Tomas Hobs

TOMAS HOBS (17 v.) Hobsova osnovna filozofska teza je da postoje samo pojedinačna materijalna tela, čime se suprostavio srednjevekovnim teorijama po kojima su pojmovi prava realnost, a stvari tek izvedene iz njih. Postoje 3 vrste takvih pojedinačnih tela: prirodna tela - čovek - drţava Ova tela je Hobs obradio u svom delu “Elementi filozofije”. Treći deo dela čini Levijatan, u kome je razvijena njegova teorija o prirodnom stanju. Prirodno stanje čovekovo nije ni drţavno ni društveno stanje. Čovek je po prirodi slobodan pojedinac. Za Hobsa čovek nije društveno biće, nego je po prirodi egoista, njegova osnovna teţnja je teţnja za samoodrţanjem. On ţeli da odrţi svoj ţivot i zdravlje i izbegne smrt i patnje, pa makar i na račun tuĎe štete. Zato je čovek čoveku vuk. Ljudi su po prirodi jednaki i u fizičkom i intelektualnom pogledu, i svi imaju jednako pravo na sve. Usled te jednakosti, kada dva čoveka ţele za svoju korist da upotrebe istu stvar, nijedan neće da ustupi, pa meĎu njima dolazi do sukoba u kojem jedan nastoji da uništi drugoga. Tako nastaje rat svih protiv sviju. I to je prirodno stanje jadno, u njemu se ne mogu razviti ni industrija, zanati, trgovina, nauka, umetnost. U njemu vlada opšta nesigurnost, strah, uzajamno nepoverenje I sumnjičavost, smrtna opasnost. U prirodnom stanju svaki pojedinac prepušten je zaštiti vlastite snage, nema ni svojine ni pravednosti, nego svako ima pravo da čini sve što smatra da mu moţe koristiti u borbi za samoodrţanje. Po Hobsu prirodno stanje logički prethodi uspostavljanju apsolutne suverene vlasti, ali ne i istorijski, pošto se sa raspadom drţave prirodno stanje uvek iznova uspostavlja. Zato je prirodno stanje najbliţe stanju graĎanskog rata. Strah od smrti i potreba za mirnim i udobnim ţivotom podstiču čoveka da traţi izlaz iz stanja rata, a razum pronalazi taj put otkrivajući prirodne zakone. Prirodni zakon se bitno razlikuje od prirodnog stanja. U prirodnom stanju vlada prirodno pravo , tj. pravo svakog na sve, apsolutna sloboda. A prirodni zakonje pravilo razuma koje propisuje šta čovek mora, a šta ne sme raditi, kako bi se što uspešnije odrţao u ţivotu. Prirodnih zakona ima mnogo, ali svi oni proističu iz teţnje ka miru. Prirodni zakoni su po Hobsu i zakoni morala. Oni su večni i nepromenljivi i po njima se moraju ravnati svi članovi ljudske zajednice. U prirodnom stanju ovi su zakoni bez moći, jer ne obavezuju ljude da ih poštuju. Prirodni zakon traži da se ograniči prirodno pravo i da se tako učini kraj prirodnom stanju. Država je veštačko telo, koje nastaje na osnovu ugovora, putem koga svi pojedinci na jednoj teritoriji prenose na jednog čoveka ili skupinu ljudi svoja prirodna prava u zamenu za siguran ţivot. Ta ličnost je Hobsov „Levijatan“, čudovište ili „smrtni bog“. Takva ličnost ima suverenu vlast, a svi ostali su njegovi podanici. Organizacija suverene vlasti moţe biti monarhijska, aristokratska ili demokratska, zavisno od toga da li je suveren jedan čovek, svi graĎani ili deo njih, ali u svakom slučaju ona mora biti u rukama onog kome je predana, jer Hobs ne prihvata nikakvu mešovitu vladu. Hobs ističe mnoge prednosti monarhije, ali i mnoge mane, tako da ni jednu formu upravljanja ne proglašava najboljom. Sve što čini suveren je dobro i niko ga ne moţe optuţiti ni kazniti niti oduzeti vlast. Jednom rečju, suverena vlast mora biti apsolutna i nedeljiva, ali se ona kao takva uspostavlja opštom saglasnošću, autoritetom naroda, dobrovoljnim ustupanjem individualnih prava i pristajajanjem na potpunu podaničku poslušnost. Prema tome, država nije ni boţanska, ni natprirodna tvorevina, već najmoćnija ljudska tvorevina. Vlast ne sme biti potčinjena bilo kom zakonu izvan nje same. Samo pravo samoodrţanja moţe biti ograničenje u pogledu obaveznog pokoravanja suverenu. Za religiju kaţe da je ima koren u čoveku, njegovom neznanju i strahu. Nosilac suverene vlasti treba da ima vrhovnu vlast i u crkvenim poslovima. Treba da postoji jedna oficijalna, drţavna religija. Kolikogod apsolutni suverenitet vlasti zvuči antiliberalno, u Hobsovoj koncepciji drţave prisutna je anticipacija reprezentativnog modela vlasti, s obzirom da se na suverenovu vlast da je opšti pristanak, da on u stvari zastupa narod, odnosno narod preko njega vlada. S druge strane, neliberalno je jer je njegova drţava svemoćna i ne otavlja prostor za autonomiju društva. On daje primat obavezama graĎana prema suverenu, nad njihovim pravima. Hobsovo učenje propagira centralizovanu i jaku monarhiju, smatrajući je saveznikom u borbi protiv feudalizma. MeĎutim, u kasnijim stavovima, videći da monarhija koči razvoj kapitalizma i burţoazije, on odstupa od svojih stavova i zastupa pravo ograničenja vlasti monarha. O prirodnom stanju ljudi u vezi sa njihovim blagostanjem i njihovom bedom: Ljudi su od prirode jednaki - Priroda je ljude stvorila jednakim u pogledu telesnih i duhovnih sposobnosti, jer niko nije toliko slab da ne moţe da ubije najjačeg, bilo mahinacijama ili udruţivanjem sa drugima, i svako moţe imati mudrosti ako odvoji dovoljno vremena i truda.

Od jednakosti dolazi nepoverenje – Od prve jednakosti sledi jednakost u nadi da ćemo psotići svoje ciljeve; stoga, ako dvoje ţele istu stvar, obijica postaju neprijatelji i nastoje jedan drugog da unište ili potčine, očekujući da će i drugi to ţeleti njima kada jednom postignu svoj cilj.

Od nepoverenja – rat – Da bi se obezbedio od zaziranja drugih, čovek nema drugi izbor nego da prvi udari silom. U prirodi čovekovoj su tri uzroka svaĎe: takmičenje, podozrivost i slava. Prvi navodi ljude da udaraju na druge dobiti radi, drugi radi bezbednosti, a treći radi sticanja ugleda.

Izvan ureĎenih drţava postoji uvek rat svakog protiv svakog – Stanje rata nije samo u borbi, već i u spremnosti na borbu; a ljudi, dok ţive bez jedne zajedničke vlasti koja je sposobna da ih drţi u strahu, ţive u stanju rata.

Nezgode od takvoga rata – U takvom stanju nema mesta nikakvoj radinosti, nema kulture, nema društva. Čovekov ţivot je tada usamljenički, siromašan, opasan i kratak. Dok nema zakona ne zna se šta je zabranjeno, tj. čovek na sve ima pravo.

U takvom ratu ništa nije nepravo – Gde nema zajedničke vlasti, tu nema prava; gde nema prava tu nema nepravde. To su svojstva koja se vezuju za čoveka u društvu, ne u samoći.

Strasti koje čoveka navode na mir – Strah od smrti, ţelja za stvarima koje ţivot čine udobnim, i nada da radinošću moţe da ih dobije. Razum sugeriše pogodne mirovne klauzule s kojima ljudi mogu da se saglase, a one se drugim rečima nazivaju prirodnim zakonima. O prvom i drugom prirodnom zakonu i o ugovorima: Prirodno pravo, koje pisci obično nazivaju jus naturale, jeste sloboda što je svaki čovek ima da se sopstvenim moćima sluţi onako kako sam ţeli za odrţanje sopstvene prirode, tj. sopstvenog ţivota, pa stoga i sloboda da čini sve ono što po svom rasuĎivanju i razumu smatra najpogodnijim sredstvom za tu svrhu. Pod slobodom se razume odsustvo spoljašnjih prepreka, koje čoveka mogu da ograniče u činjenju onog što bi hteo, ali koje ga ne mogu sprečiti da moć koja mu ostaje upotrebi onako kako mu njegovo rasuĎivanje i razum nalaţu. Prirodni zakon, lex naturalis, jeste izvestan propis ili izvesno opšte pravilo do koga se razumom došlo, a po kome je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava ţivot ili se oduzimaju sredstva za odrţanje ţivota i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju, ţivot najbolje mogao da se odrţi. Pravo i zakon, jus i lex, traba razlikovati, zato što se pravo sastoji u slobodi da se što čini ili da se od toga uzdrţi, dok zakon nareĎuje i obavezuje na jedno od toga, tako da se zakon i pravo razlikuju kao što se razlikuju obaveza i sloboda, što u jednoj istoj stvari ne moţe istovremeno da postoji.

Od prirode, svaki čovek ima pravo na sve – Zbog toga, opšte pravilo razuma, tj. osnovni prirodni zakon, govori da svaki čovek treba da teţi za mirom sve dotle dok se nada da će ga postići, a kad ne moţe da ga dobije, da moţe traţiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata. Prvi deo je osnovni zakon prirode: teţiti miru i odrţavati mir, a drugi deo je najviše prirodno pravo: braniti se svim mogućim sredstvima. Iz ovog osnovnog zakona prirodnog, koji nareĎuje ljudima da teţe za mirom, izvodi se drugi zakon: da je čovek spreman,

ako su i drugi isto tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti ovo pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna . Ljudi su u stanju rata dok nisu spremni da se liše nekih prava, ali dok svi nisu spremni da se liše nekih prava, dotle pojedinac nema nikakvog razloga da sebe ograničava: što traţiš da drugi tebi čine, to i ti čini drugima. Napustiti jedno pravo da se nešto čini, znači lišiti se sloboda da drugog ometamo u korišćenju njegovog prava da to isto čini. Jer onaj ko je odstupio od svog prava time nije drugom dao nikakvo pravo koje ovaj već nije imao po prirodi. PRavo je napušteno ili prostim odricanjem od prava, ili prenošenjem prava na nekog drugog.

Prostim odricanjem, kad se onaj ko pravo napušta ne brine ko će imati koristi od toga odricanja.Prenošenjem, kad je onaj ko pravo napušta imao nameru da korist od toga pripadne odreĎenom licu ili licima. Za onog ko se odrekao svog prava kaţe se da je vezan, ili obavezan, da ne ometa drugog u korišćenju tog prava; njegova je duţnost da ne pogazi taj svoj voljni akt. Kad čovek svoje pravo prenosi ili se prava odriče, on to čini samo zato što u naknadu dobija kakvo pravo koje se na njega prenosi ili zato što se nada da će time dobiti neko drugo dobro. Pošto čovek sve to radi teţeći svom dobru, postoje prava

kojih se ne moţe lišiti, npr. prava da se silom brani ako ga silom napadaju da bi ga ubili; isto vaţi i za ranjavanje, okove ili drugo lišenje slobode. Uzajamno prenošenje prava jeste ono što ljudi nazivaju ugovorom. Ako se stvar predaje istovremeno sa prenošenjem prava, onda je to ugovor; ako se prvo predaje stvar a od drugog kasnije očekuje nešto za uzvrat, onda je to sporazum; ako se obe strane dogovore da če činidbe ispuniti kasnije, radi se o obećanjima; kada nema uzajamnog prenošenja prava, onda je to poklon. Ostali prirodni zakoni – 3) pravda, postoji samo kada ima sporazuma, i svodi se na poštovanje sporazuma; a pravedno je i dati čoveku ono što je njegovo: stoga i pretnja kaznom usled neizvršenja sporazuma, i garancija svojine, moţe postojati samo tamo gde ima sile, tj. drţave; 4) blagodarnost, 5) uzajamno prilagoĎavanje ili popuštanje, 6) spremnost za praštanje, 7) da ljudi, sveteći se, samo poštuju buduće dobro, 8) protiv prezira, 9) protiv oholosti, 10) protiv nadmenosti, 11) pravičnost, 12) ravnopavno korišćenje zajedničkih stvari, 13) o odreĎivanju učešća putem kocke, 14) o primogenituri i prvom zauzeću, 15) o posrednicima, 16) o podvrgavanju arbitraţi, 17) niko nije sudija u sopstvenoj stvari, 18) ne moţe biti sudija nijedan čovek koji u sebi nosi neki prirodni uzrok pristrasnosti, 19) o svedocima. Rezime svih zakona: ne čini drugome šta ne ţeliš da tebi bude učinjeno. Prirodni zakoni su večiti i nepromenjivi, i poznavanje tih zakona predstavlja istinsku moralnu filozofiju. O uzrocima, postanku i definiciji države: Cilj drţave: naročita sigurnost, koja se ne moţe imati po prirodnom zakonu, niti se moţe dobiti udruţivanjem malog broja ljudi ili porodica, niti od velikog mnoštva, ako ovim ne upravlja samo jedno rasuĎivanje, i to stalno. RaĎanje drţave – Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja moţe biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi tako da svojom marljivošću i plodovima zemlje mogu da se ishrane i da zadovoljno ţive jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jednom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. Kada mnoštvo prenese svoja prava na jednu ličnost, onda ono postaje jedna ličnost, postaje drţava. Drţava moţe da se definiše kao jedna ličnost, čije radnje izvesno veliko mnoštvo ljudi, na osnovu uzajamnog sporazuma, prima kao autor, i to svi pojedinci od kojih je mnoštvo sastavljeno, a sa ciljem da jedinstvena ličnost moţe da koristi snagu i sredstva svih onako kako to smatra pogodnim za njihov mir i zajedničku odbranu. Nosilac te ličnost je suveren, i njemu pripada suverena vlast, a svi ostali su njegovi podanici. O pravima suverena kao ustanove: Is ovakvog ustanovljenja drţave izvode se sva prava i ovlašćenja za suverena: 1) podanici ne mogu da promene oblik vladavine, 2) suverena vlast ne moţe da se izgubi, 3) niko ne moţe, a da ne učini nepravdu, protestovati protiv ustanovljenja suverena koje je proglasila većina, 4) podanik ne moţe pravedno da se tuţi zbog suverenovih radnji, 5) ma šta suveren učinio, ne moţe biti kaţnjen od strane svojih podanika, 6) suveren odlučuje šta je potrebno za mir i odbranu njegovih podanika, i odlučuje koja su učenja pogodna da se podanici njima uče, 7) pravo postavljanja pravnih pravila, po kojima će svaki znati šta je njegovo, tako da nijedan drugi podanik ne moţe to da mu oduzme a da ne učini nepravdu, 8) njemu pripada i vršenje pravosuĎa i rešavanje sporova, 9) i voĎenje rata i zaključivanje mira kako on za najbolje smatra, 10) i da bira sve savetnike i ministre kako u miru tako i u ratu, 11) i da nagraĎuje i kaţnjava, i to (ukoliko neki raniji zakon nije odredio meru) po svom nahoĎenju, 12) i za počasti. To su prava što čine suštinu suverenosti, ona su nedeljiva i ne mogu se nikakvim načinom napustiti, a da se time direktno ne napusti suverena vlast. Moć i čast podanika iščezavaju u prisustvu suverene vlasti. Od suverene vlasti je manje zla no od odsustva svake vlasti, a zlo dolazi najvećim delom otuda što se nerado potčinjava manjem. Samo su tri različite vrste drţava: monarhija, aristokratija i demokratija, zavisno od toga ko ima suverenu vlast: jedan, više njih ili svi.

DŽON LOK ( 17 v.) -svoju filozofiju razvija na stavu da sve ideje razuma potiču iz iskustva. U ljudskom duhu nema nikakvih uroĎenih principa i ideja. Duša je „tabula raza“, odnosno kao neispisan list papira. Zastupajući ideju da na razumu treba da počiva svaka ljudska aktivnost, Lok je začetnik prosvetiteljstva. Lok je najpoznatiji kao pobornik slobode. U «Pismu o toleranciji» on zastupa načelo verske slobode, u«Ogledu o ljudskom razumu» odreĎuje se pojam slobode, zatim duhovne slobode ili slobode misli, a u delu «Dve rasprave o vladi» Lok se bavi problemima polit. slobode i legitimnosti polititike. Na početku svoje «Prve rasprave», koja je posvećena opovrgavanju učenja Roberta Filmera, Lok ustaje protiv apsolutne vlasti i ropstva, i kaţe da je srţ Filmerovog učenja stav da je svaka vlada apsolutna monarhija, a osnov od kog polazi je «da ni jedan čovek nije roĎen slobodan». MeĎutim, ako bi na taj način izvukli suštinu Lokovog učenja, mogli bi reći da je srţ njegovog učenja stav da je svaka vlada ograničena i da je zasnovana na saglasnosti onih kojima se vlada, a da je osnova od kog polazi «da su svi ljudi roĎeni slobodni». Filmer je osporavao slobodu i jednakost ljudi pozivajući se na Bibliju, a Lok upotrebljava slična sredstva i dolazi do suprotnih zaključaka. On tumači odreĎene delove Svetog pisma kako bi dokazao da Bog nije imao nameru da potčini jednog čoveka drugom. U «Drugoj raspravi» Lok napušta ovakav način analize i započinje sa pitanjem prirode političke vlasti i svrhe graĎanske vlade. Po njemu politička vlast predstavlja pravo donošenja zakona sa smrtnim kaznama, radi očuvanja svojine i upotrebe prinude prilikom izvršavanja takvih zakona, kao i odbrane drţave od povrede spolja, a sve to radi zajedničkog dobra. Lok kaţe da prvo treba razmotriti u kakvom su stanju svi ljudi po prirodi. Nasuprot Hobsu, Lok smatra da prirodno stanje nije stanje rata svih protiv sviju, već stanje mira, dobre volje, uzajamne pomoći i odrţanja. Tu su ljudi slobodni i jednaki. Za razliku od Hobsa kod koga čovek nastoji da izaĎe iz prirodnog stanja, Lok smatra to stanje sasvim podnošljivim. Hobs u čoveku vidi prevlast slepih strasti i egoizma, a Lok u njemu vidi moralno i socijalno biće. Do sukoba dolazi samo zbog opšte oskudice i siromaštva prirodnih uslova ţivota. Prirodna sloboda znači ne biti ograničen ničim drugim do prirodnim zakonima. Ljudi su roĎeni slobodni pošto su roĎeni razumni. Ljudski zakoni se moraju zasnivati na prirodnim zakonima, koji predstavljaju Boţje zapovesti. Iako čovek ima neograničenu slobodu raspolaganja svojom ličnošću, on nema slobodu da uništi samoga sebe ili drugo ljudsko biće. MeĎutim, i pored savršene slobode, za Loka je prirodno stanje negativno, jer njegovi nedostaci premašuju njegove prednosti. Prirodno stanje je poznavalo samo prirodnu pravdu koja se mogla prekršiti. Zato je odsustvo sankcije, (kao jedine zaštite ljudi i dobara) učinilo kraj prirodnom stanju. Drugim rečima da bi se osiguralo vlasništvo, ljudi su konstituisali graĎansko društvo. Za vlasništvo smatra da je prirodno i dobro i za vlasnika i za društvo. Vlasništvo donosi sreću, moć i slobodu. Onaj koji prisvaja zemlju rad, ne umanjuje već uvećava ukupnu sreću ljudskog roda. Kod Loka postoje dva ugovora: prvim ugovorom stvara se graĎansko društvo i za njega je nuţan pristanak svih pripadnika buduće zajednice; drugim ugovorom se uspostavlja graĎanska vlada, tj.političko društvo i za njega je dovoljan pristanak većine. U vezi s tim postavlja se pitanje razlogakojima se ljudi rukovode kada sklapaju ugovor kojim osnivaju pol. društvo. Hobs je imao u vidu samo materijalne razloge, odnosno očuvanje ugroţenog ţivota, Ruso je prevashodno isticao moralne razloge(pošto prelazak u graĎansko stanje ljudskim postupcima daje moranost koja im je nedostajala), a Lok je bio sklon da odlučujuću prevagu da materijalnim razlozima. Jer po njemu prirodno stanje nije lišeno svake moralnosti, u njemu postoji prirodni zakon kao merilo dobra i zla, koji predstavlja adekvatnu zamenu ne samo za pozitivni zakon, nego i za Sveto pismo. No, ono što je u prirodnom stanju veliki nedostatk to je nepostojanje zajedničkog sudije. A kako su ljudi po prirodi pristrasni prema sebi i svojim interesima, to se moţe očekivati da će stalno biti ugroţene osnovne vrednosti koje su dar prirode, a to su sloboda i svojina. Stoga se ljudi udruţuju u drţavu pre svega radi očuvanja svojine. Za razliku od Hobsa, Lok je verovao u istorijsku zasnovanost društvenog ugovora. Za Loka prirodno stanje nije uvek vezano za prvobitni period razvoja ljudskog roda, već je njegovo postojanje moguće i meĎu ljudima koji su na različitim, pa i najvišim stepenima istoriskog i kulturnog razvoja. Da bi se odnosi meĎu ljudima mogli nazvati prirodnim stanjem, dovoljno je da nema zajedničkog sudije meĎu njima. Karakter i funkcija vlada Najveći garant slobode je podela vlasti na: - legisltivu (zakon) - egzekutivu (izvršnu) i - federaciju. Prva donosi zakone, druga obezbeĎuje njihovu primenu pomoću administracije i suda, i treća primenjuje propise meĎunarodnog prava.

Sloboda moţe biti ugroţena ako se sve ove funkcije povere istoj osobi i zato je bitno da se izrada zakona odvoji od njegovih izvršitelja. Vrhovna vlast je zakonodavna, ona je duša drţave. Zakone treba da donosi skupština. Egzekutivna vlast je poverena vladaru koji se brine o javnom dobru u slučajevima koji su nepredviĎeni ili se ne mogu regulisati zakonima. Teorija podele vlasti je izraţavala teţnje burţoazije za kompromisom sa plemstvom, jer bi zakonodavnu vlast imala burţoazija, a plemstvo je trebalo da učestvuje u izvršnoj vlasti. Sva politička moć mora bti povezana sa moralom. Posebna vrednost Lokovih razmatranja leţi u njegovoj ideji ograničenja vlasti ciljevima zbog kojih je i stvorena, a to je zašita sledećih prava: slobode,imovine, života i prava na telo. Vlast ne sme da zadire u sferu prirodnih i neotuĎivih prava i sloboda, već mora da obezbeĎuje njihovo uţivanje. Čovek ima pravo na svojinu jer ima pravo na svoju ličnost, a tako i na proizvode svoga rada. Ukoliko vlast ne poštuje prirodna prava narod ima pravo ustanka. Što se tiče prava na otpor Lok priznaje narodu pravo ustanka ukoliko vladar ne poštuje prirodna prava (pre svega slobodu i vlasništvo). MeĎutim, ovaj otpor podrazumeva samo odbranu prirodnog prava i ponovno uspostavljanje reda. Otpor je samo sredstvo da se monarh prisili na poštovanje zakonitosti. Lokovo prirodno-pravno učenje: Lok je bio vatreni pobornik restauracije i upočetku protivnik bilo kakog prava na otpor tiraniji. Lokovo najznačajnije delo je Dve rasprave o vladi. Lok je verovao da je čoveka stvorio Bog prema svom liku, da svetovna vlast potiče od Boga, da Biblija sadrţibukvalan opis ljudske praistorije i da je autoritet u svim moralnim pitanjima. Pošto je društveno biće po prirodi, čovek za Loka urastau ljudske zajednice, koje evoluiraju od porodice do drţave i pritom zadrţavaju svoje uporište u harmoničnom prirodnom zakonu.U Dvema raspravama o vladi Lok je branio interese celokupnogradnog dela engleske nacije i bio protiv neproduktivne dvorskeklase. On tada usvaja predstavu društva koje se sastoji iz dve klase:svih onih koji privreĎuju na bilo koji način i onih koji ničim ne doprinose društvu. Lok je pokušao da dokaţe da obični ljudi nisu nepostojanog mišljenja i buntovničkog karaktera, da se zapravoteško odlučuju na otpor jer su pristalice reda i poretka i da otporipuka tiraniji predstavljaju veoma retku pojavu. U svojoj političkojteoriji Lok, poput Hobza, polazi od prirodnog stanja u kojem vladaosnovno pravo na samoodrţanje. Samoodrţanje Lok, pak, smatrakao pravo na svojinu. MeĎutim Lok ne predviĎa distinkciju izmeĎuprirodnih prava i zakona i odlučno se suprotstavlja izjednačavanju prirodnog stanja sa stanjem rata svih protiv sviju. Lok hoće davaţenje prirodnog zakona učini univerzalnim i utemeljenim uBogu. Prirodni zakon je po Loku potpuno neprotivrečan i zahteva jednostavno očuvanje svih ljudi, tj. solidarnost celog ljudskog rodau njegovom kolektivnom opstanku. Po prirodi smo dakle, skloni da teţimo zajedništvu. Ipak, Lok je na kraju bio prinuĎen da se prikloni Hobzu i da u izbegavanju rata pronaĎe onaj presudni razlog zbog kojeg su ljudi napustili prirodno stanje i ušli u društvo.Lok prihvata stav racionalne filozofije po kom ljudi u prirodnom stanju, iako mogu biti veoma razvijena racionalna bića, zbog svog egoizma nisu spremni da prihvate vaţenje prirodnog zakona unjihovim posebnim slučajevima. Ljudi u prirodnom stanju ţive ili harmoničnim društvenim ţivotom ili se vodi rat svih protiv sviju.Naime, kada njegovo vlastito odrţanje (svojina) nije dovedeno upitanje pojedinac treba onoliko koliko moţe da sačuva ostale ljudei ne sme da oduzme ili povredi ţivot ili ono što sluţi očuvanjuistog. Dakle, Lokov prirodni čovek je u isti mah i egoističan isolidaran, kao što i prirodno stanje moţe biti i pakao i raj. Lokova teorija drţave (podela vlasti): Cilj vlade je da čuva svojinu graĎana. Lok je upotrebljavao reč svojina u značenju privatnog vlasništva nad nekom stvari i kao zbirni pojam za ţivot, slobodu i imovinu. Vlada ima sasvim drugačije ciljeve u zavisnosti od toga koje od dva značenja svojine prihvatimo. U uţem značenju to je oligarhijski ureĎeno društvo, au širem - demokratsko. Vlada po Loku nikako nije smela biti apsolutna. Konstitucionalno ureĎenje vlasti (zakonodavna, izvršnai federativna) rasporeĎene su na barem dva ili više organa. Po Lokovom mišljenju suverena i nepodeljena vlast ne samo da nije spas iz prirodnog stanja nego je upravo obrnuto – njegov produţetak. Onaj ko hoće da stavi nekoga pod svoju arbitrarn uvlast, taj sebe stavlja u stanje rata sa njim. Produţetak rata u oblikuarbitrarne vlasti pokazuje se kao još gori od onog koji je postojao u prirodnom stanju pošto je u mnogo gorem poloţaju onaj ko jeizloţen arbitrarnoj vlasti monarha koji raspolaţe vojskom od100.000 ljudi nego onaj ko je izloţen 100.000 ljudi pojedinačno -borba licem u lice moţe doneti veći uspeh nego tlačenje pomoću vojske od strane apsolutnog monarha. Lok smatra da je potrebno napustiti prirodno stanje i da je u društvenom stanju potrebno da postoje zakoni koji će regulisati sukobe izmeĎu ljudi, kao i sud kojiće presuĎivati sporove kada do njih doĎe. MeĎutim, Lok je smatrao da se ne sme preneti sva vlast na jednog suverena pošto će odatle proizaći najgore moguće tlačenje i nesigurnost. Zato se Lok opredeljuje za princip podele vlasti kao najbolji za očuvanje ljudske slobode u graĎanskom društvu. Lokova teorija podelevlasti ima vrlo značajne nedostatke pošto u njoj postoji podelavlasti samo izmeĎu legislative i egzekutive (federativna vlast spade pod egzekutivu). Problem treće, sudske vlasti ostaje nerešen. Uslučaju ustavnih sporova, Lok je imao jednostavno rešenje pokojem je puk jedini sudija. Lok prihvata postojanje tri organa kojisu nosioci legislative (kralj, Gornji i Donji dom) i samo jednogvrhovnog organa koji je nosilac, osim dela zakonodavne, još iizvršne i federativne vlasti.

Tako na kraju, Lokov vrhovni organvlasti - monarh u svojim rukama sjedinjuje sve tri vlasti i nemanijednu instancu vlasti iznad sebe. Pravo na otpor tiraniji: Kršenje ustava koje čini monarh dovodi do raspuštanja celokupnogpolitičkog sistema (mešovite monarhije) i povratka sve vlastinjenom izvoru - celokupnom puku. Ukoliko bi se desilo da neusledi raspuštanje celog političkog sistema, već da jedna vlastpokuša da uspostavi svoj suverenitet onda bi svaki pojedinac imaopravo na otpor iako nikada ne bi smeo upotrebiti silu protiv kraljalično nego samo protiv njegovih ministara. Teorija o boţanskompravu vladanja bila je po Loku opasna za same legitimne vladarejer im je pruţala sigurnost koje u stvari nije bilo jer su stalno nameti nezadovoljnih podanika. Zbog toga je njima u interesu da nepostanu tirani i ne provociraju njihov otpor. Osnovni zakonsamoočuvanja ulimativni je osnov koji svakog pojedinca ovlašćujeda se pobuni protiv vlasti koja pokuša da mu ga oduzme. TiranimaLok naziva sve one koji vrše vlast izvan prava i tako podiţupobunu protiv društva zbog čega je ono prinuĎeno da pruţi otporovim "pobunjenicima": Postoje dva koraka koja vode ka stanjurata: prvo egzekutiva i legislativa dolaze u takav sukob da se vladaraspada i vlast se vraća puku, a zatim egzekutiva pokušava da senametne kao apsolutna vlast čime direktno ulazi u rat sa pukom.Konkretno u engleskom slučaju, tiranijom bi se mogao nazvati islučaj kada legislativu, koja je sastavljena iz tri elementa, uzurpirajedan element. Tada je razrušena ustavom predviĎena zakonodavnavlast i uspostavljena tiranija kralja kao jednog njenog elementa.Moguće je i da vlada u celosti (i legislativa i egzekutiva) uzurpiravolju društva i počne da deluje po privatnoj volji. Tada ona gubi pravo na poslušnost društva, pošto je njihova poslušnost isključivouslovljena garancijom neprikosnovenosti njihove svojine.Egzekutiva moţe biti samo izvršilac zakona, legislativa moţe bitisamo izvršilac osnovnih prava i sloboda podanika. Zakonodavna vlast je u jednom društvu legitimna i moţe računatina poslušnost graĎana samo ako je ustanovljena njihovomsaglasnošću. Kod Loka nije jasno o kakvoj se saglasnosti radi: akoje izričita (u formi izbora ili referenduma) onda je vlada legitimnasamo dok uţiva eksplicitnu podršu, a ako je prećutna, onda samodok je graĎani trpe i dok se protiv nje ne pobune. Lok zahteva dasvaki graĎanin plaća porez samo sa njegovom vlastitomsaglasnošću, jer u suprotnom vlada krši osnovno pravo svojine. Iz svega što je Lok napisao o pravu na otpor tiraniji ne vidi se kakobi društvo trebalo da postupi kada vlada uzurpira zajedničku volju,a da pri tom ne ugrozi pojedince u njihovoj svojini. Lok je, u stvarirazlikovao dve vrste tiranije - sporadičnu, sa vrlo uskim krugomučinaka i smišljenju, sa sveobuhvatnim posledicama - pri čemu jeotpor savetovao samo u drugom slučaju, dok je u prvom slučajumalobrojne ljude koji trpe tiraniju odvraćao od pobune, jer bi ihona mogla odvesti u propast. Tiraninu koji smišljeno sprovoditiraniju svaki se čovek moţe odupreti isto kao i drugom zločincu.Pošto postojanje tiranije podrazumeva da je zakonodavno teloraspušteno ili razbijeno to je svakom pojedincu ostavljeno na voljuda sam preduzme sve ono što smatra za shodno kako bi u ovimuslovima obezbedio svoju svojinu. Ni Bog ne ostaje skrštenih rukukada vidi da puk započinje borbu za svoja izgubljena prava: jaramtiranina prestaje čim Bog da onima pod njegovom potčinjenošćuhrabrost i mogućnost da ga zbace. Lok tvri da puk, kada se jednomvrati u prirodno stanje (kao stanje rata) ima pravo da ponovouspostavi svoje zakonodavno telo kako bi mu ono vratilo pravniporedak. Na jednom mestu u svom izlaganju Lok govori o tome daneizvršavanje zakona dovodi, polako ali sigurno, ne samo doraspada vlade, nego i do pretvaranja puka u zbrkanu gomilu bezporetka ili povezanosti. Lok upozorava na to da dugotrajnijatiranija pasivizuje podanike, pa ropstvo moţe da se zapati i da potpuno isljuči mogućnost korišćenja prava na otpor. Zato jemnogo bolje sprečiti tiraniju nego je svrgavati. A ako tiranijanastupi, potrebno je brzo delati i sprečiti da puk otupi i prestane daoseća izopačenost tiranskog stanju u kom se obreo. Prelazak tiranije u revoluciju: U Dvema raspravama o vladi nalazimo prve nagoveštaje prelaskasa paradigme prava na otpor tiraniji na revolucionarni diskurs.Kada se vlada raspadne, narod ima slobodu da se o sebi starauspostavljanjem novog zakonodavnog tela, koje se razlikuje odprethodnog u izmeni lica ili oblika vlade. Dakle, otpor tiranijimoţe da rezultira promenom celokupnog ureĎenja, ako puk doĎedo uverenja da je ono bilo loše i da samo po sebi vodi u tiraniju(nije bilo u stanju da zaštiti svojinu). Za Loka postoji jedan izvorrevolucionarnih uslova - tiranija, i jedan način da se otpočnerevolucija - otpor tiraniji (rat) Ljudi su po prirodi u stanju savršene slobode, da odreĎuju svoje radnje i raspolaţu svojim posedima i ličnostima kako smatraju da je prikladno u granicama prirodnog zakona, a da ne zavise od volje nekog drugog čoveka. Pošto niko nema više vlasti od drugoga, i pošto su vlast i jurisdikcija uzajamni, to je ovo stanje zapravo stanje jednakosti. MeĎutim, ovo stanje slobode nije stanje samovolje, jer iako nekontrolisano raspolaţe svojom slobodom, čovek shvata da su svi jednaki i nezavisni, te prema tome ne treba da nanosi zlo tuĎem ţivotu, zdravlju, slobodi ili posedu. TakoĎe, svako je obavezan da očuva sebe, i koliko moţe – da očuva druge. U ovom prirodnom stanju vaţi prirodni zakon, ali on ne bi imao efekta ako ne bi bilo tela koje ga sporovdi – a s obzirom da su svi jednaki – u prirodnom stanju svi sprovode prirodni zakon i imaju pravo da kaţnjavaju onog ko nanosi zlo drugima. Kaţnjavanje čovek preduzima kao odštetu i obuzdavanje drugog koji

je prekršio prirodni zakon, i jedino je tada opravdano izdići se iznad vlasti drugog. Svaki čovek ima pravo da kaţnjava krivca upravo zato što se krivac odriče zakona uma čineći zlo.

Lok razlikuje kaţnjavanje radi obuzdavanja, i otplaćivanje odštete (u bilo kom vidu), i oboje čine deo zekonitosti; vladar moţe pomilovati krivca u smislu neizvršenja kaţnjavanja, ali oštećeni mora biti zadovoljen, i samo oštećeni moţe sa te strane dati oprost. Isto tako, ko ubije čoveka, čini zlo celom čovečanstvu, i svako ima pravo da ga ubije. Za manje zločine, ljudi odreĎuju manje kazne.

Lok je svestan prigovora da pojedinci mogu svoje prirodno pravo koristiti preterano, svetiti se i biti pristrasni, pa prihvata graĎansku vladu, kao rešenje tog problema. On poziva kritičare prirodnog stanja da opravdaju apsolutnu vlast jednog čoveka – jer ona nije ništa bolja od apsolutne slobode čoveka u prirodnom stanju. Čak je bolje u prirodnom stanju – jer ljudi ne moraju da se pokore nepravičnoj volji pojedinaca, a nepravičan odgovara svakom za svoja nedela.

Ljudi mogu da pitaju gde postoje, i da li su ikad postojali ljudi u takvom prirodnom stanju, i Lok za početak navodi suverene vladare: oni su meĎusobno u prirodnom stanju. Ljudi su u takvom stanju dok sami ne postanu članovi drugog političkog društva, i to svojom voljom. Rasprava o vladi će to opisati.

Što se stanja rata tiče, ono počinje kad god neko atakuje na moju slobodu, bio on potencijalni ubica ili lopov – ja tada imam pravo da se branim do potpunog uništenja napadača, jer time branim svoju slobodu. MeĎutim, to kolo borbe moţe da ide u beskraj, jer u prirodnom stanju ne psotoji konačni sudija, osim Boga. U društvenom ureĎenju, meĎutim, konačna odluka i sud pada na vladu, te ljudi ulaze u ureĎenje da bi predupredili opasnosti od stanja rata bez sudije. Tu se Lok slaţe sa Hobsom.

----------------------------Što se svojine tiče, Lok kaţe da je od Boga priroda data svim ljudima, te je i svojina nad njom zajednička, ali da čovek – budući da ima ekskluzivnu svojinu nad svojom ličnošću – ima ekskluzivno pravo na proizvode svog rada, tj. onoga što je uradio od zajedničke prirode sam. MeĎutim, to neznači da čovek moţe radom da prisvaja sve što poţeli, jer je Bog tako uredio da postoji granica uţivanja – sve iznad zadovoljavanja potreba predstavlja preterivanje. --------------------------------Prvo društvo bila je zajednica muškarca i ţene, zatim gospodara i sluge; svi zajedno kasnije dolaze do političkog društva. Postoje dve vrste gospodarskih odnosa: u jednom slučaju čovek se dobrovoljno lišava odrećenih prava i sloboda sklapajući ugvor o sluţenju, tj. nadničenja za gospodara; u drugom slučaju on je potpunom ropstvu i lišen slobode. ----------------------------------Apsolutni vladar se u odnosu na sve ostale nalazi u prirodnom stanju, a graĎani se udruţuju radi stvaranja nekog tela koje je sudija u sporovima, tj. koje rešava sve sukobe, i nije pristrasno. Apsolutni vladar, tako, ne potpada pod to zakonodavstvo, pa je i time deo prirodnog stanja. U graĎanskom društvu, meĎutim, svi moraju biti pod vlašću zakona, ni jedan čovek ne sme biti izuzet. ------------------------------------Ljudi se odlučuju svojevoljno na zajednicu, i time se udaljuju od pirrodnog stanja, čineći tu zajednicu jednim političkim telom, koje dakle većinom odlučuje. Ovome Lok pronalazi dva moguća prigovora: 1) nema u istoriji ljudskog društva ljudi nezavisnih i jednakih koji su se potom sastali i zajedno uspostavili vladu, i 2) po pravu tako ne treba činiti, jer su ljudi već roĎeni pod vladama, i nisu slobodni da započnu novu vladu.

1) To što ima malo ili nimalo izvora koji govore o ljudima u prirodnom stanju, ne moţe biti dokaz da takvog stanja nije bilo; inače bismo morali da verujemo da su vojnici nekih starih careva oduvek bili odrasli, jer o njima čujemo tek kao o vojnicima; zatim, čovek se retko seća svog detinjstva, a i istorije se pišu kad već postoje vlade; takoĎe, Lok se poziva i na podatke o društvima američkih starosedelaca. Vlada je potekla od patrijarhalnog prava glave porodice, tj. vlade jednog čoveka, ali i to

se desilo tek sporazumnim pristajanjem slobodnih ljudi. Zato su prvi vladari bili samo sudije i vojskovoĎe u ratu, nisu imali apsolutnu vlast, tj. bili su poštovani samo zato što su doprinostili dobrobiti svih.

2) Drugi prigovor, Lok prvo ovako raskrinkava: svuda vidimo da započinju nove vlade, tj. da postoje pojedinci koji su roĎeni u pod jednom vlašću, ali jednom sami počinju da zapovedaju. Stoga, ako postoji jedan takav, onda je bar taj jedan sposoban da se smatra slobodnim tj. da negira postojeću vlast i odluči kako će urediti novu. Ako ima jednog, moţda ima i više njih, koji zajedno mogu odlučiti da li će se pokoravati ili vladati nekim. Ljudi su slobodni da se odvoje od jedne vlasti i stvore novu, i tako se oduvek i dešavalo. Dete nije roĎeno kao podanik nijedne zemlje ili vlade.Čovek prećutno, i najčešće neprimetno, postaje podanik, tako što pristaje na društvene odnose, naročito svojnsko-pravne, one drţave u kojoj ţivi.

Dva osnovna prava koja je čovek imao u pirodnom stanju prelaze na političku zajednicu: prvo, vlast da čini što god smatra prikladnim za očuvanje sebe i ostalih ljudi postaje definisano zakonom; drugo, vlast i pravo kaţnjavanja u celini predaje i sudeluje u njenom izvršenju. Pošto je i ušao u političko društvo da bi sačuvao svoju svojinu (svojinu, slobodu i ţivot), zakonodavno telo nikada ne doseţe dalje od opšteg dobra. ---------------------------------Prvi i osnovni pozitivni zakon svih drţava je ustanovljavanje zakonodavne vlasti. Zajednica bira i postavlja zakonodavno telo, da bi to telo predstavljalo izraz saglasnosti društva, što je osnova i apsolutno nuţno za svaki zakon. MeĎutim, iako je vrhovna vlast u drţavi, ipak:

1) Zakonodavna vlast nema aspolutno arbitrarnu vlast nad ţivotima i imovinom drugih ljudi. Ova vlast nema ptravo da uništi, porobi ili hotimično osiromaši podanike, upravo zbog toga što su podanici na nju preneli samo onu vlast koju su i sami imali u prirodnom stanju – a arbitrarnu vlast ni oni nisu imali. Prirodno stanje ne prestaje u drţavi, već je samo omogućeno njegovo poštovanje.

2) Zakonodavno telo ne moţe da za sebe prisvoji vlast upravljanja na osnovu improvizovanih dekreta, već mora da deli pravdu na osnovu vaţećih zakona i poznatih ovlašćenih sudija. Ljudi odlučuju da vlast predaju u ruke pojedincima zato što pravila postaju objavljeni zakoni, dok je prirodni zakon nepisan. Zato pojedinci nemaju pravo da menjaju te zakone arbitrarno, pošto ih nisu ni stvorili, već moraju da ih čuvaju.

3) Vrhovna vlast ne moţe da uzme nekom čoveku deo njegove svojine bez njegove saglasnosti. Ljudi predaju vlast pojedincima da bi očuvali svojinu, i ako vlast moţe da im je uzme, onda oni nemaju zapravo nikakvu sigurnu svojinu. Ipak, pošto vlada zahteva trošak, to podanici mogu da daju, ali samo uz saglasnost – većina mora da da saglasnost za poreze.

4) Zakonodavno telo ne moţe da prenese vlast donošenja zakona u neke druge ruke. Pošto je vlast delegirana, onda sam narod moţe da je da drugima, ali vlast to nema pravo. ------------------------------------MeĎutim, iako postoji vrhovna vlast, ona je uvek potčinjena volji naroda. Pošto joj je vlast delegirana, kada narod zaključi da ne postiţe ţeljeni cilj, moţe da izmeni zakonodavno telo. Tako zajednica neprestano zadrţava vrhovnu vlast.

Zakonodavno telo ne mora uvek da postoji, ali njemu podreĎeno izvršno telo mora uvek. Ako, pak, izvršna vlast silom spreči novo sastajanje ili delovanje zakonodavne vlasti, to znači da izvršna vlast objavljuje rat narodu, i narod ima puno pravo da silom ponovo uspostavi svoje zakonodavstvo. -----------------------------------Uzurpacija je vršenje vlasti na koju drugi ima pravo, a tiranija je vršenje vlasti izvan prava, na šta niko ne moţe imati pravo. Tiranija je upotrebljavanje vlasti za svoje privatne interese, a ne za interes opšteg dobra. Gde god zakon prestaje, počinje tiranija. Ko god prekorači datu mu vlast, prestaje da bude vladar i postaje tiranin. Na svaku nepravednu i nezakonito silu moţe se odgovoriti silom; čak i ako se kralj izuzme od ovog pravila, ipak ljudi koji izvršavaju nejgova nasilnička nareĎenja

mogu da naiĎu na pravedan otpor; ovlašćenje ili naredba nekog vladara, kada ovaj nije nadleţan, ništravni su za privatnog čoveka. -------------------------------------Raspad društva i raspad vlade su dve različite stvari. Političko društvo, kao zajednica slobodnih, moţe da prestane samo osvajanjem od strane drugog društva, tj. nije sposobno da se odrţi kao jedno telo. Tada, naravno, nestaje i njegova vlada, koja bez njega ne bi moglad a postoji. Vlade se, meĎutim, raspadaju na razne načine: npr, kada se zakonodavno telo promeni, a ono daje dušu drţavi i oblik, i to bilo zakonitom odlukom naroda ili arbitrarnom voljom pojedinca-vladara ili nekog drugog tela koje primeni silu; zatim zakonodavno telo se menja i ako mu nije omogućeno da se okupi, ili ako vladar menja izborna pravila.

Drugi način raspada vlade, tj. zakonodavnog tela, nastaje u pravednom otporu nepravednoj vlasti, tj. vlasti koja krši osnovne principe na kojima je psotavljena, tj. kada postaje arbitrarna i kada ulazi u imovinu podanika.

Lok primećuje da neki tvrde da je javno mnenje kolebljivo, i da ako mu se dopusti, ono bi bilo u stanju odmah da menja svaku vladu na i najmanji znak neslaganja. MeĎutim, Lok tvrdi da je upravo suptorno: narod se navikava i teško menja navike u politici, pa čak dugo i trpi, a i nakon promena i revolucija opet ima tendenciju da vrati stare zakone i vladare.

Uostalom, narod s kojim se loše postupa ima razloge za bunu, ali se opet ne dešava da se diţe na najmanju nepriliku, već najčešće dugo vremena trpi i nada se boljem, ali tada ima nesumnjivo pravo na pobunu. Pored toga, Lok samtra da upravo ova mogućnost predstavlja najbolju zaštitu protiv pobune: jer su pravi pobunjenici oni koji sprovode silu protivno volji naroda, zloupotrebljavajući ovlašćenja.

Onaj koji posegne za pravima princa ili naroda i postavi osnovu za obaranje ustava i poretka neke pravedne vlade, taj je kriv za najveći zločin za koji je čovek kadar, pošto treba da odgovara za sva ona zla krvi, pljačke i pustošenja koje razlamanje vlade na delove donosi zemlji.

Osnovno pitanje za Loka, «ko je sudija», na kraju rešava postavljajući narod za sudiju. Ako postoji problem koji nije rešen zakonom, zajednica je ta koja će suditi. Isto vaţi u procenjivanju da li je princ ili neko telo drţave prekršilo saglasnost zajednice: narod će odlučiti kako će reagovati. Ako strane ne ţele da prihvate istog sudiju, onda je jedini sudija Bog, a to znači da je u pitanju stanje rata. U «Drugoj raspravi» Lok napušta ovakav način analize i započinje sa pitanjem prirode političke vlasti i svrhe graĎanske vlade. Po njemu politička vlast predstavlja pravo donošenja zakona sa smrtnim kaznama, radi očuvanja svojine i upotrebe prinude prilikom izvršavanja takvih zakona, kao i odbrane drţave od povrede spolja, a sve to radi zajedničkog dobra. Lok kaţe da prvo treba razmotriti u kakvom su stanju svi ljudi po prirodi. Nasuprot Hobsu, Lok smatra da prirodno stanje nije stanje rata svih protiv sviju, već stanje mira, dobre volje, uzajamne pomoći i odrţanja. Tu su ljudi slobodni i jednaki. Za razliku od Hobsa kod koga čovek nastoji da izaĎe iz prirodnog stanja, Lok smatra to stanje sasvim podnošljivim. Hobs u čoveku vidi prevlast slepih strasti i egoizma, a Lok u njemu vidi moralno i socijalno biće. Do sukoba dolazi samo zbog opšte oskudice i siromaštva prirodnih uslova ţivota. Prirodna sloboda znači ne biti ograničen ničim drugim do prirodnim zakonima. Ljudi su roĎeni slobodni pošto su roĎeni razumni. Ljudski zakoni se moraju zasnivati na prirodnim zakonima, koji predstavljaju Boţje zapovesti. Iako čovek ima neograničenu slobodu raspolaganja svojom ličnošću, on nema slobodu da uništi samoga sebe ili drugo ljudsko biće. MeĎutim, i pored savršene slobode, za Loka je prirodno stanje negativno, jer njegovi nedostaci premašuju njegove prednosti. Prirodno stanje je poznavalo samo prirodnu pravdu koja se mogla prekršiti. Zato je odsustvo sankcije, (kao jedine zaštite ljudi i dobara) učinilo kraj prirodnom stanju. Drugim rečima da bi se osiguralo vlasništvo, ljudi su konstituisali graĎansko društvo. Za vlasništvo smatra da je prirodno i dobro i za vlasnika i za društvo. Vlasništvo donosi sreću, moć i slobodu. Onaj koji prisvaja zemlju rad, ne umanjuje već uvećava ukupnu sreću ljudskog roda. Kod Loka postoje dva ugovora: prvim ugovorom stvara se graĎansko društvo i za njega je nuţan pristanak svih pripadnika buduće zajednice; drugim ugovorom se uspostavlja graĎanska vlada, tj. političko društvo i za njega je dovoljan pristanak većine. U vezi s tim postavlja se pitanje razloga kojima se ljudi rukovode kada sklapaju ugovor kojim osnivaju pol. društvo.

Hobs je imao u vidu samo materijalne razloge, odnosno očuvanje ugroţenog ţivota, Ruso je prevashodno isticao moralne razloge(pošto prelazak u graĎansko stanje ljudskim postupcima daje moranost koja im je nedostajala),a Lok je bio sklon da odlučujuću prervagu da materijalnim razlozima. Jer po njemu prirodno stanje nije lišeno svake moralnosti, u njemu postoji prirodni zakon kao merilo dobra i zla, koji predstavlja adekvatnu zamenu ne samo za pozitivni zakon, nego i za Sveto pismo. No, ono što je u prirodnom stanju veliki nedostatk to je nepostojanje zajedničkog sudije. A kako su ljudi po prirodi pristrasni prema sebi i svojim interesima, to se moţe očekivati da će stalno biti ugroţene osnovne brednosti koje su dar prirode, a to su sloboda i svojina. Stoga se ljudi udruţuju u drţavu pre svega radi očuvanja svojine. Za razliku od Hobsa, Lok je verovao u istorijsku zasnovanost društvenog ugovora. Za Loka prirodno stanje nije uvek vezano za prvobitni period razvoja ljudskog roda, već je njegovo postojanje moguće i meĎu ljudima koji su na različitim, pa i najvišim stepenima istoriskog i kulturnog razvoja. Da bi se odnosi meĎu ljudima mogli nazvati prirodnim stanjem, dovoljno je da nema zajedničkog sudije meĎu njima.

Karakter i funkcija vlada

Najveći garant slobode je podela vlasti na: - legisltivu (zakon) - egzekutivu (izvršnu) i - federaciju. Prva donosi zakone, druga obezbeĎuje njihovu primenu pomoću administracije i suda, i treća primenjuje propise meĎunarodnog prava. Sloboda moţe biti ugroţena ako se sve ove funkcije povere istoj osobi i zato je bitno da se izrada zakona odvoji od njegovih izvršitelja. Vrhovna vlast je zakonodavna, ona je duša drţave. Zakone treba da donosi skupština. Egzekutivna vlast je poverena vladaru koji se brine o javnom dobru u slučajevima koji su nepredviĎeni ili se ne mogu regulisati zakonima. Teorija podele vlasti je izraţavala teţnje burţoazije za kompromisom sa plemstvom, jer bi zakonodavnu vlast imala burţoazija, a plemstvo je trebalo da učestvuje u izvršnoj vlasti. Sva politička moć mora bti povezana sa moralom. Posebna vrednost Lokovih razmatranja leţi u njegovoj ideji ograničenja vlasti ciljevima zbog kojih je i stvorena, ato je zašita sledećih prava: slobode, imovine, ţivota i prava na telo. Vlast nesme da zadire u sferu prirodnih i neotuĎivih prava i sloboda, već mora da obezbeĎuje njihovo uţivanje. Čovek ima pravo na svojinu jer ima pravo na svoju ličnost, a tako i na proizvode svoga rada. Ukoliko vlast ne poštuje prirodna prava narod ima pravo ustanka. Što se tiče prava na otpor Lok priznaje narodu pravo ustanka ukoliko vladar ne poštuje prirodna prava (pre svega slobodu i vlasništvo). MeĎutim, ovaj otpor podrazumeva samo odbranu prirodnog prava i ponovno uspostavljanje reda. Otpor je samo sredstvo da se monarh prisili na poštovanje zakonitosti.

ARISTOTEL ( 4.v.p.n.e) Aristotel je roĎen u grčkoj koloniji na Halkidikiju, a otac mu je bio lični lekar kralja Filipa Makedonskog. Sa 17 godina Aristotel je stupio u Platonovu Akademiju, gde je ostao 20 godina. Po Platonovoj smrti Aristotel odlazi u Asos gde se oţenio. 342 god. p.n.e. ga kralj Filip II poziva na svoj dvor kao učitelja za svog sina Aleksandra. Posle Filipove smrti i stupanja Aleksandra na makedonski presto, Aristotel ponovo odlazi u Atinu i osniva svoju školu Likej. Škola je po ureĎenju bila slična Platonovoj Akademiji, a Aristotel je drţao predavanja iz svih tadašnjih naučnih oblasti. Aristotelova škola se odlikovala empirijskim naučnim ispitivanem stvarnosti, čime je postignut vrhunac antičke grčke nauke. Aristotel je drţao dve vrste predavanja: -jutarnja (ezoterična), za uţi krug slušalaca iz oblasti filozofije i nauke -večernja (egzoterična) za širi krug slušalaca iz oblasti politike i retorike Posle Aleksandrove smrti i pobune protiv makedonske vlasti u Atini, Aristotel je kao zagovornik promakedonske politike, bio optuţen za bezboţništvo. Povukao se iz Atine na majčino imanje u Halkidiki pošto „„ne ţeli da se Atinjani po drugi put ogreše o filozofiju‟. Tu je i umro. Platonova politička i pravna teorija nastavljena je političkom i pravnom teorijom Aristotela. Osnovna crta Aristotelove filoz je savlaĎivanje Platonovog misticizma i idealizma i stvaranje jednog materijalističko-realističkog sistema. Za razliku od Platonove teorije Aristotelova se odlikuje empirijskim i realističkim pogledom na društvo, drţavu i svet uopšte. Platon je bio grčki patriota, a Aristotel je bio za velikomakedonsku politiku. Platon je svoja politička dela shvatao kao oruĎe u borbi za ostvarenje svog političkog ideala, dok je Aristotel napisao samo dva politička dela i shvatao ih je kao

teoretska dela koja opisuju stvarnost. Platon je opisivao drţavu kakva ona treba da bude, a Aristotel kakva ona jeste. Za Aristotela je drţava «oruĎe u borbi za ostvarenje interesa odreĎenih grupa i slojeva, posebno društvenih klasa». Dok su za Platona suština stvarnosti bile ideje tj. opšti pojmovi koji postoje van stvarnosti, Aristotel je smatrao da ideje postoje u samoj stvarnosti, u stvarima, bićima i pojmovima. Kritikovao je Platonovo učenje o idejama kao udvostručavanje stvarnosti. MeĎutim, i kod Aristotela nailazimo na deo Platonovog idealizma, jer je i on smatrao ideju suštinom stvarnosti i njenim pokretačem. Za njega je materija osnovna supstanca bića, ali svako biće je nepotpuno dok ne dobije odreĎeni oblik. Oblik je unutrašnji smisao materije, cilj koji svako biće teţi da ostvari kako bi postalo savršeno. Glavno Aristotelovo delo iz oblasti političke filozofije je «Politika», a uz to treba imati u vidu «Nikomahovu etiku» i «Ustav Atinski». «Politika» -je velika otprilike kao Platonova „„Drţava‟„, ali nije dovršena. TakoĎe nije ni obraĎena niti sistematizovana. Deli se na 8 knjiga i sporno je kako ih treba poreĎati u celinu. „„Politika‟„ nema takvu umetničku vrednost kao «Drţava», ali je ona zato prva potpuna rasprava o drţavi i društvu, zasnovana na podacima iz iskustva. Pojmovi i zakoni koje je Aristotel utvrdio, najčešće vaţe i danas, a i prvi put je dato pravno razmatranje drţave i obraĎeni neki pravni pojmovi (ustav). Knjiga počinje odreĎivanjem pojma države. Država je društvena zajednica i kao takva teţi najvišem dobru. Nastala je iz ţivotne potrebe, a postoji dalje radi zadovoljenja potrebe za lepim i moralnim ţivotom. Drţava je prirodno nastala iz ranijih društvenih zajednica, jer je ona cilj tih zajednica. U zajednicama varvarskih naroda koje su najstarije društvo, ţene i robovi imaju isti poloţaj. Tek na višem stepenu se razvija porodica. Više porodica čini selo, stvoreno radi dugotrajne koristi, a kasnije se stvara i grad. Vlast u drţavi se mora vršiti u interesu samih graĎana. Dobro zajednice je zadatak svih. «Čovek je po prirodi državno (političko) biće, a biće koje po prirodi, a ne slučajno, stoji van države ili je rĎavo ili neljudsko». «Čovek je društvenije biće od pčela i drugih ţivotinja, jer on jedini ima jezik, kao i osećanje za dobro i zlo, za pravdu i nepravdu». Čovek se potvrĎuje tek u drţavi, tj. političkoj praksi. Slobodan graĎanin je ţiveo u politici i za politiku i u tome je nalazio smisao svog moralnog delovanja, a pri tom je prezirao fizički rad. Drţava je ranija od pojedinca, a kako čovek ne moţe da zadovolji sve svoje potrebe bez drţave, tako u svakom čoveku postoji prirodni nagon za državom. Onaj koji je stvorio drţavu stvorio je najveće dobro. Aristotel porodicu shvata pre svega kao privrednu jedinicu. U porodici postoje postoje 3 vrste odnosa: izmeĎu gospodara i robova, muţa i ţene, i roditelja i dece. On smatra da je ropstvo prirodna pojava i da je rob oruĎe za rad koje po prirodi pripada svom gospodaru. U drugoj knjizi Aristotel raspravlja o dotadašnjim teorijama o idealnoj drţavi. On kritikuje Platonovu državu i pobija potrebu stvaranja zajednice ţena i dece. U kritici dalje kaţe je nemoguće ostvariti to da uvek jedni vladaju ako su svi jednaki. Zato bi se morali smenjivati na vlasti kako bi svi vladali, tako da svako mora vršiti različite duţnosti. Kritikujući «Zakone» on kaţe da to delo sadrţi sve osnovne ideje «Drţave» osim zajednice ţena i dece. Zatim Aristotel kritikuje neke druge teorije tog vremena i postojeće drţavne ustanove. Što se tiče svojine, Aristotel smatra da se «na zajedničkom dobru mnogo manje radi nego na svom ličnom. Svest da se nešto ima kao svoje izaziva naročitu neizrecivu radost koja je prirodna...» Zatim se utvrĎuje šta je to graĎanin. Za Aristotela postoje „„punopravni‟„ i „„nepunopravni‟„ graĎani (npr. maloletni). GraĎanin je onaj ko ima pravo da učestvuje u zakonodavnoj ili sudskoj vlasti. Vrlina graĎanina i čoveka nije ista. Ispravan graĎanin ne mora biti ispravan čovek. Vrlina graĎanina se sastoji u tome što on moţe isto tako dobro da vlada kao i da dobro sluša vlast. Vlina graĎanina se razlikuje u zavisnosti od oblika drţave. Zatim se prelazi na klasifikaciju država prema ustavu. Po njemu drţave mogu biti: -pravilne (koje teţe opštem dobru) -izopačene (teţe ličnoj koristi vlastodršca) Postoje tri ispravna i tri neispravna drţavna ureĎenja. 1. Ispravna su ona drţavna ureĎenja u kojima bilo jedan čovek- monarhija( bazilea), bilo nekolicina ljudiaristokratija ili većina- republika (politeia), vladaju u interesu čitave drţave i u skladu sa zakonima. Po Aristotelu najbolji društveni poredak je politeja. Ovaj poredak spaja vrline monarhije,aristokratije i demokratije. Slobodna drţava moţe imati različit odnos elemenata tih ureĎenja, a dodatni kvalitet ako su joj osnov srednji slojevi. Njeno osnovno načelo je sloboda. U najboljoj drţ. vrlina čoveka i graĎanina je ista i zato su vaspitanje i moral isti i za društ. i za drţavu. 2. Izopačenja pomenutih oblika su: Ni jedna od ovih nema za cilj interes celine. tiranija - (vlada jednog čoveka u sopstvenom interesu) oligarhija - (vlada bogatih u sopstvenom interesu) demokratija - (vladavina u interesu siromašnih). Pretpostavka demokratije je sloboda. Narodna skupšt. je najviši organ, a sluţbenici se biraju meĎu svim graĎanima. Najveći deo njih bira se kockom, a sluţbenici ostaju kratko vreme na poloţajima. Demokratija je trajniji oblik od oligarhije, jer ima manje sukoba, a slobodna drţava je najtrajnija. Najbolja je ona

demokratija u kojoj vladaju zemljoradnici, a rĎave su one kojima vladaju zanatlije i trgovci. Najgori je oblik u kome svi graĎani učestvuju u vlasti i ne slaţe se sa zakonom i moralom. Postoji 5 oblika demokratije: 1. 2. 3. 4.

izmeĎu bogatih i siromašnih vlada potpuna jednakost u pogledu učešća u drţavnoj vlasti za vršenje vlasti zahteva se izvesno bogatstvo, ali malo (cenzus) svi vladaju, ali su potčinjeni zakonu svi mogu doći na vlast, ali vladaju zakoni demokratija u kojoj ne vladaju zakoni, nego većina- tiranija većine Zavisno od specifičnog karaktera ljudi u odreĎenom polisu i od specifičnih okolnosti vezanih za taj polis, Aristotel izvodi zaklučak da različiti oblici ureĎenja odgovaraju različitim zajednicama. Svaki oblik ima svoje dobre i loše strane. Da ispravan poredak ne bi prerastao u svoju suprotnost potrebno je pridrţavati se ustavnog poretka- politije. Pri tom je vaţno doneti zakone na osnovu kojih će se vladati. Zakoni moraju odgovarati Ustavu. Ljudi nisu svi jednaki i zato su izopačeni oni ustavi koji polaze od jednakosti. Najteţe je utvrditi koje su ličnosti jednake, a koje nejednake, pa im prema tome dati učešće u drţavi. Odlučujuće su one osobine koje se odnose na drţavu: plemenito poreklo, bogatstvo, pravednost, hrabrost. Aristotel smatra da nauka o drţavi mora pored onog što je apsolutno najbolje odrediti i ono što je za date prilike najbolje. Aristotel kritikuje teoretičare koji su istraţivali samo idealne drţave, a nisu vodili računa o njihovoj primenjivosti. Na pitanje da li je bolje da vlada najbolji čovek ili najbolji zakoni, Aristotel kaţe da u korist vlade čoveka govori to što zakoni ne mogu biti potpuni, iako je potrebno da oni postoje. MeĎutim, ako je samo jedan čovek sposoban da vlada i pun vrlina, treba da vlada on, a kako je takav slučaj redak «vlada zakona je vlada Boga i razuma, jer je zakon razum osloboĎen od poţuda». Aristotel kaţe da u svakoj drţavi postoje 3 klase: bogati, siromašni, i oni koji su izmeĎu ove dve klase. Srednje bogatstvo je najbolje, jer se tada najlakše sledi razum. Drţava treba da se sastoji od jednakih i sličnih graĎana, a takvih je naviše u trećem staleţu. «Oni ne ţude kao siromašni za dobrom drugih, niti drugi ţude za njihovim dobrom i tako oni vode bezbedan ţivot». Najbolja je ona drţava koja počiva na srednjem staleţu. TEORIJA O PODELI VLASTI KOD ARISTOTELA- teoriju o podeli vlasti postavio je Aristotel, a nastavili da izučavaju Polibije, Monteskje, Lok, Ruso i drugi. Aristotel dolazi do zaključka da suštinu svakog ustava čine:

1. 2. 3.

odreĎivanje suverenog tkiva odreĎivanje drţavnih sluţbenika odreĎivanje pravosuĎa Time on uvodi poznatu podelu na tri vlasti: izcvršnu, zakonodavnu i sudsku, a zatim iznosi problem odreĎivanja tih odnosa( koliko sluţbenika treba da bude, koliki mandat imaju, da li isto lice moţe biti više puta birano). Smatra da se u pravosuĎu moţe više puta biti biran i ističe vaţnost vrste sudova, nadleţnosti kao i postupka postavljanja sudija. U 5. knjizi se rasprvlja o uzrocima propasti država. Glavni uzrok revolucija je nejednakost ljudi (klasa). OdreĎeni ljudi traţe, smatrajući se jednakim s drugima, da budu tretirani jednako tj. traţe demokratiju; drugi, smatrajući sebe boljim od ostalih, traţe privilegije tj. oliharhiju i tako dolazi do pobuna protiv reţima koji ne zadovoljavaju ove zahteve. Promene u drţavi se dešavaju na dva načina: ili se menja ustav (npr dem u olig.) ili se on ne menja ali vlast prelazi u druge ruke. Drugi uzroci pobuna su ţelje za dobrobiti i čašću, obesno ponašanje, strah, premoć, prezir, sitničavost i nejednakost, razlika po poreklu, kao i geografski uzroci. Glavni uzroci ostaju borba za jednakost u vlasti i borba za privilegije. Zatim Aristotel prelazi na izlaganje uzroka revolucija u raznim političkim oblicima: - Monarhije popadaju usled nesloge u kraljevskoj porodici ili kad kralj hoće da se stavi iznad zakona, postajući tiranin. - Aristokratije propadaju iz sličnih uzroka kao oligarhije, jer spadaju u isti rod sa njima. - Slobodna drţava propada zbog rĎave mešavine elemenata demokratije i oligarhije, pa se pretvara ili u oligarhiju ili u demokratiju. - Tiranija je najnestabilnija vlada, jer izaziva strah i mrţnju. Nju često spolja obaraju slobodne drţav - Oligarhije propadaju zbog ugnjetavanja naroda, posebno ako se neko od vladajućih stavi na čelo pobune i tako postane tiranin. Revolucija izbija i kad su bogataši lišeni učešća u vlasti. - Demokratije najčešće propadaju usled slobode i obesti demagoga. Sredstva pomoću kojih se ovi oblici mogu odrţati su:

- u slobodnoj drţavi treba paziti na zakonitost, - u aristokratijama i oligarhijama se treba dobro ponašati i prema onima koji su na vlasti i prema podvlašćenima. Treba odrţavati strogu jednakost meĎu pripadnicima vladajuće klase. Ona je bolja ako širi krug ljudi učestvuje u vlasti. - tiranija se moţe odrţati što apsolutnijom vlašću i imitiranjem monarha (treba da izgleda da radi za drţavno dobro) 7. knjiga raspravlja o najboljoj državi. Aristotel ističe da ona ne sme imati preveliki broj stanovnika, jer je tada teško odrţavati poredak i zakon. Veličina drţave se ne meri brojem stanovnika, već potpunošću ispunjenja njenog zadatka. Ona treba da ima onoliko stanovnika koliko je dovoljno za srećan zajednički ţivot. Zemlje treba da bude toliko da ona daje stanovništvu sve što je potrebno. Drţava treba da bude zgodna za odbranu, a prestonica treba da leţi na moru i da ima dobre veze s unutrašnošću. Dobro je da drţava ima vezu s morem, jer se tako moţe lakše braniti i trgovati.Ona mora imati i mornaricu. Aristotel tvrdi da su narodi u hladnim predelima i na evropskom kopnu puni hrabrosti, ali im nedostaje razboritost i veština; uţivaju slobodu, ali su bez drţave. Azijski narodi nemaju hrabrosti i zato su stalno u ropstvu. «Grčko pleme ima prednosti obe grupe i razborito i hrabro. Zato je to pleme uvek slobodno, ima najbolje ureĎene drţave i bilo bi gospodar nad svim drugim narodima kad bi bilo ujedinjeno u jednu drţavu». Za vaspitanje Aristotel kaţe da mora biti u osnovi isto za sve graĎane i o njemu se mora starati drţava, a ne pojedinci. Vaspitanje je nuţno za odrţavanje Ustava i svakoj vrsti Ustava odgovara jedna vrsta vaspitanja. Vaspitanje slobodnog čoveka se mora razlikovati od vaspitanja onog ko nije slobodan. Slobodan čovek ne sme učiti da radi. Nauke koje su korisne čovek treba da uči samo do odreĎenog stepena, a nikako do kraja. Vaţno je da se uči iz spostvene pobude, a ne po volji drugoga. Zbog korisnosti uči se čitanje, pisanje, crtanje i telesno veţbanje. U trenucima dokolice treba se baviti učenjem muzike. Muzika sluţi zadovoljstvu, odmoru i izgraĎivanju karaktera. Aristotel kritikuje spartanski sistem veţbanja koji previše napreţe telo i stvara od mladića divlje ljude. Telesno veţbanje ne sme previše naprezati telo. Njen cilj treba da bude lepota, a ne divlja snaga. Ostala dela Smatra se da je Aristotel pisao 3 vrste dela: 1.

egzoterička - koja se sastoje iz popularnih spisa. Pisana su obliku dijaloga, ali nemaju knjiţevnu vrednost Platonovih dijaloga. Sačuvani su neznatni odlomci.

1.

sinagogička -predstavljaju neoriginalna dela, tj. zbirke naučne graĎe koje su Aristotel i njegovi učenici sakupili. Tu spada i opis 158 grčkih ustava. „„Atinski ustav‟„ je sigurno napisao Aristotel.

1.

ezoterička – koja su namenjena uskom krugu slušalaca. To beleške sa Aristotelovih predavanja. Ova dela su nedoterana, ali uglavnom sačuvana. TakoĎe obuhvataju sve oblasti ljudskog znanja. Negativne strane Aristotelove torije su: u osnovi je idealistička, mada mnogo manje od Platonove; u njoj postoje nedoslednosti, protivrečnosti i nejasnoće; robovlasničko shvatanje drţave; obim drţave (polis, mala drţava). NIKOLO MAKIJAVELI (15. v.) Italija je u 15 v. zahvaljujući svom Sredozemnom poloţaju, postala najbogatija zemlja Evrope. U njoj su rušeni feudalni odnosi i razvijalo se burţ društvo. Firenca postaje tipičan burţ. grad, u kom glavnu reč vode trgovci i bankari. Grad već pokazuje klasnu izdiferenciranost. Na vlasti je burţoaska oligarhija, a mase su bez političkih prava. a ta duboka diferencijacija je vodila klasnoj borbi. Antagonizmi su postojali i unutar same krupne burţoazije koja se meĎusobno borila za vlast, dok je borba protiv feudalaca bila tek u drugom planu. Iako je Italija bila najrazvijenija zemlja u privrednom i kulturnom pogledu, u političkom je dosta zaostajala za drugim evropskim zemljama koje su već postale apsolutne nacionalne monarhije. Italija je ostala neujedinjena, a unutrašnje klasne borbe su olakšavale agresiju spolja. Ona je sluţila kao bojni poligon svakoj stranoj nadmoćnijoj vojsci. Plaćenička vojska je tako počela igrati presudnu ulogu. U toj situaciji je jedini izlaz bilo formiranje jake apsolutne monarhije.

Makijaveli je formirao svoju političku teoriju na osnovu bogatog iskustva koje je stekao u svojoj političkoj sluţbi u Firenci. Imao je funkciju sličnu današnjem ministru odbrane, tako da je često putovao i bio u prilici da upozna ureĎenja drugih drţava. Iako Makijaveli ističe da su mu uzor bili antički pisci ipak je njegova teorija odraz tadašnjih prilika u Italiji, odnosno teţnji burţoazije za stvaranjem jake nacionalne drţave. Makijaveli je bio uglavnom politički pisac, mada je pisao i tematski drugačija dela. Njegova najznačajnija dela su: «Razmatranja o prvih 10 knjiga Tita Livija» i «Vladalac». Osnovne misli oba dela su skoro iste, samo što je"Vladalac" saţetiji i poznatiji. OSNOVNI PREDMET «RAZMATRANJA O PRVIH DESET KNJIGA TITA LIVIJA»- «Razmatranja» su pisana u vidu neke vrste komentara uz prvih deset knjiga poznate rimske istorije Tita Livija. Makijaveli je ţeleo da se pouke koje su iz antike izvlačili humanizam i renesansa ne ograniče samo na knjiţevnost i umetnost. Hteo je ovome dodati i pouke iz politike. Osnovni predmet njegove rasprave jeste dinamika drţavnog ţivota, istraţivanje činilaca uspona i padova drţava, čime se najbolje razotkriva i sama suština drţave i izvlače praktični uputi o rukovoĎenju drţavom. NASTANAK DRŽAVE I NAJBOLJI OBLIK DRŽAVNOG UREĐENJA- Makijaveli je utvrdio da je država nastala u trenutku kada ona daje svoje osnovne zakone. Ove zakone bolje stvara jedan čovek nego masa, narod. Maskijaveli za najbolji smatra mešovit oblik države u kome postoje elementi monarhije, aristokratije i demokratije. Kako se vidi, on ide za Polibijem, tj. Aristotelom. Ova tri elemebta, kaţe on, «vode nadzor jedan nad drugim i pošto svaki deo čini ravnoteţu s drugima, celina odrţava jaču i sigurniju ravnoteţu. MeĎutim, dok Makijaveli uzima da je za osnivanje države bolja apsolutna vlast jednog čoveka, dotle je za njeno održavanje najbolje da vlast vrše viĎe lica. On izvodi i jedan vaţan zaključak da je slobodna država moguća samo u relativno homogenom društvu uz stvarnu jednakost graĎana. U daljem izlaganju Makijaveli jasno ukazuje na zavisnost državne organizacuje od društvenog stanja u državi. Za «pokvarenu» drţavu potrebna je drugačijaorganizacija nego za «nepokvarenu», ali promeniti stanje nije lako jer se to moţe učiniti samo nasiljem. Slabu strnu monarhije vidi u tome što nasleĎe ne garantuje da će na vlast doći najbolji, dok republika pametnim izborom moţe uvek da dovede najboljeg na vlast. «PSIHOLOGIJA MASA»- Makijaveli ističe da je za svakog vladara bitno da poznaje psihologiju masa.Narod je glavni oslonac vladaru i ako on razume njegovu psihologiju narod će mu biti najsigurnija tvrĎava. Ali, ako ga narod ne voli, vladar propada. Tako propadaju sve tiranije. Monarh treba da zna koji su mu ljudi odani, a koji ne, jer ljudi su po pritrodi nezahvalni i laskavci. Ljudi treba da ga se boje ako već ne mogu da ga hvale. Pred masama monarh treba da se prikaže u najboljem svetlu. Makijaveli predlaţe monarhu da se oslanja na narod, više nego na velikaše, jer ako je narodu dobro njega ne interesuje državna vlast, nasuprot bogatašima. Dakle, da bi se vladar sačuvao od mrţnje naroda treba da upozna njegovu psihologiju i da u pravom trenutku deluje na pravi način da bi ga narod voleo ili ga se barem plašio. «VLADALAC» je mnogo sistematičnije delo nego «Razmatranja» i deli se na dva dela, 26 poglavlja. U prvom više govori o drţavi, a u drugom o vladaru. Države deli na republike i monarhije. Monarhije se dele na nasledne i novostvorene. Na primeru Turske i Francuske prikazuje razliku izmeĎu apsolutnih i umerenih monarhija. U prvoj vladar ima svu vlast i takvu je drţavu teško osvojiti zbog jake centralističke moći, a drugu je lako osvojiti, jer vladar vlada sa uglednim i naslednim plemstvom, ali je teško dugo odrţati pokorno. Novi vladar moţe steći vlast - sposobnošću (vrlinom) - srećom - zločinom - naklonošću sugraĎana 1.-Sposobni vladari teško stiču taj poloţaj, ali ga lako odrţavaju. Teško je postati vladar, jer to znači uvoĎenje nečeg novog, a to je uvek teško. Da bi u tome uspeli, osvajači moraju imati dovoljno sile. 2.-Oni koji srećom postaju vladari, lako to uspevaju, ali se teško odrţavaju na vlasti, jer uz sreću treba i sposobnosti da bi se odrţali. TuĎa pomoć pritom nije dovoljna. 3.-Na vlast se moţe doći i zločinom. Zločine treba dobro izvesti da bi vlast stečena na osnovu njih bila trajna. Dobro su izvedena ona dela koja se čine odjednom, pa se više ne ponavljaju, nego se, što je više moguće, obrću u korist podanika. Loše izvedena su ona koja s vremenom rastu umesto da opadaju. 4. -Na vlast moţe doći i običan čovek (i bez sposobnosti, sreće ili zločina) naklonošću sugraĎana. Pošto u svakoj drţavi postoje dve grupe: velikaši i narod, koje ţele da dominiraju jedna drugom, to vlast daje jedna ili druga grupa. Lakše se na vlasti odrţava onaj koga postavi narod. Taj vladar onda mora zadrţati prijateljstvo naroda što će mu biti lako jer narod traţi samo da ne bude ugnjetavan. Onaj ko je postao vladar uz pomoć velikaša, mora se truditi da pridobije narod za sebe. To će mu biti lako ako uzme narod pod svoju zaštitu. Prelazeći na izlaganje o ponašanju i karakteru vladara, Makijaveli kaţe da vladar koji ţeli da se odrţi na vlasti ne sme biti uvek dobar, odnosno on mora biti onakav kakvog prilike zahtevaju, ne obazirujući se pritom na bilo kakva moralna načela. On mora imati one osobine koje će mu osigurati vlast.

Za vladara je bolje da bude škrt nego dareţljiv. Dareţljiv moţe biti samo kada troši tuĎe, što mu podiţe ugled, dok mu ugled opada ako troši svoje. Ako ţeli drţati podanike u jedinstvu i odanosti, vladar se ne sme libiti ni pred okrutnošću, jer je ona korisnija nego milosrĎe. MilosrĎe dopušta stvaranje nereda. Više od svega vladar mora paziti da ne postane omraţen ili prezren. Ako moţe on se ne treba udaljavati od dobra, ali mora znati zagaziti i u zlo ako treba. Što se tiče zadate reči, on kaţe da se razborit vladar ne moţe drţati zadate reči ako je to na njegovu štetu, jer su ljudi zli i ni oni ne bi drţali svoju veru i reč. Zato se treba sluţiti licemerstvom. Makijaveli kaţe da su velika dela stvorili oni koji su se borili zakonom ţivotinja - silom. Od ţivotinja vladar mora izabrati lisicu i lava, odnosno mora biti lukav i hrabar. Za narod Makijaveli kaţe da je mnogo sigurnije da te se ljudi boje nego da te vole...jer se za ljude moţe reći da su nezahvalni, nepouzdani, pretvorni, izbegavaju opasnosti i pohlepni su. Dok im dobro činiš, tvoji su i nude ti svoj imetak, ţivot i decu...kad je potreba daleko, ali kad se nevolja primakne, okreću se...Na ljudsku zahvalnost ne treba računati, bolje je zadati im strah neprekidnom pretnjom kazne. Vladar treba da postigne da ga se podanici boje, ali da ga ne mrze, a to će najbolje postići ako ne poseţe za imetkom svojih podanika i za njihovim ţenama, a ako bi bio prinuĎen da prolije nečiju krv, mora to uraditi kad ima potrebno opravdanje i uzrok.... Govereći o ugledu, Makijaveli naglašava da će ga vladar steći i sačuvati ako: -uspe da ga narod ne mrzi -izvodi velike poduhvate i junačka dela -pokaţe sposobnost u unutrašnjoj upravi. Vladar koji se bude drţao ovih uputstava, stvoriće utisak da je nasledan pa će drţavi stvoriti veću sigurnost nego da njom vlada od davnina. Ako bude sačuvao ugled, steći će poštovanje, a tada se ne treba bojati zbacivanja sa vlasti i zavera. Glavna zaštita od zavera je ljubav naroda. Za Makijavelija je jedini pravi temelj svake drţave dobra vojska. Jedino je sopstvana, narodna vojskadobra i sigurna, dok plaćenička i saveznička predstavljaju veću opasnost nego pomoć. Zatim Makijaveli pobija mišljenje da sve zavisi od sudbine i da se zato njoj treba prepustiti. On kaţe da „„sudbina moţda upravlja polovinom naših dela, ali onu drugu polovinu ostavlja nama‟„. Konačno, Makijaveli završava svoje delo pozivom da se razjedinjena Italija ujedini u jednu drţavu s jednim vladarom. Makijaveli nije dao neki izgraĎeni filozofski pogled na svet u koji bi smestio svoju teoriju drţave, ali je dao jedan realističan pristup problemu vlasti. Bio je prvi teoretičar koji je svoja teoretska razmatranja izgradio na iskustvu bez obzira na crkvu i njena učenja. makijavelizam Izraz makijavelizam označava odnos politike i morala prema Makijavelijevom gledištu. Pod pojmom makijavelizam se obično podrazumeva realistički metod u vršenju politike koji se sastoji u kultu sile, verololmstva i amoralnosti, gde su sva sredstva dozvoljena pa i ona najnehumanija, ako se ako se uz pomoć njih mogu ostvariti odreĎeni ciljevi. Sredstva koja se upotrebljavaju pri vršenju drţavne vlasti nisu vaţna, ako je njihov cilj odrţanje na vlasti. Politiku ne zanima valjanost ili moralnost sredstava, već efikasnost i valjanost cilja (cilj opravdava sredstvo). Mora se praviti razlika izmeĎu Makijavelija kao teoretičara i makijavelizma kao načina postupanja u politici. U dosadašnjoj političkoj nauci makijavelizam je bio ili osuĎivan u celini ili pak prihvatan u celini. MeĎutim, i apsolutno odbacivanje i apsolutno usvajanje odrazi su gledišta na moral kao na nešto nepromenljivo i večito. Makijavelizam meĎutim, pokazuje promenljivost morala kao pojave, zavisne od istorijskih i društvenih uslova i odnosa. Analizi makijavelizma se zato ne moţe pristupiti bez uzimanja u obzir tih uslova. Makijavelizam nije nemoral, nego novi moral, koji se razlikuje od dotadašnjeg feudalnoog i crkvenog morala. On je odraz nove klase, burţoazije i nove društvene zajednice, nacije. Stari moral nije odgovarao novim snagama društva, jer je stvarao ljude nezainteresovane za ovozemalj ţivot koji ne brinu o drţavi nego samo o crkvi i molitvi. Apsolutistička i centralistička drţava je bila uslov društvenog napretka i nije se mogla stvoriti bez sile. Primena nasilja za one koji ga trpe je zločin i nemoralan čin, a za one koji ga primenjuju zakonit način koji vodi društvenom napretku. Makijaveli zločin zove zločinom, a ne voljom Boţjom i osuĎuje ga sa gledišta morala, ali ga opravdava ako je učinjen u interesu drţave. U današnje vreme ne bi bilo moralno vršiti nasilje u cilju stvaranja drţave, jer drţava u današnjim uslovima ne bi bila progresivan društveni činilac, jer ona već postoji i ne bi doprinela nikakvom društvenom napretku. Danas reč makijavelizam predstavlja davanje nepravednog negativnog prizvuka značajnom delu ovog mislioca. TEORIJA DRŽAVNOG RAZLOGA Drţavni razlog je situacija u kojoj se, zarad opstanka same drţave ili uvećanja njene moći, mora pogaziti pravda ili neka druga vrednost, odnosno kada se zbog neke vaţne opšte koristi moraju se vršiti očigledne nepravde poput kaţnjavanja nevinih. Doktrina drţavnog razloga sugeriše da niko ne razume državni interes osim onih koji ga sprovode, tako da u rukama vladara ova doktrina postaje korisno sredstvo za prikrivanje stvarnih razloga.

Drţavni razlog se temelji na maksimi koja se pripisuje Makijaveliju, ali je jezuitskog porekla: CILJ OPRAVDAVA SREDSTVO. Makijaveli je dao prvu celovitu teoriju drţavnog razloga. Država je za njega sama sebi cilj i nema obaveza ni prema kome izvan sebe same. Politiku ne zanima valjanost ili moralnost sredstava, već efikasnost i valjanost cilja. Iako smatra da je dobro ako se vladar u politici moţe drţati moralnih normi, on kaţe da se mora se dati prednost državnom opstanku nad moralnim obzirima, ako spas države to zahteva. Makijaveli dopušta potpunu moralnu bezobzirnost, ali pod uslovom da se zlo na čini u ličnom interesu već u interesu države i to samo u slučajevima kada je ugroţena njena egzistencija. MeĎutim, po istorijskim primerima koje je navodio u prilog svojim tvrdnjama, dao je povoda i drugom tumačenju svoje misli – makijavelističkomu, u ozloglašenom smislu te reci, po kojem se moralno zazorna sredstva mogu koristiti i u ličnom interesu i borbi za vlast. Drţava je tvorevina ljudi i nema ni ţivot, ni dušu, niti svoj lični interes. Njen jedini cilj je njeno očuvanje i zato je stanje bezvlašća najveći zločin protiv drţave. Prvenstvena duţnost drţave je da se odrţi i uništi svakog ko ugroţava njeno postojanje. Ţak Ţeron je rekao da kada je unutrašnji mir ugroţen, zakone treba tumačiti u duhu tog cilja ili ih treba potpuno odbaciti, pošto «nuţda zakon menja». Hobs - Levijatan prirodno stanje: slobodno, jednako, vode ih instinkti, ţive u stanju rata: sviju protiv svih ali se boje - strah od smrti = vaţno za samoodrţanje - ne postoji garancija prirodnih zakona - svojina dolazi tek u društvenom stanju - postoji jedan ugovor: svak sa svakim ugovor se sklapa tako što će se svi odreći prava na sve; to daje suverenu apsolutnu vlast; ona ima svu vlast; ugovor nastaje da bi se ţivot zaštitio - ima pravo da ubije vladara -nema podele vlasti - oblici vlasti: monarhija aristokratija demokratija -suverenost je nedeljiva; monarhija je najbolja - ministri - predstavnici suverena Lok - Dve rasprave o vladi -

prirodno stanje: sloboda i jednakost nisu u stanju rata svako odlučuje o svemu - vodi ih prirodni zakon koji se saznaje razumom nastaje postojanje zajedničkog sudije status svojine: starija od drţave; iz svojine proističu ostala prava; sloboda, imovina, ţivot, pravo na telo; postoje 2 ugovora: 1. formira graĎansko društvo - ugovor izmeĎu svih pojedinaca - body politick (graĎansko društvo) 2. ugovor sa vladarom; moţe biti smenjen od strane društva, a ne pojedinca; - body politick-a moţe da nestane - kada neko drugi osvoji tu teritoriju, onda se rastače(?) to društvo - Lok je liberal - zalaţe se za svojinu - teorija je liberana, a ne demokratska - podela vlasti: zakonodavna, izvršna, federativna (bavi se medjunarodnim odnosima) - podela vlasti: monarhija, oligarhija, despotija; - bitno je da vlast vlada u skladu sa zakonom Ruso - Društveni ugovor - prirodno stanje: slobodni i jednaki ljudi; nema svojine - nema ni nepravde; vode ih instinkti; ljudima vlada razum; svako je sam sebi sudija; razum kvari prvobitno stanje; (čovek sve više stiče imovinu; onaj ko je prvi ogradio parče zemlje, taj stvara drţavu na kraju) - nikada ne propoveda povratak u prirodno stanje (razumna ţivotinja se pretvorila u ljude i nema povratka u prirodno stanje)

- ljudi kakvi jesu i zakoni kakvi treba da budu - da bi priroda bila legitimna - postoji jedan ugovor: sklapaju svi sa svim; opšta volja - ţelja za opšte dobro ≠ narodna volja - opšta volja nije zbir svih volja; nepogrešiva je; ona proizvodi zakone, ti zakoni su opšti - postoji 2 zakonodavca: parlament donosi zakone - podela vlasti - jedinstvo vlasti - suveren je jednistven - najbolji oblik: republika ? koliko je izvršna vlast efikasna? svaka drţava bi na neki način bila republika



Društveni ugovor - Žan Žak Ruso Knjiga prva «Čovek se raĎa slobodan, a posvuda je u okovima». Najstarije od svih društava, i jedino prirodno, jeste porodica. Prirodna veza traje dok deci treba briga, a nakon toga mogu ţiveti samo sporazumno. Ruso navodi autore, izmeĎu sotalog i Aristotela, koji odnos gospodar-rob smatraju prirodnim, ali smatra da posledicu uzimaju za uzrok kada smatraju da je rob po prirodi rob. Sila ne stvara pravo, svaka je vlast od boga, ali i bolest – zar je onda ipak zabranjeno da pozivamo lekara? Jedina osnova zakonite vlasti nad ljudima je konvencija. Niko ko sebe daruje besplatno drugome, i postaje rob, nije pri zdravoj pameti. Odreći se svoje slobode znači odreći se svojstva čoveka, svojih prava i duţnosti. Rat, takoĎe, predstavlja odnos drţava, a ne pojedinaca, i stoga nije izvor prava. Besmisleno je reći: «Sklapam s tobom sporazum koji je sav tebi na teret, a meni na porbitak, i pridrţavat ću se njega, dok se meni sviĎa, a i ti ćeš se njega pridrţavati dok se meni sviĎa». Usled raznih razloga, prirodno stanje više ne moţe biti odrţano, i ljudski rod mora da promeni način ţivota. Pošto jedino što ima jeste njegova sopstvena snaga, pojedinac moţe samo da se ujedini sa drugima, ali će to doneti ograničavanje nekih njegovih sloboda. Društveni ugovor rešava taj problem pronalaţenja udruţivanja koje brani zajedničkim snagama osobu, a u kojem se osoba ipak samo sebi pokorava, i ostaje isto tako slobodna kao pre. Odredbe tog sporazuma nisu formalno iskazane, ali ih svako priznaje i prihvata. Ta odredba se svodi na jedno: potpuno otuĎenje svakog člana društva sa svim svojim pravima u celokupnu zajednicu. Jer samo ako se svako potpuno daje, jednaki su uslovi za sve. Ko se daje svima, ne daje se nikom, jer je i sve dobio natrag od svih. Konačno, svako od nas ujedinjuje svoju posebnost i moć pod vrhovnom upravom opšte volje, i primamo u društvu svakog člana kao neodvojivi deo celine. Skup ovih pojedinaca u društvenom ugovoru čini jedno telo, zajedničko ja, i stoga ono zadobija svoj ţivot i svoju volju. Ta javna osoba se nekad zvala grad, a sada republika, ili političko telo. Članovi tog tela nazivaju se drţava kada je pasivna, a suveren kada je aktivna, tj. kada donosi zakone. Udruţeni se zajednički zovu narod, kao učesnici vlasti su graĎani, a podanici su kada su podreĎeni drţavnim zakonima. Kao pojedinci, svi su u dvostrukom odnosu prema zajednici: i kao podanici i kao suvereni. MeĎutim, zajednica je suveren, te svaki zakon koji donese moţe opzvati. Ona je u odnosu na druge zajednice u poloţaju pojedinca, tj. u prirodnom stanju. U tom telu, povreda jednog je povreda svih, i obrnuto. Pojedinac, meĎutim, moţe sebe smatrati odvojenim, tj. moţe imati volju posebnu i odvojenu od opšte, ali će tada ovo telo smatrati apstrakcijom, i imaće samo prava graĎanina, a ne pravog podanika, koji je deo i diše sa celinom. Prelaz od prirodnog stanja u društvo stvorio je promenu u čoveku – umesto instinkta rodila se pravednost, i delatnosti su dobile moralnost. Do tada je čovek pazio samo na sebe, a sada deluje po drugim načelima i pita svoj razum pre nego što se okrene sklonostima. Društvenim ugovorom čovek razvija svoje sposobnosti i osećaje, udaljuje se od osobina ţivotinje, ali problem je što aktuelnim društvom ne upravlja društveni ugovor, pa je čovek još niţe nego što je bio u prirodnom stanju.

Druga knjiga Opšta volja moţe da upravlja snage drţave samo prema cilju zbog kojeg je ustanovljena, a to je opšte dobro. Suveren, kao zajednica, moţe biti predstavljen samo samim sobom. Političko telo biva uništeno kada se postavi pojedinac kao suveren, jer pojedinačna volja ne moţe biti jednaka opštoj, a ova jedino teţi opštem dobru. Kad se postavi gospodar, narod više nije narod. Suverenost je, dakle, neotuĎiva. Suverenost je i nedeljiva. Ona je ili opšta ili pojedinačna, a ako je opšta samo je onda suverena. Opšta volja je uvek ispravna i pravična, uvek teţi javnoj koristi. MeĎutim, narodna volja moţe da pogreši – iako narod ne moţe ţeleti loše za sebe, on ipak moţe biti loše obavešten, ili podeljen na udruţenja, koja stvaraju razlike, i konačno od opšte volje prave pojedinačnu volju udruţenja. Samo kada svaki pojedinac izraţava slobodno mišljenje, nevezan za druge, odluka će biti uvek ispravna. Svako je duţan suverenu, jer on predstavlja zakon razuma i prirodni zakon; pojedinci izvršavaju duţnosti koje im se daju zato što shvataju da se radi o koristi za svakog. Suverenost, pošto kao telo poznaje samo celinu, predstavlja pogodbu celine sa svakim svojim članom, i dok su pojedinci podloţni takvom sporazumu, oni se pokoravaju samoi svojoj volji. Suverena vlast, premda potpuno apsolutna, posvećena, nepovrediva, ne premašuje niti moţe premašiti granice opštih sporazuma, i svaki čovek moţe slobodno da raspolaţe svim svojim dobrima i slobodom što mu ostavlja sporazum. Cilj svakog zakona je uvek opšti, jer moţe da se odnosi samo na ceo narod – ako se odnosi na nešto van drţave, onda nije opšti, jer drţava nije podloţna drugoj opštoj volji, a ako se odnosi na nešto unutar drţave, unutar koje nema odvojenih delova, on se moţe odnositi samo na celo telo, tj. narod. Zakon sjedinjuje sveopštost volje i cilja, i stoga naredba gospodara ne moţe biti zakon. Odluka pojedinca moţe biti samo čin dekreta, magistrature, ali ne i čin suvereniteta, on pripada samo opštoj volji. Svaka zakonita vlada je republikanska, tj. zakoni su u takvoj drţavi opšti, javna stvar. Zakonodavac je izuzetan čovek, ali nije suveren: onaj ko stvara zakone nema zakonodavno pravo, jer to pravo pripada samo narodu; pojedinačna volja je skladna opštoj samo ako se takvom pokaţe nakon sveopšteg glasanja. sloboda i jednakost su sonova svakog zakonodavnog sistema. Treća knjiga U društvenom ugovoru postoji razlika snage i volje: opšta volja mora da ima neku snagu koja će je pokrenuti, i ta snaga je vlada. Ona nije suveren, ona je samo sluga, posredničko telo izmeĎu podanika i suverena za meĎusobno sporazumevanje, zaduţena za sprovoĎenje zakona i odrţavanje slobode. Članovi tog tela nazivaju se kraljevi, magistrati ili upravljači, a svi zajedno čine vladara. Suveren ovom telu moţe poveriti, ograničiti, preinačiti ili oduzeti vlast kad god mu se svidi. Vlada je posebno telo unutar drţave, i potrebno je postići ravnoteţu izmeĎu snage vlade i suverena. Opšta volja, u vidu pravednog zakona, treba da se poštuje, i to obezbeĎuje vlada, ali ako je ona suviše moćna moţe doći do raĎanja despotizma, što je protivno opštoj volji i cilju radi kojeg je ugovor sklopljen. Sa druge strane, ako vlada nije sposobna da sprovodi zakon, pojedinačne volje će moći da nanose štetu zajednici. Uz to, što je narod brojniji, to je već uticaj suverena na pojedinca (jer je opšta volja izraz sve većg broja ljudi u odnosu na pojedinčevu volju), ali isto vaţi i za vladu: što je više magistrata, to je vlada – kao pojedinačno telo – slabija. Oblici vladavine razlikuju se po broju magistrata u vladi. 1) Ako suveren vladavinu preda većini, tj. ako ima više magistrata od onih koji to nisu, onda se radi o demokratiji. 2) Ako je vlada ograničena na mali broj, onda se radi o aristokratiji. 3) ako svu vladavinu preda u ruke jednog, a svi podrţavaju njegovu vlast, onda se radi o monarhiji.

Očigledno, prva dva oblika vladavine su elastični: demokratija ide od vladavine svih do vladavine jedne polovine, a aristokratija od vladavine polovine, do vladavine jednog. MeĎutim, i kraljeva moţe biti različit broj, pa vidimo da je oblik vladavine promenljiv i ograničen jedino brojem graĎana drţave. O demokratiji: Kada bi se pojam najstroţe primenio, istinske demokratije nije ni bilo, niti će je biti. Protivno je prirodnom poretku da većina vlada, a da se vlada manjinom. Ne moţe se zamisliti kako bi narod ostao stalno okupljen da bi se bavio javnim poslovima i lako je videti da zbog toga treba uspostaviti ovlašćenja, a da se ne promeni oblik upravljanja. Demokratija zahteva, prvo, vrlo malu drţavu u kojoj bi se ljudi lako okupili i lako poznavali; drugo, veliku jednostavnost običaja, što sprečava mnoštvo poslova i oštrih rasprava; zatim mnogo jednakosti u poloţaju i bogatstvu, bez čega ne bi dugo opsatala jednakost u pravima i ugledu; konačno, malo ili nikakvog luksuza, jer on izopačuje i bogate i siromašne, jedne posedovanjem a druge pohlepom. Demokratija je najpodloţnija graĎanskim ratovima i unutrašnjim pobunama, jer najsnaţnije i najtrajnije teţi promeni oblika, traţi najviše budnosti i hrabrosti da bi se odrţala u postojećem. Svaki graĎanin mora ponavljati sebi: pretpostavljam opasnosti slobode miru ropstva. Kad bi postojao boţji narod, on bi sobom vladao demokratski; tako savršena vladavina ne pristaje ljudima. --------Kao što pojedinačna volja neprestano deluje protiv opšte, tako i vlada stalno deluje protiv suverevnosti. Vlada ima tendenciju izopačavanja, pre ili kasnije desi se da vladar podredi suverena i uništi osnove društvenog ugovora. Izopačavanje vladavine vodi u raspad drţave, u anarhiju; raspad demokratije psotaje ohlokratija, vladavina aristokratije oligarhija, a kraljlevine – tiranijom. Kada se narod okupi u suvereno telo, svaka nadleţnost vlade prestaje; zbog toga sve voĎe strepe od toga i na sve načine pokušavaju da zaustave okupljanje pravog suverena. IzmeĎu suverene vlasti i samovolje vlade ponekad se uvede posrednička sila, u vidu zastupnika ili predstavnika. MeĎutim, predstavnici se pojavljuju samo kada jenjava ljubav prema domovini, kada lični interesi okreću pojedince od interesa zajednice; suverenost ne moţe biti predstavljana, volja se nikad ne predstavlja. Kada narod bira sebi predstavnike, on više nije slobodan, on više ne postoji. Sve što predstavnici sami odlučuju, ništavno je, jer ne predstavljaju opštu volju; samo ono što odobri ona postaje zakon.