Tito i Jasenovac-feljton Večernjih novosti.docx

Ћутање о логору смрти Pero Simić | 24. април 2016.

У првој депеши упућеној у Москву, априла 1942, у којој је говорио о Јасеновцу, Тито не помиње Србе, већ тврди да се у логору налази "више од 10.000 најбољих синова Хрватске"

Јосип Броз са делегатима Авноја у Бихаћу

ТИТОВИ историчари и новинари, каријеристи и занесењаци, које чињенице нису много интересовале, деценијама су говорили да је он до краја Другог светског рата веома мало знао не само шта се стварно дешава у Јасеновцу, већ и о масовним покољима усташа над Србима и о стварном карактеру нацистичкофашистичке Независне Државе Хрватске (НДХ). То је само по себи нелогично, јер је он највећи део Другог светског рата, од краја 1941. до краја маја 1944, провео на територији НДХ, а и од маја до краја 1941, док се налазио у Србији, знао је како су усташе у НДХ организовале лов на Србе. Крајем тог месеца, он је у депеши свом "Деди", како је звао Стаљинову Коминтерну, московску централу свих комунистичких партија у свету, први пут поменуо усташе. Оне су, како је рекао, само од априла до краја маја 1941. стрељале и поклале хиљаде Срба, а "по селима НДХ стријељано је на стотине Срба, сељака и радника без икаквог разлога". Тврдио је да су Хрвати толико огорчени због тога што су усташке власти "Србима и Јеврејима одузеле сва права да није искључено да због тога у Хрватској дође до сукоба између усташа и народа". ДО СУКОБА није дошло ни до краја рата, а Тито је тих дана о карактеру НДХ обавестио и чланство своје партије. Рекао је да тај режим представља само "шачицу франковачке господе", при чему је мислио на присталице хрватизираног Јеврејина, србофоба Јосипа Франка, који је, уз хрватског екстремистичког политичара Анту Старчевића, био узор и претеча усташа. Тврдио је и да поглавник НДХ Анте Павелић против себе у Хрватској има "читаву радничку класу", чак "99 посто хрватског народа". То је било велико претеривање, јер се у таквим околностима не би могао одржати на власти ни до краја 1941, а камоли све

до капитулације Немачке. А поготово не би могао, све до немачке капитулације, остати највернији савезник Адолфа Хитлера изван нацистичке Немачке. Уосталом, та "шачица" је крајем 1941. нарасла на оружану силу од 262.326 бораца. А страх од те "шачице" био је толики да у Хрватској, за све време рата, није забележен ниједан јавни протест против бестијалних усташких клања српске деце, жена и стараца! Тито још средином априла 1941. апеловао на своје симпатизере да "сачувају своју хладнокрвност". И тврдио да се баш тада, када је Југославија морала да капитулира, и када су хрватски наци-фашисти већ прогласили НДХ, "народи Југославије, укључивши и већину Хрвата, херојски боре за своју независност против многобројних непријатеља", а тада се против фашизма у Хрватској није борио нико. А ни у Југославији тада није било никаквих борби, земља је већ била капитулирала, Михаиловић се са остацима југословенске војске потуцао по Босни и спорадично борио против Немаца. СЕДМО ОТКРИЋЕ О ЈОСИПУ БРОЗУ Aутор овог фељтона објавио је 20 публицистичких и историографских књига. После прве Титове комплетне политичке биографије, објављене досад у 12 издања, у Загребу и Љубљани промовисан је за "највећег светског титолога". У својим књигама разрешио је шест највећих непознаница Титове биографије. Кад и зашто га је Стаљинов режим довео на чело КПЈ, какву је улогу Тито имао у трагедијама елите КПЈ ликвидиране у Москви, шта је радио у Шпанском грђанском рату, како га је Стаљин 1944. довео на власт у Београду и због чега је Тито 1948. Стаљину рекао "историјско не". Симићева двотомна књига "Тито и Срби" је његово седмо откриће о Ј. Б. Титу и доноси мноштво непознатих чињеница о проблематичном Титовом односу према Јасеновцу, разграничењу Србије и Хрватске, карактеру Независне Државе Хрватске. На молбу "Новости", аутор је одабрао најзанимљивије делове из прве књиге "Тито и Срби", који говоре о односу Тита према Јасеновцу. Књига у четвртак излази из штампе у издању "Лагуне".

ДРУГИ пут Тито је у свом обраћању "Деди" поменуо усташе 23. августа 1941. године. Јавио им је да су усташе "само код Санског Моста поубијале око хиљаду жена, деце и стараца", да су "села Омарска и Пискавица потпуно истребили", да су стотине мртвих и рањених сељака "бацале у јаме и затрпавале", али из само њему знаних разлога није рекао да су усташке жртве били Срби. Злочин код Санског Моста, који се тада, као и готово цела Босна и Херцеговина, налазио у саставу НДХ, био је много већи од бројки које је он помињао. Усташе су само у Санском Мосту 2. августа 1941. стрељале око 800 људи, а у неколико наредних дана у околини овог места у западној Босни побијено је још 2.200 Срба. У оближњем Приједору, 3. августа усташе су ликвидирале 700 Срба, а у селима Омарској и Пискавици још неколико стотина Срба. САМО две недеље после слања ове депеше, Тито је 8. септембра 1941, у "Билтену" свог главног штаба који је углавном дистрибуиран његовим симпатизерима у Србији, другачије говорио о усташким злочинима над Србима. Писао је да је "под ножем Павелићеве усташке банде погинуло стотине хиљада Срба: жена, дјеце и стараца".

Крајем лета 1941, и у Београду, у коме се Тито тада налазио од маја 1941, увелико се знало о концентрационом усташком логору у Јасеновцу, који се са својим стратиштима и другим логорима смрти простирао чак на 210 квадратних километара. А знало се о масовним усташким покољима и бацању хиљада живих Срба у крашке јаме широм Хрватске и Босне и Херцеговине. Знао је то и Тито, али ни у многобројним депешама које је тада слао свом московском "Деди", нити у обраћању сопственим присталицама у Југославији, није помињао ни Јасеновац ни друге усташке логоре. ТИТО тек 4. априла 1942. године јавља Москви да се "најстрашнији концентрациони логор у Хрватској налази у Јасеновцу". Рекао је да је "џелат Павелић", а не НДХ, "у овај концентрациони логор бацио више од 10.000 најбољих синова Хрватске", не помињући да је у Јасеновцу заточено највише Срба из Хрватске и Босне и Херцеговине, а поготово није спомињао да су они отерани у овај логор смрти зато што су Срби. Известио је и да је од тих 10.000 "најбољих синова Хрватске остало свега још хиљаду и по живих људи", а да су "сви остали били подвргнути ужасним мучењима и убијени". А на крају је додао како "саме усташе признају да је од почетка њиховог доласка на власт у Хрватској убијено пет стотина хиљада људи, већином Срба"! УСТАШКЕ логоре Тито је други пут поменуо тек пет месеци касније, 15. септембра 1942, када је свом "Деди" јавио да су његови борци из логора Јастребарско код Загреба ослободили "600 [српске] дјеце с Козаре". Четири дана касније, исправио се, говорећи да је ослобођено "900 козарачке дјеце, а не 600, а истина је да су партизани тада из логора у Јастребарском спасили 272 козарачка детета". У другој депеши Тито је, додворавајући се својим московским шефовима, написао како су ова козарачка деца, која тад вероватно нису ни знала за Стаљина, била спремна да за Стаљина, сви до једнога, изгину: - Усташе су их (у логору) подвргавали мучењу и хтјели да их васпитавају у духу фашизма. Када је фашистички жандарм-васпитач наредио да узвикну "Живио Павелић!", из дјечјих редова заорило се "Живио Стаљин!". На питање ко је то узвикнуо, сва дјеца су подигла руке!

Демонски церек џелата Pero Simić | 25. април 2016.

Усташе су за време офанзиве на Козару, у Јасеновац и друге логоре НДХ одвеле десетине хиљада Срба. До сада је пописано 33.398 побијених. Нема пера које би било у стању описати страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца

Нова Градишка: Улаз у логор смрти

СРЕДИНОМ 1942. Титова војска је на Козари доживела један од највећих пораза у целокупном Другом светском рату. Потпомогнуте Немцима, усташе су само у једном селу на Козари заклале 450 цивила, "углавном жена и дјеце". Једног дана масакрирали су 500 рањених партизана, а партизани су ликвидирали 283 заробљених усташа. Усташе су за време офанзиве на Козару, у Јасеновац и друге логоре НДХ одвеле десетине хиљада Козарчана, међу којима је било и неколико хиљада деце. До сада је поименично пописано 33.398 побијених козарачких Срба страдалих у овој усташкој операцији, која је трајала 35 дана. НА ову трагедију утицала је и чињеница да партизанске команде Баније и Славоније, одакле се око 30.000 усташа и Немаца, са авионима и тенковима, устремило према Козари, о томе уопште нису обавестиле крајишке партизане. У казненој експедицији на Козару учествовао је и нацистички обавештајни официр Курт Валдхајм, кога ће Павелић због заслуга у овој операцији одликовати Сребреном колајном краља Звонимира. Титов режим ће Валдхајма после рата прогласити ратним злочинцем, а 1968. ће га одликовати Орденом југословенске заставе с лентом! У ЛЕТО 1942. Тито је знао многе појединости о масовним усташким злочинима над Србима у НДХ, јер су избеглице из околине Дувна у јулу те године детаљно информисале главног пропагандисту Владимира Дедијера о масовним злочинима усташа над Србима. Поред осталог, и о томе како су усташе у Кавурми код Дувна бациле у једну дубоку јаму 40 завезаних Срба, у Пушћицу 20, Реџеповки између 300 и 400, у Прологу у Ливањском пољу 473 Србина. - Ни пас из тих села није остао - извештавале су избеглице из околине Дувна. ПОСЛЕ једномесечне инспекције у западној Босни, Титу је о злочинима усташа тих дана реферисао и Милован Ђилас: - Оно што сам видио тог јутра (у селу Урија у западној Босни), а о чему сам и читао и слушао, тако ме је запањило својим ужасом. Све је то ипак изгледало другачије него када се чита. Најприје смо крај пута, под крошњом огромне крушке, наишли на два сељака. Лежали су на трави, у хладу. Убијени су у потиљак,

куршуми су изишли испод десног уха и отворили ране, тако велике да је из њих исцурио мозак. Ту је убијено још шест сељака. - Пошли смо даље путем, с обје стране живице од љесковог жбуња и папрати, и, наједном, насред пута, десет-дванаест лешева. Чини ми се само два средовјечна човјека. Остало жене, дјевојке, дјечаци, дјеца. На три-четири корака од ове гомиле крви и меса - колијевка празна, без пелена, без дјетета, са сламом увоштаном од дјечије мокраће. Чинило се да је слама још топла од дјечијег тијела. Дијете је лежало у гомили лешева. Али глава је била здробљена, без поклопца, без капи крви у шупљој лобањи. Мозак - да ли тог дјетета? - управо мало густе бијеле каше, лежало је поред главе, с комадима меса. Дијете без лобање. - И остали лешеви били су унакажени. - Кренуо сам даље. На раскршћу двадесет пет до тридесет лешева, бијаху ту двије мајке с дјецом, с дојенчадима. - Један седамдесетогодишњи старац лута по кући испретураних ствари и изломљеног посуђа. У соби два мртва сина и жена. Млађи син лежи насред собе, просута мозга. - И тако редом од куће до куће. Живих нема да сахране мртве. - У цијелом бићу код мене, а сигурно и код свих: не вриједи живјети на овом свијету док има људи који раде таква нечовјештва. СЕПТЕМБРА 1942, ако не и раније, Тито и његови најближи сарадници знали су практично све и о томе шта се дешава у Јасеновцу. О томе су их нашироко обавестили лидер хрватских комуниста Андрија Хебранг и његов сарадник Младен Ивековић, које су усташе септембра 1942, са тридесетак других логораша, пустиле из Јасеновца у замену за ослобађање двојице усташких функционера. Ивековић је описао неке од најпотреснијих сцена у Јасеновцу: - Нема пера које би било у стању описати страхоте и ужасну атмосферу Јасеновца. - Мјесеца јуна и јула у Јасеновцу су се обављале масовне ликвидације жидовских жена и дјеце. Транспорти су долазили из логора у Ђакову и Старој Градишки. Вагони са жртвама стајали су на прузи пред логором често пута више дана. Била је страшна жега, жене и дјеца умирали су у вагонима без воде и без хране. Запомагање и плач дјеце "Воде, воде", "Убијте нас!", знале су викати очајне мајке и жене. Одговор је била усташка псовка.

ДОБРИ ОКУПАТОРИПопут приче како су несрећна козарачка деца у Јасеновцу, уместо "Живио Павелић", демонстративно викала "Живио Стаљин", Тито се после совјетског диктатора на сличан начин, почетком 1942, додворавао и шефу Коминтерне Георгију Димитрову: - До сада су се бугарски [окупаторски] војници добро понашали према становништву Србије, а Бугари су већ од пролећа 1941. вешали Србе на окупираним територијама, забранили им употребу српске ћирилице, денационилизовали Србе, терајући их да постану Бугари.

- Гледао сам како из вагона уносе љешнице дјеце; гледао сам изнемогле и избезумљене мајке и немоћну преживјелу дјецу како под ударцима усташке тољаге посрћу на путу за Градину, у смрт. - Свако вече доносили су гробари пред магазине хаљине, рубље, ципеле и друге ствари жена и дјеце који су убијени маљем по глави. - Како је ужасан и језовит био концерт који су Цигани једне недјеље мјесеца јуна [1942] приредили заточеницима и себи! Управа логора је Цигане и друге заточенике нагонила да приређују концерте... - Концерт је одржан у доба кад је клање Цигана било у пуном јеку. У логору су се још кретале заплашене и ужаснуте групице Цигана, а међу посљедњима и један цигански збор пјевача и свирача. Пјевали су дуже, пјевали су са сузама у очима, пјевали су свима нама и небу у безумној нади да ће их пјесма њихова спасти од смрти. - Како су се демонски церекали усташки џелати, који су се вјероватно већ наслађивали како ће циганске лубање пуцати под ударцима крвавог маља!... Другог дана одведени су на кланицу.

ЈЕДАН од најокрутнијих јасеновачких кољача био је фратар Католичке цркве Мирослав Филиповић, коме је Павелићев повереник за све логоре у НДХ Вјекослав Лубурић, због "мајсторства" у клању логораша, 1942. доделио и друго презиме - "Мајсторовић". Загребачки Јеврејин, који је у Јасеновцу провео 44 месеца, сведочио је о једном од најмонструознијих злочина фра Сотоне, како су у Јасеновцу звали фра Филиповића Мајсторовића: - Свећеничко лице фра Мајсторовића, обученог у елегантно одијело, нашминканог и напудраног, у зеленом ловачком шеширу, са насладом је посматрало жртве. Пришао је дјеци, чак их је и помиловао по глави. Друштву се прикључио Љубо Милош и Ивица Матковић. Фра Мајсторовић рече мајкама да ће бити крштење њихове дјеце. Одузели су мајкама дјецу, а дијете које је носио фра Мајсторовић у својој дјечијој невиности миловало је нашминкано лице свога убојице. Мајке, избезумљене, нуде своје животе тражећи милост за малишане. - Двоје дјеце су метнули на земљу, док је треће бачено као лопта у зрак, а фра Мајсторовић, држећи у руци бодеж окренут према горе, три пута је промашио, док је четврти пут, уз шалу и смијех, дијете остало натакнуто на бодеж. Мајке су се бацале по земљи чупајући косе, а кад су почеле страховито викати, усташки стражари 14. осјечке сатније одвели су их и ликвидирали. Кад је све троје дјеце тако свирепо страдало, три двоножне звијери су међусобно давале новац, јер изгледа да су се кладиле тко ће прије натакнути дијете на бодеж.

Спокојство Вукашина од Клепаца Pero Simić | 26. април 2016.

Кад су Вукашину Мандрапи, због одбијања да каже "Живио Павелић!", одсекли оба уха и нос, и кад су запретили да ће му извадити срце, он је џелату рекао: "Ради ти, дијете, свој посао!"

Усташки џелати кољу Србина / фото: Архив Музеја жртава геноцида

НОВЕМБРА 1942. Титова загребачка пријатељица Ванда Новосел, која је неколико месеци 1942. провела у Јасеновцу, сведочила је Титовим блиским сарадницима о ономе што је видела својим очима: - У јуну (1942), у логор је дошла њемачка комисија за одашиљање радника на рад у Њемачку. Узимали су православне мушкарце и жене. - Тада је почело систематско истребљивање православки, "чишћење" оних које Њемцима нису биле потребне за рад. Убијали су све жене старије од 50 година, затим оне које нису биле здраве и оне које нису хтјеле да оставе дјецу у дјечјем логору у Старој Градишци. Све остале одашиљали су и даље у Њемачку. - Није потребно посебно истицати како су све те жене православке изгледале. Довољно је кад се каже да су те жене гладовале чак и по два мјесеца, са по једним оброком на дан. - ДЈЕЦА су највећим дијелом већ поумирала. Преостала дјеца су била прегледана од лијечника и болесна су се одвајала. Било је одвојено више од 70 одсто дјеце... За вријеме сваког прегледавања умирало је дневно по тридесеторо дјеце. Дјеца која су била одвојена као болесна била су поубијана у два наврата. - Први пут су усташе заклале око хиљаду дјеце уочи имендана Анте Павелића (1942), а други пут су око 1.200 дјеце загушиле новопронађеним отровним плином - циклоном. - Здраву православну дјецу одвојену у логору почели су одгајати у усташком духу. Дјеца су ступала, поздрављала уздигнутом руком и пјевала усташке пјесме. За најмањи прекршај добијала су батине ременом и гладовала су. - У дјечјем логору појавиле су се заразне болести: пјегавац, трбушни тифус, дифтерија, шарлах, грижа. Поновно су дјеца почела масовно умирати. - Посредством Црвеног крижа болесна дјеца превезена су у Загреб у заразну болницу. Од овог транспорта дјеце умрла су у болници сва, то јест око стотину дјеце. Од другог транспорта, око 80 дјеце, остало је живо свега двоје. Зашто је Ванда Новосел избегла да помене националну припадност српске деце и српских жена и девојака, остаће без одговора, али чињеница да је и у једном и у другом случају, као комунисткиња, помињала само верску припадност, могла би да говори о извесној дистанци коју је имала према Србима. АВГУСТА те 1942. у Јасеновцу је забележена једна од највећих драма. Јерко Маричић, један од најогрезлијих усташких главешина, послао је једног дана на клање у Градину око 4.000 људи. Пред почетак масакра, четворица кољача које је после клања у Јасеновцу чекало печено прасе, а највредније и Павелићева одликовања, опкладили су се ко ће заклати више логораша. О томе сведочи један од најкрволочнијих јасеновачких кољача Жиле Фрковић, алијас Миле Фригановић, који је за веома кратко време заклао хиљаду људи: - Обузео ме те вечери неки необични занос; чинило ми се као да сам на деветом небу - исповедао се он после клања јасеновачком психијатру др Недељку Зецу. - Никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати заклао сам 1.000 људи, док су остали једва стигли да закољу по 300 - 400. - И ТАДА, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну и ту угледао једног постаријег сељака који с неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем и како се жртве у највећим мукама претурају. Тај његов поглед некако ме пресјекао: учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и нисам могао да се макнем. - Затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин од Клепаца код Чапљине, коме су у кући све поубијали, а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром, који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас.

- Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос и блаженство уживања. Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: "Живио поглавник Павелић!", а ако то не каже да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче "Живио Павелић!" или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио. Откинуо сам му и друго ухо. Вичи "Живио Павелић!" или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне "Живио Павелић!" и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене, полако и разговјетно ми је добацио: - Ради ти, дијете, свој посао! - Послије свега, те његове посљедње ријечи потпуно су ме избезумиле, скочио сам и ископао му очи, исјекао му срце, преклао грло од уха до уха и ногама га сјурио у јаму. Али тада је и у мени нешто препукло и те ноћи нијесам више могао да кољем. Перо Брзић је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша, и ја сам му без ријечи платио опкладу. Од те ноћи немам више мира. СВЕТИ архијерејски сабор Српске православне цркве прогласио је 1998. Вукашина Мандрапу Светим мучеником, који се сваке године обележава 29. маја. На католички Божић 1941. усташа Љубо Милош у Јасеновцу је што убио што заклао 27 Срба из Пакраца. Неколико месеци касније Милош је постао управник јасеновачког логора. Првог јануара 1942. у Јасеновцу су усташе маљевима убиле 66 Срба, а наредног дана у једној јасеновачкој бараци убијено је четрдесетак болесних и изнемоглих логораша, а маљевима су побили њих 136. Једног пролећеног јутра 1942. усташе су 200 Срба из јасеновачког логора одвеле у оближње поље и тако их закопале да су им из земље вириле само главе. Неколико пута су преко њих прешли дрљачом и ваљком и ведра чела вратили се у логор. - Догодине ћемо имати лијепу жетву Срба, јер смо их данас посијали! - хвалили су се виновници овог злочина. ЈАСЕНОВАЧКИ логор су и саме усташе звале "логором смрти". С разлогом: - Циљ формирања логора био је тај да се изврши ликвидирање Српства као цјелине - сведочио је непосредно после рата командант концентрационог логора Јасеновац Љубо Милош. Тај циљ је оствариван тако систематично да је 27. априла 1942. из "главног стана поглавника" широм НДХ послата окружница у којој је речено да сабирни и радни логор Јасеновац у свако доба може примити "неограничени број заточеника"! Објашњење ове на први поглед нелогичне тврдње да неки, ма колико велики, а просторно ипак ограничени логор, може примити "неограничени број заточеника", крије се у усменој директиви да се хиљаде заробљених Срба, Јевреја, Рома и Хрвата-антифашиста убијају и пре него што кроче у Јасеновац. А кад то није изводљиво, ноћ пред долазак нових заточеника врше се масовне егзекуције и ослобађа простор за пријем нових страдалника.

ЖИВЕ СРБЕ ТРПАЛИ У КОТАО Управа јасеновачког логора, у коме је у почетку било стално запослено од 70 до 80, а касније чак 200-300 гробара, често је живе Србе трпала у један велики котао испод кога су ложили ватру, па "од њих није остајало ништа, осим пепела". Једног дана, крајем 1942, логораш др Јосип Риболи из Загреба, у црној рупи Јасеновца, логору III-ц, угледао је најстрашнији призор:

- Шест-седам логораша осуђених на смрт глађу на ватри су пекли људско месо! Од другова који су претходне ноћи умрли одрезали су ноге и руке и пекли их на ватри да се тиме нахране. Мало подаље од њих лежале су одрезане главе и остали комади тијела, које су одбацили.

Два ордена за покрштавање Срба Pero Simić | 27. април 2016

Анте Павелић је одликовао бискупа Антуна Акшамовића због заслуга за присилно превођење Срба у католичку веру, а Тито му је 1959. доделио Орден братства и јединства првог степена

Поглавник НДХ Анте Павелић са фратрима Католичке цркве

У ПРОЛЕЋЕ 1942. Крунослав Драгановић, професор богословског факултета у Загребу, довео је у Јасеновац специјалну међународну комисију, која је требало да испита да ли усташе "поступају хумано са логорашима". Међу члановима комисије највише је било званичника Ватикана. После тронедељних припрема управе Јасеновца да аранжира лажну слику логора, чак и организовања једне генералне пробе, чланови комисије су два дана разгледали логор и закључили да је у Јасеновцу "све у најбољем реду"! Три године касније Драгановић је, захваљујући својим везама у Ватикану, организовао да Павелић жив и здрав дође у Рим, а одатле је успео да својим "пацовским каналима" у Јужну Америку пребаци и Павелића и Јозефа Менгелеа и друге најокорелије злочинце. Двадесетак година касније Драгановић се вратио у Југославију и у њој мирно провео остатак живота, до 1983. године. О невине жртве Јасеновца Тито се још више огрешио у случају Антуна Акшамовића. Због заслуга у присилном превођењу Срба на католичку веру и других услуга које је учинио за НДХ, њега је током Другог светског рата Анте Павелић одликовао "орденом реда за заслуге - велеред са звездом", а маја 1959. Тито га је наградио Орденом братства и јединства првог степена! О ЗБИВАЊИМА у Јасеновцу Титови борци су званично нешто одређеније сазнали тек крајем 1942. Тада је Титова "Борба", која је излазила у једном селу код Босанског Петровца, најавила штампање свог специјалног издања: - Ускоро излази из штампе брошура "Јасеновачки логор", која открива најстрашније злочине усташких зликоваца у овом рату. Брошура је била направљена на основу потресних исказа десетак логораша из Јасеновца, који су успели да побегну из логора. Штампана је на шездесетак страница омањег формата 12х16,5 см, а сведочења јасеновачких логораша приредио је крајишки новинар Никола Павлић.

Титова "Борба" је 16. децембра јавила да је "изашла из штампе брошура о нечувеним злочинима усташа у логору Јасеновцу, гдје је побијено 300.000 душа". Из ратне архиве Партије сазнајемо да је књижица штампана у тиражу од 2.000 примерака, а да је у Србију послат само један!

ЛИКВИДИРАЊЕ СРПСТВА КАО ЦЕЛИНЕОд доласка усташа на власт њихове главешине нису криле да је главни циљ стварања свих логора у НДХ "било ликвидирање српства као цјелине". И да је тај "план створен већ за вријеме емиграције" у Италији, пре Хитлерове окупације и комадања Југославије. Зато су усташе, на кућним праговима, у Јасеновцу и петнаестак других логора смрти и око хиљаду јама широм Хрватске и Босне и Херцеговине заклале, убиле и живе бациле у јаме неколико стотина хиљада Срба, протерали 180.000, а само до пролећа 1943. на католичку веру насилно превели 240.000, односно 250.000 Срба. То Тито није помињао ни у једној својој депеши послатој у Москву. Исто као што ни своје московске патроне, а преко њих ни светску јавност никад није обавестио о одлуци Анте Павелића од 12. јула 1942. да у НДХ формира три дечја логора смрти, што је био јединствен случај у целој Европи.

У БРОШУРИ је описано како су логораши толико мучени глађу да су неки од њих "из измета купили и јели зрна граха", како је у Јасеновцу основан крематоријум у који су усташе "бацали живе и полуживе људе", како су усташе клали логораше, убијали их маљевима и гвозденим шипкама, како су у полном органу једне несрећне логорашице отресали пепео и гасили цигарете, секли логорашима уши, једном детету вадили очи пред његовом мајком, пекли људе, пили крв закланих логораша. Један загребачки Јеврејин помињао је и број јасеновачких жртава. Рекао је да је за непуних годину дана, од краја 1941. до јесени 1942, "кроз Јасеновац отприлике прошло од 200.000 до 300.000 људи", а да је од тога броја "на слободу пуштено једва 20-30 људи". ПРЕМА овом извору, до краја 1942. "хиљаде и десетине хиљада Срба, Српкиња и њихове дјеце издахнуло је под ножевима и маљевима јасеновачких звијери", а "хиљаде хрватских и муслиманских родољуба пало је од (усташке) плаћеничке крвничке руке". Приређивач брошуре навео је да се "рачуна да су у Крапју и Ушицама (стратиштима поред Јасеновца) затрпане десетине хиљада лешева", а да је на главном јасеновачком стратишту, "у Градини, у црној Градини (у северној Босни, односно Републици Српској), затрпано и до двјеста хиљада". Три месеца касније, када су његови борци ослободили Бихаћ од усташа, Титов Оперативни штаб за Босанску Крајину издао је саопштење у коме је речено да су усташе "за вријеме своје владавине (Бихаћом) убијали стотине хрватских и муслиманских родољуба". Иако су усташе у овом граду убиле чак 3.000 Срба, далеко више него "хрватских и муслиманских родољуба", Оперативни штаб Босанске Крајине није их ни поменуо! ПО ОДЛАСКУ усташа из Бихаћа откривен је податак да су они, поред око 3.000 бихаћких Срба, за нешто више од годину дана у околини Бихаћа убили још 9.000 Срба. Само један усташа Јусо Пашагић убио је 2.000 Срба! Неке од својих жртава касапио је секиром. Кад су га партизани ухватили, Јусуф Пашагић је Титовим сарадницима признао да је учествовао и у највећем покољу у овом крају, на планини Гаравици, на којој су хрватске и муслиманске усташе заклале око 8.500 Срба. - Покољ је - причао је он - трајао око 20 ноћи. О Пашагићевим злочинима Титовим сарадницима сведочио је и очевидац Мехмед Мићић: - Јусуф је долазио код мене у кафану с крвавим ножем. Мехо Салихоџић, звани Страшни, долазио је с људским мозгом на рамену и тражио ракију уз "ово мезе"... Франковац Никита Вивковић је на корзу показивао дјевојкама у једној руци одсјечено уво, у другој одсјечен нос. - Најгору сам ствар видио кад је Мујо Матијевић, кафеџија из Врхпоља, одсјекао једном сељаку кажипрст и дао му да га поједе. Сељак је ставио тај свој одсјечени прст у уста, а послије му је Матијевић одсјекао и други прст. Због ових чудовишних злочина, Титови борци су тих дана у Бихаћу осудили на смрт и стрељали око стотину усташа.

КРАЈЕМ 1942, осам месеци после прве, Тито и његов Централни комитет су у Москву послали другу, последњу депешу у којој су поменули логор смрти у Јасеновцу. Податак је утолико важнији ако се зна да је Москва већину Титових депеша објављивала преко совјетске радио-станице Слободна Југославија, једне од најјачих у Европи, а многе је својим разгранатим обавештајним каналима ширила по свету. У депеши је речено да "усташки садизам иде тако далеко да су у Јасеновцу изградили ломачу и на њој спалили живе људе", а описани су и неки од најјезивијих усташких злочина. Рецимо, како су усташе на јасеновачкој ломачи спалиле двојицу безимених комуниста и једну непознату комунисткињу, а поменуто је и како су јасеновачки џелати пред очима једне мајке њеном "дјетету из колијевке вадили очи". Речено је и како су усташе у Јасеновцу убиле две "младе Хрватице" и како су стрељали и спалили једну младу радницу, али међу описаним случајевима монструозних усташких злочина није се нашла ниједна српска жртва. Нити је речено да Срби чине највећи број јасеновачких страдалника.

Убиство митрополита и три епископа Pero Simić | 28. април 2016.

У дугој, последњој депеши Москви и Слободној Југославији, у којој је помињао логор у Јасеновцу, Тито децембра 1942. међу описаним усташким злочинима није поменуо ниједну српску жртву

Архив Музеја жртава геноцида

КРАЈЕМ 1942, осам месеци после прве, Тито и његов Централни комитет су у Москву послали другу, последњу депешу у којој су поменули логор смрти у Јасеновцу. Податак је утолико важнији ако се зна да је Москва већину Титових депеша објављивала преко совјетске радио-станице Слободна Југославија, једне од најјачих у Европи, а многе је својим разгранатим обавештајним каналима ширила по свету. Из последње депеше коју су Тито и Централни комитет Југославије, крајем децембра те 1942. године, послали свом "Деди" у Москви могло би се закључити да је он имао различит однос према српским, хрватским и муслиманским жртвама у НДХ. У овом документу је наведено да су четници Драже Михаиловића "побили око 2.000 душа у хрватским и муслиманским селима среза прозорског, коњичког и вакуфског". Речено је и да су усташе "први пута

заклали око 1.000 дјеце уочи имендана Анте Павелића, а други пута су око 1.200 дјеце загушили новопронађеним отровним плином - циклоном", али из необјашњивих разлога изостављен је податак да се и у првом у другом случају радило о српској деци. А пре тога је, описујући злочине четника, с правом речено да се радило о хрватским и муслиманским жртвама. НИ ЛОГОР Госпић-Јадовно, у коме је само за 132 дана његовог постојања убијено и у околне велебитске јаме-безданке бачено више од 30.000 људи, међу којима је било највише Срба, Тито у својим извештајима послатим у Москву није ниједном поменуо. Исто као што ни у једној од неколико хиљада ратних депеша размењених са Москвом и Слободном Југославијом није помињао како су усташе у десетине крашких јама масовно бацале хиљаде живих Срба, а само у једну, пребиловачку, првих дана августа 1941. гурнуле су 606 српске деце, жена и мушкараца. Ни у једној депеши није говорио ни о масовним ликвидацијама деце у Јасеновцу и другим логорима и геноцидним стратиштима у НДХ, у којима је, "према досад утврђеним подацима, страдала најмање 60.234 детета, међу којима је највише убијено српске деце - 42.791". ТИТО ни у једној од око 2.000 депеша које је послао свом "Деди" и Слободној Југославији није говорио ни о разарању хиљада српских домова и богомоља широм НДХ. А у срезовима Оточац, Бриње, Огулин, Глина, Костајница, Двор на Уни и Босанска Крупа уништено је више од 50 одсто српских кућа, у срезу Грачац више од 70, а у срезовима Лапац, Кореница, Госпић, Бихаћ, Цазин и Вргин Мост порушено је и спаљено 90 одсто српских кућа. Горњокарловачка епархија је 1940. имала 440.000 православних кућа, а 1945. било их је само 240.000. У овој епархији уништено је 188 од укупно 220 цркава, а употребљиво је остало само четрнаест. Од 189 српских цркава у Лици, Банији и Кордуну, усташе су уништиле 173, а осталих 16 било је опљачкано. У Епархији захумско-херцеговачкој уништене су биле све цркве и манастири, Епархија бањалучка остала је без 100.000 Срба, а архијерејско намесништво у Босанској Дубици је са 32.687 душа, колико је имало 1940, на крају рата спало на 13.286 људи. У НЕЗАВИСНОЈ Држави Хрватској је извршен и велики злочин и над свештенством Српске православне цркве. У Епархији зворничко-тузланској за време рата усташе су убиле 40 свештеника, у босанском делу Епархије далматинске 20 свештеника, а у Епархији горњокарловачкој ликвидирали су 70 свештеника. Из ове епархије протерано је 86, а после рата у своје манастире вратило се само 17 свештеника. Од 21 епископа, колико је их је било уочи проглашења НДХ, крај рата је у својим епархијама дочекало само њиј девет, а остали су били протерани или убијени или затворени. Током рата из Хрватске су протерана 334 свештеника Српске православне цркве, 254 попадије и 467 свештеничке деце. Поврх свега, усташе су умориле и једног митрополита и тројицу епископа, а Немци једног епископа. Један митрополит и један епископ умрли су од последица усташког терора, по једног су ухапсили и интернирали Немци, Италијани и Албанци, а нацисти су већ на почетку рата изоловали и патријарха Српске православне цркве Гаврила Дожића, који ће крај рат дочекати у Дахауу. У ДЕПЕШАМА слатим за Москву, "Деди" и Слободној Југославији, ни у једној Тито није поменуо да су муслимани у Приједору, Сарајеву, Мостару, Бањалуци, Бијељини и Тузли између 23. септембра и 12. новембра 1941. године, за разлику од Хрвата, објавили посебне резолуције у којима су осудили и оградили се од усташких злодела према Србима. Није поменуо ни протест шесторице муслиманских првака Бањалуке, који су 12. новембра 1941. потпредседнику Павелићеве владе Џаферу Куленовићу скренули пажњу како хрватске усташе шире ратни пожар између Срба и муслимана у Босанској Крајини: - Ми знамо доста примјера гдје су усташе приступале клању и убијању под фесовима на глави. То је било у Босанском Новом, гдје су четири камиона усташа дошла под фесом на глави, удружили се са муслиманским олошем и извршили клање хришћана у масама. - Исто се десило у Босанској Костајници, кад је на исти начин и за један дан поклано 862 хришћана. И у Кулен-Вакуфу исто тако су урадили. Ту је поклано 950 хришћана, што је дало повода за освету четника од 6. рујна (септембра) када је попаљен Кулен-Вакуф и гдје је главом платило 1.350 муслиманских људи, жена и дјеце.

Босански муслимани чинили су 30 одсто целокупне усташке војске, муслиман је био доглавник, двојица муслимана су били потпредседници владе НДХ, њихови сународнци водили су четвртину министарстава НДХ, а босанских муслимана је било и међу амбасадорима и на свим другим важним местима у овој нацистичко-фашистичкој творевини.

РЕЧ УСТАШ СЕ ВЕЗИВАЛА ЗА СРПСКЕ УСТАНИКЕ ИРОНИЈОМ судбине, реч усташ(а) потиче од речи устаник. Првобитно се везивала за Србе у Херцеговини и Херцеговачки устанак против Турака. О том називу сведочи и Нацрт закона за херцеговачке усташе наслов књиге Петра Карађорђевића, потоњег српског краља: "Дневни записи једног усташа о босанскохерцеговачком устанку 1875-1876. године". Израз се употребљавао и у другим српским крајевима. Реч усташа је у том значењу користио још Вук Караџић у својим делима за српске устанике. Хрватска усташка организација била је клерофашистичка и терористичка, основана 1929. године ради стварања Независне Државе Хрватске оружаним средствима и њеног отцепљења од Краљевине Југославије. Њихова идеологија је била мешавина фашизма, нацизма, хрватског ултранационализма и католичког верског фундаментализма.

Пактирање с Немцима и усташама Pero Simić | 29. април 2016

За време примирја, марта 1943, Тито је Немцима поручивао да су његови борци спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па и против Енглеза

Ранковић, Тито и Ђилас

У НЕКИМ прокламацијама с првог заседања Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, одржаног крајем 1942. у Бихаћу, тешко је наћи бар зрно принципијелности у Титовом односу према Србима и Хрватима. АВНОЈ је тада позвао Хрвате да устану "против четника, усташа и окупатора", а Србе да "одлучно, снажно и сложно ударе против фашистичких освајача, против четничких и усташких издајица". Да ова формулација није била случајна, види се и из Титовог позива Србима и Хрватима из фебруара 1943, да још више распламсавају грађански рат у земљи. Србима је тада поручивао да "уништавају четнике, јер се у њиховим рукама налази усташки нож", а Хрватима да се боре против "окупатора и четника", а тек на трећем месту и против усташа. МЕСЕЦ касније, марта 1943, Тито је сарадњу с Хитлеровим и Павелићевим званичницима о размени заробљеника, започету у другој половини 1942, уздигао на виши ниво. Разговори су обухватали не само размену заробљеника, већ и привремено примирје у већем делу Босне и Херцеговине и дуж пруге Загреб-Београд, која је пролазила поред Јасеновца. У првој половини марта те године Тито је нацистичким изасланицима у НДХ, а преко њих и режиму Анте Павелића, писмено понудио примирје, које би он искористио да се "у обостраном интересу" обрачуна са својим "главним непријатељима" четницима. За противуслугу, Тито од Немаца није захтевао ништа. Једино је молио Немце да властима НДХ наложе да му из затвора пусте предратну љубавницу Херту Хас, иначе мајку његовог млађег сина Мише, и неколико других присталица. За ту услугу понудио је да ослободи 25 заробљених немачких војника, једног немачког мајора, све заробљене југословенске Немце фолксдојчере, а Павелићу је понудио ослобађање посаде једног усташког авиона и око стотину официра, подофицира и службеника НДХ, а Италијанима 615 Мусолинијевих војника, подофицира и официра. ТИТОВУ делегацију у овим суперповерљивим разговорима с Немцима и представницима НДХ, организованим у Горњем Вакуфу, сачињавали су члан Политбироа ЦК КПЈ Милован Ђилас, командант Прве пролетерске дивизије Коча Поповић и водећи партизански обавештајац Владимир Велебит, а поред Хитлерових изасланика, преговорима о примирју повремено је присуствовао и Павелићев изасланик, инспектор Чермак. Немци су разговорима придавали толики значај да је због њих у забит Горњи Вакуф долетео чак и генерал Александар фон Лер, који је 6. априла 1941. командовао немачким разарањем Београда. Убеђујући присутне у своје искрене намере, Титови емисари су изјавили да се НОВЈ "не бори против хрватске државе (НДХ) и ни у ком случају против Немаца, већ искључиво против четника". Прецизирали су да су се партизани борили против Немаца "само када су нас немачке снаге нападале". ПРЕКО својих емисара, Тито је хитлеровцима понудио и отворену колаборацију: - Партизани су спремни да са оружјем у руци иступе против сваког непријатеља на којег Немци укажу, па исто тако и против Енглеза приликом искрцавања (на Јадранско море). - Молимо да се све ово држи у тајности. Кад су се уверили у озбиљност Титових намера, Немци су предложили да се преговори подигну на виши ниво. Тито је то прихватио, па су Ђиласа и Велебита авионом пребацили у Загреб, на вишедневне разговоре с Хитлеровим послаником у НДХ Зигфридом Кашеом и с нацистичким генералом Глезом фон Хорстенауом. У разговорима уприличеним крајем марта 1943, уз присуство италијанских и усташких представника, Титови преговарачи су рекли да Титова војска "нема више никаквог повода да се бори против немачке војске, нити да наноси штете немачким интересима у читавој земљи". И да је "спремна да без икаквих противуслуга" обустави непријатељства у Славонији и источној Босни. АУТОМАТСКИ, то је значило обуставу непријатељстава не само према Немцима, већ и према НДХ, јер су обе ове области биле у саставу НДХ. Да би доказао да мисли озбиљно, Тито је 29. марта свом партијском поверенику за Босну и Херцеговину, Србину Иси Јовановићу, наредио да се партизани источне Босне "не сукобљавају с Немцима" и да против њих "не предузимају ма какве акције", већ да се боре само против "четника Драже Михаиловића".

Пре него што га је у пратњи једног немачког официра предао шефу комуниста БиХ, Велебит је са овим Титовим наређењем упознао официре Обавештајног одељења 718. немачке дивизије у Сарајеву! Претпоследњег мартовског дана 1943. Тито је и Штабу босанског корпуса, најјаче своје јединице у БиХ, наредио да не сме "правити никакве акције" не само против Немаца, већ ни против домобрана и усташа НДХ. И да "сву своју борбу употреби против четника", а да се боре против усташа само уколико их нападну. У ИСТО време, Коча Поповић је једној својој бригади наредио да се "нипошто не сукобљава с немачким трупама", а петнаестак дана касније Тито је Поповићу јавио да се и даље "ни по коју цијену" не упушта у борбу с Немцима. Тих дана Тито је партизанским формацијама у Славонији наложио да својим диверзантским групама "с мјеста нареде да не врше диверзије на пругама, а особито не на прузи Београд-Загреб". То је одговарало Немцима због слања војске и оружја на совјетски фронт, а усташама због заштите њихових логора у Јасеновцу и Старој Градишки. Тек 23. маја 1943, Тито је својим јединицама у Славонији дозволио да могу поново да врше диверзије на прузи Београд-Загреб. ТАКТИЗИРАЊА у борби против усташа било је и годину раније, када је Тито партизанима у источној Босни наредио да због обрачуна с Михаиловићем "избегавају борбу са усташама". Чак и септембра 1943, пола године после преговора у Горњем Вакуфу и Загребу, Тито је главном штабу својих снага у Хрватској поручивао: - Неке јаче борбе с Нијемцима избјегавати док не дође до јаче деморализације код њих. То је аутоматски значило и да његове снаге у Хрватској обуставе непријатељства и према 39.000 Хрвата добровољаца који су као борци 330, 373. и једне Хитлерове СС дивизије носили немачке униформе.

СРБИ СТУБ АНТИФАШИЗМА У ХРВАТСКОЈ Колико су Титови позиви Хрватима да се најпре боре против четника, а тек потом против усташа и окупатора шириле грађански рат међу Србима у Хрватској, а ишли наруку и усташама, показује и национална структура партизана у Хрватској. Крајем 1941. међу Титовим партизанима у Хрватској налазило се 5.400 Срба, а само 800 Хрвата, а у оружаним снагама НДХ, Хрвата је било две стотине пута више него у партизанима! Kрајем 1942, међу партизанима је било 15.100 Срба, а 5.280 Хрвата, a крајем лета 1943, пред капитулацију Италије, однос је био 19.500 Срба и 10.500 Хрвата. И крајем 1943, кад је Тито маштао да би, после масовног преласка домобрана на његову страну, "проценат Хрвата у нашим јединицама у Хрватској могао ускоро надмашити Србе", Срба је међу партизанима било знатно више него Хрвата. Однос се променио тек крајем 1944, после савезничког искрцавања у Нормандију, када је у Титовој војсци у Хрватској било 73.327 Хрвата, а Срба 34.753, али пошто су Срби тада представљали тек шестину становништва Хрватске, онда је њихово учешће и даље било неколико пута веће од хрватског. У Босни и Херцеговини, Срби су и пред крај рата, у пролеће 1944, чинили "огромну већину партизана" у односу на Хрвате и муслимане заједно.

Немци против усташких злочина Pero Simić | 02. мај 2016.

Тито је у пролеће 1944. тврдио да је започео грађански рат у Србији, да је био у праву што је устанак дигао на време, када су Немци и усташе за "три мјесеца уништили преко пола милиона Срба"

Усташки џелат по "обављеном послу" Фото: Архив Музеја жртава геноцида

У ПРОЛЕЋЕ 1944, Тито је у једном свом опширном чланку, послатом у Москву, нелегитимно друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу, на коме није учествовала ни половина изабраних делегата, претворио у легитимно. Тврдио је да је "на пленуму", како је назвао овај скуп, "учествовало 240 делегата из свих крајева наше земље", а не 142, колико их је стварно било. Његови московски спонзори су овај чланак са српскохрватског превели на енглески, руски, бугарски, албански и низ других језика и преко својих обавештајаца објавили га у Совјетском Савезу, САД и Великој Британији, а маја 1944. штампан је и у Југославији. Тако је полуистина о легитимности заседања АВНОЈ-а у Јајцу веома брзо обишла свет и сталним понављањем све више постајала неспорна чињеница. У том свом тексту Тито је поменуо и одлуку "да ће послије рата народи на слободним изборима сами ријешити питање монархије и дефинитивног државног уређења", а из онога што даље каже види се да народ нема о чему ни да одлучује: - Данас ми имамо своју праву народну владу коју је народ сам изабрао! ИДЕЈА водиља овог Титовог текста била је да покаже како је искључиви кривац за грађански рат у земљи Дража Михаиловић, а да је он, Тито, од првих дана рата у свему што је радио био у праву. Толико се устремио да докаже и једно и друго да није ни приметио како је сам себи и у једном и у другом случају пуцао у ногу. У овом тексту још директније је признао да је он изазвао грађански рат у Србији 1941. Рекао је како је "на време" сазнао да четници 2. новембра 1941. треба "у пет сати ујутро да се окупе у једној шуми, десет километара од Ужица". И да је из те информације закључио да четници "спремају оружани напад на Ужице", па је наредио да његови борци 2. новембра "у четири сата ујутру изврше противнапад" на тај неизвршени четнички напад.

АУТОГОЛ, и то још већи, постигао је када је у истом овом раду америчкој, енглеској и совјетској јавности објашњавао како је био у праву што је "народни устанак" 1941. дигао на време, "прије него што је непријатељ успио са својим пакленим намјерама", а притом је додао да је устанак дигао када је непријатељ на територији НДХ, "помоћу зликовачких усташа, уништио преко пола милиона Срба"! Ево, уосталом, како та чудовишна констатација интегрално гласи: - Из свега се види колико смо били у праву што смо дигли народни устанак одмах у почетку, прије него што је непријатељ успио у својим пакленим намјерама. Непријатељ је само у року од три мјесеца 1941. године, у Хрватској, Босни, Херцеговини и Војводини, помоћу зликовачких усташа, уништио преко пола милиона Срба. Најпре тај злочин није починио никакав имагинарни непријатељ, макар под тим еуфемизмом мислио и на Немце, већ су га чиниле "зликовачке усташе". СПОРНИ су и Титови мотиви да тврди како су "зликовачке усташе", "само у року од три мјесеца 1941", док он није "дигао народни устанак", успеле да побију "преко пола милиона Срба". Треће, чак и да су "зликовачке усташе" до Титовог "народног устанка" стварно побиле "преко пола милиона Срба", како то они, онда, нису успели у својим "пакленим намјерама"? Противречан однос према усташама Титови најближи сарадници су, свакако с његовим одобрењем, показали јуна 1942. у селима на граници између Херцеговине и Босне. Описујући како су Титови борци у његовом присуству код Калиновика из заседе убили 22 четника, а десеторицу ранили, Титов биограф Владимир Дедијер пише како су се партизани понашали кад су ушли у три оближња усташка села: - Зашли су на терен где има усташких елемената - Ракитница и Бјелимићи, а у Ледићима нека усташка стража. С четницима смо завршили у првој етапи пута. - Једног сељака у усташкој капи ухватисмо у шуми. Села (Ракитница, Бјелимићи и Ледићи) налазе се сат и по одавде. Послали смо писмо тим селима да ми идемо својим путем и да их нећемо дирати. ТИТО је усташе делимично амнестирао за злочине над Србима и почетком јануара 1943, када је мештанима једног подгрмечког села рекао да "њемачки освајач употребљава усташе као оруђе да помоћу њих истријеби све Србе". У пролеће те 1943. сличну полуистину лансирали су и његови гласноговорници у Србији, који су писали како су усташе "заједно са Немцима поклале стотине хиљада невиних Срба". А истина је да су "крволоштва усташа против православаца" у НДХ, Немцима, заправо, сметала, јер су им отежавала пацификацију Србије, па је један високи немачки званичник официру за везу НДХ при немачкој команди у Београду крајем 1942. саопштио да "Немци неће крварити ради криве хрватске политике". И да ради тога размишљају да "њемачка војска окупира Независну Државу Хрватску". Да су усташка зверства над Србима у суштини одговарала Титу и његовим најближим сарадницима, најбоље показује писмо које је Светозар Вукмановић Темпо 12. августа 1941. упутио шефу комуниста Босанске Крајине Ђури Пуцару. Коментаришући вест како су усташе у околини Приједора поклале 650 Срба, жена и деце, Темпо у овом писму каже: - Много више ме је забринула вијест да су окупатори ишли на укидање усташке власти у Приједору и да је читаву власт у граду преузела регуларна (домобранска) војска НДХ! Уколико окупатор почне стварати стање према Србима у коме ће се према њима примењивати неки праведнији закони, то може да поколеба велики дио сељачких маса и да угрози развој наше оружане борбе! ГЕНЕРАЛ Лер је НДХ називао ћумезом, а ни Фон Хорстенау није био нежнији према овој наказној држави: - Од почетка рђаво устројен, усташки режим, са својом лудом политиком геноцида и својим криминалом, постао је симбол ове ружне државе. Херман Нојбахер, специјални немачки изасланик за Балкан,био је још конкретнији када је реч о Павелићевој држави:

- Хрватски осветнички поход уништавања православних Срба спада у најужаснија масовна убиства током целе светске историје.

БИТКА ЗА ИСТОЧНУ БОСНУ Немачки генерала Паул Бадер је 20. марта 1942. својим претпостављеним јављао како су Павелићеве усташе и Титови борци спречили покушај мајора Јездимира Дангића, четничког команданта источне Босне, припадника револуционарне организације Младе Босне, да источну Босну ослободи од НДХ и припоји је Србији: - Између хрватских комуниста, усташа и наступајућих делова пролетерске бригаде из Црне Горе, изгледа да је склопљен споразум по коме се ове групе не боре једне против других. Десет дана касније, извештај је био још конкретнији: - Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом. Десет дана после овог извештаја, Бадер је своје претпостављене обавестио да је окончана усташкопартизанска офанзива на Дангићеве борце: - Изгледа да је четничка група Дангића тешко разбијена у борбама с хрватским оружаним снагама и усташама, у садејству с комунистима, тако да Дангић, по свој прилици, није у стању да постигне више од локалних успеха. А 20. априла 1942. Бадер јавља да се "на српско-хрватској граници (на Дрини) партизани не боре против усташа већ само против Дангићевих присталица". За време борби против Дангића "усташе су два путa испоручиле муницију партизанима".

Узалудне наде логораша Pero Simić | 03. мај 2016.

Обећање јасеновачким заточеницима да ће их ускоро ослободити и спасти од усташког ножа, Тито и његови борци нису испунили, иако је логор чувало само 1.500 Павелићевих бојника

Павелић у логору Стара Градишка Фото: Архив Музеја жртава геноцида

МЕЂУ бројним поздравним телеграмима које су већници Титовог АВНОЈ-а крајем 1943. послали из Јајца, био је и онај који је упућен "заточеницима фашистичких тамница и логора" у поробљеној Југославији. Већ у првој реченици овог документа направљен је превид. Речено је да се АВНОЈ обраћа оним Југословенима који су "пали у тамнице и концентрационе логоре њемачких злочинаца и њихових усташких и четничких судионика", а четници ни тад ни у било ком другом периоду рата нису имали ниједан концентрациони логор. Немци су у Југославији водили само логор Сајмиште, на левој обали Саве, у Београду, и логоре у Шапцу и Нишу, а преосталих петнаестак држалe су усташе на територији НДХ. Овај податак је важан и због тога што су Јасеновац и други усташки логори били једини у окупираној Европи којима нису командовали Немци. И што су били једини у Европи у којима су масовно убијана и деца. Малу сенку на овај документ баца и претпоследња реченица у којој Тито и његови сарадници обећавају заточеницима усташких логора да ће се и даље "борити против њемачких зликоваца и њихових четничких и усташких најамника". При чему су усташе, које су највећи број тих несрећника заточиле у своје логоре и масовно их убијале, наведене на последњем месту. ЛОГОРАШЕ Старе Градишке, Јасеновца и других усташких логора у НДХ после заседања Титовог АВНОЈа у Јајцу први и једини пут током рата обасјало је сунце. А како и не би кад су им Тито и његови најближи сарадници поручили да мисле на њих, да "нису остављени и заборављени". И да се "херојска Ослободилачка војска нашег народа приближује или већ стоји пред вашим тамницама". - Са одушевљењем смо примили поздрав упућен свим заточеницима усташких логора са Другог засједања АВНОЈ-а - узвратили су заточеници усташких логора у Хрватској, Председништву Титовог АВНОЈ-а. - Ваш другарски поздрав учврстио је још више у нама вјеру да нисмо заборављени ни препуштени нашој судбини.

- Поносни на велике успјехе наше херојске Народноослободилачке војске под генијалним вођством Маршала Југославије, нашег друга Тите, ми вам уз овај поздрав упућујемо изразе нашег одушевљења и наше вјере у ближу коначну побједу. - Хиљаде наших најбољих другова пало је од ножа по усташким клаоницама или иструнуло од глади у мемљивим самицама, али никакве муке нису могле да нас сломе. - Ми које је задесила највећа несрећа, што може погодити борца, а то је да мора без пушке у руци, голорук и беспомоћан, свакодневно гледати смрти у очи и трпјети понижења - ми смо пратили пажљиво и с поуздањем вашу тешку борбу, а наше су мисли биле с вама у вашим напредовањима као и у вашим узмацима. С вама смо подносили сва страдања и дјелили све славне побједе, а наша вјера у коначни успјех није ниједног часа била уздрмана. - Наша врућа жеља у овим судбоносним данима јест да нам се још једанпут пружи могућност да заједно с вама допринесемо свој удио у прогањању, уништењу и кажњавању крволочног окупатора и усташких злочинаца који су у своје разбојничке и пљачкашке сврхе искористили несрећу што је снашла наш народ кад је прљава швапска фашистичка чизма ускрснула нашу свету земљу. - Па и ако нам се ова врућа жеља не испуни, ако нас усташке звијери у свом немоћном бијесу голоруке у неравној борби униште, ми ћемо до посљедњег даха дијелити с вама радост коначне побједе, свјесни да ће то бити последњи знак живота фашистичке немани и да је дошао дан потпуног ослобођења напаћене домовине. - Овај велики дан приближује се, па ако га ми не доживимо, изручите наше поздраве свима онима који буду срећни и достојни уживати плодове наших заједничких жртава. - Имајући пуно повјерење у нашег Маршала, друга Титу, и у вас, као једине представнике свих народа Југославије окупљених у АВНОЈ-у, и знајући да ћете мудрим руководством, а уз помоћ братског Совјетског Савеза и осталих савезника, са успјехом довршити ову тешку борбу, ми захваљујемо на посланом поздраву и кличемо: Живио АВНОЈ. БИБЛИЈСКА СЛИКА СА ДРИНЕ У ИСТО време, у пролеће 1942, Немци и усташе, уз сарадњу Рогатичког партизанског одреда, Гласиначког партизанског батаљона и других партизанских снага, борили су се против јединица четничког команданта Јездимира Дангића, члана револуционарне организације Млада Босна, који се борио да Сарајево и источну Босну ослободи од НДХ и припоји Србији. У завршници ове битке, Немци и усташе су у Старом Броду на Дрини, 7. априла 1942, побили и у Дрину бацили више од 4.000 четника и српских цивила, који су покушавали да пређу Дрину. Међу онима који су намеравали да се докопају Србије било је и 320 српских девојака, које су масакр својих сународника посматрале са једног брежуљка изнад Дрине. Кад су схватиле да их усташе не дирају, јер су планирали да их пре клања силују, све су почеле да скачу у хладну Дрину. Кад су угледали тај библијски призор, Немци су обуставили паљбу, а усташе су наставиле са клањем преостале нејачи. Слично савезништво остварено је и октобра 1943, када су четници после ослобађања Рогатице и Вишеграда од усташа кренули на Соколац, последње усташко упориште пре Сарајева. С леђа су их напале Титове снаге, а усташе и Немци су покренули офанзиву на њихову прву борбену линији и тако је Соколац и даље остао у Павелићевим рукама.

ОБЕЋАЊЕ да ће их ускоро ослободити од усташког ножа, Тито и његови борци нису испунили. А јасеновачки несрећници су озбиљно поверовали овом и ранијим обећањима Титових бораца да ће их ослободити, па су због тога још 1942. формирали специјалну ударну групу јасеновачких логораша који би помогли Титовим борцима у њиховом ослобађању. Групу, која је убрзо прерасла у организацију од 450 чланова, предводили су др Мило Бошковић и електричар Ремзија Ребац. О постојању те ударне групе, која је набавила и нешто оружја, чак и бомби, Тито је био обавештен још годину дана пре одржавања "пленума" АВНОЈ-а у Јајцу. За све време рата Тито је само једанпут, и то оперативном штабу својих присталица у Босанској Крајини, у пост скриптуму писма писаног 31. марта 1942. рекао да "испитају могућност евентуалног напада на концентрациони логор у Јасеновцу". Тврдио је да је у том логору "било око 10.000 наших(!) затвореника, а сада је остало свега још око 1.500 живих другова". НА КРАЈУ је рекао да би "тај напад требало организовати заједно са штабом из Хрватске", у којој се Јасеновац налазио, али у Титовој ратној архиви уопште нема документа из кога би се могло видети да је он ту наредбу издао или о томе бар обавестио штаб својих снага у Хрватској.

Шест месеци касније, октобра 1942, двојица водећих крајишких партизана Бошко Шиљеговић и Јосип Мажар предложили су својим славонским колегама да заједно нападну Јасеновац и Стару Градишку, али Славонци су тај предлог одбили. Рекли су да "те акције за сада нису могуће" и да ће то "доћи у обзир мало касније", али до краја рата није више забележена ниједна слична иницијатива, иако је јасеновачки логор чувало само 1.500 усташа.

И усташе ослобађају Србију Pero Simić | 04. мај 2016.

У јесен 1944. Србију од Немаца ослобађале и усташе заробљене код Стаљинграда. На њиховом челу био је витез Марко Месић, кога је Хитлер одликовао два, а Анте Павелић три пута!

Марко Месић (у средини) код Стаљинграда

У ОСЛОБАЂАЊУ Србије од ње саме, у јесен 1944, учествовале су и дојучерашње Павелићеве усташе, припадници 369. "вражје" усташке пуковније, коју је Црвена армија 1943. поразила код Стаљинграда. Годину дана касније, Совјети су им, уз Титову сагласност, предложили да се покају што су с Немцима јуришали на њихову земљу, а да им Стаљин и Тито заузврат омогуће да учествују у завршним операцијама у Југославији. Тито је Вељку Влаховићу, једном од својих московских изасланика, наредио да им преда ратну заставу, којом ће "увеличати славу Народноослободилачке војске Југославије". И у немачком походу на Стаљинград и у Стаљиновом и Титовом ослобађању и освајању Србије овом јединицом командовао је исти човек, витез Марко Месић, официр предратне југословенске војске, који се 1941. прикључио Павелићевим усташама. Понудио се Немцима да за њихов рачун ратује на Источном фронту, па је после завршене обуке већ крајем те 1941. учествовао у борбама за Бесарабију и Украјину. Од октобра 1942. борио се за Стаљинград, а непуна три месеца касније, 14. јануара 1943, постављен је за команданта 369. пуковније, али су га Совјети заробили већ после две недеље. ПРИЛИКОМ опкољавања код Стаљинграда, својим борцима је говорио: - У вас су упрте очи наше домовине, будите свјесни да овде изграђујемо темеље своје домовине. Ако дође час да овдје морамо пасти, паднимо храбро, као јунаци - као Хрвати - увијек за Поглавника и за дом спремни.

Слично је говорио и дан-два касније, кад су његови рањени борци извлачени из стаљинградског гротла и авионом враћани у НДХ: - Поздравите домовину и кажите да је (369) легија извршила своју дужност према Поглавнику, Фиреру и према Хрватској. Годину дана пре него што га је Тито промовисао у ослободиоца Србије, Месића је Хитлер одликовао два, а Павелић три пута. Хитлер Жељезним крстом другог степена и Жељезним крстом првог степена, а Павелић Војничким редом жељезног тролиста четвртог степена, Војничким редом жељезног тролиста другог ступња са правом на назив Витез и Великим витезом хрватског жељеног крста, чиме је аутоматски стекао право да титула "витез" постане саставни део његовог имена и презимена. ПО ПОВРАТКУ из Москве у Румунију, Тито је Месићу у Крајови приредио и ручак, а само десетак дана пошто је Месићева војска почела да "ослобађа" Србију, испоставило се да у Месићевој 369. усташкој пуковнији, преименованој у Прву југословенску бригаду, "има много усташких елемената". Тек три месеца касније, 1. децембра 1944, Одељење заштите народа, Озна, припремила је строго поверљиви досије, у коме се помиње и загребачки "Хрватски народ" од 27. јуна 1943, где су објављени најважнији биографски подаци о "Месић Витез Марку". О Месићевом усташлуку и Павелићевим орденима којима га је окитио, сасвим сигурно је, бар, преко "Хрватског народа", био добро упознат и Иван Крајачић, главни Титов и Стаљинов обавештајац у Загребу. Титова власт дозволила је Месићевој "вражјој" пуковнији да мирно напусти Србију, а њени борци су се у НДХ прикључили Немцима, с којима су крајем јануара 1945. заузели Метковић, Чапљину и Габелу. ПОЧЕТКОМ новембра 1944. Тито је својим изасланицима у Србији дозволио да са "политички добро обрађеним делегатима" последњи у Југославији организују своју пропартизанску Антифашистичку скупштину народног ослобођења Србије, АСНОС. На четвородневном заседању у Коларчевој задужбини у Београду Титово излагање, које је трајало само пет минута, делегати су дванаест пута прекидали клицањем и бурним и дуготрајним аплаузима. Комунистима Хрватске обећано је да ће Србија "уложити све своје снаге за ослобођење свих хрватских крајева, исто онако као и Хрватска". Златиборски прота Милан Смиљанић тврдио је да "нема никакве опреке између црвене звезде петокраке и његовог црквеног крста", већ, "напротив, да та звезда петокрака са земље на небо диже његов крст, диже га од српског Светосавља до Јеванђелског свехришћанства"! Једна неписмена сељанка из Топлице изјавила је да јој је код Краљева, баш кад је кренула на АСНОС, погинуо син, али да се она "није вратила са свога пута да му свећу запали": - Запалио му је свећу трговац Првуловић од Прокупља, велику свећу од 100 динара, и хвала му на томе. ЧАЧАНСКИ студент Добривоје Видић, који ће пред крај Титовог живота догурати и до председника Србије, опростио је усташама геноцид над Србима из Хрватске, Босне и Херцеговине и источног Срема: - Шест стотина педесет хиљада стрељаних Срба у Босни и Херцеговини, то је дуг који је српски народ платио за злочиначку политику београдских властодржаца! Хрватску је у Коларцу заступао Титов стари партијски друг Андрија Хебранг, за кога геноцид над Србима, у коме су усташе убиле готово сваког петог Србина у Хрватској и Босни и Херцеговини, није представљао никакав посебан проблем: - Спријечили смо усташке планове о покољу Срба! Месец дана пре доласка на АСНОС Тито је на Кардељев предлог Андрију Хебранга сменио с функције секретара ЦК КП Хрватске због "националистичког застрањивања према Србима". Није се дао ни делегат из Трстеника, кога ће тридесетак година касније српски националисти прогласити "оцем нације":

- Ово је свакако најважнији датум у нашој историји! ПРЕДСТАВУ којом је рециклирана целокупна новија историја Србије, оверио је Едвард Кардељ, а један професор Београдског универзитета, препоручујући се новим властима, рекао је: - Србија је главни стуб реакције на Балкану и у читавој Европи! Печат овом скупу дао је један од најближих Титових сарадника, Сретен Жујовић: - Ми први пут у историји стварамо своју рођену, вољену земљу! - Никад Србија није била Србија српског народа као што је данас! - Србија је дошла на власт тек кад је и Србин посумњао у српско име! На скупу на коме је усташама опроштен геноцид над Србима, и на коме је Србија први пут постала "рођена, вољена земља" српског народа тек кад су српски комунисти "посумњали у српско име", Косово и Метохија и Санџак нису ни поменути.

ЛАЖНО САОПШТЕЊЕ О ЈАСЕНОВЦУ ВИШЕ од шест месеци после ослобађања Београда, 2. маја 1945, Титови борци су ушли у Јасеновац. Још већу сенку на однос Титовог режима према највећој ратној гробници Срба баца чињеница да су његови борци ушли у Јасеновац тек пошто су га усташе мирно напустиле. И тек пошто су десетак дана систематски затирали трагове свог великог злочина: откопавали посмртне остатке логораша и спаљивали их на ломачама, уништавали архиву логора, рушили зграде, постројења и мучилишта на којима су убијали хиљаде и хиљаде својих никад избројаних жртава, међу којима је највише било Срба, али и мноштво Јевреја, Рома и хрватских антифашиста. Један од ретких преживелих логораша, инж. Ристо Стјепановић, два месеца по изласку из Јасеновца, пред Земаљском комисијом за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Босни и Херцеговини је изјавио: - Сви ми у логору смо жељно чекали да на напад партизана на логор и били донекле и припремљени за то, али до тог очекиваног напада никад није дошло. Велику мрљу над Јасеновцем још више је појачао Титов генералштаб, који је 4. маја 1945, два дана по уласку његових снага у већ напуштени и потпуно девастирани Јасеновац, домаћој и иностраној јавности обзнанио да су његове трупе "брзим продором на запад заузеле и ослободиле Јасеновац".

Ревизија историје почела у Глини Pero Simić | 05. мај 2016.

Тито је 27. јула 1952. у Глини одговорност за геноцид извршен у НДХ, уместо овој злочиначкој држави, приписао појединцима "који су хтјели да се богате и да владају на рачун народа"

Тито, Владимир Бакарић и Стево Крајачић

ПРЕМА немачким изворима, национална структура становништва нацистичко-фашистичке Независне Државе Хрватске 1941. била је: 52,51 одсто Хрвата, 30,63 одсто Срба, 11,14 одсто муслимана, 2,39 одсто Немаца, 1,19 Мађара, 0,64 одсто Јевреја, 0,48 одсто Словенаца и непознат број Рома. Односе Срба и Хрвата пред крај Другог светског рата још више су нарушавали неспоразуми око Јасеновца. Усташе су 22. априла и 1. маја 1945. до темеља срушили јасеновачки логор и спалили архиву, а једино нису успели да спале све тек побијене логораше и пећ у циглани, у којој су спаљивали живе људе. - На простору логора имали смо што видјети - сведочио је Перо Шестановић, референт за пољопривреду и домаћинства општине Јасеновац. - Лешеви по пољима и на сваком кораку, а како је било прољеће и сушно, брзо су се тјелеса распадала. - Лешеви у логору и на Сави (где су усташе минирале лађу пуну логораша) толико су заударали да се није могло проћи ако не ставиш марамицу на уста. Оно што нису стигле да сруше усташе, урадила је тек успостављена комунистичка власт у Хрватској. Наложила је да се до темеља уклони зид око јасеновачког логора, поруше све стражарнице и осматрачнице, жичане ограде и пољски бункери. Ускоро је срушена и цигларска пећ, коју су усташе биле претвориле у крематоријум. Приликом ексхумације неколико гробница поред Старе Градишке, априла 1946, откопано је 528 жртава, од којих ниједна није била убијна метком, већ маљем, секиром или ножем. Међу жртвама се налазила 371 жена, 107 мушкараца и 50 деце. ЈЕДНОГ дана те 1945. Титов интимни пријатељ, шеф хрватске тајне полиције, високи совјетски обавештајац Иван Крајачић, послао je двојицу својих агената у загребачки дом Диане Будисављевић, пореклом Аустријанке, која је за време Другог светског рата из усташких логора смрти спасла 15.336

деце. Углавном се радило о српској деци са Кордуна, Козаре и из српских села поред десне и леве обале Саве. Била је то једна од најтежих и најобимнијих хуманитарних акција у овом рату, не само у Југославији, већ и у целој Европи. За време спасавања или одмах по изласку из логора, од тортуре и болести, умрло је 3.254 деце, а више од 12.000 избављене деце преживело је рат. СПАСЕНА деца била су смештена код многих хрватских породица и у објектима Католичке цркве, а неки и у зградама у којима су услови били мало бољи од концентрационих логора из којих су спасена. Многа од ове деце васпитавана су у хрватском и усташком духу, како је захтевао Павелић, желећи, тако, да затре сваки траг о њиховом пореклу, вери и националном идентитету. КРАЈАЧЕВИЋИ агенти су од Диане Будисављевић, наводно по налогу хрватског Министарства социјалне политике, тражили да им преда целокупну картотеку о спасеној деци. - Кад морам предати картотеку - говорила је спаситељка - онда ћу му (главном агенту) дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци. - Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима у Њемачкој (где су мајке ове деце у заробљеништву), а сада неће наћи своје најдраже. Тако је онемогућена идентификација великог броја спасене деце и њихов повратак својим кућама, a многима и враћање свом националном и верском идентитету. ДВАДЕСЕТ година касније, почетком јула 1966, на отварању споменика у Јасеновцу није се појавио главни домаћин, председник Сабора Хрватске Иван Крајачић, који је уместо у Јасеновац отишао у оближњи Липик у лов. По завршетку лова у Јасеновцу припити Крајачић је председнику борачке организације Србије, Радисаву Недељковићу, који је предводио делегацију Србије на отварању јасеновачког споменика, рекао: - Мало смо вас овдје побили! Титов интимни пријатељ никад није позван на одговорност због ове више него скандалозне изјаве. ТИТО је 27. јула 1952, на годишњицу једног од најтежих усташких злочина над Србима, у Глини, у којој су усташе 29. јула 1942. заклале око хиљаду Срба, извршио историјску ревизију и оно мало истине о геноциду над Србима у НДХ. Павелића је формално назвао зверју, руглом и издајником, али је одговорност за геноцид над Србима, Јеврејима и Циганима, извршен у НДХ, скинуо с леђа ове злочиначке државе и приписао га немачком окупатору! ДРУГИ, ништа мањи грех починио је тако што је, том приликом, НДХ окривио само за ликвидације "на стотине и хиљаде људи"! Тиме је самом себи скочио у уста, јер је десет година раније, 1942, у "Билтену" свог Врховног штаба, писао да су усташе само "на Кордуну, у Лици, Босни и Херцеговини", не рачунајући Банију, Славонију, западни Срем и друге области Хрватске, "попалили хиљаде села и вароши и поубијали стотине хиљада недужних становника ових области". У јесен 1945. тврдио је да је у "страшним клањима Срба у Хрватској изгинуло стотине и стотине хиљада жена, дјеце и људи", да су ти злочини "ушли за вјечита времена као највећа мрља у хисторију хрватског народа", а да је логор у Јасеновцу био "најстрашнија људска клаоница". Али опет није могао без блефа, говорећи да су усташе у Јасеновцу "подједнако уништавали и Србе и Хрвате"! ТРЕЋИ, још већи превид Тито је тог дана направио у Глини, када је покушао да за незапамћене ратне масакре ослободи огромну већину ратну машинерију НДХ, која је крајем 1941. имала 262.326 усташа и домобрана. Учинио је то тако што је геноциду дао класно, а не национално обележје, тврдећи да за те страшне масовне злочине нису криви "људи из народа", већ усташе - појединци "који су хтјели да се богате и да владају на рачун народа"!

ВЛАДИМИР НАЗОР УКИДА СРПСКИ ЈЕЗИК ПОРЕД "националистичког застрањивања према Србима" Титовог главног ратног повереника за Хрватску, Андрије Хебранга, подозрење према Србима, који су били главни носиоци антифашистичког покрета у Хрватској, није крио ни номинални шеф партизанског дела Хрватске, Владимир Назор. Он је још 1944. "као Хрват и предсједник хрватске државе" тражио да се чак и у "Билтену" Титовог повереништва за информације, који је тада излазио у Хрватској, забрани употреба српског, а да се сви текстови штампају на хрватском језику. Називајући српски језик "језиком београдске чаршије", он је шефу Прес-бироа Повереништва за информације Првославу Васиљевићу отворено рекао: - Нас Хрвате то вријеђа и ми нећемо језик београдске чаршије. Док сте овдје на нашој територији имате да пишете хрватски, а кад одете у Србију пишите и говорите како год хоћете, мене се то ништа не тиче.

Најтужнија страница геноцида Pero Simić | 06. мај 2016.

Вишедеценијска лицитирања жртвама Јасеновца и стотина других стратишта незапамћених усташких злочина, једна су од најружнијих епизода из времена Титове Југославије

Српска деца у Јасеновцу обучена у усташке униформе

ЈЕДНА од најотужнијих страница јасеновачке трагедије свакако је лицитирање бројем жртава, које траје, ево, већ пуних 75 година. Манипулације су најпре започеле саме усташе, које су се још током Другог светског рата хвалиле да у заклале чак милион Срба, Љубо Милош, командант логора у Јасеновцу, говорио је о "пар стотина хиљада људи", а његов колега фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, звани Сотона, помињао је "око пола милијуна Срба". Један преживели логораш тврдио је да се "број можда креће и до милијун и пол људи", други да "прелази један милијун", трећи да је "усмрћено најмање 800.000", четврти да је "кроз логорашке књиге прошло 840.000 побијених људи, жена и деце". Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача маја 1945. закључила је да је у Јасеновцу "насилно усмрћено отприлике 1.400.000 људи". А Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и његових помагача, пријавила је Међународном суду у Нирнбергу да је у Јасеновцу убијено 600.000 људи. ЦРНОГОРСКИ генерал пуковник Велимир Терзић био је сигуран да је у Јасеновцу "убијено најмање 1.000.000 Срба, а црногорски публициста др Радомир Булатовић писао је да је "у Јасеновцу страдало 1.110.929 људи, жена и дјеце". Херман Нојбахер, опуномоћени Хитлеров министар за југоисток, писао је

да је у логору Јасеновац убијено 225.000 Срба. Немачки командант југоистока генерал Александар Лер наводио је 400.000 жртава у НДХ, а исту цифру помињао је немачки генерал хрватског порекла Лотар Рендулић. Његов колега Ернест Фик је идејном творцу Холокауста, генералу Хајнриху Химлеру, 16. марта 1944. писао је да су усташе побиле "600.000 - 700.000 Срба". БИВШИ загребачки надбискуп Фрањо Кухарић сумњичаво је фебруара 1981. у загребачкој катедрали поменуо "оних 40.000 жртава које се приписују Јасеновцу", а први председник самосталне Хрватске, Фрањо Туђман, пред распад бивше Југославије писао је да је у Јасеновцу "страдало око 30.000-40.000 особа". Тек 2013, 33 године после Титове смрти, сарадници Спомен подручја у Јасеновцу сачинили су привремени, непотпуни списак од 83.145 јасеновачких жртава, а Музеј геноцида у Београду регистровао је именом и презименом више од 88.000 жртава логора у Јасеновцу. У НЕЗАВИСНОЈ Држави Хрватској 1941. живело је од 1.885.943 до 1.966.000 Срба, а према попису становништва из 1948. на територији Босне и Херцеговине било је 1.610.000 Срба. На основу досадашњих истраживања, београдски историчар Драган Цветковић процењује да коначни број жртава у Јасеновцу износи између 122.300 и 131.100 људи, жена и деце. И да су усташе, поред Јасеновца, у другим логорима и на кућним праговима широм Босне и Херцеговине и Хрватске побиле и у јаме безданке бацили још 345.000 Срба. ПОЧАСНО место међу манипулаторима бројем јасеновачких жртава припада Јосипу Брозу Титу, који се од пролећа 1944, када је писао о више него увеличаној цифри како је у НДХ само за прва три месеца од њеног оснивања, "уништено преко пола милиона Срба", стално поигравао с бројем усташких злочина. После ревизионистичког говора у Глини, 7. јула 1952, када је, уз неколико очигледних неистина, број усташких жртава свео "на стотине и хиљаде људи", Тито је девет година касније, јула 1961, у Титовом Ужицу изјавио да су усташе побиле "на стотине и хиљаде Срба и хрватских родољуба". РАВНОДУШНОСТ највишег хрватског, српског и југословенског руководства према јасеновачком стратишту 28. јуна 1961, на годишњицу великих усташких покоља на Козари и Поткозарју, дошли у Јасеновац да одају пошту својим најдражим. Тек тад се почело размишљати о евентуалном трајном обележавању логора у Јасеновцу. Једна делегација Јасеновца је, захваљујући личним везама са неколицином Титових сарадника, успела да издејствује да буде примљена на разговор са маршалом Титом. Тито се сложио с предлогом да Јасеновац треба достојанствено обележити, али да од тога, како је рекао, не треба правити, "јадиковку", јер је у Јасеновцу извршена "одмазда непријатеља на устанак народа Југославије"! ИДЕЈИ за подизање споменика упорно се супротстављао Титов интимни пријатељ, председник Сабора Хрватске Иван Крајачић, па је одлука о подизању споменика донета тек на интервенцију хрватског генерала, савезног секретара за народну одбрану Ивана Гошњака: - Немојте тамо скривати усташке злочине - рекао је он хрватском руководству. - Ако ви нећете да подигнете споменик, онда ће то учинити Армија и Федерација. Тако је споменик, на једвите јаде, почетком јула 1966, најзад, подигнут, али тензије између Срба и Хрвата око незалечених ратних рана још су тињале. ОД ДОЛАСКА на власт, ни Тито ни његови најближи сарадници, нису ни покушали да наговоре врх Католичке цркве у Хрватској да поништи насилно покатоличење десетина хиљада Срба, које је током рата извео нацистичко-фашистички режим НДХ. И да, тако, започну затварати бар једну од најтамнијих страница у односима између два најбројнија народа Југославије. А и оптужница против Анте Павелића, подигнута тек 11 година после завршетка Другог светског рата, више је подгревала него лечила ратне трауме. Најпре због тога што Павелићу по тој оптужници никад није суђено, а ништа мање ни због чињенице да је у њој наведено десетак пута више сведока Хрвата него Срба. НЕ СХВАТАЈУЋИ да се Другим светским ратом и геноцидом над Србима у НДХ дубоко поремећени односи између два најбројнија народа Југославије могу превазићи само суочавањем са свим димензијама тог великог злочина, а не његовим игнорисањем, Тито је учинио медвеђу услугу и Србима и својим сународницима. Лицитирањем бројем јасеновачких и других злочина, које је сам започео, дао је идеју и српским и хрватским национал-шовинистима да умањивањем или повећавањем броја српских жртава у

Ендехазији, одржавају и с времена на време повећавају подозрења између два народа. Чинили би то они, наравно, и без његове помоћи, али његово учешће у тој ђавољој работи имало је погубнији утицај него све оно што су чинили и чине хрватски и српски екстремисти и некрофилски политичари.