Tito i Prevara

Сутјеска: Зачетак преваре! Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво Аутор: Часлав М.Дамјановић прочитано Датум: 26.02.2014 Одштампај This entry is part 1 of 3 in the series Тито највећа превара

1.024 пута

Тито највећа превара • Сутјеска: Зачетак преваре! • Дрвар • “Тито највећа превара Другог светског рата!”

За разлику од Макдауела јавност још и данас верује у лаж да је Тито Черчила наводно “превезао жедног преко воде”! Међутим, упркос послератним изјавама којима је Черчил покушао да демантује ту лаж, Макдауел детаљно устврђује да је Черчил тачно знао какву лаж чини да су сви његови послератни “деманти” само прозирни покушаји да то сакрије. пише Часлав М.Дамјановић 26.02.2014 *** Зато се у овом напису о пропагандном значају Сутјеске – као једном од значајнијих зачетака преваре – наводе Дефиниција Тито-Усташке черчилијанске издаје идеала рата, и Дефиниција Авноја као преваспитача пролетерских бескућника у мржњу! Сутјеска, и доцније Дрвар, увод су у приказ маестралне представе “Фатаморгана” – зване Тито највећа превара Другог светског рата. Сврха анализе детаља преваре није само допуна

Макдауелововој исцрпној суштинској анализи објављеној у “Стрељању историје” – већ и илустрација обавештајних детаља на основу којих је Макдауел дошао анализом до тих суштинских закључака. Дефиницијa Тито-Усташке черчилијанске издаје идеала Другог светског рата У проповиједи пригодом беатификације Степница у Марији Бистрици, 3. листопада 1998. папа Павао II устврдио је дефиницију ко? зашто? шта?: “Блажени Степинац је за католике Хрвате био, и још увијек јест, светионик у вихорима повијести”! Зашто? Зато што је Степинац “жртва трију великих зала XX стољећа”! Којих “зала”? “Нацизма, фашизма и комунизма”!(1) Запрепашћујућа нелогичност ове папине устврде јесте управо доказ да Зло данас наставља огромну Лаж из Другог светског рата: “Хрватска држава” – као и НДХ – опстаје као – “Civitas Dei” – као “католичка држава”!(2) Баш из перспективе “Civitas Dei” проистиче непојамна нелогичност “ко? зашто? шта?” Шта je Павао II дефинисао као – “светионик у вихорима повијести”: Зато што је НДХ “Civitas Dei” – зато је НДХ “светионик”! Зато се НДХ морала прошверцовати из “вихора повјести” у Победнице Другог светског рата! А најпогоднија рага да тај самар претегли у будућност била је Титова приљежност хрватском Deiнационализму! Зато се морају образложити нелогичности папине устврде: пре свега “ко?”: Ко je “жртва”? “Жртва” је наводно Степинац! Сходно томе “жртва” је наводно Римокатолицизам! Али – “жртва” чега или кога? Па наравно “жртва нацизма, фашизма и комунизма”! Пошто наведени јесу наравно “зла” – то би само по себи требало да значи да су и папска столица, и сходно томе и хрватски Dei-национализам, и наравски Dei-НДХ као такав – пошто су наводно против Зла – да су према томе – “жртва” Зла! Али… Ватикан не само да није био против Нацизма већ је организацијом бекства преживелих нациста омогућио Нацизму да преживи чак иако Нацизам као такав није био сасвим по мери ватиканске верзије расизма аустроугарског типа, али… да преживи зато што јесте био расистички и зато што јесте био инквизиција! Зар то не чини оно што је Павао “устврдио” логично-нелогичним галиматијасом апсурда? Dei-НДХ јесте настала као марионета Нацизма – јесте била и расизам и инквизиција – и то тачно ватиканског типа! Осим тога, Dei-НДХ јесте непобитно била и фашизам, и то фашизам тачно типа ватиканске инквизиције! С друге стране, Титова неактивност у рату против Нацизма, његова сарадња са нацистима, шарлатанска реклама његовог наводног комунизма, и његов расизам искључиво према Србима – јесу били пре свега и изнад свега – фашизам! Према томе, иако масовно убиство Срба у Dei-НДХ, и Титово масовно убиство Равне Горе и Равогорске Србије – јесу такође били типичан тип ватиканске инквизиције – пошто су почињени у име Dei –

сви ти злочини наводно – нису били злочини – већ… …сви ти злочини Зла били су – наводно – “жртва”!?! Нелогичност наведених чимбеника доказује да дефиниција – онако како ју је исказао Павао – уствари баш због те нелогичности – јесте управо сржна дефиниција Тито-Усташког ватиканскочерчилијанске издаје идеала рата: Dei-НДХ се по сваку цену мора прошверцовати у Победнице рата! Зарад тог злочина мора се по сваку цену… сакрити стварна жртва! Стварна жртва било је Добро! То се мора сакрити! Стварна жртва били су Срби! То се мора сакрити! Па пошто је стварни злочин био Dei-злочин – и то се мора сакрити! То је важније чак и од делимичног пораза Нацизма – “делимичног” зато јер се Нацизам мора прошверцовати у будућност као кључни расистички чимбеник Зла у намераваној будућој ликвидацији Добра! Зарад логике излагања, овде се “Добро” мора дефинисати као “Православље” – управо као стварно Хришћанство – као супротност јереси Зла! И зато, да би превара успела: Стварна жртва мора се лажно приказати… као злочинац: Зато су Равна Гора, Равногорска Србија, Српски Национални Дух – лажно “канонизирани” у – “злочинце”! Зато је Тита “канонизација” овековечила ореолом – јер је био “тачан по мери” пошто је већ имао спремно Dei-решење да злочин “канонизиране лажи” спроведе у праксу: Преваспитати “пролетерске бескућнике” у злочинце лудила мржње! На Авноју 1942. у Бихаћу, како је то открио и документовано објавио историчар Равне Горе Владислав Сотировић – дефинисано је како ће злочин “канонизиране лажи” бити спроведен у праксу: “Потребно је створити толико много бескућника, да они бескућници буду већина у држави. Стога ми морамо да палимо. Али ми то морамо радити паметно, нека други место нас пале: намамићемо Немце у село, припуцаћемо па ћемо се повући. Немци нас неће наћи али ће из освете да попале села. Онда ће нам сељаци, који тако остану без крова, сами доћи и ми ћемо имати народ уза се па ћемо на тај начин постати господари ситуације.” “Организоват ћемо многе нападе и тако стално изазивати окупатора на репресије над народом, нека пале села и нека убијају нејач. Народ ће нам овде сам долазити и ми ћемо се бројно појачавати за хиљаде и хиљаде бораца.” “Тако ћемо постепено проћи кроз све покрајине.” “Сељак, који поседује кућу, земљу и стоку, радник који прима плату и има хлеба, за нас ништа не

вреди. Ми од њих морамо начинити бескућнике, пролетере, њихова ће мржња расти против оних који имају ма какав посед, а ми ћемо ту њихову мржњу подстицати до фанатизма, до лудила…”, и тако “ћемо постепено да створимо пролетерску војску, онакву каква нам је за ову нашу борбу неопходно потребна.” А зато што “само несрећници постају комунисти – зато ми морамо несрећу стварати – масе у очајање бацати” – јер… “ми смо смртни непријатељи сваког благостања, реда и мира”! Подносилац “канонизиране” дефиниције био је Мошa Пијаде. Зато што ће “проћи кроз све покрајине” бацајући “масе у очајање” – што је управо суштинско објашњење Титових бежанија а не никаквих “офанзива” – зато је Тито био скројен “тачно по мери” да обави “канонизовни злочин” Зла: Да обави Лаж пресудну за заблуду будућности: “Ослобођење” – “од живота”! Доследно наведеном канону, “најсветлија” “eпизода из повести” такозваних НОБ-a и НОР-a јесте – како је устврдио историчар Равне Горе Милослав Самарџић – када су из “Титове совјетске “Бихаћке републике” партизани при напуштању бихаћке територије (иначе постојеће у сред усташке НДХ) силом (а не милом) покренули између 40.000 и 50.000 српских цивила – али не ни хрватског ни муслиманског живља – са собом према Неретви и евентуално даље према Србији.” Присилан “покрет имао је тројаку функцију”: “Прво: цивили су представљали комунистичком вођству живи штит”! “Друго: на овај начин извршено je етничко чишћење терена” – од Срба! “И треће: (српски) народ је спречен да пребегне на суседну територију око Гацка која је била под четничком контролом”!(3)

Сутјеска: Зачетак највеће oргије Лажи! Иако се најчешће стиче утисак да је “Битка на Неретви”, која је из пропгандистичке милоште фатаморганисана чак и у “битку за рањенике”, да је најспектакуларнији шоу “Фатаморгане”, до чега је дошло углавном доцнијим коришћењем светски најпознатијих холивудских глумачких имена и туговањем Стипе Месића о “изгубљеним тенковима”; и иако се за почетак савезничке издаје Равне Горе и Равногорске Србије најчешће сматра орвеловска лаж америчког магазина “Тајм-Лајф” (Time Life Magazine), која – као и Неретва, уз плејаду бројних апсолутних апсурда, доказује већ од самог почетка несхватљиву невероватност черчилијанске клеветничке издајничке обмане… ипак – иако не сам почетак, али Сутјеска јесте стврни пропагандистички зачетак спектакуларности ове ујдурме Зла: “Стигли смо у Југославију тачно у тренутку када су немачке снаге, заједно са Четницима и Усташама, покушавале да униште целокупно партизанско вођство и покрет. Партизани су имали бар хиљаду жртава!”(4) То су дословце речи британског капетана Дикина (F. W. Deakin), који је пет дугих година пре

почетка рата верно служио Черчилу у писању књига. Временом ће верно служење Черчилу невероватностима у постављања Тита у “Маршала” – довести Дикина у чин бригадног генерала! Уз Скригинове фотографије бежања које ће фантазмагорија Лажи прекомандовати у “офанзиве”, лажи доцнијих Дикинових књига о ратним годинама на тлу Југославије постаће један од темеља фатаморгане која ће после рата ући у историју као НОБ и НОР! Зато ће после рата Тито Дикину из захвалности за пропагирање лажи подарити раскошну вилу на Јадрану! Черчил је децембра 1942. послао Дикина у Савезнички штаб у Каиру да се “упозна” са ситуацијом у Југославији. Исто као и у Барију, Савезнички штаб у Каиру, био је као што је познато легло такозваних “инфилтрираних Коминтерниних шпијуна”, можда је међу њима био чак и Џејмс Клугман (James Klugman). Међутим, упркос чињеници да су тада све савезничке политичке и војне структуре биле оријентисане искључиво на Дражу Михаиловића – симптоматично је да се са Дикиновим доласком, дотадашња наводно “прикривена” активност такозваних “комунистичких инфилтратора” – тренутно преобразила у отворену, па чак и безобзирну… али изванредно организовану активност у корист Тита – а против Равне Горе! Зато је уз помињање Клугмана стављено “можда” – јер је превасходни разлог термина “комунистички” – био заиста камуфлажа усташких “инфилтратора” који су доминирали разорним антисрпским роварењем по савезничким командама и штабовима. Уз британског генерала Фицрој Маклина (Fitzroy Meclean), Дикин ће бити са Титом све до евакуације са Дрвара. Вредно је потсетити да је Фицрој Маклин био уз Тита када је Тито умирао, и да је једини одликован највишим партизанским орденом. Дикин и Маклин били су присутни чак и на другом заседању АВНОЈ-а, када је Титова власт проглашена за “једину законску” власт над Југославијом. Дикин је осим мајсторског пропагирања Тита у савезничким војним и политичким структурама, био такође невероатно утицајан на британску медијску пропагандну кампању у корист Тита, а такође и на америчке медије, а поготово на “Њујорк Тајмс” и на врло познатог дописника тог листа, Шулцбергера (C. L. Shultzberger). Осим што је активирао “инфилтраторску” ћелију, Дикин се у Каиру добро “упознао” и са извештајима капетана Хадсона (D.T. Hudson), који се под врло сумњивим околностима крајем 1941. срео са Титом у Ужицама – уместо са Дражом код кога је био заиста послат – чиме су Британци тим “преобраћањем” Хадсонa већ од самог почеткa активирали интензивно интригарење против Михаиловића саботирајући његов однос са савезницима! Према томе, пошто ранији написи у америчким медијима, као на пример напис Луја Адамича (Louis Adamic), Американца словеначког порекла, у листу “Суботњи вечерњак” (Saturday Evening Post), 19. децембра, 1942, који је био упливисан про-Титовом пропагандом њујоршког комунистичког листа “Дејли Воркер” (Daily Worker); па ни сензационалистички и провокативан напис Асошиетед преса, који је у часопису “Тајм”, 18. октобра, 1943. објавио Даниел де Луче (Daniel De Luce); као ни остали слични написи – не означавају доцнију организовану антисрпску пропагандну кампању, која неће уследити као никакав наводни “преокрет западне политике” у корист Тита – јер се никакав такав преокрет није догодио – већ као започета организована лаж издајства рата – може се слободно установити Черчилово слање Дикина у

Савезнички штаб у Каиру за стварни почетак активног пропагандистичког заокрета Запада у правцу лажи – управо у “офанзиву” западне рекламерске машинерије у корист Тита – па као такав и као почетак издајничке пропаганде против Равне Горе и Равногорске Србије! Није на одмет поново нагласити да поменута “офанзива” – није уопште била заснована нити на ратним чињеницама и потребама, нити на расположењу и захтевима војних и обавештајних савезничких ауторитета – већ на измишљотинама! Све у свему фантазмагорија пропагандистичке “офанзиве” једнака je измишљотинама Титових “офанзива” – јер назови “политички преокрет” издајствa Срба и окретање Титу – осим што није утемељен на стварним догађајима на терену – није утемељен чак нити на – фалсификованој стварности! Као и свака лаж Зла – и ова кампања Лажи се једноставно – не темељи се ни на чему! И баш зато што је та фантазмагорична кампања лудачка лаж – зато је забрањен Макдауелов рукопис објављен тек данас у “Стрељању историје” – што је, узгред речено – најадекватији наслов за шоу “Фатаморгана”! Међутим… студиозност Макдауеловог Сведочанствоа Истине надовезује се на врло симптоматичне и врло чудне подударности чињеница: а) Черчил шаље Дикина да интензивира рад такозване инфилтриране “Коминтернине шпијунске ћелије” – тачно оног тренутка када је Тито “изразио вољу” да преговара са Немцима! б) Дикин долази код Тита непуних два месеца – након што су Титови представници примили нацистичке директиве у Загребу! в) Дикин је у Титовом штабу у току јула и августа 1943. – тачно у време интензивног здружења Титових и усташких снага! Сутјеску, коју Макдауел иронично подозрева за “једно од два” неочекивана, нелогична, и – једина “Титовова ратна дејства” – такође очитују врло чудновате подударности: Такозвана Титова “Пета офанзива” почела је 15. маја, 1943. – а свега 13 дана доцније, 28. маја – Дикин стиже у Титов штаб! То Дикин објашњава већ цитираном изјавом – ”стигли смо у Југославију – тачно у тренутку – када су немачке снаге, заједно са Четницима и Усташама, покушавале да униште целокупно партизанско вођство и покрет”, при чему су партизани наводно ”имали бар хиљаду жртава”?!? Дикиново стизање “тачно у тренутку када су немачке снаге” – управо разоткрива вештачки конструкт нелогичних измишљотина који нас натерује да чак поверујемо да наводно: “Немци нису одржали реч!” – у пркос чињеници да за такво нешто није постојао ниједан логичан разлог – наравно… изузев Ђиласовог лупетања да “пошто”, како он дословце каже – “Немци нису одржали реч” – па су “онда према томе” – наводно “заједно са четницима и усташама”!?! Коју “реч”? Које “онда”? Које “према томе”? На супрот логици, и упркос непобитној чињеници да је тачно по немачкој директиви сједињење Титових и усташких снага почело одмах по

завршетку такозваних “преговора” – черчилијанска фантазмагорија нас натерује да поверујемо да је такозвана “Пета офанзива”… против Тита! Међутим, баш фрапантан недостатак логике, и претрпаност фантастичним нелогичностима – резултирали су Макдауелово жестоко подозрење у реалност онакве Сутјеске каквом ју је приказала черчилијанска фантазмагорија – натерујујући нас да поверујемо у измишљотину да је Пета офанзива – заправо Сутјеска – против Тита – што је само по себи очигледна измишљотина: Прво – како је Дикин уопште могао да стигне код Тита “тачно усред љутих окршаја” кад нити ратовање као такво, па чак нити бежање, и то поготово од немачке офанзиве – није ни мимоход загребачком “Штрафтом” на Тушканцу, нити удобне седељке у некаквим измишљеним “штабовима”! Друго – Дикин је фантастично дојездио код Тита “тачно усред љутих окршаја” зато да Запад убеди у лаж – у лаж да се Тито бори против Немаца! И треће – да та “тачна случајност” јесте намештена и синхронизована са нацистима, безпоговорно устврђују делови општих наређења за немачку операцију “Шварц” (Schwartz) – за такозвану “Пету офанзиву”: “Трупе да буду немилосрдне према становништву” – “Изузев према Муслиманима”! “Муслимане “користити као доушнике и водиће”!(5) “Немилосрдне према” којем то “становништву”? Поводом понављања Титовог злочиначког излагања на Неретви маса невиног српског живља као “живог штита”, а доцније и на Сутјесци, “врховни командант ЈВуО Дража Михаиловић је известио Југословенску владу у Лондону следећом депешом”: “Због овог комунистичког терора масе народа повлаче се од Бихаћа ка Гламочу. Чим се Немци приближе, ове незаштићене народне масе остављају се на милост и немилост Немаца и усташа који их непоштедно масакрирају. Оно што случајно избегне, смрзава се на снегу и леду. Између Дрвара и Гламоча има преко 500 смрзнутих лешева жена и деце. Ово је више него ужас.” Зато Дража закључује свој извештај непрефарбаном Истином: “То је борба коју воде комунисти и на коју их подстиче инострана пропаганда – да би се плански уништио наш народ”!(6) Пошто “Муслимане” треба “изузети” и “користити као доушнике и водиће” – према томе, “трупама” се и на Сутјесци наређује да буду “немилосрдне” – према неком другом “становништву”! Којем то становништву? Наравно српском! Али – још је чудовишније и нелогичније да се “становништво” као такво уопште увршћује у војно наређење којем је наводни циљ – хвтање Тита – јер то значи да је већ у самој замисли операције – на нечији предлог – била увршћена “немилосрдност према становништву” које ће бити изложено “немилосрдности”! Па пошто таква поруџбина “немилосрдности” дословце одговара Авнојском бацању “масе у очајање” – и пошто је Тито присилно покрено “40.000 до

50.000 српских цивила” – према томе и на Сутјесци – “поручилац” je – Тито! Проучимо зато шта доказује наређење главнокомандујућег целокупне немачке операције “Шварц”, генерала Лутерса (Rudolf Luters), од 6. маја 1943: Циљ операције: “Ухватити и уништити генерала Михаиловића, његову команду у Липову, у Црној Гори”! ”Ударна снага”: “Партизанске снаге предвођене Титом”!(7) То значи – циљ операције је: “Опколити и уништити Михаиловића и Врховну команду у Липову”! То значи – циљ операције – није Тито! Али… то такође значи да ће српски народ бити намерно жртвован као “штит” у којем ће се Тито сакрити да би се приближио Михаиловићевој команди! Зато је “становништво” као такво увршћено у немачко наређење! Насупрот измишљотинама Војно-историјског института, Волтера Робертса, генерала Дикина, и осталих најамника-рекламера, према генералном наређењу, у операцији “Шварц” је на ликвидацији Драже Михаиловића учествовало 110.000 војника, у шта су биле укључене 5 немачких дивизија, 3 италијанске дивизије – 2 комунистичке бригаде – и бугарске, хрватске и муслиманске ударне групе.(8) “Две комунистичке бригаде” у Лутерсовом наређењу!?!?!? “Две комунистичке бригаде” у Лутерсовом наређењу!?!?!? Дража Михајловић је хвала Богу надмудрио здружене лешинаре, али… хвала Богу и да Влада “Гангстер”, како је Дедијеру био надимак у Првој мушкој у Београду, омануо да елиминише и овај докуменат упркос његовом систематичном фалсификовању докумената у америчком Државном архиву у Вашингтону… наравно уз благослов америчких званичника! Али… још док је као и Тито веровао да ће у свом срамном подухвату у сарадњи са Немцима и осталом фашистичком гамади успети да уништи Дражу Михаиловића – Ђилас тврди да је Тито послао телеграм – не Стаљину – него “Радио Слободној Југославији” – а то значи послао је телеграм Вељку Влаховићу: “12.000 Четника, заједно са Немцима и Италијанима, бори се против наше Народно ослободилачке војске”!(9) Разлог телеграма је да Влаховић проследи ову лаж лондонском ББЦ-ју и западној штампи! Међутим – лаж је лаж!

Упркос ББЦ-ју, Вељку Влаховићу, а доцније и Робертсу, Дикину, Војно-историјском институту… чак и “Зборник” доказује да напад – није био на Тита – него на Михаиловића: “Док су партизани нападали црногорске четнике у правцу Колашин-Липово, друге четничке јединице су напале Немце у пределу Матешева”!(10) Значи: четничке јединице нападају Немце – не нападају партизане!!! Зашто би четници нападали Немце ако у заједници са њима нападају Тита??? Kако би то бедасто “формулираo” Ђилас – значи “према томе”: “Партизани су са Немцима”!!! Или… или се Ђиласу привиђа? Можда је још у биоскопу у Загребу у “вријеме” некаквих “преговора”. Можда му се Кристина Зедербаум привиђа уместо немачке директиве… ко зна… али… “ако коза лаже рог не лаже”: “Био је такође и трећи фронт у околини Санџака, где су се четници борили да заштите Михаиловића и Врховну команду”!(11) То такође потврђује да Сутјеска није била напад на Тита – него немачко-партизански напад на Дражу Михаиловића и Врховну команду Југословенске војске у отаџбини!

Фантазмагорија лажи у корист Тита: “Немци су освојили Колашин и заробили капетана Павла Ђуришића и око три хиљаде његових четника.”(12) По немачким документима тачан број заробљених четника Павла Ђуришића је 3,764. Међутим, на супрот свим тим чињеницама – Дедијер тврди сомнабулну лаж за Сутјеску: “Упали смо у исту замку као и новембра 1941. Исто као и приликом повлачења из Ужица, Тито није очекивао да ће Немци напасти партизане”!(13) Несхватљиво је зашто ниједан од врсних озваничених “историчара” не пита себе круцијално питање: Зашто Тито “није очекивао” да ће га Немци напасти кад само онај ко је у дослуху са Немцима “не очекује” да ће га Немци напасти! А да Немци заиста – нису напали Тита – произилази чак и из Дедијеровог објашњења зашто Тито “није очекивао” да ће га Немци “напасти”: “Тито је сматрао да ће у заједничком нападу са Немцима уништити Михаиловићеве снаге”!(14) И сходно овом галиматијасу Дедијер чак и закључује: “Пошто нису ухватили Михаиловића – Немци су се окренули против партизанских снага”!(15) Иако би овакво Дедијерово основачко бубетање било недостојно чак и данашњег тв серијала под лажним насловљенијем “Равна Гора”, ипак, ова Дедијерова измишљотина јесте Дедијерова намерна злонамерна клечка – умишљена да збуни будућу историју! А да јесте клечка “доказ нуди” нико други до “немачки команданат НДХ”!(16) А баш смутња коју је Дедијерова клечка проузроковала – нашироко кљука и накљукава Сутјеску од стране Војно-историјског института као доказ некаквог Титовог “херојства” – иако је Сутјеска управо стереотипно понављање истоветне лажи као и у давном извлачењу из Ужица… …договореном са Немцима:

На основу сведочења пуковника Фридриха Хејнца (Lt. Colonel Friedrich W. Heinz), команданта Четврте регименте немачке елитне дивизије Бранденбург, на суђењу у Нирнбергу, исто као и у Ужицама, и са Сутјеске су се Тито, чланови ЦК, и партизански великодостојници – у договору са Немцима – извукли пре напада – пре напада – и свесно жртвовали српске комунисте у сопственим редовима, подметнувши их под метак немачког напада заједно са натераним српским народом и неким од Дражиних јединица које су се нашле у обручу! Тако је пуковник Хејнц на Сутјесци веровао да напада Дражу Михаиловића и Врховну команду… али када је схватио да уствари масакрира збег цивила – “живи штит” “бескућника” – Хејнц је прекинуо напад! Међутим, да би се створила збрка зато да се не би открио ни фалсификат некадашњег Ужица, као ни фалсификат да је “Шварц” био против Драже а не против Тита, и да се не би открило да су у немачком нападу учествовале и Титове јединице – за Сутјеску су натурене две фантастичне измишљотине: Прва – Хејнц се у Колашину састао са Дражом, што је наравно лаж! Друга – дивизија Бранденбург је кажњеничка дивизија због покушаја атентата на Хитлера. То је делимично тачно. Међутим, Хејнц свакако није био умешан у атентат, јер зато што је био Хитлерова поверљива особа – зато му је Хитлер лично поверио писмено наређење да ухвати Дражу живог или мртвог! То је документовано у Нирнбергу! А Хитлер… па свакако да Хитлер не би поверио лично наређење ономе ко је покушао да га убије!

У лажи су кратке ноге: Чак и у Паралажи режираној за Тита! Градиозни опус режиране “Лаже и Паралаже” доказује и један од премногих примера: свега 10 дана по доласку Дикина код Тита, пуковник Бејли (S.W. Bailey), извештава да су само “28. маја, 1943.” и то само “у Краљву – Немци стрељали 150 Михаиловићевих заробљених бораца и симпатизера, за одмазду за Кесеровићев напад три дана раније”!(17) Истина је непобитна: Немачка стрељања Дражиних бораца и симпатизера била су у Србији такорећи свакодневна. Oд 1941. до краја ратних дејстава на простору бивше Југославије – Немци гоне Дражу Михаиловића! Oд 1941. до краја ратних дејстава на простору бивше Југославије – Немци не гоне Тита! “Немилосрдност” Немаца према “становништву” ван Србије јесте “немилосрдност” према становништву које подржава Дражу Михаиловића, и према српском стаовништву које Тито подмеће као “живи штит” да буду покошени… а да би преживеле преваспитао у “пролетерске бескућнике”. Међутим, ни у Србији, нити на територијама НДХ Немци – не стрељају Титово језгро!

За разлику од Черчилових издајничких фантазија и његове опседнутости антисрпском мржњом – за Нацисте, Ватикан, и Усташтво – рат је био црно-бео: Српски Народ је непријатељ! Према непријатељу се поступа “немилосрдно”! Черчилова опчињеност Титом… мора да је закречила у далтонисту! Како Макдауел наглашава у рукопису објвљеном у “Стрељање историје” у наставцима на Новинар.де (наставци 9 и 10) – Макдауелу је по повратку од Драже у Вашингтон, новембра 1944. – “било забрањено да говори – без допуштења”! Исто као што је после “интервенција” Ватикана амерички Државни секретаријат обезбедио имунитет банки Свете столице и тиме обезбедио преживљавање Усташтва, исто тако Тито не захтева од Трумана или владе САД – него од истог Државног секретаријата да се Макдауелу суди – и да га се осуди на смрт! Макдауел није осуђен на смрт – али је осуђен на забрану да говори без допуштења! Зашто оваква драконска забрана? И шта је заиста овако драконски забрањено? “Званична британска политика према Југославији у јуну 1944. састојала се у нападању генерала Михаиловића као сарадника окупатора” (лаж), “и пуној војној помоћи и признању Титовог партизанског покрета, и очитој вољности да призна тај покрет као фактичку владу у Југославији” иако се знало да “партизанско руководство намерава да употреби опрему и оружје које очекује од савезника – нарочито тенкове и артиљерију – пре свега зато да би успоставило контролу над Југославијом после немачког повлачења”!(18) Противиљење Истином тој наводној “званичној линији” – то је оно што је Макдауелу забрањено! А којим се средствима Макдауел противио? Макдауел се противио Истином: Званична “британска политика према Југославији” јесте de facto “заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике на подручју Југославије” јуна 1944! Да би се лаж одржала на снази, жреци Лажи иду толико далеко да тврде да они чак “могу одлучити да задрже – западну Југославију” (НДХ и Словенију) – “после рата у зони потпуног британског утицаја!” Макдауел доказује да се такво “решење приписује јаком католичком утицају на Черчила”, да “под контролом Британије Тито одбаци своје комунистичке везе” – “зарад свога хрватског порекла и национализма”!(19) У приказивању једне од нових књига о Првом светском рату, аутори кажу: “Савремена историја, већ дуже време налази се под ударом ревизионистичке историографије, која под утицајем политике и њене потребе поништава постојеће знање о прошлости, захтева промену историографске перспективе, на анализи суженог броја историјских извора намеће и прилагођава закључке, истрајава на радикалном обрту и истраживању прошлости.”(20) Овакво правилно резоновање неће уродити плодом ако се као основни разлог јавно не искаже истоветна антисрпска мржња која по завршетку Првог светског рата убила Србију а завршетком Другог светског рата убила Равну Гору и Равногорску Србију… зато што ‘претња’ коју треба

‘неутралисати’ јесте Србија која ‘не може да постоји као етнички чиста држава’! И зато што у сврху тог уништења није било ефикаснијег решење од Тита – наравно са Усташтвом – да се ‘неутралише’ ‘Српско питање’! Ове реченице не потичу од Макдауела, али потиче следећи његов закључак: Зато је започето “убрзано повећање англо-америчке помоћи искључиво Титу” – “стварањем копнених и ваздушних база у северним областима Југославије”!(21) Где? Па наравно на територији Dei-НДХ! Зато је претходна анализа Дикинове лажи да су у операцији “Шварц” “немачке снаге, заједно са Четницима и Усташама покушавале да униште целокупно партизанско вођство и покрет” – доказ да кампања лажи од самог зачетка није била утемељна ни на каквом савезничком “политичком преокрету”, нити на ратној нити друштвеној стварности на терену – већ да је од самог зачетка бивала помахнитала пропагандистика у корист Тита – настала на тоталној нестварности! Не заснована на чињеницама – него заснована против чињеница! Настала на волшебним измишљотинама фантазмагорије Зла! Међутим, Макдауелова анализа доказује да од доласка Дикина код Тита, Британци, а доцније и Американци, иако поступају тотално сомнабулно, ипак поступају по унапред брижљиво припремљеном плану и у дослуху, па чак и синхронизовано са нацистичким обавештајним круговима! Зато најнепобитнији доказ нестварности антисрпске пропаганде јесте – Њена волшебност: Зато што је Тито непознат, и зато што се није нити борио против Нацизма, нити допринео Победи у Рату, због чега о Титовим измишљеним ратовањима нико нема појма, ни америчке, па чак ни британске војне команде и команданти… али поготово о непостојећем Титу нема појма америчка јавност… зато што се знало само о Дражи и Србији и њиховом громадном доприносу Победи – зато се јавност морала намагарчити преваром о Титовим измишљеним подвизима! Макдауел убедљиво анализира и доказује у забрањеном спису који је поверио Мајклу Раденковићу, који га је публиковано под насловом “Стрељање историје” – да је ова превасходно Черчилова лаж под утицајем Ватикана а у корист НДХ – уствари издаја у име антисрпске мржње – била не само “издаја Другог светског рата” – већ и највећа превара модерне историје! А чињенице током рата, и по завршетку рата, доказују да мржња ове давно започете издаје – и данас деформише и истину историје, и опстанак Добра у свету, и Православље, и поготово опстанак Срба, њиховог идентитета, и њихове будућности! У знатној мери оволика ефикаснст и истрајност ратне издаје јесте баш зато јер су њезино систематично Зло: синхронизовани расизми ватиканске јереси и остатака Нацизма.

Следећи зачетак “Тито највећа превара Другог светског рата”: Дрвар!

Часлав М. Дамјановић www.Ravnogorskivenac.com ______________ (1) “Kada je riječ o istini ne može se popuštati, jer istina nije roba za razmjenu”, kardinal Franc Rodé, pročelnik Zbora za ustanove posvećenoga i društva apostolskoga života, vatikanski poluslužbeni dnevnik L’Osservatore Romano, 12/13. Veljače, o proslavi liturgijskog spomena blaženoga kardinala Alojzija Stepinca u Hrvatskoj crkvi svetoga Jeronima u Rimu) (2) “Римокатоличка “црква” васпитава у Хрватској будуће кољаче Срба”, Србољуб Живановић, Новинар.де, Извор: Борба за веру, 12/30/13) (3) Милослав Самарџић, “Генерал Михаиловић и општа историја четничког покрета”. Извор: Интервју са Добрицом Гајић: “Самарџић тврди: После шест бојева за Невесиње четници победили у бици на Неретви”) (4) Дикин, “Британија и Југославија, 1941/1945”, Бгд. ЈИЦ, 1963, II, стр. 52, 53. Такође цитирано, М. Марић, “Краљ, Влада и Емиграција”, ЗГБ. Епоха, 1966, стр. 299, 448, Превод са енглеског) (5) Документ, T501-259-274/283, Амерички Државни Архив) (6) Милослав Самарџић, “Генерал Михаиловић и општа историја четничког покрета,” Интервју са Добрицом Гајић: “Самарџић тврди: “После шест бојева за Невесиње четници победили у бици на Неретви”. Извор: Кнежевић Л. Р. Кнежевић Ж., “Слобода или смрт”, приватно издање аутора, Сијeтл, САД, 1981, стр. 186) (7) Документ T501-259-274, Амерички Државни Архив) (8) Документ T501-259-274, Амерички Државни Архив) (9) Ђилас, “Време рата”, стр. 222. Превод са енглеског) (10) Зборник, XII-3, 1978, стр. 296. Превод са енглеског) (11) Исто, Зборник) (12) Исто, Зборник) (13) Дедијер, “Нови прилози”, стр. 812, 813. Превод са енглеског) (14) Исто, Дедијер) (15) Исто, Дедијер) (16) Исто, Дедијер)

(17) Милош Аћин-Коста, “Дража Михаиловић и Равна Гора, 1943”, Књига IX, Равногорски венац, Вашингтон, 1984, стр. 1048) (18) Макдауел, “Стрељање историје”, наставак 10) (19) Исто, Макдауел, “Стрељање историје”, наставак 10) (20) Представљање књиге Мире Радојевић и Љубодрага Димића “Србија у Великом рату 1914–1918”, СКЗ и Београдски форум за свет равноправних) (21) Исто, Макдауел, “Стрељање историје”, наставак 10)

Дрвар Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво Аутор: Часлав М.Дамјановић прочитано Датум: 8.05.2014 Одштампај This entry is part 2 of 3 in the series Тито највећа превара

776 пута

Тито највећа превара • Сутјеска: Зачетак преваре! • Дрвар • “Тито највећа превара Другог светског рата!”

Срљање у издају “лаже паралаже”! Не само Черчил, и не само британски SOE (British Special Operations Executive) “инфилтриран” наводно “комунистичким симпатизерима” – већ британски војни, обавештајни и политички кругови – настављају у Другом светском рату њихов приватни издајнички рат против Срба и Србије који су започели већ у Првом светском рату.

Пише Часлав М.Дамјановић, 08.05.2014 *** Фрапантна кривоклетства историје у случају Сутјеске – још су фрапантнија нелогичншћу абнормална пренатрпаности буквално фантастичним измишљотинама и преувеличавањима такозваног “Десанта на Дрвар”! Међутим, зато што током Дрвара дотадашњи “утицај” директно на Черчила – како га формулише Макдауел – “утицај” доказује далекосежност своје тајне моћи осим на Черчила и Британце – чак и на врло моћне америчке, па чак и нацистичке и Коминтернине кругове! Та синхронизованост, и начин како је Дрвар приказала америчка медија у име черчилијанске фантазмагорије, и поготово зато што је Дрвар био завршан и пресудан “догађај” одређивња послератне будућности Југославије и поготово Срба – резултирали су још већу Макдауелову подозривост чак и у саму фактичку реланост овог догађаја! Зато је Макдауел своју подозривост изразио цитатом циничног и потсмешљивог питања стварне стварности које се неумитно наметало савезничким војним и обавештајним стручњацима: “Каква је то војска од 200.000 која не може да обезбеди ни свог врховног команданта”?(1) Док су британске службе све активније саботирале однос Савезника са Равном Гором, и контролисале и пратиле чак и физичко кретање Срба у Лондону, укључујући избегличку краљевску породицу и чланове владе, Черчил је упорно камуфлирао своју фанатичну оспеднутост Титом – насталу наводно под тајним “утицајима” у које је Черчил веровао – наивним лажима, као на пример “Тито није тако опасан као што тврде његови опоненти Срби”! Такве провидне лажи биле су типична камуфлажа нарастајуће антисрпске “климе” у периоду Сутјеске. Међутим, у доба Дрвара “клима” јe преобраћена у антисрпску “мржњу”, а саботажа у издају! Због овог “преобраћаја” за чудовишне фантазије издаје камуфлажа више није била потребна! За такозвани “Рок ен’ рол Мост” – наследник генерала Ajре Икера (Ira Eaker), који је наредио бомбардовања 1944. на захтев Тита – амерички генерал Шорт ће 55 година доцније јавно чезнути да тај мост сруши… зато да би на мосту убио пркос Срба! Зато је 53 година раније Растко Петровић, српски песник у избеглиштву, своју књигу цитата из америчке штампе за време београдског линча Драже Михаиловића, завршио карикатуром заклапања насловне корице огромног чврсто укориченог “записника”! Иако је случај Србије и Равне Горе отписан, иако су љубав Правде и Истине немилосрдно згажени, иако је оданост издана, али… …али на корицама “записника” српски песник је ипак записао:

“Време је стрпљиво” Време јесте стрпљиво: 69 година доцније Историју Лажи поразило је Макдауелово Сведочанство Истине откривено у “Стрељању историје”! Осврнимо се зато на једну од мање познaтих згода у вези Дрвара, која га је током маја 1944. учинила чувенијим чак и од Хитлеровог станишта “The Berghof”!(2) Али не, не, погрешио сам…

не чувенијом већ најчувенијом локацијом Другог светског рата! Али не ратном локацијом! Напротив: мeђу првим “савезничким новинарима, који су са званичним благословом Савезничке команде за Медитеран (Allied Mediterranean Command) стигли на” такозвану “партизанску територију били су дописник часописа Тајм (Time), Американац српског порекла Стојан Прибичевић, и дописник Ројтера, Џон Талбот”! (John Talbot)”.(3) “Група је слетела на аеродром близу Босанског Петровца који је био под контролом британских снага.”(4) “4. маја, 1944, амерички новинари су се у Титовом Врховном штабу срели са Черчиловим сином Рандолфом.” (Randolph Churchill)(5) Не зна се да ли је Рандолф био трезан али се зна да су “9. маја, 1944. амерички новинари ”вечерали са Титом у Дрвару”!(6) Дакле… Дрвар, наводно “негде дубоко иза непријатељских линија” – на територијама НДХ – постао је усред рата најпознатије стециште најутицајнијих медијских кројача судбине! Расол за трежњење точио се немилице. Дрвар је постао надомјестак “пупка света” – брежуљка близу Нирнберга на којем античке тевтонске Норе ткају судбину. Механа кројачког судбосуђајишта звана је “Врховни штаб”. Раздраганим кројачима-суђајама се уз расол дакако причињавало као да су у усред најжешћих ратних окршаја. Чак је и амерички ваздухопловни пуковник Џорџ Краjгер (George Kraigher), Американац словеначког порекла, у “специјалној мисији” за генерала Ajру Икера (Ira Eaker), команданта Савезничке ваздухопловне команде за Медитеран… вечерао са Титом на Дрвару… Али… …када је вечерао? Вече на ноћ десанта на Дрвар! Пошто нема података о чему су кројачи судбине Крајгер и Тито ћаскали може се само нагађати: највероватније се маршал жалио због недовољно бомбардовања српских шизматика; Крајгер га је смирио уверивши га да ће његова војска од преко двеста хиљада, сада наоружана од Савезника, обавити врло успешно свој задатак кројења судбине! То је одбровољило маршалову незајажљивост… јер, осим расола битног за праведничарство – маршала је увијек веселило потсећање на врбе као најплеменитије дрво за вешање судбински омржених шизматика Срба… а почим је Крајгер словеначког порекла мора да није пропустио згоду “рођенданског” чаврљања да потсети на врбицу… пардон, пардон, не на врбицу – него на врбе! И тако, ткање-кројење орочено из Нирнберга у Дрвар у расол суђаја судбе, траје ли траје… кад оно… баш након Крајгеровог одласка… баш усред пријатног преживања: Бум! Који сад па то Бум? …операција “Норe Суђаје”: Ткаље Судбине! Па чувени “Десант” на најчувенији Дрвар! Ваљда сте гледали филм? Иако за пакост “Десант на Дрвар” није режирао Вељко Булајић него Вања Бјењеш, али нема везе, уздајмо се да ће репризни “Десант” снимити Радош Бајић, и то “чудотворачки” – наводно без “пребијеног гроша”! Тако бар

он казива! А пошто и Дрвар бијаше “чудотворан” – зато Бајићу неће зафалити документација јер се већ увежбао да чудеса унапреди у чудотворства… али: Бум је Бум! Бум дакако није расол! Толико је Бум “страшан” чак и пуне гаће: Шта нас јесу учили у Титовој школи: У Титовим гимназијама учили су нас да су елитне немачке снаге напале Тита на Дрвару, на његов рођендан 25. маја, 1944, са намером да га ухвате и убију, али су налетелие на херојски отпор кадета подофицирске школе који су се до зуба наоружаним немачким командосима супротставили – дрвеним пушкама! Наравно, пошто је све у вези са маршалом “херојско” – био је “херојски” и “отпор кадета”, па чак и “херојски” пресудан: алармирали су безбедносне снаге Врховног Штаба! Иако су пропустили да нас уче ипак се шапатом препричавало да је било “толико страшно”, да су дотичном Врховном биле пуне гаће, а доције Робертс доказује наше шапутање сећањима Светозара Вукмановића, “Тито се тресао од страха, док га је супруга Херта смиривала, и преплашеног, на силу изнела из пећине”!(7), а и генерал Терзић , који тврди да је чак морао да ошамари Врховног да би га присмирио… Пошто ова догодовштина наравно једина не биваше “херојска” – зато нас то нијесу нити учили, али… јесу нас учили да су безбедносне снаге наравно “херојски” извукле “Тита из немачког обруча” и тако нама… пионирима… обијезбједиле “херојску бућност”! Ето тако су нас учили: Срећан рођендан пионирском одрастању: Нема јадац! Нема Врбица! Има врбе! Нема Слобода! Има фашизам! Нема чик погоди! Шта нас нису учили у Титовој школи: Иако је опсежна књига Волтера Робертса (Walter Roberts), “Тито, Михаиловић, и Савезници, 1941-1945” (“Tito, Mihailovic and the Allies, 1941/1945”), очигледно писана сходно контроли “званичне линије” – и иако као таква садржи бројна “прилагођавања званичној линији”, бројне намерне нетачности, па чак покаткад и извртање чињеница, редоследа догађања, и поготово мотива – ипак је најпотпунија америчка студија написана од америчког аутора о догађањима на тлу Југославије током Другог светског рата. Е, па судећи по Робертсу, који наводи извор(8) – Дрвар је потпуно другачији од онога чему су нас учили: Чим су Западни савезници наводно “схватили” наводни “огроман опсег” наводне “немачке “офанзиве” – трентачно су “активирали своје ваздухопловне снаге” – и то: “300 средњих бомбардера, и 200 ловачких авиона”! Хеј, бре Брале, пет стотине борбених авиона! Бројчано је овај податак управо фрапантан јер… па толики број авиона био би превелик чак и за спасавање нирнбершких ткаља! Али, иако ће доцније бити анализирано ово преувиличавање фрапантно чак и за митолошка препричавања – довољно је сада закључити да по Робертсу – толико “драгоценог” и толико “херојског” Тита:

Нису спасли Титови “херојски кадети” нити “херојске безбедносне снаге” – већ су “херојског Врховног” – па ето… спасли Савезници! А Савезници су успели да га спасу баш зато што су наводно тренутачно “схватили у себе” да је наводни “опсег” наводне немачке “офанзиве” био наводно толико “страшан” – да су зато из Дрвара, после разно-разних митолошких путешествија – чак пребцили “херојског Врховног” на оток Вис у савезничку војну базу са аеродромом! То значи: “херојском Титу” Савезници су на Вису – обезбедили безбеднст! Међутим, моје генерације су у Титовим школама кљукане лажима да “дебели Енглези” и капиталистички савезници мрзе Тита, и да су “херојски” Тито и његови “херојски” партизани, “голи”, “боси”, “ненаоружани”… ослободили нас… а пошто су наши побијени и непобијени родитељи били измет тих “дебелих” – да смо спроћу тога, као и наши родитељи – и ми пионири Србијанци… И према стога… “непријатељи народних маса”! Е сад… то му некако дође као чик погоди јадац: па зашто су нас онда у Титовим школама држали у заблуди о “дебелима”? Па зато да би новодошавши чак и нас пионире оптужили за “непријатељи народних маса”! Али, новодошавши су “ослободиоци”… све им се може… тако му надође, зар не?

Циљ митолошког преувеличавања! Пошто је у односу на Дрвар стварност de facto тотално ирелевантна – важан је према томе једино циљ митолошког преувеличавања: Титов рат против Нацизма је толико велезначајан да су Савезници били приморани да употребе огромне ваздухопловне снаге да одбију огроман напад Немаца да би спасили огромну “велезначајност” Титовог огромно “херојског рата” против Немаца!!! То је циљ рекламе! Све је преогромно зато да савезничке медије, војни ешалони, савезничке јавности, а поготово америчка – буду преогромно убијеђени у преогромност Титовог “херојства”! И то је постигнуто: постигнут је мамац: због огромног “страшног” Бума – “Врховни” стиче ореол мистерије: прво је огромна савезничка акција спасила огромно “херојство” Врховног – пребацивши га у огромну безбедност савезничке базе на отоку Вис! Пошто “у гаће” није “херојско” – распомамљени медији то не помињу али дижу сензацију на ниво мистерије – “где је Тито?” О тој мистерији медијске халабуке биће речи у следећим наставцима – али сада вжно констатоват једину стварно стварну чињеницу постигнуту чудесима ткања суђаја… пардон, чудесним дрварским догодовштинама: “Врховни” остаје “херојски безбедан” – од јуна па све до почетка октобра 1944. – када ће преузети… пардон, “ослободити” Београд и Србију! На страну чињеница да се “херојство”, па чак ни “огромно” – никако не слаже са “безбедношћу далеко од ратишта”, па чак нити са “голи и боси” – али… немајући поњатија да је реклама рекламерство, нити да је фантазија рекламерства свемоћнија од свих армија, нити да је сврха

рекламерства Черчилово виски-привиђење “шепурења” “Врховног” – јавност је натерана да – не схвати превару – јер je натерана да схвати да је огромно обезбеђење “огромног херојства” – “огромно пресуднo за будућност”! Тако је медија тренутачно разрешила Гордијев чвор “стрељања историје”: Врховни непобитно, неумитно, па чак и судбински заслужива власт над некаквом пачавром на Балкану званом Југославија… јер ослобађа достојанствено северозападног дијела Југославије на којем – не живе измећари бесправни-бескућници… омрзнути српски шизматици… већ народи о којима позорно брину нирнбергшке ткаље! Зато у будућности, медији и зулумђари дакако никад неће дозволити да се пионирима објасни зашто су држани у заблуди… таман посла да пионири сазнају да су цех банчења у механи платили животом својих родитеља и свог завичаја! Међутим… Пошто толики број савезничких авиона звучи невероватно, и пошто та невероватност доводи у сумњу – реалистичност догађаја као таквог – та реална сумња налаже анализу за шта је помахнитало рекламерство Лажи искористило догодовштине зване “Десант на Дрвар”, или ако вам је драже… чудеса ткања ткаља: Такозвано спасавање Тита са Дрвара искоришћено је да се ”херојски” Тито у Италији два пута сретне са Черчилом; да успут буде представљен највисочијим савезничким командантима; да се тиме “Врховни” и сам уврсти у највисочије па чак и у височијег од највисочијих! А почим се “згодно стрефило” да се баш у то време одржавала парада Савезничке победе у Анцију, у Италији, па је та “случајност” наравски искоришћена да у белој униформи, са еполетама од злата, које непотврђени зли гласови зуцкају да је наводно добио од Стаљина – да се Титово “херојско” шепурење “канонизира” у глорификацију Тита као најчаснијег од свих најправедничарскијих! Е сад… пошто се током пригодне рекламне фото-оп у Анцију, ту наводно као “случајно стрефио” и “специјални изасланик америчког Државног секретаријата, Роберт Марфи (Robert Murphy), па пошто се ту већ “стрефио”, наравно, не по задатку већ “случајно” – Марфи је… па наравно – све време био уз “Врховног”! Па пошто је све “случајно”, и пошто ништа није унапред намештено, “Врховни” ће доцније тог истог Марфија на Вису погостити на јахти… Иако ће то погошчење у доцнијим наставцима бити детаљније анализирано, вредно је овде истаћи да у сценској поставци чудовишног преувеличавања митологије у настанку – управо необузданог рекламерства у настанку – управо у комаду “Стрељање историје” – нису увршћени чак ни “дебели”, па чак ни Павелић, и авај… чак ни папа који је истом пригодом приуштио “Велеврховном” посјету од… хеј, бре, од читавих шест сахата!?! Баш преблаги неки папа… Баш јадни пионири… …међутим, због пренатрпаности поменутим “случајностима”, “згодама”, “подударностима”, “чудесима”… тешко је, па чак и немогуће поверовати у тврдње Волтера Робертса о “огромном опсегу немачке операције за хватање Тита”, и о “огромној савезничкој акцији” да се Тито спасе – поготово зато што Робертсова анализа ко је извршио немачки напад – такође оповргава, па чак и

анулира његову сопствену тврдњу о “огромном опсегу” немачког “напада на Дрвар”: Дрвар: Ко Историју стреља – зло мисли! Нападом је наводно командовао Ото Скорзени (Sturmbahnfuhrer Otto Skorzeni). Пореклом Аустријанац, универзитетски образован, са ожиљком на лицу из младалачког двобоја, СС официр, он обожава Хитлера а нацистички врхови га сматрају “Хитлеровим приватним командосом”. Иако је после рата врло чудновато “испарио”, за самоувереног Скорзенија су типична муњевита изненађења – а не никакве акције ”огромног опсега”! Он је на пример, са великим транспортним једрилицама, нечујно слетео, и без испаљеног хица, спасао Мусолинија; са одабраном групом падобранаца тотално изненадио британске снаге на Кипру; 1944, са свега неколико командоса, док су се Руси приближавали Будимпешти, срушио мађарску владу адмирала Миклоша Хортија, и заменио је послушном; децембра 1944, поново само са групом командоса, који су говорили перфектно енглески, које је преобукао у америчке униформе, обавио је невероватно ефикасан немачки против-напад у Арденима… Е сад, исто као и при хватању Мусолинија, он је наводно и на Дрвар нечујно слетео са огромним једрилицама. Очигледно, ако је уопште намеравао да ухвати Тита, да би то намеравао да учини муњевито, са малом групом командоса! То устврђује чак и назив операције – “Rosselsprung” (Knight’s Move) – “скок” коњем у шаху – што карактерише муњевитост Скорзенијевих операцијеа! Зато, да би се одговорило на питање да ли из изложеног логично произилази да су “огромни опсег немачке операције”, и још “огромнија” реакција савезничког ваздухопловства – управо најобичнија измишљотина – Дрвар се мора сагледати из врло специфичне перспективе: У време Дрвара ближио се крај рата. У политичким, војним, обавештајним и цивилним круговима, и наравно у медијима Америке и Енглеске, Дража Михаиловић је још увек био једини знан и слављен европски борац против Нациста. Зато, да би се оправдало савезничко издајство Михаиловића и Срба, требало је непознатом Титу створити – ратну славу! И зато, баш у тренутку када је савезничкој пропаганди био највише потребан рекламни спектакл о Титу – Нацисти су били ти који поново и поново Савезницима обезбеђују прекопотребну рекламну представу о Титу – исто као што ће на пример у будућности нацистички наследник Изетбеговић обезбедити Западу прекопотребну рекламну представу “Сребреницa”! И да не траћимо време на другоразредне рекламне фото-оп, које су нацистички наследници припремили за Запад – рушење Вуковара, наводно рушење старог града у Дубровнику, намештени Рачак, моделирани “егзодус” са Косова, измишљена Трепча… зато да би се обмана Дрвара у потпуности доказала – Дрвар се мора сагледати из перспективе рекламерства и потребштина рекламерства: У Дрвару Титов “Врховни штаб” – у Босанском Петровцу британска база са активним аеродромом! Обоје на територијама НДХ! То значи: на британском аеродрому на истој територији на којој је и Дрвар, стациониран je добар број савезничких борбених авиона. Према томе, да ли је Робертсов митолошки увеличан број авиона – “300 средњих бомбардера и 200 ловаца” – број савезничких авиона стационираних у британској бази? Вероватно јесте. Гарнизон потребан за обезбеђење и сервисирање оволике концентрације авиона иза непријатељских линија, па чак и на територији НДХ – свакако је итекако позамашан! Колика је оперативност

оволиког броја авиона? Свакако итекако позамашна! Шта значи све то? Значи да смо поново натерани да поверујемо у невероватно: Нацисти немају појма ни о толиком броју савезничких авиона, нити о операцијама толиког броја авиона, нити о позамашним савезничким заштитним снагама! Е… што је много, много је! Међутим… натерани смо истовремено да поверујемо у још невероватније измишљотине: а) Нацисти наводно немају појма ни о Титовој војсци од 200.000 бораца која оперише против њих, нити да Тито командује том огромном војском из свог штаба у Дрвару! б) Нацисти наводно немају појма да су Савезници признали Тита за “маршала”! в) За Нацисте све то наводно уопште нису важне наводно зато што су и Дрвар и Босански Петровац – на територији НДХ! г) Нацисти наводно немају појма о савезничкој пропагандној кампањи у корист Тита, ни о савезничкој издаји Равногорства, ни о Титовом здружењу са Усташама, ни о Титовом обитавању у Дрвару на домак савезничке базе! Међутим, пошто је НДХ под командом Немаца, и пошто Немци нису били будале – онда је од свега невероватног још невероватније: Нацисти наводно чак немају појма да је све то резултат Титовог “договора” или примања директиве од нацистичких политичких и обавештајних званичника у Загребу, 1943. Године?!? Те невероватне невероватности захтевају одговор: Како је уопште могуће да савезничка база те величине оперише на територији окупираној од Немаца – јер марионетска НДХ је такође на окупираној територији? А већ крајем 1941. Тито је уз знање Нациста пребачен на територију НДХ – баш исто као што је уз знање Нациста доспео и у Дрвар – такође на територији НДХ! И сад на супрот свему томе, савезничка пропаганда нас натерује да поверујемо да је Титов штаб “сакривен” на Дрвару – “сакривен” наводно зато да Немци наводно не би знали да Тито из Дрвара командује некаквим “опсежним операцијама” наводно против њих – против Немаца! Иако све то заједно не звучи логично, ипак, још најневероватнија невероватност је – како то да је Тито смештен баш у Дрвару – на домак концентрације савезничког ваздухопловства и трупа? Свакако – не зато да га савезничке снаге обезбеђују од евентуалних нацистичких напада – јер: Прво – зато што Тито напада – једино Михаиловићеве и четничке снаге – а не Немце! И друго – зато што Савезници користе аеродром и базу у Босанском Петровцу као да је усред Вашингтона: по Робертсу, што значи по оданости америчком Државном секретаријату – не Рузвелту – него Черчилу: проток америчких пропагандних великана који долазе Титу на ходочашће одвија се као да аеродром уопште није на непријатељској територији! Према томе, једини логичан одговор јесте: Смештај Титовог штаба на домак савезничке базе на територији НДХ – резултат је усаглашења савезничке акције са Нацистима – не само зато што

нема другог логичног објашњења – већ и због одгвоора на питање: зашто би немачки мајорчудотворац, Ханс От (Hans Ott), пребацио Тита прво у зелену Црну Гору – па одмах потом у Фочу – право на територију НДХ? Зар то не значи да су Немци желели Тита на територији где ће моћи да се зближи са… да са зближи са киме? Да се зближи са савезницима! Иако на изглед невероватан, овај закључак је врло логичан: Зато што је спектакл Титовог “херојства” на Дрвару био толико прекопотребан савезничкој пропаганди – спектакл је зато морао бити врло брижљиво припремљен – а то није могао бити без сагласности, па и активног учешћа загребачке нацистичке команде! А да Дрвар јесте био брижљиво припремљен потврђује и следеће: При Титовом штабу у Дрвару била је наводно посада од три савезничка војника који су опслуживали метереолошку станицу! Према томе, Титов штаб је био део британске базе! Како је већ поменуто, ваздухопловни пуковник Џорџ Краjгер (George Kraigher), Американац словеначког порекла, и то у некаквој “специјалној мисији” за генерала Ajру Икера (Ira Eaker), команданта Савезничке ваздухопловне команде за Медитеран, вечерао је са Титом на Дрвару баш на вече пре напада на Дрвар! Иако по наређењу генерала Ајре Икера, пуковник Крајгер јесте потписао наређење за операцију “Подигач” (“Halyard”), ипак, Икер и Крајгер су морали бити саучесници у завери када је савезнички транспортни авион, који је требало да из Барија пребаци Џорџа Мусулина на Прањане – уместо према Прањанима британска посада усмерила према Титовој територији… можда баш према Босанском Петровцу! Када је схватио да не лете за Прањане већ према партизанској територији, Мусулин је извукао револвер и запретивши британским пилотима да ће их побити, натерао их да се врате у Бари. Истоветне саботаже су уследиле и Мусулин је тек при – четвртом покушају успео да парашутира на Равну Гору – тек када су све британске радио везе одбачене – и тек када је радио веза пребачена на америчку OSS везу (U.S. Office of Strategic Services)! Да су британске саботаже успеле да спрече Мусулина – операција “Подигач” (“Halyard”) била би спречена! Доцније, међутим, чак и након потписивања званичног наређења да се почне са операцијом спасавања са Прањана, по наређењу генерала Ајкера… или Крајгера – Мусулин је не само смењен као командант “Подигача” – него му је чак “забрањено да се враћа на Равну Гору”, и забрањено чак да и “преко радија комуницира са Дражом Михаиловићем”! Драконско кажњавање Мусулина је доказ да је спасавање америчких авијатичара са Прањана морало бити спречено по сваку цену на захтев Тита, управо Черчила, и да су Командант Савезничке ваздухопловне команде за Медитеран, Ајра Ајкер, и њгов помоћник Џорџ Краjгер морали бити уплетени у покушај спречавања Прањана! Да јесу издаја и наређење да се бомбардују Београд и Србија, и драконско и нелогично кажњавања Мусулина, и Крајгерова “специјална мисија”

генерала Икера на вечери код Тита на вече пред “десант” – доказ је да је непуних годину дана после “кажњавања” Џорџа Мусулина – 10. марта, 1945. – Тито у “ослобођеном” Београду одликовао генерала Ajкера – за “заслуге”! За које “заслуге”? Осим бесомучног бомбардовања српског становништва Београда и Србије – и осим покушаја саботаже спасавања америчких авијатичара са Прањана – једина друга “заслуга” Ajкера (и Крајгера) могла је једино бити – дрварска завера! Према томе, да ли је “специјална мисија” на вече уочи “напада” био испраћај “Врховног” у безбедност како и доликује “маршалима” и “маршалатима” под командом усташког генерала Марка Месића… или је можда “специјална мисија” честитка Титу на његовом безбедном будућем вршљању по Београду? Међутим, осим нескривеног непријатељства према Равној Гори, да Ајкер и Крајгер јесу били део “дрварске завере” – доказује и друга важна чињеница: за Крајгерову вечеру са Титом на Дрвару морало је постојати савезничко војно обезбеђење – јер је пуковник Крајгер није био у приватној посети него ни мање ни више у званичној директној “мисији” Команданта Савезничке ваздухопловне команде за Медитеран! Безбедност посете морала је бити заснована на детаљној анализи обавештајних података. Према томе, пошто је вечера била на вече оне ноћи када је обављен такозвани напад на Титов такозвани Врховни штаб на Дрвару – то значи да савезничке обавештајне службе: Нису откриле немачку операцију – и то ‘”огромног опсега” – и то пола сата пре почетка “Rosselsprung”-а! То је не само чудно – него непојмљиво! Међутим, да дрварска представа јесте била синхронизована са нацистичком командом у Загребу, доказује и чињеница да су се у време Крајгерове вечере код Тита – у Босанском Петровцу “случајно” затекли – сходно податцима Волтера Робертса – не само представник америчког Државног секретаријата, Роберт Марфи (Robert Murphy) – већ чак и чувени дописник “Њујорк Тајмса” Шулцбергер (C.L. Sulzberger)?!? Заиста, чак ни шврће у забавишту не би поверовали ни у једну од бајки о Дрвару! И поврх свега, доказ је поготово чињеница коју сам недавно сазнао од врло веродостојних извора да се приликом послератних истражних саслушања група фолксдојчера хвалисала да у они извршили унапред договорен – и то вештачки – да вештачки напад – који ће доцније бити рекламиран као наводно Скорценијев чувени “десант”! Према томе, Дрвар је измишљотина рекламерских махинација – која се одржала у послератном времену драконским забранама Истине. Лаж издајничке “стрељане историје” натурена је као “неприкосновена историјска истина” и одржана титоистичко-усташком черчилијанском паролом:

Controversy! На растанку Дража није ни споменуо жртве Српског Народа – он је на растанку заветовао спасене америчке авијатичаре: Запамтите, у рату Добра против Зла Америка је једина нада! Амерички авијатичари јесу запамтили!

Али њихова искрена борба за Правду и Истину – забрањена је у Америци паролом “Controversy” – наводном “различитошћу мишљења” – иако… иако између Истине и Лажи нема никаквих контроверзних тумачења: Издаја “званичне политике” забранила је Истину и стрељала историју да не би “увредила” лажног “Врховног команданта”… такозваног “маршала” Тита!!! Дрвар је био пресудан завршни чин рата на територији бивше Југославије којим је Лаж обезбедила убиство Равне Горе и Равногорске Србије. Зато је можда најзначајнији закључак који произилази из Макдауеловог забрањеног рукописа који је Мајкл Раденковић објавио под насловом “Стрељање историје”: Не – да ли се Тито додворавао Черчилу; него – зашто се Черчил додворавао Титу? Макдауел одговара на то питање документованом анализове суштине ратне реалности! Зато ми је данас несхватљиво када читам на пример да се “Први светски рат и балкански ратови сматрају” јединим – јединим?!? – “темељима српског националног идентитета – оним што је одредило српску историју, идентитет и сећање, као што су га на почетку одредили Свети Сава, Косовски завет, Карађорђева Српска револуција, Српска православна црква…” Недостају ми две чињенице: Прва – модерну историју, па и историју уопште, Срби не могу да схвате ако не схвате да су Срби жртва мржње! И друга – “темељи српског националног идентитета”, које ја сматрам Српским Националним Духом, који, исто онако поштено како jе изражен у Првом светском рату – исто тако поштено изражен је и на Равној Гори и у Равногорској Србији! Па ипак, такозвана “наша историја” и такозвани “наши историчари” – заслепљени аустроугарском историјом – не “нашом” него наметнутом аустроугарском – покорно не повезују ове две битне чињенице једну са другом… заваравајући се да је важније ко је присуствовао том и том некаквом “представљању”: “министар одбране” – a oдбрана Србије не постоји; “престолонаследник” – а круна изневерена; “представници Српске православне цркве” – а Црква узурпирана; “представник Војске Србије” – а војске не постоји у окупираној Србији… Мора се коначно ослободити буника насталих узурпацијом Равне Горе и Вере, и мора се схватити да из покорништва историји коју нам је наметнула Аустроугарска – не произилази никаква премиса нити Истине, нити Истгините Историје, нити истините српске историје – и да баш зато што је истинит зато и јесте српска историја – зато се Макдауелов забрањени рукопис објављен у “Стрељању историје” издваја данас као – једино стварно Сведочанство Истине.

Следеће: “Тито највећа превара Другог светског рата!”

Часлав М. Дамјановић www.Ravnogorskivenac.com ___________

(1) Макдауел), “Стрељање историје”) (2) Adolf Hitler’s home in the Obersalzberg of the Bavarian Alps near Berchtesgaden, Bavaria) (3) ”Тито, Михаиловић и Савезници, 1941-1945”, Волтер Робертс, стр. 227-228) (4) Исто, Робертс, стр. 228) (5) Исто, Робертс, стр. 227-229) (6) Исто, Робертс, стр. 227-229) (7) Исто, Робертс, стр. 227-229) (8) Ehrman, op. cit. Vol. V, p. 277) “Тито највећа превара Другог светског рата!” Рубрика: Политика, Вреди прочитати, Друштво Аутор: Часлав М.Дамјановић прочитано Датум: 29.06.2014 Одштампај This entry is part 3 of 3 in the series Тито највећа превара

6.355 пута

Тито највећа превара • Сутјеска: Зачетак преваре! • Дрвар • “Тито највећа превара Другог светског рата!”

Обавештајни помоћник генерала Донована, (Bill Donovan), директора OSS (U.S. Office of

Strategic Services), пуковник Макдауел (Robert H. McDowell), непобитно доказује да су Западни савезници – рекламирајући Титову “ратну славу” – свесно рекламирали Титове измишљотине: “Чињеница да су Титови доприноси били огромно преувеличани безпоговорно је – доказана”!(1) Пише Часлав М. Дамјановић, 29.06.2014 *** То је непобитан доказ да је од стране Савезника свесно починињена: Издаја Пред њујоршком Комисијом Комитета за поштено суђење Дражи Михаиловићу (Commission of Inquiry of the Committee for a Fair Trial for Draja Mihailovich), Мaкдауел је такође документовао да Западни савезници – de facto рекламирају Титову повезаност са Нацистима и Усташтвом: “Данашње комунистичко вођство у Југославији (Титово, у доба правног линча Михаиловића у Београду) прећуткује своју сопствену сарадњу са Осовином, и намеће Михаиловићу оптужбе које – немају никакве везе са њим”!(2) Лажне “оптужбе немају никакве везе” са Дражом, Равном Гором и Србијом” – зато што су Макдауелови закључци утемељени на “свеукупној документацији” са “целокупног ратишта” за “читаво време трајања Другог светског рата на територији бивше Југославије”, и на “разговорима са савезничким па чак и непријатељским најодговорнијим лицима” и “најодговрнијим личностима британских одговорних служби”(3); зато јер “не постоји ниједан веродостојан доказ да су Генерал Михаиловић и његове снаге починили и један масован злочин над југословенима или другима”(4); и зато што на супрот титоистичким измишљотинма “злочин за који је Михаиловић оптужен јесте да је за 80% југословенског живља Дража постао и остао симбол једноставног, али упорног југословенског одупирања тиранији – без обзира да ли је тиранија страна или домаћа”!(5) Ауторитет Њујоршког процеса за праведно суђење Дражи Михаиловићу на којем је пуковник Макдауел био принципијелни извештач Истражне комисије овог Процеса јесте – de facto једина ауторитативна документација o “пресудној” (“instrumental”) улози Драже Михаиловића и Срба за Победу у Другом светском рату” – и de facto једини законити и стручан поступак икад одржан у вези са истином и лажима у Другом светском рату на тлу бивше Југославије – и као такав – de facto једини законити поступак икад одржан у односу на Моралност Другог светског рата и на Западну издају Моралности као такве! Иако прогањан, забрањен и под претњом убиства, као последњи чин свог часног живота, Макдауел је свој последњи забрањени документ Сведочанства Истине поверио Мајклу Раденковићу који га је недавно објавио у књизи под насловом “Стрељање историје”: “Упркос инструкцијама Москве, од јесени 1941. па до јесени 1944.” – “Тито је главнину своје војске намерно држао на западу земље” – углавном на територијама НДХ – “на стотине километара удаљену од главних нацистичких снага, битних саобраћајница и војно значајних ресурса”! Претварајући се као да се превасходно бави идеологијом коју је етикетирао као некакву “комунистичку револуцију” – “Тито је намерно своје језгро држао удаљеним од главних нацистичких снага”!(6) Пошто чак и комунистички документи потврђују да њихове лажне

“офанзиве” – нису биле у Србији, Макдауелов доказ је према томе бепоговоран: Тито – није de facto активно учествовао у рату против Нацизма! Према томе, сходно непобитним чињеницама, пошто Титов покрет – није био ни антифашистички, ни ослободилачки – не постоје никаква ‘два покрета’ како се то данас обмањује, што оповргава измишљотину “ослободилачке улоге” и “антифашизма” НОР-а и НОБ-а као таквих! Зато се већ познати британски историчар А. Тејлор својевремено питао “може ли се још сумњати у тврдњу да је изградња Тита била чисто енглеска авантура”! Данас, међутим, сходно Макдауеловом Сведочанству Истине – Историја се мора ослободити од фатаморгане лажи – и преобратити у стварност: издаја није била никаква “енглеска авантура” – напротив: Черчил је 1943. “преузео сасвим независно од штабова на терену” – “лично управљање политиком и операцијама према Југославији” – све до “самог краја 1944. – ослањајући се на неименоване и непознате особе у Лондону” – које су биле “без икаквог званичног статуса”!(7) Подле манипулације британске SOE (British Special Operations Executive) су “гомилањем лажних података”, довеле до тога да су се “после рата исувише често пренебрегавали велики и спонтани српски устанци 1941, и велики организовани и непрестани војни напори генерала Михаиловића” током целог рата, “за које су и Немци и Савезници тврдили да су били изузетно важни за Хитлеров пораз”! Да би прикрили своју злочиначку обману британски завереници на челу са Черчилом су зато “ускратили сваки контакт са надлежним британским официрима” – да би Черчил “од пролећа 1943. прихватао као стварне извештаје о ситуацији у Југославији” – “искључиво извештаје” који “репродукују оно што објављују симпатизери Титовог партизанског покрета”!(8) “Ранија фаза завера се 1943. одједанпут преобратила” у свемоћну “заверу” – лансирајући симптоматична питања: “ко је заправо Тито”? “каква је Титова веза са комунистичком партијом”? Да ли је та “веза” – само Титова маска? Тада је “неодговарајући проток обавештајних података и њихово неодговарајуће тумачење настало најпре у Британској команди за Блиски исток у Каиру, углавном административно одговорној за британске операције и планове за Југоисточну Европу, али – без стварне контроле над њима”! А онда се током “1943. и 1944. – такво стање проширило и на англо-америчку Команду за Медитеран, са седиштем испрва у Алжиру а потом у Казерти, на коју је ова одговорност” – “делимично пренета” – “без стварне контроле”!(9) “Делимично пренета” зато јер су и званична “контрола” војних команди као таквих, и војне одлуке руковођења ратом – de facto ‘везане мачку о реп’, како би се таква злочинства формулишу данашњим речником. Узурпација Равне Горе Давна песма српских голобрадих регрутa – српских ђака и студената на путу у смрт, приликом испраћаја из Београда 1914. најдрастичније карактерише данашњу издајничку оронулост и анемију назови “српске одговорности” инфилтрацијом камуфлираних квази-стручношћу некаквих наводно “званично озваничених” историчара и академика: “Што би дике оде у војнике… што би шкарта – оста да се карта”: Истина историје, Истина Стрељања историје,

Истина Равне Горе – нису шкарт “шкарту” за “картање”! Данас “озваничени” “шкарт” “званичних”, сервирајући себе као “знанственике” и “академике”, наставља лажну историју титоистичких фатаморгана! И да би наставио уносно фалсификовање Равне Горе – зато “шкарт” злонамерно и издајнички ‘превиђа’ Макдауелово Сведочанство Истине: да је “Черчил своје одлуке засновао на подацима који не само да су били неодговарајући” – него – “и потпуно погрешни” – због чега Истина – није стигла до Историје! Зато “шкарт” и данас фалсификује Равну Гору – да би камуфлиран лажном стручношћу – “шкарт” опстао лаж пред непобитиним чињеницама Истине: Черчил је “својим командантима слао делиће погрешних информација до којих је у Лондону долазио из ‘непознатих извора’.” Черчилова издаја отишла је чак толико далеко да после његове “одлуке да подржи Титове партизане – чак ни Черчилов близак пријатељ Маклејн није више имао никаквог утицаја на Черчилову политику према Југославији!” И баш зато – иако “свака Черчилова послератна изјава треба да послужи као доказ који поткрепљује његове погледе” – Черчил “ни на једном месту” – “не именује ‘извор’ његових доказа”! Напротив, он папагајски понавља: “Убедили су ме аргументи – људи које познајем и којима верујем”! И зато, упркос “општој склоности конзервативних коментатора да је Рузвелт делао под утицајем – свесним или несвесним – комунистичких и прокомунистичких елемената”, и иако – не постоји “ни један доказ који би потврдио такве закључке” – фрапантно је да су толико рекламирани “инфилтрирани прокомунистички елементи, упркос њиховом стварном разорном дејству – исто као и рекламирани ‘комунистички став’ Тита и Титоизма – били само – маска мржње против Срба од стране” Черчилових “других тајних ‘утицаја’,” јер је “будућност Југославије била” de facto “не само под утицајем Черчила – већ и оних” који су “Тита доживљавали – као националисту – него као комунисту”!(10) Тита су као “националисту” “доживљавали” само Проусташтво и Ватикан који Тита знају још од припремањa убиства краља Александра и потписивања пакта сарадње о истоветности циљева Усташтва и њеног прирепка – такозване “КПЈ”! Према томе, Черчилов ‘план’ наводно ‘смишљен планирањем на терену’ – јесте заједничко планирање бритaнских а доцније и америчких ‘представника’ – са НДХ у корист НДХ! Зато је у одговор на Макдауелово чуђење како је Рузвелт уопште подлегао Черчиловој издаји Равне Горе и Равногорске Србије вредно истаћи да су већ од Првог светског рата Британци одани очувању Аустријске монархије, из чега је проистекао њихов дослух са Ватиканом и нацистичким Абвером током Другог светског рата. Циљ дослуха је, како устврђује Макдауел, такозвана Југославија подређена Загребу: Иако је “британска политика према Југославији” de facto “заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике на подручју Југославије” јуна 1944. британци тврде “да могу одлучити да задрже западну Југославију после рата у зони потпуног британског утицаја!” То “решење приписује се јаком католичком утицају” да “под контролом Британије Тито одбаци своје комунистичке везе” – “зарад свога хрватског порекла”! Зарад довођења НДХ међу победнице рата Британци међу усташама имају много својих најамника, па је осим Черчила, чак и сам Рузвелт био у контакту са Отом Хабзбуршким – све то, како документује Макдауел – зарад “задржавања западне Југославије после рата у зони потпуног британског утицаја”!(11)

Супротно причицама о некаквим “партијским размирицама” – сходно британским најамницима у Усташтву НДХ – данас је безпоговорно јасно да је у најамнике укључен и Броз! И баш због тога је данас јасно да се баш зато усташоизоидност назови “партизанског” мodus vivendi-ја не мења од усташоизоидног садизма Хинка Мајера, наводно “партизана”, који је претестерисао живог Србина Веселина Петровића, из села Дивци близу Ваљева(12) …све до Убиства Србије лажно представљеног као некаквог “револуционарног убиства” некакве наводне “великосрпске буржоазије”: “За освајање Србије Титу је била неопходна Црвена Армија. Иза совјетских тенкова ишле су Месићеве Усташе” пресвучене у партизане, “правцем преко Зајечара према Поморављу” који су “дисциплиновали” Србију”, управо садистички проливали крв Србије, баш онако како историчар Милослав Самарџић наводи Милована Ћиласа: “Србији није довољно пуштено крви”! “Марко Месић, који је најпре командовао усташама а потом “партизанима егзекуторима” Шесте хрватске (личке) дивизије Првог пролетерског корпуса “дисциплиновао” је Горњи Милановац и чачаски крај. После лажног “ослобођења Београда” – “дуж пруге од Младеновца до Београда били су изложени углавном голи лешеви ‘народних непријатеља’!” Усташка јединица у партизанским униформамам била је састављена “од бивших усташа, учесника опсаде Стаљинграда, којима је командовао усташки потпуковник Марко Месић. Пуковнија је уништена код Стаљинграда јануара 1943, а од преживелих заробљеника и од бораца из других хрватских јединица” – на Титов изричити захтев – од њих је “формирана почетком 1944. Југословенска ослободилачка бригада која је у јесен исте године упућена за совјетским трупама у Србију.” “Усташе, есесовци”, и квази “комунистичке убице” – сви преобучени у партизанске униформе добијене од западних савезника – “харали су Шумадијом од октобра до децембра 1944. када је пало највише жртава”! Садизам њихове расистичке мржње Срба квази-озваничена квазиисторија лажно назива “револуционарним терором” – иако то није био никакав “револуционарни терор” – него расистичка мржња: “Српске младиће које усташе нису убили – силом су мобилисали! Изгинули су или тешко рањени готово сви српски дечаци… а није погинуо ниједан Албанац, наглашава Самарџић”!(13) Иако због инсистирања на истини “шкарт” игнорише Самарџића као историчара… у Србији која је изгарала у рату против Нацизма, знало се пре его што су стигли усташе у партизанским уноформамама, да се “партизани крећу само у тројкама и повремено наносе штету мањим, незаштићеним селима.” И зато је у Србији ‘сарадња са окупатором’ била ‘омражена’ и зато “нико не воли партизански покрет” јер је “општеприхваћено уверење да партизани желе да наметну комунистичку власт сплеткама декларисаних комуниста који су се ставили на располагање Гестапоу у време немачко-совјетског пакта” – и да “као двоструки агенти” током целог рата – “служе и Немце и КП”!(14) Зато је запад затворио границе да тадашња међународна јавност не сазна холокаустни усташки злочин Убиства Србије најамљен од Запада, нити да је Тито први најамник Зла који је поглавниковао по налогу Запада! И зато се Истина историје, Истина Стрељања историје, Истина Равне Горе, Истина Српског Православља, Истина Српског Националног Духа – не смеју препустити “шкарту” на “картање” – јер иако злонамерном узурпацијом Равне Горе “шкарт” дискредитује сам себе – његове обмане спречавају Истину: на пример – није Тито “могао да ослободи Јасеновац”, како они кажу – а Тито је управо обезбеђивао Јасеновац да усташе несметано обаве холокауст над Србима! Зато

тек ослобођењем Истине од “шкарта” Српски Народ једино може започети рестаурацију свог схватања светиње Добра и постати поново… “Што би дике оде у војнике”! “Стрељање историје” Макдауелово Сведочанство Истине - Броз највећа превара Другог светског рата Саставни делови ове студије су ауторови написи “Сутјеска”, зачетак преваре (Новинар.де 26.02.2014, под “колумнисти”, Часлав М. Дамјановић, USA); “Дрвар”, после зачетка преваре срљање у издају “лаже и паралаже” (Новинар.де 8.05.2014, под “остале вести”); и “Тито највећа превара Другог светског рата!” (Новинар.де, 29.06.2014). Услед непредвиђених околности било је немогуће текстове објавити један за другим каква је била намера Уредништва због чега се извињавамо посетиоцима сајта. “Тито највећа превара Другог светског рата!” Тек после прва два чина у режији “фантазије”, “Сутјеска” – лажни приказ Титовог учешћа у рату, и “Дрвар” – лажно спасавање Тита од лажног “огромног” немачког десанта – следи трећи чин спектакла “Тито највећа превара Другог светског рата!”, који ће резултирати унакажене српске голе лешеве које је усташки партизански командант Марко Месић поклао као некакве наводне “народне непријатеље” од Младеновца до Београда: Познти амерички магазин “Лајф” 1943. на својим корицама објављује фалсификат немачке потернице за Титом! Оригинална немачка потерница нуди уцену од по 100,000 рајхсмарака за Дражу Михаиловића и за Тита. На потерници су, паралелно, једна поред друге: две фотографије – лево Дражина, десно Титова. “Лајф” избацује леву Дражину и објављује само десну: Само Титову фотографију! Тако почиње Лаж трећег чина Спектакла Лажи: Немци нуде уцену од 100.000 Рајхсмарака – само за Тита! “Оригинална потерница са фотографијама и Драже и Тита, и уценом за обојицу, извешана је широм Београда, и у свим градовима, варошима, па чак и многим селима широм Србије! Оригиналну потерницу 21. јула, 1943, објављује и београдско “Ново Време”! “Копија стварне немачке потернице која нуди по 100,000 рајхсмарака награде за Дражу и Тита, са фотографијама обојице, заведена је 13. маја, 1946, на њујоршком Процесу за праведно суђење Дражи Михаиловићу, одржаном паралелно са линчом Драже Михаиловића у Београду – као доказни материјал број 5”!(15) У сведочењу на Процесу амерички капетан Волтер Менсфилд (Walter R. Mansfield), документује да је фалсификат “Лајфа”: “Усаглашен са извештајима из Титовог штаба који оптужују четнике да сарађују са Немцима против Партизана, и са извештајима британског BBC-ја, који те лажне оптужбе објављује преко радиа”!(16) Иако је врло нелогично зашто Немци обзнањују потерницу за Титом и још нуде и награду – када он сарађује са њима, кад се размисли, очигледно je: пошто је баш у том тренутку почео спектакл

отвореног рекламирања Тита у америчким медијима – зато да би амерички спектакл био убедљив – зато се савезнички спектакл мора илустровати! Како? Па као да немачки окупатори гоне Тита! Да потерница за Титом јесте нацистичка намештаљка смишљена за амерички спектакл доказује и фрапантна чињеница: У то време 1943. – Тито није у Србији! Зашто онда потерница није објављена тамо где је Тито био? У НДХ или Црној Гори? Зашто у Србији? Одговор је доказ сарадње: Уз помоћ нациста, амерички спектакл натура Тита као гоњеног у Србији – иако Тито тада уопште није у Србији! То је важно да би се преварило америчко јавно мњење: Тито је у рату против Нациста – Србија није! Та лаж је одвратни покушај да се анулира непобитан Макдауелов доказ: “Тито уопште не ратује против Нацизма!” Јер… зашто би га иначе Немци гонили, зар не! Међутим, апсурдну искићеност Србије потерницом – Спектакл Лажи је усмерио и против Српског Народа Србије: Тито ратује против Немаца – не ратујете ви! За клање Марка Месића Србији се морао сломити дух! Овакав почетак трећег чина илуструје невероватност фантазмагорије којом ће Лаж починити издају Истине, и устврђује да је стварно проучавање историје зато да се из анализе чињеница доносе логични, веродостојно доказани закључци – како то чини Макдауел – а да није да се као пијан плота преписују натурене “политички подобнe хронологијe догађаја”! Јер… чињеница да “Лајфов” фалсификат јесте био брижљиво припремљен – de facto значи: а) Ни издаја Равне Горе и Равногорске Србије – нити рекламни спектакл за Тита – нису засновани на стварним догађајима на терену! б) Пошто нису засноване на стварним чињеничним догађајима – и издаја Равне Горе, и реклама за Тита – Спектакл јесте – de facto умишљена обмана! Међутим, иако се почетком тог припремљеног издајства сматра фалсификат часописа “Лајф” – медијска кампања Спектакла активно је почела већ априла 1943: “Поручник Волтер Бернстејн (Walter Bernstein), дописник америчке армијске публикације “Јенк” (“Yank”), који је био у зачућујуће “блиским односима са партизанским представницима у Барију”, одлази на такозвану “Титову територију” – “без знања Савезничке команде за Медитеран”!(17) У збрканом цитирању неверодостојних наређења и врло згодних пригодних “објашњења” – нема логичног објашњења како су “представници одани партизанима” – и то док су партизани били непознати – како су се уопште обрели у савезничком штабу у Барију већ од 1941. – и како то да су били толико моћни да у Савезничком штабу већ у доба капетан Хадсоновог доласка успешно саботирају савезничку сарадњу са Дражом и преобрате је у интригантско саботирање против Равне Горе! И како то чак много пре Дикиновог доласка у Каиро? И како то још у време док је Запад био потпуно оријентисан на Дражу Михаиловића? И како то да су већ од раних дана рата – у Барију већ били Титови “представници” – баш као да је Савезничка команда била некакво јавно стециште умоболних илузиониста?

Тек данас Макдауелова Савест одговара на то питање: Једно од кључних питања која расветљава Макдауелова анализа није само – ко je иницијатор Лажи – већ и да је Лаж заснована на стварном Титовом лику – не као комунисте – него камуфлираног “хрватског националисте”! Манипулисањем комунистичке идеологије Тито камуфлира своју усташоизоидну мржњу Срба! То документује и понашање наводно “мистериозних” Титових “представника” у Барију још од дана када је Тито “непознат”: њихово спречавање законских представника савезничке избегличке владе у Лондону да делују у корист Равне Горе; и саботажа анти-нацизма равногорског покрета Равногорске Србије – доказују: • а) Већ од најранијих дана усташоизоидно деловање аминују британски органи који доминирају савезничким безбедносним органима у Барију; • б) Британска здружена усташко-партизанска саботажа је директно против Равне Горе што доказује и британски покушај “преузимања устанка” – отимања од Драже и Србије! • в) Циљ британска саботаже у дослуху са Ватиканом, и посредством Абвера, како документује Макдауел, јесте “задржавања западне Југославије после рата у зони потпуног британског утицаја”! Усташко-партизанска саботажа још је схватљивија када се узме у обзир да је Савезничка Команда за Медитеран, чак априла, 1943, наводно вратила Волтера Бернстејна у Бари, истим авионом којим ће доцније стићи Прибићевићева група – зато што је “без знања Команде” отишао на “Титову територију”! Команда је Бернстејнов “прекршај” чак казнила “забраном објављивања” – и наводно му је тек “много доцније” дозволила да “опише своју посету – и то само у “прокомунистичком” часопису “Њујоркер”! (“New Yorker”)!(18) Како то кад наводни “Титови представници у Барију” – de facto усташко-партизански – осионо саботирају Равну Гору; за своју расистичку мржњу Срба чак користе савезничке војне и обавештајне органе, па чак и авионе савезничког ваздухопловства, као на пример у случају Џорџа Мусулина, који је тек претњом револвером спречио најмљене пилоте, који су – противно наређењу – покушали да га уместо на Равну Гору преваром парашутирају на партизанску територију? Како то да је осионо антисрпско ометање савезничких војних операција редовна појава? Одговор дају, прво: “убиство на Романији парашутиране савезничке мисије упућене на Равну Гору” од стране – “хрватског команданта”! Ко је сад па тај “хрватски командант” и то на Романији, и то наведен у врло цењеној америчкој књизи “The Holocaust Chronicle” у којој се Броз глорификује више него чак и у папиним булама? Закључак је јасан: од самог почетка Усташе вршљају по савезничким командама и почињавају саботаже корисне за партизане чији су агенти преобучени у Усташе и увршћени у састав њихових представника при савезничким штабовима! И друго: Тито је планиран да остане под ореолом “комунисте”! Осим тога, “Бернстејнов прекршај” осудила је Савезничка команда а – не доминантно бритнска команда! Та чињеница безпоговорно доказује Макдауелов закључак о “губљењу контроле”! Eлем, за време док је Бернстејн био у “Титовом штабу”, “на његову иницијативу, новинска агенција АП (Associated Press) послала је” Титу “написана питања за интервју на која је Тито одговорио.” За датум овог “интервјуа ‘на даљину’ означен је 30. април, а као место где је

интервју обављен означен је… Бари”?!? То значи у Команди у Барију доминатнан британски “утицај” омогућава чак и најфантастичније лажи које се могу измислити: Пошто је интервју “објављен у многим америчким листовима”, а “Њујорк Тајмс” га је објавио 21. маја”,(19) логично је закључити да је Бернстејн, пошто је био “близак” назови “партизанским представницима” у Барију – или како то данас доказује Макдауел – усташким партизанским представнцима – и пошто је отишао у Титов штаб “без знања Савезничке Команде за Медитеран” – да је Бернстејн тај ко је договорио интервју – али не по налогу мистериозних “Титових представника” – већ по налогу Ватикана, како то Макдауел непобитно доказује: Ватикан је за Черчила био – “једини ‘утицај’ у који је Черчил” – “веровао”! И то фанатички! То значи да је Спектакл већ у пеленама приказао себе као свој сопствени апсурд: Савезничка Команда за Медитеран је чак неко време “задржала објављивање интервјуа” – међутим, упркос родољубљу које je доиста здружило Америку током Другог светског рата – али пошто агенција АП узастопним и енергичним протестима инсистира да објави интервју са непознатим Титом: Интервју је – објављен!!! Иако је то наравно било пре вечере пуковника Крајгера у “Врховном штабу”, и то на вече уочи чувеног такозваног “Десанта на Дрвар”, апсурдно инсистирања АП-а открива и огромну контролу Черчиловог Дикина над медијима, и невероватан обим завере, и не само “умешаност” америчких медија у заверу већ њихову превасходну улогу у драматизацији Спектакла! И такође открива да је завера одједанпут толико омоћала да може да манипулише не само војне ауторитете већ и интересе Америке: Пошто је Бернстејн отишао у Титов штаб по налогу Ватикана и Черчила – интервју се мора објавити зато што је медијски Спектакл – у корист Тита! То такође непобитно доказује да је Спектакл измишљотина: Спектакл није заснован на чињеничном стању стварности! Одвија се независно од развоја Другог светског рата! И неумитан је… јер се одвија без обзира на исход рата! Доцније, “Њујорк Тајмсов” познати дописник Шулцбергер, објаављује “прву Титову биографију у ‘Њујорк Тајмсовом’ недељном магазину, 5. децембра, 1943, а 11. децембра “Њујорк Тајмс” објављује Титову фотографију” – испод које пише крунска лаж Спектакла којом је Зло запечатило судбину Добра и Истине: “Маршал Јосип Броз (Тито) у свом штабу, негде на Балкану, одакле руководи операцијама против Нациста”!(20) “Негде на Балкану” је Шулцбергерова прва лаж: Титов такозвани штаб је на територији НДХ – под британским надзором и обезбеђењем које мистериозно функционише неометано од Немаца на територији НДХ која се лажно рекламира америчкој јавности као “окупирана територија” (“behind the enemy lines”)! Друга Шулцбергерова лаж је: Тито не руководи никаквим “операцијама против Нациста”!

Претварање фатаморгане Тита у крвави злочиначки спектакл привида усаглашено предводе тада најпопуларнији амерички магазини “Лајф” и “Тајм”; најзначајније америчке новине “Њујорк Тајмс”; и тадашње најмоћније светске новинске агенције Ројтерс и AП – све на основу лажних података добијених од “Радио Слободна Југославија” – ака од Вељка Влаховића: Титове паралаже о “ратној слави” и лажне “оптужбе” против Равне Горе – емитују британски BBC и амерички “Глас Америке” – док нацистичка обавештајна служба шпикује Спектакл синхронизованим лажима наводних “напада”, “десанта”, и немачких потерница за Титом у Србији!!! Meђу првим “савезничким новинарима, који су са званичним благословом Савезничке команде за Медитеран (Allied Mediterranean Command) стигли на партизанску територију били су дописник часописа “Тајм” (Time), Стојан Прибичевић, Американац српског порекла, и дописник Ројтера, Џон Талбот (John Talbot)”.(21) “Група је слетела на аеродром близу Босанског Петровца који је био под контролом британских снага.”(22) “4. маја, 1944.”, амерички новинари су се у Титовом штабу “срели са Черчиловим сином Рандолфом” (Randolph Churchill).(23) “9. маја, 1944. амерички новинари су ”вечерали са Титом у Дрвару”!(24) “Први Прибићевићеви дописи појавили су се у неколико америчких листова, укључујући и часопис “ПМ” (PM), од 15. маја, а опширнији извештај у часопису “Тајм” (Time), од 22. маја.”(25) Иако се не зна се да ли је пригодом састанка Черчилов син Рандолф уверио америчке новинаре да ће Титова федерална Југославија бити краткотрајна и да ће после њеног распада “западнa Југославија бити у зони потпуног британског утицаја” – очигледно је да упркос познатим причама о напијању и отрежњивању – Рандолфова улога у укључивању НДХ у “победнице рата” – via Тито – није била нимало наивна – напротив: била је кључна! После напете мистерије холивудског стила, Савезници пребацују Тита из Дрвара на острво Вис где су тада већ савезничка војна база и аеродром. То значи: Прво: Тито je на Вису безбедан! И друго: Од јуна па до почетка октобра 1944. Тито не руководи никаквим “операцијама против Нациста”! Тито није на бојишту! То значи, Лаж натерује Историју да поверује у невероватножу Лаж – коју сервира Спктакл Шулцбергера и “Њујорк Тајмса” – да Тито “руководи” некаквим “операцијама против Нациста”! Та Лаж је пресудна да би америчка и западна јавност поверовалe у невероватност произвођења Тита у лажног “хероја Другог светског рата”!!! Чињеница да је Шулцбергер најмљени провокатор пропагандиста – доказује и здружену припремљеност бајке о Дрвару: После сумњиве “процуреле” тврдње немачке обавештајне пропаганде – “Немци су 25. маја ухватили Тита” – BBC емитује: “Тито, уз помоћ Савезника, пребацио свој штаб из једног дела Југославије у други део Југославије”! A онда “18. јуна Шулцбергер извештава у “Њујорк Тајмсу”: Маршал Тито “одлетео у Италију јер није било расположивих аеродрома у Југославији” – па одмах затим: “Маршал Тито je сада натраг у Југославији”!(26)

Шулцербергер и “Њујорк Тајмс” варају – и то безочно: Tакозвани “Титов штаб” је безбедан на територији НДХ! Тито није “пребацио” свој штаб из “једног дела Југославије у други део Југославије” – Тита су Савезници пребацили са савезничке територије у околини Босанског Петровца – на другу савезничку територију на острву Вис! Тито није одлетео у Италију зато што “није било расположивих аеродрома” – јер је био врло “расположив” и “необично активан” савезнички аеродром у Босанском Петровцу! Тито није “одлетео у Италију због нерасположивих аеродрома” – нити због лажиране вести да су га Немци “25. маја ухватили”! Не: Тито је пребачен у Италију за фото-оп – да се као “маршал” шепури на паради Победе, сретне и фотографише са Черчилом пред савезничким командантима, и добије прецизне директиве за Убиство Равне Горе и Равногорске Србије! Дакако, за фото-оп “маршал” Тито није био ни “го” ни “бос” како су његови усташки и лички убице лагали осуђене Србе непуних годину дана доцније. “Тито шест сати код папе”! Најдужа аудиенција “свете” шамлице Док се шепурио у Анцију Тита је папа примио у аудиенцију, која је трајала ни мање ни више – чак “шест сати”!!!(27) Маратонска шесточасовна аудиенција код папе свакако је трајала толико абнормално дуго зато јер је папа морао прво да се увери у Титову тоталну оданост “хрватству” НДХ пре него што ће му издиктирати “канонизиране” директиве чије ће крволоштво у Србији спровести у партизанској униформи усташки “заповедник” Марко Месић, а које ће деценијама доцније његов нећак, Стипе Месић, назвати јединственим “двема победама” НДХ у Другом светском рату! Такође деценијама доцније, наравно амерички магазин “Тајм” (“Time”) објављује сентиментални растанак Стипе Месића на језеру у Шкотској, од успоемене на покојног британског бригарида Меклејна. Стипе том приликом износи врло чудан закључак: ипак треба поштовати Тита јер без њега не би било хрватских победа! Тек данас, објављивањем Макдауеловог Сведочанства Истине у “Стрељању историје”, Стипин закључак престаје да буде чудан: иако пресудна за преживљавање Усташтва и НДХ – Титова улога била је уствари – другоразредна! И зато што стварни задатак Титове издаје био комплексан, зато је аудиенција код папе трајала свих шест абнормалних сахата… Усред рата – далеко од ратишта: “Го” и “бос” приређује пријеме на јахти! Али… одвратност те издаје одразиће се тек на острву Вис! Роберт Марфи (Robert Murphy) “9. јуна, 1944. телеграфише Државном секретаријату”: “Маршал Тито и Совјетска мисија су на Вису”(28) Спектакл је морао да у америчку јавност утуви лаж да је Тито комуниста – зато је на Вису “са Титом и Совјетска мисија”! Али… можда је на Вису и Марко Месић да Совјетску мисију убеди да је Титу – упркос његовој лажној војсци од 200.000 – за Убиство Србије неопходна Црвена Армија, како би Месић могао да реализује своју папинску хулу хришћанства – усташоизоидну инквизицију “српских шизматика” – коју је пришипетља Тито сакрио у обланду некакве лажне “револуционарне” ликвидацијe некакве “великосрпске буржоазије”! Иако је несхватљиво да нико од совјетске мисије не препозна Марка Месића као нацистичког злочинца заробљеног на Стаљинграду, али… али ипак… од свега је непојамно и

најчудније да усред рата… Тито – “го” и “бос” Тито – приреди пријем – на јахти… за Марфија, и не само за Марфија… али… на јахти… усред рата… далеко од ратишта… на јахти! Наравно, да би Спектакл изгледао стваран – све лажне нестварности морале су бити – невероватне! Такав драматуршки узус прописао је још антички Аристотел – зато се лаж Зла држи тих узуса чак и у Поточарима Сребренице, Рачку Косова, Рамбуијеу Србије: лаж постаје вероватна само ако је исувише невероватна! Међутим, иако Макдауелово Сведочанство Истине поставља најнеизреченије питање од свих гаталица: да ли се Тито додворавао Черчилу или Черчил Титу, ипак… иако се не зна да ли је приликом пријема на јахти Марфи поново издиктирао Титу исто што и папа пригодом абнормалне шестосахатне аудиенције – о унутрашњим границама федералне Југославије под поглавништвом Загреба”; нити да ли је уз диктат Марфи укључио и услов да Тито ушета у осуђену Србију са Вишинским од којег нема боље камуфлаже да је Тито комуниста а не Усташа… али… Тито је на Вису срео и бана Шубашића којом пригодом га је уверио “да ће у Југославији водити хрватску политику”, јер: “Ја сам најприје Хрват, а онда комуниста”! Може се зато предпоставити да је на Вису срео и Ивана Мештровића, којег је хрватски часник Тито убиједио: “И мени као и Вама хрватски интереси прво леже на срцу”, јер “вјерујте да нисам на челу државе било би зло за Хрватску…”(29) Па пошто нема краја додворавању… било би напросто чудно да на овом постдрварском кабадахијском састанчењу на јахти на Вису није партиципирао и фратар Крунослав Драгановић, свемоћник “у свемоћном Ватикану” који је “учинио велику услугу Брозу, реакционарном лакеју западно-европских и америчких обавештајних сервиса”, и који је крунисао маршала “у току 1971. титулом “Почасног каноника цркве светог Јеронима у Риму” – што значи да је том благошћу “папа Брозу доделио привилегије – које је имао и аустријски Цар над Хрватима”!(30) Фантазмагорија Спектакла од лажног “голог” и “босог” до тајног “цара” – Титово не враћање на ратиште у Југославији од Дрвара до краја ратних дејстава – и састанчење далеко од ратишта – доказују да је Спектакл Зла заснован на најодвратнијој лажи, и да је Увертиру Спектакла “Њујорк Тајмса” активирао фаслификатом већ 1941. под насловом: “Serbs Said to Slay Croats”! “Извештава се: Срби кољу Хрвате”! “Њујорк Тајмс”, “12. априла, 1941 – извештај новинске агенције УП (UP): “After proclamation of a Croatian state, Serbs began a ‘wholesale slaughter’ of Croats residing in Serb territory” – “Након проглашења хрватске државе, Срби почели општи покољ Хрвата који живе на српској територији”!(31) Једини покољ 12. априла, 1941, био је масовни покољ Срба на територији марионетске државе Трећег Рајха, такозване НДХ! Чињеница да “Њујорк Тајмс” лаже од самог почетка ратних операција на тлу бивше Југославије, безпоговоран је доказ да лаж није само британска већ и америчка, и да је анти-српски Спектакл “Тито највећа превара Другог светског рата” припремљен давно пре фактичке окупације Југославије!!!

Зато усаглашеност савезничких медија, па чак усаглашеност и са нацистичким обавештајним службама – указује на још једну врло чудну везу: Американац Ц. Д. Џексон (C.D. Jackson), иако је током рата био активан члан америчког OSS-а, оног тренутка када је после Трумановог “отпуштања” генерала Донована створена ЦИА – која је америчком јавном мњењу лажно рекламирана као “OSS-ЦИА” – иако је OSS тада већ био разобличен јер америчком родољубљу није одговарала нити издаја Победе у рату, нити ЦИА под окриљем нацистичког генерала Гелена – авај, Џексон је постављен за директора ЦИА-ног Отсека за такозвани “психолошки рат” (psywar), и на том положају се задржао годинама. Међутим, мало је позната његова доминантна улога у кампањи за убиство Равне Горе и Равногорске Србије – и у лажној глорификацији Тита – и чувен је наводно само по “пирамидалној улози” у “фалсификовању истине зарад” такозваног “Хладног рата”!(32) Међутим, информисани обавештајци су помињали током деведесетих да се и пречеста позивања Ричарда Холбрука на такозвану “German House”, и већ поменута фрапантна сујеверност Стипе Месића успомени на бригадира Меклејна у “Тајм” магазину, и његово размишљање о другоразредности Тита у односу на преживљавање НДХ – надовезују се на блиску сарадњу са Ц. Д. Џексоном, који је био један од свемогућих извршних директора магазина “Лајф” у доба када је “Лајф” починио фалсификат – а и “Тајм” магазина у доба Месићеве алузије… Џексоново зло није само нечасно него је de facto оваплоћење Зла: “канонизирајући” Тита фантазмагоричнoм измишљотином “ратника” и “маршала” – Џексон је лично активирао расистичку мржњу инквизиције против Срба, и – ако је Холбрук заиста био у дослуху са њим – обезбедио њен убилачки антихришћански наставак деведесетих прошлог века холокаустом ликвидације Србије и Православља! То доказује и титоистичко-усташко-савезничко прогонство генерала Донована и пуковника Макдауела које се наставило чак и током Равогорског конгреса у селу Ба: “Конгрес је од стране британског ‘Гардијана’ филмован – и у Гестапоу у окупираном Београду” – овај британски филм – “приказан” је већ “око 20. Фебруара”! Наравно – Гестапо је одмах почео “хапшења”!(33) Подређивање Америке мржњи Зла можда најречитије казује амерички оперативац Филип Ејџи: “ЦИА није направљена за сакупљање информација – већ за мешања у унутрашњу политику других земаља.“(34) Да ли је ово алузија на отпуштање Донована и утицај нациситичког генерала Гелена? Ко зна… пише се свашта, свашта тврди… међутим… закључак који произилази из невероватности фантазмагорија Спектакла “Тито највећа превара Другог светског рата!” активираног 1941. а разјареног 1943. – врло је трагичан: На територији бивше Југославије више се – не води Други светски рат! Уместо рата, здружена савезничко-нацистичка кампања, под лажним покрићем “грађанског рата” – припрема расистички холокауст “коначног решења”: убиством Равнe Горе и Равногорске Србије – via довођењем Тита на власт!

Још је трагичније да Равна Гора и Српски Народ Равногорске Србије – иако издани па чак и

бомбардовани на захтев Тита – верни својој Националној и Духовној Одговорности Добру – настављају Други светски рат жртвујући се за Савезничку Победу! И зато што је Макдауелу новембра 1944, по повратку из Југославије “у Вашингтону” – “забрањено да говори без допуштења” – зато је он проговорио тек данас Сведочанством Истине које је пре смрти поверио Мајклу Раденковићу: “Званична британска политика према Југославији у јуну 1944. састојала се у нападању генерала Михаиловића као сарадника окупатора, и пуној војној помоћи и признању Титовог партизанског става и у очитој вољности да призна тај покрет као фактичку владу у Југославији” – иако је “британска политика према Југославији” de facto “заснована на нетачном увиду у војне и политичке прилике на подручју Југославије” – ипак – јуна 1944. британци чак кажу “да могу одлучити да задрже – западну Југославију – после рата у зони потпуног британског утицаја”! Такво “решење приписује се јаком католичком утицају”, и уверењу Ватикана да ће “под контролом Британије Тито одбацити своје комунистичке везе” – “зарад свога хрватског порекла”!(35) Формулација Ватикана и Усташтва које су амерички и британски “утицаји” успоставили довођењем Тита на власт – била је ‘неутралисати’ Србију која ‘не може постојити као етнички чиста држава’! У ту сврху није било бољег решење од Тита да прошверцује Усташтво и НДХ да ликвидирају ‘Српско питање’! Зато је током Спектакла, како доказује Макдауел, започето “убрзано повећање англо-америчке помоћи искључиво Титу” – и то “стварањем копнених и ваздушних база у северним областима Југославије” – наравно на територији папине Dei-НДХ! Нестварност ових чудесних догодовштина на територији НДХ, и нестварност фатаморгана Спектакла “канонизованих” у “буле” зване “седам офанзива”, “Сутјескa”, “Неретвa”, “Авноји”, “НОР”, “НОБ”, “антифашизам”, “врховни штаб”, “десант на врховни штаб” – доказује да нису ништа друго до најодвратније лажи Зла откад је свијета и вијека: папском булом “канонизовано” је устоличење Тита на престоље фалсификоване историје – Зло је “канонизовало” злочинство расистичке мржње уместо морала као основе људског битисаања и будућности! Да та “канонизација” Зла – јесте лажно Хришћанство – најстравичнији доказ је да је усташки “deiгенерал” Марко Месић, којег је Тито из частничке благозахвалности “Светој Столици” “канонизирао” у команданта почасне гарде у Белом Двору – стрељао Исуса Христа на фресци у капели Белог Двора – директним поготцима у очи! Већ 1914. ”Папа Пије XII сматрао је да усташки ”геноцид над Србима мора бити избачен из светске историје. То су биле његове речи”! (36) Сходно овој папској мржњи, доцније, у наша времена, други папа, Јован Павле II – је Јасеновачке жртве “предао забораву”!(37) У послератнној будућности обављена је мржња папе Бенедикта XV: ”Срби православни и Србија има да нестану са лица земље!”(38) Зато данас “Јутарњи лист” наводи: “у Риму, врло брзо након пада НДХ, свештеник Крунослав Драгановић и група свештеника и редовника везаних уз Завод Светог Јеронима, који се налази у центру Рима, али је под управом Ватикана, успоставили су мрежу која је требало да омогући припадницима квислиншког режима да се пребаце у земље Јужне Америке.”(39) To непобитно доказује да су

Брозови такозвани процеси против Усташа били најобичнија лакрдија обмањивања сходно Ватикановој “шесточасовној директиви”: послератна бдућност је “постала”: “Свет не зна о Јасеновцу – Истина о геноциду закопана у Ватикану”.(40) Зато је за папу Јована Павла II, који је Степинца прогласио блаженим, кардинал Бозанић априла ове године рекао да је Павле II “постао”: “Папа хрватске наде”.(41) Зато је на “тонским снимцима са састанка хрватског цивилног и војног врха на Брионима 31. Јула 1995, уочи почетка “Олује“ у Книнској Крајини – Туђман изјавио нанећемо такве ударце да ће Срби практично да нестану”.(42) Чудни неки пробисвети мржње Зла – Христа стрељају а себе приказују као некакво такозвано хришћанство… То праиспољно Зло је одговор како је могуће ”да злогласни фратар Крунослав Драгановић, који је био на листи ратних злочинаца – слободно живи у Југославији од 1967. до своје смрти 1983. – и да није изведен на суд”(43) – јер је директан одговор на питање: Ко је кога и због чега довео Злочин на влст! Зашто се онда такозвани “српски“ некакви “најпознатији познаваоци” скањерају “Стрељања историје”? Да ли зато да не би открили усташку спрегу атисрпске мржње Драгановић-Тито? Или зато што је Тито преузео лажну историју коју је Аустроугарска завела као некакву српску историју? Да ли зато фалсификују Равну Гору у “четништво”? Да ли се зато скањерају да кажу да су побијена деца Козаре и Грахова – српска деца српске Козаре и српског Грахова? И Најзад… зашто беже као ђаво од крста од одавања почасти српским сенима српске Зеленгоре?

Ни Срби ни Србија, ни Добро ни Православље неће преживети ако се Српска Савест и Одговорност не ослободе од шкарта! Амин

Часлав М. Дамјановић www.Ravnogorskivenac.com _______________ (1) Макдауел, Сведочење пред Комисијом Комитета за праведно суђење Дражи Михаиловићу, Сведочење # 15, стр. 473) (2) Макдауел, Сведочење пред Комисијом, Закључци # 15, стр. 491) (3) Макдауел, Закључци #2, стр. 490-492) (4) Макдауел, Сведочење #18, стр. 473)

(5) Макдауел, Закључци #19, стр. 490-492) (6) Макдауел, “Стрељање историје”) (7) Макдауел, “Стрељање историје) (8) Макдауел, “Стрељање историје) (9) Макдауел, “Стрељање историје”) (10) Макдауел, “Стрељање историје”) (11) Макдауел, “Стрељање историје”) (12) Владислав Сотировић, Историчар, архивски документ) (13) “I ustaše i balisti ubijali po Srbiji”, B. Subašić, Вечерње Новости OnLine, 03/ 01/14, 21:30) (14) “Стрељање историје”) (15) “Родољуб или издајник”, Дејвид Мартин, стр. 182) (16) Исто, Мартин, стр. 222) (17) Волтер Робертс, “Тито, Михаиловић, и Савезници, 1941-1845”) (18) Исто, Робертс) (19) Исто, Робертс, стр. 227-229) (20) Исто, Робертс, стр. 227-229) (21) “Тито, Михаиловић и Савезници, 1941-1945”, Волтер Робертс, стр. 227-228) (22) Исто, Робертс, стр. 228) (23) Исто, Робертс, стр. 227-229) (24) Исто, Робертс, стр. 227-229) (25) Исто, Робертс, стр. 227-229) (26) Исто, Робертс, стр. 229) (27) Видео: “Бодље и жаоке”, Интервју: Драган Крсмановић, 01/21/14) (28) “Тито, Михаиловић и Савезници, 1941-1945”, Волтер Робертс, 229)

(29) Prof. L. M. Kostic, “Komunisticko taksiranje naroda Jugoslavije”, Toronto, 1969, str. 406-407; Ivan Mestrovic, “Uspomene na politicke ljude i dogadjaje”, Buenos Aires, Argentina, 1961. Из “Документација о злогласном фратру Крунославу Драгановићу”, Душан Буковић, Телеграф, Новинар.де, 01/09/14) (30) “Katolicka crkva u Jugoslaviji”, Hrvatski tjednik “Danica”, od 29 rujna/septembra 1971, Chicago, Illinois; Isto: Ante Jeric, “Svica”, broj 135, Dalmatian publishing company, New York, 1971, Из “Документација о злогласном фратру Крунославу Драгановићу”, Душан Буковић, Телеграф, Новинар.де, 01/09/14) (31) “A Nation’s Fight for Srvival”, New York, 1943) (32) Ерик Томас Честер, “Скривена мрежа” – Eric Thomas Chester, “Covert Network: Progressives, The International rescue Committee, and the CIA”, Armonk NY and London: M.E. Sharpe, 1995, pp. 160-183, quoted by Daniel Brandt, “Journalism and the CIA: The Mighty Wurlitzer”, NewsLine, No. 17, April-June 1997, page 2 of 11) (33) Милослав Самарџић, Историчар: “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, IV том, НИП, “Погледи“, Крагујевац, 2007, стране 67-76, [87]) (34) “Контролисани хаос: Балканска методика”, Др. Јелена Гускова, “Глас Русије”, 02/19/14) (35) Макдауел, “Стрељање историје”) (36) Др. Смиља Аврамов, промоцијa књиге Карлхајнца Дешнера, “Политика римских папа у XX веку”) (37) Проф. др С. Живановић: “Поводом вести да ће у Сарајеву бити подигнут споменик папи Јовану Павлу II”, Борба за веру, 03/25/14) (38) “Прошлост уопште није прошлост”, Аутор, Новинар.де, 03/24/09) (39) “ЦИА: Ватикан пружио уточиште Павелићу”, Д. Вукотић, Борба за веру, 0424/14) (40) “Истина о геноциду закопана у Ватикану”, М. Ђурић, Новинар.де, Вести, 05/03/07) (41) “Бозанић: Ништа не може зауставити канонизацију Степинца”, “Танјуг”, “Борба за веру”, 04/22/14) (42) “Шта је рекао Туђман уочи Олује”, Новинар.де, 04/25/07, Мондо, Хрватска телевизија (HTV) (43) “Документација о злогласном фратру Крунославу Драгановићу”, Душан Буковић, Телеграф, Новинар.де, 01/09/14)