Tom Martin - Piramida

Tom Martin

Piramida

PROLOG Visoko gore na retkom planinskom vazduhu Anda, profesor Kent je poslednji put pogledao preko mese inom obasjane lepote drevnih ruševina Ma u Pik ua, koje su se protezale ivicom doline sto metara ispod njega. Samo deset minuta ranije, vrsto je spavao u toplom krevetu hotela Ruinas, udaljenog tri stotine metara od svetski poznatog objekta Uneskove kulturne baštine. Iznenada, bez upozorenja, iz dubokog sna su ga trgla dvojica nepoznatih muškarca. Pre nego što je mogao da dozove pomo , krpom su mu zapušili usta i izvukli ga iz kreveta. Bez ijedne re i, poveli su ga bosonogog niz hodnik, kroz požarna vrata i napolje u ledenu no . Zna i, kona no su došli po mene, posle svih ovih godina. Bila je to užasna potvrda. Po eo je da sumnja u sopstveni zdrav razum ovih poslednjih nekoliko meseci, ali je ova no na otmica dokazala da su otkri a do kojih je došao zna ajna koliko je i mislio... Godinama je slutio da e, ako nastavi sa važnim otkri ima do kojih je dolazio, sile zla iza i iz senki. Svako otkri e mamilo ga je sve dalje, dok, kona no, više nisu mogli da dozvole njegovo prisustvo na zemlji. Ali, kuda me vode? Ledeni no ni vazduh izvukao je toplotu iz njegovog uzdrhtalog tela. Posrtao je dok su ga, ruku vezanih na le ima, gurali strmom i uzanom stazom, gore u divlju zabit planine. Izgledao je jadno pored korpulentnog grubijana koji ga je gurao nagore kroz mrak. Njegova bela brada i prore ena kosa bile su umršene i prilepljene za glavu, a bledo lice je izgledalo skoro sablasno. Ali ak i sada, tešilo ga je ono što vidi oko sebe. Osvetljen samo mese inom, predeo je intenzivno zra io uzvišenom lepotom. Stigli su do male zaravni i niži od dvojice otmi ara, koji se verao stazom ispred njih, se okrenuo, iz džepa izvukao malu kutiju i otvorio je. U mraku, profesor Kent nije mogao da vidi šta njegov otmi ar radi. Krupni razbojnik , koji je profesoru stezao ruke iza le a, iznenada je poja ao stisak i užasnutog starca primorao da klekne. Obuzet panikom, po eo je da se opire, ali je gorostas samo gurao profesora nadole, sve dok ovaj nije ležao lica pritisnutpg u planinski vres, prikucan za tlo. Zatim je krenuo da skloni krpu iz profesorovih usta. Ali, tek kada je video da drugi otmi ar u i pored njega sa špricem u ruci, profesor Kent je po eo da vrišti. Polako - izgledalo je neverovatno polako - ovek je prineo špric do profesorovog lica. Na mese ini se mogla videti kap te nosti nalik živi kako sija na njegovom vrhu. Tada je mali ovek progovorio: zlo je siktalo u profesorovo uvo: „Stari, ima li još nešto što bi voleo da dodaš svojoj tapiseriji laži?“ Imao je naglasak stranca, ali nije se poznavalo odakle je. Profesor Kent je okrenuo glavu nagore koliko je mogao, sve dok kraji kom oka nije video lice svog islednika. Uz veliki napor, uspeo je hrapavo da upita: „Ako su to laži, zašto ste onda došli po mene?“ Zlobni ovek se podrugljivo nasmejao, a zatim se nagnuo napred i vrhom igle okrznuo profesorov vrat. Kent je jedva osetio grebanje, ali je znao da je to dovoljno. Istog trena, njegova plu a su po ela da se stežu. im je osetio kako otrov te e njegovim venama, znao je da je oslobo en užasnog tereta. Sada je samo želeo da ga puste da umre na miru, ali je njegov dželat nastavio da se ruga. „Profesore Kente, ti si demon. A demoni moraju da budu vra eni u pakao - gde im je mesto.“ ,,U mojoj filozofiji nema demona, a ni pakla...“ ,,Dosta!“, zaurlao je mali ovek. Njegov sau esnik je profesorovo lice gurnuo dublje u liš e. Profesor je ose ao kako gubi svest. „Ne u da slušam tvoje laži. Zar ti nikada nije prošlo kroz glavu da su prošlost i budu nost privatno vlasništvo i da ne pripadaju tebi, profesore Kente? Oni pripadaju važnijim ljudima.“ Sada se u dželatovom glasu ose ao bes. „Mislio si da možeš da nas nadmudriš? Da li si stvarno zamišljao da e ti ikada biti dozvoljeno da obelodaniš ono što si otkrio?“ Dok je govorio, nešto je blesnulo u njegovoj ruci. Bila je to britva. Šta li to radi? Profesor je umorno skrenuo pogled prema njemu. Ve me je osudio na smrt svojim otrovom. Mali ovek je nastavio da pri a, a zajedljivost je prodirala u njegov glas: „Mi smo velikodušni. Smatramo da bi poput gr kog filozofa Sokrata, kojem je pružena prilika da sam sebi oduzme život, tebi tako e trebalo dozvoliti da uradiš asnu stvar... Ne predlažemo ti groznu smrt. To bi moglo da podstakne raspitivanja, iznenadno interesovanje za mutne radnje tvojih takozvanih teorija. Samoubistvo nije tako senzacionalno kao ubistvo - zar ne?“ Tada je profesor Kent osetio kako div popušta stisak. Instinktivno je pokušao da se pokrene, ali njegovo telo nije htelo da ga sluša. Bio je paralizovan. Skoro nezainteresovano, mu itelj je prevrnuo starca na le a. Uzeo je profesora za desnu ruku i zatim britvom zarezao duž ru nog zgloba. Krv je šiknula po šumskom tlu, a zatim je po ela ravnomerno da te e iz rane. Ispustio je mlitavu desnu ruku nažad na zemlju, a zatim podigao levu, stavio britvu na dlan i sklopio profesorove prste oko nje. Zatim je pažljivo položio ruku nazad na zemlju. „Pusti emo da bog odlu i o kazni za tvoja bogohuljenja. Stari, tvoji zemaljski dani su odbrojani.“ Profesor je svom snagom volje pokušao da otvori šaku i pusti britvu da padne, ali se ništa nije desilo. Ležao je tamo, paralizovan - sam svoj dželat. „Nema biblijskog boga koji može da me kazni. Moj e dokaz biti na en...“ Profesorov glas je postepeno utihnuo kada su miši i njegovog grkljana popustili pod otrovom.

Mali ovek je zarežao na svog kompanjona: „Zar nema kraja tvrdoglavosti ovog oveka? Odakle mu to odvratno uverenje? On je kao bubašvaba - nemogu e ga je uništiti.“ Zatim se sagnuo i vatom obrisao profesorov vrat. „... Kad samo pomislim da je obi an akademac mogao da nam izazove sve ove nevolje... Tako - ne emo nikakve nesporazume. Hajde da se vratimo u hotel i pretražimo njegovu sobu. Moramo da uništimo svaki deli dokaza.“ Još nekoliko trenutaka su gledali u nepokretno telo, a zatim su se ponovo tiho utopili u no . Profesor Kent je, potpuno onesposobljen, zurio u zvezdani svod. Godinama je prou avao tajanstveno nebo u okviru svog traganja za velikom istinom i ak i sada, uprkos iznurenosti, njegov um je prepoznavao dobro znana sazvež a. Dok je snaga ilela iz njega, razmišljao je o svom poslednjem otkri u. Zna i, moja intuicija je bila u pravu. Rešio sam poslednju misteriju. Ali to zna i da je svet u smrtnoj opasnosti. Da li su mape sigurne? I kada mene ne bude bilo, da li e iko razumeti šta one zna e? Zatim je sve prekrila tama.

DEO PRVI 1 Bilo je pet minuta do podne tog sun anog i neuobi ajeno toplog martovskog utorka. Ketrin Donovan, sa 29 godina jedan od najmla ih stru nih savetnika u istoriji univerziteta Oksford, prošla je kroz mali ulaz u masivnoj drvenoj kapiji fakultetskog smeštaja i zakora ila u tišinu lepog prednjeg etvrtastog dvorišta koledža Ol Souls. Sun evi zraci su padali po travnjaku, daju i toplinu kotsvoldskom kamenu, dok su univerzitetska zvona vedro brujala, najavljuju i podne. Ol Souls, gde je Ketrin imala položaj stru nog saradnika, najugledniji je i najtajanstveniji od svih 35 oksfordskih koledža. Sem postdiplomaca, na njemu uopšte nema studenata, dok ih ve ina koledža ima po 200, a najve i ak i 400. Jednostavno, 0/ Souls je ekskluzivno boravište u enih ljudi svetske klase i njegovo izuzetno lanstvo je posve eno unapre enju sveukupnog ljudskog znanja, u oblastima tako raznolikim kao što su nuklerna fizika i islamska umetnost. Jedini na in da se neko sa strane pridruži ovom elitnom klubu jeste putem najrigoroznijeg regrutovanja, koje se sprovodi svuda po svetu. Ali onima koji bi prošli, vredelo je potruditi se. Prema stipendistima se postupalo kraljevski. Vinski podrum koledža je jedan od najboljih na univerzitetu, a saradnici koji stanuju u fakultetskom smeštaju još uvek mogu da odaberu da ih izjutra budi sluga sa ajem, dvopekom i jutarnjim novinama na srebrnom poslužavniku. Ali, najvažnije od svega, nijedan saradnik nije primoran da podu ava - svaki od njih može sve svoje vreme da posveti važnim otkri ima u oblasti i specijalnosti po svom izboru. Za Ketrin, lepu mladu Amerikanku, Ol Souls je bio veoma udno okruženje, ali su ostali saradnici - naviknuti na svakakve ekscentri nosti - na nju gledali jednostavno kao na još jedan slu aj neprilago enosti u koledžu neprilago enih. I tako su je rado prihvatili, zadovoljni saznanjem da je ona ve najpriznatije svetsko ime u svojoj oblasti. Astronomiji. Ketrin Donovan je pogledala na sat. Pet minuta do mog nastupa. Požurila je do pansiona, pogledala svoje poštansko sandu e i pokupila jutarnju poštu: par neinteresantnih saopštenja iz Odseka za astronomiju i veliki sme i koverat, o igledno poslat iz inostranstva. Na brzinu ga je pogledala i odmah prepoznala rukopis profesora Kenta. Ono što je najmanje želela bilo je da kasni na svoje poslednje predavanje u semestru. Zato je koverat ugurala u torbu i žustrim korakom krenula oko etvrtastog dvorišta, u pravcu sale za predavanja. Kao što je bilo uobi ajeno za sva predavanja dr Ketrin Donovan, lepa stara kamena prostorija u srcu koledža bila je prepuna studenata sa celog univerziteta. Njena predavanja su bez premca bila najomiljenija na odseku. Držala ih je po slobodnom izboru, jer je volela da bude u kontaktu sa studentima. Oni su na to odgovorili redovnim poha anjem predavanja i njihov broj se pove avao kako su predavanja odmicala. Samo dan ranije, na kafi u profesorskoj kantini, jedan od njenih druželjubivijih kolega vragolasto ju je zadirkivao zbog toga - prenose i pri u o tome kako je slu ajno uo dva studenta koji su je opisali kao najprivla nijeg predava a na univerzitetu. Sa sme om kosom do ramena, izuzetno lepim licem finih kostiju i gracioznoš u sportiste privukla bi pažnju bilo gde, i bila je svesna toga. Ovog je jutra, medutim, Ketrin bila nervozna. Po tradiciji, poslednje predavanje u semestru uvek se koristi da nadahne studente pred dugi raspust. Danas je nameravala da ih iznenadi objašnjavanjem jedne od najneobi nijih i najnejasnijih zagonetki u svemiru - misterije koja bi mogla da ima zaista zastrašuju e implikacije na celo ove anstvo. Ovi studenti su bistra sorta, ali su veoma mladi i važno je podsetiti ih na krhkost ljudskog znanja kada se suo i sa nepoznatim. Sa visine podijuma na kojem je stajala, Ketrin je odmerila more lica okrenutih ka njoj. Pro istila je grlo i po ela: „Dobar dan svima. Hvala što ste došli. Danas želim da po nem tako što u videti da li neko od vas može da reši jednu od najve ih misterija svih vremena.“ Uzbu eni žamor je ispunio dvoranu, a žudne o i studenata su u iš ekivanju netremice gledale u nju. „Kao što svi znamo, najsjajnija zvezda na no nom nebu je Sirijus. Postoje jedna ili dve zvezde koje su malo bliže našem sun evom sistemu, ali nijedna od njih nije tako sjajna. Možda zbog toga Sirijus zauzima glavno mesto u skoro svim mitologijama drevnog sveta...“ Ketrin je pogledala u more lica. Dobro je - izgledaju zainteresovano. Sa zavereni kim tonom u glasu, nastavila je: „Ali možda - samo možda - postoje i drugi razlozi,..“ Ponovo je zastala, ovog puta da popije gutljaj vode iz aše na stolu sa strane. Spustila je pogled na svoj laptop i pritisnula dugme. Istog trena, na ogromnom belom ekranu pri vrš enom na zid iza njenih le a pojavio se slajd. Na njemu su bile dve fotografije, postavljene jedna pored druge. Prva je prikazivala dijagram urezan u peš ar ili finu rastresitu zemlju. Za drugu fotografiju je bilo jasno da je snimljena kroz mo an teleskop. To je bila klasi na slika s dugom ekspozicijom, koja astronomu omogu ava da uhvati daleki objekat na nebu dok se veli anstveno kre e svojom prastarom putanjom. Tu je bio i drugi, manji objekat. Njegova putanja se spiralno uvijala oko ve eg suseda kao da je uhva en u zagrljaj iz kojeg se mu i da pobegne. Ketrin je podigla pogled da proveri da li su slike jasne na velikom belom ekranu: „... Dakle, imaju i u vidu rastojanja izme u zvezda, Sirijus je prakti no naš prvi sused. Da li neko zna koliko je ta no udaljen?“ Još jednom je osmotrila more lica. Ruku je podigao tršavi mladi u tre em redu. Ketrin mu se ohrabruju e nasmešila, ali im se nežni pogled njenih lepih zelenih o iju spustio na njega, mladi kao da je zanemeo. Saose ajno se smeše i, ali i sa jedva primetnom primesom nestrpljenja u glasu, pokušala je nežno da ga podstakne da progovori: „Da?“

Pocrveneo je i po eo mucaju i da odgovara: „... On je... On je udaljen 2,67 parseka... što je 8,7 svetlosnih godina ili 84 triliona kilometara.“ Ketrin je bila impresionirana. „Da! Odli no. Hvala. Dakle, nema ki astronom Fridrih Besel je 1844. godine prvi pokrenuo spekulacije da Sirijus ima nevidljivog blizanca. Besel je proveo mnogo vremena izuzetno precizno mere i spore pokrete Sirijusa i primetio je male nepravilnosti na njegovom redovnom putu. Besel je mislio da ovo može da bude izazvano samo gravitacionom vu om nevidljivog suseda, ali to nije mogao da dokaže. U to vreme niko nije uspeo da sagradi teleskop kojim bi se videlo ak do Sirijusovog zvezdanog sistema.“ Ketrin je otišla do projekcije na tabli. „Tek je 1862. godine ameri ki tvorac teleskopa Alvan Klark, koriste i jedan od svojih pronalazaka, prvi put u ljudskoj istoriji video jedva primetnog Sirijusovog pratioca - i time dokazao da je Beselova teorija ta na. „Ali, da li je to bilo prvi put?“, upitala je tajanstveno. Za ulo se uzbu eno mrmljanje iz dvorane i Ketrin je još jednom napravila dramsku pauzu. „Danas, naravno, možemo veoma jasno da vidimo oba objekta, koriste i svoje izuzetno jake teleskope. Onu veliku zvezdu, provobitni Sirijus - Sirijus vidljiv golim okom - mi zovemo Sirijus A, a njegovu zvezdu pratilju, teški, nevidljivi Sirijus - Sirijus B. „Dakle, pitanje koje danas imam za vas je veoma lako, ali ako možete ta no da odgovorite na njega, NASA bi vas verovatno postavila za rukovodioca istraživanja...“ Ketin je duboko udahnula i polako postavila zagonetku: „Ako je Sirijus B potpuno nevidljiv golim okom, kako to da postoji jedno afri ko pleme koje poslednjih 2.000 godina uva potpun i precizan astronomski zapis o njemu?“ Iz prepune sale dopro je uzvik zaprepaš enja. „Pleme o kojem govorim zove se Dogon. Ono živi u zemlji koja se danas zove Mali, u zapadnoj Africi. U njihovom starom usmenom predanju sjajnu zvezdu Sirijus prati jedan izuzetno težak, veoma taman objekt, koji se zove ‘Po’. U ovom trenutku moramo da naglasimo da je Sirijus B u stvari ‘beli patuljak’ - on ima materije koliko i naše Sunce, ali je si ušan u pore enju s njim: jedna kafena kaši ica teška je skoro etvrtinu tone. Dakle, izgleda da su Dogoni ne samo znali da Sirijus B postoji - što je samo po sebi udno - ve su znali i da je to vrsta zvezde izuzetne gustine... Štaviše, znali su i da oko svog ve eg brata obi e svakih pedeset godina.“ Ketrin se nasmešila zbog zaprepaš enja na licima njenih slušalaca. „Dogonska verovanja - ako je to prava re za njihovu astronomiju - prvi put su svetu saopštena etrdesetih godina prošlog veka, jednom francuskom antropologu, ali mi zasigurno znamo da su njihove teorije stare bar 1.800 godina, a gotovo sigurno su i mnogo, mnogo starije. Da bi ilustrovali nebeska kretanja, Dogonci su koristili dijagrame u peš aru. Uskoro u vam re i kako su oni sa uvani. Ovde, na levoj strani slajda, možete da vidite dogonski dijagram me usobno povezanih orbita Sirijusa i njegovog tamnijeg parnjaka. A ovde na desnoj strani je savremeni astronomski zapis kretanja Sirijusa A i B.“ Slušaoci su ponovo ostali bez daha. „Kao što možete da vidite - savršeno se poklapaju. Danas znamo da je orbitalni ciklus Sirijusa B, ili ‘Poa’, kako su ga Dogoni zvali, ta ao 49,1 godina - tako da 50 godina nije loša procena za neolitsko pleme! I to nije kraj dogonskom poznavanju kosmosa. Na primer, oni su tako e oduvek tvrdili da Jupiter ima etiri meseca i da Saturn ima prstenove. Dakle, isto kao u slu aju Sirijusa B, Saturnovi prstenovi i Jupiterovi meseci ne mogu da se vide golim okom - morate da imate teleskop, i to veoma dobar. Prema tome, da li neko može da objasni kako su Dogoni znali sve ovo?“ Prepunom prostorijom je zavladao tajac. Duboko u sebi, Ketrin je bila sigurna da e jednoga dana razumno, nau no objašnjenje za misteriju dogonskog znanja o Sirijusu sigurno biti na eno. Na kraju krajeva, potpuno je nezamislivo da je u dubinama primitivne prošlosti ove anstvo ikada moglo imati visokonaprednu tehnologiju neophodnu za posmatranje omanje zvezde. I pored toga, to je bila jedna od njenih omiljenih kosmi kih zagonetki, koja nikada nije zatajila u postizanju željenog efekta. Otvorenih usta, razroga enih o iju, studenti iz nekoliko prvih redova izvijali su vratove da vide da li neko tamo pozadi ima nekakvu ideju. Svi su utali. U tom trenutku, kao na znak, vrata na drugoj strani sajle su se otvorila. Svi slušaoci su se okrenuli prema njima. To je bio jedan od vratara iz pansiona koledža. Izgledao je kao da mu je pomalo neprijatno i zakašljao se nervozno pre nego što je zbunjeno podigao ruku. Ketrin je prešla pogledom preko prostorije. „Molim vas, izvinite na trenutak.“ Nervozno ispravljaju i suknju rukom, sišla je stepenicama s podijuma, svesna da je svi posmatraju, i kroz salu krenula u susret vrataru. On je požurio prema njoj i sreli su se na pola puta. „Gospo ice, izvinite što vas prekidam. Upravnik želi da smesta do ete.“ „Šta! Zar to ne može da sa eka još pola sata?“ „Rekao je da ne može, gospo o. Rekao je da ima veoma lošu vest.“ Ketrinino srce je zalupalo brže. Okrenula se celoj prostoriji i ponovo se obratila slušaocima: „Izvinite, svi. Bojim se da je iskrslo nešto ozbiljno, i pozvana sam da hitno do em. Žao mi je zbog ovoga. Nadam se da e vas ova misterija - a verujte mi da je to zaista misterija - inspirisati slede ih nedelja. Sigurna sam da ete svaki trenutak raspusta provesti itaju i skripta za slede i semestar, ali ako na ete slobodan trenutak, vidite možete li da rešite zagonetku dogonskog Sirijusa. Sre no! Ako uspete, oslobodi u vas prole nog semestra...“

2 Ku a koja pripada upravniku koledža Ol Souls je veli anstveni niz hrastovinom obloženih soba sa pogledom na divni Felous garden, sa mnoštvom cve a po rubovima i besprekornim, vekovima starim mahovinastim travnjakom. Sa šezdeset pet godina, upravnik je bio veteran univerzitetskog života. To je bio energi an, sed ovek, sa velikim nosom i upavim obrvama, i celokupno njegovo držanje smesta je izazivalo poštovanje. Osim što je brinuo o svakodnevnoj administraciji koledža, bio je i ugledni filozof i logi ar. Danas se, me utim, našao u neveselom položaju da prenese užasnu vest. Policajac iz stanice Temz Veli upravo ga je obavestio da je profesor Kent, divni kolega i dobar prijatelj, prona en mrtav na planinskoj kosi kod Ma u Pik ua u Peruu. Uzrok smrti je bio srcani udar; me utim, izgleda da je udar skoro sigurno izazvan pokušajem samoubistva. Ipak, policajac je rekao da bi bilo najbolje ne zalaziti u detalje u ovako ranoj fazi istrage. Predstavnik specijalne službe u Limi nastavlja istragu sa peruanskom policijom. Sede i pogrbljen i pognute glave za velikim hrastovim stolom, upravnik je levom rukom obuhvatio elo i polako ga masirao. Duboko je uzdahnuo i, prvi put od kada pamti, našao se u situaciji da ne zna kako da se najbolje izbori sa doga ajima. Šta mogu da kažem Ketrin? Profesor joj je bio kao drugi otac. U tom trenutku se na vratima za ulo kucanje. ,,Napred.“ Ketrin je izgledala blistavije nego ikad i, kada je video njeno mladala ko ponašanje, upravnik je ponovo osetio grižu savesti zašto je njemu zapalo da saopšti ovu užasnu vest? Ketrinino lice je ve bilo oli enje zebnje i brige. „Upravni e, molim vas - šta se dogodilo?“ „Draga moja devojko, veoma mi je žao što moram da kažem da je profesor Kent mrtav.“ Ketrin se sru ila u najbližu stolicu, pepeljastog lica. Zatim se pribrala. „Kako? Kada?“ „Umro je, kako izgleda, pre dva dana u Peruu - kod Ma u Pik ua... Blizu ruševina Inka... Posetila me je policija - upravo su otišli. Odmah sam rekao da te pozovu...“ Ketrinine o i su bile mutne kao kod nekoga ko je u stanju dubokog šoka. „Ali, ne verujem u to - mislim, šta se desilo? Sigurno je neka greška? Profesor mi je rekao da ide u Meksiko - trebalo je da se vrati kasno sino ...“ Upravnik je pokušao da bude što nežniji: „... Još uvek nismo sigurni. Me utim, peruanska policija je zaklju ila da se radi o samoubistvu...“ U trenu se izraz Ketrininog lica promenio iz šoka u nevericu. Iznenada se uspravila u stolici. „Ne! Nemogu e. Nikada - sve je to užasna greška.“ Upravnik je ustao i obišao oko stola. Ne znaju i šta drugo da radi, nasuo je ašu vode i odneo je Ketrin. „Draga moja, mnogo mi je žao. Policija sada drži konce u rukama... Mislim da treba da pokušaš da se opustiš.“ Ketrin je vrtela glavom. Podigla je pogled kada joj je upravnik prišao: „Profesor Kent nije imao nikoga. Njegova jedina sestra je umrla pre tri godine. Nema ak ni ko da se obavesti, nikoga da pripremi sahranu. Sve je to suviše tragi no... Ali, ja ho u da znam više. Došlo je do greške. To mogu da vam garantujem. Sasvim je nemogu e da je profesor izvršio samoubistvo... Ho u li no da razgovaram sa policijom.“ Upravnik joj se nežno osmehnuo: „Ketrin, draga, sasvim te razumem. Ali, hajde da sa ekamo potpuni izveštaj iz Perua. Siguran sam da predstavni ka kancelarija britanske policije u Limi to drži pod kontrolom. Ako ho eš, im stigne izveštaj, oti i u s tobom u policijsku stanicu. Danas ne mogu da uradim bogzna šta, ostao mi je prili an broj sastanaka za popodne - jednostavno ne mogu da ih otkažem, ma koliko to želeo...“ Izraz rešenosti prešao je preko Ketrininog mladog lica. ,,Da, upravni e. Shvatam. Hvala vam što ste mi odmah rekli. Pravilno ste postupili. Moram da se uverim da je sve u redu. On je bio moj najprisniji prijatelj, bar u ovoj zemlji. Vi to znate... Moram da odem ku i i rešim šta da radim.“ ,,Da, naravno, draga moja. Ovo je užasan dan. Stvarno strašan... Profesor Kent je bio izvrstan nau nik i, još važnije, izuzetno dobar ovek. Zaista mi je mnogo žao.“ Ketrin je ustala sa stolice, uzela torbu i otišla do vrata. Kada je njena ruka uhvatila kvaku, upravnik je ponovo progovorio. „Samo još nešto...“ Okrenula se da ga pogleda. U inilo joj je da se ton njegovog glasa nekako promenio... ili je ona, možda, samo uznemirena. „Da li ti je profesor rekao nešto poslednji put kada si ga videla? Ili ti je možda dao nešto?“ Negde duboko u Ketrininoj podsvesti zazvonilo je zvono za uzbunu. „Izvinite, upravni e, kako to mislite?“ Stari univerzitetski profesor ju je postojano gledao. „Mislim, možda ti je ispri ao o ne emu na emu je radio - ili ti je možda nešto dao? Mogao bih to da prosledim policiji... možda bi pomoglo.“ Ostaju i pribrana, na upravnikov nepokolebljiv pogled je odgovorila istom merom.

„Ne - ne mogu ni ega da se setim... Poslednji put kada sam videla profesora, pre desetak dana, pila sam aj sa njim tamo na njegovoj farmi u Kotsvoldsu. Nije bilo ni poklona niti bilo ega drugog. I uveravam vas, bio je dobro raspoložen, kao i obi no.” Kada je otvorila vrata i izašla u hodnik, ula je upravnikov trezveni glas iza svojih le a: „Užasno - apsolutno užasno...“ Ketrin je vrsto zatvorila vrata. Srce joj je tuklo. Pogledala je gore-dole niz hodnik, a zatifn, sasvim sigurna da u blizini nema nikoga, otvorila torbu: pismo iz Perua još uvek je bilo tamo.

3 Ketrin se uputila pravo u univerzitetski stan profesora Kenta. Imala je svoj klju , jer je esto koristila profesorovu radnu sobu i dobro snabdevenu biblioteku kada je on bio na putu. U stvari, ak i kada je bio u zemlji, on se trudio da radi iz svog doma - osamljene seoske ku e u oblasti Oksford, koja je bila savršena baza za njegova istraživanja. To je bila tipi no šarmantna kotsvoldska zgrada sa živopisnim vrtom okruženim kamenim zidovima i blago zatalasanim poljima. Ona je tamo provela mnoge sre ne sate, i sada j'e pomislila na ku u kako stoji pusta i nikada više ne e do ekati profesora. Izašla je u etvrtasto dvorište i krenula u pravcu srednjovekovnog prolaza koji vodi ka profesorovom stepeništu. Dok je obilazila oko kvadratnog travnjaka, preplavile su je uspomene. Tragi na vest je jednostavno bila nepodnošljiva... „Mogu li da pomognem, draga moja?“ To je bio glas vratara koledža. Ketrin je osetila njegovu blagonaklonu ruku na svojoj i kada se iznenada pribrala, shvatila je a stoji u dvorištu dok joj suze liju niz lice. „Izvini, Frede. Samo sam malo zbunjena.“ Pokušala je da se osmehne i potrudila se koliko je mogla da obriše suze. „Mogu li da vam donesem nešto?“ ,,Ne, Frede - izvini, bi e mi dobro... Samo u oti i do stana profesora Kenta i malo posedeti.“ Minut kasnije, ušla je u profesorov stan sa zidovima prepunim knjiga. Ne znaju i šta da radi, sela je u svoju omiljenu fotelju pored kamina i pokušala da shvati šta se dešava. Ona je ovde, u miru i spokojstvu profesorove prijatne radne sobe u Oksfordu, dok je on hiljadama kilometara daleko umro užasnom smr u na nekoj samotnoj planinskoj kosi... To nikako nije moglo da bude samoubistvo... O emu oni govore... Sve je to suviše užasno da bi se moglo prihvatiti... Nema nikakvog smisla... Njen mozak je užurbano radio i ona je pokušavala da se seti da li je poslednji put kada ga je videla on rekao nešto, da li je ma ime nagovestio da razmišlja u tom pravcu. Ali, nije bilo ni ega. Posetila ga je na farmi samo dve nedelje ranije. Bio je srda an i re it kao i uvek. Razgovarali su o zbivanjima na koledžu i on joj je pokazao retku orhideju koju mu je poslao prijatelj. Smestio ju je pored kuhinjskog prozora, nadaju i se da e cvetati i bujati. Rekao je da jedva eka da je vidi kada se vrati s puta, da želi da je upozna sa svojim starim prijateljem, koga interesuje njeno polje rada. Zatim su se rastali... Povukla je torbu na krilo, izvadila koverat i ponovo ga pažljivo ispitala. Da, to je bez sumnje profesorov rukopis. Zašto, pobogu, nije upravniku rekla za pismo? Šta ju je spre ilo? Nervozno, Ketrin je otvorila koverat. Unutra je bio plasti ni omot sa svežnjem mapa. Preko mapa je bio zaka en beli papiri veli ine razglednice. Videla je da je na njemu nešto napisano. Grozni avo, Ketrin je uvukla ruku u plasti ni omot, izvadila papir i okrenula ga. Kada je videla šta na njemu piše, krv joj se sledila. Za slu aj da se ne vratim. Eureka 40 104 400 30 9 30 70 100 5 200 30 10 40 1 80 5 100 400 40 10 50 10 200 300 100 8 7091 50 300 10 20 800 10 300 10 200 0051172543672 Šta se dešava? Sta, pobogu, sve ovo zna i? Ketrin je ustala i brzo otišla do pisa eg stola. Gurnula je profesorove papire u stranu i spustila mape na sto. Bilo ih je ukupno sedam. Njen sre ni broj, tužno je pomislila. Raširila ih je i po ela da ih podrobnije prou ava. Tri mape su bile kompjuterski generisane - onakve kakve vi ate na kraju atlasa. Za ostale etiri je bilo jasno da su kopije starih dokumenata. Originali su o igledno bili veoma stare mape, verovatno iz perioda pre srednjeg veka, i prikazivali su razli ita mesta širom sveta. Nije mogla odmah da prepozna mesta koja su na njima bila predstavljena, ali su to o igledno bile bona fide mape, a ne samo maštovite ilustracije: prikazivale su morske obale, re ne sisteme, planinske lance i ostrva. Kvalitet papira, kao i kvalitet kopija, bio je neujedna en. Dok je Ketrin ponovo itala pisamce i s nerazumevanjem zurila u tajanstvene mape, po eo je da je obuzima ose aj potpune panike. Ali, šta ove mape predstavljaju? I kakvo je zna enje profesorove poruke?

4 Džejms Radeford je pogledao u sat u uglu ekrana svog laptopa. 12:55. Brzo je po istio knjige sa stola u torbu i isklju io ra unar. Mora odmah da napusti biblioteku. Ima sastanak sa profesorom Kentom, jednim od vode ih umova na univerzitetu, i nema nameru da ga propusti. Radeford je prvi put upoznao profesora Kenta svega dve nedelje ranije. Profesor je bio gost na ve eri kod jednog Radefordovog kolege. Sasvim slu ajno je ispalo da Radeford sedi do njega. Istog asa su zapali u ozbiljan razgovor, jer je profesor bio veoma zainteresovan za drevne mitologije. U stvari, neobi no zainteresovan, imaju i u vidu da to nije imalo nikakve veze sa oblaš u za koju je stru njak - ili je bar Radeford tako mislio - ali ono što je Radeforda zaprepastilo bilo je koliko su široki vidici profesora Kenta. Tri sata nisu pri ali ni o emu drugom. Džejms Radeford je bio jedan od vrhunskih stru njaka za svetsku mitologiju na univerzitetu. Premda su svi na univerzitetu znali da je stari profesor polimat1, naj uveniji je bio kao botani ar. A botanika je izgledala tako daleko od Radefordovog sveta drevnih tekstova i njegovog izu avanja neobi nih, neverovatnih mitova i legendi. I to je ono što ga je zbunjivalo... Dva dana nakon njihovog razgovora za ve erom, profesor je svratio, prili no iznenada, da dogovori sastanak. Tog dana se Radeford upravo vratio u svoj prostrani stan u Severnom Oksfordu, predgra u sa najve im brojem akademskih gra ana, posle dugog tr anja po univerzitetskom parku. Kada je ušao u stan, zatekao je sprema icu, En, zauzetu usisavanjem poda. Džejms se iscrpljen sru io u veliku fotelju. Sa 38 godina bio je vitak i u dobroj kondiciji, sa gustom, kratko ošišanom tamnom kosom. Vodio je ra una o ishrani i govorili su mu da izgleda mnogo mla e, ali petnaest kilometara tr anja ipak je petnaest kilometara tr anja. „Imali ste posetu.“ Radeford je živnuo. „Nažalost, to nije bila mlada dama...“ En je smatrala da Džejms treba da se oženi, skrasi i stvori porodicu umesto što tra i vreme „izu avaju i stare knjižurine“, kako je ona govorila. „Oh, dobro, ostaje mi da se i dalje nadam... Pa, ko je bio posetilac ako nije bila žena mojih snova?“ „Svratio je profesor Kent, sa koledža Ol Souls.“ En je uzela koverat sa kuhinjskog stola i pružila ga Radefordu. „Ostavio mi je ovu poruku za vas.“ Džejms je sko io iz fotelje, uzeo koverat od En i izašao na veliki balkon sa pogledom na igrališta i talasasta brda iza njih. Tu je, potpuno sam, po eo da ita. Dragi dr Radeforde, Veoma sam uživao u razgovoru sa Vama uz ve eru onog dana. Po cenu da Vaše strpljenje stavim na tešku probu, voleo bih da nastavimo naš razgovor o drevnim mitologijama. Mislim da sam možda napravio izuzetno važan pomak. Verujem da sam otkrio, skrivenu u razli itim mitovima i legendama sveta, zastrašuju u poruku iz prošlosti. Ta poruka koju sam uspeo da dešifrujem je upozorenje davno nestalog naroda - upozorenje nama kako bismo mogli izbe i kataklizmu koja je uništila njih. Od suštinske je vaznosti za opstanak ove anstva da ovu poruku obznanimo, ina e e ista kataklizma zadesiti i nas, a verovatno i našu planetu. Drevni ljudi su znali da e se ove anstvo obnoviti iz ruševina i da e, jednoga dana, biti sposobno da razume suštinu poruke. Me utim, na delu su sile koje žele da spre e poruku i mislim da sam otkrio zbog ega. Bilo bi mi veliko zadovoljstvo ako biste došli na kafu u moj stan na koledžu kroz dve nedelje u neko vreme. Šta kažete na jedan po podne, u utorak? Ako Vam odgovara, sa zadovoljstvom o ekujem da Vas vidim tada. Najtoplije Vas pozdravlja prof. Kent Radeford nije mogao da veruje svojim o ima. Tvrdnje profesora Kenta bile su zapanjuju e. Eto jednog vrhunskog akademca vrlo cenjenog nau nika - i obazrivog oveka, koji tvrdi da je otkrio dokaz kojl e ne samo uzdrmati sadašnja predube enja o istoriji ljudskog razvoja ve i potvr uje da je ove anstvo na ivici propasti. Sve je to zvu alo veoma bizarno, ali se Radeford tokom godina nau io da bude otvoren za nove ideje. Moto Kraljevskog društva je prihvatio kao svoj: Nullius in verba - Ne uzimaj zdravo za gotovo.

1

ovek pun znanja iz raznih oblasti, prim. prev.

5 Ketrin se ose ala obamrlo. Šta ona, do avola, treba sad da uradi? Pogledala je po profesorovoj radnoj sobi, po poznatim policama s knjigama i nameštaju, i o i su joj zasuzile. Sve ovde ju je podse alo na injenicu da nikada više ne e videti svog starog prijatelja. Pamtila je kada je prvi put posetila profesora tamo u njegovoj seoskoj ku i - od tada je prošlo mnogo godina. Bila je student sa Jejla koji je dobio Roudsovu stipendiju i, pošto je bio blizak prijatelj njenih roditelja, profesor Kent se ponudio da povede ra una o njoj dok bude boravila u Engleskoj. ak i tada je nosio svoju karakteristi nu belu bradu. „Oh, moj život nau nika pustinjaka ne bi odgovorao mnogim ljudima“, rekao joj je, smeju i se. Tada su šetali vrtom, vrtom bogatim cve em i niskim grmljem, sa malim jezerom u sredini. Krenuli su preko suncem obasjanih polja sve do ivice jedne od dve velike šume, pripojene imanju. Predeo je bio zaprepaš ujuce lep na prijatan engleski na in i Ketrin je potpuno razumela zasto ga je profesor Kent smatrao tako inspirativnim. Naravno, nije mi potrebno 35 jutara zemlje. Ne pripadam plemstvu zemljoposednika. Mislim da sam toliko zemlje kupio samo zbog onoga što se desilo u mom prethodnom selu. Za deset godina koliko sam tamo živeo video sam kako je živahno selo tako temeljno uništeno kao da ga je opustošio Džingis Kan. Izvadili su mu srce kada su nestali pošta i kafana, kao i škola, a zatim je lepa seoska okolina pala u ruke velikog biznisa. Kada sam tamo prvi put stigao, livade i polja u leto bili su ponos Viltšira, sa jarkocrvenim cvetovima divljeg maka i izrazito plavim razli kom koji su rasli jedni pored drugih u zlatnom žitu. U sun anom danu ispod kobaltnoplavog neba verovatno nije bilo impresivnijeg i jarkijeg prizora s ove strane Jupitera! Ali su livade s divljim cve em odavno nestale, a na njihovom mestu su sada široki pojasevi visokoprinosne trave i poslovni centri bez duše.“ Profesor se uvek elegi no izražavao, pomislila je Ketrin. Pri ao je o iskonskoj vezi koja ljude vezuje za njihovo tlo i godišnja doba, i o okrutnom gubitku te veze. Zbog toga su se neki drugi stru ni saradnici podsmevali. Kada je privukao sledbenike zelenog pokreta u Oksfordu, koji su biciklima došli da ga vide, doajen predava a ga je nazvao guruom koledža i smejao se tome za trpezarijskim stolom za ugledne li nosti koledža. Ali, Ketrin ga je uvek smatrala veoma tihim i ljubaznim ovekom. Onom prilikom su se spustili do reke i seli na obalu, slušaju i vodu koja je nežno žuborila. Se ala se da je profesor izuo cipele. Smatrala je ta skoro komi nim, to što ovog eminentnog univerzitetskog profesora vidi kako migolji prstima u vodi. „... Kud god se okreneš na ovoj planeti, perspektive su iste. Šume se seku, mo varna podru ja isušuju. Zaga enje je svuda prisutna pojava. Svakog dana se istrebi na stotine vrsta, zemljino magnetsko polje je promenjeno, i niko ne zna kakve su mogu e posledice. Ozonski omota koji sva živa bi a štiti od sun evog ultraljubi astog zra enja brzo se troši; ak i sam vazduh koji udišemo ima sve manje i manje kiseonika, a sve više ugljen-dioksida - otrova koji nas truje i zagreva planetu. Zašto to radimo? Zato što smo se posvetili ideji ekonomskog napretka, a naše socijalne institucije su potpuno nesposobne da prepoznaju šta je pravi problem i prionu pravo na njega. To jednostavno zahteva suviše mašte i žrtvovanja. Zašto ne probaš vodu, draga moja devojko? Divna je.“ Tako je, smeše i se, Ketrin izula cipele i skinula arape i bosim nogama klatila po vodi. Bio je u pravu, divno je bilo osetiti vodu na svojoj koži. A pošto je ona posetilac iz Amerike, kako je rekla, bilo je važno isprobati lokalne obi aje. „Apsolutno! Uvide eš da savršeno imaju smisla. Ovako divan topao dan u Britaniji - moraš da ga iskoristiš najbolje što možeš!“, rekao je profesor. „Ali, da bismo odgovorili na sva ova pitanja“, nastavio je trezvenije, „moramo da vidimo da naše industrijsko društvo, sa svojim još mo nijim institucijama, svojom op injenoš u razvitkom i tehnologijom, sve više gubi iz vida šta bi trebalo da budu pravi životni ciljevi. A što je još gore, moramo da se probudimo i shvatimo da je sama struktura našeg društva ta koja dozvoljava da se pojave te velike aglomeracije mo i - aglomeracije koje poprimaju sopstveni život, koje imaju mo ve u od zbira mo i njihovih delova. Naš cilj danas u dvadeset i prvom veku morao bi biti da se osigura da se ta mo rasprši i da se ne dozvoli dase ikada razviju veliki destruktivni vihori mo i. Jer, ako do toga do e, oni e nas sve usisati i uništiti. Ali nisam optimista, mo ima svoju logiku i ona zna kako da bude privla na najgorim stranama ljudske prirode...“ Ketrin je, sede i s nogama uronjenim u hladnu vodu, zagledana preko polja, uvidela šta je njegova poenta. „Ali, ja ti dosa ujem“, rekao je profesor, ,,i stvarno bi trebalo da popiješ aj. Užas, namamiti novopridošlog studenta u svoju ku u i onda mleti bez prestanka, a da mu ak i ne ponudiš osveženje!“ I tako su bosonogi šetali kroz visoku travu po ivici livade i stigli nazad u njegov vrt, nasmejani i bezbrižni. „Ovo sigurno nije ono što sam o ekivala kada su mi rekli da idem u Oksford. Hvala vam, profesore.“ Iznenada, Ketrin je trgnuta iz sre nih uspomena u užasavaju u stvarnost sadašnjosti: neko je bu no kucao na vrata rndne sobe...

6 Uspani ena, Ketrin je pisamce gurnula u torbu, skupila mape na stolu i brzo ih sakrila ispod nekih profesorovih papira. Zatim je duboko udahnula, otišla do vrata i otvorila ih. U hodniku je strpljivo stajao visoki, tamnokosi, lep mladi muškarac. Nasmešio joj se i ispružio ruku. Njegov glas je bio topao i umiruju i: „Zdravo, ja sam dr Džejms Radeford - sreli smo se jednom na direktorovoj zabavi. Ja sam klasi ar na koledžu Brasnouz.“ Ketrin je bila zbunjena. Jeste se setila njegovog lica - na kraju krajeva, nema mnogo privla nih mladih profesora na univerzitetu samo što je još uvek bila u šoku i nije bila spremna za obi an prijateljski razgovor. Ne znaju i šta drugo da uradi, otvorila je vrata širom i Radeford je ušao u sobu. Izgledao je zabrinuto, i pre nego što je Ketrin imala vremena da kaže bilo šta, on je ponovo progovorio: „Upravo sam uo vest od vratara - veoma mi je žao. Još uvek ne mogu da poverujem da je to istina.“ Ketrinin odbrambeni stav je odmah malo popustio. Uzdahnula je i odmahnula glavom. Na trenutak je zaboravila na pisamce i mape. „Da - to je baš užasno. Ja...“ Na trenutak su za utali, a onda je Radeford objasnio svrhu svoje posete. „Izvini. Ne mislim da se name em. Vratar mi je rekao da si ovde i ja sam samo hteo da pitam da li znaš nešto više o onome što se desilo. Mogu li, možda, nekako da pomognem?“ Ketrin je otišla nazad do stola. Spazila je da ošak jedne mape viri ispod gomile papira. Pokušala je da se namesti tako da gostu zakloni pogled na nju. ,,Ne. Ali, hvala ti. To je užasan šok, i mada sam bila jedan od njegovih najbliskijih prijatelja, verovatno ne znam ništa više od tebe. To je potpuna misterija. Nema nikakvog smisla.“ Radeford je i dalje neodlu no stajao odmah kod vrata. „Vidi, trebalo je da se sastanem s njim - to smo tek nedavno dogovorili - jedva sam i poznavao profesora - mislim, znam ga sa televizije, naravno, i itao sam njegove knjige, ali sam ga sreo samo jednom. Bio sam prili no polaskan, jer mi je poslao poruku u kojoj predlaže ovaj sastanak i kaže da želi moje profesionalno mišljenje o ne emu... Vidi, izvini, idem ja. Samo, to je tako udno, izgledao je kao vrlo sre an ovek...“ Okrenuo se da ode. Ali je Ketrin razmišljala. Možda bi Džejms Radeford mogao da pomogne. Možda bi mogao da prepozna drevne mape. On je, ipak, vode i klasi ar... Njen um je, žude i da reši misteriju, posko io na tu mogu nost. Vredi pokušati. Šta može da izgubi? „Pazi - možda zaista možeš da mi pomogneš.“ „Naravno - pokuša u - šta mogu da uradim? Da li bi htela da stupim u vezu sa nekim njegovim prijateljima na fakultetu i saopštim im ovu užasnu vest?“ Oklevala je na trenutak. Mogu li da mu verujem? Da li je ista slu ajnost što je baš jutros imao sastanak sa profesorom, ili se možda dešava nešto mnogo zlokobnije? Mora da sazna nešto više pre nego što mu pokaže mape i pisamce. O tome zašto je profesor hteo da se sastane s njim danas. ,,Da li bi ti smetalo da mi kažeš o emu je ta no profesor hteo da razgovara sa tobom?“ Dok je Ketrin postavljala ovo pitanje, pomno je posmatrala lice posetioca, traže i bilo šta što bi joj reklo više o njemu. Radeford je slegnuo ramenima. ,,Ne, ne bi uopšte - pokaza u ti poruku koju mi je ostavio.“ Iz unutrašnjeg džepa sakoa Radeford je izvukao poruku koju je profesor ostavio En. Zatim je otišao do Ketrin i pružio joj je. Brzo je iš itala poruku i namrštila se. Podigla je pogled. „Ovo što je profesor izneo su smeone tvrdnje. Da li znaš nešto više o njima? Da li si u prethodnim razgovorima pri ao s njim o tim idejama?“ Raderfod je pokušao da se seti. ,,Pa, za po etak, razgovarali smo samo jednom. Mada ja sam ga oduvek veoma cenio. Verujem u ono što kaže da e nas ovo što radimo odvesti u sopstveno uništenje... Ali, on mene nije poznavao - samo smo se slu ajno našli jedan pored drugog za stolom na ve eri koledža Baliol. Kada je saznao da je moje glavno interesovanje klasi na mitologija, razgovarali smo do kraja obroka. Ili, ta nije, on je postavljao pitanja, a ja sam odgovarao.“ „Kakva pitanja?“ ,,Pa - najviše su ga interesovale pri e o prastarim kataklizmama. O igledno je mislio da su one na neki na in važne za njegov rad. Kao, na primer, pri a o Nojevom potopu u Bibliji. On je Nojev potop video kao stvarnu ekološku katastrofu koja se dogodila u prastara vremena.“ „Kako to misliš? Da li postoje i drugi mitovi na svetu koji govore o potopu?“ „Naravno da postoje.“ Radeford nije mogao da odoli da se šeretski ne osmehne. „Ima ih preko sedam stotina.“ „Toliko! Zna i Nojeva pri a nije jedinstvena?“ „To je vrlo blago re eno. Možeš da odeš bilo gde na svetu i da na eš potpuno iste pri e.“ „Bilo gde?“

Radeford je, zahvalan što mu se ukazala prilika da bude od pomo i, oduševljeno po eo da pri a: „Da. Uzmi, na primer, Kinu. Oni imaju mit o poplavi, koji je skoro isti kao naš. Njihova pri a govori o tome kako su ljudi postali nadmeni i po eli da ignorišu bogove i kako su se bogovi osvetili time što su ceo svet okrenuli naglava ke i protresli ga kao de ju igra ku, tako da su se zvezde i planete i Zemlja tumbali kroz svemir. Kiša je pala i cela je zemlja bila pokrivena vodom... Samo je jedan ovek preživeo.“ Ketrinine o i su se raširile od iznena enja, ali pre nego što je stigla da podstakne Radeforda da iznese još detalja, on je nastavio. „Bliže nama, ovde u Evropi, Grci imaju veli anstven mit o potopu - oni imaju ak i vlastitog Noju - zvao se Deukalion i sagradio je arku i spasao životinje. A isto tako imaju i Kelti i Vikinzi... i Indusi. Hajde da ti ispri am njihovu verziju. Manu, heroj pri e, vidi si ušnu ribu u bari pored svoje ku e. Riba je u stvari bog Višnu - on se obra a Manuu i traži od njega da ga zaštiti od opasnosti sveta i obe ava Manuu da e ga bogato nagraditi ako to u ini. Manu ga uzima i stavlja u jednu baricu u kojoj nema ni ega, ali je slede eg dana riba toliko narasla da je Manu morao da je premesti u jezero. Ona ubrzo prerasta jezero. Na kraju, Manu mora ribu da stavi u more. U znak zahvalnosti, Višnu upozorava Manua na predstoje i potop i kaže mu da sagradi vrstu barku, nare uje mu da sakupi semenje svih biljaka na svetu, kao i po dve od svake vrste životinja, i da zatim i sam u e u barku. Kada do e do potopa, Manu se spasava, a Višnu vu e barku preko okeana i spušta je na neku planinu na severu. Manu, Deukalion, Noje - to je ista osoba ili mitski lik, rekao bih... Da li ho eš još neki primer?“ Ketrin se nasmešila, nemo ga ohrabruju i. Bila je impresionirana. Radeford je ponovo progovorio, ovoga puta sa primesom duboke zamišljenosti u glasu. „Mislim da je profesor Kent, osim sto je verovao da je u srži svih ovih mitova istinit doga aj, mislio da su oni iskoriš eni za prenošenje tajne poruke - iste tajne poruke - i da nas naši preci putem ovih mitova, preko provalije vremena upozoravaju na predstoje u katastrofu.“ „Zna i, zato je u poruci rekao da misli da je dešifrovao drevnu tajnu poruku.“ „Da, pretpostavljam da je tako. Zapravo sam jedva ekao da to saznam. Velika otkri a esto naprave novajlije u nekom polju istrazivanja, a ovo je obe avalo da e biti najve e otkri e svih vremena. Nadao sam se da bi profesor mogao da bude poput Hajnriha Slimana... “ ,,U kom smislu?“ „Šliman je ovek koji je 1898. otkrio lokaciju starog grada Troje. On je bio amater. Negde do svoje pedesete godine bio je veoma uspešan poslovni ovek. Kada je napunio pedesetu, shvatio je da se ve obogatio i da nikada više ne e morati da radi, pa se vratio na univerzitet i stekao diplomu iz klasi nih nauka - na Sorboni u Parizu. „Tamo je prou avao Ilijadu, koja je pri a o Troji. U nekom trenutku je pomislio da to nije samo mit, da je to u stvari istina, da je pesnik Homer opisivao pravi grad i pravi rat i da su Ahil i Jelena Trojanska bili stvarni ljudi, a ne samo pesni ka izmišljotina. Nepotrebno je re i, niko mu nije poverovao i akademska zajednica ga je podsmehom oterala iz grada, ali je on otišao i posle tri godine traženja po obalama Egejskog mora pronašao je ruševine Troje i dokazao im da nisu bili u pravu. „Pomislio sam da bi profesor Kent mogao da bude drugi Šliman... Znaš, neko nov u toj oblasti, ko dolazi do zaprepaš uju eg otkri a zato što nije sputan uobi ajenim predrasudama - neko ko sledi svoju intuiciju.“ Ketrin je zapala u duboku zamišljenost. Intuicija: istinski put do nau nog otkri a. Ovaj dan je sasvim sigurno bio užasan, ali joj je bilo drago što razgovara sa Radefordom umesto da sedi sama u svom stanu. I duboko u njenom srcu, nešto joj je reklo da je profesorovo ezoteri no istraživanje u nekakvoj vezi sa onim udnim mapama... Intuicija joj je rekla da se u Džejmsa može pouzdati, ali je Ketrin još uvek sumnjala. Pogledala je duboko u Radefordove o i i polako udahnula. Odlu ila je. Pokaza e mu mape, ali e pisamce za sada sa uvati za sebe. „Ho u da ti pokažem nešto važno. Ovo e zvu ati udno, ali ima veze sa onim što se danas desilo: ti si klasi ar - da li znaš nešto o starim mapama?“ Radeford je bio iznena en. „Hmm, da, pomalo...“ Ketrin se okrenula stolu i ispod gomile papira izvadila mape. Dok ih je ponovo re ala, bila je ube ena više nego ikad da su to mape stvarnih mesta. „... Ho u da pogledaš ove mape i da mi kažeš da li ih prepoznaješ i da li ti one nešto zna e. Ovo je važno, ma koliko ti udno zvu alo. Profesor Kent ih je poslao meni, baš pre nego što je umro.“ Radeford je otišao do stola i po eo pažljivo da prou ava svaku mapu. Posle kra eg vremena, pogledao je u nju, sasvim ozbiljan. „Bojim se da ne mogu da ti pomognem.“ Ketrin su potonule la e. A tada, Radeford se nasmejao. „Postoji, me utim, neko ko može. Dr Fon Dekend, penzionisani profesor geografije. Bio sam na nekoliko njegovih predavanja - sjajan je.“ Ketrinine o i su sinule: „Naravno! Fon Dekend - kako se nisam setila? On je ovde, na Ol Soulsu.“ Radeford je izgledao iznena eno. „Ti ga poznaješ?“ „Da, poznajem ga - samo mi nije palo na pamet - nikad ne razgovaramo o poslu kada se na emo, ali uvek popri am s njim u kantini.“

Radeford se smrknuo. Iz nekog razloga, nije želeo da ovo bude kraj njegovog susreta sa lepom i intrigantnom Ketrin Donovan. Sve ovo je isuviše uzbudljivo. Prvo je primio udan poziv od profesora koji ga je molio da popri aju o zaista šokantnoj teoriji, zatim je došao na koledž i saznao za profesorovu iznenadnu smrt, a sada sa ovom strastvenom i neobi nom ženom razgovara o zbirci tajanstvenih mapa. Sve to je daleko uzbudljivije od njegove ustaljene akademske svakodnevnice. „Da li bi volela da po em s tobom? Možda ipak mogu da budem od koristi - mada do sada nisam mnogo uradio...“ Ketrin nije bila sigurna šta da kažc. U šta li se ona to upušta? U jednom trenutku je držala poslednje predavanje u semestru, a u narednom pokušava da shvati tragi nu smrt svog dragog prijatelja i injenicu da je nesporno bio umešan u neko vrlo udno istraživanje. I sada se izgleda sprema da njegovim stopama krene u mrak... Pogledala je Džejmsa. Bila je zahvalna zbog njegovog staloženog, umiruju eg prisustva i dok je razmišljala o tome da se sama suo i sa mra nom tajnom profesorove smrti, osetila je strah u stomaku... Ose aju i se odlu no po prvi put od kada je napustila predavanje, Ketrin je rekla: ,,Da. Veoma bih volela.“

DEO DRUGI 7 Zmamenita zgrada Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u Njujorku stoji poput stražara na raskrsnici 46. ulice i 1. avenije, ta no na obali Ist rivera, dominantna i sa fantasti nim pogledom na ceo Menhetn. Sa gornjih spratova zgrade može se videti Central park na zapadu, a na istok se pruža pogled na prostranstva Kvinsa i Bruklina i na mrežu upe atljivih mostova koji ostrvo Menhetn povezuju sa obalom isto no od njega. Zgrada je projektovana 1958, a izgradnja 39 spratova završena je 1962. godine. Svetski uvena Debatna sala Generalne skupštine, koja ima sedište za po jednog predstavnika svake nacije na svetu, smeštena je na tre em spratu, u samom srcu zgrade. Malo je poznata injenica da se zgrada Ujedinjenih nacija, osim toga što se uzdiže u nebesa, tako e spušta duboko u zemlju. Ukupno jedanaest podzemnih nivoa armiranog betona uronjeno je direktno u blato ostrva Menhetn. Tu su tri nivoa garaža za smeštaj brojnih diplomatskih vozila koja neprestano krstare izme u raznih ambasada i sedišta UN. Na nekoliko drugih nivoa smešteni su ogromni vodovodni sistemi i sistemi za klimatizaciju neophodni za funkcionisanje zgrade te veli ine. Ali, ispod svih ovih funkcionalno korisnih slojeva, postoje još dublje uronjeni podzemni spratovi, isprojektovani uz mnogo vidovitosti u danima pre kubanske raketne krize, u koje se cela skupština može smestiti u slu aju ozbiljnog napada na Njujork. Do tog dela zgrade se dolazi zasebnim sistemom liftova u severoisti nom uglu zgrade i tamo dole su iskopirani svi klju ni objekti sa gornjih spratova, isto kao kod svakog klju nog objekta SAD, bilo saveznog ili vojnog. Tu se nalazi velika kantina, tu su tri sprata sa kancelarijama, pa ak i ceo sprat na kome se može živeti. Ali, najvažnije od svega, tu je verna kopija uvene Debatne sale Generalne skupštine, koja se može koristiti u slu aju nepredvi ene globalne katastrofe. Ova rezervna sala, smeštena na sedmom podzemnom spratu, nikada nije upotrebljena za sastanak Generalne skupštine. Odmah posle napada 11. septembra 2001, generalni sekretar UN je nakratko razmatrao tu ideju, ali je zaklju io da bi to poslalo pogrešnu poruku celom svetu. U skladu s tim, deo objekta namenjen za slu aj vanrednog stanja trebalo je da ostane potpuno prazan, pod klju em. Bio je utorak, sedam sati po standardnom isto nom vremenu, i tog martovskog jutra dva velika lifta koja idu do podzemnih nivoa bila su u neprestanoj upotrebi tokom poslednjeg sata. Od šest ujutru, manje-više neprekidna linija limuzina i BMV-a zaustavljala se ispred zgrade UN i izbacivala putnike pred ulazom u zgradu. Svi su bili muškarci, svi su stizali sami, svi su nosili skupa poslovna odela. Ve inom su bili belci, ali se inilo da ima predstavnika svih rasa na planeti. Ne gledaju i ni levo ni desno, odlazili su do poja anog bezbednosnog kordona, koji od 11. septembra uvek stoji ispred glavnog ulaza zgrade, brzo pokazivali svoje akreditive, a zatim su sprovo eni kroz ogromna staklena obrtna vrata, gde su nestajali u odblescima sun evih zraka. Iza staklenih vrata se mermernim predvorjem brzo stiže do hodnika koji vodi u severoisto ni ugao zgrade i liftove za donje nivoe. Niko od osoblja zgrade UN, pnpadnika olezbedenja ili ne eg drugog, nije ni trepnuo na reku elegantno obu enih pridošlica. Zgrada UN godišnje primi više posetilaca od bilo kojeg drugog javnog objekta na svetu, a i ina e je izgledalo da svaki od ranojutarnjih posetilaca ima odgovaraju a dokumenta za ulazak. Bilo je sasvim prirodno da elegantno obu eni sredove ni muškarci tumaraju mermernim hodnicima mo i. Svi posetioci su ta no znali kuda idu i svima su dodeljene propusnice za liftove u severoisto nom uglu; ve u 7:15 na sedmom podzemnom nivou bilo je živo kao u košnici. Nikad nekoriš ena rezervna sala Generalne skupštine ugostila je jedan potpuno neplanirani i izuzetno zloslutan sastanak. Do 7:30 auditorijum od preko 300 ljudi sakupio se u podzemnoj prostoriji, sede i udobno u potkovici stepenasto pore anih plavih sedišta. Sastanak Korporacije samo što nije po eo. Napred, iza govorni kog stola, tamo gde bi normalno sedeo generalni sekretar, tamnokosi šezdesetogodišnjak žu kastog tena strpljivo je ekao, ruku sklopljenih na stolu, pogleda uperenog preko dvorane. To je bio sekretar Miler i kao sekretar Korporacije imao je dužnost - u retkim prilikama kada se to zahtevalo - da sazove sastanak globalnog Upravnog saveta. Danas je bila jedna od tih prilika. Ta no u 7:40 on je odgurnuo stolicu od stola i ustao. Bio je visok oko 170 cm i, kao i svi muškarci u prostoriji, li io je na uspešnog bankara sa Volstrita ili na uvaženog advokata. Jedino što se isticalo na njegovom licu bile su tamne o i sa teškim kapcima, koje su šarale prostorijom iza nao ara sa debelim staklom. Sekretar Miler je izgledao uzrujano. U normalnim okolnostima, razmenjivao bi u tive primedbe sa gostima koji su pristizali i rukovao se sa njima, ali je danas njegova ravnoteža bila poreme ena. Šetao je lagano ispred liftova, lica namrštenog od koncentracije. Bilo je vrlo neobi no što je izuzetno tajanstveni Odbor Korporacije zatražio od njega da sazove sastanak globalnog Upravnog saveta. Takav sastanak nije održan od kona nog raspada Sovjetskog Saveza. Šta sve to zna i? Šta Odbor ima da kaže? Koga e Odbor poslati kao svog predstavnika? Ali, pre nego što je Miler stigao duže da mozga o tome, tišinu hodnika prekinulo je zvono lifta. Stigao je predstavnik Odbora. Kada su se vrata lifta otvorila, sekretaru Mileru se sledila krv. Tamo je, u liftu koji je podse ao na grob, stajao senator Kurc. Sekretar Miler je s teškom mukom prikrio zaprepaš enje. Senator Kurc je vrlo istaknut i poznat politi ar. Blizak je prijatelj mnogih ljudi iz užeg predsednikovog okruženja i kao takav se esto pojavljuje u TV askanjima, a solidna baza njegovih pristalica u verskoj zajednici južnja kog bira kog tela zna i da ima podršku da se uzdigne u velike politi ke visine. Njegov li ni interes u industriji oružja i na polju bezbednosti je javna tajna, kao i injenica da mnogi procenjuju da e on postati slede i sekretar odbrane. Premda je Korporacija mogla da se podi i sa dvadeset etiri penzionisana senatora i kongresmena u svojim redovima, kao i politi arima svih ideoloških boja iz celoga sveta, bilo je bez presedana da se neko na visokom položaju u aktivnoj administraciji aktivno angažuje u odboru Korporacije. Sam sekretar Miler je bio dobar primer tipa ljudi kakyi ine ki mu Korporacije. On je finansijer koji u svom carstvu raspolaže takvom mo i da bi mu i rimski imperator pozavideo. Od svoga oca je nasledio upravu nad privatnom švajcarskom bankom Grippen

AG, a osim toga je posedovao i mnoštvo akcija u kompanijama za eksploataciju prirodnih resursa i zapošljavao hiljade ljudi širom sveta. Ali, on je siva eminencija - nikako od onih koji nastoje da budu u središtu pažnje. Bio je verni sluga Korporacije i njegova odanost je bila nagra ena bezbroj puta, ali nije bio upu en u klju ne tajne i raspodelu mo i na nivou Upravnog odbora; nije znao ak ni kako se biraju lanovi Odbora. U stvari, on nije znao ak ni koliko lanova ima Odbor. Ali je znao da je veoma neobi no za politi ara koji je u tom asu na tako visokom položaju, kao što je senator Kurc, da ovako otvoreno bude umešan. U stvari, bilo bi mnogo ljudi u senatorovoj administraciji, uklju uju i i samog predsednika, koji bi bili zaprepaš eni kada bi saznali kolika je stvarno mo Korporacije. Sekretar Miler je iskora io i s mukom progutao knedlu: „Dobro došli, senatore. Zadovoljstvo nam je što ste danas ovde sa nama.“ Senator je izašao iz lifta. Sa svojih 190 cm izgledao je kao da je u savršenoj kondiciji i vitalan, kao i na televiziji. U mla im danima je bio uspešan sportista na koledžu, i bilo je jasno da i dalje redovno vežba. Njegova nekada crna kosa otmeno je posedela na slepoo nicama, ali je još uvek bio privla an muškarac na muževan, aristokratski na in. Ispružio je ruku: ,,Vi ste sigurno sekretar Miler.“ ,,Da, gospodine, tako je. Dobro došli. Moram da kažem, zaista mi je ast...“ Senatorove tamne o i su osmotrile hodnik. Njegovi telohranitelji iz tajne službe ekali su gore u prizemlju. Ne smeju se praviti nikakvih izuzeci, ak ni za aktivnog lana senata SAD. Sekretar Miler je nervozno govorio. „Sve je spremno. Sazvao sam Upravni savet Korporacije kao što je Odbor zahtevao.“ Sekretar je nervozno ekao. Pošto je završio sa kurtoazijom, senator Kurc je ponovo progovorio, sa primesom vrstine u glasu: ,,Da li ste sasvim sigurni da ovde ne možemo da budemo otkriveni?“ Osvrnuo se okolo, a zatim osorno nastavio: „... Ma koliko možda bilo ironi no koriš enje sedišta Ujedinjenih nacija kao mesta odakle emo zapo eti svoj kona ni uspon do mo i, bilo bi veoma neugodno bespotrebno privla iti pažnju na sebe u ovako odmaklom stadijumu...“ Sekretar je, sa pomalo uvre enim izrazom na licu, zamahom ruke pokazao put u glavnu dvoranu, kao što bi paž pokazao kralju. „Pri izboru mesta nije postojala namera da se našalimo. Zgrada UN daje savršeno pokri e za naše dolaske i odlaske. Vlasnik zemljišta su Lu ke vlasti Njujorka, a one su pod našom kontrolom. Ali, kao i uvek, to e biti naš prvi i poslednji sastanak na ovom mestu...“ Senator se malo opustio i široki, srda an osmeh vratio mu se na lice. „Dobro. Dobro obavljeno. Još samo malo i više ne e biti nikakve potrebe za svim ovim...“ Napravio je širok zamah levom rukom. „Naša supervlada mora e da postoji u ovim izuzetnim zakonskim uslovima još svega nekoliko dana, to je sve. U ponedeljak ujutru, u osvit prole ne ravnodnevice, mo i emo da se rešimo ove lakrdije.“ Zastao je, a zatim se osorno obratio sekretaru, kao da nekako o ekuje da e ga ovaj slagati. ,,A profesor?“ Milerove o i su se neprimetno skupile. Ose ao se veoma neprijatno pod senatorovim ispitiva kim pogledom. Svaki živac u telu obaveštavao ga je da nije dobro biti na tom mestu. Ali zašto je, kada su na samoj prekretnici kona nog uspeha, senator još uvek tako opsednut profesorom i uništenjem svih dokaza o njegovom radu? Kakvu bi pretnju sada mogla da predstavlja zbirka starih mapa? Sekretar Miler je mogao samo da pretpostavlja da Odbor ima sopstvene mra ne razloge - za njega je ceo ovaj posao bio mutan. Pogledao je senatora pravo u o i, s mukom progutao knedlu i klimnuo glavom. ,,To je sre eno.“ Senator Kurc je odobravaju i zabrundao. elo mu nabralo. ,,To je loš posao, sekretaru, loš posao. Ali, kako ono Šekspir re e? ‘Potrebe moraju...’“ Tada se iznenada okrenuo i sa širokim osmehom na licu pljesnuo sekretara po le ima. „Nemojte da se ose ate krivim, sekretaru. Mi smo u ratu, a profesor je bio direktna pretnja interesima Korporacije. Ratovi su komplikovani i prljavi - uvek neko strada.“ Skoro neprimetan nagoveštaj osmeha zatitrao je u uglovima senatorovih usana. Ali kako brzo se taj kratkotrajni osmeh pojavio, tako je i nestao, i smenilo ga je sumnji avo mrštenje. Senatorov odlu ni pogled još jednom se usmerio na sekretara. Ton njegovog glasa ponovo se promenio, iz šaljivog i umiruju eg u hladan i sumnji av. „Podseti u vas na nešto, sekretaru, na nešto od izuzetne važnosti. Na ovoj zemlji nema ni eg opasnijeg po naš cilj od li ne inicijative. Ni eg. Profesor je karakteristi an primer. Jedan od blagoslova našeg ure enja jeste da mi dozvoljavamo ljudima izvestan prostor, izvestan stepen slobode. Neki bi možda rekli previše slobode...“ Sekretar je skamenjeno siajao na mestu. „... I to je, naravno, dobra stvar“, nastavio je Kurc. „Ali, problem je što ljudima svakakve ideje padaju na pamet. To je zato što oni nisu u poziciji da vide celu sliku - samo smo mi u stanju da to vidimo. I plašim se da to kažem, ali mi ne možemo sebi da dozvolimo nikakav rizik. Ako to zna i da neki ljudi treba da se u utkaju, onda je to cena koju moramo da platimo. Pokaži mi rat u kojem nije bilo žrtava i ja u ti pokazati brzi poraz... Uvek imaj na umu sveukupnu sliku. Korporaciji mora da se dozvoli da završi svoj rad za dobrobit ove anstva. Ono što je dobro za Korporaciju, dobro je za Ameriku. Bog nam je stavio prirodne resurse na raspolaganje, moramo da ih iskoristimo pre nego što to neko drugi uradi.“ Njih dvojica su od lifta pošli prema sali za sastanke. Senator Kurc je spustio ruku na sekretarovo rame, kao što bi trener uradio nekom od svojih igra a dok odlazi sa terena. „... Kada bi ljudi imali ikakvu predstavu o tome šta ih eka u bliskoj budu nosti, naša vlada bi preko no i izgubila kontrolu. U pore enju s tim, katastrofa u Nju Orleansu izgledala bi kao izlet i sav naš trud bio bi uništen u trenu. Ne preterujem. Došlo bi do

nereda na uiicama, došlo bi do potpune propasti civilizacije. Usledili bi silovanja i anarhija. Trenutak za takav haos mora da bude po našem izboru.“ Sekretar je promrmljao da se slaže. Približavali su se vratima glavne debatne sale. Senator je ponovo stao, kao da mu je pala na pamet izuzetno neprijatna misao. „Ali, mi moramo da nastavimo“, rekao je. „Odbor zahteva da držiš pod prismotrom profesorove bivše saradnike. Sada je prevashodno važno da se u e u trag preostalim mapama i da se one unište. I mora emo da se pobrinemo za svakoga ko se makar samo našao u istoj prostoriji sa njima. Da li su odgovaraju i agenti obavešteni o tome i poslati na njegov koledž? Pretpostavljam da ste ve spalili mapu koja nam je pala u ruke u Peruu?“ „Da, senatore. Naravno - kako ste zahtevali.“ Senator Kurc je popravio kravatu i duboko udahnuo pre nego što se poslednji put nasamo obratio sekretaru: „Dobro. Sve je u redu. Ono što Korporacija radi u interesu je javnosti, ali mora da ostane iza zatvorenih vrata... Tako je to. Sada me uvedite u dvoranu. Vreme je da saopštim dobru vest. Ostalo je još samo šest dana do prole ne ravnodnevice i tada e kona no kucnuti naš as...“

8 Kada su se popeli uz poslednje stepenike, izašli su na najviše odmorište dvanaestog stepeništa koledža Ol Souls. Ketrin je, pomalo zadihana, huknula od zadovoljstva: „Uhh! Kod ku e je...“ Jedina drvena vrata na odmorištu bila su odškrinuta. „Vetri hrastovinu...“ Radeford se smrkao. „Šta radi?“ ,,Oh, to je fraza koju koristimo na koledžu. Svi stanovi imaju udvojena vrata. Spoljaš.nja vrata, napravljena od hrastovine, i jedna unutrašnja. Ako spoljašnja vrata ostaviš odškrinuta, to zna i da si raspoložen za posetioce - da ‘vetriš hrastovinu’. Hajde.“ Radeford je zastao na vrhu stepeništa, ruke oslonjene na ogradu, i pogledao u Ketrin. ,,Da li misliš da treba da mu kažemo za smrt profesora Kenta ako još nije uo?“ Ketrin je sadi znala svoj cilj. Njenu raniju zbunjenost zamenila je nepokolebljiva odlu nost. ,,Ne - mislim da ne treba... Ako još uvek ne zna, ne bi ni trebalo to da potežemo. Ovde smo samo da ga pitamo za mape.“ Odlu no je pokucala na vrata. Gotovo minut kasnije, teška hrastova vrata su zaškripala, otvorila se i otkrila malo, tamno predsoblje i nisku, puna ku figuru. Dr Fon Dekend je bio ovek u ranim šezdesetim godinama, sed i sa neposlušnim bledosme im brkovima. Bio je obu en u fino, pomalo izlizano trodelno odelo od tvida sa dezenom riblje kosti. Nagnuo se napred i zagledao se u njih kroz nao are sa debelim staklom. Miris skorašnjeg dima od lule ispunio je vazduh. Sekund ili dva kasnije, lice dr Fon Dekenda se ozarilo. „Ketrin! Kakvo divno iznena enje. U i, u i odmah na aj! A ko je ovo s tobom... Možda novi de ko?“ Ketrin je osetila kako crveni. ,,Ne - ovo je moj kolega sa Brasnouz koledža - Džejms Radeford. Džejms je klasi ar i stru njak za stare civilizacije...“ Dr Fon Dekend ih je uveo u svoju prijatnu radnu sobu, svestan da ovo nije poseta radi druženja. Ketrin je izgledala neuobi ajeno napeto. im su završili sa pozdravljanjem i svi se udobno smestili u kožne fotelje oko praznog kamina, odmah je prešao na stvar. „Dakle - šta vas mu i?“ Ketrin je nervozno pogledala u Radeforda i zatim po ela: „Hmm, pitali smo se da li biste mogli da pogledate neke mape i vidite da li su vam poznate...“ Pažljivo je spustila koverat na sto. Fon Dekend je zapalio lulu, nao are sa debelim okvirom zamenio nao arima za itanje i oprezno izvadio dokumenta iz koverte, pažljivo ih šire i preko stola. Mogao je kod ovo dvoje mladih gostiju da oseti entuzijazam koji prevazilazio obi nu akademsku radoznalost. Nadam da u prepoznati šta je ovo, ina e u imati dvoje veoma razo aranih ljudi... Dr Fon Dekend je nagnuo stonu lampu pravo nadole na prvu mapu i po eo da ispituje dokument. „Hmmm. Vrlo, vrlo interesantno. Zaista vrlo interesantno...“ Ketrin je pažljivo prou avala dr Fon Dekenda: „Možete li da budete malo odre eniji?“ Fon Dekend ju je pogledao preko nao ara. „Odakle vam ove mape - ako smem da pitam?“ Ketrin je na tren oklevala. Brzo je pogledala u Radeforda. On je podigao obrve kao da ho e da kaže da ona mora da odlu i. ,,Od profesora Kenta.“ „Ahhh! Kent, a! Zašto bi njega, pobogu, interesovale ove mape?“ ,,Pa, kada biste nam rekli nešto o njima, možda bismo mogli to da zaklju imo.“ „Dobro, ali se pripremite. Ovo nisu obi ne mape. Ovo su, što bi se reklo, mape koje bi mogle da izazovu najve e uznemirenje u istoriji. “

9 Sedam spratova ispod zgrade UN, sekretar Miler je ustao i kucnuo u mikrofon na stolu ispred sebe. Žamor u ogromnoj debatnoj sali postepeno se stišao. On se nakašljao i po eo: „Gospodo, senator Kurc.“ Sekretar je s poštovanjem premestio mikrofon pred senatora, a zatim ponovo seo. Kada je senator Kurc ustao, za ulo se prigušeno odobravanje prisutnih. On je uzeo mikrofon i po eo da govori. „Hvala vam, sekretaru Milere, i hvala vama gospodo što ste danas ovde. Još uvek verujem da ak i u eri video-konferisanja ništa ne može da zameni stvarno sastajanje i razgovor licem u lice - a možda ak i da se popije koje pivo. Nadam se da e nam sekretar kasnije dozvoliti da i to obavimo.“ Talas smeha u dvorani propratio je ovu šalu. Senator Kurc je pogledao sekretara i zaštitni ki mu se osmehnuo pre nego što je nastavio. ,,A sad, neki su od vas, narode, prevalili duga ak put zbog ovog sastanka i zbog toga ho u da po nem time što u vas uveriti da e se svaki napor koji ste uložili da stignete ovde pokazati vrednim truda. Danas emo pre i ta ku s koje nema povratka.“ Pažnja slušalaca bila je zaokupljena. ,,U ponedeljak ujutro, u 8:05, odigra e se dogadaji koji e za posledicu imati potpuno uništenje globalnog status quo i naše uzdizanje na vlast širom sveta. Sada govorim o smrtonosnom završnom udarcu...“ U prostoriji se za uo žagor iš ekivanja. Sekretar Miler je pogledom prešao preko gomile - ona je ve bila testo u senatorovim rukama. Nije bilo sumnje da je on vešt govornik. Ne bi bilo teško zamisliti ga na televiziji kako publiku širom sveta naizmeni no prepada i prašta joj. Sekretar je pogledao na sat, a zatim se, kliznuvši tiho iz stolice, iskrao do vrata. Niko to nije primetio. Svi su bili paralisani senatorovim govorom, njegovim iznošenjem plana. Krupan ovek iz obezbe enja otvorio je vrata kada se sekretar približio, i on je tfiho izašao u hodnik. Uprkos sopstvenoj uzdržanosti zbog gonjenja profesora i njegovih saradnika, on mora da obavi neke poslove. Još uvek se ne zna gde su profesorove mape - neko negde možda ak i u ovom asu gleda u njih. Došao je trenutak da aktivira agente u Engleskoj.

10 Dr Fon Dekend je na stolu raširio jednu mapu. Ketrin i Radeford su zblanuto gledali u nju. Bila je ve toliko pohabana da su jedva pratili konture kopna i poneke reke i ostrva. „Zapadnja ko empirijsko znanje li i na veliku branu sagra enu od mnogo naslaganih pojedina nih cigli znanja“, po eo je starac. „Povremeno, nau nici nai u' na deli znanja koji jednostavno ne e da se uklopi u mesto u brani koje mu je dodeljeno. Mapa Piri Res, ova mapa pred nama, prvoklasni je primer za to. Niko, i ponavljam niko, ne zna kako da objasni ciglu udnog oblika, što mapa Piri Res jeste.“ Dr Fon Dekend je popravio nao are i nastavio. „Napravio ju je, u Konstantinopolju, leta gospodnjeg 1513, Piri Res, admiral turske flote, i nacrtana je na koži gazele. Na njoj su iscrtane Južna Amerika, Afrika i severna obala Antarktika - kada je on bio tropski raj, pre nego što ga je prekrio led. Piri Res, naravno, nije sam obavio premer. On kaže da je koristio mnogo razli itih mapa iz arhiva Otomanskog carstva. „Dakle, možemo da budemo prili no sigurni da je obala Antarktika bez leda bila samo u periodu od oko 14.000 do 4.000 godina pre nove ere. Pre toga smo imali ledeno doba i Antarktik je bio potpuno zakopan ispod milijardi tona leda, kao što je i danas. „Sada možete da sagledate probleme koje ova mapa uzrokuje. Nemogu e je da je obala iscrtana bilo kada posle 4.000. godine pre nove ere - jer je tada Antarktik bio prekriven ledom i takav je ostao sve do današnjeg dana - a s druge strane, period pre 4.000. godine pre naše ere poznat je kao bronzano doba. Nije bilo nama poznate civilizacije sposobne da uradi premer obale. „Ukratko, izgleda da ova jednostavna mapa podriva temelje svetske istorije, onakve kakvu sada znamo.“ „Ali, to je neverovatno“, rekla je Ketrin. Uputila je brz pogled Radefordu, koji je izgledao podjednako preneraženo. „Ta no. Zbog toga je smatram mapom koja je u stanju da izazove najve e uznemirenje svih vremena. Po hodnicima ovog univerziteta, u stvari, širom univerziteta zapadnog sveta...“ Dr Fon Dekend je zamahnuo rukom kroz vazduh, pokazuju i zidove svoje sobe i dalje. „... Civilizacija po inje u Sumeru, 4.000 godina pre nove ere. Poslednje ledeno doba se propisno završilo oko 8.000 godina pre nove ere, i dok se led povla io, vlaga se osloba ala u atmosferu i život se vratio na Zemlju. Neolitski ljudi, lovci koji su se mu ili tokom duge zime ledenog doba, iznenada su shvatili da je život postao malo lakši i to je dovelo, u Sumeru i zemljama plodnog polumeseca, do razvoja prvih naseobina zemljoradni kih zajednica. Prema pravovernoj istoriji, ljudski rod je do 4.000 godina pre naše ere bio ‘nazadan’ - ni slu ajno sposoban da precizno iscrta mape sveta. Od tada se ‘civilizacija’, a ja tu re upotrebljavam ironi no, razvijala sve do današnjeg dana i onih sitnica kojima danas raspolaže, kao što su atomske bombe, svemirski brodovi i svetski ratovi.“ Ovaj o ito mje poklonik progresa, pomislio je Radeford. Mada je ovo zaista iznena uju e. Kako je profesor došao do ovih mapa? I šta je nameravao da uradi s njima? „Kao što možete da vidite“, zaklju io je Fon Dekend, „apsolutno ne postoji na in da ova verzija istorije može da mapu Pin Res nekuda smesti, pa je ona jednostavno izostavljena.“ „AIl kako to da ova opšteprihva ena verzija istorije još uvek preovla uje?“, upitao je Radeford. „Zašto ne kažete svima za ovu mapu?“ Dr Fon Dekend ga je lakonski pogledao. „Sinko, svetski uveni fizi ar Maks Plank jednom je rekao slede e“, dr Fon Dekend se teatralno nakašljao. „Nova nau na istina ne pobe uje tako što ube uje svoje protivnike i tera ih da ugledaju svetlo, ve pre tako što njeni protivnici kad-tad izumru i odraste nova generacija, kojoj je ona bliska.’“ Ako je to istina, razmišljala je Ketrin, onda je prošlost preplavljena zaboravljenim istinama, odavno izbrisanim. Isto tako, odre eni ljudi bi jednostavno mogli da budu poubijani da bi životna filozofija ubica prevladala. Ta pomisao ju je zapanjila i njene misli su se okrenule profesoru. Ali ljude ne ubijaju zbog njihovih ideja, zar ne? Veoma uznemirena, naterala je sebe da pažnju usredsredi na Fon Dekenda, koji je ustao. „Pokaza u vam jedno interesantno pismo dok smo na ovoj zanimljivoj temi. Tu mi je negde... Samo da vidim... To je pismo koje je potpukovnik Olmejer iz Ameri kog ratnog vazduhoplovstva napisao profesoru arlsu Hepgudu sa koledža Kin u Nju Hempširu, kolegi poznavaocu drevnih mapa. Taj profesor Hepgud ga je zamolio da mapu Piri Res uporedi sa rezultatima premera Antarktika koji je obavilo ratno vazduhoplovstvo - posla koji nikada ranije nije ura en. Odgovor Olmejera govori sam za sebe.“ Fon Dekend je othramao do police sa knjigama i nakon što ih je pregledao, izvukao je fasciklu sa svežnjem pisama. Položio ga je na sto da ga oboje pro itaju. Ratno vazduhoplovstvo SAD Baza Vestover Dragi profesore Hepgude, Vaš zahtev za procenu izvesnih neobi nih karakteristika karte sveta Pirija Resa iz 1513. godine preispitan je od strane ove organizacije. Tvrdnja da donji deo mape prikazuje obalu Princeza Marta Zemlje Kraljice Mod na Antarktiku i Palmerovo poluostrvo, opravdana je. Smatramo da je ovo najlogi nije i po svemu sude i ispravno tuma enje mape. Geografski detalj prikazan u donjem delu mape izvanredno se slaže sa rezultatima seizmi kog profila koji je preko vrha ledene kape napravila švedskobritanska antarkti ka ekspedicija 1949. godine. To ukazuje da je obala bila mapirana pre nego što ju je prekrila ledena kapa. Ledena kapa u ovoj oblasti sada je debela oko kilometar t po. Nemamo ideju kako se podaci na ovoj mapu mogu uskladiti sa pretpostavljenim stanjem geografskog znanja 1513. godine. Potpukovnik Harold Olmejer, Ratno vazduhoplovstvo SAD

Radeford nije više mogao da se savlada: „Ali, ovo je izvanredno! Kako to da nikada nismo uli za ovu mapu? Zašto ona nije pobudila ve e interesovanje?“ Od zaprepaš enja je ustao i kora ao po sobi. Ketrin je zapazila njegova jaka, široka ramena i na in na koji mu kosa nemarno pada na kragnu. Fon Dekend je mudro klimnuo glavom i nastavio. ,,Pa, da sve bude zabavnije, kada je Hepgud prvi put došao do otkri a, ljubaznoš u Ameri kog ratnog vazduhoplovstva stupio je u vezu sa Albertom Ajnštajnom. Sigurno je mislio da, ako mu je ve potrebna potvrda, nema razloga da je ne dobije li no od oca moderne fizike. “ „Ajnštajn! Opa! Hepgud stvarno nije tra io vreme...“, rekao je Radeford. „Ta no. I izabrao je pravog oveka. Ajnštajn je, kao i svi pravi veliki mislioci, uvek bio otvoren za nove ideje, ak i ako su potpuno u neskladu sa razmišljanjima nau nih institucija tog vremena. Pogledajte ovo - to je odlomak iz predgovora koji je Ajnštajn napisao za jednu od Hepgudovih knjiga.“ Fon Dekend je izvukao još jednu knjigu sa police, otvorio je na pravoj stranici i gurnuo je prema njima. esto primam poruke od ljudi koji žele da se posavetuju sa mnom o svojim neobjavljenim idejama. Izlišno je re i da te ideje veoma retko poseduju nau nu vrednost. Me utim, ve prva poruka koju sam primio od gospodina Hepguda me je uzbudila. Njegova ideja je originalna, veoma jednostavna i - ako nastavi da se potvr uje - od izuzetne važnosti za sve što je u vezi sa istorijom Zemljine površine... A. Ajnštajn Ketrin i Džejms su se zgledali. Ali se Fon Dekend ve uveliko zahuktao. Zavalio se u stolicu, vrsto sklopljenih o iju. „Našeg profesora Hepguda je“, nastavio je, „interesovala mapa Piri Res jer je mislio da mu ona pomaže da dokaže svoju teoriju o izmeštanju Zemljine kore. On je verovao da, prili no esto, cela Zemljina kora sklizne okolo. Verovatno ste upoznati sa idejom da se i same tektonske plo e pomeraju?“ Oboje su klimnuli glavom. „Tamo gde se one spajaju obi no postoji velika vulkanska aktivnost“, rekla je Ketrin. „Tako je. Razlom San Andreas koji se proteže duž Kalifornije primer je linije gde se dve plo e spajaju. Kalifornija zbog toga redovno pati od zemljotresa. U svakom slu aju, Hepgud je verovao da ne samo da su se pojedina ne plo e sudarale i trljale jedna o drugu ve da su se ponekad sve plo e i kretale zajedno. Zamislite Zemljinu koru, litosferu, kao ljusku ogromnog jajeta. Na nekim mestima litosfera je debela samo 50 km. Ispod nje su istopljene stene i metali i svakakvi gasovi i te nosti, koji cure okolo. Dakle, teoretski, nema razloga zašto Hepgud ne bi bio u pravu. On je dokazivao da je razlog zašto Antarktik ranije nije bio zale en taj što se on nekada nalazio na potpuno drugom mestu - oko 30 stepeni severnije. Interesantno, a? Staviše, Ajnštajn se složio s tim - on je tako e verovao da je mapa Piri Res prava. Me utim, ni Hepgud ni Ajnštajn nisu probali da objasne ko je to tamo pre 4.000 godina pre naše ere mogao da bude dovoljno vi an da uradi mapu... To ostaje misterija.“ Ketrin i Radeford su sa strahopoštovanjem gledali kada je dr Fon Dekend ponovo zavukao ruku u fasciklu i izvukao ostatak mapa. Uzbu eno i raspoloženo mrmljaju i sebi u bradu, raširio je dokumente po stolu i zatim se odmakao. „Sve ih ima!“, izjavio je zaprepaš eno. „Kako to mislite?“, hitro je upitala Ketrin. „Kent je uspeo da sakupi kopije svih najneobi nijih mapa na svetu. Pogledajte!“ Fon Dekend se sada uzbu eno gegao napred-nazad oko sto- zagledaju i mape jednu po jednu. „Ovde imamo mapu koju je nacrtao jedan od najslavnijih kartografa svih vremena: Džerald Kremer - vama dvoma je možda poznat po pseudonimu Merkator. Njegova mapa tako e pokazuje Antarktik kakav je bio pre leda i ta no prikazuje njegova geografska obeležja. A ovde imamo sjajnu Bua eovu mapu. Ovo je naro ito neobjašnjivo! Bua e je svoju mapu objavio 1737. godine, tvrde i da je koristio mnoge drevne mape koje su u me uvremenu nestale. On pokazuje da su Antarktik bez leda zapravo sa injavala dva kontinenta, jasno podeljena kanalom vode. Još jednom, to je dokazano kao ta no tek u dvadesetom veku, kada je preduzeto veliko premeravanje.“ Ketrin i Radeford su se zapanjeno zgledali. Oboje su se zaintrigirali - implikacije ovih mapa delovale su nesagledivo. Poput dogonske misterije koju je opisivala svega nekoliko asova ranije, izgleda da su mape postavljale pitanja na koja je nemogu e odgovoriti, samo što u ovom slu aju to nije bila obi na akademska igra. Ova izvanredna zbirka mapa bila je jedini trag koji ih može dovesti do odgovora zašto je profesor mrtav.

11 Za ulo se kucanje na vratima i dr Fon Dekend se brzo okrenuo. Ušla je si ušna služavka Filipinka, nose i poslužavnik sa velikim ajnikom, šoljom mleka i tri šolje sa tacnama. „Ahh - Moli. aj. Sjajno!“ Fon Dekend je sko io i gurnuo mape u stranu. Služavka je spustila aj i otišla. ,,‘Lapsang Suhong’. Ima li zainteresovanih?“ Ketrin i Džejms su klimnuli glavama i zahvalili mu kada im je sipao aj. Pijuckaju i aj koji ga je odmah okrepio, Radeford je osetio da treba bar da pokuša da se pobuni u korist konvencionalnog istorijskog pogleda. „Ali, možda su mape ovih zemalja iscrtali praistorijski nomadski narodi? Možda su, dok su putovali po Zemljinoj kugli 5.000 ili 6.000 godina pre naše ere, zabeležili ono što su videli?“, rekao je. Fon Dekend ga je vragolasto pogledao. „Da - sad mogu da ih zamislim! Plove u svojim amcima od kravlje kože, dok se petnaest metara visoki talasi južnog Atlantika lome oko njih. Vidim ih kako traže svoje kompase i olovke i papir. Oh pobogu! Zaboravio sam: olovke i papir i kompasi još nisu bili izmišljeni! Pa, možda su iskoristili koru ili školjke ili kamene plo ice i urezali mape na njima... Ali ipak - recite mi - kako su znali gde se nalaze? Mislim, prema savremenoj verziji istorije, govorimo o primitivnim ljudima bronzanog doba, bez ikakve tehnologije i znanja. Kako su, usred sve te užasavaju e vode, oni uopšte znali gde se nalaze?“ „Izvinite - ne razumem.“ „Šta vas dvoje znate o geografskoj dužini i geografskoj širini?“, upitao je Fon Dekend. „Ne baš mnogo“, priznao je Radeford. A Ketrin, koja je kao stru njak za astronomiju posedovala prili no znanje iz ove oblasti, nije mogla da shvati zašto raspravljaju o tome. „Znam šta su, ali ne vidim kako su povezani sa ovim“, rekla je. ,,Pa - možda bi ti mogla da objasniš geografsku širinu i dužinu našem prijatelju ovde. Uveravam te, vrlo je važno da on to razume.“ Ketrin je pogledala jednog pa drugog muškarca, huknula i po ela. ,,U redu. Geografska dužina i širina su zamišljena ribarska mreža koja okružuje Zemljinu kuglu. Vodoravne linije koje se protežu od istoka na zapad zovu se geografska širina, a uspravne linije koje idu od severa na jug zovu se geografska dužina. Da li ti je jasno do sada?“ „Aha. Video sam ih nacrtane na kartama sveta“, samouvereno je rekao Radeford. „Sad, zamisli da ho u da ti kažem gde se ja nalazim na svetu, mogla bih da ti dam koordinate na toj rešetki i ti bi onda mogao ta no da odrediš moj položaj.“ „Ima smisla.“ „Prvo e nam biti potreban glavni meridijan. Nulti stepen od kojeg možemo da vršimo sva merenja. Ovo bi mogla da bude bilo koja linija geografske dužine koja ide od severa na jug - pod uslovom da oboje koristimo istu liniju. Pošto je Britanija nekada dominirala otvorenim morima, ispalo je da je linija geografske dužine koja prolazi kroz Kraljevsku opservatoriju u Grini u u Londonu trenutno prihva ena da bude nulti stepen. Dakle, ako si u Njujorku, ti si 74 stepena zapadno od Grini a, a ako si u Hong Kongu, onda si 100 stepeni isto no od Grini a, i tako dalje. Da li ti je jasno?“ ,,Da. Za sada je jasno kao dan.“ Radeford joj se osmehnuo. ,,Eh, odavde po inje da bude malo zamršenije. Ne u da pokušavam da objasnim zašto, jer je komplikovano i mi jednostavno nemamo vremena, ali da bi utvrdio geografsku dužinu na kojoj se nalaziš, moraš biti u stanju da vodiš dnevnik sa ta nim vremenima od luke iz koje isplovljavaš i potrebno je da vreme meriš tokom celog putovanja - a pri tome moraš da budeš veoma ta an. „Ovo možda zvu i kao jednostavan zadatak, ali nije. ak i do kasnog osamnaestog veka i najbolji hronometri pogrešili bi za jedan minut po satu. To je bilo beznadežno, jer je ak i nekoliko minuta moglo kapetanovu ra unicu da poremeti za nekoliko desetina kilometara - mogao je sasvim da promaši kopno. Zamisli koliko bi daleko oni bili posle nekoliko dana, a pogotovo posle nekoliko meseci. Pošto je ve ina hronometara sadržavala mehanizme s klatnom, prirodno je da nisu baš najbolje radili na brodovima koji su bacani tamo-amo po pu ini, da i ne pominjemo promene u brzini hronometra zbog temperaturnih kolebanja i vlažnosti. Tako su tokom cele ljudske istorije pomorci sanjali o ure aju za stalno merenje vremena, koji bi prevazišao taj problem. I onda je, kona no, posle nestanka 6.000 mornara u jednom epskom brodolomu, Odbor za geografske dužine, odeljenje britanske vlade, ponudio ogromnu svotu od 20.000 funti onome ko izume pomorski hronometar koji bi mogao da održi preciznost od 30 nauti kih milja tokom šestonedeljnog putovanja. Na scenu stupa ovek koji se zvao Džon Harison. Bilo mu je potrebno 40 godina da kona no konstruiše uspešan hronometar, ali kada mu je uspelo, napravio je sjajan ure aj!“, rekla je Ketrin. „Neverovatno. A kada je to bilo?“ „Oko 1760.“ Ketrin je pogledala dr Fon Dekenda. On je ohrabruju e klimnuo glavom. „... U svakom slu aju - mislim da ono što dr Fon Dekend želi da istakne jeste da pre ovog izuma niko, ni Rimljani, ni Stari Kinezi, ni Sumerci, niti bilo koja druga civilizacija...“ „Koja nam je poznata...“, upao je dr Fon Dekend. Ketrin je podigla obrvu i nastavila: „... ‘koja nam je poznata’ - uopšte nije bila u stanju da precizno odredi geografsku dužinu.“

Fon Dekend je skrknuo aj, a zatim ih vragolasto pogledao. „Kako onda, pobogu, da objasnimo injenicu da su geografske karakteristike, tako verno predstavljene Kentovim mapama, postavljene na ta ne geografske dužine i širine?“ Ketrin je ponovo osetila istu blagu strepnju. Oh ne! Ne još rasturanja prihva ene istorije... Ali je dr Fon Dekend uživao: ,,Da. I to je odli no pitanje. Na svim ovim kartama ispred nas sve nacrtane zemlje su ta no postavljene. ak i Zenova mapa, nacrtana 1380. godine, koja prikazuje Grenland i mora oko Islanda, uspeva da sitna ostrva koja su razbacana po vodama arkti kih mora postavi na ta ne geografske dužine i širine. Kako je to mogu e?“ Doktor se sada šepurio po sobi u napadu inspiracije izazvane razmišljanjem o starim kartografima. „Verovatno ste videli mnogo razli itih mapa sveta. Neke na kojima sve zemlje izgledaju veoma duga ke i uzane, druge na kojima su one razvu enije. Sve mape predstavljaju loptu - ili deo lopte - na par etu ravnog kartografskog papira. To je izuzetno teško. U stvari, to je nemogu e uraditi bez znanja komplikovane i više matematike, kao i bez onog sofisticiranog ure aja za merenje vremena kakav je Ketrin opisala. ,,U vreme kada su ove mape napravljene - što je moralo biti u periodu izme u 13.000 i 4.000 godina pre naše ere konvencionalna istorija nam govori da nisu postojale napredne civiliza je, sposobne da ispune uslove potrebne da bi se ovo ostvarilo. Hepgud je želeo da do e do nekog razjašnjenja, pa se obratio profesoru Strakanu sa MIT-a.“ Dr Fon Dekend se okrenuo prema njima i odlu no ih pogledao. „Strakan je izjavio da preciznost i verodostojnost mapa zna e da je mogla da ih napravi samo veoma napredna civilizacija, koja je poznavala sferi nu trigonometriju i posedovala instumente za ta no merenje geografskih širina i dužina. Kako bismo ina e mogli da objasnimo ove savršene, ta ne mape koje do nas stižu iz tame praistorije? Dokaz je neoboriv. U davna vremena, pre uspona bilo koje od poznatih kultura, postojala je zaista napredna civilizacija. Osim toga, ma koliko da je bila napredna, ta civilizacija je nekako iš ezla...“ Ketrin je bila zabezeknuta: „Ali, to je nemogu e! Za po etak, zašto nema nikakvih ostataka, nikakvih ruševina te civilizacije?“ Fon Dekend je slegnuo ramenima. ,,Ne znam. Ja vam samo objašnjavam istinu koja stoji iza mapa. Ja sam samo skromni geograf...“ Svi su za utali. A tada je Fon Dekend ponovo progovorio: „Zamislite da je to društvo bilo toliko napredno da nije moralo da iskopava metale i pravi bušotine da bi došlo do nafte... Zamislite da je koristilo snagu vetra i obnovljivu energiju drveta. Zamislite da je svesno odlu ilo da ne nanosi štetu Zemlji onako kako mi to radimo, jer šta bi onda ostalo? Vrlo malo, mislim.“ Ketrin je bila nema. Htela sam samo da saznam zašto je profesor imao ove mape, a naletela sam na nešto potpuno bizarno i zastrašuju e - na podrivanje svetske istorije onakve kakvu je znamo. Bio joj je potreban bar jedan prakti an odgovor: „Ali, zašto je profesor Kent uopšte imao ove mape?“ „To je još ve a misterija, takva da, plašim se, ni delimi no ne mogu da je rasvetlim.“

12 Stežu i u ruci koverat sa mapama, Ketrin je sa stepeništa dr Fon Dekenda izašla na sunce glavnog dvorišta koledža Ol Souls. Nikada nije ose ala ovoliku paniku. Imala je utisak da se ceo svet ruši oko nje. Radeford je izašao za njom, a u glavi mu se vrtelo od svega što su saznali. Naro ito ga je uznemirilo objašnjenje mapa koje je izneo dr Fon Dekend - nije mogao da prestane da razmišlja o poruci koju mu je profesor napisao. Izgleda da se ne može izbe i zaklju ak da su mape u direktnoj vezi sa tvrdnjom profesora Kenta. Ako zaista postoji poruka poslata iz davnina, onda je logi no zaklju iti da je u veoma dalekoj prošlosti, pre zabeležene istorije, postojala velika civilizacija. I mape su izgledale kao vrst dokaz o postojanju te davno izgubljene civilizacije, koja je nestala u magli prošlosti. Možda je profesor putuju i kroz istoriju stvarno otkrio upozorenje, upozorenje ovih hipercivilizovanih ljudi deci budu nosti, da e ista užasna sudbina zadesiti i njih. To, me utim, izgleda tako nestvarno. Ketrin je teško uzdahnula, ne znaju i šta da radi. Još uvek nije mogla da se natera da Radefordu kaže da je profesor o ito znao da je u opasnosti. Nije bila re o tome da ne veruje Džejmsu ve nije mogla da podnese suo avanje sa mogu im posledicama, a ako njemu pokaže pisamce i iznese mu svoje sumnje, zapravo, ako kaže bilo kome, više se ne e mo i nazad... Zvu ala je gotovo o ajno kada je po ela: „Džejmse, imam još jedno udno pitanje za tebe. Ti si klasi ar - možeš li da mi kažeš sve što znaš o re i ‘eureka’?“ Radeford je bio zate en. Zbiva se još nesto o emu mi Ketrin nista ne govori. Želeo je da joj pomogne. Nasmešio se saose ajno. „‘Eureka’, ha? Pa, pretpostavljam da nema svrhe da pitam zašto to ho eš da znaš?“ Ketrin je izgledala kao da se izvinjava. Još uvek ne može da mu kaže za profesorovu tajanstvenu poruku. ,,Ne - ali, veruj mi. Važno je.“ Radeford se nasmejao i odmahnuo glavom kada je Ketrin nastavila. „Znam samo da je to prvi rekao Arhimed. On je seo u kadu i iznenada shvatio kako masa tela istiskuje ekvivalentnu koli inu te nosti. Tada je uzviknuo ‘eureka’, što zna i ‘shvatio sam’, isko io iz kade i go istr ao na ulicu, ska u i od sre e...“ Radeford je zamišljeno gledao u nju. „Plašim se da si mi upravo ispri ala plagijatsku verziju.“ „Kako to misliš?“ ,,Pa, nije Arhimed prvi uzviknuo ‘eureka’; bio je to Pitagora, kada je otkrio odnos izme u dužine hipotenuze i dužina kateta kod pravouglog trougla. Verzija sa golim Arhimedom i vodom za kupanje je kasniji izum, koji se mnogo dopada u iteljima.“ „Ali, kako ti znaš da je to bio Pitagora, a ne Arhimed?“ „Uzvikivanje re i ‘eureka’ ima smisla samo ako je to rekao Pitagora. Pitagora je taj koji je imao smisao za humor!“ Ketrin je bila zbunjena. Kakve uopšte veze ima smisao za humor? „Kako to misliš?“ „Pitagoru je interesovala gematrija: odgonetanje tajnih literarnih poruka.“ Gematrija?, pomislila je Ketrin, preme u i re po glavi. Nikada ranije nije ula za nju. „Kako možeš da smestiš tajnu poruku u jednu jedinu re ? To je sigurno kratka igra re ima.“ „Da - u ovom slu aju jeste - to je, u stvari, više dosetka...“ Radeford je zastao, ali jedan pogled u Ketrinine duboke ozbiljne o i rekao mu je da je njoj, iz nekog razloga, njegovo objašnjenje veoma važno. Odlu no je klimnuo glavom: „Dozvoli mi da objasnim. Samo e mi trebati olovka i papir.“ „U redu - ali ako ti ne smeta, vrlo bih volela da iza em iz koledža, po injem da se ose am pomalo klaustrofobi no“, odgovorila je Ketrin. „Možemo li da odemo do tvoje ku e?“

13 Visoki vitki muškarac od etrdesetak godina, sa crnim filcanim šeširom i tamnoplavim ogrta em od kašmira preko elegantnog sivog odela, stajao je u pansionu Ol Soulsa, napola progutan tamnim senkama. Zvao se Ivan Bezumov. Stajao je tamo pola sata, skoro se ne pomeraju i i ne dišu i, ekaju i strpljivo poput ptice grabljivice, dok je pogled njegovih tamnih o iju prelazio preko svake osobe koja je prošla dvorištem. Kada su Ketrin i Radeford krenuli prema njemu, Bezumov je na uljio uši da bi uo šta govore. Kona no! To je ona. Ne smem da zabrljam. Ona je jedina veza sa profesorovim istraživanjem. Kada su se oni našli na oko pet metara od njega, Bezumov je udahnuo i iskora io u etvrtasto dvorište. Maksimalno se trude i da izgleda opušteno i prijateljski, široko se osmehnuo i skinuo šešir. „Zdravo! Ja sam Ivan Bezumov. Vi ste sigurno Ketrin Donovan....“ Uopšte ne obra aju i pažnju na Radeforda, Bezumov se srda no rukovao sa Ketrin i nastavio. „ uo sam toliko o vama od profesora...“ Bezumovljev ruski naglasak bilo je nemogu e pobrkati. Ketrin je izgledala zbunjeno. Radeford je bodro iskora io i pružio ruku: „Džejms Radeford.“ „Ahhh, dobro - shvatam.“ Bezumov se smesta opet okrenuo prema Ketrin. „Ja sam bio kolega jadnog pokojnog profesora - užasna je to tragedija, i veoma mi je žao“, dodao je. „ ekao sam vas u smeštaju - mislio sam da biste mogli tuda da pro ete. Shvatam da nije najbolji trenutak, ali je važno da razgovaram sa vama. Možda mogu na brzinu da vas po astim ajem?“ Ko je ovaj udak?, pomislila je Ketrin. Njegov posao sigurno nije toliko važan da ne bi mogao sa ekati da pro e sahrana profesora Kenta. Izgleda nekako nepristojno što je banuo ovde i traži da razgovara sa mnom. „Bojim se da ste u pravu, g. Bezumove, ovo stvarno nije dobar trenutak. Ali, možda za nedelju ili dve - da li ostajete u Oksfordu neko vreme?“ Izgleda da je to prili no uznemirilo Bezumova. Naglo je posegao u unutrašnji džep svog kašmirskog ogrta a. Instinktivno, Ketrin i Radeford su se odmakli od njega. „Izvolite - ovo je preporuka od profesora.“ Gurnuo je list papira Ketrin pod nos. Na njemu je, napisana zelenim mastilom, bila kratka poruka ispisana profesorovim rukopisom. Pro itala ju je sumnji avo, ne uzimaju i je Bezumovu iz ruke. Draga Ketrin, Moj kolega Ivan Bezumov stiže u Oksford iz Sankt Peterburga. Nedavno smo zajedno radili na jednom projektu - molim te, pruži mu svu neophodnu pomo dok je u Oksfordu i obezbedi mu sve što mu može zatrebati. Hvala, Kent Ovo je udno - pomislila je. Tako je formalno i bez topline, uopšte ne zvu i kao da je od profesora. Pre nego što je uspela sve to da shvati, Rus je ponovo po eo: ,,Dr Donovan, pitam se da li ste ve bili u profesorovom stanu? Vidite, profesor i ja smo radili na ne em veoma važnom pre nego što je umro...“ Bezumov je kratko pogledao u koverat s mapama koji je Ketrin nosila u desnoj ruci. „... Hteo sam da vidim da li bih mogao da do em do beleški koje su od važnosti...“ Ketrin je instinktivno privukla koverat. Bezumov je primetio njenu reakciju i, dok je nastavljao sa pri om, nije mogao da odoli da ne gleda u koverat. „Još jednom, veoma mi je žao što vam dosa ujem u ovakvom trenutku, ali, da li je on nešto ostavio? Dokumenta ili beleške? Nekakvu fasciklu, možda?“ Bezumovljeve usne su se ponovo razdvojile u tanak, mole iv osmeh. Njegov pogled je sada nepomi no ležao na paketu koji je Ketrin držala. Po ela je da je obuzima jeza od ponašanja ovog muškarca. Pomislila je na pisamce koje joj je Bezumov pokazao. Profesor sebe nikada nije zvao ,,Kent“ kada sam ja u pitaju. Da li je - grlo joj se steglo - bio primoran da ga napiše? Da li ga je uopšte on napisao? Posle udnih doga aja tog jutra, ne bi je iznenadilo da ga je Bezumov falsifikovao. Zavrtelo joj se u glavi. Iznenada se osetila prili no umorno i bilo joj je muka. „Pazite - zašto ne odete do upravnika koledža? Sigurna sam da bi vam rado pomogao. A meni bi bilo drago da popri am sa vama kroz nekoliko dana.“ Dok je Ketrin gledala po dvorištu, traže i kako da se izvu e, trgla se kada je videla upravnika koji ih je izgleda posmatrao sa prozora biblioteke na prvom spratu. Pre nego što je uspela potpuno da se potpuno uveri u to, direktorova glava je ponovo nestala iz vidnog polja. Bezumova je obuzimalo o ajanje.

,,Dr Donovan, molim vas - bi u iskren. Moram da imam dokumente... Mnogo je važnije nego što možete da zamislite... Zahtevam da mi pomognete.“ Radeford je ponovo zakora io napred i poturio svoje snažno atletsko telo izme u Bezumova i Ketrin: „Gospodine Bezumove, dr Donovan ne zna ništa o dokumentima o kojima vi pri ate. Predlažem da uradite onako kako ona kaže i razgovarate sa direktorom - i možda bi bilo pametno da budete malo saose ajniji prema ljudima koji još uvek pate zbog gubitka drage osobe...“ Nakon što je to rekao, poveo je Ketrin oko izbezumljenog Rusa. Kao poslednji pokušaj, Bezumov je iz džepa jakne izvukao posetnicu: „ ekajte! Izvinite.“ Izvadio je nalivpero i na brzinu nešto napisao na posetnici. „Ovo je broj mog mobilnog telefona u Engleskoj. Pozovite me. Mogu da pomognem. I, dr Donovan, molim vas, ako imate dokumenta, dobro ih uvajte. I drugi e do i po njih. Oni možda ne e biti ljubazni kao ja, ali e do i.“ Ketrin je u prolazu uzela posetnicu. Spustila ju je u džep i, ne osvr u i se prema Bezumovu, ona i Radeford su se provukli ispod niskih vrata smeštaja i izašli na Haj strit. Bezumov ih je s izrazom iste patnje posmatrao kako odlaze, dok su njegove ruke gnje ile obod filcanog šešira. Mora e da im pristupi na drugi na in.

14 Kada je senator Kurc izašao iz lifta i preko mermernog predvorja žustro krenuo nazad prema prednjem ulazu zgrade UN, pogledao je preko ramena u sekretara Milera. ,,Da li je to bio dobar govor, sekretaru?“ Sekretarevo eio je bilo nabrano. ,,Da, senatore, bio je savršeno prikladan. Ali, mogu li samo da pitam, da li je bilo mudro saopštiti detalje plana pre nego što ga sprovedemo u delo? Tek je utorak ujutru. Možemo li da verujemo svim stranim delegatima? Do ponedeljka ujutru ima još šest dana...“ Senator se podrugljivo nasmejao. „Sekretaru, to zaista nije važno. Sada niko ne bi mogao da uradi ništa što bi nas zaustavilo - ak i da sam im rekao istinu...“ Sekretar je s mukom progutao. Senator se tajanstveno nasmejao i zastao pred velikim staklenim vratima prednjeg ulaza, okrenuvši se prema sekretaru kao da želi da naglasi poentu. Posto]ana reka ljudi koji su dolazili i odlazili kroz vrata tekla im je sa obe strane. „Tvoj je posao sada da delegatima daš sažeta uputstva o njihovim pojedina nim dužnostima, da uskla uješ njihove aktivnosti.“ Senator je zastao i skupivši o i nastavio: „Ali, budi veoma pažljiv. Naš trenutak se približava.“ Senator Kurc je podigao pogled kroz staklena vrata i napolje prema gradu koji je vrveo. „Sasta emo se ponovo u Kairu, u subotu popodne, ali emo pre toga razgovarati. U me uvremenu, pobrini se da više ne bude nikakvih posledica profesorovih otkri a.“ Posle tih re i se okrenuo i u pratnji ljudi iz obezbe enja nestao kroz vrata u buku dana. Sekretar je na trenutak ostao pored njega, isprativši ga kroz vrata nesiguran šta slede e da kaže. Kada je limuzina stala ispred njih, senator je podigao glavu prema nebu i nasmešio se. „Sekretaru, kraj dolazi... Savetujem ti da pripremiš dušu.“ Sekretar je zapanjeno posmatrao dok je senator ulazio u zadnji deo limuzine koja je ekala. Auto je krenuo i nestao u saobra aju, a sekretar Miler je istog trena osetio mu ninu u stomaku. Misli o mrtvom profesoru sevale su mu kroz glavu. Kakva je uopšte pretnja mogao da bude jedan starac sa nekim mapama? I zašto mu je senator savetovao da pripremi dušu? To su bile neobi ne re i za prvog oveka najmo nijeg svetovnog bratstva na svetu. Neobi ne i sasvim neprikladne. Ko je, zapravo, ovaj senator? Kao da ništa više nije razumno, kao da ništa više nema smisla. Jedina još uvek sigurna stvar jeste da e se kroz šest dana - do ponedeljka popodne - svet zauvek promeniti, i da e se on na i na pobedni koj strani.

15 Vrata Radefordovog stana su se otvorila i mladi ovek je pokazao Ketrin da u e prva. „Izvoli - u i.“ „Hvala - ovo je lep stan“, rekla je Ketrin, koja se ose ala zbunjeno i to pokušala da prikrije askanjem o nevažnim stvarima. ,,Oh, imaš više knjiga ak i od mene!“ ,,Da - pa, shvatio sam da što više knjiga imaš, to su tvoji studenti zastrašeniji! Mogu li da te poslužim ne im?“ ,,Hmm - da, prijala bi mi aša vode, hvala...“ Radeford je pored nje projurio u kuhinju. Ketrin se udobno smestila na glavnu sofu i posmatrala oko sebe metre i metre knjiga - od kojih je izgleda polovina bila na latinskom i gr kom i drugim starim jezicima. Izvadila je zbirku Katulovih stihova u prevodu, i prelistavala ju je zapravo ne itaju i re i, kada se Radeford vratio. Seo je pored Ketrin, pa spustio ašu vode i olovku i papir na sto ispred njih. „Gde sam ono stao? Gematrija. Hmm...“ Radeford se po esao po glavi, zamišljeno zastao na trenutak, a zatim po eo veoma ozbiljno: „Gematrija je po mnogo emu sli na igri... Izuzetno pametnoj i lukavoj igri. Ali je, tako e, i mnogo više od toga - smrtno je ozbiljna. Ona je tajni kod koji su koristili geniji starog sveta i verovalo se da poseduje magi na svojstva. Ali, prvo, pre nego što za emo u njenu misti nu stranu, dozvoli da ti objasnim njenu književnu osnovu“, rekao je. „Filozofi starog sveta nisu delili znanje na zasebne discipline kao što mi radimo, jer su mislili da su u samoj osnovi svi predmeti povezani tajnim formulama, na kojima se zasniva ceo kosmos. Oni bi se užasavali kako mi podu avamo predmete kao odvojene odeljke, jer su smatrali da je jedan od glavnih ciljeva obrazovanja da pokaže jedinstvo znanja. Posmatranjem prirode, primetili su da stalno iskrsavaju odre eni brojevi, iznova i iznova. Istih nekoliko brojeva i formula daju osnovu svemu, i notama na muzi koj lestvici i kretanju planeta. Rešavanjem toga koji su brojevi i formule klju ni, mogli bi da se postave zakoni svemira i zatim saopšte na jasan i jednostavan na in. „Dakle, esto se dešavalo da su ti brojevi i odnosi koje izražavaju skrivena zbivanja u kosmosu bili skriveni u pisanim jezicima. Svako slovo u starogr kom alfabetu, kao i u hebrejskoj i arapskoj azbuci, ima svoju broj anu vrednost. Pri e, pesme i verski tekstovi su svi sastavljeni koriš enjem slova i re i odre enih vrednosti. Tako, ono što na površini izgleda kao jednostavna pri a, u stvari je i nekakvo skladište dubljeg poznavanja formule koja objašnjava prirodu sveta.“ Ketrin je op injeno slušala. „Zna i, ti misliš da tamo negde postoje stare knjige koje imaju tajne poruke skrivene u samim re ima svojih pri a?“, upitala je. „Da, tako je. Ta no to mislim.“ ,,Da li ja znam neku od tih knjiga? Možeš li da mi daš neki primer?“ Radeford nije mogao da spre i osmeh. „Da li si ikada ula za Bibliju?“ „Biblija! Stvarno?“ „Naravno. Biblija je izvorno napisana na gr kom. Mnogi to ne uvi aju, ali celi odlomci su sastavljeni uz primenu gematrije, ime se onima koji shvataju šta se dešava omogu ava da steknu uvid u pravu poruku koja leži iza pri e. Na primer, sasvim je sigurno da su pisci jevan elja imena likova i klju ne fraze izabrali tako da njihova gematrijska broj ana vrednost ima odre eno zna enje. Oni su prenosili znanje u šifrovanom obliku.“ „Zna i - kažeš mi da pri a o Isusovom životu, smrti i vaskrsnu u nije samo pri a o njegovom životu, njegovoj smrti i vaskrsnu u.“ „Pa - to je preterano pojednostavljeno - ali odgovor glasi da.“ Ketrin nije mogla da veruje: „Ali, ako je to stvarno istina, onda bi Biblija bila puna re i koje imaju dublje zna enje.“ „I jeste. Naveš u ti neke primere. Ali, hajde da se prvo vratimo tvom prvobitnom primeru: Pitagorinom uzviku ‘eureka’ ili ‘eupeKa’ kako je to na gr kom. Re se u stvari odnosi na stranice pravouglog trougla 5, 3 i 4, koje je koristio da dokaže svoju teoremu.“ Radeford je na papiru brzo napisao gr ki alfabet, sa brojem ispod svakog slova. „Ako upotrebiš broj ane vrednosti slova koja sam upravo napisao i sve ih sabereš, otkri eš da je njihov zbir u re i ‘eureka’, ili ‘ ’ kako glasi na gr kom, 534. Slu ajnost? Mislim da nije.“ Radeford se nasmešio Ketrin kada je video kako izraz u enja prelazi preko njenog lica. „Vidiš, Pitagora je samo hteo da pokaže svoje znanje na na in koji se lako pamti i da ujedno napravi dosetku! I to je sasvim tipi no za na in na koji su ljudi tada radili. Cela istorija sveta bila bi mnogo druga ija da su ljudi prestali da doslovno shvataju mitove i religije i da su umesto toga pronašli skrivena zna enja.“ Radeford je žustro žvrljao dok je pri ao. „Sledi jedan primer: Isus, ‘iesous’ 888, plus Marija, ‘maria’ - 192 = ‘to pneuma agiou’, ‘sveti duh’- 1.080. „A 1.080 je tako e i ta an polupre nik Meseca u miljama. To, naravno, nije slu ajnost. Mesec vaskrsava svakih 27 dana i to ga ini savršenim primerom vaskrsnu a. Isto tako, Marija je predstavljena simbolima Meseca i ponovnog ra anja... Mogao bih da nastavim...“ Ketrinino telo je bridelo od uzbu enja. „Dakle, da li misliš da je biblijska pri a izmišljena da se uklopi oko brojeva?“ „Ma ni slu ajno!“, odgovorio je Radeford. „Ja li no redovno pose ujem kapelu koledža. Jevan elja su puna božanske mudrosti, ako im dozvolimo da izraze svoja u enja o ljubavi i miru. Mislim samo da su pisci jevan elja možda imena klju nih likova,

kao i izvesne fraze, izabrali tako da se uklope u gemetrijsku šemu. Tako oni prenose i druge poruke o prirodi kosmosa i broj ane sisteme koji vladaju njime.“ „Ali, zašto kriti ove poruke?“ ,,Pa - pod pretpostavkom da su ti naši preci bili veoma inteligentni, a morali su biti, oni 'bi onda predvideli da bi s godinama izvesne suviše revnosne pristalice Isusovih ideja mogle zapravo da izgube istinu iz vida. Zato su je oni iz predostrožnosti zakopali u sam tekst, kako bi prava poruka mogla da preživi - skrivena.“ Ketrin se vrtelo u glavi. Gledala je u taj bizarni spisak brojeva i re i ispisanih Džejmsovim urednim rukopisom. Ali u ovom asu nema vremena da se razmišlja o implikacijama Radefordovih tuma enja - nešto je govorilo Ketrin da nema vremena za gubljenje. Bila je sigurna: gematrija je klju koji joj je potreban da otklju a udnu i šifrovanu poruku profesora Kenta.

16 Ketrin je odlu no udahnula i okrenula se da pogleda Radeforda pravo u o i. „Džejmse, ho u da ti pokažem nešto važno. Zbog toga sam zatražila tvoju pomo .“ Ketrin je izvadila pisamce profesora Kenta iz torbe i stavila ga na sto. „Dešava se nešto užasno. Profesora Kenta sam poznavala još od malih nogu. Moji roditelji su bili nau ni radnici na Jejlu i profesor je bio njihov veliki prijatelj. Bio je kao lan moje porodice i odli no sam ga poznavala - bili smo veoma bliski. „Džejmse - rekli su mi da misle da je u pitanju samoubistvo. Ali, samoubistvo mu ni slu ajno ne bi palo na pamet. Takav in je za njega bio anatema. A tada, kada-sam-otvorila koverat sa mapama, našla sam i ovu poruku. Evo - pogledaj.“ Pružila je pisamce Radefordu. „Sve ovo ti govorim jer je o igledno da ti je verovao - a verujem ti i ja.“ Prvo što je Radeford pomislio nakon što je pro itao pisamce bilo je da kona no shvata bar zašto je Ketrin toliko zainteresovana za gematriju. Ali nije mogao da skine pogled sa prve re enice. Za slu aj da se ne vratim. Radeford je s mukom progutao. Uopšte nije bio siguran da želi da bude uvu en u sve ovo. Ono što je trenutak ranije izgledalo kao primamljiva intelektualna avantura iznenada je poprimilo stvarno zastrašuju i i zlokoban obrt. Ona otkri a, profesorov poziv, neshvatljive mape i sada ovo šifrovano pisamce koje sugeriše, sasvim jasno, da je profesor smatrao da je u opasnosti. Ketrin je potrebna pomo - ona se obratila meni - i možda je profesor shvatio nešto, nešto od vrednosti za ove anstvo. Ali, ovo je loše, veoma loše... Dok je zurio u pisamce, premotavaju i po glavi doga aje od tog jutra, Radeford je iznenada shvatio ono što je i Ketrin mislila. Ne govore i joj ništa, spustio je gematrijski kod na sto pored pisamca i krenuo da brojeve poruke profesora Kenta prosle uje obrnutim redom. im je prve brojeve povezao sa tablicom za konverziju, oboje su znali da su imali dobar predose aj. Šifra je dala ime: Migel Flores Kao u groznici, Ketrin je zgrabiia olovku i ostatak brojeva prevela u re i. Migel Flores Lima Peru Ministarstvo antikviteta 0051172543672 Radeford je posmatrao dok je strah u njemu narastao. Bože moj - ovo funkcioniše. Profesor komunicira iz groba. Ketrin se uspravila i huknula, zagledana napred, izgubljena u mislima. „Ali, šta ovo zna i? I zašto kraj poruke ne može da se dešifruje - dobija se nešto nerazgovetno.“ Radeford je bio izgubljen u mislima. Zatim je progovorio sa izrazom smrtnog straha na licu. ,,To je broj telefona - to je broj telefona u Peruu... Mislim da je hteo da ga pozovemo...“

17 Oboje su netremice gledali u telefon koji je stajao na stolu, a zatim je Radeford prebacio na zvu nik i odabrao broj. Nisu disali dok su slušali po etak zvonjenja. Zatim se za uo zvuk veze uspostavljene preko hiljada kilometara. „Hola. Buenos dias.“ Ketrin, koja je znala malo španskog, nagla se napred. „Hola! Habla inglés?“ „Da. Govorim engleski - ko je to?“ „Dobro jutro senjor Flores - ja se zovem dr Ketrin Donovan, zovem iz Oksforda u Engleskoj. Ovde sam sa kolegom Džejmsom Radefordom. Izvinite što vas zovemo ovako iznenada - htela sam da popri am sa vama o profesoru Kentu.“ Nastala je duga pauza, a zatim je glas odgovorio veoma sumnji avim tonom. „Ko vam je dao moje ime?“ „Hmm... našli smo ga - mi smo prijatelji profesora Kenta.“ „Šta se dešava? Ko ste vi? Gde je profesor Kent?“ Radeford i Ketrin su se zapanjeno zgledali. Ne znaju i kako to druga ije da kaže, Ketrin je nastavila. „Senjor Flores - profesor je mrtav...“ Nastala je užasna tišina. „Senjor Flores - molim vas, pomozite nam - moramo da razgovaramo sa vama o profesoru Kentu. Da li ste zajedno radili na ne emu?“ Nije bilo odgovora. „Senjor Flores, jeste li na vezi?“ „Da li ste rekli da se zovete Ketrin?“, upitao je Flores. „Da, jesam.“ ,,O moj bože, profesor je rekao da biste mogli da pozovete jednog dana.“ Nastala je još jedna pauza, a zatim je Peruanac progovorio - u njegovom glasu jasno se uo prizvuk straha: „... Ne smemo da pri amo preko telefona. Radi se o isuviše opasnim stvarima. Naš rad još uvek nije spreman...“ „Možemo li da se sastanemo?“ „Do ite u Limu. Zovite me kada stignete ovde. Molim vas, ne pominjite moje ime nikom drugom...“ Za uo se klik i veza je prekinuta. Radeford je pogledao Ketrin. „Ovo je bilo vrlo, vrlo udno.“ ,,I on je zvu ao tako uplašeno. Ovo svakim trenutkom postaje sve užasnije.“ Ketrin je odmahnula glavom i ponovo progovorila. Glas joj je drhtao, ali je izgledala odlu no. ,,Pa, izgleda nam ostaje samo jedno - ako Flores ne e da razgovara telefonom, moramo da odemo i popri amo s njim licem u lice - u Peruu. Jesi li saglasan?“, upitala je. Radeford se, nabranog ela, osvrnuo. Posle samo pola dana, ve je imao utisak kao da Ketrin poznaje godinama. Talas naklonosti preplavio ga je dok je prou avao njeno jako, uznemireno lice. Ketrin ga je mirno posmatrala. ,,Ja definitivno idem“, nastavila je. „Ali u i i sama. Razume u ako ne eš da se u ovo upli eš. Verovatno imaš druge planove za raspust.“ Džejms je razniišljao o tome da je on u stvarnom svetu veoma zauzet univerzitetski profesor, koga ekaju mnogi zaostali poslovi. Ali, Ketrin je potrebna pomo - ne mogu da je pustim da nestane sama. I, ako je ona dovoljno hrabra, ja ne mogu tek tako da pobegnem. Zaškrgutao je zubima. Ovo je bemisleno. „Kada pole emo?“, rekao je, ne veruju i svojim ušima da je to on izgovorio. „Baš bi mi legao odmor u Južnoj Americi - u poslednje vreme sam radio tako naporno da dve godine nisam napuštao zemlju.“ Ketrinino lice je ozario široki osmeh. „Pusti me na Internet i re i u ti za sekund - pakuj prnje, vojni e!“

18 Duboko u utrobi zgrade UN sekretar Miler je grabio prema sali za sastanke Generalne skupštine. Kada se približio vratima, elegantno obu eni muškarac ga je pozvao s druge strane hodnika: „Gospodine, hitan telefonski poziv za vas.“ Sekretar se u mestu okrenuo i pošao za mladi em u prostranu kancelariju. Prostorija je bila ispunjena desetinama praznih stolova i slobodnim kompjuterskim terminalima. Na jednom zidu su se nalazila etiri džinovska plazma-ekrana, o igledno namenjena konferencijskim pozivima, a na suprotnom zidu - ogromna mapa sveta. Iznad nje su ukrasnim slovima bile ispisane re i: REZERVNO SEDIŠTE GLOBALNOG KOMUNIKACIONOG ŠTABA UN U ošku na daljem kraju prostorije nalazila se velika staklom ogradena soba, u kojoj je bio veliki konferencijski sto. Sekretar Miler je žustro otišao do sobe, zatvorio vrata za sobom, prišao konferencijskom stolu i podigao slušalicu. Pomo nik mu je brzo prebacio poziv. On je nestrpljivo prasnuo u slušalicu: ,,Molim?“ Bio je to direktor koledža Ol Souls. „Veoma mi je žao što vas uznemiravam, sekretaru, i to radim samo zato što ste mi rekli da vas pozovem ako smatram da je nešto iole sumnjivo...“ Izraz sve ve e razdraženosti preleteo je preko sekretarovog lica. „Hajde. Recite ve jednom...“ „Profesor je imao prijateljicu. Blisku prijateljicu. Ona je još jedan nau ni saradnik na koledžu.“ „I?“ „Nešto mi govori da ona sumnja...“ „Ljudi uvek sumnjaju. Ima li ona bilo kakvih dokaza?“ ,,To još uvek ne znam. Ali me je jedan od vaših agenata upravo obavestio da su ona i njen kolega rezervisali mesta za Peru. Ona verovatno ide samo da preuzme profesorovo telo ili da razgovara sa policijom - bila je vrlo uznemirena. Samo sam mislio da to treba da pomenem, za svaki slu aj...“ Nastala je duga pauza. Sekretar je zurio u ogromnu mapu sveta koja je ukrašavala zid. Ima tako mnogo posla, toliko toga treba da pripremi - trivijalne i dosadne aktivnosti tih akademaca po ele su njegovo strpljenje da dovode u iskušenje. Ali su mu senatorove re i nagrnule u se anje. Nema ni eg opasnijeg po nas cilj od li ne inicijative. Mu eni ki izraz je prešao preko sekretarovog lica. Slobodnom rukom je protrljao elo i pažljivo se zagledao u deo mape koji prikazuje Južnu Ameriku. Kako jedna osoba, ma koliko odlu na, može Odboru da upropasti planove za novi svetski poredak? Premda mu je sve manje verovao, uzdao se u senatorovo znanje i iskustvo. Mora emo da se pobrinemo za te nedovršene sitnice u Peruu. I tu ne smemo da omanemo. Uzdahnuo je od nestrpljenja i pažnju ponovo posvetio telefonskom pozivu: „Pobrinite se da je budno prate dok ne u e u avion. I vodite ra una sa kim sve razgovara. Zovite me ako još nešto privu e vašu pažnju...“ „Svakako, sekretaru.“ Sekretar je, me utim, ve prekinuo vezu. Sudbina akademaca nije bila jedina stvar na sekretarevom umu. Sto je više razmišljao o onome što je senator rekao kada su odlazili iz zgrade, postajao je sve sumnji aviji. Šta e se stvarno desiti u ponedeljak? Preuzimanje kontrole bi e nasilan i krvav posao - to je, nažalost, neizbežno. Ali to nema za cilj kraj sveta. Daleko od toga: to treba da bude po etak novog doba. Stari korumpirani, demagoški oblici vladavine trebalo bi da nestanu i da zapo ne direktno upravljanje Korporacije. Plan je, bar do sada, uvek bio takav. Nešto je veoma pogrešno i sekretar e morati da donese odluku. Možda senator Kurc radi na svoju ruku? Možda bi trebao da iza le a senatora Kurca pokuša da stupi u vezu sa Odborom? Ne. To bi bila krajnja ludostne bi do ekao ni kraj dana, a kamoli slede i ponedeljak. Postoji, me utim, jedan drugi put koji je još uvek otvoren. U razgovoru sa senatorom, on nije bio potpuno iskren... Sasvim polako, sekretar Miler je podigao pogled sa stola i okrenuo se da pogleda u ugao sobe. Tamo je stajao elegantni orman od tikovine, a iza njegovih zaklju anih vrata nalazio se zdepasti i ružni sekretarov li ni sef. Ne, pomislio je. Ne još. Suviše je rizi no. To e morati da bude njegovo poslednje pribežište. Prvo bi morao da pokuša da sazna nešto više o senatoru - da pokuša da sazna šta njega zaista motiviše...

19 Kada je avion probio oblake iznad Perua, Ketrin se upravo budila. Zujanje motora ju je zbunilo na trenutak. Zavrtela je glavu na jednu a zatim na drugu stranu, polubudna, pitaju i se gde se, pobogu, nalazi. Ali je tada ula glasove uzbu enih britanskih poklonika jeftinog turizma koji su sedeli iza nje i talas adrenalina potpuno ju je osvestio. Kroz zvu nik je doprlo pucketanje, a zatim kapetanov glas: avion je skrenuo s koridora malo na jug da bi izbegao turbulenciju na severu Perua. Sada putuju na sever, pedesetak kilometara od obale, i slete e kroz manje od jedan sat. Ketrin je ponovo zažmurila i polako disala. Sanjala je o profesoru Kentu. Ponovo je sklopila o i i pokušala da isklju i buku aviona i putnika, kako bi se prisetila sna pre nego što se zauvek rasprši. Sanjala je da je u profesorovoj seoskoj ku i. Sedeli su u kuhinji i pri ali i smejali se, baš kao što su uvek radili. On je uklju io elektri ni ajnik i vratio se u svoju fotelju pored vatre. Još uvek je na sebi imao blatom isprskane pantalone i ve-like zelene gumene izme. To mu je bila uniforma kada je boravio u ku i na selu. Ona je kod njega došla da ga vidi i da ru aju zajedno. Iz rerne je dopirao miris pe enog pileta, a on je upravo otvorio bocu crvenog vina i stavio je na robustni hrastov sto, pripremaju i se za njihovu gozbu. Profesor je tog jutra izgledao veoma nadahnuto i, kao i uvek, Ketrin je uživala u njegovom društvu. Jedan od najve ih užitaka njihovog prijateljstva bio je što je imala ose aj da je od njega nešto nau ila uvek kada bi se sreli. Nikada nije imala utisak da on drži predavanje, samo da je svakog trenutka živ i uklju en u svet oko sebe i zabrinut za njegovo zdravlje. U snu se prisetila razgovora koji su jednom vodili o spravama koje odmenjuju fizi ki rad. Profesor joj je sa svojim uobi ajenim darom objasnio pravi zna aj tih takozvanih tehnoloških napredaka. ,,Platon“, rekao je profesor Kent, „veliki Grk i otac zapadnja ke tradicije, rekao je da je šaka ‘organon’ - ‘organon’ bi prevedeno zna ilo ‘alatka’. Nazvati šaku organonom zna i re i da je ona alatka svog vlasnika. Platon je rekao da je šaka ‘organon’, eki je ‘organon’, a i šaka sa eki em je ‘organon’. „Me utim, elektri ni sokovnik koji se danas nalazi u mnogim kuhinjama nešto je mnogo zlokobnije. On se pretvara da je ‘organon’, ali je zapravo nešto sasvim drugo. On je jedna od brojnih manifestacija gigantskog ‘sistema’ koji proždire naš svet.“ Ketrin se pretvarala da ne veruje, jer je ponekad volela da izigrava avoljeg advokata: „Ma kakvi! Nema sumnje da je to samo bezopasan ure aj koji ubrzava dosadan posao - omogu ava uštedu vremena. A krajnji ishod je zdravo pi e - zar se od nas ne o ekuje da kupujemo sokovnike?“ On joj se nasmešio. Volela je da diskutuje s njim o bilo emu. Znao je da se raspravlja na nežan na in, ali mu nije smetalo ako mora da se oštro založi za svoj stav. Uživao je da ube uje ljude, ili da to pokušava, svojim razložnim argumentima, uvek sa pozicije holisti kog shvatanja sveta, od kojeg niko nije mogao da ga odgovori. ,,Pa, Ketrin“, rekao je. „Voleli mi to ili ne, prošlo je doba alatki i stiglo je doba sistema. Hajde da to iznesemo ovako: ti cediš pomorandže i praviš ukusno, zdravo pi e. Divno! Ali, ako pažljivije posmatraš sokovnik, primeti eš njegove uznemiruju e strane. Struja koja napaja sokovnik dolazi preko mreže kablova i dalekovoda, koji se napajaju iz stanica koje zavise od pritiska vode, cevovoda ili dostave tankerima, što zauzvrat zahteva brane, platforme na moru i sprave za bušenje nafte u dalekim zemljama. Ceo lanac garantuje odgovaraju u i brzu isporuku samo ako svaki njegov pojedina ni deo ima itave armije inženjera, planera, finansijskih stru njaka, koji se dalje uzdaju u administracije, univerzitete, zapravo cele pojedine delatnosti - a ponekad ak i na vojsku, kao što smo esto vi ali. „Svako ko misli da samo koristi sokovnik, greši. Sokovnik je maska; on uopšte nije prakti na alatka ve krajnja komponenta samo jednog od milion miliona pipaka velikog sistema, koji se omotava oko ovog sveta i svakog dana sve više poja ava svoj stisak.“ ,,Pobogu“, prekinula ga je Ketrin, zaboravljaju i da je pokušavala da izigrava avoljeg advokata. ,,To zvu i prili no zabrinjavaju e...“ Profesor je odmahnuo glavom. Tužan osmeh mu je prešao preko iica. „... Da - i tako preko podmuklo prerušenih stvari kao što su mikser, mašina za pranje veša, automobil i tako dalje, ovi pipci ulaze u našu svakodnevnicu i primoravaju nas da služimo sistemu koji e nas jednog dana, u ne tako dalekoj budu nosti, uništiti. Prilika da se isklju imo iz igre je odavno prošla. Sistemima je u prirodi da narastaju i poprimaju sopstveni život, a na kraju i stvaraju vlastite ciljeve, druga ije od onih kojima su trebali da služe. Pogledaj organizovane religije. One su ogromni globalni sistemi, sa ambicijama koje su sada daleko od dobrih re i njihovih proroka. Cilj našeg sadašnjeg globalnog sistema jeste da sve više i više ljudi primora da zavise od energije koju on obezbe uje. Koriste i sistem, mi mu pišemo blanko ek“, rekao je. Profesor je otišao do stola i nasuo dve aše vina. „I zapamti, priroda je banka od koje se u krajnjoj liniji napla uju svi ti ekovi. Ali, dopusti mi da ti iznesem ru ak, devojko draga. Prijatelj iz sela mi je doneo pile sa svoje farme. A oni su uvek izvrsni - nadam se da e ti se dopasti!“ Suznih o iju, i veoma tužna kada je shvatila da takvih razgovora više ne e biti, Ketrin je podigla zavesicu sa prozora da pusti unutra jutarnje svetlo. Ispod njih se, dokle god je sezao pogled, protezao peruanski Alto Plano. Prizor je bio impresivan. Ali su tada, na njeno zaprepaš enje, njene o i po ele da se poigravaju s njom. Giedaju i dole, pomislila je da vidi udan obris, nekako položen na zemlju više od hiljadu metara ispod aviona. Li io je na konturu džinovskog kolibrija. Ketrin je protrljala umorne o i i pogledala još jednom, o ekuju i da halu nacija nestane. Ali je ona još uvek bila tamo, a pored nje se nalazio nekakav ogroman cvet. A malo dalje su bili još neki ogromni crteži. Fantasti na riba i veli anstveni ogromni kondor, a zatim razni geometrijski oblici. Zatim i par paralelnih linija. Linije su bile savršeno prave i kao da su išle u nedogled. Da li mi se privi a? Ovo je neverovatno! Okrenula se Radefordu i prodrmala ga. „Džejmse - moraš da vidiš ovo. Kakvi su, pobogu, ono crteži nacrtani na tlu?“

Radeford je, upravo probu en, pogledao napolje u zapanjuju i predeo. ,,Oh, bože! Nemam pojma.“ Sa Radefordove leve strane, na sedištu pored prolaza sedeo je elegantno obu eni peruanski gospodin star šezdesetak godina. Imao je tamnosme i ten i karakteristi an nos Inka. Na uo je njihov razgovor i sada je rekao na engleskom s jakim naglaskom: „To su uvene Naska linije. Dobro došli u Peru!“ Radeford se našao u nedoumici. „Naska linije? Nikad nisam uo za njih!“ Ketrin je htela da sazna više: „Nisam ni ja - kako je mogu e da se vide sa ovako velike visine? Mora da su stvarno ogromne. Same one linije su sigurno kilometar duga ke! I tako su prave!“ Peruanac se nasmejao; njegove o i su svetlucale na jarkoj sun evoj svetlosti. „Senjorita, one su ak i duže. Duga ke su više od osam kilometara. I savršeno su prave - one idu preko brda i dolina, preko vododerina i baš nigde ne skre u s pravca.“ Ketrin je bila zapanjena. „Ali, emu one služe i kada su napravljene?“ „O igledno je da nikada ranije niste bili u Peruu, senjorita.“ Stari ovek se nasmešio. „Mora ete da se naviknete da ovo esto slušate tokom svog boravka, ali se plašim da to niko ne zna!“

20 Nekoliko minuta kasnije, Ketrin se okrenula Radefordu, nakon što je pogledala u turisti ki priru nik. Ozbiljno, namrštenog Iica, rekla je: „Ovde kaže da su Naska linije krugovi u žitu Latinske Amerike. Postoje bukvalno stotine ogromnih crteža i niko zaista ne razume kako su napravljeni. Neki od njih su crteži životinja i riba, ali su ve inom to savršeno izvedeni geometrijski oblici: kvadrati, trouglovi, trapezi i beskona no duge prave linije. Naj udnije je to što oni mogu da se shvate i da se prepozna šta predstavljaju samo ako se gledaju iz vazduha - kao što mi sada radimo. Sa zemlje je, zbog njihove ogromne veli ine, gotovo nemogu e ste i uvid o njihovim dimenzijama, a pošto na zemlji oko Naske uopšte nema visokih ta aka - ona je svuda ravna - sve to deluje još neshvatljivije.“ Ketrin je zastala na sekund. Radeford je bio duboko zamišljen. Nije morala ni da pita - ali jeste: „Misliš li isto što i ja?“ Radeford je klimnuo glavom. Njegovo snažno, lepo lice bilo je namršteno. „Ako ho eš da kažeš da te to podse a na profesorovu teoriju“, rekao je, ,,o ljudima iz davnina koji ostavljaju poruke za budu nost, onda da, sasvim sigurno mislim isto što i ti. To je izvanredno.“ Ketrin je ponovo pogledala kroz prozor dole u udne šare koje su veli anstveno promicale ispod njih. Ispod aviona je prostrujala ogromna ptica, a zatim veliki prazni paralelogram. Pustila je da joj knjiga padne u krilo. Osetila je knedlu u grlu - sve ovo je postajalo previše. Kako to da možeš da pro eš kroz celokupno obrazovanje - srednju školu, fakultet, doktorat, i da na kraju postaneš univerzitetski profesor, a da onda u toku dvadeset etiri sata cela osnova tvog lagodnog pogleda na svet bude nacisto razrušena? Zašto mi niko ranije nije rekao za ove stvari - za mape, Naska linije, za to da je Biblija u stvari tajni kod za prenošenje drevne mudrosti? Osetila je Radefordovu tešiteljsku ruku na ramenu. „Ketrin? Ketrin - da li ti je dobro?“ Toplina ljudskog dodira i zvuk njegovog glasa trgli su je nazad u stvarnost. Okrenula je glavu da ga pogleda i pokušala da se na silu nasmeši, ali ju je pritisak kona no sustigao. Njegovo lice je bilo ozbiljno: „Ketrin - moramo da budemo smireni. Ne smemo da se plašimo. Seti se starog profesora - on je kroz ovo ve prošao. Mi znamo da je i on otkrio sve ove stvari i još više, i moramo da ga sledimo. Moramo da verujemo u istinu i da zanemarimo sve što smo do sada mislili da znamo...“ Ovoga puta, ona se iskreno nasmešila. Bilo joj je drago što ga ima pored sebe. „Džejmse, hvala ti. Izvini - samo što, pa, izgleda da se mnogo toga desilo u poslednja dvadeset etiri sata. Izgleda da se dosta toga promenilo... bar za mene.“ „Znam - slažem se. Nemam pojma kuda sve ovo vodi i, da budem iskren, prili no me plaši ako pomislim na mogu e posledice. U stvari, mislim da bismo morali pokušati da ne razmišljamo mnogo unapred ve samo da nastavimo dalje i vidimo šta emo otkriti.“ Ketrin je ponovo spustila pogled na nadrealni pejzaž visoravni. Još uvek je bio tamo i rugao joj se svojim nedoku ivim hijeroglifima. Pošto je ponovo imala cilj, otvorila je knjigu po drugi put. „Mnogi su pokušali da odrede starost Naska linija, ali je to nemogu zadatak. Za crteže nije koriš en organski materijal, tako da odre ivanje starosti radioaktivnim ugljenikom ne dolazi u obzir, i jedino sa im mogu nešto da urade jesu komadi i keramike koji su ukopani u pojedine brazde i jarkove napravljene ljudskom rukom. I same slike izazivaju pitanja. Na primer, zašto je tako mnogo naslikanih stvorenja strano za Ande? Tu je kondor, ali, osim njega, tu je cela zbirka neprikladnih životinja, uklju uju i kita, majmuna, udne vrste ptica i, naj udnije od svega, savršeni crtež jednog izuzetno malog i izuzetno retkog pauka, koji se može na i samo u najdubljim prašumama Amazona. „Taj pauk je naro ito zanimljiv jer su astronomi izra unali da njegov položaj i položaj pravih linija u njegovoj blizini služe kao model sazvež a Orion i okolnih zvezda.“ Ketrin je zatvorila knjigu. To je za nju kao astronoma bilo dovoljno da otkloni preostale sumnje. „Džejmse - bez obzira ko su ljudi koji su napravili ove crteže, jedno je sigurno - nesumnjivo su iz neke bivše razvijene civilizacije. Da bi se razumelo nebo i da bi se ovako iscrtalo sazvež e Orion, potrebna je neverovatna koli ina sofisticiranosti.“ Radeford je odmahnuo glavom, ne shvataju i. ,,Da - a šta je sa injenicom da polovina životinja ak i nije sa Anda?“ Ketrin je iznenada pala na pamet jedna ideja. Nagnula se napred i ponovo se obratila peruanskom gospodinu. On je bio zadubljen u novine. „Izvinite, senjor, mogu li nešto da vas pitam?“ Stariji ovek je spustio novine i ohrabruju e joj se nasmešio. „Šta Peruanci kažu za ove linije?“ Njegove tamne o i pažljivo su posmatrale njeno lice. Ketrin se ose ala kao da e njegov odgovor zavisiti od toga šta misli o njenom karakteru. Pogledala ga je mole ivo. „Senjorita - mi ve znamo ko je nacrtao ove linije. To su bili Virako e, polubogovi koji su prvi vladali Peruom. Oni su došli s mora, mnogo, mnogo hiljada godina ranije. Uveli su zakone i ljude nau ili mnogim stvarima. Ameri ki arheolozi, i španski pre njih, misle da mi pri amo o mitskim li nostima kada govorimo o Virako ama ali, to nije tako. Ne postoje pisani tragovi o tim ljudima, ali mi znamo da su oni došli.“ Stariji ovek je odlu no klimnuo glavom, a zatim se ponovo zavalio u sedište i vratio svojim novinama.

Radeford se, o iju raširenih u udu, nagnuo prema Ketrin i šapnuo joj: „Mislim da si upravo otkrila na šta treba da usredsredimo pažnju. Ko su bili Virako e - i da li je mogu e da su postojali?“ Ketrin je klimnula glavom i uzvratila mu šapatom. „Da - u pravu si - oni bi mogli da budu klju za ovaj deo misterije. Možda su Virako e narod koji je ostavio poruke upozorenja u svetskim mitovima. Možda su ove linije delovi te poruke.“ Radeford je, zure i pored Ketrin u beskona no plavo prostranstvo, promrmljao skoro za sebe: ,,Da! Ta no. To je izvanredno...“ Okrenuo se da je pogleda: „Imam ose aj da e naš prijatelj Migel Flores imati mnogo da nam kaže o svemu ovome.“

21 Na aerodromu u Limi vladala je prazni na atmosfera. im su prošli kroz vrata koja ozna avaju izlaz iz peruanske carine, njihova ula su istog trena bila napadnuta sa svih strana. Najupadljiviji su bili ljudi. Posle aerodroma Hitrou sa elegantno obu enim poslovnim ljudima, turistima koji odlaze na odmor vuku i okolo uredan prtljag i opšteg ose aja da te premeštaju naokolo kao kuglicu u fliperu, haos na aerodromu u Limi bio je prili no osveženje. Ogromna buka, sparina i hiljade Indijanaca, od kojih mnogi u narodnoj nošnji sastavljenoj od pon a i filcanog panama šešira, sve je to doprinosilo ose aju da su zakora ili na tropsku pijacu. Brane i se od raznog nutkanja, Ketrin i Džejms su se probili do taksi-stanice i posle kratkog ekanja uspeli da skliznu u tihu unutrašnjost taksija. Bio je to prostrani žuti taksi u ameri kom stilu, koji je vozio ovek prijateljskog izgleda, star dvadesetak godina. Zadihana od probijanja kroz gužvu, Ketrin je voza u rekla da ih odveze u grad. Voza se osmehnuo i okrenuo klju . Taksi je krenuo - ispuštaju i raznorazne udne zvuke dok je išao - i skrenuo na prljavi, prometni glavni put za Limu. im su napustili podru je aerodroma i prizori pored puta po eli su da se kvare: svuda se protezalo sirotinjsko naselje. Radeford je zaprepaš eno gledao užasan prizor. Naselje je izgledalo kao parodija na ameri ki ili evropski grad. Sve je bilo napravljeno ljudskom rukom, ali umesto da se koristi u prave svrhe, koriš eno je za nešto drugo, mnogo nužnije. Poklopac automobilskog motora upotrebljen je kao krov za ku u, prazno bure od ulja koriš eno je kao kada. ubre izba eno na ulice služilo je kao igra ka grupi musave dece. Ovo su, zna i, uvene favele Južne Amerike, pomislio je Radeford. Ketrin je bila paralisana. Posle spokojne lepote Oksforda, ovo je bila apokalipti na vizija. Kako ljudi uspevaju da o uvaju moral ovde? Kako mogu dobro da žive u ovim bednim uslovima? Okrenula se Radefordu. „Mislim da Virako e ne bi bile presre ne da ovu zemlju mogu da vide danas.“ „Ne - sigurno ne. Veoma je depresivna.“ Radeford je zaprepaš eno posmatrao dok su prolazili pored redova i redova improvizovanih ku a. „Predlažem da odemo pravo do Ministarstva za antikvitete i na emo Floresa. Za hotel možemo da se pobrinemo kasnije - šta ti misliš?“ „Slažem se. Mada bi mi dobro došla šolja jake kafe... Nisam mnogo spavala tokom leta.“ Radeford je preturao po svom rancu i izvukao beležnicu u kojoj je bila adresa Ministarstva antikviteta. Osmehnuvši se, pružio ju je Ketrin i klimnuo voza u. „Mislim da je bolje da ti to obaviš, ina e ko zna gde emo završiti!“ Ketrin se nasmejala i popri ala sa voza em. Zatim je spustila glavu na naslon i zažmurila. Uskoro emo saznati zajedni ku tajnu profesora Kenta i Migela Floresa. I za korak emo biti bliži da sbvatimo zašto je profesor umro... Ministarstvo antikviteta je smeštenu u velikoj, impresivnoj zgradi u neoklasi nom stilu na severnoj strani veli anstvenog i haoti nog trga Plaza Major. Plaza Major se nalazi u srcu Lime, na raskrsnici etiri najprometnije ulice glavnog grada i zbog toga je od jutra do mraka ispunjen morem svih vrsta vozila, nestrpljivih da stignu na svoja odredišta: kamionima iz unutrašnjosti, lokalnim autobusima i privatnim automobilima koji pokušavaju da sebi prokr e put, svi naizgled nesvesni saobra ajnih znakova i saobra ajaca. Nakon mu nog obilaska oko trga i ševrdanja kroz saobra aj, taksi se napokon zaustavio u podnožju masivnog stepeništa. Ketrin je platila voza u, dok se Radeford rvao s torbama, izvla e i ih iz prtljažnika. Nestrpljivi da što pre u u i pobegnu od zaga enog vazduha i buke, žurno su se popeli uz stepenice. Na vrhu su se nalazila velika otvorena gvozdena vrata, a iza njih druga, staklena, koja su unutrašnjost ministarstva štitila od buke saobra aja i smrada dizela. Iznad gvozdenih vrata nalazio se amblem od bronze koji je prikazivao ogromnog kondora, a ispod su bile ugravirane re i Ministerio de Antigüedades. Predvorje zgrade je inila sumorna, slabo osvetljena dvorana koja je podse ala na pe inu, duga ka oko trideset metara, u kojoj je vladala grobna tišina. Pod je bio od mermera, kao i zidovi, sa tavanicom proporcija neke katedrale. Izuzev prijemnog pulta i sofe pored njega, nameštaja prakti no nije bilo. Iza pulta je stajala jedna službenica, ali je, osim nje, Ministarstvo antikviteta odavalo utisak da je napušteno. Otišli su do prijemnog pulta i Ketrin je pro istila grlo pre nego što se obratila si ušnoj crnokosoj službenici. „Buenos dias - došli smo da vidimo Migela Floresa, molim vas. Ja se zovem Ketrin Donovan, a ovo je Džejms Radeford - mi smo sa univerziteta Oksford.“ Sekretarica je izgledala veoma uznemireno i po ela je brzo da pri a na španskom. „Možeš li da je razumeš?“, upitao je Radeford Ketrin. ,,Ne“, odgovorila je. „Pri a prebrzo - ekaj... zove nekoga.“ Sekretarica je brzo pri ala u slušalicu, a zatim ju je pružila Ketrin. „Hola - habla inglés?“, upitala je Ketrin. Naravno, ovek na drugom kraju je odgovorio na engleskom, ugla enim i umiruju im tonom. „Zdravo - ovde zamenik ministra za turizam. Shvatio sam da ste došli da vidite senjor Floresa?“ Ketrin se okrenula Radefordu i zavereni ki mu se nasmešila. Gledao je u nju dok je ona slušala glas na drugom kraju. Iznenada je prebledela, a njena ruka je, i dalje drže i slušalicu, pala sa strane. Okrenula se da ga pogleda. Nije se više smešila - o i su joj se punile suzama. Na licu joj je bio izraz istog straha: „Džejmse - Floresa su jutros udarila kola dok je išao na posao. Mrtav je.“

22 Odse no kuckanje elegantnih cipela po mermeru najavilo im je dolazak službenika iz Ministarstva antikviteta. Iz suprotnog dela dvorane prema njima je išao niski, tamnoputi, brkati ovek, u crnom odelu i kravati. Izgledao je kao da mu je etrdesetak godina. Kada se približio, Ketrinini instinkti su preuzeli kontrolu. Brzo je Radefordu šapnula: „Nemoj da mu kažeš zašto smo ovde...“ Službenik je došao pravo do Ketrin i rukovao se s njom, a zatim se okrenuo Radefordu i uradio isto, smeše i se sve vreme neiskreno i ulagiva ki. Imao je zlatno prstenje na rukama i zlatan zub. Naglasak mu je bio vrlo izražen i zra io je dobro uvežbanim šarmom: „Dobro došli, dobro došli. Tako mi je žao što sam morao da vam prenesem vest o ovoj tragediji. Ja sam Rafael Mantores, radim u odseku senjor Floresa. Upravo ste razgovarali sa mnom preko telefona. Molim vas - sedite...“ Radefordu i Ketrin je bilo skoro drago što im je re eno šta da urade. Sasvim uzdrmani, otišli su do sofe i seli. „Molim vas, senjor Mantores, možete li da nc.m kažete šta se dogodilo sa senjor Floresom?“, upitala je Ketrin. Službenik je uzdahnuo. Ketrin je to izgledalo nekako teatralno, ali možda samo zato što se ose ala izuzetno uplašeno i sumnji avo. ,,Oh. To je užasno. On svakog dana izlazi iz autobusa na drugoj strani trga i zatim prolazi kroz saobra aj, umesto da ide okolo.“ Radeford nije mogao da veruje u ovo što uje. ,,Da li je vozilo koje ga je udarilo stalo?“ ,,Da li je stalo? Ha! Ovo je Lima! Ne, nije stalo, otišlo je...“ „Ali, da li je bilo svedoka?“ „Senjor - hmm... izvinite, zaboravio sam vaše ime.“ Radeford je ljubazno odgovorio: „Senjor Radeford.“ „Senjor Radeford, u Limi ljudi ne staju. To je bio nesre ni slu aj - šta je bilo ko mogao da uradi? Policija je stigla oko pola sata kasnije. Saobra aj je vrlo gust u tom podru ju... Nije to njujorška policija. Odvezli su ga u bolnicu, ali bilo je prekasno.“ Ketrin ga je, još uvek jedva sposobna da svari informaciju koju uje, prekinula: „Ali, to je užasno - niko se nije potrudio da kaže šta se desilo ili da prijavi broj kola?“ „Kakve bi bilo koristi od toga, senjorita? To je verovatno neko neregistrovano vozilo, kakva je ve ina vozila u Limi - policija ionako ne bi mogla da mu u e u trag. Ali, vi ste ovde došli da vidite senjor Floresa? Mnogo mi je žao što je vaša poseta upropaš ena. Ali možda ja mogu da vam pomognem? Ovde nam ne dolazi mnogo ljudi sa Oksforda - to je za nas ast.“ Uvežbani osmeh se vratio na službenikovo lice. Ketrin je brzo pogledala Radeforda - u nju se uvla ila paranoja. Odgovorila je za oboje. ,,Ne, hvala. Molim vas, ne brinite. Hteli smo da popri amo sa senjor Floresom o Inkama, ali to nije važno. Uze emo vodi a iz hotela...“ Službenik joj je nametao svoju pomo : „Ali, senjorita, možda mogu da vas ubedim da posetite neke od nasih modernijih atrakcija? Peru je mnogo više od nasle a Inka za koje znate...“ Gledaju i po predvorju sli nom pe ini, bezmalo o ekuju i da se iza nekih vrata pojavi neki nepoznati neprijatelj, ona je promucala: ,,Ne, ne, mnogo vam hvala. Sve je u redu.“ „Pa, ako mogu na bilo koji na in da vam pomognem tokom vašeg boravka ovde, molim vas, ne ustru avajte se da me pozovete. Evo moje posetnice. Žao mi je što je vaša poseta ovako po ela.“ Službenik je pogledao njihove rance sa još uvek prilepljenim avionskim nalepnicama i široko im se osmehnuo. „Iskreno se nadam da e se stvari popraviti.“ „Hvala vam, senjor Mantores, sigurna sam da ho e. Sigurna sam da ho e.“ Ali, Ketrin nije bila stvarno u to uverena.

23 Radeford i Ketrin su stajali na vrhu stepeništa ispred ogromnih vrata i posmatrali more vozila koja su polako kružila, ispunjavaju i trg pred njima. Sirene su se neprestano ule. Buka je bila skoro nepodnošljiva, smrad izduvnih gasova prejak. Radeford je ispustio ranac na tlo i zagledao se preko haosa na trgu Plaza Major. Dok je stajao potpuno izložen pogledu celog ogromnog trga, iznenada se osetio veoma ranjivo i njegovi instinkti su zavrištali da se sakrije, da se vrati u zgradu, da nestane. Ketrin je vrtela glavom, mozak joj je luda ki radio. Flores je sigurno ubijen - suviše je velika slu ajnost da bude pregažen dvadeset etiri sata posle telefonskog poziva. Ali, kako je uopšte neko mogao da zna da smo ga zvali? Da li su prisluškivali telefon? I ako je tako - ko to radi i zašto? Ma ko da su oni, mora da su dobro organizovani - me unarodno organizovani, u stvari - i tvrdoglavo rešeni da zaustave ono ušta su profesor i Flores bili uklju eni. A on je preko telefona rekao da oni nisu spremni. Spremni za šta? A tada, hladna logika njenog uma bacila ju je duboko u carstvo straha. Obuzelo ju je ose anje užasa. Ali ako su oni ubili Floresa samo zato što je pri ao sa nama, onda sigurno... Po ela je pani no da se osvr e. Ose ala se kao da e da brizne u pla , želela je da se sakrije... A zatim je ponovo pomislila na starog profesora, humanog, saose ajnog oveka, koji je hladnokrvno ubijen iz njoj još uvek nerazumljivih razloga. Bes se borio sa strahom kada je njena odlu nost ponovo po ela da narasta. Ne e nas se rešiti tako lako. Ne e nas pot initi strahom... O ajni ki je pokušavala da smisli šta slede e da uradi. ,,Da li bi imalo nekakve svrhe razgovarati sa policijom... ili sa britanskom ambasadom?“ ,,Ne“, rekao je Radeford odlu no, gledaju i gore u nju. „Šta bismo uopšte mogli da kažemo?“ Ketrin je sela na svoju torbu. Jednostavno nije znala na koju stranu dalje da krene. Ose ala je kako provalija izme u njih dvoje postaje sve ve a. Ona je jedva poznavala Džejmsa Radeforda, a Džejms Radeford je jedva poznavao profesora. Jadni Džejms. Sigurno se pita šta Ii radi ovde. Ali, negde mora da postoji rešenje - ili bar nagoveštaj kako da nastave dalje. Radeford je kora ao oko kamenih plo a na vrhu džinovskih stepenica. „Ketrin, stvarno mislim da treba da se vratimo na aerodrom. Mislim, pokušali smo. Trebalo bi da neko drugi to preuzme. CIA. MI6. Ne znam. Ljudi koji razumeju ove stvari.“ Zastao je i okrenuo se da se direktno obrati Ketrin. I ona je bila zamišljena. Iznenada je sko ila na noge. „Džejmse, da li bi mogao da me sa ekaš ovde i pripaziš na moju torbu? U njoj su profesorove mape.“ Radeford se naglo okrenuo: „Šta! Šta to radiš? Hej - zašto se vra aš unutra? Sa ekaj...“ Ali, bilo je prekasno. Ketrin je nestala kroz velika gvozdena vrata nazad u tamu predvorja. Sam na vrhu stepenica, Radeford se ose ao kao da mu se om a steže oko vrata.

24 Senjor Mantores se žustro vra ao hodnikom do svoje velike kancelarije na tre em spratu Ministarstva antikviteta. Nestao je licemerni šarm od pre nekoliko trenutaka. Zavukao je ruku u džep sakoa i izvukao maramicu. Izvijaju i vrat, obrisao je elo i lice. Vratio je maramicu natopljenu znojem. Sa izrazom strepnje na licu otišao je polako do vrata i zatim, zastavši na sekund, okrenuo ru ku. Još jednom je duboko udahnuo i ušao. U udobnoj kožnoj direktorskoj stolici sa visokim naslonom iza stola senjora Mantoresa sedeo je ovek koji je ubio profesora Kenta. Ubica je bio obu en u crno odelo i belu košulju, a njegove kratke ali miši ave ruke bile su prekrštene preko grudi na vrlo agresivan na in. Pored prozora, drugi u crno obu eni zapadnjak opakog izgleda stajao je gledaju i kroz venecijaner dole na trg. Bio je to sau esnik malog muškarca one mra ne no i iznad ruševina Ma u Pik ua. U izgledu dvojice muškaraca bilo je ne eg vojni kog - njihova kratka kosa, njihova mršava lica išibana vetrom. Sitni muškarac je besno pogledao užasnutog senjor Mantoresa, a zatim ga upitao: „Dakle - je li obavljeno? Mogu li sekretaru Mileru da kažem da je ovo kraj?“ Zamenik ministra antikviteta sveo se na uzdrhtalu olupinu. Samopouzdanje koje je Ketrin i Radefordu pokazao u predvorju sada je iš ezlo. Glas mu je drhtao kada je progovorio: ,,Da, senjor. Razgovarao sam sa njima. Nisarn im rekao apsolutno ništa sem da je Flores stradao u saobra ajnoj nesre i. Bili su potreseni. Mislim da ne e dugo ostati u Peruu.“ ,,Ti misliš da oni ne e ostati dugo ili znaš da ne e ostati dugo?“ Izraz panike je preleteo preko Mantoresovog lica. Glas mu je postao mole iv i piskav. „Senjor - nema nikakvog traga koji bi mogli slediti. Ne mogu da na u ama baš ništa. Oti i e ku i, siguran sam u to.“ Iznenada se sau esnik, koji je do tog trenutka bio zaokupljen gledanjem kroz prozor, okrenuo. Rekao je oveku iza stola: „Devojka ponovo ulazi. Sama.“ Zatim se ponovo okrenuo prema prozoru i vrhovima prstiju razmakao venecijaner. Njegov kolega u stolici je zarežao: „Mantorese, zašto ona, sto mu avola, ponovo ulazi u zgradu?“ Mantores je bio na ivici sloma. „Ne znam, senjor. Molim vas, razgovara u s njom - idem ponovo dole...“ ovek u stolici je besno pogledao Mantoresa. „Ne. Ovo je suviše važno.“ Dok je to govorio, odgurnuo je stolicu od stola i ustao. „Imamo jasna naredenja. Pobrinu emo se da nam ovo ne izmakne ponovo iz ruku. Po i s nama.“ Dva minuta kasnije, Ketrin je skliznula napolje kroz vrata, mašu i ceduljicom na kojoj je bilo nešto napisano. Na licu joj je bio osmeh. „Šta je to?“, zbunjeno je upitao Radeford. „Ovo je adresa Floresove porodice. Rekla sam službenici na recepciji da ho u da pošaljem cve e.“ Radeford nije mogao da poveruje svojim ušima. Ona zaista planira pokušaj da nastavi njihovo putovanje. Ali ga je nesporno impresionirala njena hrabrost. „Bilo je tako lako?“ ,,Pa - to je istina.“ Ketrin se nasmejala. ,,U stvari, ho u da ga li no odnesem. Hajde, idemo.“ Ketrin je došla do svoje torbe i zabacila je na rame. Radeford je posmatrao dok je Ketrin tr ala niz stepenište da zaustavi taksi. Stigla je do dna, a zatim se okrenula da pogleda gore u njega. Videla je da on okleva i mogla je to da razume. Ali, potrebno mi je da on po e - molim te, Džejmse... Uzdahnula je i zatim mu doviknula: „Slušaj, Džejmse - molim te, hajde da vidimo porodicu Flores; posle toga možemo da odemo na aerodrom. Obe avam. Ne mogu da odem ku i a da ne sledim ovaj trag - ne u sebe mo i da pogledam u o i...“ Jedan Radefordov pogled na njeno mole ivo lice bio je dovoljan da se njegov pragmatizam istopi: „Dobro - idemo sada do Floresove ku e, a posle toga pravo na aerodrom - jasno? I neka bude kratko...“ Mrmljaju i sebi u bradu, opsovao je svoju nemo da joj kaže ne, a zatim je podigao torbu na rame i krenuo niz stepenice za njom.

25 Približavalo se podne u sredu i ulice Lime bile su pune kota. Sunce je bilo skriveno, kao što je deset meseci godišnje, iza zloglasne obalske magle koja se kotrlja sa Pacifika i grad prekriva belom izmaglicom. Lokalno stanovništvo je zove garoupa, što zna i magar ev trbuh, i njena sparina pove avala je zagušljivost izazvanu zaga enjam i toplotem. Put je Radeforda i Ketrin poveo kroz stari kolonijalni centar grada. Bila je to slika izbledele raskoši. Prošli su pored divnih drvenih vila i velikih kamenih palata, koje su uglavnom pretvorene u državne institucije, ministarstva i muzeje. Stara Lima je mala i posle nekoliko minuta taksi je vozio kroz prljave, zakr ene ulice modernog grada sa turobnim betonskim zgradama i razrovanim ulicama. Znaci siromaštva su bili svuda vidljivi i dok se auto probijao kroz saobra ajnu gužvu, uli ni prodavci svega, od plasti nih vešalica za ode u do upalja a, rojili su se oko vozila koje se sporo kretalo. Dvadeset minuta kasnije i nakon što su zastali kod cve are da Ketrin kupi ljiljane, taksi je zašao za ošak i krenuo uzanom praznom uli icom, duboko u srce jednog stambenog naselja. Voza je zagledao as na jednu as na drugu stranu, puštaju i da vozilo nežno klizi niz prljavu ulicu. „Aha! Tu je“, kona no je saopštio. „Ona vrata - ona zelena.“ Ketrin i Radeford su oprezno gledali u jednospratnu betonsku zgradu koja je bila zgurana u nizu sa drugima - sve su bile sumorne i na isti kalup. Ketrin je pružila voza u dogovoreni iznos i izašla iz kola. Prazna ulica je u njoj izazivala nervozu. Pogledala je okolo, a zatim se okrenula voza u. „Možete li da sa ekate ovde jedan sat ili malo duže?“ „Naravno, senjorita. Ostanite koliko ho ete.“ Indijanac je isklju io motor, uklju io radio i naslonio glavu nazad, navla e i bejzbol kapu preko o iju sa zadovoljnim osmehom. Ketrin i Radeford su otišli do vrata. Kada je Ketrin pozvonila, Radeford se odmakao korak nazad i pogledao gore-dole niz ulicu. Tišina ga je uznemiravala. Posle tridesetak sekundi, za ulo se kloparanje, a potom zvuk klju a koji se okre e u bravi. Vrata su se odškrinula. Lice neke žene pojavilo se u prorezu. O i su joj bile crvene - verovatno od plakanja, pomislila je Ketrin. Zena je imala izražene privla ne crte lica Inka - nisko elo i vrst nos u spoju sa visokim jagodicama i veoma tamnom kožom. Ketrin je pretpostavila da ima oko trideset pet godina. „Hola senjora - habla inglés?“ Žena je i dalje bila nedoku iva. Ketrin je bila uporna: „Nosotros somos los amigos de Miguel Flores...“ Na pomen Floresovog imena blesak prepoznavanja prešao je preko ženinog lica. Istog trena je izgledala mnogo otvorenija i isto- vremeno ranjivija: „Ustedes conocían a Miguel?“2 Ketrin se ose ala užasno što se name e ožaloš enoj ženi. „Si, senjora. Mnogo nam je žao zbog vašeg gubitka...“ Radeford je ute i posmatrao kako se polako razvija o igledno veoma osetljiva scena. Kona no, posle pauze o skoro minuta, lanac je skinut s vrata i žena, koja je uznemireno pogledala na ulicu dok je to radila, povela ih je u ku u. Govorila je ke uanskim - jezikom Inka, koji na raznim dijalektima još uvek govore Indijanci andskih pokrajina Perua. Iz nekih vrata malo niže niz hodnik izašao je niski, zgodni Indijanac, tako e u ranim tridesetim godinama. Krpom je brisao ruke. Na licu mu je bio izraz velike strepnje. Njegov glas je bio nasrtljiv i snažan, a pri ao je brzo i te no na engleskom. „Moja sestra mi kaže da ste poznavali našeg brata. Ko ste vi i šta ho ete?“ Ketrin nije bila sigurna šta da kaže. „Hmm - žao nam je što se name emo u ovakvom trenutku. Došli smo samo zato što je vrlo važno da razgovaramo sa vama. Da li vam smeta ako u emo na trenutak?“ Indijanac nije izgledao mnogo sre an zbog ovog predloga ali je, nakon što je Ketrin osmotrio od glave do pete i pored nje virnuo u Radeforda, napokon rekao: ,,U redu - ali ne možete da ostanete dugo.“ Krenuli su za njim u veliku sobu, u kojoj su se nalazile dve sofe, kao i velika biblioteka sa knjigama o istoriji, kulturi i umetnosti Inka. Na zidovima su bile fotografije predivnih predela Perua, o igledno snimljenih po itavoj zemlji: u džunglama, na obali i, najimpresivnije od svega, na planinama Anda. Ketrin je tajanstvenom oveku ponudila ljiljane. „Ovo je za vas. Moram da budem iskrena, mi u stvari nismo poznavali vašeg brata. Razgovarali smo sa njim samo jednom. Ja se zovem Ketrin Donovan, a ovo je Džejms Radeford. Mi smo sa univerziteta Oksford. Stigli smo u Peru jutros. Nadali smo se da emo se danas sastati sa njim. Nismo ak ni ugovorili sastanak.“ Tamne o i Peruanca su preletale od jednog do drugog zapadnjaka. Njegova sumnji avost je bila o igledna. „Hvala vam za cve e. Molim vas, sedite.“ Pružio je cve e sestri i privukao stolicu. Nije odavao ništa. Izgledao je kao da mu je stvarno neprijatno. „Ako niste poznavali mog brata, zašto ste onda došli da ga posetite?“ Ketrin je nervozno progutala.

2

Španski: Poznavali ste Migela? (prim. prev.)

Moramo da izvu emo nešto iz ovog oveka - bez obzira koliko je neprijatno što smo ovde, bez obzira koliko je bezose ajno što se name emo dok su u žalosti - mi po svaku cenu moramo da izvu emo nešto... „Naš prijatelj u Engleskoj - profesor Kent - radio je sa vašim bratom na ne emu baš pre nego što je umro.“ Ketrin je zastala da vidi kako Peruanac reaguje, ali je on samo netremice gledao u nju dubokim, tamnim, zamišljenim o ima. Nastavila je. „Vidite - znam da ovo za vas ne e imati mnogo smisla ali, našli smo ime vašeg brata šifrovano me u papirima našeg prijatelja posle njegove smrti. Pozvala sam ga, ali on nije hteo da pri a preko telefona, rekao nam je da do emo ovde...“ Indijanac je iznenada ustao i Ketrin je prestala da pri a. Polako je otišao do kamina, a zatim se okrenuo prema njima. „Senjorita, poslednji put kada sam video profesora Kenta on je sedeo ta no tu gde vi sada sedite - ali to je nešto drugo. Ja ne mogu da vam pomognem. Mislim da moramo da prekinemo ovaj razgovor. Ne želim da znam ništa više o vama. Molim vas - voleli bismo da sada odete...“ Ali, Ketrin se zavrtelo u glavi. „Vi ste poznavali profesora Kenta?“ ,,Ne, sreo sam ga samo dvaput, oba puta ovde, u Migelovoj ku i. Moj brat ga je doveo da bi mogli na miru da raspravljaju o poslu. Sada stvarno moram da vas zamolim...“ Radeford se umešao: „Senjor Flores - zaista mi je žao zbog smrti vašeg brata. Ali, ovde se dešava nešto veoma ružno. Ne možete to tek tako da zanemarite. Potrebna nam je vaša pomo - mi mislimo da je profesor Kent ubijen i moramo da znamo na emu su on i vaš brat radili. Ne smemo dopustiti da njihove smrti budu uzaludne...“ Indijanac je o igledno bio u nedoumici. Radeford je ose ao da on želi da pri a, ali da ga spre ava strah. Englez je bio uporan: „Da li bismo vas uvre ili ako vas pitamo o njegovom i profesorovom radu? Da li je vaš brat ikada pri ao o tome sa vama?“ Indijanac ga je pogledao i tužno se osmehnuo. „Ne postoji nikakva opasnost da me uvredite. Migelov rad je i meni bio izuzetno važan. Ne radi se o tome...“ Glas Indijanca je utihnuo - nije bio siguran šta da radi i onda se, kao da je kona no odlu io da ne može jednostavno za zabije glavu u pesak, okrenuo da ih pogleda i odmahnuo glavom. ,,Izvinite“, mahnuo je rukom po vazduhu. „Migel mi je ju e rekao da ne bi trebalo ni sa kim da pri am ako se njemu nešto desi. Mi smo strašno uplašeni - bio je to veoma loš dan. Veoma loš...“ Ketrin je osetila talas saose anja prema jadnom oveku. „Senjor Flores - izvinite što se name emo. Samo želimo da shvatimo šta se dešava. Profesor mi je bio kao otac, ja sam, tako e, izgubila nekoga koga volim.“ Indijanac je uzdahnuo. „To je komplikovano. Njihov rad je bio tajan. Ali, odakle da po nem?“ Na trenutak se izgubio u mislima, a zatim je ponovo po eo. „Uprkos našem prezimenu, moja porodica je istokrvna ke uanska porodica iz Kuska, drevne prestonice Inka visoko u Andima. Naš deda je uzeo špansko prezime. Mi smo neobi an slu aj za seoske Indijance, imali smo sre e da obojica završimo srednju školu, a Migel je ak i studirao na univerzitetu Kusko. Migel je postao arheolog i istori ar, a ja sam donedavno radio u jednoj organizaciji za pomo u državi Kusko. Naš životni rad, u stvari, ceo naš život, jeste naš narod, Ke ua potomci Inka.“ Ketrin je odahnula od olakšanja. On pri a... Dubokim, ozbiljnim glasom, Flores je nastavio. Pri ao je polako i promišljeno, pažljivo biraju i svaku re . Sve vreme, njegov pogled je preletao izme u Ketrin i Radeforda. „Mi znamo istoriju svog naroda. Znamo pri e iz davnina i još od malena smo lutali po starim ruševinama Kuska, Olantajtamboa i Tiahuanaka - grada Virako a - na jezeru Titikaka. ,,Mi znamo istoriju svoje zemlje onako kako ni španski ni ameri ki nau nici koji sede u svojim kancelarijama okruženi knjigama nikada ne e znati. Ali i mi imamo knjige - kao što možete da vidite. Nismo mi neupu eni u savremeno u enje. Mi se samo ne slažemo s njim.“ Lice Indijanca je sada zra ilo od rešenosti. Sa novopiona enom odlu noš u je nastavio. „Generacijama posle konkiste su Španci, a naro ito katoli ka crkva, radili sve što su mogli da izbrišu sve dokaze naše civilizacije. Spomenici i verska središta su uništavani, verske knjige su spaljivane, sveštenici su masakrirani, a ljudi su preobra ani pomo u ma a. Posle nekoliko generacija prakti no nije ostalo ništa, tako da ak i danas naša deca u e opšteprihva enu verziju naše istorije - katoli ku verziju. Profesor Kent je razumeo ovu nepravdu. Nismo morali da mu kažemo da je pre Inka tamo postojala druga, ak još ve a civilizacija. Ne znam kako, ali on je to ve znao i hteo je da na e dokaz. Mi imamo taj dokaz. „Profesor Kent je bio veoma u en ovek; on nam je rekao da e istina koju smo mu mi obelodanili pomo i da se otkrije jedna još ve a istina, koja bi mogla da spase ljudski rod.“ Ketrinin mozak je radio neverovatnom brzinom. Ve je odlu ila šta moraju da urade slede e. „Senjor Flores - možemo li i mi da saznamo pravu istoriju? Mi ho emo da nastavimo profesorov rad.“ „Senjorita - molim vas, zovite me Ernan. Izvinite zbog moje neljubaznosti na po etku. Ovde nismo bezbedni. Ako želimo da nastavimo s pri om, ili da makar i razmišljamo o ovim stvarima, onda moramo smesta da napustimo Limu. Popodne ima let za Kusko.“ U tom trenutku, Ernanova sestra se ponovo pojavila na vratima. Izgledalo je kao da e svakog trenutka da brizne u pla . Po ela je izbezumljeno da brblja na ke uanskom i da optužuju e pokazuje na dvoje zapadnjaka. Ernan je izgledao posti en i u isto vreme veoma uznemiren sestrinom tugom. Nežno i tiho joj pri aju i, uzeo ju je za ruke, polako je smirio i izveo iz sobe. Radeford je to jedva primetio. On je bio zaokupljen sasvim druga ijim mislima. Sada je dvoje ljudi mrtvo. Šta li Flores misli da se desilo? Ernan se ponovo pojavio, vrte i glavom. Pre nego što je uspeo ponovo da progovori, Radeford je, trude i se da bude što nežniji, upao:

„Senjor Flores, ima još nešto što bib voleo da vas pitam. Imate li bilo kakvu ideju ko bi mogao da bude odgovoran za smrt profesora Kenta i vašeg brata?“ Ernan je snuždeno odmahnuo glavom, a zatim pogledao u sat na ruci. ,,Ne, bojim se da nemam. Ali, uopšte nije važno ko su oni. Važno je da postoje. Oni su mo ni i spremni na sve. Vi niste paranoi ni. Sada smo svi u opasnosti - verujte mi.“ Izraz Floresovog lica ponovo je postao bezizražajan. Ketrin je prou avala njegove visoke jagodice i tamne o i. Uprkos užasnoj tragediji zbog smrti brata, ovek je još uvek nekako uspevao da održi dostojanstvo. „Ernane - zaista ti hvala na pomo i. Nemaš ništa protiv da se Džejms i ja dogovorimo?“ ,,Ne - samo napred. Ja sada moram u bolnicu, ali ako idete u Kusko, let je u 5:30. Ako vam je bilo šta potrebno, ne ustru avajte se da kažete...“ Ernan je izašao iz sobe. Ketrin je pucala od obnovljenog entuzijazma - izgleda da je njihov trag ponovo vodi nekuda. Okrenula se Radefordu s osmehom na licu. Istog trena su joj potonule la e. Odmah joj je bilo jasno, prema sumornom izrazu njegovog lica, da je on došao do potpuno druga ijeg zaklju ka.

26 Ketrin je preklinju i pogledala Radeforda. O ajni ki je želela da nastave. „Džejmse - stvarno mislim da bi trebalo da po emo sa Ernanom...“ Radeford ju je, glasom koji je zvu ao neverovatno napeto, presekao pre nego što je mogla da kaže bilo šta više: „Ketrin, re i u ti kako stoje stvari. Ovi manijaci - bez obzira ko su - ve su ubili Migela Floresa i profesora Kenta. Ubi e i nas a ne e ni trepnuti - mi smo za njih niko i ništa. Oni rade šta ho e svuda po svetu, ti to znaš. A mi ak i ne znamo šta je to što tražimo!“ Radeford je sko io na noge i po eo da kora a ispred kamina. Ketrin nije znala šta da kaže. Oklevaju i, po ela je: „Nije ta no... Mi znamo šta tražimo - drevnu tajnu skrivenu u svetskim mitovima. Ako nastavimo da pratimo profesora Kenta, sigurna sam da emo saznati više...“ Ketrin je bila zabrinuta. Ovo je prva prepirka me u njima. Još jednom je shvatila koliko joj je potrebna njegova podrška. Ali je o ajni ki želela da nastavi dalje i bila je ljuta što on predlaže suprotno. Me utim, dok je prekrštenih ruku stajao pored kamina, Radeford je izgledao prkosnije nego ikad. „Ketrin - re i da ovo postaje opasno ni izbliza ne opisuje ovu situaciju. I profesor je sasvim dobro znao koliko mo ni i nemilosrdni mogu da budu ovi užasni ljudi, ma ko da su - zašto bi ina e napisao pisamce? Zar nije isto ludilo da nastavimo ovim putem?“ Ketrin nije mogla da podnese da sluša ono što on govori. „Džejmse, shvatam šta ho eš da kažeš. Ali za mene nema povratka. Nameravam da nastavim dalje sve dok ne saznam o emu se ovde radi, bez obzira na opasnosti.“ U Radefordovim o ima se videla vatra. ,,A šta je sa našom sigurnoš u - zar te ne brine da e se i nama dogoditi isto?“ „Spremna sam da prihvatim taj rizik.“ Radeford je, ela naboranog od dubokog mrštenja, polako ispustio dah. Okrenuo se od nje i kroz prozor pogledao u zadnje dvorište ku e. Iznenada je shvatio da ne može da podnese pomisao da je više ne vidi. Ušla je u njegov život pre manje od etrdeset osam sati i okrenula ga naglava ke, a on neka je proklet ako e joj dozvoliti da ode. Odlu no, okrenuo se ponovo prema njoj. ,,Pa - nisam spreman...“ Ketrin nije htela da uje ni re više. Snuždila se. Glasom koji se slamao od emocija, rekla je: „Shvatam. Lepo od tebe što si bio sa mnom do sada. Uvek u ti biti zahvalna.“ Ali, ispod svojih pragmati nih re i, ona je bila u agoniji. Shvatila je tog trenutka da, mada se jedva poznaju, ne želi da ga izgubi - i ne samo zato što bi tada morala sama da se suo i sa opasnostima. Radeford joj se smešio pomirljivim osmehom. „Pusti me da završim, dr Donovan. Nisam spreman da te pustim da sama preuzmeš taj rizik. Prema tome, izgleda da u morati da po em s tobom.“

27 Ketrin i Radeford su popodne proveli skriveni u ku i - služe i se Floresovom porodi nom bibliotekom. U etiri sata, jedan od Ernanove bra e je došao do ku e da ih odveze na aerodrom kako bi na vreme stigli za popodnevni let za Kusko. im je auto krenuo od Floresove ku e i pošao niz prašnjavi put, drugi auto se pojavio iz senki uzane bo ne ulice. Bio je to srebrni mercedes. Voza je bio zdepasti Indijanac sa tamnim nao arima. Na suvoza kom sedištu je sedeo u crno obu eni zapadnjak prete eg izgleda. Iza njega je sedeo njegov niski sau esnik, a pored ovoga senjor Mantores, zamenik ministra za antikvitete. Graške znoja slivale su se niz Mantoresovo elo. Svi su bez re i posmatrali kako drugi auto odlazi niz ulicu. Zapadnjak na prednjem sedištu se okrenuo celim telom da bi bolje video Mantoresa i, reže i od besa, rekao mu: „Kuda sad, do avola, idu? Toliko o tome da smo ih se rešili.“ Zatim se okrenuo da pogleda kroz prozor u vozilo koje je brzo nestajalo i promrmljao skorc za sebe: „Znao sam da je trebalo tada da se pobrinemo za celu Floresovu porodicu.“ Mantoresove o i su bile razroga ene od straha - pokušao je da progovori, ali nijedna re nije izašla. Ubica je iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadio telefon i pozvao jedan broj u Severnoj Americi. Zvonilo je tri puta i tada je neko odgovorio na poziv. „Gospodine - uklonili smo Floresa kao što ste zahtevali ali, nažalost, akademci su stupili u vezu sa njegovim bratom...“ Nastala je tišina dok je glas na drugoj strani pri ao. Nizak muškarac je pažljivo slušao: „Potvrdno. Razumem. Ovog puta emo se pobrinuti za to. Da - da, gospodine, ovo e se završiti u Peruu.“

28 Let za Kusko je neverovatno iskustvo. im avion uzleti sa aerodroma u Limi i udalji se od obale, prva brda u podnožju Anda odmah po inju da se uzdižu sa obe strane. Avion nastavlja da se penje i penje, a planine se i dalje dižu svuda okolo, sve dok avion kona no ne pro e kroz oblake i vine se u razre eni vazduh. U daljini, viši vrhovi probijaju oblake i ta kaju horizont, nalik ostrvima u moru bele pene. Ali, Ketrin nije bila u stanju da uživa u tom pogledu. Kada su prava ozbiljnost situacije i mogu e posledice zbog dve smrti po eli da joj prodiru u svest, osetila je kako u njoj ponovo naviru strah i panika. Da li su oni sigurni ak i ovde gore u oblacima? Osmotrila je ostale putnike. Svi su bili Indijanci. Da li bi jedan od njih mogao da bude u službi ovog mra nog neprijatelja? Bilo joj je veoma drago što je Džejms sa njom. Miran i prakti an na in na koji je do tada izlazio na kraj sa njihovom neohi nom avanturom naveo ju je da shvati da je on izuzetan muškarac. Svako normalan bi otišao pravo na avion im bi saznao za Floresovu smrt. U stvari, neko normalan uopšte ne bi ni došao. Uprkos njegovoj uzdržanosti, izgledao je kao stvoren za izazove sa kojima se suo avaju. Život u svetu biblioteka i starih knjiga sada je izgledao premali za njega, suviše ograni en. Mada to nije htela sebi da prizna, sa svakim proteklim satom postajao joj je sve privla niji. Stare kaldrmisane ulice Kuska podse ale su Radeforda i Ketrin na Oksford. Vazduh je bio veli anstveno ist posle Lime i na trenutak su i Ketrin i Radeford osetili kako ih napušta ose aj zloslutnog predose aja. Dok ih je Ernan vozio u stari grad, bez prestanka im je pri ao o drevnim civilizacijama Anda. Sa jednom rukom na volanu, vozio je automobil kroz uzane ulice, a drugom je mahnito gestikulirao da naglasi ono što ho e da kaže. Dok je to radio, auto se zanosio tamo-amo. „... Inke nisu bile za etnici - to je prvo što morate da shvatite. Mada su njihova divna umetni ka dela rasuta po svetskim muzejima, oni su u stvari bili samo uvari daleko starije kulture. Same Inke su to priznale. Nekoliko prosvetljenih španskih putnika koji su bili svedoci potpunog uništenja civilizacije Inka osetilo je poriv da pokuša da zabeleži njihovu tradiciju ak i dok su oni nestajali u izmaglici vremena.“ Auto se opasno zaneo preko sredine puta i zamalo izbegao mali, živopisno obojeni autobus krcat putnicima, koji se prema njima kotrljao u suprotnom smeru. Radeford je zgrabio zadnju stranu Ernanovog sedišta: Kao da naše putovanje nije ve dovoljno opasno! Ketrin je zažmurila na sekund kada je mali autobus prozviždao pored njih i zamalo ih promašio. Pogledala je brzo u Radeforda i podigla obrve. Ernan je u retrovizoru spazio njen pokret: „Oh - izvinite, bi u pažljiviji - još uvek se niste navikli na to kako se vozi u Andima!“ Smanjio je brzinu dok je nastavljao sa predstavljanjem svog naroda: „Sumnjam da su Španci stvarno verovali u pri e i predanja koja su zabeležili iz usta starih sveštenika. Verovatno su mislili da su suviše neobi ni da bi bili istiniti - ali jesu istiniti. Jedno od glavnih predanja zabeleženih me u narodima Anda - i to je ono koje je interesovalo profesora Kenta - jeste da je postojala velika civilizacija, koja je živela hiljadama i hiljadama godina pre naše civilizacije Inka. Ali, ne brinite - dokaz ete videti i sami...“ Dok su slušali Ernana, Ketrin i Radeford su postepeno preneti u drugi svet, svet prin eva Inka i španskih konkistadora i užasnu tragediju rušenja civilizacije Inka. Kroz prozore su zurili u seljake u ode i jarkih boja, koji su prolazili putem, potomke tog nekada velikog naroda, i divili se isto i vazduha i zaba enosti i nestvarnoj lepoti pejzaža Anda. Kona no, nakon što su se provezli kroz predgra a Kuska i zašli u ljupke kaldrmisane ulice starog grada, Ernan je auto zaustavio na ulazu u jednu izuzetno usku ulicu. Isko io je i otvorio suvoza ka vrata da Ketrin iza e. „U redu - napokon smo stigli. Ja u oti i da vaše torbe istovarim u ku u mog ro aka, a vi u me uvremenu možete malo da razgledate okolinu. Re u u mu da ste moji prijatelji. Šta god radili, ne smete da pomenete profesora Kenta, ak ni Migela. Ne želim da još nekoga dovedem u opasnost. U i emo u ku u kada padne mrak i vi možete da prespavate tamo, ali ujutro moramo da krenemo u zoru - ne smem da rizikujem da vas neko vidi ovde gore.“ Ketrin je izašla iz džipa. „Zar ne želiš da po emo s tobom i upoznamo se s njima - zar to ne bi bilo prirodnije?“ Ernan je ponovo izgledao zabrinuto. „Ne - stvarno mislim da je bolje da vaše kontakte svedemo na najmanju mogu u meru. Možete da razgledate okolo. Ali vam savetujem da budete što neprimetniji... Ako krenete uz onu ulicu tamo...“ - pokazao je na još jednu usku ulicu - „... i nastavite pravo, do i ete do glavnog trga - Plaza de Los Almabos. Na i emo se tamo, Lod ulaza u katedralu, kroz pola sata.“ Radeford je sko io dole pored Ketrin i protegao se: „Fjuu - kao da smo bez prekida putovali poslednja dvadeset etiri sata. Ja bih voleo da protegnem noge.“ Ernan mu se nasmešio: ,,Pa - prošetajte okolo. Ako se izgubite, samo pitajte nekoga gde je katedrala i on e vam pokazati put.“ Posle tih re i, Ernan se vratio u džip i uklju io motor. Vozilo je otkloparalo i nestalo iza oška. im je Ernan otišao, Radeford i Ketrin su primetili kako je spokojno stajati usred kaldrmisanih ulica Kuska. Njihov prvi impuls bio je da punim plu ima udahnu svež vazduh. Nebo je bilo kristalno isto i po prvi put otkad je saznala za Floresovu smrt Ketrin je po ela je da se ose a pozitivnije, malo manje klaustrofobi no. Okrenula se Radefordu; ispitivao je veliki i stari kameni zid koji se protezao levom stranom ulice. ,,Da li misliš da smo sigurni ovde u Andima?“ „Bezbedni smo koliko to možemo biti, ali se slažem sa Ernanom - mislim da ne bi trebalo da se zadržavamo ovde. Do i da pogledaš ovaj izuzetni zid.“

Umesto da bude sazidan od cigli, zid je bio napravljen od ogromnih granitnih blokova, od kojih su neki bili 3 sa 3 metra. Neverovatno kod ovih ogromnih blokova bilo je da su, za razliku od uobi ajenih cigli, koje su pravougaone i istovetnih proporcija, komadi u ovom zidu bili razli itih oblika i veli ina, a ipak su bili savršeno uklopljeni i to o igledno bez maltera. Veština potrebna da se konstruišu, a zatim isklešu ogromni granitni blokovi koji se sa svih strana pod razli itim uglovima spajaju sa drugim takvim blokovima, a da se pri tome postigne željeni oblik celokupne strukture, izazivala je strahopoštovanje. Ketrin je gledala u udu: „Kako su, pobogu, uspeli to da naprave? Da li je ovo delo Inka?“ Odšetala je do zida i rukom prešla preko izuzetno velikog bloka: „Vidi, ovaj ogromni ovde ima dvanaest stranica i veli ine je trpezarijskog stola. Neverovatno - potpuno se uklapa sa svim susednim komadima! Razmak nije dovoljan ni nož da se ugura.“ Radeford se odaljio od zida, dive i se majstorstvu. „Stvarno ne znam - mora da su Inke. Španci sigurno nisu - u svakom slu aju, nisu Evropljani. Zamisli samo da probaš da pomeriš ove zveri - neki od ovih velikih sigurno su teški preko deset tona. Hajde, idemo da na emo tu katedralu.“ Vuku i ruku duž zida, Ketrin je pratila Radeforda uz blagi uspon ulice, u pravcu glavnog trga. Kad pomislim da sam samo dan ranije stajala i držala poslednje predavanje u semestru, razmišljaju i o raspustu. Tek je sreda ve e, ali imam ose aj da je Oksford itav vek daleko. Propala sam kroz rupu u svom starom udobnom zivotu i otkotrljala se u drugi svet... Svet opasnosti... Njen pogled se spustio na Radeforda i ona ga je posmatrala dok je išao ispred nje, gledaju i tamo-amo dok je, uvek radoznao, prou avao kamenu tvorevinu Kuska. Njegovo prisustvo joj je vra alo samopouzdanje. Kao što je Ernan i rekao, mala kaldrmisana ulica je izlazila na glavni trg, koji je, posle Plaze Major u Limi, podse ao na grad duhova. Trg je bio veli ine parka u nekom engleskom selu. Sa svih strana je bio okružen kamenim zgradama i u njemu se spajalo šest kaldrmisanih ulica. Ketrin je sustigla Radeforda i po eli su da šetaju oko trga, uživaju i u ose aju prostora i spokojstva i olakšanja što su daleko od neprijatnosti Lime. Dok su stigli na drugu stranu, ve su mogli da vide Ernana kako im se približava iz susedne uli ice. ,,Zdravo!“, viknuo je, „divno mesto, zar ne!“ Ketrin mu se nasmešila. Radeford se osmehnuo i uzvratio: ,,Ne možeš nikako da pogrešiš sa ovakvom pozadinom - morao bi da sagradiš nešto stvarno ružno pa da upropastiš ovaj pogled...“ Ernan se nasmejao dok je prilazio. ,,Da - verovatno si u pravu...“ Njih troje su posmatrali trg i iza njega krovove starog grada, koji su se spuštali u daljinu. Sa nestašnim izrazom u o ima, Ernan se okrenuo prema njima i smeše i se postavio pitanje: „Ovde u Kusku, Inke su sagradile hram Virako i - hram se zove Korikan a. Možete li da ga vidite?” Radeford i Ketrin su zagledali okolo, pokušavaju i da prona u mesto gde se nalazi gra evina odgovaraju eg izgleda. Nije bilo nijedne koja bi im prikladnom lepotom nagovestila da je hram. Ernan je pokazao pravo na crkvu. „Tamo je. Španci su 1533. godine sagradili katedralu preko hrama kako bi ugušili našu veru. Oni kažu da je jedan od poslednjih prin eva Inka zazidan živ kada su je gradili - jednoga dana mi emo ga pustiti napolje. Da li znate ko je Virako a?“ Ketrin je pomislila na starog oveka u avionu. „ ula sam da se re koristi da opiše narod koji je nacrtao Naska linije“, rekla je. Ernan je pogledao u nju kraji kom oka, pomalo iznena en. „Tako je, to je ime koje je dato narodu. Ali je Virako a tako e i jedan ovek - on je bio vo a, ako tako volite. ‘Virako a’ zna i ‘morska pena’. Narod koji je došao sa njim zvao se ‘Virako e’ - po njemu. Drago mi je što vidim da vam turisti ki vodi i nisu isprali mozak. Ovo je bila njegova prestonica i on je tu obožavan više od svih drugih božanstava.“ Ketrin se odlu ila da postavi pitanje koje joj je zvu alo umesno: ,,Da li je on bio jedan od prvih kraljeva Inka?“ Ernan je odlu no odmahnuo glavom. ,,Ne - i to je baš ono što je važno. On je došao mnogo pre Inka. Ne znamo kada - pisanih tragova nema. Nema dokaza, tako da nau nici sa Zapada ignorišu legende o Virako i i smatraju ih mitovima. Ali je ignorisanje Virako e greška. On je svoja obeležja ostavio širom Anda. Lutao je svuda i svi ljudi iz ovog podru ja pri aju pri e o njemu i njegovim velikim delima. On je bio odgovoran za kamene gra evine i udnovate gra evinarske podvige. Ovde gore u Andima vide ete ruševine gra evina koje e vas zaprepastiti.“ Radeford je bio zbunjen. „Ali, zar nisu Inke sagradile...“ Ernan ga je prekinuo. Na licu je imao strog izraz, kao da pri a o ne emu od izuzetne važnosti. ,,Ne. Inke su sagradile neke od njih - ali su veštinu nasledile od Virako e i njegovih sledbenika.“ „Ali, odakle on poti e? I kada je došao?“ Indijanac je lagano prešao pogledom preko celog trga pre nego što je odgovorio: ,,U tome i jeste misterija. Postoje mnoga usmena predanja o njegovom dolasku. ak su i Spanci u šesnaestom veku pominjali ta predanja. U svima se kaže da je Virako a davno došao s mora sa svojim sledbenicima, i da je putovao planinskim putem prema severu, ine i uda, u e i ljude zemljoradnji i grade i hramove, pa ak i veli anstveni kameni grad Tiahuanako - a zatim bi odlazio dalje. „Bio je i iscelitelj, poput Isusa u hriš anstvu, i gde god je išao, vra ao je vid slepima i le io hrome. I preživele pri e su jednoglasne u tome kako je izgledao. Jednom španskom konkistadoru je re eno da je Virako a bio ‘povisok bradati ovek sa plavim o ima, obu en sav u belo’. Na drugim mestima opisano je da ima dugu belu bradu, bledu kožu i da hoda uz pomo štapa, obra aju i se domorocima na njihovom jeziku i donose i poruke o miru i ljubavi.“ Ketrin je potpala pod uticaj mitske arolije. Gotovo da je u mislima stvorila sliku veli anstvenog Virako e. „Kakav neobi an i dobro udan lik“, promrmljala je skoro za sebe. “ Ernan je zaneto gledao u nju:

,,Da - on je bio veliki ovek i prosvetitelj mog naroda. Inke su rekle da su pre njegovog dolaska ljudi živeli poput divljaka. Nisu imali pripitomljene životinje ni useve - ukratko, bili su lovci sakuplja i. On je došao i nau io ljude veštinama zemljoradnje i upravljanja gazdinstvom, medicini i muzici i astronomiji. Doneo je mir i napredak i to je u inio na miroljubiv na in. Nikada se nije služio silom da bi bilo po njegovom, onako kako su to radili Španci...“ Radeford je želeo da zna više: „Ali, zašto su Virako e došle? Zvu i kao da.su bili kolonisti - samo što nisu ostali.“ Ernan je zadivljeno klimnuo glavom. ,,To je dobro pitanje i baš ono koje je interesovalo profesora. Sve stare pri e kažu da je dolazak Virako a povezan sa potopom.“ Na pomen potopa, Ketrin se pridružila: „Misliš, postoje mitovi o poplavi? Ovako visoko u Andima?“ Ernan je pogledao u nju: ,,Da. I uskoro u ti pokazati dokaze tog potopa. Postoji mnogo pri a sa Anda o velikoj poplavi, sli nih pri i u vašoj Bibliji. Nakon što je voda po ela da se povla i, Virako a se pojavio iz jezera Titikaka, koje je za Inke sveto jezero. On je sazidao tvr avu u Tiahuanaku. Ruševine su još i danas tamo, da ih svi vide. Nakon što je tamo sagradio svoju bazu, sišao je u Kusko i pod njegovim budnim okom ostatak ljudskog roda je spasen od varvarstva i po eo je da se umožava.“ Radeford je bio o aran. „Zna i, jezero Titikaka je pravo središte mita o Virako i.“ Ernan je bio zadovoljan. Bio je siguran da su njegova dva gosta po ela da shvataju istinu iza istorije Perua. „Da. Ima mnogo toga o emu bismo morali da popri amo, ali, za sada, moramo da odemo da nešto ve eramo. Hajde - odveš u vas do ku e mog ro aka. Ali, molim vas, zapamtite da o ovim stvarima ne smemo da pri amo pred mojom familijom... Za njih, vi ste prijatelji na godišnjem odmoru.“

29 U ku i Ernanovog ro aka ve era se ve spremala. Ku a je bila boravište karakteristi no za Kusko - sagra ena od kamena, sa zajedni kom prostorijom koja na jednom kraju ima veliki kamin i pripojenu kuhinju. Na spratu je bilo još soba. Ernanov ro ak Arun je govorio nešto malo španskog i uopšte nije znao engleski. Bio je karakteristi ne indijanske gra e, visok oko 165 cm i veoma miši av. Mnogo se smeškao i nije izgledao tako ozbiljno kao Ernan. Ketrin je imala utisak da on verovatno nikada nije napustio Kusko i da veoma malo poznaje i Limu, da i ne govorimo o spoljašnjem svetu. Ernan je Ketrin i Radeforda predstavio Arunu i, uz dosta osmeha i rukovanja, njih dvoje su uspeli da izraze svoju zahvalnost. Ernan je posle toga dugo pri ao svom ro aku na ke uanskom, zatim je nestao u kuhinji sa njim i potom se vratio sa nešto hrane i pi a na poslužavniku koji je spustio na sto nasred sobe. Ketrin je sela pored vatre. Dok je sedela zagledana u plamenove, razmislila je o svemu onome što su saznali od kada su stigli u Kusko. Radeford, koji je po eo da ose a posledice džetlega, zavalio se u drugu praznu fotelju i pre nego što je uspeo da otkop a jaknu, ve je zaspao. Ketrin je netremice gledala u njegovo lice osvetljeno pucketavom vatrom. Uzdahnula je tiho i okrenula se 'nazad utešnoj toploti vatre. Nešto kasnije, posle ukusne ve ere, Ernan je pomogao Arunu da raš isti sudove i potom se spremio da krene svojoj ku i. Trudio se koliko je mogao da im popravi raspoloženje - i pokušavao je da ne pri a o zlu koje su ostavili za sobom. ,,Pa, nadam se da ste uživali u našem gostoprimstvu i da vas je zanimalo sve o emu smo pri ali. Pre nego što zaboravim, mislim da bi ovo moglo oboje da vas interesuje. “Iz torbe je izvadio knjigu: Mitologija Anda, od Kudena. ,,To je dobar osnovni vodi za sve mitove Anda. Ja li no više volim da lh zovem pri ama - naziv mitovi sugeriše da nisu istinite - što je, kao što znamo, pogrešno. Uživajte u itanju. Do i u u pet ujutru da vas pokupim.“ Nakon dogovora, Ernan je kroz ulazna vrata nestao u no . Arun se vratio u sobu i smeše i se dao znak Ketrin i Radefordu da za njim krenu u zadnji deo ku e. Radeford, koji se ve digao, krenuo je za njim niz hodnik u spava u sobu. Na sredini sobe je bio bra ni krevet bez ikakvog drugog nameštaja. Vreli crveni žar zamiru e ali još uvek tople vatre sijao je u kaminu. Arun je ubacio nekoliko suvih cepanica u vatru i zatim se okrenuo Radefordu s osmehom na licu. Radeford nije morao da zna Arunov jezik da bi shvatio da je ovo jedina spava a soba u ku i i da ih moli da je oni koriste. Radeford se uzvrteo, i smeše i se i gestikuliraju i pokušao je da pokaže Indijancu da on može da spava na podu u glavnoj prostoriji, ali se Arun samo nasmejao i odmahnuo glavom. Bilo je jasno da ponu eno gostoprimstvo ne podleže raspravi. U tom trenutku Ketrin je ušla u sobu. Arun im se osmehnuo, izašao iz sobe i zatvorio vrata. Rumen od stida, Radeford je natraške izašao u hodnik. ,,Ne brini, bi u na podu u drugoj sobi.“ Nestao je niz hodnik. Ketrin je zatvorila vrata za njim. Istog trenutka kada je to uradila, naslonila je dlan na vrata i sagla umornu glavu. Ostala je tako na trenutak, a zatim je ispustila dug uzdah.

30 Kao što je obe ao, Ernan je sutradan došao po njih u pet sati ujutro. Pospane ih je odvezao na stanicu i ukrcao na voz uz obe anje da e se sa njima sresti slede eg dana u Ma u Pik uu, im se završi Migelova sahrana. im je prastari vozi sa etiri vagona krenuo iz stanice, po eo je da se penje jednom od najspektakularnijih železni kih pruga na planeti. Tokom trosatnog putovanja, parna lokomotiva je vukla svoja etiri kratka vagona uz pet hiljada metara duga ku cik-cak prugu, prolazila kroz farme i sela, mu ila se uz klance koji su li ili na ambise, lepila uz litice, i kona no, s vidikom koji se kilometrima pružao u svim pravcima, izletela kroz same oblake da bi stigla do poslednje stanice - Ma u Pik u. Krovovi Kuska spuštali su se ispod njih i uskoro je ak i Virako in hram, katedraia, delovao bezna ajno u pore enju sa džinovskim vrhovima Anda i ogromnim dolinama. Ketrin je bila nervozna. Od trenutka kada se probudila tog jutra proganjao ju je ose aj da ih neko prati - da se ogromna mašinerija okrenula na njih; zup anici su se pokrenuli i ceo jedan aparat je svu svoju energiju usmeriona to da ih progoni do smrti. Osmotrila je lica u vagonu. Seljaci i nekoliko turista. Ništa zabrinjavaju e - bar ne za sada... Pogledala je u Radeforda i malo odahnula. Radeford je izvukao iz ranca Kudenovu knjigu Mitologija Anda i itao opise Virako e koje je obeležio prethodne no i. Pogled mu je preleteo preko stranice i njegov um je odjednom po eo brzo da radi. Tu mu je nešto delovalo poznato - samo nije mogao ta no da odredi šta. ... Virako a je došao iz daleka, preko mora. Bio je belac. Visok i snažan, sa plavim o ima i dugom belom bradom. On je doneo sve blagodeti civilizacije i to je uradio na miran na in. Ali su jednoga dana neki ljudi postali ljubomorni na njega. Sa ekali su da ode na put i onda se urotili protiv njega. Kada se vratio, vezali su ga i ubili i njegovo telo stavili u drveni amac na jezeru Titikaka... amac je niz reku otplovio do morske obale... Iznenada mu je sinulo. „Ketrin! Mislim da sam našao nešto. Mislim da sam shvatio do kakvog je otkri a došao profesor.“ Ketrin je u tom trenutku gledala napolje u arobni prizor. Iznena eno je pogledala u njega. „Šta? Kako to misliš? “ „Mislim da sam pronašao šablon koji se ponavlja.“ „Kako to misliš - šablon koji se ponavlja?“ „Pa - u svojoj poruci, profesor Kent je rekao da je našao tajnu prave istorije sveta, zakopanu u starim mitovima i legendama. Od tada sam bez prestanka lupao glavu o tome na šta je profesor ta no mislio - kakva je to tajna, ta ‘prava istorija’ o kojoj govori? Ako svi mitovi sadrže ovu pravu istoriju prikrivenu u svojim pricama, onda sigurno postoje motivi koji se stalno javljaju u potpuno razli itim mitskim predanjima.“ Ketrin je izgledala zbunjeno: „Kako to misliš?“ „Slušaj - svuda nalazimo pri u o potopu - profesor je stvarno mislio da se desila svetska kataklizma koja je uništila jednu raniju naprednu civilizaciju. Ali, koji se to drugi mitovi koji se, malo druga ije ispri ani, sre u širom sveta? I onda iznenada, dok sam itao mit o Virako i shvatio sam...“ ,,Šta?“ ,,Da je pri a o njemu ista - uopšteno govore i - kao i pri a o Ozirisu, najvažnijem božanstvu drevnog Egipta. To je šablon, tema koja se ponavlja. I to ima smisla. Sve kulture imaju mnogo, mnogo manjih pri a, ali su glavni mitovi najja i. Oni se održavaju vekovima, ak milenijumima. Sakrij pravu istoriju u te mitove i ona ne e biti izgubljena. Siguran sam da sam ovde zapazio direktnu paralelu izme u Virako e i egipatskog boga Ozirisa - a sigurno postoje i drugi takvi veli anstveni centralni mitovi, koji se javljaju širom zemljine kugle.“ „Ali to je nemogu e“, rekla je Ketrin. „Izme u te dve kulture nije bilo nikakvog dodira; one su na suprotnim stranama Atlantika.“ „Dobro - saslušaj ovo.“ Radeford je pro itao odlomak o zaverenicima koji su ubili Virako u i o njegovom potonjem odlasku amcem do morske obale, a zatim je smesta po eo da Ketrin prepri ava mit o Ozirisu: „Oziris je Bog smrti i vaskrsnu a. U egipatskoj mitologiji, on je veoma davno došao u Egipat sa svojim sledbenicima i doneo sve blagodeti civilizacije. Kao i Virako a, bio je miroljubiv ovek i nikada nije pokušao da nekoga natera da prihvati njegov put ve je ljude ube ivao i vodio li nim primerom. „Posle izvesnog vremena, Oziris je odlu io da ode u tu inu kako bi blagodeti civilizacije doneo drugim varvarima. Rekao je Egip anima da e se vratiti jednoga dana i ostavio je svog brata Seta da upravlja tokom njegovog odsustva. Ali je Set ve bio ljubomoran na Ozirisa i brzo je shvatio da je to dobra prilika da skuje zaveru protiv njega. Ubedio je ostale da mu se pridruže i uskoro je skupio grupu od sedamdeset dva zaverenika. Kada se Oziris vratio s putovanja, oni su bili spremni. Napravili su ogromnu gozbu u njegovu ast, a centralna ta ka gozbe bila je jedna igra. Svi gosti su morali da okušaju sre u tako što bi se popeli u drvenu kutiju, napravljenu posebno za tu priliku. Onaj ko uspe da se savršeno smesti u kutiju bi e pobednik. Ali se Set pobrinuo da kutija bade napravljena tako da odgovara samo Ozirisu. Nakon što su se svi gosti oprobali, došao je red na Ozirisa i on se popeo u nju i legao. Istog asa, sedamdeset dva zaverenika su zalupila poklopac i zauvek zape atila kutiju. Zatim su kutiju bacili u Nil i ona je rekom otplovila do mora, da bi na kraju bila izba ena na suvo u mestu koje se zvalo Biblos.“ Ketrin je bila zapanjena. „Povezanost je tu i svi mogu da je vide“, nastavio je Radeford. „I Virako a i Oziris su došli iz tu ine da prosvete narod. I jedan i drugi su se pojavili iz mora. I jedan i drugi su bili veliki prosvetitelji, koji su doneli muziku i zemljoradnju i mnoge druge veštine, a

došli su u miru i nisu se služili silom. I kona no, izgleda da su protiv obojice skovane zavere. Obojica su stavljeni u drvene kov ege i poslati niz reku do mora.“ ,,U pravu si, to je udno.“ „ udno! To je daleko više od toga - a više je i od slu ajnosti. Virako a i Oziris su isti lik. U takvim mitovima mora da je skriven tajni kod. injenica da su dve u osnovi iste pri e preživele u dve potpuno nepovezane kulture tokom ko zna koliko hiljada godina pokazuje da su mitovi savršeno sredstvo za prenos drevne poruke.“ „Ali, možeš li da shvatiš šta obe govore?“ ,,Ne - ne još, ali sada bar znamo gde da po nemo.“ Radeford se zavalio nazad u svoje sedište, izgubljen u mislima o svetskim mitologijama. Dok se voz polako penjao duga kom i vijugavom prugom, Radeford i Ketrin su postali svesni pravih razmera predela. Strme kosine dolina prekrivalo je prašumsko rastinje, tako da je i sama pomisao da se uz ove skoro vetrikalne litice premešta nešto, a pogotovo ogromne kamene gromade, radi izgradnje hrama u srcu planine, izgledala umobolno. Kona no, voz je po eo da dah e i stenje uz strmi prilaz do kapija uvenih ruina Ma u Pik ua. Ketrin je spustila pogled na svetu reku Inka, Karumbaju, koja je vijugala napred-nazad daleko ispod njih, omotavaju i se oko podnožja planine poput zelene svetlucave zmije.

31 Stanica se polako pojavljivala u vidnom polju; Indijanci su se užurbali napolju na peronu i svi u vagonu su skupljali svoje torbe i zavežljaje, pripremaju i se da iza u iz voza. Iznenada, Ketrin nije mogla da poveruje svojim o ima. Na jedan užasan tren, kada je pogledala duž gužve na malom peronu, srce joj je stalo. Zažmurila je, duboko udahnula i ponovo pogledala. Obu en u belo laneno odelo, Ivan Bezumov je stajao na peronu. Oštro je udahnula i ponovo sela dok je voz škripao i stenjao niz peron i pored njega. Ketrin je razroga enih o iju zurila u Radeforda. „Ne eš mi verovati, ali sigurna sam da sam upravo videla onog udnog Rusa, Bezumova. On je na peronu - ide prema nama. Kako je mogu e da se on na e ovde? Pobogu, Džejmse, šta da radimo? Kuda da pobegnemo?“ Radeford zamalo da isko i iz kože. ,,On je ovde? To je nemogu e.“ Ali, još dok je izgovarao te re i, Radeford je primetio Rusa kako odlu no ide peronom prema njihovom vagonu u pratnji dvojice ple atih Indijanaca. Upravo tada, voz je napravio poslednji trzaj i stao usred kakofonije škripavog elika i šište e pare. Još uvek pod naletom adrenalina, Radeford je o ajni ki pokušavao da prona e rešenje. Postojao je samo jedan izlaz sa perona - onaj kroz kapiju na drugom kraju - ali su Bezumov i njegovi pajtaši blokirali taj put. Radeford se stuštio preko vagona i otvorio vrata na drugoj strani voza. im je to uradio, dah mu je zastao od užasa. Vrata su se širom otvorila i unutra je nagrnuo razre eni vazduh iznad vrtoglave šljunkovite padine koja se stotinama metara sunovra ala pravo u reku daleko ispod njih. Još samo jedan korak i on bi se otkotrljao u smrt. Povratio je ravnotežu i brzo se okrenuo. Ketrin je stajala sle ena. Bilo je prekasno - ovek u belom sada se naiazio odmah ispred njihovog vagona. Vreme kao da je stalo dok su Ketrin i Radeford užasnuto posmatrali. Ivan Bezumov je došao do voza i otvorio vrata vagona. Obratio im se sa izrazitim ruskim naglaskom: ,,Dr Donovan i dr Radeford. Dobro došli u Ma u Pik u.“ Radeford je zanemeo. Nepovezane misli su mu sevale kroz glavu. Da li e pucati na nas? Kako je on umešan u sve ovo? Da li je on ubio profesora? Na tu pomisao osetio je kako mu telo bridi od neverice i užasa. Ali, ako ne e da nas ubije, šta se to onda, pobogu, dešava? Bezumov je progovorio prvi, široko im se smeše i: „Molim vas, ne budite tako nesre ni što me vidite. Mnogo mi je žao zbog našeg poslednjeg susreta, bio sam neosetljiv i zaboravio sam na lepe manire. Dajte mi bar priliku da se iskupim...“ Bes je nadja ao Radefordov strah: „Bezumove, šta ti, do avola, radiš ovde? Kako si znao da dolazimo u Ma u Pik u? Kako si uopšte stigao ovamo?“ „Izvinite - nemam nameru da vas proganjam kao manijak, re je samo o tome što po svaku cenu moram da razgovaram s vama. Otišao sam do direktora i on mi je rekao da je uo da ste otišli u Peru.“ Jeza je prošla niz Ketrininu ki mu: Kako je direktor pobogu znao da idem u Peru? Bezumov je nastavio: ,,S obzirom na moju odli nu upu enost u profesorov rad, znao sam da ete do i ovde, pre ili kasnije. Stigao sam prvim letom posle vašeg i iz Lime došao pravo ovamo. ekao sam vas - nadaju i se da ete do i ovde. Kada sam vas video oboje - veoma mi je laknulo - ali, oprostite mi. Nisam hteo da vas na bilo koji na in prepadnem.“ Ponašaju i se kao moderni plemi Inka, Bezumov je dvojici Indijanaca naredio da uzmu Radefordovu i Ketrininu torbu. Radeford je smesta stao na vrata vagona i prepre io im put. Ketrin je prišla da se pridruži Radefordu, mršte i se od besa i neshvatanja. Bezumov joj je ponudio ruku i ponovo, uz šarmantan osmeh, progovorio: „Molim vas - dozvolite mi da vas odvedem u moj hotel.“ Ketrin nisu impresionirali njegovi pokušaji da ispadne kavaljer. Nije joj se mnogo svideo ni pri prvom susretu, a sada je ovde. Trenutno je bila sto puta uznemirenija zbog njegovog prisustva, njegovog mršavog nestrpljivog lica, njegove o igledne nervoze. ,,Ne, hvala, radije ne bismo. Na i emo sopstveni.“ Bezumov je rastuženo odmahnuo glavom. „Plašim se da je autobus ve pun onih turista s rancima... a moj hotel je jedini sa sobama. Imam auto koji eka napolju. Molim vas - dozvolite da vam ponudim prevoz. Možemo da ostavimo vaše torbe u hotelu, a zatim da prošetamo po ruševinama. Sa eka u vas.“ Bezumov se okrenuo i žusto krenuo niz peron. Ketrin i Radeford su isko ili iz vagona i gledali ga kako odlazi. Radeford je zapanjeno zurio za njim: ,,Ko je on? Ni mi nismo znali da emo do i ovde sve dok nismo upoznali Ernana.’.. Misliš li da je on na strani profesorovih neprijatelja, ko god da su oni? I zašto je tako opsednut time da razgovara s tobom? Ovo je potpuno neverovatno - preleteo je pola sveta uzdaju i se u minimalnu šansu da e ti u i u trag.“ Ketrin je bila zamišljena. ,,Ne znam. Potpuno sam zbunjena. Ali me on plaši.“ Zatim se okrenula Radefordu i pogledala ga u o i. „Pa - šta da radimo? Da pokušamo da pobegnemo? On e nas na i - zar ne? Ako je opasan, ne e uraditi ništa dok ne sazna ono što želi. Možda možemo da razgovaramo s njim, da pokušamo da saznamo na koji na in je bio povezan sa profesorom. Ali da mu ništa ne kažemo. Posle toga moramo da se izgubimo odavde što pre. Šta kažeš na tu ideju?“ Radeford je prou avao njeno lice kao da bi odgovore na svoja pitanja mogao da na e tamo negde u dubinama njenih tamnih o iju. Ketrin ga je uhvatila za podlakticu i blago je stisnula. Radeford je zastao na tren, a zatim svoju ruku spustio preko njene i klimnuo glavom.

32 Bezumovljev indijanski voza je držao otvorena vrata dok su prvo Ketrin a zatim Radeford ulazili u auto. Bezumov je sedeo na prednjem sedištu i Ketrin je videla kako je pažljivo posmatra u retrovizoru. Kratak osmeh je zatitrao na Bezumovljevom mršavom licu kada je rekao: „Dr Donovan, žao mi je što sam bio tako tajanstven. Kada smo se prvi put sreli, pomislio sam da ste vi samo još jedan akademac i zato nisam hteo da pri am s vama o onome na emu smo profesor i ja radili. Pošto ste sada došli ovde, znam da nešto znate, tako da možemo da budemo otvoreniji.“ Ketrin i Radeford su se zagledali u njega. Voza je auto povezao zemljanim putem od stanice nagore prema Ma u Pik uu. Bezumov je nastavio: ,,Ja sam sa Akademije nauka u Sankt Peterburgu, u Rusiji. Po obrazovanju sam geolog, ali me je, kao i profesora, moj rad odvukao daleko od prvobitnih studija. Postao sam stru njak za antarkti ke stene i 1989. godine sam vodio ekspediciju u ono što vi na Zapadu zovete Zemlja kralja Haralda - to je priobalna pokrajina Antarktika - i došao do otkri a od ogromnog zna aja. Našao sam dokaz da je tropska flora rasla na Antarktiku u eocenskom periodu. To, naravno, zna i da je klima na Antarktiku nekada bila tropska... Da skratim pri u, Sovjetski Savez se raspao, moj odsek je ostao bez nov anih sredstava i niko nije bio zainteresovan za moja istraživanja, osim profesora Kenta. On je sa mnom prvi put stupio u vezu 1998. godine i od tada smo radili na pitanjima koja se ti u skorije geologije i klime Zemlje.“ Bezumov je sklonio sigurnosni pojas da mu ne smeta i okrenuo se prema Ketrin i Radefordu. „Kada kažem skorije, mislim na period od poslednjeg ledenog doba - to jest poslednjih 100.000 godina.“ Ketrin je izgledala sumnji avo: „Zašto to niste odmah rekli i zašto ste nas ganjali preko pola sveta?“ Bezumov se škrto osmehnuo i pogledao je s radoznalim, nedoku ivim izrazom na licu: „Draga moja devojko, više od petnaest godina rada se privodilo kraju, a ja sam lznenada otkrio da je profesor mrtav - valjda razumete da sam bio zabrinut za plodove našeg rada...“ Radeforda ovo nije ubedilo. „Ako ste radili zajedno, zašto onda niste i vi imali kopije istraživanja?“ Bezumov je o uvao osmeh, ali je on sada izgledao pomalo zaštitni ki, gotovo nadmeno: „Džone - izvini, Džejms, zar ne? U svakom slu aju, dva dana pre nego što je profesor umro, telefonirao mi je i rekao da je otkrio klju ni pomo ni dokaz da je klima na Antarktiku u periodu pre 4.000 godina pre nove ere bila blaga - da je bila pogodna za život i da on nije bio ledena pustinja. Posle prvog putovanja, nisam nikako mogao da se vratim na Antarktik i niko nije bio zainteresovan da podrži moje teorije. Moje životno delo, moje veliko otkri e je u opasnosti da bude izgubljeno za nauku i svet. Moram da saznam šta je profesor otkrio.“ Ketrin je mislila samo na jedno: Mape. Dokaz koji je profesor pominjao mora da je zbirka mapa. On je sigurno mislio da ima poslednji deli slagalice, ili je zaklju io da je došlo vreme da Bezumova uputi u ono što je našao. „Zašto ja? Zašto ste hteli da me na ete?“, rekla je. Bezumov se snuždeno osmehnuo. „Zato što si ti, Ketrin, zapravo, profesorov najbliži saradnik. Ko e drugi, ako ne ti, da sredi njegove poslove u Engleskoj? Tebi e sve biti dostupno.“ Ketrin je bila zapanjena. Možda Bezumov ipak jeste dobro poznavao profesora Kenta. Kako bi ina e znao da smo profesor i ja bili tako bliski? Ali zašto mi moj instinkt govori da mu ne verujem?

33 Fantasti ne drevne ruševine Ma u Pik ua nalaze se na planinskom grebenu koji štr i iznad ogromne, duboke, prašumom prekrivene doline. Do njih se dolazi stazom koja se prema severu provla i izme u lišajem prekrivenih stena planinske padine i izlazi na dramati no smeštenu izbo inu. Dok staza vijuga nadole kroz kamenje i nisko rastinje, strmine okolnih planina povremeno nestaju iza zgusnutih, uskovitlanih vrtloga oblaka. Niko ko je dopeša io u ovaj nadrealni pejzaž nikada ne može da zaboravi taj prizor. Dok su se Ketrin, Radeford i Bezumov s mukom spuštali stazom, ispod njih se Ma u Pik u pojavio na vidiku. Ketrin je sa strahopoštovanjem gledala u najlepši prizor koji je ikada videla. Ma ko da je sazidao ove kamene gra evine, savršeno ih je smestio u okolni predeo od planina, dolina i terasastih pašnjaka, smatraju i da je on važan koliko i njihovi tesani megaliti. Sve je bilo uravnotezeno, sve je bilo u harmoniji. Pridružio im se i Radeford, koji je do tada bio nekoliko koraka iza njih, pa je i on od zaprepaš enja ostao bez daha. Svojim izraženim ruskim naglaskom Bezumov je nastavio da oduševljeno tuma i dostignu a Inka: „Inke su smatrale da žive u petom dobu - da je bilo etiri sveta pre ovoga, ali da su uništeni u užasnim prirodnim kataklizmama koje je prouzrokovao jedan razlju eni bog. Kao što možete da vidite...“ Rus je zastao da bi došao do daha, a zatim je mahnuo rukom preko prizora koji je izazivao strahopoštovanje, „... oni nisu bili baš primitivni. Me utim, izgleda da su, uprkos tome što je Virako a narode Anda u io da žive u miru, esto prinosili ljudske žrtve. Izgleda da su žrtvovali ljude, i to mnogo njih, na oltarima koji su bili pore ani u vidu nekakve verzije lej-linija. Da li znate šta su to lej-linije?“ Zadovoljan što u svemu ovome postoji nešto u šta je zaista upu en, Radeford je prekinuo utanje. ,,Da - prou avao sam ih.“ „Onda biste možda vi mogli to da objasnite dr Donovan?“ Radeford je pogledao u Ketrin. Nije hteo da pomaže Rusu, ali je Ketrin ekala na objašnjenje. Pomalo nerado, po eo je. „Lej-linije su sistem linija prirodne energije za koje se pretpostavlja da povezuju sve zna ajne arheološke lokalitete u Engleskoj. Dvadesetih godina prošlog veka, ovek po imenu Alfred Votkins pažljivo je ispitivao po unutrašnjosti zemlje i razaznao divovsku mrežu linija koja povezuje sva drevna sveta mesta britanske istorije. Zaprepaš en onim što mu se u inilo da vidi, nabavio je vojnu mapu krupne razmere i potvrdio svoje vi enje. Preko mape Engleske mogle su se povu i savršeno prave linije koje povezuju ta sveta mesta. U nekim slu ajevima su se te linije protezale preko cele zemlje, prolaze i kroz samo središte lokaliteta za lokalitetom...“ Ketrin je bila potpuno zaintirgirana: „Kakvi lokaliteti? Misliš kao Stounhendž?“ Radeford je klimnuo glavom, nemo an da obuzda svoj prirodni entuzijazam. „Da, baš tako. To je, u stvari, izuzetno dobar primer. Stounhendž, Brdo sv. Majkla na Lends Endu, katedrala u Solsberiju, svi oni se nalaze ta no u liniji. Tako precizno poravnanje bilo bi izuzetno teško izvesti ak i pomo u savremenih tehnika premera, a da ne govorimo o onima od pre više hiljada godina.“ „Dobro, emu one služe?“ Radeford se osmehnuo. „Ah - pa, niko zapravo ne zna. To nije samo slu ajnost niti rezultat statisti ke verovatno e. Sam Votkins je, kao izrazito prakti an ovek, imao teoriju da su one prvobitno bile trgovinski putevi.“ Bezumov se umešao, iznenada zvu e i nestrpljivo. ,,Da - ali postoje i druge teorije. Lej-linije se esto poklapaju sa položajem izvesnih zvezda u odre enim danima godine. U svakom slu aju“, nastavio je, „Inke su imale linije koje su veoma uporedive sa lej-linijama, a zovu se ‘sekes’. One su bile odrazi na zemlji glavnih sazvež a i zvezda na nebu. Sve su za središte imale hram Korikan a u Kusku i odatle su se zrakasto širile poput paoka na to ku. Jedna od najdužih linija po inje u Kusku i zatim putuje 800 km, pravo kao strela, kroz Ma u Pik u, Olantajtambo i Saksajvaman pre nego što kona no pre e jezero Titikaka i prese e Tiahuanako - grad u obiacima.“ Radeford je bio zaprepaš en; on nikada nije uo za drugi sistem linija. „Da li se one javljaju još negde?“, upitao je pošto je njegova radoznalost nadja ala odbojnost prema Rusu. Bezumov je prili no živnuo, kao da sada pri aju o njegovoj omiljenoj temi. „Oh, da. Kinezi imaju ‘zmajske linije’. One su osnova za njihovu veštinu feng šui, pravilno postavljanje stvari u prostoru. Oni su smatrali da su zmajske linije globalna verzija akupunkturnih linija koje se pružaju po celom ljudskom telu - pri emu su gra evine i sveta mesta poput akupunkturnih ta aka - i da omogu avaju da se pristupi protoku energije. Aboridžini u Australiji imaju ‘linije pesme’, Irci ‘vilinske linije’, a postoji još mnogo, mnogo primera. Te linije se obavijaju oko celog sveta. Ja imam svoje teorije o tome emu služe...“ Bezumov je iznenada stao. „Ali, to je nešto sasvim drugo. Gde smo ono stali? Ah, da: Ma u Pik u. Ono što ho u da kažem je vrlo jednostavno. Žrtvenici, kao i druge zgrade, ak i sam položaj lokaliteta u celini, svi oni su postavljeni tako da budu poravnati sa razli itim zvezdama i sazvež ima u raznim klju nim danima u godini. Na primer, na dan zimske kratkodnevice ili letnje dugodnevice.“ Bezumov je podigao ruku iznad o iju i na trenutak ute i osmatrao predeo, a zatim je nastavio. „Dakle, dr Donovan, vi ste bar upoznati sa astronomskim kompjuterskim softverom kao što je Skajgloub?“ Ketrin je klimnula glavom. ,,Da - godinama sam ga koristila.“ ,,Pa, kao što znate, Skajgloub vam omogu ava da ta no vidite kako je izgledalo nebo na bilo koji zadati datum u prošlosti.“ Ovo je na Radeforda ostavilo utisak. „Kako on to radi?“ ,,Pa, sve zvezde i planete i druga nebeska tela se kre u na potpuno predvidljiv na in i predvidljivom brzinom. Skajgloub može da ti pokaže kako je nebo izgledalo bilo kog dana u prošlosti i sa bilo koje ta ke na Zemljinoj površini.“ „Stvarno? To mu do e kao gledanje u prošlost.“

„Da, izuzetno je mo an. Dakle, u slu aju Ma u Pik ua ovo je od velike pomo i. Ako bismo se vratili ve eras i pokušali da žrtvenik postavimo u liniju sa nekom odre enom zvezdom ili sazvež em, izgledalo bi da lokalitet nema nikakve veze sa nebom.“ „Kako to znate?“, upitao je Radeford. „Profesor Kent i ja smo ve probali - nekoliko puta.“ Ketrin je ve bilo jasno šta su profesor i Bezumov pokušavali da urade. „Pa ste verovatno iskoristili kompjuterske programe da na ete kojeg su se datuma poklopili ovo mesto i zvezde?“, rekla je. Bezumov ju je prodorno pogledao. „Ta no tako.“ ,,I, do ega ste došli?“ Rus je zastao - zure i u njih sa nedoku ivim izrazom na licu - a zatim je nastavio: „Otkrili smo da je originalni raspored Ma u Pik ua morao biti na injen ne pre 500 godina, kao što savremeni arheolozi tvrde, ve negde izme u 4.000 i 3.000 godina pre nove ere.“ Stajali su na trenutak zapanjeno ute i, a zatim je Radeford promrmljao: „Sto zna i a ovo originalno uopšte nije lokalitet Inka...“ Ketrin je nastavila misao: „Sve navodi na isti zaklju ak. Postojala je jedna starija civilizacija...“ Bezumov je izgledao vrlo zadovoljan sobom. ,,Da. Sada znate na emu smo profesor i ja radili. Dodite da izbliza pogledate.“ Nakon što su razgledali okolo više od dva sata, Ketrin i Radeford su se kona no popeli stepenicama koje od lokaliteta vode nazad do hotela. Bezumov je otišao sat ranije, ostavljaju i ih da sami istražuju ruševine. Dok su ulazili u hotelsko predvorje, Ketrin je rešila šta ho e slede e da uradi. „Stvari napokon po inju da imaju malo više smisla. Mislim da bi trebalo da Bezumovu pokažemo mape - on je ispunio svoj deo pogodbe, a to bi i ina e moglo da baci neko novo svetlo na sve.“ Radeford se ukopao u mestu: „Razgovor s njim je jedno, ali ako mu pokažeš mape, osta emo bez jedinog keca u rukavu. Ko zna šta e uraditi kada bude znao da mu više nismo potrebni?“ Ketrin je otišla do mesta gde je Džejms stajao, uzela njegovu desnu ruku sa obe svoje i nežno je stegla. „Džejmse, veruj mi, ako si u pravu i ako Rus nije potpuno iskren prema nama, onda bi njegova reakcija kada vidi mape stvarno mogla nešto da nam kaže. Mi znamo da je postojala jedna drevna civilizacija - ali, ja sam ube ena da ima još toga da se sazna... a Bezumov bi mogao biti pravi ovek da nam pomogne - ak i ako to uradi nenamerno.“ Radeford je pogledao u nju i, glume i da je ravnodušan na taj fizi ki kontakt, slegnuo ramenima. „Ja i dalje mislim da je to loša zamisao. Potpuno smo sami ovde gore. Ako nešto krene naopako...“ Ketrin je ispustila njegovu ruku i okrenula se da ponovo krene uz stazu. „Moramo da pokušamo“, rekla je odlu nim tonom. Džejms ju je posmatrao kako odlazi, a zatim se još jednom okrenuo da pogleda arobni prizor i duboko uzdahnuo, vrte i glavom. Ovo mi se nimalo ne svi a... Kada su ušli u hotelsku trpezariju, videli su da Bezumov ve sedi za stolom. Jedan konobar Indijanac mu je sipao vodu u ašu. Istog trenutka kada ih je ugledao sko io je iz stolice i širokim zamahom ruke pokazao Ketrin i Radefordu da sednu. Zra io je preterano prijateljskom toplinom dok im se veselo smešio. Tada je, iznenada, spazio da Ketrin nosi koverat sa mapama. O i su mu istog trena zasijale. „Ahhh! Vidim da imate nešto za mene, ne?“ Ketrin se smešila kada je došla do njegovog stola sa Radefordom za petama i spustila dosije. ,,Da. Profesor Kent mi je iz Perua poslao ove mape baš pre nego što je umro.“ Bezumovljeve o i su se razroga ile, a usta su se raširila u pohlepan osmeh. Zgrabio je salvetu i po eo mahnito da briše ruke. Njegov ruski naglasak je postao izraženiji im ga je napustila pribranost. „Mape, kažete! Ali, to je fantasti no...“ Bez ikakve ceremonije, Ketrin je krenula da otvara koverat. Bezumovljeve ruke su nestrpljivo lepršale po vazduhu. Mape su skliznule na sto i Ketrin se odmakla da bi Rusu omogu ila da slobodno gospodari blagom od dokumenata. Kao da je pomahnitao, Bezumov je iskola io o i toliko da se inilo da e mu ispasti iz glave. Smerno kao da su krhke poput pau ine, privukao je mape preko stola. Pažljivo je ispitao svaki dokument pre nego što bi ga odložio i prešao na slede i, sve vreme mrmljaju i za sebe na ruskom. Njegov u tivi stav je nestao i umesto njega tu je bio skoro manijakalni izraz požude. Radeford je, stoje i malo dalje od stola, primetio preobražaj: Dakle - ovo je pravi ovek koji leži ispod ugla ene spoljašnjosti. Nekako poblepan, skoro nezajažljiv. I jasno je da lovi nešto odre eno... Šta on to traži? Tada se, sasvim iznenada, Bezumov ukopao na mestu. „Znao sam! Piramide u Gizi, naravno!“ Radeford i Ketrin su se nagnuli da bolje vide šta je to izazvalo Bezumovljevo uzbu enje. Izgledalo je da je to obi na mapa sveta, ali je u gornjem desnom uglu imala naslov „Sugerisani primarni meridijan mape Piri Res - vlasništvo Ratnog vazduhoplovstva

SAD“. Na mapi je linija za nulti stepen geografske dužine, umesto da prolazi kroz grini ku opservatoriju u Londonu, presecala pustinju odmah pored Kaira. Bezumov je balavio od radosti, vuku i ruku gore-dole duž ivice mape, skoro kao da želi da je iscepa na komadi e. „Giza! Zašto nisam verovao svojim instinktima?“ Ketrin i Radeford su se zaprepaš eno zgledali. Ketrin je prva progovorila: „Šta to zna i?“ Rus se okrenuo prema njoj sa gotovo vu jim kezom na licu. „To zna i, draga moja devojko, da se neka ljubazna duša u ameri koj vojsci pomu ila da izra una koje su mesto pravi tvorci mape Piri Res odredili za nulti stepen, njihov ekvivalent opservatorije u Grini u. A to je bila Giza...“ Radeford je još uvek bio zbunjen. ,,AIi, šta je tako neverovatno u injenici da je Giza bila prvi meridijan drevnim narodima?“ Bezumov ga je mrko pogledao. Silina i neobi nost njegovog pogleda bile su takve da je Radeford skoro ustuknuo. ,,To zna i da Egipat, ili Velika piramida u Gizi, da budemo precizniji, leži u središtu poslednjeg sveta. To je od monumentalne važnosti.“ Bezumovljeve o i su plamtele - on je sada zurio u daljinu, zaokupljen mislima, pri aju i skoro sam sa sobom. ,, Ova masivna umetni ka i arhitektonska dela - Naska linije, glave na Uskršnjem ostrvu, Angkor Vat u Kambodži, kao i sva druga drevna mesta na svetu - sva su ona me usobno povezana i deo su jedne velike mašine, a središte, mozak te mašine mora da je bio u Gizi, kod piramida. To je bio zenit stare civilizacije. A kroz tri dana, u ponedeljak, kada iza e sunce, bi e prole na ravnodnevica. Moram da budem tamo! Onaj ko kontroliše Gizu kontroliše svet...“ Kao da je zaboravio da su oni prisutni. Ali je iznenada stavio ruke na ivicu stola i stolicu odgurnuo unazad. Sasvim se uspravio i na trenutak podigao pogled, kao da se nemo moli ili donosi odluku, a zatim je spustio pogled na Ketrin i Radeforda. Ponovo je postao onaj ugla eni i šarmantni ovek. Kao da nije bio svestan kako se naglo promenio kada je video mape. ,,Ah! Ovo uzbu enje me je iscrpelo na pozitivan na in. Molim vas, izvinite me. Avaj, mislim da me stižu posledice džetlega. Moram da ode i prilegnem...“ Nakon toga, Bezumov se kruto naklonio, okrenuo se i žustro izašao iz hotelskog restorana i produžio u mrak hodnika. Ketrin i Radeford su zurili jedno u drugo, zabezeknuti. Ketrin je prva progovorila. „Šta, pobogu, misliš da se ovde desilo? 1 kakva je ono pri a o ‘velikoj mašini’ - izgleda da je na isto lud.“ Radeford je gledao u vrata kroz koja je Rus upravo izašao. „Stvarno ne znam - ali sam prili no siguran u jedno: Bezumov ima veoma precizan plan rada, i to nije samo akademska ljubav prema znanju. A što se ti e njegovog zdravog razuma, imaju i u vidu ono što smo upravo videli, rekao bih da je porota nesumnjivo odsutna...“ Ketrin je bila zaneta mislima. Razmišljala je naglas o onome što je Rus rekao: „... Ali koja su bila ona mesta koja je pomenuo? Nisam ni ula za pola njih.“ Radeford je, ela nabranog od mrštenja, na brzinu objasnio: „To su drugi drevni lokaliteti. Angkor Vat spada me u najspektakularnije ruševine na svetu. Nalazi se u srcu kambodžanske džungle.“ „Ruševine ega? Piramida?“ ,,Ne - nisu ruševine piramida. To je ogroman kompleks od sedamdeset dve kamene palate, astronomskih opservatorija i hramova. Najve a palata, središte lokaliteta, ima pet svetih puteva koji vode gore do nje, a sa obe strane svakog puta po pedest etiri boga nose telo ogromne zmije koje li i na konopac - to je sto osam kipova na svakom putu. Izgleda kao natezanje konopca, ali je zmija u stvari obmotana oko bu kala i oni bu kaju ‘mle ni okean’ Mle nog puta...“ Ketrin je slušala, veoma usredsre ena. ,,A ostali?“ ,,Pa, verovatno si videla fotografije neobjašnjivih džinovskih kamenih glava na Uskršnjem ostrvu, zagledanih u pu inu. To je o igledno bio nekakav verski centar a glave su poslednji ostaci davno nestale civilizacije...“ Ketrin je klimnula glavom i pogledala u hrpu udnih mapa koje su sada bile razbacane po stolu. ,,I Bezumov misli da su sva ova mesta povezana lej-linijama.“ Radefordovo lice se smrklo: „Jasno je da je ono što smo mu upravo pokazali poslednji deli slagalice. I iz nekog razloga, prole na ravnodnevica, koja je kroz samo etiri dana, na neki na in je kriti na...“

34 Ketrin se od užasa borila za dah. Neko je tiho pokušavao da silom otvori tananu bravu na vratima njene hotelske sobe. Dok je ležala na krevetu u tami, izoštrenog sluha, bilo joj je sasvim jasno da neko pokušava da provali unutra. Ogroman talas adrenalina i straha preplavio je njeno telo. Oh, moj bože - to je Bezumov - došao je da me ubije... ula je kako se ru ka na vratima okre e i osetila je kako telo ulazi u sobu. Mozak joj je ubrzano radio. Ima li nešto što bi mogla da upotrebi kao oružje - postoji li neki izlaz? Dok je pokušavala da fokusira pogled kroz užas i tamu, videla je malu, miši avu figuru kako ide prema njoj. Instinktivno je krenula da se zakotrlja s kreveta na pod, dalje od figure koja je napredovala prema njoj. Ali je na prvo šuškanje aršava neki glas prošaputao u tami: „Ketrin, ne brini, to sam ja, Ernan.“ Ernanov glas je zvu ao užurbano, ak uspani eno. Ketrin je odahnula i skoro se nasmejala: „Ernane! Šta li si mislio - ho eš li da umrem od straha?“ Ketrin je videla budilnik na no nom sto i u, pokazivao je 2:37. Pre nego što je uspela i da pita šta se dešava, Ernan je zadihano rekao: „Šššššš! Moraš smesta da odeš odavde.“ Dok je nalet adrenalina popuštao, Ketrin se borila da shvati šta se dešava. „Šta - zašto?“ „Dva oveka u Kusku su se raspitivala za tebe. Ne znam da li im je neko u hotelu rekao da si ovde, ali moramo da odemo smesta.“ Ketrinin pospani mozak samo je delimi no registrovao važnost ovih re i. „Dva muškarca? Ali, ko su oni?“ Ernan je otišao do prozora da proveri da li su zavese sasvim navu ene, a zatim je upalio svetlo na sto i u pored prozora. ,,To je ono što me plaši. Niko ne zna ko su oni. Obilazili su hotele u Kusku pokušavaju i da saznaju ko je dolazio i odlazio poslednje dve no i. Nisu tajna policija - toliko znam - mada izgledaju kao bivši vojnici. Pokušavaju da budu diskretni, ali ja znam svakoga u Kusku. Traže tebe i Džejmsa. Nemamo ni trenutak za gubljenje. Pre ili kasnije oni e oti i na stanicu i tada e otkriti da si bila u onom vozu ju e ujutru i zna e da si ovde. Možda su ve krenuli ovamo...“ Poznati, sve ja i ledeni trnci od istog straha još jednom su prošli Ketrininom ki mom. „O, bože. Šta da radimo?“ Ernan je otišao do prozora. Gledao je napolje u tamu. Naglo se okrenuo. „Prebaci emo vas preko bolivijske granice i dole do La Paza. Odatle se sami snalazite. Glavno je da vas izvedemo iz Perua i to smesta. Dajte mi vaše avio-karte i ja u promeniti datum odlaska u putni koj agenciji; to e ih zbuniti i možda vam kupiti nešto vremena. U redu?“ Ernanov snažan pogled prostrelio je Ketrin. Ketrin je po ela da uvi a ozbiljnost situacije i tada se setila Rusa. Sela je u krevet i rekla: „Ernane, imamo jedan problem...“ „Koji?“ „Sreli smo jednog poznanika sa Oksforda...“ Ernan ju je pogledao u neverici. „Šta? O emu to govoriš?“ Ketrin se osetila skoro posramljeno. „Slušaj - znam da zvu i smešno, ali tip sa Oksforda koji je takode znao profesora došao je u Ma u Pik u da nas na e.“ Ernanovo lice je bilo oli enje brige. „Šališ se? Kao da je pola sveta ovde u Ma u Pik uu. Ko je to?“ „Jedan ruski nau nik. Zove se Ivan Bezumov.“ Na pomen Bezumovljevog imena, Ernan je postao napet kao uplašena životinja. „Bezumov je ovde - u hotelu?“ Sada je na Ketrin došao red da se užasne. „Hmm - da. Ti ga poznaješ?“ Pre nego što je Ketrin imala priliku da se raspita nešto više, Ernan je zgrabio stolicu i podglavio je ispod kvake na vratima. Pogledao je preko ramena u nju i sa hladnim sjajem u o ima stavio prst na usta. Zatim je iz svog ranca izvukao pištolj. Ketrin je zanemela. Ernan se odšunjao do vrata, prislonio uvo na njih i pažljivo slušao naizgled itavu ve nost. Kona no, okrenuo se prema njoj i prikradaju i se poput ma ke preko sobe u nuo pored nje. „Smesta se pakuj“, rekao je. ,,U kojoj sobi je Džejms?“ Podjednako užurbanim šapatom Ketrin je odgovorila: „Broj 23. Ernane - šta se dešava?“ „Re i u ti kasnije. Veruj mi - Ivan Bezumov nije nau nik. Moramo da budemo brzi; on je veoma, veoma opasan ovek. Da i znaš u kojoj je sobi?“

„Mislim da je u sobi broj 3...“ „Dobro - ostani ovde - vrati u se brzo.“ Još uvek u desnoj ruci drže i pištolj okrenut naviše u tavanicu, Ernan je levom rukom sklonio stolicu i polako otvorio vrata. Ketrin je užasnuto posmatrala kada se Ernan iskrao kroz vrata u mrkli mrak hodnika.

35 Ernan se poput uvežbanog ubice kretao hodnikom hotela prema sobi broj 3. Nategao je pištolj i naslonio se na vrata, prislanjaju i uvo na njih. Iznenada, Ernanovo nabijeno i miši avo andsko telo je svom snagom tresnulo u sredinu vrata. Tanušna brava nije imala izgleda da izdrži. U deli u sekunde on se našao nasred sobe, raširenih nogu i ruku ispruženih napred, pištolja uperenog u krevet. Ali je krevet bio prazan. Rus je odavno otišao. Ernan je glasno opsovao i olabavio oroz. Ketrin se pojavila u vratima iza njega, razroga enih o iju. im je talas adrenalina popustio, Ernan se iznenada osetio iscrpljeno. „Ketrin - žao mi je...“ Ketrin je s nevericom gledala u siluetu Indijanca sa pištoljem U ruci. Ernan je upalio svetlo i nakon što je dao znak Ketrin da u e u Bezumovljevu sobu, zatvorio je vrata iza njih. Ketrin je gorela od zelje da postavi pitanja, ali je shvatila da bi bilo bolje da pusti Ernana da govori. On se polako pribrao i, kada je ponovo po eo normalno da diše, smeteno je pogledao u pištolj i skrušeno se osmehnuo. „Ivan Bezumov nije samo nau nik. To je nešto što su Migel i profesor otkrili tek posle Bezumovljeve poslednje posete: on je bivši pukovnik ruske mornari ke obaveštajne službe. Obmanjivao nas je sve vreme.“ Ketrinino lice se iskrivilo od neverice. Ernan je nastavio: „Bezumov je opasan ovek. A i veoma inteligentan. Razlog zašto nam je tako dugo trebalo da otkrijemo ko je on zapravo jeste taj što je on svetski autoritet za drevna arheološka nalazišta, arkti ku geologiju, praistoriju, kao i za mnoge druge stvari...“ Ernan je zatakao pištolj u pojas pantalona. „Bezumov je iz ruševina Sovjetskog Saveza otišao sa snom - onim koji su sovjetski nau nici gajili generacijama: da kontrolišu i koriste prirodnu energiju Zemlje, zapanjuju e elektromagnetne struje koje od Sunca teku prema našoj planeti. Mašine pokretane snagom talasa i vetra nisu ništa u pore enju sa nekim idejama koje su imali ovi ruski nau nici. Oni su hteli da iskoriste orbitalno kretanje same Zemlje za stvaranje ogromne koli ine slobodnog elektriciteta, koji bi mogao da se koristi u razne svrhe po njihovoj želji. Bezumov je postao ube en da je ove anstvo u prošlosti ve kontrolisalo tu ogromnu snagu. Zelja mu je da ponovo otkrije kako je to ra eno i da onda postane gospodar tih ogromnih tokova sun eve energije.“ „Ali, to je prosto neverovatno!“, uzviknula je Ketrin. „Da - zvu i suludo. Ali je profesor Kent zaista mislio da Bezumov nešto smera - samo što je profesor, kao što znate, verovao da sva tehnologija neizbežno vodi degradaciji prirode. On je Bezumovljeve planove da kontroliše i koristi ove nove oblike energije smatrao daleko gorim od naših pokušaja da kontrolišemo i iskoriš avamo ugalj ili naftu ili nuklearnu energiju. Ako ove anstvo po ne da petlja sa postoje om rotacijom planete ili gigantskim tokovima energije na njihovom putu prema Suncu ili od njega, ishod bi mogao da bude stvarno katastrofalan za celu planetu.“ „Katastrofalan na koji na in?“, upitala je Ketrin. Ernanove o i su se raširile. „Ko zna? Migel mi je rekao da je profesor Kent mislio da bi usled petljanja u Zemljino orbitalno kretanje iznenadna promena u centrifugalnoj sili mogla da dovede do raspada planete ili ak do toga da se ona spontano zapali.“ Ketrin je zinula u udu. Zamislila je divnu plavu planetu kako veli anstveno plovi u beskrajnoj no i prostora. Nežnu loptu života, možda samu u beskraju tame, kako eksplodira u milijardu delova, prska kao ogledalo, nestaje zauvek. „Moramo da ga spre imo.“ „Potpuno si u pravu. On je megaloman i ništa ga ne e spre iti da uspe. Ali, trenutno sam više zabrinut za vašu sigurnost moramo smesta da odemo odavde. Bezumov nije jedina osoba u Peruu koja je zainteresovana da vam naškodi.“

DEO TRE I 36 Bio je petak, 7:30 ujutru u Njujorku. Sekretar Miler je za konferencijskim stolom sedeo sa jedanaestoricom drugih elegantno obu enih muškaraca, pripadnika razli itih etni kih grupa. ,,Gospodo“, rekao je, „mnogo vam hvala za vašu marljivost i odanost tokom poslednjih nekoliko godina. Ovo e biti naš završni jutarnji sastanak; u stvari, bi e to naša poslednja prilika da se uopšte sastanemo. Sada su preostala samo sedamdeset dva sata do prole ne ravnodnevice. Hajde da sve ukratko ponovimo.“ Sekretar Miler je izvadio nao are za itanje, stavio ih i bacio pogled na papir pred sobom na stolu. Jedanaestorica muškaraca koja su sedela za stolom ekala su ute i. Mogli su da pro u kao izuzetno imu ni direktori u kasnim srednjim godinama, i kao i Miler odisali su autoritetom i inteligencijom. Sekretar je pogledao preko nao ara i po eo: ,,U redu - za Srednji istok su se pobrinuli direktno senator Kurc i Odbor. Prema tome, hajde da po nemo s Japanom.“ Pogledao je u trojicu orijentalaca koji su sedeli na daljem kraju stola. Japanski delegat se blago naklonio i rekao: „Kao što znate, sekretaru, japanska Centralna banka je u rukama Korporacije od Drugog svetskog rata. Kada opšti krah po ne u ponedeljak ujutro, banka e, suprotno zvani noj politici, likvidirati celokupne zalihe strane valute i prodati sve što poseduje u zemlji i inostranstvu. Ne e postojati nikakva mogu nost da se tržište od toga oporavi. Štaviše, Odbor se obavezao da po isti svaku trunku likvidnosti u slu aju da se pojavi.“ Pognuo je glavu u naklon i ponovo seo. Sekretar se okrenuo oveku iz Kine, koji je sedeo levo od Japanca. Kinez je klimnuo glavom i po eo da govori. „Sekretaru, japanski postupak, zajedno sa iznenadnom rasprodajom širom sveta koju e Odbor pokrenuti, prouzrokova e bankarsku krizu u Kini, koja e dovesti do katastrofalnog kolapsa na finansijskim tržištima. Više od dvesta miliona ljudi e preko no i ostati bez posla u glavnim industrijskim centrima. Zavlada e ogromni socijalni nemiri i, u roku od deset dana, naša valuta e biti bezvredna. Naši agenti u kineskoj vojci su pripremili planove za istovremenu invaziju na Korejsko poluostrvo i Tajvan. Prili no smo sigurni da e vlada, u pokušaju da se izbori sa legijama nezaposlenih, do kraja sprovesti ove planove. Ve znamo od naše bra e u Americi da e ameri ka mornarica tako e napasti kopno sa svoje flote nuklearnih podmornica pre nego što krene u protivnapad na Tajvan i Koreju. Kada Kini ruke budu vezane, Korporacija e pred sobom imati ist put.“ Sekretar je klimnuo glavom. Sada je jedan indonežanski delegat pogledao preko stola u sekretara Milera. ,,Na prvi nagoveštaj ameri ke agresije indonežanska mornarica e postaviti mine preko moreuza Malaka, najprometnijeg trgovinskog puta na svetu, koje e potopiti svaki brod koji pokuša da pro e i tako potpuno prekinuti me unarodnu trgovinu. Sav uvoz hrane e prestati. Predvi amo revolucionarne socijalne nemire za manje od jedne nedelje, pra ene opštom invazijom Malezije i Australije.“ Sekretar je pogled skrenuo na preostalih sedam delegata, od kojih je jedan bio Afrikanac, dvojica Azijci i prjostala etvorica belci. ,,A ko e danas govoriti za Evroaziju i Afriku?“ Bledi muškarac mršavog lica, koji je odavao utisak pogrebnika, klimnuo je glavom sekretaru Mileru, koji je mu je dao znak da govori. Sa engleskim naglaskom, on je po eo: „Krah e po eti tako što e naši agenti zapo eti iznenadnu opštu prodaju. Ni evropska Centralna banka ni Banka Engleske ne e pomo i tržištu, ime e se osigurati širenje panike. Dodatno, bombe e eksplodirai u svim glavnim gradovima Evrope. Evropska, a naro ito ruska naftna infrastruktura bi e uništene, ali na takav na in da, kada se Korporacija do epa vlasti, mogu brzo biti popravljene.” Englez mršavog lica je zastao, a zatim nastavio: „Neposredno pre pono i u ponedeljak ispred rezidencije indijskog predsednika vlade bi e aktiviran uredaj više nego dovoljne ja ine da ubije njega i njegovu porodicu. Kašmirska islamska grupa koju smo mi stvorili prisvoji e to kao svoj uspeh i time Pakistan i Indiju sunovratiti u dugotrajni rat. U me uvremenu, tako e možemo da nigerijsku deltu oteramo u gra anski rat. Ve neko vreme naoružavamo i finansiramo tri pobunjeni ke milicije. Ne e biti izvoza nafte iz tog regiona. Presta e pomo i uvoz hrane. Glad i rat bi e neizbežni na celom kontinentu.“ Sekretar je klimnuo glavom. „Dobro. Ja u koordinisati Sjedinjene Države, zajedno sa samim lanovima Odbora. Senator Kurc, kao trenutni predstavnik Odbora, direktno e svima vama dati poslednja nare enja, ali sam uveren da su vam sve šifre potpuno jasne i da ne e biti nikakvih grešaka. Svi smo dugo ekali ovaj dan...“ Okupljeni su ozbiljno klimali glavama u znak odobravanja kada je sekretar ponovo promenio ton i odjednom postao mnogo oprezniji. „Gospodo, mislim da je nepotrebno naglašavati da sada ne sme biti odstupanja od naših planova. Redosled doga aja je presudan za naš kona ni uspeh. Ništa, i ponavljam, ništa se ne sme dogoditi dok senator ne izda nare enje. Nikakva aktivnost ne kre e dok ne primite njegovo poslednje uputstvo. Da li je svima jasno?“ Svi okupljeni su još jednom klimnuli glavama i promrmljali da su saglasni. Sekretar je privukao papire, a zatim ustao sa stolice. „Hvala vam, gospodo, i sre no. Vaša deca i unuci ita e o vama u svojim udžbenicima istorije. Novi svetski poredak bi e ro en iz pepela starog. Živela Korporacija!“ Dok se skup razilazio i delegati izlazili iz prostorije, sekretar Miler se vratio do svoje stolice. Soba se praznila sve dok nije ostao samo njegov najpouzdaniji pomo nik, agent Dikson. Sekretar Miler je sa ekao da on zatvori vrata, a zatim je glavom Diksonu dao znak da sedne.

Mladi agent je seo i hrpu papira stavio na sto. „Gospodine, završio sam istragu o senatoru, koju ste tražili.“ „Nastavi, Diksone. Sami smo.“ Agent je izgledao kao da mu je veoma neprijatno. Na sekretarov zahtev je esto istraživao tajne raznih ljudi, ali nikada tajne lana Odbora. ,,Pa, gospodine, izgleda da je senator Kurc pripadnik jedne izuzetno radikalne protestantske crkve, koja se zove crkva razotkrivene istine. Njeno sedište je u njegovom bira kom okrugu i on je njen pripadnik od ro enja. Njegovi roditelji poti u iz porodica koje su toj crkvi dale nekoliko generacija sveštenika." Agent Dikson je zastao da vidi da li je ono što govori prihvatljivo za sekretara Milera. Sekretar mu je dao znak da nastavi. „Senator se baš i ne hvali svojim pripadništvom crkvi razotkrivene istine, mada to priznaje kada ga pitaju. Umesto toga, on za sebe kaže da je ‘posve eni hriš anin’. Me utim, ogromna ve ina protestanata smatra da su verovanja te crkve ekstremna.“ Sekretarove o i su sinule. ,,U kom smislu?“, nestrpljivo je upitao. Agent Dikson je duboko udahnuo. ,,Pa, gospodine, izgleda da crkva razotkrivene istine svim srcem veruje u Armagedon. Oni ekaju kraj sveta - u stvari, aktivno se trude da ga izazovu. Oni veruju u doslovnu istinu Knjige otkrovenja. Kada do e kraj, vernici te crkve bi e uzdignuti u raj, ostavljaju i nas ostale da sudelujemo u klanici poslednje bitke izme u dobra i zla.“ Sekretar je sedeo u stolici, prav kao strela. Na trenutak mu je bilo teško da diše. Odbor sigurno ne zna emu je Kurc istinski odan. Mada su radili na tome da dovedu do globalnog haosa i razaranja, Korporacija sigurno ne želi da izazove nepopravljivu štetu ve samo da promeni ravnotežu mo i. Shvatio je da agent Dikson eka odgovor, nervozno gledaju i u njega. Pribrao se. Došao je trenutak da se nešto preduzme. „Hvala, agente Diksone. Kao i uvek, tvoj rad je bio primeran. I siguran sam da je nepotrebno re i da ovu informaciju zadržiš za sebe. Molim te, pripremi moj auto, stižem gore za pet minuta.“ im je Dikson izašao iz sobe, sekretar Miler je ustao i otišao do kabineta od tikovine u uglu sobe. Iz džepa je izvadio klju , otklju ao vrata kabineta i hitro izvrteo brojeve na broj aniku sefa. Brave su škljocnule i deset centimetara debela vrata su se otvorila. Gurnuo je ruku unutra i izvadio sme i koverat bezazlenog izgleda. Presavio ga je jednom i ubacio u unutrašnji džep sakoa, a zatim zatvorio i zaklju ao sef. Srce sekretara Milera je tutnjalo. Na njegovom elu su se pojavile graške znoja. Dok je popravljao sako, vrteo je glavom od neverice zbog nepromišljenosti sopstvenih postupaka. Kada bi neko saznao šta on radi ili makar posumnjao, ne bi poživeo ni do mraka. U stvari, ma koliko to bilo neugodno, mora e da se reši agenta Diksona. Baš zbog temeljno obavljenog posla mladi sada predstavlja neprihvatljivi rizik. Sekretar Miler je otišao do vrata kancelarije i ruku spustio na kvaku. Situacija je obeshrabruju a. Jedina utešna misao je saznanje da su do sada bar akademci mrtvi.

37 Ernan je svojski vozio ve etiri sata - o ajni ki rešen da svoje putnike bezbedno doveze do bolivijske granice pre nego što bude kasno. Prošli su oko južnog kraja veli anstvenog jezera Titikaka i divili se njegovoj ogromnoj veli ini. Na sve strane mogli su da vide vrhove Anda, neke ogrnute oblacima, druge kristalno jasne naspram zapanjuju eg plavetnila neba. Oko ivice jezera vegetacija je bila oskudna. Nalazili su se daleko iznad linije do koje raste drve e; neplodna zemlja i skoro stalna hladno a pogodovali su samo najotpornijim planinskim biljkama. Ernan im je pokazao morske školjke rasute po ivici obale i veliki zeleni trag plime po obodima litica, dokaz da je potop dosegao sve do andske visoravni - više od tri kilometra iznad nivoa mora. Nastavili su da se voze vratolomnom brzinom, sve dok nisu stigli do velike ruševne tvr ave Tiahuanaka - grada izgubljenog u oblacima. Ernan je zaustavio vozilo ukraj modernog puta koji prolazi pored drevnog mesta i isklju io motor. Ispred njih se, na samo sat vožnje, nalazi sigurnost Bolivije. Na zaravni pored njih, ruševine onoga što je nekada sigurno bio ogroman grad protezale su se u daljinu. Gigantske razrušene kamene gra evine bile su rasute po okolini, a velike zemljane piramidalne humke stajale su kao dokazi davno nestalog sveštenstva. Ernan je rekao: „Ho u da vidite ovo mesto, makar i nakratko. To je naše najsvetije mesto. U sredini ovog razrušeijog grada nalazi se utonuli hram - u njemu je stub od crvenog kamena. U stub je uklesana slika oveka. Bradatog. Bez obzira ko je bio taj ovek, sigurno nije bio Inka.“ Radeford se okrenuo i upitno pogledao Ernana. Ernan je objasnio: „Koliko Indijanaca sa gustom bradom ste videli u Peruu?“ Ketrin je polako klimala glavom. ,,To je Virako a, zar ne?“ ,,Da! Svud po ovom prastarom gradu nalaze se gravirani crteži na kojima su on i njegovi drugovi. Na nekima je prikazan kako stoji pored slonova i konja. U Južnoj Americi slonovi ne postoje duže od 10.000 godina. Najve i kip prikazuje Virako u kao nekakvu sirenu - mušku sirenu. Gornji deo njegovog tela je ljudski, ali je od struka nadole prekriven krljuštima - na sebi ima nekakvu ode u od riblje krljušti.“ Radeford se zainteresovao - zujalo mu je u glavi. „Stani malo! Tu figuru sam video ranije!“ Ernan je izgledao zbunjeno. Radeford se ozarenog lica okrenuo prema njemu i Ketrin. Uzbu eno, po eo je da objašnjava: ,,Da li znate ponešto o mesopotamskoj mitologiji? O Haldejcima - najstarijoj zabeleženoj civilizaciji na svetu?“ Ernan je odmahnuo glavom. Ketrin je uradila isto. „Tamo postoji polubog ‘Oan’. On je kao ovek, ali nosi riblju ode u i delom je vodozemac. U i uro enike da itaju i pišu, da oru zemlju i da formiraju razumnu civilizovanu vladu. Na kraju je otišao i iš ezao preko mora.“ Ketrin je bila zabezeknuta: „Ali to je neverovatno! To opet li i na Ozirisa.“ Radeford je bio inspirisan. „I to nije sve! Da li ste uli za Maje i Asteke i druge drevne civilizacije Centralne Amerike?“ Ketrin se neodre no se ala Asteka sa njihovim piramidama i obožavanjem Sunca. Slegla je ramenima i pokazala Radefordu da nastavi. „Sve Maje su verovale u lik koji se zvao Kecalkoatl - ‘pernata zmija’, ili Kukulkan - ‘krilata zmija’ - isti lik, samo malo druga ije ime. On je bio bradato božanstvo bele kože, koje je u Meksiko navodno stiglo preko mora, u neka davna vremena. U io je ljude veštinama civilizacije. To je sigurno ista osoba. ak je i na splavu nestao na moru... Razlog zašto Korteza, vo u malih španskih osvaja kih snaga, nisu smesta ubili kada se iskrcao bio je taj što je Montesuma, kralj Asteka, mislio da je Kortez, koji je imao belu kožu i bradu, Kecalkoatl koji se vratio...“ Ketrin je ubrzano disala. „Ovo je izvanredno. Sada imamo etiri pojave ovih udnih, bradatih belaca - sve na sasvim razli itim krajevim sveta.“ Ernan je vrteo glavom, veoma impresioniran. ,,A tu je i mnogo bitniji dokaz“, rekao je, ,,da je Virako a živeo pre osvita istorije. Da li neko od vas zna nešto o postavljanju drevnih spomenika u liniji sa zvezdama i kako se primenom modernog softvera mogu izra unati originalni datumi njihove izgradnje?“ Ketrin i Radeford su oboje ozbiljno klimnuli glavama. Radeford se setio objašnjenja o utvr ivanju starosti Ma u Pik ua. ,,Pa, svo kamenje i kipovi Tiahuanake se savršeno uklapaju sa jednim datumom u prošlosti. Mnogi astronomi i arheoastronomi su ovo proverili i tu ne ostaje prostora ni za kakvu sumnju...“ Ketrin je upala, o ajni ki žele i da to sazna. „Koji je to datum?“, upitala je. „Petnaest hiljada godina pre nove ere.“ Tajac je zavladao u grupi dok su svi razmišljali o visokonaprednim praistorijskim ljudima, koji su veoma inteligentno i s ogromnom energijom radili da stvore ovo impresivno mesto koje sada leži pred njima. Ketrin se namršteno okrenula da pogleda dvojicu mu karaca: „Ali, to nam ne pomaže da shvatimo zašto je profesor mislio da nas neko upozorava. I, najvažnije od svega, to nam ne pomaže da shvatimo zašto tamo negde postoje sile tako odlu ne da o uvaju tajnost njegovog znanja o prošlosti da su spremne da ubijaju nedužne.“

Radeford i Ernan su bili podjednako zbunjeni. Zatim je Ernan uznemireno pogledao okolo i okrenuo klju - motor je ponovo oživeo: ,,Ne smemo da se zadržimo ni trenutak duže“, rekao je Ernan. „Ostavi u vas kod Ajmara Indijanaca na granici. Sve ovo ovde sa obe strane granice - sve je to njihova zemlja. Uz njihovu pomo , odavde ete iza i živi.“

38 Senator Kurc je izašao iz helikoptera na jarko popodnevno sunce. Pognut ispod treštavih lopatica rotora prešao je preko malog heliodroma do ivice ogromnog travnjaka sedišta crkve razotkrivene istine. Kada je heplikopter ponovo uzleteo i dok je paklena buka jenjavala u daljini, senator nije mogao da suspregne osmeh. Na nebu skoro da nije bilo obla ka, vazduh je bio svež i ist, a ovo je njegovo najdraže mesto na zemlji. Kakvo je olakšanje bilo na i se daleko od gungule Vašingtona i pritisaka njegovog posla u Korporaciji. Ali, sve e se to isplatiti: vrlo brzo, proro anstva Knjige otkrovenja bi e ispunjena i on e biti me u onih nekoliko duša koje e se uzdi i da izbegnu mu enje koje e biti naneto ostatku ove anstva... Sto pedeset metara dalje preko ulickanog travnjaka uzdizale su se potpuno nove velelepne zgrade sedišta crkve razotkrivene istine, iji su prozori svetlucali na suncu. Dok je senator prelazio preko travnjaka, nije mogao da priguši ose aj ponosa. Njemu se u najve oj meri moglo odati priznanje što su crkveni prihodi u poslednjih nekoliko godina porasli na stotine miliona dolara godišnje, koliko sada iznose. Televizijski studio u središtu kompleksa bio je žila kucavica crkve. Imao je oblik gr kog amfiteatra, sa potkovicom sedišta koja su se penjala okolo i podijumora u sredini, na kome može da stoji propovednik, podižu i intenzitet i atmosferu doga aja. Ostraš eni obredi se tada prenose po celoj zemiji, traže se prilozi, a ushi eni prisutni pripadnici crkve mogu iz prve ruke da ispri aju udesne pri e o tome kako je crkva promenila njihove živote. Senator Kurc je prošao pored nasmejane žene na recepciji i lavirintom hodnika se uputio sve do raskošne ekaonice. Debeli tepisi i kožni nameštaj davali su joj utisak hotela sa pet zvezdica. Klima-ure aj je tiho zujao. Jedini predmet koji je upu ivao na religiju, u stvari jedini ukras na ina e spartanskim zidovima, bio je jednostavan krst koji je visio pored zatvorenih vrata na drugom kraju prostorije. Na plo ici iznad vrata je pisalo „Vele asni Džim Vajt“. Bez oklevanja, senator je prešao preko sobe i oštro pokucao. Trenutak kasnije, neko mu je iza vrata osorno doviknuo: ,,U i!“ Naglasak je bio teksaski, glas energi an. Seantor Kurc je otvorio vrata i ušao u sobu. Ratoborna figura vele asnog pozdravila ga je oduševljenjim urlikom. Vele asni Džim Vajt je bio nizak, snažno gra eni muškarac od pedeset i nešto godina, sa pljosnatim bokserskim nosom i jakim elom. „Senatore! Kakvo divno iznena enje! Nisam o ekivao da te vidim do sutra.“ Vele asni je ustao sa stolice i krenuo oko stola, a njegov gromki teksaski glas ispunjavao je sobu. Bio je uven po tome što je mogao da se obrati izuzetno velikom skupu na otvorenom ak i bez megafona. Senator je zgrabio sveštenikovu ispruženu ruku i dvojica muskaraca su se srda no rukovala, a zatim zagrlila, tapšu i se po le ima. Vele asni se obratio senatoru koriste i njegovu politi ku titulu više kao blagonaklonu šalu nego nešto drugo - znali su se još kao deca. Zajedno su majstorski isplanirali preobražaj crkve od jedne opskurne sekte do glavne sile u protestantskom pokretu. Zajedno su proputovali dug i težak put i verom i istom harizmom ubedili su hiljade obi nih Amerikanaca da ih slede. Senator Kurc se odmakao korak unazad i osmotrio svog prijatelja od glave do pete. „Sre an sam što te vidim, Džime. Odli no izgledaš. Da li si koristio bazen kao što sam ti savetovao?“ Vele asni se od srca nasmejao. „Ha! Kad budem imao vremena - kad budem imao vremena. Bili smo toliko zauzeti, snimanje programa, emitovanje, upoznavanje novih važnih lanova sa mestom... Jedva stižem da mislim. Ali, sedi, molim te. Ho u da ujem sve.“ Njih dvojica su otišli do police sa knjigama i seli u dve naspramne fotelje sa sto i em za kafu postavljenim izme u. Vele asni se iznenada veoma uozbiljio. Njegov veseli izraz se promenio u duboko ozbiljan i on je stegao bradu mesnatom desnom rukom. „Dakle šta možeš da mi kažeš? Do ekali smo i to?“ Senator Kurc je ozbiljno klimnuo glavom kada je vrlo polako i razložno saopštio novosti. „Džime - mislim da smo uspeli.“ Lice vele asnog se ponovo ozarilo. S teškom mukom je obuzdavao uzbu enje. „Stvarno? Iskreno misliš da emo kona no u i u Kraj vremena?“ „Da, Džime - ho emo. Ne vidim kako neko sada može da nas zaustavi. Nisam ni mogao da se nadam boljem toku stvari. Opasne jeresi britanskog profesora su zbrisane iz istorije. I planirano preuzimanje kontrole od strane Korporacije se nastavlja. Li no sam bio na sastanku Odbora. Armagedon je svega nekoliko dana daleko.“ O i vele asnog Džima Vajta su se raširile poput tacni. Kona no, posle toliko mnogo truda i muke, izgleda da su na ivici svog sna. Senator je nastavio: „Odlete u pravo u Kairo, gde e mi biti baza. Sve sam utana io sa našim agentima u Izraelu i oni su spremni. Prokrijum arili smo mali termonuklearni ure aj u muslimansku grobnicu džamije Al Aksa u Jerusalimu, da bude detoniran paralelno sa Korporacijinom globalnom krizom. Kao što znaš, naši agenti su ve minirali Zid pla a preko mreže nekoriš enih starih rimskih odvodnih kanala. Kada Zid pretvorimo u prah, Izraelci e automatski narediti ratnom vazduhoplovstvu da bombarduje Meku. Srednji istok e biti u plamenu. Siguran sam da e Izrael pribe i upotrebi nuklearnog oružja i o ekujem više od sto miliona žrtava u prvim danima. Sve to e se odigrati na moju komandu u ponedeljak ujutro - u svitanje dana prole ne ravnodnevnice.“ Propovednik je ustao i raširenih prstiju ispružio desnu ruku prema tavanici luksuzne prostorije. Njegove širom otvorene o i svetlucale su od suza. Svojim prodornim glasom je oduševljeno uzviknuo: „Slava Gospodu!“

39 Bilo je 7:35 ujutru u hotelu Ruinas u Ma u Pik uu, kada je sasvim nov japanski auto s pogonom na etiri to ka uz škripu guma stao ispred ulaza. Potpuno neskladni s dronjavim seljacima sa Anda i veli anstvenom pozadinom planina, ubica profesora Kenta i njegov mla i sau esnik izašli su iz vozila u prašnjavo dvorište pred ulazom u hotel. Ne gube i vreme, dva muškarca su ušla u predvorje hotela. Iza recepcijskog pulta je sedeo stari ovek, a u uglu je jedna Indijanka brisala pod. I recepcioner i žena su iznena eno podigli poglede. Nije uobi ajeno videti ljude u odelima, koji voze potpuno nove automobile uz Ma u Pik u i, u svakom slu aju, svi u Peruu, od najmanjeg deteta do najstarije babe, znaju da je takve ljude najbolje izbegavati. Stara žena je naslonila drža za krpu na zid i zbrisala niz predvorje. Ubica se okrenuo svom sau esniku i nešto mu pri ao. Glas je bio grler i pun razdraženosti i ga enja. „Kažem ti, promakli su nam...“ Sau esnik je izgledao zabrinuto. Otišao je do recepcije i prasnuo na službenika: „Ho u da vidim spisak gostiju od prošle no i. Brzo.“ Starac je, užasnut, po eo da petlja s knjigom za rezervacije dok su njegovi kvrgavi prsti pokušavali da je otvore na pravoj strani. „Daj mi je, matora budaletino!“ Mladi mu je istrgnuo knjigu i po eo da prelistava stranice. Trenutak kasnije je prelazio prstom preko imena dva gosta Donovan i Radeford. Oštro je opsovao i podigao pogled. „Okej, stari - kuda su otišli? Dónde están los gringos?“ O i starog recepcionera su se raširile od straha i nerazumevanja. Stružu i nogama uzmicao je od pulta prema vratima sobe iza njega. Mladi je podigao poklopac pulta i krenuo za starcem u sobu iza predvorja. Starac se š u urio uza zid sobice i po eo nerazgovetno da mrmlja na indijanskom dijalektu. Mladi je izgubio strpljenje. Po eo je da vi e: „Gde su Donovan i Radeford? Dónde están Donovan i Radeford?“ Recepcioner je pao na kolena i sklanjao se u stranu kao da o ekuje udarac. Izlajao se na lošem engleskom. „Senjor - oni otišli no u...“ „Kuda - kuda su otišli?“ „Put za Boliviju...“ Mladi je prišao i zgrabio recepcionera za kragnu. ,,Da li su bili sami? Sa kim su bili?“ „Da, senjor... Da, senjor. Oni bili sa senjor Flores...“ Sada im se pridružio ubica. Izvio je usne od ga enja. „Znaju da ih pratimo. Moramo da budemo brzi.“ Mla i razbojnik je bacio starog recepcionera na pod i dva muškaraca su izjurila iz hotela.

40 Nakon što su Ketrin i Radeford izašli iz kola na bolivijskoj granici i otresli prašinu, Ernan je pokazao pored kolibe koja je bila stanica grani ne kontrole, u pravcu osamljenog auta s pogonom na etiri to ka, parkiranog odmah sa bolivijske strane. „Eno vašeg prevoza. Za as e vas odvesti u La Paz. On se zove Kite - uopšte ne govori engleski, ali vas o ekuje. Odveš e vas do svoje ku e u La Pazu. Odatle možete da planirate bezbedni odlazak.“ Ernan je stavio ruke oko usta i viknuo u pravcu vozila koje se nije pomeralo: „Hola - Quitte - es nosotros aqui! Para atiempo mes amtgos!“ Voza ka vrata su se otvorila i niski nasmejani Indijanac je izašao iz njih. Mahnuo im je i Ernan mu je odgovorio mahanjem. Ernan se zatim okrenuo da im se obrati poslednji put. O i su mu sijale i svaki miši i žila njegovog tela kao da su ih požurivali, teraju i ih snagom volje da uspeju u svom traganju. „Prijatelji moji - sre no...“ Svoj snažan pogled je zadržao na Ketrin. „... I uvajte se...“ Ketrin je osetila knedlu u grlu. Imala je užasan predose aj. „Zar ne možeš da po eš sa nama u La Paz, da se pritajiš nekoliko dana?“ Ernan se osmehuo i odmahnuo glavom: „Ne, Ketrin, moram da se vratim svojoj porodici, mi smo još uvek u žalosti, moram da budem sa njima...“ Nakon što je to rekao, Ketrin i Ernan su se zagrlili i Ketrin se zatim sklonila, suznih o iju. Radeford je uzeo Ernanovu ruku i srda no se rukovao s njim. „Hvala ti na svemu. Obe avam ti da emo dati sve od sebe, za Migela i profesora, da ovo okon amo - da obelodanimo istinu i zaustavimo Ivana Bezumova.“ Ernan se nagnuo napred i zagrlio Engleza. „Džejmse, vodi ra una o sebi - i o ovoj divnoj ženi ovde.“ Džejms je zagrlio stamenog Indijanca i onda su se rastali.

41 Na Menhetnu, u zgradi na aveniji Jork, koja pripada firmi Sotebi, svetski uvenom lancu za trgovinu antikvitetima, jedna privla na, dobro negovana mlada žena je sekretara Milera odvela u zatamnjenu sobu bez prozora. Pipaju i oko dovratka svojim savršeno negovanim rukama, pronašla je prekida za svetlo i soba je izašla iz mraka. „Ovo je soba za mape. Kao što možete da vidite, nema prozora, tako da nema nikakave šanse da prirodno svetlo ošteti vaš primerak. Molim vas, sedite. Na zidovima su neki primerci iz naše kolekcije, koji bi mogli da vas zanimaju. Gospodin Silver e si i za tren.“ Sekretar Miler je osmotrio veliku, elegantnu prostoriju. U sredini se nalazio konferencijski sto, okružen udobnim kožnim foteljama. Iznad stola je, oka ena za tavanicu, bila inžinjerska svetiljka koja može da se podiže i spušta u svim pravcima. Zidovi su bili ukrašeni uramljenim mapama. Sekretarica je nastavila: „Ono tamo je originalna mapa koju je napravio Kristofer Kolumbo. Ona je sa njegovog prvog putovanja u Ameriku. Bukvalno je od neprocenjive vrednosti, zbog ega se i nalazi iza blindiranog stakla, u ramu od ner aju eg elika, koji je sastavni deo strukture zgrade.“ Pomo nica se osmehnula, otkrivaju i blistavobele zube. „Mogu li ne im da vas poslužim? ajem ili kafom?“ Sekretar Miler je progun ao: ,,Ne. Hvala. Kažem vam, ja nisam poznavalac i verujem da je moj predmet kopija, a ne original. Jednostavno moram to da utvrdim.“ U tom trenutku se mlada žena, koja je još uvek stajafa u vratima, naglo okrenula: ,,Ah! Evo ga.“ Bajron Silver, svetski autoritet za anti ku kartografiju, ušao je u sobu. Bio je u kasnim pedesetim godinama, ali je izgledao stariji. Imao je na sebi trodelno odelo sa uzanim prugama i bio je skoro elav. Njegovo mršavo, bledo lice govorilo je da je mnogo godina proveo u polumraku starih biblioteka, prou avaju i mape i rukopise. Ispružio je ruku. „Zdravo. Vi ste sigurno gospodin Miler.“ ,,Da. Hvala vam što ste me primili u tako kratkom roku, gospodine Silvere.“ Antikvar se ulagiva ki nasmešio, a njegov kultivisani glas zvu ao je glatko kao svila. ,,To je sasvim u redu, gospodine Milere. Sre an sam da radim istog trena za nekoga ko priznaje vrednost moje ekspertize i ko je spreman da plati tako dobro kao vi.“ Mlada dama je izašla iz sobe i diskretno zatvorila vrata za sobom. Silver je pokazao na sto: „Ho emo li? Nema svrhe da se zadržavamo formalnostima.“ Sekretar Miler je otišao do stola, gurnuo ruku u džep sakoa i izvukao sme i koverat. Pažljivo ga je otvorio, izvukao jedan jedini list kartografskog papira i spustio ga na sto. Silver se na tren namrstio. Iz džepa je izvukao nao are i stavio ih na vrh nosa. Zatim je podigao ruku, uklju io lampu iznad glave i postavio je iznad mape. Sekretar Miler ga je posmatrao kao jastreb, o ajni ki žele i da vidi bilo kakav znak prepoznavanja. Minut kasnije, Silver je ponovo podigao pogled i sklonio nao are. Sekretar Miler je sada bio nestrpljiv: „Dakle? Znate li šta je to?“ Silver je mudro klimnuo glavom. „Da. To je kopija mape Piri Res. Da ii znate šta je to?“ Sekretar Miler je razdraženo odmahnuo glavom. Silver je nastavio. „To je mapa koju je u srednjem veku napravio turski admiral koji se zvao Piri Res. Zasnovana je na ranijim mapama mnogo starijim mapama - ili nam bar tako on govori, i namenjena da bude navigaciona pomo turskoj floti za slu aj da uplove u južne okeane.“ Sekretar Miler je bio slu en. Kakve, pobogu, ovo ima veze sa bilo im? Zašto je senator hteo da profesor bude mrtav i zašto je izri ito tražio da se mapa uništi? Ali, Bajron Silver se zaneo svojom ulogom. „Ova mapa oslikava kopno Antarktika. Ona prikazuje Antarktik bez leda. Zbog toga je ova mapa kuriozitet, vrednost za kolekcionare.“ O i sekretara Milera su se skupile: „Mislite, ona ta no prikazuje Antarktik? Kako je to mogu e? Ispravite me ako grešim, ali zar on nije sasvim zakopan ispod leda?“ Bajron Silver se nasmešio. ,,U pravu ste. On je oduvek je i bio - zakopan ispod leda. Zato niko ne može da objasni postojanje ove mape. To je, me utim, razlog zašto je ona dragocena - tj. daleko dragocenija od svoje istorijske vrednosti. Kolekcionari vole predmete sa misterioznim kvalitetima. Uvek smo neverovatno zainteresovani kada imamo sre e da kroz naša vrata pro u tako neobi ne rukotvorine kao što je mapa Piri Res.“ Bajron Silver je pružio ruku da ugasi svetlo i skoro odsutno dodao: „Naravno, uvek dobijemo i mnogo pritužbi od naših klijenata koji su, kako da se izrazim, malo doslovnijeg religioznog kova.“ Sekretar Miler se sledio. „Šta? Zašto?“

Bajron Silver se brzo okrenuo da pogleda sekretara Milera - osetio je napetost u glasu svog klijenta. ,,Pa, samo sam mislio da na svetu ima ljudi koji ne odobravaju artefakte koji dovode u sumnju biblijsku pri u o prošlosti.“ Sekretaru Mileru se krv sledila u žilama. Sa užasom je spustio pogled na mapu. Zna i, profesor nikada nije bio pretnja Korporaciji. Senator je o igledno mrežu agenata Korporacije koristio za postizanje svojih li nih ciljeva. Takvo nešto se nikada ranije nije dogodilo. Da li je sada i sam sekretar Miler samo oru e za senatorove planove? Da li je cela Korporacija na putu da bude preoteta da bi se ostvarili senatorovi religiozni ciljevi? Sekretar Miler nije više mogao da odbaci tu mogu nost. Nego je morao sve to dobro da proceni. Zeleno svetlo za završni in Korporacije u ponedeljak ujutru ve je dato i on e ipak morati da obavi svoju ulogu u planovima. Izazva e senatora u etiri oka pre toga. Ali e trenutak izabrati mudro, ina e e i sam vrlo brzo oti i istim putem kao i stari profesor.

42 Dok se auto spuštao vijugavim i vrtoglavim putem od Alto Plana do bolivijske prestonice, Ketrin i Radeford su bili zabavljeni svojim mislima. Energi ni i nasmejani Kite je vešto i brzo vozio. Ketrin je netremice gledala ogromne doline i planinske vrhove i razmišljala o profesoru, pitaju i se šta bi on sada uradio. Ose ala je koliko joj silno nedostaju on, njegova ozbiljnost i njegova ljubaznost. Radeford, koji je ve neko vreme ute i razmišljao, eškao se po bradi i divio se veli anstvenom prizoru Anda. Mrštio se i gledao kroz prozor, njegov pogled je lutao preko predela kao da o ekuje da e tamo na i odgovore. Zatim se, prili no iznenada, okrenuo ka Ketrin. „Znaš li pri u o Gilgamešu?“ Pogledali su se u o i. Radeford je s nadom podigao obrve. Ketrin je odmahula glavom i Radeford se namestio da lakše gleda u nju. ,,Ona je osnova za biblijsku pri u o Nojevoj arci. Prvi pisani tragovi o njoj su klinasti zapisl iz vremena 3.000 godina pre nove ere. Ali ona je sigurno nastala i pre toga. Gilgameš je bio kralj Sumera, i on pri a o tome kako je sreo drugog kralja, koji se zvao Utnapištim, a koji je živeo pre potopa. Bog je Utnapištima upozorio da dolazi potop i on je sagradio brod, na brod doveo razli ite vrste životinja i doneo sve vrste semena. Tada se dogodila velika oluja i sve dokle je pogled sezao nije bilo ni ega sem vode. Utnapištim je oslobodio golubicu...“ Ketrin ga je prekinula: „Ali, to je besmisleno. Ho u da kažem, to da su pisci Starog zaveta jednostavno pokupili ve gotovu pri u, celu celcijatu...“ „Zašto da ne? To je dobra pri a. Možemo da pretpostavimo da je Utnapištim simbol, odabrana figura koja predstavlja sve one koji su preživeli potop. Ljudska rasa ina e nikada ne bi mogla ponovo da naraste do svoje sadašnje veli ine. Ti mitovi su živopisne pri e iz prve ruke o kataklizmi koja zamalo nije uništila sve naše pretke. Cove anstvo je bilo skoro zbrisano.“ „Opaaa - to ti je prili no smelo.“ „Da, jeste, ali to je jedini razlog zašto bi ta zastrašuju a pri a mogla da bude u osnovi tako mnogo kultura. To je naše najranije zajedni ko se anje... A tu su i drugi brojni opisi razaranja, koji obuhvataju zemljotrese i požare i hladno u, i izgleda da se podudaraju sa pri ama o potopu. Zaratustranska sveta pisma, na primer.“ Ketrin se namrštila. „Zaratustranci. Ko su oni?“ Radeford je strpljivo objasnio: ,,Oni su sledbenici proroka Zoroastera, ili Zaratustre, kako je tako e poznat. Postoje još i danas - mada ih je ostalo samo nekoliko stotina hiljada i žive uglavnom u Mumbaju u Indiji. Smatra se da je Zaratustra otkrovenje primio od Boga...“ Ketrin je zapazila paralelu: „Dakle, on je isto što i Muhamed za muslimane, ili Mojsije za Jevreje?“ „Da. Samo što je Zaratustra stariji, on je živeo oko 2.000 godina pre nove ere. Zaratustranci, koji veruju da je njihov narod ro en u severnoj Rusiji, misle da je avo jednoga dana odlu io da uništi Airjana Vaejo - zaratustranski raj, koji je negde u Sibiru. Umesto da ga poplavi, on ga je zaledio. Sveta pisma govore o tome kako je nekada divna zemlja prekrivena snegom i ledom i kako u njoj deset meseci godišnje vlada zima.“ Ketrin je zainteresovano slušala: ,,To je vrlo karakteristi na sudbina - nije nešto što bi se tek teko izmislilo.“ „Da - a ak i Vikinzi imaju sli nu ideju...“ Radeford je uživao. „Oni veruju da je postojalo neko vreme kada je izgledalo da e Zemlja zauvek pasti u ponor haosa. Usevi nisu rodili, muškarci su se tukli, brat se borio protiv brata i sa svim ostalima, pao je sneg. Posle hladno e, zemlju je zahvatio požar, pretvaraju i je u ogromnu pe . Plamenovi su kuljali iz pukotina, mlazevi pare su izbijali iz zemlje - sva živa bi a su spržena. A onda su se, kona no, kao da Zemlja nije dovoljno patila, mora iznenada podigla i sve zakopala ispod sloja vode.“ Radeford je pljesnuo rukama. Ketrin se duboko zamislila nad užasnom vikinškom vizijom. „Problem je u tome što nama nigde, ni u jednom od mitova koje si upravo ispri ao, nije re eno šta je zaista izazvalo tu globalnu katastrofu. Ako ne znamo uzrok, kako onda možemo da izbegnemo istu sudbinu?“ Radeford je po eo da razmišlja naglas: ,,A ipak je profesor bio ube en da tajna poruka upravo to govori...“ Ketrinino mlado lice se na tren namrštilo: „Možda bi trebalo da problem posmatramo iz drugog ugla.“ Sada je na Radeforda bio red da bude zbunjen: „Kako to misliš?“ Ketrin je, sada veoma ozbiljnog lica, objasnila na šta je mislila: ,,Pa, umesto da se oslanjamo samo na našu sposobnost da tuma imo mitove da bismo otkrili šta je uništilo poslednji svet, zašto ne bismo našli drugi dokaz o ogromnoj prirodnoj kataklizmi? Ako bismo iskoristili prave geološke izvore ili fosilne dokaze, sigurno bismo mogli da lociramo tako dramati an period u istoriji Zemlje. Mogli bismo da uparimo tehni ke podatke sa mitovima - mogli bismo ak da rešimo kada je ta no nestao poslednji svet“, rekla je Ketrin. Radeford je ohrabruju e klimnuo glavom: „Ali, da li e nam to pomo i da shvatimo zašto je nestao? Da li e to pomo i da razumemo upozorenje?“ „Svakako. Razmisli o tome. Ako saznamo kako je izgledala prava kataklizma, bi e nam lakše da pogodimo šta ju je izazvalo.“ Ketrinine o i su sinule i ona je lupila u sedište ispred sebe. „Fon Dekend!“

Radeford je odlu no klimnuo glavom: ,,Da, naravno - savršeno. I znamo da možemo da mu verujemo... Moramo da se vratimo u Oksford. Odmah.“ Ernan je vozio praznim putevima Alto Plana, nazad prema Kusku. Od smrti svog brata nalazio se u mu nom stanju šoka, ništa nije izgledalo stvarno. Mada su se plašili da su u opasnosti, kada je udarac stigao, on nije bio spreman. A zatim pojavljivanje ovih stranaca i on je odjednom osetio da ipak postoji slaba nada. Tada bar, pomislio je, profesorova i Migelova smrt ne bi bile uzaludne. Razmišljao je o Ketrininom i Radefordovom begu i snagom volje terao ih je napred. Moraju da iza u, pomislio je Ernan. Upravo tada je primetio auto ispred sebe, prepre en na putu. Sa obe strane puta teren je bio rascepan vododerinama i kamenjem - neprohodan. im je zaustavio auto, pet metara pre nepomi nog vozila, nabijeni belac u tamnom odelu i sa crnim nao arima za sunce iskora io je iza zadnjeg dela nepomi nog vozila. Ernan je sa užasom posmatrao kada je ovek podigao pištolj i usmerio ga pravo u njegovo voza ko staklo i njegovo lice. U deli u sekunde Ernan je shvatio šta se dešava. Nagazio je na papu icu za gas i strahovito tresnuo u nepomi no vozilo s pogonom na etiri to ka, teraju i oveka da odsko i s puta i promaši metu. Ernan je poterao auto unazad i ponovo nagazio gas, ali još dok je to radio, primetio je pištolj drugog muškarca uperen u njega, na samo metar od voza kih vrata. Iznenada, za uo se užasan prasak i Ernan se našao u nepodnošljivim bolovima, ba en preko suvoza kog sedišta i bore i se za dah. Izgledalo je da ne može da udahne nimalo kiseonika u plu a. Imao je ose aj da je sve mokro. Zgrabio je volan desnom rukom i pokušao da se podigne u sede i položaj, ali je bespomo no skliznuo nazad. uo je kako se otvaraju suvoza ka vrata i osetio je ruku koja gura njegovu natopljenu ode u. Glas je rekao: ,,Da, to je on - ali oni nisu ovde.“ Zatim drugi glas: ,,U redu - mrdajmo. Sti i emo mi njih. Uzmi mu li nu kartu i mobilni. Dotuci ga.“ Ernan je; stenju i od bolova i iscrpljenosti, uzaludno pokušavao da se podigne. Pomislio je na svog brata. Pomislio je na Radeforda i Ketrin i video ih kako zajedno stoje sami u no i. Pokušao je da im dovikne, ali je bilo prekasno...

43 Na heliodromu crkve razotkrivene istine, civilna verzija jurišnog helikoptera ,,apa “ Ratnog vazduhoplovstva SAD stajao je sklup an poput ogromnog skakavca; lopatice njegovog rotora dizale su paklenu buku. Senator Kurc i vele asni Džim Vajt stajali su na ulazu katedrale. Razmenili su još nekoliko re i, a zatim su se dva muškaraca zagrlila poslednji put. Njihovo putovanje je skoro završeno. Koliki put su prešli, mislili su i jedan i drugi: izgradili su crkvu skoro ni iz ega - to je bilo pravo udo. Senator je odlu nim korakom prešao preko travnjaka, nose i kofer i . im se približio helikopteru, instinktivno se pognuo i žure i preko heliodroma progurao se pored dvojice zdepastih uvara i uz stepenice se popeo u utrobu mašine. Vrata su se brzo zatvorila iza njega i on je sa izrazom nestrpljenja popravio svoju raš upanu kosu. Na tremu crkve, vele asni Džim Vajt je gledao kako se helikopter trza naviše i odle e“. Sve nade o donošenju spasenja odabranima otišle su sa senatorom. Sveštenik je okrenuo le a travnjaku i nestao u senkama svetilišta, vra aju i se svojim molitvama. Unutrašnjost helikoptera je bila daleko od uobi ajene jednostavnosti njegovog vojnog parnjaka. Crno-zelena mat kombinacija boja bila je potpuno zamenjena. Drveni paneli i video-monitori su prekrivali zidove, kutije sa municijom i eli na sedišta vojne verzije zamenjeni su klupama presvu enim kožom. Na jednom kraju dvadeset metara duga kog trupa nalazio se kancelarijski sto od hrastovine, a iza njega udobna kožna fotelja. im su se vrata sa zvu nom izolacijom zatvorila, povratila se udnovata tišina. Senator je seo za sto i iz unutrašnjeg džepa sakoa izvukao tanki crni telefon. Pritisnuo je dugme za brzo biranje broja i telefon prislonio na uvo. Dok je ekao da se uspostavi veza, kroz prozor je posmatrao kako se pogied na sedište crkve razotkivene istine skuplja pred njegovim o ima, sve dok se nije sveo samo na si ušnu grupu belih ta kica na ogromnom platnu predela. Ali su mu misli bile drugde. Sada je petak po podne. Još samo dva dana do sigurne pobede. Veza je uspostavljena. Zenski glas je govorio brzo i vedro: ,,Da, gospodine, Globalne operacije.“ Senator se zavalio u fotelju, lica iskrvljenog od koncentracije. Rekao je sik u i: „Dajte mi sekretara Milera. Ovde senator Kurc.“ Glas sekretarice je iznenada postao mnogo nervozniji. ,,Da, gospodine. Odmah, gospodine.“ Nekoliko trenutaka je vladala tišina, a zatim je ženski glas bio ponovo na liniji - ovog puta u njemu se ula nota straha. „Žao mi je, senatore, ne mogu trenutno da prona em sekretara Milera, izgleda da nije u blizini svog stola...“ Lice senatora se primetno smrklo. „Slušaj me dobro, mlada damo. Ho u da mrdneš zadnjicu i smesta na eš sekretara. Ako ga ne budem uo kroz deset minuta, smatra u te li no odgovornom.“ Sekretar Miler je po eo da ose a napetost. Sedeo je u svojoj kancelariji i umorno vrteo glavom, posmatraju i telefon. Sekretarica je nastavljala da ga uznemirava. Opsovao je sebi u bradu, a zatim pozvao broj i mobilni telefon prislonio na uvo. Poziv je primljen istog trena. Sekretar se promeškoljio u stolici - telo mu je postalo još napetije. Dok se ne suprotstavi senatoru, sigurno je da se ne e direktno oglušiti o njegova naredenja. To bi samo podstaklo sumnju. Mrtvo je još dvoje nevinih, ako su zaista bili nevini, ali to ništa bitno ne menja na globalnom planu. U svakom slu aju, vrlo je mogu e da su akademci saznali previše o Korporaciji. Njegova li na sigurnost i integritet Korporacije moraju biti na prvom mestu. „Sad sjušaj pažljivo. Peru je zabrljao. Tražimo dve osobe. Jedna je Džejms Radeford, po nacionainosti Britanac, u kasnim tridesetim godinama. Druga je Ketrin Donovan, po nacionalnosti Amerikanka, u srednjim do kasnim dvadesetim godinama. Jesi li shvatio? Smesta se poveži sa Velikom Britanijom. Saznaj brojeve njihovih mobilnih telefona, prosledi ih vo ama operacija u Limi i La Pazu i neka im smesta u u u trag. Ho u da ih ubiju im ih vide. Ovo sada ima najve i prioritet. Zovi me im to bude obavljeno.“

44 Kiteov dom je bio stan u bloku solitera od deset spratova, tipi nom za centar La Paza. Parkirali su auto u uzanoj ulici punoj rupa. Sa obe strane ulice bilo je nekoliko drugih automobila - svi su izgledali kao da su videli mnogo bolje dane. Kite ih je poveo do ulaza u zgradu. Kada je gurnuo rasklimana dvokrilna vrata, pozdravio ih je jedak miris prženog ilija. Sa leve strane malog predvorja nalazio se lift. Sa desne je bilo oronulo kameno stepenište, koje je vijugalo nagore do prvog sprata. Kite je ute i krenuo uz stepenice i pokazao prstima nagore. Radeford je izvijao vrat, prate i pogledom rukohvat stepeništa koji se u cik-cak liniji gubio u daljini, do prljavog krovnog prozora, deset spratova iznad. Okrenuo se prema Ketrin i rekao: „Pretpostavljam da to zna i da liftovi ne rade.“ Uprtili su rance na le a i krenuli za Indijancem uz zavojito stepenište. Unutrašnjost stana je bila prijatno iznena enje posle prljavštine ulice i pomalo depresivne atmosfere predvorja. Vrata sa odmorišta su se otvorila u kratak hodnik koji je vodio u dnevnu sobu pristojne veli ine, ija je jedna strana gledala na ulicu s prednje strane zgrade. Tu je bio veoma skroman balkon, jedva dovoljno širok za nekoliko stolica, ali je prostorija ipak bila svetla i puna vazduha, jer je ceo zid sa obe strane balkonskih vrata bio u prozorima. Mali hodnik se protezao od dnevne sobe i vodio do tri spava e sobe i kupatila. Svo poku stvo je bilo presvu eno izuzetno živopisnom indijanskom tkaninom, a dosta nameštaja je bilo napravljeno od rezbarenog drveta. Svuda okolo su bile razbacane de ije igra ke, a na velikom drvenom stolu, koji je izgleda bio trpezarijski, nalazili su inije i pribor za jelo od doru ka. Bilo je jasno da porodica nije dobrostoje a, ali je na najbolji na in iskoristila svoja skromna sredstva i stan je imao doma insku atmosferu. Ketrin se nasmešila Kiteu. Indijanac joj je toplo uzvratio, a zatim ih niz hodnik poveo do jedne od spava ih soba, u koju su spustili svoje torbe. Pokazao im je malu kuhinju sa sveže skuvanom kafom, zatim im je uz mnogo gestikuliranja pokazao da e oti i na jedan sat i onda ponovo odjurio. Kada je zatvorila vrata za Kiteom, Ketrin je odahnula. „Džejmse, prvi put posle dužeg vremena ose am se skoro sigurno!“ Uzela je svoj telefon i po ela da bira broj Ernanovog mobilnog. „Samo u kratko pozvati Ernana i re i mu da smo bezbedni...“ Radeford je srknuo kafu i laktove vrsto ukopao na sto. Umoran je. Umoran kao pas. Telefon je zazvonio jedanput, zatim drugi put, zatim tre i. Mada se borila protiv toga, Ketrin je osetila po etak mu nine u stomaku. Iznenada, zvonjava je prestala. S olakšanjem, Ketrin je pozdravila svog prijatelja. „Hola! Ernane, ja sam.“ Sa druge strane je vladao tajac. „Ernane? Jesi li tamo? Halo?“ Za ula se buka kao da neko petlja s telefonom, koji je potom zamro, kao da ga je neko iznenada isklju io. Ketrin i Radeford su se zgledali; oboje su mislili isto, samo što nijedno to nije htelo da prizna. Visoko gore, u potpuno novoj kancelariji na 65. spratu najnovijeg solitera u La Pazu, niski, debeli ovek je sedeo za stolom sa slušalicama na ušima. Kancelarija je bila svetla, zapanjuju e svetla, zahvaljuju i prozorima od tavanice do poda. Svuda oko njega je bila pore ana gomila elektri ne opreme, TV monitori i kompjuterski hardver. Kroz prozore se pružao pogled na celu panoramu. Dole, klju aju i sme i oblak smoga prekrivao je La Paz. Prljave ulice su kipele od života. Si ušna kola su zagušivala glavne puteve, a još sitniji ljudi žurili su trotoarima. Niski, debeli muškarac je imao na sebi belu košulju i masnu, tamnoplavu kravatu. Velike fleke od znoja narastale su mu ispod pazuha. Toplota nije bila razlog njegovog znojenja - prostorije su bile klimatizovane. Iza njega, odmah pored njegovog ramena stajao je profesorov ubica, obu en sav u crno i mršte i se sa skoro beskrajnim prezirom na licu. Debeljko je izbezumljeno sklonio slušalice sa ušiju, tako da su mu se zapetljale iza vrata, grazni avo škrabaju i nešto na listu papira pored tastature na stolu. ipio je iz stolice, istrgao gornji iist i mašu i njime po eo da vi e: „Šefe! Šefe! Imam ih...“ Zapadnjak je istrgao par e papira iz njegove ruke i pro itao adresu. Levom rukom je izvukao mobilni telefon iz džepa i otvorio ga. Sve vreme prou avaju i ceduljicu, prineo je telefon uvu. Trenutak kasnije je progovorio. Njegove re i su zvu ale neopozivo. Izgovorio ih je reže i. „Imamo ih. Kre emo.“

45 Trude i se da sebi skrene pažnju, Ketrin je otišla u dnevnu sobu. Radeford se skljokao na sofu dok je ona izvla ila atlas sa police. Sela je za sto, otvorila atlas i lenjo po ela da prelistava njegove sjajne stranice. Pogled joj se zadržao na mapi sveta raširenoj preko srednje strane. Dok joj je pogled lutao preko stranice, itala je sebi šapatom geografske dužine raznih drevnih lokaliteta. Ketrin se uzvrtela na stolici. Po ela je da se mršti dok se nadnosila nad mapom i pažljivo je prou avala. Njeno srce je po elo brže da lupa kada ju je ponovo preplavio poznati ose aj; ose aj da gleda u ogromnu crnu rupu prošlosti i da iz njenih dubina dopiru cudni, nerazumljivi signali, signali stari koliko i samo vreme... „Džejmse, Džejmse - probudi se!“ Ketrin je mahnito drmala Radefordovo rame. Džejms je zastenjao još uvek nerazbuden: „Šta? Šta je? Ose am se iscrpljeno...“ „Ovo je da ne poveruješ. Zaklju ci su vrlo bizarni, ali... evo da ti pokažem...“ Ketrin je otvorila atlas na mapi sveta. Zatim je izvadila olovku i po ela sistemati no da crta po mapi. Radeford se nagnuo napred i fascinirano posmatrao. „Šta li si to smislila?“ „Vide eš. Samo gledaj. Sad zamisli da polazni meridijan nije u Londonu ve u Gizi, u Egiptu - u' stvari, da prolazi kroz Veliku piramidu - baš kao što je Bezumov rekao.“ Ketrin je nastavila da po mapi piše geografske dužine svih lokaliteta, uzimaju i Gizu kao nulti stepen. „Vidi - Angkor je ta no 72 stepena isto no od Gize. Kiribati je ta no 72 stepena isto no od Angkora. A 72 stepena dalje na istok od Kiribatija je Uskršnje ostrvo. A 54 stepena isto no od Angkora je Ponpej. To je skoro neverovatno..." Ketrin je pogledala u njegove o i da proveri da li je razumeo: ,,Zar ne vidiš? Sve su to celi brojevi, što je prili no neobi no ali što je još udnije, svi su oni deljivi sa šest ili dvanaest. Prakti no je neverovatno da je to slu ajnost.“ Radeford je prou avao mapu i po eo da shvata mogu e implikacije ovog uznemiruju eg novog otkri a. ,,Ti misliš da su svi ovi drevni lokaliteti smišljeno postavljeni prema nekom globalnom planu?“ Ketrinine o i su sinule. ,,Da! I razmaci izme u lokaliteta su izuzetno interesantni: 54, 72 itd. - sve su to precesioni brojevi.“ ,,Precesija?“, upitao je Radeford. „Šta ti znaš o astronomiji i kretanju naše planete?“ ,,Ne baš mnogo. Znam da se Zemlja okrene oko sopstvene ose za 24 sata. Znam celu putanju oko Sunca piše za približno 365 dana i tako e znam, iz našeg razgovora u Kusku, da je nagnuta u odnosu na eklipti nu ravan i da se taj ugao menja - varira izme u 21 i 24 stepena - celokupan ciklus traje 41.000 godina...“ „Dobro - pa, postoji još jedno kretanje koje obavlja naša planeta. Sama zemljina osovina se okre e unazad, u smeru suprotnom od rotacije planete...“ „Kako to misliš?“ „Zamisli da je Zemlja igra koja kruži oko Sunca. Ona se vrti oko svoje ose, kruži oko Sunca, graciozno menja svoj nagib i kona no njena osa tako e polako kruži okolo u smeru suprotnom od rotacije planete. Ta suprotna rotacija zove se precesija. Velika je stvar što su svi ovi pokreti savršeno pravilni. To je jedno od zadovoljstava bavljenja astronomijom. Puna rotacija osovine traje 25.776 godina.“ Radeford je klimnuo glavom. „Sve je to prili no elegantno. Ali, da li su drevni narodi uopšte znali za precesiju? Ako se to dešava tako polako, bile bi potrebne generacije da se zapazi bilo kakvo zna ajno kretanje.“ Ketrin je energi no klimala glavom. „Pre po etka ovog puta nikada mi ne bi pala na pamet mogu nost da su drevni narodi mogli da imaju ikakvog pojma o precesiji, ali sada po injem da se pitam. Prihva eno shvatanje glasi da je Hiparkus, gr ki astronom, sakupio podatke iz drevne Aleksandrije i drevnog Vavilona. Kada ih je sve uporedio, primetio je da postoji razlika u položaju zvezda i tako je uveo precesiju. On, me utim, možda nije bio prvi, na precesiju se možda samo zaboravi!o...“ Radeford se namrštio. ,,U redu - to i dalje ne objašnjava razlog. Zašto bi drevni narodi uopšte pominjali precesiju? Kakav je njen zna aj?“ Ketrin je utala na trenutak: „Pazi - kada sam shvatila da precesioni brojevi izgleda imaju važnu ulogu u lociranju ovih spomenika, slu ajno sam primetila i da jedan od glavnih precesionih brojeva stalno iskrsava u mitovima koje smo istraživali.“ Radeford je zaneto gledao u Ketrin: „Stvarno? Koji?“ ,,Pa, rekao si da su Ozirisa ubila 72 zaverenika i da u.Angkor Vatu ima 72 hrama - pa, 72 je glavni precesioni broj. Zemlji su potrebne 72 godine da pre e jedan stepen precesije svoje ose. Možda postoje i drugi slu ajevi.“ Radefordove o i su se raširile od uzbu enja. „Boga mu, potpuno si u pravu...“

46 Radeford se nikada nije ose ao budnije. Misli su mu jurile kroz sve stare mitove koje je ikada pro itao. ,,Da li postoje i drugi precesioni brojevi? Ili su 72 i drugi brojevi sa osnovom 12 jedini?“ Ketrin je razmislila na trenutak i zatim rekla: ,,Ne, ni slu ajno - postoje i drugi: 1.080, 2.160, 4.320...“ „Stani! Koji je bio taj poslednji?“ „ etiri hiljade trista dvadeset - broj godina koji je potreban da se pro e kroz dve ku e Zodijaka.“ Radeford je izgledao kao da je upravo video privi enje: ,,To je neverovatno - stvarno neverovatno...“ Ketrin ga je uhvatila za ruku: ,,Šta?“ O i su mu caklile od uzbu enja: „Najstariji misti ni hindu tekst, Rigve a, sastavljen je od 10.800 refrena, a celo delo ima ta no 432.000 slogova. U gematriji, klju je uvek niz brojeva - nije važno da li iza njih ima nula. Znamo da kod mora da bude globalan, pa, ovo je glavni tekst hindu religije i on u samoj svojoj strukturi brižljivo uva dva precesiona broja.“ Radeford se okrenuo i pogledao Ketrin u o i. Ona mu se široko osmehnula. „To je to: pogodili smo zlatnu žicu. Na tragu smo kodu. Gde se još pojavljuju ovi brojevi?“ Radeford je odlu no klimao glavom: „Svuda. Izgleda kao da su svi ovi mitovi izri ito namenjeni da nas podse aju na iste brojeve, bez obzira što je pri a druga ija na razli itim mestima. Stara misti na knjiga Jevreja zove se Kabala. Da bi se dospelo do Boga, mora se pro i duž 72 staze.“ Nastavio je dalje, nadahnut: ,,I Beros, vavilonski istori ar koji je opisao Oana, kaže da je pre potopa postojala loza kraljeva koji su vladali Vavilonom i ija je vladavina trajala 432.000 godina. I, što je još interesantnije, Beros nam govori da je od stvaranja do potopa prošlo 2.160.000 godina: 2.160 je broj godina potrebnih da se pro e kroz jednu ku u Zodijaka, zar ne?“ ,,Da, ta no...“ ,,I u gematriji! Da li se se aš da smo izra unali vrednost gr kih re i za Isusa i Mariju, 888 i 192. Ako ih sabereš, dobi eš 1.080 - precesioni broj...“ ,,A taj broj je i polupre nik Meseca u miljama!“, rekla je Ketrin, jedva sposobna da poveruje u ono što uje. „Gospode - ovo postaje zastrašuju e.“ Radeford je pogledao u Ketrin; na njenom mladom licu se poznavao trag saznanja koja su otkrili. Veoma ozbiljna, ona je rekla: ,,Da. Ovo po inje da ima smisla. Mora da postoji veza izme u precesije i uništenja starog sveta.“ Radeford je klimnuo glavom. ,,Da, to je kao da oni koji su hteli da nam osvetle daleku prošlost - prosvetitelji - kažu da svaki put kada Zemlja završi 26.000 godina duge varijacije, ceo svet pogodi užasna kataklizma.“ Ketrin je zažmurila i pokušala da misli dovede u red. „Džejmse - ima još nešto u svemu ovome. Tu je Bezumov. Se aš li se šta je Ernan rekao? Sve elektromagnetne struje koje on želi da kontroliše i iskoristi povezane su sa orbitalnim kretanjem Zemlje. Voljna sam da se kladim da su drevni ljudi mogli da uti u na tokove tih energija. Ne znam zašto su to radili - možda da proizvedu energiju, možda da izmene kretanje planete. Mislim da Bezumov sada veruje da može ponovo da pokrene njihovu mašinu. A naravno, posledice lošeg koriš enja drevne tehnologije mogle bi da budu fatalne." Radeford je slušao užasnut. Tiho je opsovao. „Ludi Rus! Ali, stvarno, odakle bi on pošao? Jedna je stvar otkriti razvaline jedne stare tehnologije, a sasvim druga rešiti problem kako da se ona iskoristi.“ Ketrin je klimnula glavom. „Slušaj, moramo da ubedimo Fon Dekenda da na e pravi i ta an datum kataklizme i da ta no opiše šta je tada moglo da se desi - tada emo možda mo i da zaklju imo zašto je profesor bio tako siguran da smo upozoreni, jer se sve to još uvek ne slaže: kako je ta no precesija povezana sa kataklizmom i zašto smo upozoreni? Da li e se ono što se dogodilo našim precima dogoditi i nama? Izgleda da je profesor Kent tako mislio, ali zašto?“ Radeford je uzdahnuo i pogledao Ketrin u o i. Ponovo ga je uzdrmala njihova lepota. Ketrin se nasmešila i spustila ruku na Radefordovo koleno. „Džejmse - mi to možemo. Samo moramo neprestano da pokušavamo. Moramo da završimo ono što smo po eli i moramo da budemo brzi.“ Radeford je uzeo Kertininu ruku u svoju i vrsto je držao. Ona je želela da ga zagrli, ali je ose ala da vreme brzo isti e. Postidela se zbog svoje nervoze. Od njegovog dodira je želela da zaboravi sve, ovu o ajni ku jurnjavu i sve opasnosti u kojima su se našli. Ali, upravo kada je otvorila usta da nešto kaže, spokojna sigurnost Kiteovog doma u soliteru razneta je u parampar ad prepoznatljivim pucnjem iz pištolja dole na ulici.

47 Ketrin je povukla rezu na mesto i okrenula se prema dnevnoj sobi, le ima se oslanjaju i na vrata. Njeno lice je preplavio izraz ledenog straha. Glas joj se slamao i zvu ao o ajno: ,,Oni su ovde... Penju se uz stepenice.“ Prethodno je provirila na stepenište i videla trojicu ili možda etvoricu muškaraca kako se dah u i penju uz stepenice i šutiraju u vrata stanova na nižim spratovima. Zgrada je bila ispunjena vriscima užasnutih porodica. Radeford je bio na balkonu na prednjoj strani stana. Pogledao je preko ograde i imao je tek toliko vremena da pogledom obuhvati prizor ispod sebe. Osetio je kako mu se telo uko ilo od užasa kada je video Kiteovo telo ispruženo na trotoaru ispred ulaza. Oko njega su stajala tri u crno obu ena muškarca, a na sredini uzane ulice dva velika automobila s pogonom na etiri to ka blokirala su pristup u zgradu. Dok se Radeford mu io da shvati ono sto vidi, jedan od trojice muškaraca u crnom pokazao je na njega i vrisnuo na engleskom: „Eno ga! Sedmi sprat. Idemo!“ Radeford je pojurio natrag u sobu. Ketrin je uspani eno pokušavala da dvaput zaklju a vrata. Bore i se sa strahom, Radeford je shvatio šta moraju da urade. „Zgrabi pasoš i novac! Brzo - uradi to odmah! Zatim kreni za mnom... I ne zaboravi da uzmeš mape.“ Otvorio je svoju torbu i izvukao putni nov anik. Guraju i ga u džep pantalona, otišao je do vrata i otklju ao ih. Ketrin ga je sustigla stežu i svoj pasoš i dragoceni koverat s mapama. Uhvatila ga je za rame. „Ne možemo da iza emo tamo!“ Radeford je otvorio vrata i okrenuo se prema njoj, a o i su mu plamteh, od adrenalina. „Nemamo drugog izbora.“ Ketrin je zgrabila njegovu ruku i pošla za njim na odmorište. Vrata su se s treskom zatvorila iza njih. Radeford je provirio preko ograde na stepenište. Vrvelo je od muškaraca sa pištoljima koji su se probijali nagore kroz gomilu uspani enih stanara koji su zapomagali. Okrenuo se prema Ketrin i rukom joj pokazao nagore. Pojurila je uz stepenice bez osvrtanja. Radeford je krenuo za njom, pogledavši preko ramena. Tri sprata više, stigli su do odmorišta na desetom spratu. Jedna Indijanka je zurila u njih kroz odškrinuta vrata. Na kraju odmorišta su se nalazila još jedna vrata, koja su o igledno vodila na krov. Otr ali su do njih. Radeford je dohvatio kvaku i skoro je istrgnuo. Vrata nisu bila zaklju ana. Nagrnuli su kroz vrata, pojurili uz kratko stepenište i izašli na krov. Krov je bio veli ine stotinak kvadratnih metara. Po obodu je imao zid visok do kolena. Bio je na i kan TV antenama. Sa izrazom o ajanja na licu Ketrin se okrenula Radefordu i mole ivo ga upitala: „Šta sada?“ Radeford je otr ao do zadnje strane krova. Kada je pogledao okolo, video je da je krov susedne zgrade samo metar daleko i svega metar i po ispod krova na kojem stoje. Nije predaleko - možemo mi to... „Brzo, Ketrin. Mora emo da sko imo...“ Ketrin je otr ala do ivice i preko zidi a virnula ka susednoj zgradi, a zatim se, drže i se za Radefordovu ruku, nagnula preko zida i zagledala dole u provaliju koja je razdvajala dve zgrade. Preko lica joj je prešao izraz o ajanja i ga enja. „Mrzim visinu.“ Radeford se popeo na zidi i pružio joj ruku. „Popni se ovde. Sada samo gledaj pravo napred u horizont.“ Ketrin je duboko udahnula i uradila šta joj je re eno. Stajali su jedno pored drugog na malom zidu; Ketrinina desna ruka vrsto je stezala Radefordovu levu. „Dobro - kada kažem ska i, ho u da sko iš pravo napred najdalje što možeš, a kada dodirneš zemlju, treba da se zakotrljaš...“ Ketrin je pogledala nazad preko krova u stepenišna vrata. Samo što nije zavrištala od straha. Radeford je pogledao u nju. Divno, beskrajno plavo nebo bilo je svuda oko njih. Ona se ugrizla za usnu, klimnula glavom i zažmurila. Radeford je savio kolena, proverio da li je vrsto drži za ruku, a zatim se tiho pomolio i fokusirao svoj um i telo. „Jedan... dva... tri... SKA I!“ Sru ili su se u gomilu na betonskom krovu susedne zgrade. Radeford je pokušao da ublaži Ketrinin pad i loše se do ekao na rame. Oboje su ustali, a Radeford se trzao od bola. Na sredini krova se nalazila ku ica od cigli, sa vratima za stepenište koja e ih zakloniti. Vrata su bila otvorena i dok su ulazili kroz njih, Ketrin se okrenula i pogledala preko krova Kiteove zgrade. Njihovi progonitelji se još nisu pojavili. Radeford je preskakao po dva stepenika, ali se usput naslanjao na zid, drže i se za levo rame. Spustili su se devet spratova, prolaze i pored vrata stanova, i napokon izašli u predvorje zgrade. Ketrin je oprezno otvorila ulazna vrata i provirila na ulicu. Nije bilo nikoga. Okrenula se prema Radefordu i veoma nežno spustila ruku na njegovo rame. ,,U redu je - mislim da je sigurno. Sada moramo da tr imo. Možemo da se izgubimo u uli icama. Džejmse, jesi li dobro?“ Radeford je napravio grimasu i klimnuo glavom. „Brišimo odavde...“ Pet minuta kasnije, izubijani i preplašeni, Ketrin i Radeford su iz jedne od brojnih bo nih uli ica La Paza izašli u metež uli ne pijace San Salvatore. Ode a im je bila u neredu, ranci su im odavno nestali - i sada su kod sebe imali samo pasoše i novac.

Stara uli na pijaca protezala se skoro kilometar uz ulicu San Salvatore: sa obe strane ulice, na pore anim tezgama prodavali su se vo e i povr e, za ini i ebad, kuhinjske potrepštine i aparati za doma instvo. Put je bio krcat kupcima i turistima. Ketrin je pokušavala da ponovo do e do daha. Stajala je skoro presami ena, sa rukama na kolenima. Udahnula je duboko i uspravila se. „Kako li su saznali gde smo?“ Pogledala je u Radeforda s nadom da on možda ima odgovore: ,,I ko su, do avola, oni?“ Radeford je odmahnuo glavom, njegove o i su nervozno šarale po uskomešanoj pija noj gužvi. „Nemam pojma. Ali jedno mogu da ti kažem - nemam nameru da se zadržavam ovde da bih to saznao. Moramo da stignemo do aerodroma - to nam je jedina nada.“ U Kiteovoj zgradi je vladao pakao. Svaka soba u svakom stanu je prevrnuta naglava ke, a horde užasnutih ljudi koji su vrištali muvale su se po stepeništu dok je sadržaj njihovih stanova razbijan u parampar ad i bacan na pod. Kreveti su podizani, vrata ormana šutirana, zagledan je svaki oški . Svako ko je pokušao da stane na put ovom izlivu nasilja bio je isprebijan. Kiteov stan je dobio poseban tretman. Izgledao je kao da je neki manijak pustio mašti na volju. Ni jedan jedini deo nameštaja i grn arije nije ostao itav. Na kraju su trojica zapadnjaka obrijanih glava, u crnim majicama, crnim borbenim pantalonama, vojni kim izmama i sa arsenalom oružja, izletela na krov. Za petama im je išao ubica mršavog lica. Popeo se uz poslednje stepenike i progurao se pored vrata koja su se sada ljuljala na šarkama jer su ih siledžije razvalile. Sun eva svetlost i svež vazduh kao da su ga ljutili. Njegov plen kao da je ispario u plavo nebo. Pogledao je krov po kome su bile na i kane TV antene. Njegovi ljudi su se šunjaii oko ivice, upiru i puške as na jednu, as na drugu stranu. Njegove šake su se vrsto stegle u pesnice. Klju ao je od nemo i. Jedan od njegovih ljudi je sada stajao na zidi u duž ivice krova, blizu mesta sa kog su Ketrin i Radeford sko ili. Dao mu je znak. Ubica mršavog lica, koji je teško disao više od neistresenog besa nego od iscrpljenosti zbog tr anja uz stepenice, došao je do njega. ovek je pokazao nadole ka susednom krovu. Zapadnjak je pogledao, izvadio mobilni telefon i okrenuo se u mestu. „Idu peške kroz etvrt. Mobiliši sve agente. Stavi ljude na autobusku stanicu, železni ku stanicu i aerodrom. I smesta diži taj helikopter.“ im je završio, trkom je nestao niz stepenište.

48 Taksi je usporio do brzine hoda duž dela za odlaske aerodromske zgrade. Drugi taksiji i privatni automobili su nalazili mesta duž ivi njaka, stajali i istovarivali putnike. Iz prtljažnika su va eni torbe i koferi. Radeford se nagnuo napred da razgovara sa voza em: „Ovde - tu je dobro...“ Okrenuo se prema Ketrin i nasmešio joj se: „Mnogo mi je drago što kona no napuštamo Latinsku Ameriku. Ne mogu da se ne pitam šta se desilo s onim ludakom Bezumovim. Da ii misliš da je naleteo na ljude u crnom? Da li je on sa njima ili radi sam?“ Ketrin nije slušala. Njena pažnja je bila usmerena na aerodromsku gužvu. elo joj se nabralo. Prelazila je pogledom preko lica na trotoaru, uglavnom Indijanaca i turista. Nešto nije u redu... „Džejmse, sa ekaj malo...“ Radeford je ve vadio novac iz nov anika. Voza je auto usmerio u prostor iza malog autobusa. Istog trenutka Ketrinin pogled na trotoar zaklonio je taksi koji se zaustavljao. Da li ona možda umišlja? Radeford je izvukao nekoliko dolara. „Šta je?“ Iznenada, Ketrinino lice je prebledelo. Tamo, na oko deset metara od kola, bila su dvojica zapadnjaka u tamnim odelima. Razgovarali su prigušenim glasom, a glave su im se skoro dodirivale. Bilo je ne eg udnog u njihovom ponašanju, obojica su bili veoma napeti i na oprezu - govor njihovih tela je bio sasvim druga iji od ostalih ljudi koji su stajali ispred aerodroma. Pružila je ruku i uhvatila voza a za rame: „Vamos! Idi! Odmah! Džejmse! Lezi!“ Radeford nije morao da pita šta se dešava. Uradio je kako mu je re eno. Zgnje en uz sedište taksija, promuklo joj je šapnuo: ,,Oni su ovde?“ Ketrin mu je izbezumljeno klimnula glavom, a zatim se obratila zbunjenom voza u: „Brzo, odvezi nas do zone za dolaske.“ Ne znaju i šta drugo da rade, Ketrin i Radeford su se pripili uz sedište taksija, mole i se da nijedan od zlih tipova ne zaviri unutra. Njihov taksi se odlepio od ivi njaka i uklju io u saobra aj. Sto metara dalje, stao je drugi put. Ketrin je oprezno podigla glavu. Trotoar je bio preplavljen ljudima koji su upravo stigli u Boliviju. Neprekidna struja putnika umornog izgleda curila je kroz vrata ekaonice za prispele putnike. Ketrin je pogledala gore-dole duž trotoara, traže i sumnjiva lica. Sve je naoko bilo u redu. „Dobro - hajde da iza emo.“ Otvorila je vrata i iz auta skliznula na trotoar. Radeford je pošao za njom, pružaju i šaku dolara zbunjenom voza u dok je izlazio iz auta. Drže i se za ruke probijali su se kroz gomilu, povla e i se pred strujom, i dalje u salon za prispele putnike me unarodnog aerodroma La Paz. Radeford je povukao Ketrin za ruku i zadihano rekao: „Tamo. Vidiš li ga? Tamo, kroz staklo, u holu za odlaske - to je pult Ameriken erlajnsa. Siguran sam da e oni imati najviše letova.“ Radeford je pokazao niz hol za dolaske i još dalje, na mesto gde se on preko ogromnog otvorenog ulaza spajao sa prometnim holom za odlaske. Ketrin je proverila. Pult Ameriken erlajnsa je izgledao izdvojeno. Ispred njega nije bilo reda, ali je bio vrlo izložen. Ako odu tamo i stanu, sigurno e biti prime eni. ,,Da li misliš da imaju ljude i unutra?“ ,,Ne znam. Moramo da pretpostavimo da je tako.“ Ketrin je pripala muka. Ponovo je pogledala u pult Ameriken erlajnsa. Odmah preko puta njega nalazila se pasoška kontrola i ulaz u sigurnost samog salona za odlaske. Treba samo da dodu do karata... Iznenada joj je sinula ideja. Izvukla je ruku iz Radefordovog stiska i krenula prema maloj radnji sa suvenirima. Radeford je pošao za njom, pitaju i se šta Ii je smislila. U radnji su se prodavale razne stvari za turiste: majice, sitnice i delovi narodne nošnje. Ketrin je uzela crni polucindar i višebojni pon o od lamine vune, osnovne elemente ode e Ajmara Indijanaca i brzo platila nasmejanoj indijanskoj prodava ici. Zatim je pon o prebacila preko glave i kosu zavukla ispod polucilindra. Previsoka sam, to je sigurno, i koža mi je suviše bela, ali na prvi pogled mogla bih da se stopim sa gomilom na aerodromu zapadnjaci nikada ne nose lokalnu ode u... Nameštaju i šešir tako da bude navu en skroz do o iju, pogledala je preko hola u pult Ameriken erlajnsa. „Daj mi tvoj pasoš“, mirno je rekla Radefordu. On je brzo otvorio putni nov anik i pružio joj dokument. „Jesi li sigurna?“ Ketrin je klimnula. „Oti i u do Ameriken erlajnsa, kupi u neke karte, i im se okrenem, ti brzo idi do pulta za prijavu na let, a ja u te ekati tamo.“ Otišla je im je to rekla. Radeford se sklonio od pogleda i ekao pored ulaza u salon za odlaske, posmatraju i je kako napreduje, trude i se koliko je mogao da se onako krupan uklopi u masu na aerodromu. Ketrin je najmirnije što je mogla prošla kroz hol za odlaske i prišla pultu Ameriken erlajn-a. Na trotoaru je videla dvojicu u crno obu enih zapadnjaka kako šetkaju gore-dole, zagledaju i taksije koji su pristizali da istovare putnike. Ponovo je osetila oštru jezu od straha.

Da - to su sasvim sigurno oni. Službenica na pultu Ameriken erlajnsa se nasmešila njenom kostimu i zatim pregledala bazu podataka da prona e raspoložive letove. „Gospo o - najbolje što mogu da u inim jeste let kroz jedan sat. Ali to nije direktan let, mora ete da presednete u Majamiju i da ekate tri sata usred no i. Nemam ništa drugo do sutra ujutro.“ „Zvu i savršeno - muchas gracias...“ Nekoliko minuta kasnije, stavila je karte i pasoše pod pon o i okrenula se. Radeford je dolazio preko hola. Požurila je do pulta za registraciju putnika i Radefordu pružila njegovu kartu i pasoš. Vijugali su kroz kanapima obeleženi prostor za red sve dok nisu stigli do pulta. Iza visokog stola su sedela dva službenika. Onaj o igledno višeg ranga uzeo je pasoše i karte. Imao je hladne, bezizražajne o i. Pažljivo je ispitivao njihova putna dokumenta, a prezrivi pogled leteo je napred-nazad izme u fotografija i njihovih lica. Zatim im je, posle naizgled itave ve nosti, vratio dokumenta. Ketrin se nasmešila službeniku, pokušavaju i da obuzda nadu koja je postajala sve ve a. On je ravnodušno zurio u nju. ,,Gracias“, rekla je dok se okretala da po e. Službenik nije odgovorio. Radeford je ve nestao iza pulta u gužvi salona za odlaske. Jedva da je prešla tri koraka kada je ula ono od ega je strepela - prodorni uzvik: ,,Gospo o!“ Ukopala se u mestu. Šta li je pronašao? Da li su ga podmitili da ih zaustavi? Možda bi trebalo samo da pojuri i baci se u gomilu... Videla je Radeforda napred, kako je traži s uznemirenim izrazom na licu. Sa ose ajem potpunog poraza okrenula se prema službeniku. Praznog pogleda, rezignirano je zurila u njega. I tada je, iznenada, videla da se on smeši: „Gospo o - svi a nam se vaša ode a!“ I on i drugi službenik su joj se srda no smešili i pokazivali na njenu narodnu nošnju. Ketrin se skoro srušila od olakšanja. Uzvratila im je osmeh, a zatim se okrenula i nestala u masi.

49 Bilo je vreme da sekretar napusti Njujork. U uraganu buke njegov helikopter se spustio na helikoptersku platformu aerodroma Džon Ficdžerald Kenedi. Glatko i lako, elegantni novi mercedes benc je pojurio preko asfalta i zaustavio se ispred putni kih vrata. Korpulentan muškarac je izašao iz vozila i otvorio zadnja vrata da sve bude spremno. Vrata helikoptera su se mehani ki otvorila, stepenice su se spustile i sekretar je sišao i nestao u kožom presvu enoj kabini automobila. Osvrnuvši se po pustom prostranstvu asfalta, uvar je sledio njegov primer, pognuo se i ušao, a ve nekoliko trenutaka kasnije, mercedes je preko tamnog stajališta jurio prema ogra enom prostoru za privatne mlaznjake na drugoj strani uzletišta. Sekretar Miler se trudio da se opusti, makar samo na trenutak. Sastanak u Kairu e biti poslednja prilika da izazove senatora. Namrštenog lica, nagnuo se napred i obratio se muškarcu na suvoza kom sedištu: „Reci pilotu da idemo u Kairo, ali da emo svratiti u bazu u Švajcarskoj.“ ,,Da, gospodine." Sekretar je zažmurio i zavalio glavu dok je auto jurio preko uzletišta. Vreme je da krenu na put do Egipta - njegov posao u Severnoj Americi je obavljen, bar za neko vreme. Misli su mu skrenule ka devojci i njenom pratiocu. Mora emo da budemo mnogo diskretniji sada kada se vratila u Englesku. Sekretar je uzeo telefon i pozvao jedan broj u Oksfordu. Posle izvesnog vremena, neko je odgovorio na telefon - bio je to nesumnjivo glas upravnika koledža 01 Souls. Sekretar je rekao: „Donovane, telefoniram u vezi sa devojkom. O ekujem da se ona pojavi u Oksfordu.“ Direktor je zvu ao uznemireno i lzuzetno napeto: „Šta ho ete sada da uradim? Uradio sam koliko sam mogao. Rekao sam vam sve što znam. Ne u da radim ništa više.“ Sekretar Miler ga je podrugljivo presekao: ,,Ne budi smešan. Ne oslanjam se na starce da obave moj posao. Samo ho u da budno motriš na njeno kretanje i pobrineš se da u toku nekoliko slede ih dana ne ode iz zemlje na još neki izlet. Ne u više da nam ona zadaje probleme.“ „Ništa joj se ne e desiti, zar ne?“ ,,To se tebe ne ti e. Sve što tražim jeste da je zadržiš u Oksfordu do utorka.“ „Znate, ona ima samo 29 godina - mislim da ona nije...“ „Upravni e, po inješ da iskušavaš moje strpljenje. Da li moram da te podse am na tvoje obaveze? Ovo ti je poslednji semestar pre penzionisanja. Ne želiš valjda da cela tvoja karijera bude umrljana otki em u poslednji as, zar ne?“ Zavladala je duga pauza. ,,Da li sam bio jasan?“ ,,Da, sekretaru. Jeste.“ Linija je zamrla.

50 Sada je bilo subotnje jutro u Londonu. Posle napornog puta, uklju uju i i presedanje u Majamiju, Ketrin i Radeford su kona no stigli na Hitrou. Let im je, ako ništa drugo, pružio priliku da se kona no sruše od iscrpljenosti, tokom šesnaest dragocenih sati koliko su bili u vazduhu, daleko od kandži neprijatelja koji ih je ganjao preko Anda, nakratko bezbedni, mada bez mogu nosti da još nešto preduzmu. Odlu ili su se za ekstravagantno rešenje i od aerodroma Hitrou uzeli taksi sve do Oksforda. Budu i da su živeli od profesorskih plata, nijedno od njih nije imalo mnogo novca, ali sada nije bio trenutak da brinu o takvim stvarima. Napokon su stigli ispred koledža Ol Souls i Radeford je isko io i platio voza u. Otvorio je vrata Ketrin i zagledao se u elegantnu fasadu zgrade. ,,Pa, evo nas. Nimalo se nije promenio.“ Ketrin je sumnji avo pogledala preko kapije koledža. „Nisam baš tako sigurna. Bilo kako, nadajmo se bar da je Fon Dekend ovde. Nemamo ni trenutak za gubljenje.“ Pognuli su glave dok su kroz niski ulaz prolazili u vratarevu ku icu. Ketrin se uznemireno osvrnula. Šta je to od ega sam na kraju živaca? Sve je tako poznato, a ipak, kao da nešto više nije u redu... Iz iste navike, brzo je pogledala u svoje poštansko sandu e. Još dok je to radila, pomislila je na originalni koverat u kojem su bile mape - mape koje su zapo ele celu njihovu opasnu avanturu. Za utehu, u sandu etu je bilo samo nekoliko obaveštenja sa koledža. Otišla je do pulta. „Frede - jesi li tu?“ Trenutak kasnije, vratar se pojavio na ulazu. „Zdravo, dr Donovan. Drago mi je što te vidim. Divan dan, zar ne?“ Ne bih ga baš tako opisala, mrgodno je pomislila Ketrin. Ali se potrudila da deluje raspoloženo i uzvratila mu je pozdrav: „Zdravo, Frede - samo sam svratila da vidim dr Fon Dekenda. Da li je tu?“ ,,Da - tu je. Taj nikad nikuda ne ide! Oh - pre nego što zaboravim, upravnik jedva eka da te vidi. Stalno me zivka i svra a ovde da pita da li si se ve pojavila u koledžu.“ Ketrin je pogledala u Radeforda. Ali pre nego što je stigla da kaže bilo šta, hladan, oštar upravnikov glas je nagrnuo u sobu. Stajao je iza njih u ulazu. Njegova visoka, mršava figura ispunila je ulaz. ,,Da. I ponovo sam ovde.“ Njegove ozbiljne o i obuhvatile su Ketrin i Radeforda. „Zna i, upravo si se vratila. Kako je bilo na putu?“ ,,Na kakvom putu, upravni e?“ Direktorovo lice je pocrvenelo na tren. ,,Oh - mislio sam da si sigurno nekuda otputovala - pokušavao sam da te dobijem i kod ku e. Samo ho u da budem siguran da znaš da sazivam sastanak svih predava a u utorak ujutro. Od suštinske je važnosti da prisustvuju svi stru ni saradnici. Mislio sam da to treba da ti stavim do znanja kako ne bi došlo do nesporazuma." Ketrin ga je mirno gledala: „Super. Mnogo vam hvala - vide emo se tamo.“ Direktor se trenutak premišljao na ulazu, a zatim se, pomalo nesiguran u sebe, okrenuo i kroz kapiju izašao na ulicu. „Džejmse, hajde da nademo dr Fon Dekenda.“ Sa izrazom krajnje odlu nosti na licu, ona je izašla na etvrtasto dvorište. Radeford je išao za njom. ,,O emu se tu radi, Ketrin?“ Ketrin je izgledala potpuno zbunjeno. ,,Ne znam - to je vrlo udno. Ali, imala sam udan ose aj u vezi sa upravnikom još od onda kada me je pozvao i rekao mi za profesorovu smrt...“ Za utala je na trenutak dok su išli oko dvorišta prema stanu dr Fon Dekenda. im su stigli do njegovih stepenica, ona je bespogovorno rekla: „Ali, mi moramo da se pozabavimo mnogo važnijim stvarima. Jednostavno nemam vremena da raspetljavam i šta se ovde dešava.“

51 Dr Fon Dekend je bio presre an što ih vidi. „Ketrin! Kakvo zadovoljstvo! I Džejms Radeford - ovo je stvarno previše. Jeunesse d’oree Oksforda. Zlatna mladost! Ponovo ovde u mom stanu! Kakva ast!“ Ketrin je sa smeškom pogledala Radeforda dok ih je stari profesor vodio u svoju udobnu radnu sobu punu knjiga. Zatim je zagledala po sobi. „I vas je lepo ponovo videti, dr Fon Dekend. Nadam se da ste dobro?“ „Oh, jesam, draga moja“, odgovorio je dok im je pokazivao da sednu. Ketrin je pro istila grlo. „Plašim se da smo, još jednom, došli da potražimo vaš savet...“ „Pucaj, devoj ice, pucaj. Stojim ti na raspolaganju.“ Ketrin je sacekala da se Fon Dekend smesti u svoju stolicu, a zatim je duboko udahnula i po ela: „Pa, ovo e možda zvu ati zagonetno, ali ho emo nešto da Vas pitamo. Nemam vremena da vam objasnim pozadinu razloga ali nam je zaista potrebna vaša pomo ...“ Ketrin je zastala da pogleda da li je Fon Dekend zadovoljan njenim udnim uvodom. On je polako klimnuo glavom, bodre i je da nastavi: „Pokušavamo da lociramo katastrofalni doga aj koji možda leži u dubinama prošlosti i koji je zamalo mogao da zbriše ove anstvo. Tražimo bilo kakav dokaz u fosilnom zapisu, u geologiji, u paleontologiji, bilo gde, da postoji nešto što ukazuje na kataklizmu tolikih razmera da bi mogla da objasni mitove o kraju poslednjeg sveta, koji mogu da se na u u svim svetskim kulturama.“ Nastala je duga pauza. Fon Dekend je zurio u tavanicu kao da priprema govor. Ketrin je pogledala u Radeforda. Oboje su ute i ekali, ne žele i ni da dišu da ne bi poremetili misli starog profesora. Posle nekoliko minuta tišine, Fon Dekend je progovorio. Njegov glas je bio veoma ozbiljan, njegove dobrodušnosti je nestalo, a uobi ajenu veselost je zamenio ton apsolutnog nau ni kog opreza. Zvu ao je kao da mu uopšte nije prijatno da razgovara o takvim stvarima. „Pre nego što po nemo da raspravljamo o ovoj temi, dozvolite mi da razjasnim jednu stvar. Ne u svojim autoritetom da overim nikakve teorije koje sugerišu da su drevni mitovi i legende o kataklizmi nešto više od mitova i legendi. Postoji mnoštvo udaka koji e to u initi, ekscentrika i verskih manijaka. Ja nisam ni jedno ni drugo i nisam zainteresovan za takve sujetne fantazije.“ Radeford je uhvatio Ketrinin pogled - na trenutak je oklevala. Po prvi put je odlu io da se umeša. ,,Ne, naravno, dr Fon Dekend. Nismo to ni o ekivali. Samo smo hteli intelektualni razgovor nasamo sa vama, nezvani an, nešto što e ostati me u nama. To je samo naš kapric; jednostavno bismo voleli da spekulišemo o najverovatnijem trenutku kada se takva kataklizma mogla dogoditi. O igledno, svi znamo da je ovo samo intelektualna igra.“ Radeford i Ketrin nisu ni disali dok su ekali. Posle još jedne beskrajno duge pauze, Fon Deken je ponovo progovorio: „Hmm. Shvatam. Pa, pošto smo to razjasnili, pretpostavljam da mogu da vam kažem svoje li no mišljenje o toj stvari.“ I Ketrin i Radeford su instinktivno duboko udahnuli. Fon Dekend je povukao dim iz lule i po eo, u po etku lagano, a zatim sve zagrejanije: „Pretpostavljam da je moj neposredni instinkt oduvek govorio da se nešto užasno dogodilo u prošlosti i da se to desilo pred kraj poslednjeg ledenog doba.“ Ketrin i Radeford su bili kao na iglama. Fon Dekend je napravio dramsku pauzu, a zatim ponovo progovorio veoma polako: „Tokom velikog dela istorije, ove anstvo je cvetalo - svetsko stanovništvo je skoro neometeno narastalo. Sporadi no su se javljale epidemije, užas crne smrti i tome sli no, i povremeno bi se pojavio neki Džingis Kan koji bi masakrirao milione, ali ništa pre toga nije stvarno ugrozilo celu vrstu. Dakle, potpuno sam ubeden da to nije oduvek bilo tako. Ni slu ajno. Ljudski život pre osvita zabeležene istorije je serija sre nih izbegavanja potpunog istrebljenja. U stvari, nije preterivanje re i da su životi direktnih predaka svakoga od nas u nekom periodu sigurno visili o koncu. Ma koliko slaba i lenja danas izgledala pojedina ljudskih stvorenja, možete biti sigurni da su ona potomci neverovatno odlu nih, dovitljivih i hrabrih muškaraca i žena, koji su nekako uspeli da prebrode sve nesre e kojima ih je prirodni svet zasipao. „Ono što smo kao vrsta doživeli tokom poslednjih nekoliko hiljada godina dopustilo nam je da postanemo preterano samozadovoljni. Mislimo da je za našu planetu normalno da bude postojano i pretežno gostoljubivo mesto. To je užasna greška. Mnogo bi ta nije bilo re i da smo tokom poslednjih nekoliko hiljada godina prolazili kroz oko uragana: živeli smo spokojno u samom središtu jednog beskrajnog ciklona nasilja i razaranja.“ Ketrin i Radeford su zaneseno slušali. Izgleda da se Fon Dekend, uvek šoumen, pripremao da održi predavanje. „Ali, da se vratimo ledenom dobu. Dakle, kao ni skoro sve što se dogodilo pre više od petstotinak godina, mi zapravo ne razumemo ledeno doba. Ipak, znamo da je ono bilo opsežno i užasno razorno i ispravno je pretpostaviti da je ove anstvo bilo veoma, veoma sre no što ga je preživelo. „Prili no smo sigurni da je poslednje ledeno doba po elo oko 110.000 godina pre nove ere, sa postojanim uve avanjem leda koji se širio zemljinom kuglom. Otprilike izme u 55.000 godina pre nove ere i 12.000 godina pre nove ere ono je bilo u zenitu. Ceo svet je bio zahva en. Iz svemira, Zemlja je podse ala na grudvu snega. Ledene plo e bi narasle, a onda se iznenada malo otopile pre nego što bi ponovo narasle, još ve e nego ranije. Krajnji ishod bi bio ogromna nestabilnost životne okoline, poplave, zemljotresi, oluje i tako dalje. „Ali, ono na šta želim da vam skrenem pažnju jeste kona no otapanje. Dvanaest hiljada godina pre nove ere je bio zenit poslednjeg ledenog doba - ledene plo e su se protezale preko skoro cele zemljine kugle. Ali, tokom slede ih 5.000 godina, led kome je bilo potrebno 100.000 godina da se nakupi iznenada se zaista surovo otopio. Neki nau nici ak misle da se ovo veliko otapanje

moglo dogoditi tokom mnogo kra eg perioda - nekoliko stotina godina, a možda i za samo deset godina. Fosilni zapis jasno pokazuje da su se stravi no mo ne prirodne sile obrušile na stanovnike planete kada su nestale ogromne ledene plo e. Možda ste mislili da su se uslovi za ve inu životinja poboljšali, i dugoro no gledano jesu, ali je otapanje izazvalo prirodne nesre e koje su kratkoro no bile katastrofalne za mnoge vrste. Po celom svetu, fosilni zapis nam pri a istu pri u o masovnom istrebljenju ogromnih razmera. U Južnoj Americi je bilo konja i megafaune - konji nisu mogli ponovo da se vide sve dok nisu došli Španci, a megafauna je zauvek nestala.“ Fon Dekend je svoje goste fiksirao žestokim pogledom. „Možete li da zamislite da živite u toku tog perioda? To bi zaista bilo užasno. Ako biste vi ili vaše pleme izabrali da se nastanite u pogrešnom delu sveta, crno bi vam se pisalo. Otopljeni led bi izazvao ogromne geološke poreme aje: zemljotrese, vulkanske erupcije, cunamije. Pravo je udo da je ove anstvo uopšte preživelo... „Ali su najgore pogo ena podru ja, gde ne biste imali nikakvih izgleda da preživite ako ste ljudsko bi e, bila podru ja najbliža Severnom polu. Otkriven je veliki broj životinjskih lešina i ljudskih ostataka zakopanih ispod leda. U stvari, ak i danas, mamuti se još uvek iskcpavaju prakti no nedirnuti: njihove kljove se rezbare kao slonova a, a njihovim mesom se hrane psi koji vuku saonice...“ Ketrin je bila zbunjena. „Ali, ako su oni o uvani sa mesom na sebi, zar to ne zna i da su se smrzli neverovatno brzo, i to odmah nakon smrti - ina e bi se raspali?“ ,,Da - odli no zapažanje. To je udno. Za razliku od istrebljenih vrsta Južne Amerike i Australije, zakopanih u zemlju, kojima se meso odavno raspalo, životinje na ene oko arkti kog kruga - na Aljasci i u Sibiru - kao da su masovno trenutno zamrznute. Ali još je udnije da to nisu samo mamuti i sabljasti tigrovi i druge arkti ke životinje, ve i leopardi, slonovi, konji, lavovi i mnoge druge vrste umerene klime.“ Radeford je bio zapanjen. „Leopardi i slonovi - na Arktiku?“ „Tako izgleda. Zakopani u velikim smrznutim oporima raznovrsnih zveri - pomešani sa slomljenim gran icama. Neverovatne sile su bile na delu da bi izazvale takvo uništenje. ak i tako daleko na severu kao što su arkti ka ostrva Svalbard, nau nici i dalje redovno nalaze fosile životinja umerene klime i ostatke flore i faune koji mogu da opstanu samo u tropskoj klimi...“ Radeford je još uvek imao problema. „Ali to je neverovatno.“ ,,Da. To je jedna od najve ih misterija kraja poslednjeg ledenog doba. Kako su sve te vrste umerene klime završile zakopane ispod leda u onome što je sada arkti ki krug? Jasno je da su te zemlje, dok je ledeno doba širom sveta hitalo prema svom kraju, išle u suprotnom smeru, da su postale hladnije i manje gostoljubive. Užasno pustošenje je bukvalno rasturilo cela krda životinja, a zatim ih trenutno smrzlo.“ Radeford je bio uporan: „Ali to se jednostavno ne uklapa. Kraj ledenog doba je trebao da donese toplo vreme, a i ina e šta su vrste iz umerene klime uopste radile na tim ledenim geografskim širinama...“ ,,Ne uklapa se. Priznajem. Sve je to i dalje misterija. Ali ono što znamo jeste da se negde oko 7.500 godina pre nove ere veliko otapanje završilo. Ledene plo e su se povukle. Prethodnih 6.000-7.000 godina su morale biti najužasnije vreme za preživljavanje na Zemlji. Vulkani, zemljotresi, žestoke oluje, cunamiji itd. - i onda, naravno, poplave. Milijarde tona leda se otopilo i oslobodilo pritisak na Zemljinu koru, izazivaju i njeno podizanje, i time pokrenulo još zemljotresa. Dna mora su se munjevito podizala. Velika prostranstva kopna su progutana. Poplave i cunamiji su bili takvih razmera da su Himalaji možda privremeno bili pod vodom.“ „Šta! To nije mogu e!“, uzviknuo je Radefor . ,,E, jeste. Ogromni kosturi kitova su prona eni u planinama Severne Amerike i Azije, a ostaci morskih školjki mogu da se na u usred Evrope i Rusije. Širom sveta ima planinskih vrhova koji su bili poslednja ostrva kopna preostala hiljadama o ajnih životinja. Širom sveta postoji mnogo takvih masovnih grobnica na planinskim vrhovima, dokaza o migracijama prepadnutih životinja i ljudi koji su bežali od rastu e vode. Cela zapadna Evropa je bila potopljena nekoliko puta - ne znamo koliko dugo, ali je pod vodom bila sasvim sigurno dva ili tri puta... Sve u svemu, period od 15.000 do 7.000 godina pre nove ere, a naro ito od 11.000 do 8.000 godina, karakterišu užasne i stalne poplave, iznenadna smrzavanja, zemljotresi, vulkanska aktivnost i skoro opšte razaranje. Opšti nivo mora se sigurno podigao za skoro 200 metara i ako si živeo na pogrešnom mestu, sasvim sigurno si bio mrtav.“ Ketrin je, odmahuju i glavom od zapanjenosti, slušala paralisana. ,,To je sigurno bilo užasno...“ ,,Da. Još i više jer ti primitivni ljudi nisu ni razumeli zašto se to dešava. Bilo bi sasvim prirodno pomisliti da su bogovi ljuti i da ih kažnjavaju.“ Uzdahnuo je. ,,Da li je to ono što ste tražili?“ Radeford i Ketrin su se zgledali. Radeford je rekao: ,,Da. Mnogo vam hvala što se odvojili vreme da nam ispri ate o svemu ovome - nisam imao pojma da je ove anstvo prošlo kroz tako užasnu buru, naro ito u relativno skoroj prošlosti.“ Ketrin se saglasila. ,,Da - mnogo vam hvala, dr Fon Dekend. Nema mnogo ljudi koji poseduju tako široko znanje kao što je vaše i vaše informacije su bile veoma korisne. Ali, mi moramo da krenemo. Oduzeli smo vam suviše vremena.“ ,,Ma ni slu ajno, Ketrin, uvek mi je zadovoljstvo da pomognem. Drago mi je što sam bio od koristi. Važno je podsetiti ljude da živimo u neobi no mirno vreme. Ono, me utim, ne e potrajati!“ Ketrin i Radeford su ustali da krenu. Stari profesor je pogledao u nju sa lukavim izrazom na licu. „Možda eš mi jednog dana re i emu sva ova pitanja.“ Ketrin se snuždeno osmehnula. „Ho u, dr Fon Dekende. Obe avam da ho u, jednoga dana.“

52 Ketrin i Radeford su ponovo od Fon Dekenda rastali ispunjeni nadom. Dok su silazili stepeništem, uzbu eno su pri ali. „Džejmse! To je i više od onoga emu smo se mogli nadati! To objašnjava sve, uklju uju i i injenicu da se potop stvarno dogodio. A precesija sigurno ima nekakve veze sa krajem ledenog doba - sa otapanjem! To savršeno ima smisla. Dok se Zemljina orbita menja u ciklusima od 26.000 godina, severni i južni pol su izloženi razli itim koli inama sun eve svetlosti. U odre enom trenutku tog ciklusa, kada su polovi najbliži Suncu, oni e po eti da se tope... Kraj ledenog doba je odgovor!“ Misli su sevale kroz Ketrininu glavu. Izgledalo je da sve dolazi na svoje njesto. Radeford je bio podjednako uzbu en. „Znam. Sve po inje da ima smisla... Mitovi o potopu su istiniti doga aji o katastrofama koje su nas zamalo zbrisale.“ Ketrin je ponovo po ela, govore i gotovo u isto vreme: ,,Da - a kraj ledenog doba je doveo do iznenadnog, paradoksalnog smrzavanja u odredenim oblastima o kojima pri aju Vikinzi i zaratustranci...“ Iznenada, Ketrin se lupila po elu. „Džejmse - shvatila sam! Ne mogu da verujem da sam bila tako glupa: sve vreme smo znali odgovor...“ Ketrin je otvorila vrata radne sobe profesora Kenta i krupnim koracima otišla do stola. Na stolu se nalazio veliki globus i ona ga je osvetlila pritiskom na dugme. Okrenula se prema Džejmsu i po ela: „Hepgudova teorija o izemeštanju Zemljine kore!“ Radeford je zblanuto gledao u nju. „Se aš se, dr Fon Dekend nam je o tome pri ao kada smo razgovarali o mapama. Rekao je da je Hepgud koristio mapu Piri Res da dokaže svoju teoriju o izmeštanju Zemljine kore. Prema njemu, Antarktik je nekada bio severnije, ali je Zemljina kora skliznula i Antarktik se spustio na dno planete.“ Ketrin je polako okrenula globus da pokaže o emu pri a. „Pomerila se cela kora, se aš se, ne samo jedna ili dve tektonske plo e ve cela litosfera. Kopno koje se nekada nalazilo u umerenoj klimi sigurno se udaljilo od arkti kog kruga. Nije ni udo da su svi oni lavovi i kamile i druge životinje umerene klime prona ene zale ene ispod sibirskog leda.“ Radeford je iznenada shvatio. Njegovo lice se ozarilo. ,,A to, tako e, zna i da su ljudi možda živeli na onome što je sada kopnena masa Antarktika pre nego što je došlo do tog pomeranja kore. Iznenada, kada se pomerio na jug, oni su se zaledili - da i ne pominjemo da su bili uništeni cunamijima.“ Ketrin je bila ushi ena. „Ta no! A to zna i da je Antarktik mesto odakle možda poti u prosvetitelji. To objašnjava mapu Piri Res, to objašnjava sve. Zaratustrance koji beže u ravnice Rusije iz svoje postojbine, kada se ona iznenada izmestila na sever i smrzla, i prosvetitelje ija je civilizacija iznenada uništena kada se pomerila na jug.“ Radefordovo elo se naboralo od koncentracije. „To objašnjava ak i jedan od klju nih problema koje sam imala sa svim onim što smo do sada otkrili: to objašnjava zašto nema pisanih tragova o originalnoj civilizaciji prosvetitelja.“ „Ta no, svi dokazi su zakopani ispod tri kilometra debelog leda Antarktika i to je razlog što ih niko nikada nije našao. Preživeli su se rasejali na sve strane, stigli su na obale Južne Amerike i Srednjeg istoka i pokušali ponovo da izgrade ono što su im prethodne generacije ostavile: Virako a i Oziris i Oan su bili izbeglice jedne prastare antarkti ke civilizacije, koja je uništena kada se Zemljina kora izmestila...“ Radeford je sevnuo o ima prema njoj: „Stvarno mislim da je ovo ta no.“ „Džejmse, to objašnjava i brzinu velikog otapanja. Što se led više topi, sve više se menja preraspodela težina Zemljine površine. Od toga je kora skliznula, a to je polove iznenada pomerilo nadole na toplije geografske širine i izazvalo još ve e otapanje. Nije ni udo što se nivo svih mora tako brzo podigao.“ Radeford se ponovo zamislio. „Da - ali u našoj slagalici nedostaje jedan deo. Zašto je profesor Kent bio ube en da e i nas zadesiti ista sudbina? Mi nismo ni blizu istoj ta ki precesionog ciklusa... Nismo ak blizu ni kraja ledenog doba kao što su bili drevni narodi, pa zašto je onda profesor mislio da nam preti opasnost da pretrpimo još jednu sli nu kataklizmu?“ Ketrinino lice je bilo napeto od koncentracije. „Mislim da bi trebalo da odemo u Gizu - sada svi znamo da je Giza središte starog sveta. Bezumov e oti i u Gizu, sigurna sam u to. I kada stigne tamo, pokuša e da to sam razreši. A mi možemo da ga preteknemo u tome i možemo da spre imo i njega i njegove lude planove i da kona no razrešimo zašto je profesor mislio da smo u opasnosti...“ Radeford se nasmešio i zavrteo glavom. „Važi, Ketrin. Ovo je naša poslednja šansa. Ako to ne uspe, ionako smo svi osu eni na propast. Prema tome, zašto pre kraja civilizacije ne bismo otišli na poslednji izlet?“

DEO ETVRTI 53 Recepcioner hotela Nil Hilton u Kairu zbunjeno je gledao u visokog, elegantno obu enog belca, koji je stajao sa druge strane prijavnog pulta. ovek nije nosio ništa osim aktovke. Bio je obu en u nešto što je izgledalo kao besprekorno belo odelo, udobne sme e kožne cipele, belu košulju sa elegantnom šarenom plavom kravatom, i izgledalo je da nema nikakav prljag. Jednostavno je ušetao u hotel i zatražio najbolju slobodnu sobu. „Izvinite, gospodine, ali kako vi to pišete?“ „ -E-H-O-V, Andrej ehov.“ Ivan Bezumov je potpuno nov ruski pasoš preko mermernog pulta gurnuo u ispruženu recepcionerovu ruku. „A sada mrdaj - žuri mi se...“ Sunce je dopiralo kroz ogromne prozore sa pogledom na veli anstvenu reku. U oštrom kontrastu sa bukom i preznojavanjem napolju, vredni konobari su ne ujno hitali preko prostranog i provetrenog mermernog predvorja, raznose i osvežavaju a pi a bogatim turistima raštrkanim u udobne fotelje po ogromnom podu. Recepcioner se nervozno nakašljao: „Da, izvinite, gospodine - i koliko e to no i biti, gospodine ehove?“ „Oh - za sada recimo tri no i. To e biti više nego dovoljno.“ ,,Da li biste želeli sobu sa pogledom na Nil?“ ,,Da. Možemo li ovo da ubrzamo, molim te?“ „Naravno gospodine. Evo vašeg klju a.“ ,,I još nešto, ho u auto sa voza em - vozilo sa pogonom na etiri to ka, a voza mora te no da govori ruski. I mora da bude na raspolaganju dvadeset i etiri sata. I pre nego što pitaš, novac nije problem. Idem gore u svoju sobu na nekoliko sati. Molim te, pobrini se da me voza eka u predvorju kada si em. Evo moje kreditne kartice.“ Bezumov se okrenuo i preko mermernog poda otišao prema liftovima. Visoko iznad Sredozemnog mora, Ketrin i Radeford su ponovo naglavce hrlili u nepoznato. Ketrin je zažmurila jer se ose ala pomalo klaustrofobi no, ponovo zatvorena u prepun avion, nedugo posle njihovog poslednjeg leta. Pokušavaju i da ublaži dehidraciju od dugog putovanja, po ela je revnosno da pije iz boce sa izvorskom vodom. Nakon što je popila nekoliko izdašnih gutljaja, pogledala je u Radeforda. Njegovo je lice bilo oli enje koncentrisanosti; bio je zauzet brzim itanjem knjige o hijeroglifima. Ketrin je protegla glavu, huknula i protrljala umorne o i. „Ahhh - ose am se slomljeno. Ali jednostavno moramo dalje... Rešena sam kao nikad da ovo okon am.“ Radeford je, crvenih o iju, mrgodno odgovorio: „Slažem se. Ja sam iscrpljen. Ali imam ose aj da je Egipat, ako ništa drugo, kraj traga koji sledimo.“ Ketrin je po ela da ose a kako je voda vra a u život. Volela bih da znam više o drevnom Egiptu - u stvari volela bih da znam više o svemu. Ovo je bila intelektualna vratolomija. Izgledalo je da mnogo stvari zavisi od toga da li e im njihovo kombinovano znanje i inteligencija pomo i da shvate zašto je profesor mislio da svetu preti opasnost od još jedne kataklizme. 1 ak i kada budemo shvatili zašto nam preti opasnost da pretrpimo sudbinu drevnih naroda, još uvek moramo da na emo na in da spre imo katastrofu i da zaustavimo Bezumova... Volela bib samo da je profesor još uvek sa nama, makar samo da bih mogla da razgovaram sa njim. Ponovo je otvorila o i i pažljivo razmrdala vrat. ,,Džejmse?“ Radeford je, duboko zaokupljen, promrmljao, ne podižu i pogled: ,,Hmmm?“ „Džejmse - nadam se da znaš mnogo više od mene o tome kuda idemo?“ Radeford je polako zatvorio knjigu i gurnuo je u džep sedišta pred sobom. Pogledao je u nju i umorno se osmehuo. ,,Pa, ne mogu da kažem da sam svetski autoritet. Ali sam sigurno na vrš em tlu nego što sam bio u Južnoj Americi - ako ništa drugo, bar mi je poznato pravoverno mišljenje o drevnom Egiptu. Samo, posle onoga što smo saznali, po injem da se pitam da li je ustaljeno mišljenje vredno papira na kom je napisano...“ Ketrin je uzdahnula. „Slažem se. I spremna sam da se kladim da emo i ovde otkriti neke uznemiruju e anomalije. Tako e sam spremna da se kladim da e iza svega toga ponovo biti precešioni brojevi. Ali, ja sam potpuni po etnik. Znam samo ono što si mi ti rekao o Ozirisu i ono malo ega mogu da se setim iz škole. Provela sam previše godina itaju i samo o zvezdama.“ Radeford se nasmešio umiruju i je. „Ketrin, ne možeš da znaš sve. A bez tvog znanja o zvezdama, ne bismo bili ovde gde smo. U svakom slu aju, mogla si godine da provedeš u e i o stvarima za koje emo možda ubrzo otkriti da su potpuno pogrešne.“ „Pa - moramo od ne ega da po nemo. Možda bi mogao, ako imaš snage, da mi kažeš neke osnovne stvari?“ Radeford se uspravio u sedištu i stresao ramena da se razbudi.

„Pre nego što pre emo na istoriju“, po eo je, „potrebno je obratiti pažnju na nekolikc interesantnih geografskih stvari. Prvo, Giza, mesto gde su sagra ene piramide i gde se velika reka Nil ra va na putu ka Sredozemnom moru, nalazi se ta no na tridesetom stepenu geografske širine. To zna i da su piramide smeštene ta no na tre ini puta izme u ekvatora i Severnog pola. Nikada nisam smatrao da je to stvarno važno, ali zbog Bezumovljeve teorije i, još važnije, zbog onoga što si ti otkrila o precesijskoj povezanosti postavki svih tih svetskih spomenika, to odjednom deluje mnogo zna ajnije.“ Ketrin se zainteresovala. „Interesantno - mislim, teško da bi to mogla da bude slu ajnost. Koja je druga zanimljiva stvar?“ „Ahh - ponovo nešto o emu nikada ranije nisam ozbiljno razmišljao, ali mesto na kome su sagra ene piramide tako e je i središte celokupne kopnene površine na Zemlji.“ Ketrin se namrštila. „Kako to misliš? Središte Zemljine kopnene površine je sigurno negde usred Rusije ili Severne Amerike.“ Radeford je odmahuo glavom. ,,Ne, ne onako kako ja mislim. Mislim, ako povu eš liniju od jednog do drugog pola, koja linijom geografske dužine prolazi pravo kroz osnovu Velike piramide, ona bi tako e prošla kroz više kopnene površine od bilo koje druge meridijanske linije na zemljinoj kugli. Štaviše, ako povu eš liniju od istoka na zapad, linijom geografske širine koja prolazi pravo kroz piramide, ona bi tako e prošla kroz više kopnene površine od bilo koje druge linije geografske širine. Evo pogledaj.“ Radeford je pronašao mapu sveta, a zatim izvadio olovku i povukao liniju odozgo nadole na mapi, prelaze i preko lokacije Gize. Zatim je povukao drugu liniju, od istoka na zapad, presecaju i prvu liniju u Gizi. Ketrin je zurila u crtež. Njen izraz lica se iznenada promenio - o i su joj blesnule od nadahnu a. „Zar te to ne tera da pomisliš na potop?“ Radeford je iznena eno nakrivio glavu. „Sada kada si to pomenula, da. Pretpostavljam da bi mora morala da pre u više kopnene površine da bi dodirnula piramide nego na bilo kojoj drugoj ta ki na svetu.“ Ketrin je bila uzbu ena. ,,Da - i to je možda bio jedan od prvih delova sveta koji se osušio kada je voda po ela da se povla i!“ Radeford se nasmejao. „Naravno - da! To mi nije palo na pamet.“ Zastao je, razmišljaju i. „Pretpostavlja se da Stari Egipat, onakav kakvog ga mi znamo, po inje od faraona koji se zvao Menes, 3.000 godina pre nove ere. Smatra se da su piramide, kao i mnogi drugi važni lokaliteti, napravljeni tokom prvih pet stotina godina - do 2.500 godina pre nove ere. Tako e se kaže da su u toku tog perioda na raznim gra evinama uklesani i naslikani verski tekstovi koji su stigli do nas.“ Ketrin je razmišljala o onome što joj je Radeford govorio. ,,A šta je sa onim pre toga, pre Menesa?“ „Pa, pretpostavlja setia je postojala samo gomila malih kraljevina i kneževina. Te državice nisu nikada postigle ništa zna ajno, to su ugiavnom bila veoma primitivna društva, neolitski zemljoradnici koji su se vrsto držali obala Nila. Sve ono što danas smatramo velikim dostignu ima Starih Egip ana nastalo je u doba faraona, koje je po elo sa Menesom.“ Ketrin se ponovo namrštila. „Sve ovo zvu i isuviše poznato. Previše me podse a na to kako su Virako e bile potpuno izbrisane iz istorije.“ Radeford je iz torbe izvukao još jednu knjigu. „Slažem se. Evo, pro itaj ovo. Ja u pokušati malo da odspavam.“ Radeford je navukao povez za o i i umorno prislonio glavu na naslon. Ketrin je bila uznemirena, ali joj je istovremeno i laknulo, jer se putovanje bliži kraju, jer e zaklju ak možda na i negde u prastarom pesku pustinje. Prisetila se izraza lica ljudi koji su došli po njih, atmosfere pretnje i stvarnog nasilja koju su širili oko sebe. Uplašila se od tog prise anja; zbog njih je želela da pobegne, da na e neko sigurno mesto, ako takvo mesto uopšte postoji. Ali je znala da ovo mora da završi, da shvati istinu. Pogledala je Radeforda i pomislila kako joj je drago što je on pošao, što sve ovo nije morala da radi sama Pitala se da li bi ovako daleko dogurala bez njega. Mora da joj je spasao život kada su oni ljudi došli po njih. Nije imala pravu priliku da o tome razmisli, ali je sigurno da su im njegovi postupci omogu ili da pobegnu. Htela je da položi ruku na njegovu, da mu kaže koliko je zahvalna, ali je onda ula kako se njegovo disanje produbilo i shvatila je da je zaspao.

54 Dva sata posle sletanja kona no su prošli carinu i brzinom puža vozili se unajmljenim kolima kroz saobra ajnu gužvu Kaira. Iznenada, Radeford je primetio ono što je tražio. Tamo, nad periferijom egipatskog glavnog grada, dominantno su štr ali obrisi tri najve e piramide u Gizi: Velike piramide, koju savremeni egiptolozi zovu Kufuova ili Keopsova piramida, druge piramide, koja se zove Kefrenova, i kona no, tre e, mnogo manje piramide, Mikerinove. Mada se nalaze u pustinji izvan oboda grada, toliko su masivne da posmatrane iz predgra a Kaira izgledaju kao da se uzdižu iz samog grada, promaljaju i se iznad svega drugog. Radeford je zaustavio auto ukraj puta. Reka vozila nastavila je da tutnji pored njih. ,,Pogledaj!“ Ketrin se nagnula napred i zagledala se kroz ustajali, vreli vazduh. Dah joj je zastao od onoga što je videla. Radeford je bio oduševljen dok je pokazivao prema najve oj od tri piramide. „Velika piramida. Najve a gra evina koju je ovek ikada sagradio.“ Ketrin je usprotivila: „Nije valjda! Šta je sa svim soliterima dvadesetog veka?“ Radeford se nasmejao: ,,Oni su de ja igra u pore enju s ovim! Velika piramida nema premca. Vide eš kada se približimo, a stvarno eš osetiti njenu ogromnost kada u emo unutra.“ „Niko me nije upozorio na to koliko su impresivne.“ Radeford je nastavio: „... Da - i sve to još više zapanjuje ako se setiš da je Velika piramida tako e jedna od prvih ikada sagra enih gra evina. Pojavljuje se pravo niotkuda na samom po etku istorije - arheolozi smatraju da je sagra ena oko 2.600 godina pre nove ere - i da je pri odre ivanju njenog položaja i izgradnji ostvaren zadivljuju i nivo tehni ke preciznosti. A imaju i u vidu da graditelji piramida nisu imali dizalice, rovokopa e i svu prate u mašineriju kakva je na raspolaganju savremenim graditeljima, to je udo nevi eno.“ Ketrin je gledala u Radeforda. Njegov pogled je bio prikovan za gigantsku gra evinu. Izgleda kao da su ga op inile... kao da su ga piramide za arale. „Džejmse, zar ti se ne ini da je to pomalo udno?“ Radeford je još uvek netremice gledao u piramide. Odgovorio je, a da je nije ni pogledao: ,,Šta?“ ,,Pa - to mu pomalo do e kao da si rešio da konstruišeš prvi auto svih vremena i napraviš porše, a posle toga se hiljadama godina zadovoljavaš time da praviš kartinge pre nego što pri eš iole blizu tome da ponovo napraviš porše.“ Radeford je iznenada po eo pažljivo da je sluša. Ona je nastavila: „Mislim, teško bi se ovo moglo opisati kao normalan model razvoja. Ne znam mnogo o istoriji arhitekture, ali pre nego što su sagradili zamak Varvik u Engleskoj, ili zamkove velikih krstaša iz Svete zemlje, sagradili su mnogo daleko jednostavnijih zamaka. Postojala je kriva u enja, postepen napredak - nisu iznebuha nekog dana u davnoj istoriji odlu ili da sagrade najve i i najsavršeni zamak svih vremena. Piramida prkosi toj šemi, ona je jednostavno tamo na po etku i tajanstveno gleda na sve što dolazi posle nje.“ Radefordovo lice je bilo veoma ozbiljno. ,,U pravu si. Pretpostavljam da po injemo da uvi amo koliko je zaista tanka zvani na istorija.“ Namrštio se, a zatim nabrano elo okrenuo prema Ketrin. „Hajde ho u nešto da ti pokažem.“ Ubacio je auto u brzinu i izbili su na prometni put. Nastavili su glavnim putem još približno kilometar i po, a zatim su skretali kroz itav niz bo nih ulica, koje su ih odvele do ivice pustinje.Nisko iza njih ostale su visoke, ružne betonske zgrade centra Kau a, a nestale su ak i zapuštene poslovne zgrade blizu glavnog puta. Ku e koje su se nalazile pored ivice pustinje li ile su bezmalo na seoske, izgledalo je kao da su se predgra a svela na sela ili su jednostavno posustala na ivici pustinje. Putevi nisu bili asfaltirani i prašina koju su podizale gume lebdela je u vazduhu. Radeford je zaustavio auto. Piramide kao da su se nadnosile nad njima, mada je do njih ostalo još oko hiljadu metara peš anih dina. „Stigli smo. Odavde emo peške.“ Sunce je bilo jako, bilo je jedan po podne. Radeford i Ketrin su se štrecali dok su se penjali po jarkom suncu. Vrelina kao da se odbijala prema njima sa sprženog peska. U vazduhu se ose ao miris konjskog ubriva, muve su im zujale oko ušiju. Plato Gize je izgledao skoro prazan. Jedan ili dvojica uvara, koji su izgledali kao da im je veoma teško, mu ili su se kod osnove Velike piramide, ali su turisti bili u svojim hotelima, bezbedno se drže i podalje od podnevnog sunca. Posle iscrpljuju eg hoda kroz pesak, kona no su stigli do ogromnih stranica same Velike piramide. Radeford je otišao do prvog stepenika kamenog zdanja. Više nije izgledao samouvereno. Potapšao je jedan od masivnih kamenih blokova. Dosezao je do njegovih grudi i težio najmanje deset tona. Zabacio je glavu i zagledao se prema vrhu ogromne gomile kamenja. Ketrin je rukom zaklonila o i i pogledala po ogromnom platou Gize. „Misliš li da smo ovde sigurni? Da li misliš da nas još uvek prate?“ Radeford je uznemireno prešao pogledom po horizontu. Cela panorama zaravni bila je natopljena okrutnom vrelinom. „Ne znam. Moramo da pretpostavimo da e to uraditi. Do sada su verovatno saznali kojim smo letom otišli. Moramo da budemo brzi.“ Ketrinina usta su bila suva. Pogledala je nagore u neosvojive visine drevne piramide. „I moramo da prona emo Bezumova. On je sigurno negde u Kairu.“ Radeford je odmahnuo glavom i pogledao je. ,,Pa, bi e ovde u Gizi pre izlaska sunca sutra za prole nu ravnodnevicu, u to možemo biti sigurni. A šta ta no možemo da uradimo s njim nisam sasvim siguran...“ Za kiljio je nagore prema Velikoj piramidi. „Ali, hajde da se za sada usredsredimo na rešavanje misterije.“

Okrenuo se i desnu ruku spustio na najniži red kamena. „ udesna je ovo gra evina, zar ne? Ima 310 slojeva kamena. Svaki kamen teži izme u dve i petnaest tona, što je ogromna koli ina. Da svaki blok nije postavljen ta no na svoje mesto, neverovatan pritisak bi veoma brzo narastao i cela struktura bi se srušila.“ Pomilovao je prastaro kamenje. „Prvobitno je cela piramida bila obložena zaštitinim slojem od kamena sli nog belom mermeru. Tako je cela ova piramida, kao i dve susedne, sijala poput ogledala na jarkom suncu. Efekat je sigurno bio potpuno neverovatan.“ Ketrin je otišla do osnove. Prstima je prelazila po hladnom kamenju. „Kako znamo da je bila tako prekrivena? I šta se desilo sa zaštitnim slojem?“ Radeford je na to pitanje odgovorio samouvereno. „Kao prvo, imamo opise iz vremena Starih Grka, ali na nekim mestima još uvek postoje ostaci zaštitnog sloja. Svaki komad kamena u tom zaštitnom sloju težio je preko deset tona, ali su spojevi plo a tako savršeni da ni list hartije ne može da se zavu e izme u njih. Vrlo sli no na inu na koji je tesan kamen u Peruu“, dodao je. Ketrin se nagnula unazad i pokušala da pogleda sve do vrha. Kao kod neke ogromne planine, nije bilo mogu e videti sam vrh, samo beskrajne kamene stepenice. Radeford se odmakao nekoliko koraka da bolje pogleda gra evinu. „Ali to nije sve. Kao što vidiš, osnovu piramide ini kvadrat.“ Ketrin se tako e odmakla. Radeford je nastavio: „ etiri stranice ovog kvadrata su sa najve om preciznoš u poravnate sa etiri ta ke na kompasu. Ono što ho u da kažem jeste da je severna površina, koju sada posmatramo, savršeno poravnata sa severom. A isto na površina sa istokom i tako dalje.“ Ketrin je pogledala levo-desno duž severne strane. „Nije valjda da su savršeno poravnate?“ Radeford je odgovorio: „Pa - mislim, onoliko savršeno koliko je to izvodljivo kada se gradi ovolika gra evina. Sve stranice su premerili stru nja koriste i najsavremenije ure aje i izra unali su da odstupaju za manje od 0,1 %.“ ,,Neverovatno!“ Radeford je sa zadovoljstvom posmatrao Ketrininu reakciju. „Baš tako. Ali isto tako nema ni smisla.“ „Sasvim si u pravu da nema smisla - to je potpuno suludo.“ Radeford je pogledao u nju. ,,Ne - mislio sam da je to potpuno nepotrebno. Sto se ti e ljudskog oka, mi ne bismo primetili odstupanje ni od 1%. Savremeni gra evinar se, na primer, ne bi mnogo potresao ni za 1%, ak ni za 1,5% u bilo koju stranu. Ono što celu stvar ini još neshvatljivijom jeste da je veoma, veoma teško odstupanje smanjiti sa 1 % na 0,1%.“ Ketrin je ponovo bila zaprepaš ena: „Zašto su se onda uopšte trudili? Kakva je svrha?“ Radeford je gladio bradu. „Upravo to ho u da kažem. Niko u stvari nema objašnjenje za to. U svakom slu aju, opsednutost preciznoš u tu ne prestaje. Dužine stranica su tako e skoro potpuno jednake. I svi uglovi su, koliko je to mogu e izvesti, od ta no 90 stepeni. To je neobjašnjivo.“ Ketrin se udila umešnosti sa kojom je sazidana ova drevna gra evina. „Ali, kako su postigli takvo tehni ko savršenstvo?“ Radeford je sklonio ruku sa brade i podigao kažiprst kao da ho e da istakne ono što želi da kaže: „Ahh - eto još jednog problema. Taj nivo veštine nije ponovo dostignut sve do dvadesetog veka. Niko ne može da doku i kako se takva preciznost može posti i bez najmodernijih sprava za premer. ak i sa spravama, to je gotovo nemogu e.“ U hotelu Nil Hilton, vratar Nubijac u elegantnoj crvenoj uniformi, sa crvenim turbanom i belim rukavicama, otvorio je staklena ulazna vrata hotela kada je Ivan Bezumov odlu no krenuo prema njima. im je Bezumov zakora io na vrelinu kairskog popodneva, šofer nervoznog izgleda, koji je do tada leškario u hladu jedne od palmi koje su ukrašavale hotelsko dvorište, odmah je spremno sko io, ugasio cigaretu i usko io u svoje terensko vozilo koje je ekalo. Bila je to bela „tojota lendkruzer“ sa pogonom na etiri to ka, baš kako je Bezumov zahtevao. Motor je zaurlao kada je voza okrenuo klju u bravi. Bezumov je nestrpljivo sa ekao da lendkruzer do e do prednjeg ulaza hotela. Pre nego što je šofer imao vremena da iza e iz auta i obi e da bi otvorio suvoza ka vrata, kako taj posao nalaže, Bezumov je usko io. „Piramide - i budi brz.“

55 Ketrin je otpratila Radeforda do ugla Velike piramide. Kada je došla do njega, namestila se tako da može jasno da vidi i severnu i zapadnu stranu, premda pod kosim uglom. Njen pogled je nemilosrdno privukao vrh. Primetila je da nedostaje nekoliko poslednjih slojeva kamena. „Šta se dogodilo sa vrhom?“ Radeford se odaljio i divio se pogledu na zapad, na neprekidne ustalasane dine. „Niko ta no ne zna. U nekom trenutku u poslednjih nekoliko milenijuma on je rasturen. Pre najmanje 2.500 godina putnici su ve prijavljivali da nekoliko najviših slojeva nisu na svom mestu.“ ,,Pa šta je moglo da bude na vrhu?“ „Misli se da je sam vrh možda inio kamen Benben.“ ,,Šta?“ „Benben je ime poslednjeg kamena piramidalnog oblika, koji stoji na vrhu glavnog tela piramide. U mitu se kaže da se na po etku vremena Atum, egipatski bog stvaranja, muvao kroz prazan prostor i izazvao da se rode drugi bogovi. Kada se povukla voda haosa, ukazalo se nekoliko brežuljaka kopna. Benben je pao na jedan od tih brežuljaka.“ „Gle - još jedan mit o potopu.“ ,,Da - ta no.“ „Ali, ako je to mit, zar nije verovatnije da je Benben samo simbol, odnosno metafora?“ ,,Ne bih bio tako siguran. Možda je bio deo meteorita - ima i drugih slu ajeva da su drevni ljudi obožavali takve predmete. Ili je to jednostavno bio sveti kamen ili nešto što je napravio ovek - ali nema razloga da se ne veruje u njegovo postojanje. Izgleda da je Benben stajao na vrhu sjajnog mermernog zaštitnog sloja i jarko sijao, bacaju i božansko svetlo koje je moglo da se vidi kilometrima daleko. ak i no u, kada bi ga osvetljavale zvezde.“ „Ali, od ega je on bio?“ ,,Od dijamanta, ispoliranog granita, zlata, ko zna? Neki kažu da je u sebi imao Horusovo oko - znaš, ono prili no uznemiravaju e oko koje još uvek vidiš u piramidi prikazanoj na dolarskoj nov anici. Prema predanju, Benben su skinuli visoki sveštenici kada su shvatili da su staroj veri odbrojani dani. Hriš anstvo je bilo u usponu - oni su znali da e morati da sklone Benben, jer e ga neko pre ili kasnije jednostavno ukrasti. Tako su ga oni skinuli i sakrili. To je samo još jedna od misterija piramida.“ Ketrin se okrenula da pogleda u pustinju. Pesak, pesak i još peska, sve do atlantske obale. Nema mnogo nalazišta kamena u blizini... „Kad bolje razmislim, Džejmse, kako su ih oni, pobogu, uopšte sagradili? Kako su preneli sve ove gigantske kamene blokove preko pustinje i onda ih podigli u tako savršen poredak?“ Radeford je ekao da ga ona ovo pita i zatekao je sebe kako se smeši. „Ovaj odgovor ti se ne e dopasti, ali ponovo, niko to ne zna.“ Ketrin je iznena eno gledala u Radeforda. Pokušao je da objasni: ,,Pa, ugra eno je dva i po miliona blokova i nijedan od njih nije ništa lakši od automobila. Kako bi ih uopšte pomerila ako nemaš ak ni eli nu dizaiicu?“ Ketrin ga je strogo gledala. „Nisam ni egiptolog ni inženjer - nemam pojma. Šta kažu teorije?“ „Pretpostavljam da je najpopularnija teorija - ona koju izgleda najviše u e u školama, da su blokove gurali, vukli i podizali na mesto koriste i sirovu snagu. Bilo je potrebno 100.000 ljudi i dvadeset godina da je završe.“ Ketrin je razmislila na trenutak. ,,To je užasno mnogo ljudi. Mnogo usta koja treba nahraniti. Jesu li to bili ratni zarobljenici?“ ,,Ne - pretpostavlja se da su bili zemljoradnici. Na piramidi su radili samo tokom tromese nog perioda kada Nil poplavi svoje obale - kada bi se prinudno odmarali od obra ivanja zemlje.“ Ketrin je po ela da razmišlja naglas. ,,I to mi je neki odmor! U redu - to su dakle 3 meseca godišnje u periodu od 20 godina, to je 60 meseci. Hajde da zamislimo da su radili 12 sati dnevno. Trideset dana u mesecu po 12 sati dnevno, to je ukupno otprilike 20.000 sati. Dakle, ako je bilo dva i po miliona blokova i ako je svaki težio najmanje nekoliko tona, ra unam da bi morali da pomere oko 120 blokova na sat. Ili, 2 bloka u minutu.“ Radeford je napravio prenaglašeni izraz neverice. „Moram da kažem da 2 bloka u minutu zvu i potpuno neverovatno...“ Ketrin je još uvek razmišljala: „ Ali ono zbog ega je sve to još neverovatnije jeste da oni nisu samo pomerali blokove i izru ivali ih bilo gde, oni su ih podizali desetine metara u vazduh i onda ih postavljali na mesto sa preciznoš u neurohirurga.“ Radeford se nasmejao i slegnuo ramenima. Ketrin je imala još jedno pitanje na umu. „Džejmse - još uvek mi nisi rekao emu su uopšte služile piramide?“ Radeford je odjednom izgledao skoro depresivno: „Ketrin, stvarno više ne znam šta da mislim. Po injem da mislim da je Bezumov mnogo bliži istini od konvencionalnog u enja. Onako kako su svi lokaliteti povezani, to ima smisla.“ Ketrin je nabrala elo od zbunjenosti:

„Kako to misliš?“ Radeford se namrštio. ,,Pa, egiptolozi kažu da su piramide grobnice. One su poslednje odmorište faraona... Nekada sam se slagao sa njima. Ali, stvarno više ne znam.“ On je gledao u masu Velike piramide. ,,To izgleda preterano pojednostavljeno. Zašto se toliko mu iti? Mora da su piramide nešto mnogo više od posmrtnih odaja mrtvog kralja. Izvini - ovo što govorim verovatno nema mnogo smisla. To je samo moj ose aj u stomaku...“ ,,Pa, kakve dokaze imaju arheolozi kada kažu da su to grobnice?“ Radeford je zastao da pribere misli, a zatim je po eo od po etka: „Herodot, gr ki istori ar iz petog veka pre nove ere, prvi je izneo teoriju da je Veliku piramidu sagradio Keops, da je njegov brat Kefren sagradio drugu piramidu i da je Kefrenov sin sagradio tre u. Sve od tada, egiptolozi su bili skloni da se slože sa njegovom verzijom i uvek kada bi našli nešto što se posredno uklapa, oni bi to usvojili kao kona ni dokaz. Na primer, pronašli su razne zapise u blizini lokaliteta Giza koji Veliku piramidu pripisuju Keopsu. Ali to nije dokaz - nema ništa prirodnije nego da neki kasniji faraon prisvoji nešto što su napravili njegovi preci. Kada su piramide otvorene, utvr eno je da su potpuno prazne - nije bilo blaga, i samo je u tre oj, najmanjoj, bilo nešto kostiju. Ali su ak i one datirale iz vremena pojave Hrista, mnogo posle izgradnje piramida. Oni kažu da su Veliku piramidu verovatno ispraznili plja kaši grobnica. Ali mi to zapravo ne znamo.“ Ketrin je razmišljala o svemu što je Radeford rekao: „Dobro, da li sve ovo zna i da mi zapravo ništa ne znamo?“ Radeford se pokunjeno nasmešio. „Da.“ Ketrin ga je uporno gledala. Radeford je slegnuo ramenima i ponovo pogledao u veliku praznu stranicu piramide. „To je još jedna misterija u zemlji misterija. Ne znamo emu su služile, ne možemo da shvatimo kako je neko mogao da ih sagradi, ne znamo ko ih je sagradio i, iskreno re eno, ne znamo ak ni kada' su sagra ene. One su jednostavno ovde od po etka ljudske istorije i vrlo je mogu e da su iz mnogo ranijeg perioda.“ Odmakao se korak nazad i osmehnuo joj se. „Do i, hajde da pogledamo unutra.“

56 Na drugoj strani Kaira, dr Ahmed Aziz, direktor Egipatskih antikviteta, vra ao se u svoju kancelariju posle dugog ru ka. Dr Aziz, pored svojstva direktora Egipatskih antikviteta, bio je i uvar Velike piramide i zamenik direktora Egipatskog muzeja. On je bio mla i muškarac - u kasnim tridesetim ili ranim etrdesetim godinama, sa gustim crnim brkovima, i danas je bio obu en u elegantno tamnoplavo odelo. Bio je malo puna ak, što je verovatno bila posledica mnogih ve era i ru kova na koje je bio primoran da ide, pre ili posle obilazaka legendarnih lokaliteta Egipta sa stranim delegacijama - ali je sijao od dobrog zdravlja. Kako se on tako brzo uzdigao na izuzetno uvaženi položaj u jednom od najvažnijih odeljenja za antikvitete na svetu ostalo je tajna - ak i za mnoge u samoj egipatskoj vladi. Nije se radilo o tome da je nekvalifikovan, bio je nesporno stru njak za izvesne oblasti stare egipatske grn arije, a posle doktorata radio je u SAD, ali je bilo bez presedana da se neko tako mlad uzdigne na uzvišene visine upravljanja. Zivot je bio milostiv prema njemu. Pogledao je u sat na zidu svoje udobne kancelarije. Bilo je 3:30 popodne. Ru ak se odužio više nego što je planirao, ali je to esto bio slu aj kada se zabavljaju važni strani zvani nici. Seo je u svoju stolicu i istog trena je zazvonio njegov direktni telefon. Podigao je slušalicu puna kom, naparfemisanom rukom, oki enom sa dva teška zlatna prstena, i odgovorio: „Salaam U’aleikum..“ „Azize - ja sam.“ Senator Kurc je bio na drugoj strani linije. Azizov izraz lica se odmah promenio. Nestao je izraz blage dosade i razdraženosti koji je poigravao na njegovom licu. Sada je bio vidno uzbu en. Aziz je pogledao u vrata svoje kancelarije. Bila su otvorena. Mogao je da vidi prednju kancelariju, u kojoj je sedela njegova sekretarica, zajedno sa njegovim pomo nikom, gospodinom Poimandresom, niskim, krhkim šezdesetogodišnjim egipatskim Koptom. Oboje su izgledali uposleno - sekretarica je pisala, a gospodin Poimandres je razgovarao telefonom. Ali on nije hteo da rizikuje - naro ito ne sa Poimandresom. Aziz se nikada nije ose ao opušteno pored svog pomo nika. To je možda bilo posledica injenice da je Poimandres pripadnik jedne od najstarijih hriš anskih crkava na svetu - što je kod Aziza, duboko pobožnog muslimana, izazivalo prili no nespokojstvo. Kopti su bili mo na sila u egipatskom društvu tokom 2.000 godina nesrazmerno mo na, govorili su neki. Da Poimandres nije bio tako pouzdan i da nije tako dobro radio svoj posao, Aziz bi ga diskretno sklonio mnogo godina ranije. Aziz je uo senatorovo nestrpljivo disanje. „Gospodine - trenutak, molim vas.“ Spustio je slušalicu na kožnu beležnicu na stolu, otišao do vrata i, nakon što je provirio da proveri da u prednjoj kancelariji nema nikog drugog, zatvorio ih i zatim zaklju ao. „Gospodine - izvolite. Tu sam.“ „Azize, slušaj pažljivo. Ako ti neko danas do e u kancelariju i po ne da postavlja pitanja ili nudi teorije o piramidama, ho u da postupiš na slede i na in... Da li me slušaš?“ ,,Da. Da, gospodine!“ Na trenutak je zavladala tišina. „Reci im da su njihove teorije potpuno pogrešne. Reci im da njihove ideje nisu nove, da se o njima raspravljalo u javnosti i da, ma koliko da su interesantne, nemaju realnih osnova. Oni e pokušati da te navedu da raspravljate o njihovim idejama na razuman na in. Ne smeš da se upli eš sa njima. Da li razumeš? Ne upli i se. Ne raspravljaj se. Samo im reci da je ono što govore pogrešno.“ ,,Da, gospodine. Možda biste jednostavno voleli da odem na odmor - ili da uopšte ne pristanem da ih primim?“ ,,Ne - nemoj to da radiš - suviše je sumnjivo. Nisu to neki uvrnuti tipovi, ovde govorimo o visokocenjenim akademcima sa Oksforda. Primi ih, ne upuštaj se u rasprave i pobijaj sve što govore. Da li je jasno?“ ,,Da, gospodine - sasvim jasno, gospodine.“ ,,I, Azize - bez grešaka, ako ceniš svoj ugledni položaj. Ja u uskoro biti u Egiptu i li no u se pobrinuti za njih.“ Aziz je nervozno progutao i maramicom obrisao znoj sa ela. „Gospodine - vi dolazite u Egipat?“ Veza je prekinuta. Azizu je puls tukao kao da je upravo odsprintao 100 metara.

57 Ketrin i Radeford su otišli do polovine zapadne strane piramide, gde je na modernu skelu postavljeno stepenište gore do ulaza. Kada su stigli do ulaza, Ketrin je pogledala okolo u pesak, u turiste i putnike, pitaju i se da li neko dolazi po njih. Videla je jednog samog muškarca, dalje od grupe, u ode i Srednjeg istoka, ali je izgledalo da on ne gleda u nju. Posmatrala je porodice kako polako prelaze preko peska. Izgleda u redu, pomislila je, ali sve bi moglo brzo da se promeni, a njoj se nije dopadala pomisao da bude uhva ena u podzemnu klopku. Bezumov e se pojaviti pre ili kasnije i ona je bila prili no sigurna da ne e biti oduševljen njihovim ponovnim susretom. Radeford je pogledao u nju: „Hajde da završimo s ovim. Zbog toga smo došli.“ On je tako e bio zabrinut, pa su brzo ušli, pognutih glava penju i se uz stepenice. Zatim su prošli kroz otvor nalik ulazu u pe inu. Ketrin je preko ramena pogledala nazad preko peska do parkinga. Automobili su dolazili i odlazili. Nije još ni ušla u masivni tunel, a grlo joj se ve steglo od klaustrofobije. Radeford je zakora io unutra i prešao rukom preko neravnih zidova. „Ne obra aj pažnju na ovaj tunel - on je lažnjak. Napravili su ga arapski radnici, a ne graditelji piramide, zbog toga je pomalo neuredan. Zove se Mamunova rupa, po egipatskom kalifu koji je naru io provalu.“ ute i su išli kroz slabo osvetljen prolaz koji je izazivao klaustrofobiju sve dok Ketrin iznenada nije naletela na glavni tunel. Hodnik koji se spuštao ponirao je dole u mrak. Uprkos tome što su na svodu bila oka ena svetla u pravilnim razmacima, bilo je nemogu e videti dno. Sam hodnik je izgledao kao unutrašnjost ogromnog dela eli ne mašinerije. Kameni zidovi su bili glatki poput ogledala. Od prizora joj je zastao dah. Ovo je baš neobi no. To ne.može biti grobnica. To je sigur- no nekakva mašina. Zra i funkcionalnoš u. Radeford joj se nasmešio. ,,I mislio sam da e te impresionirati. Spušta se pravo nadole približno sto metara pod uglom od ta no 26 stepeni, što je polovina od 52 stepena nagiba stranica piramide. Ali ono što je još neverovatnije jeste da on ne skre e s pravca za više od deli a centimetra, celim putem do dole. ak i danas, takvu ta nost bi bilo prakti no nemogu e posti i...“ Radeford je prvi krenuo hodnikom. „Idemo gore do galerije.“ Dok su išli, Ketrin se osvrtala, proveravaju i polutamu. Njihove senke su pravile talasaste obrise po zidovima. ula je svaki korak, poja an okolnom tišinom. Onda joj se u inilo da uje odjeke ne ijih koraka iza svojih le a. Ne preostaje ništa drugo, pomislila je, sem da hoda dalje. Primetila je da joj je disanje plitko, nervozno, i pokušala je da se smiri. Prešla je neke skorije dodate stepenike i izašla u neki hodnik koji se penjao. Bio je skoro slika u ogledalu tunela koji se spuštao. Isto ono savršenstvo nalik mašini i nemogu i nagib, samo što je ovoga puta bio usmeren nagore. Njen ose aj klaustrofobije se poja ao. Svod je bio manje od metar i dvadeset visok i vazduh je bio zagušljiv od ustajalosti. Pognuti, nastavili su da se penju. Posle nekoliko minuta mu enja, uzani prolaz se iznenada otvorio u mnogo prostraniju odaju, 45 metara duga ku i približno 9 metara visoku, sa strmom lu nom tavanicom. Radeford se uspravio do pune visine i protegao od olakšanja. ,,Uh - po eo sam malo da pani im tamo.“ Ketrin je obrisala elo, ne govore i ništa. Nije htela da prizna koliko se plašila. U njoj je rastao ose aj da je neko krenuo za njima u piramidu da izvrši nekakvu osvetu. Netremice je gledala u pod koji se penjao u daljinu ispred njih, pokušavaju i da otrese zloslutni predose aj. „Šta je ovo?“ Pokazala je na jarak koji se pružao duž celog poda dvorane. „Li i na nekakav žleb za deo nekakve mašinerije ili nešto sli no.“ Pogledala je Radeforda skoro mole ivo. „Molim te, nemoj da mi kažeš da ne znamo šta je to?“ Radeford se osmehnuo i napravio pravdaju i izraz lica. Ketrin je odmahnula glavom kada su po eli da se penju kroz Veliku galeriju. Nakon što su prošli kroz još jedan prolaz, Radeford i Ketrin su ušli u poslednju veliku prostoriju. Radeford se uspravio trljaju i krsta i bolje namestio svoju torbu. „Dakle, evo nas u Kraljevoj odaji.“ Ketrin je stala pored njega i pogodio ju je ose aj pritiska koji je vladao u prostoriji. Bila je svesna silnih tona kamena koje su pritiskale odozgo. Ose ala je kao da se velike tamne plo e kamenih zidova tako e stežu oko njih. Kad bi sada neko došao da nas ubije, niko ništa ne bi uo. Niko nikada ne bi saznao... Radefordovo lice se orosilo znojem. „Šta je ono?“ Ketrin je pokazala na kamenu kutiju veli ine coveka, koja je ležala na podu na drugom kraju prostorije. „To je granitni sanduk. Prazan je - do i, hajde da pogledamo.“ Otišli su do kutije i virnuli unutra. Radeford je pogledao u turisti ki priru nik, mrmljaju i naglas njene dimenzije. Zatim je iznenada uzviknuo: „Boga mu! Mera koju mi još uvek koristimo u Engleskoj, a koja se zove ‘kvart’ - za koju se pretpostavlja da je cetvrtina’ nepoznate cele mere - u stvari je ta no etvrtina zapretnine ove kutije.“ „Šta! Zna i ovo je nekako upotrebljeno kao osnova za naš merni sistem?“ „Tako izgleda. Nisam ranije razmišljao o piramidi na ovaj na in, ali sada imam ose aj da je ona izvor svega - sedište prosvetitelja u vreme dok su pokušavali da vaskrsnu svoj svet. Kutija je sigurno ovde od po etka, jer je prevelika da pro e kroz tunel

kojim smo upravo došli. Ono što je tako e interesantno jeste da su unutrašnji oškovi izvedeni pod savršeno pravim uglovima. Neobjašnjivo je kako se to moglo posti i koriš enjem bilo ega sem tehnologije dvadeset prvog veka...“ Upravo tada je Ketrin nešto palo na pamet. S prepoznatljivom notom straha u glasu, rekla je: „Stani malo, Džejmse, koliko su iznosile one dimenzije koje si upravo pro itao?“ Zbunjen njenim zahtevom, Radeford je posmatrao njeno lice pre nego što je ponovo pogledao u turisti ki priru nik: „Unutrašnjost je duga ka 6 stopa i 6,6 in a...“ ,,Da“, prekinula ga je Ketrin. „Tako mi se u inilo da si to rekao. To ne može da bude slu ajno, imaju i u vidu sve što znamo o njihovoj opsednutosti preciznoš u. Unutrašnja dužina ovog prastarog sanduka u srcu najstarije i naj udnije gra evine na svetu je 666 avolov broj.“ Upravo tada je svetlo zatreperilo i ugasilo se, i na sekund je cela unutrašnja odaja utonula u potpuni mrak. Ketrinino srce je posko ilo. Radeford je osetio kako mu se talas iste panike iz stomaka širi u grudi. Svetlo je zatim ponovo zatreperilo i prostorija je ponovo izašla iz tame. Radeford je izgledao kao da je ostario deset godina. „Dobro, ne ostajemo ovde ni trenutak duže nego što moramo.“ Ketrin je ponovo po ela da diše. „Veoma sam saglasna.“ Svetlo se držalo. Radeford je rukavom obrisao elo, a zatim po eo iznova. Zvu ao je veoma nervozno. „Šeststo šezdeset šest u stvari nije broj ne astivog.“ Ketrin je gledala po neprijatnoj prostoriji koja je podse ala na grobnicu, ne shvataju i. „Kako to misliš?“ Radeford je, obilno se znoje i, objasnio: ,,Pa - on je daleko stariji od hriš anstva. To je paganski broj Sunca, ili zemaljske mo i. Alhemi ari su ga povezivali sa supstancom koja se zove sumpor. U gematriji, biblijska fraza theos eini epi gaia - ‘Ja sam bog na zemlji’ ima vrednost 666. Hriš ani su znali da je za pagane to sveti broj, pa su hteli da mu pokvare zna aj.“ Radeford je rukom obrisao vrelo elo i nervozno se osvrnuo. „Ali, postoji još jedna važna stvar. Brzo, ovamo.“ Radeford je brzo otišao do južnog zida Kraljeve odaje. Ketrin je išla za njim, sve vreme zabrinuta da bi svetla mogla ponovo da se ugase, žale i što nije ponela baterijsku lampu. Radeford je pokazao na malu rupu u južnom zidu. „Evo - ovo okno vodi pravo napolje kroz blokove Piramide. Kao i sve ovde, savršeno je prav. On proseca put pravo nagore kroz središte kamenja, pod uglom od ta no 45 stepeni. Hiljade i hiljade blokova je moralo da bude pojedina no isklesano da bi okno moglo da pro e kroz njih. Ali to je tek pola pri e. Ako bi osu okna produžila dalje, ona savršeno ta no prolazi kroz središnju zvezdu u Orionovom prstenu, svetu oblast neba u egipatskoj religiji. Sli no tome, u Kralji inoj odaji, južno okno je savršeno ta no poravnato sa zvezdom Sirijus, koja je tako e bila izuzetno zna ajna. Hijeroglif za Sirijus sa injavaju zvezda, piramida i kamen Benben.“ Na pomen Sirijusa, Ketrin je osetila oštar bol, jer se istog trenutka vratila u sun anu salu za predavanja koledža 01 Souls i na svoje predavanje o misteriji plemena Dogon. Otišli smo tako daleko da ove stvari više nisu zabavne akademske igre ve pitanje života i smrti. Radeford je nastavio. ,,I svaka odaja ima još jedno okno, koje je tako e poravnato sa odre enom zvezdom. Obi no, kada je jedno poravnato, ostala pokazuju samo u kosmi ku pustoš. Ali su, navodno, prema nekim stru njacima, sva etiri okna ta no poravnata kada raspored nebeskih tela na nebu vratiš da bude kakav je bio 2450. godine pre naše ere.“ Ketrin se namrštila. „Pitam se od kakvog je zna aja to bilo za graditelje? Možda to bio datum kada su kona no uspeli da se ponovo konsoliduju Posle haosa izazvanog potopom? Ali, ima nešto u vezi s tom povezanoš u sa Sirijusom...“ Ketrin nije mogla da ponovo ne pomisli na Dogone: „Možda su i prosvetitelje posetili...“ Radeford nije dobro uo šta je ona rekla: „Šta?“ Ketrin se zaustavila. „Oh, ništa. udno je to. U svakom slu aju, ne može da bude slu ajnost što su okna usmerena prema zvezdama.“ Radeford je nervozno bacao pogled na svetlo, kao da o ekuje da se ponovo ugasi. „Hajde da o tome pri amo napolju, mislim da ne mogu više da podnesem ovaj pritisak. Ovaj zatvoreni prostor stvarno uti e na mene.“ Ketrin je krenula. „Nisi mogao da predložiš ništa bolje - brišimo odavde...“

58 Vrata sekretarovog aviona su se otvorila i zra e a severnoafri ka vrelina ga je tresnula poput zida. Aerodrom u Kairu cvr ao je na žarkom suncu. Avionski motori su još uvek radili - bela buka je spre avala bilo kakvu komunikaciju. Ose ao se prejaki smrad avionskog goriva. Sa izrazom ga enja na licu sekretar je sišao niz džinovske stepenice i kro io na pistu u pratnji dvojice najpouzdanijih telohranitelja. Dok su oni silazili, dokotrljao se kamion od etriri tone sa platnenim krovom i stao petnaest metara dalje od aviona. Belac u dobroj kondiciji i pustinjskoj maskirnoj uniformi sko io je iz voza ke kabine i žustro otišao do aviona. Motori su još uvek zuje i usporavali. ovek je morao da vi e da bi nadja ao buku. „Gospodine - imam ovde šestoricu. Svi su naoružani i spremni za akciju, a imamo i spremne agente po celom Kairu. Mogu da raportiram da su mete prošle kroz carinu pre tri sata i da su sada u Gizi.“ Sekretar se namrštio. ,,A muškarac u belom? Da li si ga našao?“ „Ne, gospodine, nismo mogli da mu opet u emo u trag. Globalne operacije kažu da je on bivši ruski oficir, odmetnuti nau nik i špijun - što verovatno objašnjava zašto smo ga izgubili. Radio je sa engleskim profesorom pre nekoliko godina; u njegovoj istoriji stoji da ga interesuju ledene kape.“ Sekretar je pogledao u svog pot injenog i odlu nim glasom izneo plan. „Moramo mete da izvu emo nasamo, a onda emo ih srediti. Ne u da se ponovi ono što se desilo u La Pazu. Ovo mora da se obavi diskretno - ali ho u da naoružani ljudi budu na gotovs u Gizi. Sto se ti e Rusa, vreme je da i njega u utkamo. Ne smemo ništa da rizikujemo u ovoj fazi. Odmah razdeli njegovu fotografiju svim agentima i neka ga ubiju im ga spaze.“ Sekretar je za utao i preko piste pogledao prema aerodromskim zgradama, gde su se udaljene figure kretale po mreškavoj vrelini. Do prole ne ravnodnevice sada su preostali samo sati. Izgledao je umorno, ak staro. Po prvi put, njegove o i su odale izvesnu ranjivost - izgledao je skoro kao da se štreca. Sekretar je pogledao u dvojicu telohranitelja kojima je sažeto izneo plan. Bili su veoma iskusni i znao je da može da ra una na njihovu odanost u poslu sa senatorom. Poslednje što e senator o ekivati bi e da ga ispituje neko od njegovih. On e biti usredsre en na planove za predstoje e dane. Ali, kako bi sekretar trebalo to da izvede? Mora e jednostavno da improvizuje.

59 Na izlasku iz utrobe Velike piramide, Ketrin i Radeford su bili skoro zaslepljeni jarkim suncem. Plavo nebo bez oblaka prostiralo se u svim pravcima i ak je i turobni prizor prazne pustinje doneo olakšanje posle silnog straha i klaustrofobije izazvanih podzemnim prolazima Velike piramide. Ketrin je zaklanjala o i levom rukom, dok je drugom otresala prašinu sa ode e. ,,Ah! Vazduh! Svež vazduh i sunce. Hvala bogu što smo izašli odande. Ne bih volela da moram tamo da provedem no ...“ Radeford je iz torbe izvukao nao are za sunce i duboko udahnuo: „Slažem se!“ Ketrin se okrenula i pogledala iza sebe, u nezgrapnu masu Velike piramide. ,,Pa, jedno je sigurno: ovo nisu sagradili primitivni ljudi. I sigurno je da to nije bila obi na odaja za sahranjivanje. Kada bi samo profesor Kent bio ovde da popri am s njim. On bi znao šta da radi...“ Radeford je pognuo glavu i sa nepopustljivom odlu noš u u glasu rekao: „Moramo da nastavimo dalje. Reši emo to na kraju.“ Ketrin je prišla Radefordu, obavila ruke oko njegovih ramena i ute i ga zagrlila. Ostali su tako zagrljeni neko vreme, a onda se Ketrin odmakla i prebacila ranac preko ramena. Ketrin i Radeford su obišli severoisto ni ugao Velike piramide i na vidiku se pojavila nekropola u Gizi. „Eno je.“ Radeford je pokazao u pravcu jugoistoka, prema stenovitoj zaravni koja se postepeno spuštala 500 m niže, do mesta gde je u vešta ki napravljenom ulegnu u bila ugnež ena Sfinga. Sa lavljim telom i glavom oveka, ležala je ispruženih prednjih šapa, tela stopljenog sa vrstom stenom u pozadini. Nebrojene hiljade godina strpljivo je ekala tamo - esto je bila potpuno zatrpana peskom, ali bi uvek na kraju naišao neki car ili kralj ili guverner i iskopao je. „Mislim da je okrenuta na istok“, rekla je Ketrin. „Da - ta no na istok, pravo prema izlaze em suncu. Neki ljudi misle da su ovog puta gra evinari obeležavali doba lava, koje po inje 10.970. godine i završava se 8.810.“ „Neverovatno, to se savršeno uklapa sa Fon Dekendovim datumima kraja poslednjeg Ledenog doba. Da li misliš da su hteli da ozna e vreme kada je njihova civiliza ja uništena?“ Radeford nije ni odgovorio. Približavali su se bokovima ogromne Sfinge. Oko 20 m visoka i 75 m duga ka, to je najve a skulptura ikada napravljena. Izvio je glavu nagore. „I vidiš kako je protok vremena uticao na Sfingu?“ Ketrin je prou avala velike šupljine i pukotine koje su prekrivale prastari kamen od kojeg je zver na injena. Na nekim delovima je li ila na ogroman voštani model koji se rastapa. Veliki useci su se spuštali niz kamen od vrha do dna. Radeford je nastavio: „Potrebne su doslovno hiljade i hiljade godina da se izazove ovakva erozija.“ „A šta izaziva takvu eroziju?“ „Kiša, kiša i još kiše. Sahara je pustinja koja je nastala rel; tivno skoro. Ovde nije uvek izgledalo ovako. Nekada je bilo zeler i plodno i prijatno. I o ito, padalo je dosta kiše, i to tokom veon dugog perioda.“ „Dobro, kada ljudi misle da je ona isklesana?“ „Ahh - zavisi koga pitaš.“ Otišli su do prednje strane sfinge i pogledali u njeno prast ro lice. „Stru njaci za uticaj atmosferskih prilika na kre njak zaklj ili su da je morala biti isklesana pre najmanje 9.000 godina - i je re eno s oprezom. Ona je neverovatno, skoro neshvatljivo st ra. A naravno, kao što znamo, zvani na istorija kaže da smo mi to vreme jurcali okolo s povezima oko bedara, koriste i oru e k menog doba.“ Dok je posmatrala tajanstveno lice Sfinge, Ketrin je mislila veli anstvenom narodu koji ju je stvorio pre toliko milenijuma. „U redu“, rekla je, „imamo, zna i, piramidu izgra enu pi ma specifikacijama koje bi i NASA teško ostvarila. Sama piramda ima okna prema zvezdama koje su pore ane za 2450. godii pre nove ere. Imamo sfingu koja je stara najmanje 9.000 godina verovatno i mnogo starija - i ona ukazuje na jasnu vezu sa doba lava. Na sve to, imamo potpuno poricanje ovih nespornih doka od strane cele istorijske zajednice.“ Ketrin je polako obišla prednje šape udne zveri. „Štaviše, tvorci upravo onih mapa koje su nas podstakle po nemo ovo traganje smatrali su da je ovo centar sveta. Da imamo mitove širom sveta koji opisuju grupu nekakvih prosvetitelja, koja dolazi posle potopa da ponovo izgradi svoju uništenu civilizaciju. Ti mitovi tako e sadrže, kao što je profesor Kent sugerisao, mnogo tehni kih informacija koje mogu biti povezane sa kataklizmom izazvanom pomeranjem Zerrljine kore. I kona no, zahvaljuju i Fon Dekendu, tu katakliznu možemo da smestimo u period oko 11.000 godina pre nove ere. Što izbeglicama daje vremena da odu sa Antarktika u Egipat, da po nu ponovo da se konsoliduju i da isklešu Sfingu.“ Radeford je pogledao u Ketrin. Na licu mu je bio posti eni osmeh. „Ima još nešto.“

Ketrin se namrštila, uznemireno iš ekuju i. ,,Šta?“ Radeford je gledao u noge. „Zaboravio sam da ti kažem za brodove.“

60 Ketrin se osetila kao da e joj se zavrteti u glavi. „Kakve brodove?“, upitala je oprezno. Radeford je podigao pogled - bio je skoro posramljen što mora da obelodani još jednu misteriju. „Arheolozi su iskopali nekoliko brodova iz peska pored piramida. To su ogromni brodovi za plovidbu po okeanima, za koje pomorski arheolozi kažu da su mogli da budu samo rezultat duge tradicije eksperimentisanja u projektovanju brodova.“ Ketrin je zabacila glavu i nasmejala se. Zatim je, sa izrazom vrste rešenosti na licu, progovorila - postojao je još jedan pravac u kom je htela da se raspita: ,,Da li znamo šta su drevni Egip ani imali da kažu o svom poreklu?“ Radeford je protrljao bradu. „Da. I na neki na in se ta egipatska verzija prošlosti bolje slaže sa dokazima nego zvani na istorija. Odnosno, ako smo voljni da itamo mitove s naklonoš u.“ „Kako to misliš?“ „Pa, na primer, Oziris se smatra jednim od egipatskih bogova. ‘Neteru’, kako su se oni zvali, stigli su iz svoje postojbine baš kao Kecalkoatl i njegovi sledbenici ili Virako e. Ali, ako su Neteru bili iz mnogo naprednije civilizacije, sa ogromnim tehni kim i religioznim znanjem, nije ni udo što su ih starosedeoci Egipta smatrali bogovima.“ Ketrin je bila oli enje koncentracije. „Tako su Neteru - koje egiptolozi smatraju mitiološkim božanstvima - morali bili prosvetitelji.“ Radeford je imao još da kaže. „To sigurno tako izgleda. Na unutrašnjim zidovima Unasove piramide u Sahari postoje hijeroglifski zapisi koji datiraju iz približno 2.400. godine pre nove ere. Interesantni su jer se, poput piramida ovde u Gizi, pojavljuju niotkuda.“ „Kako to misliš?“ „Pa, pre njihovog iznenadnog pojavljivanja, nema primitivnog pisanja. Nema po etnih, jednostavnih hijeroglifa, koriš enih za brojanje zaliha ili obeležavanje proteklih dana, kao što je slu aj sa klinastim tekstovima iz Vavilona; umesto toga, prelazimo pravo na najprefinjenije hijeroglife koje e Egipat ikada videti. Štaviše, teme o kojima se raspravlja su veoma razvijene apstraktne teološke i metafizi ke ideje, u kompletu sa nebrojenom ekipom veoma simboli nih bogova i boginja. Volis Badž, najve i britanski egiptolog, jednom je rekao da je prosto neobjašnjivo da se jedna tako sofisticirana civilizacija pojavi preko no i. To bi bilo kao da Bušmani iz Kalaharija izrode celu kulturu i religiju Jevreja za samo sto godina - dok usput u afri koj pustinji grade najve e gra evine na svetu.“ Ketrin je polako dobijala ideju šta slede e da preduzme. ,,Ko je odgovoran za sve ove drevne lokalitete? Mislim, ko je taj ko u krajnjoj liniji daje dozvolu za prou avanje ovih gra evina i testiranje novih teorija? Ko ima mo da preina i ovo pogrešno opšteprihva eno mišljenje?“ Radeford je prou avao njeno lice. „Dr Ahmed Aziz, direktor Egipatskih antitkviteta. On. može da okon a karijeru bilo kojeg egiptologa jednim potezom pera, tako što mu ne e dati dozvolu za posetu lokalitetima ili ak tako što mu ne e dozvoliti ulazak u Egipat. On ima apsolutnu mo .“ Ketrin je odlu no klimnula glavom. „Dobro - bar znamo ko ima neprenosivu odgovornost. Ako bi on inicirao pokušaj da se svemu ponovo utvrdi starost, to bi stvarno moglo i da se dogodi. Ako on misli da je verzija egipatske istorije koju ljudi danas imaju beznadežno bezvredna, onda bi on mogao pokušati da promeni stvari.“ Radeford se osvrnuo po zadivljuju oj lokaciji piramida.- ,,Pa, moramo da se zapitamo zašto to ve nije uradio. Moramo da pretpostavimo da je svestan bar nekih od ovih dokaza. Možda ne želi da preispita dokaze zbog verskog pritiska na vladu.“ Ketrin nije shvatala njegovu logiku. „Zašto bi to imalo uticaja?“ Radeford je skinuo nao are i provukao prste kroz kosu. „Pa, muslimanski fundamentalisti - koji zaista imaju poprili an uticaj na egipatsku vladu - po tom pitanju se ne razlikuju mnogo od hriš anskih fundamentalista u Americi, zapravo ni od Jevreja. Oni tako e imaju sopstveno vi enje istorije sveta, neku vrstu muslimanske verzije hriš anskog stvarateljskog pogleda. Sumnjam da žele da odjednom moraju da objašnjavaju potpuno nov svet koji je prethodio ovom... Ali ne znam - samo naga am.“ Ketrin je osetila neku istinu u tome. „Mislim da treba da odemo i da pronjuškamo okolo. Možda ak možemo i da upoznamo tog momka Aziza. Šta znaš o njemu?“ Radeford je odmahnuo glavom. „Vrlo malo. Mislim da sam ga upoznao jednom, pre mnogo godina, mada nisam siguran - držao je predavanje na Oksfordu. To je bilo mnogo pre nego što je postavljen za direktora. Njegov prethodnik je, ini mi se, poginuo u saobra ajnoj nesre i. Se am se da je Azizovo naimenovanje izazvalo komešanje - veoma je mlad i studirao je u SAD.“ Radeford je zastao. „Pretpostavljam da vredi pokušati. Od Bezumova za sada nema ni traga, ali je do ravnodnevice ostalo još dvanaest sati. Ne znam ta no šta planira - šta možeš da uradiš sa milionima tona kamena?“ Zurili su preko peska u pravcu piramida. Radeford je slegnuo ramenima. „Dobro - hajde da probamo sa Azizom i da vidimo šta on ima da kaže o svim ovim nedoslednostima.“ Još jednom je pogledao bezizražajno lice Sfinge, a zatim je prebacio torbu preko ramena. „Hajdemo nazad do kola.“

Ketrin se upiljila u besmrtno lice prastare skulpture i promrmljala, skoro za sebe: „Reši emo mi tvoju zagonetku, Velika Sfingo.“ Okrenula se i pošla za Radefordom uz blagi uspon platoa Gize ka kolima. ,,Rabort!“ Na strogo nare enje na ruskom, Bezumovljev voza je ukopao lendkruzer na ivici parkinga u Gizi. Oblak prašine podigao se iza vozila. Bezumov nije mogao da poveruje svojim o ima. kiljio je u dvoje zapadnjaka koji su preko peska išli prema parkiralištu, udaljavaju i se od Sfinge. Njegovo lice je bilo izobli ena maska besa i iznena enja. Kada su se dve figure postepeno približile i njegove sumnje bile potvr ene, duboka bora mu se usekla izme u obrva. Posmatrao ih je kako se približavaju autu. Prvo je ušla Donovanova, a zatim Englez koji ga je nervirao. Bezumov je tresnuo rukom po instrument-tabli. Instinktivno je zavukao ruku pod jaknu i napipao futrolu. Pištolj je bio na mestu. Ali ovo nije pravo mesto... Auto u kojem su se nalazili devojka i Radeford izašao je sa parkinga. „Voza u, prati onaj auto. Ne gubi ga iz vida - ni na tren.“

61 Kairo je grad u kojem nije lako voziti. Mnoge ulice izgledaju sasvim isto, uli nih znakova ima malo i na velikom su rastojanju, saobra aj je užasan, a saobra ajni propisi su za kairske voza e u najboljem slu aju skup neodredenih smernica, a u najgorem nešto sasvim nevažno. Posle mnogih pogrešnih skretanja i mnogo trubljenja, Radeford i Ketrin su kona no stali na parking iza zgrade Odseka za antikvitete. Radeford je izgledao veoma potreseno. „Ovo je bila no na mora. Mislio sam da nikada ne emo na i ovo mesto i da emo se samo vrteti okolo dok nam ne nestane goriva. Pomislio sam ak i da nas neko prati, dok nisam shvatio da i najodlu niji kriminalac na svetu ne bi mogao da se izbori sa ovim saobra ajem.“ Isko io je iz kola i zagledao se u zgradu Odseka za antikvitete - ose ao je da ona deluje nekako zloslutno. ,,Da li stvarno misliš da vredi pokušati da se sastanemo sa Azizom? Mislim, šta e on re i ak i ako pristane da nas vidi?“ Ketrin je zalupila suvoza ka vrata. „Džejmse - naš pristup se do sada pokazao kao dobar. Ako ništa ne ispadne iz toga, možemo da odemo i na emo hotel i probamo da smislimo drugi plan. Ho u samo da vidim njegovu reakciju.“ uvar obu en u loše skrojenu sme u uniformu i sa šiljatom kapom izašao je iz uvarske ku ice i mahnuo im prema zadnjem ulazu zgrade. Ketrin i Radeford su otišli do njega. „Salaam U’aleikum. Pasoš, molim.“ Izvadili su pasoše i posle simboli ne provere, stražar im je pokazao da pro u i u u u zgradu. Unutra se hodnik sa izlizanim linoleumom protezao pravo napred i vodio - sude i po znaku iznad njega - do recepcije. Sa obe strane hodnika su se nalazila zatvorena vrata i povremeno drugi hodnici, koji su vodili ko zna kuda. Ketrin je virnula u sumorni, loše osvetljeni glavni hodnik i pogledala Radeforda. „Šta ti misliš?“ On je oklevao, a zatim odgovorio: ,,Ne znam, pretpostavljam da treba da odemo do recepcije.“ Krenuli su, ali je Radeford posle nekoliko koraka primetio znak na engleskom i arapskom, koji je pokazivao na hodnik koji vodi udesno: „Stani malo.“ Pokazao je na znak. Na njemu je pisalo Direktorova kancelarija i sala za konferencije. „Kad bolje razmislim, zašto ne presko imo prijavnicu i ne izbegnemo jedan sloj birokratije. Ona e nas samo naterati da se ubijemo od ekanja. Ako naš prijatelj direktor ho e da nas vidi, vide e nas odmah, a ako ne e, može to da nam kaže licem u lice - to jest, pod pretpostavkom da nije na ru ku.“ „Ili van zemlje“, dodala je Ketrin. Skrenuli su u hodnik. Izgledao je skoro isto kao i prethodni. „Šarmantno radno okruženje!“, prošaputala je Ketrin. Na pola puta niz hodnik nalazila su se vrata direktorove kancelarije. Radeford je podigao ruku da pokuca na vrata, a zatim zastao na tren. Pogledao je u Ketrin. „Dobro - nastupamo!“ Snažno je pokucao. Radeford i Ketrin su stajali nervozno iš ekuju i. Posle pola minuta, vrata je otvorila mlada žena sa uobi ajenim muslimanskim šalom na glavi. Izgledala je iznenadena što vidi Ketrin i Radeforda da stoje u hodniku. „Zdravo, mogu li da vam pomognem?“, engleski je govorila dobro, ali sa jakim egipatskim naglaskom. Radeford je nakratko pogledao u Ketrin, a zatim po eo: „Hm, da - došli smo da vidimo gospodina Aziza. Da li je on tu?“ Sekretarica ih je sumnji avo pogledala. Vrata je samo odškrinula, tako da je još uvek bila napola skrivena od njihovog pogleda. „Da li imate zakazano?“ Radeford nije bio siguran kako da odgovori, ali pre nego što je smislio šta da kaže, Ketrin je preuzela inicijativu. Tonom s pravom ozloje ene osobe obratila se ženi. ,,Izvinite...“ Stala je ispred Radeforda. „Da, imamo zakazano. Molim vas recite gospodinu Azizu da su Ketrin Donovan i Džejms Radeford sa univeriziteta Oksford došli da ga vide. I da li biste, molim vas, otvorili vrata - ne volim kada me teraju da ekam u hodniku, naro ito posle dugog leta.“ Ovo je upalilo. Sekretarica je odmah širom otvorila vrata i otkrila prostranu prednju kancelariju Ahmeda Aziza. Rukom im je dala znak da u u. Kancelarija je imala velike prozore s pogledom na dobro negovanu egipatsku baštu, i druga vrata za koja je Ketrin pretpostavila da vode u li nu kancelariju Ahmeda Aziza. Tu su se nalazile dve pove e zelene kožne sofe, sa propratnim ukrasnim nargilama, i dok je Ketrirnin pogled prelazio preko prostorije, videla je da je u kancelariji još jedna osoba - niski, si ušni Egip anin,

koji je sedeo za drugim stolom. ovek joj se nasmešio, njegove tamne o i su zasvetlucale. Sekretarica ih je, veoma uznemirena, povela do jedne sofe: „Molim vas, sedite. Gospodin Radeford i gospo ica Donovan - da?“ Ketrin je odgovorila nadmeno: „Zapravo, dr Radeford i dr Donovan. Hvala.“ Sekretarica ih je još jednom uznemireno pogledala, vratila se za sto i sela. Podigla je slušalicu i pozvala broj. Radeford je pratio svaki njen pokret. Nakon što je neko vreme mrmljala na grlenom arapskom, spustila je slušalicu. „Gospodin Aziz e vas uskoro primiti.“ Ketrin se zavereni ki osmehnula Radefordu i oboje su seli u jednu od velikih kožnih sofa. Trenutak kasnije, vrata kancelarije gospodina Aziza su se šiiom otvorila i ovek je izašao iz nje. „Zdravo. Dobrodošli u Kairo. Molim vas - u ite, u ite.“ Dok su ulazili za njim, Ketrin i Radeford su bili pomalo zapanjeni prijateljskim prijemom. Nije trebalo da bude tako lako; o ekuje se da bude užasno teško videti tako važne ljude, biio gde u svetu. Ovo je vrlo udno, pomislio je Radeford. Došao je ovde o ekuju i borbu, u najboljem slu aju odgovor da do u ponovo sutra ili prekosutra. A sadi su pozvani unutra, odmah, bez dodatnih pitanja. Azizova kancelarija je bila raskošno nameštena kožnim foteljama i turskim tepisima. Zidovi su bili ukrašeni posterima veli anstvenih lokaliteta njegove zemlje koje je izdalo Egipatsko ministarstvo za turizam, a na stolu mu je ležao pritiskiva papira: minijaturna, 15 cm visoka bmnzana reprodukcija Benbena. Aziz im je pokazao da sednu, smestio se za sto i po eo. Njegov engleski je imao jasno izraženi egipatski naglasak, ali je bio te an. Pri ao je pomirljivim, mada, pomislila je Ketrin, pomalo ljigavim tonom. Po eo je sa osmehom punim razumevanja: „Dakle - izvinjavam se. Izgleda da je moja sekretarica pogrešno zakazala sastanak. ‘ Aziz se zavalio u stolicu sa jednom rukom preba enom preko naslona za ruku, i nasmešio im se. Izgledalo je da mu se nimalo ne žuri. „Dakle... kafu? aj od nane?“ Radeford nije mogao da shvati zašto je ovek tako prijateljski raspoložen. Ketrin se nagnula napred. „Razlog zašto smo ovde jeste da vam postavimo nekoliko pitanja - neka pitanja o utvr ivanju starosti piramida i Sfinge.“ Aziz se zanjihao napred i naslonio laktove na sto, spajaju i šake. „Naravno. Znann ponešto o tome!“ Aziz je po eo da se smeje svojoj šali. Radeford je odlu io da pre e na stvar. „Samo smo hteli da znamo šta mislite o dokazu koji imaju geolozi, a koji potvr uje - nesumnjivo, prema mom mišljenju - da je Sfinga nekoliko hiljada godina starija nego što se prethodno mislilo...“ Azizov izraz lica se smesta promenio. Odjednom se uozbiljio. Šarm se istopio sa njegovog lica. U njegovom glasu se ose ala nota agresivnosti. „Naravno, uo sam tu bezveznu teoriju. Mi smo je razmotrili i nismo je uvažili. Naši geolozi su ispitali Sfingu i odbacili te tvrdnje. Teško mogu da poverujem da bi dva nau na radnika sa tako ugledne institucije kao što je univerzitet u Oksfordu bila spremna da se bave tako apsurdnim idejama. Stotine godina školovanja utrošeno je na odre ivanje pravilne hronologije naše egipatske prošlosti. Stotine godina. Mnogi ugledni nau nici iz celog sveta doprineli su ovom velikom radu, uklju uju i brojne ljude iz vaših zemalja.“ Pogledao je u njih, usplamtelim o ima. „Vaše aluzije su besmislene i uvredljive, ne samo za mene ve i za celu pravovernu egiptologiju. Ja sam zapanjen.“ Ketrin je s nevericom slušala njegov besni odgovor. Aziz se ponovo zavalio u stolicu i hladno ih posmatrao. „Predlažem vam da odete u neku biblioteku - možda tamo u Oksfordu - i da pravilno i temeljno obavite istraživanje pre nego što ponovo uznemirite nekoga na mom položaju. I ...“ Utišao je glas - „... predložio bih vam da zbog vašeg profesionalnog ugleda ne širite previše ovakve nepromišljenosti. Potrebno je tako mnogo godina da se izgradi akademski ugled, a ipak ga je tako lako uništiti. “ Ketrin je pogledala Radeforda. Radeford je izvio obrve od nerazumevanja i iznena enja i odmahnuo glavom prema Ketrin - ništa ne e posti i. Ketrin je ustala. „Mnogo vam hvala, dr Azize, bilo nam je zadovoljstvo da razgovaramo sa vama. Mi smo samo amateri na ovom polju - molim vas, oprostite nam ako smo vas uvredili.“ Aziz je ustao, prišao vratima i širom ih otvorio. Stajao je ute i, ne dozvoljavaju i bilo kakva dalja pitanja ili razgovor. Ketrin i Radeford su izašli iz njegove kancelarije i ponovo ušli u glavnu prostoriju. Aziz je viknuo preko njihovih ramena. „Poimandrese - molim te, isprati naše goste.“ Tamnoputi Kopt je ustao od stola i nasmešio im se. Aziz se poslednji put obratio zapadnjacima, ljubazno se opraštaju i sa njima, ali bez ikakave topline na licu. ,,Do vi enja, dr Donovan i dr Radeforde - bilo mi je zadovoljstvo.“ im je to rekao, zatvorio je vrata.

62 Ketrin je s nevericom zurila u vrata Azizove kancelarije. Njihova prazna površina rekla je sve o kona nosti njegovog zbogom. Poimandres se pojavio pored njih. „Dobar dan, ja se zovem g. Poimandres i pomo nik sam gospodina Aziza.“ Si ušni Kopt je ispružio ruku prema Ketrin. Pomalo iznena ena, ona se rukovala. „Drago mi je što smo se upoznali, gospodine Poimandrese - ja sam Ketrin Donovan. A ovo je Džejms Radeford.“ Radeford se rukovao sa Poimandresom. „Zdravo, drago mi je. Zna i, vi ete se pobrinuti da napustimo zgradu?“ Poimandres se nasmešio Radefordu. Imao je mršavo, iskreno lice isposnika. „Da - moglo bi se re i. Da li biste, molim vas, pošli za mnom?“ Radeford se nasmešio. Bilo je ne eg skoro eteri nog u vezi sa malim tamnoputim ovekom, ne eg duhovnog. Posle Azizovog neprijateljstva i omalovažavanja, Poimandres kao da je zra io mirno om. Prošao je pored sekretarice koja je ute i sedela za svojim stolom i zatim izašao u predvorje. Kada su ušli u sumorni, tihi hodnik sa linoleumom, Poimandres je zatvorio vrata za njima. Zatim je brzo osmotrio hodnik, kao da želi da se uveri da je prazan. Po eo je da pri a: „Došli ste da gospodina Aziza pitate o izvorima egipatske civilizacije?“ Ketrin je brzo pogledala u Radeforda - izgledao je smušen koliko i ona. „Imali smo samo neke teorije koje smo hteli da pretresemo s njim. On, me utim, nije imao vremena za njih.“ Poimandres je nastavio da ispipava. ,,Dr Aziz se nalazi u teškom položaju. On nema slobodu da teoretiše.“ Radeford je bio zaintrigiran. Zašto im ovaj neobi an mali ovek ovo govori? Osetivši priliku, upitao je: „Gospodine Poimandrese, da li mislite da je naša linija ispitivanja razumna?“ Veoma polako, tamne Koptove o i su se pomerile i usredsredile na Radefordovo lice. „Dr Radeforde, to mnogo zavisi od toga zašto pitate." Ketrin se umešala: „Kako to mislite zašto postavljamo ova pitanja?“ „Mislim, koji je vaš motiv? Da li se nadate akademskoj slavi ili...“ Kopt je zastao na tren. Pogled njegovih blistavih tamnih o iju zatitrao je preko njenog lica kao da traži drugu reakciju u njenom umu. „Ili tražite nešto drugo?“ Ketrin je iz prodornog Koptovog pogleda osetila da je ovo prelomni trenutak u njihovom traganju. Ona nije shvatala šta se doga a, ali je znala da njen odgovor na ovo pitanje može sve da promeni. On razume. On je na našoj strani. Mogla je da oseti kako Poimandres pomno ispituje njeno lice. Iznenada, u glavi joj je sinula jedna od esto reprodukovanih slika iz hijeroglifskih tekstova piramide. To je bila Ozirisova Dvorana za presude. Ozirisu, koji blistav sedi na svom tronu, predstavljaju dušu nedavno preminulog. Ispred sebe, on u rukama drži terazije. Upore uje težinu ljudskog srca sa perom - oli enje lako e sa oli enjem istine. Da li je srce isto? Gledaju i Poimandresa u o i, odgovorila je: ,,Mi verujemo da je svet u opasnosti. Mislimo da je postojao smišljeni pokušaj da se izopa i istorijski zapis i prikrije istina o prošlosti. Znanje civilizacije drevnih ljudi nam je namerno uskra eno, a samo bi to znanje moglo da nas spase. Ako ne otkrijemo ono šta su drevni narodi znali, nesta emo kao što su nestali oni: u užasnoj prirodnoj kataklizmi. Piramide nisu sagradili faraoni 2.500 godina pre nove ere, one su spomenici ljudi koji su preživeli veliki potop.“ Poimandres je oborio pogled. Odgovorio je šapatom: „Molim vas - sada morate da podete sa mnom do Gize. Ali prvo...“ Poimandres ih je iz hodnika proveo kroz jedna vrata. Otvarala su se u prostoriju radnika za održavanje. Me u alatkama, konzervama sa bojom i drugim materijalom bila je i neka egipatska radna ode a. „Evo - obucite ove galabije.“ Poimandres im je dao po jednu duga ku haljinu sa kapulja om. Ketrin i Radeford se se zgledali, a zatim preko glave navukli ode u sli nu ogrta u. Sa navu enim kapulja ama bili su potpuno neprepoznatljivi. Poimandres je ponovo otvorio vrata prema hodniku i dao im znak da je sve isto. „Pratite me.“

63 Na drugoj strani ulice, preko puta Odseka za egipatske antikvitete, ekala je bela „tojota lendkruzer“. U Kairu je pala no , ali je Bezumov bio na oprezu više nego ikad, strpljivo motre i na bilo kakav znak aktivnosti. Iznenada, posle naizgled itave ve nosti, primetio je pokret. „Šta se sad dešava?“ ekanje je nerviralo Bezumova. Izdavalo ga je strpljenje: on je u biti ovek od akcije. Posmatrao je dok je mali, mršavi ovek obu en u belu galabiju pažljivo izlazio kroz vrata zgrade. Sude i po stavu koji je uvar zauzeo, bilo je jasno da je u pitanju uticajan ovek u Odseku za egipatske antikvitete. Stari ovek je krenuo napred, vuku i noge, dok je za njim išlo još dvoje ljudi, oboje u prljavim ogrta ima sa kapulja ama. Bezumov je pogledao u svog voza a, koji je skoro zaspao. Tresnuo ga je preko ruke. Tada je na slabom svetlu koje je dopiralo iz otvorenih vrata, Bezumov primetio elegantne zapadnja ke cipele koje je Ketrin nosila, jedva vidljive ispod ogrta a dok je hodala. To su oni! Ketrin i Radeford su pratili Poimandresa do službenog džipa. Kopt je ušao napred i probudio voza a. Po eo je da razgovara sa njim na arapskom. Ketrin i Radeford su se popeli pozadi. im su zatvorili vrata, Ketrin je prošaputala: ,,Pa - ovo stvarno postaje neobi no. Prvo nas Aziz onako udno otka i, a sada nas Poimandres vodi nazad u Gizu.“ Radeford je vrteo glavom, potpuno zbunjen. „Znam. Šta sad možemo da uradimo?“ Ketrin je bila odlu na. „Ovo bi mogla da bude klopka. Ali, u hodniku sam osetila da on potpuno razume šta mi radimo - da budem iskrena, osetila sam kao da mi ita misli, da nema potrebe ni da mu pri am. U svakom slu aju, moramo da se vratimo u Gizu da na emo Bezumova.“ Motor je oživeo. Radeford je pogledao po parkingu. „Dobro - ali, zar nemaš ose aj da nas neko posmatra?“

64 U tami, Poimandresov džip se zaustavio u podnožju Velike piramide. Na ulasku, Poimandres je popri ao sa no nim uvarom i Radeford i Ketrin su dobili odobrenje da u u. Prošli su pored parkirališta i odvezli se pravo na sam lokalitet. Radeford i Ketrin su se bez re i zgledali i zatim izašli iz kola. Zvezde su bile upadljive u vedroj severnoafri koj no i. Ketrin je zatvorila vrata, pogledala u ogromnu masu Velike piramide, a zatim u krhkog Kopta, koji ih je strpljivo ekao na ivici nasipa. Promrmljala je upola glasa: „Dobro, da vidimo šta on ima da kaže. Sirom otvori o i za Rusa.“ Poimandres ih je ozbiljno posmatrao. uvar koji ga je dovezao iz Odseka ekao je pored lendrovera taman na dovoljnom rastojanju da ih ne uje. Poimandres je sagnuo glavu i po eo: „Izgradnja Veiike piramide bila je poslednji pokušaj umiru e civilizacije da sa uva svoju drevnu mudrost.“ Pažljivo je prou avao njihova lica. „Ako ne grešim, vi to ve znate. Zbog toga ste ovde - zbog toga ste došli da vidite Aziza.“ Ketrin i Radeford su oprezno klimnuli glavama. Poimandres je nastavio. „Tako e ste u pravu kada mislite da je svet u opasnosti. Ja ne znam kako vi to znate i ne moram da znam. Dovedeni ste do mene zato što ste istog srca. U kosmosu nema slu ajnosti. Moja je dužnost da pomognem svakome ko traga za istinom. Otkri u vam tajnu Velike piramide da bih vam pomogao u vašem traganju. ekali smo vas da do ete - dugo, dugo.“ Poimandres se okrenuo prema Velikoj piramidi. Sijala je prigušeno žuto zahvaljuju i reflektoru koji je bio postavljen negde u blizini stražarskog mesta. Poslednjih nekoliko turista odavno je otišlo i nekakva jeziva hiadno a je zahvatila mesto. Dine su se kotrljale u nedogled, hiljadama i hiljadama kilometara, sve do atlantske obale. Prizor je bio predivan, ali istovremeno i depresivan. Bio je to apokalipti ni pejzaž - pejzaž lišen života i ljubavi. Poimandresovo lice je bilo mršavo. Imao je upale obraze i ak su i njegove o i izgledale neobi no uvu ene. Govorio je blagim glasom, ali se u njemu i pored toga ose ao prizvuk užurbanosti. „Velika piramida je sagra ena da zauvek sa uva prastaro znanje, kako bi, ako jednoga dana nestane civilizacija koja ju je sagradila, budu e generacije i pored toga mogle da saznaju istinu. U odnosima njenih dimenzija sadržane su sve matemati ke formule koje vladaju kosmosom. Položaj njenih blokova ukazuje na raspored nebeskih tela i proporcije samoga oveka. Ona je poruka namenjena da je mi pro itamo u budu nosti i istovremeno akumulator energije, sposoban da privu e i zauzda ogromnu snagu. Ali, najpre, pre nego što objasnim ove tajne, ho u da budem potpuno siguran da ste shvatili da je bilo svetova i civilizacija pre naše. Mislim da vi to uvi ate?“ Ketrin je klimnula glavom: ,,Da - videli smo previše dokaza da bismo mislili druga ije.“ Radeford je potvrdio da se slaže: „Uopšte ne sumnjamo.“ Poimandres se zamislio na trenutak, a zatim je, ozbiljnog lica, po eo oprezno da objašnjava. „Mapu Zemlje je tokom poslednjeg sveta iscrtala prethodna velika civilizacija. Njene dimenzije su ta no izra unate...“ Ketrin je ponovo klimnula glavom. ,,Da - videli smo njihove mape i njihove gra evine širom sveta.“ Kopt je pogledao u njih da vidi da li ga prate. „Globalna mreža sistema energetskih linija, koje vi u Engleskoj zovete lej-linije, jedan je primer njihovog rada. Kataklizma koja je uništila prethodnu civilizaciju bila je takve siline da je izmenila oblike kontinenata do neprepoznatljivosti, zauvek menjaju i putanje sun evih i zemaljskih energija, i premeštaju i centar tih energija na novo mesto. Preživeli nisu imali izbora: njihova postojbina je bila poplavljena, njihov prvi zadatak bio je da odrede mesto novog energetskog središta, nastalog izmeštanjem Zemljine kore. Kada su ga pronašli, podigli su svoju prestonicu i sisteme kojima su ponovo mogli da zauzdaju ove zadivljuju e mo i. I ovde, u središtu kopnene mase, nalazimo Veliku piramidu.“ Poimandres se okrenuo da pogleda piramidu - njen vrh je sijao na vešta kom svetlu. „Zamislite loptu prekrivenu krznom. Negde na loptinoj površini je središte vrtloga vlakana koja sa injavaju krzno. Na toj središnjoj ta ki, jedno jedino vlakno e stajati potpuno uspravno, a sva ostala vlakna na lopti poravna e se prema njemu. Isto je i sa planetarnim magnetnim i energetskim poljem.“ Radeford je pomislio na Ivana Bezumova. Rus je bio u pravu - baš kao što je profesor pretpostavljao. Poimandres je podigao poglecl i na arapskom se obratio uvaru, a zatim se ponovo okrenuo prema njima. „Ali, mi ovde nismo sigurni. Moramo da odemo dole u ‘bir’ - to bi na arapskom bio ‘bunar’. Samo tamo mogu da razotkijem tajne piramide i da objasnim zašto je svet u opasnosti. Molim vas, po ite za mnom.“ Kroz tamu no i, Poimandres ih je poveo do nasipa koji se protezao na istok od druge, Kefrenove piramide, nizbrdo do Sfinge. Poslednji turisti su odlazili iz Gize i uvari su se spremali za no ne provere, da osiguraju da niko ne pokuša da se penje po piramidama. Pratili su stazu duž nasipa prema boku veli anstvene Sfinge. Negde na pola puta, Poimandres je stao. Rekao je nekoliko re i uvaru, a zatim je Ketrin i Radefordu pokazao da ga prate kada je sa nasipa sko io na pesak. Stražar je ostao gde je i bio, verovatno da im uva stražu, pomislio je Radeford. Krenuli su za Poimandresom dole na pesak i na svoje iznena enje ugledali ulaz u tunel koji se spuštao ispod velikih blokova kre njaka koji su inili temelje nasipa. Oko dva metra dublje u tunelu nalazila se teška gvozdena kapija. Poimandres je preturao po džepovima galabije i izvukao svežanj velikih klju eva. Pokazao im je da u u u otvor tunela da bi se sklonili s vidika turistima ili nekom stražaru u prolazu.

Poimandres je otklju ao kapiju i sproveo ih u prostoriju koja je u stvari bila mala pe ina ispod nasipa. Kopt se sagnuo i uklju io slabašnu elektri nu lampu. U uglu pe ine se nalazio bunar sa eli nim merdevinama koje su se spuštale u okno. Poimandres je zatvorio kapiju za njima. ,,Ja u i i prvi - pratite me. I budite pažljivi, vrlo je klizavo.“ Ketrin i Radeford su se zapanjeno zgledali. Poimandres ho e da ga oni prate u utrobu zemlje. Kada je Poimandres nestao u tami, Radeford je duboko udahnuo. „Ostalo je samo pet sati do zore - sada nema povratka. Da ho eš da ideš prva?“ Ketrin je prikupila hrabrost, a zatim se uhvatila za vrh merdevina. „Dobro - vidimo se na dnu.“ Ako dno postoji, pomislio je Radeford kada je Ketrin nestala s vidika. Sekretar Miler i njegova dva telohranitelja su izašli iz kamiona kod hangara na heliodromu. Sekretar je otresao ode u. Tri miši ava belca, u crnim majicama i sa tamnim nao arima i automatskim puškama, uvala su ulaz. Sekretar se ose ao neprikladno i ranjivo u svom prašnjavom poslovnom odelu. Ve su bili brojno nadja ani. Me utim, mali su bili izgledi da bi se senator gnjavio time da povede nekoga sa sobom. Jednostavno e morati da rade brzo. Sekretar Miler je osetio plimu odlu nosti. Sad ili nikad. Podigao je desnu ruku da dodirne ispup enje pištolja smeštenog u futrolu kod levog ramena, a zatim je, nakon što je brzo klimnuo glavom dvojici telohranitelja, prošao kroz uzani prolaz izme u ogromnih limenih vrata hangara. Ali, kada su se njegove o i prilagodile na mrak unutra, shvatio je da ga eka strašna sudbina. Pre nego što je uspeo da napravi dva koraka, osetio je hladan elik pištoljske cevi kako mu pritiska slepoo nicu. Zatim su, slede eg trenutka, svetla u hangaru zatreperila i otkrila kako je užasno sekretar pogrešio. Pred njim je stajalo dvanaest dobro naoružanih muškaraca, svi sa oružjem na gotovs. Sekretar Miler i njegova dvojica telohranitelja nisu imala vremena ni da razmisle. Neki glas je prasnuo na njih: „Dobro - vas dvojica, nazad. Lezite na stomak, smesta.“ Sekretarovi telohranitelji su se zgledali sa izrazom istog straha na Iicima i uradili kako im je nare eno, raširenih nogu i ruku na hladnom betonu iza sekretara. ovek koji je upirao pištolj u sekretarovu slepoo nicu polako je zavukao ruku u njegovu futrolu i izvukao pištolj. Zatim je munuo sekretara u rebra svojim pištoljem i pokazao mu da krene niz hangar, prema jedinim vratima na drugom kraju. Sa ose ajem užasne agonije i strepnje, sekretar je zapo eo dugi hod. Neobi ni oblici desetine nemih helikoptera bili su razbacani unutra, prave i bizarne senke nalik dinosaurusima u muzeju. On je nesigurno išao napred, zvuk njegovih potpetica odjekivao je po ogromnom hangaru. Nije bilo drugog pokreta, drugog zvuka. Osetio je kako mu srce kuca sve brže sa svakim korakom - sva ula bila su mu prenadražena. Šta sada da radi? Šta sada da kaže? U tami na drugoj strani hangara na zadnjem zidu se pojavio snop svetla i zatim se pove ao do veli ine savršenog belog pravougaonika veli ine vrata. Sekretar je ubrzao hod, a onda ponovo usporio kada je prišao vratima. Svetlo koje je dolazilo spolja bilo je tako jarko da nije mogao ništa da vidi - izgledalo je kao da gleda u paralelni svet. Znao je da mora da pro e kroz njih. Pogledao je preko ramena u ogromnu prostoriju i osetio kako ga preplavljuje udan talas tuge. A zatim je ušao u svetlo. Sve što je video u trenu bili su asfalt iza hangara i blede dine iza njega i tamo, ispred njega, nekakva udna letelica. Bila je crna i skoro iste veli ine kao i nevidljivi bombarder - samo što je bila zaobljenija, pljosnatija - sli na velikoj, okrugloj ribi morskih dubina, koja je prošla specifi nu evoluciju da bi mogla izdrži milione tona pritiska na dnu okeana. Njena baršunastocrna boja kao da je upijala svetlost u svoju površinu - bila je divna, zaista divna. Ali je uprkos tome zra ila užasnom snagom. Iz njenog trupa su na zemlju bile spuštene stepenice i u njihovom podnožju je stajao senator Kurc sa dvojicom ljudi. Sekretaru se krv sledila. Senator Kurc je, lica bezizražajnog kao stena, desnom rukom podigao pištolj i uperio ga u sekretarovo elo. U slepoj panici, sekretar Miler je promucao: ,,Ne! Molim vas, nema potrebe.“ Senator Kurc je povukao obara a da nije ni trepnuo. Sekretarova glava se razletela u parampar ad svuda po pisti, a telo se skljokalo na zemlju poput krpene lutke. Hladnokrvno, senator Kurc je prišao da pogleda štetu. Spustio je pogled na unakaženo telo i zavrteo glavom: „Po ivaj u miru, grešni e. Neka te Gospod poštedi na Sudnji dan koji dolazi.“ Okrenuo se u mestu, stavio pištolj nazad u futrolu i vratio se do udne letelice.

65 Devet metara niže, merdevine su završavale na odmorištu. Poimandres je izvukao tri manje baterijske lampe iz svoje ode e. „Evo - uzmite ovo. Dalje uopšte nema svetla.“ Ketrin i Radeford su male baterijske lampe stavili u džepove. Sa suprotne strane odmorišta, druge lestve su ponirale nadole. Još uvek je bilo dovoljno svetla da se vidi da su okna napravljena ljudskom rukom i da nisu samo pukotine u steni. Radeford je prstom prešao preko zida. Bio je mokar. Koliko je star ovaj bunar?, pitao se. Poimandres je nestao preko ivice odmorišta u tamu. Ketrin je stegla vrh lestvi. Uputila je o ajni ku molitvu. Molim te, ne daj da se zaglavimo ovde dole! Devet metara niže, lestve su se završavale u uglu vlažne, vešta ke pe ine. Poimandres je brzo uklju io svoju baterijsku lampu. Njeno slabašno svetlo je bilo taman dovoljno da se vide dimenzije prostorije. Bila je veli ine približno 12 puta 6 metara i visoka oko 3 metra. Kada su se Ketrinine o i privikle na tamu, iznenada je primetila da se tamo nalaze dva granitna sanduka - po jedan sa svake strane tamne pe ine. „Šta oni rade ovde?“ Radeford se sru io pored nje: „Gospode. Sarkofazi.“ Poimandres je pokazao u ugao prostorije koja je izazivala ose aj klaustrofobije. Tu se nalazila još tamnija rupa - još jedan ‘bir’, koji je išao još dublje. „Nismo još završili. Pratite me.“ ute i, pošli su za Koptom do crnog ulaza u bunar. Poimandres je isklju io baterijsku lampu i ubacio je u džep, a zatim se, vrsto drže i lestve, spustio u crnilo tame. Vrte i glavom, Ketrin ga je sledila. Radeford je, jedva sposoban da poveruje u ovo što rade, poslednji put pogledao po pe ini, a zatim je krenuo za njima u nepoznato. Dvanaest metara niže, Radeford se spustio u prostranu prostoriju. Ketrin je ve prestrašeno gledala okolo, usmeravaju i baterijsku lampu na sve strane. Prostorija je, mada je bilo teško ste i pravi uvid u tami, bila otprilike 18 sa 18 metara. Svod je bio nizak i voda je tekla niz zidove. Radeford je uperio svoju slabašnu baterijsku lampu prema sredini. Tamo se nalazilo nešto što je li ilo na ostrvce okruženo kanalom širokim oko tri metara. Na ostrvu je mogao da razazna razbacane komade kamena, koji kao da su davno bili deo rasklopljene i uništene strukture. Poimandres je sa ekao da se Radeford i Ketrin priberu i potom je rekao: „Ovo je dno. Ili, ta nije, jedno od njih. Plato Gize je sav izbušen tunelima i prostorijama.“ Ketrin nije mogla da poveruje svojim ušima. „Mislite, ima još ovakvih pe ina?“ Poimandres ju je strogo pogledao: „Ketrin - ova prostorija nije ništa. Ovde dole postoje veliki podrumi. Ogromne odaje sa celim bibliotekama drevnog znanja. Glavna odaja, najvažnija od svih, jeste Dvorana zapisa - skladište celokupncg znanja od pre velikog potopa.“ Radeford je zanemeo. Proveo je itav život prou avaju i state mitove i religije i pokušavaju i da rekonstruiše prošlost, a sada su ovde, duboko ispod površine zemlje, i neko im govori da su tajne sveta tu dole sa njima. „Ali, Poimandrese - zašto ljudi ne otvore Dvoranu zapisa? Da li ste je vi videli? Da ii ju je Aziz video?“ Poimandres je važno odmahnuo glavom. „Ne. Mogu na prste ruku da izbrojim ljude kojima je bilo dozvoljeno da vide tu odaju.“ Ketrin nije mogla da razume. „Ali, zašto ne kažete svetu? Zašto Aziz ne kaže svetu?“ Poimandresovo lice je bilo smrknuto. „Aziz zna samo za ovu prostoriju. On ne zna za Dvoranu zapisa, što i nije loše, jer sam siguran da bi ina e pokušao da do e do nje da bi je potom zape atio ili uništio... Aziz ne želi da prona e ništa više. Ili, ta nije, njegovi gospodari ne žele da bilo ko prona e bilo šta više. Oni se plaše piramide i tajni koje ona uva. U stvari, to ih užasava. Oni ne žele da bilo ko zna šta je ovde dole, ne žele ni da bilo ko pita za to, a sasvim sigurno ne žele da ljudi istražuju ovde dole.“ Radeford je zinuo od uda. „Ali zašto? I ko su Azizovi gospodari?“ „Postoji jedna organizacija koja se zove Korporacija. Oni koji misle da kontrolišu Korporaciju u stvari su robovi mo i. Oni misle da e kontrolisanjem drugih ljudi i sveta oko sebe mo i da ine dobro. A da bi to postigli, oni e dovesti ceo svet pod svoju vlast. Njima je od velike koristi da održe naše verovanje u opšteprihva enu verziju istorije.“ Poimandres je zastao i ozbiljno ih pogledao. „Ako bi istina izbila na videlo, cela filozofija života modernog ove anstva morala bi da se promeni. I još važnije, verovanja koja ine osnovu modernog sveta opsednutog razvitkom pokazala bi se u pravom svetlu: kao opasna, kratkoro na otima ina svetskih resursa, koja e nas neizbežno odvesti u još jednu kataklizmu. Ako istina izbije na videlo, ceo svet, javno mnjenje, ne bi više bili u stanju da svare na in razmišljanja ‘razvitak po svaku cenu’ i užasan tvrdi luk i pohlepu koji leže iza toga, neizbežno nas vode i u strašnu propast.“ Ketrin je bila zapanjena. Okrenula se prema Radefordu.

,,Ta Korporacija je sigurno odgovorna za smrt profesora Kenta i Migela Floresa.“ Odmahnula je glavom. Nije mogla time da se bavi u tom trenutku. Radeford je spustio ruku na njeno rame i okrenuo se Poimandresu. „Ipak je neverovatno da postojanje podzemnih prostorija i Dvorane zapisa nikada nije izbilo na svetlost dana.“ Koptov miran pogled je bio u oštroj suprotnosti sa zaprepaš enim izrazima lica dvoje akademaca. „Ja samo znam da Aziz i ti užasni ljudi za koje on radi ne žele da neko otkrije istinu o drevnom narodu i da smo mi zadovoljni ovakvim stanjem stvari.“ Radeford je bio potpuno zbunjen. „Ali zašto? Zašto ne želite da ljudi znaju?“ „Znanje u rukama nepromišljenih je smrtonosno, kao što možemo da vidimo širom sveta. Ljudi danas ni po emu nisu spremni za takvo znanje - nisu dovoljno mudri, tako da e na kraju biti pri injena samo šteta. Mora emo da sa ekamo takvo vreme kada e ljudima mo i da se veruje da ne e zloupotrebiti mo koju donosi znanje. Ljudi koji stoje iza Korporacije, onako ludi, normalni su za ovo mra no doba u kojem živimo. Zamislite šta bi pokušali da urade kada bi se do epali mo i drevnih ljudi? Prema tome, vidite, u interesu je svih nas, i u Azizovom i u našem, da se o ovome uti.“ Radeford je jedva mogao da poveruje svojim ušima. Velika riznica znanja, pravi zapisi prosvetitelja, nalaze se tu skoro nadohvat ruke, a ipak jedini ljudi koji za to znaju žele da se to nikada ne sazna. „Ali šta ako do e do još jedne kataklizme? Šta ako svet bude uništen pre nego što ljudi budu spremni?“ „To je rizik koji moramo da prihvatimo. Kad-tad razvi e se drugi svet, baš kao što se i naš sadašnji svet razvio posle kataklizme velikog potopa. Možemo samo da se nadamo da e se naredni svet razviti u nešto mnogo skladnije i da e ti budu i narodi biti mnogo prikladniji naslednici drevne mudrosti...“ Radeford je osetio potrebu da sedne na pod. Poimandres je krenuo prema rubu vode. „Do ite. Na ostrvo.“ U tami je bilo nemogu e oceniti dubinu uljane crne vode, ali Poimandres nije oklevao. Zgazio je na površinu vode i umesto da potone, nastavio je da hoda po njoj. U pet koraka je dospeo na suvo. „Gazite tamo gde sam ja gazio, tu je nasip na dva centimetra ispod površine vode, baš tamo gde sam prešao.“ Ketrin je pogledala u Radeforda, a zatim otišla do mesta gde je Poimandres ugazio u vodu. Zaustavila je dah i ispružila desnu nogu. im je cipela zagazila u vodu, ona je osetila utešno prisustvo kamena - baš kao što je Poimandres rekao. Nervozno je prešla na ostrvo. Radeford je stisnuo zube i krenuo. Poimandres je na ostrvu po eo da pali sve e. Me u velikim kamenim blokovima koji su bili razbacani okolo nalazio se kameni podijum. Kopt je na taj podijum postavio šest sve a, a zatim je nastavio da se kre e izme u drugih blokova, smeštaju i sve e gde god je mogao, sve dok megaliti na ostrvu nisu bili ista kani blistavim ta kicama svetla sve a. Treperavo svetlo je osvetljavalo Koptovo napeto lice. Njegove jagodice su bile visoke i vrste, elo - koš ato i jako. Lice mu je izgledalo umorno. U polutami je izgledao skoro isušeno, poput mumije. ,,Ja sam Kopt, pripadnik najstarije hriš anske crkve: egipatske koptske crkve. Pisac Jevan elja, sv. Marko, u Aleksandriju na egipatskoj obali stigao je 54. leta gospodnjeg i po eo da propoveda re i Isusove. Naše hriš anstvo poti e pravo od njega. Ali, pored toga što sam koptski hriš anin, ja sam i gnosti ar, traga za znanjem. Gnosis je starogr ka re za znanje.“ Poimandres je zastao na tren, a zatim produžio. „Mi gnosti ari smo naslednici poslednjih ostataka duhovne tradicije koja seže unazad do vremena pre velikog potopa. Preci konstruktora piramida, koji su davno došli u Gizu, znali su da su duše besmrtne i znali su da smo svi mi delovi univerzalne svesti. „Svi smo mi jedno: svi ljudi, sve biljke, sva materija, sve što se nalazi u kontinuumu prostor-vreme. Mi smo ovo znanje nasledili od drevnih ljudi koji su živeli pre potopa i sakrili ga u jevan eljima Isusa Hrista. Istinsko hriš anstvo je jednostavno nastavak drevnog znanja. Sv. Marko je, naravno, bio gnosti ar, kao što su bili i svi rani hriš ani. „Danas, me utim, ljudi ovo ne razumeju. Umesto toga, oni jevan elja shvataju bukvalno, a itaju i druge knjige koje tvrde da su hriš anske, kao što je pisanje sv. Pavla. Ali, sv. Pavle i ostali pisci koji su došli posle jeva elja nisu bili gnosti ari, tako da njihove knjige nemaju u sebi skriveno staro znanje. Hriš anstvo je otela Crkva. Izgra eno je sveštenstvo, istina je zamagljena, a znanje o izvornoj poruci je izgubljeno. Umesto da bude sredstvo za prenos istine, Crkva je postala sredstvo za prenos mo i i represije. I kona no, u moderno doba, zapadno društvo je odbacilo ak i Crkvu. Ostala je samo pohlepa za vlaš u i kontrolom - želja da porobimo jedni druge i prirodu.“ Poimandres je odmahnuo glavom i zatim nastavio: ,,U proteklih nekoliko godina, u svetu se pojavila još jedna opasnost. Rodila se radikalna crkva, koja propoveda doslovno zna enje Biblije. Ta crkva pokušava da uništi svaki dokaz koji protivre i biblijskoj pri i o stvaranju, uklju uju i i dokaz o poslednjem svetu. Aii, što je još gore, ta crkva je rešena da ostvari užasne vizije iz Knjige otkrovenja. ak i dok mi stojimo ovde, oni rade na tome da dovedu do kona nog Armagedona. Plašimo se da emo svi biti osu eni na propast ako oni prodru u Korporaciju, jer e im biti dostupni neograni ena bogatstva i zemaljska mo Korporacije. Ta nova crkva je kona no otelotvorenje odbacivanja starog znanja umesto da prigrli kosmos i celokupnu prirodu posmatra kao jedno, ta nova crkva teži da uništi materijalni svet kako bi svoje sledbenike ponovo sjedinila s Bogom. Ta crkva ne shvata da smo svi mi Bog.“ Starac je uzdahnuo. ,,Mi gnosti ari smo miroljubivi. Ne možemo da podignemo oružje protiv svojih neprijatelja jer je to protivno principima starog znanja i protivno principima Hrista. Nasilje vodi samo do još nasilja, a mo kvari svakoga ko pokuša da se udruži sa njom ili da je koristi. Zato mi nikada ne emo otkriti tajne starog znanja ovim ljudima, niti emo im re i šta leži ispod piramida.“

Radeford nije mogao da poveruje u ono što uje. Znao je za gnosti are i njihovu staru tradiciju, ali su oni navodno odavno izumrli. Poimandres je nastavio svoje obrazloženje: „... Posle poslednjeg potopa, preživeli ljudi su bili razbacani Po celom svetu, u izdvojenim grupama. Ljudski rod je bio desetkovan, ali ne i potpuno uništen. Drevni ljudi su došli u Gizu i na još nekoliko drugih mesta na zemijinoj kugli da pokušaju ponovo da izgrade svoj svet me u ostacima ljudskog stanovništva. Kada su stigli u ove predele, zemlja je bila zelena i plodna i ljudi spremni da poslušaju. Drevni ljudi su doneli znanje o poljoprivredi i tehnologiji i, najvažnije od svega, doneli su staro znanje o univerzalnoj prirodi Boga. To znanje je opstalo tokom hiljada godina, sve do vremena kada je Pitagora, otac zapadnja ke nauke, došao u Egipat. Kada se vratio u Gr ku, doneo je sa sobom to znanje i ono je postalo osnova gr ke filozofije i nauke. Ubrzo posle toga, naše prete e, prvi hriš ani gnosti ari, nastojali su da to znanje o istini donesu Jevrejima i tako su jevan elja napisana u Judeji. Sin drvodelje iz Nazareta, plod bezgrešnog za e a, predstavljen je Jevrejima kao simbol Ozirisa i Dionisa.“ Radeford nije više mogao da se uzdrži: „Šta! Mislite da je Isus samo simbol Ozirisa i Dionisa? Mislite da on uopšte nije postojao?“ ,,I jeste i nije. On je bio stvarna osoba, ali je bio i oli enje. Svi su oni oli enja iste ideje. Oziris je umro i vaskrsnuo, kao i Dionis i Isus. Sve njih su rodile device. Svi imaju po 12 sledbenika. Svi su rodeni pod zvezdom. Svi su ulazili u grad na magarcu, dok su im mahali palminim liš em... Svaki od njih je bog- ovek koji je voljno pristao da prema njemu okrutno postupe... Svi su umrli zbog naših grehova i svi su ponovo ro eni, da bismo i mi mogli da budemo ponovo ro eni kao oni... Svi propovedaju istu veru: ako ti neko naudi, okreni i drugi obraz, samo jedan je Bog. Gnosti ari su hteli da drevnu istinu donesu Jevrejima koji su bili na stranputici, verovali samo u plemenskog boga. Pri a o Hristu je njihov pokušaj da to u ine. Želeli smo da prosledimo drevno znanje pre nego što budemo uništeni.“ Poimandres je iznenada prestao s pri om. „Ali, dosta. Nemamo mnogo vremena. Moram da vam pokažem tajne Velike piramide.“ Poimandres je iz torbe izvadio džepnu knjigu. Otvorio ju je na praznoj srednjoj strani i spustio je na podijum. „Harmonija kosmosa može se shvatiti samo ako se razume harmonija brojeva. Moderna zapadnja ka nauka vidi brojeve samo kao matemati ke alatke i obi ne iskaze koli ina. Prethodna civilizacija ih je videla kao me usobno povezane komponente kosmi ke slagalice.“ Poimandres je šake držao kao u molitvi. „Pravilno shvatanje brojeva i odnosa može da reši suštinske zakone samoga sveta. Božanski brojevi su brojevi koji stalno izbijaju na površinu u razli itim sferama života - u muzi koj lestvici, u elektromagnetnom spektru, u kretanju zvezda. Svako dostignu e prethodne civilizacije bilo je zasnovano na ovim vladaju im brojevima i formulama i ukazivalo je na njih, i naravno da su baš ti brojevi i formule zakopani u svete tekstove sveta koriš enjem gematrijskih kodova.“ Ketrin je osetila poznate trnce od uzbu enja dok je s u enjem slušala Poimandresovo objašnjenje. „Isto tako, baš svaka sveta gra evina iz starina projektovana je tako da su njene dimenzije važne sa gematrijskog aspekta. ak je i svojim nacrtom mogla da komunicira sa božanskim odnosima. Veština gematrije nije gr ki izum - Egip ani su znali za nju jer su je oni o uvali posle propasti poretka starog sveta.“ Poimandres je podigao pogled - njegove o i kao da su zra ile strpljenjem i mudroš u. „Postoje mnoga vrata u prošlost. Ona su prikrivena, taman izvan domašaja, izuzev ako znate šta tražite. Velika piramida predstavlja jedna takva vrata - ona je jedan od fizi kih spomenika koji nas neposredno povezuju sa civilizacijom koja je postojala pre potopa. Da bismo shvatili tajne, hajde da po nemo od samog fizi kog objekta. Da li znate dimenzije Velike piramide u Gizi?“ Ketrin je brzo odgovorila: ,,Da - mislim da znamo.“ Okrenula se prema Radefordu: „Džejmse?“ „Da. Dužina svake strane u osnovi je 755 stopa ili 230 metara, što zna i da je obim cele piramide 920 metara. I visoka je 146 metara.“ ,,Da - to je ta no. A da li znate bilo šta o gematriji?“ Ketrin je ponovo pogledala u Radeforda. „Da - znamo, pomalo.“ Poimandres je zastao na tren kao da smišlja kako da po ne. ,,Pa, 755 - dužina stranica osnovice u stopama - je po vrednosti jednaka re i o petros - stena.“ Poimandres je krenuo oko podijuma prema njima i nastavio oprezno, kao da brine da bi svojim objašnjenjem mogao da ih zbuni ako ide prebrzo. „Dakle, Isus je rekao da je njegov sledbenik Petar stena na kojoj e on sagraditi svoju crkvu - Petros, pored toga što zna i ‘stena’, tako e je i gr ka verzija imena Petar. Setite se, kao što sam rekao, mi gnosti ari ne prihvatamo Novi zavet tako bukvalno kao ve ina hriš ana, jer nismo zaboravili da je pisan u gematrijskom kodu: to je na in da se staro znanje prenese putem pri e. Ta pri a je život, smrt i vaskrsnu e Isusovo. Petar, stena, je staro znanje drevnog naroda otelotvoreno u Velikoj piramidi u Gizi. Isus je svoju novu crkvu gradio na drevnom znanju i ono je upravo tamo, za sve one koji znaju kako da gledaju.“ Radeford je zaneto slušao. On je svetski stru njak za mitove i religije, ali je ose ao da ga Poimandres vodi u potpuno nepoznate vode i da ovo nije akademska igra. Poimandres se sprema da otkrije tajne koje su bile brižljivo uvane milenijumima.

66 Poimandres je pribrao misli. „Kao što ste ve videli, Velikoj piramidi nedostaje vrh. Poslednjih 5 egipatskih lakata3 gradevine je odavno uklonjeno, pre nego što je mo starog znanja kona no nestala. Uklanjanjem vrha, visina piramide je smanjena na 275 egipatskih lakata. To je isto što i 5 velikih lakata, jer je jedan veliki lakat jednak 55 egipatskih lakata. Ni to, naravno, nije slu ajnost - 5 je broj stvaranja i obnavljanja. Petougaona simetrija je klju života. To je kvintesencija - pet delova koji sa injavaju celinu: zemlja, vazduh, vatra, voda i još peti element, božanska iskra koja stvara život iz ostala etriri. Pedeset pet je sam po sebi i broj piramide: ulaz u Veliku piramidu je naravno na 55. redu kamena.“ Ketrin i Džejms su ekali, oboje paralisani onim što je Poimandres govorio. „Vrh koji je sklonjen i sam je još jedna piramida, a njene dimenzije su ta no 1/56 dimenzija Velike piramide. Visina vrha, ne e vas iznenaditi kad to ujete, iznosi 5 egipatskih Iakata.“ Poimandres je, ozbiljnog lica, nastavio: „Centralna doktrina drevnog naroda, ili prosvetitelja, kako ih vi zovete, bila je ‘kako gore, tako i dole’. Isti zakoni koji odre uju rast jedne ljudske elije odreduju i kretanje planeta.“ Poimandres je po eo da se kre e unazad prema granitnom podijumu. „Ova druga, mala piramida, koja je sklonjena sa Velike piramide, i sama je imala vrh. Taj vrh je inio kamen Benben. Njegove dimenzije su tako e bile 1/56 dimenzija piramide na koju je bio postavljen i imao je zapreminu od ta no 5 kubnih in a - komotno bi vam stao na dlan... Tokom hiljada i hiljada godina, ljudi su naga ali o tome šta se desilo sa Benbenom: ko ga je sklonio; gde su ga stavili; šta je on ta no i tako dalje.“ Poimandres im je sada bio okrenut le ima. Naginjao se preko podijuma. ,,A ovo - ovo je Benben.” Okrenuo se prema njima. Na dlanu njegove ispružene desne ruke ležala je predivna, blistava zlatna piramida, visoka nekoliko centimetara. Vrh joj je inio kristal koji se presijavao na svetlosti sve a, i zidove i svod pe ine obasjavao kao da treperi milion malih svetala. Ketrin i Radeford su zadivljeno uzdahnuli. Ketrin nije mogla ta no da vidi od ega je napravljena: „Šta je to - na njenom vrhu?“ Stari Kopt je objasnio: ,,To je dijamant. To je ‘zrno semena sla ice’ - Kikkos sinapeos na gr kom. Re ija je gematrijska vrednost 1746. Ako biste na zemlji nacrtali krug iji je obim 1746, otkrili biste da je njegov pre nik 555. Još jednom se vra amo na petice.“ Radefordu je pala vilica. Ostao je bez re i. Cela gra evina je po injala da ima savršen, božanski smisao, brojevi kao da su tekli nagore i nadole u vodopadima kosmi kog savršenstva. Poimandres je nastavio. „Hiljadu sedamsto etrdeset šest je tako e zbir vrednosti Sunca i Meseca, 666 i 1080. Kao što verovatno znate, alhemi ari su mislili da je život stvoren spajanjem sumpora i žive - sumpor je Sunce, a živa je Mesec. Sunce hrani sve što postoji na Zemlji: sav život, ak i Zemljino kružno kretanje proisti u od privla ne sile Sun evog gravitacionog polja. Božanska iskra, živa, spaja se sa sumporom da bi stvorila život.“ Poimandres je gledao u njih krajnje ozbiljno. „Mo piramida može da se upotrebi kao sila dobra, ali u pogrešnim rukama to je sila koja može da izazove ogromno zlo. Nikome ko nije pravilno obu en i ija duša nije potpuno ista ne bi trebalo dozvoliti da upotrebi tu mo . Zbog toga je vrh piramide skinut kada je staro znanje oslabilo. Drevni ljudi su znali da dolazi mra no doba i odlu eno je da se sklone Benben i 5 lakata kamena da niko ne bi mogao ponovo da pokrene mašinu.“ Radeford je istog trenutka pomislio na Bezumova. „Zna i, to je mašina!“ Kopt je pogledao u Radeforda - samo se ozbiljnost videla na njegovom licu. ,,Oh, da - piramida je najve a mašina koja je ikada napravljena. Njena masa je specifi no projektovana za akumuliranje kosmi ke energije. Na ovo mesto je postavljena jer je zemaljska energija usmerena tako da se nakuplja i uva ta no na njenoj lokaciji i mnogim drugim lokacijama po svetu. im se Benben vrati na vrh piramide, mašina e se ponovo pokrenuti. Energija koja je pokre e u današnje vreme se zove magnetsko polje. ak i danas, to je sila o kojoj se malo zna.“ Poimandres se okrenuo i kamen Benben pažljivo spustio na podijum. Izgledalo je kao da kamen sam u sebi proizvodi svetlo mada je to, naravno, nemogu e. Njegova ogromna jednostavnost i snaga privukli su Ketrin. Poimandres je nastavio: „Unutar Zemlje - ta no u njenom centru - nalazi se vrsto loptasto središte od gvož a, otprilike veli ine Meseca. Ono lebdi u uzavreloj te nosti istopljenog gvož a, koja je okružena slojem lave, debelim na hiljade kilometara, a sve to je obloženo litosferom. Ogromna gvozdena lopta u središtu naše pianete vrti se malo brže od spoljnog dela zemljine kugle. Možda to pomaže da se stvore te magnetne sile, niko nije sasvim siguran, znanje je sada izgubljeno. Drevni ljudi su znali kako da uskladište ove siie i kako da njima barataju. Kao što ste videli, oni su mogli da naprave ogromne gra evine, mogli su da vade kamen i da obra uju materijale vrš e od gvož a, i mogli su da kontrolišu i prilagode orbitalno kretanje planete.“ Ketrin je razmišljala o tajnoj poruci.

3

Lakat - stara mera za dužinu od lakta do vrha srednjeg prsta, otprilike 43-53 cm (prim. prev.)

„Poimandrese - moram nešto da vas pitam.“ ,,Naravno.“ „Naše istraživanje ima za cilj da otkrije šta je izazvalo poslednju kataklizmu i kako bismo mogli izbe i da se ona ponovo desi. Sada znamo da je kataklizmu izazvalo to što je cela litosfera odjednom skliznula i znamo da je to povezano sa precesijom i Zemljinim orbitalnim kretanjem. Ali stvarno ne shvatamo zašto e se to ponovo dogoditi.“ Poimandres je lagano klimao glavom. Njegovo mudro lice bilo je prepuno razumevanja dok joj se smešio. „Prešli ste dug put. Mogu da vam pomognem kod nekoliko poslednjih koraka. U pravu ste; savremeni svet je upozoren. Mi hrlimo u susret još jednoj apokalipsi. Sa svakom proteklom godinom se staro znanje smanjuje, sve je manje onih koji ga razumeju, njihovi neprijatelji postaju sve ja i. Gospodari Korporacije su još mo niji. Njihova opsednutost materijalnim svetom, pot injavanjem prirode i porobljavanjem drugih ljudi gura nas pravo u ambis. Njihove mašine i sistemi proždiru svet i svakoga dana se još prirode dodaje na veliku loma u. Oni doslovno pale svet“ Poimandresovo lice je bilo neverovatno tužno, kao da skoro ne vidi nadu. „Dok zli ljudi dodaju gorivo na svoje vatre, dotle se ledene kape tope. Što oni više raspaljuju vatru u pe i svoje gramzivosti, to brže rastu temperature, a time se brže rastapaju velike ledene plo e.“ Ketrin je podsticajno klimala glavom. Ose ala je da e sa usana ovog krhkog Kopta sazjiati sudbinu ove anstva. „Položaj litosfere naše divne planete odre en je rasporedom težina na površini planete. Mada je Zemlja lopta, težina nije ravnomerno raspore ena po površini kore. U nekim predelima nalazi se kopno sa planinama, i tu je litosfera debela i teška. Preko Antarktika leži ledeni prekriva debeo kilometar i po, koji teži 6.000 miliona tona. On stvara ogroman pritisak na dnu planete, koji pomaže da litosfera ostane na mestu. Kada se tome pridodaju milioni tona leda na severnom polu, to je dovoljno da uravnoteži cpntrifugalne sile. „Bili su potrebni milenijumi da se nakupi ovaj led i, da je prepušteno da sve ide prirodnim tokom, on bi ostao na mestu sve dok precesija zemljine kugle ne pomeri Antarktik bliže Suncu, i tada bi on, kona no, posle još nebrojeno mnogo milenijuma, po eo da se topi. Tu se sve odvija ta no u svoje vreme kao u satnom mehanizmu. „To je ta tajna poruka. To je ono što ti prastari geniji pokušavaju da nam kažu i to je jedan od razloga zašto su sagradili globalnu mrežu - da bi uticali na precesiju i spasli nas od neizbežne sudbine. Ali je njih bilo premalo. Nedovoljan broj njih je preživeo njihovu kataklizmu. U toku nekoliko generacija svi su oni nestali, ostavljaju i nas samo sa razvalinama svoje tehnologije i svojim tajnim upozorenjem u mitovima.“ Ketrin je bila zaprepaš ena. „Ali ja još uvek ne vidim zašto smo mi danas u opasnosti? Sigurno e pro i milenijumi dok precesija ne izazove još jedan potop? Taj proces možda jeste regulan, ali je veoma spor.“ Stari Kopt ju je neveselo pogledao. „Zemlja je danas uravnotežena, kora je u položaju koji daje pravilnu raspodelu težina i vrlo je malo kretanja. Ako se, me utim, led istopi i ote e, kao što se desilo na kraju poslednjeg ledenog doba, sva ta ogromna težina bi e preraspodeljena u okeane. Kad-tad, kao i na kraju poslednjeg ledenog doba, litosfera e biti prinu ena da se izmesti kako bi Zemlja nastavila da se vrti. U tom trenutku, ona e ponovo skliznuti i okon ati život onakav kakav poznajemo. „Ovo emu smo danas svedoci jeste ljudsko izazivanje po etka tog neizbežnog procesa. Ne moramo da ekamo spori proces precesije; led otapamo mi sami. Drevni ljudi ovo uopšte nisu predvideli. Oni nisu ni sanjali da bismo mogli svesno da izazovemo sopstveno uništenje.“ Ketrinine o i su se raširile od užasa. To savršeno ima smisla. Izbezumljeno se obratila krhkom Koptu. „Ali, Poimandrese, da li je prekasno? Možemo li još uvek to da spre imo?“ Kopt nije stigao ni da odgovori, jer se iznenada za uo nekakav zvuk koji je dopirao od otvora okna. Bio je to zvuk koraka koji se veoma tiho spuštaju niz lestve.

67 Iz tame okna bunara izašao je Ivan Bezumov. Zajedljivim tonom je rekao: „Izvinite - da li vas uznemiravam?“ Zbog belog odela je izgledao nekako avetinjski u tamnim senkama podzemne odaje. Bezumov je zavukao ruku u unutrašnji džep sakoa i dok ju je izvla io, Ketrin je videla da nešto drži. Ketrin nije mogla da poveruje svojim o ima. „Bezumove - šta je to?“ „Ketrin, ovo je pištolj. ‘Hekler i Koh’ da budem precizniji.“ Rus je nategao oroz uvežbanim pokretom. Ketrin, Radeford i Kopt su se ukopali na mestu. „Bezumove! Šta to radiš? Jesi li poludeo? Skloni to.“ „Ne, Ketrin, nisam lud. I plašim se da e pištolj ostati. Ho u da se svi sklonite dalje od stene - tamo. Molim vas, bez naglih pokreta, kao što bi rekli u filmovima. Ne ete biti prvi koje sam ubio, a sumnjam da ete biti i poslednji.“ Radeford se, veoma uzrujan, pridružio: „Bezumove, zašto ovo radiš?“ Drže i pištolj skoro nemarno u desnoj ruci, Bezumov je zabacio glavu i prezrivo se nasmejao. „Napokon jedno pametno pitanje, dr Radeforde. Umorio sam se od tvog bolno sporog shvatanja astronomije. Re i u ti zašto držim ovaj pištolj uperen u vas. Vreme je da veliki profesori sa Oksforda nau e lekciju.“ Mlate i pištoljem, oterao ih je na zadnju stranu ostrva. „Ovo radim jer fantasti an nau ni instrument jedva eka da bude ponovo pokrenut.“ Drže i pištolj uperen u njih, Bezumov je u nuo i uzeo nekoliko kamen i a. Sa njima u ruci prišao je do ruba vode. Zatim je kamen i e razbacao po površini vode. Oni koji su pali na nasip ostali su delimi no vidljivi. Bezumov je tada krenuo preko vode na ostrvce. ,,Ova mašina je najve i tehnološki izum koji je ove anstvo ikada stvorilo. Njen projekat je tako suptilan i sofisticiran da ona može da zauzda i koristi Zemljino vlastito kretanje oko Sunca i primeni ga u cilju zaštite planete. Naše savremene ideje za proizvodnju energije su neverovatno primitivne u pore enju sa tim. Ketrin, u pravu si - ova mašina je spomenik precesiji, ali je tako e projektovana da kontroliše rad cele mašinerije. Mogu e je ovladati energijom Zemljine rotacije i upotrebiti je.“ Bezumov je sada bio udaljen svega nekoliko koraka od njih. Ketrin je mogla jasno da vidi njegove o i. Izgledale su skoro prazne, kao da njime upravlja autopilot. Bio je zanet svojim mislima, duboko zaokupljen njima. I pored toga je likovao. „Sada, kona no, imam kamen Benben. Vrati u ga na njegovo mesto na vrhu Velike piramide i nevidljive struje koje beskona no obigravaju oko sveta još jednom e biti pod kontrolom ove anstva.“ Bez obzira na pištolj, Ketrin nije više mogla da se obuzda. „Ne! Bezumove, ti užasno grešiš. Drevni ljudi su s razlogom sklonili kamen Benben. Ti ne znaš šta radiš.“ Bezumov ju je ignorisao i krenuo je prema krhkom Koptu. „Gospodine Poimandrese, hvala mnogo na predavanju; smatram ga veoma interesantnim, ali ono samo potvr uje moja dostignu a. Sada, ako nemate ništa protiv, molim vas predajte mi kamen Benben.“ Sa odvratnim osmehom na licu, Rus je prišao za još jedan korak. „Kad samo pomislim da sam se zabrinuo da li u ga uopšte na i na vreme.“ Poimandres je kamen privio uz grudi. „Nikada! Samo preko mene mrtvog...“ Rus je podigao desnu ruku, pažljivo nanišanio u Koptove grudi i ravnodušno odgovorio. „Pomislio sam da eš to re i. Ako baš insistiraš.“ Kada je pištolj opalio u zatvorenom prostoru, buka je bila tolika da je Ketrin pomislila da su joj pukle bubne opne. Instinktivno, u nula je i pokrila glavu rukama. Kada je ponovo došla sebi i trenutak kasnije otvorila o i, videla je da je i Radeford zauzeo sli nu pozu - napola š u uren, napola spreman da se baci. U uglu, Poimandresovo telo je nezgodno palo, i ona nije mogla da vidi da ili još uvek diše. Pogo en je iz neposredne blizine i ona se plašila da je mrtav. Ketrin je tada osetila napad gneva što je Bezumov ubio tog oveka - baš kao i profesora, sva ta mudrost je upropaš ena inom bezumnog nasilja. Smrad baruta joj je zagrebao nozdrve. Suze su joj potekle niz obraze i ona je zaškripala zubima, pokušavaju i da ne zaurla, besna na zlobnog Rusa. Kada je Bezumov ponovo progovorio, njegov glas je bio odlu an: „Vas dvoje ostanite tu i ni makac. Ne želim nikoga da povredim bez potrebe.“ Ketrin je zvonilo u ušima i stalno se osvrtala ka Poimandresovom telu koje se sru ilo na tlo. Iz njega je curila krv i kapala na kameni pod. Zbog Poimandresa i profesora i svih onih koji su posedovali drevno znanje, poslednji bedem protiv ludila koje predstavljaju Bezumov i još zlokobnija Korporacija, morao je nešto da preduzme. „Bezumove - to što ti radiš je isto ludilo“, rekla je glasom onemo alim od emocija. „Glupost! Ja sam jedini koji je sposoban da ruku spusti na kormilo zemljine kugle i usmeri je prema sigurnosti. Samo ja razumem mo nu mašinu. Ako mi ne bude dozvoljeno da ispunim svoju ambiciju, Zemlja e biti uništena.“ Bezumov je u ruci odmerio težinu kamena Benben. O i su mu caklile i lice mu je zra ilo manija kom energijom. Glas mu je bio smrtno ozbiljan dok je govorio bezmalo šapatom:

„Pet hiljada godina smo na planeti živeli u mirnom periodu. Ali, to je odstupanje od pravila. U vrlo bliskoj budu nosti svet e se ponovo postati scena nasilja kao što obi no i jeste, i mi emo biti zbrisam. Možete li da zamislite šta e se dogoditi kada do e do erupcije supervulkana, a samo je pitanje dana kada e se to desiti? To je bilo uobi ajeno u životnom veku naše planete i samo jedno je sigurno, do toga e ponovo do i. A kada se to desi, svetlost e se ugasiti. Kao što se i ranije dešavalo, pepeo i otpaci e nebo ispuniti prahom koji e zakloniti Sunce. Usevi e omanuti, industrijska civilizacija e istog trena propasti, zavlada e haos. Da li sumnjate u ovaj scenario budu nosti? Da li zaista sumnjate u mene? Istorija prošlosti tako e je istorija budu nosti. ak bi se i gospodin Poimandres složio sa mnom. I prošli i budu i doga aji postoje. Nijedan ne može biti izmenjen niti izbegnut ako ponovo ne pokrenem tu mašinu i usmerim nas prema sigurnosti.“ Ketrin ga je gledala užasnuto - možda su njegova grozna predvi anja ta na, ali je on ipak potpuno sumanut. On mora biti zaustavljen. „Bezumove - ovo nije u redu. Ti eš sve uništiti.“ Zubi Bezumova su blesnuli kada joj se nasmešio; njegovo samopouzdanje bilo je skoro opipljivo u mraku. „Ne u da stojim ovde i prepirem se kao neki bezvezni akademac. Suviše toga moram da obavim.“ Nakon tih re i se okrenuo i ponovo prešao preko vode. Poput fantoma je otklizao je do okna bunara i obratio im se poslednji put. „Nemojte pokušavati da me pratite. Ako pokušate da se penjete iza mene, ne u oklevati da pucam u vas. Zaklju a u poklopac na gornjem otvoru. Ne brinite - ne ete se ugušiti, a kasnije ete možda biti i oslobo eni, pre nego što umrete od gladi i žedi! Zbogom.“ Uklju io je baterijsku lampu i otišao.

68 Ketrin je požurila do Poimandresa. Kopt je ležao na ledima pored podijuma. Desnom rukom je stezao krvavi prednji deo svoje bele galabije, dok je leva ruka beskorisno ležala uz telo. Ketrin je u nula i dodirnula mu obraz, a zatim je pokušala da mu opipa puls. „Džejmse - još uvek je živ!“ Radeford je stajao iznad njih dvoje. „Moramo smesta da ga odnesemo do lekara. Pokuša u da odem do vrha i da iza em.“ Ketrin je okrenula glavu da pogleda Radeforda. „Nema svrhe. uo si šta je Bezumov rekao.“ Videlo se da je Radeforda obuzeo o aj. ,,Pa šta nam drugo ostaje? Ne možemo da sedimo skrštenih ruku dok Poimandres umire, a Bezumov ponovo pokre e mašinu.“ Ketrin je pogledala u sat. „Ostao je samo još jedan sat do svitanja.“ Ustala je, ruke su joj bespomo no visile sa strane. Odmahuju i glavom, brzo je rekla: „Dobro - idi i proveri - ali, Džejmse, molim te, budi pažljiv. Ne mogu da verujem da smo stigli ovako daleko samo da bismo Benben dali Bezumovu u ruke.“ Radeford se okrenuo, prešao preko vode i brzo otišao do okna bunara i merdevina. Ketrin se u me uvremenu okrenula Poimandresu. Kleknula je pored njega i njegovu glavu pažljivo položila sebi na kolena. Tiho se obratila nesvesnom Koptu. „Poimandrese, molim vas, ne gubite nadu - držite se...“ Ivan Bezumov je zakora io sa vrha merdevina i izašao u pe inu ispod nasipa. Posle mrklog mraka podzemnih prostorija, svetiost zvezda koja se probijaia u pe inu biia je blaženo olakšanje. ak i bez baterijske lampe, Bezumov je razaznao obrise stražarevog tela, ispruženog na zemlji. Otresao je prašinu sa sebe, a zatim je zatvorio eii ni poklopac bunarskog okna. Potom je vratio teški katanac na mesto i zaklju ao ga. Presko io je stražara, provukao se kroz kapiju i zaklju ao je za sobom. Vetar se razduvao - spremala se oluja. Peš ani oblaci su po eli da jure preko platoa Gize, a u daljini se crno nebo uskomešalo i grmljavina se valjala preko prastarih pustinjskih zaravni. Posle nekoliko trenutaka, Bezumov je grabio nasipom prema Velikoj piramidi - pratio ga je samo hladni pustinjski vetar koji je zavijao poput hijene.

69 Radeford se ponovo pojavio na dnu merdevina i prešao preko vode, a znoj mu je curio sa ela. Zadihano je rekao: „Zaklju ano je - ne znam šta možemo da uradimo.“ Ketrin je kvasila Poimandresovo elo maramicom umo enom u hladnu podzemnu vodu. Zurila je u Radeforda koji je sada stajao iznad nje sa beznadežnim izrazom na licu. Poimandresove o i kao da su se mal ice otvorile. Ketrin je istog trena rekla: „Poimandrese! Budite jaki. Izvu i emo vas odavde.“ Pogledala je bespomo no u Radeforda, koji je užasnuto gledao u Kopta na izdisaju. Nastavljaju i da mu kvasi elo, obratila se svom pacijentu izuzetno mirnim glasom - trude i se iz sve snage da.sakrije talase emocija koji su pretili da je preplave: „Poimandrese - postoji li drugi izlaz odavde? Da li postoji tajni izlaz?“ Koptova usta su se otvorila i zatvorila, a zatim je s izuzetnim naporom rekao: ,,U vodi...“ Radeford je kleknuo pored njega: ,,Gde?“ Poimandres je tiho jauknuo, a onda ponovo progovorio skoro ne ujnim glasom. Ketrin se nagnula napred da ga bolje uje. „Postoji tajni tunel u vodi, iza podijuma. Krenite njime - plivajte - sti i ete u svete odaje. Po ite desnim krakom, on vodi napoije drugim putem. Šta god radili, nemojte da ulazite u Dvoranu zapisa. I ako preživite današnji dan, nikada nikome ne govorite šta ste videli. Molim vas - morate da obe ate, morate...“ Na to je Kopt zatvorio o i i njegovo disanje se raspalo u niz o ajni kih pokušaja da do e do daha. Radeford je ustao. Pogledao je u svoju baterijsku lampu, ija je svetlost brzo slabila. Obišao je podijum i stao na ivicu crnog kanala koji je opasivao ostrvo. Kanal je bio tri metra širok, a na drugoj strani je bila stena pe inskog zida koja se izlomljeno uzdizala do svoda. Isto bi bilo i da je umesto vode tu bilo ulje - bilo je nemogu e videti koliko je duboka i šta se nalazi u njenim dubinama. Ketrin je Koptovu glavu pažljivo položila na presavijenu galabiju i izvukla se ispod njega. Dok je to radila, prošaputala mu je svoju sve anu zakletvu: „Poimandrese - obe avam... Držite se...“ Radeford je nervozno šetkao gore-dole, osvetljavaju i kanal baterijskom lampom, o ajni ki pokušavaju i da na e ugao koji bi otkrio šta leži ispod površine. Ketrin je stala pored njega. „Možeš li da vidiš nešto?“ „Ništa. Nema teorije...“ Ketrin je pogledala nazad u Poimandresa, a zatim u vodu: „Nemamo izbora - moramo da pokušamo - ina e emo ostati zarobljeni ovde - Bezumov e uspeti, a Poimandres e umreti...“ Drže i se za Džejmsovu ruku, otresla je cipele i zagazila u vodu. Voda je naglo postajala duboka. Sela je na ivicu kanala i pažljivo se spustila u vodu. Bila je ledena i potpuno crna. Kada ju je ledena voda obavila, svaki deli njenog tela se protresao kao da je kroz njega prošla elektri na struja. Hvataju i dah, mlatila je rukama da održi glavu iznad površine. Uhvatila se za ivicu, pogledala u Džejmsa i došla do daha: „Ideš li?“ ute i, on je izuo cipele i skliznuo u ledenu vodu - o i su mu se raširile od šoka. „Okej - hajde sad da vidimo šta ima tamo dole...“ Radeford je duboko udahnuo, a zatim nestao ispod površine. Sve je bilo crno. Sve je bilo tiho i hladno. Otisnuo se dublje i trenutak kasnije dodirnuo je kameni zid druge strane. Pipkaju i okolo osetio je da je zid neravan i talasast. Po elo je da mu ponestaje daha i bilo mu je teško da se zadrži dole. Pipkao je okolo kao slepac, a zatim iznenada pronašao ono što je tražio. Ispod njega na desnoj strani, zid je nestajao - tunel. Pogledao je okolo. Tunel je verovatno metar širok. To je dovoljno. Ispuštaju i polako dah dok se penjao, izbio je na površinu u pe ini. „Našao sam ga - on je u pravu - tamo je...“ Otplivao je do ivice, pored Ketrin koja se tresla. ,,Ja u prvi. Prati me. Ako ti ponestane daha, vrati se.“ Oboje su duboko udahnuli i glave uronili u ledenu vodu i tiho podvodno carstvo. Radeford je krenuo pravo prema tunelu. Oklevao je na trenutak dok je ponovo odre ivao gde se nalazi tunel, a zatim se otisnuo u nepoznato. Posle tri snažna zamaha, još uvek je ronio. Po eo je da ose a pritisak u plu ima. Ketrin, izvrstan pliva , bila je odmah iza njega. Ose ala je kovitlace koje je izazvao rad njegovih nogu. Trudila se da ostane mirna. Još jedan zamah i još jedan. Taman je po injala da ih hvata panika, a onda je iznenada Radeford ugledao svoje ruke pravo ispred sebe - pojavilo se svetlo. Osetio je olakšanje kada je izbio na površinu; Ketrin je bila odmah iza njega. Batrgali su se u pometnji, hvataju i dah, nemo ni da shvate gde se nalaze. „Kakvo je ovo mesto?“, izletelo je Radefordu. Nalazili su se u uzanom, etvrtastom bazenu s vodom, veli ine dva sa dva metra. Zidovi bazena su bili napravljeni od odli no uklopljenog granita. Dva savršeno isklesana stepenika vodila su iz bazena do ulaza u tamni tunel. Sama prostorija je imala glatke zidove - savršeno glatke - sli no unutrašnjosti Kraljeve odaje. Zidovi su bili ukrašeni hijeroglifima, obojeni nekakvom zlatnom materijom od koje su svetlucali u mraku. Tavanica male prostorije tako e je sijala. Bila je prekrivena hiljadama svetlih ta kica. Ketrin je ostala bez daha od tolike lepote: „Ovo je neverovatno! To su zvezde! Vidi, ovo iznad glave je sazvež e Orion.“

Radeford se izdigao na stepenice, a zatim je pomogao Ketrin da iza e. Stajali su neko vreme paralisani zapanjuju im svetlosnim efektima. Gledaju i oko sebe, Radeford je sa strahopoštovanjem rekao: ,,Ovi hijeroglifi - nikada ih nisam video - nijedan od njih... to su sve nepoznati simboli. Zamisli šta bi svet pomislio - zamisli šta sve to zna i...“ Ketrin je kroz otvor gledala u tamni prolaz. „Ali, Džejmse - šta misliš da je tamo dole?“ Oboje su otišli do ulaza i zagledali se u tamu prolaza. „Nemam pojma - ovo je potpuno neverovatno...“ Nije mogao da skine pogled sa zapanjuju e lepih zidova. Ketrin je ušla u prolaz. Nije bio tako taman kako je izgledalo - i on je po svodu imao posute zvezde koje su osvetljavale put. Srce je po elo da joj lupa kada je krenula da istražuje niz prolaz. Radeford se, nakon što je još jednom pogledao neobi no mnoštvo simbola, okrenuo i pošao za njom. Kada je Bezumov stigao do prvog reda kamenja na južnoj strani Velike piramide, prvi pucanj je odjeknuo platoom Gize. Vetar je nosio glasove koji vi u - ne na arapskom ve na engleskom. Neko ga je spazio. Stegao je kamen Benben na grudi i slobodnom rukom se oslonio da bi se popeo uz prvi stepenik. Ose ao se kao Liliputanac u zemlji džinova. Ogromni granitni blokovi od deset tona dosezali su mu skoro do vrata. Okrenuo se prema pustinji, oslonjen le ima na masivno kamenje drugog sloja gra evine. Nikoga nije bilo u blizini u šta su pucali? Gde su? Iznenada, visoko na no nom nebu, blizu vrha piramide, jedan blesak je poput vatrometa eksplodirao u blistavobelo fosforescentno svetlo. Zna i, još me nisu videli... Pažljivo se okrenuo na uzanom stepeniku, ponovo ispružio ruke nagore i izvukao se na slede i nivo. Novi blesak je trenutno osvetlio južnu stranu piramide dok je stajao na nebu, a zatim ga je zahvatio vetar i neverovatnom brzinom ga odneo u pustinju. Bezumov je još jednom utonuo u tamu. Izbezumljeno se verao, ulažu i ogroman napor za svaki nivo. Minuti su prolazili, pojavio se još jedan blesak. Š u urio se uz kamen, maksimalno se trude i da ostane nevidijiv. Sada se nalazi na pola puta. Pogled sa piramide je izazivao vrtoglavicu. Video je figure ljudi koji tr e prema osnovi piramide. Veoma snažan vetar je drugi blesak po istio u pustinju. Podizao je pesak sa dina i nosio ga u ogromnim kovitlavim oblacima. Znaju li oni da je on ovde gore? Okrenuo je le a hladnom kamenu i nastavio da se penje. Nema gde da se sakrije - mora da nastavi dalje. Granitni blokovi su bili manji kada je stigao na ve u visinu, a to je bilo blaženo olakšanje. Ubrzao je tempo. Iznenada je, na njegov užas, snop svetla baterijske lampe prešao preko njegove ispružene desne ruke. Poleteo je dalje preko ogromnog zida piramide i poput nekakvog žutog duha ševrdao tamo-amo, razigrani krug svetla. Bezumov se ponovo ukopao na mestu. Sada nije daleko od vrha. Spustio je pogled i jedva razaznao etiri muškarca kako stoje kod osnove južne stranice ispod njega, a jedan od njih držao je baterijsku lampu. O ajni ki, pogledao je levo-desno po sloju kamena na kojem je stajao. Nije bio daleko od vrha i ugao južne i zapadne strane je sada bio samo desetak metara levo od njega. Još ja e se priljubio uz kamen i po eo da se kre e postrance duž kamene izbo ine. Svetlo baterijske lampe je šaralo po kamenu oko njega. Sada svega nekoliko metara od njega. A tada se snop svetla zaustavio ta no na njemu - izdvajuju i ga iz tame, osvetljavaju i njegove grudi i glavu poput an ela u no i. Istog trena je za uo pucnjavu i meci su zviždali u kamenje sa obe njegove strane. Udaraju i u granit, meci su ispuštali nekakvo lepljivo pucketanje. O ajni ki se odvukao do oška, gotovo gube i ravnotežu, a onda se poslednjim, o ajni kim trzajem izvukao na zapadnu stranu. Njegovi gonioci po eli su da tr e ka toj strani piramide. Ostalo mu je svega nekoliko sekundi da reaguje. Pogledao je naviše - nije ostalo još mnogo. Pažljivo je spustio Benben na stepenik iznad sebe, a zatim je izvadio pištolj i, primenjuju i sve one godine sovjetske vojne obuke, po eo metodi no da puca.

70 Drže i se za ruke, Ketrin i Radeford su na vrhovima prstiju išli kroz prolaz u tajanstvenu tamu. Nemogu e je bilo znati ili proceniti koliko je dugo prolaz ležao neotkriven. Niti je bilo ikakvih nagoveštaja kada je sagra en, osim injenice da je vrhunska veština izrade po svemu mogla da se meri sa onom u unutrašnjim odajama same Velike piramide i da su udni hijeroglifi bili potpuno nepoznatog porekla. U Radefordovim o ima se ogledala za u enost kada je zadihano prošaputao - s teškom mukom obuzdavaju i zaprepaš enje: „Ketrin - to je to! Ovo je tajna našeg porekla - ljudska rasa jeste bila mo na ranije. Prethodni svet jeste postojao. Ovo je njegov poslednji spomenik.“ Ketrin je, toliko impresionirana da joj je pala vilica, provirila napred u tamu. „Vidi! Spaja se sa drugim tunelom.“ Baš tako, petnaest metara dalje, prolaz se pod pravim uglom spajao sa drugim prolazom, koj: se ra vao na levi i desni krak. Drugi prolaz je bio sagra en od isto tako savršeno spojenih granitnih plo a. Razmaci izme u velikih blokova su bili tanki poput vlasi kose, a površine zidova - ak i svodova sa na i kanim zvezdama - bili su glatki kao led. Tunel koji je išao udesno spuštao se i naizgled sužavao, a zatim nestajao u tami. Tunel ulevo kao da se neprimetno uspinjao, a zatim se, 30-40 metara dalje, utapao u zlatnom sjaju toplog i utešnog svetla. Radeford je pustio Ketrininu ruku, paralisan lepotom neobi nog svetla koje ga je privla ilo. „O moj bože - nikad nisam video nešto ovakvo...“ Ketrin je stala pored njega, lica osvetljenog svetlucavim sjajem. „Šta je to? Šta može da bude tamo?“ Pogledali su se u o i, a tada je Ketrin uhvatila Radefordovu ruku i stegla je. „Samo zapamti šta je Poimandres rekao - rekao nam je da krenemo stazom udesno.“ Radeford je netremice gledao u Ketrin, jedva svestan onoga što mu je rekla: „Moramo da vidimo - moramo da odemo i da vidimo. Ne možemo da propustimo ovu priliku...“ Ketrin se lomila - zlatno svetlo ju je privla ilo, ali se njena savest borila da je podseti na Poimandresove re i i njeno obe anje da e uraditi onako kako je on tražio. Pošli su niz prolaz, nemo ni da otrgnu pogled od svetla i isto tako nemo ni da se okrenu nazad. Kada su se približili izvoru svetla, hodnik se naglo otvorio u jedan nezamislivo neobi an prizor. Ispred, ispod i iznad njih nalazila se dvorana veli ine katedrale - na stotine metara duga ka. Ni u najlu im snovima nisu o ekivali da vide takav prizor tako duboko ispod stene. Hodnik se završavao na granitnoj izbo ini na polovini 80 metara visokih stranica dvorane i oni su stajali na toj litici, zabezeknuti onim što vide. Ispod njih se sa poda uzdizalo više od trideset piramida, iji su vrhovi sezali do pola udaljenosti od tavanice - svaka piramida je bila obložena predivnim belim kamenom, a sami vrhovi bili su napravljeni od nekakvog belog metala. Predivno prozirno plavo elektri no svetlo ritmi no je poigravalo ud vrha do vrha, oblizuju i ih redom poput jczika nekog nestvarnog plamena. Cela struktura je tiho brujala i dok se 20 m duga ak jezik plavog svetla polako obavijao po prostoriji ska u i s vrha na vrh, pucketao je kao suvo drvo u pe i. Ketrin je užasnuta i o arana posmatrala. „Šta je, pobogu, ovo mesto?“ Radeford je, podjednako zaprepaš en i o aran sablasnim prizorom koji se pružao pred njima, odgovorio: „Nemam nikakvu predstavu. Ali mislim da pred sobom imamo nekakav vid prirodne tehnologije, nešto što daleko premašuje našu mo razumevanja.“ To je bilo ta no: dok se Ketrin divila izvanrednom prizoru koji se pružao pred njima, nije mogla da ne pomisli da je ovo srce mašine. Izbo ina na kojoj su stajali išla je oko cele ogromne prostorije. Na pravilnim rastojanjima, kamene stepenice su se spuštale do poda, a na svakih petnaestak metara duž izbo ine videli su se drugi hodnici, nalik onome kojim su došli, kako nestaju u steni. Radeford je iskola io o i. Brzo se okrenuo prema Ketrin: „Moramo da idemo - pogledaj!“ Pokazao je rukom na suprotni kraj velike prostorije, ta no naspram mesta na kojem su stajali. Tamo se otvorio ogroman ulaz okupan svetlom. Svetlo je zra ilo iz otvora, a iznad ulaza je udnim ogromnim hijeroglifima koji su predivno sijali bila napisana nerazumljiva drevna poruka. „Dvorana zapisa!“ Radeford je s teškom mukom obuzdao uzbu enje. „Mora biti to. Znam. Eno tamo... možemo da obi emo duž izbo ine - hajde!“ Ketrin ga je užasnuto gledala. ,,Ne, Džejmse - vra amo se. Obe ala sam Poimandresu, a on umire, ak i u ovom asu. I moramo da zaustavimo Bezumova ovo je ono o emu je pri ao - ovo je mašina koju ho e ponovo da pokrene. A pri svemu tome, on sigurno ne zna šta radi, sa ime se petlja. Moramo smesta da ga zaustavimo...“ Radeford je pogledao u nju s o ajanjem utisnutim na lice. Pokazao je rukom na neobi nu prostoriju: „Ali, ne možemo tek tako da odemo...“ Ketrin je uzela obe njegove ruke u svoje i pogledala ga u o i kao da pokušava da ga otrgrie iz za aranosti mašinom. Tiho je rekla: „Džejmse - možemo ovde da do emo ponovo. Još uvek e biti tu. Imamo posla u sadašnjem svetu; prošlim svetom emo se pozabaviti kada budemo mogli. Do i. Moramo da krenemo - pre nego što bude prekasno...“ Radeford je pogledao nazad po ogromnoj dvorani; pogled mu se zadržao na velikom ulazu. Odmahnuo je glavom i pogledao u svoje noge.

„Ali, mi smo to videli, zar ne? Ne sanjamo?“ Ketrin je pogledala njega, a zatim predivno mesto pred njima, duboko ispod platoa Gize. ,,Ne, ne sanjamo. Mi sada znamo - postojala je jedna druga civilizacija sa svojom izuzetnom tehnologijom - i iš ezla je baš kao što e i naša.“ Ponovo je pogledala u njega. „Džejmse - nemamo vremena za gubljenje. Nije nam potrebna Dvorana zapisa. Sve potrebno znanje ve imamo - zar ne vidiš? Nema više tajni. Moramo da zaustavimo Bezumova i Korporaciju i moramo da promenimo na in života ljudi. To je jedino o emu je profesor Kent oduvek govorio. Ali ja ne želim da se Poimandresu desi da umre usamljen kao profesor Kent. Ho u da bude spasen, po svaku cenu. Na svetu je ostalo premalo takvih ljudi i potrebni su nam.“ Radeford je slušao ute i, a onda se okrenuo prema njoj, polako klimaju i glavom: „Ketrin, u pravu si.“ Propela se na prste i poljubila ga u obraz, a zatim se okrenula i povukla ga za sobom, pa su ponovo zašli u tunel kojim su stigli. Trkom su se vratili istim putem, nazad do skretanja u prostoriju sa bazenom i dalje niz prolaz nadesno kojim im je Poimandres rekao da krenu. Prolaz je sa svakim korakom postajao sve tamniji. Po eo je da skre e udesno i uskoro je toliko zavio da više nisu mogli da vide otvor ogromne dvorane ni kada bi pogledali unazad. Kona no, posle još nekih 50-60 m, obra eni kamen je po eo da izgleda druga ije. Neverovatno dobro istesan i ugla an granit ustupio je mesto gruboj, neobra enoj steni, a svod je postao niži za nekoliko centimetara i primorao ih da hodaju pognuto. Posle još stotinak metara, uzani prolaz se naglo završio u gomili šljunka i peska koji su curili iz velike, pola metra široke, vodoravne pukotine u steni. Radeford je obeshrabreno pogledao u to. „Ovo se obrušilo. Kako emo sada da iza emo?“ Ketrin se uzverala preko šljunka gore do pukotine. „Puza emo.“ Podigla se na miši e i skliznula u pukotinu u steni. Ose aj je bio kao da je lavu stavila glavu medu eljusti - mogle su da se sklope svakog trenutka. Pokušavaju i da ne misli o tome, po ela je da klizi unapred na stomaku, guraju i se rukama. ula je Radeforda kako se vere iza nje. Posle deset metara ovog napornog posla, dok joj je sa lica curio znoj, stazu joj je prepre io pesak. Izbezumljeno je po ela da grebe po njemu, besna što im spre ava beg. Ovo ne može da bude kraj. Ne ovde, ne sada, molim te... S teškom mukom je sebi prokopala put i iznenada ga osetila: hladan no ni vazduh platoa Gize. Fini pesak joj se raspršio po licu - ali je na koži osetila dašak svežeg vazduha. Grozni avo je kopala poput krtice, koriste i ruke umesto lopatica. Napokon, izgurala je lice napolje na otvoreno - i zavijanje oluje za nju je bio predivan zvuk. „Džejmse - uspeli smo!“ Batrgaju i se o ajni ki, nalik nekom stvorenju koje izlazi iz jajeta, provukla se kroz pesak i šljunak i izašla u spoljni svet. Iscrpljena, sru ila se na bok u pesak. Trenutak kasnije provirila je Radefordova glava, a zatim je i on izmigoljio i pridružio joj se, pru io se po pesku, opružen ispod olujnih oblaka i zvezda... Nebo je postajalo svetlije od približavanja zore. Ležali su zajedno nekoliko trenutaka, bore i se za dah sve dok se Radeford nije prevrnuo i pogledao okolo. Dvestotinak metara dalje pružala se zapadna strana Velike piramide i tamo kod osnove, iza stranice, Radeford je jasno razaznao nekoliko figura u pokretu. Pre nego što je uspeo da ih dobro osmotri ili da mu se bar slegne sve ono što im se upravo dogodilo, po ela je pucnjava. Oboje su se instinktivno prilepili za pustinjsko tlo. „Ketrin, lezi!“ „Ko je to? Da li pucaju na nas?“ Kao odgovor pristigla je punjava iz automatskog oružja. „Ne - stiže tamo negde od Velike piramide.“ Iznenada, jedan blesak se raspršio visoko na nebu, osvetljavaju i fosforescentnim svetlom pesak ispod sebe. Radeford se uspuzao do ivice dine na kojoj su ležali. Nije mogao da poveruje svojim o ima. „O bože - vidi! To je Bezumov, skoro na vrhu...“ Ketrin se uzverala pored Radeforda i sklonila kosu sa lica. Tamo, visoko na stranici Piramide, samo nekoliko redova ispod vrha, bio je Bezumov. Prvo onaj blesak, a zatim i snop svetla baterijske lampe obasjali su njegovu neobi nu figuru na ogromnoj kamenoj gra evini. Li io je na oveka koji se sprema za samoubistvo, kao da se koleba na vrhu gra evine - samo što se on nemilosrdno penjao, poput krabe, prema vrhu. Meci su zviždali po granitu oko njega, ali se on strpljivo poput alpiniste penjao uz granitne blokove, sve više i više... Gotovo bez razmišljanja, Ketrin i Radeford su užasnuti ustali. Bezumov im izmi e pred o ima. Zora samo što nije zarudela. Izgledalo je kao da ga sada ni im ne mogu zaustaviti. Da li je celo njihovo putovanje bilo uzaludno?

71 Poslednjim, mamutskim naporom Bezumov se izvukao na etvrtasti vrh Velike piramide, velik približno sedam sa sedam metara. Vetar mu je kidao ode u i pretio da ga odvu e preko ivice. Kada se uspuzao i prevrnuo izvan vidika strelaca u podnožju, sada zašti en milionima tona kamena, zasmejao se kao manijak. „Uspeo sam! Ovde sam! Sada emo videti - sada e svet saznati da sam u pravu...“ Uspravio se, odmotao kamen Benben i držao ga ispred sebe kao da je dragoceni dragulj. Njegove mahnite o i tražile su po horizontu plamte u loptu izlaze eg sunca, ali je olujno nebo bilo toliko obla no da se nije mogla videti. Dok je istezao vrat zagledaju i okolo, uo je užasnu buku koja je nadja ala ak i urlik vetra. Kao da se hiljadu mlaznih motora istovremeno upalilo. Zbunjen, pogledao je okolo, stežu i Benben uz grudi. Lice mu je preplavila panika. Okretao se na sve strane da bi video; vetar koji štipa i neprobojna tama no i doprinosili su njegovoj dezorijentisanosti. I tada ju je ugledao: svega deset metara dalje, na vidiku se pojavila strašna crna letelica. Lebdela je pred njim kao neki udni, tamni insekt. Njen ogroman kružni pljosnati trup imao je pre nik približno 20 metara. Na njenom prednjem delu dve antene su poput kopalja ratoborno štr ale prema njemu. Izme u antena je bilo crno vetrobransko staklo, poravnato sa njim. Pogledao je u njega, a zatim se okrenuo prema istoku. Tamo je usred tmine svetlucao nepogrešivi nagoveštaj izlaze eg sunca. Bezumov se munjevito okrenuo i viknuo u zamiru u no . „Nikada! Nikada me ne ete zaustaviti! Zakasnili ste!“ vrsto je ukopao noge u središte vrha. Ispod njega je po ivala cela ogromna masa piramide. Podigao je ruke iznad glave i kamen Benben ispružio prema zamiru im zvezdama. Istog trenutka, kao da se sru ila elektri na oluja. Blesci plavetnih munja pržili su kroz oblake svuda okolo, sru uju i se iz svih pravaca nalik šumskom požaru na nebu. Mada su stajali nekoliko stotina metara dalje u pustinji, Ketrin i Radeford nisu mogli da se ne štrecnu kada su se sve te nebeske munje sjurile iz nebesa i potom se u ogromnom zaslepljuju em blesku sru ile na vrh Velike piramide. Za uo su se neverovatno jak udar groma i užasna eksplozija - stotinu puta bleštavija od signalnih raketa ispaljenih u nebo nekoliko trenutaka ranije. Ketrin i Radeford su pokušali da se okrenu, ali ih je eksplozija svojom silinom oborila na zemlju. Zatim se za ula druga eksplozija - ak i ja a od prve. Bila je to udna letelica: kao da ju je pogodio ogromni nalet munje i spržio u trenu. Kiša metalnih deli a rasula se na stotine metara u svim pravcima. Ketrin i Radeford su se sklup ali i oteturali u pesak. Radeford je zaštitni ki prekrio Ketrin svojim telom i oni su ležali tamo, savijenih glava, mole i se da ih ne pogodi nijedan usijani šrapnel sa neba. I tada je nastao opšti tajac. Kao da je i vetar utihnuo, oduvan užasnom eksplozijom. I poslednji komadi i su se sru ili na zemlju. Ketrin je provirila kroz prste. Piramida je vrsto stajala. No je bledela iza njenog ogromnog obrisa; sunce je izlazilo. Bilo je to jutro prole ne ravnodnevice i prizor je ponovo bio onakav kao tokom deset hiljada godina: grandioznost piramida koje nemo svedo e o ludostima ove anstva. Ketrin je otpuzala uz dinu. Po pustinji su bili razbacani zapaljeni komadi trupa letelice. U blizini piramide, na svetlu zore, razaznala je tela nekoliko ljudi, koja su ležala na zemlji, raširenih ruku. Radeford je dopuzao do nje da joj se pridruži. U stanju potpunog šoka, zurili su u neobi no tihi prizor, ne znaju i šta da kažu. Videli su kako pristižu kola egipatske policije i zapanjene policajce kako oprezno izlaze iz kola i nogama gurkaju ostatke koji su se pušili kod osnove piramide. Iznenada, Radeford je primetio nešto kako sija u pesku dvadesetak metara ispred njih. „Hej, vidi - šta je to?“ Ketrin je po ela: „O bože - nije mogu e...“ Po ela je malo da puzi, malo da tr i prema tome. Okrenula se i doviknula Džejmsu: „Jeste! To je Benben!“ Radeford joj se pridružio i njih dvoje su mu se etvoronoške oprezno približili. Stajao je tamo, naizgled potpuno neošte en njegova savršena zlatna površina toplo je sijala u no i, a dijamant je svetlucao poput zvezde. Ketrin se nagnula napred da ga podigne: „To je neverovatno. Kako je, pobogu, ostao itav? Oh!“ Ispustila ga je im ga je dotakla. „Prži.“ Radeford je iscepao rukav svoje još uvek mokre košulje i bacio ga preko svetlucave glavne nagrade. Oprezno ga je podigao i obavio krpu oko metala da ga potpuno pokrije. „Imam ga.“ Pogledao je preko platoa ka nasipu i ulazu u bunar. Policajci su tr ali i vikali. „Pogledaj tamo dole“, rekao je. „Sigurno su pronašli telo uvara. Dobro. To zna i da e sigurno si i u bunar i na i Poimandresa.“ Pogledao je preko platoa, traže i put za bekstvo. Užasno zavijanje policijskih sirena ispunilo je vazduh, kao i itav niz svetala za pretraživanje, onih koja se obi no koriste za svetlosne spektakle namenjene turistima, a izlaze e sunce im se pridružilo u osvetljavanju sve etiri strane piramide, kupaju i okolni pesak reflektovanim svetlom. Radeford je dohvatio Ketrininu ruku. „Dobro - to nam je svakako znak da krenemo.“ Okrenuli su se, na brzinu se orijentisali i uputili u dine i mir pustinje.

72 Kasnije tog dana, Radeford se probudio leže i na šuškavom aršavu u istoj, oskudno nameštenoj hotelskoj sobi. Sun evi zraci su strujali kroz prozore, a prozirne bele zavese mreškale su se na toplom lahoru. Napolju, plavo nebo je bilo bez oblaka. Istog trena, no ne avanture su mu nagrnule u se anje. Okrenuo je umornu glavu i video Ketrin kako vrsto spava pored njega. Zna i, nije sve izmislio. Njegov pogled je prešao preko hotelske sobe i spustio se na iscepani komad košulje koji se nalazio na stolici preko puta njega. Pogledao je Ketrin i, trude i se da bude što tiši, išunjao se iz kreveta i dograbio košuiju sa predmetom u njoj. Oprezno je spustio svežanj na krevet i pažljivo ga razmotao. Pred njim se u svom tajanstvenom sjaju našao kamen Benben. U tom trenutku se Ketrin okrenula i otvorila o i. „Džejmse! Gde smo?“ Toplo joj se osmehnuo, sagnuo se i nežno je poljubio u usta. ,,U hotelu koji smo sino našli, negde na periferiji Kaira. I ne znam koliko je sati.“ Ketrin je gledala u kamen Benben. „Zna i, stvarno smo ga dobili nazad; to nije bio samo ludi san. A Bezumov...“ Radeford je završio njenu re enicu: „Bezumova više nema. A rekao bih da je isti slu aj i sa gospodarima Korporacije. Ona udna letelica koja je razneta u milion komada sigurno je bila njihova. Gotovo je - za sada smo bezbedni. Pogledaj!“ Okrenuo se prema prozoru, smeše i se. „Dan je divan.“ Ketrin se pridigla na lakat i pogledala napolje u mirno plavo nebo. „Ali, šta je sa Poimandresom? Moramo da proverimo da li je on dobro.“ Radeford je ustao. „Odmah u si i do recepcije i re i u im da pozovu bolnicu u Gizi da vidim da li je tamo. Mislim da bi bio red da ga posetimo.“ Ketrin je prou avala divno oblikovani kamen Benben. Nežno ga je pomilovala. ,,Da - i moramo da prona emo neki na in da vratimo ovaj izuzetni predmet.“ Radeford je zakop ao košulju, obuo izme i zavezao pertle. „Zašto se ne istuširaš i razbudiš - vrati u se kroz desetak minuta i onda možemo da krenemo.“ Ketrin mu se osmehnula. Povetarac je dunuo kroz prozor, pomerio zavesu u stranu i sun eva svetlost je zasijala na njenom licu. ,,Džejmse!“ Okrenuo se - ve je uhvatio kvaku. ,,Da?“ Ozareno je gledala u njega. „Hvala ti na svemu.“ Poimandres je nepomi no ležao na bolni kom krevetu. ist aršav mu je bio navu en sve do brade. Topli sun evi zraci koji vra aju život nadirali su kroz zastore. Njegovo lice je više nego ikada li ilo na strogu posmrtnu masku davno umrlog faraona. Medicinska sestra je stala pored njegovog kreveta i nežno dodirnula Koptovo rame. Zatim se nagnula i šapnula mu nešto u uvo. Poimandres je istog trena otvorio o i. Na trenutak je izgledao izgubljeno i pogledom je šarao po sobi, ali im je ugledao dvoje gostiju, on se nasmešio. Sam osmeh je, nekako, doneo boju i život na celo njegovo lice. Ketrin je obišla krevet i sela na stolicu pored bolesni kog sto i a. Radeford je ostao da stoji u dnu kreveta. Sestra je klimnula glavom Ketrin i zatim otišla. Ketrin se nagnula prema njemu. Stvarno nije znala odakle da po ne. I sama je s teškom mukom shvatala šta se dogodilo. „Gospodine Poimandrese, sve je u redu. Imamo kamen Benben - spasli smo ga posle sino ne eksplozije.“ Ketrin je uzela svoju torbu i stavila je u krilo. „Kako možemo da ga vratimo?“ Pogledala je po odeljenju. Poimandresov krevet je od ostalih pacijenata bio.odvojen zavesom. Nije izgledao kao pravo mesto za tako važan artefakt. Poimandres je otvorio i zatvorio usta. Slabašan ali odlu an osmeh zatitrao je na njegovim usnama. Prikupio je preostalu snagu i rekao: „Nije važno. Kamen Benben nije važan...“ Video je šok i iznena enost na Radefordovom i Ketrininom licu. Slabašno se nakašljao i po eo ponovo. O ajni ki je želeo da ga oni shvate. ,,On je nevažan. On je simbol.“ Ketrin nije mogla da poveruje svojim ušima. „Mislite, on ne deluje? Ali mi smo videli - sino , on je...“ Poimandres se ponovo zakašljao. „Ne - on deluje. Samo što nije nužno da to bude baš taj kamen. Benben je sastavni deo mašine. Oni koji znaju kako, mogu prosto da naprave drugi. Sre om, to nije široko rasprostranjeno znanje.“ Radeford se nasmejao u sebi. Pa, zbog toga je vredelo bezmalo umreti. Poimandres je pogledao u Radeforda.

„Molim vas, samo ga se rešite. To bi bilo najsigurnije.“ Radeford je klimnuo glavom da se slaže. Poimandres je oblizao suve usne i ponovo po eo da govori: „Prava uda su se odigrala. Bili smo blizu sigurne smrti. ovek u belom je zaustavljen. Spre eno je da Korporacija shvati mo piramida. Poginulo je bar nekoliko iz njihovih redova i na neko vreme su njihovi zli planovi odloženi.“ Ketrin se mrštila. „Ali oni i dalje uništavaju svet. Mi smo ih zaustavili samo na dan. Sada kada shvatamo da e otapanje leda izazvati da litosfera sklizne - šta možemo da uradimo?“ Radeford je pogledao da sestra nije u blizini. „Možda možemo da smislimo kako da sami upotrebimo mašinu? Mogli bismo da kontrolišemo i koristimo njenu snagu i da ove anstvo vratimo sa ruba propasti. Možda je Bezumov imao pravu ideju, samo pogrešnu tehniku“, rekao je. Poimandres ga je hitno zaustavio suvim kašljem. ,,Ne, Džejmse. Niko još uvek nije spreman da zagospodari njenom snagom. Mora se odoleti izazovima da se mašina upotrebi i da se otvori Dvorana zapisa. Vi ve razumete dovoljno. Ako pokušate da se protiv Korporacije borite silom, ona e vas ili uništiti, ili e vas ista ta sila iskvariti baš kao što je iskvarila one koji veruju da gospodare Korporacijom. Postoji samo jedan na in na koji možete da porazite Korporaciju.“ ,,Kako?“, upitala je Ketrin. „Jednostavno. Ljudima morate da objasnite istinu. I ne možete da prisilite ljude da promene svoje mišljenje - na kraju biste se pretvorili u drugu Korporaciju. Zapamtite, istina je snažnija od bilo koje fizi ke sile na svetu.“ Poimandres se osmehnuo. „Ulazimo u novo doba. Korporacija izgleda mo nija nego ikad, ali to je greška - bliži smo nego ikada tome da je porazimo. Kada bi se ljudi jednostavno naveli da vide istinu, shvatili bi da su savremene terapije ‘razvoja’ i ekonomskog rasta u stvari same bolesti, da vode u porobljavanje. Nama je potrebno samo da slede a generacija veruje i da svoja verovanja prenese svojoj deci. Tada emo se, kona no, osloboditi stiska Korporacije i izbe i predstoje u kataklizmu. Verujem da mi to možemo. Mi to moramo. Ako ne uspemo, onda naša vrsta nije ni zaslužila da bude spasena. Vidite, u krajnjoj liniji sve to je vrlo prosto.“ Poimandres je zastao da do e do daha. „Sada vidite zašto Dvorana zapisa nije važna, niti bilo koje drugo tajno znanje. Mi moramo dobrovoljno da se odreknemo svih želja za bogatstvom i mo i, jer Korporacija može da nas kontroliše samo kroz takve želje. Kada bismo mogli da okrenemo le a takvom materijalizmu, otkrilo bi se šta je zaista Korporacija - pre ica do propasti. Ali, za to e biti potreban veliki napor. Idite sada. Vratite se u svoje zemlje i to razglasite. Sadašnjost još uvek pripada njima, ali budu nost - budu nost pripada nama...“ im je izgovorio poslednje re i, Poimandres je dobio napad suvog kašlja. Sestra se vratila. Pogledala je odlu no Radeforda i Ketrin. Kopt je po poslednji put pokušao da nešto kaže: „Sada ste bezbedni.“ Radeford je bio zabrinut. „Ali šta je sa eksplozijom - zar ona ne e privu i pažnju egipatske policije i medija? Šta je sa ostacima onog udnog lete eg tanjira?“ Poimandres je prikupio poslednje atome snage da bi odgovorio. „Egipatska vlada e to zataškati. Mnogo se udnih stvari dešava u Gizi. Nemate ega da se plašite. Usredsredite se na budu nost.“ Medicinska sestra je stala pored Poimandresovog kreveta i mrko pogledala dvoje akademaca. „Sada morate da odete - gospodin Poimandres se još uvek ne ose a dovoljno dobro za duge razgovore.“ Ketrin je ustala. ,,Da - naravno, izvinite...“ Nagnula se napred da bi Poimandres mogao da je uje bez napora. „Uradi emo kako ste tražili - širi emo istinu. Upozorava emo ljude i ube ivati ih da promene svoje navike. Obe avamo.“

73 Kada su iz bolnice izašli na sunce, Ketrin je iznenada shvatila da je to prvi put posle dužeg vremena da na javno mesto izlazi bez osvrtanja preko ramena. Po prvi put se ose ala opušteno od onog dana kada je ula za profesorovu smrt. Odahnula je dugo i zadovoljno. „Dakle - sada je sigurno da imamo posao skrojen za nas. Ali prvo, mislim da zaslužujemo odmor. Ho emo li do aerodroma da vidimo ima li neki let za London?“ Radeford se nasmešio. ,,Da - mislim da smo i videli i doživeli dovoljno za jedno putovanje. Vreme je da se ide ku i.“ Zatvorila je o i i uživala u suncu koje joj je grejalo kožu. Kada ih je ponovo otvorila, Džejmsa nije bilo. Pogledala je okolo uznemireno, a onda ga je videla kako stoji na ulazu trošne radnje sa suvenirima, nekoliko metara dalje. Okrenuo se i nasmešio joj se. „Kratko u se zadržati, obe ao sam sebi da u uraditi nešto pre nego što odemo iz Egipta.“ Vedar osmeh bio mu je na licu. Ketrin je gledala u njega, zbunjena. „Džejmse! Šta to radiš?“ „Sa ekaj - ne u dugo.“ Radeford je projurio izme u prolaznika na trotoaru i nestao u oronuloj prodavnici suvenira. Unutrašnjost je bila Aladinova pe ina sa drangulijama i sitnicama za turiste. Kožne tašne, kožne punjene kamile, persijski tepisi, nargile i veliki poslužavnici sa bižuterijom - prstenjem i ogrlicama i min ušama od razli itog materijala, neke sa izgraviranim egipatskim simbolima. Radeford je prelazio pogledom po kutijama i poslužavnicima sa bižuterijom. Na jednom sto i u se nalazio tanak sun er, u kojem je bilo zaka eno nekoliko desetina prstenova. Svo prstenje je imalo jednostavan srebrni okvir, sa kukicama koje su držale živopisno ali obi no kamenje. Nakon što je pregledao poslužavnik, Radeford je izdvojio jedan prsten. Starac, o igledno vlasnik radnje, dovukao se do njega iz senki zadnjeg dela radnje - pomalo iznena en što uopšte vidi kupca. Radeford se okrenuo prema njemu i široko mu se nasmešio. „Hteo bih da kupim ovaj prsten.“ Prodavac je progun ao: „Sto egipatskih funti.“ Radefordu nije smetalo da previše plati taj prsten. „Dogovoreno. Ali, voleo bih da izvadite kamen.“ Starac ga je gledao ne shvataju i. Radeford je pokazao rukom šta ho e. Starac je bio zbunjen. „Da uklonim kamen? Ali to je i dalje 100 funti. Nije jeftinije bez kamena.“ Radeford je klimnuo glavom: „Da, razumem. Plati u vam isto, ne brinite. Evo - evo 100 funti.“ Starac je odmahnuo glavom i nasmešio se - ludi turisti! Odvukao se u zadnji deo radnje i po eo da pretura po raznim kutijama. Radeford je pogledao kroz staklo na vratima radnje. Ketrin je stajala na trotoaru na suncu, posmatraju i prolaznike. Njegovo srce je sinulo kada ju je video. Starac je dodirnuo njegov lakat. ,,Daj.“ Radeford mu je pružio prsten. Starac je imao klešta u rukama. Vešto je raširio metalnu kop u koja je držala kamen na prstenu. Zatim je prsten okrenuo naopako i kamen mu je pao na dlan. Ponudio ga je Radefordu. Radeford se nasmešio i odmahnuo glavom. „Zadrži ga! Sada ho u da uradiš slede e...“ Radeford je iz džepa izvukao kamen Benben. Star eve o i su se raširile od oduševljenja kada je video dijamant prika en na vrh male piramide. Radeford je pokazao da želi da se dijamant skloni i da se onda stavi u kop u prstena. „Ahhhh!“ Starac je sada shvatio. Sre no se nasmešio Radefordu, uzeo kamen Benben iz njegove ruke i zatim otumarao u zadnji deo radnje i po eo ponovo da pretura po kutijama sa alatom. Posle kra eg mrmljanja i raznih pokušaja sa razli itim metalnim instrumentima, za ulo se klicanje. Starac je podigao dijamant da ga Radeford proveri, a zatim je po eo da ga stavlja u prsten. Minut kasnije, posle mnogo doterivanja, završeni predmet je pokazao Radefordu. ,,Poklon!“, ponosno je rekao stari Egip anin. Radeford se nasmejao: „Ta no!“ Radeford je platio starcu, a zatim se okrenuo i kroz staklena vrata izašao na ulicu. Starac je, fasciniran, prišao do staklenih vrata da vidi kako odlazi njegov neobi ni kupac. Radeford je duboko udahnuo, prešao preko trotoara i došao pravo do zbunjene Ketrin. „Šta si uradio sa Benbenom?“

Blistavih o iju, Radeford je odgovorio: „Oh, palo mi je na pamet da od njega napravim vereni ki prsten.“ Rumenilo je preplavilo njeno lepo lice, pretvaraju i njene obraze u divne ruže. Smeše i se kao nikada ranije, uzela je prsten bez oklevanja, stavila ga na prst i bacila mu se u strastveni zagrljaj, obavijena snažnim rukama mladog muškarca sa kojim su se poigrale zvezde.