredini, međutim, sedi princeza. To je mala, naborana, zbrčkana stara princeza, ali ona potpomaže umetnosti, ukoliko su nežne i utančane. Ona sedi u dubokoj somotskoj fotelji, a pod njenim nogama rašireni su persijski tepisi. Ruke drži sklopljene pod samim grudima na svojoj svilenoj haljini sa sivim prugama, naginje glavu u stranu i pruža sliku otmenog spokojstva dok posmatra kako svira genijalno dete. Pored nje sedi njena dvorska dama, koja čak nosi svilenu haljinu sa zelenim prugama. Ali zato je ona ipak samo dvorska dama i ne sme čak ni da se nasloni.

Bibi završava na najvelelepniji način. S kakvom snagom taj švrća vlada klavirom! Da čovek ne veruje svojim ušima. Tema marša, poletna i zanesena melodija, još jednom se probija sa svom harmonijskom punoćom, široko i hvalisavo, a Bibi pri svakom taktu zavaljuje gornji deo tela, kao da likujući maršuje u svečanoj povorci. Zatim snažno završava, povija se, klizi u stranu sa stolice i osmehujući se nestrpljivo žmiri čekajući aplauz. I aplauz se prolama, jednodušno, ganuto, oduševljeno: Ta gledajte kakve nežne kukove ima taj mali dok izvodi majušni damski naklon! Pljeskajte, pljeskajte! Čekajte, moraću da svučem rukavice. Bravo, mali Sakofilakse ili kako se već zoveš! Ama, to je pravi đavo od deteta! Bibi mora triput izlaziti iza paravana dok se publika ne smiri. Nekoliko novih slušalaca, zakasnelih pridošlica, tiska se otpozadi i s mukom nalazi mesta u prepunoj dvorani. Onda se koncerat nastavlja. Bibi počinje da svira svoju žuboravu „Rêverie”, koja se cela sastoji od arpeđa, nad kojima se ponekad slabim krilima uzdiže komadić melodije; a zatim svira „Le hibou et les moineaux”. Ova kompozicija postiže neodoljiv uspeh, ima zapaljivo dejstvo. To je prava dečja kompozicija i čudesno plastična. Kroz bas vidimo kako sova sedi i namćorasto otvara i zatvara kapke na očima, dok u diskantu istovremeno i drsko i bojažljivo ćućore vrapci koji je zadirkuju. Posle ove pijese Bibija četiri puta izazivaju klicanjem. Jedan hotelski sluga sa sjajnom dugmadi iznosi na podijum tri velika lovorova venca i drži ih pred njim stojeći po strani, dok Bibi pozdravlja i zahvaljuje. Čak i princeza učestvuje u aplauzu, sasvim nežno prinoseći dlanove jedan drugom, što ne proizvodi nikakav šum... Kako ovaj iskusni mališa ume da otegne to pljeskanje! Stojeći iza paravana, pušta ih da čekaju, zadržava se malo na stepenicama što vode prema podijumu, s detinjskim zadovoljstvom posmatra šarene atlasne trake na vencima, iako su mu već odavno dosadile, pozdravlja ljupko i oklevajući i daje ljudima vremena da se istutnje, kako se ne bi izgubilo ništa od dragocene lupnjave njihovih ruku. „Le hibou” je moj šlager, misli on; jer taj izraz je naučio od impresarija. Potom dolazi fantazija, koja je, zapravo, mnogo bolja, naročito ono mesto gde se prelazi u cis. Ali vi ste se, eto, zacopali u tu sovu, gospodo i gospođe iz publike, iako je to prvo i najgluplje što sam načinio. I ljupko zahvaljuje. Zatim svira jednu meditaciju, a za njom jednu etidu;- zaista pravi obiman program. Meditacija veoma liči na „Rêverie”, što ne treba shvatiti kao zamerku, a u etidi Bibi pokazuje sve svoje tehničko umeće, koje, uostalom, malo zaostaje za njegovom invencijom. Ali onda dolazi fantazija. To je njegov omiljen komad. On je svaki put svira malčice drukčije, tretira je slobodno i poneke večeri, kad je raspoložen, i sam sebe iznenadi novim idejama i obrtima. Sedi i svira, sasvim sićušan i blistavo beo pred velikim crnim klavirom, sam i izabran na podijumu iznad rasplinute mase ljudi, koja skupa uzeta ima samo tupu, teško pokretljivu dušu, na koju on treba da deluje svojom pojedinačnom i izdvojenom dušom... Meka, crna kosa pala mu je na čelo, zajedno sa trakom od bele svile, njegovi veoma koščati, istrenirani zglobovi na ruci su u punom zamahu, i vidi se kako mu podrhtavaju mišići na crnpurastim, detinjskim obrazima. Ponekad dolaze trenuci zaborava i usamljenosti, kad njegove čudne, umornim crtama

oivičene mišje oči kliznu u stranu, skrenu sa publike na obojeni zid dvorane kraj njega, probiju pogledom zid i izgube se u nekoj daljini prepunoj zbivanja, krcatoj nekim nejasnim životom. Ali onda mu iz ugla oka sevne pogled i vrati ga u dvoranu, pa se opet nalazi pred ljudima. Žalopojka i klicanje, uzlet i dubok sunovrat- „moja fantazija!” misli Bibi sav obuzet nežnošću. „Slušajte, zaboga, sad dolazi ono mesto gde se prelazi u cis!” I on prigušuje tonove dok prelazi u cis. „Hoće li primetiti?” Ah, ne, sačuvaj bože, ne primećuju! I zato on bar lepo koluta očima ka plafonu, kako bi oni ipak imali nešto da vide. Ljudi sede u dugačkim redovima i posmatraju genijalno dete. Oni takođe premeću svakojake misli po svojim ljudskim mozgovima. Jedan stari gospodin sa sedom bradom, pečatnim prstenom na kažiprstu i sa kvrgastim otokom na ćeli, izraslinom, ako hoćete, misli u sebi: „Zapravo, trebalo bi da se čovek stidi. Nikad nisi otišao dalje od, Tri lovca iz Pfalačke', a evo sad tu sediš sed kao ovca i slušaš kako ovo žgepče izvodi pred tobom prava čuda. Ali treba imati na umu da to dolazi odozgo. Bog različito razdeljuje svoje darove, tu se ništa ne može, i nije sramota biti običan čovek. To je slično kao sa malim Isusom. Čovek se mirno sme pokloniti pred detetom, ne morajući da se stidi. Kako to neobično prija!” On se ne usuđuje da pomisli: Kako je to slatko! – „Slatko”, to bi bilo postidno za ovakvog krepkog, starog gospodina. Ali on to oseća! On to ipak oseća! „Umetnost... misli poslovni čovek s papagajskim nosem. „Pa, svakako, to unosi malo svetlucanja u život, malo zveke i bele svile. Uostalom, on ne prolazi loše. Prodato je dobrih pedeset mesta po dvanaest maraka: već samo to čini šest stotina maraka; a gde je ostalo. Kad se oduzmu najamnina za salu, osvetljenje i programi, ostaje brat bratu hiljadu maraka neto. Odlična zarada“. „No, to što je upravo izveo bio je Šopen!” misli učiteljica klavira, šiljonosa dama u godinama kad nade ležu na počinak a razum stiče oštrinu. „Smelo bi se reći da nije suviše neposredan. Kasnije ću izjaviti:, Nedovoljno je neposredan'. To dobro zvuči. Uostalom, držanje njegovih ruku je potpuno neodgojeno. Morao bi držati talir na sudlanici... Ja bih ga izvežbala pomoću lenjira“. Jedna mlada devojka, koja sva izgleda kao da je od voska i nalazi se u napetom dobu u kojem čovek vrlo lako može zapasti u delikatna razmišljanja, misli u potaji: „Ali, šta je to? Šta on to svira! Pa to je strast, on svira strast! Međutim, on je ipak dete?! Kad bi me poljubio, to bi bilo kao kad me poljubi moj mali brat; to uopšte ne bi bio poljubac. Zar postoji neka izdvojena strast, neka strast po sebi i bez zemaljskog predmeta, koja bi bila samo usrdna dečja igra?... Eto, kad bih to naglas rekla, dali bi mi da pijem riblji zejtin. Takav je svet“. Kraj jednog stuba stoji oficir. Posmatra uspešnog Bibija i misli: „Ti si nešto, i ja sam nešto, svako na svoj način!” Uostalom, on sastavlja pete i odaje genijalnom detetu poštovanje koje odaje svim postojećim silama. Kritičar, međutim, postariji čovek u ulašćenom, crnom kaputu i zavrnutim, isprskanim

nogavicama, sedi na svom besplatnom mestu i misli: „Gledaj ti njega, tog Bibija, tog prcu! Kao pojedinačno biće ima još dobrano da raste, ali kao tip je sasvim dovršen, kao tip umetnika. Ima u sebi uzvišenost umetnika i njegovu nedostojanstvenost, njegovo šarlatanstvo i njegovu svetu iskru, njegov prezir i njegovu potajnu opijenost. Ali to ne smem da napišem; suviše je dobro. Ah, verujte mi, ja bih i sam postao umetnik kad sve to ne bih tako jasno prozirao... Utom genijalno dete završi, i u dvorani se diže prava bura. Ne znam koliko puta mora da izađe iza paravana. Čovek sa blistavom dugmadi dovlači nove vence, četiri lovorova, jednu liru od ljubičica, jedan buket ruža. Nema dovoljno ruku da pruži genijalnom detetu sve te poklone, pa se impresario lično upućuje na podijum da mu pomogne. Veša jedan lovorov venac oko Bibijevog vrata, nežno ga miluje po crnoj kosi. I iznenada, kao da ga je skolila silina osećanja, saginje se i daje genijalnom detetu poljubac, zvučan poljubac, pravo u usta. Tada, međutim, bura nabujava u orkan. Taj poljubac zahvata dvoranu kao električni udar, prostrujava gomilu kao kakva nervozna jeza. Ljude neodoljivo povlači luda potreba za galamom. Sa divljim praskom šaka propliću se glasni povici „Živeo!” Nekoliko Bibijevih malih običnih drugova onde dole maše maramicama... Kritičar, međutim, misli: „Svakako, do ovog impresarijevog poljupca moralo je doći. Stara, efektna šala. Eh, gospode bože moj, kad čovek ne bi sve tako jasno prozirao!” A onda se koncerat genijalnog deteta završava. U sedam i po je počeo, u osam i po je kraj. Podijum je prepun venaca, a na klaviru, na postolju za svetiljke, nalaze se dve male saksije. Bibi kao poslednju numeru svira svoju „Rhapsodie grecque”, koja na kraju prelazi u grčku himnu, i njegovi prisutni zemljaci bi sad veoma rado zapevali kad ovo ne bi bio otmen koncerat. To oni na završetku nadoknađuju ogromnom bukom, vatrenim urnebesom, pravom nacionalnom demonstracijom. Postariji kritičar misli, međutim: „Naravno, morala je doći himna. Stvar se sa muzike prenosi na drugo područje, ne propuštaju nijedno sredstvo da oduševe publiku. Napisaću da je to neumetnički. Ali možda je to upravo umetnički. Šta je umetnik? Pajac. Kritika je ono što je najuzvišenije. Ali to ne smem napisati“. I on odlazi u svojim isprskanim pantalonama. Pošto je devet ili deset puta izazvano da se pokloni, zagrejano genijalno dete ne upućuje se ponovo iza paravana, nego silazi dole u dvoranu do svoje mame i do impresarija. Ljudi stoje među pomerenim i izmešanim stolicama i aplaudiraju i guraju se napred da vide Bibija izbliza. Neki žele da vide i princezu: tako se pred podijumom obrazuju dva gusta kruga oko genijalnog deteta i oko princeze, i ne zna se tačno ko je od njih dvoje, zapravo, u središtu pažnje. Ali dvorska dama se po naređenju upućuje ka Bibiju; ona malo čupka i gladi njegov svileni kaputić, da bi prikladno izgledao za visoki prijem, vodi ga za ruku pred princezu i ozbiljno mu naređuje da poljubi ruku njenoj kraljevskoj visosti. „Kako ti to radiš, dete moje?” pita princeza. „Da li ti samo od sebe dolazi na pamet dok sediš?” – „Oui, madame', odgovara Bibi. Ali u sebi misli: „Oh, ti glupa, matora princezo...!” Zatim se bojažljivo i nevaspitano okreće i ponovo odlazi svojima. Napolju pred garderobom vlada silna tiska. Dižu brojeve uvis, raširenih ruku primaju bunde, šalove i gumene kaljače preko pultova. Tu negde među poznanicima stoji učiteljica klavira i kritikuje.

„Nedovoljno je neposredan”, kaže ona i obazire se... Pred velikim zidnim ogledalom dva potporučnika pomažu svojoj sestri, mladoj i otmenoj dami, da obuče večernji ogrtač i obuje cipele od krzna. Ona je prelepa, čeličnoplavih očiju i jasna lica čiste rase, prava mlada plemkinja. Završivši oblačenje, ostala je da čeka braću. „Ne stoj toliko pred ogledalom, Adolfe!” kaže ona tiho i ljutito jednome od njih, koji se ne može odvojiti od posmatranja svog lepuškastog, priprostog lica. No, to je baš krasno! Potporučnik Adolf će valjda smeti da pred ogledalom zakopča svoj ogrtač, uz njenu milostivu dozvolu! Zatim odlaze, i napolju na ulici, gde lučne svetiljke mutno trepere kroz snežnu izmaglicu, potporučnik Adolf počinje da malo izbacuje noge pri hodu, da sa zadignutim okovratnikom i s rukama u kosim džepovima ogrtača izvodi mali crnački ples po smrznutom snegu, budući da je toliko hladno. „Dete!” misli nefrizirana devojka koja, slobodno opuštenih ruku, ide za njima u pratnji turobnog mladića. „Ljupko dete! Onde unutra bilo je poštovanja dostojno...“ I snažnim, jednolikim glasom kaže: „Mi smo svi genijalna deca, mi koji stvaramo“. „Gle!” misli stari gospodin koji nije doterao dalje od „Tri lovca iz Pfalačke” i čija je izraslina sad pokrivena cilindrom, „šta je sad ovo? Nekakva Pitija, čini mi se“. Ali turobni mladić, koji je razume na pola reči, polako klima glavom. Zatim ćute, i nefrizirana devojka gleda za plemenitom braćom i njihovom sestrom. Prezire ih, ali gleda za njima, sve dok nisu nestali iza ugla.

1903.

SREĆA Tiho! Hoćemo da zagledamo u jednu dušu. Tako reći u letu, mimogredom i tek na nekoliko stranica, jer mi smo strahovito zaposleni. Dolazimo iz Firence, iz staroga doba; onde su posredi konačna i teška pitanja. A kad ih savladamo- kuda? Možda na dvor, u neki kraljevski zamak; ko zna? Čudne stvari, koje se mutno presijavaju, samo što se nisu sklopile u pravi poredak... Ana, jadna mala baronice Ana, nemamo mnogo vremena za tebe!... Trodelni takt i zveckanje čaša; buka, dim, brujanje i koraci igrača: ljudi nas znaju, znaju za našu malu slabost. Da li je to stoga što onde bol stiče najdublje, najčežnjivije oči, da li zato toliko volimo da boravimo na mestima gde život proslavlja svoje jednostavne svečanosti? „Zastavniče!” uzviknu baron Hari, konjički kapetan, uzviknu preko cele dvorane, prestavši da igra. Još je desnu ruku držao obavijenu oko svoje dame, a levom rukom se podbočio. „čoveče, pa to nije valcer nego pogrebna zvonjava! Vi ni trunke takta nemate u krvi; samo večito plivate i lebdite. Neka ponovo svira potporučnik fon Gelbzatel, da se bar čuje neki ritam. Odstupite, zastavniče! Igrajte, ako to umete bolje!” I zastavnik ustade, lupnu mamuzom o mamuzu i ćutke ustupi podijum potporučniku fon Gelbzatelu, koji odmah svojim velikim i belim, široko razapetim šakama poče da udara po zveketavom i čeketavom fortepijanu. Baron Hari je, naime, imao takt u krvi, takt valcera i marševa, imao je veselost i ponositost, sreću, ritam i pobedničku narav. Husarska dolama sa zlatnim gajtanima divno je pristajala njegovom mladom, zajapurenom licu, na kojem nije bilo nikakvog traga zabrinutosti i razmišljanja. Bilo je crvenkasto preplanulo, kao kod plavokosih ljudi, iako su mu kosa i brkovi bili smeđi, i to je bila prava pikanterija za dame. Crvena brazgotina preko desnog obraza davala je njegovom prostodušnom licu neki divlje odvažan izraz. Nije se znalo da li ona potiče od udarca sabljom ili od pada s konja; ali u svakom slučaju to je moralo biti nešto divno. Igrao je kao bog. Zastavnik je, međutim, plivao i lebdeo, ako je dozvoljeno da obrt barona Harija upotrebimo u prenesenom značenju. Očni kapci su mu bili predugački, tako da nikad nije mogao da sasvim otvori oči; osim toga, uniforma mu je donekle aljkavo landarala oko tela i delovala na njemu pomalo neverovatno, i sam bog bi znao otkud da on zapadne u vojnički poziv. Veoma nerado je učestvovao u ovoj zabavi u kasini sa „Lastama”, ali ipak je došao, jer je ionako morao biti na oprezu da ne izazove negodovanje; jer, prvo, bio je građanskog porekla, a drugo, postojala je neka vrsta knjige od njega, niz izmišljenih priča, koje je on sam napisao ili sačinio, kako za to kažu, i koju je svako mogao kupiti u knjižari. Ovo je moralo probuditi izvesno nepoverenje prema zastavniku.

Dvorana oficirske kasine u Hoendamu bila je dugačka i široka, bila je, zapravo, suviše prostrana za tridesetoro gospode i dama koji su se večeras zabavljali u njoj. Zidovi i podijum za muzičare bili su ukrašeni lažnim draperijama od crveno obojenog gipsa, a sa neukusne tavanice visila su dva izvitoperena svećnjaka, u kojima su gorele naherene sveće s kojih je kapao vosak. Ali patosani pod je celo prepodne ribalo sedam na ovaj posao prekomandovanih husara, i, na kraju krajeva, u ovakvom ćumezu, u ovako zabitoj palanci kao što je Hoendam, čak ni gospoda oficiri ne mogu zahtevati neku veću raskoš. Osim toga, onaj sjaj što je, možda, nedostajao svečanosti nadoknađivao se svojevrsnim, prepredenovragolastim raspoloženjem koje je celoj večeri davalo obeležje, nadoknađivao se zabranjenim i obesnim osećanjem da će to veče biti provedeno sa „Lastama”. Čak i glupi ordonansi su se potuljeno smejuljili dok su stavljali nove flaše šampanjca u sudove s ledom pored belo zastrvenih stočića postavljenih duž triju strana dvorane, obazirali su se i s osmehom obarali pogled, kao sluge koji ćutke i ne preuzimajući odgovornost ukazuju pomoć pri jednom smelom prestupu; sve to imajući u vidu „Laste”. Laste, laste? E, pa, ukratko, bile su to „Bečke laste”! One su putovale kroz pokrajine kao jato ptica selica, preletale- njih, valjda, trideset na broju- od grada do grada i nastupale u operetskim dvoranama i varijeteima petog reda, i opuštenog držanja, klicavim i cvrkutavim glasovima, pevale svoju glavnu blistavu numeru: „Kad se laste vrate, vrate, al' će svi da zinu, zinu!” Bila je to dobra pesma, sa lako shvatljivim humorom, i one su je pevale uz aplauz uviđavnog dela publike. Tako su „Laste” došle u Hoendam i pevale su u Guglfingovoj pivnici. U Hoendamu se nalazio garnizon, ceo puk husara, i stoga su one s pravom mogle očekivati da će kod merodavnih krugova naići na interesovanje. Naišle su na više od toga, dočekalo ih je oduševljenje. Iz večeri u veče sedeli su neoženjeni oficiri pred njihovim nogama, slušali pesmu o lastama i nazdravljali devojkama Guglfingovim žutim pivom; nije prošlo mnogo a počela su dolaziti i oženjena gospoda, i jedno veče pojavio se glavom pukovnik fon Rumler, s napetim zanimanjem je pratio program i najzad je nekolicini prisutnih izjavio bezrezervno priznanje „Lastama”. Tada je, međutim, među poručnicima i kapetanima sazreo plan da se sa „Lastama” uspostave intimnije veze, da se jedna njihova odabrana grupa, recimo, deset najlepših, pozove u kasinu na veselo veče uz šampanjac i ostali džumbus. Gospoda viša po činu nisu zbog sveta smela ništa znati o tom poduhvatu i morala su se teška srca odreći prisustvovanja; ali ne samo potporučnici momci, nego i oženjeni poručnici i kapetani uzeli su u tome učešća, i to (ovo je bilo najpikantnije, glavna poenta), i to sa svojim damama. Prepreke i skrupule? Poručnik fon Levcan iznašao je zlatnu reč da za vojnika prepreke i skrupule postoje zato da bi bile savladane i rasturene! Neka se dobri Hoendamci, kad saznaju za to, užasnu što su oficiri doveli svoje dame u društvo „Lasta”- oni, svakako, ne bi smeli da sebi dopuste tako nešto. Ali postoji izvesna uzvišena ravan, postoje smela i onostrana područja života na kojima je već ponovo slobodno činiti ono što bi u nižim sferama kaljalo i obeščašćivalo. I zar, možda, časni starosedeoci nisu bili navikli da doživljavaju od svojih husara svakojake neobične postupke? Oficiri su usred božjeg belog dana jahali po trotoarima kad bi im to dunulo u glavu: dešavalo se to. Jednom, predveče,

na trgu je pucano iz pištolja, a to su isto tako mogli biti samo oficiri: pa zar je ikome i u snu padalo na pamet da gunđa zbog toga? Sledeća anegdota je zajemčena s više strana. Jednog jutra između pet i šest sati kapetan baron Hari se u veselom raspoloženju zajedno s nekoliko drugova vraćao kući sa noćne zabave; tu su bili kapetan fon Hineman, kao i poručnici i potporučnici Lemetr, baron Truhzes, fon Trautenau i fon Lihterlo. Dok su gospoda prelazila preko Starog mosta, sreo ih je neki pekarski šegrt koji je na ramenu nosio veliku kotaricu sa zemičkama i bezbrižno zviždućući išao svojim putem kroz sveže jutro. „Daj ovamo!” uzviknu baron Hari, zgrabi kotaricu za dršku, triput je zavitla u krug tako spretno da nijedna zemička nije ispala, pa je onda u velikom luku, koji je svedočio o snazi njegove mišice, zavitla daleko u mutne talase. Pekarski šegrt, s početka ukočen od užasa, kad vide kako mu zemičke plivaju i tonu jadikujući diže ruke uvis i poče da se ponaša kao očajnik. Ali pošto su gospoda neko vreme uživala u njegovom detinjastom strahu, baron Hari mu dobaci krupan kovan novac, koji je po vrednosti trostruko nadmašivao sadržinu kotarice, posle čega su oficiri smejući se nastavili put. Tada dečak shvati da je imao posla sa plemićima, i ućuta... Ova zgoda se brzo raščula, ali da se samo neko usudio da se zbog toga ljutito napući! Osmehujući se ili škripeći zubima- svi su to gutali od barona Harija i njegovih drugova. Oni su bili gospoda! Gospodari Hoendama! I tako su oficirske dame došle u društvo „Lasta”. Zastavnik se, kanda, ni u igranje nije razumevao bolje od sviranja valcera, jer se, ne pozivajući na igru, poklonio i seo za jedan od stočića, pored male baronice Ane, supruge barona Harija, kojoj je uputio nekoliko bojažljivih reči. Da razgovara s „Lastama”, za to ovaj mladi čovek nije bio sposoban. On je pred njima osećao pravi strah, jer je uobrazio da ga ta vrsta devojaka, ma šta da kaže, gleda s čuđenjem; a to je zastavnika bolelo. Ali pošto ga je, kao što je to slučaj sa mnogim mlitavim i nesposobnim prirodama, čak i najgora muzika prenosila u ćutljivo, prijatno umorno i zamišljeno raspoloženje, a kako je i baronica Ana, koja je prema njemu bila potpuno ravnodušna, uzvraćala tek rasejanim odgovorima, to su oboje uskoro zaćutali, ograničavajući se na to da sa izvesnim pomalo ukočenim i pomalo izobličenim osmejkom, koji im je, začudo, bio zajednički, posmatraju njihanje i kruženje igrača. Sveće u svećnjacima su toliko treperile i kapale da su potpuno bile nagrđene čvornovatim i upola otvrdlim stearinskim izraštajima, a pod njima su se vrteli i klizili parovi podsticani ritmovima potporučnika fon Gelbzatela. Stopala su povijenih vrhova iskoračivala, elastično se obrtala i ponovo strugala po podu. Dugačke noge gospode su se malo savijale, gibale, pa bi odskočile i vinule se dalje. Suknje su vijorile. Šarene husarske dolame su se vrtele u kovitlac, a dame su podatno povijajući glave predavale strukove rukama igrača. Baron Hari je držao jednu začudo lepuškastu „lastu” prilično čvrsto priljubljenu uza svoje grudi prekrivene gajtanima, prinevši lice njenom i netremice joj gledajući u oči. Osmejak baronice Ane pratio je taj par. Onde je dugajlija potporučnik fon Lihterlo obrtao oko sebe jednu malu, punačku, loptastu i neobično dekoltiranu „lastu”. Ali pod jednim svećnjakom je- za celu istinu- gospođa kapetanica fon Hineman, koja je nadasve volela šampanjac, u potpunom samozaboravu igrala i vrtela se u krug sa trećom jednom „lastom”, jednim zgodnim, pegavim stvorenjcetom, čije je lice do krajnosti zračilo zbog te

neuobičajene časti. „Draga baronice”, izjavila je kasnije gospođa fon Hineman gospođi poručnikovici fon Truhzes, „te devojke uopšte nisu neobrazovane, uprste će vam nabrojati sve konjičke garnizone u carstvu“. Igrale su zajedno zato što su dve dame bile prekobrojne, i uopšte nisu opažale da su se svi malo-pomalo odmakli puštajući njih dve da se potpuno same produciraju. Najzad su to ipak primetile, pa su zastale jedna uz drugu usred dvorane, obasute smehom, aplauzom i poklicima „Bravo!”... Zatim su svi pili šampanjac, i ordonansi u belim rukavicama su se rastrčali od stola do stola da dolivaju. Ali onda su „Laste” morale još jednom da pevaju, morale su, potpuno svejedno da li su se zadihale od igranja ili nisu! Stale su u jednu vrstu na podijumu, koji je zauzimao kraću stranu dvorane, i zakolutale očima. Ramena i ruke su im bili obnaženi, a haljine su im bile tako načinjene da su predstavljale svetlosive prsluke sa tamnijim lastinjim frakovima odozgo. Uz to su nosile sive čarape sa cviklama i jako izrezane cipele sa strahovito visokim potpeticama. Bilo ih je plavokosih i crnokosih, dobroćudno-debelih i onih zanimljivo mršavih, onih čiji su se obrazi neobično tupo crveneli od karmina, i drugih opet, koje su u licu bile bele kao klovnovi. Ali najlepuškastija među svima ipak je bila ona mala crnomanjasta sa dečjim rukama i bademasto ocrtanih očiju, sa kojom je baron Hari upravo igrao. I baronica Ana je nalazila da je ova najzgodnija, i nastavila je da se osmehuje. „Laste” zapevaše, a potporučnik fon Gelbzatel ih je pratio zavaljenog trupa i glave okrenute ka njima, pri čemu je lupao po dirkama sasvim istegavši ruke. Pevale su u jedan glas kako su one vesele ptice, koje su već proputovale ceo svet, i kako sa sobom ponesu sva srca kad odlete. Otpevale su neku izvanredno melodičnu pesmu, koja je počinjala rečima: „Vojska, vojska, nego šta, najviše je volim ja!” …a sasvim slično se i završavala. Ali zatim su na buran zahtev još jednom otpevale pesmu o lastama, i gospoda, koja su je već isto tako napamet znala kao i one, oduševljeno se pridružiše: „Kad se laste vrate, vrate, al' će svi da zinu, zinu!” Dvorana je tutnjala od pesme, od smeha i od zveckanja mamuza i tupkanja peta po taktu. I baronica Ana se smejala svoj toj razuzdanosti i raskalašnosti; ona se već cele večeri toliko smejala da su je od toga boleli glava i srce, pa bi rado u tišini i mraku sklopila oči, samo da se Hari ovde nije toliko revnosno i svom dušom predao zabavi... „Danas sam vesela”, izjavila je maločas svojoj susetki za stolom, u jednom trenutku kad je i sama u to verovala; ali time je požnjela ćutanje i podrugljiv pogled, na šta se trgla i setila da među ljudima nije uobičajeno ovako nešto reći. Kad je čovek veseo, ponaša se tome shodno; to konstatovati i izreći- već je smelo i čudno; ali reći „tužan sam”, to bi bilo prosto nemogućno. Baronica Ana je odrasla u tolikoj usamljenosti i tišini, na primorskom imanju svoga oca, da je i dan-danji bila previše sklona tome da ne vodi računa o ovakvim istinama, iako je strepela da ne izaziva čuđenje kod ljudi, i žarko želela da bude potpuno ista kao ostali, kako bi je malčice voleli... Imala je blede ruke i pepeljavo plavu kosu, koja je bila preteška u poređenju s njenim uzanim malim licem nežnih kostiju. Između njenih svetlih obrva bila

je urezana okomita bora, koja je njenom osmehu pridavala izraz neke ucveljenosti i ranjenosti... Njena nevolja je bila u tome što je volela svog muža... Neka se niko ne smeje! Ona ga je volela čak i zbog one zgode sa zemičkama, volela ga kukavički i bedno, iako ju je on varao i svakog dana zlostavljao njeno srce kao kakav deran, patila je od ljubavi prema njemu kao žena koja prezire sopstvenu nežnost i slabost, znajući da su na zemlji snaga i krepka sreća uvek u pravu. Jest, ona se toj ljubavi i patnji zbog nje predavala isto onako kao što se onda, kad joj se on udvarao u kratkom nastupu nežnosti, predala njemu samom: sa žeđi i žudnjom usamljenog, zasanjanog stvorenja za životom, strašću i burama osećanja... Trodelni takt i zveckanje čaša; buka, dim, brujanje i koraci igrača: to je bio Harijev svet i njegovo carstvo; i to je bilo carstvo njenih snova, jer onde su bili sreća, običnost, ljubav i život. Sedenje u društvu! Bezazleno, svečano sedenje u društvu, zavodljivi otrove što moždiš i ponižavaš, prepun neplodnih draži, razvratni neprijatelju misli i spokojstva, ti si nešto strahovito! Eto, ona je tu sedela, tokom mnogih večeri i noći, mučena oštrom suprotnošću između potpune praznine i ništavnosti svud oko nje i grozničave uzbuđenosti što je pri tom vladala, uzbuđenosti od vina, kafe, čulne muzike i igre, sedela je i gledala kako Hari očarava lepuškaste i vesele žene, ne zato što su ga one naročito usrećavale, nego zato što je njegova sujeta zahtevala da se on s njima pokazuje pred ljudima, kao srećnik koji ima svega za čim žudi, koji ni najmanje nije izopšten, ne zna ni za kakvu čežnju... Koliko ju je bolela ta sujeta, a koliko je ona nju ipak volela! Kako je slatko bilo videti da on izgleda lep, mlad, divan i zanosan! Kako je ljubav drugih prema njemu nagonila njenu da patnički proplamsa!... A kad bi sve prošlo, kad bi on po završetku neke svetkovine, koju je ona provela u muci i očaju zbog njega, počeo da naivno i egoistično veliča tek provedene sate, nailazili su oni trenuci kad su se njena mržnja i njen prezir izjednačavali s njenom ljubavlju kad ga je u srcu nazivala „fićfirićem” i „bitangom” i pokušavala da ga kazni ćutanjem, smešnim, očajnim ćutanjem... Znamo li mi to kako treba, mala baronice Ana? Kazujemo li sve što se krije iza tvog jadnog osmeha dok „Laste” pevaju? I onda dolazi ono bedno i nedostojno stanje u kojem pred jutro, nakon bezazlenog sedenja u društvu, ležiš u svojoj postelji i trošiš sile duha na razmišljanje o šalama, duhovitim rečima, zgodnim odgovorima, koje si morala naći da bi bila ljubazna, a koje nisi našla. Dolaze oni snovi oko praskozorja, o tome kako, potpuno onemoćala od bola, plačeš na njegovom ramenu, kako on gleda da te uteši jednom od svojih praznih, uglađenih, običnih reči, a tebe najednom prožima postiđujuća, besmislena protivrečnost, koju vidiš u tome što na njegovom ramenu plačeš zbog sveta... Kad bi se on razboleo, je l' da? Da li tačno nagađamo da iz neke njegove male, beznačajne slabosti nastaje za tebe ceo svet snova, u kojima ga vidiš kao svog bolesnog štićenika, u kojima on bespomoćan i skrhan leži pred tobom i najzad, najzad tebi pripada? Ne stidi se! Ne gnušaj se sebe! Od patnje se čovek ponekad malčice prozli; mi to znamo, mi to vidimo, ah, jadna malena dušo, videli smo mi svašta na svojim putovanjima! Ali ti bi se mogla malo pobrinuti za mladog zastavnika sa predugim očnim kapcima koji sedi pored tebe i voleo bi da svoju samoću udruži s tvojom. Zašto ga zanemaruješ? Zašto ga prezireš? Zato što je on iz tvog sopstvenog sveta, a ne iz onog drugog, gde vladaju veselost i ponos, sreća, ritam i pobedilački duh? Istina, teško je nemati zavičaj u jednom svetu a nemati ga

ni u drugom; mi to znamo! Ali, pomirenja nema... Šumni aplauz je propratio završetak sviranja potporučnika fon Gelbzatela, „Laste” su završile pevanje. Ne koristeći se stepenicama, skakale su sa podijuma, nespretno i lepršavo, a gospoda su se tiskala da im se nađu pri ruci. Baron Hari je pomogao onoj maloj, crnomanjastoj sa detinjim rukama, činio je to natenane i znalački. Jednom rukom joj je obuhvatio butine a drugom struk, nije žurio da je spusti, i gotovo ju je odneo do stočića sa šampanjcem, gde joj je napunio čašu tako da se prelila, pa se kucnuo s njom, polako i značajno, gledajući je u oči uz bespredmetan i prodoran osmeh. On je mnogo pio, i na njegovom belom čelu, koje je oštro odudaralo od njegovog opaljenog lica, jarko se crvenela brazgotina; ali bio je raspoložen i neusiljen, potpuno veselo uzrujan i nepomućen strašću. Taj sto se nalazio naspram stola baronice Ane, na suprotnoj dužoj strani dvorane, i dok je s nekim pored sebe menjala ravnodušne reči, ona je žedno osluškivala smejanje odonud preko, sramno je i kriomice vrebala svaki pokret; u onom neobičnom stanju prepunom bolne napetosti, koje čoveku dopušta da mehanički i čuvajući sve društvene forme održava razgovor s nekom osobom, a da pri tom duhom bude savršeno odsutan, naime kraj neke druge osobe koju motri... Jednom ili dvaput joj se učinilo da je pogled male „laste” okrznuo njen... Da li ju je poznavala? Da li je znala ko je ona? Kako je lepa! Kako je smelo i nepromišljeno prepuna života i zavodljiva! Kad bi je Hari voleo, sagarao od žudnje za njom, patio zbog nje, ona bi to oprostila, shvatila, saosećala s tim. I najednom je osetila da je njena sopstvena čežnja za malom „lastom” žarča i dublja od Harijeve. Mala „lasta”? Bože blagi, ona se zvala Emi i bila je prosta do srži. Ali izgledala je divno sa svojim crnim bičevima kose što su joj obuhvatali široko, požudno lice, sa svojim tamno ocrtanim bademastim očima, krupnim ustima iz kojih su bleštali beli zubi i tamnoputim, meko i privlačno oblikovanim rukama; a najlepše na njoj bila su ramena, koja su se pri izvesnim pokretima na neuporedivo povitljiv način valjala u zglobovima... Baron Hari je bio obuzet velikim interesovanjem za ta ramena; nikako nije hteo dozvoliti da ih ona prekrije, nego je započeo bučnu borbu oko šala koji se ona zainatila da prebaci preko pleća; a pri svem tom niko nije u celom tom krugu, niti baron Hari niti njegova supruga, niti bilo ko drugi, primetio da je ovo malo zapušteno stvorenje, koje je od vina postalo sentimentalno, cele večeri sa čežnjom pogledalo ka mladom zastavniku, koji je maločas zbog nedostatka ritma bio oteran od klavira. Njegove umorne oči i način njegovog sviranja su je omađijali, činio joj se plemenit, poetičan i iz nekog drugog sveta, dok su joj narav i ponašanje barona Harija izgledali suviše poznati i dosadni, i bila je sva nesrećna i obuzeta bolom što joj zastavnik sa svoje strane ne daje ni najmanji ljubavni mig... Već prilično dogorele sveće mutno su sijale kroz duvanski dim čiji su plavkasti slojevi lelujali nad glavama. Kroz dvoranu se vukao miris na kafu. Ustajala i teška atmosfera, isparenja sa zabave, zadah društva, sve se to, zgusnuto i smućujuće usled smelih parfema „lasta”, bilo nataložilo nad belo zastrvene stolove i posude za hlađenje šampanjca, nad neispavane i razuzdane ljude i njihovo brujanje, smeh, kikotanje i flertovanje. Baronica Ana nije više govorila. Očajanje i ona strahovita združenost čežnje, zavisti, ljubavi i samoprezira, koju zovu ljubomorom i koja ne bi smela postojati ako želimo da svet bude lep, toliko su joj podjarmili srce da više nije imala snage da se pretvara. Neka on vidi

kako je s njom, neka se postidi nje, kako bi mu se u grudima ipak našlo bar jedno osećanje koje se nje tiče. Pogleda onamo... Igra onde preko je otišla malo predaleko, i svi su je posmatrali nasmejano i radoznalo. Hari je izmislio novu vrstu nežnog rvanja sa malom „lastom”. Ona se sastojala u tome da sa njom izmenja prstenove: opirući kolena o njena, pritiskao ju je uza stolicu, razuzdano i divlje se boreći, hvatao je njenu ruku i trudio se da silom otvori njenu malu, čvrsto stisnutu pesnicu. Najzad je pobedio. I uz bučno pljeskanje društva polako joj je oteo uzan prsten u obliku zmije i likujući navukao na njen prst sopstvenu burmu. Na to baronica Ana ustade. Ogorčenje i jad, čežnja da se sa svojom patnjom zbog njegove voljene ništavnosti sakrije u mraku, očajna želja da ga kazni nekim skandalom, da nekako skrene njegovu pažnju na sebe, sve ju je to obrvalo. Odgurnula je svoju stolicu, prebledela, i pošla kroz sred dvorane ka vratima. Ovo svrati opštu pažnju. Ljudi se zgledaše ozbiljno i otrežnjeno. Nekolicina gospode glasno pozva Harija po imenu. Buka umuče. I tad se desi nešto sasvim neobično. Naime, „lasta” Emi je najodlučnije stala na stranu baronice Ane. Bilo što je neki opšti ženski instinkt za bol i patničku ljubav odredio njeno ponašanje, bilo što su je sopstveni jadi zbog zastavnika sa umornim očnim kapcima naveli da u baronici Ani vidi drugaricu; tek, postupila je na opšte čuđenje. „Vi ste prostak!” rekla je naglas kroz tišinu odgurnuvši zabezeknutog barona Harija. Tu jednu rečenicu: „Vi ste prostak!” A onda se najednom stvorila kraj baronice Ane, koja se već beše uhvatila za kvaku. „Oprostite!” rekla je toliko tiho kao da inače niko unaokolo nije dostojan da to čuje. „Evo prstena”. S tim rečima je tutnula Harijevu burmu u šaku baronice Ane. I iznenada baronica Ana oseti kako se devojčino široko, toplo malo lice naginje nad tu njenu šaku i kako je pali mek i strastan poljubac. „Oprostite!” prošaputa mala „lasta” i onda se hitro udalji. Baronica Ana je, međutim, stajala napolju u mraku, još potpuno ošamućena, i čekala je da ovaj neočekivan događaj dobije u njoj oblik i smisao. I tad, tad od sreće, slatke, vrele i potpune sreće za trenutak zaklopi oči... Stanimo! Dovoljno je, ni reči više! Ta pogledajte ovu predivnu malu pojedinost! Ona je tu stajala, sasvim ushićena i očarana, zato što je ova budalasta skitnica došla da joj poljubi ruku! Napuštamo te, baronice Ana, ljubimo te u čelo, zbogom, odlazimo hitajući! Spavaj sad! Cele ćeš noći sanjati o „lasti” koja ti je prišla i bićeš malčice srećna. Jer sreća, malena jeza i opijenost od sreće dodirne srce kad se zakratko i varljivo sastanu ona dva sveta između kojih čežnja bludi tamo-amo.

1904.

KOD PROROKA Ima neobičnih mesta, neobičnih mozgova, neobičnih predela duha, visokih i siromaških. Na periferiji velikih gradova, onde gde se fenjeri proređuju a žandarmi idu po dvojica, treba ući u kuće i popeti se stepenicama sve do vrha, do mansardi sa kosom tavanicom, gde mladi, bledi geniji, zločinci sna, prekrštenih ruku mozgaju zureći preda se, do jevtino i značajno ukrašenih ateljea, gde se usamljeni, ogorčeni i iznutra razjedeni umetnici, gladni i ponositi, sred oblaka duvanskog dima rvu sa krajnjim i razbarušenim idealima. Ovde je kraj, ovde led, čistota i ništavilo. Ovde ne važi nikakav ugovor, nikakav ustupak, nikakav obzir, nikakva mera ni vrednost. Ovde je vazduh toliko razređen i nevin da zarazne klice života ne mogu više uspevati. Ovde vladaju prkos, krajnja doslednost, Ja što očajnički stoluje, sloboda, ludilo i smrt... Bio je Veliki petak, osam sati uveče. Više osoba koje je Danijel pozvao naiđoše u isto vreme. Svi su oni dobili pozivnice u kvarto-formatu, na kojima je jedan orao držao u kandžama isukani mač i vitlao njime po vazduhu, i na kojima je, napisan neuobičajenim rukopisom, stajao poziv za Veliki petak uveče, na skupštinu na kojoj će Danijel pročitati svoje proglase; i tako su se oni skupili u određen čas u pustoj i polumračnoj ulici u predgrađu, pred banalnom najamnom zgradom u kojoj se nalazilo prorokovo telesno boravište. Neki su se poznavali, pa izmenjaše pozdrave. To su bili poljski slikar i mršava devojka koja je živela sa njim, liričar, jedan dugački, crnobradi semit, sa svojom glomaznom, bledom suprugom, kojoj su haljine visile niz telo, jedna ličnost što je izgledala u isti mah marcijalno i bolešljivo, spiritista i bivši konjički kapetan, i jedan mladi filozof koji je ličio na kengura. Jedino novelista, jedan gospodin sa krutim šeširom i negovanim brkovima, nije nikoga poznavao. On je dolazio iz jedne druge sfere, pukim slučajem je zalutao ovamo. On je gajio izvestan odnos prema životu, i jednu njegovu knjigu su čitali u građanskim krugovima. Odlučio je da se ponaša krajnje skromno, zahvalno i, uopšte uzev, kao čovek čije prisustvo drugi trpe. Na malom rastojanju krenuo je za ostalima u kuću. Penjali su se uza stepenice, sa sprata na sprat, pridržavajući se za priručje od livenog gvožđa. Ćutali su, jer to su bili ljudi koji su znali vrednost reči i nisu imali običaj da nekorisno govore. Pod mutnom svetlošću malenih petrolejki, koje su u zavojima stepeništa stajale na prozorskim daskama, čitali su u prolazu imena na vratima stanova. Penjali su se pored konačišta i brižnih prebivališta jednog činovnika osiguravajućeg zavoda, jedne babice, jedne pralje, jednog „agenta”, jednog pedikera, tiho, bez prezira, ali tuđi. Penjali su se uz uzano stepenište kao uz neki polumračni bunar, sa poverenjem i ne zaustavljajući se; jer odozgo, odande odakle se dalje nije više moglo penjati, domahivao im je u sretanje jedan zrak, nežan i ustreptao sjaj sa najviše visine.

Najzad su se našli na cilju, pod krovom, obasjani svetlošću šest sveća, koje su gorele u različitim svećnjacima na jednom stočiću uvrh stepeništa, prekrivenom izbledelim oltarskim zastirkama. Na vratima, koja su već izgledala kao ona koja vode na tavan, nalazio se pričvršćen siv komad kartona, po kojem je latiničkim slovima, crnom kredom, bilo napisano ime „Danijel”. Zazvonili su... Otvorio im je jedan glavati dečak ljubazna pogleda, u novom plavom odelu i sa ulaštenim dubokim cipelama; u ruci je držao sveću, i poveo ih je ukoso preko malog i mračnog predsoblja u jednu prostoriju nalik na mansardu, neoblepljenu tapetama, u kojoj se ništa nije nalazilo osim drvenog čiviluka. Bez reči, jednim pokretom propraćenim nekim tepavim grlenim glasom, dečak ih pozva da skinu kapute; a kad ga novelista, zahvaćen nekom uopštenom simpatijom, nešto zapita, jasno se pokaza da je dete nemo. Noseći sveću, ono povede goste natrag preko predsoblja do nekih drugih vrata i pusti ih unutra. Novelista uđe poslednji. Nosio je gerok i rukavice, rešen da se ponaša kao u crkvi. U odaji srednje veličine, u koju su ušli, vladao je neki svečano lelujav i treperav sjaj, koji je proizvodilo dvadeset do dvadeset pet zapaljenih sveća. Jedna mlada devojka sa belim okovratnikom i manžetnama na jednostavnoj haljini, Marija Jozefa, Danijelova sestra, čista i priglupa po izgledu, stajala je kraj samih vrata i svima pružala ruku. Novelista ju je poznavao. Bio se sreo s njom na nekoj književnoj čajanci. Onde je sedela uspravno, sa šoljom u ruci, i jasnim i osećajnim glasom govorila o svome bratu. Obožavala je Danijela. Novelista ga potraži očima. „On nije ovde”, reče Marija Jozefa, „otišao je, ne znam kuda. Ali u duhu će biti sa nama, i dok ovde budu čitane proklamacije, on će ih pratiti od reči do reči“. „Ko će ih čitati?” upita novelista prigušeno i sa poštovanjem. Činio je to ozbiljno. On je bio dobronameran i u duši skroman čovek, pun strahopoštovanja pred svim pojavama na svetu, spreman da uči i da oda priznanje onom što je i zasluživalo priznanje. „Jedan pristaša moga brata”, odgovori Marija Jozefa“ kojega očekujemo da stigne iz Švajcarske. Još ga nema. Ali pojaviće se u pravi trenutak“. Naspram vrata, na jednom stolu, i gornjom ivicom naslonjen na tavanicu što se koso spuštala, video se pod svetlošću sveća jedan veliki, žustrim potezima urađen crtež kredom, koji je predstavljao Napoleona kako u nezgrapnom i despotskom stavu greje pored kamina noge u visokim konjaničkim čizmama. Desno od ulaza nalazila se škrinja nalik na oltar, a na njoj je između sveća, koje su gorele u srebrnim čiracima, širio ruke jedan obojeni svetiteljski kip, očiju uperenih naviše. Pred škrinjom se nalazila klupica za molitvu, a kad bi se čovek približio, opazio bi, prislonjenu uz svečevu nogu, jednu malu amatersku fotografiju koja je prikazivala nekog mladog čoveka, otprilike tridesetih godina, sa veoma visokim, bledim čelom što se povijalo unatrag, i sa bezbradim, koščatim licem punim usredotočene duhovnosti, licem što je bilo nalik na pticu grabljivicu. Novelista se neko vreme zadržao pred Danijelovom slikom; onda se obazrivo usudio da kroči dublje u sobu. Iza velikog okruglog stola- u čiju je žutu uglačanu ploču, uokviren lovorovim vencem, bio nagorevanjem utisnut isti onaj orao sa mačem koji je stajao na pozivnicama- uzdizala se, među niskim drvenim stolcima, jedna stroga, vitka i strma gotska stolica poput nekog prestola i uzvišenoga sedišta. Dugačka, jednostavno sklepana

klupa, prekrivena jevtinom tkaninom, protezala se ispred prostrane niše koju su činili zid i krov i u kojoj se nalazio nizak prozor. Prozor je bio otvoren- verovatno zato što se pokazalo da je zdepasta kaljeva peć preterano naložena- i kroz njega se mogao videti delić plave noći, u čijoj su se dubini i prostranstvu neravnomerno raspoređeni gasni fenjeri gubili u sve većim razmacima, poput žućkasto užarenih tačkica. Ali naspram prozora odaja se sužavala u jedno odeljenje nalik na alkoven, koje je bilo osvetljeno jače nego ostali delovi mansarde i činilo se da služi upola kao radni kabinet, upola kao kapela. U dnu tog odeljenja nalazio se divan prekriven tankom bledom tkaninom. S desne strane videla se zastrvena polica za knjige, na kojoj su gorele sveće u čiracima i uljane svetiljke oblikovane po antičkom uzoru. S leve strane stajao je sto pokriven belom prostirkom, a na njemu su se nalazili raspeće, sedmokraki svećnjak, jedan pehar napunjen crnim vinom i, na tanjiru, komad kolača sa suvim grožđem. A sasvim napred u tom alkovenu- pri čemu ga je jedan gvozdeni kandelaber još i nadvišavao- uzdizao se na niskom podijumu pozlaćen gipsani stub, čiji je kapitel bio zastrven svilenim oltarskim prekrivačem crvenim kao krv. Odozgo je pak ležala gomila ispisane hartije u folio-formatu: Danijelove proklamacije. Svetle tapete, na kojima su bili odštampani mali ampir-venci, pokrivale su zid i svetle delove tavanice; o zidovima su visile posmrtne maske, venci ruža, jedan veliki zarđali mač; a osim one velike Napoleonove slike, po odaji su, raznoliko slikani, bili raspoređeni portreti Lutera, Ničea, Moltkea, Aleksandra Šestog, Robespjera i Savonarole... „Sve ovo je doživljeno”, reče Marija Jozefa, trudeći se da po licu noveliste, koje je pokazivalo zakopčanost i respekt, dokuči kakvo je dejstvo na njega proizvelo uređenje ovog stana. Ali utom naiđoše drugi gosti, tiho i svečano, i svi počeše, dolična držanja, da sedaju na klupe i stolice. Osim onih što su prvi došli, onde su sad još sedeli i jedan fantastični crtač sa staračkim dečjim licem, jedna ćopava dama, koju su obično na njenu želju predstavljali kao „erotičarku”, jedna neudata mlada majka plemićkog porekla, odbačena od svoje porodice, ali koja nije imala nikakve duhovne pretenzije i koju su u ovim krugovima primali isključivo na osnovu njenog materinstva, jedna starija spisateljica i jedan grbavi muzičar; sve skupa jedno dvanaestak osoba. Novelista se povukao u prozorsku nišu, a Marija Jozefa je sedela tik uz vrata na jednoj stolici, ruku položenih na kolena. I tako su počeli da očekuju pristašu iz Švajcarske, koji je trebalo da se u pravom trenutku pojavi na licu mesta. Iznenada stiže još i bogata dama, koja je iz amaterizma volela da posećuje takve skupove. Dovezla se iz grada u svojim svilenim kočijama, došla je ovamo iz svoje raskošne kuće sa goblenima i okvirima vrata načinjenim od giallo antico, popela se dovde preko svih stepenika i ušla kroz vrata, lepa, mirisava, luksuzna, u plavoj čojanoj haljini sa žutim vezom, sa pariskim šeširom na riđokestenjastoj kosi, osmehujući se ticijanskim očima. Ona je došla zbog radoznalosti, zbog dosade, zbog uživanja u suprotnostima, zbog naklonosti prema svemu što je malčice izuzetno, zbog ljupke ekstravagancije; pozdravila je Danijelovu sestru i novelistu, koji je dolazio u njenu kuću, i sela na klupu pred prozorskom nišom, između erotičarke i filozofa što je ličio na kengura, kao da tako i treba da bude. „Zamalo da zakasnim”, tiho je kroz lepe i pokretljive usne rekla novelisti, koji je sedeo iza nje.

„Imala sam goste na čaju; pa se oteglo...“ Novelista je osećao snažno uzbuđenje i zahvaljivao je bogu što je bio solidno odeven. Kako je lepa! mislio je. Zaslužila je da bude majka onakve kćeri... „A gospođica Sonja?” upita on preko njenog ramena. „Niste poveli i gospođicu Sonju?” Sonja je bila kći bogate dame i u očima noveliste predstavljala je stvorenje kakvo se javlja samo zahvaljujući nekom neverovatnom srećnom slučaju, predstavljala je čudo od svestranog obrazovanja, ostvaren kulturni ideal. Dvaput je pomenuo njeno ime, jer mu je pričinjavalo neopisivo uživanje da ga izgovori. „Sonja je bolesna”, reče bogata dama. „Da, zamislite, boli je noga. Oh, ništa ozbiljno, neka nateklina, nešto kao malo zapaljenje ili zagnojenost. Isekli su to. Možda nije bilo potrebno, ali ona je sama htela“. „Sama je htela!” ponovi novelista oduševljeno šapućući. „To i liči na nju! Ali kako bi joj čovek, zaboga, mogao izraziti svoje saučestvovanje?” „No, pa pozdraviću je”, reče bogata dama. I dodade, pošto on na to ništa ne reče: „Zar vam to nije dovoljno?” „Ne, to mi nije dovoljno”, reče on sasvim tiho, a ona, pošto je cenila njegove knjige, odvrati, osmehujući se: „Onda joj pošaljite koji cvetić“. „Hvala!” reče on. „Hvala! Hoću!” A u sebi je mislio: „Cvetić? Buket! Čitavu rukovet! Neću sutra ni doručkovati nego ću se odmah odvesti fijakerom od cvećare!” I osećao je da gaji izvestan odnos prema životu. Utom se spolja začu neki kratak šum, vrata se otvoriše i zatvoriše s naglim trzajem, i pred gostima se obasjan svećama obrete neki zdepast i krupan mladi čovek u tamnom lovačkom odelu: pristaša iz Švajcarske. On pretećim pogledom prelete po odaji, žustrim koracima priđe gipsanom stubu pred alkovenom, stade na niski podijum iza stuba, i to tako žestoko kao da je hteo da se onde ukopa, ščepa onaj tabak rukopisa što je ležao prvi odozgo i smesta poče da čita. On je mogao imati dvadeset osam godina, bio je kratkovrat i ružan. Kratko ošišana kosa mu je pod oštrim uglom neobično duboko natkriljavala ionako nisko i naborano čelo. Na njegovom licu, golobradom, mrgodnom i nezgrapnom, padali su u oči nos kao u doge, grube jagodice, upali obrazi i debele isturene usne, koje kao da su teško, protiv volje i tako reći s nekim mlitavim besom oblikovale reči. To lice bilo je sirovo a ipak bledo. On je čitao divljim i preterano jakim glasom, no koji je ipak u osnovi svojoj podrhtavao, kolebao se i borio sa sipljivošću. Ruka u kojoj je držao ispisani tabak bila je široka i crvena, a ipak je drhtala. On je predstavljao neku neprijatnu mešavinu brutalnosti i slabosti, a ono što je čitao na neobičan način se slagalo sa tim. Bile su to propovedi, parabole, teze, zakoni, vizije, proročanstva i proklamacije nalik na dnevne zapovesti, i sve je to u šarolikom i nedoglednom nizu smenjivalo jedno drugo, u nekoj stilskoj smesi od psaltirskog i proročanskog tona i od vojno-strategijskih kao i filozofsko-kritičkih stručnih izraza. Neko grozničavo i stravično razdraženo Ja propinjalo se u samotnom ludilu veličine i pretilo svetu bujicom krupnih reči. Njegovo ime bilo je Christus imperator maximus, i on je vrbovao na smrt spremne čete radi potčinjavanja zemaljskog šara, objavljivao je poslanice, postavljao svoje neumoljive uslove, iziskivao

siromaštvo i nevinost, i u toj beskonačnoj prevratničkoj uzrujanosti, sa nekom vrstom protivprirodnog sladostrašća, neprestano je ponavljao zapovest o bezuslovnoj poslušnosti. Buda, Aleksandar, Napoleon i Isus nazivani su njegovim skromnim pretečama, nedostojni da duhovnom caru odreše uzice na cipelama... Danijelov apostol je čitao pun sat; onda je, drhteći, popio gutljaj crna vina iz pehara i mašio se novih proklamacija. Po njegovom niskom čelu iskakale su graške znoja, njegove debele usne su podrhtavale, a između reči je, kratko frkćući, stalno izbacivao vazduh kroz nos, iscrpen i razrikan. Usamljeno Ja je pevalo, besnelo i komandovalo. Gubilo se u sumanutim slikama, utapalo se u kovitlacu nelogičnosti i iznenada grozno isplivavalo na sasvim neočekivanom mestu. Bogohuljenja i hvalospevi- tamjan i krvava isparenja, sve se to mešalo. Gromki bojevi su osvajali i izbavljali svet... Teško bi bilo utvrditi dejstvo Danijelovih proklamacija na slušaoce. Neki su, duboko zavaljene glave, utrnulih očiju gledali ka tavanici; drugi su, duboko nagnuti nad kolena, držali lica zarivena u šake. Erotičarkine oči bi se neobično zakoprenile kad god bi se začula reč „nevinost”, a filozof što je ličio na kengura digao bi s vremena na vreme svoj dugački i iskrivljeni kažiprst i njime pisao nešto neodređeno po vazduhu. Novelista se već poduže uzalud trudio da pronađe neki povoljan položaj za leđa koja su ga bolela. U deset sati javi mu se vizija jedne zemičke sa šunkom, ali on je muževno odagna od sebe. Oko deset i po opaziše da pristaša u crvenoj i drhtavoj desnoj ruci drži poslednji list. Bio je pri kraju. „Vojnici!” zaključio je, na krajnjoj ivici snage, gromovitim glasom što ga je izdavao, „prepuštam vam na pljačkanje- svet”. Onda je sišao sa podijuma, sve prisutne pogledao pretećim pogledom i sa žestinom, kao što je i došao, izašao kroz vrata. Slušaoci su još ceo minut ostali nepomično u položaju u kojem su se na kraju zatekli. Zatim su ustali kao po opštem dogovoru i bez oklevanja počeli izlaziti, pri čemu je svako uz nekoliko tihih reči stisnuo ruku Mariji Jozefi, koja je opet sa svojim belim okovratnikom, tiha i čista, stajala kraj samih vrata. Nemi dečak bio je napolju na svome mestu. Prisvetlio je gostima do odaje za garderobu, pomogao im je pri oblačenju kaputa, i poveo ih je niz usko stepenište- do kojeg je iz najviše visine, iz Danijelovog carstva, dopirala uznemirena svetlost sveća- sve do kućne kapije, koju je otključao. Gosti jedan za drugim izađoše na pustu ulicu u predgrađu. Kočije bogate dame čekale su pred kućom; videlo se kako kočijaš na svom sedištu, između dva sjajna fenjera, prinosi šeširu ruku u kojoj je držao bič. Novelista otprati bogatu damu do vrata kočija. „Kako se osećate?” upita je on. „Ne volim da dajem mišljenje o tako nečem”, odgovori ona. „Možda je on zaista genije, ili bar nešto slično...“ „Da, šta je genije?” reče on zamišljeno. „U slučaju ovog Danijela postoje svi preduslovi: usamljenost, sloboda, duhovna strast, veličanstven način gledanja, vera u sebe, čak i blizina zločina i ludila. Šta nedostaje? Možda ono što je ljudsko? Malo osećanja, čežnje, ljubavi? Ali to je potpuno improvizovana hipoteza...“ „Pozdravite Sonju”, reče on kad mu ona, smestivši se već, pruži ruku za rastanak; a pri tom je napeto čitao u njenom licu da vidi kako će ona primiti to što je rekao jednostavno

„Sonju”, a ne „gospođicu Sonju” ili „gospođicu kćer”. Ona je cenila njegove knjige, i zato je s osmehom prešla preko toga. „Preneću pozdrav“. „Hvala!” reče on i oseti kako ga nada opija i udara mu u glavu. „A sad ću da navalim na večeru kao vuk! Gajio je izvestan odnos prema životu.

1904.

TEŽAK ČAS Ustade od pisaćeg stola, od svoje male, krhke pisaće komode, ustade kao očajnik, pa spuštene glave pođe u suprotni ugao sobe ka peći, koja beše duga i vitka kao stub. Položi dlanove na kaljeve opeke, no one se behu skoro sasvim ohladile, jer je ponoć odavno prošla, i tako se leđima nasloni na nju, bez malene blagodati koju je tražio, prikupi kašljući skutove domaćeg kaputa iz čijega je prsnog izreza visio od pranja izbledeli čipkani žabo, pa s naporom duhnu kroz nos kako bi uhvatio malo vazduha, jer je bio kijavičav kao obično. Beše to neka naročita i nelagodna kijavica koja ga skoro nikada nije potpuno napuštala. Očni kapci behu mu od nje zapaljeni i rubovi nosnih šupljina ranjavi, a u glavi i udima ležala mu je ta kijavica kao teška, bolna opijenost. Ili je zar sva ova tromost i težina od nesrećnoga neizbijanja iz sobe, koje mu je lekar pre nekoliko nedelja ponovo propisao? Bog zna da li je uradio dobro. Večiti katar i grčevi u prsima i trbuhu biće da nalažu tako, i loše vreme vlada nad Jenom, već nedeljama, već nedeljama, istina je, bedno i mržnje dostojno vreme koje se oseća u svim živcima, pustopašno, mračno i hladno, i decembarski vetar huji u pećnome čunku, razulareno i bogohulno da sve buči kao na poljani u noći i buri i nalik na bludnu i neprebolnim jadom ophrvanu dušu. Ali da je dobra, nije, ta teskobna zatvorenost, za misli nije i ritam krvi iz kojega misli dolaze... Šestougaona soba, gola, stroga i neudobna, sa belo okrečenom tavanicom ispod koje je lebdeo duvanski dim, sa svojim koso kariranim tapetama na kojima su visile ovalno uokvirene siluete i sa četiri-pet komada nameštaja tankih nogu, ležala je u svetlosti sveća što su gorele čelo rukopisa na pisaćoj komodi. Crvene zavese visile su preko gornjeg dela prozorskih okvira, samo zastavice, simetrično nabrani komadi katuna; ali su bile crvene, od neke tople, sonorne crvene boje, i on ih je voleo i nikada nije hteo da bude bez njih, jer su u nečujno-uzdržanu golotinju njegove sobe unosile nešto od obilja i sladostrasti... Stojao je kraj peći pa je brzo i napregnuto bolno trepćući pogledao na delo od kojega je pobegao, na taj teret, taj pritisak, tu muku savesti, to more koje je valjalo popiti, taj strahoviti zadatak koji je njegov ponos i njegov jad, njegovo nebo i njegovo prokletstvo. Teško se vuklo, zapinjalo, zastalo- opet, opet! Vreme je bilo krivo i njegov katar i njegov zamor. Ili pak delo? Sam rad? Koji je zar nesrećno jedno i očajanju namenjeno začeće? Bio je ustao da dobije malo distance od njega, jer često je prostorna udaljenost od rukopisa delovala tako da se dobije pregled, širi pogled na materiju, i preduzmu potrebne mere. Da, bivalo je da se osećanje olakšanja, kad bi čovek okrenuo leđa poprištu, javi kao žarki podstrek. I to je bio neviniji podstrek no ako bi se popio liker ili crna, jaka kafa... Mala šolja stajala je na stoliću. Ne bi li mu ona pomogla da savlada prepreku? Ne, ne, ne više! Ne samo lekar, već i jedan drugi, jedan ugledniji obazrivo ga je savetovao da tako što

ne čini: onaj drugi, onaj onde, u Vajmaru, koga je voleo s neprijateljstvom punim čežnje. Taj je mudar. Taj ume da živi, da stvara; ne zlostavlja sam sebe; pun je obazrivosti prema sebi... Tišina je vladala u kući. Samo se čuo vetar što je brisao niz Dvorsku ulicu, i kiša kad bi je vetar sitno dobujući nabio u okna. Sve je spavalo, domaćin kuće i njegova čeljad, Lota i deca. A on usamljen stoji budan kraj ohlađene peći i s mukom trepćući gleda očima na delo u koje, da veruje, ne da mu njegova narav čoveka bolesno nezadovoljna onim što radi... Njegov beli vrat štrčao je, dug, iz ogrlice, a između skutova domaćeg kaputa vide mu se nogarasto ukošene noge. Njegova riđa kosa bila je zabačena sa visokog i nežnog čela, otkrivala je žilama bledo išarana ulegnuća više slepoočnica a u tankim pramenima padala mu je preko ušiju. Na korenu velikog, kukastog nosa koji se naglo završavao u beličast šiljak vrha, nablizo su se sastajale jake obrve, tamnije no kosa, što je pogledu njegovih duboko usađenih, upalim očiju davalo izvesnu tragičnu crtu. Prinuđen da diše na usta, otvarao je tanke usne, a obrazi, pegavi i tavni od sobnog vazduha, dolažahu mu mlitavi i upali... Ne, nije polazilo za rukom, i sve je uzalud! Vojska! Vojsku je valjalo prikazati. Vojska je osnova svega! Kako je nije moguće pokazati zorno- ima li gde te silne veštine kojom bi se nametnula uobrazilji? A ni junak nije nikakav junak; bez plemenitosti je i hladan! Zamisao ne valja, i jezik ne valja, i sve je jedno suvoparno i tromo predavanje iz istorije, široko, bukvalno i za pozornicu izgubljeno! Lepo, svršeno je dakle. Poraz. Promašen poduhvat. Slom. Javiće to Kerneru, dobrome Kerneru, koji je u njega verovao, s detinjim se poverenjem uzdao u njegov genije. On će se podsmevati, preklinjati, galamiti- prijatelj; podsetiće ga na Karlosa, koji je isto tako nastao iz sumnji i muka i kolebanja, a na kraju, posle svili nevolja, pokazao se kao stvar uveliko izvanredna, delo slavno. Ali to je bilo drukčije. Tada je još bio kadar da stvar srećno uhvati i pobedonosno je izvede. Sumnje i borbe? Zna se. A bio je bolestan, još i više nego sad, bio stradalnik, begunac, u raskolu sa svetom, potišten i u stvarima ljudskim kao prosjak siromašan. Ali mlad, sasvim mlad još! Svaki put, pognuo se ne znam koliko duboko, duh bi mu elastično šinuo u vis, i posle časova griže i jada nailazili su časovi vere i unutrašnjeg likovanja. Njih više nema, jedva da ih je. Jednu noć plamenog razmaha, kad se najednom u genijalno strasnoj svetlosti vidi šta bi se moglo načiniti, valjalo je platiti čitavom sedmicom mraka i nemoći. Umoran je, tek u trideset i sedmoj a već pri kraju. Vera više nije živa, vera u budućnost, koja mu u bedi beše zvezda. I tako je, ovo je očajna istina: godine nevolje i nemaštine, za koje je mislio da su godine patnje i kušnje, one su u istini bile godine bogate i plodonosne; a sada kada mu je malo sinula sreća, kada se posle duhovnoga pustahiluka uklopio u izvestan red i veze građanskog života, stekao službu i čast, kad ima ženu i decu, sada je istrošen i gotov. Da omane i duhom klone- to je sve što mu je preostalo. Jeknu, pritisnu rukama oči i stade da hoda po sobi kao da ga gone. Ono što je maločas mislio bilo je tako strašno da nije mogao izdržati na mestu na kome mu se misao javila. Sede na jednu stolicu pokraj zida, spusti sklopljene ruke između kolena pa stade mračno da bulji u patos. Savest... Kako li je glasno vapila njegova savest! Grešio je, greh i štetu činio za svih tih godina samome sebi, nežnome instrumentu svoga tela. Razuzdani život srčane mladosti,

probdevene noći, dani u sobama duvanskog dima, preterano predavanje duhu i nehajanje za telo, opijati kojima se podsticao da radi- to se sveti, sveti se sad! Pa neka se sveti, on će da prkosi bogovima, koji nas krivcima čine a onda nam odmeravaju kaznu. On je živeo kako je živeti morao, on nije imao kad da bude mudar, nije da bude smotren. Ovde na ovome mestu u prsima, kad bi udahnuo, zakašljavao se, zevnuo, uvek na istome mestu taj bol, ta mala, đavolska, žaočna, svrdlava opomena koja se ne prestaje oglašavati otkako ga je pre pet godina u Erfurtu snašao onaj grozničavi katar, ona žestoka prsna boljka- šta ona to kaže? Uistinu, on je i te kako znao šta ona misli- držao se lekar kako god hteo i umeo. On nije imao kada da sam sebe pametno štedi, da ekonomiše blago ćudoredno. Što hoće da uradi, to mora da uradi još danas, brzo... Ćudorednost? Ali otkuda to da mu se baš greh, da mu se baš to da se predaje stvarima štetnim i pogubnim, činilo više moralnim no sva mudrost i hladna disciplina? Nije moralna ona, ne prezriva veština dobre savesti, već borba i nevolja, strast i bol! Bol... kako li mu se od te reči raširiše grudi! Ispravi se, prekrsti ruke; i njegov pogled, ispod crvenkastih, sastavljenih obrva, ožive od lepe jadikovke. Još ga nije satrla beda, još ne sasvim, sve dok mu je moguće da svoju bedu nazove imenom ponosnim i plemenitim! Jedno se samo mora: srčanost da svome životu da imena velika i lepa! Da ne svodi pažnju na sobni vazduh i konstipaciju! Da bude dovoljno zdrav da bi bio patetičan- da bi mogao gledati, osećati, ne hajući za telo! Samo u tom da ne bude naivan, mada sve inače znajući! Da veruje, da uzmogne verovati u bol... Ali on je verovao u bol, tako duboko, tako prisno, da ono što se događalo s bolom, shodno toj veri, nije moglo biti ni nekorisno ni loše. Pogled mu se izvi onamo prema rukopisu, a ruke se još jače ukrstiše na prsima... Sam talenat- nije li on bol? I ako od onog onde, tog nesrećnog dela, mora da pati, nije li to kao što i treba, i skoro već jedan dobar znak? Još nijednom nije grnulo mlazom, i on bi uistinu počeo podozrevati tek kad bi bilo tako. Samo kod šeprtlja i diletanata grće mlazom, u brzo zadovoljnih i neznalica, koji ne žive pod pritiskom i disciplinom talenta. Jer talenat, gospodo i gospođe onamo dole, svud okolo po parteru, talenat, to nije ništa lagano, ništa olako, nije bez daljega samo da se što ume. U korenu svome, on je potreba, kritično poimanje ideala, ničim zadovoljni zahtev koji način kako da se ume, ne bez muke, tek stvara i sve jačim čini. I onima najvećim, najneudovoljivijim, njihov talenat bič je najljući... Ne jadikovati! Ne razmetati se! Skromno, strpljivo misliti o onome što se trpi! Pa ako nijedan dan u sedmici, nijedan čas nisu bez patnje- Šta onda! Malo mariti za terete i uspehe, zahteve, tegobe, štrapace, sitno ih videti- to je ono što čini velikim! Ustade, izvadi burmuticu i požudno ušmrknu, zabaci ruke na leđa pa stade da korača po sobi tako plahovito da je plamen sveća stao treperiti od promaha... Veličina! Izuzetnost! Osvojeni svet i besmrtno ime! Šta znači sva sreća večito nepoznatih u poređenju sa ovom svrhom? Biti poznat- poznat i voljen od naroda na zemlji! Pričajte šta hoćete o sebeljublju, vi koji pojma nemate o slasti ovoga sna i moranja! Sebeljubivo je sve što je izuzetno, ako pati. Gledajte sami, veli ono, vi što ste bez poslanja, kojima je na zemlji sve tako lakše! A častoljublje veli: zar patnja beše uzaludna? Velikim me mora načiniti... Nozdrve njegovoga velikog nosa behu se napregle, njegov pogled stade da preti i kruži.

Desna ruka beše mu plaho i duboko zarivena u razrez domaćeg kaputa, dok je leva visila stisnuta u pesnicu. Mršavi obrazi poduhvatiše mu se naglim rumenilom, plamenom buknulim iz njegovoga umetničkog egoizma, onom strašću prema svome ja koja je neugasno gorela u njegovoj unutrašnjosti. Dobro ga je poznavao, tajni zanos te ljubavi. Ponekad bilo mu je dosta samo da osmotri svoju šaku da bi ga sveg ispunila oduševljena nežnost prema samome sebi, u čiju je službu odlučio da stavi sve oružje talenta i umetnosti koje mu je dato. Jer još dublje od toga sebeljublja bila je živa svest da se ipak pri svemu nesebično troši i žrtvuje u službi nečega visokog, bez koristi, istina, nego iz neke nužnosti. I silno je žudeo za ovim: da veći od njega ne bude niko ko više od njega nije patio zbog te visine. Niko!... Zastade u hodu, sa šakom na očima, gornjim delom tela okrenut postrance, izmičući, bežeći. Al' već oseti u srcu žaoku te neizbežne misli, misli na njega, onoga drugoga, onoga jasnoga, od dodira blaženoga, čulnoga, božanski-nesvesnoga, na onoga onde, u Vajmaru, koga je voleo s neprijateljstvom punim čežnje... I opet, kao i uvek, s dubokim nemirom, naglošću i žarom oseti kako u njemu započinje da radi ono što je dolazilo posle te misli: da svoje sopstveno biće i umetničko delo očuva i međom omeđi od onoga drugog... Je li on veći? U čemu? Zbog čega? Hoće li krvavi prkos biti ako pobedi on? Hoće li njegov poraz ikako biti prizor tragičan? Bog, možebiti- junak on nije. Ali lakše je biti bog nego junak! Lakše... Onome drugom je lakše! Mudrom i srećnom rukom lučiti saznanje i stvaranje, to možda čini čoveka vedrim i ornim i izvirno plodnim. Ali ako je stvaranje božansko, saznanje je junaštvo, a onaj koji saznajući stvara, i jedno je i drugo, bog i junak! Volja za teškim... Sluti li ko koliko discipline i samosavladavanja staje njega jedna misao, stroga misao? Jer naposletku on nije znalac i s malo je škola, teška je i zanesena sanjalica. Teže je napisati jedno pismo Juliji nego sačiniti najbolju scenu- pa nije li to onda skoro i ono više? – Od prvog ritmičkog poriva umetnosti u sebi ka građi, materiji, mogućnosti da se čovek izlije- do misli, do slike, do reči, do ispisanog reda: koliki napor! Koliki put stradanja! Čuda od čežnje njegova su dela, čežnje za formom, celokupnom pojavom, jasnim granicama, telesnim likom, čežnje da se pređe u jasni svet onoga drugog, koji stvari, suncem obasjane, naziva po imenu, izravno i ustima božanskim. Pa ipak, i onome uprkos: Ko je umetnik, pesnik ravan njemu, njemu istome? Ko stvara, kao on, ni iz čega, iz samih svojih grudi? Ne rađa li se pesma u njegovoj duši kao muzika, kao čisti pralik bića, daleko pre no što će uzeti primer i ruho iz sveta pojava! Istorija, mudrost sveta, strast: sredstva i povodi, ne više za nešto što malo šta ima s njima zajedničko, čemu je zavičaj u orfičkim dubinama. Reči, pojmovi: samo dirke u koje udara njegova umetnost da bi izmamila zvuke muzike s nekih skrivenih žica... Zna li se to? Veoma ga hvale, ljudi čestiti i valjani, zbog snage ideje s kojom je udario ovu ili onu dirku. I njegova omiljena reč, njegov poslednji patos, veliko zvono kojim je silnoglasno pozvao na najviše svetkovine duše, ona je privukla mnoge... Sloboda... Više i manje, doista, podrazumeva on kad je kaže, nego oni kada oduševljeno kliču. Sloboda- šta znači to? Možete li u snu sniti šta je sve duh kadar da pomisli kad kaže tu reč? Sloboda od čega? Od čega još najzad? Možda čak još od sreće, od sreće ljudske, tih svilenih okova, te meke i ljupke obaveze... Od sreće... Usne mu se stadoše trzati; učini se kao da mu se pogled obrće unutra, i on lagano klonu licem u šake... Nalazi se u pokrajnjoj sobi. Plavičasta svetlost dolazila je od kandila, a zavesa sa izatkanim cvetovima zaklanjaše prozor mirnim naborima. Stojao je

pokraj kreveta, nagnu se nad slatku glavu na jastuku... Jedna crna vitica kovrdžala se po obrazu koji dolažaše bled bledilom bisera, a detinje usnice behu otvorene u snu... Ženo moja! Ljubljena! Jesi li ti pošla za mojom čežnjom i prišla mi za to da budeš moja sreća? Ti to jesi, ne govori! I spavaj! Ne otvaraj sada te slatke, senovite trepavice, da bi me pogledala pogledom tako krupnim i tamnim, kao što umeš, kao da pitaš i tražiš mene! Tako mi boga, ja te veoma volim! Samo što ponekada ne mogu da nađem svoje osećanje, jer sam često trudan od muke i teškog nošenja sa onim zadatkom koji mi moje biće zadaje. I ne da mi se da budem tvoj isuviše, da ikako budem sasvim srećan u tebi, svoje misije radi... Poljubi je, odvoji se od mile toplote njena sna, osvrte se, vrati se. Zvuk zvona opomenu ga koliko je noć poodmakla, ali i kao da mu dobrodušno navešćuje kraj jednoga teškog časa. Odahnu, usne mu se čvrsto sklopiše; pođe, uze u ruke pero... Ne prepuštati se mislima! Bio je isuviše duboko da bi smeo misliti! Ne spuštati se u dubinu haosa, ne zadržavati se bar u njoj! Nego iz haosa, koji je obilje, iznositi na svetlost ono što je kadro i zrelo da zadobije oblik. Ne prepuštati se mislima: raditi! Povlačiti jasne granice, lučiti, oblikovati, završiti... I bi gotovo ono, delo patnje. Možda ne bi dobro, ali bi gotovo. I kad bi gotovo, gle, bi i dobro. А iz njegove duše, iz muzike i ideje stadoše se otimati i izvirati nova dela, tvorevine zvučne i svetlosne koje svetim oblikom čudesno otvarahu slutnje beskonačnoga zavičaja, kao sto u školjki šumi more iz kojega je izvadena.

1905.

SOJ VELZUNGA Pošto je bilo sedam do dvanaest, Vendelin je ušao u predvorje na prvom spratu i udario u tam-tam. Raskrečen, u dokolenicama boje ljubičica, stajao je na molitvenom ćilimu izbledelom od starosti i mlatio palicom po metalu. Buka od bronze, divlja, kanibalska i preterana za svoju svrhu, prodirala je svuda: u salone s desne i leve strane, u salu za bilijar, biblioteku, zimsku baštu, dole i gore kroz celu kuću, čija je ravnomerno zagrejana atmosfera bila jako prožeta nekim slatkim i egzotičnim parfemom. Najzad se jeka stišala, i Vendelin je još sedam minuta obavljao druge poslove, dok je Florijan u trpezariji vršio poslednje pripreme oko stola za ručak. Ali tačno u dvanaest ratnička opomena odjeknu po drugi put. Na to se svi pojaviše. Gospodin Arenhold je sitno koračajući došao iz biblioteke, gde se zanimao svojim starim štampanim knjigama. On je stalno nabavljao književne starine, prva izdanja na svim jezicima, skupocene i memljive kupusare. Lako tarući dlanove, upitao je na svoj prigušen i pomalo patnički način: „Zar Bekerat još nije stigao?” „Ne, doći će. Kako bi ne došao? Bude uštedeo ručak u restoranu”, odgovori gospođa Arenhold, nečujno silazeći po debeloj stazi niza stepenište, na čijem su se odmorištu nalazile male, prastare crkvene orgulje. Gospodin Arenhold zažmiri. Njegova žena je bila nemoguća. Bila je sitna, ružna, rano ostarela i kao sasušena pod nekim stranim, vrelijim suncem. Preko njenih upalih grudi visio je brilijantski lanac. Njena seda kosa je, uz mnogo zavijutaka i ispusta, bila skupljena u komplikovanu i visoku frizuru, na kojoj je, negde postrance, bila pričvršćena velika, šarena i blistava brilijantska agrafa, i sama ukrašena belom kićankom od perja. Gospodin Arenhold i deca su joj više no jedanput zgodno odabranim rečima zamerali što tako nosi kosu. Ali gospođa Arenhold je žilavo ostajala pri svom ukusu. Dođoše i deca. To su bili Kunc i Marita, Zigmund i Ziglinda. Kunc je bio u uniformi sa širitima, lep, smeđ čovek sa napućenim usnama i brazgotinom od nekog opasnog udarca. Nalazio se na šestonedeljnoj vežbi u svom husarskom puku. Marita se pojavila u haljini bez steznika. Bila je pepeljavo plava, stroga devojka od dvadeset osam godina, sa kukastim nosem, krupnim očima ptice grabljivice i ogorčenim ustima. Studirala je prava i sa izrazom prezira kretala se isključivo sopstvenim putem. Zigmund i Ziglinda došli su poslednji, držeći se za ruke, sa drugog sprata. Bili su blizanci i najmlađi: tankovijasti kao šibljike i detinjska stasa za svojih devetnaest godina. Ona je nosila bordocrvenu somotsku haljinu, koja je bila preteška za njenu priliku, a po kroju se približavala firentinskoj modi oko hiljadu petstote. On je nosio odelo sa žaketom, kravatu od sirove svile boje maline, lakovane cipele na uskim stopalima i dugmad za manžetne optočenu sitnim brilijantima. Snažne, crne

dlake njegove brade bile su izbrijane, tako da je i njegovo mršavo i bledo lice sa crnim sraslim obrvama sačuvalo efebski izgled njegove prilike. Glava mu je bila pokrivena gustim, crnim, na silu u stranu začešljanim uvojcima, koji su mu rasli do samih slepoočnica. Na njenoj tamnosmeđoj kosi, glatko razdeljenoj i spuštenoj preko ušiju, nalazila se zlatna dijadema, o kojoj je visio biser padajući joj na čelo; poklon od njega. Oko jednog njegovog dečačkog zgloba na ruci bio je obavijen težak zlatan lanac; poklon od nje. Bili su vrlo slični jedno drugome. Imali su isti pomalo ulubljen nos, iste pune usne što su meko nalegale jedna na drugu, istaknute jagodice, crne i sjajne oči. Ali najviše su ličile njihove duge i uzane šake; i to toliko da njegove nisu imale muževniji oblik od njenih, nego samo crvenkastiju boju. I neprestano su se držali za ruke, pri čemu im nije smetalo što su oboma šake bile sklone znojenju... Stajali su neko vreme na tepisima u predvorju i nisu gotovo ni govorili. Najzad stiže fon Bekerat, Ziglindin verenik. Vendelin mu je otvorio kućna vrata, i on uđe unutra u crnom kaputu s peševima, na sve se strane izvinjavajući što je zakasnio. Bio je vladin činovnik i iz dobre porodice; sitan, žut kao kanarinac, šiljobrad i revnosno učtiv. Pre no što bi započeo neku rečenicu, brzo bi uvukao vazduh kroz otvorena usta, pritiskujući bradu na grudi. Poljubio je Ziglindi ruku i rekao: „Da, izvinite i vi, Ziglinda! Put od ministarstva do Tirgartena je tako dugačak... Još nije smeo da joj se obraća sa „ti”; nije to volela. Ona bez oklevanja odgovori: „Veoma dugačak. A kako bi, uostalom, bilo kad biste s obzirom na ovaj put malo ranije izlazili iz svog ministarstva?” Zigmund dodade, a crne oči su mu se suzile u proreze koji su sevali: „To bi imalo izrazito podsticajno dejstvo na tok stvari u našem domaćinstvu“. „Da, bože moj... poslovi...“, reče fon Bekerat umorno. Bilo mu je trideset pet godina. Brat i sestra su bili brzi na odgovoru i oštra jezika, prividno kao da napadaju, a ipak, možda, samo iz urođene potrebe da se brane, vređajući, a verovatno ipak samo zato što su uživali u zgodnoj reči, tako da bi bilo pedantski uzimati im to za zlo. Prihvatili su njegov bedan odgovor, kao da nalaze da mu priliči i da se od njega, takvog kakav je, nije potrebno braniti duhovitošću. Pošli su za sto, napred gospodin Arenhold, koji je želeo da gospodinu fon Bekeratu pokaže kako je gladan. Seli su, razvili krute salvete. Porodični sto za sedam osoba izgledao je mali u ogromnoj trpezariji, zastrvenoj tepisima i svud unaokolo obloženoj drvenim pločama iz osamnaestog veka, dok su sa tavanice visila tri električna lustera. Sto je bio primaknut velikom prozoru što je sezao do poda, a pod kojim je, iza niske rešetkaste ograde, poigravao tanan mlaz vodoskoka; kroz prozor se pružao prostran pogled na baštu još zimskog izgleda. Gobleni sa pastirskim idilama, koji su kao i drvene obloge nekada krasili neki francuski zamak, pokrivali su gornji deo zidova. Sedeli su nisko za stolom, na stolicama čije su široke i meke postave bile prevučene goblenima. Na blistavo belom i pažljivo izglačanom stolnjaku od jakog damasta nalazila se uz svaki pribor po šiljata čaša sa dve orhideje. Gospodin Arenhold mršavom i opreznom rukom pričvrsti cviker na pola nosa i sa podozrivim izrazom lica poče čitati jelovnik, koji je u tri primerka ležao na stolu. On je patio od slabosti solarnog pleksusa, onog spleta živaca koji se nalazi ispod želuca i može postati izvor teških

smetnji. Zato je bio dužan da ispita šta uzima za jelo. Spremljeni su bili čorba od mesa sa goveđom srži, list u belom vinu, fazan i ananas. Ništa drugo. Bio je to porodični ručak. Ali gospodin Arenhold je bio zadovoljan: sve dobra i ukusna jela. Došla je čorba. Dizalica koja se završavala otvorom u bifeu snela ju je nečujno iz kuhinje, i sluge su je sad posluživale oko stola, povivši se, usredsređena izraza, sa nekom grozničavom strašću da poslužuju. Čorba je servirana u sićušnim šoljicama od najtanjeg prozirnog porculana. Beličaste grudvice srži plivale su po vrelom, zlatnožutom soku. Gospodin Arenhold se zagreja i to ga podstače da propusti kroz grlo malo vazduha. Prineo je salvetu ustima obazrivo je držeći prstima, i potražio mogućnost da izrazi ono što mu je obuzimalo duh. „Uzmite još jednu šolju, Bekerate”, rekao je. „To je hranljivo. Ko radi ima pravo da neguje sebe, i to sa uživanjem... Uostalom, volite li vi da jedete? Jedete li sa zadovoljstvom? Ako to ne činite, utoliko gore po vas. Meni je svaki obed mala svetkovina. Neko je kazao da je život ipak lep, pošto je udešen tako da se svakog dana može četiri puta jesti. Taj mi je to iz duše rekao. Ali da bismo mogli po zasluzi oceniti ovu instituciju, potrebno je imati izvesno mladalaštvo i zahvalnost, koje svako ne ume da očuva u sebi... Čovek stari, lepo, tu ništa ne možemo izmeniti. Ali bitno je da za čoveka stvari ostanu nove i da se, zapravo, ni na šta ne priviknemo... Evo”, nastavio je, nabacujući malo goveđe srži na komadić zemičke i posipajući to solju, „vaše domaće prilike će se uskoro izmeniti; nivo vašeg života će se povisiti, i to nimalo nebitno“. (Fon Bekerat se osmehnu). „Ako želite da uživate u svom životu, zaista da uživate, svesno, umetnički, onda se trudite da se nikad ne priviknete na nove okolnosti. Navika je smrt. Ona predstavlja tupost. Nemojte da se opustite i prilagodite, ne dozvolite da vam išta postane razumljivo samo po sebi, sačuvajte detinjski ukus za slasti blagostanja. Vidite... Ja sam, evo, već nekoliko godina u položaju da sebi poklanjam izvesne prijatnosti koje život pruža” (fon Bekerat se osmehnu) „a ipak vas uveravam da još i danas, svakog jutra koje mi Bog pokloni, prilikom buđenja osećam kako mi srce malo zalupa zato što mi je pokrivač od svile. To je mladalaštvo... Ja, svakako, znam kako sam to stvorio; pa ipak, mogu gledati oko sebe kao kakav začarani princ...“ Deca izmenjaše poglede, svako sa svakim i toliko bezobzirno da gospodin Arenhold nije mogao a da to ne opazi, pa se primetno zbunio. Znao je da su oni jednodušno protiv njega i da ga preziru: zbog njegovog porekla, zbog krvi koja je u njemu tekla i koju su nasledili od njega, zbog načina na koji je stekao svoje bogatstvo, zbog njegovih ljubavnih pustolovina, koje mu u njihovim očima nisu priličile, zbog njegove brige o svom telu, na koju isto tako ne bi trebalo da ima pravo, zbog njegove meke i pesničke brbljivosti, kojoj su nedostajale kočnice ukusa... Znao je to i donekle im je davao za pravo; on pred njima nije bio bez svesti o krivici. Ali on je, najzad, morao potvrđivati svoju ličnost, morao je voditi svoj život i smeti da o tome govori, naročito ovo. Imao je pravo na to, dokazao je da je vredan razmatranja. On je bio crv, vaška, svakako; ali upravo sposobnost da to oseća toliko strasno, sa toliko preziranja samog sebe, postala je uzrok onog žilavog i nikad zadovoljnog upinjanja koje ga je načinilo velikim... Gospodin Arenhold je bio rođen na Istoku u jednom zabačenom mestu, oženio se ćerkom nekog imućnog trgovca, i pomoću jednog smelog i pametnog poduhvata, pomoću veličanstvenih mahinacija, koje su za predmet imale jedan rudnik, otvaranje nalazišta uglja, skrenuo je u svoju kasu ogromnu i nepresušnu reku zlata...

Spustili su jelo s ribom. Sluge pohitaše s njime od bifea kroz prostranu dvoranu. Uz to su služili sos nalik na krem i natočili rajnskog vina, koje je lako peckalo po jeziku. Razgovaralo se o Ziglindinoj i Bekeratovoj svadbi. Ona je bila blizu, trebalo je da se održi kroz nedelju dana. Spominjali su miraz, skicirali pravac svadbenog puta u Španiju. Zapravo, gospodin Arenhold je sam pretresao ove predmete, podržavan učtivim potčinjavanjem od strane fon Bekerata. Gospođa Arenhold je oblaporno jela i odgovarala, po svojoj navici, isključivo protivpitanjima, koja nisu predstavljala neki veliki doprinos. Njen govor je bio prošaran neobičnim rečima sa puno grlenih glasova, izrazima iz dijalekta njenog detinjstva. Marita je bila puna ćutljivog otpora prema crkvenom venčanju, kakvo je bilo predviđeno, jer je vređalo njena potpuno prosvećena ubeđenja. Uostalom, i gospodin Arenhold je prema tom venčanju imao hladan stav, pošto je fon Bekerat bio protestant. Protestantsko venčanje je po svojoj lepoti bezvredno. Druga bi stvar bila kad bi fon Bekerat pripadao katoličkoj veroispovesti. Kunc je ćutao, jer se u prisustvu fon Bekerata ljutio zbog majke. A ni Zigmund ni Ziglinda nisu ispoljavali neko zanimanje za razgovor. Oni su između stolica držali jedno drugo za uzane i vlažne šake. Ponekad bi im se pogledi sreli, stopili, dolazili do saglasnosti ka kojoj spolja nije bilo puta ni pristupa. Fon Bekerat je sedeo sa druge strane pored Ziglinde. „Pedeset sati”, reče gospodin Arenhold, „i bićete u Madridu, ako hoćete. Stalno se postiže napredak, meni je najkraćim putem trebalo šezdeset... Pretpostavljam da ćete kopnenom putu dati preimućstvo nad pomorskim putem iz Roterdama?” Fon Bekerat hitro dade preimućstvo kopnenom putu. „Ali Pariz svakako nećete ostaviti po strani. Imate mogućnost da putujete direktno preko Liona... Ziglinda poznaje Pariz. Ali vi ne bi trebalo da dozvolite da vam promakne ta prilika... Ostavljam vam na volju da odlučite hoćete li se prethodno negde zadržavati. Pravo je da vama lično bude prepušten izbor mesta u kojem će vam početi medeni mesec...“ Ziglinda okrete glavu, okrete je prvi put ka svome vereniku: otvoreno i slobodno, nimalo zabrinuta da li neko na to obraća pažnju. Gledala je u učtiv izraz lica pored sebe, gledala je krupnim crnim očima, ispitivački, s očekivanjem, upitno, blistavo ozbiljnim pogledom, koji je tokom ove tri sekunde bez reči govorio kao pogled životinje. Ali između stolica je držala uzanu šaku svoga blizanca, čije su srasle obrve kraj korena nosa obrazovale dve crne bore... Razgovor je skliznuo na druge predmete, neko vreme je nestalno i peckavo tumarao tamo-amo, dodirnuo jednu pošiljku svežih cigara koje su, u zatvorenoj cinkanoj kutiji, stigle iz Havane posebno za gospodina Arenholda, i zatim počeo da kruži oko jedne tačke, oko jednog pitanja čisto logičke prirode, koje je Kunc uzgred potakao: naime, oko toga da li, ako je a neophodan i dovoljan uslov za b i b mora biti neophodan i dovoljan uslov za a. Ovo su osporavali, oštroumno raščlanjivali, navodili primere, zalazili u hiljadu sitnica, gložili se primenjujući čeličnu i apstraktnu dijalektiku i ne malo padali u vatru. Marita je u debatu uvela jedno filozofsko razlikovanje, naime, razliku između realnog i kauzalnog razloga. Kunc je, obraćajući joj se uzdignute glave, izjavio da je „kauzalni razlog” pleonazam. Marita je razdraženim rečima nastojala na pravu da upotrebljava sopstvenu terminologiju. Gospodin Arenhold se promeškoljio, palcem i kažiprstom uzeo komadić hleba i digao ga uvis, i ponudio se da sve to objasni. Pretrpeo je potpun fijasko. Deca ga ismejaše. Čak ga je

i gospođa Arenhold prekorila: „Što govoriš?” rekla je. „Jesi l' to učio? Malo ti si učio!” A kad je fon Bekerat pritisnuo bradu na grudi i uvukao vazduh kroz usta da izjavi svoje mišljenje, već su bili prešli na nešto drugo. Govorio je Zigmund. Ironično ganutim tonom je pričao o tome koliko obezoružavaju bezazlenost i naivna prirodnost jednog poznanika, jer taj je uspeo da sebe sačuva u neznanju u pogledu pitanja koji se odevni predmet označava kao žaket a koji kao smoking. Taj Parsifal priča o kariranom smokingu... Kunc je znao za jedan još uzbudljiviji slučaj neiskvarenosti. Posredi je bio neko ko je na five o'clock tea došao u smokingu. „Popodne u smokingu?” reče Ziglinda i iskrivi usnice... „Pa to inače čine samo životinje“. Fon Bekerat se revnosno nasmeja, pogotovo što ga je savest opominjala da je i sam već na popodnevne čajeve odlazio u smokingu... Tako su, uz fazana, od pitanja opšte kulturne prirode prešli na umetnost: na likovnu umetnost, u kojoj je fon Bekerat bio znalac i ljubitelj, na književnost i pozorište, prema kojima su u domu Arenholdovih bili pretežno skloni, iako se Zigmund bavio slikarstvom. Razgovor je postao živahan i opšti, deca su u njemu uzimala presudno učešće, govorila su dobro, pokreti su im bili nervozni i arogantni. Ona su koračala na čelu ukusa i zahtevala su ono što je najviše. Prelazila su preko onoga što je ostalo samo namera, težnja, san i rvanje volje, nemilosrdno su insistirala na umeću, postignuću, uspehu i svirepoj utakmici snaga, i ono što su pozdravljala- bez divljenja ali sa priznanjem- bilo je pobedonosno umetničko delo. Sam gospodin Arenhold je rekao fon Bekeratu: „Vi ste veoma dobroćudni, dragi moj, vi uzimate u zaštitu dobru volju. Rezultati, prijatelju moj! Vi kažete: Doduše, ono što on stvara nije dobro, ali bio je samo seljak pre nego što se posvetio umetnosti; pa zato već i ovo zadivljuje. Ni govora. Postignuće je apsolutno. Nema olakšavajućih okolnosti. Neka on stvori što je prvoga reda, ili nek razvozi balegu. Dokle bih ja dogurao uz vaše zahvalno nastrojenje? Mogao sam sebi reći: ti počinješ kao puki bednik; biće dirljivo ako se uzvineš do sopstvene male trgovačke kancelarije. U tom slučaju ne bih sedeo gde sedim. Ja sam morao prinuditi svet da me prizna; e pa, želim da i mene prinude da odam priznanje. Ovde je Rodos; budite dobri pa izvolite zaigrati!” Deca se nasmejaše. Za trenutak ga nisu prezirala. Sedela su meko zavaljena za stolom u dvorani, opuštenog držanja, sa ćudljivo razmaženim izrazima lica, sedela su u izobilju i bezbednosti, ali reči su im bile oštre kao i onde gde je to bilo neophodno, onde gde život iziskuje promućurnost, surovost i nužnu odbranu i budnu pamet. Njihova pohvala je bilo uzdržano saglašavanje, njihova pokuda, hitra, okretna i lišena respekta, obezoružavala je za tili čas, potkresala krila oduševljenju, činila ga glupim i nemim. Nazivali su „vrlo dobrim” delo koje se zahvaljujući nimalo sanjarskoj intelektualnosti činilo obezbeđeno od svakog prigovora, a ismevali su promašaje strasti. Fon Bekerat, sklon neratobornom idealizmu, bio je u teškom položaju, pogotovo što je bio stariji. Stalno se smanjivao na svojoj stolici, pritiskao bradu na grudi i disao smeteno na otvorena usta, sateran u tesnac njihovom veselom nadmoćnošću. Oni su protivrečili u svakom slučaju, kao da im se činilo nemoguće, bedno, sramno da ne protivreče, protivrečili su izvrsno, a pri tom su im se oči sužavale u proreze koji su sevali. Nasrnuli bi na neku reč, jednu jedinu koju bi on upotrebio, čerupali je, odbacivali i isticali neku drugu, neku smrtonosno karakterističnu, koja bi zazujala, pogodila i treperila tačno u središtu mete... Fon Bekeratu su oči bile

crvene i izgledao je sav razbucan dok se ručak primicao kraju. Najednom- posipali su šećer preko režnjeva ananasa; Zigmund reče, po navici u govoru kriveći lice kao da ga zaslepljuje sunce: „Ah, slušajte, Bekerate, još nešto, dok nismo zaboravili... Ziglinda i ja vam pristupamo sa molbenim stavom... Danas se u operi daje, Valkira'... Hteli bismo, Ziglinda i ja, da je još jednom zajedno čujemo... smemo li? To, naravno, zavisi od vaše velikodušnosti i milosti...“ „Veoma razborito!” reče gospodin Arenhold. Kunc je dobovao po stolnjaku u ritmu Hundingovog motiva. Fon Bekerat, zapanjen što se za bilo šta traži njegova dozvola, odgovori revnosno: „Ali, Zigmunde, svakako... i vi, Ziglinda... smatram da je to veoma pametno... idite bezuslovno... ja sam slobodan i priključiću se... Danas je odlična postava...“ Arenholdovi se nasmejani nagoše nad tanjire. Fon Bekerat, isključen iz toga, trepćući i boreći se da nađe orijentaciju, pokušavao je da se uključi u njihovu veselost. Zigmund reče, kao prvo: „Ah, zamislite, a ja smatram da je postava loša. Uostalom, budite uvereni u puni obim naše zahvalnosti; ali, vi ste nas pogrešno razumeli, Ziglinda i ja vas molimo da pre svadbe smemo još jednom sami slušati, Valkiru'. Ne znam da li vi sad...“ „Ali, naravno... Potpuno razumem. To je dražesno. Morate bezuslovno poći...“ „Hvala. Veoma vam zahvaljujemo. „Dakle, onda ću narediti da nam upregnu Persija i Lajermana“. „Dozvoliću sebi napomenu”, reče gospodin Arenhold, „da se tvoja majka i ja vozimo na večeru kod Erlangerovih, i to sa Persijem i Lajermanom. Vas dvoje ćete morati da se snishodite i zadovoljite se Balom i Campom, kao i da uzmete smeđi kupe“. „A mesta?” upita Kunc... „Imam ih odavno”, reče Zigmund i zabaci glavu. Nasmejaše se, pogledavši mladoženji u oči. Gospodin Arenhold šiljatim prstima razavi omot sa beladonom u prahu, pa to pažljivo sasu u usta. Potom je zapalio debelu cigaretu, koja je odmah počela da oko sebe širi izvrstan miris. Sluge priskočiše da izmaknu stolice njemu i gospođi Arenhold. Pade naređenje da kafu posluže u zimskoj bašti. Kunc je oštrim glasom zatražio svoj jednopreg da se odveze u kasarnu. Zigmund se spremao za operu, i to već ceo sat. Njemu je bila svojstvena izvanredna i neprekidna potreba za čistoćom, tako da je znatan deo dana provodio pred umivaonikom. Sad je stajao pred svojim velikim ampirskim ogledalom sa belim okvirom, umakao pufnu u kutiju od kovanog metala i pudrovao podbradak i obraze, koji su bili sveže izbrijani; jer brada mu je bila toliko jaka da je, kad je uveče izlazio, morao da je i po drugi put uklanja. Stajao je onde prilično šaroliko odeven: u ružičastom svilenom donjem rublju i čarapama, u crvenim papučama od safijana i u vatiranom domaćem kaputu sa tamnim šarama i reverima postavljenim svetlosivim krznom. A oko njega se nalazila velika spavaća

soba, sva ispunjena belim lakovanim i otmeno praktičnim stvarima, dok su se iza prozora videle gole i maglom obavijene krošnje Tirgartena. Pošto se već prilično smrklo, on zapali svetiljke, koje su, poređane u velikom krugu na belom plafonu, ispunile sobu mlečnom svetlinom, i navuče somotske zavese na okna što su tamnela. Svetlost prihvatiše vodenoprozirne zrcalne dubine ormana, umivaonika, toaleta; ona je odsevala sa brušenih bočica što su stajale na ispustima obloženim kaljevim pločicama. Zigmund je nastavio da se doteruje. Pokatkad, pri nekoj misli, njegove srasle obrve su iznad korena nosa obrazovale dve crne bore. Dan mu je prošao kao što su mu dani obično prolazili: prazno i brzo. Pošto je predstava počinjala u šest i po, a on je već u četiri i po počeo da se presvlači, za njega gotovo i nije bilo popodneva. Nakon što se od dva do tri odmarao u šezlongu, popio je čaj i zatim je, ispružen u dubokoj kožnoj fotelji u radnoj sobi, koju je delio sa bratom Kuncom, onaj preostali sat iskoristio za to da iz nekoliko nedavno objavljenih romana pročita po nekoliko strana. Našao je da su svi ti umetnički napori žalosno slabi, ali je ipak nekoliko njih poslao knjigovescu da mu ih ovaj umetnički ukoriči za njegovu biblioteku. Uostalom, pre podne je radio. Jutarnji čas od deset do jedanaest proveo je u ateljeu svog profesora. Taj profesor, umetnik evropskog glasa, obrazovao je Zigmundov talenat u crtanju i slikanju i za to je od gospodina Arenholda dobijao dve hiljade maraka mesečno. Ipak, pred onim što je Zigmund slikao čovek se mogao samo osmehnuti. On je to i sam znao i nije mu bilo ni na kraj pameti da na svoje umetništvo troši neka vatrena očekivanja. Bio je suviše oštrouman da ne bi shvatio kako uslovi njegovog života nisu baš najpovoljniji za razvitak oblikovačkog dara. Oprema života bila je toliko bogata, toliko raznolika, toliko pretrpana, da za sam život gotovo nije ostajalo mesta. Svaki deo ove opreme bio je toliko skupocen i lep da se pretenciozno uzdizao iznad svoje svrhe da služi, zbunjivao je, trošio pažnju. Zigmund je već rođenjem ušao u izobilje, bio je nesumnjivo navikao na njega. A ipak je postojala činjenica da to izobilje nikad nije prestajalo da ga zanima i uzbuđuje, da ga nadražuje neprestanim sladostrašćem. Hteo on to ili ne, s njim se tu dešavalo isto ono što i gospodinu Arenholdu, koji se vežbao u veštini da se, zapravo, ni na šta ne privikne... Voleo je da čita, težio je za rečju i duhom kao za kakvim priborom ka kojem ga je upućivao dubok nagon. Ali nikada se nije predavao nekoj knjizi i sav tonuo u nju, kao što se to dešava kad čovek tu jednu knjigu smatra najvažnijom, jedinom, malim svetom preko čijih granica ne gleda, u koji se zatvara i uranja u njega da bi i iz poslednjeg sloga crpao hrane za sebe. Knjige i časopisi su hrpimice dolazili, mogao je sve da ih kupi, gomilali su se oko njega, i dok je hteo da čita, uznemiravalo ga je mnoštvo onoga što još valja pročitati. Ali knjige su povezivane. U koži sa zlatotiskom, snabdevene lepim žigom Zigmunda Arenholda, one su stajale raskošne i dovoljne same sebi, i opterećivale su njegov život kao posed koji nije uspevao da potčini. Dan je bio njegov, stajao mu slobodno na raspolaganju, bio mu je poklonjen sa svim svojim časovima od izlaska do zalaska sunca; pa ipak Zigmund u svojoj duši nije nalazio vremena za neko htenje, a kamoli za neko ostvarenje. On nije bio junak, nije raspolagao divovskim snagama. Pripremanje, luksuzno pripravljanje za ono što je moglo biti pravo i ozbiljno- trošilo je sve što je on imao da uloži.

Koliko se samo smotrenosti i snage duha moralo upotrebiti za temeljnu i savršenu toaletu, koliko pažljivosti pri vođenju nadzora nad garderobom, zalihom cigareta, sapuna, parfema, koliko sposobnosti za odlučivanje u onom trenutku što se ponavljao dvaput ili triput dnevno, kad je bilo važno izabrati kravatu! A bilo je važno. On je držao do toga. Neka plavokosi građani ove zemlje bezbrižno šetkaju u plitkim cipelama na lastiš i posuvraćenim okovratnicima. On je, upravo on, morao biti od glave do pete besprekoran i bez mane u svojoj spoljašnjosti... Najzad, više od toga niko nije ni očekivao od njega. Pokatkad, u trenucima kad se u njemu budio slab nemir zbog onoga što bi moglo biti „stvarno”, osećao je kako taj nedostatak tuđeg očekivanja koči i rasplinjava ovu njegovu nespokojnost... Podela vremena u kući bila je izvršena s obzirom na to da dan prođe brzo i bez osetno praznih časova. Uvek se brzo primicao sledeći obed. Večeralo se pre sedam; veče, vreme kad se moglo dokoličiti mirne savesti, bilo je dugo. Dani su promicali, a isto toliko hitro su dolazila i prolazila godišnja doba. Provodili su dva letnja meseca u malom zamku na jezeru, u prostranom i raskošnom parku sa teniskim igralištem, prohladnim stazama i bronzanim kipovima na pokošenim travnjacima; a treći na moru, u planini, u hotelima koji su se trudili da velelepljem nadmaše prilike kakve su imali kod kuće... Ponekih zimskih dana on se doskora još vozio na univerzitet da bi, ukoliko se održavalo u pogodno vreme, čuo poneko predavanje o istoriji umetnosti; nije to više posećivao, jer se gospoda koja su osim njega prisustvovala predavanjima nisu, shodno oceni njegovih živaca za miris, ni izdaleka dovoljno kupala... Umesto toga išao je sa Ziglindom u šetnju. Ona je bila pored njega od najdaljeg početka, bila mu je privržena otkako su oboje protepali prve glasove, učinili prve korake, i on nije imao prijatelja, nikad nijednog jedinog, osim nje, koja je bila rođena zajedno s njim, kao njegova skupoceno ukrašena, tamna i ljupka slika i prilika, čiju je uzanu i vlažnu šaku držao dok su prebogato zastrveni dani praznih očiju klizili pored njih. Na šetnje su nosili sveže cveće, kiticu ljubičica ili đurđevka, koje su naizmenično mirisali, ponekad i oboje u isti mah. Sa sladostrasnim i nehajnim predavanjem su u hodu udisali taj divni miris, lečili se njime kao egoistični bolesnici, opijali se kao očajnici, izvesnim unutarnjim gestom oturali od sebe svet koji je loše mirisao i voleli jedno drugo zbog svoje odabrane nekorisnosti. Ali ono što su govorili bilo je oštro i blistavo sklopljeno; pogađalo je ljude koje su sretali, stvari koje su viđali, slušali, čitali i koje su pravili drugi, oni koji su postojali radi toga da reči, oznaci, duhovitom suprotstavljanju izlože neko delo... Onda je došao fon Bekerat, sa službom u ministarstvu i iz dobre porodice. Trudio se da dobije Ziglindinu ruku i pri tom je na svojoj strani imao blagonaklonu neutralnost gospodina Arenholda, zauzimanje gospođe Arenhold i žustro potpomaganje husara Kunca. Bio je strpljiv, revnostan i beskrajno učtiv. I najzad, pošto mu je dovoljno puta rekla da ga ne voli, Ziglinda je počela da ga posmatra ispitivački, s očekivanjem, nemo, blistavo ozbiljnim pogledom, koji je govorio lišen poimanja kao pogled životinje- i dala je pristanak. I sam Zigmund, kome je ona bila potčinjena, imao je udela u ovakvom ishodu, prezirao je sebe, ali se nije tome suprotstavljao, pošto je fon Bekerat radio u ministarstvu i bio iz dobre porodice... Ponekad, dok se bavio svojom toaletom, njegove srasle obrve su nad korenom nosa obrazovale dve crne bore... Stajao je na krznu belog medveda, koji je širio šape pred krevetom i u kojem su mu

tonula stopala, i uzeo presavijenu košulju za frak, nakon što se ceo oprao aromatičnom vodicom. Njegov žućkasti trup, preko koga je klizilo uškrobljeno i svetlucavo platno, bio je mršav kao u dečaka, a pri tom obrastao čupavim crnim dlakama. Zatim je odenuo gaće od crne svile, obuo crne svilene čarape pritegnuvši ih crnim držačima sa srebrnim kopčama, navukao izglačane pantalone, čija se crna tkanina svilenkasto prelivala, pričvrstio bele svilene naramenice prebačene preko uzanih ramena i počeo, položivši petu na stoličicu, da zakopčava dugmad na lakovanim cipelama. Neko zakuca. „Smem li da uđem, Gigi?” upita Ziglinda spolja... „Da, uđi”, odgovori on. Ona kroči u sobu već gotova. Nosila je svilenu, morskozelenu, blistavu haljinu, čiji je četvrtasti izrez na vratu bio opkoljen širokim vezenim pervazom od sirove nebojene svile. Dva izvezena pauna, okrenuta jedan drugom, držala su u kljunovima girlandu poviše njenog pojasa. Ziglindina duboko tamna kosa bila je bez nakita; ali sa uzane niske bisera visio je veliki, jajoliki dragi kamen i padao na njen obnažen vrat, čija je koža imala boju morske pene potamnele od dima. Preko ruke joj je visila marama bogato protkana srmom. „Ne bih htela da pred tobom zatajim činjenicu”, reče ona, „da kola čekaju“. „Ne zazirem od tvrdnje da će se ona strpeti još dva minuta”, spremno odvrati on. To se oteglo na deset minuta. Ona je sedela na šezlongu prevučenom belim somotom i posmatrala ga, dok se on nešto marljivije spremao. Iz šarolike gomile kravata izabrao je jednu od belog pikea i počeo da je pred ogledalom vezuje u čvor. „Bekerat”, reče ona, „još popreko vezuje i kravate u boji, kao što je bila moda prošle godine“. „Bekerat je”, reče on, „najtrivijalnija egzistencija u koju sam stekao uvid“. Zatim je dodao, okrećući se prema njoj i pri tom kriveći lice kao neko koga zaslepljuje sunce: „Uostalom, zamolio bih te da tokom današnje večeri blagoizvoliš više ne pominjati toga Germana“. Ona se kratko nasmeja i odgovori: „Možeš primiti pouzdana uveravanja da će mi to bez prevelikih napora poći za rukom“. On navuče duboko isečeni prsluk od pikea, a preko njega frak, pet puta isprobani frak, čija je meka postava od svile milovala ruke dok su klizili kroz rukave. „Da vidim koju si garnituru dugmadi uzeo”, reče Ziglinda i priđe mu. Bila je to garnitura od ametista. Dugmad na umetku košulje, na manžetnama i na belom prsluku bila su od iste vrste. Posmatrala ga je sa divljenjem, sa ponosom, sa pobožnom predanošću; a njene sjajne oči su bile prepune duboke, tamne nežnosti. Pošto su njene usne tako meko počivale jedna na drugoj, on ih poljubi. Seli su na šezlong da još koji trenutak proćaskaju kao što su voleli da čine. „Opet si sasvim, sasvim mek”, reče ona milujući njegove izbrijane obraze.

„Ručice su ti pod dodirom kao atlas”, reče on klizeći šakom preko njene nežne podlaktice, dok je u isti mah udisao miris ljubičica što je strujao iz njene kose. Ona poljubi njegove sklopljene oči; on je poljubi u vrat, pored dragog kamena. Izljubiše jedno drugom ruke. Sa slatkom čulnošću su se uzajamno voleli zbog svoje razmažene i odabrane odnegovanosti i zbog svog prijatnog mirisa. Napokon su se počeli igrati kao mali psi što se ujedaju usnama. On onda ustade. „Da ne zakasnimo danas”, reče. Još je pritisnuo otvor bočice sa parfemom na maramicu, rastrljao jednu kap između svojih uzanih i rumenih dlanova, uzeo rukavice i izjavio da je gotov. Ugasio je svetlost, pa pođoše: crvenkasto osvetljenim hodnikom u kojem su visile tamne, stare slike, pa pored orgulja niza stepenište. U prizemlju je, u predvorju, stajao Vendelin, divovska rasta u svom dugom, žutom ogrtaču, i čekao ih sa kaputima. Pridržao im je kapute i oni ih obukoše. Ziglindina tamna glavica dopola nestade u okovratniku od srebrne lisice. Pošli su, praćeni slugom, kroz kamenom popločani trem i izašli napolje. Vreme je bilo blago, sneg je pod beličastom svetlošću pomalo praminjao, krupnim, iskrzanim pahuljicama. Dvosed je stajao uza samu kuću. Kočijaš, s rukom na šeširu ukrašenom rozetom, malo se povio sa svog sedišta, dok je Vendelin bio pri ruci bratu i sestri prilikom penjanja u kola. Onda se vrata zalupiše. Vendelin skoči na sedište pored kočijaša, i kola, odmah krenuvši brzo, zaškripaše preko šljunka u prednjem delu bašte, kliznuše kroz visoke i širom otvorene rešetkaste vratnice, u vitkom luku saviše nadesno i zakotrljaše se niz ulicu... Mali, meki prostor u kojem su sedeli bio je blago zagrejan. „Da zastrem?” upita Zigmund... I pošto se ona saglasi sa tim, on preko brušenih okana navuče zavese od smeđe svile. Bili su u srcu grada. Svetiljke su vrcajući promicale iza zavesa. Svud oko jednoliko hitrog lupkanja potkovica njihovih konja, oko nečujne brzine njihovih kola, koja su ih gibajući se nosila preko neravnog tla, hučao je, treštao i tutnjao mehanizam velikog života. A odvojeni od njega, mekano zaštićeni pred njim, oni su tiho sedeli na prošivenim jastucima od smeđe svile; držeći se za ruke. Kola skretoše i stadoše. Vendelin je bio kraj vrata da im pomogne pri silaženju. Pod svetlošću lučnih lampi sivi i ozebli ljudi su posmatrali njihovo prispeće. Mereni tim ispitivačkim i zlobnim pogledima, oni prođoše kroz vestibil, praćeni slugom. Bilo je već kasno, već tiho. Popeli su se uz široko stepenište, prebacili kapute preko Vendelinove ruke, za trenutak se zadržali pred jednim visokim ogledalom i onda kroz mala vrata ušli u ložu. Dočekalo ih je spuštanje sedišta, poslednje uzaviranje razgovora pred tišinu. U trenutku kad je pozorišni sluga gurnuo pod njih somotske naslonjače, dvorana se uvi u mrak i sa divljim akcentom dole poče uvertira. Bura, bura... Dospeli ovamo na lak i njihanjem potpomognut način, nerastrojeni, neistrošeni preprekama, sitnim neprijatnostima što ozlovoljavaju, Zigmund i Ziglinda su se odmah uneli u stvar. Bura i olujna razjarenost, bešnjenje nepogode u šumi. Zaorila se surova naredba boga, ponovila se, izobličena od besa, i grom poslušno tresnu. Zavesa polete uvis, kao da ju je vihor razmakao i oduvao. Pokazala se paganska dvorana, sa

ognjištem što se žarilo iz tame, dok je u sredini strčao obris hrastovog stabla. Zigmund, ružičast čovek sa bradom boje hleba, pojavio se u drvenim vratima pa se, iznuren od proganjanja, sav klonuo naslonio na dovratak. Onda su ga snažne noge, umotane krznom i remenjem, odnele napred, dok su mu se koraci tragično vukli. Njegove plave oči, pod svetlim obrvama i kovrčama što su mu s perike padale na čelo, bile su utrnula pogleda, kao da mole, upravljene prema dirigentu; i najzad se muzika povukla, prestala i dozvolila da se čuje njegov glas, koji je zvučao gromko i tučano, iako ga je on dašćući prigušivao. Kratko je otpevao da mora počinuti, makar kome da ovo ognjište pripada; i pri poslednjoj reči se teško svalio na medveđe krzno i ostao da leži, s glavom na mesnatoj ruci. Grudi su mu se nadimale u snu. Prošao je jedan minut, ispunjen raspevanom, raspričanom, obznanjujućom rekom muzike, koja je u podnožju događaja valjala svoje talase... Onda je sleva došla Ziglinda. Grudi su joj bile alabasterno bele i čudesno su se njihale u izrezu njene haljine od muslina, preko koje je nosila krzno. S čuđenjem je opazila nepoznatog čoveka; i tako je pritisla podbradak na grudi da se nabrao, podesila usne za uobličavanje glasova i dala izraza tom čuđenju u zvucima koji su meki i topli navirali iz njenog belog grkljana, a ona im davala oblik jezikom i pokretljivim ustima... Prišla je da ga podvori. Nagnuta, tako da su joj grudi u grubom krznu nabujale prema njemu, obema rukama mu je pružila rog. On se napi. Muzika je dirljivo govorila o okrepi i dobročinstvu melemnog rashlađivanja. Onda su počeli da posmatraju jedno drugo sa prvim ushićenjem, sa prvim, tamnim prepoznavanjem, ćutke predani trenutku, koji je dole odjekivao kao duboka, otegnuta pesma... Donela mu je medovinu, najpre dodirnula rog usnama pa onda gledala kako on dugo pije. I ponovo su im pogledi utonuli jedan u drugi, ponovo se dole otezala i ponovo je čeznula duboka melodija... Onda je on ustao, natmuren, sa bolnim odupiranjem, i opustivši gole ruke pošao vratima da svoj bol, svoju usamljenost, svoj progonjeni i omrznuti život odnese natrag u divljinu, daleko od nje. Ona ga pozva, i pošto on nije hteo da čuje, ona podiže ruke i dozvoli da joj se, bez ikakvih obzira, otme priznanje o njenoj sopstvenoj nesreći. On stade. Ona obori oči. Pred njihovim nogama je tamno brujala priča o bolu koji ih je oboje povezivao. On ostade. Prekrštenih ruku je stajao pred ognjištem, pripravan na sudbinu. Dođe Hunding, trbušast i krivonog kao krava. Brada mu je bila crna, prošarana smeđim čupercima. Nagovestio ga je njegov odsečni motiv, i sad je stajao tu, mračan i zdepast, oslonjen na koplje, i bivoljim očima gledao u gosta, čije prisustvo je zatim, potaknut nekom divljom uljuđenosću, odobrio i pozdravio dobrodošlicom. Bas mu je bio zarđao i kolosalan. Ziglinda je spremala sto za večeru, i dok je ona poslovala, Hundingov spor i nepoverljiv pogled je preletao tamo-amo između nje i stranca. Ovaj bukvan je sasvim lepo uočio da oni liče jedno na drugo, da su od istoga kova, od onog nesputanog, jogunastog i izuzetnog kova, koji je on mrzeo i kojem se nije osećao dorastao... Zatim su seli, i Hunding se predstavio, objasnio je jednostavno i u dve reči svoj jednostavni i uredni život, koji se oslanjao na opšte poštovanje. Međutim, na taj način je prinudio Zigmunda da isto tako kaže ko je, što je bilo neuporedivo teže. Ali Zigmund je zapevao- zapevao zvonko i prelepo o svome životu i patnjama i o tome kako je na svet došlo

njih dvoje, sestra bliznakinja i on..., po običaju ljudi koji moraju biti oprezni nadenuo je sebi lažno ime i izvrsno izveštavao o mržnji, o zavisti s kojom su proganjali njegovog neobičnog oca i njega, o požaru koji je spalio njihovu kuću, o nestanku sestre, o tome kako su starac i mladić živeli u šumi kao odmetnici van zakona, progonjeni, ozloglašeni, i kako je on najzad na tajanstven način izgubio i oca... A onda je Zigmund zapevao ono najbolnije: o svojoj silnoj žudnji za ljudima, o svojoj čežnji i beskrajnoj samoći. On se trudio da stekne prijateljstvo i ljubav muškaraca i žena, pevao je, a ipak je uvek bivao odgurnut. Na njemu je ležalo prokletstvo, žig njegovog neobičnog porekla ga je zauvek obeležio. Njegov jezik nije bio jezik drugih ljudi, a njihov nije bio njegov. Što se njemu činilo dobrim, to je razdraživalo većinu, što su oni od iskona poštovali, to je njega ogorčavalo. Nalazio se usred kavge i negodovanja, uvek i svuda, prezir i mržnja i pogrde su mu bili za vratom, zato što je bio od tuđeg, od beznadežno drukčijeg soja nego što su ostali... Bilo je izvanredno karakteristično za Hundinga kako se odnosio prema svemu tome. Nikakvo saosećanje i nikakvo razumevanje nisu zvučali iz onoga što je odgovarao: samo negodovanje i mračno nepoverenje prema Zigmundovom sumnjivom, pustolovnom i neurednom načinu života. A još kad je shvatio da mu se u sopstvenoj kući nalazi prognanik kojeg je on bio pozvan da uhvati, počeo se sasvim ponašati kao što se i moglo očekivati od njegove rmpalijske pedanterije. S onom uljuđenošću, koja mu je strahovito pristajala, ponovo je izjavio da je njegova kuća sveta i da će za danas zaštititi begunca, ali da će sutra imati čast da Zigmunda obori u borbi. Potom je surovo naredio Ziglindi da mu unutra začini večernji napitak i da ga sačeka u postelji, izustio je još dve-tri pretnje i zatim otišao, ponevši sa sobom sve svoje oružje i ostavivši Zigmunda sama u najočajnijem položaju. Zigmund je, nagnuvši se iz fotelje preko ograde obložene somotom, podupirao tamnu dečačku glavu uzanom i rumenom šakom. Obrve su mu obrazovale dve crne bore, a jedno njegovo stopalo, oslonjeno samo na potpeticu lakovane cipele, nalazilo se u neprestanom nervoznom pokretu, neumorno se vrtelo i klimalo. Prestao je s tim kad je pored sebe čuo šapat: „Gigi...“ Kad je okrenuo glavu, oko usta mu je bila neka drska crta. Ziglinda mu ponudi sedefastu kutiju sa bombonama punjenim konjakom. „Bombone sa maraskinom su dole”, prošaputa ona. Ali on uze samo jednu, i dok je razvijao omot od svilenog papira, ona se još jednom naže do njegovog uha i reče: „Ona će mu se odmah vratiti“. „To meni nije potpuno nepoznato”, reče on toliko glasno da se nekoliko glava ljutito okrenuše prema njima... Veliki Zigmund je dole sam pevao u mraku. Iz dna duše je uzvikivao svoju želju za mačem, za blistavim oružjem kojim bi mogao zamahnuti kad jednog dana u žestokoj pobuni provali ono što je njegovo srce sad još jarosno držalo zatvoreno, njegova mržnja i njegova čežnja... Video je balčak mača kako blista uz drvo, video kako se gase sjaj i vatra na ognjištu, ponovo potonuo u očajan san- i divno užasnut se opro o ruke kad se Ziglinda po mraku prišunjala k njemu. Hunding je spavao kao kamen, ošamućen, opijen. Zajedno su se radovali što je onaj glomazni glupak nadmudren; i oči su im se na isti način smanjivale pri osmehivanju... Ali

tada je Ziglinda kradom pogledala dirigenta i dobila znak da počne, pa je podesila usta za uobličavanje glasova i opširno zapevala o svemu kako je i šta je; potresno je pevala kako su usamljenu, u tuđini i divljini odraslu devojku bez pitanja poklonili onom mračnom i neotesanom mužu, pa još tražili od nje da se smatra srećnom zbog tog časnog braka, pogodnog da izbriše uspomenu na njeno tamno poreklo... pevala je duboko i utešno o starcu sa klobukom i kako je on zario mač u jasenovo stablo- namenjen za onog jednog jedinog koji je pozvan da je oslobodi iz zatočeništva; pevala je izvan sebe da on može biti taj na kojeg ona misli, kojeg poznaje i za kojim ojađeno čezne, prijatelj koji joj je više od prijatelja, utešilac u nevolji, osvetnik njene sramote, on kojeg je nekad izgubila i sad ga ponižena oplakuje, brat u patnji, spasitelj, oslobodilac... Na to, međutim, Zigmund obavi ružičaste, mesnate ruke oko nje, pritište njen obraz na krzno na svojim grudima i preko njene glave, razobručenim i srebrno gromkim glasom poče da peva svoje likovanje bez međa i granica. Grudi su mu bile vrele od zakletve što ga je spajala s njom, sa milom drugom. Sva čežnja njegovog ozloglašenog života bila je utoljena u njoj, i sve što mu je bilo bolno uskraćeno kad se pokušavao približiti muškarcima i ženama, kad se sa onom drskošću, koja je poticala od bojazni i od svesti o sopstvenoj žigosanosti, trudio da stekne prijateljstvo i ljubav; sve je to našao u njoj. Ona se nalazila u sramoti kao i on u patnji, bila je obeščašćena kao što je i on bio prognan, i osveta- osveta će sad biti njihova ljubav, ljubav između brata i sestre. Huknu nalet vetra, velika, tesana vrata se naglo širom otvoriše, poplava bele električne svetlosti prosu se svud po odaji, i oni, kad tmina tako naglo bi strgnuta s njih, zapevaše pesmu o premaleću i o njegovoj sestri, ljubavi. Šćućurili su se na medveđoj koži, gledali se pod svetlošću i pevali jedno drugom umilne reči. Obnažene ruke su im se dodirivale, držali su jedno drugo za slepoočnice, motrili se u oči, a usta su im bila blizu dok su pevali. Uzajamno su upoređivali svoje oči i slepoočnice, čela i glasove, i našli da su jednaki. Navrlo, nabujalo prepoznavanje otrže od njega očevo ime, a ona ga nazva njegovim: Zigmunde! Zigmunde! On je vitlao oslobođenim mačem nad glavom, dok mu je ona blaženo pevala ko je: njegova sestra bliznakinja, Ziglinda... i on pijano ispruži ruke ka njoj, svojoj nevesti, ona mu klonu na grudi, zavesa se šumno sklopi, muzika se zavrte u bučan, praskav, zapenušan kovitlac strasti što sve povlači za sobom, i tako se vrtela, vrtela, dok se uz silovit udarac nije zaustavila! Živo pljeskanje. Svetlost se upali. Hiljadu ljudi se podigoše, neprimetno se protegoše i, tela već okrenutih izlazu a glava još ka pozornici, nastaviše da tapšu pevačima, koji su se onde jedno pored drugog pojavili ispred zavese, kao maske ispred neke vašarske šatre. Izašao je i Hunding i učtivo se osmehivao, uprkos svemu što se desilo... Zigmund odgurnu fotelju i ustade. Bilo mu je vrućina; na njegovim jagodicama, pod bledim i mršavim izbrijanim obrazima, tinjalo je crvenilo. „Ukoliko je o meni reč”, izustio je, „potrudiću se sad da dođem do pristojnijeg vazduha. Uostalom, Zigmund je bio bezmalo slab“. „Osim toga”, reče Ziglinda, „orkestar se podao sklonosti da pri, Prolećnoj pesmi' strahovito oteže“. „Sentimentalno”, reče Zigmund i strese uzana ramena pod frakom. „Hoćeš li?”

Ona je još malo oklevala, još je sedela podnimljena i gledala ka pozornici. On je pogleda kad ona ustade i uze srmom vezenu maramu da dođe s njim. Njene pune usne, koje su meko počivale jedna na drugoj, podrhtavale su... Oni izađoše u foaje, krećući se kroz sporu gomilu, pozdravljajući poznanike, pa se prošetaše stepeništem, s vremena na vreme se držeći za ruke... „Htela bih da uzmem sladoled”, reče ona, „samo kad, što je krajnje verovatno, ne bi bio tako minornog kvaliteta“. „Nemogućno!” reče on. I tako su jeli slatkiše iz njene kutije, bombone punjene konjakom i bobaste čokoladne bombone punjene maraskinom. Kad je zazvonilo, oni su stojeći po strani s izvesnim prezirom posmatrali kako gomilu obuzima hitnja, kako svet zakrčuje ulaze; sačekali su dok u hodnicima nije zavladala tišina, pa su u poslednjem trenutku ušli u ložu, kad se svetlost već gasila i mrak se uspokojavajući i sve upijajući spuštao na uskomešanu živahnost dvorane... Tiho zazvoni, dirigent proteže ruke, i uzvišena buka kojoj je naređivao opet ispuni uši što se behu malo odmorile od nje. Zigmund je gledao u orkestar. Taj udubljeni prostor je osvetljenošću odudarao od dvorane što je slušala, i bio je ispunjen radom, šakama što su pokretale prste, rukama što su vodile gudala, obrazima napetim od duvanja, jednostavnim i marljivim ljudima koji su služili izvodeći delo jedne velike, patničke snage; isto to delo koje se onde gore pojavljivalo u detinjski uzvišenim vizijama... Delo! Kako se stvara delo? U Zigmundovim grudima bio je neki bol, neko pečenje ili griženje, nešto kao slatka bolna žudnja- kuda? za čim? To je bilo tako mutno, tako postidno nejasno. Osećao je dve reči: stvaralaštvo... strast. I dok je jara čekićala u njegovim slepoočnicama, kao da je čežnjivo uviđao da stvaralaštvo potiče iz strasti i da ponovo stiče njen oblik. Gledao je onu belu, iscrpenu ženu na krilu begunca i osećao da život mora biti takav da bi bio stvaralački. Gledao je sopstven život, taj život što je bio sastavljen od mekote i duhovitosti, od razmaženosti i poricanja, luksuza i protivrečnosti, izobilja i visprenog razuma, bogate bezbednosti i sićušne, neozbiljne mržnje, taj život u kojem nije bilo doživljaja nego samo logičke igre, nije bilo osećanja nego samo umrtvljujućeg označavanja; i u grudima je osećao neko pečenje ili griženje, nešto kao slatku bolnu čežnju- kuda? za čim? Za delom? Doživljajem? Strašću? Šuštanje zavese i veliki završetak! Svetlost, pljeskanje i nagrtanje na sva vrata. Zigmund i Ziglinda su proveli ovu pauzu kao i prvu. Nisu govorili gotovo ništa, išli su polako kroz hodnike i preko stepeništa, s vremena na vreme se držeći za ruke. Ona mu je nudila bombone punjene konjakom, ali on ih više nije uzimao. Gledala ga je, a kad bi on upravio pogled ka njoj, odvraćala bi svoj, išla tiho i pomalo napeta držanja pored njega i puštala ga da je posmatra. Njena detinjska ramena, pod srebrnim vezom, bila su donekle previsoka i odveć vodoravna, kao što se to vidi na egipatskim statuama. Jagodice joj je prekrivala ista ona jara koju je on osećao na svojima. Opet su sačekali dok se velika gomila nije rasturila i u poslednjem trenutku su seli na svoje fotelje. Olujni vetar i ježđenje oblaka i paganski izobličeno klicanje. Osam dama, svojom pojavom donekle podređenih, predstavljalo je na stenovitoj pozornici devičansku i nasmejanu divljinu. Brunhildin strah se grozovito sruči posred njihovog veselja. Votanov gnev, strahovito se približavajući, razveja sestre, obori se samo na Brunhildu,

gotovo je uništi, istutnja se i polako se, polako utiša u blagost i setu. Približavao se kraj. Ukaza se veliki pogled u daljinu, uzvišena namera. Sve je bilo epsko posvećenje. Brunhilda je zaspala; bog je otišao preko stena. Debeljuškasti plamenovi, ustremljujući se uvis i razvejavajući se, buktali su oko daščanog postolja. Usred varnica i crvena dima, okružena poigravanjem i palacanjem plamičaka, opčarana zanosnim zveketom i uspavankom vatre, ležala je pod oklopom i štitom Valkira ispružena na ležaju od mahovine. Ali u krilu žene koju je imala vremena da spase- žilavo je i dalje klijalo omrznuto pleme što drugima uskraćuje poštovanje, bogom izabrano pleme iz kojeg dvoje blizanaca spaja svoju nevolju i svoju patnju u tako slobodnu milinu... Kad su Zigmund i Ziglinda izašli iz lože, napolju je stajao Vendelin, gorostasan u svom žutom ogrtaču, i pripravno držao njihove kapute. Iza ta dva graciozna i toplo uvijena, tamna, neobična stvorenja silazio je niza stepenice rob koji sve nadmašuje rastom. Kola su spremno čekala. Dva konja, visoka, otmena i potpuno jednaka, mirno su i presijavajući se stajala u magli zimske noći i samo su pokatkad ponosito zabacivala glave. Mali, zagrejani, svilom postavljeni prostor obujmi blizance. Iza njih se zatvoriše vrata. Za trenutak, za kratak sekund još dvosed je stajao, lako potresen vičnim skokom kojim se Vendelin vinuo pored kočijaša. Zatim meko i brzo kliženje napred, i pozorišna zgrada ostade iza njih. I opet ono nečujno brzo kotrljanje uz jednoliko hitro lupkanje potkovica, blago gibanje što ih je nosilo preko neravnog tla, ona nežna očuvanost pred drečavim životom unaokolo. Ćutali su, odvojeni od svakodnevice, sasvim kao da su još u somotskim foteljama naspram pozornice i tako reći još u istoj atmosferi. Nije im se moglo približiti ništa što bi ih otrgnulo od divljačnog, uspaljenog i prekomernog sveta što je činima delovao na njih, privlačio ih sebi i u sebe... Nisu odmah shvatili zašto su kola stala; pomislili su da je na putu iskrsla neka prepreka. Ali već su stajali pred roditeljskim domom, i Vendelin se pojavio na vratima. Nastojnik beše došao iz svog stana da im otvori kapiju. „Da li su se gospodin i gospođa Arenhold već vratili?” upita ga Zigmund, gledajući preko nastojnikove glave i kriveći lice kao neko koga zaslepljuje sunce... Još se nisu bili vratili sa večere kod Erlangerovih. Ni Kunc nije bio kod kuće. Što se Marite tiče, takođe je bila odsutna; niko nije znao gde je, jer ona se kretala isključivo sopstvenim putevima. U predvorju u prizemlju dali su da im skinu kapute, pa su pošli uza stepenice, kroz predsoblje prvoga sprata i zatim u trpezariju. Ona je, ogromna, ležala u raskošnom polumraku. Samo je nad suprotnom stranom postavljenog stola goreo luster, i onde je čekao Florijan. Brzo i nečujno su koračali preko celog tog prostranstva zastrtog tepisima. Florijan gurnu stolice pod njih dok su sedali. Zatim mu Zigmund dade znak da nije više potreban. Na stolu su se nalazili plitica sa sendvičima, činija s voćem i boca crnog vina. Na ogromnom srebrnom poslužavniku, opkoljen priborom, zujao je električni čajnik. Zigmund pojede sendvič s kavijarom i naglim gutljajem se napi vina, koje se tamno žarilo u tananoj čaši. Zatim se razdraženim glasom požalio kako je antikulturno sastavljati

kavijar i crno vino. Kratkim pokretima je izvadio cigaretu iz srebrne tabakere i počeo da puši, zavaljen, s rukama u džepovima pantalona, iskrivljena lica prevaljujući cigaretu iz jednog ugla usta u drugi. Njegovi obrazi, ispod istaknutih jagodica, opet su počinjali da tamne od naraslih dlačica. Obrve su mu kraj korena nosa obrazovale dve crne bore. Ziglinda je sebi spremila čaj i dodala mu za prst burgundskog vina. Usne su joj, pune i meke, obuhvatale tanku ivicu šolje, a dok je pila, njene krupne i vlažne crne oči gledale su ka Zigmundu. Spustila je šolju i naslonila tamnu, milu, egzotičnu glavu na uzanu i rumenu šaku. Oči su joj ostale uperene u njega, tako izražajne, pune tako prodorne i tečne rečitosti, da se ono što je stvarno rekla, u poređenju s tim, činilo kao manje nego ništa. „Zar nećeš ništa više da jedeš, Gigi?” „Pošto pušim”, odgovori on, „po svoj prilici se ne može pretpostaviti kako gajim nameru da još bilo šta pojedem“. „Ali, posle popodnevnog čaja nisi ništa uzeo, osim bombona. Bar jednu breskvu... On sleže ramenima, valjajući ih pod frakom tamo-amo kao kakvo ćudljivo dete. „No, to je dosadno. Idem gore. Laku noć“. Popio je ostatak crnog vina, odbacio salvetu, ustao i, sa cigaretom u ustima, s rukama u džepovima pantalona, zlovoljno se vukući nestao u polumraku odaje. Otišao je u svoju spavaću sobu i upalio svetlost; ne jaku, pustio je da zasijaju samo dvetri svetiljke, koje su na tavanici obrazovale širok krug, a onda je zastao, obuzet nedoumicom šta da radi. Rastanak sa Ziglindom nije bio konačan. Tako oni jedno drugom obično nisu želeli laku noć. Ona će još doći, to je sigurno. Skinuo je frak, navukao krznom opervažen domaći kaput i uzeo novu cigaretu. Zatim se ispružio na šezlongu, pridigao se, pokušao da leži na boku, sa obrazom na svilenom jastuku, ponovo se prebacio na leđa i tako je, sa šakama pod glavom, neko vreme ostao da leži. Tanan i opor miris duvana preplitao se s mirisom kozmetike, sapuna, mirišljavih vodica. Zigmund je udisao sve te prijatne mirise što su plivali po mlako zagrejanom vazduhu sobe; bio ih je svestan i nalazio je da su slađi nego inače. Sklopivši oči, predavao im se kao neko ko bolno uživa u malčice miline i nežne sreće čula usred strogosti i izuzetnosti svoje sudbine... Najednom se digao, bacio cigaretu i stao pred beli orman, čija su tri dela bila prekrivena ogromnim ogledalima. Stao je pred srednje krilo, sasvim mu se približio, oči u oči sa samim sobom, i posmatrao svoje lice. Brižljivo i radoznalo je ispitivao svaku crtu, otvorio druga dva krila ormana pa se, stojeći između tri ogledala, posmatrao i u profilu. Dugo je stajao i ispitivao obeležja svog porekla, malo spljošten nos, usne što pune i meke počivaju jedna na drugoj, istaknute jagodice, gustu, crnu i kovrčavu kosu, koja je bila silom očešljana na razdeljak sa strane, a rasla mu duboko do slepoočnica, kao i same svoje oči pod snažnim, sraslim obrvama; te krupne, crne i vlažno-sjajne oči, kojima je gledao žalostivo i sa umornim bolom. Iza sebe je u ogledalu opazio medveđe krzno, koje je pružalo šape pred krevetom. Okrenuo se, prešao onamo tragično vukući korake, i pošto je za trenutak oklevao, ispružio se po krznu koliko je dug, položivši glavu na mišicu.

Neko vreme je ležao sasvim mirno; onda se opro o lakat, oslonio obraz na uzanu i rumenu šaku i ostao tako, utonuo u posmatranje svog odraza onde preko u ormanu. Neko zakuca. On se trže, pocrvene, htede da ustane. Ali tad klonu, ponovo spustivši glavu na ispruženu mišicu, i ne odazva se. Uđe Ziglinda. Očima ga je tražila po sobi, ali ga nije odmah ugledala. Najzad ga je opazila na medveđem krznu i zgranula se. „Gigi... šta to radiš?... Da nisi bolestan?” Pritrčala je k njemu, nagla se nad njega i ponovila, milujući mu rukom čelo i kosu: „Nisi valjda bolestan?” On zavrte glavom i pogleda je, odozdo, ležeći na mišici, dok ga je ona milovala. Ona je, upola opremljena za spavanje, došla u papučicama iz svoje spavaće sobe, koja se nalazila u hodniku naspram njegove. Raspletena kosa joj je padala na otvoreni, beli toaletni ogrtač. Pod čipkama njenog steznika Zigmund joj je video male grudi, čija je boja bila kao u morske pene potamnele od dima. „Bio si tako nevaljao”, reče ona, „tako si ružno otišao. Uopšte više nisam htela da dođem. Ali, evo, ipak sam došla, jer ono laku noć, malopre, ni na šta nije ličilo...“ „Čekao sam te”, reče on. I dalje stojeći pognuta, ona od bola iskrivi lice, usled čega su se izvanredno istakle fiziognomičke osobenosti njenog soja. „Što nimalo ne sprečava”, reče ona uobičajenim tonom, „da mi moj sadašnji stav prouzrokuje priličnog pomena vrednu nelagodnost u leđima“. On sa protivljenjem poče da se valja levo-desno. „Ostavi to, ostavi to... Nemoj tako, nemoj tako... Tako ne treba, Ziglinda, razumeš li...“ Govorio je čudno, i sam je to čuo. Glavu mu je obuzela suva jara, a udovi su mu bili vlažni i hladni. Ona tad kleče pored njega na krzno, sa šakom na njegovoj kosi. Upola se pridigavši, on obavi ruku oko njenog vrata, pa ju je gledao, posmatrao je, kao što je maločas posmatrao sebe, njene oči i slepoočnice, čelo i obraze... „Ti si ista kao i ja”, reče oduzetim usnama, pa proguta pljuvačku, jer mu se grlo bilo sasušilo... „Sve je... kao sa mnom... a za ono... sa doživljajem... kod mene, to je kod tebe ono sa Bekeratom... to je jedno s drugim u ravnoteži... Ziglinda... a u celini je... isto, naročito što se toga tiče... osvetiti se, Ziglinda... To što je govorio trudilo se da se zaodene u logiku, a ipak je naviralo smelo i čudnovato, kao iz nekog smušenoga sna. Njoj to nije zvučalo strano, niti neobično. Nije se stidela što ga sluša kako govori tako neizbrušeno, tako mutno i zbrkano. Njegove reči su se spuštale kao magla oko njene svesti, vukle je naniže, onamo odakle su došle, u neko duboko carstvo u koje još nikad nije dospevala, ali do čijih granica su je ponekad, otkako se verila, odnosili snovi puni očekivanja. Poljubila ga je u sklopljene oči; on nju poljubi u vrat, pod čipke steznika. Ljubili su jedno drugom ruke. Sa slatkom čulnošću su se uzajamno voleli zbog svoje razmažene i

odabrane odnegovanosti i zbog svog prijatnog mirisa. Udisali su taj miris sa strasnim i nehajnim predavanjem, lečili se njime kao egoistični bolesnici, opijali se kao očajnici, gubili se u milovanjima, koja su se ukrštala i prešla u žustro gušanje i najzad se pretvorila u puko grcanje... Ona je još sedela na krznu, otvorenih usnica, poduprta jednom rukom, i sklanjala kosu sa očiju. On je, s rukama na leđima, bio naslonjen na belu komodu, ljuljao se u bokovima i gledao u vazduh. „Ali, Bekerat..“. reče ona, pokušavajući da sredi misli, „Вekerat, Gigi... šta ćе sad biti s njim?..“. „No“, reče on, i za trenutak mu se obeležja njegovog soja veoma oštro istakoše na licu, „treba da nаm bude zahvalan. Vodiće, odsad, manje trivijalan život“.

1906.

ŽELEZNIČKA NESREĆA Da nešto ispričam? Ali, ništa ne znam. E pa, dobro, ispričaću nešto. Jednom prilikom, ima otada već dve godine, doživeo sam železničku nesreću; sve pojedinosti su mi živo pred očima. Nije to bila neka nesreća prvog reda, nije bilo „zgužvane harmonike” sa „bezobličnim masama” i tako dalje, to ne. Ali je ipak bila prava železnička nesreća sa svim što ide pride, pa još uz to u noćni čas. Nije svako to doživeo, pa zato da vam ispripovedam. Vozio sam se onda u Drezden, na poziv ljubitelja i pomagača književnosti. Umetničko putovanje, dakle, na kakvo s vremena na vreme nimalo nerado krećem. Čovek reprezentuje, pojavljuje se, pokazuje se gomili što kliče; nismo uzalud podanici Viljema II. Osim toga, Drezden je i lep (naročito Cvinger), a potom sam hteo da se deset do četrnaest dana zadržim gore u sanatorijumu kod „Belog jelena”, da se malčice ponegujem, a bogme i da radim, ako zahvaljujući „aplikacijama” siđe duh na mene. U tu svrhu sam na dno kofera stavio svoj rukopis, zajedno sa beleškama, pozamašan svežanj, umotan u smeđ pakpapir i uvezan jakim kanapom u bavarskim bojama. Ja volim da putujem komforno, naročito kad mi to neko plati. Stoga sam uzeo spavaća kola, prethodnog dana sam obezbedio jedan kupe prve klase i tako sam s te strane bio miran. Ali uprkos tome sam osećao grozničavost, kao i uvek u takvoj prilici, jer odlazak na putovanje je uvek pustolovina, a ja u pitanjima saobraćaja nikad neću biti kako valja potkovan. Odlično znam da noćni voz za Drezden po običaju svake večeri polazi sa minhenske glavne stanice i svako jutro stiže u Drezden. Ali kad sam putujem njime i svoju značajnu sudbinu povezujem s njegovom, to je ipak, razume se, krupan događaj. Ne mogu se onda okaniti pomisli da on vozi samo danas i samo zbog mene, a ta nerazumna zabluda, naravno, ima za posledicu tiho, duboko uzbuđenje, koje me ne napušta sve dok nisam preturio preko glave opsežne pripreme za put, pakovanje kofera, vožnju pretovarenim fijakerom do stanice, prispeće onamo i predavanje prtljaga, i dok konačno nisam siguran da sam smešten i bezbedan. Onda se, dakako, javi prijatna opuštenost, duh se okreće novim predmetima, velika tuđina se otvara onde iza zastakljenog lučnog svoda, i duša se bavi radosnim očekivanjem. Tako je bilo i ovog puta. Bogato sam nagradio nosača mog ručnog prtljaga, te je skinuo kapu i poželeo mi prijatno putovanje, i stajao sam pušeći večernju cigaru na prozoru u hodniku spavaćih kola i posmatrao komešanje na peronu. Onde je bilo šištanja i kotrljanja, žurbe i opraštanja, i pevuckavog uzvikivanja prodavaca novina i osvežavajućih pića, a nad svim tim su se žarili krupni električni meseci kroz maglu oktobarske večeri. Dva snažna čoveka su vukla ručna kolica sa krupnim prtljagom duž voza napred ka prtljažnom vagonu. Po izvesnim prisnim obeležjima nesumnjivo sam poznao sopstveni kofer. Eno ga, leži onde,

jedan među mnogima, a na dnu mu počiva dragoceni rukopis. No, pomislio sam, nema razloga za zabrinutost, u dobrim je rukama! Pogledaj onog konduktera sa kožnim kaišem preko grudi, velikim naredničkim brkovima i osorno budnim pogledom. Gle kako se obrecnuo na staricu u prosenjenom crnom mantilu zato što zamalo da se nije popela u vagon drugog razreda. To je država, roditelj naš, autoritet i bezbednost. Ljudi ne vole da mu se obraćaju, on je strog, verovatno je čak i grub, ali u njega se možemo pouzdati, nesumnjivo pouzdati, i tvoj kofer je zbrinut kao u krilu Avramovom. Jedan gospodin šetka po peronu, nosi kamašne i žuti jesenji ogrtač, i vodi psa na uzici. Nikad nisam video lepše psetance. To je dežmekasta doga, sjajna, mišićava, sa crnim pegama, a tako negovana i zabavna kao oni mali psi koje ponekad viđamo u cirkusu i koji uveseljavaju publiku dok svim silama svoga malog tela jure oko manježa. Pas nosi srebrni ogrljak, a povodac mu je od upletenih, obojenih kožnih uzica. Ali svemu tome se ne možemo začuditi kad pogledamo njegovog gospodara, gospodina u kamašnama, koji je zacelo od najplemenitija roda. On na oku nosi monokl, što njegov izraz lica čini oštrijim, ali ga ne izobličava, a brkovi mu prkosno strše, usled čega uglovi njegovih usta kao i donja vilica izgledaju puni prezrenja i odlučnosti. Upućuje neko pitanje marcijalnom kondukteru, a ovaj priprosti čovek, koji dobro oseća s kim ima posla, odgovara mu držeći ruku uz ivicu kape. Gospodin na to nastavlja šetkanje, zadovoljan dejstvom svoje ličnosti. Šeta pouzdano u svojim kamašnama, lice mu je hladno, oštro zapaža ljude i stvari. On je daleko od putničke groznice, to se jasno vidi, za njega nešto tako uobičajeno kao što je polazak na put ne predstavlja nikakvu pustolovinu. On se u životu oseća kao kod kuće i ne zazire od njegovih ustanova i sila, jer i sam spada u te sile; jednom reči: gospodin. Ne mogu ga se sit nagledati. Kad mu se čini da je vreme, penje se u vagon (kondukter je taman okrenuo leđa). Prolazi hodnikom iza mene i, mada me je gurnuo, ne kaže „pardon!”. Kakav gospodin! Ali to nije ništa prema onome što će doći. I ne trepnuvši, gospodin sa sobom uvodi psa u kupe za spavanje! To je nesumnjivo zabranjeno. Otkud bih se ja smeo drznuti da uvedem psa u spavaća kola! Ali on to čini, na osnovu svog gospodskog prava u životu, i zatvara vrata za sobom. Začu se zvižduk, lokomotiva se odazva, voz blago poče da se kreće. Ostao sam još malo pored prozora, gledajući kako mašu ljudi koji su ostali, gledajući gvozdeni most, gledajući svetiljke kako lebde i promiču... Onda sam se povukao u unutrašnjost vagona. Spavaća kola nisu bila prekomerno puna; jedan kupe pored moga bio je prazan, nije ni bio razmešten za spavanje, i ja odlučih da u njemu udobno provedem jedan sat mirno čitajući. I tako, uzeh knjigu i smestih se. Sofa je prevučena svilenom tkaninom boje lososa, na preklopnom stočiću leži pepeljara, gas gori jakom svetlošću. I, pušeći, počeh da čitam. Kondukter spavaćih kola ulazi službeno, traži da mu dam kartu za spavaća kola, i ja je predajem njegovim crkastim šakama. On govori učtivo, ali čisto zvanično, ušteđuje sebi trud da mi prosto ljudski poželi laku noć i odlazi da zakuca na vrata susednog odeljka. Ali bolje da je to propustio, jer onde je boravio gospodin sa kamašnama, i sad, bilo što gospodin nije želeo da mu kogod vidi psa ili što je već legao da spava, tek, strahovito se razjario što se neko usudio da mu smeta; čak sam uprkos kotrljanju voza čuo kroz tanku pregradu neposredan i elementaran izliv njegovog besa. „Šta sad hoćete?!” vikao je. „Ostavite me na

miru- majmune repati!!” Upotrebio je izraz „majmun repati”- gospodski izraz, konjanički i kavaljerski izraz, da ti se okrepi srce kad ga čuješ. Ali kondukter spavaćih kola se upustio u pregovore, jer je po svoj prilici zaista morao videti gospodinovu voznu kartu, i pošto sam izašao u hodnik da bih sve to mogao dobro pratiti, video sam kako se gospodinova vrata s kratkim trzajem malo otvaraju i kako sveščica sa voznom kartom leti kondukteru u lice, oštro i žestoko pravo u lice. On ju je dohvatio obema šakama i, mada ga je jedan ćošak pogodio u oko, te je zasuzio, sastavio je pete i zahvalio, prinevši dlan kapi. Ja se potresen vratih svojoj knjizi. Razmišljam koji bi razlozi mogli postojati protiv toga da popušim još jednu cigaru, i dolazim do zaključka da nema baš nijednog. I tako, pušim još jednu dok se voz kotrlja a ja čitam, i osećam se prijatno i ispunjen pametnim mislima. Vreme prolazi, deset je sati, pa deset i po ili još više, putnici u spavaćim kolima su svi otišli na počinak, i najzad se i ja sporazumevam sa sobom da to isto učinim. Dižem se, dakle, i odlazim u svoj odeljak za spavanje. Prava luksuzna spavaća sobica, sa tapetama od presovane kože, sa čivilukom i poniklovanim umivaonikom. Donja postelja je razmeštena, snežno bela, a pokrivač primamljivo odgrnut. O, veliko moderno doba! mislim. Čovek legne u ovaj krevet kao kod kuće, malo se trucka preko noći, i to ima za posledicu da sutra osvane u Drezdenu. Uzeo sam tašnu iz mreže, da se malo umijem. Ispruženim rukama držao sam je nad glavom. U tom trenutku se desila železnička nesreća. Sećam se kao da je danas bilo. Osetio se udar, ali rečju „udar” malo je kazano. Bio je to udar koji se odmah pokazao kao bezuslovno opasan, udar što je odvratno tresnuo i bio tako silan da mi je tašna poletela iz ruku, ne znam kuda, a ja sam bio zavitlan i ramenom lupio o zid. Pri tom nije bilo vremena da se čovek osvesti. Ali zatim je došlo do užasnog ljuljanja vagona, i dok je to trajalo, bilo je dovoljno dokolice da se čovek uplaši. Železnički vagoni se ljuljaju, svakako, na skretnicama, na oštrim krivinama, to je poznato. Ali ovo je bilo takvo ljuljanje da se nije moglo stajati, da je čovek bio bacan od zida do zida i samo čekao kad će se vagon prevrnuti. Mislio sam o nečem vrlo jednostavnom, ali o tome sam mislio usredsređeno i isključivo o tome. Mislio sam: „Ovo neće na dobro izići, ovo neće na dobro izići, ovo nikako neće izići na dobro“. Doslovce tako. Osim toga sam mislio: „Stoj! Stoj! Stoj!” Jer znao sam da će vrlo mnogo biti postignuto onog časa kad se voz zaustavi. I gle, na ovu moju tihu i usrdnu komandu voz stade. Dotle je u spavaćim kolima vladala mrtva tišina. Sada je došlo do proloma užasnutosti. Piskavi krici dama se prepliću sa muklim preneraženim uzvicima muškaraca. Čujem kako pored mene neko viče „U pomoć!” i, nema sumnje, to je onaj glas što je maločas upotrebio izraz „repati majmun”, glas gospodina u kamašnama, njegov od straha izobličeni glas. „U pomoć” viče on, i onog trenutka kad ja izađoh u hodnik, u kome su se okupljali putnici, on u svilenoj pižami hrupi iz svog kupea i zastade sumanuto gledajući. „Blagi bože!” kaže on, „bože svemogući!” I, da bi se potpuno ponizio i tako, možda, otklonio sopstveno uništenje, kaže još molećivim tonom: „Premili bože...“ Ali iznenada mu pada na um nešto drugo i kreće da sam pomogne sebi. Baca se ka ormančetu na zidu, u kojem za svaki slučaj vise sekira i testera, pesnicom lomi stakleno okno, ali, pošto ne može odmah dohvatiti alat, ostavlja ga na miru, podivljalim laktanjem krči put između okupljenih putnika, tako da poluodevene dame ponove ciče, i skače napolje.

Sve se to desilo za cigli trenutak. Tek sad sam osetio svoj strah: izvesnu slabost u leđima, prolaznu nesposobnost da gutam. Svi opkoliše službenika spavaćih kola, onoga sa crnkastim šakama, koji se, zakrvavljenih očiju, takođe pojavio; dame, razgolićenih mišica i ramena, kršile su ruke. To je iskliznuće, reče on, iskliznuli smo sa koloseka. Što nije bilo tačno, kao što se kasnije pokazalo. Ali gle, taj čovek je u ovakvim okolnostima postao razgovoran, okanio se svog službenog suvog tona, veliki događaji su mu razvezali jezik, i on je sad intimno pričao o svojoj ženi. „I ja još velim mojoj ženi: ženo, velim, sve mi se nešto kazuje kao da danas nešto mora da se desi!” E pa, molim lepo, i zar se, počnem, nije ništa desilo? Da, u tome su mu svi davali za pravo. U vagonu se poče skupljati dim, gust dim, niko nije znao odakle, i mi sad svi rešismo da je bolje izići i krenuti u noć. Ovo je bilo mogućno samo ako se sa prilične visine skoči s papučice na nasip, jer nije bilo perona, a osim toga naš vagon je stajao primetno iskrivljen, nagnut na suprotnu stranu. Ali dame, hitro pokrivši golotinju, očajnički poiskakaše, i uskoro smo svi stajali između tračnica. Vladao je gotovo mrak, ali ipak se moglo videti da vagonima iza nas zapravo ništa nije bilo, iako su stajali iskrivljeno. Ali napred- petnaest ili dvadeset koračaji napred! Nije uzalud onako odvratno tresnulo pri udaru. Onde je bio krš i lom; ivice te pustoši su se mogle videti kad se čovek približi, i fenjerčići konduktera su smušeno kružili nad svim tim. Odande su stigle vesti, stigli su uzrujani ljudi koji su doneli izveštaje o situaciji. Nalazili smo se kraj same jedne male stanice, nedaleko iza Regenzburga, i usled neispravne skretnice naš brzi voz je upao na pogrešan kolosek i vozeći punom brzinom naleteo otpozadi na teretni voz što je onde stajao, izbacio ga iz stanice, zdrobio mu zadnji deo i sam pretrpeo teška oštećenja. Velika brzovozna mašina, izgrađena kod Mafeija u Minhenu, sva se polomila. Cena sedamdeset hiljada maraka. A u prednjim vagonima, koji su gotovo ležali na boku, klupe su delimično bile zalepljene jedna za drugu. Ne, ljudskih žrtava, hvala bogu, verovatno nije bilo. Govorilo se o nekoj starici koja je „izvučena”, ali nju niko nije video. Svakako, ljudi su leteli jedni na druge, deca su ležala zatrpana koferima, i užas je bio veliki. Kola za prtljag su bila smrskana. Šta, šta se to desilo s kolima za prtljag? Bila su smrskana. Ja se ukočih... Neki činovnik trči gologlav duž voza- to je šef stanice- i unezvereno i plačevno izdaje naredbe putnicima, kako bi im naturio disciplinu i oterao ih sa koloseka u vagone. Ali niko ga ne sluša, jer nema ni kape ni ponašanja. Jadan čovek! Svakako, odgovornost pogađa njega. Možda je njegova karijera okončana, život mu uništen. Ne bi bilo taktično pitati ga za krupan prtljag. Dolazi jedan drugi činovnik; doćopava, i ja ga prepoznajem po naredničkim brkovima. To je kondukter, osorno budni kondukter od sinoć, država, roditelj naš. Ćopka pogrbljen, jednom šakom oslonjen o koleno, i ne vodi računa ni o čem drugom do o tom svom kolenu. „Ah, ah!” kaže on. „Ah!” – „No, no, šta je bilo?” – „Ah, gospodine, bio sam uklešten, pritisnulo mi grudi, umakao sam preko krova, ah, ah!” – Ovo „umakao preko krova” mirisalo je na novinski izveštaj, taj čovek po pravilu nije upotrebljavao reč „umaći”, on nije toliko doživeo svoju

nesreću koliko novinski izveštaj o svojoj nesreći, ali šta je meni sve to vredelo? On nije bio u stanju u kojem bi mogao da mi pruži obaveštenje o mom rukopisu. Pa pitam nekog mladog čoveka, koji bodro, važno i uzbuđeno pristiže odonud iz onog krša, šta je sa krupnim prtljagom. „Eh, gospodine si ga moj, niko vam to ne znade kako onamo izgleda!” A njegov ton mi je kazivao da treba da budem srećan što sam se izvukao živ i zdrav. „Onde je sve tumbe. Ženske cipele...“ rekao je, praveći divljačan pokret što je nagoveštavao uništenje i nabirajući nos. „To moraju pokazati radovi na raščišćavanju. Ženske cipele...“ Ja sam stajao ukočen. Sasvim sam sam stajao usred noći između tračnica i slušao šta mi kazuje srce. Radovi na raščišćavanju. Moj rukopis treba da bude podvrgnut radovima na raščišćavanju. Razoren, dakle, verovatno iscepan, smlavljen. Moja košnica, umetnička pređa moja, moja smišljena lisičja jazbina, moj ponos i moja muka, najbolji deo mene. Šta ću raditi ako je to tačno? Nisam imao prepis onoga što je već postojalo, već bilo gotovo, uklopljeno i sakovano, već živelo i brujalo; a da i ne pominjem svoje beleške i izučavanja, svu svoju građu koju sam godinama sakupljao kao hrčak svoje blago, koju sam sticao trudom, osluškujući, kradom, pateći. Šta ću, dakle, raditi? Pažljivo sam ispitao sebe i uvideo da ću početi ispočetka. Da, sa životinjskim strpljenjem, sa žilavošću primitivnog živog bića kojem su razorili čudesno i komplikovano delo njegovog sićušnog oštroumlja i marljivosti, ja ću posle prvog trenutka pometenosti i nedoumice sve početi opet ispočetka, i možda će ovog puta nešto lakše polaziti za rukom... Ali u međuvremenu behu stigli vatrogasci, sa buktinjama što su bacale crvenu svetlost na onaj krš, i kad pođoh napred da pogledam šta je sa kolima za prtljag- pokaza se da su ona gotovo neoštećena i da se koferima ništa nije desilo. Stvari i roba što su onde rasuto ležali poticali su iz teretnog voza, naročito bezbrojna količina klubadi kanapa, more klubadi kanapa što je nadaleko prekrivalo tle. Meni se svali teret sa srca, pa se umešah među ljude, koji su stajali i brbljali i sklapali prijateljstva zahvaljujući svojoj nezgodi i razmetali se i pravili se važni. Izvesno je bilo ovo: vozovođa se hrabro poneo i otklonio veliku nesreću povukavši pomoćnu kočnicu u poslednjem trenutku. Inače bi se, govorili su, neizostavno sve zgužvalo poput harmonike, a i voz bi se verovatno survao niz prilično veliku kosinu s leve strane. Hvale vredni vozovođa! On se nije pokazivao, niko ga nije video. Ali njegova slava se širila duž celog voza, i svi smo ga hvalili u odsutnosti. „Taj čovek”, reče jedan gospodin i ispruženom rukom pokaza nekuda u noć, „taj čovek nas je sve spasao“. I svako na to klimnu glavom. Međutim, naš voz je stajao na koloseku koji nije bio određen za njega, pa je stoga trebalo obezbediti mu začelje da neki drugi ne naleti na njega otpozadi. Zato su vatrogasci sa buktinjama od smole stali kraj poslednjih kola, a i onaj uzrujani mladi čovek, koji me je toliko zaplašio svojim ženskim cipelama, dohvatio je jednu buktinju i mahao njome dajući signal, mada se ni u najvećoj daljini nije video neki voz. I sve više je u ceo ovaj događaj dolazilo nešto nalik na poredak, i država, roditelj naš, ponovo je sticala držanje i ugled. Telegrafisali su i preduzeli sve korake, voz za raščišćavanje iz Regenzburga je dimeći se oprezno ušao u stanicu, i oko mesta nesreće su postavljene velike gasne svetiljke s reflektorima. Mi putnici smo sad udaljeni iz voza i upućeni da u staničnoj zgradici čekamo do daljeg transportovanja. Natovareni ručnim

prtljagom, i delimično povezanih glava, prošli smo kroz špalir radoznalih domorodaca u majušnu čekaonicu, gde smo se stisnuli kako smo znali i umeli. I posle još jednog sata svi smo bili nasumce potrpani u jedan izvanredni voz. Ja sam imao kartu prve klase (pošto su mi plaćali put), ali to mi baš ništa nije vredelo, jer svako je davao preimućstvo prvoj klasi, i ti kupei su bili još puniji od ostalih. Ali, taman kad sam pronašao mestašce da sednem, koga to vidim ukoso naspram sebe, stisnutog u ćošku? Gospodina sa kamašnama i konjaničkim izrazima, mog heroja. Psetance nije s njim, oduzeli su mu ga, i ono, suprotno svim gospodarskim pravima, sedi u jednom mračnom pregratku odmah iza lokomotive i zavija. Gospodin takođe ima žutu voznu kartu, koja mu ništa ne koristi, i on gunđa i pokušava da se buni na komunizam, na veliko izjednačavanje pred veličanstvom nesreće. Ali jedan čovek mu odgovara dobroćudnim glasom: „Bu'te vi srećni što sedite!” I gospodin se, sa kiselim smeškanjem, prepušta ovom svom nemogućem položaju. Ko to ulazi, oslanjajući se na dva vatrogasca? Jedna sićušna starica, bakica u prosenjenom mantilu, ista ona koja se u Minhenu zamalo nije popela u drugi razred. „Je li ovo prva klasa?” pita ona svaki čas. „A je l' izistinski prva klasa?” I kad joj to potvrđuju i nalaze joj mesto, ona se uzviknuvši „Hvala bogu!” spušta na plišano sedište, kao da je tek sad spasena. U Hof smo stigli u pet sati, kad se razdanilo. Onde sam doručkovao, i onde me je prihvatio brzi voz, koji je mene i sve moje sa tročasovnim zakašnjenjem doveo u Drezden. Eto, to je bila železnička nesreća koju sam doživeo. Jedanput je svakako moralo doći do nje. I, mada logičari stavljaju prigovore, ja verujem kako sad ipak imam dobre šanse da mi se ovako nešto uskoro opet ne dogodi.

1907.

KAKO SU SE TUKLI JAPE I DO ESKOBAR Veoma sam se potresao kad mi je Džoni Bišop rekao da Jape i Do Eskobar hoće da se biju i da ćemo ići da posmatramo tuču. Bilo je to za vreme letnjih ferija, u Travemindeu, jednog užarenog dana sa slabim povetarcem s kopna i mirnim morem koje se beše daleko povuklo. Bili smo valjda tri četvrti sata u vodi i ležali smo među gredama i daskama pod platformom kupališta na čvrstom pesku, zajedno sa Jirgenom Bratstremom, brodograditeljevim sinom. Džoni i Bratstrem su ležali potpuno goli na leđima, dok je meni bilo prijatnije da oko bedara obavijem peškir za kupanje. Bratstrem me je upitao zašto to činim, pa kako nisam znao da na to odgovorim išta umesno, Džoni reče, propraćajući to svojim dopadljivim, ljupkim osmehom, da sam ja verovatno već donekle preveliki da bih ležao nag. I zaista sam bio viši i razvijeniji od njega i Bratstrema, a i malo stariji od njih; biće da sam imao trinaest godina. Zato sam oćutao na Džonijevu izjavu, mada je u njoj bilo izvesne uvrede za mene. Jer u Džonijevom društvu čovek bi lako dospevao u pomalo smešnu svetlost kad ne bi bio onako mali, tanan i telom dete kao on, koji je sve to bio u vrlo visokom stepenu. On je onda umeo da te pogleda svojim lepuškastim plavim, u isti mah i ljubazno i podrugljivo nasmešenim devojačkim očima, sa takvim izrazom kao da bi hteo reći: „Ala si ti već izrastao cipov!” Ideal muževnosti i dugih pantalona bi se gubio u njegovoj blizini, i to u jedno doba, ne dugo posle rata, kad su snaga, hrabrost i sve vrste surovih vrlina bile na veoma visokoj ceni među nama dečacima, dok je sve drugo važilo kao mekušno. Ali na Džonija, kao na stranca ili upola stranca, nije uticalo to raspoloženje; u njemu je, naprotiv, bilo nečega od žene koja se očuvala, pa se podsmeva drugima koji to nisu postigli u tolikoj meri. Osim toga, on je kudikamo nadmašivao sve dečake u gradu po tome što je bio odeven elegantno i izrazito gospodski, naime, u prava engleska matroska odela sa plavom platnenom kragnom, brodarskim čvorovima, gajtanima, srebrnom lulom u džepu na grudima i sidrom na nabućenom rukavu koji se sasvim sužavao oko čuklja. Za tako nešto bi svaki drugi bio ismejan kao kicoš i kažnjen. Ali pošto je on takva odela nosio sa ljupkošću i kao nešto što se samo po sebi razume, njemu to uopšte nije škodilo i nikada ni najmanje nije trpeo zbog toga. Izgledao je kao kakav mali mršavi Amor dok je tako ležao, uzdignutih ruku, na čije je uzane šake oslonio lepuškastu duguljastu englesku glavu plave kose i mekih uvojaka. Otac mu je bio nemački trgovac koji se naturalizovao u Engleskoj i koji je umro pre mnogo godina. Ali majka mu je bila čistokrvna Engleskinja, dama blage i mirne naravi i duguljasta lica, koja se sa svojom decom, Džonijem i jednom isto toliko lepuškastom, pomalo podmuklom devojčicom, naselila u našem gradu. Još je išla isključivo u crnini, u

postojanoj žalosti za svojim mužem, i svakako je poštovala njegovu poslednju želju kad je dovela decu da odrastu u Nemačkoj. Očevidno se nalazila u udobnim imovinskim prilikama. Imala je prostranu kuću ispred grada i vilu na moru, a s vremena na vreme je sa Džonijem i Zisi putovala u daleke banje. U društvo nije zalazila, mada bi je ovo uvek rado primilo. Naprotiv, bilo zbog svoje žalosti, bilo zbog toga što je horizont naših vladajućih porodica bio za nju suviše skučen, lično je živela u najvećoj povučenosti, ali je, upućujući pozive i priređujući zajedničke igre, šaljući Džonija i Zisi na tečaj plesa i ponašanja, i tako dalje, vodila računa o druženju svoje dece, nad kojim je, iako ga sama nije određivala, ipak bdela sa mirnom brižljivošću, i to tako da su se Džoni i Zisi isključivo družili sa decom iz imućnih kuća; razume se, ne na osnovu nekog izričitog principa, ali ipak u skladu sa jednostavnom činjenicom. Gospođa Bišop je izdaleka doprinela mom vaspitanju utoliko što me je naučila da, ako želim da me drugi cene, nije potrebno ništa drugo nego sam držati do sebe. Lišena muške glave, ova mala porodica nije pokazivala nikakve znake zapuštenosti i propadanja, koji inače u ovom slučaju tako često bude građansko nepoverenje. Bez ikakvih porodičnih veza, bez titula, tradicije, uticaja i javnog položaja, njen život je bio u isti mah i odvojen i pretenciozan: i to u tolikoj meri pouzdano i odmereno pretenciozan da su joj prećutno i bez premišljanja činili sve mogućne ustupke i da je prijateljevanje sa tom decom bilo na vrlo visokoj ceni među dečacima i devojčicama. – Što se, uzgred budi rečeno, tiče Jirgena Bratstrema, tek njegov otac se uzdigao do bogatstva i javnih položaja pa je za sebe i svoju porodicu sazidao kuću od crvenog peščara na gradskom polju, u susedstvu gospođe Bišop. Jirgen je, dakle, uz mirnu dozvolu gospođe Bišop, bio Džonijev drug pri igrama u bašti i pratilac na putu u školu- flegmatično odan, kratkonog dečak bez ikakvih izuzetno upadljivih karakternih osobina, koji se već ispod ruke bavio sitnom trgovinom slatkišima. Kao što rekoh, veoma me je uplašilo Džonijevo saopštenje o predstojećem dvoboju između Japea i Do Eskobara, koji je danas u dvanaest sati trebalo da se u najvećoj zbilji održi na Svetioničkom polju. To je moglo ispasti strašno, jer Jape i Eskobar su bili snažni, hrabri momci sa viteškom čašću u sebi, i njihov neprijateljski susret je bez sumnje mogao pobuditi strepnju. Oni mi u sećanju još izgledaju veliki i muževni kao što su onda bili, iako nisu mogli biti stariji od petnaest godina. Jape je poticao iz srednjeg gradskog staleža; nad njim nije vođen veliki nadzor, i on je zapravo bio već bezmalo ono što smo u to doba zvali „vancagom” (hoću reći skitnicom), ali sa nijansom bonvivanstva. Do Eskobar je po prirodi bio slobodan, egzotičan stranac, koji nije čak ni u školu išao redovno, nego je samo hospitovao i slušao (neuredan, ali rajski život!); i koji je plaćao pansion kod neke građanske porodice i uživao potpunu samostalnost. I jedan i drugi su bili ljudi koji su kasno odlazili na spavanje, posećivali krčme, uveče tumarali po Širokoj ulici, jurili devojke, izvodili vratolomne gimnastičke vežbe, jednom reči: kavaljeri. Iako u Travemindeu nisu stanovali u banjskom hotelu- kamo ne bi ni spadali- već negde u gradiću, bili su odomaćeni u gradskom parku kao velikosvetski ljudi, i znao sam da uveče, naročito nedeljom- dok sam ja već odavno ležao u postelji u jednoj od kuća zidanih u švajcarskom stilu i mirno padao u san uz zvuke koncerta u parku- zajedno sa drugim članovima mladog sveta željnog provoda, preduzimljivo švrljaju tamo-amo pred dugačkim perdetom poslastičarnice, u bujici banjskih gostiju i izletnika, i traže i nalaze društvo odraslih. Pri tom su naleteli jedan na drugog- bog bi ga znao kako i zašto. Mogućno je da su samo tako u prolazu očepili jedan drugog ramenima, pa u svom častoljublju napravili od toga povod za rat. Džoni, koji je, naravno, isto tako već odavno spavao i takođe samo po čuvenju znao za ceo taj spor, izjavio je svojim toliko prijatnim, malčice prigušenim dečjim glasom, da je po

svoj prilici u pitanju bila neka „maca”, a to nije bilo teško zamisliti kad se uzme u obzir Japeova i Do Eskobarova odvažna naprednost. Ukratko, nisu dizali gužvu među ljudima nego su se, pred svedocima, škrtim i jetkim rečima dogovorili na kojem će mestu i u koji čas rešiti to pitanje časti. Sutra u dvanaest randevu tu i tu na Svetioničkom polju. Laku noć! I učitelj baleta Knaak iz Hamburga, maître de plaisir i rukovodilac svih zabava u banjskom domu, bio je prisutan i obećao je da će se pojaviti na mestu okršaja. Džoni se bez ikakva ustezanja radovao toj borbi, i ni on ni Bratstrem nisu osećali potištenost koja je mene morila. Nekoliko puta je ubeđeno izjavljivao, na svoj dražestan način obrazujući glas „r” daleko napred na nepcu, da će se njih dvojica tući sasvim ozbiljno i kao neprijatelji; a zatim je sa zadovoljnom i pomalo podrugljivom objektivnošću odmeravao šanse za pobedu. I Jape i Do Eskobar su strahovito jaki, ihaj, obojica su već silne badže. Zabavno je što će jedanput ovako ozbiljno odlučiti ko je od njih dvojice silniji badža. Jape, smatrao je Džoni, ima širok grudni koš i izvrsne mišiće na rukama i nogama, kao što se svakog dana može videti na kupanju. Ali Do Eskobar je izvanredno žilav i divalj, tako da je teško unapred reći ko će nadjačati. Bilo je čudno slušati Džonija kako tako suvereno priča o Japeovim i Do Eskobarovim kvalitetima, a pri tom gledati njegove sopstvene slabačke dečije ruke, kojima nikad ne bi mogao ni da zada udarac ni da se odbrani od njega. Što se mene lično tiče, bila mi je, doduše, sasvim daleka pomisao da sebe isključim iz posete ovoj tučnjavi. To bi bilo smešno, a osim toga, predstojeći događaj me je silno privlačio. Morao sam bezuslovno otići onamo i sve i sam videti, kad sam već saznao za to; to je bila neka vrsta osećanja dužnosti, ali ono se snažno borilo sa oprečnim osećanjima: sa velikom bojazni i stidom da se, nimalo ratničke naravi i nedovoljno odvažan kakav sam bio, usudim da posetim poprište muževnih podviga; sa nervoznim strahom od potresa koje će u meni izazvati prizor ogorčene borbe, u zbilji i tako reći na život i smrt, potresa koje sam unapred osećao; a bez sumnje i sa izvesnom kukavičkom zabrinutošću da bi onde, kad budem uvučen u to ludo kolo, pred moju sopstvenu osobu mogli biti postavljeni zahtevi kakvi su protivni srži moga bića; sa zabrinutošću da ne budem upleten i prinuđen da se i sam dokažem kao odlučan i hrabar momak, a takvog dokaza sam se grozio kao ničeg drugog. S druge strane, međutim, nisam mogao da se ne prenesem u Japeov i Do Eskobarov položaj i da u duši i sam ne osećam sve što ih jede i što sam u njima pretpostavljao. Zamišljao sam uvredu i izazov u banjskom parku, zajedno sa njima sam, držeći se obzira kakvo nalaže elegantno ponašanje, potiskivao težnju da odmah pesnicama nasrnem na onog drugog. Preživljavao sam njihovu ogorčenu strast za pravdom, ojađenost, razbuktalu mržnju što razdire mozak, napade pomahnitalog nestrpljenja i osvete s kojima su morali provesti noć. Izbezumljen, istrgnut iz svake bojažljivosti, tukao sam se u duhu, slepo i krvavo, sa nekim isto tako onečovečenim protivnikom, svim silama svog bića sam ga treskao pesnicom po omrznutoj gubici, tako da su mu se svi zubi polomili, ali sam zato primio brutalan udarac nogom u donji deo stomaka, pa sam zaronio u crvene talase, na šta sam se, smirenih živaca i sa oblogama od leda, probudio u svom krevetu, uz blage prekore svojih roditelja... Ukratko, kad je bilo jedanaest i po sati i kad smo ustali da se obučemo, bio sam upola klonuo od uzbuđenja, i u kabini, kao i kasnije, kad smo odeveni izašli iz kupališta, srce mi je tuklo baš kao da ću se ja sam pesničati, sa Japeom ili sa Do Eskobarom, javno i pod teškim uslovima. Još se tačno sećam kako smo utroje išli niz povitljivi drveni most što se sa obale koso penjao prema kupališnoj zgradi. Razume se, skakali smo da bismo što više zaljuljali most, te da nas on odbacuje uvis kao sa trambuline. Ali kad smo stigli dole, nismo pošli stazom

od dasaka što je između paviljona i pletenih korpi za sunčanje vodila duž obale, nego smo skrenuli ka dubini kopna, otprilike prema banjskoj zgradi, ali nešto više ulevo. Po dunama je sunce pržilo i iz oskudno i tanušno obraslog tla, iz obalskog čička i site što nam je bola noge izmamljivalo suv miris pun jare. Ništa se nije čulo osim neprekidnog zujanja metalnoplavih muva, koje su prividno nepomično lebdele pod teškom žegom, pa iznenada menjale mesto i onde opet započinjale svoj oštar i jednolik poj. Osvežavajuće dejstvo kupanja odavno se izgubilo. Bratstrem i ja smo naizmenično dizali ono što smo imali na glavi- on svoju švedsku lađarsku kapu sa isturenim štitnikom od mušeme, ja svoju okruglu helgolandsku vunenu kapu, takozvani tam-o-šanter- da bismo obrisali znoj. Džoni nije mnogo patio od vrućine, zahvaljujući svojoj mršavosti a naročito i stoga, nesumnjivo, što je njegova odeća bila elegantnije prilagođena letnjem danu od naše. U svom lakom i udobnom matroskom odelu od prugaste tkanine koja se mogla prati, gola vrata i listova, s plavom kapom na lepoj glavici, ukrašenom kratkim trakama i engleskim natpisom, dugačkih i uzanih nogu u finim plitkim cipelama od bele kože i gotovo bez potpetica, on je krupno iskoračujući, kao da se penje, i pomalo krivih kolena, išao između Bratstrema i mene i sa svojim privlačnim naglaskom pevao podskočicu „Ribarko mala”, koja je u to doba bila u modi; pevao ju je u jednoj nepristojnoj varijanti, koju je izmislila starmala mladež. Jer takav je on bio: kraj sveg svog detinjastog bića znao je već štošta i uopšte se nije cifrao da to i kaže. Ali onda bi mu se lice malčice prevuklo licemernim izrazom, pa bi rekao: „Fuj, zar ima nekoga ko će pevati tako pokvarene pesme!” i potpuno se pravio kao da smo to mi onako dvosmisleno apostrofirali malu ribarku. Meni uopšte nije bilo do pevanja, budući da smo se već nalazili blizu urečenog zborišta i sudbonosnog mesta. Oštra trava sa duna prešla je u peskovitu mahovinu, u posnu rudinu, i već smo koračali po Svetioničkom polju, tako nazvanom po žutom i okruglom svetioniku koji je levo strčao u priličnoj daljini; i najednom smo prispeli i stigli na cilj. Bilo je to toplo, mirno mesto, koje ljudi gotovo nikad nisu posećivali, vrbovim gustišem skriveno od pogleda. A na čistini, usred žbunja, poput žive ograde su u krugu sedeli i ležali mladi ljudi, gotovo svi stariji od nas i iz različitih društvenih slojeva. Mi smo očigledno bili poslednji gledaoci koji su stigli. Čekalo se samo još na baletmajstora Knaaka, koji je trebalo da prisustvuje borbi kao nepristrastan sudija. Ali i Jape i Do Eskobar su bili na mestu; odmah sam ih ugledao. Sedeli su u krugu, na povelikoj razdaljini, i pravili se da ne vide jedan drugog. Nakon što smo nemim klimanjem glave pozdravili nekoliko poznanika, spustismo se i mi na toplu zemlju, podvivši noge. Mnogi su pušili. I Jape i Do Eskobar su držali cigarete u uglovima usta, pri čemu su i jedan i drugi zatvarali po jedno oko, trepćući od dima, i lepo se videlo da nisu lišeni osećanja za veličanstvenost ovog prizora, koja se sastojala u tome što su tako sedeli i najnehajnije pušili cigarete pre nego što će se makljati. Obojica su već bila odevena kao odrasli muškarci, ali Do Eskobar kudikamo više kao velikosvetski čovek nego Jape. On je nosio veoma ušiljene žute cipele uz svetlosivo letnje odelo, ružičastu košulju sa manžetnama, kravatu od šarene svile i okrugao slamni šešir uska oboda, zaturen pozadi na teme, tako da je ispod njega provirivala gusta i čvrsta, sjajno crna i napomađena ćuba u koju je s jedne strane više čela načešljao svoju kosu s razdeljkom. Ponekad je dizao i stresao desnu ruku da bi vratio pod manžetnu svoju srebrnu narukvicu. Jape je bio mnogo

neugledniji. Noge su mu bile utnute u tesne pantalone, koje su, svetlije od kaputa i prsluka, bile pritegnute potpecima što su se provlačili ispod njegovih ulaštenih crnih dubokih cipela, a kariranu sportsku kapu, koja je pokrivala njegovu plavu kovrčavu kosu, za razliku od Do Eskobara nabio je nisko na čelo. Čučao je obgrlivši rukama kolena i pri tom se moglo primetiti, prvo, da je preko zarukavlja nosio odvojene manžetne, i drugo, da su nokti na njegovim ukrštenim prstima bili ili suviše kratko obrezani ili da se on nije mogao osloboditi poroka da ih grize. Uostalom, uprkos bezbrižnom i samostalnom stavu pušenja, raspoloženje u krugu je bilo ozbiljno, čak snebivljivo, i pretežno ćutljivo. Tome se suprotstavljao, zapravo, jedino Do Eskobar, koji je neprestano glasno i promuklo, izgovarajući glas „r” kao da ga kotrlja vrhom jezika i odbijajući dimove kroz nos, govorio onima oko sebe. Njegovo čegrtanje me je odbijalo i ja sam osećao kako sam sklon da držim stranu Japeu- uprkos njegovim prekratkim noktima- koji je tek s vremena na vreme preko ramena upućivao po koju reč svojim susedima, a inače je, prividno potpuno miran, pratio pogledom dim svoje cigarete. Onda je stigao gospodin Knaak; još ga vidim kako u prepodnevnom odelu od flanela s plavičastim prugama dolazi okrilaćena koraka iz pravca banjske zgrade i kako, odižući slamni šešir, zastaje izvan našeg kruga. Ne verujem da mu je bilo drago što je došao; naprotiv, uveren sam da je zagrizao u kiselu jabuku kad se snishodio da običnu tučnjavu počastvuje svojim prisustvom; ali ga je na to, bez sumnje, prinudio njegov položaj, njegov tegoban odnos prema svadljivoj i izrazito muževno nastrojenoj omladini. Crnomanjast, lep i gojazan (gojazan naročito oko kukova), on je preko zime držao nastavu igranja i lepog ponašanja, i to kako u zatvorenim porodičnim krugovima tako i javno u kazinu, a preko leta je obavljao dužnost aranžera svetkovina i kupališnog komesara u travemindskoj banjskoj upravi. Svojim sujetnim očima, svojim ustalasanim, ljuljuškavim hodom, pri kojem je, najpre, veoma u polje izvijenim vrhovima stopala brižljivo stajao na tle, pa tek onda spuštao i petu, svojim samodopadljivim i uvežbanim načinom govora, glumačkom pouzdanošću sa kojom se pojavljivao, nečuvenom, demonstrativnom probranošću svojih manira on je izazivao ushićenje ženskog roda, dok je muški svet, a pogotovo onaj kritički nastrojeni, poluodrasli, sumnjalački gledao na njega. Ja sam često razmišljao o položaju koji Fransoa Knaak zauzima u životu, i uvek sam nalazio da je neobičan i fantastičan. Sin malih ljudi, kakav je bio, on je sa svojim negovanjem najvišeg životnog stila prosto lebdeo u vazduhu, i, mada nije pripadao društvu, ono ga je plaćalo kao čuvara i učitelja svog idealnog ponašanja. I Jape i Do Eskobar su bili njegovi učenici; ne na privatnom tečaju kao Džoni, Bratstrem i ja, nego na javnim časovima u kazinu; i tu su biće i ponašanje gospodina Knaaka bili podvrgnuti najoštrijoj kritici od strane mladog sveta (jer mi na privatnom tečaju bili smo blaži). Čova koji uči druge da se nežno ponašaju sa devojkama, čova o kojem je kružio neosporen glas da nosi mider, čova koji vrhovima prstiju hvata ivicu svog redengota, klanja se savijajući koleno, zavrti se u krug poput vretena pa najednom skoči uvis, da bi onde gore zalepršuckao nogama i onda bupnuo natrag na parket sav se gibajući: zar je to uopšte neki čova? Eto, to je teško podozrenje koje je počivalo na ličnosti i životu gospodina Knaaka; a na to su podsticali upravo njegova prekomerna sigurnost i superiornost. Njegovo preimućstvo u godinama je bilo znatno, i pričalo se da on (smešna pomisao!) ima u Hamburgu ženu i decu. To njegovo svojstvo da je odrastao, kao i okolnost da su ga ljudi sretali uvek samo u sali za igranje, štitili su ga da ne bude razobličen i raskrinkan. Ume li on da vežba na

gimnastičkim spravama? Da li je to ikada umeo? Ima li hrabrosti? Ima li snage? Ukratko, da li se smelo smatrati da je on častan čovek? On nije dolazio u položaj da dokaže neka svoja solidnija svojstva, koja bi morala držati ravnotežu njegovim salonskim veštinama da bi ga učinila čovekom vrednim poštovanja. Međutim, bilo je momaka koji su tumarali tamo-amo i koji su ga, ni pet ni šest, nazivali majmunom i kukavicom. On je, verovatno, znao za to, pa je stoga danas došao da ispolji svoje interesovanje za jednu običnu tuču i da pokaže svoj drugarski odnos prema mladim ljudima, iako, zapravo, kao kupališni komesar ne bi smeo da trpi ovaj nezakoniti dvoboj zbog uvređene časti. Ali, po mom uverenju, on se u svemu ovome nije osećao prijatno i očito je bio svestan da se našao na klizavici. Mnogi su ga hladno merili očima, a on sam se nemirno obazirao da vidi hoće li doći kogod od starijih. Učtivo se izvinio zbog toga što je došao sa zakašnjenjem. Zadržao se, reče, zbog dogovora u banjskoj upravi oko subotnje zabave. „Da li su borioci na svome mestu?” upitao je zatim odsečnim tonom. „Onda možemo početi“. Oslonjen na štap i ukrštenih nogu, stajao je izvan našega kruga, donjom usnom zahvatajući svoje meke smeđe brkove i tušteći lice u znalački pogled. Jape i Do Eskobar ustadoše, baciše cigarete i počeše da se pripremaju za borbu. Do Eskobar je to učinio u letu, sa brzinom koja je ostavljala utisak. Bacio je na zemlju šešir, kaput i prsluk, odvezao kravatu i raskopčao okovratnik i naramenice, pa i njih bacio na gomilu. Zatim je čak iz pantalona izvukao svoju ružičastu košulju s manžetnama, hitro se iskobeljao iz rukava i ostao u majici od trikoa s belim i crvenim prugama, koja je počev od sredine mišica ostavljala otkrivene njegove žućkaste ruke, već obrasle crnim dlakama. „Smem li zamoliti, gospodine? Spreman sam”, reče on sa čegrtavim „r”, brzo prešavši u sredinu kruga i napetih grudi iskrećući ramena u zglobovima... Srebrnu narukvicu je zadržao. Jape, koji još nije bio gotov, okrete glavu prema njemu i, uzvijenih obrva, za trenutak mu se gotovo zatvorenih očnih kapaka zagleda u stopala, kao da je hteo reći: „Izvoli pričekati. Doći ću ja i bez tvog napućenog trtljanja“. Iako je bio širi u plećima, on ni blizu nije izgledao tako atletski i borben kao Do Eskobar kad je stao naspram njega. Njegove noge u zategnutim pantalonama, pričvršćenim ispod peta, kao da su bile malo izvijene u iks, a njegova meka, već pomalo žućkasta košulja, sa širokim rukavima prikopčanim dugmadima oko zglobova i sa sivim gumenim naramenicama preko nje, nije ličila ni na šta, dok su Do Eskobarov prugasti triko i pogotovo crne dlake na njegovim rukama delovali izvanredno ratoborno i opasno. Obojica su bili bledi, ali kod Japea se to jasno videlo, jer su njegovi obrazi obično bili rumeni. Imao je lice živahnog i pomalo brutalnog plavokosog momka sa zatubastim nosem i pokrovcem pegica preko njega. Do Eskobarov nos, međutim, bio je kratak, prav i okomit, a nad njegovim naprćenim usnicama videlo se crnkasto paperje brkova. Stajali su gotovo grudi uz grudi, opuštenih ruku, i s mračnim, prezrivim izrazom lica gledali jedan drugoga negde oko trbuha. Očevidno, nisu znali šta da otpočnu jedan s drugim, a to je potpuno odgovaralo mom sopstvenom osećanju. Nakon njihovog sukoba prošli su cela noć i pola dana, i njihovo raspoloženje da nasrnu jedan na drugoga, koje je

sinoć bilo onako živo i koje je bilo obuzdano jedino njihovim osećanjem viteštva, imalo je dovoljno vremena da se ohladi. A sad je trebalo da u utvrđen čas, otrežnjene krvi i pred okupljenom publikom po komandi učine ono što bi sinoć učinili tako rado po živom nagonu. Ali, na kraju krajeva, oni su uljuđeni mladići, a ne neki gladijatori iz starog veka. Kad se pamet smiri, čovek ipak gaji izvesnu bojazan da pesnicama ne razbuca nečije zdravo telo. Tako sam ja mislio u sebi, a tako je verovatno i bilo. Ali pošto je čast zahtevala da se nešto učini, oni raširenim vrhovima prstiju počeše da jedan drugoga gurkaju u grudi, kao da su, uzajamno se omalovažavajući, verovali da protivnika tako lako mogu oboriti na zemlju, i s jasnom namerom da jedan drugoga razdraže. Ali u trenutku kad Japeovo lice poče da se izobličava, Do Eskobar prekide uvod u borbu. „Pardon, gospodine”, rekao je, izmakavši se za dva koraka i okrenuvši se. Učinio je to da bi jače pritegao kopču na zadnjem delu pantalona; jer bio je skinuo naramenice, a pošto je bio uzan u kukovima, pantalone su počele da mu se smiču. Kad je to obavio i potpasao se kako treba, rekao je nešto čegrtavo, nepčasto, na španskom, što niko nije razumeo i što je po svoj prilici trebalo da znači kako je tek sad zaista spreman, pa je ponovio trzaj u ramenima i opet prišao. Očevidno, bio je neizmerno sujetan. Čarkanje, gurkanje ramenima i dlanovima poče ispočetka. Ali najednom, sasvim neočekivano, nastade kratko, slepo, mahnito gušanje, uskovitlano ukrštanje njihovih pesnica, što je trajalo tri sekunde i isto tako naglo se i okončalo. „Sad ih je uhvatilo”, reče Džoni, koji je sedeo pored mene grickajući neku suvu vlat. „Kladim se da će ga Jape pobediti. Do Eskobar se suviše puva. Gledajte, svaki čas škilji prema ostalima! Jape se sav uneo u ono što radi. Da se kladimo da će strašno da ga izmaklja?” Behu se odbili jedan od drugog i sad su stajali brektavih grudi, s pesnicama o kukovima. Nema sumnje da su obojica zaradila dobru porciju, jer lica su im bila ljutita, i obojica su sa ozlojeđenim izrazom prćila usne, kao da su hteli reći „Šta ti pada na pamet, zar ovako bolno da me tučeš!” Japeove oči su bile crvene, a Do Eskobar je iskezio svoje bele zube kad su se ponovo dohvatili. Sad su jedan drugoga tukli svom snagom, naizmence i s kratkim počivkama, po ramenima, podlakticama i grudima. „To nije ništa”, reče Džoni sa svojim ljupkim akcentom. „Tako niko nikog neće udesiti. Pod bradu moraju udarati, ovako odozdo po vilici. To odlučuje“. Ali u međuvremenu je ispalo da je Do Eskobar svojom levom rukom uhvatio obe Japeove ruke, pritisnuo ih uza svoje grudi čvrsto kao mengelama, a desnom pesnicom neprestano klepao Japea u slabinu. Nastade velika uzrujanost. „Pusti ga!” povikaše mnogi i poskakaše. Gospodin Knaak uplašeno pohita u centar. „Pustite ga!” povika i on. „Pa vi ga čvrsto držite, dragi prijatelju! To je protiv svih pravila“. Razdvojio ih je i još jednom poučio Do Eskobara da je držanje potpuno zabranjeno. Onda se ponovo povukao iza periferije. Jape je bio besan, to se jasno videlo. Veoma bled, masirao je slabinu, posmatrajući Do Eskobara uz sporo i zloslutno klimanje glavom. A kad je otpočeo sledeću rundu, izraz lica mu je svedočio o tolikoj odlučnosti da je svako od njega očekivao presudne podvige.

I zaista, čim je započeo nov sukob, Jape izvede jedan lukav potez, posluži se varkom koju je, verovatno, unapred smislio. Jedan prividan udarac levicom naviše prinudio je Do Eskobara da pokrije lice; ali kad je to učinio, Japeova desnica ga toliko oštro pogodi u trbuh da se Do Eskobar sav presamiti, a lice mu postade žuto kao vosak. „Ovo je pogodilo gde treba”, reče Džoni. „Tu boli. Sad će se, možda, trgnuti i ozbiljno navaliti da bi se osvetio“. Ali udarac u trbuh ga je odveć žestoko pogodio, i Do Eskobarov nervni sistem je bio vidljivo uzdrman. Moglo se opaziti da više uopšte ne može da stegne pesnice kako treba za udarac, a u očima mu je bio neki izraz kao da više nije sasvim pri svesti. Ali pošto je osećao da mu mišići otkazuju poslušnost, sujeta ga je nagovorila da se ponaša na sledeći način: počeo je da izigrava lako pokretljivog južnjaka koji svojom hitrinom izaziva nemačkog medveda i dovodi ga do očajanja. Sitnim koracima i uz raznorazne nekorisne okrete pocupkivao je oko Japea opisujući male krugove, a uz to je pokušavao da se oholo osmehuje, što je pri njegovom redukovanom stanju načinilo na mene herojski utisak. Ali Jape uopšte nije zapao u očajanje nego se jednostavno okretao na potpetici zajedno s njim i nanosio mu dosta teških udaraca dok se levom rukom branio od Do Eskobarovih napada, koji su ličili na slabo začikavanje. Međutim, Do Eskobarovu sudbinu je zapečatila ta okolnost što su mu se pantalone neprestano smicale, pa mu se iz njih izvlačila i zadizala majica od trikoa i otkrivala njegovo žućkasto telo, zbog čega su se neki smejali. Zašto je skinuo i naramenice! Trebalo je da izostavi obzire prema svom lepom izgledu. Jer sad su mu pantalone smetale, smetale su mu tokom cele borbe. Neprestano se trudio da ih povuče i da ugura majicu, jer uprkos lošem stanju u kojem se nalazio nije podnosio osećanje da izgleda neuredno i smešno. I tako se, najzad, dogodilo to da ga je Jape, dok se on borio samo jednom rukom trudeći se da drugom popravi toaletu, pogodio po nosu takvim udarcem da ni dan-danji ne shvatam kako se nije sav smrskao. Ali krv je jurnula, i Do Eskobar se okrenuo i udaljio od Japea, pokušavajući da desnom rukom zaustavi krvavljenje, dok je levom rukom značajno mahao iza leđa. Jape je još stajao, raskrečenih iks-nogu, uvučenih laktova i upola oborenih pesnica, čekajući da se Do Eskobar vrati. Ali Do Eskobar nije više hteo da učestvuje u tome. Ako sam ga dobro shvatio, on je time hteo da stavi na znanje kako je uljuđeniji od njih dvojice, te smatra da je krajnje vreme da se sve ovo okonča. Jape bi bez sumnje i raskrvavljenog nosa nastavio da se bori; ali gotovo isto tako izvesno je bilo da bi Do Eskobar i u tom slučaju uskratio svoje dalje učešće, a utoliko odlučnije je to činio sada, kad je on sam krvavio. Naterali su mu krv da line iz nosa, do đavola, dotle po njegovom shvatanju nikad nije smelo doći. Krv mu je curila kroz prste na odeću, umrljala njegove svetle pantalone i kapala mu na žute cipele. To je svinjarija, ništa drugo, i pod tim okolnostima on je kao nečovečno odbijao da se i dalje tuče. Uostalom, njegovo gledište bilo je i gledište većine. Gospodin Knaak uđe u krug i izjavi da je borba završena. „Časti je udovoljeno”, rekao je. „Obojica su se izvrsno držala“. Videlo se na njemu koliko se olakšan osećao što je cela stvar prošla bez težih posledica. „Ali, niko nije pao”, reče Džoni začuđeno i razočarano. Međutim, i Jape je bio potpuno saglasan da slučaj smatra okončanim, pa je odahnuvši prišao svojoj odeći. Svi su prihvatili izvanredno nežnu fikciju gospodina Knaaka da je dvoboj ostao nerešen. Japeu su samo krišom čestitali; drugi su pozajmljivali maramice Do Eskobaru, jer je njegova sopstvena ubrzo bila

natopljena krvlju. „Dalje!” počeli su zatim vikati. „Neka se sad tuku drugi“. To kao da je bilo rečeno iz duše celoga skupa. Japeova i Do Eskobarova kavga je trajala vrlo kratko, tek kojih deset minuta, jedva duže. Bili su već tu, imali su vremena, morali su, zaboga, nešto preduzeti! Druga dvojica, dakle, i neka kroči u arenu onaj ko isto tako želi da pokaže kako zaslužuje da ga zovu momčinom! Niko se nije javio. Ali zašto je na taj poziv moje srce počelo da lupa kao kakav mali doboš? Došlo je do onog čega sam se bojao: izazovi su se preneli i na gledaoce. Ali zašto sam se sad osećao gotovo tako kao da sam celo vreme i sa strahom i sa radošću očekivao ovaj trenutak, i zašto sam, čim je on došao, bio bačen u kovitlac oprečnih osećanja? Pogledao sam Džonija: potpuno opušten i nezainteresovan sedeo je pored mene, valjajući po ustima svoju vlat i s otvorenim, radoznalim izrazom lica ogledao se po krugu da vidi neće li se naći još nekoliko snažnih klipana koji bi hteli da radi njegovog privatnog uživanja porazbijaju noseve jedan drugom. Zašto sam se ja lično morao osećati pogođen i izazvan- sa strahovitim uzbuđenjem se osećati obavezan prema samom sebi da uz ogroman napor, kao u snu, suzbijem svoju plašljivost i skrenem svačiju pažnju na sebe ulazeći kao junak na poprište? Zaista, bilo iz sujete bilo iz prevelike bojažljivosti, ja sam taman hteo da dignem ruku i javim se za borbu, kad se odnekud iz kruga začu neki drugi glas: „Sad neka se gospodin Knaak malo bije!” Sve se oči oštro uperiše na gospodina Knaaka. Zar nisam rekao da je on stupio na klizavicu, da se izložio opasnosti najpodrobnijeg ispita? Ali on odgovori: „Hvala, ja sam u mladosti dobio dovoljno batina“. Spasao se. Poput jegulje se izmigoljio iz omče, ukazao je na svoje godine, stavio je do znanja kako ranije uopšte nije izvrdavao da se časno maklja, a pri tom se čak nije ni hvalisao, nego je svojim rečima umeo da da obeležje istine time što je, simpatično se podsmevajući samom sebi, priznavao da je bivao premlaćen. Okani ga se. Uvideli su da je teško, ako ne i nemoguće, njega navesti da se spotakne. „Neka se onda neko porve!” zatraži jedan. Taj predlog nije naišao na veliko odobravanje. Ali usred dogovaranja o tome da Eskobar (a nikad neću zaboraviti mučan utisak koji je to ostavilo) pomoli glavu iza krvave maramice i izusti svojim promuklim španskim glasom: „Rvanje je za kukavice. Nemci se rvu!” Nečuveno odsustvo takta s njegove strane, koje je, međutim, odmah naišlo na doličan utuk. Jer to je bio trenutak kad ga je gospodin Knaak poklopio izvrsnim odgovorom: „Može biti. Ali reklo bi se i da Nemci Špancima ponekad daju dobre batine“. Za to je bio nagrađen smehom punim odobravanja; posle tog odgovora njegov položaj je bio veoma učvršćen, a Do Eskobar je za danas bio konačno otpisan. Međutim, ipak je preovladavalo mišljenje da je rvanje manje-više dosadno, pa su zato, da bi prekratili vreme, prešli na različite telesne zanimacije: skakali su jedan drugom preko leđa, dubili na glavi, išli na rukama i slično. „Hajdete, polazimo”, reče Džoni Bratstremu i meni i ustade. U tome je bio ceo Džoni Bišop. Došao je ovamo zato što je trebalo da vidi nešto stvarno, sa krvavim ishodom. Pošto se cela stvar rasplinula u neobaveznu igru, on je krenuo. On mi je pružio prve utiske o svojevrsnoj superiornosti engleskog nacionalnog

karaktera, kojem sam kasnije naučio da se toliko divim.

1911.

SMRT U VENECIJI

1. Gustav Ašenbah, ili fon Ašenbah, kako se zvanično nazivao od svoga pedesetog rođendana, uputio se, iz svoga stana u Ulici princa Regenta u Minhenu, u podužu šetnju. To je bilo jednog proletnjeg popodneva god. 19..., koja je mesecima nadnosila nad naš kontinent lik pun ozbiljnih pretnji. Prenadražen teškim i opasnim radom prepodnevnih časova, koji je baš sada tražio najvišu pažljivost, opreznost, živu upornost i tačnost volje, književnik nije ni po ručku bio u stanju da zaustavi treperenje svoga unutarnjeg tvoračkog zamaha, onaj „motus animi continuus” u kome je, po Ciceronu, suština besedništva, te nije ni mogao da nađe olakšicu u snu, koji mu je, jedanput u toku dana, postajao sve potrebniji, otkako su mu sile brže malaksavale. I tako je, uskoro posle čaja, izašao, nadajući se da će ga vazduh i kretanje okrepiti i pribaviti mu plodonosno veče. Bio je početak maja, i posle hladnoće i vlage koja je trajala nedeljama, naglo je nastupila vrelina lažnog leta. U Engleskoj bašti, mada ju je pokrivalo tek rano, nežno zelenilo, bilo je zaptiveno kao u avgustu, a po njoj su u blizini grada, vrvela kola i šetači. Sve tiše i tiše staze odvele su ga do Aumajstera, i tu je, nekoliko časaka, razgledao narodski metež u bašti gostionice, kraj koje je stajalo nekoliko ekipaža i fijakera; zatim se, pri zalasku sunca, krenuo doma van parka, otvorenim poljem; osećao se umoran, i kako se iznad Feringa spremala bura, čekao je kraj Severnog groblja tramvaj, da ga u pravoj liniji odvede kući. Slučajno nije bilo ljudi ni na stanici ni u njenoj blizini. Nikakva se kola nisu videla, ni na popločanoj Ungerskoj ulici, čije se šine, u samotnom svetlucanju, protezahu do Švabinga, ni na drumu za Fering. Ništa se nije kretalo za ogradama kamenorezačkih radnji, gde stoje na prodaju krstovi, ploče i spomenici, kao drugo, nenastanjeno groblje; a preko puta vizantijska građevina kapele gde se drže opela nemo je ležala u poslednjim odsevima dana. Ukrašena, s lica, grčkim krstovima i sveštenim živopisima u svetlim bojama, ona uz to, nosi i simetrično poređane natpise zlatnim slovima, odabrane stihove iz Svetog pisma o budućem životu; npr. „Oni odlaze u božji stan”, ili „I večna svetlost neka im sija”; u očekivanju, on se nekoliko časaka ozbiljno razonođavao čitajući izreke, i njegovo oko se gubilo u njihovoj prozirnoj mistici; no odjednom, vraćajući se iz svojih sanjarenja on

primeti, među stubovima prilaza, nad dvema apokaliptičnim zverima koje čuvaju stepenice, čoveka koji je, svojom ne sasvim običnom pojavom, dao drugi pravac njegovim mislima. Nije bilo jasno da li je izašao kroz bronzane dveri iz unutarnje dvorane ili se spolja neočekivano približio i popeo. Ašenbahu se više sviđala prva pretpostavka, ali nije se udubljivao u to pitanje. Osrednjeg rasta, mršav, golobrad, i začudo zatubasta nosa, taj je čovek pripadao tipu riđokosih ljudi, i imao njihovu mlečnu kožu, pokrivenu pegama. Nikako nije bio od soja Bavaraca: bar mu je šešir od like, sa širokim i ravnim obodom, davao izgled stranca i došljaka iz daljine. Dakako, pri tome je nosio domaću platnenu torbu okačenu o pleća, žućkasto, kako se činilo sukneno odelo s pojasom, siv ogrtač o levoj ruci kojom se podbočio, a u desnoj štap sa gvozdenim šiljkom; upirući njime koso o tle, naslanjao se kukom na njegovu dršku, stojeći tako sa prekrštenim nogama. Pod uzdignutom glavom, iz široke sportske košulje, pružao se njegov mršav vrat i na njemu se isticala krupna i gola jabučica, njegove oči, bezbojne i sa riđim trepavicama, gledale su oštro motreći u daljinu, a među njima, u čudnom skladu sa njegovim kratkim, zatubastim nosom, ocrtavahu se dve uspravne energične brazde. Ovako- a možda delom i zbog njegovog uzdignutog i uzdižućeg položaja- on je imao oholi stav gledanja s visine, smeo, i čak divlji; jer možda stoga što je, zaslepljen, krivio lice prema zalazećem suncu, a možda i zbog stalne unakaženosti crta: njegove su se usne činile odveć kratke, bile su uzdignute nad zubima, a ovi, otkriveni do desni, beleli su se među usnama, dugi i iskeženi. Moguće je da Ašenbah, promatrajući stranca polurasejano a poluispitivački, nije imao dovoljno obzira, jer on iznenada primeti da ovaj odgovara na njegov pogled, i to tako ratoborno, oko u oko, sa tako jasnom namerom da ide do kraja, i da pogled posmatračev natera na povlačenje, da se Ašenbah okrete, nelagodno dirnut, i poče da šeta duž ograda; on je pri tome uzgred odlučio da više ne obraća pažnju na toga čoveka. U idućem momentu ga je zaboravio. Može biti da je stranac, svojim izgledom putnika iz daljine, uticao na njegovu maštu; a možda se umešao neki drugi fizički ili duševni uticaj: sa iznenađenjem oseti on u svesti da mu se duša čudnovato širi, da ga obuzima neki nemir koji traži i luta, neka mladalački žedna čežnja u daljinu, osećanje neko, tako živo i novo, ili bar odavna zanemareno i zaboravljeno, da je zastao duboko zainteresovan, skrstivši ruke na leđima i gledajući preda se, u želji da ispita suštinu i cilj toga čuvstva. Bila je to čežnja za putovanjem, ništa drugo; ali ona se pojavila kao napad, pojačana do strasti, i čak do čulne obmane. Njegova žud postade vidovita, njegova mašta, još neumirena posle časova rada, stvarala je sebi primer za sva čudesa i užase raznolike zemlje, hoteći da ih sebi predoči sve odjednom: on je video, video je predeo, močvaran kraj u tropima, pod nebom punim gustih isparenja, vlažan, bujan, i čudovišno ogroman, kao neku prasvetsku divljinu sa ostrvima, mlakama i rečnim rukavcima punim gliba- video je kako se, iz nedoglednog spleta bujnih paprati, iz dolina pokrivenih biljem preobilnim i nabubrenim i čudnovato procvalim, uzdižu, ovde-onde, kosmata stabla palma, dok čudno nakazna drveta pružaju kroz vazduh svoje žile i spuštaju ih u tle, ili u ustajale vode zelenkasto osenčenih preliva; a tu među cvetovima koji plivaju, mlečnobeli i krupni kao zdele, stoje u plićaku ptice tuđeg izgleda, visokih pleća i nezgrapnih kljunova, stoje i nepomično gledaju na stranu- video je gde iz šiblja bambusova među čvornovatim tršćanim stablima, sevaju kresovi tigra koji, skupljen, vreba- i on oseti gde mu srce kuca od užasa i

zagonetne želje. Priviđenja zatim nestade; i vrteći glavom, Ašenbah nastavi da šeta duž ograda kamenorezačkih stovarišta. Bar otkako mu je postalo moguće da se po volji koristi udobnostima svetskog saobraćaja, posmatrao je putovanje samo kao zdravstvenu meru, koju je morao preduzeti s vremena na vreme, ma i protiv volje i naklonosti. I suviše su ga zabavljale zadaće koje mu je stavljalo njegovo Ja i evropska duša, i suviše ga je opterećivala obaveza da stvara; premalo je bio sklon razonođenju a da bi uživao u spoljnom šarenilu sveta; i tako se sasvim zadovoljio predstavom o zemljinoj površini koju svako može zadobiti ma se i ne micao daleko iz svog kruga, i nije nikad dolazio čak ni u iskušenje da napusti Evropu. A pogotovu otkad se njegov život polako naginjao kraju, otkad više nije mogao da se, kao bubice, otrese straha umetnika da neće biti gotov- te zabrinutosti da će svi sati isteći pre nego što on učini svoje i da se potpuno, on je svoj spoljni život skoro isključivo ograničio na lepi grad koji mu je postao domovinom, i na surovo letovalište koje je sagradio u planini i gde je provodio kišovita leta. I tako je, dakle, uskoro, razumom i stegom u kojoj se vežbao od mladih dana, umerio i na pravo mesto postavio to što ga je tako pozno i nenadno obuzelo. Nameravao je, pre no što pođe u letovalište, da dovede do izvesne tačke delo za koje je živeo, i misao na lutanje po svetu, koje bi ga mesecima udaljilo od njegovog rada, činila mu se odveć razuzdana i nesređena, on se njome nije smeo ozbiljno ni pozabaviti. Pa ipak mu je bilo i suviše jasno iz kojih se dubina tako neočekivano pomolila napast. Bila je to, morao je sebi da prizna, želja da beži, ta čežnja u daleko i novo, ta žud za oslobođenjem, odbacivanjem tereta, i zaboravom- nagon da se udalji od dela, od svakidašnje pozornice jedne krute, hladne i strasne službe. On ju je, doduše, voleo, a skoro je voleo i zamornu, svakodnevno obnovljenu borbu između svoje volje, čvrste i gorde, tako često oprobane, i ovoga umora koji je stalno rastao, o kome niko nije smeo znati, i koji se u samome delu nije smeo otkriti ni na koji način, nikakvim znakom nemoći ili malaksalosti. No činilo se mudro ne zatezati previše luk, i ne ugušivati jogunasto potrebu koja je tako živo izbijala. Mislio je na svoj rad, mislio je na mesto pri kome ga je morao ostaviti, i danas opet, kao i juče, i koje se, kako se činilo, nije htelo povinovati ni strpljivoj nezi ni naglom prepadu. On ga je ponovo ispitivao, pokušavao je da probije ili rastvori ono što ga sputava, i ponovo je odustajao od napada, sa jezom odvratnosti. Tu nije bilo naročite teškoće, njega su mučile dvoumice neraspoloženja, u vidu nezasitne umetničke nezadovoljenosti. Nezadovoljenost je doduše već mladiću važila kao suština i unutarnje biće darovitosti, zbog nje je on obuzdavao i rashlađivao sećanje, znajući da se ono, po svojoj sklonosti, zadovoljava radosnom ovlašnošću i polovnim savršenstvom. Da li se, dakle, bunilo podjarmljeno čuvstvo, napuštajući ga, i ne hoteći dalje da nosi njegovu umetnost na svojim krilima, a odnoseći sobom sav zanos, sve uživanje u obliku i izrazu? Ne može se reći da je ono što je stvarno bilo rđavo: bar tu prednost su mu davale njegove godine što se svakoga časa osećao miran i pouzdan u svojoj visokoj veštini. Ali dok ju je nacija poštovala, njega samoga nije radovala; činilo mu se da njegovom delu nedostaju oznake vatrene razigrane ćudi, proizvodi radosti, koje više raduju primaoce no ikoja unutarnja sadržina ili značajna odlika. Plašio se leta u polju, sam u maloj kući sa služavkom koja mu sprema jelo, i slugom koji mu ga služi; plašili su ga dobro poznati likovi planinskih vrhova i strmina koji će opet stajati u krugu oko njegove nezadovoljne sporosti. Nužan je bio neki umetak, neki život nepripremljen i danguban, vazduh daljine i priliv nove krvi, da bi leto bilo snošljivo i plodno. Dakle, na put- njemu je

to bilo po ćudi. Ne tako daleko, ne baš do tigrova. Jedna noć u vagonu za spavanje, i sijesta od tri, četiri nedelje na nekom mestu gde se ceo svet odmara, na ljupkom jugu... Tako je mislio, dok se bližila huka električnog tramvaja niz Ungersku ulicu, i penjući se, odluči da ovo veče posveti razgledanju mape i reda vožnje. Na platformi pade mu na um da vidi gde je čovek sa šeširom od like, drug ovog njegovog boravka koji će svakako imati posledica. No nije mu bilo jasno kud se deo, jer ga nije mogao pronaći ni na njegovom ranijem mestu, ni na daljoj stanici, a ni u samim kolima.

2. Pisac jasne i moćne prozne epopeje o životu Fridriha Pruskog; strpljivi umetnik koji je u ćilim romana, prepun obličja, trudom dugotrajnim utkao tolike ljudske sudbine, sabirajući ih pod senkom ideje, i nazvao ga „Maja”; tvorac snažne priče, sa naslovom „Bednik”, koja je čitavoj jednoj zahvalnoj omladini predočila mogućnost da nađe moralnu odlučnost i s onu stranu najdubljeg saznanja; i najzad (da ukratko obeležimo dela njegovog zrelog doba), spisatelj strasne rasprave o „Duhu i umetnosti”, koja je svojom snagom sređivanja, i svojom protivrečnom rečitošću nagnala ozbiljne ocenjivače da je stave neposredno kraj Šilerova „Razmišljanja o naivnoj i sentimentalnoj poeziji”: Gustav Ašenbah rođen je u L., okružnoj varoši pokrajine Šleske, kao sin višeg činovnika sudske struke. Preci su mu bili oficiri, sudije, administrativni činovnici, koji su u službi kralju i državi provodili svoj disciplinovani, pristojno oskudni život. Intenzivnija, toplija duhovnost bila je, medu njima oličena jednom, u osobi jednog propovednika; a bržu i čulniju krv donela je porodici, u prošlom pokolenju, pesnikova majka, ćerka kapelnika iz Češke. Od nje je nasledio oznake tuđe rase i u spoljnom izgledu. Iz braka službeno trezvene savesnosti sa tamnijim, vatrenijim impulsima ponikao je umetnik, ovaj naročiti umetnik. Sve njegovo biće bilo je upravljeno na slavu i, prema tome, ako i nije zapravo prerano sazreo, pokazivao se rano zrelim i veštim za javnost, i to određenošću i ličnom značajnošću svoga glasa. Skoro još kao gimnazista stekao je ime. Deset godina kasnije naučio je da reprezentuje sa svoga pisaćeg stola, da upravlja svojom slavom, da se pokaže i dobrim i značajnim u jednoj rečenici pisma koje je moralo da bude kratko (jer mnogo se zahteva od onoga koji je stekao uspeha i poverenja). Prešavši četrdesetu godinu, morao je, zamoren naporima i promenljivom srećom pravoga rada, svakoga dana da odgovara na poštu sa žigovima iz svih zemalja sveta. Njegov je talent bio jednako daleko od banalnog kao i od ekscentričnog, njegovo je delo bilo stvoreno da zadobije veru široke publike, i zadivljeno, zahteva puno učešće probirača. I tako, obvezan već kao mladić sa svih strana na ispunjenja- i to na izvanredna- on nikada nije poznavao dokolicu, nikada bezbrižni nemar mladosti. Kad se jednom, oko svoje trideset pete godine, razboleo u Beču, jedan fini posmatrač rekao je za nj u društvu: „Vidite, Ašenbah je oduvek živeo ovako”- i on čvrsto steže prste svoje leve ruke u pesnicu;

„nikada ovako” i on opusti nehatno preko naslona stolice otvorenu šaku. To je bilo tačno; a hrabrost njegove moralne volje bila je upravo u tome što njegova priroda nije bila ništa manje nego jaka i otporna po sklopu, i samo pozvana, a ne i zapravo rođena za stalnu napregnutost. Briga lekara isključila je dečka iz škole, i uputila ga na domaću nastavu. Odrastao posamce, bez drugarstva, ipak je rano morao uvideti da pripada jednom pokolenju u kome nije retka darovitost, ali je retka fizička podloga, toliko nužna za njeno ispunjenjejednome pokolenju koje obično rano daje svoje najbolje delo, kod kojega moć stvaranja retko dočeka poznije godine. No njegova najmilija reč bila je „Izdržati”- u svome romanu o Fridrihu on nije video drugo do apoteozu te zapovedne reči koja mu se činila skup sve vrline koja trpeći dela. I on je zbilja vatreno želeo da ostari, jer je odvajkada smatrao da se samo ono umetničko delanje može nazvati zapravo velikim, obimnim, i uistinu časnim, kome je sudbina dodelila da razvije karakterističnu plodnost na svima stepenima čovečnosti. Pa kako je, dakle, morao da nosi na nežnim plećima zadaće kojima ga je njegov talent opteretio, i kako je hteo da sa njima prevali dalek put, u najvišoj meri bila mu je potrebna disciplina- a srećom, urođena disciplina bila je njegovo očinsko nasleđe. Još u doba kad drugi rasipaju, zanose se, mirno odlažu izvođenje velikih planova, on je, isto kao u svojim četrdesetim i pedesetim godinama, rano počinjao svoj dan mlazevima hladne vode preko grudi i leđa, a zatim je, postavivši iznad rukopisa par visokih voštanih sveća u srebrnim svećnjacima, u dva ili tri strasno savesna jutarnja sata prinosio umetnosti na žrtvu sile koje je prikupio u snu. Moglo se oprostiti, čak je u tome i bila prava pobeda njegove moralnosti, što su nepoznavaoci držali da je svet iznesen u „Maji”, ili epske mase u kojima se razvijao junački život Fridrihov, plod zbijene snage i dugoga daha, dok su, naprotiv, njihovu veličinu stvarali slojevi bezbrojnih pojedinih inspiracija, u malom svakodnevnom radu; i baš stoga je to i bilo skroz i u svakoj tački izvrsno, što je njihov tvorac godinama izdržao napregnutost jednog istog dela, sa voljom žilavom i nepopustljivom, sličnom onoj koja je osvojila njegovu rodnu pokrajinu, i što je na njihovo stvaranje utrošio isključivo svoje najjače i najdostojnije časove. Da bi neki značajni duhovni proizvod smesta mogao vršiti širok i dubok uticaj, potrebno je da postoji tajna srodnost, čak saglasnost između lične sudbine tvorčeve, i opšte sudbine čitavog savremenog pokolenja. Ljudi ne znaju zbog čega slave neko umetničko delo. Daleko od znalaštva, oni zamišljaju da u njemu pronalaze sto odlika samo da bi opravdali toliko učešće; ali pravi uzrok njihovog dopadanja je nešto nepromerivo, to je simpatija. Ašenbah je jednom, na malo vidnome mestu, neposredno izrekao da sve veliko što stoji, stoji uprkos nečemu, da je moglo da se ostvari samo uprkos žalosti i patnji, siromaštvu, napuštenosti, telesnoj slabosti, poroku i strasti, uprkos hiljadama brana i prepreka. To je bilo mnogo više no samo primedba, to je bilo iskustvo, upravo formula njegovog života i slave, ključ za njegovo delo; i zar je čudo ako je to bio i moralni karakter i spoljni gest njegovih najosobenijih figura? O novome tipu junaka koji je ovom književniku bio najmiliji, i ponavljao se kod njega u raznovrsnim individualnim pojavama, rano je već pisao jedan fini raščlanjivač, odredivši ga kao zamisao „intelektualne i mladićke muškosti, koja mirno stoji, stegnuvši zube u gordoj stidljivosti, dok joj mačevi i koplja prolaze kroz telo”. To je bilo lepo, duhovito i tačno mada,

prividno bar, odveć pasivno izraženo. Jer plemenito držanje pri udesu, ljupkost u patnji, ne znači trpljenje; to je aktivno delo, pozitivan trijumf; a lik svetog Sebastijana najlepši je simbol, ako ne umetnosti uopšte, a ono bar one umetnosti o kojoj sada govorimo. Ko je pogledao u ovaj ispričam svet, video je: elegantno vladanje sobom, koje do poslednjega časka skriva pred očima sveta unutarnju podrivenost, biološko opadanje; žutu ružnoću, čulno uskraćenu, koja je sposobna da svoju dimljivu žar raspali do čistoga plamena, čak da se uzvine do vladarstva u carstvu lepote; bledu nemoć, koja iz žarnih dubina duha siše snagu dovoljnu da njome ceo jedan obestan narod baci pred noge krsta, pred svoje noge; ljubazno držanje u praznoj i strogoj službi formi; lažni, opasni život, čežnju i veštinu rođenoga varalice koja brzo iznurava: ko je posmatrao svu ovu sudbinu, i još kolike slične, mogao je posumnjati da li uopšte i postoji drugo herojstvo sem herojstva slabosti. A u svakom slučaju, koje bi herojstvo bilo savremenije od ovoga? Gustav Ašenbah bio je pesnik svih koji rade na ivici malaksalosti, svih preopterećenih, već iznurenih koji se još pravo drže, svih tih moralista izvršenog dela, koji, nežnoga rasta i krhkih sredstava, zanosom volje i mudrim rukovanjem ipak uspevaju da bar za neko vreme deluju utiskom veličine. Ima ih mnogo, to su junaci naraštaja. I svi su oni prepoznali sebe u njegovom delu, videli su da su u njemu potvrđeni, uzdignuti, opevani, i bili su mu zahvalni, naveštavali su njegovo ime. On je bio mlad i surov skupa sa svojim vremenom, sledujući njegovom rđavom savetu, javno se spotakao, činio je omaške, razgolitio se, grešio o takt i smotrenost rečju i delom. Ali je stekao dostojanstvo, prema kome, po njegovoj tvrdnji, svaki veliki talent oseća urođeni nagon i žaoku; može se čak reći da je celi njegov razvoj bio strastan i prkosan, preko svih brana sumnje i ironije sproveden uspon ka dostojanstvu. Građanske mase nalaze nasleđe u živoj opipljivosti stvorenih figura, bez duhovnih obaveza, no strasno bezuslovnu omladinu vezuje samo problematičnost: a Gustav Ašenbah bio je problematičan, bio je bezuslovan ne manje od najbezuslovnijeg mladića. On se podavao duhu, služio se saznanjem za lake gradnje, mleo žitno seme, odavao tajne, sumnjičio talent, vršio izdaju umetnosti- i dok su njegove umetničke tvorevine zanimale, uzdizale, oživljavale one koji pobožno uživaju, on, mladi umetnik, držao je dvadesetogodišnje mladiće u zapetosti svojim cinizmima o sumnjivom biću umetnosti, i samoga umetništva. No čini se da plemeniti i vrli duhovi ni prema čemu ne otupe brže ni temeljitije nego prema oštroj i gorkoj draži saznanja; a pouzdano je to da nam se setno savesna temeljitost mladića prikazuje kao plitkoća ako je stavimo kraj duboke odluke čoveka koji je, postavši majstorom, sazrevši do vlasti nad gradivom, rešio da poriče znanje, da ga odbaci, da pređe preko njega uzdigniite glave, ukoliko bi ono onesposobljavalo volju, obeshrabrivalo delo, oduzimalo dostojanstvo osećanju- pa ma to bilo i u najmanjoj meri. Kako bi se drukčije mogla protumačiti priča o „Bedniku”, ako ne kao izliv gađenja prema nepristojnom psihologizmu vremena? Taj psihologizam, on je tu oličen u figuri mekog i budalastog poluzlikovca koji na prevaru pribavlja sebi sudbinu, na taj način što svoju ženu goni u naručje golobradog mladića, iz nemoći, iz poročnosti, iz etičke nesposobnosti, i koji misli da, radi duševne dubine, sme činiti podla dela. Silina reči kojom je ovde konačno odbacivao ono što je nedostojno, naveštavala je da je pisac napustio svaki duh sumnje u moralu, svaku simpatiju za ponor, da se odvratio od labave bolećivosti koja kaže da ko sve razume sve oprašta; i što se ovde pripremalo, pa već i ispunjavalo, to je bilo ono „čudo

preporođene prostodušnosti” o kome je nešto kasnije, u jednom dijalogu, pisac poveo reč, izrično i ne bez tajanstvenog naglaska. Da čudnih veza! Da li je bila to duhovna posledica toga „preporođaja”, tog novog dostojanstva i strogosti, što se u isto doba primećivalo skoro prekomerno ojačanje njegovog smisla za lepotu, ona plemenita čistota, jednostavnost i skladna razmernost uobličavanja koja je otada davala njegovim delima tako upadljiv, čak i nameran otisak majstorstva i klasičnosti? Ali moralna odlučnost, s onu stranu znanja, s onu stranu razornog i sprečavajućeg saznanja- ne znači li opet i ona uprošćavanje, vraćanje sveta i duše prvobitnoj prostoti, pa, prema tome, i saznanje sposobnosti za zlo, za ono što je zabranjeno i moralno nemoguće? A sam oblik, nema li on dva lika? Nije li on u isti mah i moralan i nemoralan- moralan ukoliko je rezultat i izraz discipline, nemoralan pak, i čak protivan moralu, ukoliko, po svojoj prirodi, sadrži ravnodušnosti prema moralu, i čak bitno teži da savije moralnost pod svoje gordo i neograničeno žezlo? No kako bilo da bilo! Razvoj je sudbina; i zar onaj razvoj koji je praćen učešćem i nebrojenim poverenjem široke javnosti ne teče drukčije od onoga koji se vrši bez sjaja i obaveza slave? Samo večito boemstvo nalazi da je to dosadno i ruganja dostojno kad neki veliki talent izraste iz čaure libertinizma, kad se navikne da izrazito opaža dostojanstvo duha, i primi dvorske običaje jedne samoće koja je patila i borila se bez tuđeg saveta i sa svom težinom samostalnosti, i došla do moći i počasti među ljudima. A međutim, koliko igre, jogunstva, uživanja utroši talent dok sam sebe formira! Nešto zvaničnovaspitno ušlo je vremenom u prikazivanja Gustava Ašenbaha, stil mu je, u poznijim godinama, bio bez neposrednih smelosti, bez suptilnih i novih osenčenja, pretvorio se u stil uglednoustanovljen, uglačano uobičajen, u održavanje forme i čak formule, i kako je to, po predanju, činio Luj XIV, i Ašenbah je, ulazeći u godine, izbegavao svaku prostačku reč. Tada se desilo da su prosvetne vlasti unosile odabrane strane iz njegovih dela u školske čitanke. Odgovaralo mu je u duši, i nije odbio, kad je jedan nemački vladar, došavši taman na presto, podario pesniku „Fridriha”, povodom njegovog pedesetog rođendana, i lično plemstvo. Posle nekoliko godina nemira, nekoliko probnih boravaka ovde-onde, rano je izabrao Minhen za stalno boravište, i tu je živeo okružen naročitim građanskim počastima, do kojih dolazi duh u pojedinim retkim slučajevima. Brak koji je sklopio još u mlađim godinama sa devojkom iz učene porodice razdvojila je smrt posle kratkog doba sreće. Ostala mu je kćerka, već udata. Sina nikad nije imao. Gustav fon Ašenbah bio je rastom nešto niži od osrednjeg, crnomanjast, obrijan. Glava mu je izgledala možda i previše velika prema stasu, skoro nežno sitnom. Njegova kosa, očetkana unazad, na temenu proređena, oko slepoočnica vrlo gusta i mnogo osedela, uokvirivala je čelo visoko, izbrazdano i kao puno ožiljaka. Most njegovih zlatnih naočara sa staklima bez ivice ulazio je u njegov zbijeni nos plemenita oblika. Usta su mu bila velika, često opuštena, često odjednom uska i zategnuta; obrazi mršavi i izbrazdani, brada lepo razvijena i meko razdeljena jamicom. Činilo se da su značajni udesi prešli preko ove glave, većinom kao u patnji nagnute k ramenu; međutim, ovde je umetnost vršila ono izgrađivanje lika koje je inače delo teškog i burnog života. Iza ovoga čela rodile su se munjevite replike razgovora Volterova s kraljem o ratu; ove oči, što duboko i umorno gledaju kroz stakla, videle su krvavi inferno poljskih bolnica u sedmogodišnjem ratu. I ako je lično shvatimo, umetnost je povišen život. Ona usrećava dublje, ona troši brže. U lice svoga sluge ona reže tragove umišljenih i duhovnih doživljaja, i vremenom, čak i kad mu je

spoljni život manastirski miran, stvara kod njega toliku razneženost, prefinjenost, zamor i radoznalost živaca da bi to jedva mogao stvoriti život pun razuzdanih strasti i uživanja.

3. Više poslova javnih i književnih zadržalo je putnika u Minhenu još nekoliko nedelja posle one šetnje. Najzad izdade nalog da mu za četiri nedelje pripreme poljsku kuću da bi se mogao useliti, i jednoga dana između sredine i kraja maja otputova noćnim vozom u Trst; tu je ostao svega dvadeset i četiri časa, i već idućeg jutra ukrcao se za Pulu. On je tražio ono što je egzotično i bez odnosa, a ipak zato blizu, i tako se zadržao na jednom ostrvu na Jadranu, koje je poslednjih godina steklo lep glas; ono leži blizu istarske obale, stanovništvo- šareno ritavi seljaci- govori jezikom posve tuđim, lepo razgrađene hridi spuštaju se u more, onde gde je otvoreno. No kiša i težak vazduh, a u hotelu uski svet isključivo austrijskog društva, kvarili su mu raspoloženje; više svega pak nije nalazio onoga mirno predanog odnosa prema moru koji pruža samo blaga peskovita obala, pa stoga nije ni imao osećanje da je našao mesto svoga opredeljenja; unutarnja težnja, ni sam nije jasno znao kuda, uznemiravala ga je, on je proučavao veze brodova, gledao je unaokolo kao da traži, i odjednom, iznenada a u isti mah kao najprirodnija stvar, ukaza mu se njegov cilj pred očima. Kuda čovek ide kad hoće prekonoć da nađe ono što je nesravnjivo, i kao bajka odvojeno? Pa to je jasno. Šta on tu radi? On je zalutao. Onamo je on hteo da putuje. I nije oklevao da otkaže pogrešno boravište. Nekih jedanaest dana posle njegovog dolaska na ostrvo hitar motorni čamac vraćao je njega i njegov prtljag kroz maglovito jutro, preko voda, u ratno pristanište. Tu se samo iskrcao da se odmah, preko mostića od dasaka, popne na vlažni krov lađe koja je tu ležala, spremna da zaplovi prema Veneciji. Bio je to vremešan brod italijanske narodnosti, zastareo, čađav i tmuran. Čim je Ašenbah stupio na palubu, jedan grbavi i nečisti mornar odvede ga, kezeći se od učtivosti i nutkajući ga, u unutrašnjost broda, u prostorić sličan pećini i veštački osvetljen; sa krivo namaknutim šeširom, i sa pikavcem u uglu usta, sedeo je tu za stolom čovek jareće brade; imao je lice staromodnog direktora cirkusa, i sa grimasama lakog poslovnog ophođenja beležio je lične podatke o putnicima, i izdavao im karte. „Za Veneciju!” ponovio je Ašenbahovu tražnju, protežući mišicu i turajući pero u kašu koja se još nalazila na dnu koso nagnute mastionce. „Za Veneciju prvom klasom! Usluženi ste, gospodine!” I on pisaše velike svračije noge, sipaše na napis iz kutije plavoga peska koji posle oticaše u zemljanu zdelu, savi hartiju žutim koščatim prstima, i pisaše ponovo. „Srećno izabran cilj putovanja!” brbljao je međutim. „Divna varoš! Varoš neodoljivo privlačna za svakog obrazovanog čoveka, kako zbog svoje istorije tako i zbog svojih sadanjih čari!” Glatka hitrina njegovih pokreta i prazno brbljanje kojim ih je pratio nekako su zaglušivali i odvraćali pažnju, otprilike kao da se brinuo da se putnik ne bi još pokolebao u svojoj nameri da putuje za Veneciju. Brojio je novac žurno, i vešto kao krupije u kockarnici spuštao je kusur na čohu stola, punu mrlja.

„Dobru zabavu, gospodine!” govorio je klanjajući se glumački. „Čast mi je da vas prevezem... Gospodo!” viknu odmah digavši ruku, i ponašao se pri tom kao da je posao u punom jeku, mada nikog više nije bilo da što traži. Ašenbah se vrati na palubu. Naslonivši ruku na ogradu, on je posmatrao besposleni narod koji je lutao po obali da isprati lađu, i putnike na palubi. Oni iz drugog razreda, muškarci i žene, čučali su na prednjem delu lađe, sedeći na sanducima i zavežljajima. Društvo na krovu prvoga razreda sačinjavala je grupa mladića, trgovačkih pomoćnika iz Pule, kako se činilo, koji su se u veselom raspoloženju skupili za izlet u Italiju. Pridavali su mnogo važnosti sebi i svome podvigu, brbljali su, smejali se, uživajući u sebi i svojim kretnjama, i svojim drugovima, koji su sa lisnicama pod miškom išli za poslovima duž pristaništa, dobacivali su hitro podrugljive reči, naginjući se nad ogradu. Kao najraspoloženiji isticao se svojim kreštavim glasom među svima jedan u svetložutom, preterano pomodnom odelu, sa crvenom kravatom i smelo izdignutim obodom na panami. Ali tek što ga je Ašenbah malo pažljivije uzeo na oko, primetio je sa nekom vrstom užasa da je mladić lažan. On je bio star, o tom nije moglo biti sumnje. Oko usta i očiju imao je bore. Besjajno rumenilo na njegovim obrazima bilo je veštačko, zagasita kosa pod šeširom sa šarenom trakom bila je vlasulja, vrat mu je bio opao i žilav, obojeni prilepljeni brčići i bradica pod donjom usnom, jevtin nadomestak, njegovi žuti zubi, svi na broju, koje je pokazivao smejući se, a ruke, ukrašene prstenom s pečatom na svakom kažiprstu, bile su ruke starca. Dirnut grozom, posmatrao je Ašenbah njega i njegovo opštenje sa drugovima. Zar ne znaju, zar ne opažaju da je star, da bespravno nosi njihovo kicoško i šareno odelo, da bespravno izigrava jednog od njih? Činilo se da ga trpe među sobom po navici i kao nešto što se po sebi razume, i tako su i postupali s njim kao sa sebi ravnim, i odgovarali mu bez odvratnosti kad bi ih nestašno munuo u rebra. Kako se to zbivalo? Ašenbah pokri čelo šakom i sklopi oči koje su gorele jer je premalo spavao. Činilo mu se da se to sve ne zbiva na običan način, kao da se počinje širiti neko sanjarsko otuđivanje, neko unakažavanje sveta u pravcu čudnovatog, i kao da bi on tome mogao stati na put kad bi malo zamračio lice pa posle ponovo oko sebe pogledao. No u istome trenu zahvati ga osećanje plovljenja, i kad je, nerazumno uplašen, pogledao gore, opazi da se teški i mračni trup broda polako odvaja od ozidane obale. Stopu po stopu, prema kretanju mašine napred i nazad, širila se između keja i broda vodena pruga s prljavim prelivima, i posle nezgrapnih manevrisanja okrenuo je parobrod svoja pleća otvorenom moru. Ašenbah pređe na desni bok broda, gde mu grbavko beše rasklopio naslonjaču, i gde ga je nastojnik kuhinje u fraku pokrivenom mrljama pitao šta zapoveda. Nebo je bilo sivo, vetar vlažan. Pristanište i ostrva ostadoše u pozadini, i ubrzo sasvim nestade zemlje sa maglenog vidika. Pahuljice ugljenog praha, naduvene vlagom, spuštale su se na opranu palubu koja se nikako nije sušila. Već posle jednog sata razapeli su platnen krov, jer je počinjala kiša. Zakopčan u svoj ogrtač, sa knjigom u krilu, putnik se odmarao, i časovi su mu proticali neosetno. Kiša je bila prestala; uklonili su platneni krov. Horizont je bio potpun. Pod sivim kubetom neba protezala se uokrug ogromna ploča pustoga mora. Ali u praznom, u nerazlučenom prostoru nedostaje našem duhu i merilo vremena, i mi se nalazimo u polusnu neizvesnosti. Dok se tu odmarao, prilike čudnovate kao senke, stari kicoš, onaj sa kozjom bradom iz broda, prolazile su kroz njegove misli, sa neodređenim pokretima i

zbunjenim rečima snova, i on zaspa. Na mnogo nutkanje siđe u podne na doručak u trpezariju sličnu širokom hodniku; u nju su se otvarala vrata kabina za spavanje, a u začelju dugoga stola- on je sedeo u pročeljupili su, još od deset sati, trgovački pomoćnici, i starac među njima, sa veselim kapetanom. Obed je bio bedan, i on ga brzo završi. Gonilo ga je u slobodu, da motri na nebo: hoće li se razvedriti nad Venecijom. On nije ni mislio da bi to moglo biti drukčije, jer grad ga je svagda primao u sjaju. No i nebo i more ostajahu mutni i olovni, ponekad se spuštala maglena kiša. i on se mirio s tim da će vodenim putem doći u neku Veneciju različnu od one koju je nalazio dolazeći suvim. Stajao je kod prve katarke i upirao pogled u daljinu, očekujući zemlju. Sećao se setno entuzijastičkog pesnika kome su se nekada dizali iz talasa zvonici i kubeta njegovoga sna, i on je tiho ponavljao ponešto od onoga što se tada- poštovanje, sreća i tuga- složilo u pesmu punu mere; i bez napora uzbuđen već uobličenim čuvstvom, ispitivao je svoje ozbiljno i umorno srce da li ga možda čeka još neko novo oduševljenje i zaplet, da li je možda još neki pozni osećajni doživljaj pripremljen za dokonog putnika. Tada se s leve strane ukaza ravna obala, ribarski čamci oživeše more, pojavi se kupališno ostrvo, parobrod ga ostavi levo za sobom, i usporivši plovidbu pođe klizeći kroz uski pristan koji se po njemu naziva, i potpuno se zaustavi u laguni, nadomak šarovito bednih prebivališta, jer se morala sačekati sanitetska barka. Sat je prošao dok se nije pojavila. Prispeli su, a opet nisu bili prispeli; nikom se nije žurilo, a svi su osećali da ih goni nestrpljenje. Mladi Puljani, rodoljubivo privučeni bez sumnje i zvucima vojničkih rogova koji su dolazili preko vode iz okolnih gradskih vrtova, ispeli su se na palubu, i klicali, oduševljeni astijem, bersaljerima koji su preko puta vežbali. No odvratno je bilo videti u kakvo je stanje lažno opštenje s omladinom dovelo doteranog starca. Njegov stari mozak nije se mogao odupreti vinu kao glave mlade i otporne, on je bio žalosno pijan. Teturao se na mestu, oblesavelog pogleda i sa cigaretom među drhtavim prstima; pijanstvo ga je klatilo tamo-amo, jedva je održavao ravnotežu. Kako bi bez sumnje pao pri prvom koraku, nije se usuđivao da se makne s mesta, pa ipak je pokazivao bednu neku raskalašnost, hvatao za dugme svakoga ko mu se približavao, zaplitao jezikom, namigivao, cerio se tiho, dizao u blesavom zadirkivanju svoj naborani, prstenom ukrašeni kažiprst, i sa gnusnom dvosmislenošću lizao je vrhom jezika uglove usana. Ašenbah ga je posmatrao namršteno, i opet ga je obuzimalo osećanje zbunjenosti, tako kao da svet pokazuje neku laku, ali nezadržljivu sklonost da se promeni i nagrdi u pravcu čudnovatog i nakaznog: osećanje koje, dakako, nije mogao dalje da prati, sprečen događajima, pošto je ponovo započeo topot mašine i lađa nastavila svoju prekinutu plovidbu kroz Kanal svetog Marka. I tako ju je i opet ugledao, najčudesniju luku, onaj zaslepljujući sklop fantastičnih građevina koji je Republika iznosila pred poglede moreplovaca pune strahopoštovanja: laku divotu palate i Most uzdisaja, stubove na obali sa lavom i svecem, bok hrama iz bajke, pompezno isturen, pogled na prolaz kroz kapiju i na sat sa džinovima; i gledajući promišljao je da onaj koji u Veneciju stiže suvim, na železničkoj stanici, ulazi u palatu na stražnja vrata, i da ne treba nikako drukčije dolaziti nego kao što on sada čini, da treba samo brodom, samo sa visoke pučine stizati u najneverovatniju varoš.

Mašina stade, gondole pridolažahu žurno, spustiše stepenice s broda; carinici su se popeli na palubu i vršili svoj posao olako; moglo je da počne iskrcavanje. Ašenbah izrazi želju za gondolom, da njega i njegov prtljag odvede do pristaništa onih brodića koji saobraćaju između varoši i Lida; mislio je naime da se nastani kraj mora. Na brodu su odobravali njegovu nameru, i javljali je vičući dole, gde su se, na vodi, vođe gondola prepirale na svome narečju. Još je sprečen da siđe, smeta mu njegov sanduk, koji sad baš s mukom trzaju i vuku preko lestvičavih stepenica. I tako mu je minutima nemoguće da izbegne nasrtljivost užasnoga starog, koga pijanstvo nejasno nagoni da ukaže strancu oproštajne počasti. „Želimo najsrećniji boravak”, vrečao je klanjajući se nevešto. „Preporučujemo se blagonaklonom sećanju! Au revoir, excusez et bon jour, ekselencijo!” Voda mu ide na usta, on žmuri, liže uglove usana, a obojena bradica pod njegovom staračkom usnom kostreši se. „Naši komplimenti”, zapliće on, stavljajući na usta dva vrha prstiju, „naši komplimenti dragani, dražesnoj, najlepšoj dragani...“ I odjednom mu lažni zubi padoše sa gornje vilice na donju usnu. Ašenbah uspe da umakne. „Dragani, finoj dragani”, gugutali su mu za leđima mukli, nesigurni zvuci, dok je silazio niz spuštene stepenice, oslanjajući se na ogradu od užeta. Ko nije imao da se bori sa lakom jezom, sa potajnom nekom bojazni i nelagodnošću, kad je prvi put, ili posle duge odvike, trebalo da se popne na venecijansku gondolu? Čudnovati brodić, bez izmena nasleđen iz doba balada, i tako naročito crn kao što su inače među svima stvarima crni samo kovčezi- on je podsećao na bezglasne i zločinačke pustolovine u noći punoj pljuskanja, podsećao je još više na samu smrt, na nosila i turoban sprovod i poslednji, ćutljivi put. I je li primećeno da je sedište takve jedne barke, ta naslonjača lakovana crno kao kovčeg, s besjajnom crnom navlakom, da je to najmekše, najrazbludnije sedište na svetu, i na kom se najpre malakše? Ašenbah je to zapazio kad je seo čelo nogu gondolijera, preko puta svoga prtljaga koji je, uredno skupljen, ležao na kljunu. Veslači su se još uvek svađali: osorno, nerazumljivo, sa pokretima pretnje. Ali osobena tišina vodenoga grada kao da je blago prihvatala njihove glasove, oduzimala im telo, rasipala ih preko talasa. Bilo je toplo tu u pristaništu. Mlako dotaknut dahom jugovine, zavaljen među uzglavlja na popustljivom elementu, putnik je sklapao oči, uživajući u nenaviknutom i slatkom nemaru. Biće kratka vožnja, mislio je; kad bi doveka trajala! Osećao je kako u tihom gibanju klizi iz meteža, iz zbrke glasova. Kako li je bivalo tiho i sve tiše oko njega! Ništa se nije čulo sem pljuskanja vesla, muklog udaranja talasa o kljun barke koji se dizao nad vodom, strmen, crn, i naoružan pri vrhu kao helebardom, i još nešto treće, neki govor, neko mrmorenje- šapat gondolijera koji je govorio sam sa sobom, kroza zube i na mahove, u glasovima kao istisnutim radom njegovih mišica. Ašenbah pogleda gore, i začuđen donekle opazi da se laguna širi oko njega, i da gondola uzima pravac prema otvorenom moru. Videlo se, dakle, da se ne sme previše odmarati, već da mora malo pripaziti da se njegova volja ispuni. „Dakle, ka parobrodskoj stanici”, reče on, upola se okrenuv nazad. Mrmorenje prestade. On ne dobi odgovora. „Dakle, ka parobrodskoj stanici!” ponovi on, obrnuv se potpuno, i pogleda gore u lice gondolijera, koji se, na povišenoj ivici stojeći, izdizao pred bledim nebom. To je bio čovek nedopadljive, čak brutalne fizionomije, u modrom mornarskom odelu, i opasan žutom trakom; drsko je nakrivio šešir čija se slama već počela rasplitati. Oblik njegovog lica, i

plavi, kovrčasti brkovi nikako nisu odavali italijanski soj. Mada je bio pre slabunjavog rasta, i na izgled ne baš mnogo sposoban za svoj poziv, rukovao je veslom vrlo energično, zalažući pri svakom udarcu čitavo svoje telo. Nekoliko puta, naprežući se, on je razvlačio usne i otkrivao pri tom svoje bele zube. Nabranih riđih veđa, gledao je uvis mimo gosta, i odgovarao odlučno, skoro osorljivo: „Vi putujete na Lido“. Ašenbah odvrati: „Svakako. Ali ja sam uzeo gondolu samo da me preveze do Svetog Marka. Hoću da se vozim vaporetom“. „Ne možete se voziti vaporetom, gospodine“. „A zašto?” „Jer vaporeto ne prevozi prtljag“. To je bilo tačno; Ašenbah se setio. Ćutao je. No preko, oholo ponašanje toga čoveka, tako protivno običajima zemlje kad je reč o strancu, činilo se nepodnošljivo. On reče: „To je moja stvar. Možda hoću da ostavim svoj prtljag na čuvanje. Vi ćete se vratiti“. Odgovora ne dobi. Veslo je pljuskalo, voda je muklo udarala o bok. I opet započe govor i mrmorenje: gondolijer je kroza zube razgovarao sam sa sobom. Šta se moglo činiti? Putnik nije video mogućnosti da prodre svojom voljom, sam na talasima s tim čudnovato nepokornim, jezivo odlučnim čovekom. A kakav mek odmor mu se pruža ako se ne buni! Zar nije poželeo da vožnja traje dugo, da traje večito? Bilo je najpametnije pustiti da se događaji sami razvijaju, a više svega to je vrlo ugodno. Kao da se širio čarolijski krug tromosti iz njegovog sedišta, iz te niske, crnim prevučene naslonjače, koju je tako meko njihalo veslanje samovoljnog godnolijera iza njegovih leđa. Sanjarski je okrznula Ašenbaha predstava da je možda pao u šake nekome zločincu- a nije bio sposoban da sazove misli na delatnost odbrane. Dosadnija je izgledala mogućnost da je sve udešeno da se prostom prevarom izmami novac. Neka vrsta osećanja dužnosti ili ponosa, kao da se prisećao da tome treba stati na put, nagonila ga je da se još jednom sabere. On upita: „Šta tražite za vožnju?” A gledajući više njega u daljinu, gondolijer odgovori: „Vi ćete platiti“. Bilo je utvrđeno šta treba odvratiti. Ašenbah reče mehanički: „Ništa neću platiti, baš ništa, ako me vozite kuda ja neću“. „Vi hoćete na Lido“. „Ali ne s vama“. „Ja vas dobro vozim“. To je istina, pomisli Ašenbah, i opusti se. To je istina, dobro me voziš. Pa baš i ako ti je stalo do moje gotovine, a mene s leđa udariš veslom i otpraviš u Aidov dom, i tada ćeš me dobro voziti. No ništa se od toga ne zbi. Oni dobiše čak i društva, čamac sa muzičkim nasrtljivcima,

ljudima i ženama, koji su pevali uz mandolinu, uz gitaru, nametljivo plovili tik uz gondolu, i ispunjavali tišinu nad vodama svojom gramzivom poezijom za strance. Ašenbah baci novca u pruženi šešir. Tada su zaćutali i otplovili. I opet se začulo šaptanje gondolijera, koji je govorio sa sobom, na mahove i isprekidano. I tako su stigli na metu, njihani talasićima oko jednog parobroda koji se taman kretao za grad. Obalom su šetala dva opštinska činovnika, sa rukama na leđima, i gledala put lagune. Ašenbah izađe iz gondole po mostiću; pomagao mu je onaj starac koji se sa svojom kukom nađe u Veneciji svuda gde pristaju gondole. Kako nije imao sitnine, pređe u hotel preko puta parobrodske stanice, da promeni novac, i da isplati veslača po svome nahođenju. U holu ga usluže, on se vrati, nađe svoje putničko imanje u kolicima na keju, a gondola i gondolijer behu nestali. „Umakao je”, reče stari sa kukom. „Rđav čovek, čovek bez koncesije, milostivi gospodine. To je jedini gondolijer koji nema koncesije. Oni drugi su telefonirali ovamo. Video je da ga čekaju. Pa je našao za dobro da se udalji“. Ašenbah sleže ramenima. „Gospodin se vozio zabadava”, reče stari i pruži šešir. Ašenbah ubaci u nj metalnog novca. Naredi da mu se prtljag odnese u Banjski hotel, i pođe za kolicima kroz aleju, kroz belo procvalu aleju koja se pruža preko ostrva, okružena tavernama, bazarima i pansionima. Uđe u prostrani hotel s pozadine, baštenskom terasom, i kroz veliki hol i trem ode u kancelariju. Kako je bio prijavljen, dočekali su ga sa usrdnom saglasnošću. Menadžer, čovek mali i tih, laskavo učtiv, sa crnim brcima i u svečanom kaputu francuskoga kroja, otprati ga liftom na drugi sprat. Tu mu pokaza njegovu sobu, prijatnu sa nameštajem od trešnjevine; iskitili su je bili cvećem koje je silno mirisalo, a kroz visoke prozore videlo se otvoreno more. Pošto se službenik povukao, on priđe jednome prozoru, i dok su mu unosili i u sobu smeštali prtljag, gledao je na popodnevno pustu pržinu i neosunčano more; bila je plima, i ono je slalo obali niske opružene talase. Posmatranja i doživljaji nemog usamljenika ujedno su nejasniji i prodirniji nego društvenog čoveka, njegove misli su teže, čudnovatije, i svagda malo osenčene tugom. Više no što bi trebalo zanimaju ga slike i opažanja kojih bi se inače olako oslobodio jednim pogledom, osmehom, izmenom mišljenja; oni se produbljuju u ćutanju, bivaju značajni, postaju doživljaj, avantura, osećanje. U samoći sazreva ono što je originalno, lepota smela i neočekivana, pesma. Ali u samoći sazreva i ono što je naopako, nesrazmerno, apsurdno i nedopušteno. Tako su putnikovu dušu i sada još uznemiravale prilike s puta, grozni stari kicoš sa svojim naklapanjem o dragani, prokazani gondolijer kome je zakinuta zarada. One nisu pružale teškoće razumu, ni zapravo materijala razmišljanju, pa ipak su bile skroz čudnovate po svojoj prirodi, kako mu se činilo, i upravo ga tom protivrečnošću uznemirivale. Pri tom je pozdravljao more očima, i osećao radost, znajući da je Venecija u tako lako dostižnoj blizini. Najzad se okrete, umi lice, izdade sobarici neke naloge da upotpuni svoju udobnost, pa naredi Švajcarcu u zelenom odelu, koji je služio oko lifta, da ga odveze u prizemlje. Čaj je popio na terasi prema moru, pa siđe i pređe šetnim kejom dobar komad u pravcu hotela Ekscelziora. Kad se vratio, već je bilo vreme da se presvuče za večeru. On je to činio

sporo i tačno, po svom običaju, pošto je obično radio pri toaleti, pa ipak je malo prerano sišao u hol, gde je našao na okupu veliki broj hotelskih gostiju; tuđi međusobno, i izigravajući uzajamnu ravnodušnost, om su zajednički očekivali obed. On uze novine sa stola, spusti se u kožnu naslonjaču i posmatraše društvo, koje se prijatno odvajalo od društva u njegovom prvom boravištu. Otvarao se prostran horizont koji je trpeljivo obuhvatao mnogo štošta. Prigušeno su se mešali zvuci velikih jezika. Večernje odelo, koje u celom svetu važi kao uniforma uglađenosti, spajalo je spolja u pristojno jedinstvo raznorodne primerke ljudstva. Video se suvi i dugi lik Amerikanca, razgranata ruska porodica, nemačka deca sa francuskim bonama. Kako se činilo, slovenski deo je preovlađivao. U najbližoj blizini se govorilo poljski. Bila je to grupa polu ili jedva odraslih, okupljena oko slamnog stočića pod okriljem vaspitačice ili družbenice: tri mlade devojke, od petnaest do sedamnaest godina na izgled, i dugokos dečak kome je moglo biti oko četrnaest godina. Sa čuđenjem primetio je Ašenbah da je dečko savršeno lep. Njegov bledi i ljupko ozbiljni lik, okružen uvojcima kose boje meda, sa pravom crtom nosa, sa umilnim ustima, sa izrazom dražesne i božanske zbilje, podsećao je na grčke statue iz najplemenitijeg doba; a pri najčistijem savršenstvu oblika imao je takvu jednom samo ostvarenu ličnu čar, da je gledalac bio uveren da nešto tako uspelo nije sreo ni u prirodi ni u likovnoj umetnosti. Dalje su se isticala očevidno suprotna vaspitna načela po kojima su brat i sestre odevani i uopšte držani. Devojke, pa i najstarija, koja je mogla važiti za odraslu, bile su udešene oporo i čedno, skoro nagrđene. Svu dopadljivost stasa prikrivala je i ometala podjednaka manastirska odeća sure boje, poluduga, bez ukrasa i hotimično nedopadljivog kroja, razvedrena jedino belim spuštenim okovratnicima. Kosa im je bila glatko i čvrsto priljubljena uz glavu, i lica su im stoga izgledala prazna i bezizrazna, kao u kaluđerica. Svakako, tu je majka upravljala, a ona nije čak ni pomišljala da i na dečka primeni pedagošku strogost, koja joj se činila nužna kod devojaka. Jasno je bilo da njegov život određuju mekoća i nežnost. Dobro su se pazili da ne prinesu makaze njegovoj lepoj kosi; kao kod Dečka koji izvlači trn, ona se u kovrčama spuštala na čelo, na uši, i dublje još na vrat. Englesko mornarsko odelo, sa nabranim rukavima koji su se dole sužavali i tesno obavijali fine članke njegovih još detinjih, ali uskih ruku, ukrašeno gajtanima, trakama i vezovima, davalo je nežnoj prilici otisak bogatstva i razmaženosti. Sedeo je u poluprofilu prema gledaocu, isturivši jednu nogu u crnoj lakovanoj cipeli, i oslanjajući se laktom o naslon pletene stolice, sa obrazom priljubljenim uza sklopljenu šaku, i njegov nemarno otmeni stav bio je sasvim bez podložne ukočenosti na koju su, kako se činilo, bile navikle sestre. Je li bio slab? Jer, bela kao slonova kost, odudarala je koža njegovog lica od zlaćane tame uvojaka koji su ga uokvirivali. Ili je bio prosto razneženo mezimče, nošeno pristrasnom i ćudljivom ljubavlju? Ašenbah je bio sklon da to veruje. Skoro svakoj umetničkoj prirodi urođena je raskošna i izdajnička naklonost da prizna nepravdu koja stvara lepotu, i da odlikovanju ukaže unutarnje učešće i da mu se pokloni. Momak je prolazio i javljao na engleskom da je obed gotov. Društvo se malo-pomalo kroz staklena vrata gubilo u trpezariju. Prolazili su zadocneli gosti, dolazeći iz vestibila, sa lifta. Unutra se počelo služiti, no mladi Poljaci još su ostajali oko pletenog stočića, a i Ašenbah, udobno smešten u dubokoj stolici, i uostalom imajući pred očima lepotu, ostajao je s njima.

Najzad guvernanta, mala i gojazna poludama crvena lica, dade znak da se ustane. Uzdignutih obrva ona odgurnu stolicu i pokloni se kad u hol uđe jedna visoka i krupna žena u sivobelom odelu i veoma bogato okićena biserom. Držanje te žene bilo je hladno i odmereno, a kroj njene haljine i način kako je bila nameštena njena lako napudrana kosa odavali su onu jednostavnost po kojoj se svagda upravlja ukus tamo gde pobožnost važi kao deo otmenosti. Mogla je biti žena kojeg visokog nemačkog činovnika. Crtu fantastičnog luksuza davao je njenoj pojavi jedino njen nakit, koji bi se uistinu jedva mogao proceniti, i koji se sastojao od minđuša i trostrukog, vrlo dugog niza kao trešnja krupnog i blago treperećeg bisera. Sestre i brat digoše se brzo. Oni se nakloniše da poljube majčinu ruku, dok je ova, sa uzdržljivim osmehom na licu, doduše negovanom, ali nešto umornom i zašiljenom, gledala više njihovih glava, i obraćala se vaspitačici sa nekoliko francuskih reči. Zatim se uputila ka staklenim vratima. Sestre i brat pođoše za njom: devojke redom po godinama, za njima guvernanta, najposle dečak. Iz bilo kojeg razloga on se okrete pre no što pređe prag, i kako nikoga inače nije bilo u dvorani, sretoše se njegove osobeno, sutonski sive oči sa očima Ašenbahovim, koji je, sa novinama u krilu i udubljen u posmatranje, gledao za grupom. Šta je video, nije svakako nijednom pojedinošću padalo u oči. Nisu pošli za sto pre majke, čekali su je, pozdravili je sa poštovanjem i držali se uobičajenih propisa pri ulaženju u trpezariju. No sve se to pokazalo tako izrično, sa takvim naglašavanjem discipline, obaveze i samopoštovanja da se Ašenbah osetio čudno ganut. Oklevao je koji časak, zatim i on pređe u trpezariju, gde mu pokazaše njegov sto: sa kratkim žaljenjem je ustanovio da je ovaj veoma udaljen od stola poljske porodice. Umoran pa ipak duhovno podstaknut, on se za vreme dugotrajnog obeda zanimao apstraktnim, čak transcendentnim stvarima, razmišljao je o tajanstvenom spajanju zakonitoga sa individualnim koje se moralo izvršiti da bi nastala ljudska lepota, otuda je došao na opšte probleme oblika i umetnosti, i uvideo najzad da njegove misli i nalasci liče na ona prividno srećna nadahnuća u snu, koja nam se na trezvenoj javi otkriju kao prazna i neupotrebljiva. Posle obeda zadržao se u parku punom večernjih mirisa, pušio, sedeo i šetao, a zatim je rano otišao da spava, i proveo noć u snu koji je doduše bio neprekidan i dubok, ali raznoliko oživljen snoviđenjima. Vreme ni idućeg dana nije bilo pogodnije. Vetar je duvao sa kopna. Pod bledo zastrtim nebom more je ležalo u tupom miru, kao da se zbeglo, sa bliskim horizontom bez tajne, i toliko uzmaklo od obale da su se videli redovi dugih peščanih prudova. Kad je Ašenbah otvorio prozor, učinilo mu se da oseća truli miris lagune. Neraspoloženje ovlada njime. Već u tome trenutku pomišljao je da otputuje. Jednom, pre mnogo godina, posle vedrih proletnjih nedelja, snašlo ga je tu ovakvo vreme, i toliko je oštetilo njegovo zdravlje da je morao napustiti Veneciju kao begunac. Nije li se već opet pokazivala tadanja grozničava nevoljnost, pritisak na slepoočnicama, teški kapci? Bilo bi nesnosno još jednom menjati boravište; ali ako se vetar ne promeni, nije mu bilo ostanka. Radi svake sigurnosti nije povadio sve stvari. U devet sati je doručkovao, u za to određenoj bifetskoj sobi, između hola i trpezarije. U sobi je vladala svečana tišina, kako to zahteva častoljublje velikih hotela. Posluga je koračala nečujno. Sve što se čulo, bio je zveket posuđa za čaj, reč poluprošaptana. U

jednom uglu, koso prema vratima i za dva stola dalje od njegovog, primeti Ašenbah poljske devojke sa njihovom vaspitačicom. One su sedele vrlo uspravno, sa plavom kosom, bez sjaja, ponovo zaglađenom, i zacrvenelim očima, u haljinama od krutog modrog platna, sa belim malim okovratnicima i manšetama; pružale su jedna drugoj staklo sa ukuvanim voćem. Završavale su već doručak. Dečka nije bilo. Ašenbah se nasmeši. Gle malog Feaka! pomislio je. Izgleda da imaš i tu povlasticu da smeš spavati koliko voliš. I iznenada razvedren, recitovao je u sebi stih: „Često menjani nakit, i tople banje, i odmor“. Doručkovao je ne hitajući, primio od vratara, koji je ušao skinuvši kapu sa rojtom, poštu koju su poslali za njim, i pušeći cigaretu, otvorio je nekolika pisma. I tako se dogodilo da je prisustvovao ulasku spavača koga su tamo preko iščekivali. On je ušao kroz staklena vrata, i u tišini prošao koso kroz sobu do stola svojih sestara. Njegov hod je bio vanredno ljubak, kako po držanju gornjeg dela tela tako i po kretnjama kolena i stupanju stopala u beloj cipeli, bio je lak, ujedno nežan i ponosit, i ulepšan detinjskom sramežljivošću sa kojom je dvaput, okrećući glavu prema dvorani, otvarao i obarao oči. Sa osmehom i poluglasnom rečju u svome meko slivenom jeziku, on sede na svoje mesto, i sada pogotovo, kako je okrenuo gledaocu potpuni profil, začudio se ovaj, čak se uplašio videći zaista božansku lepotu toga ljudskog bića. Dečko je toga dana imao lako odelo sa bluzom od tkanine za pranje sa modrim i belim prugama; na prstima mu je bila crvena traka, a oko vrata jednostavan beo okovratnik. Ali na tom okovratniku, koji baš i nije bio naročito elegantno podešen prema odelu, počivao je cvet glave sa nesravnjivo umilnom čari- glava Erosa, sa žućkastim prelivanjem parskog mramora, sa finim i ozbiljnim veđama, a po slepoočnicama i ušima tamno i meko osenčena uvojcima kose koji su padali u pravom uglu. Dobro je, dobro! mislio je Ašenbah sa stručnjački hladnim priznanjem, kojim umetnici ponekad zaodevaju svoje ushićenje, svoj zanos pred nekim remek-delom. I mislio je dalje: U istini, da me ne očekuje more i pržina, ostao bih ovde dokle ti ostaješ. Ovako pak je pošao, prošao je holom praćen pažnjom posluge, i sišao velikom terasom i pravo preko daščanog mostića na odvojenu obalu hotelskih gostiju. Bosonogi starac u platnenim pantalonama, mornarskoj bluzi i slamnom šeširu, koji je, kako se videlo, vodio tamo dole nadzor nad kupalištem, pokaza mu iznajmljenu banjsku kolibu; on naredi da mu iznesu sto i stolicu na peskovitu daščanu platformu, i udobno se smesti u naslonjači koju je izvukao dalje ka moru, u pržinu žutu kao vosak. Kao nikada, zanimala ga je i radovala slika obale, prizor kulture koja bezbrižno i čulno uživa na rubu elementa. Sivo i ravno more već su oživljavala deca koja su gazila po vodi, plivači, šarene prilike koje su ležale na prudovima sa rukama pod glavom. Drugi su veslali u malim čunovima bez kljuna, obojenim crveno i modro, i sa smehom bi se nasukali. Pred izduženim nizom kabina, sa platformama na kojima se sedelo kao na verandama, bilo je igre i pokreta i tromo opruženog odmora, poseta i čavrljanja, brižljive jutarnje elegancije pored nagote koja je smelo i udobno uživala u pruženoj slobodi. Sasvim dole, po vlažnom i čvrstom pesku, šetali su pojedinci u belim kupaćim ogrtačima, u prostranim kaftanima jakih boja. Zdesna su deca podigla razgranatu peščanu tvrđavu, i okitila je zastavama svih zemalja. Prodavci školjki, kolača i voća klečeći su razastirali svoju robu. Levo, pred jednom od koliba nameštenih koso prema ostalima i prema moru, logorovala je jedna ruska

porodica: ljudi sa bradama i velikim zubima, žene meke i trome, jedna baltička gospođica koja je sedela kraj nogara za slikanje i sa uzvicima očajanja slikala more, dva dobrodušno ružna deteta, stara služavka sa povezačom i nežno potčinjenim ponašanjem robinje. Oni su tu živeli u zahvalnom uživanju, neprestano dozivali po imenu decu koja su neposlušno tumarala tamo-amo, pomoću nešto malo italijanskih reči dugo se šalili sa humorističnim starcem od koga su kupovali slatkiša, ljubili jedno drugo u obraz, i baš nimalo nisu marili da li ko posmatra njihovu ljudsku zajednicu. Ostaću dakle, mislio je Ašenbah. Gde bi moglo biti bolje? I on je skrstio ruke u krilu i slao oči da se gube u prostranstvima mora, puštao da mu pogled izmiče, da se rasplinjuje i lomi u jednolikim maglama prostorske pustinje. Voleo je more iz dubokih povoda: kao umetnik koji je željan odmora jer radi naporno, koji žudi da se spase i skloni od zahteva punog mnogoličja pojava na grudi jednostavnoga, ogromnoga; od zabranjene, njegovom zadatku protivne i baš zato zavodljive sklonosti ka nerazlučenom, neumerenom, večnom, ka Ničemu. Odmarati se u savršenome, to je čežnja onoga koji se trudi da stvori ono što je izvrsno; a nije li Ništa jedan oblik savršenoga? Dok je tako svoje duboke snove slao u prazninu, odjednom preseče ljudska prilika vodoravnu ivicu obale, i kada je sustigao svoj pogled u praznom prostoru i sabrao ga, lepi dečak je prolazio pred njim po pesku, dolazeći sleva. Bio je bos, spreman da gazi po plićaku, vite noge bile su mu obnažene do iznad kolena; stupao je polako, ali tako lako i ponosito kao da je sasvim navikao da se kreće bez obuće, i obazreo se prema koso postavljenim kolibama. No tek što je primetio rusku porodicu koja se onde blagodarno i složno po svojoj ćudi zabavljala, a već mu je prekrila lik bura srditog prezrenja. Celo mu se namrači, usta mu se izdigoše, sa usana mu se širilo ogorčeno trzanje i kidalo mu obraz, veđe mu se nabraše tako mučno da su mu oči izgledale upale pod njihovim pritiskom, a iz njih je, zlih i tamnih, izbijala mržnja. Pogledao je preda se, još jednom je bacio unazad preteći pogled, a zatim se potpuno okrenuo prezrivo mičući ramenom, i ostavio za sobom neprijatelje. Neka vrsta nežne pažnje ili uplašenosti, nešto kao poštovanje ili stid, nagnalo je Ašenbaha da pogleda u stranu, kao da ništa nije video; jer kad ozbiljan posmatrač slučajno uoči neku strast, ne mili mu se da se koristi svojim zapažanjima ma i pred samim sobom. Međutim, ovo ga je u isti mah razveselilo i potreslo, to jest: usrećilo. Ovaj detinjasti fanatizam, uperen protiv najdobroćudnijeg komadića života- on je stavljao u ljudske odnose ono što je božanski ravnodušno i odvojeno, prineo je dubljem učešću jedan dragoceni prizor prirode koji je do tada samo očima pružao naslađe; i figura poluodrasloga, značajna i inače već svojom lepotom, dobijala je njime naročitu foliju, tako da mu se smela pridati veća važnost no što bi priličila njegovim godinama. Gledajući još uvek na stranu, slušao je Ašenbah glas dečakov, jasni, pomalo slabi glas kojim se već izdaleka javljao drugarima pozdravljajući ih, dok su ovi bili okupljeni u igri oko peščane tvrđave. Oni su mu odgovarali, i klicali mu u susret njegovo ime, ili neko tepanje; Ašenbah je osluškivao sa izvesnom radoznalošću, ali nije mogao uhvatiti ništa određeno, samo dva melodična sloga kao „Ađo”, ili još češće „Ađu”, sa završnim glasom „u” razvučenim u klicanje. On se radovao zvuku, nalazio je da je prikladan predmetu svojim blagoglasjem, tiho ga ponovio, pa je zatim zadovoljno obratio pažnju; na svoja pisma i hartije. Rasklopio je na kolenima svoju malu putničku mapu za pisanje, i služeći se nalivperom,

počeo je da otaljava poneko dopisivanje. No već posle četvrt časa našao je, da je šteta napuštati u duhu ovaj položaj, najdostojniji uživanja od svih koje je poznavao, i proćerdati ga u ravnodušnom delanju. Odgurnu pero i hartiju i vrati se moru; a ne zadugo, rasejan glasovima mladeži oko peščane građevine, udobno je okrenuo desno glavu, naslonjenu na platnenu stolicu, da bi se osvrnuo na zanimanje i prebivanje izvrsnog Ađa. Našao ga je na prvi pogled; nije bilo moguće ne videti crvenu traku na njegovim prsima. Nameštao je sa ostalima dasku kao most preko šanca na peščanoj tvrđavi, i davao uputstva uzvicima i pokretima glave. S njim je bilo desetak dečaka i devojčica, njegovih godina ili nešto mlađih, i svako je čavrljao na svome jeziku, poljski, francuski ili nekim balkanskim narečjem. No njegovo ime se najčešće čulo. Videlo se da ga traže, da mu se dive i da žele da mu se umile. A jedan među njima bio je svakako njegov najbliži vasal i drug, temeljan dečko, Poljak kao i on, koga su zvali nekako kao „Jašu”; imao je crnu, pomadom namazanu kosu i platneno odelo s pojasom. Kada je posao oko građevine za ovaj put bio završen, pošla su njih dvojica zagrljeni duž obale, a onaj koga su zvali „Jašu” poljubio je lepoga. Ašenbah dođe u iskušenje da mu popreti prstom. A tebi savetujem, Kritobule, mislio je sa osmehom, da otputuješ na godinu dana. Jer najmanje toliko ti treba da ozdraviš. Pa onda je doručkovao krupnih, sasvim zrelih jagoda, koje je kupio od prodavca. Bilo je već vrlo toplo, mada sunce nije moglo da prodre kroz slojeve isparenja na nebu. Tromost je sputavala duh, dok su se čula naslađivala ogromnim i zaglušnim razgovorom morske tišine. Pogoditi, ispitati koje je to ime koje zvuči otprilike kao „Ađo”, to se ozbiljnome čoveku činila prikladna zadaća, i zanimanje koje bi ga moglo celoga ispuniti i ustanovio je, uz pripomoć nekih poljskih uspomena, da će to biti „Tađo”, skraćeni oblik od „Tadija”, i koji glasi „Tađu” pri dozivanju. Tađo se kupao. Ašenbah ga je bio izgubio iz vida, a posle je pronašao daleko u moru njegovu glavu, njegovu mišicu kojom je mahao veslajući; jer more je bez sumnje bilo plitko nadaleko. No već se behu zabrinuli za njega, već su ga, od koliba, dozivali ženski glasovi, ponovo glasno izgovarali njegovo ime, i činilo se da ono vlada obalom kao lozinka, to ime sa mekim poluglasovima i otegnutim uzvikom „u” na kraju, u kome je bilo nečega ujedno slatkog i divljeg: „Tađu! Tađu!” On se vrati, potrča kroz talase zavaljene glave, a voda koja se opirala penušala se oko njegovih nogu; i ko je video kako ta živa prilika, sa predmuškom umilnošću i oporošću, nakvašene kose i lepa kao mladi bog, dolazi iz dubina neba i mora, kako roni iz elementa i izmiče mu, ovaj mu je prizor ulivao mitske predstave, bio je kao priča pesnika o prapočetnim vremenima, o poreklu oblika i rođenju bogova. Ašenbah je sklopljenih očiju osluškivao ovu pesmu koja je počinjala da zvuči u njegovoj duši, i ponovo je pomišljao da je tu dobro i da će ostati. Posle je Tađo ležao na pesku, odmarajući se od kupanja, uvijen u beo čaršav koji je provukao ispod desnog ramena, a glavu je položio na obnaženu mišicu; pa i kad ga Ašenbah nije posmatrao, već čitao poneku stranu u svojoj knjizi, on skoro nikad nije zaboravljao da onaj tamo leži, i da bi ga stalo samo jedan lak pokret glavom na desno pa da vidi ono što je dostojno divljenja. Gotovo mu se činilo da on tu sedi da ga čuva dok se odmara- zauzet svojim poslovima pa ipak stalno bdijući nad plemenitom ljudskom prilikom koja leži tu desno, nedaleko od njega. I srce mu je ispunjavala i uzbuđivala očinska milošta, ganuta naklonost onoga koji u duhu stvara lepotu žrtvujući sebe, prema onome koji sam ima

lepotu. Posle podneva napusti pržinu, vrati se u hotel i odveze se gore pred svoju sobu. Tamo se zadržao duže vremena pred ogledalom, i posmatrao svoju sedu kosu, umorno i oštro lice. U tome je trenutku mislio o svojoj slavi, i o tome da ga mnogi na ulici poznaju i sa puno poštovanja pozdravljaju, zbog njegove odlično izabrane i ljupkošću krunisane reči- prizivao je sve spoljne uspehe svoga talenta koji su mu ikako padali na um, i setio se čak i da mu je podareno plemstvo. Zatim je sišao u dvoranu na lanč, i obedovao za svojim stočićem. Kad je posle lanča ušao u lift, nagrnu za njim u viseći sobičak puno mladeži koja je takođe dolazila s doručka, a s ostalima uđe i Tađo. Stajao je sasvim blizu Ašenbaha, prvi put tako blizu da ga ovaj nije više zapazio i poznao udaljenog kao sliku, no tačno, sa svima pojedinostima njegove čovečnosti. Neko je oslovio dečka, i dok je odgovarao sa neizrecivo umilnim osmehom, već je i izašao, na prvom spratu, idući unazad i oborivši oči. Lepota čini sramežljivim, mislio je Ašenbah, i vrlo živo promišljao zbog čega tako biva. On je primetio da Tađovi zubi nisu bas zadovoljavajući: bili su nešto reckavi i bledi nisu imali prelivanje zdravlja, i bili su nekako naročito krto prozirni, kao ponekad u malokrvnih. Veoma je nežan, bolešljiv je, mislio je Ašenbah. Bez sumnje neće ostariti. A nije se dalje trudio da da sebi računa o osećanju zadovoljenja i umirenja koje je propratilo ovu misao. Dva sata je proveo u svojoj sobi, a po podne se odvezao vaporetom u Veneciju, preko lagune koja je mirisala na trulež. Izašao je kod Svetog Marka, popio čaj na trgu, i zatim pošao u šetnju po ulicama, kako je to tamo dnevni red. No ova šetnja je potpuno izmenila njegovo raspoloženje, njegove odluke. Odvratna zapara ležala je po ulicama; vazduh je bio tako gust da su mirisi koji su kuljali iz stanova, iz dućana i narodnih kuhinja, zadah ulja i oblaci parfema i mnogi drugi, stajali kao mlazevi pare, ne razilazeći se. Dim cigarete visio je gde se zadesio, i samo se sporo udaljavao. Guranje po ulicama dosađivalo je šetaču umesto da ga zanima. Što je duže išao, sve ga je mučnije zahvatalo ono odvratno stanje koje može da izazove morski vazduh u vezi sa jugovinom, i koje je ujedno uznemirenje i malaksalost. Izbijao mu je neugodan znoj. Oči su otkazale službu, pritisak se spustio na grudi, bio je grozničav, a damari su mu bili u glavi. Iz ulica s trgovinama, punim tiskanja, pobegao je preko mostova onamo gde hodi sirotinja. Tamo su mu dosađivali prosjaci, a ružna isparenja kanala presecala su dah. Odmarajući se na tihom trgu, na jednom od onih mesta u unutrašnjosti Venecije koja se čine zaboravljena i začarana, brisao je čelo, sedeći na ivici studenca, i uvideo da mora otputovati. Po drugi put, i evo konačno, pokazalo se da je ovaj grad pri ovom vremenu za njega do krajnosti škodljiv. Da jogunasto istraje, protivilo bi se razumu, a bilo je posve neizvesno da li će se vreme promeniti. Morao se brzo odlučiti. Nije se mogao već sada vratiti doma. Ni zimnji ni letnji stan nije bio pripremljen da ga primi. Ali nije samo ovde more i pržina, a na drugom mestu ih ima bez zlog dodatka lagune i njenog grozničavog isparenja. Setio se jedne male morske banje nedaleko od Trsta koju su mu s pohvalom pomenuli. Što ne bi krenuo onamo? I to bez oklevanja, da bi se isplatilo ponovo menjati boravište. On proglasi da se odlučio i ustade. Kod najbliže stanice nađe gondolu i naredi vozaru da ga vozi do Svetog Marka. Prolazili su kroz mutni labirint kanala, pod vitim i kićenim mramornim balkonima kraj kojih stražare slike lavova, oko klizavih uglova i duž sumornih fasada palata koje su ogledale velike uzve u vodi koja njiše otpatke. Ašenbaha je stalo truda da

stigne do Svetog Marka jer je gondolijer bio u vezi sa tvornicama čipaka i staklanama, i pokušavao da ga skine svuda gde se moglo što razgledati ili kupiti; pa i kad je počinjala da ga obuzima čar bizarne vožnje po Veneciji, lupeški trgovački duh pale kraljice ponovo ga je mrzovoljno rastreznio. Kad se vratio u hotel, izjavio je u birou još pre dinea da je zbog nepredviđenih okolnosti prisiljen sutra izjutra otputovati. Žalili su, naplatili su mu račun. Ručao je, i proveo mlako veče u ljuljači pozadi na terasi, čitajući žurnale. Pre nego što je pošao da spava, potpuno je sredio stvari za putovanje. Nije najbolje spavao, jer ga je uznemirivao bliski ponovni polazak. Kad je izjutra otvorio prozor, nebo je još bilo navučeno kao i pre, ali vazduh se činio svežiji, i- već je počelo i njegovo kajanje. Nije li otkazao stan preuhitreno i u zabludi, nije li to učinjeno u stanju bolesnom i nemerodavnom? Da se malo promislio, da nije odmah klonuo duhom, već da je pokušao da se prilagodi venecijanskom vazduhu, ili da sačeka bolje vreme, sada bi mu, umesto hitnje i tegobe, predstojalo prepodne na pržini, slično jučerašnjem. Bilo je kasno. Morao je hteti i dalje ono što je sinoć hteo. Obukao se, i u osam sati odvezao se u prizemlje na doručak. Nije još bilo gostiju u bifetskoj sobi kad je ušao. Poneki su ulazili dok je sedeo i očekivao što je poručio. Držeći šolju sa čajem na usnama, video je gde dolaze poljske devojke sa svojom pratilicom: stroge i osvežene snom, sa pocrvenelim očima, prilazile su svome stolu u kutu kraj prozora. Odmah zatim približi mu se vratar s kapom u ruci, i opomenu ga da treba polaziti. Pripravan je automobil koji treba da poveze njega i druge putnike u hotel Ekscelzior, a otuda će motorni čamac prevesti gospodu na stanicu kroz privatni kanal Društva. Treba požuriti. Ašenbah je nalazio da to nikako nije potrebno. Više od sata ostajalo je do polaska voza. Ljutio se na običaj po hotelima da što ranije otprave onoga koji polazi, i naznačio je vrataru da hoće na miru da doručkuje. Ovaj se povuče snebivajući se, i već posle pet minuta pojavi se ponovo. Nemoguće je da kola još duže čekaju. Pa onda neka pođu i ponesu njegov kovčeg, odgovori Ašenbah razdraženo. On će sam krenuti javnim parobrodom u određeni čas, i želi da se sam brine o svome odlasku. Poslužitelj se pokloni. Ašenbah se radovao što se otarasio nesnosnih opomena, i doručkovao je natenane, čak je zatražio novine od momka. Bilo je već krajnje vreme kad se najzad digao. Dogodilo se da je u isti mah Tađo ulazio kroz staklena vrata. Pošao je stolu gde su sedeli njegovi, i sukobio se pri tom sa polaznikom; smerno je oborio oči pred sedim čovekom visoka čela, pa ga odmah zatim, po svome umilnom običaju, otvoreno i meko pogledao, i prošao. Zbogom, Tađo! mislio je Ašenbah. Za malo sam te video. I protiv svoga običaja on je usnama uobličavao svoju misao, i dodao poluglasno: „Budi blagosloven!” Zatim se spremio za polazak, podelio napojnice, mali tihi menadžer u francuskom dugom kaputu ispratio ga je, i tako je izašao iz hotela pešice kao što je u nj i ušao; sluga je nosio za njim ručnu torbu kroz belo rascvetanu aleju, do parobrodske stanice. Stigao je, zauzeo mesto- i što je sada došlo, to je bila vožnja puna patnje, rastužena, kroza sve dubine kajanja. Vozio se poznatim putem po laguni, kraj Svetog Marka, uz Veliki kanal. Sedeo je na okrugloj klupi na kljunu, naslonio se rukom o ogradu, a šakom je zaklonio oči. Za njim su

ostajali javni vrtovi, Pjaceta se još jednom otvorila sa kneževskom ljupkošću, i nestala, došao je veliki niz palata, a posle skretanja vodenoga puta pojavio se divno zategnuti mramorni luk Rijalta. Putnik je gledao, i srce mu se cepalo. Atmosferu grada, taj lako natruli miris mora i močvari koji je toliko hitao da izbegne- sada ga je udisao duboko i nežno bolno. Zar je moguće da on nije znao, da nije promislio koliko mu srce za ovo sve prianja? Za čim je jutros upola žalio, što je bila tiha sumnja da li je dobro postupio, to je postala žalost, pravi bol, duševna patnja, toliko gorka da mu je u više mahova nagnala suze na oči, i sam je sebi govorio da je nikako nije mogao predvideti. Ono što mu se učinilo tako teško podnošljivo, ponekad i sasvim nesnošljivo, to je očevidno bila pomisao da više neće ugledati Veneciju, da je to oproštaj zasvagda. Jer kako se i po drugi put pokazalo da ga ta varoš čini bolesnim, kako je i po drugi put bio primoran da je napusti bezobzirce, mora je od sada smatrati za boravište nemoguće i zabranjeno, za mesto kome nije dorastao, i gde bi bilo besmisleno ponovo svraćati. Čak je osećao, ako sada otputuje, da će mu stid i prkos kratiti da ikada više ugleda voljeni grad gde ga je dvaput izdala telesna snaga; i ovaj sukob između duševne naklonosti i telesne sposobnosti učinio se njemu, koji je stario, odjednom toliko težak i važan, a fizički poraz toliko bedan, i toliko je težio da ga po svaku cenu otkloni, da nije razumeo kako mu se mogao juče tako nepromišljeno prikloniti, i odlučiti da ga ponese i prizna bez ozbiljne borbe. Međutim se parobrod približuje železničkoj stanici, a bol i neodlučnost dopiru do rastrojstva. Namučenom njegovom duhu čini se nemoguće otputovati, a vratiti se, tako isto. Sav iskidan, on stupa u stanicu. Kasno je, ni časa ne sme gubiti ako hoće da stigne na voz. On to i hoće i neće. No vreme ga goni, šiba ga napred; on hita da uzme kartu, i u metežu dvorane se obzire da pronađe činovnika hotelskog društva koji je tu postavljen. Ovaj se pokaže, i javlja da je veliki prtljag predat. Već predat? Da, najtačnije- za Komo. Za Komo? Iz užurbanog vrpoljenja, iz ljutitih pitanja i zbunjenih odgovora izađe najposle na videlo da ga je već službenik za otpravku prtljaga u hotelu Ekscelzioru uputio u sasvim pogrešnom pravcu, skupa sa drugim, tuđim stvarima. Ašenbah je jedva uspevao da zadrži onaj izraz koji je jedini bio razumljiv u takvoj prilici. Pustolovna radost, neshvatljiva veselost grčevito je potresla iznutra njegove grudi. Poslužitelj odjuri da možda još zadrži prtljag, i, kao što se moglo misliti, vrati se ne svršivši posao. Na to Ašenbah izjavi da ne želi putovati bez prtljaga, da je odlučio da se vrati u Banjski hotel, i tu da dočeka povratak svoga komada. Je li na stanici motorni čamac Društva? Čovek je uveravao da leži pred ulaskom. Italijanskom rečitošću naveo je biletara da primi natrag već izvađenu kartu. Kleo se da će se depeširati, da se ni u čemu neće štedeti niti išta propustiti, samo da se kovčeg brzo dobije natrag, i- tako se zbila čudna stvar da se putnik, dvadeset minuta pošto je stigao na stanicu, opet našao na Velikom kanalu i vraćao se na Lido. Čudnovato je to neverovna pustolovina, zastiđujuća, komična i slična snu: ugledati još istoga sata ona mesta od kojih smo se malopre u dubokoj tuzi zauvek rastali, a evo smo u njih opet sudbinom vraćeni i dovejani! Dižući penu oko kljuna, vijugajući se sa smešnom žustrinom između gondola i parobroda, hitri mali čamac je leteo svome cilju, a njegov jedini putnik je pod maskom srdite rezignacije bojažljivo skrivao obesno uzbuđenje odbeglog dečaka. Još uvek mu je na mahove nadimao grudi smeh zbog njegove nedaće, koja se ni mezimčetu sreće nije zgodnije mogla ukazati. Trebaće davati objašnjenja, suočiti se sa začuđenim licima- pa onda će sve biti u redu, tako je govorio sam sebi:

izbegao je nesreću, popravio tešku zabludu, i sve što je za sobom ostavio opet mu se nudilo, opet je bilo njegovo koliko god je dugo želeo... Je li ga, uostalom, varala brza vožnja, ili je još suviše i vetar sad ipak dolazio s mora? Talasi su udarali o betonske zidove uskoga kanala koji preseca ostrvo do hotela Ekscelziora. Onde ga je očekivao omnibus, i više mora koje se nabiralo odveo ga pravim putem do Banjskog hotela. Mali brkati menadžer u zaokruženom dugom kaputu sišao je da ga pozdravi niz otkrivene stepenice. Sa tihim umiljavanjem žalio je slučaj, nazivao ga do krajnosti neugodnim za sebe i za zavod, a s dubokim uverenjem odobravao je Ašenbahovu odluku da ovde sačeka prtljag. Njegova soba je doduše izdata, ali odmah može dobiti drugu, nimalo goru. „Pas de chance, monsieur”, reče smešeći se švajcarski vozač na liftu, dok su klizili gore. I tako opet smestiše begunca u sobu koja je i položajem i nameštajem potpuno ličila na raniju. Umoran, kao zaglušen vrtlogom ovog čudnog prepodneva, spustio se u naslonjaču kraj otvorenog prozora, pošto je razmestio po sobi sadržinu svoje ručne torbe. More je postalo bledozeleno, vazduh se činio ređi i čistiji, obala šarenija sa svojim kolibama i čamcima, mada je nebo još bilo sivo. Skrstivši ruke u krilu, Ašenbah je gledao napolje, zadovoljan što je opet ovde, nezadovoljan svojom neodlučnošću, svojim nepoznavanjem rođenih želja. Tako je sedeo možda ceo sat, odmarajući se, i sanjajući misli. U podne ugleda Tađa, koji je odlazio s mora u prugastom platnenom odelu sa crvenom trakom, i vraćao se u hotel obalskim zabranom i duž daščanih mostića. Ašenbah ga odmah pozna sa svoje visine, pre nego što ga je i dobro uzeo na oko, i htede da pomisli nešto kao: Gle, Tađo, pa evo i tebe! No u istom trenutku osetio je kako je nemarni pozdrav klonuo i zanemeo pred istinom njegovog srca- osetio je oduševljenje svoje krvi, radost, bol svoje duše, i saznao da mu je zbog Tađa tako teško pao rastanak. Sedeo je sasvim tiho, sasvim neviđeno kraj svoga visokog prozora i gledao u sebe. Crte mu se behu probudile, obrve mu se digoše, a pažljiv i radoznalo duhovit osmeh zategao je njegova usta. Tada podiže glavu, i obema rukama koje su visile niz naslon stolice opisa sporo okretanje i dizanje, isturivši dlanove napred, tako kao da nagoveštava otvaranje i širenje naručja. Bio je to pokret koji sa gotovošću pozdravlja i mirno prihvata.

4. Iz dana u dan je sada nagi bog vrelih obraza gonio kroz nebesne prostore svoju zapregu od četiri konja zažarena daha, i žuti uvojci lepršali su mu na istočnom vetru koji je s njime zajedno jurio. Beličasto svilen sjaj ležao je na daljinama Ponta koji se tromo talasao. Pržina je pekla. Pod srebrnasto svetlucavim modrilom etera platna crvena kao rđa bila su razapeta pred kolibama na obali, i prepodnevni časovi su se provodili tu, na njihovoj oštro

ocrtanoj senci. A divno je bilo i veče, kad je bilje u parku mirisalo opojno, kad su se sazvežđa tamo gore kretala u svome kolu, a mrmorenje mora utonulog u noć, nadolazeći tiho, očaravalo dušu. Takvo je veče nosilo u sebi radosno jemstvo novog sunčanog dana, ispunjenog lako uređenom dokolicom, i ukrašenog nebrojenim, gusto nanizanim mogućnostima ljupkoga slučaja. Gost koga je ovde zadržala tako pogodna nedaća nije ni izdaleka pomišljao da treba ponovo da krene kad mu je vraćena njegova svojina. Dva dana je bio lišen ponečega, i morao se pokazivati u trpezariji u putničkom ruhu. A kad su najzad opet spustili u njegovoj sobi zalutali teret, on je sve do dna temeljito povadio i napunio svojim stvarima orman i pretince, nauman da protegne svoj boravak ne predviđajući mu za sada kraja, radostan što može provoditi časove na pržini u svilenom odelu, a pri dineu opet se pojaviti za svojim stočićem u pristojnom večernjem ruhu. Već ga je začarala ugodna ravnomernost ovakvog opstanka, i brzo ga je zanela meka i sjajna blagost ovog načina života. I zbilja je to jedinstveno boravište koje sjedinjava čari prefinjenog banjskog života na južnoj obali sa prisno bliskom blizinom čudnovato-čudesnoga grada! Ašenbah nije voleo uživanje. Kad god i gde god je valjalo svetkovati, predavati se odmoru, provoditi dane u nasladi, uskoro je on- a naročito se tako zbivalo u mlađim godinama- sa nemirom i odvratnošću poželeo da se vrati visokoj trudbi, svetoj i trezvenoj službi svoje svakidašnjice. Samo ovo mesto ga je začaravalo, slabilo zateg njegove volje, činilo ga srećnim. Ponekad pre podne, pod platnenim štitom svoje kolibe, dok je snivao nad modrinom južnoga mora, a katkada i u mlakoj noći, zavaljen među uzglavlja gondole koja ga je vozila kući na Lido ispod krupno ozvezdanog neba, vraćajući ga sa Markovog trga, gde se suviše dugo zadržao- a za njim su ostajale šarene svetiljke, čarobni zvuci Serenate; ponekada se sećao svoga letovališta u brdima, mesta svojih letnjih borbi, gde su oblaci klizili duboko kroz baštu, strašne nepogode gasile večerom domaće svetilo, a gavranovi koje je hranio visoko se uzvijali u kičice jela. I tada bi mu se pričinilo da je dočaran u elisijski kraj, na granice zemlje, gde je ljudima podaren najlakši život, gde nema ni snega ni zime, ni bure ni kiše koja lije, nego se uvek diže blag prohladan dah sa okeana, i dani promiču u blaženoj dokolici, bez truda, bez borbe, posvećeni potpuno suncu i njegovim svetkovinama. Mnogo, skoro stalno viđao je Ašenbah dečaka Tađa: u ograničenom prostoru, i po svima podjednako propisanom dnevnom rasporedu, lepi dečko bio je, sa kratkim prekidima, povazdan u njegovoj blizini. Viđao ga je i sretao svugde: u prizemnim prostorijama hotela, prilikom osvežavajućih vožnji po vodi u varoš i natrag, na svečanoj gizdavosti samoga trga, i često još između svega ovoga, na stazama i prolazima, ako bi se još i slučaj umešao. I baš ova povezanost sreće, ova milost prilika koja se svakoga dana ravnomerno ukazivala, ispunjavale su ga zadovoljstvom i životnom radošću, činile su da mu je drag bio boravak, i da se jedan sunčani dan nizao za drugim sa tako ugodnim zadržavanjem. Ustajao je rano, kao što bi inače činio kad ga je gonila neumorno budna želja da radi; silazio je na pržinu pre većine ostalih, dok je sunce još bilo blago, a more ležalo u belome blesku i jutarnjim snovima. Čovekoljubivo bi se javio stražaru kraj zabrana, svojski bi se zdravio sa bosonogim čičom sede brade koji mu je pripremao odmorište, razapinjao mrko platno, iznosio nameštaj iz kolibe na platformu, pa bi se zatim opružio. A onda je imao tri časa ili četiri potpuno za se, u kojima se sunce pelo u visinu i sticalo strašnu moć, u kojima se more sve dublje i dublje modrilo, i u kojima je mogao videti Tađa.

Viđao ga je gde dolazi, sleva, ivicom mora, viđao ga je gde izlazi pozadi između koliba, a ponekad bi primetio, iznenada i radosno se uplašivši, da je propustio njegov dolazak i da je on već tu, već u kupaćem odelu sa belim i modrim prugama, koje je sada bilo i njegovo jedino ruho na pržini, i da se opet latio svoga svakodnevnog zanimanja u suncu i peskutoga umilno ništavnog, besposleno nestalnog života, života koji je i bio igra i odmor; i dok se šetkao i dok je po vodi gazio, kopao, vijao se, ležao opružen ili plivao, pazile su na nj žene ispred koliba, i u falsetu ga dozivale po imenu: „Tađu! Tađu!” a on je trčao k njima sa živom gestikulacijom, da im priča šta je doživeo, da pokaže šta je našao ili uhvatio: školjke, morske konjice i klobuke, i rakove koji trče porebarke. Ašenbah nije razumevao ni reči od onoga što je govorio, pa ako je bilo i najobičnije, njegovom uhu je bilo nejasno blagoglasje. Tako je stranost uzdizala govor dečakov do muzike, razigrano sunce obasipalo ga je raskošnim sjajem, a uzvišeni duboki zrenik morski bio je svagda folija i pozadina njegovoj pojavi. Uskoro je posmatrač poznavao svaku liniju, svaki položaj ovoga tela, toliko uzdignutog i slobodno izloženog, radosno je snova pozdravljao svaku već poznatu lepotu, i nije nalazio kraja divljenju, nežnom uživanju. Pozvali su dečka da pozdravi nekoga gosta koji je došao ženama pred kolibom; on je dotrčao, možda istrčao mokar iz talasa, zabacio je uvojke, i pružao ruku, stojeći na jednoj nozi, a samo prstima druge dodirujući tle; imao je u taj mah dražestan položaj i obrt tela, pun ljupkog iščekivanja, iz ljubaznosti stidljiv, željan da se dopadne po vlastelinskoj dužnosti. Ležao je opružen, prebacivši preko grudi kupaći ogrtač, nalakćen u pesku nežno izvajanom mišicom, obuhvatajući bradu šakom; kraj njega je sedeo čučeći onaj koga su zvali „Jašu” i umiljavao mu se, i ništa nije moglo biti čarobnije od osmeha očiju i usana sa kojim je odlikovani pogledao gore na nižega koji mu je služio. Stajao je na rubu mora, sam, odvojen od svojih, sasvim blizu Ašenbaha- uspravan, sa rukama prekrštenim niže temena, polako se njihao na petama, i sanjao u modru daljinu, dok su sitni talasići nadolazili i kupali mu prste. Njegova kosa boje meda uvijala se u kovrčama oko slepoočnica i po vratu, sunce je osvetljavalo nežne malje na gornjem delu kičme, kroz pripijenu tkaninu isticala su se fino nacrtana rebra, skladni sklop grudi, pazuha su mu bila još glatka kao u statue, čukljevi su mu sijali, prekriveni plavim žilicama, i činilo se stoga da mu je telo sagrađeno od svetlijeg gradiva. Kakva li je disciplina, kakva preciznost misli bila izražena u ovom protegnutom i mladalački savršenom telu! Ali ta stroga i čista volja, koja je u tami delajući uspela da istera na svetlost ovu božansku sliku nije li ona bila poznata i bliska njemu, umetniku? Nije li ona delala i u njemu, kad je, trezvene strasti pun, iz mramorne mase jezika oslobađao vitki oblik koji je video u duhu i prikazivao ga ljudima kao statuu i ogledalo duhovne lepote? Statua i ogledalo! Njegove su oči obuhvatale plemenitu priliku tamo na rubu modrila, i zanoseći se ushićenjem mislio da tim pogledom shvata samu lepotu, oblik kao božju misao, savršenstvo jedno i čisto koje živi u duhu, a ovde je postavljena tog savršenstva ljudska slika i simbol, i lako i umilno izložena obožavanju. To je bilo pijanstvo; i bez predomišljanja, čak žudno, pozdravljao ga je umetnik koji je stario. Njegov duh je bio u porođajnim mukama, njegova obrazovanost se uskomešala, njegovo sećanje je izbacivalo na površinu prastare misli koje je primio u svojoj mladosti, a koje do tada nikada nije oživeo sopstvenim ognjem. Nije li pisano da sunce odvraća našu pažnju od intelektualnih pojava na čulne? Ono, vele, opija i začarava razum i pamćenje toliko da duša od radosti zaboravlja na svoje pravo stanje i začuđena i zadivljena zadržava se na najlepšem među osunčanim

predmetima: i čak se samo pomoću tela može da uzdigne do višeg posmatranja. Amor zbilja čini ono što rade matematičari, koji nesposobnoj deci pokazuju opipljive slike čistih oblika: i tako se i bog rado služi oblikom i bojom ljudske mladosti, da bi nam predočio duhovni svet, i da bi postala oruđem sećanja, kiti je svim odblescima lepote, i mi bismo, gledajući je podlegali bolu i nadi. Tako je mislio on u svome entuzijazmu; tako je mogao da oseća. A iz opojnog daha morskog i sunčanog bleska ispredala mu se dražesna slika. Bila je to stara platana nedaleko od gradskih zidova Atene- ono sveto osenčeno mesto, ispunjeno mirisom procvalog drveta čednosti, okićeno pobožnim darima u čast nimfa i Aheloja. Potpuno bistar, slivao se potok preko uglačanog šljunka u podnožju široko razgranatog drveta; popci su gudili. A na buseni koja se spuštala u blagome nagibu, tako da se pri ležanju glava mogla držati visoko, počivala su dvojica, skrivena tu od dnevne žege: jedan stariji a drugi mlađi, jedan ružan a drugi lep, mudrac kraj milokrvnoga. I uz ljubaznosti i duhovito privlačne šale podučavao je Sokrat Faidra o čežnji i vrlini. Pričao mu je o tome kako se žarko preplaši čovek pun osećanja kad mu oko ugleda simbol večne lepote; govorio mu je o požudama neposvećenoga i rđavoga koji ne može da zamisli lepotu kad vidi njenu sliku, koji nije sposoban da oseti poštovanje; govorio mu je o svetome strahu koji obuzima plemenitog čoveka kad mu se ukaže lice slično božanskom, telo savršeno- kako ustreperi, kako gubi svest i jedva sme da gleda onamo, kako obožava lepotu i onoga koji ima lepotu, i čak bi mu žrtvovao kao statui kad se ne bi morao bojati da će ljudima izgledati bezuman. Jer lepota, moj Faidre, samo ona je u isti mah i draga i vidna: ona je, upamti to! jedini oblik duhovnoga sveta koji možemo primiti čulima, podneti čulima. A šta li bi bilo s nama kad bi nam se ostali svet božanskih pojava, kad bi nam se razum i vrlina i istina čulno prikazali? Ne bismo li nestali i sagoreli od ljubavi, kao negda Semela pred Zevsom? I tako je za čoveka koji oseća lepotu put ka duhu- samo put, samo sredstvo, mali Faidre... A zatim je izrekao najfinije lukavstvo, taj prepredeni udvarač: to da je onaj koji ljubi božanskiji od ljubljenoga, jer je u onome bog, a u ovome nije- tu najnežniju, najpodrugljiviju, možda, misao koja je ikada zamišljena, iz koje izvire sva vragolija i sva najpotajnija slast čežnje. Sreća književnikova je misao koja može sva da postane osećanje, osećanje koje može celo da postane misao. Takva misao prožeta životnom pulsacijom, takvo osećanje puno tačnosti pripadalo je tada usamljeniku i pokoravalo mu se: da jeza miline prostruji kroz prirodu kad se duh klanja lepoti sa divljenjem. Odjednom je zaželeo da piše. Doduše, vele da Eros voli dokolicu i da je samo za nju stvoren. Ali na ovoj tački krize, u napasti koja ga je snašla, njegovo uzbuđenje bilo je upravljeno na stvaranje. Povod skoro bez važnosti. Duhovnim veličinama bio je razaslat jedan upit, jedan podsticaj da se izjasne, ispovedajući se, o nekome vrlo važnom problemu kulture i ukusa, i on je stigao i do putnika. Predmet mu je bio dobro poznat, bio mu je doživljaj; odjednom ga je obuzela neodoljiva želja da ga obasja svetlošću svoje reči. A žudeo je više svega za tim da radi u prisustvu Tađa, da mu njegov rast bude obrazac pri pisanju, da mu se stil kreće prema linijama toga tela koje mu se činilo božansko, i da odnese njegovu lepotu u duhovne regije, kao što je nekada orao odneo u eter trojskoga pastira. Nikada mu uživanje u reči nije bilo slađe, nikada nije toliko znao da je Eros u reči kao u tim opasno divnim časovima dok je formirao prema Tađovoj

lepoti svoju malu raspravu, sedeći za grubim stolom u senci platnenoga krova, sa svojim idolom pred očima i sa muzikom njegovoga glasa u sluhu- stvarajući, tako, onu stranu i po odabrane proze koja je uskoro imala da probudi divljenje mnogih, svojom čistotom, plemenitošću, i ustalasanom zategnutošću osećanja. Svakako je dobro što svet poznaje samo lepo delo, bez njegovih istočnika, bez uslova njegovog postanka; jer često bi ga zbunilo, zaplašilo i odbilo poznavanje izvora iz kojih je umetniku poteklo nadahnuće, i tako omelo uticaj izvrsnoga. Da neobičnih časova! Napora od kojeg malaksavaju živci! Da čudnoga rađanja u opštenju duha i tela! Kad je Ašenbah sklonio svoj rad i pošao sa pržine, osetio se umoran, čak razriven, činilo mu se da ga savest optužuje kao posle nekog razvratnog čina. Idućeg jutra se desilo da je on, izlazeći iz hotela, sa spoljnih stepenica primetio kako se Tađo, idući već ka moru- i to sam- približuje obalskom zabranu. Bila je prirodna, i nametala mu se želja, jednostavna misao da iskoristi priliku i da sklopi lako, vedro poznanstvo sa onim koji mu je pričinio toliko uzletanja i uzbuđenja, da ga oslovi, da se raduje njegovom odgovoru, njegovom pogledu. Lepi dečko išao je ne hitajući, mogao ga je stići, i Ašenbah ubrza korake. Stiže ga na daščanom mostiću iza koliba, hoće da mu stavi ruku na glavu, na rame, na usnama mu lebdi ljubazna francuska fraza: tada oseti da mu srce lupa kao čekić, možda i zbog brzog hoda, oseti da će, ovako zadihan, moći da govori samo prigušeno i drhtavo; on okleva, hoće da se savlada, odjednom se uplaši da odveć dugo ide već tik za lepim dečakom, boji se da će probuditi njegovu pažnju, da će se ovaj obazreti kao pitajući, još jednom pohita, zatim ga snaga izda, on se odreče i prođe oborene glave. Kasno! mislio je on u tome trenutku. Kasno je! Je li bilo kasno? Ovaj korak koji je propustio da učini, vrlo je lako moguće da bi odveo dobru, lakoći i radosti, da bi ga spasonosno rastreznio. No stojalo je svakako do toga što Ašenbah, stareći nije hteo da se rastrezni, što mu je pijanstvo bilo suviše dragoceno. Ko može odgonetnuti biće i karakter umetništva! Ko razume ono duboko nagonsko slivanje discipline i razuzdanosti na kojem počiva! Jer ko ne može hteti da se rastrezni radi svojega dobra, taj je razuzdan. Ašenbah već nije bio raspoložen za samokritiku; ukus, duhovno stanje njegovih godina, zrelost i pozna jednostavnost činili su da nije mario da razglaba ono što ga pokreće i podstiče, da odredi da li nakanu nije izveo iz savesnosti, ili iz labavosti ili slabosti. Bio je zbunjen, bojao se da je možda kogod, pa ma to bio samo stražar obale, posmatrao njegovu žurbu, njegov poraz, mnogo se bojao da ne ispadne smešan. A sem toga, šalio se sam sa sobom zbog svoga komično svetog straha. Preneražen, mislio je, preneražen kao petao koji pun straha opusti krila u borbi. To je odista bog koji tako skrši našu hrabrost kad nam se ukaže ljubljeni, koji potpuno ponizi naš gordi duh... On se igrao, zanosio se, i bio suviše ponosan da se boji osećanja. Već nije više budno pazio da ne proteče vreme odmora koje je sam sebi odredio; nije ga čak ni dodirivala misao na povratak. Pisao je da mu pošalju obilato novaca. Brinuo se jedino da ne otputuje poljska porodica; ali bio je doznao ispod ruke, raspitujući se uzgred kod koafera hotelskog, da su ta gospoda samo malo pre njega odsela tu u hotelu. Sunce mu je opalilo lice i ruke, uzbudljivi slani dah ulivao mu je snage za osećanje, i kao što je inače bio navikao da svako okrepljenje koje mu pruži san, hrana ili priroda odmah utroši na neko delo, tako je sada puštao da se sve snaženje koje mu donošahu sunce, dokolica i morski vazduh, velikodušno neštedljivo izlije u zanos i čuvstvo.

San mu je bio lak; divno jednolične dane delile su kratke noći pune srećna nemira. Doduše, rano se povlačio; jer u devet sati, kad je nestajalo Tađa s poprišta, njemu se činilo da je dan završen. Ali u prvo svitanje budila se je nežno prodirna plašnja, njegovo se srce sećalo svoga doživljaja, nije već mogao da izdrži na dušecima, dizao se, i lako se zaogrnuv da se zaštiti od jutarnje ježnje, sedao je uz otvoren prozor da čeka ishod sunca. Čudesni događaj ispunjavao je pobožnošću njegovu dušu, osvećenu snom. Još su nebo, zemlja i more ležali u avetinjskom, staklastom bledilu jutarnjeg sutona; još je u nesuštastvenom prostoru plivala i venula jedna zvezda. No dolazio je duh, krilata vest iz nedostižnih krajeva, da se Eos diže ostavljajući svoga muža, i zbilo se da je ona prva slatka rumen prostrujala najdaljim rubovima neba i mora, nagoveštavajući ostvarenje sveta u čulima. Bližila se boginja, zavodnica mladića, koja je otela Kleita, Kefala, i prkoseći zavisti svih bogova s Olimpa uživala u ljubavi lepog Oriona. Počele su se prosipati ruže tamo na kraju sveta, počelo je neizrečno milo sijanje i cvetanje, detinjski oblaci, ozareni, prosijani, lebdeli su kao amoreti koji dvore u ružičnoj, plavičastoj magli, purpur je padao na more i činilo se da ga ono donosi talasajući se, zlatna su koplja suktala odozdo u nebesku visinu, sjaj se pretvarao u požar, nečujno, sa božanskom nadmoći kolutahu se u visinu žar i žestina i razbuktali plamenovi, i grabeći kopitima dizali su se sveti trkači njenoga brata više zemnoga kruga. Ozaren divotom boga, sedeo je budni usamljenik, sklapao oči i puštao da mu veličanstveni sjaj ljubi kapke. Nekadanja osećanja, rane, divotne nevolje srca, koje su bile izumrle u strogoj službi njegovog života, a sada se vraćahu tako čudno izmenjeneprepoznavao je sa zbunjenim, začuđenim osmehom. Razmišljao je, sanjao je, njegove usne su polako sklapale jedno ime, i smešeći se još uvek, sa likom okrenutim naviše, sa rukama sklopljenim u krilu, još jednom bi zadremao u svojoj stolici. No dan, koji je započeo tako vatreno svečano, bio je u celini čudno uzdignut i mitski preobražen. Otkuda je dolazio i ponikao dah koji se odjednom tako blago i značajno zalepršao oko slepoočnice i uha, sličan božanskom prišaptavanju? U razastratim četama stajali su na nebu laki beli oblaci, kao stada koja su bogovi poslali na pašu. Jači vetar se dizao, i konji Posejdonovi su dolazili u trku, propinjući se, a možda i bikovi, svojina boga tamnomodrih uvojaka, koji su spuštali rogove nasrćući sa rikanjem. A među sitnim, razbijenim stenjem dalekoga žala poigravali su talasi kao koze kad skaču. Jedan sveto deformisani, panskog života pun svet okružavao je zatravljenoga, i srce mu je snivalo nežne bajke. Više puta, dok je sunce zalazilo iza Venecije, on je sedeo na klupi u parku da gleda Tađa koji se zabavljao na poravnjenom šljunku igrajući se lopte, u belom odelu sa pojasom u boji, i mislio je da gleda Hijakinta koji je morao umreti jer su ga dva boga volela. Osećao je čak bolnu zavist Zefirovu prema suparniku koji je zaboravljao proroštvo, luk i gitaru, samo da bi se uvek igrao sa lepim dečakom; video je gde kotur za bacanje, vođen groznom ljubomorom, pogađa ljubljenu glavu, prihvatio je, i sam bledeći, prekrhano telo, i cvet koji je iznikao iz slatke krvi nosio je zapis njegovog beskrajnog tugovanja... Nema ničega čudnovatijeg ni tugaljivijeg nego što je odnošaj ljudi koji se poznaju samo očima- koji se sretaju svakog dana, čak svakog sata, posmatraju jedno drugo, a pri tom su primorani, običajima ili rođenom ćudi, da se i dalje ponašaju kao ravnodušni tuđini, da se ne pozdravljaju i da ne progovore. Između njih je nemir i prenadražena radoznalost, histerija jedne nezadovoljene potrebe za saznanjem i izmenom misli, a povrh svega neka vrsta radoznalog zainteresovanog poštovanja. Jer čovek voli i poštuje čoveka dok god ne može da o njemu prosudi, i čežnja je proizvod oskudnog saznanja.

Neki odnos i poznanstvo nužno su se morali razviti između Ašenbaha i mladoga Tađa, i sa radošću koja ga je svega prožimala stariji je mogao utvrditi da njegova pažnja i učešće ne ostaju bez odziva. Šta je, na primer, uticalo na lepoga da izjutra, kad se pojavi na pržini, nikada više ne prođe daščanim mostićem iza koliba, već da uvek prošeće prednjim putem ka kolibi gde su njegovi, kroz pesak, kraj Ašenbahovog boravišta, ponekad i bez potrebe tik uz njega, skoro se dotičući njegovog stola, njegove stolice? Da li je tako uticala privlačnost, fascinacija jednog nadmoćnog osećanja na njegov nežni, bezbrižni predmet? Ašenbah je svakodnevno čekao da se Tađo pojavi, a kad se to zbivalo, on se ponekada pretvarao da je u poslu, i puštao lepoga da prođe ne obraćajući prividno na nj pažnju. Ponekada je i dizao oči, i njihovi su se pogledi sretali. Oboje su bili duboko ozbiljni kad bi se to desilo. Na izrazu lica starijega, obrazovanom i dostojanstvenom, ništa nije odavalo unutarnje uzbuđenje; no oči Tađove kao da su istraživale, stavljale zamišljena pitanja, u njegov hod je ulazilo neko oklevanje, pogledao je preda se, ponovo umilno otvarao oči, a kad je prošao mimo, kao da je nešto u njegovom držanju govorilo da mu samo dobro vaspitanje ne dopušta da se okrene. Jednom, međutim, jedne večeri, zbilo se drukčije. Brat i sestre sa guvernantom ne pojaviše se pri glavnim obedima u velikoj dvorani- to je Ašenbah zabrinuto primetio. Ustavši od stola, veoma uznemiren pitanjem gde su, šetao se pred hotelom, ispod terase, u večernjem odelu i slamnom šeširu, kad iznenada primeti kako se u svetlosti lučne sijalice ukazuju sestre kaluđerička izgleda sa vaspitačicom, a četiri koraka iza njih Tađo. Svakako dolažahu s parobroda, pošto su iz bilo koga razloga ručali u varoši. Na vodi je bez sumnje bilo prohladno; Tađo je obukao modar mornarski gornji kaputić sa zlatnim dugmetima, na glavi je imao istu takvu kapu. Sunce i morski vazduh nisu ga palili, koža mu je ostala mramorno žućkasta kao u početku; ali toga dana se činio bleđi no inače, bilo zbog hladnoće, bilo što ga je mesečina sijalica činila bleđim. Njegove skladne obrve ocrtavale su oštrije, oči su mu duboko tamnele. Bio je lepši no što bi se moglo izreći, i kao često već ranije Ašenbah je s bolom osećao da reč može samo da veliča a ne i da odrazi čulnu lepotu. On se nije nadao dragoj pojavi, došla mu je neočekivano, nije imao vremena da izraz svoga lica pribere u mir i dostojanstvo. Radost, oduševljenje, divljenje, bez sumnje se na njemu otvoreno ocrtavahu- i toga časka se zbilo da se Tađo nasmešio: nasmešio se na njega, rečito, blisko, umilno i otvoreno, usnama koje se tek polako u osmejku otvarahu. Bio je to osmeh Narcisa koji se naginje nad vodeno ogledalo, onaj duboki očarani, privučeni osmeh sa kojim on pruža ruke prema odsevu rođene lepote- jedan sasvim malo grčeviti osmeh, grčevit zbog beznadnosti svoje težnje da poljubi dražesne usne svoje senke, koketan, radoznao, i nešto malo izmučen, zaluđen i zaluđujući. Onaj koji je primio taj osmeh pohitao je sa njime kao sa sudbonosnim darom. Bio je toliko potresen da je morao da beži sa svetlosti terase i vrata pred hotelom, i žurnim koracima je potražio mrak parka pozadi hotela. Iz grudi mu se otimahu prekori čudnovatog, nežnog negodovanja: „Ti se ne smeš tako smešiti! Čuj, tako se nikome ne smeš nasmešiti!” Bacio se na jednu klupu, i van sebe udisao je noćni miris bilja. I naslonjen leđima, opuštenih ruku, savladan, dok ga je prožimala jeza, šaputao je osvećenu formulu čežnje- nemogućnu ovde, apsurdnu, nedostojnu, pokvarenu, smešnu, a ipak svetu, još i ovde časnu: „Ja te volim!”

5. U četvrtoj nedelji svoga boravka na Lidu, Gustav fon Ašenbah je počeo da primećuje oko sebe neke stvari koje su mu pobudile nelagodnost i plašnju. Činilo mu se, prvo, da poseta hotela pre biva manja nego što raste, mada se ulazilo u leto, a naročito da nemački jezik oko njega presušuje i nestaje, tako da je slušao još samo strane zvuke, za stolom i na obali. Zatim je jednoga dana, iz razgovora kod koafera, koga sada često posećivaše, slučajno čuo reč koja ga je začudila. Čovek je pomenuo neku nemačku porodicu koja je taman otputovala, posle kratkog boravka, pa je dodao, brbljajući i ulagujući se: „Vi ostajete, gospodine; vi se ne bojite bolesti”. Ašenbah ga pogleda. „Bolesti?” ponovi on. Brbljivac ućuta, nađe se u poslu, preču pitanje. A kada mu bi postavljeno življe, on izjavi da ništa ne zna, i gledao je da skrene s njega sa zbunjenom rečitošću. To je bilo u podne. A po podne, pri maini i teškoj žezi, Ašenbah se odvezao u Veneciju; jer njega je gonila manija da prati poljsku mladež, koja je, kao što je video, pošla ka parobrodu skupa sa svojom pratilicom. Nije našao idola kod Svetog Marka. Ali pri čaju, dok je sedeo kod svog okruglog gvozdenog stočića na hladovitoj strani trga, odjednom namirisa u vazduhu neobičnu aromu, i u taj mah mu se učim da je oseća već od više dana amo, samo što mu nije prodrla u svest- neki miris sladunjavo-lekarijski koji je podsećao na bedu i rane i sumnjivu čistoću. Zamišljeno ga je ispitivao i prepoznao, zatim je dovršio svoju užinu, i napustio trg sa strane koja je prema hramu. Miris se pojačavao u teskobi. Po uglovima ulica bile su pričvršćene štampane objave u kojima su gradski oci opominjali stanovništvo da se kloni ostriga i školjki, kao i vode iz kanala, zbog izvesnih oboljenja gastričnog sistema koja su na dnevnom redu pri ovakvom vremenu. Bilo je jasno da naredba hoće da ulepša stvar. Ljudi iz naroda stajali su u grupama ćuteći po trgovima i mostovima, a među njima je stajao stranac, tražeći onaj miris i premišljajući. Jednoga prodavca koji je stajao na vratima svoga dućana među nizovima korala i nakitom od lažnog ametista, umolio je da ga obavesti o fatalnom mirisu. Čovek ga premeri teškim očima, pa se zatim naglo razdrma. „Mera predohrane, gospodine!” odgovori gestikulišući. „Naredba policije koju moramo odobriti. Ova žega pritiskuje, jugovina nije korisna po zdravlje. Ukratko, vi razumete- možda preterana opreznost...“ Ašenbah zahvali i pođe dalje. I na parobrodu koji ga je vozio natrag na Lido osećao je miris sredstva za ubijanje klica. Vrativši se u hotel ode odmah u hol ka stolu gde su ležale novine, i poče da ih razgleda. U stranima ništa nije nalazio. Domaće su beležile glasove, navodile cifre koje su se stalno menjale, potom donosile službena opovrgavanja pa izražavale sumnju u njihovu istinitost. To je objašnjavalo odlazak nemačkog i austrijskog elementa. Članovi ostalih naroda, kako se videlo, ništa nisu znali, ništa nisu slutili, nisu još bili uznemireni. „Treba ćutati!” pomisli Ašenbah uzbuđeno, bacivši novine na sto.

„To treba prećutati!” Ali u isti mah ispunjavalo mu je srce zadovoljstvo zbog doživljaja u koji je imao da upadne spoljni svet. Jer kao ni zločinu, ni strasti nije po ćudi pouzdani poredak i dobro svakidašnjice, ona mora osetiti naročito zadovoljstvo kad god se razlabavi građanski sklop, kad god neka zabuna ili nesreća snađe svet, jer joj se ukazuje neodređena nada na dobit. Tako je Ašenbah osećao neko tamno zadovoljstvo zbog onoga što se, zabašurivano od vlasti, dešavalo u prljavim uličicama Venecije- zbog te zle tajne grada koja se slivala sa njegovom rođenom tajnom, a koju je i on toliko želeo da prikrije. Jer zaljubljenoga ništa nije toliko brinulo koliko pomisao da bi Tađo mogao otputovati, i saznao je ne bez užasa da više neće umeti da živi ako se to dogodi. U poslednje vreme nije mu bilo dovoljno da samo dnevnom rasporedu i sreći zahvaljuje što je u blizini lepoga i što ga gleda; pratio ga je, vrebao ga je. Nedeljom, na primer, Poljaci nikada nisu dolazili na pržinu; pogodio je da pohode službu u Crkvi svetoga Marka, hitao je onamo, i sa žege na trgu stupajući u zlaćani suton svetilišta, nalazio je traženoga gde se naginje na naslon pri bogosluženju. Zatim je stajao u pozadini, na izbrazdanim tlima od mozaika, među narodom koji je klečao, mrmljao, krstio se, i zbijeni sjaj istočnjačkog hrama raskošno je pritiskivao njegova čula: spreda je polako prolazio, vršio obrede i pojao sveštenik pod teškim ukrasima, tamjan bi pokuljao, obvio maglom nemoćne plamičke sveća na oltaru, a činilo se kao da se u zaptivenu slast žrtvenoga mirisa tiho meša jedan drugi: miris obolele varoši. Ali kroz dim i treperenje video je Ašenbah gde onaj lepi tamo napred obrće glavu, traži ga i primećuje. Kad mnoštvo poče da se izliva kroz otvorene dveri na obasjani trg po kome vrve golubovi, zaluđeni se sklanjao u predvorje, sakrivao se, vrebao. Video je kako Poljaci izlaze iz crkve, kako se brat i sestre sa ceremonijama opraštaju od majke, i kako ova pođe ka Pjaceti, vraćajući se doma; ustanovio je da lepi dečko, manastirske sestre i guvernanta kreću desno kroz kapiju sahatkule put Merčerije, i pošto je pustio da malo izmaknu, pošao je za njima, pratio ih krišom pri njihovoj šetnji po Veneciji. Morao je zastati kad bi se oni zaustavili, morao je bežati u narodne kuhinje i dvorišta da ih propusti kad bi se vraćali; gubio ih je, tražio ih, zagrejan i zamoren, po mostovima i prljavim ćorsokacima, i trpeo minute smrtnih muka kad bi ih iznenada video kako mu dolaze u susret u tesnom prolazu gde im nije mogao izbeći. Ipak se ne može reći da je patio. Glava i srce behu mu opijeni, njegovi koraci su sledovah zapovestima demona koji se naslađuje time da nogama gazi razum i dostojanstvo ljudi. Tađo i sestre uzimahu zatim obično negde gondolu, a zamalo pošto bi se oni otisnuli, činjaše to isto i Ašenbah, koji se skrivao za nekim zaklonom ili studencem dok su se oni ukrcavali. Govorio je naglo i prigušeno, obećavajući veslaču bogatu napojnicu i naređujući mu da neprimećeno i na malom odstojanju pođe za onom gondolom koja taman skreće onde za ugao; a naježio bi se kad bi ga taj čovek, sa lopovskom gotovošću podvodača i u istom tonu, uveravao da će biti uslužen, da će biti savesno uslužen. Tako je on klizio i njihao se, naslonjen na meka crna uzglavlja, za onom drugom crnom kljunastom barkom, privezan strašću za njezin trag. Ponekad ju je gubio iz vida: tada je osećao žalost i nemir. Ali njegov vođa, kao da je dobro uvežban u ovakvim nalozima, umeo je svagda da mu ponovo predoči ono za čim žudi, služeći se lukavim manevrisanjem, brzim poprečnim vožnjama i prekim putevima. Vazduh je bio miran i jako je mirisao, sunce je teško žeglo, kroz paru koja je nebu davala olovnu boju. Voda je klokoćući udarala o drvo i

kamen. Na uzvik gondolijera, pola opomenu pola pozdrav, dolazio je otpozdrav iz tišine labirinta po čudnom dogovoru. Iz malih, visoko rasađenih vrtova, preko trošnih zidova, visili su cvetni grozdovi, beli i purpurni, i mirisali na badem. U mutnome se ocrtavahu arapski ukrasi kćerčiva. Mramorne stepenice jedne crkve spuštahu se u vodu; na njima je čučao jedan prosjak, uveravao o svojoj bedi, i pružajući šešir prevrtao oči da mu se vidi beonjača, kao da je slep; jedan starinar pred svojom spiljom pozivaše puzavačkim pokretima prolaznika da svrati k njemu, u nadi da će ga prevariti. To je bila Venecija, mazna i sumnjiva lepotica- taj grad, pola bajka pola klopka za strance; u njenom vazduhu koji nosi klice truleži, rasipno je negda nabujala umetnost, muzičarima je ona ulivala glasove koji njišu i sladostrasno uljuljkuju. Na njegovom putu u avanturu činilo mu se da mu oko upija takvu raskoš, da se takve melodije ulaguju njegovom uhu; on se još i sećao da je grad bolestan a da to taji iz gramzivosti, i motrio je neobuzdanije na gondolu koja je pred njim lebdela. I tako pometeni drugo ništa nije ni znao ni hteo no da bez prestanka ide za predmetom koji ga je rasplamteo, da o njemu sanja kad je daleko, i po običaju onih koji vole, da govori nežne reči samoj njegovoj senci. Samoća, tuđina, i sreća poznog i dubokog zanosa hrabrile su ga, i nagovarale da dopusti sebi i ono što je čudnovato, ne stideći se i ne rumeneći; i tako se zbilo, kad se pozno večerom vraćao iz Venecije, da se zadržao na prvom spratu hotela, pred vratima lepoga dečka, da je naslonio čelo na šarku, i dugo se nije mogao odvojiti, izlažući se opasnosti da ga zateknu i nađu u tako bezumnom položaju. Pa ipak je bilo i momenata kad bi zastao i upola se osvestio Na kakvim putevima! pomislio bi tada, preneražen. Na kakvim putevima! Kao svaki čovek kome prirodne zasluge ulivaju aristokratsko interesovanje za njegovo poreklo, on se bio navikao da se seti života svojih predaka kad god što stvori i postigne, da se uveri o njihovom odobravanju, njihovom zadovoljstvu, njihovom nužnom uvaženju. On je i sada i tu pomišljao na njih, upleten u toliko neuputan doživljaj, otisnut u tako egzotične osećajne bludnje, pomišljao je na strogost kojom su vladali sobom, na pristojnu muškost njihovoga bića, i setno se osmehivao. Šta bi oni rekli? Ali, dakako, šta bi om rekli na ceo njegov život koji je odstupio od njihovoga do izopačenja, na taj život začaran umetnošću, o kome je on sam, u duhu svojih građanskih otaca, saopštavao negda tako podrugljiva mladićka saznanja, i koji je u osnovi toliko ličio na njihov! I on je služio, i on je bio vojnik i ratnik kao mnogi od njih- jer umetnost je rad, borba koja iznurava, i za koju danas retko ko ima dugo snage. Život samosavlađivanja i upornosti, život opor, postojan i uzdržljiv, od kojega je načinio simbol jednog nežnog i savremenog herojstva- on ga je svakako smeo nazvati muškim, smeo nazvati hrabrim, i njemu se činilo kao da je Eros, koji ga je osvojio, nekako naročito shodan i sklon ovakvom životu. Nije li on uživao vanredan ugled kod najhrabrijih naroda, i čak je, kako se veli, zajedno sa hrabrošću cvetao u njihovim gradovima? Njegov jaram su dobrovoljno poneli mnogi junački ratnici prošlosti, jer je bez značaja bilo poniženje koje je bog nalagao, i dela koja bi značila kukavičluk, da su činjena u druge svrhe: padanje na kolena, zakletve, preklinjanja i ropsko ponašanje, sve to nije služilo na sramotu zaljubljenome, nego su ga zato još i hvalili. U tom pravcu su bile upućene misli zaluđenoga, tako je pokušavao da nađe oslonca, da očuva svoje dostojanstvo. A u isti mah obraćao je budnu i jogunastu pažnju na nečista zbivanja u unutrašnjosti Venecije, na onaj doživljaj spoljnog sveta koji se tamno stapao sa doživljajem njegovog srca, i hranio njegovu strast neodređenim, obezakonjenim nadama.

Silno mu je bilo stalo do toga da dozna nove i pouzdane podatke o stanju i napredovanju bolesti, pa je preturao domaće listove po gradskim kafanama, jer su već od pre nekoliko dana nestali sa stola hotelskog hola. Tu je naizmence nailazio na tvrdnje i na pobijanja. Tvrdilo se da je bilo oboljenja i smrtnih slučajeva na dvadeset, na trideset, na sto i više, a odmah zatim, ako se i nije potpuno poricala svaka pojava zaraze, svodila se bar na sasvim usamljene slučajeve, unesene spolja. A ovde-onde su se nalazile opomene, sumnje, protesti protiv opasne igre italijanskih vlasti. Ništa pouzdano nije se moglo doznati. Ipak je usamljeni smatrao da ima naročito pravo da učestvuje u tajni, te je, pri svem tom što je isključen, nalazio neko bizarno zadovoljstvo u tome da posvećenima postavlja tugaljiva pitanja, i da njih, koji su sklopili savez da ćute, primora na izrično laganje. Jednoga dana, pri doručku u velikoj trpezariji, uzeo je tako na odgovornost poslovođu, onoga malog čoveka koji je tiho stupao u svom francuskom dugom kaputu, a tada se kretao među stolovima, pozdravljajući i vodeći nadzor, pa je zastao i kod Ašenbahova stočića da progovori koju reč. Zbog čega samo, pitao je gost nehatno i uzgred, zbog čega, zaboga, dezinfikuju Veneciju od nekoga doba? „Radi se”, odgovori šunjalo, „o jednoj meri policije kojoj je svrha da savesno i za vremena spreči razne pojave koje bi mogle oštetiti ili omesti opšte zdravstveno stanje, a lako bi mogle nastati pri ovom zagušljivom i iznimno toplom vremenu“. „Policija zaslužuje pohvalu”, odgovori Ašenbah; i pošto su izmenjali neke meteorološke opaske, menadžer se preporuči. Još istoga dana, uveče, posle dinea, desilo se da je nekoliko uličnih pevača iz varoši došlo u vrt pred hotelom i tu zapevalo. Stajali su oko gvozdenog stuba jedne lučne sijalice, svega dva čoveka i dve žene, i okretali svoja lica, osvetljena belom svetlošću, gore ka velikoj terasi gde je banjsko društvo, uz kafu i pića koja osvežavaju, pristajalo da sluša njihovu narodsku veštinu. Na vratima za hol stajalo je slušajući osoblje hotela, dečaci pri liftu, momci, službenici u ofisu. Ruska porodica, revnosna i tačna pri uživanju, naredila je da joj iznesu u vrt trščane stolice, da bude bliže pevačima, i tamo je zahvalno sedela u polukrugu. Za svojom gospodom, u marami sličnoj turbanu, stajala je stara robinja. Mandolina, gitara, harmonika i ćemane koje je cilikalo, sve je to zvučalo u rukama prosjaka-veštaka. A naizmence posle muzičkih tačaka dolazilo je pevanje; mlađa žena, glasa oštra i cvičeća, sklapala je neki ljubavni duet pun žudi sa tenorom, koji je pevao sladunjavim falsetom. Ali kao stvarni talent i vođa grupe pokazivao se onaj drugi čovek, posednik gitare, po svome karakteru neka vrsta bariton-bufa, pri tom skoro bez glasa, ali obdaren za mimiku i sa znatnom komičnom energijom. Češće se odvajao od grupe skupa sa svojim velikim instrumentom, i prodirao glumeći do balustrade, gde su slušaoci smehom hrabrili i nagrađivali njegove šale i preklapanja. Naročito su Rusi u svome parteru bili ushićeni tolikom južnjačkom pokretljivošću, i podsticali ga odobravanjem i uzvicima da izlazi iz sebe sve smelije i pouzdanije. Ašenbah je sedeo kraj balustrade i s vremena na vreme osvežavao usne mešavinom narovog soka sa sodom, koja je pred njim u čaši blistala kao rubin. Njegovi živci su pohlepno prihvatali ta razvučena guđenja, te vulgarne i čeznutljive melodije, jer u strasti malaksava naš duh odabiranja, ona se sasvim ozbiljno bavi čarima koje bi trezvenost samo šaljivo primila ili ljutito odbila. Prema skokovima lakrdijaševim crte su mu se izobličile u osmeh ukočen i već bolan. Sedeo je nemarno, no krajnja pažnja naprezala mu je dušu; jer šest koraka od njega, naslanjao se Tađo na kamenitu ogradu.

Tamo je on stajao u svome belom odelu s pojasom, koje je ponekad oblačio za glavni obed, sa neizbežnom i zajedno sa njime stvorenom gracijom; levu ruku je stavio na ogradu, desnu na kuk na koji se naslanjao, noge je ukrstio, i gledao je dole na ulične pevače sa izrazom koji je jedva bio osmeh. samo daleka radoznalost i ljubazna predusretijivost. Ponekad bi se uspravio, nadimljući grudi, i lepim pokretom povukao bi obema rukama belu bluzu kroz kožni pojas. A ponekad je- čovek koji je stario opažao je to sa trijumfom, sa vrtoglavicom svoga razuma, a i sa užasom- ponekad je oprezno i sa oklevanjem, pa onda opet brzo i nenadno kao da smera prepad, okretao glavu preko levog ramena ka mestu svoga zaljubljenika. Nije nalazio njegove oči, jer je stidna zabrinutost nagonila zalutaloga da bojažljivo obuzdava svoje poglede. U pozadini terase sedele su žene koje su čuvale Tađa, i bilo je došlo dotle da se zaljubljeni morao bojati da nije možda počeo padati u oči i postajati podozriv. Štaviše, uz neku vrstu obamiranja, primetio je on na pržini, u hotelskom holu, i na Trgu svetog Marka kako odazivlju Tađa iz njegove blizine, kako se trude da ga od njega udalje- i razumeo je da je u tome strašna uvreda, pod njom se njegov ponos uvijao u nepoznatim mukama, a ipak mu savest nije dopuštala da je od sebe odbije. Međutim je gitarist započeo solo, prateći pri tom sam sebe, neku uličnu pesmu koja se baš tada pevala širom Italije; u refren je svaki put upadalo celo društvo pevanjem i svima instrumentima, a on je umeo da je prikaže plastičnodramatskim načinom. Bio je sitna rasta, u licu mršav i iznuren; stajao je izdvojen od svojih, zaturivši pohabani šešir, tako da je ispod oboda izvirala gužva njegove riđe kose; imao je, tamo na šljunku, drsku bravuru u svome držanju, i tako dobacivao na terasu svoje šale u živom recitativu uz kotrljanje žica, a od napora produkcije iskočile su mu žile na čelu. Činilo se da nije venecijanskog soja, već pre od rase napuljskih komičara, polupodvodač, polulakrdijaš, surov i drzovit, opasan i zanimljiv. Njegova pesma, samo glupa u rečima, dobijala je u njegovim ustima nešto dvosmisleno, neodređeno sablažnjivo njegovom mimikom, njegovim pokretima, kako je namigivao nagoveštavajući, kako mu se jezik klizavo micao po uglovima usana. Iz meke ogrlice sportske košulje koju je obukao uz odelo inače varoškoga kroja pružao se njegov mršavi vrat na kojem je odskakala jabučica, krupna i nekako naročito naga. Njegovo bledo lice zatubasta nosa, golobrado i neodređene starosti, bilo je kao uzorano grimasama i porocima, a uz keženje pokretnih usta čudno su dolikovale dve bore koje su se pružale između njegovih riđih obrva, jogunaste, uporne, skoro divlje. Svoju duboku pažnju obratio je usamljeni na nj stoga što je primetio da ta sumnjiva pojava nosi sobom, kako se činilo, i svoju sumnjivu atmosferu. Svaki put, naime, kad je dolazio na red refren, pevač je obilazio uokrug oko terase, kriveći se i pozdravljajući rukom, pa tom prilikom dolazio i neposredno pod Ašenbahovo mesto, i svaki put kad bi se to desilo, vejao je sa njegovog odela, sa njegovoga tela gore ka terasi oblak jakog karbolnog mirisa. Pošto je završio kuplet, on poče da skuplja novac. Prvo je prišao Rusima, koji su ga dragovoljno darovali, pa se zatim popeo uza stepenice. Koliko je bio drzak pri izvođenjima, toliko je tu gore bio ponizan. Previjao se i klanjao, šunjajući se između stolova, i osmeh podmuklo zle pokornosti otkrivao je njegove snažne zube, a ipak su mu one dve bore ostajale preteći među riđim obrvama. Svet je sa radoznalošću i donekle s gnušanjem posmatrao ovo čudno čeljade koje skuplja prihod od kojeg živi, vrhovima prstiju ubacivao mu je novac u šešir, i čuvao se da ga ne dotakne. Kad se otkloni fizička distancija između lakrdijaša i pristojnih ljudi, stvara se svagda izvesna nelagodnost, ma kolika da je bila zabava. On ju je osećao, i trudio se da se izvini puzavačkim ponašanjem. Došao je

Ašenbahu i sa njime miris, o kome, kako se činilo, niko u skupu nije lupao glavu. „Čuješ!” reče Ašenbah prigušeno i skoro mehanički. „Dezinfikuju Veneciju. Zašto?” Šaljivac odgovori promuklo: „Zbog policije! To je propis, gospodine, pri takvoj vrućini i jugovini. Ona pritiskuje. Nije korisna po zdravlje...“ On je govorio kao čudeći se što se takva pitanja i postavljaju i dlanom predočavao kako jugovina pritiskuje. „Nema, dakle, boleštine u Veneciji?” pitao je Ašenbah vrlo tiho i kroz zube. Muskulozne crte na licu lakrdijaševu slegoše se u grimasu komične nemoći. „Boleštine? A kakve boleštine? Je li jugovina boleština? Je li, valjda naša policija boleština? Vi ste izvoleli šaliti se! Boleština! Taman posla! Mera predohrane, ta razumejte stvar! Naredba policije zbog nesnosnog vremena...“ On je mlatarao rukama. „Dobro je”, reče Ašenbah i opet kratko i tiho, i spusti mu u šešir neprilično veliki novac. Zatim mu dade očima znak da se udalji. On posluša, klibeći se i klanjajući se. No nije još stigao ni do stepenica, kad se na nj baciše dva hotelska službenika, i počeše da ga, lice u lice, i šapatom obasipaju unakrsnim pitanjima. On je slegao ramenima, bogmao se, zaklinjao se da je ćutao; to se i videlo. Kad su ga pustili, vratio se u vrt, tu se ukratko dogovorio sa svojima pod lučnom sijalicom, i još jednom istupio da otpeva pesmu zahvalnu i oproštajnu. To je bila pesma koju usamljenik, koliko se sećao, nikada nije čuo; neka drska ulična pesma na nerazumljivom narečju, sa refrenom smejanja u koji je društvo upadalo svaki put iz svega glasa. Pri tome su prestajale i reči i pratnja instrumenata, i ništa nije preostajalo sem smeha, nekako ritmički uređenog, ali datog ipak vrlo prirodno; naročito ga je solist izvodio sa velikim talentom i sa potpunom životnom vernošću. Pošto je obnovljeno umetničko rastojanje između njega i gospode, opet je zadobio svu svoju drskost, i njegov veštački smeh, upućen gore terasi, bio je glasan podsmeh. Već pri kraju artikulisanog dela strofe kao da ga je nešto neodoljivo škakljilo na smeh, a on je to jedva savlađivao. Jecao je, glas mu je postajao nepouzdan, usta je začepio šakom, micao ramenima, i u danome momentu izbio je iz njega, zavijao i pljuštao neobuzdan smeh, tako istinito da je postajao zarazan i prelazio na slušaoce, da se i na terasi raširila neka veselost koja nije imala svoga predmeta i sama se sobom hranila. A baš to kao da je udvostručavalo pevačevu raskalašnost. Savijao je kolena, udarao se po stegnima, držao se za bedra, hteo je da pukne, nije se više smejao, vriskao je; ukazivao je prstom nagore, kao da nema ničega komičnijeg od onoga društva što se smeje, i najzad se sve smejalo u vrtu i na verandi, do trpezarijskih momaka i dečaka s lifta i kućnih slugu. Ašenbah se više nije odmarao u stolici, sedeo je uspravno kao da je spreman da se brani ili da beži. Ali smeh, bolnički miris koji je na mahove dolazio gore, i blizina lepoga, sve se to splitalo u čar jednog sna koja je sputavala njegovu glavu i njegove misli, neraskidna i neizbežna. U opštem metežu i razbijenosti, on se usudio da pogleda preko na Tađa, i učinivši to, primetio je kako i lepi dečko ostaje ozbiljan odgovarajući na njegov pogled, sasvim tako kao da se upravlja prema njemu u držanju i izrazu, kao da opšte raspoloženje nema na nj uticaja kad ga onaj izbegava. U toj detinjoj i punoj odnosa poslušnosti bilo je nečega što ga je u tolikoj meri obezoružavalo i savlađivalo da se sedi čovek samo sa teškom mukom uzdržao da ne pokrije lice rukama. A u isti mah mu se učinilo da Tađo, uspravljajući se i predišući, u stvari uzdiše jer oseća pritisak na grudima. Bolešljiv je, po svoj prilici neće ostariti, mislio je opet sa onom objektivnošću do koje se ponekad čudnovato oslobađa opijenost i čežnja; i srce mu je ispunjavalo čisto staranje skupa sa razuzdanim zadovoljstvom.

Međutim su Venecijanci završili, i odlazili su. Ispraćalo ih je tapšanje, a njihov vođ je hteo i odlazak da iskiti šalama. Izazivao je smeh klanjajući se i šaljući rukama poljupce, pa ih je stoga udvostručavao. Kad su njegovi već bili izašli, on kao bajagi pojuri natraške prema jednom direku, pa se onda odvuče vratima, tobože previjajući se od bola. Tamo, najzad, zbaci on odjednom obrazinu komičnoga baksuza, uspravi se, upravo sunu elastično u visinu, drsko isplazi jezik gostima na terasi, pa umače u mrak. Banjski se gosti raziđoše; Tađo već odavno više nije stajao uz balustradu. Usamljeni je sedeo još dugo, na čuđenje momaka, za svojim stočićem, kraj ostatka svoga soka od nara. Noć je hujala dalje, vreme se raspadalo. U kući njegovih roditelja, pre mnogo godina, nalazio se jedan peščani satodjednom, on je opet video pred sobom tu trošnu i značajnu spravicu, kao da stoji pred njim. Crvenkasti kao rđa pesak tekao je, sitan i nečujan, kroz stakleni grlić, i kako ga je nestajalo na gornjem udubljenju, obrazovao se tamo mali, brzi vir. Već idućega dana po podne, uporni gost je učinio nov korak da iskušava spoljni svet, i to ovoga puta sa svim mogućim uspehom. Na Markovu trgu, naime, ušao je u engleski putnički biro, i pošto je promenio nešto novaca na kasi, sa izrazom nepoverljivog stranca postavi on fatalno pitanje činovniku koji ga je uslužio. Bio je to Britanac obučen u vunu, još mlad, kose razdeljene po sredini, očiju sasvim nablizu postavljenih; celo njegovo biće odisalo je onom staloženom lojalnošću koja utiče tako tuđe i čudnovato na lupeški hitrome jugu. On započe: „Nemate razloga da budete zabrinuti, ser. To je mera bez ozbiljnog značaja. Često se izdaju takve naredbe da se preduprede štetni uticaji žege i jugovine...“ No on diže pogled svojih modrih očiju, i srete pogled strančev, umoran i nešto tužan pogled, koji je sa lakim prezirom bio upravljen na njegove usne. Tada Englez porumene. „To je”, nastavi on poluglasno i nešto uzbuđeno, „zvanično tumačenje, i ovde smatraju da ga se treba držati. Ja ću vam reći da se iza njega skriva još i nešto drugo“. I tada mu reče istinu, na svome poštenom i udobnom jeziku. Ima već više godina otkako je indijska kolera pokazala pojačanu naklonost da se širi i da pohodi jednu zemlju za drugom. Pomor je nastao iz toplih močvari Gangove delte, digao se iz memfitskog daha onog bujno neupotrebljivog prasveta ostrva kojeg se klone ljudi, a tigar vreba u njegovu bambusovom šipražju, pa je bez prestanka i neobično žestoko besneo po celom Hindustanu, na istoku je prešao u Kinu, na zapadu u Afganistan, i idući za stopama karavanskog saobraćaja, proširio svoj užas do Astrahana, i čak do same Moskve. Ali dok je Evropa strepela da avet ne uđe u nju otuda, suvim putem, odneli su je morem sirijski trgovci, i skoro u isto doba pojavila se u više sredozemnih luka, digla je svoju glavu u Tulonu i Malagi, u više mahova pokazala svoju obrazinu u Palermu i Neapolju, i činilo se da više neće ni napustiti Kalabriju ni Apuliju. Poštedela je severni deo poluostrva. A krajem maja ove godine našli su u Veneciji jednoga istoga dana strašne vibrione u istrošenim, crnkastim leševima jednoga brodskog sluge i jedne piljarice. Prikrili su slučajeve. Pa ipak posle osam dana bilo ih je deset, bilo ih je dvadeset, trideset, i to po raznim kvartovima. Jedan čovek iz unutrašnjosti Austrije, koji je zarad svog uživanja proveo kratko vreme u Veneciji, umro je, nekoliko dana po povratku u svoju varošicu, sa znacima i suviše jasnim, i tako su u nemačke dnevne listove dospeli prvi glasovi o zarazi koja je zadesila grad na lagunama. Uprava Venecije dade izjavu da zdravstveno stanje grada nikada nije bilo bolje, i preduze najnužnije mere da suzbije boleštinu. No bez sumnje je bila zaražena hrana, zelje, meso ili mleko, jer mada su ga poricali i

zabašurivali, pomor se širio po teskobi uličica, a njegovom prostiranju je mnogo pomagala rana žega koja je smlačila vodu u kanalima. Čimlo se, štaviše, kao da su sile pošasti ponovo oživele, kao da se udvostručila izdržljivost i plodnost njenih klica. Retko je ko ozdravio; osamdeset od stotine obolelih umiralo je, i to na užasan način, jer se boleština pokazivala do krajnosti divljom, i to često u onom opasnom obliku koji zovu „suvim”. Kad bi taj nastupio, telo nije moglo ni da izgoni ogromne količine vode koje su se lučile iz krvnih sudova. Za nekoliko časova, bolesnik bi se sasušio, ugušio bi se u krvi koja se zgusnula kao smola, uz grčeve i promukle jauke. Srećan je bio ako bi ga napad- a to se ponekad dešavalo- snašao u obliku duboke nesvestice, pošto mu je pre toga nešto malo pozlilo; iz te nesvestice on se više ne bi ni budio ili bi se jedva probudio. Početkom juna napunile su se u tišini barake za izolovanje u Gradskoj bolnici, nestajalo je mesta u dva doma za siročad, a jezovito živ saobraćaj se razvio između Keja novih fundamenata i San Mikela, ostrva gde je groblje. No vlasti su strahovale od opšteg štetovanja, vodile su računa o nedavno otvorenoj izložbi slika u javnim vrtovima, o ogromnome manjku koji je, u slučaju panike i ozloglašenja, pretio hotelima, radnjama, celoj mnogostručnoj industriji sa strancima, i sve se to u gradu pokazalo jače od ljubavi prema istini i od poštovanja međunarodnih ugovora; sve je to sklonilo vlasti da uporno održavaju politiku prećutkivanja i poricanja. Glavni gradski lekar Venecije, čovek zaslužan, ogorčeno se povukao sa svoga položaja, a na njegovo mesto postavili su ispod ruke poslušniju ličnost. To narod zna; i sve ovo, korupcija viših krugova, nepouzdanost koja vlada, iznimno stanje u koje je pohod smrti postavio grad, sve je to izazvalo izvestan pad morala u nižim slojevima, ohrabrilo tamne i antisocijalne nagone, i to se pokazuje u neumerenosti, bestidnosti i porastu kriminala. Protivno pravilu, večerom se viđaju mnogi pijani ljudi; opaki ološ, tako se govori, čini noću ulice nepouzdanima; ponavljaju se razbojnički napadi, i čak ubistva, jer se već u dva maha dokazalo da su ličnosti koje su tobože umrle od zaraze u stvari otrovom umorene od svojih srodnika; a zanatski razvrat uzima na sebe oblike nametljive i raspusne, nepoznate do tada u Veneciji, a odomaćene samo na jugu zemlje i na Orijentu. O svemu ovome Englez izreče odsudnu reč. „Bolje biste učinili”, zaključi on, „da otputujete danas no sutra. Još dan-dva pa će se morati zavesti karantin“. „Hvala vam”, reče Ašenbah i napusti kancelariju. Trg je ležao u omorini bez sunca. Stranci koji ništa nisu znali sedeli su pred kafanama ili su stajali pred crkvom, pokriveni golubovima, gledali kako životinje vrve, lepršaju, potiskuju jedna drugu, kljucaju kukuruzna zrnca koja im oni pružaju na dlanu. Usamljenik je koračao gore-dole po pločama divotnog dvorišta, grozničavo uzbuđen, trijumfujući što poseduje istinu, a pri tome je na jeziku osećao okus gađenja, a u srcu fantastičan užas. Premišljao je o činu pristojnome koji bi ga očistio. Mogao bi se večeras posle dinea približiti gospođi okićenoj biserom, i obratiti joj se ovako kako je to doslovno sastavio: „Dopustite tuđinu, Madame, da vam posluži savetom, opomenom koju vam sebičnost uskraćuje. Otputujte odmah, sa Tađom i sa svojim ćerkama! Venecija je zaražena“. Tada bi, za oproštaj, mogao staviti ruku na teme oruđu podrugljivoga božanstva, okrenuti se i uteći iz ove močvari. Ali u isti mah je osetio da je neizmerno daleko od toga da bi ozbiljno hteo takav korak. On bi ga odveo natrag, vratio ga njemu samom; a onome koji je van sebe ništa nije toliko mrsko kao vraćanje u sebe. Sećao se jedne bele zgrade, ukrašene zapisima koji su sjali u večernjem odsevu, dok se oko njegovoga duha gubilo u njihovoj prozirnoj mistici; zatim one čudnovate prilike: putnika koja je u njemu, na pragu

starosti, probudila lutalačku mladićku čežnju za daljinom i tuđinom; i pomisao na povratak, na prisebnost, trezvenost, trudbu i visoku umetnost ispunila ga je tolikim gnušanjem da mu se lice iskrivilo kao da mu se fizički stužilo. „Treba ćutati!” prošapta on žestoko. I: „Ja ću ćutati!” Opijala ga je svest o njegovoj posvećenosti, o njegovom saučesništvu, kao što nekoliko kapi vina opija zamoren mozak. Njegovom se duhu ukazivala zamršena slika grada koji tone u nesreću i zapuštenost, i raspaljivala u njemu nade, neshvatljive, prekršenja razuma, a pune čudovišne slasti. Šta mu vredi nežna sreća o kojoj je malopre sanjao jednoga trenutka, prema ovim očekivanjima? Šta mu još znači umetnost i vrlina prema onome što pruža haos? On je ćutao i ostao. Te je noći imao strašan san- ako se može nazvati snom jedan telesnoduhovni doživljaj koji mu se dogodio doduše u duboku snu i sasvim nezavisno od čulne sadašnjosti, no on pri tom nije video sebe gde prisustvuje i hodi po prostoru van događaja; nego naprotiv, poprište njihovo bila je sama njegova duša, a oni su upali u nju spolja, nasilnički savladali njegov otpor- otpor dubok i duhovan- prošli kroz nju i do kraja opustošili, uništili njegov opstanak, kulturu njegovog života. Početak je bio strah, strah i slast i užasnuta radoznalost za ono što ima da dođe. Vladala je noć a čula mu osluškivahu; bližila se buka, galama, pomešan žagor svake vrste: zveka, treštanje i mukla grmljavina, resko klicanje, uz to i neki određeni urlik u kome se razvlačio glas „u”- a u sve se uvlačila, jasnije od svega, i sa užasnom slašću je zvučala pesma frule, bezbožno istrajna i puna duboka gukanja, i bestidno navaljujući očaravala utrobu. No on je znao reč, tamnu ali koja kazuje ono što dolazi: Tuđinski bog! Dimljiva žar poče živo da tinja: on tada poznade planinski predeo, sličan onome oko njegovog letovališta. I u rasprštaloj svetlosti, sa pošumljenih visova, između stabala i mahovinom obraslih stenovitih odronaka, valjalo se i jurilo dole kao vihor: ljudi, životinje, roj, pobesneli čopor- i plavilo proplanak telima, plamenovima, metežom i teturavim kolom. Žene, zapinjući o preduge krznene odeće koje su im visile o pasu, tresle su doboše sa praporcima, izvraćajući glave nauznak i stenjući, vitlale su prštavim zapaljenim lučevima i golim mačevima, držale su po sredini telo palacave zmije ili su vičući nosile u obema rukama svoje dojke. Muškarci, sa rogovima na čelu, opasani krznom i rutave kože, savijali su vratove i dizali mišice i butine, udarali besno u tučne kotlove i talambase, dok su glatki dečaci boli jarce prutovima uvenčanim lišćem, hvatali se za njihove rogove i puštali kličući da ih vuku svojim skokovima. I oduševljeni čopor urlao je poklič sastavljen iz mekih polutonova i razvučenoga glasa „u” na kraju, ujedno sladak i divlji, više nego ijedan ranije čuven:- tu je on zazvučao kao da ga jeleni u vazduh buču, a tamo su njime otpozdravljali, mnogoglasno, u divljem slavlju, podbadali njime jedno drugo na igru i razmahivanje udova, i nisu dopuštali da umukne. No kroza sve je prodirao i nada svim je vladao duboki zamamni zvuk frule. Nije li on mamio i njega, koji se opirao ovom doživljaju, nije li ga sa bestidnom upornošću privlačio u svetkovinu i prekomernost krajnje žrtve? Veliko je bilo njegovo gnušanje, veliki njegov strah, poštena njegova volja da štiti do kraja svoje od tuđinskoga, od neprijatelja prisebnog i dostojnog duha. Ali žagor, urlanje, umnogostručeno planinskim odjecima, raslo je, preovlađivalo, bujalo do zanosnog bezumlja. Isparenja pritešnjavahu um, ljuti vonj jaraca, miris tela koja stenju, i uz to duh kao sa ustajalih voda, i još jedan drugi, dobro poznat: sa rana i od bolesti koja se širi. Sa udarima talambasa tutnjilo je njegovo srce, mozak mu je kružio, zahvatalo ga je besnilo, zaslepljenost, opojna razbludnost, i duša mu je žudila da se pridruži kolu boga. Opsceni simbol, ogroman, od drveta, bi otkriven i izdignut: tada razuzdanije urlikahu lozinku. Pena im izlažaše na usta, vitlahu se besno, dražeći jedno drugo bestidnim pokretima i razbludnim rukama, ubadahu jedno drugome

palice u meso i lizahu krv sa udova. Ali onaj koji je sanjao bio je sada sa njima, u njima, pripadao je tuđinskome bogu. Oni čak behu on sam kada se, razbesneli i ubijajući, baciše na životinje, kada proždirahu još vruće otkinute komade, kad započe bezgranično mešanje, na razrivenom mahovinastom tlu, bogu na žrtvu. I njegova duša okusi razvrat i pomamu propadanja. Bedom zahvaćeni probudio se iz ovoga sna malaksalih živaca, razoren, i predan bez otpora demonu. Nije više zazirao od pogleda posmatrača; da li se ne izlaže sumnji, to ga već nije brinulo. A oni su i bežali, odlazili su, mnoge su kolibe ostajale prazne na pržini, bilo je priličnih praznina u trpezariji, a u gradu se već retko pojavljivao stranac. Istina je polako probijala, nije se više mogla sprečiti panika, mada su se zainteresovani čvrsto držali zajedno. Ali gospođa sa biserom ostajala je sa svojima, bilo stoga što glasovi nisu do nje opirali, bilo stoga što je bila i odviše gorda i neustrašena a da bi pred njima uzmakla: Tađo je ostajao; a zabludelome se ponekad činilo kao da bi bekstvo i smrt mogli otkloniti sav život naokolo koji mu smeta, i da bi on mogao ostati na ostrvu sam sa lepim dečakomštaviše, kad je pre podne njegov pogled počivao na žuđenome, težak, neodgovoran, ukočen, kad je u smiraj dana bez dostojanstva išao za njim kroz ulice po kojima se širilo prikriveno mrsko umiranje, čudovišno mu se činilo ostvarljivo a moralni zakon trošan. Kao koji bilo zaljubljeni želeo je on da se dopadne, i silno je strahovao da to ne može biti. Dodavao je svome odelu mladalački vesele pojedinosti, stavljao na se drago kamenje i upotrebljavao mirise, više puta dnevno trošio je mnogo vremena na doterivanje, i dolazio na obed ukrašen, uzbuđen i pun očekivanja. Pred slatkom mladošću koja ga je opčinila gadio se svoga tela koje je starilo; stid i beznadnost zahvatahu ga kad bi ugledao svoju sedu kosu, svoje oštre crte. Gonilo ga je da se telesno osveži i obnovi; često je pohodio hotelskog koafera. U ogrtaču za češljanje sedeo je zavaljen u stolicu dok su ga negovale brbljivčeve ruke, i posmatrao svoju sliku u ogledalu namučenim pogledom. „Seda”, reče on iskrivljenih usta. „Nešto malo”, odgovori čovek. „Naime krivicom maloga nemara, ravnodušnosti u spoljnim stvarima, koja je svakako razumljiva kod značajnih osoba, ali nije bezuslovno za pohvalu, tim manje što takvim osobama slabo dolikuju predrasude kad je reč o prirodnom i veštačkom. Kad bi se moralna strogost izvesnih ljudi prema kosmetičkoj veštini prostirala i na njihove zube, često bi izazvali zgranjavanje. Najzad, nama je onoliko godina koliko se starim oseća naš duh, naše srce, a u nekim prilikama je seda kosa stvarnija neistina no što bi to bila prezrena korektura. U vašem slučaju, gospodine, ima čovek prava na svoju prirodnu boju kose. Dopuštate mi da vam prosto vratim ono što je vaše?” „Kako to?” upita Ašenbah. Rečiti čovek opra tada kosu gosta dvema različitim vodama, jednom svetlom i jednom tamnom, i ona postade crna kao u mladosti. Zatim je savi rudilom u meke uvojke, koraknu unazad, i posmatraše glavu koju je doterao. „Još bi samo trebalo”, reče on, „malo osvežiti kožu na licu“. I kao neko ko ne može da završi, ne može da se zadovolji, prelazio je sa uvek novom živošću sa jednog posla na drugi. Ašenbah, odmarajući se udobno, nesposoban da se odupre, naprotiv čak prijatno uzbuđen onim što se dešava, video je u zrcalu gde se njegove

obrve svode odlučnije i srazmernije, gde se produžuje kroj njegovih očiju, gde im se sjaj povećava pošto je kapak lako potcrtan, video je kako se pod njima, tamo gde je koža bila mrka i nabrana, budi nežan karmin, meko stavljen na nju, kako njegove usne, od malopre još malokrvne, bujaju kao maline, kako pod kremom i dahom mladosti nestaju bore obraza, usta, i mrežice oko očiju- video je, uz burno kucanje srca, mladića u cvetu. Kosmetičar se najzad zadovolji i, po običaju takvih ljudi, zahvaljivao je sa puzavačkom učtivošću onom koga je taman uslužio. „Neznatna pomoć”, govorio je dodajući još pri kraju neku sitnicu Ašenbahovoj spoljašnosti, „gospodin se sada može mirno zaljubiti“. Opčinjeni ode, srećan kao u snu, zbunjen i strašljiv. Kravata mu je bila crvena, slamni šešir sa širokim obodom bio je omotan trakom u više boja. Podigao se bio mlak burni vetar; daždilo je retko i pomalo, ali je vazduh bio vlažan, gust i pun isparenja truleži. Sluh je bio opkoljen lepršanjem, pljeskanjem i fijukom, i Ašenbahu se činilo, dok ga je potresala groznica pod rumenilom, da prostorima kruže i izvode svoje čini dusi vetrova zla roda, nemile ptice morske koje razrivaju hranu osuđenoga, nagrizaju je, i skrnave izmetom jer zapara je ometala apetit, i nametala se predstava da je jelo otrovano klicama zaraze. Idući za stopama lepoga, Ašenbah se jednoga popodneva udubio u unutarnji splet bolesnoga grada. Nije se više snalazio, jer su ulice, vode, mostovi i tržići labirinta i suviše ličili jedno na drugo, a ni u stranama sveta već nije bio pouzdan, i samo je na to pazio da mu ne izmakne iz očiju slika koju je čežnjivo pratio; bio je prisiljen da bude bedno smotren, pa se prislanjao uza zidove, tražio je zaklona za leđima prolaznika i dugo mu nije dolazio do svesti umor, iznurenost koju su osećanje i neprestana zapetost naneli njegovom telu, njegovom duhu. Tađo je išao za svojima, puštao je u teskobi obično napred sestre i nudilju, i koračajući polako sam, okretao je ponekad glavu da se preko ramena, jednim pogledom svojih osobeno sutonski sivih očiju, uveri da ga prati njegov zaljubljenik. On ga je video, a nije ga odao. To saznanje je opijalo zaljubljenoga, te oči su ga mamile napred, zaluđen strašću, on se kradom šunjao za svojom nepriličnom nadom- i najzad mu je njena slika ipak izmakla. Poljaci su bili prešli preko nekoga kratko svedenog mosta, visina luka bila ih je skrila pogledu pratioca, a kad je on sam gore prispeo, nije ih više pronašao. U tri je pravca tragao za njima, pravo i na obe strane duž uskog prljavog keja, uzalud. Malaksalost živaca, potpuna slabost primoraše ga najzad da prekine traženje. Glava mu je gorela, telo mu je bilo pokriveno lepljivim znojem, zatiljak mu je drhtao, mučila ga je već nepodnošljiva žeđ, on se obzirao ne bi li ugledao ma šta što bi ga odmah osvežilo. Pred malom prodavnicom povrća kupio je voća, jagoda, prezrelu i meku robu, i jeo ih u hodu. Pred njime se otvorio mali trg, napušten, kao začaran, on ga poznade, to je bio isti gde je, pre više nedelja, skovao onaj neuspeli plan da beži. Spusti se na stepenice cisterne, na sredini mesta, i nasloni glavu na kameniti krug. Bilo je tiho, među pločama je rasla trava, ovde-onde ležahu otpaci. Među trošnim, nejednako visokim kućama unaokolo nalazila se jedna slična palati, sa šiljasto svedenim prozorima za kojima stanovaše praznina, i sa malim balkonima sa lavovima. U prizemlju jedne druge bila je apoteka. Topao vetar donosio je na mahove miris karbola. Tamo je on sedeo, visoki majstor, umetnik koji je postao dostojanstven, pisac „Bednika” koji se u tako uzorito čistom obliku odrekao boemstva i mutne dubine, koji je otkazao simpatiju ponoru i odbacio odbačeno, koji se visoko uspeo, i pošto je savladao svoje znanje i prerastao preko svake ironije, navikao se na obaveznosti koje nalaže poverenje masa, on

čija je slava ozvaničena a ime dobilo plemstvo, i po čijem je stilu nalagano dečacima da se obrazuju- tamo je on sedeo, kapci mu behu sklopljeni, ponekad je samo ispod njih promakao podrugljiv i smućen pogled, da se odmah ponovo skrije, a njegove opuštene usne, kosmetički povišene, uobličavale su u poneku reč ono što je proizvodio njegov upola uspavani um sa čudnom logikom sna. „Jer lepota, Faidre, dobro to upamti, samo je lepota u isti mah božanska i vidna, i tako je ona put čulnoga, ona je, mali Faidre, put umetnika ka duhu. A misliš li ti, dakle, moj dragi, da ikada može postići mudrost i pravo muško dostojanstvo onaj koga put ka mudrosti vodi kroz čula? Ili, naprotiv, veruješ (a ja ti dopuštam da sam odlučiš) da je to opasnoumilan put, uistinu put lutanja i greha koji nužno zavodi? Jer ti treba da znaš da pesnici ne mogu ići putem lepote a da im se ne pridruži Eros, i ne nametne im se za vođu; pa čak i ako smo junaci svoje vrste i čedni ratnici, mi smo kao žene, jer strast je naše uzdizanje, a naša čežnja mora ostati ljubav- to je naša slast i naša sramota. Vidiš li, dakle, da mi pesnici ne možemo biti mudri ni dostojanstveni? Da nužno moramo lutati, nužno moramo ostati raspusni i pustolovi osećanja? Uzorno držanje našega stila je laž i gluma budale, naša slava i počasni položaj je lakrdija, veoma je smešno poverenje mase prema nama, vaspitanje naroda i omladine putem umetnosti i suviše je smeo podvig, i trebalo bi ga zabraniti. Jer kako bi mogao biti dobar vaspitač onaj čiji je duh nepopravno i prirodno upravljen prema ponoru? Mi bismo se rado odrekli te težnje i postigli dostojanstvo, no ma kako se obrtali, on nas privlači. Tako biva da se odričemo saznanja koje rastvara i razara, jer saznanje, Faidre, nema ni dostojanstva ni strogosti; ono zna, razumeva, oprašta, bez držanja je i bez oblika, ono ima simpatiju za ponor, ono jeste ponor. Njega, dakle, odlučno odbacujemo, i otada težimo jedino za lepotom, a to znači za jednostavnošću, veličinom i novom strogošću, za drugom bezazlenosću i za oblikom. Ali oblik i bezazlenost vode zanosu i požudi, Faidre, vode plemenitoga možda ka užasnome skrnavljenju osećanja koje i njegova rođena lepa strogost odbacuje kao infamno, vode ka ponoru, i oni ka ponoru. Nas pesnike, velim, vode tamo jer mi nismo sposobni da uzletimo, i sposobni smo samo da bludimo. A sada ja idem, Faidre, ti ostani; i tek kad me više ne budeš video, pođi i ti“. Nekoliko dana posle toga, pošto se osećao slabo, Gustav fon Ašenbah napustio je Banjski hotel kasnije no inače. Imao je da se bori protiv izvesnih nesvestica, samo upola fizičkih, pri kojima ga je obuzimao nekakav plahi strah, neko osećanje bezizlaznosti i bespuća, a nije mu bilo jasno da li se to odnosi na spoljni svet ili na njegov sopstveni opstanak. U holu je uočio veliko mnoštvo prtljaga spremljenog za prenos, upitao je vratara ko to putuje, i čuo kao odgovor poljsko plemićko ime koje je u sebi i očekivao. Kad ga je čuo, nisu mu se ni izmenile oronule crte, podigao je samo malo glavu, kao kad uzgred doznajemo nešto što nas se i ne tiče, i još je upitao: „Kada?” Odgovor je bio „Posle lanča”. On klimnu glavom i pođe ka moru. Tu je bilo pusto. Preko prostrane ravne vode koja je delila pržinu od prvog opruženog pruda prelazili su kružni drhtaji spreda unazad. Na ovom mestu za uživanje, punom negda tako šarovitog života a sada skoro napuštenom, ležalo je jesenje raspoloženje i preživelost. Jedan fotografski aparat, na izgled bez sopstvenika, stajao je na tronogom stativu na ivici mora, a u hladnijem vetru lepršala je glasno crna marama, prebačena preko njega. Pred kolibom svojih, zdesna, kretao se Tađo sa dva ili tri drugara koji mu behu ostali, i Ašenbah ga je još jednom posmatrao, ležeći u stolici za odmaranje, sa pokrivačem preko

kolena, negde u sredini između koliba i mora. Igra na koju sada niko nije motrio, jer su žene bez sumnje bile zauzete pripremama oko putovanja, bila je bez pravila i izopačila se. Onaj temeljiti dečko u odelu sa pojasom i crne napomađene kose, koga su zvali „Jašu”, razdražen i zasenjen peskom koji su mu bacili u lice, prisilio je Tađa na rvanje, a ovo se brzo svršilo padom lepoga, koji je bio slabiji. Ali kao da se u času oproštaja osećanje službe u nižega premetnulo u svirepu surovost, kao da se hteo osvetiti za dugo robovanje, i pobednik nije ni tada ostavljao pobeđenoga, već je klečeći mu na leđima, tako istrajno pritiskivao njegovo lice u pesak da je pretila opasnost da će se Tađo, zadihan i inače u borbi, tu ugušiti. Grčevito je samo pokušavao da strese onoga koji ga je teretio, ponekad se nije više ni micao ili se samo trzao. Užasnut, Ašenbah je hteo da mu priskoči u pomoć, ali tada je nasilnik jedva jednom oslobodio svoju žrtvu. Tađo, vrlo bled, upola se izdigao, i sedeo je tako nekoliko minuta, nepomičan i oslonjen o jednu ruku, zamršene kose i očiju koje su se mračile. Zatim je potpuno ustao i polako se udaljio. Zvali su ga, prvo veselo, zatim uznemireno i molećivo; on nije slušao. Onaj crnomanjasti, koji se bez sumnje odmah bio pokajao zbog svoga istupa, sustiže ga i truđaše se da ga odobrovolji. Odbio ga je jedan pokret ramena. Tađo siđe koso dole prema vodi. Bio je bosonog i imao na sebi prugasto platneno odelo sa crvenom trakom. Na ivici mora zastade, oborene glave, crtajući vrhom noge po vlažnom pesku, zatim uđe u plitko predmorje, koje mu ni onde gde je bilo najdublje nije vlažilo kolena prođe kroza nj, izmičući nemarno, i stiže do peščanog pruda. Tamo je zastao za časak, okrenuvši lice prostranstvu, a zatim poče da korača polako dugim i uskim komadom obnaženog tla. Širokom vodom odeljen od kopna, rastavljen od drugova gordom ćudi, hodio je on, pojava potpuno izdvojena i lišena svih veza, a kosa mu je lepršala tamo napolju, u moru, u vetru, pred maglenom beskonačnošću. Ponovo je zastao da motri. I odjednom, kao podstaknut nekom uspomenom, nekim impulsom, lepim obrtom on pomače gornji deo tela iz osnovnog položaja, držeći ruku na kuku, i pogleda preko ramena prema obali. A onaj tamo sedeo je gledajući, kao što je sedeo negda kada je prvi put, poslat kao odgovor sa onoga praga, taj sutonski sivi pogled susreo njegov. Na naslonu stolice, njegova je glava polako pratila pokrete onoga koji je tamo napolju koračao; sada se podiže, kao u susret pogledu, pa klonu na grudi, tako da su mu oči videle odozdo, dok mu je lice pokazivalo malaksali, potpuno utonuli izraz dubokog sna. Ali njemu se činilo kao da se smeši onaj bledi umilni psihagog tamo napolju, kao da mu maše rukom; i odvajajući ruku od kuka, da ukazuje u daljinu, da lebdi pred njim u bezmernost punu obećanja. I kao toliko puta, krenuo je da ga prati. Minuti su prolazili dok ne stigoše da mu pomognu, jer je bio klonuo na stranu sa stolice. Odnesoše ga u njegovu sobu. I još istoga dana, svet, potresen uz puno poštovanja, primio je vest o njegovoj smrti.

1911.

GOSPODAR I PAS

1. On dolazi iza ugla

Ako lepo godišnje doba čini čast svome imenu i ako je ćurlikanje ptica uspelo da me probudi rano, jer sam prethodni dan završio u pravi čas, rado odlazim još pre doručka i bez šešira na pola časa u prirodu, u aleju pred kućom ili u udaljenije nasade, da udahnem nekoliko puta svežeg jutarnjeg vazduha, i, pre nego što prionem na posao, da malo učestvujem u radostima jutra. Na stepenicama koje vode u kućna vrata zviznem u dva tona- osnovni ton i dublju kvartu- onako kao što počinje melodija drugoga stava Šubertove nedovršene simfonije- signal koji može da se shvati i kao muzička kompozicija nekog dvosložnog imena. Već u idućem trenutku, dok koračam prema baštenskim vratima, oglasi se u daljini sitan zveket, najpre jedva čujan, ali koji se brzo približuje i postaje jasniji, kao onaj što nastaje kada kakva policijska marka udari o metalni okov ogrlice; i dok se okrenem, vidim Baušana kako u punom trku savija oko stražnjeg dela kuće i juri upravo na mene, kao da namerava da me obori. Od napora otrombolji malo donju usnu, tako da mu se pokažu dvatri donja prednja zuba i divno blesnu spram ranog sunca. On dolazi iz svoje kolibe koja se nalazi tamo natrag pod podom verande koja stoji na stubovima, i gde je verovatno ležao u kratkom jutarnjem snu posle burno provedene noći, dok ga do krajnje mere nije razdrmao moj dvosložni zvižduk. Koliba je obložena zavesama od grube tkanine i po njoj je prostrta slama, zbog čega se događa da po koja slamka ostane u Baušanovom i inače od ležanja nešto rundavom krznu ili između njegovih prstiju; to je prizor koji me svaki put podseti na staroga grofa fon Mora, kako sam ga jednom na predstavi punoj ne može biti akuratnije fantazije video gde silazi sa kule smrti od gladi[2], noseći slamku između dva trikotna prsta svojih jadnih nogu. Nehotice stanem postrance i zauzimam odbrambeni položaj prema psu što juri prema meni, jer njegova tobožnja namera da mi jurne između nogu i da me obori ima neminovnu moć obmane. Ali u poslednjem trenutku i baš pred sudarom on ume da ukoči i da zaošine, što svedoči o njegovom telesnom kao i duhovnom samosavlađivanju; i tada počinje, ne puštajući glasa- jer on štedljivo upotrebljava svoj sonorni i izražajni glas- da izvodi oko mene zbrkanu igru

pozdravljanja koja se sastoji od lupanja nogama o tlo, beskrajnog mahanja repom- koje se ne ograničava na u tu svrhu određeni izražajni organ repa, nego povuče za sobom čitav zadnji deo tela do rebara; dalje od prstenastog nabiranja tela kao i naglog, žestokog odskakanja, pored okretanja oko sopstvene osovine; igre koje on, međutim, čudnovato teži da sakrije mojim pogledima, premeštajući njihovu pozornicu, ma kako se ja okretao, uvek na suprotnu stranu. Ali u momentu kada se sagnem i ispružim ruku, iznenada i u jednom skoku se nađe kraj mene i stane, pribivši rame o moju cevanicu, kao kakav kip: iskosa oslonjen na mene stoji on, oduprevši se snažnim šapama o tlo, podigavši svoje lice prema mome, tako da mi gleda u oči zavaljene glave i odozdo, a njegova nepomičnost, dok ga uz poluglasne i lepe reči tapšem po plećima, odiše istom koncentracijom i strašću kao i prethodni zanos. To je nemački ptičar kratke dlake; ako nećemo ovaj naziv da uzmemo suviše strogo i striktno, nego da ga shvatimo malo slobodnije; jer Baušan stvarno nije ptičar, kako se ovaj prikazuje u knjizi i po najstrožijim merilima. Za takvog je on, prvo, nešto suviše mali- on je, to treba naglasiti, on je stvarno nešto ispod veličine jednog ptičara, a, zatim, njegove prednje noge nisu sasvim prave, pre nešto prema spolja savijene; što takođe samo otprilike može da odgovara onom idealnom liku čiste rase. Mala dispozicija prema „podvaljku“, to jest: prema onoj naboranoj kesi od kože na vratu, koja može da da tako dostojanstven izraz, sjajno mu stoji; ipak bi i njemu neumoljivi dreseri zamerili da je rđav, jer kod ptičara, čujem, treba koža vrata da je glatka oko guše. Baušanova boja je vrlo lepa. Njegova koža je boje rđe, u osnovi išarana crnim prugama kao kod tigra. Ali ovde je izmešana i bela boja, koja odlučno preovlađuje po grudima, šapama, stomaku, dok čitav dežmekasti nos izgleda kao da je zamočen u crnu boju. Po njegovoj širokoj lobanji kao i po hladnim ušima crna i mrka boja daju lepu, somotsku mustru, a među najlepše stvari u njegovoj pojavi valja ubrojati žvrk, pramen ili vršak, u koji mu se uvija bela dlaka na grudima i koji štrči vodoravno, kao badalj starih oklopa. Uostalom, neka i nešto samovoljna raskoš boja njegove kože bude „neprilična“ za onoga kome su zakoni vrste važniji od vrednosti ličnosti, jer klasični ptičar ima po mogućstvu da bude jednobojan ili ukrašen naizmenično obojenim površinama, ali ne da bude šaren kao tigar. Ali protiv jednog strogo šematskog razvrstavanja Baušanova najjače govori izvestan način na koji mu je opuštena dlaka usnih krajeva i donje strane gubice, koja bi mogla, ne bez neke istine, da se nazove brk i koja, kad se upravo pogleda, izdalje ili izbliže, podseća na pinčera ili šnaucela[3]. No, ptičar amo i pinčer tamo- kako je Baušan na svaki način lepa i dobra životinja, kako ukočeno stoji naslonjen o moje koleno i duboko odano gleda prema meni! Naročito je oko lepo, blago i pametno, premda je možda malo staklasto. Dužica je riđa - boje je kože; ali ona čini, u stvari, samo uzan krug, usled velikog obima sjajnocrnih zenica, a s druge strane prelazi njena boja u belinu oka i pliva po njoj. Izraz njegove glave, izraz razboritog poštenja, kazuje muškost njegovog moralnog lika koju mu u fizičkom ponavlja stas: obli grudni koš pod čijom se glatkom i mekanom kožom snažno ocrtavaju rebra, uvučene slabine, snažne žilave noge, grube i snažne šape; sve to govori o kršnosti i muškoj vrlini, govori o seljačkoj lovačkoj krvi; da, lovac i glavar, ipak upravo moćno preovlađuju u Baušanovom liku- on je pravi ptičar, ako se ja pitam, iako sigurno ne zahvaljuje za svoje postojanje nadmenom sparivanju životinja bliskih po srodstvu; i to upravo može da bude smisao inače prilično zbrkanih i logički nesređenih reči koje mu upućujem, dok ga tapšem po ramenu.

On stoji i posmatra, osluškuje padanje tona moga glasa, prožima ga akcentima odlučnog odobravanja svoje egzistencije, koju ja svojim govorom jako podvlačim. I iznenada, ispruživši glavu i brzo otvarajući i sklapajući usne, skače prema mome licu, kao da hoće da mi odgrize nos; pantomima koja je očigledno zamišljena kao odgovor na moj govor i zbog koje redovno nasmejan ustuknem, što Baušan unapred već zna. To je neka vrsta vazdušnog poljupca, pola nežnost, pola zadirkivanje, manevar koji mu je svojstven od maloće, što inače nisam primetio ni kod jednog njegovog prethodnika. Uostalom, odmah se vrtenjem repa, kratkim poklonima i jednim zbunjenim izrazom izvinjava zbog slobode koju je uzeo. A zatim izlazimo kroz baštenska vrata u prirodu. Okružuje nas šuštanje, slično morskom, jer moja kuća leži skoro neposredno na reci koja brzo teče i peni se preko ravnih terasa, odvojena od nje samo alejom jablanova, ograđena travnjakom posejanim mladim javorom i jednim visokim putem, koji okružuju moćne jasike, džinovi koji se bizarno pokreću kao vrbe, čija bela semenonosna vuna zaveje početkom juna čitavu okolinu. Uz vodu, prema gradu, vežbaju se pioniri u građenju pontonskog mosta. Koraci njihovih teških čizama po daskama i uzvici njihovih zapovednika dopiru dovde. Ali s one obale dopiru šumovi fabričke radinosti, jer tamo, malo nizvodno od kuće, nalazi se fabrika lokomotiva sa savremeno proširenim krugom delatnosti, čiji se visoki prozori u svako doba noći crvene u mraku. Onde nove i lepo lakovane mašine jure prilikom probe tamo-amo; iz neke parne trube začuje se ponekad zavijajući glavni ton, potmuli tandrk neodređenog porekla s vremena na vreme zatalasa vazduh, a iz više dimnjaka vije se dim, koji, međutim, pogodan vetar razgoni preko šuma na onoj strani, i koji uopšte teško dopire preko reke. Tako se mešaju u varoško-poluseoskoj samoći ovoga kraja glasovi prirode koja je u sebe utonula sa glasovima ljudske delatnosti, a nad svim leži blistavooka svežina jutra. Može da bude pola osam – u smislu zakona – kada tako izlazim; u stvari je, dakle, pola sedam. Idem s rukama na leđima, u nežnom sunčevom sjaju, niz aleju ispresecanu dugim senkama topola; ne vidim odavde reku, ali čujem njen široki i ujednačeni tok; čuje se samo šuštanje po drveću, prodorno zavijanje, dudukanje, cvrkutanje i jecajuće ćurlikanje ptica pevačica ispunjava vazduh; dolazeći sa istoka po vlažno plavom nebu, leti avion, ukočena mehanička ptica, uz tutnjavu koja tiho raste i opada; preko zemlje i reke svojim nezavisnim putem, a Baušan veseli moje oko lepim, dugačkim skokovima amo-tamo preko niske ograde travnjaka s leve strane. On u stvari skače što zna da se to meni dopada; jer često sam ga uzvicima i lupanjem o ogradu podsticao na to i hvalio ga kada bi udovoljio mojoj želji; a i sada dolazi skoro posle svakoga skoka da mu se kaže da je smeo i elegantan skakač, na šta mi još skoči u lice i vlažnom svojom gubicom zabrlja mi ruku koju sam digao u odbranu. S druge strane, on vrši ove vežbe kao neku gimnastičku jutarnju toaletu; jer on glača svoju od ležanja nakostrešenu dlaku gimnastičkim pokretom i trese iz nje slamke staroga Mora, koje je naružuju. Dobro je tako ujutru šetati, podmladivši čula, očistivši dušu od lekovitog kupanja i dugog Letinog noćnog zanosa. Sa velikim poverenjem gledaš u nastupajući dan, ali prijatno oklevaš da ga počneš, gospodar divnog slobodnog i neopterećenog vremena između sna i jave, koje si dobio kao nagradu za čestit život. Iluzija života čvrstog, jednostavnog, sređenog i kontemplativno uvučenog u sebe, iluzija da pripadaš samom sebi, usrećuje te; jer čovek

je sklon da svoje trenutno stanje, bilo ono veselo ili tmurno, smireno ili strasno, smatra za pravo, osobito i trajno u svom životu i da naročito svako ex tempore uzdigne u svojoj fantaziji do lepog pravila i nenarušivog običaja, dok je u stvari osuđen da živi na brzu ruku i moralno od danas do sutra. Tako i sada, udišući jutarnji vazduh, veruješ u svoju slobodu i vrlinu, dok bi trebalo da znaš- a u osnovi i znaš- da svet drži svoje mreže razapete da te u njih ulovi, i da ćeš verovatno već sutra opet ležati u krevetu do devet sati, jer si legao u dva zagrejan, ošamućen i strasno zabavljan... Pa, neka je tako. Danas si trezvenjak i ranoranilac, pravi gospodar ovog lovca koji opet upravo prelazi preko ograde, radostan što izgleda da danas hoćeš da budeš s njim, a ne tamo sa onim svetom. Idemo alejom otprilike pet minuta, do one tačke gde prestaje da bude aleja i gde se kao džombasta šljunkovita pustinja nastavlja dalje za tokom reke; ostavljamo reku za leđima i polazimo širokim još neizgrađenim putem od sitnoga šljunka koji, kao i aleja, sa stazom za bicikl, između nižih šumskih parcela vodi desno do brežuljka koji našu obalu- Baušanovu životnu pozornicu- sa istoka omeđava. Prelazimo preko drugog puta što vodi slobodno između šume i livada, slična po budućem karakteru, koji je dalje gore, prema gradu i tramvajskoj stanici zatvoren kućama za izdavanje; a jedan strmi šljunkoviti put vodi nas u lepo uređeni deo, nalik na banjski park, ali pust kao i čitavo mesto u ovaj čas, sa klupama za odmaranje po krivudavim putanjama koje se na više mesta proširuju u rondele, čista dečija igrališta i prostrane rudine na kojima u grupama, kao u parku stoji staro i lepo formirano drveće sa niskim krunama, tako da se vidi samo kratak deo stabala nad rudinom- brestovi, bukve, lipe i bele vrbe. Radujem se ovom brižljivom nasadu po kome ne bih mogao spokojnije da šetam, sve kad bi i meni pripadao. Svega tu ima. Staze od šljunka koje silaze sa okolnih blagih brežuljaka pokrivenih travom imaju čak cementirane jarkove za vodu. A ima dubokih i ljupkih pogleda kroz sve ovo zelenilo, sa arhitekturom jedne vile kao dalekim završetkom, jedne od vila koje gledaju sa dve strane. Ovuda se šetam koji trenutak po putevima, dok Baušan u centrifugalnom kosom položaju svoga tela, opijen srećom ravnog prostora, juri uzduž i popreko po rudini ili, možda, lajući, mešajući pri tom srdžbu i zadovoljstvo, progoni koju pticu što mu- zastrašena ili da ga draži- uvek leti ispred gubice. Ali čim sednem na klupu, i on odmah stiže i zauzme mesto na mojoj nozi. Jer zakon njegovog života je da trči samo onda kad se i ja sam krećem, a čim sednem, miruje i on. Nema za to nikakve shvatljive potrebe; ali Baušan se toga čvrsto drži. Čudno je, prijatno i smešno, kad ga osećam gde mi sedi na nozi koju prožima grozničavom toplotom svoga tela. Vedrina i simpatija nadimaju mi grudi, kao što je to skoro uvek slučaj kad sam s njim u društvu i kad ga posmatram. On sedi čvrsto po seljački: pleća okrene na spoljnu stranu uz neravnomerno uvučene šape. U ovom položaju njegova figura izgleda manja i zdepastija nego što stvarno jeste, a bela dlaka njegovih grudi komično se nakostreši. Ali glava, dostojanstveno nasađena na vrat, svaki gubitak lepog držanja nadoknađuje onom velikom pažljivošću koja se u njoj odražava... Tako je mirno, jer se oboje mirno držimo. Sasvim potmulo dopire šum reke. Mali i tajanstveni pokreti unaokolo postaju tad značajni i uzbuđuju čula: kratak šušanj nekog guštera, ptičiji glas, rijenje krtice u zemlji. Baušanove uši su naćuljene- ukoliko muskulatura klopavih ušiju to dozvoljava. On iskrene glavu da bolje čuje. A nozdrve njegovog vlažnocrnog nosa neprestano se pokreću, jako njuškajući.

Zatim on legne, pri čemu ipak održava dodir sa mojom nogom. Leži postrance prema meni, u prastarom, skladnom i životinjsko-idolskom položaju sfinge, podigavši glavu i grudi, s četiri buta na telu, jednako opruženih šapa. Pošto mu je toplo, otvori čeljust, pri čemu mu usredotočena mudrost izraza pređe u životinjsko, oči mu sevajući čkilje; a kroz bele, jedre zube jako isplazi ružičasti jezik.

2. Kako smo dobili Baušana

Jedna prijatno nabojita, crnooka gospođica, koja, uz pomoć jedne lepo odrasle i isto tako crnooke ćerke, vodi imanje na bregu blizu Telca, posredovala je kad smo se upoznavali sa Baušanom i kad smo ga nabavljali. Ima tome dve godine a on je onda imao pola godine. Anastazija- to je ime gazdarice- dobro je znala da smo mi svoga Persija, škotskog ovčara i bezazleno duhovno bolesnog aristokratu, koji se pod starost razboleo od mučne i nagrđujuće kožne bolesti, morali da damo ubiti i da već odavno nemamo stražara. Otuda nam je javila telefonom sa svoga brda da se jedan pas, kakvog bismo samo mogli poželeti, nalazi kod nje na hrani, i da je na prodaju, i da u svako doba može da se vidi. Tako smo se, pošto su deca navaljivala a radoznalost odraslih jedva zaostajala za njihovom, već idućeg popodneva popeli na Anastazijino brdo i našli zakupnicu u njenoj prostranoj kujni, punoj tople i hranljive pare, u kojoj je ona, razgolićenih ruku i razdrljene haljine oko vrata, zajapurena, vlažna lica pripravljala večeru za svoje pensionirce, pri čemu joj je ćerka pomagala mirno šetajući tamo-amo. Ljubazno su nas pozdravili; s pohvalom je primećeno da stvar nismo otezali i da smo se odmah odlučili. I pošto smo se radoznalo stali obzirati, povede nas Rezi, ćerka, do kuhinjskog stola, gde se osloni rukama o kolena i uputi pod sto nekoliko laskavo-ohrabrujuće reči. Jer tamo, vezano nekim otrcanim kanapom za nogu od stola, bilo je neko biće koje u poluosvetljenoj prostoriji dotle nismo ni primećivali; ali kad smo ga pogledali, niko ne mogaše da uzdrži bolan osmeh. Stajao je na visokim poklecljivim nogama, podvivši rep među stražnje butine, sve četiri noge blizu jedna drugoj, pogrbljenih leđa, i drhtaše. Možda je drhtao od straha, ali se pre dobijao utisak da se to događa zbog nedostatka mesa koje bi ga grejalo, jer je biće sačinjavao samo skeletić- grudni koš i kičma, prevučeni odrpanom kožom i poduprti sa četiri štule. Zabacio je bio uši- položaj mišića koji odmah gasi svaki zrak razumnog veselog raspoloženja u psećoj fizionomiji i koji je u njegovom, uostalom još sasvim detinjem izgledu, ovo dejstvo tako potpuno i postizao, da su se u njemu izražavali jedino glupost i jad, kao i usrdna molba da se ima obzira, čemu je još pridolazilo da je ono što bi se još danas moglo nazvati njegovom bradom i brkovima, tada bilo izraženo srazmerno mnogo jače i sveukupnoj bedi njegove pojave dodavalo izvesnu dozu teške sete.

Svi se sagosmo da bedniku uputimo primamljive i utešne reči. A usred sažaljivih uzvika dece davala je Anastazija sa ognjišta objašnjenja o ličnosti svoga kostoša. Privremeno ga zovu Luks i sin je najboljih roditelja, reče ona svojim prijatnim, smirenim glasom. Majku je sama poznavala a o ocu je slušala samo dobro. Rodom je Luks sa jedne ekonomije u Huglfingu, a njegovi vlasnici žele jevtino da ga dadu samo zbog izvesnih okolnosti, zbog čega su ga i doneli njoj, s obzirom na živ saobraćaj u njenoj kući. Oni su došli svojim kolicima, a Luks je junački trčao između zadnjih točkova- čitavih dvadeset kilometara. Odmah ga je namenila nama, pošto mi i inače tražimo kakvog dobrog psa, a ona je skoro sigurna da ćemo se odlučiti za njega. Ako bismo to učinili, bilo bi pomoženo svim stranama! Mi bismo u njemu sigurno mnogo uživali; on sa svoje strane ne bi bio više sam na svetu, nego bi našao udobno mestance, a ona, Anastazija, mogla bi s mirom da ga se seća. Ne treba samo da ga procenjujemo prema izgledu koji sada ima. Sada je zbunjen i bez samopouzdanja zbog strane okoline, ali kroz najkraće vreme pokazaće se već da potiče od izvanredno dobrih roditelja. Da, ali oni očigledno nisu bili jedno za drugo? Jesu; utoliko što su oboje bili odlične životinje. U njemu su najlepše osobine, za šta ona, gospođica Anastazija, jamči. A nije ni razmažen i umeren je u svojim potrebama, što je danas važno: do sada se hranio samo ljuskama od krompira. Neka ga samo odvedemo kući na probu i neobavezno. Ona će ga primiti natrag i vratiće malu cenu, ako nađemo da nam se ne dopada. To ona veli otvoreno i uopšte se ne brine da ćemo je uhvatiti za reč. Jer kako poznaje njega i poznaje nas- obe strane dakle; ona je uverena da će nam se dopasti i da uopšte nećemo ni pomisliti da se od njega rastanemo. Ona je govorila još mnogo u tome smislu, mirno, tečno i prijatno, dok je radila oko ognjišta i dok je plamen pokatkad čarobno liznuo pred njom. Najzad je čak sama prišla i sa obim rukama otvorila Luksovu gubicu, da nam pokaže njegove lepe zube i iz nekog razloga i njegova ružičasta, izbrazdana nepca. Na stručno postavljeno pitanje da li je imao pseću bolest, izjavila je s lakim nestrpljenjem da ne može da odgovori. A što se tiče veličine koju će dostići, biće kao i naš uginuli Persi, odgovorila je spremno. Govorilo se još o koječemu i natezalo, bilo je mnogo toplog nagovaranja od strane Anastazije, što je pojačavalo zauzimanje dece, mnogo polovične zbunjenosti s naše. Najzad smo zatražili kratak rok za razmišljanje koji nam je rado odobren, pa smo se udubljeni u misli spuštali u dolinu ispitujući i odmeravajući utiske. Ali decu je četvoronožna beda pod stolom osvojila, a mi odrasli smo se uzalud pravili da ismevamo njihovo neznanje da biraju i rasuđuju: i mi smo osećali žaoku u srcu i videli smo dobro da bi nam teško palo da opet izbrišemo iz sećanja sliku jadnoga Luksa. Šta će biti od njega ako ga mi prezremo? U kakve ruke bi dopao? Misteriozna i strašna figura iskrsavala je u našoj fantaziji: živoder od čijeg smo užasnog posla nekada Persija spasli pomoću nekoliko viteških puškarevih kugala i časnim grobom na ivici našega vrta. Ako bismo hteli da prepustimo Luksa nesigurnoj i, možda, užasnoj sudbini, trebalo je da se čuvamo da se s njim upoznamo i da studiramo njegove brkove; pošto smo već znali za njegovu egzistenciju, kao da je na nama ležala odgovornost koju bi teško i samo silom mogli da poreknemo. Tako se dogodilo da nas je već treći dan ugledao kako se penjemo uz onaj blagi izdanak Alpa. Ne radi se o tom da smo se bili rešili da dođemo do psa. Ali smo dobro videli da bi stvar, kako je sve stajalo, jedva mogla da uzme drugi ishod.

Ovoga puta su Anastazija i njena ćerka sedele za užim stranama kuhinjskog stola, jedna prema drugoj, i pile kavu. Između njih, pred stolom, sedeo je onaj s privremenim imenom Luks; sedeo je sasvim onako kao što danas obično sedi, izvivši seljačka ramena, uvukavši šape, a za njegovim otrcanim kožnim ogrljakom bio je zadenut buketić poljskoga cveća, koji je znatno uticao da mu pojava dođe nekako svečano viša i dao mu pomalo izgled kakvog seoskog momka, ornog kao u nedelju, ili kakvog seoskog svata. Mlađa gospođica, i sama nagizdana u svojoj narodnoj nošnji kratkih rukava, okitila ga je time- za ulazak u novi dom- kako je rekla. I majka i ćerka su uveravale da ni u šta nisu bile sigurnije nego u to da ćemo se vratiti da uzmemo svoga Luksa, i to baš danas. Tako se odmah pri našem ulasku svaka debata pokazala kao nemoguća i presečena. Anastazija se na svoj ljubazni način zahvalila na novcu koji smo joj predali i koji je iznosio deset maraka. Bilo je jasno da nam je cenu postavila više u našem interesu nego u sopstvenom ili u interesu onih ljudi sa ekonomije: da, naime, sirotome Luksu u našoj predstavi da pozitivnu i cifarsku vrednost. Ovo smo razumeli i rado smo položili novac. Luksa su odvezali od noge stola, kraj uzice dali u ruku meni, i uz najljubaznije želje i obećanja ispratili su nas preko kuhinjskog praga gospođice Anastazije. Nije to bila nikakva trijumfalna povorka u kojoj smo sa svojim novim ukućanom prešli put do kuće, dug otprilike jedan sat, pogotovo zato što je đuvegija u kretanju svoj buketić uskoro izgubio. U pogledima onih koje smo sretali, čitali smo veselost, ali i podrugljivo nipodaštavanje, a prilika se za to još više pružila kad nas je put poveo kroz varošicu, i to uzduž. Povrh svega, uskoro se ispostavilo da Luks odavno pati od proliva, što nas je prisiljavalo da češće zastajemo pred očima građana. Mi bismo tada napravili krug oko njega, zaklanjajući njegovu intimnu nevolju, pitajući se nije li to već štenećak, koji pokazuje svoje rđave znake; izlišna bojazan, kao što nas je poučila budućnost, koja je uopšte otkrila da imamo posla sa čistom i snažnom prirodom koja se od ovoga trenutka pokazala u osnovi otpornom prema kugi i besnilu. Čim smo stigli, odmah je naređeno služavkama da dođu da se upoznaju sa porodičnom prinovom, a i da o njoj iznesu svoje skromno mišljenje. Videlo se jasno kako se spremaju da se dive; ali kada su ga ugledale i pročitale naše kolebljive izraze lica, grubo su se nasmejale, okrenule leđa njemu koji je tužno gledao i odmahivale rukom. Učvršćeni zbog ovoga u sumnji, da se kod njih ne može pretpostaviti razumevanje za čovečni smisao troškova koje nam je Anastazija naplatila, rekli smo im da smo pseto dobili na poklon, a Luksa smo odveli do verande, da mu ponudimo gostinski ručak koji se sastojao od obilnih otpadaka. Iz malodušnosti sve je odbio. Omirisao je doduše zalogaje na koje je pozvan, ali se plašljivo povukao, nesposoban da se učvrsti u veri da bi kore od sira i živinske noge mogle da budu određene za njega. Međutim, nije odbio jastuk ispunjen morskom travom koji je bio prostrt na pod radi njegove udobnosti, i počivao je onde podvivši šape pod sebe, dok se u unutrašnjim sobama raspravljalo o imenu i konačno određeno ono koje je ubuduće trebalo da nosi. I sledećeg dana je još odbijao da jede, zatim je nastao period za vreme koga je gutao halapljivo i bez razlike sve što mu je dolazilo na dohvat gubice, dok u stvarima ishrane nije najzad došao do mirnog pravila i probiračkog dostojanstva. Time je u glavnim potezima ocrtan proces njegovog privikavanja i građanskog ustaljivanja. Ne gubim se u suviše

vernom slikanju ovoga procesa. On je pretrpeo prekid privremenim nestajanjem Baušana: deca su ga odvela u baštu, odvezala ga da mu dadu slobodu kretanja, i u jednom trenutku kada se nije pazilo na njega, on je uhvatio maglu kroz nisku rupu koja se iznad zemlje nalazila na vratima ograde. Njegov nestanak izazvao je zabunu i žalost, bar u gospodskim sferama, pošto su služavke bile sklone da laka srca prime gubitak poklonjenog psa ili uopšte nisu htele da ga priznaju kao gubitak. Telefon je besno zvrjao između nas i Anastazijine ekonomije na bregu gde smo naslućivali da će biti. Uzalud, on se tamo nije pokazivao; i dva dana je trebalo da prođe, dok je gospođica uspela da nam javi kako joj je poručeno iz Huglfinga da se Luks pre sat i po pojavio na ekonomiji na kojoj je rođen. Da, on je bio tamo; idealizam njegovog instinkta odvukao ga je u svet ljusaka od krompira i nagnao ga opet da po vetru i kiši u usamljenim dnevnim marševima prevali onih dvadeset kilometara puta koje je nekada prešao između točkova! Tako su njegovi nekadanji vlasnici morali ponovo da upregnu konja u svoja kolica, da ga najpre predadu u ruke Anastazijine, a po isteku sledeća dva dana mi se ponovo spremismo da prihvatimo lutalicu, koga smo kao i pre našli svezana za nogu od stola, raščupana i izmorena, ubrljana blatom sa druma. Zaista, on je pokazivao znake prepoznavanja i radosti kada nas je ugledao! Ali zašto nas je onda napustio? Došlo je jedno vreme kada je bilo jasno da je ekonomiju izbio iz glave, ali da ni kod nas nije sasvim pustio korena, tako da je u svojoj duši bio bez gospodara i sličan listku koga vetar nosi. Tada se u šetnji moralo na njega oštro paziti, jer je bio veoma sklon da neopaženo prekine slabu simpatetičnu vezu između sebe i nas i da se izgubi u šumama, gde bi sigurno, živeći samostalno skitačkim životom, dospeo u stanje svojih divljih praroditelja. Naše staranje sačuvalo ga je od ove mračne sudbine, ono ga je čvrsto održalo na visokom stupnju moralnosti koji je njegov rod dostigao tokom hiljada godina držeći se čoveka; a zatim je važna promena mesta, naše preseljenje u grad ili predgrađe, jednim udarcem mnogo doprinelo tome da ga sasvim uputimo na sebe i da ga odlučno privežemo uz svoju kuću.

3. Nekoliko obaveštenja o baušanovom načinu života i karakteru

Neki čovek iz doline Izara rekao mi je da ova vrsta pasa može da bude dosadna, da hoće uvek da bude kraj gospodara. Tako sam bio opomenut da upornu vernost koju je Baušan ubrzo počeo da pokazuje prema meni u začetku smatram i suviše ličnom, čime mi je opet bilo lakše da je obuzdavam i, ukoliko je izgledalo potrebno, da je od sebe odbijam. Ovde je u pitanju odavna nasleđeni patrijarhalni instinkt psa, koji ga, bar kod onih srčanijih vrsta koje vole slobodu, određuje da u muškarcu, u glavi kuće i porodice, gleda i poštuje bezuslovno gazdu, zaštitnika stada, gospodara, da u nekom specijalnom odnosu odanog

ropskog prijateljstva prema njemu nalazi svoje životno dostojanstvo, a prema ostalim ukućanima da sačuva mnogo veću nezavisnost. U tom duhu ponašao se Baušan prema meni skoro od prvoga dana, gledao moju ličnost vazalno vernim očima, izgledajući kao da očekuje zapovesti koje sam više voleo da ne izdajem, jer se ubrzo pokazalo da u poslušnosti uopšte nije bio osobito jak, a prilepio se uz moje pete u očiglednom ubeđenju da njegova nerazlučivost od mene leži u svetoj prirodi stvari. Bilo je samo po sebi razumljivo što je u porodičnom krugu zauzeo mesto kraj mojih nogu i ni kraj čijih drugih. Isto tako je bilo samo po sebi razumljivo što se, kada sam se uz put odvajao od društva, da bih pošao nekim svojim putevima, priključivao meni i išao za mojim koracima. On je takođe tražio moje društvo i kad sam radio, a kada je baštenska vrata nalazio zatvorena, tada je hitrim, snažnim skokom ulazio kroz otvoren prozor, pri čemu je u sobu unosio mnogo šljunka i duboko uzdahnuvši legao pod pisaći sto. Ali postoji obzir prema živim bićima, suviše veliki, a da nam i pseće prisustvo ne bi moglo smetati, ako je u pitanju da budemo sami; a tada mi je i Baušan smetao na najočigledniji način. On je prilazio mojoj stolici, mahao repom, gledao me prodornim pogledima i izazivački lupao nogama o tlo. Najmanji mig imao je za posledicu da se prednjim nogama penjao na naslon stolice, tiskao se na moje grudi, zasmejavao me poljupcima kroz vazduh, zatim prelazio na pretraživanje površine stola, smatrajući svakako da tamo mora da se nađe nečeg za jelo, pošto se ja nad njim tako važno naginjem, i svojim širokim, rundavim lovačkim šapama otirao je sveže spise. Oštro opomenut da bude miran, legao bi i zaspao. Ali čim bi zaspao, počinjao bi da sanja, pri čemu je sa sve četiri opružene noge izvodio pokrete trčanja i istovremeno počinjao da laje, visoko i potmulo, u neku ruku kao iz stomaka i kao sa nekog drugog sveta. Što je to delovalo na mene uzbuđujući i odvodilo me na druge misli, ne može da čudi, jer, prvo, bilo je neprijatno, a sem toga, diralo je i uznemiravalo moju savest. Ovaj život u snu bio je isuviše očevidno samo veštačka naknada koju je, umesto stvarnog trčanja i lova, priređivala sebi njegova priroda, jer u zajedničkom životu sa mnom sreća pokreta u slobodi nije mu bila pružena u tolikoj meri koliko su zahtevali njegova krv i duh. To mi je teško padalo; ali pošto nije moglo da se menja, viši interesi su nalagali da skinem s vrata uznemiravanja, pri čemu sam i sam sebi govorio kako on po rđavom vremenu unosi u sobu mnogo prljavštine i povrh toga kandžama dere tepihe. Tako mu je načelno, iako sa dopuštenim izuzecima, bilo uskraćeno zadržavanje u prostorijama kuće i druženje sa mnom dok sam se zadržavao u kući; a on je brzo shvatio zabranu i povinovao se neprirodnom, jer je to upravo bila nedokučiva volja gazde i gospodara kuće. Odvajanje od mene, koje je često i naročito zimi trajalo veliki deo dana, samo je udaljavanje, ne stvarno odvajanje i nepostojanje veze. On se ne nalazi kod mene, po mojoj zapovesti, ali to je upravo samo izvršavanje zapovesti, poreknuto prebivanje kraj mene, i o nekom samostalnom Baušanovom životu koji je on bez mene provodio tokom tih časova, ne može se govoriti. Vidim kroz staklena vrata svoje sobe kako na maloj livadici pred kućom učestvuje u igrama dece, kao kakav čika, na nevešto lakrdijaški način. Ali za to vreme stalno dolazi do vrata, njuška dovratak, pošto kroz iznutra razapeti til ne može da me vidi, da bude siguran u moju prisutnost, i seda, okrenuvši leđa sobi, čuvajući stražu na stepenicama. Vidim ga i sa svoga stola kako se tamo po uzdignutom putu, između starih jasika, kreće zamišljeno trapajući; ali takve šetnje su samo nelagodna zabava, bez dostojanstva, sreće i života, a nikako se ne da zamisliti da bi Baušan, možda na svoju

ruku, mogao da se preda zadovoljstvu lova, iako ga u tome niko ne bi sprečavao, a moje prisustvo, kao što će se pokazati, nije za to bilo bezuslovno potrebno. Njegov život počinje kada ja izađem- i ah, ni tada često još ne počne! Jer kada napuštam kuću, pitanje je da li ću se okrenuti nadesno, niz aleju onamo kuda se ide u polje i u usamljenost naših lovišta; ili nalevo prema tramvajskoj stanici, da se odvezem u grad; a samo u prvom slučaju imalo je za Baušana smisla da me prati. U početku mi se pridruživao kada sam birao svet, sa zaprepašćenjem je posmatrao vagon koji je tandrčući nailazio i, nasilno gušeći strah, pratio me slepim i snažnim skokom na platformu upravo među ljude. Ali bura javne srdžbe ponovo ga je zbrisala dole, i tako se odlučio da trči pored zahuktanih kola koja su tako malo ličila na ona kolica među čijim točkovima je trčao nekada. Pošteno je išao ukorak, dok se moglo, a dah teško da bi ga izneverio. No, sina salaša zbunjivala je gradska vreva; dopadao je ljudima među noge, naletao na tuđe pse, buka divljih glasova, kakve još nikada nije čuo, dražila mu je i zbunjivala razum; uglovi kuća zasićeni esencama starih pustolovina zanosili su ga neodoljivo; zastajao je, sustizao opet kola na šinama, ali ta kojima se priključio bila su pogrešna, pravima potpuno slična; Baušan je slepo jurio u pogrešnom pravcu, dospevao sve dublje i dublje u divlju tuđinu i tek posle dva dana, izgladneo i bangav, nalazio je puta da se vrati u mir krajnje kuće na reci, kuda je u međuvremenu i gospodar bio dovoljno mudar da se vrati. To se desilo dva i tri puta, zatim se Baušan odrekao i konačno odustao od toga da me prati nalevo. On odmah pogodi kuda nameravam, u lov, ili u svet; čim se pomolim na kućnim vratima. Skoči sa otirača za noge na kome je, pod nastrešnicom, očekivao moj izlazak. Skoči i u istom trenutku vidi kuda nameravam: moje odelo mu to odaje, štap koji nosim, čak i moj izraz i držanje, pogled koji hladno i poslovno bacim na njega ili mu izazivački namignem. On shvata. Sjuri se niz stepenice i u nemom oduševljenju, vrteći se igra preda mnom do kapije- ako izlaz izgleda siguran; skupi se, zavali uši, pogled mu se ugasi, u neku ruku utone u tešku tugu- ako nestane nade, a oči mu se napune izrazom plašljivog smrtnog jada koji nesreća stvara u pogledu ljudi i životinja. Ponekad ne može da veruje ono što čak vidi i zna, da je, naime, za ovaj put sve svršeno i da ne može misliti na lov. Njegova požuda bila je suviše vatrena, on prelazi preko oznaka, neće da opazi štap za grad, otmeni izgled moje ličnosti. On se tiska sa mnom kroz kapiju, vrti se napolju oko svoje osovine, gleda da me povuče nadesno, jureći u galopu u tom pravcu i okrećući glavu prema meni, a sebe prisiljava da prečuje sudbonosno „ne“ koje suprotstavljam njegovim nastojanjima. On se vraća, ako zaista pođem nalevo, prati me, dahćući punim grudima i puštajući kratke smešne visoke glasove koji se rađaju iz prenapetosti njegove unutrašnjosti, duž ograde prednjeg dela vrta i počne da skače ovamoonamo preko gvozdene ograde susednog javnog terena, iako je ta gvozdena ograda prilično visoka te on u vazduhu mora malo da zaječi, bojeći se da se ne povredi. On skače iz neke vrste očajničke čilosti koja skriva činjenice, a i da bi me podmitio, da bi me svojom valjanošću pridobio za sebe. Jer nije još sasvim- pored sve neverovatnosti, nije potpuno isključeno da do kraja terena ipak ne napustim put u grad, da još jednom ne udarim nalevo i da ga malim okolnim putem, kraj poštanskog sandučeta naime, ako imam šta da obavim na pošti, ipak odvedem u polje. To se događa, ali retko, a ako i ta nada propadne, onda Baušan sedne i pusti me da odem. Sedi on, seljački neveštog držanja, na sred puta i gleda za mnom, duž čitavog dugačkog

prostora. Ako okrenem glavu prema njemu, naćuli uši, ali ne polazi za mnom, ne bi pošao ni na poziv, ni na zvižduk, zna da bi bilo nekorisno. Još sa kraja aleje mogu da ga vidim kako sedi kao mala, tamna, nezgrapna tačkica na sred puta, a u srce me to ranjava, i penjem se u tramvaj s grižom savesti. On je toliko čekao, a zna se kako čekanje može da muči! Njegov život je čekanje- na iduću šetnju u prirodu, a to čekanje počinje kada se odmorio od poslednjeg puta. I noću čeka, jer mu se san deli na sva dvadeset i četiri sata sunčevoga kruga, a po neki časak dremuckanja na travnom sagu vrta, dok sunce greje kožu, ili iza zavese kućice, mora da skrati prazne delove dana. Tako je i njegov noćni mir rastrzan i bez jedinstva; mnogo lunja po mraku, po dvorištu i vrtu, bacaka se ovamo i onamo i čeka. On čeka ponovnu posetu ključara sa fenjerom, čiji bat koraka prilikom obilaska, iako zna da ne treba, prati strašnim lajanjem; on čeka da nebo zarudi, kukurikanje petla sa nekog udaljenog imanja, da dune jutarnji vetar po drveću, da se otvori ulaz u kuhinju, da može da se uvuče u nju da bi se grejao na ognjištu. Ali verujem da je muka noćne dosade blaga u poređenju sa onom koju Baušan mora da otrpi danju, osobito kad je lepo vreme, bila zima ili leto, kada sunce mami u prirodu, kada čežnja za snažnim pokretima raspinje po svim mišićima a gospodar, bez koga se zapravo ništa ne može preduzeti, još uvek neće da napusti svoje mesto iza staklenih vrata. Baušanovo živahno malo telo u kome život tako brzo i grozničavo teče skroz je naskroz i suviše odmoreno; na san više ne može da se misli. On dođe na terasu pred mojim vratima, sa uzdahom koji dolazi iz dubine njegove unutrašnjosti, baci se na šljunak i položi glavu na šape gledajući odozdo prema nebu, pogledom paćenika. To traje samo nekoliko sekundi, pa se zasiti i presiti toga položaja, oseti ga neizdržljivim. Još nešto može da učini. Može da siđe niz stepenice uz jednu od piramidastih tuja koje stoje sa strane ružinih aleja, da podigne nogu- uz onu nadesno, koja, zahvaljujući Baušanovim navikama, svake godine propadne i mora da bude zamenjena. On, dakle, silazi i čini nešto na šta ga nikakva stvarna potreba ne goni, ali što eto, trenutno može da mu posluži razonodi. Dugo stoji, uprkos potpunoj jalovosti svoga postupka, na tri noge, dotle dok četvrta u vazduhu ne počne da drhti i Baušan mora da cupka, da održi ravnotežu. Zatim ponovo stane na sve četiri i ništa mu nije bolje nego ranije. Tupo gleda u grane grupe jasenova, kroz koje s cvrkutom prhnu dve ptice, gleda za pticama, kako kao strela odleću, i obrne se od njih kao da sleže ramenima zbog takvog detinjastog lakog života. Protegli se i opruži, kao da hoće da se prekine, i da bi bilo duže, razlaže taj svoj postupak na dva dela: najpre opruži prednje udove pri čemu zadnji deo podigne uvis, a zatim ovaj, opruživši daleko zadnje noge; a oba puta u životinjskom zevanju razjapi čeljusti. Zatim je i to završeno- radnja se nije mogla dalje izvoditi, a ako se neko maločas po svim pravilima ispružio, za izvesno vreme ne može to opet da radi. Baušan leži tako i gleda tupo preda se u zemlju. Zatim počne, polako i obzirući se, da se prevrće, kao da hoće da legne i samo još ne zna kako. Ipak se odluči za drugo i troma koraka odlazi nasred rudine, gde se iznenadnim i divljim pokretom baci na leđa, da bi ih u živahnom prevrtanju otro i ohladio na pokošenom travnjaku. To mora da je povezano sa snažnim osećanjem blaženstva, jer on grčevito tegli šape, valjajući se, a u omami miline i zadovoljstva škljoca zubima na sve strane po vazduhu. Da, utoliko strasnije pije zadovoljstvo do kraja, što zna da ono nije dugotrajno, da se svakako ne može ovako valjati duže od deset sekundi, i da za ovim ne dolazi onaj slatki umor, koji dolazi posle veselog napora, nego otrežnjavanje i dvostruka pustoš kojom se plaća zanos, opojna raspuštenost. Leži jedan trenutak prevrnutih očiju i kao mrtav na strani. Zatim ustaje da

se otrese. On se otresa, kao što samo njemu ravan može da se otresa, a da ne mora da se plaši potresa mozga, otresa se da sve puca i pršti, da mu uši udaraju pod vilicu i usne lete sa sjajnobelih zuba. A zatim? Zatim zastane nepomično ukrućen i potpuno izgubljen na travi i konačno ne zna baš ništa više šta bi. Pod tim okolnostima maši se krajnjeg. Popne se na terasu, dođe do staklenih vrata, pa zavaljenih ušiju i istinskog prosjačkog izraza oklevajući podigne jednu prednju šapu i zagrebe na vratima- samo jednom i to veoma slabo, ali ova blago i bojažljivo podignuta šapa, ovo nežno i jednokratno grebanje na koje se odlučio pošto nije znao šta drugo da smisli, snažno me se kosne, i ja ustajem da mu otvorim, da ga pustim sebi, iako znam da to ne može da vodi ničem dobrom jer on odmah počinje da skače i igra u smislu izazivanja na junačke poduhvate, zgužva pri tome tepih u stotinu nabora, napravi nered po sobi, i svršeno je sa mojim mirom. Ali sad neka se ipak proceni može li lako da mi padne da otputujem tramvajem, pošto sam tako gledao Baušana gde čeka, i da ga ostavim da sedi kao tužnu tačkicu duboko u aleji topola? Leti, kada dan dugo traje, nije, najzad, nesreća još ni toliko velika, jer tada ima dobrog izgleda da će me bar večernja šetnja odvesti u prirodu, tako da Baušan, mada posle najmučnijeg čekanja, ipak još nadoknadi štetu i, pod pretpostavkom da će biti neke sreće u lovu, može da potera kojeg zeca. Ali zimi je za taj dan sve svršeno ako u podne odem, i Baušan za dvadeset i četiri sata mora da pokopa svaku nadu. Jer tada je, u času kada po drugi put izlazim, već odavna pala noć; lovački tereni leže u potpunoj tami, moram da udarim veštački osvetljenim predelima, uz vodu, kroz ulice i gradska šetališta, a to nije ništa za Baušanovu prirodu i prosti um; doduše, u početku je polazio za mnom, ali se ubrzo odrekao toga i ostajao kod kuće. Ne samo da mu je nedostajalo vidne slobode jurnjavesumrak ga je plašio, smeteno je prezao od čoveka i džbuna, pred lepršavom pelerinom kakvog stražara urličući je skakao u stranu i sa užasnutom hrabrošću napadao na takođe smrtno uplašenog činovnika, koji je gledao da pretrpljeni strah nadoknadi bujicom grubih i pretećih psovki upućenih na moju i Baušanovu adresu- i kakve već sve nezgode nisu mogle da nastanu po nas obojicu, kada me je pratio po noći i magli. – Kad je reč o stražaru, hoću, uostalom, da dodam da ima tri vrste ljudi koje Baušan duboko mrzi, naime: stražare, kaluđere i odžačare. Ove ne može da trpi i besno laje na njih ako prođu pored kuće ili ako mu inače gde bilo i kada bilo dođu na oči. No, više svega toga zima je godišnje doba koje najdrskije sprema klopku našoj slobodi i vrlini, najmanje nam dozvoljava da živimo skladno uređenim životom, životom povučenim i tihim, i tako me grad privlači prečesto i po drugi put, čak i uveče; društvo ističe svoje pravo, i tek kasno, oko ponoći, istovara me poslednji tramvaj napolju na pretposlednjoj stanici svoje linije, ili se vraćam otuda peške čak i kasnije, kada nema više nikakve prilike da se doputuje, rasejan, nakićen vinom, pušeći, s onu stranu prirodnog umora i obuzet lažnom bezbrižnošću u odnosu na sve stvari. Tada se događa i da mi kuća, da mi moj stvarni i tihi život iziđe u susret, pozdravi me i poželi mi dobrodošlicu ne samo bez prebacivanja i nabusitosti, nego s najvećom radošću i ponovo me kod mene sama uvede; i to u Baušanovom liku. U potpunoj tami, pri šumu reke, savijem u aleju topola, a posle nekoliko koraka osetim kako nešto nemo igra i mlatara oko mene; u početku minutima nisam znao kako mi je. „Baušan?“ zapitao sam u tamu... tada se do najveće mere pojačava igranje i mlataranje, ono prelazi u derviško i besomučno, a stalno nemo, a u trenutku kada zastanem, na reverima moga kaputa nađu se časne, iako mokre i prljave šape, a pred mojim licem šmrče i frkće, tako da moram da se zavalim unatrag, tapšući mršava, od

snega i kiše isto tako mokra pleća... Da, on, dobri, dočekao me je na tramvaju; svakako obavešten o onom što radim, kao i uvek, on je pošao, kad mu je izgledalo da je vreme, i dočekao me na stanici- možda je dugo čekao, na snegu ili kiši, a u njegovoj radosti što sam se najzad vratio nema ni truni prebacivanja zbog moje strašne nevernosti, iako sam ga danas potpuno zanemario i sve mu je nadanje i iščekivanje bilo uzalud. Veoma ga hvalim, dok ga tapšem i dok idemo prema kući. Kažem mu da je lepo učinio, a dajem mu svečana obećanja u pogledu sutrašnjeg dana, uveravam ga (to jest: ne toliko njega, koliko sebe) da ćemo sutra u podne sigurno i bez obzira na vreme ići zajedno u lov, i s takvim odlukama izvetri moje raspoloženje, ozbiljnost i trezvenost se vrate u moju dušu, a na predstavu lovišta i njihove usamljenosti nadovezuje se misao o višim, tajnim i osobitim obavezama... No, hoću da iznesem dalje pojedine crte Baušanova portreta tako da on spremnome čitaocu u najvećoj mogućoj živosti izađe pred oči. Možda ću najbolje učiniti ako zbog upoređenja uzmem portret Persija; jer jedva se da zamisliti izrazitija suprotnost nego što je ona između ove dve prirode u okviru jedne iste vrste. Kao osnovne stvari valja se držati toga da je Baušan duhovno potpuno zdrav, dok je Persi, kao što sam već rekao i kako se kod plemenitih pasa ne retko događa, sve vreme svoga života bio budala, nastran, primer predresirane nemogućnosti. O tome je ranije, opširnije, bilo reči. Suprotstavimo ovde samo Baušanov narodski jednostavni um, koji se pokazivao, na primer, prilikom izlaza i pozdravljanja, kada su se manifestacije njegovog uzbuđenja kretale sasvim u okviru razumnog i jedne zdrave srdačnosti, ne dodirujući čak nikada granice histerije, koja je Persijevo ponašanje u svakoj takvoj prilici obuzimala na često odvratan način. Ipak ovim nije pokazana sva suprotnost između oba stvora; zaista, ona je zapletenija i složenija. Baušan je, naime, doduše neotesan, kao i narod, ali i osetljiv kao ovaj; međutim, njegov plemeniti prethodnik je sa više nežnosti i sposobnosti za trpljenje povezivao jednu neuporedivo čvršću i ponosniju dušu i uprkos sve ludosti, u pogledu vladanja sobom, daleko je nadmašivao seljačića. Ne u smislu neke aristokratske dogme, nego jedino u čast životne istine ističem ovu mešavinu suprotnosti između grubog d slabog, nežnog i čvrstog. Baušan, na primer, junak je da i najhladnije zimske noći provede napolju, to jest na slami i iza kudeljnih zavesa svoje kolibe. Slabost bešike ne dozvoljava mu da se neprekidno sedam časova bavi u zatvorenom prostoru, a da ne načini nered, i tako se moralo odlučiti da se i po najsurovijem godišnjem dobu pušta napolje, opravdano verujući u njegovo robustno zdravlje. Jer tek što mi posle naročito ledne maglovite noći pristupa ne samo s bradom i brkovima na koje se čarobno uhvatilo inje, nego i malo nahlađen, s kratkim, oštrim kašljanjem pasa- posle malo časova već je savladao nadražaj i nije mu ništa. A ko bi se usudio da Persija svilenkaste dlake izloži ljutoj hladnoći takve noći? S druge strane, Baušan se plaši svakog, pa i najmanjeg bola, i odnosi se prema njemu s kukavičlukom koji bi morao da izazove negodovanje, kada svojim naivnim narodskim duhom ne bi razoružavao i unosio vedrinu. Svakog časa, dok traga po šiblju, čujem ga kako glasno zakevće, jer ga je zaderao neki trn, zvrcnula ga neka zategnuta grana, a ako se pri preskakanju preko ograde malo povredi po stomaku, ugane nogu, onda nastane antička junačka dernjava, ramljanje na tri noge, smušeno plakanje i jadanje; uostalom utoliko prodornije, ukoliko mu se sa više sažaljenja prilazi, a sve to čini, iako će kroz četvrt časa ponovo trčati i skakati kao i dotle. Stvar je sasvim drukčije stajala sa Persijem. Taj je stiskao zube. Bojao se kožne kamdžije, kao što je se Baušan boji, i na žalost češće ju je iskusio nego ovaj; jer, prvo, za

vreme njegovog života ja sam bio mlađi i žešći nego sada, a sem toga, njegova bezglavost nije retko uzimala opak i zao oblik koji je upravo vapio za kažnjavanjem i podsticao na nj. Kada sam, krajnje izazvan, skidao korbač s klina, on bi se zguren zavlačio pod sto i klupu; ali kada je zviznuo udarac i za njim još jedan, preko njegovih usana nije prešao vrisak; u najboljem slučaju ozbiljno bi zaječao, ako bi ga pogodilo jako; dok prić Baušan iz ordinarnog kukavičluka ciči i dere se ako samo podignem ruku. Jednom reči, nema časti, nije strog prema samom sebi. Uostalom, njegovo ponašanje jedva da ikada daje povoda za kažnjavanje, pogotovu zato što sam se odavna odvikao da tražim od njega stvari koje ne odgovaraju njegovoj prirodi i čije bi iziskivanje, dakle, moglo da dovede do sukoba. Majstorije, na primer, ne zahtevam od njega; bilo bi uzalud. On nije naučnik, nije vašarsko čudo, nije pudlički glupi sluga; on je vitalni lovac, a ne profesor. Istakao sam da je izvanredan skakač. Ako je to u pitanju, on savlađuje svaku prepreku; ako je suviše visoka da bi se mogla savladati u slobodnom skoku, onda se u skoku penje uz nju i pada s one strane; svejedno, on je savlađuje. Ali prepreka mora da bude stvarna prepreka, to jest takva ispod koje se ne može protrčati ili provući: inače bi Baušan osetio da je glupo da je preskače. Zid, jarak, gvozdena rešetka, ograda bez rupe- to su takve prepreke. Kakva poprečno položena poluga, štap koji se vodoravno drži, ne spada u takve, i otud se preko njih ne može skakati, a da se sa samim sobom i s tim stvarima ne dođe u ludu protivrečnost. Baušan odbija da to čini. Odbija- pa pokušaj da ga podstakneš na skok preko takve nestvarne prepreke; u tvom besu neće ti najzad preostati ništa do li da ga zgrabiš za vrat i prebaciš ga, dok on užasno ciči, preko, na šta će on zatim napraviti lice kao da je time postignut cilj tvojih želja, a rezultat proslaviti igranjem i oduševljenim lajanjem. Laskaj mu, udri ga; protiv čisto umetničkog dela vlada ovde razumni otpor koji nećeš slomiti ni na koji način. Nije neljubazan, stalo mu je da gospodar bude zadovoljan; na moju želju ili zapovest preskače preko zatvorene živice, ne samo iz sopstvenog nagona, i veselo prima za to pohvalu i zahvalnost. Preko poluge, štapa, ne skače, nego se provlači ispod njih, pa ma ga i umlatili. Stostruko moli za izvinjenje, za milost, za poštedu, jer se boji bola, boji ga se do kukavičluka; ali nikakav strah i nikakav bol ne mogu da ga nateraju da učini nešto što bi u telesnom pogledu za njega bila dečija igra, a za šta mu očigledno nedostaje psihička mogućnost. Zahtevati to od njega, ne znači staviti ga pred pitanje da li će skočiti ili ne; to pitanje je unapred odlučeno i zapovest bez daljega znači batine. Jer zahtevati od njega nerazumljivo i zbog nerazumljivosti nemoguće, znači u njegovim očima samo izgovor za traženje svađe, kvarenje prijateljstva i batine, i to je već početak svega ovoga. To je Baušanovo shvatanje, koliko vidim, i sumnjam da se ovde sme govoriti o tvrdoglavosti. Tvrdoglavost može da se slomi, čak treba da se slomi; ali svoj otpor protiv apsolutnog umetničkog dela on bi zapečatio smrću. Neobična duša! Tako blisko sprijateljena, a ipak tako tuđa, toliko različita u izvesnim tačkama, da nam se reč pokazuje nesposobnom da bude pravedna prema njenoj logici. Kako, na primer, stoji stvar sa užasnim okolišenjima, zamornim za učesnike kao i za posmatrače pod kojima se vrši susret, upoznavanje ili samo stupanje u dodir među psima? Stotinu puta su me šetnje s Baušanom učinile svedokom takvog susreta; da kažem bolje: prisilile su me da budem zbunjenim svedokom njegovim; i nijednom, dok traje ta scena, nisam mogao da prozrem njegovo inače tako prisno ponašanje; ustanovio sam da je nemoguće da intimno prodrem u osećanja, zakone, navike soja, koji leže u osnovi ovog ponašanja. Zaista, susret dvaju jedno drugom nepoznatih pasa u prirodi spada u

najmučnije, najnapetije i najfatalnije događaje koji se daju zamisliti; on je obavijen demonijom i čudnovatošću. Neka vezanost vlada tu za koju ne postoji tačnije ime; oni ne prolaze jedan kraj drugoga, to je strašna zbunjenost. Ne govorim o slučaju kada se jedan od njih nalazi zatvoren u svom prebivalištu, iza ograde i rešetke; ni tada ne može da se zna kako je obojici oko srca, ali stvar relativno manje miriše na vatru. Oni nanjuškaju jedan drugog iz nedogledne daljine, a Baušan dođe iznenada, kao tražeći zaštite, u moju blizinu, zavijajući glasom koji svedoči o duševnoj muci i nevolji koje se ne mogu odrediti, ne daju rečima iskazati, dok istovremeno onaj stranac, zatvorenik udari u besno lajanje koje na izgled treba da predstavi karakter energične opreznosti, ali katkad neočekivano pređe u tonove slične Baušanovima, dakle u čežnjivo, plačno-ljubomorno, bolno zavijanje. Približimo se onome mestu, stignemo onamo. Tuđi pas nas je očekivao iza ograde, nalazi se onde psujući i oplakujući svoju nemoć, skače divlje po ogradi i pravi se- koliko je to kod njega ozbiljno, ne zna niko- kao da bi Baušana zacelo rastrgao u komade, kad bi samo mogao da ga dohvati. Uprkos tome, Baušan- koji je mogao da ostane uza me i prođe- ode do ograde; mora, i on bi to učinio uprkos moje zapovesti; njegov nedolazak povredio bi unutarnje zakone- daleko dublje zasnovane i nepovredljivije nego moja zabrana. On se dakle približi i prinese, pre svega skrušenog i mirno tajanstvenog izraza onu žrtvu kojom, kao što on dobro zna, uvek treba da se izazove izvesno umirenje i prolazno pomirenje s drugim, dokle god, naime, ovaj sa svoje strane isto čini, iako uz tihu psovku i plač. Zatim obojica otpočnu divlju jurnjavu duž ograde, jedan s ove drugi s one strane, nemo i uvek sasvim jedan uz drugoga. Istovremeno se okrenu, okrenu se na kraju imanja i pojure besno još jednom. Ali iznenada, na sredini, zastanu kao ukopani, ne više sa strane od ograde, nego iskosa prema njoj i proture kroz nju jedan drugom svoje njuške. Tako stoje izvesno vreme, da bi zatim ponovo otpočeli svoju neobičnu i beskrajnu trku, rame uz rame, s obe strane ograde. Ali na kraju moj se pas koristi svojom slobodom i udalji se. To je užasan trenutak za onog zatvorenog! On to ne može da podnese, vidi besprimernu podlost u tome što drugome može da padne na pamet da se prosto udalji; besni, zapeni se, izgleda kao poludeo od besa, sam juri gore-dole duž imanja, preti da skoči preko ograde, da zadavi nevernoga i šalje za njim najprostije pogrde. Baušan čuje sve to i to ga mučno dira, što svedoči njegov mirni i utučeni izraz; ali on se ne obzire i ide polako dalje, dok iza nas užasna grdnja postepeno opet ne pređe u zavijanje i polako zamukne. Tako se otprilike odigra događaj, ako je jedan zatvoren. Ali nezgoda dolazi do vrhunca ako do susreta dođe pod istim uslovima i ako su oba na slobodi; neprijatno je to opisati; to je najmučnija, najzapletenija i najkritičnija stvar na svetu. Baušan, koji je upravo još spokojno skakao unaokolo, dođe do mene, formalno se tiska u moju blizinu, s onim zavijanjem i cikom koja dolazi iz dubine duše, a o kojoj ne može da se kaže kakvo uzbuđenje izražava, ali koju odmah prepoznajem i iz koje mogu da zaključim da se približuje neki strani pas. Moram dobro da pogledam: tačno je, evo ga, a već izdaleka mu se po sporom i opreznom kretanju vidi da je i on opazio drugoga. Moja sopstvena zbunjenost jedva da zaostaje za zbunjenošću oba psa; slučaj je za mene krajnje nepoželjan. „Odlazi!“, kažem Baušanu. „Zašto kraj moje noge? Zar ne možete da obavite posao sami, na nekom odstojanju?“ I pokušavam da ga štapom oteram od sebe; jer ako dođe do ujedanja, što, bilo da uviđam razlog ili ne, apsolutno ne izgleda neverovatnim, ono će se odigrati kraj mojih nogu i ja ću se zbog toga najneprijatnije uzbuditi: „Odlazi!“ kažem tiho. Ali Baušan ne

odlazi, čvrsto i plašljivo drži se mene, i samo na trenutak ode u stranu do drveta da obavi žrtvu, dok stranac tamo pozadi, kao što vidim, čini isto. Sad smo se približili na dvadeset koraka, napetost je užasna. Stranac je legao na trbuh, čučnuo kao divlja šarena mačka, opružene glave, i u toj razbojničkoj pozi očekuje Baušanov dolazak, očigledno da mu u datom trenutku skoči za vrat. To se ipak ne dogodi, a i Baušan izgleda da to ne očekuje; ma šta bilo, on ide, iako veoma polako i teška srca, upravo na onoga koji vreba, a to bi učinio i morao da učini sve kad bih se ja sa svoje strane sada i odvojio od njega, pošao sporednom stazom i njega samog prepustio svim teškoćama položaja. Ma kako susret bio težak po njega; na neko uklanjanje, ustupanje, ne može se ni misliti. Ide omađijan, on je prikovan za drugoga, oboje su na mučan i nejasan način vezani jedan za drugog i ne smeju to da poreknu. Približili smo se sad na dva koraka. Tada drugi mirno ustane, kao da nikada nije ličio na životinju iz džungle, i stoji sada tu isto kao i Baušan; pokisli, bedni i krajnje zbunjeni, stoje oboje i ne prolaze jedan kraj drugoga. Voleli bi da okrenu glavu, ispod oka žalosno gledaju u stranu, izgleda da na njima leži svest o uzajamnoj krivici. Tako se napeto pomiču i šunjaju sa sumornom opreznošću jedno drugom i jedan kraj drugog, bok o bok, i njuškaju jedan drugom tajnu uda. Pri tom počnu da reže, a ja spuštena glasa zovnem Baušana po imenu i opomenem ga, jer to je trenutak kada se odlučuje da li će doći do ujedanja ili ću sprečiti ovaj potres. Do ujedanja dođe- ne zna se kako i još manje zašto- najednom su obojica samo još klupče i besna gungula iz koje dopiru najstrašniji grleni glasovi grabljivih zveri. Tada moram da se umešam batinom, da sprečim nesreću, moram i da pokušam da uhvatim Baušana za litar ili za kožu na vratu da ga dignem u vazduh dok se drugi ogorčeno uhvatio za nj, i šta još sve ne, čega se ježim za vreme dobrog dela šetnje. Ali može da se dogodi da sve, posle svih priprema i cifranja, prođe naprazno i raziđe se mirno. Doduše, teško je, u svakom slučaju, krenuti s mesta: čak ako se ne dohvate zubima, ipak su obojica i suviše čvrsto spojeni unutarnjom vezom. Već izgleda da prolaze jedan kraj drugog, ne oklevaju više oslonjeni bok o bok, nego stoje skoro već u pravoj liniji, jedan ovamo, drugi onamo obrnut, ne vide se, jedva i okreću glave, samo zenicama škilje unatrag, ukoliko je to moguće. Ali iako već ima prostora između njih, ipak postoji žilava, kobna veza, a niko ne zna da li je već došao trenutak dozvoljenog oslobađanja, obojica bi rado otišli, ali iz neke zebnje savesti nijedan se ne usuđuje da se odvoji. Dok se najzad, najzad ne prekine čarolija, veza pukne i Baušan odjuri, izbavljen, olakšana srca, kao da mu je život ponovo poklonjen. Govorim o ovim stvarima da bih pokazao kako mi se, pod izvesnim okolnostima, čini divlja, tuđa i čudnovata ćud jednog tako bliskog prijatelja; nelagodno mi je tada i smrkava mi se; vrteći glavom posmatram, a samo naslućujući se snalazim. A inače poznajem njegov unutrašnji život tako dobro, razumem sa čistom simpatijom sve njegove manifestacije, njegovu mimiku, čitavo njegovo ponašanje. Kako poznajem, da navedem samo neki primer, ono izvesno glasno zevanje njegovo, ako ga je kakva šetnja razočarala tim što je bila suviše kratka i sportski neplodna: ako sam dan kasno započeo, tik pred ručak na neko četvrt sata otišao sa Baušanom u polje i odmah se opet vratio. Tada on ide kraj mene i zeva. To je bezobrazno, nepristojno, iz sve snage, životinjsko zevanje, praćeno nekim piskavim grlenim glasom i izrazom koji pokazuje da se vređa i dosađuje. „Lepog gospodara imam“- izražava to. „Kasno noću dopratio sam ga s mosta, a eno ga danas sedi iza staklenih vrata i pušta me da čekam na šetnju, da crknem od dosade, pa ako najzad izađe, učini to da bi se ponovo vratio pre nego što je nanjušena kakva divljač. Ah- lep gospodar! Nije pravi

gospodar! Nikogović!“ To, dakle, njegovo zevanje izražava se grubom jasnošću, tako da ga je nemoguće ne razumeti. Ja i uviđam da je on u pravu i da sam kriv pred njim, pa otud i ispružim ruku da ga utešno potapšem po ramenu ili da ga pomilujem po glavi. Ali on zahvaljuje na milovanjima pod takvim okolnostima, ne prima ih, zevne još jednom, po mogućnosti još nepristojnije, a izmakne ruci, iako je po prirodi, za razliku od Persija i u skladu sa svojim narodskim jadnim izgledom, veliki prijatelj nežnih milovanja. Naročito voli kada ga miluju po vratu i zna da na šaljivo energičan način, kratkim pokretom glave, dovede ruku na to mesto. A što sada neće ništa da zna o nežnostima, to je u vezi, sem sa razočarenjem, i s tim što u kretanju, to jest, kada se i ja krećem, on za to uopšte nema smisla, ni interesa. On se tada nalazi u suviše muževnom duševnom raspoloženju, da bi mu se to dopalo; ali se stvar odmah menja, čim sednem. Tada je svim srcem prijemčiv za milovanja, a način na koji ih uzvraća je nespretno-sanjalačka nametljivost. Volim kada na stolici u uglu baštenskog zida, ili napolju u travi, oslonjen leđima na omiljeno drvo, čitam kakvu knjigu, da prekinem svoje duhovno zanimanje, da bih s Baušanom nešto progovorio i poigrao se. Šta mu govorim? Najčešće mu govorim njegovo ime, glas koji ga se od sviju najviše dotiče, jer označava njega samog, a koji zbog toga elektrizirajući deluje na čitavo njegovo biće- podstiče i sokoli njegovo Ja time što ga različitim naglašavanjem uveravam i priliku mu pružam da razmisli da se on Baušan zove i da je to on; i ako ovo produžim koji trenutak, mogu da ga dovedem u pravo ushićenje, neku vrstu identitetnog zanosa, tako da počne da se vrti oko sebe i da zbog ponosnog nadimanja grudi glasno i likujući zalaje prema nebu. Ili, zabavljamo se time što ga diram po nosu, a on škljoca zubima za mojom rukom, kao za kakvom muhom. To nas obojicu zasmeje- da, i Baušan mora da se smeje, a to je za mene, koji se takođe smejem, najčudnovatiji i najdirljiviji prizor na svetu. Dirljivo je videti kako, pod nadražajem peckanja, oko krajeva njegovih usta, po njegovom životinjski suvonjavom obrazu nešto zaigra i zatreperi, kako se otud u crnkastom izrazu tog stvorenja javi fiziognomski izraz čovekovog smejanja, ili sumoran, nevešt i melanholičan odraz njegov, kako opet nestane, da ustupi mesto znacima straha i zbunjenosti, i ponovo se trzajući ispolji... No, hoću ovde da prekinem i da se dalje ne gubim u pojedinostima. I bez toga me zabrinjava obim koji ovaj mali opis, sasvim protiv moje namere, preti da uzme. Sada ću bez ustezanja da prikažem svoga junaka u njegovom sjaju i u njegovu elementu, u onom životnom položaju u kome je on najviše on, i u kome su sve njegove nadarenosti najlepše ispoljene, naime, u lovu. Ali prethodno moram tačnije da upoznam čitaoca sa pozornicom ovih radosti, s našem lovištem, sa mojom okolinom na reci; jer ona je u bliskoj vezi sa Baušanovom ličnošću, ona mi je na osobiti način mila, prisna i važna, kao i on, а što ćе sledstveno, i bez daljeg pripovedačkog povoda, morati da se stavi kao pravni naslov uz njen opis.

4.

Lovište

Po vrtovima naše male, razbacane kolonije svuda se staro drveće što nadvisuje krovove oštro izdvaja od nežnih novih nasada i nedvosmisleno se prepoznaje kao prvobitno rastinje i prastanovnik ovoga kraja. Ono je ponos i ukras ove još mlade naseobine; brižljivo su ga štedeli i pazili koliko god je bilo moguće, a ako je pri merenju i ograđivanju zemljišta dolazilo do konflikta oko kojeg od njih, to jest: ako se pokazalo da kakvo dostojanstveno mahovinastosrebrnasto stablo stoji baš na demarkacionoj liniji, tu ograda opisuje oko njega mali krug da bi ga obuhvatila u baštu, ili je u betonu ostavljena jedna učtiva rupa iz koje sad starac strči, polu privatno i polu javno, golih grana pokrivenih snegom ili ukrašen krošnjom sitna lišća koje kasno izbija. Jer to su primerci jasena, drveta koje voli vlagu kao malo koje; i time je o osnovnoj odlici našega kraja rečeno ono odlučujuće. Nije odavna kako ga je ljudski razum raskrčio i učinio pogodnim za naseljavanje; od pre decenije i po, ne ranije. Pre toga bila je ovde velika močvara- pravo leglo komaraca, gde su se u ustajalim barama ogledale vrbe, zakržljale topole i slično krivo drveće. Kraj je, naime, vodoplavan; nekoliko metara ispod površine nalazi se nepropustljiv sloj zemlje; tako je zemljište od vajkada bilo močvarno i u svim udubljenjima stajala je voda. Isušivanje je vršeno na taj način što je rečna površina spuštana- ne razumem se u ingeniozne stvari, ali u istini pribeglo se ovoj majstoriji kojom je voda što nije mogla da usahne pokrenuta da otiče, tako da se sada na mnogim mestima podzemni potoci ulivaju u reku a zemljište se ustalilo, bar najvećim delom; jer ako čovek poznaje mesto kao što ga poznajemo ja i Baušan, onda će znati da niz reku ima po neka trskom obrasla nizina koja podseća na svoje prvobitno stanje, da ima usamljenih mesta čiju vlažnu svežinu ne može da uništi ni najtopliji letnji dan i gde čovek tih dana rado odahne za koji minut. Ali, uopšte, kraj ima svoju naročitu osobinu kojom se na prvi pogled razlikuje i od obala brzog planinskog potoka, kako se one inače obično predstavljaju svojim jelašjem i livadama obraslim mahovinama; on je, velim, potpuno sačuvao svoje prvobitno svojstvo, čak i od onda od kada je u njemu preovladalo trgovanje zemljištem, a svuda, pa i izvan bašta, prvobitna i originalna vegetacija jasno preovlađuje nad novom i naknadno zasađenom. Po alejama i javnim travnjacima nalaze se divlji kestenovi, javor koji brzo raste, pa i bukve i svakojako ukrasno žbunje; ali sve to nije iskonsko, to je zasađeno, kao što je i italijanska topola, koja u redu strči u svojoj sterilnoj muškosti. Nazvao sam jasen autohtonim drvetom; on je veoma rasprostranjen, nalazi se u svakom uzrastu, kao stogodišnji džin, a i kao nežni izdanak koji u masama kao korov niče iz šljunka; i on je taj koji zajedno sa topolom i jasikom, brezom, vrbom, kao drvo daje zemljištu njegov pravi pečat. Ali to je sve samo sitnolisno drveće, a sitno lišće, drobna krošnja, uz često gigantske razmere drveća, jeste takođe obeležje kraja koje odmah pada u oči. Izuzetak čini brest koji svoj veliki kao testerom izreckani i po površini lepljivi list na sve strane pruža suncu, a zatim veliko mnoštvo puzavica koje se svuda po šikari obavija oko mladih stabala i zbrkano meša svoje lišće sa njihovim. Visoka figura jove zbija se po udubljenjima u male dubrave. Ali lipa se nalazi veoma retko; hrasta uopšte nema; jele takođe. Ali, ima ih na više mesta uz istočni obronak, granicu naše oblasti, na kojoj, sa drugom osobinom zemljišta, počinje drugačije

rastinje nego obično. Od obronka do reke nema više od pet stotina metara- koracima sam izmerio. Može biti da se niz reku obala širi, malo u obliku lepeze- razlika nikako nije značajna, a čudnovato je kako bogate raznolikosti zemljišta pruža uzani pojas, čak i kad umereno pođemo bilo kojim prostorom koji se pruža uzduž u pravcu toka reke, kao što to činimo Baušan i ja, koji samo retko šetamo duže od dva sata, računajući odlazak i povratak. Ali raznovrsnost pogleda, i to što čovek svoje šetnje stalno može da menja i različito kombinuje, i što mu zbog toga, uprkos dobrog poznavanja zemljište ne dosadi i što ne biva svestan njegove uskosti, dolazi otuda što se ono deli na tri međusobno potpuno različita predela ili zone kojima čovek može pojedinačno da se posveti ili koje poprečnim stazama može postepeno da poveže: predeo reke i njene neposredne obale s jedne strane, predeo obronka na drugoj strani i šumski predeo u sredini. Najveći deo širine zauzima zona šume, parka, vrbaka, obalske šikare- tražim za čudnovati predeo neko ime koje bi bolje odgovaralo i očitije isticalo od reči šuma, a u stvari pravu ipak ne nalazim, kako mi izgleda. O nekoj šumi u običnom smislu reči; tako nekoj sali obrasloj mahovinom i travom i otprilike jednako jakim stablima drveća, ne može ni u kom slučaju da bude reči. Drveće našega lovišta je potpuno različite starosti i veličine; ima među njim džinovskih praotaca iz roda vrba i topola, naročito duž reke, a i u unutrašnjosti šume, zatim ima drugog, već poodraslog, koje broji nekih deset ili petnaest godina; i najzad legija tankih stabljika, divlji rasadnik samorasta mladih jasenova, breza i jova, koje međutim utisak žgoljavosti zbog toga nikako ne izazivaju što su, kao što sam već naveo, sve debelo obavijene puzastim biljem, što u celini zapravo daje tropski bujnu sliku; ipak, ja sumnjam da ono smeta rašćenju svojih domaćina, jer tokom godina koje ovde živim mislim da nisam video da je mnogo od tih stabljika odebljalo. Drveća ima malo, blisko srodne je vrste. Jova je iz familije breze, topola najzad nije ništa naročito drukčija od vrbe. A približavanje svih njih osnovnom tipu ove poslednje moglo bi da se ustanovi; kao što šumari znaju da je rod drveća vrlo spreman da se prilagodi okolini, izvesnom podražavanju ukusa linija i oblika koji svuda vlada. A ovde vlada fantastična, avetinjski kriva linija vrbe, ove verne pratilice i stanovnice tekućih kao i stajaćih voda, sa kao kandže ispruženim granama raširenim u obliku metle, a po njoj, očigledno, drugi gledaju da se ravnaju. Topola se savija potpuno po svom ukusu; od ove se često teško razlikuje breza, koja se, zavedena duhom mesta, takođe ponekad najčudnovatije savija; čime ne treba da bude rečeno kako se ovo ljupko drvo i ovde, i to u velikom broju, ne nalazi u veoma lepo razvijenim individuama, koje po povoljnom, punom šarenila, popodnevnom osvetljenju očaravaju oko. Okolina ga poznaje kao srebrnu stabljičicu sa malo lišća koje usamljeno stoji na kruni, kao ljupko izraslu, spretnu devicu sa najgizdavijim kredastim stablom, koja na lep i čežnjiv način opušta uvojke svoga lišća; a isto tako i u zaista slonovskom rastu, sa stablom koje nijedan muškarac ne bi mogao da obuhvati rukama i čija kora samo još visoko gore pokazuje tragove glatke beline, a dalje niže je postala gruba, uglasta, ispucana breza... Što se tiče zemljišta, ono nema gotovo nikakve sličnosti sa šumskim zemljištem. Šljunkovito je, blatno i čak peskovito, i ne bi ga trebalo smatrati plodnim. Ipak je u svojim granicama plodno do bujnosti. Na njemu uspeva visoka trava koja često prima suvi, bodljikavi, prudski karakter i zimi pokriva tlo kao izgaženo seno, pa često prelazi upravo u

rogoz; ali drugde, meka, gusta i nabujala, pomešana sa kukutom, koprivom, podbelom, raznolikim puzavim biljem, visokim čičkovima i mladim, još mekim mladicama drveća, pogodno sklonište za fazane i ostale divlje ptice, kao talasi dopire do grudastog korenja drveća. Ali iz te poplave i gustiša izvijaju se svuda spiralno divlje grožđe, divlji hmelj, kao širokolisne vitice, i njihove peteljke još zimi obavijaju stabla kao čvrsta, neraskidiva žica. To nije ni šuma ni park, to je čarobni vrt, ni više ni manje. Hoću da upotrebim tu reč, iako se u osnovi radi o šturoj, skučenoj i zakržljalosti sklonoj prirodi, koja je iscrpena i obeležena pomoću nekoliko prostih botaničkih imena. Tlo je talasasto, stalno se diže i spušta, a to stvara lepu zatvorenost izgleda, nedoglednost na sve strane; čak kad bi se šuma pružala miljama daleko desno i levo, ili onoliko koliko se pruža u dužinu, umesto što od sredine u oba pravca meri samo stotinu i nešto koraka, ne bi se čovek u njoj mogao osećati skrivenijim, povučenijim i usamljenijim. Jedino ravnomerno šuštanje sa zapada podseća uho na prisnu blizinu reke, koja se ne vidi... Ima tu ždrela, ispunjenih džbunjem zove, kalinice, jasmina i krušine, tako da sparnih junskih dana grudi jedva mogu da podnesu miris. A opet ima udolina; čistih šljunkara po čijim padinama i na čijem dnu uspevaju jedino mladice vrbe i nešto suve žalfije. To sve nikako ne prestaje da čudnovato deluje na mene, iako se tu već više godina svakodnevno bavim. Nekako me dira ovo silno jasenovo lišće, koje podseća na džinovsku junad, fantastično deluju na mene ove vreže i ovaj trščar, ova vlaga i suvost, taj oskudni šiprag, i da iznesem svoj potpuni utisak: izgleda pomalo kao da se čovek obreo u kraju iz nekog drugog perioda zemljinog razvoja, ili čak u nekom podmorskom kraju, kao da čovek ide po kakvom dnu- predstava koja ima izvesne veze sa istinom; jer ovde je nekada bilo vode na mnogim mestima, osobito u onim udolinama koje sad kao četvorougli bazeni livada, obrasli divljim rasadnicima samoniklih jasenova, služe ovcama za pašu i od kojih se jedna nalazi odmah iza moje kuće. Divljina je uzduž i popreko ispresecana stazama, linijama samo delimice izgažene trave, a i šljunkovitim pešačkim stazama koje očigledno nisu pravljene nego su upravo ugažene hodanjem, iako se ne bi moglo reći ko ih je ugazio; jer da Baušan i ja sretnemo na njima nekog čoveka, iznenađujući je izuzetak, i moj pratilac pri takvom prizoru zastane zapanjen i samo jednom tupo zalaje, što prilično tačno izražava i moja osećanja prema ovom događaju. Čak i o lepim nedeljnim letnjim popodnevima, kada se iz grada u naš kraj izlije mnoštvo šetača (jer ovde je uvek za nekoliko stepeni svežije nego na drugom mestu) možemo gotovo nesmetano da šetamo po ovim unutarnjim putevima; jer ljudi ih ne poznaju, a onda- i voda, reka, kao što biva obično, snažno ih privlači; i zbijena neposredno uz nju, što je moguće bliže njoj, po najdonjem keju ako je moguće, to jest: ako nije poplavljen- kreće se bujica ljudi u okolinu i uveče se opet vraća. Najviše ako unutra u džbunju naiđemo gde leži kakav ljubavni par, koji nas iz svoga gnezda gleda drskim i plašljivim životinjskim očima, kao da bi prkosno da upita nemamo li, možda, nešto da primetimo protiv njegove prisutnosti ovde i protiv onoga što čini i krišom radi; što mi ćutke poričemo uklanjajući se u stranu: Baušan onom ravnodušnošću koju kod njega izaziva sve što ne ostavlja za sobom miris divljači, a ja potpuno zatvorenim i besadržajnim izrazom lica, koji prima sve i ni najmanje ne odaje ni odobravanje, ni negodovanje. Ali one staze nisu jedina sredstva saobraćaja i veze u mome parku. Ima tu ulicatačnije rečeno, tu su pripremne gradnje koje su nekada bile ulice ili to jednom treba da

budu, ili će, ako da bog, možda zaista jednom i biti... Stvar je u ovome: tragovi pijuka koji krče i jedne sangvinične preduzimljivosti vide se još dobrim delom izvan izgrađenog dela okoline, produžujući dalje od male kolonije vila. Daleko se gledalo, hrabro planiralo. Trgovačko društvo koje je pre deset ili petnaest godina uzelo ovaj kraj u svoje ruke, nameravalo je da preduzme s tim (i sa samim sobom) nešto drugo, veličanstvenije, naime, nego što je zatim ispalo; naselje nije trebalo da se ograniči na onu šaku vila koje se tamo nalaze. Placeva za zidanje bilo je mnogo, čitav jedan kilometar uz reku bilo je- a i danas je- sve spremno da primi kupce i ljubitelje mirnog načina života. Širokogrudost je vladala na sednicama saveta društva. Nije se zadovoljavalo samo građevinama za utvrđivanje obale, izgradnjom keja po kome se može ići, zasađivanjem baštenskog bilja; prilično daleko latila se kultivirajuća ruka i same šume, preduzeta su raskrčivanja, posut je šljunak, divljina je ispresecana ulicama, nekoliko puta u dužinu i češće još u širinu, zamišljene, sjajne ulice ili planovi za njih od grubog šljunka- koje sa nagoveštajem druma i prostranih trotoara, po kojima, međutim, sada ne prolaze građani, izuzev Baušana i mene: on na dobroj i izdržljivoj koži svoja četiri tabana, ja u potkovanim cipelama, zbog šljunka. Jer vile koje su na njima po proračunu i nameri društva odavno prijatno trebalo da se zabele, zasada su izostale, iako sam ja isprednjačio tako dobrim primerom i svoju kuću sagradio u tome kraju. One su, velim, izostale pre deset, pre petnaest godina, i nije dakle nikakvo čudo što se stvorilo izvesno neraspoloženje prema ovom kraju, što je u krilu društva uhvatilo korena neraspoloženje prema daljim troškovima i dovršavanju široko započetog posla. A ipak je stvar došla toliko daleko da ove ulice bez stanovnika imaju svoja prava imena, isto onako kao bilo koja u okolini grada, ili izvan njega; ali bih voleo da saznam koji je sanjalica i duhoviti špekulantski prošlošću zabavljeni umetnički duh mogao da im ih nadene. Postoje tu Gelertova, Opicova, Flemingova, Birgerova ulica, tu je čak i Adalbert Štifterova ulica po kojoj se sa osobito simpatičnom naklonosti šetam u svojim potkovanim cipelama. Kao što se obično događa kod nedovršenih ulica predgrađa koje nemaju kuća na uglu, postavljeni su na njihovim ulazima stubovi i na njima su učvršćeni nazivi ulica: plave emaljirane table, kao što je ovde uobičajeno, sa belim slovima. Ali ah, one nisu u najboljem stanju, već suviše dugo obeležavaju one imena skiciranih ulica u kojima niko neće da stanuje, i na njima se ovde najzad jasno pokazuju znaci neraspoloženja, fijaska i zaustavljenog razvoja. Strče zabataljene; o njihovom održavanju, obnavljanju, ne vodi se računa, a kiša i sunce su ih grdno nagrizli. Gleđno plavetnilo je mnogo ispucalo, bela slova je pojela rđa, tako da umesto njih zevaju samo mrka mesta i rupe ružno izreckanih ivica koje uništavaju napise imena i često otežavaju njihovo čitanje. Naročito mi je jedan napis zadavao teške glavobolje kada sam ovamo prvi put došao i ispitujući prolazio krajem. Bio je to izuzetno dugačak napis i reč „ulica“ ostala je čitava; ali od stvarnog imena koje je bilo ili bejaše bilo, kao što je rečeno, vrlo dugačko, pokazao se najveći broj slova potpuno nečitkim i pojeden od rđe: po tamnim rupama mogao se zaključiti njihov broj; ali vidljivo nije bilo ništa, sem na početku polovina jednog S, negde u sredini jedno e, i na kraju opet jedno e. To je bilo premalo za moju oštroumnost; našao sam da je to jednačina sa suviše mnogo nepoznatih. Dugo sam stajao, s rukama na leđima, gledao u dugački napis i studirao. Zatim sam sa Baušanom išao dalje po Birgerovoj putanji. Ali dok sam uobražavao da mislim na druge stvari, potajno je u meni radilo, duh moj je tragao za razorenim imenom, i najednom mi pade na pamet; zastao sam i poplašio se: žurno sam se vratio, ponovo zastao

pred napisom, upoređivao i pokušavao. Da, poklapalo se i odgovaralo je. Bila je to Šekspirova[4] ulica kojom sam se šetao. Podesni su to natpisi za ove ulice i ulice sasvim za ove natpise- sanjarske i neobične. One se provlače kroz šikaru kroz koju su probijene; ali rastinje ne miruje, ne ostavlja ulice netaknute decenijama, dok ne dođu naseljenici; ono čini sve da ih opet zatvori, jer ono što ovde raste ne plaši se šljunka, naviknuto je da uspeva na njemu, pa tako purpurni čičkovi, plava žalfija, beli vrbak i zelenilo mladih jasenova izbijaju svuda po drumskim nasipima pa nesmetano čak i po trotoarima; nema sumnje, ulice parka sa poetičnim imenima bilje bujno osvaja, čestar ih ponovo guta, i, bilo da čovek to sažaljeva ili pozdravi s odobravanjem, kroz daljih deset godina neće se više moći ići po Opicovoj i Flemingovoj ulici i one će verovatno gotovo iščeznuti. Zasada, naravno, nema razloga za žaljenje, jer sa slikarskog i romantičnog gledišta sigurno na celom svetu nema lepših ulica od ovih u njihovom sadašnjem stanju. Ništa nije ugodnije nego švrljati kroz zapuštenost njihove nedovršenosti, ako je čovek dobro obuven i ne plaši se gruboga šljunka- nego preko raznolikog divljeg rastinja njihovog tla bacati pogled na sitnolisno, lako ovlaženo drveće koje njihove perspektive uokviruje i zatvara. To je drvo kao ono što ga je onaj lotaringijski pejzažista naslikao pre tri stotine godina... Ali šta kažem; kako ga je naslikao? Ovo je on naslikao! On je bio ovde, poznavao je ovaj kraj, sigurno ga je studirao; i da se onaj sanjalački član društva koji je mojim ulicama u parku davao imena nije strogo ograničio na književnost, svakako bi jedna od porđalih tabli nosila ime Kloda Lorena[5]. Tako sam opisao predeo srednje šume. Ali i onaj na istočnom obronku ima lepih draži, za mene kao i za Baušana, iz razloga koji kasnije slede. Mogli bismo ga nazvati zonom potoka, jer mu jedan potok daje obeležje idiličnog pejzaža sa kontemplativnošću svojih terena po kome raste spomenak, čini ovostranu suprotnost prema zoni velike reke tamo preko, čije se šuštanje pri najčešćem zapadnom vetru čak i ovde tiho čuje. Tamo gde se prva od poprečnih veštačkih ulica, idući u obliku nasipa od aleje topola između bazena livade i šumskih parcela prema obronku, završava na njegovu kraju, vodi levo jedan put koji omladina upotrebljava zimi kao klizalište, u predeo koji niže leži. Tamo gde on postaje ravnim, počinje potok, a na njegovoj strani, desno ili levo od njega, što se opet može menjati, rado se šetaju gospodar i pas, duž šarenog obronka. S leve strane se pružaju livade na kojima ima drveća. Tamo se nalazi jedan poljski baštovanluk što pokazuje stražnju stranu svojih ekonomskih zgrada, ovce pasu i čupkaju detelinu, a čuva ih jedna ne sasvim pametna devojčica u crvenom kaputu koja se stalno u zapovedničkom besu oslanja rukama o kolena i iz sve snage se neskladnim glasom dernja, ali se pri tome užasno boji ovna, zbog svoje vune maestetično debela na izgled, koji se ni na šta ne obzire i potpuno čini što hoće. Najgore se dere dete kada se Baušanovom pojavom izazove panika među ovcama, što se skoro redovno događa, sasvim suprotno nameri i mišljenju Baušanovom, kome su ovce u dubini duše upravo ravnodušne i koji ih smatra za vazduh, pa čak naglašenim nepoštovanjem i prezrivom pažnjom pokušava da otkloni od njih izliv ludosti. Jer iako one za moj nos dovoljno jako vonjaju (uostalom, ne neprijatno), ipak, to što iz njih bije nije miris divljači, i prema tome Baušan nema ni najmanje interesa da ih goni. Uprkos tome dovoljan je iznenadan pokret s njegove strane ili i samo da se pojavi, pa da najednom čitavo stado koje je upravo, mirno blejeći dečijim i muškim glasovima, raštrkano paslo, u zbijenoj gomili, leđa uz leđa, pojuri u jednom istom pravcu, dok glupo dete duboko sagnuto viče za njima, da ga glas izdaje i oči mu iskaču iz glave. Ali Baušan

pogleda u mene kao da kaže: reci sam da li sam kriv i da li sam dao povoda. Jednom se ipak desilo nešto suprotno, što je ostavilo upravo još mučniji i svakako čudnovatiji utisak nego panika. Naime, jedna ovca, običan primerak svoga roda, osrednje veličine i prosečnog ovčijeg lica, uostalom uzanih naviše izvinutih usta, koja su izgledala da se smeju i davala tome biću izraz skoro podmukle gluposti, izgleda da se zaćorila i zacopala u Baušana i pridružila mu se. Prosto je pošla za njim; odvojila se od stada, napustila pašu i prilepila se uz Baušanove pete, mimo i smeškajući se u svojoj preteranoj gluposti, ma kuda se on okrenuo. On je sišao s puta, a ona je pošla za njim; on je potrčao, a i ona se nadala u galop; on je zastao, a ona je učinila isto- sasvim iza njega i tajanstveno se smeškajući. Mrzovolja i zbunjenost ocrtavala se na Baušanovom licu i, zaista, njegov položaj je bio u najvećoj meri nezgodan, ni po dobru ni po zlu nije imao nikakvog smisla ni razuma, izgledao je tako glupo, kako ni sebi ni meni još nikada nije izgledao. Ovca se sve više i više udaljavala od svoje baze, ali izgleda da nije marila za to, išla je sve dalje za srditim Baušanom, očigledno odlučena da se više ne odvaja od njega, nego da se uza nj prilepi, pa ma dokle i ma kuda on pošao. On se tiho držao uz mene, manje iz bojazni za koju nije bilo razloga, već od stida zbog nečasnosti svoga stanja. Najzad, kao da se zasitio, zastade, okrete glavu i preteći zareža. Tada ovca zableja, da je zazvonilo kao kada se čovek zlobno smeje, a to jadnog Baušana toliko užasnu, da je podvinuta repa odjurio; ovca smešnim skokovima za njim. Za to vreme, bili smo već daleko od stada, budalasta devojčica se derala kao da će da pukne, i to tako što se nije savijala samo do kolena, nego je i ova u deranju naizmenično dizala do lica, tako da je to izdaleka pružalo sasvim izobličenu i besomučnu sliku. I tada dotrča jedna služavka u kecelji ili na dernjavu, ili što je i inače primetila događaj. Trčala je držeći u jednoj ruci vile za đubre, a drugom je pridržavala neutegnute grudi koje su se u trčanju suviše tresle; bez daha dojurila do nas i pokuša da ovcu, koja je opet išla korakom, pošto je i Baušan isto činio, vilama potera u potrebnom pravcu, što joj, međutim, nije pošlo za rukom. Ovca je, doduše, ispred vila skakala u stranu, ali je odmah jednim skokom bila na Baušanovom tragu, i izgledalo je da nema sile koja će je od toga odvratiti. Tada ja uvideh šta jedino pomaže i okrenuh se. Svi pođosmo natrag, uz mene Baušan, iza njega ovca, a iza ove devojka sa vilama, dok se dete u crvenom kaputu, pogureno i lupajući nogama o zemlju, deralo prema nama. Ali nije bilo dovoljno što smo se vratili do stada; morali smo da uradimo sav posao i da šetnju izvedemo do kraja. Morali smo u dvorište i u staju za ovce, čija je široka vrata devojka svom snagom otvorila pred nama. Ušli smo onamo; i kada smo svi bili unutri, morali smo mi ostali opet vešto da izmaknemo i da prevarenoj ovci brzo zatvorimo vrata pred nosom, tako da je ostala zarobljena. Tek tada smo Baušan i ja, uz zahvaljivanje devojke, mogli opet da produžimo prekinutu šetnju u kojoj je Baušan ipak do kraja bio neraspoložen i potišten. Toliko o ovcama. Na ekonomske zgrade nadovezuje se s leve strane široka grupa drveća koja svojim senicama i malim letnjikovcima, koji liče na kapele, i mnogim ogradama svojih majušnih vrtića deluje kao groblje. Ona sama kao celina je dobro ograđena; samo domaći vrtlari imaju pristup kroz gvozdenu kapiju koja čini ulaz u nju, a ponekad vidim tamo kakvog čoveka obnaženih ruku kako prekopava svoju njivicu povrća od devet stopa, tako da izgleda kao da kopa svoj sopstveni grob. Zatim opet dolaze otvorene livade, koje se, pokrivene krtičnjacima, prostiru do ivice srednjeg kraja šume i u kojima sem krtica žive i mnogi poljski miševi, što treba spomenuti s obzirom na Baušana i njegovo obilato uživanje

u lovu. Na drugoj strani, to jest zdesna, teku potok i obronak sve dalje, ovaj, kao što sam rekao, raznolika izgleda. S početka ima taman karakter neobasjan suncem i obrastao je omorikama. Kasnije prelazi u peščaru koja toplo odbija sunčeve zrake, još kasnije u šljunčaru, najzad lavinu cigala, kao da su onde gore srušili kuću pa bezvredne razvaline prosto sjurili dole, tako da tok potoka povremeno nailazi na teškoće. Ali on ih već savladava; njegova voda se nešto ustavlja i plavi, crveno obojena od prašine opeka, bojeći i travu obale koju kvasi. Ali zatim teče utoliko bistrija i čistija, odbijajući ovde-onde sunčeve zrake sa svoje površine. Kao i sve vode, od mora do najmanje rogozne bare, veoma volim potoke, pa kad mi uho, leti u planini recimo, izdaleka začuje njegov tajanstveni šumor i žuborenje, dugo idem za tekućim glasom, ako mora da bude, da pronađem njegovo mesto, da u lice pogledam tajanstveno govorljivog sinčića visina i upoznam se s njim. Lepi su brzaci potoka koji se uz oštru lomljavu spuštaju između jela i preko strmih stenovitih stepenica obrazuju zelena, kao led hladna kupališta i belo zapenušani okomito padaju na iduću stepenicu. Ali i ravničarske potoke gledam sa zadovoljstvom i simpatijom, ma bili i plitki da jedva pokrivaju izglačani, srebrnasto-glatki belutak svoga korita, ili dubok kao male reke, koje pod zaštitom s obe strane duboko nadvijenih vrba puno i snažno protiču, tekući brže sredinom negoli sa strana. Ko na šetnjama ne bi pratio tok vode, ako je samo slobodan da bira? Privlačna snaga koju voda vrši na čoveka prirodna je i simpatetička. Čovek je dete vode; devet desetina našeg tela sastoji se od nje, a u određenom stadijumu razvoja pre rođenja mi imamo škrge. Za sebe rado priznajem da mi posmatranje vode u svakom obliku i vidu znači daleko najneposredniju i najuverljiviju vrstu uživanja u prirodi, da je čak istinito udubljivanje, istinito zaboravljanje samog sebe, pravo utapanje sopstvenog ograničenog bitisanja u sveopšte za mene moguće samo pri ovom posmatranju. Ono može da me, naročito posmatranje tihog ili veoma uzburkanog mora, prenese u stanje tako dubokog organskog sanjarenja, tako daleke duhovne odsutnosti, da izgubim svako osećanje vremena i dosada postaje ništavan pojam, pošto mi u takvom skupu i društvu sati prolaze kao minuti. Ali nagnut i na ogradu kakvog mostića koji vodi iznad potoka, mogao bih da stojim dokle god hoćete, zadubljen u sliku toka, komešanja i strujanja, a da onaj drugi tok oko mene i u meni, žurno promicanje vremena, ne može ništa da učini ni mome strahu ni nestrpljenju. Zbog ovakve simpatije prema prirodi vode za mene je vredno i važno što je uzani kraj u kome stanujem opasan vodom sa obe strane. Ovdašnji potok, dakle, prost je i običan među potocima, nema ničeg osobitog u njemu, njegov karakter je najugodnije prosečan. Staklenovedre prostodušnosti, bez laži i pretvaranja, on je daleko od toga da neprovidnošću zavarava koliko je dubok; on je plitak i bistar i bezazleno pokazuje da mu na dnu u zelenom blatu leže bačeni plehani lonci i ostaci jedne cipele na vezivanje. Uostalom, on je dovoljno dubok da posluži kao prebivalište lepim, srebrnastosivim i veoma brzim ribicama koje u dugačkim krivudavim linijama šmugnu kada se približimo. Na više mesta se širi kao bara, a na njegovim obalama ima lepih vrba, od kojih jednu u prolazu osobito posmatram. Ona raste na obronku, dakle na izvesnom odstojanju od vode. Ali jednu svoju granu čežnjivo pruža odande prema potoku i zaista ga se dotakla, tako da tekuća voda lako kvasi srebrnasto lišće na vrhu grane. Tako ona stoji i uživa u dodiru.

Dobro je ići ovuda kada pirka blagi, topli letnji vetar. Ako je veoma toplo, Baušan ode u potok da rashladi stomak, jer od svoje volje gornje delove tela u dodir sa vodom ne dovodi. Stoji on tamo zavalivši uši, s izrazom potpunog zadovoljstva, i pušta da voda teče oko njega i pored njega. Zatim dođe do mene da se otrese, što se po njegovom uverenju mora dogoditi u mojoj najneposrednijoj blizini, iako zbog snage kojom se otresa poleti na mene čitava kiša vode i blata. Ne pomaže ništa što ga rečju i štapom teram od sebe. Što mu izgleda prirodno, zakonito i neophodno, tu se on ometati ne da. Dalje tok potoka udara prema zapadu ka jednom malom mestu koje dominira pogledom između šume i obronka na severu i kome se na ulazu nalazi gostionica. Potok opet tamo stvara baru u kojoj seljanke klečeći bele rublje. Jedno brvno vodi preko nje, i kad se pređe, dolazi se do druma koji vodi od sela, između ivice šume i ivice livade, prema gradu. Ali ostavljajući njega nadesno, može se po jednom takođe kolima usečenom putu kroz šumu doći do reke u nekoliko koraka. To je eto zona reke; ona sama leži pred nama, zelena i zapenušana, u osnovi ona je samo veliki brdski potok, ali njeno stalno šuštanje koje se više ili manje potmulo čuje svuda po okolini, a ovde upravo uši zaglušuje, može i da zameni sveto udaranje mora, ako čovek do njega ne može da dođe. U nj se meša neprestana dreka bezbrojnih galebova koji s jeseni, zimi i još s proleća s gladnim graktanjem lete oko ušća odvodnih cevi kanalizacije i tu nalaze hranu, dok im godišnje doba ne dozvoli da ponovo pođu na gornja jezera- slično divljim i poludivljim patkama koje takođe provedu sveže i hladne mesece ovde u blizini grada, ljuljaju se na talasima, puštaju se niz vodu koja ih okreće i njiše, pred rečnim brzakom u poslednjem trenutku uzlete i ponovo se dalje gore spuste na vodu... Obalski kraj je ovako razuđen i podeljen: do ivice šume proteže se šljunkovita ravnica kao produžetak često spominjane aleje topola, otprilike kilometar niz vodu, to jest do skelareve kućice o kojoj će još biti govora i iza koje se šikara više približuje rečnom koritu. Zna se već šta vredi šljunkovita pustinja: to je prvi i najvažniji od uzdužnih puteva koje je društvo živo planiralo kao esplanadu sa najdražesnijim položajem za elegantni kolski saobraćaj, gde bi se gospoda na konjima približavala sjajno lakovanim kočijama sa dva koša i fino se šalila sa nasmejanim zavaljenim damama. Pored skelareve kućice jedna velika, već padu sklona iskrivljena drvena tabla kazuje šta bi trebalo da bude neposredni cilj, privremena krajnja tačka kolskoga korza, jer krupnim slovima saopštava se na njoj da se ovo zemljište na uglu prodaje u svrhu podizanja jedne kavane u parku i otmenog establišmena za osvežavanje... Da, to je on i ostaje on. Jer namesto kavane u parku sa stolićima, užurbanim kelnerima i gostima koji pijuckaju još uvek strči kriva drvena tabla, obeshrabreno sve slabija ponuda bez potražnje, a korzo je samo pustinja od najgrubljeg nanosnog šljunka sa vrbacima i plavom žalfijom, skoro već toliko gusto obrastao kao što je Opicova i Flemingova ulica. Pored esplanade, bliže reci, proteže se uzan i takođe jako obrastao šljunkovit nasip sa travnim zakosima na kome stoje telegrafski stubovi, a po kome se rado šetam, prvo zbog promene, a onda zato što šljunak omogućava da se po njemu ide čistije, iako teže kad posle jake kiše zemljana staza tamo dole ne izgleda dobra za šetanje. Ova putanja, stvarno šetalište koje se satima provlači duž toka reke da najzad pređe u divlje obalske staze, sa vodene strane zasađena je mladim drvećem, javorom i brezama, a sa kopnene strane stoje moćni predstavnici ovoga kraja, vrbe, jasike i topole kolosalnih razmera. Strmo i duboko

pada njen nagib prema rečnom koritu. Mudrim radovima od vrbovog šiblja i povrh toga još betoniranjem donjeg dela ona je osigurana od visokog vodostaja koji nadolazi jednom ili dvaput godišnje za vreme topljenja snega u planini ili posle dugotrajnih pljuskova. Tu i tamo ima po njoj drvenih prečaga, polulestava, polustepenica, po kojima prilično ugodno može da se siđe u stvarno rečno korito, najvećim delom suvo, otprilike šest metara široko rezervno šljunkovito korito velikog divljeg potoka koji se ponaša sasvim kao i mali i najmanji njegovog roda, naime s vremena na vreme prema vodenim prilikama u gornjim krajevima svoga toka predstavlja samo malu zelenu tekućicu, s grebenima preko kojih se jedva preliva, gde galebovi kao da na visokim nogama stoje na vodi- ali pod drugim okolnostima uzima upravo opasan oblik, naraste kao velika reka, svoje široko korito ispuni strašnim besom, neprilične stvari, velike korpe, džbunje i leševe mačaka, povuče sobom u kovitlac i u najvećoj meri se pokaže raspoloženim za izlivanje i nasilja. I rezervno korito je osigurano protiv poplave paralelnim kosim pleterom od vrbovog pruća. Obraslo je sprudnom travom, obalskim ovsom, kao i sjajnom biljkom ovoga kraja koje ima svuda, suvom, plavom žalfijom; po njemu se lako ide zahvaljujući obalskom pojasu od ravnog kamena, koji je uređen sasvim napolju na ivici vode i pruža mi dalju, i to najmiliju mogućnost, da menjam svoje šetnje. Doduše, po tvrdom kamenu koračati nije sasvim ugodno; ali to potpuno nadoknađuje intimna blizina vode, a zatim, ponekad se može ići i kraj keja po pesku- da, ima peska između šljunka i sprudne trave, pomešanog malo s blatom, ne tako svete čistote kao što je onaj morski, ali ipak stvarnog nanosnog peska, a to se zove šetnja po obali ovde dole, koja se u nedogled proteže duž vode; ne nedostaje tu ni šuštanja ni kreštanja galebova, ni one monotonije koja guta vreme i prostor, koja pruža neku vrstu opojne razonode. Svud šušte plitki slapovi, a na polovini puta do skelareve kućice meša se s njima hujanje vodopada kojim se preko neki kanal iskosa uliva u reku. Linija pada je izbočena, sjajna, staklasta, kao kod kakve ribe, a u njegovom podnožju stalno vri. Lepo je ovde kad je nebo plavo, kad je skela ukrašena zastavicom, u čast lepog vremena ili inače povodom neke svečanosti. Na tom mestu nalaze se i drugi čamci, ali čamac-skela je privezan za žičani konop koji je sa svoje strane spojen s jednim drugim, još debljim preko reke zategnutim žičanim konopom, naime tako da se on duž njega kreće pomoću jednog točka. Sama struja mora da tera čamac, a ruka skeledžijina na krmi čini ostalo. Skeledžija sa ženom i detetom stanuje u skeledžijskoj kući, koja je malo povučena od gornje staze, sa povrtnjakom i živinarnikom, a koja je sigurno službeni i besplatni stan. Ona je neka vrsta vile u malom, slabo i lako sagrađena, sa zatvorenim balkonićem i malim potkrovljem, a izgleda da ima dve sobe dole i dve sobe gore. Rado sedim na klupi pred vrtićem, odmah na gornjoj stazi, Baušan sedi na mojoj nozi, skeledžijine kokoške idu oko mene ispružajući na svakom koraku glavu, a petao najčešće skoči na naslon klupe, opusti nazad zeleno bersaljersko perje svoga repa i sedi tako pored mene mereći me prodorno sa strane jednim crvenim okom. Posmatram prevoz skelom koji baš ne može da se nazove burnim, pa ni živahnim, nego se upravo odvija u velikim pauzama. Utoliko radije gledam kada se s ove ili s one strane pojavi neki čovek ili kakva žena s korpom i zatraži da bude prevezena preko reke, jer poezija onoga „Prevezi me“ ostaje čovečanski privlačna kao i u najstarija vremena, čak i ako se radnja, kao ovde, obavlja na moderno napredne načine. Drvene dvostruke stepenice, za one koji dolaze i za one koji odlaze, vode s obe strane nagiba u rečno korito i do mostića, a po jedno dugme za električno zvono postavljeno je ovde i s one strane bočno od ulaza. Pojavi se neki čovek tamo preko na drugoj obali, zastane i pogleda preko vode. On ne viče više, kao nekada, s šakama na

ustima. On priđe dugmetu za zvonce, opruži ruku i pritisne. Oštro zazvoni u vili skeledžijinoj: to znači „Prevezi me“; ma i tako, još uvek je poetično. Onaj koji čeka stoji onda, očekuje i osmatra. I skoro u istom trenutku kada zvono odjekne, i skeledžija iziđe iz svoje službene kućice, kao da je stajao iza vrata ili da je iza njih sedeo na stolici čekajući samo znak; izlazi, i u njegovim koracima ima nečega kao da je pritiskom na dugme mehanički neposredno stavljen u pokret, kao kada se pod streljačkom šatrom puca u vrata neke kućice: ako se pogodi, ona se otvore i promoli se kakva figura- pastirka ili stražar. Ne žureći se i ravnomerno mlatarajući rukama, pođe skeledžija kroz bašticu, po stazi i drvenim stepenicama ka reci, otkači čamac i uhvati krmu, dok točak pojuri po preprečenom žičanom užetu i čamac ide preko. S one strane sačeka da mu uskoči stranac, koji mu ovde na izlazu pruži novčić, veselo se ispne uz stepenice, pošto je savladao reku, i zaputi se desno ili levo. Ponekad, kada je skeledžija sprečen, bilo zbog slabosti ili zbog hitnih domaćih poslova, iziđe i njegova žena ili čak i njegovo dete i prevezu stranca; jer oni to znaju isto tako dobro kao i on, a i ja bih to znao. Služba skeledžijina je laka i za nju nije potrebno nikakve darovitosti ni predspreme. On može da kaže da je srećan i da mu je sudbina naklonjena, što prihod naziva ličnom svojinom i što stanuje u majušnoj vili. Svaki glupak mogao bi bez daljega da ga smeni, a on to i zna i ponaša se skromno i blagodarno. Meni koji sedim na klupi između pseta i petla rekao je, kad pođoh kući, „zbogom“, a po njemu se vidi da ne želi da stvara sebi neprijatelja. Miris katrana, vodeni vetar- i lako pljuskanje o drvo čamaca. Šta ću više? Ponekad naiđe druga prisna uspomena: voda duboka, udara nešto natrulo- to je laguna, to je Venecija. Ali zatim je opet bura, beskrajna kiša lije, u gumenom kaputu, mokra lica gazim gornjim putem protiv zapadnog vetra koji u aleji otkida mlade topole stabala i objašnjava zašto je drveće ovde nahereno u pravcu vetra i ima krune izrasle na jednu stranu; i Baušan često zastane na putu da se otrese, da na sve strane prska. Reka više nije ona koja je bila. Nabujala, žutotamna, protiče katastrofalnog izgleda. To je ljuljanje jedno, nasrtanje i teška žurba bujice- u prljavim talasima zauzme ona čitavo rezervno korito do ivice kose obale, dopire čak do betoniranog dela, do brana isprepletenih od vrbovog šiblja, tako da se šalje blagoslov na predostrožnost koja se tu pokazala. Nelagodno je što se reka umiri, mnogo je mirnija nego inače, skoro se ne čuje u tom stanju. Ne pravi više uobičajene brzake- za to je suviše visoka; ali se ona mesta ipak poznaju po tome što talasi prave tamo dublja ulegnuća i viši su nego na drugim mestima i što im se vrhovi prelivaju unatrag, ne unapred kao kad udaraju o obalu. Vodopad ne igra više nikakvu ulogu, on je plitak i mali, hučanje u njegovom podnožju nestalo je s visinom vodostaja. Što se u svemu tome tiče Baušana, njegovo čuđenje zbog takve promene stvari ne zna za granice. On se uopšte ne oslobađa zaprepašćenja, ne shvata da je suvi prostor po kome je bio navikao da ide i trči danas iščezao, pokriven vodom; uplašeno beži od visoke vode uz nagib, vrteći repom obzire se prema meni, gleda opet u vodu i pri tome na zbunjen jedan način krivo otvara usta, opet ih zatvara i pri tome jezik pomiče u ugao- mimika koja je isto toliko čovečanska koliko i životinjska, kao izražajno sredstvo nešto prosta i manje vredna, ali je potpuno razumljiva i što bi isto tako, u kakvoj mučnoj stvari, mogao da izvede i kakav malo naivni i prosti čovek, tako što bi se uz to možda još počešao po vratu. Pošto sam se sada bliže upustio u zonu reke, opisao sam čitav kraj i, koliko vidim, učinio sve da ga učinim očiglednim. Dopada mi se u opisu, ali kao priroda dopada mi se ipak još više. Uvek je tačniji i raznovrsniji u ovoj sferi, kao što je i sam Baušan u stvarnosti topliji, življi i veseliji od njegovog magičnog varljivog lika. Ja sam vezan za ovo zemljište i zahvalan sam mu, pa sam ga zato opisao. Ono je moj park i moja samoća; moje misli i snovi pomešani su i srasli s njegovim slikama, kao lišće njegovih puzavica sa lišćem

drveća. Posmatrao sam ga u svako doba dana i godine; u jesen, kada hemijski miris lišća što vene ispunjava vazduh, kada mnoštvo čičkovih bokora precvetava u obliku vune, kada velike bukve „banjskog parka“ prostru oko sebe po livadi riđi tepih od lišća i zlatna popodneva pređu u teatralnoromantične rane večeri sa mesečevim srpom koji pliva po nebu, sa sivom maglom koja lebdi nad zemljom, i s večernjim rumenilom koje gori između crnih silueta drveća... I u jesen dakle, a i zimi kada je sav šljunak pokriven snegom i meko poravnat, tako da se po njemu može ići u kaljačama, kada reka protiče crna između belih zamrznutih obala i kada krik stotina galebova ispunjava vazduh od jutra do mraka. Ali najprirodniji i najprisniji je dodir s njim za vreme blagih meseci kada nije potrebna nikakva priprema da bi čovek brzo, između dva pljuska, izišao na četvrt časa, u prolazu savio pred licem granu krušine i bar jednom bacio pogled na valove koji promiču. Možda su bili gosti u kući pa su otišli; čovek je ostao, umoran od konverzacije, u svoja četiri zida gde dah stranaca još uvek lebdi u atmosferi. Tada je dobro da čovek, onako kako se zatekne, ode malo do Gelertove, Štifterove ulice, da bi odahnuo i oporavio se. Gleda u nebo, zagleda se u nežno i meko lišće, nervi se umire, a ozbiljnost i mir vrate se u dušu. A Baušan je uvek prisutan. On nije mogao da spreči dolazak sveta u kuću, užasnim glasom je protestovao i protivio mu se, ali ništa nije pomoglo, i tako se uklonio. Sada je veseo što sam ponovo s njim u lovištu. Zavalivši nemarno jedno uho, trčeći na opšte pseći način ukoso, tako da se stražnje noge ne kreću baš iza prednjih, nego malo u stranu od njih, kaska on po šljunku preda mnom. I odjednom vidim kako mu se uzbudilo telo i duša, kako je stao divlje da mlatara svojim dignutim kusavim repom. Diže i spušta glavu, telo mu se napreže i isteže, on skače tamo-amo i u idućem trenutku, njuškajući sve po tlu, jurne u nekom određenom pravcu. To je trag. Ušao je u trag kakvom zecu.

5. Lov

Ovaj kraj je bogat u divljači koju vredi loviti, i mi je lovimo; to znači: Baušan je juri, a ja posmatram. Na takav način lovimo: zečeve, jarebice, poljske miševe, krtice, patke i galebove. No mi se ne plašimo ni lova na krupnu divljač, lovimo i fazane, pa i srne, ako kakva srna, možda zimi, zaluta kadgod u naše lovište. Uzbudljiv je to prizor kada laka životinja visokih nogu, žuta prema snegu, s belim stražnjim delom kojim veoma vrcka, beži od malog Baušana koji napreže sve snage; najživlje i najvećom napregnutošću pratim to zbivanje. Ne što bi iz tog nešto ispalo; još nikada se nije ništa dogodilo, a i neće. Ali nedostatak opipljivih rezultata ne umanjuje ni Baušanovu volju i strast, niti ma i najmanje ide na uštrb mome sopstvenom zadovoljstvu. Mi se bavimo lovom zbog njega samog, ne radi plena, koristi, a Baušan je, kao što je rečeno, aktivni deo. Od mene on ne dobija ništa do li moralnu potporu, pošto iz ličnog i neposrednog iskustva ne poznaje neku

drugu vrstu saradnje, neki oštriji i stvarniji način da se bavi tom stvari. Naglašavam ove reči „lični“ i „neposredni“; jer da su njegovi preci, bar ukoliko su pripadali lozi ptičara, poznavali stvarni lov, više je nego verovatno, a uzgred sam se pitao nije li kakva uspomena o tom do njega doprla i slučajnim kakvim podsticajem probuđena. Na njegovom stupnju sigurno se život pojedinca slabije razlikuje od života vrste kao što je u našem slučaju, rođenje i smrt znače manje dalekosežnu promenu bića, možda se predanja soja održavaju potpunije, tako da bi bila samo prividna protivurečnost govoriti o urođenim iskustvima, nesvesnim uspomenama koje, izazvane, mogu da zbune stvorenje u njegovim ličnim iskustvima, da bi mogle da ga učine nezadovoljnim. Jednom sam se predao toj misli sa izvesnom uznemirenošću; ali sam je isto tako brzo ponovo izbio iz glave, kao što je Baušan očito iz svoje glave izbio brutalni događaj čiji je svedok bio i koji je meni dao povoda za razmišljanja. Kad pođem s njim u lov, obično je podne, pola dvanaest ili dvanaest, ponekad, osobito vrlo toplih letnjih dana, i poodmaklo je poslepodne, šest časova i kasnije, ili to i u ovo doba biva već po drugi put; u svakom slučaju, moje stanje pri tome sasvim je drugo nego pri prvom našem tromom izlasku ujutru. Netaknutost i svežina onog časa su odavno prošli, u toku tog vremena brinuo sam se i borio, savlađivao sam teškoće da je sve pucalo, nosio sam se s pojedinošću, dok je istovremeno bilo potrebno čvrsto držati u pameti dalekosežnu i mnogostruku vezu celine, prožeti je do krajnjih ogranaka prisutnošću duha, i moja glava je umorna. Onda je lov s Baušanom stvar koja me razonodi i razvedri, koja mi probudi životne moći i ponovo me osposobi za ostatak dana, tokom koga treba još nešto učiniti. Opisujem ga iz zahvalnosti. Naravno, stvar ne stoji tako da od divljači koju sam spomenuo uzmemo neku određenu na nišan tog dana i da idemo u lov recimo samo na zečeve ili patke. Pravo rečeno, mi lovimo sve redom što nam- zamalo nisam rekao: dođe pred pušku; i nije potrebno da idemo daleko da bismo naišli na divljač, lov bukvalno može da počne odmah iza baštenskih vrata, jer poljskih miševa i krtica ima mnogo već u livadskoj dolji iza kuće. Strogo uzevši, ove životinje s krznom i nisu divljač; ali njihovo tajanstveno-rovačko biće, naročito lukava hitrina miševa koji nisu slepi za dnevnu svetlost kao njihov rođak koji rije, i često se razborito motaju po površini zemlje, a kad se opasnost približuje, strugnu u tamno sklonište, a da im se noge i kretanje njihovo razabrati ne mogu- deluje uvek moćno na njegov nagon za gonjenjem, a zatim, upravo su oni jedina vrsta divljači koju pokatkad ulovi: kakav poljski miš, krtica- to je zalogaj koji se ne prezire u tako oskudnim vremenima kao što su sadašnja, kada mu se u čanku pred kolibom ne nađe često ništa do malo neukusne ječmene supe. Jedva što sam sa štapom prošao nekoliko koraka niz drvored topola, i tek što se Baušan, da otpočne igru, malo naludovao, već ga vidim kako s desne strane izvodi najčudnovatije kapriole: već ga je obuzela strast za lovom, ne vidi i ne čuje ništa drugo sem uzbudljivo pritajeno komešanje živih bića oko sebe; napregnut, vrteći repom, oprezno dižući noge, šunja se kroz travu, zastane usred koraka sa po jednom prednjom ili stražnjom nogom u vazduhu, nakrivivši glavu, zašiljene gubice, gleda iskosa odozgo u zemlju, pri čemu mu se krajevi naćuljenih ušiju prevale napred s obe strane očiju, skače odjednom s obe prednje šape napred i opet napred, i zabezeknuto gleda onamo gde je baš maločas nešto bilo a gde sada ništa više nema. Zatim stane da kopa... Najveća mi je želja da mu priđem i da sačekam rezultat; ali se ne bismo pokrenuli s mesta, sve svoje lovačko uživanje, skupljeno

za taj dan, istrošio bi on ovde na livadi. Tako ja produžim dalje, ne misleći na to da li će me stići, pa ma on još dugo zaostao i ako i nije video kuda sam okrenuo: moj trag nije za njega manje jasan od traga kakve divljači, spustivši glavu između prednjih šapa, njuška on za njim, ako me je izgubio iz vida, već čujem zveket njegovog dukata, njegov snažni galop za svojim leđima, on projuri kraj mene i vrati se da se odmah javi vrteći repom. Ali i napolju u šumi ili na livadama u regionu potoka zaustavim se ponekad i posmatram ga, kad ga zateknem kako kopa za kakvim mišem, i to čak i onda ako je kasno i ako posmatranjem gubim vreme određeno za šetnju. Njegov strasni način rada veoma je zanimljiv, njegov usrdni žar je zarazan; ne mogu a da mu od srca ne poželim uspeha i veoma bih voleo da budem njegov svedok. Na mestu gde kopa možda se spolja ništa nije moglo primetiti- možda je to kakvo mahovinasto uzvišenje kroz koje su provučene žile drveta u podnožju neke breze. Ali on je onde divljač čuo, nanjušio je, možda je čak i video kako je šmugnula; on je siguran da ona tamo pod zemljom sedi u svom hodniku i jazbini, valja samo doći do nje, i tako kopa on iz petnih žila, u bezuslovnoj predanosti zaboravljajući svet, ne besomučno, ali sa sportski stvarnom strašću- da je milina pogledati. Njegovo malo tigrasto telo, pod čijom se glatkom kožom ocrtavaju rebra, igraju mišići, u struku je uvučeno, stražnji deo sa kusavim repom koji se najbržim taktovima kreće tamo i amo okomito strči, glava je dole kod prednjih šapa u već iskopanom kosom udubljenju, i iskrenuta lica, kandžama tvrdim kao metal, što može brže, kida on zemlju sve dalje i dalje, da mi busenje, kamenčići, komadi trave i drvenasti komadići korenja lete do oboda šešira. Tu i tamo začuje se u tišini njegovo frktanje, kada, pošto je u izvesnoj meri napredovao, zavuče njušku u zemlju da bi pametno, tiho, uplašeno biće tamo unutra opseo čulom mirisa. Tupo zvuči: on žurno izbaci dah unutra, samo da bi brzo ispraznio pluća i opet onjušio- da bi opet mogao da nanjuši fini, oštri, iako još daleki i skriveni miris miša. Kako li je oko srca životinjici tamo dole pri tom tupom frkanju? Da, to je njena stvar ili stvar boga koji je odredio da Baušan bude neprijatelj i progonilac poljskih miševa, a onda, strah je i jedno pojačano životno osećanje, mišić bi se verovatno dosađivao kad ne bi bilo nekog Baušana, i čemu bi služilo njegovo bisernooko lukavstvo i hitra veština utvrđivanja, čime se uslovi borbe u velikoj meri izjednačuju, tako da je uspeh napadača uvek sasvim neizvestan? Ukratko, ne osećam nikakvo sažaljenje prema mišu, u sebi sam na Baušanovoj strani, a često ne mogu da izdržim u ulozi posmatrača: umešam se štapom, ako mu se na putu nađe kakav čvrsto uglavljeni kamen, kakva jaka žila, te mu bušeći i kopajući pomažem da ukloni prepreku. Tada mi on, usred posla, uputi brz, topao pogled odobravanja. Punim vilicama zagrize u tvrdu, žilama proraslu zemlju, lomi grude, baca ih u stranu, frče ponovo tupo u dubinu i, podstaknut njuškanjem, ponovo stavlja kandže u besni pokret... U najvećem broju slučajeva sve je to uzaludna muka. Njuškom zabrljanom od zemlje, prljav do pleća, Baušan još jednom površno njuška oko tog mesta i zatim ga ostavi, ravnodušno otperjaši dalje. „Nije bilo ničega, Baušane“, kažem mu kada me pogleda. „Ničega nije bilo“, ponovim i, da bi me shvatio, tresem glavom i podižem obrve i ramena. Ali ni najmanje nije potrebno tešiti ga, neuspeh ga mi za trenutak ne obeshrabruje. Lov je lov, najmanje je stalo do pečenja, a ipak je bio divan napor, misli on, ukoliko još uopšte misli na stvar kojom se maločas tako vatreno bavio; jer već je otišao za novim podvizima za koje mu se u sve tri zone zaista pruža prilika. Ali se događa i da uhvati mišića, i to ne prođe bez potresa za mene, jer ga on bez milosti

poždere živa i s kožom i kostima, kad ga uhvati. Možda životni nagon nije dobro posavetovao nesrećno biće i ono je izabralo za jazbinu mesto i suviše meko, nesigurno i koje može lako da se izrije; možda jama nije sezala dovoljno duboko, a životinjici od straha nije pošlo za rukom da je brzo prokopa dalje, izgubila je glavu i šćućurila se nekoliko palaca pod površinom, dok su joj od užasnog frkanja što je do nje dopiralo biserne očice ispadale od užasa iz glave. Dosta to: gvozdena kandža je otkrije, izbaci je napolje, na užasnu svetlost dana; izgubljeni mišiću! S pravom si se toliko plašio, i dobro je samo što te je veliki opravdani strah verovatno već upola onesvestio, jer sada se pretvaraš u kašu hrane. On ga uhvati za rep, dva-tri puta ga udari o zemlju, čuje se sasvim slab pisak, poslednji koji se oteo mišiću od boga napuštenom, a zatim ga Baušan šćapi u čeljust, između belih zuba. Raskrečenih nogu, oduprevši se o prednje, savivši vrat, stoji on i pri žvakanju isturi glavu, kao da zalogaj u neku ruku iznova grabi i namešta ga u ustima. Koščice puckaju, još mu koji trenutak visi kožica u uglu usta, on je dohvati, pa je svršeno, i Baušan počinje da izvodi neku vrstu igre radosti i pobede oko mene koji stojim onde oslonjen o štap, kao što sam za vreme čitavog događaja stajao posmatrajući. „I ti si mi neki!“ velim mu uz jezivo priznanje i klimnem mu glavom. „Lep si mi ti ubica i krvolok!“ Na takve reči on jače zaigra, i samo još nedostaje da se glasno nasmeje. Tako krenem dalje stazom, malo hladna srca zbog onoga što sam video, a ipak i raspoložen u svojoj duši surovim humorom života. Stvar je u prirodnom redu, a jedan mišić koga su njegovi instinkti rđavo poveli pretvara se upravo u kašu hrane. Ali ipak mi je milo što u takvom slučaju prirodnog reda nisam pomagao štapom, nego sam se držao čisto kao posmatrač. Uplaši se čovek kada iznenada prhne fazan iz čestara gde je spavajući stajao ili se budan nadao da će ostati neotkriven i odakle ga je posle izvesnog traženja uznemirio Baušanov dobar nos. Lupajući i galameći, u plašljivo besnoj dreci i kokodakanju podigne se velika, riđa ptica dugog perja pa, ispuštajući izmet u granje, ludom bezglavošću kokoši, skloni se na kakvo drvo sa koga produži zapomaganje, dok Baušan, uspravljen o stablo, besno laje prema njemu. Hajde, hajde! znači ovo lajanje. Leti dalje, glupi predmete moga prohteva, da mogu da te gonim. I divlja kokoš ne može da odoli snažnom glasu, bučno se opet odvoji od grane i pođe dalje teško leteti kroz krune drveća, stalno krešteći i jadikujući, dok je Baušan oštro i muškim ćutanjem progoni po zemlji. U tome se sastoji njegovo uživanje; on neće i ne zna ništa dalje. A i šta bi bilo, kada bi i uhvatio pticu? Ništa ne bi bilo; video sam kako je jednu uhvatio kandžama, biće da ju je našao u dubokom snu, tako da nezgrapna ptica nije mogla blagovremeno da se digne sa tla: stajao je nad njom, zbunjeni pobednik, i nije znao ništa s njom da počne. Raščupana krila, opružena vrata, ležao je fazan u travi i derao se, derao se bez počinka, da je izgledalo kao da u džbunu ubijaju neku staricu, i ja sam pojurio da sprečim nešto užasno. Ali se brzo uverih da se nema čega plašiti: Baušanova očigledna smetenost, polu radoznali, polu kiseo izraz lica kojim je iskosa gledao na svog zarobljenika, uveravao me je u to. Izgleda da mu je ženska dreka pod njegovim nogama išla na živce, da mu je čitav događaj doneo više neprilike nego slave. Da li je zbog časti ili sramote malo očerupao divljač? Video sam, čini mi se, da joj je usnama, ne upotrebljavajući zube, izvukao iz odeće nekoliko pera i bacio ih u stranu ljutitim mahanjem glave. Zatim ga je ostavio i oslobodio- ne iz velikodušnosti, jer mu je stvar bila dosadna, izgledalo mu je da nema više nikakve veze sa veselim lovom. Nikada nisam video zabezeknutiju pticu! Svakako je bila raskrstila sa životom i trenutno je izgledalo kao da ne zna više da se posluži njime: kao mrtva je ležala neko vreme u travi.

Zatim se teturala malo po tlu, nekako odletela na drvo, izgledala kao da će pasti, pribrala se i teško raščupane odeće prhnula u daljinu. Nije se više derala, zavezala je kljun. Poletela je nemo preko parka, reke, šuma s one strane, sve dalje, dalje, što je moguće dalje, i sigurno se nikada nije vratila. Ali ima ih mnogo njoj sličnih u našem lovištu i Baušan ih časno i pošteno goni. Jedenje miševa ostaje njegovo jedino ubistvo, a i ono izgleda kao nešto izlišno-uzgredno; njuškanje, isterivanje, jurenje, gonjenje kao plemenita svrha samom sebi; svakome bi to tako izgledalo ko bi ga posmatrao pri ovoj sjajnoj igri. Kako je lep, kako idealan, kako savršen! Tako je savršen i uzorit seoski, neotesani momak brđanin, kada stoji u kamenju kao lovac divokoza. Sve plemenito, pravo i najbolje u Baušanu izbija i divno se rascvetava u tim časovima; zato on toliko žudi za njima i pati ako uzalud prolaze. To nije pinčer, to je izvežbani lovac i njuškalo kao iz knjige, i veliko zadovoljstvo samim sobom govori iz svake ratničke, muške iskonske poze koju razvija u stalnim promenama. Ne bih znao mnogo stvari koje bi mi naslađivale oko kao on kada u elastičnom kasu prolazi kroz šipražje pa kao ukopan stane, nežno podignute i prema unutra savijene šape, mudar, čestit, zlatan, u lepoj napregnutosti svih svojih osobina! Tu pokatkad pisne. Zapleo je nogu u neko trnje i glasno jauknuo. Ali i to je priroda, i to je zabavna srčanost prema lepoj prostoti, a to samo trenutno može da mu nahudi dostojanstvu; sjaj njegovog držanja u idućem trenutku ponovo je potpuno uspostavljen. Gledam ga i sećam se jednog trenutka kada je izgubio sav svoj ponos i otmenost i bukvalno ponovo spao na telesni i duševni nivo na kome nam se prvo prikazao u kuhinji gospođice s brega i sa koga se dovoljno mučno uzdigao do vere u samog sebe i svet. Ne znam šta je bilo s njim; tekla mu je krv iz usta, ili iz nosa, ili iz vrata, ni do danas ne znam; kuda god išao i ma gde stao, ostavljao je za sobom krvave tragove, u travi lovišta, na slami svoga ležišta, na podu sobe u koju je ulazio; a da se nije mogla ustanoviti nikakva spoljna povreda. Često mu je njuška izgledala kao premazana crvenom uljanom bojom. Kijao je, a iz njega je prskala krv koju je gazio šapom, tako da mu je trag prstiju crven kao cigla ostajao kuda god je koračao. Brižljivi pregledi nisu doveli ni do kakvog rezultata, nego do povećane uznemirenosti. Da li je bio jektičav? Ili ga je snašlo kakvo nama nepoznato zlo kome je njegov rod izložen? Pošto neprijatna i prljava pojava posle nekoliko dana nije nestala, odlučeno je da se pošalje u kliniku za životinje. Sledećega dana oko podne navukao mu je gospodar s ljubaznom energičnošću korpu za gubicu, onu kožnu mrežastu masku koje se Baušan gnuša kao malo čega i koje stalno želi da se reši tresenjem glave i šapama, vezao ga upletenom uzicom i ovako opremljena poveo levo alejom naviše, zatim kroz gradski park i onda gore uz jednu gradsku ulicu ka zgradama Visoke škole kroz čiju smo kapiju i dvorište prošli. Ušli smo u čekaonicu uz čije zidove je sedelo mnogo lica od kojih je svako, kao i ja, držao psa na uzici; pse različite veličine i vrste koji su setno posmatrali jedan drugog kroz kožne rešetke. Bila je tu jedna baka sa svojim šlogiranim mopsom, livrejisani sluga sa visokim i belim belcatim ruskim hrtom koji je s vremena na vreme kreštavo kašljao, neki seljak s jazavičarom na kome je svakako trebalo da bude primenjena ortopedska nauka pošto su mu sve noge na telu bile rđave, iskrivljene i zakržljale, i više drugih. Zavodski poslužitelj koji se šetao tamoamo sve ih je redom puštao u ordinaciju, čija je vrata najzad otvorio za mene i Baušana. Profesor, čovek u godinama, u belom operacionom mantilu, sa zlatnim naočarima,

kovrdžaste kose i tako naviknute, slatke ljubaznosti u svom biću, da bih mu u svakoj životnoj nevolji bez dvoumljenja poverio sebe i sve svoje, očinski se smeškao, dok sam ja pričao, na klijenta, koji je sedeo pred njim i s poverenjem gledao u njega. „Ima lepe oči“, rekao je, ne spominjući brk, pa izjavi da je spreman da odmah izvrši pregled. Uz pomoć sluge, Baušan, zbog iznenađenja bespomoćan, položen je na sto, i bilo je dirljivo gledati zatim kako je lekar stavljao na njega oskultator i savesno osluškivao tigrastog mužjaka, sasvim onako kao što sam i sam, više nego jednom u životu, dopuštao da se čini sa mnom. Oslušnuo je njegovo pseće srce koje brzo radi, oslušnuo je njegove unutrašnje organe sa raznih tačaka. Zatim je, sa slušalicom pod pazuhom, pregledao obim rukama Baušanove oči, njegov nos kao i usnu duplju, pa je zatim postavio privremenu dijagnozu. Pas je malo nervozan i anemičan, rekao je on, a inače je dobro. Poreklo krvarenja nije sigurno. Možda se radi o epistaksi ili o hematemezi. Možda je ovo slučaj trahealnih ili faringealnih krvarenja, to nije isključeno. Možda bi do daljega najtačnije bilo govoriti o hemoptizi. Neophodno je brižljivo posmatranje životinje. Treba da ga na licu mesta ostavim i da se kroz osam dana raspitam o njemu. Tako poučen, oprostih se zahvaljujući i na rastanku potapšah Baušana po plećima. Video sam još kako je pomoćnik preveo novaka preko dvorišta prema ulazu jedne unutarnje zgrade i kako se Baušan zbunjenog i plašljivog izraza lica obzirao za mnom. A ipak je trebalo da se oseti polaskanim, kao i sam što nisam mogao a da se ne osećam, što je profesor njega proglasio za nervoznog i anemičnog. Ni u snu se nije nadao da će ga jednog dana proglasiti za takvog i da će se uopšte postupati s njim tako učeno i ozbiljno. Ali su mi šetnje otada bile ono što su neosoljena jela za nepce; pričinjavale su mi samo malo zadovoljstva. Kada sam izlazio, nije vladala skrivena razdraganost, a uz put oko mene nije bilo ponosne lovačke jurnjave. Park mi se činio pust, dosađivao sam se. Nisam propustio da se za to vreme interesujem telefonom. Odgovor koji je dao neki područni organ glasio je da se pacijent oseća prema prilikama; prilikama čije je pobliže označavanje izbegnuto iz dobrih ili rđavih razloga. Pošto je prošla nedelja dana od dana kada sam Baušana doveo u zavod, pošao sam opet onamo. Vođen mnogobrojnim pločama sa natpisima i šakama koje su pokazivale pravac, dospeo sam tačno i bez lutanja pred vrata kliničnog odeljenja u kome je bio Baušan, propustio sam, prema naredbi na vratima, da zakucam i ušao sam. Umereno veliki prostor koji me je okružavao budio je utisak kuće za zverove, a takva je i atmosfera vladala unutra, samo što je izgledalo da je ovde zverski vonj menažerije sladunjavo izmešan sa svakojakim medikamentskim mirisima; obespokojavajuća i razdražujuća mešavina. Kaveza sa rešetkama bilo je svuda unaokolo, skoro svi nastanjeni. Dubok lavež dolazio mi je iz jednog od njih kod čijih otvorenih vrata je neki čovek, verovatno čuvar, upravo radio nešto grabljama i lopatom. Ne prekidajući posao, on se zadovolji time da mi odvrati na pozdrav, ostavljajući me u prvi mah mojim utiscima. Na prvi pogled koji sam bacio unaokolo još kod otvorenih vrata prepoznao sam Baušana, pa mu priđoh. On je ležao iza gvozdenih rešetki svoga kaveza na nekakvoj postelji koja je verovatno bila od hrastove kore i dodavala svoj specijalni miris vonju životinjskih tela i mirisu karbola i lizoforma; ležao je tamo kao leopard, ali kao vrlo umoran, ravnodušan i mrzovoljan leopard; poplašio sam se mrgodne ravnodušnosti s kojom me je dočekao kada sam ušao i prišao mu. Slabo je udario jednom ili dva puta repom o pod, i tek kada sam ga

oslovio, podigao je glavu sa šapa, ali samo da bi je ponovo opet spustio i mutno žmirkao u stranu. Zemljani čanak sa vodom u dnu kaveza stajao mu je na raspolaganju. Spolja, na gvozdenim šipkama, bila je pričvršćena jedna uramljena tabela, delom štampana, delom rukom ispisana, koja je pored podataka o Baušanovom imenu, soju, polu i starosti pokazivala i krivulju groznice. „Ptičarski melez“, stajalo je tamo, „nazvan Baušan. Mužjak. Dve godine. Doveden toga i toga dana i meseca, godine; na posmatranje zbog okultnih krvarenja“. I zatim je sledila krivulja temperature, povučena perom i koja je tekla sa neznatnim kolebanjima, pored cifarskih podataka o Baušanovom pulsu. Merili su ga dakle, kao što sam video, a lekar mu je i puls opipavao; u tom pravcu nije ništa nedostajalo. No, njegovo duševno stanje bilo je ono što mi je zadavalo brige. „Je li to vaš?“ zapitao je čuvar koji mi se za to vreme, s oruđem u rukama, bio približio. Bio je opasan nekom vrstom baštovanske kecelje, čovek dežmekast, okrugle brade i rumenih obraza, crnih, malo podbulih očiju, čiji je iskren i suzan pogled sad upadljivo podsećao na pseći. Potvrdno sam odgovorio na njegovo pitanje, pozvao se na dobiveni uput da danas ponovo navratim, na telefonske razgovore koje sam vodio i izjavih da sam došao da čujem kako sve stoji. Čovek baci pogled na tabelu. Da, pas boluje od okultnih krvarenja, rekao je on, a to je uvek mučna stvar, osobito kada se ne zna zapravo otkuda dolaze. – A zar to još nije ustanovljeno? – Ne, još se ne zna tačno. Ali pas je ovde na posmatranju, i posmatraju ga. – A traju li još krvarenja? – Da, ponekad se ponavljaju. – I onda se posmatraju? – Da, veoma tačno. – Zapitao sam da li ima vatre, pokušavajući da se obavestim iz krivulja na rešetki. – Ne, nema vatre. Pas ima redovnu temperaturu i puls, otprilike devedeset otkucaja u minutu, što je pravilno, manje ne bi smelo da bude, a ako bi bilo mnogo manje, valjalo bi ga još tačnije posmatrati. Uopšte, pas se dobro oseća, sem što ima okultna krvarenja. On je, doduše, u početku urlao, otprilike dvadeset i četiri časa, ali se zatim prilagodio prilikama. Naravno, ne može mnogo da jede; ali se i ne kreće, a zatim, zavisi od toga koliko je ranije jeo. – A šta mu se daje za jelo? – Supe, rekao je čovek. Ali, kao što je već rečeno, on je ne uzima mnogo. – Izgleda veoma utučeno, primetio sam tobože stručno. – Da, to je tačno, ali to ne znači ništa. I najzad, za jednoga psa nije nimalo veselo da tako leži i da ga posmatraju. Potišteni su svi oni više ili manje, to jest: oni dobre vrste; poneki je uz to zloban i zajedljiv. Ali o ovome ovde to ne može da se kaže. Taj je dobre vrste, taj ne bi bio zajedljiv, pa ma ga posmatrali do kraja života. – U tom sam dao čoveku za pravo, ali sam to učinio s brigom i uzbuđenjem u srcu. Zapitao sam šta misle, koliko će se Baušan još zadržati. – Čovek opet pogleda na tabelu. Još osam dana, rekao je on, potrebno je za posmatranje; tako je rekao gospodin profesor. Neka kroz idućih osam dana navratim i raspitam se; tada će ih ukupno biti četrnaest i tada će sa sigurnošću moći da mi se kaže o psu i odnosno njegovog lečenja od okultnih krvarenja. Pošao sam, pošto sam Baušanove životne moći još jednom pokušao da probudim novim hrabrenjem. Njega je moj odlazak isto tako malo uzbudio kao i dolazak. Izgledalo je da se na njemu ogledaju prezir i gorka beznadežnost. „Pošto si mogao“, kao da je njegovo držanje izražavalo, „da me izručiš u ovaj kavez, ne očekujem ništa više od tebe“. I zar ga razum i poimanje pravde nisu morali dovoditi do ludila i očajanja? Šta je skrivio da mu se ovo dogodi, i da sam ja to ne samo dozvolio, nego i sam udesio? Dobre i časne sam namere imao prema njemu. Tekla mu je krv, pa iako njemu samom to nije izgledalo ništa, ja sam

ipak našao za zgodno da se određena nauka postara o njemu, kao o psetu u dobrim prilikama, a i doživeo sam da ga ona proglasi za malo nervozna i anemična, kao kakvo grofovsko dete. I sada je ovako moralo da ispadne po njega! Kako mu objasniti da mu se ukazuje čast i pažnja time što ga kao jaguara zatvaraju u gvozdene rešetke, što mu se uskraćuje vazduh, sunce i slobodno kretanje, da bi mu umesto toga iz dana u dan dosađivali termometrom? Tako sam se pitao idući kući, i dok sam dotle samo primećivao da nema Baušana, sada se ovome osećanju pridružila briga za njega, za njegovo duševno ozdravljenje i sumnjičava samooptuživanja. Da me nisu najzad samo sujeta i sebična oholost potakli da ga odvedem na Visoku školu? Da nije, sem toga, možda bila s tim povezana potajna želja da ga se za izvesno vreme otarasim, izvesna ljubopitljivost i žudnja da se jednom oslobodim njegovog stalnog nadzora i da vidim kako izgleda kada mogu da se hladno, duševno miran okrenem desno ili levo, a da time ne izazovem u živom spoljnjem svetu nikakva osećanja, bilo radosti ili gorkog razočaranja? Zaista, otkako je Baušan interniran, uživao sam izvesnu unutarnju nezavisnost koju odavno nisam iskusio. Niko mi nije dosađivao kroz staklena vrata s izrazom svoga paćeništva zbog čekanja. Niko nije dolazio da me bojažljivo podignutom šapom darne u srce i da me podstiče da odmah krenem. Bilo da sam tražio park ili sedeo u sobi; niko za to nije mario. To je bilo ugodno, umirujuće i imalo je draž novine. Ali pošto nije bilo uobičajenog podsticaja, skoro nisam više ni išao u šetnju. Zdravlje mi je trpelo; i dok mi je stanje malo-pomalo upadljivo postajalo slično onom Baušanovom u kavezu, stao sam sa moralne tačke da razmišljam da su okovi saosećanja mome sopstvenom zdravlju bili korisniji nego egoistička sloboda za kojom me je morila želja. Prošla je i druga sedmica, a određenoga dana stajao sam opet sa čuvarom okrugle brade pred Baušanovim kavezom. Stanovnik je ležao postrance, ležao je nekako opružen po prostirci svoga kaveza koja mu je umrljala dlaku, a u ležanju je zabacio glavu, tako da je staklastim i mutnim očima gledao unatrag u omalterisani stražnji zid kaveza. Nije se pomakao. Jedva se primećivalo da je disao. Samo mu se ponekad nadimao grudni koš, na kome se videlo svako rebro, u uzdah što ga je izazivao zvukom svojih glasnih žica, tihim, i koji srce para. Izgledalo je da su mu noge suviše odužale, šape postale bezoblično velike, što je poticalo od užasne smršalosti. Krzno mu je bilo krajnje odrpano, uvaljano i, kako je pomenuto, od valjanja isprljano prašinom od kore. Nije se obzirao na mene, a izgledalo je da uopšte nikada neće hteti da se na nešto obazre. Sasvim, rekao je čuvar, krvarenja još nisu prestala; ona se još pomalo javljaju. Odakle dolaze, nije još sasvim utvrđeno; u svakom slučaju, bezazlena su. Mogu, po volji, pseto da ostavim ovde na dalje posmatranje, da budem sasvim siguran, a mogu i da ga povedem sobom kući, gde će se zlo s vremenom svakako izgubiti. Tada iz džepa izvukoh upletenu uzicu- poneo sam je sobom- i rekoh da ću povesti Baušana. Čuvar je našao da je to pametno. Otvorio je vrata na rešetke, a mi obojica pozvasmo Baušana po imenu, naizmenično i istovremeno, ali on nije dolazio, nego je još uvek ukočeno gledao preko sebe u omalterisani zid. Međutim, nije se ni branio kada sam uhvatio rukom za kavez i izvukao ga za okovratnik. Podižući se, pao je na ravno tle na svoje noge i stajao podavijena repa; simbol bede. Uzeo sam ga, pružio čuvaru napojnicu i napustio odeljenje da u prednjim prostorijama zavoda izmirim dug koji je, pored osnovne takse od sedamdeset i pet pfeniga dnevno i uračunavši lekarski honorar za prvi pregled, izneo dvanaest maraka i pedeset

pfeniga. Zatim sam poveo Baušana kući, punog sladunjavo-divlje kliničke atmosfere koju je moj pratilac nosio u krznu. Bio je slomljenog tela i duše. Životinje su neuzdržanije i iskonskije, dakle u neku ruku čovečnije u telesnom izražavanju svojih duševnih stanja nego mi; izrazi koji među nama postoje kao moralne slike i metafore, odgovaraju kod njih- i to je na svaki način nešto što veseli oko- još u svežem smislu reči i bez metafore. Baušan je, kako se kaže, „opustio glavu“; to znači; on je to stvarno i očigledno učinio, učinio je to kao iznureni fijakerski konj koji, s čirevima po nogama i ovda-onda tresući kožom, stoji na svojoj postaji, dok mu jadan nos, po kome vrve muhe, izgleda kao da teret od deset centi vuče prema kaldrmi. Bilo je, kao što sam rekao: ove dve nedelje koje je proveo na Visokoj školi vratile su ga u stanje u kome sam ga zatekao nekada na predgorju; bio je samo senka samog sebe, rekao bih, kad to ne bi značilo da vređam senku veselog i ponosnog Baušana. Miris bolnice koji je poneo sobom nestao je, doduše, pod stalnim pranjem sapunom u koritu za kupanje, sve do neznatnih ostataka; ali ako za nas ljude kupanje može da bude od psihičkog uticaja jedne simbolične radnje, onda za jadnoga Baušana pranje tela još nikako nije značilo i osvežavanje duše. Već prvoga dana izveo sam ga na lovište, ali on se vukao za mnom glupo isplažena jezika, a fazani su uživali u trajnoj zabrani lova. Kod kuće je još danima ležao, kao što je poslednji put ležao u kavezu, i gledao je ukočeno preko sebe, iznutra mlitav, bez zdravog nestrpljenja, ne opominjući me na izlazak, tako da sam čak ja njega morao da odvodim i isterujem sa njegovog ležaja na ulazu u kolibu. I sam divlji i halapljivi način na koji je gutao hranu podsećao je na njegovo nedostojno rano doba. A zatim je bilo radosno videti kako ponovo dolazi sebi, kako mu pozdravi postepeno dobijaju staru prostosrdačnošaljivu neobuzdanost, kako je, umesto da mrzovoljno došepa, prvi put opet doleteo na moj jutarnji zvižduk da mi prednje šape stavi na grudi i da mi sune u lice, kako mu se u prirodi vraćalo ponosno uživanje u telu, kako su se one hrabre i ljupke poze ptičara, oni okomiti skokovi sa skupljenim nogama na nešto živo u visokoj travi ponovo ukazali pred mojim očima... On je zaboravljao. Ružni i za Baušanovu moć shvatanja tako besmisleni nezgodni događaj utonuo je u prošlost, neizlečen zapravo, neizglađen jasnim objašnjenjem, koje je bilo nemoguće, ali ga je vreme prekrilo, kao što to ponekad mora da se događa i među ljudima, a mi preko njega produžujemo život, dok ono neizgovoreno sve dublje i dublje pada u zaborav... Još nekoliko nedelja se događalo u postupnim razmacima, da je Baušan imao crven nos; zatim se pojava izgubila, nestala je, pa je bilo i potpuno svejedno da li se radilo o epistaksi ili o hematemezi... Eto, uprkos svoje namere, pričao sam i o klinici! Čitalac neka oprosti ovo veliko udaljavanje i neka se vrati sa mnom u park da uživamo u lovu, što smo prekinuli. Poznaje li on plačni urlik kojim pas, prikupljajući svoje krajnje snage, potera zeca kad beži i u kome se mešaju bes i blaženstvo, čežnja i ekstatično očajanje? Koliko puta sam ga čuo kod Baušana! To je strast, svesna, tražena i omamno uživana strast koja prodirno odjekuje kroz okolinu, a svaki put, kad god mi njena divlja dreka izdaleka ili izbliza dopre do uha, poplašim se na veseo način; ona mi prožme udove; radostan što Baušan danas dolazi sebi, žurim napred ili u stranu, da po mogućstvu vidim hajku, a ako projuri pored mene, zastanem omađijan i napregnut, iako je negativan ishod avanture unapred određen, i posmatram ga, dok mi uzbuđen osmeh razvlači lice. Prosti ili plašljivi zec! On vuče uši kroz vazduh, beži s glavom na ramenu da spase život i dugačkim skokovima izmiče ispred Baušana koji od srca laje, bacajući u vazduh stražnji

trag, beložutu zadnjicu. A ipak bi trebalo da zna u dubini svoje plašljive i na bekstvo naviknute duše da nema ozbiljne opasnosti i da će umaći, kao što je umakao već svaki od njegove braće i sestara, pa možda i on sam već koji put u istoj situaciji. Nikada u životu Baušan nije nijednoga od njih uhvatio, a i neće, to je gotovo nemoguće. Mnogi psi su, kažu, smrt zečeva; jedan jedini ne može da mu je zada, pa ma i nadmašivao Baušana u istrajnoj brzini. Zec naime, raspolaže moći da „zaošine“, čime Baušan uopšte ne raspolaže; a time je stvar odlučena. To je nepogrešivo oružje i sposobnost onoga koji je rođen za bežanje, u svako doba primenljivo obaveštajno sredstvo koje on nosi u glavi, da bi ga primenio u odlučnom i po Baušana nadom najpunijem trenutku- i Baušan je propao. Evo ih dolaze iskosa kroz šumu, presecaju preda mnom stazu i zamiču prema reci, zec nemo i sa svojim urođenim trikom u srcu, Baušan zavijajući u visokim, žalosnim tonovima. „Ne zavijaj!“, mislim ja. „Time trošiš snage, snage pluća, dah, koje bi trebalo da štediš i sve da ih čuvaš, da bi ga uhvatio!“ I ja tako mislim, jer intimno učestvujem u događaju, jer sam na Baušanovoj strani, jer njegova strast i mene obuzima, tako da mu od srca želim pobedu, sve kad bi zeca i na moje oči rastrgao. Kako trči! Lep i pun uživanja je pogled na biće koje je krajnje napregnulo sve svoje snage. On trči bolje nego zec, njegova muskulatura je snažnija, rastojanje među njima se znatno smanjilo pre nego što su mi se izgubili iz vida. I ja takođe požurim, mimo puta, nalevo kroz park i ka obali i upravo na vreme stignem na šljunkovitu cestu da zdesna vidim kako se odvija jurnjava- puna nade, uzbudljiva jurnjava, jer je Baušan zecu skoro za petama, umuknuo je, juri stisnutih zuba, neposredan miris divljači goni ga na krajnji napor, i- „još malo napred, Baušane!“ pomislim i skoro da uzviknem: „dobro i razborito gađaj, pazi na nagli zaokret!“ Ali i nagli zaokret je već tu, nesreća je tu. Odlučni napad se dogodio, a u istom trenutku se događa i trzaj, kratko, lako i pakosno skretanje zeca u pravom uglu od pravca trke, a kraj njegovog zadnjeg dela projuri Baušan, projuri urličući, bespomoćno i kočeći, da šljunak i prašina polete uvis, upravo, i dok se on ne zaustavi, obrne i ponovo ne zaputi u novom pravcu, dok, velim, ovo ne uradi uz duševnu muku i bolno zavijanje, zec je znatno izmakao u pravcu šume i čak se goniocu izgubio iz vida; jer dok je on očajno kočio, nije mogao da vidi kuda je drugi udario. „Uzalud je, lepo je, ali zaludu“, pomislim, dok se divlja trka udaljava kroz park u suprotnom pravcu. „Moralo bi da bude više pasa, pet ili šest, čitava gomila za hajku. Drugi bi morali da udare u bok, da mu spreda preseku put, da ga sačekaju i da ga udare u potiljak“... I moje uzbuđeno oko ugleda čitav čopor lovačkih pasa kako se, isplažena jezika, bacaju na zeca između sebe. Ja mislim i sanjam tako zbog lovačke strasti, jer šta mi je učinio zec da mu želim užasni završetak? Doduše, Baušan mi je bliži, i u redu je što s njim saosećam i pratim ga željama; ali i zecu je život mio, i nije on mome lovcu podvalio iz pakosti, već iz puste želje da još kratko vreme može da glođe meke mladice i da koti onakve kao što je i on. „Nešto drugo“, produžim uprkos toga da mislim, „nešto drugo, kad ovo ovde“, i pogledam štap za šetnju u svojoj ruci, „kad ovo ovde ne bi bio beskorisni, dobroćudni štap, nego neka stvar ozbiljnije konstrukcije, gromovita i koja nadaleko dejstvuje, kojom bih čilome Baušanu mogao da pođem u pomoć i da zaustavim zeca, tako da on u jednom salto mortale ostane na mestu. Onda ne bi bilo potrebno više pasa, a Baušan bi učinio svoje kad bi zeca samo isterao“. Ali kako stvari stoje, Baušan je, baš obratno, taj koji se, ako hoće da parira prokleti „zaokret“, ponekad otkotrlja, što uostalom u nekim slučajevima i zec čini; ali za

njega je to sitnica, nešto lako i zgodno, svakako nije skopčano sa bilo kakvim mučnim osećanjem, dok to za Baušana znači težak potres pri kome jednom može i da slomi vrat. Često se ovakva trka završi već kroz nekoliko minuta, kada naime zecu pođe za rukom da se posle kratke hajke u šiblju šćućuri i sakrije ili da lovcu zametne trag naglim zaokretima i marifetlucima, tako da ovaj, zabezeknut, juri ovamo-onamo, dok ja u svojoj krvoločnosti uzalud za njim vičem i pokušavam da mu štapom pokažem pravac u kome sam video zeca gde je odjurio. Ali često se lovljenje otegne dugo i svud uokolo, tako da Baušanov plahovito zavijajući glas odjekuje po okolini, naizmenično bliže i opet dalje, dok ja, očekujući njegov povratak, idem mirno svojim putem. I, bože moj, kakav mi se najzad vraća! Pena mu kaplje na usta, kukovi mu upali, rebra mu se tresu, dugačko mu visi jezik iz preterano razjapljenih čeljusti koja mu pijano zanesene oči razvlače koso i mongolski, i dah mu radi kao parna mašina. „Lezi, Baušane i odmori se, ili će ti pluća pući!“, kažem mu i ne krećem se dalje, da bih mu dao vremena da se odmori. Osobito zimi, po mrazu, silno me je strah za njega, kada dahćući pumpa ledeni vazduh u svoju zagrejanu utrobu i opet ga iz sebe izbacuje kao belu paru, kada guta puna usta snega, da utoli žeđ. Ali, dok leži, zbunjenih očiju gleda u mene i s vremena na vreme ušmrkuje penu, ne mogu sasvim a da mu se malo ne narugam zbog stalnih neuspeha njegovih napora. „Gde je zec, Baušane?“ zapitam obično. – „Zeku mi, dakle, ne donosiš?“ A on udari repom o tlo, zaustavi, dok govorim, ubrzano disanje i zbunjeno šmrče, jer ne zna da moje ruganje treba samo da sakrije osećanje srama i griže savesti pred njim i preda mnom samim jer ga sa svoje strane u tom poduhvatu nisam mogao da potpomognem i nisam bio junak da „zaustavim“ zeca, što bi bila dužnost pravoga gospodara. On to ne zna, i otuda mogu i da se rugam, i da predstavljam stvar kao da je pri svemu tome on nekako pogrešio... Neobični slučajevi događaju se u tim lovovima. Nikada neću zaboraviti kako mi je zec jednom uleteo u naručje... Bilo je to na reci, na uskom i glinovitom šetalištu iznad nje. Baušan je gonio divljač; a ja sam dolazio iz šume u obalsku zonu, probijao se kroz bokore čičkova po nasipu od šljunka i skočio niz travnu kosu na put u trenutku kada je zec, s Baušanom na odstojanju od petnaest koraka iza sebe, dolazio sredinom puta i upravo na mene, u dugačkim skokovima iz pravca skeledžijine kućice, kamo sam obrnuo pogled. Moj prvi lovačko-neprijateljski nagon bio je da ulučim priliku i da zecu preprečim put, da ga po mogućstvu oteram natrag u čeljust gonioca, koji je bolno cičao. Tako sam zastao kao ukopan, nepomično na mestu i, obuzet strašću, tek potajno odmeravao štap u ruci, dok se zec približavao sve više i više. Znao sam da mu je vid slab; jedino sluh i miris služe mu da oseti opasnost. Neka me smatra za kakvo drvo, kako sam stajao- to je bio moj plan, a ja sam žarko želeo da to učini i time podlegne užasnoj zabludi o čijim mogućim posledicama nisam vodio jasnog računa, a koju sam mislio da iskoristim. Da li je on ovoj zabludi u bilo kom trenutku naseo, neizvesno je. Verujem da me je primetio uopšte tek u poslednjem trenutku, a ono što je uradio, bilo je tako neočekivano, da je u tren oka uništilo sve moje misli i namere i izazvalo uzbudljivo naglu promenu moga psihičkoga stanja. Da li je zbog smrtnoga straha izgubio pamet? Dosta to, on visoko skoči na mene, tačno kao kakvo psetance, polete prednjim šapama po mom gornjem kaputu i gurnu glavom pravo u moje krilo, u užasno krilo lovca! Uzdignutih ruku, zavalivši gornji deo tela, stajao sam i gledao dole na zeca, koji je sa svoje strane gledao gore u mene. To je trajalo samo jednu sekundu, ili čak samo deo jedne sekunde, ali tako je bilo. Video sam ga tako jedinstveno tačno, video sam njegove duge uši, od kojih je jedno bilo uspravljeno, drugo visilo, njegove

velike i blistave, kratkovide oči, njegove iskrzane usne i dugačke brkove, belinu njegovih grudi i malih šapa, osetio sam ili sam mislio da osećam kucanje njegovog uzbuđenog srdašca- i bilo je neobično da ga vidim tako jasno i da ga osećam tako blizu, maloga demona kraja, unutarnje kucavo srce okoline, ovo biće koje večito beži, koje sam viđao samo na trenutke kako komično struže po njenim terenima i daljinama, i koje se u svojoj najvećoj nevolji i zbunjenosti sada pribija uza me i tako reći grli mi kolena, kolena čovekane onoga, tako mi se činilo, koji je bio Baušanov gospodar, nego kolena onoga koji je gospodar i zečeva, i njegov isto tako kao i Baušanov. To je, velim, trajalo samo kratku sekundu; zatim se zec već otpustio od mene, opet se postavio na nejednake noge i odskakutao uz nagib s leve strane, dok je umesto njega stigao do mene Baušan, Baušan sa svojim hej-hej i svim uzvicima strasti, u čemu je, u momentu kada je stigao, oštro prekinut. Jer jedan tačan i smišljen udarac štapom zečeva gospodara učinio je da se ciknuvši i s jednom privremeno oduzetom zadnjom nogom otkotrljao deo puta niz padinu zdesna, uz koju je potom morao da se ispne ramljući, pre nego što je s velikim zakašnjenjem mogao ponovo da pođe za tragom zeca koji se više nije video. Najzad, tu je još i lov na vodene ptice kome takođe hoću da posvetim nekoliko redaka. U njega može da se ide samo zimi i u hladnije proleće, pre nego što ptice svoje bavljenje u blizini grada, koje im je samo ispomoć za nevolju i zahtev stomaka, zamene bavljenjem na jezerima; on je manje uzbudljiv nego što može da bude gonjenje zečeva, ali ipak ima svojih privlačnih strana za lovca i psa, ili bolje rečeno za lovca i njegovog gospodara: za ovoga osobito u smislu pejzaža, pošto je s tim povezana prisna blizina žive vode, a zatim i zato što veoma zabavlja i razonođuje kad se posmatra način života ovih plivača i letača i pri tome u neku ruku izlazi iz svoga života, da bi se, opita radi, učestvovalo u njihovom. Život pataka je blaži, buržujskiji, udobniji od života galebova. One izgledaju uvek site i kao da ih malo muči briga za nasušni hleb, verovatno zato što redovno imaju ono što im je potrebno i što im je sto uvek postavljen. Jer, kako vidim, one jedu skoro sve: crve, puževe, insekte ili i prosto malo mulja i imaju zatim mnogo vremena da po obalskom kamenju leže na suncu, da sa kljunom udobno zavučenim pod jedno krilo malo prodremaju, da mažu perje mašću tako da gotovo uopšte ne dođe u dodir sa vodom, koja se u zgrušanim kapljicama kotrlja sa njegove površine- ili da se iz prostoga zadovoljstva prošetaju po tekućim valima, pri čemu se, uzdignute trtice, okreću i prevrću i sujetno mrdaju ramenima. No, u prirodi galebova ima nečeg divljeg, promuklog, pustog i setnomonotonog; sumorno raspoloženje otimačine zbog gladi ih prati, te gotovo čitav dan i iskosa leteći krešte oko vodopada i onih mesta gde se u reku uliva crna prljava voda iz grotla na kraju dugih cevi. Jer obrušavanje na ribe, što neki rade, ni iz daleka nije dovoljno da utoli njihovu veliku lutalačku glad, i mora da su to odvratna parčad kojima često moraju da se zadovolje kada ih u letu iz pritoka otrzaju i krivim svojim kljunovima odnose u stranu. Oni ne vole obalu. Ali pri niskom vodostaju stoje i šćućure se zbijeni na stenama, koje tada strče iz reke i koje oni pokrivaju belom masom onako kao što valjda stene i ostrva severnih mora vrve vojskom ugnježdenih ajderskih gusaka; i divno je videti kako se s krikom odjednom pokreću i dižu u vazduh, kada ih Baušan, s obale, preko vode koja se nalazi između njih, ugrozi lajanjem. Mogli bi da se osećaju bezbedni; nema ozbiljne opasnosti. Jer, da ne govorimo o njegovom urođenom strahu od vode, Baušan se mudro i s punim pravom čuva rečne struje kojoj njegove snage nikada nisu bile dorasle i koja bi ga neminovno, bog zna

kuda, odvukla u daljinu, u Dunav po svoj prilici, ali bi on onamo dospeo krajnje unakažen, o čemu smo već imali pred očima primere u vidu nadutih mačijih strvina, koje smo viđali kako putuju u one daljine. Nikada on ne zalazi dublje u reku nego do prvog kamenja preko koga se preliva voda, i kada ga strasni lovački bes raspinje po celom telu, kad se načini kao da će se u pravom smislu baciti u talase, i da će, u sledećem momentu, to učiniti: ipak se čovek može osloniti na njegovu razboritost koja ostaje budna i pod nastupom strasti, i sve ostaje na mimičkom zaigravanju, na spoljašnjem pripremanju za delopraznim pretnjama koje najzad uopšte ne diktuju strasti, nego su u višoj hladnokrvnosti sračunate na zastrašivanje plivačica. A galebovi se pokazuju suviše siromašni umom i osećanjem da bi se podsmehnuli njegovim pripremama. Baušan ne može do njih, ali im upućuje svoj lavež, svoj glas koji se razleže preko vode; on dopire do njih, a to je nešto materijalno, napad koji ih razdrma i kome ne mogu dugo da odolevaju. Oni to doduše pokušavaju, ostanu sedeći, ali nemirno meškoljenje prođe kroz njihovu gomilu, oni obrću glave, jedan po jedan za svaki slučaj zamlataraju krilima, i iznenada, poput belkastog oblaka iz koga gorko i fatalno krešti, prhne čitava njihova masa u vazduh, a Baušan skakuće po kamenju tamo-amo, da bi ih rasplašio i držao u pokretu: jer njemu je stalo do pokreta, oni ne treba da sede, treba da lete uz reku i niz reku, da on može da ih goni. On šiša duž žala, izdaleka potera sve duž cele obale, jer patke svuda leže, prezrivo komotno s kljunom pod krilom, i svuda kuda on dođe, uzleću pred njim, tako da to u stvari izgleda kao čišćenje i veselo uzvitlavanje čitavog obalskog pojasa- kliznu i pljusnu na vodu koja ih u sigurnosti ljulja i okreće, ali opružene glave prelete preko nje, dok Baušan trčeći obalom časno meri snagu svojih nogu sa snagom njihovih krila. On je očaran i zahvalan ako one samo lete, ako mu pružaju priliku da sjajno trči duž reke, a one dobro poznaju njegove želje i, kad se ukaže potreba, izvlače otuda koristi. Video sam jednu patku s pačićima; bilo je to s proleća, na reci više nije bilo ptica, jedino ona nije mogla da se odseli i ostala je kod nas sa svojim mladuncima koji još nisu mogli da lete, a ona ih je čuvala u prljavoj kaljuzi koja je, zaostala posle poslednje poplave, ispunjavala neko udubljenje suvog rečnog korita. Tamo ih je našao Baušan; ja sam scenu posmatrao sa gornjega puta. On je skočio u brlju, skakao je po njoj uz lavež i divlje pokrete, i na sve strane je rasterao pačiju porodicu. Razume se, nije nijednom članu učinio ništa ozbiljno, ali ih je preko svake mere poplašio, tako da su pačići, lupajući svojim kusim krilcima, prsli na sve strane, a patku je obuzeo onaj heroizam majke koji se slepo i ludo hrabro, da zaštiti potomstvo, suprotstavlja i najjačem neprijatelju, i često zna da ga zbuni i da mu sabije rogove u glavu velikom hrabrošću koja na izgled prelazi prirodne granice. Nakostrešena perja, razjapivši strašno kljun, u ponovljenim napadima naletala je na Baušanovo lice, junački je stalno nasrtala na njega šišteći pri tome, i zaista je izgledom svoje izobličenosti postigla da neprijatelj preneraženo uzmakne, iako nije mogla ozbiljno i konačno da ga natera na povlačenje, jer je on stalno lajući iznova nadirao. Tada patka izmeni taktiku i izabra mudrost, pošto se hrabrost pokazala kao nepraktična. Verovatno je poznavala Baušana, poznavala od ranije njegove slabosti i detinjaste želje. Ostavila je svoje male na cedilu- učinila je to prividno, pribegla je lukavstvu, uzletela je, poletela preko reke, „progonjena“ od Baušana, progonjena kako je on mislio, dok je naprotiv ona njega vukla za nos zbog njegove strasti, letela je niz vodu i uz vodu, sve dalje i dalje, dok je Baušan, takmičeći se s njom, jurio pored nje tako daleko niz reku i dalje od bare s pačićima, da

sam patku i psa u daljem trčanju sasvim izgubio iz vida. Kasnije se glupan opet našao kraj mene, veoma razdražen i bez daha. Ali kaljuga na koju je napao kada smo kraj nje prolazili bila je prazna... Tako je postupila ona majka, a Baušan joj je još bio zahvalan. Ali on mrzi patke koje u svom građanskom duševnom spokojstvu odbijaju da mu služe kao divljač, koje se prosto, kad on naleti, sa kamenja na obali spuste na vodu i tamo se u prezrivoj sigurnosti brčkaju pred njegovim nosem, nepokolebane njegovim moćnim glasom, nezbunjene, kao nervozni galebovi, njegovim tobožnjim zaletanjem prema vodi. Stojimo na kamenju jedan kraj drugoga, Baušan i ja, a na dva koraka pred nama u bezobraznoj sigurnosti, kljun sa gizdavim dostojanstvom pritisnuvši na grudi, ljulja se na talasima patka na koju Baušan besno laje, ali je ona zbog tog potpuno mirna u svom umu i srcu. Ona pliva protiv struje, tako da otprilike ostaje na istom mestu; ali ipak je vuče malo u njenom pravcu, a na metar u stranu od nje je brzak, jedan od lepih, zapenušenih slapova kome ona sujetno okreće nadignutu trticu. Baušan laje, oslonjen prednjim šapama o kamenje, a i ja s njim lajem u sebi; jer ne mogu da se oslobodim nekog saosećanja sa njegovim osećanjima mržnje prema patki i njenoj drskoj razboritosti, i želim joj zlo. „Obrati bar pažnju na naš lavež“, pomislim „a ne na slap, da iznenada budeš povučena u vrtlog i na naše oči dospeš u sraman i opasan položaj“. Ali ni ova srdita nada se ne ispunjava, jer baš i tačno u trenutku kad stigne na ivicu pada, zaleprša patka malo, poleti nekoliko ljudskih dužina protiv struje i, bezobraznica, spusti se opet. Ne mogu da pomislim na bes s kojim u takvim slučajevima obojica posmatramo patku, a da se ne setim avanture koju na kraju hoću da iznesem. Ona je sa izvesnim unutarnjim zadovoljstvom bila vezana za mene i moga pratioca, ali je imala i nečeg mučnog, uznemiravajućeg i dovela do sukoba, čak je došlo do privremenog hlađenja odnosa između Baušana i mene, a da sam mogao da je predvidim, radije bih bio izbegao mesto gde nam se dogodila. Bilo je to daleko napolju, niz reku, s onu stranu skeledžijine kućice, tamo gde se divljina obale već približuje gornjem obalskom putu po kome smo se kretali, ja korakom, a Baušan malo ispred mene, iskosa i tromo kaskajući. Poterao je bio nekog zeca ili, ako tako hoćete, dozvolio je da ovaj njega potera, isterao je tri-četiri fazana i sada je bio prišao malo meni, da ne zaboravi sasvim ni na gospodara. Malo jato pataka, opruženih vratova i u obliku šiljka, letelo je iznad reke, prilično visoko i bliže drugoj obali, tako da ni u kom slučaju nije za nas dolazilo u obzir kao divljač za lov. Letele su s nama, u pravcu u kome smo išli, ne obzirući se na nas, a i kod nas je samo s vremena na vreme jedan ili drugi bacao prema njima koji namerno ravnodušni pogled. Tada se dogodilo da se na onoj, slično našoj prilično strmoj obali, pojavio iz šipraga čovek i čim je istupio, zauzeo je pozu koja je nas obojicu; Baušana isto tako neposredno kao i mene, pobudila da zaustavimo korake i da se, posmatrajući, okrenemo licem prema njemu. Bio je to prilično naočit čovek, po svojoj spoljašnjosti malo grub, opuštenih brkova i obuven u zavijače, sa šeširom od grubog sukna koji mu je koso padao na čelo, naguntanih pantalona koje su, izgleda, bile od neke vrste somota, takozvanog mančestera, i odgovarajućeg prsluka na kome su se videli svakojaki opasači i kožne stvari, jer je na leđima nosio zakopčanu lovačku torbu i jednu pušku na kaišu o ramenu. Bolje rečeno: on ju je tako bio nosio; jer tek što je istupio, dohvatio je oružje i naslonivši obraz koso na

kundak, upravio ju je koso prema nebu. Jednu nogu u zavijaču je isturio, u šaci njegove opružene leve ruke bila je cev, dok je lakat savijao ispod iste, a drugi, lakat desne ruke, čija je šaka bila na orozu, jako je odbio u stranu a lice koje je nišanilo koso i hrabro okrenuo prema nebeskoj svetlosti. Bilo je nečeg zaista operetskog u pojavi toga čoveka koja je strčala tamo nad šljunkovitom obalom, u ovom prirodnom dekoru od šipražja, reke i neba. Ali naše pažljivo i živo posmatranje moglo je da traje samo jedan trenutak- tada se preko razleže pucanj koji sam čekao s unutarnjom napetošću i koji me je tako trgnuo; mala svetlost, bleda spram svetlog dana, sevnula je istovremeno, za njom se pojavio oblak, i dok se čovek posle jednog operetskog koraka spustio unapred, upravivši grudi i lice prema nebu, držeći pušku na kaišu u desnoj ruci, odigravao se tamo gore kuda je on gledao i kuda smo i mi gledali proces kratke pometenosti i raspršavanja na sve strane: grupa pataka se rasula, nastalo je divlje lepršanje kao kada jak vetar na mahove zatrese opuštenim jedrima, sledio je pokušaj leta bez mahanja krilima, i iznenada, pretvoreno u stvar, palo je pogođeno telo, brzo kao kamen, u blizini one obale na vodenu površinu. To je bila samo prva polovina događaja. No, moram ovde da prekinem njegovo prikazivanje, da upravim živi pogled svoga sećanja na Baušana. Postoje već gotovi izrazi kojima se može obeležiti njegovo držanje, postoji važeća moneta, u opticaju u velikim slučajevima, mogao bih da kažem da je bio kao gromom pogođen. Ali to mi se ne dopada, i ne mogu da podnesem. Velike reči, izanđale kao što jesu uopšte nisu veoma pogodne da izraze nešto izvanredno; najbolje je ako se čovek posluži malim i upotrebi ih u njihovom najjačem značenju. Neću da kažem ništa dalje, do li da je Baušan pri pucnju, pri svim njegovim sporednim događajima i okolnostima koje su mu sledile ustuknuo od iznenađenja, a to je bilo ono isto zaprepašćenje koje mu je uopšte svojstveno kad se radi o upadljivim stvarima, i koje ja kod njega dobro poznajem, samo sada na svaki način beskonačno pojačano. To je bilo zaprepašćenje koje mu je bacalo telo unazad, ulevo, udesno, zaprepašćenje sa koga je pri skoku unatrag trzao glavu prema grudima, a pri skoku unapred zamalo mu nije spala sa ramena, zaprepašćenje koje kao da je iz njega vikalo: „Šta? Šta? Šta bi to? Stoj, do svih đavola! Kako bi to?!“ On je gledao i prisluškivao stvari s nekom vrstom srdžbe kakvu daje najveće iznenađenje, a tamo su one već i bile, tamo su, pa ma kao kakve strašne novosti, nekako već oduvek postojale. Da, kada se trzao, tako da se u skoku obrtao udesno i ulevo upola oko sebe, izgledalo je kao da se u trzaju obzire za samim sobom, pitajući: „Šta sam ja? Ko sam ja? Jesam li to ja?“ U trenutku kada je pačije telo palo na vodu, Baušan je skočio napred prema ivici nagiba, kao da hoće da se spusti u rečno korito i da se baci u vodu. Ipak se setio struje, obuzdao svoj impuls, zastideo se i dao se opet na posmatranje. Posmatrao sam ga uznemireno. Kada je patka bila pala, smatrao sam da smo dovoljno videli i predložio sam da pođemo dalje. Ali on je seo na zadnje noge, obrnuo lice s veoma naćuljenim ušima prema drugoj obali, a kada sam rekao: „Hoćemo li da idemo, Baušane?“, samo je veoma kratko obrnuo glavu prema meni, kao kad neko ne bez osornosti kaže: „Molim, nemojte me uznemiravati!“- i posmatrao je dalje. Tako sam i ja pristao uz njega, ukrstio noge, oslonio se na štap i takođe posmatrao šta se dalje događalo. Patka, dakle, jedna od onih pataka koje su se često u bezobraznoj sigurnosti ljuljale pred našim nosem, plivala je kao olupina po vodi, da se nije znalo koje joj je prednji a koje zadnji deo. Ovde napolju reka je mirnija, njeni padovi nisu toliko brzi kao dalje uzvodno. Pa ipak je patku struja odmah dohvatila, obrtala je i odvlačila, i ako čoveku nije bilo stalo

samo do gađanja i ubijanja, nego ako je svojim činom išao i za praktičnim ciljem, trebalo je da požuri. On to učini, ne gubeći časa; sve se odigravalo najvećom brzinom. Tek što je patka pala, kad se on već u skoku, spotičući se i skoro padajući, sjurio niz nagib. Pri tome je u opruženoj ruci držao pušku od sebe, i opet je delovalo u najvećoj meri operetski i romantično kada je, slično razbojniku i krijumčaru melodrame, skakao preko kamenja koje je delovalo kao dekor. Sračunato se držao malo koso na levu stranu, pošto je patka za kojom je išao plivala pred njim, a njemu je bilo stalo da je dohvati. I zaista, pošlo mu je za rukom da je zaustavi i da je dohvati kundakom puške koji je pružao prema njoj, daleko nagnut i zagazivši u vodu; oprezno i uz teškoće vukao ju je opruženim kundakom prema kamenju i izvukao je na kopno. Tako je posao bio završen, i čovek je odahnuo. Položio je oružje kraj sebe na obalu, skinuo ranac sa ramena, stavio u njega plen, zakopčao torbu opet i popeo se, tako prijatno natovaren, oslonjen na svoju pušku kao na kakav štap, mimo preko kamenja i prema šipražju. „No, taj je sebi osigurao pečenicu za sutra“, pomislio sam uz odobravanje i zlobu. „Hajde, Baušane, hajdemo sada, više se ništa neće dogoditi“. Ali Baušan, pošto je bio ustao i jedanput se obrnuo oko sebe, seo je ponovo i gledao za onim čovekom, čak i kad se ovaj izgubio s vidika i iščezao u džbunju. Nije mi ni padalo na pamet da ga po drugi put pozivam da pođe sa mnom. Znao je gde stanujemo i ako je nalazio da je to razumno, neka tu još duže ostane da sedi i beči oči, pošto se stvar završila i nije bilo više šta da se vidi. Put do kuće bio je dug, a ja sam se sa svoje strane spremao da ga prevalim. Tada je i on pošao. Išao je uza me čitavim ovim mučnim putem do kuće, ne loveći. Nije trčao ukoso od mene, kao što mu je inače bila navika kada nije osobito raspoložen da goni i njuška, nego je korakom išao malo iza mene i nekako je razvukao gubicu, što sam morao primetiti, kada sam se jednom slučajno osvrnuo za njim. To bi moglo da prođe, a malo je trebalo da se zbog toga razgnevim; naprotiv, bio sam sklon da se smejem i da sležem ramenima. Ali čitavih trideset do pedeset koraka on je zevao, i to je bilo ono što me je ogorčavalo. Bilo je to bezobrazno, razjapljeno, grubo dosadno i praćeno piskavim grlenim glasom zevanje koje je jasno izražavalo: „Lep gospodar! Nikakav gospodar! Nikogović!“, i ako me uvredljiv glas uvek darne, onda je sada bio u stanju da do temelja razori naše prijateljstvo. „Idi!“ velim. „Odlazi! Pa idi svom gospodaru sa puškom i priključi mu se, izgleda da on nema psa, možda će moći da te upotrebi za svoje poslove. Doduše, on je čovek obučen u mančester i nije gospodin, ali u tvojim očima može da bude takav, gospodin je za tebe i zato ti iskreno preporučujem da pređeš njemu, pošto ti je već metnuo crva u glavu- pored onih koje već imaš“. (Dotle sam išao). „Da li može da pokaže dozvolu za lov, nećemo da ga pitamo; možda biste došli u nepriliku ako vas jednoga dana uhvate kao lovokradice, ali to je vaša stvar, a moj savet, kao što rekoh, najiskreniji je. O, lovče! Da li si mi ikada doneo zeca za moju kuhinju, od svih onih na koje sam te napujdao? Nije moja krivica što ti ne znaš da praviš nagle zaokrete i kao budala zabodeš nosem u šljunak u trenutku kada treba pokazati okretnost! Ili kojeg fazana koji ne bi bio manje dobrodošao u ovim oskudnim vremenima? A sada zevaš! Idi, velim. Idi svome gospodaru sa zavijačima i pogledaj da li je on čovek koji će te češkati po vratu, ili će te čak dovesti dotle da se smeješ; po mome mišljenju, on sam jedva može da se smeje, u najboljem slučaju- vrlo grubo. Ako misliš da će te on podvrgnuti naučnom posmatranju, ako ti padne na pamet da okultno krvariš, ili da

ćeš kao njegov pas biti proglašen za nervoznog i anemičnog, onda samo idi njemu, ali moglo bi i da bude da se uljuljkuješ u zabludi s obzirom na meru pažnje koju bi ti ovakav gospodar ukazivao! Ima stvari i razlika za koje ovakvi naoružani ljudi imaju mnogo smisla i uviđavnosti, prirodnih prednosti i štete, da svoju aluziju što jasnije izrazim, zapletenih pitanja rodoslovlja i dokaza za plemstvo, da se izrazim sasvim razumljivo, preko kojih ne prelazi svako s nežnom čovečnošću, i ako ti pri prvom nesporazumu zameri na tvom brku, tvoj kršni gospodar, i nadene ti neprilično ime, onda se seti mene i ovih mojih sadašnjih reči... Tako sam zajedljivo, dok smo se vraćali kući, govorio Baušanu koji se vukao iza mene, te, iako sam govorio u sebi i reči nisam glasno izgovarao, da ne ispadnem egzaltiran, ipak sam uveren da je tačno razumeo kako sam mislio i da je na svaki način vrlo dobro mogao da prati glavnu liniju moga toka misli. Ukratko, razdor je bio dubok, a kada sam stigao kući, namerno sam odmah iza sebe zatvorio vrata, tako da nije mogao da se provuče sa mnom i morao je u zaletu da ih preskače. Ni ne obazrevši se, ušao sam u kuću i još sam čuo kako je ciknuo, pošto se pri preskakanju udario u stomak, zbog čega sam samo podrugljivo slegao ramenima. No, to je bilo davno, pre više od pola godine, i s tim je bilo kao i sa kliničkom nezgodom: vreme i zaborav su to prekrili i na njihovom nanosu, koji je temelj svakoga života, živimo dalje. Odavno, iako je još nekoliko dana izgledao zamišljen, Baušan opet potpuno slobodno uživa u lovu na miševe, fazane, zečeve i vodene ptice, i kad se vraćamo kući, već počinje da čeka na idući put. Gore kod kućnih vrata obazrem se još jednom na nj, i to je za njega znak da u dva velika skoka preko stepenica dođe do mene i da se prednjim šapama ispne uz kućna vrata, da se uz njih uspravi, da ga na rastanku potapšem po pleću. „Sutra opet, Baušane“, velim „ako nemam obavezu da idem među ljude“. A onda se požurim da uđem i da izujem potkovane cipele, jer je supa već na stolu.

1918.

NERED I RANI BOL Kao glavno jelo imali smo samo povrće, „kotlete“ od kelja; zato dobijamo i puding, napravljen od jednog od onih praškova koji se danas kupuju i koji miriše na badem i sapun, i dok Ksaver, mladi pokućar, u prugastom kaputiću koji mu je već postao mali, u belim vunenim rukavicama i žutim sandalama, iznosi puding na sto; „veliki“ podsećaju oca na obazriv način da će danas imati društvo. „Veliki“- to je osamnaestogodišnja, crnooka Ingrid, neobično dražesna devojka, koja doduše stoji pred maturom i verovatno će je i položiti, mada samo zato što je profesorima, a naročito direktoru, umela da zavrti mozak do apsolutne popustljivosti, ali koja ne namerava da svoju diplomu iskoristi, jer je njen prijatan osmejak, njen isto tako mio glas i izrazit i vrlo zanimljiv talenat za podražavanje gone na pozornicu;- i zatim Bert, plav momčić od sedamnaest godina, koji ni po koju cenu ne želi da završi školu, već hoće što je moguće pre da se baci u život i da postane ili igrač ili recitator u kabareu, ili pak kelner: ovo poslednje bezuslovno „u Kairu“- čega radi je jednom već, u pet sati izjutra, pokušao da pobegne, ali je u poslednjem trenutku bio sprečen. On vrlo mnogo liči na Ksavera Klajnsgitla, pokućara istih godina: ne zato što izgleda obično- po crtama lica on čak upadljivo liči na oca, profesora univerziteta Korneliusa- već pre usled izvesnog približavanja s druge strane, ili možda usled međusobnog prilagođavanja tipova, u čemu glavnu ulogu igra znatno izjednačenje u oblačenju i u celokupnom držanju. Obojica imaju gustu, vrlo dugačku kosu, nemarno razdeljenu po sredi, i prema tome prave isti pokret glavom kad hoće da je zabace sa čela. Kad bi neko od njih izlazio iz kuće kroz baštenska vrata, gologlav pri svakom vremenu, u „vindjaki“ koja je iz čiste koketerije u pojasu stegnuta kaišem, i malo pognuta trupa, uz to s glavom nagnutom na rame, i lagano odlazio ili se peo na bicikl- Ksaver namerno upotrebljava bicikle iz kuće, pa i ženske, a kad je naročito dobro raspoložen čak i profesorov- onda doktor Kornelius sa prozora svoje sobe ne može i pored najbolje volje da raspozna koga ima pred sobom, momka ili svoga sina. Nalazi da izgledaju kao mladi mužici, jedan kao i drugi, a obojica su strasni pušači, mada Bert nema sredstava da puši onoliko koliko puši Ksaver, koji je doterao do trideset cigareta na dan, i to puši jednu vrstu koja nosi ime neke sada čuvene filmske dive. „Veliki“ nazivaju svoje roditelje „Stari“ i „Stara“- ne iza njihovih leđa, već im se tako obraćaju u svoj svojoj privrženosti, iako je Korneliusu tek četrdeset i sedam a njegova žena je još osam godina mlađa. „Uvaženi Stari!“, kažu oni, „srdačna Stara!“ A roditelji profesorovi, koji u njegovom zavičaju vode zbunjen i zastrašen život starih ljudi, u njihovim ustima su „prastari“. Što se tiče „malih“, Lorice i Bajsera, koji sa „modrom dada-Anom“ (tako je zovu zbog modre boje njenih obraza), jedu u gornjem predsoblju, oni, po ugledu na majku, oca nazivaju po imenu, kažu prosto Abel. Zvuči neopisano šaljivo, u svojoj ekstravagantnoj familijarnosti, kad ga tako zovu i nazivaju, naročito kad to svojim slatkim

glasom kaže šestogodišnja Eleonora. Ona je ista kao gospođa Kornelius na slikama iz detinjstva, i nju profesor voli nada sve. „Starčiću“, kaže Ingrid prijatno, stavljajući svoju krupnu ali lepu ruku na ruku svoga oca, koji po građanskoj i sasvim razumljivoj tradiciji sedi u začelju; ona mu sedi sleva, preko puta majke „dobri naš pretku, dozvoli da te blago podsetimo, jer si svakako smeo s uma. Danas poslepodne dakle, mi treba da imamo naše malo veselje, naše cupkanje uz njupkanje- a to za tebe znači da ne gubiš prisebnost i ne očajavaš, u devet će sve biti gotovo“. „Ah?“ kaže Kornelius sa izduženim licem – „Dobro, dobro“, kaže i vrti glavom da pokaže da je u harmoniji sa neophodnim. „Kako, molim te- zar je to danas? Da, četvrtak. Kako vreme promiče. A kad će doći?“ „U pola pet“, odgovara Ingrid, kojoj njen brat daje prvenstvo kad treba razgovarati sa ocem, „u pola pet će gosti svakako prispeti. Na gornjem spratu“, dodaje ona, „dok se odmaraš nećeš čuti skoro ništa, a od sedam do osam inače ideš u šetnju; ako hoćeš, možeš se izvući i preko terase“. „O!“ na to će Kornelius u smislu „pa ti preteruješ“. A Bert sad ipak kaže: „To je jedino veče u nedelji kad Vanja ne igra. Svake druge večeri morao bi da ode u pola sedam. A to bi ipak bilo bolno za sve učesnike“. „Vanja“, to je Ivan Hercl, proslavljeni ljubavnik Državnog pozorišta, prisni prijatelj Berta i Ingride, koji često idu kod njega na čaj i posećuju ga u njegovoj garderobi. On je umetnik novije škole, koji na sceni stoji u čudnim i, kako se profesoru čini, do krajnosti nameštenim i neprirodnim baletskm pozama i očajno se dere. To apsolutno ne može da se svidi jednom redovnom profesoru istorije, ali Bert je jako potpao pod Herclov uticaj, šminka ivicu donjih očnih kapaka, zbog čega je nekoliko puta došlo do teških ali besplodnih scena sa ocem, i objavljuje, mladalački neosetljiv za bol predaka, da hoće da se ugleda na Hercla ne samo ako se reši za igrački poziv, već namerava da se i kao kelner „u Kairu“ kreće i ponaša sasvim kao Hercl. Kornelius se lako prikloni prema svome sinu, sa malo uzdignutim obrvama, pokazujući onu lojalnu uviđavnost i uzdržljivost koja priliči njegovoj generaciji. Kod pantomime se ne može utvrditi ironija, pantomima je od opšte važnosti. Bert je može dovesti u vezu kako sa sobom tako i sa glumačkim talentom svoga prijatelja. Domaćin se raspituje ko će još doći. Navode mu nekoliko imena, njemu manje ili više poznatih, imena iz njihove kolonije vila, iz varoši, imena Ingridinih koleginica iz osmog razreda gimnazije... Treba još da telefoniraju, kažu. Treba na primer razgovarati telefonom sa Maksom, Maksom Hergezelom, studentom tehnike, čije ime Ingrid odmah izgovara otegnuto i kroz nos, na način kako, po njenom tvrđenju, u privatnom ophođenju govore svi Hergezelovi, i koji ona nastavlja da parodira na do krajnosti smešan i verovatno veran način, tako da roditelji od smeha samo što se ne zagrcnu rđavim pudingom. Jer i u ovim vremenima čovek mora da se smeje, kad je nešto smešno. S vremena na vreme zazvoni telefon u profesorovoj sobi za rad, i „veliki“ odmah potrče, jer znaju da se njih tiče. Mnogi ljudi morali su da se odreknu telefona kad je poslednji put povećana taksa, ali Korneliusovi su ga nekako još mogli da zadrže, kao što su dosad još

mogli da zadrže i vilu, sazidanu pre rata, zahvaljujući milionskoj plati, koliko toliko prilagođenoj prilikama, koju prima profesor kao šef katedre za istoriju. Njihova vila u predgrađu je elegantna i udobna, iako malo zapuštena, zato što je nemoguće opraviti je usled nestašice materijala, i unakarađena gvozdenim pećima s dugačkim čunkovima. Ali to je životni okvir nekadašnjeg višeg srednjeg staleža, u kome se sad živi kako to ne dolikuje, to jest sirotinjski i mučno, u iznošenim i prevrnutim odelima. Deca ne znaju za bolje, za njih je to normalno i u redu, oni su rođeni proleteri otmenog predgrađa. Pitanje odevanja malo ih brine. Ovaj naraštaj pronašao je za sebe savremen kostim, proizvod siromaštva i skautskog ukusa, koji se leti sastoji bezmalo samo od lanene bluze, opasane kaišem, i sandala. Starima građanskog kova nije tako lako. „Veliki“ razgovaraju telefonom u susednoj sobi sa prijateljima, dok im servijete stoje prebačene preko naslona stolice. To ih sve traže pozvani. Javljaju da će doći ili hoće da otkažu, ali da se o nečem dogovore i „veliki“ pregovaraju sa njima naročitim jezikom svoga kruga, nekim šatrovačkim jezikom, punim posebnih izraza i obesnim, od koga „stari“ retko razumeju koju reč. Za to vreme i oni se između sebe savetuju: o posluženju koje treba da dobiju gosti. Profesor je buržoaski ambiciozan. On bi želeo da se uveče, posle italijanske salate i sendviča od crnog hleba, služi torta ili nešto slično; ali gospođa Kornelius kaže da bi to odvelo daleko- mlad svet to i ne očekuje, smatra ona, i deca joj daju za pravo kad opet sedaju za sto da nastave sa pudingom. Domaćica, koju je po tipu nasledila nešto viša Ingrid, sva je izlomljena i klonula od ludačkih teškoća oko vođenja kuće. Trebalo bi da ide u banju, ali nesigurnost tla pod nogama, darmar u svemu i svačemu, čine to zasad neizvodljivim. Ona misli na jaja koja danas treba neizostavno nabaviti, i govori o tome: o jajima od šest hiljada maraka, koja se samo toga dana u nedelji izdaju u ograničenom broju i u određenoj radnji, četvrt časa odavde, i čega radi deca, pre svega drugog, treba da pođu odmah posle obeda. Dani, susedov sin, doći će po njih, a i Ksaver će se, u običnom odelu, pridružiti mladoj gospodi i gospođici. Jer radnja daje samo pet jaja nedeljno na svako domaćinstvo, i zato će ovi mladi ljudi da uđu u radnju svako za sebe i jedno za drugim i pod različitim imenima, da bi za vilu Kornelius dobili u svemu dvadeset jaja. To je glavna zabava u nedelji za sve učesnike, ne izuzimajući ni mužika Klajnsgitla, ali pre svega za Ingrid i Berta, koji su neobično skloni mistifikaciji i obmanjivanju svojih bližnjih, i to čine na svakom koraku samog zadovoljstva radi, pa i kad se pri tome ne dobijaju nikakva jaja. Oni vole da se u tramvaju indirektno i glumeći izdaju za sasvim druge mlade ličnosti nego što su u stvari, na taj način što javno vode duge, izmišljene razgovore u narečju ovoga kraja kojim inače uopšte ne govore, sasvim obične razgovore kakve vodi svet, o najobičnijim stvarima: politici, cenama namirnica i ljudima koji ne postoje, tako da svi u kolima prate sa simpatijom njihovu beskrajno prostačku jezičnost, ali i sa izvesnim nejasnim podozrenjem da tu nešto nije u redu. Zatim postaju sve bezobrazniji i počinju da pričaju najgroznije stvari o ljudima koji uopšte ne postoje. Ingrid je u stanju da tankim, drhtavim, prostački cvrkutavim glasom tvrdi da je pomoćnica u nekoj radnji, i da ima vanbračno dete, sina, koji je naklonjen sadizmu i nedavno je na selu tako mučio jednu kravu, da bi hrišćanska duša jedva mogla da podnese taj prizor. Kad čuje kako ona ćurličući kaže reč „mučio“, Bert samo što ne prsne u smeh, ali ipak pokazuje jezivo saučešće i sa nesrećnom

nameštenicom započinje dug i jeziv, i jednovremeno poročan i glup razgovor o prirodi bolesne svireposti, dok jedan stari gospodin, ukoso od njih, koji svoju kartu drži savijenu i udenutu između kažiprsta i pečatnog prstena, nađe da to prevazilazi svaku meru i javno protestvuje što tako mladi ljudi podrobno pretresaju takva temata (on upotrebljava grčki plural „temata“). Na to se Ingrid pretvara kao da se guši u suzama, a Bert se pravi kao da sa najvećim naporom, ali jedva još za koji čas, savlađuje i obuzdava strašan bes na staroga gospodina: pesnice je stisnuo, škripi zubima i drhće celim telom, tako da stari gospodin, koji je to rekao u najboljoj nameri, na sledećoj stanici brže-bolje izlazi iz kola. Tako se „veliki“ zabavljaju. Telefon igra pri tom značajnu ulogu. Oni traže telefonom sve moguće ljude, operske pevače, visoke činovnike i crkvene velikodostojnike, javljaju se kao nameštenici ili grof i grofica Manstojfel, i neće lako da se povinuju kad im se kaže da su dobili pogrešnu vezu. Jednom su uzeli celu kutiju posetnica koje su primili roditelji i stavili te karte u sandučiće za pisma na sve strane po koloniji, ali sa prilično smisla za donekle verovatnu zabunu, što je dovelo do velikog nemira, pošto je izgledalo da je najednom bog te pita ko učinio posetu vrag će ga znati kome. Ksaver- samo sada bez belih rukavica, tako da mu se vidi žuti prsten u obliku lančića koji nosi na levoj ruci- zabacujući kosu ulazi u sobu da bi raspremio sto, i dok profesor ispija svoje tanko pivo od osam hiljada i pali cigaretu, čuje se kako „mali“ jure po stepeništu i holu. Kao obično, oni dolaze da posle obeda pozdrave roditelje, jurnu u trpezariju boreći se sa vratima o čiju kvaku se obese zajedno, uhvativši je ručicama, pa trupkaju i posrću po tepihu svojim hitrim, neveštim nožicama, u crvenim filcanim patikama, više kojih su se srozale čarapice, dok viču, pričaju i čavrljaju, trčeći svako na svoje uobičajeno mesto: Bajser majci, na čije se krilo penje kolenima, da bi joj kazao koliko je pojeo i da bi joj za dokaz pokazao svoj naduveni stomačić; dok Lorica trči svome „Abelu“; „svome“ toliko mnogo zato što je i ona toliko „njegova“, zato što oseća i smešeći se uživa u prisnoj i kao svako duboko osećanje malo melanholičnoj nežnosti sa kojom otac grli njeno sićušno telo, oseća ljubav s kojom je gleda ili ljubi njenu finu ručicu ili njene slepoočnice, na kojima se tako nežno i dirljivo ocrtavaju plavičaste žilice. Deca pokazuju jaku i u isti mah neodređenu sličnost brata i sestre, pojačanu jednakim odevanjem i frizurom, ali se s druge strane opet upadljivo razlikuju jedno od drugog, i to u smislu muškog i ženskog. On je mali Adam a ona mala Eva, to je jasno naglašeno- kod Bajsera, kako izgleda, svesno i s ponosom naglašeno: već samim stasom on je dežmekastiji, temeljitiji, jači, ali to svoje dostojanstvo četvorogodišnjeg muškarca još podvlači držanjem, izrazom lica i načinom govora, time što atletski, kao kakav mladi Amerikanac, otpusti ručice sa nešto uzdignutih ramena, što, kad govori, otpušta usta, a svome glasu se trudi da da dubok, ozbiljan ton. Uostalom, sve to dostojanstvo i ta muškost više je težnja i želja nego što zaista leži u njegovoj prirodi; jer odnegovan i rođen u ovim surovim, smetenim vremenima, on je dobio vrlo labilan i razdražljiv nervni sistem, mnogo pati zbog nesklada u životu, sklon je naprasitosti i besu, u stanju je da brizne u očajan i ogorčen plač zbog najmanje sitnice i već stoga je majčin naročiti štićenik. On ima smeđe okrugle oči, pomalo razroke, zbog čega će uskoro morati da nosi korekcione naočari, dugačak nosić i mala usta. Nos i usta su očevi, što je postalo sasvim očigledno od kako je profesor skinuo bradicu i sasvim se brije. (Bradica se zbilja više nije mogla nositi; i čovek koji pripada istoriji pristane najzad na takve ustupke običajima današnjice).

Kornelius međutim drži na krilu svoju k kćerkicu, svoju Eleonoricu, malu Evu; toliko vitkiju, u izrazu slađu od dečkića- i dok uklanja cigaretu daleko od nje, dozvoljava joj da svojim finim ručicama pipa njegove naočari čija stakla, podeljena za gledanje i čitanje, svakoga dana iznova privlače njenu radoznalost. U suštini on dobro oseća da je u poklanjanju milošte njegova žena velikodušnija od njega i da osetljiva muška priroda Bajserova zahteva možda više pažnje nego ujednačenija, ljupka priroda njegovog devojčeta. Ali srcu se, misli on, ne može naređivati, a njegovo srce eto tako pripada devojčici otkako je ugledala sveta, otkako ju je prvi put video. I skoro uvek kad mu je u naručju, seća se tog prvog trenutka. Bilo je to u jednoj svetloj sobi ginekološke klinike, gde je Lorica došla na svet, dvanaest godina posle njenog velikog brata. Stupio je bliže, i dok se mati smeškala, gotovo u trenutku kad je pažljivo rastavio zavese na krevetcu sa zastorom, koji je stajao pored velikog kreveta, i ugledao to malo čudo koje je ležalo na jastucima, savršenog sklopa i kao obavijeno sjajem umilnog sklada, sa ručicama koje su već onda, u mnogo sićušnijem obliku, bile tako lepe kao i sada, otvorenih očiju koje su onda bile plave kao nebo i u kojima se ogledao svetli dan- gotovo u istom trenutku oseti da je silno ganut i vezan za to stvorenje. Bila je to ljubav na prvi pogled i zauvek, osećanje koje je, njemu nepoznato, neočekivano i iznenada- bar ukoliko se tiče svesti- ovladalo njime i koje je za njega, kako je odmah sa čuđenjem i radošću shvatio, bilo konačno i za ceo život. Uostalom, doktor Kornelius zna da, ako se strogo ispita, stvar nije baš sasvim tačna da je u pitanju neko iznenadno, potpuno neslućeno osećanje, pa čak i potpuno nehotimično. U suštini on zna da to osećanje nije ovladalo njim i vezalo se sa njegovim životom tek slučajno, već da je on nesvesno ipak za to osećanje bio pripremljen ili tačnije: za njega bio spreman; da je nešto u njemu bilo spremno da to osećanje u datom trenutku stvori iz sebe, i da je to „nešto“ bila okolnost što je profesor istorije- ovo reći zbilja je sasvim čudno. Ali doktor Kornelius to i ne govori, on to samo ponekad zna eto, smeškajući se tajanstveno. On zna da profesori istorije ne vole istoriju ukoliko se događa već ukoliko se dogodila; da oni mrze današnji preokret zato što ga osećaju kao nezakonit, bez povezanosti i bezočan, jednom rečju kao „neistorijski“, i da njihovo srce pripada povezanoj, smernoj i istorijskoj prošlosti. Jer iznad prošlosti, tako govori sebi taj profesor i naučnik kad pred večeru šeta pored reke, iznad prošlosti lebdi štimung nečeg bezvremenog i večitog, a to je štimung koji mnogo više odgovara nervima jednog profesora istorije nego drskosti današnjice. Ono što je prošlo ovekovečeno je, a to znači: mrtvo je, a smrt je izvor svake pobožnosti i svake težnje za održanjem. Doktor to skriveno uviđa, kad sam šeta po mraku. Bio je to njegov instinkt za samoodržanjem, njegov smisao za „večno“, koji je ispred bezobzirnosti ovoga vremena našao utočišta u ljubavi prema toj k kćerkici. Jer očinska ljubav i detešce na majčinim grudima, to je van vremena i večito, i zato vrlo sveto i lepo. Pa ipak, idući po mraku, Kornelius poima da nešto nije sasvim u redu i dobro u toj njegovoj ljubavi- on to sebi priznaje teorijski, nauke radi. Po svom postanku ta ljubav ima nečeg tendencioznog; u njoj ima neprijateljstva, opozicije protiv istorije koja se događa a u korist one što se dogodila, a to znači u korist smrti. Da, dosta je čudno ali istinito, donekle istinito. Njegova žarka ljubav prema tom slatkom deliću života i potomstva ima neke veze sa smrću, ona je na strani smrti a protiv života, a to u izvesnom smislu nije sasvim lepo i dobro- iako bi naravno bila najluđa askeza da čovek zbog takvih uzgrednih naučnih saznanja iščupa iz srca najmilije i najčistije osećanje.

On drži u krilu kćerkicu čije tanke, ružičaste nožice vise sa njegovih kolena, govori joj podigavši obrve, tonom nežnog, šaljivog uvaženja, i ushićen sluša sladak, tanak glasić kojim mu odgovara i naziva ga „Abelom“. On pri tom katkad značajno pogleda majku, koja čuva svoga Bajsera i blagim prekorom opominje da bude razuman i uzdržljiv, jer je danas, razdražen životom, opet dobio napad besa i ponašao se kao pobesneli derviš. I na „velike“ baci Kornelius ponekad pomalo podozriv pogled, jer smatra da nije nemoguće da su i njima donekle poznata izvesna naučna saznanja njegovih večernjih šetnji. Ali ako je i tako, oni to ne pokazuju. Stojeći iza svojih stolica, sa rukama položenim na naslon, oni blagonaklono, mada sa izvesnom ironijom, posmatraju roditeljsku sreću. Deca nose debele, moderno izvezene umetničke haljinice ciglaste boje, koje su u svoje vreme pripadale još Bertu i Ingridi, i koje su potpuno jednake sa jedinom razlikom što kod Bajsera ispod suknjice vire male, kratke pantalone. I ošišani su podjednako, nose frizuru kao u paža. Bajserova kosa je nejednako plava, još se menja i lagano tamni, svuda je nespretno izrasla, tršava je i izgleda kao kakva mala, komična perika, rđavo nameštena. Loricina kosa je naprotiv kestenjastomrka, meka kao svila, sjajna i prijatna kao celo stvorenjce. Ona joj pokriva uši koje su, kao što se zna, različite veličine: jedno ima pravilne srazmere, dok je drugo malo degenerisano, nesumnjivo suviše veliko. Otac joj ponekad izvuče uši iz kose da bi im se glasno čudio i divio, kao da taj mali nedostatak nije nikad primetio, što Loricu i zabavlja i postiđuje. Njene jako razmaknute oči zlatasto su mrke i imaju sladak sjaj i najbistriji i najumilniji pogled. Obrve nad njima su plave. Nos joj je još sasvim bezobličan, sa prilično debelim nozdrvama, tako da su otvori na njima gotovo okrugli, ustašca su joj velika i izrazita, sa lepo izvijenom, živom donjom usnom. Kad se smeje i pokaže svoje razmaknute biseraste zube (tek je jedan izgubila; taj zubić, koji se klatio na sve strane, dopustila je da joj otac izvadi maramicom, pri čemu je mnogo prebledela i drhtala), pojave joj se rupice na obrazima, koji, pored sve detinje nežnosti, imaju karakterističan oblik, malo su upali, otuda što joj je donji deo lišca nešto isturen. Na jednom obrazu, otprilike tamo gde pada glatka kosa, ima mladež sa maljicama na njemu. Ni ona sama nije u svemu zadovoljna svojim izgledom- znak da je to brine. Njeno lišce, kaže ona tužno, na žalost je eto ružno, ali joj je „stasić“ sasvim lep. Ona voli da upotrebljava male, birane izraze obrazovanih ljudi i ređa ih jedan za drugim, kao „možda, naravno, najzad“. Samokritičke brige Bajserove odnose se više na moralna pitanja. On je sklon skrušenosti, zato što ima napade besa smatra da je veliki grešnik i uveren je da neće otići u raj već u „paklo“. Tu ne vredi govoriti mu da je Gospod vrlo uviđavan i da stvari ne uzima sasvim strogo: u okoreloj seti on vrti glavom sa onom svojom rđavo nameštenom perikom i izjavljuje da u njegovom slučaju o večnom blaženstvu ne može biti ni govora. Ako nazebe, izgleda da je pun šlajma; sav krči i krklja ako ga čovek samo dirne, i odmah dobije najveću vatru, tako da se sve puši. I dada-Ana sklona je isto tako da sve gleda u crnim bojama što se tiče njegove konstitucije, i mišljenja je da dečka tako „neobično jake krvi“ može svakog trenutka udariti kaplja. Jednom joj se čak učinilo da je taj strašan trenutak i došao: kad je naime Bajser, za kaznu zbog divljeg besa, bio postavljen u ćošak sa licem prema zidu- i kad ga je dadilja slučajno pogledala, pokazalo se da mu je lice bilo modro modrijato, mnogo modrije nego lice same dada-Ane. Ona uzbudi celu kuću, objavljujući da je detetu usled preterano

jake krvi došao poslednji čas, i nevaljali Bajser nađe se najednom, na svoje opravdano čuđenje, okružen uznemirenom nežnošću, dok se nije pokazalo da modra boja njegovog lica ne potiče od kaplje, već od plave boje na zidu dečije sobe kojom su se umrljali njegovi od suza vlažni obrazi. Sa decom je ušla i dada-Ana i sklopljenih ruku ostala da stoji na vratima: u beloj kecelji, zalizane i umašćene frizure, sa kosim očima i izrazom lica na kome se ogleda strogo dostojanstvo ograničenosti. „Deca“, izjavljuje ona svečano, gorda na svoju negu i upućivanje, „deca se divno razvijaju“. Tu skoro izvadila je sedamnaest zagnojenih krnjaka i umesto njih stavila vilicu sasvim pravilnih žutih zuba sa tamnocrvenim „mesom“ od kaučuka, i ona sad ulepšava njeno seljačko lice. Njen duh je opsednut čudnom predstavom da je njena vilica predmet razgovora širokih krugova, da čak i vrapci na krovu o tome cvrkuću. „Mnogo se koješta pričalo“, kaže ona strogim i mističnim glasom, „što sam ja, kao što je poznato, metnula zube“. Ona je uopšte sklona da govori mračno i nejasno, tako da je drugi ne razumeju, kao na primer kad govori o nekom doktoru Blajfusu, koga poznaje svako dete, i „u kući stanuje više njih“, kaže, „koji se izdaju za njega“. Preko toga čovek može samo blagonaklono da pređe. Ona decu uči lepim pesmama, kao što je na primer ova:

„Železnica, železnica, Taj pokretač; ih! I kad krene i kad stane Ona kaže- pih!“

Ili onaj savremeno oskudan a pri tom zabavan nedeljni jelovnik, koji glasi:

„Ponedeljak- nedelje početak. Utornikom- rđav završetak. Sredom- tu je sredina nedelje. Četvrtkom su krastavci i zelje. Petkom ribe pržene imamo. U subotu za stolom igramo. U nedelju svinjske šnicle, bome, Pa i dobre salatice k tome“.

Ili pak izvesna strofa od četiri stiha, nepojmljive i nerazumljive romantike:

„Otvarajte, otvarajte vrata, Jer nam kola velika dolaze! A ko sedi u kolima ovim?

Naš gospodar sa kosom od zlata!“

Ili najzad strašno vesela balada o Marijici koja je sedela na kamenu, na kamenu, na kamenu i češljala svoju takođe zlatnu kosu, zlatnu kosu, zlatnu kosu. I o Rudolfu, koji trže nož, trže nož, trže nož, i koji je posle isto tako strašno završio. Lorica sve to izgovara i peva sasvim divno svojim živim malim ustima i slatkim glasommnogo bolje nego Bajser. Ona sve radi bolje od njega, i on joj se i divi iskreno i u svemu se upravlja prema njoj, sem kad se protiv nečeg buni ili ga spopadnu divlji besovi. Često ga poučava u naukama, objašnjava mu ptice naslikane u knjizi sa slikama, svaku mu imenuje: nebožder, gradožder, crnožder. On to mora da ponovi. Poučava ga i u medicini, uči ga kako se zovu razne bolesti, kao zapaljenje grudi, zapaljenje mesa, zapaljenje nosa. Kad ne pazi i ne ume da ponovi, metne ga u ćošak da stoji. Jednom ga je uz to i ošamarila, ali se zbog toga toliko postidela da je samu sebe za duže vreme metnula u ćošak. Da, oni se dobro slažu, oni su dva tela a jedna duša. Sve doživljavaju zajedno, sve pustolovine. Vrate se kući i pričaju još sasvim uzbuđeni i kao iz jednih usta da su na drumu videli „dve mumu i jedno telce“. Sa poslugom dole, sa Ksaverom i gospođicama Hinterhefer, dvema sestrama koje su nekad pripadale građanskom staležu i koje, kako se kaže, au pair, to jest za stan i hranu vrše dužnost kuvarice i sobarice- sa njima deca žive u prijateljskim odnosima, osećaju bar ponekad u odnosu tih „od dole“ prema roditeljima izvesnu srodnost sa njihovim odnosom. Ako ih izgrdimo, oni odu u kujnu i kažu: „Gospođa je ljuta“ ili „Gospodin je ljut“. Ipak je lepše kad se igraju sa onima „od gore“, a naročito sa „Abelom“- kad ne mora da čita i piše. Njemu padaju na pamet čudnovatije stvari nego Ksaveru ili gospođicama. Deca se igraju da su četiri gospodina i da šetaju. Onda „Abel“ sasvim povije kolena, tako da se smanji kao oni, i šeta tako sa njima, ruku pod ruku, i te zabave im nikada nije dosta. Celoga bogovetnog dana mogli bi oni, sve u svemu petoro gospode, sa smanjenim „Abelom“ da šetaju oko stola. Zatim imamo neobično zanimljivu igru sa jastucima koja se sastoji u tome što jedno od dece, ali većinom Lorica, sedne, kao bajagi da je Abel ne vidi, u njegovu stolicu za trpezarijskim stolom, i mirna kao bubica očekuje njegov dolazak. Gledajući u vazduh i pričajući neprestano, pri čemu glasno i jako hvali udobnost svoje stolice, prilazi on i seda na Loricu. „Kako!“ kaže. „Šta je ovo?“ I podešava da sedne, ne obraćajući pažnju na prigušeni kikot što se čuje ispod njega. „Neko je metnuo jastuče na moju stolicu? Kakav je to tvrdi, krivi, vraški jastuk, na kome baš sasvim nezgodno sedim?“ i sve više se pomera tamo amo na čudnovatom jastuku i maša se iza sebe i hvata rukom taj dražesni kikot i cikanje, dok se najzad ne okrene i komad se završi velikom scenom otkrića i prepoznavanja. I ova igra, i po stoti put ponovljena, ne gubi ništa od svoje draži i zanimljivosti. Danas neće doći do takvih uživanja. Nemir zbog predstojeće zabave „velikih“ lebdi u vazduhu, a pre toga treba da se obavi još i kupovina jaja sa podeljenim ulogama. Lorica je tek bila izdeklamovala „Železnica, železnica“, a doktor Kornelius je, na njenu postiđenost, baš bio otkrio da su joj uši različite veličine, kad dođe Dani, susedov sin, po Berta i Ingridu. I Ksaver je već svoju prugastu livreju zamenio građanskim kaputom, koji mu odmah daje malo mangupski izgled, mada je i dalje neusiljen i simpatičan. I tako „mali“

opet odlaze sa dada-Anom u svoje carstvo na spratu, dok se profesor povlači u svoju sobu za rad da čita, kako je to po ručku njegov običaj, a njegova žena upravlja svoje misli i svoju aktivnost na sendviče sa sardel-pastom i italijansku salatu, koje treba pripremiti za društvo. Pre nego što stigne mladež, ona još mora sa zembilom da ode na biciklu u varoš da bi izvesnu sumu novaca koja joj je u rukama pretvorila u namirnice, jer ne sme čekati da vrednost novcu još više padne. Kornelius čita, zavaljen u stolicu. Držeći cigaru između kažiprsta i srednjeg prsta, on čita kod Makolija nešto o tome kako je krajem sedamnaestog veka nastao engleski državni dug, a zatim kod jednog francuskog autora nešto o sve većem zaduženju Španije pred kraj šesnaestog stoleća- i jedno i drugo za predavanje za sutra pre podne. Jer on hoće neočekivani privredni prosperitet Engleske onoga vremena da uporedi sa kobnim dejstvom koje je sto godina ranije imao u Španiji državni dug, i da analizira etičke i psihološke uzroke te razlike. Jer to mu daje prilike da sa Engleske Viljema III, o kojoj je upravo reč, pređe na doba Filipa II i protivreformaciju, što je njegova najomiljenija tema i o čemu je i sam napisao zaslužnu knjigu- delo često citirano, kome duguje svoju redovnu profesuru. Dok mu cigara dogoreva i pri tom postaje opora, sastavlja on u sebi nekoliko pomalo melanholičnih rečenica koje će sutra reći pred svojim studentima, o stvarno uzaludnoj borbi sporoga Filipa protiv novog doba, protiv toka istorije, protiv snaga individue i germanske slobode koje razrivaju državu, o toj borbi koju je život osudio pa prema tome i bog odbacio, borbi konzervativne otmenosti protiv sila napretka i preobražaja. Nalazi da su rečenice dobre i još ih doteruje, dok sklanja upotrebljene knjige i potom se penje u spavaću sobu da bi svome danu dao uobičajenu cezuru, jedan čas sa spuštenim kapcima i na prozorima i na očima, koji mu je potreban i koji će danas, kako mu posle ove naučničke razonode opet pade na pamet, stajati u znaku nemira zbog domaće svečanosti. Smeška se lakom lupanju srca izazvanom sećanjem na taj nemir: u njegovoj glavi mešaju se skicirane rečenice o Filipu, obučenom u crnu svilu, sa mislima na domaću igranku dece, i tako on zaspi na pet-šest minuta. Dok tako leži i odmara se, više puta čuje kako zazvoni baštensko zvonce, kako se kapija zatvara, i svaki put oseti da ga malo štrecne od uzbuđenja, iščekivanja i strepnje pri pomisli da to dolaze mladi ljudi i da već počinju da pune hol. I svaki put se nasmehne za sebe tom štrecanju, ali i to smeškanje je izraz nervoze, u kojoj uostalom, sasvim prirodno, ima i nešto radosti: jer ko se ne bi radovao svečanosti. U pola pet (već se smrklo) ustaje i osveži se nad umivaonikom. Umivaonik je već godinu dana slomljen. To je pokretni umivaonik, koji je s jedne strane u zglobu slomljen i ne može da se opravi, jer zanatlije ne dolaze, niti može da se zameni novim, jer nijedna radnja nije u mogućnosti da vam liferuje takav umivaonik. Zato je po nevolji iznad odlivnika zakačen za ivicu mermerne ploče i može da se isprazni samo tako ako se obema rukama digne i voda prospe. Kornelius vrti glavom gledajući umivaonik, kao što čini svakoga dana više puta, zatim se sprema- s pažnjom uostalom; na svetlosti pod lusterom savršeno očisti svoje naočari- i kreće dole u trpezariju. Kad spuštajući se čuje glasove koji se dole mešaju, i gramofon koji je već navijen i pušten, njegovo lice dobija ljubazan izraz na koji nas obavezuje društvo. „Molim vas, nemojte se uznemiravati!“ odluči da kaže i da ode pravo u trpezariju na čaj. Ova rečenica izgleda mu najpodesnija za ovaj trenutak: ona je jovijalna i puna obzira prema drugima, i dobar štit za njega samog.

Hol je jako osvetljen: na velikom lusteru gore sve minjon sijalice, sem jedne pregorele. Na jednom od donjih stepenika Kornelius se zaustavlja i pogledom prelazi hol. Hol izgleda lepo ovako osvetljen, sa kopijom Marea nad kaminom od opeka, sa drvenom oblogom na zidu (mada je od mekanog drveta), i crvenim tepihom po kome svuda stoje gosti, ćaskajući i držeći u rukama šolje s čajem i male kriške hleba premazanog sardel-pastom. Svečana atmosfera, lak miris odela, kose i daha lebdi holom, karakterističan i pun uspomena. Vrata od garderobe su otvorena, jer još pridolaze novi gosti. Društvo zaseni čoveka u prvom trenutku; profesor ga vidi samo kao opštu sliku. On nije primetio da Ingrid, u tamnoj svilenoj haljini sa belom plisiranom kragnom koja joj pada preko pleća i obnaženih ruku, stoji sa prijateljima na podnožju stepenica, baš ispred njega. Ona ti klima glavom i smeška se svojim lepim zubima. „Odspavao?“ pita tiho, u četiri oka. А kad je on sa neopravdanim iznenađenjem primeti, ona ga upoznaje sa prijateljima. „Dopusti da ti predstavim gospodina Zubera!“ kaže. „Ovo je gospođica Plajhinger“. Gospodin Zuber je oskudne spoljašnjosti, dok je Plajhingerova prava Germanija, plava, bujna i neutegnuta, prćasta nosa i s visokim glasom gojaznih žena, kako se pokazalo kad je profesoru odgovorila na njegov učtiv pozdrav. „O, milo mi je što ste došli“, kaže on. „To je zbilja lepo što ste nas udostojili časti. Svakako drugarica iz škole?“ Gospodin Zuber je Ingridin drug iz golf kluba. On je već ušao u privredu, zaposlen je u pivari svoga ujaka, i profesor se za trenutak šali s njim na račun tankog piva, praveći se kao da neizmerno precenjuje uticaj mladog Zubera na kvalitet piva. „Ali molim vas, nemojte se nimalo uznemiravati!“ kaže zatim i hoće da ode u trpezariju. „A evo i Maksa“, kaže Ingrid. „Je li, Maks, trapavko jedan, zar se sad dolazi na igru i zabavu?“ Sve ti to govori jedno drugom ti i ponaša se među sobom na način starima sasvim nepojmljiv: malo tu ima pristojnosti, galantnosti i salonskog ponašanja. Od garderobe prilazi stepenicama jedan mlad čovek, u beloj uštirkanoj košulji i sa uzanom mašnom za smoking, i pozdravlja- crnomanjast ali rumen, sasvim obrijan, naravno, ali sa malim zaliscima kraj ušiju, neobično lep mladić; ne smešno i vatreno lep, kao ciganin primaš, već lep na vrlo prijatan, otmen i privlačan način, sa umilnim crnim očima; a smoking mu stoji čak i malo nespretno. „De, de, ne ljuti se, Kornelija. Glupo predavanje“, kaže on i Ingrid ga predstavlja ocu kao gospodina Hergezela. Tako dakle, to je gospodin Hergezel. Kao dobro vaspitan mladić on domaćinu koji se s njim rukuje zahvaljuje na ljubaznom pozivu. „Ja sam malo zaostao“, kaže i pravi onda malu jezičku šalu: „Baš- banane- sam morao danas do četiri da imam predavanja[6]. A onda je još trebalo otići do kuće, da se presvučem“. Zatim govori o svojim lakovanim cipelama, s kojim je, kaže, baš sad u garderobi imao mnogo muka. „Doneo sam ih u torbi“, priča on. „Nema smisla da vam ovde cepam ćilim cipelama za štrapac. Međutim, ne razmišljajući zaboravio sam da ponesem kašiku za cipele, i ni za živog boga ih nisam mogao navući, ha-ha, zamislite, neverovatna priča! Nikad u životu nisam imao tako tesne lakovane cipele. Ne odgovaraju broju, na broj se više ne možeš

osloniti, a danas vam je ova roba još i tvrda- pogledajte, ovo nije koža, ovo je pravo liveno gvožđe! Sav sam kažiprst ogulio... I on drugarski pokazuje svoj pocrveneli kažiprst, nazivajući sve to još jednom „pričom“, i to odvratnom. On zaista govori baš onako kako ga je Ingrid podražavala: kroz nos i na naročit način razvučeno, ali očito bez ikakve afektacije, već samo zato što tako govore svi Hergezelovi. Doktor Kornelius zamera što u garderobi nema kašike za cipele, a prema kažiprstu pokazuje veliko saučešće. „A sad budite apsolutno kao kod svoje kuće“, kaže: „Do viđenja!“ I on kroz hol odlazi u trpezariju. I tamo su gosti; sto je sasvim izvučen i na njemu se pije čaj. Ali profesor odlazi pravo u jedan kutak, zastrt vezenom zavesom i naročito osvetljen malim zasebnim lusterom, na čijem okruglom stočiću on obično pije čaj. Tamo nalazi svoju ženu u razgovoru sa Bertom i još dvojicom mladih ljudi. Jedan od njih je Hercl; Kornelius ga poznaje i pozdravlja. Drugi se zove Meler- tip skauta koji građansko svečano odelo očito niti ima niti hoće da ima (toga upravo i nema više), mlad čovek koji je daleko od toga da predstavlja „gospodina“ (ni toga upravo nema više); odeven u bluzu sa pojasom i s kratkim pantalonama, sa čitavom čupom guste kose na glavi, sa dugačkim vratom i rožanim naočarima. On radi u nekoj banci, kao što profesor saznaje, ali je sem toga nešto kao folklorist umetnik, skuplja i peva narodne pesme iz svih krajeva i na svim jezicima. I danas je po želji poneo svoju gitaru. Ona još visi u garderobi, u vreći od impregniranog platna. Glumac Hercl je tanak i mali, ali mu raste jaka crna brada, kao što se vidi po napuderisanom izbrijanom licu. Njegove oči su ogromne, vatrene i duboko setne; pri tome je ipak, osim mnogo pudera za brijanje, očito stavio i malo rumenila- tamni karmin na njegovim obrazima očigledno je kozmetičkog porekla. Čudnovato, misli profesor. Čovek bi mislio: ili seta ili šminka. Duševno, to dvoje se ipak ne slaže. Kako setan čovek može da se šminka? Ali u tome je baš taj naročiti, neobični psihički lik umetnika, kod koga je ta oprečnost mogućna, možda je baš ona i sačinjava. Interesantno, ali ne razlog da čovek ne bude ljubazan. To je legitiman način, prirodan način... „Želi li gospodin dvorski glumac malo limuna?“ Dvorski glumci uopšte više ne postoje, ali Hercl voli da čuje tu titulu, iako je revolucionaran umetnik. I to je tako jedna protivurečnost koja pripada njegovom psihičkom liku. Profesor s pravom pretpostavlja da ona postoji i laska mu, što je u neku ruku odmazda za potajno negodovanje zbog lakog sloja ruža na Herclovim obrazima. „Najljubaznije zahvaljujem, poštovani gospodine profesore!“ kaže Hercl tako naglo da samo njegova odlična tehnika govora sprečava da mu se jezik spotakne. Uopšte njegovo ponašanje prema domaćima i naročito prema domaćinu puno je najvećeg poštovanja, štaviše prožeto preteranom i poniznom učtivošću. Izgleda da mu je nemima savest zbog ruža koji je istina po psihičkom nagonu bio prinuđen da stavi, ali što i sam, posmatrajući očima profesorovim, ne odobrava, i trudi se da to zagladi najvećom skromnošću prema nenašminkanom svetu. Dok se pije čaj, razgovor se vodi o Melerovim narodnim pesmama, španskim, biskajskim narodnim pesmama, a odatle se prelazi na novo pripremanje Šilerovog Don Karlosa u Državnom pozorištu, predstava u kojoj će Hercl igrati glavnu ulogu. „Nadam se“, kaže on, „da je moj Karlos saliven iz jednog parčeta“. I o drugim ulogama se kritički govori, o

vrednosti inscenacije, o miljeu, i profesor već vidi da se voda navraća na njegovu vodenicu, na Španiju iz doba protivreformacije, što mu je skoro neprijatno. On je u toj stvari potpuno nevin, ništa nije učinio da razgovoru da taj pravac. Plaši se da bi moglo izgledati kao da je tražio priliku da docira, iščuđava se i zbog toga postaje ćutljiv. Drago mu je što i „mali“ dolaze za sto, Lorica i Bajser. Oni imaju plave somotske haljinice, njihova svečana odeća; i oni hoće, do odlaska na spavanje, da na svoj način uzmu udela u zabavi velikih. Snebivajući se i začuđeni, pozdravljaju se sa gostima, moraju da kažu kako se zovu i koliko im je godina. Gospodin Meler ih samo ozbiljno pogleda, ali glumac Hercl pokazuje se potpuno očaran, srećan i oduševljen njima. On ih tako reći blagosilja, podiže oči k nebu i sklapa ruke ispred usta. To mu svakako dolazi od srca, ali navika na pozorišne efekte čini njegove reči i postupke strašno lažnim, a sem toga, izgleda kao da i njegova snishodljivost pred decom treba da nas pomiri sa ružom na njegovim obrazima. Sto za kojim su gosti pili čaj već se ispraznio, sad se igra u holu, „mali“ trče tamo, a profesor se povlači. „Prijatan provod!“ kaže on dok steže ruku gospodi Meleru i Herclu koji su skočili sa svojih mesta. On odlazi u svoju sobu za rad, u svoje spokojno carstvo, gde spušta zavese, pali lampu za pisaćim stolom i seda za posao. To je posao koji se, kad je okolina nemirna, za nevolju može da otalja: nekoliko pisama, nekoliko ekscerpata. Naravno da je Kornelius rasejan. On je još pod utiskom nekih sitnica, misli na krute lakovane cipele gospodina Hergezela, na visok glas u debelom telu Plajhingerove. Seća se opet Melerove zbirke baskijskih pesama, dok piše ili zavaljen gleda u prazno, seća se Herclove smernosti i preterivanja, „njegovog“ Don Karlosa i Filipovog dvora. U razgovoru uopšte ima nečeg tajanstvenog, nalazi on. Razgovor je povodljiv, sasvim bez krmila ide za interesom koji u potaji dominira. Misli da je to već često primetio. Kadikad osluškuje šumove spolja, od domaće zabave, uostalom ni najmanje bučne. Čak ni šum igre se ne čuje, samo poneki razgovor. Oni u stvari i ne igraju, i ne okreću se, oni se čudno kreću po tepihu koji im ne smeta, i drže se sasvim drukčije nego što je bilo u njegovo vreme; kreću se uz zvuke gramofona kojima se on naročito predaje, tim čudnim melodijama novoga sveta, podešenim za instrumente džeza, sa raznim udaraljkama koje aparat odlično reprodukuje, i puckanjem kastanjeta koji međutim deluju samo kao džezinstrument i nimalo španski. Zaista, španski ne. I on je opet obuzet profesionalnim mislima. Posle pola sata pada mu na pamet da bi to bila samo ljubaznost s njegove strane kad bi za zabavu priložio kutiju cigareta. Ne ide, nalazi on, da ti mladi ljudi puše svoje cigaretemada pri tome ne bi svakako ništa rđavo mislili. I odlazi u praznu trpezariju pa iz ormančića na zidu vadi iz svoje zalihe jednu kutiju, ne baš najbolje cigarete, ili bar ne one koje najradije sam puši, neke malo dugačke i tanke, kojih će se dosta rado otresti ovom prilikom, jer najzad, to su mladi ljudi. S cigaretama odlazi u hol, smešeći se diže kutiju visoko i ostavlja je otvorenu na kamin, da bi se odmah potom, i samo malo pogledavši oko sebe, opet uputio u svoju sobu. Upravo su prestali da igraju, gramofon ćuti. Ćaskajući stoje i sede po strani hola, za notnim stolom pred prozorima, na stolicama pred kaminom. I na basamcima unutrašnjih stepenica, na njihovom obilno izlizanom plišanom tepihu, sedi mlad svet kao u amfiteatru: Maks Hergezel na primer sedi tamo sa bujnom i tankoglasom Plajhingerovom koja mu

gleda u lice dok joj on govori upola ležeći, jedan lakat zabacio i naslonio na obližnji gornji basamak, a drugom rukom gestikuliše dok govori. Glavni deo prostora je prazan; samo u sredini, baš ispod lustera, vide se oboje malih u svojim plavim haljinicama kako se, nevešto uhvaćeni, ošamućeni, ćutke i lagano okreću oko sebe. Kornelius se u prolazu saginje k njima i pohvalivši ih pomiluje ih po kosi, što ih nimalo nije uznemirilo u njihovom malom, ozbiljnom poslu. Ali baš kad je stigao do svojih vrata, ugleda kako se student tehnike Hergezel, verovatno zato što je primetio profesora, otiskuje laktom od basamka, spušta sa stepenica i uzima Loricu iz ručica njenog brata da bi sam sa njom igrao u šali i bez muzike. On to radi gotovo kao i sam Kornelius kad šeta sa „četiri gospodina“, duboko previje kolena, trudeći se da je obuhvati kao veliku damu, i pravi nekoliko šimi koraka sa postiđenom Loricom. Ko to primeti, nalazi da je vrlo zabavno. To je znak da se opet pusti gramofon, da svi opet počnu da igraju. Sa rukom na kvaki, profesor za trenutak gleda to, klimajući glavom i smejući se ramenima, pa ulazi u svoju sobu. Njegove crte lica zadržavaju mehanički još nekoliko trenutaka osmejak koji je imao napolju. Kraj svoje lampe sa zaklonom, on opet prelistava hartije i piše, svršava nekoliko običnih poslova. Posle izvesnog vremena primećuje da društvo iz hola prelazi u salon njegove žene, koji ima veze kako sa holom tako i sa njegovom sobom. Sad se tamo razgovara, i s glasovima se mešaju zvuci gitare koju neko proba. Znači, gospodin Meler hoće da peva; i evo ga već peva. Uz zvuke gitare, mladi činovnik peva snažnim basom neku pesmu na tuđem jeziku- možda je švedski; sa potpunom sigurnošću profesor to sve do kraja ne može da razazna, do kraja propraćenog velikim odobravanjem. Iza vrata što vode u salon nalazi se jedna portijera, ona prigušava zvuk. Kad je započela nova pesma, Kornelius pažljivo prelazi tamo. U salonu je polumrak. Gori samo prekrivena lampa na stalku, a u njenoj blizini sedi Meler na škrinji s nogom prebačenom preko noge i palcem trza strune. Publika se rasporedila sasvim slobodno, vidi se da se svako bez ustezanja snašao kako je umeo, pošto nema sedišta za toliko mnogo slušalaca. Poneki stoje, ali mnogi, čak i mlade dame, prosto sede na podu, na tepihu, obgrlivši kolena rukama, ili pak sa ispruženim nogama. Hergezel na primer, iako je u smokingu, sedi tako na zemlji, kraj klavirskih nogu, a pored njega Plajhingerova. I „mali“ su tu: gospođa Kornelius, sedeći u svojoj naslonjači preko puta pevača, drži oboje na krilu, a Bajser, taj varvarin, usred pesme počinje glasno da govori, tako da moraju da ga ućutkuju preteći mu prstom i dobacujući mu pst, pst. Nikad Lorica ne bi tako što učinila: ona sedi na majčinom krilu fino i mirno. Profesor pokušava da joj uhvati pogled da bi u potaji mahnuo svome detencetu, ali ona ga ne vidi, mada izgleda da ne obraća pažnje ni na umetnika. Njene oči gledaju nekuda dublje. Meler peva pesmu „Joli tambour“. „Sire, mon roi, donnez-moi votre fille“ Svi su ushićeni. „Kako je dobro!“ čuje se kako kaže Hergezel kroz nos i na naročit, gotovo razmažen način svih Hergezelovih. Zatim dolazi neka nemačka pesma, za koju je sam gospodin Meler komponovao melodiju, i koja kod omladine nailazi na buru odobravanja, jedna prosjačka pesma: Prosjakinja hoće u božji dom, Jejuhe! Prosjak mali hoće s njom, Dumtajde!

Pravo klicanje nastaje posle ove vesele prosjačke pesme. „Kako izuzetno dobro!“ kaže Hergezel opet na svoj način. Dolazi još nešto mađarsko, opet šlager, otpevan na sasvim tuđem, originalnom jeziku, i Meler postiže veliki uspeh. I profesor ostentativno učestvuje u aplauzu. Ta crta obrazovanosti i praktikovanja umetnosti sa istorijskog gledišta i retrospektivno obuhvaćena u ovu šimi zabavu, oduševljava ga. Prilazi Meleru, čestita mu i razgovara sa njim o otpevanim pesmama, o njihovim izvorima, jednoj knjizi pesama sa notama, koju Meler obećava da će mu dati da pregleda. Kornelius je prema njemu utoliko ljubazniji što na način svih očeva obdarenost i vrednost ovog nepoznatog mladića odmah poredi sa darom i vrednošću svoga sina i pri tome oseća nemir, zavist i stid. Eto taj Meler, misli on, valjan je bankarski činovnik. (On uopšte ne zna da li je Meler u banci baš tako valjan). I uz to on ima taj naročiti talenat, za čije je usavršavanje bila naravno potrebna energija i prilježnost. Dok moj jadni Bert, koji ništa ne zna i ništa ne ume, samo misli kako da pravi lakrdije, mada svakako ni za to nema dara! – Hteo bi da bude pravičan; koliko da pokuša, kaže sebi da je Bert i pored svega fini mladić, temeljniji možda nego Meler, koji ima toliko uspeha, da se u njemu možda krije pesnik ili tako nešto, i da su njegovi igrački i kelnerski planovi samo dečačke i vremenom uslovljene pometnje d lutanja. Ali njegov očinski pesimizam, pun zavisti, jači je. – Kad Meler još jednom počne da peva, doktor Kornelius se vraća u svoju sobu. Dok radi kao dosad, s podeljenom pažnjom, sat već pokazuje sedam; i kako mu na pamet pada još jedno kratko, poslovno pismo, koje sasvim lepo može i sad da napiše, na satu je eto- jer u pisanju vreme vrlo brzo prolazi- gotovo pola osam. U pola devet treba da se služi italijanska salata, a za profesora to znači da je vreme da izađe, da baci pisma u sanduče i da u zimskoj tami udahne svoj kvantum vazduha i razdrma se koliko treba. U holu je davno već opet započela igranka; on mora tuda da prođe da bi došao do kaputa i kaljača, ali to više nije ni najmanje uzbudljivo: već se više puta pojavio kao gost u društvu omladine i ne mora se plašiti da će da smeta. Pošto je sklonio svoje hartije i uzeo pisma, on izlazi napolje, i čak se neko vreme zadržava u holu, jer nailazi na svoju ženu koja sedi u naslonjači kraj vrata njegove sobe. Ona tu sedi i posmatra, ponekad joj priđu „stariji“ i drugi mladi ljudi, pa i Kornelius staje pored nje i takođe sa osmehom gleda taj metež i tu živost koji su sad očito dostigli vrhunac. Ima tu i drugih posmatrača: modra dada-Ana, stroga u svojoj ograničenosti, stoji na stepenicama, jer „mali“ ne mogu dovoljno da se nauživaju u slavlju, a ona mora da pazi da se Bajser ne okreće odveć brzo i da tako ne dovede do opasnog komešanja svoju suviše jaku krv. Ali i onaj svet „od dole“ hoće da ima nešto od igranke „velikih“: kako Ksaver tako i obadve gospođice Hinterhefer stoje na vratima što vode u hodnik za kujnu i zabavljaju se posmatrajući. Gospođica Balburga, starija od deklasiranih sestara, i predstavnik kujne (da je ne nazovemo baš kuvaricom, jer ona to ne voli da čuje), gleda tamnosmeđim očima kroz svoje debelo brušene naočari, čiji je luk za nos, da ne žulji, obavijen lanenom krpicomstvorenje dobroćudno i humoristično, dok gospođica Cecilija, mlađa sestra, mada ne baš mlada, pokazuje kao i uvek neobično uobražen izraz lica- da sačuva dostojanstvo negdašnjeg pripadnika trećeg staleža. Gorko pati gospođica Cecilija što je iz malograđanske sfere pala do regiona posluge. Ona odlučno odbija da nosi belu kapicu ili ma kakav drugi znak za poziv sobarice, i njen najteži čas dođe redovno sredom uveče, kad Ksaver ima izlaz i ona mora da služi za stolom. Ona servira okrećući glavu i naprćena nosa, kao svrgnuta kraljica. Mučno je i duboko nas tišti da gledamo njeno ponižavanje, i

kad su jednom „mali“ slučajno bili na večeri, pa je takvu videli, oboje su i u isto vreme počeli glasno da plaču. Za takve muke ne zna mladi Ksaver. On štaviše služi za stolom vrlo rado, čini to sa izvesnom kako urođenom tako i izvežbanom veštinom, jer je nekad bio pikolo. Inače je preispoljni obešenjak i vetropir- sa pozitivnim osobinama; što su uvek gotovi da priznaju njegov skromni gospodar i gospodarica, ali ipak nemoguć vetropir. Čovek mora da ga uzme onakvog kakav je, i da od gloga ne očekuje smokve. On je dete i plodić ovog raspojasanog vremena, pravi primerak svoje generacije, sluga revolucionar, simpatičan boljševik. Profesor ga obično naziva „ceremonijal-majstorom“, pošto se on u izvanrednim, u zabavnim prilikama uvek sav založi, pokaže se kao dovitljiv i uslužan. Ali kako mu je predstava o dužnosti potpuno nepoznata, njega je isto tako teško pridobiti za vršenje dosadnih svakodnevnih dužnosti kao izvesne pse da skaču preko štapa. Očito bi to bilo protiv njegove prirode, a to nas razoružava i nagoni da odustanemo. Nekim naročitim, neobičnim i zanimljivim povodom bio bi spreman da u svako doba noći napusti postelju. Međutim, obično ne ustaje pre osam sati- to ne čini, ne skače preko štapa; ali iz kujne i suterena preko celog dana ore se do gore manifestacije njegovog raspojasanog života: njegova harmonika za usta, njegova primitivna ali osećajna pesma, njegovo veselo zviždanje, dok miris njegovih cigareta puni hodnik što vodi u kujnu. On stoji i posmatra nekadašnje dame koje rade. Izjutra, kad profesor doručkuje, otkida list sa kalendara na njegovom pisaćem stolu- ali sobu inače ni ne takne. Doktor Kornelius mu je često naređivao da kalendar ostavi na miru, jer je sklon da otkine najednom i sledeći list, i tako nastupa opasnost da se sve poremeti. Ali taj posao otkidanja listova sa kalendara sviđa se mladome Ksaveru, i zato ga se ne odriče. Inače je prijatelj dece, to mu je jedna od simpatičnih strana. Najsrdačnije se igra sa „malima“ u bašti, od drveta im recka i vrlo vešto pravi razne sitnice, štaviše, svojim debelim usnama čita im iz njihovih knjiga, što je dosta čudno kad se čuje. Bioskop voli svom svojom dušom, i kad se vrati iz bioskopa, sklon je seti, nostalgiji i razgovoru sa samim sobom. U duši se neodređeno nada da će jednoga dana i sam pripadati tome svetu i u njemu naći svoju sreću. Te nade zasniva na svojoj živoj kosi i svojoj telesnoj gipkosti i ludoj smelosti. Često se penje na jasen u prednjoj bašti, na jedno visoko ali vitko drvo, puže se sa grane na granu do najvišeg vrha, tako da svakom ko ga gleda stane dah. Gore zapali cigaretu, klati se tamo-amo da se celo stablo njiha, i motri neće li naići kakav filmski direktor i angažovati ga. Kad bi skinuo svoj prugasti kaput i obukao obično odelo, mogao bi mirno da igra sa ostalima; ne bi naročito odudarao. Prijatelji „velikih“ su mešane spoljašnjosti; doduše, među tim mladim ljudima nailazi i na tamno građansko odelo, ali većina ga nema; tipovi kao što je folklorist Meler nisu nimalo retki, i to kako kod devojaka tako i među mladom gospodom. Profesoru, koji stoji pored fotelje svoje žene i gleda ih, poznate su donekle i po čuvenju socijalne prilike ovog novog naraštaja. To su gimnazistkinje, studentkinje i učenice umetničke škole; to su, u muškom delu, ponekad sasvim pustolovne egzistencije koje je baš ovo vreme stvorilo. Jedan bledi ižđikali mladić sa bisernim dugmetima na košulji, sin jednog zubnog lekara, nije ništa drugo do berzanski špekulant, i živi u tom svojstvu, po svemu što profesor čuje, kao Aladin sa čarobnom lampom. Ima automobil, poziva prijatelje na večeru sa šampanjcem i voli da im u svakoj prilici pravi poklone, daje na dar skupocene sitnice od zlata i sedefa. I danas je mladim domaćinima doneo poklone:

zlatnu olovku za Berta, a za Ingrid par ogromnih minđuša, prave karike varvarske veličine, koje se bogu hvala ne protiču kroz uvo, već se pomoću štipaljke za uvo samo učvrste. „Veliki“ dolaze i smejući se pokazuju roditeljima poklone, a oni vrte glavom diveći im se, dok se Aladin iz daleka klanja više puta. Omladina igra revnosno, ukoliko se ovo što oni ovde spokojno i predano obavljaju može nazvati igranjem. To ti se gura i kreće čudno obgrljeno i u nekom novom stavu, sa trbuhom isturenim, ramenima podignutim i sa izvesnim klaćenjem u kukovima, koračaju po nekom nedokučivom propisu lagano po tepihu, ne umarajući se, pošto se na taj način čovek i ne može umoriti. Ustalasane grudi, pa čak ni zajapureni obrazi ne mogu se primetiti. Ponekad igraju dve devojke zajedno, ponekad štaviše i dva mladića: njima je sasvim svejedno. Kreću se tako uz egzotične zvuke gramofona, na kome se upotrebljavaju debele igle da bi jako zvučalo, a iz njega trešte šimiji, fokstroti i uanstepi, ti dubl fokstroti, afrikanski šimiji, javanske igre i kreolske polke- divljačna, naparfimisana muzika, delom čežnjiva, delom odsečna kao za egzercir, sa čudnim ritmom, jedna monotona crnačka zabava, sa orkestralnim ukrasom, nagizdana udaraljkama, zveckanjem i coktanjem. „Kako se zove ploča?“ raspituje se Kornelius kod Ingrid koja prolazi igrajući sa bledim berzanskim špekulantom; pita za jedan komad koji nije sasvim loš po toj čežnjivosti i vojničkoj odsečnosti, i po izvesnim pojedinostima invencije podseća ga na nešto slično. „Teši se, kneže Papenhajmu, drago dete moje“, kaže ona i smeška se prijatno svojim belim zubima. Dim od cigareta lebdi pod lusterom. Isparenje od velikog društva pojačalo se- ono oporo sladunjavo, zgusnuto, razdražujuće isparenje na zabavama, ispunjeno svakojakim primesama, koje je za svakog čoveka, a naročito za onog koji je prošao kroz suviše osetljivu mladost, tako puno sećanja na prerane ljubavne patnje... „Mali“ su još uvek u holu; do osam smeju da ostanu, pošto im svečanost pričinjava toliko radosti. Mladi ljudi navikli su na njihovo društvo; na svoj način i u neku ruku i oni pripadaju društvu. Inače, razdvojili su se: Bajser se u svojoj haljinici od plavog somota okreće sam na sred tepiha, dok Lorica na smešan način trčka iza jednog para i pokušava da uhvati igrača za smoking. To je Maks Hergezel sa svojom damom, Plajhingerovom. Oni se dobro okreću, zadovoljstvo je gledati ih. Mora se priznati da se od tih igara divljačnog novog vremena svakako može napraviti nešto prijatno, kad ih se prihvate pravi igrači. Mladi Hergezel vodi odlično, slobodno u granicama pravila, kako izgleda. Kako samo elegantno ume da se izvije dugim korakom unazad, kad ima dovoljno prostora! Ali i na mestu za igranje, gde se tiska, ume da se drži sa ukusom, potpomognut gipkošću partnerke, koja pokazuje iznenađujuću graciju što je ponekad imaju pune žene. Oni razgovaraju lice u lice i kao da ne primećuju Loricu koja trčka za njima. Drugi se smeju upornosti male, i doktor Kornelius pokušava, kad grupa prođe pored njega, da uhvati svoje ljubimče i da ga privuče sebi. Ali Lorica mu se otima iz ruku, gotovo uvređena, i neće sad uopšte da zna za Abela. Ona ga ne poznaje, gura ga ručicom u grudi, i okrećući od njega milo lišce, nervozna i uznemirena, trudi se da mu se otme, idući za svojim kaprisom. Profesor ne može a da se ne oseti bolno kosnut. U ovom trenutku on mrzi zabavu koja sa svim onim što je prati unosi nered u srce njegove ljubimice i otuđuje je od njega.

Njegova ljubav, ta donekle tendenciozna, u svome korenu ne sasvim besprekorna ljubav, osetljiva je. On se smeška mahinalno, ali oči su mu se zamutile i „zagledale“ nekud ispred sebe u šaru tepiha, između nogu igračkih parova. „Mali bi trebalo da idu u postelju“, kaže svojoj ženi. Ali ona moli da deca ostanu još četvrt časa. To im je obećano, pošto toliko uživaju u ovom metežu. On se opet smeška i vrti glavom, ostaje još koji trenutak na svom mestu i odlazi zatim u garderobu, koja je prepuna kaputa, šalova, šešira i kaljača. On ima muke da u tom darmaru pronađe svoje stvari, a u to dolazi u garderobu Maks Hergezel, brišući maramicom čelo. „Gospodine profesore“, kaže tonom svih Hergezelovih i klanja se mladićki, „... hoćete da izađete? To je sasvim blesava priča sa mojim lakovanim cipelama, stežu me kao Karlo Veliki. Prosto su mi suviše male, kao što se ispostavlja, da se i ne govori što su tvrde. Ubijaju me tu na noktu velikog prsta“, kaže i stoji na jednoj nozi, dok drugu nogu drži obema rukama, „tako da se rečima jedva može iskazati. Morao sam se najzad rešiti da ih zamenim, ipak ću morati da uskočim u one za svaki dan... O, dozvolite da vam pomognem!“ „Hvala, hvala!“ kaže Kornelius. „Nemojte, molim vas! Bolje da se oslobodite svoje muke! Vrlo ste ljubazni“. Jer Hergezel se spustio na jedno koleno i prikopčava mu zimske kaljače. Profesor zahvaljuje, prijatno dirnut tolikim ukazivanjem poštovanja i tolikom prostosrdačnom uslužnošću. „Prijatan provod i dalje“, poželi mu, „kad promenite cipele! To zbilja ne ide, da igrate u cipelama koje vas žulje. Bezuslovno ih morate zameniti. Do viđenja, ja moram malo na vazduh“. „Sad ću opet da igram sa Loricom“, još mu dovikuje Hergezel. „Ona će jednom postati prima igračica, kad poodraste. Garantujem“. „Mislite?“ odgovara mu Kornelius iz trema. „Možda, vi ste stručnjak i šampion. Da samo ne iskrivite kičmu od silnog povijanja!“ On maše rukom i odlazi. Simpatičan mladić, misli dok izlazi iz kuće. Student tehnike, jasna perspektiva, sve u najboljem redu. Uz to tako lepe spoljašnjosti i prijatan. – I njim opet ovlada očinska zavist zbog njegovog „jadnog Berta“, onaj nemir koji čini da egzistenciju toga nepoznatog mladića vidi u najružičastijoj svetlosti, a budućnost svoga sina u najtamnijoj. Tako on polazi u uobičajenu večernju šetnju. Penje se alejom, prelazi preko mosta i s druge strane ide neko vreme uz reku, šetalištem duž obale, do idućeg mosta. Hladno je i vlažno i pomalo promiče sneg. Podigao je okovratnik od kaputa, stavio štap na leđa, dršku zakačio za jednu mišicu, i s vremena na vreme čisti pluća duboko udišući večernji zimski vazduh. Kao i obično kad se ovako kreće, misli na svoj naučnički rad, na predavanja, na rečenice koje će reći sutra o Filipovoj borbi protiv germanskog razaranja, i koje treba da su prožete pravednošću i melanholijom. Ali naročito pravednošću! misli on. Ona je duh nauke, princip saznanja i svetlost u kojoj mladim ljudima treba pokazivati stvari, kako radi duhovne discipline, tako i zbog ljudskih i ličnih razloga: da ih ne bismo neprijatno darnuli i posredno uvredili u njihovim političkim ubeđenjima koja su danas naravno užasno iskidana i protivurečna, tako da lako plane vatra i čovek lako može da navuče negodovanje jedne strane, pa čak i

da izazove skandal ako se u istoriji partijski opredeli. Međutim, pristati uz nekoga, opredeliti se, misli on, ni to nije istorijski; istorijska je samo pravednost. Samo dabome, baš zato i treba dobro promisliti... Pravednost nije mladićka žestina i čila i vesela odlučnost; ona je melanholija. A pošto je po prirodi melanholija, to je isto tako po prirodi i potajno više naklonjena melanholičnoj istorijskoj sili, strani koja nema izgleda na uspeh, negoli onoj čiloj i veseloj. Najzad, možda se ona i sastoji od takve simpatije i bez nje uopšte ne bi ni postojala? Na kraju, možda i ne postoji pravednost? pita se profesor i tako je utonuo u te misli da sasvim nesvesno ubacuje pisma u sanduče kod drugog mosta i počinje da se vraća. Misao za kojom sad ide smeta nauci, ali ona je sama nauka, stvar savesti, psihologija, i po dužnosti se mora primiti bez predrasuda, pa smetala ona ili ne... U takvom sanjarenju vraća se doktor Kornelius kući. U kapiji pod svodom stoji Ksaver i kao da ga iščekuje. „Gospodin profesore“, kaže Ksaver svojim debelim usnama i zabacuje kosu, „idite odmah kod Lorice. Nju je uvatilo“. „Šta se dogodilo?“ pita Kornelius uplašen. „Da nije bolesna?“ „Ne, bolesna baš nije“, odgovara Ksaver, „Samo ju je uvatilo, pa samo opasno plače. To je zbog gospodina koji je s njom igro, zbog fraklije, gospodin Hergezela. Nije tela iz hola ni za živu glavu, već plače samo ko kiša. Sasvim ju je uvatilo već opasno“. „Koješta“, kaže profesor ušavši i baca svoje stvari u garderobu. Ne kaže ništa više, otvara zastrvena staklena vrata što vode u hol i ne pogledavši društvo odlazi desno ka stepenicama. Penje se preskačući sve po dva basamka, i kroz gornji hol i još jedan mali hodnik odlazi pravo u dečju sobu, praćen Ksaverom, koji se kod vrata zaustavlja. U dečjoj sobi još gori svetlost. Po zidu svuda oko sobe pruža se pervaz od hartije sa šarenim slikama; tu je velika polica, pretrpana igračkama; konjić za klackanje, sa nozdrvama crveno lakiranim, odupro se kopitima na izvijenim gredicama klackalice; tu su i druge igračke- jedna mala truba, kocke, železnički vagoni- leže još rasturene na linoleumu po podu. Beli kreveci sa ogradom stoje nedaleko jedan od drugog: Loricin sasvim u uglu kraj prozora, a Bajserov korak dalje, povučen ka sredini sobe. Bajser spava. On je kao i obično u prisustvu modre dada-Ane gromkim glasom očitao molitvu i zatim odmah utonuo u san, u svoj žestoki, žarko usijani, užasno tvrdi san, iz koga se ne bi probudio ni da kraj postelje opale iz topa: stisnute pesnice, zabačene na jastuku, leže mu s obe strane glave, pored njegove male, rđavo nameštene perike, sve raščupane i ulepljene od vehementnog sna. Loricin krevet je okružen ženama: osim modre dada-Ane, kraj ograde stoje gospođice Hinterhefer i razgovaraju sa Anom i među sobom. One se sklanjaju u stranu kad profesor nailazi, i tada se ukazuje slika Lorice kako sedi među svojim jastučićima, bleda i plačući i jecajući tako gorko kako se doktor Kornelius ne seća da ju je ikad video. Njene lepe male ručice leže pred njom na pokrivaču, noćna košuljica, oivičena tankom čipkicom, srozala joj se sa njenog kao u vrapca mršavog ramena, a glavu, tu slatku glavicu, koju Kornelius toliko voli zato što sa svojim isturenim donjim delom lišca stoji na tankoj stabljiki vratića kao kakav neobični cvet, nju je nakrivila na rame, tako da joj uplakane oči gledaju nekud gore u ugao što ga čine tavanica i zid, pa izgleda kao da onamo neprestano klima glavicom

svome vlastitom velikom jadu: jer bilo to hotimice i da bi izrazila bol, bilo usled potresa od jecanja; njena glavica se neprestano klima i klati, a njena pokretljiva usta sa izvijenom gornjom usnom su poluotvorena, kao da je neka mala mater dolorosa, i dok joj iz očiju liju suze, izbacuje ona iz sebe monotone žalosne glasove koji nemaju ničeg zajedničkog sa neprijatnom i izlišnom drekom napuštene dece, već potiču iz istinske tuge, i u profesoru, koji uopšte ne može da podnese kad Lorica plače, a još nikad je nije video takvu, izazivaju nepodnošljivo sažaljenje. To sažaljenje ispoljava se pre svega u najvećoj razdraženosti prema gospođicama Hinterhefer koje tu stoje. „Oko večere“, kaže uzbuđeno, „ima sigurno još mnogo posla. Kako izgleda, ostavlja se da se o tome brine sama gospođa?“ To je dovoljno za tanani sluh osoba koje su nekad pripadale srednjem staležu. Istinski uvređene, one se udaljuju, a na vratima im se, praveći grimase, još podsmeva Ksaver Klajnsgitl, koji je odmah i od prve ponikao u niskom rodu i kome pad ovih gospođica uvek pričinjava najveću zabavu. „Pilence, pilence“, kaže Kornelius potišten i svojim rukama obgrli napaćenu Loricu, sedajući na stolicu kraj dečjeg kreveca. „Šta je to s mojim pilencetom?“ Ona svojim suzama rosi njegovo lice. „Abele... Abele... muca ona jecajući, „zašto... Maks... nije... moj brat?... Maks... neka bude... moj brat... Kakva nesreća, kakva mučna nesreća! Šta je sve načinila igranka sa svojim dodacima! misli Kornelius i potpuno bespomoćno pogleda modru dada-Anu, koja, sa rukama sklopljenim na kecelji, u dostojanstvenoj ograničenosti stoji kraj nogu posteljice. „Stvar je u tome“, kaže ona strogo i mudro, uvlačeći donju usnu, „što se kod deteta sasvim neobično živo ispoljavaju ženski nagoni“. „Ućutite!“ odgovara Kornelius bolno. Radostan je što Lorica bar ne beži od njega, ne gura ga, kao maločas u holu, već se tražeći pomoć pripija uz njega, dok ponavlja svoju budalastu, smetenu želju da Maks ipak bude njen brat i jadikujući traži da se vrati kod njega, u hol, da bi opet igrao s njom. Ali Maks igra u holu sa gospođicom Plajhinger, koja je čitav kolos i ima sva prava na njega, dok profesoru, koga raskida sažaljenje, Lorica još nikada nije izgledala tako sićušna i mršava kao sad, kad se ovako bespomoćna trzajući se od jecanja pripija uz njega i ne zna šta to muči njenu jadnu dušicu. Njoj nije jasno da pati zbog debele Plajhingerove, odrasle i sa svim pravima, koja dole u holu sme da igra sa Maksom Hergezelom, dok je Lorica smela to jednom samo i to u šali, mada je ona neuporedivo milija. Ali zbog toga zameriti mladom Hergezelu, apsolutno je nemoguće, pošto bi bilo bezumno očekivati od njega što drugo. Loricin jad je bespravan i očajan i ne bi ga trebalo ispoljavati. Ali kako je taj jad bez razuma, on ne zna ni za prepreke i uzdržavanja, a to stvara veliku nevolju. Modra dada-Ana i Ksaver ne pridaju toj nevolji nikakav značaj, pokazuju se neosetljivi za nju, bilo iz gluposti, bilo što to smatraju za sasvim prirodno. Ali očinsko srce profesorovo sve se cepa od tog bola i od stidnog užasa te bespravne i očajne strasti. Ništa ne pomaže što on sirotoj Lorici objašnjava da eto ima divnog malog brata, u licu Bajsera koji tvrdo spava pored nje. Ona kroz suze baci samo prezirni pogled preko na drugi krevet i traži Maksa. Ništa ne pomaže ni što joj obećava za sutra dugačku šetnju gospode

„u petoro“ oko cele sobe i pokušava da joj opiše kako će sjajno i opširno izvoditi pred ručak igru sa jastukom. Ona o svemu tome neće ništa da zna, pa ni o tome da legne i spava. Ona neće da spava, ona hoće da sedi u krevetu i da pati... Ali sad oboje osluškuju, i Abel i Lorica, osluškuju nešto čudesno što se sad događa, što se korak po korak, u nekoliko koračaji bliži dečjoj sobi i pojavljuje pobedonosno... To je Ksaverovo delo- odmah je to jasno. Ksaver Klajnsgitl nije stajao sve vreme na vratima gde se rugao izbačenim gospođicama. On nije ostao skrštenih ruku, nešto je preduzeo i pripremio što je mislio da treba. Spustio se u hol, povukao gospodina Hergezela za rukav, rekao mu nešto svojim debelim usnama i nešto ga zamolio. I sad evo ih obojice. Ksaver opet zastaje kod vrata, pošto je izvršio svoje; ali Maks Hergezel ulazi u sobu i prilazi Loricinom krevetu sa ogradom, u smokingu, sa nešto malih mrkih zalizaka kraj ušiju i sa svojim lepim crnim očima- dolazi očigledno svestan svoje uloge usrećitelja, princa iz bajke i viteza oslobodioca, kao neko ko kaže: Evo me, došao sam, i sad je svim mukama kraj! Kornelius je skoro isto toliko uzbuđen kao i Lorica. „Gle samo“, kaže on tiho „ko nam to dolazi. To je neobično ljubazno od gospodina Hergezela“. „To nije ni najmanje naročito ljubazno od njega“, kaže Hergezel. „To je sasvim razumljivo što hoće još jednom da se vidi sa svojom igračicom i kaže joj laku noć“. I on prilazi ogradi iza koje sedi zanemela Lorica. Ona se kroz suze blaženo smeje. Jedan malen, visok zvuk, pola uzdaha sreće ote se još iz njenih usta, a zatim ćuteći pogleda gore na viteza oslobodioca svojim zlatnim očima koje su, iako naduvene i crvene, toliko nesravnjeno milije nego oči gojazne Plajhingerove. Ona ne diže ručice da ga zagrli. Njena sreća je kao i njen bol, bez razuma, ali ona to ipak ne čini. Njene lepe, male ručice leže i dalje mirno na pokrivaču; dok se Maks Hergezel rukama naslanja na ogradu, kao da je na balkonu. „Da ne bi“, kaže on, „roneći suze probdila čemerne noći na odru svom![7]“ I on pogleda značajno profesora da bi pobrao lovorike za svoje obrazovanje. „Ha-ha-ha, u tim godinama! Teši se, drago dete moje! Dobra si mi ti! Od tebe će već nešto biti. Samo ostani ovakva kakva si. Ha-ha-ha, u tim godinama! Hoćeš li sad da spavaš i da ne plačeš više, mala moja Lorelaj, kad sam ja došao?“ Lorica ga gleda sva ozarena. Njeno mršavo rame je razgolićeno; profesor joj navlači preko njega uzanu naramenicu od čipaka. Mora da misli na jednu sentimentalnu priču o detetu na umoru, kome su doveli jednog klovna koga je dete gledalo u cirkusu sa neizgladivim ushićenjem. On je došao detetu u njegovom poslednjem času, u kostimu izvezenom napred i pozadi srebrnim leptirima, i ono je umrlo blaženo. Maks Hergezel nema izvezeno odelo, i Lorica, hvala bogu, ne umire, već je nju samo „opasno uvatilo“, ali inače priča zaista ima sličnosti, i osećanja što profesora obuzimaju prema mladom Hergezelu, koji se naslonio na ogradu i priča koješta- više za oca nego za dete, što Lorica naravno ne primećuje- sasvim su čudna: mešavina zahvalnosti, zbunjenosti, mržnje i divljenja. „Laku noć, mala moja Lorelaj!“ kaže Hergezel i preko ograde pruža joj ruku. Njena mala, lepa, bela ručica nestaje u njegovoj velikoj, snažnoj, crvenkastoj ruci. „Spavaj lepo“, kaže on. „Sanjaj slatke snove! Ali ne mene! Za ime božije! U tim godinama! Ha-ha-ha-ha!“ I on time kao u priči završava svoju klovnovsku posetu, a Kornelius ga prati do vrata.

„Molim vas, nemojte zahvaljivati! Apsolutno nema zašto, ne trošite reči!“ brani se on učtivo i velikodušno, dok zajedno odlaze vratima; i Ksaver mu se pridružuje da bi dole servirao italijansku salatu. A doktor Kornelius se vraća Lorici, koja je sad legla i obraz položila na svoj tanak mali uzglavnik. „Ala je to bilo lepo“, kaže dok nežno uređuje pokrivač preko nje, a ona klima glavicom uzdahnuvši posle jecanja. Još nekih četvrt časa sedi on kraj ograde i gleda kako ona tone u san, za svojim bratićem koji je toliko ranije našao taj dobri put. Njena svilasta mrka kosa pada u lepim uvojcima koje obično dobije u snu; duge trepavice spustile se duboko nad očima iz kojih se izlilo toliko jada; anđeoska usta sa ispupčenom, izvijenom gornjom usnom stoje otvoreno u slatkom smirenju, i dok lagano diše, samo još ponekad zadrhti kakav zakasneli jecaj. A njene ručice, bele i ružičaste kao cvet, kako samo leže, jedna na plavom pokrivaču, druga kraj njenog lica na jastuku! Srce doktora Korneliusa ispunjava se nežnošću kao vinom. Kakva sreća, misli on, što sa svakim dahom ovoga sna u njenu malu dušu struji Leta; što tako jedna detinja noć stvori duboku i široku provaliju između jednog i drugog dana! Sutra, to je sigurno, mladi Hergezel biće još samo bleda senka, nemoćna da njenom srcu nanese ma kakav jad, i ne sećajući se ničeg više, ona će radosno sa Abelom i Bajserom da se preda šetnji gospode „u petoro“, i zanimljivoj igri sa jastukom. Neka je nebu hvala za to!

1925.

MARIO I MAĐIONIČAR Tore di Venere izaziva sećanje na neprijatnu atmosferu. Jed, razdraženost i velika napetost ležali su od početka u vazduhu, a onda je na kraju došao šok sa tim strašnim Čipolom, u čijoj se ličnosti izgleda otelovilo i preteći sakupilo sve ono čudno zlo u atmosferi i raspoloženju na koban ali ljudski inače vrlo upečatljiv način. Što su tom kraju sa užasom (jednom, kako nam se docnije činilo, predodređenom kraju, koji je ležao u suštini stvari) morala da prisustvuju i deca, bilo je nešto po sebi žalosno i neprikladno, a počivalo je na nesporazumu, došlo zbog obmanjivanja tog čudnovatog čoveka. Bogu hvala, deca nisu razumela gde je prestala zabava i počela katastrofa, a mi smo ih ostavili u srećnoj zabludi da je sve bilo samo pozorište. Tore leži nekih petnaest kilometara od Portoklementa, jednog od najomiljenijih letovališta na Tirenskom moru, gradski elegantnog i mesecima prepunog, sa šarolikim nizom hotela i bazara duž mora, sa širokom plažom prekrivenom trščanim kabinama, šatorima iskićenim zastavama i preplanulim ljudima, i sa bučnom zabavom na sve strane. Kako žalo, praćeno šumarkom pinija na koji iz male udaljenosti gledaju bregovi, ostaje duž cele obale udobno prostrano i puno finog peska, nije čudo što se nešto dalje odatle još zarana pojavila mirnija konkurencija: Tore di Venere; gde se uostalom već odavno uzalud obaziremo da vidimo kulu po kojoj je mesto dobilo svoje ime- kao letovalište je ogranak obližnjeg velikog kupališta i bilo je nekoliko godina idila za mali broj gostiju, utočište za prijatelje nemondenskog mora. Ali kao što se to obično događa sa takvim mestima, mir je odavno morao da se odseli malo dalje niz obalu, u Marina Petrijera i bog zna još kuda; svet, znamo to, traži mir i rasteruje ga, jurišajući na njega u smešnoj čežnji i zamišljajući da se s njim može venčati, i da gde je on, tu može biti i mir; štaviše, kad na nekom mestu podigne već svoj vašar, u stanju je da veruje da je mir još tu. Tako je i Tore, mada i dalje idiličniji i skromniji nego Portoklemente, kod Italijana i stranaca jako izbio na glas. Ne ide se više u kupalište na svetskom glasu, iako samo utoliko više ne što ono ipak ostaje bučno i pretrpano kupalište svetskoga glasa; odlazi se u blizinu, u Tore, to je čak i otmenije, sem toga i jeftinije, a privlačna snaga ovih osobina nastavlja da se oseća i kad same osobine već više ne postoje. Tore je dobio Grand hotel, pojavili su se bezbrojni pansioni, otmeni i jednostavniji; sopstvenici i zakupci letnjikovaca i borovih baštica nad morem nisu više na plaži nimalo spokojni; u julu, avgustu slika tamo ne razlikuje se ni po čemu od one u Portoklementu: vrvi tu od kupača koji se deru, svađaju i uzvriskuju, dok im sunce koje peče kao ludo ljušti kožu sa ramena; po blistavom plavetnilu vode lelujaju se plitki čamci, drečeći obojeni, puni dece čija zvonka imena dovikuju majke promuklim glasom, tražeći ih sa zebnjom u očima, a prodavci ostriga, pića, cveća, koralnih ukrasa i korneta al burro[8], gazeći po nogama i rukama onih što leže ispruženi, nude svoju robu, i oni hrapavim i zvonkim glasom Juga.

Tako je izgledalo na plaži u Toreu kad smo došli- dosta lepo, ali smo mi ipak smatrali da smo došli suviše rano. Bila je sredina avgusta, italijanska sezona je bila još u punom jeku; to za strance nije najbolji trenutak da osete čari mesta. Kakva tiska popodne u kafanama i baštama na šetalištu duž plaže, na primer u kafani „Esquisito“, gde smo ponekad sedeli i gde nas je posluživao Mario, isti onaj Mario o kome ću vam odmah pričati! Čovek jedva nađe sto, a muzičke kapele, ne obzirući se jedna na drugu, sa zbrkom upadaju jedna drugoj u reč. Baš popodne uostalom dolaze svakodnevno izletnici iz Portoklementa: jer prirodno da je Tore omiljen izletnički cilj za nemirne goste onoga mesta za provod, i zahvaljujući „Fiatima“ koji jure tamo amo, džbunje lavorika i lijandera kraj druma koji spaja ta dva mesta zasuto je s prsta debelom belom prašinom- čudan ali odvratan prizor. Ozbiljno, u Tore di Venere treba ići u septembru, kad kupalište napusti većina gostiju, ili u maju, pre nego što toplota mora dostigne stepen koji južnjaka namami da se u njega zagnjuri. Tamo nije prazno ni pre ni posle sezone, ali je tiše onda i manje nacionalno. Pod platnenom nastrešnicom trščanih kabina i u trpezarijama pansiona preovlađuju onda engleski, nemački, francuski, dok stranac još u avgustu zatiče bar Grand hotel, gde smo mi u nedostatku određenih adresa rezervisali sobe, do te mere u rukama firentinskog i rimskog društva, da sam sebi izgleda izolovan i u ponekom trenutku kao gost drugoga reda. To smo sa izvesnim nezadovoljstvom iskusili uveče po našem dolasku, kad smo sišli u trpezariju da večeramo i kad nam je nadležni kelner pokazao sto. Tome se stolu nije imalo šta da zameri, ali nas je privukla slika susedne staklene verande prema moru, koja je bila puna kao i trpezarija, ali ne sasvim, i na čijim su stočićima gorele lampe sa crvenim štitom. Deca su se oduševila tim svečanim izgledom i mi prosto izjavismo da ćemo radije obedovati na verandi- izjava učinjena u neznanju, kako se pokazalo, jer nam je sa zbunjenom učtivošću nagovešteno da je ta intimna dvorana rezervisana za „naše goste“, „ai nostri clienti“. Naši gosti? Pa to smo bili mi. Mi nismo bili prolaznici i danas jesam sutra nisam, već smo pripadali toj kući za tri, četiri nedelje, bili stalni hotelski gosti. Mi smo se uostalom uzdržali da zatražimo objašnjenje u čemu je razlika između nas i onih gostiju koji su smeli da jedu kraj crvenih lampica, i uzesmo pranzo[9] za stolom u opštoj i normalno osvetljenoj trpezariji- sasvim osrednji obed, beskaraktema i neukusna hotelska šema. Posle smo našli da je u pansionu Eleonora, samo desetak koračaja dalje prema šumi, kujna mnogo bolja. Tamo smo se naime preselili posle tri ili četiri dana, pre nego što smo se u Grand hotelu ljudski i raspakovali- ne zbog verande i njenih lampica; jer deca, sprijateljivši se odmah sa kelnerima i drugom poslugom, opijena morem i igrom, brzo su zaboravila onaj šareni mamac. Ali sa izvesnim gostima sa verande, ili, tačnije, u stvari samo sa hotelskom upravom koja im se ulagivala, odmah je došlo do jednog od onih sukoba koji boravku od početka mogu da utisnu pečat nelagodnosti. Rimsko visoko plemstvo nalazilo se među gostima, izvestan principe X[10] sa porodicom, i kako su sobe te gospoštine bile u susedstvu naših, bila se kneginja, velika dama i istovremeno strasna majka, užasno prepala od tragova velikog kašlja koji su naša deca kratko vreme pre toga zajedno preležala, i čiji su slabi ostaci još ponekad noću prekidali inače tvrdi san našeg mlađeg deteta. Priroda te bolesti nije dovoljno objašnjena, praznoverici je ostavljeno široko polje, i zato mi našoj elegantnoj susetki nismo nikad uzeli za zlo što je zastupala vrlo

rasprostranjeno mišljenje da je veliki kašalj akustički zarazan i što se zbog svojih mališana prosto plašila rđavog primera. Kao žena potpuno svesna svoga ugleda, ona se požali direkciji, a ova, u licu poznatog menadžera u redengotu, pohita da nam da na znanje, uz veliko žaljenje, da je pod ovim okolnostima neophodno potrebno da pređemo u sporednu zgradu hotela. Mi smo ga uzalud uveravali da se bolest nalazi u stadijumu poslednjeg iščezavanja, da se može smatrati kao da je prešla i da nema više opasnosti po okolinu. Jedino što nam je dopušteno bilo je da se slučaj iznese pred medicinski forum i da se hotelski lekar- samo on, ne neko koga bismo mi pozvali- pozove da reši spor. Pristali smo na taj sporazum, uvereni da će se tako i kneginja umiriti i mi izbeći neugodnosti selidbe. Doktor dođe i pokaza se kao lojalan i častan sluga nauke. On pregleda mališane, izjavi da je boljka prošla i poreče svaku bojazan. Već poverovasmo da možemo smatrati da je ovaj neprijatni događaj izglađen: tada menadžer izjavi da sobu ispraznimo i preselimo se u depandans, da je to neizostavno potrebno i posle lekarevog nalaza. Taj vizantinizam nas je ozlojedio. Nije verovatno da je verolomno tvrdoglavstvo na koje smo naišli bilo tvrdoglavstvo kneginjino. Servilni hotelijer nije se svakako ni usudio da joj saopšti doktorovo mišljenje. Ma kako bilo, tek mi smo ga obavestili da ćemo radije napustiti hotel uopšte, i to odmah- i spremismo svoje stvari. Mogli smo to da učinimo laka srca, jer smo u međuvremenu uzgred već stupili u vezu sa pansionom Eleonora, čija nam je prijatna domaća spoljašnjost odmah pala u oči, a u ličnosti sopstvenice pansiona, senjora Anđolijeri, napravili uzgred vrlo simpatično poznanstvo. Gospođa Anđolijeri, jedna nežna i fina crnooka dama toskanskog tipa, po svoj prilici nešto preko trideset godina, tamnog tena sličnog slonovači, kakav imaju južnjakinje, i njen suprug, jedan brižljivo odeven, tih i ćelav čovek, imali su u Firenci veći pansion i vodili su samo leti i početkom jeseni filijalu u Tore di Venere. Ali ranije, pre njihovog venčanja, bila je naša nova domaćica družbenica, saputnica, garderobiere, štaviše prijateljica Eleonore Duze, doba koje ona očigledno smatra za veliko, za srećno doba svoga života, i o kome je prilikom naše prve posete odmah sa živošću počela da priča. Bezbrojne fotografije velike glumice, sa srdačnim posvetama, i druge uspomene na negdašnji zajednički život krasile su stočiće i etažere u salonu gospođe Anđolijeri, i mada je bilo očigledno da kult njene interesantne prošlosti treba malo da pojača privlačnu moć njenog sadašnjeg preduzeća, mi smo ipak, dok nas je vodila kroz kuću, slušali sa uživanjem i saosećanjem njene priče o patničkoj dobroti, velikom srcu i dubokoj nežnosti njene ovekovečene gospodarice, govorene u stakatu, zvučnim toskanskim narečjem. Tamo smo, dakle, dali da nam prenesu stvari, na veliku žalost personala u Grand hotelu, koji po lepom italijanskom običaju vrlo voli decu; sobe koje smo dobili bile su povezane i prijatne, veza sa morem ugodna- alejom mladih platana koja izlazi na šetalište duž mora; trpezarija, gde nam je madam Anđolijeri svakoga ručka svojom rukom sipala supu, bila je sveža i čista, posluga pažljiva i uslužna, hrana izvrsna, pa smo čak naišli i na poznanike iz Beča, sa kojima smo posle večere ćaskali pred kućom i preko kojih smo napravili nova poznanstva, i tako je sve moglo biti dobro- bili smo potpuno zadovoljni zamenom, i u stvari ništa nije nedostajalo da nam boravak bude prijatan. Pa ipak, nismo nikako mogli da se osećamo lagodno. Možda nas se ipak kosnuo budalasti povod zbog koga smo promenili stan; ja lično priznajem da teško prelazim preko takvih sukoba sa običnom ljudskom prirodom, sa naivnom zloupotrebom sile, sa nepravdom, sa podlačkom pokvarenošću. Oni su mi zadavali mnogo briga, bacili me u neko zbunjeno

razmišljanje čija je besplodnost bila očigledna, pošto su te pojave po sebi sasvim razumljive i sasvim prirodne. Pri tom, nismo čak ni raskinuli sasvim sa Grand hotelom. Deca su i dalje održavala tamo svoje prijateljske veze, hotelski momak popravljao im je igračke, a s vremena na vreme pili smo čaj u hotelskoj bašti, viđajući tada i kneginju; sa usnama namazanim koralnocrveno, ona se pojavljivala graciozno čvrsta hoda da obiđe svoje ljubimce, koje je čuvala jedna Engleskinja, a pri tom nije ni slutila da smo joj tako opasno blizu, jer je našem mališanu bilo strogo zabranjeno da se i najmanje zakašlje čim se ona pojavi. Vrućina je bila nesnosna- zar treba to da spomenem? Bila je afrička; čim se čovek izvuče iz kao indigo plave osvežavajuće vode, nastane terorizam sunca, tako nemilosrdan da se i ono nekoliko koračaji od plaže do trpezarije, pa makar samo i u pidžami, pretvaralo u poduhvat zbog koga se unapred uzdisalo. Volite li vi to? Volite li vi to iz nedelje u nedelju? Svakako, to je Jug, to je klasično nebo, podneblje pod kojim je procvetala kultura čovečanstva, sunce Homera i tako dalje. Ali posle nekog vremena, moram priznati, lako dolazim dotle da to smatram za glupavo. Žarka vedrina neba iz dana u dan postaje mi uskoro nesnosna, bleštavost boja, ogromna bezazlenost i neposrednost svetlosti izaziva doduše svečana osećanja, pruža bezbrižnost i sigurnu nezavisnot od ćudi i iznenađenja vremena, ali iako u početku s tim nismo načisto, ona ne zadovoljava dublje, složenije potrebe severnjačke duše, i to na način koji deluje razorno i vremenom uliva nešto kao preziranje. Vi ste u pravu, da nije bilo onog glupog događajčića sa velikim kašljem, ja to svakako ne bih tako osećao; bio sam razdražen, hteo sam možda tako da osećam i dočepao sam upola nesvesno jedan već gotov duševni motiv da bih time osećanje ako ne izazvao a ono bar opravdao i pojačao. Ali računajte ovde sa našom zlom voljom; a što se tiče mora, pred čijom smo večnom divotom provodili prepodne ležeći u finom pesku, tako nešto nikako ne može doći u pitanje, pa ipak je bilo tako da se mi, protivno svakom iskustvu, i na plaži nismo osećali dobro ni srećno. Prerano, prerano, jer plaža je, kao što rekoh, bila još u rukama domaće srednje klase; jedne očigledno prijatne vrste ljudi, i u tome ste u pravu (među omladinom videlo se mnogo lepo razvijenih, zdravih i gracioznih stvorenja), ali je čovek neminovno ipak bio okružen i ljudskim mediokritetom i gradskom dečurlijom koja, priznajte, iznikla u ovoj zoni, nije ljupkija nego ona pod našim nebom. Kakve samo glasove imaju te žene! Ponekad se čoveku čini gotovo neverovatno da se nalazi u postojbini zapadnjačke veštine pevanja. „Fuggiero!“- još mi i danas to dozivanje zvuči u ušima, pošto sam ga dvadeset prepodneva slušao kako odjekuje baš tu preda mnom, u promukloj razgolićenosti, grozno akcentovano, sa oštrim otvorenim è, proizvedeno sa nekom vrstom mehanizovanog očajanja. „Fuggiero! Rispondi al meno[11]!“ Pri čemu je sp izgovoreno narodski, na nemački način, kao šp- jed za sebe, kad inače vlada rđavo raspoloženje. Uzvik se ticao jednog groznog dečka, sa odvratnom ranom od sunčanja između plećki, koji je po neposlušnosti, nevaljalstvu i zloći prevazilazilo sve što sam video, a sem toga je bio velika kukavica, u stanju da svojim užasnim prenemaganjem uzbuni celu plažu. Jednoga dana, tako, njega je u vodi nekakav mali rak uštinuo za prst na nozi, i antička, herojska kuknjava koju je nadao zbog te sićušne neprijatnosti prožimala nas je do srži u kostima i davala utisak strašne nesreće. Očito je smatrao da je najstrašnije povređen. Dopuzivši do obale, previjao se u prividno neizdržljivim mukama, urlikao Ohì! i Oimè! i branio se, koprcajući se rukama i nogama, od tragičnih preklinjanja svoje majke, i bodrenja i tešenja ostalih. Na taj prizor dotrčaše sa

svih strana. Dozvaše lekara; bio je to onaj isti koji je dao tako trezven sud o našem velikom kašlju; i opet se pokazala njegova naučnička ispravnost. Uz dobroćudno tešenje izjavi on da je slučaj ništavan i prosto preporuči da se pacijent vrati u vodu da bi rashladio ranicu. Umesto toga, Fuđijera su, kao da je ranjenik ili davljenik, odneli sa plaže na improvizovanim nosilima, uz mnoštvo pratilaca; da bi već idućeg jutra opet, kao bajagi nenamerno, rušio drugoj deci kule od peska. Jednom rečju, gnusoba. Pri tome je ovaj dvanaestogodišnjak pripadao glavnim nosiocima javnog raspoloženja koje je, lebdeći u vazduhu, teško shvatljivo, htelo da nam zagorča i učini neprijatnim tako drag boravak. Atmosferi je na neki način nedostajalo čednosti, neusiljenosti; ova publika je „držala do sebe“- nije se odmah tačno znalo u kome smislu i duhu, ali ona je isticala dostojanstvo, pokazivala je među sobom i pred strancima ozbiljnost i stav, na silu probuđeno častoljublje- otkud to? Uskoro smo shvatili da se ticalo politike, ideja nacije imala je u tome udela. Zaista, na plaži je bilo tušta i tma patriotske dece; neprirodna i jadna pojava. Deca čine specijalan ljudski rod i društvo za sebe, tako reći sopstvenu naciju: lako i neminovno sprijatelje se, čak i kad njihov mali rečnik pripada raznim jezicima, na osnovu svima zajedničkog načina života u svetu. I naša su se deca uskoro igrala sa domaćom kao i sa decom drugih narodnosti. Ali očigledno su pretrpela zagonetna razočarenja. Bilo je tu osetljivosti, ispoljavanja ličnog dostojanstva, koje je izgledalo suviše škakljivo i doktrinarno da bi sasvim zasluživalo svoje ime, izrodila se svađa oko zastave, prepiranje oko ugleda i prvenstva; odrasli su se umešali i posredovali, ali više odlučujući nego umirujući i zastupajući načela, čuše se fraze o veličini i dostojanstvu Italije, tužne fraze koje su kvardie igru; videsmo da se oboje naših zbunjeno i bespomoćno povukoše i imali smo muke da im stvar donekle razjasnimo. Ovi ljudi, objašnjavali smo im mi, sad nešto preživljavaju, prolaze kroz neko naročito stanje, nešto kao bolest, recimo, ne mnogo prijatno, ali svakako neophodno. Bila je naša krivica, morali smo to da pripišemo našoj nemarnosti, što je ipak došlo do sukoba sa takvim stanjem koje smo zapazili i umeli da ocenimo- do još jednog sukoba; izgledalo je da prethodni nisu bili baš sasvim čisti proizvodi slučaja. Jednom rečju, povredili smo javni moral. Naša kćerkica, kojoj je osam godina, ali po svom telesnom razvitku reklo bi se da je dobru godinu mlađa, i mršava kao vrabac, posle dužeg kupanja nastavila je, pošto je toplota dozvoljavala, da se igra na suvu, i kako joj se kostimčić sasvim ulepio peskom, dopustili smo joj da ga još jednom opere u moru, da bi ga potom opet obukla i sačuvala da se ponovo ne isprlja. Naga, ona otrča do vode, samo nekoliko metara dalje, ispra svoj triko i vrati se natrag. Jesmo li morali da predvidimo val poruge, ismevanja i protesta koji je izazvalo njeno ponašanje, odnosno naše ponašanje? Ja vam ne držim nikakvo predavanje, ali u celom svetu se odnos prema telu i njegovoj nagoti u toku poslednjih decenija iz osnova izmenio i uticao da se i osećanja izmene. Ima stvari pri kojima se „više ništa ne zamišlja“, među te stvari spada sloboda koju smo dali tom nimalo izazivačkom detinjem telu. Pa ipak je ono u ovoj zemlji shvaćeno kao izazivanje. Patriotska deca su vriskala. Fuđijero je zviždao kroz prste. Ču se uzbuđen razgovor među odraslima u našoj blizini, razgovor koji nije obećavao ništa dobro. Neki gospodin u geroku, sa polucilinderom na glavi, što nije pristajalo uz plažu, uverava svoje ozlojeđene dame da je rešen da preduzme potrebne korake; on stupa pred nas, i na nas se sruči čitava filipika, u kojoj se sav patos čulnoga Juga nađe u službi krutog vaspitanja i morala. Bestidnost koju smo pokazali, glasilo je, utoliko je pre za osudu što se izjednačuje sa nezahvalnošću i

uvredljivom zloupotrebom gostoprimstva Italije. Ne samo slovo i duh banjskih propisa, već u isti mah i čast njegove zemlje je drsko povređena, i u odbranu te časti će se on, gospodin u geroku, pobrinuti da naše ogrešenje o nacionalno dostojanstvo ne ostane nekažnjeno. Mi smo se trudili koliko smo god mogli da ovu bujicu rečitosti saslušamo zamišljeno klimajući glavom. Protivrečiti raspaljenom čoveku značilo bi iz jedne greške pasti u drugu. Ponešto nam je bilo na vrh jezika, na primer, da se nisu sve okolnosti stekle da bi reč gostoprimstvo u svom najčistijem značenju bila sasvim na mestu, i da mi, govoreći bez eufemizma, nismo toliko gosti Italije koliko senjori Anđolijeri, koja je već od pre nekoliko godina poziv poverenice Eleonore Duze zamenila za poziv gostoljubivosti. A poželeli smo i da odgovorimo kako nismo znali da je u ovoj lepoj zemlji moralna zapuštenost ikad bila dostigla takav stepen da može izgledati da je takva reakcija pritvorne čednosti i preterane osetljivosti shvatljiva i potrebna. Ali smo se ograničili samo na to da potvrdimo da je od nas bila daleko svaka provokacija i nepoštovanje, i da izvinjavajući se ukažemo na nežan uzrast i telesnu sićušnost male prestupnice. Uzalud. Naša svečana uveravanja odbijena su kao neverovatna, naša odbrana kao nedovoljna, i tvrdilo se da je potrebna kazna radi primera. Telefonski, kako mi se čini, obaveštena je vlast, njen predstavnik pojavi se na plaži, reče da je slučaj vrlo ozbiljan, „molto grave“, i mi morasmo da pođemo sa njim na „trg“, u municipio[12], gde je jedan viši činovnik potvrdio privremeno izrečen sud „molto grave“, i razvezao o našem prestupu onim istim, u zemlji očito uobičajenim didaktičnim frazama, kao i gospodin sa tvrdim šeširom, i dosudio nam novčanu kaznu od pedeset lira. Nađosmo da naša avantura vredi taj prilog italijanskom budžetu, platismo i odosmo. Nije li trebalo da otputujemo? Kamo sreće da smo to učinili! Onda bismo izbegli tog zlokobnog Čipolu. Ali više se stvari sakupilo da nas spreči u odluci da promenimo mesto. Jedan pesnik je rekao da nas lenost zadržava u mučnim situacijama; ova opaska mogla bi da se navede za objašnjenje naše istrajnosti. Sem toga, posle ovakvog događaja čovek nerado odmah napušta bojište, okleva da prizna da se onemogućio, naročito ako ispoljavanje simpatija sa strane bodri na prkos. U vili Eleonora sve je kao jedan glas govorilo o nepravdi naše sudbine. Italijanski poznanici u pansionu smatrali su da to nimalo ne doprinosi ugledu zemlje, i izrazili su nameru da, kao zemljaci gospodina u geroku, potraže o tome od njega izjašnjenje. Ali on je nestao sa plaže- sa svojim društvom- već sledećeg dana, ne, naravno, zbog nas, ali je moguće da je svest o tome da će uskoro otputovati doprinela njegovoj odlučnosti, i nama je svakako laknulo što je otišao. Da kažemo sve: ostali smo i stoga što nam je boravak postao značajan po interesantnosti, i što interesantno predstavlja vrednost i po sebi, nezavisno od ugodnosti i neugodnosti. Zar da razapnemo jedra i pobegnemo od doživljaja čim nije potpuno takav da nas raduje i uliva nam pouzdanje? Zar da „otputujemo“ kad se život čini malo nezgodan, ne sasvim prijatan i pomalo mučan i bolan? Svakako ne, treba ostati, treba to pogledati i tome se izložiti, baš pri tome će se možda nešto naučiti. Tako smo, eto, mi ostali i doživeli, kao strašnu nagradu za našu istrajnost, dolazak tog upečatljivog i zlosrećnog Čipole. Da je gotovo u istom času kad nas je država kaznila prestala glavna sezona, nisam spomenuo. Onaj strogi gospodin sa tvrdim šeširom nije bio jedini gost koji je napustio kupalište: odlazilo se naveliko, gledali smo kako mnoga kolica natovarena prtljagom odlaze na stanicu. Plaža se denacionalizovala, život u Toreu, po kafanama, na stazama Pinete[13], postao je koliko intimniji toliko i više evropski; verovatno da bismo sad mogli da ručavamo

čak i na staklenoj verandi Grand hotela, ali mi smo se odrekli toga, mi smo se za stolom senjore Anđolijeri osećali savršeno dobro; reč „dobro osećali“ treba razumeti sa nijansom koju je tome dao zao duh ovoga mesta. A istodobno sa tom promenom, koju smo osećali kao blagotvornu, promenilo se i vreme, pokazalo se da se skoro u čas poklapa sa kalendarom mondenske publike. Nebo se naoblačilo; nije da je nastalo hladnije, ali nepomućena žega, koja je vladala osamnaest dana od našeg dolaska (a svakako i dugo pre toga), ustupila je mesto zagušljivoj omorini koju donosi široko, i slabačka kiša rosila je s vremena na vreme somotastu pozornicu naših prepodneva. Sem toga, dve trećine našeg vremena predviđenog za Tore bilo je inače prošlo; tromo, izbledelo more, po čijoj su ravnoj površini lenjo plivale meduze, bilo je ipak nešto novo; bilo bi glupo želeti opet sunce zbog koga smo, dok je obesno pržilo, tako često uzdisali. Baš u tom času Čipola je objavio svoj dolazak. Cavaliere[14] Čipolla, kako se nazivao na plakatama koje jednoga dana osvanuše svuda izlepljene, pa i u trpezariji pansiona Eleonora; putujući virtuoz, veštak u zabavljanju, forzatore, illusionista i prestidigatore[15] (tako se nazivao), koji želi da vrlo uglednoj publici u Tore da Venere pokaže nekoliko izvanrednih fenomena, tajanstvenih i zapanjujućih. Mađioničar! Plakat je bio dovoljan da našoj deci zavrti mozak. Oni još nisu nikad prisustvovali takvoj predstavi, i ovo letovanje trebalo je da im pruži nepoznato uzbuđenje. Od toga časa probili su nam uši tražeći da kupimo ulaznice za mađioničarsko veče, pa iako smo se zbog kasnog početka priredbedevet sati- prvo dvoumili, popustismo, računajući da ćemo, pošto donekle vidimo Čipoline verovatno skromne veštine, moći da odemo kući, i da će se deca idućeg jutra moći da ispavaju, i kupismo za nas četiri karte, lično kod senjore Anđolijeri, koja je uzela u preprodaju izvestan broj boljih mesta za svoje goste. Ona nije mogla jemčiti za solidan rad toga čoveka, a mi to nismo ni očekivali; ali i mi smo osećali izvesnu potrebu za razonodom, a i uporna radoznalost dečja delovala je na neki način zarazno. Lokal u kome je cavaliere imao da se prikaže bila je jedna velika dvorana, koja je za vreme glavne sezone služila za bioskopske predstave čiji se program menjao svake nedelje. Mi nismo nikad bili tamo. Tamo se stizalo kad se prođe pored jednog kaštela u ruševinama, iz vlastelinskih vremena, inače za prodaju, zvanog „palazzo“, idući glavnom ulicom mesta, u kojoj se nalaze apoteka, frizer i najobičniji dućani, i koja u neku ruku vodi iz feudalnog kraja preko buržoaskog u narodski, jer se završava siromašnim ribarskim stanovima, pred čijim su vratima starice krpile mreže; i tu, već u narodskom kraju, nalazila se „sala“, u stvari ništa bolje do jedna, doduše prostrana daščara, čiji je ulaz, u vidu velikih vratnica, sa obe strane bio ukrašen šarenim plakatama izlepljenim jedna preko druge. I tako, zakazanog dana, nešto posle večere, krenuli smo tamo po mraku, deca u prazničnoj odeći, presrećna što im se toliko čini. Bilo je sparno, kao već danima, ponekad je sevalo na sušu i sipila kiša. Išli smo pod kišobranima. Bio je to put od četvrt časa. Na ulazu su nam pregledali karte, ali smo mesta morali sami da potražimo. Ona su bila u trećoj klupi levo, i dok smo sedali primetili smo da se i inače nezgodno i kasno zakazani početak ne shvata ozbiljno: publika, kojoj je izgleda bilo stalo do toga da zakasni, sasvim je lagano punila parter, od koga se, pošto loža nije bilo, sastojalo celo gledalište. Ovo zakašnjavanje malo nas je zabrinulo. Deci su se već sada od umora pomešanog sa iščekivanjem obrazi jektičavo zarumeneli. Kad smo mi došli, bila su sasvim zauzeta jedino mesta za stajanje, u prolazima sa strane i pozadi. Polunagih ruku, prekrštenih preko grudi

u prugastim trikoima, stajali su tu razni autohtoni predstavnici muškoga roda iz Tore di Venere, ribari, mladi momci preduzimljiva pogleda; pa kad smo već mi bili vrlo zadovoljni prisustvom tih meštana iz naroda, koji takvim priredbama daju tek boju i veselost, deca su time bila upravo oduševljena. Jer ona su imala prijatelje među tim svetom, poznanstva koja su napravili na popodnevnim šetnjama obalom dalje od plaže. Često, u vreme kad je sunce umorno od svog napornog rada tonulo u more i ružičasto pozlaćivalo penušave talase što udaraju o žalo, vraćajući se kući nailazili smo na grupe bosonogih ribara koji su, upinjući se i vukući u redovima, uz razvučene uzvike, izvlačili svoje mreže i svoj obično oskudan lov, frutti di mare[16], skupljali u korpe iz kojih je curila voda; a deca su ih gledala, trudila se da izgovore ono malo njima poznatih italijanskih reči, pomagala kad se vuče konopac i sklapala drugarstvo. Sada su se javljala prijateljima na stajanju i pozdravljala ih, eno Guiskarda, eno Antonija, oni su ih znali po imenu, dovikivali ih poluglasno mašući im rukom, a odgovarano im je klimanjem glave i osmejkom vrlo zdravih zuba. Gle, tu je čak i Mario iz kafane „Esquisito“, Mario koji nam donosi kakao! I on hoće da vidi mađioničara, i mora da je rano došao, stoji skoro sasvim napred, ali nas ne primećuje, ne obraća pažnju, takav je on iako je kelner. Zato mi mašemo čoveku koji na plaži izdaje kajake, i koji je takođe tu, sasvim pozadi. Na satu je već bilo devet i četvrt, pa skoro pola deset. Vi razumete našu nervozu. Kad će deca da legnu? Pogrešili smo što smo ih doveli, jer tražiti od njih da prekinu uživanje sad pre nego što je ljudski i počelo, bilo bi suviše svirepo. Vremenom se parket lepo napunio; može se reći, ceo Tore bio je ovde: gosti iz Grand hotela, gosti iz vile Eleonora i iz drugih pansiona, poznata lica sa plaže. Čuo se engleski i nemački; čuo se francuski: to možda Rumuni govore sa Italijanima. I sama madam Anđolijeri sedela je u drugom redu iza nas, pored svoga tihog i ćelavog muža, koji je sa dva srednja prsta desne ruke gladio brkove. Svi su došli kasno, ali niko nije zakasnio: jer na Čipolu je moralo da se čeka. Na njega je moralo da se čeka, to je baš prava reč u ovom slučaju. On je povećavao napetost odlažući svoj nastup. I svet je imao razumevanja za taj manir, ali ne bez granica. Pred pola deset poče publika da pljeska; ljubazan način da se izrazi opravdano nestrpljenje, pošto se time jednovremeno izražava i želja za odobravanjem. Za male je značilo uživanje već što mogu u tome da učestvuju. Sva deca vole da pljeskaju. Iz narodske sfere čuše se energični uzvici: „Pronti!“ i „Cominciamo[17]!“ I gle, kako se to obično događa: odjednom je bilo lako početi, pa ma kolike prepreke da su dotle tome stajale na putu. Odjeknu udarac u gong, na koji oni sa stajanja odgovoriše višeglasnim Aaa!- i zavesa se rastavi. Ukaza se podijum, koji je po nameštaju na njemu više ličio na učionicu nego na pozornicu jednog opsenara, i to poglavito zbog crne table koja je stajala na nogarima, levo napred. Još se mogao videti jedan običan žuti čiviluk, nekoliko slamnih stolica kakve se ovde upotrebljavaju i, dublje u pozadini, jedan okrugao stočić na kome su stajale flaša vode sa čašom i, na naročitom poslužavniku, bočica puna bistro žute tečnosti, zajedno sa likerskom čašicom. Imali smo jedva dve sekunde vremena da uočimo te rekvizite. Tada se, iako se u dvorani nije zamračilo, pojavi kavaljer Čipola. Došao je onim ubrzanim korakom u kome se izražava predusretljivost prema publici i po kome bi se mislilo da je u tome tempu prešao već veliki put da bi stigao pred publiku, a ovamo je, međutim, sve dotle stajao iza kulisa. I Čipolino odelo podržavalo je pretpostavku da dolazi spolja. Bio je to čovek čije je godine teško odrediti, ali svakako ne više mlad, sa oštrim, porušenim licem, sa prodirnim očima, naboranim i pripijenim ustima, sa crnom

mašću namazanim brčićima i bradicom zvanom mušica, u udubljenju između usne i brade; odeven je bio u neku vrstu komplikovanog odela, večernja i ulična elegancija ujedno. Nosio je širok crni ogrtač bez rukava, sa plišanom kragnom i kratkom pelerinom postavljenom atlasom; ogrtač je napred skupio i pridržavao šakama koje su bile u belim rukavicama, pri čemu su ruke imale nepodoban položaj; oko vrata je imao beli šal, na glavi izvijen cilinder, nabijen na čelo i nakrivljen. Možda više nego igde drugde, u Italiji još živi osamnaesti vek, a sa njim tip šarlatana, vašarskog lakrdijaša, koji je bio toliko karakterističan za tu epohu i koga možemo sresti, u dobro očuvanim primercima, još samo u Italiji. Čipola je po svom celokupnom izgledu i držanju imao mnogo od tog istorijskog soja, i utisak reklamerskog i fantastičnog šegačenja, koje odgovara tom tipu, dobijao se već time što je to pretenciozno odelo čudno pristajalo njegovom telu, ponegde rđavo zategnuto, drugde rđavo nabrano, kao da je bilo okačeno o njega: nešto nije bilo u redu sa njegovim stasom, napred ne i pozadi ne; kasnije je to postalo očevidnije. Ali moram naglasiti da u njegovom stavu, njegovom izrazu lica, njegovom ponašanju nije moglo biti ni govora o nečem lično šaljivom, ili štaviše klovnovskom; naprotiv, iz svega je govorila stroga ozbiljnost, isključivanje svega humorističkog, neka povremeno zlovoljna gordost, a i ono izvesno dostojanstvo i zadovoljstvo samim sobom, koje imaju ljudi sa telesnim nedostatkom; što naravno nije sprečavalo da njegovo držanje izazove u početku smeh na više mesta u dvorani. To držanje nije imalo više ničeg servilnog; pokazalo se da su hitri koraci kojima je nastupio bili čist izraz energije, u čemu servilnost nije imala nikakvog udela. Stojeći na rampi i skidajući rukavice nemarnim pokretima, pri čemu se ukazaše duge i žućkaste šake- jednu je krasio pečatni prsten sa vrlo ispupčenim azurnim kamenom- on je svojim sitnim strogim očima, sa otromboljenim kesicama ispod njih, prelazio ispitivački po dvorani, ne brzo, već pokatkad zadržavajući se na nekom licu i ispitujući ga s visine- usana stisnutih, ne govoreći ni reči. Sklupčane rukavice baci, sa koliko čudesnom toliko nemarnom veštinom, preko znatnog odstojanja, tačno u čašu na okruglom stočiću, a potom, i dalje nemo gledajući oko sebe, izvadi iz nekog unutrašnjeg džepa paklo cigareta najjevtinije vrste, kako se po omotu moglo videti, izvuče šiljatim prstima cigaretu iz pakla pa je zapali, i ne gledajući je, upaljačem koji je odmah upalio. Uz arogantnu grimasu, povučenih usana, on izbaci duboko udahnuti dim kao sivi mlaz između svojih iskvarenih, šiljastih zuba, pri čemu je tiho lupkao nogom. Publika ga je posmatrala isto tako oštro kao što je i on nju merio. Kod mladih ljudi na stajanju mogle su se videti nabrane obrve i prodorni pogledi u potrazi za nekim slabim mestom koje bi taj suviše sigurni čovek pokazao. On nije pokazivao nijedno. Izvlačenje iz džepa i vraćanje u džep pakla sa cigaretama i upaljača bilo je zbog njegovog odela zametno: pri tome je zabacio ogrtač, i mi videsmo da mu preko leve ruke, sasvim neprikladno, o kožnoj omči visi korbač sa srebrnom drškom u vidu kandže. Dalje smo primetili da nije nosio frak već gerok, a kad je i ovaj razmakao, ugledali smo neku šarenu lentu, upola zaklonjenu prsnikom, koju je Čipola nosio preko grudi, i koju su gledaoci iza nas, razgovarajući poluglasno, držali za oznaku viteza- kavaljera. Ja u to ne ulazim, jer nisam nikad čuo da je za titulu kavaljera vezana takva oznaka. Možda je lenta bila čista podvala, kao i nemušto stajanje ovog mađioničara, koji još uvek nije ništa radio, sem što je pred publikom pušio svoju cigaretu nemarno i važno. Poneko se smejao, kao što rekoh, i smeh postade skoro opšti kad jedan glas iz stajanja glasno suvo reče: „Buona sera[18]!“

Čipola načulji uši. „Ko je to bio?“ upita kao da grabi nešto. „Ko je to sad govorio? A? Prvo tako odvažan, a sad plašljiv? Paura, eh[19]?“ Govorio je dosta visokim, nešto astmatičnim ali metalnim glasom. Čekao je. „Ja sam to bio“, reče u tišini jedan mlad čovek, koji je smatrao da je izazvan i da mu je dirnuto u čast; lep momak, odmah pored nas, u pamučnoj košulji, s kaputom prebačenim preko jednog ramena. Imao je crnu, oštru, kovrdžavu kosu, očešljanu uvis i razbarušenu; moderna frizura njegove probuđene otadžbine, koja ga je nešto ružila i davala mu izgled Afrikanca. „Bè[20]... To sam bio ja. Trebalo je da to vi kažete, ali ja sam pokazao predusretljivost“. Smeh se ponovi. Mladić je očito umeo da govori. „Ha sciolto lo scilinguagnolo[21]„, čulo se pored nas. Uostalom, ova narodska lekcija bila je na svom mestu. „E bravo!“ odgovori Čipola. „Ti mi se sviđaš, giovanotto[22].Hoćeš li mi verovati da sam te davno zapazio? Takvi ljudi kao ti uživaju moje naročite simpatije, ja njih mogu da upotrebim. Ti si očito pravi muškarac. Radiš što hoćeš. Ili možda jednom nisi uradio što si hteo? Ili si čak uradio što nisi hteo? Što nisi ti hteo? Počuj prijatelju, mora da je zgodno i prijatno ne izigravati uvek pravog muškarca i ne morati odgovarati za oboje, i za volju i za čin. Mora tu jednom da nastupi podela rada- sistema americano, sa'[23]. Hoćeš li ti sad, na primer, ovom izabranom i poštovanja dostojnom društvu da pokažeš jezik, i to ceo jezik do korena?“ „Ne“, reče mladić neprijateljski. „To neću. Značilo bi da nisam dovoljno vaspitan“. „Ne bi ništa značilo“, odgovori Čipola, „jer bi ti to samo učinio. Čast tvome vaspitanju, ali po mome mišljenju ti ćeš sad, pre no što izbrojim do tri, okrenuti se nadesno i isplaziti jezik, duže nego što si mislio da ga možeš isplaziti“. On ga pogleda, pri čemu je izgledalo kao da su njegove prodorne oči još dublje upale u duplje. „Uno“, reče i, smaknuvši omču s ruke, zviznu korbačem kroz vazduh. Mladić se okrete prema publici i naprežući se iz sve snage isplazi jezik, tako veliki da se videlo da je to bilo najviše što je mogao. Zatim se bezizrazna lica vrati u prvobitan položaj. „Ja sam to bio“, parodisao je Čipola i namigujući pokazivao glavom na mladića. „Bè... To sam bio ja“. Zatim se okrete, ostavljajući publiku njenim utiscima, ode do okruglog stočića, nasu iz bočice, u kojoj je očigledno bilo konjaka, čašicu i nakrenu je veštom rukom. Deca su se smejala od srca. Od onoga što se govorilo nisu razumeli skoro ništa, ali što se između neobičnog čoveka tamo gore i nekog iz publike zbilo odmah tako nešto smešno, zabavljalo ih je neobično mnogo, i pošto o onome što će pružiti ovo veče, kako je to objavljeno, nisu imali određenu predstavu, bili su gotovi da ovaj početak smatraju za divan. Što se nas tiče, mi se samo pogledasmo, i ja se sećam da sam nehotice usnama tiho ponovio zvižduk Čipolinog korbača kroz vazduh. Uostalom, bilo je jasno da ljudi nisu znali kako da razumeju tako budalast početak mađioničarskog soarea, i nisu sasvim shvatili šta je moglo najednom da pobudi đovanota, koji je ipak zastupao tako reći njihovu stvar, da se tako drsko okrene protiv njih, protiv publike. Smatralo se da je njegovo ponašanje detinjasto, nije se više vodilo računa o njemu i sva pažnja poklonjena je artisti, koji je, vrativši se od stočića za okrepljenje, nastavio ovako da govori: „Gospođe i gospodo“, reče svojim astmatičnim i metalnim glasom, „videli ste upravo da sam bio nešto osetljiviji prema lekciji koju je ovaj mladi lingvista što mnogo obećava („questo linguista di belle

speranze[24]„, - ču se smeh na tu igru reči) smatrao da treba da mi da. Ja sam čovek sa izvesnim samoljubljem, s tim se morate pomiriti! Nije po mome ukusu da mi se drukčije nego ozbiljno i učtivo poželi dobro veče- učiniti to u suprotnom smislu, za to ima malo povoda. Želeći meni dobro veče, vi ga želite sebi, jer publika će samo u tom slučaju imati dobro veče ako ga ja imam, i zato je ovaj ljubimac devojaka iz Tore di Venere (on nije prestajao da pecka mladića) učinio vrlo dobro što je odmah dao dokaz da ga ja danas imam i da se prema tome mogu odreći njegovih želja. Smem se pohvaliti da imam skoro sve same dobre večeri. Ponekad promakne i poneko rđavo, ali to je retko. Moj poziv je težak a moje zdravlje nije najsnažnije; ja na žalost imam jedan mali telesni nedostatak zbog koga nisam bio u stanju da uzmem udela u ratu za veličinu otadžbine. Ali snagom svoje duše i svoga duha savlađujem život, što uvek znači: savlađujem sebe, i laskam sebi da sam svojim radom pobudio punu poštovanja pažnju obrazovane javnosti. Vodeća štampa umela je da ceni moj rad, list Corriere della Sera ukazao mi je toliko pravičnosti da me nazove fenomenom, a u Rimu sam imao čast da među posetiocima jedne večeri koju sam tamo priredio vidim i Dučeovog brata. Mislio sam da se ne moram naročito odricati malih navika, koje su mi na tako sjajnom i uzvišenom mestu blagonaklono opraštali, u jednom, kad se uporedi sa Rimom, ipak manje značajnom mestu kao što je Tore di Venere (opet smeh na račun sirotog malog Torea) i da ne treba da trpim da mi ih ličnosti, koje izgledaju pomalo razmažene naklonošću ženskog roda, s prekorom uskraćuju. Sad je ceh opet morao da plati momak, koga Čipola nije prestajao da prikazuje u ulozi donnaiuolo[25], a i petla na bunjištu- pri čemu je preosetljivost i uporna animoznost sa kojom se na njega vraćao stajala u čudnoj opreci sa ispoljavanjem njegovog ličnog dostojanstva i sa mondenskim uspesima kojim se hvalio. Svakako je mladić prosto morao da posluži za predmet zabave, kao što je Čipola jamačno imao naviku da svake večeri ponekog izabere i uzme na nišan. Ali iz njegovog peckanja govorila je prava mržnja, a to je ljudski sasvim razumljivo ako pogledamo njihov telesni izgled, čak i da ovaj čovek nakaznog stasa nije stalno pravio aluzije na po sebi razumljivu sreću lepoga mladića kod žena. „Da bismo, dakle, počeli našu zabavu“, dodade, „dozvolite mi da se raskomotim!“ I on ode do čiviluka da ostavi ogrtač i cilinder. „Parla benissimo27„, zaključiše u našoj blizini. Taj čovek nije još ništa uradio, ali sam njegov način izražavanja ocenjen je kao podvig, on je tim umeo da imponuje. Među južnjacima je jezik sastavni deo životne radosti, taj dodatak se u društvu daleko više ceni nego što se to čini na Severu. Velike počasti uživa kod tih naroda maternji jezik kao sredstvo da ljude nacionalno poveže, i ima nečeg vedrog i uzornog u velikom poštovanju s kojim se čuvaju njegovi oblici i glasovni zakoni i u kojima se uživa. Govori se sa uživanjem, sluša sa uživanjem- i sluša kritički. Jer način kako čovek govori važi kao merilo za lični rang: aljkavost, nespretnost izazivaju prezir, elegancija i savršenstvo pribavljaju ugled među ljudima, zbog čega se i mali čovek, čim mu je stalo do efekta, izražava biranim rečima i trudi se da im da lep oblik. Bar u tom smislu, dakle, Čipola beše očigledno napravio dobar utisak, mada nikako nije pripadao onoj vrsti ljudi koju Italijan, u čudnoj mešavini moralnog i estetskog suda, naziva „simpatico[26]„. Pošto je skinuo cilinder, šal i ogrtač, vratio se opet na prednji deo estrade, i dolazeći doterivao kaput, izvlačio manžetne, zakopčane krupnim dugmadima, i doterivao svoju blefersku lentu. Imao je vrlo ružnu kosu, a to znači: gornji deo njegove glave bio je skoro ćelav, i samo jedno uzano polje kose, očešljano na razdeljak, crno obojeno i namazano,

pružalo se od temena ka čelu, dok je kosa na slepoočnicama, takođe crno obojena, bila bočno začešljana prema očima; frizura kakvog staromodnog direktora cirkusa, smešna ali sasvim u skladu sa nastranim stilom ove ličnosti i nošena sa toliko samouverenosti, da se publika uzdržala da reagira na komiku te frizure i ostala je nema. „Mali telesni nedostatak“, koji je izvinjavajući se spomenuo, sad se video i suviše jasno, mada i dalje nije bilo sasvim jasno u čemu se on sastojao: grudi su bile suviše visoke, kao i obično u takvim slučajevima, ali grba na leđima izgleda da nije bila na uobičajenom mestu, između pleća, već niže, kao neka vrsta grbe na kukovima i zadnjici, koja doduše nije smetala hodu, ali ga je činila grotesknim i otud je svaki korak čudno išao iz kukova. Uostalom, time što je nedostatak spomenut, njemu je tako reći iščupana žaoka, i u pogledu na taj nedostatak u dvorani je očigledno zavladalo kulturno osećanje takta. „Stojim vam na usluzi!“ reče Čipola. „Pretpostavljajući da se slažete, mi ćemo naš program početi sa nekoliko aritmetičkih vežbi“. Aritmetika? To nije ličilo na mađioničarsku veštinu. Već smo počeli da pomišljamo da se ovaj čovek izdaje za ono što nije, ali čime se u stvari bavio, ostalo je nejasno. Počeh da žalim decu; međutim zasad, ona su prosto bila srećna što su tu. Veština s brojevima koju je Čipola izveo bila je koliko jednostavna toliko i zapanjujuća po svojoj poenti. Počeo je time što je jedan list čiste hartije pričvrstio ekserčićima za gornji desni ugao table i, podigavši list, napisao kredom nešto na tabli. Pri tome je neprestano govorio, starajući se da stalnim pričanjem svoju predstavu sačuva od suvoparnosti i dopuni rečima, pri čemu je sam sebi bio rečit konferansije i nikad u neprilici kad treba naći šaljivu dosetku. Što je odmah produžio da otklanja provaliju između podijuma i publike, koja je već bila premošćena čudnom čarkom sa mladim ribarom; što je takođe tražio da ljudi iz publike dođu na binu i sam se, sa svoje strane, preko drvenih stepenica koje su vodile na binu, spuštao da potraži ličnog dodira sa svojim gostima; to je spadalo u stil njegova rada i mnogo se deci dopalo. Ne znam da li je činjenica što je pri tom opet odmah dolazio u sukob sa pojedincima i peckao ih, odgovarala njegovim namerama i njegovom sistemu, mada je u tome ostajao vrlo ozbiljan i pokazivao zlovolju; publika, bar onaj njen narodski elemenat, bila je izgleda svakako mišljenja da to spada u predstavu. Pošto je tako napisao nešto i to prikrio listom hartije, izrazio je želju da dve ličnosti dođu na podijum da bi bile od pomoći u izvođenju predstojećeg računa. U tome, reče, nema nikakvih teškoća, za to će i manje daroviti biti otprve sposobni. Kao obično, ne javi se niko, a Čipola se čuvao da uznemirava otmeni deo svoje publike. On se držao naroda i obrati se dvojici mladih, snažnih tipova sa stajanja, u zadnjem delu dvorane, pozva ih da izađu, ohrabri ih, nađe da je za pokudu što oni, eto, samo leno zijaju i neće društvu da budu na usluzi, i zaista ih pokrenu. Trapavim koracima prođoše oni kroz srednji prolaz, popeše se uz stepenice i nespretno smešeći se stadoše pred tablu, uz poklike odobravanja svojih drugova. Čipola se šalio sa njima još nekoliko trenutaka, hvalio herojsku snagu njihovih udova, veličinu njihovih ruku, koje kao da su stvorene da skupu učine traženu uslugu, i zatim jednom od njih dade u ruku kredu, sa nalogom da prosto piše brojeve koje mu budu dovikivali. Ali ovaj čovek izjavi da nije pismen. „Non so scrivere[27]„, reče grubim glasom, a njegov drug dodade: „Ni ja!“ Bog će znati da li su govorili istinu ili su samo hteli da se našale sa Čipolom. On je svakako bio daleko od toga da učestvuje u veselosti koju je izazvalo njihovo priznanje. Bio

je uvređen i pokazivao odvratnost. On je u tom trenutku sedeo na pletenoj stolici u sredini bine, s nogom prebačenom preko noge, i opet pušio cigaretu iz jevtinog pakla, koja mu je očigledno utoliko više prijala što je, dok su oni tikvani teška koraka dolazili na podijum, bio popio još jedan konjak. Opet je duboko udahnuti dim izbacivao kroz otkrivene zube i, klateći jednom nogom, sa strogim prekorom u očima, kao čovek koji se ispred neke skroz prezirne pojave povlači u sebe i svoje dostojanstvo, gledao je pri tom preko ona dva vesela beščasnika, pa i preko publike, nekud u prazno. „Skandalozno“, reče hladno i jetko. „Idite na svoja mesta! Svako je pismen u Italiji, njena veličina ne pruža mesta neznanju i mraku. Rđava je šala dozvoliti da se pred ušima ovog internacionalnog skupa glasno čuje optužba kojom vi ne samo ponižavate sebe, već izlažete podsmehu i vladu i zemlju. Ako bi Tore di Venere zaista bio poslednji kutak u koji se sklonilo neznanje osnovnih nauka, onda bi trebalo da žalim što sam došao u mesto za koje mi je svakako moralo biti poznato da u ponekom pogledu po značaju zaostaje za Rimom... Ovde ga prekide onaj momak sa nubijskom frizurom i kaputom preko ramena, koji se, kao što se sad videlo, samo privremeno bio odrekao svojih napadačkih namera, i koji se dignute glave proglasio za viteza zaštitnika svoga rodnog gradića. „Dosta!“ reče on glasno. „Dosta sa vicevima na račun Torea. Mi smo svi odavde i nećemo trpeti da se pred strancima ismeva naš grad. I ona dva čoveka su naši prijatelji. Pa i ako nisu učeni, oni su zato čestitiji mladići nego možda poneko drugi u dvorani koji se hvali Rimom, mada ga nije osnovao“. To je bilo sjajno. Mladić je zaista bio zubat. Ljudi su se zabavljali ovom vrstom dramskog pozorišta, iako se time sve više odlagao početak pravog programa. Slušati prepirku uvek je primamljivo. Izvesne ljude to prosto veseli, i oni iz neke zluradosti uživaju što u tome ne učestvuju; drugi osećaju gotovo strah i uzbuđenje, i ja ih vrlo dobro razumem, mada sam onda imao utisak da sve počiva u neku ruku na sporazumu, i da kako oba nepismena debelokošca tako i đovanoto sa ogrnutim kaputom donekle pomažu da se pravi pozorište. Deca su slušala sa neizmernim uživanjem. Ona nisu razumela ništa, ali zbog samog tona prepirke slušala su bez daha. To je znači bila mađioničarska predstava, bar u Italiji. Izrično su nalazila da je vrlo lepo. Čipola beše ustao i u dva koraka koji su polazili iz kukova došao na rampu. „Gle ti njega!“ reče sa ljutitom srdačnošću. „Stari poznanik! Mladić kome je srce na jeziku! (On reče „sulla linguaccia[28]„, što znači obložen, nečist jezik, i izazva veliki smeh). Idite, prijatelji!“ obrati se on onim smetenjacima. „Od vas dosta, sad imam posla sa ovim džentlmenom, con questo torregiano di Venere31, ovim čuvarom kule Venerine, koji za svoju vernost očekuje bez sumnje slatku zahvalnost... „ „Ah, non scherzamo32! Govorimo ozbiljno!“ uzviknu mladić. Oči mu sevnuše, i on zaista načini pokret kao da će da zbaci kaput i pređe na najdirektnije razračunavanje. Čipola ovo nije shvatio tragično. Drukče no mi, koji se s nedoumicom pogledasmo, ovaj cavaliere je imao posla sa jednim zemljakom, pod nogama mu je bilo tlo zavičaja. On je ostao miran, pokazivao potpunu nadmoć. Klimnuvši glavom s osmejkom u stranu prema ratobornom petliću, pogleda upravljena na publiku, on je pozva da bude veseli svedok jedne kavge u kojoj je protivnik otkrio samo jednostavnost svoje prirode. A zatim se opet dogodi

nešto čudnovato, što onu nadmoć obasja strahotnom svetlošću i što ratoborno izazivanje kojim je scena počela izvrgnu ruglu na sraman i neobjašnjiv način. Čipola priđe mladiću još bliže, pri čemu mu je čudnovato gledao u oči. On se čak donekle spusti niz stepenice koje su nama sleva vodile u gledalište, tako da je, nešto uzdignut, stajao pred samim kavgadžijom. Korbač mu je visio o ruci. „Nisi raspoložen za šalu, sinko“, reče. „To je sasvim pojmljivo, jer svaki vidi da ti nije dobro. Već sam tvoj jezik, koji bi mogao biti i čistiji, ukazuje na akutnu neurednost gastričnog sistema. Čovek ne treba da posećuje večernje zabave kad se oseća kao ti, a i ti sam, znam, kolebao si se da nećeš možda učiniti bolje ako legneš u postelju i staviš obloge. Bilo je lakomisleno što si posle podne popio toliko onog belog vina koje je bilo strašno kiselo. Sad imaš takve grčeve u stomaku da bi se sve previjao od bolova. Previjaj se ti samo, bez ustručavanja! To je izvesno olakšanje koje potiče otud što telo popušta grčevima u utrobi“. Dok je ovo govorio reč po reč, mirno i ubedljivo, sa nekom vrstom strogog saučešća, činilo se da njegove oči, utonule u oči mladićeve, iznad svojih suznih kesica u isti mah venu i plamte; bile su to vrlo čudne oči, i bi nam jasno da njegov partner nije svoje oči mogao odvojiti od njih ne samo zbog muškog ponosa. A uskoro se na njegovom bronzanom licu nije moglo da primeti ništa više od takve gordosti. Gledao je kavaljera Čipolu otvorenih usta, i ta usta smeškala su se u svojoj otvorenosti zbunjeno i jadno. „Previjaj se!“ ponovi Čipola. „šta ti drugo ostaje? Kod takvih grčeva čovek mora da se previja. Nećeš se valjda opirati prirodnim refleksima samo zato što ti se preporučuju?“ Mladić podiže lagano ruke, i dok ih je prekrštene pritiskao na stomak, njegovo se telo savijalo, okretalo i naginjalo na stranu, sve dublje i dublje, dok se, nogu ukrštenih i kolena sastavljenih, nije sasvim previlo, tako da je on najzad- slika bolom iskrivljenogskoro čučao na podu. Čipola ga je pustio da tako stoji nekoliko sekundi, tada zviznu kratko korbačem kroz vazduh i vrati se, onim koracima iz kukova, okruglom stočiću, gde hitro ispi jedan konjak. „Il bôit beaucoup[29]„, zaključi iza nas jedna dama. Je li to bilo sve što je zapazila? Nama nije bilo jasno ukoliko je publika već shvatila stvar. Momak je opet stajao pravo, smešeći se pomalo zbunjeno, kao da ne zna sasvim šta mu se dogodilo. Ljudi su sa napetošću pratili prizor i pljeskali kad se završio, vičući i „Bravo, Čipolla!“ i „Bravo, giovanotto!“. Očito da ishod sukoba nije shvaćen kao lični poraz mladog čoveka, već su ga hrabrili kao glumca koji je pohvalno odigrao jednu bednu ulogu. Zaista je način kako se previjao od bolova bio neobično izrazit, u svojoj očiglednosti kao sračunat za galeriju i tako reći čitav glumački podvig. Ali ja nisam siguran u koliko se držanje dvorane imalo da pripiše samo ljudskom osećanju takta, u čemu je Jug iznad nas, a u koliko je počivalo na pravom saznanju suštine stvari. Kavaljer Čipola, okrepljen, beše zapalio novu cigaretu. Moglo se opet pristupiti aritmetičkom ogledu. Bez teškoća nađe se jedan mlad čovek iz zadnjih redova, koji je bio voljan da diktirane brojke piše na tabli. I mi smo ga poznavali; time što smo poznavali tolika lica cela zabava dobila je nešto familijarno. Bio je to pomoćnik u kolonijalnoj i voćarskoj radnji u glavnoj ulici i više puta nas je lepo uslužio. On je rukovao kredom spretnošću trgovca, dok je Čipola, spustivši se dole među nas, svojim nakaznim hodom išao

kroz publiku i sakupljao brojeve, dvocifrene, trocifrene i četvorocifrene, po slobodnom izboru, koje je upitanom gotovo čitao sa usana, da bi ih sa svoje strane doviknuo mladom bakalinu, koji ih je beležio jednu ispod druge. Pri tome je sve, u uzajamnoj saglasnosti, bilo sračunato na zabavu, šalu i slatkorečivu razonodu. Umetnik je morao naići i na strance koji nisu mogli izaći na kraj sa brojevima na domaćem jeziku, i sa kojima se dugo mučio na istaknuto viteški način, uz učtivu veselost domorodaca, koje je opet dovodio u nezgodu, naterujući ih da prevode cifre kazane engleski ili francuski. Neki su imenovali brojeve koji su označavali velike godine iz italijanske istorije. Čipola ih je odmah razumevao i idući dalje nadovezivao na njih patriotska razmišljanja. Neko reče „Zero![30]“ i kavaljer, vrlo uvređen, kao uvek kad neko pokuša da ga pravi budalom odgovori preko ramena da je to manje no dvocifreni broj, na što neka druga šaljivčina doviknu „Dve nule!“ i time izazva veselost, u šta čovek može biti siguran kad među južnjacima aludira na prirodne potrebe. Samo se kavaljer Čipola držao dostojanstveno, odbijajući svaku šalu, mada je dvosmislenost baš on izazvao; ipak je, sležući ramenima, izdiktirao zapisničaru i ovaj broj. Kad je na tabli stajalo nekih petnaestak brojeva različite veličine, Čipola zatraži da se oni saberu. Ko je vešt računanju mogao bi to uraditi u pameti s table, ali je bilo dozvoljeno uzeti u pomoć pisaljku i notes. Dok se to radilo, Čipola je sedeo na svojoj stolici pored table i pušio, praveći grimase, sa sujetno oholim držanjem grbava čoveka. Brzo se došlo do petocifrenog zbira. Neko ga saopšti, drugi ga potvrdi, rezultat nekog trećeg malo je odstupao, dok se suma četvrtog opet slagala. Čipola ustade, oduva nešto pepela sa kaputa, podiže list hartije sa gornjeg desnog ugla table i pokaza šta je tamo bio napisao. Tačan zbir, približno milion, stajao je već tu. On ga je bio unapred zapisao. Divljenje i veliki pljesak. Deca su bila ushićena. Kako je to uradio, hteli su da znaju. Mi smo im objasnili da je to trik, da se ne može lako i odmah razumeti, zato se taj čovek i zove mađioničar. Sad su znali šta je to mađioničarska predstava. Kako je ribara prvo zaboleo stomak, a sad je gotov rezultat stajao na tabli; bilo je divno; i mi smo sa strahovanjem uvideli da bi uprkos njihovih vrelih očiju i uprkos toga što je već sada bilo skoro pola jedanaest, bilo vrlo teško odvesti ih odavde. Bilo bi suza. A ipak je jasno da ovaj grbavko ne opsenjuje, bar ne u smislu obične mađioničarske veštine, i da ovo nije bilo ništa za decu. Opet ne znam šta je u stvari mislila publika, ali „slobodan izbor“ pri određivanju sabiraka očigledno je bio sasvim sumnjive prirode; poneko od upitanih možda je odgovorio kako je hteo, ali sve u svemu bilo je jasno da je Čipola odabirao ljude, i da je ceo proces, usmeren na unapred napisan rezultat, stajao pod njegovom voljom; pri čemu se ipak čovek morao da divi njegovoj matematičarskoj oštroumnosti, dok je ono drugo začudo izmicalo našem divljenju. Uz to patriotizam i lako razdražljivo dostojanstvo: zemljaci ovoga kavaljera mogli su se pri svem tom osećati u svom elementu ne misleći na zlo i ostati raspoloženi za šalu, kod onih sa strane ova je mešavina izazivala nespokojstvo i strah. Uostalom, sam Čipola se starao da karakter njegove veštine bude jasan svakom iole upućenom čoveku, naravno bez imenovanja, bez upotrebe stručnog termina. On je o tome doduše govorio, jer on je govorio neprestano, ali samo u neodređenim, oholim i hvalisavim izrazima. Još neko vreme produžio je sa započetim eksperimentima, prvo je računanje komplikovao, dodajući sabiranju i druge računske radnje, a zatim ga je uprošćavao do najviše mere, da bi pokazao u čemu je stvar. Tražio je da se prosto „pogode“ brojevi koje je ranije napisao ispod lista hartije. Uspevalo je skoro uvek. Neko priznade da je upravo hteo

da imenuje neku drugu svotu, ali kako je u istom trenutku pred njim zviznuo kroz vazduh kavaljerov korbač, on je nehotice rekao broj koji se posle našao na tabli. Čipola se smejao ramenima. Pretvarao se da se divi ingenioznosti onih koje je pitao, ali ovi komplimenti imali su nečeg podrugljivog i unižavajućeg; ne verujem da su godili ljudima s kojima su vršeni opiti, mada su se oni pri tom smeškali i odobravanje jamačno delom prisvajali sebi. Nisam imao ni utisak da je artist bio omiljen kod publike. Mogla se osetiti čak izvesna antipatija i bezmalo neprijateljstvo; ali i da ne govorimo o učtivosti koja takva osećanja obuzdava, Čipolina sposobnost, njegova velika sigurnost morali su da naprave utisak, a i sam korbač doprineo je donekle, čini mi se, da revolt ostane u podzemlju. Od prostih opita sa brojevima prešao je na opite sa kartama. Iz džepa je izvukao dva špila karata, i još toliko znam da je glavni i osnovni primer eksperimenata koje je s njima pravio bio u tome što je iz jednog špila, ne gledajući, izabrao tri karte, koje bi sakrio u unutrašnji džep svoga geroka, i onda bi neko iz publike iz pruženog drugog špila izvlačio upravo te tri karte; ne uvek baš te iste: dešavalo se da se samo dve slažu, ali u većini slučajeva trijumfovao je Čipola, kad bi pokazao svoje tri karte, i blago bi zahvaljiivao na aplauzu kojim je publika, htela ne htela, odavala priznanje moći koju je ispoljavao. Jedan mladi gospodin iz prvoga reda, desno od nas, gorda lica, Italijan, prijavi se i izjavi da je rešen da izabere karte po svojoj sopstvenoj volji i da se svesno odupre bilo kakvom uticaju. Kako, upita on, zamišlja Čipola ishod pod tim okolnostima. – „Vi će te mi“, odgovori kavaljer, „time nešto otežati zadatak. Na rezultat, vaš otpor neće uticati. Sloboda postoji, a i volja postoji, ali sloboda volje ne postoji, jer volja koja je upravljena na svoju slobodu udara u prazno. Vi ste slobodni da izvlačite ili da ne izvlačite. Ali ako izvlačite, onda ćete izvući tačne karte, utoliko sigurnije ukoliko samo voljnije pokušate da delate“. Mora se priznati da nije mogao bolje izabrati reči da bi zamutio vodu i stvorio duševnu smutnju. Uporni gospodin nervozno je oklevao pre nego što je povukao. On izvuče jednu kartu i odmah zatraži da vidi da li se nalazi među skrivenim kartama. „Ama što?“ čudio se Čipola. „Zašto da radimo samo pola posla?“ Ali kako je tvrdoglavi čovek ostajao pri tome da odmah proveri: – „E servito[31]„, reče opsenar sa neobično lakejskim gestom i pokaza svoje tri karte u obliku lepeze, i ne gledajući ih. Leva karta bila je ona izvučena. Borac za slobodu sede ljutito, uz pljesak dvorane. Vrag bi ga sam znao ukoliko je Čipola svoj urođeni dar potpomagao mehaničkim trikovima, brzinom i veštinom. Pa i ako pretpostavimo takvu mešavinu, u svakom slučaju neobuzdana radoznalost sviju nas sjedinjavala se kako u uživanju u jednoj fenomenalnoj zabavi tako i u priznanju izvanredne stručnosti koju niko nije sporio. „Lavora bene[32]!“ Čuli smo ovaj zaključak ovde-onde u našoj blizini, i on je značio pobedu objektivne pravičnosti nad antipatijom i tihim revoltom. Posle svog poslednjeg, samo delimičnog ali baš zato utoliko efektnijeg uspeha, Čipola se pre svega opet potkrepio jednim konjakom. Doista, on je „mnogo pio“, i to je bilo prilično ružno gledati. Ali njemu su očigledno bili potrebni alkohol i cigareta da bi održavao i obnavljao snagu od koje se, kako je sam nagovestio, u više pogleda iziskivalo vrlo mnogo. Zaista je izgledao loše s vremena na vreme, upalih očiju i oronuo. Čašica bi to uvek popravljala, i posle toga je govorio živahno i arogantno, dok mu je sivi mlaz udahnutog dima kuljao iz pluća. Znam sigurno da je posle veštine sa kartama prešao na onu vrstu

društvenih igara koje počivaju na podsvesnim ili nadsvesnim sposobnostima ljudske prirode, na intuiciju i „magnetizam“, ukratko na jedan niski oblik otkrovenja. Samo se ne sećam više tačnijeg reda njegovog izvođenja. A neću vam dosađivati ni opisivanjem tih opita; svako ih zna, svako je jednom u tome učestvovao, u tom pronalaženju skrivenih predmeta, tom slepom izvođenju složenih radnji, u kom direktiva za izvođenje dolazi na neispitan način, od organizma organizmu. I svako je pri tome malo zagledao, radoznalo i prezirno i vrteći glavom, u dvosmisleno nečist i nerazumljiv karakter okultnih pojava, koje po ljudskoj prirodi svojih nosilaca uvek teže tome da se, na naš jed, izmešaju sa podvalom i nedozvoljenim potpomaganjem, a ipak ta primesa ništa ne dokazuje protiv drugih sastojaka tog sumnjivog amalgama. Samo kažem da se naravno sve srazmere povećavaju, da se utisak u svakom pogledu produbljuje, kad je jedan Čipola rukovodilac i glavni akter te mračne igre. On je sedeo u dnu podijuma i pušio, leđima okrenut publici, dok se negde u dvorani ispod žita dogovaralo o onom čemu on treba da se povinuje, i dok je od ruke do ruke išao predmet koji je trebalo da nađe i da s njim učini što je unapred određeno. Slika koju je pružao dok se zabačene glave i sa ispruženom rukom kretao cik-cak po dvorani, vođen čovekom upućenim u tajnu, ali kome je rečeno da se u pogledu tela drži sasvim pasivno i da misli usredsredi na ugovorenu radnju, ta slika bilo je ono tipično tapkanje i pipanje, grešenje i ispravljanje sa naglim pokretima, kad se ide čas kao gonjen i brzo, čas kao prisluškujući i zastajući. Izgledalo je da su se uloge izmenile, struja je išla u suprotnom pravcu, i artist je uvek tečnim rečima na to izričito ukazivao. Sad je on, koji je tako dugo sprovodio svoju volju i zapovedao, bio onaj koji trpi, prima i izvodi, čija je volja isključena, i koji je izvršavao nemu, zajedničku volju što lebdi u vazduhu; ali on je isticao da se to svodi na jedno isto. Sposobnost, rekao je on, da se čovek odrekne sebe, da postane oruđe, da se povinuje apsolutno i potpuno, samo je naličje one druge sposobnosti, hteti i zapovedati; to je jedna te ista sposobnost; zapovedanje i pokoravanje čine zajedno samo jedno načelo, jednu nerazlučivu celinu; ko ume da se pokorava, taj ume i da zapoveda, a isto tako i obrnuto; jedna misao se sadrži u drugoj, kao što se narod i vođa sadrže jedan u drugom, ali delo, neizmerno naporno i mučno delo, svakako je njegovo, vođe, onoga koji privodi u delo, u kome volja postaje poslušnost, poslušnost volja, čija je ličnost kolevka oboga, i kome zato nije nimalo lako. On je to naglašavao jako i često: da mu je neobično teško, verovatno da bi objasnio svoju potrebu za okrepljenjem i za čašicom koje se često laćao. Napipavao je po dvorani kao u transu, vođen i nošen javnom, tajanstvenom voljom. Izvukao je dijamantsku iglu iz cipele jedne Engleskinje, gde su je bili sakrili, odneo je, čas zastajući, čas kao gonjen jednoj drugoj dami- bila je to senjora Anđolijeri- i predao ju je na kolenima sa unapred ugovorenim rečima koje se, iako bliske situaciji, ipak nisu mogle lako pogoditi; jer je bilo dogovoreno da se kaže na francuskom. „Predajem vam ovaj poklon u znak moga dubokog poštovanja!“ trebalo je da kaže, i nama se činilo da ima pakosti u strogosti toga uslova: u njemu se izražavao sukob između interesa da uspe čudo i želje da taj oholi čovek pretrpi poraz. Bilo je međutim vrlo značajno kako se Čipola, klečeći pred gospođom Anđolijeri, borio i na razne načine pokušavao da sazna svoj zadatak. „Ja treba nešto da kažem“, reče on, „i ja jasno osećam šta treba reći. Ipak u isto vreme osećam da bi bilo pogrešno kad bih to izgovorio. Pazite da mi ikakvim nehotičnim znakom ne pomognete“, uzviknu, mada je ili baš zato što je to bilo ono čemu se nadao... „Pensez très fort[33]!“ uzviknu najednom na rđavom francuskom i izgovori zatim brzo zadatu rečenicu, doduše na

italijanskom jeziku, ali tako da je poslednju i glavnu reč iznenada izgovorio na srodnom francuskom jeziku, kojim verovatno nije vladao i umesto „venerazione[34]“ rekao „veneration“, sa nemogućim nazalom na kraju; samo delimičan uspeh ali koji je, posle svega onog što je već izvršio, posle iznalaženja igle, odlaska kod one koja treba da je primi i klečanja, delovao skoro jače nego što bi delovala potpuna pobeda, i izazvao veličanstven aplauz. Ustajući, Čipola obrisa znoj sa čela. Vama je jasno da sam dao samo jedan primer njegovog rada pričajući o igli; taj mi se naročito urezao u pameti. Ali on je više puta varirao osnovni oblik i te opite proplitao sličnim improvizacijama za koje mu je na svakom koraku bio od pomoći dodir sa publikom, i u tome je prošlo mnogo vremena. Izgleda da ga je naročito inspirisala ličnost naše domaćice; ona mu je izmamila zapanjujući vidovite reči: „Primetio sam, senjora“, reče joj on, „da je sa vama nešto naročito i slavno. Ko ume da gleda, vidi oko vašeg divnog čela sjaj koji je, ako me sve ne vara, nekad bio jači nego danas, sjaj koji se lagano gasi... Ni reči! Ne pomažite mi! Kraj vas sedi vaš suprug- zar ne“, obrati se on tihom gospodinu Anđolijeru. „Vi ste suprug ove gospođe, i vaša sreća je savršena. Ali do te sreće dopiru uspomene... kraljevske uspomene... Prošlost, senjora, igra u vašem sadašnjem životu, kako mi se čini, značajnu ulogu. Vi ste poznavali jednoga kralja... Niste li se u proteklim danima svoga života sreli sa nekim kraljem?“ „Ne zaboga“, prošaputa darodavka naših obeda, a njene mrkozlatne oči sijale su na finom bledilu njenog lica. „Dakle ne? Ne, ne kralj, ja sam govorio tako reći u grubom i nejasno. Ne kralj, ne vladar; pa ipak vladar, kralj viših sfera. Veliki umetnik je to bio kralj koga ste vi jednom... Hoćete da mi protivrečite, pa ipak ne možete sa potpunom odlučnošću, možete to samo donekle. Pa da! Bila je to jedna velika, u svetu čuvena umetnica, čije ste prijateljstvo vi uživali u nežnoj mladosti, i sveto sećanje na nju prekriva i ozarava ceo vaš život... Ime? Zar je potrebno reći vam ime, čija se slava već davno stopila sa slavom otadžbine i sa njom postala besmrtna? Eleonora Duze“, završi tiho i svečano. Mala žena, savladana osećanjem, klimnu glavom kao za sebe. Aplauz je ličio na kakvu nacionalnu manifestaciju. Skoro svako u dvorani znao je za značajnu prošlost gospođe Anđolijeri i mogao je prema tome da oceni intuiciju kavaljera Čipole, pre svega prisutni gosti vile Eleonore. Samo je bilo pitanje koliko je on sam o tome znao, koliko je o tome mogao da sazna prilikom svog prvog profesionalnog cunjanja i raspitivanja po svom dolasku u Tore... Ali ja nemam nikakvog razloga da racionalistički sumnjam u sposobnosti koje su na naše oči postale kobne po njega... Pre svega, sad je nastala pauza, i naš se gospodar povuče. Priznajem da sam se plašio ovoga mesta u mom izveštaju, gotovo otkako sam počeo da pričam. Čitati misli ljudske obično nije teško, a u ovom slučaju čak vrlo lako. Neminovno ćete me pitati zašto najzad nismo otišli- i ja vam moram ostati dužan odgovora. Ja to ne razumem i zaista ne umem da opravdam. Tada je sigurno moralo biti već više od jedanaest časova, verovatno još i kasnije. Deca su spavala. Poslednja serija opita bila je za njih vrlo dosadna, i tako je prirodi bilo lako da dođe do svoga prava. Oni su spavali na našim kolenima, devojčica na mojim, dečak na majčinim. To je s jedne strane bilo utešno, s druge pak razlog da se sažalimo i opomena da ih odvedemo u postelju. Uveravam vas da smo se tome hteli povinovati, toj dirljivoj opomeni, ozbiljno smo hteli. Mi probudismo jadna stvorenja,

uveravajući ih da je sada zbilja krajnje vreme da idemo kući. Ali njihov molećivi otpor započe onoga trenutka kad se osvestiše, a vi znate da deca osećaju odbojnost da pre završetka napuste neku zabavu i da se to može samo slomiti, ne savladati. Divno je kod mađioničara, jadikovala su ona, ne znamo šta još dolazi, treba bar da sačekamo sa čim će posle pauze da počne, oni bi za to vreme rado malo dremali, ali samo ne kući, samo ne u postelju, dok ovde i dalje traje lepa zabava! Mi popustismo, mada, kako smo mislili, samo za trenutak, samo za kratko vreme još, samo privremeno. Što smo ostali, ne može da se opravda, a skoro isto tako teško je i objasniti. Da nismo mislili da treba da igramo, kad smo se već u kolo uhvatili i pogreškom decu uopšte doveli ovamo? Nalazim ovaj razlog nedovoljan. Jesmo li se sami zabavljali? I jesmo i nismo; naša osećanja prema kavaljeru Čipoli bila su sasvim neodređena, ali takva su, ako se ne varam, bila osećanja cele dvorane, pa ipak niko nije otišao. Jesmo li podlegli nekoj fascinaciji koja je izbijala iz toga čoveka što na tako čudan način zarađuje hleb, izbijala i van programa, i između njegovih majstorija, i paralisala našu odluku? Tako se isto može uzeti u obzir i sama radoznalost. Čovek bi da dozna kako će se nastaviti veče koje je tako započelo, a sem toga, Čipola je svoje povlačenje propratio nagoveštajima iz kojih se moglo zaključiti da on ni iz daleka nije ispraznio svoju vreću i da treba očekivati još veće efekte. Ali ovo sve nije ono glavno, ili bar nije sve. Najispravnije bi bilo da na pitanje zašto sad nismo otišli odgovorim drugim pitanjem: zašto ranije nismo napustili Tore? To je, po mome mišljenju, jedno te isto pitanje, i da bih se nekako izvukao, mogao bih prosto reći da sam na njega već odgovorio. Ovde je bilo upravo isto tako čudno i puno napetosti, isto tako nelagodno, uvredljivo i mučno kao u Toreu uopšte, pa čak i više nego isto tako: ova dvorana činila je žižu svega onog čudnovatog, neprijatnog i napregnutog čega je, kako nam izgleda, bila puna atmosfera u mestu našeg boravka; ovaj čovek čiji smo povratak očekivali činio nam se kao personifikacija svega toga; i pošto u velikom nismo „otputovali“, bilo bi nelogično da to učinimo tako reći u malom. Primite ovo kao objašnjenje što smo ostali ili nemojte da primite! Nešto bolje ne bih prosto umeo da vam pružim. Bila je dakle pauza od deset minuta, od kojih je postalo skoro dvadeset. Deca, kako su ostala budna i ushićena našom popustljivošću, umela su to vreme zabavno da ispune. Ona opet stupiše u vezu sa narodskim slojem, sa Antonijem, Guiskardom, sa čovekom što drži kajake. Praveći od ruku levak dovikivali su ribarima želje, pošto bi prvo nas pitala kako da kažu: „Sutra mnogo ribica!“ „Pune mreže!“ Mariju, mladom kelneru iz kafane „Esquisito“, doviknuše: „Mario, una cioccolata e biscotti[35]!“ I on obrati pažnju ovoga puta i odgovori smešeći se: „Subito40„. Mi smo imali razloga da taj ljubazni i malo rasejani i melanholični osmejak sačuvamo u pamćenju. Tako je prošao odmor; gong odjeknu, publika, rasturena dok je ćaskala, prikupi se, deca radoznala se smestiše na stolice, s rukama na krilu. Bina je ostala otvorena. Čipola stupi na nju koracima koji su išli od kukova i poče odmah, kao konferansije, sa uvodom za drugi deo predstave. Dozvolite mi da rezimiram: taj samouvereni grbavko bio je najjači hipnotizer koga sam u svom životu sreo. Što je u pogledu prirode svojih izvođenja bacio javnosti prašinu u oči i

sebe predstavljao kao mađioničara, time je očigledno trebalo samo zaobići policijske odredbe koje načelno zabranjuju profesionalnu upotrebu te moći. Možda je formalno prikrivanje u takvim slučajevima ovde u običaju i zvanično se trpi ili upola trpi. Svakako da je mađioničar od samog početka praktično malo prikrivao karakter svojih sposobnosti, i druga polovina njegovog programa bila je sad sasvim otvoreno i isključivo usredsređena na taj specijalni opit, demonstracije sa oduzimanjem i nametanjem volje, mada to i dalje nije sasvim otvoreno priznavao. U dugoj seriji komičnih, uzbudljivih, čudesnih opita, koji su o ponoći bili još u punom jeku, čovek je imao prilike da vidi, od neznatnog do fantastičnog, sve one fenomene što ih to prirodno-tajanstveno polje može da pruži; i publika je pratila groteskne pojedinosti smejući se, vrteći glavom, pljeskajući se od čuda po kolenu, aplaudirajući, i očigledno je bila opčinjena tom ličnošću snažne samopouzdanosti, mada, kako mi se činilo, nije bila lišena jogunastog osećanja da u Čipolinim trijumfima leži nešto naročito ponižavajuće i za pojedinca i za sve. U tim trijumfima dve stvari su igrale glavnu ulogu: čašica za okrepljenje i korbač sa drškom u obliku kandže. Jedno je neprestano moralo da služi za to da potpaljuje njegovu demoniju kojoj je inače, kako se činilo, pretila opasnost da malakše; i to bi nas kao ljude zabrinulo zbog tog čoveka, da nije bilo onog drugog, onog uvredljivog simbola njegove moći, one šibe što fijuče; njoj nas je njegova nadmenost sve potčinila i upotreba njena nije davala da se jave nežnija osećanja do osećanje začuđene i prkosne potčinjenosti. Da li su mu ta osećanja nedostajala? Da li mu je trebalo još i naše saosećanje? Je li hteo sve da ima? Zapamtio sam jednu njegovu izjavu iz koje bi se mogla zaključiti takva ljubomora. To je rekao na vrhuncu svojih eksperimenata, kad je jednog mladog čoveka koji mu se stavio na raspolaganje i odavno se pokazao kao naročito osetljiv objekat tih uticaja, pokretima ruku i dahom načinio savršeno kataleptičnim, do te mere da je mladića, bačenog u dubok san, ne samo položio na naslone dveju stolica, s vratom na jednom a nogama na drugom naslonu, već mu je mogao sesti na stomak a da kao daska kruto telo nije popustilo. Slika kako to čudovište u večernjem odelu sedi na zdrvenjenom telu bila je neverovatna i odvratna, i publika, zamišljajući da žrtva ove naučne dokolice mora da pati, izrazi sažaljenje. „Poveretto!“ „Jadnik!“ govorili su dobroćudni glasovi. „Poveretto!“ ismevao se Čipola ogorčeno. „Na pogrešnu ste adresu to uputili, gospode i gospodo! Sono io, il poveretto[36]! Ja sam taj koji sve ovo pati“. Ljudi primiše pouku. Lepo, možda on sam snosi troškove ove zabave i možda je- pretpostavimo- uzeo na sebe i telesne bolove za koje je đovanoto dao jednu grimasu. Ali protiv toga govori ono što se vidi, i mi nismo raspoloženi da kažemo poveretto nekom koji pati što ponižava druge. Ja sam prenaglio i sasvim zanemario tok događaja. Moja glava je još i danas puna sećanja na stradalništva kavaljera Čipole, samo se više ne sećam reda, a to i nije od značaja. Ali toliko znam da su veliki i dugotrajni opiti, koji su nailazili na najveće odobravanje, na mene napravili slabiji utisak nego neki mali i kratkotrajni. Fenomen sa mladićem kao klupom upravo mi je pao na pamet samo zbog pouke date sa tim u vezi... Što je Čipola jednu stariju gospođu, dok je spavala na pletenoj stolici, uljuljkao u iluziju da putuje u Indiju, i što je ona u transu vrlo živo pričala o svojim doživljajima na moru i kopnu, zanimalo me je mnogo manje i našao sam da je manje ludo nego što odmah posle pauze jedan visok i plećat gospodin vojničkog izgleda nije više mogao da podigne ruku samo zato što mu je grbavko rekao da to ne može da učini i uz to zviznuo jednom korbačem kroz

vazduh. Kao da gledam pred sobom lice tog brkatog, stasitog colonello-a[37] to nasmešeno stezanje zuba u borbi za izgubljenu slobodu da vlada sobom. Kakav konfuzan slučaj! Izgledalo je da hoće a ne može; ali on svakako nije mogao hteti, i tu je nastalo ono uplitanje volje u samu sebe koje parališe slobodu, a što je naš ukrotitelj već pre toga zlurado predskazao onom gospodinu iz Rima. Još teže ću zaboraviti, u njenoj dirljivoj i avetinjskoj komici, scenu sa gospođom Anđolijeri, čiju je eteričnu neotpornost prema njegovoj moći kavaljer Čipola svakako zapazio još prilikom svoje prve bezočne smotre po dvorani. Jedino opčinjavanjem, on ju je bukvalno podigao sa stolice, izvukao iz njenog reda i naterao da pođe za njim, i pri tome je, da bi lepše osvetlio svoje delo, naložio gospodinu Anđolijeriju da svoju ženu doziva po imenu, da bi u neku ruku bacio na kantar težinu svoga prisustva i svojih prava i da bi glasom supruga probudio u duši svoje saputnice sve ono što bi moglo da brani njenu vrlinu od zle mađije. Pa ipak, kako je sve to bilo uzalud! Na izvesnom odstojanju od supružnika, Čipola zviznu jednom korbačem, što je učinilo da se naša domaćica jako trgne i okrene se licem njemu. „Sofronija!“ uzviknu već sad gospodin Anđolijeri (mi uopšte nismo znali da se gospođa Anđolijeri zove Sofronija), i s pravom je počeo da doziva, jer je svako video da nastaje opasnost: lice njegove žene ostade nepomično upravljeno prema prokletom kavaljeru. A on pak, dok mu je korbač visio o ruci, poče sa svih svojih deset dugih i žutih prstiju da daje znake i privlači njima svoju žrtvu i da korak po korak ide unazad. Tada se gospođa Anđolijeri, prozračno bleda, podiže sa sedišta, okrete se sasvim prema čarobnjaku i poče da lebdi za njim. Avetinjski i mučan prizor! Sa izrazom mesečara; mišice joj ukrućene, lepe ruke malo podignute a noge kao sputane- činilo se da lagano klizi iz svoga reda, klizi za svojim zavodnikom koji je privlačio... „Zovite je, gospodine, ta zovite je!“ opominjao je taj užasni čovek. I gospodin Anđolijeri doviknu slabim glasom: „Sofronija!“ Ah, više puta je još doviknuo, pa je čak, pošto se njegova žena sve više udaljavala od njega, podigao ruku ustima da pojača glas, a drugom je mahao dovikujući. Ali nemoćno se gubio jadni glas ljubavi i dužnosti za leđima jedne izgubljene žene; klizeći kao mesečar, opčinjena i gluva, lebdela je gospođa Anđolijeri sve dalje za grbavkom, došla do srednjeg prolaza i pošla ka izlazu. Imali smo neodoljiv i savršen utisak da bi ona išla za svojim gospodarem, ako bi on hteo, do na kraj sveta. „Accidente[38]!“ uzviknu gospodin Anđolijeri u stvarnom strahu i skoči, kad oni dođoše do izlaza. Ali u istom trenutku kavaljer Čipola kao da ispusti pobednički venac i prekide mađiju. „Dosta, senjora, hvala vam“, reče, i dok je žena dolazila k sebi kao da je bila u oblacima, on joj je viteškim gestom komedijaša ponudi ruku da bi je vratio gospodinu Anđolijeriju. „Gospodine“, reče mu svečano, „evo vaše supruge! Netaknutu, uz moje komplimente, predajem je u vaše ruke. Čuvajte svim snagama svoje muškosti blago koje je tako sasvim vaše, i podstičite svoju bodrost uverenjem da ima sila koje su jače od razuma i vrline i samo izuzetno sjedinjene sa velikodušnošću odricanja!“ Jadni gospodin Anđoiijeri, onako tih i ćelav! On nije ličio na čoveka koji će svoju sreću umeti da štiti i od manje demonskih sila no što su bile one koje su ovde na užas dodale još i porugu. Dostojanstveno i nadmeno vrati se kavaljer Čipola na podijum, praćen aplauzom kome je njegova rečitost dala dvostruku jačinu. Naročito ovom pobedom, ako se ne varam, njegov autoritet beše dostigao takav stepen da je svoju publiku mogao naterati da pred njim igra; jeste, da igra. Ovo treba sasvim bukvalno razumeti; i to je donelo sa sobom

izvesnu izopačenost, izvestan ponoćni vašar duhova, neko pijano popuštanje kritičkog otpora koji se tako dugo suprotstavljao uticaju ovog neprijatnog čoveka. Naravno da je morao ljuto da se bori da bi postao potpuni gospodar, i to naročito protiv upornosti mladog gospodina iz Rima, čija je moralna tvrdoglavost pretila da pruži po tu vlast opasan javni primer. Ali kavaljer Čipola je znao od kakve je važnosti baš ovaj primer, i dovoljno pametan da za tačku napada izabere mesto najmanjeg otpora, on je orgiju plesa započeo sa onim slabačkim i hipnozi sklonim mladićem, koga je već ranije bio ukrutio kao dasku. Taj mladić je imao običaj, čim bi ga gospodar samo oštrije pogledao, da kao gromom pogođen zabaci gornji deo tela, i s rukama prilepljenim uz nogavice padne u neko stanje militarističkog somnambulizma, tako da je njegova gotovost za svaku ludost koja bi mu se nametnula odmah padala u oči. Sem toga izgledalo je da mu potčinjenost sasvim godi i da se rado ratosilja svoje jadne slobode da sam odlučuje; jer on se neprestano nudio kao objekat za opite i očevidno je ulagao svu svoju čast da pruži savršen primer kako se trenutno gubi duša i volja. I sad se popeo na podijum, i bio je potreban samo jedan mali zamah korbačem pa da prema naređenju kavaljera Čipole zaigra tamo gore „step“, to jest da u nekoj vrsti prijatne ekstaze, zatvorenih očiju i klateći glavom bacaka na sve strane svoje uboge udove. Očigledno je to bilo zabavno, i ne potraja dugo a on dobi pojačanje, i dve druge osobe, jedan jednostavno i jedan dobro odeven mladić počeše pored njega da izvode „step“. U ovom trenutku javi se gospodin iz Rima i upita prkosno da li se kavaljer obavezuje da ga uči igranju i ako on neće. „I ako nećete!“ odgovori Čipola tonom koji ne mogu da zaboravim. To strašno „Anche se non vuole[39]!“ još i danas mi zvuči u ušima. I tada započe borba. Pošto je popio jednu čašicu i zapalio novu cigaretu, Čipola namesti Rimljanina negde u središnom prolazu, s licem okrenutim izlazu, postavi se sam na izvesno odstojanje iza njega i zviznu korbačem, naređujući „Balla[40]!“ ponovi Čipola odlučno i ošinu korbačem. Videlo se kako se mladom čoveku pomeri vrat u kragni i kako istovremeno jedna ruka savi u zglobu, jedna peta obrte ka spoljašnjoj strani. Ali dugo vremena je ostalo pri takvim znacima, tim pokušajima trzanja, koji su se čas pojačavali čas opet smirivali. Niko nije sumnjao da je ovde trebalo pobediti unapred donetu rešenost na odlučan otpor, savladati herojsku upornost. Ovaj valjani čovek hteo je nekako da spase čast ljudskoga roda, trzao se ali nije igrao, i opit se tako odužio da je kavaljer Čipola bio prinuđen da podeli svoju pažnju; ponekad bi se okrenuo bini i zviznuo korbačem u pravcu onih što su se tamo praćakali, da bi ih držao u zaptu, dok je, govoreći u stranu, poučavao publiku u tome da ti razuzdani igrači neće osećati posle nikakav umor, ma koliko igrali, jer u stvari ne čine to oni već on. Zatim bi opet zario pogled u potiljak Rimljaninov, da juriša na tvrđavu volje koja se odupirala njegovoj sili. Videlo se kako ta tvrđava popušta pod njegovim čestim fijucima i neprestanim pozivanjem; videlo se to sa izvesnim objektivnim saučešćem koje nije bilo lišeno i drugih afekata, sažaljenja i svirepog zadovoljstva. Ako sam dobro razumeo proces, taj gospodin je podlegao negativnosti svog borbenog stava. Verovatno da se od nehtenja duševno ne može da živi; nešto ne hteti učiniti, to na kraju krajeva nije nikakva životna sadržina; nešto ne hteti i uopšte više ne hteti, a ono što se traži ipak učiniti, to je možda suviše blisko jedno drugom a da tad ideja slobode ne dođe u škripac; i u tome pravcu kretale su se reči bodrenja koje je kavaljer Čipola uplitao dok je šibao korbačem kroz vazduh i naređivao, mešajući pri tome uticaj koji je bio njegova tajna sa složenim psihološkim uticajem.

„Balla!“ reče on. „Ama ko će se tako mučiti! Zar ti to nazivaš slobodom- to nasilje nad samim sobom? Una ballatina[41]! Ta trzaju ti se već svi udovi! Kako će biti dobro pustiti im najzad na volju! Gle, pa ti već igraš! To više nije borba, to je već uživanje!“ Tako je i bilo, grčenje i trzanje tela jogunastog čoveka uze maha, on podiže ruke, pa kolena, svi njegovi zglobovi najednom olabaviše, on se bacakao nogama i rukama, on je igrao, i, dok su ljudi pljeskali, kavaljer Čipola ga je takvog odveo na podijum da bi ga pridružio onim drugim pajacima. Sad se videlo lice pokorenoga, tamo gore bilo je izloženo pred svima. Na licu mu se rasplinuo osmejak, oči su mu bile poluzatvorene dok se „zabavljao“. Donekle je bilo utešno videti da se sad očigledno osećao prijatnije nego za vreme svoje gordosti... Može se reći da je njegov „slučaj“ bio epohalan. S njim je bio probijen led, Čipolin trijumf na vrhuncu: Kirkin čarobni prut, taj korbač oštra zvižduka, sa drškom u obliku kandže, vladao je neograničeno. U vreme na koje mislim- tada je moralo biti već prilično posle ponoći- igralo je na maloj bini osam ili deset njih, ali i u samoj dvorani bilo je živosti svake vrste; jedna Engleskinja sa cvikerom i dugačkim zubima, mada se majstor o njoj nije ni starao, izašla je iz svog reda da bi u glavnom prolazu izvela tarantelu. Za to vreme Čipola je nemarno sedeo na pletenoj stolici, na podijumu levo, gutao dim cigarete i izbacivao ga arogantno kroz svoje ružne zube. Klateći nogom i ponekad se smejući ramenima, gledao je raspojasanost dvorane i s vremena na vreme zviznuo bi, donekle sebi iza leđa, prema nekom koprcavku koji bi popustio u uživanju. Deca su bila budna u to vreme. Ja ih spominjem sa stidom. Ovde se naći nije bilo dobro, za njih najmanje, i što ih još nikako nismo odveli odavde, mogu sebi da objasnim jedino time što nas je zarazio neki opšti nehat kome smo u taj noćni čas i mi podlegli. Sve je već bilo svejedno. Uostalom, i bogu hvala, nedostajalo im je razumevanje za loš karakter ove večernje zabave. U svojoj nevinosti ushićivali su se neprestano što im je izuzetno dopušteno da prisustvuju takvoj zabavi, večernjoj predstavi jednog mađioničara. I dalje su nam povremeno po četvrt časa spavali na kolenima, pa su se onda, rumenih obraza i zamagljenih očiju, od srca smejali cupkanju na koje je gospodin mađioničar naterao ove ljude. Oni nisu mislili da će biti tako veselo, neveštim ručicama radosno su sudelovali u svakom aplauzu. Ali od radosti poskočiše sa stolica na svoj način kad Čipola pozva njihovog prijatelja Marija, Marija iz kafane „Esquisito“- dozva ga rukom, baš kao što se bukvalno doziva, držeći ruku ispred nosa i naizmence ispravljajući i savijajući kažiprst. Mario posluša. Vidim ga kao sad kako se uz stepenice penje, idući kavaljeru Čipoli, koji ga je za to vreme i dalje kažiprstom dozivao na onaj grotesknopropisni način. Jednog trenutka mladić zastade oklevajući, i toga se dobro sećam. U toku ove večeri beše on stajao u pobočnom prolazu levo od nas naslonjen na drveni stub, skrštenih ruku ili držeći ih u džepovima od kaputa, tamo gde je stajao i đovanoto sa ratničkom frizurom, i, koliko smo mogli zapaziti, pratio je predstavu pažljivo ali bez mnogo veselosti i bog će znati sa koliko razumevanja. Da ga na kraju nateraju da i sam učestvuje u tome, očevidno mu nije bilo prijatno. Ipak je bilo sasvim pojmljivo što se odazvao na znak prstom. To je ležalo već u njegovom pozivu, a sem toga, bilo bi svakako duševno nemoguće da jedan tako običan momčić kao on odrekne poslušnost na znak tako svemoćnog čoveka kakav je bio Čipola u tom času. Hteo ne hteo, on se otkači od svog stuba, zahvali onima što su, stojeći ispred njega i osvrćući se, pravili mu mesto da prođe, i pope se na podijum, sa neodlučnim

osmejkom na prćasto isturenim usnama. Zamislite ga kao dežmekastog mladića od dvadeset godina, kratko ošišane kose, niska čela i vrlo teških kapaka nad očima boje neodređeno sive, sa prelivom u zeleno i žućkasto. To znam tačno, pošto smo s njim često razgovarali. Gornji deo lica, sa ugnutim nosom posutim pegama, povlačio se prema donjem delu, na kome su se isticale debele usne, između kojih su se kad govori ukazivali vlažni zubi, i te kobasičaste usne, zajedno sa zamagljenim očima, davale su njegovoj fizionomiji izraz primitivne sete, i baš zbog toga nam je Mario od početka bio simpatičan. O nekoj brutalnosti izraza nije moglo biti ni govora; tome bi protivrečile već njegove neobično uske i fine ruke, koje su čak i među južnjacima padale u oči svojom otmenošću, i čoveku je bilo prijatno da ga one usluže. Mi smo ga poznavali kao čoveka, ne poznavajući ga lično, ako mi dopustite ovu razliku. Viđali smo ga skoro svakodnevno i stekli izvesne simpatije za njegovu sanjalačku prirodu, lako sklonu rasejanosti, koju je on u naglom prelazu zataškavao osobitom uslužnošću; on je po prirodi bio ozbiljan- jedino bi se na decu nasmešio; ne natmuren, ali bez ulagivanja, bez smišljene ljubaznosti, ili tačnije: on se odricao ljubaznosti, očigledno se nije zavaravao nadom da se dopadne. Njegova ličnost ostala bi nam u svakom slučaju u sećanju, bila bi to jedna od neznatnih uspomena s puta koje čovek bolje upamti nego mnogo krupnije. O njegovim prilikama znali smo samo toliko da mu je otac bio sitan pisarčić u opštini, a mati pralja. Bela bluza u kojoj je posluživao pristajala mu je bolje nego izbledelo odelo od tanke, prugaste materije, u kome se sada peo na binu; oko vrata nije imao kragne, već samo štrafastu svilenu maramu, preko čijih je krajeva kaput bio zatvoren. On stupi pred kavaljera Čipolu, ali ovaj nije prestajao da savija pred nosom kažiprst, tako da je Mario morao da priđe bliže, do nogu moćnoga, do same stolice, našto ga Čipola isturenih lakata uhvati i postavi ga tako da smo mu mogli videti lice. On ga je merio s visine, od gore do dole, prezrivo i sa zadovoljstvom. „Šta je ragazzo mio[42]?“ reče on. „Tako kasno se mi upoznajemo? Ali mi možeš verovati da sam se ja s tobom davno upoznao... O da, ja sam tebe davno zapazio i uverio se u tvoje odlične osobine. Pa kako sam te onda mogao zaboraviti? Mnogo imam posla, znaš... Nego reci mi, kako se zoveš? Samo kršteno ime hoću da znam“. „Zovem se Mario“, odgovori mladić tiho. „Ah, Mario, vrlo dobro. Naravno, to ime se sreće. Dosta često ime. Antičko ime, jedno od onih koja održavaju herojsku tradiciju otadžbine. Bravo. Salve48!“ I on iz krivih pleća ispruži ruku i dlan ukoso nagore, na rimski pozdrav. Ako je bio malo pijan, onda to nije bilo čudno; ali on je i dalje govorio tečno i akcentovao vrlo jasno, mada je u to vreme ceo njegov stav, pa i ritam njegovih reči, dobio nečeg sitog i pašinskog, nešto od obesnog šepurenja. „E pa, dragi Mario“, nastavi on, „lepo je što si večeras došao i uz to metnuo tako gizdavu maramu oko vrata, koja ti izvrsno pristaje uz lice i koja će ti biti od koristi kod devojaka, kod divnih devojaka iz Tore di Venere... „ Sa mesta za stajanje, otprilike odande gde je Mario stajao, razleže se smeh- to se zasmejao đovanoto sa ratničkom frizurom, on je stajao tamo sa kaputom preko ramena, i smejao se „Ha-ha!“ vrlo drsko i podrugljivo.

Mario, čini mi se, sleže ramenima. Svakako je mrdnuo ramenima. Možda je to bio u stvari trzaj, a pokretom ramena je to samo naknadno donekle prikrio, i time je hteo reći da je ravnodušan i prema vratnoj marami i prema lepom polu. Kavaljer Čipola baci letimičan pogled dole, na salu. „Za onoga tamo nećemo da hajemo“, reče, „on je ljubomoran, verovatno na uspeh tvoje marame kod devojaka, a možda i što se mi ovde tako prijateljski razgovaramo, ti i ja... Ako hoće mogu da ga podsetim na grčeve. To me baš ništa ne košta. Nego, reci-der, Mario: ti se zabavljaš večeras... A preko dana poslužuješ u jednoj sitničarskoj radnji?“ „U jednoj kafani“, popravi ga mladić. „Upravo u kafani! Ovde je Čipola malo promašio. Cameriere[43] ti si dakle, peharnik, Ganimed; to mi se sviđa, još jedno sećanje na antiku; salvietta[44]!“ I pri tom kavaljer, na veliku radost publike, opet ispruži ruku u znak pozdrava. I Mario se nasmeši. „Ali ranije“, ubaci on istinitosti radi, „neko vreme u Portoklementu posluživao sam u jednoj radnji“. Bilo je u njegovoj primedbi nešto od ljudske želje da se pomogne onome što proriče, da mu se izmami ono što je tačno. „Eto vidiš! U radnji sa sitničarskom robom!“ „Bilo je u njoj i češljeva i četaka“, odgovori Mario okolišeći. „Ne rekoh li da nisi uvek bio Ganimed, nisi uvek posluživao sa servijetom? Čak i kad Čipola pogreši, on to čini na način vredan poverenja. Reci, imaš li poverenja u mene?“ Neodređen pokret. „Samo pola odgovora“, zaključi kavaljer. „Tvoje se poverenje nesumnjivo teško stiče. Čak i meni, dobro uviđam, ne polazi to lako za rukom. Primećujem na tvom licu neku vrstu uzdržanosti, tuge, un tratto di malinconia[45]... Reci mi“ i on dohvati Marijevu ruku da ga ohrabri, „patiš li?“ „No, signore[46]!“ odgovori ovaj brzo i odsečno. „Ti patiš“, ostajao je pri svome mađioničar, sa autoritetom pobijajući određenost ovog odgovora. „Zar da ja to ne vidim? Čipoli nešto da podvališ! Naravno devojka, tiče se jedne devojke. Ti patiš zbog ljubavi“. Mario živo zatrese glavom. U isto vreme se pored nas opet razleže đovanotov brutalni smeh. Kavaljer Čipola načulji uši da čuje. Njegove su oči lutale negde po vazduhu, ali je uvo okrenuo na stranu odakle smeh dolazi i potom, kao što je to već jednom ili dvaput učinio dok je razgovarao sa Marijem, zviznu korbačem, upola sebi iza leđa, prema četi svojih praćakala, da kogod ne bi u revnosti popustio. Ali tada umalo što mu partner ne pobeže, jer, prenuvši se iznenadno, okrete se on od njega i pođe ka stepenicama. Bio je crven oko očiju. Čipola taman stiže da ga zadrži. „Stoj!“ reče. „Taman posla. Zar hoćeš da pobegneš, Ganimede, u najboljem trenutku ili baš pred najboljim? Ostaj ovde, obećavam ti lepe stvari. Obećavam ti da ću te ubediti da bezrazložno patiš. Ta devojka, koju ti poznaješ i koju i drugi poznaju, ta- ama kako se ono zvaše? Čekaj! Čitam to ime u tvojim očima, na vrhu mi je jezika, a i ti, vidim, samo što ga ne izgovoriš... „Silvestra!“ doviknu đovanoto od dole. Lice Čipolino ostade nepomično. „Zar nema brzopletih ljudi?“ upita, ne gledajući dole, već pre kao da mirno razgovara sa

Marijem. „Zar nema odveć brzopletih petlova koji kukureču i kad im je vreme i kad nije? Eto, skide nam ime sa usana, i tebi i meni, i još veruje možda, uobraženko, da ima neko naročito pravo na njega. Ostavimo ga! Ali Silvestra, tvoja Silvestra, da, kaži sam, to je tek devojka, a?! Pravo zlato! Srce čoveku stane kad je vidi kako ide, diše, smeje se, toliko je divna. Pa njene punačke ruke, kad pere i pri tom zabaci glavu i uklanja kosu sa čela! Pravi anđeo rajski!“ Mario ga je ukočeno gledao isturene glave. Činilo se kao da je zaboravio gde je i kao da ne vidi publiku. Crvene mrlje oko njegovih očiju povećale su se i izgledale kao namalane. Retko sam tako što video. Debele usne bile su mu razdvojene. „I taj anđeo ti zadaje jade“, nastavi Čipola, „ili tačnije, ti sebi zadaješ jade njega radi... To je razlika, dragi moj, ogromna razlika, veruj mi! U ljubavi ima nesporazuma; može se reći da nesporazum nigde nije tako odomaćen kao tu. Ti misliš, šta Čipola zna o ljubavi, on, sa svojim malim telesnim nedostatkom? Zabluda, on o tome zna vrlo mnogo, on se u nju razume na jedan opsežan i dubok način, preporučljivo je saslušati ga kad je reč o ljubavi! Ali ostavimo Čipolu, ne spominjimo ga više, i mislimo samo na Silvestru, tvoju dražesnu Silvestru! Kako? Zar je ona nekog kreštavog pevca pretpostavila tebi, tako da on može da se smeje a ti moraš da plačeš? Pretpostavila tebi, jednom tako osećajnom i simpatičnom mladiću? To je malo verovatno, to je nemoguće, nama je to bolje poznato, Čipoli i njoj. Ako se stavim u njen položaj, vidiš, i treba da biram između takvog jednog katranjavog klipše, jednog usoljenog soma i morske cvećke- i jednog Marija, viteza servijete, koji se kreće među gospodom, koji strancima spretno pruža osveženje i voli me istinskom, žarkom ljubavlju- vere mi, mom srcu neće biti teško da se odluči, znam dobro kome da ga poklonim, kome sam ga jedino davno već poklonila, rumeneći od stida. Vreme je da on to uvidi i shvati, izabranik moj! Vreme je da me vidiš i poznaš, Mario, najmiliji moj... Reci, ko sam ja?“ Bilo je gnusno gledati kako se varalica umiljavao, kako je koketno uvijao krivim ramenima, premirao podnadulim očima i osmejkujući se slatko, pokazivao svoje krnje zube. Ali šta se, ah! napravi od našeg Marija, dok ga je on rečima opsenjivao? Teško mi je da to kažem, kao što mi je bilo teško i da gledam, jer to je bilo odavanje onoga što je najprisnije, javno izlaganje beznadežne strasti koja pruža varljivo blaženstvo. Ruke je držao sklopljene pred ustima, pleća su mu se dizala i spuštala dok je teško disao. Sigurno da od sreće nije verovao svojim očima i ušima a jedno je samo pri tome zaboravio: da im zbilja nije smeo verovati. „Silvestra!“ prošaputa silno uzbuđen, iz dubine grudi. „Poljubi me!“ reče grbavko. „Veruj da smeš! Volim te. Poljubi me ovde“, i on pokaza vrhom kažiprsta na svoj obraz blizu usta, izbacujući ruku u stranu s podignutim malim prstom. I Mario se naže i poljubi ga. U dvorani je zavladala potpuna tišina. Trenutak je bio groteskan, strašan i pun napetosti- trenutak Marijevog blaženstva. Što se čulo u tom opakom kratkom razmaku vremena, u kome se sva povezanost sreće i iluzije nametala našem osećanju, ne odmah u početku, ali odmah posle tužnog i nepristojnog sjedinjenja Marijevih usana sa odvratnim mesom koje se podmetalo njegovoj nežnosti, što se tada čulo bio je smeh đovanotov, levo od nas, smeh koji se usamljen izdvojio iz opšteg iščekivanja, brutalan, zlurad, pa ipak- sem ako se nisam mnogo prevario- ne bez prizvuka i primese sažaljenja na toliko obmane u snevanju, smeh u kome je donekle zvučao onaj uzvik „poveretto“, za koji je mađioničar

rekao da je pogrešno upućen i da pripada njemu. Ali već u isti mah, dok se još orio taj smeh, onaj što dobi poljubac zviznu korbačem kraj noge svoje stolice, i Mario, probuđen, trže se i ustuknu. Stajao je i ukočeno gledao, unazad zavaljena tela, pa pritište ruke na svoje oskrnavljene usne, jednu preko druge, udari se zatim pesnicama više puta po slepoočnicama, obrte se i jurnu niz stepenice, dok je dvorana pljeskala a Čipola se, sa rukama sklopljenim na stomak, smejao ramenima. Dole, onako zahuktan, obrte se raskrečenih nogu, mahnu rukom naviše, i dva kratka i tupa pucnja s treskom prolomiše pljesak i smeh. Trenutno nastupi mrtva tišina. Čak i oni što su se praćakali, zaustaviše se i zapanjeno su blenuli. Čipola jednim skokom đipi sa stolice. Stajao je sa ispruženim rukama, braneći se od nečeg, kao da će da vikne: „Stoj! Mir! Svi dalje od mene! šta je to?“ idućeg trenutka skljoka se opet na stolicu, glava mu pade na grudi, a već u sledećem trenutku on se sruši postrance na pod, gde ostade ležeći, nepomičan- gomila nabacana odela i krivih kostiju. Metež je bio ogroman. Dame su u trzajima skrivale lice na grudi svojih pratilaca. Neki su dozivali lekara, policiju. Neki pojuriše na podijum. Neki se, u tiski i vrevi, baciše na Marija da ga razoružaju, da mu silom otmu malu, zatupastu metalnu napravu, jedva nalik na pištolj, koja mu je visila u ruci i čijoj je gotovo neprimetnoj cevi sudbina dala tako nepredviđen i čudan pravac. Mi uzesmo- najzad ipak- decu i povedosmo ih izlazu, prošavši mimo dva karabinjera koji su ulazili. „Je li to bio i kraj?“ htela su deca da znaju da bi bila sigurna što odlaze... „Da, to je bio kraj“, potvrdismo im mi. Kraj sa užasom, sasvim mučan kraj. Pa ipak, kraj od koga čoveku lakne; nisam mogao, a ne mogu ni sad, a da tako ne osećam!

1930.

ZAMENJENE GLAVE

1. Povest o Ziti sa lepim bedrima, kćeri stočara Sumantre, koji potiče od predaka-ratnika, i o njezina oba muža (ako se sme tako reći), postavlja, krvava i neshvatljiva kakva se odigrala, izvanredno velike zahteve duševnoj krepkosti onoga koji je sluša, kao i njegovoj sposobnosti da se duhom suprotstavi jezovitim čarolijama Maje[47]. Moglo bi se poželeti da slušaoci vide uzor u postojanosti onoga koji pripoveda, jer potrebno je gotovo još više hrabrosti da se takva jedna povest ispriča nego da se sasluša. A od početka do kraja zbila se ona ovako. U doba kad se u ljudskim dušama budilo sećanje, kao kad se žrtveni sasud počne lagano od dna puniti penušavim pićem ili krvlju; kada se krilo stroge potčinjenosti gospodarima otvaralo semenu pravajkadašnjeg, a žudnja za pramajkom kao tuga za postojbinom okružavala stare idole podmlađenim drhtajima i množila hadžijske povorke koje su u proleće navirale ka obitavalištima velike svetske dojkinje: u to doba su dva mladića, ne mnogo različita po godinama i kastinskoj pripadnosti, ali vrlo nejednaka po svom otelovljenju, živela u prisnom prijateljstvu. Mlađi se zvao Nanda, a onaj malo stariji Šridaman. Prvi je imao osamnaest godina, drugi već dvadeset jednu, i obojica su bila, svaki kad mu je došlo vreme, opasana svetom vrpcom i primljena u zajednicu dvaput rođenih. Zavičaj im je bio u istom selu- prnjavoru, po imenu Blagostanje Krava, a doselili su se odavno, po uputstvu bogova, na to mesto, koje se nalazilo u zemlji Kosali. Selo je bilo ograđeno živicom od kaktusa i drvenim zidom, za čije je kapije, okrenute prema četiri strane sveta, jedan putujući dušoznalac i posvećeni u besede boginje, a koji nije govorio neistinu i koga su hranili u selu, izrekao blagoslov-reč da mu šipovi i grede poprečnice kaplju medom i maslom. Prijateljstvo oba mladića počivalo je na različnosti njihovih osećanja o sebi i svome, pa su osećanja jednoga težila za osećanjima drugoga. Naime, utelovljenje stvara osamljenje, osamljenje stvara različnost, različnost stvara upoređivanje, upoređivanje stvara nemir, nemir stvara čuđenje, čuđenje stvara divljenje, divljenje pak čežnju za izmenom i spajanjem. Etad vai tad. Ovo je ono. A za omladinu pogotovo važi ovo učenje, jer onda je ilovača života još meka i osećanja o sebi i svome još se nisu okamenila u razdrobljenosti

jednog jedinog. Mladić Šridaman bio je trgovac i sin trgovca, Nanda, naprotiv, u isto vreme kovač i kravar, jer se njegov otac Garga služio čekićem i ptičjim krilom za potpirivanje vatre, a ujedno je gajio rogatu marvu u toru i na livadi. Što se Šridamanovog roditelja tiče, Bhavabhutija po imenu, on je po muškoj liniji vodio poreklo od jedne Vedama[48] vične bramanske[49] loze, čime se Garga i njegov sin Nanda ni izdaleka nisu mogli pohvaliti. Ali ni oni ipak nisu bili šudre[50], nego su, iako pomalo kozasta lika, potpuno spadali u ljudsko društvo. A i za Šridamana, pa već i za Bhavabhutija, bramanstvo je bilo još samo uspomena, jer se već i otac ovog potonjeg svesno bio zaustavio na životnom stupnju glave porodice, koji dolazi posle stupnja učenika, i čitavog svog života nije zakoračio na stupnjeve pustinjaka i asketa. On se odrekao toga da živi samo od pobožnih darova koje bi dobijao za svoje poznavanje Veda, ili mu to nije bilo dosta, i započeo je časnu trgovinu sa muslinom, kamforom, sandalovim drvetom, svilom i cicom. Tako je i sin, koga je on začeo da mu pomaže u službi, postao vanidja ili trgovac u naselju Blagostanje Krava, a njegov sin, opet, ovaj Šridaman, pošao je istim stopama, mada je ipak nekoliko dečačkih godina, pod nadzorom jednog gurua, ili duhovnog učitelja, posvetio gramatici, zvezdoznanstvu i osnovnim elementima posmatranja bića. Nije bilo tako sa Nandom, sinom Garginim. Njegov karman[51] bio je drukčiji, i nikada se on nije, tradicijom ili krvnom vezom naveden na to, zanimao duhovnim stvarima, nego je bio onakav kakav je, sin naroda i veselo priprost, pravo oličenje Krišne[52], jer bio je tamne puti i kose, pa je čak i kovrdžu „batliju“ imao na grudima. Od kovačkog zanata stekao je snažne mišice, a od pastirskog dobar izgled i u svemu drugom; jer njegovo telo, koje je on voleo da premazuje uljem od slačice i da o njega veša vence divljeg cveća, a i zlatan nakit, bilo je lepo razvijeno, u skladu sa njegovim prijatnim bezbradim licem, koje je, istina, kao što je spomenuto, bilo malčice kozasto a donekle i otromboljenih usana, ali i jedno i drugo na privlačan način, i njegove crne oči obično su se smejale. Sve se ovo sviđalo Šridamanu u poređenju sa samim sobom, jer njemu su glava i udovi bili za nekoliko tonova svetliji no u Nande, a i lice mu je imalo drukčiji oblik. Greben njegova nosa bio je tanak kao sečivo noža, a oči su mu bile blagih zenica i kapaka, uz to je nosio lepezastu bradu oko obraza. Meki su bili i njegovi udovi, i na njima nije ostavio traga kovački i pastirski posao, no su pre bili delom bramanski, delom trgovački: uzanih, pomalo buhavih grudi i sa malčice sala oko trbuščića; inače besprekorna izgleda, vitkih kolena i lepih stopala. Bilo je to telo kakvo bez sumnje služi kao dodatak i privesak plemenitoj i umnoj glavi, koja je glavni deo u celini, dok je, naprotiv, kod čitavog Nande telo bilo tako reći osnovni deo, a glava samo prijatan dodatak. Kad sve ovo saberemo, obojica su bili kao Šiva[53] kad se udvostruči, pa jednom u obliku bradatog isposnika leži kao mrtav pred nogama boginje, a drugi put, uspravan i njoj licem okrenut, proteže udove kao mladićka prilika. Ali pošto ipak nisu bili jedno kao Šiva, koji je život i smrt, svet i večnost u Majci[54], nego su dvojicu predstavljali ovde na zemlji, to se svaki od njih ogledao u onom drugom. I kod jednog i kod drugog svest o sopstvenim svojstvima dosađivala se sobom, pa su, iako su znali da se sve, konačno, sastoji samo od nedostataka, ipak motrili jedan drugog zarad svoje različnosti. Šridaman, sa svojim tananih ustima uokvirenim bradom, uživao je u iskonskoj Krišninoj prirodi debelousnog Nande, a ovaj; delom polaskan time, a delom, i to

većim, zato što su na njega učinili veliki utisak Šridamanova svetlija boja, njegova plemenita glava i njegov pravilan govor, koji, kao što je poznato, ide pod ruku sa mudrošću i poznavanjem bića i od samoga početka je sliven sa njima- ovaj, dakle, nije znao ni za šta draže od druženja sa njim, tako da su bili nerazdvojni prijatelji. Svakako, u toj međusobnoj naklonosti bilo je sadržano i malo poruge, utoliko što se Nanda ispod žita pomalo podsmevao Šridamanovom salu na beličastom trbuščiću, tankom nosu i pravilnom govoru, a Šridaman, opet, Nandinom kozastom nosu i njegovom prijatnom pučkom izgledu. Ali ovakav način unutarnjeg podrugivanja većinom se preobraća u upoređivanje i nemir i predstavlja danak osećanju sebe i sopstvenih osobina, a to osećanje ni najmanje ne ide na uštrb čežnji za Majom koja dalje iz ovoga izrasta.

2. I dogodilo se tako da u ljupko, ptičjom grajom ispunjeno prolećno doba Nanda i Šridaman zajedno pođu peške na put, svaki iz posebnog razloga. Nanda je od svoga oca Garge dobio zadatak da kupi nešto sirova gvožđa od izvesne zajednice ljudi, veoma zaostalih, pokrivenih samo rogozinom, koji su bili vični i spretni da tope železo iz rudače, i sa kojima je Nanda umeo da se sporazumeva. Oni su obitavali u kralovima[55] nekoliko dana hoda zapadno od zavičaja prijatelja, nedaleko od gradića Kurukšete, koji opet leži nešto severnije od mnogoljudnog Indraprasta na reci Đamni, gde je, opet, Šridaman imao posla. Jer trebalo je- kod jednog tamošnjeg poslovnog prijatelja njegove kuće, takođe bramana, i takođe na stupnju glave porodice- da izvesnu količinu šarenih tkanina, koje su žene kod kuće istkale iz tananih niti, sa najvećom mogućom dobiti razmeni za stupe za tucanje pirinča i za jednu vrstu osobito praktičnih palidrvaca, u kojima je zavladala oskudica među žiteljima Blagostanja Krava. Pošto su već dan i po putovali po drumovima, zajedno sa drugim svetom, a i sami, kroz šume i puste predele, pri čemu su i jedan i drugi nosili prtljag na leđima: Nanda jedno sanduče sa betelovim orasima, kauriškoljkama i crvenom altabojom, nanesenom na hartiju od like, za bojenje tabana, čime je nameravao da onim zaostalim ljudima plati sirovo gvožđe, a Šridaman u srndaćevu kožu ušivene tkanine, koje je Nanda, međutim, iz prijateljstva takođe s vremena na vreme prtio na sebe; pošto su, velim, toliko putovali, stigoše do jednog svetog kupališta boginje Kali[56], sveobuhvatne, majke svih svetova i bića, koja opija Višnine[57] snove, a to kupalište se nalazilo na rečici Zlatnoj mušici, koja dolazi iz okrilja bregova, veselo kao ždrebe pušteno na slobodu, a zatim usporava tok i na svetome mestu se blago sastaje sa rekom Đamnom, koja opet na presvetom mestu utiče u večiti Gang- a ovaj se pak granato uliva u more. Bezbrojna kupališta, slavna i preslavna, koja brišu svaku mrlju, i u kojima čovek, crpući životodavnu vodu i uranjajući u materinsko okrilje, stiče ponovno rođenje; mnoga takva kupališta opervažuju obale i ušća Ganga, pa i tamo gde se druge reke ulivaju u zemljin Mlečni put, i tamo gde se još manje reke spajaju

sa ovima, kao što to sa Đamnom čini Zlatna mušica, kćerkica snežnog zavičaja; svuda tamo čovek će sigurno naći takva mesta očišćenja i sjedinjenja, lepo ugođena da svako može prineti žrtvu i pričestiti se, sa izgrađenim svetim stepenicama za silazak, kako pobožni ljudi ne bi bili prinuđeni da na neprikladan način i bez posvećenja šljapkaju u okrilje kroz lotos i obalski ševar, no da mogu dostojanstveno da siđu, da se napiju i poliju. Kupalište na koje su prijatelji naišli nije bilo od onih velikih i bogato obdarivanih, o čijim čudesnim dejstvima pričaju znalci, i prema kojima se u gomilama tiskaju i otmeni i prosti ljudi (u različite sate, svakako). Bilo je malo, tiho i skrovito, i nije ležalo na stavama, već, naprosto, negde na obali Zlatne mušice, koja se nekoliko koraka od rečnog korita uzdizala u brežuljak, na čijem se vrhu nalazio jedan mali, samo od drveta načinjen i već pomalo trošan, ali bogatim rezbarijama ukrašen hram Gospodarice svih želja i radosti64, sa tornjem što je izbočeno natkriljavao zdanje. I stepenice koje su vodile u okrilje bile su drvene i oštećene, no ipak sasvim dovoljne za dostojanstven silazak. Mladići izraziše zadovoljstvo što su naišli na ovo mesto, koje je u isti mah pružalo priliku za molitvu, osveženje i počinak u senci. Bilo je već veoma toplo oko podne; pre vremena je, s proleća već, pretilo teško leto, a postrance od hramića, duž obalske uzvišice, protezalo se žbunje i lužje od mangova, tikova i kadambova drveća, magnolija, tamariska i talapalmi, u čijoj će zaštiti biti prijatno da se doručkuje i otpočine. Prijatelji najpre ispuniše verske dužnosti, koliko su im prilike dozvoljavale. Nijednog sveštenika nije bilo da im pruži ulje ili prečišćeno maslo kojim bi polili kamene kipove langama[58] što su bili postavljeni na maloj zaravni pred hramom. Jednom kutlačom koju su tamo zatekli zahvatiše vode iz reke, pa njome, mrmljajući propisane reči, obaviše obred. Potom siđoše, sastavljenih šaka, u zelenkasto okrilje, napiše se, poliše se po propisu, zaroniše i zahvališe, proboraviše u vodi, iz pukog uživanja, i malo duže no što je za duhovnu okrepu neophodno, pa se zatim, osećajući blagoslov sjedinjenja u svim udovima, uputiše izabranome počivalištu pod drvećem. Ovde bratski podeliše putnički obed, podeliše ga, iako je svaki mogao da jede svoje, a i to je u obojice bilo istovetno. Kad bi Nanda prelomio ječmenu pogaču, polovinu bi pružio Šridamanu govoreći: „Evo, dobri moj“. A kad bi Šridaman raspolutio koji plod, sa istim bi rečima dao Nandi pola. Šridaman je za vreme obeda s prikupljenim kolenima i nogama ležao porebarke u travi, koja je ovde još bila sveža i zelena, nesprljena; Nanda je, međutim, čučao na pomalo narodski način, uzdignutih kolena, s nogama pred telom, što se ne može dugo izdržati ako čovek nije od takvog soja da se privikao na to. Zauzeli su ove položaje nesvesno i ne razmišljajući, jer da su obraćali pažnju na to kako sede, Srida bi iz sklonosti prema praiskonskome uzdigao kolena, a Nanda, iz suprotne žudnje, legao porebarke. On je nosio kapicu na crnoj, pravoj, još vlažnoj kosi, belu pamučnu tkaninu oko bedara, grivne oko mišica, a oko vrata kolajnu od đinđuva, umetnutih u zlatne karike, dok mu se na grudima, u okviru kolajne, videla kovrdža „batlija“. Šridaman beše belom maramom obmotao glavu, a odeven je bio u zubun sa kratkim rukavima, takođe od bele pamučne tkanine, koji je padao preko njegove nabućene i čakširasto obmotane pregače, i u čijem je vratnom izrezu visila jedna kesica amajlija na tankom lančiću. Obojica su na čelu nosila belom bojom nacrtanu oznaku svoje vere. Pošto su jeli, ukloniše ostatke i počeše da ćaskaju. Tako je lepo ovde bilo da ni kneževima ni silnim kraljevima ne bi moglo biti bolje. Kroz drveće, čiji su listovi i cvetne

kitke lagano treperili, između visokih kalamusovih i bambusovih stabala, na padini videla se voda i donji stepenici pristupa. Zelenožućkaste girlande puzavica visile su svud unaokolo sa grana, ljupko ih povezujući. Sa cvrkutanjem i ćurlikanjem nevidljivih ptica mešalo se zujanje zlatnih pčela, koje su strelimice letele tamo-amo nad cvetovima u travi i svraćale načas da posete ovaj ili onaj. Mirisalo je na biljnu svežinu i toplotu, veoma jako na jasmin, na osobiti miris tala-plodova, na sandalovo drvo, a još i na ulje od slačice, kojim se Nanda opet natrljao odmah posle sjedinjavajućeg ronjenja. „Ta ovde je kao s one strane šest talasa gladi i žeđi, starosti i smrti, patnje i slepila“, reče Šridaman. „Izvanredno spokojno je ovde. Čoveku se čini da je iz neumornog komešanja života prenesen u njegovu mirnu sredinu, pa sme da odahne. Počuj kako slukti tišina! Upotrebljavam reč 'slukti', pošto vodi poreklo od delatnosti slušanja, koju jedino tišina pobuđuje. Jer ovakva tišina navodi nas da oslušnemo sve ono što u njoj nije sasvim mirno, i kroz šta tišina u snu govori, a mi to takođe čujemo kao u snu“. „Biće već tako kako tvoje reči vele“, odvrati Nanda. „Sred pijačne buke čovek ne osluškuje, ali, s druge strane, sluktava je samo ona tišina u kojoj ipak ovo ili ono može da se osluškuje. Sasvim tiha i ćutanjem ispunjena jedino je Nirvana[59], zato se ona ne može nazvati sluktavom“. „E, to ti je dobro“, na to će Šridaman, nasmejavši se. „Niko, bez sumnje, nije pomišljao da Nirvanu nazove sluktavom. Ti pak pomišljaš donekle na to, makar i na samo odrečan način, govoreći da se ona tako ne može nazvati, pa od svih odrečnih odredaba koje se tu mogu upotrebiti- jer o Nirvani se i može govoriti samo odrečnim pojmovima- izabiraš ponajsmešniju. Ti često kazuješ takve lukave stvari; ako se reč 'lukav' sme primeniti na nešto što je u isti mah i tačno i smešno. Ja sam veoma naklonjen tome, jer od toga mi trbuh ponekad iznenada zaigra, skoro kao kad jecam. Eto, tu se vidi koliko su smeh i plač u suštini srodni, i da je puka obmana ako između radosti i žalosti pravimo bitnu razliku, pa jednu odobravamo, drugu pak odbacujemo, jer, u stvari, samo se obe zajednički mogu nazvati dobre ili loše. Postoji, međutim, jedan spoj plača i smeha koji se među svim životnim uzbuđenjima još ponajpre može odobriti i primiti. Za njega je stvorena reč 'tronutost', koja, naime, označava vedro sažaljenje, i što je podrhtavanje moga trbuha toliko nalik na jecanje, to potiče upravo od tronutosti, i otuda što te ja i sažaljevam u toj tvojoj lukavosti“. „A što li me sažaljevaš?“ upita Nanda. „Zato što si ti, u stvari, ipak pravo čedo Samsare[60] i životne skučenosti“, odvrati Šridaman, „i uopšte ne spadaš među one duše koje čeznu da izrone iz stravičnog okeana plača i smeha, kao što se lotosi izdižu iznad talasa i otvaraju čašice put neba. Tebi je sasvim dobro u dubini, dupke punoj uzvrvelih obličja i krabulja što bivstvuju u spletenom živovanju, a pošto je tebi prijatno, to je i drugima prijatno kad te pogledaju. A sad ti ušla buba u glavu i ne možeš se okaniti da se petljaš sa Nirvanom i da činiš primedbe u cilju njenog odrečnog određenja time što veliš da nije sluktava, što je upravo do suza smešno, ili, da upotrebim za to skovanu reč, tronutljivo, pošto čoveka žalost hvata zbog radosti koju ti pričinjava to prijatno življenje. „E pa, čuješ“, na to će Nanda, „kako to misliš o meni? Ako me sažaljevaš zato što sam sputan Samsarinim zaslepljenjem i što mi nije dat lotosov usud, onda mi se to sviđa. Ali

što me sažaljevaš upravo zato što i ja, koliko se razabiram u to, pokušavam nešto oko Nirvane- to bi me moglo uvrediti. Pravo da ti kažem, i ja tebe sažaljevam“. „A što li sad opet ti mene da sažaljevaš?“ upita Šridaman. „Zato što si, doduše, čitao Vede i pomalo štrbnuo od saznanja suštastva“, odvrati Nanda, „ali pri tom nasedaš zaslepljenju čak i lakše i spremnije no oni koji to nisu činili. Eto, zbog toga mi telo golica tronutost, naime vedro sažaljenje. Jer, čim je negde tek malo sluktavo, kao na ovom mestu, tebe odmah zaslepi prividni mir, sanjarenje te odnese daleko od šest talasa gladi i žeđi, pa zamišljaš da se nalaziš u mirnoj sredini komešanja. A pri tom je ovdašnja sluktavost, i to što se u ovoj tišini tako mnogo stvari može osluškivati, upravo znak da se u njoj sve komeša sa najvećom poslovnošću i da su sva tvoja osećanja mira puka uobraženja. Ove ptice guču jedna drugoj samo da bi vodile ljubav, ove pčele, vilinkonjici i krilate bube vrludaju zrakom gonjene glađu, u travi se potajno diže graja od hiljadostruke životne borbe, i ove lijane, koje tako umiljato ovenčavaju drveće, zadavile bi ga i otele mu sav dah i sok, samo da postanu što sitije i žilavije. To je pravo saznanje suštastva“. „Znam ja to“, reče Šridaman, „i ne dozvoljavam da me to zaslepi, ili bar samo za časak i po svojoj volji dozvoljavam to. Jer do istine i saznanja ne dolazi se jedino putem razuma, nego i putem slikovitog posmatranja ljudskoga srca, koje zna da čita azbuku pojava ne samo po njenom prvom, trezvenom smislu već i po njenom drugom i višem, i upotrebljava je kao sredstvo da kroz nju motri ono što je čisto i duhovno. Kako možeš dospeti do opažanja mira i dušom iskusiti blaženstvo počivanja, ako ti za to ne da povoda neka slika Maje, koja, doduše, u sebi nije sreća i mir? To je čoveku dozvoljeno i dato mu je da se služi stvarnošću radi posmatranja istine, i za taj dar i dozvolu jezik je skovao reč poezija“. „Ah, tako li misliš?“ nasmeja se Nanda. „Prema tome, kad te čovek sluša šta pričaš, ispada da je poezija glupost koja dolazi posle pameti, i ako je neko glup, treba znati da li je on još glup, ili je to ponovo postao. Pravo da ti rečem, vi pametni baš nam muke zadajete. Čovek taman misli kako je najvažnije da postane pametan, kad, dok još to nije ni postigao, saznaje kako je najvažnije da opet postane glup. Ne bi trebalo da nam pokazujete nov i viši stupanj, jer bismo mogli izgubiti hrabrost da se i na prethodni uspnemo“. „Od mene nisi čuo da čovek mora postati pametan“, reče Šridaman. „Dela, da se sad, pošto smo ručali, ispružimo po mekoj travi i da kroz krošnje drveća gledamo u nebo. Neobično je i značajno iskusiti ovakvo gledanje iz položaja koji nas ne primorava da dižemo pogled, jer su oči u njemu već same od sebe upravljene naviše da posmatraju nebo, baš kao što zemlja, majka naša, i sama čini“. „Siya, neka bude“, složi se Nanda. „Siyat!“ popravi ga Šridaman u skladu sa čistim i pravilnim jezikom; a Nanda se nasmeja i sebi i njemu. „Siyat, siyat!“ ponavljao je on. „Ti, jezička cepidlako, ostavi mi moje govedarsko narečje! Kad govorim sanskritski[61], to zvuči kao šmrkanje junice kad joj provuku konopac kroz nos“. Ovo narodsko poređenje navede Šridamana da se i on od srca nasmeje, pa se onda opružiše, kako je on predložio, a pogled im se kroz granje i lelujave cvasti vinu u Višnino plavetnilo, dok su mahalicama od lišća terali crvenobeličaste muve, nazvane „štićenicama Indre[62]„, koje je privlačila njihova koža. Nanda je pristao na vodoravan položaj ne zato što

mu je bilo osobito stalo do toga da posmatra nebo na način majke zemlje, već iz prostog pokoravanja. A ubrzo se opet uspravio i zauzeo svoj stari dravidski[63] čučeći položaj, držeći jedan cvet među zubima. „Indrina štićenica je dozlaboga dosadna“, reče on, uzimajući kao jednu individuu sve te silne muve što su šišale unaokolo. „Verovatno su se ukopistile na moje lepo ulje od slačice. A može biti i da je dobila nalog od svoga zaštitnika, jahača na slonu, gospodara munje, velikog boga, da nas za kaznu muči- znaš već zbog čega“. „To ne bi trebalo da te pogodi“, odvrati Šridaman, „jer ti si, kao što se zna, na onom skupu pod drvetom prošle jeseni bio za to da se praznik zahvalnosti Indri svetkuje na stari, ili bolje da kažemo, na noviji način, po verskim običajima i po bramanskom propisu, pa možeš nevino da pereš ruke što smo mi na veću ipak drukčije odlučili i što smo Indri otkazali službu da bismo se obratili novoj, ili, bolje reći, starijoj službi zahvalnici, koja nama, ljudima iz sela, izgleda priličnija i za našu pobožnost prirodnija no što je po bramanskom obredu glupo mrmljanje molitvi za Indru, gromovnika, koji je srušio tvrđave pranaroda“. „Svakako, kako tvoje reči vele, onako i jest“, na to će Nanda, „i duša mi se još sada ježi od toga, jer, iako sam pod drvetom dao svoj glas za Indru, ipak strepim da on ne brine za takve pojedinosti i da će Blagostanje Krava uzeti na zajedničku odgovornost zbog toga što je lišen svog praznika! Pao, eto, ljudima na pamet, i iskrsla im misao, ne znam ni sam odakle, da služba zahvalnica Indri nije više ono pravo, bar ne za nas pastire i ratare, već da se mora misliti na neko pobožno pojednostavljenje. Šta se nas tiče veliki Indra, pitali su oni. Njemu bramanci, znalci Veda, prinose žrtve uz beskonačna molepstvija. Mi pak želimo da prinosimo žrtve kravama i brdima i šumskim pašnjacima, budući da su to naša prava i prikladna božanstva, jer mi se sasvim osećamo kao da smo to činili i ranije, pre no što je došao Indra, koji je išao na čelu onih što su nailazili i rušio tvrđave vajkadašnjih starosedelaca, pa ako i ne znamo više tačno kako treba da činimo, ipak će nam to iskrsnuti iz sećanja, i srce će nas tome naučiti. Mi želimo da služimo popašnome brdu Šarenom vrhu, ovde u blizini, da mu služimo pobožnim obredima, koji su utoliko novi što ih tek moramo nanovo iščeprkati iz sećanja svoga srca. Njemu želimo da žrtvujemo čiste životinje i njemu da prilažemo kiselo mleko, cveće, plodove i sirovi pirinač. Potom će krda krava, okićena jesenjim cvećem, obilaziti oko brda okrećući mu desni bok, a bikovi će zarikati prema njemu gromovnim glasom oblaka teških od kiše. I to će biti naša nova i stara služba brdu. A da bramanci ne bi imali ništa protiv toga, ugostićemo koju stotinu njih i sabrati mleko iz svih torova, da se do grla nabokaju kisela mleka i sutlijaša, pa će onda već biti zadovoljni. – Ovako je govorilo nekoliko ljudi pod drvetom, i neki su se složili s njima, neki opet nisu. Ja sam od početka bio protiv službe brdu, jer osećam veliki strah od Indre, i poštovanje prema njemu, koji je srušio tvrđave Crnih, i nimalo ne držim do vaskrsavanja onoga o čemu se baš ništa više pouzdano ne zna. Ti si, međutim, čistim i pravilnim rečima- mislim „čistim“ u odnosu na reči- govorio u prilog novom priređivanju svećenika i za obnavljanje službe brdu, kidajući sa Indrom, i ja tad ućutah. Kad oni, mislio sam, koji su išli u školu i ponešto naučili o znanju suštastva, govore protiv Indre i u prilog pojednostavljenju, onda mi tu nemamo šta da pričamo, i jedino se smemo nadati da će veliki pridošlica i rušilac tvrđava biti uviđavan i zadovoljiti se onim čime ga hrane bezbrojni bramanci, pa nas neće utući sušom ili prekomernom kišom. Možda se on, mislio sam, i sam umorio od svoga svećenika, pa zabave radi želi da vidi kako se mesto njega uvode

žrtvovanje brdu i obilazak krava. Mi priprosti ljudi osećali smo strahopoštovanje prema njemu, ali možda ga u poslednje vreme ni on pred sobom samim nema. Pa sam tako i veoma uživao u vaskrslom svećeniku i sa zadovoljstvom sam pomagao prilikom teranja okićenih krava oko brda. Ali baš maločas, kad si popravljao moj prakrit[64] i tražio da kažem 'siyat' opet mi je palo na pamet kako je to čudno što se ti pravilnim i školovanim rečima zalažeš za ono što je priprosto“. „Nemaš mi za šta prebacivati“, odgovori Šridaman, „jer ti si na narodski način govorio u prilog bramanskom obredu sa molepstvijem. To te je, svakako, veselilo i činilo te srećnim. No ja ti mogu reći: kudikamo srećniji je čovek kad pravilno oblikovanim rečima može govoriti u prilog jednostavnosti“.

3. Potom su ćutali neko vreme. Šridaman je i dalje onako ležao i gledao u nebo. Nanda snažnim rukama beše obavio uzdignuta kolena i kroz drveće i žbunje na obronku gledao ka kupalištu majke Kali. „Pst, sto mu gromova!“ stade on da šapće, pa stavi prst na debele usne. „Šridamane, brate, polako se pridigni i pogledaj ono! Mislim na ono što silazi na kupanje. Širom oči otvori, isplati se truda! Ona nas ne vidi, ali mi nju vidimo“. Jedna mlada devojka stajala je na samotnom mestu sjedinjenja, upravo se spremajući da obavi pobožni obred kupanja. Skinula je bila sari i jeleče na stepenicama prilaza i stajala je sad sasvim naga. Na sebi je imala samo ogrlicu o vratu, minđuše što su joj se klatile u ušima i belu traku oko bogato spletene kose. Ljupkost njenoga tela zaslepljivala je oči. Bilo je kao da ga je Maja stvorila, najdražesnije boje, ni suviše tamno, ni odveć beličasto, nego kao zlatno-svetla bronza, prekrasno oblikovano prema Braminim[65] mislima, sa najslađim detinjskim ramenima, uz to sa milo povijenim bokovima koji su stvarali prostranu površinu trbuha, sa devičanski ispršenim, pupoljastim dojkama i blistavo isturenim zadnjim delom, koji se nagore sužavao u najvitkija, najljupkija leđa, a ona su izgledala gipko ugnuta pošto su joj ruke, nalik na lijane, bile podignute i šake ukrštene na potiljku, te su joj se videla nežna crnkasta pazuha. Pri svemu tome, najupečatljiviji i Braminoj zamisli najprikladniji- i pored zaslepljujuće miline dojki, što je dušu pridobijala za pojavni život- bio je spoj ovog veličanstvenog zadnjeg dela sa uskošću i šibljikastom povitljivošću vilinskih leđa, stvoren i omogućen onom drugom suprotnošću, suprotnošću između slavopojki dostojne izbočene obline bedara i ubavo uvučenog predela struka nad njima. Nije drukčije mogla biti sazdana ni nebeska devojka Pramloča, koju Indra beše poslao velikom asketi Kanduu ne bi li ga sprečio da svojim strahovitim isposništvom pribere snagu ravnu božanskoj. „Da se povučemo“, tiho reče pridignuti Šridaman, sa pogledom prikovanim za devojčinu pojavu. „Nije pravo da ona nas ne vidi a mi nju da vidimo“. „A zašto?“ odvrati Nanda šapćući. „Mi smo prvi došli ovamo, u ovu sluktavost, pa

osluškujemo ono što je za osluškivanje, šta mi tu možemo? Nećemo se ni maći, jer grozno bi bilo kad bismo se udaljili stvarajući krckanje i buku, po čemu bi ona primetila da je gledaju, dok ona sama ne vidi. Ja ovo gledam sa uživanjem. A ti ne, valjda? Pa eto su ti se već zacrvenele oči, kao kad govoriš stihove iz Rigvede[66]„. „Miruj!“ opomenu sad Šridaman njega. „I budi ozbiljan! Ovo je ozbiljna, sveta pojava, i može nam se oprostiti Što motrimo na nju samo ako to činimo u ozbiljnoj i pobožnoj nameri“. „No, pa sigurno!“ odgovori Nanda. „Ovako nešto nije šala, ali ipak je zabavno. Ti si hteo da gledaš u nebo ležeći na zemlji. Sad vidiš da čovek ponekad vidi nebo baš kad je uspravan i gleda pravo preda se“. Potom zaćutaše neko vreme, mirujući i posmatrajući. Zlatna devojka beše sklopila šake, kao i oni maločas, i molila se pre nego što će pristupiti sjedinjenju. Oni su je gledali malo sa strane, te im nije promaklo da nije samo njeno telo najljupkije što može biti, nego i njeno lice između minđuša, nosić, usne, obrve, a naročito oči, izvijene kao lotosovi listovi. A kad je malo okrenula glavu, pa se prijatelji već uplašiše da nije primetila kako je motre, mogli su sasvim lepo videti da ovaj dražesni oblik tela nipošto nije upropašćen nekim ružnim licem i time lišen svog značaja, nego da tu vlada jedinstvo i ljupkost glavice potpuno potvrđuje ljupkost stasa. „Pa ja je znam!“ šapnu Nanda iznenada, pucnuvši prstima. „Ovog trena sam je prepoznao, samo do ovog časa previđao sam njenu ličnost. To je Zita, Sumantrina kći, iz obližnjeg sela Bizonovog Doma. Otuda ona dolazi da se okupa, to je jasno. Kako je ne bih znao! Ljuljao sam je o ravnodnevnici“. „Ljuljao si je?“ upita Šridaman tiho-prodorno. A Nanda odvrati: „Pitaš još! Iz sve snage sam to činio, pred celim narodom. U haljini bih je istog trena poznao. Ali koga možeš odmah prepoznati ako je nag! To je Zita iz Bizonovog Doma. Išao sam onamo prošlog proleća da posetim tetku, upravo je bio praznik prizivanja sunca, a ona je... „ „Pričaj mi to kasnije, molim te!“ preseče ga Šridaman, bojažljivo šapćući. „Ovu tako milostivu priliku da je gledamo izbliza prati nemilostiva okolnost što nas ona lako može čuti. Ni reči više, da je ne bismo uplašili!“ „Pošto bi ona tad pobegla, i ti je više ne bi mogao posmatrati, čega se još ni izdaleka nisi zasitio“, zadirnu ga Nanda. Ali on mu samo odlučno dade znak da ćuti, i tako produžiše da mimo sede i gledaju Zitu iz Bizonovog Doma kako obavlja svoje pobožno kupanje. Pošto je završila molitvu, pa se prvo poklonila a zatim okrenula lice nebu, ona pažljivo siđe u okrilje, zahvati vode i napi se, saže se onda u talase i zagnjuri se do temena, na kome je držala ruku, potom je još neko vreme uživala u vodi, ljupko izronjavajući i opet se pobočke bacajući u njen mazni zagrljaj, pa se, kad tome dođe vreme, ispela na suvo tle, dok su joj se niz osveženo prelepo telo slivale kapi. Ali ni ovim se još nije okončala milostiva prilika koja se pružila prijateljima na ovome mestu, nego je devojka, očišćena, posle kupanja sela na stepenice da se osuši pod suncem, pri čemu ju je prirodna ljupkost tela, oslobođena usled zablude da se nalazi sama, navodila da zauzme čas ovaj, čas onaj dopadljiv položaj, i tek kad i tome dođe vreme, ona polako navuče haljinu i popevši se uz stepenice prilaza iščeznu u pravcu hrama.

„Gotovo, beše mu“, reče Nanda. „Sad bar opet možemo da govorimo i da se razmrdamo. Prilično je dosadno stalno se praviti da se ne nalaziš tu“. „Ne shvatam kako možeš govoriti o dosadi“, odvrati Šridaman. „Ta ima li blaženijeg stanja no izgubiti se u takvom prizoru i samo se još u njemu nalaziti? I dah svoj sam želeo da zadržim celo vreme, ne iz bojazni da mi propadne gledanje, no iz straha da ne narušim njenu predstavu o samoći, za koju sam strepeo i prema kojoj osećam sveti dug. Zita se zove, veliš? Prijatno mi je što to znam, tešim se, u tom svom dužništvu, što joj u sebi mogu po imenu iskazivati poštovanje. A ti je poznaješ sa ljuljanja?“ „Ama, kažem ti!“ potvrdi Nanda. „Ona je prošlog proleća, kad sam bio u njenom selu, izabrana za sunčevu devicu, i ja sam je da pomogne suncu toliko zaljuljao u nebo da se ozgo jedva čula njezina cika. Uostalom, i gubila se u opštem cičanju“. „To si ulučio dobru priliku“, reče Šridaman. „Uvek ti ulučiš dobru priliku. Nema sumnje, zbog tvojih snažnih mišica izabrali su te da je ljuljaš. Zamišljam kako se popela i poletela u plavetnilo. Zanjihana slika iz moje uobrazilje meša se sa postojanom slikom koju nam oči videše, gledajući je gde stoji u molitvi i pobožno se saginje“. „Svakako, ona ima razloga da se moli i čini pokoru“, odvrati Nanda- „ne zbog svojih postupaka, ona je vrlo valjana devojka, ali zbog svog izgleda, za koji, istina, ne snosi krivicu, ali za koji je, strogo uzevši, ipak na neki način kriva. Kaže se, kad vidimo tako krasno obličje, zastajemo kao prikovani. A zašto kao prikovani? Pa, upravo zato što nas ona prikiva za svet želja i radosti i svakog ko je vidi samo još dublje spliće u Samsarine mreže, te stvorenjima ponestaje jasna svest baš kao što čoveku ponestaje dah. Tako ona deluje, iako to ne namerava; ali po tome što tako izdužuje oči u obliku lotosova lista, po tome se, međutim, ipak može zaključiti da je posredi namera. Ne vredi što čovek kaže: krasno obličje je njoj dato, ona ga nije od svoje volje primila, pa prema tome nema za šta ni da se moli, ni da čini pokoru. Ipak, na neki način ne postoji nikakva stvarna razlika između 'datoga' i 'primljenoga', to i ona sama zna, pa bez sumnje moli za oproštenje što ljudi zastaju kao prikovani kad je vide. Ali krasno obličje je ipak primila, i gotovo; ne prosto onako kao što čovek uzima nešto što mu se daje, nego ga je dušom primila, i tu nikakvo pobožno kupanje nije kadro da štogod izmeni: s kakvom je primamljivom zadnjicom ušla u vodu, s takvom je i izišla“. „Ne treba da govoriš ovako grubo o jednoj tako nežnoj i svetoj pojavi“, ukori ga Šridaman uzbuđeno. „Doduše, ti si se donekle poslužio znanjem o suštastvu, ali, dozvoli da ti kažem; to kod tebe ispada seljački, i način na koji upotrebljavaš to znanje jasno pokazuje da nisi bio dostojan ove pojave, a u našem položaju jedino je bilo važno, i sve je zavisilo od toga hoćemo li se pokazati dostojnim nje i u kom duhu ćemo se ponašati prilikom motrenja i prisluškivanja“. Nanda sasvim skromno primi ovo kuđenje. „Pa, nauči me, dau-ji“, zamoli on, nazivajući prijatelja 'starijim bratom', „u kom si duhu ti motrio, a u kom je trebalo da ja to činim!“ „Vidiš li“, reče Šridaman, „sva bića imaju dvostruk život: jedan za sebe, a jedan za oči ostalih. Ona postoje, i postoje za oči, postoje kao duša i lik, i vazda predstavlja greh ako čovek dozvoli da samo njihov lik deluje na njega, a ne brine se za njihovu dušu. Neophodno je suzbiti gađenje koje nam uliva lik gubavog prosjaka. Ne treba da se zaustavimo na

onome što deluje na naše oči i ostala čula. Jer ono što deluje još nije stvarnost, nego moramo, tako reći, poći iza toga da bismo došli do saznanja suštine, na koju svaka pojava polaže pravo, jer ona je više no puka pojava, i za likom valja pronaći njeno biće, njenu dušu. Ali ne samo što ne treba da se zaustavimo na gađenju koje u nama izaziva slika bede nego isto tako, čak i više, ne smemo se zaustaviti ni na uživanju koje u nas uliva prizor lepote, jer i to je više no puki prizor, mada se čula, možda još i više no kad je u pitanju ono što izaziva gađenje, nalaze u iskušenju da prime prizor samo kao takav. Naime, lepota prividno uopšte ne polaže pravo na našu savest i na naše ulaženje u njenu dušu, kao što to prosjakov lik, upravo usled svoje bede, u svakom slučaju čini. A ipak ostajemo dužni i lepoti ako uživamo samo u njenom izgledu ne pitajući za njeno biće, a pri tom se osobito duboko, čini mi se, zadužujemo pred njom ako samo mi nju gledamo, a ona nas ne vidi. Znaj, Nanda, prava blagodet je bila za mene što si mi mogao kazati ime one na koju smo motrili, ime Zite, Sumantrine kćeri; jer tako sam ipak nešto dobio, saznao nešto o onome što je više od njenog lika, pošto je ime svakako delić bića i duše. Ali koliko li sam tek postao srećan kad sam od tebe čuo da je ona valjana devojka, što svakako znači još bolje zaći iza njenog lika i bolje poznati njenu dušu. A znači, zatim, i da je u pitanju samo običaj, koji nema nikakve veze sa valjanošću, što ona produžuje oči u obliku lotosovog lista i što, nesumnjivo, pomalo boji trepavice- znači da ona to čini na najneviniji način, onoliko koliko iziskuje zavisnost njene valjanosti od opšte uljuđenosti. Ta lepota ima i dužnosti prema svom liku, i njihovim vršenjem možda samo smera da pojača podsticaj za ispitivanjem njene duše. Rado zamišljam kako ima dostojanstvenog oca, naime Sumantru, i brižnu majku, koja ju je vaspitala u smernosti, i vidim je kako, kao ćerka u kući, živi i posluje, kako tuca žito u stupi, spravlja pekmez na ognjištu, ili prede vunu u tananu nit. Jer čitavo moje srce, dužno što ju je u potaji motrilo, čezne da mu se njen lik preobrati u osobu“. „Mogu to shvatiti“, odvrati Nanda. „Ali moraš imati u vidu da to čeznuće u mojoj duši nije moglo postati isto toliko živo, jer je ona za mene već malo više postala osoba pošto sam je ljuljao na suncu“. „I odviše“, dodade Šridaman sa izvesnim drhtanjem koje mu se pojavi u glasu pri ovom razgovoru. „Očigledno odviše, jer ta prisnost kojom si bio udostojen, s pravom ili ne, u to neću ulaziti, jer bio si udostojen zbog svojih mišica i uopšte zbog svog snažnog tela, ne zbog svoje glave i njenih misli; ta prisnost je nju, izgleda, u tvojim očima sasvim načinila pojedinačnom osobom od krvi i mesa, i otupila ti pogled za viši smisao takve jedne pojave, inače ne bi mogao onako neoprostivo grubo govoriti o krasnom obličju koje je primila. Pa zar ne znaš da se u svakom ženskom obličju, devojčici, devojci, majci ili starici, skriva ona, Sveroditeljka, Svehraniteljka, Šakti[67], velika boginja, iz čije utrobe sve dolazi, i u čiju utrobu sve odlazi, i da mi u svakoj pojavi koja nosi njeno obeležje moramo nju samu poštovati i njoj se diviti? U svom najprekrasnijem obličju ona nam se otkrila ovde na obali rečice Zlatne mušice, i zar ne treba do dna duše da budemo zaneseni njenim samootkrivanjem u toj pojavi, toliko zaneseni da mi, odista, kao što i sam primećujem, glas malo podrhtava dok govorim, iako to delom prouzrokuje i negodovanje prema tvom načinu govora?“ „I obrazi i čelo su ti se zacrveneli kao da ih je sunce oprljilo“, reče Nanda, „a tvoj glas, iako podrhtava, punije zvuči no obično. Uostalom, veruj da sam i ja, na svoj način, bio sasvim lepo zanesen“.

„Onda ne razumem“, na to će Šridaman, „kako si mogao onako nedolično govoriti i prebacivati joj zbog krasnog obličja kojim spliće zbunjena stvorenja u mrežu, te gube dah svesti. To ne znači ništa drugo do posmatrati stvari sa kažnjivom jednostranošću i pokazivati se sasvim neispunjen istinitim i potpunim bićem one što nam se otkrila u najmilijem liku. Jer ona je sve, a ne jedno samo: život i smrt, zabluda i mudrost, čarobnica i osloboditeljica, zar ne znaš to? Znaš li samo to da ona zaluđuje i začarava gomile stvorenja, a ne i to da preko tmine spletenosti vodi ka saznanju istine? Onda malo znaš, i nisi shvatio tajnu teško shvatljivu, istina: naime, da je opijenost koju nam ona uliva u isti mah i oduševljenje koje nas nosi ka istini i slobodi. Jer nikako nije drukčije: što prikiva, u isti mah i oslobađa, i oduševljenje je ono što spaja čulnu lepotu i duh“. U Nandinim crnim očima treptale su suze, jer lako se uzbuđivao, i uopšte nije mogao da čuje metafizičke reči a da se ne zaplače, a pogotovu sada nije mogao, kad je Šridamanov inače prilično tanak glas najednom počeo da zvuči ovako puno, dirajući u samo srce. Zato je pomalo zašmrkutao kroz svoj kozasti nos rekavši: „O, kako danas govoriš, dau-ji, kako svečano govoriš! Čini mi se da te još nikad nisam tako slušao; to me veoma potresa. Morao bih želeti da ne produžiš, baš zato što me toliko potresa. Ali ipak, molim te, govori i dalje o prikivanju i duhu i o Sveobuhvatnoj! „Eto vidiš“, odgovori Šridaman uzburkanih grudi, „kakva je ona, vidiš da od nje ne dolazi samo zaluđivanje, već i mudrost. Ako te moje reči potresaju, to je stoga što je ona gospodarica nabujalog govora, a on je stopljen sa Braminom mudrošću. U dvojakosti njezinoj dužni smo da sagledamo Veliku Boginju, jer ona je Jarosnica, uliva strah i jezu, sva je crna i pije krv bića iz zdele što se puši, ali u isti mah je Posvetiteljka i Premilostiva, iz koje izvire sve živo, i koja sva živa bića s ljubavlju drži na svojim hraniteljskim grudima. Ona je Višnina Velika Maja, i on, snevajući u njoj, nalazi se u njenom okrilju; mi pak snevamo u njemu. Mnoge vode utiču u večiti Gang, on pak utiče u more. Tako mi utičemo u Višnino svesnevajuće božanstvo, ono pak utiče u more Majke. Znaj, mi smo došli do jedne utoke našeg životnog sna, utoke sa svetim kupalištem, i tamo se pred nama pojavila Sveroditeljka, Sveobujmiteljka, u čijem smo se okrilju kupali, pojavila se u svom najmilijem obličju, da nas zaludi i da nas oduševi, po svoj prilici da bi nas nagradila što smo štovali znamenje njene plodnosti i polili ga vodom. Lingam i Joni- nema većeg znamenja, niti ima većeg časa u životu od onog kada izabranik obilazi oko svadbene vatre sa svojom Šakti, kad im ruke spajaju vezom od cveća i kad on govori reči: „Dobio sam je!“ Kada je prima iz ruku njenih roditelja i izgovara carske reči: „Ovo sam ja, ovo ti; nebo ja, zemlja ti; ja pesmin napev, ti pesme reč; ovako ćemo zajedno krenuti na put!“ Kad slave sastanak; ne više ljudi, ne neko i neka, nego veliki par, on Šiva, ona Durga[68], uzvišena boginja; kad reči stanu da im se mute i kad nisu više njihove reči, no mucanje iz pijanih dubina, i kada u premilju zagrljaja obamiru u najviši život. To je sveti čas, koji nas utapa u znanje i poklanja nam izbavljenje od zablude našega Ja u okrilju majke. Jer kao što se lepota i duh slivaju u oduševljenju, tako se i život i smrt stapaju u ljubavi!“ Nandu ove metafizičke reči sasvim zaneše. „Zbilja“, reče on vrteći glavom, dok su mu na oči suze navirale, „jedva čovek može da izdrži kad čuje kako ti je boginja govora blagonaklona i kako te dariva Braminom mudrošću, a ipak bih te beskrajno slušao. Kad bih bio kadar da ispojem i sročim samo petinu od onoga što se stvara u tvojoj glavi, voleo bih i štovao svaki damar svoj. Zato si ti

meni tako neophodan, moj stariji brate, jer ono što ja nemam imaš ti, i prijatelj si mi, pa bezmalo kao da i ja sam to imam. Jer kao tvoj drug ja imam udela u tebi i pomalo sam Šridaman, dok bih bez tebe bio samo Nanda, a sa tim ne mogu izići na kraj. Otvoreno ti kažem: ne bih želeo ni za trenutak da preživim rastanak s tobom, nego bih zahtevao da mi pripreme lomaču i da se spale. Toliko htedoh reći. Uzmi ovo pre no što krenemo!“ Pa tamnim, prstenjem načičkanim rukama stade preturati po svojim stvarima i izvadi jedan svitak betela, koji ljudi vole da žvaću posle obeda da bi im usta prijatno mirisala. Pruži ga zatim Šridamanu okrenuvši lice vlažno od suza. Jer betel ljudi poklanjaju jedan drugom i kad hoće da zapečate ugovor i prijateljstvo.

4. Tako krenuše dalje, a poslovi ih ubrzo nateraše da pođu privremeno odvojenim putevima; jer kad prispeše do reke Đamne, sa njenom šumom od jedara, i kad ugledaše kako se na vidiku ocrtava gradić Kurukšeta, Šridaman morade produžiti širokim drumom, zakrčenim volovskim dvokolicama, da bi, probijajući se kroz gužvu u gradskim sokacima, pronašao kuću onog čoveka od koga je trebalo da nabavi stupe za tucanje pirinča i palidrvca; Nanda je, pak, morao da udari uzanim puteljkom koji se odvajao od glavnog druma i vodio do kralova onih zaostalih ljudi što su imali da isporuče sirovo železo za kovačnicu njegovog oca. Blagosloviše jedan drugoga na rastanku i dogovoriše se da se trećeg dana u određen čas opet sastanu na ovoj raskrsnici, pa da se, obavljena posla, vrate u svoje zavičajno selo, zajedno kao što su i došli. A kad sunce po treći put granu, Nanda je- na magarencetu koje je takođe kupio od onih zaostalih ljudi i na koje je natovario železno breme- bio prinuđen da čeka neko vreme na mestu rastanka i ponovnog sastanka, jer Šridaman beše malo zakasnio, a kad se najzad pojavio dolazeći širokim drumom i noseći svoju robu, noge su mu se umorno vukle, obrazi mu upali u meku, lepezastu bradu, a oči mu behu prepune jada. Nimalo radosti nije pokazao što ponovo vidi druga, pa ni onda kad ovaj pohita da mu skine breme s leđa i da ga takođe natovari na svog magarca- ni onda se Šridamanovo držanje ne promeni. Išao je pored prijatelja i dalje onako povijen i potišten kao što je došao, i jedva da bi izustio nešto više osim „Da, da“, pa i to onda kad bi trebalo da kaže „Ne, ne“, kao što bi kojom prilikom i rekao, samo, na žalost, upravo onda kad je bilo prikladno da se odgovori „Da, da“, naime, u časovima odmora i okrepe izjavljujući da ne želi i ne može da jede, a na prijateljevo zapitkivanje dodao da ne može ni da spava. Sve je ovo govorilo da je neka bolest u pitanju, i kada druge večeri povratka, pod zvezdama, brižnome Nandi pođe za rukom da mu malo razreši jezik, on ne samo što priznade da je bolestan nego stegnuta grla dodade da je posredi neizlečiva bolest, smrtna bolest, i to u takvom obliku da ne samo što mora umreti nego i hoće da umre, i da su se ovde moranje i htenje sasvim spleli jedno sa drugim i ne mogu se razlikovati, već zajedno

čine jednu prinudnu želju, u kojoj htenje bezuslovno proishodi iz moranja, a moranje iz htenja. „Ako ti je odista stalo do našeg prijateljstva“, reče on Nandi onim prigušenim i u isti mah žestoko uzbuđenim glasom, „onda mi učini poslednju uslugu i naslaži mi drva za lomaču da sednem na nju i izgorim u plamenu. Jer neizlečiva boljka me iznutra sažiže uz tolike muke da bi mi, u poređenju sa njom, proždrljiva vatra izgledala kao melemno ulje i kao okrepljujuće kupanje u svetim talasima“. „Aj, višnje sile, šta li će to biti s tobom!“ pomisli Nanda čuvši ovo. No valja reći da se on, iako je bio kozasta nosa i svojim otelovljenjem činio otprilike sredinu između zaostalih ljudi od kojih je kupio gvožđe, i Šridamana, unuka bramana; da se on, zaslužujući svaku pohvalu, pokazao doraslim ovom teškom položaju i nije izgubio glavu pred prijateljevom obolelom nadmoćnošću, no je iskoristio onu nadmoćnost koja je njemu, neobolelom, pripala u ovakvim okolnostima, iskoristio tu nadmoćnost verno je stavljajući u službu svog prijateljstva prema obolelome i, suzbivši strah, govorio mu u isti mah popustljivo i razborito. „Uveren budi“, rekao je, „ako se odista ispostavi da je tvoja bolest neizlečiva, u šta posle tvoga uveravanja svakako ne smem ni sumnjati, ja neću oklevati da izvršim tvoje uputstvo i da ti napravim lomaču. Čak ću je načiniti dovoljno velikom, kako bih, pošto je budem zapalio, i sam imao mesta pored tebe, jer ne nameravam da makar i za jedan časak samo nadživim razdvajanje od tebe, nego ću zajedno s tobom poći u vatru. Ali upravo zbog toga, i zato što se ta stvar i mene toliko tiče, moraš mi pre svega reći šta ti je, i imenovati mi svoju bolest, makar i samo zato da bih se sasvim uverio u njenu neizlečivost i pripremio sve što treba za naše zajedničko spaljivanje. Moraš priznati da su ove moje reči na mestu, pa kad već i ja, sa svojim ograničenim razumom, uviđam njihovu ispravnost, koliko ih tek ti, kao pametniji, moraš odobriti. Kad se stavim na tvoje mesto i za trenutak pokušam da mislim tvojom glavom kao da je na mojim ramenima, onda nikako ne mogu na ino, već se moram složiti sa sobom u tome da je mome- hoću reći tvome ubeđenju o neizlečivosti tvoje bolesti potrebno ispitivanje i potvrda od strane drugih ljudi pre nego što bi se donele tako dalekosežne odluke kakve su tebi na umu. Stoga govori!“ Šridaman, upalih obraza dugo nije hteo da razveže jezik, nego je izjavio da smrtnoj beznadežnosti njegove boljke nije potreban nikakav dokaz, niti objašnjavanje. Ali konačno, posle silnog navaljivanja, on popusti i zakloni rukom oči, kako za vreme kazivanja ne bi morao da gleda prijatelja, i priznade sledeće: „Otkako smo“, rekao je, „krišom posmatrali onu devojku, nagu ali čednu, onu koju si ti jednom ljuljao prema suncu, Zitu, Sumantrinu kćer, na Devinom kupalištu, u moju dušu je pao začetak boljke zbog nje, boljke koja se odnosi kako na njenu nagost, tako i na njenu čednost, i u obema ima u isti mah svoje ishodište, i otada iz časa u čas raste, tako da mi je prožela udove do najtananijih ogranaka njihovih vlakana, posisala mi duhovne moći, lišila me sna i svake volje za jelom, i polako me ali sigurno ubija“. Ova boljka, produžio je, predstavlja stoga smrtnu boljku i beznadežna je, pošto se njeno izlečenje, naime ispunjenje želja koje se zasnivaju na devojčinoj lepoti i čednosti, ne može ni zamisliti ni predstaviti, i sasvim je ludo-zaneseno, ukratko, daleko prevazilazi ono što ljudima može pripasti. Ako nekog čoveka spopadnu snovi o sreći, snovi na čije ispunjenje, ma koliko oni bili uslov njegovog daljeg života, uopšte ne sme pomisliti niko osim bogova,

jasno je da on mora propasti. „Ako je ne budem dobio“, tako je zaključio, „ako ne budem dobio Zitu, sa njenim očima kao u jarebice, onako lepe boje tela, sa prekrasnim bedrima; moje životne sile će same od sebe iščileti. Stoga mi pripravi lomaču, jer samo u plamenu ima spasenja pred protivrečjem ljudskoga i božanskoga. A ako želiš da zajedno sa mnom sedneš na nju, znaj da mi je, doduše, žao zbog tvoje mladosti i zbog tvog veselog, kovrdžom obeleženog bića, ali mi je, s druge strane, i pravo; jer pomisao da si je ti i ljuljao ionako veoma potpomaže požar u mojoj duši, i nipošto ne bih voleo da za sobom ostavim na zemlji nekoga kome je takva milost bila data“. Pošto je saslušao ove reči, Nanda, na Šridamanovo duboko-ozbiljno neshvatanje i čuđenje, udari u beskrajan kikot, naizmenično grleći prijatelja i pocupkujući nogama i skačući u mestu. „Zaljubljen, zaljubljen, zaljubljen!“ uze on da uzvikuje. „I to je sve! I to mu je smrtna boljka! Ala je to divota! Ala je to uživancija!“ Pa poče da peva: „Što je gajio mudrac moj Dostojno nastrojenje! Al' sad batali razbor svoj, Prođe ga prosvetljenje. Curice jedne oči, ah, Zaludeše ga gadno. Ni majmun, ljosnuvši u prah, Ne gleda tako jadno“. Potom se opet zasmeja iz svega grla, sa šakama na kolenima, i uzviknu: „Šridamane, brate, da znaš koliko se radujem što nije ništa strašnije posredi i što o lomači buncaš samo zato što je plamen uhvatio lomaču tvog srca! Ona mala veštica predugo je stajala na putanji tvog pogleda, pa te je bog Kama[69] zgodio cvetnom strelom, jer ono što nam se činilo zujanjem pčela bilo je lepršanje njegove duše, a i Rati[70] te je omađijala, sestra premaleća, čežnja ljubavna. Pa to je sve sasvim obično i veselo-svakodnevno i baš nimalo ne prevazilazi ono što ljudima može pripasti. Jer ako ti se čini da na ispunjenje tvojih želja jedino bogovi smeju da pomisle, onda je tome uzrok usrdnost tvojih želja, kao i to što one, doduše, potiču od jednog boga, naime Kame, ali nipošto nisu namenjene njemu, nego ih je on namenio tebi. Ne zato što mi je srce okrutno, nego samo zato da ti malčice rashladim ljubavlju zapaljeni mozak, samo zato ti velim da odviše precenjuješ i svoj cilj ako misliš da samo bogovi imaju pravo na njega, ne i ljudi; jer svakako nema ničeg ljudskijeg i prirodnijeg od tvog prohteva da seješ u ovu brazdu“. (Ovako se izrazio, jer Zita znači „brazda“.) „Ali na tebe se“, produžio je, „uistinu može primeniti ona poslovica: 'Danju je slepa sova, noću vrana. No koga je ljubav zaslepila, slep je i danju i noću'. Ovu pouku ti kazujem zato da se prepoznaš u njoj i da uvidiš da Zita iz Bizonovog Doma nije nikakva boginja, mada ti je, onako gola na Durginom kupalištu, i mogla tako izgledati, nego sasvim obično, iako izuzetno lepo stvorenje, koje živi kao i ostali, tuca žito, kuva pekmez, prede vunu i ima roditelje koji su kao i sav ostali svet, i ako bi joj otac, Surnantra, mogao još i pominjati malčice ratničke krvi u svojim žilama- to nije bogzna šta, ili je bogzna koliko staro! Ukratko, to su ljudi sa kojima se može govoriti, i zašto bi ti imao prijatelja, kao što je tvoj Nanda, kad se on ne bi lepo uputio i udesio za tebe ovu sasvim običnu i lako izvodljivu stvar, te da dođeš do željene sreće? No? A? Šta veliš, glavo glupa? Umesto da načinim lomaču, na koju sam hteo da se popnem i da čučim na njoj zajedno s tobom, pomoći ću ti da sagradiš sebi bračni dom, u kome ćeš stanovati sa svojom krasnobokom!“ „Tvoje reči“, odgovori Šridaman posle izvesnog ćutanja, „sadržale su mnoge uvredljive stvari, da i ne pominjemo ono što si pevao. Jer uvredljivo je što nazivaš običnom i svakodnevnom muku koju mi nanose moje želje, kada ona zbilja prevazilazi moju snagu i

još malo pa će mi razoriti život, pa se takva žudnja, jača od nas, to jest prejaka za nas, s potpunim pravom može označiti kao nešto što ljudima ne pripada, nešto što je samo za bogove. Ali znam da mi misliš dobra i da bi hteo da me utešiš, pa ti zato opraštam pučki i bezazleni način na koji si se izrazio o mojoj smrtnoj bolesti. Štaviše, ne samo da ti opraštam nego su tvoje poslednje reči- a uz njih i to što ti, izgleda, smatraš mogućim ono što si mi pomoću njih prikazao kao moguće- potakle moje srce, koje je već nameravalo da se preda smrti, potakle ga da zakuca novim, burnim životom- jedino usled prikazivanja mogućnosti, usled vere u to, vere za koju ja nisam kadar. Doduše, za trenutak slutim da nepogođeni, koji se nalaze u drugačijem nastrojenju duha no što je moje, mogu jasnije i ispravnije prosuđivati o stanju stvari. Ali odmah potom postajem nepoverljiv prema svakom tuđem nastrojenju, i verujem samo svome, ovome koje me upućuje u smrt. Kolike samo verovatnoće ima već i u tome da je nebeska Zita još kao dete stupila u brak, pa uskoro treba da bude spojena sa svojim mužem, koji je odrastao zajedno sa njom- pomisao koja mi nanosi tako užasne plamene muke da ne ostaje ništa drugo osim bekstva u osvežavajuću lomaču!“ Ali Nanda mu se kleo svojim prijateljstvom da je ova strepnja sasvim bezrazložna i da Zita zaista nije vezana brakom iz detinjstva. Njen otac, Sumantra, protivio se takvom braku, uglavnom zato što nije hteo da je izloži sramoti udovištva u slučaju da dečakmladoženja umre pre vremena. A zatim, da je bila udata devojka, uopšte ne bi ni mogla biti izabrana za devicu koju su ljuljali o prazniku. Ne, Zita je slobodna i dostupna, pa je s obzirom na Šridamanovu valjanu kastu i njegove domaće prilike, kao i na njegovu potkovanost u Vedama, potreban samo formalan nalog prijatelju da uzme stvar u svoje ruke i da započne pregovore između kuća, pa da srećan ishod bude više no siguran. Pri ponovnom pomenu slučaja sa ljuljaškom Šridamanu bolno zaigra obraz, no on se ipak pokaza zahvalan prijatelju zbog njegove spremnosti da mu pomogne, i predade se Nandinom neobolelom razumu da ga malo-pomalo preobrati iz žudnje za smrću do verovanja da ispunjenje njegovih snova o sreći- naime, da zagrli Zitu kao svoju ženu- ne leži van granica pojmljivoga i onoga što može pripasti čoveku, ostajući, istina, pri tome da mu Nanda, ako se prozba izjalovi, bespogovorno mora svojim krepkim rukama načiniti lomaču. Gargin sin obeća ovo umirujućim rečima, no pre svega se trudio da se sa njim dogovori, tačku po tačku, o propisanoj proceduri prosidbe, tokom koje je Šridaman imao sasvim da se povuče u pozadinu i samo da čeka na uspeh: kako će Nanda, dakle, najpre poveriti sinovljeve misli Bhavabhutiju, Šridamanovom ocu, i pokrenuti ga da počne pregovore sa devojčinim roditeljima; kako će zatim i Nanda, kao zastupnik prosca i kao provodadžija, otići do Bizonovog Doma i svojom prijateljskom osobom udesiti da dođe do daljeg zbližavanja njih dvoje. Rečeno- učinjeno. Bhavabhuti, vanidja iz bramanske loze, obradovao se saopštenjima koje je čuo od poverenika svoga sina; Sumantra, kravar ratničkog porekla, nije pokazivao neraspoloženje prema predlozima, koje su pratili znatni pokloni, razastrti preda nj; Nanda je u domu prosidbe otpevao hvalospev prijatelju, priprosto-pučkim ali ubedljivim rečima; a korisno po stvar protekla je i poseta Zitinih roditelja, koju su za uzvrat učinili Blagostanju Krava, i kojom prilikom su ispitivali valjanost prosca; i dok su dani prolazili u takvim pripremama i postupcima, devojka se nauči da u Šridamanu, trgovačkom sinu, izdaleka gleda gospodara i supruga koji joj je namenjen. Sačiniše bračni ugovor, i njegovo

potpisivanje proslaviše obilnom gozbom i izmenom darova što donose sreću. Brižljivo izabran uz pomoć zvezdočataca, dan svadbe se približavao, a Nanda, koji je znao da će on jednom doći; i pored toga što je u taj dan bilo urečeno Šridamanovo spajanje sa Zitom, što je Šridamana sprečavalo da veruje u njegovu pojavu; Nanda je kao čauš trčao okolo, pozivajući rodbinu i prijatelje. A kad su u dvorištu mladine kuće, uz molepstvija domaćeg bramana, od lepinja sasušene balege pravili gomilu za svadbenu vatru; i tu je on svojim krepkim rukama najviše učinio. Tako dođe dan kad Zita, lepotica izvajanih udova, tela pomazana kamforom, sandalovim i kokosovim uljem, okićena adiđarima, u jelečetu sa šljokicama i uvijena u sari[71], glave umotane u oblak velova; kad Zita, velim, prvi put ugleda svoga suđenika (dok je on nju, kao što je poznato, već ranije bio video) i prvi put ga nazva po imenu. Imalo je, doduše, da se čeka na onaj čas, no najzad se i on upriliči, čas kada on izreče: „Dobio sam je“, kad ju je, dok su se na žrtvenik stavljali pirinač i maslo, primio iz ruku njenih roditelja, nazvao sebe nebom a zemljom nju, napevom pesme sebe sama a nju rečju pesme, i kada je, uz pevanje i tapšanje žena, triput obišao sa njom oko rasplamsale gomile, posle čega ju je, sa zapregom belih bikova i u svečanoj pratnji, povezao kući u svoje selo i na krilo svoje majke. Onde je valjalo ispuniti još i više običaja što donose sreću: i tu obiđoše oko vatre, on joj dade da jede šećernu trsku, spusti joj prsten u haljinu, pa posedaše na gozbu sa rođacima i prijateljima. A kad se najedoše i napiše, i kad ih još i poškropiše vodom iz Ganga i ružinim uljem, svi ih dopratiše do odaje što je bila nazvana „odaja srećnoga para“, i gde je za njih bila razmeštena postelja, sva u cveću. Tu se uz poljupce, šalu i suze, svi oprostiše od njih- Nanda, koji je stalno bio sa njima, sasvim poslednji, na samome pragu.

5. Neka oni koji slušaju, zavedeni dosadašnjim tako prijatnim tokom ove priče, nipošto ne upadnu u klopku obmane o njezinom pravom karakteru! Dok smo ćutali, ona je za trenutak odvratila svoje lice, i sad, kad vam ga opet obraća, ono nije više ono staro: izobličilo se u jezovitu obrazinu, u stravičan lik od koga se čovek unezveri, skameni, ili se bezglavo predaje podivljalom žrtvovanju, lik kakav su Nanda i Zita ugledali na putovanju koje su... Ali, redom da pričamo. Šest meseci protekoše otkako je Šridamanova mati posadila lepu Zitu kao ćerku na svoje krilo i otkako je ova svome tankonosom mužu poklonila potpuno uživanje bračnih radosti. Teško leto se okončalo, pa se već i kišno doba, koje nebo pokriva oblačnim bujicama, zemlju pak sveže izniklim cvećem, bližilo svom kraju, nebeska kapa je bila bez mrljice jedne, i jesenji lotos je cvetao kad mladi supruzi u razgovoru sa svojim prijateljem Nandom, uz saglasnost Šridamanovih roditelja, rešiše da otputuju do Zitinih roditelja, koji nisu videli ćerku još otkako je zagrlila muža, pa su želeli da se uvere kako joj prija bračni život. Iako se Zita odnedavno ponadala radostima materinstva, usudili su se da krenu na

putovanje, koje neće biti dugačko, niti, s obzirom na zasvežilo godišnje doba, veoma naporno. Putovali su u dvokolicama, pokrivenim nastrešnicom i zastrtim. Vukli su ih jedan zebu i jednogrba kamila, a Nanda, prijatelj, terao je zapregu. Sedeo je ispred supruga, sa naherenom kapom na glavi, klateći nogama, i činilo se da svu pažnju obraća putu i stupanju životinja, te se nije mogao mnogo osvrtati prema onima u kolima i ćaskati sa njima. Ovda-onda bi uputio koju reč životinjama, s vremena na vreme bi počeo i da peva neku pesmu, veoma glasno i zvonko; ali uvek bi mu glas utanjio već posle prvih tonova i pretvarao se u nekakvo zunzorenje, koje bi se završavalo kakvim tihim: đi, ili napred! Ali taj njegov način da najednom žestoko zapeva iz potištenih grudi imao je nešto zastrašujuće, isto kao i brzo gušenje njegova glasa. Iza njega su supruzi sedeli ćutke. Pošto se on nalazio tačno ispred njih, oči bi im, kad bi ih pravo podigli, ugledale Nandin potiljak, a pogled mlade žene je to katkad i činio, podižući se polako iz krila da bi se brzo, posle kratkog počivanja, opet vratio na njega. Šridaman je sasvim izbegavao da gleda na tu stranu, lice je okrenuo u stranu prema zastoru od sargije. Rado bi promenio mesto sa Nandom i sam upravljao kolima, samo da ne mora, kao njegova žena kraj njega, da gleda pred sobom mrka leđa na kojima su se isticali kičmeni pršljenovi i pokretljive plećke. Ali to ne bi išlo, jer ovakav raspored, koji je želeo radi svog olakšanja, opet ne bi bio ono pravo. – Tako su se tiho vozili svojim putem, ali pri tom su sve troje brzo disali, kao da su trčali, i crvenilo im je promrežalo beonjače, što vazda predstavlja težak znak. Zacelo, neki čovek vidovnjak bi morao ugledati crna krila kako bacaju senku nadnoseći se nad njihova kola. Rado su putovali pod okriljem noći, hoću reći pre dana, u najranije jutarnje sate, kao što to ljudi čine kad žele da izbegnu sunčano breme poodmaklog dana. Ali oni su za to imali svoje posebne razloge. Kako je sad u njihovim dušama boravila pometnja, a tmina ide pometnji naruku, to su oni bez svoga znanja iskoristili priliku da pometnju svoje duše predstave u prostoru, pa su zalutali u tom kraju. Nanda, naime, nije okrenuo vola i kamilu sa druma na onom mestu gde je to trebalo učiniti da bi prispeli u Zitino zavičajno selo. Skrenuo je na pogrešnom mestu, opravdan donekle nebom bez meseca, osvetljenim jedino zvezdama, i put kojim je krenuo ubrzo je prestao da bude put, i pretvorio se u čistinu između drveća, koja je samo varljivo ličila na njega, dok je drveće isprva stajalo pojedinačno, no zatim postajalo sve češće, pokazujući se kao drveće koje im je slala u susret neka gusta šuma, kako bi ih zarobila i uskoro im sakrila iz vida i onu čistinu kojom su išli i koju su mogli iskoristiti za povratak. Nemoguće je bilo da se kolima probiju po mekom šumskom tlu, između drveća što ih je okružavalo i oni priznadoše jedno drugome da su zabasali, ne priznajući, međutim, da su stvorili položaj koji je odgovarao zabasalosti njihovih duša; jer Šridaman i Zita, iza Nande koji je upravljao, nisu spavali, kao što bi se moglo pomisliti, nego su otvorenih očiju dopustili da ih on zavede s puta. Nije im ništa drugo ostalo no da založe vatru na mestu na kome su se zatekli, kako bi sunčev ishod mogli dočekati bezbednije od grabljivih zveri. A potom, kad dan zasja kroz šumu, ispitaše okolinu u svim pravcima, ispregoše vola i kamilu i pustiše ih da sami idu, pa uz silne napore uzeše da guraju dvokolice čas levo, čas desno, gde god se moglo provući između tikovih i sandalovih stabala, tako sve do ivice džungle, a tu se pred njima otvori jedna prohodna klisura, obrasla žbunjem, za koju je Nanda sasvim

pouzdano izjavio da ih mora odvesti na pravi put ka njihovom cilju. Vozeći se tako niz strminu, iskošeno i truckajući se, dospeše do nekog hrama uklesanog u stenu i videše da je to svetilište boginje Devi, Durge, nepristupačne i opasne, boginje Kali, tamne majke; i povodeći se za nekim nagonom u svojoj duši, Šridaman ispolji želju da siđe i da oda boginji poštu. „Samo ću je pogledati, pomoliti se i za koji trenutak se vratiti“, reče on svojim pratiocima. „Čekajte me ovde za toliko!“ Pa siđe iz kola i pope se uz grube stepenice što su vodile do hrama. Kao ni onaj dom Majke kraj skrovitog kupališta na rečici Zlatnoj mušici, tako ni ovaj nije spadao u veće; no stubovi i kipovi bili su mu isklesani sa obilatom pobožnošću. Divljačno brdo se gorostasno nadnosilo nad ulaskom, poduprto stubovima koje su čuvali leopardi iskeženih zuba, a desno i levo, kao i na obema stranama unutarnjega pristupa, u plohe stenjaka behu urezana prikazanja, kasnije obojena: likovi života u puti, života što je pomešan od kostiju, kože, mišića i srži, od semena, znoja, suza i krmelja, pogani, mokraće i žuči, života pritisnutog strašću, jarošću, zabludom, požudom, zavišću i malodušnošću, razdvajanjem od dragoga i vezivanjem za nedrago, pritisnutog glađu, žeđu, starošću, brigom i smrću, nepresušno prožetog i zapajanog slatkom i vrelom rekom krvi; života kakav tisuću obličja patnički uživaju, gamizavo se proždirući i preobraćajući se jedno u drugo, te se u tečnosveispunjavajućoj gunguli ljudskoga, božanskoga i životinjskoga čini da slonova surla predstavlja ruku čoveka, a da se na mestu ženske glave pojavila glava divljega vepra. Šridaman nije obraćao pažnju na te likove, i verovao je da ih ne vidi; ali dok je prolazio između njih, njegove crvenilom podlivene oči ih okrznuše, i oni ipak, pobuđujući nežnost, vrtoglavicu i sažaljenje, dotakoše njegovu dušu, pripravljajući je za prizor uzvišene Majke. U stenovitom domu vladao je polumrak; samo odozgo kroz brdo padala je dnevna svetlost u zbornicu kroz koju je sada koračao, i u niže, spušteno predvorje koje se nastavljalo na zbornicu. A kad prođe kroz jedna duboka vrata, od kojih su stepenice ponovo vodile naniže, pred njim se otvori materinsko telo, središte doma. Zadrhtao je u podnožju stepenica i zateturao se unatrag prema njima, opravši ruke o dva lingamova kipa s obe strane ulaska. Kalin kip je ulivao stravu. Da li se to samo tako činilo njegovim očima, protkanim crvenim žilicama, ili zaista još nikada i nigde nije ugledao jarosnu boginju u tako likujuće jezovitom obličju? Uokviren lukom lobanja i odsečenih ruku i nogu, idol je strčao iz zida stene, pokriven bojama koje su k sebi privlačile svu svetlost pa je bacale od sebe, nagizdan sjaktavim krunama, opasan i ovenčan kostima i udovima bića, usred uskovitlanog kola njegovih osamnaest ruku. Mati je oko sebe vitlala mačevima i zubljama, krv se pušila u lobanji koju je jedna između njenih ruku prinosila ustima, krv se sterala podno njenih nogu; sred čuna jednoga stajala je boginja što užas uliva, sred čuna što je plovio po moru životnih talasa, po moru krvi. Ali i stvarni zadah krvi, dotičući Šridamanov tankovijasti nos, lebdeo je, zastarelo-sladunjavo, u ustajalom vazduhu planinske pećine, podzemne klanice, u čije tle su, lepljivi i zakoreli, bili usečeni žlebovi radi oticanja životnog soka životinja, koje brzo iskrvare pošto im se odseče glava. Životinjske glave, otvorenih, staklastih očiju, njih četiri do pet, od bivola, od svinje i od koze, ležale su u obliku piramide naslagane na oltaru pred kipom Neumitne, a mač kipa, koji je služio za to da im se odrubi glava, ležao je postrance na pločniku, oštrobrid, blistav, iako je nosio i mrlje od usirene krvi. Sa ježenjem što je iz trenutka u trenutak naviralo do oduševljenja, piljio je Šridaman u

divlje izbuljeno lice Iskateljke žrtava, SmrtonosniceŽivotodavnice, i u kovitlac njezinih ruku, koji je i njemu navodio pamet na pijano kruženje. Pritisnuo je zgrčene pesnice uz silovito uzburkane grudi, a besprimerni talasi jeze, čas ledeni čas vreli, plavili su ga jedan za drugim i mutili njegov potiljak, srčani predeo i njegov od očajanja uzbuđeni pol, navodeći ih na krajnje izbezumljeni čin protiv njega samog a u čast večne utrobe. Njegove usne, beskrvne već, molile su: „Bespočetnice, ti koja si bila pre svega nastalog! Majko bez muža, ti čije haljine niko ne zadiže! Slatka i prestravična Sveobujmiteljko, koja ponovo usisavaš sve svetove i prilike što izviru iz tebe! Bezbrojnim žrtvama živih bića odaje ti narod poštu, jer tebi pripada životna krv sviju! Zar bih mogao ne steći tvoju milost, spasenja svoga radi, kad bih sam sebe prineo tebi na žrtvu? Dobro znam da na taj način neću uteći od života, iako bi to valjalo želeti. Ali daj mi da ponovo uđem kroz vratnice materinskog tela i vratim se u tebe, da se oslobodim ovog svoga Ja i ne budem više Šridaman, kome je svako uživanje pomućeno, jer nije on taj koji ga pričinjava!“ Reče ove mutne reči, zgrabi mač sa tla i sam sebi odseče glavu od trupa. Za tili čas se ovo kaže, a ne može se drukčije ni učiniti no za tili čas. A ipak pripovedač ovde ima samo jednu želju: naime, neka onaj ko sluša ne primi ove reči ravnodušno i ne razmišljajući, kao nešto svakodnevno i prirodno, samo zato što se tako često pripovedalo- i u pričama izgleda kao nešto obično- da ljudi sami sebi odrubljuju glavu. Pojedinačan slučaj nikad nije običan: najobičniji za misli i za kazivanje jesu rođenje i smrt; ali prisustvuj nekom rođenju ili nekom umiranju, pa se zapitaj, zapitaj porodilju ili samrtnika da li je to nešto obično. Sam sebi odrubiti glavu, ma koliko o tome bilo pričano, znači ostvariti skoro neostvarljivo delo, za čije je temeljno izvođenje potrebno ogromno oduševljenje i strahovito sabiranje svih životnih sila i moći volje u jednu jedinu tačku, tačku izvršenja; i to što je Šridaman, čije su oči bile blage od razmišljanja i koji je imao ne mnogo krepke bramanske trgovačke ruke; što je on izveo ovde to delo, to ne treba primati kao nešto obično, već sa čuđenjem koje ide skoro do neverice. Ali, dosta je reći da je on učinio tu jezivu žrtvu dok dlanom o dlan, te mu je sad glava sa nežnom bradicom oko obraza ležala na jednom mestu, a na drugom telo, koje je bilo manje važan dodatak ovoj plemenitoj glavi, i čije su obe šake još grčevito stezale balčak žrtvenog mača. A iz trupa je neobično snažno šiknula krv i ulila se u žlebove kosih stranica, koji su mrežali tlo i imali mali pad, pa je lagano odmilela prema jami što je bila iskopana ispod oltara; veoma nalik na rečicu Zlatnu mušicu, koja najpre kao ždrebe doskakuće kroz Himavantovu[72] kapiju, no potom sve mirnije kreće svojim putem prema ušću.

6. Vratimo li se sada iz materinskoga okrilja ovog stenovitog doma ka onima što čekaju

napolju, ne smemo se začuditi što ih zatičemo kako se isprva nemo, a zatim izmenjujući misli u razgovoru, pitaju šta li je to sa Šridamanom, koji je, kako je rekao, hteo samo za časak da svrati i oda poštu, a već se toliko vremena ne vraća. Lepa Zita, sedeći iza Nande, poduže je naizmence gledala u njegov potiljak i u svoje krilo, i bila ćutljiva kao i on, kome su kozasti nos i proste debele usne bili stalno okrenuti unapred, u pravcu zaprege. Ali napokon oboje počeše da se vrte na svojim mestima, i posle izvesnog vremena, odlučivši se, prijatelj se okrete ka mladoj ženi i upita: „Šta misliš, zašto li nas ostavlja da čekamo i šta li radi toliko unutra?“ „Pojma nemam, Nanda“, odgovori ona, upravo onim milo-treptavim i zvonkim glasom koji se on bojao da čuje, a unapred se bojao čak i toga da će ona, sasvim izlišno, dodati i njegovo ime, iako to nije bilo manje nepotrebno no kad bi on rekao: „Što li samo nema Šridamana?“ umesto da jednostavno upita: „Što li ga nema?“ „Već poodavno“, produži ona, „ne mogu da se dosetim šta je to, dragi Nanda, i da se sad nisi okrenuo prema meni i upitao me, ja bih sama, možda samo malčice kasnije, postavila tebi to pitanje“. On zavrte glavom, delom usled čuđenja što se prijatelj zabavio, delom i kao da se brani od suvišnih reči koje je ona stalno umetala; jer da je rekla: „okrenuo“, to bi bilo sasvim dovoljno, a onaj dometak „prema meni“, iako očevidno ispravan, bio je nepotreban, opasno nepotreban- izrečen prilikom čekanja Šridamana, milo-treptavim glasom, čija se neprirodnost jedva primećivala. Zaćutao je, plašeći se da i sam ne počne govoriti neprirodnim glasom i da je pri tom slučajno ne oslovi po imenu, jer osećao je, pošto mu je ona dala primer, izvesno iskušenje da to učini; i tako ona, posle kraćeg ćutanja, progovori prva i predloži: „Da ti kažem nešto, Nanda: pođi za njim, pogledaj gde je i šta radi, i prodrmaj ga svojim snažnim rukama ako se zaboravio u molitvi- ne možemo više čekati, i neobično je od njega što nas pušta da ovde sedimo i gubimo vreme dok se sunce sve više penje, kad smo, zalutavši, ionako već zakasnili, pa moji roditelji možda već polako počinju da se brinu za mene, jer oni me vole više od svega. Pođi dakle, molim te, i dovedi ga, Nanda! Čak i ako ne želi da dođe i uzme da se brani, ti ga ipak dovedi! Pa jači si od njega“. „Dobro, poći ću i dovešću ga“, odvrati Nanda; „milom, naravno. Samo treba da ga podsetim kako je vreme odmaklo. Uostalom, moja je krivica, samo moja, što smo izgubili put. Već sam i sam pomišljao da pođem za njim, samo sam smatrao da ćeš se možda plašiti da ovde čekaš sasvim sama. Ali to je samo za koji trenutak“. To rekavši, spusti se sa prednjeg sedišta i pope se u svetilište. A mi, mi koji znamo kakav ga prizor očekuje! Moramo ga pratiti kroz zbornicu, u kojoj još ništa nije slutio, pa kroz predvorje, u kome je takođe još bio u tmini neznanja, pa najzad dole do materinske utrobe. E dabome, onde je posrnuo i zateturao se, sa muklim uzvikom užasa na usnama, i s naporom se pridržao za lingamovo kamenje, baš kao što je i Šridaman učinio, ali nije to uradio zbog kipa, koji je ovoga prenerazio i stravično oduševio, već zbog jezovitog prizora na tlu. Tu je ležao njegov prijatelj, voštana glava sa razvezanom maramom bila mu je odvojena od trupa, a krv mu je račvastim putevima milela prema jami.

Siroti Nanda drhtao je kao slonovo uho. Držao je obraze svojim tamnim šakama, okićenim prstenjem, a kroz seljačke usne neprestano mu je naviralo, upola prigušeno, ime njegovog prijatelja. Pognut, činio je bespomoćne pokrete prema razdeljenom Šridamanu na tlu, jer nije znao u pravcu kog dela da se okrene, koji da obujmi, kome da se obrati, telu ili glavi. Najzad se odluči za glavu, pošto je ona vazda sasvim izrazito bila glavni deo, kleče uz nju, ubledelu, i oslovi je, kozasta lica izobličena od plača, ali ipak jednu ruku stavi i na telo, pa se i ovome s vremena na vreme obraćao. „Šridamane“, grcao je, „dragi moj, šta si to učinio, i kako si se mogao prelomiti da sopstvenim šakama i mišicama izvršiš ovo delo, ovo tako teško izvodljivo delo! Pa to nije bilo za tebe! A ipak si izveo baš ono što niko ne bi očekivao od tebe! Oduvek sam se divio tvome duhu, a sad ti se na jad i žalost moram diviti i što se tela tiče, jer bio si kadar da učiniš i ovo najteže! Kako li ja moram izgledati pored tebe, kada je tebi ovo pošlo za rukom! Kakvu li su samo žrtvenu igru morali voditi velikodušnost i očajanje, ruku pod ruku, kad si sam sebe zaklao! Ah, avaj, avaj, razdvojena ta fina glava od finoga tela! Još se na njegovom trbuhu nalazi nežno salce, ali lišeno smisla i značaja, jer je nestalo veze sa plemenitom glavom! Reci, jesam li ja kriv? Da nisam počem kriv za tvoj postupak pukim svojim postojanjem, ako i nisam svojim delanjem? Vidiš li, ja stupam tragom tvojih misli, pošto moja glava još misli; ti bi, možda, u skladu sa naukom o bićima učinio ovu razliku i krivicu prouzrokovanu postojanjem smatrao bitnijom od krivice prouzrokovane delanjem. Ali šta čovek može više učiniti no da izbegava delanje? Ćutao sam, koliko god sam mogao, da ne bih slučajno i sam počeo govoriti gugutavo-zaljubljenim glasom. Ništa suvišno nisam rekao, i nisam dodavao njeno ime kad sam joj se obraćao. Sam sam sebi svedok- niko drugi inače, valja priznati- da je ni u čemu nisam podržavao kad bi ona, meni u hatar, uzela da te pecka. Ali šta to sve vredi kad sam ja kriv prosto zbog svog postojanja u mesu? Trebalo je da krenem u pustinju i da se kao usamljenik strogo pridržavam isposničkih zaveta! Trebalo je, skrhano priznajem, da tako postupim ne čekajući da mi ti to kažeš; ali, toliko mogu reći, da malo skinem teret krivice sa sebe; zacelo bih to učinio da si mi kazao! Zašto mi ništa nisi rekla, glavo draga, onda dok još nisi ležala ovako odvojena, nego si se nalazila na svome telu? Uvek su naše glave govorile jedna s drugom, tvoja mudro, a moja priprosto, ali čim bi došlo do ozbiljnog i opasnog predmeta, ti bi ućutao! Sada je prekasno, ti nisi ništa rekao, nego si velikodušno jezivo delao i propisao si kako i meni valja da postupim. Jer svakojako nisi verovao da ću ja zaostati iza tebe, i da će se moje jedre ruke opirati da učine delo koje si ti izvršio pomoću tvojih slabačkih! Često sam ti govorio da ne mislim da nadživim rastanak s tobom, i kad si mi u svojoj ljubavnoj boljci naredio da napravim lomaču za tebe, izjavio sam da ću je, ako je uopšte načinim, udesiti za dvojicu i da ću zajedno s tobom sesti na nju. Što sad ima da se zbude, to već odavno znam, iako tek sada dospevam da to jasno izdvojim iz uskovitlanog spleta svojih misli, i već čim sam ušao ovde i video te gde ležiš; tebe, to jest telo onde a glavu pored njega- već tad je Nandina odluka smesta bila donesena. Hteo sam s tobom da sagorim, pa i sad hoću s tobom da iskrvarim, jer nešto drugo uopšte mi ne preostaje. Treba li možda da iziđem, da joj javim šta si učinio, pa u njenim užasnutim krikovima da začujem potajnu radost? Treba li da svud idem sa zaprljanim imenom, dozvoljavajući svetu da priča ono što će sasvim pouzdano pričati, naime:, Nanda, zlikovac, ogrešio se o svoga prijatelja, ubio ga je zbog požude prema njegovoj. ženi'? Nipošto! Nikad ni doveka! Poći ću za tobom, i večna utroba neka popije moju krv zajedno s tvojom!“

To rekavši, okrete se od glave ka telu, oslobodi držak mača iz već ukočenih šaka, pa krepkim rukama najtemeljnije izvede presudu koju je sam sebi izrekao, tako da njegovo telo- da njega najpre pomenemo- pade poprečke preko Šridamanovog, a prijazna mu se glava otkotrlja pored prijateljeve, gde ostade da leži, prevrnutih očiju. Krv mu pak takođe linu, najpre plahovito i hitro izvirući, a zatim polako poče da mili kroz žlebove ka slivnici.

7. Za to vreme je Zita, Brazda, sedela napolju sama pod arnjevima, a vreme joj se utoliko više oteglo što se sad pred njom nije nalazio vrat u koji je mogla da gleda. Šta se desilo s tim vratom dok se prepuštala izvesnom svakidašnjem nestrpljenju, to ona nije mogla ni da sanja; jedino se možda ipak u dnu njene duše, duboko ispod nezadovoljstva koje je bilo, istina, živahno, ali je ipak pripadalo svetu bezazlene pojmljivosti i navodilo je da tupka i lupka nožicama; jedino se, velim, ispod toga mogla meškoljiti slutnja o nečem strahovitom, što bi objašnjavalo njeno toliko čekanje, ali prema čemu ne bi bilo prikladno odnositi se sa nestrpljenjem i ljutnjom, jer je to pripadalo jednom poretku mogućih stvari u kome se zaista nije imalo rašta tupkati i lupkati. Mora se računati sa izvesnom potajnom sklonošću mlade žene prema nagađanjima ove vrste, pošto je ona od pre nekog vremena živela obuzeta nastrojenjima i saznanjima koja- toliko samo da kažemo- nisu bila lišena izvesne srodnosti sa onim gorostasnim poretkom. Ali to se nije javljalo u onome što je govorila u sebi. „Ovo se zbilja ne može iskazati i jedva se može podneti!“ mislila je. „Ovi muškarci su svi jednaki, nijednom ne bi trebalo davati preimućstvo nad drugim, jer ni u koga se ne možeš pouzdati. Jedan te ostavlja da sediš sa drugim, tako te ostavlja da bi mu ne znam šta trebalo dati zbog toga, a kada pošalješ drugoga, sediš sama. I to još dok sunce sve više odskače, a već smo, zalutavši, toliko vremena izgubili! Malo treba pa da iz kože iskočim od besa. Ta u čitavom području razumnih i dozvoljenih mogućnosti ne može se naći nikakvo objašnjenje, niti ikakvo izvinjenje za to što se najpre jedan zadržao, a potom i onaj što treba da ga dovede. Najgore što mogu dokonati jeste da su zapodeli prepirku i borbu, pošto je Šridaman toliko privržen molitvi da se ne može pokrenuti s mesta, a Nanda bi hteo da ga natera da dođe, no pri tom se, s obzirom na nežnost moga muža, ne usuđuje da upotrebi svoju punu snagu; jer kad bi hteo samo, mogao bi ga na rukama, koje izgledaju kao od gvožđa kad ih čovek slučajno opipa, izneti i doneti k meni kao kakvo dete da nosi u naručju. To bi bilo ponižavajuće za Šridamana, no ja se ipak, uvređena što moram toliko čekati, nalazim već sasvim bližu želje da Nanda tako postupi. Da vam kažem nešto: zaslužili ste da uzmem uzde u ruke i sama se odvezem do svojih roditelja- pa kad konačno iziđete, da zateknete ovo mesto prazno. Kad ne bi bilo toliko sramotno prispeti tamo bez muža i prijatelja, samo zato što su me ostavili da čekam, ja bih smesta izvela ovaj naum. Ali ovako mi ništa drugo ne ostaje (a trenutak za to je sad sasvim pouzdano došao) no da i

sama ustanem, pođem za njima i vidim šta li to, za ime sveta, mogu raditi. Nije čudo što me, jadnu i trudnu ženu, obuzima izvesna bojazan pred neobičnošću koja se mora kriti u njihovom zagonetnom ponašanju. Ali, između svega što se može zamisliti najgore će ipak biti ako su zametnuli kavgu; iz nekog razloga koji bolje da kogod drugi iznalazi- pa ih ta raspra još zadržava. E, onda ću se ja umešati, pa ću ih već urazumiti“. Ovo namislivši, lepa Zita je sišla s kola, pa se, dok su joj se bedra njihala pod obmotanom haljinom, uputila prema domu Majke; i tek što je pedeset puta udahnula i izdahnula vazduh, našla se pred najužasnijim od svih prizora. Digla je ruke uvis, oči joj iskočiše iz duplji, a onda se obeznanjena srušila i dugo je ležala u nesvesti na tlu. Ali šta joj je sve to vredelo? Užasni prizor je imao vremena da čeka, kao što je čekao i dok je Zita uobražavala da ona čeka; on je proizvoljno dugo ostajao isti, i kad nesrećnica ponovo dođe svesti, sve je bilo kao i pre. Pokušala je da ponovo padne u nesvest, ali zahvaljujući njenoj snažnoj prirodi to joj nije pošlo za rukom. I tako se šćućurila na kamenju, prstiju zarivenih u kosu, i zurila je u odvojene glave, na tela što su ležala unakrst jedno preko drugoga i na krv što je milela. „Višnji bogovi, duhovi i veliki isposnici“, šaptala je plavičastim usnicama, „izgubljena sam! Obojica, u isti mah obojica- sa mnom je svršeno! Moj gospodar i suprug, koji je sa mnom obilazio oko ognja, moj Šridaman sa uvaženom glavom i sa telom ipak toplim, koji me je u svetim bračnim noćima naučio uživanju, onolikom, naravno, koliko ga sad poznajem- štovane glave razdvojene od tela, skončao i mrtav! A skončao i mrtav i drugi, Nanda, koji me je ljuljao i prosio me za njega; krvavo razdvojena tela od glave- leži, eto, još sa kovrdžom 'batlijom' na veselim grudima; bez glave, šta se tu sad može učiniti? Mogla bih ga dodirnuti, mogla bih dotaći snagu i lepotu njegovih mišica i bedara, kad bih imala volje za to. Ali nemam je; krvava smrt stavlja branu između njega i takve obesti, baš kao što su čast i prijateljstvo to činili ranije. Odsekli su glave jedan drugome! Iz izvesnog razloga, koji ne mogu više skrivati pred sobom, jarost im se rasplamsala kao kad se oganj prelije maslom, i tako su se strahovito posvađali da ih je to odvelo do ovog uzajamnog dela- kao da mi je pred očima taj prizor! Ali ovde se nalazi samo jedan mač- i Nanda ga drži! Kako su, besomučnici, mogli da se bore samo jednim mačem? Šridaman je, zaboravivši na svu mudrost i blagost, zgrabio mač i odsekao Nandi glavu, na šta je ovaj- ali ne! Nanda je iz izvesnih razloga, zbog kojih me prolaze žmarci usred sve moje bede, odrubio glavu Šridamanu, a potom je ovaj; ali ne- ali ne! Ta prestani da razmišljaš, ništa od toga nema izuzev krvave tmine, koja se ionako sada nalazi preda mnom, i samo jedno je jasno: da su postupali kao pobesneli muškarci i da ni jedan jedini trenutak nisu pomislili na mene. To jest, mislili su na mene, itekako, za mene, jadnicu, oni su se i borili u svom groznom mužjaštvu, i zbog toga me donekle prolaze žmarci; ali mislili su na mene samo s obzirom na sebe same, ne s obzirom na mene i na to šta će biti sa mnom; za to oni u svojoj pomahnitalosti nisu marili nimalo više no što sada mare, sada kad mirno leže bez glava i meni prepuštaju odluku šta da počnem! Da počnem? Ovde baš ništa nema da se počinje, samo da se okončava. Treba li da bludim kroz život kao udovica i da trpim ljagu i gnušanje prema ženi koja je tako loše negovala svog gospodara da je on bedno skončao. I inače se na udovicu ne gleda bolje, ali kakvom će me tek ljagom ocrniti kad sama budem došla u domove svoga oca i svoga svekra! Samo jedan mač postoji, nisu se uzajamno mogli pobiti njime, jedan mač ne stiže za dvojicu. Ali ostaje i treće lice, a to sam ja. Reći će da sam razuzdana žena pa sam ubila svoga muža i njegovog pobratima, svoga devera; lanac dokaza

je ubedljiv. Pogrešan je, ali ubedljiv, i tako će me nevinu žigosati. Ne nevinu, ne; da se sve nije okončalo, još bi imalo nekog smisla i bilo bi vredno truda lagati sebe, ali ovako nema smisla. Nisam ja nevina, odavno već nisam, a što se tiče razuzdanosti, ima tu nešto istine; čak mnogo, mnogo istine ima u tome: samo ne baš onako kako će ljudi misliti o meni. Postoji, znači, neka pravda koja dela u zabludi? – Moram da preteknem takvu pravdu i sama sebi da presudim. Moram poći za njima- ništa drugo pod milim bogom mi ne ostaje. Ne mogu podići mač ovim ručicama, koje su premalene i odviše bojažljive da unište telo kome pripadaju, i koje je sa svih strana nabreklo primamljivošću, ali je sazdano od slabosti. Ah, šteta je za njegovu ljupkost, a ipak mora postati isto ovako ukočeno i besmisleno kao što su ova ovde, kako ubuduće ne bi ni budilo pohotu ni patilo od pohotljivosti. Eto, to je ono što se bezuslovno mora desiti, pa makar se time broj žrtava popeo na četiri. A čemu bi ono, dete udovice, i moglo da se nada od života? Nema sumnje, postalo bi nesrećni bogalj, zacelo bi bilo bledo i slepo, jer ja sam bledela od tuge usred uživanja i zatvarala oči pred onim koji mi je to uživanje podario. Meni su prepustili odluku šta da započnem. E pa gledajte kako ću znati da pomognem sebi!“ Pa se podiže, povede se levo-desno, ustetura se uz stepenice, pa uprvši pogled u uništenje, potrča kroz hram i izjuri napolje. Pred svetilištem je rasla smokva, obrasla lijanama. Ona dohvati jednu zelenu rašljiku, napravi od nje omču, namače je oko vrata i taman kroči da se udavi njome.

8. No u tom trenutku javi joj se neki glas iz vazduha, glas koji je van svake sumnje pripadao glavom Durga-Devi, Nepristupačnoj, boginji Kali, Mračnoj, Majci svetova. Bio je to dubok i hrapav glas, materinski odlučan. „Hoćeš li smesta da se okaniš toga, kozo glupava?“ ovako se oglasila. „Nije ti, kanda, dosta što si krv mojih sinova bacila u jamu, nego želiš još i ovo moje drvo da nagrdiš, a svoje telo, krasno ispoljavanje moga suštastva, da daš gavranima da ga kljuju zajedno sa milim, slatkim, toplim, maleckim životnim začetkom što raste u njemu? Pa zar nisi primetila, ćurko jedna, da ne dobijaš više i da si ostala u blagoslovenom stanju od moga sina? Ako u našim poslovima ne umeš da brojiš dalje od tri, onda se svakako obesi, ali ne ovde u mome području; činiće se, odista, da mili život treba najednom da propadne i da nestane sa sveta, jedino zbog tvoje glupavosti. Ionako su mi uši već prepune od trućanja mislilaca kako je ljudski život neka bolest, koja putem ljubavnog žara prenosi svoju zarazu na nova pokolenja; pa mi još i ti, ludo, izvodiš ovde te kerefeke. Izvlači glavu iz omče, il’ će pasti šamari!“ „Sveta boginjo“, odgovori Zita, „slušam te, svakako. Čujem tvoj gromovnički glas i smesta prekidam, razume se, svoj očajnički postupak, pošto mi tako naređuješ. Ali moram se braniti od tvoje tvrdnje kako se čak ni u svoje stanje ne razumem i kako nisam

primetila da si mi ti zaustavila i da si me blagoslovila. Mislila sam samo da će ono ionako biti bledo i slepo i nesrećni bogalj“. „De, budi dobra i pusti mene da ja brinem o tome. Prvo, to je šašava ženska praznoverica, a drugo, u mom poslu mora biti i bledih i slepih bogalja. Bolje pokušaj da se pravdaš i priznaj zašto je k meni tamo u onu jamu dotekla krv mojih sinova, koji su, svaki na svoj način, bili izvrsni mladići! Ne velim da mi njihova krv nije bila prijatna, ali želela sam da je još neko vreme ostavim u njihovim valjanim žilama. Govori, dakle, ali istinu kazuj! Možeš valjda zamisliti da mi je ionako svaka stvar poznata“. „Ubili su jedan drugoga, boginjo presveta, a mene su ostavili na cedilu. Zbog mene su zapodeli žestoku svađu, pa su jednim istim mačem odsekli jedan drugome“ „Glupost. Doista, samo ženska glava je kadra da toroče takve preterane gluposti! Oni su se u muževnoj pobožnosti sami jedan za drugim prineli meni na žrtvu; eto, znaj sada. Ali zašto su to učinili?“ Lepa Zita udari u plač i odgovori jecajući: „Ah, sveta boginjo, znam i priznajem da sam kriva, ali šta mogu za to? Za mene je značilo silnu nesreću, mada bez sumnje neizbežnu, kob dakle, ako ti je pravo da se tako izrazim“ (ovde je nekoliko puta uzastopce zajecala), „značilo je za mene zlo i otrov zmijski što sam postala žena od gordeljivo zatvorenog i bezazlenog devojčeta koje sam bila i koje je mirno ložilo ognjište svoga oca pre no što je upoznalo čoveka i bilo uvedeno u tvoje poslove; a to je za tvoje veselo dete bilo kao da se bunike najelo- promenilo se otada potpunce, i greh je sa neodoljivom slašću zavladao njegovom probuđenom dušom. Ne kažem da želim da se vratim u veselu, gordeljivu neprobuđenost, koja nije bila ništa drugo do neznanje; ne mogu to, a to čak nije ni moguće čoveku. Znam samo da nisam poznavala muškarca u ono drevno doba i da ga nisam gledala, da nisam marila za njega i da je moja duša bila slobodna od njega i od one žarke radoznalosti da saznam njegove tajne, te sam se šaljakala sa njim i bezazorno i hladno odlazila svojim putem. Da li bi me ikada obuzela pometenost kad bih ugledala grudi nekog mladića, da li bi mi navrla krv u oči kad bih spazila njegove mišice i butine? Ne, to za mene onda baš ništa nije značilo, i nimalo nije dovodilo u iskušenje moju bezazornost i hladnoću, jer bila sam neprobuđena. Dolazio je jedan mladić sa pljosnatim nosom i crnim očima, telom lep kao upisan, Nanda iz Blagostanja Krava, i ljuljao me ka suncu o prazniku, no nije me vatra palila zbog toga. Obrazi su mi se jarili od vazduha koji sam prosecala, ni zbog čega drugog, i iz zahvalnosti sam ga zvrcnula po nosu. Zatim se on opet pojavio kao prosac za Šridamana, svoga prijatelja, pošto su se njegovi i moji roditelji složili. Tada je, možda, već bilo pomalo drukčije, može biti da su koreni nesreće u onim danima kad me je prosio za onoga koji je trebalo da me zagrli kao muž, no koji još nije bio prisutan; samo je onaj prvi bio prisutan. On je bio stalno prisutan, pre svadbe i za vreme nje, dok smo obilazili oko ognja, a potom takođe. Hoću reći, danju je bio prisutan, ali, naravno, ne i noću, kad sam spavala sa njegovim prijateljem, Šridamanom, mojim suprugom, i kad smo prilazili jedno drugom kao božanski par, kao što se prvi put zbilo na cvetnoj postelji one noći po našoj svadbi, kad me je otvorio muškom snagom i okončao moje neiskustvo, načinivši me ženom i oduzevši mi gordeljivu hladnoću ranih dana. Umeo je on da učini to, kako da ne, ta bio je tvoj sin, pa je i ljubavno spajanje veoma ljupko umeo da izvede- ni rečce protiv da se kaže, i ni pomena

nema da ga nisam volela, štovala i plašila ga se- ah, svakako, nisam toliko izopačena, boginjo najdraža, da ne bih volela svoga gospodara i supruga, a pre svega da ga ne bih poštovala i plašila ga se, da ne bih volela njegovu finu i otmenu, učenu glavu, sa bradom ništa manje nežnom od zenica i očnih kapaka, i telo koje spada uz glavu. Samo sam se, u isti mah sa poštovanjem koje sam mu iskazivala, stalno pitala da li je zapravo njegov posao bio da me načini ženom i da moju bezazornu hladnoću nauči slatkoj i stravičnoj zbilji čula; stalno mi se činilo da to njemu ne priliči, da nije dostojno njega i ne pristaje mu glavi, i uvek kad bi mu se meso uzdiglo prema meni u bračnim noćima, uvek mi se to činilo kao nekakva sramota za njega i poniženje njegove finoće- ali time u isti mah sramota i uniženje i za mene probuđenu. Večita boginjo, ovako je bilo. Kori me, kažnjavaj me; ja, tvoje biće, u ovom užasnom času bez ustručavanja ti priznajem sve kako je bilo, imajući na umu da je tebi ionako svaka stvar poznata. Ljubavna strast nije pristajala glavi Šridamana, moga plemenitog supruga, pa čak nije priličila ni njegovom telu, koje je tu glavna stvar, kao što ćeš svakojako priznati, te ono, koje je sada ovako žalosno odvojeno od svoje glave, nije umelo da ljubavno spajanje izvodi tako dobro da bih svim svojim srcem učestvovala u tome, stoga što je, doduše, budilo istu strast u meni, ali je nije tolilo. Smiluj se, boginjo! Strast tvoga probuđenog bića bila je veća od njegove sreće, a njegov prohtev veći od njegove strasti. Ali danju, a i uveče, pre spavanja, viđala sam Nandu, kozolikoga, našeg prijatelja. Ne samo što sam ga viđala, posmatrala sam ga, onako kako me je sveti brak naučio da posmatram i ocenjujem muškarce, i u snove mi se ušunja pitanje kako bi on umeo da izvede ljubavno spajanje, i kako bi se sa njim, koji ne govori ni izdaleka onako pravilno kao Šridaman, odigralo božansko prilaženje, sa njim umesto sa Šridamanom. Ne bi nimalo drukčije, bednice, poročnice, koja si zaboravila na poštovanje prema svome mužu! Ovako sam sebi govorila. To je uvek isto, i zar bi Nanda, čije se reči i telo mogu nazvati samo prijatnim i ništa više, dok se za tvog gospodara i supruga sme čak reći da je značajan; zar bi on tu umeo izvesti nešto više? Ali ništa mi to nije vredelo; pitanje o Nandi, i pomisao da njemu ljubavna strast jamačno mora bez ikakvog stida i uniženja pristajati uz glavu i udove, da je on, dakle, onaj koji bi znao da moju sreću dovede u ravnotežu sa mojom probuđenošću- eto to pitanje i pomisao uvukli su mi se u meso i dušu kao udica ribi u ždrelo, i nije se moglo ni misliti na vađenje, jer udica je bila posuvraćena. Kako sam i mogla istrgnuti iz mesa i duše pitanje o Nandi, kad je on vazda bio oko nas, a Šridaman i on nisu mogli biti jedan bez drugoga, usled njihove različnosti? Stalno sam bila prinuđena da ga viđam danju, a noću da ga u snovima dočaravam mesto Šridamana. Kad bih videla njegove grudi, obeležene kovrdžom 'batlijom', njegova uzana bedra i sasvim malenu zadnjicu (dok je moja ovako velika; Šridaman pak po bedrima i zadnjici čini otprilike sredinu između Nande i mene); gubila bih pribranost. Kad bi mu ruka dotakla moju, nakostrešile bi mi se malje na porama od miline. Kad bih pomislila kako bi njegove krasne noge, čije su gnjati obrasle crnim dlakama, mogle da me obujme i stegnu u ljubavnoj igri, obuzela bi me vrtoglavica, a od nežnosti bi mi grudi prokapale. Iz dana u dan mi se činio sve lepši, i nisam shvatala neverovatnu neprobuđenost usled koje sam za njega i za njegovu kožu što je mirisala na slačicu tako malo marila onda kad je bio izabran da me ljulja: sad mi se on činio kao gandarvski[73] knez Citrarata, pun nadzemaljske draži, kao ljubavni bog u najmilijem obličju, sav od lepote i mladosti, zanosan i ukrašen nebeskim nakitom, vencima od cveća i svime što je ljupko; Višna koji je sišao na zemlju u Krišninom

liku. I zato, kad bi mi se Šridaman noću približavao, ja bih bledela od tuge što je to on a ne onaj drugi, i sklapala bih oči da bih mogla zamišljati kako me Nanda grli. Ali po tome što se katkada nisam mogla uzdržati da, obuzeta strašću, promucam ime onoga za koga sam želela da bude vinovnik te strasti, po tome je Šridaman primetio da ja činim preljubu u njegovim nežnim rukama. Jer ja, na žalost, govorim i dok spavam, pa sam, zacelo, pred njegovim bolno kosnutim ušima zborila u snu reči koje su mu sve odale. To zaključujem po dubokoj tuzi koja ga je svuda pratila, i po tome što me je ostavio na miru i nije me više doticao. Nanda me, međutim, takođe nije doticao; ne stoga što možda ne bi osećao iskušenje da to učini- osećao je on iskušenje, svakojako je osećao, ne dozvoljavam tako uvredljivu pretpostavku da on nije osećao iskušenje u krajnjem stepenu! Ali iz neprekršljive vernosti prema svom prijatelju on se suprotstavljao tome iskušenju, a i ja, veruj mi, večita majko; bar ja verujem da bi tako bilo- i ja bih ga, kada bi se njegovo iskušenje pretvorilo u pokušaj, iz poštovanja prema muževljevoj glavi, strogo odbila od sebe. No ovako uopšte nisam imala muža, i sve troje smo se nalazili u položaju koji je obilovao lišavanjem. U takvim okolnostima, majko presveta, krenuli smo na putovanje koje smo dugovali mojim roditeljima, i zabasavši u stranputice stigli do tvoga doma. Šridaman reče da samo za trenutak želi da siđe i da ti u prolazu oda poštu. No u tvojoj žrtvenoj ćeliji on je, skoljen okolnostima, učinio jezivo delo i lišio udove štovane glave, ili, bolje reći, visoko uvaženu glavu udova, a mene bacio u jadno udovištvo. Izveo je on to iz čemernog odricanja, i dobra misleći meni, prestupnici. Jer, velika boginjo, oprosti mi za ovu istinitu reč: nije se on prineo tebi na žrtvu, nego meni i svom prijatelju, da bismo u posledak mogli provoditi dane u punom uživanju čulnih naslada. Ali Nanda, koji je otišao da ga potraži, nije hteo da podnese ovu žrtvu, no je takođe otfikario sebi glavu sa Višninih udova, te sada nemaju nikakve vrednosti. Ali na taj način je i moj život postao bezvredan, čak je pao duboko ispod svoje vrednosti, pa sad kao da mi je i samoj odrubljena glava, naime, lišena sam i muža i prijatelja. Krivicu za svoju nesreću svakako moram pripisati svojim delima u nekom ranijem životu. Ali kako se ti posle svega toga možeš čuditi što sam se bila odlučila da dokrajčim ovaj sadašnji?“ „Ti si radoznala guska i ništa drugo“, reče boginja gromovničkim glasom. „Zaista je smešno šta si sve u svojoj radoznalosti načinila od ovoga Nande, na kome baš ničega nema što bi bilo više od uobičajenog. Sa takvim mišicama i na takvim nogama kreću se milioni mojih sinova, a ti si napravila Gandarvu od njega! To je dirljivo u suštini“, dodade božanski glas i postade blaži. „Ja, majka, nalazim da je telesno uživanje u suštini dirljivo, i mislim da se, sve u svemu, diže velika prašina oko toga. Ali, svakako, reda mora da bude!“ I glas joj iznenada opet postade grub i goroloman. „Ja sam, doduše, oličenje nereda, ali baš stoga moram najodlučnije držati do reda i zahtevati da se štuje nepovredljivost bračne ustanove, utuvi to! Ama sve bi se ispremetalo i ispreturalo kad bih se ja povodila samo za svojom dobroćudnošću. A tobom sam više nego nezadovoljna. Praviš mi ovde ovaj pačariz, a još mi uz to govoriš i bezobrazluke. Jer ti mi daješ na znanje da se moji sinovi nisu meni prineli na žrtvu i istočili svoju krv meni, nego jedan tebi, a drugi prvome. Kakav je to ton? Deder, daj mi da vidim nekog čoveka koji sebi rubi glavu- ne samo da prerezuje grlo nego da po svim pravilima žrtvenog obreda odseca glavu sebi; još uz to nekog načitanog kao što je tvoj Šridaman, koji se čak ni u ljubavi ne odlikuje osobitom spretnošću; da rubi sebi glavu,

velim, a da neophodnu snagu i pomamljenost ne crpe iz oduševljenja koje sam mu ja ulila! Zabranjujem, dakle, da mi govoriš tim tonom, bez obzira na to da li u tvojim rečima ima nečeg istinitog ili nema. Jer, istinito u njima može biti to da je ovde u pitanju delo sa mešovitim pobudama, što će reći: nejasno delo. Nije se moj sin Šridaman prineo meni na žrtvu baš isključivo zato da stekne moju milost, nego odista i iz patnje zbog tebe, pa bilo mu to samome jasno il’ ne bilo. A žrtva maloga Nande bila je samo neminovna posledica. Stoga ne osećam neku veliku sklonost da primim njihovu krv i da se zadovoljim tom žrtvom. Ako bih ja sada vratila dvostruku žrtvu i sve vaspostavila kao što je bilo, da li bih smela očekivati da ćeš se ubuduće pristojno ponašati?“ „Ah, sveta boginjo i draga majko!“ uzviknu Zita kroz suze. „Kad bi ti to bila kadra i kad bi mogla da poništiš ova stravična dela, te da mi vratiš muža i prijatelja i da sve bude po starom; koliko bih te onda blagosiljala, pa čak obuzdala i svoje reči iz sna, kako se plemeniti Šridaman ne bi više žalostio! Neopisivo zahvalna bih ti bila kad bi to tebi pošlo za rukom i kad bi vaspostavila sve kao što je i bilo! Jer, iako je ranije sve postalo žalosno, tako da sam, došavši pred užasni prizor u tvome okrilju, jasno i razgovetno uvidela da ni na šta drugo nije moglo izići, ipak bi bilo čudesno lepo kad bi tvoja moć uspela da ukine ovaj ishod, kako bi sledeći put moglo doći do kakvog boljeg!“ „Šta znači 'bila kadra' i 'pošlo za rukom?'“ odvrati božanski glas. „Ne sumnjaš, nadam se, da je to sitnica za moju moć! Dokazala sam to više no jednom otkako je svet nastao. Žao mi te je, vidiš, iako ne zaslužuješ to, žao mi te zajedno sa bledim i slepim začetkom u tvojoj utrobi, a žao mi je i ona dva mladića što leže onde unutra. Načulji, dakle, uši i dobro slušaj šta ću ti reći! Ostavi sada na miru tu granu puzavice i gledaj da se vratiš u moje svetilište pred moj kip i pred nesrećni prizor koji si napravila. Tamo da mi se nisi prenemagala niti padala u nesvest, nego uzmi glave za kike i ponovo ih nasadi jadnim trupovima. Ako pri tom žrtvenim mačem blagosloviš prerezana mesta oštricom okrenutom nadole, i oba puta prizoveš moje ime; možeš reći Durga ili Kali, ili sasvim jednostavno i Devi, to nije važno; mladići će postati kao što su i pre bili. Jesi li me razumela? Glave nemoj odveć brzo približiti telima, i pored toga što ćeš osetiti jaku privlačnu snagu između tela i trupa, da bi prolivena krv imala vremena da se vrati i da ponovo bude usisana. To ide čarobnom brzinom, ali koji trenutak će ipak zahtevati. Slušala si me, nadam se? Onda trči! Ali valjano obavi posao, nemoj da ga smandrljaš i da im glave staviš naopako, pa da hodaju s licem na potiljku i postanu svetsko ruglo! Dela! Ako čekaš do sutra, biće prekasno!“

9. Lepa Zita ništa više nije rekla, nije čak ni „hvala“ kazala, nego je skočila i pojurila u dom Majke, žureći koliko joj je dozvoljavala obmotana haljina. Protrčala je kroz zbornicu i kroz predvorje i upala u svetu utrobu, pa se pred stravičnim licem boginje sa grozničavom, krilatom marljivošću dala na propisani posao. Privlačna snaga između glava i trupova nije

bila onoliko jaka koliko je trebalo očekivati po Devinim rečima. Osećala se, ali ne toliko snažno da bi predstavljala opasnost za blagovremen povratak krvi uz žlebove, jer to se za vreme približavanja odigralo sa čarobnom brzinom, uz živahno mljackav šum. A dejstvo blagoslova mačem i boginjinog imena, koje je Zita, silom likujući, čak triput uzviknula u oba slučaja, nije omanulo:- sa pričvršćenim glavama, bez porezotine i ožiljka, mladići se uspraviše pred njom, pogledaše je i pogledaše niza se; ili bolje reći, čineći to, gledali su jedan niz drugoga, jer, ako bi hteli da gledaju niza sebe same, morali bi da dignu pogled i gledaju jedan drugoga- eto, takvo je bilo njihovo vaspostavljanje. Zita, šta si to uradila? Ili, šta se dogodilo? Ili, šta si u svojoj brzopletosti učinila da se zbude? Jednom rečju (i da pitanje postavimo tako da dolično uzme u obzir neodređenu granicu između događanja i činjenja): šta ti se desilo? Uzbuđenje sa kojim si delala shvatljivo je, ali zar i pored toga nisi mogla malo bolje otvoriti oči pri ovom poslu? Ne, ti svojim mladićima nisi nasadila glave naopako, te da im se lice nađe na potiljku- to ti se nipošto nije desilo. Ali- da iskažemo jednom šta te je zadesilo, da nazovemo po imenu tu činjenicu što pamet muti, tu nesreću, taj maler, taj belaj, ili kako god sve troje bili skloni da to nazovete; ti si na jednoga namestila i blagoslovom pričvrstila glavu drugoga: Nandinu glavu Šridamanu- ako se njegov trup, lišen onoga što je glavno, i može još označiti kao Šridaman; a Šridamanovu glavu Nandi, ako je bezglavi Nanda još bio Nanda; ukratko, tvoj muž i prijatelj nisu vaskrsli pred tobom kao oni koji su bili, nego uzajamno promenjeni: ti vidiš Nandu- ako je Nanda onaj koji nosi njegovo priprosto lice- u zubunu i pregači koji obavijaju Šridamanovo fino i slaninicom obloženo telo; a Šridaman- ako se tako sme označiti figura na kojoj se nalazi njegova glava nežnoga lika- stoji pred tobom na Nandinim skladnim nogama, sa kovrdžom „batlijom“ u okviru biserne ogrlice na „svojim“ širokim i crnpurastim grudima! Kakvog li belaja- nastalog usled prenagljenosti! Žrtvovani mladići su živeli, ali živeli su zamenjeni: telo muža sa glavom prijatelja, prijateljevo telo sa glavom muža. Zar je onda čudo što je stenovito okrilje zadugo odjekivalo od začuđenih uzvika svih troje? Onaj sa Nandinom glavom, razgledajući udove što su spadali uz glavu, opipavao je telo koje je nekada uzgred pripadalo plemenitoj Šridamanovoj glavi; a ovaj, Šridaman naime (bar po glavi), u silnoj pometenosti je kao svoje sopstveno ispitivao telo koje je u spoju sa Nandinom prijatnom glavom predstavljalo ono glavno. A što se tiče začetnice ovog novog ustrojstva, ona je, uzvikujući u likovanju, u jadikovanju, u samooptuživanju što je preklinjalo za oproštaj, trčala od jednog do drugog, grlila obojicu naizmence i bacala im se pred noge da bi im ispovedila šta je doživela i kako joj se potkrala omaška. „Oprostite mi, ako možete!“ uzviknula je. „Oprosti mi, Šridamane najdraži“- naglašeno se i uočljivo obratila njegovoj glavi, namerno previđajući sa njom spojeno Nandino telo. „Oprosti mi i ti, Nanda!“- i opet je uputila reči odgovarajućoj glavi, uzimajući je, i pored njene neznatnosti, za ono što je glavno, a sa njom spojeno Šridamanovo telo posmatrala je i sada kao beznačajan privesak. „Ah, trebalo bi da se prelomite i oprostite mi, jer ako se spomenete groznoga dela koje ste se u svom ranijem utelovljenju prelomili da učinite, i očajanja u koje ste me time bacili; ako uzmete u obzir da sam taman htela da se obesim, da sam potom sa gromovničkim glasom Nepristupačne vodila jedan razgovor od koga mrkne svest, onda morate razumeti da prilikom izvođenja njenih zapovesti nisam raspolagala punom moći rasuđivanja ni prisutnošću duha; igralo mi je pred očima, sasvim nejasno sam razaznavala čija mi se glava a čiji udovi nalaze pod rukama, pa sam morala prepustiti

srećnom slučaju da sastavi ono što ide jedno uz drugo. Pola verovatnoće je govorilo u prilog tome da ću pogoditi kako treba, a isto toliko protiv- i eto, udesilo se tako da ste se vi tako udesili, jer kako sam mogla znati da li privlačna snaga između glava i udova ima pravu jačinu, kad se jasno i snažno pokazala, iako bi pri drukčijem spajanju bila, možda, još jača. A i Nepristupačna snosi izvesnu krivicu, jer ona me je opomenula jedino da vam lica ne stavim na pleća, pa sam na to odista i pazila; da se moglo udesiti kao što se udesilo, na to Uzvišena nije pomišljala! Recite, jeste li očajni zbog načina na koji ste uskrsli i hoćete li me navek proklinjati? Ako je tako, izići ću i izvršiti delo u kome me je Bespočetnica prekinula. Ili ste skloni da mi oprostite, smatrajući da se u okolnostima koje je udesio slepi slučaj može zamisliti da između nas troje započne nov i bolji život; bolji, mislim, no što bi bilo moguće kada bi se vaspostavilo samo pređašnje stanje, koje je dovelo do tako žalosnog ishoda, a i opet bi, koliko čovek može da prosudi, moralo dotle dovesti? To mi reci, Šridamane snažni! To mi saopšti, plemenito sazdani Nanda!“ Utrkujući se u opraštanju, zamenjeni mladići se sagoše k njoj, podigoše je, svaki sa rukama onog drugoga, pa sve troje, plačući i smejući se, ustadoše spojeni prisnim zagrljajem, pri čemu su se dve stvari pouzdano obelodanile. Prvo, pokazalo se da je Zita sasvim ispravno učinila što je vaskrsle mladiće oslovila prema njihovim glavama, jer po ovima se sve i upravljalo, po glavama su se nesumnjivo određivala osećanja sebe i svoga, i kao Nanda se osećao i znao onaj koji je na uzanim i svetlim ramenima nosio pučku glavu Garginog sina; kao Šridaman, sasvim prirodno, ponašao se onaj kome se na krasnim, tamnim plećima nalazila glava bramanskog unuka. A drugo, postalo je jasno da se odista ni jedan ni drugi ne ljute na Zitu zbog njene omaške, nego da silno uživaju u svome novom uobličenju. „Uz pretpostavku“, reče Šridaman, „da se Nanda ne stidi tela koje mu je pripalo, i ne oseća odviše gubitak Krišnine kovrdže na grudima, što bi me bolelo; o sebi mogu reći samo to da se osećam kao najsrećniji među ljudima. Uvek sam želeo da imam ovakvo telo, i kad opipam mišiće na rukama, pogledam na svoja ramena i niz svoje krasne noge, obuzima me neukrotljiva radost, i govorim sebi da ću ubuduće uzdizati glavu sasvim drukčije no što sam dosad činio, prvo, prožet svešću o svojoj snazi i lepoti, a drugo, stoga što će sklonosti moga duha sada biti u skladu sa mojim telesnim svojstvima, te neće više biti nimalo neprilično i naopako ako budem govorio u prilog pojednostavljenju i pod drvetom se budem zalagao za obilazak krava oko brežuljka Šarenog vrha umesto službe sa molepstvijem, jer to mi dolikuje, i što je bilo tuđe sad je postalo moje. Prijatelji dragi, nesumnjivo ima nečeg tužnog u tome što je tuđe sad postalo moje i nije više predmet želja i divljenja, sem što se sam sebi divim, a i u tome što ne služim više drugima kad preporučujem brdski obred umesto slavljenja Indre, nego onome što sam ja sam. Da, priznajem to, nalazi se u meni ta izvesna tuga što sam sada ono za čim sam žudeo. Ali nju potpuno potiskuje u pozadinu pomisao na tebe, mila Zita, koja mi je daleko važnija od misli o sebi samome, naime, pomisao na preimućstva što ti ih donosi moj novi telesni izgled, i koja me već unapred čine neizrecivo gordim i srećnim, tako da, što se mene tiče, celo ovo čudo mogu jedino blagosiljati rečima: siya, neka tako bude!“ „Zbilja si mogao reći 'siyat' u skladu sa pravilnim govorom“, reče sad Nanda, koji je na poslednje reči svoga prijatelja oborio oči ka zemlji, „i ne dopustiti da ti na usta utiču seljački udovi, na kojima ti odista ne zavidim, jer odveć dugo su bili moji. Ni ja, Zita, ni najmanje nisam ljut na tebe, nego takođe kažem 'siyat' na ovo čudo, jer vazda sam želeo

da imam ovakvo fino telo kakvo je sada moje, i kad se ubuduće budem zalagao za molepstvija i za službu Indri, a protiv pojednostavljenja, to će mi bolje no ranije pristajati licu, ili bar telu, koje je za tebe, Šridamane, možda bilo nešto sporedno, ali za mene je glavno. Ni za trenutak se ne čudim što su naše glave i tela, dok si ih ti, Zita, sastavljala, pokazale tako jaku međusobnu privlačnu snagu, jer u toj privlačnoj snazi ispoljavalo se prijateljstvo koje je vezivalo mene i Šridamana, i za koje mogu samo želeti da ga ne naremeti ovo što se dogodilo. Ali jedno moram kazati: moja jadna glava ne može se odupreti da ne misli za telo koje joj je pripalo, i da ne čuva njegova prava, pa sam stoga začuđen i ožalošćen, Šridamane, zbog toga što si, kao da se to samo po sebi razume, maločas upotrebio nekoliko reči kojima si ciljao na Zitinu bračnu budućnost. Te reči mi ne idu u glavu, jer mi se čini da tu nema ničega što se po sebi razume, nego ima samo jedno veliko pitanje, a moja glava odgovara na njega drukčije no što tvoja, izgleda, odgovara“. „Kako to!“ uzviknuše Zita i Šridaman kao iz jednog grla. „Kako to?“ ponovi nežnoputi prijatelj. „Kako samo možete pitati? Meni je moje telo ono što je glavno, i u tome mislim po smislu braka, u kome je telo takođe ono glavno, jer njime se začinju deca, a ne glavom. Voleo bih da vidim toga ko bi mi osporio da sam ja otac plodića koji Zita nosi u utrobi“. „Ama priberi se“, uzviknu Šridaman, ljutito pokrenuvši snažne udove, „i priseti se ko si! Jesi li ti Nanda ili si neko drugi?“ „Ja sam Nanda“, odvrati ovaj, „ali kao što ovo supružansko telo nazivam svojim sopstvenim i kažem za njega Ja, tako je i svuda prekrasna Zita moja žena i njen plodić je moja tvorevina“. „Zaista?“ na to će Šridaman sa lako uzdrhtalim glasom. „Je li tako? Ja se to ne bih usudio da tvrdim dok je tvoje sadašnje telo još bilo moje i počivalo uz Zitu. Jer, kao što je izlazilo iz njenog šaputanja i mucanja, a na moj beskonačan bol, ona uistinu nije grlila to telo, već ovo koje ja sad nazivam svojim sopstvenim. Nije lepo od tebe, prijatelju, što dodiruješ ove bolne stvari i primoravaš me da ih iskažem. Kako se možeš ovako jogunasto povoditi za svojom glavom, ili bolje reći telom, i ponašati se kao da si ti postao ja, a ja ti? Pa jasno je da, ako se ovde desila neka zamena, pa si ti postao Šridaman, Zitin muž, a ja postao Nanda; da u tom slučaju i ne bi bilo nikakve zamene, nego bi sve ostalo po starom. Srećno čudo se baš i sastoji u tome što se pod Zitinim rukama desila zamena glava i udova, zamena kojoj se raduju naše glave, jer one su ovde merodavne, i koja pre svega ima tu svrhu da obraduje krasnoboku Zitu. Time što se namećeš za njenog muža, tvrdoglavo se pozivajući na svoje supružansko telo, a meni dodeljuješ ulogu bračnog prijatelja, ti obelodanjuješ veoma pokudnu samoživost, jer misliš samo na sebe i svoja tobožnja prava, a ne na Zitinu sreću i na preimućstva koja treba da joj donese ova zamena“. „Preimućstva“, uzvrati Nanda ne bez gorčine, „kojima ti nameravaš da se ponosiš, te su isto tako i tvoja preimućstva, što obelodanjuje tvoju samoživost. Ona je kriva i što me ti tako pogrešno razumeš. Jer ja se, u stvari, nipošto ne pozivam na supružansko telo koje mi je pripalo, nego na svoju rođenu, vajkadašnju glavu, za koju i ti sam priznaješ da je merodavna, i koja me i sada u spoju sa novim i finijim telom čini Nandom. Sasvim netačno prikazuješ stvari kad tvrdiš da ja na Zitinu sreću i preimućstva ne mislim bar toliko koliko i ti. Kad me je gledala u poslednje vreme i govorila mi slatko treperavim i zvonkim glasom,

koji sam se bojao da začujem, jer postojala je velika opasnost da sličnim glasom ne odgovorim; ona bi mi pogledala u lice, u oči bi mi pogledala, trudeći se da svojim očima čita u njima, a pri tom bi me nazivala 'Nanda' i 'dragi Nanda', što se meni činilo izlišno, ali nije bilo izlišno, kao što se sad jasno vidi, nego izvanredno značajno. Jer time je ona izražavala da ne misli na moje telo, koje samo po sebi ne zaslužuje ovo ime, kao što ti sam najbolje dokazuješ, nazivajući se Šridamanom i sad kad ti je ono pripalo. Ja joj nisam odgovarao, ili bih samo procedio što je bilo najnužnije, da ne bih i sam upao u treperavost i zvonkost, nisam je sa svoje strane nazivao po imenu i krio sam oči od nje, kako ne bi mogla da u njima pročita štogod- sve to iz prijateljstva prema tebi i iz poštovanja prema tvome supružanstvu. Ali sada, kad je ovoj glavi- u čije je oči onako duboko i upitno pogledala, i kojoj je govorila 'Nanda' i 'dragi Nanda'- pripalo još i supružansko telo, a supružanskom telu Nandina glava, sada se položaj svakojako iz osnova promenio na moju i Zitinu korist. Na njenu pre svega! Jer, ako njenu sreću i zadovoljstvo stavljamo ispred svega drugog, upravo onda se ne mogu zamisliti čistiji i savršeniji odnosi od ovih koje sada izlažem“. „Ne“, reče Šridaman, „ovako nešto ne bih očekivao od tebe. Strahovao sam da ćeš se ti stideti moga tela, ali i moje nekadašnje telo moglo bi se stideti tvoje glave, eto u takve protivrečnosti se zapetljavaš uzimajući čas glavu a čas telo kao najvažnije u braku, onako kako ti je zgodno! Uvek si bio skroman mladić, a sad se najednom penješ na vrhunce neumerenosti i uobraženosti, tvrdeći za te tvoje odnose da su najčistiji i najsavršeniji na svetu i kadri da zajemče Zitinu sreću, kad je zbilja jasno kao na dlanu da sam ja onaj koji joj mogu pružiti najbolje moguće, to jest: u isti mah i najsrećnije i najvećma uspokojavajuće uslove! Ali nema ni svrhe ni koristi da još trošimo reči. Evo Zite pred nama. Neka ona kaže kome pripada i neka donese presudu o nama i o svojoj sreći“. Zita zbunjeno pogleda jednog pa drugog. Zatim sakri lice u šake i zaplaka. „Ne mogu“, zagrca ona. „Ne prisiljavajte me, molim vas, da ja presuđujem, ja sam bedna žena i ništa drugo, i to mi je odviše teško. Iz početka, istina, izgledalo mi je lako, i ma koliko se stidela svoje omaške, ipak sam bila i srećna zbog nje, osobito kad sam videla da ste i vi srećni. No vaše reči su mi pomele glavu i raspolutile srce, te jedna polovina odvraća drugoj, baš kao što i vi sebi odvraćate. U tvojim rečima, Šridamane najdraži, ima mnogo istine, a još pri tom uopšte nisi istakao i to da ja svojoj kući mogu doći jedino sa mužem koji nosi tvoje crte. Ali i Nandini nazori su mi delom bliski, i kad se setim koliko mi se žalosno i beznačajno činilo njegovo telo dok je bilo bez glave, moram mu dati za pravo u tome da sam ipak i na njegovu glavu, a možda u prvom redu na nju, mislila kad sam mu ponekad govorila: 'Dragi Nanda'. A ako pominješ spokojstvo, Šridamane dragi, spokojstvo u sreći, znaj da je veliko pitanje i da je strahovito teško odgovoriti šta mojoj sreći može doneti više spokoja: muževljevo telo ili muževljeva glava. Ne, ne mučite me, ja sam sasvim nesposobna da raspravim vašu prepirku i ne mogu doneti odluku ko je od vas dvojice moj muž!“ „Ako je tako“, reče Nanda posle ćutanja ispunjenog nedoumicom, „ako se Zita ne može odlučiti i presuditi naš spor, onda odluka mora doći sa treće, ili tačnije: četvrte strane. Kad je Zita maločas pomenula da se može vratiti kući samo sa mužem koji nosi Šridamanove crte, ja sam u sebi smišljao da se ona i ja uopšte i ne vraćamo, nego da živimo u samoći, ukoliko ona pronađe spokojnu sreću u meni, njenom telesnom mužu. Odavno mi je već bliska pomisao na usamljeništvo i divljinu, jer često sam se, kad bi mi

Zitin glas ulivao strah da ne izgubim svoju prijateljsku vernost, nosio mišlju da postanem šumski pustinjak. Stoga sam gledao da se upoznam sa jednim isposnikom čuvenim po samosavlađivanju, Kamadamanom po imenu, da bi mu dao uputstva o životu u bezljudnom kraju, i posetio sam ga u šumi Dankaka, u kojoj on živi i gde svud unaokolo ima mnogo svetaca. U svome domu zvao se jednostavno Guha, ali nadenuo je sebi isposničko ime Kamadamana, i traži da ga njime nazivaju, ukoliko uopšte dozvoli nekome da ga oslovi. Već mnogo godina on živi u šumi Dankaka, strogo se pridržavajući propisanog kupanja i ćutanja, i verujem da nije više daleko od preobraženja. Hajdete da otputujemo ovome mudracu, koji poznaje život i koji ga je pobedio, da mu ispričamo našu povest i da ga uzmemo za sudiju o Zitinoj sreći. On neka odluči, ako se vi slažete, ko je od nas dvojice njen muž, i njegovoj presudi ćemo se povinovati“. „Da, da“, uzviknu Zita sa olakšanjem, „Nanda je u pravu, otidimo tom svetom čoveku!“ „Pošto uviđam“, reče Šridaman „da je ovde posredi zamršen problem, koji se ne može rešiti u našem krugu, nego samo putem neke presude sa strane; i ja se slažem sa ovim predlogom i spreman sam da se potčinim mudračevoj odluci“. Pa pošto su se složili u tim okvirima, zajedno napustiše dom Majke i vratiše se kolima, koja su ih još čekala dole u klisuri. Ovde odmah iskrsnu pitanje koji će se od muškaraca primiti da bude vozar i upravljač; jer to je u isti mah telesna stvar i stvar glave, a Nanda je znao put do šume Dankaka, koji traje dva dana, nosio ga je u glavi; ali po svom telesnom ustrojstvu Šridaman je bio podesniji da drži uzde, a iz istog razloga je i Nanda ranije obavljao ovu dužnost. No sad je to prepustio Šridamanu, i sa Zitom je seo iza njega i kazivao mu put kojim je imao da vozi.

10. U šumi Dankaka, zelenoj od kiša, do koje su naši prijatelji dospeli trećega dana, živelo je veoma mnogo svetih ljudi; no ona je bila dosta prostrana da svakome pruži dovoljno povučeno skrovište i parčence jezovite bezljudne pustinje. Hodočasnicima nije bilo lako da raspitujući se od jednog do drugog usamljenika nađu put do Kamadamane, pobednika želja. Jer su pustinjaci unaokolo tvrdili da ništa ne znaju jedan o drugom, i svaki je ostajao pri svome utisku da je sam samcijat u prostranoj šumi i da ga opkoljava potpuno bezljudan kraj. U toj samoći su obitavali sveti ljudi različitog stepena: delom oni koji su prevalili životni stupanj glave porodice, pa su sada, čak i u društvu svojih žena, posvetili ostatak života umerenom razmišljanju, a delom i veoma divlji i na krajnje produhovljenje rešeni jogi[74], koji su skoro potpuno obuzdali pastuve svojih čula, pa su, lišavanjem i mučenjem, vodeći protiv svoga tela borbu do istrage, postizali najstrašnije stvari u ispunjenju bespoštednih zaveta. Postili su besprimerno, spavali pod kišom goli na zemlji i u hladno godišnje doba nosili jedino mokre haljine. Na letnjoj pripeci, naprotiv, seli bi između četiri vatre, radi trošenja svog zemaljskog tkiva, koje je delom curilo sa njih, a

delom uščezavalo sasušeno od jare, i koje su za dopunu podvrgavali i drugim mučenjima, danima se valjajući tamo-amo po zemlji, neprestano stojeći na vrhovima prstiju, ili se nalazeći u pokretu bez predaha na taj način što su stalno i hitro naizmence ustajali i sedali. Ako bi ih u takvom zanimanju spopala bolest koja bi pružala izgled na blisko preobraženje, oni bi kretali na poslednji hadžiluk, pravo prema severoistoku, ne hraneći se više travama i korenjem, no samo još vodom i vazduhom, dok se telo ne bi skljokalo i duša se sjedinila sa Bramom. I jednu i drugu vrstu svetitelja sretali su naši prijatelji dok su u potrazi za odlukom pešačili kroz parcele skrovitosti, pošto su kola ostavili na ivici pokajničke šume kod jedne usamljeničke porodice koja je onde, ne sasvim lišena dodira sa spoljašnjim svetom, vodila srazmerno raskalašan život. Teško je, kao što rekosmo, bilo njima troma da pronađu bezljudni predeo u kome je boravio Kamadamana; jer iako je Nanda već jednom našao put do njega kroz bespuće, ipak je to učinio sa drugim telom, što je ograničavalo njegovo pamćenje mesta i njegovu snalažljivost. A stanovnici drveća i pećina duboko u šumi pravili su se da ništa ne znaju, ili odista nisu ni znali, i njih troje, pošto su još čitav jedan dan tražili i prenoćili u divljini, jedino uz pomoć žena nekih nekadašnjih glava porodica, koje su im iza leđa gospodara po svojoj dobrodušnosti pokazale pravac, dospeše srećno u Sveto područje, gde su spazili pustinjakovu belo okrečenu glavu sa raspletenom gužvom kose i njegove ka nebu podignute ruke, koje su ličile na tanke grančice, kako strče iz jedne glibovite barice u kojoj je on, duha sabrana u šiljak, ko zna otkada već, stajao zagnjuren do grla. Strahopoštovanje pred žestokom vatrenošću njegovog isposništva zadržalo ih je da ga ne dozovu; naprotiv, strpljivo su čekali da on prekine svoje vežbanje, no to se, bilo što ih nije primećivao, bilo baš zato što ih je vrlo dobro primetio, još zadugo nije desilo. Valjda su još čitav sat morali da čekaju, plašljivo udaljeni od ivice vodene jame, dok on nije izišao iz nje, sasvim nag, a mulj mu se cedio niz vlasi u bradi i po telu. Pošto mu je telo već bilo skoro sasvim lišeno mesa i sastojalo se samo još od kože i kostiju, to u njegovoj golotinji nije bilo, tako reći, ničega zazornog. Dok se približavao ovima što su čekali, jednom metlom, koju je uzeo sa obale, meo je tle po kome je išao, i oni su dobro shvatili da on to čini zato da pod nogama ne uništi nijedno živo biće koje bi se tu moglo skrivati. Prema nezvanim gostima nije se pokazao ovako blag, nego je, prilazeći, preteći podigao metlu na njih, tako da se za to vreme, njihovom krivicom, pod njegovim nogama lako moglo desiti nešto nepopravljivo, i doviknuo im: „Odlazite, zijala i dangube! Kakva vi imate posla u mome bezljudnom kraju!“ „Pobedniče želja, Kamadamano“, odgovori Nanda sa najvećom skromnošću, „oprosti nama potrebitima što smo se ovako smelo približili! Slava tvoga samosavlađivanja domamila nas je ovamo, ali doterale su nas nevolje života u mesu, o kojima bi ti, biku među mudracima, trebalo da nam kažeš savet i izrekneš punovažnu presudu, ako se nakaniš da se spustiš do nas. Budi tako dobar, molim te, i seti se mene! Već sam se jednom usudio da dođem k tebi i zamolim te za nauk o životu u usamljeništvu“. „Može biti da mi se činiš poznat“, reče pustinjak, posmatrajući ga očima duboko upalim u duplje ispod pretećeg šipraga obrva. „Bar je moguće da je to slučaj ako se sudi po crtama tvog lica, no tvoje telo izgleda da je u međuvremenu pretrpelo izvesno prečišćenje, što svakojako smem pripisati tome što si me onda posetio“.

„Ta poseta mi je veoma dobro činila“, odvrati Nanda vrdajući. „Ali promena koju opažaš na meni ima veze sa još nečim i spada u jednu povest prepunu patnje i čudesa, a to je upravo povest nas troje potrebitih. Ona nas je stavila pred jedno pitanje koje ne možemo sami rešiti, pa nam je neophodno potrebna tvoja odluka i presuda. Pitamo se samo da li je tvoje samosavlađivanje toliko golemo da ćeš odoleti srcu i saslušati nas“. „Kako da nije“, odgovori Kamadamana. „Niko ne sme reći da ono nije toliko golemo. Istina, prva moja pomisao bila je da vas oteram iz svoga pustoga kraja, ali i to je bio nagon koji ja poričem, i iskušenje kome gledam da se suprotstavim. Jer, ako je askeza izbegavati ljude, još je veća primati ih. Verujte mi, vaša blizina i životni zadah koji donosite sa sobom teško su mi pritisli grudi i neprijatno mi zažarili obraze, što biste mogli videti da nije ovog pepeljavog kreča kojim sam, kao što se priliči, premazao lice. Ali spreman sam da podnesem zadah vaše posete, a osobito još iz tog razloga što, kao što sam već odavno primetio, u vašu trojku spada i jedna žena, sa stasom koji čula nazivaju prekrasnim, vitka kao lijana, sa mekim bedrima i krupnim grudima, o jest, o pfuj! Struk joj je lep, lice zanosno i s očima kao u jarebice, a njene grudi, da to još jednom kažem, krupne su i ispršene. Dobar dan, ženo! Zar ne, kad te muškarci vide, od strasti im se nakostreše dlake na telu, i vaše životne patnje su bez sumnje tvoje delo, ti zamko i mamče. Pozdravljam te! Ove mladiće bih jamačno oterao đavolu, ali pošto si ti sa njima, draga moja, onda ostanite, jest, ostanite samo koliko god vam je drago- sa istinskom predusretljivošću vas pozivam da dođete k meni pred moje šuplje drvo, pa ću vas ugostiti malinama koje sam sačuvao u lišću, ne da ih pojedem, nego da ih se odričem, i da se, gledajući ih, hranim krtolama iz zemlje, pošto se ove kosti još i sad s vremena na vreme moraju nakrmiti. A saslušaću i vašu povest, koja će me zacelo zapahnuti zagušljivim životnim zadahom- od reči do reči ću je slušati, jer niko ne sme Kamadamanu optužiti za kukavičluk. Doduše, teško je razlikovati neustrašivost i radoznalost, i potrebno je odbiti glas koji šapće kako ja želim da vas slušam samo zato što sam u svojoj usamljenosti postao gladan i pohlepan na smrdljive životne povesti, odbiti ga zajedno sa sledećim glasom koji šapće da se odbijanje i utamanjivanje vrše ipak samo radoznalosti za volju, tako da, u stvari, baš ona zaslužuje da bude utamanjena, ali kud ćemo onda sa neustrašivošću? To vam je baš kao sa malinama. I zbog njih me češće kuša misao da ih stavljam preda se, ne toliko kao predmet odricanja, koliko da sladim oči njima; na šta ja neustrašeno odgovaram da se baš u naslađivanju očiju i krije iskušenje da ih pojedem, i da bih, prema tome, svoj život načinio odviše lakim kad ih ne bih stavio preda se. Istina, pri tom valja utamaniti podozrenje da ovaj odgovor izmišljam samo zato da bih se na kraju ipak sladio privlačnim prizorom; kao što ću zbilja i uživati (iako, doduše, sam neću jesti maline, ali ću dati vama da ih jedete) da vas gledam kako ih muljate, što je, s obzirom na varljivi karakter svetskog mnogostručja i razlike između „ja“ i „ti“, gotovo isto kao da ih ja sam jedem. Ukratko, askeza je bure bez dna, nedokučiva stvar, pošto se iskušenja duha spliću u njoj sa čulnim iskušenjima, i tu imate da se pomučite kao sa onom zmijom kojoj izrastu dve glave kad joj čovek jednu odseče. Ali tako je baš i pravo, i neustrašivost ostaje ono što je glavno. Stoga samo pođite sa mnom, smrdljiva životna stvorenja oba pola, samo vi pođite sa mnom do moje špilje u drvetu i napričajte mi životnog đubreta do mile volje; saslušaću vas svoga kaštigovanja radi, i pri tom ću utamaniti glas koji mi šapće da to činim zabave radi- a već tamanjenju kraja nema!“ Posle ovih reči svetac ih, stalno brižljivo čisteći metlom pred sobom, povede kroz čestar,

dok posle izvesnog vremena ne dođoše do njegovog boravišta, jednog ogromnog i veoma drevnog kadambovog drveta, koje se još zelenelo, iako je iz njega zjapila šupljina, i čiju je zemljasto-mahovinastu unutrašnjost Kamadamana izabrao za svoj dom, ne da tu nađe zaštitu od ćudi vremena, jer njima je bez prestanka izlagao svoje otelovljenje, potpomažući žegu vatrama, a hladnoću vlagom; nego samo zato da zna gde spada i da u šupljini čuva korenje, krtola i plodova koliko mu je trebalo za hranu, i nacepanog drveta, cveća i trave za žrtvenu prostirku. Tu on pozva svoje goste da sednu (a oni su se, dobro znajući da su samo predmet askeze, stalno trudili da budu što je moguće skromniji) i dade im, kao što je obećao, da jedu maline, koje su ih ne malo osvežile. On sam za to vreme zauze izvestan asketski položaj koji se naziva položaj kajotsarga: sa nepomičnim udovima, sa rukama ukočeno opruženim nadole i uvučenim kolenima, pri čemu je na osobit način umeo da rastavi ne samo prste na ruci nego i na nozi. Tako je, duha sabrana u šiljak, stajao u svojoj golotinji, u kojoj nije bilo ničeg zazornog, dok je krasno sazdani Šridaman, kome je zbog njegove glave pripala ta dužnost, pričao povest koja ih je dovela ovamo, jer njen je vrhunac bio u jednom spornom pitanju koje je mogao rešiti samo neko spolja, neki kralj ili neki svetitelj. Ispričao ju je u skladu sa istinom, kao što smo je mi ispričali, delom i istim rečima. Svakako, za izlaganje spornog pitanja bilo bi dovoljno da je ispričao samo njene poslednje faze; ali da bi svetom čoveku pružio nešto u njegovom usamljeništvu, ispripovedao ju je od početka, baš kao što je i ovde učinjeno, počinjući sa izlaganjem o Nandinom i svome sopstvenom obliku postojanja, o prijateljstvu između njih i njihovom putničkom počinku na rečici Zlatnoj mušici, prelazeći na svoju ljubavnu boljku, prosidbu i brak, na zgodnom mestu umećući i sustižući prethodne događaje, kao što je Nandino poznanstvo sa lepom Zitom kraj ljuljaške, a samo tužno nagovešćujući i nežno stavljajući do znanja druge stvari, na primer, gorka iskustva svoga braka; ne toliko da sebe lično poštedi, pošto su sada, dabome, njemu pripadale krepke ruke koje su ljuljale Zitu, i njegovo bilo telo o kome je sanjala u njegovim nekadašnjim rukama, koliko iz obzira prema Ziti, kojoj sve ovo nije moglo biti prijatno, i koja je zaista, dok god je trajalo pričanje, skrivala glavicu svojom vezenom maramom. Snažni Šridaman pokazao se, zahvaljujući svojoj glavi, kao dobar i veoma vešt pripovedač. Čak i Zita i Nanda, kojima je, naravno, sve bilo sasvim poznato, sa zadovoljstvom su još jednom iz njegovih usta saslušali svoju povest, ma koliko strašna da je bila, a može se pretpostaviti da je i Kamadamana bio prikovan njome, iako u svom kajotsarga položaju nije dozvoljavao da mu se išta primeti na licu. Pošto je izveštač opisao svoje i Nandino jezivo delo, Zitino pomilovanje od strane boginje i njenu oprostivu omašku prilikom obnavljačkog posla, stigao je najzad i do kraja i do postavljanja pitanja. „Eto, tako i tako“, rekao je, „supružanskoj glavi pripalo je prijateljevo telo, a supružanskom telu prijateljeva glava. Budi tako dobar, i snagom svoje mudrosti donesi odluku o našem zbrkanom stanju, sveti Kamadamano! Kako presudiš, obavezno ćemo tako i prihvatiti i po tome se upravljati, jer sami to ne možemo da raspravimo. Kome, dakle, pripada ova svud prekrasna žena, i ko je s pravom njen muž?“ „Da, to nam reci, pobedniče želja!“ uzviknu i Nanda sa naglašenim pouzdanjem, dok je Zita samo hitro smakla maramu s glave da bi sa velikim iščekivanjem upravila na Kamadamanu svoje oči nalik na lotos.

Pustinjak skupi prste na ruci i nozi i duboko uzdahnu. Potom uze metlu, pomete parčence tla da ga očisti od povredljivih stvorenja, pa sede kraj svojih gostiju. „Uh!“ reče. „Krasni ste mi vas troje. Jesam bio spreman da čujem neku povest koja bazdi na život, ali ta vaša se prosto puši kroz sve pore opipavanja, i usred moja četiri ognja u letnje doba lakše je izdržati no u njezinom isparenju. Da nije mog pepeljavog premaza, mogli biste videti crvenu jaru kojom mi je ta priča zapalila pristojno ispijene obraze, ili bolje reći kosti na njima, dok sam asketski slušao. Ah, deco, deco! Kao vola koji zavezanih očiju vrti muljaču za zejtin, tako i vas nešto tera oko kola bivanja, pri čemu još ječite od revnosti i vatrenosti a u razigralo meso vas podbada šestoro služinčadi strasti. Zar se ne možete okaniti toga? Zar morate zaćoriti i coktati i baliti, zar morate osećati slabost u kolenima kad pogledate varljivi predmet svoje požude? Ah jest, ah jest, ta znam ja to! Telo potpalo pod ljubavnu vlast; i koje rosi čemer-slast; titrava tkiva pod masnom kožom svilnom; ramena sa oblinom preumilnom; nosić što njuška i usna što bludi; zvezdice nežne, ukras slatkih grudi; vlasi pod miškom koje topi znoj; ispaša ruku što tole nemir svoj; ta vitka leđa, trbuh zadihani; slabine, krasni kukovi raznjihani; mišica stisak i butina cvast; zadnjice sveža i dvostruka slast; pa u noć sparnu, kojom vlada blud; svim tim razdražen, začetnički ud; koji gledate u stravi i cepteći; na deveto se nebo njime vaznoseći; pa to, pa ono, pa još stvari sto; ah, znam ja to! Ah, znam ja to... „ „Ama, mi to već sami znamo, i bez ičijeg kazivanja, veliki Kamadamano“, reče Nanda, sa izvesnim uzdržanim nestrpljenjem u glasu. „Ne bi li bio tako dobar da pristupiš presudi i da nas naučiš ko je Zitin muž, kako bismo jednom doznali što treba i upravljali se prema tome?“ „Presuda kao da je već izrečena“, odvrati sveti čovek. „Pa to je jasno kao na dlanu, i čudim se što se vi ni toliko ne razbirate u poretku i pravu, nego vam je potreban sudija u stvari koja tako jasno sama sebi izriče presudu. Po sebi se razume da je ova ptica vabuša žena onoga koji nosi na ramenima prijateljevu glavu. Jer prilikom venčanja mladi se pruža desna ruka; ona pak ide uz telo; a telo pripada prijatelju“. Kliknuvši, Nanda skoči na svoje fino srezane noge, dok Zita i Šridaman ćutke ostadoše da sede oborenih glava. „No to je samo prethodna odluka“, produži Kamadamana podigavši glas, „a za njom završna i konačna, koja je nadvišava, nadglašava i istinom ovenčava. Pričekajte, molim!“ Pa to rekavši ustade, ode do šupljine u drvetu, izvadi odatle jedno grubo parče odeće, nekakvu pregaču od tanke kore, i pokri njome svoju golotinju. A zatim reče: „Suprug je ko glavu muževljevu ima. U tu presudu sumnjati se ne sme. Jer ko što je žena kruna svih milina i istočnik pesme, tako je i glava nad udovima svima“. Sad je na Zitu i Šridamana došao red da dignu glave i da presrećno pogledaju jedno drugo. Nanda pak, koji se već onoliko obradovao, primeti utanjenim glasom: „Ali, pa maločas si sasvim drukčije rekao!“ „Što sam poslednje rekao“, odvrati Kamadamana, „to važi“.

Tako su sad dobili presudu, a prefinjeni Nanda je ponajmanje smeo da gunđa protiv nje, pošto je on sam predložio da uzmu ovog svetog čoveka za sudiju; da i ne pominjemo besprekorno galantno obrazloženje koje je ovaj dao svojoj odluci. Sve troje se pokloniše pred Kamadamanom i udaljiše se od njegovog boravišta. No pošto su ćutke zajedno prešli komad puta kroz šumu Dankaka, zelenu od kiša, Nanda zaustavi noge i oprosti se od njih. „Svako dobro!“ rekao je. „Krećem sad svojim putem. Potražiću neki bezljudan predeo i postaću šumski pustinjak, kao što sam već ranije nameravao. U sadašnjem otelovljenju ionako se osećam pomalo rovašen za svet“. Njih dvoje ne mogoše da pokude njegovu odluku; na lako ožalošćen način se složiše, pokazujući se prema njemu ljubazni kao prema nekome ko je izvukao deblji kraj. Sokoleći ga, Šridaman ga potapša po dobro poznatom ramenu, pa ga, sa starom privrženošću i sa brižljivošću kakvu neko biće retko poklanja drugome, posavetova da svoje telo ne podvrgava odveć strogom pridržavanju pravila i da ne jede previše krtola, jer dobro zna da mu tako jednolična hrana neće prijati. „Pusti da ja brinem o tome“, odgovori Nanda odbijajući, pa i kad je Zita htela da mu pokloni koju utešnu reč, samo je gorko ožalošćen zavrteo kozastom glavom. „Ne primaj to toliko k srcu“, reče ona, „i nikad ne zaboravi da je, u stvari, malo trebalo da ti postaneš onaj koji će u zakonitim noćima deliti sa mnom ležaj bračne naslade! Uveren budi da ću najslađom nežnošću obaviti ono što je bilo tvoje, od ramena do peta, i da ću mu zahvalno uzvraćati radost rukom i ustima na najprobraniji način kojem me bude naučila Velika Majka!“ „Od toga ja ništa nemam“, odgovori on tvrdoglavo. Pa čak i kad mu je krišom došapnula: „Ponekad ću dočarati u mislima i tvoju glavu“; čak i onda je ostao pri svome, i ponovo samo tužno-jogunasto rekao: „Od toga takođe nemam ništa“. Tako pođoše u raznim pravcima, on sam i njih dvoje. Ali Zita se još jednom vrati onom samome, pošto je već bio malo odmakao, i obavi ruke oko njega. „Zbogom ostaj!“ reče. „Ti si ipak bio moj prvi muž, koji me je probudio i naučio uživanju, onolikom, naravno, koliko ga poznajem, i ma šta onaj mršavi svetac pojao i presuđivao o ženi i glavi, plodić što ga nosim ipak je od tebe!“

11. U potpunom uživanju čulnih naslada provodili su sad Zita i Šridaman dane u svojoj naseobini Blagostanje Krava, i ni senka nije zasada mutila bezoblačno nebo njihove sreće. Rečci „zasada“, koja, priznajemo, lebdi po toj jasnoći kao majušan, no pun slutnje oblak- tu rečcu smo dometnuli mi, koji se nalazimo izvan povesti i pripovedamo je; oni koji su živeli

u njoj, i čija je povest to bila, nisu znali ni za kakvo „zasada“, nego samo za svoju sreću, koja se i na jednoj i na drugoj strani mogla nazvati ogromnom. Odista je to bila sreća kakva se inače jedva nalazi na zemlji, nego raju pripada. Prosta zemaljska sreća- zadovoljenje želja- koja se velikoj masi ljudskih bića dodeljuje pod uslovima poretka, zakona, pobožnosti, moralnih obaveza, takva sreća je ograničena i odmerena, sa svih strana omeđena zabranom i neumitnim odricanjem. Življenje po nuždi, lišavanje i pregorevanje; to je sudbina bića. Naša žudnja je bezgranična, njeno ispunjenje škrto omeđeno, i njeno nestrpljivo „Kad bi samo“ na svim stranama se sudara sa zapovestima života, sa tučanim „Ne može“, sa suvim „Zadovolji se“. Ponešto nam je dopušteno, ponajviše zaprečeno, i obično ostaje puki san da će ono zaprečeno jednoga dana dobiti obeležje dopuštenoga. Rajski san je to- jer rajske miline se moraju sastojati upravo u tome što su dozvoljeno i zabranjeno, koji su ovde na zemlji toliko dvojaki, onde srasli u jedno, i što divno zabranjeno nosi na glavi duhovnu krunu dozvoljenoga, a dozvoljeno još preko toga stiče draž zabranjenog. Kako bi čovek zlopatnik i mogao drukčije zamišljati raj? I upravo ovakvu sreću, koja se sme nazvati nadzemaljskom, bacila je igra ćudljive sudbine u krilo zaljubljenom paru koji se vratio u Blagostanje Krava, i njih dvoje su je pijani iskapljivali- zasada. Muž i prijatelj su za Zitu, probuđenu, predstavljali različita bića, a sad su se spojili u jedno, što se na divnu sreću tako izvelo- a uopšte se i nije moglo izvesti drukčije- da se sastalo ono najbolje u obojice, ono što je u jedinstvu svakoga posebno činilo glavni deo, i tako obrazovalo novo jedinstvo koje ispunjava sve želje. Noću, na zakonitom ležaju, ona se privijala u krepko naručje prijatelja i osećala njegovu milinu, onako kako je ranije na grudima nežnoga supruga mogla samo sklopljenih očiju i u snovima da dočarava, a iz zahvalnosti je ljubila glavu bramanskog unuka- najusrećenija žena na svetu, jer je imala muža koji se, ako smemo tako reći, sastojao od samih glavnih delova. No koliko je zadovoljan i ponosan bio sa svoje strane i preobraženi Šridaman! Nepotrebno se brine onaj ko misli da je njegovo preobraženje moglo nekome izgledati neprijatno. Bhavabhutiju, recimo, njegovom ocu, ili njegovoj majci, čije se ime ne pojavljuje, jer ona je uopšte igrala skromnu ulogu, ili bilo kom drugom članu bramanskog trgovačkog doma, ili ostalim stanovnicima prnjavora. Pomisao da sa povoljnom promenom njegove telesnosti nisu bila čista posla, to jest da to nije bilo prirodno (kao da, opet, sve što je prirodno mora biti i čisto!); ta pomisao bi lakše mogla iskrsnuti da se pored njega još nalazio odgovarajuće promenjeni Nanda. No ovaj je iščezao sa vidika i postao šumski pustinjak, kakvu je nameru već i ranije pominjao; njegovu promenu, koja bi zajedno sa promenom njegovog prijatelja svakako mogla delovati upadljivo, nije niko video, i jedino se Šridaman izlagao pogledima- u preplanuloj osnaženosti i prolepšanosti udova, što se sa spokojnim odobravanjem moglo pripisati muževnom sazrevanju usled bračne sreće, ukoliko je uopšte i padalo u oči. Jer Zitin bračni gospodar je, razume se, produžio da se odeva po zakonima svoje glave, i nije hodao u Nandinom haljetku oko bedara, sa grivnama i nakitom od đinđuva, nego se i sada pojavljivao u nabućenoj pregači sa nogavicama i u pamučnom zubunu, što je vazda bila njegova nošnja. No pre svega valja istaći da se ovde potvrdio presudan značaj koji u svačijem oku ima glava za određivanje istovetnosti neke ljudske osobe, značaj koji ne dozvoljava nikakvu sumnju. Deder, neka vam kroz vrata uđe brat, sin ili sugrađanin, sa dobro poznatom glavom na ramenima, pa čik se osetite kadrim, makar sa ostalim delom njegove pojave i ne bilo sve u uobičajenom redu, da i najmanje

posumnjate da to posebno biće možda nije odgovarajući brat, sin ili sugrađanin! Mi smo prvo mesto posvetili veličanju Zitine bračne sreće, kao što je i Šridaman odmah po svome preobraženju stavio pre svih drugih misao na preimućstva koja će se otuda ukazati njegovoj najdražoj ženi. No njegova sreća, to se razume, potpuno je odgovarala njenoj i na isti je način nosila rajski karakter. One koji slušaju prosto ne možemo dovoljno podsticati da se prenesu u neuporediv položaj ljubavnika koji je, duboko obeshrabren, morao da se odrekne svoje dragane zato što je opazio da ona čezne za tuđim zagrljajem, i koji sada, lično on, ima da joj pruži ono za čim je smrtno čeznula. Obraćajući vam pažnju na njegovu sreću, osećamo iskušenje da je istaknemo kao čak i veću od sreće zanosne Zite. Ljubav koju je Šridaman osetio prema Sumantrinom zlatoputom čedu, pošto ga je krišom umotrio prilikom pobožnog kupanja; ljubav tako vatreno-ozbiljna da je za njega, na Nandino pučko uveseljenje, dobila oblik smrtne boljke i ubeđenja da će morati da umre; ova žestoka, patnička i u osnovi nežna i utančana zanesenost, dakle, zapaljena jednim zanosnim likom, no kome se on odmah potrudio da sačuva lično dostojanstvo, ukratko, ova oduševljenost rođena iz čulne lepote i duha bila je, kao što se može razumeti, stvar njegove čitave ličnosti, ali pre svega i u bitnom pogledu stvar njegove bramanske glave, koju je boginja „Rečitost“ obdarila zanosom misli i snagom uobrazilje, dok nežno telo koje joj je pripadalo, kao što se u braku i ispoljilo, nije njoj u tome činilo sasvim ravnopravno društvo. I sada vas usrdno molim da zamislite sreću, da zamislite zadovoljstvo jedne ličnosti kojoj je uz takvu vatreno-prefinjenu i duboko ozbiljno nastrojenu glavu dato veselopučko telo, telo priproste snage, kao stvoreno da se sasvim i potpunce zauzme za duhovnu strast ove glave! Nikakve svrhe nema pokušavati da se rajske miline, dakle život kakav je na primer u božanskom gaju nazvanom „Radost“, zamisle drugačije no u obliku savršenosti. Čak ni ono „zasada“, koje muti čistotu, no koje se onde gore i ne pojavljuje, ne pravi razliku između zemlje i neba, ne pravi je utoliko što ono ne pripada svesti uopšte, nego samo svesti duhovnog vladaoca, pripovedačkoj svesti, pa sa sobom, dakle, donosi samo objektivnu, ne i ličnu pomućenost. A ipak valja reći da se ono uskoro, veoma rano počelo ušunjavati i u ono lično, štaviše, da je od samog početka i ovde igralo svoju zemaljsku ograničavajuću i uslovljavajuću ulogu koja udaljava od raja. Treba reći da je krasnoboka Zita upala u zabludu kad je milostivu naredbu boginje izvela na onaj način na koji joj se to desilo- u zabludu ne samo utoliko što ju je izvela u slepoj žurbi, već i onda ako je možda i nije isključivo u slepoj žurbi tako izvela. Ova rečenica je dobro promišljena i traži da se dobro razume. Nigde se čarolija Maje, čarolija što svet održava, osnovni životni zakon zablude, varljivosti, uobraženja, koji sva bića drži u svojoj vlasti, ne izražava jače i podrugljivije no u ljubavnom prohtevu, u nežnoj žudnji pojedinačnih stvorenja jednih za drugim, žudnji koja je s pravom sušti pojam i školski primer svake privrženosti, svakog obujimanja i uplitanja, svake varke koja produžava život i mami nas da ga nastavimo. Ne zove se uzalud strast, domišljata supruga ljubavnog boga, ne zove se uzalud ova boginja „Majom darivana“, jer ona je ta koja pojave čini zanosnima i poželjnima, ili, bolje reći, čini da tako izgledaju. Strast, božanska opsenarka, bila je ona koja je na Durginom kupalištu udesila da se mladićima, a naročito oduševljivom Šridamanu, Zitino telo učini onako bleštavo lepo, onako kadro da uliva poštovanje, onako dostojno obožavanja. No samo obratite pažnju na to kako su prijatelji bili veseli i zahvalni onoga trenutka kada je kupačica okrenula glavicu i

kad su opazili da je i na njoj sve ljupko, nosić, usne, obrve i oči, uverivši se da kakvo ružno lice slučajno ne ubija vrednost i značaj te mile prilike; samo na to valja da vratite misli pa da uočite koliko je čoveku grčevito stalo upravo do same želje, a ne, kao što bi se moglo pomisliti, pre svega do onoga što želi; da on teži ne za otrežnjenjem, no za pijanstvom i žuđenjem, i da se ničeg ne plaši više no da bude razočaran, to jest: lišen varljive čarolije. A sada pazite kako zabrinutost mladih ljudi i njihova želja da i njuškica one koju su krišom posmatrali bude po svaku cenu lepa, kako ta zabrinutost dokazuje da telo, po svome smislu i vrednosti u Maji, zavisi od glave kojoj pripada! Sa pravom je Kamadamana, pobedilac želja, nazvao glavu najvažnijom među udovima i na tome zasnovao svoju sudijsku odluku. Jer uistinu je glava presudna i za izgled i ljubavnu vrednost tela, i nije dovoljno reći da je ono posebno, spojeno sa posebnom glavom; ne: promenite samo jednu crtu, jednu izražajnu boricu na licu, i celina više nije ista. U tome je bila zabluda koju je Zita počinila u zabludi. Ona se smatrala presrećnom što ju je počinila, jer joj je izgledalo rajski- a možda joj je i ranije tako izgledalo- da ima prijateljevo telo pod znamenjem supružanske glave: ali nije prethodno pomislila, niti je njena sreća u prvo vreme bila voljna da to primeti, da Nandino telo u jedinstvu sa uskonosom Šridamanovom glavom, sa njegovim očima blagim od misli i sa nežnom lepezastom bradom oko obraza; da to telo nije više ono isto, nije više Nandino, veselo, nego neko drukčije telo. Drukčije je ono postalo odmah i od prvog trenutka, u skladu sa svojom Majom. Ali nije ovde reč samo o Maji. Jer tokom vremena- vremena koje su Zita i Šridaman najpre provodili u punom uživanju čulnih naslada, u neuporedivim ljubavnim radostima- željeno i stečeno prijateljevo telo je (ako se Nandino telo pod znamenjem Šridamanove glave još može označiti kao telo prijatelja, pošto je sad, zapravo, daleko muževljevo telo postalo prijateljevo)- tokom vremena, dakle, i to vremena koje nimalo dugo nije trajalo, Nandino telo je, krunisano štovanom muževljevom glavom, postalo sasvim drukčije i samo po sebi i bez ikakva obzira na Maju, i to na taj način što se pod uticajem glave i njenih zakona malopomalo preobražavalo u telo kakvo odgovara mužu. To je opšta sudbina i uobičajeno delo braka: Zitino setno iskustvo u tom pogledu se nije razlikovalo od iskustva drugih žena, koje takođe za kratko vreme u razuzurenom mužu ne prepoznaju vitkog i vatrenog mladića koji ih je prosio. No ono što je uobičajeno ljudsko ovde je ipak bilo posebno naglašeno i obrazloženo. Merodavan uticaj Šridamanove glave, koji se očitovao već i u tome što je Zitin bračni gospodar odevao svoje novo telo kao i staro, a ne u Nandinom stilu, ispoljavao se i u tome što je odbijao da svoje pore natapa uljem od slačice, što je Nanda vazda činio, jer nikako nije mogao, zbog glave, da trpi taj miris na sebi, pa je izbegavao takvo pomađenje, i to je Ziti odmah priredilo izvesno razočaranje. Lako razočaranje je za nju predstavljalo možda čak i to što Šridamanov stav prilikom sedenja na tlu- a to je jedva i potrebno reći- nije određivalo telo nego glava, te je, prema tome, prenebregavao pučki čučeći položaj koji je Nanda po navici zauzimao, nego je ležao porebarke. No to su sve bile samo početne sitnice. Šridaman, bramanski unuk, produžio je i sa Naindinim telom da bude što je bio i da živi kao što je živeo. Nije bio kovač ni pastir, nego vanidja i sin vanidje, koji je pomagao pri vođenju časne trgovine svoga oca, a uskoro joj se, zbog sve većeg zamora svoga roditelja, i sam našao na čelu. Nije dizao teški čekić, niti je pasao stoku na brežuljku Šarenom vrhu, nego je kupovao i prodavao muselin, kamfor, svilu i cic, a i stupe za pirinač i šibice,

snabdevajući njima narod u Blagostanju Krava, a kad je bio slobodan od posla, čitao je Vede; pa nije onda nikakvo čudo, ma koliko inače ova povest zvučala čudesno, što su Nandine ruke na njemu ubrzo izgubile staru krepkost i utanjile se, što su mu se grudi suzile i odbrekle, a malo salca se opet skupilo na trbuščiću, što se sve više i više vraćao muževljevim oblicima. Čak mu je i kovrdža „batlija“ nestala s grudi, ne baš sasvim, ali se toliko prorehavila da se jedva još mogla poznati kao Krišnino znamenje. Zita, njegova žena, sa tugom je to ustanovila. No ne treba poricati da je sa stvarnim, a ne samo prividnim preobličenjem, koje se protezalo čak i na boju kože, jer postala je svetlija; da je sa tim preobličenjem bilo povezano i profinjenje, ili, ako hoćete, oplemenjenje (ovu reč valja uzeti delom u bramanskom, delom u trgovačkom smislu); jer šake i stopala su mu se smanjili i profinili, kolena i čukljevi postali nežniji, i kad se sve sabere: veselo prijateljevo telo, u svom ranijem sastavu glavni deo, postalo je nežni privesak i dodatak jednoj glavi, za čije plemenite impulse nije više ni želelo ni moglo da se zalaže sa rajskom savršenošću, i kojoj je samo još sa izvesnom tromošću pravilo društvo u tome. Eto, to je Zitino i Šridamanovo bračno iskustvo posle doista neuporedivih radosti medenog meseca. No ovo nije dotle išlo da bi se moglo reći kako se Nandino telo sad zbilja i do kraja preobrazilo u pređašnje Šridamanovo, tako da je sve ostalo po starom, to ne. U ovoj priči se ne preteruje, naprotiv, ona podvlači uslovljenost telesnog preobraženja i njegovo ograničenje na ono što je doista očigledno, kako bi razumevanju ostavila mesta za činjenicu da je tu posredi bilo uzajamno dejstvo između glave i udova i da je i Šridamanova glava, koja je određivala osećanja sebe i svoga, podlegla promenama prilagođavanja, koje se običnoj pameti mogu objasniti ukazivanjem na spregu sokova između glave i tela, saznanju suštastva pak ukazivanjem na više sprege. Postoji duhovna lepota i lepota koja se obraća čulima. Neki bi, međutim, hteli da lepotu pripišu isključivo čulnome svetu, a ono što je duhovno da načelno odvoje od nje, te bi, prema tome, svet izgledao rascepan na duh i lepotu, koji su jedno drugome suprotni. Na tome i počiva nauk otaca u Vedama: „Dvojako samo blaženstvo na svetu iskusiti možeš, kroz radosti ovoga tela, kroz duha spasonosni mir“. Ali iz ovog učenja o blaženstvu već proizlazi da se, načelno uzevši, duhovno prema lepome nipošto ne odnosi na isti način kao ružno, i da se samo uslovno može uzeti kao istovetno sa ovim potonjim. Duhovno nije istoznačno sa ružnim, ili ne mora to biti; jer ono prisvaja lepotu pomoću saznavanja lepoga i pomoću ljubavi prema njemu, koja se ispoljava kao duhovna lepota i nipošto nije sasvim tuđa i beznadežna ljubav, stoga što po zakonu privlačenja različitosti i lepo sa svoje strane stremi ka duhovnome, divi mu se i odaziva se njegovom udvaranju. Ovaj svet nije tako stvoren da je u njemu duhu određeno da voli samo duhovno, a lepoti samo lepo. Nego nam upravo suprotnost između toga dvoga, sa jasnoćom koja je koliko duhovna toliko i lepa, ukazuje na svetski cilj sjedinjenja duha i lepote, to jest savršenosti, i blaženstva koje nije više rascepljeno; a ova naša povest samo je primer za nezgode i neuspehe koji prate to stremljenje ka konačnom cilju. Šridaman, Bhavabhutijev sin, blagodareći omašci dobio je lepo i snažno telo uz plemenitu glavu, to jest glavu u kojoj se ispoljavala ljubav prema lepome; a pošto je bio obdaren duhom, odmah mu se učinilo da ima nečeg tužnog u tome što je tuđe sad postalo njegovo i time prestalo da bude predmet divljenja; drugim rečima: što je sad on sam postao ono za čim je čeznuo. Ova „tuga“ se, na žalost, potvrdila u promenama kojima se i njegova glava potčinila u sprezi sa novim telom, jer to su bile takve promene kakve se dešavaju na

glavi koja je, domogavši se lepoga, manje-više izgubila ljubav prema ovome, a time i duhovnu lepotu. Otvoreno je pitanje da li do ovoga ne bi došlo u svakom slučaju, i bez izmene tela, i prosto na osnovu bračnog posedovanja lepe Zite; mi smo već ukazali na to da ima i nečeg opštevažećeg u ovoj sudbini, što su posebne okolnosti samo pojačale i zaoštrile. U svakom slučaju, za onoga koji sluša ovu povest, i čija obična pamet trezveno opaža, samo je zanimljivo da to primeti, dok je za lepu Zitu bilo bolno i otrežnjujuće kad je gledala kako su nekada onako fine i tanke usne njenoga supruga, uokvirene bradom, postajale punije i šire, izvijajući se, štaviše, upolje i bližeći se otromboljenosti; kako je njegov nos, nekada tanak kao sečivo noža, postajao sve mesnatiji, pa čak pokazivao i neospornu sklonost prema ugibanju i izvrgavanju u kozastost, i kako su mu oči dobijale izraz izvesne tupe veselosti. Zanavek je od njega postao nekakav Šridaman sa profinjenim Nandinim telom i ogrubelom Šridamanovom glavom; ništa više na njemu nije bilo kako treba. Pa stoga, i naročito stoga, pripovedač poziva slušaoce da imaju razumevanja za osećanja koja su obuzimala Zitu zbog ovakvog menjanja, jer ona nikako nije mogla da iz promena koje je opažala na svome mužu ne zaključi kako su se za to vreme, možda, izvršile i odgovarajuće promene na celokupnoj osobi dalekog prijatelja. Kad bi se setila muževljevog tela, koje je grlila u ne baš preterano blaženoj, ali svetoj i probudilačkoj svadbenoj noći, i koje nije više imala, ili, ako hoćete, pošto je ono sad pripadalo prijatelju, još nije imala; ona ne bi sumnjala da je Maja sa Nandinog tela prešla na ono drugo- ne bi sumnjala gde se sada može videti kovrdža „batlija“. A sasvim pouzdano je pretpostavljala da je i prostodušnu prijateljevu glavu, koja je sad krunisala muževljevo telo, moralo zahvatiti profinjenje odgovarajuće onom koje je zadesilo prijateljevo telo krunisano muževljevom glavom; i naročito ova pomisao, još više no ona prva, duboko ju je dirnula i uskoro joj ni danju ni noću, pa čak ni u umerenim rukama njenoga supruga, nije više davala mira. Lebdelo joj je pred očima usamljeno prolepšano muževljevo telo kako u spoju sa sirotom, profinjenom prijateljevom glavom na duhovan način pati zbog razdvojenosti od nje; i nju svu obuze čežnjivo sažaljenje prema udaljenome, te bi sklapala oči u Šridamanovom bračnom zagrljaju i usred uživanja bledela od tuge.

12. Pošto joj dođe vreme, Zita rodi Šridamanu detence, muškarče jedno, koje su nazvali Samadi, što znači „pribiranje“. Nad novorođenčetom su mahali kravljim repom, da otklone nesreću od njega, a u istu svrhu stavili su kravlju balegu na glavu- sve kao što je red. Radost roditelja (ako je ova reč sasvim na mestu) bila je velika, jer dečak nije bio ni bled ni slep. Istina, koža mu je bila veoma svetle boje, što je moglo stajati u vezi sa majčinim poreklom iz kšatrijske ili ratničke krvi, a uz to je bio izvanredno kratkovid, što se vremenom ispostavilo. Na taj način ispunila su se proročanstva i drevna narodna

verovanja: ispunila su se, samo nagovešteno i pomalo izbledelo; može se tvrditi da su se obistinila, a može se i osporiti. Zbog njegovog kratkog vida Samadija su kasnije prozvali i Andaka, to jest slepac, i to je ime pomalo prevagnulo nad onim prvim. No ta je osobina njegovim gazelastim očima davala meku i privlačnu treptavost, te su postale još lepše od Zitinih, na koje su, uostalom, ličile; kao što dečak i inače nije ličio ni na jednog od obojice očeva, nego sasvim izrazito na majku, koja je i bila jasni i nedvosmisleni deo njegovog porekla, zbog čega se, bez sumnje, njegovo uobličenje osećalo upućeno na nju. Otuda je bio lep kao upisan, a sastav njegovih udova, čim je prošlo vreme iskrivljenosti u zaprljanim pelenama, te je mogao malo da se ispravi, pokazivao je najčistije i najsnažnije srazmere. Šridaman ga je voleo kao rođenu krv i meso, i u duši su mu se ocrtavala osećanja koja čovek ima kad se povlači sa posla, javljala se sklonost da sada sinu prepusti bitisanje i u njemu da živi. No godine tokom kojih se Samadi-Andaka ljupko razvijao na majčinim grudima i u visećoj ljuljašci- upravo su bile godine u kojima se odigravalo opisano preobličenje Šridamanove glave i udova, i koje su njegovu celokupnu ličnost toliko preobrazile u muževljev oblik da Zita nije više izdržala nego ju je svladalo preterano sažaljenje prema dalekom prijatelju, u kome je videla roditelja svoga dečaka. Potpuno ju je obuzela želja da ga ponovo vidi, da vidi kakav li je on sa svoje strane postao po zakonu odgovarajućeg zbivanja, i da mu predstavi svoje zanosno čedo, kako bi mu se i on obradovao, ali nije se ipak usudila da to pomene muževljevoj glavi. I stoga, kad je Samadi navršio četiri godine, počinjući već da se pretežno zove Andaka, kad je već mogao da trči, makar i samo tapkajući, i kad se Šridaman upravo nalazio na nekom poslovnom putu, ona odluči da krene i da, stajalo je to što mu drago, pronađe pustinjaka Nandu i uteši ga. Jednog jutra u proleće, još pre svanuća, pri svetlosti zvezda, ona obu putničke cipele, uze u ruku dugačak štap, drugom uhvati ruku svog sinčića, kome beše obukla košuljicu od katuna i kalikata, pa se, noseći na leđima vreću sa hranom za put, neviđena i na slepu sreću, iskrade sa njim iz doma i sela. Hrabrost sa kojom se izložila tegobama i opasnostima ovog putovanja svedoči o odlučnoj neodoljivosti njene želje. Tu joj je, možda, bila od pomoći i njena ratnička krv, ma koliko razređena bila, dok je sasvim pouzdano da je to činila njena lepota, kao i lepota njenog deteta, jer je svako osećao zadovoljstvo da rečju i delom pomogne tako ljupkoj hodočasnici i njenom sjajnookom pratiocu. Ljudima je govorila kako putuje da pronađe oca svoga deteta, svoga muža, koji je usled nesavladljive naklonosti prema posmatranju suštastva postao šumski pustinjak, i kome želi da dovede njegovog sina da bi ga poučio i blagoslovio; a i ovo je ljude raznežavalo, ulivalo im poštovanje i ljubaznost prema njoj. U selima i zaseocima dobijala je mleka za svog mališana, gotovo uvek bi dobijala prenoćište za sebe i njega, po ambarima i na zemljanim bankovima ognjišta. Često bi je seljaci što gaje jutu i pirinač poduže povezli na taljigama, a kad joj se ne bi pružila prilika da put prevaljuje na sličan način, koračala bi neustrašivo po drumskoj prašini, držeći dete za ruku, oslanjajući se na štap, pri čemu bi Andaka načinio dva koraka dok ona jedan, a treptave su mu oči videle samo najbliži deo puta što se nalazio pred njim. No njoj je pogled dopirao daleko u prostranstvo koje joj je valjalo propešačiti, i oči su joj netremice bile upravljene prema cilju njene sažaljive čežnje. Tako je doputovala u šumu Dankaka, jer se nadala da je prijatelj onde potražio neko

usamljeno mesto. Ali, stigavši onamo, od svetih ljudi kod kojih se raspitivala saznala je da se on tu ne nalazi. Mnogi ili nisu mogli ili nisu hteli da joj kažu štogod bliže; ali nekoliko pustinjačkih žena, koje su milovale i hranile malog Samadija, po dobrom srcu joj otkriše i nešto više, naime, otkriše joj gde se on nalazi. Jer svet povučenih iz sveta ipak je svet kao i svaki drugi, u njemu se čovek razabire kad mu pripada, i ima u njemu mnogo ogovaranja, manisanja, zavisti, radoznalosti i težnje za nadmetanjem, pa svaki pustinjak vrlo dobro zna gde prebivaju drugi i čime se zanimaju. Stoga su one dobre žene mogle odati Ziti da je pustinjak Nanda izabrao boravište blizu reke Gomati ili Kravlje reke, sedam dana hoda odavde prema jugu i zapadu, a to je boravište koje srce gali, sa raznoraznim drvećem, cvećem i puzavicama, puno ptičije pesme i životinjskih čopora, a po obali reke se nalazi korenje, krtole i voće. Kad se sve uzme u obzir, biće da je Nanda za svoju povučenost izabrao mesto koje malo odviše gali srce, pa stroži svetitelji nisu kadri da njegovu askezu uzmu baš sasvim ozbiljno, pogotovo stoga što se on osim kupanja i ćutanja ne pridržava nikakvih pomena vrednih zaveta, hrani se onim što nađe, šumskim voćem, divljim pirinčem u kišno doba, a s vremena na vreme čak i pečenim pticama, i vodi jedino promatrački život ožalošćenog i razočaranog čoveka. A što se tiče puta koji vodi do njega, na njemu nema osobitih tegoba i smetnji, izuzev Razbojničkog klanca, Klisure tigrova i Zmijske doline, gde čovek, naravno, mora da obrati pažnju i da stisne srce obema rukama. Ovako poučena, Zita se rastade od žena u šumi Dankaka, koje su joj tako obilato pomogle, i na uobičajeni način produži putovanje sa nanovo oživelom nadom. Iz dana u dan je srećno prevaljivala put, i može biti da su joj nad koracima bdeli Kama, bog ljubavi, u savezu sa boginjom Šri-Lakšmi[75], gospodaricom sreće. Neuznemirena je prošla kroz Razbojnički klanac. Ljubazni pastiri je naučiše kako da obiđe Klisuru tigrova, a u Zmijskoj dolini, koja je bila neizbežna, celo vreme je nosila na ruci malog Samadija-Andaku. No kad je stigla do Kravlje reke, ponovo ga je povela za ruku, dok je u drugoj svojoj ruci držala putnički štap i nabadala njime. Bilo je jutro, blistavo od rose, kad je prispela onamo. Neko vreme je koračala duž cvetne obale, a zatim se, u skladu sa dobijenim uputstvom, udaljila od reke i pošla preko poljane prema šumi, za kojom se upravo rađalo sunce i koja se plameno žarila od cvetova crvene ašoke i kimšukovog drveća. Oči joj behu zaslepljene jutarnjim sjajem, no kad je nad njih stavila šaku, primetila je na ivici šume jednu kolibu, pokrivenu korom i lubom, a kraj nje nekog mladića u odeći od like i opasanog travom, koji je sekirom popravljao nešto na gredama. A kad se još više približila, opazila je da su mu ruke krepke kao što su bile one koje su je ljuljale prema suncu, no da se pri tom njegov nos, na jedan način koji se nije mogao nazvati kozastim, nego veoma plemenitim, spuštao prema umereno isturenim usnama. „Nanda!“ uzviknu ona, a srce joj se podjari od radosti. Jer učinio joj se kao Krišna, koji se preliva sokom nežnosti i snage. „Nanda, gledaj, Zita ti je došla!“ Na to on ispusti bradvu i potrča joj u susret, a na grudima mu se nalazila kovrdža „batlija“. Pa je u znak dobrodošlice i ljubavi nazva tisućama imena, jer i duša i telo su mu silno čeznuli za njom vascelom. „Jesi li došla najzad“, uzviknu on, „ti mesečinasta, očiju nežnih kao u jarebice, posvuda prekrasno sazdana, ti krasnoputa, Zita, ženo moja sa predivnim bedrima? Koliko sam noći snevao da ćeš preko svega prostranstva ovako doći izgnaniku, usamljeniku, a sad si doista ovde, savladala si Razbojnički klanac, Klisuru tigrova i Zmijsku dolinu, koje sam ja namerno preprečio između nas, srdit na odluku

sudbine! Ah, ti si veličanstvena žena! A koje je to dete što ga vodiš sa sobom?“ „To je plodić“, reče ona, „koji si mi ti poklonio u prvoj svetoj bračnoj noći, kad još nisi bio Nanda“. „To mora da nije baš naročito ispalo“, reče on. „A kako se zove?“ „Zove se Samadi“, odgovori ona, „ali sve više prima ime Andaka“. „Što to?“ upita on. „Nemoj misliti da je slep!“ odvrati ona. „Niti je slep, niti se može nazvati bledim, i pored njegove bele kože. Ali je, valja priznati, veoma kratkovid, pa ne može videti ni tri koraka pred sobom“. „Ima i to svojih dobrih strana“, reče Nanda. Pa staviše dečaka malo podalje od kolibe u svežu travu i dadoše mu cveće i orahe da se igra. Tako je imao čime da se zabavlja, a igra koju su oni sami otpočeli, milovani mirisom mangovih cvetova, koji u proleće uvećava ljubavno uživanje, i uz ćurlikanje kokila[76] u obasjanim krošnjama- ta igra ležala je van njegovog vidokruga. Priča zatim veli da je bračna sreća ovih ljubavnika trajala svega jedan dan i jednu noć, jer sunce se još nije ponovo uzdiglo iznad jarko rascvetanog šumskog pojasa kraj koga se nalazila Nandina koliba, kad tamo stiže Šridaman, kome je, kad se vratio u ostavljeni dom, odmah bilo jasno kuda se uputila njegova žena. Ukućani iz Blagostanja Krava, koji su mu oklevajući saopštili da je Zita nestala, jamačno su očekivali da će on buknuti jarošću kao vatra u koju se sipa maslo. No to se nije desilo, nego je samo polako klimnuo glavom kao neko ko je sve znao unapred, i nije sa besom i osvetničkom žudnjom krenuo u poteru za svojom ženom, nego se, doduše bez počinka, ali i bez žurbe dao na put do Nandinog usamljeničkog obitavališta. Jer on je odavno znao gde se ono nalazi, samo je to krio od Zite da ne bi uskorio kob. Polako i oborene glave je jahao na svome volu, jaku, sjahao ispred kolibe još pod Zornjačom, pa čak nije ni prekinuo zagrljaj onih unutra, nego je seo i čekao da ih dan razdvoji. Jer njegova ljubomora nije bila svakidašnja, od kakve obično pate zasebna bića, penušeći pri tom, nego je bila pročišćena svešću da je Zita ponovo stupila u brak sa njegovim sopstvenim nekadašnjim telom, što se moglo nazvati koliko činom izdaje toliko i činom vernosti; a poznavanje suštastva učilo ga je da je u osnovi sasvim svejedno s kime Zita spava, sa prijateljem ili sa njim, pošto je to ona, pa makar jedan od njih i nemao ništa od toga, uvek činila sa obojicom. Otuda neprenagljenost sa kojom je prevalio put, i mir i strpljenje sa kojima je sedeći pred kolibom čekao da se rodi dan. A da pri svemu tome nije bio voljan da pusti stvari neka idu svojim tokom, to nam pokazuje nastavak priče, po kome su Zita i Nanda- pošto su sa prvim sunčevim zrakom, dok je mali Andaka još spavao, izišli iz kolibe, sa peškirima oko vratova, jer su nameravali da se okupaju u bliskoj reci, i pošto su opazili prijatelja i muža, koji je sedeo leđima okrenut prema kolibi i nije se okrenuo kad su izišli- stupili preda nj, skrušeno ga pozdravili i zatim potpuno spojili svoje volje sa njegovom, priznajući za neophodno ono što je on uz put za sve troje odlučio da bude rešenje njihove zbrke. „Šridamane, gospodaru moj i štovana muževljeva glavo!“ reče Zita, duboko se klanjajući pred njim. „Primi moj pozdrav i ne misli da je tvoje prispeće za nas strahovito i

nedobrodošlo! Jer gde se nalaze dvoje od nas, treći će uvek nedostajati, i zato mi oprosti što nisam izdržala sa tobom, nego me je prekomerno sažaljenje odvuklo ka usamljenoj prijateljevoj glavi!“ „I ka muževljevom telu“, odgovori Šridaman. „Opraštam ti. I tebi opraštam, Nanda, a i ti meni oprosti što sam se pozvao na presudu svetog čoveka i uzeo Zitu sebi, vodeći računa samo o sopstvenim osećanjima sebe i svoga, a ne brinući se za tvoja. Doduše, ti bi isto tako postupio da je svetiteljeva konačna odluka ispala tebi u prilog. Jer u zabludi i razlučenosti ovoga života sudbina je bića da jedni drugima zaklanjaju sunce, i uzalud oni bolji čeznu za bivstvovanjem u kome smejanje jednoga ne bi značilo plakanje za drugog. Odveć postojano sam držao do svoje glave, kojoj je palo u deo tvoje telo. Jer ovim sad donekle smršavelim rukama ti si ljuljao Zitu prema suncu, i u našoj novoj zasebitosti ja sam sebi laskao kako mogu da joj pružim sve za čim čezne. Ali ljubav ište celinu. Stoga sam morao doživeti da naša Zita postojano drži do tvoje glave i da mi ode iz kuće. I kad bih mogao verovati da će ona u tebi, prijatelju moj, naći sreću i zadovoljstvo, ja bih otišao svojim putem i od doma svoga oca načinio usamljeničko prebivalište za sebe. Ali ne verujem u to; nego, kao što je pored muževljeve glave nad prijateljevim telom čeznula za prijateljevom glavom nad muževljevim telom, tako će je, sasvim izvesno je to, obuzeti sažaljiva čežnja za muževljevom glavom nad prijateljevim telom, i neće joj biti darovani ni mir ni zadovoljstvo, jer daleki muž će uvek postajati prijatelj koga voli, u njemu će gledati oca svoga deteta i dovodiće mu našeg sinčića Andaku. Ali sa nama obojicom ne može živeti, pošto mnogomuštvo ne dolazi u obzir među višim bićima. Zita, je li istina ovo što velim?“ „Tako je, na žalost, kako tvoje reči kazuju, gospodaru i prijatelju moj“, odgovori Zita. „No moje žaljenje, koje izražavam u rečci, na žalost’, odnosi se samo na jedan deo tvojih reči, a ne, počem, i na to što za ženu kao što sam ja ne dolazi u obzir gnusoba mnogomuštva. Za to nipošto ne mogu reći, na žalost', nego se ponosim time, jer u žilama mi još teče nešto ratničke krvi, sa strane mog oca Sumantre, i protiv nečega tako zaostalog kao što je mnogomuštvo sve se u meni buni: i u krajnjoj slabosti i pobrkanosti mesa čovek ipak zadržava svoj ponos i svoju čast kao više biće!“ „Nisam drukčije ni očekivao“, reče Šridaman, „i budi uverena da sam, razmišljajući, od samog početka računao sa ovim ubeđenjem, koje je nezavisno od tvoje ženske slabosti. Pošto, dakle, ne možeš živeti sa nama obojicom, ubeđen sam da će se ovaj mladić ovde, Nanda, moj prijatelj, sa kojim sam zamenio glavu, ili telo, ako hoćete; da će se on složiti sa mnom u tome da ni mi ne možemo živeti, nego da nam ništa drugo ne ostaje do da se lišimo naše zamenjene zasebitosti i da naša bića opet spojimo sa svebićem. Jer tamo gde pojedinačno biće zapadne u ovakvu zbrku, kao što je u našem slučaju, najbolje je da se istopi na plamenu života kao darovno maslo na žrtvenoj vatri“. „Sa punim pravom“, reče Nanda, „Šridamane, brate moj, računaš da ću se ja saglasiti sa tvojim rečima. Saglašavam se bez okolišenja. Odista i ne znam šta bismo još mogli tražiti u telesnom obliku, pošto smo obojica zadovoljili svoje želje i počivali pored Zite: mome telu bilo je dato da uživa sa njom u svesti tvoje glave, a tvome u svesti moje, kao što je ona uživala sa mnom u znaku tvoje glave i sa tobom u znaku moje. No valja računati da nam je čast spasena, jer ja sam samo tvojim telom prevario tvoju glavu, što se u neku ruku namiruje time što je Zita, krasnoboka, prevarila moje telo sa mojom glavom; ali Brama nas je srećom sačuvao od toga da ja, ja koji sam ti nekada poklonio svitak betela u

znak prijateljstva, prevarim tebe sa njom kao Nanda i glavom i telom. Uprkos tome, ovako ne možemo časno produžiti, jer mi smo ljudi koji ipak odveć visoko stoje da bi se mogli složiti sa višemuštvom i zajedničkom ženom: Zita van svake sumnje, a isto tako van svake sumnje i ti, čak i sa mojim telom. Ali i ja, pogotovo s tvojim. Stoga se bez okolišenja saglašavam s tobom u svemu što govoriš o stapanju, i nudim se da ovim rukama ojačalim u pustinjaštvu sagradim lomaču za nas. Znaš da sam se jednom već ponudio da to učinim. A znaš i da sam vazda bio rešen da te ne nadživim i da sam bez oklevanja pošao za tobom u smrt kad si prineo sebe na žrtvu boginji. Prevario sam te, međutim, tek onda kad mi je moje supružansko telo dalo izvesno pravo na to i kad mi je Zita dovela malog Samadija, za čijeg telesnog oca smem da smatram sebe, priznajući ti rado i sa poštovanjem očinstvo po glavi“. „Gde je Andaka?“ upita Šridaman. „Leži u kolibi“, odgovori Zita, „i u snu pribira snagu i lepotu za život. I vreme je bilo da počnemo govoriti o njemu, jer njegova budućnost mora za nas biti važnija od pitanja kako ćemo se sa čašću izvući iz ove zbrke. No i jedno i drugo je usko vezano, i mi se, vodeći brigu o svojoj časti, brinemo i za njegovu. Kad bih ja, kao što bih svakojako mogla, ostala sama kraj njega pošto se vi vratite u svebiće, on bi bludeo kroz život kao bedan udovički sin, lišen časti i radosti. Samo onda ako ja pođem za primerom plemenitih satija[77] koje su se pridružile telu mrtvoga supruga i sa njim ušle u plamen lomače, te su u njihov spomen na spalištima postavili kamene ploče i obeliske, ako ga ja napustim zajedno sa vama; samo onda će njegov život biti častan i susretaće ga naklonost ljudi. Stoga ja, Sumantrina kći, zahtevam da Nanda sagradi lomaču za troje. Kao što sam životni ležaj delila sa vama obojicom, tako neka nas i krvava postelja smrti sve troje sjedini. Jer već i na onoj prvoj ležali smo, u stvari, uvek utroje“. „Nikada“, reče Šridaman, „nisam ni očekivao nešto drugo od tebe, nego sam unapred već računao sa ponositošću i blagorodstvom koji su ti svojstveni i pored telesne slabosti. U ime našeg sina zahvaljujem ti za tvoju nameru. No da bismo iz zbrke u koju nas je dovela telesnost zaista vaspostavili čast i ljudski ponos, moramo veoma paziti na oblik vaspostavljanja, i u tom pogledu se moje misli i namere, do kojih sam došao na putu, razlikuju od vaših. Sa mrtvim suprugom se sažiže ponosna udovica. Ali ti nisi udovica, dok god bude živeo makar samo jedan od nas, i veliko je pitanje da li bi postala udovica kad bi sa nama živima sela na lomaču i umrla sa nama. Stoga, da bismo te načinili udovicom, Nanda i ja se moramo ubiti, a time mislim: moramo jedan drugog ubiti; jer i „se“ i „jedan drugoga“ u našem slučaju se slaže sa pravilima jezika, i znači jedno isto. Moramo se boriti kao jeleni o košutu, i to mačevima, koji se nalaze pri ruci, pošto vise mome volu o kolanu. Ali ne smemo to činiti zato da jedan pobedi i preživi i odvede krasnoboku Zitu: time se ništa ne bi popravilo, jer poginuli bi uvek ostao prijatelj za kojim bi je morila čežnja, te bi bledela u muževljevom naručju. Ne, nego obojica moramo pasti, jedan pogođen u srce mačem drugoga; pošto samo mač pripada drugome, ne i srce. Tako će biti bolje no da svako okrene mač prema sopstvenoj sadašnjoj zasebitosti; jer čini mi se da naše glave nemaju prava donositi odluku o smrti tela koja su im pridodata, kao što, svakako, ni naša tela nisu imala prava na milinu i bračno uživanje pod tuđim glavama. Istina, biće to teška borba, utoliko što glave i tela i jednog i drugog moraju dobro paziti da se ne bore za sebe same, niti za isključivo vlasništvo nad Zitom, i što moraju gledati da učine dve stvari: da zadadu i da prime smrtni udarac. Ali najzad, ni uzajamno samoubistvo neće biti teže no što je

odrubiti sebi glavu, a mi smo obojica imali srca da to učinimo“. „Ovamo mačeve!“ uzviknu Nanda. „Pripravan sam za takvu borbu, jer to je pravi način za nas suparnike da rešimo ovu stvar. Ona je pravična, jer usled prilagođavanja naših tela našim glavama ruke su nam obojici postale skoro podjednako snažne: moje nežnije na tebi, tvoje snažnije na meni. Sa radošću ću ti pružiti svoje srce zato što sam te prevario sa Zitom, a probošću tvoje da ona zbog mene ne bledi u tvom naručju, no da nam se kao dvostruka udovica pridruži u plamenu“. A pošto je i Zita izjavila da je saglasna da se stvari urede na ovakav način, koji se, kako je rekla, sviđa njenoj ratničkoj krvi, usled čega se i neće skloniti da ne gleda borbu, nego će joj prisustvovati ni okom ne trepnuvši; to se ovaj ubitačni dvoboj odmah i odigra pred kolibom u kojoj je spavao Andaka, na cvetnoj livadi između Kravlje reke i crveno rascvetale šume, i oba mladića klonuše u cveće, svaki pogođen u srce drugoga. Njihov pogreb, međutim, pošto je sa njim bio spojen sveti događaj udovičkog spaljivanja, pretvorio se u veliku svečanost, i hiljade ljudi se skupilo na spalištu da vide kako mali Samadi, nazvan Andaka, naginjući kratkovido lice, kao najbliži muški rođak, prinosi buktinju ka lomači načinjenoj od mangoa i mirisnih sandalovih trupaca, u čije međuprostore su stavili suvu slamu i obilato je polili žitkim maslom, da brzo i snažno zaplamti, i na kojoj se Zita iz Bizonovog Doma smestila između supruga i prijatelja. Plamen sa lomače liznuo je do neba, što se retko viđa, i ako je lepa Zita neko vreme i vikala, jer vatra, dok niste mrtvi, pričinjava užasan bol, glas su joj zaglušivale prodorne školjkaste trube i bučno kloparanje doboša, te kao i da nije vikala. No priča tvrdi, a mi joj rado verujemo, da nije osećala toplotu plamena, obuzeta radošću što će se sjediniti sa dragima. Na istom tom mestu podigli su joj obelisk, za sećanje na njenu žrtvu, a nesagorele ostatke kostiju njih troje skupili su, polili medom i mlekom i stavili u jedan glineni krčag, koji su potopili u sveti Gang. Njin sinčić pak, Samadi, koji se uskoro zvao samo još Andaka, krasno je živeo na zemlji. Slavan po svečanosti spaljivanja, kao sin udovice kojoj su podigli spomenik, uživao je svačiju blagonaklonost, koja se, kako je rastao i prolepšavao se, pojačala do nežnosti. Već sa dvanaest godina njegovo uobličenje je po ljupkosti i svetloputoj snazi ličilo na nekog gandarvu, a na grudima mu se počela ocrtavati kovrdža „batlija“. Njegova kratkovidost, međutim, ni blizu kadra da mu bude na štetu, čuvala ga je toga da odviše živi u telu, i upućivala mu glavu ka duhovnome. Kada je navršio sedamnaestu, uzeo je da se stara o njemu jedan braman, znalac Veda, kod koga je izučavao pravilno oblikovan jezik, gramatiku, astronomiju i nauku o mišljenju, a nije mu bilo više od dvadeset kad je već postao čitač benareskog kralja. Sedeo je na jednoj divnoj terasi palate, u čistim haljinama, pod belim svilenim suncobranom, i prijatnim glasom čitao vladaocu iz svetih i svetovnih knjiga, pri čemu bi knjigu sasvim približio svojim treptavim, sjajnim očima.

1940.

ZAKON

1. Rođenje mu je bilo neuredno, stoga je strasno voleo poredak, neprekršljivost, naredbu i zabranu. Sasvim mlad se razjario i počinio ubistvo, stoga je bolje od svakog neiskusnog znao da je ubijanje, doduše, slatko, ali da je griža zbog ubistva nešto najgroznije na svetu i da ne treba ubijati. Bio je vrelih čula, stoga je čeznuo za duhom, čistotom i svetošću, za onim što je nevidljivo, jer to mu se činilo duhovno, sveto i čisto. Kod Madijamaca, jednog delatnog pastirskog i trgovačkog plemena što se raširilo po pustinji, i kome je utekao iz Misira, zemlje njegova rođenja, pošto je ubio čoveka (odmah će o tome pobliže biti reči), upoznao je jednog boga koga čovek ne može videti, ali koji čoveka vidi; jednog stanovnika planina, koji, nevidljiv pri tom, sedi na kovčegu za nošenje u šatoru, gde deli proročanstva izvlačeći ih nasumce iz zapisa. Za decu Madijama ovaj prorok, nazvan Jehova, bio je jedan među ostalim bogovima; nisu pomišljali ne znam šta dok su mu vršili službu, koju su samo sigurnosti radi i za svaki slučaj obavljali. Beše im palo na pamet da se među bogovima možda nalazi i neki koga ljudi ne vide, neki koji nema obličja, pa su mu prinosili žrtve samo zato da ništa ne propuste, da nikoga ne uvrede i da na sebe ni sa koje moguće strane ne navuku neprijatnosti. Mojsije, međutim, blagodareći svojoj strasti za čistotom i svetošću, bio je duboko potresen nevidljivošću Jehovinom: smatrao je da se nijedan vidljivi bog ne može takmičiti u svetosti sa nevidljivim, i čudio se što deca Madijama skoro nikakvu važnost ne pridaju jednoj osobini koja se njemu činila prepuna neizmernih posledica. U dugom, teškom i žestokom razmišljanju, dok je u pustinji čuvao ovce svoga šuraka, brata svoje žene, Madijamke, potresen nadahnućima i otkrovenjima, koja su u jednom izvesnom slučaju čak napustila unutrašnjost njegova bića i kao plameni spoljašnji lik, kao objavljenje koje se moralo doslovce primiti i kao neizbežan nalog pohodila njegovu dušu, došao je do ubeđenja da Jehova nije niko drugi do El’ eljon, Jedino najviši, El ro’i, „bog koji me vidi“; do onaj koji se već odvajkada zvao „El šadai“, „bog planine“, do „El’ olam“, bog sveta i večnosti; jednom

rečju, niko drugi do Avramov, Isakov i Jakovljev bog, bog otaca, hoću reći: otaca sirotih, nepoznatih plemena, već sasvim smućenih u verskom pogledu, lišenih korena i porobljenih boravištem u zemlji misirskoj, a čija krv je po očevoj strani tekla i u njegovim, Mojsijevim žilama. Pa je stoga, sav obuzet ovim otkrićem, sa dušom koju je tištao golemi zadatak, no koja je ipak sva treptala od požude da ispuni zapoved, prekinuo svoj dugogodišnji boravak među sinovima Madijama, posadio na magarca svoju ženu Seforu, veoma otmenu ženu; jer bila je kći Raguila, prvosveštenika madijamskog, i sestra njegovog sina Jotora, vlasnika mnogih stada; poveo je i svoja dva sina, Girsama i Elijezera, i za sedam dana puta, krećući se prema zapadu, kroz mnoge pustinje, vratio se u Misir, to jest u ugarenu niziju gde se račva Nil, a gde je, u jednoj oblasti koja se zove Kos, a i Gesem, Gošen i Gosem, boravila i kulučila krv njegovih otaca. Onde je odmah počeo, gde god bi se zatekao, u kolibama, na pašnjacima i njivama, da ovoj krvi izlaže svoje veliko poslanje, pri čemu bi imao običaj da ispruživši ruke trese pesnicama sa obe strane tela. Obaveštavao ih je da je bog otaca ponovo nađen, da se pokazao njemu, Mošehu ben Amramu[78], na gori Horivu u pustinji Sin, iz kupinova žbuna koji je goreo a nije sagorevao, da se zove Jehova, što se može protumačiti kao: „Ja sam onaj koji sam, iz večnosti u večnost“, ali i kao strujanje vazduha i kao velika huka; da oseća naklonost prema njihovom plemenu i da bi pod izvesnim uslovima bio voljan da sklopi sa njima savez kojim će ih učiniti izabranicima svojim mimo sve ostale narode, ukoliko se, naime, zakunu njemu na isključivu vernost i osnuju zakletvu družbu koja će, bez ikakvih kipova i slika, služiti jedino Nevidljivome. Time im je probijao uši, a uz to je tresao pesnicama, nasađenim na izvanredno široke zglobove. A ipak nije bio sasvim iskren prema njima, nego je u potaji krio puno stvari koje je smerao, čak i samu suštinu, sve se bojeći da ih ne zastraši. O mogućim svojstvima nevidljivosti, o duhovnosti dakle, o čistoti i svetosti, o svemu tome nije im ništa govorio, i više je voleo da im ne ukazuje na to da će, kao zaklete sluge Nevidljivoga, imati da postanu izdvojen narod duha, čistote i svetosti. Prećutao je to brinući se da ih ne uplaši; jer oni su bili tako bedan, potišten i u verovanju pomućen soj, krv njegova oca, i on im nije verovao, iako ih je voleo. Štaviše, kad bi im govorio kako se oni mile Jehovi, Nevidljivome, on bi pripisivao bogu i unosio u njega ono što je, možda, bilo i božje, no istovremeno, u najmanju ruku, i njegovo sopstveno: njemu samome se milila krv njegovih otaca, kao što se kamenorescu mili bezoblični blok iz koga smera da iskleše otmenu i visoku priliku, njegovih ruku delo- otuda ustreptala požuda koja ga, u isti mah sa bremenom koje je božji nalog svalio na njegovu dušu, beše obuzela kad je krenuo iz zemlje madijamske. No još nešto je krio, i to drugu polovinu zapovesti; jer ona je bila dvostruka. Nije se ona sastojala samo u tome da on plemenima obznani ponovno otkriće boga otaca i njegovu naklonost prema njima, nego se istovremeno sastojala i u tome da ih on izvede iz misirskog kulučarstva u slobodu, da ih kroz mnoge pustinje dovede u obetovanu zemlju, zemlju otaca. Ovaj nalog bio je skopčan sa nalogom obznanjivanja i nerazdvojno spleten sa njime. Bog- i oslobođenje radi povratka u zavičaj; Nevidljivi- i stresanje tuđinskog jarma, to je za njega predstavljalo jednu te istu misao. Ali narodu još nije govorio o tome zato što je znao da će iz jednog proizići drugo, a i zato što se nadao da će ovo drugo na svoju ruku iskamčiti od faraona, misirskog kralja, kome je bio bliži no što se mislilo.

Međutim, bilo što se ljudima nisu svidele njegove reči- jer govorio je loše i zapinjući, i češće nije mogao da nađe pravi izraz- ili što su, dok bi on drhtavo tresao pesnicama, naslućivali moguća svojstva nevidljivosti i primećivali da on hoće da ih navede na naporne i opasne stvari; tek, odnosili su se nepoverljivo, tvrdoglavo i bojažljivo prema njegovom navaljivanju, bacali bi poglede ka misirskim tamničarima i govorili kroz zube: „Šta frfljaš reči? I kakve su to reči što ih frfljaš? Da te nije neko postavio da nam budeš poglavar ili sudija? Nije nam to poznato“. Nije to bilo novo za njega. Slušao je on to od njih već i ranije, pre no što je pobegao u zemlju madijamsku.

2. Njegov otac nije bio njegov otac, a mati mu nije bila mati; eto koliko je neuredno bilo njegovo rođenje. Druga kći faraona Ramzesa zabavljala se jednom, pod zaštitom vojnika, igrajući se sa svojim sluškinjama u kraljevskom vrtu kraj Nila. Onde je opazila jednog slugu Jevrejina, koji je crpao vodu, pa je obuze požuda za njim. On je imao tužne oči, mladićku bradicu oko obraza i snažne mišice, što se videlo prilikom crpenja. Radio je u znoju lica svog i nije mu bilo lako; ali faraonovoj kćeri izgledao je kao slika i prilika lepote i žudnje, pa je naredila da ga dovedu k njoj u jedan paviljon; onde mu je prekrasnim ručicama prošla kroz kosu vlažnu od znoja, poljubila mu mišiće na ruci i uzela da mu draži muškost, te je on obljubi, tuđinski rob kraljevsko čedo. Kad se zadovoljila, naredila mu je da ode, ali on nije otišao daleko, posle tridesetak koraka ubiše ga i brzo zatrpaše, i tako ništa ne ostade od uživanja sunčeve kćeri. „Jadnik!“ reče ona kad ču za to. „Vi ste baš uvek tako preterano revnosni. Ćutao bi on već. Voleo me je“. Ali potom je zatrudnela, i posle devet meseci u najvećoj potaji rodila jedno dečače, koje njene devojke staviše u kovčežić od site, obliše ga smolom i paklinom i odnesoše u trsku kraj reke. A potom ga tobož pronađoše i uzviknuše: „O, čuda, evo nekog nahočeta, dečaka iz trske, evo nekog napuštenog detenceta! Ovo je kao u drevnim bajkama, baš kao što se zbilo sa Sargonom, koga je Aki, vodocrpac, pronašao u trsci i odgajio po dobroti srca svojega! Neprestano se tako nešto dešava! No kuda sad sa ovim nahodom? Najpametnije će biti da ga damo nekoj majci dojilji iz prostog staleža, koja ima mleka napretek, te da odraste kao sin te žene i njezinog čestitog muža“. Pa predadoše dete jednoj ženi Jevrejki, a ova ga odnese u zemlju Gesemsku, Johavedi, ženi Amrama, jednog od pripuštenika, čoveka iz Levijeva semena. Ona je dojila svog sina Arona i imala je mleka napretek; pa zato, a i zato što im je u kolibu s vremena na vreme dolazilo po štogod valjano, tajno poslato odozgo, ona podiže ovo neizvesno dete u dobroti srca svoga. Tako Amram i Johaveda postadoše njegovi roditelji pred ljudima, a Aron njegov brat. Amram je imao goveda i njive, a Johaveda beše kći kamenoresca. Ali nisu znali kako da nazovu ovo sumnjivo detence; stoga mu dadoše polumisirsko ime, hoću reći: polovinu misirskoga.

Jer sinovi te zemlje češće su se zvali Ptah-Mojsije, Amon-Mojsije ili RaMojsije, nazvani kao sinovi svojih bogova. No Amram i Johaveda više su voleli da izostave božje ime, pa su dečaka nazvali kratko Mojsije. Tako je on, jednostavno, bio „sin“. Pita se samo čiji.

3. Odrastao je kao pripadnik pripuštenika i izražavao se njihovim narečjem. Preci ovoga soja behu nekad, u vreme suše, sa dozvolom graničnih vlasti došli u zemlju kao „gladni beduini iz Idumeje“, kako su ih nazvali faraonovi pisari, a za ispašu im je dodeljen Gesemski kraj, u Donjim zemljama. Pomisli li neko da su im zabadava dozvolili da onde napasaju stoku, taj slabo poznaje njihove domaćine, sinove Misira. Ne samo što su morali davati danak u stoci, i to toliki da ih je pritiskivao, nego su svi u kojima je bilo nešto snage morali i raditi, kulučiti na raznim građevinama, koje se vazda zidaju u zemlji kao što je Misir. A otkako je Ramzes, drugi toga imena, postao faraon u Tebi, naročito neumereno se gradilo; to je bilo njegovo zadovoljstvo i njegovo kraljevsko uživanje. On je gradio raskošne hramove po čitavoj zemlji, a dole u području ušća ne samo što je naredio da se obnovi i znatno popravi zapušteni kanal koji je vezivao istočni Nilov rukavac sa Gorkim jezerima, a na taj način i veliko more sa vrškom Crvenog mora, nego je duž kanala podizao i dva skladišna grada, nazvana Pitom i Ramzes, i deca pripuštenika, ovi Ibrimi[79], behu pokupljeni da peku ciglu za te gradove, da vuku i dirindže u znoju tela svojih, pod misirskom batinom. Ova batina je uglavnom bila samo oznaka faraonovih nadzornika, nisu ih nepotrebno tukli njome. A imali su i dobru hranu na svom argatovanju: mnogo ribe iz Nilovog rukavca, hleba, piva i govedine sasvim izobilno. No i pored toga kulučenje im nije mnogo odgovaralo ni prijalo, jer bili su nomadski soj, odrasli u tradiciji slobodnog lutaličkog života, i taj posao, koji je bio utvrđen po satima, i od koga su se znojili, osećali su srcem kao stran i uvredljiv. Ali da obaveste jedni druge o svom nezadovoljstvu i da dođu do istog mišljenja o tome; za to su ova plemena bila odveć slabo povezana i sama sebe nedovoljno svesna. Pošto su već nekoliko pokolenja čergarili u prelaznoj zemlji između očinskog zavičaja i pravog Misira, bili su neuobličene duše, bez pouzdanog učenja i kolebljiva duha; mnogo šta su zaboravili, ponešto upola primili, i lišeni pravog središta nisu verovali ni sopstvenoj duši, pa ni jarosti zbog kuluka koja je u njoj postojala, ali koju su otupljivali i pometali riba, pivo i govedina. Mojsije, navodno Amramov sin, jamačno bi takođe bio prinuđen da pravi opeke za faraona pošto je izišao iz dečačkog doba. No to se nije desilo, nego roditelji uzeše mladića za ruku i odvedoše ga u Gornji Misir u školu, u jedan veoma otmen internat, gde su se vaspitavali sinovi sirijskih gradskih vladara zajedno sa domaćim plemićkim potomcima. Odveli su ga tamo, jer njegova rođena majka, faraonova kći, koja ga je rodila i ostavila u trščaku, stvorenje, istina, raskalašno, ali ne i bez duše, sećala se njega zbog njegovog

zatrpanog oca, vodocrpca sa bradicom i tužnim očima, i nije želela da on ostane kod divljaka, nego je htela da se obrazuje u Misirca i stekne položaj na dvoru, uz polovično, prećutno priznanje njegove božanske polukrvnosti. I tako je Mojsije, odeven u belo platno i sa perikom na glavi, učio zvezdoznanstvo i zemljopis, veštinu pisanja i pravo, ali se nije osećao srećnim među kicošima u otmenom internatu, nego je bio usamljen među njima, pun odvratnosti prema čitavoj misirskoj uglađenosti, iz čijeg je uživanja ponikao. Krv zatrpanoga, koji je bio prinuđen da služi tom uživanju, bila je u njemu jača od njenog misirskog dela, i u duši je bio uz one jadne, neuobličene ljude kod kuće u Gesemu, koji nisu imali hrabrosti za svoju jarost, bio je uz njih protiv raskalašne oholosti materinske krvi. „Kako li ono beše tvoje ime?“ pitali su ga katkad školski drugovi. „Zovem se Mojsije“, odgovarao je on. „Ah-Mojsije ili Ptah-Mojsije?“ pitali su. „Ne, samo Mojsije“, odvraćao je on. „Pa to je oskudno i krnje“, govorili su oni fićfirići, a on bi se toliko razjario da je želeo da ih pobije i zatrpa. Jer shvatao je da takvim pitanjima samo žele da pročačkaju po njegovom neurednom poreklu, koje je u glavnim, mada neodređenim crtama svima bilo poznato. Pa ni on sam ne bi znao da je samo diskretan plod misirskog uživanja da to nije bilo opšte, iako većinom ne sasvim tačno saznanje- sve do samog faraona, od koga nije ostalo skriveno vragolanje njegovog deteta, baš kao ni od Mojsija činjenica da je Ramzes, graditelj, njegov deda po razvratnosti, deda usled sramnog, ubilačkog uživanja. Da, Mojsije je znao to, a znao je i da faraon to zna, i pri toj pomisli bi preteći klimnuo glavom u pravcu faraonovog prestola.

4. Pošto je proživeo dve godine među kicošima u tebanskoj školi, nije više izdržao nego je noću umakao preko zida i vratio se kući u Gesem, očevim saplemenicima. Među njima je tumarao ogorčena lica, i jednoga dana, na kanalu, blizu Ramzesovih novih građevina, video je kako jedan nadzornik Misirac bije batinom nekog kulučara, koji je, bez sumnje, bio nemaran ili jogunast. Prebledevši i usplamtelih očiju, on zatraži objašnjenje od Misirca, no ovaj mu umesto ikakva odgovora ulubi nos, te mu je čitavog života kost u nosu ostala slomljena, pljosnato zgnječena. Mojsije, međutim, ote batinu od nadzornika, strahovito zamahnu i smrska mu lobanju, te ovaj ostade na mestu mrtav. Nije se čak ni osvrnuo da vidi gleda li ga ko. Ali to je bilo pusto mesto, i u blizini nikog drugog nije bilo. I tako je sasvim sam zatrpao ubijenoga, jer onaj koga je branio beše uhvatio maglu; i činilo mu se da mu je oduvek bilo na umu ubijanje i zatrpavanje. Delo njegove razjarenosti ostalo je skriveno, Misircima bar, koji nisu saznali gde je nestao njihov čovek, i mnogi dani prohujaše preko tog dela. Mojsije je produžio da tumara

među sunarodnicima svoga oca, i na osobit gospodarski način se uplitao u njihove raspre. Jednom je video dva Ibrima kulučara kako se svađaju, i malo je trebalo da dođe do batina. „Što se svađate, pa još hoćete da se pobijete?“ reče im on. „Zar niste dovoljno jadni i napušteni, te bi bolje bilo da se svoj drži svoga, a ne da kezite zube jedan na drugoga! Ovaj ovde nije u pravu, video sam. On neka popusti i umeri se, ali neka se ni drugi ne uzoholi“. Ali, kao što to biva, obojica se odjednom udružiše protiv njega i rekoše: „Šta se ti mešaš u naše stvari?“ Naročito se nadurio onaj kome nije dao za pravo, i naglas je rekao: „E, pa ovo je vrhunac! Ko si ti da zabadaš svoj kozji nos u stvari koje te se ništa ne tiču? Aha, ti si Moša, Amramov sin, ali time je malo rečeno, i niko ne zna tačno ko si, pa ni ti sam ne znaš. Baš smo radoznali da saznamo ko te je postavio za gospodara i zapovednika nad nama. Da nećeš možda i mene da ubiješ, kao što si ono onda ubio i zatrpao Misirca?“ „Ta ćuti!“ uplaši se Mojsije i pomisli: „Kako li se to prokljuvilo?“ Još istog dana je uvideo da mu nema više ostanka u toj zemlji, pa pređe preko granice, onde gde nije bila čvrsto čuvana, kod Gorkih jezera, kroz plićake. Propešačio je kroz mnoge pustinje zemlje Sinajske i stigao do Madijama, do Minejaca i njihovog prvosveštenika Raguila.

5. Kad se vratio otuda, obuzet svojim bogootkrićem i svojim nalogom, bio je čovek u zrelim godinama, krupan, ulubljena nosa, isturenih jagodica, razdeljene brade i širokih zglobova na ruci, što se naročito videlo kad bi, a to se često dešavalo, pri razmišljanju pokrio desnicom usta i bradu. Išao je od kolibe do kolibe i od kulučišta do kulučišta, tresao pesnicama pored bedara i govorio o Nevidljivome, bogu otaca, koji je voljan da sklopi savez, govorio je iako, u stvari, nije umeo da govori. Jer njegovo biće je uopšte bilo mucavozajaženo, i u uzbuđenju je bio sklon da zaplete jezikom, a sem toga se ni u jednom jeziku nije sasvim snalazio, pa je, govoreći, natucao tri u isti mah. Aramejski sirskohaldejski, kojim je govorilo pleme njegova oca i koji je naučio od svojih roditelja, beše prekriven naslagama misirskog, koji je morao da savlada u školi, a tome se pridružio madijamski arapski, koji je toliko vremena govorio u pustinji. Pa je tako sve mešao. Od velike pomoći bio mu je brat Aron, visok blag čovek sa crnom bradom i crnim kolutastim kovrdžama na potiljku, koji je voleo da pobožno obori svoje krupne, ispupčene očne kapke. Njega je on u sve posvetio, sasvim ga je pridobio za Nevidljivoga i sva njegova moguća svojstva, a pošto je Aron umeo da melemno-tečno govori kroz bradu, većinom je pratio Mojsija na njegovim propagandnim putovanjima i govorio umesto njega, istina, pomalo grleno i kao podmazano i nedovoljno zanošljivo, te je Mojsije, prateći njegove reči tresenjem pesnica, gledao da u njih unese više žara, a često mu s oka s boka upadao u reč na aramejsko-misirsko-arapskom. Aronova žena zvala se Jeliseva, kći Aminadabova; ona je takođe učestvovala u zaveri i u

propagandi, kao i jedna mlađa sestra Mojsijeva i Aronova, Mirjam, oduševljena žena, koja je umela da peva i udara u bubanj. A Mojsije je naročito bio naklonjen jednom mladiću, koji je sa svoje strane bio i telom i dušom privržen njemu, njegovom navešćivanju i njegovim planovima, i nije se odvajao od njega. On se u stvari zvao Osije, sin Nunov[80] (što znači „riba“), od plemena Jefremova. Ali Mojsije ga je po Jehovi nazvao Jehošua, skraćeno i Jošua, i on je to ime nosio sa gordošću; a bio je prav kao strela, mišićav mladić kovrdžave glave, ispupčene jabučice i sa dve bore odlučno urezane između obrva, mladić koji je u celoj toj stvari imao svoje sopstveno stanovište: naime, ne toliko religiozno koliko vojno; jer za njega je Jehova, bog otaca, pre svega bio bog vojski, i pomisao na bežanje iz ove kulučarnice, pomisao koja je bila spojena sa njegovim imenom, u njemu se poklapala sa osvajanjem novog i sopstvenog zemljišta na kome će se naseliti jevrejska plemena; dosledan zaključak, jer negde će morati da borave, a nijedna zemlja, obetovana ili ne, neće im biti jednostavno poklonjena. Sve činjenice koje su se na to odnosile Jošua je, iako toliko mlad, držao u svojoj kovrdžavoj glavi, što je gledala pravo i čvrsto, i neprestano je o njima razgovarao sa Mojsijem, svojim starijim prijateljem i gospodarom. Ne raspolažući sredstvima za tačno prebrojavanje naroda, procenio je da jačina plemena koja obitavaju pod šatorima u Gesemu i onih što žive u gradovimaskladišta Pitomu i Ramzesu, računajući i njihove pripadnike što su kao robovi rasejani i podalje, kad se sve sabere, iznosi otprilike dvanaest ili trinaest hiljada glava, a to čini oko tri hiljade onih što su kadri da ponesu oružje. Ove brojeve su kasnije preuveličali bez ikakve mere, ali Jošua ih je znao približno tačno, i nije time bio naročito zadovoljan. Tri hiljade vojnika, to nije neka naročito strašna ratna sila, čak kad se računa i s tim da će se, pošto budu krenuli, ovome jezgru radi osvajanja zemlje priključiti i svakojaka srodna plemena što lutaju po pustinji. Neki veći poduhvati, oslonjeni na takvu silu, ne mogu se uzimati u obzir; neizvodljivo je probiti se sa njom u obećanu zemlju. Jošui je to bilo jasno, pa je stoga gledao da pronađe neko mesto izvan Misira, gde će narod najpre moći da se naseli- i gde će mu biti moguće da se pod koliko-toliko povoljnim okolnostima za neko vreme prepusti prirodnom prirastu, koji je, koliko je Jošua poznavao svoje sunarodnike, iznosio dva i po na stotinu u svakoj godini. Za takvim skloništem i sparilištem, gde bi moglo prirasti malo više snage za oružje, obazirao se mladić na sve strane i često se o tome dogovarao sa Mojsijem, pri čemu bi se pokazivalo da on ima iznenađujuće jasan pregled međusobnog položaja mesta u svetu, i da mu se u glavi nalazi neka vrsta karte predela što su ga zanimali, u koju su bili uneseni putevi, dužine dnevnih marševa i mesta sa vodom, a naročito još i ratobornost stanovnika. Mojsije je znao šta ima u svom Jošui, dobro je znao da će mu biti neophodan, i voleo je njegovu revnost, iako su ga malo zanimali njeni neposredni predmeti. Pokrivši desnicom usta i bradu, slušao je mladićeva opširna strateška objašnjenja, ali pri tom je mislio na druge stvari. Za njega je, doduše, Jehova takođe značio izlazak, ali ne ratni pohod radi osvajanja zemljišta, nego izlazak u slobodu i u odvojenost, kako bi sve ovo bespomoćno meso što se koleba od jednih do drugih zakona, ove ljude ploditelje, omlečale žene, kočoperne mladiće, balavu dečurliju; kako bi celim ovim plemenom svoga oca mogao da raspolaže negde napolju u slobodi, da im uliva u glavu sveto-nevidljivog boga, čistog, duhovnog, da im ga postavi kao središte pribiranja i upriličavanja, i da ih oblikuje po njegovom liku i poda im obličje određeno svetošću i duhovnošću, obličje naroda različitog od svih drugih, koji bogu pripada, i mimo sve ostale narode je obeležen zaziranjem,

uzdržavanjem i bogobojaznošću, što će reći: strahom koji uliva pomisao na čistotu, a taj će obuzdavajući propis, pošto je Nevidljivi, u stvari, bog celoga sveta, imati ubuduće sve da obavezuje, ali je najpre za njih donesen i biće strogo njihova povlastica među neznabošcima. Ovakva je bila Mojsijeva strasna naklonost prema očevom plemenu, uobličiteljska naklonost, koja je za njega bila jednaka božjem milostivom izabranju i spremnosti na sklapanje saveza; i pošto je smatrao da uobličenje u bogu mora prethoditi svim drugim poduhvatima koji su se vrteli po glavi mladome Jošui, a zatim, da je za to potrebno vreme, slobodno vreme napolju u slobodi; to mu i nije bilo krivo što su Jošuini planovi još zapinjali i što su se sudarali sa nedovoljnim brojem ljudstva kadrog da ponese oružje. Jošui je trebalo vremena da se narod prethodno umnoži prirodnim putem; uostalom, još i zato da on postane stariji, on sam, kako bi se mogao nametnuti za vojskovođu; a Mojsiju je trebalo vremena za uobličiteljsko delo za kojim je žudeo u bogu. Tako su se složili, iako su im se stanovišta razlikovala.

6. No za to vreme izaslanik božji, zajedno sa svojim najbližim pristalicama, rečitim Aronom, Jelisevom, Mirjam, Jošuom i sa izvesnim Halevom, koji je bio Jošuin vršnjak i najbolji prijatelj, i sam snažan, jednostavan, hrabar mladić; za to vreme ni on, ni svi oni nisu propuštali nijedan jedini dan da među svojima šire poslanje Jehove, Nevidljivoga, i njegove ponude za savez, koja im čini čast, a u isto vreme da podstiču njihovu jetkost zbog rada pod misirskom batinom, i da im ulivaju misao na stresanje toga jarma i na iseljavanje. Svako je to činio na svoj način; Mojsije mucajući i tresući pesnicama, Aron nepčastotečnim rečima, Jeliseva brbljivim nagovaranjem, Jošua i Halev zapovednički, kratkim i odsečnim krilaticama, a Mirjam, koju su ubrzo nazvali „proročica“, uzvišenijim tonom, uz pratnju bubnja. I propovedi im nisu padale na kamenito tle: misao da se zakunu Mojsijevom bogu ornom za savez, da se posvete Neupriličljivome, postajući njegov narod, i da pod zaštitom njegovom i njegovog glasnika krenu u slobodu, ta misao je hvatala korena među bratstvima i počela je da stvara središte koje ih je sjedinjavalo, pogotovo stoga što je Mojsije obećao, ili im bar dao nade da ima izgleda za to, da će na najvišem mestu putem pregovora izdejstvovati dozvolu za sve njih da iziđu iz zemlje misirske, te se taj izlazak neće morati da odigra u obliku smelog ustanka, nego će moći da se izvede po prijateljskom dogovoru. Oni su znali, iako nedovoljno, za njegovo polumisirsko rođenje u trsci, znali su za otmeno vaspitanje koje je neko vreme dobijao i za tamne veze koje je imao sa dvorom. Ono što je inače bilo povod za nepoverenje prema njemu i za odbijanje, naime, njegova polukrvnost i to što se jednom nogom nalazio među Misircima, sada se preobratilo u izvor poverenja i pribavilo mu autoritet. Zacelo, on je više nego iko drugi bio kadar da stane pred faraona i založi se za njihovu stvar. I tako mu dadoše zadatak da kod Ramzesa, graditelja i

tiranina, pokuša da izdejstvuje njihovo puštanje u slobodu; njemu i Aronu, njegovom bratu po sisi, jer nameravao je da povede i ovoga, prvo zato što sam nije umeo da skladno govori, dok je Aron to umeo, a onda i zato što je ovaj znao izvesne majstorije pomoću kojih su se nadali da će u Jehovinu čast načiniti utisak na dvoru: on je umeo da jednu naočarku, pritisnuvši je za vrat, učini krutom kao štap; a kad bi taj štap bacio na zemlju, on bi se sklupčao i „prometnuo se u zmiju“. Ni Mojsije ni Aron nisu računali s tim da je i faraonovim mađioničarima poznato ovo čudo, i da ono, prema tome, neće moći da posluži kao zastrašujući dokaz Jehovine sile. Uopšte, loše su sreće bili- da unapred to kažemo- iako su veoma lukavo pripremili stvar, prema odluci ratnog većanja koje su održali sa mladićima Jošuom i Halevom. Naime, rešili su da kralja samo zamole za dozvolu da se jevrejski narod sabere i krene preko granice tri dana hoda duboko u pustinju, da bi tamo napolju priredio žrtvenu svečanost Gospodu, svome bogu, koji ga je pozvao, pa onda da se vrati na posao. Nisu ni očekivali da će faraona zavarati ova ujdurma, te da poveruje kako će se oni vratiti. Bila je to samo blaža, učtivija forma da mu podnesu molbu za otpuštanje. Ali kralj se nije pokazao zahvalnim na tome. Svakako, braća su imala uspeha već i u tome što su uopšte i dospela u veliku palatu i pred faraonov presto, i to ne samo jednom nego i više puta tokom pregovora, koji su se žilavo otezali. U pogledu ovoga Mojsije nije svojim sunarodnicima dao preterana obećanja, jer se oslanjao na to da je Ramzes njegov tajni deda po raskalašnosti, i na to da obojica znaju da i jedan i drugi to znaju. To je predstavljalo snažno sredstvo pritiska u Mojsijevoj ruci, pa ako i nije nikada bilo dovoljno da iskamči pristanak od kralja, ono je ipak ozbiljno pribavilo Mojsiju sposobnost da vodi pregovore i nekoliko puta mu omogućilo pristup do silnika, pošto ga se ovaj bojao. Doduše, kraljevski strah je opasan, i Mojsije je celo vreme igrao opasnu igru. Bio je srčan- koliko je bio srčan i koliki je utisak ostavio na svoje, to ćemo ubrzo videti. Lako je Ramzes mogao narediti da ga potajno ubiju i zatrpaju, pa da najzad stvarno ništa više ne ostane od čulnoga ćefa njegove kćeri. No princeza je sačuvala slatku uspomenu na onaj časak, i nije, eto, htela da se njenom dečaku iz trske učini nešto nažao; stajao je pod njenom zaštitom, ma koliko da se nezahvalno poneo prema njenom staranju, njenim planovima o vaspitanju i unapređivanju. Tako je faraon dozvolio Mojsiju i Aronu da se pojave pred njim, ali je odmah kratko i jasno odbio da im dozvoli žrtveno praznovanje u slobodi, na koje je njihov bog, navodno, pozvao njihove saplemenike. Ništa nije vredelo što je Aron govorio sa melemnim skladom i što je Mojsije uz to strasno tresao pesnicama pored bedara. Ništa nije pomoglo ni što je Aron preobrazio svoj štap u zmiju, jer faraonovi mađioničari iz onih stopa učiniše to isto, dokazujući na taj način da Nevidljivome, u čije ime su ova dvojica govorila, ne pripada neka viša moć, i da faraon nije dužan da sluša glas ovog gospodara. „Ali, na naša plemena će se spustiti pomor ili mač ako ne odemo tri dana hoda duboko u pustinju i ne priredimo Gospodu svečanost“, rekoše braća. Kralj međutim odgovori: „To nas ne može dirnuti. Vas ima dovoljno, više od dvanaest hiljada glava, pa vam neće biti teško da podnesete smanjenje, bilo usled pomora ili mača, bilo usled teškog rada. Vas dvojica, Mojsije i Arone, ne želite ništa drugo no da ljudima izradite dokoličenje i da im dozvolite odmaranje od posla koji su dužni da rade. Ne mogu to trpeti, i neću dopustiti tako nešto. U gradnji mi se nalazi nekoliko dosad neviđenih hramova, a sem toga želim da podignem još jedan skladišni grad pored Pitoma i Ramzesa, uz ova dva još i taj treći, a za to su mi potrebne

mišice vaših ljudi. Hvala vam za tečno govorenje, a tebe, Mojsije, hteo ne hteo, otpuštam čak sa posebnom milošću. Ali ni reči više o praznovanju u pustinji!“ Time se ova audijencija završila, i ne samo što iz nje nije proisteklo ništa dobro nego je sušto zlo proisteklo naknadno iz nje. Jer faraon, povređen u svojoj strasti za građenjem, i srdit što nije jednostavno mogao ubiti Mojsija, jer bi mu ćerka u tom slučaju napravila scenu, izdao je naredbu da se na ljude iz Gesema navali teži rad no dosad i da se ne štedi batina ako se skanjeraju; neka im se da toliko posla da glavu izgube i da ih prođu sve dokone misli na pustinjske praznike u slavu njihova boga. I tako se i desilo. Kuluk je iz dana u dan postajao sve teži samo zbog toga što su Mojsije i Aron govorili sa faraonom. Na primer, nisu im više dovozili slamu za cigle koje su imali da ispeku, nego su sami morali da odlaze na strnjišta i da skupljaju potrebnu slamu, a zbog toga im nisu smanjili broj opeka koje su bili dužni da isporuče. Broj se morao ispuniti, a ako to ne bi postigli, batina bi zaigrala po jadnim leđima. Uzalud su se jevrejske starešine, postavljene da upravljaju narodom, žalile vlastima zbog preteranih zahteva. Odgovor je glasio: „Besposličite, besposličite, pa zato vičete i govorite:, Da idemo i da prinesemo žrtvu’. Ostaje ovako kako je: slamu ćete sami nabavljati, a pri tom davati isti broj opeka“.

7. Nije to mala neprilika bila za Mojsija i Arona. Starešine su im govorile: „Eto vam, evo šta smo dobili od saveza s vašim bogom i od Mojsijevih veza. Ništa niste postigli, samo ste učinili da naš smrad zabazdi pred faraonom i njegovim slugama, i dali ste im mač u ruke da nas saseku njime“. Na to se nije moglo lako odgovoriti, i Mojsije je proveo teške časove u četiri oka sa bogom iz kupinova žbuna, prebacujući mu kako je on, Mojsije, od samog početka bio protiv toga da dobije ovakav zadatak, i da je odmah zamolio da pošalju bilo koga drugoga, samo ne njega, pošto ne ume da govori kako valja. No Gospod mu je tom prilikom odgovorio kako je Aron rečit. I eto, Aron je i vodio reč, ali odveć podmazano, i pokazalo se koliko je naopako uzimati na sebe takvu stvar kad sam imaš spleten jezik, pa moraš pustiti druge da te govornički zastupaju. Ali bog ga je utešio i ukorio iz njegove duše, i otuda mu odgovorio da treba da se stidi svoje malodušnosti; njegovo izvinjavanje i nećkanje je puko prenemaganje, reče bog, jer on zapravo gori od želje za poslanjem zato što ima isto toliku naklonost prema narodu i prema njegovom uobličenju kao i on sam, bog, pa da se čak njegova sopstvena naklonost i strast ne može ni razlikovati od božje, već se izjednačuje s njom; božja naklonost je ono što ga je navelo na delanje, i treba da se stidi ako pri prvom neuspehu izgubi poverenje u nju. Mojsije je primio k znanju ove reči, utoliko pre što su u ratnom veću, sa Jošuom, Halevom, Aronom i oduševljenim ženama, došli do zaključka da pojačani pritisak, ma koliko razjarivao ljude, nije loš početni uspeh kad se izbliže pogleda, jer on ih ne razjaruje

jedino protiv Mojsija, nego prvenstveno protiv samih Misiraca, i samo će učiniti narod prijemčivijim za poziv boga spasioca i za misao na izlazak u slobodu. Tako je i bilo; među kulučarima je raslo komešanje zbog slame i opeka, i prebacivanje da je Mojsije učinio njihov smrad samo još smrdljivijim, te im je samo naškodio, povuklo se iza želje da Amramov sin ipak ponovo iskoristi svoje veze i da još jednom ode do faraona i založi se za njih. To je i učinio, ovoga puta ne u Aronovom društvu, nego sam, pa služio ga jezik kako god hoće; tresao je pesnice pred prestolom i u ime žrtvenog praznovanja u pustinji mucavim, zasopljenim rečima tražio izlazak svoga naroda na slobodu. Nije samo jednom to činio nego valjda deset puta, jer faraon mu nije mogao uskratiti pristup do svoga prestola, Mojsijeve veze su bile odveć jake. Između njega i kralja začela se borba, žilava i dugačka, koja, doduše, nije dovela dotle da se kralj složi sa Mojsijevim iskanjem, ali je ipak dovela dotle da jednog dana ljude iz Gesema više proteraše i izagnaše iz zemlje no što ih otpustiše iz nje, i najzad su bili srećni što su ih se jednom otarasili. O ovoj borbi i o sredstvima pritiska na kralja, koji se tvrdoglavo opirao, mnogo se govorilo, i te priče nisu lišene svake pozadine, ali nose snažan pečat kićenja. Priča se o deset zala koje je Jehova jedno za drugim pustio na Misir da bi omekšao faraona, dok je u isti mah namerno udesio da faraonovo srce otvrdne prema Mojsijevom zahtevu, koristeći tako priliku da pomoću stalno novih nevolja dokazuje svoju moć. Krv, žabe, bube, divlje zveri, kraste, pomor, grad, skakavci, tama i ubistvo prvenaca, tako se zovu ovih deset nevolja, i ni u jednoj nema ničeg nemogućeg; samo je pitanje da li su one- izuzev poslednje, koja je ostala neprovidna i nikad stvarno razjašnjena- bitno doprinele konačnom ishodu. Nil u izvesnim prilikama dobija krvavo crvenu boju, voda mu za neko vreme postaje nepitka, i ribe ginu. Isto tako se događa da se žabe u močvarama prekomerno namnože, ili da se vaši, kojih uvek ima, toliko rasplode da to postaje prava napast. A i lavova je bilo još mnogo, i onih koji su tumarali ivicom pustinje, i onih koji su vrebali u džunglama kraj presahlih rečnih rukavaca, i ako se broj krvoločnih napada na ljude i stoku množio, to se svakako moglo nazvati nevoljom. Nisu li šuga i kraste tako česte u Misiru, i zar je nešto lakše nego da usled nečistoće buknu opake boginje, kužeći i gnojeći narod? Onde je nebo većinom plavo, i utoliko dublji utisak mora ostaviti kakva neuobičajena, žestoka nepogoda, pri kojoj se sipanje ognja iz oblaka meša sa grubim šljunkom grada, koji bije useve i mlati drveće, iako to ne mora biti u vezi sa nekom određenom namerom. Skakavci su odveć poznati gosti, i protiv njihovog masovnog približavanja čovek je izumeo razna sredstva za rasterivanje i preprečivanje, no oni, blagodareći svojoj proždrljivosti, najzad ipak sve to savladaju, i čitavi predeli se pretvaraju u obrstelu golet. A ko je samo jednom iskusio stravično-turobno raspoloženje koje na zemlji širi kosmički zasenčeno sunce, taj će lako shvatiti da jedan narod koji je svetlost razmazila može takvoj tami dati ime nevolje. No time je iscrpen broj nedaća o kojima se priča, jer ona deseta, umiranje prvenaca, ne spada, u stvari, u taj broj, već predstavlja dvosmislenu propratnu pojavu samog izlaska, koju je neprijatno ispitivati. Što se onih ostalih tiče, možda su se delimično, a moždapodeljene na veći vremenski razmak- i sve dogodile, ali ipak njihova imena valja manjeviše posmatrati samo kao kitnjasto opisivanje jednog jedinog sredstva kojim se Mojsije služio protiv Ramzesa, naime, u svim slučajevima prosto samo kao opis za činjenicu da je faraon bio njegov deda po raskalašnosti, i da je u Mojsijevoj vlasti bilo da to razglasi na sva zvona. Više no jednom kralj zamalo što nije podlegao tom pritisku; u svakom slučaju, činio

je velike ustupke. Složio se da muškarci odu na žrtvenu svečanost, ali da žene, deca i stada ostanu. Mojsije to nije prihvatio. Mora poći i mlado i staro, rekao je, sinovi i kćeri, ovce i goveda, jer u pitanju je svećenik Gospodnji. Na to se faraon složi sa ženskadijom i dečurlijom, a jedino stoku izuze, da ostane kao zaloga. Ali Mojsije na ovo upita gde će naći žrtve za klanje i spaljivanje o prazniku ako ne budu imali stoku. Nijedan jedini papak, zahtevao je, ne sme da ostane iza njih; te je na taj način postalo sasvim jasno da nije reč o odsustvu, već o odlasku. Zbog papaka je između misirskog veličanstva i Jehovinog poslanika došlo do poslednje burne scene. Mojsije je tokom čitavog pregovaranja pokazao veliku strpljivost, no zajedno sa njom u duši mu je bila jarost od koje je tresao pesnicama. Došlo je do toga da je faraon zaboravio na svaki obzir i doslovce ga isterao iz dvorane. „Napolje“, povikao je, „i dobro se čuvaj da mi još jednom dođeš na oči. Inače, smrću ću te umoriti“. Na to se Mojsije, dotle izvanredno uzbuđen, potpuno umiri i ne odgovori ništa do: „Ti si tako odlučio. Odlazim, i neću ti više doći na oči“. Ono na šta je mislio prilikom ovog stravičnog, spokojnog rastanka, to se nije slagalo s njegovim namerama. Ali s namerama Jošue i Haleva, mladića, slagalo se.

8. Ovo je jedno tamno poglavlje, samo upola glasa i zavijenim rečima se može ispričati. Došao je jedan dan, bolje reći: jedna noć, jedno nesrećno večernje, kad je Jehova, ili njegov anđeo krvnik, pošao u pohod i navalio poslednju, desetu nevolju na decu Misira, ili bar na jedan njihov deo, na misirski elemenat među stanovnicima Gesema, kao i na gradove Pitom i Ramzes, izostavljajući i milostivo prolazeći pored onih koliba i kuća u kojih je dovratak, radi njegovog obaveštenja, bio premazan krvlju. Šta je to učinio? Priredio je pomor, pomor prvenaca misirskog elementa, izlazeći njime u susret mnogim potajnim željama i pomažući mnogim drugorođenima da dođu do prava koja bi im inače ostala uskraćena. Razliku između Jehove i njegovog anđela krvnika treba dobro imati na umu: ona kazuje da nije lično Jehova došao u pohod, nego upravo njegov anđeo krvnik- tačnije rečeno, čitava jedna brižljivo prikupljena četa takvih anđela. Ali, ako bismo hteli da tu množinu svedemo na jednu jedinu pojavu, onda mnoge stvari govore u prilog tome da Jehovinog anđela krvnika valja da zamišljamo kao kršnu mladićku priliku sa kovrdžavom glavom, isturenom jabučicom i odlučno nabranim obrvama, kao anđeoski tip onoga kova koji se vazda veseli kad se okončaju nekorisni pregovori i kad se može preći na dela. Za vreme upornih Mojsijevih pregovora sa faraonom činjene su obilate pripreme za odlučna dela; što se samog Mojsija tiče, one su se ograničile na to da je, očekujući teške događaje, krišom poslao ženu i sinove svome šuraku Jotoru u Madijam, kako ga pri onome što će doći ne bi morila briga za njih. Jošua, međutim, čiji odnos prema Mojsiju očevidno

nalikuje na odnos anđela krvnika prema Jehovi, radio je po njegovski, pa je, pošto nije imao ni sredstava a još ni dovoljno ugleda da pod svoju komandu skupi i spremi za boj tri tisuće saplemenika kadrih da ponesu oružje; probrao bar jednu četu među njima, naoružao je, izvežbao i doveo u zapt, te se njome za početak moglo nešto učiniti. Ondašnji događaji su uvijeni u tminu; u tminu onog večernja koje se u očima dece misirske činilo kao praznična noć kulučarskog plemena što je živelo među njima. Izgledalo je da to pleme želi da priredi svetkovinu bogu, obasjanu kandilima i povezanu sa gozbom, nadoknađujući time zabranjenu žrtvenu svečanost u pustinji, pa je čak radi toga pozajmilo od komšija Misiraca zlatne i srebrne posude. Ali za vreme te svetkovine, ili umesto nje, događa se onaj prolazak anđela krvnika, događa se umiranje prvenaca u svim domovima koje kita isopa nije obeležila krvlju, i te nevolje donose sa sobom toliko pometnje, tako iznenadan preokret pravnih i nasledničkih odnosa, da Mojsijevim ljudima ne samo što se otvara put da odu iz zemlje nego ih upravo teraju da pođu na nj, pa ne mogu da ga preduzmu dovoljno brzo za Misirce. Stvarno izgleda da su se drugorođeni manje trudili da osvete smrt onih na čija su mesta došli no da podstrekavaju začetnike svoga uzvišenja da se izgube. Predanje veli da je ova deseta nevolja najzad skrhala faraonov ponos, te je pleme Mojsijeva oca otpustio iz ropstva. No uskoro je, veli predanje, poslao poteru za beguncima, odred vojske koji je na čudesan način nastradao. Kako god bilo da bilo, iseljenje je u svakom slučaju dobilo oblik izgnanja, a žurba s kojom se to odigralo ogleda se u zabeleženoj pojedinosti da niko nije imao vremena da potkiseli hleb za put; mogli su se snabdeti jedino presnim pogačama, po čemu je Mojsije stvorio narodu praznik i spomen-običaj za sva vremena. Što se ostaloga tiče, i veliko i malo bilo je potpuno spremno za polazak. Opasanih bedara, sedeli su kraj natovarenih taljiga, dok je anđeo krvnik obilazio misirske domove, sedeli su već obuveni, sa putničkim štapovima u rukama. Zlatno i srebrno posuđe, uzajmljeno od domorodaca, poneli su sa sobom. Prijatelji moji! Prilikom izlaska iz Misira i kralo se i ubijalo. No Mojsije je čvrsto bio naumio da to bude poslednji put. Kako bi se čovek i mogao oteti od nečistote kad joj ne bi prineo poslednju žrtvu, kad se pri tom ne bi još jednom do grla zaprljao? Telesni predmet Mojsijeve stvaralačke strasti, ovo bezoblično ljudstvo, pleme njegovog oca, bilo je sad slobodno, a sloboda je za Mojsija predstavljala prostor posvećenja.

9. Iseljenička gomila, mnogo manja po broju glava no što tvrde legendarne brojke, ali koju je bilo prilično teško držati u ruci, voditi i snabdevati, dobrano teško breme za onoga koji je snosio odgovornost za njenu sudbinu i njen napredak u slobodi; ta gomila je, dakle, udarila putem koji se sam od sebe ukazivao ukoliko su, iz jakih razloga, želeli da izbegnu misirska pogranična utvrđenja što su počinjala severno od Gorkih jezera: vodio je kroz oblast Slanih

jezera, do koje dopire veći, zapadni od ona dva rukavca Crvenog mora što od zemlje sinajske čine poluostrvo. Mojsije je poznavao ovaj kraj, jer je prolazio njime prilikom bekstva za Madijam, a i kad se vraćao odande. Bolje i prisnije no mladom Jošui, koji je u glavi nosio samo nacrtane karte, bile su mu poznate njegove osobine, priroda ovih trščanih plićaka, koji su povremeno činili plovnu vezu između Gorkih jezera i morskog zaliva, a kroz koje čovek u izvesnim prilikama može dospeti do sinajske zemlje ne okvasivši noge. Naime, kad bi dunuo snažan istočni vetar, more bi ustuknulo, i kroz njih bi se pružao slobodan prolaz. Begunci su zahvaljujući Jehovinom povoljnom udešavanju prilika zatekli trščano more baš u takvom stanju. Još od Jošue i Haleva je poticala, a zatim se proširila među gomilom vest da je Mojsije podigao štap iznad talasa prizivajući boga, i tako ih naterao da ustuknu i oslobode put narodu. On je to verovatno i učinio, svečanim pokretima, u ime Jehovino, pritičući u pomoć istočnom vetru. U svakom slučaju, narodnoj veri u vođu utoliko je pre bilo potrebno osnaženje što je ta vera upravo ovde, i ovde prvi put, stavljena pred teško iskušenje. Jer faraonova vojska, sa konjicima i kolima, opasnim ubojnim srpastim kolima, koja su odveć dobro poznavali, sustiže ovde iseljenike i za dlaku da krvavo okonča njihovo putovanje ka bogu. Vest o njihovom približavanju, koju je javila Jošuina zaštitnica, prouzrokovala je krajnji strah i divlje obeshrabrenje u narodu. Kajanje zbog toga što su pošli za „tim čovekom, Mojsijem“ odmah se jarko rasplamtelo, i podiglo se ono gunđanje gomile što će se na Mojsijev jed i čemer ponavljati pri svakoj teškoći u koju će potom još zapasti. Žene su zapomagale, muškarci psovali i tresli pesnicama pored kukova, baš kao što je i Mojsije imao običaj da čini u uzbuđenju. „Zar nije bilo grobova u Misiru“, čulo se „u koje smo, da smo ostali kod kuće, mirno mogli leći kad nam dođe čas“. Najednom su za Misir govorili „kod kuće“, dok je inače predstavljao za njih kulučarsku tuđinu. „Bolje bi nam bilo da smo služili Misircima, umesto da u divljini poginemo od mača!“ Tisuću puta je Mojsije čuo ovo, i to mu je zagorčalo čak i spasenje, koje je bilo veoma upečatljivo. On je bio „onaj čovek Mojsije koji nas je izveo iz Misira“- što je značilo slavljenje dok god je sve dobro išlo. No ako bi pošlo loše, to bi odmah promenilo boju i značilo bi prekorno gunđanje, od koga nikada nije bila daleka pomisao na kamenovanje. Međutim, ovog puta, posle kratke zastrašenosti, sve je išlo začuđujuće i neverovatno dobro. Mojsije je silno porastao zahvaljujući božjem čudu i bio je „čovek koji nas je izveo iz Misira“- sada ponovo sa drugim prizvukom. Pleme se valja kroz osušene plićake, za njim misirska vojska u kolima. Tad vetar jenjava, talasi se vraćaju, i konji i konjanici se krkljajući dave u vodi što ih guta. Trijumf je bio besprimeran. Mirjam, proročica, Aronova sestra, pevala je ženama u kolu, udarajući u bubanj: „Pojte Gospodu- slavno se proslavi- konja i konjika- vrže u more“. Sama je ovo spevala. Treba to zamisliti uz pratnju bubnja. Narod je bio duboko potresen, reči „silan, svet, strašan, slavan i čudotvoran“ nisu silazile sa njihovih usana, i nije bilo jasno da li se odnose na božanstvo ili na Mojsija, božjeg čoveka, za koga se pretpostavljalo da je njegov štap doveo davilačke talase na misirsku silu. Takva zamena je uvek bila lako moguća. Kad narod nije gunđao, Mojsije je vazda imao grdnu muku sprečavajući ih da njega samog ne smatraju bogom, koga je on navešćivao.

10. To, u stvari, nije bilo tako smešno, jer ono što je on počeo da traži od tih jadnika prevazilazilo je sve što je uobičajeno među ljudima, i teško da se moglo začeti u glavi nekog smrtnika. Da zine čovek kad to čuje. Odmah posle Mirjaminog kola sa pevanjem zabranio je svako dalje likovanje zbog propasti Misiraca. Objavio je: Jehovine nebeske čete i same tek što nisu prihvatile pobednu pesmu, ali je Presveti viknuo na njih: „Šta, moja stvorenja se dave u moru, a vama je do pesme?“ Ovu kratku, ali zadivljujuću priču proturio je Mojsije među narod. I dodao je: „Ne veseli se padu neprijatelja svoga; neka se tvoje srce ne raduje nesreći njegovoj“. Bilo je to prvi put da je celu ovu tevabiju- dvanaest tisuća i koju stotinu glava, uključujući i tri tisuće onih što su pristali za oružje- oslovio sa „ti“, tim govornim oblikom što je obuhvatao njihovu celovitost, a u isti mah obraćao pogled na svakog pojedinca, muškarca i ženu, starca i dete, pogađajući svakoga kao da mu prst upire u grudi: „Ne treba da kličeš od radosti zbog pada neprijatelja svojega“. To je bilo izvanredno neprirodno! Ali očevidno je bilo da ta neprirodnost stoji u vezi sa nevidljivošću Mojsijevog boga, koji je hteo da postane naš bog. Onim svesnijim među tamnoputom tevabijom poče da puca pred očima na šta je on mislio, i koliko stravično odgovornu stvar predstavlja zakletva bogu koji je nevidljiv. Nalazili su se u zemlji sinajskoj, i to u pustinji Sur, negostoljubivom kraju jednom, koji čovek može napustiti samo ako dospe u jedan još kukavniji, u pustinju Faran. Ne može se dokučiti zašto ta pustoš nosi različita imena; pustinja se nastavljala na pustinju, a sve je to bio jedan isti kameniti, bezvodan i besplodan predeo prokletstva, čiji su se mrtvi brežuljci protezali tri dana hoda, pa četiri, pa pet. Mojsije je dobro učinio što je svoj ugled, stečen na trščanom moru, bez oklevanja iskoristio za ono natprirodno naređenje; već je za tren oka opet postao: „Ovaj Mojsije koji nas je izveo iz Misira“- što je značilo: „doveo u nesreću“, i glasno gunđanje mu je dopiralo do ušiju. Posle tri dana voda koju su poneli počela je da nestaje. Čitave hiljade su trpele žeđ, uz neumoljivo sunce nad glavama, gazeći po golom očaju, svejedno da li je još pripadao pustinji Sur ili već pustinji Faran. „Šta da pijemo?“ Vikali su to glasno, ne obazirući se na to što vođa pati zbog svoje odgovornosti. Želeo je da on sam ništa ne pije- nikada ništa više da ne popije- samo kad bi oni mogli da dobiju nešto za piće, pa da ne bude više prisiljen da sluša: „Zašto si dozvolio da krenemo iz Misira?“ Patiti sam, to je laka muka u poređenju sa staranjem za takvu jednu rulju, i Mojsije je bio grdan zlopatnik, a to je i ostao celo vreme- zlopatnik mimo sve ljude na zemlji. A ubrzo nije bilo ničega ni za jelo, jer koliko su mogle trajati one pogače što su ih na brzinu poneli? „Šta ćemo jesti?“- i ovaj uzvik zaorio se sada, plačljivo i pogrdno, i Mojsije je proveo teške časove u četiri oka sa bogom izlažući mu kako je okrutno bilo od njega da breme čitavog ovog naroda stavi na njega, svoga slugu. „Pa zar sam ja začeo i rodio sav ovaj narod“, pitao je, „te da mi kažeš:, Nosi ga u naručju svom!' Gde da nađem hranu koju bih

dao vascelom ovom narodu?“ Oni plaču preda mnom i govore:, Daj nam mesa da jedemo!’ Ne mogu sam da nosim toliko naroda, preteško je to za mene. Ako ćeš tako činiti sa mnom, ubij me bolje da ne moram gledati svoju i njihovu nesreću!“ I Jehova ga nije sasvim ostavio na cedilu. Što se pića tiče, pronašli su petoga dana na jednoj visoravni preko koje su išli jedan izvor okružen drvećem, koji je, uostalom, pod imenom „izvor Mera“ bio zabeležen i na karti koju je Jošua nosio u glavi. Doduše, voda mu je imala odvratan ukus, usled nekih nezdravih sastojaka, što je prouzrokovalo gorko razočaranje i prave talase gunđanja. Ali Mojsije, koga je nevolja načinila pronalazačem, stavi u vodu neku vrstu uređaja za prečišćavanje, koji je, ako ne potpuno, a ono bar dobrim delom zadržavao loše dodatke, i tako učinio sa izvorom čudo koje je dreku preobratilo u klicanje odobravanja i mnogo pomoglo njegovom ugledu da se opet pridigne na noge. Reči „koji nas je izveo iz Misira“ odmah su opet primile ružičastu boju. U pogledu jela, međutim, takođe se desilo jedno čudo, zbog koga je najpre vladalo radosno čuđenje. Jer pokazalo se da su veliki delovi pustinje faranske pokriveni nekim lišajem koji se može jesti, mana-lišajem, u obliku šećeravih gužvica, okruglih i sitnih, po izgledu kao korijandrovo seme i kao bdel, koje su se veoma lako kvarile i gadno zaudarale ako se ne bi odmah pojele, a inače su izmrvljene, istucane i umešene kao kolači predstavljale prilično snošljivu hranu za nevolju. Po ukusu su bile skoro kao hlepčići s medom, smatrali su neki, a drugi su smatrali: kao kolači sa uljem. Tako je glasila prva, povoljna ocena, ali ne zadugo. Jer ubrzo, već posle nekoliko dana, ljudi se zasitiše mane i dosadi im da se njome zasićuju; kao jedina hrana ogadila im je vrlo brzo i povraćalo im se kada bi im se dizala iz stomaka, te su jadikovali: „Spominjemo se riba, koje smo u Misiru jeli zabadava, tikava, dinja, praziluka, crnog i belog luka. A sad posahnu duša naša. Nema ništa osim mane pred očima našim“. Eto, to je Mojsije s bolom slušao, to i ono pitanje, razume se: „Zašto si nas pustio da iziđemo iz Misira?“ A njegovo pitanje bogu glasilo je: „Šta da činim s ovim narodom? Ne sviđa im se mana više. Videćeš, još malo, pa će me zasuti kamenjem“.

11. Istina, od toga je bio prilično zaštićen, blagodareći Jehošui, svome mladiću, i njegovim oružanim momcima, koje je ovaj već u Gesemu prikupio, i koji bi okružili oslobodioca čim bi se među onim ološem začulo preteće gunđanje. Zasad je to bio mali odred, sastavljen od mladića, sa Halevom kao poručnikom, ali Jošua je samo iščekivao jednu priliku da se pokaže kao vojskovođa i predvodnik, te da stavi pod svoju zapovest sve ljudstvo kadro za borbu, sve tri tisuće. A znao je i da ta prilika nije daleko.

Mojsije je mnogo dobio u mladiću koga je krstio po božjem imenu; bez njega bi ponekad bio sasvim izgubljen. On je bio duhovan čovek, i njegova muževnost, zdepasta i snažna kao što je bila, sa zglobovima širokim kao u kamenoresca, bila je duhovna, u sebe obraćena, bogom sputana i žestoko raspaljivana muževnost, tuđa spoljašnjim stvarima, zabrinuta jedino za ono što je sveto. Sa nekom vrstom lakomislenosti, koja je stajala u čudnom protivrečju sa dubokom zamišljenošću u koju bi tonuo, obično pokrivši rukom usta i bradu, sve njegove misli i težnje bile su ograničene na to da pleme svoga oca izdvoji i stavi ga sebi samom na raspolaganje, da bi ga oblikovao i da bi iz očajno bedne gomile, koju je voleo, nesmetano isklesao sveto božje obličje. Za opasnosti koje donosi sloboda, za tegobe pustinje i za pitanje kako da se toliko ološa zdravo i čitavo provede kroz nju, pa čak i za pitanje gde namerava da ih smesti, za sve se on to malo ili nikako brinuo, uopšte nepripremljen za praktično vođstvo. Stoga se mogao samo veseliti tome što ima kraj sebe Jošuu, koji je, sa svoje strane, poštovao upravo duhovnu muževnost u Mojsiju i bezuslovno mu stavio na raspolaganje svoju jedru, potpuno mladićku muževnost, usmerenu ka spoljnome. Njemu je valjalo zahvaliti što su se u toj divljini uopšte i pomerali prema cilju i što nisu na svoju propast lutali po njoj. On je po zvezdama određivao pravac marša, izračunavao koliko će za dan prevaliti i vodio brigu da se u podnošljivim, ponekad, istina, u taman još podnošljivim razmacima, dospe do vodopoja. Da se okruglasti lišaj po zemlji može jesti, to je on pronašao. Ukratko- vodio je brigu o učiteljevom predvodničkom ugledu i o tome da reči: „Ovaj koji nas je izveo iz Misira“, kad bi se pretvorile u gunđanje, ponovo prime pohvalan smisao. Cilj je držao jasno u glavi, i pomoću zvezda je određivao najkraći put ka njemu, u sporazumu sa Mojsijem. Jer obojica su se, naravno, slagali u tome da je potreban neki prethodan cilj, neki pouzdan, makar i privremen smeštaj, neko boravište gde bi se moglo živeti i gde bi se našlo vremena, čak i mnogo vremena: delom, kako je Jošua mislio, da se narod rasplodi i da njemu, koji će u međuvremenu sazreti, pruži veći broj ljudi za vojsku, a delom, kako je Mojsije mislio, da on pre svega preobliči tu baraberiju na božje podobije i da iz nje isteše nešto sveto-pristojno, neko čisto delo, posvećeno Nevidljivome- za čim su mu čeznuli duh i zglobovi na ruci. Cilj je, pak, bio oaza Kadis[81]. Naime, kao što se sa pustinjom Sur graniči pustinja Faran, tako se i ova na jugu graniči sa pustinjom Sin; ali ne svuda i ne neposredno. Jer negde između njih ležala je oaza Kadis, srazmerno divna ravnica, zeleni melem usred bezvodice, sa tri snažna izvora, i sa još nekoliko manjih, dan puta dugačka i pola široka, pokrivena sočnim pašnjacima i oranicama, primamljivo parče zemlje, bogata životinjama i plodonosna, i dovoljno velika da prihvati i prehrani ovoliki broj glava. Jehošua je znao za tu privlačnu zemljicu, bila je ona odlično zabeležena na karti koju je nosio u glavi. I Mojsije je znao za nju, ali da krenu prema njoj, da uzmu Kadis za svoj cilj, to je Jošua udesio. Eto, tu se skrivala njegova prilika. Takav biser kao što je Kadis, razume se, nije bio bez vlasnika. Nalazio se on u čvrstim rukama; ne odveć čvrstim, nadao se Jošua. Ko bi hteo da ga osvoji, morao bi se za njega boriti sa onim koji ga je držao, a to je bio Amalik. Jedan deo plemena Amaličana držao je oazu Kadis pod svojom vlašću, i braniće je. Jošua je objasnio Mojsiju da mora doći do rata, do bitke između Jehove i Amalika, pa makar se otuda začelo između njih večito neprijateljstvo i prenosilo sa pokolenja na

pokolenje. Oaza se mora osvojiti; ona je bogomdani prostor i za množenje i za posvećenje. Mojsije se jako zabrinuo. Za jednu od posledica božje nevidljivosti on je smatrao i to da se ne sme želeti dom bližnjega svojega, pa je to rekao svome mladiću. Ali ovaj je odgovorio: „Kadis nije Amalikov dom“. On, Jošua, ne samo što se snalazi u prostoru nego i u prošlosti, pa zna da su u Kadisu već jednom- istina, nije znao reći kada- obitavali jevrejski ljudi, najbliži srodnici, potomci otaca, pa su ih Amaličani razjurili. Kadis je plen, a plen je dopušteno zapleniti. Mojsije je sumnjao u to, ali je imao svoje sopstvene razloge da se Kadis smatra oblašću koja je u stvari Jehovina, i da ima pripasti onome ko je u savezu sa Jehovom. Nije se samo zbog svojih prirodnih čari Kadis zvao kao što se zvao, naime: „Svetilište“. U neku ruku je to bilo svetilište madijamskog boga Jehove, koga je Mojsije upoznao kao boga otaca. Nedaleko odatle, prema istoku i prema Idumeji, u nizu drugih brda, nalazila se gora Horiv, koju je Mojsije posetio iz Madijama, i na čijem obronku mu se javio bog iz ognjene kupine. Gora Horiv bila je sedište Jehovino; bar jedno među njima. Njegovo prvobitno sedište, kao što je Mojsije znao, nalazilo se na gori Sinaju, među dalekim planinama na jugu, ali između gore Sinaja i Horiva, mesta gde je Mojsije primio poslanje, postojala je tesna veza, upravo zbog toga što je Jehova sedeo na obema mogle su se izjednačiti, gora Horiv se mogla nazvati i Sinajem, a Kadis se zvao onako kako se zvao i zato što je, govoreći sa izvesnom slobodom, ležao u podnožju svete gore. Stoga se Mojsije složio sa Jošuinom namerom i dozvolio mu da se priprema za okršaj između Jehove i Amalika.

12. Bitka se održala, ona je istorijska činjenica. Bila je to veoma teška bitka, koja se kolebala čas na jednu, čas na drugu stranu, ali Izrailj je pobedonosno izišao iz nje. Ovo ime, Izrailj, koje znači: „Bog vojuje“, dao je Mojsije plemenu pred bitku, objašnjavajući da je to vrlo staro ime, samo je palo u zaborav; već Jakov, praotac, dobio ga je za sebe, a njime je nazvao i sve svoje. Ono se pokazalo blagotvornim; ma koliko da su mu bratstva bila slabo povezana, sada su se sva prozvala Izrailj i borila se sjedinjena pod ovim ratničkim imenom, svrstana u bojni poredak i predvođena Jošuom, mladim vojskovođom, i Halevom, njegovim poručnikom. Amaličani se nisu premišljali šta ima da znači približavanje putujućeg naroda; takva približavanja uvek imaju samo jedan smisao. Ne sačekavši napad na oazu, u gomilama su jurnuli iz nje u pustinju, brojno jači od Izrailja, bolje i naoružani. Usled uskovitlane prašine, uz gužvu i ubojnu viku, zače se borba, nejednaka i stoga što je Jošuine ljude morila žeđ i što već toliko dana nisu imali za jelo ništa osim mane. No zato su imali Jošuu, mladića sa pravim pogledom, koji je upravljao njihovim pokretima, i imali su Mojsija, božjeg

čoveka. Kad je otpočeo krkljanac, Mojsije se, zajedno sa Aronom, svojim polubratom, i sa Mirjam, proročicom, povukao na jedan brežuljak, odakle je imao pregled nad bojištem. Njegova muževnost nije bila ratnička, naprotiv, njegov sveštenički posao bio je- a svi su se bez premišljanja složili sa njim da samo to može biti njegov posao- da uzdignutih ruku priziva boga raspaljivim rečima kao, na primer: „Podigni, Jehova, mirijade[82], tisuće Izrailjaca, da se raspršte dušmani tvoji, da pred licem tvojim pobegnu oni što mrze na tebe!“ Oni nisu pobegli, i nisu se rasprštali, ili su i jedno i drugo zasada činili samo mestimično i sasvim privremeno; jer, jeste da je Izrailj bio besan od žeđi i zasićenosti manom, ali Amalikovih mirijada bilo je više, i one bi posle kratkog klonuća stalno iznova prodirale, katkada čak u opasnu blizinu osmatračkog brežuljka. Nedvosmisleno se, međutim, ispostavilo da Izrailj pobeđuje dok god Mojsije drži u molitvi ruke podignute ka nebu, a čim ih spusti, pobeđuje Amalik. Stoga, pošto po sopstvenoj snazi nije mogao neprekidno da drži ruke podignute uvis, Aron i Mirjam su ga sa obe strane podupirali pod pazuhom, a i držali su mu ruke da ne klonu. A šta to znači, prosudite po tome što je bitka trajala od jutra do mraka, i za sve to vreme Mojsije je morao ostati u svom tegobnom položaju. Eto, tu se vidi koliko je duhovnoj muževnosti teško na njenom molitvenom brežuljku; uistinu, svakako teže no onoj muževnosti kojoj je dole u gunguli dato da se maklja. No to se nije ni moglo čitavog dana sprovoditi; njegovi pomoćnici morali su katkada za trenutak spustiti učiteljeve ruke, što bi, međutim, Jehovine borce odmah stalo mnogo krvi i pritešnjenosti. Na to bi ono dvoje opet digli njegove ruke uvis, a oni dole bi, videvši to, crpli novu hrabrost. I vojnički dar Jehošuin pripomogao je povoljnom ishodu bitke. On je bio promišljen ratnikjunoša, pun ideja i planova, i smišljao je potpuno nove manevre, do tog časa sasvim nečuvene, bar u pustinji; uz to zapovednik koji je imao nerava da mirno posmatra privremeno napuštanje položaja. Svoju najbolju silu, sve na izbor junake, anđele krvnike, skupio je na desnom neprijateljskom krilu, odlučno navalio na njega, potisnuo ga i odneo pobedu na tom mestu, iako je, istina, Amalikova glavnina za to vreme bila u velikom preimućstvu u odnosu na Izrailjeve redove i u žestokom napredovanju otela od njih prilično zemljišta. Ali blagodareći proboju na boku, Jehošua je dospeo Amaliku iza leđa, te se ovaj morao okrenuti prema njemu, a u isto vreme se boriti sa skoro potučenom, no ponovo ohrabrenom izrailjskom glavninom, koja je nagrnula, tako da je sasvim izgubio i glavu i nadu u svoju stvar. „Izdaja!“ uzviknuo je. „Sve je izgubljeno! Ne nadajte se više u pobedu! Jehova je nad nama, jedan nepojmljivo podao bog!“ I sa tom očajničkom lozinkom na usnama Amalik ispusti mač, pa mu odrubiše glavu. Svega nekolicini njegovih ljudi pošlo je za rukom da pobegnu prema severu, gde su se spojili sa glavnim plemenom. Izrailj, međutim, uđe u oazu Kadis, za koju se ispostavilo da kroz nju protiče jedan širok, šuman potok, da u njoj rastu razno korisno žbunje i voćke, i da je prepuna pčela, ptica pevačica, prepelica i zečeva. Amalikova deca, ostavljena po seoskim naseljima, uvećaše broj Izrailjevih potomaka. Amalikove žene postadoše Izrailjeve žene i sluškinje.

13. Iako su ga još dugo potom bolele ruke, Mojsije je bio presrećan čovek. Da je ostao i velik zlopatnik, mimo sve ljude na zemlji, videće se već. Ali zasada je bio vrlo srećan što se stvari povoljno razvijaju. Iseljenje je uspelo, faraonova osvetnička sila potonula u trščanom moru, put kroz pustinju milostivo polazio za rukom, a bitka za Kadis dobijena uz Jehovinu pomoć. Stajao je uzvišen pred plemenom svoga oca, uvažen zbog uspeha, kao „Mojsije, onaj čovek koji nas je izveo iz Misira“, a to je bilo ono što mu je trebalo da bi mogao početi svoje delo, delo pročišćenja i upriličavanja u znaku Nevidljivoga, delo bušenja, lomljenja i oblikovanja u mesu i krvi, za kojim je čeznuo. Srećan je bio što to meso ima sada izdvojeno u slobodi, stavljeno njemu na raspolaganje, u oazi po imenu „Svetilište“. Ona je bila njegova radionica. Pokazao je narodu goru koja se među ostalim gorama videla iza pustinje istočno od Kadisa: goru Horiv, koja se mogla nazvati i Sinajem, za dve trećine uvis obraslu žbunjem, a gore golu, sedište Jehovino. Izgledalo je verovatno da je ona to, pošto je bila neobična, mimo sve posestrime, obeležena jednim oblakom koji je u obliku krova ležao nad njenim vrhom, nikada se ne sklanjajući, i danju je izgledao siv, a noću je svetleo. Tamo, kako je čuo narod, na žbunjem obraslom obronku, gore, ispod stenovitog vrha, govorio je Jehova Mojsiju iz rasplamtelog kupinovog žbuna i naložio mu da ih izvede iz Misira. Slušali su ga sa strahom i drhtanjem, koji su kod njih još zauzimali mesto poštovanja i skrušenosti. Zaista, svima njima, pa i bradatim muškarcima, klecala su kolena kao izgubljenim kukavicama kada bi im Mojsije pokazivao goru sa večitim oblakom i kad bi im objašnjavao da tamo sedi bog, koji im je naklonjen i želi da im bude jedini bog. I Mojsije ih je grdio, tresući pesnicama, zbog takvog ordinarnog ponašanja, pa se latio zadatka da ih okuraži i približi Jehovi, stvarajući mu jedno boravište i usred njih, u samom Kadisu. Jer Jehova je bio pokretljivog bića; to je, kao i mnogo šta drugo, bilo u vezi sa njegovom nevidljivošću. Sedeo je na Sinaju, sedeo na Horivu, a sad mu je Mojsije, tek što su se u Kadisu malo smestili po amaličanskim selima, i tu podigao dom, jedan šator u blizini svoga, koji je nazvao šatorom od sastanka ili od sabora, a i skinijom svidenija, i u koji je smestio svete predmete namenjene za odavanje pošte Bezličnome. Pretežno su to bile stvari koje je Mojsije po sećanju preuzeo iz kulta madijamskog Jehove: pre svega neka vrsta kovčega sa polugama za nošenje, na kome je, po Mojsijevom tvrđenju- a on je to morao znati- božanstvo nevidljivo boravilo, i koji se može poneti na bojište i nositi napred u borbi, ako bi se, počem, Amalik približio i pokušao da se osveti. Kraj kovčega se čuvala i jedna bakarna palica sa zmijskom glavom, nazvana i Zmija od medi, za uspomenu na veštinu koju je Aron izveo pred faraonom, ali sa sporednim značenjem da u isti mah predstavlja i štap koji je Mojsije digao da razdvoji trščano more. A naročito valja spomenuti da je Jehovin šator krio u sebi i takozvani efod[83], sudski naprsnik iz koga bi, prethodno pomešani, ispadali proročanski zapisi „Urim i Tumim[84]„, kao: da ili ne, pravo ili krivo, dobro ili zlo, i to kad bi iskrslo neko teško sporno pitanje, nerešljivo za ljude, te bi bili prinuđeni da prizovu neposredno Jehovu za sudiju.

Većinom je, naime, Mojsije presuđivao sam, u ime Jehove, u različitim sporovima i pravnim pitanjima koja su iskrsavala među ljudima. Štaviše, čim je došao u Kadis, prvo mu je bilo da načini sudište, gde će u određene dane raspravljati sporna pitanja i kazivati pravdu: onde gde je izvirao najjači izvor, koji se odvajkada zvao „Me-Meriva“, što će reći: Voda parnička, onde je on kazivao pravdu, koja mu je sveto navirala na usta, kao što voda izvire iz zemlje. No setite li se da je ukupno bilo dvanaest hiljada i pet stotina duša koje su potpadale pod njegovu isključivu nadležnost, možete lako proceniti koliko se zlopatio. Jer onih što su se tiskali ka njegovom sedištu kraj izvora, ištući pravdu, bilo je utoliko više što je za ovo napušteno i izgubljeno pleme pravo bilo nešto sasvim novo; ono dotle skoro i nije znalo da i tako nešto postoji; a sada je, eto, saznalo; i to, prvo, da se pravo nalazi u sasvim neposrednoj vezi sa božjom nevidljivošću i njegovom svetošću, i da je pod njegovom zaštitom, a drugo, da ono obuhvata i nepravdu, što ovaj prostački narod dugo nije mogao shvatiti. Jer mislili su: gde izvire pravda, tu svako mora doći do svog prava, pa isprva nisu hteli verovati da neko može dobiti pravdu i na taj način što mu je presuđeno da nije u pravu, te bi morao otići pokunjena nosa. Taj bi se posle jamačno kajao što tu stvar radije nije raspravio sa svojim protivnikom na raniji način, pomoću kamena u šaci, jer tako bi možda dobila drukčiji ishod, i s naporom je učio od Mojsija da bi to bilo protiv božje nevidljivosti, i da niko ne treba da ode pokunjena nosa ako mu je pravo dosudilo da nema prava; jer pravo je jednako lepo i dostojanstveno u svojoj svetoj nevidljivosti, svejedno daje li kome za pravo ili ne daje. Tako je Mojsije bio prinuđen ne samo da izriče pravdu nego još i da ih uči njoj, i grdno se zlopatio. On je i sam u tebanskom internatu izučavao pravo, misirske knjige zakona i kodeks Hamurabija[85], kralja sa Eufrata. To mu je pomoglo da dođe do jasne presude u mnogim slučajevima koji bi iskrsavali. Tako, na primer, ako vo ubode čoveka ili ženu, te umru, da se vo zaspe kamenjem i da se ne jede meso od njega, a gospodar vola da nije kriv; ali ako je vo i otpre bio bodač, i gospodar njegov znao za to pa ga nije čuvao, onda i ovome život da se uzme, ne mogadne li da da trideset srebrnih sikala otkupa. Ili, ako ko iskopa jamu i ne pokrije je valjano, pa upadne vo ili magarac, onda gospodar od jame da naknadi i plati novcem gospodaru njihovu, a što je uginulo da je njegovo. A i u svem drugom što bi iskrslo, kao što su telesna povreda, zlostavljanje robova, krađa i provala, potrica, podmetanje požara i zloupotreba poverenih stvari. U svima ovima, i u stotinu drugih slučajeva, donosio bi Mojsije presudu, oslanjajući se na Hamurabija, i delio pravdu i krivdu. Ali za jednog jedinog sudiju to je bilo previše slučajeva, sedište kraj izvora bilo je zasuto predmetima, i ako je učitelj hteo da samo donekle savesno ispita neku posebnu stvar, tad nikad ne bi bio gotov, morao bi mnogo slučajeva da ostavlja na stranu, novi bi stalno pridolazili, i on se zlopatio mimo sve ljude.

14.

Stoga je velika sreća bila što ga je njegov šurak Jotor iz Madijama posetio u Kadisu i dao mu jedan dobar savet, koga se on sam ne bi setio, blagodareći svojoj savesnoj svojevlasnosti. Mojsije je, naime, ubrzo po prispeću u oazu poslao poruku u Madijam svome šuraku da mu ovaj vrati njegovu ženu Seforu i njegova oba sina, koje mu je poslao u šator još za vreme misirskog kinjenja. Međutim, Jotor je ljubazno i sam došao da mu lično preda ženu i sinove, da ga zagrli, da pogleda kako je kod njega i da čuje kako je sve bilo. On je bio gojazan šeik, vedra pogleda, odmerenih i spretnih pokreta, pravi svetski čovek, knez jednog razvijenog naroda, vičnog društvenom ophođenju. Veoma svečano primljen, ušao je u Mojsijev šator, i sa čuđenjem je razabrao kako je jedan od njegovih bogova, i to upravo onaj nevidljivi među njima, pokazao svoju izvanrednu silu pred Mojsijem i njegovima i kako je znao da ih spase od misirske ruke. „Ko bi to pomislio!“ rekao je. „On je očevidno veći no što smo pretpostavljali, i to što mi pričaš uliva mi bojazan da smo dosad bili suviše nemarni prema njemu. Pobrinuću se da on i kod nas dođe do većeg ugleda“. Za sutrašnji dan bilo je zakazano javno prinošenje žrtava paljenica, što je Mojsije retko priređivao. On nije preterano cenio žrtve; pred Nevidljivim one nisu bitne, govorio je, a žrtve prinose i ostali, mnogi narodi ovoga sveta. No Jehova veli: „Pre svega slušajte moj glas, to jest: glas moga sluge Mojsija, pa ću postati vaš bog, a vi moj narod“. Međutim, ovog puta i klali su i palili žrtve, koliko za Jehovin nos toliko i u slavu Jotorovog dolaska. A drugog dana, već rano ujutru, Mojsije povede šuraka do Parničkog izvora da prisustvuje suđenju i vidi kako Mojsije sedi i deli pravdu narodu. Narod je, pak, stajao oko njega od jutra do večera, i nije bilo ni pomena o svršetku. „Ali, kumim te i preklinjem, gospodar-zete“, reče gost krenuvši u Mojsijevom društvu sa tog mesta, „kakvu si to bedu natovario na vrat, čoveče! Sediš tu sam-samcijat, a ceo narod stoji oko tebe od jutra do večera! Zašto to činiš?“ „Pa moram“, odgovori Mojsije. „Narod mi dolazi da presudim svakome u sporu sa njegovim bližnjim, i da im pokažem božju pravdu i njene zakone“. „Ali, najdraži moj, pa kako možeš biti tako neumešan!“ ponovo će Jotor. „Zar se tako vlada, i zar vladalac mora toliko da se seca i da sve radi sam? Toliko se premaraš da je to žalost videti, jedva možeš da gledaš od umora, a i glas si izgubio od suđenja. Uz to narod nije ništa manje umoran. Ama, to se tako ne radi, ne možeš ti večito sam obavljati sve poslove. Nije to uopšte ni potrebno; slušaj ti samo mene! Ako zastupaš narod pred bogom i iznosiš pred njega važne poslove, koji se svih tiču, to je sasvim dovoljno. No obazri se“, reče on, uz lake i spretne pokrete, „po svojoj rulji i pronađi nekoliko čestitih ljudi, od izvesnog ugleda, pa ih postavi nad njima za poglavare: tisućnike, stotinike, čak i pedesetnike i desetnike, i neka oni sude po pravu i zakonima koje si dao narodu. Samo goleme i teške stvari neka javljaju tebi, a male stvari neka raspravljaju sami; ti o tome ništa ne moraš znati. Pa ni ja ne bih imao svoj stomačić, niti bih imao vremena napretek da te posetim kad bih mislio da sve moram znati i kad bih hteo da postupam kao ti“. „Ali sudije će uzimati mito“, odgovori Mojsije setno, „i davaće bezbožnicima za pravo. Jer mito zaslepljuje vidovite i izopačava stvar pravednika“.

„Znam i ja to“, odgovori Totor. „Odlično znam. Ali ponešto se mora progutati, samo ako se uopšte izriče pravda, i ako ima nekakvog poretka, makar bio i malo zapleteniji zbog mita, to nije toliko važno. Pazi, oni koji uzimaju mito obični su ljudi, ali narod se takođe sastoji od običnih ljudi, pa stoga ima smisla za ono što je obično, i ono će mu prijati u toj zajednici. A ako sudija desetnik, uzevši mito od bezbožnika, presudi nekome naopako, taj neka krene službenim putem redom od instance do instance; neka se obrati sudiji pedesetniku, pa stotiniku, pa najzad i tisućniku- taj dobija najviše mita, pa nezavisnije može ceniti- i kod njega će onaj oštećeni već doći do svoga prava, ako mu se prethodno nije dosadilo“. Ovako Jotor, uz skladne pokrete, koje samo valja pogledati pa da vam se život učini lakšim- pokazujući da je kralj i prvosveštenik jednog razvijenog pustinjskog naroda. Mojsije ga je setno slušao i klimao glavom. U njega je bila povodljiva duša usamljenih, duhovnih ljudi, koji zamišljeno klimaju glavom svetskoj mudrosti i uviđaju da je ona bez sumnje u pravu. I zbilja je poslušao savet okretnoga šuraka- nije mogao nikako drukčije. Postavio je sudije laike, koji su kraj onog velikog, a i kraj manjih izvora kazivali pravdu po njegovim poukama i presuđivali svakodnevne slučajeve (na primer, kad neki magarac padne u jamu), a samo kapitalni slučajevi dolazili su pred njega, sveštenika božjeg, dok su o onim najvećim odlučivali sveti zapisi. Na taj način nije više prekomerno bio zapleten u poslove, nego je oslobodio ruke za dalje tvoračko delo koje je nameravao da preduzme sa neuobličenim narodnim telom, i za koje mu je Jošua, mladi strateg, izvojštio radionicu, naime, oazu Kadis. Pravo je, nesumnjivo, predstavljalo važan primer za posledice božje nevidljivosti, no ipak samo primer, i biće potreban ogroman, dugotrajan rad, koji se ima obaviti sa jarošću i strpljenjem, pa da se od ovih nezgrapnih hordi stvori ne samo narod kao i svaki drugi, narod kome prija ono što je obično, nego neobičan, izuzetan i izdvojen narod, čista obličja, sazdan od Nevidljivoga i njemu posvećen.

15. Pleme je očas primetilo šta znači pasti u šake ovako jarosno-strpljivome, Nevidljivome odgovornom delatniku kao što je Mojsije, i primetilo je da je ono neprirodno uputstvo, uputstvo da se treba uzdržati od radosnog klicanja zbog neprijateljevog utapanja, bilo samo početak- i to početak u kome se ono potonje obilno nazire- koji leži već daleko u području čistote i svetosti i sadrži mnogo prethodnih uslova koje valja ispuniti pre nego što dođu dotle da takav jedan zahtev ne osećaju više kao sasvim neprirodan. Kakve su bile prilike među tom ruljom, i koliko je ona bila puka sirovina od krvi i mesa, potpuno lišena osnovnih pojmova o čistoti i svetosti; koliko je Mojsije morao početi iz početka i naučiti ih onome najosnovnijem- sve se to vidi u onim najneophodnijim propisima kojima je počeo da ih obdelava, kleše i lomi- ne na njihovo zadovoljstvo; panj nije na majstorovoj strani, no protiv

njega, i ono prvo što se dešava prilikom njegovog uobličenja čini mu se najneprirodnije. Mojsije se stalno nalazio među njima, čas tu, čas tamo, čas u ovom, čas u onom šatoru, dežmekast, sa razmaknutim očima i sa ulubljenim nosom, tresao je pesnice sa širokim zglobovima i drmusao je, ružio, kudio i propisivao im život, korio ga, doterivao i čistio, uzimajući pri tom za probni kamen nevidljivost boga, Jehove, koji ih je izveo iz Misira da bi ih uzeo za svoj narod, i koji je želeo da mu oni budu sveti ljudi, sveti kao što je i sam. Zasada nisu bili ništa drugo do narod prostaka, a to su pokazivali već i na taj način što su tela jednostavno praznili u samom okolu, onde gde bi se zatekli. To je sramota i gotova zaraza. Valja da imaš mesto iza okola gde ćeš izlaziti napolje, nužde radi, jesi li me razumeo? I valja da imaš lopaticu u opravi svojoj, pa kad iziđeš napolje, da zakopaš njome pre no što čučneš; a kad pođeš natrag, da zagrneš nečist svoju, jer Gospod bog tvoj ide usred okola tvoga, zato neka je oko tvoj svet, to jest čist, da on ne zapuši nos i da se ne odvrati od tebe. Jer svetost počinje sa čistunstvom, i ta čistoća u grubome grubi je početak svake čistote. Jeste li shvatili ovo, ti Ahimane, i ti ženo Naemi. Idući put da sam u svakoga video lopaticu, inače ću anđela krvnika poslati na vas! Čist budi i često se kupaj živom vodom, zdravlja svojega radi, jer bez nje nema ni čistote ni svetosti, a bolest je nečista. Misliš li pak da je poganstvo zdravije od čistih običaja, glupak si i udariću te žuticom, šuljevima i prištevima misirskim. Ne uzneguješ li čistoću, izbiće opake crne boginje i klice zaraze poći će od krvi do krvi. Nauči se razlikovati čistoću i nečistoću, jer nećeš inače odoleti pred Nevidljivim, i ostaćeš fukara i ništa drugo! Pa zato, kad čovek ili žena dobiju ljutu gubu ili opaku ranu živu na telu, kraste ili šugu, da budu nečisti i da ih ne trpe u okolu, no izagnaju izvan njega i izdvoje sa nečistoće, kao što je vas bog izdvojio da postanete čisti. A ono što je takav čovek dotakao, i postelja na kojoj je spavao, i sedlo na kojem je jahao, sve to da se spali. Ako se očistio u samoći svojoj, neka odbroji sedam dana da vidi je li čist uistinu, i neka se dobro okupa u vodi, pa se tad može vratiti. Razlikuj, velim ti, i budi svet pred bogom inače ne možeš biti onako svet kako ja želim da mi budeš. Pa ti jedeš sve odreda, bez izbora i svetosti, i užasno mi je što to moram gledati. Treba, međutim, jedno da jedeš a drugo ne, i treba da znaš za ponos i za gađenje. Štogod ima papke i papci su mu razdvojeni, i preživa između životinja, to jedi. Ono pak što preživa i ima papke, ali nisu razdvojeni, kao što je kamila, da vam je nečisto i da ga ne jedete. Pazite, dobra kamila nije nečista kao božji živi stvor, ali za hranu nije, baš kao ni svinja, koju takođe da ne jedete, jer ne preživa, iako ima papke razdvojene. Stoga razlikujte! Što god ima peraja i krljušt u vodi, jedite, ali što se bez njih miče po vodi, kao daždevnjački soj, na primer, da vam je gadno za jelo, makar i ono jest od boga. Među pticama ove da su vam gadne i da ih ne jedete: orao, jastreb, morski orao, kraguj i što je njima podobno. Uz to svaki gavran po svojim vrstama, noj, sovuljaga, kukavica, ćuk, labud, buljina, slepi miš, bukavac, roda, čaplja i kreja kao i lasta. Zaboravih pupavca, i njega treba da se klonite. Ko bi jeo lasicu, miša, kornjaču ili ježa? Ko je toliki poganac da ždere guštera, krticu i slepića, ili ma šta drugo što gamiže po zemlji i puže na trbuhu? No vi to činite, praveći grdobu od duše svoje! Vidim li još jednom nekog da jede slepića, dobro ću mu dati, pa neće nikad više. Jer on, doduše, neće umreti od toga, i to nije štetno, ali je sramotno, i mnoge stvari treba da su vam sramotne. Zato ni od strva ne jedite, to je još i štetno.

Tako im je dao propise za jelo i ograničio u pitanjima ishrane, ali ne samo u njima. Isto to je učinio u pitanjima požude i ljubavi, jer i u tome je kod njih vladao pravi dar-mar, kao kod svakog ološa. Ne prekrši brak, govorio im je, jer on je sveta međa. A znaš li šta to znači ne prekršiti brak? Predstavlja to stotinu ograničenja s obzirom na božju svetost, a ne samo da ti ne valja poželeti ženu bližnjega svoga, to je još najmanje. Jer ti živiš u puti, no obrekao si se Nevidljivome, i brak je pred božjim licem sušti pojam svake putene čistote. Stoga da ne uzmeš i ženu i mater njezinu, jedan primer samo da spomenem. Sramota je. A nikad ni doveka da spavaš sa sestrom svojom, te da joj otkriješ golotinju i ona tvoju, jer sopstvenu krv skrvniš. Čak ni uz strinu svoju da ne ležiš, nije to ni nje ni tebe dostojno, no pred tim da ustukneš. A kad je žena bolesna, izbegavaj je i ne pristupaj izvoru krvi njezine. Ako li se pak kojemu muškarcu nešto stidno dogodi u snu, do iduće večeri da je nečist i da se valjano vodom okupa. Čujem, kći svoju puštaš da se kurva i primaš novac kurvarski od nje? Ne čini to više, jer ustraješ li u tome, narediću kamenjem da te zaspu. Šta ti pada na pamet, hoćeš da legneš sa dečakom kao sa ženom? To je grdilo i strahoba svem narodu, zato da se pogube obojica. A ko bi živinče obležao, ili žena ako bi legla pod živinče, da se zatru sasvim i pogube; i živinče ubijte. Zamislite njihovu zaprepašćenost zbog svih tih ograničenja! U prvi mah su se osećali kao da im od čitavog života neće gotovo ništa ostati budu li se pridržavali svega ovoga. On ih je klesao dletom da je komađe prštalo na sve strane, i to valja uzeti skoro doslovce, jer nije bilo šale sa kaznama koje je propisao za najgora prekoračenja ovih međa, a iza njegovih zabrana nalazili su se Jošua i njegovi anđeli krvnici. „Ja sam Gospod bog vaš koji vas je izveo iz Misira i izdvojio mimo narode“, govorio je, izlažući se opasnosti da ga oni doista i počnu smatrati bogom. „Stoga i vi treba da odvojite čistotu od nečistote i da se ne kurvate po ugledu na druge narode, nego sveti da mi budete. Jer ja, Gospod, svet sam, i izdvojio sam vas da meni pripadnete. Najnečistije je imati kog drugog boga osim mene, jer revnitelj je ime moje. Najnečistije je praviti sebi kipove, izgledali oni kao čovek ili žena, vo ili kobac, riba ili crv, jer na taj način već se otpađujete od mene, pa makar kip i mene predstavljao, i onda možete leći i sa sestrom svojom ili sa živinčetom, to je sasvim blizu onom prvome i začas iz njega proistekne. Čuvajte se! Ja sam među vama i sve vidim. Skrvni li se kogod sa životinjskim i mrtvačkim bogovima misirskim, dobiće svoje od mene. Oteraću ga u pustinju i izdvojiću ga kao izroda. A i ko prinosi žrtvu Molohu- koga se vi još sećate, kao što dobro znam; ko mu spaljuje seme svoje, čini zlo, i zlo će se provesti od mene. Stoga ne puštaj sina ili kćer da idu kroz oganj po glupom narodnom običaju, ne tumači ptičji let i krik, ne šuškaj sa vračarima, zvezdočacima i gatarima, ne prizivaj mrtvace i ne teraj mađiju sa imenom mojim. Ako je neko hulja, i pri tom moje ime uzima u usta da se zakune, na korist svoju ga ne uzima, jer proždraću ga. Ali mađija i grdoba za sav narod je već i to kad kogod urezuje belege po sebi, brije obrve i raseca sebi lice iz žalosti za mrtvacem- neću to trpeti“. Da njihovog grdnog zaprepašćenja! Čak ni da ne režu lica u žalosti, ni da se malčice tetoviraju. Primetili su šta se krije iza božje nevidljivosti. Biti u savezu sa Jehovom predstavljalo je veliko ograničavanje; ali, pošto je iza Mojsijevih zapovesti stajao anđeo krvnik, i pošto nisu voleli da ih proteraju u pustinju, uskoro im se počelo činiti strašnim ono što je on zabranjivao- s početka samo u vezi sa kaznom; ali ona je potom i samu stvar

jasno ožigosala kao zlo, te je čoveku bilo neprijatno na duši kad bi ga činio, neprijatno i bez pomisli na kaznu. Obuzdaj srce, govorio im je, i ne bacaj pogled na stvar bližnjega svoga, niti je poželi, jer to će te lako navesti da mu je uzmeš, bilo potajnim pridizanjem, a to je kukavičluk, bilo na taj način što ćeš ga ubiti, a to je surovost. Jehova i ja želimo da ne budete ni kukavice ni surovi, već ono što je sredina između toga dvoga, naime pristojni. Jeste li shvatili toliko? Krasti je mučki i bedno, ali ubijati, bilo iz besa ili iz pohlepe, ili pohlepnog besa, ili razbesnele pohlepe, to je rasplamtelo nedelo, i protiv onoga ko ga počini ja ću okrenuti lice svoje na suprot, te da ne zna gde će se sakriti. Jer on je krv prolio, a krv je sveta strava i golema tajna, prinos oltaru mome i žrtva pokajnica. Ne valja da jedete krv, a ni meso, ako je u krvi, jer krv je moja. Ko se pak zaprlja ljudskom krvlju, srce će mu leden užas obuzeti, i poteraću ga da od sebe sama pobegne do na kraj sveta. Recite amin na ovo! I oni rekoše amin, ipak se nadajući da se pod ubistvom misli samo na usmrćivanje, za koje najveći broj među njima nije bio raspoložen, ili je to bio samo ponekad. Ali ispostavilo se da je Jehova dao toj reči isto onako široko značenje kao preljubi, i pod njom razumevao sve moguće, tako da su ubistvo i umorstvo počinjali veoma rano: pri svakoj povredi bližnjega, koju bi mu naneli kovarnost ili varanje- a za to su gotovo svi bili raspoloženitekla je već i njegova krv. Nisu smeli da podvaljuju jedan drugom u trgovini, da svedoče lažno na nekoga, morali su upotrebljavati prava merila, tegove prave, merice prave. Bilo je to više nego neprirodno, i zasada je samo prirodan strah od kazne bacao privid prirodnosti na zabranu i naredbu. Da svoga oca i mater svoju treba poštovati, kao što je Mojsije zahtevao, i to je imalo širi smisao no što su u prvi trenutak pomislili. Podigne li ko ruku na svoje roditelje i opsuje ihe, otpratiće ga on već kuda treba. Ali ukazivanje pošte treba da obuhvati i one koji bi samo mogli biti njegovi roditelji. Treba da ustaneš pred sedom glavom, da prekrstiš ruke i pogneš svoju glupu glavu, razumeš li? Tako božja pristojnost traži. – Jedino su se mogli tešiti time što imaju izgleda da i sami postanu stari i sedi, pošto bližnji bližnjega ne sme da ubije, pa će onda drugi pred njima morati da ustaju. Konačno se pokazalo, međutim, da je starost samo opšti izraz za sve što je staro, za sve što nije od danas ni od juče, nego dolazi iz davnina- za pobožno predanje, za običaj otaca. Svemu tome trebalo je ukazivati čast i bogobojaznost. Zato svetkuj praznike moje, dan kada sam te izveo iz Misira, dan presnih hlebova, i svakada dan kada sam otpočinuo od stvaranja. Moj dan, subotu, ne skrnavi znojem od rada svoga, zabranjujem ti! Jer ja sam te snažnom šakom i ispruženom rukom izveo iz misirskoga ropstva, gde si bio služinče i marva tegleća, i moj dan neka bude dan tvoje slobode, i nju svetkuj. Šest dana budi ratar ili plužar, ili grnčar, ili kazandžija, ili stolar, ali o mome danu obuci haljine svečane i ne budi ništa do li čovek, i podigni oči svoje ka Nevidljivome. Bio si kinjeni sluga u Misiru- seti se toga u ophođenju svome prema onima koji su strani među tobom, kao što su deca Amalikova, na primer, koju ti je bog dao u ruke, i ne kinji ih! Posmatraj ih kao sebi ravne i podaj im jednako pravo, ili ću se ja okomiti na vas, jer oni stoje pod Jehovinom zaštitom. Uopšte, nemoj činiti tako drsku razliku između sebe i drugih, te da pomisliš da si ti jedini stvaran i važan, a drugi da su samo privid. Život vam je zajednički, i puki je slučaj što ti nisi on. Stoga ne voli samo sebe, već isto tako i njega, i postupaj sa njim kao što bi želeo da on sa tobom postupa kad bi on bio ti! Budite ljubazni

međusobno i poljubite vrhove prstiju kad prolazite jedan mimo drugoga, poklonite se uljudno i pozdravite se: „Živ i zdrav bio!“ Jer isto toliko je važno da je on zdrav koliko da i ti to budeš. Pa ako i jest samo spoljašnja uglađenost da tako činite i ljubite vrhove prstiju, ipak će vam takvo ponašanje darivati srcu ponešto od onoga što bi trebalo da oseća prema bližnjem svom. – Dela, recite amin na sve ovo! I oni rekoše amin.

16. Ali samo aminovanje nije mnogo vredelo; oni su to rekli samo zato što je on bio čovek koji ih je srećno izveo iz Misira, potopio faraonova kola i dobio bitku za Kadis, i dok im nije koliko-toliko, ili i prividno samo, prešlo u krv i meso ono čemu ih je učio, i što im je nalagao, sva ona ograničenja, naredbe i zabrane, prošlo je mnogo vremena, i ogroman je to posao bio kojega se on latio: da iz rulje stvori Gospodu sveti narod, čisto obličje, koje bi opstalo pred Nevidljivim. U znoju lica svoga radio je na tome u Kadisu, svojoj radionici, motreći na sve svojim razmaknutim očima- klesao je, lomio, oblikovao i ravnio nepokorni panj, sa žilavim strpljenjem, počešće popuštajući i opraštajući, sa usplamtelom jarošću i neumoljivo kažnjavajući, a ipak bi mu često došlo da klone duhom kad bi se telo koje je obdelavao pokazalo odveć jogunastim i zaboravno padalo u stare grehove, kad bi ljudi opet zaboravljali da zakopaju lopaticom, kad bi jeli slepiće, ležali sa sestrama ili sa stokom, kad bi rezali sebi belege, čučali sa vračarima, šunjali se u krađu i ubijali jedan drugoga. „O, narode prostački!“ govorio bi im on tada. „Videćete, Gospod će jednom iznenada ustati na vas da vas zatre“. A samom Gospodu govorio je: „Šta da činim sa ovim narodom, i zašto si me lišio milosti svoje, te si mi navalio breme koje ne mogu poneti? Pre ću izneti đubre iz staje koja sedam godina nije videla vodu ni lopatu, pre golim rukama iskrčiti prašumu u plodnu njivu, no što ću ti od ovoga sazdati čisto obličje. A i otkuda baš ja da ponesem ovaj narod u naručju, kao da sam ga ja rodio? Ja sam sa njim samo upola u srodstvu, po ocu jedino. Pa zato, molim te, dozvoli mi da uživam u životu i oprosti me tog zadatka, a nećeš li, ubij me radije!“ Ali bog mu iz njegove duše odgovori tako jasnim glasom da je i ušima čuo, te je pao ničice: „Baš stoga što si im samo upola rod, po onom zatrpanom, ti si upravo onaj koji može da mi ih obdela i da mi ih načini svetim narodom. Jer kad bi se nalazio usred njih i bio sasvim njihov, ne bi ih video i ne bi mogao staviti ruku na njih. Sem toga, sve je to samo prenemaganje, to što jadikuješ preda mnom i što moljakaš da se oslobodiš toga posla. Jer ti dobro vidiš da on već pušta korena među njima, i da si im već stvorio savest, te im je zlo na duši kada čine zlo. Stoga se ne pretvaraj preda mnom kao da od sveg srca ne čezneš za svojom nevoljom! Moja je to čežnja koju ti osećaš, božja čežnja, i bez nje bi ti se život zgadio već posle nekoliko dana, kao mana narodu. Samo kad bih te ubio, istina je, mogao bi se

lišiti nje“. Uvideo je to zlopatnik, klimnuo glavom na Jehovine reči, ležeći ničice, pa je opet ustao u susret svojoj nevolji. Ali on je bio zlopatnik ne samo kao uobličitelj naroda nego su nevolja i zlopaćenje sezali i u njegov porodični život: bilo je ljućenja, zavidljivosti i svađe zbog njega, i nikako do mira da dođe u njegovoj kolibi- njegovom krivicom, ako hoćete; jer njegova čula bila su razlog za tu nedaću. Ona su bila uzbuđena usled delanja, i nisu se mogla odvojiti od jedne crnkinje, od poznate crnkinje. Zna se da je on onda živeo sa jednom crnkinjom, pored svoje žene Sefore, majke svojih sinova- sa jednom osobom iz zemlje Hus[86], koja je već kao dete dospela u Misir, živela među plemenom u Misiru i priključila se iseljenju. Sumnje nema da je već upoznala mnoge muškarce, a ipak ju je Mojsije uzeo za sebe da dele krevet. U svojoj vrsti bila je krasan stvor, sa grudima kao brežuljcima, kolutavih beonjača, debelih usana, u koje mora da je prava pustolovina utonuti u poljupcu, i sa kožom pomazanom mirisima. Mojsije joj je silno bio privržen radi otpočinka svoga i nije se mogao okaniti nje, iako je pri tom morao snositi neprijateljstvo cele kuće: ne samo svoje žene Madijamke i njenih sinova nego još naročito svoje polusestre Mirjam i svog polubrata Arona. Sefora, naime, koja je imala nešto od uglađenih svetskih shvatanja svoga brata Jotora, nekako se još i mirila sa suparnicom, pogotovo stoga što je ova krila svoj ženski trijumf nad njom i držala se prema njoj veoma potčinjeno; ona se prema crnkinji odnosila više sa podsmehom no sa mržnjom, a i prema Mojsiju je u ovoj stvari postupala pre ironično no što je puštala na volju svojoj ljubomori. Sinovi, međutim, Girsam i Elijezer, koji su pripadali Jošuinoj naoružanoj četi, imali su odveć smisla za zapt da bi se buntovnički mogli suprotstaviti ocu; jedino im se na licu čitalo da se ljute i stide zbog njega. Sasvim drukčiji slučaj je bio sa Mirjam, proročicom, i Aronom, melemnikom. Njihova mržnja prema crnkinji suložnici bila je jetkija od mržnje ostalih, pošto je ona manje ili više bila oduška za jednu dublju i opštiju mržnju koja ih je udruživala protiv Mojsija. Odavno su već počeli da mu zavide na njegovom prisnom odnosu sa bogom, na njegovom duhovnom vođstvu, na njegovom ličnom izabraništvu za delo koje su pretežno držali za uobraženje; jer smatrali su sebe isto tako dobrim, čak i boljim od njega, i govorili su među sobom: „Zar samo preko Mojsija govori Gospod? Ne govori li on i preko nas? Ko je taj Mojsije, te se toliko uzvisio nad nama?“ – To je ležalo u osnovi sablažnjavanja koje su pokazivali zbog njegove veze sa crnkinjom, i kad god bi džandrljivo prekorevali brata, njemu na jed, zbog strastvenosti njegovih noći, ti prekori su činili samo polaznu tačku za dalje optužbe: ubrzo bi odatle skrenuli na nepravdu koju im nanosi njegova veličina. Tako su jednom u zaranke bili u njegovoj kolibi i mučili ga, kako sam već rekao da su ga vazda mučili: te crnkinja je ovakva, te crnkinja onakva, te kako se prilepio za njene crne grudi, te koliki je to skandal, te kolika sramota za Seforu, njegovu prvu ženu, i koliko brukanje za njega samog, koji zahteva, zar ne, da bude božji knez i jedini Jehovin glasnik na zemlji. „Zahtevam?“ reče on. „Što mi je bog naložio da budem, to i jesam. Ali koliko je ružno od vas, ružno i preružno, što me nenavidite zbog mojeg uživanja i otpočinka na grudima moje crnkinje! Jer to nije greh pred bogom, i među svim zabranama koje mi je dao nema zabrane koja bi prečila da se leži uz crnkinje. Koliko znam- nema“. Pa jest, dabome, rekoše oni, on bira zabrane po sopstvenom ukusu, i uskoro će, bez sumnje, još ustvrditi kako je upravo naređeno ležati sa crnkinjama jer, dabome, on se

smatra jedinim glasnikom Jehovinim. A pri tom su oni, Mirjam i Aron, prava deca Amramova, unuka Levijevog, dok je on, konačno, samo nahoče iz trske, pa bi trebalo da se malo nauči smernosti, jer njegova gordost i sujeta govore i iz toga što se tako tvrdoglavo drži crnkinje i pored opšte ljutnje. „Ko je kriv za svoju pozvanost?“ reče on. „I ko je kriv ako naiđe na ognjeni žbun kupinov? Mirjam, ja sam uvek cenio tvoj proročki dar i nikada nisam poricao da si vešta u bubnjanju... „ „A što mi onda nisi dao da pevam svoju himnu, Konj i konjik’?“ upita ona, „i što si mi zabranio da bubnjam ženama u kolu, jer je bog, navodno, ukorio svoje čete što likuju zbog propasti Misiraca? Bilo je to odvratno od tebe!“ „A tebe, Arone“, produži pritešnjeni Mojsije, „postavio sam kao prvosveštenika u zavetnom šatoru i poverio ti kovčeg, efod i zmiju od medi da ih čuvaš. Toliko te cenim“. „To je bilo najmanje što si mogao učiniti“, na to će Aron, „jer bez moje rečitosti nikada ne bi pridobio narod za Jehovu, zavezana jezika kakav si, niti bi ih privoleo na iseljenje. Međutim, ti sebe nazivaš čovekom koji nas je izveo iz Misira, a ako nas ceniš i ne uzdižeš se sujetno iznad pravoga brata i sestre, što onda ne slušaš naše reči i što tvrdoglavo zatvaraš uši pred opomenom da ćeš celo pleme dovesti u opasnost zbog svog crnobludstva? Jer to je čemerna čaša za Seforu, tvoju ženu Madijamku, i time vređaš ceo Madijam, te bi Jotor, tvoj šurak, još mogao zavojštiti na nas, sve zbog tvog crnog ćefa“. „Jotor“, reče Mojsije silno se savlađujući, „Jotor je uglađen, svetski čovek, koji će svakako razumeti da Sefora- čast imenu njezinom- ne može više pružiti potreban otpočinak velikom zlopatniku i teškim poslanjem pritisnutom čoveku kao što sam ja. Koža moje crnkinje, međutim, miriše kao cimet i ulje od karanfilića, svom dušom svojom prionuo sam uz nju, pa vas stoga molim, prijatelji moji, dopustite mi da je zadržim!“ Ali to oni nisu hteli. Zatražili su, sikćući, ne samo da se on razdvoji od crnkinje i otera je iz svoje postelje nego i da je bez vode progna u pustinju. Na to Mojsiju nabrekoše žile od gneva, i žestoko poče da trese pesnicama pored kukova. Ali još pre no što je uspeo da otvori usta i odgovori, sve poče da se sasvim drukčije trese; Jehova se umešao, okrenuo lice na suprot bezdušnom bratu i sestri i uzeo u zaštitu svog slugu Mojsija, da celog života pamte. Zbilo se nešto užasno i nečuveno dotle.

17. Zadrhtaše temelji. Zemlja se stade trzati, drmusati i ljuljati pod njihovim nogama, te se nisu mogli više držati na njima, već se sve troje počeše povoditi tamo-amo po kolibi, čije direke kao da su tresle neke džinovske ruke. No tle se nije njihalo samo na jednu stranu, nego, zapetljano i vrtoglavo, na sve strane najednom, da užas čoveka spopadne, a u isti

mah čulo se i podzemno urlanje i kloparanje, a odozgo i spolja jeka kao od neke veoma snažne trube, uz to još i svakojaka druga tutnjava, grmljavina i praska. Veoma je neobično i čudno postidno kad čovek taman hoće da plane od besa, a Gospod mu uzima reč iz usta i plane sam- mnogo snažnije no što bi iko mogao planuti- i trese svet, dok čovek može samo pesnicama da trese. Mojsije beše još ponajmanje prebledeo od straha, jer u svako doba je bio bogu pripravan. Ali je zajedno sa Aronom i sa Mirjam, koji su potpuno prebledeli, izleteo iz kuće: onde videše da je zemlja otvorila ždrelo svoje, pred samom kolibom zjapila je velika pukotina, koja je očigledno bila namenjena Aronu i Mirjam, i samo ih je za nekoliko lakata promašila, inače bi ih zemlja oboje progutala. I videše: gora na istoku iza pustinje, Horiv ili Sinaj; aj, šta se to dešavalo sa Horivom, i šta se to zbivalo sa gorom Sinajem! Potpunce se nalazila u dimu i plamenu, bacala u nebo užareno komađe, uz udaljenu praskavu jeku, a vatreni potoci slivali su se niz njene padine. Njen dim, sred koga je sevalo, mračio je zvezde nad pustinjom, i na oazu Kadis poče polako padati kiša pepela. Aron i Mirjam padoše ničice, jer ih je silno užasnula ona pukotina što je bila njima namenjena, i otkrivenje Jehovino na gori pokazalo im je da su predaleko otišli i ludo govorili. Aron uzviknu: „Ah, gospodaru moj, ova žena, sestra moja, ružno je buncala, usliši moju molbu i ne dozvoli da na njoj ostane greh kojim se ogrešila o pomazanika Gospodnjeg!“ A Mirjam takođe zakuka prema Mojsiju govoreći: „Gospodaru, nije se moglo luđe govoriti no što je učinio moj brat Aron. Oprosti mu, ne daj da ostane greh na njemu, da ga bog ne bi progutao što te je tako bezobzirno zadevao zbog tvoje crnkinje!“ Mojsije nije bio sasvim siguran da li se Jehovino objavljenje odista odnosi na njegovog brata i sestru i na njihovu nemilosrdnost, ili se samo tako poklopilo da mu upravo sada pošalje svoj poziv za razgovor o narodu i njegovom oblikovačkom delu- jer takav poziv je svakog časa očekivao. Ali ih je ostavio u njihovoj pretpostavci i odgovorio: „Vidite li. No priberite hrabrost, deco Amramova, reći ću bogu o vama koju dobru reč gore na planini, kuda me poziva. Jer sada ćete videti, i sav narod će videti da li je vaš brat postao slabić od crne ljubavi, ili mu u srcu boravi božja ljubav kao ni u kojem drugom. Poći ću na vatrenu goru, sasvim sam, popeću se ka bogu da mu razaberem misli i bez strave da razgovaram na ti sa njime, stravičnim, daleko od ljudi, ali o njihovoj stvari. Jer već odavno znam da sve čemu sam ih učio radi njihovog posvećenja pred njim, presvetim, da sve to on želi da iskaže jezgrovitim i večno-sažetim rečima, da vam ih donesem sa njegove gore i da ih narod čuva u zavetnom šatoru, zajedno sa kovčegom, efodom i zmijom od medi. Zbogom! Mogu i propasti sred ove božje uskomešanosti i u vatrama planinskim; može se to lako desiti, moram s time računati. No vratim li se, iz njegovih ću vam gromova doneti večnosažete reči, božji zakon“. Odista je to bio njegov čvrst naum, odlučio se na to po cenu života. Jer da se ta rulja, tvrdoglava i uvek sklona da upadne u ranije grehe, sputa božjom uljuđenošću i da se natera da se pribojava naredbi, za to neće biti ništa toliko delotvorno kao kad bi se on go i sam usudio da se popne u Jehovinu stravu na gori što bljuje plamen i da im odatle snese njegov diktat; onda će ga se pridržavati, mislio je. Pa stoga, kad oni sa svih strana dotrčaše njegovoj kolibi, klecajući kolenima zbog ovih znamenja i zbog razornog

ljuljanja zemlje, koje se još jednom, pa još jednom slabije ponovilo, on im prebaci za prostačko klecanje, bodreći ih da se priberu, onako kako pristojnost nalaže: bog ga poziva, rekao je, njih radi, i on namerava da se popne do Jehove, gore na planinu, i da im, bude li božja volja, nešto donese. A oni neka otidu domovima svojim i neka se pripreme za opšti polazak: neka se osveštaju i operu haljine i uzdrže se od žena, jer sutra treba da pođu iz Kadisa u pustinju, bliže gori, pa njoj nasuprot da stanu u oko i tamo da čekaju na njega dok im se ne vrati sa stravičnog sastanka i dok im možda nešto ne donese. Ovako je i bilo, ili bar slično. Jer Mojsije je, po svom običaju, mislio samo na to da operu haljine i da se ne približavaju ženama, a Jošua bin Nun[87], mlađi strateg, mislio je i na sve ostalo što će još biti potrebno za takav jedan narodni izlet, i sa svojom četom se pobrinuo za sve neophodne stvari, za vodu i hranu koju valja poneti za tisuće u pustinji; čak se pobrinuo i za službu veze između Kadisa i okola pod gorom. Haleva, svog poručnika, ostavio je sa jednim policijskim odeljenjem u Kadisu uz one koji nisu mogli ili hteli da pođu sa ostalima. A i svi drugi, kad dođe treći dan i kad se obaviše sve pripreme, kretoše sa taljigama i životinjama za klanje u susret gori, dalekoj jedan dan puta i još pola: onde im Jošua omeđi jedan prostor, još u doličnoj udaljenosti od Jehovinog zadimljenog sedišta, i u Mojsijevo ime izdade strogu zapovest da se niko ne usudi da se popne na goru, pa ni podnožje samo da joj takne: jedino je učitelju dozvoljeno da se toliko približi bogu, a i opasno je po život, i ko dotakne goru biće kamenovan ili lukom ustreljen. Nije im to trebalo ponavljati, jer rulja nije ni najmanje raspoložena da se odveć približi bogu, i za obične ljude gora nije izgledala baš ni najmanje privlačna, ni danju, kad je na njoj stajao Jehova sred gustog oblaka koji su parale munje, a još manje noću, kad se taj oblak žario, a s njim i ceo vrh. Jošua se izvanredno ponosio bogosrčanošću svoga gospodara, koji se već prvoga dana, pred celim narodom, sam i peške, poštapajući se putničkom palicom, noseći samo jednu zemljanu bocu, nekoliko hlebova i nešto alata: budak, dleto, lopaticu i rezaljku, uputio na goru. Veoma se mladić ponosio njime, i bio je srećan zbog utiska koji je takva sveta hrabrost morala učiniti na gomilu. Ali i brinuo se za svog uvaženog učitelja, pa ga je preklinjao da ga odvažnost ne odvede u suviše neposrednu blizinu Jehovinu, i da se čuva vrele žitke kaše koja je tekla niz gorske padine. Uostalom, rekao je, posećivaće ga s vremena na vreme onde gore i pogledaće šta mu treba, kako učitelj u božjoj divljini ne bi ostao bez najnužnijeg.

18. I Mojsije tako, poštapajući se, pođe kroz pustinju upirući razmaknute oči prema gori božjoj, koja se dimila kao peć i počešće bljuvala vatru. Gora je bila čudno sazdana: opasivale su je raseline i zaseke, koje su je na izgled delile u različite spratove, i ličile na puteve što vode naviše, ali nisu nikud vodile, to su bili samo ogromni kružni stepenici sa

žutim stenovitim zaleđem. Trećeg dana pozvani je preko predgorja stigao do surovog podnožja gore. Onda je, stegavši šaku oko putničke palice, koju je stavljao preda se, počeo da se penje, i tako se penjao bez staza i bogaza, kroz ogorelo, sparušeno žbunje, satima, korak po korak, peo se sve više ka božjoj blizini, sve donde dokle je čoveku to bilo moguće, jer sumporasta isparenja koja su mirisala na užarene metale i plavila vazduh polako su ga lišavala daha, te ga je spopadao kašalj. Ali dospeo je do najviše zaseke i terase, ispod samoga vrha, odakle se širom pružao pogled na go i divljačan planinski lanac s obe strane i na pustinju prema Kadisu. A bliže gori video se i narodni oko kako se ocrtava u dubini. Tu je Mojsije, mučen kašljem, našao jednu pećinu u litici, sa isturenim stenovitim natkrovljem, koje ga je moglo štititi od izbačenog komada i tečne kaše: u njoj se smestio, izabravši je za stanište, da bi se posle kratkog predaha latio dela koje mu je bog naložio i koje će ga, pod tegobnim prilikama- jer metalna isparenja su mu stalno tištala grudi i čak i vodi davala sumporast ukus- zadržati ovde gore ne manje od četrdeset dana i četrdeset noći. A što toliko? Izlišno pitanje! Posredi je bio večno-sažeti, zbijeno-obavezni, božji jezgroviti moralni zakon, koji je valjalo učvrstiti i urezati u stenu njegove gore, da bi ga Mojsije sneo kolebljivoj rulji, što ga je čekala dole u okolu, plemenu njegovog zatrpanog oca, te da stoji među njima iz pokolenja u pokolenje, neprekršiv, urezan u njihove duše i u njihovu krv i meso, kao kvintesencija ljudske pristojnosti. Bog mu je glasno zapovedio iz njegovih grudi da iskleše dve ploče iz gore i da na njih zapiše diktat, pet reči na jednu i pet na drugu, ukupno deset reči. Nije bila malenkost napraviti ploče, izglačati ih i načiniti ih bar donekle dostojnim nosiocima večno-sažetih reči; za usamljenog čoveka, makar je sisao mleko kamenorezačke kćeri i makar je imao široke zglobove, bio je to posao izložen mnogim neuspesima, i sam je zahtevao četvrtinu od četrdeset dana. Ali zapisivanje je predstavljalo problem koji je broj Mojsijevih planinskih dana lako mogao da poveća čak i na preko četrdeset. Jer, kako da piše? U tebanskom internatu izučio je i kitnjasto slikovno pismo misirsko, uz njegovo tečno doterivanje, i sveti klinasti trougaoni metež sa Eufrata, kojim su svetski kraljevi izmenjivali misli na glinenim crepovima. Uz to je kod Madijamaca upoznao još jedno dočaravanje pojmova, sačinjeno od očiju, krstova, buba, uzengija i zmijastih linija raznih oblika, koje se upotrebljavalo u zemlji sinajskoj i bilo sa pustinjskom nezgrapnošću stvoreno po uzoru na misirske slike, no znaci mu nisu predstavljali cele reči i pojmove o predmetima, već samo njihove delove, otvorene slogove koje je valjalo čitati zajedno. Nijedan od ova tri metoda utvrđivanja misli nije mu bio pogodan; nije iz prostog razloga što je svaki bio vezan za jezik kojim je govorio kroz pojmove, i zato što je Mojsiju bilo savršeno jasno da nipošto i nikada neće moći onih deset reči da ukleše u kamen na vavilonskom, misirskom, ili na narečju sinajskih beduina. To se moglo i smelo učiniti samo na jeziku očevog plemena, na narečju kojim je ono govorilo i u kome ga je on moralno obdelavao; pa mogli ga pročitati sa ploča ili ne mogli. A kako će ga i pročitati kad se nije ni moglo zapisati i kad se za njihov govor naprosto nisu nalazili pri ruci nikakvi znaci za dočaravanje pojmova? Mojsije je strasno priželjkivao ovakve znake; takve, naime, koje bi brzo, veoma brzo mogli da pročitaju sa ploča, takve, dakle, koje bi deca kao što su oni bili mogla naučiti za nekoliko dana, pa, prema tome, i takve koji bi se za nekoliko dana, uz pomoć božje blizine,

mogli izmisliti i pronaći. Jer pismo je moralo biti tek izmišljeno i pronađeno, pošto nije postojalo. Kakav neodoljiv i neodložan zadatak! On ga prethodno nije ni odmerio, pomislio je samo „napisati“, a nije promislio da se tek tako, bez ikakve pripreme, ne može pisati. Glava mu se od toga žarila i dimila kao peć, i kao vrh gore, raspaljivana strasnom željom da pomogne narodu. Činilo mu se da mu izbijaju zraci iz glave, da mu iz čela izrastaju rogovi od napora sa kojim je želeo i od jednostavnog prosvetljenja. Nije mogao izumeti znakove za sve reči kojima se pleme služilo, ili za slogove koji su tvorili njegove reči. Iako je rečnik onih dole u okolu bio oskudan, ipak bi bilo odviše znakova koje bi morao stvoriti za ograničen broj dana na gori, a što je najvažnije, ne bi se mogli brzo naučiti ni pročitati. Stoga je učinio drukčije, i na čelu su mu se napeli rogovi od gordosti zbog božje dosetke. Skupio je glasove jezika koji se tvore usnama, jezikom i nepcima i grlom, odvajajući od njih ono nekoliko samoglasnih što se naizmence javljaju u rečima, okruženi onim prvima, koji ih tek i sastavljaju u reči. I okolnih šumnih glasova nije bilo preterano mnogo, jedva dvadeset; pa ako im se odrede znaci koji bi iziskivali dogovorno huktanje i fuktanje, zvrčanje i krčanje, praskanje i mljaskanje, oni bi se, uz izostavljanje samoglasnika, koji iz njih sami proishode, mogli sastaviti u reči i slike o predmetima; u bilo koje, u sve postojeće, ne samo na jeziku očevog plemena, nego na svim jezicima; čak i misirski i vavilonski bi se moglo njima pisati. Božja dosetka. Ideja sa rogovima. Ličila je na onoga od koga je potekla, na Nevidljivoga i Duhovnoga kome pripada svet, i koji je, iako je posebno izabrao ono pleme tamo dole, gospodar svud na zemlji. A bila je izvanredno prikladna za svoju prvu i najhitniju svrhu, za koju i iz koje se rodila: za tekst na pločama, jezgrovito-obavezni tekst. Jer ovaj je, istina, isprva bio namenjen plemenu koje je Mojsije izveo iz Misira, pošto su bog i on osećali zajedničku naklonost prema njemu; ali kao što su se pomoću te pregršti znakova za nevolju mogle zapisati reči svih naroda na zemlji, i kao što je Jehova bio svuda gospodar sveta, tako su i sažete reči koje je Mojsije nameravao da napiše bile takve da su mogle služiti narodima kao osnovno uputstvo i temelj ljudske pristojnosti- svuda na zemlji. I tako je Mojsije, usplamtele glave, lako se oslanjajući na oznake ljudi iz Sinaja, na litici rezaljkom oprobavao znake za šištave, pištave i njištave, coktave i groktave, zvrndave i brundave glasove, i kad je najzad skupio te belege, davši im dovoljno različit i dovoljno dopadljiv oblik- gle pomoću njih se mogao napisati čitav svet, sve što zauzima prostor i što ga ne zauzima, učinjeno i pomišljeno- prosto sve. Onda je uzeo da piše, hoću reći: rezao je, klesao i strugao po cepkavom kamenu ploča, koje je prethodno s mukom načinio, i sa čijim je stvaranjem istovremeno već išlo i stvaranje slova. Ali da je sve to trajalo četrdeset dana, tome se ne treba čuditi. Nekoliko puta dolazio mu je Jošua, njegov mladić, da mu donese vode i lepinja. Nije bilo nužno da narod zna za to- jer on je mislio da Mojsije živi tamo gore samo od božje blizine i njegovog razgovora, i Jošua je iz strateških razloga želeo da ih ostavi u toj pretpostavci. Stoga su mu posete bile kratke i dolazio je noću. Mojsije je, međutim, od ishoda sunčeva nad Idumejom, pa do njegova gašenja nad pustinjom, sedeo i radio. Mora ga čovek zamisliti kako sedi onde gore sa obnaženim gornjim delom tela, rutavih grudi i vrlo snažnih mišica, koje je, bez sumnje, nasledio od

svoga zloupotrebljenog oca- sa svojim razmaknutim očima, ulubljenim nosem, prosedom bradom na razdeljak, i kako, žvaćući lepinju, katkad i kašljući od metalnih isparenja planine, u znoju lica svoga, teše ploče, kleše ih dletom, tare i gladi, kako kleči pred njima, naslonjenim na liticu, pa brižljivo se u malome satirući, urezuje u plohe svoje kuke i verige, ove svemoguće rune, pošto ih je prethodno ocrtao rezaljkom. Napisao je na jednoj ploči: Ja, Jehova, bog sam tvoj; nemoj imati drugih bogova uza me. Ne gradi sebi lika božijeg. Ne uzimaj uzalud imena mojega. Sećaj se dana mojega da ga svetkuješ. Poštuj oca svojega i mater svoju. Ne ubij. A na drugoj ploči napisao je: Ne čini preljube. Ne kradi. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga. Ne poželi ništa što je tuđe. Eto to je napisao izostavljajući zvučne samoglasnike, koji se podrazumevaju. A vazda mu je pri tom bilo kao da mu iz kose na temenu izbijaju zraci poput dva roga. Kad je Jošua poslednji put došao na goru, ostao je nešto duže, čitava dva dana, jer Mojsije još nije završio svoj posao, a hteli su zajedno da siđu. Mladić se iskreno divio onome što je uradio njegov učitelj, i tešio ga zbog nekoliko slova koja su kraj sve uložene ljubavi i brižljivosti ispala naprsla i nečitka. Jošua ga je, međutim, uveravao da to nimalo ne može nauditi opštem utisku. Poslednje što je Mojsije još učinio u Jošuinom prisustvu bilo je da urezana slova oboji svojom krvlju, da bi se bolje isticala. Pri ruci nije imao nikakve druge boje kojom bi se to moglo izvesti; stoga on uze bosti rezaljkom svoju krepku mišicu, brižljivo rastrljavajući prokapalu krv po slovima, te se crvenkasto zasvetlucaše sred kamena. Pošto se pismena osušiše, Mojsije uze pod svaku mišku po jednu ploču, dade mladiću da mu nosi palicu sa kojom je došao, i tako zajedno počeše silaziti sa gore, ka narodnom okolu u pustinji ispod planine.

19. No kad se donekle približiše okolu, stigavši skoro na domet glasa, do njih dopre nekakav žagor, potmuo, sa cikom, za koji nisu mogli da pogode šta znači. Mojsije je to čuo prvi, ali Jošua je prvi progovorio o tome. „Čuješ li neki čudan grohot odande“, upitao je, „neku graju, huku nekakvu? Nešto se desilo tamo, po mom mišljenju neka tuča, neko gušanje, ako se ne varam. I to mora da je

žestoko i sveopšte, kad se čuje čak dovde. Ako je tako kao što ja mislim, dobro je što dolazimo“. „U svakom slučaju je dobro što dolazimo“, odgovori Mojsije, „ali, koliko ja razabiram, to nije tučnjava ni opšte lemanje, nego neko veselje i nešto nalik na igru i pesmu. Zar ne čuješ jače podvriskivanje i lupu bubnja? Jošua, šta li im je naspelo? Dela da pružimo korak!“ To rekavši, pridiže ploče pod miške i brže zakorača pored Jošue, koji je vrteo glavom. „Igra i pesma“, samo je to stalno ponavljao, potišteno a najzad sa očitim strahom; jer, da nije reč ni o kakvom gušanju, pri kome jedan leži gore a drugi dole, nego o opštem i žestokom veselju, u to se uskoro nije više moglo sumnjati, i jedino se postavljalo pitanje kakva je to bila vrsta sloge u kojoj su kliktali. Ubrzo se nisu pitali ni to više, ako su se uopšte i pitali. Prizor je bio strahovit. Kad Mojsije i Jošua žurno prođoše kroz visoku drvenu kapiju okola, on im se ukazao bestidno i nedvosmisleno. Narod se razulario. Odbacio je sve što mu je Mojsije bio naložio, posvećujući ga, celu božju uljuđenost. Tako se valjao u starim gresima da se kosa dizala čoveku na glavi. Iza same kapije nalazila se čistina, bez koliba, koju su zvali saborno polje. E, tu su ludovali, tu su terali svoje, tu se valjali, tu proslavljali kukavnu slobodu. Pre igre i pesme sve se do grla naždralo, videlo se to na prvi pogled, poljanom su se na sve strane pokazivali tragovi klanja i čašćenja, a kome su to prinosili žrtvu, kome klali, u čiju čast se nabokali? Eno kome. Usred čistine, na jednom kamenu, na oltarskom postolju, nalazio se jedan kip, nadvojenatroje izliven, pokor idolopoklonički, jedno zlatno tele. Nije to bilo tele, bio je bik, pravi prostački bik plodnosti kome se klanjaju narodi po svetu. Tele se zove samo zato što je bilo tek osrednje veličine, pre malo, a i neuspelo izliveno i smešnih oblika, užas jedan od nezgrapnosti, iako se, naravno, sasvim lepo moglo videti da je bik u pitanju. Oko te smandrljane rugobe okretalo se višestruko kolo, više no tuce krugova, valjda, sastavljeno od muškaraca i žena koji su se držali za ruke, uz svirku cimbala i jeku bubnjeva, kriveći glave i kolutajući očima, zabacujući kolena do brade, s cikom, rikom i svetkovanjem, nezgrapnih pokreta. Okretali su se u suprotnim pravcima, jedno sramotno kolo stalno nadesno, drugo nalevo; u središtu tog kovitlaca, međutim, pred teletom, video se Aron kako đipa, u dugačkoj haljini sa rukavima, koju je nosio kao čuvar zavetnog šatora, i koju je zadigao da bi mogao da izbacuje svoje dugačke, rutave noge. A Mirjam je udarala ženama u bubanj. To je bilo samo kolo, kolo što je u obliku ruže igralo oko teleta. Ali okolo, na čistini, događalo se ono ostalo; mučno je priznati koliko je narod izgubio svaki stid. Neki su jeli slepiće, drugi ležali uza svoje sestre, i to javno, teletu u čast. Neki su opet mirno čučali i ispražnjivali se, i ne pomišljajući na lopaticu. Videli su se muškarci kako spaljuju svoje seme kao žrtvu teletu. Negde je neko svud redom pipkao rođenu majku. Pri ovom užasnom prizoru Mojsiju od besa nabreknu žila da prsne. Zajapurena lica, kidajući krugove kola; koje se teturavo zaustavi, i čiji učesnici stadoše da bulje, pometeno se cereći, pošto su prepoznali učitelja- on se probi pravo do teleta, jezgru tog vira, nakaznoj tvorevini zločina. Snažnim rukama visoko diže jednu ploču sa zakonima i tresnu je o ono smešno živinče,

kome se pokrhaše noge, pa produži da udara sa tolikim besom da je i ploča, doduše, otišla u komade, ali je ona krparija ubrzo postala bezoblična masa; zatim zavitla drugu ploču i dokrajči strašilo, sasvim ga izmrvi, pa, pošto je druga ploča još bila čitava, jednim udarcem je skrha o kameno postolje. Zaustavi se, uzdrhtalih pesnica, i proječa iz dna duše: „O, ruljo prostačka, bezbožnička i prokleta! Eto tu leži ono što sam ti doneo od boga, i ono što je on sopstvenim prstom pisao za tebe, da ti bude hamajlija protiv bede neobrazovanja! Eto tu leži pokrhano pored olupina tvoga idola! Šta da sad činim s tobom pred Gospodom da te ne proždre?“ Pa vide Arona, đipača, gde stoji uz njega, oborenih očiju i sa nauljenim kovrdžicama po vratu, krakat i snebivljiv. Uhvati ga spreda za odeždu, prodrmusa ga i reče: „Odakle ti ovaj zlatni Belijal[88], ovaj gad, i šta ti je narod učinio da ga uvališ u toliku propast dok sam ja na gori, i da mu i sam blejiš u onom razvratnom kolu?“ Aron pak odgovori: „Ah, gospodaru dragi, ne obaraj svoj gnev na mene, a ni na moju sestru; morali smo da popustimo. Tebi je poznato da je ovaj narod opak, pa nas je naterao. Ti si se previše zabavio i čitavu večnost si ostao na gori, te smo svi mislili da nećeš više doći. Onda se narod sabra protiv mene i povika:, Niko ne zna šta se desilo sa tim Mojsijem koji nas izvede iz Misira. Neće više doći. Verovatno ga je progutalo ždrelo kroz koje gora bljuje. Hajde, načini nam bogove koji će ići pred nama ako naiđe Amalik! Mi smo narod kao i svaki drugi, pa želimo da smo raspojasani pred bogovima koji su kao i u drugih ljudi!’ – Tako su govorili, gospodaru, jer su, da prostiš, mislili da su te se otarasili. No reci, šta sam mogao učiniti kad su se skupili protiv mene? Naredih im da mi donesu zlatne oboce sa ušiju, pa ih istopih na vatri, načinih kalup i salih im to telence da im bude bog“. „Još ga uz to nimalo slično nisi salio“, primeti Mojsije prezrivo. „Valjalo se mnogo žuriti“, odvrati Aron, „jer već sutradan, a to je danas, želeli su da se predadu raspojasanosti pred neustrašivim bogovima. Stoga im izručih odliv, kome ipak ne bi trebalo da odričeš svaku sličnost, a oni stadoše da se vesele i da govore:, Ovo su tvoji bogovi, Izrailju, koji su te izveli iz Misira’. Pa načinismo i oltar pred njim, a oni donesoše žrtve paljenice i žrtve zahvalne, a potom uzeše da malčice sviraju i igraju“. Mojsije ga ostavi i opet se probi kroz rasturene vrste kola, pa dođe do kapije, stade sa Jehošuom pod nastrešnicom od kore i povika što ga grlo nosi: „K meni ko je Gospodnji!“ Na to mu priđoše mnogi koji su bili zdrava srca i nisu rado činili bezakonje, a i Jošuina mlada vojska sakupi se oko obojice. „Nesrećnici“, reče Mojsije, „šta ste to učinili, i kako sad da opravdam greh vaš pred Jehovom, da vas ne odbaci kao nepopravljiv, tvrdovrat narod i ne proždere vas? Gradite sebi zlatnog Belijala čim ja okrenem leđa! Sramota i na vašu i na moju glavu! Vidite li one krhotine, ne mislim na one od teleta, njih kuga nek odnese, mislim na one druge? To je poklon koji sam vam obećao i doneo vam ga, večno-sažeti zakon, temelj pristojnosti. To su deset reči koje sam kod boga napisao za vas na vašem jeziku, a napisao sam ih krvlju svojom, krvlju svoga oca, vašom krvlju sam ih napisao. A sad se ono što sam doneo razbilo u paramparčad“.

Mnogi zaplakaše kad to čuše, i poljanom se razleže grdno jecanje i useknjivanje. „Možda će to moći da se nadoknadi“, reče Mojsije. „Jer Gospod je strpljiv i obilan je milošću, te oprašta bezakonje i prestupe- i nikog ne ostavlja nekažnjenog“, zagrme najednom, a krv mu navre u glavu i žile mu opet nabrekoše da prsnu, „nego pohodim, rekao je, bezakonje do trećega i četvrtoga kolena, jer ja sam revnitelj. Ovde će se održati suđenje“, uzviknuo je, „i krvavo će se čišćenje zapovediti, jer krvlju je ono bilo pisano. Izdvojte kolovođe, koji su prvi zavikali za zlatnim bogovima i drsko tvrdili da vas je tele izvelo iz Misira, kad sam to učinio ja i niko drugi- veli Gospod. Predajte ih anđelu krvniku, i nemajte obzira ni prema kome. Kamenjem iz zaspite i strelom ih ustrelite, pa da ih je i tri stotine! A ostali neka sav nakit skinu sa sebe i žalost da čine dok se ne vratim- jer naumio sam da se opet popnem na božju goru i da vidim mogu li još nešto učiniti za tebe, narode tvrdovrati!“

20. Mojsije nije prisustvovao pogubljenjima koja je naredio u vezi sa teletom, ona su spadala u nadležnost snažnog Jehošue. A on sam se ponovo nalazio na gori, pred svojom pećinom pod bučnim vrhom, dok je narod tugovao, i ponovo je četrdeset dana i četrdeset noći ostao sam sred isparenja. A zašto ponovo toliko? Odgovor glasi: ne samo zato što ga je Jehova uputio da načini ploče još jednom i da iznova zapiše diktat u njih, jer to je ovog puta išlo malo brže, pošto se već bio izvežbao, a pre svega zato što je već imao slova. Nego i zato što je sa Gospodom, pre no što je odobrio obnavljanje, imao da izdrži dugu borbu, pravi okršaj, u kome su se borili o prevlast gnev s jedne, a milosrđe i ljubav prema preduzetom s druge strane, i u kome je Mojsije morao upotrebiti veliku veštinu nagovaranja i mudroga apelovanja na boga, ne bi li ga sprečio da otkaže savez i ne samo da se odrekne tvrdovratog naroda prostaka, no i da ga razmrska, kao što je Mojsije u rasplamtelom besu učinio sa pločama zakona. „Ne želim da idem pred njima“, reče bog, „da bih ih odveo u zemlju otaca, ne moli me za to, ja se ne mogu pouzdati u svoje strpljenje. Ja sam revnitelj i lako usplamtim, i jednog dana, videćeš, zaboraviću se i uz put ću ih proždrati“. Pa je rekao Mojsiju svoju nameru da je od ovog naroda, koji je, eto, neuspelo izliven kao i zlatno tele, i koji se nimalo ne može popraviti- nemoguće je od njega podići sveti narod, te ništa drugo ne ostaje do da se uništi- rekao mu je svoju nameru da Izrailj, ovako kako stoji, smrska i zatre, a od njega samoga, Mojsija, da načini velik narod pa da živi s njim u savezu. Ali Mojsije nije to hteo prihvatiti, nego je rekao: „Ne, Gospode, oprosti im greh; ako li nećeš, izbriši i mene iz knjige svoje, jer ne želim da to preživim, niti da za svoj račun postanem sveti narod mesto njih“. Te dirnu u božje častoljublje rekavši: „Zamisli samo, presveti, kako bi to bilo: ubiješ li

sad ovaj narod kao jednog čoveka, neznabošci će reći kad začuju kuknjavu:, Phi! Gospod nikako nije mogao dovesti ovaj narod u zemlju koju im je zakletvom obećao, nije bio kadar da učini to; zato ih je pobio u pustinji’. Želiš li da to o tebi govore narodi sveta? Stoga učini da se proslavi sila božja, i budi milostiv prema bezakonju ovoga naroda po milosrđu svojemu!“ Poglavito ovim argumentom je prelomio boga i naveo ga na opraštanje, mada i sad samo sa ograničenjem, jer bog mu je obznanio da od ovog pokolenja zemlju otaca neće videti niko osim Jošue i Haleva. „Vašu decu“, odlučio je Gospod, „uvešću, no koji imaju dvadeset godina i više, ti nikad neće videti onu zemlju, u ovoj će pustinji popadati mrtva telesa njihova“. „Dobro, Gospode, neka bude“, odgovori Mojsije. „Neka ostane na tome“. Jer, pošto se ova odluka sasvim slagala sa njegovim i Jošuinim namerama, nije više hteo da protivreči. „Dozvoli mi da sad obnovim ploče“, rekao je, „te da snesem ljudima tvoj sažeti zakon. Na kraju, bilo je sasvim dobro što sam u ljutini razbio one prve. Ionako je na njima bilo nekoliko neuspelih slova. Priznajem ti, evo, da sam potajno na to mislio dok sam ih lomio“. Pa je ponovo priseo, dok mu je Jošua krišom donosio hranu i piće, i klesao i rezao, trljao i glačao; sedeo je i pisao, ponekad brišući sudlanicom čelo, usecajući i dubeći slova u ploče; a one su ispale čak i bolje no prvi put. Potom je opet premazao slova svojom krvlju, pa je sišao, noseći zakon pod miškama. Izrailju, međutim, bi rečeno da okonča žalost i da ponovo stavi nakit na sebe- izuzev oboce, naravno; oni su bili proćerdani za poganu svrhu. I sav narod iziđe pred Mojsija da od njega primi ono što je ovaj sa sobom doneo, Jehovino poslanje sa gore, ploče sa deset reči. „Uzmi ih, pleme očevo“, reče Mojsije, „i čuvaj ih u božjem šatoru kao svetinju, a što kazuju, to ispunjavaj kao svetinju u svem tvorenju i delanju, jer to su jezgrovito-obavezne i sažete reči, temelj pristojnosti, i bog ih je napisao u kamenu pomoću moje rezaljke, lapidarno, kao alfu i omegu ljudskog ponašanja. Napisao ih je na vašem jeziku, ali znacima kojima se za nevolju može pisati na jezicima svih naroda; jer on je svuda gospodar, pa je azbuka stoga njegova, i njegove reči, makar i bile upućene tebi, Izrailju, nehotice ispadaju reči za sve. U planinski kamen uklesao sam azbuku ljudskog ponašanja, ali i u tvoju krv i meso neka bude uklesana, Izrailju, te da se svako, ako prekrši koju reč od deset zapovesti, u duši uplaši sebe sama i boga, i da zazebe oko srca što je prekoračio božje međe. Dobro ja znam, i bog to unapred zna, da se njegove zapovesti neće štovati; i da će se ljudi vazda i svuda grešiti o njegove reči. No bar neka ledena studen obuzme srce svakome ko ih prekrši, jer napisane su u njegovom mesu i krvi, i on dobro zna da te reči važe. Ali prokletstvo na glavu onome ko ustane i kaže:, Ne važe više’. Proklet onaj koji vas uči:, Hajde, odbacite ih! Lažite, ubijajte i pljačkajte, kurvajte se, skrnavite i šaljite oca i majku pod nož, jer tako se čoveku priliči, i slavite ime moje, pošto sam vam objavio slobodu'. Onaj koji uzdigne tele i rekne:, Ovo je vaš bog, u njegovu čast činite sve to i vrtite se oko ove kleparije u kolu razvratničkom!’ Biće on silan veoma, na zlatnom prestolu će sedeti i važiti za najmudrijega, jer on zna: stremljenje ljudskog srca opako je od malih nogu. No to će i jedino biti što će znati, a ko samo to zna, taj je glup kao noć, i bolje će mu biti da se nikad ni rodio nije. Ništa on ne zna o savezu između boga i čoveka, koji niko ne

može raskinuti, ni čovek ni bog, jer on je neraskidiv. Krv će potocima teći zbog njegove crne gluposti, tolika krv da će nestati rumenila sa obraza čovečanstva, ali ono samo jedno može učiniti, i lupež će morati da bude oboren. I dići ću nogu svoju, Gospod veli, i zgaziću ga da potone u blato; zgaziću bogohulnika da potone stotinu i dvadeset hvati u zemlju, pa i čovek i zverka daleko da obilaze mesto gde sam ga ugazio, i ptice nebeske da skreću u letu, da ne prelete preko njega. A ko mu ime pomene da pljune na sve četiri strane, da obriše usta i da kaže:, Bože sakloni!' Te da zemlja ponovo postane zemlja, dolina nemaštine i patnje, ali ne i prćija šljama i ološa. Recite svi amin na ovo! I sav narod reče amin.

1943.

PREVARENA

1. Dvadesetih godina našeg veka živela je u Diseldorfu na Rajni, u srednjim prilikama mada ne i u izobilju, gospođa Rozalija fon Timler, udovica već više od deset godina, sa ćerkom Anom i sinom Eduardom. Njen muž, potpukovnik fon Timler, poginuo je na samom početku rata, ne u borbi nego na prilično besmislen način u automobilskoj nesreći, ali se ipak moglo reći: na polju časti; težak udarac koji je sa patriotskom predanošću podnela tada tek četrdesetogodišnja žena, lišena tako oca svoje dece a ona sama veseljaka muža, čija su česta skretanja sa pravog puta bračne vernosti bila samo znak suviška snage. Rajnjanka poreklom i govorom, Rozalija je godine svog braka, dvadeset na broju, provela u radenom industrijskom gradu Duizburgu, gde je fon Timler bio u garnizonu. Ali pošto je izgubila muža, preselila se sa osamnaestogodišnjom ćerkom i dvanaest godina mlađim sinčićem u Diseldorf, delom zbog lepih parkova kojima se taj grad odlikuje (jer gospođa fon Timler bila je velika ljubiteljka prirode), a delom zato što je Ana, ozbiljna mlada devojka, imala sklonosti za slikarstvo i želela da pohađa tamošnju znamenitu Akademiju umetnosti. Već desetak godina stanovala je ta mala porodica u jednoj mirnoj ulici samih vila, zasađenoj lipama i nazvanoj po Petru fon Kornelijusu. Kućica okružena vrtom, a uređena pomalo staromodnim ali udobnim nameštajem u stilu iz vremena Rozalijine udaje, često je i gostoljubivo otvarala svoja vrata za prilično raspoložene, po običajima toga kraja čak pomalo vinske večerinke malenom krugu rođaka i prijatelja, među kojima je bilo i profesora slikarske pa i medicinske akademije, i ponekog bračnog para iz sveta industrijalaca. Gospođa fon Timler bila je druževna po prirodi. Volela je da izlazi i da u granicama svojih mogućnosti prima goste. Njena prostodušna i vedra narav, toplina njenog srca, koja se izražavala i u ljubavi za prirodu, donele su joj opštu naklonost. Oniskog ali dobro očuvanog stasa, sa već jako prosedom, bujnom, talasastom kosom i finim, mada pomalo uvelim rukama, na čijim su se nadlanicama pojavile sa godinama promene u boji kože, slične pegama ali suviše mnogobrojne i velike (pojava protiv koje još nije nađeno nikakvo sredstvo), delovala je mladalački svojim lepim, živim smeđim očima koje su, sasvim u boji oljuštena kestena, zračile sa ženstveno milog lica izvanredno prijatnih crta. Lakoj

sklonosti svog nosa da pocrveni, koja se ispoljavala baš u društvu pri veselom raspoloženju, pokušavala je da doskoči pomoću malo pudera- sasvim nepotrebno, pošto joj je to crvenilo po opštem mišljenju slatko stajalo. Rođena u proleće, majsko dete, Rozalija je svoj pedeseti rođendan proslavila sa svojom decom i sa desetak porodičnih prijatelja, dama i gospode, za stolom posutim cvećem, u lampionima iskićenoj bašti jedne gostionice izvan grada, uz zveku čaša i delom srdačne a delom šaljive zdravice. Bila je vesela sa veselim društvom- ne bez napora, istina, jer već poodavno, a tako baš i te večeri, patila je od organsko-kritičnih pojava svojih godina, onog postepenog gašenja fizičke ženstvenosti kojem se ona svom dušom odupirala. Ono joj je donosilo ustreptale navale krvi, uznemirenost srca, glavobolju, dane ispunjene setom i razdražljivošću, usled koje su joj i na toj proslavi neke muške šaljive zdravice izgovorene u njenu čast izgledale nepodnošljivo glupe. Zbog toga je izmenjala pomalo očajne poglede sa ćerkom, koja je, znala je to dobro, i bez naročite netrpeljivosti smatrala takve vinske šale neumesnim. Bila je u veoma srdačnim, prisnim odnosima sa tim detetom koje joj je, po godinama toliko poodmaklo od sina, postalo prijateljicom od koje ni muke svog prelaznog doba nije krila. Ana, već na pragu tridesete godine, ostala je neudata, što Rozaliji iz čiste sebičnosti nije bilo nemilo, jer je više volela da ćerku sačuva kao ukućanku i saputnicu u životu nego da je ustupi nekom čoveku. Viša od svoje majke, gospođica fon Timler imala je iste kestenjaste oči; pa ipak ne iste, jer im je nedostajala bezazlena živahnost majčinih očiju, a pogled im je bio misaono hladan. Ana se rodila sa zgrčenim stopalom koje ju je, operisano u detinjstvu bez trajnog uspeha, uvek isključivalo iz igre i sportova, u stvari iz svakog učešća u životu omladine. Neobična inteligencija, urođena u osnovi a pojačana telesnom manom, morala je da nadoknadi sve što joj je bilo uskraćeno. Sa lakoćom, uz svega dva-tri privatna časa dnevno, završila je gimnaziju i položila ispit zrelosti, ali nije nastavila studije nego se posvetila likovnoj umetnosti, prvo plastičnoj a zatim slikarskoj, i pri tom već kao učenica udarila krajnje produhovljenim pravcem koji je prezirao prosto podražavanje prirode i čulne utiske preobraćao u strogo misaone, apstraktno simbolične, često kubistički matematičke oblike. Gospođa fon Timler posmatrala je sa tužnim strahopoštovanjem slike svoje ćerke, u kojima su se elementi prefinjenosti spajali sa primitivnim, dekorativnost sa dubinom, veoma tanan smisao za kombinacije boja sa asketskim uobličavanjem. „Značajno, svakako značajno, drago dete“, izjavila bi. „Profesor Cumšteg ceniće ovaj rad. On te je podržavao u ovakvom načinu slikanja, a on ima i oko i razumevanje za to. Mora se imati oko i razumevanje za to. Kako si nazvala sliku?“ „Drveće na večernjem vetru“. „To bar daje neki nagoveštaj o tome kuda smeraš. Ove kugle i krugovi na sivozelenoj osnovi predstavljaju valjda drveće- a ova čudna linija, što se zavojito diže uvis, večernji vetar? Zanimljivo, Ana, zanimljivo. Ali, dobri bože, dete moje, šta napraviste vi od drage prirode! Kad bi ti svojom umetnošću bar jedan jedini put pružila nešto duši, naslikala nešto za srce, neku lepu mrtvu prirodu sa cvećem, svežu kitu jorgovana, tako izrazito da se čoveku učini da oseća njegov čarobni miris, a pored vaze da stoji par ljupkih figura od majsenskog porcelana, gospodin koji rukom dobacuje poljubac dami, i sve to da se ogleda u sjajnoj, glatkoj ploči stola... „

„Stani, stani, mama! Pa ti imaš bujnu maštu. Ali tako se više ne može slikati!“ „Ana, nećeš me valjda ubeđivati kako ti, sa tvojom obdarenošću, ne možeš da naslikaš nešto takvo što osvežava dušu“. „Pogrešno si me razumela, mama. Ne radi se o tome da li bih ja to mogla. Nego- ne može se. Uslovi vremena i umetnosti to više ne dopuštaju“. „Utoliko žalosnije za vreme i umetnost! Ne, oprosti, dete moje, nisam to htela reći. Ako život u svom napredovanju to sprečava, onda nema mesta žalosti. Naprotiv, bilo bi žalosno zaostajati iza njega. Ja to potpuno shvatam. A shvatam i to da treba biti genijalan pa smisliti tako neobično izrazitu liniju kao što je ova tvoja ovde. Za mene ona ništa ne izražava, ali ja jasno vidim da je vrlo izrazita“. Ana poljubi majku, držeći u rukama paletu i mokru kičicu daleko od nje. I Rozalija poljubi nju, radosna u duši što joj ćerka u svom doduše apstraktnom i, kako se njoj činilo, umrtvljujućem ali ipak zanatski praktičnom delanju, u slikarskom ogrtaču, nalazi utehe i naknade za mnoga odricanja.

2. Koliko hramanje muti drugom polu čulnu radost u devojačkoj pojavi saznala je gospođica fon Timler vrlo rano i protiv toga se naoružala ponosom. A taj ponos je opet, kako to već biva, i onda kad je, i pored svog telesnog nedostatka, nailazila na naklonost nekog mladog čoveka, hladno odbojnom nevericom obeshrabrivao i u klici ugušivao tu naklonost. Jednom, ubrzo posle promene njihovog mesta stanovanja, ona je zavolela- i mučno se stidela svoje strasti, jer je bila izazvana telesnom lepotom mladića, hemičara po struci, koji je želeo da nauku što pre unovči, tako da je posle položenog doktorata brzo dogurao do uglednog i unosnog položaja u jednoj diseldorfskoj hemijskoj fabrici. To je bio lep mladić mrke puti, otvorenog držanja koje je i muškarce osvajalo i velike umešnosti- predmet ushićenja svih devojaka i žena u društvu, obožavani idol guščica i ćurkica. I Ana je sad patila od sramote što čezne za čovekom za kim sve čeznu, osuđena od svojih čula na jedno osećanje koje deli ceo ženski svet, a zbog čije dubine se pred samom sobom uzalud borila za sopstveno dostojanstvo. Uostalom dr Briner (tako se zvao lepotan), baš zato što je sebe poznavao kao praktična laktaša, gajio je izvesnu popravnu sklonost prema nečem višem i naročitom, i neko vreme se neskriveno trudio oko gospođice fon Timler, brbljao u njenom društvu o književnosti i umetnosti, šaputao joj svojim umiljatim glasom prezrivo-podrugljive primedbe o ovoj ili onoj svojoj obožavateljici i uopšte davao utisak kao da želi s njom da sklopi savez protiv prosečnosti koja ga požudno saleće a nije utančana usled telesne mane. Kako sa njom samom stoje stvari i kakvo joj mučno osećanje blaženstva uliva svojim ismevanjem drugih

žena, o tome on kao da ni pojma nije imao, nego je u njenoj produhovljenoj blizini samo tražio i nalazio zaštite od nevolja zaljubljeničkih proganjanja čija je žrtva bio, težeći pri tom da stekne njeno poštovanje baš zbog toga što pridaje toliku vrednost tom poštovanju. Iskušenje da mu ga podari bilo je za Anu veliko i duboko, mada je znala da time želi samo da ulepša svoju slabost za njegovu mušku draž. Na njeno slatko zaprepašćenje počelo je Brinerovo obletanje zaista da liči na stvarno prošenje, na učinjen izbor i predlog za brak, i Ana je uvek priznavala u sebi da bi se bezobzirce udala za njega da je izgovorio odlučnu reč. Ali ta reč je izostala. Da pređe preko njene telesne mane a uz to još i preko njenog skromnog miraza, za to mu težnja za nečim više nije bila dovoljno jaka. Ubrzo se odvojio od nje i oženio ćerkom nekog bogatog fabrikanta iz Bohuma, u čije se rodno mesto i očevo hemijsko preduzeće i preselio, na veliki jad diseldorfskog ženskog sveta a Anino olakšanje. Rozalija je znala za taj bolni doživljaj svoje ćerke, a znala bi ga sve i da se ova tada nije jednog dana, u nastupu neobuzdanog izliva osećanja, gorko isplakala na njenim grudima zbog onog što je nazivala svojom sramotom. Gospođa fon Timler, mada inače ne naročito mudra, imala je izvanredno- i ne pakosno nego čisto saosećajno- oštro oko za sav život žene, duševni i telesni, za sve što je priroda nametnula ženi, tako da joj u njenom društvenom krugu ne bi lako promaklo ništa što ljudi doživljuju ili se s njima zbiva u toj oblasti. Po smeškanju preda se, za koje se veruje da ga niko ne zapaža, po rumenilu što oblije obraze ili sjaju što blesne u očima, poznala bi koja se devojka za kojeg mladića zagrejala i saopštila bi ta svoja zapažanja svojoj ćerki poverenici, koja o tome niti je što znala niti marila da zna. Po nagonu, na svoju radost ili žalost, osetila bi da li neka žena nalazi zadovoljenja u svom braku ili joj ono nedostaje. Bremenitost bi sa sigurnošću utvrdila u najranijem stadijumu, pri čemu bi, valjda zato što se radi o nečem radosnoprirodnom, zapala u narodski govor i izjavila: „Biće babina“. Milo joj je bilo što vidi da Ana rado pomaže mladom bratu, učeniku više gimnazije, pri rešavanju školskih zadataka; jer svojom bezazlenom ali isto toliko tačnom psihološkom pronicljivošću naslutila je zadovoljstvo što ga napuštena devojka svesno ili nesvesno nalazi u ovoj pomoći koju nadmoćno pruža muškom rodu. Ne bi se moglo reći da se naročito interesovala za sina, ižđikalog riđeg dečka koji je ličio na pokojnog oca i uostalom slabo imao dara za klasične studije, već naprotiv sanjao o građenju mostova i puteva i želeo da postane inženjer. Hladna, samo površna i više formalno radoznala ljubaznost, to je bilo sve što je prema njemu ispoljavala. Ćerki, međutim, bila je privržena, kao svojoj jedinoj pravoj prijateljici. Kako je Ana bila uzdržljiva, odnos poverenja među njima dvema mogao bi se nazvati jednostranim da majka ionako nije znala sve o duševnom životu svog sputanog deteta, o gordoj i gorkoj rezignaciji te duše, i iz toga izvodila pravo i dužnost da se i ona njoj bez ustezanja poverava. Bez preterane osetljivosti, vedra duha, podnosila je pri tom mnoge nežnotrpeljive, pa i setno-podrugljive, čak pomalo paćeničke osmehe svoje ćerkeprijateljice i rado dozvoljavala, i sama blaga, da se sa njom blago postupa, spremna da se nasmeje svojoj sopstvenoj prostodušnosti, koju je ipak smatrala srećnom i dobrom osobinom, tako da se istovremeno smejala i samoj sebi i Aninoj grimasi. To se često dešavalo, naročito kada bi pustila na volju svom prisnom osećanju prirode za koje je vazda težila da pridobije produhovljenu devojku. Ne može se ni iskazati koliko je volela proleće, svoje godišnje doba, u kojem se rodila i koje je njoj, tako je ona tvrdila, oduvek donosilo sasvim prisno tajne struje zdravlja i životne radosti. Kad bi čula dozivanja ptica u već blagom vazduhu, lice bi joj se ozarilo.

Prvi šafran i prva sasa u vrtu, nicanje i cvetanje zumbula i lala u lejama kraj kuće nagonili su dobroj duši suze radosnice na oči. Drage ljubičice na njenim putevima u polje, žuto rascvalo žbunje žutilovke i forzicije, crveni i beli glog, pa tek jorgovan, i kesten kad natakne svoje svećice, bele i crvene; ćerka je svemu tome morala da se divi zajedno s njom i da se pridruži njenom oduševljavanju: Rozalija bi je izvlačila iz njene sobe okrenute na sever i uređene kao atelje, odvajala od njenog apstraktnog zanata, a Ana bi smešeći se drage volje skidala slikarski ogrtač i satima pratila majku. Jer pešačila je začudo dobro i, ako je u društvu što većom štednjom pokreta i prikrivala hramanje, ipak je veoma istrajno koračala kada se osećala slobodnom i po volji smela da tupka. Cvetanje drveća, kada drumovi postaju poetični i rodni se predeo unaokolo ogrće belom i ružičastom umilnošću koja obećava bogat plod- kakvo čarobno godišnje doba! Sa cvetnih resa visokih topola, koje su oivičavale reku čijom bi obalom često šetale, bele pahuljice zasipale su ih poput snega, lelujale na vetru, pokrivale tlo; i Rozalija, koja je i to smatrala čarobnim, imala je dovoljno znanja iz botanike da ćerku pouči kako su topole „dvodomo“ rastinje kod kojeg jedne nose samo jednopolne muške a druge samo ženske cvetove. Govorila je rado i o oprašivanju vetrom, tj. o delu milosrđa koje Zefir čini deci polja, o njegovom uslužnom prenošenju polena na ženski žig što čedno čeka; način oplođavanja koji je njoj izgledao naročito dražestan. Doba cvetanja ruža bilo je njena najveća radost. Gajila je bokore kraljice cveća u svome vrtu, brižljivo ih štitila svim mogućnim sredstvima od proždrljivih gusenica, i dokle god je trajalo cvetno slavlje uvek su na policama i stočićima njenog budoara stajale kite svežih ruža u pupoljku, napola ili sasvim rascvalih, naročito crvenih (jer bele nije volela da vidi), koje je sama odgajila ili dobila na dar od pažljivih posetilaca kojima je ta njena strast bila poznata. Znala je dugo, zatvorenih očiju da zagnjuri lice u takvu kitu i, opet ga podigavši, da uverava kako je to miris bogova; kada se Psiha sa lampom u ruci nagnula nad usnulog Amora, njegov dah, njegovi uvojci i obrazi sigurno su tim miomirisom zapahnuli njen nosić; to je nebeski miomir, i ona ne sumnja da će preminuli, kao blaženi duhovi, tamo gore večito udisati miris ruža. – Onda će se, glasila je Anina skeptična primedba, vrlo brzo do te mere navići na taj miris da ga uopšte više neće ni osetiti. Ali gospođa fon Timler prekori je zbog starmalosti. Ono što tu navodi moglo bi se, ako je čoveku do ruganja, reći za celokupno blaženstvo, a nesvesna sreća ipak je sreća. To je bila jedna od onih prilika kada bi Ana poljubila majku poljupcem nežnog popuštanja i pomirenja, posle čega bi se zajedno smejale. Veštačke mirise, parfeme, Rozalija nikad nije upotrebljavala, sem malo osvežavajuće kolonjske vode marke C. M. Farina „prekoputa Julih-trga“. Ali sve ono ljupko, slatko, oštro i oporo, pa i zagušljivo i opojno što priroda pruža našem čulu mirisa, sve je to volela bezmerno i udisala duboko i zahvalno, sa najčulnijom predanošću. Na jednom putu kojim je često šetala nalazila se padina, izdužena bora zemljišta i ne mnogo dubok klanac, gusto obrastao na dnu šibljem jasmina i pasjakovine, iz kojeg bi vlažno-toplih, olujnih junskih dana čitavi mlazevi i oblaci zagrejanog miomirisa gotovo opojno šikljali uvis. Mada je od toga lako dobijala glavobolju, Ana je stalno morala da prati majku onamo. Rozalija je to teško uzavrelo isparenje udisala s uživanjem punim divljenja, zastajala, kretala dalje, opet se zaustavljala, naginjala nad padinu i uzdisala: „Dete, dete, kakva divota! Ovo je dah prirode, da, njen slatki životni dah, zagrejan od sunca i natopljen vlagom, ovako nas on ushitno zapahnjuje dižući se iz njenog krila. Uživajmo u njemu sa strahopoštovanjem, mi

koji smo i sami njena draga deca“. „Bar ti, mama“, reče Ana, pa uhvati sanjalicu ispod ruke i odvuče je hramajući. „Mene ona manje voli i izaziva mi ovaj pritisak u slepoočnicama svojom smešom mirisa“. „Da, jer se ti glavom odupireš njoj“, odgovori Rozalija, „i ne služiš joj predano svojim darom, nego hoćeš da se njime izdigneš iznad nje, pretvaraš je u puki predmet razmišljanja, kako se to i sama hvališeš, i svoje čulne utiske prenosiš bogzna kuda, nekud u studen. Ja to poštujem, Ana, ali da sam ja naša draga priroda, i ja bih vam to primila za zlo“. I ozbiljno joj predloži: ako se već ukopistila na apstraktnost i bezuslovno sve mora da bude dato u prenesenom obliku, neka jednom pokuša da mirise izrazi bojama. Na tu misao došla je u vreme cvetanja lipa, krajem juna; tog za nju opet jedinstveno umilnog doba kada je drveće napolju u aleji, pri otvorenim prozorima, nedeljama ispunjavalo celu kuću neizrecivo čistim i blagim čarom mirisa svog poznog cvata, a ushićeni osmeh uopšte nije silazio sa Rozalijinih usana. I tada ona reče: „To bi trebalo da slikate, u tome da se umetnički okušate! Ta vi prirodu nećete baš sasvim da proterate iz umetnosti, nego ipak polazite od nje u svojim apstrakcijama i potreban vam je čulni utisak za njegovo oduhovljenje. A miris je, ako smem tako da kažem, i osetno čulan i apstraktan istovremeno, ne vidi se, eterično deluje na nas, i vas bi morao da draži pokušaj da tu nevidljivu blagodat predate čulu vida, na kojem se najzad ipak zasniva slikarska umetnost. Napred! Gde vam je paleta? Izmešajte tu blagodat na njoj i prenesite je na platno kao raznobojno blaženstvo, kojem onda možete prilepiti etiketu Miris lipa, kako bi gledalac znao na šta ste smerali“. „Draga mama, ti me iznenađuješ!“ odgovori gospođica fon Timler. „Izmišljaš postavljanje problema na koje nijedan profesor slikanja nikad ne bi ni pomislio! Ali znaš li da si ti zadrta romantičarka sa tim tvojim sintetičnim mešanjem čula i mističnim pretvaranjem mirisa u boje?“ „Svakako zaslužujem tvoju učenu porugu“. „Ne, ti ne zaslužuješ porugu“, reče Ana nežno.

3. Ali prilikom jedne šetnje krajem avgusta, u vrelo poslepodne, dogodilo im se nešto čudnovato što je podsećalo na porugu. Idući između livada i ivice šumarka, odjednom su osetile miris mošusa, isprva gotovo neprimetno slabo a zatim jače. Rozalija ga je prva nanjušila i sa „Ah! Otkud to?“ izrazila svoje zapažanje; ali odmah se i njena kći morala saglasiti: da, tu je takav miris i to iz klase mošus-parfema- očigledno. Dva koraka bila su dovoljna da ugledaju njegov izvor, a taj je bio odvratan. Na ivici puta gomilica pogani, uzavrela na suncu, gusto posednuta i obletana zunzarama, koju nikako nisu ni poželele podrobnije da ispituju. Na malom prostoru bilo je tu životinjskog izmeta, ili i ljudskog, pomešanog sa gnjilim biljem, a valjda se ovde nalazio i već gotovo istruleli leš nekog sitnog

šumskog stvora. Ukratko, ništa nije moglo biti ogavnije od ove uskipele gomilice; njen zadah koji je privlačio stotine zunzara nije se u njegovom dvosmislenom prelivanju i ambivalenciji više mogao nazvati smradom, nego se bez sumnje morao smatrati mirisom mošusa. „Hajde dalje“, rekoše obe istovremeno, i Ana, koja bi pri svakom ponovnom pokretanju jače vukla nogu, uhvati majku pod ruku. Kratko vreme su ćutale, kao da taj čudni utisak moraju u sebi da svare. Zatim reče Rozalija: „Eto, ja nikad nisam marila mošus, ni bizam, što je valjda isto, i ne razumem kako se neko može namirisati njime. I cibetka, mislim, spada u tu vrstu. A nikako cveće, nijedan cvet tako ne miriše, nego smo na času jestastvenice učile da neke životinje to luče iz izvesnih žlezda, pacovi, mačke, cibetka, mošus. Sećaš li se: u Šilerovoj drami Spletka i ljubav pojavljuje se čovečuljak, tako neka udvorica, beskrajno mekušan, za koga se kaže da ulazi uz veliku ciku i mirisom mošusa zapahne celi parter. Kako me je to mesto uvek nagonilo na smeh!“ I one se razvedriše. Rozalija se još uvek umela smejati svojim toplim smehom koji je izvirao iz srca, čak i onda kada su joj organske tegobe prilagođavanja svojstvene njenim godinama, ono zapinjanje i presušivanje ženskosti u nazadovanju, stvarali telesne i duševne muke. U prirodi je u to vreme našla prijatelja sasvim blizu svoje kuće, u jednom kutku dvorske bašte (Ulica slikarskog sandučića vodila je onamo). Bio je to drevan, usamljen hrast, kvrgasto osakaćen, sa delimično ogolelim korenjem i širokim stablom, koje se već na maloj visini od zemlje račvalo u čvornovate debele grane a ove opet u tanke. Stablo je tu i tamo bilo šuplje, zapušeno cementom; uprava parka učinila je svoje za stogodišnjeg momka, ali mnoga grana bila je već mrtva i nije više mogla da olista, nego je gola i kriva strčala u vazduh; druge, međutim, pojedine samo ali sve do krošnje u visini, još su se u proleće zelenele oduvek posvećenim, reckavo zasečenim lišćem od kojeg se pletu venci za pobednike. Rozalija je to sa naročitim zadovoljstvom posmatrala, u vreme svog rođendana saosećajno pratila iz dana u dan nicanje, pupljenje i razvijanje lišća na onim granama i grančicama hrasta do kojih je život još prodirao. U blizini drveta, na klupu kraj ivice travnjaka na kojem je stajao, sela je sa Anom i progovorila: „Čestiti starac! Možeš li bez ganutosti gledati kako se taj drži i još uvek tera? Pogledaj korenje, debelo poput ruke, drvenasto, kako se naširoko uhvatilo za zemljište i čvrsto usidrilo u hranljivom tlu. Doživeo je mnoge oluje i mnoge će još preživeti. Taj se neće srušiti. Šupalj je, cementiran, i više nema snage da sav olista. Ali kad mu dođe vreme, ipak mu naviru sokovi- ne dopiru doduše svuda, ali on uspeva da pomalo ozeleni, i ljudi to poštuju i štede njegovu srčanost. Vidiš li tamo gore onaj tanki mali izdanak kako svojim pupoljcima maše na vetru? Svud unaokolo nekako neće više da pupi, ali ta grančica spasava čast“. „Svakako, mama, to je dostojno poštovanja, kako veliš“, odgovori Ana. „Ali ako ti je pravo, ipak bih sad radije pošla kući. Imam bolove“. „Bolove? Jesu li to tvoji- pa da, drago dete, kako sam mogla da zaboravim! Prekorevam sebe što sam te povela. Blenem u starca i ne obraćam pažnju na to da se ti naginješ pri sedenju. Oprosti! Uhvati me pod ruku pa hajdemo“. Gospođica fon Timler oduvek je patila od jakih bolova u utrobi kada nastupa njeno

vreme- nije to bilo ništa ozbiljno, samo odavno naviknuta i od lekara kao takva shvaćena konstitucionalna neprijatnost s kojom se mora pomiriti. I zato je majka na kratkom putu do kuće i mogla spokojno tešeći, dobronamerno šaleći se i uostalom, to čak naročito, sa zavišću da govori o tome paćenici. „Sećaš li se“, reče ona, „kako je već odmah bilo ovako, kada ti se, mladom devojčetu, prvi put dogodilo pa si se toliko preplašila, ali sam ti ja objasnila da je to pravo i prirodno i potrebno i radosno, čak neka vrsta dana slavlja, jer se time pokazuje da je u tebi sazrela žena? Ti pre toga imaš bolove u utrobi, dobro, to je neugodno i nije bezuslovno potrebno, ja ih nikad nisam imala, ali se dešava, znam još dva-tri slučaja sem tvoga gde se javljaju bolovi, i ja pomišljam: bolovi, à la bonne heure[89], oni su kod nas žena nešto drugo nego valjda inače u prirodi i kod muškaraca. Muškarci ih nemaju, sem ako su bolesni, a onda se strašno izbezume, i Timler je to činio, tvoj otac, čim bi ga negde zabolelo, mada je bio oficir i umro junačkom smrću. Naš pol se pri tom drukčije ponaša, podnosi bolove sa više strpljenja, mi smo trpilje, tako reći rođene za bol. Jer pre svega poznajemo prirodni i zdravi bol, božjom voljom nametnut i sveti bol pri rađanju, koji je sasvim i isključivo ženski, muškarcima ušteđen ili uskraćen. Glupi muškarci zaprepaste se od našeg polusvesnog vikanja i jaukanja i prekorevaju sebe i hvataju se za glavu, a pri svem jaukanju mi ih u suštini ismevamo. Kada sam te rađala, Ana, bilo je vrlo mučno. Od prvih porođajnih bolova do kraja trajalo je trideset i šest sati i Timler je čitavo to vreme jurio unaokolo po stanu i držao se za glavu, ali je to ipak bilo veliko životno slavlje, i ja i nisam vikala sama, ono je vikalo, bio je to sveti zanos bola. Docnije, pri Eduardovom rođenju, nije bilo ni upola tako teško, ali za muškarca bilo bi još uvek isuviše; gospoda muškarci, oni bi se najlepše zahvalili na tome. Vidiš, bolovi su obično znak opomene uvek dobronamerne prirode da se neka bolest razvija u telu- hej, vele, tu nešto nije u redu, preduzmi smesta nešto protiv, ne baš protiv bolova nego protiv onog što ti bolovi označuju. I kod nas to može biti tako i imati isto značenje, svakako. Ali, kako i sama znaš, tvoji bolovi tu pred tvoje vreme nemaju ovakvo značenje i nisu nikakva opomena. Jedna vrsta ženskih bolova su to i zato dostojni poštovanja, tako ih moraš shvatiti, kao ženski životni čin. Uvek, dokle god smo žene, ne više deca i još ne nesposobne starice, uvek se javlja pojačano, bujno životno krvarenje našeg materinskog organa, čime ga draga priroda priprema da primi oplođeno jaje, a kada je ovo tu, kao što je najzad i u mom životu samo dvaput u velikim razmacima bio slučaj, onda izostane ono, mesečno, i mi smo u blagoslovenom stanju. Bože, kako sam se radosno prestrašila kada je kod mene prvi put izostalo, pre trideset godina! Bila si to ti, drago dete moje, kojom sam tada bila blagoslovena, i još se sećam kako sam se poverila Timleru i, pocrvenevši, naslonila glavu na njegovu i sasvim tiho rekla: „Roberte, tu je, svi znaci to kazuju, biće babina... „ „Draga mama, učini mi tu jedinu ljubav i ne govori tako narodski, to me razdražuje u ovom trenutku“. „O, oprosti, srce moje, ponajmanje bih htela da te još i razdražujem. Sva je stvar u tome da sam tada u svojoj blaženoj sramežljivosti zaista tako kazala Timleru. A zatim: mi razgovaramo o prirodnim stvarima, zar ne, a priroda i narodski govor po mom osećanju imaju uzajamne veze kao što su i priroda i narod u uzajamnoj vezi; ako je ovo besmislica, ti me ispravi, toliko si mudrija od mene. Da, mudra si i kao umetnica nisi baš u najboljim odnosima sa prirodom, nego moraš da je prenosiš u duhovno, u kubove i spirale. Pa kad već

govorimo o uzajamnoj povezanosti, volela bih da znam ima li neke veze između tvog gordog, duhovitog stava prema prirodi- i ovih bolova koje ona baš tebi stvara kad naiđe tvoje vreme“. „Ali, mama“, reče Ana i morade se nasmejati. „Mene ti koriš zbog duhovitosti, a sama postavljaš sasvim nedopušteno duhovite teorije!“ „Ako time mogu malo da te razgalim, dete moje, onda mi je i najgluplja teorija dobrodošla. Ali ono što sam kazala o poštenim ženskim bolovima, govorila sam sasvim ozbiljno i utehe radi. Budi samo radosna i ponosna sa svojih trideset godina što si u punom procvatu svoje krvi. Veruj mi: rado bih podnosila kakve bilo bolove u utrobi kada bi mi se još dešavalo kao tebi. Ali, na žalost, više neće da mi se dešava tako, sve slabije i nepravilnije me je snalazilo, a otpre dva meseca uopšte nije nastupilo. Ah, više mi se ne dešava ono što biva u žena, kako kaže Biblija, čini mi se o Sari, da, o Sari, kod koje se zatim ostvarilo čudo oplođenja. Ali to je valjda samo tako neka pobožna priča kakva se u današnja vremena više ne događa. Kada nam se više ne dešava ono što biva u žena, onda više i nismo žene, već samo još osušena ljuska žene, istrošena, nepodobna, izlučena iz prirode. Drago moje dete, to je veoma gorko. Kod muškaraca, čini mi se, do kraja života ne mora da prestane. Poznajem ljude koji ni sa osamdeset godina ne ostavljaju nijednu ženu na miru. I Timler, tvoj otac, bio je takav- koliko sam mu morala progledati kroz prste i kada je već bio potpukovnik! A šta su pedeset godina za muškarca? Ako ima malo temperamenta, one ga ni izdaleka ne sprečavaju da igra ljubavnika, i mnogi čovek sedih slepoočnica ima uspeha kod sasvim mladih devojaka. Ali nama ženama ostavljeno je sve u svemu trideset i pet godina za život naše krvi i ženskosti, za naše puno ljudsko postojanje. A kad nam je pedeset, onda smo islužene, onda se gasi naša sposobnost rađanja i u očima prirode samo smo još ništavna starudija“. „Kako to govoriš, mama!“ uzviknu Ana, „i kako ružiš i, izgleda, prezireš dostojanstvo koje pripada starijoj ženi kada je ispunila svoj život i kada je priroda, koju ti toliko voliš, prevodi u novo i blago stanje, u dostojanstveno stanje uzvišenije ljubaznosti u kojem ljudima, bliskim i daljim, može još toliko da pruži, toliko da znači. Sklona si da zavidiš muškarcima zato što njihov polni život ima manje određene granice nego u žena. Ali sumnjam da li je to baš toliko dostojno poštovanja, da li je razlog za zavist, a svakako su svi civilizovani narodi uvek starijoj ženi, matroni, ukazivali najodabranije poštovanje, smatrali je upravo za svetinju. I za svetinju hoćemo i mi da smatramo tebe u tvom dragom, divnom staračkom dostojanstvu“. „Mila“; i Rozalija u hodu privuče ćerku- „govoriš tako lepo i mudro i nadmoćno, uprkos tvojih bolova, zbog kojih sam htela ja da te tešim, a sada ti tešiš tvoju budalastu majku zbog njenih nedostojnih nevolja. Ali teško je to sa dostojanstvom i rastajanjem, drago moje dete, prilično teško već i za telo samo da se snađe u svom novom stanju, što već samo po sebi donosi mnogo muka. A ako je tu još i duša koja za dostojanstvo i za časno stanje matrone još neće ni da čuje i u neskladu je sa usahlim telom; onda je tek teško. Prilagođavanje duše novom telesnom stanju, to je ono najteže“. „Svakako, mama, ja to dobro shvatam. Ali, vidiš, telo i duša- pa oni su jedno; element psihičkog ništa manje ne predstavlja prirodu nego element fizičkog; priroda obuhvata i psihičko, i ne bi trebalo da strahuješ da će tvoja duša moći dugo da ostane u neskladu sa prirodnom menom tela. Moraš to zamišljati tako da je ono duševno samo zračenje

telesnog, i ako se dragoj duši učini da joj je pripao suviše teški zadatak prilagođavanja izmenjenom telesnom životu, ubrzo će opaziti da nema ništa drugo da radi nego da telu pusti na volju kako bi i na njoj izvršilo svoje delo. Jer telo je ono koje uobličava dušu prema svom sopstvenom stanju“. Gospođica fon Timler je znala zašto to kazuje, jer u ono vreme kada joj je majka u svojoj prisnosti ovako govorila, u njihovom se domu već često viđalo jedno novo lice, jedno više nego dotad, i počeo je da se ukazuje razvoj stvari koji je nosio u sebi klicu neprilika a nije promakao Aninom tihom, brižnom posmatranju.

4. To novo lice, nimalo značajno po Aninom nahođenju, čak ni naročito obeleženo duhom, pripadalo je mladiću po imenu Ken Kiton, Amerikancu od oko 24 godine, kog je rat doveo u Evropu. On je otpre izvesnog vremena boravio u gradu i u nekim kućama davao engleske časove, ili pak samo radi engleske konverzacije bivao pozivan, uz honorar, od bogatih žena iz krugova industrijalaca. O tome je čuo Eduard, oko Uskrsa u osmom razredu gimnazije, pa je preklinjao majku za dozvolu da ga mister Kiton nekoliko puta nedeljno, poslepodne, poučava engleskom jeziku. Jer gimnazija mu doduše pruža mnoštvo grčkog i latinskog a srećom i dovoljno matematike, ali ne i znanje engleskog jezika, koji mu za njegove ciljeve u budućnosti izgleda veoma važan. Čim bude koliko-toliko izišao na kraj sa dosadnim klasičnim naukama, poći će na politehniku, a docnije, tako je smišljao, radi daljeg usavršavanja u Englesku ili odmah u sam raj tehnike, u Sjedinjene Države. Zato je bio radostan i zahvalan što mu je majka, poštujući jasni i odlučni smer njegove volje, rado ispunila želju. Rad sa Kitonom ponedeljnikom, sredom i subotom činio mu je veliko zadovoljstvo zbog celishodnosti, a bilo je i zabavno učiti jedan nov jezik sasvim iz početka, kao osnovac, prvo pomoću malog dečjeg bukvara: tuđe reči, njihov često neverovatno čudni pravopis, njihov sasvim neobični izgovor, koji je Ken, obrazujući „l“ duboko u grlu a puštajući „r“ da mu ravno odzvanja na nepcu, u tako preterano otegnutom obliku pokazivao svom učeniku kao da svoj rođeni maternji jezik želi da učini smešnim. „Scrr-ew the top on[90]!“ govorio je. „I sllept like a top[91]„. „Alfred is a tennis play-err. His shoulders are thirty inches brr-oaoadd[92]„. Alfredu, plećatom igraču tenisa, o kome se uz upotrebu što je mogućno više „though“-a i „thought’-a i „taught“-a i „tough“-a[93] kazivalo još mnogo štošta pohvalnog, umeo je Eduard da se smeje čitav sat i po, koliko je trajao čas učenja. Ali je vrlo dobro napredovao, baš zato što Kiton uopšte nije bio učen nastavnik nego je primenjivao sasvim labav metod, tj.: sve je podešavao prema slučaju i bezbrižno pričajući zbrda-zdola, slangbrbljanjem i raznim nonsenseima[94] uvodio učenika, koji ništa bolje nije ni želeo, u svoj

udobni i šaljivi, svetski jezik. Primamljena veselošću koja je vladala u Eduardovoj sobi, gospođa fon Timler je ponekad navraćala kod mladih ljudi i uzimala pomalo učešća u korisnoj zabavi, od srca se smejala Alfredu, the tennis playerru i nalazila izvesne sličnosti između njega i sinovljevog mladog učitelja, naročito što se tiče ramena koja su i u ovoga bila naročite širine. Uz to je Ken imao gustu plavu kosu, ne naročito lepo ali ni neprijatno, bezazleno milo mladićko lice koje, zahvaljujući lakom anglosaksonskom obeležju, ovde ipak nije delovalo sasvim obično, a bio je i sjajno građen (što se videlo uprkos njegovom labavom, širokom odelu), mladalački snažan, dugih nogu i uskih bedara. Imao je i veoma pristojne ruke, sa ne suviše gizdavim prstenom na levici. Njegovo jednostavno, sasvim neusiljeno, ali ne i neuljudno ponašanje, njegov smešni nemački jezik koji je na isto tako neporecivo engleski način izgovarao kao i ono malo francuskih i italijanskih mrvica koje je znao (jer on je bivao u više evropskih zemalja)- sve se to veoma sviđalo Rozaliji. Nju je naročito pridobila njegova potpuna prirodnost; i s vremena na vreme, najzad gotovo redovno, pozivala ga je na večeru posle održanog časa, bilo da mu je prisustvovala ili nije. Delimično je njeno interesovanje za njega počivalo na tome što je čula da on ima mnogo uspeha kod žena. Sa tom mišlju ispitivački ga je posmatrala i nalazila da ovo tvrđenje nije neshvatljivo, mada joj je pomalo smetalo kako on, kada mu pri jelu ili govoru dođe da malo podrigne, rukom zaklanja usta mrmljajući „Pardon me!“, što je trebalo da bude znak uglađenosti, ali je sasvim nepotrebno skretalo pažnju na tu malu nezgodu. Ken se, kako je pričao za stolom, rodio u nekoj varošici u jednoj od istočnih država, gde mu se otac bavio različitim poslovima, čas kao broker, čas kao poslovođa benzinske stanice, a povremeno zarađivao nešto novaca u Realestate businessu[95]. Sin je išao u High Schol[96], gde se, ako mu je verovati- „po evropskim pojmovima“ kako je sa strahopoštovanjem dodao- uopšte ništa nije učilo, a zatim je, ne pitajući mnogo, samo onako da još nešto nauči, stupio u koledž u Detroitu (Mičigen), gde se na studijama izdržavao radom svojih ruku, kao perač posuđa, kuvar, raznosač jela, baštovan školskog kruga. Gospođa fon Timler ga upita kako je pri tom mogao da sačuva bele, moglo bi se reći: gospodske ruke, a on odgovori da je pri grubim poslovima uvek nosio rukavice, kratke rukave na košulji doduše, ili bivao čak i go do pojasa, ali sa rukavicama na rukama. Tamo preko, to rade mnogi, većina radnika, građevinski radnici na primer, da ne dobiju žuljevite proleterske šape, nego da sačuvaju ruke kao u advokatskih pisara, sa prstenom na prstu. Rozalija pohvali taj običaj, ali Kiton primeti: Običaj? Tu reč to ne zaslužuje i „običajem“, u smislu starih evropskih narodnih običaja- govorio je „continental“ umesto „evropski“- ne može se nazvati. Takav jedan stari nemački narodni običaj, na primer, kao što je „životvorni prut“; naime da momci o Božiću ili Uskrsu svežim brezovim ili vrbovim prućem šibaju, odnosno „žicaju“ ili „fićkaju“ kako oni to zovu, devojke pa i stoku i drveće, sve radi zdravlja i plodnosti; da, to je običaj, iskonski, i to mu se sviđa. „Uskršnji kus“, tako se zove to žicanje ili fićkanje u proleće. Timlerovi ništa nisu znali o uskršnjem kusu i čudili su se Kenovoj upućenosti u narodne običaje. Eduard se smejao životvornom prutu, Ana je krivila usta i samo je Rozalija ispoljavala ushićenje, u potpunom skladu sa gostom. Ovaj primeti da je to svakako sasvim drugo nego rukavice pri radu, i tako nešto bi se dugo moglo tražiti u Americi, već i

zato što tamo nema sela a seljaci uopšte nisu seljaci, nego preduzimači kao svi ostali i nemaju nikakvih običaja. Uopšte je on, mada po celom svom držanju tako očigledno Amerikanac, pokazivao malo privrženosti svojoj velikoj domovini. „He didn't care for America“, on nije mario za nju, čak ju je zbog njene potere za dolarima i bogomoljstva, njenog obožavanja uspeha i basnoslovne prosečnosti, a iznad svega zbog nedostatka istorijske atmosfere u stvari smatrao groznom. Ona, naravno, ima svoju istoriju, ali to nije „History“, već samo jedna kratka, banalna successa story[97]. Ona naravno, sem svojih ogromnih pustinja, ima lepe i veličanstvene predele, ali „iza toga ništa se ne krije“, dok se u Evropi iza svega toliko krije, naročito po gradovima sa njihovom dubokom istorijskom perspektivom. Američki gradovi- he didn’t care for them. Oni su juče podignuti i mogli bi sutra isto tako lako da budu opet uklonjeni. Mali gradovi su tupe palanke koje sve potpuno liče jedna na drugu, a veliki- našepurena svirepa čudovišta sa muzejima punim naveliko pokupovanih „kontinentalnih“ kulturnih blaga. Doduše, pokupovano je bolje nego da je pokradeno, ali mnogo bolje nije, jer ono što potiče iz godine 1400. i 1200. posle Hrista, to na izvesnom mestu ipak kao da je pokradeno. Smejali su se Kenovom brbljanju lišenom svakog pijeteta i korili ga zbog toga, ali on bi odvratio da ga baš pijetet nagoni da tako govori, naime strahopoštovanje koje oseća prema perspektivi i atmosferi. Sasvim rane istorijske brojke, hiljadu i sto, sedam stotina posle Hrista, to je njegova strast i njegov hobby, i u koledžu je uvek bio najjači u istoriji- u istoriji i u athletics. Odavno ga je vuklo u Evropu, u postojbinu ranih istorijskih brojki, i sigurno bi i bez rata, na svoju ruku, kao mornar ili perač tanjira, zaradio prevoz preko mora, samo da udiše istorijski vazduh. Ali rat mu je, razume se, došao kao poručen i 1917. odmah se javio u army i za vreme trainings-a stalno se plašio da se rat ne završi pre nego što ga prebace preko. Ali je taman u poslednjem času, u toru jednog transporta trupa, stigao u Francusku i zaista još dospeo u borbu, blizu Kompienja, gde je čak i ranjen, ne baš sasvim lako, tako da je nedeljama morao da leži u bolnici. Bubreg mu je bio povređen i sada mu radi samo još jedan, a to mu je potpuno dovoljno. Ipak, reče smejući se, on je neka vrsta invalida i dobija malu invalidsku penziju, koja mu više vredi nego izrešetani bubreg. Sa invalidima on zaista nema ničeg zajedničkog, izjavi gospođa fon Timler, a on odgovori: „Ne, hvala bogu, only a little cash[98]!“ Pušten iz bolnice, dao je ostavku na službu, bio „honorably discharged[99]“, sa medaljom za hrabrost, i ostao na neodređeno vreme u Evropi, gde mu je sve izgledalo divno i gde je slasno uživao u ranim istorijskim brojkama. Francuske katedrale, italijanske kampanile, palate i galerije, švajcarski gradići, varošica kao što je Štajn na Rajni, pa to je most delightful indeed[100]. I svuda vino, bistroi u Francuskoj, tratorije u Italiji, prijatne gostionice u Švajcarskoj i Nemačkoj, „kod vola“, „kod Arapina“, „kod zvezde“; gde ima tako nečeg tamo preko? Tamo uopšte nema vina, nego samo drinks[101], viskija i ruma, a ne svežeg politrenjaka alzaškog ili tirolskog ili johanisberškog vina za hrastovim stolom u istorijskoj krčmi ili u nekom hladovitom venjaku. Good heavens[102]! Oni tamo u Americi uopšte ne umeju da žive. Nemačka! To je njegova omiljena zemlja, mada nije daleko prodro u nju i u stvari poznaje samo gradiće na obali Bodenskog jezera, zatim Rajnsku oblast, ali ovu veoma dobro. Rajnska oblast sa svojim ljubaznim, veselim stanovnicima, tako prijatne, naročito

kad su malo „našljokani“; sa starodrevnim gradovima prožetim atmosferom, Trijer, Ahen, Koblenc, sveti Keln; pokušajte samo da neki američki grad nazovete „svetim“- Holy Kansas City, haha! Zlatno blago koje čuvaju vile-brodarice MissouriRiver-a, hahaha – Pardon me! O Diseldorfu i njegovoj dugoj istoriji od merovinških vremena naovamo znao je više nego Rozalija i njena deca zajedno, a o upravniku dvora Pipinu, o Barbarosi koji je sagradio carski zamak Rindhuzen, i o saliskoj crkvi u Kajzersvertu, gde je Henrik IV kao dete krunisan za kralja, o Albertu fon Bergu, o palatinskom Janu Velemu i još o mnogim drugim govorio je kao neki profesor. Zato Rozalija i primeti da bi on isto tako dobro mogao da daje časove istorije kao i engleskog jezika. To se suviše malo traži, odgovori on. Ah, ne, odvrati ona. Na primer i ona sama, koja tek pored njega zapravo opaža koliko malo zna, odmah bi uzimala časove od njega. On bi se osećao „a bit fainthearted[103]„, priznade; a na to ona izrazi nešto što je osećajno zapazila: čudno je to u životu i pomalo bolno što vlada takvo snebivanje u odnosima između mladih i starih. Mladost se snebiva pred starošću jer od njene dostojanstvenosti ne očekuje razumevanje za svoje nezrelo životno stanje, a starost zazire od mladosti jer se njoj, baš zato što je mladost, u dubini duše divi, ali smatra da će se ogrešiti o svoje dostojanstvo ako to divljenje ne prikrije porugom i lažnom snishodljivošću. Ken se nasmeja veselo i s odobravanjem, Eduard primeti da mama govori kao da čita iz knjige, a Ana ispitivački pogleda majku. Majka je u prisustvu mister Kitona bila prilično živahna, ponekad štaviše i nešto izveštačena, na žalost. Često ga je pozivala i, čak i kad bi iza šake promrmljao „Pardon me“, posmatrala sa izrazom materinskog ganuća koji je izgledao pomalo sumnjiv u pogledu materinstva i bio nelagodan Ani, koja nije nalazila ničeg naročitog u mladiću, uprkos njegovom oduševljavanju za Evropu, njegovoj strasti za istorijske brojke kao što je godina 700. i poznavanju svih diseldorfskih starinskih pivnica. Suviše često bi je gospođa fon Timler sa nervoznom zabrinutošču zapitkivala da li joj je nos crven, kada je mister Kiton trebalo da naiđe. Nos je zaista bio crven, mada je Ana to radi njenog umirenja poricala. A ako već prethodno i nije bio crven, ipak bi se neobično jako zacrveneo u mladićevom prisustvu. Ali tada majka kao da više nije ni pomišljala na to.

5. Ana je dobro videla: Rozalija je počela da se nežno vezuje za mladog učitelja svog sina, ne pružajući otpora brzom nicanju te naklonosti; možda nije zapravo ni bila svesna nje, a svakako se nije naročito trudila da je prikrije. Znake koji njenom ženskom motrenju ni kod jedne druge žene ne bi promakli: gugutav i preterano ushićen smeh pri Kenovom brbljanju, nežno pogledanje pa sakrivanje zasjalih očiju, sve to kao da je kod sebe same smatrala neprimetljivim- ukoliko nije prkosno polagala pravo na svoje osećanje i suviše se ponosila njime da bi ga tajila.

Namučena Ana sasvim je jasno sagledala stanje stvari jednog gotovo letnje toplog septembarskog večera kada je Ken ostao na obedu i Eduard posle supe, zbog velike vrućine, zamolio za dozvolu da skine kaput. Neka se mladići ne ustručavaju, rečeno im je, i tako se Ken ugleda na svog učenika. Nimalo mu nije smetalo što je, za razliku od Eduarda koji je imao na sebi šarenu košulju dugačkih rukava, jednostavno bio navukao kaput preko bele potkošulje od trikoa bez rukava, pa sada pokazivao svoje gole mišiceveoma naočite, oble, snažne, bele mlade mišice po kojima se zaista moglo poverovati da je on u koledžu bio isto tako jak u „athletics“ kao i u istoriji. Svakako je bio daleko od toga da zapazi potres koji je njihov prizor zadao domaćici, a ni Eduard nije imao oko za to. Ali Ana je taj potres posmatrala sa mučnim i samilosnim osećanjem. Rozalija, koja je grozničavo pričala i smejala se, bila je naizmenično kao oblivena krvlju i strahovito bleda, a njene oči, neprestano uzmičući, vraćale su se posle svakog bežanja, neodoljivo privučene, tim mišicama da nekoliko trenutaka samozaborava sa izrazom duboke čulne tuge počivaju na njima. Ogorčena zbog Kenove primitivne bezazlenosti, kojoj nije čak potpuno ni verovala, Ana je, čim se to ikako moglo opravdati, upozorila na večernju svežinu koja je sad ipak prodirala iz vrta kroz otvorena staklena vrata i, opominjući mladiće da se čuvaju prehlade, preporučila im da ponovo navuku kapute. Ali gospođa fon Timler prekinula je sedeljku gotovo neposredno posle večere. Izgovarajući se teškom glavoboljom, oprostila se od gosta nekako letimično i povukla u svoju spavaću sobu. Ispružena na otomanu, pokrivši lice rukama pa ga uz to još i zaronivši u jastuk, savladana stidom, strahom i slašću, priznala je samoj sebi svoju strast. „Gospode bože, ja ga volim, volim ga kako nikad nisam volela, zar se to može shvatiti? Pa ja sam umirovljena, od prirode prevedena u blago, dostojanstveno stanje matrone. Zar onda nije smešno da se ja sad, u ovim godinama, odam sladostrasnom uživanju, kao što to činim u svojim zaplašenim, miljem opijenim mislima kad njega gledam, kad gledam njegove bogovske mišice čiji zagrljaj bezumno želim, njegove divne grudi koje sam sa jadom i zanosom posmatrala kako se ocrtavaju ispod trikoa? Jesam li ja bestidna starica? Ne, nisam bestidna, jer od njega se stidim, od njegove mladosti, i ne znam kako da pred njega iziđem i pogledam u njegove oči, te bezazlene, mile dečačke oči koje od mene ne očekuju vatrena osećanja. Ali ja sam ošinuta životvornim prućem, on sam, i ne sluteći ništa, žicnuo me je i fićnuo njime, doneo mi uskršnji kus! Zašto je morao da govori o tome u svom mladićkom uživanju u starim narodnim običajima? Sad mi pomisao na njegovo budilačko šibanje svu dušu obliva, svu preplavljuje stidljivom slašću. Ja ga želim- zar sam ikad ikog poželela? Timler je poželeo mene kada sam bila mlada, a ja sam to podnosila, pristala na njegovo prošenje, uzela ga za muža jer je bio naočit, i mi smo se odavali sladostrasnom uživanju po njegovoj želji. Sada sam ja ta koja žudi, sama od sebe, na svoju ruku, i bacila sam oko na njega kao muškarac na mladu ženu koju je odabrao- to čine godine, moja starost to čini i njegova mladost. Mladost je ženstvena, a muški je odnos starosti prema njoj, ali starost nije radosna i samouverena u svojoj žudnji, već ispunjena stidom i snebivanjem pred mladošću i pred čitavom prirodom, zbog sopstvene nesposobnosti. Ah, predstoji mi mnogo patnje, jer kako bih se mogla nadati da će on podnositi moju žudnju, a ako hoće, da će pristati na moje prošenje kao što sam ja pristala na Timlerovo. Jer on nije mlada devojka, sa tim svojim čvrstim mišicama- najmanje to,

nego mladić koji sam hoće da poželi i, kako tvrde, u tome ima mnogo uspeha kod žena. A žena on ima koliko god hoće, ovde u ovom gradu. Duša mi se grči i jauče od ljubomore pri toj pomisli. On vežba engleski jezik sa Lujzom Pfingsten u Pompelfortskoj ulici i sa Licenkirhenovom, Amelijom Licenkirhen, čiji je muž, fabrikant lonaca, debeo, kratka daha i nikakav. Lujza je previsoka stasa i ružno joj raste kosa na potiljku, ali joj je tek trideset i osma, i ona ume zaljubljeno da gleda. Amelija je samo nešto starija i lepuškasta, na žalost lepuškasta, a debeljko joj ostavlja punu slobodu. Zar je mogućno da mu one leže u naručju, ili bar jedna od njih, verovatno Amelija, ali možda u isto vreme i dugačka Lujza- u naručju tih mišica za čijim zagrljajem žudim sa žarom koji njihove glupe duše nisu sposobne da osete? Da uživaju u njegovom vrelom dahu, njegovim usnama, njegovim rukama koje miluju njihovo telo? Moji zubi, ti još tako jaki, tek ponegde popravljeni zubi; ja škrgućem njima kad pomislim to. I moje telo je lepše, milovanja njegovih ruku dostojnije nego njihovo, a kakvu bih nežnost ja za njega imala, kakvu neizrecivu predanost! Ali one su živi izvori, a ja presahli studenac kojem više ne pristaje ljubomora. Ljubomora što muči, ispija, drobi! Zar nisam jednom, na baštenskoj zabavi kod Rolvagena, fabrikanta mašina Rolvagena i njegove žene, gde je i on bio pozvan- zar nisam svojim svevidećim očima uhvatila hitro izmenjivanje pogleda i osmeha između njega i Amelije, koje je gotovo nesumnjivo ukazivalo na skriveno sporazumevanje? Već tada mi se srce steglo od oštrog bola, ali ja to nisam shvatila i nisam pomislila da je ljubomora, jer sam smatrala da više nisam sposobna da je osetim. Ali ja jesam, sada to shvatam i više ne poričem ni pred samom sobom, nego likujem zbog svojih bolova, koji su u čudesnom neskladu sa menom tela. Ono duševno samo je zračenje telesnog, veli Ana, a ovo uobličava dušu prema svom sopstvenom stanju? Ana mnogo zna, Ana ništa ne zna. Ne, neću da kažem da ništa ne zna. Ona je patila, bezumno volela a puna stida patila, i stoga ponešto zna. Ali da se duša zajedno sa telom prevodi u blago, dostojanstveno stanje matrone, to ona pogrešno zna, jer ne veruje u čuda, ne zna kako priroda ume da dovede dušu do čudesnog procvata, kada je već kasno, čak prekasno- do procvata u ljubavi, žudnji i ljubomori, kao što ja sada doživljujem u blaženim mukama. Sara, starica, slušaše na vratima od šatora šta joj još bi obrečeno, i nasmeja se. Tada se Gospod naljuti i reče: što se smeje Sara? Ja, ja se ne bih smejala. Ja hoću da verujem u čudo moje duše i mojih čula, hoću sa strahopoštovanjem da se divim čudu prirode: bolnom i sramežljivom proleću moje duše, a stid moj neka se odnosi samo na milost koja mi je data ovim poznim iskušenjem... Tako Rozalija, samoj sebi, onog večera. Posle noći pune trzavog nemira i nekoliko časova dubokog jutarnjeg sna, prva njena pomisao pri buđenju bila je upućena strasti kojom je ošinuta, kojom je blagoslovena, a da joj ni na um padalo nije da joj se odupre, da je iz moralnih pobuda od sebe odbije. Dobra žena bila je oduševljena još živom sposobnošću svoje duše da cveta u slatkom jadu. Naročito pobožna nije bila i u svemu tome ostavljala je Boga, Gospoda, po strani. Njena pobožnost bila je upućena prirodi i gonila je da se divi i klanja onom što priroda, gotovo protiv sebe same, izaziva u njoj. Da, bilo je to protivno prirodnoj pristojnosti, to rascvetavanje njene duše i njenih čula, blagotvorno doduše, ali ne i ohrabrujuće, i tražilo je da bude skrivano i prećutkivano pred celim svetom, čak i pred ćerkom poverenicom, a naročito pred njim, voljenim čovekom, koji ništa nije slutio niti smeo da nasluti; jer kako bi se usudila da smelo podigne oči ka njegovoj mladosti? I tako se u njeno držanje prema Kitonu uvuklo nešto, društveno potpuno apsurdno, nešto od pokornosti i poniznosti, što Rozalija uprkos sveg ponosa na svoje osećanje nije

mogla da odstrani i što je na sve koji nisu slepi, dakle na Anu, delovalo mučnije nego sva ona početna živost i preterana veselost ponašanja. Najzad je progledao čak i Eduard, i bilo je trenutaka kada bi brat i sestra, nagnuti nad svoje tanjire, stisnuli usne, dok bi Ken, ne shvatajući zbunjeno ćutanje, upitno gledao oko sebe. Tražeći saveta i razjašnjenja, Eduard se zgodnom prilikom obrati svojoj sestri. „Šta je to s mamom?“ zapita je. „Zar više ne mari Kitona?“ I pošto je Ana ćutala, mladić dodade kriveći usta: „Ili suviše mari za njega?“ „Šta ti pada na pamet“, glasio je prekorni odgovor. „To nisu stvari za dečake. Napregni svu svoju uljudnost i ne dopuštaj sebi nikakva neumesna zapažanja!“ Zatim je još sledilo: Toliko bi u detinjoj ljubavi i poštovanju mogao sebi da kaže da majka, kao sve žene jednom u životu, mora da prođe kroz period tegoba štetnih za zdravlje. „Sasvim novo i poučno za mene!“ primeti osmoškolac podsmešljivo. Ali to objašnjenje suviše je uopšteno za njega. Majka se muči na osobeniji način, pa i ona, duboko uvažena sestra, očigledno je na mukama- o njemu samom, glupom dečaku, tu ne treba ni govoriti. Možda bi glupi dečak mogao da se pokaže koristan time što bi podstaknuo udaljavanje svog isuviše zgodnog učitelja. Dosta je već naučio od Kitona, mogao bi da kaže majci, pa neka ovaj opet jednom bude „honorably discharged“. „Učini to, dragi Eduarde“, reče Ana; i on učini. „Mama“, reče, „mislim da bismo sad mogli da prestanemo sa engleskim časovima i sa tekućim izdacima koje sam zbog njih nametnuo tebi. Zahvaljujući tvojoj velikodušnosti, položena je pomoću mister Kitona dobra osnova i sa nešto lektire koju bih sam nastavio mogao bih se postarati da se ona ne izgubi. Uostalom, niko ne može stvarno da nauči tuđ jezik kod svoje kuće, izvan zemlje gde ga svi govore i gde je čovek potpuno upućen na nj. Kad jednom budem u Engleskoj ili Americi, posle pripreme koju nisi žalila da mi omogućiš, sve ostalo će se već bez muke prilepiti za mene. Sada se, znaš, polako već bliži matura, a na njoj me niko neće ispitivati iz engleskog. Ali zato moram gledati da ne tresnem iz starih jezika, a tu je potrebna usredsređenost. I tako je valjda došao trenutak, zar ne, da se Kitonu lepo zahvalimo na njegovom trudu i da ga najljubaznije razrešimo od te obaveze“. „Ali, Eduarde“, odvrati gospođa fon Timler brzo, čak sa izvesnom preteranom užurbanošću. „Ovo što sad govoriš iznenađuje me, i ne mogu reći da odobravam. Razume se, veoma je pažljivo i obzirno s tvoje strane što bi želeo da mi uštediš dalje izdatke za tu svrhu. Ali svrha je dobra, ona je od važnosti za tvoj docniji život, kako ga ti zamišljaš, a naše prilike nisu takve da ne bismo mogli podneti troškove tvog jezičkog usavršavanja isto onako kao što smo ih ranije podnosili za Anine studije na akademiji. Ne shvatam zašto hoćeš da staneš na pola puta kada si već naumio da osvojiš znanje engleskog jezika. Moglo bi se reći, drago dete, ne zameri mi, da bi mi baš time rđavo zahvalio na mojoj gotovosti. Tvoja matura- svakako, to je ozbiljna stvar i ja razumem da ćeš stare jezike, sa kojima eto imaš dosta muka, morati još pošteno da bubaš. Ali engleski časovi nekoliko puta nedeljnonećeš valjda tvrditi, Eduarde, da ti oni pri tom ne bi pre služili za predah i blagotvornu razonodu nego što bi značili još veći napor. Sem toga- a sad da pređem na lično, ljudskoKen, kako ga zovu, gospodin Kiton dakle, već odavno više nije u onakvim odnosima prema našoj kući da bismo mu mogli reći: sada ste suvišni- i da mu tako prosto pokažemo put.

Prosto da izjavimo: crnac može da ide. On je postao prijatelj kuće, u neku ruku član porodice, i takvo otpremanje s pravom bi smatrao za uvredu. Svima nama bi nedostajao, naročito Ana, čini mi se, bila bi neraspoložena kad više ne bi dolazio i naše obede oživljavao svojim prisnim poznavanjem diseldorfske istorije, kad nam više ne bi pričao o sporu oko nasleđa porodice Klev i o izbornom knezu Janu Velemu koji stoji tamo na pijačnom trgu. I tebi bi on nedostajao, pa čak i meni. Ukratko, Eduarde, tvoj predlog je učinjen u dobroj nameri, ali njegovo izvršenje niti je potrebno niti baš i mogućno. Najbolje će biti ako sve ostavimo po starom“. „Kako god misliš, mama“, reče Eduard i ispriča svoj neuspeh sestri, koja mu odgovori: „Pomislila sam da će tako biti, dragi moj. Mama je u osnovi tačno označila stanje stvari i ja sam bila u sličnoj nedoumici kada si mi nagovestio taj tvoj korak kod nje. U tome je ona svakako u pravu da je Kiton prijatan u društvu i da bismo svi mi žalili kad bi on izostao. Nastavi dakle rad s njim“. Eduard joj pogleda u lice, koje ostade nepomično, slegnu ramenima i iziđe. Ken ga je baš očekivao u njegovoj sobi, pa je pročitao s njim nekoliko stranica iz Emersona ili Makoleja, zatim neku američku Mystery story[104], koja je za ostatak časa dala materijala za brbljanje, i ostao na večeri na koju već odavno nije bivao naročito pozvan. Njegovo ostajanje posle časa postalo je pravilo, i Rozalija bi se u te radne dane svoje nepogodne i bojažljive, stidom pomućene sreće savetovala sa kuvaricom Babetom o jelovniku, naređivala da se spremi nešto ukusno, brinula se za dobro falačko ili rajnsko vino, uz koje bi posle večere još čitav sat ostajali na okupu, a ona ga mimo običaja junački pijuckala, kako bi nerazumno voljenog čoveka sa više smelosti mogla da pogleda. Ali često bi je vino učinilo umornom i očajnom, i tada bi vodila sa sobom borbu različita ishoda: da li da ostane i na njegove oči pati, ili da se povuče i u samoći plače zbog njega. Pošto je nastupanjem oktobra počela i društvena sezona, viđala je Kitona i van svoga doma, kod Pfingstenovih u Pempelfortskoj ulici, kod Licenkirhenovih, kod inženjera Rolvagena u širem krugu. Ona ga je tada i tražila i izbegavala, bežala od skupine kojoj se pridružio, mehanički brbljajući čekala u nekoj drugoj da joj priđe i ukaže pažnju, znala uvek gde je on, napregnuta sluha razabirala njegov glas u opštem žagoru i užasno patila kada bi joj se učinilo da zapaža znake potajnog sporazumevanja između njega i Lujze Pfingsten ili Amelije Licenkirhen. Mada mladić sem svog dobrog telesnog sastava, svoje potpune neusiljenosti i ljubazne prostodušnosti nije imao ništa naročito da pruži, bio je omiljen i tražen u tom krugu, zadovoljno se koristio nemačkom slabošću za sve što je inostrano i vrlo je dobro znao da se njegov izgovor nemačkog jezika i detinjasti rečenički obrti kojima se pri tom služio veoma sviđaju. Uostalom, rado se s njim razgovaralo engleski. Mogao se oblačiti kako je hteo. Nije raspolagao evening dressom[105]; ali ionako su društveni običaji već godinama bili olabaveli, ni u pozorišnoj loži ni na večernjim skupovima smoking više nije bio strogo propisan, pa i u onim prilikama gde su gospoda većinom bila u smokingu, Kiton je u običnom uličnom odelu, u svojoj širokoj, udobnoj nošnji, u mrkim pantalonama stegnutim kaišem, mrkim cipelama i sivom vunenom kaputu bio dobrodošao. Tako se on neusiljeno kretao po salonima, trudio da bude prijatan gospama sa kojima je već vežbao engleski kao i onima od kojih je želeo da tek bude pridobijen u tu svrhu, po običajima svoje zemlje rasecao za stolom meso prvo u sitne komadiće, stavljao zatim nož

popreko preko ivice tanjira, opuštao levu ruku niz telo i, držeći viljušku u desnici, prinosio ustima ono što je sebi prigotovio. Držao se te navike jer je video kako ga pri tom susetke za stolom i gospodin prekoputa sa velikim interesovanjem posmatraju. Sa Rozalijom je rado ćaskao, i izdvojeno, u četiri oka- ne samo zato što je spadala u njegove poslodavce i „bosess[106]“, nego i zato što ga je zaista privlačila. Jer dok su mu hladni razum i produhovljeni zahtevi njene ćerke ulivali strah, majčina prostosrdačna ženstvenost bila mu je prijatna. I ne tumačeći tačno njena osećanja (ni na pamet mu nije padalo da to čini), grejao se u toplini koja je od nje zračila na njega, uživao u njoj a slabo mario za znake napetosti, zadihanosti, zbunjenosti koji su se pri tom javljali i koje je smatrao izrazima evropske nervoze pa zato poštovao. Uz to, ma koliko da je patila, u njenoj pojavi zapažalo se tada neko novo cvetanje, neko podmlađivanje zbog kojeg su joj poznanici činili komplimente. Njen stas je uvek ostao mladalački, ali ono što se sada isticalo bio je sjaj njenih lepih smeđih očiju koji je njoj, mada je možda imao i nečeg grozničavo vrelog, divno pristajao, pa življa boja obraza što se posle povremenog bledila brzo opet vraćala, i najzad pokretljivost sad već malo punijeg lica pri razgovorima koji su obično bivali veseli i uvek joj davali mogućnosti da smehom olabavi i ispravi crte kada bi htele da se stegnu i iskrive. Smejali su se mnogo i glasno na ovim skupovima, jer jednodušno obilno ispijali su čaše vina i bole, a ono što bi u Rozalijinom držanju moglo da deluje nekako ekscentrično, gubilo se u opštoj opuštenosti koja je slabo bila raspoložena za iščuđavanje. Ali kako se osećala srećnom kada bi se u Kenovom prisustvu dešavalo da joj neka žena kaže: „Draga moja, vi nas sve iznenađujete! Kako divno izgledate večeras! Dvadesetogodišnje devojke zadevate za pojas. Recite, kakvo ste to vrelo mladosti otkrili?“ Pa kada bi voljeni mladić tada čak i potvrdio: „Right you are[107]! Gospođa fon Timler is perfectly delightful tonight[108]„. Ona bi se nasmejala, a rumen koja bi pri tom oblila njene obraze mogla se objasniti radošću zbog laskavih reči. Pogledala ga ne bi, ali bi pomislila na njegove mišice i opet osetila kako joj svu dušu ispunjava, svu dušu preplavljuje neizmerna slast koja nju sad tako često obuzima, a drugima svakako mora da pada u oči, čim nalaze da je mlada, da je divna. I jednog od tih večera, pošto se društvo razišlo, izneverila je svoju odluku da sačuva duboko u sebi tajnu svog srca, ovo nedopušteno i bolno ali zanosno čudo duše, i da ga ne otkrije ni svojoj kćeri prijateljici. Neodoljiva potreba saopštavanja nagna je da prekrši obećanje koje je samoj sebi dala i da se poveri mudroj Ani, ne samo zato što je žudela za saosećanjem punim nežnog razumevanja nego i iz želje da razum oda priznanje tom za ljudsko biće čudesnom delu koje je priroda njoj učinila. Majka i ćerka vratile su se po vlažnom snegu, oko ponoći, taksi-fijakerom kući. Rozalija se ježila od zime. „Pusti me, drago dete“, reče, „da na pola sata svratim k tebi, u tvoju prijatnu sobu. Zima mi je, ali glava, glava mi je sva užarena i bojim se da na dan još dugo neću moći ni pomisliti. Kada bi nam ti skuvala još i čaj, mislim da to ne bi bilo loše. Ta Rolvagenova bola udesi čoveka. Rolvagen je sam spravlja, ali pri tom nije najsrećnije ruke i sipa neku sumnjivu zbrljotinu od pomorandže u mozelsko vino, a na sve to još i nemački šampanjac. Sutra ćemo svi opet imati poštenu glavobolju, gadan hangover[109]. To jest, ti nećeš. Ti si razborito uzdržljiva i ne piješ mnogo. Ali ja se zaboravljam pri ćaskanju i ne obraćam pažnju na to što mi stalno dolivaju u čašu, pa mislim da je još uvek ona prva. Da, skuvaj nam čaj, to valja. Čaj nadražuje ali u isto vreme i umiruje, a vreo čaj u pravi čas štiti od nazeba. Kod Rolvagenovih bilo je pregrejano- bar se meni tako činilo- a zatim

napolju ta lapavica. A da to nije več vesnik proleća? Danas u podne u dvorskoj bašti zaista sam poverovala da ga osećam u vazduhu. Ali tvoja luda majka ga oseti čim samo prođe najkraći dan a svetlost opet počinje da raste. Dobro si se setila da ukopčaš električnu grejalicu; loženje se ovde već slabo oseća. Drago moje dete, ti umeš da udesiš tako da nam bude ugodno, da stvoriš prijatne uslove za jedan mali razgovor u četiri oka pred spavanje. Vidiš, Ana, ja već odavno osećam želju da se objasnim s tobom- da, u pravu si, ti mi nikad nisi uskraćivala priliku za to. Ali ima stvari, dete, čije objašnjavanje, čije pretresanje traži naročito prijatne uslove, povoljan čas koji dreši čoveku jezik... „ „Kakve stvari, mama? Pavlakom te ne mogu uslužiti. Hoćeš li nekoliko kapi limuna?“ „Stvari srca, dete, stvari prirode, čudesne, zagonetne, svemoćne prirode, koja nam ponekad učini nešto tako neobično, protivrečno, čak neshvatljivo. I ti to znaš. Ja sam, draga Ana, u poslednje vreme morala često da pomišljam na tvoju nekadašnju- oprosti što u to diram- na onu tvoju aferu sa Brinerom, na tvoje jade koje si mi izjadala u času donekle sličnom ovom, nazivajući ih u svom ogorčenju na samu sebe čak i sramotom, naime, zbog stidnog sukoba u koji su tvoj razum, tvoje rasuđivanje dospeli sa tvojim srcem ili, ako hoćeš, sa tvojim čulima“. „U pravu si što ispravljaš svoje reči, mama. Srce- to je sentimentalna lagarija. Ne treba nazivati srcem ono što je nešto sasvim drugo. Naše srce zaista progovara samo uz saglasnost rasuđivanja i razuma“. „Tako možeš ti da govoriš. Jer ti si oduvek bila za jedinstvenost i smatrala da priroda već sama od sebe vaspostavlja sklad između duše i tela. Ali da si tada živela u neskladu, naime u neskladu između tvojih želja i tvog rasuđivanja, to ne možeš poreći. Bila si veoma mlada u ono vreme i tvoja žudnja nije morala da se stidi pred prirodom, nego samo pred tvojim razumom koji je tu žudnju nazvao ponižavajućom. Ona mu nije odolela, i to je bila tvoja sramota i tvoj jad. Jer ti si ponosna, Ana, veoma ponosna, a da može postojati ponos na samo osećanje, ponos osećanja koji poriče potrebu da nečem odoljeva ili da se pravdarasuđivanju i razumu pa čak i prirodi samoj- to ti nećeš da priznaš i u tome se nas dve razlikujemo. Jer za mene je srce iznad svega i ako mu priroda ulije osećanja koja mu više ne pristoje a na izgled stvaraju neslaganje između srca i nje same- zaista, to je bolno i stidno, ali taj stid se odnosi jedino na sopstvenu nedostojnost i u osnovi je slatko čuđenje, strahopoštovanje prema prirodi i prema životu koji ona milostivo udahnjuje nečem što je već preživelo svoj vek“. „Draga moja mama“, odgovori Ana, „dozvoli da pre svega odbijem čast koju ukazuješ mom ponosu i mom razumu. Oni bi tada bedno podlegli onom što ti pesnički nazivaš srcem, da se milostiva sudbina nije umešala, a kad pomislim kuda bi me srce odvelo, moram zahvaliti bogu što se želje mog srca nisu ostvarile. Ja sam poslednja koja bi smela da podigne kamenicu. Ali nije reč o meni nego o tebi, a tu čast što hoćeš da mi se poveriš ja neću da odbijem. Jer ti to hoćeš, zar ne? Tvoje reči ukazuju na to, samo su nejasne u svojoj uopštenosti. Nauči me, molim te, kako da ih dovedem u vezu s tobom, kako da ih shvatim!“ „Šta bi ti rekla, Ana, kada bi tvoja majka pod stare dane bila obuzeta vatrenim osećanjem kakvo pripada samo moćnoj mladosti, zreloj samo a ne precvetaloj ženi?“ „Čemu taj pogodbeni način, mama? Stvari očigledno stoje s tobom onako kako ti kažeš.

Ti voliš?“ „Kako to kazuješ, slatko moje dete! Kako slobodno i smelo i otvoreno izgovaraš tu reč koja bi tako teško prešla preko mojih usana i koju sam tako dugo držala zatvorenu duboko u sebi, sa svim onim stidnim blaženstvom i jadom što ih izražava- skrivala je od celog sveta pa i od tebe, tako strogo da bi u stvari trebalo da si kao iz oblaka pala, iz oblaka tvog verovanja u staračko dostojanstvo tvoje majke! Da, ja volim, volim vatreno i žudno i blaženo i jadno, kao što si ti nekad volela u svojoj mladosti. Moje osećanje isto onako ne odoljeva razumu kao nekad tvoje, pa ako sam i ponosna na proleće duše kojim me priroda čudesno dariva, ja ipak patim kao što si ti nekad patila, i neodoljivo me goni da ti sve kažem“. „Draga moja, dobra mama! Pa onda mi mirno reci sve. Tamo gde govor tako teško pada, treba pitati. Ko je on?“ „To će za tebe svakako biti potresno iznenađenje, dete moje. Mladi prijatelj naše kuće. Učitelj tvog brata“. „Ken Kiton?“ „On“. „On, dakle. Pa lepo. Ne treba da strahuješ, mama, da ću uzviknuti, neshvatljivo’, kako to već ljudi obično čine. Jevtino je i glupo s negodovanjem nazvati neshvatljivim osećanje u koje ne možeš da se preneseš. Pa ipak- ma koliko se morala plašiti da te ne povredimoprosti mom saosećanju ovo pitanje: govoriš o obuzetosti koja više ne pristoji tvojim godinama, optužuješ sebe da gajiš osećanja kojih više nisi dostojna. A jesi li ikada zapitala sebe da li je on, taj mladić, dostojan tvojih osećanja?“ „On- dostojan? Jedva shvatam šta hoćeš da kažeš. Ja volim, Ana. Ken je najdivniji predstavnik mlade muške snage kog su moje oči ikad ugledale“. „I zato ga ti voliš. A ne bismo li pokušali da zamenimo mesta uzroku i posledici, pa da ih na taj način možda pravilno postavimo? Zar ne bi bilo mogućno da ti on samo izgleda tako divan zato što ga... zato što ga voliš?“ „O, dete, ti deliš ono što je nedeljivo. Tu u mom srcu su moja ljubav i njegova divota jedno i jedinstveno“. „Ali ti patiš, draga, dobra mama, a ja bih beskrajno želela da ti pomognem. Zar ne bi mogla pokušati da ga za trenutak- samo za trenutak, možda bi ti već i to bilo spasonosnone gledaš u preobražavajućoj svetlosti tvoje ljubavi, nego u običnoj dnevnoj svetlosti, u stvarnosti, kao zgodnog, dopadljivog- svakako, ja ti to priznajem!- dopadljivog mladića kakav jeste, ali koji ipak sam po sebi daje tako malo povoda za strast, za stradanje zbog njega?“ „Namera ti je dobra, Ana, znam. Htela bi da mi pomogneš, uverena sam u to. Ali na njegovu štetu to ne sme da bude, nipošto time što ćeš mu naneti nepravdu. A nepravdu mu nanosiš tom tvojom „dnevnom svetlošću“, koja je tako lažna, tako varljiva. Nazivaš ga zgodnim, nazivaš ga baš samo dopadljivim, i time hoćeš da kažeš kako je on prosečan čovek i nema u sebi ničeg naročitog. Ali on je sasvim neobičan čovek, čiji život za srce dira. Pomisli na njegovo skromno poreklo, kako se gvozdenom snagom volje radeći probijao kroz koledž i pri tom u istoriji i telesnim vežbanjima premašao sve svoje školske drugove, kako je zatim pohitao u rat i kao vojnik se tako sjajno držao da je najzad bio honorably discharged... „Oprosti, to biva svako ko nije baš skrivio neko nečasno delo“. „Svako. Ti uvek smeraš na njegovu prosečnost i hoćeš da mi ga izbiješ iz glave time što

ga, ako ne otvoreno a ono ipak kroz nagoveštaj, predstavljaš kao priprostog, kao prostodušnog mladića. Ali ti zaboravljaš da prostodušnost može da bude nešto uzvišeno i pobedničko, a da je pozadina njegove prostodušnosti veliki demokratski duh njegove prostrane i daleke domovine... „Ta on za svoju zemlju uopšte ne mari“. „Ipak je zato njen pravi sin, i ako on voli Evropu, zbog istorijske perspektive i starih narodnih običaja, onda mu i to služi na čast i odlikuje ga od većine. A za svoju zemlju dao je svoju krv. Honorably discharged, veliš, biva svako. Ali daje li se svakom i medalja za hrabrost, Purple heart, u znak da mu je junaštvo kojim se bacio na neprijatelja donelo ranu, možda tešku ranu?“ „Ah, draga mama, ja mislim da u ratu jednog zakači, drugog ne, jedan pogine, drugi ostane čitav, a da to nema neke naročite veze sa hrabrošću jednog ili drugog. Ako nekom otkinu nogu ili prorešetaju bubreg, onda je medalja samo uteha i mala odšteta za zlu kob, ali obeležje naročite hrabrosti većinom svakako nije“. „Svakako je on žrtvovao bubreg na oltaru otadžbine!“ „Da, zadesila ga je ta zla kob. I, hvala bogu, može se za nuždu živeti i sa jednim bubregom. Ali baš samo za nuždu, i to je ipak jedan nedostatak, jedan defekt. Pomisao na to ipak malo ograničava divotu njegove mladosti, i dnevna svetlost u kojoj bi ga trebalo gledati otkriva da on, i pored svog lepog- ili recimo: normalnog- stasa telesno nije sasvim čitav, da je invalid i više nije potpuno ceo čovek“. „Pobogu, Ken više nije čitav, Ken nije ceo čovek! Jadno moje dete, taj je čitav, divno čitav i može bez po muke da se odrekne jednog bubrega- ne samo po njegovom sopstvenom mišljenju nego i po mišljenju svih, žena naime, koje sve jure za njim i kod kojih on svakako nalazi uživanja! Draga, dobra, mudra Ana, zar ne znaš zašto sam se uglavnom poverila tebi i zapodela ovaj razgovor s tobom? Zato što sam htela da te zapitam i saznam tvoje iskreno mišljenje o tome da li on po tvom zapažanju i ubeđenju održava neki odnos sa Lujzom Pfingsten, ili sa Amelijom Licenkirhen, ili možda sa obema, za šta bi itekako bio dovoljno čitav! To je ono što u meni izaziva najmučnije sumnje i ja bih volela da mi kažeš golu istinu u tom pogledu, jer ti možeš stvari da posmatraš spokojnije krvi, tako reći pri dnevnoj svetlosti... „ „Jadna moja mamice, kako se mučiš, kako patiš! Toliko me to boli. O ne, ne verujem- ta ja malo znam o njegovom načinu života i nemam sklonosti da ga istražujem- ali ne verujem i nikad nisam čula gde govore kako on sa gospođom Pfingsten ili sa gospođom Licenkirhen održava onakve odnose kakve ti podozrevaš. Umiri se, molim te, što se toga tiče!“ „Dao bi bog, dobro moje dete, da ti to ne govoriš samo zato da me tešiš i da sipaš melem na moje muke, iz sažaljenja! Ali vidiš, sažaljenje opet- mada ga možda čak i kod tebe tražim- uopšte nije na mestu, jer sam blažena u svojim mukama i svom stidu i puna ponosa na bolno proleće moje duše, pomisli na to, dete, ako ja naizgled i prosjačim sažaljenje!“ „Ne nalazim da prosjačiš. Ali blaženstvo i ponos ipak su u ovakvom slučaju tesno povezani sa patnjama, oni su s njima jedno, pa ako ti i ne tražiš sažaljenja, ono ti ipak pripada od svih koji te vole i koji bi ti poželeli da sama imaš sažaljenja prema sebi i pokušaš da se oslobodiš ove apsurdne začaranosti... Oprosti moje reči! One su svakako

pogrešne, ali ja ne mogu da brinem za reči. Za tebe ja brinem, draga, i to ne tek od današnjeg dana, ne tek od ovog tvog priznanja, na kojem sam ti zahvalna. Ti si svoju tajnu sa velikim samosavlađivanjem skrivala u sebi, ali da tajna postoji, da si ti već mesecima u nekom sasvim naročitom i čudnom stanju, to onima koji te vole nije moglo ostati skriveno i oni su to gledali sa pomešanim osećanjima“. „Koga podrazumevaš pod 'oni'„ „Govorim o sebi. Ti si se u poslednje vreme upadljivo promenila, mama; to jest: ne promenila, nisam se tačno izrazila, jer ostala si ista, i kad kažem: promenila, time hoću da kažem da se na tebi opaža neka vrsta podmlađivanja; a ni to opet nije prava reč, jer razume se da ne može biti govora o stvarnom, tako reći opipljivom podmlađivanju tvog dragog lika. Ali mom oku se ponekad, za trenutak, kao u nekoj čaroliji, činilo da iz tvog dragog lika matrone odjednom istupa moja mama otpre dvadeset godina, kako sam je poznavala kada sam bila devojčica; čak i više, odjednom bih poverovala da te vidim onakvu kakvom te nikad nisam videla, naime onakvom kakva si valjda izgledala kad si i sama bila sasvim mlada devojka. A ova opsena čula, ako je to bila samo opsena čula (ali bilo je i nešto istine u njoj), trebalo je da me obraduje, da učini da mi srce zaigra od veselja, zar ne? Ali ona to nije učinila, samo mi je svalila teret na srce, i baš u takvim trenucima, kada si se na moje oči podmlađivala, osećala sam užasno sažaljenje prema tebi. Jer u isto vreme sam videla da patiš, a opsena o kojoj govorim ne samo da je u vezi sa tvojom patnjom nego je upravo izraz, pojava te patnje, ’bolno proleće’, kako si se malopre izrazila. Draga mama, otkud ti takav način izražavanja? On ne odgovara tvojoj naravi. Duša ti je jednostavna, beskrajno dostojna ljubavi; oči ti dobro i jasno gledaju u prirodu i svet, a ne u knjige, i nikad nisi mnogo čitala. Dosad nisi upotrebljavala reči kakve pesnici stvaraju, tako bolne i bolesne reči, pa ako to sad ipak činiš, onda u tome ima nečeg od... „ „Od čega, Ana? Ako pesnici upotrebljavaju takve reči, onda je to baš zato što su im potrebne, jer ih osećanje i doživljavanje izgone iz njih, pa tako je valjda i sa mnom, kojoj one po tvom mišljenju ne pripadaju. To nije tačno. One pripadaju onom kome su potrebne, i taj ne zna za zaziranje od njih kada ga nešto goni da ih izgovori. A tvoju opsenu čula, ili čaroliju, naime ono što si poverovala da vidiš na meni, ja ću ti objasniti. To je bilo delo njegove mladosti. To je bilo borenje moje duše da se izjednači s njegovom mladošću, da ne bi morala od stida i sramote pred njom da propadne“. Ana je plakala. Držale su se čvrsto zagrljene, a suze su im se mešale. „I ovo“, reče hroma devojka sa naporom, „i to što sad govoriš, dušo moja, srodno je tuđoj reči koju si upotrebila, i u tvojim ustima ima kao i ova nečeg razornog. Taj nesrećni prohtev te razara, ja to vidim svojim očima, čujem iz tvojih reči. Mi ga moramo zauzdati, učiniti mu kraj, spasti te od njega, po svaku cenu. Zaboravlja se, mama, zaboravlja kada se više ne viđa. Potrebna je samo rešenost, spasonosna rešenost. Mladić više ne sme da nam dolazi, moramo mu otkazati. To nije dovoljno. Ti ga drugde viđaš u društvu. Lepo, onda ga moramo skloniti da napusti ovaj grad. Usudiću se da ga na to navedem. Govoriću s njim prijateljski, prekoriti ga da se zaparložio ovde i traći svoje vreme, da je odavno već gotov sa Diseldorfom i ne sme večito da ostane ovde. Diseldorf nije Nemačka, koju treba bolje i šire da upozna. Minhen, Hamburg, Berlin takođe postoje i traže da ih okuša. On mora da ostane u stalnom

pokretu, da boravi tu i tamo neko vreme pre no što će se, kao što mu je prirodna dužnost, vratiti u svoju domovinu i prihvatiti nekog urednog zanimanja, umesto da u Evropi izigrava invalida-učitelja jezika. Ja ću već učiniti da on to oseti. A ako neće, i uporno ostane u Diseldorfu, gde je već stvorio veze, e onda ćemo, mama, same otići. Onda ćemo napustiti ovu kuću i preseliti se u Keln ili Frankfurt, ili u neko lepo mestašce na Taunusu, i ti ćeš ovde ostaviti iza sebe ono što te je mučilo i htelo razoriti, i zaboravićeš pomoću višeneviđenja. Dovoljno je samo više ne videti, to neizostavno pomaže, jer ne moći zaboraviti, toga nema. Nazovi, ako hoćeš, sramotom što se zaboravlja, ali se zaboravlja, u to se možeš pouzdati. A onda ćeš na Taunusu uživati u dragoj prirodi i opet ćeš biti naša stara, draga mama“. Tako Ana sa puno usrdnosti, ali sasvim uzaludno! „Stani, stani, Ana, ni reči više o tome, ne mogu da slušam! Ti plačeš sa mnom i tvoja briga je puna ljubavi, ali ono što govoriš, tvoji predlozi, nemogućni su i za mene užasni. Zar da oteramo njega? Zar da se odselimo, mi? Kud je zabludelo tvoje staranje! Govoriš o dragoj prirodi, ali ti je udaraš u lice svojim zahtevima, ti hoćeš da je ja udarim u lice gušeći bolno proleće kojim je čudesno obdarila moju dušu! Kakav greh bi to bio, kakva nezahvalnost, kakvo neverstvo prema njoj, prema prirodi, i kakvo poricanje vere u njenu milostivu svemoć! Sećaš li se; kako je Sara zgrešila? Ona se na vratima od šatora nasmeja u sebi govoreći: Pošto sam ostarela, sad li će mi doći radost? a i gospodar mi je star? A Bog, Gospod, reče neprijatno dirnut: Što se smeje Sara? Po mome mišljenju, ona se smejala ne toliko zbog svoje sopstvene presahle starosti koliko zato što je i Avram, njen gospodar, bio tako star i vremenit, beše mu već devedeset i devet godina. Kojoj ženi ne bi bilo do smeha pri pomisli da se sa starcem od devedeset i devet godina oda sladostrasnom uživanju, pa makar ljubavni život muškaraca i bio manje oštro ograničen nego u žena. Ali moj gospodar je mlad, mlad kao rosa, i koliko lakša i primamljivija mora za mene da bude pomisao... Ah, Ana, odano dete moje, ja sladostrasno uživam, stidno i tužno uživam u svojoj krvi, u svojim željama i ne mogu da se toga okanem, ne mogu da pobegnem na Taunus. A kad bi ti nagovorila Kena da se odseli; mislim da bih te mrzela do smrti!“ Velike su bile muke sa kojima je Ana slušala ove nezauzdavane, pijane reči. „Draga mama“, reče stegnutim grlom, „ti si vrlo uzbuđena. Ono što je sad tebi potrebno, to je mir i san. Uzmi dvadeset kapljica valerijane u vodi, možeš i dvadeset i pet. Ovo nevino sredstvo često mnogo pomaže. I budi uverena da ja na svoju ruku neću preduzeti ništa što bi bilo protivno tvojim osećanjima. Neka ovo uveravanje posluži i tvom umirenju, do kojeg mi je iznad svega stalo! Ako sam prezrivo govorila o Kitonu, kog poštujem kao predmet tvoje naklonosti, mada ga moram proklinjati kao uzrok tvoje patnje, ti ćeš razumeti da sam i to pokušala samo radi tvog umirenja. Za tvoje poverenje ja sam ti beskrajno zahvalna i nadam se, čak čvrsto verujem da si ovim otvorenim razgovorom sa mnom ipak malo olakšala srcu. Možda je ovaj razgovor pretpostavka za tvoje ozdravljenje- mislim: za tvoje umirenje. Ovo milo, vedro, svima nama drago srce opet će naći sebe. Ono voli uz patnje- zar ne misliš da bi se, recimo s vremenom, moglo naučiti da voli bez patnje a razumno? Vidiš, ljubav“... (Ana to reče brižljivo odvodeći majku u njenu spavaću sobu, da bi joj tamo lično sipala valerijane kap po kap u čašu) „ljubav, šta sve ona nije, čega sve raznolikog ne pokriva njeno ime, a kako je ipak uvek jedna! Majčina ljubav prema sinu, na primer- znam, Eduard ti nije naročito

blizak- ali ta ljubav može da bude veoma duboka, veoma strasna, ona se može vrlo tanano ali jasno razlikovati od ljubavi prema detetu sopstvenog pola pa ipak ni za trenutak da ne iziđe iz okvira materinske ljubavi. Kako bi bilo da činjenicu da bi ti Ken mogao biti sin iskoristiš za to da nežnost koju prema njemu gajiš preobratiš u materinsku, da je tebi za spasenje preneseš u oblast materinskog?“ Rozalija se nasmeši suznih očiju. „Pa da zavlada prava sloga između tela i duše, zar ne?“ podsmehnu se tužno. „Drago moje dete, šta sve ja ne tražim od tvoje mudrosti, kako je zamaram i zloupotrebljavam! To nije pravo s moje strane, jer ja nju uzalud mučim. Materinsko- pa i to je valjda tako nešto kao Taunus... Ne govorim više sasvim jasno? Mrtva sam umorna, u pravu si. Hvala ti, dušo, na strpljenju, na saosećanju! Hvala ti i zato što Kena poštuješ zbog onog što ti nazivaš mojom naklonošću. I nemoj ga istovremeno mrzeti, kao što bih ja tebe morala mrzeti kada bi ga oterala! On je sredstvo kojim se priroda služi da bi u mojoj duši ostvarila čudo“.

6. Ana je napusti. Prođe nedelja dana u toku kojih je Ken Kiton dvaput večerao kod Timlerovih. Prvi put bio je prisutan neki stariji bračni par iz Duizburga, Rozalijini rođaci: žena je bila njena sestra od tetke. Ana, koja je dobro znala da izvesni odnosi i napetost osećanja gotovo neminovno zrače neki fluid upadljivosti baš na ljude koji stoje sasvim po strani, oštro je posmatrala goste. Videla je kako rođaka nekoliko puta začuđeno prelazi pogledom sa Kitona na domaćicu pa opet na njega, videla je jednom čak i osmeh pod čovekovim brkovima. Tog večera opazila je i neku promenu u Kenovom držanju prema njenoj majci, neko nestašno preinačivanje i prilagođavanje njegovih reakcija, i kako on neće da trpi kada se ona sa dosta muka pravi kao da ne obraća pažnju na njega, nego je primorava da se okrene njemu. – Drugi put nije bilo gostiju. Gospođa fon Timler smislila je tada neko lakrdijaško, njenoj ćerci namenjeno i onim razgovorom sa njom nadahnuto predstavljanje kojim je ismevala izvesne Anine savete a istovremeno iz tog izigravanja izvlačila koristi za sebe. Pokazalo se naime da je Ken prethodne noći izdašno pijančio, sa nekoliko dobrih prijatelja, jednim studentom slikarske akademije i dvojicom sinova industrijalaca do zore obilazio sve stare pivnice redom i sav mamuran došao Timlerovima, sa prvoklasnim hangoverom, kako reče Eduard koji je stvar izbrbljao. Na rastanku, kada su jedni drugima poželeli laku noć, Rozalija je za trenutak pogledala ćerku sa uzbuđenom prepredenošću, čak je još zadržala pogled prikovan na nju dok je već uhvatila mladića za uvce i govorila mu: „A ti, sinčiću, primi od mame Rozalije ozbiljan ukor i uzmi na znanje da je njena kuća otvorena samo ljudima pristojnih navika a ne noćnim pticama i nakresanim invalidima koji su jedva još u stanju nemački da govore ili očima da gledaju! Jesi li čuo, nevaljalče? Popravi se! Kad te oni zli momci mame, nemoj ih slušati ni poći s njima i odsad ne traći svoje zdravlje ovako uludo! Hoćeš li se popraviti, hoćeš li?“ Pri tom ga je neprestano trzala

za uvce, a Ken je preterujući popuštao pod tim lakim trzajem, pravio se kao da je kazna bogzna kako bolna i povijao se pod njenom rukom žalostivno kriveći lice i pokazujući svoje lepe, sjajne zube. Lice mu je došlo sasvim blizu njenom i unoseći se u to blisko lice, ona dodade: „Jer ako to opet učiniš i ne popraviš se, ti nevaljali sinčiću, proteraću te iz grada, znaš li ti to? Poslaću te u neko mirno mestašce na Taunusu, gde je doduše priroda vrlo lepa, ali nema iskušenja i gde možeš seljačku decu da učiš engleskom jeziku. Ovog puta ispavaj se i isteraj mamurluk, zlikovče!“ I ona pusti njegovo uvo, oprosti se od blizine njegova lica, još jednom pogleda Anu prepredeno, sva bleda, i ode. Osam dana docnije dogodi se nešto sasvim neobično što je Anu fon Timler u najvećoj meri iznenadilo, uzbudilo i zbunilo- zbunilo utoliko što se doduše majke radi obradovala, ali pri tom nije zapravo znala da li to da smatra za sreću ili nesreću. U deset časova pre podne zamoli je sobarica da pođe milostivoj gospođi. Pošto je mala porodica doručkovala odvojeno- prvo Eduard, pa Ana, a domaćica naposletku; danas još nije videla majku. Rozalija je ležala na divanu u svojoj spavaćoj sobi, pokrivena lakim pokrivačem od kašmira, bledunjava lica, ali zacrvenela nosića. Ćerci koja je ulazila ćopajući klimnu glavom sa osmehom pomalo izveštačene malaksalosti, ali ništa ne reče već pusti da je ova upita: „Šta je, mama? Nisi valjda bolesna?“ „O ne, dete moje, nemoj se uznemiriti, ovo nije bolest. Bila sam u jakom iskušenju, umesto da te pozovem, sama da svratim do tebe i da te pozdravim. Ali potrebno je da se malo pričuvam, moram mirno da ležim, kao što to s nama ženama ponekad biva“. „Mama! Kako da razumem tvoje reči?“ Tada se Rozalija uspravi, zagrli ćerku oko vrata, privukavši je time k sebi, dole na ivicu divana i obraz uz obraz, prošapta joj na uvo, brzo, blaženo, u jednom dahu: „Slavlje, Ana, slavlje, vratilo mi se ono, vratilo posle tolikog prekida, potpuno prirodno i sasvim onako kako se pristoji zreloj, živoj ženi! Drago dete, kakvo čudo! Kakvo čudo vrši velika, dobra priroda na meni i time blagosilja moje verovanje! Jer ja sam verovala, Ana, i nisam se smejala, zato me dobra priroda sada nagrađuje, povlači natrag ono što je naizgled sa mojim telom već učinila, dokazuje da je to bila greška i ponovo vaspostavlja sklad između duše i tela, ali na drukčiji način nego što si ti htela da se desi. Ne tako da duša pokorno dopusti telu da na njoj izvrši svoje delo i da je prevede u časno stanje matrone, nego obrnuto, obrnuto, drago dete, tako da se duša pokaže gospodaricom tela. Čestitaj mi, draga, jer ja sam veoma srećna! Ta opet sam žena, opet ceo čovek, sposobna žena, dozvoljeno mi je da se osetim dostojnom muške mladosti koja me je osvojila i ne moram više pred njom da obaram oči u osećanju sopstvene nemoći. Životvorni prut kojim me je ošinula pogodio je ne samo dušu nego i telo i učinio da opet postane živ izvor. Poljubi me, dete moje- poverenice, nazovi me srećnom, onako srećnom kakva jesam, i hvali sa mnom čudotvornu moć velike i dobre prirode!“ Ona se opet opusti, zaklopi oči i nasmeši se zadovoljna samom sobom, a nosić joj došao sasvim crven. „Draga, slatka mama“, reče Ana, gotova da se sa njom raduje pa ipak stegnuta srca, „to je zaista velik, dirljiv događaj i dokaz životnosti tvoje prirode koja se pokazala već i u

svežini tvog osećanja i sad mu još daje toliku moć nad životom tvog tela. Vidiš, sasvim sam prišla tvom shvatanju da ono što se dogodilo tvom telu predstavlja proizvod duše, tvog mladalački snažnog osećanja. Ma šta ja ponekad govorila o ovim stvarima; ne smeš me smatrati toliko ćiftinskom da bih odricala svaku moć duševnog nad telesnim i samo ovom ostavljala odlučujuću reč u njihovom međusobnom odnosu. Da su u uzajamnoj zavisnosti, toliko i ja znam o prirodi i njenoj jedinstvenosti. Ma koliko duša bila podvrgnuta stanju tela; to što ona sa svoje strane može da izvrši na njemu često se graniči sa čudom i tvoj primer je jedan od najsjajnijih. Pa ipak, dozvoli da ti kažem: ovaj lepi, radosni događaj na koji si toliko ponosna- i s pravom, svakako možeš biti ponosna na nj; na mene, ovakvu kakva sam, nekako ne ostavlja isti utisak kao na tebe. Nalazim da on ne menja mnogo, divna moja mama, i ne pojačava bitno moje divljenje prema tvojoj prirodi- ili prirodi uopšte. Ja, hroma i već postarija devojka, svakako imam razloga da elementu telesnog ne pridajem mnogo važnosti. Svežina tvog osećanja, u protivrečnosti baš sa stanjem tela koje već stari, izgledala mi je dovoljno divna, dovoljno pobedonosna- gotovo kao čistija pobeda duševnog učinila mi se ona nego što je ovo sad, gde je, eto, nerazorljivost tvoje duše postala i telesni događaj“. „Bolje ćuti, jadno moje dete! Ono što nazivaš svežinom mog osećanja i što te je, kako tvrdiš, okrepilo, to si ti meni manje-više otvoreno predstavljala kao ludost kojom samu sebe izlažem podsmehu, i savetovala da se povučem na starački deo majke, da svoje osećanje preobratim u materinsko. E, to bi ipak bilo preuranjeno, zar ne, Anice? Priroda se izjasnila protiv. Ona je prihvatila moje osećanje kao svoju stvar i sasvim mi jasno nagovestila da se to osećanje ne mora stideti od nje i od bujne mladosti za koju se vezalo. I ti zaista misliš da to ne menja mnogo?“ „Ono što ja mislim, divna mama, svakako ne znači da ja ne poštujem reč prirode. A ponajmanje da bih ti htela pomutiti radost koju osećaš zbog njene presude. To ti nećeš verovati. Kad sam rekla da ovo što se dogodilo ne menja mnogo, to se odnosilo na spoljnu stvarnost, na praktičnu stranu tako reći. Kada sam ti savetovala, svesrdno ti želela da se prelomiš, da ti čak ne bude ni teško da svoje osećanje prema tom mladiću- oprosti što ovako hladno govorim o njemu- prema našem prijatelju Kitonu dakle- preneseš u okvire materinske ljubavi, moja se nada oslanjala na činjenicu da bi ti on mogao biti sin. U toj činjenici, zar ne, ništa se nije izmenilo i ona će morati da određuje odnos između tebe i njega obostrano, i s tvoje pa i s njegove strane“. „I s njegove strane. Govoriš o obostranom, a misliš samo na njega. Ti ne veruješ da bi me mogao voleti drukčije nego možda kao sin?“ „To neću da kažem, draga, dobra mama“. „Kako bi i mogla da kažeš, Ana, odano dete moje! Pomisli, ti nemaš pravo na to, nemaš potrebnog autoriteta u ljubavnim stvarima. U toj oblasti nedostaje ti oštrina pogleda, jer si rano došla do odricanja, srce moje, i skrenula pogled sa takvih prohteva. Sve što je duhovno pružilo ti je naknade za ono prirodno, to je dobro, blago tebi, to je lepo. Ali kako ćeš da sudiš i da me osudiš na beznadežnost? Ti nemaš moći zapažanja i ne vidiš ono što ja vidim, ne primećuješ znake koji mi kazuju da je njegovo osećanje spremno da pođe u susret mom. Hoćeš li da tvrdiš kako se on u takvim trenucima samo igra mnome? Zar više voliš da njega smatraš drskim i bezosećajnim nego da meni dopustiš nadu u usklađenje njegovog osećanja sa mojim? Šta bi u tome bilo toliko čudno? Uza svu tvoju udaljenost od ljubavnog života neće ti biti nepoznato da mladi ljudi veoma često pretpostavljaju zrelu

ženstvenost neiskusnoj mladosti, glupom tipu guščice. Možda je tu po sredi neka čežnja za vraćanjem majci- kao što obrnuto materinska osećanja mogu da se slivaju u strast zrele žene prema nekom mladom čoveku. Kome ja to govorim? Sve mi se čini da si pre kratkog vremena u razgovoru i sama izrazila nešto srodno“. „Zaista? Svakako si u pravu, mama. Uopšte ti dajem zapravo u svemu što kažeš“. „Onda me ne smeš nazvati beznadežnom, pogotovu ne danas kada se priroda izjasnila za moje osećanje. Ti to ne smeš, uprkos moje sede kose u koju si, kako mi se čini, uperila pogled. Da, ja sam na žalost prilično seda. Pogrešila sam što već odavno nisam počela da bojadišem kosu. Sad ne mogu odjednom početi, mada me je priroda u neku ruku ovlastila na to. Ali za moje lice mogu ponešto da učinim, ne samo masažom nego i upotrebom malo rumenila. Vi, deco, valjda nećete negodovati zbog toga?“ „Kako bismo mogli, mama. Eduard neće ni zapaziti, ako pri tom budeš iole diskretna. A ja... doduše nalazim da sve što je veštačko nekako nije u skladu sa tvojim smislom za prirodu, ali svakako nije greh protiv prirode ako na tako uobičajeni način upotpuniš njeno delo“. „Zar ne? A treba sprečiti da u Kenovim osećanjima čežnja za materinskom ljubavi ne odigra suviše veliku, pretežnu ulogu. To bi bilo protivno mojim nadama. Da, drago, odano dete moje, ovo srce- znam, ti nerado govoriš i slušaš o srcu- ali moje srce se nadima od ponosa i radosti, od pomisli kako ću sad sasvim drukčije, sa koliko drukčijim samopouzdanjem, izići pred oči njegovoj mladosti. Nadima se srce tvoje majke od nade u sreću i život!“ „Kako je to lepo, draga mama! I kako milo s tvoje strane što mi dozvoljavaš da učestvujem u tvojoj blaženosti! Ja nju delim, delim od srca, u to nećeš sumnjati, pa ni ako ti kažem da je ta moja radost pomešana sa nešto brižnosti- to liči na mene, je li?- nešto dvoumljenja- praktičnog dvoumljenja, da ponovim izraz koji sam u nedostatku boljeg već jednom upotrebila. Govoriš o svojoj nadi i o svemu što ti daje prava na nju- a ja nalazim da je to pre svega, sasvim prosto, sama tvoja mila ličnost. Ali propuštaš da tu nadu bliže odrediš, i ne kažeš mi na šta ona smera, kamo teži u životnoj stvarnosti. Imaš li nameru da se ponovo udaš? Da Kena Kitona dovedeš u kuću kao našeg očuha? Da s njim stupiš pred oltar? Možda je ovo kukavički s moje strane, ali pošto je razlika u vašim godinama ravna razlici između majke i sina, pomalo se plašim iščuđavanja koje bi taj korak izazvao“. Gospođa fon Timler pogleda ćerku začuđeno. „Ne“, odgovori, „ta misao je za mene nova i ako te to umiruje, mogu te uveriti da mi je i tuđa. Ne, Ana, ludice, nije mi namera da vam dovedem očuha od dvadeset i četiri godine. Čudnovato, kako ti kruto i pobožno govoriš o oltaru!“ Ana je ćutala, uz treptaj kapaka uperivši oči mimo majke u prazno. „Nada“, nastavi ova, „ko će nju odrediti onako kao što ti tražiš? Nada je nada, a ti bi zar htela da ona samu sebe pita za praktične ciljeve, kako ih ti nazivaš? Ono što mi je priroda učinila toliko je lepo- samo nešto lepo mogu od toga da očekujem, ali ti ne mogu reći kako zamišljam da će doći, kako se ostvariti i kuda odvesti. To je nada. Ona uopšte ne misliponajmanje na oltar“. Anine usne bile su lako stisnute. Kroz njih je procedila tiho, kao nehotice, protiv volje:

„Bila bi to srazmerno pametna misao“. Gospođa fon Timler je zaprepašćeno posmatrala hromu devojku, koja nije gledala u nju, i pokušavala da joj sa lica pročita misao. „Ana!“ viknu prigušeno. „Kako to misliš i kako se ponašaš? Moram ti priznati da te uopšte ne mogu poznati! Reci, ko je od nas dveju umetnica; ja ili ti? Nikad ne bih pomislila da u nemanju predrasuda možeš toliko da zaostaješ iza tvoje majke- i ne samo iza nje nego i iza našeg vremena i njegovih slobodnijih običaja! U svojoj umetnosti toliko si napredna i držiš se najnovijih pravaca, tako da čovek moje skromne pameti samo s mukom može da te sledi. Ali u moralnom pogledu kao da živiš bogzna kada, vo vremja ono, pre rata. Ta mi sada imamo republiku, imamo slobodu, i pojmovi su se mnogo izmenili, popustili su, olabaveli, to se pokazuje u svemu. Tako je sada među omladinom znak lepog ponašanja da maramicu, od koje bi nekad samo krajičak virio iz džepa na kaputu, puštaju da visi iz njega- da visi poput zastave, celom svojom polovinom- sasvim jasno se u tome vidi znak pa čak i svesno ispoljavanje republikanskog labavljenja običaja. Eduard takođe pušta da mu maramica visi tako po modi, i ja to gledam sa izvesnim zadovoljstvom“. „Zapažanja su ti veoma zgodna, mama. Ali ja mislim da se taj tvoj simbol maramice u Eduardovom slučaju ne može primeniti. Ti i sama često tvrdiš da je mladić- a to je on već svakojako- nasledio mnoge osobine od našeg oca, potpukovnika. Možda u ovom trenutku nije baš naročito obzirno s moje strane što tatinu ličnost unosim u naš razgovor i u naše misli. Pa ipak... „ „Ana, vaš otac je bio sjajan oficir i poginuo je na polju časti, ali opasan je vetropir bio i vrdao je do kraja života- najubedljiviji dokaz neodređenih granica muškog polnog života, i neprestano sam zbog njega morala da žmurim na oba oka. Zato i ne mogu smatrati naročitim nedostatkom obzira što ga ti sad spominješ“. „Utoliko bolje, mama- ako smem tako da kažem. Ali tata je bio plemić i oficir, i uza sve ono što ti nazivaš njegovim vetropirstvom živeo je po određenim pojmovima o časti, koji se mene slabo tiču ali od kojih je Eduard, čini mi se, dosta nasledio. On ne liči na oca samo po spoljašnjosti, po stasu i crtama lica. Pod izvesnim okolnostima reagovao bi i nehotice kao tata“. „To jest- pod kakvim okolnostima?“ „Draga mama, dozvoli da budem sasvim otvorena, kao što smo uvek bile jedna prema drugoj! Nije nemogućno zamisliti da bi odnosi između Kena Kitona i tebe, kakvi tebi lebde pred očima, obavijeni tamom, mogli ostati potpuno nepoznati društvu. Ja doduše sumnjam da bi se to s obzirom na tvoju milu neposrednost, tvoju divnu nesposobnost pretvaranja i prikrivanja svojih osećanja moglo baš sasvim postići. Neka samo kakav bezočnik podrugljivo nagovesti našem Eduardu, neka mu stavi do znanja da je poznato da njegova majka- pa, kako se to kaže- živi lakomislenim životom, i on bi smesta raspalio, ošamario drskog čoveka, i ko zna kakve bi sve opasne gluposti protivne policijskim propisima mogle proizići iz njegovog viteštva“. „Za ime božje, Ana, šta izmišljaš! Ti me plašiš! Znam da to činiš iz brižne ljubavi, ali ona je svirepa, ta tvoja briga, svirepa kao detinji sud o majci... „ Rozalija poče da plače. Ana joj pomože da obriše suze, nežno vodeći njenu ruku u kojoj je držala maramicu.

„Draga, dobra mama, oprosti! Tako ti nerado nanosim bol! Ali ti- ne govori o detinjem sudu! Misliš da ja ne bih- ne, ne sa trpeljivošću jer to već zvuči nadmeno; nego sa puno poštovanja i sa najnežnijim obzirima gledala ono što ti, eto smatraš svojom srećom? A Eduard- ne znam zapravo kako sam se uopšte setila njega- samo zbog te njegove republikanske maramice. Ne radi se o nama, pa ni o svetu. Nego o tebi, mama. Vidiš, tvrdila si da nemaš predrasuda. Ali jesi li zaista bez predrasuda? Govorili smo o tati i o izvesnim nasleđenim pojmovima po kojima je živeo i o koje se njegova vrdanja, tebi toliko mučna, po njegovom shvatanju nisu ogrešila. A što su mu ih svaki put praštala dolazilo je otud- to neka ti bude jasno- što si u osnovi bila istog mišljenja; shvatanja naime da ona nisu imala nikakve veze sa stvarnom razvratnošću. Za razvratnost on nije bio stvoren ni duhovno podešen. Ni ti to nisi- jedino sam se možda ja, kao umetnica, u tom pogledu izmetnula, ali ja sam opet na drugi način nesposobna da se koristim svojom emancipacijom i moralnom izvitoperenošću“. „Jadno moje dete“, prekide je gospođa fon Timler, „ne govori tako žalosno o sebi!“ „Kao da ja uopšte govorim o sebi“, odgovori Ana. „O tebi, o tebi ja govorim i iskreno se brinem zbog tebe. Za tebe bi zaista bila razvratnost ono što je za tatu, veseljaka, bilo samo neobuzdano zabavljanje, bez ikakve protivrečnosti sa njim samim pa ni sa društvenim shvatanjima. Sklad između tela i duše, to je svakako dobro i neophodno, i ti si ponosna i srećna što ti ga je priroda, tvoja draga priroda, na gotovo čudesan način podarila. Ali sklad između načina života i urođenog moralnog ubeđenja možda je još neophodniji, a tamo gde je on rastrzan može proizići samo rastrzanost duše, to jest: nesreća. Zar ne naslućuješ da je ovo istina? Da bi živela nasuprot samoj sebi, kada bi ostvarila ono o čemu sanjaš? U osnovi si i ti, kao što je i tata bio, vezana za određene pojmove, i razaranje te veze bilo bi istovetno sa razaranjem tebe same... Govorim onako kako sa zebnjom osećam. Zašto mi se opet otima sa usana ta reč: razaranje? Znam da sam je u svom strahovanju već jednom upotrebila, a osetila ne jedanput. Zašto mi dušu neprestano obuzima osećanje kao da sva ova nedaća čija si ti blažena žrtva ima neke veze sa razaranjem? Hoću nešto da ti priznam. Onomad, pre nekoliko nedelja, posle onog našeg razgovora uz čaj dockan uveče u mojoj sobi, kada si bila onako uzbuđena, došla sam u iskušenje da sa dr Oberloskampom, koji je lečio Eduarda kada je imao žuticu i mene jednom kada posle zapaljenja grla nisam mogla da gutam- jer tebi lekar nikad nije potreban- dakle sa njim sam tada poželela da govorim o tebi i o svemu što si mi poverila, samo radi svog sopstvenog umirenja. Ali sam to onda samoj sebi zabranila, vrlo brzo sam to sebi zabranila, iz ponosa, mama, to ćeš ti razumeti, iz ponosa na tebe i zbog tebe, i jer mi je izgledalo ponižavajuće da tvoja doživljavanja otkrijem takvom jednom lekaru čije je znanje božjom pomoću dovoljno za žuticu i zapaljenje grla, ali ne i za dublji ljudski jad. Po mom mišljenju postoje bolesti gde lekar nema šta da kaže“. „I za jedno i za drugo zahvalna sam ti, drago moje dete“, reče Rozalija, „za brigu koja te je gonila da sa Oberloskampom razgovaraš o meni, i zato što si tu pomisao odbacila. A i kako bi mogla ono što nazivaš mojom nedaćom- vaskrs moje ženstvenosti i sve što je duša učinila mom telu, makar i sasvim izdaleka dovesti u vezu sa pojmom bolesti? Je li srećabolest? Nije, dabogme, ni lakoumnost, nego život, život u radosti i žalosti, a život je nadaona nada o kojoj ne umem da dajem obaveštenja tvome razumu“. „Ja ih ne tražim od tebe, draga mama“.

„Onda idi, dete moje. Pusti me da se odmaram. Znaš, malo tihe povučenosti preporučljivo je nama ženama u ovakvim danima slavlja“.

7. Ana poljubi majku i ćopajući napusti spavaću sobu. Obe žene, svaka za sebe, predavale su se svojim mislima u vezi sa razgovorom koji su malopre vodile. Ana nije kazala niti mogla da iskaže sve što joj je bilo na duši. Koliko li će vremena, dvoumila se, trajati kod majke ono što je proglasila „vaskrsom svoje ženstvenosti“, to dirljivo oživljavanje? A Ken, ako joj se preda- što je sasvim verovatno- koliko li će trajati i to, kako li će žena u svojoj poznoj ljubavi morati da dršće od svake mlađe žene, odmah, od prvog dana, da strepi za njegovu vernost, čak i za njegovo poštovanje? Još je dobro što ona sreću ne shvata kao uživanje i radost, nego kao život sa svim njegovim jadom. Jer mnogo jada predviđala je zabrinuta Ana u onom o čemu je majka sanjala. Gospođa Rozalija sa svoje strane bila je dublje potresena prigovorima svoje ćerke nego što je želela da pokaže. Ne toliko od pomisli da bi Eduard pod izvesnim okolnostima možda morao da izloži svoj život opasnosti za njenu čast; ova romantična predstava, mada joj je naterala suze na oči, pre je učinila da joj srce življe zakuca. Ali sumnje koje je Ana izrazila u pogledu njenog „nemanja predrasuda“, pa ono o razvratnosti i o neophodnom skladu između načina života i moralnog ubeđenja, zaokupljalo je i mučilo dobru dušu dok se tog dana odmarala. Nije mogla a da ne prizna kako su te sumnje opravdane, a ćerkine zamerke dobrim delom istinite. Doduše, isto tako nije mogla ni da obuzda duboku radost s kojom je očekivala ponovno viđenje sa voljenim mladićem pod tako novim okolnostima. Ali o rečima svoje mudre ćerke o „življenju- nasuprot- samoj sebi“ mozgala je neprestano i duša joj se naprezala da pomisao na odricanje usvoji kao deo pomisli na sreću. Ta zar odricanje ne bi i samo moglo da bude sreća, kad nije plod bednog moranja nego se vrši u slobodi i svesti o jednakosti? Rozalija je došla do zaključka da je to mogućno. Tri dana posle velike fiziološke utehe koju je Rozalija doživela, Ken se opet pojavio kod Timlerovih, čitao i pričao engleski sa Eduardom i ostao na večeri. Blaženstvo što vidi njegovo lepuškasto mladićko lice, njegove lepe zube, široka ramena i uska bedra zračilo je Rozaliji iz milih očiju, i ovaj živi sjaj opravdavao je, moglo bi se reći, oživljavanje njenih obraza pomoću malo veštačkog rumenila, bez kojeg bi bledilo njena lica zaista bilo u neskladu sa onim radosnim žarom. Pri pozdravljanju, ovoga puta a zatim svagda kad bi Ken svakih osam dana dolazio, imala je neki nov način da ga uhvati za ruku, privlačeći je primakne ga k sebi i pri tom mu ozbiljno, ozareno i značajno pogleda u oči, tako da se Ani činilo kao da gori od želje, čak je i naumna da mladiću saopšti ono što je iskusila sa svojom prirodom. Besmisleno strahovanje! Po sebi se razume da to nije učinila, a zatim, u toku večera, njeno držanje prema mladom gostu bilo je prožeto vedro uravnoteženom dobrotom, prijatno lišenom kako one lažno materinske crte, kojom se onomad obešenjački

narugala svojoj kćeri, tako i sve stidljivosti i neodlučnosti, sve mučne poniznosti koje su s vremena na vreme unosile nečeg nakaznog u njeno ponašanje. Kiton, koji je već odavno sa zadovoljstvom shvatio da je, ovakav kakav je, osvojio ovu sedu ali dražesnu Evropljanku, nikako nije mogao da razume promenu u njenom držanju. Njegovo poštovanje prema njoj oslabilo je, sasvim pojmljivo, saznanjem njene slabosti; a ta slabost opet uzbudljivo je delovala na njegovu muškost; njegova prostodušnost osećala je privlačnu moć njene sopstvene prostodušnosti i on je nalazio da tako divne mladalačke oči mogu da pruže naknadu za njenih pedeset godina i već pomalo uvele ruke. Pomisao da se sa njom upusti u ljubavni odnos kakav je- ne baš sa Amelijom Licenkirhen ili Lujzom Pfingsten, ali sa jednom drugom ženom iz društva, koje se Rozalija ni setila nije- neko vreme održavao, postala mu je prilično prisna i već je bio počeo, kako je Ana zapažala, da u ton kojim je razgovarao sa majkom svog učenika bar tu i tamo unese izvesnu vragolastoizazivačku boju. To dobričini sad nekako nije više polazilo za rukom. Uprkos stisku ruke kojim bi ga pri svakom susretu sasvim privukla tako da su im se tela gotovo dodirivala, i uprkos bliskom i dubokom pogledu u njegove oči, nailazio bi kod takvih pokušaja na ljubaznu ali odlučnu dostojanstvenost koja ga je vraćala u postavljene granice, nije dozvoljavala da se ispolji ono što je pokušavao da ispolji, i njegovo držanje smesta trezneći pretvarala u pokornost. Nikako nije mogao da shvati ovu promenu koju je već toliko puta iskusio. Je li ona zaljubljena u mene ili nije, pitao se i krivicu za odbijanje i ukoravanje svaljivao na prisustvo njene dece, hrome devojke i maturanta. Ali bolje nije prolazio ni kad bi se desilo da sa njom neko vreme ostane nasamo u kutku nekog salona; a ni kada bi svojim malim ispadima, umesto nestašnog, tada davao ozbiljno nežno a silovito, tako reći strasno obeležje. Usudio se jednom da je sa svojim grlenim „R“, koje su svi tako rado slušali, vatrenijim glasom oslovi sa „Rozalija“, što samo po sebi, kao način oslovljavanja, po shvatanjima njegove domovine nije predstavljalo čak ni neku naročitu smelost. Ali, mada se trenutno zarumenela kao žar, ipak se gotovo smesta digla, udaljila i tog večera više nije imala za njega ni reči ni pogleda. Zima koja nije bila nimalo oštra, jedva je donela nešto mraza i snega ali utoliko više kiše, uz to se te godine još i rano završila. Već u februaru bilo je sunčano toplih dana koji su odisali prolećem. Sitni pupoljci lišća osmelili su se da se tu i tamo pomole na žbunju. Rozalija, koja je s ljubavlju pozdravila visibabe u svome vrtu, mogla se ranije nego obično, gotovo prevremeno da raduje sasi- zatim odmah i šafranu na kratkoj stabljičici, koji je svuda bujao po vrtićima ispred vila i u dvorskoj bašti, i pred kojim bi šetači zastajali pokazujući ga jedni drugima i naslađujući oči njegovom šarenom tišmom. „Zar nije čudnovato“, reče gospođa fon Timler svojoj kćeri, „koliko on liči na mrazovac? To je gotovo isti cvet! Kraj i početak- čovek bi ih mogao pobrkati, toliko su slični- mogao bi pomisliti da se ponovo vratio u jesen kad ugleda šafran, a poverovati u proleće kad vidi cvet rastanka“. „Da, mala zbrka“, odgovori Ana. „Tvoja stara prijateljica, majka priroda, uopšte ima neku ljupku sklonost za dvosmislenosti i zbunjivanje“. „Odmah ti oštre reči protiv nje naviru na usne, nevaljalo dete, i tamo gde se ja divim, ti

se podsmevaš. Mani se toga, nećeš uspeti da podsmehom uništiš moj nežni odnos prema njoj, prema dragoj prirodi- ponajmanje sad kada se sprema da donese moje godišnje doba; nazivam ga mojim, jer nam je godišnje doba našeg rođenja naročito srodno a mi bliski njemu. Ti si dete adventa i možeš dakle zaista reći da je tvoj dolazak bio pod srećnim znamenjem- gotovo već pod znamenjem dragog Božića. Ti moraš da osećaš kako te privlače oni doduše mrazni ali u mislima ipak tako radosno topli dani. Jer zaista, po mom iskustvu, saosećajni odnos nas vezuje za godišnje doba koje nas je rodilo. Njegovo vraćanje ima nečeg potvrdnog i potkrepljujućeg za naš život, nečeg što obnavlja, kao što ga dakle za mene ima proleće; ne zato što je baš proleće, ili premaleće kako vele pesnici, opšteomiljeno godišnje doba, nego zato što mu ja lično pripadam pa mi se čini kao da se ono smeši sasvim lično meni“. „Sigurno se smeši, draga mama“, odgovori zimsko dete. „I budi uverena da mi na to ni jedna jedina oštra reč neće navreti na usne!“ Ali mora se reći da životni podstrek koji je Rozalija od približavanja i procvata „svog“ godišnjeg doba obično dobijala- ili verovala da dobija; upravo sada kad je ovako govorila nekako nije hteo da se obistini. Gotovo se činilo kao da su odluke moralnog karaktera, koje je razgovor sa ćerkom ulio njoj i kojih se tako predano držala, suprotne njenoj prirodi, kao da i time ili upravo time „živi nasuprot samoj sebi“. Sasvim takav bio je utisak koji je Ana stekla, i hroma devojka prekorevala je sebe što je majku nagovarala na uzdržljivost do koje njoj samoj, po njenim sopstvenim slobodnim pogledima na svet, uopšte nije bilo stalo, nego joj se baš samo za majčino duševno spokojstvo učinila potrebnom. Štaviše: sumnjičila je sebe za nepriznavanje ružne pobude. Pitala se nije li ona sama, koja je čulnu sreću jednom sa puno jada priželjkivala a nikad nije upoznala, potajno nenavidela majci i zato nju svakojakim izmudrovanim razlozima podstakla na smernu uzdržljivost. Ne, to nije mogla da poveruje o sebi, pa ipak je ono što je videla uznemirivalo i pritiskivalo njenu savest. Videla je kako se Rozalija na svojim tako omiljenim šetnjama brzo zamara i baš ona, ponekad pod izgovorom bilo kakvih domaćih poslova, već posle pola sata pa i ranije navaljuje da se vrate kući. Odmarala se mnogo, ali uprkos ograničenog kretanja gubila je u težini i Ana je zabrinuto posmatrala mršavost njenih podlaktica kada ih rukavi nisu pokrivali. Sada je više niko ne bi pitao za vrelo mladosti sa kog mora da je pila. Ispod očiju polegle su joj nezdrave modrikave senke umora, a rumenilo koje je mladiću za ljubav i u čast svoje ponovno zadobijene pune ženstvenosti stavljala na obraze slabo je moglo da zavara i sakrije žućkasto bledilo njenog lica. Ali pošto je na sva raspitivanja za njeno zdravlje vedro-prezrivo odgovarala sa „Šta hoćeš, dobro mi je“, gospođica fon Timler odustala je od pomisli da dr Oberloskampu poveri brigu zbog unazađenog zdravlja svoje majke. Ne samo osećanje krivice nego i detinje poštovanje prema majci imalo je udela u tom odustajanju; ono isto što je izrazila rečima da ima bolesti gde lekar nema šta da kaže.

8.

Utoliko se više obradovala Ana preduzimljivosti i pouzdanju u svoje snage koje je Rozalija ispoljila prilikom malog dogovora utanačenog jedne večeri, za čašom vina, između nje, njene dece i Kena Kitona koji je baš bio prisutan. Tada još nije bio prošao ni nepun mesec od onog čudnovatog saopštenja zbog kojeg je Ana bila pozvana u majčinu spavaću sobu. Rozalija je tog večera bila mila i vedra kao u stara vremena i mogla se smatrati podstrekačem izleta za koji su se složili; ako se zasluga za to nije htela pripisati Kitonu, jer ih je on svojim ćaskanjem o istorijskim predmetima naveo na tu pomisao. Pričao je o raznim dvorcima i zamkovima u okolini koje je ranije posetio, o zamku Vupera, o Benzbergu, Ereshovenu, Gimhomu, Homburgu i Krotorfu, pa je onda došao na izbornog kneza Karla Teodora koji je u 18. veku svoj dvor premestio iz Diseldorfa u Švecingen a zatim u Minhen- što niukoliko nije sprečilo njegovog namesnika, nekog grofa Grotštajna, da za to vreme ovde preduzme i izvede čitav niz značajnih povrtarskih i građevinskih radova: pod njegovom upravom podignuta je kneževska akademija umetnosti, nastali su prvi začeci dvorske bašte, sagrađen je dvorac Jegerhof- i, dodao je Eduard, koliko je njemu poznato istih godina i nešto udaljeniji dvorac Holterhof kraj istoimenog sela, južno od grada. Razume se, i Holterhof, potvrdio je Kiton, ali je zatim na svoje sopstveno čuđenje morao priznati da baš ovaj proizvod poznog rokokoa nikad nije očima video, pa čak ni u pripadajući park koji se proteže do Rajne, ma koliko da je znamenit, nije nogom kročio. Gospođa fon Timler i Ana bivale su doduše kojiput u parku ali, kao uostalom ni Eduard, nikad nisu stigle da razgledaju unutrašnjost dvorca koji je sagrađen na divnom mestu. „Svašta li ti ima na ovom belom svetu!“ reče domaćica veselo negodujući. Uvek je bio znak vedrog i dobrog raspoloženja kada bi se služila pomalo narodskim jezikom. Lepi su oni Diseldorfljani, dodade, svi četvoro! Jedan još uopšte nije bio tamo, a ostali nisu videli unutrašnjost tog dragulja od dvorca čije razgledanje nijedan stranac neće da propusti. „Deco“, uzviknu ona, „ovako dalje ne ide i na tome se stvar ne sme svršiti. Napred na izlet u Holterhof, ovako kako smo ovde na okupu, i to odmah idućih dana! Sada je tako lepo, godišnje doba tako divno, a barometar stoji na stalno. U parku sigurno sve klija i tera, u svom prolećnom ruhu svakako je umilniji nego u vreme letnjih sparina kada smo Ana i ja tamo šetale. Odjednom me je prosto obuzela žudnja za crnim labudovima koji su u rovu u parku – sećaš li se, Ana- sa svojim crvenim kljunovima i opnastim nogama tako setnogordo klizili površinom vode. Kako su svoju glad umeli da zaodenu snishodljivošću kad smo ih hranili! Ponećemo belog hleba za njih... Čekajte, danas je petak- u nedelju ćemo poći, slažete li se? Samo taj dan dolazi u obzir za Eduarda, a valjda i za mister Kitona. Doduše, u nedelju će svuda biti mnogo sveta, ali meni to ne smeta, ja se rado pomešam sa nagizdanim narodom i uživam zajedno s njim, rado odlazim onamo gde ima veselja- na narodne svečanosti napolju pred Oberkaselom, kada miriše na prženu mast, deca sisaju crvene šećerleme a pred cirkuskom šatrom tako čudnovato prostački ljudi zveckaju, trube i viču. Nalazim da je to divno. Ana misli drukčije. Ona nalazi da je tužno. Da, Ana, ti tako misliš i više si za otmenu tugu crnog para labudova na vodenoj površini rova... Sad mi pade na pamet, deco, poći ćemo vodenim putem! Putovanje suvim, tramvajem, ionako je dosadno. Nimalo šume i jedva nešto slobodna polja. Na vodi je veselije, neka nas nosi stara Rajna. Eduarde, bi li hteo da se raspitaš za red vožnje parobrodskog društva? Ili čekaj, ako ćemo otmeno, pružićemo sebi to zadovoljstvo i iznajmićemo privatni motorni čamac za

vožnju uzvodno. Onda ćemo biti sami poput crnih labudova... Pitanje je samo da li da se otisnemo pre ili posle podne“. Složili su se za pre podne. Eduardu se činilo da se dvorac ionako rano posle podne zatvara za posetioce. U nedelju ujutru, dakle. Na Rozalijin odlučni podsticaj dogovor je brzo i čvrsto utanačen. Kitonu je povereno da iznajmi motorni čamac. Kod časovnika na obali većnice, na mestu ukrcavanja, sastaće se svi preksutradan u 9 sati izjutra. Tako je i bilo. Jutro beše sunčano sa malo vetra. Na obali se skupljalo mnogo preduzimljiva sveta koji je s decom i biciklima čekao utovar na jedan od belih brodova Keln-Diseldorfske parobrodske linije. Za Timlerove i njihovog pratioca stajao je u pripravnosti iznajmljeni motorni čamac. Njegov vozač, čovek sa minđušama u obliku prstena, izbrijanom gornjom usnom i riđom mornarskom bradom, pomogao je damama pri ulaženju. Čamac je krenuo čim su se gosti smestili na kružnoj klupi ispod krova koji je počivao na tankim motkama. Čamac je održavao pristojnu brzinu uz struju široke reke, čije su obale uostalom odisale svakidašnjom dosadom. Stara kula dvorca, krivi toranj Lambertove crkve, gradsko pristanište ostali su pozadi. Slične građevine pomaljale su se iza iduće okuke reke: stovarišta, fabričke zgrade. Malo-pomalo, predeo iza kamenih pristana što su se sa obala zabijali u reku dobijao je izgled polja. Naseobine, stara ribarska sela čija je imena znao Eduard pa i Kiton, ležala su zaštićena nasipima ispred ravnih livada, polja, vrbaka i mrtvih rukavaca. Prizor će ostati isti iza svih okuka reke, valjda čitav sat i po, sve do njihovog cilja. Ali kako su ipak dobro uradili, uzviknu Rozalija, što su se odlučili za motorni čamac, umesto da put po sumornim ulicama predgrađa prevale za delić tog vremena! Izgledalo je da od srca uživa u elementarnoj draži putovanja rekom. Sklopljenih očiju pevušila je u pola glasa nešto veselo u vetar koji je na mahove postajao gotovo buran: „O, vetre sa vode, ja te volim; voliš li i ti mene, vetre sa vode?“ Njeno stanjeno lice bilo je vrlo umilno ispod filcanog šeširića sa peruškom, a sivo i crveno karirani ogrtač od lake vunene tkanine sa povijenim okovratnikom odlično joj je stajao. I Ana i Eduard opremili su se za vožnju ogrtačima i jedino Kiton, koji je sedeo između majke i ćerke, zadovoljavao se sivim vunenim džemperom ispod svog kaputa od čupavog sukna. Maramica mu je visila iz džepa na grudima i okrenuvši se naglo, očiju odjednom otvorenih, Rozalija mu je strpa duboko u džep. „Samo uljudno, uljudno, mladiću!“ reče ona čedno-prekorno odmahujući glavom. On se nasmeši, zahvalio se, a zatim htede da zna kakav je to song[110] koji je malopre čuo iz njenih usta. „Song?“ zapita ona, „zar sam ja pevala? To je zuk a ne song“. I već je opet zaklopila oči i pevušila jedva mičući usnama: „Vetre sa vode, koliko te volim!“ Zatim je stala da ćaska uz šum motora, često primorana da pridržava šeširić koji je vetar hteo da joj otrgne sa još bujne, talasaste sede kose; opširno je pričala o tome kako bi mogli nastaviti put Rajnom od Holterhofa do Leverkusena i Kelna pa otud dalje preko Bona u Godezberg i Bad Honef na podnožju Sedam planina. Tamo je lepo, sred vinograda i voćnjaka leži ubava banja na Rajni, sa nekakvim alkalnim kiseljakom koji je veoma dobar protiv reumatizma. Ana pogleda majku. Znala je da ona sad s vremena na vreme pati od bolova u krstima i već je ponekad pomišljala da sa njom početkom leta pođe na lečenje u Godezberg ili Honef. Njeno pomalo zadihano pričanje o dobrom kiseljaku, izgovoreno u vetar, imalo je u sebi nečeg nevoljnog i Ana je po tome naslutila da majka i u ovom trenutku oseća ono mučno stezanje.

Posle sata vožnje doručkovali su nekoliko sendviča sa šunkom i uz to pili crno vino iz čašica za put. Bilo je pola jedanaest kada je čamac pristao uz laki mostić za iskrcavanje koji je, za veće brodove neupotrebljiv, sasvim blizu dvorca i parka zalazio u reku. Rozalija isplati vozača, jer su se jednostavnosti radi ipak odlučili za povratak tramvajem. Park se nije protezao do same reke. Imali su da prevale komad još prilično vlažnog puta preko livada pre no što ih je primila u svoja nedra priroda drevnog vlastelinstva, dobro negovana i propisno potkresana. Sa okrugle leje na uzvišici, sa klupama za odmor u udubljenjima ograđenim tisovinom, polazili su u raznim pravcima drvoredi divnih stabala, koja su gotovo sva već bila ispupila, mada se poneki izdanak još krio u mrkom glatkom zaštitnom omotaču; sitno pošljunčeni, često granjem zasvođeni putevi između ponegde čak i četverostruko nanizanih bukvi, tisova, lipa, divljih kestenova i visokih brestova. Moglo se videti i retko drveće presađeno iz dalekih krajeva, usamljeno sred travnjaka: neobični četinari, bukve papratasta lista, i Kiton poznade kalifornijsko mamutovo drvo, barski čempres meka korenja. Rozaliju ove retkosti nisu zanimale. Priroda, tvrdila je, mora da bude prisna, inače ništa ne kazuje duši. Ali lepota parka kao da uopšte nije naročito delovala na njen smisao za prirodu. Jedva dižući tu i tamo pogled na gorda stabla, išla je ćutke pored Eduarda iza njegovog mladog učitelja jezika i ćopave Ane, koja je uostalom jednim manevrom spretno izmenila ovaj raspored. Zastala je i pozvala brata k sebi da ga pita za naziv drvoreda kojim su krenuli i zavojite staze koja ga je presecala. Jer svi ti putevi imali su starinske nazive, kao „Drvored lepeza“, „Drvored truba“ itd. Nastavljajući put, Ana je onda zadržala Eduarda uza se i ostavila Kena kraj Rozalije. On je nosio njen ogrtač, koji je skinula pošto je u parku bila zavetrina i mnogo toplije nego na vodi. Blago je sijalo prolećno sunce kroz visoko granje, šaralo puteve i poigravalo na licima, nagoneći oči da žmirkaju. U dobro skrojenoj mrkoj haljini koja se tesno pripijala uz njeno mladalački vitko telo, gospođa fon Timler išla je pored Kena i s vremena na vreme bacala prikriveno nasmešen pogled na svoj ogrtač prebačen preko njegove ruke. „Evo ih!“ uzviknu ona, misleći na par crnih labudova; jer sad su prolazili pored rova oivičenog srebrnim topolama, a ptice, spazivši posetioce kako se približuju, doplovile su u odmerenoj žurbi klizeći površinom pomalo sluzave vode. „Kako su lepi! Ana, jesi li ih poznala? Kako veličanstveno drže vratove! Gde je hleb za njih?“ – Kiton ga izvuče iz džepa, zavijen u novine, i pruži njoj. Bio je topao od topline njegova tela i ona odlomi komadić hleba i pojede ga. „But it is old and hard[111]„, uzviknu on, učinivši pokret koji je došao prekasno da bi je mogao sprečiti. „Imam ja dobre zube“, odvrati ona. Jedan labud, međutim, udarivši sasvim blizu na obalu, raširi svoja mrka krila i stade njima da udara po vazduhu, ispružena vrata ljutito sikćući uvis na njih. Nasmejaše se njegovoj ljubomornoj zavidljivosti, ali pomalo i zaplašeni. Ptice onda dobiše svoje. Rozalija im je malo-pomalo dobacivala bajate komadiće hleba, i dostojanstveno, ploveći tamo-amo bez prenagljivanja, primale su ptice dar. „Ipak se bojim“, primeti Ana nastavljajući put, „da ti onaj opaki neće lako zaboraviti što si mu opljačkala hranu. Sve vreme je pokazivao otmenu uvređenost“. „Koješta“, odgovori Rozalija. „Samo se za trenutak bio uplašio da ću mu sve pojesti. Utoliko slađe mu je moralo prijati ono od čega sam i ja u slast okusila komadić“.

Stigoše do dvorca, do glatkog okruglog ribnjaka u kojem se ogledao, sa ostrvcetom sa strane gde je stajala usamljena topola. Na šljunkom posutom prostoru pred stepenicama u obliku lakog luka građene zgrade, čije znatne dimenzije kao da su se rastapale u ljupkosti a ružičasta fasada, istina, već krunila, stajalo je nekoliko ljudi koji su u iščekivanju da izbije 11 sati pa da ih vodič sprovede kroz unutrašnjost dvorca, provodili vreme upoređujući likove grba na zabatu, bezvremeni časovnik u ruci anđela iznad njega, i kamene vence nad visokim belim vratima, sa podacima iz svojih priručnika. Naši prijatelji pridružili su se njima i, kao i oni, dizali pogled na dražesno ukrašenu feudalnu arhitekturu, na ovalne oeils de boeuf[112] u potkrovlju boje škriljca. Mitološki lako zapregnuti likovi, Pan i njegove nimfe, stajali su na bočnim coklama kraj visokih prozora, nagrizeni zubom vremena kao i ona četiri lava od peščanika koji su, namćorasta izraza i prekrštenih šapa, s boka štitila stepenice i pnlaz. Kiton je ispoljavao istoričarsko oduševljenje. Sve mu je bilo „splendid[113]“, i „excitingly continental[114]„. O, dear122 kad samo pomisli na svoju prozaičnu zemlju s onu stranu mora! Tamo nema ovako nečeg što se u aristokratskoj ljupkosti kruni, jer nije bilo izbornih kneževa i pokrajinskih grofova koji su neograničeno, u sopstvenu čast i u čast kulture mogli da se predaju svojoj strasti za raskoš. Ali uz to se opet dosta drsko ponašao prema toj kulturi koja je dostojanstveno zastala u vremenu, pa je na veselje čekalaca uzjahao jednog od lavova stražara, mada je sa njegovih sapi strčao šiljast čep, kao u mnogih konjića igračaka sa kojih se jahač može skinuti. Obema rukama zgrabio je šiljak pred sobom, uzvikujući Hi! i On, old chap[115]! pravio se kao da mamuza životinju i zaista se ne bi mogla zamisliti lepša slika mladosti no što je on pružao u svojoj obesti. Ana i Eduard izbegavali su da pogledaju majku. Zatim škripnuše reze i Kiton se požuri da sjaše kada čuvar dvorca, čovek sa prazno zavrnutim levim rukavom i u vojničkim čakširama, očigledno podoficir nastradao u ratu kome je ova mirna služba data za utehu, rasklopi krila srednjeg portala i dozvoli pristup. Stao je u visoki okvir vrata i propuštao posetioce mimo sebe, otkidajući sa malog bloka ulaznice koje je svojom jedinom rukom umeo odmah i napola da procepa. Uz to je već počeo i da govori, iskrivljenim ustima i od mnogog vikanja prozuklim glasom da niže napamet naučene i sto puta ponavljane pouke: da plastični ukras fasade potiče od jednog vajara kog je izborni knez naročito za to pozvao iz Rima; da su dvorac i park delo jednog francuskog graditelja, da tu imaju pred sobom najznačajniju rokoko-građevinu na Rajni, koja istina već pokazuje prelaze u stil Luja XVI; da dvorac sadrži pedeset i pet dvorana i soba, da je stajao 800.000 talira- i tako dalje. Trem je odisao memljivom hladnoćom. Velike filcane papuče slične čamcima stajale su tu nanizane; uz prigušen ženski kikot trebalo je ući u njih, da bi se sačuvao dragoceni parket koji je zaista bio gotovo glavna znamenitost svečanih odaja kroz koje su posetioci nespretno vukući noge i klizeći sledili jednorukog besednika vodiča. Raznolikih šara iz odaje u odaju, intarzije nasred parketa obrazovale su svakovrsne zvezdaste oblike i cvetne fantazije. Njihov glatki sjaj upijao je poput mirne vode senku ljudi i ispupčenog raskošnog nameštaja, dok su visoka ogledala između pozlaćenih, vencima obavijenih stubova i u zlatom opervaženim poljima od cvetnih svilenih tapeta, dobacivala jedna drugimaponavljajući ih- slike kristalnih polijeleja, nežnog živopisa na tavanici, medaljona i emblema lova i muzike nad vratima, i uprkos mnogih svojih mutnih mrlja još uvek mogla da izazovu iluziju nepreglednih nizova odaja. Raskošnost koja nikom ne polaže računa,

bezuslovna volja za uživanjem govorile su iz ove sipkave ljupkosti i trošnih pozlaćenih ukrasa, održanih i povezanih jedino neprikosnovenim stilom po ukusu vremena koje ih je sazdalo. U okrugloj dvorani za bankete, gde su unaokolo u udubljenjima stajali Apolon i muze, parket poda prelazio je u mermer sličan onom kojim su zidovi bili obloženi. Tu su ružičasti anđelčići pridržavali naslikanu zavesu odmaknutu sa šupljikavog svoda kroz koji je prodirala dnevna svetlost, a sa čije je galerije, po rečima čuvara, nekad dopirala muzika do zvanica dole za stolom. Ken Kiton vodio je gospođu fon Timler držeći je za lakat. Svaki Amerikanac tako vodi damu preko kolovoza. Među stranim ljudima, razdvojeni od Ane i Eduarda, išli su za čuvarom koji je promuklo, drvenim nemačkim knjiškim jezikom odmotavao klupče svog teksta i ljudima tumačio šta gledaju svojim očima. Oni ne vide sve čega tu ima, govorio je. Od pedeset i pet odaja u dvorcu, nizao je dalje i po šablonu padao pomalo u drvenasto dvosmislen ton, a da mu se krivousto lice ni najmanje nije upuštalo u šaljivost njegovih reči; od tih odaja ne stoje sve ovako bez daljeg otvorene. Tadašnja gospoda imala su mnogo smisla za sve što je nestašno, potajno i skriveno, za skrovišta u pozadini odaja i izdvojena mesta za razne zgode, pristupačna pomoću mehaničkih majstorija kao što je, na primer, ova. I on zastade kraj jednog zidnog ogledala koje se, popuštajući pritisku na neku oprugu, pomače u stranu i neočekivano otkri pogledu uske zavojite stepenice sa fino rađenom rešetkastom ogradom. Na dnu stepenica, odmah sleva, stajao je na niskom postolju torzo čoveka bez ruku i stopala koji se, sa vencem od bobica u kosi i pregačom od neodredljivog ispletenog lišća oko bedara, malo nagnut unazad, sa prijapskom dobrodošlicom smeškao niz svoju jareću bradicu u prazno. Čuli su se usklici „Aha“ i „Oho“. „I tako dalje“, reče vodič kao što je svaki put činio i pusti šaljivo ogledalo da se opet vrati na svoje mesto. „Ili ovako“, reče nastavljajući obilazak i učini da se jedno polje svilenih tapeta, naizgled sasvim bezazleno, kao tajna vrata rastvori i otkrije hodnik koji je vodio u neizvesnost i iz kojeg se širio memljiv zadah. „To su oni voleli“, reče jednoruki. „Drugo vreme, drugi običaji“, dodade još jednolično-poučno i nastavi vođenje. Nije bilo lako zadržati filcane čamce na nogama. Gospođa fon Timler izgubi jedan od tih svojih čamaca; on otkliznu malo dalje na glatkom podu i dok ga je Kiton smejući se uhvatio i kleknuvši opet joj navukao na nogu, posetioci ih prestigoše. On joj opet podmetnu ruku pod lakat, ali ona još malo zastade, sa sanjalačkim osmehom, gledajući za jatom koje se gubilo u daljim odajama pa, još uvek oslonjena na njegovu ruku, okrenu nazad i poče žurno da pipa tapetu tamo gde se ova bila rasklopila. „You aren't doing it right[116]„, prošapta on. „Leave it to me. It was here[117]„. On nađe oprugu, vrata se otvoriše; zapahnu ih memljivi vazduh tajnog hodnika u koji kročiše. Nađoše se u mraku. Sa uzdahom iz najdublje dubine Rozalija obavi ruke oko mladićeva vrata a i on, sav blažen, zagrli uzdrhtalu ženu. „Kene, Kene“, promuca ona naslonivši lice na njegov vrat, „ja te volim, ja te volim, zar ne, ti to znaš, nisam mogla sasvim da sakrijem od tebe, a ti, a ti, voliš li i ti mene, malo, malčice samo, reci, možeš li me voleti sa tvojom mladošću kao što mi je priroda dala da te volim sa sedom kosom? Da? Da! Tvoja usta, ah, najzad eto, tvoja mlada usta, za kojima sam žudela, tvoje drage usne, tako, tako. – Umem li da ljubim? Reci, umem li, slatki moj budioče? Sve ja umem kao ti. Kene,

ljubav je jaka, ona je čudo, tako ona nailazi i čini velika čuda. Ljubi me, dragi! Za tvojim sam usnama žudela, oh, kako žudela, jer moraš znati da je moja jadna glava dolazila na svakojaka mudrovanja, naime da nemanje predrasuda i razvratnost nisu za mene i da mi preti razaranje od nesklada između načina života i urođenog ubeđenja. Ah, Kene, umalo da me mudrovanje razori i žudnja za tobom... Ovo si ti, ovo si najzad ti, tvoja kosa, tvoja usta, dah tvog nosa, ruke, ruke me grle koje poznajem, ovo je toplina tvog tela koju sam okusila, a labud se naljutio... „ Zamalo pa da se sruši na njega. On je, držeći je čvrsto, povuče dalje u hodnik, koji se malo rasvetljavao pred njihovim očima. Tamo napred vodile su stepenice dole pred otvoreni kružni luk nekih vrata, iza kojih je mutna svetlost sa tavanice padala u udubljenje čije su tapete bile protkane golubovima koji su se ljubili. Tu je stajala neka vrsta divana, pored kojeg je amor u drvorezu držao u ruci nešto poput baklje. Tamo sedoše u tmuloj tami. „Uf, mrtvački vazduh“, naježi se Rozalija na njegovom ramenu. „Kako je to žalosno, Kene, mili, da se moramo naći ovde kod mrtvih. U krilu drage prirode, obavijeni njenim dahom, u slatkom mirisnom isparenju jasmina i pasjakovine, sanjala sam, trebalo je to da bude, tamo je trebalo da te prvi put poljubim, a ne u ovom grobu! Hajde, pusti, nevaljalče, ta ja hoću da ti pripadam, ali ne u memli. Sutra ću ti doći, u tvoju sobu, sutra pre podne, ko zna, možda još večeras. Udesiću to, podvaliću mudrijašici Ani“... Dopustio je da ga uveri. A i uviđali su da moraju poći da se pridruže ostalima, nazad ili napred. Kiton se odluči za „napred“. Kroz druga vrata napustiše mrtvačku ljubavnu odaju, opet se nađoše u nekom mračnom hodniku, koji je zaokretao, koji se peo, i najzad stigoše pred jedna zarđala vrata koja pod Kenovim snažnim upiranjem i drmanjem popustiše, a spolja behu tako gusto obrasla kožastim puzavicama da se jedva probiše kroz njih. Nebeski vazduh ih zapahnu. Negde je žuborila voda; slapovi vodopada spuštali su se iza širokih leja zasađenih cvećem proleća, žutim narcisima. To je bio zadnji deo dvorskog parka. Upravo u tom trenutku približavala se zdesne strane grupa posetilaca, sad već bez vodiča, a sasvim na kraju i Ana sa svojim bratom. Rozalija i Ken pomešaše se sa prednjim redovima, koji počeše da se razilaze u pravcu vodoskoka i pošumljenog dela parka. Bilo je umesno zastati, osvrnuti se, poći u susret Ani i Eduardu. „Gde li ste to zaostali?“ začu se, i: „To mi pitamo vas“, i: „Zar je mogućno da se čovek tako izgubi iz očiju?“ Ana i Eduard su tvrdili da su se čak i vratili da potraže izgubljene, ali uzalud. „Najzad, niste mogli nestati sa sveta“, reče Ana. „Kao ni vi“, odgovori Rozalija. Svi su izbegavali da se pogledaju. Između grmlja rododendrona obiđoše krilo dvorca i vratiše se ka prednjem ribnjaku, u čijoj je neposrednoj blizini bila tramvajska stanica. Koliko je dugotrajno bilo plovljenje uzvodno, usled Rajninog vijuganja, toliko se brzo obavio povratak tramvajem, koji je bučno žurio kroz fabričke delove grada i mimo kolonija radničkih stanova. Brat i sestra izmenjaše s vremena na vreme koju reč među sobom ili s majkom, čiju je ruku Ana neko vreme zadržala u svojoj jer je videla kako podrhtava. U gradu, blizu Kraljeve aleje rastadoše se.

9.

Gospođa fon Timler nije otišla Kenu Kitonu. Iste noći, pred zoru, njoj je jako pozlilo i celu kuću zahvatio je strah. Ono što je nju prilikom prvog vraćanja ispunilo tolikim ponosom, tolikim blaženstvom, ono što je proglasila čudesnim delom prirode i visokim dostignućem osećanja, ponovilo se na koban način. Imala je još toliko snage da zazvoni, ali njena ćerka i služavka koje su dotrčale nađoše je onesvešćenu u krvi. Lekar, dr Oberloskamp, brzo je stigao. Došavši sebi pod njegovim rukama, ona se začudi njegovom prisustvu. „Šta, doktore, vi ovde?“ izusti. „To vas je svakako Ana potrudila? Ali meni se desilo samo ono što biva u žena“. „Pod izvesnim okolnostima, draga moja milostiva gospođo, te funkcije se moraju kontrolisati“, odgovori sedi lekar. A ćerki odlučno izjavi da je neizostavno potrebno preneti bolesnicu, najbolje kolima za spasavanje, na ginekološku kliniku. Slučaj zahteva najpodrobniji pregled; koji uostalom može pokazati da je stvar bezazlene prirode. Sasvim je mogućno da te metroragije, ona prva o kojoj sad čujem i ova druga koja ga uznemiruje, potiču od nekog mioma koji se bez teškoća može operacijom odstraniti. Kod upravnika i glavnog hirurga klinike, profesora Muteziusa, nalaziće se gospođa mama u najpouzdanijim rukama. Postupiše onako kako je odredio- bez otpora od strane gospođe fon Timler, na Anino nemo čuđenje. Samo je pri svemu što se s njom dešavalo široko otvorenim očima gledala u daljinu. Pregled koji je Mutezius izvršio otkrio je za bolesničin uzrast preveliku matericu, pri opipavanju jajovoda nepravilno zadebljano tkivo, a na mestu već veoma malenog jajnika bezobličan otok. Čišćenjem su nađene ćelije karcinoma, koje su sudeći po svom karakteru delimično poticale od jajnika; ali bilo je i takvih koje nisu ostavljale nikakvu sumnju da su i u samoj materici karcinomatozne ćelije u punom razvoju. A sva ta zloćudnost pokazivala je znake naglog rastenja. Profesor, čovek sa podvaljkom i jako crven u licu, čije su vodnjikavoplave oči lako zasuzile a da to sa duševnim uzbuđenjem nije imalo nikakve veze, podiže glavu sa mikroskopa. „Ovo ja zovem širokim nalazom“, reče svom asistentu koji se zvao dr Kneperges. „Ipak ćemo operisati, Kneperges. Totalna ekstirpacija do poslednjeg vezivnog tkiva u karlici i do sveg limfatičnog tkiva mogla bi svakako bar da produži život“. Ali kad je otvorena trbušna duplja, lekari i sestre ugledaše u beloj svetlosti reflektora toliko strašnu sliku da se nije mogla pojaviti nada čak ni u prolazno poboljšanje. Trenutak da se ono postigne očigledno je već odavno bio propušten. Ne samo da su svi karlični organi bili zahvaćeni opakom bolešću: i trbušna maramica već je i golom oku pokazivala ubitačno nagomilavanje ćelija, sve žlezde limfatičnog sistema bile su karcinomatozno zadebljane, i nije bilo sumnje da ognjišta raka ima i u jetri. „Evo, pogledajte ovaj belaj, Kneperges“, reče Mutezius. „Verovatno prevazilazi vaša očekivanja“. Da prevazilazi i njegova sopstvena, to nije hteo da pokaže. „Od naše plemenite veštine“, dodade, a u očima mu suze koje ništa ne znače, „tu se malo mnogo zahteva. Ne

može se sve ovo iseći. Ako vam se čini da zapažate kako je to zlo već i u oba mokraćna kanala matestatično uraslo, pravilno zapažate. Uremija ne može dugo da izostane. Vidite, ja nipošto ne poričem da materica sama proizvodi tu proždrljivu žgadiju. Pa ipak vam savetujem da prihvatite moje podozrenje da je sve ovo poteklo od jajnika; naime od nekorišćenih granuloznih ćelija koje tamo ponekad od rođenja miruju, i kad nastupi klimakterijum, usled bogzna kakvog nadražajnog procesa počnu zloćudno da se razvijaju. Onda organizam, post festum[118], ako hoćete, biva zasut, obliven, preplavljen estrogenhormonima, što dovodi do hormonalne hiperplazije materičine sluzokože sa obaveznim krvarenjem“. Kneperges, suv, ambiciozno samouveren čovek, pokloni se škrto sa skrivenim podsmehom zahvaljujući na pouci. „Dakle, napred, ut aluguid fieri videatur[119]“, reče profesor. „Ono što je životno važno moramo joj ostaviti, ma koliko da je ta reč ovde natopljena setom“. Ana je gore u bolesničkoj sobi očekivala majku, kada se ova, dizalicom odnesena na sprat, na nosilima vratila pa je sestre položiše u postelju. Pri tom se probudila iz narkotičnog sna i nejasno izustila: „Ana, dete moje, on je siknuo na mene“. „Ko, draga mama?“ „Crni labud“. I opet je zaspala. Labuda se, međutim, još često sećala idućih nekoliko nedelja, njegovog kao krv crvenog kljuna, crnog udarca njegovih krila. Nije se dugo patila. Usled uremične kome ubrzo je utonula u duboku nesvest, a obostranom zapaljenju pluća, koje se u međuvremenu razvilo, zamoreno srce samo je još danima moglo da odoljeva. Ali sasvim pred kraj, samo nekoliko časova ranije, duh joj se još jednom razbistri. Ona podiže oči na ćerku koja je, držeći je za ruku, sedela kraj njene postelje. „Ana“, reče i uspe da gornji deo tela malo primakne ivici postelje, bliže ćerki poverenici, „čuješ li me?“ „Razume se da te čujem, draga, draga mama“. „Ana, ne govori o prevari i o podrugljivoj svireposti prirode. Nemoj je koriti, kao što ni ja to ne činim. Nerado odlazim- od vas, iz života sa njegovim prolećem. Ali kako bi bilo proleća bez smrti? Jer smrt je veliko sredstvo života, pa ako je mene radi uzela lik vaskrsenja i ljubavne slasti, onda to nije bila laž i obmana, nego dobrota i milost“. Još jedno slabo primicanje, bliže kćeri, a zatim šapat koji se gubio: „Priroda- uvek sam je volela, i ljubav je ona ukazala svome čedu“. Rozalija je umrla lakom smrću, ožaljena od svih koji su je poznavali.

O piscu

Thomas Mann je rođen 6. jula 1875. godine u Libeku. Otac mu je bio bogat i uticajan vlasnik jedne velike trgovine žitom i senator hanzeatskog grada Libeka. Manova majka, Bruhn da Silva poticala je iz nemačko-brazilske porodice i za razliku od oca, snažnog „čoveka od akcije”, bila je umetnički nastrojena zbog svog mešanog porekla i toplog južnjačkog duha. Mannov otac je umro 1891. godine i njegova trgovačka firma je propala. Porodica se preselila u Minhen. Pohađao je gimnaziju u Libeku i neko vreme je proveo na Univerzitetu u Minhenu. Kratko je radio (1894.-1895.) u banci a zatim u nemačkom osiguravajućem društvu protiv požara. Putovao je po Evropi i za vreme jednog putovanja posetio starijeg brata, Heinricha u Italiji, gde je pisao kratke priče i svoju prvu novelu. Njegova spisateljska karijera počinje u magazinu „Simplicissimus”, a prva knjiga, „Mali gospodin Friedmann” bila je objavljena 1898. godine. Kad je pročitao jednu priču, izdavač je hteo da vidi sve što je Mann napisao. Njegov prvi roman „Budenbrokovi” postao je senzacija i izvan granica Nemačke i veoma ga obogatio već u 25. godini. U ovo vreme Mann se interesovao za pisanje filozofa Artura Sopenhauera i Fridriha Nichea, kao i za muziku Riharda Wagnera, od kojeg je usvojio tehniku lajtmotiva. Oženio se 1905. godine Katjom Pringshajm, uprkos svojoj homoseksualnoj sklonosti. Imali su šestoro dece. Živio je buržujski život priznatog piscapredavao je, primao nagrade i objavljivao kratke priče. Uvek je bio umetnik teške savesti zbog ljubavi prema buržujskom životu. Početak Prvog svetskog rata naterao je Manna da ponovo proceni svoja uverenja o Evropi. On je podržavao Kajzerovu politiku i napadao liberalizam. Ovaj 10-godišnji period preispitivanja kulminirao je romanom „Čarobni breg”, romanom o idejama i izgubljenom humanizmu, o borbi liberalnih i konzervativnih vrednosti, prosvetljenog, civilizovanog sveta

i neracionalnih uverenja. U periodu između dva svetska rata osvojio je Nobelovu nagradu i započeo kampanju protiv fašizma, sve dok ga nacisti nisu proterali iz Nemačke. Kratko je putovao po Evropi prije nego što je došao u Sjedinjene Američke Države 1940., prvo kao profesor na Univerzitetu Prinston, sve dok se nije smestio u Kaliforniju sa još nekoliko nemačkih proteranih umetnika. U ovom periodu radio je na dva romana, od kojih jedan prepričava biblijsku priču o Josifu, a drugi je legenda o Faustu. U Americi, Mann je bio razočaran progonom komunističkih simpatizera i mnogo godina kasnije vratio se u Evropu i smestio u Cirihu. Thomas Mann imao je vrlo sadržajan život ali se stiče utisak da je zaokupljen sopstvenom genijalnošću propustio mnogo od onoga što životu daje smisao. Privatni život obeležila je svađa sa bratom, a i samoubistvo sina Klausa, nakon kojeg se pokušao, dosta nespretno približiti drugoj deci, koja ga nikada puno nisu zanimala. „Onaj ko voli više je inferioran i mora da pati“ (Tomas Man). Ovo je rečenica koja dosta govorio i o njegovim razmišljanjima, smatrao je također da sretan čovek ne piše dobra dela. Poslije objavljivanja „Budenbrokovih” koncentrisao se na kratke romane i novele. Godine 1902. objavio je novelu Tonio Kröger, spiritualnu autobiografiju koja istražuje umetnost i disciplinu. Poslije „Čarobnog brega”, njegovo veliko delo bila je trilogija „Josif i njegova braća” (1933. -42.), smeštena u biblijskom svetu. Mann se divio ruskoj književnosti i napisao nekoliko eseja o Tolstoju i njegovom „besmrtnom realizmu”. Naročito je voleo „Anu Karenjinu”. Kasnije je međutim promenio mišljenje o Tolstoju, smatrajući ga manje otmenim od Getea. U eseju „Dostojevski -sa merom” (1945.) raspravlja o piščevoj navodnoj ispovesti Turgenjevu da je povredio maloletnu devojčicu. Rene Wellek je Mannova nagađanja ocenio potpuno neosnovanim. Mannovo posljednje veliko delo je „Doktor Faustus” (1947.), priča o kompozitoru Adrianu Lewerkühnu i progresivnom uništenju nemačke kulture u dva svetska rata. Thomas Mann je umro 12. avgusta 1955. Njegov roman „Ispovest Felixa Krulla” ostao je nedovršen. Na delo Thomasa Manna uticali su Gete, Niche, Vagner, Šopenhauer, Frojd i Jung, a sam Mann je uticao na Kafku. Teme njegovih romana su intelektualna i politička zbivanja predratne i posleratne Nemačke i suprotnosti duha-umetničkog, dekadentnog i životaobičnog osećaja sreće. Stil Thomasa Manna karakteriše česta upotreba ironije, što stvara hladnu distancu između priče i čitalaca. Takođe često koristi lajtmotiv; to je povratan motiv ili fraza koja nosi simbolično značenje.

Napomene 0 Moli se i radi (lat.) [1] Lice poznato po čestim, poletnim pohađanja na žurkama, pogotovo onaj čije ponašanje je upadljivo ili prekomerno istaknuto na zabavama (fr.) [2] Tamnica u kojoj se zatvorenici umaraju glađu; misli se na scenu iz Šilerove drame Razbojnici, (Prim. prev.) [3] Vrste pasa. (Prim. prev.) [4] Engleski: Shakespeare, i otuda na početku reči s, u sredini e, i na kraju opet e. (Prim. prev.). [5] Claude Lorrain, francuski slikar, rođen oko 1600. g. u Lotringiji, umro 21. XI 1682. u Rimu. (Prim. prev.). [6] Cilja se na jednu pesmu-šlager, vrlo popularnu posle prvog svetskog rata; Ausgerechnet Bananen verlangt sie von mir... počinje jedna strofa. – Prev. [7] Aluzija na jednu Geteovu pesmu — Harfist — u romanu Vilhelm Majster. — Prev. [8] od maslaca [9] obed [10] knez [11] Odgovori mi bar! [12] opštinski dom [13] šumarak Pinija [14] vitez, kavaljer [15] silnik, opsenar, mađioničar [16] plodovi mora, školjkaši [17] Hajde! počnimo! [18] Dobro veče. [19] Strah, a? [20] Eto... [21] Razvezao mu se jezik. [22] mladić

[23] američki sistem, znaš [24] ovaj jezičar što mnogo obećava [25] ženskaroš 27 Govori odlično. [26] simpatičan, prijatan čovek [27] Nisam pismen. [28] u prenosnom značenju: prljav, pogan jezik 31 znači i stanovnik Tore di Venere 32 Ne šalimo se! Šala na stranu. [29] Mnogo pije. [30] Nula! [31] Izvolite [32] Dobro radi! [33] Mislite napregnuto! [34] obožavanje, duboko poštovanje [35] Mario, jedan kakao i biskvite! 40 Odmah [36] Ja sam jadnik! [37] pukovnik [38] Zlo, nesreća [39] I ako nećete! [40] Igraj(te)! [41] Poigrajte malo! [42] sinovče moj 48 Zdravo! [43] Kelner [44] salveta, ubrus [45] crta sete [46] Ne, gospodine! [47] boginja Devi; personifikacija iluzije, zablude, varljivosti (sanskritski) [48] induske svete knjige (skr.: „znanje“) [49] pripadnik najviše induske kaste, svešteničke [50] pripadnici najnižeg staleža u Indiji [51] sudbina (skr.) [52] induski bog, inkarnacija Višne [53] induski bog, treći član vrhovnog trojstva (uz Bramu i Višnu). [54] boginja Devi

[55] primitivna sela [56] boginja smrti u induskoj mitologiji; Devi [57] induski bog, drugi član vrhovnog trojstva (uz Bramu i Sivu) 64 boginja Devi [58] simbol muškosti u kultu boga Šive (skr.: znamenje) [59] stanje potpunog blaženstva koje se postiže ukidanjem individualnog postojanja i spajanjem sa Bramom [60] u induskoj filozofiji prividni svet individualnog života i čula [61] klasičan staroindijski književni jezik [62] glavni bog rane induske religije, kasnije smatran sporednim bogom [63] koji pripada zaostalim narodima iz južne Indije [64] stari induski govorni jezik (skr.: prirodan, prost) [65] u induskoj mitologiji stvaralac sveta, prvi član vrhovnog božjeg trojstva (uz Višnu i Šivu) [66] najstarija i najznačajnija među Vedama [67] Devi, ženski princip tvoračke snage [68] Devi [69] u induskoj mitologiji bog ljubavi (skr.: požuda, ljubav) [70] boginja pohote, Kamina žena [71] indijska ženska odeća [72] personifikacija Himalajskih brda, otac boginje Devi [73] koji pripada induskim polubogovima (skr.: zametak) [74] indijski asketi koji u potpunoj koncentraciji teže da se sjedine sa božanstvom [75] induska boginja lepote [76] ptica iz porodice kukavica, živi u Indiji [77] žena koja se spaljuje po smrti muža (skr.: dobra, verna) [78] Mojsije, sin Amramov (hebr.) [79] Jevreji [80] Isus Navin [81] Kadis na aramejskom znači „svet“ [82] deset hiljada (gr.) [83] svečana gornja haljina koju su nekad nosili jevrejski prvosveštenici (hebr.: obući) [84] predmeti nepoznata izgleda. koje su jevrejski prvosveštenici nosili radi pogađanja božje volje (hebr.) [85] vavilonski kralj iz XX veka pre naše ere, kome se pripisuje čuveni zakonik, nazvan

po njegovom imenu [86] zemlja koju su, po Bibliji, naselili potomci Husa, Samovog sina; pretpostavlja se da je to Etiopija [87] Jošua, sin Nunov (hebr.) [88] personifikacija zla i nevaljalštine (hebr.: bez vrednosti) [89] u dobri čas [90] Nabijte poklopac [91] Spavao sam kao panj. [92] Alfred je igrač tenisa. Ramena su mu 30 inča široka. [93] mada; mislio; učio; žilav [94] besmislice [95] Posao sa nekretninama [96] Srednja škola [97] priča o uspehu [98] samo nešto u gotovu [99] časno otpušten [100] zaista prekrasno [101] pića [102] Bože blagi! [103] pomalo snebivljiv [104] detektivska priča [105] večernje odelo [106] gazde [107] U pravu ste [108] savršeno divna večeras [109] mamurlak [110] pesma [111] Ali on je bajat i tvrd. [112] okruglo prozorče [113] sjajno [114] uzbudljivo kontinentalno (tj. evropski) 122 O, draga! [115] Napred, stara kljusino! [116] Vi to ne radite kako treba.

[117] Prepustite to meni. Ovde je bilo. [118] kada je već svršeno [119] Koliko da se vidi da se nešto učinilo.