Tomas Bernhard~Gubitnik

Thomas Bernhard GUBITNIK

TOMAS BERNHARD

GUBITNIK Sa nemačkog preveo ZLATKO KRASNI

SVETOVI/NOVI SAD Naslov originala: Thomas Bernhard DER UNTERGEHER © Suhrkamp Verlag Frankfurt am Main, 1983.

Unapred proračunato samoubistvo, pomislih, nikakav spontani čin očajnika.

I Glen Guld, naš prijatelj i najvažniji virtuoz na klaviru ovog veka, napunio je samo pedeset jednu godinu, pomislih ulazeći u gostionicu. Jedino što se on nije ubio kao Verthajmer, već je, kako se kaže, umro prirodnom smrću. Četiri i po meseca Njujork i uvek nanovo Goldberg-varijacije i Umetnost fuge, četiri i po meseca Klavirskog egzercira, kako je to Glen Guld umeo da kaže, samo na nemačkom, pomislih. Pre tačno dvadeset osam godina stanovali smo u Leopoldskronu i studirali kod Horovica i (ovo se odnosi na Verthajmera i mene, ali naravno ne i na Glena Gulda) naučili smo tokom jednog sasvim kišovitog leta od Horovica više nego tokom osam godina u Mocarteumu i Bečkoj akademiji pre toga. Horovic je sve naše profesore učinio prosto-naprosto ništavnim. Ali ti užasni nastavnici su bili neophodni da bismo mogli da shvatimo Horovica. Dva i po meseca neprekidno je padala kiša i mi smo se zatvorili u svoje sobe u Leopoldskronu i radili dan i noć, nesanica (Glena Gulda!) postala je naše prirodno stanje, tokom noći smo prorađivali ono što nas je Horovic preko dana učio. Gotovo da nismo ništa jeli i sve to vreme nismo uopšte osećali bolove u leđima što su nas inače uvek mučili dok smo studirali kod naših starih profesora; kod Horovica se ti bolovi u leđima uopšte nisu javljali, jer smo studirali tako intenzivno da nisu ni mogli da se jave. Kad smo završili s časovima kod Horovica, bilo je jasno da je Glen već postao bolji pijanista od samog Horovica, odjedanput sam imao utisak da Glen svira bolje nego Horovic i od tog trenutka Glen je za mene bio najvažniji virtuoz na klaviru na svetu, koliko god da sam pijanista od tada slušao, nijedan nije svirao kao Glen, čak ni Rubinštajn, koga sam uvek voleo, nije bio bolji. Verthajmer i ja smo bili podjednako dobri, i Verthajmer je uvek ponavljao da je Glen najbolji, mada se još uvek nismo usuđivali da kažemo da je on zapravo najbolji pijanista stoleća. Kada se Glen vratio u Kanadu, mi smo uistinu izgubili svog kanadskog prijatelja, nismo mislili da ćemo ga ikada više videti, njegova ga je umetnost tako obuzela da smo morali da pretpostavimo da to stanje neće moći još dugo da odlaže i da će uskoro umreti. Ali dve godine posle naših studija kod Horovica, Glen je na Salcburškom festivalu svirao Goldberg-varijacije što ih je dve godine pre toga vežbao s nama dan i noć u Mocarteumu i uvek ih proučavao. Novine su posle njegovog koncerta pisale da još nijedan pijanista nije s takvim umetničkim nadahnućem svirao Goldberg-varijacije, pisali su, dakle, posle njegovog salcburškog koncerta ono što smo mi još pre dve godine tvrdili i znali. Dogovorili smo se sa Glenom da se nakon njegovog koncerta nađemo u Ganshofu u Maksglanu, jednoj staroj gostionici koju sam voleo. Pili smo vodu i nismo ništa govorili. Bez oklevanja sam prilikom našeg ponovnog susreta Glenu rekao da mi, Verthajmer (koji je u Salcburg doputovao iz Beča) i ја, ni za trenutak nismo verovali da ćemo se opet videti s njim, Glenom, da smo uvek imali samo jednu jedinu misao da će Glen posle povratka iz Sacburga u Kanadu ubrzo propasti, i to usled svoje opsednutosti umetnošću, usled svog pijanističkog radikalizma. Zaista sam izgovorio pred njim tu reč pijanistički radikalizam. Moj pijanistički radikalizam, tako je Glen uvek govorio i znam da je taj izraz uvek upotrebljavao i u Kanadi i Americi. Još tada, dakle skoro trideset godina pre svoje smrti, Glen nije voleo nijednog kompozitora koliko Baha, na drugom mestu mu je bio Hendl, Betovena je prezirao, čak ni Mocart nije, kad bi on o njemu govorio, bio onaj koga sam voleo iznad svih, pomislih dok sam ulazio u gostionicu. Koju god dirku da je dodirnuo, Glen bi njen ton propratio pevajućim glasom, pomislih, nijedan drugi pijanista

nije nikada imao ovu naviku. O svojoj plućnoj bolesti je govorio kao da je ona njegova druga umetnost. To da smo u isto vreme zadobili istovetnu bolest i onda je uvek nosili u sebi, pomislih, na kraju je i Verthajmer dobio ovu našu bolest. Ali Glen nije propao od ove bolesti, pomislih. Ubila ga je bezizlaznost u koju je tokom gotovo četrdeset godina doveo samog sebe svirajući, pomislih. On nije digao ruke od klavirske muzike, pomislih, prirodno, dok smo Verthajmer i ja digli ruke od klavirske muzike jer nismo od nje stvorili ovu čudovišnost kao Glen, koji iz te čudovišnosti više nije mogao da izađe, koji čak nije imao ni volje da izađe iz te čudovišnosti. Verthajmer je svoj koncertni klavir marke bezendorfer dao na licitaciju u Doroteumu, ja sam jednog dana poklonio moj stenvej devetogodišnjoj ćerci jednog učitelja iz Nojkirhena kod Altminstera da me ne bi više mučio. Učiteljevo dete je u najkraćem roku upropastilo moj stenvej, ta činjenica me nije zabolela, naprotiv, posmatrao sam ovo tupoglavo uništavanje s perverznim zadovoljstvom. Verthajmer je, kako je sam uvek ponavljao, ušao u humanističke nauke, ja sam započeo svoj proces kržljavljenja. Bez muzike koju iz dana u dan više nisam mogao da izdržim zakržljavao sam, bez praktične muzike, teoretska je od prvog trenutka na mene delovala užasavajuće. Odjedanput sam zamrzeo klavir, moj vlastiti, nisam mogao više da slušam sebe kako sviram; nisam više želeo da napastvujem svoj instrument. Tаkо sam jednog dana posetio učitelja da bih mu najavio poklon, moj stenvej, čuo sam da je vaša ćerka nadarena za klavir, rekao sam mu i najavio mu stenveja u kuću. Pravovremeno sam došao do uverenja da sam nisam stvoren za karijeru virtuoza na klaviru, rekao sam učitelju, a budući da u svemu uvek hoću ono najviše, moram se oprostiti od svog instrumenta, jer na njemu sigurno ne postižem, kako sam iznenada utvrdio, ono najviše, pa je stoga samo po sebi razumljivo da svoj klavir stavljam na raspolaganje Vašoj nadarenoj ćerci, nijedan jedini put neću više podići poklopac svog klavira, rekao sam zaprepašćenom učitelju, jednom prilično primitivnom čoveku, oženjenom još primitivnijom ženom, takođe iz Nojkirhena kod Altminstera. Troškove transporta ću, naravno, snositi ja! — rekao sam učitelju, koga od detinjstva poznajem i razumem, kao i njegovu bezazlenost da ne kažem glupost. Učitelj je moj poklon odmah prihvatio, pomislih, ulazeći u gostionicu. Ni za trenutak nisam verovao u talenat njegove ćerke; učitelji tvrde za svu seosku decu da imaju talenta, pre svega talenta za muziku, ali, u stvari, ona nemaju talenta ni za šta, sva ta deca su beznadežno netalentovana i ako jedno takvo dete ume da duva u flautu ili da trza žice na citri ili da drnda po klaviru, to još uvek nije nikakav dokaz za njegovu obdarenost. Znao sam da svoj skupoceni instrument isporučujem apsolutnoj ništavnosti i upravo sa tog razloga sam ga poslao učitelju. Učiteljeva ćerka je moj instrument, jedan od najboljih koji postoje, jedan od najređih i prema tome najtraženijih, pa prema tome i najskupljih, u najkraćem roku upropastila, učinila beskorisnim. Ali taj proces upropašćivanja mog voljenog stenveja je upravo bilo ono što sam ja hteo. Verthajmer je počeo da se bavi humanističkim naukama, kako je uvek govorio, ja sam započeo svoj proces zakržljavanja, i time što sam svoj instrument predao u učiteljev dom ovaj proces kržljavljenja sam započeo na najbolji mogući način. Verthajmer je, međutim, još godinama nakon što sam ja svoj stenvej poklonio učiteljevoj ćerci svirao klavir, jer je još godinama verovao da će moći da postane virtuoz na klaviru. Svirao je, inače, hiljadu puta bolje od većine naših klavirskih umetnika koji javno nastupaju, ali ga na kraju nije zadovoljilo to da će u najboljem slučaju biti virtuoz kao i svi drugi u Evropi i digao je ruke od toga, posvetio se humanističkim naukama. Ja sam sam, mislim, svirao još bolje od Verthajmera, ali nisam nikada umeo da sviram tako dobro kao Glen i iz tog sam razloga (dakle, iz istog razloga kao i Verthajmer) u jednom trenutku iznenada odustao od sviranja na klaviru. Probudio sam se jednog, ne znam tačno kojeg dana u aprilu i rekao samom sebi nema više sviranja na klaviru. I više nikada

nisam ni dotakao instrument. Odmah sam otišao kod učitelja i najavio mu prenos klavira. Filozofskim stvarima ću se odsada posvetiti, mislio sam, odlazeći od učitelja, iako naravno nisam imao pojma šta su to filozofske stvari. Nisam apsolutno nikakav virtuoz na klaviru, rekao sam sebi, nisam nikakav interpretator, nisam nikakav reproduktivni umetnik. Nisam nikakav umetnik. Oskudnost moje misli me odmah privukla. Sve vreme na putu do učitelja izgovarao sam samo ove dve reči: nikakav umetnik! Nikakav umetnik! Nikakav umetnik! Da nisam upoznao Glena Gulda, verovatno ne bih digao ruke od sviranja na klaviru i postao bih virtuoz i možda čak jedan od najboljih klavirskih virtuoza na svetu, pomislih u gostionici. Kada sretnemo prvoga, moramo da odustanemo, pomislih. Glena sam, što je čudno, upoznao na brdu Menhsberg, brdu mog detinjstva. Istina, video sam ga još ranije u Mocarteumu, ali nisam prozborio s njim ni reči sve do ovog susreta na brdu Menhsberg, koje se može zvati i brdom. samoubistva, јеr je savršeno pogodno upravo za samoubistvo i s njega, sem toga, svake sedmice bar tri ili četiri puta ljudi skaču u dubinu. Samoubice se voze liftom u unutrašnjosti brda do vrha, pređu nekoliko koraka i bacaju se dole u grad. Oni koji su se razbili na ulici uvek su me fascinirali i ja sam se lično (a inače i Verthajmer!) veoma često peo gore na Menhsberg ili se vozio gore s namerom da se bacim u dubinu, ali se nisam bacio u dubinu (kao ni Verthajmer!). Nekoliko puta sam se (kao i Verthajmer!) već pripremio za skok, ali nisam skočio, kao ni Verthajmer. Okrenuo sam se. Naravno da se dosad više njih okrenulo nego što je skočilo, pomislih. Glena sam na Menhsbergu sreo na mestu zvanom Sudijina uzvišica, odakle se pruža najbolji pogled na Nemačku. Oslovio sam ga, rekao sam, obojica studiramo kod Horovica. Da, odgovorio je on. Gledali smo dole na nemačku ravnicu i Glen je odmah počeo da objašnjava Umetnost fuge. Naišao sam na jednog veoma inteligentnog čoveka od nauke, pomislio sam tada. Rekao mi je da je dobio Rokfelerovu stipendiju. A inače je njegov otac imućan čovek. Kože, krzna, reče, govorio je nemački bolje nego naše kolege studenti iz austrijske provincije. Sreća što je Salcburg ovde, a ne četiri kilometra dalje, dole u Nemačkoj, rekao je, u Nemačku ne bih išao. Bilo je to od prvog trenutka jedno duhovno prijateljstvo. Većina, čak i najčuvenijih pijanista nema pojma o svojoj umetnosti, rekao je. Ali tako je to i u drugim umetničkim disciplinama, rekoh, baš kao i u slikarstvu, u književnosti, rekoh, ni filozofi nisu svesni filozofije. Većina umetnika ne poseduje svest o svojoj umetnosti. Imaju neko diletantsko shvatanje umetnosti, ostaju zauvek uhvaćeni u svom dilentatizmu, pa čak i najčuveniji među njima. Odmah smo se razumeli, bili smo, to moram da kažem, od prvog trenutka privučeni svojim suprotnostima koje su bile najveće upravo kod našeg, naravno, istog shvatanja umetnosti. Tek neliko dana posle ovog susreta na Menhsbergu nama se priključio i Verthajmer. Glen, Verthajmer i ja, koji smo prve dve sedmice stanovali odvojeno, svaki nezadovoljan svojim smeštajem u starom delu grada, iznajmili smo, napokon, za sve vreme Horovicevog kursa jednu kuću u Leopoldskronu u kojoj smo mogli da radimo šta nas je volja. U starom gradu sve je na nas delovalo parališuće, vazduh se nije mogao udisati, ljudi se nisu mogli podneti, vlaga u zidovima škodila je i nama i našim instrumentima. Uopšte, taj kurs kod Horovica mogli smo da nastavimo jedino zahvaljujući okolnosti što smo se iselili iz grada, koji je, zapravo, prema umetnosti i duhu više. neprijateljski raspoložen nego što se može i zamisliti, jedno tupo provincijsko gnezdo s glupim ljudima i hladnim zidovima među kojima se vremenom sve pretvara u tupost, sve, bez izuzetka. Bio je to pravi spas za nas kad smo spakovali stvari i preselili se u Leopoldskron, gde su se tada još uvek prostirale zelene livade na kojima su pasle krave i na stotine hiljada ptica imale svoj dom. Grad Salcburg, pak, danas je sveže ofarban do poslednjeg ćoška i izgleda mnogo odvratnije nego onda, pre dvadeset osam godina, i uperen je protiv svega u čoveku i sve što je u čoveku vremenom uništava, to smo spoznali odmah i

pobegli iz njega u Leopoldskron. Stanovnici Salcburga su uvek bili užasni, baš kao i njihova klima, i kada danas dolazim u taj grad, ova moja ocena ne samo da se potvrđuje, nego je sve postalo još mnogo užasnije. Ali studirati kod Horovica upravo u ovom gradu, toliko nenaklonjenom umetnosti i duhu, bila je u svakom slučaju velika prednost. Ako je sredina u kojoj studiramo prema nama neprijateljski raspoložena, onda ćemo studirati bolje nego u sredini koja je prema nama raspoložena, i onaj ko studira uvek će dobro postupiti ako za mesto svojih studija izabere mesto koje je prema njemu neprijateljski raspoloženo umesto onoga koje je prema njemu prijateljski raspoloženo, jer će mu prijateljski raspoloženo mesto oduzeti veći deo usredsređenosti na studije, dok će mu neprijateljski raspoloženo mesto omogućiti stoprocentno studiranje, jer će tada na svoje studije morati da se usredsredi da ne bi očajavao — u tom smislu se Salcburg, verovatno kao i svi drugi takozvani lepi gradovi, može samo preporučiti za studije, istina, jedino kada je reč o jakom karakteru, slab karakter će u najkraćem roku neizbežno propasti. Tri dana je Glen bio opčinjen čarolijom ovog grada, a onda je iznenada video da je ta čarolija, kako je rekao, trula, i da su ljudi u ovoj odbojnoj lepoti zla. Klima u ovom podalpskom kraju čini duševno bolesne ljude koji veoma rano podležu tuposti i vremenom postaju zli, rekoh. Ko ovde živi zna to, ako je pošten, ko ovde dolazi videće to u najskorije vreme i moraće, dok ne bude prekasno, da opet ode, ukoliko ne želi da postane nalik na ove zatupljene stanovnike, nalik na ove duševno bolesne žitelje Salcburga koji svojom zatupljenošću umrtvljuju sve što nije kao i oni. Najpre je pomislio kako je lеро ovde odrasti, ali već dva, tri dana posle dolaska izgledalo mu je kao noćna mora kad bi se setio da je ovde mogao da se rodi i da je ovde mogao da odraste. Ova klima i ovi zidovi ubijaju senzibilnost, rekao je. Nisam tome imao ništa da dodam. U Leopoldskronu nam zloduh ovog grada više nije mogao nauditi, pomislih ulazeći u gostionicu. U stvari, nije samo Horovic bio taj koji me je naučio poslednjem stupnju sviranja klavira, bilo je to za vreme studija kod Horovica svakodnevno ophođenje sa Glenom Guldom, pomislih. Njih dvojica su bili ti koji su mi uopšte omogućili muziku, da shvatim pojam muzike. Moj poslednji nastavnik pre Horovica bio je Virer, jedan od onih nastavnika koji čoveka guše osrednjošću, a da ne govorim o onima koje sam imao ranije, koji svi, kako se kaže, nose zvučna imena, svaki čas nastupaju u velikim gradovima i drže visoko plaćene katedre na našim čuvenim akademijama, ali oni nisu ništa drugo do muzičari koji uništavaju i pojma nemaju o suštini muzike, pomislih. Ovi profesori muzike sede svuda i upropašćuju hiljade i stotine hiljada đaka kao da je njihov životni zadatak da izvanredni talenat mladih muzičara uguše u klici. Nigde ne vlada takva neodgovornost kao u našim muzičkim akademijama koje se u novije vreme nazivaju i muzički univerziteti, pomislih. Od dvadeset hiljada nastavnika muzike samo je jedan jedini idealan. Horovic je bio taj idealni nastavnik, pomislih. Glen je, da je hteo da se potrudi, mogao biti takav. Glen je, kao i Horovic, posedovao idealno osećanje i idealan razum za ovo učenje, za ovo posredovanje muzike. Svake godine desetine hiljada studenata muzike kreću putem konzervatorijumskog zatupljivanja i njihovi nekvalifikovani profesori ih uništavaju, pomislih. I postanu usled raznih okolnosti slavni i još uvek ništa nisu shvatili, pomislih ulazeći u gostionicu. Postanu Guld ili Brendel i opet nisu ništa. Postanu Žileli i opet nisu ništa. I Verthajmer bi, da nije sreo Glena, sigurno postao jedan od naših najvažnijih virtuoza na klaviru, pomislih, ne bi, kao ovo ja sa filozofijom, morao da zloupotrebljava humanističke nauke, pomislih, jer je, kao što sam ja već decenijama zloupotrebljavao filozofiju ili ono što je filozofsko, i Verthajmer do kraja zloupotrebljavao takozvane humanističke nauke. Neće svoje cedulje ispisati do kraja, pomislih, kao ni ja moje rukopise, zločine duha, kako sam pomislio ulazeći u gostionicu. Počinjemo kao virtuozi na klaviru i nastavljamo da pretražujemo i njuškamo po humanističkim

naukama i filozofiji i tako propadamo. Zato što nismo išli do krajnjih granica i preko tih krajnjih granica, pomislih, zato što smo se predali suočivši se sa genijem u našoj struci. Ali ako ću da budem iskren, ja nisam nikada ni mogao da postanem virtuoz na klaviru jer, u stvari, nisam nikad želeo da postanem virtuoz na klaviru, jer sam u tom pogledu uvek imao najveće rezerve i virtuoznost na klaviru sam samo zloupotrebio u svom procesu kržljavljenja — klaviristi su mi, štaviše, od početka bili smešni; zaveden svojim doista izuzetnim darom za klavir, uterao sam ga u sviranje klavira i onda ga, posle decenije i po torture, najurio, iznenada, beskrupulozno. Nije u mojoj prirodi da svoju egzistenciju žrtvujem radi sentimentalnosti. Odjedanput sam prsnuo u smeh i naložio da se klavir prenese u učiteljevu kuću i onda sam se danima zabavljao svojim smehom zbog transporta klavira, to je cela istina, smejao sam se svojoj karijeri virtuoza na klaviru koju sam sam u trenutku razorio. I verovatno je ova karijera virtuoza na klaviru koju sam odjedanput sam razorio bila neophodan deo mog procesa kržljavljenja, pomislih ulazeći u gostionicu. Okušavamo se u svemu i svaki čas nešto prekidamo, bacamo sasvim neočekivano čitave decenije na đubrište. Verthajmer je uvek bio sporiji, nikad nije bio odlučan u donošenju odluka kao ja, on je svoju virtuoznost na klaviru bacio na đubrište tek nekoliko godina posle mene i, za razliku od mene, to nikada nije uspeo da preboli, uvek sam ga slušao kako jadikuje da nije trebalo da prestane sa sviranjem klavira, da je trebalo da nastavi, da sam ja u izvesnoj meri krivac, da sam u važnim pitanjima uvek bio njegov uzor kad su se donosile egzistencijalne odluke, tako je jednom rekao, pomislih ulazeći u gostionicu. Pohađanje nastave kod Horovica bilo je za mene, kao i za Verthajmera, ubistveno, dok je Glen samo razvio svoju genijalnost. Verthajmera i mene nije, kad je reč o virtuoznosti na klaviru i uopšte o muzici, ubio Horovic, nego Glen, pomislih. Glen nam je virtuoznost na klaviru onemogućio još onda kada smo obojica još čvrsto bili uvereni u našu virtuoznost na klaviru. Godinama smo posle kursa kod Horovica verovali u vlastitu virtuoznost, dok je ona već bila mrtva od trenutka kada smo upoznali Glena. Ko zna, da nisam otišao kod Horovica, da sam, dakle, poslušao svog profesora Virera, danas bih bio virtuoz na klaviru, jedan, kako sam pomislio, od onih slavnih koji preko cele godine putuju tamo-amo između Buenos Airesa i Beča sa svojom umetnošću. A Verthajmer isto tako. Odmah sam, međutim, samom sebi odgovorio odlučno ne, jer sam od samog početka mrzeo virtuoznost sa svim njenim propratnim pojavama, mrzeo sam pre svega nastup pred gomilom, a najviše sam mrzeo aplauz, nisam ga podnosio, dugo, vremena nisam znao da li to ne podnosim loš vazduh u koncertnim salama ili aplauz ili oboje, dok mi nije postalo jasno da zapravo ne podnosim virtuoznost samu po sebi, a nadasve virtuoznost na klaviru. Jer ništa nisam toliko mrzeo koliko publiku i sve što je bilo u vezi s tom publikom, pa sam, prema tome, mrzeo i samog virtuoza (virtuoze). I Glen je svirao javno samo dve ili tri godine, zatim to više nije podnosio i ostajao je kod kuće i postao je tamo, u svojoj kući u Americi, najbolji i najvažniji od svih pijanista. Kad smo ga posetili poslednji put, pre dvanaest godina, već deset godina nije imao nijedan javni koncert. U međuvremenu je postao najvidovitiji od svih ludaka. Dostigao je vrhunac svoje umetnosti i bilo je samo pitanje vremena kada će dobiti moždani udar. Verthajmer je tada imao isto osećanje da je Glenu preostalo još veoma malo od života, da će ga udariti kap, tako mi je rekao. Proveli smo dve i po nedelje u Glenovoj kući, u kojoj je sebi opremio studio. Kao i za vreme kursa kod Horovica u Salcburgu, i ovde je manje ili više danju i noću svirao klavir. Godinama, celu deceniju. Dao sam trideset četiri koncerta za dve godine, dovoljno za ceo život, rekao je Glen. Verthajmer i ja smo sa Glenom svirali Bramsa od dva sata posle podne do jednog sata ujutru. Glen je oko svoje kuće postavio tri čuvara da ne dozvole svetu da mu se približi. Na početku nismo hteli da mu smetamo ni jednim jedinim noćenjem, ali smo onda

ostali dve i po nedelje, i meni i Verthajmeru je opet postalo jasno koliko je bilo pravilno to što smo odustali od virtuoznosti na klaviru. Dragi moj gubitniče, tako je Glen pozdravio Verthajmera, sa svojom američko-kanadskom hladnokrvnošću Verthajmera je uvek označavao kao gubitnika, a mene, uvek suvo, kao filozofa, što mi je bilo svejedno. Verthajmer, taj gubitnik je za Glena uvek gubio, neprekidno gubio, za mene je Glen uvek imao spremnu reč filozof, i tako smo sasvim prirodno za njega bili gubitnik i filozof, pomislih ulazeći u gostionicu. Gubitnik i filozof doputovali su u Ameriku da opet vide virtuoza na klaviru Glena, i to je bio jedini razlog njihovog dolaska. I proveli su četiri i po meseca u Njujorku. Uglavnom družeći se sa Glenom. Ne osećam nikakvu čežnju za Evropom, rekao je Glen odmah pozdravljajući se s nama. Evropa za mene više ne dolazi u obzir. U svojoj sam se kući, nastavi, zabarikadirao. I to doživotno. Želju da se zabarikadiramo imali smo sva trojica, celog života. Ali je Glen svoj fanatizam za barikadiranjem najviše ostvario. U Njujorku smo stanovali pored hotela Taft, boljeg položaja za našu svrhu nije bilo. Glen je naložio da se u jednu od soba što su gledale na dvorište postavi stenvej i tamo je svirao osam do deset časova, često i noću. Nijedan dan nije protekao bez sviranja na klaviru. Verthajmer i ja smo zavoleli Njujork od početka. To je najlepši grad na svetu koji istovremeno ima najbolji vazduh, uvek smo ponavljali, nigde na svetu nismo udisali bolji vazduh. Glen je potvrdio ono što smo osećali: Njujork je jedini grad na svetu u kome čovek od duha može nesmetano da uzdahne čim u njega stupi. Svake tri sedmice Glen je dolazio kod nas, pokazivao nam je najskrivenije ćoškove Menhetna. Mocarteum je bila loša škola, pomislih ulazeći u gostionicu, s druge strane, upravo za nas je bila najbolja, jer nam je otvorila oči. Sve visoke škole su loše, a ona koju pohađamo uvek je najgora ako nam ne otvori oči. Kakve bedne profesore smo morali da trpimo, kakvi bedni profesori su posezali za našim glavama. Svi su oni bili isterivači umetnosti, upropašćivači umetnosti, umrtvitelji duha, ubice studenata. Horovic je bio izuzetak, Markevič, Veh, pomislih. Ali jedan Horovic još uvek ne čini prvoklasnu akademiju, pomislih. Tom kućom vladaju tupadžije, kućom koja je bila naslavnija na svetu i to još uvek jeste; kad kažem da dolazim iz Mocarteuma, ljudima grunu suze na oči. Verthajmer je, kao i Glen, bio dete imućnih, ne samo dobrostojećih roditelja. Ni ja nisam imao nikakve probleme ekonomske prirode. Uvek je prednost imati prijatelje iz iste sredine i istog imovinskog stanja, pomislih dok sam ulazio u gostionicu. Budući da nismo imali nikakvih novčanih briga, mogli smo da se posvetimo isključivo studijama i da se tako radikalno uhvatimo s njima u koštac, ništa drugo nas nije ni zanimalo, jedino što smo stalno morali da s puta sklanjamo one koji su nas u razvitku sprečavali, naše profesore i njihove niskosti i grozote. Mocarteum je i dan-danas slavan u svetu, ali je to najgori konzervatorijum koji se može zamisliti, pomislih. Ali da nisam pošao u Mocarteum, ne bih nikada upoznao Verthajmera i Glena, pomislih, svoje životne prijatelje. Ne mogu danas uopšte da kažem kako sam počeo da se bavim muzikom, svi su u mojoj porodici bili nemuzikalni, neumetnički nastrojeni, celog života nisu ništa toliko mrzeli koliko umetnost i duh, ali je to, verovatno, presudilo da se jednog dana zaljubim u klavir koji sam najpre mrzeo i da stari porodični erbar zamenim za, uistinu, divan stenvej kako bih omrznutoj porodici pokazao da ću krenuti putem koji je na nju od početka delovao užasavajuće. Nije umetnost, nije muzika, nije sviranje na klaviru bilo razlog, već samo suprotstavljanje mojima, pomislih. Sviranje na klaviru marke erbar mrzeo sam, na to su me terali roditelji kao i svi ostali u porodici, taj erbar je bio središte umetnosti za njih i na njemu su dogurali do poslednjih komada Bramsa i Regera. Ovo porodično središte umetnosti sam mrzeo, ali sam stenvej, što ga je otac na silu, pod užasnim okolnostima, nabavio iz Pariza, voleo. Morao sam da idem u Mocarteum da bih im pokazao, nisam imao pojma o muzici i sviranje na klaviru nije nikada

bila moja strast, ali sam je iskoristio kao sredstvo radi postizanja cilja i to protiv mojih roditelja i protiv cele porodice, iskoristio sam je protiv njih i počeo da njome, protiv njih, vladam, iz dana u dan sve bolje, iz godine u godinu sa sve većom virtuoznošću. Njima u inat sam pošao u Mocarteum, pomislih u gostionici. Naš erbar se nalazio usred takozvane muzičke sobe i bio njeno umetničko središte na kome su drndali subotom posle podne. Stenveja su se klonili, ljudi su izostajali, stenvej je dokrajčio vladavinu erbara. Od onog dana kad sam počeo da sviram na svenveju u kući mojih roditelja nije više bilo nikakvog umetničkog središta. Stenvej je bio, pomislih dok sam stajao u gostionici i osvrtao se oko sebe, uperen protiv mojih. U Mocarteum sam pošao da bih im se osvetio, ni sa jednog drugog razloga, da bih ih kaznio za zločin što su nada mnom počinili. Sada su imali umetnika za sina, nekog ko je sa njihovog stanovišta bio dostojan najdubljeg prezira. I ja sam zloupotrebio Mocarteum protiv njih, upotrebio sam protiv njih sve što je on omogućavao. Da sam preuzeo njihove ciglane i ceo život svirao na njihovom starom erbaru, bili bi zadovoljni, a ovako sam se od njih odvojio preko stenveja postavljenog u muzičkoj sobi, koji je koštao čitavo bogatstvo i zaista morao iz Pariza da bude transportovan u našu kuću. Prvo sam insistirao na stenveju, zatim, što je i išlo uz stenvej, na Mocarteumu. Nisam trpeo da mi iko protivreči, to moram danas da priznam. Preko noći sam se odlučio da postanem umetnik i zahtevao sam sve. Osvojio sam ili na prepad, pomislih, osvrćući se u gostionici oko sebe. Stenvej je bio moj bastion protiv njih, protiv njihovog sveta, protiv zatucanosti porodice i sveta. Nisam bio kao što je to bio Glen, možda, čak i Verthajmer, što ne mogu da kažem sa stoprocentnom sigurnošću, rođen za virtuoza na klaviru, ali sam jednostavno samog sebe na to naterao, ubedio samog sebe, svirao da sebe uverim u to, i to, moram da kažem, s najvećom bezobzirnošću, uperenom protiv njih. Sa stenvejom mi je odjedanput postalo moguće da nastupim protiv njih. Iz očajanja i otpora protiv njih od sebe sam napravio umetnika, i to, što je bilo najlakše, virtuoza na klaviru, možda čak virtuoza na klaviru svetske klase, omrznuti erbar u našoj muzičkoj sobi mi je dao tu ideju i tu sam ideju iskoristio kao oružje protiv njih i doveo to oružje do visoke i najviše savršenosti. Ni kod Glena nije bilo drukčije, ni kod Verthajmera, koji je umetnost i, prema tome, muziku studirao samo da bi napakostio ocu, znam to, pomislih u gostionici. To što studiram klavir jeste za mog oca prava katastrofa, rekao mi je Verthajmer. Glen je to rekao radikalnije: oni mrze mene i moj klavir. Kad kažem Bah, samo što ne povrate, rekao je Glen. Bio je već poznat u celom svetu, ali su njegovi roditelji još uvek bili nepomirljivi. Ali, dok je on ostao dosledan i napokon uspeo da ih, doduše, tek dve ili tri godine pre svoje smrti, uveri u svoju genijalnost. Verthajmer i ja smo svojim roditeljima dali za pravo time što nismo uspeli u svojoj virtuoznosti, i što smo već veoma rano doživeli neuspeh, na sramotan način, kako sam često imao prilike da čujem od svog oca. Ali mene okolnosti pod kojima sam kao virtuoz doživeo neuspeh nisu tištale toliko koliko su tištale Verthajmera, koji je doživotno patio zbog toga što se predao, što se prepustio humanističkim naukama o kojima do kraja nije znao šta zapravo predstavljaju, kao što ja ni dan-danas ne znam šta je filozofsko, šta je filozofija uopšte. Glen je trijumfator, mi smo oni koji smo podbacili, pomislih u gostionici. Glen je svoju egzisteneiju okončao u jedino pravo vreme, pomislih. I nije je sam, dakle vlastitom rukom dovršio, kao Verthajmer, koji nije imao drugog izbora, koji je morao da se obesi, pomislih. Kao što se Glenov kraj mogao odavno predvideti, tako se i Verthajmerov kraj mogao odavno predvideti, pomislih. Glena je, kažu, moždana kap udarila usred Goldberg-varijacija. Verthajmer nije mogao da podnese Glenovu smrt. Stideo se posle Glenove smrti što je još uvek u životu, što je takoreći nadživeo genija, to ga je mučilo celu poslednju godinu, to znam, dva dana pošto smo u novinama pročitali da je Glen umro, dobili smo od Glenovog oca

telegrame u kojima nas je ovaj obavestio o smrti svog sina. Tek što bi seo za klavir, već bi u sebe utonuo, pomislih, onda bi izgledao kao neka životinja, kad se bolje pogleda, kao neki bogalj. kad se još bolje pogleda, međutim, kao oštrouman, lep čovek kakav je i bio. Od svoje bake po majci on, Glen, naučio je nemački koji je, kao što sam već naznačio, tečno govorio. Svojim izgovorom je posramljivao sve naše nemačke i austrijske kolege studente koji su govorili sasvim zapuštenim nemačkim jezikom i tim potpuno zapuštenim nemačkim jezikom su govorili doživotno, jer nisu imali nikakvog osećanja za svoj jezik. Ali kako da umetnik nema osećanja za svoj maternji jezik! — često bi rekao Glen. Iz godine u godinu je nosio jednake, ako ne i iste pantalone, njegov hod je bio lak, moj otac bi rekao: gospodski. Voleo je jasnu definiciju i mrzeo neodređenost. Njegova omiljena reč glasila je samodisciplina, uvek bi je ponavljao čak i tokom nastave kod Horovica, kako se sećam. Najradije je malo posle ponoći izlazio na ulicu ili bar ispred kuće, to sam primetio još u Leopoldskronu. Uvek moramo da udišemo čist vazduh, govorio je, inače nema napretka, osujetiće nam se namera da postignemo najviše. Bio je najbezobzirniji prema samom sebi. Nije sebi dozvoljavao nikakvu nepreciznost. Njegov govor je proizilazio samo iz mišljenja. Gnušao se ljudi koji su govoriti nešto što nisu domislili do kraja, gnušao se, dakle, skoro celog čovečanstva. I od ovog čovečanstva što ga se gnušao napokon se i povukao pre više od dvadeset godina. Bio je jedini umetnik na klaviru svetskog značaja koji se gnušao svoje publike i koji se od ove publike na kraju i povukao. Ona mu nije bila potrebna. Kupio je sebi kuću u šumi i smestio se u toj kući i radio na svom usavršavanju. On i Bah stanovali su u toj kući u Americi sve do njegove smrti. Bio je fanatik što se tiče reda. Sve je u njegovoj kući bilo u znaku reda. Kad smo Verthajmer i ja prvi put kročili u nju, pomislio sam odmah na njegov vlastiti pojam samodiscipline. Kad smo ušli u kuću, nije nas upitao da li smo, na primer, žedni, nego je seo za stenvej i odsvirao nam one partije iz Goldberg-varijacija koje nam je svirao dan pre svog odlaska za Kanadu u Leopoldskronu. Njegovo muziciranje je i sada bilo isto onako savršeno kao i tada. U magnovenju sam shvatio da tako kao on ne svira niko na svetu. Utonuo je u sebe i počeo. Svirao je odozdo naviše, takoreći, ne kao svi drugi, odozgo naniže. To je bila njegova tajna. Godinama sam se mučio mišlju da li je u redu da ga posetimo u Americi. Bedna pomisao. Verthajmer u početku nije hteo, morao sam na kraju da ga ubedim. Verthajmerova sestra je bila protiv toga da njen brat poseti u svetu slavnog, i za njega, kako je rekla, opasnog Glena Gulda. Verthajmer je konačno uspeo da se i pored sestre odluči, pa je sa mnom otputovao Glenu u Ameriku. Uvek mi je ponavljao da je to poslednja mogućnost da se Glen vidi. Ja sam uistinu očekivao njegovu smrt i hteo sam neizostavno da ga još jedanput vidim, da ga čujem kako svira, pomislih dok sam stajao u gostionici i udisao loš miris gostionice što sam odmalena poznavao. Poznavao sam Vankham. U Vankhamu sam uvek odsedao u ovoj gostionici kad bih posećivao Verthajmera, jer kod Verthajmera nisam mogao da prenoćim, nije podnosio goste koji bi kod njega prenoćili. Bacio sam pogled tražeći gostioničarku, ali ništa se nije moglo čuti. Verthajmer je mrzeo goste koji su dolazili da kod njega prenoće, gnušao ih se. Uopšte je goste, bilo kakve, primao i tek što bi došli, ispraćao ih do vrata uz pozdrave, ne, nisam mislio da bi i mene tako odmah ljubazno ispratio na vrata, isuviše smo bili bliski, ali je posle nekoliko časova ipak više voleo da nestanem, umesto da ostanem i da prenoćim. Nikada nisam kod njega prenoćio, to mi nikada ne bi palo na pamet, pomislih, tražeći pogledom gostionačarku. Glen je bio gradski čovek, kao uostalom i ja, kao i Verthajmer, mi smo, u stvari, voleli sve velegradsko i mrzeli selo koje smo, međutim (kao uostalom i velegrad na svoj način), do kraja koristili. Verthajmer i Glen su napokon otišli u selo radi svojih bolesnih pluća. Verthajmer još nevoljnije nego Glen; Glen na kraju krajeva jer nije više mogao da podnosi celo

čovečanstvo, a Verthajmer zbog stalnih napada kašlja u gradu i jer mu je njegov internista rekao da u gradu nema nikakvih izgleda da preživi. Verthajmer je preko dve decenije imao pribežište kod svoje sestre, u jednom od najvećih i najluksuznijih bečkih stanova. Ali se na kraju njegova sestra udala za jednog takozvanog veleindustrijalca iz Švajcarske i otišla u Cicers kod Kura da živi sa svojim mužem. I to baš u Švajcarsku, i to baš sa vlasnikom hemijskog koncerna, tako mi se ispovedao Verthajmer. Katastrofalna veza. Ostavila me je na cedilu, jadao se stalno Verthajmer. U stanu što je odjedanput zvrjao prazan bio je u prvo vreme kao paralizovan, sedeo je nakon sestrinog iseljenja danima nepokretan u fotelji, zatim je kao lud trčao kroz prostorije, napred-nazad i napokon se povukao u očevu lovačku kuću u Trajhu. Posle smrti svojih roditelja živeo je ipak dvadeset godina sa sestrom i tu je sestru terorisao, to znam, godinama joj onemogućavao kontakt sa muškarcima i uopšte s društvom, izolovao je, takoreći lancima je vezivao za sebe. Ali se ona otela i ostavila ga samog sa zajednički nasledenim, starim i rasklimatanim nameštajem. Kako je to samo mogla da mi uradi, rekao mi je, pomislih. Sve sam za nju učinio, za nju sam se žrtvovao, a ona me ostavila na cedilu, sasvim jednostavno mi je okrenula leđa, otrčala kod onog skorojevića u Švajcarsku, tom užasnom tipu, tako je Verthajmer govorio, pomislih u gostionici. I to baš u Kur, taj jezivi kraj, u kome katoličanstvo smrdi do neba. Cicers, kakvo odvratno ime za jedno mesto! — uzviknuo je i upitao me da li sam ikada bio u Cicersu i ja sam se setio da sam nekoliko puta na putu za Sankt Moric prolazio kroz Cicers, pomislih. Zatucanost, manastiri i hemijski koncerni, ništa više, rekao je. Nekoliko puta je išao tako daleko da tvrdi da je svoju virtuoznost na klaviru napustio iz ljubavi prema sestri, radi nje sam završio, žrtvovao svoju karijeru, govorio je, sve sam žrtvovao njoj, koja je bila moje sve i svja. Tako je pokušavao da lažima pronađe izlaz iz svog očajanja, pomislih. Stan na Kolmarktu se protezao na preko tri sprata i bio je ispunjen svima mogućim umetničkim predmetima, što me uvek impresioniralo kada bih posećivao svog prijatelja. On sam je tvrdio da mrzi te umetničke predmete, da ih je njegova sestra samo gomilala, da je mrzi, da mu do njih nije ni najmanje stalo, uopšte je svu svoju nesreću prebacivao na svoju sestru, koja ga je radi nekakvog Švajcarca, koji je patio od manije veličine ostavila na cedilu. Sasvim ozbiljno mi je jednom rekao da je zamišljao da će u tom stanu ostariti zajedno sa svojom sestrom, sa njom ću ostariti, u ovim sobama, tako mi je jednom prilikom rekao. Ispalo je drukčije, sestra mu se izmakla, okrenula mu je leđa, možda u poslednjem trenutku, pomislih. Prošlo je nekoliko meseci otkad se sestra udala i tek onda se usudio da izađe na ulicu, od čoveka koji sedi postao je, takoreći, čovek koji hoda. U svojim najboljim vremenima je od Kolmarkta u Dvadesetom kvartu išao u Dvadeset prvi i kroz Leopoldštat nazad u Prvi i onda bi još satima šetao po Prvom tamo-amo dokle god je mogao. Na selu je bio prosto paralisan. Jedva da je napravio nekoliko koraka do šume. Selo me ubija u pojam, uvek bi govorio. Glen je imao pravo kada me je nazivao šetačem po asfaltu, rekao je Verthajmer, idem samo po asfaltu, u selu ne šetam. u пјети mi je beskrajno dosadno i radije ostajem da sedim u kolibi. Koliba o kojoj je govorio bila je lovačka kuća što je nasledio od roditelja, u kojoj je bilo četrnaest soba. Činjenica je da bi se rano ujutru u ovoj kući oblačio kao da namerava da prevali peške pedeset ili šezdeset kilometara, sa visokim kožnim cipelama na šniranje, u debelom suknenom odelu, s kapom od klobučine na glavi. Ali bi samo izašao da ustanovi kako nema volje da se šeta i onda bi se opet presvukao i sedeo u donjoj sobi zureći u zid. Internista kaže da u gradu nemam izgleda, govorio je, ali ovde nemam baš nikakvih izgleda. Mrzim selo. S druge strane, voljan sam da sledim lekareva uputstva da ne bih morao sebi da prebacujem. Ali da izađem i da se po selu šetam, to ne mogu. To je sasvim besmisleno, u tom besmislu neću da učestvujem. Redovno se oblačim, govorio je, i izlazim pred kuću, a onda se vraćam

i opet svlačim, bez obzira na doba godine, uvek je isto. Nema bar nikog da vidi moju ludost, rekao je, pomislih u gostionici. Kao i Glen, ni Verthajmer nije oko sebe podnosio ljude. Tako je vremenom postao nepodnošljiv. Ali ni ja sam, pomislih, stojeći u gostionici, ne bih bio u stanju da živim u selu, zato i živim u Madridu i ne pomišljam na to da odem iz Madrida, iz ovog najlepšeg od svih gradova, u kome imam sve što svet ima da ponudi. Čovek koji živi u selu vremenom oglupavi, a da to i ne primeti, jedno vreme veruje da je originalan i da koristi svom zdravlju, ali život u selu uopšte nije originalan, već je bljutav za svakog ko nije rođen u selu ili za selo i samo šteti njegovom zdravlju. Ljudi koji idu u selo propadaju i žive neki, u najmanju ruku, groteskan život koji ih najpre vodi u otupelost, a zatim u smešnu smrt. Preporučiti gradskom čoveku da ide u selo da bi preživeo jeste internistička podlost, pomislih. Svi ti primeri ljudi koji su iz velegrada otišli u selo da bi tamo živeli bolje i duže jesu svi odreda užasni primeri, pomislih. Ali Verthajmer nije na kraju krajeva bio samo žrtva svog interniste, već još više žrtva svog uverenja da njegova sestra postoji samo zbog njega. I zaista mi je nekoliko puta rekao da je njegova sestra rođena za njega, da kod njega ostane, takoreći da ga štiti. Niko me nije razočarao koliko moia sestra! — uzviknuo je jednom, pomislih. Na svoju sestru se smrtno navikao, pomislih. Onog dana kada ga je sestra napustila zakleo se da će je večito mrzeti i navukao je sve zavese stana na Kolmarktu da ih nikada više ne razgrne. Svoj plan je ipak uspeo da sprovede čitavih četrnaest dana, a onda je razgrnuo zavese stana na Kolmarktu i kao lud izleteo na ulicu, gladan hrane i ljudi. Gubitnik se, međutim, koliko znam. već kod Grabena srušio na zemlju. Jedino srećnoj okolnosti, što je u tom trenutku tuda naišao jedan rođak, ima da zahvali što su ga odmah vratili u stan, pomislih, inače bi ga, verovatno, odneli u ludnicu na Stajnhofu, jer je njegov izgled odavao da je reč o ludaku. Nije među nama Glen bio najteži, to je bio Verthajmer. Glen je bio jak, Verthajmer je među nama uvek bio naslabiji. Glen nije bio lud, kao što se uvek tvrdilo i još uvek se tvrdi, već je to bio Verthajmer, to tvrdim ja. Dvadeset godina je uspevao da veže za sebe svoju sestru, hiljadama, čak stotinama hiljada lanaca, onda mu je ona pobegla i verujem čak da je našla, kako se to kaže, dobru partiju. Sestra, koja je sama po sebi bila bogata, udala se za Švajcarca kome je lova bila do krova. Ne mogu više da čujem ni reč sestra, ni reč Kur, rekao je Verthajmer kad sam ga video poslednji put. Ni dopisnicu mi nije napisala, rekao je, pomislih u gostionici obazirući se oko sebe. Potajno me je napustila i sve je u stanu ostavila kako je i bilo, nije sa sobom ponela ama baš ništa, uvek je govorio. Iako mi je obećala da me neće napustiti, nikada, tako je rekao, pomislih. Uz sve to, moja sestra je preverila, kako se izrazio, duboko je zabrazdila u katoličanstvo, beznadežno katoličanstvo. Ali takve su te duboke katoličke, duboko religiozne, te prevere, rekao je, one ne prezaju ni pred čim, čak ni pred najvećim zločinima, napustiće vlastitog brata i baciće se nekom, polovnom tipu koji je beskrupuloznošću došao do para u naručje, tako je rekao prilikom moje poslednje posete, pomislih. Vidim ga pred sobom, čujem tačno šta govori, tim odsečnim rečenicama koje je oduvek koristio i koje su mu sasvim odgovarale. Naš gubitnik je fanatičan čovek, rekao je jedanput Glen, gotovo neprekidno umire od samosažaljenja, još uvek vidim Glena kako to kaže, čujem kako to kaže, bilo je to na Menhsbergu, na takozvanoj Sudijinoj uzvišici, gde sam veoma često boravio sa Glenom, ali ne i sa Verthajmerom, kada bi Verthajmer iz bilo kog razloga želeo da bude sam, bez nas, veoma često u uvređenom stanju. Svaki čas je sebe opisivao kao uvređenog čoveka. Posle sestrinog iseljenja u sve kraćim razmacima se povlačio u Trajh, jer mrzim Trajh, zato što mrzim Trajh, govorio bi. U stanu na Kolmarktu je ostajala prašina јеr nikoga nije puštao unutra dok je bio odsutan. U Trajhu bi danima boravio u kući, jedino što bi mu pazikuća donosio kanticu mleka, maslac, hleb, komad suvog mesa. I čitao je svoje filozofe, Šopenhauera, Kanta, Spinozu. I u Trajhu je,

gotovo sve vreme dok je boravio tamo, držao navučene zavese. Jednom sam pomislio, kupiću sebi opet jedan bezendorfer, rekao je, ali je onda napustio tu ideju, bila bi to čista ludost. Inače, već petnaest godina nisam dotakao klavir, rekao je, pomislih u gostionici neodlučan da li da pozovem nekoga ili ne. Bila je to najveća zabluda, što sam poverovao da sam mogao da budem umetnik, da bih mogao živeti kao umetnik. Ali nisam morao odmah da pobegnem u humanističke nauke, trebalo je da krenem zaobilaznim putem preko umetnosti, rekao je. Šta misliš da li sam mogao da postanem veliki virtuoz na klaviru? — upitao me, nije naravno očekivao nikakav odgovor i grohotom se nasmejao uzviknuvši: Nikada! Ti si to mogao, rekao je, ali ja ne. Ti si imao dara, to sam video, nekoliko taktova bi odsvirao odmah mi je bilo jasno, ti si to mogao, ali ja nisam. A što se tiče Glena, unapred je bilo jasno da je on genije. Naš američko-kanadski genije. Svako od nas ne uspeva iz suprotnog razloga, rekao je Verthajmer, pomislih. Nisam imao šta da dokazujem, imao sam samo sve da izgubim, rekao je, pomislih. Naša sposobnost je verovatno bila naša nesreća, rekao je, ali je odmah dodao: Glen nije ubio svoju sposobnost, ona ga je načinila genijem. Da, samo da nismo naleteli na Glena, rekao je Verthajmer. Da nam ime Horovic nije ništa značilo. Da uopšte nismo išli u Salcburg! —rekao je. U ovaj grad otišli smo po svoju smrt time što smo studirali kod Horovica i upoznali Glena Gulda. Naš prijatelj je značio našu smrt. Bili smo bolji od svih drugih koji su studirali kod Horovica, ali je Glen bio bolji i od samog Horovica, rekao je Verthajmer, još uvek ga čujem, pomislih. S druge strane, nastavio je, mi još uvek živimo, a on ne. Toliko njih je u mojoj okolini dosada umrlo, toliko rođaka, prijatelja, poznanika, nijedan od tih smrtnih slučajeva nije me ni najmanje potresao, ali me je Glenova smrt smrtno pogodila, ono smrtno je izgovorio sa strahovitom preciznošću. Ne moramo da s nekim čovekom budemo zajedno da bismo za njega bili vezani kao ni za jednog drugog, rekao je. Glenova smrt me je najdublje pogodila, rekao je, pomislih stojeći u gostionici. Iako se ova smrt mogla predvideti kao malo koja, bila je nešto što se samo po sebi podrazumevalo, tako je rekao. Uprkos tome, ne možemo je shvatiti, možemo je razumeti, ali ne i shvatiti. Glen je najradije koristio reč i pojam gubitnik, dobro se sećam, gubitnik mu je pao na pamet u ulici Zigmund Hafnergase. Kada osmotrimo ljude, vidimo samo bogalje, rekao nam je jednom Glen, spolja ili iznutra ili i spolja i iznutra ubogaljene, drugih nema, pomislih. Ukoliko duže gledamo nekog čoveka, utoliko nam on izgleda više ubogaljen, jer nije ubogaljen onoliko koliko mi to želimo da primetimo, već onoliko koliko on to zaista jeste. Svet je pun bogalja. Idemo ulicom i srećemo samo bogalje. Pozivamo u kuću čoveka i u kući imamo bogalja, tako je govorio Glen, pomislih. Zaista sam i sam to uvek primećivao i uverio se koliko je Glen u pravu. Verthajmer, Glen, ja, sve sami bogalji, pomislih. Prijateljstvo, umetničko druženje! — pomislih, bože moj, kakvo ludilo! Ja sam onaj koji je preostao! Sada sam sam, pomislih, jer ako ću da kažem istinu, imao sam u svom životu samo dva čoveka koji su mi značili taj život: Glena i Verthajmera. Sada su Glen i Verthajmer mrtvi i moram da izađem na kraj s tom činjenicom. Gostionica je izgledala zapušteno, kao u svima gostionicama u ovom kraju i u njoj je sve bilo prljavo i vazduh se, kako se kaže, mogao seći. Neukus je vladao svuda. Odavno je trebalo da pozovem gostioničarku koju sam poznavao, ali je nisam zvao. Verthajmer je, navodno, više puta spavao sa gostioničarkom, naravno u njenoj gostionici, ne u njegovoj lovačkoj kući, tako se priča, pomislih. Glen je, u stvari, svirao jedino Goldberg-varijacije i Umetnost fuge, čak i kada je svirao nešto drugo, na primer Bramsa ili Mocarta, Šenberga ili Veberna, o kojima je imao najviše mišljenje, ali je Šenberga stavljao ispred Veberna, ne obratno, kako bi se inače pomislilo. Verthajmer je Glena pozivao više puta u Trajh, ali on posle svog koncerta na Salcburškom festivalu nije više nikada dolazio u Evropu. Nismo se ni dopisivali, jer se ono

nekoliko dopisnica što smo slali jedni drugima za sve te godine ne mogu opisati kao korespondencija. Glen nam je redovno slao svoje ploče i mi smo mu se za to zahvaljivali, to je bilo sve. U stvari, vezivala nas je potpuna nesentimentalnost našeg prijateljstva, čak je i Verthajmer bio potpuno nesentimentalan, koliko god da je nekada izgledalo suprotno. Kada bi jadikovao, to nije bila prava sentimentalnost, već proračunatost, kalkulisanje. Ideja da posle Verthajmerove smrti još jednom posetim njegovu kuću izgledala mi je odjedanput apsurdna, uhvatio sam se za čelo, mada to, zapravo, nisam uradio. Ali moje ponašanje nije ni u kom slučaju sentimentalno, pomislih, osvrćući se u gostionici. Najpre sam hteo da posetim samo bečki stan na Kolmarktu, no onda sam rešio da prvo otputujem u Trajh da još jednom razgledam lovačku kuću u kojoj je Verthajmer proveo poslednje dve godine, kao što znam, pod najužasnijim okolnostima. Posle sestrine udaje jedva je u Beču izdržao još tri meseca, lutao je kroz grad, mogu da zamislim, neprekidno proklinjući svoju sestru, sve do trenutka kada je jednostavno morao da ode iz Beča i sakrije se u Trajh. Poslednja dopisnica koju mi je poslao u Madrid užasnula me je. Njegov rukopis je bio rukopis jednog starca, znaci ludila nisu se mogli prevideti na ovoj dopisnici što je saopštava neke nepovezane stvari. Ali nije trebalo da putujem u Austriju; u svom stanu na Kale del Prado intenzivno sam se bavio svojim radom O Glenu Guldu, taj rad ne bih ni pod kojim okolnostima prekinuo, jer bih ga onda izgubio, što nisam smeo da rizikujem, tako da Verthajmeru uopšte nisam odgovorio na njegovu dopisnicu koja mi je odmah izgledala sumnjivo još dok sam je čitao. Verthajmer je imao ideju da odleti u Ameriku na Glenov pogreb, no ja sam to odbio, sam nije hteo da leti. Tek tri dana nakon što se Verthajmer obesio otkrio sam da je, kao i Glen, napunio pedeset jednu godinu. Kada prevalimo pedesetu, izgledamo sami sebi gadni i beskarakterni, pomislih, koliko dugo ćemo izdržati ovo stanje, to je pitanje. Mnogi se ubijaju u pedeset prvoj godini, pomislih. Mnogi u pedeset drugoj, ali više u pedeset prvoj. Svejedno je da li se ubijaju u pedeset prvoj, ili u pedeset prvoj umiru, kako se to kaže, prirodnom smrću, svejedno da li će umreti kao Glen ili kao Verthajmer. Uzrok je veoma često stid zbog prekoračenja granice koju pedesetogodišnjak oseća kada prevali pedesetu. Jer, pedeset godina je apsolutno dovoljno, pomislih. Postajemo gadni kada prevalimo pedesetu i dalje živimo, dalje egzistiramo. Kukavice smo koje su prekoračile granicu, pomislih, koje su dvostruko jadne kada su prešle pedesetu. Sada sam ja taj bestidnik, pomislih. Zavideo sam mrtvima. Na trenutak sam ih mrzeo zbog njihove nadmoćnosti. Kao zabludu sam posmatrao činjenicu da sam se dovezao u Trajh iz radoznalosti, iz najjeftinijeg od svih razloga, dok sam stajao u gostionici, gnušajući se te gostionice, gnušajući se najviše samog sebe. A ko zna, pomislih, da li će me uopšte pustiti da uđem u lovačku kuću, jer su novi vlasnici, bez sumnje, već tu i ne primaju nikoga, ponajmanje mene koga nikada nisu podnosili, to znam jer mi je Verthajmer svoje rođake uvek prikazivao tako da sam morao da pretpostavim da su mene mrzeli koliko i njega samog i sada me verovatno s pravom drže za najnepoželjnijeg uljeza od svih, pomislih. Trebalo je da odletim nazad u Madrid i da ne preduzimam ovo sasvim izlišno putovanje u Trajh, pomislih. Upadam u bestidnu situaciju, pomislih. Odjedanput sam ovo osećao kao neku vrstu krađe, naime, moj plan da uđem u sve sobe lovačke kuće, da ništa ne izostavim i da o svemu izvedem vlastite zaključke. Ja sam užasan čovek, pomislih, odvratan, odbojan, kad sam hteo da pozovem gostioničarku, ali je u poslednjem trenutku nisam pozvao, odjednom me je bilo strah da bi se ona mogla pojaviti previše rano i prekinuti nit mojih misli i poništiti mi sve što sam ovde odjednom pomislio, ove digresije o Glenu i Verthajmeru što sam odjednom sebi dozvolio. Imao sam zaista nameru i imam je još uvek, da razgledam spise koje je Verthajmer eventualno ostavio za sobom. Verthajmer je često govorio o spisima što je tokom vremena napisao. Besmislice, govorio je, ali Verthajmer je bio obestan, usled

čega sam pretpostavio da nije reč o besmislicama, već o vrednim stvarima, u svakom slučaju o Verthajmovim mislima koje zaslužuju da budu sačuvane, sakupljene, spasene, svrstane, pomislih i već sam video celu gomilu svezaka (i cedulja) manje-više matematičko-filozofskog sadržaja. Ali naslednici neće hteti da daju sve te spise (i cedulje), pomislih. Uopšte mi neće dozvoliti da uđem u lovačku kuću. Pitaće ko sam ja i kažem li ko sam, zalupiće mi vrata pred nosom. Toliko sam ozloglašen, užasnuće se kad me ugledaju, pomislih. Ta luda ideja da posetim lovačku kuću pala mi je na pamet još u Madridu. Moguće je da Verthajmer nikome sem meni nije ništa rekao o svojim spisima (i ceduljama), pomislih, i negde ih je sakrio, tako da sam ipak dužan da odnekud iščeprkam te sveske i spise (i cedulje) i da ih sačuvam, bez obzira na okolnosti. Od Glena uistinu nije ostalo ništa, Glen nije pravio nikakve beleške, pomislih, ali je Verthajmer, nasuprot tome, neprekidno pisao, godinama, decenijama. Naći ću ponešto zanimljivo, pre svega o Glenu, pomislih, u svakom slučaju nešto o nama trojici, o našim studijama, o našim profesorima, o našem razvoju i o razvoju celog sveta, pomislih stojeći u gostionici i gledajući kroz prozor od kuhinje iza koga se, međutim, nije videlo ništa, jer su okna bila crna od prljavštine. U ovoj prljavoj kuhinji se kuva, pomislih, iz ove prljave kuhinje se gostima iznosi jelo u gostinske sobe, pomislih. Austrijske gostionice su sve zaprljane i neprijatne, pomislih, u ovim gostionicama teško možeš dobiti čist stoni čaršav, a da ne govorimo o pravoj salveti, što se, na primer, u Švajcarskoj podrazumeva. I u najmanjoj švajcarskoj gostionici sve je čisto i ukusno, a čak i u našim austrijskim hotelima je prljavo i neukusno. A o sobama da ne govorimo! — pomislih. Često samo grepeglaju već korišćenu posteljinu za sledećeg gosta i neretko u umivaoniku gost može da nađe pramenje kose svog prethodnika. Uvek me je spopadala muka od austrijskih gostionica, pomislih. Posuđe je nečisto, a kad se bolje pogleda, pribor za jelo je gotovo uvek prljav. Ali Verthajmer je veoma često dolazio u ovu gostionicu da jede, bar jedanput dnevno, hoću da vidim ljude, rekao je, pa makar to bila i ova propala, zapuštena, prljava gostioničarka. Tako idem iz jednog kaveza u drugi, kazao je jednom Verthajmer, iz stana na Kolmarktu u Trajh i opet nazad, rekao je, pomislih. Iz katastrofalnog velegradskog kaveza u katastrofalni šumski kavez. Čas se sakrivam tu, čas tamo, jednom u perverziju Kolmarkta, jednom u perverziju šume u selu. Iskradem se iz jedne klopke da bih upao u drugu. Doživotno. Ali to mi je već postala navika, tako da nešto drugo ne mogu ni da zamislim, rekao je. Glen se zatvorio u svoj američki kavez, ja u svoj gornjoaustrijski, rekao je Verthajmer, pomislih. On sa svojom manijom veličine, ja sa svojim očajanjem. Sva trojica sa svojim očajanjem, rekao je, pomislih. Pričao sam Glenu o našoj lovačkoj kući, rekao je Verthajmer, ubeđen sam da ga je to podstaklo da i sam sebi podigne kuću u šumi, svoj studio, svoju mašinu za očajanje, rеkао je jednom Verthajmer, pomislih. Kakva ludost, podići usred šume i izolovan od svih ljudi kuću i urediti u njoj muzički studio, kilometrima udaljen od svega, tako nešto može da uradi samo ludak, govorio je Verthajmer. Ja sebi uopšte ne moram da zidam studio za očajavanje, već ga imam u Trajhu. Nasledio sam ga od oca, koji je ovde godinama izdržao sam i nije se prenemagao kao ja, nije jadikovao kao ja, nije bio bedan kao ja, nije bio smešan kao ja, rekao je jednom Verthajmer. Imamo idealnu sestru i ona nas napušta u najnepovoljnijem trenutku, sasvim beskrupulozno, nastavio je Verthajmer. Ide u Švajcarsku u kojoj je sve zakržljalo, Švajcarska je najbeskarakternija zemlja u Evropi, nastavio je. u Švajcarskoj uvek imam osećanje kao da sam u bordelu, rekао je. Sve je prokurvano, kako u gradu, tako i u selu, rekao je. Sankt Moric, Saas Fee, Gštaad, sve same javne kuće, a da ne govorimo o Cirihu, Bazelu, belosvetski bordeli, ponovio je Verthajmer više puta, belosvetski bordeli, sve sami belosvetski bordeli. Taj mračni grad Kur, u kome čak dan-danas nadbiskup kaže dobro jutro i laku noć! — uzviknu. I tamo odlazi moja sestra, bežeći od

mene, svog okrutnog brata, čoveka koji uništava njen život i egzistenciju! — rekао je Verthajmer, pomislih. U Cicers, tamo gde katoličanstvo smrdi do nebesa! Glenova smrt me najdublje pogada, čujem ga sad kako to opet sasvim jasno kaže, dok sam stajao u gostionici, još uvek na istom mestu, jedino sam svoju torbu u međuvremenu odložio na pod. Verthajmer je morao da se ubije, rekoh samom sebi, nije imao nikakvu budućnost. Iživeo je život do kraja. Sasvim mu dolikuje to što je spavao sa gostioničarkom u njenoj kući, pomislih, pogledah na plafon gostinske sobe vođen pretpostavkom da su se njih dvoje spojili tačno gore iznad gostinske sobe u gostioničarkinom krevetu. Preosetljivi esteta u prljavom krevetu, pomislih. On koji je bio tako senzibilan, koji je mislio da može da živi samo sa Šopenhauerom, Kantom, Spinozom, u manje ili više većim vremenskim razmacima boravio je sa gostioničarkom u Vankhamu pod grubim pokrivačem od kokošijeg perja. Najpre sam hteo da se glasno nasmejem, a onda mi se zgadilo. A i da sam se nasmejao, niko me ne bi čuo. Gostioničarka je ostala nevidljiva. Prostorija je, dok sam je posmatrao, postojala sve prljavija, cela gostionica sve neprijatnija. Ali nisam imao drugog izbora, u kraju je postojala samo ova gostionica. Glen, pomislih, nije nikada svirao Šopena. Odbijao je sve pozive, astronomske honorare. Ljude je uvek razuveravao da je on nesrećan čovek, govorio je da je on najsrećniji, najposrećeniji. Muzika/opčinjenost/žeđ za slavom/Glen, zabeželio sam jednom, u svoju prvu madridsku svesku. Ovi ljudi na Puerta del Sol koje sam opisao Glenu u jednom pismu hiljadu devetsto šezdeset i treće, nakon što sam otkrio Hardija. Opis borbe s bikom, refleksije u parku Retiro, pomislih, koje mi Glen nije nikada potvrdio. Verthajmer je Glena često pozivao u Trajh, lovačka kuća će mu odgovarati, mislio je Verthajmer, Glen nije nikada na to pristao, ni Verthajmer nije bio čovek za lovačku kuću, a kamoli Glen Guld. Horovic nije bio matematičar kao što je to bio Glen Guld. Bio. Kažemo on jeste, odjedanput on beše, pa ovo užasno bio, pomislih. Verthajmer me je prekidao kad bih se, na primer, raspravljao sa Šenbergom, Glen to nikada nije radio. Nije podnosio da neko drugi zna više nego on sam, nije trpeo da neko objašnjava nešto o čemu on ništa ne zna. Stid od neznanja, pomislih dok sam stajao u gostionici očekujući gostioničarku. S druge strane, Verthajmer je bio čitalac, a ne Glen, ne ja, ja nisam mnogo čitao, a ako jesam, onda su to bile iste knjige istih pisaca, istih filozofa. Posedovao sam veštinu da isto primam uvek drukčije, i veoma sam je razvio, u visine, fantastične visine, ni Verthajmer, ni Glen nisu imali tu prednost. Glen nije čitao gotovo ništa, prezirao je književnost, što je sasvim išlo uz njega. Jedino ono što služi mojoj svrsi, rekao je jedanput, mojoj umetnosti. U glavi je imao sve od Baha, kao i od Hendla, veoma mnogo Mocarta, sve i od Bartoka, mogao je da sedne i da satima interpretira, tako je on to sam nazivao, nepogrešivo, podrazumeva se, glengenijalno, kako bi rekao Verthajmer. U stvari, već mi je prilikom prvog susreta sa Glenom na Menhsbergu bilo jasno da je reč o najneobičnijem čoveku koga sam ikada sreo u životu, pomislih. Fizionom u meni se ne vara. Godine što su usledile, zatim potvrđivanje sveta što mi je, međutim, bilo bolno kao sve što novine potvrđuju. Mi postojimo, nemamo drugog izbora, rekao je jednom Glen. Potpuna besmislica u kojoj učestvujemo, i on takođe, pomislih. I Verthajmerova smrt se mogla predvideti, pomislih. Čudno je bilo što je Glen uvek govorio o tome da ću ja biti taj koji će se ubiti, obesiti u šumi, u tom voljenom parku Retiro, rekao je jednom, pomislih. To što sam klisnuo u Madrid, ne rekavši nikome ni reč i ostavivši sve za sobom u Austriji, to mi nije oprostio. Navikao se na misao da ću sa njim šetati po Beču, godinama, celu deceniju, ali njegovim putevima, ne mojim, pomislih. Uvek je hodao brže nego ja, s naporom sam ga sledio, iako je on bio bolesnik, a ne ja, upravo zato što je on bio bolesnik, išao je uvek ispred mene, pomislih, uvek me je od početka ostavljao za sobom. Gubitnik je genijalan pronalazak Glena Gulda, pomislih, Glen je Verthajmera prozreo već u prvom trenutku, sve ljude koje

je prvi put video odmah je u potpunosti prozreo. Verthajmer je ustajao ujutru u pet časova, ja u pola šest, dok je Glen ustajao tek oko pola deset, zato što bi legao tek oko četiri ujutru, ne da bi spavao, govorio je Glen, već da bi se iscrpljenost izgubila u zvuku. Ja da se ubijem, pomislih, nakon što je Glen mrtav, nakon što se Verthajmer ubio, dok sam se obazirao u gostinskoj sobi. Vlažnost austrijskih gostinjskih soba je i Glena uvek užasavala, bojao se da će u ovim austrijskim gostinskim sobama koje su uvek loše provetrene ili uopšte nisu provetrene, zaraditi smrtonosnu bolest. I zaista su mnogi u našim gostionicama zaradili smrtonosnu bolest, gostioničari ne otvaraju prozore, čak ni leti, tako se vlaga zauvek uvlači u zidove. I ovaj neukus koji se svuda proširio, pomislih, totalna proletarizacija čak i naših najlepših gostionica, pomislih, samo se nastavlja. Nijedna reč mi nije postala ogavnija od reči socijalizam kada se setim šta je samo pod tim pojmom učinjeno. Svuda vlada ovaj prostački socijalizam naših prostačkih socijalista koji socijalizam koriste protiv naroda, vremenom su postigli da bude gadan koliko i oni sami. Svuda, kuda god da pogledamo, možemo videti, osetiti taj smrtonosni prostački socijalizam, on je prožeo sve i svja. Sobe u ovoj gostionici poznajem, pomislih, one donose smrt. Misao da sam u Vankham došao samo zato da bih još jedanput video lovačku kuću, osetio sam u trenutku kao sramnu. S druge strane, odmah sam sebi rekao, to sam dužan Verthajmeru, upravo tu rečenicu sam promrmljao sebi u bradu, dužan sam to Verthajmeru, rekoh glasno. Jedna laž se nizala na drugu. Radoznalost koja je uvek bila moja najupadljivija karakteristika opet me do kraja obuzela. Možda su naslednici već sasvim ispraznili lovačku kuću, pomislih, možda su sve izmenili, jer naslednici često nastupaju brže i bezobzirnije nego što pretpostavljamo. Raščišćavaju već nekoliko sati posle smrti zaveštača, kako se kaže, uklanjaju sve i ne puštaju nikog da se primakne. Niko nije svoju rodbinu prikazao u gorem svetlu od Verthajmera, opisao ih je kao ništarije. Oca, majku, sestru je mrzeo, svima je prebacivao za svoju nesreću. Neprekidno im je zamerao što je morao da postoji, što su ga ubacili u užasnu egzistencijalnu mašinu iz koje je izašao sasvim uništen. Da se brani, to nije ništa vredelo, govorio je. Dete je u otvor ove egzistencijalne mašine ubacila majka, otac je doživotno držao u pogonu ovu egzistencijalnu mašinu koja je sina sistematski komadala. Roditelji znaju sasvim dobro da nesreću koju sami predstavljaju u svojoj deci nastavljaju, okrutno postupaju kada prave decu i ubacuju ih u egzistencijalnu mašinu, govorio je, pomislih, obuhvatajući gostinsku sobu pogledom. Verthajmera sam prvi put video u Ulici Nusdorferštrase, ispred tržnice. Trebalo je da, kao i njegov otac, postane trgovac, ali zapravo nije postao ni ono što je on, Verthajmer, želeo, naime muzičar, već su ga takozvane humanističke nauke uništile, tako je sam rekao. Bežimo iz jednog u drugo i uništavamo sami sebe, govorio je. Uvek samo bežimo, sve dok ne prestanemo da postojimo, govorio je. Voleo je groblja, kao i ja, pomislih, danima se šetao po grobljima u Deblingu i Nojštift-am-Valdu, pomislih. Doživotna čežnja da uvek budeš sam, pomislih, kakvu i ja osećam. Verthajmer nije bio nikakav putnik, kao ja. Nije bio čovek koji voli da menja mesta. Jedanput je s roditeljima bio u Egiptu, to je sve. Dok sam ja koristio svaku priliku da otputujem, bilo kuda, prvi put sam strugnuo u Veneciju за dedinom lekarskom torbom i sto pedeset šilinga za deset dana, i svakog dana sam posećivao Akademiju i predstave u Fenice. Trancredi prvi put u Fenice, pomislih, prvi put želja da se okušam u muzici. Verthajmer je uvek bio gubitnik i ništa više. Nijedan čovek nije obišao toliko bečkih ulica koliko on, u svim pravcima i opet nazad, do totalne iscrpljenosti. Manevri, da zavara stvarnost, pomislih. Strašno je mnogo trošio obuću. Cipele su tvoj fetiš, rekao je jednom Verthajmeru Glen, mislim da je u stanu na Kolmarktu imao na stotine pari cipela, i time je svoju sestru dovodio na rub ludila. Obožavao je, čak voleo svoju sestru, pomislih, i vremenom je sasvim izludeo. U poslednjem momentu pobegla je od njega u Cicers kod

Kura, nije se više javljala, napustila ga je. Njenu odeću je ostavio u istom stanju u kojem je i ona ostavila, u komodama. Ništa njeno nije ni dotakao. U stvari, moja sestra mi je trebala samo za to da prelistava, rekao je jednom, pomislih. Niko nije umeo da prelistava tako dobro, ja sam je tome naučio na svoj bezobziran način, rekao je jednom, u početku nije umela čak ni da čita note. Moja genijalna preListateljka, rekao je jednom, pomislih. Sestru je degradirao na »prelistateljku«, to nije mogla dugo da podnosi. A ono da nikada neće naći muža, pokazalo se kao okrutna zabluda, pomislih. Verthajmer je za svoju sestru sagradio savršeno sigurnu tamnicu, odakle se nije moglo pobeći, a ona je ipak utekla, preko noći što se kaže. To je na Verthajmera delovalo tako da se užasno stideo. Sedeći u svojoj fotelji sada je više mislio na samoubistvo, tako je sam rekao, pomislih, danima je grozničavo razmišljao na koji način, ali to onda ipak nije uradio. Glenova smrt mu je misao na samoubistvo pretvorila već u stalno stanje, sestrino bekstvo je to trajno stanje samo pojačalo. Glenova smrt mu je svom silinom te činjenice privela svesti vlastiti neuspeh. Ali što se sestre tiče, njena podlost, njen nitkovluk da ga u najvećoj nevolji ostavi samog radi jednog skroz-naskroz bezvrednog Švajcarca koji oblači neukusne kišne mantile sa špicastim reverima i nosi bali-cipele sa šnalom od mesinga, tako je rekao, pomislih. Nije trebalo da joj dozvolim da ide kod onog odvratnog interniste Horha (njenog lekara!) rekao je, jer je tamo upoznala Švajcarca. Lekari paktiraju sa vlasnicima hemijskih koncerna, rekao je, pomislih. Nisam joj smeo dozvoliti da ode, rekao je misleći na svoju četrdesetšestogodišnju sestru, pomislih. Četrdesetšestogodišnjakinja je morala da ga izmoli da izađe u grad, pomislih, ali je morala da da izveštaj o svakoj svojoj poseti. Najpre je on, Verthajmer, verovao da je Švajcarac, koga je odmah procenio kao bezobzirno proračunatog čoveka, nju oženio zbog njenog bogatstva, ali se onda ispostavilo da je Švajcarac još bogatiji, bogatiji nego njih dvoje zajedno, dakle trulo bogat, švajcarski bogat, to jest mnogo puta bogatiji nego austrijski bogat, tako je rekao. Otac tog čoveka (Švajcarca), rekao je Verthajmer, bio je jedan od direktora Ciriške banke Loj, zamisli to, rekao je Verthajmer, sin poseduje jedan od najvećih hemijskih koncerna! Prva žena Švajcarca je izgubila život na nepoznat način, niko ne zna istinu. Moja sestra kao druga žena jednog skorojevića, tako je rеkao Verthajmer, pomislih. Jednom je sedeo osam sati u ledenoj Crkvi svetog Stefana i zurio u oltar, crkveni poslužitelj ga je isterao iz crkve rečima: gospodine, zatvaramo. Izlazeći, dao je crkvenom poslužitelju novčanicu od sto šilinga, nepromišljen postupak, rekao je Verthajmer. Imao sam želju da u Crkvi svetog Stefana sedim sve dok ne padnem mrtav, rekao je. Ali to mi nije uspelo, čak ni kad bih se svom snagom usredsredio na tu želju. Nisam imao mogućnosti da se usredsredim do najvišeg stepena, rekao je, a naše se želje ispunjavaju jedino ako se na njih do kraja usredsredimo. Od detinjstva je imao želju da umre, da se ubije, kako se kaže, ali se na to nije nikada usredsredio do krajnjih granica. Nije uspeo da izađe na kraj s činjenicom da je rođen u svetu u kome mu je, u stvari, sve od samog početka delovalo odbojno. Odrastao je i mislio da će ta želja da umre odjedanput prestati da postoji, ali ta je želja iz godine u godinu postajala sve intenzivnija, ali ne do krajnjeg intenziteta i usredsređenosti, rekao je. Moja radoznalost me je sprečavala da se ubijem, nastavio je, pomislih. Ocu ne opraštamo što nas je stvorio, majci ne opraštamo što nas je porodila, sestri ne opraštamo što je uvek svedok naše nesreće. Postojati ne znači ništa drugo nego: očajavati, nastavio je. Kad ustanem, pomislim s gađenjem na sebe i muka mi je od svega što mi predstoji. Kad legnem, nemam druge želje sem da umrem, da se više ne probudim, ali onda se opet probudim i taj užasni postupak se ponavlja, ponavlja se već pedeset godina, nastavio je. Kad samo zamislimo da pedeset godina nemamo druge želje sem da smo mrtvi, a još uvek živimo, i to ne možemo da izmenimo, jer smo skroz-naskroz nedosledni, govorio je. Jer smo oličenje ništavnosti,

oličenje podlosti same. Bez talenta za muziku! — uzviknuo je, bez talenta za postojanje! Tako smo uobraženi da verujemo u neko studiranje muzike, a nismo u stanju ni da živimo, nismo u stanju ni da postojimo, jer mi i ne postojimo, ono postoji kroz nas! — tako je jednom rekao na Ulici Veringštrase, nakon što smo hodali četiri i po sata kroz Brigitenau dok se nismo premorili. Ranije smo pola noći provodili u Koralu, rekao je, sada ne idemo ni u Koloseum! — uzviknu, kako se samo sve okrenulo na apsolutno najnepovoljniju stranu. Poverujemo da imamo prijatelja, a vremenom vidimo da nemamo nikakvog prijatelja, jer nemamo nikoga, to je istina, govorio je. Dok sam živeo držeči se grčevito bezendorfera, sve se vremenom pretvorilo u zabludu i užasno se izobličilo, Glen je imao sreću da umre za svojim stenvejom, usred Goldberg-varijacija. Godinama pokušavam da umrem, bez uspeha. Više puta je šetao sa sestrom u takozvanoj glavnoj aleji Pratera da bi poboljšao njeno zdravstveno stanje, rekao je, da bi udisala svež vazduh, ali ona nije bila zahvalna za ove izlete, zašto samo glavna aleja u Prateru a ne Gradišće, zašto samo glavna aleja u Prateru, a ne Krojcenštajn ili Rec, nikako joj se nije moglo udovoljiti, sve sam za nju učinio, mogla je da kupi svaku haljinu koju bi poželela, rekao je. Ja sam je razmazio, kazao je. Na vrhuncu razmaženosti, kazao je, ona je pobegla, u Cicers kod Kura, u tu odvratnu oblast. Svi beže u Švajcarsku kada više ne znaju šta će sa sobom, kazao je, pomislih. Ali Švajcarska postaje posle za sve njih tamnica, polako se svi guše u Švajcarskoj od Švajcarske, kao što će se u Švajcarskoj ugušiti i moja sestra, vidim to unapred, Cicers će je ubiti, Švajcarac će je ubiti, Švajcarska će je ubiti, govorio je, pomislih. I to baš u Cicers, tu perverznu leksičku tvorevinu! — rekao je, pomislih. Možda je to roditeljska koncepcija, rekao je, možda smo moja sestra i ja doživotno bili neki račun svojih roditelja. Napravićemo sina, pomislili su možda roditelji, uz njega i sestru i oboje će onda egzistirati do kraja svog života, uzajamno se pomagati, uzajamno se uništavati, možda je to bila roditeljska misao, đavolska roditeljska misao, kazao je. Roditelji prave neku koncepciju, ali ta koncepcija ne može, naravno, da ispadne kako valja, kazao je. Sestra se nije držala te koncepcije, ona je jača, kazao je, ja sam uvek bio slabiji, apsolutno slabiji deo, tako je govorio Verthajmer. Dok smo se peli uz brdo gotovo da nije imao vazduha, a ipak mi je utekao. Nije mogao da se penje uz stepenice, ali je ipak bio pre mene na trećem spratu, sve sami pokušaji samoubistva, pomislih sada, dok posmatram gostinsku sobu, uzaludni pokušaji da pobegne od svog postojanja. Jedanput je sa sestrom otputovao u Pasau jer ga je otac ubedio da je Pasau lep grad, grad u kome se čovek može odmoriti, izuzetan grad, ali čim su stigli u Pasau, videli su da je Pasau jedan od najružnijih koji uopšte postoje, da je to grad koji imitira Salcburg, grad koji je zadrigao od bespomoćnosti i ružnoće i odvratne neotesanosti, koji se u perverznoj obesti naziva gradom na tri reke. Oni su samo malo zašli u ovaj grad na tri reke i odmah se okrenuli nazad i, budući da za nekoliko sati nije bilo voza za Beč, uzeli su taksi do Beča. Posle ovog doživljaja sa Pasauom odustali su od svih putovanja, godinama, pomislih. Ako bi sestra sledećih nekoliko godina izrazila želju da nekuda otputuju, Verthajmer bi joj samo rekao: seti se Pasaua! i time bi u korenu bila sasečena svaka debata o putovanju. Na mesto koncertnog klavira marke bezendorfer sada je stupio jozefinski pisaći sto, pomislih. Ali ne moramo svi uvek nešto da studiramo, pomislih, sasvim je dovoljno ako razmišljamo, ako samo razmišljamo, ako ništa drugo ne radimo nego razmišljamo i mislima pustimo sasvim na volju.: Najteže je, međutim, što popuštamo pred pogledom na svet i što se jednostavno sasvim predajemo tom pogledu na svet, pomislih. U vreme kada je koncertni klavir marke bezendorfer dao na licitaciju, Verthajmer još uvek nije bio u stanju da tako postupa, a nije ni kasnije, nasuprot meni, koji sam za tako nešto bio sposoban, pomislih. Ova prednost mi je i omogućila da samo sa jednom malom putnom torbom jednog dana

nestanem iz Austrije, najpre sam otputovao u Portugaliju, zatim u Španiju, gde sam našao stan na Kale del Prado, odmah pored Sothebija. Odjedanput, i takoreći preko noći, postao sam umetnik pogleda na svet. Ovom svom trenutnom izrazu morao sam da se u sebi nasmejem. Prešao sam nekoliko koraka prema kuhinjskom prozoru, ali sam već ranije znao da se kroz prozor ne može gledati jer je, kao što sam rekao, prljav od gore do dole. Austrijska kuhinjska okna su sva potpuno zaprljana i kroz njih se ne može gledati i to je, tako pomislih, naravno najveća prednost, to što se kroz njih ne može gledati, jer bi onda čovek gledao pravo u katastrofu, u prljavi haos austrijske kuhinje. Tako sam se opet vratio onih nekoliko koraka što sam prešao do kuhinjskog prozora, i nastavio da stojim na istom mestu gde sam i ranije stojao. Glen je umro u vreme koje je za njega bilo najpogodnije, onaj koji se ubija ne ubija se nikada u vreme koje mu najviše odgovara, dok takozvana prirodna smrt uvek nastupa u najpogodnijem trenutku. Verthajmer је hteo da imitira Glena, pomislih, da istovremeno pokaže sestri, da joj sve vrati i naplati, tako što se obesio samo sto koraka od njene kuće u Cicersu. Kupio je putnu kartu do Cicersa kod Kura i otputovao je u Cicers i obesio se sto koraka od kuće svoje sestre. Kad su ga našli, nekoliko dana se nije znalo ko je. Tek četiri ili pet dana pošto su ga pronašli, jedan službenik bolnice u Kuru primetio je ime Verthajmer, to ime Verthajmer doveo je u vezu sa ženom vlasnika hemijskog koncerna koju je poznavao odranije kao gospođu Verthajmer i taj službenik se, zabezeknut, raspitao u Cicersu da li postoji neka veza između samoubice Verthajmera, koji leži u prosekturi, i žene vlasnika hemijskog koncerna. Verthajmerova sestra koja uopšte nije znala da se neko obesio sto koraka od njene kuće odmah se odvezla u Kur u prosekturu i svog brata, kako se kaže, identifikovala. Verthajmerov račun se pokazao kao tačan: svojoj sestri je načinom i izborom mesta za svoje samoubistvo natovario doživotno osećanje krivice, pomislih. Ovakav proračun pristaje uz Verthajmera, pomislih. Ali je istovremeno ispao bedan, pomislih. Još je iz Trajha otputovao s namerom da se obesi sto koraka od kuće svoje sestre, pomislih. Unapred proračunato — samoubistvo, nikakav spontani čin očajnika. Da sam bio u Madridu, ne bih mu putovao na pogreb, ali budući da sam se ionako nalazio u Beču, prosto se podrazumevalo da ću otputovati u Kur. A iz Kura u Trajh. Upravo sam u to sumnjao, pitajući se ne bi li bilo bolje da sam iz Kura otputovao direktno u Beč, a ne da odsedam u Trajhu, u tom trenutku mi nije bilo jasno šta ovde tražim, jedino sam bio svestan da želim da zadovoljim svoju jeftinu radoznalost, jer neophodno je što sam ovde, uveravao sam samog sebe, licemerno sam sebe ubeđivao u tu neophodnost. Verthajmerovoj sestri nisam ni rekao da nameravam da putujem u Trajh, tek u vozu mi je pala na pamet ideja da se iskrcam u Atnang Puhajmu i uputim za Trajh, da u Vankhamu prenoćim kao što sam odranije navikao prilikom svojih poseta Trajhu, pomislih. Uvek sam mislio da ću jednog dana ići na Verthajmerovu sahranu, nisam naravno znao kad, ali sam mislio da će se to dogoditi, iako nisam nikada ovu misao izgovorio, pre svega ne pred samim Verthajmerom, dok je on, Verthajmer, veoma često meni govorio da će on jednog dana ići na moju sahranu, na to sam mislio očekujući još uvek da se pojavi gostioničarka. I bio sam sasvim siguran da će se Verthajmer jednog dana ubiti, sa svih tih razloga što su neprekidno bili prisutni. Glenova smrt nije za njegovo samoubistvo igrala odlučujuću ulogu, to se pokazalo, sestra je morala da ga napusti, ali je Glenova smrt već bila početak njegovog kraja, a presudni trenutak udaja sestre za Švajcarca. Verthajmer je pokušavao da se spase neprekidnim šetnjama po Beču, ali taj pokušaj nije uspeo, spasa više nije bilo, posete radničkim četvrtima koje je toliko voleo u dvadesetom i dvadeset prvom kvartu, poseta Brigitenauu pre svega, Kajzermilenu pre svega, poseta Prateru sa njegovim razvratnostima, ulicama Cirkusgase, Šitelštrase, Radeckištrase i tako dalje. Mesecima je hodao kroz Beč, danju i noću, dok mu nije ponestalo snage.

Ništa nije vredelo. Ali je i lovačka kuća u Trajhu, koju je procenio kao mesto koje će ga spasti, ispala greška; koliko znam, prve tri nedelje se zatvorio u lovačkoj kući, zatim je otišao kod drvoseča i opterećivao ih svojim problemom. Jednostavni ljudi, međutim, ne razumeju komplikovane i odbijaju ih od sebe, bezobzirnije nego bilo ko drugi, pomislih. Najveća je zabluda verovati da takozvani jednostavni ljudi mogu nekoga da spasu. Čovek ode kod njih u najvećoj nevolji, a oni ga bace u još dublji očaj. A i kako bi na ekstravagantan način spasavali nekog ko je tako ekstravagantan, pomislih. Verthajmer nije ni imao drugog izbora sem da se ubije, nakon što ga je sestra napustila, pomislih. Hteo je da objavi knjigu, ali to nije uspeo, jer je rukopis uvek menjao, toliko ga je često i toliko dugo menjao da rukopisa na kraju nije bilo, izmena njegovog rukopisa nije bila ništa drugo nego potpuno precrtavanje rukopisa od koga na kraju nije ostalo ništa sem naslova Gubitnik. Imam sad bar naslov, rekao mi je, to je dobro. Ne znam da li ću imati snage da napišem drugu knjigu, ne verujem, rekao je, da se Gubitnik pojavio, rekao je, pomislih, morao bih da se ubijem. Ali, s druge strane, bio je on čovek od cedulja, pisao je na hiljade, na desetine hiljada cedulja i te je cedulje gomilao u stanu na Kolmarktu isto kao i u lovačkoj kući u Trajhu. Možda su upravo cedulje to što te zanima i možda su one razlog zbog čega si se iskrcao u Atnang Puhajmu, pomislih. Ili je reč o taktici odugovlačenja, jer te od Beča hvata jeza. Na hiljade njegovih cedulja poređati jednu do druge, pomislih, izdati ih pod naslovom Gubitnik. Besmislica. Cenio sam da je sve te cedulje u Trajhu i Beču uništio. Ne ostaviti nikakve tragove za sobom, to je bila jedna od njegovih izreka. Kad prijatelj umre, prikucaćemo ga na njegove izreke, izjave, ubićemo ga njegovim vlastitim oružjem. S jedne strane, on živi u onome što je za svog života govorio nama (i drugima), s druge strane, mi ga baš time ubijamo. Najbezobzirniji smo (protiv njega!) što se tiče njegovih zapisa, njegovih izjava, pomislih, ako nemamo njegove zapise, jer ih je on veoma pametno uništio, onda prelazimo na njegove izjave da bismo ga uništili, pomislih. Izrabljujemo ostavštinu da bismo onoga koji nam je ostavio još više uništili, da bismo mrtvog čoveka još više ubili, a ako on za sobom nije ostavio odgovarajuću ostavštinu za uništavanje, onda ćemo je mi izmisliti, jednostavno ćemo izmisliti izjave protiv njega i tako dalje, pomislih. Naslednici su okrutni, oni koji ostaju ne znaju ni za kakve obzire, pomislih. Tražimo svedočenja protiv njega, za sebe, pomislih. Pljačkamo sve što se može iskoristiti protiv njega da bismo poboljšali vlastiti položaj, pomislih, to je cela istina. Verthajmer je oduvek bio kandidat za samoubicu, ali je podigao više nego što je imao na računu, trebalo je da se ubije nekoliko godina pre nego što je to zaista uradio, mnogo pre Glena, pomislih. Ovako je njegovo samoubistvo neprijatno, nisko pre svega ako se ima u vidu činjenica da se ubio baš pred kućom svoje sestre u Cicersu, pomislih, pre svega zbog moje nečiste savesti koja se još nije pomirila sa činjenicom što nisam odgovarao na Verthajmerova pisma, što sam ga manje ili više bedno ostavio samog, a ono da ne mogu da se maknem iz Madrida, bila je to obična laž koju sam upotrebio da ne bih morao da stojim na raspolaganju svom prijatelju koji je upravo od mene, kako sada vidim, očekivao poslednju mogućnost da preživi, koji mi je pre svog samoubistva pisao četiri pisma u Madrid na koja nisam odgovorio, tek na njegovo peto pismo sam mu odgovorio da sam sasvim neupotrebljiv, da ne mogu da uništim svoj rad samo zbog jednog putovanja u Austriju, bez obzira u koju svrhu. O Glenu Guldu — time sam se zaklonio, tim neuspelim ogledom koji ću, kako sada mislim, odmah po povratku u Madrid baciti u peć, jer je bez ikakve vrednosti. Ostavio sam bedno Verthajmera samog, pomislih, okrenuo sam mu leđa kad je bio u najvećoj nevolji. Ali sam pomisao na vlastitu krivicu što se tiče njegovog samoubistva odmah silovito potisnuo, ne bih mu ni vredeo, rekoh sebi, nisam mogao da ga spasem, već je bio sasvim zreo za samoubistvo. Stvar je u visokoj školi, pomislih, a još uz to i u konzervatorijumu. Pre svega misao

da će biti slavan i to na najjednostavniji način s najvećom mogućnom brzinom, za šta je, naravno, muzička akademija idealna odskočna daska, tako smo mislili sva trojica — Glen, Verthajmer i ja. Ali samo je Glenu uspelo ono što smo sva trojica nameravali. Glen nas je na kraju krajeva zloupotrebio za svoje ciljeve, pomislih, sve nas je zloupotrebio da bi postao onaj Glen Guld, iako možda nesvesno, pomislih. Mi, Verthajmer i ja, morali smo da napustimo sviranje da bismo oslobodili put za Glena Gulda. Ova misao se ranije nije činila apsurdnom, kao što mi se čini sada, pomislih. Ali Glen je, kad je došao u Evropu i počeo da pohađa kurs kod Horovica, već bio genije, a mi smo u isto vreme bili već gubitnici, pomislih. U stvari, nisam nikada ni želeo da postanem virtuoz na klaviru, sve ono sa Mocarteumom i s tim u vezi bilo je samo izgovor da se spasem od istinske dosade što sam osećao prema svetu, da se spasem od života koji mi je još rano dojadio. I Verthajmer je zapravo postupao kao i ja, zbog toga od nas, kako se kaže, nije ispalo ništa, jer nismo ni mislili da bismo mogli postati nešto, nasuprot Glenu, koji je želeo da postane Glen Guld bez obzira na sve i koji je u Evropu došao sam da bi zloupotrebio Horovica i postao ono što je najviše želeo i za čime je najviše težio — genije, pijanistička preneraženost sveta. Radovao sam se tom izrazu preneraženost sveta dok sam stajao u gostinskoj sobi i očekivao gostioničarku koja, kako sam mislio, verovatno upravo hrani svinje iza gostionice, što se moglo zaključiti po šumovima iz tog pravca. Ja lično nisam nikada imao potrebu da prenerazim svet, a ni Verthajmer, pomislih. Verthajmerova glava je bila sličnija mojoj nego Glenovoj glavi, pomislih, on je imao apsolutno glavu jednog virtuoza, za razliku od Verthajmera i mene, koji smo imali glave za razum. Ali, ako bih sada morao da kažem šta je zapravo glava jednog virtuoza, isto bih tako malo kazao kao kad bih morao da kažem šta je to glava za razum. Nije se sa Glenom Guldom sprijateljio Verthajmer, već ja, ja sam se Glenu približio i s njim se sprijateljio, tek onda se nama priključio Verthajmer i Verthajmer je, u stvari, među nama uvek ostao nekako po strani. Ali sva trojica smo, ako se to tako može reći, sklopili doživotno prijateljstvo, pomislih. Verthajmer je samom činjenicom da se ubio naneo svojoj sestri veliku štetu, pomislih, provincijsko gnezdo Cicers će odsada uvek imati u vidu samoubistvo brata supruge vlasnika hemijskog koncerna, pomislih, a njegova bestidnost da se obesi o drvo preko puta sestrine kuće govoriće još više protiv nje. Verthajmer nije ni najmanje polagao na pogrebne svečanosti, pomislih, ali ih u Kuru, gde je pokopan, ne bi ni dobio. Interesantno je da je sahrana obavljena u pet časova izjutra, prisutni su bili, osim ljudi iz kurskog pogrebnog zavoda jedino Verthajmerova sestra, njen muž i ja. Da li želim da još jednom vidim Verthajmera, upitan sam (što je čudno, to me upitala Verthajmerova sestra), ali sam to odmah odbio. Ovaj рrеdlog mi je bio neprijatan. Uostalom, kao i cela ceremonija i ljudi koji su u njoj učestvovali. Bolje bi bilo da nisam ni došao na sprovod u Kur, pomislih sada. Iz telegrama što mi je poslala Verthajmerova sestra nije se moglo videti da se Verthajmer ubio, već samo vreme sahrane. Najpre sam pomislio da je tokom posete kod svoje sestre umro. Takva me je poseta, prirodno, začudila, jer je nisam mogao ni zamisliti, Verthajmer nije nijedanput posetio svoju sestru u Cicersu, pomislih. Svoju sestru je kaznio najvišom kaznom, doživotno joj je uništio mozak. Vožnja od Beča do Kura trajala je trinaest časova, austrijski vozovi su zapušteni, u kolima za ručavanje, ako takvih uopšte ima, dobija se najgore moguće jelo. Hteo sam, uz čašu mineralne vode, da posle dvadeset godina opet pročitam Muzilove Pometnje vaspitanika Terlesa, što mi nije uspelo, pripovetke ne mogu više da podnesem, pročitam jednu stranicu i nisam više u stanju dalje da čitam. Ne podnosim više nikakve opise. S druge strane, nije mi bilo moguće da ubijem vreme ni sa Paskalom, njegove Misli sam znao sve napamet i ljubav prema Paskalovom stilu je uskoro bila iscrpljena. Tako sam se zadovoljio osmatranjem predela. Gradovi stvaraju, kad čovek

kroz njih prolazi, bedan utisak, seljačke kuće su sve ruinirane, njihovi vlasnici su razbili stare prozore i umesto njih stavili nova neukusna okna od plastike. Predelom ne dominiraju više crkveni tornjevi, već uvezeni silosi od plastike, predimenzionirani tornjevi stovarišta. Putovanje od Beča do Linca jeste putovanje kroz čisti neukus. Od Linca do Salcburga nije ništa bolje. I tirolska brda deluju na mene depresivno. Forarlberg sam uvek mrzeo, kao i Švajcarsku, u kojoj je odomaćena tupost, kako je to uvek govorio moj otac, tu mu nisam protivrečio. Kur sam poznavao odranije, jer sam u njemu više puta noćio sa roditeljima kada smo, naime, putovali u Sankt Moric, uvek u istom hotelu u kome je smrdelo na čaj od nane i gde su oca poznavali i davali mu dvadeset procenata popusta, jer je hotelu bio veran preko četrdeset godina. Bio je to jedan takozvani dobar hotel u centru grada, ne znam više kako se zvao, možda Kod sunca, ako se ne varam, iako se nalazio u najmračnijem kraju grada. U kurskim gostionicama su točili najlošije vino i nudili najneukusnije kobasice. Moj otac je večeravao s nama uvek u hotelu, naručivao bi jednu takozvanu sitnicu i nazivao Kur prijatnom usputnom stanicom, što nikada nisam razumeo jer mi je Kur uvek bio izuzetno neprijatan. Baš kao i stanovnici Salcburga, tako su mi i stanovnici Kura bili oduvek omraženi zbog svoje gorštačke tuposti. Uvek mi je izgledalo kao kazna kada sam sa roditeljima, ponekad samo s ocem, morao da putujem u Sankt Moric i onda odsednem u Kuru, u tom sumornom hotelu čiji su prozori gledali na jednu usku, vlažnu uličicu. U Kuru nisam nikad mogao da spavam, uvek sam ležao budan i pun očajanja. Kur je uistinu najturobnije mesto koje sam ikada video, čak ni Salcburg nije toliko turoban. Stanovnici Kura su sasvim prema meri svoga grada. U Kuru čovek može, makar prenoćio samo jednu noć, sebe da upropasti za ceo život. Ali do danas nije moguće iz Beča stići u Sankt Moric u jednom danu ako se putuje železnicom, pomislih. Prenoćio sam van Kura, jer mi je Kur, kao što sam rekao, još u detinjstvu ostao u tako deprimirajućoj uspomeni. Jednostavno sam prošao kroz Kur i izašao iz voza između Kura i Cicersa, tamo gde sam spazio hotelski natpis. Plavi orao, pročitao sam sledećeg jutra, na dan sahrane, dok sam napuštao hotel. Naravno, nisam spavao. Glen uistinu nije bio presudan u Verthajmerovom samoubistvu, pomislih, presudno je bilo sestrino iseljenje, njena udaja za Švajcarca. Inače sam pre polaska za Kur saslušao Glenove Goldberg-varijacije u svom bečkom stanu, i to nekoliko puta. Dok sam slušao, stalno sam ustajao iz fotelje i hodao po radnoj sobi goredole zamišljajući kako Glen svira Goldberg-varijacije baš u mom stanu, dok sam šetao neprekidno sam nastojao da ustanovim u čemu se sastoji razlika između interpretacije na ovim pločama i interpretacije dvadeset osam godina pre toga koju smo slušali Horovic i mi, dakle Verthajmer i ja, u Mocarteumu. Nisam mogao da ustanovim nikakvu razliku. Glen je još pre dvadeset osam godina svirao Goldberg-varijacije isto kao i na ovim pločama koje mi je, inače, poslao za moj pedeseti rođendan, dao ih je mojoj prijateljici iz Njujorka i ona ih je donela u Beč. Slušao sam ga kako svira Goldberg-varijacije i pomislio kako je verovao da je ovom interpretacijom postao besmrtan, možda mu je to i pošlo za rukom, pomislih, jer ne mogu da zamislim da će sem njega ikada biti ijednog pijaniste koji će svirati kao on, to jest, tako genijalno kao Glen. Dok sam radi svog spisa o Glenu slušao njegove Goldberg-varijacije, utvrdio sam koliko je zapušten moj stan u koji nisam kročio već tri godine. Niko nije za to vreme ulazio u stan, pomislih. Tri godine sam bio odsutan, sasvim sam se bio povukao u Kale del Prado, nisam za te tri godine uopšte mogao da zamislim više povratak u Beč, niti sam pomišljao da ću se ikada više vraćati u Beč, taj grad, koji sam mrzeo iz dna duše, niti u Austriju, tu zemlju, koju sam takode mrzeo iz dna duše. I da je to bio moj spas što sam iz Beča takoreći otišao zauvek i to baš u Madrid, koji je postao idealno utočište, ne vremenom, već od prvog trenutka, pomislih. U Beču bi me malo-pomalo sasvim pojeli, kako je to uvek govorio Verthajmer,

Bečlije bi me ugušili, a Austrijanci kao takvi uništili. Sve je u meni tako da će se u Beču ugušiti, a u Austriji uništiti, pomislih, kao što je i Verthajmer mislio da će ga Bečlije ugušiti, a Austrijanci uništiti. Ali Verthajmer nije bio čovek koji bi preko noći mogao da ode u Madrid ili Lisabon ili u Rim, to za razliku od mene nije bio u stanju da uradi. Tako je imao jedino mogućnost da pobegne u Trajh, ali je u Trajhu za njega sve bilo mnogo gore. Takoreći sam sa svojim humanističkim naukama bio je u Trajhu osuđen na propast. Zajedno sa sestrom — da, ali samo sa svojim humanističkim naukama, sam u Trajhu — ne, pomislih. Grad Kur koji uopšte nije poznavao na kraju je tako zamrzeo, samo ime grada Kura, reč Kur, da je morao da ode tamo da se ubije, pomislih. Reč Kur baš kao i reč Cicers ga je na kraju prisilila da otputuje u Švajcarsku i obesi se o jedno drvo, naravno o jedno drvo nedaleko od kuće svoje sestre. Tajno ugovoreno, i to je bio njegov izraz, sasvim dobro opisuje ovo samoubistvo, pomislih, njegovo samoubistvo je bilo potajno ugovoreno. Sve moje sklonosti su ubilačke, rekao mi je jednom, sve je u meni ubilački nastrojeno, to su tako moji stvaraoci uredili, kazao je, pomislih. Uvek je čitao knjige u kojima se govori o samoubicama, u kojima se govori o bolestima i smrtnim slučajevima, pomislih stojeći u gostinjskoj sobi, u kojima je opisana ljudska beda, bezizlaznost, u kojima je sve uvek opustošeno i smrtonosno. Zato je voleo Dostojevskog i sve njegove naslednike, rusku književnost uopšte, jer je zaista ubitačna, ali i deprimirajuće francuske filozofe. Najradije i s najvećim žarom čitao je medicinske spise i njegovi putevi su ga uvek vodili u bolnice i karantine, u staračke domove i mrtvačnice. Ovu naviku je imao do kraja života iako se plašio bolnica i karantina, staračkih domova i mrtvačnica, uprkos tome je uvek ulazio u ove bolnice i karantine i staračke domove i mrtvačnice. A ako nije ulazio u bolnice zato što mu to nije bilo moguće, onda je čitao spise ili knjige o bolesnicima i o bolestima i knjige ili spise o gubi ako nije imao prilike da uđe u karantine, ili je čitao spise i knjige o starcima ako nije mogao da uđe u staračke domove i spise i knjige o mrtvacima ako nije imao prilike da uđe u mrtvačnice. Mi, naravno, želimo praktični kontakt sa predmetima koji nas fasciniraju, rekao je jednom, dakle, pre svega kontakt sa bolesnicima, i gubavcima, i starcima i mrtvacima, jer nam teorijski pristup nije dovoljan, mada smo na duže periode vremena upućeni upravo na teorijski pristup kao što smo veoma dug period vremena bili, što se tiče muzike, upućeni na teorijski pristup, kazao je, pomislih. Fascinirali su ga ljudi sa svojom nesrećom, nisu ga privlačili ljudi sami, već njihova nesreća i nju je nalazio gde god su bili ljudi, pomislih, bio je željan ljudi zato što je bio željan nesreće. Čovek je nesreća, uvek bi ponavljao, pomislih, jedino budala će tvrditi suprotno. Biti rođen, to je nesreća, govorio je, i dokle god smo živi, mi tu nesreću samo nastavljamo, jedino će je smrt prekinuti. To ne znači, međutim, da smo samo nesrećni, naša nesreća je preduslov za to da možemo biti i srećni, ali jedino ako zaobiđemo nesreću, možemo biti srećni, rekao je, pomislih. Moji roditelji mi nisu pokazali ništa drugo nego nesreću, rekao je, to je istina, pomislih, a ipak su uvek bili srećni, tako da ne može da kaže da su njegovi roditelji bili nesrećni ljudi, kao ni to da su bili srećni ljudi, kao što za samog sebe ne može da kaže da je bio srećan čovek ili nesrećan, zato što su svi ljudi nesrećni i srećni istovremeno i čas je u njima veća nesreća nego sreća, čas obrnuto. Izvesna je, međutim, činjenica da u ljudima ima više nesreće nego sreće, rekao je, pomislih. On je bio pisac aforizama, napisao je bezbroj aforizama, pomislih, može se pretpostaviti da ih je uništio, ја pišem aforizme, uvek je ponavljao, pomislih, to je manje vredna umetnost za one čiji je duh kratkog daha, od čega su izvesni ljudi, pre svega u Francuskoj, živeli i žive, takozvani polufilozofi za noćni stočić medicinske sestre, mogao bih reći i prigodni filozofi za sve i svakog, čije izreke se vremenom mogu čitati po zidovima lekarskih čekaonica; oni takozvani negativni isto su tako odvratni kao i oni takozvani pozitivni. Ali nisam nikako mogao da se

odviknem od tog pisanja aforizama, na kraju krajeva strah me je da sam ih već napisao na milione, rekao je, pomislih, i dobro ću postupiti ako počnem da ih uništavam, jer ne želim da jednog dana njima tapaciraju bolesničke sobe i zidove parohijskih kuća kao sa Geteom, Lihtenbergom i drugovima, rekao je, pomislih. Budući da nisam rođen za filozofa, postao sam, ne sasvim nesvesno, moram to reći, aforističar, jedan od onih odvratnih učesnika u filozofiranju kakvih ima na hiljade, rekao je, pomislih. S malim, maleckim idejama ciljati na najveći efekat i varati čovečanstvo, rekao je, pomislih. U stvari, ja nisam ništa drugo nego jedan od onih za opšte dobro opasnih aforističara koji sa svojom bezgraničnom bezobzirnošću i svojom bezočnom drskošću vole da se umešaju među filozofe kao jelenci među jelene, pomislih. Ako više ništa ne budemo pili, umrećemo od žedi, ako više ništa ne budemo jeli, umrećemo od gladi, rekao je, na te se mudrosti svode svi ti aforizmi, sem ako ih je napisao Novalis, ali je i Novalis govorio svakakve besmislice, kazao je, pomislih. U pustinji vapimo za vodom, tako otprilike glasi Paskalova maksima, kazao je pomislih. Pogledamo li dobro, od najvećih filozofskih planova ostaje nam samo bedni aforistički ukus, rekao je, bez obzira o kojoj je filozofiji, bez obzira o kojem je filozofu reč, sve se mrvi kad toj stvari priđemo svim svojim sposobnostima, a to znači svim svojim duhovnim instrumentima, rekao je, pomislih. Sve vreme govorim o humanističkim naukama, a ne znam ni šta su to humanističke nauke, o tome nemam pojma, rekao je, pomislih, govorim o filozofiji, a pojma nemam o filozofiji, govorim o egzistenciji, a o tome nemam pojma, rekao je. Naša polazna tačka jeste uvek ta da ni o čemu ne znamo ništa i da o tome nemamo ni pojma, rekao je, pomislih. Čim nešto započnemo, odmah se ugušimo u čudovišnom materijalu što nam na raspolaganju stoji u svim oblastima, to je istina, rekao je, pomislih. I mada to znamo, uvek započinjemo svoje takozvane probleme duha, upuštamo se u nemoguć poduhvat: da stvorimo proizvod duha. To je ludilo! — kazao je, pomislih. U stvari, osposobljeni smo za sve, isto tako, u stvari, ništa nam ne polazi za rukom, rekao je, pomislih. Na jednu jedinu uspelu rečenicu spali su naši veliki filozofi, naši najveći pesnici, rekao je, pomislih, to je istina, često nam u sećanju ostaje samo jedna takozvana filozofska nijansa, ništa više, rekao je, pomislih. Proučavamo jedno ogromno delo, na primer Kantovo delo, ono se vremenom svede na malu istočnoprusku glavu Kantovu i na jedan sasvim nejasan svet od noći i magle koji završava bespomoćno kao i svi drugi svetovi, rekao je, pomislih. Hteo je da postane strašan svet, a od svega je ostao neki jadan detalj, rekao je, pomislih, tako je sa svima stvarima. Takozvano veliko svede su na kraju na tačku koja nam još jedino deluje dirljivo jer je smešna, jer je dostojna sažaljenja. I Šekspir se svodi na nešto što zaslužuje naš podsmeh ako smo tog časa vidoviti, rekao je, pomislih. Bogovi se na našim kriglama za pivo već dugo pojavljuju jedino s bradom, rekao je, pomislih. Jedino se glupak divi, rekao je, pomislih. Takozvani čovek od duha troši se u delu koje je, kako on misli, od epohalnog značaja, a na kraju ispada smešan pa zvao se on Šopenhauer ili Niče, to je svejedno, mogao je to biti Klajst ili Volter, vidimo jednog dirljivog čoveka koji zloupotrebljava svoju glavu i samog sebe na kraju dovodi ad absurdum. Čovek koga je istorija prevazišla i pregazila. Velike mislioce smo zaključali u sanduke s knjigama iz kojih zure u nas, osuđeni da zauvek ostanu smešni, rekao je, pomislih. Danonoćno slušam jadikovanje velikih mislilaca koje smo zaključali u naše sanduke za knjige, te smešne veličine duha kao zbrčkane glave iza stakla, rekao je, pomislih. Svi ti ljudi su se ogrešili o prirodu, rekao je, izvršili su kapitalan zločin prema duhu, zato su kažnjeni i zato smo ih zauvek strpali u sanduke za knjige. Jer, u našim sanducima za knjige oni se guše, to je istina. Naše biblioteke su takoreći kazneni zavodi u kojima su zatočeni velikani duha, Kant naravno u samici kao i Niče, kao i Šopenhauer, kao i Faskal, kao i Volter, kao i Montenj, oni najveći su u samicama, svi drugi u grupnim ćelijama, ali svi

su tu za sva vremena, dragi moj, za sva vremena do beskonačnosti, to je istina. I jao onom od ovih glavnih zločinaca koji se usudi da pobegne, odmah je gotov i ismejan, to je istina. Čovečanstvo ume da se odbrani od svih tih takozvanih veličina duha, rekao je, pomislih. Duh biva, gde god da se pojavi, odmah pobeđen i zaključan i odmah biva, prirodno, obeležen kao zloduh, rekao je, pomislih, dok sam posmatrao tavanicu u gostinjskoj sobi. Ali sve je to besmislica, to što govorimo, rekao je, pomislih, to što govorimo je besmislica i sav naš život je jedna opšta besmislica. To sam rano shvatio, tek što sam počeo da razmišljam, odmah sam to shvatio, govorimo samo besmislice, sve što kažemo je besmislica, ali i sve ono što nam se govori jeste besmislica, kao i sve što se uopšte govori, na ovom svetu su se do sada govorile samo besmislice i, rekao je, zaista su se, prirodno, i pisale samo besmislice, jer to ne može biti ništa drugo nego besmislica, kao što nam dokazuje istorija, nastavio je, pomislih. Na kraju sam pobegao u pojam aforističara, rekao je i zaista sam jedanput, kada su me pitali o mojoj profesiji, rekao da sam aforističar. Ali ljudi nisu razumeli na šta sam mislio, kao i uvek kada nešto kažem, oni ne razumeju, jer ono što ja kažem ne znači da sam rekao ono što sam rekao, nastavio je, pomislih. Kažem nešto, sasvim drugo, tako sam ceo život morao da provedem u nesporazumima, isključivo u nesporazumima, rekao je, pomislih. Rađamo se i odmah bivamo, da se tačno izrazim, okruženi nesporazumima i iz tih se nesporazuma ne možemo, dokle god postojimo, više iskobeljati, možemo da se napinjemo koliko nas je volja. ništa ne vredi. Ovo opažanje može napraviti svako, rekao je, pomislih, jer svako neprekidno nešto govori i drugi ga ne razumeju, u toj tački se ipak svi lažu, rekao je, pomislih. Jedan nesporazum nas dovodi u svet nesporazuma koji mi, sastavljeni od samih nesporazuma, moramo da podnosimo i koji opet napuštamo s jednim jedinim velikim nesporazumom, jer smrt je najveći nesporazum, nastavio je, pomislih. Verthajmerovi roditelji bili su mali ljudi, sam Verthajmer je bio veći nego njegovi roditelji, pomislih. Bio je, kako se kaže, gospodin-čovek, pomislih. Samo u bečkoj četvrti Hicing Verthajmerovi su posedovali tri vile i kada je Verthajmer jednom prilikom morao da odluči da li želi da mu se prepiše jedna od vila njegovog oca u Grincingu, Verthajmer je svom ocu stavio do znanja da ga ta vila ni najmanje ne interesuje, kao što ga ne interesuju ni ostale vile njegovog oca, koji je posedovao nekoliko fabrika u Lobauu, da ne govorimo o pogonima u celoj Austriji i u inostranstvu, pomislih. Verthajmerovi su uvek, kako se kaže, živeli na visokoj nozi, ali to niko nije mogao da im zameri jer nisu nikada dozvolili da im se to zameri, njihovo bogatstvo se nije moglo videti na njima samima, bar ne na prvi pogled, Verthajmer i njegova sestra nisu imali ni najmanjeg interesovanja za roditeljsku ostavštinu i Verthajmer, kao i njegova sestra, nije u vreme otvaranja testamenta imao ni pojma o razmerama imovine što im je pripala, raspodela imovine koju je izvršio jedan advokat iz centra grada nije zanimala ni jedno ni drugo, koliko god da su zaista bili zaprepašćeni stvarnim bogatstvom što je odjedanput postalo njihovo, a koje su više osećali kao teret. Sve osim stana u Kolmarktu i lovačke kuće u Trajhu pretvorili su u novac preko porodičnog advokata, kazao je Verthajmer jednom prilikom što se sasvim kosilo s njegovom navikom da nikada ne govori o svojim imovinskim odnosima. Tri četvrtine roditeljskog vlasništva pripalo je Verthajmeru, jedna četvrtina njegovoj sestri, i ona je svoju imovinu uložila u različite banke u Austriji, Nemačkoj i Švajcarskoj, pomislih. Brat i sestra Verthajmer bili su obezbeđeni, pomislih, uostalom kao i ja sam, koliko god da se moje imovinsko stanje nije moglo meriti sa njihovim. Verthajmerovi pradedovi su bili siromasi, pomislih, koji su u predgrađima zavrtali šije guskama. Ali, i on je, poput mene, poticao iz trgovačke porodice, pomislih. Za jedan od njegovih rođendana njegov otac je imao ideju da mu pokloni dvorac Marhfeldšlos, koji je nekada pripadao Haraškom posedu, ali sin nije bio spreman ni da razgleda već

kupljeni dvorac, posle čega ga je otac, naravno besan zbog ovakve nezainteresovanosti sina opet prodao, pomislih. Brat i sestra Verthajmer su vodili u osnovi skroman život, bez zahteva, neupadljiv, više ili manje uvek u pozadini, dok su, nasuprot tome, svi u njihovoj okolini uvek delovali kao da imaju sve adute u svojim rukama. Ni u Mocarteumu Verthajmerovo bogatstvo nije nikada padalo u oči. Kao ni Glenovo bogatstvo, Glen je bio bogat, i to nikada nije padalo u oči. Kad se gleda unazad, jasno je da su se, takoreći, bogataši našli, pomislih, imali su njuh za svoje zaleđe. Glenov genije je onda, takoreći, bio na sve to dobrodošao plus, pomislih. Prijateljstva su, pomislih, na kraju krajeva, kao što pokazuje iskustvo, trajno moguća jedino ako se grade na odgovarajućem zaleđu učesnika, pomislih, sve drugo je pogrešan zaključak. Odjedanput sam se začudio s kakvom sam hladnokrvnošću izašao u Atnang Puhajmu i zaputio se u Vankham, da bih došao u Trajh, u Verthajmerovu lovačku kuću, ne pomišljajući ni za trenutak da posetim vlastitu kuću u Deselbrunu, koja već pet godina zvrji prazna i koja se, pretpostavljam, budući da plaćam određene ljude, svakih četiri ili pet dana provetrava, s kakvom hladnokrvnošću želim sada da prenoćim ovde u Vankhamu, u najužasnijoj od svih gostionica koje poznajem, dok je moja kuća udaljena manje od dvanaest kilometara odavde, ali tu kuću ni pod kojim uslovima neću posetiti, tako sam odmah pomislio, jer sam se pre pet godina zakleo da bar deset godina neću više dolaziti u Deselbrun, i dosada nisam imao teškoća da održim svoju zakletvu, da se, dakle, savladam. Deselbrun sam jednog dana samom sebi temeljito pokvario i učinio ga potpuno nemogućim, pomislih, i to neprekidnim samoodricanjem u Deselbrunu. Početak ovog samoodricanja bilo je odbacivanje mog stenveja, iz čega je proizišlo dalje odsustvo mogućnosti da izdržim u Deselbrunu. Nisam čak mogao više da udišem deselbrunški vazduh, a od zidina u Deselbrunu sam se razbolevao i sobe su pretile da će me ugušiti, zamislite te velike sobe, sobe od po devet puta šest metara ili osam puta osam metara, pomislih. Mrzeo sam te sobe i mrzeo sam sadržaj tih soba i kada sam izlazio iz kuće, mrzeo sam ljude ispred kuće, bio sam odjedanput nepravedan prema svima tim ljudima koji su mi želeli samo najbolje, ali upravo to mi je vremenom išlo na živce, njihova neprekidna spremnost da pomognu i to me je do kraja od njih odbijalo. Zabarakadirao sam se u radnoj sobi i zurio kroz prozor, nesposoban da vidim išta drugo do vlastite nesreće. Istrčao sam u prirodu i psovao svakog na koga bih naišao. Otrčao sam u šumu i iscrpljen čučnuo pod jedno drvo. Da ne bih uistinu poludeo, okrenuo sam Deselbrunu leđa, bar za deset godina, bar za deset godina, bar za deset godina neprekidno sam govorio samom sebi dok sam napuštao kuću uputivši se u Beč, da bih nastavio u Portugaliju, gde sam u Sintri imao rodbinu, u najlepšem kraju Portugalije, gde eukaliptusi rastu do trideset metara visine i gde se može udisati najbolji vazduh. U Sintri ću opet početi da se bavim muzikom koju sam u Deselbrunu temeljito i takoreći za sva vremena iz sebe isterao, mislio sam tada, pomislih, i regenerisaću se udisanjem vazduha s Atlantika. Tada sam mislio da ću moći da nastavim da sviram na stenveju mog ujaka u Sintri, od onog mesta gde sam prekinuo u Deselbrunu, ali to je bila glupa misao, pomislih, u Sintri sam svakog dana hodao šest kilometara niz obalu Atlantskog okeana i osam meseci nisam ni pomislio da sednem za klavir dok su moj ujak i svi drugi u kući neprekidno govorili da bi trebalo da im nešto odsviram, nisam u Sintri ni dotakao tipke, mada sam u Sintri tokom ove divne besposlenosti na svežem vazduhu, u, što moram da kažem, jednom od najlepših krajeva na svetu, došao na ideju da napišem nešto o Glenu, nešto, nisam mogao da znam šta, nešto o njemu i o njegovoj umetnosti. S ovom mišlju sam se šetao po Sintri i okolini gore-dole i proveo tamo na kraju celu godinu, a da to nešto o Glenu nisam ni započeo. Nema teže stvari nego započeti neki spis i hodao sam okolo mesecima i čak celu godinu samo sa tom mišlju o jednom spisu u glavi, a nisam mogao da ga započnem, taj spis je trebalo da se tiče Glena, kako sam tada mislio,

koga treba opisati, koga treba, međutim, da opiše jedan kompetentan svedok njegove egzistencije kao i njegovog sviranja na klaviru, jedan kompetentan svedok njegove skroz-naskroz izuzetne glave. Jednog dana sam se usudio da počnem taj spis, u Inglateri, gde sam želeo da ostanem samo dva dana, ali u kome sam onda ostao šest sedmica, ne prestajući da pišem o Glenu. Na kraju sam, međutim, u džepu imao samo skice; kad sam se preselio u Madrid, i te skice sam uništio jer su odjedanput počele da mi smetaju u mom rukopisu, umesto da mi koriste, napravio sam previše skica, to zlo mi je već uništilo mnogo radova; moramo napraviti skice za neki rad, ali ako napravimo previše skica, sve ćemo pokvariti, pomislih, a to se dogodilo onda i u Inglateri, bez odmora sam sedeo u svojoj sobi i pravio skice sve dok nisam poverovao da sam poludeo i spoznao da su te skice o Glenu uzrok mog ludila i imao sam snage da uništim te skice o Glenu. Metnuo sam ih jednostavno u korpu za papir i posmatrao kako sobarica uzima korpu, iznosi je iz sobe i baca u smeće. Bio je to prijatan prizor, pomislih, dok sam gledao kako sobarica uzima moje skice o Glenu, ne stotine, već hiljade i čini da one nestanu. Celo jedno poslepodne sam sedeo u fotelji pred prozorom, u sumrak sam uspeo da napustim Inglateru i da u Lisabonu odem niz Liberdade do Rua Garet, u moj omiljeni lokal. Osam takvih zaleta koji su se zauvek završavali uništavanjem skica već sam imao za sobom, kad sam u Madridu, najzad, znao kako da započnem spis O Glenu, koji sam onda i završio u Kale del Prado, pomislih. Ali, uskoro sam opet počeo da sumnjam da ovaj spis zaista nešto vredi i pomišljao sam da ga uništim čim se vratim, ako sve što napišemo ostavimo duže vreme da leži i uvek iznova ga posmatramo, to će nam, naravno, postati neizdrživo i nećemo imati mira dok ga opet ne uništimo, pomislih. Sledeće nedelje ću opet biti u Madridu i prva stvar koju ću uraditi biće da uništim Spis o Glenu, da bih započeo nov, pomislih, jedan još usredsređeniji, jedan još autentičniji rad, pomislih. Jer, uvek verujemo da smo usredsređeni, a, u stvari, nismo. Što se mene tiče, ova spoznaja je imala za posledicu da se nikada ne pojavi nijedan od mojih rukopisa, pomislih, ni jedan jedini za dvadeset osam godina, na Spisu o Glenu radim već devet godina, pomislih. Kako je dobro da se svi ti nesavršeni, nedovršeni spisi nisu pojavili, pomislih, da sam ih objavio, što mi nije bilo teško, bio bih danas najnesrećniji čovek koga možete zamisliti, iz dana u dan bio bih suočen sa svojim katastrofalnim spisima što su prosto načičkani greškama, netačnostima, propustima, dilentantizmom. Ove kazne sam se spasao uništenjem, pomislih, i odjedanput mi je reč uništenje pričinila veliko zadovoljstvo. Nekoliko puta sam je izgovorio naglas. Čim stignem u Madrid, odmah moram da uništim Spis o Glenu, pomislih, moram ga se rešiti što pre, da bih mogao da počnem novi. Sada znam kako da pristupim ovom spisu, to nisam nikada znao, uvek sam počinjao prerano, pomislih, diletantski. Celog života bežimo od diletantizma, a on nas uvek sustiže, pomislih, i ništa ne želimo intenzivnije, nego da doživotno pobegnemo od diletantizma, ali nas on uvek sustigne. Glen i bezobzirnost, Glen i usamljenost, Glen i Bah, Glen i Goldberg-varijacije, pomislih. Glen u svom studiju u šumi, njegova mržnja prema ljudima, njegova mržnja prema muzici, njegova mržnja prema ljudima koji se bave muzikom, pomislih. Glen i jednostavnost, pomislih posmatrajući gostinjsku sobu. Moramo od početka da znamo šta ćemo, pomislih, već u glavi deteta mora biti jasno šta čovek hoće, šta hoće da ima, šta mora da ima, pomislih. Vreme koje sam proveo sedeći u Deselbrunu, a Verthajmer u Trajhu, pomislih, bilo je ubitačno. Uzajamno posećivanje i uzajamno upropašćivanje, pomislih, to nas je uništilo. Išao sam Verthajmeru u Trajh samo da bih ga uništio, da bih ga ometao i da bih uništavao, kao što je, obrnuto, Verthajmer meni dolazio iz sasvim istog razloga; ići u Trajh značilo je samo odvratiti misli od svoje užasne duhovne bede i smetati Verthajmeru, razmena mladalačkih uspomena, pomislih uz šolju čaja, i uvek imati u središtu Glena

Gulda, ne Glena, već Glena Gulda, koji nas je obojicu uništio, pomislih. Verthajmer je dolazio u Deselbrun da meni smeta, da započet rad saseče u korenu u trenutku kada se najavio. Stalno je govorio samo da nismo sreli Glena, ali i da je Glen rano umro, pre nego što je stekao svetsku slavu, pomislih. Sretnemo čoveka kao što je Glen i to nas uništi, mislim, ili spase, u našem slučaju Glen nas je uništio, pomislih. Na jednom bezendorferu ne bih nikada svirao, kazao je Glen, pomislih, ništa ne bih postigao na bezendorferu. Pijanisti koji sviraju na bezendorferu protiv pijanista koji sviraju na stenveju, pomislih, entuzijasti stenveja protiv entuzijasta bezendorfera. Prvo su mu u sobu postavili jedan bezendorfer, odmah je naredio da ga iznesu, da ga zamene jednim stenvejom, pomislih, ja se ne bih usudio da postavim takav zahtev, pomislih, tada u Salcburgu, odmah na početku kursa kod Horovica; Glen je još tada bio sasvim siguran u svoju stvar, bezendorfer uopšte nije za njega dolazio u obzir, poremetio bi mu ceo koncept. A oni su bez reči zamenili bezendorfer stenvejom, pomislih, iako Glen tada još uvek nije postao Glen Guld. Još uvek vidim radnike koji iznose bezendorfer i unose stenvej, pomislih. Salcburg nije, međutim, mesto gde bi pijanista mogao da se razvije, tako je Glen često govorio, klima je isuviše vlažna, upropašćuje instrument i istovremeno upropašćuje svirača, upropašćuje ruke i mozak svirača za najkraće vreme. Ali ja sam hteo da studiram kod Horovica, rеkао je Glen, to je bilo presudno. U Verthajmerovoj sobi zavese su stalno bile navučene, a roletne spuštene, Glen je svirao pri razmaknutim zavesama i otvorenim roletnama, ja čak uvek pri otvorenom prozoru. Na sreću, u susedstvu nije bilo kuća, ni ljudi koji bi se bunili, jer bi takvi uništili naš rad. Kuću tog nacističkog vajara koji je umro godinu dana ranije zakupili smo za sve vreme trajanja kursa kod Horovica, dela tog majstora, kako su ga u okolini zvali, još uvek su stajala svuda unaokolo, u prostorijama visokim pet do šest metara. Upravo zbog te visine soba odmah smo zakupili kuću, statue oko nas nisu nam smetale, bile su korisne za akustiku, te uz zid gurnute nezgrapne prilike jednog, kako nam je rečeno, u svetu slavnog umetnika u mermeru koji je decenijama radio za Hitlera. Ove džinovske izrasline od mermera što su za naše potrebe uistinu prigurali uz zidove, bile su u akustičnom smislu idealne, pomislih. U prvi mah bili smo užasnuti pogledom na skulpture, na tu tupu monumentalnost u mermeru i granitu, najviše ih se klonio Verthajmer, ali je Glen odmah tvrdio da su sobe idealne i zahvaljujući spomenicima još idealnije za naše potrebe. Skulpture behu tako teške da ni najmanju nismo uspeli da pomerimo, naše snage nisu bile dovoljne, pri čemu nismo bili nikakvi slabići, virtuozi na klaviru su, nasuprot opštem mišljenju, snažni ljudi sa ogromnom otpornošću, Glen, za koga i dan danas svi pretpostavljaju da je bio najslabije konstitucije, bio je atletski tip. Dok je, utonuo u sebe, svirao za stenvejom, izgledao je kao bogalj, kao takvog ga poznaje ceo muzički svet, ali ceo taj muzički svet je podlegao jednoj totalnoj opseni, pomislih. Glen je uvek naslikan kao bogalj i slabić, kao neko prožet duhom, neko kome se dozvoljava sakatost i hipersenzibilnost koja onda ide uz tu sakatost, ali on je uistinu bio atletski tip, mnogo jači nego Verthajmer i ja zajedno, to smo primetili odmah, čim je počeo da vlastoručno uklanja jasen što mu je, kako se sam izrazio, smetao pred prozorom dok je svirao klavir. Sam je prepilio jasen koji je imao prečnik od bar pola metra, nije nam dozvolio ni da mu se približimo, sasekao je odmah jasen i naslagao drva pored zida kuće, tipični Amerikanac, pomislio sam tada, pomislih. Tek što je Glen prestrugao jasen, koji mu je navodno smetao, došao je na ideju da jednostavno navuče zavese u svojoj sobi i da spusti roletne. Nisam morao da sasecam jasen, rеkао je, pomislih. Često umemo da sasečemo neki takav jasen, veoma mnogo takvih duhovnih jasena, rekao je, a mogli smo to da izbegnemo jednim smešnim zahvatom. rekao je, pomislih. Čim je postavio stenvej u Leopolodskronu, odmah mu je zasmetao jasen pred prozorom. Ne pitajući uopšte vlasnika,

otišao je u šupu, uzeo sekiru i pilu i oborio jasen. Ako se dugo budem raspitivao, rekao je, izgubiću samo vreme i energiju, odmah ću oboriti jasen, rеkао je i oborio ga, pomislih. Tek što je jasen pao na zemlju, palo mu je na pamet da je bilo dovoljno da navuče zavese i spusti roletne. Oboreni jasen je bez naše pomoći isekao, pomislih, uspostavio je totalan red, kakav je njemu odgovarao, tamo gde je ranije rastao jasen, pomislih. Ako nam nešto smeta, moramo to ukloniti, rekao je Glen, pa makar to bio i jasen. I ne smemo ni da pitamo da li smemo da oborimo jasen, tako samo oduzimamo sebi snagu. Ako prvo pitamo, već smo toliko oslabljeni da to za nas može biti štetno, štaviše i pogubno, kazao je, pomislih. Niko od njegovih slušalaca, njegovih obožavalaca, ne bi, kako sam odmah dalje pomislio, ikada došao na ideju da bi ovaj Glen Guld, koji je u celom svetu poznat i slavan, takoreći, kao iskonska slabost umetnika, uopšte mogao da sam i u najkraćem roku obori jak, zdrav, pola metra debeo jasen i da delove tog oborenog jasena složi uza zid kuće, a sve to pod užasnim klimatskim uslovima, pomislih. Obožavaoci obožavaju fantoma, pomislih, oni obožavaju Glena Gulda, kakav nikada nije postojao. Ali moj Glen Guld je mnogo veći, mnogo vredniji obožavanja, pomislih, nego njihov. Kad nam je rečeno da smo se uselili u kuću slavnog nacističkog skulptora, Glen je počeo da se naglas smeje. Verthajmer se priključio ovom zvonkom smehu, pomislih, njih dvojica su razvukli taj smeh do totalne iscrpljenosti i na kraju izvadili bocu šampanjca iz podruma. Glen je usmerio grlić boce tako da je zapušač pukao posred lica jednog šest metara visokog anđela iz Karare, šampanjac je poprskao lica ostalih čudovišta oko nas, a ono malo što je ostalo popili smo nas trojica. Na kraju je Glen zavitlao bocu na glavu imperatora u uglu takvom silinom da smo morali da potražimo zaklon. Nijedan od tih Glenovih obožavalaca ne može ni da zamisli da je Glen Guld bio u stanju da se tako smeje, kako se uvek smejao, pomislih. Naš Glen Guld je bio sposoban za takav neobuzdan smeh kao malo ko, pomislih, i zato je bio čovek koji se morao najozbiljnije shvatiti. Ko ne ume da se smeje, tog ne treba uzimati ozbiljno, pomislih, a onoga ko ne ume da se smeje kao Glen, tog ne možeš uzimati ozbiljno kao Glena. Oko tri sata ujutru čučao je sasvim iscrpljen na imperatorovim nogama, on sa Goldberg-varijacijama, pomislih. Uvek se ponavljala ta slika: Glen pribit uz imperatorov list noge, zuri u pod. Nije mu se smelo obratiti. Ujutru je bio kao ponovo rođen, kazao je. Svakog dana imam na ramenima novu glavu, kazao je, dok je za svet ona ista, stara, kazao je. Verthajmer je svakog drugog dana trčao u pet sati izjutra u Untersberg. na sreću je otkrio asfaltni put što je vodio do Untersberga, i opet nazad, ja bih sam posle doručka samo jedanput obišao oko kuće, doduše po svakom vremenu, sasvim neodeven, pre pranja. Glen je izlazio iz kuće samo da bi išao kod Horovica i odmah se vraćao. Ja, zapravo, mrzim prirodu, uvek bi ponavljao. I sam sam prisvojio ovu rečenicu i dan-danas je sebi izgovaram, i verujem da ću je uvek izgovarati, pomislih. Priroda je protiv mene, rekao je Glen gledajući na svet isto kao i ja, koji ću i ovu rečenicu uvek za sebe izgovarati, pomislih. Naše postojanje se sastoji u tome da uvek budemo protiv prirode i da se sukobljavamo s prirodom, rekao je Glen, da se sukobljavamo s prirodom sve dok ne odustanemo, jer je priroda jača od nas koji smo od sebe napravili, iz obesti, nekakav veštački proizvod. Nismo nikakvi ljudi, mi smo veštački proizvodi, klavirista je veštački proizvod i to odvratan, rekao je na kraju. Mi smo oni koji neprekidno želimo da pobegnemo od prirode, ali nam to, naravno, ne uspeva, rekao je, pomislih, ostajemo nasred puta. U stvari, mi želimo da budemo klavir, rekao je, želimo da budemo klavir a ne ljudi, doživotno želimo da budemo klavir a ne čovek, bežimo od čoveka koji smo da bismo se sasvim pretvorili u klavir, što, međutim, ne može da uspe, u šta mi, međutim, ne želimo da verujemo. govorio je. Idealan klavirista (nikada nije rekao pijanista!) jeste onaj koji želi da bude klavir i ja samom sebi svakog dana kažem, čim se probudim, želim da budem stenvej, ne čovek koji svira na stenveju, hoću

da budem sam stenvej. Ponekad se ovom idealu približimo, rekao je, približimo mu se sasvim blizu onda kada mislimo da smo već poludeli, na putu 11 navodno ludilo. čega se najviše bojimo. Glen je celog života želeo da bude sam stenvej, mrzeo je ideje da je samo muzički posrednik između Baha i stenveja i da jednog dana bude smrvljen između Baha i stenveja, jednog dana, kazao je, biću smrvljen između Baha, s jedne strane, i stenveja, s druge strane, rekao je, pomislih. Celog života se bojim da ću biti smrvljen između Baha i stenveja i ulažem najveće napore da se otrgnem od tog užasa, rekao je. Idealno bi bilo kad bih ja bio stenvej, Glen Guld mi ne bi ni bio potreban, rekao je, mogao bih, ako bih bio stenvej da učinim Glena Gulda sasvim suvišnim. Ali još nijednom klaviristi nije pošlo za rukom da sebe učini suvišnim tako što bi postao stenvej, kazao je Glen. Probuditi se jednog dana i biti stenvej i Glen u jednom, rekao je, pomislih, Glen Stenvej, Stenvej Glen samo za Baha. Možda je Verthajmer mrzeo Glena, možda je mrzeo i mene, pomislih, ova misao se zasnivala na hiljadama, ako ne i na desetinama hiljada opažanja što su se ticala Verthajmera, ali i Glena, ali i mene. Ni ja sam nisam bio oslobođen mržnje prema Glenu, pomislih, mrzeo sam Glena u svakom trenutku, voleo sam ga istovremeno krajnjom doslednošću. Nema ničeg užasnijeg nego videti čoveka koji je toliko veličanstven da nas njegova veličanstvenost uništava i mi posmatramo i trpimo taj proces i na kraju moramo i da ga prihvatimo, dok sve vreme, zapravo, i ne verujemo u takav proces, sve dok nam on ne postane neoboriva činjenica, pomislih, dok ne postane prekasno za nas. Verthajmer i ja smo bili neophodni za Glenov razvoj, Glen nas je zloupotrebio, pomislih u gostinskoj sobi. Bezočnost kojom je Glen svemu prilazio, bojažljivo oklevanje Verthajmera protiv toga, moje rezerve protiv svih i svakog, pomislih. Odjedanput je Glen bio Glen Guld, svi su prevideli trenutak nastajanja Glena Gulda, čak i Verthajmer i ja, to moram da kažem. Glen nas je povukao u proces mršavljenja koji je trajao mesecima, pomislih, u opčinjenost Horovicom, jer je, uistinu, bilo moguće da ja sam ne bih bio u stanju da izdržim ta dva i po meseca kod Horovica u Salcburgu, Verthajmer to sigurno ne bi bio u stanju, i da bih odustao da nije bilo Glena. Čak ni Horovic ne bi bio onaj Horovic da nije bilo Glena, jedan je uslovljavao drugoga i obratno. Kurs kod Horovica je bio za Glena, pomislih, stojeći u gostionici, i ni za koga drugog. Glen je od Horovica stvorio svog učitelja, a ne Horovic od Glena genija, pomislih. Glen je od Horovica za vreme tih salcburških meseci stvorio idealnog učitelja za svoj genije putem svoga genija, pomislih. Ili ulazimo celoviti u muziku, ili ne ulazimo u nju uopšte, često je govorio Glen, obraćajući se i Horovicu. Ali jedino je on znao šta to znači, pomislih. Jedan Glen mora da sretne jednog Horovica, pomislih, i to u jedino pravo vreme. Ako to vreme nije pravo, neće uspeti ono što je ovog puta uspelo sa Glenom i Horovicom. Učitelj koji nije genije postaje zahvaljujući geniju njegov genijalni učitelj u tom određenom trenutku na sasvim određeno vreme, pomislih. Ali prava žrtva ovog kursa kod Horovica nisam bio ja, već Verthajmer, koji bi verovatno postao u svetu slavan virtuoz na klaviru da nije bilo Glena, pomislih. Pogrešio je što je te godine otišao u Salcburg kod Horovica da bi ga tamo uništio Glen, ne Horovic. Verthajmer je, štaviše, želeo da postane virtuoz na klaviru, ja to uopšte nisam želeo, pomislih, za mene je virtuoznost na klaviru bila samo izlaz, taktika odugovlačenja za nešto što mi, međutim, nikada nije bilo jasno, do dana današnjeg; Verthajmer je to želeo, ne ja, pomislih, Glen ga ima na savesti, pomislih. Glen je odsvirao samo nekoliko taktova i Verthajmer je već pomišljao da odustane, dobro se sećam, Verthajmer je ušao u prostoriju na prvom spratu Mocarteuma, dodeljenu Horovicu, i čuo je i video Glena i stao je kraj vrata, nesposoban da sedne, Horovic ga je morao ponuditi da sedne, nije mogao da sedne, dokle god je Glen svirao, tek kad je Glen prestao da svira, Verthajmer je seo, zatvorio oči, to još uvek vidim pred sobom, pomislih, ništa više nije govorio. Patetično rečeno, bio je to kraj, kraj

Verthajmerove karijere kao virtuoza. Studirali smo deset godina na instrumentu što smo odabrali i čujemo onda, posle te mukotrpne, manje ili više deprimirajuće decenije nekoliko taktova jednog genija i gotovi smo, pomislih. Verthajmer to sebi nije hteo da prizna, godinama. Ali tih nekoliko taktova Glenovog muziciranja bili su njegov kraj, pomislih. Za mene nisu, jer sam ja još pre nego što sam upoznao Glena pomišljao na to da odustanem, na besmislenost mojih napora, gde god sam se pojavljivao bio sam uvek najbolji, i naviknut na to stanje ipak sam pomišljao da odustanem, da prekinem sa tim besmislom, uprkos svim glasovima koji su me uveravali da spadam među najbolje, ali da budem među najboljima, to mi nije bilo dovoljno, ja sam hteo da budem najbolji ili niko, tako sam odustao, poklonio svoj stenvej učiteljevom detetu iz Altminstera, pomislih. Verthajmer je sve metnuo na kartu pijanističke karijere, to moram da kažem, ja nisam metnuo ništa na kartu te karijere, u tome je sva razlika. On je dakle bio smrtno pogođen Glenovim Goldberg-taktovima, ja nisam. Biti najbolji ili niko, to je uvek bio moj zahtev, u svakom pogledu. I tako sam na kraju završio u Kale del Prado, u totalnoj anonimnosti, baveći se spisateljskim besmislom. Verthajmerov cilj je bio da postane virtuoz na klaviru koji će muzičkom svetu dokazivati svoje majstorstvo iz godine u godinu, dok se ne sruši, do duboke starosti, poznavao sam Verthajmera. Taj cilj mu je Glen u korenu sasekao, pomislih, onog trenutka kad je seo i odsvirao prve taktove Goldberg-varijacija. Verthajmer je morao da ga čuje, pomislih, njega je Glen morao da uništi. Da nisam tada otišao u Salcburg i da nisam želeo da studiram baš kod Horovica, nastavio bih dalje i postigao bih što sam želeo, često je govorio Verthajmer. Ali Verthajmer je otišao u Salcburg i morao je da pohađa, kako se kaže, kurs kod Horovica. Već smo uništeni a ipak se još uvek ne predajemo, pomislih, za to je Verthajmer dobar primer, nije odustajao još mnogo godina nakon što ga je Glen uništio, pomislih. I ni on sam nije imao nameru da se odvoji od svog bezendorfera, pomislih, najpre sam ja morao da poklonim svoj stenvej, da bih mu omogućio da svoj bezendorfer da na licitaciju, on svoj bezendorfer nije nikada poklonio, morao je da ga stavi na licitaciju u Doroteumu, to je karakteristično za njega, pomislih. Ja sam poklonio stenvej, on je licitirao svoj bezendorfer, pomislih, time je sve rečeno. Sve verthajmerovsko nije poteklo iz samog Verthajmera, rekoh sebi sada, sve verthajmerovsko je uvek bilo nešto što je viđeno kod drugog, nešto što je imitirano, on je sve to video već kod mene, imitirao je mene, tako je video i moju propast i imitirao je, pomislih. Jedino je njegovo samoubistvo bilo zaista njegova odluka i potekla je sasvim od njega samog, pomislih, tako je na kraju, kako se kaže, možda ipak imao neko osećanje trijumfa. A možda je, tako što se takoreći dragovoljno ubio, u svakom pogledu ispred mene, pomislih. Slabi karakteri mogu biti samo slabi umetnici, rekoh sebi, Verthajmer to nedvosmisleno potvrđuje, pomislih. Verthajmerova priroda je bila sasvim suprotna Glenovoj prirodi, pomislih, on je imao takozvano shvatanje umetnosti. Glenu to uopšte nije bilo potrebno. Dok je Verthajmer neprekidno postavljao pitanja, Glen uopšte nije postavljao pitanja, nikada ga nisam čuo da nešto pita, pomislih. Verthajmer se uvek plašio da će ići preko svojih snaga, Glenu nije na pamet padalo da bi mogao da ide preko svojih snaga, Verthajmer se inače uvek izvinjavao za nešto nije pružalo nikakvog povoda za izvinjavanje, Glen se nije nikada izvinjavao, iako je neprestano, po našem mišljenju, davao povoda za izvinjavanje. Verthajmeru je uvek bilo važno da zna šta ljudi o njemu misle, Glen na to nije ni najmanje polagao, kao ni ja, meni je, kao i Glenu, uvek bilo svejedno šta o meni misli takozvana sredina. Verthajmer je govorio i kad nije imao šta da kaže, samo zato što je ćutanje za njega bilo opasno, Glen je ćutao na najduže staze, kao i ja, koji sam, poput Glena, mogao da ćutim tek danima, mada ne, kao Glen, nedeljama. Već od samog straha da neće biti ozbiljno shvaćen naš gubitnik je postajao brbijiv, pomislih. A to je verovatno poticalo odatle što je u Beču,

kao i u Trajhu, uglavnom bio upućen na samog sebe, još onda kada je hodao kroz Beč i, kako je uvek govorio, nije ništa razgovarao sa svojom sestrom, jer sa sestrom nije nikada ni došlo ао razgovora. Za svoje imovinske poslove imao je, kako ih je nazivao, bestidne upravitelje, s kojima je opštio samo pismenim putem. Tako je, dakle, i Verthajmer bio čovek koji je sasvim umeo da ćuti i to, možda, čak i duže nego Glen i ja, ali kad god je bio s nama, tada je morao da govori, pomislih. On koji je stanovao u jednom od najlepših stanova u centru grada, najradije je išao u šetnju u Floridsdorf, radničku četvrt, koja se proslavila svojom fabrikom lokomotiva, u Kagran, u Kajzermilen, gde stanuju najsiromašniji među siromašnima, na takozvani Alzergrund ili još dalje, u Otakring, svakako je reč o perverziji, pomislih. Kriomice, u iznošenoj odeći, kostimiran kao proleter, da u svojim izviđačkim šetnjama ne bi bio upadljiv, pomislih. Satima je stajao na floridsdorfskom mostu, posmatrao prolaznike, gledao u mraku dunavsku vodu, već odavno uništenu hemijom, po kojoj plove ruski i jugoslovenski šlepovi u pravcu Crnog mora. Tada je često mislio da li je njegova najveća nesreća to što je rođen u bogatoj porodici, pomislih, jer je uvek govorio da se u Floridsdorfu i Kagranu oseća prijatnije nego u Prvoj četvrti, među ljudima iz Floridsdorfa i Kagrana oseća se prijatnije nego među ljudima iz prve četvrti koju je, zapravo, oduvek mrzeo. Posećivao je gostionice u Pragerštrase i Brinerštrase i poručivao pivo i kobasicu, sedeo je satima i slušao ljude kako govore, posmatrao ih sve dok mu, takoreći, nije ponestalo vazduha, dok nije morao da izađe, da ode kući, naravno pešice, pomislih. Ali uvek bi ponavljao i to da je greška ako bi mislio da bi kao stanovnik Floridsdorfa bio srećniji, ili da je iz Kagrana, iz Alsergrunda, pomislih, da je greška ako bi mislio da ovi ljudi imaju bar bolji karakter nego ljudi iz centra grada. Kad se bolje pogleda, nastavio bi, vidi se da su i takozvani prikraćeni, takozvani siromasi i takozvani zaostali isto tako nekarakterni i odvratni i da ih treba odbijati jednako kao i one kojima pripadamo i koje samo sa tog razloga osećamo kao odvratne. Donji slojevi su isto toliko opasni koliko i gornji, rekao je, oni nastupaju sa istim gadostima, treba ih odbijati isto kao i druge, oni su drukčiji, ali su u istoj meri odvratni, rekao je, pomislih. Takozvani intelektualac mrzi svoj intelektualizam i veruje da će naći spas kod takozvanih siromaha i prikraćenih koji su se ranije nazivali poniženi i uvređeni, govorio je, ali će tamo umesto da nađe spas, naići na istu gadost, rekao je, pomislih. Kad sam dvadeset ili trideset puta bio u Floridsdorfu ili u Kagranu, kazivao je često Verthajmer, uvideo sam tu grešku i otada sam radije sedeo u Bristolu i sebi ravne uzimao na nišan. Uvek nastojimo da se iz sebe iskrademo, ali u tom nastojanju ne uspevamo, uvek dozvoljavamo da dobijemo po glavi, jer ne želimo da uvidimo da ne možemo da se izbavimo, sem putem smrti. Sada se izbavio od samog sebe, pomislih, na više ili manje neprijatan način. U pedesetoj, najkasnije pedeset prvoj prestati, rekao je jednom. Na kraju je sebe ozbiljno shvatio, pomislih. Ugledamo kolegu sa studija kako ide kroz hodnik visoke škole, pomislih, obratimo mu se i zasnovali smo već takozvano prijateljstvo za ceo život. Mi, naravno, u početku ne znamo da je reč o jednom takozvanom prijateljstvu za ceo život, jer u početku to osećamo samo kao prijateljstvo koje ima neku svrhu, koju u tom trenutku moramo da imamo da bismo napredovali dalje, ali to nije bilo koji čovek koga smo oslovili, već jedini mogući čovek u tom trenutku, pomislih, jer sam imao na stotine mogućnosti da oslovim kolege koji su svi studirali na Mocarteumu i mnoge koji su tada pohadali kurs kod Horovica, ali sam oslovio baš Verthajmera i onda rekao da smo se već jednom sreli i razgovarali u Beču, pomislih, čega se on setio. Verthajmer je, uglavnom, studirao u Beču, ne kao ja u Mocarteumu, na Bečkoj akademiji, koja je, kad se posmatra sa stanovišta Mocarteuma uvek važila kao bolji konzervatorijum, kao što je Mocarteum, obratno, sa stanovišta Beča, uvek izgledao kao korisnija institucija, pomislih. Oni koji su studirali u jednom institutu uvek su svoj institut

smatrali manje vrednim nego što jeste i bacali su poglede prema konkurentskom institutu, po tome su poznati pre svega studenti muzike, po tome da konkurentski institut uvek cene više, a bečki studenti muzike su mislili i oduvek verovali da je Mocarteum bolji, kao što su, obratno, studenti Mocarteuma mislili da je Bečka akademija bolja. U stvari su i Bečka akademija i Mocarteum uvek imali i dandanas imaju podjednako dobre ili podjednako loše profesore, pomislih, na studentima je jedino da ove profesore iskoriste što bezobzirnije za svoje ciljeve. Nije važan ni kvalitet naših profesora, pomislih, važni smo mi sami, jer su i loši profesori uvek proizvodili genije, kao što su, obratno, dobri profesori uništavali genije, pomislih. Horovica je bio najbolji glas, mi smo se tom najboljem glasu odazvali, pomislih. Ali pojma nismo imali ko je Glen Guld, šta on znači za nas. Glen Guld je bio student kao i svi drugi, poznat prvo po čudnim navikama, kasnije po najvećem talentu što je u ovom veku ikad postojao, pomislih. Za mene pohađanje kursa kod Horovica nije bila katastrofa, kakva je bila za Verthajmera, Verthajmer je za Glena bio previše slab. Kad se tako gleda, Verthajmer je, prijavivši se na kurs kod Horovica, upao u zamku svog života, pomislih. Zamka se zaklopila, onog trenutka kada je prvi put čuo Glena kako svira, pomislih. Iz te životne zamke Verthajmer se više nije izvukao. Trebalo je da Verthajmer ostane u Beču i dalje studira na Bečkoj akademiji, pomislih, reč Horovic ga je uništila, pomislih, indirektno ројат Horovic, koliko god da ga je zapravo uništio Glen. Kad smo bili u Americi rekao sam Glenu da je on uništio Verthajmera, ali Glen uopšte nije shvatio o čemu govorim. Posle ga više nisam opterećivao ovom mišlju. Verthajmer je u Ameriku putovao sa mnom nevoljno, tokom putovanja stalno mi je stavljao do znanja da on, u stvari, prezire umetnike koji su svoju umetničku sposobnost, tako je bukvalno rekao, doterali tako daleko kao Glen, koji uništavaju svoju ličnost da bi bili geniji, kako se Verthajmer tada izrazio. Na kraju su se ljudi poput Glena pretvorili u umetničku mašinu, nisu sa čovekom imali više ničeg zajedničkog, retko su i podsećali na čoveka, pomislih. Verthajmer je zavideo Glenu, ali je nastavio da se bavi umetnošću, i nije više bio u stanju da joj se čudi bez zavisti, mada ne i da joj se divi, za šta su i meni nedostajale i nedostaju sve pretpostavke, ja se nisam nikada nečemu divio, ali sam se veoma mnogo u životu čudio i najviše sam se, ako smem da kažem, u svom životu, koji, možda, ipak zaslužuje da se nazove životom jednog umetnika, čudio Glenu, s čudenjem sam posmatrao njegov razvoj, s čudenjem sam ga uvek sretao, primao sam, kako se kaže, njegove interpretacije, pomislih. Uvek sam imao mogućnost da svom čudenju pustim sasvim na volju, da ne dozvolim da me iko ili išta ograničava u tom mom čuđenju, pomislih. Ovu sposobnost Verthajmer nije nikada imao, ni u kakvom pogledu, pomislih. Ni ja nikada, za razliku od Verthajmera, koji je veoma želeo da bude kao Glen Guld, nisam želeo da budem Glen Guld, ja sam uvek želeo da budem ono što sam, Verthajmer je, međutim, spadao među one koji neprestano i doživotno i do neprekidnog očajanja žele da budu neko drugi koji je, kako uvek veruju, srećniji u životu nego oni, pomislih. Verthajmer bi rado bio Glen Guld, rado bi bio Horovic, rado bi verovatno bio Gustav Maler ili Alban Berg. Verthajmer nije bio u stanju da samog sebe vidi kao nešto jedinstveno, što svako može i mora ako hoće da padne u očajanje, bez obzira na to kakav je ko čovek, on je jedinstven, to uvek ponavljam samom sebi i svaki put se spasem. Verthajmer nikada nije mogao da uzme u obzir ovo spasilačko sidro, da sebe, naime, posmatra kao nešto jedinstveno, za to su mu nedostajali svi uslovi. Svaki čovek je jedinstven i zaista, gledano za sebe, najveće umetničko delo svih vremena, tako sam uvek mislio i smeo da mislim, pomislih. Verthajmer tu mogućnost nije imao, on je uvek želeo da bude samo Glen Guld ili pak Gustav Maler ili Mocart i drugovi, pomislih. To ga je već veoma rano i uvek iznova činilo nesrećnim. Nije potrebno da budemo genije da bismo bili jedinstveni i da to možemo da spoznamo, pomislih. Verthajmer je bio neprekidni takmičar,

takmičio se sa svime što je sumnjao da je bolje od njega, iako nije imao uslove za to, kako to sada vidim, pomislih, hteo je u svakom slučaju da bude umetnik i tako je izazvao katastrofu. Otuda i njegov nemir, njegovo stalno, svesrdno hodanje, trčanje, nesposobnost da se smiri, pomislih. I svoju nesreću je iskaljivao na sestri, koju je decenijama maltretirao, pomislih, zatočio je u svojoj glavi da je više nikada ne pusti da izađe. Na takozvanim izvođačkim večerima kada se studenti navikavaju na koncerte, a koji se svi održavaju u takozvanoj Bečkoj sali, mi smo jednom zajednički nastupali, kako se kaže, Brams u četiri ruke. Verthajmer je tokom celog koncerta hteo da se dokaže i tako je koncert sasvim upropastio. Sasvim ga je svesno upropastio, kako to danas vidim. Posle koncerta mi je rekao izvini, samo tu jednu jedinu reč, to je za njega bilo karakteristično. Nije bio sposoban za zajedničko sviranje, hteo je, kako se to kaže, da briljira, i pošto mu to, naravno, nije pošlo za rukom, upropastio je koncert, pomislih. Verthajmer je celog svog života stalno pokušavao da se dokaže, što mu nikad nije uspevalo, ni u kakvom pogledu, ni u kakvim okolnostima. Zato je i morao da se ubije, pomislih. Glen nije morao da se ubije, pomislih, jer Glen nije nikada morao da se dokazuje, on se dokazivao uvek i svuda i pod svim okolnostima. Verthajmer je uvek želeo više, mada za to nije imao nikakve preduslove, pomislih, Glen je za sve imao sve preduslove. Samog sebe ovde ne računam, što se mene tiče, mogao bih, međutim, da kažem da sam uvek imao sve preduslove za sve moguće stvari, ali da te preduslove najčešće sasvim svesno nisam iskoristio, i to uvek zbog nezainteresovanosti, obesti, lenjosti, zlovolje, pomislih. Ali Verthajmer, za sve čime bi počinjao da se bavi, nije nikada imao preduslove, ni za šta i ama baš ni za šta, kako se to kaže. S jednim izuzetkom, a to je da je imao sve preduslove da bude nesrećan čovek. Otuda i nije čudno što se upravo Verthajmer ubio, a ne Glen ili ja, iako je Verthajmer uvek meni predskazivao samoubistvo, kao i mnogi drugi koji bi mi uvek stavljali do znanja da oni znaju da ću se ja ubiti. Verthajmer je na klaviru doista svirao bolje od svih drugih u Mocarteumu, ali kad je čuo Glena, ta činjenica mu više nije bila dovoljna. Svi koji umeju da sviraju kao Verthajmer i koji nameravaju da postanu slavni uspeće da postignu majstorstvo ako samo za to upotrebe decenije rada za klavirom, pomislih, ali, ako naiđu na jednog Glena Gulda i čuju jednog takvog Glena Gulda kako svira, onda su gotovi ako su kao Verthajmer, pomislih. Verthajmerov pogreb nije trajao ni pola sata. Najpre sam hteo da za njegov pogreb obučem tamno odelo, ali sam se onda ipak odlučio da na pogreb odem u svom putničkom odelu, bilo mi je nekako smešno da se priklanjam obavezi nošenja odela žalosti, što sam oduvek mrzeo, kao i sve obaveze koje se tiču oblačenja, i tako sam na pogreb pošao u istom, običnom odelu u kome sam i krenuo na put u Kur. Najpre sam pomislio da idem peške na Kursko groblje, ali sam onda ipak ušao u taksi i odvezao se do ulazne kapije. Sa sobom sam imao telegram Verthajmerove sestre, koja se sada zvala Dutvajler, jer je u njemu naznačeno tačno vreme sahrane. Mislio sam da je reč o nesrećnom slučaju, da je Verthajmera u Kuru možda pregazio automobil, a pošto nisam znao da Verthajmer boluje od bilo koje akutne ili po život opasne bolesti, uzimao sam u obzir sve moguće vrste nesrećnih slučajeva, kakvi su danas svakodnevni, ali mi uopšte nije palo na pamet da je mogao da izvrši samoubistvo. Iako je ova misao, kako sada vidim, bila najbliža. Začudilo me je što je Dutvajlerka poslala telegram na moju bečku adresu, a ne u Madrid, jer otkud je Verthajmerova sestra mogla da zna da boravim u Beču a ne u Madridu, pomislih. Ni danas mi nije jasno kako je znala da me je mogla naći samo u Beču, a ne u Madridu. Možda je sa svojim bratom ipak imala neki kontakt pre ovog samoubistva, pomislih. Naravno da bih i iz Madrida došao u Kur, pomislih, koliko god da bi to bilo komplikovanije. Ili možda i ne bih, jer je od Ciriha do Kura lak put. Opet sam uveo više interesenata u svoj bečki stan koji već godinama želim da prodam i nikako ne uspevam da nađem pogodnog kupca,

a i ovi što su se sada javili nisu dolazili u obzir. Ili nisu hteli da plate cenu koju sam tražio ili su otpadali iz drugih razloga. Imao sam nameru da svoj bečki stan prodam onakvog kakav je, ali zato su kupci morali da mi odgovaraju, i nijedan mi nije, kako se to kaže, bio po volji. Sem toga sam mislio, nije li besmisleno upravo sada, u ovim teškim vremenima, rastajati se od bečkog stana, izgubiti ga u vreme apsolutne nesigurnosti. Sada ne prodaje niko sem ako ne mora, pomislih, a ja nisam bio prisiljen da prodajem svoj stan. Imam Deselbrun, uvek sam mislio, bečki stan mi nije potreban, jer ionako živim u Madridu i nemam nameru da se vraćam u Beč, nikada, tako sam uvek mislio, ali sam onda video sva ta užasna lica kupaca što su mi ubili misao o prodaji mog bečkog stana. Na kraju krajeva, pomislih, Deselbrun nije dovoljan na duže vreme, bolje je imati jednu nogu u Beču, drugu u Deselbrunu, nego biti samo u Deselbrunu i pomislih da se, u stvari, nikada neću vraćati ni u Deselbrun, ali Deselbrun neću prodavati. Neću prodati ni bečki stan, ni Deselbrun, napustiću bečki stan koji sam ionako već napustio, kao što napuštam Deselbrun, kao što sam ga već i napustio, ali ni Beč, ni Deselbrun neću prodavati, pomislih, nije mi to potrebno. Da budem iskren, imam taman dovoljno rezervi koje mi omogućavaju da ne prodajem ni Deselbrun, ni Beč, da jednostavno ništa ne prodajem. Ako nešto prodam, onda sam budala, pomislih. Ovako imam Beč, a imam i Deselbrun, mada ne koristim ni Beč, ni Deselbrun, pomislih, ali iza sebe imam Beč i Deselbrun i moja nezavisnost je tako mnogo veća nezavisnost nego ako ne bih imao Beč ili Deselbrun, ili Beč i Deselbrun, pomislih. U pet sati izjutra zakazuju se samo pogrebi koji ni na koji način ne bi smeli da izazovu pažnju, pomislih, a sa Verthajmerovim pogrebom ni Dutvajlerova, ni uprava groblja u Kuru nisu želeli da izazivaju pažnju. Verthajmerova sestra je više puta rekla da je ovo samo privremena sahrana, da ima nameru da svog brata jednog dana prenese u Beč da bi ga sahranila u porodičnoj grobnici Verthajmerovih na Deblingerskom groblju. U ovom trenutku, međutim, prenos njenog brata ne dolazi u obzir, zašto ne, to nije rekla, pomislih. Grobnica Verthajmerovih je jedna od najvećih na Deblingerskom groblju, pomislih. Možda je Verthajmerova sestra, udata Dutvajler, rekla na jesen, pomislih. Gospodin Dutvajler se pojavio u hubertusu, pomislih, i odveo Verthajmerovu sestru do rake koja beše iskopana na sasvim drugom kraju Kurskog groblja, dakle na samoj ivici smetlišta. Budući da niko nije ništa rekao, i kovčeg sa Verthajmerom je neverovatnom spretnošću grobara veoma brzo spušten u jamu, cela sahrana nije trajala duže od dvadeset minuta. Jedan gospodin u crnom odelu, očigledno iz pogrebnog zavoda, sigurno vlasnik pogrebnog preduzeća, pomislih, hteo je da nešto kaže, ali ga gospodin Dutvajler preseče još pre nego što je započeo svoj govor. Ja sam nisam bio u mogućnosti da nabavim cveće i da ga donesem, to nisam radio nikada u životu, utoliko je tužnija bila činjenica da ni Dutvajlerka nije donela cveće, verovatno, mislim, jer je Verthajmerova sestra bila mišljenja da cveće ne pristaje uz pogreb njenog brata, i to njeno mišljenje je bilo sasvim tačno, pomislih, koliko god da je ovaj pogreb bez cveća ostavio jeziv utisak na sve koji smo na njemu učestvovali. Gospodin Dutvajler je grobarima kraj otvorenog groba dao svakom po dve novčanice što je delovalo odbojno, ali je sasvim odgovaralo celom toku sprovoda. Dutvajlerova je bacila pogled u raku, njen muž to nije uradio, a ni ja. Išao sam iza bračnog para Dutvajler dok smo napuštali groblje. Pred kapijom su se okrenuli prema meni i pozvali me na ručak što, međutim, nisam prihvatio. To sigurno nije bilo u redu, pomislih sada u gostionici. Verovatno bih od njih dvoje, a naročito od Verthajmerove sestre mogao da saznam nešto korisno, pomislih, ovako sam se oprostio i ostao odjedanput sam. Kur me više nije zanimao i pošao sam na železničku stanicu i uhvatio prvi voz za Beč. Sasvim je prirodno što posle sahrane duže vremena intenzivno mislimo na sahranjenoga, utoliko više ukoliko je bio blizak, uz to još i intiman prijatelj s kojim smo imali decenijama dugu vezu, sem

toga i takozvani kolega sa studija i uvek izvanredan životni i egzistencijalni saputnik, jer je takoreći iskonski svedok naših odnosa, pomislih, i dok sam putovao preko Buksa i lihtenštajnske granice nisam mislio ni na šta dmgo osim na Verthajmera. Kako je zaista rođen kao strahovito bogat, kako sa tim bogatstvom nije mogao ništa da započne, kako je uvek bio nesrećan usred tog strahovitog bogatstva, pomislih. Kako njegovi roditelji nisu bili u stanju da mu, što se kaže, otvore oči, kako su oni ti koji su ga još kao dete deprimirali, pomislih. Imao sam deprimirajuće detinjstvo, govorio je uvek Verthajmer, imao sam depremirajuću mladost, ponavljao je, imao sam deprimirajuće studentsko doba, imao sam oca koji me je deprimirao, majku koja me je deprimirala, deprimirajuće profesore, sredinu koja me je neprekidno deprimirala. Kako su oni (njegovi roditelji i vaspitači) uvek povređivali njegova osećanja a isto tako uvek zapuštali njegov razum, pomislih. Kako nikada nije imao pravi dom, pomislih još uvek stojeći u gostinskoj sobi, jer mu njegovi roditelji nisu dali nikakav dom, јеr su bili nesposobni da mu pruže pravi dom. Kako je kao niko drugi uvek govorio o porodici, jer njegovi nisu bili nikakva porodica. Kako na kraju nije nikog mrzeo koliko svoje roditelje, koje je uvek opisivao kao ljude koji su ga upropastili i uništili. Kako posle smrti roditelja, koji su vozeći automobil upali u provaliju blizu Briksena, nikoga više nije imao osim svoje sestre jer je sve, uključujuči i mene, grubo odbio od sebe, a sestru sasvim prisvojio, pomislih, beskrupulozno. Kako je uvek sve tražio, a ništa nije davao, pomislih. Kako je uvek išao na most u Floridsdorfu ne bi li se sa njega bacio, a nije se bacio, kako je studirao muziku da bi postao virtuoz na klaviru, kako se, napokon, što je i sam uvek ponavljao, bacio na humanističke nauke, pomislih. Kako je, s jedne strane, svoju mogućnosti precenio, s druge ih je potcenio, pomislih. Kako je i od mene uvek više tražio nego što mi je davao, pomislih. Kako je svoje zahteve prema meni, kao i prema drugima, uvek postavljao isuviše visoko, i kako ti njegovi zahtevi nisu nikada mogli da budu ispunjeni i kako ga je to bacalo u još veću nesreću, pomislih. Verthajmer je rođen kao nesrećan čovek, to je znao, ali, poput svih drugih nesrećnih ljudi, to nije želeo da uvidi, to da ima da bude nesrećan, kako je verovao, a drugi ne, to ga je deprimiralo, nije više uspevalo da ga izvuče iz očajanja. Glen je srećan čovek, ja sam nesrećan, često je govorio dok bih mu ja odgovarao da se ne može reći da je Glen srećan, dok je on, Verthajmer, zaista, nesrećan čovek. Uvek je tačno kada kažemo da je ovaj ili onaj čovek nesrećan, rekao sam Verthajmeru, pomislih, dok nikad nije, tačno ako kažemo da je ovaj ili onaj čovek srećan. Ali, sa Verthajmerovog stanovišta, Glen je uvek bio srećan, kao i ja, što znam zato što mi je to toliko puta kazao, pomislih, prebacujući mi to da sam srećan ili bar srećniji nego on koji sebe uglavnom smatra najnesrećnijim od svih ljudi. Kako je Verthajmer, međutim, sve učinio da bi bio nesrećan, da bi bio onaj nesrećnik o kome je uvek govorio, pomislih, jer su van svake sumnje njegovi roditelji pokušali da usreće svog sina, uvek bi to iznova pokušavali, ali ih je Verthajmer uvek odbijao, kao što je uvek odbijao i svoju sestru kada god bi pokušala da ga učini srećnijim. Kao i svaki čovek, tako ni Verthajmer, nije bio neprekidno onaj nesrećnik koji je, kako je mislio, potpuno u vlasti svoje nesreće. Sećam se kako je upravo za vreme kursa kod Hоrovica bio srećan, kako je išao u šetnje sa mnom (i sa Glenom), te šetnje su ga činile srećnim, bio je u stanju da i svoje samovanje u Leopoldskronu pretvori u srećno stanje, što dokazuju moja opažanja, pomislih, ali sve je to zaista bilo gotovo kada je prvi put čuo Glena kako svira Goldberg-varijacije što se Verthajmer, to znam, nije nikada usudio. Ja sam još dosta rano, i to dugo pre Glena Gulda, pokušao da sviram Goldberg-varijacije, nisam ih se nikada bojao za razliku od Verthajmera, koji je Goldberg-varijacije takoreći uvek odlagao za kasnije, pomislih, ovako obeshrabren prema jednom tako ogromnom delu kao što su Goldberg-varijacije nisam nikada bio,

nikada nisam patio od takve obeshrabrenosti, nikada nisam lupao glavu oko jedne takve bestidnosti, nisam čak o tome ni razmišljao, tako da sam sasvim jednostavno počeo da ih proučavam i već godinama pre kursa kod Horovica usudio sam se da ih sviram, naravno napamet, i ništa lošije nego naši slavni ljudi, ali naravno ne onako kako bih to sam želeo. Verthajmer je uvek bio najplašljiviji tip, već sa tog ozbiljnog razloga sasvim nepodesan za karijeru virtuoza, uz to još na klaviru, za što se zahteva pre svega radikalna neustrašivost pred svim i svakim, pomislih. Virtuoz, uz to još i svetski virtuoz, ne sme uopšte da se boji, pomislih, bez obzira kakav je virtuoz. Verthajmerov strah je uvek bio jasan, nikada nije uspeo da ga makar malo zabašuri. Jednog dana njegov koncept je morao da doživi slom, pomislih, kao što je i doživeo slom i čak ni taj slom njegovog koncepta kao umetnika nije bio njegovo delo, već je izazvan tek mojom vlastitom odlukom da se konačno rastanem od svog stenveja i svoje karijere, pomislih. Kako je sve preuzimao od mene ili gotovo sve, pomislih, čak i sve ono što je, istina, odgovaralo meni, ali ne i njemu, mnogo toga što je bilo korisno meni, ali štetno njemu, pomislih. Kao takmičar, takmičio se sa mnom u svemu, čak i tamo gde je to jedino moglo biti upereno protiv njega, pomislih. Ja sam sam za Verthajmera uvek bio štetan, pomislih, i to ću sebi doživotno prebacivati, pomislih. Verthajmer je bio nesamostalan, pomislih. U mnogo čemu je bio finijih osećanja nego ja, ali je to bila njegova najveća greška, bio je odabran pogrešnim osećanjima, bio je uistinu gubitnik, pomislih. Jer nije imao hrabrosti da kod Glena vidi i preuzme ono što bi za njega bilo važno, sve je preuzimao od mene, što mu, međutim, nije ništa koristilo, jer od mene nije mogao za sebe ništa korisno da preuzme, već samo ono što je za njega bilo nekorisno, što, međutim, nije hteo da uvidi, iako sam mu na to uvek skretao pažnju, pomislih. Da je postao trgovac i upravitelj imperije svojih roditelja, pomislih, bio bi srećniji, srećniji na svoj način, ali za takvu odluku nedostajalo mu je hrabrosti, mali preokret o čemu sam mu često govorio, sa čime se, međutim, nije složio. Hteo je da bude umetnik, nije bio zadovoljan s tim da bude umetnik života, iako je upravo taj pojam sve ono što nas čini srećnim ako smo vidoviti, pomislih. Na kraju krajeva, bio je zaljubljen u svoj neuspeh, ako ne i ludo zaljubljen, pomislih, grčevito se držao svog neuspeha do kraja. I zaista, mogao bih da kažem, da je doduše bio nesrećan u svojoj nesreći, ali da bi bio još nesrećniji da je preko noći izgubio svoju nesreću, da mu je iznenada oduzeta, što bi opet bio dokaz za to da, u stvari, uopšte nije bio srećan, već srećan i to svojom nesrećom i upravo zahvaljujući njoj, pomislih. Mnogi su, baš zato što su duboko nesrećni, u stvari, srećni, pomislih i rekoh sebi da je Verthajmer verovatno zaista bio srećan, jer je neprekidno bio svestan svoje nesreće, jer je mogao da se raduje svojoj nesreći. Ta misao mi odjedanput nije izgledala tako apsurdna, naime, misao da se plašio da bi mogao da izgubi svoju nesreću iz nekog meni nepoznatog razloga i da je zato otputovao u Kur i Cicers i tamo se ubio. Možda moramo da krenemo od toga da uopšte ne postoje takozvani nesrećni ljudi, pomislih, jer ćemo većinu unesrećiti samo tako što ćemo im oduzeti njihovu nesreću. Verthajmer se bojao da ne izgubi svoju nesreću, i ubio se jedino iz ovog i ni iz jednog drugog razloga, pomislih, rafiniranim gestom se izbavio od sveta, takoreći ispunio je obećanje u koje više niko nije verovao, pomislih, tačno se izbavio od sveta koji je njega i milione njegovih sapatnika hteo uvek samo da usreći, što je on, međutim, krajnjom bezobzirnošću protiv sebe i protiv svih drugih umeo da spreči, јеr je, kao i ovi drugi, na smrtonosan način već navikao na svoju nesreću koju ništa nije moglo da mu zameni. Nakon završetka studija, Verthajmer je mogao da priredi više koncerata, ali ih je odbio, pomislih, nije ih prihvatio zbog Glena, postalo mu je nemoguće da javno svira, muka mi je već od same pomisli da ću izaći na podijum, rekao je, pomislih. Dobijao je brojne pozive, pomislih, i sve te pozive je odbio, pomislih, mogao je da putuje u Italiju, u Mađarsku, u čehoslovačku, u Nemačku, jer je među agentima,

kako se kaže, stekao ime već samim svojim nastupima u Mocarteumu. Kako mogu da nastupam sada kada sam čuo Glena kako svira, često je govorio, dok sam mu ja uvek stavljao do znanja da svira bolje nego svi drugi, mada ne toliko dobro kao Glen, što mu nisam rekao, ali što se iz svega što jesam rekao prosto podrazumevalo. Umetnik na klaviru, rekao sam Verthajmeru, i često sam koristio ovaj pojam umetnika na klaviru kada bih razgovarao s Verthajmerom o umetnosti sviranja na klaviru, da bih izbegao onu odvratnu reč pijanista, umetnik na klaviru ne sme dozvoliti da ga neki genije toliko impresionira, da ga parališe, jer činjenica je ipak da te Glen toliko impresionirao da si sada paralisan, ti, najizuzetniji talenat koji je ikada pohađao Mocarteum, rekoh, i time sam rekao istinu, jer je Verthajmer zaista bio takav izuzetan talenat i Mocarteum nikada više nije ni imao prilike da vidi takav izuzetan talenat, mada, kao što smo rekli, Verthajmer nije bio genije kao Glen. Ne dozvoli da te odmah oduva jedan takav kanadsko-američki vihor, rеkао sam Verthajmeru, pomislih. Oni koji nisu bili toliko izuzetni kao Verthajmer nisu dozvolili da ih Glen na ovako ubistven način iritira, pomislih, oni, s druge strane, nisu ni spoznali genijalnost Glena Gulda. Verthajmer je spoznao genijalnost Glena Gulda i bio је smrtno pogođen, pomislih. I ako isuviše dugo odugovlačimo i odbijamo, odjedanput nam ponestane hrabrosti, a ujedno i snage da nastupamo, pomislih, a Verthajmer je, nakon što je dve godine posle završetka studija odbijao sve ponude, odjedanput izgubio hrabrost da nastupa, nije više uopšte imao snage da odgovori agenciji, pomislih. Ono što je Glen sebi mogao da dozvoli, naime da sasvim iznenada donese odluku da više ne nastupa, ali da se i dalje usavršava do kranjih granica svojih i zapravo svih mogućnosti svog instrumenta, i da, zahvaljujući izolaciji, postane najizuzetniji među izuzetnima i na kraju najslavniji na svetu, to Verthajmeru prirodno nije bilo moguće. Bojeći se da nastupa, gubio je postepeno ne samo vezu sa svetom koncerata, što se može odmah reći, već i svoje sposobnosti, jer Verthajmer nije kao Glen bio sposoban da se, upravo zahvaljujući izolaciji još dalje usavršava u svojoj umetnosti, Verthajmer je, naprotiv, zahvaljujući izolaciji bio više ili manje gotov. Što se mene tiče, svirao sam još nekoliko puta u Gracu i Lincu, jedanput i u Koblencu na Rajni zahvaljujući posredovanju jedne koleginice sa studija, i onda sam sasvim prestao. Nisam više nalazio zadovoljstvo u sviranju klavira, nisam imao nameru da doživotno moram da se potvrđujem pred javnošću do koje mi je u međuvremenu, i kako mi se učinilo preko noći odjedanput bilo sasvim svejedno. Verthajmer, međutim, nije uopšte bio ravnodušan prema toj javnosti, patio je neprekidno pod opterećenjem da se mora kao umetnik dokazati, što moram da kažem, od tog je inače patio i sâm Glen. Glen je možda imao još veće opterećenje nego Verthajmer, ali Glenu je jednostavno uspelo ono o čemu je Verthajmer mogao samo da sanja, pomislih. Glen Guld je bio rođeni virtuoz u svakom pogledu, pomislih. Verthajmer je unapred doživeo neuspeh i taj svoj neuspeh nije mogao da uvidi i do kraja života nije uspevao da ga shvati, iako je bio jedan od najboljih klavirista koje smo uopšte imali, kako sam bez ograda govorio, ali je ipak bio tipičan gubitnik koji je propao već u prvoj pravoj konfrontaciji, naime sa Glenom, i koji je morao da propadne. Glen je bio genije, Verthajmer nije bio ništa osim ambicije, pomislih. I zaista je Verthajmer kasnije pokušavao da se, kako se kaže, snađe, ali se više nije snašao. Odjedanput je bio razdvojen od klavirske umetnosti, pomislih. I onda je, kako je sam uvek ponavljao, zabasao duboko u takozvane humanističke nauke i ne znajući šta su zapravo te humanističke nauke, pomislih. Došao je do aforizma, zlurado rečeno, do pseudofilozofije, pomislih. Godinama je svirao za sebe i pri tome nije dogurao dalje od muzičke uvređenosti, pomislih. Zatim je naglo počeo da se okušava kao, takoreći, drugi Šopenhauer, drugi Kant, drugi Novalis i ovu pseudofilozofsku zbunjenost je ilustrovao Bramsom i Hendlom, Šopenom i Rahmanjinovim. I samom sebi je postajao još odbojniji, u svakom slučaju ja sam imao takav utisak kada sam ga opet video

posle mnogo godina. Bezendorfer mu je služio samo kao sredstvo da preko muzike svoj svet humanističkih nauka jasnije uobliči, pomislih. Za dve godine izgubio je gotovo sve; ono što je prethodno savladao tokom dvanaest godina školovanja, pomislih, to se više nije moglo slušati, sećam se kako sam ga posetio u Trajhu pre dvanaest godina i bio sam potresen njegovim tandrkanjem, jer samo tako se može opisati ono što mi je, u napadu umetničke sentimentalnosti, izveo, ne verujem da je predlogom da mi nešto odsvira svesno hteo da mi pokaže koliko je kao umetnik propao, pre mislim da je gajio nadu da ću ga tek sada ohrabriti da počne svoju karijeru, u koju ni sam gotovo deset godina nije više verovao, ali o nekom ohrabrenju s moje strane nije bilo ni govora, sasvim sam mu razgovetno rekao da je gotovo, da se ostavi klavira, da je muka slušati ga, ništa drugo, njegovo sviranje me bacilo u najveću zbunjenost i najdublju tugu. Spustio je poklopac bezendorfera, ustao i izašao napolje, nije se vraćao dva sata, tokom večeri nije prozborio ni reč, pomislih. S klavirom nije više imao izgleda, takozvane humanističke nauke nisu bile nikakva zamena za to, pomislih. Onima koji dolaze s namerom da postanu veliki virtuozi preostaje da decenijama životare kao profesori klavira, pomislih, naše bivše kolege sa studija, nazivaju se akademski muzički pedagozi i žive užasnom egzistencijom pedagoga, upućeni su na netalentovane đake i njihove slave gladne, a na umetnost lakome roditelje, i sanjaju u svojim malograđanskim stanovima o penziji koju će steći kao muzički pedagozi. Devedeset osam procenata svih studenata muzičke visoke škole upisuju akademije sa najvišim zahtevima i posle diplomiranja provode život kao takozvani profesori muzike nа najbedniji način, pomislih. S ovakvom egzistencijom ja i Verthajmer nismo morali da se mučimo, pomislih, ali ni s onom drugom, koju sam oduvek ništa manje mrzeo, a koja naše poznate i slavne klaviriste vodi iz velegrada u velegrad, i na kraju od banje do banje i na kraju od selendre do selendre, sve dok prsti ne oslabe i interpretatorska senilnost sasvim ne preuzme vlast. Dođemo li u neko mestašce, sigurno ćemo ugledati o neko drvo prikačen plakat s imenom jednog od naših bivših kolega sa studija koji u jedinoj sali u mestu, uglavnom je to neka propala kafanska sala, svira Mocarta, Betovena i Bartoka, pomislih, i od toga nam se povraća. Ni s takvom nedostojnom sudbinom nismo morali da se mučimo, pomislih. Od hiljade klavirista samo jedan ili dvojica ne kreću tim sažaljenja dostojnim, odbojnim putem, pomislih. Danas niko i ne zna da sam nekad studirao klavir, kako bi se moglo reći, da sam pohađao visoku školu za muziku i završio je i uistinu bio jedan od najboljih klavirista u Austriji, ako ne i u Evropi, kao i Verthajmer, pomislih, danas pišem ove besmislice, usuđujem se da ih pred samim sobom nazivam esejističkim, da bih još jedanput upotrebio ovu omrznutu reč na putu svog samouništenja, pišem ove esejističke izlive koje ću na kraju ipak morati da prokunem i pocepam i prema tome uništim, i niko više ne zna da sam nekad i sam svirao Goldberg-varijacije, mada ne tako dobro kao Glen Guld, koga se trudim da opišem već godinama, jer smatram da sam za to opisivanje autentičnija osoba nego drugi, zatim da sam pohađao Mocarteum, koji još uvek važi kao jedna od prvih muzičkih akademija na celom svetu, i da sam sam davao koncerte i to ne samo u Banji Bad Rajhenhal i Banji Bad Krocingen, pomislih. Da sam nekad bio fanatični student muzike, koji se ravnopravno sa Glen Guldom merio svirajući Bramsa i Baha i Šenberga. Dok je meni lično, međutim, ovo prikrivanje uvek bilo od prednosti i najveće koristi, pomislih, ovo prikrivanje je mom prijatelju Verthajmeru uvek u najvećoj meri škodilo, ja sam se zahvaljujući tom prikrivanju uvek uspravljao, njega je to prikrivanje uvek vređalo i zbog njega se razbolevao, na kraju ga je, kako danas sasvim sigurno verujem, i ubilo. Za mene je činjenica da sam preko petnaest godina danju i noću. svirao klavir i vežbom postigao izvanredan stepen savršenosti uvek bilo oružje ne samo protiv moje okoline, već i protiv mene samog, Verthajmer je zbog toga uvek

patio. Činjenica da sam studirao klavir bila je za mene u svakom pogledu korisna, što će reći, uvek odsudna, i to upravo zato što o tome niko više ne zna, zato što je zaboravljena i zato što je prećutkujem. Verthajmeru je, međutim, ista ta činjenica uvek značila nesreću, bila je neprekidni povod za egzistencijalnu depresiju, pomislih. Bio sam mnogo bolji od većine na Akademiji, pomislih, i najednom sam odustao, to mi je dalo snagu, postao sam jači nego oni, pomislih, koji nisu odustali i koji od mene nisu bili bolji i koji su u svom diletantizmu našli doživotno pribežište, koji se nazivaju profesorima i sakupljaju nagrade i ordene, pomislih. Svi ti muzički tupoglavci koji su završili akademije i bave se koncertnom delatnošću, kako se to kaže, pomislih. Nisam nikada prihvatio koncertnu delatnost, pomislih, to mi je zabranila moja pamet, ali tu koncertnu delatnost nisam prihvatio iz sasvim drugog razloga nego Verthajmer, koji je, kao što sam rekao, nije prihvatio zbog Glena Gulda ili je zbog Glena Gulda odmah, kako se kaže, prekinuo, Verthajmera je u tome sprečio Glen Guld. Koncertna delatnost je nešto najužasnije što se može zamisliti, bez obzira na to da li je reč o tome da se pred publikom svira klavir, jeziva je ako se pred publikom svira violina, a da ne govorimo o užasu koji moramo da podnesemo ako pred publikom pevamo. Naš najveći kapital je, ako možemo da kažemo, da smo studirali u jednoj visokoj školi i da smo tu slavnu visoku školu apsolvirali, kako se kaže, i da nam to više ništa ne predstavlja i da sve to prećutimo, pomislih. Ne proćerdavamo to bogatstvo koncertiranjem iz godine u godinu, iz decenije u deceniju i tako dalje, pomislih, već sve to posmatramo kao jedno dovršeno poglavlje, da bismo ga sakrili. Ja sam, međutim, uvek bio pravi genije za prikrivanje, pomislih, za razliku od Verthajmera, koji, u stvari, nije umeo ništa da prikrije i koji je uvek morao da o svemu govori, da iskaže sve što ga tišti, do kraja života. Ali smo naravno, za razliku od većine drugih, imali i sreću da ne moramo da zarađujemo novac jer smo ga od početka imali dovoljno. Dok je Verthajmer, međutim, bio onaj koji se ovog novca uvek stideo, ja lično se tog novca nisam nikada stideo, pomislih, jer najluđa stvar bi bila upravo stideti se novca što je čovek rođenjem stekao, to bi po mom mišljenju bila perverzija, u svakom slučaju nešto strašno licemerno, pomislih. Kuda god da pogledamo, ljudi se pretvaraju tako što stalno govore da se stide novca što ga poseduju, a što ga drugi nemaju, dok je ipak u prirodi stvari da jedni novaca imaju, a drugi ga nemaju, i jednom ovi nemaju novca, a drugi ga imaju, i obratno, tu se ništa neće promeniti, i jedni nisu krivi što novac imaju, kao što ni drugi nisu krivi što ga nemaju, i tako dalje, pomislih, što, međutim, ne nailazi na razumevanje, ni od strane jednih, ni od strane drugih, jer oni zapravo znaju samo da budu licemerni i ništa više. Sebi nisam nikada prebacivao što imam novaca, pomislih, Verthajmer je to sebi neprestano prebacivao, nisam nikada rekao da patim zbog toga što sam bogat kao što pati Verthajmer, koji je to veoma često govorio i koji nije prezao ni od najbesmislenijih dotacionih manevara koji mu ništa nisu vredeli, oni milioni, na primer, što je poslao u afričku zonu gladi i koji tamo nikada nisu stigli, jer su ih pojele katoličke organizacije kojima je novac prosledio. Nesigurnost je u prirodi čoveka, kao i njegovo očajanje, Verthajmer je to veoma često i veoma tačno govorio, jedino što mu nikada nije uspelo da se svojih iskazanih misli drži, da ih se zaista pridržava, uvek je u glavi imao nešto čudovišno, uistinu čudovišno teoretsko (a i u svojim aforizmima!), pomislih, jednu stvarno spasonosnu životnu i egzistencijalnu filozofiju, ali je bio nesposoban da je na samog sebe primeni. Teorijski, vladao je svim nedostacima života, svim stanjima očajanja, svim zlom sveta koje nas lomi, ali u praksi nije bio za to nikada sposoban. I tako je, nasuprot svojim teorijama, sve više propadao, sve do; samoubistva, pomislih, sve do Cicersa, njegove smešne poslednje stanice, pomislih. Teorijski, uvek je govorio protiv samoubistva, njega je bez daljnjeg meni poverio, uvek je išao na moj pogreb, a praktično je on sebe ubio i ja sam išao na

njegov pogreb. Teorijski, on je postao jedan od najvećih pijanista na svetu, jedan od najčuvenijih umetnika (mada ne tako čuven kao Glen Guld!), a praktično nije na klaviru postigao ništa, pomislih, i na najbedniji način je pobegao u svoje takozvane humanističke nauke. Teorijski, on je vladao nad egzistencijom, praktično, svojom egzistencijom ne samo što nije vladao, nego ga je ona uništila, pomislih. Teorijski, on je bio naš, to jest moj i Glenov prijatelj, praktično, to nije nikada bio, pomislih, jer mu je kako za njegovu virtuoznost, tako i za istinsko prijateljstvo sve nedostajalo, što dokazuje njegovo samoubistvo, pomislih. Zaključak glasi: on se ubio, ne ja, pomislih, taman sam podigao sa poda svoju torbu, da bih je stavio na klupu, kad uđe gostioničarka. Iznenađena je, reče, nije me čula, pomislih da me laže. Nema sumnje da me je videla još kako ulazim u gostionicu, da me je sve vreme posmatrala, da namerno nije ušla u gostinsku sobu, ta odvratna, odurna, istovremeno privlačna žena, čija je bluza bila raskopčana do stomaka. Kakva prostota vlada kod ovih ljudi i oni je više uopšte ne prikrivaju, pomislih, već je otvoreno iskazuju, pomislih. Smatraju da prikrivanje njihove prostote, niskosti nije ni potrebno, rekoh samom sebi. Soba koju sam uvek uzimao, kaza ona, nije zagrejana, ali možda uopšte nema potrebe da se zagreva, jer duva topao vetar, ona će otvoriti prozore sobe i pustiti da uđe topli prolećni vetar, reče, dok je nameravala da zakopča svoju bluzu, ali je nije zakopčala. Verthajmer je bio kod nje, reče, pre nego što je otputovao u Cicers. Da se ubio, čula je od šofera, šofer je to čuo od drvoseče, jednog od onih koji čuvaju Verthajmerov posed, od Kolrozera (Franca). Nije joj jasno ko će sada postati vlasnik Trajha, reče, sestra Verthajmerova sigurno neće, smatra ona, ona je zauvek u Švajcarskoj. Videla je samo dva puta u poslednjih deset godina, jedna nepristupačna žena, sasvim drugačija od brata, koji je bio društven, upotrebila je čak izraz prijatan, što me iznenadilo, jer reč prijatan ne bih nikada doveo u vezu s Verthajmerom. Verthajmer je prema svima ljudima bio dobar, reče, zaista je rekla dobar, ali u istom dahu i to da je Trajh ostavio. U poslednje vreme su se u Trajhu često pojavljivali stranci, ostajali bi danima, čak nedeljama, a da se sam Verthajmer u Trajhu nije pojavljivao, ljudi koji su od Verthajmera dobili ključ od Trajha, kako je rekla, umetnici, muzičari, u njenom glasu se kod reči umetnici i muzičari čuo prezir. Ti ljudi su, tako je govorila, samo iskorišćavali Verthajmera i njegov Trajh, danima i nedeljama su se na njegov račun opijali i jeli, ležali su do podne u posteljama, hodali kroz mesto glasno se smejući obučeni u ludačka odela, svi zapušteni, kako je rekla, ostavili su najgori utisak. I na Verthajmeru samom mogla se uočiti sve veća zapuštenost, reč zapuštenost je izgovorila otežući, to je primila od Verthajmera pomislih. Noću je čula Verthajmera kako svira klavir, rekla je, često od pola noći sve do zore, na kraju je Verthajmer neispavan i u pocepanom odelu hodao kroz mesto, i sedao kod nje u gostinsku sobu s jedinim ciljem da se ispava. Poslednjih meseci nije više putovao u Beč, nije se više interesovao ni za poštu što ga je tamo čekala, nije tražio ni da mu se ta pošta pošalje. Četiri meseca je proveo u Trajhu sam, ne izlazeći iz kuće, drvoseče su ga snabdevale životnim namirnicama, govorila je, dok je podizala moju torbu i kretala se ka mojoj sobi, gore. Odmah je otvorila prozor rekavši da u ovoj sobi niko nije noćio cele zime, da je sve prljavo, da će ako nemam ništa protiv, uzeti krpu i prebrisati bar prljavštinu sa daske prozora, rekla je, ja sam to, međutim, odbio, meni ta prljavština nije smetala. Povukla je posteljinu i rekla da je sveže, da će je vazduh osušiti. Svi gosti uvek hoće iste sobe, rekla je. Verthajmer nije ranije nikome dozvoljavao da prenoći u Trajhu, odjedanput je njegova kuća bila nastanjena, rekla je gostioničarka. Trideset godina u Trajhu nije noćio niko osim samog Verthajmera, nekoliko nedelja pre njegove smrti su na desetine ljudi iz grada boravili u Trajhu, noćili su u Trajhu, celu kuću su okrenuli tumbe, kazala je. Umetnici su, rekla je, čudnovati ljudi, ni ta reč čudnovati nije bila njena, već Verthajmerova, koji je imao slabost prema

reči čudnovato, pomislih. Dugo vremena ljudi kao što je Verthajmer (kao što sam i ja!) mogu da izdrže izolaciju, a onda im je potrebno društvo, Verthajmer je bez društva izdržao dvadeset godina, onda je svoju kuću ispunio svim mogućim ljudima. I ubio se, pomislih. Kao i moja kuća u Deselbrunu, tako je i Trajh pogodan za samovanje, pomislih, za jednu glavu kao što sam ja, kao što je Verthajmer, pomislih, za jednu umetničku glavu, jednu takozvanu duhovnu glavu, ali kad takvu kuću trošimo рrеко određene granice, ona nas ubija, ona je apsolutno smrtonosna. Najpre uređujemo jednu takvu kuću za naše umetničke i duhovne ciljeve, a kada smo je tako namestili, ona nas ubija, pomislih, dok je gostioničarka golim prstima brisala prašinu sa vitrine, ne ustručavajući se ni najmanje, naprotiv, predstavljalo joj je zadovoljstvo što je posmatram u tom poslu, što je, takoreći, ne ispuštam iz očiju. Sada mi odjedanput nije više bilo nerazumljivo to što je Verthajmer s njom legao u postelju. Rekoh da ću verovatno ostati samo jednu noć, odjedanput sam osetio potrebu da još jednom posetim Trajh i da prenoćim zato u njenoj gostionici, seća li se još imena Glena Gulda, upitah je, da, glasio je njen odgovor, onaj što je slavan u čitavom svetu. On je, kao i Verthajmer prevalio pedesetu, rekoh, virtuoz na klaviru, najbolji na celom svetu, bio je jednom u Trajhu pre dvadeset osam godina, rekoh, čega ona verovatno ne može da se seti, ona me, međutim, odmah ispravi, rekavši, dobro se sećam tog Amerikanca. Ali taj Glen Guld se nije ubio, rekoh, njega je pogodio šlog, pao je mrtav za klavirom, rekoh, bio sam svestan bespomoćnosti kojom sam to rekao, ali mi je ona pred gostioničarkom bila manje neprijatna nego pred samim sobom, čuo sam sebe da kako govorim pao je mrtav, dok je gostioničarka stajala kod otvorenog prozora utvrdivši da smrad od fabrike hartije zagađuje vazduh, kao i uvek kada duva južni vetar, reče. Verthajmer se ubio, rekoh, a taj Glen Guld nije, on je umro prirodnom smrću, tako usiljeno to nisam nikada rеkао, pomislih. Možda se Verthajmer ubio, jer je taj Glen Guld umro. Moždana kap je lepa stvar, reče gostioničarka, svako želi sebi moždanu kap i to smrtonosnu. Iznenadan kraj. Odmah idem preko u Trajh, rekoh, zna li gostioničarka da li nekoga ima u Trajhu, ko uopšte vodi sada računa o kući. Ona to ne zna, ali su drvoseče sigurno u Trajhu. Po njenom mišljenju u Trajhu se posle Verthajmerove smrti nije ništa promenilo. Verthajmerova sestra koja je van svake sumnje nasledila Trajh, ovde se nije pojavljivala, a i nijedan drugi naslednik, kako je rekla. Da li želim da večeram u njenoj gostionici, upita, rekoh da sada ne mogu da kažem šta će biti večeras, ali ću svakako kod nje pojesti jednu kobasicu, takvu nigde neću dobiti, pomislih, ali to ne rekoh, to sam samo pomislio. Njen posao se odvija kao i uvek, zahvaljujući radnicima u fabrici hartije, oni svi dolaze tek uveče, u podne gotovo da i nema gostiju, tako je uvek bilo. A ako nekog i ima, onda samo šoferi i šumarski radnici sede u gostionici, jedu kobasice sa slaninom, reče. Ali ona ima dovoljno posla. Bila je udata za radnika iz fabrike za obradu hartije, pomislih, s njim je živela tri godine dok nije upao u jedan od onih mlinova za papir kojih se svi boje, i dok ga taj mlin nije samleo, i da sе od tada nije više udavala. Moj muž je sada već devet godina mrtav, reče otvoreno i sede na dasku pred prozorom. Udaja ne dolazi više u obzir, bolje je biti sam. Ali prvo se trudiš iz sve snage da se udaš, da nadeš muža, nije to rekla, onda sam bila srećna što ga više nije bilo, to je izvesno pomislila, rekla je da do nesreće nije moralo da dođe, gospodin Verthajmer mi je veoma mnogo pomogao u prvo vreme posle sahrane. U trenutku kada više nije mogla da izdrži zajednički život sa svojim mužem, pomislih posmatrajući je, on je upao u mlin za preradu hartije i više ga nije bilo, ostavio joj je jednu nedovoljnu, ali ipak redovnu penziju. Moj muž je bio dohar čovek, reče, pa Vi ste ga poznavali, iako sam jedva mogao da se setim tog čoveka, sem da je na sebi uvek imao isto radničko odelo od klobučine, sa radničkom kapom od klobučine dok je sedeo za stolom u gostinskoj sobi i jeo velike komade dimljenog mesa što mu je

postavila žena. Moj muž je bio dobar čovek, ponovi ona više puta, pogleda kroz prozor i popravi kosu. I samoća ima svojih prednosti, reče. Sigurno sam bio na pogrebu, reče, i htede odmah da sazna sve o Verthajmerovom sprovodu, da je obavljen u Kuru, to je već znala, ali su joj još uvek bile nepoznate bliže okolnosti koje su vodile do Verthajmerove sahrane, tako sam seo na krevet i počeo da joj izveštavam. Uspeo sam, naravno, da dam samo delove izveštaja, počeo sam s tim da sam bio u Beču baveći se prodajom stana, to je velik stan, rekoh, isuviše velik za samog čoveka i sasvim suvišan za nekog ko stanuje u Madridu, najlepšem od svih gradova, rekoh. Ali nisam prodao stan, rekoh, kao što ne pomišljam da prodam ni Deselbrun, to joj je svakako poznato. Bila je jednom sa svojim mužem u Deselbrunu, pre mnogo godina, onda kad je izgorela mlekara rekoh, u privrednoj krizi kakva vlada danas bila bi glupost prodati nekretninu, rekoh, namerno sam više puta ponovio reč nekretnina, bila je važna u mom izveštaju. Država je bankrotirala, rekoh, ona je na to klimnula glavom, vlada je korumpirana, rekoh, socijalisti koji su sada već trinaest godina na vlasti, iskoristili su tu vlast do krajnjih granica i potpuno upropastili zemlju. Dok sam govorio, gostioničarka je klimala glavom i odsutno gledala čas u mene, čas kroz prozor. Svi su želeli socijalističku vladu, rekoh, ali sada vide da je upravo ova socijalistička vlada sve proćerdala, reč proćerdala sam namerno izgovorio jasnije nego sve druge reči i uopšte se nisam stideo što sam je upotrebio, ponovio sam reč proćerdala govoreći o bankrotu države pod našom socijalističkom vlašću još nekoliko puta i rekao sam još da je kancelar jedan podao, prevejan, neozbiljan čovek koji socijalizam zloupotrebljava samo kao sredstvo za svoje perverzne vladalačke želje, kao i cela vlada uostalom, svi ti ljudi nisu ništa drugo do pohlepni na vlast, podmukli i beskrupulozni, država koja su oni sami, njima predstavlja sve, rekoh, a narod kojim vladaju ne znači im ništa. Ja jesam i volim ovaj narod, ali neću da imam ikakvog posla s ovom državom, rekoh. Naša zemlja nije još nikada u svojoj istoriji padala na tako niske grane, rekoh, nikada u istoriji nisu njome vladali bedniji i prema tome nekarakterniji i tupoglaviji ljudi. Ali narod je glup, rekoh, i previše je slab da bi izmenio takvo stanje, upravo naseda na takve neozbiljne, na vlast pohlepne ljude kakvi sada vladaju. Verovatno se i prilikom sledećih izbora neće promeniti ništa u ovom žalosnom stanju, rekoh, jer Austrijanci su ljudi od navike i u stanju su da se naviknu i na baruštinu po kojoj već više od deset godina gacaju. Jadan narod, rekoh. I na reč socijalizam, rekoh, nasedaju pre svega Austrijanci, još uvek iako svako zna da je reč socijalizam izgubila svoju vrednost. Socijalisti nisu više nikakvi socijalisti, rekoh, današnji socijalisti su novi izrabljivači, sve je lažljivo! rekoh gostioničarki koja, međutim, uopšte nije htela da sluša ovu besmislenu digresiju, kako sam odjedanput primetio, jer je ona čeznula samo za mojim izveštajem o pogrebu. Zato joj rekoh da me u Beču iznenadio telegram iz Cicersa, telegram gospode Dutvajler, rekoh, Verthajmerove sestre, u Beču, sam ga dobio, bio sam u čuvenoj Kući palmi, rekoh, i telegram sam našao zakačen za vrata. Do danas mi nije jasno otkuda je gospođa Dutvajler znala da boravim u Beču, rekoh. Taj grad je tako poružneo, i ne može se uopšte uporediti sa ranijim Bečom. Kakvo jezivo iskustvo, kada se posle nekoliko godina provedenih u inostranstvu vratite u taj grad, uopšte u ovu propalu zemlju, rekoh. Da mi je Verthajmerova sestra uopšte poslala telegram, da me uopšte obavestila o smrti svog brata, to me čudi. Dutvajler, rekoh, kakvo užasno ime! Jedna bogata švajcarska porodica, rekoh, u koju se Verthajmerova sestra udala, hemijski koncern. Ali kao što sama zna, rekoh gostioničarki, Verthajmer je uvek ugnjetavao, nije joj dozvoljavao da digne glavu, u poslednjem, u poslednjem mogućem trenutku mu se izmakla. Kada bi gostioničarka sada otputovala u Beč, bila bi užasnuta. Kako se samo taj grad promenio, na gore, rekoh. Ni traga od veličine, sve sam šljam! — rekoh. Najbolje je držati se što dalje od svega, povući se iz svega, rekoh. Što sam pre

mnogo godina otišao u Madrid, nisam se pokajao nijednog trenutka. Ali, ako nemamo mogućnost da odemo i ako moramo da ostanemo u jednoj tako tupoj zemlji, u jednom tako tupom gradu kao što je Beč, onda ćemo se povući u sebe, ili nećemo preživeti, rekoh. Dva dana sam u Beču imao vremena da razmišljam o Verthajmeru, rekoh, na putu za Kur, u toku noći pre sahrane. Koliko ljudi je bilo na Verthajmerovom pogrebu, to je zanimalo. Samo Dutvajlerka, njen muž i ja, rekoh. I naravno, ljudi iz pogrebnog zavoda, rekoh. Sve je bilo gotovo za manje od dvadeset minuta. Gostioničarka reče da je Verthajmer uvek govorio o tome da će njoj, ukoliko umre pre nje, ostaviti jednu ogrlicu, jednu vrednu, reče, od njegove bake. Ali Verthajmer je u svojoj oporuci sigurno nije ni spomenuo, reče, a ja pomislih da Verthajmer sigurno nije ni sastavio oporuku. Ako je Verthajmer gostioničarki obećao ogrlicu, rekoh joj, onda će tu ogrlicu i dobiti. Verthajmer je s vremena na vreme kod nje noćio, rekla je zarumenevši se u licu, kada se, što se češće dogadalo, u Trajhu bojao, kada bi stigao iz Beča prvo bi svraćao kod nje, da tu prenoći, jer je zimi često iznenada putovao u Trajh, a u Trajhu kuća nije bila zagrejana. Ljudi koje je u poslednje vreme pozivao u Trajli bili su obučeni u luda odela, glumci, reče, kao iz cirkusa. Kod nje nisu ništa jeli, pićem su se snabdevali u radnji mešovitom robom. Oni su ga samo iskoriščavali, reče gostioničarka, nedeljama su prebivali o njegovom trošku u Trajhu, napravili su nered, рrаvili buku preko cele noći sve do zore. Kakav ološ, reče. Nedeljama su prebivali u Trajhu, bez Verthajmera, koji se pojavio tek nekoliko dana pre svog putovanja u Kur. Često je Verthajmer govorio gostioničarki da će otputovati u Cicers kod svoje sestre i njenog muža, ali je to uvek odlagao. Sestri je pisao mnoga pisma u Cicers, da dođe kod njega u Trajh, da se rastane od svog muža do koga on, Verthajmer, nije nikada držao, tako je govorila gostioničarka, do tog jezivog čoveka, tako je ponovila Verthajmerove reči, ali sestra na njegova pisma nije odgovarala. Ne možemo za sebe nikoga vezivati, rekoh, ako to čovek neće, moramo ga ostaviti na miru, rekoh. Verthajmer je svoju sestru hteo da za sve vreme veže za sebe, rekoh, to je bila greška. Izludeo je svoju sestru i pri tom je sam poludeo, rekoh, jer kad se neko ubije, onda je to ludilo. Šta će sad biti s onim silnim parama? — upita gostioničarka, koje je Verthajmer ostavio za sobom. To ne znam, rekoh, to je sigurno nasledila sestra, kazah. Para na paru ide, reče gostioničarka i htede da čuje još o sprovodu, ali ja više nisam znao šta da joj pričam jer sam već rekao sve o Verthajmerovom pogrebu, manje-više sve. Da li je to bio jevrejski pogreb, htela je da zna gostioničarka. Odgovorih ne, nikakav jevrejski pogreb, on je pokopan na najbrži način, sve se odigralo tako brzo da sam to gotovo prevideo. Dutvajlerovi su me posle sahrane pozvali na ručak, rekoh, ali sam to odbio, nisam hteo da budem s njima. To je, međutim, bila greška, rekoh, trebalo je da prihvatim poziv i da idem s njima, ovako sam iznenada ostao sam i nisam znao šta sada da radim, rekoh. Kur je ružan grad, rekoh, mračan kao nijedan drugi. Verthajmer je u Kuru sahranjen samo privremeno, rekoh iznenada, konačno će ga sahraniti u Beču, na Deblingškom groblju, rekoh, u porodičnu grobnicu. Gostioničarka ustade rekavši da će topao vazduh spolja zagrejati sobu do večeri, mogu da budem miran. Ovde unutra još uvek vlada zimska hladnoća, reče. I zaista sam se uplašio prehlade kad sam pomislio da ću morati da prespavam u ovoj sobi u kojoj sam proveo toliko besanih noći. Nikuda drugde nisam, međutim, mogao da odem, bilo zato što je predaleko, bilo zato što je još primitivnije nego ovde, pomislih. Istina, postavljao sam ranije mnogo manje zahteve, pomislih, nisam bio ovako osetljiv kao danas i pomislih da ću za svaki slučaj zamoliti gostioničarku da mi da još dva vunena ćebeta, рrе nego što legnem u postelju, Da li bi mogla napraviti vruć čaj, рrе nego što se uputim u Trajh, upitah gostioničarku, koja na to siđe u kuhinju da napravi vruć čaj. U međuvremenu sam raspakovao svoju torbu i u orman obesio crno-sivo odelo koje sam nosio na pogrebu u Kuru. U svima spavaćim sobama

drže ove neukusne rafaelovske anđele, pomislih, posmatrajući rafaelovskog anđela na zidu, već sasvim ubuđavljenog, zahvaljujući čemu je, međutim, opet postao podnošljiv. Sećam se kako su me ovde ti pet ujutru budile svinje koje su roktale za koritom i gostioničarka, koja je bezobzirno-stupidno lupala vratima. Ako znamo šta nam predstoji, to ćemo lakše podneti. U ogledalu pred koje sam morao da se sagnem da bih mogao da se vidim, otkrili na slepoočnici lišaj što sam nedeljama lečio kineskom mašću i što je već bio nestao, sada je opet bio tu, taj prizor me uplašio. Odmah sam pomislio na jednu zloćudmi bolest koju mi je lekar prećutao i da bi me umirio propisao mi je ovu kinesku mast koja, u stvari, kako se sada pokazalo, nije ništa vredela. Takav lišaj može, naravno, da bude početak jedne teške, zloćudne bolesti, pomislih, okrenuvši se. To što sam se iskrcao u Atnang Puhajmu i nastavio put u Vankham da bih stigao u Trajh, odjedanput mi se učinilo sasvim besmislenim. U ovaj jezivi Vankham nisam ni morao da zalazim, pomislih, to mi nije ni trebalo, pomislih, da stojim odjedanput u ovoj hladnoj, plesivoj sobi i da se plašim noći zamišljajući je u svoj njenoj grozoti. Čak i da sam ostao u Beču i da nisam reagovao na telegram Dutvajlerke i da uopšte nisam putovao u Kur, rekoh sebi, to bi bilo bolje nego što sam preduzeo ovo putovanje u Kur, što sam se iskrcao u Atnang Puhajmu i uputio se u Vankham, da bih jedanput video Trajh, koji me se uopšte nije ticao. Budući da sa Dutvajlerovima nisam ništa razgovarao i da čak na otvorenom Verthajmerovom grobu nisam osetio ama baš ništa, pomislih, mogao sam bez daljenjeg da izbegnem celu ovu torturu. Zgražavao sam se nad svojim postupkom. S druge strane, šta sam to i imao da pričam s Verthajmerovom sestrom? — upitah se. S njenim mužem, koji me se uopšte nije ticao i delovao odbojno, još više prilikom ličnog kontakta nego u Verthajmerovim opisima što su ga prikazivali u više nego ružnom svetlu. S takvim ljudima kao što su Dutvajlerovi ja ne razgovaram, odmah sam pomislio, čim sam ugledao Dutvajlera. Radi takvog Dutvajlera Verthajmerova je napustila svog brata i otišla u Švajcarsku, pomislih, radi jednog ovakvog odvratnog Dutvajlera! Pogledah opet u ogledalo utvrdivši da se lišaj nastanio ne samo na mojoj slepoočnici, već i na potiljku. Možda će se Dutvajlerka sada vratiti u Beč, pomislih, njen brat, koji je mrtav, stan na Kolmarktu, koji joj opet stoji na raspolaganju, Švajcarska joj više nije potrebna. Bečki stan pripada njoj, kao i Trajh. Još ako je i njen nameštaj u stanu na Kolmarktu, pomislih, što ga je volela, a što ga je njen brat, kako je uvek ponavljao, mrzeo. Sada može lepo da živi sa Švajcarcem u Cicersu, pomislih, jer se može bilo kad vraćati u Beč ili u Trajh. Virtuoz počiva na kurškom groblju u blizini đubrišta, pomislih na trenutak. Verthajmerovi roditelji su sahranjeni po jevrejskom zakonu, pomislih. Verthajmer je sam sebe poslednjih godina opisivao kao nereligioznog. Grobnicu Verthajmerovih na Deblinškom groblju, odmah pored takozvane Grobnice ljubavi i groba Teodora Hercla posetio sam nekoliko puta sa Verthajmerom, nije mu smetalo što je džinovsku ploču od granita u koju behu uklesana imena Verthajmera, koji su počivali u grobnici Verthajmera, tokom vremena pomerila već deset ili dvadeset santimetara u stranu bukva što je rasla iz grobnice; njegova sestra je uvek želela da ga natera da ukloni tu bukvu i da vrati granitnu ploču na staro mesto, činjenica da je bukva nesmetano izrasla iz grobnice i pomerila ploču od granita njemu nije smetala, naprotiv, svaki put se, kada bi stao pred grobnicu, divio se bukvi i još više pomerenoj granitnoj ploči. Sada će sestra ukloniti bukvu iz grobnice i ispraviti granitnu ploču i pre toga još preneli Verthajmera iz Kura u Beč i sahraniti ga u grobnicu, pomislih. Verthajmer je bio najstrastveniji posetilac groblja kojeg sam ikada upoznao, strastveniji čak od mene samog, pomislih. Desnim kažiprstom napisah veliko slovo V u prašini na vitrini. Deselbrun mi je u tom trenutku pao na pamet, uhvatih sebe u jednoj sentimentalnoj misli, možda bi ipak trebalo poći u Deselbrun, no odmah sam ovu misao smetnuo s uma. Želeo sam da

budem dosledan i rekoh samom sebi, nećeš ići u Deselbrun. Jedna takva poseta Deselbrunu oduzela bi ti mnogo snage, rekoh sebi, ne možeš sebi da dozvoliš posetu Deselbrunu. Predeo pred prozorom je bio pust, meni dobro poznat deselbrunski predeo od koga se čovek može razboleti i koji od pre nekoliko godina odjedanput nisam više mogao da gledam. Da nisam otišao iz Deselbruna, rekoh sebi, bio bih uništen, ne bih više postojao, bio bih uništen pre Glena i pre Verthajmera, odumro bih, moram to da kažem, jer je predeo u Deselbrunu i oko Deselbruna predeo u odumiranju, poput predela pred prozorom u Vankhamu koji sve ugrožava i polako guši i nikada ne uspravlja, nikada ne uzima u zaštitu. Ne možemo da biramo mesto rođenja, pomislih. Možemo, međutim, da odemo iz tog mesta rođenja ako preti da će nas ugušiti, može nas ubiti ako previdimo trenutak odlaska. Imao sam sreće i otišao u pravom trenutku, rekoh sebi. Na kraju sam otišao i iz Beča, jer je i Beč pretio da me uguši i udavi. Očevom računu u banci imam, međutim, da zahvalim to što sam još uvek u životu, što smem da postojim, kako sam sebi odjedanput rekao. Nije to predeo za život, rekoh sebi. Nije to predeo koji umiruje. Nisu to prijatni ljudi. Samo me vrebaju, pomislih. Plaše me. Guraju me u mrak. Nikada se u ovom kraju nisam osećao sigurnim, pomislih. Neprestano napadan od boleština, nesanica me gotovo ubila. Kad su došli ljudi iz Altminstera i odneli stenvej, odahnuo sam, pomislih, odjedanput sam se osećao slobodno šetajući po Deselbrunu. Umetnost, i što god da se pod tim podrazumeva, nisam napustio poklanjajući stenvej učiteljevom detetu u Altminsteru, pomislih. Isporučio sam stenvej učiteljevoj niskosti, tuposti učiteljevog deteta, pomislih. Da sam učitelju rekao koliko zaista vredi moj stenvej, on bi se prepao, pomislih, ovako pojma nije imao koliko instrument vredi. Još kad sam stenvej transportovao iz Beča u Deselbrun, znao sam da neće dugo stajati u Deselbrunu, ali, naravno, nisam imao pojma da ću ga pokloniti učiteljevom detetu, pomislih. Dokle god sam imao stenvej, nisam u svojim spisima bio samostalan, pomislih, nisam bio slobodan kao od onog trenutka kad je stenvej napokon udaljen iz kuće. Morao sam da se rastanem od stenveja da bih mogao da pišem, pisao sam, da kažem pošteno, četrnaest godina i to uvek nešto više ili manje neupotrebljivo, jer se nisam rastajao od mog stenveja. Čim je stenvej otišao, počeo sam da pišem bolje, pomislih. U Cale del Prado sam još uvek pomišljao na to da je stenvej u Beču (ili u Deselbrunu) i da zbog toga ne mogu da pišem bolje od ovih u svakom slučaju neuspelih pokušaja. Čim sam se rešio stenveja počeo sam da pišem drukčije, od prvog momenta, pomislih. Ali to ne znači da sam sa stenvejom napustio i muziku, pomislih. Naprotiv. Ali ona više nije nada mnom imala onu razarajuću vlast, jednostavno me više nije bolela, pomislih. Ako bacimo pogled na ovaj predeo, uplašićemo se. Ni pod kojim okolnostima ne želimo da se vratimo u taj predeo. Sve je uvek sivo i ljudi neprekidno ostavljaju deprimirajući utisak. Onda bi samo preostalo da se opet uvučem u svoju sobu gde mi na pamet ne bi pala nijedna korisna misao, pomislih. I da postanem kao svi ovi ovde što su, dovoljno je samo da pogledam gostioničarku, biće potpuno uništeno ovom prirodom koja vlada nad svima, koja više nikako ne može da nađe izlaz iz svoje prostote i podlosti, pomislih. U ovom zlokobnom predelu bih se sasušio, pomislih. Ali nisam nikada ni morao da idem u Deselbrun, pomislih, nisam morao da prihvatim nasledstvo, mogao sam od toga da odustanem, ionako sam ga napustio, pomislih. Deselbrun je, zapravo, sagradio stric moga oca, direktor fabrike hartije, kao gospodsku kuću sa mnogo soba za mnogo dece koje je imao. Da je napustim, to je bio moj spas, svakako. S roditeljima sam najpre išao uvek samo leti u Deselbrun, zatim sam godinama pohađao školu u Deselbrunu i Vankhamu, pomislih, zatim gimnaziju u Salcburgu, zatim Mocarteum, jednom i Bečku akademiju na godinu dana, pomislih, zatim opet Mocarteum, zatim nazad u Beč i napokon ideja da se zauvek tamo povučem sa svojim duhovnim ambicijama, u Deselbrun, gde sam vrlo brzo pretrpeo poraz s

osećanjem da sam dospeo u ćorsokak. Karijera virtuoza na klaviru kao izgovor, ali ipak doterana do krajnje perfekcije, pomislih. Na vrhuncu moći, tako mogu da kažem, napustio sam sve, izbacio kroz prozor, tako moram da kažem, samog sebe lupio po glavi, prodao stenvej. Kada ovde pada kiša neprekidno šest ili sedam nedelja i u toj neprekidnoj kiši poludiš, pomislih, onda je potrebna najveća snaga volje da se ne ubiješ. Ali polovina svih ovih ljudi ovde izvršava samoubistvo, ranije ili kasnije, ne propadaju, kako se kaže, sami od sebe. Nemaju šta drugo osim svog katoličanstva ili socijalističke partije, te dve najodvratnije institucije našeg vremena. U Madridu izlazim bar jednom dnevno iz kuće da bih jeo, pomislih, ovde ne bih nikada promolio ni nos iz kuće u mom sve bržem i beznadežnijem procesu parloženja. Ali na prodaju nisam nikada ozbiljno pomišljao, nikada nisam time špekulisao kao tokom poslednje dve godine, ali naravno bez rezultata. Pri tom nisam nikada nekom za takve stvari nadležnom čoveku obećao da neću prodati Deselbrun, pomislih. Bez posrednika nije moguće prodati nekretnine, a od tih posrednika me hvata jeza, pomislih. Možemo godinama da ne koristimo kuću kao što je Deselbrun, pomislih, da je pustimo da propadne, pomislih, zašto da ne. Ni u kom slučaju ne idem u Deselburn, pomislih. Gostioničarka mi je skuvala čaj i sišao sam u gostinsku sobu. Seo sam za sto kraj prozora, za kojim sam sedeo i ranijih godina, ali nisam imao utisak da je vreme stalo. Čuo sam kako gostioničarka radi u kuhinji i pomislih da verovatno pravi jelo za svoje dete koje se oko jedan ili dva vraća iz škole, da podgreva gulaš ili supu od povrća. Teoretski možemo da razumemo ljude, ali u praksi ne možemo da ih podnesemo, pomislih, nevoljno se s njima družimo i prema njima se ponašamo uvek sa svoga stanovišta. Trebalo bi, međutim, da ljude ne posmatramo sa svoga stanovišta, već iz svih uglova i da se tako prema njima ponašamo, pomislih, da s njima tako saobraćamo, da možemo da kažemo da s njima saobraćamo takoreći na način potpuno bez predrasuda, što, međutim, ne uspeva, jer uvek prema svakome imamo neka predubeđenja. Gostioničarka ie nekada bila bolesna na plućima kao i ja, pomislih, tu bolest pluća je uspela da, kao i ja, istera iz sebe, da je likvidira snagom svoje volje za životom. Na jedvite jade je, kako se kaže, uspela da završi osnovnu školu, pomislih, i onda je od svog ujaka, koji je bio upleten u do današnjeg dana nerazjašnjen slučaj ubistva i osuđen na dvadeset godina robije, preuzela gostionicu. Zajedno sa jednim susedom njen ujak je, navodno, u sobi pored moje zadavio nekog trgovačkog predstavnika iz Beča, koji je prodavao takozvanu sitnu robu i odseo u gostionici, da bi došli do ogromne sume koju je bečki trgovački putnik, navodno, imao kod sebe. Dihtelmile, kako se gostionica zvala, postao je otada čuven po zlu glasu. Sa Dihtelmileom su stvari prvo krenule nizbrdo kada se saznalo za slučaj ubistva, i bila je zatvorena preko dve godine. Sud je nećaki ubice, dakle njenog ujaka, zatim dodelio Dihtermile, pomislih, zatim je Dihtelmile opet otvorena i vodila je njegova nećaka, ali posle novog otvaranja to naravno nije više bila ista Dihtelmile kao pre onog ubistva. O gostionačarkinom ujaku se nije više ništa čulo, pomislih, verovatno je on, kao sve ubice i oni osuđeni na dvadeset godina pušten već posle dvanaest ili trinaest godina na slobodu, možda više i nije živ, pomislih, nisam, međutim, imao nameru da se kod gostioničarke raspitujem o njenom ujaku, jer nisam imao želje da još jedanput čujem svu tu priču o ubistvu koju mi je već nekoliko puta, i to na moj zahtev, ispričala. Ubistvo tog bečkog trgovačkog putnika je svojevremeno izazvalo veliko uzbuđenje i za vreme procesa novine su bile pune toga, a Dihtelmile, već davno zatvorena, bila je nedeljama opsednuta radoznalcima, iako tu nije bilo ništa naročito da se vidi. Dihtelmile se posle ubistva sve više naziva kuća zločina i kada ljudi hoće da kažu kako idu u Dihtelmile, tada kažu i da idu u kuću zločina, to se već ustalilo. Na procesu je bilo reči o takozvanom procesu s indikacijama, pomislih, i ubistvo nije dokazano ni za ujaka gostioničarke, niti za njegovog saučesnika, čija je

porodica zbog ove priče o ubistvu gurnuta, kako se kaže, u nesreću. Ni sud nije poverovao da je takozvani putar bio u stanju da počini tako gnusno ubistvo zajedno sa gostioničarkinim ujakom, koji je uvek i svuda važio kao ljubazan i skroman čovek i sasvim čvrstog karaktera i dan danas se o njemu govori kao o ljubaznom i skromnom čoveku čvrstog karaktera, i to tako govore oni koji su ga poznavali, ali su porotnici izrekli najvišu kaznu, ne samo što se tiče gostioničarkinog ujaka, već i nekadašnjeg putara koji je, kako čujem, u međuvremenu umro, kako je njegova žena uvek ponavljala, od očaja što je zapravo bio nevin i žrtva porotnika čovekomrzaca. Sudovi, i kada nevine ljude i njihove porodice unište za ceo život, rade dalje svoj posao, pomislih, porotnici koji prilikom donošenja presude slede svoje trenutno raspoloženje, ali uvek osećaju nezadrživu mržnju prema sebi ravnima, veoma brzo se, i kada shvate da su uistinu počinili nepopravljiv zločin nad nevinim čovekom, mire s takvom pogrešnom presudom i ne osećaju nikakvu grižu savesti. Polovina svih porotničkih presuda, tako sam obavešten, počiva uistinu na pogrešnoj osudi, pomislih, i siguran sam da se i u takozvanom procesu Dihtelmile stoprocentno radilo o jednom takvom procesu koji se završio pogrešnom osudom porotnika. Takozvani austrijski okružni sudovi poznati su po tome što u njima svake godine porotnici donose na desetine pogrešnih presuda i što, prema tome, na savesti imaju na desetine nevinih ljudi koji u našim kaznionicama provode, uglavnom, kaznu doživotnog zatvora, bez izgleda da će ikada biti rehabilitovani, kako se to kaže. Uopšte, pomislih, u našim zatvorima i kaznionicama sedi više nevinih nego krivih ljudi, jer ima toliko nesavesnih sudija porotnika koji mrze ljude, i prema tome sebi ravne, koji su im izručeni zahvaljujući jezivim okolnostima što su ih dovele pred sud. Austrijsko sudstvo je đavolsko, pomislih, što ćemo lako utvrditi čim uzmemo da pročitamo pažljivo novine, ali je mnogo đavolskije ako znamo da samo najmanji deo njegovih zločina dospeva na svetlost dana i biva objavljen. Uveren sam da ujak gostioničarke nije onaj ubica ili bolje rečeno pomagač ubice kako su ga žigosali pre trinaest ili četrnaest godina. I putara sam ocenio kao zaista nevinog čoveka, još uvek se dobro sećam izveštaja sa procesa i zapravo su obojica, ujak gostioničarkin, takozvani gostioničar iz Dihtela, kao i njegov sused, putar, morali da budu neizostavno oslobođeni, za to je na kraju krajeva pledirao čak i državni tužilac, ali su porotnici glasali za zajedničko i gnusno ubistvo i tako su gostioničar i putar nestali u kaznenom zavodu Garsten, pomislih. I ako niko ne bude imao hrabrosti i snage i novca da obnovi taj užasni proces, pogrešna presuda će kao u ovom slučaju gostioničara i putara jednostavno ostati, takva užasna nepravda prema dvojici uistinu nevinih ljudi s kojima ljudi, to jest društvo, neće nikada hteti da imaju ikakva posla, bez obzira na to da li su krivi ili nevini. Proces Dihtelmile, kako ga uvek nazivaju, pao mi je na pamet i bavio sam se njime sve vreme dok sam sedeo za stolom pored prozora zato što sam otkrio fotografiju na zidu preko puta na kojoj se video gostioničar u svom gostioničarkom odelu kako puši lulu i pomislih da je gostioničarka fotografiju prikucala na zid ne samo iz zahvalnosti što svom ujaku ima da zahvali za Dihtelmile i prema tome za svoju egzistenciju, već i zato da gostioničar ne bi sasvim iščezao iz sećanja. Većina ljudi koji su se stvarno i predano bavili ovim procesom odavno su umrli, pomislih, a ovi od danas ne mogu ništa više da započnu s tom fotografijom. U Dihtelmileu je, međutim, nesumnjivo ostao izvesni miris kapitalnog zločina, pomislih, koji svakako privlači ljude. Ne gledamo nerado kada na ljude padne sumnja i kada ih optužuju i hapse, pomislih, to je istina. Ako zločin izbije na svetlo dana, pomislih gledajući fotografiju preko puta. Upitaću gostioničarku kad izađe iz kuhinje šta se dogodilo s njenim ujakom, pomislih, i rekoh sebi jednom, da ću je to pitati, jednom, da je neću pitati, pitaću je, neću je pitati, tako sam sve vreme posmatrao fotografiju sa gostioničarem i mislio kako ću se raspitati kod gostioničarke o njemu i tako

dalje. Jedan takozvani običan čovek koji nije nikada običan čovek biva istrgnut iz svoje sredine, bukvalno preko noći, i preseljen u kazneni zavod, pomislih, iz koga će izaći, ako uopšte izađe, jedino kao potpuno uništen čovek, kao prava olupina, tako rekoh samom sebi, za to je krivo celo društvo. U novinama je odmah posle završetka procesa nabačeno pitanje nisu li gostioničar i putar, zapravo, nevini i štampani su slični komentari, ali već dva-tri dana posle okončanja procesa nije više uopšte bilo reči o procesu Dihtelmile. Iz komentara se moglo shvatiti da njih dvojica koji su žigosani i osuđeni kao ubice uopšte nisu mogli da izvrše ubistvo, neka treća osoba, ili više trećih osoba mora da su izvršili ubistvo, ali su porotnici već izrekli svoj sud i proces se više nije obavljao, pomislih, zaista sam se u životu malo bavio tom velikom strašću kakva je krivičnopravna strana našeg sveta. Ako pratimo ovu krivičnopravnu stranu našeg sveta, a to znači našeg društva, doživećemo, kako se kaže, svakog dana neko čudo. Kad se gostioničarka, manje ili više iscrpljena vratila iz kuhinje i sela za moj sto, prala je rublje i oko nje se širio zadah kuhinje, ipak je upitah šta je bilo s njenim ujakom, gostioničarom, postavljajući to pitanje ne na prost, već na krajnje oprezan način. Njen ujak je otišao kod svog brata u Hiršbah, reče, Hiršbah je jedno malo mesto na češkoj granici, sama je bila tamo samo jedanput, prošlo je dosta godina, tada je njen sin imao tek tri godine. Imala je nameru da ujaku pokaže svog sina u nadi da će joj on, za koga je smatrala da još ima mnogo novaca, pomoći u nevolji, da će joj, dakle, dati novaca, samo zato je sa svojim sinom preduzela naporan put u Hiršbah na češkoj granici, pola godine posle smrti njenog muža, oca njenog sina, koji se uprkos svim teškim okolnostima tako dobro razvio. Ujak je, međutim, uopšte nije primio, rekao je svom bratu da kaže kako nije tu i uopšte se nije pokazivao sve dok ona nije prestala da ga čeka zajedno sa sinom, i onda se odvezla natrag u Vankham bez rezultata. Kako čovek može biti tako tvrda srca, reče, s druge strane, reče i da razume svog ujaka. Taj nije hteo više ništa da čuje o Dihtelmileu i o Vankhamu, izjavi. Oni koji su bili u kaznenom zavodu, bez obzira koliko dugo, ne vraćaju se više, kada ih puste, nikada tamo odakle su došli, rekoh. Gostioničarka se od svog ujaka ili bar od svog drugog ujaka, onom iz Hiršbaha, nadala nekoj pomoći, ali je nije dobila, i to baš od ljudi koji su bili njena najbliža rodbina i to su još uvek, za koje zna da, iako žive u bednim uslovima, što se u Hiršbahu podrazumeva, ipak raspolažu većom imovinom, gostioničarka je naznačila na koliko procenjuje imovinu svoja dva ujaka, mada nije navela tačnu sumu, jednu dirljivu malu sumu, pomislih, koja njoj, gostioničarki, mora da izgleda tako visoka, da je to smatrala odsudnom pomoći, pomislih. Stari ljudi su, i kada im više ništa ne treba, škrti, što su stariji, sve su škrtiji, njihovi potomci bi mogli da skapaju od gladi pred njihovim očima, to im ne bi ni najmanje smetalo. Gostioničarka je onda opisala svoje putovanje u Hiršbah, kako je komplikovano putovati iz Vankhama u Hiršbah, kako je morala da preseda tri puta sa svojim bolesnim detetom i da od posete Hiršbahu ne samo što nije dobila novaca, već je zaradila upalu grla, tešku upalu grla koja je trajala mesecima, kazala je. Posle posete u Hiršbahu pomislila je da skine ujakovu fotografiju sa zida, ali je ipak nije uklonila, i to zbog gostiju koji bi sigurno pitali zašto je sa zida skinula fotografiju, nije imala volje da celu tu priču objašnjava svima tim ljudima, reče. Činjenica je, međutim, da je svog ujaka na fotografiji volela pre putovanja u Hiršbah, dok ga je posle povratka iz Hiršbaha mogla samo mrzeti. Za svog ujaka je pokazala najveće razumevanje, reče, a on prema njoj ni najmanje. Na kraju je ona vodila Dihtelmile kao gostionicu, reče, i to pod najtežim okolnostima, i nije dozvolila da kuća propadne, nije ni prodala, za šta je bilo dovoljno prilike. Njen muž nije voleo ugostiteljstvo, kazala je, upoznala ga je na pokladama u Regau, kuda je putovala da u jednoj gostionici u Regau kupi nekoliko starih fotelja za svoju gostionicu. Odmah je videla da tamo sedi jedan dobroćudan čovek sasvim sam, bez igde ikoga. Sela je za njegov sto i povela ga sa sobom

u Vankham, gde je onda i ostao. Ali za gostioničara nije nikad bio, reče. Ovde sve supruge, zaista je upotrebila reč supruge, moraju da računaju s tim da će im muževi upasti u mlin za papir ili da će im mlin za papir bar odseći jednu ruku ili nekoliko prstiju, reče, u stvari, svaki dan se dogada da mlin za papir povredi nekog od njih i u kraju žive samo muškarci koje je mlin za papir osakatio. Devedeset procenata svih muškarаса rade ovde u fabrici papira, reče. S decom ove nemaju drugih planova, nego da i njih pošalju u fabriku papira, reče, već generacijama traje isti mehanizam, pomislih. A ako fabrika propadne, reče, onda će svi ostati na cedilu. Samo je pitanje vremena kada će zatvoriti fabriku, kaza, sve govori u prilog tome da će fabrika papira kao državno preduzeće, biti uskoro zatvorena pošto je poput svih državnih preduzeća zadužena na milijarde. Ovde se sve zasniva na toj fabrici papira i, ako se zatvori, sve je gotovo. I s njom će biti gotovo, jer njeni gosti su devedeset procenata fabrički radnici, reče, ti radnici bar troše novac, drvoseče ne troše ništa, a nekoliko seljaka navrati u gostionicu najviše jedanput ili dvaput godišnje, oni izbegavaju Dihtelmile još od sudskog procesa, ne ulaze u nju, a da ne postavljaju neprijatna pitanja, kazala je. O ovoj bezizglednoj budućnosti već je prestala da razmišlja, svejedno joj je šta će biti, njen sin ima već dvanaest godina, a u ovom kraju su sa četrnaest godina već u stanju da stoje na vlastitim nogama. Budućnost me uopšte ne zanima, reče. No, gospodin Verthajmer, nastavi, bio joj je uvek dobrodošao gost. Ali takva fina gospoda uopšte ne znaju šta to znači živeti kao ona, voditi gostionicu kao što je Dihtelmile. Oni (ta fina gospoda!) govore samo o stvarima koje ona ne može da razume, nemaju briga i sve svoje vreme troše na razmišljanje o tome šta da rade sa svojim novcem i sa svojim vremenom. Ona sama nije nikada imala dovoljno novaca niti dovoljno vremena i nije nikada bila samo nesrećna, za razliku od fine gospode koju je apostrofirala, a koja je uvek imala dovoljno novaca i dovoljno vremena i neprestano je govorila o svojoj nesreći. Nikako ne može da shvati što joj je Verthajmer govorio samo to da je nesrećan čovek. Često bi do jednog sata izjutra sedeo u gostinskoj sobi i jadao joj se i onda se ona na njega smilovala, kako je rekla, i pošla s njim gore u njenu sobu, jer nije više hteo da ide noću u Trajh. Da, ima takvih ljudi kao što je gospodin Verthajmer, koji imaju sve uslove da budu srećni i te uslove nikako ne koriste, reče. Tako gospodska kuća i toliko nesreće u jednom čoveku, reče. U stvari, Verthajmerovo samoubistvo je nije ni iznenadilo, ali to nije smeo da uradi, da se obesi o drvo baš u Cicersu, pred kućom svoje sestre, to mu neće oprostiti. Način kako je izgovorila gospodin Verthajmer bio je dirljiv i odvratan u isti mah. Jedanput sam mu tražila novaca, ali mi ga nije dao, reče, potreban mi je bio kredit za nov frižider. Ti bogataši su jako zakopčani, reče, kada je o novcu reč. A pri tom je Verthajmer milione praktično bacao kroz prozor. I mene procenjuje kao i Verthajmera, kao dobrostojećeg, čak bogatog i nečovečnog, jer, reče direktno, svi dobrostojeći i bogati su nečovečni. Ali da li je onda ona čovečna? — upitah je, na što ne dobih odgovor. Ustade i uputi se vozačima koji su s velikim kamionom punim piva zastali ispred gostionice. Bavio sam se onim što mi je gostioničarka rekla i zato nisam odmah ustao da odem u Trajh, nego sam ostao da sedim, da bih posmatrao šofere, a naročito gostioničarku, koja je sa šoferima bez sumnje bila intimnija nego sa svima drugim gostima. Šoferi su me fascinirali još od najranijeg detinjstva, pa tako i danas. To, kako su istovarali burad s pivom i kotrljali ih kroz predsoblje i onda gostioničarki otvorili prvo bure i seli s njom za susedni sto, to me fasciniralo. Kao dete sam želeo da postanem šofer koji prevozi pivo, divio sam im se, nisam mogao da ih se sit nagledam. Odmah sam se prepustio ovom osećanju iz detinjstva sedeći za susednim stolom i posmatrajući šofera, ali nisam mu se duže prepuštao, već sam ustao i izišao iz Dihtelmile i uputio se u Trajh, ne rekavši gostioničarki da ću se vratiti predveče ili možda ranije, već zavisi, i da bih voleo da mi pripremi večeru. Dok sam izlazio,

čuo sam još kako šoferi koji su dovezli pivo pitaju gostioničarku ko sam, i budući da imam retko dobar sluh, čuo sam je kako je prošaputala moje ime i rekla da sam prijatelj Verthajmera, onog ludaka koji se ubio u Švajcarskoj. Više bih voleo da sam, umesto što sam se uputio u Traj, ostao da sedim u gostinskoj sobi i da slušam šofere i gostioničarku, pomislih odlazeći, najradije bih sedeo za stolom šofera i popio s njima čašu piva. Uvek imamo potrebu da sedimo s nekim prema kome celog života osećamo čežnju, i to baš s takvim takozvanim običnim ljudima, koje, naravno, zamišljamo sasvim drukčije nego što su u stvari, jer ako bismo zaista seli za njihov sto, videli bismo da nisu onakvi kakvim smo ih zamišljali, i da apsolutno ne pripadamo njima, kao što smo sami sebe ubedili, i za njihovim stolom i u njihovoj sredini jedino što dobijamo jesu razne neprijatnosti, uvrede i to nam ne gine ako sednemo za njihov sto verujući da pripadamo njima ili da bismo bar malo mogli da pored njili sedimo nekažnjeno, što je najveća zabluda, pomislih. Celog života čeznemo za tim ljudima i želimo da budemo s njima i oni nas, ako pokažemo šta prema njima osećamo, odbijaju i to na najbezobzirniji način. Verthajmer je često opisivao kako je doživljavao neuspeh kad god je bio vođen željom da se druži, da bude sa takozvanim običnim ljudima, dakle, sa takozvanim narodom, i veoma često je govorio da je u Dihtelmile ušao s namerom da sedne za sto naroda da bi već prilikom prvog takvog pokušaja uvideo da je u zabludi onaj ko veruje da ljudi kao što je on, Verthajmer, ili ja, mogu tek tako da sednu za sto naroda. Ljudi kao što smi mi rano su se još isključili od stola naroda, rekao je, kako se sećam, oni su jednostavno rođeni da sede za sasvim drugim stolom, rekao je, a ne za stolom naroda. Ali ljude kao što smo mi uvek privlači da sednemo za sto naroda, rekao je. Ali za stolom naroda nemamo šta da tražimo, govorio je, kako se sećam. Živeti životom šofera koji prevozi pivo, pomislih, i dan za danom utovarivati i istovarivati burad piva i kotrljati ih po gostionicama Gornje Austrije i uvek sedeti sa ovim propalim gostioničarkama i svakog dana mrtav umoran leći u postelju, i tako trideset, četrdeset godina. Udahnuo sam duboko i pošao što sam mogao brže u Trajh. To što smo na selu sve vreme sada i u budućnosti suočeni sa nerešivim problemima ovog sveta na mnogo bezobzirniji način nego u gradu u kome možemo, ako želimo, da budemo sasvim anonimni, pomislih, to što nam gadosti i strahote na selu direktno sručuju u lice i ne možemo da ih izbegnemo, i to što će nas ove gadosti i strahote, ako živimo na selu, sasvim izvesno u najkraćem roku upropastiti, to se nije promenilo, pomislih, otkada sam otišao. Vratim li se u Deselbrun, neizostavno ću propasti, povratak u Deselbrun ne dolazi više u obzir, ni posle pet, šest godina, rekoh sebi, i što sam duže odsutan, utoliko je neophodnije da se više ne vraćam u Deselbrun, već da ostanem u Madridu ili nekom drugom velegradu, rekoh sebi, samo ne na selu i nikada više u nekom gornjoaustrijskom selu, pomislih. Bilo je hladno i vetrovito. Apsolutna je ludost, to što sam se uputio u Trajh, to što sam se iskrcao u Atnang Puhajmu, što sam otišao u Vankham. U ovom kraju je Verthajmer morao da poludi, da na kraju pomeri pameću, pomislih, i rekoh sebi da je on uvek bio upravo onaj gubitnik o kome je uvek govorio Glen Guld, tipičan čovek iz ćorsokaka, to je bio Verthajmer, rekoh sebi, iz jednog ćorsokaka je sa sigurnošću upadao u drugi ćorsokak, jer Trajh je za njega uvek bio ćorsokak, kao što je to kasnije bio Beč, naravno i Salcburg, jer Salcburg nije za njega bio ništa drugo do jedan ćorsokak, Mocarteum nije bio ništa drugo do ćorsokak, kao i Bečka akademija, kao što su cele studije klavira bile ćorsokak, takvi ljudi imaju inače samo izbor između jednog i drugog ćorsokaka, rekoh sebi, i nikada ne nalaze put iz ovog ćorsokačkog mehanizma. Gubitnik je već rođen kao gubitnik, pomislih, oduvek je bio gubitnik i, ako pravilno posmatramo našu okolinu, utvrdićemo da se ta okolina sastoji gotovo isključivo od takvih gubitnika, rekoh sebi, od takvih ljudi iz ćorsokaka kao što je Verthajmer, koga je Glen Guld od prvog trenutka prozreo kao takvog čoveka iz ćorsokaka i kao

gubitnika i koga je Glen Guld prvi opisao kao gubitnika na bezobziran, ali sasvim otvoren kanadskoamerički način, i Glen Guld je bez ikakvog ustezanja izgovorio ono što su drugi mislili, ali nisu nikada izgovorili, jer im nije svojstven ovaj bezobziran i otvoren, ali ipak lekovit američko-kanadski način, rekoh sebi, svi su doduše u Verthajmeru oduvek videli gubitnika, ali se nisu usudili da ga kao gubitnika i opišu; ali možda se oni u svojoj nemaštovitosti jednostavno nisu setili jednog tipa tačnog opisa, pomislih, što ga je Glen Guld stvorio u prvom trenutku, čim je ugledao Verthajmera, pronicljivo, moram reći, a da ga nije izvesno vreme ni posmatrao, odmah se setio gubitnika, a ne kao ja koji sam tek posle dužeg posmatranja i posle dugogodišnjeg druženja s njim došao do pojma čoveka iz ćorsokaka. Uvek imamo posla s takvim gubitnicima i takvim ljudima iz ćorsokaka, rekoh sebi i krenuh brzo uz vetar. Ulažemo najveći napor da se spasemo ovih gubitnika i ljudi iz ćorsokaka, jer se ti gubitnici i ljudi iz ćorsokaka trude iz sve snage da tiranišu svoju okolinu, da umrtvljuju ljude oko sebe, rekoh sebi. Koliko god da su slabi i upravo zbog toga što su tako slabe konstrukcije, oni imaju snagu da na svoju okolinu deluju razorno, pomislih. Nastupaju protiv svoje sredine i protiv drugih ljudi bezobzirnije, rekoh sebi, nego što to možemo u prvi mah da pretpostavimo i kada upadnemo u njihovu mašinu, u njihov vlastiti gubitnički i ćorsokački mehanizam, onda je najčešće već isuviše kasno da im umaknemo, oni će čoveka, kako god umeju, svom snagom povući u dubinu, rekoh sebi, njima je svaka žrtva dobra, pa makar se radilo o rođenoj sestri, pomislih. Od svoje nesreće, od svog mehanizma gubitnika prave najveći kapital, rekoh sebi hodajući prema Trajhu, bez obzira na to što im ovaj kapital na kraju krajeva, naravno, ništa ne koristi. Verthajmer je svom životu prilazio uvek sa lažnim pretpostavkama, rekoh sebi, za razliku od Glena, koji je uvek imao pravilne pretpostavke za svoju egzistenciju. Verthajmer je Glenu zavideo čak na samoj smrti, rekoh sebi, nije čak mogao da podnese smrt Glena Gulda i malo zatim se ubio, a, u stvari, pravi uzrok njegovog samoubistva nije bio odlazak sestre u Švajcarsku, već nepodnošljiva misao da je Glen Guld na vrhuncu svoje umetnosti, kako moram da kažem, umro od moždane kapi. Verthajmer, kao prvo, nije mogao da podnese da je Glen Guld bolje svirao klavir nego on, da se iznenada pojavio genije Glena Gulda, pomislih, uz to još slavan u celom svetu a onda još i to da ga je na vrhuncu genijalnosti i slave pogodila kap, pomislih. Nasuprot tome, za Verthajmera je postojala samo vlastita smrt, vlastoručna smrt, pomislih. U napadu manije veličine seo je u voz za Kur, rekoh sada sebi, zatim za Cicers i onda se obesio pred kućom Dutvajlerovih, bestidno. O čemu bih uopšte imao da razgovarama sa Dutvajlerovima? — upitah se i odmah izgovorih svoj odgovor: ni o čemu. Da li je trebalo da sestri kažem šta sam zaista mislio i još uvek mislim o Verthajmeru, njenom bratu? — pomislih. Bila bi to najveća besmislica, rekoh sebi. Dutvajlerku bih samo opteretio svojim pričama i ne bih ništa time postigao. Ali je trebalo da poziv Dutvajlerovih na ručak odbijem ljubaznijim tonom, pomislih sada, njihov poziv sam uistinu odbio ne samo u nepristojnom, već u jednom nepriličnom tonu, grubo, uvredio ih što mi sada nije bilo pravo. Postupamo nepravedno, vređamo ljude, samo da bismo izbegli trenutak većeg naprezanja, neko neprijatno suočenje, pomislih, jer bi suočenje sa Dutvajlerovima posle Verthajmerovog pogreba bilo zacelo sve samo ne prijatno, sve bih opet izneo na videlo, ono što je bolje da se više ne iznosi na videlo, sve što se tiče Verthajmera i to sa nepravednošću i netačnošću koje su uvek bile moja zla kob, jednom rečju, sa subjektivnošću koju sam lično uvek mrzeo, pred kojom, međutim, nisam nikada bio siguran. I Dutvajlerovi bi na svoj način tumačili Verthajmerove prilike, što bi dalo jednu koliko pogrešnu, toliko i nepravednu sliku o Verthajmeru, rekoh sebi. Prikazujemo i ocenjujemo ljude uvek pogrešno, ocenjujemo ih nepravedno i prikazujemo ih kao podle, rekoh sebi, u svakom slučaju, bez obzira na to kako ih prikazujemo, kako ih ocenjujemo.

Takav ručak s Dutvajlerovima u Kuru završio bi se samo nesporazumima i doveo bi na kraju obe strane u očajanje, pomislih. Zato je sasvim dobro što sam odbio njihov poziv i što sam odmah otputovao natrag u Austriju, pomislih, mada nije trebalo da se iskrcam u Atnang Puhajmu, trebalo je da se odmah vratim u Beč, u svoj stan, da tamo prenoćim i sledećeg dana produžim u Madrid, pomislih. Sentimentalnu komponentu prekida ovog putovanja u Atnang Puhajmu, radi ovog odvratnog, ali neophodnog noćenja u Vankhamu, da bih posetio Trajh što ga je Verthajmer napustio, to sebi nisam mogao da oprostim. Dutvajlerku sam bar mogao da pitam ko je sada u Trajhu, jer još na putu za Trajh nisam imao nikakvu predstavu o tome ko bi sada mogao da bude u Trajhu, jer nisam mogao da se oslonim na gostioničarkino obaveštenje, ona uvek mnogo govori, pomislih, i kao sve gostioničarke govori besmislice, proizvoljnosti. Može čak biti da je sama Dutvajlerka već u Trajhu, pomislih, to bi bilo najnormalnije, da, naime, nije kao ja otputovala uveče, već možda već posle podne ili čak u podne iz Kura za Trajh. Jer ko bi inače sada mogao da preuzme Trajh? — pomislih, ako ne sestra, koja sada, budući da je Verthajmer mrtav i pokopan u Kuru ne mora više da ga se plaši. Duh koji je mučio mrtav je, pomislih, čovek koji je razarao nije više tu, neće više nikada imati šta da joj govori. Kao i uvek, i sada sam preterao i bilo mi je pred samim sobom neprijatno da Verthajmera odjedanput opisujem kao duha mučitelja i čoveka koji razara svoju sestru, tako se, pomislih, stalno ponašam prema drugima, nepravedno, čak zločinački. Uvek sam patio zbog te osobine da nanosim nepravdu. Gospodin Dutvajler, koji mi je prilikom prvog susreta bio toliko odvratan, a koji možda uopšte nije tako odvratan, pomislih sada, sigurno nije ni zainteresovan za Trajh, sigurno nije ni najmanje zainteresovan za Verthajmerova interesovanja, rekoh sebi, on izgleda baš kao da ga sve ono što je Verthajmer ostavio za sobom u Trajhu i Beču uopšte ne interesuje, pomislih, a ako ga ipak nešto interesuje, onda će to biti jedino novac što ga je Verthajmer ostavio za sobom, a ostala Verthajmerova ostavština ni najmanje, ali sestra bi morala da bude veoma zainteresovana za to, jer ne mogu da zamislim, pomislih, da se od svog brata odvojila tako radikalno i konačno, udavši se za Dutvajlera, da je prema ostavštini svog brata ravnodušna, naprotiv, pretpostavljao sam sada, da će upravo sada, kada ju je njen brat zahvaljujući svom demonstrativnom samoubistvu takoreći pustio na slobodu odjedanput postati zainteresovana za sve Verthajmerovo i to intenzitetom kakav do sada nije pokazivala i da će se sada zainteresovati čak i za takozvanu ostavštinu iz oblasti humanističkih nauka svog brata. U duhu, kako se kaže, već sam je video kako u Trajhu sedi nad hiljadama, ako ne nad stotinama hiljada cedulja svog brata i proučava ih. A onda pomislih da Verthajmer nije ostavio ni jednu jedinu cedulju, što bi mu više odgovaralo, nego jedna takozvana književna ostavština do koje mu više nije nikada držao, kako mi je u svakom slučaju uvek govorio, mada ne bih mogao da kažem da je to mislio ozbiljno, pomislih. Jer često ljudi koji rade na proizvodima duha kažu da do nečega nimalo ne drže dok, naprotiv, do toga veoma mnogo drže, samo što to ne žele da priznaju, jer se jednog takvog podmetanja, kako to oni nazivaju, stide, snizuju cenu svog rada da bar javno ne bi morali da se stide, Verthajmer se, možda, služio takvim manevrom obmanjivanja kad je reč o njegovoj takozvanoj humanističkoj nauci, pomislih, to bi baš ličilo na njega. U tom slučaju bih zaista imao prilike da dobijem uvid u njegov duhovni rad, pomislih. Odjedanput je tako zahladnelo da sam morao da podignem kragnu od kaputa. Uvek se pitamo o uzroku i prelazimo postepeno s mogućnosti na mogućnost, pomislih da je Glenova smrt pravi uzrok Verthajmerove smrti, to sam uvek mislio, a ne to što je Verthajmerova sestra otišla kod Dutvajlera u Cicers. Uzrok je uvek mnogo dublji i leži u Goldberg-varijacijama što ih je Glen svirao za vreme kursa kod Horovica u Salcburgu, Dobro temperovani klavir je uzrok, a ne činjenica što se Verthajmerova sestra u četrdeset šestoj godini

života rastala od svog brata. Verthajmerova sestra uistinu nije kriva za Verthajmerovu smrt, pomislih, Verthajmer je hteo, pomislih, da krivicu za svoje samoubistvo prevali na svoju sestru da bi nam skrenuo pogled sa činjenice da za njegovo samoubistvo nije krivo ništa drugo nego Goldbergvarijacije, kao i Dobro temperovani klavir u Glenovoj interpretaciji, a i za njegovu životnu katastrofu uopšte. Ali početak Verthajmerove katastrofe začeo se u onom trenutku kada je Glen Guld rekao Verthajmeru da je on gubitnik, ono što je Verthajmer oduvek znao, to je Glen iz vedra neba i bez ikakvih predubeđenja, što moram da kažem, na svoj kanadsko-američki način izgovorio, Glen je Verthajmera sa svojim gubitnikom smrtno pogodio, pomislih, ne zato što je Verthajmer tada prvi put čuo za taj pojam, već zato što je Verthajmer, ne poznajući reč gubitnik već odavno bio upoznat sa pojmom gubitnika, dok je Glen Guld, međutim, tu reč gubitnik izgovorio u jednom presudnom trenutku, pomislih, Kažemo jednu reč i uništimo čoveka, a taj čovek koga uništavamo u trenutku kada izgovaramo uništavajuću reč nije svestan te smrtonosne činjenice, pomislih. Taj čovek suočen sa smrtonosnom rečju koja je i smrtonosan pojam još ne sluti ništa o smrtonosnom dejstvu te reči i pojma, pomislih. Glen je još pre nego što je kurs kod Horovica počeo izgovorio pred Verthajmerom reč gubitnik, pomislih, mogao bih čak da odredim tačan čas kada je Glen rekao Verthajmeru reč gubitnik. Kažemo takvu smrtonosnu reč nekome i nismo naravno u trenutku svesni toga da smo mu zaista kazali smrtonosnu reč, pomislih. Dvadeset osam godina nakon što je Glen u Mocarteumu rekao Verthajmeru da je gubitnik i dvanaest godina nakon što mu je to rekao u Americi, Verthajmer se ubio. Samoubice su smešne, često je ponavljao Verthajmer, oni koji se vešaju su najodvratniji, i to je rekao, pomislih, upadljivo je naravno sada to, što je veoma često govorio o samoubistvu, ali da se tom prilikom, to moram da kažem, uvek više ili manje podsmevao samoubicama, uvek je o samoubistvu i o samoubicama govorio tako kao da ga se nijedan ni drugi pojam ni najmanje ne tiču, kao da ni jedno ni drugo ne dolaze u obzir kada je o njemu reč. Ja sam čovek koji se može sam ubiti, često je govorio, setih se na putu za Trajh, ja sam taj koji sam ugrožen, ne on. Čak je mislio da je i njegova sestra u stanju da se ubije, verovatno zato što je najbolje poznavao njenu pravu situaciju, savršeni bezizlaz u kome se nalazila bio mu je poznat bolje nego bilo kom drugom, jer je, kako je često ponavljao, umeo da je prozre. Аli je sestra ipak, umesto da se ubije, otišla kod Dutvajlera u Švajcarsku, udala se za gospodina Dutvajlera, pomislih. Verthajmer se, na kraju, ubio na način što je uvek opisivao kao odbojan i odvratan, i to baš u Švajcarskoj, njegova sestra je, dakle, otišla u Švajcarsku da se uda za prebogatog Dutvajlera, a on da bi se obesio o drvo u Cicersu, pomislih. Hteo je da studira kod Horovica, pomislih, a Glen Guld ga je uništio. Glen je umro u za sebe idealnom trenutku, Verthajmer se, međutim, nije ubio u idealnom trenutku za sebe, pomislih. Ako zaista pokušam da još jednom napišem svoj opis Glena Gulda, pomislih, onda ću morati tu da uvrstim i njegov opis Verthajmera i pitanje je ko će se nalaziti u središtu ovog opisa, Glen Guld ili Verthajmer, pomislih. Počeću od Glena Gulda, od Goldherg-varijacija i od Dobro temperovanog klavira, ali će u ovom opisu odlučujuću ulogu igrati Verthajmer, što se mene tiče, jer je Glen Guld za mene uvek bio povezan sa Verthajmerom, bez obzira u kom odnosu i obratno, Verthajmer sa Glenom Guldom, i možda, sve u svemu, Glen Guld igra u odnosu na Verthajmera veću ulogu nego obratno. Istinsko ishodište mora da bude kurs kod Horovica, pomislih, skulptorova kuća u Leopoldskronu, činjenica da smo sasvim nezavisno jedan od drugog upoznali jedni druge pre dvadeset osam godina, što je presudno uticalo na naše živote, pomislih. Verthajmerov bezendorfer protiv stenveja Glena Gulda, pomislih, Goldberg-varijacije Glena Gulda protiv Verthajmerove Umetnosti fuge, pomislih. Glen Guld sigurno nema Horovicu da zahvali za svoju genijalnost, pomislih, ali Verthajmer može bez

daljnjeg da Horovica učini odgovornim za svoje razaranje i uništenje, pomislih, jer je Verthajmer privučen imenom Horovic, došao u Salcburg, a bez imena Horovic ne bi nikada pošao u Salcburg, bar ne u toj za njega sudbonosnoj godini. Dok su Goldberg-varijacije komponovane ipak samo s ciljem da učine podnošljivim nesanicu čoveka koji je doživotno patio od nesanice, pomislih, one su Verthajmera ubile. Za uveseljavanje duše su prvobitno komponovane i skoro dvesta pedeset godina kasnije su ubile jednog beznadežnog čoveka, Verthajmera, pomislih na putu za Trajh. Da Verthajmer pre dvadeset osam godina nije prošao pored sobe trideset tri na prvom spratu Mocarteuma, kako se sećam, tačno u četiri sata posle podne, ne bi se obesio dvadeset osam godina kasnije u Cicersu kod Kura, pomislih. Verthajmerova kob je bila što je pored sobe trideset tri Mocarteuma prošao upravo u trenutku kada je u toj sobi Glen Guld svirao takozvanu Ariju. Verthajmer mi je govorio o svom doživljaju, kako je, kad je čuo Glena kako svira, zastao pred vratima sobe trideset tri i ostao tako do kraja Arije. Tada sam shvatio šta je šok, pomislih sada. O takozvanom čudu od deteta Glenu Guldu mi, Verthajmer i ja, nismo nikad ni čuli, a i da jesmo, to ne bismo shvatili ozbiljno, pomislih. Glen Guld nije bio nikakvo čudo od deteta, bio je od početka genije na klaviru, pomislih, još kad je bio dete majstorstvo mu nije bilo dovoljno. Mi, Verthajmer i ja, imali smo naše kuće za izolaciju na selu i pobegli smo iz njih. Glen Guld je sagradio za sebe kavez za izolaciju, tako je nazivao svoj studio u Americi, u blizini Njujorka. Kao što je on nazvao Verthajmera gubitnikom, tako ću ja njega, Glena, opisati kao čoveka koji se ne slaže, pomislih. Godinu 1953., međutim, moram, što se tiče Verthajmera, da nazovem sudbonosnom, jer je 1953. Glen Guld u Leopoldskronu svirao Goldbergvarijacije u našoj skulptorovoj kući ni za koga drugog osim za mene i Verthajmera, godinama pre nego što je istim tim Goldberg-varijacijama, kako se kaže, jednim udarcem stekao svetsku slavu. Godine 1953. Glen Guld je uništio Verthajmera, pomislih. Godine 1954. nismo o njemu ništa čuli, 1955. je odsvirao Goldberg-varijacije u Festšpilhausu, Verthajmer i ja smo ga slušali iza kulisa zajedno sa nekolicinom scenskih radnika koji do tada nikada nisu čuli klavirski koncert, ali ih je Glenovo sviranje oduševilo. Glen, koga bi uvek oblivao znoj, Glen, taj kanadski Amerikanac, koji je Verthajmera bez ustezanja nazvao gubitnikom, Glen, koji se u gostionici Ganshof tako smejao kako nikada do tada i nikada posle toga nisam čuo nekoga da se smeje, pomislih, nasuprot Verthajmeru, koji je bio sušta suprotnost Glenu Guldu, iako ovu suprotnost ne mogu da opišem, ali ću to pokušati, pomislih, ako još jednom započnem svoj Ogled o Glenu. Zatvoriću se u Kale del Prado i pisaću o Glenu i onda će mi se Verthajmer sam od sebe razjasniti, pomislih. Dok pišem o Glenu Guldu Verthajmer će mi postati jasniji, pomislih na putu za Trajh. Hodao sam isuviše brzo i nisam, dok sam hodao, imao dovoljno vazduha, moja stara boljka od koje patim već preko dve decenije. Dok budem pisao o jednom (Glenu Guldu), onaj drugi (Verthajmer) postaće mi jasniji, pomislih, dok budem bez prekida slušao Goldberg-varijacije (i Umetnost fuge) jednog od njih (Glena), saznavaću sve više o umetnosti (ili neumetnosti) drugog (Verthajmera), pomislih), i to ću moći da zapišem, pomislih, i odjedanput osetih čežnju za Madridom i mojom Kale del Prado, za mojim španskim domom za kojim sam čeznuo kao ni za jednim drugim mestom. U stvari, ovaj put u Trajh bio je deprimirajući, kako sam stalno pomišljao, neće imati nikakve svrhe. Ili, možda, neće biti baš sasvim bez svrhe, kako sada mislim, pomislih i pohitah još brže prema Trajhu. Lovačku kuću poznajem, ništa se nije izmenilo, to je bio moj prvi utisak, moj drugi, da to mora da je idealna zgrada za čoveka kao što je Verthajmer, ali nikada za njega nije bila idealna zgrada, naprotiv. Kao što ni moj Deselbrun za mene nije nikada bio idealno mesto, već je bilo i jeste upravo suprotno od toga, kako sam mislio, mada je sve odavalo privid kao da je Deselbrun za mene (i meni slične) idealan. Vidimo neku zgradu i

verujemo da je za nas (i za nama slične) idealna, a ona uopšte nije idealna za naše ciljeve i za ciljeve nama sličnih, pomislih. Kao što često nekog čoveka smatramo da je za nas idealan, a on je sve, samo ne za nas idealan, pomislih. Moja pretpostavka da će Trajh biti zaključan nije se obistinila, vrata od bašte behu otvorena, čak i vrata kuće, što sam izdaleka video i odmah prošao kroz baštu i kroz ulazna vrata kuće. Pozdravio me drvoseča Franc (Kolrozer), koga sam poznavao. On je tek jutros čuo za Verthajmerovo samoubistvo, svi su užasnuti, reče. Verthajmerova sestra je najavila svoj dolazak za sutradan, reče, gospođa Dutvajler. Neka slobodno udem, on je u međuvremenu otvorio sve prozore da bi u kuću pustio svež vazduh, reče, uz svu tu nesreću njegov kolega je otputovao na tri dana u Linc, on je u Trajhu sam, prava sreća što ste došli, reče. Želite li da pijete vode, upita, odmah se setio da rado pijem. vodu. Ne, rekoh. ne sada, u gostionici u Vankhamu gde nameravam da prenoćim, pio sam čaj. Verthajmer je, kao i uvek, otputovao na dva ili tri dana, rekao je, međutim, da putuje kod svoje sestre u Kur, reče Franc. Nisam na Verthajmeru primetio nikakve znakove nečeg neobičnog ili čudnog kad je ovaj napuštao Trajh, i to automobilom, reče Franc, koji ga je odvezao do Atnang Puhajma, automobil je sigurno još uvek na parkiralištu železničke stanice. Franc je izračunao da ima tačno dvanaest dana otkad je njegov gospodar otputovao u Švajcarsku i da je on, kako je tek od mene sada čuo, već jedanaest dana mrtav. Obesio se, rekoh Francu. On, Franc, boji se šta će biti sada posle smrti Verthajmera, koji ga je plaćao, u Trajhu, pogotovo što se, kad je o Dutvajlerki reč, radi o jednoj čudnoj osobi, nije rekao da se boji pojavljivanja gospođe Dutvajler, ali mi je ipak stavio do znanja da ga je strah da će ona pod uticajem onog Švajcarca, svog muža, sasvim izmeniti Trajh, može biti da de prodati Trajh, rekao je Franc, jer šta će ona koja je udata u Švajcarskoj, uz to još tako bogata, sa Trajhom. Trajh je bio u potpunosti kuća njenog brata, sasvim izgrađena i opremljena za njegove potrebe i to tako da bi svakom drugom mogla biti samo odvratna, pomislih. Verthajmerova sestra se nije u Trajhu nikada prijatno osećala i njen brat, kazao je Franc, nije joj nikada dozvoljavao ni da se oporavi u Trajhu, sve njene želje koje su se ticale Trajha nisu sa njegove strane nikada ispunjene, njene ideje da Trajh izmeni po svom ukusu Verthajmer je uvek u korenu sasecao, u Trajhu je siroticu samo mučio, kako se izrazio Franc. Dutvajlerka mora zato da mrzi Trajh, nastavi on, јеr nije u Trajhu provela nijedan jedini srećan dan. Seća se kako je jednom ne pitajući brata za mišljenje razmakla zavese u njegovoj sobi, na što je 0n besan izjurio iz sobe. Kad je htela da pozove goste, on bi joj to zabranio, reče Franc, nije smela ni da oblači šta je htela, morala je uvek da nosi odeću koju je on želeo da na njoj vidi i kad je bilo najhladnije vreme, nije smela da na glavu stavi svoj tirolski šešir, јеr je njen brat mrzeo tirolske šešire i mrzeo je, što i ja znam, sve što ima bilo kakve veze s narodnom nošnjom, kao što ni sam nije nikada nosio nešto što je i izdaleka moglo da podseća na narodnu nošnju, i tako je, naravno, ovde, u ovom kraju, odmah padao u oči, jer ovde svi uvek nose nošnju, pre svega onu sašivenu od tirolskog sukna što je za ovu užasnu planinsku klimu prosto idealna odeća, pomislih, narodna nošnja mu je bila, kao i sve drugo što je i malo podsećalo na narodnu nošnju, istinski odvratna. Kad ga je sestra jednom zamolila za dozvolu da ode u Bekerberg na ples povodom Prvog maja, zajedno sa ženom iz susedstva, on joj je to zabranio, reče Franc. A od društva sveštenika morala je, naravno, da odustane jer Verthajmer mrzi katoličanstvo kome se njegova sestra, kako sam čuo, poslednjih godina sasvim prepustila. Jedna od njegovih navika bila je da od sestre usred noći zahteva da dođe u njegovu sobu da mu na jednom starom harmonijumu što se nalazi u njegovoj sobi svira nešto od Hendla, Franc je zaista rekao Hendla. Sestra je morala da ustane u jedan ili dva sata noću i da obuče svoju kućnu haljinu i dođe u njegovu sobu, sedne za harmonijum u hladnoj sobi i svira Hendla, što je, naravno, imalo za posledicu da se prehladila i da je u Trajhu

stalno patila od prehlada. On, Verthajmer, nije se lepo ponašao prema svojoj sestri, reče Franc. Terao je da mu sat vremena svira Hendla na starom harmonijumu, reče Franc, a zatim bi joj ujutru, za vreme zajedničkog doručka rekao da je njeno sviranje na harmonijumu bilo nepodnošljivo. Terao je da mu svira kako bi opet mogao da zaspi, reče Franc, jer je gospodin Verthajmer uvek patio od nesanice i onda joj je u zoru rekao da svira kao krmača. Verthajmer je uvek nagonio sestru da dolazi u Trajh, on, Franc, veruje čak da je Verthajmer svoju sestru mrzeo, ali da bez nje nije mogao da živi u Trajhu, a ja pomislih kako je Verthajmer uvek govorio o samoći, a nikada nije bio u stanju da bude sam, 0n nije bio tip usamljenika, pomislih, i tako je svoju sestru, koju je, iako mrzeo, ipak i voleo kao nijedno drugo ljudsko biće na svetu, uvek vodio sa sobom u Trajh da bi je na svoj način zloupotrebljavao. Kada bi zahladnelo, nastavi Franc, onda bi sestra morala da založi u njegovoj sobi, dok se u njenoj sobi nije smelo grejati. Njene šetnje su uvek išle u pravcu kako bi propisao brat i trajale su onoliko koliko bi on odredio, i morala je tačno da se pridržava vremena što je on za njene šetnje odredio, reče Franc. Uglavnom je, nastavi Franc, sedela u svojoj sobi, ali nije smela da sluša muziku, njen brat to nije podnosio, nije smela, a to bi rado uradila, da pusti neku gramofonsku ploču. On, Franc, seća se još dobro kad su dvoje Verthajmerovih bili deca, kad su oboje radosno dolazili u Trajh, vesela deca raspoložena zа sve, nastavi Franc. Lovačka kuća je bila najdraže mesto za igru Verthajmerove dece. U vreme dok su Verthajmerovi boravili u Engleskoj, vreme pod nacistima, nastavi Franc, da li zato što je u Trajhu stanovao jedan nacistički nadzornik, sve je u Trajhu bilo strašno mirno, sve je u to vreme propalo, ništa nije popravljano, sve je bilo prepušteno sebi, jer nadzornik nije vodio računa ni o čemu, u Trajhu je živeo jedan propali nacistički grof, ali nije imao pojma ni o čemu, nastavi Franc, taj nacistički grof je Trajh gotovo upropastio. Kad su se Vеrthajmerovi vratili iz Engleske, najpre u Beč, a mnogo kasnije opet u Trajh, nastavi Franc, sasvim su se bili povukli u sebe, nisu više imali nikakvog kontakta sa okolinom. On, Franc, opet je stupio u njihovu službu, uvek su ga dobro plaćali i umeli da cene činjenicu što im je za vreme nacističke vladavine i za vreme sveg njihovog boravka u Engleskoj bio veran, reče. Zato što se u takozvanom nacističkom vremenu više brinuo oko Trajha nego što je nacistima odgovaralo, dobio je ne samo opomenu od nacističkih vlasti, već i dvomesečni zatvor u Velsu, otada mrzi Vels, ne putuje tamo čak ni na narodne proslave. Gospodin Verthajmer nije svojoj sestri hteo da dozvoli ni u crkvu da ide, reče Franc, ali je išla potajno na večernju molitvu. Roditelji mladih Verthajmera nisu više imali prilike da uživaju u Trajhu, reče Franc, s kojim sam stajao u kuhinji, previše rano su poginuli. Hteli su u Merano, reče Franc. Stari Verthajmer nije ni hteo u Merano, htela je ona, reče on. Automobil su pronašli tek dve nedelje posle pada u klisuru kod Briksena, reče. U Meranu Verthajmerovi imaju rodbinu, pomislih. Još je Verthajmerov pradeda zaposlio njega, Franca, u Trajhu, reče. I za njegovog oca je posao kod Verthajmerovih bio životni zadatak. Gospoda su prema njima svima uvek bila dobra, tako da, naravno, i s njihove strane nije bilo nikakvih prebacivanja, nastavi Franc. Ne može ni da zamisli šta će sada biti od Trajha. Šta mislim o gospodinu Dutvajleru, htede da čuje Franc, ja sam samo odmahnuo glavom. Možda će, nastavi Franc, Verthajmerova sestra doći u Trajh da Trajh proda. To ne verujem, rekoh, ne mogu uopšte da zamislim da će Dutvajlerka prodati Trajh, iako sam mislio da je i te kako moguće da pomišlja na prodaju Trajha, ali Francu nisam rekao šta sam mislio, rekao sam sasvim jasno, ne, ne verujem u to da će Dutvajlerka prodati Trajh, u to, stvarno ne verujem. Hteo sam da umirim Franca, koji se, prirodno, brinuo da li će izgubiti životni posao. I te kako je moguće da Dutvajlerka, Verthajmerova sestra, dođe u Trajh i proda Trajh, možda na najbrži mogući način, pomislih, ali Francu rekoh da sam uveren da Verthajmerova sestra, sestra mog prijatelja, ovo sam

izričito naglasio, neće prodati Trajh, oni imaju toliko novaca, Dutvajlerovi, rekoh Francu, da im uopšte nije potrebno da prodaju Trajh, dok sam mislio, da upravo zbog toga što Dutvajlerovi imaju toliko novaca možda pomišljaju na to da Trajh što brže likvidiraju, neće sigurno prodati Trajh, rekoh i pomislih, prodaće Trajh možda odmah i rekoh Francu da može biti siguran da se ovde u Trajhu ništa neće promeniti, dok sam mislio da će se u Trajhu, verovatno, sve promeniti, Dutvajlerka će doći i srediti što ima da se sređuje, rekoh Francu, uzeće nasledstvo u ruke, rekoh, i upitah Franca da li Dutvajlerka dolazi u Trajh sama ili sa svojim mužem. Nije znao, nije mu javila. Popih čašu vode i dok sam pio, pomislih da sam u Trajhu uvek pio najbolju vodu u životu. Pre nego što je otišao u Švajcarsku, Verthajmer je dve nedelje imao u Trajhu mnogo ljudi u gostima, trajalo je danima dok on, Franc, i njegov kolega nisu sve opet doveli u red, Bečlije, reče Franc, koji još nikada nisu bili u Trajhu, ali su očigledno bili dobri prijatelji njegovog gazde. O tim ljudima sam čuo od gostioničarke, rekoh, i to da su se motali po okolini, umetnici, rekoh, verovatno muzičari i pomislih da li se kod tih umetnika i muzičara ne radi možda o ljudima s kojima je Verthajmer nekada išao u školu, takoreći o njegovim kolegama s kojima je studirao u Beču i Salcburgu na akademiji. Na kraju se sećamo svih s kojima smo zajedno išli na fakultet i pozivamo ih, samo da bismo utvrdili da sa njima nemamo više ama baš ničeg zajedničkog, pomislih. I mene je Verthajmer pozvao, pomislih u trenutku, i setih se njegovih pisama i pre svega poslednje dopisnice što mi je uputio u Madrid, sada sam, naravno, imao nečistu savest, jer sam ovaj umetnički poziv doveo svojevremeno i sa sobom u vezu, ali mi on nije napisao ništa o tim ljudima, pomislih, i ja nikada ne bih doputovao u Trajh da sam znao da su svi ti ljudi tu, rekoh sebi. Šta li se to dogodilo Verthajmeru da on, koji nikada nikoga nije pozivao u Trajh, odjedanput pozove na desetine ljudi, makar to bile i njegove bivše kolege sa studija koje je, inače, mrzeo; uvek se mogao osetiti prezir kad god bi govorio o tim bivšim kolegama sa studija, pomislih. Ono što je gostioničarka samo naznačila i što nije mogla da zna, sem što ih je gledala kako u svojim upadljivim umetničkim kostimima, u svojoj upadljivoj umetničkoj nošnji hodaju po kraju, smeju se i dižu graju, to mi je odjedanput postalo jasno: Verthajmer je pozvao svoje bivše kolege sa studija u Trajh i nije ih odmah najurio, već ih je pustio da se danima, čak nedeljama u Trajhu iživljavaju protiv njega. Činjenica koja bi trebalo da mi bude sasvim nerazumljiva, jer Verthajmer decenijama nije hteo ni da čuje o tim kolegama sa studija, nikada nije hteo ni da zna išta o njima i ni u snu mu ne bi palo na pamet da ih jednog dana pozove u Trajh, što je sada očigledno uradio, i između ovog apsurdnog poziva i njegovog samoubistva postoji, prirodno, neka veza, pomislih. Mnogo što šta u Trajhu su ti ljudi uništili, reče Franc. Verthajmer je sa njima, što je inače i Franc zapazio, bio radostan, tih dana i nedelja je izgledao sasvim drukčiji u ovom društvu. I Franc je rekao da su ti ljudi bili u Trajhu preko dve nedelje i za to vreme Verthajmer ih je izdržavao, zaista je rekao izdržavao, baš kao i gostioničarka kad je govorila o tim ljudima iz Beča. Nakon što je celo društvo koje nijedne noći nije mirovalo, a svakog dana se opijalo, otišlo, Verthajmer je legao u postelju i dva dana i dve noći nije ustajao, reče Franc, koji je u međuvremenu počistio prljavštinu iza gradskih ljudi i uopšte je celu kuću opet doveo u stanje dostojno čoveka, da gospodin Verthajmer ne bi doživeo prizor opustošenog Trajha kada opet ustane, reče Franc. Ono što je njega, Franca, međutim, posebno iznenadilo, jeste da je Verthajmer poručio iz Salcburga klavir da bi na njemu svirao, to će za mene, nastavi, svakako biti od značaja. Dan pre nego što su stigli ljudi iz Beča, on je u Salcburgu poručio klavir i platio da ga prenesu u Trajh i na tom klaviru je svirao, prvo sam za sebe, zatim, kada se celo društvo okupilo, za to društvo, Baha im je, reče Franc, Verthajmer svirao, Hendla i Baha, što inače nije radio više od deset godina. Verthajmer je, nastavi Franc, bez prekida svirao na klaviru Baha sve

dok društvo više nije moglo da izdrži pa je izašlo iz kuće. Tek što se društvo vratilo u kuću, on je opet počeo da svira Baha, dok ne bi opet izašli. Možda je hteo da ih sviranjem na klaviru sve izludi, reče Franc, jer tek što su došli, on bi počeo da im svira Baha i Hendla, sve dok ne bi pobegli, napolje, a kad bi se vratili, opet bi morali da ga slušaju. I tako preko dve nedelje, reče Franc, koji je uskoro poverovao da je njegov gazda poludeo. Mislio je da gosti to neće dugo izdržati, to što im Verthajmer neprekidno i bez prestanka svira na klaviru, ali su ipak ostali dve nedelje, preko dve nedelje, svi bez izuzetka, on, Franc, sumnja, jer je video da Verthajmer svoje goste doista izluđuje svojim sviranjem na klaviru, da je Verthajmer svoje goste podmitio, da im je dao novaca, da ostanu u Trajhu, jer bcz takvog podmićivanja, dakle, bez upotrebe novca, nastavi Franc, oni sigurno ne bi ostali preko dve sedmice puštajući da ih Verthajmerovo sviranje na klaviru izluđuje i ja pomislih da je Franc možda u pravu kad tvrdi da je Verthajmer tim ljudima dao novaca, da ih je uistinu podmitio, ako ne novcem, onda sigurno nečim drugim, tako da su ostali dve nedelje, čak preko dve nedelje. Jer on je sigurno hteo da ostanu preko dve nedelje, pomislih, inače ne bi ostali preko dve nedelje, isuviše dobro poznajem Verthajmera i znam da je u stanju da izvrši takav pritisak, pomislih. Uvek samo Baha i Hendla, reče Franc, bez prekida, do besvesti. Na kraju je Verthajmer za sve te ljude u velikoj trpezariji priredio, kako se Franc izrazio, kraljevsku večeru i rekao im je da sledećeg jutra ima da nestanu, vlastitim ušima je on, Franc, čuo kako je Verthajmer rekao da nikog od njih sledećeg jutra više ne želi da vidi. I zaista im je svima, bez izuzetka, za sledeće jutro, i to u četiri sata izjutra, poručio taksije iz Atnang Puhajma i svi su se tim taksijima odvezli, ostavljajući za sobom kuću u katastrofalnom stanju. On, Franc, odmah je, bez okolišenja, počeo da kuću dovodi u red, nije mogao da zna, nastavi, da će njegov gazda ostati u postelji još dva dana i dve noći, ali to je bilo dobro, jer je Verthajmeru to bilo potrebno i sigurno bi ga udarila kap, reče Franc, da je video u kakvom su stanju oni ljudi ostavili kuću, čak su namerno uništili niz predmeta, nastavi Franc, prevrtali fotelje, čak i stolove pre nego što su napustili Trajh i razbili nekoliko ogledala i nekoliko staklenih vrata, verovatno iz obesti, nastavi Franc, od besa što ih je Verthajmer zloupotrebio, pomislih. I zaista je tamo, na mestu gde ga deceniju nije bilo, sada stajao klavir, ugledah ga kad sam se s Francom popeo na prvi sprat. Zanimam se za Verthajmerove beleške, to sam još dole u kuhinji rekao Francu, koji me na to bez dvoumljenja poveo na prvi sprat. Klavir je bio marke erbar i bio je bezvredan. I bio je, kako sam odmah utvrdio, sasvim raštimovan, instrument samo za diletante, pomislih. I rekoh Francu, koji je stajao iza mene, okrećući se, instrument samo za diletante. Nisam mogao da se savladam i sedoh za klavir, ali odmah zatvorih njegov poklopac. Zanimaju me cedulje što ih je Verthajmer pisao, rekоh Francu, može li da mi kaže gde se nalaze te cedulje. Ne znam na kakve to cedulje mislite, odgovori Franc, da bi me onda obavestio i o činjenici da je Verthajmer onog dana kada je u Salcburg, u Mocarteumu, poručio klavir, dakle, jedan dan pre nego što su u Trajh doputovali oni silni ljudi koji su Trajh opustošili, u takozvanoj donjoj peći, dakle, u peći trpezarije, zapalio je čitave gomile cedulja. On, Franc, pomogao je u tome svom gazdi, jer su štosovi cedulja bili tako veliki i teški da Verthajmer nije mogao sam da ih snese. Iz svih fioka i kutija vadio je na stotine i na hiljade cedulja, snosio ih sa njim, Francom, dole u trpezariju da ih spali, jedino u nameri da spali te cedulje jer je tog dana već u pet časova izjutra rekao Francu da zagreje peć u trpezariji, reče Franc. Kada su sve cedulje izgorele, sve ispisane, on, Verthajmer, telefonirao je u Salcburg i poručio klavir i Franc se dobro seća kako je njegov gazda za vreme tog telefonskog razgovora uvek naglašavao da želi da mu se u Trajh pošalje jedan sasvim bezvredan instrument, to je Verthajmer stalno ponavljao na telefonu, nastavi Franc. Nekoliko sati kasnije četiri čoveka su isporučila klavir u Trajh i uneli ga u nekadašnju

muzičku sobu, nastavi Franc, i Verthajmer je ljudima koji su postavili klavir u muzičku sobu dao оgrотпи napojnicu, ako se ne varam, a ne varam se, reče, dve hiljade šilinga. Tek što su donosioci klavira otišli, nastavi Franc, Verthajmer je seo za klavir i počeo da svira. Bilo je to užasno, reče Franc. Tada je on, Franc, imao utisak da je njegov gazda poludeo. Ali u to, da je Verthajmer poludeo, on, Franc, nije hteo da poveruje i nije ozbiljno uzimao čudno ponašanje Verthajmera, svoga gazde. Ako vam to nešto znači, reče mi Franc, jednom ću vam opisati dane i nedelje što su se posle toga odigrale u Trajhu. Zamolih Franca da me neko vreme ostavi samog u Verthajmerovoj sobi i stavih ploču s Glenovim Goldberg-varijacijama koju sam ugledao na Verthajmerovom gramofonu, još uvek otvorenom.

TOMAS BERNHARD GUBITNIK I izdanje

Glavni urednik Jovan Zivlak Recenzenti Jovan Zivlak Zlatko Krasni Likovni urednik S. T. Lektor Kosta Dudić Korektura Snežana Stakić Izdavačko preduzeće SVETOVI, Novi Sad, Arse Teodorovića 11 Tiraž 2000 primeraka Štampa GIP »Kultura« Štamparija »Radiša Timotić« Beograd Maršala Birjuzova 28 1991.