Toma Piketi - Kapital u XXI Veku

TOMA PIK ETI

KAPITAL U XXI VEKU AKADEMSKA KNJIGA

KAPITAL U XXI VEKU

Biblioteka NUMMUS

Za

izdavača

Bora Babić

Urednik Radovan Stručna

Pejanović

redaktura

Jelena Žarković Rakić

TOMA PIKET!

KAPITAL U XXI VEKU

Prevela s francuskog Kristina Bojanović

r:~

AKADEMSKA KNJIGA NOVI SAD

Naslov originala Thomas Piketty, Le capital au XXI" siecle Editions du Seuil, Paris 2013 25, bd Romain-Rolland, Paris XIV"

© Editions du Seuil, Paris 2013 ©Akademska knjiga, Novi Sad, 2015.

SADRŽAJ

Zahvalnost .................................................. 7 UVOD ..................................................... 13 PRVI DEO: DOHODAK I KAPITAL .......................... 49 l. Dohodak i proizvodnja .................................... 51 2. Rast: iluzije i stvarnost .................................... 87 DRUGI DEO: DINAMIKA ODNOSA KAPITAL/DOHODAK ... 125 3. Preobražaji kapitala ..................................... 127 4. Od stare Evrope do Novog sveta ........................... 155 5. Dugoročni odnos kapital/dohodak ........................ 180 6. Podela kapital-rad u XXI veku ............................ 218 TREĆI DEO: STRUKTURA NEJEDNAKOSTI ................ 257

7. Nejednakost i koncentracija: prva polazišta .................. 259 8. Dva sveta ............................................... 292 9. Nejednakosti dohodaka od rada ........................... 327 10. Nejednakost vlasništva nad kapitalom .................... 362 ll. Zasluge i nasledstvo u dugom roku ....................... 405 12. Globalna nejednakost bogatstva u XXI veku ............... 461 ČETVRTI DEO: REGULISANJE KAPITALA U XXI VEKU .... 503

13. Socijalna država za XXI vek ............................. 505 14. Ponovno promišljanje progresivnog poreza na dohodak .... 531 15. Globalni porez na kapital ............................... 558 16. Pitanje javnog duga .................................... 588 ZAKLJUČAK ............................................. 625

ZAHVALNOST

Ova knjiga zasnovana je na petnaestogodišnjem istraživanju (19982013) koje je posvećeno uglavnom istorijskoj dinamici dohodaka i bogatstva. Veliki deo ovog istraživanja plod je saradnje s drugim naučni­ cima. Ubrzo nakon objavljivanja knjige Visoki prihodi u Francuskoj u XX veku, 2001. godine, imao sam sreću da dobijem nesebičnu podršku Entonija Atkinsona (Anthony Atkinson) i Emanuela Saeza (Emmanuel Saez). Bez njih, ovaj skromni francuski projekt zasigurno nikad ne bi dostigao međunarodni značaj kakav ima danas. Toni, koji mi je bio uzor dok sam se školovao, postao je prvi čitalac mog istorijskog rada o nejednakosti u Francuskoj, i odmah se prihvatio britanskog slučaja, a potom i brojnih drugih zemalja. Zajedno smo uredili dve obimne knjige objavljene 2007. i 2010, obuhvativši više od dvadeset zemalia i napravivši najširu danas dostupnu bazu podataka o istorijskom razvoju nejednakosti dohodaka. S Emanuelom sam se bavio slučajem Sjedinjenih Država. Obelodanili smo vrtoglavi rast dohodaka jednog procenta najbogatijih u periodu od 1970. do 1980, što je imalo izvestan uticaj na prekoatlantske rasprave. Takođe smo zajedno vodili brojna istraživanja o teoriji optimalnog oporezivanja dohodaka i kapitala. Ova knjiga mnogo duguje tim našim istraživanjima. Na ovo delo duboko je uticao i moj rad sa Žilom Postel-Vineom (Gilles Postel-Vinay) i Žan-Loranom Rozentalom (Jean-Laurent Rosenthal), u arhivama u Parizu, od epohe Francuske revolucije do danas. Oni su mi pomogli da na bliži i jasniji način razumem značaj imovine i kapitala. Žil i Žan-Loran su mi nadasve pomogli da bolje shvatim brojne sličnosti, ali i razlike između vlasničke strukture za vreme Belle Epoque i na početku XXI veka. Celokupni ovaj rad mnogo duguje svim doktorandima i mladim naučnicima sa kojima sam imao privilegiju da radim tokom proteklih petnaest godina. Pored njihovog direktnog doprinosa istraživanju na koje se ova knjiga oslanja, njihov entuzijazam i energija stvorili su klimu

8

intelektualnog uzbuđenja iz kojeg je knjiga i nastala. Mislim posebno na Fakunda Alvareda (Facundo Alvaredo), Lorana Baha (Laurent Bach), Antoana Bozijoa (Antoine Bozio), Klemana Karbonijea (Clement Carbonnier), Fabjana Dela (Fabien Dell), Gabrijelu Fak (Gabrielle Fack), Nikolu Fremoa (Nicolas Fremeaux), Lusi Gaden (Lucie Gadenne), Žilijena Grenea (Julien Grenet), Elizu Uileri (Elise Huilery), Kamija Landea (Camille Landais), Joanu Marinesku (Joana Marinescu), Elodi Morival (Elodie Morival), Nensi Kjan (Nancy Qian), Dorote Ruze (Dorothee Rouzet), Stefani Stančevu (Stefanie Stantcheva), Hulijanu Londono Velez (Juliana Londono Velez), Gijoma Sen-Žaka (Guillaume SaintJacques), Kristofa Šinkea (Cristoph Schinke), Aureliju Sotura (Aurelie Sotura), Matjea Valdanera (Mathieu Valdenaire), Gabrijela Zukmana (Gabriel Zucman). Ističem da bez efikasnosti, strogosti i koordinatorskog talenta Fakunda Alvareda, Svetska baza podataka najviših dohodaka, koja se mnogo koristi u ovom delu, ne bi postojala. Bez entuzijazma i nastojanja Kamija Landea, naš zajednički projekt o "poreskoj revoluciji" nikad ne bi ugledao svetlo dana. Bez posebne pažnje i impresivne sposobnosti za rad Gabrijela Zukmana, nikada ne bih mogao dovršiti rad o istorijskom razvoju odnosa kapital/dohodak u bogatim zemljama, koji igra ključnu ulogu u ovoj knjizi. Takođe želim da zahvalim institucijama koje su omogućile ovaj projekt, prvenstveno Visokoj školi društvenih nauka, čiji sam direktor bio tokom 2000. godine, kao i Ecole normale superieure, i svim drugim institucijamaosnivačicama Pariske škole ekonomije, u kojoj sam profesor od njenog osnivanja, nakon što sam bio njen prvi direktor od 2005. do 2007. godine. Prihvativši da ujedine svoje snage i postanu manjinski partneri projekta koji prevazilazi zbir njihovih ličnih interesa, te institucije pomogle su stvaranju jednog skromnog javnog dobra koje će, nadam se, doprineti razvoju multipolarne političke ekonomije u XXI veku. Najzad, hvala Žulijeti, Debori i Eleni, mojim dragim kćerima, za svu ljubav i snagu koju su mi pružale. I hvala Žuliji, koja deli život sa mnom i koja je moja najbolja čitateljka. Njen uticaj i podrška bili su bitni u svakoj fazi pisanja ove knjige. Bez njih ne bih imao energiju da ovaj projekt dovedem do kraja.

Knjiga i tehnički prilog/sajt: uputstvo za upotrebu Kako tekst i fusnote ne bi bili preopterećeni, precizno objašnjenje istorijskih izvora, bibliografskih referencija, statističkih metoda i matematičkih modela uvršćeno je u tehnički prilog dostupan na sajtu: http://piketty.pse.ens.fr/capital2lc. Tehnički prilog posebno sadrži skup tabela i serija podataka korišćenih za pravljenje grafikona koji se nalaze u ovoj knjizi, i detaljan opis izvora i odgovarajućih metoda. Bibliografske referencije u knjizi i u fusnotama svedene su na minimum a na precizniji način predstavljene su u tehničkom prilogu. Poslednji takođe sadrži izvestan broj dopunskih tabela i grafikona o kojima ponekad postoji napomena u beleškama (na primer, "Videti dopunske grafikone Sl.l, Sl.2 i Sl.3", poglavlje l, str. 107, beleška 1). Zamišljeno je da se tehnički prilog i sajt konsultuju uporedo sa čitanjem knjige, kao i da omoguće više nivoa čitanja.

Zainteresovani čitaoci na internetu će takođe pronaći i fajlove (uglavnom u excel i stata formatu), informatičke programe, matematičke formule i jednačine, referencije na primarne izvore i linkove k više tehničkim radovima koji su poslužili kao osnova za ovu knjigu. Cilj je da ovu knjigu mogu da čitaju osobe koje ne raspolažu nikakvim posebnim tehničkim znanjem, a istovremeno da celokupna knjiga/tehnički prilog mogu da posluže studentima i istraživačima. Pored toga, onlajn sam postavio revidirane verzije i ispravke tehničkog priloga, kao i tabela i grafikona. Unapred zahvaljujem svim čitaocima koji bi bili voljni da mi putem elektronske pošte proslede svoja zapažanja i reakcije ([email protected]).

Društvene razlike mogu biti zasnovane samo na zajedničkoj koristi. Član l,

Deklaracija o pravima čoveka i građanina, 1789.

UVOD

Raspodela bogatstva jedno je od pitanja o kojem se danas veoma i veoma živo raspravlja. Ali šta zaista znamo o njegovom dugoročnom razvoju? Da li dinamika akumulacije privatnog kapitala neizbežno vodi ka uvek snažnoj koncentraciji bogatstva i moći u rukama nekolicine, kao što je verovao Marks (Karl Marx) u XIX veku? Odnosno, da li ujednačavajuće snage rasta, konkurencije i tehničkog napretka spontano vode ka manjoj nejednakosti i većoj stabilizaciji u naprednim fazama razvoja, kao što je mislio Kuznec (Simon Kuznets) u XX veku? Šta zaista znamo o razvoju dohodaka i bogatstva od XVIII veka, i koje pouke iz toga možemo da izvučemo za XXI vek? To su pitanja na koja ću pokušati da odgovorim u ovoj knjizi. Najpre želim da kažem da su ponuđeni odgovori nesavršeni i nedovršeni. Ali su zasnovani na istorijskim i uporednim podacima koji su mnogo širi nego u prethodnim radovima i odnose se na tri veka i na više od dvadeset zemalja, kao i na novi teorijski okvir koji omogućuje bolje razumevanje osnovnih tendencija i mehanizama. Moderni privredni rast i širenje znanja omogućili su da se izbegne marksistička apokalipsa, ali nisu izmenili duboke strukture kapitala i nejednakosti - ili bar ne onoliko koliko se moglo zamisliti u optimističnim decenijama nakon Drugog svetskog rata. Čim je stopa prinosa na kapital premašila stopu rasta proizvodnje i dohodaka, što se dogodilo u XIX veku i čini se da će ostati isto u XXI veku, kapitalizam je mehanički proizveo nepodnošljive, nekontrolisane razlike, koje radikalno podrivaju meritokratske vrednosti na kojima se zasnivaju demokratska društva. Međutim, postoje sredstva da demokratija i opšti interes preuzmu kontrolu nad kapitalizmom i osiguraju da opšti interesi imaju prednost nad ličnim, izbegavajući protekcionističke i nacionalističke reakcije. Ova knjiga pokušava da da predloge u tom smislu, oslanjajući se na lekcije iz istorijskih iskustava, a priča o njima biće glavna nit dela. često

14

Kapital u XXI veku

Rasprava bez izvora podataka? Intelektualne i političke rasprave o raspodeli bogatstva dugo su bile zasnovane na brojnim predrasudama, a na premalo činjenica. Istina, pogrešili bismo ako bismo potcenili značaj intuitivnog znanja koje svako stiče u vezi sa savremenim dohocima i bogatstvom čak i u odsustvu bilo kakvog teorijskog okvira ili reprezentativne statistike. Na primer, videćemo da film i književnost, a naročito roman u XIX veku, obiluju krajnje preciznim informacijama o životnom standardu i bogatstvu različitih društvenih grupa, i nadasve o dubokoj strukturi nejednakosti, načinu na koji se ona opravdava i njenom uticaju na život svakog pojedinca. Naročito nam romani Džejn Ostin (Jane Austen) i Balzaka (Honore de Balzac) pružaju upečatljive slike ras podele bogatstva u Britaniji i Francuskoj, od 1790. do 1830. godine. Ti romanopisci poseduju lično saznanje o hijerarhiji bogatstva koja je na snazi u njihovim društvima. Oni znaju za tajne granice bogatstva, poznaju njegove neizbežne posledice po živote muškaraca i žena, uključujući njihove bračne strategije i lične nade i razočaranja. Ti romanopisci opisuju efekte nejednakosti verodostojnije i snažnije odbilo kakve statistikeili naučne analize. Bez sumnje, pitanje raspodele bogatstva i suviše je značajno da bismo ga prepustili samo ekonomistima, sociolozima, istoričarima i filozofima. Ono je od važnosti za ceo svet, i utoliko bolje. Konkretna, fizička realnost nejednakosti vidljiva je golim okom, i prirodno izaziva snažna i protivrečna politička mišljenja. Seljak ili plemić, radnik ili vlasnik fabrike, kelner ili bankar: svako sa svoga stanovišta vidi stvari koje su važne za uslove života drugih, kao i odnose moći i dominacije među društvenim grupama, i samim tim oblikuje sopstvenu koncepciju onoga što je pravedno i onoga što nije. Pitanje raspodele bogatstva uvek će imati ovu veoma subjektivnu i psihološku dimenziju, koja neizbežno dovodi do političkog sukoba koji nijedna navodno naučna analiza ne može ublažiti. Srećom, demokratija nikada neće biti zamenjena republikom eksperata. Ipak, pitanje raspodele bogatstva zaslužuje da bude proučeno na sistematičan i metodičan način. U nedostatku jasno definisanih izvora, metoda i pojmova, moguće je izreći sasvim suprotne tvrdnje. Za neke, nejednakost je uvek rastuća i svet je po definiciji nepravedan. Za druge, nejednakost prirodno opada, ili se sklad događa spontano, te ne treba činiti ništa čime bi se rizikovalo da se poremeti ta divna ravnoteža.

Uvod

15

Nasuprot ovom dijalogu gluvih u kojem svaka strana često opravdava sopstvenu intelektualnu lenjost ukazujući na onu suprotnog tabora, postoji istraživanje koje je barem sistematično i metodično iako nije u potpunosti naučno. Naučna analiza nikad neće okončati nasilne političke sukobe koje izaziva nejednakost. Istraživanje društvenih nauka jeste i uvek će biti nejasno i nesavršeno. Ono nema pretenziju da ekonomiju, sociologiju i istoriju pretvori u egzaktne nauke. Ali strpljivo tragajući za činjenicama i primerima, i pažljivo analizirajući ekonomske, društvene, političke mehanizme koji ih mogu objasniti, ono može da učini da se rasprava bolje oblikuje i usredsredi na korisna pitanja. Ono može doprineti neprestanom redefinisanju ciljeva rasprave, demaskirati neke unapred stvorene i varljive pojmove, uvek ih dovodeći u pitanje. To je, po mom mišljenju, uloga koju mogu i moraju da igraju intelektualci, a među njima i istraživači što se bave društvenim naukama, kao građani poput svih drugih, ali koji imaju sreću da raspolažu s više vremena nego drugi da se posvete proučavanju (i da za to budu plaćeni - značajna privilegija). Međutim, ne može se umaći činjenici da su naučna istraživanja posvećena raspodeli bogatstva zasnovana na relativno malo čvrsto ustanovljenih činjenica, a na mnogo čisto teorijskih spekulacija. Pre nego što preciznije izložimo izvore na koje smo se oslanjali i koje smo pokušali da obuhvatimo u ovoj knjizi, pružićemo brz istorijski pregled ranijih razmišljanja o ovim pitanjima.

Maltus, Jang i Francuska revolucija S pojavom klasične političke ekonomije u Engleskoj i Francuskoj, krajem XVIII i početkom XIX veka, pitanje raspodele bogatstva već je u središtu svih analiza. Svako je uvideo da su počele radikalne promene, naročito s demografskim rastom - dotad nepoznatim fenomenom -skupa s ruralnim iseljavanjem i industrijskom revolucijom. Koje će biti posledice tih preokreta za raspodelu bogatstva, društvenu strukturu i političku ravnotežu evropskih društava? Za Tomasa Maltusa (Thomas Malthus), koji je 1798. objavio svoj Ogled o principu stanovništva, nema nikakve sumnje: prenaseljenost je glavna pretnja. 1 Njegovi izvori su oskudni, ali on pokušava da ih upo1

Tomas Maltus (1766-1834), engleski ekonomista, smatra se jednim od najuticajnijih u "klasičnoj" školi, pored Adama Smita (Adam Smith, 1723-1790) i Davida Rikarda (David Ricardo, 1772-1823).

16

Kapital u ; o a.

3,0%

·e: "' 2,5%

"o>

·e;

2,0%

~

1,5%

"'oa. .A

1,0%

N

a.

~

0,5% 0,0% 1700-1820

1820-1870

1870-1913

1913-1950

1950-1970

1970-1990

1990-2012

Napomena: stopa rasta proizvodnje po glavi stanovnika premašivala je 4% godišnje u Evropi od 1950. do 1970, pre nego što će ponovo pasti na američki nivo. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21c. Ova veoma različita zajednička iskustva rasta u XX veku u velikoj meri objašnjavaju zašto javno mnjenje u različitim zemljama danas ima toliko različite stavove prema komercijalnoj i finansijskoj globalizaciji i kapitalizmu uopšte. U kontinentalnoj Evropi, naročito u Francuskoj, ljudi prirodno nastavljaju da prve posleratne decenije, obeležene snažnim državnim intervencionizmom, posmatraju kao period posvećen rastu, a ekonomsku liberalizaciju koja je počela oko 1980. uzrokom njegovog usporavanja. U Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Državama, posleratna istorija interpretirana je veoma različito. Od 1950. do 1970. jaz između anglosaksonskih zemalja i onih što su izgubile rat brzo se smanjio. Krajem 1970-ih, naslovne stranice časopisa u Sjedinjenim Državama objavljivale su američki nazadak a nemački i japanski napredak u industriji. U Britaniji, bruto domaći proizvod po glavi stanovnika pao je ispod nivoa Nemačke, Francuske i Japana, čak i Italije. Nije isključeno da je taj osećaj sustizanja- odnosno prestizanja u britanskom slučaju- odigrao glavnu ulogu u pojavljivanju "konzervativne revolucije". Tačer (Margaret Thatcher) u Britaniji i Regan (Ronald Regan) u Sjedinjenim Državama obećali su

114

Kapital u XXI veku

zauzdavanje "države blagostanja", koja je navodno smekšala anglosaksonske preduzetnike i vraćanje na čisti kapitalizam XIX veka, što bi omogućilo Britaniji i Sjedinjenim Državama da se vrate na vrh. Čak se i danas u obema zemljama često veruje da je ta konzervativna revolucija bila znatno uspešna, jer se njihova stopa rasta poklopila s nivoom kontinentalne Evrope i Japana. U stvari, niti su liberalizacija koja je počela oko 1980. niti državni intervencionizam koji je počeo 1945. zasluživali tolike pohvale ili pokude. Verovatno je da su Francuska, Nemačka i Japan sustigle njihovo usporavanje rasta, s obzirom na kolaps od 1914. do 1945, bez obzira na · usvojene politike (ovo kažemo s neznatnim preuveličavanjem). Najviše što se može reći jeste da državni intervencionizam nije naudio ekonomiji. Isto tako, jednom kad je globalna granica dostignuta, ne bi bilo iznenađenje da ove zemlje prestanu da rastu brže od anglosaksonskih, ili da stopa rasta u tim bogatim zemljama bude manje ili više ujednačena, kao što pokazuje grafikon 2.3. (na to ćemo se vratiti). Široko govoreći, izgleda da su politike liberalizacije imale malo uticaja na tu prostu realnost, jer nisu ni povećale ni smanjile rast.

Dvostruka zvo nasta kriva globalnog rasta Da ponovimo, globalni rast tokom prošla tri veka može se predstaviti zvonastom krivom velike širine. Kada je reč o rastu populacije i rastu proizvodnje po glavi stanovnika, tempo se postepeno ubrzava tokom XVIII i XIX veka i nadasve u XX veku, a u XXI veku se, po svoj prilici, vraća na mnogo niži nivo. Međutim, postoje jasne razlike između dveju zvonastih krivih . .Kada se radi o krivoj koja se odnosi na rast populacije, vidimo da porast počinje mnogo ranije, u XVIII veku, a isto važi i za povećanje. To je fenomen demografske tranzicije, koji je već uveliko ostvaren. Tempo progresije svetske populacije dostigao je svoj zenit od 1950. do 1970, sa blizu 2% godišnje, i od tada ne prestaje da se povećava. I mada ni u šta ne možemo biti sigurni kada se radi o ovome, taj će se proces verovatno nastaviti, a stopa demografskog rasta na svetskom nivou vratiće se na nivo blizu nultog u drugoj polovini XXI veka. Zvonasta kriva jasno je definisana (videti grafikon 2.2). Kada je reč o rastu proizvodnje po glavi stanovnika, stvari su nešto složenije. Ovom "ekonomskom" rastu potrebno je više vremena da uzme zamah: on je ostao blizu nule u XVIII veku, počeo značajno da raste u

Rast: iluzije i stvarnost

115

Xl X veku, i zaista nije postao zajednička realnost do XX stoJeća. Globalll i rast proizvodnje po glavi stanovnika premašio je 2% godišnje između 1950. i 1990.- naročito zahvaljujući tome što je Evropa počela da napreduje.• - i ponovo između 1990. i 2012. -zahvaljujući tome što je Azija i naročito Kina počela da napreduje. U Kini je rast premašivao 9% godišnje ltmc(tu 1990. i 2012, prema zvaničnim statistikama (nivo koji nikad nije taheležen u istoriji). 23 Sta će biti nakon 2012? Na grafikonu 2.4. prikazali smo prognozu .,medijalnog" rasta, ali je ona zapravo relativno optimistična, jer smo l'rl'lpostavili da će najbogatije zemlje- Zapadna Evropa, Severna Amerika i Japan- dostići rast od 1,2% godišnje od 2012. do 2100. (što je osetno vrći nivo od onoga koji predviđaju mnogi ekonomisti), dok će siromašne zemlje i one u razvoju glatko nastaviti proces konvergencije, s rastom od 51X> godišnje od 2012. do 2030. i 4% od 2030. do 2050. Ako se ovo ostvari, nivo proizvodnje po glavi stanovnika u Kini, istočnoj Evropi, Južnoj Americi, severnoj Africi i na Bliskom istoku poklopiće se sa nivoom najbogatijih zemalja u 2050. 24 Nakon toga, raspodela globalne proizvodnje opisana u prvom poglavlju približila bi se raspodeli stanovništva. 25 Po ovom optimističnom srednjem scenariju, globalni rast proizvodnje po glavi stanovnika blago će premašiti 2,5% godišnje između 2012. i 2030, zatim ponovo između 2030. i 2050, pre nego što padne ispod 1,5% nakon 2050, da bi u poslednjoj trećini veka iznosio oko 1,2%. U poređenju sa zvonastom krivom koju je pratila stopa demografskog rasta (videti grafikon 2.2), ova druga ima dve posebne karakteristike. Prvo, dostiže vrhunac mnogo kasnije od prve (skoro čitav vek kasnije; sredinom XXI, a ne XX veka); drugo, ne pada na nulu ili blizu nule, nego održava nivo od preko l% godišnje, koji je mnogo viši od onog u tradicionalnim društvima (videti grafikon 2.4). Zbrajanjem ovih dveju krivih, dobijamo treću koja pokazuje stopu rasta ukupne globalne proizvodnje (videti grafikon 2.5). Do 1950, ona 23

Treba naglasiti da je stopa rasta globalne proizvodnje po glavi stanovnika, procenjena na 2,1% između 1990. i 2012, pala na 1,5% ako posmatramo rast proizvodnje po odraslom stanovniku. To je logična posledica činjenice da se demografski rast povećava sa 1,3% na 1,9% godišnje tokom ovog perioda, što nam omogućuje da se pozabavimo i ukupnim i odraslim stanovništvom. Ovo pokazuje značaj demografskog pitanja kada dođe do raščlanjivanja globalnog rasta bruto domaćeg proizvoda od 3,4% godišnje. Videti tehnički prilog. 24 Samo će supsaharska Afrika i Indija nastaviti da zaostaju. Videti tehnički prilog. 25 Videti prvo poglavlje, grafikone 1.1-1.2.

116

Kapital u XXI veku

Grafikon 2.4. Stopa rasta globalne proizvodnje po glavi stanovnika od antike do 2100. 3,5% l

l

"' ·;::

-"'

> o r:::

~

3,0% 2,5%

"' o. o

...e. ·;::

2,0%

g

1,5%

l

l

l

l

l

J

J

J

~

1,0%

o"'

0,5%

~

l

l

l

l

Uočene

----+-----~-----~-----

stope rasta

t

t t l l l l l l l l l l l l -----~-----~-----~-----~-1 l l l

l

l

l

l l

l l

l

l l

l l

, l

l l

l l

l l

t

l

l

l

l

l

l

J

\

t

t

t l l

---+-----+----

l --~----l l l l

l l

l

l

l

~'--...----4

l

l l ----- l -----~-----~-l t

l

l

l

l l

l l

l l

l l

l l

l l

l l

l l

l --~-l l l l

-----r-----r-----t-----t- ---t-- --t-----t-----t-----1----l

e.

l

-----~-----~-----~-----~-----~----+-----+-----~-----4l l l l l

l

~ ~

l

'

-e

e.

l

J

·;;

.!::!

l

l

l

l

l

l

l l

l

l

l

-----~-----~-----r-----r' l

l l

l

l l

l

l

l

l

l

l

, l l

l l l

l l l

-----r-----r-----t--

l

l

J

l

l l

l l

l

l

l

l

l

l l

l l

----+-----+-----~-----~-----~----t

l

l

l

l

l

l

l

l

l

l

l

l

J

l

l

t

l

l l

l l

l

--~-----t-----t-----t-----t-----1-----t----J

t

0,0% +---~~===-~~~----~~----~~ o- l 000- l 500- l 700- l 820- l 913- l 9501000 1500 1700 1820 1913 1950 1990

l l l

l l l

l l l

l

l

l

~

201 22030

20302050

2050.. 2070

l 9902012

l l l

207()2100

Napomena: stopa rasta proizvodnje po glavi stanovnika premašila je 2% od 1950. do 2012. Ako se proces konvergencije nastavi, ona će premašiti 2,5% od 2012. do 2050, a zatim se spustiti ispod 1,5°Al. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21c. Grafikon 2.5. Stopa rasta globalne proizvodnje od antike do 2100.

4,5% ...

·;::

-e

4,0%

~

3,5%

...e.r:::

3,0%

-~

e. ::l

2,5%

-"'

::l

~

2,0%

~

~

1,5%

Sl

1,0% 0,5% 0- lOOQ1000 1500

15001700

17001820

18201913

19131950

19501990

l 9902012

201 22030

20302050

20502070

2070.. 2100

Napomena: stopa rasta globalne proizvodnje premašila je 4% od 1950. do 1990. Ako se proces kontingencije nastavi, pašće ispod 2% u 2050. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21c.

Rast: iluzije i stvarnost

117

)e uvek bila manja od 2% godišnje, pre nego što će skočiti na 4% između 1950. i 1990, što je izuzetno visok nivo koji je reflektovao najsnažniji

demografski rast u istoriji i najsnažniju istorijsku progresiju proizvodnje po glavi stanovnika. Tempo rasta globalne proizvodnje već je počeo du pada, i bio je ispod 3,5% između 1990. i 2012, uprkos ekstremno snažnom rastu u zemljama u razvoju, naročito u Kini. Shodno našem srednjem scenariju, taj će se tempo održati između 2012. i 2030, zatim će.· pasti na 3% između 2030. i 2050, pre nego što padne na oko 1,5% tokom druge polovine XXI veka. Već smo rekli da su ove "srednje" prognoze hipotetičke. Ključna st var je sledeća: bez obzira na "tačne" datume i stopu rasta (a ovi detalji su, očigledno, važni), dvostruka zvonasta kriva globalnog rasta u velikoj je meri već određena. Srednja prognoza predstavljena na grafikonima 2.2-2.5 dvostruko je optimistična: s jedne strane zato što pretpostavlja .da će rast produktivnosti u bogatim zemljama nastaviti da se održava na više od l o/o (što pretpostavlja znatan tehnološki napredak, posebno u domenu čiste energije); i, s druge strane, možda najvažnije, zato što pretpostavlja da će ~konomije u usponu nastaviti da konvergiraju s bogatima, bez političkih i vojnih prepreka, dok se proces ne završi, oko 2050, što je veoma brzo. Lako je zamisliti manje optimistične scenarije, gde bi zvonasta kriva globalnog rasta mogla brže pasti na nivoe niže od onih prikazanih na grafikonima.

Pitanje inflacije Ova panorama rasta od industrijske revolucije pa nadalje bila bi nepotpuna ako ne bismo razmotrili pitanje inflacije. Moglo bi se pomisliti kako je inflacija čisto monetarni fenomen o kojem ne moramo da brinemo. U stvari, sve stope rasta o kojima smo do sada govorili korespondiraju sa tzv. "realnim" rastom koji se dobija oduzimanjem stope inflacije (izvedene iz potrošačkih cena) od tzv. nominalne stope rasta (tj. povećanja prosečnog indeksa potrošačkih cena). Pitanje inflacije zaista igra ključnu ulogu u našem istraživanju. Kao što smo već pomenuli, sam pojam "prosečnog" indeksa cena postavlja problem, jer se rast uvek karakteriše pojavom nove robe i usluga, kao i ogromnih promena relativnih cena, što je veoma teško podvesti pod jedinstven broj. Kao rezultat, pojmovi inflacije i rasta nisu uvek sasvim dobro definisani: podela nominalnog rasta (jedini koji se može

118

Kapital u XXI veku

videti golim okom ili barem nazreti) na realnu komponentu i komponentu inflacije delimično je proizvoljna i dovela je do brojnih kontroverzi. Na primer, ako je nominalni rast 3% godišnje a cene se povećaju 2%, možemo reći da je realna stopa rasta 1%. Ali ako se procena inflacije snizi, na primer zato što verujemo da se realna cena smartfona i tableta smanjuje mnogo više nego što smo ranije mislili (imajući u vidu značajno poboljšanje njihovog kvaliteta i učinka, koje statističari nastoje pažljivo da izmere, što nije jednostavno), i ako smatramo da se cene povećavaju samo 1,5%, dolazimo do zaključka da je realni rast 1,5%. U stvari, naročito kada su razlike ovako male, teško je biti siguran u pogledu tačnog broja, i u svakoj proceni ima istine: rast je bez sumnje blizu 1,5% za ljubitelje smartfona i tableta, a blizu 1% za sve druge. Promene relativnih cen.a mogu da igraju mnogo presudniju ulogu u okviru Rikardove teorije i njegovog "principa retkosti": ukoliko neke cene, poput cena zemljišta, nekretnina ili benzina, dostignu veoma visoku vrednost tokom dužeg perioda, to može trajno uticati na raspodelu bogatstva u korist prvobitnih vlasnika tih retkih resursa. Izvan ovih pitanja relativnih cena, videćemo da inflacija kao takva tj. generalno povećatije svih cena može takođe da odigra fundamentalnu ulogu u dinamici raspodele bogatstva. Upravo je inflacija ta koja je suštinski omogućila bogatim zemljama da se otarase svog javnog duga na kraju Drugog svetskog rata. Inflacija je takođe dovela do svih vrsta preraspodela među društvenim grupama tokom XX veka, često na haotičan i nekontrolisan način. Nasuprot tome, društvo zasnovano na bogatstvu koje je cvetalo u XVIII i XIX veku neraskidivo je povezano sa ozbiljnom monetarnom stabilnošću koja karakteriše taj veoma dugi period.

Velika monetarna stabilnost u XVIII i XIX veku Vratimo se u prošlost. Prva ključna činjenica koju bi trebalo imati na umu jeste da je inflacija u velikoj meri izum XX veka. Pre toga, i do Prvog svetskog rata, inflacija je bila nulta ili skoro nulta. Cene su se ponekad oštro povećavale ili padale tokom nekoliko godina ili decenija, ali su se te promene na kraju generalno izbalansirale. Ovo je bio slučaj u svim zemljama za koje imamo dugoročne serije cena. Preciznije, ako pogledamo prosečno povećanje cena u periodima od 1700. do 1820, s jedne strane i 1820. i 1913, s druge strane, uočićemo beznačajnu inflaciju u Francuskoj, Britaniji, Sjedinjenim Državama i Nemačkoj: maksimalno 0,2-0,3% godišnje. Čak ponekad nalazimo ne-

Rast: iluzije i stvarnost

119

znatno negativan riivo, na primer u Britaniji i Sjedinjenim Državama u X l X veku (prosečno -0,2% godišnje u oba slučaja između 1820. i 1913). Istina, ima nekoliko izuzetaka kada je reč o ovoj velikoj monetarnoj stabilnosti, ali svi su kratko trajali, tako da se povratak na normalne prilike dogodio vrlo brzo, što je bilo i neizbežno. Posebno je simboličan slučaj Francuske revolucije. Krajem 1789, revolucionarna vlast pustila je 11 opticaj čuvene "asignate", koji su bili u upotrebi od 1790. do 1791. (to je bio jedan od prvih primeraka papirnog novca u istoriji), i koji su doveli do snažne inflacije (merene asignatima) od 1794. do 1795. Međutim, važno je da je povratak na kovani novac, s pravljenjem "zlatnog franka", odgovarao istom paritetu novca u Starom režimu. Zakon 18 žerminala, w>dina III (7. april1795) preimenovala je staru livru (koja je previše podsećala na monarhiju) i zamenila je frankom, koji je postao nova zvanična valuta u zemlji, ali istog metalnog sastava kao prethodna valuta. Novčić od jednog franka morao je da sadrži tačno 4,5 grama finog srebra (kao i livra od 1726), što će biti potvrđeno zakonom iz 1796. i opet zakonom iz lH03, koji definitivno ustanovljuje bimetalnost srebro-zlato. 26 Najzad, cene u francima od 1800. do 1810. bile su na približnom n ivo u kao cene izražene u livr ama u periodu od 1770. do 1780, tako da promena monetarne jedinice tokom revolucije nije ni na koji način promen ila kupovnu moć novca. Romanopisci s početka XIX veka, počev od Balzaka, bez prestanka su prelazili s jedne na drugu jedinicu kako bi opisali dohodak i bogatstvo: za čitaoce toga doba, germinal franak (ili "zlatni franak") i livra bili su jedno te isto. Za Čiča Gorija, bilo je isto imati "hiljadu dvesta livri" rente i "dvanaest stotina franaka", i dalje objašnjenje bilo je suvišno. Vrednost franka u zlatu ustanovljena 1803. nije se zvanično menjala do 25. juna 1928, kada je usvojen novi monetarni zakon. U stvari, Francuska banka bila je razrešena obaveze da zamenjuje svoje novča­ nice za zlato ili srebro od avgusta 1914, tako da je "zlatni franak" već postao "papirni franak" i ostao takav do monetarne stabilizacije od 1926. do 1928. Ipak, isti paritet s metalom primenjivan je od 1729. do 1914, što nije beznačajan period.

26

Zakon od 25 žerminala godine IV (14. april 1796) potvrđuje srebrni paritet franka, a zakon 17 žerminala godine Xl (7. aprill803) ustanovljuje dvostruki paritet: franak vredi 4,4 grama finog srebra i 0,29 grama zlata (za odnos zlato/srebro od 1/15,5). Zakon iz 1803. donet nekoliko godina nakon otvaranja Francuske banke (1800) uveo je naziv "germinal franak". Videt: tehnički prilog.

120

Kapital u XXI veku

Istu monetarnu stabilnost nalazimo kod britanske funte. Uprkos neznatnom regulisanju, stopa konverzije između francuske i britanske valute ostala je prilično stabilna tokom dva veka: funta je uvek vredela oko 20-25livri, kako u XVIII tako i u XIX veku, do 1914.27 Za britanske romanopisce tog vremena, funta i njeni čudni poddelovi, poput šilinga i gvineje izgledali su čvrsti kao stena, baš kao i livra i zlatni franak za francuske romanopisce. 28 Čini se da su sve te jedinice merile količine koje se nisu menjale s vremenom, tako da su ova obeležja omogućila da monetarne veličine i različiti društveni statusi dobiju večni smisao. Isto važi i u drugim zemljama: jedine važne promene odnose se na definisanje novih jedinica ili stvaranje novih valuta, poput američkog dolara 1775. i zlatne marke 1873. Ali kad su pariteti s metalom jednom ustanovljeni, ništa se nije promenilo: u XIX i ranom XX veku, svi su znali da funta vredi oko 5 dolara, 20 maraka i 25 franaka. Vrednost novca decenijama se nije promenila, i nemamo razloga da mislimo da će ubuduće biti drugačije.

Smisao novca u klasičnom romanu U romanu XVIII i XIX veka, novac je svugde, ne samo kao apstraktna sila, nego iznad svega kao opipljiva, konkretna veličina: romanopisci su često u francima i funtama opisivali nivo dohotka i bogatstva, ne da bi nas zatrpavali brojevima, već zato što su posredstvom njih čitaocu predstavljali društveni status likova. Svi su znali kakav životni standard predstavljaju ovi brojevi. Ove monetarne oznake bile su stabilne jer je rast bio relativno spor, tako da su se iznosi o kojima je reč samo postepeno menjali tokom U okviru zlatnog standarda uočenog od 1816. do 1914, funta je vredela 7,3 grama finog zlata, ili tačno 25,2 puta iznad pariteta franka. Ima nekoliko komplikacija u pogledu bimetalnosti srebro-zlato, o kojima ovde nećemo ništa reći. 28 Do 1971. funta je bila podeljena na 20 šilinga, od kojih svaki na 12 penija (dakle, 24 penija u jednoj funti). Gvineja je vredela 21 šiling, to jest 1,05 funti. Ona se ponekad koristi za određivanje cena profesionalnih usluga i u pom odn im radnjama. U Francuskoj, livra je takođe bila podeljena na 20 denijera i 240 soua do decimalne reforme 1795. Nakon toga, franak je bio podeljen na 100 santima, koji se ponekad nazivao "sou" u XIX veku. U XVIII veku zlatni franak je bio novčić vredan 20 livra, što je približno jednoj funti. Takođe se koristio talir, koji je vredeo 3livre do 1795, a označavao je srebrni novčić vredan S franaka, od 1795. do 1878. Ako je suditi po načinu na koji su romanopisci prelazili s jedne na drugu jedinicu, reklo bi se da su savremenici bili savršeno svesni tih finesa. 27

Rast: iluzije i stvarnost

121

-~~--~----------~~~--------~------------------

mnogih decenija. U XVIII veku, rast proizvodnje i dohotka po glavi stanovnika bio je vrlo nizak. U Velikoj Britaniji, prosečni dohodak bio je 30 funti godišnje oko 1800-1810. godine, kada je Džejn Ostin pisala svoje romane29• Isti prosečni dohodak mogao se uočiti oko 1720. ili 1770: dakle, radilo se o vrlo stabilnim referentnim tačkama, s kojima je Ostin odrasla. Ona je znala: da bi čovek mogao živeti komforno i elegantno, uz prikladan prevoz i odeću, da bi se mogao dobro hraniti i zabavljati, i da bi imao neophodan minimum posluge, treba da raspolaže- prema njenim kriterijumima - s najmanje dvadeset ili trideset puta tolikom sumom: likovi u njenim romanima sebe smatraju oslobođenim oskudice samo ako raspolažu prihodom od 500 do 1.000 funti godišnje. Imamo još toga da kažemo o strukturi nejednakosti i životnog standarda koja je temelj ove realnosti i percepcije, a posebno o strukturi raspo dele bogatstva i prihoda koji iz njih proishode. U ovoj fazi, važno je da u odsustvu inflacije, i s obzirom na veoma nizak rast, ti iznosi reflektuju veoma konkretnu i stabilnu realnost. Zapravo, pola veka kasnije, 1850-1860, prosečni dohodak dostizao je jedva 40-50 funti godišnje: čitaoci će, bez sumnje, naći da su iznosi koje navodi Džejn Os tin premali, ali to nije zbunjujuće. U Belle Epoque, oko 1900-1910, prosečan dohodak dostizao je 80-90 funti u Velikoj Britaniji: rast je osetan, ali godišnji dohoci od 1.000 funti- ili često čak i više- o kojima govori romansijerka, i dalje označavaju značajnu podelu. Istu stabilnost monetarnih repera uočavamo u francuskom romanu. U Francuskoj, prosečni dohodak je oko 400-500 franaka godišnje u periodu 1810-1820, u vreme Čiča Gorija. Izraženo u livrama, on je bio neznatno slabiii u Starom režimu. Balzak, isto kao Ostinova, opisuje svet u kojem je potrebna dvadeset ili trideset puta tolika suma da bi se živelo pristojno: s manje od 10.000 ili 20.000 godišnjeg prihoda, Balzakovi junaci se osećaju bedno. Ove veličine će se samo postepeno menjati tokom XIX veka i u Belle Epoque: one će dugo ostati bliske čitaocima. 30 Ti iznosi omogućuju piscu da s malo reči postavi scenu, načine života, suparništva, civilizaciju. Primera ima još, u američkom, nemačkom, italijanskom romanu, i u svim zemljama koje su iskusile ovu veliku monetarnu stabilnost. Do 29

Pro cene na koje se ovde pozivamo odnose se na prosečni nacionalni dohodak po odrasloj osobi, što je, po našem mišljenju, mnogo značajnije od prosečnog nacionalnog dohotka po glavi stanovnika. Videti tehnički prilog. 30 Prosečan dohodak dostizao je 700-800 franaka godišnje u Francuskoj od 1850. do 1860, i 1.300-1.400 franaka godišnje od 1900. do 1910. Videti tehnički prilog.

122

Kapital u XXI veku

Prvog svetskog rata, novac je imao neki smisao, i romanopisci nisu propustili da ga iskoriste, istraže i pretvore u književnu temu.

Kraj monetarnih repera u XX veku Ovaj svet je konačno doživeo kolaps sa Prvim svetskim ratom. Da bi finansirale borbe nečuvenog intenziteta i nasilja, da bi platile vojsku i skupo i sofisticirano naoružanje koje je vojska koristila, vlade zaraće­ nih država duboko su ušle u dugove. Već u avgustu 1914. glavne zaraćene strane prestale su s konvertovanjem valute u zlato. Posle rata, sve zemlje su, više ili manje, pribegle štampanju novca kako bi se izborile sa ogromnim javnim dugom. Pokušaj ponovnog uvođenja zlatnog standarda 1920-ih nije preživeo krizu 1930-ih- Britanija je napustila zlatni standard 1931, Sjedinjene Države 1933, Francuska 1936. Zlatni standard posle Drugog svetskog rata jedva da će biti dužeg veka: uspostavljen je 1946, a okončan 1971, kada se dolar više nije mogao konvertovati u zlato.

Grafikon 2.6. Inflacija od industrijske revolucije nadalje 20% 18%

'"... r:::

u .U

,[ll

g

12%

e.

10%

o

~

"O

... g ... :::-

8%

u

6%

~"'

4%

-"'

"'e. t=l

2% 0% -2% 1700· 1820

18201870

18701913

1913· 1950

19501970

19701990

19902012

Napomena: Inflacija u bogatim zemljama bila je nulta u XVIII i XIX veku, porasla je u XX veku, a od 1990. je oko 2% godišnje. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21c.

Rast: iluzije i stvarnost

123

Između 1913. i 1950, inflacija je u Francuskoj premašila 13% godišnje (stostruko povećanje cena), a u Nemačkoj dostigla 17% godišnje (cene povećane više od trista puta). U Britaniji i Sjedinjenim Državama, koje su pretrpele manju štetu i manju političku destabilizaciju u dva rata, stopa inflacije bila je znatno niža: jedva 3% godišnje između 1913. i 1950. Ali lo i dalje znači da su cene bile trostruko povećane, uzmemo li u obzir dva prethodna veka tokom kojih cene jedva da su se uopšte pomerile. U svim zemljama potresi u periodu od 1914. do 1945. duboko su poremetili monetarnu izvesnost predratnog sveta, i to ne samo stoga što proces inflacije koji je pokrenuo rat nikada nije istinski završen. To se jasno vidi na grafikonu 2.6, koji prikazuje razvoj inflacije kroz potperiode za četiri zemlje, od 1700. do 2012. Vidimo da se inflacija kreće između 2% i 6% godišnje između 1950. i 1970, zatim se 1970-ih povećava toliko da prosečna inflacija dostiže 10% u Britaniji i 8% u FranCLtskoj između 1970. i 1990, uprkos početku značajne dezinflacije skoro svuda početkom 1980-ih. U poređenju s prethodnim decenijama, izazovno je misliti da je period od 1990. do 2012, sa prosečnom inflacijom oko 2% godišnje u četiri zemlje (malo manje u Nemačkoj i Francuskoj, a malo više u Britaniji i Sjedinjenim Državama), karakterističan po vraćanju na nultu inflaciju pre Prvog svetskog rata. Međutim, da bismo došli do ovog zaključka, morali bismo da zaboravimo da se inflacija od 2% godišnje prilično razlikuje od inflacije koja iznosi 0,0%. Ako godišnjoj inflaciji od 2% dodamo realni godišnji rast od 1-2%, to znači da svi iznosi - proizvodnja, dohoci, plate - moraju da rastu 3-4% godišnje, tako da se nakon deset ili dvadeset godina svi ti iznosi neće odnositi na trenutne količine. Ko se seća plata koje su bile u opticaju poznih 1980-ih i početkom 1990-ih godina? Pored toga, savršeno je moguće da će ova inflacija od 2% godišnje unekoliko porasti tokom nadolazećih godina, s obzirom na razvoj monetarne politike od 2007. do 2008, naročito u Britaniji i Sjedinjenim Državama. Današnji monetarni režim bitno se razlikuje od monetarnog režima pre jednog veka. Takođe je zanimljivo pomenuti da Nemačka i Francuska, dve zemlje koje su najviše pribegle inflaciji u XX veku, posebno između 1913. i 1950, danas izgledaju najneodlučnije kada je reč o politici inflacije. Štaviše, one su izgradile monetarnu zonu - evrozonu- koja je gotovo u potpunosti zasnovana na principu borbe protiv inflacije. Kasnije ćemo se vratiti na ulogu koju je inflacija odigrala u dinamici raspodele bogatstva, a posebno na akumulaciju i raspodelu irnovi ne tokom različitih perioda.

124

_______________ l(~pita!~-~~~J~ku

U ovoj fazi, naprosto želimo da istaknemo činjenicu da je gubitak stabilnih monetarnih referentnih tačaka u XX veku obeležio značajan raskid s prethodnim vekovima, i to ne samo na planu ekonomije i politike već i u društvenom, kulturnom i literarnom pogledu. Sigurno nije slučajno što je novac - barem u vidu konkretnih suma - gotovo nestao iz književnosti nakon potresa 1914-1945. Prihodi i bogatstvo bili su sveprisutni u književnosti svih zemalja do 1914, a potom su postepena nestajali između 1914. i 1945, i nikad se sasvim nisu vratili. To ne važi samo za evropski i američki roman, nego i za književnost drugih kontinenata. Romani Nagiba Mahfuza (Naguib Mahfouz), ili bar oni čija se radnja odvija u Kairu između dva rata, pre nego što su cene izvrnute inflacijom, dobrim delom se odnose na prihode i novac, kako bi ilustrovali situacije i muke likova. Nismo daleko od balzakovskog ili ostininskog sveta: društvene strukture su veoma različite, ali je moguće orijentisati percepciju, očekivanja i hijerarhije u odnosu na monetarne repere. U romanima Orhana Pamuka (Orhan Pamuk), čija se radnja odigrava u Istanbulu 1970-1980, u trenutku kada inflacija već odavno oduzima smisao novcu, ne pominje se nijedna specifična suma. U Snegu, Parnukov junak, pisac, kaže da za pisca nema ništa dosadnije od pričanja o novcu i prošlogodišnjim cenama i prihodima. Svet se od XIX veka oči­ gledno promenio.

DRUGI DEO DINAMIKA ODNOSA KAPITAL/DOHODAK

3. PREOBRAŽAJ! KAPITALA

U prvom delu uveli smo osnovne pojmove dohotka i kapitala i predstavili glavne faze rasta proizvodnje i dohotka od industrijske revolucije. U drugom delu ćemo se usredsrediti na razvoj kapitala, sa stanovišta njegovog globalnog nivoa - merenog odnosnom kapital/dohodak - i njegovog raščlanjivanja na različite vrste sredstava, čija se priroda radikalno promenila od XVIII veka. Razmotrićemo različite oblike bogatstva (zemljište, nekretnine, mašine, firme, akcije, obveznice, izume, stoku, zlato, prirodne resurse itd.) i ispitati njihov istorijski razvoj, počev od slučaja Velike Britanije i Francuske, o kojima imamo najviše dugoročnih informacija. Najpre ćemo kratko skrenuti u književnost, koja u ovim dvema zemljama nudi veoma dobar uvod u pitanje imovine.

Priroda bogatstva: od književnosti do stvarnosti Kada su Onore de Balzak i Džejn Ostin pisali svoje romane počet­ kom X'IX veka, priroda bogatstva bila je svima apriori relativno jasna. Izgledalo je da bogatstvo postoji kako bi proizvodilo rente, tj. siguran i stabilan prihod vlasniku, i zato se uglavnom javljala u vidu zemlje ili državnih obveznica. Čiča Gorio je posedovao drugo, dok se mala Rastinjakova imovina sastojala od prvog. Isto važi i za Norlandovo bogatstvo koje Džon Dašvud u Razumu i osećajnosti dobija kao nasledstvo, iz kojeg ne časi da izbaci svoje polusestre Elinor i Marijanu, koje moraju da se zadovolje kamatom na mali kapital uložen u državne obveznice koje im je otac ostavio. U klasičnom romanu XIX veka, bogatstvo se svuda, bez obzira na to koliko velik ili mali bio kapital ili ko ga poseduje, najčešće javljalo ili u vidu zemlje ili u vidu državnih obveznica. Iz perspektive XXI veka, ovi oblici imovine mogu delovati staromodno, te je izazovno predati ih dalekoj i navodno iščezloj prošlosti,

128

Kapital u XXI veku

koja nije povezana sa ekonomskom i socijalnom realnošću našeg doba, u kojem je kapital po prirodi "dinamičniji". Bez sumnje, likovi iz romana XIX veka često izgledaju kao arhetipovi rentijera, sumnjive figure našeg modernog doba demokratije i meritokratije. Ipak, šta bi moglo biti prirodnije zahtevati od kapitala do da proizvodi siguran i stabilan prihod: to je u stvari cilj "savršenog" tržišta kapitala, u ekonomskom smislu. Zapravo bi bilo veoma pogrešno pretpostavljati da nas prouča­ vanje kapitala XIX veka danas ne može ničemu naučiti. Kada bliže pogledamo, razlike između XIX i XXI veka su manje očigledne nego što izgledaju na prvi pogled. Pre svega, dva oblika bogatstva - zemlja i državne obveznice - postavljaju veoma različita pitanja, i ne bi trebalo da se uzimaju zajedno, kao što su to činili romansijeri u XIX veku zarad uverljivosti svoje priče. Najzad, državne obveznice nisu ništa više nego tražnja jednog dela stanovništva (onih što primaju kamatu) prema drugima (onima što plaćaju porez): dakle, trebalo bi ih isključiti iz nacionalnog bogatstva i uključiti samo u privatno. To složeno pitanje javnog duga i prirode bogatstva povezanog s njim danas nije manje važno nego što je bilo 1800, te iz proučavanja prošlosti možemo naučiti dosta o pitanjima koja se tiču i današnjeg sveta. Iako javni dug danas i dalje nije ni blizu astronomskih nivoa koje je dostizao početkom XIX veka, barem u Britaniji, on ili dostiže ili je blizu istorijskog rekorda u Francuskoj i mnogim drugim zemljama, i verovatno je razlog mnogih konfuzija danas, kao i u doba Napoleona. Proces finansijskog posredovanja (novac se ostavlja u bankama, koje ga potom ulažu drugde) postao je toliko složen da se često ne zna ko šta poseduje. Istina, zaduženi smo - kako to zaboraviti kad nas mediji svakodnevno podsećaju? Ali kome tačno dugujemo novac? U XIX veku rentijeri koji su živeli od javnog duga bili su jasno identifikovani; ko su oni danas? Moramo da razjasnimo tu misteriju, u čemu nam može pomoći ·proučavanje prošlosti. Postoji i druga, važnija komplikacija: mnogi drugi oblici kapitala, neki od njih prilično "dinamični", odigrali su glavnu ulogu ne samo u klasičnom romanu nego i u društvu tog vremena (1800). Nakon što je počeo posao kao proizvođač rezanaca, Čiča Gorio je stvorio bogatstvo kao fabrikant pašte i trgovac zrnevljem. Tokom revolucionarnih ratova i Napoleonove ere, imao je oko bez premca za najbolje brašno i veštinu za savršenu tehnologiju proizvodnje pašte, i organizovao mreže distribucije i skladištenja, tako da je mogao da isporuči proizvod na pravo mesto u pravo vreme. Tek pošto je stvorio bogatstvo kao preduzetnik, mogao je da proda deo svoga posla, u maniru "start-up" osnivača firmi u XXI

Preobražaji kapitala

129

veku, koristeći svoje "stock options" i stavljajući u džep kapitalni dobitak, koji je potom sigurnije ulagao: u državne obveznice koje neograničeno plaćaju kamatu. S ovim kapitalom bio je u mogućnosti da ugovori dobre brakove za svoje kćeri i osigura im dobar položaj u pariskom visokom društvu. Na samrti 1821, napušten od svojih kćeri Delfine i Anastazije, Čiča Gorio još sanja o plodnom ulaganju u posao s paštom u Odesi. Cezar Biroto, drugi Balzakov junak, stekao je bogatstvo u poslu s parfemima. Bio je genijalni pronalazač brojnih kozmetičkih proizvoda -koji su, kako kaže Balzak, izazvali po mamu u poznaj kraljevini Francuskoj i tokom Restauracije. Ali to mu nije bilo dovoljno: kad je došlo vreme da se povuče, želeo je da utrostruči svoj kapital smelom špekulacijom s nekretninom u pariskoj četvrti La Medlen, koja je bila u punom razvoju 1820-1830. Nakon što nije poslušao mudre savete svoje supruge, k0a ga je nagovarala da investira u dobro poljoprivredno zemljište blizu Šinona i nekoliko državnih obveznica, Cezar je završio upropašćen. Junaci Džejn Ostin, veliki zemljoposednici, ruralniji od Balzakovih, samo su naizgled bili pametniji. U Mensfild Parku, Fanin ujak ser Tomas mora da otputuje na Antile sa svojim najstarijim sinom, zbog poslova i ulaganja. Pošto se vratio u Mensfild, bio je prinuđen da se ponovo vrati na ostrva, i to na nekoliko meseci: u vremenskom rasponu od 1800. do 1810. nikako nije bilo jednostavno upravljati plantažom udaljenom nekoliko hiljada milja. To je svakako bilo teže od ubiranja zemljišne rente ili kamate na državne obveznice. Dakle, neiskorišćeni kapital ili riskantna ulaganja? Moramo li zaključiti da se zaista ništa nije promenilo od tog doba? Kakve su se suštinske promene desile u strukturi kapitala od XVIII veka? Mimo očigled­ nih promena u konkretnim formama - od Čiča Goriovih rezanaca do tableta Stiva Džobsa (Steve Jobs), od ulaganja u Antilima 1800. do ulaganja u Kini i Južnoj Africi "U XXI veku- da li se dubinska struktura kapitala zaista promenila? Kapital nikad ne miruje: on je uvek riskantan i preduzimački, barem na početku; istovremeno, teži da se transformiše u rente čim se bezgranično akumulira- to je njegov poziv, njegovo logič­ no odredište. Odakle onda dolazi ovo nejasno osećanje da se društvena nejednakost danas veoma razlikuje od one koja je karakterisala Balzakovo doba i doba Džejn Ostin: nije li to samo prazna priča koja nema uporište u realnosti, ili možemo identifikovati objektivne faktore da objasnimo zašto neki ljudi misle da moderni kapital manje "traga za rentom" a da je postao više "dinamičan"?

130 _______________ -~apit~J_u_~2Civekll_ __ _

Preobražaji kapitala u Britaniji i Francuskoj Da bismo nastavili s ispitivanjem, počećemo proučavanjem promena strukture kapitala u Britaniji i Francuskoj od XVIII veka. To su zemlje o kojima posedujemo najbogatije istorijske izvore, te smo samim tim u mogućnosti da napravimo najobuhvatnije i najhomogenije dugoročne procene. Glavni postignuti rezultati prikazani su na grafikonima 3.1 i 3.2, na kojima pokušavamo da sumiramo nekoliko suštinskih aspekata tri veka istorije kapitalizma. Pojavljuju se dva jasna zaključka. Grafikon 3.1. Kapital u Britaniji, 1700-2010.

.. _,.

800%

15

.r::

o -o o e ;;; e o ·;::;

"' "'e

700% 600% SOO%

#. 2.

"' ·a. _,."' ~

400%

o "' e

300%

;;; e o ·;::; "'e

200%

:se

100%

-o ~

>

0% 1700

1750

1810

1850

1880

1910

1920

1950

1970

1990

2010

Napomena: nacionalni kapital vredeo je oko sedam godišnjih nacionalnih dohodaka u Britaniji 1700. godine (od čega četiri u poljoprivrednom zemljištu). Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21.

Najpre konstatujemo da odnos kapital/dohodak sledi razvoj koji je u obema zemljama, ostajući relativno stabilan u XVIII i XIX veku, doživljavajući potom ogroman potres u XX stoleću, da bi se, najzad, početkom XXI veka vratio na nivoe slične onima što su zabeleženi na početku ratova u XX veku. I u Britaniji i u Francuskoj, ukupna vrednost nacionalnog kapitala osciluje između šest-sedam godišnjih nacionalnih dohodaka tokom celog XVIII i XIX veka, do 1914. Potom odnos kapital/dohodak naglo opada, i nastavlja da pada tokom Prvog prilično sličan

131

svetskog rata, u doba krize između ratova i Drugog svetskog rata, do trenutka kada nacionalni kapital nije vredeo više od dva-tri godišnja nacionalna dohotka, tokom 1950-ih. Odnos kapital/dohodak zatim je počeo da raste i nije prestao da se povećava. U obema zemljama, ukupna vrednost nacionalnog kapitala početkom druge decenije XXI veka iznosi oko pet-šest godišnjih nacionalnih dohodaka (malo iznad šest u Francuskoj), nasuprot vrednosti u 1980-im koja iznosi manje od četiri nacionalna dohotka i, kao što smo pomenuli, jedva više od dva nacionalna dohotka u 1950-im. Preciznost merenja, naravno, nije savršena, ali je oblik krive savršeno jasan. Grafikon 3.2. Kapital u Francuskoj, 1700-2010.

~ 800% r---;-~;-~---;---r--ii--iir==~==~==~~;-~

o

~

~:-'"--_:__--.._"'~-·----~

700% ..".,.,._....._

-o

o Neto strani kapital • Ostali

domaći kapital

O>

o

~ e

Stanovi

600% -t;;·~,·.•.,-,". ·f

o ·u

~ ;?

500%

]

400%

-~ -"'

300%

O>

o e

;;; e o

.

·u

200%

e

oe

100%

-o

$

0% 1700

1750

1780

1810

1850

1880

1910

1920

1950

1970

1990

2000

2010

Napomena: nacionalni kapital vredeo je skoro sedam godišnjih nacionalnih dohodaka u Francuskoj 1910. godine (od čega je jedan investiran u inostranstvo). Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21.

Protekli vek je, dakle, karakterističan po impresivnoj U-krivoj. Odnos kapital/dohodak pao je za skoro dve trećine od 1914. do 1945, a potom se više nego udvostručio od 1945. do 2012. Reč je o velikim oscilacijama koje su srazmerne nasilnim vojnim, političkim i ekonomskim sukobima koji su obeležili XX vek, posebno u vezi s pitanjem kapitala, privatnog vlasništva i globalne raspodele bogatstva. U poređenju s tim, XVIII i XIX vek izgledaju prilično mirni.

132

Kapital u XXI veku

Na kraju, odnos kapital/dohodak se početkom druge decenije XXI veka vratio na nivo od pre Prvog svetskog rata - ili ga je čak premašio, ukoliko kapital podelimo raspoloživim dohotkom domaćinstva, a ne nacionalnim dohotkom (nepouzdan metodološki izbor, kao što ćemo kasnije videti). U svakom slučaju, uprkos nesavršenostima i neizvesnostima dostupnih merenja, nema sumnje da su Britanija i Francuska od 1990. do 2000, nakon procesa započetog 1950-ih, ponovo dostigle nivo bogatstva koji nije viđen od Belle Epoque. Sredinom XX veka, kapital je u velikoj meri nestao; čini se da se početkom XXI veka vratio na nivo koji je zabeležen u XVIII i XIX veku. Bogatstvo ponovo cveta. Široko govoreći, ratovi su oni koji su u XX veku izbrisali prošlost i stvorili iluziju da se kapitalizam strukturno promenio. Značajan kao što jeste, taj razvoj sveukupnog odnosa kapital/dohodak ne bi trebalo da dopusti da zaboravimo duboke pro mene sastava kapitala iz 1700. godine. Ovo je drugi zaključak koji se jasno vidi na grafikonima 3.1-3.2: u pogledu strukture sredstava, kapital u XXI veku nema mnogo zajedničkog s kapitalom XVIII veka. Razvoj koji vidimo ponovo je veoma blizak Britaniji i Francuskoj. Da pojednostavimo, treba reći da je, dugoročno, poljoprivredno zemljište postepeno zamenjivano nekretninama i profesionalnim i finansijskim kapitalom uloženim u firme i državne organizacije. Ipak, sveukupna vrednost kapitala, merena godišnjim nacionalnim dohotkom, nije se istinski promenila. Preciznije, setimo se da je nacionalni kapital- čiji smo razvoj prikazali na grafikonima 3.1-3.2- definisan kao zbir privatnog i javnog kapitala. Javni dug koji se uzima kao aktiva za privatni sektor i kao pasiva za javni sektor anuliran je (barem ako svaka zemlja poseduje vlastiti javni dug). Kao što smo pomenuli u prvom poglavlju, nacionalni kapital, tako definisan, može se raščlaniti na domaći i strani neto kapital. Domaći kapital meri vrednost osnovnog kapitala (nekretnine, firme itd.) smeštenog na teritoriji zemlje o kojoj je reč. Neto strani kapital- ili neto strana aktiva- meri imovinsku poziciju date zemlje u odnosu na ostatak sveta, tj. razliku između sredstava koje poseduju stanovnici zemlje u ostatku sveta i sredstava koje poseduje ostatak sveta u datoj zemlji (uključujući sredstva u vidu državnih obveznica). Prema prvoj analizi, domaći kapital može se sa svoje strane raščla­ niti na tri kategorije: poljoprivredno zemljište, stambeni kapital, uključujući vrednost zemljišta na kojem se podižu zgrade), i ostali domaći kapital, koji posebno obuhvata kapital firmi i administracije (zgrade koje služe za profesionalnu upotrebu - uključujući povezano zemljište

Preobražaji kapitala

133

- infrastrukturu, mašine, računare, izume itd.). Ova sredstva, kao i sva ostala, vrednuju se u smislu njihove tržišne vrednosti, na primer, vrednost akcije u slučaju akcionarskog društva zavisi od njene cene. Dakle, dobijamo sledeće raščlanjivanje nacionalnog kapitala, koje smo koristili da bismo napravili grafikone 3.1-3.2: nacionalni kapital =poljoprivredno zemljište + stambeni kapital + ostali domaći kapital + neto strani kapital.

Konstatujemo da je ukupna vrednost poljoprivrednog zemljišta na XVIII veka činila između četiri i pet godišnjih nacionalnih dohodaka, to jest blizu dve trećine nacionalnog kapitala. Tri veka kasnije, poljoprivredno zemljište vredi manje od 10% nacionalnog dohotka u Francuskoj i Britaniji, i čini manje od 2% ukupnog bogatstva. Ova impresivna promena teško da je iznenađujuća: poljoprivreda je u XVIII veku činila skoro tri četvrtine ekonomske aktivnosti i zaposlenosti, nasuprot nekoliko procenata koliko čini danas. Dakle, prirodno je da se udeo kapitala uključenog u poljoprivredu kretao u sličnom pravcu. Taj pad vrednosti poljoprivrednog zemljišta - srazmerno nacionalnom dohotku i nacionalnom kapitalu - izjednačen je s jedne strane s povećanjem vrednosti stanova sa jedva jednog godišnjeg nacionalnog dohotka u XVIII veku na više od tri danas, i s druge strane, s povećanjem vrednosti ostalog domaćeg kapitala, koja je dostigla skoro isti iznos (zapravo malo slabiji: sa jednog i po godišnjeg nacionalnog dohotka u XVIII veku na malo manje od tri danas). 1 Ova dugoročna strukturna promena s jedne strane reflektuje rastući značaj nekretnina za stanovanje - ne samo u pogledu površine nego i po kvalitetu i vrednosti - u procesu ekonomskog razvoja2, a s druge strane, od industrijske revolucije pa nadalje, jednako snažnu akumulaciju zgrada za poslovne svrhe, infrastrukture, mašina, magacina, kancelarija, alata i drugog materijalnog i nematerijalnog kapitala koji firme i državna administracija koriste za proizvodnju svih vrsta nepoljoprivredne robe i usluga. 3 Priroda početku

1 Shodno dostupnim procenama (posebno Kingovim i Petijevim za Britaniju, i Vobanovim i Buagilberovim za Francusku), štale i stoka činile su skoro polovinu onoga što podvodimo pod "ostali domaći kapital" u XVIII veku. Ako oduzmemo te elemente, da bismo se koncentrisali na industriju i usluge, onda bi p'ovećanje u ostalom domaćem kapitalu koji nije povezan s poljoprivredom bilo jednako jako kao i u stambenom kapitalu (čak i malo veće). 2 Birotoova spekulacija s nekretninom u kvartu Medien dobar je primer. 3 Misli se na Čiča Goriovu fabriku rezanaca i Birotoovu parfimeriju.

Kapital u XX l veku

134

kapitala se promenila: nekad se uglavnom javljao u vidu z~mljišta, a onda je postao nepokretan, industrijski i finansijski- ali nije izgubio nimalo od svog značaja.

Uspon i pad stranog kapitala Kada je reč o stranom kapitalu, nalazimo da se on sasvim jedinstveno kretao u Britaniji i Francuskoj, oblikovan turbulentnom istorijom ovih dveju vodećih kolonijalnih sila tokom protekla tri veka. Neto aktive koje su ove dve zemlje posedovale u ostatku svetu neprestano su se povećavale tokom XVIII i XIX veka i dostigle krajnje visok nivo počet­ kom Prvog svetskog rata, pre nego što su doslovno doživele kolaps između 1914. i 1945, a potom se stabilizovale na relativno niskom nivou, kao što smo videli na grafikonima 3.1. i 3.2. Imovina u inostranstvu počela je da dobija na značaju 1750-1800, kao što ilustruje investiranje sera Tomasa u Antile, o čemu govori Džejn Ostin u Mensfild Parku. Ali udeo stranih aktiva ostaje skroman: kada ona piše svoj roman, 1812, oni, prema dostupnim izvorima, čine jedva 10% britanskog nacionalnog dohotka, što je trideset puta manje od vrednosti poljoprivrednog zemljišta (više od tri godišnja nacionalna dohotka). Stoga ne iznenađuje što je većina likova Džejn Ostin živela od svojih ruralnih poseda. Tokom XIX veka Britanci su akumulirali sredstva znatnih razmera u ostatku sveta, u količinama koje su do tada nepoznate u istoriji i nikad do danas premašene. Početkom Prvog svetskog rata, Britanija je imala svetsku kolonijalnu nadmoć, i u inostranstvu posedovala sredstva u iznosu ekvivalentom vrednosti dva godišnja nacionalna dohotka, ili šest puta ukupne vrednosti britanskog poljoprivrednog zemljišta (koje je u tom trenutku vredelo samo 30% nacionalnog dohotka). 4 Vidimo da se struktura bogatstva sasvim promenila od vremena Mensfild Parka - i nadamo se da su junaci Džejn Ostin i njihovi potomci znali da se prilagode vremenu i slede ser Tomasa, te da deo svoje zemljišne rente reinvestiraju u inostranstvo. U Belle Epoque, kapital investiran u inostranstvo donosio je oko 5% godišnje u dividendama, kamatama i renti, tako da je britanski nacionalni dohodak bio oko 10% veći nego domaći proizvod, što je omogućilo jednoj značajnoj društvenoj grupi da živi od toga.

4

Svi detalji dostupni su na internetu.

Preobražaji kapitala

135

Francuska, kao druga svetska kolonijalna imperija, bila je u jedva manje zavidnoj situaciji: ona je u ostatku sveta akumulirala sredstva vredna više od jednog godišnjeg nacionalnog dohotka, tako da je 19001910. njen nacionalni dohodak bio oko 5% veći od njenog domaćeg proizvoda. To je bilo jednako ukupnoj industrijskoj proizvodnji severnih i istočnih oblasti zemlje, što je Francuska primala u vidu dividendi, kamata, tantijema, renti i drugih dohodaka od kapitala, kao nadoknadu za svoju imovinu u inostranstvu. 5 Važno je shvatiti da su te tri neto strane aktive omogućile Britaniji i Francuskoj da poseduju strukturni trgovinski deficit krajem XIX i početkom XX veka. Između 1880. i 1914. ove dve zemlje primile su znatno više u robi i uslugama od ostatka sveta nego što su same izvezle (njihov trgovinski deficit bio je prosečno između l% i 2% nacionalnog dohotka tokom tog perioda). To im nije predstavljalo problem jer je njihov dohodak od stranog kapitala bio veći od 5% nacionalnog dohotka. Njihov bilans plaćanja stoga je bio jako pozitivan, što im je omogućilo da iz godine u godinu povećavaju svoje imovinske pozicije u inostranstvu. 6 Drugim rečima, ostatak sveta je radio da bi povećao potrošnju kolonijalnih sila, i istovremeno postajao sve više dužan tim istim silama. Ovo može delovati šokantno. Ali ključno je shvatiti da je cilj akumuliranja imovine u inostranstvu posredstvom komercijalnih viškova i kolonijalnog prisvajanja bio upravo to da se kasnije dozvoli rast trgovinskog deficita. Ne bi bilo nikakvog interesa u tome da se stalno imaju trgovinski suficiti. Prednost posedovanja jeste što se može nastaviti da se troši i akumulira a da ne mora da se radi, ili barem što se može nastaviti da se troši i akumulira više nego što se može proizvesti sopstvenim radom. Isto važi i na međunarodnoj skali u doba kolonijalizma. Tragom potresa nagomilanih od dvaju svetskih ratova, krize tokom 1930-ih godina i dekolonizacije, ti ogromni fondovi imovine u inostranstvu će nestati. Tokom 1950-ih, Francuska i Britanija nalaze se u neto imovinskim pozicijama blizu nule u odnosu na ostatak sveta, što znači da su njihove strane aktive sasvim dovoljne da se izjednače aktive bivših kolonijalnih sila sa ostatkom sveta. Široko govoreći, ova situacija nije se mnogo promenila tokom narednih pola veka. Od 1950-ih do druge decenije XXI veka, neto strane aktive Francuske i Britanije varirale su od Videti tehnički prilog. Detaljne godišnje serije trgovine i bilansa plaćanja za Britaniju i Francusku dostupne su na internetu u tehničkom prilogu. 5

6

136

Kapital u XXI veku

neznatno pozitivnih do neznatno negativnih, ali u svakom slučaju blizu nuli, barem u poređenju s prethodno zabeleženim nivoima? Najzad, ako uporedimo strukturu nacionalnog kapitala u XVIII i početkom XXI veka, nalazimo da neto strane aktive igraju zanemarljivu ulogu u oba perioda, i da se istinski dugoročna strukturna promena može naći u poste penoj zameni poljoprivrednog zemljišta nekretninama i neto obrtnim kapitalom, dok je ukupna vrednost kapitala ostala manje-više nepromenjena u odnosu na nacionalni dohodak.

Dohodak i bogatstvo: neki red veličina Da bismo sumirali ove promene, možemo iskoristiti današnji svet kao referentnu tačku. Trenutni nacionalni dohodak po glavi stanovnika u Francuskoj i Britaniji je 30.000 evra godišnje, a nacionalni kapital je u oba slučaja oko šest godišnjih dohodaka, ili oko 180.000 evra po glavi stanovnika. U obema zemljama, poljoprivredno zemljište nema skoro nikakvu vrednost (najviše nekoliko hiljada evra po glavi stanovnika, a nacionalni kapital se grosso modo deli na dva skoro savršeno jednaka dela: u proseku, svaki stanovnik poseduje oko 90.000 evra stambenog kapitala (za svoju upotrebu ili iznajmljivanje) i oko 90.000 evra vrednog ostalog domaćeg kapitala (prvenstveno u vidu kapitala uloženog u firme putem finansijskih instrumenata). Pretpostavimo da smo se vratili tri veka unazad, i da se primenjuje struktura nacionalnog kapitala koja je na snazi 1700, ali da su fiktivno zadržani isti prosečni iznosi- 30.000 evra za dohodak, 180.000 evra za imovinu- koji su trenutno na snazi. Naš reprezentativni Francuz ili Britanac bi onda posedovao 120.000 evra vredno poljoprivredno zemljište, 30.000 evra stambenog kapitala i 30.000 evra ostalog domaćeg kapitala. 8 Očigledno, neki Francuzi ili Britanci, na primer junaci romana Džejn Ostin- Džon Dašvud sa svojim posedom Norland i Čarls Darsi sa dvorcem Pemberli - poseduju stotine hektara vrednih na desetine ili stotine 7

Od 1950, neto strane aktive obeju zemalja su se skoro uvek kretale između -10% i +10% nacionalnog dohotka, što je deset do dvadeset puta slabije od onih u Belle Epoque. Teškoće povezane s merenjem neto stranih aktiva u današnjem svetu (na koje ćemo se kasnije vratiti} ne osporavaju tu realnost. 8 Preciznije, za prosečan dohodak od 30.000 evra, prosečno bogatstvo 1700. godine moralo bi da bude 210.000 evra (oko sedam godišnjih dohodaka a ne šest}, od čega 150.000 u poljoprivrednom zemljištu (oko pet godišnjih dohodaka, ako računa­ mo štale i stoku}, 30.000 u stambenom kapitalu i 30.000 u ostalom domaćem kapitalu.

Preobražaji kapitala

137

miliona evra, dok mnogi drugi ne poseduju ništa. Ali ovaj prosek nam ipak pruža konkretniju ideju o načinu na koji se struktura nacionalnog kapitala sasvim promenila od XVIII veka, zadržavši skoro isti nivo u odnosu na godišnji dohodak. Zamislimo sada našeg prosečnog Britanca ili Francuza u Belle Epoque, oko 1900-1910, još uvek s prosečnim dohotkom od 30.000 evra i prosečnim bogatstvom od 180.000 evra. U Britaniji, poljoprivredno zemljište više nije velika stvar: 10.000 evra po Britancu, u poređenju sa 50.000 evra za stambeni kapital, 60.000 evra za ostali domaći kapital, i blizu 60.000 evra stranih ulaganja. U Francuskoj je bilo slično, izuzev što je poljoprivredno zemljište i dalje vredelo između 30.000 i 40.000 evra po glavi stanovnika, skoro isti iznos kao strana ulaganja. 9 U obema zemljama, vlasništvo nad imovinom u inostranstvu poprimilo je ozbiljan značaj. Još jednom, podrazumeva se da ne poseduju svi akcije Sueckog kanala ili ruske obveznice. Ali ovaj prosek, izračunat s obzirom na celu populaciju koja obuhvata mnogo ljudi što ne poseduju stranu aktivu i manjinu sa značajnim dobrima, omogućuje da izmerimo ogromnu količinu akumuliranog bogatstva u ostatku sveta koje predstavlja strani kapital Francuske i Britanije.

Javno bogatstvo, privatno bogatstvo Pre nego što preciznije proučimo prirodu potresa koje je bogatstvo pretrpelo tokom XX veka i razloge oživljavanja kapitala od Drugog svetskog rata, korisno je da sada u analizu uvedemo pitanje javnog duga i, uopšteno, pitanje podele nacionalnog kapitala na javni i privatni. Na početku XXI veka, kada bogate zemlje nadasve imaju tendenciju da akumuliraju dugove, često se, naime, zaboravlja da platni bilans javnog sektora pored sredstava sadrži i obaveze. Po definiciji, distinkcija između javnog i privatnog kapitala ništa ne menja ni na globalnom nivou ni u sastavu nacionalnog kapitala čiji razvoj pratimo. Ipak, ova podela vlasničkih prava između vlasti i pojedinaca od ozbiljnog je političkog, ekonomskog i društvenog značaja.

9 Ponovo, za prosečni dohodak od 30.000 evra, prosečno bogatstvo 1910. godine moralo bi da bude 210.000 evra (sedam godišnjih dohodaka), sa ostalim domaćim kapitalom bližim iznosu od 90.000 (tri godišnja dohotka) nego iznosu od 60.000 evra (dva godišnja dohotka). Svi ovi brojevi namerno su uprošćeni i zaokruženi. Za detaljne podatke videti tehnički prilog.

138

Kapital u XXI veku

Stoga počnimo podsećanjem na definicije koje smo uveli u prvom poglavlju. Nacionalni kapital ili nacionalno bogatstvo zbir je javnog i privatnog kapitala. Javni kapital definisan je kao razlika između aktive i pasive države i raznih državnih agencija, dok je privatni kapital razlika između aktive i pasive pojedinca. Bilo da je reč o javnom ili privatnom sektoru, kapital se uvek definiše kao neto bogatstvo tj. razlika između tržišne vrednosti onoga što se poseduje (aktiva) i onoga što se duguje (pasiva, to jest dugovi). Konkretno, javna aktiva ima dve forme. Može biti nefinansijska (tu se u suštini radi o javnim ustanovama koje se koriste za javnu administraciju i usluge, uglavnom u domenu obrazovanja i zdravstva: škole, univerziteti, bolnice itd.) ili finansijska- kada država ima finansijsko učešće u firmama, bilo manjinsko ili većinsko. Poslednjih godina, primera radi, pojavili su se državni investicioni fondovi kako bi upravljali ključnim finansijskim sredstvima u inostranstvu. U praksi, granica između nefinansijske i finansijske aktive nije fiksirana. Na primer, kada francuska vlast transformiše "Francuski telekom i poštu" u akcionarska društva, njeno učešće u novim društvima računa se kao finansijska aktiva, dok su se vrednost zgrada i opreme koje koristi administracija pošte i telekomunikacija prethodno računale kao nefinansijska aktiva. Početkom druge decenije XXI ceka, ukupna vrednost javne aktive (nefinansijske i finansijske) procenjena je na skoro jedan godišnji nacionalni dohodak u Britaniji, i manje od jednog i po godišnjeg nacionalnog dohotka u Francuskoj. Pošto je javni dug obeju zemalja činio otprilike jedan godišnji nacionalni dohodak, to znači da je neto javno bogatstvo, ili javni kapital, bila blizu nuli. Prema poslednjim zvaničnim procenama koje su vršili zavodi za statistiku i centralne banke obeju zemalja, neto javni kapital veoma je približan nuli u Britaniji, i malo manji od 30% nacionalnog dohotka u Francuskoj (što je dvadeset puta manje od ukupnog nacionalnog kapitala; videti tabelu 3.1). 10 Podsećanje: nacionalni dohodak jednak je bruto domaćem proizvodu (BDP), minus amortizacija kapitala, plus neto strani dohodak; u praksi, nacionalni dohodak iznosi oko 90% BDP-a u Francuskoj 2012; videti prvo poglavlje i tehnički prilog. 10 Preciznije, 93% nacionalnog dohotka za javne aktive u Britaniji i 92% za javni dug, što je neto javno bogatstvo od +l%; 145% za javne aktive u Francuskoj, i 114% za dug, što je neto javno bogatstvo od 31%. Za detaljne godišnje serije za obe zemlje videti tehnički prilog.

Preobražaji kapitala

139

Tabela 3.1. Javno i privatno bogatstvo u Francuskoj 2012.

Nacionalni kapital (javni kapital+ privatni kapital) Javni kapital (neto javno bogatstvo: razlika između aktive i dugova države i drugih državnih institucija) Privatni kapital (neto privatno bogatstvo: razlika između aktive i dugova pojedinaca [domaćinstava])

Vrednost kapitala (u o/o

Vrednost kapitala (u o/o

nacionalnog dohotka)

nacionalnog kapitala)

605o/o

100o/o

31o/o

So/o

Aktiva Dugovi

Aktiva Dugovi

145o/o 114o/o

24o/o 19o/o

574o/o

95o/o

Aktiva Dugovi

Aktiva Dugovi

646o/o 72o/o

107o/o 12o/o

Napomena: U 2012, ukupna vrednost nacionalnog kapitala u Francuskoj bila je jednaka 605% nacionalnog dohotka (6,05 godišnjih nacionalnih dohodaka), od čega 31% za javni kapital (55 od ukupnog) i 574% za privatni kapital (95% od ukupnog). Izvori: videti piketty.pse.ens.fr/capital21.

Drugim rečiina, ukoliko bi vlade u obema zemljama odlučile da prodaju sva svoja dobra da bi odmah platile sve dugove, u Britaniji ne bi ostalo ništa, a u Francuskoj bi ostalo vrlo malo. Još jednom, preciznost ovih procena ne bi smela da nas zavara. Štaviše, iako svaka zemlja daje sve od sebe da primeni standardizovane koncepte i metode koje su ustanovile međunarodne organizacije i Ujedinjene nacije, nacionalno računovodstvo nije- i nikad neće biti- egzaktna nauka. Procena ukupnog javnog duga ili javnih finansijskih aktiva ne predstavlja glavni problem. Nasuprot tome, nije lako precizno odrediti tržišnu vrednost javnih ustanova (škola, bolnica ...) ili infrastrukture transporta (pruga i auto-puteva) koje nisu regularno prodate. U princ:ipu se takvi proračuni oslanjaju na cene sličnih stvari u skorijoj prošlosti, ali takva poređenja nisu uvek pouzdana, posebno zato što tržišne cene često neobuzdano osciluju. Ove procene moraju biti shvaćene kao grube, a ne kao matematičke izvesnosti. U svakom slučaju, uopšte nema sumnje da je neto javno bogatstvo u obema zemljama na niskom nivou- i posebno je beznačajno u pore-

Kapital u XXI veku

140 đenju

sa ukupnim privatnim bogatstvom. Bilo da neto javno bogatstvo od l% nacionalnog bogatstva, kao što je slučaj u Britaniji, ili oko 5% kao u Francuskoj, ili čak 10% ako pretpostavimo da je vrednost javnih aktiva ozbiljno potcenjena, to ima vrlo malo ili nimalo značaja za naš cilj. Uprkos nesavršenosti merenja, ključna činjenica koja nas ovde interesuje jeste da privatno bogatstvo početkom druge decenije XXI veka čini skoro celokupnu nacionalno bogatstvo u obe zemlje: više od 99% u Britaniji i oko 95% u Francuskoj, prema poslednjim dostupnim procenama; u svakom slučaju, zasigurno više od 90%. . čini manje

Javno bogatstvo kroz istoriju Ako sada ispitamo istoriju javnog bogatstva u Britaniji i Francuskoj od XVIII veka, kao i razvoj podele nacionalnog kapitala na javni i privatni, naći ćemo da je skoro uvek bilo tako (videti grafikone 3.3-3.6). Na prvi pogled, javna aktiva i pasiva, i a fortiori razlika između njih, generalno su predstavljale relativno ograničene iznose, u odnosu na ogromnu masu privatnog bogatstva. U obema zemljama, neto javno bogatstvo je tokom poslednja tri veka ponekad bilo pozitivno, ponekad negativno. Ali te oscilacije, koje se grosso modo kreću između +100% i -100% nacionalnog dohotka (a češće između +50% i -50%), sve u svemu, bile su ograničenog obima u poređenju s visokim nivoom privatnog bogatstva (do 700-800% nacionalnog dohotka). Drugim rečima, istorija odnosa između nacionalnog kapitala i nacionalnog dohotka u Francuskoj i Britaniji od XVIII veka, koju smo ranije sumirali, prvenstveno je istorija odnosa između privatnog bogatstva i nacionalnog dohotka (videti grafikone 3.5-3.6). Radi se o ključnoj činjenici koja je dobro poznata: Francuska iBritanija su uvek bile zemlje zasnovane na privatnoj svojini, i nikad nisu eksperimentisale s komunizmom sovjetskog tipa, u kojem je država vršila kontrolu nad većinom kapitala. Samim tim ne iznenađuje što je privatno bogatstvo uvek dominirala nad javnom. Nasuprot tome, nijedna od ovih dveju zemalja nikad nije akumulirala dovoljno velik dug da radikalno promeni količinu privatnog bogatstva. Ova ključna činjenica tera nas da još dalje nastavimo analizu, jer čak iako javne politike u ovim zemljama nikad ne dostižu ekstremne razmere, one imaju nezanemarljiv uticaj na akumulaciju privatnog bogatstva, i to iz nekoliko navrata i u suprotnim pravcima.

Preobražaji kapitala

141

Grafikon 3.3. Javno bogatstvo u Britaniji, 1700-2010. 2SO% ~

-"'

o

.e

o

200%

"O

"'oe

";ij

e o

·v

1SO%

"' e

~

3

"' "'> ~ "'e"'

100%

::J

"O

SO%

>

~

0% 1700

17SO

1810

18SO

1880

1910

1920

19SO

1970

1990

2010

Napomena: javni dug premašuje dva godišnja nacionalna dohotka u Britaniji 1950. godine (nasuprot jednoj godini za aktive).

Grafikon 3.4. Javno bogatstvo u Francuskoj, 1700-2010.

~

~

.e o "O

"'oe

";ij

e

o

·v

1SO%

"'e

~

3

"' "'> ~ "'"'e

100%

::J

"O

SO%

>

~

0%+---4----+---4----~--+---~---+--~~--+---4----+--~

1700

17SO

1780

1810

18SO

1880

1910

1920

19SO

1970

1990

2000

2010

Napomena: javni dug iznosi otprilike jedan godišnji nacionalni dohodak u Francuskoj 1780, kao i 1880. i 2000-2010. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21.

142

Kapital u XXI veku Grafikon 3.5. Privatni i javni kapital u Britaniji, 1700-2010.

~

-"'

o

..e:

o

"O O>

900% SOOo/o

o

700%

~· o ·u

600%

e

"'e

SOOo/o

2.

400%

~

'2

~

300%

'§.. '2

> ·~ ."'

0% 1870

1890

1910

1930

1950

1970

1990

2000

2010

Napomena: nacionalni kapital vredeo je šest i po godišnjih nacionalnih dohodaka u Nemačkoj 1910. godine (od čega oko 0,5% investirano u inostranstvu). Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital2lc.

. ()e! stare .Evn:>j>e d_() ]'Jovog sveta

157

Pomenućemo i da je Nemačka tokom poslednjih nekoliko decenija akumulirala imovinu nad znatnim sredstvima u inostranstvu zahvaljujući trgovinskom suficitu. Početkom druge decenije XXI veka, neto strana aktiva u Nemačkoj iznosila je gotovo 50% njenog nacionalnog dohotka (od čega je više od polovine akumulirano od 2000), što je skoro isti nivo kao 1913. To je malo u poređenju s francuskom i britanskom aktivom u inostranstvu tokom Belle Epoque, ali je značajno u poređenju sa trenutnom pozicijom tih dveju bivših kolonijalnih sila, koja je blizu nuli. Uporedivanje grafikona 4.1. sa grafikonima 3.1-3.2. pokazuje do koje su mere bile različite istorijske putanje Nemačke, Francuske i Britanije od XIX veka: u izvesnom smislu, one su izokrenule svoje pozicije. U pogledu velikih trenutnih nemačkih trgovinskih suficita, nije nemoguće da će se ova divergencija ubuduće povećavati. Na to ćemo se vratiti. Kada je reč o javnom dugu i podeli na javni i privatni kapital, nemačka putanja je sasvim slična francuskoj. S prosečnom inflacijom od blizu 17% godišnje između 1913. i 1950. što znači da su se cene za to vreme povećale više od trista puta (nasuprot jedva stostrukom povećanju u Francuskoj), Nemačka je zemlja koja je više od bilo koje druge utopila svoj javni dug u inflaciju u XX veku. Uprkos snažnim deficitima tokom dva svetska rata (javni dug je zakratko premašio 100% BDP-a 1918-1920, a 150% BDP-a 1943-1944), inflacija je svaki put omogućila da se javni dug brzo vrati na nizak nivo: jedva 20% BDP-a 1930, kao i 1950. (videti grafikon 4.2) 20 • Ipak, ovo pribegavanje inflaciji bilo je toliko ekstremno i silovito je destabilizovalo nemačku ekonomiju i društvo, naročito tokom hiperinflacije 1920-ih, pa je nemačka javnost iz tih iskustava izašla s jakim antiinflacionističkim stavom. 21 To je razlog sledeće današnje paradoksalne situacije: Nemačka, zemlja koja je najdramatičnije koristila inflaciju kako bi se otarasila svog duga u XX veku, odbija da toleriše povećanje cena više od 2% godišnje; dok zemlja čija je vlada uvek plaćala svoje dugove, ponekad čak više nego što je razumno - Velika Britanija - ima mnogo fleksibilniji stav i ne vidi ništa loše u tome da njena centralna banka kupi dobar deo njenog javnog duga i dopusti neznatno povećanje inflacije.

20 Da bismo se usredsredili na dugoročni razvoj, ovde predstavljeni grafikoni ukazuju samo na decenij ski razvoj a zanemaruju ekstremne slučajeva koji su trajali samo nekoliko godina. Za kompletne godišnje serije videti tehnički prilog. 21 Iz ovih 17% prosečne inflacije godišnje između 1913. i 1950. izostavljena je 1923. godina (kada su se cene povećale sto miliona puta od početka do kraja godine).

Kapital u XXI veku

158

Grafikon 4.2. Javno bogatstvo u Nemačkoj, 1870-2010. 250%

o"'

-""

.t=

o -o o

200%

"'e:

-;;; e:

o

-~

150%

e:

#3

"'"

100%

-o

"'>

~

50%

"'e:

~ O% 1870

1890

1910

1930

1950

1970

1990

2000

2010

Napomena: Javni dug je vrede o skoro jedan godišnji nacionalni dohodak u Nemačkoj 2010. godine (koliko i aktive). Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital2lc. U pogledu akumulacije oblika javne aktive, nemački slučaj je opet sličan francuskom: vlada uzima znatno učešće u bankarskom i industrijskom sektoru 1950-1970, koji bivaju rasprodati 1980-1990, ali koji još nisu sasvim nestali. Na primer, Donja Saksonija danas poseduje više od 15% akcija "Folksvagena", vodećeg evropskog i svetskog proizvođača automobila (i 20% prava glasa garantovanog zakonom), uprkos prigo22 vorima Evropske unije. U periodu od 1950. do 1970, kada je javni dug bio skoro ravan nuli, neto javni kapital vredeo je približno kao jedan godišnji nacionalni dohodak u Nemačkoj, u poređenju s jedva dva godišnja dohotka kada je re č o privatnom kapitalu, koji je bio na veoma niskom nivou (videti grafikon 4.3). Baš kao i u Francuskoj, vlada je posedovala između 25% i 30% nemačkog nacionalnog kapitala tokom decenija rekonstrukcije i nemačkog ekonomskog čuda. Baš kao i u Francuskoj, usporavanje rasta tokom 1970-1980. i akumulacija javnog duga (koja je počela pre reunifikacije i nastavila se od tada) doveli su do potpunog preokreta tokom poslednjih decenija. Vrednost neto javnog bogatstva teži nuli po22 Gotovo jednako kao "Dženeral motors", "Toj ota" i "Reno-Nisan" (svako je prodao oko osam miliona vozila 2011). Francuska vlada i dalje poseduje oko 15% "Renoovog" kapitala (trećeg među vodećim evropskim proizvođačima, posle "Folksvagena" i "Pežoa").

__________Qd stare Evrope do Novog sveta ~ct kom

159

druge decenije XXI veka, a privatno bogatstvo, koje se stalno od 1950-ih, čini skoro celokupno nacionalno bogatstvo.

povećavalo

Grafikon 4.3. Privatni kapital u Nemačkoj, 1870-2010. l l

--- Nacionalni kapital (privatni+ javni)

l

l

1 l

-e- Privatni kapital --t>-

--+ -+.. -.-{

Javni kapital

l

l

1890

1910

1930

1950

1970

1990

2000

2010

Napomena: godine 1970. javni kapital vredeo skoro kao jedan godišnji nacionalni dohodak, nasuprot jedva dvama dohocima kada je reč o privatnom kapitalu. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital2lc. Međutim, postoji znatna razlika između vrednosti privatnog kapitala u Nemačkoj i onog u Francuskoj i Britaniji. Nemačko privatno bogatstvo enormno se povećavalo posle rata: bilo je izuzetno nisko 1950. (jedva više od jednog i po godišnjeg nacionalnog dohotka), dok danas dostiže više od četiri godišnja nacionalna dohotka. Rekonstitucija privatnog bogatstva na evropskom nivou nesumnjiva je, kako što jasno pokazuje grafikon 4.4. Ipak, nemačko privatno bogatstvo je početkom druge decenije XXI veka osetno niže od one u Britaniji i Francuskoj: jedva nešto više od četiri godišnja nacionalna dohotka u Nemačkoj, u poređenju sa pet ili šest u Francuskoj i Britaniji, odnosno više od šest u Italiji i Španiji, kao što ćemo videti u sledećem poglavlju. S obzirom na visok nivo nemačke štednje, taj nizak nivo nemačkog bogatstva u po ređenju s drugim evropskim zemljama donekle je paradoksalan, što je možda i privremenog karaktera i može se objasniti na sledeći način: 23 23 S obzirom na ograničenja dostupnih izvora, to odstupanje može se delimično objasniti različitim statističkim nepravilnostima. Videti tehnički prilog.

160

Kapital u XXI veku

Grafikon 4.4. Privatni i javni kapital u Evropi, 1870-201 O.

"'o

" "o ·~ " #-;;;

BOO% 700% 600%

2.

500%

"' !§

·a-

400%

"' "' -"'"l!> <

go

l!!-5 ""O

300%

t;;

"'o ;;; " o" ·~ "o "

t;;

]

200% 100% O% -100% 1870

1890

1910

1930

19SO

1970

1990

2010

Napomena: nacionalni kapital (javni i privatni) vredeo je šesti po godišnjih nacionalnih dohodaka u Evropi 1910, nasuprot četiri i po u Americi. Izvori i serije: videti piketty.pse.ens.fr/capital21c.

Kapital u XXI veku

182

Sada moramo da objasnimo ove činjenice: zašto se odnos kapital/ dohodak vratio na istorijski visok nivo u Evropi, i zašto je taj nivo trebalo da bude strukturno veći nego u Americi? Koje magične sile implikuju da vrednost kapitala u nekom društvu čini šest ili sedam godišnjih nacionalnih dohodaka pre negoli tri ili četiri? Postoji li ravnotežni nivo za odnos kapital/dohodak, kako se određuje, koje su posledice za stopu prinosa na kapital, koja je relacija između njega i udela dohodaka od rada i dohodaka od kapitala u nacionalnom dohotku? Da bismo odgovorili na ova pitanja, moramo početi tako što ćemo predstaviti dinamički zakon koji će nam omogućiti da povežemo odnos kapital/dohodak u privredi s njenom stopom štednje i stopom rasta.

Drugi fundamentalni zakon kapitalizma: {3

= s/g

odnos kapital/dohodak f3 na jednostavan i transparentan način povezan je sa stopom štednje s neke zemlje i stopom rasta g njenog nacionalnog dohotka, putem sledeće formule: Dugoročno,

~=s/g

Na primer, ako s= 12% i g= 2%, onda~= s/g= 600%. 2 Drugim rečima, ukoliko neka zemlja godišnje uštedi 12% svog nacionalnog dohotka i ukoliko je stopa rasta njenog nacionalnog dohotka 2% godišnje, onda će dugoročno odnos kapital/dohodak biti jednak 600%: zemlja o kojoj je reč akumuliraće kapital u vrednosti šest godišnjih nacionalnih dohodaka. Ta formula, koja se može smatrati drugim fundamentalnim zakonom kapitalizma, reflektuje očiglednu ali značajnu realnost: zemlja koja _mnogo štedi a sporo raste dugoročno će akumulirati ogroman fond privrede (Nemačka, Francuska, Britanija, Italija), izmerene nacionalnim dohotkom svake zemlje. Sveukupno, ove četiri zemlje čine više od tri četvrtine zapadnoevropskog BDP-a, i skoro dve trećine evropskog BDP-a. Ako bismo uključili druge zemlje (posebno Španiju), to bi dovelo do snažnijeg napredovanja odnosa kapital/dohodak tokom poslednjih decenija. Videti tehnički prilog. 2 Fon~mla ~ = s/g čita se "~jednako s podeljeno sa g". Podsetimo, "~ = 600%" ekvivalentno je"~= 6", kao što je "s= 12%" ekvivalentno "s= 0,12" a "g= 2%" ekvivalentno je "g = 0,02". Stopa štednje s predstavlja istinski novu ušteđevinu - dakle, umanjena za amortizaciju kapitala - podeljenu s nacionalnim dohotkom. Kasnije ćemo se vratiti na ovo.

________ D_l1~E.~~ni_odn~_s_k_a_.._p_it_a_:_l!_do_h_o_d_a_k_______l_8_3 kapitala- što može imati bitne posledice po društvenu strukturu i raspodelu bogatstva u njoj. Drugačije rečeno: u društvu koje skoro da stagnira, bogatstvo stečeno u prošlosti će prirodno zadobiti ogroman značaj. Povratak odnosa kapital/dohodak na strukturno visok nivo u XXI veku, koji je blizu onima zabeleženim u XVIII i XIX veku, može se prirodno objasniti povratkom na režim niskog rasta. Smanjen rast- posebno demografski - vodi ka povratku kapitala. Ključna stvar je da ove male varijacije u stopi rasta mogu imati značajne efekte na dugoročni odnos kapital/dohodak. Na primer, za stopu štednje od 12%, ako stopa rasta padne na 1,5% godišnje (umesto 2%), dugoročni odnos kapital/dohodak~ = s/g po rašće na osam godišnjih nacionalnih dohodaka (umesto šest). Ukoliko stopa rasta padne na l% godišnje, onda će odnos ~ = s/g porasti na dvanaest godina, što znači da je društvo dva puta više kapitalno intenzivno nego sa stopom rasta od 2%. S jedne strane, to je dobra vest: kapital je potencijalno koristan za svakoga, i budući da su stvari valjano organizovane, svako može da ima koristi od njega. Ali s druge strane, to znači da vlasnici kapitala - u datoj podeli - zapravo kontrolišu veći deo bogatstva, merenog na primer godinama prosečnog dohotka od rada. U svakom slučaju, značajne su ekonomske, društvene i političke reperkusije takve pro mene. S druge strane, ako se rast poveća na 3%, onda ~ = s/g pada na samo četiri godišnja nacionalna dohotka. Ako se istovremeno stopa štednje smanji na s = 9%, onda će dugoročno odnos kapital/dohodak pasti na tri godine. Ovi efekti su još značajniji jer je stopa rasta u relaciji ~ = s/g sveukupna stopa rasta nacionalnog dohotka, tj. zbir stope rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika i stope rasta stanovništva. 3 Drugim rečima, uz stopu štednje od otprilike 10-12% i stopu rasta dohotka po glavi stanovnika od otprilike 1,5-2% godišnje, odmah sledi da zemlja koja skoro da stagnira demografski - i čija je stopa sveukupnog rasta nešto iznad 1,5-2% godišnje, kao u Evropi- može da akumulira fond kapitala u vrednosti između šest i osam godišnjih nacionalnih dohodaka, dok zemlja s demografskim rastom od otprilike l% godišnje - i samim Ponekad g služi da označi stopu rasta nacionalnog dohotka po glavi stanovnika, a n stopu rasta stanovništva, i u tom slučaju formula bi glasila ~ = s/(g + n). Da ne bismo komplikovali obeležavanja, odlučili smo da sa g označavamo stopu sveukupnog rasta privrede, tako da naša furmula ostaje ~ = s/g. 3

Kapital u XXI veku

184

tim stopom ukupnog rasta od otprilike 2,5-3% godišnje, kao u Americi - može da akumulira fond kapitala u vrednosti od samo tri ili četiri godišnja nacionalna dohotka. A ukoliko druga zemlja ima tendenciju da štedi manje od prve, što se može objasniti sporijim starenjem njenog stanovništva, taj mehanizam biće dodatno ojačan. Drugim rečima, zemlje sa sličnim nivoima razvoja i rasta dohotka po glavi stanovnika mogu završiti s veoma različitim odnosima kapital/dohodak, naprosto zato što njihov demografski rast nije isti. Videćemo da ovaj zakon omogućuje da dobro objasnimo istorijski razvoj odnosa kapital/dohodak. On nam naročito omogućuje da objasnimo zašto izgleda da se odnos kapital/dohodak sada, nakon potresa 1914-1945. i nakon faze izuzetno brzog rasta u drugoj polovini XX veka, vraća na veoma visok nivo. On nam takođe omogućuje da shvatimo zašto Evropa teži da strukturno akumulira više kapitala nego Amerika (makar utoliko što demografski rast ostaje viši u Americi; što verovatno neće biti večno). Ali pre toga moramo precizirati nekoliko pojmovnih i teorijskih tačaka. Dugoročni

zakon

Najpre je važno precizirati da je drugi fundamentalni zakon kapitalizma ~ = s/g primenljiv samo ukoliko su zadovoljene neke suštinske pretpostavke. Na prvom mestu, radi se o asimptotskom zakonu, tj. onome koji jedino važi u dugom roku: ako neka zemlja uštedi količinu s svog beskonačnog dohotka i ako je stopa rasta njenog nacionalnog dohotka permanentno jednaka g, onda njen odnos kapital/dohodak teži da se približi~= s/g i da se stabilizuje na tom nivou. Ali to se ne događa za jedan dan: ako neka zemlja uštedi količinu s svog dohotka samo tokom nekoliko godina, to neće biti dovoljno da se dostigne odnos kapital/dohodak jednak ~ = s/g. Na primer, ako zemlja počne sa nultim kapitalom i uštedi 12% nacionalnog dohotka tokom jedne godine, ona očito neće akumulirati kapital u vrednosti od šest godišnjih nacionalnih dohodaka. Sa stopom štednje od 12% godišnje, počev od nultog kapitala, potrebno je pedeset godina da bi se uštedeo ekvivalent šest godišnjih nacionalnih dohodaka - a čak ni tada odnos kapital/dohodak ne bi bio jednak šest, jer bi se sam nacionalni dohodak znatno povećao nakon pola veka, izuzev ako pretpostavimo da je stopa rasta ravna nuli.

Dugoročni

odnos kapital/dohodak

185

Prvi princip koji valja imati na umu jeste da je za akumulaciju bogatstva potrebno vreme: potrebno je nekoliko decenija da se obistini zakon ~ = s/g. To nam omogućuje da bolje shvatimo zašto je bilo potrebno toliko vremena na nestanu potresi iz 1914-1945. i zašto je toliko važno usvojiti dugoročnu istorijsku perspektivu kako bi se proučila ova pitanja. Na pojedinačnom nivou, bogatstvo se ponekad nagomilava veoma brzo, ali na nivou zemlje u celini, kretanje odnosa kapital/dohodak koje opisuje zakon ~ = s/g dugoročan je fenomen. Radi se o suštinskoj razlici u odnosu na zakon a = r x ~, koji smo u prvom poglavlju nazvali prvim fundamentalnim zakonom kapitalizma. Prema ovom zakonu, udeo dohotka od kapitala u nacionalnom dohotku a jednak je prosečnoj stopi prinosa na kapital r, puta odnos kapital/dohodak ~- Važno je da shvatiti da je zakon a = r x ~ zapravo čista računovodstvena jednakost, koja važi na svakom mestu u svako vreme. Možemo je smatrati definicijom udela kapitala u nacionalnom dohotku (ili prosečne stope prinosa na kapital, zavisno od toga koji je parametar najlakše izmeriti) pre negoli zakonom. Zakon ~ = s/g, naprotiv, rezultat je dinamičnog procesa: on predstavlja stanje ravnoteže kojem će ekonomija težiti ako je stopa štednje s, a stopa rasta g, ali ovo stanje ravnoteže nikad se ne može savršeno dostići u praksi. Na drugom mestu, zakon~= s/g važi jedino ako se fokusira na oblike kapitala koje može da akumulira čovek. Ako se značajan deo nacionalnog kapitala sastoji od čisto prirodnih resursa, tj. dela prirodnih resursa čija vrednost ne zavisi od ljudskog unapređenja ili ulaganja ostvarenog u prošlosti, onda je očigledno da ~ može da se poveća bez doprinosa od štednje. Kasnije ćemo se vratiti na praktični značaj kapitala koji se ne može akumulirati. Konačno, zakon ~ = s/g važi samo ukoliko se cene različitih oblika aktive razvijaju u proseku na isti način kao potrošačke cene. Ukoliko cene nekretnina ili akcija rastu brže od drugih, onda odnos ~ između tržišne vrednosti nacionalnog kapitala i godišnjeg toka nacionalnog dohotka može ponovo da bude visok, bez dodavanja nove ušteđevine. Kratkoročno, te varijacije relativnih cena različitih kategorija aktive - tj. cene oblika aktive u odnosu na potrošačke cene - često su veće od efekata obima, tj. efekata povezanih s akumulacijom nove ušteđevine. Međutim, ako pretpostavimo da se varijacije cena dugoročno balansiraju, onda je zakon ~ = s/g nužno dugoročno valjan, bez obzira na razloge iz kojih zemlja o kojoj je reč odlučuje da štedi količinu s svog nacionalnog dohotka.

186

Kapital u XXI veku

Naglasimo sledeće: zakon~= s/g sasvim je nezavisan od razloga iz kojih stanovnici date zemlje- a ponekad i njihova vlada- akumuliraju bogatstvo. U praksi, ljudi akumuliraju kapital iz svih mogućih razloga - na primer da bi povećali svoju buduću potrošnju (ili da bi izbegli njeno smanjenje, naročito nakon penzionisanja), ili da bi sakupili i sačuvali bogatstvo za sledeću generaciju, ili da bi stekli moć, sigurnost ili prestiž koji često idu uz bogatstvo. Uglavnom, svi ti motivi se istovremeno javljaju u meri koja varira od pojedinca do pojedinca, od zemlje do zemlje i od epohe do epohe. Veoma često, ti motivi se zajedno javljaju u svakom pojedincu, a ti pojedinci nisu uvek u stanju da ih jasno artikulišu. U trećem delu vratićemo se na značaj ovih različitih motiva i mehanizama akumulacije, i videćemo da to pitanje ima važne posledice po nejednakost raspodele bogatstva, ulogu nasledstva u strukturi ovih nejednakosti, i uopšte, društveno, moralno i političko opravdanje dispariteta u bogatstvu. U ovoj fazi ćemo naprosto nastojati da objasnimo dinamiku odnosa kapital/dohodak (pitanje koje, barem u početku, možemo proučavati nezavisno od pitanja raspodele kapitala). Stvar koju želimo da naglasimo jeste da se zakon~= s/g primenjuje u svakom slučaju, bez obzira na tačne razloge stope štednje date zemlje. To naprosto proizlazi iz činjenice da je ~ = s/g jedini stabilan odnos kapital/dohodak u zemlji koja svake godine uštedi deo s svog dohotka koji raste do stope g. Reč je o elementarnom argumentu. Ilustrujmo ga primerom. Konkretno, ukoliko neka zemlja svake godine uštedi 12% svoga dohotka i ukoliko je početni kapital jednak vrednosti šest godišnjih nacionalnih dohodaka, onda će se kapital povećati na 2% godišnje, 4 tj. upravo istim tempom kao nacionalni dohodak, tako da će odnos kapital/dohodak ostati stabilan. S druge strane, ako je kapital manji od šest godišnjih nacionalnih dohodaka, onda će stopa štednje od 12% dovesti do povećanja kapitala na više od 2% godišnje, što je brže od rasta dohotka, tako da će se odnos kapital/dohodak povećavati dok ne dostigne svoj nivo ravnoteže. Nasuprot tome, ukoliko je zaliha kapitala veća od šest godišnjih dohodaka, onda stopa štednje od 12% implikuje da će kapital porasti na manje od 2% godišnje, tako da se odnos kapital/dohodak ne može održati na tom nivou, i smanjivaće se dok ne dostigne ravnotežu. 4 12% dohotka ekvivalentno je 12/6 = 2% kapitala. Uopštenije, ako je stopa štednje jednaka s, a odnos kapital/dohodak jednak~, onda kapital raste po stopi jednakoj s/~.

. ___pugoročni odn-=-o-=-s_ka.c.~pc.::i-=-ta-=-1/-=-d~oc.c.::h-=-o-=-da-=-k------~18=-=-7

U svakom slučaju, odnos kapital/dohodak dugoročno teži ravnos/g (po mogućstvu uvećanoj čisto prirodnim resursima), pod uslovom da se cene oblika aktive kreću u proseku kao dugoročne pot roš ačke cene. 5 Da rezimiramo: zakon ~ = s/g ne objašnjava kratkoročne potrese koje je pretrpeo odnos kapital/dohodak - više nego što objašnjava postojanje svetskih ratova ili krize 1929, događaja koji se mogu smatrati ekst rem nim potresima - ali omogućuje da shvatimo potencijalni nivo ravnoteže kojem je odnos kapital/dohodak dugoročno težio, izvan potresa i kriza. Idi~~=

Povratak kapitala u bogate zemlje od 1970-ih Da bismo ilustrovali razliku između kratkoročnog i dugoročnog kretanja odnosa kapital/dohodak, korisno je ispitati godišnje promene uočene u najbogatijim zemljama od 1970. do 2010, periodu za koji posedujemo homogene i pouzdane podatke za brojne zemlje. Počnimo odnosom između privatnog kapitala i nacionalnog dohotka, čiji smo razvoj predstavili na grafikonu 5.3, za osam najbogatijih zemalja na svetu, po redosledu opadanja BDP-a: Sjedinjene Države, Japan, Nemačka, Francuska, Britanija, Italija, Kanada, Australija. U poređenju s grafikonima 5.1-5.2, kao i onima iz prethodnih poglavlja, koji predstavljaju decenijske proseke, što omogućuje da se usredsredimo na dugoročne tendencije, na grafikonu 5.3 najpre vidimo da odnos kapital/dohodak u svim zemljama kratkoročno konstantno varira. Te nestabilne promene dešavaju se usled činjenice da su cene nekretnina (stambenih i poslovnih) i finansijske aktive (naročito akcija) očigledno promenljive. Uvek je veoma teško odrediti cenu kapitala, s jedne strane zato što je objektivno kompleksno predvideti buduću tražnju za robom i uslugama koje generišu preduzeća ili nekretnine, a samim tim i buduće profite, divid~nde, tantijeme, rente itd, koje će doneti dati oblici aktive; i s druge strane zato što sadašnja vrednost zgrade ili korporacije ne zavisi samo od tih fundamentalnih elemenata, nego i od cene po kojoj se možemo nadati da ćemo te vrste aktive prodati uslučaju potrebe, tj. očekivanog kapitalnog dobitka ili gubitka.

~

5 Prosta matematička jednačina koja opisuje dinamiku odnosa kapital/dohodak i konvergenciju ka ~ = s/g data je u tehničkom prilogu.

188

Kapital u XXI veku Grafikon 5.3. Privatni kapital u bogatim zemljama, 1970-2010.