Tomas Kun - Struktura Naucnih Revolucija

TOMAS KUN – STRUKTURA NAUČNIH REVOLUCIJA Poglavlje VII Kriza i nastajanje naučnih teorija Otkića koja su razmatrana u prethodnom odeljku takođe uzroku promenu paradigme. Ove se raspravlja o tome na koji način nove teorije dovode do destruktivno-konstruktivnih promena pardigme. Normalna nauke≠nauke u krizi Teorije/otkrića Novim teorijama i razaranju stare paradigme uvek prethodi kriza u tom polju nauke. Nemogućnos da se daju valjani odgovori na neka ključna pitanja stvara osećaj nesigurnosti iz kog isplivavaju nove teorije. Kada stara pravila podbace, traga se za novim. Proliferacija (umnožavanje) verzija iste torije jasan je znak krize. Primer 1: kopernikanska astronomija (slučaj zamene paradigne geocentričnog sistema paradigmom heliocentričnog). Ptolomejski sistem bio izuzetno uspešan u predviđanju planetarnog položaja i određivanju ravnodnevnice, međutim, kako si merni aparati poboljšavani, primećeme sve veća i veća odstušanja. Svako „poprvaljanje“ sistema rezultiralo je pojavom druge greške. U 16. Veku primećeno da ova paradigme ne može da reši svoje probleme i počelo je traganje za novom. Naravno, ovaj slom normalne tehničke aktivnosti njie jedini razlog. Bilo je i dosta spoljašnjih razloga, kao što su pritisci za pravljenje novog kalendara. Primer 2: Nastajanje Lavoazijeve kiseonične teorije sagorevanja. Mnogo je bilo faktora za nastanak krize u hemiji sredinom 18. Veka, ali dva su glavna: nastanak pneumatske hemije i pitanje težinskih odnosa. Do tad dominantna teorije flogistona (sve stvari sadrže flogiston i menjaju se njegovim gubitnko ili dodatkom. Sto ga više ima stvar je zapaljivija). Ona nije mogla da objasni razlike među gasovima i zašto stvrai (metal npr.) dobijaju na težini prilikom zagrevanja. Naravno, pažnju na ove nedostatke skrenula su istraživanja u drugim granama (Njutnova teorija gravitacije skrenula pažnju na to da težina nije samo jedan odsvojstava stvrai koje menja kao boja ili zapremina). Razne verzije teorija unutar ove paradigne su pravljene kao bi se odgovorilo na ova pitanja, što je na kraju dovelo do toga da se sama paradigma uruši, postane neprepoznatiljiva i izgubi svoj status. Time je otvoren put ka novoj paradigmi. Primer 3: Nastanak teorije relativiteta u fizici. Do tada je paradigma njutnovska mehanička teorije. Menjutim, ona ne uspeva da objasni kretanje kroz etar. Kako se to stvari kreći povlačeći sa sobom delić etra? Razne teorije i formulacije se smišljaju kako bi se to rešilo. Problem eskalira sa pojavom Maksvelove elektromagnetske teorije. Iako je sam Maksvel bio njutnovac i verovao da će moći da pomiri ove dve teorije, na kraju je izazvao krizu unutar same paradigme iz koje je pošao. Ovo je otvorili prostor za Ajnštajnovu specijalnu teoriju relativiteta.

Zaključak: Nova teorija nastaje kao neposredan odgovor na krizu. Do krize dolazi onda kada normalna teorija ne može da reši neki problem. To uglavnom nisu novi problemi, već poznati od ranije, za koje se verovalo da će moći da budu rešeni unutar postojeće paradigme. Sam odgovor na krizu uglavnom je delimično anticipiran i pre krize, ali tada nema potrebe za njim. Sve dok oruđe jedne paradigme funkcioniše i rešava probleme koje ta paradigma postavlja, nema potrebe da ga dovodimo u pitanje. Značaj krize je taj što ukazuje da se pojavila prilika za zamenu oruđa. Poglavlje IX Priroda i nužnost naučnih revolucija Poglavlje odgovara na pitanje šta su naučne revolucije i kakva je njihova uloga u naučnom razvoju. Naučne revolucije se u ovoj knjizi uzimaju kao nekumulativne razvojne epizode koje u koji je starija paradigma u potpunosti ili delimično zamenjena novom koja je sa tom starom nespojiva. Zbog čega su to revolucije? Pravi se paralela sa političkim revolucijama.Grupa ljudi primeti da postijeće institucije odnosno paradigne ne funkcionišu, odnosno ne reaguju adekvatno na probleme. Preduslov revolucije je osećaj osećaj lošeg funkcionisanja koji dovodi do krize. Politička revolucija ima uticaj na sve čanove društva, a za naučnu revoluciju se dovoljno da bude revolucionarna onima koji se tim poljem nauke bave. Politička revolucija menja institucije na način na koje one to ne dozvoljavaju. Kriza slabi uticaj institucija isto kao što slabi uticaj paradigme u nauci. Društvo se udaljuje od institucija i kako se kriza produbljuje pojavljuju se ideje o novim institucijama. To deli društvo u dva tabora. Revolucija, odnosno novi tabor pobeđuje ako je dovoljno ubedljiv. I u nauci je isti slučaj. Spor između dve suprotstavljene pradaigme nikada ne može da bude rašen logički, već se rešava ubeđivački. Svaka od paradigmi se poziva na opravdanja koja se nalaze unutar same paradigme, tako da su ta opravdanja cirkularna. Nema šireg konteksta niti se mogu koristiti merila normalne nauke. Cirkularni argument je uvek ubeđujučki. On ne može da bude logički ili probabilistički. Pitanje oko izbora paradigme ne može da bude rešeno putem logike i eksperimenata i zato je bitno da se ispita priroda tih paradigmi i priroda tih sporova (kao i istorijski kontekst u kom se odbijaju). Kun se nada da će nam to pomoći i da saznamo nešto o prirodi same nauke. Zašto nova paradigma ruši staru? U principu to ne mora da bude tako (život na marsu-život u svemiru). Nova teorija može da se tiče pojava koje do sad niju otkrivene ili da bude nadgradnja starih. Da je zaista ceo istorijski proces razvoja nauka ovakav, mogao bi se nazvati kumulativnim. Kun smatra da je kumulativni razvoj nauke u potpunosti neverovatan (istorijski netačan) i da ga treba odbaciti. Nema načina da se dođe do nekog otkrića, osim da dođe do sudara dve paradigme. Isto važi i za nove teorije. 3 vrste pojava o kojima se može razviti nova teorija: 1) Pojave koje su već dobro objašnjene u postojećoj pradigmi – primeri i poglavlja VII, ne razvijaju se u nove teorije; 2) Naznačene u postojećoj pradigmi, ali ne dovode do nove teorije, već do

popravljanja stare; 3) Kad propadnu prva dva, naučnici moraju da priznaju nepravilnosti koje ne mogu biti rešene unutar postojeće paradigme. Samo iz ovoga nastaju nove teorije. Da si bile logički spojive, data pojava bi mogla da bude objašnjena unutar postojeće paradigme i ne bi bilo potrebe za njemin razaranjem. Kritika najrasprostanjenije savremene interpretacije nauke koja potiče od ranog logičkog pozitivizma. Ta interpretacija kaže da je Primer: ajnštajnova i Njutnova dinamika. Njutnova dinamika se uzima kao specijalni slučaj ajnštajnove. Zato one ne mogu da dođu u sukob. Oni delovi Njutnove teroije koji mogu dabudu oboreni ajnštajnovom su samo ekstravagantra tvrđenja ljudi koja su bez naučnog osnova. Ako odbacimo njih (kao što treba da ih odbacimo), ove dve teorije nikako nisu u sukobu. Ovaj argument u suštini kaže da ako svoju teoriju primeniš samo na one slučajeve u kojima ona radi, onda će svaka teorije moći da se odbrani i neće biti u sukobu ni ja jednom drugom. Ovo bi značilo da nučna trđenja ne možemo da proširujemo na ono što nije već ispitano. Tako bi se održala normanla nauka, ali ne bi bilo nikakvog napretka, pošto nikda ne bismo nailazili na problem. Postoji i logička šupljina ovog primera. Njutnova dinamika ne može stvarno da se izvede iz specijalne teorije relativiteta. Pojmovi koje njutn i ajnštajn koriste nisu identični (njutnovska masa je nepromenljiva, ajnštajnovska može da se pretvori u energiju). Ovom revolucijom promenjeni su osnovni pojmovi fizike. Iako je ova pojmovna revolucija suptilnije od npr pomene od geocentričnom ka heliocentričnom sistemu, nije ništa manje rušilačka prema prethodnoj paradigmi. U njoj nema nikakvih dodatnih pojmova ili objekata , i baš zato jasno pokazuje naučnu revoluciju kao pomeranje pojmovne mereže kroz koju naučnici posmatraju svet. Iako je starija paradigma može uzeti kao specijali slučaj nove paradigme, da bi se tako posmatrala ona mora da doživi jedan preobražaj. To je uvek pogled iz savremene teorije ka prošlosti, koji ne može da funcioniše u suprotnom smeru i treba zapamtiti da između tih teorija 8onakvih kave su bile u svoje vreme) uvek ima bitnih razlika. Razlike između skcesivnih paradigmi nije samo sadržinska (govore različite stvari o vasioni i ponašanju stvari u njoj) već i normativna. One donose razlike koje se tiču same nauke. To su razlike u metodi, sferi problema te paradigme, prihvatljivih rešenja. Često dolazi do reorganizacije i redefinicije naučnog polja. Na jan način stara i nopva i paradigma nisu samo nesamerljive već i neuporedive. (Molijer: opijum je uspavljujuć žato što ima uspavljujuće dejstvo, Mistična dejstva vs. Mehaničko-korpuskularna objašnjenja 17. veka). Stari poblemi mogu prestati da budu problemi ili pripasti nekoj drugoj nauci, a javljaju se problemi kojih pre nije bilo 8kako objasniti gravitaciju). Stara rešenje treba prilagoditi novoj metodi i novim kriterijumima (tako nastaju njutnovi zakonu). Promene u standardima koji određuju dopustive probleme, pojmove i objašnjenja mogu u potpunosti da preobrate nauku.

Ovo nije promena od nižih ka višim metodama i rafinisanijim standardima, tako da se ne može tvrditi da je razvoj nauke kumulativan. To nije ni snižavanje ni podizanje standarda u nauci, već prosto preomena koji nova pradigma nosi sa sobom. Paradigma dakle nije samo mapa koja olakšava istarživanje prirode. S tom mapom dolaze i istrukciju kako mapu čitati. Usvajajući jednu pardigmu naučnih odbija teoriju, metod, standarde, sve smešano zajedno. Ovo nas vraća na pritanje zašto izbor paradigme ne može da se odredi logički. Ukoliko se dve paradigme ne slažu oko toga šta je problem a šta rešenje, ne može da se nađe zajednički jezik za njihovo poređenje. Svaka će iz svog ugla imati neka rešenja, dok će iz ugla ove druge biti loša. Kako nijedna paradigma ne rešava sve probleme i nijedna nema sve odgovore, ovo može biti pitanje: koje je probleme bitnije rešavati? Ovakav spoljašnji kriterijum sasvim izlazi iz okvira normalne nauke i prikazuje pravi revolucionarni karakter naučne krize. Još bitnije, pokazuje kako paradigme mogu biti bitne ne samo za nauku, već za šrirodu uopšte.