TI-MI-PRIPADAŠ-Karen-Rose

KAREN ROSE

TI MI PRIPADAŠ Prevela s engleskoga Martina Batinić

Naslov izvornika Karen Rose You belong to me

Copyright © Karen Hafer, 2011

PROLOG

Bayview, Delaware Subota, 7. ožujka, 11:15 »Oprostite, gospodine, ne možete gore.« Malcom Edwards pravio se da ne čuje dubok glas upravitelja marine. Ne obazirući se na bolove koji su mu se širili tijelom iscrpljenim bolešću, nije skidao pogleda sa svojega odredišta. Carrie On 1 ga je privlačila ljuljuškajući se u namreškanom zaljevu Chesapeake. Dolazila je oluja. Dan je bio kao stvoren za umiranje. Samo još nekoliko koraka i mogu se odmoriti. Uto mu počne tutnjiti dok pod nogama i s leña ga sustigne Daryl. »Hej! Stani! Ovo je privatni posjed. Hej, prijatelju! Rekao sam...« Malcom se trgne od bola kada ga snažna ruka zgrabi za nadlakticu i naglo ga okrene. Kratko je promatrao Darylovo lice, čekajući u tišini da se pojavi znak prepoznavanja. Napokon, muškarčeva se usta objese od zaprepaštenja. »Gospodine Edwards.« Daryl ustukne, a rumeni mu obrazi problijede. »Ispričavam se, gospodine.« »Sve je u redu«, odgovori mu Malcom blago. »I sam znam da ne nalikujem na sebe.« Bilo mu je jasno kako izgleda. Čudio se da ga je Daryl uopće prepoznao, unatoč dugogodišnjem poznanstvu. Malcom je sumnjao da bi ga mnogi od njegovih takozvanih prijatelja uspjeli prepoznati, no oni se nisu ni potrudili dovesti u tu prigodu. Samo je Carrie ostala uz njega, iako je Malcom katkad priželjkivao da nije. U dobru i u zlu. Sada je nesumnjivo bila riječ o ovome drugome.

1

Igra riječi: carry on na engleskom znači »nastavi«.

Mislila je da ne može čuti njezine jecaje u tuš-kabini, ali čuo ih je. Dao bi sve što ima samo da zbog njega ne mora trpjeti takav pakao. Ali čovjek ne može odlučivati o tome. To je Božje područje rada. Carrie je proklinjala Boga dok je gledala kako Malcom propada, ali Malcom si to nije mogao priuštiti. Već je imao dovoljno crnih mrlja na duši. Daryl teško proguta. »Mogu li vam nešto donijeti? Nekako vam pomoći?« »Ne. Sve je u redu. Idem pecati.« Podigne kantu s mamcima koju je kupio kao izliku. »Samo želim osjetiti vjetar na licu.« Posljednji put, dodao je u sebi. Okrenuo se prema brodu, odlučno stavljajući nogu pred nogu. Dok je ponovo zatutnjao kada je Daryl zakoračio njime, očito oklijevajući reći što mu je na umu. »Gospodine, dolazi oluja. Možda biste trebali pričekati.« »Nemam vremena čekati.« Istina nije mogla biti veća. Daryl se lecne. »Mogu pozvati posadu da vas izveze. Moj je unuk spretan mornar.« »Zaista to cijenim, ali katkad čovjek jednostavno mora biti sam. Čuvaj se i hvala ti.« Popeo se na brod, a cijelo mu se tijelo objesilo kada je rukama zgrabio kormilo. Prošlo je previše vremena otkako je posljednji put proveo cijeli dan u zaljevu. Ali imao je mnogo posla. Silni liječnici, liječenja i... Podigao je pogled prema zlokobnom nebu. I ispravljanje pogrešaka. Morao je ispraviti toliko toga, osobito ono što ga je progonilo dvadeset jednu godinu. Pomislio je na pismo koje je poslao i ponadao se da nije prekasno. Nadao se i da će moći kormilariti toliko da odmakne dovoljno daleko kako bi učinio ono što se moralo učiniti. Nadao se i da je utapanje slično tonjenju u san. Što je dalje odmicao, more je postajalo uzburkanije, a vjetar silovitiji. Naposljetku je ugasio motor i zatvorenih očiju osluškivao valove. Punim je plućima udahnuo slani zrak, kušajući svoj posljednji dan. Carrie će biti tužna, ali djelomice će joj i laknuti. Tog se jutra hrabro držala kada ju je poljubio na rastanku. Rekao joj je da će ići pecati nakon liječničkog pregleda. Kada joj policija pokuca na vrata

da joj priopći tužnu vijest, ona će se zakleti da njezin suprug nikada ne bi sebi oduzeo život. Ali u dubini duše znat će istinu. Zakoračio je na palubu namještajući štapove za pecanje. Morao je postaviti kulise za slučaj da netko pronañe brod nedirnut nakon što ga »preko palube zbaci« snažan val. Namicao je mamac na udicu kada mu misli zareže grub glas. »Tko su ostali?« Malcom se naglo okrene, a mamac mu sklizne kroz prste. Muškarac je stajao metar iza njega, u čvrstom raskoraku i ruku prekriženih na prsima. U stisnutim mu se očima očitavala mržnja pa Malcomu niz kralježnicu sklizne drhtaj straha. »Tko ste vi?« Čovjek sigurno zakorakne naprijed, unatoč ljuljanju broda. »Tko su ostali?« Ostali. »Ne znam o čemu govorite«, lagao je. Muškarac izvuče papir iz džepa, a Malcomu se stisne želudac kada prepozna pismo i vlastiti rukopis. Prisjeti se dogañaja prije dvadeset jedne godine. Znao je tko je taj čovjek. Bio je siguran da zna što želi. »Tko su ostali?« upita ga ponovo, pozorno naglašavajući svaku riječ. Malcom odmahne glavom. »Ne. Neću ti reći.« Muškarac posegne u džep i izvadi dugačak nož za filetiranje. Podigne ga proučavajući britku oštricu. »Ubit ću te«, reče bez imalo emocija. »Baš me briga. Ionako ću umrijeti. Ili to možda nisi primijetio?« Brod se zaljulja i Malcom zatetura, ali čovjek se i ne pomakne. Spretno se kreće na brodu. Ako je to bio onaj tko je Malcom mislio da jest, to je imalo smisla. Čovjekov je otac tad bio ribar i imao je vlastiti brod. Tad, ali više ne. U godinama koje su slijedile poslovi su propadali, a životi se raspadali. Uništeni. Zbog toga što smo učinili. Što sam ja učinio. Ubit će me. A ja to zaslužujem.. Ali nije namjeravao otkriti ostale, niti je želio umrijeti na grozan način. Nagnuo se u stranu.

Ali muškarac je bio brz. Zgrabio ga je za ruku i gurnuo ga na stolac na palubi, svezavši mu ruke i noge tankim užetom koje je izvukao iz stražnjeg džepa. Pripremio se. Umrijet ću. Muškarac se prijeteći uspravio. »Tko su ostali?« Dok mu je srce luñački tuklo, Malcom podigne pogled prema čovjeku, ali ne reče ništa. Čovjek slegne ramenima. »Progovorit ćeš. Da imam više vremena, učinio bih ti sve što si ti učinio njoj.« Pogled mu se susretne s Malcomovim. »Sve.« Malcom teško proguta prisjećajući se svega što se dogodilo te davne noći. »Žao mi je. Rekao sam da mi je žao. Ali ja joj ništa nisam učinio. Kunem se.« »Da«, gorko odvrati muškarac. »Pročitao sam to u tvojem pismu. A kada si napokon bio priznao, i dalje si bio prevelika kukavica da se potpišeš.« To je bila istina. Bio je kukavica onda, ali i sada. »Kako si znao da sam to ja?« »Shvatio sam da je netko od vas. U to ste doba svi trčali u istom čoporu. Svi ste se potpisali na onoj fotografiji momčadi.« Malcom zaklopi oči dok su slike navirale. Bili su mladi i nepodnošljivo arogantni. Mislili su da su uhvatili Boga za bradu. »Na onoj u vitrini s nagradama, u srednjoj školi.« Muškarac se prezirno nasmiješi. »Upravo toj. Tvoj se rukopis nije mnogo promijenio u dvadeset jednu godinu. I dalje pišeš »M« na isti način. Nisam trebao biti genij da pismo povežem s tobom. Što me vraća razlogu zašto sam svratio. Ti ćeš mi reći ono što želim doznati.« »Neću. Kao što sam napisao u pismu, to je izmeñu njih i Boga. Ništa od toga. Žao mi je.« Muškarčev podrugljiv cerek pretvori se u zlokoban smiješak. »To ćemo još vidjeti.« Nestao je ispod palube, a Malcom povuče uže kojim ga je vezao, iako je znao da je to uzaludno. Glavom su mu bljeskale slike

svih bolesnih, odvratnih stvari koje su te davne noći učinili djevojci dok je on stajao i gledao. Ne poduzevši ništa. Trebao sam nešto učiniti. Trebao sam to zaustaviti. Ali nije, a nisu ni ostali. I sada će on platiti cijenu. Napokon. Uto začu muklo udaranje nečega što je muškarac vukao iz teretnog prostora broda. Bila je to žena. Malcomu se utroba zgrči od užasa. Nosila je isti džemper kakav je utisnuo u sjećanje prije samo nekoliko sati. Kada je na rastanku poljubio svoju ženu. »Carrie.« Malcom pokuša ustati, ali ne uspije. Bila je vezana, s povezom preko očiju i usta, a čovjek ju je vukao za ruku. »Pusti je. Ona ništa nije učinila.« »Nisi ni ti«, odvrati mu on podrugljivo. »Sam si tako rekao.« Gurne Carrie na stolac i prisloni joj nož uz grlo. »A sada mi reci, Malcome. Tko. Su. Ostali?« Malcom u očaju pogleda muškarčeve stisnute oči pa zatim ponovo nož prislonjen uza ženino grlo. Nije mogao disati. Nije mogao misliti. »Ne sjećam se.« Kapljica krvi skliznu niz Carrien vrat kada se nož pomaknu. »Nemoj se ni usuditi lagati mi«, reče muškarac tiho. »Ako znaš tko sam, onda znaš i da nemam što izgubiti.« Malcom zaklopi oči. Nije mogao misliti dok ju je gledao. Previše se bojao. »U redu. Ali najprije je vrati na obalu. Inače ti neću reći.« Carrien bolni vrisak prigušio je povez u njezinim ustima. Malcom razrogači oči u užasu. Potom se silovito presavije kao da će povratiti. Nije mogao ponovo pogledati prst koji je muškarac podignuo proučavajući ga. Odrezan. Odrezao joj je prst. »Reći ću ti«, izgovori hrapavo. »Dovraga, reći ću ti.« »I mislio sam.« Muškarac se odmakne od Carrie, a ona se cvileći stisne koliko god su joj spone dopuštale. Muškarac iz prednjeg džepa izvuče malu bilježnicu i olovku. »Spreman sam.« Malcom brzo ispljune imena, mrzeći se zbog toga. Zbog svega. Zbog toga što je te noći ostao, što je gledao. Što je napisao pismo i

ugrozio svoju ženu. Čovjek nije pokazivao nikakve osjećaje dok je zapisivao imena. Potom vrati bilježnicu u džep. »Rekao sam ti«, reče Malcom prepuknula glasa. »Sada je vrati. Dopusti da joj pozovem liječnika. Molim te, stavi prst na led. Molim te. Preklinjem te.« Muškarac je proučavao nož, crven od Carriene krvi. »Je li i ona to rekla?« »Tko?« Muškarčeva se čeljust stisne. »Moja sestra. Je li preklinjala?« Zgrabi Carrie za kosu i zabaci joj glavu. Nož je prislonio uz njezin izložen vrat. »Je li?« »Da.« Malcomovo su tijelo protresali jecaji. »Molim te. Preklinjem te. Moja žena ništa nije učinila. Molim te. Rekao sam ti što si htio. Molim te, nemoj je više ozlijediti.« Muškarčeva se ruka trzne, a nož zareže. Malcom je vrištao dok je krv šikljala iz njezina tijela. Ne. Ne. Ne. Molim te, Bože, ne. Bila je mrtva. Carrie je bila mrtva. Čovjek bešćutno prereza uže kojim ju je bio vezao i njezino tijelo padne pred Malcomove noge. »Trebao bih te ostaviti ovdje da gledaš kako je jedu ptice«, promrmlja. »Ali netko bi te mogao pronaći prije nego što umreš. A onda bi me odao. Mogao bih ti odrezati jezik, ali opet bi pronašao način da progovoriš. A to znači da i ti moraš umrijeti.« Podigne Malcomovu bradu, primoravši ga da pogleda gore. »Ipak ću ti odrezati jezik. Želiš li još nešto reći, posljednji put?« Stojeći gol na doku, muškarac je promatrao kako mu odjeća tone u sivu vodu, slijedeći put kojim su krenuli Malcom i njegova žena. Do noći će već biti bliski prijatelji. Najgori dio oluje prošao je dok se bavio rješavanjem tijela. Bilo je mnogo krvi. Srećom, ponio je presvlaku. Pod tušem će isprati krv Edwardsa prije nego što Carrie On odveze u malu privatnu marinu čiji vlasnik neće postavljati nikakva pitanja. Ondje će crijevom isprati krv s palube i riješiti se svih oznaka po kojima se može zaključiti da brod pripada Malcomu Edwardsu.

Silazeći pod palubu, zaustavio se pokraj malog šanka, gdje je spremio bilježnicu. Morao je paziti da se ne umrlja krvlju. No taj mu popis ionako više nije trebao. Imena su mu se urezala u sjećanje. Neka od njih već je predvidio. No neka su bila iznenañenje. Svi će požaliti što nisu ispravno postupili prije dvadeset jedne godine.

JEDAN

Baltimore, Maryland Ponedjeljak, 3. svibnja, 5:35 »Nabavi si neke jeftine sunčane naočale...« Lucy Trask dašćući je pjevala zajedno sa skupinom ZZ Top dok je džogirala stazom koja je presijecala park iza njezina stana, ne mareći što nema nimalo sluha. Naposljetku, Gwyn je bila njihova pjevačica. Nitko nije mario za to kako zvuči Lucyn glas, samo njezino gudalo. Osim toga, jutros nije bilo nikoga tko bi je slušao, osim ostalih džogera koji su imali slušalice baš kao i ona. U ovo doba noći nije morala ni na koga ostaviti dojam, niti se morala brinuti o tuñem mišljenju. To je bio jedan od mnogih razloga zašto je voljela taj sat prije svitanja. Prošla je zadnji zavoj na kraju staze i usporila, kadli odjednom nestane njezina spokoja. »O, ne«, promrmlja tužno. »Ne opet.« Gospodin Pugh sjedio je za jednim od stolova za šah, dok mu je šešir od tvida odostraga osvjetljivala ulična svjetiljka. Skrenula je sa staze trčeći prema livadi, gdje je njezin stari prijatelj proveo tolike sate pobjeñujući šah-matom sve izazivače. Ti su dani odavno prošli. Sada je sjedio sam u mraku, pognute glave, ovratnika kaputa podignuta oko lica. Lucy uzdahne. Ponovo je odlutao iz stana. Usporila je korak kada se približila, tiho mu se primičući. »Gospodine Pugh?« Oprezno mu je dotaknula rame pazeći da ga ne preplaši. Nije volio da ga se prepada. »Vrijeme je da se vratite kući.« Tada se namršti. Obično bi je pogledao s izgubljenim izrazom u očima, a ona bi ga odvela natrag Barb, koja je već bila toliko umorna od brige za njega. No sada nije podigao pogled. Bio je miran. Vrlo miran. Srce joj se stisne. 0, ne. Ne, ne, ne. Ispružila je ruku da mu na vratu pronañe bilo, ali odmah zatim dlanom prekrije usta da priguši vrisak kada mu se tijelo prevali na

stol, a šešir otkotrlja s glave. Na trenutak je samo užasnuto zurila. Glava mu je bila izobličena, pod korom osušene krvi. A njegovo lice... Lucy zatetura unatrag. Žuč ju je pekla u grlu. 0, Bože. O, Bože. Nije imao lice. Ni oči. Slijepo zakorači unatrag. »Ne.« Jedva da je čula vlastiti tihi plač. Dah joj je zapinjao u plućima dok se silila disati. Učini nešto. Drhtavim rukama pronašla je mobitel u džepu kratkih hlača i uspjela nazvati 911, trznuvši se kada joj se javio odrješit glas. »Dobili ste 911. O čemu se radi?« »Ovdje...« Lucyn glas prepukne dok je zurila u leš. Zaklopi oči. To nije leš. To je gospodin Pugh. Netko ga je ubio. 0, Bože. 0, Bože. »Ovdje...« Nije mogla progovoriti. Nije mogla disati. »Gospoñice?« Telefonistica žurno ponovi. »Zbog kakvog nas slučaja zovete?« Lucy oštro pročisti grlo i pomisli na godine obučavanja. Prisili se umiriti glas. »Ovdje doktorica Trask s odjela patologije. Želim prijaviti ubojstvo.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 6:00 Inspektor J. D. Fitzpatrick proučavao je malu skupinu koja se okupljala iza žute vrpce. Susjedi, pomisli. Neki su još bili u kućnim ogrtačima i papučama. Neki su bili stariji, neki u srednjim godinama. Neki su plakali. Neki proklinjali. Neki su činili i jedno i drugo. Dok se približavao mjestu zločina, prošao im je dovoljno blizu da ih može prisluškivati. Sada je bio pravi trenutak za slušanje, kada im se pod utjecajem šoka razvezao jezik. »Kakva bi zvijer učinila takvo nešto bespomoćnom starčiću«, ljutito se pitala mlada žena stežući šake. »Nikada nikome nije naudio«, zaprepašteno reče muškarac do nje. »Proklete bande«, promrmlja stariji čovjek nikome odreñeno. »Više nije sigurno napuštati kuću.« J. D. primijeti dobro održavan travnjak malog parka u toj četvrti. Ovdje nije bilo ni traga bandama, ali to je već zaključio vozeći

se ovamo. Ova je četvrt svojim stanovnicima bila sigurno utočište. Sklonište koje nakaznost vanjskoga svijeta nije ni dotaknula. Znao je da je to samo privid. Nakaznost je bila posvuda. Sada je to postajalo jasnije i susjedima ovoga starca. Za ubojstvo nije bila potrebna banda. Bio je dovoljan samo jedan počinitelj, osobito ako je žrtva bila starija i ranjiva. »Ovo će dotući Barb«, slomljeno je plakala starija gospoña oslanjajući se na starijeg muškarca. »Koliko sam joj samo puta rekla da ga smjesti u dom? Koliko puta?« »Znam, dušo«, mrmljao je muškarac. Njihao joj je sijedu glavu oslonjenu na njegovo rame, štiteći je od mučnog prizora. »Barem je Lucy ovdje.« Starica kimne, šmrčući. »Ona će znati što treba učiniti.« Barb je vjerojatno bila supruga ili kći mrtvog muškarca, ah J. D. se upita tko je Lucy i što će to ona znati učiniti. Dva policajca u odorama stajala su jedan do drugoga unutar prostora ograñenog žutom vrpcom kojom se označavalo mjesto zločina. Jedan je bio okrenut susjedima, a drugi mrtvom tijelu. Zajedno su činili prepreku koja je sprečavala poglede na žrtvu koliko je god to bilo moguće. Jedinica za očevid već je bila ondje, fotografirajući i prikupljajući dokaze. Zajedno s policajcima zaklanjali su pogled gomili, ali J. D. je znao da su mnogi već dovoljno vidjeli prije nego što je mjesto zločina osigurano. Dva policajca pokazala su prema trećemu, koji je stajao do Drewa Petersona, voditelja jedinice za očevid. J. D.-ju su javili da se policajac zove Hopper. On je bio prvi koji se odazvao pozivu. »Hvala.« J. D. je obišao policajce, skamenjen onim što je vidio. Borio se zadržati miran izraz lica. Žrtva je sjedila na stolcu pričvršćenom za pločnik, tijela prevaljena preko stola za šah, glave i lica pretučenih do neprepoznatljivosti. Tko bi to učinio starcu? Zašto? Žrtva je bila odjevena u svijetlosmeñi baloner, zakopčan do vrata i opasan pojasom. Ruke su mu bile zataknute u džepove. Činilo se da nema krvi na kaputu ni oko stolca. Jedini vidljivi tragovi bili su osušeni na žrtvinom licu i vlasištu.

Policajac Hopper približi se sa sumornom odlučnošću. »Ja sam Hopper.« »Fitzpatrick, iz Odjela za umorstva.« I nakon tri tjedna na novom radnom mjestu još mu je bilo čudno tako se predstavljati. »Vi ste došli prvi?« upita ga i policajac kimne. »To je moje područje. Žrtva je Jerry Pugh. Šezdesetosmogodišnji muškarac, bijelac.« »Znači, poznavali ste ga. Žao mi je«, promrmlja J. D. Hopper ponovno kimne. »I meni. Jerry nikome ne bi naudio. Bolesno.« »Bio je dementan?« upitaj. D., a Hopper iznenañeno zaškilji. »Da. Kako ste znali?« »Gospoña u prvom redu rekla je da je govorila Barb kako bi ga trebala smjestiti u dom.« »To je gospoña Korbel. I vjerujem da jest. I ja sam. Ali gospoda Pugh, to jest Barb, nije željela. Pretpostavljam da nije mogla. Bili su u braku cijelu vječnost.« »Tko je pronašao tijelo?« Hopper se ponovo doimao iznenañenim. »Ona.« Pokaže na drugu stranu, gdje je žena stajala sama i promatrala. Ruke je prekrižila na prsima, a s lica joj se nije moglo ništa pročitati. No djelovala je krhko i njezina se napetost gotovo mogla opipati, kao da se sa svime jedva nosila. Bila je visoka, možda čak oko sto sedamdeset pet centimetara. Duga kosa koju je skupila u jednostavan rep bila je crvenkastozlatne boje i treperila je pod jarkim policijskim svjetlima poput sitnih plamičaka vatre. Bila je veoma privlačna, s pravilnim crtama lica koje su mogle krasiti i kakav kip. Možda je tako pomislio jer je stajala sasvim nepomično. Nosila je šuškavac, kratke hlače i moderne tenisice za džoging. To što je smjela prići toliko blizu mjestu zločina značilo je da nije običan slučajni promatrač, ali on je dosad nije vidio. A to bi lice svakako zapamtio. I te noge.

»Tko je...« zaustio je, ali uto se ona okrene i pogledi im se susretnu. U bolnom trenutku prisjećanja postane mu jasno tko je. »Doktorica Trask«, reče tiho. Lucy Trask, patolog. Lucy će znati što treba učiniti. »Ona ga je pronašla?« »Malo prije zore«, odgovori Hopper. »Doktorica... Pa, ona je vrlo draga, to je sve.« J. D. se morao nakašljati da pročisti grlo. »Znam. Gdje je gospoña Pugh?« »Moj partner Rico otišao je po nju. Nitko se nije odazvao kada je kucao na vrata njihova stana. Pazikuća ga je pričekao s ključem. Do tada je već cijela zgrada bila ovdje. Svi su poznavali gospodina Pugha. Rico je pregledao stan, ali gospoñi ni traga. Njezin automobil nije na parkiralištu.« »Nema traga umorstva u stanu?« »Ne. Rico kaže da se čini kao da je otišla. Na kuhinjskom je podu nekoliko dodatnih zdjelica mačje hrane, a sva su električna pomagala isključena. Pazikuća je otišao po kontaktni broj koji je navela na ugovoru o najmu.« J. D. je slušao Hoppera ne skidajući pogled s liječnice. Ona je gledala drugamo, ali je uspio zamijetiti razornu tugu u njezinim očima. J. D. ponovo pogleda policajca. »Pozovite Rica. Recite mu da ne zove taj broj. Neka ga da meni. Ne želim da itko drugi obavijesti suprugu.« Hopper se namršti. »Barb Pugh nije umiješana. Gotovo joj je sedamdeset godina.« »Razumijem.« Bilo bi neobično da takva starija žena napravi nešto ovakvo. »Ali moram postupiti kao da jest sve dok se ne dokaže suprotno.« Hopperovo mrštenje popusti. »U redu. Pozvat ću Rica.« »Hvala.« J. D. čučne do žrtve, pobliže je proučavajući. Netko je obavio temeljit posao na gospodinu Jerryju Pughu. Upotrijebljeno oružje bilo je tupo i tvrdo. Napad je bio nesmiljen. Svaka crta muškarčeva lica bila je zdrobljena.

Bijes, pomislio je. Ili možda ludilo izazvano utjecajem droga. Toga se nagledao u Odjelu za narkotike. Ovo nije bio običan napad. Netko je potpuno izgubio kontrolu. Drew Peterson iz jedinice za očevid čučne do njega. »Hej, J. D., došao si brzo. 'Si napokon prodao onu svoju gajbu u predgrañu?« J. D. i Drew rasporeñeni su u istu policijsku postaju odmah nakon akademije, ali nisu se često viñali otkako je Maya umrla. J. D. otada zapravo nije često viñao nikoga. Premještaj u Odjel za narkotike milostivo mu je oduzeo sve vrijeme. Ali dolazak u novi odjel bio je čisti rez. Novi početak. Koliko god mu je bilo žao jadnog starčića prevaljenoga preko stola za šah, toliko se radovao promjeni. »Ma kakvi.« Nakon što je na tržištu bila nepodnošljivo dugih godinu dana, J. D. je gotovo odustao od zamisli da proda kuću koju je nekoć dijelio sa ženom. »Našao si nešto?« »Zasad ne mnogo. Upravo smo završili s fotografiranjem. Patolozi moraju obaviti svoj dio posla, a onda ćemo početi. Gdje je Stevie?« »Stiže.« Čim bi uspjela dogovoriti čuvanje svoje djevojčice, J. D.-jeva partnerica Stevie Mazzetti sjajno je obavljala posao. No danas je čuvanje djeteta propalo. J. D. nije imao ništa protiv toga da je pokriva. Nije to često morao činiti. Stevie je bila dobra policajka, a J. D. joj je mnogo dugovao. J. D. pokaže na travu ispod stola za šah. »Nije ovdje ubijen. Nema krvi na travi ni na svjetlosmeñem ogrtaču. Što misliš, kako je došao ovamo?« »Rekao bih invalidskim kolicima. Pronašao sam tragove kotača u travi. Uzet ćemo otiske budemo li mogli. No kolica nema. Tko god ga je ovdje istovario, ponio ih je sa sobom.« »Nema tragova guma od puteljka do stola«, reče J. D. »Vukli su ga ili nosili, što bi značilo da je netko odvezao prazna kolica. Ako su ga vukli, možda ima trave na cipelama.« »Ako ima, zalijepljena je za potplate. Jesi li mu vidio cipele?« upita Drew. J. D. se nagnuo da pogleda ispod stola. Žrtvine cipele bile su nove i nedavno ulaštene.

»Nema ogrebotina. Čini se da ga nisu vukli.« »Znaš li koliko koštaju ove cipele?« »Mnogo.« Cipele su se doimale vrlo skupima. Možda su čak izrañene po mjeri. J. D. preko ramena pogleda zgradu. Stanovi nisu bili najniže klase, ali se ne bi moglo reći da su u kategoriji hotela Ritz. »Pretpostavljam da je ono što je uštedio na stanarini potrošio na cipele. Pitam se čime se gospodin Pugh bavio prije nego što je obolio od demencije.« »Doktorica će znati«, odgovori Drew. »I ona ovdje stanuje.« »Je li ga dobro poznavala?« upita, a Drew ponovo kimne. To je bio razlog njezinoj tuzi i tome što je trčala baš ovim parkom. I dalje je nepomično stajala zureći u tijelo i J. D. se sažali nad njom. »Sigurno je doživjela veliki šok. Ona neće obaviti očevid?« »Ne. Zvala je tehničare i naručila opremu. Čini se da se dobro drži.« »Ali ne zadugo«, promrmlja J. D. »Ispitat ću doktoricu Trask, a onda ću vidjeti mogu li doći do žrtvine supruge i nekih svjedoka. Zovi me ako nešto pronañete.« »Jasno.« Lucy Trask ispravi ramena kada primijeti J. D.-ja kako joj prilazi. Nije plakala, ali bila je veoma blijeda. Netremice je gledala mrtvog čovjeka na stolcu. »Doktorice Trask? Ja sam inspektor Fitzpatrick.« »Znam«, reče ona bezbojno. »Vi ste Mazzettin novi partner. Gdje je Stevie?« »Na putu ovamo. Smijem li vam postaviti nekoliko pitanja?« »Naravno.« Govorila je, ali usne su joj se jedva micale. »Mogli bismo sjesti u moj automobil. Ondje će vam biti udobnije.« Ona stisne zube. »Ne. Ostat ću ovdje. Molim vas, samo me pitajte što morate, inspektore.« Glas joj je bio pun bespomoćnog bijesa. Govorila je jedva primjetnim naglaskom. Ne sasvim južnjačkim, ali moglo se zaključiti da nije iz grada. Barem ne od roñenja. »U redu. Poznavali ste žrtvu?« Ona kratko kimne, ali ne reče ništa.

»Žao mi je, doktorice. Znam da vam je ovo iznimno teško. Vi ste ga pronašli?« nastavi on, a ona ponovno kimne. »Kada?« »Otprilike u pet i trideset. Trčala sam. Vidjela sam gospodina Pugha u njegovu stolcu.« Riječi je izgovarala mehanički, kao da daje izvješće. »Pomislila sam da je opet odlutao iz stana.« »Zato što je bio dementan«, dodaj. D., a ona podignu pogled. Oči su joj bile bistre, prodorno plave i veoma izražajne. Sada su se smračile od tuge, bijesa i šoka, ali J. D. pomisli kako sigurno mogu biti tople i sućutne. Tih se očiju još dugo sjećao nakon što ih je prvi put vidio. Samo jedanput do sada. A oči su bile jedino što je vidio jer joj je ostatak tijela bio pod maskom i odijelom. Nije joj vidio lice, ali njih je dobro upamtio. »Gospodin Pugh bolovao je od Alzheimerove bolesti«, potvrdila je. »Koliko bi često odlutao od kuće?« Ramena joj se umorno objese. »U posljednje vrijeme tri do četiri puta na tjedan. Barb ipak mora katkad spavati. Kada bi odlutao po noći, obično bih ga ja pronalazila.« »I vodila kući?« »Da.« Rekla je to toliko tiho da ju je jedva čuo. »Nije se opirao?« »Ne. Nije bio nasilan.« »Neki bolesnici koji pate od Alzheimera jesu,« dometne J. D. Brada joj se malo podigne. »Neki jesu. Ali on nije. Mogli smo ga smiriti.« Ona nije samo poznavala žrtvu, shvati J. D. Bili su bliski. »Jutros ste rano izašli.« »Da. Uvijek trčim prije zore.« »Jeste li primijetili žrtvu da ondje sjedi kada ste krenuli trčati?« Doimala se ljutitom. »Ne. Da jesam, bila bih ga odmah odvela kući.« »Znači, nije bio ondje kada ste počeli trčati?« Ona kratko zatrepće, kao da je tek tad shvatila pitanje. »A, tako. Ne. Možda je bio ondje, ali nisam ga mogla vidjeti. Ja krećem s druge

strane zgrade i trčim po rubu četvrti prije nego što presiječem park na putu natrag.« »Jeste li vidjeli nekog drugog?« »Samo druge trkače. Ne znam im imena. Možda bi policajac Hopper mogao znati.« Ona pogleda prema zgradi. »Gdje je policajac Rico? Otišao je provjeriti kako je Barb.« »Čini se da nje nema.« Njezin ga pogled presiječe, ovaj put ispunjen divljim strahom. Vitka ruka vješto ga zgrabi za nadlakticu. »Kako nema? Mrtva je?« upita ga panično, a on odmah požali zbog krivog izbora riječi. »Ne, ne«, umiri je, potapšavši je po ruci. Koža joj je bila ledena. On joj odmaknu prste sa svojeg rukava i stane joj trljati dlan objema rukama. »Čini se da je otišla. Stan je prazan, a automobil joj nije na parkiralištu.« Njezina se panika pretvori u nevjericu. Nije izvukla ruku iz njegova stiska. »Ne. Barb ga nikada ne bi tako ostavila samoga.« »Ali nema je.« Ona tržne ruku i uzmakne, a iz lica joj nestane i posljednji tračak boje. »Ne. Nikako. Ona ga nikada ne bi svojevoljno napustila. Netko ju je oteo. O, moj Bože.« »Isključila je sva pomagala u kuhinji«, reče J. D., promatrajući kako njegove riječi probijaju put kroz njezinu nevjericu. »Je li to činila kada je odlazila na put?« Liječnica tupo kimnu. »Da. Ali ne mogu povjerovati da bi ga ostavila samoga. Bila mu je predana.« »Katkad ljudi pod stresom čine stvari koje inače ne bi«, reče J. D. oprezno. »Briga za bračnog partnera koji boluje od Alz...« »Ne,« ona ga ljutito prekine, a glas joj poprimi zapovjednički ton. »Ne. Za Boga miloga, gospodin Pugh se sam nije mogao ni odjenuti. Nije mogao ni zavezati...« Odjednom zamuca i namršti se. J. D. se nagnu bliže kada ona ne završi rečenicu. »Zavezati što?« Ali ona je već krenula prema tijelu. »Cipele«, odvrati preko ramena. »On nosi cipele s vezicama.« J. D. se požuri za njom, spreman povući je natrag ako se previše približi. Ali ona zastane i čučne točno na mjestu gdje je i sam čučnuo

prije nekoliko minuta. Nešto se pomaknulo i ona kao da se probudila. Iz nje je isijavala snaga. Zrak je gotovo brujio. On se očarano spusti na njezinu razinu, promatrajući joj profil dok je gledala u žrtvine noge. Boja joj se vratila u lice i obrazi su joj se naočigled zarumenjeli. Ne, nikada ne bi zaboravio to lice. »Gospodin Pugh već pet godina ne nosi obične cipele«, promrmlja ona, ponovo mu skrenuvši pozornost na mrtvog čovjeka na stolcu. »On nosi ortopedske cipele s kopčanjem na čičak. Barbini prsti previše su ukočeni da bi mu vezivala vezice.« »Možda je imao dva para«, doda J. D., ali ona odmahnu glavom. »Ovo su cipele Ferragamo. Gospodin Pugh nikada nije imao toliko novca. Čak i da jest, ne bi ga potrošio na cipele.« »Čime se bavio? Mislim, prije bolesti.« Ona podigne pogled. Sada je bio bistar. Budan. I prepun olakšanja. »Bio je profesor glazbenoga u školi, a cipele je kupovao u JCPenneyju2. Ovo nije Jerry Pugh.« Zvučala je veoma sigurna u to što govori. »Kako možete biti tako sigurni?« upita je. »Ove cipele nisu njegova broja«, odgovori. »Ove su broj četrdeset dva. Gospodin Pugh nosio je broj četrdeset četiri.« Potom zaklopi oči, stišćući usta koja su drhtala. »O, Bože. O. Bože. Nosi. Nosi broj četrdeset četiri. Još je živ. Ovo nije on. Ovo nije on.« »Jeste li dobro, doktorice Trask?« Ona kimne, dršćući i stežući šake. »Dobro sam.« U to nije bio sasvim siguran, ali nadao se da bi znala ako će se onesvijestiti. »Kako znate broj cipela gospodina Pugha?« upita je, neuvjeren. »U svojem poslu viñam mnogo stopala, inspektore. Znam o čemu govorim.« Zamislio je tijela u hladnoj prostoriji mrtvačnice, samo sa stopalima koja vire ispod plahti, s ceduljama obješenima o palce. »Vjerujem da znate. Ali kako znate njegov broj?«

2

Američki lanac trgovina namijenjen srednjoj klasi.

Ona tržnu ramenima od nelagode dok je promatrala žrtvino izmrcvareno lice. »U veljači sam pronašla gospodina Pugha kako ovdje sjedi, na svojem stolcu. Otišao je iz kuće bosonog i noge su mu se gotovo smrzle. Pozvala sam hitnu pomoć i pokrila mu ih svojim kaputom. Znam kojeg su mu broja stopala. Stopala ovoga muškarca su premala. Ovaj čovjek nije gospodin Pugh.« »Bilo je vrlo lijepo od vas što ste masirali stopala starcu«, promrmlja on. »Svatko bi to učinio.« Nije bio pretjerano uvjeren u to. »Zovete ga gospodin Pugh, ali Barb zovete imenom. Zašto?« Primijetio je da ju je to iznenadilo. Oklijevala je. »Stare navike teško umiru, pretpostavljam«, rekla je napokon. »Nisam to primijetila.« »Koliko ste dugo poznavali gospodina Pugha?« »Dvadeset godina. On mi je predavao. U srednjoj školi.« Rekla je to zastajkujući, kao da oklijeva otkriti taj podatak. Potom brzo ustane, a on krene za njom. »Ovaj muškarac nema sedamdeset godina. Da nisam bila tako zatečena, zamijetila bih to odmah.« »Imali ste pravo na takve osjećaje«, počne J. D., ali ona odmahnu rukom. »Mogao bi imati pedeset, možda. Viši je od gospodina Pugha, i to dobrih pet centimetara.« Pozorno se nadvila nad mrtvačevu glavu. Osušena krv skorila se na tjemenu u debelom sloju. »Ćelav je, kao i gospodin Pugh. Ili mu je glava obrijana. Reći ću vam točnije kada ga postavim na stol.« »U redu, pretpostavimo da ste u pravu i da ovaj muškarac nije Jerry Pugh. Zašto ste isprva mislili da jest?« »Najprije, sjedio je na stolcu gospodina Pugha.« »To ste i prije spomenuli. Kako to mislite, njegovu stolcu?« »Kada odluta, uvijek dolazi ovamo, na ovaj stolac. Prije bolesti bio je sjajan u šahu. Dolazio bi ovamo svaki dan poslije škole i uvijek su ga čekali oni koji su ga htjeli izazvati u igri.« Ona se lagano strese. »Osim toga, tu je i ovo.« Ona pokaže na šešir od tvida. »Gospodin

Pugh ima isti takav. Bio mu je navučen preko lica, kao da spava. Spao je kada sam mu dotaknula rame, a njegovo tijelo palo naprijed.« Zastane, grizući donju usnu. »Gospodin Pugh ima i sličan ogrtač.« J. D. se namršti. To mu se nimalo nije sviñalo. »Tko zna da gospodin Pugh obično doluta ovamo?« Lucy se polako okrene i pogledi im se susretnu. Izgledala je zabrinuto. »Svatko iz zgrade. Svatko u svim susjednim zgradama. On često zna odlutati, i po noći i po danu. Zašto?« Postavila je pitanje iako je on bio siguran da već zna odgovor. »Tko zna da trčite svako jutro prije zore?« »Drugi trkači. Svatko tko je u to doba budan. Zašto?« ponovila je. »Zato što nije ubijen ovdje. Drew misli da su ga dovezli invalidskim kolicima od prednje strane vaše zgrade. Netko se dobro potrudio da ga se pronañe baš ovdje.« Ona ponovo pogleda šešir. »Mislite da je netko želio da ga baš ja pronañem.« Mislio je upravo to, ali nije htio naprečac donositi zaključke. »Neka zasad sve ostane na tome da se netko jako potrudio da ga se pronañe ovdje.« »Ruke su mu u džepovima«, tiho primijeti Lucy. »Lice mu je unakaženo. Netko je želio da ga se pronañe, ali ne i identificira. Mislim da ćete otkriti kako su mu vršci prstiju... izmijenjeni.« »Ili odstranjeni«, mrko će J. D. »Ili odstranjeni«, ponovi ona. »Mrtvačka ukočenost je prošla. Mrtav je najmanje dva dana. Vrijeme smrti moći ću vam točnije reći nakon pregleda.« Malo se nagnula prema naprijed, proučavajući ozljede lica. »Koristili su se tupim predmetom. Više ću znati...« »Nakon pregleda«, dovrši on. »Prenesimo ga onda. Želio bih mu pregledati džepove da vidim ima li kakve dokumente, ali ne želim da se neki dokaz izgubi u travi. Možemo li mu pregledati džepove čim ga dovedete u mrtvačnicu?« Lucy ga otvoreno odmjeri. »Ili vas je Stevie dobro uvježbala ili vas jednostavno odlikuje zdrav razum. Većina policajaca htjela bi da ga pregledam upravo tu.«

Zbog njezina odobravanja osjećao se... dobro. Baš kao i prvi put kada su se upoznali. Sumnjao je da se ona toga sjeća, a njemu se nije žurilo to spomenuti. Iza njih se s treskom zatvore vrata pa se oboje u isti čas okrenu prema medicinskom tehničaru koji je prema njima gurao kolica sa složenom vrećom za tijelo. »Tek sam se vratila nakon dvotjednog odmora«, reče Lucy. »Možda me čeka mnogo posla pa ga neću stići danas zarezati. Ali možemo se naći u mrtvačnici da ga letimice pregledamo i da vidimo što ima u džepovima.« »Velika vam hvala. Ja ću se potruditi pronaći Pughe. Želim se uvjeriti da su dobro.« »Hvala. Presvući ću se i krećem s poslom.« Ponovo je pogledala tijelo presavijeno preko stola za šah. »Želim vjerovati da sam na ovo naletjela slučajno i da stavljanje tijela ovoga muškarca na ovo mjesto nije imalo nikakve veze sa mnom.« »Ali ipak u to ne vjerujete.« »A vi?« Želio ju je smiriti, ali nije joj htio lagati. »Ne.« Ona uzdahne. »Ni ja.«

DVA

Ponedjeljak, 3. svibnja, 6:20 Dakle. To je prošlo mnogo bolje nego što se usudio nadati. Neko je vrijeme proveo u napetom iščekivanju, nadajući se da će Lucy Trask naići, nadajući se da će se kretati uobičajenom stazom. Nije se trebao brinuti. Bila je predvidiva kao i sunce koje je toliko mrzila. Pronašla je tog kučkinog sina, baš kao što je i planirao. Uživao je u dragocjenim minutama dok je mislila da je to tijelo starca. Nažalost, sve je prebrzo otkrila. Trebao sam mu promijeniti cipele. Glupa pogreška. Mogao sam je mučiti mnogo dulje. Zaista je voljela tog starca, gospodina Pugha. To je dobro znati. Uhodio je dva inspektora koji su razgovarali. Muškarac je prvi stigao. Žena je stigla nedavno. Sada kada je doznao tko radi na slučaju, mogao je pokrenuti plan B. Podmetanje nečega što će im skrenuti pozornost za slučaj da mora brzo nestati. Policajci su imali obitelji, a on će se njima poslužiti bez imalo razmišljanja. Baš kao što su se oni poslužili mojom. Osvetit će se, jednim tijelom za drugim. Usta mu se iskrive u zadovoljan osmijeh. Već je bio spreman za sljedeće ime na popisu. Jedva je čekao. Ponedjeljak, 3. svibnja, 6:35 Lucy duboko uzdahne oslanjajući se na mrtvačko vozilo dok je navlačila kombinezon. Srce joj je još snažno tuklo. To nije on. To nije gospodin Pugh. Ali tko je? I zašto je ostavljen ondje, u stolcu gospodina Pugha? Da ga ja pronañem? Zadrhti cijelim tijelom dok je povlačila zatvarač preko sportske odjeće. Već je bilo dvadeset stupnjeva, ali ona se smrzavala. Od šoka, pomisli. Malo je nedostajalo da počne hiperventilirati, osobito na kraju.

Trljajući ruke, sjeti se da je inspektor Fitzpatrick učinio isto. To je bilo vrlo ljubazno od njega. I djelotvorno. Ruke su mu bile tople kao peć. Pitala se je li mu već prešlo u naviku grijati ruke onih koji bi otkrili leš. No potom se sjeti da nije imao mnogo prilika da to učini, barem ne dosad. Bivši partner Stevie Mazzetti otišao je u mirovinu prije samo tri tjedna, a Fitzpatrick tada još nije radio u Ubojstvima. Došao je iz Narkotika i . . . A tako. »Narkotici«, reče naglas. Djevojčica. Prije dvije godine. On je sam došao nazočiti autopsiji djeteta stradaloga od zalutalog metka u obračunu narkodilera. Ondje sam ga vidjela. Pokušavala se sjetiti dok joj je on pomno proučavao lice, misleći da je ona svu pozornost usmjerila na žrtvine cipele. I on se pokušavao sjetiti. »Dobro kažeš«, promrmlja žena koja joj je sada stajala zdesna. »O tom bi čovjeku odmah mogla postati ovisna.« Lucy podigne pogled i preokrene očima. Medicinska tehničarka Ruby Gomez besramno je pogledom gutala inspektora Fitzpatricka dok je stajao nekoliko vozila dalje, udubljen u razgovor sa Stevie Mazzetti koja je upravo stigla na poprište zločina. »Ruby«, prosikće Lucy. »Prestani ga gutati očima.« Ruby se ne pomakne. »Zašto? Ti si sama rekla da je poput narkotika.« »Rekla sam samo >NarkoticiMalo je tako dobrih ljudiljudi< krivo je napisana. Čekaj.« Stisne oči da izoštri sliku, a potom zakoluta očima. »Zapravo piše: >Malo je tako dobrih grudi. IMalo je tako dobrih grudiII< na žrtvinim leñima, pa je okrene tako da je i ona može vidjeti. »Ovo je prijetnja, Lucy«, reče mirno. »Namješteno vam je da pronañete tijelo tog muškarca, tkogod on bio. Netko se za to vraški potrudio. Vi niste počinili ubojstvo, ali ste s njime povezani. Sve dok ne otkrijemo kako, držite se ljudi koje poznajete.« Njezine hladnokrvnosti nestane i emocije joj preplave oči. U njima se ponovo pojavilo zanimanje, ali i strah i bijes. To je bilo dobro. Morala se bojati. Samo ne mene. Ipak, stekao je dojam da se boji i njega, a nije znao zašto. »Shvaćam«, reče grubo. »Bez mračnih uličica.« »Ili trčanja prije zore«, doda on. »Obećajte mi, doktorice Trask.« Ona jedanput kimne, ne mičući pogled. »Obećavam.« Predao joj je svoju posjetnicu. »Na stražnjoj su strani moj i Stevien broj mobitela. Zovite nas ako nas trebate.« Ona oprezno uzme posjetnicu, ponovo izbjegavajući dodir s njim. »Hoću. Hvala.«

»Onda krenimo na posao«, reče Stevie. »Bit ćemo u kontaktu.« Lucy je gledala kako odlaze dok joj je srce divlje tuklo. Stevie ju je utješno potapšala po ramenu kada se odmaknula od stola, ali Fitzpatrick je više nije dotaknuo. Nije ni trebao. Ruka joj je još bridjela od trenutka kada su im se prsti kratko dotaknuli, a obrazi gorjeli od posljednjeg dugog pogleda koji joj je uputio prije nego što je na odlasku zatvorio vrata konferencijske dvorane. Jako ga je zanimala. Njezino upozorenje da je dosadna imalo je sasvim suprotan učinak: gledao ju je samo s još većim i otvorenim zanimanjem dok joj je sjedio nasuprot. Ne želim da se zanima. Ali naravno da neće biti tako. Prokleta da sam. Zaškrguće zubima. Zar neću nikada naučiti? »Ovo je prošlo bolje nego što sam mislio«, javi se Craig. Ona shvati da je promatra. »Da«, promrmlja. »Imam alibi.« »Čim su ušli, vidio sam da ne misle da imaš ikakve veze s tim«, reče Craig. »Osobito Fitzpatrick. Mislim da mu se sviñaš«, doda vragolasto. Dirnuo ju je u živac. »Nije važno sviñam li mu se ili ne.« Ti si, Lucy Trask, velika lažljivica. Sviñati se čovjeku kao što je J.D. Fitzpatrick bilo je i te kako važno. Bio je seksipilan, drag i isijavao je takvom privlačnošću da joj je pogled bježao k njemu unatoč njezinim naporima da se suzdrži. Ruby ga je nazvala narkotičnim, što je vjerojatno bio najvjerniji opis. Sigurno je sjajan u krevetu. Od same pomisli proñu je trnci. 0, Bože. Upravo se zato trebala držati po strani. Unatoč tome što joj je svaki živac u tijelu nalagao da mu potrči u zagrljaj. Možda samo jedanput. Čemu bi to moglo naštetiti? Svemu. Odjednom navru sjećanja na škripanje guma i užasavajuće lomljenje metala. U mislima joj potom nastane tišina iz koje se probijao samo bebin plač koji ju je progonio u najgorim noćnim morama. Doista, čemu bi to moglo naštetiti? Svemu. Craig ju je promatrao pa se namršti. »Kako god kažeš«, zaključi neuvjerljivo.

»Onda, što je sa mnom? Jesam li na prisilnom godišnjem?« »Da. Sve dok se tvoj slučaj službeno ne razriješi. Srećom, tek si se vratila i nisi imala vremena početi neke druge slučajeve.« »Ali tako kasnimo.« »O tome ću se ja brinuti. Nešto ću smisliti.« On ustane i poravna sako. »Sada idi kući. I ne zaboravi na upozorenje da se držiš podalje od mračnih prolaza. Ne želim da te itko pronañe prevaljenu preko stola za šah.« Lucy ga je pogledom ispratila iz dvorane, a sjećanje na jutrošnji dogañaj potisne ono na bebin plač. Pomisli na tijelo u sobi s hladnjacima. Čovjek nije imao lica, prstiju, jezika. Ni srca. To je Russ. Vjerovala je instinktima. Fitzpatrick je bio u pravu. Ja sam na neki način upletena. Ali kako? I zašto? Zašto ja? Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:00 Lucy krene prema javnoj garaži, svakih se nekoliko koraka ogledajući preko ramena. Odjednom je postala svjesna toga koliko je garaža prazna, čak i usred dana. I odjednom shvati koliko je sama. Leña joj se ukrute i ona se požuri stišćući ključ u šaci. Proñe pokraj parkiranog automobila u kojem je na vozačevu mjestu sjedio muškarac. Promatra me. Muškarac potom izañe, ne obraćajući pozornost na nju, pa iz prtljažnika izvuče naramak knjiga. U redu, ne promatra me. »Lucy.« Začula je glas djelić sekunde prije nego što se svom snagom zaletjela u nekoga. Zatomivši vrisak, pogleda gore. I još više. »Thorne«, dahne od olakšanja. »Preplašio si me.« On je zgrabi za ramena da je umiri. Thomas Thorne bio je golem čovjek, visok najmanje dva metra. Čak ga je i Fitzpatrick gledao odozdo. Thorneovo se zgodno lice sada mrštilo. »Nisi se javila na telefon.« Ona se sjeti neodgovorenog poziva. »Razgovarala sam s inspektorima.«

On se još jače namršti. »Bez mene?« zagrmi. Njegov se dubok, prodoran glas probijao pretrpanom sudnicom bez mikrofona. Da ga nije toliko dobro poznavala, razljutila bi se. »Imam alibi.« Njegove se oči stisnu. »Čuvene posljednje riječi. Zar si tako glupa?« Ona srdito korakne bliže i podigne bradu. »Ne. Neko drugo pitanje?« Je li curica preživjela? U mislima je čula tihi Fitzpatrickov glas. To ju je pitao kada im je rekla da je električnom pilom odsjekla ljudsku nogu. Još jedanput pomisli na prvi put kada ga je vidjela kako stoji preko puta nje u odijelu za autopsiju. Stajao je u čvrstom raskoraku, ruku prekriženih na prsima, stoički ozbiljna lica. Osobito je zapamtila suze u njegovim očima. Progonile su je toga dana. Žrtva je bila trogodišnja djevojčica. Bilo mu je stalo, baš kao i danas. J. D. Fitzpatrick bio je zaista opasan čovjek. »Što je?« upita je Thorne i lagano je protrese. »Samo si nekamo odlutala.« Lucy se ponovo usredotoči na njegovo lice. »Dobro sam. Mnogo se toga danas dogodilo.« Ispričala mu je sve, ne spominjući dijelove tijela koji su nedostajali jer je policija još skrivala taj podatak. »Sranje«, promrmlja on, ali i njegovo je mrmljanje odzvanjalo poput povika. »Zaista jest«, složi se Lucy. »Mazzetti i Fitzpatrick provjeravaju moj alibi. Svakoga dana prošloga tjedna predavala sam u dvorani punoj studenata i gotovo sam svakog dana naručivala dostavu u sobu. Nije bilo načina da uspijem stići od Baltimorea do Los Angelesa i natrag kako bih ubila Russa Bennetta, ili tko je već žrtva.« »Vratit će se razgovarati s Gwyn«, reče, a ona uzdahne. »Njoj nisam rekla. Zaključila sam da bi to bilo gore za nju. Ali rekla sam im da je taj dan kada je Bennett nestao provela sa svojom majkom.« Thorne se lecne. »Poludjet će kada otkrije da si joj to tajila.«

Lucy se podigne na prste da ga potapša po obrazu. »Ti ćeš je odobrovoljiti«, reče nadajući se da je to istina. »Samo joj daj novi bič. Stari je već izlizala.« »Stavit ću to na tvoj račun«, reče on suho, ali sada se prestao mrgoditi. »Žurim se. Otpratit ću te do auta. Idemo.« On krene, a ona je morala gotovo trčkarati kako bi sustigla njegov dug korak. »Ako policajci ponovo požele razgovarati s tobom, zovi mene«, naredi joj. »I sljedeći put ne reci ni riječ dok ja ne budem pokraj tebe.« Ona poslušno kimne. »Da, gospodine.« »Upoznao sam Fitzpatricka«, doda ljutito. »Nije mi se svidio.« Ona iznenañeno podigne obrve. »Zašto ne?« Thorne se žalosno osmjehne. »On je pošten policajac. Jedanput sam ga dugo rešetao na mjestu za svjedoke, ali ni jedanput nije pokleknuo. Rekao je svu vražju istinu.« Lucy se namršti. Nije ju iznenadila Fitzpatrickova postojanost, ali ju je uznemirila činjenica da su ga rešetali kao svjedoka. Ona i Thorne svañali su se oko njegove karijere mnogih večeri. Lucyni su osjećaji bili podvojeni. Ali i Thorneovi. »Jesi li uspio osloboditi klijenta?« »Ne. Bio je kriv.« Thorne slegne ramenima. »Ali dobio je pošteno suñenje, pa sam te noći mirno spavao.« Zaustavi se kada stignu do njezina staroga chevroleta. »Nazovi me kada stigneš kući.« »U redu.« Čekao je da otključa vrata. »Vidimo se večeras u klubu?« »Pokušat ću«, odvrati ona. »Žao mi je što sam te zabrinula, Thorne. Hvala ti što si došao.« »U redu je. Ionako sam bio vani.« Odmakne se od automobila i prisloni prste uz uho kao da drži slušalicu. »Nazovi me.« Lucy je znala da bi mnoge žene uživale da im se Thomas Thorne tako obrati, a jednom je prigodom i ona mogla biti jedna od njih. Ali ne više. Sada se okrenula dragim, razboritim muškarcima koji nisu donosili nevolje. Fitzpatrickovo lice pojavi joj se u mislima i ona uzdahne. A ne kao on. On je bio nevo...

Misli joj se rasprše, a ruka smrzne na vratima vozila. Ugleda kutiju. Na podu automobila. Umotanu u sjajnu foliju. Oko kutije bila je vezana velika crvena mašna. Automobil je bio zaključan i nitko drugi nije imao ključ. Brzo povuče ruku s vrata. »Thorne?« pozove, drhtava glasa. On se vratio za sekundu i nagnuo nad njezino rame. »Što je to?« »Ne znam. Ja to nisam tu ostavila.« Pogleda ga. »Jesi li ti?« Izgledao je vrlo mrko. »Ne. Ne diraj.« »Nisam glupa, Thorne.« Izvadi mobitel iz torbice, nastojeći smiriti ruku dok je tražila posjetnicu koju joj je dao Fitzpatrick. »Koga vraga radiš?« upita on, u ruci držeći mobitel. »Zovem Fitzpatricka.« Srce joj je divlje udaralo. Malo čučne da bolje vidi kutiju. Bila je otprilike takve veličine da u nju stane bejzbolska loptica. »Što radiš?« »Htio sam nazvati 911. Odmakni se, Luce. Ne znaš što je u toj kutiji. Mogla bi biti i bomba, za Boga miloga.« Lucy prema kutiji usmjeri malu svjetiljku koju je nosila kao privjesak za ključeve i osvijetli uzorak ha foliji, a želudac joj se stisne. Ne, nije bomba. Barem ne uobičajena. »Mislim da nije«, prošapće ona. Thorne čučne do nje. »Izgleda da je nekome preostalo ukrasnog papira od Valentinova.« On zastane, proučavajući je. »Ti znaš što je unutra, zar ne?« Ona pozove Fitzpatrickov broj. »Imam poprilično dobru predodžbu.« »Onda...« Thorne očajnički uzdahne. »Što je unutra?« »Isto što izvana«, odvrati ona, a potom podigne ruku da ga utiša kada se javi Fitzpatrick, tiho i odrješito. »Inspektore, ovdje Lucy Trask.« »Što se dogodilo?« upita Fitzpatrick. »Jeste li dobro?« Ona polagano ustane, vodeći računa da ništa ne dotakne. »Dobro sam, ali morate se vratiti. Ostavio mi je dar u automobilu. Kutiju umotanu u papir s ljubičastim, ružičastim i crvenim srcima.« On duboko udahne. »Dovraga. Gdje ste?«

»U garaži nasuprot mrtvačnici, na drugoj razini, istočni ulaz.« »Jeste li sami?« Mogla se uvrijediti na blagi prijekor u njegovu glasu. No to je zapravo raznježi. »Ne. Thomas Thorne je sa mnom. Nismo ništa dirali.« »Dobro. Odmah ću poslati Drewa i jedinicu za očevid. Stevie i ja ćemo doći čim budemo mogli. Hoće li Thorne do tada ostati s vama?« Ona shvati da zapravo priželjkuje da se Fitzpatrick odmah okrene i vrati, ali bila je svjesna da Drew mora obaviti svoj posao prije nego što inspektori mogu obaviti svoj. Podigne pogled prema Thorneu. »Možeš li ostati nekoliko minuta? Samo dok ne doñu policajci?« Thorne je ozbiljno pogleda. »Samo me pokušaj natjerati da odem«, srdito promrmlja. »Ostat će«, prenese ona Fitzpatricku. »Što da radim kada stignu?« »Ostani gdje jesi. Mi ćemo brzo doći.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:10 J. D. brzo zaklopi mobitel i vrati pogled na cestu. Dok je čvrsto stezao upravljač, ruke su ga svrbjele od želje da okrene vozilo i odmah se vrati u garažu. I Lucy Trask. Ali gotovo su već stigli do stana Brandi Bennett. Patrolna vozila mogu mnogo brže doći do Lucy. »K vragu«, promrmlja i posegne za radijem. »Što se dogodilo?« upita Stevie. »Seronja je u njezinu autu ostavio umotan dar.« Nazvao je centralu i zatražio da u garažu pošalju patrolna vozila, jedinicu za očevid i pirotehničare. »Kako znamo da je to on učinio?« upita Stevie kada je završio s razgovorom. »Ukrasni papir prekriven je srcima.« »Uh.« Stevie napravi grimasu. »To je zaista grozno.«

»Zaista grozno? Izrezao je čovjeku srce. Mislim da je već to bilo zaista grozno.« »Ali zadržao ga je. To je nekakva osobna osveta. Kako je Lucy zvučala?« »Sabrano.« Jedva, doda u sebi kada se sjeti blagog drhtaja u njezinu glasu kada ga je zatražila da se vrati. Bit će dobro. Uvježbana je da sačuva hladnu glavu. »Barem nije sama. Thorne je s njom.« J. D. zaškilji. Dobro se sjećao Thomasa Thornea. Za njim su se okretale sve ženske glave u sudnici, uključujući i onu sutkinje. »Ako ostalo stavimo na stranu, on je velik momak. Nitko joj neće ništa dok je on s njom.« »Ti ga znaš?« J. D. je nastojao zvučati opušteno, ali vidio je da nije prevario Stevie. Nju se rijetko kada moglo prevariti. »Samo sam bila u sudnici s njim«, odgovori. »On je prava mustra, iako mislim da nikada ne laže. Ako je Lucy s njime, onda je na sigurnom.« J. D. je i dalje priželjkivao da može okrenuti vozilo i sam se uvjeriti da je ona dobro. Ali imao je posla. Stigli su. Parkirao je točno ispred zgrade Brandi Bennett. Lako su je pronašli. Prijavila se za dozvolu da pokrene vlastiti posao, a ovo je mjesto navela kao glavnu adresu. Prirodu njezina posla bilo je malo teže odrediti. U poslovnom imeniku bilo je navedeno »poziranje«. Sada će provjeriti što to točno gospoña Bennett pokazuje. »Želiš li ti voditi glavnu riječ?« upita je. Stevie slegne ramenima. »Vratar je rekao da voli muškarce. Ako je ti možeš smekšati tim svojim jamicama, samo naprijed.«

ŠEST

Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:25 Clay je promatrao sivo more u zaljevu i brodove koji su se ljuljuškali u daljini. Nekom drugom zgodom razmišljao bi o mirnom danu provedenom u pecanju. Ali ne danas. Skrenuo je u siromašnu četvrt gdje je bilo Evanovo posljednje prebivalište. Prema onome što mu je rekla Nicki, samo si je to mogao priuštiti nakon što ga je žena izbacila. Na što je, pomisli Clay, imala potpuno pravo. Prema vlastitu priznanju, Evan ju je mnogo puta prevario, i to s mnogo različitih žena. No kod posljednje se igra promijenila. Margo Winchester službeno je proglašena ludom, ali bi li mogla... 0, Bože. Da, mogla bi. Clay uspori automobil dok je prolazio pokraj male montažne kuće koju je Evan unajmio. Više je nije bilo. Izgorjela je do temelja. Znak za zabranjen pristup bio je postavljen u vrtu ispred kuće, a žuta vrpca za označavanje mjesta zločina zalijepljena je preko mjesta gdje su nekoć bila vrata. Margo je ostvarila svoje prijetnje. Barem djelomice. Rekla je Evanu da će ga ubiti, a potom uništiti sve što je posjedovao, uključujući i njegovu djecu. Slala mu je pisma, zajedno s fotografijama njegove kuće i njegove djece koja su se igrala na školskom dvorištu. Mislila je ozbiljno. Clay rukom prijeñe preko lica. Bio je umoran. Što sada i nije bilo važno. Morao je provjeriti mjesne smrtovnice. Otkriti je li pronañeno Evanovo tijelo. Morao je porazgovarati s gospoñicom Margo Winchester. Jer, ako je Evan još bio živ, Clay ga je morao smjestiti na sigurno. Za to je Evan Reardon i platio. Za siguran prolaz u novi život.

Naravno, ako je Evan mrtav, Margo će za to morati platiti, a Clay će o slučaju morati obavijestiti policiju. A da ne privučem pozornost na sebe. Izvuče mobitel iz džepa i nazove Alyssu, koja se javi nakon trećeg signala. »Evanova kuća sada je hrpa pougljenjenih ostataka.« »O, ne.« Ona uzdahne. »Ta je luñakinja to doista učinila. Ubila ga je.« »Možda. Moraš mi nabaviti adresu lokalnog dnevnog lista. Moram otkriti je li pronañeno Evanovo tijelo.« »Poslat ću ti poruku. Onda možeš kliknuti na adresu i bit će poslana na tvoj navigacijski ureñaj.« On iznenañeno trepne. »Stvarno? Otkad to može?« »Otkako sam snimila aplikaciju na tvoj telefon.« »Hvala ti. Potrebno mi je više informacija. Provjeri stare brojeve svih lokalnih novina. Želim detalje o požaru prije nego što doñem do uredništva.« »Hoćeš li se predstaviti pravim imenom?« upita ga. Clay je razmišljao. »Ne, neću još. Ako je Evan još živ i negdje se skriva, ne želim ga odati. A ako je upleten Margoin otac, ne želim prerano potegnuti pištolj. Za sada sam istražitelj osiguranja protiv požara. Ali najprije moram doznati pojedinosti o požaru te tko ima hipoteku na toj kući, ako takav postoji. Evan ju je samo unajmljivao. Otkrij kod koga su osigurani, ako možeš. Znaš li kako to pretraživati?« »Nicki mi je jednom pokazala.« »Dobro. Dok ti radiš na tome, ja ću pronaći Margo.« Baltimore, Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:35 Lucy je stajala ispred javne garaže, pokraj patrolnog vozila, s mobitelom prislonjenim uz uho. Teško je podnosila Gwynino bješnjenje na drugoj strani veze. Drew je bio u garaži s pirotehničarima koji su provjeravali kutiju u Lucynu automobilu. Sve veća gomila iza njih svake je minute postajala sve ljuća zato što je garaža bila privremeno zatvorena.

Dolazak pirotehničara trgnuo je Lucy iz šoka jer je odmah pomislila na Gwyn. Što ako nije srce? Što ako je bomba? Što ako ju je netko ostavio i Gwyn? Obje su nekoć imale vezu s Russom. Gwyn je bila opravdano uznemirena kada ju je Lucy nazvala da joj kaže da provjeri automobil. I ljutita. Lucy uzdahne. I povrijeñena. Gwyn je bila prekinula vezu da provjeri automobil, ali sada je opet bila na telefonu i urlala. »Zašto mi nisi rekla da je to Bennett?« Gwynin glas je drhtao. »Bila bih došla i sjedila pokraj tebe dok su te policajci rešetali. Moj Bože. Gospodin Pugh ti je poput oca. Ne«, ispravi se. »Ne poput tvojeg oca. On je poput svačijeg oca. Nitko mu ne bi ni vlas s glave skinuo. Nisi trebala biti sama dok su te policajci ispitivali kao nekog kriminalca.« Nisam bila sama, pomisli Lucy. Fitzpatrick je bio ondje. Misao je načas iznenadi, ali morala je priznati da je to istina. Zbog njega se osjećala sigurnom. I nimalo usamljenom. »Craig Mulhauser je bio ondje«, reče Lucy umorno. »I Thorne je već vikao na mene. Molim te, nemoj više vikati na mene. Zaista mi je loš dan.« Gwyn uzdahne. »Oprosti. Ali trebala sam biti ondje. Bila bih došla.« »Znam. Ali već imam iskustva s takvim rešetanjem zbog ubojstva. Dobro sam.« Gwyn zlovoljno ušuti. »To nije smiješno, Lucy.« Sada je bio Lucyn red da uzdahne. »U pravu si. Obećavam ti, sljedeći put kada se nañem ispred reflektora koji mi je uperen u lice, nazvat ću te. Jesi li ti dobro?« Gwyn se drhtavo nasmije. »Da, sada jesam. Toliko sam se preplašila kada si me nazvala da sam ostavila pola tanjura cannolija kod Mama Rosine.« » Cannolija ?« čeznutljivo ponovi Lucy. Želudac joj je počeo krčiti i shvati da nije ništa jela cijeli dan. Umirala je od gladi. »A u Mama Rosini ih tako dobro rade.« »I raviole«, nastavi Gwyn, a Lucy se namršti. »Sad si već okrutna.«

»Bila bih da ti ih nisam donijela.« Lucy poskoči od iznenañenja kada je netko potapša po ramenu. Okrene se i nañe se licem u lice s Gwyn i Roycem, koji su joj se cerili iza leña. Gwyn spremi mobitel i pruži joj veliku papirnatu vrećicu. Lucy je isprva samo iznenañeno gledala, a potom je divan miris iz vrećice udari posred lica. »Donijeli ste mi ručak?« »Naravno.« Gwyn je čvrsto zagrli. »Ne možeš na prazan želudac pronalaziti leševe i srca. A cannoli su uvijek dobar lijek za sve.« Lucy odstrani foliju s aluminijske kutijice i duboko udahne. »Mmm. Hvala vam. Ima i vilica?« Royce joj preda pribor. »Oprosti. To je križanac žlice i vilice. Vjerojatno se boje da bi se mogla ubosti.« »Nije važno.« Lucy navali na hranu. »Jesi li sigurna da u tvojem autu nema ničega?« »Nema kutija«, odvrati Gwyn. »Royce i ja provjerili smo dvaput.« »Nije mi ništa htjela reći«, reče Royce. »Ali tako je problijedjela da joj nisam dopustio da to učini sama. Moraju li pirotehničari pregledati i njezin auto?« »Mislim da ne. Reći ću im da ste već pogledali. A vjerojatno se i ne radi o bombi.« »Jesi li ti dobro, Luce?« upita Gwyn. »Dobro sam. Samo mi je svega... previše. Thorne je ostao sa mnom dok nisu došli policajci.« »Znam. Nazvao me da provjeri kako sam prije nego što se vratio na sud. Rekao je da si s policajcima u dobrim rukama.« Gwyn se suho zahihoće. »A ta izjava samo potvrñuje kako je zajeban ovaj dan.« Lucy se nasmije, a potom shvati koliko joj je to bilo potrebno. »Dan kada se Thomas Thorne osjećao sigurnim s policajcima... Zabilježi to na kalendaru.« Odjednom se uozbilji. »Pirotehničari izlaze. Mislim da smo gotovi. Moram ići.« »Moram se vratiti«, reče Royce. »Hajde, dušo. Povest ću te na posao.«

»Otprati je, hoćeš li, Royce?« upita Lucy. »Pobrini se da je na sigurnome.« »Hej«, reče Gwyn i mahne rukom ispred Lucyna lica. »Ovdje sam.« Ali Royce ozbiljno kimne. »Nakon svega ovoga? Naravno. Što je s tobom? Tko će se pobrinuti da ti budeš sigurnom?« Fitzpatrick. No iako je osjećala da je to istina, nije to željela reći naglas, pa je pokazala prema policajcima. »Oni, ne brini.« Gwyn je ponovo snažno zagrli. »Doñi večeras«, šapne glasno. »Mislim da se moram uvjeriti da si dobro više nego što te ondje trebamo. Zato, molim te, udovolji mi.« Lucy joj uzvrati zagrljaj. »Nakon svega ovoga? Naravno.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 13:35 Stevie ponovo zalupa na vrata stana Brandi Bennett. »Gospoño Bennett«, pozove glasno. »Molim vas, doñite do vrata.« »Možda nije kod kuće«, reče J. D. »Automobil joj je vani«, odvrati Stevie. Iza njih se otvore vrata i sredovječna žena gurne glavu u hodnik. Izraz joj je bio veoma strog. »Kod kuće je.« Stevie joj se ohrabrujuće nasmiješi. »Hvala. A vi ste?« »Dorothy Camellini.« Žena sumnjičavo zaškilji. »Vi ste iz policije?« »Da, gospoño«, reče Stevie. »Ja sam inspektorica Mazzetti, a ovo je moj partner, inspektor Fitzpatrick. Kako znate da je gospoña Bennett kod kuće?« Dorothy iznenañeno podigne obrve. »Gospoña Bennett? Nisam znala da je udana. Njezin je suprug ili jako mrtav ili ima jako mnogo razumijevanja.« »Kako to mislite?« upita J.D. »I kako znate da je kod kuće?« »Zato što su zidovi od papira. Čula sam ih u stražnjoj sobi baš netom prije nego što ste pokucali, a potom je sve utihnulo. Vjerojatno čekaju da odete.« Dorothyna se usta stisnu. »Rade one stvari po cijele dane. Ona i ti muškarci. Katkad i cijele noći. One stvari.«

Stevie se nagne bliže. »Mislite, u seksualnom smislu?« promrmlja. »Da. To je odvratno. Unutra snimaju porniće.« J. D.-ja to ne iznenadi. Kada je vidio djelatnost na dozvoli za pokretanje posla Brandi Bennett, najprije je pomislio na to. »Možda misle da ste iz Odjela za suzbijanje poroka.« »Možda će požaliti što nismo«, promrmlja Stevie. Ponovo zalupa na vrata. »Mi nismo iz Odjela za suzbijanje poroka«, glasno vikne. »Sada i svi vaši susjedi to znaju.« Vrata se naglo otvore i pojavi se mlada žena stežući svileni ogrtač oko raskošna tijela. Lice joj je bilo pod debelim slojem šminke, a plava kosa visoko natapirana. Na vratu joj je bio svjež ljubavni ugriz. »Hvala vam«, prasne. »Sada svi susjedi znaju da me traži policija.« Stevie pogleda preko ramena, gdje je Dorothy promatrala razrogačenih očiju. »Sada je sve u redu, gospoño. Hvala na pomoći.« Dorothy prijekorno pogleda Brandi prije nego što odlučno zatvori vrata. Brandi ih prkosno pogleda. »Da ste otvorili vrata kada smo prvi put pokucali«, J. D. će blago, »ne bismo morali i dalje dizati galamu. Smijemo li ući?« »Ne, ne smijete«, reče ona bezobrazno. »Molim, požurite se. Imam jako mnogo posla.« To sigurno. Ali J. D. zadrži blagost u glasu. »Jeste li vi gospoña Brandi Bennett?« Ona se prezirno nasmiješi. »Samo dok onaj moj glupi muž ne potpiše papire za razvod. Je li vas on pozvao? Šupak. Recite mu da njih ne može dobiti natrag.« Ona dlanovima visoko podigne grudi, a kad ih ispusti, one uopće ne odskoče. Hopa. U redu. J. D. se pitao je li Brandi darovala Russellu njegov Rolex. »Želi ih natrag?« upita obzirno, a ona se podrugljivo nasmije. »On sve želi natrag. A ja ne dobivam darove koje sam mu dala. Ne, to ne. Šupak.« »Rolex«, doda J. D., a ona kimne.

»Čak sam mu i ugravirala posvetu«, puhne ona nadureno. »Tako, ako ste ovdje jer je on rekao da sam nešto ukrala, laže. Ove su«, ponovno zgrabi grudi, »jedina stvar s kojom sam otišla, a možete mu reći da njih neće dobiti. Šupak.« »Shvatili smo«, reče Stevie. »Ali mi ne istražujemo pljačku. Ja sam inspektorica Mazzetti, a ovo je moj partner, inspektor Fitzpatrick. Istražujemo ubojstvo.« Brandino durenje isti čas prestane, a ona razjapi usta. »U-ubojstvo? Zašto?« »Mislimo da je doktor Bennett mrtav«, doda J. D. Brandina usta prekrivena ružem zijevala su kao u ribe na suhom. »Russ? Mrtav? Kada?« »Kada ste posljednji put vidjeli supruga, gospoño Bennett?« upita Stevie. »Prije tri tjedna«, promrmlja Brandi. »U uredu njegova odvjetnika za razvod.« Šok u njezinu pogledu sada zamijeni panika. »Ja to nisam učinila. Kunem se.« »Nismo ni rekli da jeste«, reče J. D. »Trenutačno samo prikupljamo informacije. Možete li nam reći je li doktor Bennett imao ikakve izražajne madeže ili ožiljke?« Ona tupo kimne. »Da. Imao je madež na leñima. Stalno sam mu govorila da mu to njegov kolega odstrani. Bio je odvratan.« To je dovoljno da dobijemo nalog za pretres Bennettova stana, pomisli J. D. »Tko je partner vašega supruga?« upita izvadivši bilježnicu. »Leon Renquist. On se bavi uglavnom licima. Meni je popravio nos. Russ je bio zadužen za grudi.« Pokušala je pogledati preko I D.-jeve ruke da vidi što zapisuje, ali on podigne bilježnicu više i ona se namršti. »Je li doktor Renquist ikada obavio kakav kirurški zahvat na doktoru Bennettu?« upita J.D. Ona kimne. »Jedanput. Neka glupača mu je slomila nos i Leon mu ga je popravio. Kad je već bio pri poslu, nadogradio mu je jagodice i malo smanjio bradu. Nekada sam bila ljuta na tu kravu koja je udarila, ali danas bih je zagrlila.«

Bravo za Lucy, pomisli on. »Jer je doktor Bennett bio...« »Šupak«, uslužno dovrši Brandi. »Kunem se da ga nisam ubi- la. Mnogo sam puta htjela, kao i još gomila ljudi. Čini se da je netko ipak to želio dovoljno jako. Je li boljelo? Kada su ga ubili, mislim. Nadam se da je jako boljelo.« J. D. je morao pročistiti grlo. Gospoña nije bila meñu najbistrijima. »Gospoño Bennett, kada ste se rastali od doktora Bennetta?« Brandi skrene pogled, a obrazi joj se zarumene od bijesa. »Prije otprilike dva mjeseca.« »Zašto?« upita. Stevie se povukla za korak, prepustivši mu glavnu riječ. »Jednoga se dana vratio ranije s posla. Prokleti vratar. Otkucao me.« »Gospodin Herrigan rekao je doktoru Bennettu da ste doveli ljubavnika u stan?« objasni J. D., a ona ljutito kimne. »Kao da taj šupak i sam nije imao žena sa strane. Mislim na Russa, ne na Herrigana. Kakva je budala, Herrigan ne bi mogao biti ni s lutkom na napuhivanje. Ja sam znala za Russove ljubavnice, samo me nije bilo briga. Ali što je odgovaralo njemu, nije i meni.« Na trenutak se zbuni. »Ili obratno. U tom mu trenutku nije bilo po volji. Kako god, sigurno ga je boljelo jer ne možete identificirati tijelo. Tko god je to učinio, vjerojatno ga je dobro sredio.« »Ali to ne biste mogli biti vi«, doda J.D., a njezini obrazi poprime tamnocrvenu boju. »Ne. Ja imam alibi. Bila sam ovdje i snimala filmove jer mi je šupak otkazao sve kreditne kartice i počistio mi račun.« »Tko je želio nauditi doktoru Bennettu?« upita. »Osim vas?« Ona se ponovo naceri. »Bilo koja od šest žena koje je obrañivao sa strane. Russ je bio ovisnik o seksu. Nikada mu nije bilo dosta. Ali svaka žena koja bi s njime legla željela je i njegov novac. Jer je bio strašan u krevetu. I to ne mislim na pozitivan način.« J. D. se suzdrži da ponovo ne pročisti grlo. »Imate li imena?« »Ne, ali Herrigan ima. Sve su se morale javiti lukavoj lasici. Mislim da se tim popisom služio kako bi zatražio usluge od Russa.

Ovaj mu je ostavljao dobre napojnice. Mislim da Herrigan nikada nije ni morao zaprijetiti. Russ se brinuo za svoje prijatelje. Samo ne za svoje žene.« »Niste dobili nikakvu nagodbu od razvoda?« upita Stevie. »Ne. Potpisala sam predbračni.« »Ali katkad je i uz predbračni ugovor moguće dobiti nagodbu u gotovini ili imovini«, reče J. D. Ona se zagleda u njega. »Znam to. Zar mislite da sam glupa? Ali Russ nije želio pristati na to.« »Ipak ste se udali za njega », reče J. D. »Zašto?« »Jer je bio bogat«, objasni Brandi kao da je J. D. zapravo glup. »Mislila sam da mogu napraviti zalihu koja će me držati dok ne pronañem novog sponzora, ali šupak je otkrio moj plan i lišio me i toga. Zato sada i snimam porniće. Nisam dobila ništa.« Zanimljivo. Kada bi se razljutila, Brandi je blago govorila kroz nos, baš kao i Lucy Trask. Samo što je Lucy to činila malo profinjenije. »Gdje ste upoznali doktora Bennetta?« upita. »Na proslavi mature«, reče ona izazivajući ga da dobaci kakvu primjedbu. »Imala sam osamnaest godina. Bio je u posjetu roditeljima i svratio je vidjeti mojeg ujaka, koji nam je dopustio da budemo u njegovoj kući. Malo sam očijukala, jedna je stvar vodila drugoj i na kraju smo to obavili u ujakovu vinskom podrumu. Nakon toga Russ me preselio u grad i smjestio u zaista lijep stan. Vodio me na putovanja u svoju skijašku kolibu i kuću na moru, na Hilton Headute mi kupovao darove.« »Gdje ste išli u srednju?« upita J.D., a oči joj bijesnu prezirom. »U gradiću usred ničega.« Podigne bradu. »I neću se nikada vratiti.« »Anderson Ferry«, tiho će J. D. Brandi natmureno kimne. »Kao prokleti Mayberry. Jedino što možeš raditi jest sjediti na trijemu u stolcu za ljuljanje i češkati guzicu. Već mi je bilo osamdeset godina prije nego što sam navršili osamnaestu.« Ona zgrabi kvaku na vratima. »Nisam ubila tog kučkinog sina, ali kada otkrijete tko jest, izljubite ga u moje ime.«

Ona krene unazad, ali J. D. stavi ruku na vrata. »Još jedno pitanje. Znate li za neku od starih ozljeda doktora Bennetta? Je li imao kakvih lomova?« »Da. Zabio se u drvo kada je skijao u Montani. Slomio je ruku.« »Zastrašujuće za kirurga«, primijeti J. D. »Njima treba mirna ruka.« Ona slegne ramenima. »Imao je dobrog liječnika. Sportski tip. Svi se sportaši njemu obraćaju.« »Sjećate li se njegova imena?« upita Stevie. Brandine se usne bešćutno izviju u smiješak. »Mora da su mu dobro sredili lice. Pitate za ožiljke, slomljene kosti. Njegov je liječnik bio Hampton. Hodgins. Sa H. Mogu li sada ići? Imam posla.« »Možete«, reče J. D. »Ali ćemo morati ponovo razgovarati.« »Nemam ništa za skriti. Doslovce.« Zalupila im je vrata u lice. Stevie pokuca na Dorothyna vrata i ona se odmah otvore, a iza njih se pokažu susjedine razrogačene oči. »Ovo je moja posjetnica«, reče Stevie i preda joj podatke. »Na poleñini je moj i partnerov telefonski broj. Ako vidite ili čujete išta, molimo da nas obavijestite.« Dorothy kimne. »Smiju li oni to raditi?« šapne. »Znate, snimati takve filmove u stanu? Pokraj pristojnih ljudi?« »Moraju imati dozvole«, odgovori Stevie. »Pobrinut ćemo se da ih provjere. Zahvaljujemo na pomoći.« Kada su se vratili u automobil Stevie tiho zazviždi. »Doktor je razvio fascinaciju ženama iz svojeg rodnog grada.« »Lucy, Gwyn i Brandi«, odgovori J. D. »Možda ih ima još.« »Nikada ne bih rekla da su Brandi i Lucy iz istoga grada.« »Ja sam to pretpostavio. Brandin govor ima isti ritam kao i onaj Lucy Trask.« Stevie se namršti. »Ma daj, molim te. Lucy uopće ne zvuči poput te žene.« »Inače ne. Ali kada se jutros uzrujala, zvučala je slično.« Stevie ga je promatrala s mješavinom poštovanja i znatiželje. »Naučila sam nešto novo o oboje. Ti imaš dobar sluh.« »Hvala.« Čekao je, ali više nije ništa rekla. »Što si naučila o doktorici Trask?«

Stevie se zamisli. »Da može izgubiti sabranost.« On pomisli na drhtaj u Lucynu glasu kada ga je nazvala u vezi s kutijom. Bila je potresena, kao što bi bio i svatko drugi. Ali zadržala je sabranost. I nazvala je mene. »Može i jest. Zašto te to iznenañuje?« Zvučao je uzrujano, ali nije ga bilo briga. Stevie se nasmiješi kao da joj je sve jasno. »Radila sam s Lucy možda na pedesetak slučaja i nikada nisam vidjela ni da je trepnula. Svakako je nikada nisam vidjela toliko uznemirenu kao danas. Ali na to ima pravo. Većina bi se ljudi slomila, ali ona nije. To što ti je dopustila da vidiš njezinu ranjivost zapravo je... jedinstveno. Onda, kamo sada?« Umiren, J. D. pokrene motor. »Provjerimo što je u kutiji u Lucynu automobilu, a potom nabavimo nalog za Bennettov stan. Trebat će nam nešto za test DNK. Potom moramo razgovarati s njegovim partnerom. On bi mogao znati tko je Bennetta želio mrtvog.« »Ja se kladim na jednu od šest žena s kojima se spetljao«, reče Stevie. »Ili na prvu bivšu suprugu. Prezrena žena i sve to. Osim toga, imamo i mesarenje. Čupanje srca jasna je metafora za izdaju. Herrigan će sigurno propjevati kao ptičica kada otkrije da je Bennett mrtav. Imat ćemo tih šest imena za deset minuta.« »Dajem mu manje od pet minuta.« J. D. se uključi u promet misleći na Bennetta i njegovo srce, zapravo njegov izostanak. »Odsječeni prsti i slomljene kosti upućuju na mučenje, kao da je imao nešto što je netko želio. Ali vañenje srca... učinjeno je nakon smrti, to nije mučenje.« »Kao što sam rekla, to je metafora. Poruka. To je osobno.« »I usmjereno na Lucy Trask«, J. D. će mrko. »Zašto?« »Poznavala je žrtvu, odrasli su u istome gradiću.« »Kao i barem druge dvije Bennettove žene.« »Ali zašto bi on mrzio Lucy Trask?« namršti se Stevie. »To nema smisla.« J. D. uzdahne. »Osim ako ne skriva nešto, kao što je Hyatt rekao.« Nije želio u to vjerovati. »Činila se iskrenom.«

»Možda ona i ne zna koliko zna. Možda nije ni Bennett. Čini se da muškarac koji se toliko brinuo o sebi ne bi dugo izdržao mučenje.« »Pokleknuo bi. Možda i jest. Možda taj ubojica samo voli sakatiti. Bennett nema srca jer je bio izdajica. Ali jezik... To je učinjeno dok je bio živ. No bez jezika im ne bi mogao reći ono što su htjeli doznati.« »Je li i to poruka?« »Mislim da je. On je ili rekao nešto što je trebao, ili nije.« »Moramo doznati što je to. Osobito ako je onaj ožiljak broj jedan.« »Osobito ako je odabrao Lucy Trask kao broj dva.« Stevie uzdahne. »Rekli smo joj da bude na oprezu, a nije ni glupa. Ne doima mi se kao žena koja bi ulazila u nepotrebne rizike.« »Ne«, promrmlja on. Što je dobro za njezinu sigurnost i možda loše za mene. Zato što je u njezinu pogledu osim zanimanja zamijetio i bojazan koju nije shvaćao. Bojazan koja je gotovo graničila sa strahom. Ali o tome će razmišljati poslije. Trenutačno je njihova glavna zadaća bila pobrinuti se za to da Lucy Trask ne dospije na drugo mjesto popisa sadističkog ubojice. »Ali ona je njegova meta.« »Znam. Mogli bismo je smjestiti u sigurnu kuću, ali ja bih radije da nam je blizu i da nam pomogne s forenzikom.« »A policijska zaštita?« Stevie odmahne glavom. »Mislim da to nije vjerojatno. Možda da je državni svjedok protiv mafije, ali za ovo ne.« Slegne ramenima kada se on još više namršti. »Gle, ni meni se to ne sviña. Moram nazvati Hyatta da mu podnesem izvješće. Možda nam može poslati kakvu pomoć da obavimo ova ispitivanja kako bismo brže pronašli ubojicu, pa Lucy onda uopće neće trebati zaštitu.« Nije vjerojatno. »Pitaj ga smije li Lucy ići s nama da obavijestimo Bennettove roditelje.« Stevie razmisli. »Do sada bi već trebali imati iskaze iz hotela i sa sveučilišta koji će potvrditi da je bila u Kaliforniji posljednja dva tjedna. Možda će mu to biti dovoljno.« Ona podigne obrve. »A onda će biti s nama. Voila, policijska pratnja.«

J. D. nagne glavu u stranu, ali ne reče ništa. Ona mu se nasmiješi. »Način da prevarimo sustav.« »Naučio sam ponešto u Narkoticima«, reče on. »Ako se Hyatt usprotivi, reci mu da su tri žene s kojima je Bennett bio u vezi iz njegova rodnoga grada. Ondje je nešto. Možda nam Lucy može pomoći da to otkrijemo. Reci mu da bi ona trebala biti savjetnica. Bez troškova za policiju, naravno.« Stevien se smiješak rastegne u osmijeh. »Sada već postaješ lukav. Može biti naš lokalni vodič u divljini Anderson Ferryja koji će nam pokazati sve lavove i tigrove i medvjede, a joj!« Stevie napravi grimasu. »Oprosti, Cordelia je trenutačno opčinjena Čarobnjakom iz Oza. Gledale smo ga četiri puta u posljednja dva tjedna. Čujem munchkine4 u snu. Onda se nekontrolirano trzam.« J. D. se nasmiješi. »Sumnjam da ćemo pronaći lavove, tigrove ili medvjede kada prijeñemo Bay Bridge, ali Lucy nas barem može odvesti nekamo gdje se jedu dobre pogačice od rakova.« Ponedjeljak, 3. svibnja. 14:15 Ruku čvrsto prekriženih na prsima, Lucy je promatrala kako Drew Laterson i momci iz jedinice za očevid tovare njezin automobil na vozilo za vuču. Garaža je bila zatvorena dok pirotehničari nisu završili s poslom, što je razljutilo mnoge vlasnike automobila. No i to je bilo bolje nego da poginu. Srećom, bombe nije bilo. Na rendgenu se vidjelo da je u kutiji samo mišićna masa veličine šake, kao što je i pretpostavljala. Srce Russa Bennetta sada je bilo na putu za policijski laboratorij. Od same pomisli bilo joj je slabo. No to što je Russov ubojica ušao u njezin automobil bilo je još gore. Kako? I zašto? Šlag na kraju bilo je to što su joj morali odvesti automobil. Koliko ga dugo morate zadržati?« upitala je umorno.

4

Patuljasta stvorenja iz Čarobnjaka iz Oza.

»Nekoliko dana, možda dulje«, odvrati Drew. »Žao mi je, doktorice.« »Žao zbog čega?« upita dubok glas iza njih i Lucy se ukoči, i srce joj ponovo jače zakuca. Fitzpatrick se vratio i stajao je na pedalj od nje. Koža joj se naježi. Bio je tako topao, a njoj je bilo tako hladno cijeli dan. Morala se suzdržati da se ne osloni na njega i svu tu divnu toplinu. To ne bi bilo sigurno. Ne bi bilo ispravno. Ne čini to, Lucy. »Moramo joj uzeti auto«, objasni mu Drew. »Iznenadilo bi me da je ta osoba ostavila otiske, ali temeljito ćemo ga pročešljati.« »Pretpostavljam da ću morati unajmiti neko vozilo dok ne završite.« Fitzpatrick se nakašlje. »Ja u garaži imam automobil kojim se ne koristim. Možete ga posuditi, doktorice, koliko god vam treba.« Lucy ga iznenañeno pogleda preko ramena. »Šalite se.« On izdrži njezin pogled, potpuno ozbiljan. »Nitko ga ne vozi. Samo ondje stoji.« »Ne mogu posuditi vaš automobil, inspektore«, reče, ali čak je i sama sebi zvučala neuvjerljivo. Njegov je smiješak bio kratak i iskren te je još više naglasio jamice na obrazima. »Naravno da možete. Nema razloga trošiti novac na unajmljivanje automobila. Osim ako nemate viška. Imate li?« Oklijevala je s odgovorom, a te su joj jamice odvlačile pozornost poput magneta. U glasu joj se javi neznatan osjećaj panike. Ona ga odlučno uguši. To što ju je Fitzpatrick privlačio nije značilo da mora nešto i poduzeti u vezi s tim. To je i dalje moj izbor. A ja biram ne. »Čak me i ne poznajete. Zašto biste mi, za ime Boga, povjerili svoj automobil?« »Imate li kakvih prometnih kazni?« upita on. »Naravno da ne«, odvrati ona strogo. »Ja ne jurcam. Znate li koliko autopsija obavim na budalama koje voze prebrzo?« On zbunjeno trepne. »Pretpostavljam više nego što bih želio izbrojiti.«

»Točno tako. Tako da, ne, nemam kazni.« Ona se namršti kada on iz džepa izvadi ključeve. »Što radite?« »Dajem vam ključ.« — primi je za ruku i utisne joj ga u dlan. »Ruke su vam ponovo smrznute.« Promatrala je kako joj zatvara prste oko ključa koji je još bio topao od njegova džepa i blizine tijela. Njegova je ruka bila primamljivo tamna naspram njezine. Vjerojatno je uživao u suncu. Rak kože samo je čekao iza ugla. »Ludi ste«, promrmlja. »Ali to znate.« Njegova se ruka zadrži trenutak dulje. »To je samo automobil, Lucy«, reče nježno. Ona podigne pogled i vidi da je netremice gleda. Cijelo joj se tijelo prene onako kako dugo nije. To je samo automobil. A on je samo policajac. Ovo je samo... sredstvo u nuždi. A ja sam takva lažljivica. Ona tiho izdahne. »Što reći? Hvala.« »Poslije ću vas odvesti.« Pogleda Drew. »Kutija?« Kutija. Topline nestade i vrati se hladan strah. Dokonča se razonoda oko automobila. »Nije bomba«, reče Drew. »Otvorit ćemo je u laboratoriju.« »To je Russovo srce«, reče Lucy šuplje. »Ubojica je ušao u moj automobil u javnoj garaži. Kako? I zašto? Zašto je meni ostavio srce?« »Iz istog razloga zašto vam je ostavio tijelo«, reče Fitzpatrick. »To je osobno.« Ona zaklopi oči, želeći da dan počne iznova. »Ali zašto?« Njegova topla ruka stisne joj rame. »Otkrit ćemo. Sve će biti u redu. I vi ćete biti dobro.« Ovo je bilo ludilo, srca u kutijama i tijela na stolovima za šah. No još je luñe bilo to što je povjerovala Fitzpatricku da će sve biti dobro. »U redu.« »Dobili smo snimku s kamere«, reče Drew. »Krenuo sam je pogledati.« »Učinimo to sada«, složi se Fitzpatrick. »Gdje je Stevie?« upita Lucy dok su hodali prema policijskom kombiju, gdje je jedan od tehničara već pripremio kazetu. »U automobilu, razgovara s Hyattom. Ubrzo će stići. Gdje je Thomas Thorne? Mislio sam da će ostati s vama.«

»Morao je na sud. Ostao je sve dok nije došao Drew, ali onda je morao otići.« »U redu. Parkirate li na istom mjestu svaki dan?« »Naravno«, reče Lucy, odjednom ponovo umorna. »Kao što i svakoga jutra trčim na istom mjestu. Pretpostavljam da to više neću činiti.« »Niste vi krivi«, odlučno će J. D. »Imate pravo parkirati gdje god želite i trčati u koje god doba želite. No, vaše su ustaljene navike toj osobi olakšale način kako da vam se približi. I terorizira vas«, doda tiho. Ona pomisli na tijelo koje je jutros pronašla i koliko je bila užasnuta dok je vjerovala da je to gospodin Pugh. »To sigurno. Drew, ja sam ovdje došla u osam i petnaest.« »Tako sam i mislio.« Drew je pokrenuo snimku i ubrzao je. »Ovdje stižete. Zaključavate automobil.« Lucy se promatrala na malome ekranu. »Naravno da zaključavam. Uvijek zaključam.« Drew je ubrzao snimku na kojoj se ništa nije dogañalo. Odjednom uspori kada se pojavi nečiji lik. »Stani«, reče Fitzpatrick. Vrpca se premota i krene usporeno. Lucy je zaprepašteno gledala kako se pojavljuje dječak na biciklu. »To je dijete.« »Tinejdžer«, zaključi J. D., nagnuvši se bliže ekranu. »Ne boji se, ne gleda preko ramena. Eno kutije.« Dječak je izvadio kutiju iz naprtnjače i komadić papira iz džepa. Razmotao je papirić i mali mu je predmet skliznuo u ruku. Lucy popusti snaga u koljenima. »Je li to...? To ne može biti...« »Da, je«, mrko će J. D. »Mali ima ključ vašeg automobila.« Dječak je provjerio tablice, a potom ključem otvorio suvozačeva vrata na Lucynu automobilu. Postavio je kutiju na pod, popravio mašnu i ponovo zaključao vozilo. Potom je izvadio mobitel iz džepa, ukucao poruku i odvezao se na biciklu. »Možemo li bolje vidjeti njegovo lice?« upita J. D. odrješitim i dubokim glasom.

»Postoji kamera na ulazu«, reče Drew. »Možda možemo dobiti bolji kut.« Lucy sjedne na stražnji branik kombija. Prsa su je tako stezala da je jedva mogla udahnuti. »Imao je ključ mojeg automobila«, promrmlja. »Kako?« Fitzpatrick čučne tako da ju je sada gledao odozdo, a izraz lica bio mu je strog kao maloprije i glas. »Ima li još tko ključ vašeg automobila?« »Ne«, šapne ona. »Jeste li ikada ikome posuñivali automobil?« »Ne.« Ona se užasne kada je suze zapeku u očima. »Nikada.« On je primi za ruke, čvrsto ih držeći u svojima. »Moraš ostati mirna jer će sve biti u redu. Na sigurnome si. Poslušaj me. S automobilom se uvijek dobiju dva ključa. Gdje je tvoj drugi ključ?« Ona sklopi oči, usredotočivši se na njegov dubok glas. Na sigurnome si. Suze su joj izvirale ispod kapaka, klizeći niz obraze. »Zaključan u protupožarnom sefu u mom stanu.« »To je dobro.« On joj nježno stisne ruke, a potom joj palcima obriše suze s obraza. »Što je sa sefom? Otvara li se kombinacijom brojeva ili ključem?« Ona ga pogleda ravno u oči, čvrsto ga uhvativši za ruke kada ih je ispružio prema njezinima. »Ključem. Jedan je na mojem ringu s ključevima u mojoj torbici. Drugi je u unajmljenom sefu u banci.« »Vrlo razborito.« On se lukavo nasmiješi. »Nisam ni očekivao ništa manje.« Ona mu uspije uzvratiti pogled, shvativši što je učinio i iznenadivši se da je to zapravo djelovalo. Smrtni stisak užasa popustio je, barem toliko da može disati. »Ako ništa drugo, onda sam razumna i predvidiva«, reče, sileći se da zvuči neopterećeno, iako to možda više nikada neće biti. Ubojica je imao njezin ključ. Približio mi se dovoljno da mi uzme ključ. Koje još ključeve ima? Što ako ima ključ od njezina stana? Što ako je ušao? Dok sam spavala? Slika izmesarenih prsa Russa Bennetta provali joj u misli i ona se smrzne od užasa, uzdahnuvši kada je jeza ponovo ščepa.

J. D. joj stegne ruke, što je malo pribere. »Ako ima ključ od tvojeg auta, možda ima i druge ključeve.« »Od mojeg stana«, doda promuklo. »Možda. Možda ne. U svakom slučaju, morat ćeš se negdje privremeno premjestiti. Možeš li odsjesti kod prijateljice ? Možda kod Gwyn?« Ona kimne, tresući se. »Ima trosjed koji bi mogao poslužiti. Ionako većinom nije kod kuće.« On se nasmiješi, i sada joj je bilo jasno da to čini kako bi je umirio. »Ima dečka?« »Ona uvijek ima dečka. Sigurna sam da će mi dopustiti da ostanem.« »Gdje da ostaneš?« Stevie čučne da se zagleda u Lucyno lice. »Što se dogodilo?« J. D. joj ispriča i Stevieni se obrazi zažare od bijesa. »Kučkin sin«, promrmlja. »Ne brini se, Lucy. Mi ti štitimo leda.« Lucy teško proguta. »Hvala.« Stevie joj potapša koljeno. »Ali imam i dobre vijesti. Više nisi osumnjičena.« Lucy zatomi histeričan smijeh. »Hvala.« »Dobio sam dječakovo lice«, reče Drew i odmakne se od monitora. »Pogledajte.« Fitzpatrick ustane, i dalje držeći Lucyne ruke. On je nježno povuče na noge i okrene je tako da i ona može vidjeti. Potom je, držeći ruke na njezinim ramenima, nježno privuče k sebi. Ovoga se puta ona prepusti. Jer sam potresena. Jer je on tako topao, a ja se smrzavam. Jer se uz njega osjećam sigurno. Iako je u sebi znala da bi on bio upravo suprotno. On joj stisne ramena, ali samo nakratko. Potom se pomakne u kukovima tako da su se dodirivali samo tijelima iznad struka, no ipak to ne učini dovoljno brzo. Lucy zadrži dah. Nije prošlo toliko vremena da ne bi mogla prepoznati uzbuñenog muškarca. »Poznaješ li ga, Lucy?« brzo upita J.D.

Usredotoči se. Momak je bio Azijac, možda osamnaestogodišnjak. Visok otprilike metar i sedamdeset pet, kratko ošišane kose. Nikada ga prije nije vidjela. Odmahne glavom gledajući kako momak silazi s bicikla i hoda pokraj njega kroz izlaz, mahnuvši pritom čovjeku u naplatnoj kućici. »Ne poznajem dječaka na biciklu. Ali ono nije čovjek koji je inače na dužnosti«, reče pokazujući na muškarca u kućici. »On nije onaj s kojim smo razgovarali«, prizna Drew. »To je netko drugi.« Fitzpatrick se okrene prema policajcu koji je čekao. »Možete li zamoliti čovjeka koji naplaćuje parking da doñe porazgovarati s nama? Hvala.« »To je kurir«, reče Stevie. »Vrati vrpcu unatrag, Drew, i ponovo ga pogledaj.« Mladić je uz bicikl izašao iz garaže, a potom ga je ponovo uzjahao, s jednom nogom na tlu. Iz naprtnjače je izvadio omotnicu i pogledao je još jedanput prije nego što ju je vratio natrag. »Kamera nije zabilježila što je pisalo na omotnici«, razočarano će Lucy. J. D. je ponovo stisne za ramena. »Možemo li još jedanput vidjeti samo zaustavljenu snimku lica?« Drew isprinta fotografiju i preda mu je. »Možda ga može prepoznati portir na ulazu.« »Inspektori«, policajac se vratio sa sredovječnim muškarcem. »Ovo je gospodin Joe Isaiah. On naplaćuje parking.« Joe je izgledao veoma zabrinuto i Lucy primijeti da joj namjerno izbjegava pogled. Poznavala je tog čovjeka. Pozdravljala ga je svaki dan. Bio je drag. Ali danas je bio preplašen. Dobro došao u klub, pomisli. »Već sam sve rekao policajcima«, reče Joe braneći se. »Imamo još nekoliko pitanja.« Stevie pokaže na monitor na kojem je Drew već premotao snimku. »To niste vi u kućici, gospodine Isaiah. Zašto?« Joe postane nervozan. »Moj je roñak bio ondje umjesto mene. Nije me bilo samo jedan sat.«

»Zašto to niste rekli policajcima?« upita Stevie. »Nisam želio da to dozna upravitelj zgrade. Bio sam sa suprugom kod liječnika. Bolesna je. Već sam mnogo izostajao s posla i bojao sam se pitati za još jedan slobodan dan. Ne smijem izgubiti posao ni zdravstveno. Molim vas. Moj se roñak dobro služi blagajnom.« »Pustio je kurira«, reče Stevie, »koji je nezakonito ušao u vozilo u ovoj garaži.« Joe nervozno obliže usnu. »Ali pirotehničari su otišli. Nije bilo problema. To je bio samo dar. Nisam mislio...« Zastane da ponovo razmisli. »Uprskao sam, zar ne?« »Istražujemo umorstvo, gospodine«, reče J. D. »Želimo razgovarati s vašim roñakom da provjerimo poznaje li tog mladića.« Podigne snimku i Joe zatrepće. »To je Jimmy Yee. On ovamo dostavlja pošiljke dva, tri puta na tjedan. On ne može biti upleten u umorstvo. Jimmy je drag dečko.« J. D. to zapiše. »Znate li za koga radi?« »To je obiteljski posao. Yeeov Express. Bave se gradskim dostavama.« »Hvala, gospodine Isaiah«, reče Stevie. »Cijenimo vašu pomoć.« Joe skrušeno kimne. »Morate li reći mojem šefu?« Stevie pogleda J.D.-ja. »Mislim da za sada imamo sve što nam treba.« Fitzpatrick kimne. »Hoćete li biti dostupni ako budemo imali još pitanja?« Joeova se ramena objese. »Što god vam treba. Hvala vam.« Prvi put pogleda Lucy, s krivnjom u očima. »Doktorice Trask, baš mi je žao. Jeste li dobro? Niste ozlijeñeni?« »Dobro sam, Joe. Nadam se da će Dini biti bolje.« Osjećala je da je Fitzpatrick promatra. Iznenadilo ga je što poznaje Joea, a još više što poznaje njegovu ženu. »Posjetimo Yeeov Express«, zaključi Stevie, »da vidimo što imaju o ovoj dostavi.« »Što je sa mnom?« upita Lucy. »Smijem li se vratiti poslu sada kada sam čista? Ne mogu se vratiti kući dok mi ne provjerite stan«,

doda. Stevie i J. D. oklijevali su s odgovorom i izmijenili poglede. »Rekli ste da moram ostati kod prijateljice.« »Netko će te odvesti kući dok provjeravamo dostavljača«, reče J. D. »Možeš uzeti što ti je potrebno za nekoliko dana.« »A nakon toga«, nastavi Stevie, »želimo da odeš s nama u Anderson Ferry. Moramo obavijestiti Bennette o njihovu sinu prije nego što to čuju od Brandi Bennett.« Lucy kimne, istodobno osjećajući olakšanje i još veću napetost. Idem kući. Samo što kod kuće nije bila već jako dugo. »Dobro. Zahvalite svojem nadreñenome u moje ime.« »Hoćemo«, reče Stevie. »Dok mi lovimo kurira, možeš li pogledati srce u kutiji da provjeriš je li Bennettovo?« »Mogu vam reći je li ljudsko i je li krvna grupa Russova.« Od pomisli da će u ruci držati srce nekoga koga je poznavala proñe je jeza. »Doktor Mulhauser morat će obaviti ostalo. Trebat će mu DNK za točan nalaz.« »To bi mogao dobiti za jedan sat«, reče Stevie. »Imamo nalog za pretres Bennettova stana i naš zapovjednik šalje ljude da prikupe četke za kosu, četkice za zube i sve druge uobičajene sumnjivce.« Fitzpatrick je pogleda. »Ostani s nekim od policajaca dok ne doñem po tebe.« Mogla se uvrijediti zbog njegova posesivna tona, ali zapravo nije. I više joj nije bilo hladno, barem ne u tom trenutku. »U redu.«

SEDAM

Newport News, Virginia Ponedjeljak, 3 svibnja, 14:25 Netko je bio kod kuće. Clay je stajao ispred vrata stana i osluškivao. U Nickinu je izvješću pisalo da se na toj adresi našla s Margo Winchester. Margo je ovdje živjela sa sustanarkom — još jednom mladom ženom preplašena izgleda. Nicki je rekla Clayu da misli kako djevojka ima svako pravo biti preplašena. Margo je imala napadaj ludila koji je uzrujao čak i Nicki, koja je kao policajka u Washingtonu vidjela gotovo sve. Pripremivši se na sukob, Clay zakuca malom mjedenom alkom na kojoj je pisalo KLEIN. Vrata gotovo odmah otvori gospoña kojoj je moglo biti osamdeset godina. Imala je meke sijede uvojke i blago lice. Takoñer je nedavno imala operaciju srca, sudeći prema ožiljku koji je provirivao iznad izreza njezine košulje. Ona ga oprezno pogleda, dok joj je u očima titrao strah, naglašen debelim staklima naočala koje je nosila. »Da? Kako vam mogu pomoći? Ako nešto prodajete, nemojte se ni truditi.« On se nasmiješi da je malo opusti. »Nisam trgovac, gospoño. Ja sam istražitelj i tražim ženu po imenu Margo Winchester.« »Ona ne živi ovdje.« Gospoña krene zatvarati vrata. »Gospoño Klein, čekajte. Molim vas. Margo je živjela ovdje prije dva mjeseca.« »Ne, mladiću, nije. Živim u ovome stanu petnaest godina i nitko po imenu Margo nije nikada bio ovdje. Sada vas molim da odete.« Zatvori mu vrata u lice. Kratko je zurio u alku dok mu se u želucu stvarao loš predosjećaj. Iz torbe za spise izvadi fotografiju Margo Winchester i ponovo pokuca.

Gospoña Klein srdito otvori vrata. »Moram li pozvati policiju, gospodine?« »Ne, gospoño. Strašno mi je žao što vas gnjavim, ali ovo je jako važno. Tražim nestalu osobu, a ova ju je žena posljednja vidjela živu. Možete li barem pogledati fotografiju?« Ona se namršti, ali ipak ispruži ruku. »Dobro.« Približi fotografiju nosu, stišćući oči dok ju je pomno proučavala. Potom mu je vrati. »Nikada je nisam vidjela. Ne mogu vam pomoći. Možda ste u pogrešnoj zgradi. Poprilično su slične.« »Nisam u pogrešnoj zgradi.« Nicki je kod ovakvih stvari bila vrlo temeljita. »Ovdje je bila još jedna žena. Vi živite sami?« Njezino lice problijedi i on požali što ju je to pitao. Vrata mu se ponovo s treskom zatvore ispred nosa. »Telefon mi je u ruci«, reče gospoña Klein kroz vrata. »Zvat ću policiju ako ne odete za pet sekundi.« Uplašio ju je, a to mu nije bila namjera. »Oprostite«, dovikne Clay. »Idem sad.« Krenuo je niza stube i prema automobilu, utješivši se činjenicom da su joj naočale tako debele da ni u ludilu ne bi mogla pročitati tablice. Odvezao se i parkirao na parkiralište obližnje samoposluge, gdje je otvorio spis i pogledao fotografije zgrade koje je Nicki snimila kada je posljednji put bila ovdje. To je bilo isto mjesto. Margo Winchester bila je ovdje zajedno sa svojom sustanarkom, ali nije bilo starije gospoñe. Bilo bi razumno zaključiti da je gospoña Klein tada bila u bolnici. Ožiljak joj je izgledao svjež. Zašto se Margo koristila tim stanom? Je li provalila i ondje živjela dok nije bilo nikoga? Tko je bila druga mlada žena? Nazove ured. »Jesi li pronašla nešto u vezi s požarom?« upita Alyssu. »Ne sve što si tražio, ali neće ti se svidjeti ono što sam doznala.« »U neku sam ruku to očekivao. Da čujem.« »Požar se dogodio prije tjedan dana, a pretpostavlja se da je podmetnut. Unutra je pronañena žrtva, odrastao muškarac. Još neidentificiran. To je sve što su imali u novinama.«

On se snuždi. Odrastao muškarac. »Evan. Sranje. Što je s kućom? Tko je vlasnik?« »Banka. Zaplijenjena je prije šest mjeseci, Clay.« On se uspravi u sjedalu. »Molim?« »Banka je vlasnik. Ako je Evan ondje živio, to znači da je provalio.« To nije dobro. »A stan u kojem je živjela Margo zapravo je posljednjih petnaest godina stan osamdesetogodišnje gospoñe. Koja nikada nije čula za Margo.« »Što ćeš učiniti?« »Posjetit ću Evanovu bivšu suprugu, a potom ću otići u neki hotel i malo odspavati prije nego što se otvori klub u kojem Margo radi. Ako večeras ne pleše, možda će mi neka od njezinih kolegica moći reći gdje doista živi.« »Što da ja radim?« On uloži svu snagu da razmisli. Umor ga je sustizao. »Provjeri gospoñu Klein.« Dao je Alyssi adresu stana. »Doznaj nešto o njezinim roñacima. Osobito ženskim, starim oko trideset godina. Nicki je ovdje zapisala da je Margo pozvala ženu po imenu Linda, koja na desnoj nadlaktici ima tetovažu kobre u napadu.« »Divno«, reče Alyssa s gañenjem. »Mo'š si misliti.« »To bi moglo pomoći da je se identificira. I otkrij kada je gospoña Klein imala zahvat na srcu. Ako me predosjećaj ne vara, bit će u vrijeme kada je Nicki došla ovamo prije dva mjeseca da provjeri Evana, malo prije nego što je preuzela njegov slučaj.« »Misliš da je i Margo provalila u tuñi stan.« »Da. Samo ne znam zašto.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 14:45 »Zrak je čist, doktorice Trask«, reče policajka. Zvala se Cherise Taylor i činila se vrlo sposobnom. Bila je takoñer visoka metar i osamdeset i čvrsta kao stijena. Lucy se istodobno osjećala i sigurno i preplašeno. Lucy s olakšanjem ispusti dah koji je zadržavala dok je čekala ispred vrata stana. »Nema više kutija umotanih u papir sa srcima?«

»Ne koliko ja vidim. Jedinica za očevid poslije će svratiti dovršiti pregled, ali ne vidim dokaze da je ovdje bio neki uljez. Možete ući i prikupiti stvari. Ja ću ostati s vama.« Lucy uñe u stan dok su joj rukama prolazili trnci jeze. Jutros je ovo mjesto napustila osjećajući se sigurno. Sada se osjeća napadnuto. I preplašeno. Prolazila je kroz svaku sobu, gledajući može li primijetiti da je nešto micano. »Izgleda da je sve na svojem mjestu.« »To je dobro«, reče Cherise. »Možete li otvoriti svoj sef? Moramo provjeriti je li rezervni ključ ondje.« Drhtavih ruku, Lucy uspije ugurati ključ u bravu. »Ovdje je« »Ja ću uzeti sef i njegov sadržaj. Provjerit ćemo je li nešto dirano.« Jer je ubojica ipak mogao ući u moj stan, načiniti kopiju ključa i vratiti ga natrag. To je bio dovoljan razlog da i uravnotežena osoba postane paranoična. »Samo ću spremiti stvari.« »Moram ići s vama«, reče Cherise kao da se ispričava. Lucy uzdahne. »Znam.« U spavaćoj sobi uzme kovčeg iz ormara, a potom pogleda preko ramena. »Koliko ću planirati da me neće biti?« »Teško je reći. Možda nekoliko dana.« »U redu.« Lucy iz ormara uzme nekoliko odijela, a potom, nakon kratkog oklijevanja, zgrabi i jednu od svojih malih crnih haljina. Haljina je zaista bila mala i crna. Ali od kože. I nezaobilazna odjeća za odlazak u klub. Ugura haljinu izmeñu odijela, uzme nekoliko pari cipela i sve stavi u putni kovčeg. Spakirala je i higijenske potrepštine, a potom se zaustavi kod stolića za šminkanje, proučavajući svoje dragocjenosti. Prstima prijeñe preko izlizanog violinskog kovčežića koji je posljednjih pet godina, koliko je ovdje živjela, krasio policu stolića. Violina je pripadala gospodinu Pughu, ali Barb ju joj je dala na čuvanje kada njezin suprug više nije mogao svirati. Da je ikada izbio požar, to bi bila jedna od triju stvari koje bi zgrabila na odlasku. Druga je bila dvostruki srebrni okvir za slike, u sredini spojen šarkama, s dvije fotografije: tamnokosog tinejdžera

ozbiljna lica, s kacigom za američki nogomet pod rukom, te nasmiješenog plavokosog muškarca na motociklu, takoñer s kacigom pod rukom. Dječak je bio njezin brat Buck. Muškarac njezin prvi zaručnik Heath. Obojica su bili mrtvi. Obojica su je ostavili samu, samo na drugačiji način. Umorna sam od te samoće. Lucy izvadi torbu u obliku vreće i unutra stavi violinski kovčeg i okvir. Iz kutije za nakit izvadi staru kartonsku kutiju. Kad je otvori, odahne od olakšanja. Narukvica je još bila ondje. To je bila treća stvar koju bi ponijela sa sobom, bratov dar sestri koja ga je voljela. I trebala. Ugravirana posveta na jeftinom privjesku i dalje ju je tjerala na tužan smiješak, SESTRA BROJ JEDAN. Odjednom se namršti sjetivši se prizora Russovih leña. Spremi kutiju u vreću, koju prebaci preko ramena, a potom se vrati ondje gdje ju je čekala Cherise. »To je sve što mi treba.« Pričekala je na stubištu da Cherise zaključa vrata i dodatno ih osigura policijskim lokotom. »Lucy? Što se dogaña?« Gospoña Korbel stajala je na odmorištu kata iznad, a naborano joj je lice bilo zabrinuto. »U redu je«, umiri je Lucy. »Policija samo istražuje što se jutros dogodilo. Ja sam dobro. Zaista.« Gospoña Korbel sumnjičavo zaškilji. »U redu, ako tako kažeš.« »Jesam. Hvala što pitate. Provjerila sam i Barb i gospodina Pugha. I oni su dobro.« »Znam. Jutros sam zvala Barb. Kod sestre je, znate.« »Da, znam. Pa, morala bih sada krenuti.« Stigla je do odmorišta kat niže, kada je gospoña Korbel ponovo zazove. Ona pogleda preko ramena i vidi da je starica tužno promatra. »Da?« »Nadam se da ćeš se brzo vratiti, Lucy. Nedostajali su nam tvoji koncerti posljednjih nekoliko tjedana dok te nije bilo.« Lucy zaprepašteno baci pogled prema Cherise, koja ju je promatrala sa zanimanjem, ali bez riječi. Onda ponovo pogleda gore prema gospoñi Korbel. »Nisam znala da ih slušate.«

Staricu iznenadi njezino čuñenje. »Ali svi ih slušamo, dušo. Zbog Barb svi žele da Jerryju bude dobro, ali slušati te kako mu sviraš da ga umiriš je... Pa, ljekovito je za dušu. Vrati se uskoro.« Lucy na trenutak nije znala što reći. »Hvala. Hoću.« Ponedjeljak, 3. svibnja, 14:55 Gospodin Yee iz Yeeova Expressa bio je stariji čovjek s brkovima tankim kao da ih je iscrtao olovkom. Pogledom je nervozno prelazio od svojih spisa do J. D.-ja i Stevie dok je tražio zapis o jutrošnjoj dostavi. »Moj je nećak dobar dečko.« »Nismo ni rekli da nije«, smireno će J. D. »Ali netko ga je poslao na zadatak i moramo otkriti tko je to bio.« »Uskoro će doći. U luci je pa će mu trebati nekoliko minuta. Evo zabilježbe koju tražite.« Yee izvuče komad papira iz fascikla. »Ugovorio ju je doktor Russ Bennett. I platio je Visa karticom.« »Kakav tip«, promrmlja J. D. i Stevie kimne. »Gospodine«, reče Stevie, »kako je stigla kutija? Netko ju je donio?« »Ne. Sada sam se sjetio kada sam vidio Bennettovo ime. Nazvao me doktor Bennett i rekao da se zadržao na poslovnom putu izvan grada, no da ne želi propustiti čestitati godišnjicu svojoj prijateljici. Poslao je kutiju poštom, s uputama da je se danas preda. Nije želio da se prijateljica razljuti.« »Kada ste primili kutiju?« »Jučer poslijepodne, posljednjom isporukom pošte.« »A što je s ključem za automobil?« upita Stevie. »Stigao je s kutijom. Stigla je umotana kutija s mašnom i malom omotnicom s ključem i porukom u kojoj je pisalo gdje ćemo pronaći auto.« »Gdje su poruka i ključ?« upitaj. D. »Kod Jimmyja. Donijet će ih kada se vrati ovamo.« »U redu«, reče J. D. »A što je s kutijom u kojoj je sve stiglo? Gdje je to?« Yee se začudi. »Izrezano i odneseno s jučerašnjim smećem.« »Je li već došao kamion za odvoz?« upita J.D. s nadom. »Ne, ne još.«

Sjajno. »Moramo potražiti tu kutiju.« Yeeovo zaprepaštenje postane još veće. »Zašto?« Stevie se nije obazirala na njegova pitanja. »Nije li vam bilo čudno što je želio da se kutija dostavi u njezin automobil, a ne u njezinu kuću ili ured? I to što je imao ključ?« »I to što vam je sve poslao običnom poštom?« doda J. D. Yee slegne ramenima. »Doktor Bennett katkad čini neobične stvari.« »Znači, već ste s njim poslovali«, zaključi J. D. »Naravno. On je dobra mušterija.« Yee je izgledao potišteno. »Mnogo prijateljica.« »Jeste li znali da je oženjen?« upita Stevie. »Da, ali...« on ponovo slegne ramenima. »To se mene ne tiče.« »Što je naručivao?« upita J. D. »Obično ruže, slatkiše, kazališne ulaznice. Jedanput kantu pijeska sa školjkama. Ispostavilo se da jedna od njih čuva prsten od bisera i dijamanata. Vrijedan otprilike četiri tisuće dolara. Tako da o ovome nisam mislio ništa.« Oglasi se zvonce na vratima i svi troje se okrenu. »Jimmy«, reče Yee s olakšanjem. Mladić oprezno promotri prizor. »Što se dogodilo?« »Ja sam inspektor Fitzpatrick, a ovo je moja partnerica, inspektorica Mazzetti. Htjeli bismo ti postaviti nekoliko pitanja u vezi s paketom koji si jutros odnio u onaj automobil«. Jimmy u panici pogleda ujaka. »Nisi ništa kriv«, umiri ga ujak. »Je li?« »Za sada, ne«, odvrati J. D. »Najprije, možemo li vidjeti poruku i ključ?« Dječak ih izvadi iz naprtnjače. »Nisam učinio ništa loše.« »U redu je«, umiri ga Stevie. »Ne istražujemo tebe. Nego čovjeka koji je poslao ovu kutiju.« »Doktora Bennetta?« upita Jimmy iznenañeno. »Zašto? Mislim, tip je prava budala, ali nije nikada učinio nešto nezakonito.« »Jimmy«, prekori ga ujak. »Neću tolerirati takav rječnik.« »Zašto kažeš da je prava budala?« upita J. D., a dječak slegne ramenima.

»Sve te žene, a ni jedna ne zna za druge. Uvijek mi je neugodno obavljati te dostave. Osjećam se... odgovorno. Kao da bih im trebao reći. Ali nisam. Moj ujak kaže da to nije naš posao. Mi samo obavljamo dostave.« J. D. pogleda Stevie. »Ne moramo dobiti ta imena od Herrigana«, reče. Stevie se nasmiješi kutkom usana. »Sjajno. Gospodine Yee, trebat će nam popis svih žena kojima ste nosili dostave za doktora Bennetta.« Yee teško otpuhne. »Koliko unazad?« »Pet godina«, reče J. D. »Možda šest.« »To je mnogo žena, inspektore«, reče Yee uznemireno. »Hvala vam na vašem vremenu«, odvrati J. D. »Sada nam treba posljednjih šest imena. Čekat ćemo. Ovdje je moja posjetnica s adresom moje elektroničke pošte i brojem telefaksa. Ta nam imena trebaju što je prije moguće.« Yee uzme karticu, vidljivo uzrujan. »Još nešto?« »Da«, reče Stevie. »Vi ste pričali s doktorom Bennettom? Je li zvučao prirodno?« Yee se namršti. »Ne sjeć... Čekajte. Bio je prehlañen. Sjećam se da sam mu rekao kako je šteta što se tako prehladio ljeti, kao da je usred zime. On je rekao >Nemate pojma koliko.< A potom se nasmijao.« J. D pomisli na Bennettovo zamrznuto tijelo. »S kojeg je broja zvao?« »Vjerojatno sa svojeg mobitela, koji imam zabilježen. Inače bih ga bio zapisao na narudžbu. Takva je procedura. Za slučaj da im ne proñe kartica.« »Inspektore?« tiho se javi Jimmy. »Je li doktor Bennett dobro?« »Nismo još sigurni«, odvrati J. D. »Ali, sinko, sljedeći put kada te netko zatraži da nešto dostaviš u automobil, nemoj to učiniti.« »Što je bilo u toj kutiji?« »To je dio naše istrage, Jimmy«, reče Stevie. »Ne smijemo o tome govoriti. Ali garaža je bila zatvorena sat vremena dok su pretraživali automobil«.

Mladić nesigurno krene iza blagajne. »U sustavu vodimo evidenciju o dostavama u posljednjih pet godina. Za sve prije toga moramo otići u skladište i pretražiti dokumentaciju.« Zabrinuto ih pogleda. »Ne postoji kodeks o privatnosti izmeñu dostavljača i klijenta, zar ne?« Pitanje je postavio toliko ozbiljno da se J. D. skoro nasmijao. »Ne, sinko«, odgovori jednako ozbiljno. »Cijenimo tvoj trud.« Za dvije minute Jimmy im preda popis. »Ima i nekoliko muških imena«, reče Jimmy. »Sjećam se da se u tim slučajevima radilo o običnim omotnicama, vjerojatno nešto u vezi s poslom.« Na popisu je bilo otprilike četrdeset žena. J. D. preskoči na zadnju stranicu. Razljuti se kada ugleda Lucyno ime. U stupcu »Predmet dostavljen« stajalo je »lutka Barbie«, a on se sjeti kako mu je ispričala da joj se Bennett tako približio. Gad. »Hvala ti, Jimmy«, reče. »Ako te Bennett ponovo nazove, zovi mene ili moju partnericu.« J. D. povuče Stevie u stranu. »Ja ću potražiti kutiju u kojoj je poslana kutijica ako bi ti radije provjerila imena. Pogledaj odakle su.« »Dome, slatki dome«, promrmlja Stevie kako bi mu dala na znanje da će provjeriti svaku povezanost s Bennettovim rodnim gradom. »Požuri se. Moramo još obavijestiti prvu bivšu ženu prije nego što odemo do njegovih roditelja.« »Usput ćemo pokupiti Lucy.« Stevie pogleda na sat. »Ja ću uzeti svoj auto i krenuti za vama, za slučaj da se zadržimo. Cordelia večeras ima onu svečanost u školi.« »To nije >ona svečanostmi