Ti Lekari

“Medicinski fakultet možda najbolje potvrđuje teoriju Čarlsa Darvina o prirodnoj selekciji – Jer, tu smo u prilici da vidimo opstanak najspremnijih u njegovom najokrutnijem obliku. Ne najpametnijih, kao što bi neko očekivao. Upravo najspremnijih da izađu na kraj s neljudskim pritiscima, zahtevima postavljenim ne samo mozgu već i psihi...” – iz Lekara POZIV KOJI SU ODABRALI SLOMIĆE NEKE OD NJIH, I ISTOVREMENO PRIMORATI OSTALE DA SE SUOČE SA SVOJIM NAJSKRIVENIJIM TAJNAMA, SNOVIMA I STRAHOVIMA... BARNI – Bespomoćno je posmatrao kako lekar okreće leđa njegovom umirućem ocu. Tog časa, Barni se zarekao da će postati drugačija vrsta lekara. Saosećajnost i pronicljivost odvešće ga do specijalizacije psihijatrije, kao i do razorne spoznaje da su neki od onih kojima je očajnički potrebno isceljenje uma i duha upravo njegove kolege, lekari. LORA – Njen otac, i sam uspešan lekar, pobegao je od strahota španskog građanskog rata samo da bi ustanovio da njegova nova domovina ne priznaje njegovo medicinsko znanje. Sledeći očev san, Lora će upisati harvardski Medicinski fakultet samo da bi otkrila da se za ženu u muškoj profesiji – pogotovo u ekskluzivnom svetu visokotehnoloških medicinskih istraživanja – san može brzo pretvoriti u košmar. BENET – Taj usamljeni crnac među belcima je zgodan i harizmatičan, ali uvek tajnovit i oprezan. Burni događaji šezdesetih i sedamdesetih godina primoraće ga da se suoči sa svojim identitetom. Međutim, njegov najveći izazov poteći će od jednog impulsivnog postupka koji preti da okonča njegovu karijeru talentovanog hirurga upravo onda kad je dokazao koliko bi briljantna ona mogla da bude. SET – Vredan i stidljiv, osećajan do patnje, iz prve ruke je spoznao obamiruće dejstvo tragične bolesti u porodici. Odista, nesreća koja je njegovog brata lišila mogućnosti normalnog života dala je Setu volju da leči. Ipak, naći će se suočen s najtežim izborom: da li da svoje znanje upotrebi za spašavanje života – ili njegovo okončanje. ONI SU LEKARI

Erik Segal

LEKARI

Za Karen i Frančesku

„Najfundamentalnije načelo medicine je ljubav.” PARACELZUS (1493-1541) Veliko umeće lečenja

PROLOG

Svi su bili belci, sem jednog. A sem njih pet, svi su bili muškarci. Neki su bili toliko inteligentni da se to graničilo s genijalnošću. Kod ostalih se genijalnost graničila s ludilom. Jedan je svirao resital za čelo u Karnegi holu, drugi je godinu dana igrao u profesionalnoj košarkaškoj ligi. Šestoro njih je pisalo romane, od kojih su dva doživela da budu i objavljena. Jedan je bio bivši sveštenik. Jedan je tek izašao iz popravnog doma. Svi su bili nasmrt preplašeni. Ono što ih je spojilo tog vedrog septembarskog jutra 1958. bio je njihov zajednički status brucoša na Medicinskom fakultetu na Harvardu. Skupili su se u Sali D da čuju pozdravnu reč dekana Kortnija Holmsa. Njegove crte kao da su bile preslikane s rimskog novčića. Njegovo ponašanje odavalo je utisak da je rođen sa zlatnim satom na lancu umesto pupčane vrpce. Nije morao da zahteva tišinu. Samo se osmehnuo i auditorijum se utišao. „Gospodo”, počeo je, „preuzimate veliko zajedničko putovanje ka granicama medicinskog znanja – odakle ćete svako za sebe početi svoja vlastita istraživanja u oblastima bolesti i patnji koje još nisu ucrtane u mape. Neko od vas koji sedite u ovoj prostoriji pronaći će možda lek za leukemiju, dijabetes, sistemski lupus eritematozus i smrtonosne karcinome...” Napravio je savršeno natempiranu dramatičnu pauzu. I potom s iskrom u svojim bledoplavim očima dodao: „Možda čak i za kijavicu.” Začuo se zahvalan smeh. Potom je sedokosi čovek pognuo glavu, možda da bi naznačio da je duboko zamišljen. Studenti su napeto čekali. Kad ih je naposletku pogledao i progovorio, glas mu je bio mekši i za oktavu niži. „Dozvolite mi da završim otkrivajući vam tajnu – koju je meni mučno da izgovorim isto onoliko koliko će vama biti mučno da je čujete.” Okrenuo se i napisao nešto na tabli iza sebe. Dve jednostavne cifre – broj dvadeset šest. Prostoriju je ispunilo brujanje puno zbunjenosti. Holms je sačekao da se sve utiša, udahnuo i pogledao pravo u oči opčinjenog auditorijuma. „Gospodo, molim vas da utisnete ovo u svoje pamćenje: na ovom svetu postoje hiljade bolesti, ali medicinska nauka poseduje empirijski lek za dvadeset šest njih... Sve ostalo je... nagađanje.” I to je bilo sve. S držanjem jednog vojnika i gracioznošću sportiste, sišao je s podijuma i izašao iz sale. Gomila je bila suviše zasenjena da bi aplaudirala.

I NEVINOST

„Dolaze na novi svet goli, smrznuti, ne znajući ništa sem da su ušli... „Ali kad postanu svesni svekolikog dostojanstva svog ulaska – dešavanja velike promene: rešeni, počinju da shvataju i da se bude.” VILIJAM KARLOS VILIJAMS (1883-1963) Pedijatar i pesnik

JEDAN

Barni Livingston bio je prvi dečak u Bruklinu koji je video Loru Kastelano bez odeće. Jednog avgustovskog jutra, onog leta kad je napunio pet godina, lunjao je dvorištem iza svoje kuće kad ga je pozdravio nepoznati glas. „Zdravo.” Pogledao je prema komšijskoj bašti. Preko ograde je virila plavokosa devojčica, otprilike njegovih godina. Osetio je ubod nostalgije za ranijim stanarima, među kojima se nalazio odličan igrač malog bejzbola po imenu Marej. A koliko je on čuo, ovi novi uopšte nisu imali dečaka. Barni je, prema tome, bio nemalo iznenađen kad je, pošto se predstavila, Lora predložila da malo bacaju loptu. Složio se sumnjičavo slegnuvši ramenima i otišao po svog Spoldina. Kad se trenutak kasnije vratio noseći malu gumenu loptu, ružičastu poput „bazuka” žvake, zatekao ju je kako stoji nasred njegove bašte. „Kako si ušla?” upitao je. „Popela sam se preko ograde”, odvratila je nonšalantno. „Okej, vámonos1, baci mi jednu visoku.” Razumljivo, Barni je bio malčice izbačen iz ravnoteže i više je ispustio nego bacio loptu koju je Lora uspešno uhvatila i energično mu je vratila. Jer, još uvek je bio zbunjen činjenicom da je Marej imao sedam godina i ipak nije mogao da se uzvere uz ogradu bez tuđe pomoći, dok je Lori to očigledno uspelo bez pô muke. Posle energičnih pola sata, Barni je došao do zaključka da je Lora dostojno zamenila Mareja. Posegao je u džep, izvadio paklicu cigareta na kojima je pisalo „Laki Strajp” i ponudio joj jednu. „Ne, hvala”, odvratila je, „moj tata kaže da imam alergiju na čokoladu.” „Šta je to alergija?” „Nisam sigurna”, priznala je. „Bolje da pitamo mog papacita2. On je lekar.” Tog trenutka je dobila inspiraciju. „Hej, hajde da se igramo doktora i pacijenta.” „Kako se to igra?” „Dakle, prvo ja ‘pregledam’ tebe, a onda ti ‘prelgedaš’ mene.” „Meni to izgleda nekako dosadno.” „Morali bismo da se svučemo...” „Aha?” Možda bi to ipak moglo da bude i nešto interesantno. Ordinaciju su otvorili ispod dostojanstvenog starog hrasta u udaljenom uglu bašte Livingstonovih. Lora je naložila Barniju da skine svoju prugastu 1 2

Špan „idemo”, „hajde”; prim. prev. Špan. ,,taticu”; prim prev.

mornarsku majicu, da bi utvrdila zdravlje pluća svog pacijenta. Uradila je to posredstvom zamišljenog stetoskopa. ,,A sada skini pantalone.” „Zašto?” „Daj, Barni, ‘oćeš li ti da se igraš ili nećeš?” Donekle oklevajući, iskoračio je iz svog plavog šortsa i ostao u gaćicama, počinjući da se oseća glupo. „Skidaj i to”, naredila je mala doktorka. Barni je krišom bacio pogled preko ramena, da vidi da ih slučajno ne posmatra neko iz kuće, i potom skinuo i taj poslednji komad odeće. Lora ga je brižno pregledala, poklonivši posebnu pažnju visuljku između njegovih nogu. „To je moja slavina”, objasnio joj je, s natruhom ponosa. „Meni više liči na penis”, odvratila je, s kliničkom ravnodušnošću. ,,U svakom slučaju, zdrav si. Možeš da se obučeš.” Dok se on revnosno povinovao ovoj najnovijoj naredbi, Lora se raspitivala: „Hoćeš li da se sada igramo nečega drugog?” „Nije pošteno – sada je moj red da budem doktor.” ,,U redu.” Za tren oka, skinula je sa sebe sve do poslednje krpice. „Joj, Lora – šta se desilo s tvojim... kako se ono zove...” „Ja ga nemam”, odgovorila je, pomalo tužno. ,,Au, a što?” Tog trenutka, prodoran glas je prekinuo pregled. „Baaar-nii! Gde si?” Bila je to njegova majka, koja ga je dozivala sa stražnjih vrata. Žurno se izvinio i provirio iza stabla. „Ovde sam, mama.” „Šta radiš?” „Igram se – s nekim.” ,,S kim?” ,,S devojčicom iz kuće pored nas koja se zove Lora.” ,,A, da, ova nova porodica. Pitaj je da li hoće keks i mleko.” Iza drvenog zaklona provirilo je vragolasto lišce. „Koji keks?” upitala je Lora veselo. „Medenjake i Njutnove s marmeladom od smokava”, rekla je, smešeći se, gospođa Livingston. „Bože moj, ala si ti jedna slatka devojčica.”

Njihov detinji raj po imenu Bruklin bio je pun vesele buke: zveket tramvaja mešao se sa zvonjavom koja je nagoveštavala približavanje sladoledžijinih kolica. Najglasniji od svega bio je smeh dece koja su igrala stikbol i pančbol3 – pa čak i hokej na rolšuama – nasred ulice.

3

Vrste bejzbola; prim. prev.

Bruklinski Dodžeri nisu bili samo bejzbol tim, bili su postavka likova – Vojvoda, Patuljak i Pop4 koji su bacali lopticu s postolja. Imali su čak i momka koji je mogao da trči brže nego što ste mogli da izgovorite njegovo ime: Džek Robinson. Oni su svim svojim srcem igrali za Bruklin. I zato, koga je briga što nikad nisu uspeli da pobede njujorške Jenkije?

Međutim, 1942. nije bilo tako, jer su Amerikanci te godine još uvek ratovali na tri fronta: u Evropi protiv nacista, na Pacifiku protiv Todžoovih hordi5 i kod kuće protiv OPA-e6. To je bila služba koju je predsednik Ruzvelt ustanovio da bi racionisala civilne zalihe najvažnijih namirnica i obezbedila da vojska uvek dobije sve najbolje. I tako, dok je feldmaršal Montgomeri zadavao muke Romelu kod El Alamejna, a generalmajor Džimi Dulitl bombardovao Tokio, Estel Livingston se u Bruklinu borila da nabavi dodatne tačkice za meso, ne bi li obezbedila zdrav rast za svoja dva sina. Njen muž, Harold, mobilisan je godinu dana ranije. Taj srednjoškolski profesor latinskog nalazio se sada u vojnoj bazi u Kalifornji, učeći japanski. Sve što je mogao da kaže svojoj porodici bilo je da je posredi nešto „obaveštajno”. Sasvim na mestu, objasnila je Estel svojim malim sinovima, budući da je njihov otac bio vrlo inteligentan i o svemu obavešten čovek. Iz nekog neobjašnjivog razloga, Lorin otac, dr Luis Kastelano, nikada nije bio pozvan u vojsku. „Je li Lora dobra, Barni?” upitala je Estel, dok je pokušavala da ugura još jednu viljušku konzervisanog mesnog nareska u usta svog mlađeg sina. „Aha, iako je devojčica. Mislim, čak ume da uhvati loptu. Ali priča nekako čudno.” „To je zato što su Kastelanovi iz Španije, dušo. Morali su da pobegnu odande.” „Što?” „Zato što ih zli ljudi koji se zovu fašisti nisu voleli. Zato je tvoj tata u vojsci. Da bi se borio protiv fašista.” „Je l’ tata ima pušku?” „Ne znam. Ali sam sigurna da će predsednik Ruzvelt da se pobrine da mu je daju ukoliko mu je potrebna.” „Dobro – onda može da upuca sve te nevaljale ljude pravo u penis.” Bibliotekarka po profesiji, Estel je pozdravljala povećavanje rečnika svog sina. Međutim, ovaj njegov najnoviji napredak ju je prenerazio. 4

Nadimci tada najpopularnijih igrača Dodžersa; prim. prev. Todžo Hideki (184-1948), japanski general i političar; premijer vlade Japana (1941-44); obešen kao ratni zločinac; prim. prev. 6 Office of Price Administration, Ministarstvo za cene SAD, koje je tokom Drugog svetskog rata, po odluci predsednika Ruzvelta, donelo odluku o racionisanju namirnica i korišćenju „tačkica” kao valute ravnopravne s dolarom; prim. prev. 5

„Od koga si čuo tu reč, dušo?” upitala je, onoliko neusiljeno koliko je mogla. „Od Lore. Njen tata je doktor. Ali, ona ga nema.” „Šta nema, dušo?” „Lora nema penis. Prvo joj nisam verovao, a onda mi je pokazala.” Estel je ostala bez teksta. Nastavila je da meša žitnu kašu za malog Vorena i pitala se koliko li on već zna.

Vremenom, Barni i Lora su prešli na neke bolje igre. Kao što su kauboji i Indijanci ili Ameri protiv Žuća (ili Japosa), demokratski se izmenjujući u ulogama pozitivaca i negativaca svakog sledećeg letnjeg dana. Godina je prošla. Savezničke trupe su ušle u Italiju, a Jenkiji su na Pacifiku povratili Solomonova ostrva. Voren, Barnijev brat, probudio se jedne kasne večeri plačući, s temperaturom preko četrdeset. Strahujući od najgoreg – strašne letnje pošasti, dečije paralize – Estel je brzo umotala dete mokro od znoja u veliki peškir i odnela ga niz stepenice i preko kod dr Kastelana. Zbunjen i uplašen, Barni ju je u stopu pratio. Luis, koji je još uvek sedeo budan, čitajući medicinski časopis u svojoj pretrpanoj, neurednoj radnoj sobici, otrčao je da opere ruke pre pregleda. Njegove velike, maljave ruke bile su iznenađujuće hitre i nežne. Barni je sa strahopoštovanjem posmatrao kako doktor zagleda niz Vorenovo grlo, a zatim osluškuje njegove grudi, sve vreme nastojeći da umiri bolesno dete. „Sve je u redu”, neprestano je šaputao, „samo lepo diši, hoćeš li, niño7?” U međuvremenu, Injes Kastelano je požurila da donese hladnu vodu i sunđer. Estel je samo stajala, zanemela od užasa, s Barnijem koji nije ispuštao iz ruke skut njene kućne haljine na cvetiće. Najzad je smogla hrabrosti da upita: „Da li je to – znate...?” „ Cálmate8, Estela, ovo nije polio9. Pogledaj ovaj skerletinozan osip na njegovim grudima – a naročito ove uvećane crvene kvržice na njegovom jeziku. To se zove „jagodasti jezik”. Dečak ima šarlah.” „Ali, i to je ozbiljno...” „Jeste, zato moramo da nađemo nekog da mu prepiše neki sulfonamid, kao što je Prontosil.” „Zar ne možeš ti...?” Stegnutih zuba, Luis je odgovorio: „Nije mi dozvoljeno da pišem recepte. Nemam dozvolu za rad u ovoj zemlji. U svakom slučaju, vámonos. Barni će da ostane ovde, a mi ćemo taksijem otići do bolnice.” Za vreme vožnje taksijem, Luis je držao u krilu malog Vorena, tapkajući ga po vratu i čelu vlažnim sunđerom. Estel je bila ohrabrena njegovim samopouzdanjem, ali ipak zbunjena onim što joj je rekao. 7

Špan. „dečko”; prim. prev Špan, „smiri se”; prim. prev. 9 Poliomijelitis. dečija paraliza; prim. prev. 8

„Ali, Luise, mislila sam da ti jesi lekar. Hoću da kažem, radiš u bolnici, zar ne?” ,,U laboratoriji – obavljam analize krvi i mokraće.” Zaćutao je na trenutak, i potom dodao: ,,U svojoj zemlji sam bio lekar – i to dobar, mislim. Pre pet godina, kad smo stigli ovde, učio sam engleski kao mahnit, ponovo iščitavao sve udžbenike i položio sve ispite. Međutim, Državni odbor još uvek odbija da mi izda dozvolu za rad. Za njih sam, očigledno, opasan stranac. Pripadao sam pogrešnoj partiji, tamo u Španiji.” „Ali, borio si se protiv fašista.” „Da, ali bio sam socijalista – nešto što je u Americi takođe sospechoso10.” „To je nečuveno.” „Bueno11 – moglo je da bude i gore.” „Ne vidim kako.” „Franko je mogao da me zarobi.” U bolnici su odmah potvrdili Luisovu dijagnozu i dali Vorenu lek koji je ovaj predložio. Sestre su ga kvasile sunđerima natopljenim alkoholom da bi mu spustile temperaturu. U pola šest izjutra, zaključili su da se oseća dovoljno dobro i da može da ide kući. Luis je ispratio Estel do taksija. „Zar ti nećeš s nama?” upitala je. „Ne. No vale la pena12. U sedam moram da budem u laboratoriji. Ostaću ovde i pokušati da dremnem u sobi za dežurne.”

„Mama, kako sam došao u svoj krevet?” „Vidi, dušo, kad smo se vratili bilo je jako kasno i ti si spavao na kauču kod Kastelanovih, pa smo Injes i ja prenele tebe i Vorena ovamo.” „Je l’ Voren dobro?” Barni još nije video svog brata. Estel je klimnula glavom. „Hvala Bogu za dr Kastelana. Imamo sreće što nam je baš on komšija.” Delić sekunde, Barni je osećao ubod žaoke zavisti. Lorin otac je bio kod kuće. Ponekad mu je njegov tata nedostajao toliko da ga je to prosto fizički bolelo. Živo se sećao dana kad je otac otišao. Harold ga je podigao u naručje i zagrlio tako jako da je mogao da oseti miris duvana u njegovom dahu. Sada je i sam pogled na nekog ko pripaljuje cigaretu bio dovoljan da se Barni oseti usamljen. A ipak, postojala je jedna mala uteha: pravougaona zastavica s plavom zvezdom na belom polju, oivičena crvenim, šepurila se ponosno u uličnom prozoru Livingstonovih. Ona je svim prolaznicima govorila da se neko iz te kuće bori za svoju otadžbinu (neka domaćinstva imala su zastavice sa po dve ili čak tri zvezde). 10

Špan, „sumnjivo”; prim. prev. Špan. „dobro”; prim. prev. 12 Špan. „Nema svrhe”; prim. prev. 11

Jednog kasnog decembarskog popodneva, dok su se braća vraćala iz poslastičarnice s bombonama kupljenim za pet centi, Voren je primetio nešto neobično u uličnom prozoru gospodina i gospođe Kan – zastavicu na kojoj se sijala zvezda od zlata. „Mama, kako to da je njihova zastavica tako lepa?” požalio se Voren majci za vreme večere. Estel je načas oklevala i potom tiho odgovorila: „Zato što je njihov sin... bio naročito hrabar.” ,,A ‘oće li jednog dana i tata da dobije takvu istu zlatnu zvezdu?” Mada je osetila kako bledi, Estel je smogla snage da neusiljeno odgovori: „ To se nikad ne zna, mili. Hajde sad, jedi taj prokelj.” Pošto je stavila dečake u krevet, odjednom joj je sinulo da se Barni ni jednom jedinom rečju nije umešao u razgovor. Da li je možda shvatao da je Artur, sin Kanovih, poginuo u borbi? Kasnije, sedeći sama za kuhinjskim stolom i dajući sve od sebe da zamisli da je šolja cigure pred njom zapravo šolja najbolje brazilske kafe, Estel je neprestano podsećala sebe na Haroldove česte napomene da on lično nije ni u kakvoj opasnosti. („Ne brini, srce, niko ne puca u prevodioce.”) Ali, opet, zar mu pravila o bezbednosti nisu branila da im otkrije gde se zaista nalazi – i šta u stvari radi? Nije mogao da prođe nijedan dan, a da neka od bruklinskih porodica ne dobije jedan od onih strašnih telegrama. Zatim je začula glas svog starijeg sina. Bio je nežan i ohrabrujući. „Mama, nemoj da brineš, molim te. Vratiće se on.” Stajao je tamo u svojoj Miki Maus pidžami, sa svih svojih šest i po godina, a ipak preuzimajući inicijativu i pokušavajući da uteši majku. Pogledala ga je s osmehom na licu. „Kako si znao o čemu razmišljam?” htela je da zna. „Svi u školi znaju za Artija Kana. Video sam čak jednu učiteljicu kako plače. Nisam ništa rekao jer sam mislio da bi se Voren uplašio. Ali, tata će da bude u redu, videćeš.” „Otkud si tako siguran?” upitala je. Slegao je ramenima i priznao: „Ne znam. Ali ako brineš, bićeš samo još više tužna.” „Imaš pravo, Barni”, rekla je, snažno ga grleći. U tom trenutku, njen tešitelj je iznenada promenio temu. „Mamice, a je l’ mogu da dobijem jedan keks?”

1944 je bila godina zastavica. Rim i Pariz su bili oslobođeni, a FDR13 izabran je za predsednika po četvrti put, što je bilo bez presedana. Ubrzo su Amerikanci povratili Guam. Harold Livingston je čak iz Kalifornije telefonirao svojoj porodici da bi je obavestio da ga šalju preko mora. Nije mogao da kaže tačno gde već samo da ide da bi pomagao u ispitivanju zarobljenih japanskih vojnika. Sledeća njegova komunikacija s njima bila je putem vojne pošte – ona jedva 13

Frenklin Delano Ruzvelt; prim. prev.

čitljiva minijaturna slova fotografisana na mikrofilm i odštampana na sivom papiru. Ta godina je bila prekretnica i za Luisa Kastelana. Državni medicinski odbor se naposletku ipak predomislio i odlučio da je španski izbeglica podoban da se bavi medicinom u Sjedinjenim Američkim Državama. Mada je bio zadovoljan i smatrao da je pravda konačno zadovoljena, Luis je znao da ih na to nisu podstakle nikakve njegove lične zasluge već činjenica da su gotovo svi fizički zdravi lekari bili mobilisani. On i Injes su očas posla preobratili svoju gostinsku sobu u prizemlju u ordinaciju opšte prakse. Od Štedno-kreditne banke je dobio zajam za kupovinu aparata za fluorografisanje. „Za šta je to, papacito?” pitala je trogodišnja Izabela svog oca dok je kvartet malih gledalaca posmatrao instaliranje aparata. „Ja znam”, javio se Barni, „to je za gledanje ljudi iznutra, je l’ tako, doktore Kastelano?” ,,U pravu si, momčino”, klimnuo je ovaj, milujući Barnija po glavi, „ali dobri lekari već imaju aparat pomoću koga vide unutrašnjost svojih pacijenata.” Zatim je pokazao svoju slepoočnicu. „Mozak je još uvek najbolje dijagnostičko sredstvo koje čovek može da upotrebi.” Luisov ugled je brzo rastao, a s njim i njegova praksa. Okružna bolnica Kings mu je ponudila saradnju. Sada je mogao da šalje uzorke u laboratoriju u kojoj je doskora prao epruvete. Ponekad su deca, kao naročitu nagradu, dobijala dozvolu da posete njegovo medicinsko svetilište. Barni i Lora su smeli da dodirnu neke od instrumenata i zavire u uši svog mlađeg brata i sestre uz pomoć otoskopa, pod uslovom da oni dozvole da Voren i Izabela poslušaju njihove grudi stetoskopom. Postali su, takoreći, jedna porodica. Estel Livingston je bila naročito zahvalna na tome. Jedini rod koji je imala bila je njena majka, koja je – kad ne bi mogla da nađe bebisiterku – dolazila podzemnom železnicom iz Kvinsa da ostane s Vorenom dok bi Estel bila na poslu, u biblioteci. Međutim, Estel je znala da je dečacima potrebna očinska figura i shvatala je zašto su Voren i Barni do obožavanja zavoleli tog krupnog, nemarno obučenog lekara. Sa svoje strane, Luis kao da je uživao u tome što je stekao dva „sina”. Estel i Injes su postale dobre prijateljice. Svakog utorka uveče, dežurale su u sklopu civilne zaštite i patrolirale tihim, mračnim ulicama, vodeći računa da ni iz jednog prozora ne dopire svetlost. Tu i tamo, podizale su pogled uvis, pokušavajući da uoče na nebu eventualne znake prisustva neprijateljskih bombardera. Meka tama kao da je prijala Injes – i dozvoljavala joj da bude otvorenija. Kad je Estel jednom, onako usput, upitala Injes da li joj smeta nedostatak sna, iznenadila se čuvši njen odgovor. „Ne, to me podseća na dobra stara vremena. Jedina razlika je u tome što sada nemam svoju pušku.” „Ti si se borila?”

„Jesam, amiga14, i nisam bila jedina žena tamo. Zato što Franko nije imao samo svoje španske trupe već i regulares – plaćenike iz Maroka, koje je plaćao da obave njegov prljavi posao. „Naša jedina nada bila je da napadamo i bežimo. Tih koljača je bilo tako mnogo. Mogu s ponosom da kažem da sam i pogodila nekolicinu njih.” Zatim je shvatila da joj je prijateljica preneražena. „Pokušaj da shvatiš”, nastavila je Injes, „ta kopilad su klala decu.” „Da, da, shvatam šta hoćeš da kažeš...” odvratila je s oklevanjem Estel, boreći se da prihvati činjenicu da je ta žena blagog glasa, koja stoji tu pored nje, ubila nekoliko ljudskih bića. Ironijom sudbine, oboje Injesinih roditelja su bili ne samo desničari i Frankovi simpatizeri već i pripadnici Opus Dei – crkve u crkvi – koja se svrstala uz diktatora. Kad je njihova jedinica kćerka, ponesena socijalističkim idealizmom, otišla da bi se pridružila jedinici republikanske milicije, prokleli su je i javno je se odrekli. „Nisam imala nikoga na svetu – osim svoje puške i Ideje. I tako mi je, na neki način, metak doneo sreću.” Kakav sad metak? Ester se pitala u sebi. Ali, ubrzo je sve shvatila. Za vreme opsade Malage, Injes i pola tuceta drugih lojalista upali su u zasedu na putu za Puerta Real. Kad je došla svesti, prvo što je ugledala bio je neobrijan lik krupnog mladog lekara koji se predstavio kao „drug Luis”. „Čak je i tada bio osebujan lik. Naravno, nismo imali uniformi, ali je izgledalo da se Luis svim silama trudio da izgleda kao seljak.” Nasmejala se. „Međutim, ne mislim da je ikad prestajao da radi. Bilo je tako mnogo ranjenih. Čim sam stala na noge, počela sam da mu pomažem. Ni posle sati i sati i rada, nije gubio smisao za humor. U stvari, to je otprilike jedino što smo mogli da ponesemo sa sobom kad smo pobegli. Samo što smo prešli, zatvorili su granicu s Francuskom.”

Kad je počela škola, Barni i Laura su se našli u istom odeljenju trećeg razreda O.Š. br. 148. Paradoksalno, ali to što su se našli u grupi s tridesetoro druge dece zbližilo ih je više no ikad. Lora je otkrila koliko je korisno Barnijevo prijateljstvo. Jer, on je već umeo da čita. U stvari, prvo što je privuklo Estel i Harolda Livingstona bila je njihova obostrana ljubav prema knjigama. A od njegovog trećeg rođendana, oboje roditelja je naizmenično podučavalo Barnija u čitanju. Kao nagradu, naglas bi mu čitali priče iz Balfinčove mitologije ili pesme iz Dečije bašte stihova. Njihova psihologija je bila uspešna. Barnijeva glad za knjigama bila je gotovo isto tako vučja kao i njegova žudnja za galetama s prelivom od vanile. Rezultat toga bio je da je sada bio u stanju da sedi na tremu pred ulaznim vratima i vodi Loru kroz složenosti tako besmrtnih klasika kao što je Ringe ringe raja. Međutim, vremenom, Barni je iznudio i protivuslugu. 14

Špan. ,,prijateljice”; prim. prev.

Majka mu je za sedmi rođendan poklonila pribor za košarku, sa sve tablom, obručem i pravom mrežom koja bi fijuknula kad zakucate. Veče uoči velikog dana, Luis Kastelano je riskirao život i ekstremitete da bi sve to montirao – na zvaničnih deset stopa visine – na hrast Livingstonovih. Barni je uzviknuo od oduševljenja i izjavio: „Lora, moraš da mi pomogneš da vežbam – duguješ mi to.” Njena asistencija sastojala se od izigravanja protivničkog odbrambenog igrača i pokušaja da blokira Barnijeva šutiranja na koš. Na njegovo zaprepašćenje, Lora je bila skoro previše efikasna u tome. I mada je nastavljao da raste u visinu, ona je nastavljala da bude viša od njega.

Nemačka je kapitulirala sedmog maja 1945, a krajem leta se napokon predao i Japan. Kao da nigde nije bilo toliko radosti kao u ulici Linkoln, u domu Livingstonovih, u kome su Barni, Voren i Estel paradirali oko kuhinjskog stola i pevali „Kad se tata vrati kući marširajući”. Prošlo je više od tri godine otkako su ga poslednji put videli. Harold Livingston se vratio kući. Ali ne marširajući. U stvari, njegov korak je bio spor i na trenutke nesiguran. Gurajući se i tiskajući u bučnoj, uzbuđenoj masi ostalih žena i dece, Estel i dva dečaka su bez daha čekali dok je voz ulazio u stanicu. Još pre no što je stao, neki od vojnika su iskočili na peron i trkom se uputili prema svojim voljenima. Barni je stajao na vršcima prstiju. Međutim, nije uspevao da vidi nijednog vojnika koji bi makar izbliza podsećao na tatu koga je viđao u svojim snovima. Iznenada, začuo se prigušen uzvik njegove majke. ,,Oh, eno ga!” Mahnula je nekome negde daleko na peronu. Barni je pogledao u pravcu u kome je pokazivala ali nije video nikoga. To jest, nikoga ko bi odgovarao njegovom sećanju na Harolda Livingstona. Video je običnog čoveka normalne veličine s kosom nnmalo proređenom iznad čela. Čoveka bledog, mršavog i umornog izgleda. Pogrešila je, pomislio je, ovo ne može da bude tata. Ne može. Estel više nije mogla da se suzdržava. „Harolde!” vrisnula je i pojurila mu u zagrljaj. Barni je ostao na mestu i držeći Vorena za ruku gledao za njom, shvatajući da ih mama nikada pre nije ostavila tako same. „Je l’ to naš tata?” upitao je mali Voren. „Mora da jeste”, odvratio je Barni, još uvek pomalo zbunjen. „Mislio sam da si rek’o da je veći od doktora Kastelana.” I ja sam tako mislio, skoro da je rekao Barni. Bili su zajedno, svi četvoro, Estel još uvek s rukom u ruci svoga muža. „Barni, Vorene, ala ste vas dvojica porasli!” rekao je Harold Livingston ponosno i zagrlio svog starijeg sina. Barni je prepoznao nekad tako blizak miris duvanskog dima. Uprkos gomili koja je opkolila železničku stanicu, nekako im je uspelo da nađu taksi – s vrlo patriotski raspoloženim vozačem.

„Dobro došao kući, vojničino”, uzviknuo je. „Hej, baš smo pokazali Švabama, zar ne?” nije prestajao da priča taksista. „Moj muž je služio na Pacifiku”, ispravila ga je ponosno Estel. „Ma, nacisti, Žuće – koja razlika? Sve je to gomila bednih hulja. Recite mužu da je uradio dobro.” ,,A jesi li nekoga ubio?” upitao je Voren, pun nade. Harold mu je polako odgovorio. „Nisam, sine. Ja sam samo prevodio kad su ispitivali zarobljenike...” Glas mu je zamro. „Nemoj da si tako skroman, pusti klince da se ponose. Očigledno si video dovoljno akcije kad si zaradio to Purpurno srce. Jesi l’ bio gadno povređen, drugar?” Barni i Voren su razrogačenih očiju pogledali jedan drugog dok je njihov otac otklanjao svaki nagoveštaj junaštva. „Ništa strašno. Samo je jedna granata pala jako blizu našeg šatora. Neko vreme je bilo povuci-potegni, ali sad sam sto posto u redu. Trebalo je da poskidam ove limene gluposti pre no što sam stigao ovamo. Važno je samo da smo ponovo zajedno.” Međutim, njegov protest je samo potvrdio ono što je Estel osetila onog časa kad ga je videla na peronu železničke stanice. Harold je bio bolestan.

Kad se taksi zaustavio pred kućom Livingstonovih, Luis Kastelano je čekao na uličnom prozoru. Za tili čas, on i njegova porodica našli su se napolju, a Luis je dohvatio Harolda u svoj medveđi zagrljaj. „Već godinama pričam s tvojom fotografijom na polici iznad kamina”, objasnio je. „Osećam kao da si mi brat s kojim se dugo nisam video!”

To veče je ostalo zauvek urezano u Barnijevo pamćenje. Mada su zatvorena vrata spavaće sobe njegovih roditelja bila na suprotnom kraju hodnika, mogao je da čuje njihove glasove. Njegova majka je mnogo plakala, a glasom koji je oscilirao između gneva i očajanja nije prestajala da pita: „Harolde, zar ne možeš da mi objasniš? Šta tačno znači ‘trideset procenata invaliditeta’?” Njegov otac je pokušavao da je razuveri i ohrabri. „Ljubavi, to nije ništa. Kunem ti se da nema potrebe da brineš.” Zatim se sve utišalo. Iz spavaće sobe njegovih roditelja nije se više čulo baš ništa. Barni je i dalje zurio niz hodnik, u zatvorena vrata, čudeći se.

Za doručkom, Barni je proučavao lica svojih roditelja, ali nije mogao da dešifruje nikakav nagoveštaj koji bi mu objasnio ono što je čuo prethodne večeri. A prizor njegove majke koja je obigravala oko nekog ko je bio gotovo potpuni stranac izazvao je kod njega čudan osećaj koji nije uspevao da razume.

Izašao je iz kuće ranije nego obično, kako bi on i Lora imali više vremena za razgovor na putu do škole. Čim su se našli nasamo, poverio joj se. „Bojim se. Nešto je – ne znam – drugačije u vezi s mojim tatom. Mislim da je možda bolestan.” „Da, znam.” „Ti znaš?” „Sinoć, čim smo stigli kući, tata je odveo mamu u svoju radnu sobu i počeo da joj objašnjava nešto o nečemu što se zove ‘neurosis de guerra.’” „Šta to znači na engleskom?” upitao je bojažljivo Barni. „Barn, ja ne znam ni šta to znači na španskom”, priznala je.

Istog popodneva u četiri, Estel Livingston je sedela za pultom Bruklinske javne biblioteke, kad je podigla pogled i ugledala Barnija i Loru kako pretražuju police s medicinskim knjigama. Pozvala ih je u svoju kancelariju, u kojoj su mogli da popričaju na miru. „Molim vas, nemojte da brinete”, rekla je, pokušavajući da zvuči ohrabrujuće. „Ništa ga nije pogodilo. Posredi je samo blaži oblik kontuzije, stresa izazvanog ratnim dešavanjima. Našao se vrlo blizu snažne eksplozije i potrebno je neko vreme da se tako nešto zaboravi. Međutim, on će već na jesen ponovo početi da predaje u školi.” Duboko je uzdahnula i potom upitala: „Da li vam je sada malo lakše?” Oboje dece je bez reči klimnulo glavom. I žurno otišlo odatle.

Te jeseni, kao što je Estel i rekla, Harold Livingston se vratio svojim profesorskim dužnostima u Erazmus Holu. Kao i pre, njegovi učenici su ga smatrali šarmantnim i duhovitim. Uspevao je da ih navede da uživaju čak i u Cezarovim Galskim ratovima. Kao da je znao napamet sva dela klasične književnosti. A ipak, tu i tamo bi zaboravio da u povratku iz škole svrati u bakalnicu – čak i onda kad bi mu Estel ubacila spisak u gornji džep na sakou. Otkako je dobio svoj košarkaški obruč, Barni nije prestajao da sanja o danu kad će on i njegov tata da zaigraju zajedno. Za vreme Haroldovog dugog odsustvovanja, Barni je neprestano kinjio majku zapitkujući je o detaljnom izgledu njegovog oca ,,u starim danima”. Jednom je čuo Estelino prisećanje na leto pre njegovog rođenja. Pukom slučajnošću, u odmaralištu na jezeru u Belim planinama, u koje su tog leta otišli na odmor, održavao se otvoreni teniski turnir. „Harold je odlučio da pokuša – čisto zabave radi. Kao student, odlično je igrao tenis – mada, naravno, Filozofski fakultet njujorškog Univerziteta nije imao svoj teniski tim. U svakom slučaju, pozajmio je reket, ušetao na teren i, dok sam trepnula, našao se u finalu. Jedini koji ga je pobedio bio je sportski trener s lokalnog fakulteta – koji je rekao da je imao sreće jer je Harold

očigledno imao loš dan. Čak je rekao da bi Harold, ako ozbiljno pokuša, mogao da postane drugi Bil Tilden15. Možeš li to da zamisliš?” Barni nije znao ko je bio Bil Tilden, ali je sasvim izvesno mogao da zamisli čoveka čija se fotografija nalazila na polici iznad kamina obučenog u beli teniserski dres, kako udarcem reketa razbija lopticu u paramparčad. Tako je često sanjao o danu kad će moći da pokaže tati svoje sportsko umeće. Sada je taj dan konačno bio nadohvat ruke. „Jesi li video onaj koš koji mi je doktor Kastelano okačio o drvo?” upitao je ležerno oca jedne subote, kao neku vrstu uvertire. „Jesam”, odgovorio je Harold, „deluje vrlo profesionalno.” „Hoćeš li da pucaš malo na koš sa mnom i Vorenom?” Harold je uzdahnuo i blago odvratio: „Mislim da nemam dovoljno kondicije da pratim dva tako energična dečaka kao što ste vi. Ali svakako ću da izađem i da vas gledam.” Barni i Voren su otrčali da obuju patike i potom izjurili napolje, na „teren”. Željan da pokaže ocu svoje izuzetno umeće, Barni je zastao na petnaest stopa od koša, skočio i šutirao. Na svoju veliku žalost, nije uspeo da pogodi ni tablu, a kamoli koš. Brzo se okrenuo prema ocu i objasnio: „Tata, ovo je bilo samo zagrevanje.” Naslonjen na zadnja vrata, Harold Livingston je s razumevanjem klimnuo glavom, povukao veliki dim iz svoje cigarete i osmehnuo se. Barni i Voren su su jedva imali prilike da postignu nekoliko pogodaka ispod samog koša („Bilo je baš dobro, je l’ da, tata?”) kad se preko ograde začuo ljutiti glas. „Hej, momci, koja vam je to fora? Što igrate bez mene?” Prokletstvo, to je bila Lora. Zašto je morala da se petlja? „Izvini”, rekao je Barni. „Danas igramo malo grublje.” „Koga ti zavitlavaš?” odvratila je. (Do tada je već preskočila ogradu.) „Uvek mogu da odigram isto tako grubo kao i ti.” U tom trenutku, javio se Harold. „Barni, ponašaj se pristojno. Ako Lora želi da igra, pusti je da pokuša.” Međutim, njegov prekor je stigao za delić sekunde prekasno, jer je Lora već uspela da oduzme Barniju loptu, da predribluje Vorena i ubaci loptu pravo u koš. Zatim, pošto se troje igrača izmenjalo u pucanju na koš, Lora je uzviknula: „Što nam se ne pridružite, gospodine Livingston, onda bismo mogli da imamo dva na dva?” „To je stvarno ljubazno od tebe, Lora. Ali, nešto sam umoran. Biće bolje da odem i odspavam malo.” Preko Barnijevog lica prešla je senka razočaranja. Lora ga je pogledala i shvatila kako se oseća. Polako se okrenuo prema njoj i oči su im se srele. Od tog trenutka nadalje, znali su da mogu da čitaju misli jedno drugom. 15

Vilijam ,,Big Bil” Tilden (1893-1953). am. teniser koji je 1920-ih dominirao u tom sportu, osvojivši sedam američkih šampionata i tri vimbldonske titule: prim. prev.

Međutim, kad god bi ceo klan Livingstonovih otišao preko na večeru, Barni se divio Luisovom daru da zabavi Harolda – da ga čak učini pričljivim. Lekar je bio čovek falstafskih apetita – za hranom, za vinom i, više od svega, za znanjem. Njegova nepresušna fontana pitanja kao da se doticala učitelja u Haroldu, koji je oduševljavao Luisa anegdotama iz istorije rimske Hispanije – naročito otkrićima da su neki od najvećih pisaca Carstva bili španskog porekla – poput Seneke, tragičara, rođenog u Kordobi. „Injes, čuješ li ti ovo? Veliki Seneka je bio naše gore list!” Potom se okrenuo prema svom učitelju i dramatično zahtevao: ,,A, sad, Harolde, kad bi mi još rekao da je Šekspir takođe bio Španac!” Lora je oduševljeno saslušala objašnjenje gospodina Livingtona zašto ona, za razliku od stereotipiranih latinskih chiquitas16, ima svetloplavu kosu: njihova porodica je nesumnjivo imala keltske pretke koji su se doselili na Iberijsko poluostrvo. Kad su se dvojica očeva povukla u Luisovu radnu sobu, a majke u kuhinju, Lora je rekla Barniju: „Bože, baš volim tvog tatu. On sve zna.” Klimnuo je glavom u znak da se slaže, ali je u sebi pomislio: „Da, ali voleo bih kad bi češće razgovarao sa mnom.”

Svake subote popodne, Barnijevi otac i majka su religijski odano sedeli pored radija, čekajući da meki glas Miltona Krosa obznani šta će moćni glasovi Metropoliten opere pevati tog dana. U međuvremenu, Luis i Injes bi poveli malu Izabelu u šetnju po parku Prospekt. To je Lori, Barniju i Vorenu ostavljalo vremena da odu na dečiji matine u bioskopu Savoj (dvadeset pet centi karta, plus pet centi kokice). Bilo je to vreme kad filmovi nisu bili samo frivolna zabava već moralne lekcije o tome kako bi trebalo da žive dobri Amerikanci. Randolf Skot na svom belom konju koji hrabro jaše u Banditsko gnezdo da spase dobre momke; Džon Vejn, onako Visok u sedlu, jaše svog belca i odlazi da ukroti – bez ičije pomoći, reklo bi se – divlje zemlje Zapada. U nešto tropskijem okruženju, Džoni Vajsmiler u ulozi Tarzana pokazao je svakom detetu vrednost časova plivanja, pogotovo ako se zadese u vodama zaraženim krokodilima. Međutim, njihov junak nad junacima bio je Gari Kuper. Delimično zato što je bio građen kao neka košarkaška zvezda, a delimično zato što je pomogao španskim gerilcima u Kome zvono zvoni. Međutim, više od svega zato što je bio hrabri lekar u Priči o dr Vaselu. Izlazeći napola zaslepljeni iz bioskopa u kome su zaredom odgledali dva prikazivanja tog filma, Barni i Lora su zaključili da je njegova profesija najplemenitija od svih. Naravno, lekara podjednako dostojnog poštovanja imali su i kod kuće. Luis Kastelano možda nije bio visok kao Kup, ali je na svoj način bio uzor svojoj kćerki i Barniju (koji je često sanjario da je njegov komšija nekako i njegov tata ). 16

Špan. „devojčica”; prim.prev.

Luis je bio polaskan kad je saznao za Barnijevu ambiciju i istovremeno popustljiv prema onome što je smatrao pukim uzletom mašte svoje kćerke. Bio je sasvim siguran da će ona kad-tad da preraste svoje donkihotsko sanjarenje, uda se i rodi mnogo niños. Međutim, pokazalo se da nije bio u pravu. Pogotovo posle Izabeline smrti.

DVA

Dogodilo se iznenada, bljesak munje na letnjem nebu. I poput grmljavine koja sledi posle nje, tuga je došla tek kasnije. Poliomijelitis je te godine bio prava pošast. Anđeo Smrti kao da nije zaobišao nijednu ulicu u gradu. Većina bruklinskih roditelja, koja je to sebi mogla da dozvoli, slala je svoju decu u seosku sigurnost mesta kao što je Spring Veli. Estel i Harold su već uplatili najam za bungalov na ostrvu Džerzi za ceo mesec avgust. Međutim, Luis je insistirao da ostane tamo gde je bio najpotrebniji, a Injes nije htela da ga ostavi da tu bitku bije potpuno sam. Livingstonovi su se ponudili da povedu devojčice, na šta je Luis zahvalno odgovorio da će ozbiljno razmisliti o tome. Možda je bio previše obuzet slučajevima zaraznog poliomijelitisa da bi opazio da se izvesni simptomi ispoljavaju i kod njegove mlađe kćeri. Ali, kako to da nije primetio da ima temperaturu – i da ubrzano diše? Možda zato jer se devojčica nijednom nije požalila da joj nije dobro. Tek kad su je jednog jutra zatekli bez svesti, Luis je na svoj užas shvatio šta je posredi. Bio je to respiratorni polio, virus koji divlje napada gornji deo kičmene moždine. Izabela nije mogla da diše čak ni uz pomoć veštačkih pluća. Umrla je istog dana, još pre zalaska sunca. Luis je mahnito prebacivao sebi. On je bio lekar, prokletstvo, lekar! Trebalo je da bude u stanju da spase svoje rođeno dete! Lora je odbila da ode na spavanje. Plašila se, ako zatvori oči, da se više neće probuditi. Barni joj je pravio društvo tokom celonoćnog bdenja, dok je ranjene i bolne duše sedela u zagušljivoj vrućini njihove dnevne sobe. U jednom trenutku, prošaputao je: „Lora, to nije tvoja krivica.” Kao da ga nije čula. Njene oči su i dalje gledale u prazno. „Ućuti, Barni”, odvratila je ljutito. „Ne znaš o čemu pričaš.” Međutim, u dubini duše osetila je zahvalnost – i olakšanje – što je pretočio u reči osećanje krivice koje ju je morilo zato što je bila živa, a njena sestra mrtva.

Estel je bila jedina dovoljno pribrana da organizuje sahranu. Pretpostavljala je da bi Kastelanovi želeli katolički obred, tako da se dogovorila s ocem Henesijem

iz crkve svetog Gregorija. Međutim, istog časa kad je iznela plan, Luis je zaurlao: „Neću popa, nikako popa – ne ukoliko mi ne objasni zašto je Bog uzeo moju malu devojčicu!” Estel je poslušno pozvala oca Henesija i saopštila mu da im njegove usluge ipak neće biti potrebne. Tada je Harold otišao preko i pokušao da ubedi Kastelanove da nešto ipak mora da se kaže. Nisu mogli da se rastanu sa svojim detetom bez ijedne jedine reči. Injes je pogledala svog muža, jer je znala da zavisi od njega. A on je spustio glavu i promrmljao: „Okej, Harolde, ti si učenjak, ti pričaj. Jedino ti zabranjujem da pominješ ime Božje.” Stojeći na neumoljivom avgustovskom suncu, dve porodice su posmatrale spuštanje malog kovčega u raku. Barni je uzeo Loru za ruku. Uzvratila mu je snažnim stiskom, kao da se nadala da će tako moći da zaustavi suze. Dok su stajali oko groba, Harold Livingston je pročitao nekoliko stihova iz pesme Bena Džonsona, o smrti hrabre španske infantkinje. Taj ljiljan tako svet, Najlepši je majski cvet, Mada je svenuo i umro te noći, Beše biljka svetlosti i radost za oči. Tek u malim sličicama vidi se lepota, A to što je kratak ne kvari savršenost života. Podigao je zatim pogled s knjige i upitao: „Da li bi još neko želeo nešto da kaže?” Naposletku, iz provalije u duši Luisa Kastelana doprle su jedva čujne reči: „Adios, niña.” Odvezli su se kući, sa svim prozorima na kolima širom otvorenim u uzaludnoj nadi da će udar vazduha da ublaži nepodnošljivu težinu. Mekim, tužnim glasom, Injes je neprestano ponavljala: ,,Yo no sé que hacer” – Ne znam šta da radim. Ne znajući šta drugo, Estel je odjednom začula sebe kako govori: „Moja mama je došla iz Kvinsa. Sprema večeru za sve nas.” Vožnja se nastavila u tišini. Kad su prelazili most Triboro, Luis Kastelano je svom prijatelju rekao: „Voliš li viski, Harolde?” „Ovaj – pa, da. Naravno.” „Imam dve boce koje sam dobio od jednog pacijenta za Božić. U ratu, ponekad smo ga koristili kao anestetik. Bio bih ti zahvalan ako bi mi se pridružio, amigo.”

Lora se vratila u svoju kuću, ali i dalje nije mogla da se prisili da spava. Niti je govorila, mada je Barni odano sedeo pored nje. Njena majka i Estel su bile gore, u Izabelinoj sobi, i radile nešto. Sklanjale posteljinu? Pakovale njenu odeću?

Možda su samo držale u naručju lutke njene mrtve sestre – kao da se delić njene neumrle duše možda još uvek zadržao u njima. Tu i tamo, Lora je mogla da čuje kako odozgo dopiru gotovo životinjski zvuci Injesinog bola. Međutim, kuću je ispunjavala uglavnom buka koju ju dizao promukao muški smeh. Harold i Luis su bili u radnoj sobi, napijajući se do besvesti, a Luis je na sav glas tražio od Harolda da mu se pridruži u „starim dobrim pesmama – kao što je Francisco Franco nos quiere gobernar...17” Barni nije mogao da se odupre osećanju straha koje ga je obuzimalo. Nikada ranije nije čuo Luisa – a sasvim izvesno ne svog oca – da se ponašaju tako nekontrolisano. „Rekao bih da će da skroziraju obe one boce, je li, Lora?” „Briga me...” Zastala je na trenutak i potom rekla: „Sve o čemu mogu da mislim su trenuci kad sam bila zla prema njoj. Pre neki dan, u nedelju, izdrala sam se na nju i nazvala je glupavim derištem. U nedelju!” Barni se nagnuo prema njoj i prošaputao: „Nisi mogla da znaš.” Počela je da jeca. „Trebalo je da budem kažnjena. Trebalo je da ja umrem, a ne ona.” Bez reči, Barni je ustao, prišao joj i nežno spustio ruku na njeno rame.

Ostatak tog vrelog, zagušljivog leta, Lora, Barni i Voren su proveli igrajući beskonačno duge košarkaške utakmice, prekidajući ih samo zarad svojih subotnjih odlazaka u Savoj, u kome je zujao erkondišn. Barni nije mogao da se seti da je za sve to vreme makar jednom čuo Loru da pominje sestrino ime. Sve do prvog dana školske godine, kad su njih troje išli prema O Š. br. 148. „Izabela je trebalo da krene u prvi razred”, rekla je, onako usput. „Aha”, rekao je Barni. „Aha”, poput odjeka je ponovio Voren.

Smrt deteta nikada nije konačna. Jer, ono i dalje živi u umu svojih roditelja. A bol zbog gubitka povećava se sa svakom godinom koja od njega prođe – rođendan za rođendanom donosi nove misli koje poput duhova opsedaju i mrcvare dušu: „Sledeće nedelje bi napunila deset godina. Volela bi da je mogla da vidi ovaj cirkus...” I tako Izabela nikada nije napustila dom Kastelanovih. Patnja zbog njenog odsustva bila je stalno prisutna. Lora je sa sve većom zebnjom posmatrala kako se njeni roditelji duhovno razilaze, ostavljajući je napuštenu, u vakuumu bez ljubavi. Svako od njih je tražilo utehu u molitvi: Injes se molila za večnost, a Luis za zaborav. Injes je otpočela svoje hodočašće u povratak veri, tako što je čitala i čitala svetog Jovana od Krsta, mističnog pesnika18 koji je umeo da i ono neizrecivo 17

Špan. „Francisko Franko bi želeo da nam gospodari...”; prim. prev. Huan de Jepez i Alvarez, španski mistik i pesnik, osnivač asketskog reda bosih karmelićana: autor lirskih pesama koje shematizuju korake mističnog uzdizanja ka sjedinjenju duše i Boga; prim. prev. 18

pretoči u reči: „Vivo sin vivir in mi” – Živim bez života u meni; „muero porque no muero” – umirem zato što ne umirem. Ona koja se, kao mlada buntovnica, odrekla crkve zato što je ova podržavala Frankove fašiste, sada je tražila utočište u njenom uvek praštanju naklonjenom okrilju. Jer samo joj je ona mogla da pruži objašnjenje zašto je njena kćerkica morala da umre. Lokalni sveštenik bio je više nego velikodušan u pojačavanju Injesinog vlastitog ubeđenja da je zgrešila protiv Gospoda i da je ovo njena kazna. U određenom smislu, i Luis je tražio Boga. Ali samo zato da bi ga suočio sa svojim gnevom. Kako si se usudio da uzmeš moje dete? kleo je u sebi. A onda, kad ga je svakonoćno napijanje lišilo i ono malo inhibicija što ih je još imao, govorio je glasno, preteći stisnutom pesnicom Svemogućem u svom divljem besu. Kao lekar, uvek se osećao sam, uprkos fasadi samopouzdanosti koju je navlačio zato što je njegovim pacijentima bila potrebna. Osećao se kao olupina nasukana u životu bez smisla. A bol usamljenosti mogao je da bude utažen samo svakovečernjim dozama analgetika – alkohola. Čak i subotom, kad su dvoje starijih Kastelanovih odlazili u šetnju parkom, on je bivao zamišljen, a ona ćutljiva, i jedino zajedničko bila im je njihova odvojenost. Lora se drage volje pridružila Barniju na književnim seansama koje je uvela Estel.

Svakog meseca, Estel bi odabrala knjigu koju bi zajedno naglas čitali i diskutovali o njoj subotom posle doručka. Ilijada je ponosno delila mesto s remek-delima kao što je Poslednji Mohikanac i bardovima poput Volta Vitmena – koji je i sâm bio nekadašnji stanovnik Bruklina! Harold bi sedeo i pušio, ćutke slušajući, klimajući s odobravanjem kad bi Barni ili Lora izrekli naročito pametnu primedbu. Voren je još uvek bio dovoljno mali da mu bude dozvoljeno da ostane napolju i igra košarku. Međutim, ubrzo je postao ljubomoran i insistirao je da prisustvuje ovim književnim seminarima zajedno s Barnijem i Lorom. Život u O.Š. br. 148 nastavljao se bez nekih naročitih dešavanja. Barni i Lora su najčešće učili zajedno, tako da nije bilo iznenađujuće to što su godinu završili s gotovo identičnim ocenama. Nijedno od njih se, međutim, nije isticalo svojim ponašanjem. Odista, u jednom trenutku se gospođica Ajnhorn, njihova izmučena učiteljica, osetila ponukanom da njihovim roditeljima napiše pismo u kome im se požalila na njihovu razuzdanost na igralištu i šaputanje – uglavnom jedno drugom – na času. Lora je jednom prilikom dobila da radi kazneni zadatak, jer je Herbiju Kacu dobacila upljuvanu lopticu. Barni je bio „zamajac” odeljenja. Kao da je bio rođeni vođa. Lora je ceptela od ljubomore što je, uprkos Barnijevom zauzimanju za nju, nisu puštali da učestvuje u košarkaškim utakmicama koje su se igrale za vreme velikog odmora. Običaji tog vremena nalagali su da devojčice mogu da igraju samo s devojčicama. Što je još gore, nije bila počašćena prijateljstvom baš brojnih devojčica, jer je bila žgoljava, nezgrapna – i previše, previše visoka. Uistinu, na

Barnijevu žalost (i svoju sopstvenu) bila je najviša u celom odeljenju. Probila je barijeru od pet stopa19 pre njega, prešišala pet stopa i jedan inč20, i činilo se da kraj nije ni na vidiku. Trenutaka utehe bilo je malo, ali su zato neki od njih bili nezaboravni. Kao epizoda koja se odigrala koju godinu kasnije, nazvana „Tačno u podne na igralištu”. Bilo je, preciznije, negde oko četiri popodne jedne hladne novembarske subote. Voren, Barni i Lora su ranije izašli iz bioskopa – bilo je previše Morin O’Hare i premalo Erola Flina. Dok su prolazili pored školskog dvorišta, na njemu se upravo odigravala utakmica tri – na – tri. Posle brze razmene pogleda, Barni im je prišao i uputio uobičajeni izazov: „Igraćemo s pobednicima.” Međutim, jedan od igrača se usprotivio: „Ima vas samo dvojica.” Barni je pokazao na članove svog tima i izbrojao: „Jedan, dva, tri.” „Daj, čoveče, ne igramo s devojčicama.” „Ona nije obična devojčica.” „Tačno – ravna je kao daska! Ali, nema šeme – ipak nosi suknju.” „Je li ti, ‘oćeš da ti razbijem labrnju?” upitala je Lora preteći. „Teraj se, mala.” Istog časa, Barni je oborio krivca na zemlju i bolno mu uvrnuo ruku iza leđa. „Jao, sranje, prestani!” preklinjao je ovaj. „Predajem se, predajem se – igrate s pobednicima!” Nisu izgubili nijednu utakmicu. Kad se trojka uputila kući, Barni je bratski šljepnuo Loru po leđima. „Dobra igra, Kastelano. Stvarno smo im pokazali.” „Bogme jesmo”, ponosno se javio Voren. Ali, Lora je ćutala. Nije mogla da misli ni o čemu drugom sem o onim rečima koje su je ranile: „Ravna je kao daska.”

Desilo se gotovo kao čarolijom. Nekoliko nedelja pre Lorinog dvanaestog rođendana, njena Kuma vila je, izgleda, noću navraćala češće nego inače, obasipajući joj sobu nevidljivim darovima za endokrini sistem. Grudi su joj rasle. Apsolutno i definitivno su rasle. Odjednom više nije bila mimo sveta. Luis je primetio i osmehnuo se u sebi. Injes je primetila i jedva se suzdržala da ne zaplače. Barni Livingston je primetio i onako usput konstantovao: „Hej, Kastelano, imaš sisiće!” Ali i Barni je rastao, a dokaz za to bile su paperjaste malje na njegovom licu koje je voleo da zove svojom „bradom”. Estel je shvatila da je došlo vreme da Harold poduči svog starijeg sina nekim životnim činjenicama.

19 20

Cca 152 cm: prim. prev. Cca 155 cm: prim. prev.

Harolda su istovremeno obuzimala dva suprotna osećanja – ponos i strah – dok se prisećao uvodnog predavanja na tu temu koje mu je pre trideset godina održao njegov otac. U njemu je doslovno bilo reči isključivo o pticama i pčelama i ni o čemu što bi iole prelazilo filogenetsku skalu. Ali on je nameravao da to uradi kako valja. I tako, nekoliko dana kasnije, kad se Barni vratio kući iz škole, otac ga je pozvao u svoju radnu sobu. „Sine, hteo bih da porazgovaramo o nekim ozbiljnim stvarima”, počeo je. Pažljivo je isplanirao ciceronovski uvod, s pominjanjem Nojeve barke i napredovanjem do opširnog izlaganja o muškom i ženskom rodu ljudske vrste. Međutim, mada je bio iskusan pedagog, nije bio u stanju da održi diskusiju dovoljno dugo da stigne do razmnožavanja sisara. Naposletku, u očajanju, izvukao je odnekud tanku knjižicu, Kako si se rodio, i predao je Barniju, koji ju je te večeri pokazao Lori dok su stajali pored ograde. „Bože, ala je ovo glupavo!” izjavila je, prelistavajući je na brzinu. „Zar nije tvoj tata mogao prosto da ti kaže kako se prave bebe? Uostalom, ti to već odavno znaš.” „Ali zato tu ima mnogo drugih stvari koje ne znam.” „Na primer?” Barni je oklevao. Bio je to jedan od onih retkih trenutaka kada je postajao svestan da ga njegov pol razdvaja od Lore. Odrastali su.

TRI

Osnovnu školu su završili juna 1950, iste godine kad su Jenkiji ponovo osvojili nacionalno prvenstvo u bejzbolu, Severna Koreja izvršila invaziju na Južnu, a antihistaminici postali dostupni „za lečenje nazeba” (barem su svi govorili da jesu, osim lekara). Bilo je to i leto kad je Lora postala lepa. Njena koščata ramena nestala su gotovo preko noći – kao da ih je neki natprirodni Roden uglačao dok je spavala. U isto vreme, jagodične kosti su joj postale nekako istaknutije. Njen muškarački hod poprimio je lelujavu, gracioznu senzualnost. A ipak, mada se savršeno popunjavala na pravim mestima, izgledala je i dalje vitka kao i uvek. Čak je i Harold Livingston, koji je retko dizao pogled s knjiga, jedne večeri za večerom primetio: „Lora je postala nekako – rekao bih da je ‘impozantna’ prava reč za to.” ,,A ja?” reagovao je Barni s blagom indignacijom. „Ne razumem, sine”, rekao je Harold. „Zar nisi primetio da sam sada viši od Lore?” Njegov otac je na trenutak razmislio. „Da, rekao bih da jesi.”

Gimnazija Midvud bila je izgrađena od identične crvene cigle i u identičnom novogeorgijanskom stilu, s istim ponosnim tornjem kakav je imao i Bruklinski koledž, pored čijeg se studentskog doma nalazila. Na zidu impresivnog mermernog hola stajao je školski moto: Ulazite da biste se razvili telom, umom i duhom. Odlazite da biste bolje služili Gospodu, otadžbini i bližnjem svom. „Joj, ovo je baš nekako inspirativno, je l’ da, Barn?” rekla je Lora, dok su stajali i sa strahopoštovanjem posmatrali reči urezane u kamenu. „Aha, i naročito se nadam da ću se razviti telom pre proba za prijem u košarkaški tim.”

Lora se visinom i lepotom isticala među prvakinjama. Vrlo brzo, momci iz starijih razreda – od kojih su neki bili istaknuti sportisti i držali važne položaje u đačkoj hijerarhiji – počeli su da se strčavaju uz „silazno” stepenište ne bi li se našli Lori na putu i uspeli da je izmole da se nađe s njima. Bili su to opojni dani. Muškarci su je odjednom opsedali – dobro, dečaci. A njihova neprestana pažnja pomagala joj je da zaboravi da je nekad bila razočaranje za svoj pol. („Ne samo da sam gabor”, poverila se jednom prilikom Barniju, „već sam i toliko visoka da čitav svet može to da vidi.”) Dok su tokom deset prvih, eksperimentalnih dana u Midvudu Barni i Lora jeli sami za stolom u kafeteriji, ona je sada bila okružena tolikim zainteresovanim momcima iz starijih razreda da on više nije ni pokušavao da joj se pridruži. („Bojim se da me ne pregaze, Kastelano.”) Sam Barni nije imao naročito uspešan početak u tom pogledu. Izgledalo je da je dečak s prve godine poslednja stvar za koju je devojčica s prve godine želela da joj se nađe na putu. Kao pravi bruklinski Dodžer, trebalo je da „čeka do sledeće godine”. I da se zadovoljava sanjarenjem o vođi navijačica, Kuki Klajn.

Mada su timovi Midvuda bili čuveni po tome što uglavnom nisu pobeđivali, školski sportski događaji su uvek privlačili mnogo publike. Da li je neizlečivi optimizam – ili mazohizam – došao s fluorizovanjem pijaće vode u Fletbušu? Postojalo je, međutim, jednostavnije objašnjenje: midvudske navijačice su bile neverovatno lepe – spektakl koji je bio više nego dobra kompenzacija za debakl. Toliko je žestoka bila konkurencija za mesto u timu navijačica da su mnoge devojke preduzimale ekstremne mere da bi bile izabrane. Tako je Mendi Šerman provela dve nedelje letnjeg raspusta u bolnici, podvrgnuvši se plastičnoj operaciji nosa, žestoko ubeđena da je savršen nos jedino što joj nedostaje.

Zamislite onda preneraženost Kuki Klajn kad je prišla Lori da je zamoli da uđe u tim navijačica – a ova je glatko odbila. Za svega sat ili dva, novost je brujala po celoj školi. „Mislim, svi pričaju samo o tome”, obavestio ju je Barni. Lora je slegla ramenima. „Barni, ja prosto mislim da je to bez veze. Ko bi pri zdravoj pameti uopšte želeo da svi bulje u njega? U svakom slučaju, dok sve te devojke budu vežbale zvezdu, ja ću da sedim i učim.” Zatim je, časak kasnije, dodala, više sebi u bradu: „Pored toga, ja zaista nisam tako lepa.” Pogledao ju je i odmahnuo glavom. „Kastelano, moram da ti kažem – mislim da tebi fali jedna daska u glavi.”

Barni je bio vredan učenik. Nekoliko dana u nedelji ustajao je u pet izjutra da bi učio, kako bi popodne mogao da igra košarku. Pošto sezona zvanično još nije počela, mnoge od velikih zvezda školskog tima su trčale za loptom u školskom dvorištu i želeo je da iz prve ruke dozna s čime će se suočiti. Dugo pošto bi ostali igrači otišli kućama, u sve gušćoj pomrčini koju je razbijala samo ulična svetiljka, Barni bi vežbao skok, zakucavanje – i, najzad, svoja slobodna bacanja. Tek posle toga bi se ukrcao u tramvaj u aveniji Norstrand i umorno pokušavao da uči tokom vožnje kući. Prirodno, upisao je uobičajene obavezne predmete: matematiku, građansko pravo, engleski, hemiju i biologiju. Međutim, kao fakultativni predmet odabrao je predmet sračunat da zadovolji njegovog oca: latinski. Voleo ga je – veselilo ga je kopanje po latinskim korenima koji su tako ulepšali engleski jezik. Njegove mentalne (od mens) sposobnosti su postale okretnije, a njegov prozni stil koncizniji (od prosa, stylus i concisus). Na njegovo oduševljenje, ceo jezik je odjednom postao nekako opipljiv. I, čoveče, ala mu se rečnik povećavao. Svoju novu verbalnu veštinu je reklamirao u svakoj prilici. Kad ga je profesorka engleskog upitala da li je dovoljno vredno učio za test na tromesečju, odvratio je: „Bez dubioze, gospođice Simpson, progredirao sam do egzemplarnog znanja.” Ali ako je njegov tata i bio polaskan, nije ti pokazivao čak ni onda kad mu je Barni postavljao gramatička pitanja na koja je već znao odgovor. Okrenuo se majci. „Mama, šta je posredi? Zar tati nije drago što učim latinski?” „Razume se da mu je drago. Vrlo je ponosan zbog toga.” Međutim, ako je tata rekao njoj, razmišljao je Barni, otkud to da meni nije rekao ni reč? A onda je jednog dana dojurio kući s ocenjenim testom iz latinskog, ustrčao uz stepenice i upao u očevu radnu sobu. „Tata, vidi”, rekao je, pružajući mu bez daha papir sa testom.

Harold je povukao dug dim iz svoje cigarete i počeo pažljivo da proučava sinovljev rad. „Da, da”, mrmljao je sebi u bradu, ,,i ja ove godine svojim đacima čitam Vergilija.” I potom je zaćutao. Nestrpljivo čekajući, Barni nije mogao da se suzdrži da ne doda: „Samo da znaš, uradio sam najbolje u razredu.” Njegov otac je klimnuo i podigao pogled prema njemu. „Znaš, ovo me, na neki način, pomalo rastužuje...” Barnijeva usta su se iznenada osušila. ,,...hoću da kažem, voleo bih da imam čast da ti ja predajem latinski.” Barni nikad nije zaboravio taj dan, taj sat, taj trenutak, te reči. Otac ga je ipak voleo.

Lora je donela veliku – i zapanjujuću – odluku. Pomenula ju je Barniju onako usput, u tramvaju, dok su se vraćali iz škole. „Kandidovaću se za predsednika.” „Kastelano, da l’ si ti normalna? Nijedna žena neće nikad postati predsednik Sjedinjenih Država.” Namrštila se. „Predsednik prvih razreda, Barn.” ,,I dalje mislim da nisi čitava. Hoću da kažem, u celom Midvudu ima nas dvoje iz O.Š. br. 148. Nećeš imati iza sebe ekipu koja će da te podrži.” „Imam tebe.” „Aha, ali ja sam samo jedan glas. Ne očekuješ valjda od mene da napunim glasačku kutiju?” „Ali, mogao bi da mi pomogneš da napišem govor. Svi kandidati dobijaju po dva minuta za vreme jedne od Skupština prvih razreda.” „Znaš li ko su ti protivkandidati?” „Ne, ali mislim da sam jedina devojka. A sad, možeš li da radiš sa mnom u nedelju popodne – molim te?” „Važi.” Uzdahnuo je. „Pomoći ću ti da napraviš budalu od sebe.” Nekoliko minuta su se vozili ćutke, lica zakopanih u udžbenike. Zatim je Barni primetio: „Nije mi bilo ni na kraj pameti da si tako ambiciozna.” „Jesam, Barni”, priznala mu je šapatom. „Ambiciozna sam kao sam đavo.”

Ispalo je da im je ceo vikend prošao u sastavljanju dva minuta koja će promeniti svet. U početku, izgubili su mnogo vremena pokušavajući da smisle ekstravagantna obećanja primerena jednoj političkoj kampanji (besplatni zajednički izleti na Koni Ajlend, i tako to). Barni je naposletku došao do zaključka da je politika, na bilo kom nivou, u suštini nastojanje da neistine zvuče verodostojno. Drugim rečima, da se bude ubedljiv lažov. I bio je dovoljno besraman da natera Loru da maksimalno iskoristi onu najmakijavelističkiju od svih reči...” integritet”. Na Skupštini, posle trojice znojavih kandidata koji su sve vreme gestikulirali kao mahniti i gotovo naterali auditorijum da pukne od smeha, Lorin

smiren i promišljen izlazak na podijum (Barni ju je naterao da čak i to uvežba) predstavljao je neverovatan kontrast. Govorila je mekim glasom, bez žurbe, praveći tu i tamo pauze – delimično zbog efekta, a delimično zato što je bila toliko uplašena da je jedva mogla da diše. Jednako je dramatičan bio kontrast između njenog govora i onih koji su mu prethodili. Prostije rečeno, rekla je da je ona nova u Midvudu kao što je pre nekoliko godina bila nova i u Americi. Ona ceni srdačnost svojih školskih drugova kao što ceni i zemlju koja ju je dočekala otvorenih ruku. A jedini način na koji može da zamisli da uzvrati za sve što je dobila jeste javna služba. Ako je izaberu, ne može da im obeća nikakva čuda, nikakve kule u oblacima, kao ni kabriolete u svačijoj garaži (smeh). Sve što ima da ponudi jeste integritet. Aplauz je bio tih. Ne zato što njeni školski drugovi nisu bili impresionirani već zbog jednostavnosti njenih reči, njenog izrazitog integriteta i zbog toga što su – to se nikako ne može poreći – bili očarani njenim upečatljivo dobrim izgledom. Odista, kad su na kraju sastanka svi ustali da otpevaju almu mater21, njen izbor je izgledao kao gotova stvar. Za vreme vožnje kući nedostajao je samo telegrafski izveštaj. „Uspela si, Kastelano. Potukla si ih do nogu. Kladim se da ćeš jednog dana da budeš predsednica cele škole.” „Ne, Barni”, odvratila je nežno, „ti si uspeo – ti si napisao praktično ceo moj govor.” „Ma daj, ja sam samo natrućao gomilu nebuloza. Tvoj nastup je bio ono što ih je oborilo s nogu.” „Dobro, dobro. Mi smo uspeli.”

Tog leta, Kastelanovi i Livingstonovi su iznajmili malu kuću, svega jednu ulicu daleko od plaže u Neponsetu, na Long Ajlendu. Boravili su tamo, udišući zdrav morski vazduh, dok je Luis samo vikendom dolazio da im se pridruži. Nalazio se u stalnom stanju poluiznurenosti usled strahotne bitke protiv poliomijelitisa. Naravno, Injes su pomen moguće epidemije i prizor dečice koja su se bezbrižno igrala na plaži vraćali – mada one nikad i nisu bile daleko od nje – uspomene na njenu malu Izabelu. Da su, kojom srećom, tada otišli da provedu leto na obali mora. Zurila bi u okean dok su Harold i Estel sedeli zadubljeni u knjige – Estel je čitala Cordost i predrasude, a Harold je ponovo iščitavao Sajmovu Rimsku revoluciju. U međuvremenu, nedužno zavodljiva Lora se pridružila svojim vršnjakinjama u trčanju i ronjenju u talasima. A svaki spasilac koji bi preuzeo smenu na visokom drvenom postolju molio se u sebi da baš njega pozove u pomoć.

21

Lat., školska himna; prim. prev.

Razume se, bilo je i sastanaka. Preplanuli mladi udvarači u studebejkerima ili desotoima22 revnosno su nastojali da izvedu Loru u drajv-in bioskop23 ili roštiljanje pod svetlošću zvezda na usamljenim plažama. I na malo grljenja. Na parkiranje na mirnom mestu da bi „posmatrali podmornice” ili koji su već eufemizam koristili za to – dok je Net King Kol pevušio „Ljubav je tako divna stvar”. Jedne kasne, sparne avgustovske večeri, Šeldon Haris je stavio dlan na Lorine grudi. Rekla je: „Ne, nemoj.” Ali nije zaista tako mislila. Ipak, kad je pokušao da klizne rukom ispod njene bluze, ponovo je rekla ne. I to je i mislila. Barni nije imao vremena za takve frivolnosti. Svakog jutra bi rano i na brzinu doručkovao i potom krenuo pustom obalom, noseći svoje patike u rukama (da se ne bi napunile peskom) do Ris Parka, gde se košarka igrala po ceo bogovetni dan. Ponestajalo mu je vremena. Za samo šezdeset jedan dan, trebalo je da se održe probe za prijem novih igrača u školski tim Midvuda. Ništa nije smelo da bude prepušteno slučaju. Čak se konsultovao s doktorom Kastelanom oko toga koje namirnice najviše potpomažu rast. („Za početak, pokušaj da ne preskačeš ručak”, posavetovao ga je Luis.) Barnijeva prehrambena kampanja bila je obogaćena povremenim seansama na prečkama u Ris Parku. Visio je na njima koliko god je mogao da izdrži, nadajući se da će njegovo telo da se razvuče u pravom smeru. Na Dan rada24 1951, Barni je stajao što je uspravnije mogao uz belo omalterisani zid na tremu dok su Harold i Luis nezavisno jedan od drugog merili njegovu visinu. Rezultati su bili spektakularni: jedan merna traka je očitala šest stopa i četvrt inča, a druga šest i tri osmine.25 Uskliknuo je od radosti. Lora (koja je, na svoje veliko olakšanje, konstantovala da se njen rast zaustavio na pet stopa i deset inča26) i Voren (pet stopa i četiri inča27) su stajali pored njih i aplaudirali. „Uspeo sam, narode, uspeo sam!” drao se Barni, skačući po sobi kao zec kome se žuri. „Ne sasvim”, osmehnula se nestašno Lora. „Još uvek moraš da proteraš loptu kroz obruč.”

Iste godine kad je predsednik Truman oslobodio generala Mekartura komande na Dalekom Istoku, a profesor Robert Vudvord s Harvarda sintetizovao holesterol i kortizon, Lora Kastelano postala je predsednica prvih razreda. Barni Livingston se, pak, suočio sa svojim dugo očekivanim trenutkom – ili, da budemo precizni, tri minuta – istine. 22

Marke američkih automobila iz 1950-ih; prim. prev. Bioskop na poljani, u kome se film prati iz parkiranog automobila; prim. prev. 24 Prvi ponedeljak u septembru, dan koji je u SAD i Kanadi posvećen radnim ljudima; prim. prev. 25 183, 5 cm, odn. 184 cm; prim. prev. 26 177 cm: prim. prev. 27 162 cm; prim. prev. 23

Sto osamdeset sekundi bilo je sve vreme koje je košarkaškom treneru Dagu Nordlingeru bilo potrebno da razluči između živog tigra i crknutog kučeta. Atmosfera u sali za fizičko bila je nabijena strahom. Kandidati su bili podeljeni u grupe od po petorica (Majice protiv Golih) koje su izlazile na teren i igrale po tri minuta jedna protiv druge. Svaki od desetorice pretendenata je imao upravo toliko vremena da pokaže šta zna. Tokom svoja prva dva minuta, Barni jedva da je uspeo da dodirne loptu. Činilo se kao da će se njegovi snovi o slavi istopiti u znoju. A onda je iznenada neko neuspešno pokušao da ubaci loptu u njegov koš. On i njegov viši protivnik su obojica skočili za njom. Međutim, Barniju je uspelo da je dohvati. Kad je krenuo preko terena, nekoliko Majica je očajnički pokušalo da se dokopa lopte. Međutim, Barni ih je prešao, driblujući loptu jednako dobro obema rukama. Prišla mu je još jedna očajna Majica, s ubilačkim sjajem u očima. Barni je napravio fintu ulevo, potrčao pravo i skliznuo pored njega. Imao je još samo deset sekundi kad se našao ispod neprijateljskog koša. Želeo je da šutira – ali zdrav razum je nalagao da loptu dobaci saigraču koji se nalazio u boljoj poziciji za to. Primorao je sebe da dobaci loptu Golom koji je bio neometan. Kad je ovaj šutirao na koš – i promašio – oglasilo se zvono. Gotovo. Trener ih je postrojio, svu desetoricu. Svi su se nervozno vrpoljili, kao da se nalaze pred streljačkim vodom – a u izvesnom smislu, tako je i bilo. Nordlingerove oči prešle su sleva nadesno, a potom zdesna nalevo. ,,’Ajd’ sad, hoću da iskorače sledeći. Ti...” pokazao je na visokog, krakatog, bubuljičavog člana tima Majica. „Vama ostalima, momci, mnogo hvala...” Barnijevo srce je potonulo pravo u njegove patike. ,,...sem tebe. Hej, Kovrdžavi – zar me nisi čuo?” Barni, koji je dotle snuždeno gledao u pod, iznenada je podigao pogled. Nordlinger je pokazivao na njega. „Da, gospodine?” Jedva je uspeo da protisne zvuk kroz stegnuto grlo. „Mali, ono je bio mudar plejmejkerski potez. Kako se zoveš?” „Barni, gospodine. Barni Livingston.” „Okej, Livingstone, ti i Sendi idite tamo preko i sedite na klupu zajedno s ostatkom ekipe.” Dok je Barni stajao ukočen od čuda, trener se već okrenuo i dreknuo: „Sledeća dva tima, ‘ajmo na teren, trkom!” ,,’Ajde”, pozvao ga je njegov dugonogi budući timski drug. Uputili su se zajedno prema drvenom svetilištu odabranih. „Trener je već znao kako se zoveš”, ljubopitljivo je primetio Barni. „Aha.” Mršavi krakonja se filistarski osmehnuo. „Kad si iz Fletbuša i visok si šest stopa i šest inča28, mnogi treneri znaju kako se zoveš.” 28

198 cm: prim. prev.

U pola šest istog popodneva, Barni, Sendi Livit (ispostavilo se da je to puno ime i prezime mršavog krakonje) i još jedan prvak s grudima širokim kao bure, Hju Džeskur, otišli su da im uzmu mere za dresove. Zvaničan trening počinjao je sledećeg ponedeljka, ali njihove satenske timske jakne – neodoljiv magnet za njihove školske drugarice – trebalo je da budu gotove tek za tri nedelje. Međutim, uz malo sreće, dobre vesti je trebalo da se pre toga pojave u Argusu, kada je i Barnijev društveni život trebalo da uđe u četvrtu brzinu. Odjurio je da kaže Lori.

ČETIRI

Pred kraj drugog poluvremena meča između Midvuda i Novog Utrehta, zapisničar rezultata je pritisnuo taster. Zvuk zvonca je odjeknuo salom i ušao pravo u istoriju. Jer, bio je propraćen objavom: „Zamena za Midvud, broj deset, Livingston.” S tribina se začuo mlak aplauz. I jedan pomahnitali ratnički poklič: „Pokaži im, Livingstone!” Do kraja je ostalo samo četiri minuta i momci iz Novog Utrehta su postajali nepažljivi. Barni je uspeo da presretne jedno dodavanje i silovito krene prema protivničkom košu, da bi naposletku dodao loptu kapitenu Džeju Akselrodu, koji ju je jednom rukom zakucao u koš. Zatim je, četrdeset sekundi pred kraj meča, protivnički igrač faulirao Barnija, zbog čega je dosuđeno slobodno bacanje. Barni je stao na liniju slobodnih bacanja i duboko udahnuo. Letos u Ris Parku, ko zna koliko puta se u svojoj mašti našao baš na tom mestu. A sad je bilo stvarno. Pažljivo je naciljao... i pogodio: njegov prvi poen za školski tim! Lora je sklopila ruke u trubu oko usta i vrisnula: „Samo napred, Barni!”

Posle utakmice, dok su stajali jedan do drugog pod koševima, Džej Akselrod je čestitao Barniju na igri, dodavši: „Ta Lora Kastelano je, izgleda, tvoj jednočlani klub obožavalaca. Vas dvoje se zabavljate ili tako nešto?” „Ma, jok”, progrgoljao je Barni, puštajući da mu se topla voda sliva niz grlo. „Što pitaš?” „Ja bih, ovaj, da je pitam da izađe sa mnom.” „Pa, šta te sprečava?” upitao je Barni. „Ne znam”, odgovorio je kapiten midvudskog košarkaškog tima, obrvan naprasnom stidljivošću. „Mislim, ona tako super izgleda i...” „Hoćeš da te upoznam s njom?” ponudio mu je Barni. „Čoveče, Livingstone, hoćeš li? Bio bih ti zahvalan.” „Nema frke, Džej. Čeka me napolju. Možeš da je upoznaš još koliko večeras.” ,,A, ne, ne, Barn.”

„Zašto ne?” „Moram prvo da se podšišam.”

Za vreme vožnje kući, Barni je rekao Lori za čast koja će joj uskoro biti ukazana. Nasmejala se. „Šta je tako smešno?” „Suzi Fišmen mi je prišla posle utakmice i zamolila me da je upoznam s tobom.” „Suzi Fišmen?” odvratio je razrogačeno Barni. „Ona je jedna od najzgodnijih devojaka u školi. Zašto želi da me upozna – hoću da kažem, postigao sam samo jedan koš.” „Misli da si sladak.” „Aha? Stvarno? Čudo jedno, šta može da učini dres Midvuda, je l’ da, Kastelano?” ,,Oh”, rekla je, smešeći se, „zar je to sve što misliš da imaš da pružiš?”

Nadahnut dolaskom svoje sjajne nove košarkaške jakne, Barni je počeo svoj raskalašni put prema osvajanju srdaca midvudskih navijačica. Tim je ručavao zajedno, uz razgovore ispunjene erotskim hvalisanjima. Ako je u tvrdnjama izrečenim nad sendvičima s tunjevinom i čašama mleka postojalo makar i zrnce istine, u Fletbušu – a možda i u celoj bruklinskoj opštini – nije bilo devojke starije od šesnaest godina koja je još uvek bila devica. Otkako ih je Barni upoznao, Lora je redovno izlazila s Džejem Akselrodom. Bili su tako zgodan par da ih je Barni u šali nazivao „gospodin i gospođa Midvud”. Te zime je Lora preduzela smeo politički korak. Umesto da se kandiduje za predsednika drugih razreda, otpočela je kampanju za blagajnika, treću po rangu poziciju u celoj školi. „Kastelano, ti si stvarno ćaknuta. Kad se raščuje da se klinka, drugakinja, kandidovala za mesto blagajnika, ima da ti se smeje ceo Midvud.” Lora se osmehnula. „Lepo. Neka se smeju, ali tako će me barem pominjati, a to je dobar publicitet.” „Gospode”, zavapio je Barni s neskrivenim divljenjem, „ti stvarno imaš petlju, zar ne!” „Vidi, Barn, moj tata uvek kaže: ‘Si quieres ser dichoso, no estés nunca ocioso.’”29 „Što bi značilo?” „Što bi značilo: ‘U životu moraš da imaš petlje.’”

29

Špan. „Ako hoćeš da budeš srećan, moraš da se potrudiš.” Prim. prev.

Za vreme intenzivnih treninga nedelju dana pre ključne utakmice s najvećim rivalom Midvuda, Gimnazijom Medison, Džej Akselrod se sapleo i pao, gadno iščašivši članak. Lekar je rekao da narednih deset dana nema šanse ni da pokuša da navuče patike. Sledećeg popodneva, dok se Barni brisao posle tuširanja nakon treninga, Dag Nordlinger je prošao pored njega i dobacio mu onako usput: ,,Livingstone, sutra uveče ti počinješ utakmicu.” Počinje! Neverovatno! Previše! Nije mogao da dočeka da dođe kući. „Tata, moraš da dođeš”, preklinjao je za večerom. „Mislim, petak je uveče i sutradan nemaš časove. A ovo je verovatno najveća čast koja će mi u životu biti ukazana.” „Sumnjam da je tako”, osmehnuo se blagonaklono Harold. „Ali jasno mi je zbog čega si tako uzbuđen.” „Tata, doći ćeš, je l’ da da hoćeš?” upitao je ponovo Barni. „Razume se”, odvratio je Harold. „Godinama nisam bio na košarkaškoj utakmici.”

Tog petka, Barni je poput zombija sedeo na časovima, razmišljajući samo o tome koliko je minuta ostalo do sedam sati naveče. Posle nastave, otišao je u praznu salu za fizičko i punih pola sata šutirao na koš s linije slobodnih bacanja, a zatim otišao kod Džordža da se okrepi šniclom u sendviču za devedeset pet centi i čeri-kolom. U šest, kad su ostali igrači tek počeli da pristižu u svlačionicu, on je već potpuno spreman sedeo na klupi, s rukama na kolenima, uzalud pokušavajući da ubedi sebe da nije nervozan. „Hej, Livingstone”, začuo je iza sebe nazalni glas. „Imam dobru vest – Akselrodova noga je bolje, tako da ti ipak nećeš započeti večerašnju utakmicu.” Barnijeva glava se s trzajem okrenula, kao da ga je udarila struja. Bio je to onaj krakati moron, Sendi Livit, s idiotskom grimasom na licu. „Ha, Livingstone, prešao sam te, zar ne?” „Jebi se, Livite”, prasnuo je nervozno Barni.

Medison je prvi izašao na teren, praćen bučnim odobravanjem navijača koji su pešačili dve milje uzbrdo da bi prisustvovali tradicionalnoj Bici avenije Bedford. Trenutak kasnije, Džej Akselrod je (u dresu, ali na štakama) izveo na parket midvudsku četu, dok se sala tresla od siline navijanja, devojke-navijačice igrale, a Barnijevo srce preskakalo. Ubrzo su počeli sa zagrevanjem. Barni je u jednom trenutku podigao pogled prema krcatim tribinama. Njegovog oca još nije bilo tamo. Zagrevanje se nastavilo. Utakmica je trebalo da počne svakog časa. Barni je opet kradomice pogledao prema gledalištu. Lora je bila tamo, i Voren zajedno s njom. Hvala Bogu. Ali tata – gde su mama i tata?

Oglasilo se zvono. Oba tima su se vratila na svoje klupe. Na parketu su ostala samo dvojica igrača, ona koja su počinjala utakmicu, svlačeći svoje trenerke. Barniju su se prsti skoro zapetljali dok je otkačinjao drikere na jakni. Dok su prve petorke zauzimale svoja mesta na parketu, iz zvučnika su grmela njihova imena. ,,... i broj deset, Livingston.” Ponovo je bacio pogled prema gore – samo Voren i Lora. Njegovih roditelja još uvek nije bilo. „Dame i gospodo, molim vas da ustanete i pozdravite himnu...” Stojeći s desnom rukom podignutom na levu stranu grudi, u znak patriotskog pozdrava himni, Barni je osećao kako mu srce lupa kao ludo. „Igrajmo košarku!” Pisak sudijine zviždaljke probudio je sportistu u njemu. Skočio je tik uz Medisonovog igrača, oteo mu loptu i sjurio se terenom brzo poput rakete. Bio je sasvim sam kad je stigao pod protivnički koš. Diši, Livingstone, podsećao je sebe, ostani opušten i pažljivo gađaj. Sačekao je još trenutak i zatim... koš! Gotovo da mu se u glavi zavrtelo od zanosa. Midvud je vodio tri koša kad je Medison zatražio tajm-aut. Dok su oba tima stajala okupljena oko svojih trenera, Barni je ponovo pogledao prema tribinama. Samo Lora i Voren, još uvek! Da se nije nešto desilo? Ne, tata i ne vozi. Uz to, Voren je tu. U pauzi između dva poluvremena, otišli su u svlačionicu i sisali kriške pomorandži. Barni, u dresu natopljenom znojem, skljokao se na pod pored ormarića. Četrdeset minuta kasnije, kad je utakmica završila pobedom Midvuda, sa šest poena razlike – Barni je postigao trinaest koševa – umesto da se uputi u svlačionicu s ostatkom tima, polako je prišao Lori i Vorenu. Lora je progovorila prva. „Moj tata mu nije dao da dođe.” „A?” „Odmah posle večere, tata je osetio nekakav bol u grudima”, objasnio je Voren, ,,i doktor Kastelano je došao i pregledao ga.” „Šta nije u redu?” „Moj tata misli da je verovatno pojeo nešto što mu nije prijalo”, dodala je brzo Lora. „Ali ga je ipak naterao da legne, za svaki slučaj.” Zatim je pokušala da promeni temu. „Barn, bio si fantastičan tamo na terenu. Kladim se da će tvoja fotografija da se nađe u Argusu.” A Voren je dodao: „Ima celog života da pamtim sve ove fenomenalne stvari koje si izveo večeras.” „Aha, dobro”, rekao je odsutno Barni i otišao da se istušira. Sledećeg jutra, Harold Livingston je nevoljko pristao da ga Luis odveze u Okružnu bolnicu, da mu urade elektrokardiogram. Njegov uslov je bio da Estel ne ide s njima. („Mila, već si se dovoljno uznemirila, a bez ikakvog razloga.”) Kasnije, nervozno pušeći, Harold je osluškivao razgovor o rezultatima pregleda između Luisa i kardiologa, koji je neprestano mrmljao nešto o Ptalasima i Q-talasima.

Najzad mu je Luis prišao i pomogao da ode do kola. „Dakle”, upitao je Harold, nastojeći da sakrije nervozu, „da li si se sad uverio da je posredi samo loše varenje? Izgleda da sam sklon tome, posle tolikih godina vojne kuhinje.” Luis mu nije odmah odgovorio. Zatim je rekao: „Harolde, test je pokazao da kod tebe postoji srčana aritmija. To znači...” „Znam grčki, Luise. Neka vrsta nepravilnosti u tempu. Je li to nešto ozbiljno?” „Pa, i jeste i nije. Moguće je da je posredi izolovana fiziološka epizoda koja ne znači ništa. A može da bude i signal koji upozorava na prisustvo nekog patološkog procesa.” „To je samo visokoparan način da mi kažeš da ne znaš.” „Okej, Harolde, ne znam. Ali, pošto ti takođe ne znaš, predlažem da počneš da vodiš više računa o sebi i da odlaziš na redovne kontrole. Mogao bi da počneš tako što ćeš da smanjiš pušenje.” „Cigarete me opuštaju.” „To ti samo misliš, druže moj. Nikotin je izuzetno otrovan alkaloid i u stvari je stimulans. Uveravam te da ti ne bi škodilo da manje pušiš.” Dok su se kola približavala ulici Linkoln, Harold je upitao: „Šta ćeš da kažeš Esteli?” „Zar ne misliš da bi trebalo da joj kažem istinu?” „Već si priznao da nisi sasvim siguran.” „Mogu li barem to da joj kažem?” „Ne ustručavaj se, Luise”, odvratio je raspoloženo Harold, ,,i razglasi manjkavosti svoje profesije po celom Bruklinu.” Međutim, onog časa kad je Luis parkirao kola, Harold se okrenuo prema njemu i odrešito rekao: „Ali, nema nikakvog razloga da ovim uznemiravamo decu.” „Slažem se, Harolde. Dovoljno su zauzeti odrastanjem i nema potrebe da ih dodatno opterećujemo. Ali, hoću da ti brineš i da ne zaboravljaš ono što sam ti rekao.”

Barni je pokušao da načne temu onako usput, u razgovoru. Dok su se u ponedeljak ujutru vozili tramvajem, podigao je pogled s udžbenika hemije i ležerno upitao (neusiljenim tonom koji je dugo uvežbavao): „Da li si’išla do kraja’ s Džejem Akselrodom?” „To nije tvoja stvar”, uzvratila je oštro Lora. „Znači da jesi.” „Ne, znači samo da to nije tvoja stvar. Otkud ti je, uopšte, i palo na pamet da me to pitaš?” „Znaš”, odvratio je smeteno, „neki od momaka iz tima...” „Košarkaškog tima? Jedina gola žena kojoj su ti napaljeni tikvani ikad prišli jeste statua u bruklinskom muzeju, i sigurna sam da bi voleli da je opipaju.”

„Da”, nasmejao se Barni. „Ponekad stvarno preteruju, zar ne?” „Ne samo ‘oni’, Livingstone. Čujem da se i ti razmećeš po školi kako si uspeo s tri navijačice. Je l’ to istina?” „Živa istina, Kastelano, živa istina.” „Hoćeš da kažeš da si stvarno to uradio?” „Ne, ali priznajem da sam se hvalisao da jesam.”

Istini za volju, Barni je pokazivao stabilan napredak u svojoj potrazi za krajnjim seksualnim zadovoljenjem. Na drugom sastanku s Mendi Serman, dozvolila mu je da je poljubi za laku noć. Na trećem, grlili su se u poslednjem redu bioskopa Savoj i dozvolila mu je da joj zavuče ruku pod džemper. Moj Bože, pomislio je Barni, istovremeno uzbuđen i uplašen, od ovoga će biti nešto. Sledeći put moram da budem spreman. Ali kako? Nije mogao tek tako da uđe u apoteku gospodina Levenstina na aveniji Norstrand i zatraži „Trojanca”30. Apotekar bi verovatno rekao njegovim roditeljima ili bi ga ismevao, što je još gore. Ne, morao je da učini to diskretnije – i na stranoj teritoriji. I tako se, kad su se jednog subotnjeg popodneva on i Voren otisnuli do centra Bruklina da pogledaju neki film u bioskopu i predstavu u Fabijan Foksu, osvrnuo oko sebe ne bi li ugledao odgovarajuće veliku i bezličnu apoteku. Vorenu nije bilo jasno zašto njegov brat, naizgled bez ikakvog razloga, šparta gore-dole ulicom Fulton. Međutim, nije se usuđivao da preispituje bilo šta što je radio njegov junak. Kad su stigli do velikih staklenih vrata, Barni je stao. „Joj, sranje!” „Šta je bilo, Barn?” „Koji sam ja krelac, obukao sam svoju košarkašku jaknu.” „Ne razumem. Pa šta ako si je obukao?” „Ovo”, odvratio je nervozno Barni, pokazujući na levu stranu grudi, na kojoj je njegovo ime bilo izvezeno plavim slovima na belom satenu. „Ovo me odaje. Znaće ko sam i odakle sam. Možda je ipak bolje da ti to uradiš.” „Da uradim šta, šta?” Barni je odveo brata do mesta na trotoaru gde ih niko mogao čuti. „Slušaj me, Vorene, hoću da učiniš nešto za mene, nešto vrlo, vrlo važno.” Zatim mu je dao detaljna uputstva šta da traži i, ako nije izloženo, kako da traži. Dao mu je novčanicu od pet dolara, pomalo vlažnu, jer ju je sve vreme grčevito stezao u ruci. „Ali, Barni”, pobunio se Voren, „ja imam samo dvanaest godina. Nikad mi neće dozvoliti da kupim tako nešto.” „Hej, vidi, ovo je centar. Hiljade ljudi uđe i izađe iz te apoteke svakog dana. Verovatno će da pomisle da si patuljak. A sad idi i uradi to.”

30

Komercijalni naziv jedne vrste kondoma, vrlo popularnih u SAD 1950-ih; prim prev.

Kad je njegov mali brat smrknuto ušao u apoteku, Barni je počeo nervozno da šetka gore-dole, moleći se da ga niko od prijatelja njegovih roditelja, koji su subotom popodne često pazarili u obližnjoj robnoj kući, ne uhvati na delu. Posle nekoliko minuta, pojavio se Voren, noseći malu belu papirnu kesicu. „Kog đavola si se toliko zadržao unutra?” gunđao je nervozno Barni. „Znaš šta, Barn, pitali su me sve i svašta, kao, je l’’oću podmazane ili nepodmazane. Nisam znao šta da radim.” ,,I, šta je naposletku bilo?” „Pošto nisam znao, uzeo sam po jedno pakovanje od svakih.” „Odlično razmišljanje”, rekao je Barni s uzdahom olakšanja i prebacio ruku preko ramena svog mlađeg brata. „Ponosim se tobom, klinac.”

Lora je u školi sad već bila smatrana takvim uzorom da su i starije devojke tražile od nje najrazličitije savete, od onih u vezi sa šminkanjem i momcima, do toga kako da izađu na kraj s nezgodnim roditeljima. Međutim, Lori se ta uloga nije dopadala. Nije istinski želela da smiruje, savetuje i teši devojke koje su imale problema. Jer, kako je mogla da bude roditelj kad nikad nije spoznala kako je to biti dete?

Tog leta su Livingstonovi i Kastelanovi ponovo iznajmili kuću u blizini plaže. Međutim, samo je Voren otišao tamo s njima. Luis je sredio da njegova kćerka pomaže medicinskim sestrama u bolnici – da bi je izložio tegobnoj stvarnosti medicinske profesije. Radnim danom, njih dvoje su zajedno odlazili iz kuće u ulici Linkoln, da bi se tek petkom popodne pridruživali reci pregrejanih automobila koji su iz vreline grada inč po inč napredovali u pravcu svežeg priobalnog povetarca. Čim bi stigli, Lora bi se presvukla u kupaći kostim i bacila u talase, u nastojanju da spere sa sebe sav bol i patnju s kojima je morala da se suočava pet prethodnih dana. U međuvremenu, Barni je boravio u planinama Adirondak, radeći kao instruktor u „Hijavata” kampu Daga Nordlingera – poduhvatu koji je obezbeđivao pravi buter za trenerov pedagoški hleb. U isto vreme, bila je to jedinstvena mogućnost da Dag održi na okupu svoje najbolje igrače. Plata za celo leto iznosila je oskudnih 75 dolara – plus napojnica koju eventualno dobiju od nekih zadovoljnih roditelja malih kampera. („Ako se neki od klinaca iz vaše grupe pohvali roditeljima da se dobro proveo, moglo bi lako da se desi da vam njegov otac tutne u ruku stotku.”) Barnijeva brvnara sastojala se od okteta devetogodišnjaka, od kojih su sedmorica bili normalni, agresivni dečaci. Osmi je bio bolno povučeno dete po imenu Marvin Amsterdam koga su njegovi cimeri šutirali naokolo kao loptu, zato što je ponekad mokrio u krevet.

Marvin je bio jedinac koji je, prilikom razvoda svojih roditelja, pretrpeo poniženje čuvši ih kako se svađaju oko toga ko će mu biti staratelj, jer nijedno od njih nije želelo da to bude. Otpremili su ga u internat i posećivao je majku ili oca samo tokom božićnog ili uskršnjeg raspusta. Čim bi se školska godina završila, Marvin je ponovo bivao proteran. Ovog puta, u kamp „Hijavata”, u kome je sve više sanjao o tome da postane nevidljiv, kako druga deca ne bi mogla da ga vide. Da bi stvari bile još gore, bio je beznadežan slučaj u svim sportovima. U kampu je uvek bio poslednji biran, a u školi su ga jednostavno izostavljali. Barni je porazgovarao s Džejem Akselrodom o Marvinu, jedne večeri dok su pijuckali pivo u štabu kampa. „Zar ne možemo da učinimo nešto da bismo pomogli tom malom?” mozgao je Barni. „Slušaj, stari”, odvratio je Džej, „ja sam glavni instruktor, a ne glavni lekar. Savetujem ti da se ne uplićeš previše s tim klincem, Barn. On je osuđen da bude kmezavac dok je živ.” Uz orkestar cvrčaka i svetlucanje svitaca koji su ga pratili dok je odlazio do svoje brvnare, Barni je pomislio: „Džej je verovatno u pravu, Marvinu je potrebna profesionalna pomoć. Ali, i dalje bih voleo da učinim bar nešto za njega.” Jasno, rekao je sam sebi, od tog malog nikad neće biti košarkaš, a to uostalom i nije nešto što može da se nauči za šest nedelja. Ali, šta je s tenisom? Tako bi se barem osećao manje izostavljenim. Od tog dana, u kasnim popodnevnim satima koji su za kampere bili vreme za „slobodnu igru” (i termin nezvaničnog treninga za midvudske košarkaše), Barni je počeo da uči malog Marvina Amsterdama umeću reketa i loptice. Isprva zapanjen, a zatim preplavljen osećanjem zahvalnosti, Marvin se iz petnih žila trudio da opravda pažnju koju mu je poklanjao ovaj novi herojski lik u njegovom životu. Posle dve nedelje, uspevao je da prilično pristojno vraća loptu. Poslednjih dana leta, Marvin Amsterdam je odneo pobedu nad jednim ili dva dečaka iz svoje grupe. Barni je pisao Lori: „Trener je prilično ljut što sam otkidao od treninga da bih radio s ovim klincem. Međutim, mislim da mi je to što sam pomogao Marvinu da stekne malo samopouzdanja pružilo više zadovoljstva nego bilo šta drugo što sam ikad uradio.” Ali, nije gospodin Nordlinger bio jedini koji je bio ljut zato što se Barni previše bavio samo jednim detetom. Za vreme roditeljskog vikenda, ostali klinci iz grupe su se požalili roditeljima koji su im došli u posetu da je njihov instruktor imao miljenika. Posledica toga bila je da je Barni dobio bednih četrdeset dolara napojnice. A pošto je obavio srdačan razgovor s Marvinovim ocem i majkom (koji su se, vrlo neobično, pojavili zajedno), diplomatski im nagovestivši da je njihovom sinu istinski potrebna profesionalna pomoć psihologa, njih dvoje su se, valjda prvi put posle ko zna koliko godina, složili u nečemu: naime, da je Barni pokazao izuzetan bezobrazluk govoreći im kako da vaspitavaju svoje dete.

Nije to bilo baš najveličanstvenije leto. Štaviše, jedina Barnijeva uteha sastojala se u tome što je imao dovoljno vremena da pročita Frojdovo Tumačenje snova. Kao što je napisao Lori, ono je u njemu pobudilo osećanje koje je mogao da poredi samo sa „otvaranjem vrata skrivenih iza Dalijeve slike i otkrivanjem novog sveta: Podsvesti.” Inače, jedina koliko-toliko svetla tačka su za Barnija bila Lorina pisma koja je dobijao jednom nedeljno. A čak je i podela pošte predstavljala malo razočaranje, jer je tu uvek bilo i pismo za Džeja Akselroda, u istoj koverti i adresirano istim rukopisom. Barni nije bio nesrećan kad je došao zadnji dan i kad je na stanici Grand Central izašao iz Grejhaundovog autobusa. Većina njegovih štićenika sjurila se u zagrljaje dobrodošlice svojih roditelja. Marvina Amsterdama, međutim, čekala je samo privremena dadilja – a njemu se nije nimalo žurilo da ode s njom. Dečkić je očajnički smišljao još nešto što bi pitao Barnija, ne bi li izbegao tugu rastanka. Barni je bio strpljiv. „Nemoj da bi izgubio moju adresu, druže stari. Obećavam ti da ću da odgovorim na svako tvoje pismo.” Rukovali su se, a Marvin nije hteo da pusti njegovu ruku. Naposletku je nestrpljiva dadilja odvukla svog malog štićenika. A Barni je tužno gledao kako dečak odvozi limuzina s livrejisanim šoferom. Jebeš četrdeset dolara, pomislio je u sebi. Stisak ruke tog deteta vredeo je mnogo više od toga. Srećan pošto se konačno izbavio iz kampa „Hijavata”, Barni se rastužio zatekavši Džeja Akselroda kako sedi na tremu s Lorom. „Izgleda da je to između vas ozbiljno”, primetio je Barni dan pošto je Džej otišao na Nedelju brucoša na Kornelu. „Aha, možda. Želeo je, kao, da se prikačimo.” Pomalo smeteno mu je pokazala ukrasnu iglu Džejevog bratstva, koju je držala u ruci. „Svaka čast – čestitam –’veridba uoči veridbe’. Vas dvoje ste baš zaljubljeni, a?” Lora je samo slegla ramenima i tiho odvratila: „Valjda.”

PET

Pred kraj prvog meseca svoje treće gimnazijske godine, Lora je dobila pismo od Džeja Akselroda. U njemu je, zapravo, pisalo da je, daleko u divljinama unutrašnjosti države Njujork doživeo neku vrstu „toroovskog iskustva”. Imao je vremena da preduzima duge, zamišljene šetnje i zaključio da bi ozvaničavanje njihove veze bilo nepošteno prema Lori. Ona je još veoma mlada i stoga bi trebala da se zabavlja i s drugima, sve dok ne bude sigurna šta želi. P.S. Da li bi mogla da mu vrati njegovu ukrasnu iglu. „Čisto sranje”, prezrivo je rekao Barni. „Kukavički način da te otkači.”

Lora je klimnula. „Da je barem bio dovoljno iskren i priznao da se uplašio.” Sela je načas i onda udarila pesnicom o gomilu knjiga. „Prokletstvo! Mislila sam da je tako iskren i pošten.” „Rekao bih da su većina frajera pravi sebični skotovi kada je reč o devojkama”, rekao je, ne bi li je utešio. „Jesi li ti takav, Barni?” „Verovatno. Prosto još nisam imao prilike da to pokažem.”

Barni je zaista davao navijačima Midvuda razloga za radovanje. Od prvog zvižduka, pa sve do zvona za kraj utakmice, borio se poput mahnitog demona, blokirao, dodavao, otimao loptu i igrao u odbrani s žestinom koja je inspirisala sve ostale na terenu. Njegovi uspesi nisu prošli nezapaženo. Na kraju sezone, Barni je bio izabran u drugu postavu gradskog tima, a saigrači su ga glasanjem izabrali da im sledeće godine bude kapiten. ,,Livingstone, uspeo si”, sijala je od zadovoljstva Lora. „Sledeće godine će tribine biti krcate onim tipovima koji pecaju sportiste za univerzitete. Dobićeš sigurno isto onoliko ponuda kao i onaj seronja Akselrod.” „Ne, Kastelano – dobiću više.”

Još uvek povređena i tugujući zbog Džejevog odbijanja, Lora je pokušala da izvrši političko samoubistvo. I veličanstveno omanula u tome. Objavila je svoju kandidaturu za predsednika škole – položaj koji još nikad nije zauzimala devojka. Pobedila je, ovog puta uz samo simboličnu Barnijevu podršku. Ipak, na svoj užas, ustanovila je da čak ni to što je izabrana na najviši položaj koji je postojao u Midvudu nije dovoljno da zaleči ranu nanesenu njenom samopoštovanju. Te večeri, kapiten i predsednica sastali su se u bašti da bi porazgovarali nasamo. Dok su sedeli na dvorišnom tremu Barnijeve kuće, posmatrajući obris hrasta naspram zvezdanog neba, Barni je najzad smogao hrabrosti da je upita: „Zašto, Kastelano?” „Šta zašto?” „Kad smo bili mali, poslednje što sam zamišljao bilo je da želiš da budeš političar. Mislim, nisi imala nikakve sumanute ideje da jednog dana postaneš senatorka ili tako nešto, zar ne?” „Ne lupaj.” „Pa zašto onda?” „Obećavaš da nećeš da me zamrziš?” „Nikad ne bih mogao da te mrzim. ’Ajde, pričaj.”

„Dakle”, počela je stidljivo, „između nas dvoje i ovog drveta, pomislila sam da je to najsigurniji način da budem primljena na dobar univerzitet.” Zastala je i onda plašljivo upitala: „Misliš li da sam odvratno sebična?” „Daj, šta ti je, ambicija je normalno ljudsko osećanje”, odvratio je. „Hoću da kažem, da Džordž Vašington nije bio ambiciozan, danas bismo verovatno još uvek pričali s britanskim akcentom. Kapiraš?” „Ne znam. Mama kaže da muškarci smatraju ambiciju u žena neprivlačnom.” „Ne sekiraj se, Lora. Ništa u vezi s tobom ne može da bude neprivlačno.”

Na Barnijevo zaprepašćenje, trener ga je zamolio da ponovo dođe u kamp „Hijavata” – ovog puta kao glavni instruktor. Zatim je shvatio da je to čast koja je pripadala uz titulu kapitena. (Uspeo je čak da smuva i poslić za Vorena, kao mlađeg instruktora, za 25 dolara za leto.) Stigavši u štab kampa, Barni je pregledao spisak kampera i osetio nejasno olakšanje zbog toga što se Marvin Amsterdam nije nalazio među njima. Da li će ikada više da vidi tog klinca? A ako ga bude video, da li će to da bude na Vimbldonu ili u Belvjuu31? U svakom slučaju, ovog leta nije smeo da riskira da se Nordlinger ponovo naljuti na njega; trenerova pismena preporuka biće od ključne važnosti za njegovu molbu za upis na fakultet. Poput posvećenog kaluđera, Barni je svakog dana odano provodio vreme od pola pet do šest u sali za rekreaciju, trenirajući s Livitom, Krejgom Rusoom i dvojicom novih članova koje je Nordlinger uveo u tim. Jedne kasne večeri sredinom avgusta, zazvonio je njegov telefon. Bila je to Lora, koja je zvala iz bolnice. „Barni, tvoj otac je imao moždani udar.” Krv mu se smrzla. „Koliko je loše?” „Tek ujutru će moći sa sigurnošću da kažu, ali veruju da će se izvući. Moja mama je s tvojom majkom – ne možemo da je nateramo da izađe iz čekaonice. Kao da se boji da će se desiti nešto loše ako ode da odspava.” „Pokupiću Vorena i nas dvojica odmah krećemo.” „Tako ti svega, Barn”, upozorila ga je Lora, „pazi kako voziš.” Probudio je svog mlađeg brata i potom otrčao da konfiskuje kola Sendija Livita. Dva sata i četrdeset pet minuta docnije, skrenuli su na parkiralište SAMO ZA LEKARE. Braća su odjurila uz stepenice prema Koronarnoj jedinici, gde ih je majka pozdravila sa suzama u očima. Luis je ohrabrio mladiće, saopštivši im da je Harold izvan opasnosti. „On sad mirno spava, i mislim da bi trebalo da odvedete majku kući, da se i ona malo odmori.” „Šta se desilo?” hteo je Barni da zna. „Cerebrovaskularni udar”, objasnio je Luis. „To je krvavljenje u mozak kao posledica ugruška u cerebralnoj arteriji. Još uvek je rano za procenu štete.” 31

Čest naziv psihijatrijskih bolnica; prim. prev.

„Kakvi su izgledi?” upitao je sa zebnjom Barni. Luis je pokušao da ih ohrabri, ali ne na račun istine. „Može da rangira od nešto smanjene pokretljivosti do potpune paralize, uključujući i afaziju32. Međutim, morate da razumete da postoje trenuci kad lekar jednostavno ne može da prognozira ništa. A sad, insistiram da svi odete kući.” „Hoćete da kažete da vi ostajete?” odvratio je Barni. Luis je potvrdno klimnuo glavom. „Vi ste njegova porodica – ali ja sam njegov lekar.” U roku od nedelju dana, Harold se već osećao dovoljno dobro da bi mogao prima posete i razgovara mekim glasom, primetno otežano izgovarajući reči. Međutim, do Dana rada, jedno je bilo bolno jasno – bio je invalid. Više nije mogao da radi. Estel je otišla u centar grada, u Nastavničku penzijsku upravu i otpočela dug birokratski proces, sa zahtevom da se njenom mužu odobri odlazak u invalidsku penziju. Tada se i upoznala s okrutnošću statističkih tabela. Harold je imao trinaest godina profesorskog staža i stoga je imao pravo na penziju koja jedva da je mogla da pokrije troškove grejanja u toku zime. Invalidska primanja koja je dobijao od vojske dostajala su za otplatu hipoteke, ali... Te večeri, objasnila je Barniju i Vorenu sumornu stvarnost njihove situacije. Kad je završila svoj kratak izveštaj, pogledala je bespomoćno svog starijeg sina. Barni je razumeo i, ne čekajući da ona to zatraži od njega, preuzeo odgovornost na svoja pleća. „Mama, sve je u redu. Zaposliću se. Nastava mi završava u jedan, tako da ću verovatno uspeti da nađem nešto što ću moći da radim popodne i vikendom.” Estel ga je posmatrala s nemom zahvalnošću. A onda se Voren setio: ,,A šta je s košarkom? Ti imaš treninge svakog popodneva.” „Znam, Vorene, znam!” eksplodirao je Barni. „Moraću prosto da istupim iz prokletog tima, zar ne?”

Barni je sedeo i gledao u sadržinu svog poluotvorenog ormarića. Patike, šorts, trenerka, sva ona sportska oprema koja mu je godinama donosila toliko radosti. Nije mogao da natera sebe da povadi proklete stvari i vrati ih. Iznenada je začuo galamu svojih bivših saigrača koji su ulazili u svlačionicu. Bio je to mučan trenutak za sve njih. Najzad je Krejg Ruso probio led. „Kako ti je ćale, Livingstone?” „Nije loše, Krejg. Hvala ti što se interesuješ.” A onda je došao red na Sendija Livita. „Stvarno ćeš nam nedostajati.” „Da, i vi meni.” Nespretan kao i uvek, Sendi je dodao: „Ovaj – mislim da si već čuo – ovaj – ja sam sada kapiten.” 32

Gubitak moći govora; prim. prev.

Barni se iznenadio zatekavši Loru kako ga čeka napolju. „Zar ti ne bi trebalo da upravljaš vladom ili tako nešto?” slabašno se našalio. „Palo mi je na pamet da bi ti možda prijalo društvo na putu do kuće.” ,,Oh.” Zastao je načas i potom dodao. „Hvala, Kastelano.”

Honorarnih poslova je bilo koliko hoćeš. To jest, ako mu nije smetalo da radi proste poslove za male pare. Barni se odlučio za onaj za koji mu se učinilo da je najmanje jednoličan – radnik na spravljanju mlečnih napitaka i momak za isporuku u Levenstinovoj apoteci na aveniji Norstrand, svega dve ulice od kuće. Svakog popodneva, po završetku nastave, žurio je na posao (bio je plaćen po satu) i navlačio belu jaknu i smešnu belu kapicu da bi služio kremove od jaja, crno-bele šejkove i – kad neko zatraži – banana-split mušterijama koje je celog života znao kao svoje komšije. Kad god bi mu misli odlutale u prijatnu fantaziju o ubacivanju lopte u koš u blistavo osvetljenoj sali za fizičko, silom bi se vraćao u stvarnost koja je nalagala zamorno pešačenje prohladnim bruklinskim ulicama i isporuku pripremljenih lekova. Pokušavao je da se uteši mišlju da se taj deo njegovog posla mogao smatrati edukativnim. Najzad, stari Levenstin mu je zaista dozvoljavao da gleda dok je mešao razne lekovite napitke. „Jedno je sigurno, Barni”, umeo je s osmehom da kaže stari apotekar, „kad upišeš medicinu, iz farmakologije ćeš zasigurno da imaš čistu desetku.” Zvanično radno vreme apoteke završavalo se u pola osam, a Barni je kući najčešće stizao posle osam. Majka ga je uvek čekala s gotovom večerom i pravila bi Barniju društvo dok bi Voren sedeo gore na spratu i učio. Bio je to njen način da mu pokaže koliko mu je zahvalna zbog njegove žrtve. Iz razloga koji su Barniju bili itekako bolno jasni, njen razgovor je izgledao kao neprekidna serija sećanja. „Uvek je bio tako bodar i energičan”, nostalgično se prisećala. „Da, to sam već čuo...” „Uvek smo bili poslednji par na podijumu za ples. Ja sam bivala mrtva umorna. Ali, on je po povratku kući umeo da ode u svoju radnu sobu i čita nekog latinskog autora sve do doručka. Jasno ti je, onda, zašto je bio najpopularniji profesor u školi.” Barni je stavio svoju ruku preko majčine. „Mama, ne sekiraj se. Šta ima veze što sad mora da koristi štap? Barem još uvek možemo da razgovaramo s njim.” Klimnula je. ,,U pravu si. Trebalo bi da budemo vrlo zahvalni na tome.” Zatim je nežno prošaputala: „Ti si dobar dečko, Barni.” Iz večeri u veče, skoro doslovno je ponavljala isti katartičan monolog.

Posle toga, sledio je najteži deo Barnijevog dana – poseta njegovom ocu. Harold je većinu vremena provodio u krevetu, čitajući. Prvo jutarnje novine, zatim neku naučnu raspravu, a posle popodnevne dremke je na red dolazio Svetski telegram. Posle večere, najčešće je bivao preumoran za bilo šta drugo sem da poduprt jastucima sedi u krevetu i prima posetioce. Osećajući se krivim zato što „ne radi ništa korisno”, preuzimao bi teret konverzacije na sebe, raspredajući o tekućim događajima ili nekoj knjizi koju je tih dana čitao. Ipak, u njegovom glasu se uvek mogla naslutiti jedva primetna primesa izvinjenja. Barni je to osećao i – preokrećući tradicionalne uloge – pokušavao da pruži svom ocu duševni mir izveštavajući ga o uzbudljivim događajima iz njegovog vlastitog intelektualnog sveta. Jedne večeri, pomenuo mu je svoju očaranost psihoanalizom. „Je li, tata”, upitao je, „da li si nekad čitao Frojda?” ,,A, jesam, baš dosta.” Odgovor je iznenadio Barnija. Očekivao je da njegov otac bude neinformisan o tako „modernim” stvarima. „Dok sam ležao u vojnoj bolnici”, nastavio je Harold, „bio je tamo jedan vrlo saosećajan psihijatar koji nas je posećivao i tražio da mu pričamo – iznova i iznova – kako smo ranjeni. Uradio je to sigurno desetinu puta. I pomagalo je. Stvarno je pomagalo.” „Kako, tata?” upitao je Barni, sve više fasciniran. „Dakle, siguran sam da se sećaš kako Frojd objašnjava proces sna...” „Znam da kaže da snovi otključavaju našu podsvest...” „Da. E, pa, taj lekar je pomogao mojoj psihi da se izleči uz pomoć ‘sanjanja naglas’. Svake noći sam iznova preživljavao onu eksploziju, ali stalno pričanje o njoj je najzad stavilo tačku na te strašne košmare.” Zatim se Harold nečega setio. „Usput, iz kog predmeta vam traže da čitate Frojda?” Barni je u neprilici priznao da psihologiju čita ,,u slobodnom vremenu”. Obojica su znali da ga nema i očekivao je da će biti prekoren zbog toga što zanemaruje učenje. Međutim, njegov otac ga je još jednom iznenadio. „Sad, sine, nije da ćeš zahvaljujući tome imati bolje ocene. Ali, uvek sam smatrao da stvarna svrha obrazovanja jeste podsticanje uma na razmišljanje. Reci mi, da li si čitao nešto od Junga?” Barni je odmahnuo glavom. „Zašto ne bi pogledao njegovu teoriju o snovima i kolektivnoj podsvesti – potom bismo možda mogli da ćaskamo o tome.” „Hoću, tata, sigurno. Možda mama može da mi donese tu knjigu iz biblioteke.” „Nema potrebe za tim”, odvratio je Harold. „Ima jedan primerak u mojoj radnoj sobi – na istoj polici na kojoj je i Artemidorus. Od tada, Barni se radovao trenucima provedenim s ocem i smatrao ih je najboljim delom svog dana.

Obično bi već prošlo deset kad bi Barni konačno seo da uči. U ponoć je često bivao preumoran da nastavi i samo bi se skljokao u krevet. Bilo je neizbežno da počne da zaostaje za ostalima u razredu. Vikendom takođe nije mogao da nadoknađuje propušteno. Subotom je imao da se pojavi kod Levenstina već u osam izjutra i ostane na poslu celog dana. Ostajala su mu samo nedeljna popodneva. Međutim, Barni je do sada već razvio određen fatalistički stav: na fakultet neće biti upisan sa sportskom stipendijom. A s ocenama kakve je trenutno imao, verovatno ga uopšte neće ni primiti na Kolumbiju. Zašto onda, kog đavola, da ne iskoristi taj svoj jedini slobodan dan i ne ode na igralište, uključi se u nekoliko opakih utakmica i ispusti malo pare? Igrao bi toliko dugo i toliko žestoko da su se ostali mladići, jedan po jedan, izgovarali na umor i odlazili kući.

Njegove ocene u prvom polugodištu su bile, kao što je i očekivao, niže nego inače. Međutim, opšti prosek mu se još uvek kretao iznad devedeset, tako da mogućnost upisa na Kolumbiju ipak nije bila automatski isključena. Naročito ako dobro prođe na predstojećem kvalifikacionom ispitu. Ključni deo ovog opštenacionalnog ispita sastojao se od procene kandidatove sposobnosti u korišćenju reči i brojeva. Teoretski, to je bilo kao analiza krvi – nešto za šta se ne možete pripremiti učenjem. U praksi, pak, deca su tokom božićnih praznika pohađala skupe privatne časove ne bi li poboljšala tu svoju „sposobnost”. Svaka porodica koja je sanjala o usponu iščeprkala bi odnekud dvesta dolara potrebnih da bi njihova deca delovala pametnija nego što su uistinu bila. Injes Kastelano smatrala je ovo nekom vrstom „varanja”, kompromitovanjem časti. Luis je, međutim, bio realan i njegovo je mišljenje prevladalo. Zašto bi njihova kćerka bila stavljena u nepovoljniji položaj? Čak je velikodušno ponudio da pomogne Barnija, koji je bio suviše ponosan da bi to prihvatio. Barni je na dan Božića radio (za duplu dnevnicu), budući da je bio Levenstinov red da dežura na praznični dan. Bio je usamljen – pogotovo zato što Lora kao da nikad nije bila tu. Ili je bila na privatnim časovima ili je izlazila i provodila se. Ipak, pojavila se nedelju dana pre kvalifikacionog testa i ponudila da mu pokaže neke štosove koje je naučila. To je sa zahvalnošću prihvatio, tako da su njih dvoje nekoliko večeri proveli učeći zajedno. Rezultat je bio srećna ironija. Dok je Lora zaradila izvanrednih 690 poena iz maternjeg jezika i 660 iz matematike, Barni je test položio sa 720, odnosno 735 poena. „Čoveče, Barn”, rekla je, ,,s tim rezultatom možeš da se upišeš na bilo koji univerzitet u zemlji.”

„Slušaj, Kastelano”, odvratio je suvo, „da sam mogao da igram, bio bi mi potreban samo rezultat od dvadeset poena po utakmici.”

Ledeno zimsko vreme ga je iznurivalo i Barni je počeo da dolazi kući ličeći na zombija. Bivalo je da ne spava više od četiri sata. Međutim, ovo je bilo poslednje polugodište, finiš trke. Za dve ili tri nedelje, trebalo je da dobiju obaveštenja od fakulteta i kraj priče. Ali, kakav kraj?

Jedne subotnje večeri, ostao je u apoteci skoro do ponoći, pomažući gospodinu Levenstinu u pravljenju godišnjeg popisa. Dovukao se kući po prljavoj lapavici i posrtao uz stepenice, misleći samo o spavanju i nadajući se da neće sanjati aspirine, antihistaminike i laksative. Međutim, dok je skidao kaput, želudac ga je podsetio da je pojeo samo sendvič u podne i odšepesao je do kuhinje. Na njegovo iznenađenje, tamo je još uvek gorelo svetlo. Zaprepastio se zatekavši Loru kako sedi tamo. „Hej, otkud ti ovde ovako kasno – i to u subotu uveče?” upitao je. „Barni, moram da razgovaram s tobom. Ozbiljno.” „Moj otac?” upitao je istog časa. „Nešto se desilo mom ocu?” „Ne, ne.” Zaćutala je načas i onda dodala, jedva čujno: „O meni je reč, Barn. Ja sam u nevolji. Znam da si umoran...” ,,U redu je, sve je u redu. Sedi, uzeću sendvič i porazgovaraćemo.” „Ne, ne ovde. Možemo li da izađemo da prošetamo?” ,,U ovo doba?” „Samo našom ulicom, možeš da jedeš svoj sendvič dok šetamo.” Tek tada se potpuno koncentrisao na nju. U očima joj se ogledala panika. „Dobro, Kastelano, idemo u šetnju.” Zgrabio je punu šaku čokoladnih keksa, nabacio svoju blatom isprskanu dolamicu i izašli su na ulicu. Prvih sto jardi su prešli u totalnoj tišini. Naposletku Barni više nije mogao da podnese napetost. „Hoćeš li, molim te, već jednom da mi kažeš šta nije u redu?” „Ja... nisam dobila”, jedva je izgovorila. „Sad je već šest nedelja.” „Hoćeš da kažeš da si trudna?” Uspela je samo da klimne glavom. „O, Bože, kako ti je samo uspelo?” „Ne znam, Barn. Tako me je sramota. I tako se bojim.” Odjednom ga je obuzelo neobjašnjivo osećanje izdaje. „Zašto, kog đavola, ne odeš gadu koji je to uradio?” prasnuo je. Nije mogao da natera sebe da izgovori reč „otac”. Odmahnula je glavom. „Zato što je moron. Ti si jedini kome mogu da kažem za ovo.”

„Je l’ bi ja to trebalo da se osećam polaskan?” Umorno je uzdahnuo i, shvatajući koliko je očajna, pokušao da ovlada svojim osećanjima. „Okej”, rekao je polako i promišljeno, „mogu li barem da znam ko je taj?” „To je... Sendi Livit.” Barni nije mogao da sakrije gnev. „Pobogu, zašto on od svih ljudi?” „Molim te”, preklinjala je. „Da sam htela da se neko izdire na mene, mogla sam da kažem svojim roditeljima.” A onda su došle suze. „Molim te, Barni”, jecala je. „Molim te, pomozi mi.” U tihoj zimskoj pomrčini, stao je i prošaputao: „Smiri se, Lora. Hajde da se vratimo tamo gde je toplo i lepo popričamo o svemu. Mama je dosad već zaspala i niko nas neće čuti.” Vrativši se u kuhinju, počeli su da objedinjavaju svoje obostrano neznanje o ilegalnoj medicinskoj praksi i pokušali da smisle kakav-takav plan. Barniju je bilo teško da sluša, gotovo isto onoliko koliko je Lori bilo teško da govori. U njegovom umu, bes je vodio izjednačenu bitku sa saosećanjem. Lora je poznavala dve devojke iz Midvuda koje su se ranije nalazile u istom škripcu. Svaka od njih je svoj problem rešila na drugačiji način. Jedna je platila pedeset dolara nekom mutnom tipu u sumornom dvosobnom stanu na petom spratu zgrade blizu Red Huka. Iskustvo je bilo strašno i imala je sreće što je preživela. Kako je ispričala Lori, tip je bio toliko štrokav da je mogla da vidi prljavštinu nakupljenu pod njegovim noktima. Druga devojka je rekla roditeljima koji su, iako užasnuti, sredili da se pobačaj obavi pod sterilnim medicinskim uslovima. Međutim, ta alternativa je podrazumevala odlazak u Portoriko – i to za vreme letnjeg raspusta, tako da njeno odsustvo nije pobudilo ničije sumnje. „Barni, šta ćemo da radimo?” Zatim se, postiđena, brzo ispravila. „Oprosti, nije trebalo da kažem’mi’. Ovo je zaista moj problem.” „Ne, Kastelano, samo se ti smiri; naći ćemo bezbedno rešenje. Pre svega, da li si apsolutno sigurna da si trudna?” „Trebalo je da dobijem pre dve nedelje. Obično mi dođe tačno kao sat.” „Okej, to znači da nam preostaje da nađemo pravog doktora – ali u nekom mestu bližem od Portorika. Tako bih voleo da možemo da pitamo tvog tatu, kao, fol, za neku drugu devojku...” „Ne, Barni, odmah bi nas prozreo. Radije bih umrla nego da on sazna.” Okrenula se od njega. Celo telo je počelo da joj se trese od prigušenih jecaja. Barni je ustao, obišao oko stola i obgrlio je oko ramena. „Lora, rekao sam ti da ću da se pobrinem za to.” Još samo kad bih znao kako, pomislio je u sebi. U nedelju, celog dana nije mogao da razmišlja ni o čemu drugom sem o Lori. Do večeri, uspeo je da ubedi sebe da će sutra u školi uspeti da nađe nekog, nekog na koga prosto nije pomislio, nekog ko je upućen u te stvari. Dvoje prijatelja jedva da je izmenilo po neku reč dok su se u ponedeljak izjutra vozili u školu. Barni je bio zapanjen time što je spolja sve izgledalo normalno. Devojka koja je sedela pored njega bila je ista ona osoba koju je poznavao tolike godine. Osim što je sada u njoj raslo nečije dete.

Pošto su se rastali u školskom holu, počeo je da šparta hodnicima. Posle svakog časa, bio je poput lovca koji vreba svoj plen, zagledajući pažljivo lica onih koji su prolazili pored njega. Preko velikog odmora je otišao u kafeteriju, ali i dalje nikakve vajde. U jedan sat, konstantovao je da nije nimalo napredovao.

Stigao je u apoteku i počeo da sortira pripremljene lekove, već spakovane za isporuku. Kao i obično, gospodin Levenstin je prišao i održao budućem lekaru kratko predavanje o svojstvima svakog leka. Barni ga je učtivo slušao, a zatim potrpao paketiće u malu platnenu torbicu i izašao na ljutu hladnoću, jer je tamo barem mogao da bude sam sa svojim mislima. Međutim, misao mu je sinula tek na povratku. Šta je s gospodinom Levenstinom? Mislim, on zna gotovo koliko i neki lekar i svakodnevno je u kontaktu s desetinama njih. Zašto da ne pitam njega? Zato što ću, ako se naljuti, a prilično sam siguran da hoće, izgubiti posao. A onda je, skidajući kaljače, pogledao svog poslodavca. Farmaceut je imao ljubazno lice, o tome nije bilo zbora. I mada nije postojao apotekarski ekvivalent Hipokratovoj zakletvi, znao je da starac nije sklon tračarenju. Kad god bi se našao recept za nešto potencijalno kompromitujuće, kao onomad kad je neko od njegovih mušterija zakačio gonoreju, ostavio bi Barnija da pazi na radnju i sam otišao da isporuči penicilin, ne nagoveštavajući mu nijednom rečju kod koga ide. Ostalo je manje od petnaest minuta do kraja radnog vremena i gospodin Levenstin je već zaključavao opasne lekove kad mu je Barni prišao i upitao ga ima li malo vremena za razgovor. „Razume se, Barni, o čemu je reč? Ako je o povišici, nema problema. Svakako sam planirao da ti od sledećeg meseca povećam platu.” „Ne, ne”, odvratio je brzo, „reč je o izvesnom problemu.” „Kakvom problemu?” „Ja – ovaj...” oklevao je i zatim u dahu izgovorio: „Jedna devojka koju poznajem je u nevolji.” Starac je ćutke proučavao Barnijevo lice i promrmljao: „Treba li da shvatim da si ti džentlmen koji je upetljan u tu nesrećnu rabotu?” Barni je klimnuo. „To je strašno”, rekao je apotekar, ali bez ljutine. „Šta misliš, zašto prodajemo sredstva za kontracepciju? Ako mladi već hoće da se upuštaju u takve stvari, trebalo bi barem da preduzmu mere predostrožnosti. Da budem iskren, Barni, veoma si me iznenadio.” „Da, gospodine.” Zaćutali su, jer kao da nijedan od njih nije znao na koga je red da progovori. Konačno je Barni uspeo da natera sebe da ga upita: „Gospodine Levenstin, možete li nekako da mi pomognete? Verujte mi, sramota me je što vas uopšte to pitam, ali ona je očajna – hoću da kažem, oboje smo očajni. Ne želim da ode kod nekog kasapina u nekakvoj mračnoj ulici i dovodi život u opasnost.” Zatim

se osetio strašno neprijatno i morao je da mu se izvini: „Pretpostavljam da nije bilo u redu što sam vam rekao za ovo.” Apotekar je uzdahnuo. „Barni, nije bilo u redu uvaliti tu mladu ženu u nepriliku. Ali, ako vas dvoje iz nekog razloga ne možete da se venčate – a u vašim godinama je obično to slučaj – pretpostavljam da ćete morati da pribegnete drugoj alternativi. Samo da znaš, ne znam da li je to u redu. Ja nisam Bog. Ali, pomoći ću vam onako kako mogu.” Barnija je preplavio osećaj neverovatnog olakšanja. Poželeo je da zagrli starca. „Zaključaj radnju i dođi u kancelariju”, naložio mu je njegov šef. Barni se žurno povinovao nalogu i ušao u minijaturnu apotekarovu kancelariju. Zatekao ga je kako na maloj indeksnoj kartici piše neki telefonski broj. „Ne pitaj me kako znam za ovo”, napomenuo mu je starac, „ali, koliko sam čuo, ovaj čovek je izuzetno pažljiv. On čak prepisuje postoperativne antibiotike, za svaki slučaj.” Barni je proučavao karticu. „Dr N. Olbriton – u Pensilvaniji?” Njegov poslodavac je slegao ramenima. „To je najbolje što mogu, dečko moj. Rekli su mi da pacijente prima vikendom, tako da je s te strane malo lakše. Više od toga ne znam. Dakle?” „Molim?” „Slušaj, nisi valjda mislio da ga zoveš od kuće? Sedi i nazovi ga odavde.” Kad je gospodin Levenstin taktično izašao iz kancelarije, Barni je, u stanju blagog šoka, nazvao službu međugradskih razgovora i zatražio od operatera da ga spoji s brojem u Česteru, u Pensilvaniji. Nekoliko trenutaka kasnije, začuo je miran lakarev glas kako mu želi dobro veče. E, sad je sledio onaj teži deo. Pokušao je da izloži svoj problem u što kraćim crtama i istovremeno što bolje sakrije Lorin identitet. Međutim, lekar kao da nije želeo da čuje mnogo detalja. „Mislim da sam shvatio prirodu slučaja. Da li bi vam odgovaralo da u subotu prepodne dođete u moju kliniku? Nalazi se u pregradu Filadelfije.” „Svakako, svakako, razume se. Bićemo tamo kad kažete.” „Dakle, neka bude u jedanaest, u redu? „Da gospodine, da gospodine, apsolutno. Mnogo vam hvala.” Međutim, razgovor nije bio gotov. „Gospodine Smit, pretpostavljam da imate na umu moj honorar.” „Ne, ali ponećemo novac, ne brinite. Ovaj, koliko tačno iznosi vaš honorar?” „Četiri stotine dolara. U gotovini, naravno.” Barni je ostao bez teksta. Lekar je naposletku učtivo upitao: „Da li to nešto menja, gospodine Smit?” „Ne, ne, ne, sve je u redu”, odgovorio je Barni promuklim glasom. Čim se gospodin Levenstin vratio, obukli su kapute i izašli kroz stražnja vrata.

Barni je bio preplavljen zahvalnošću. Okrenuo se prema svom poslodavcu i pun emocija rekao: „Kako da vam zahvalim, gospodine Levenstin?” Starac je zastao i pogledao u Barnija: „Tako što nikome nećeš reći za ovo. Nikad.”

„Isuse Hriste, Barni, kako ću, do đavola, da nabavim četiri stotine dolara? Na svom računu u banci imam manje od pedeset. Sad smo opet na početku – i ne možemo da uradimo baš ništa.” Počela je da plače. Njegov odgovor je stigao bez oklevanja. „Slušaj, Kastelano, u subotu ćemo da odemo tamo i sve će da bude u redu.” ,,A četiri stotine dolara?” Barni se osmehnuo. „Ne sekiraj se, imam skoro toliko na računu.” Zapanjeno ga je pogledala. „Ali, radio si za taj novac kao pas. Štedeo si to za studije.” „Nije važno. Ta lova je moja i mogu da radim s njom šta hoću. Prema tome, hajde da prestanemo da mlatimo praznu slamu. Bolje da smislimo šta ćemo da kažemo svojima, gde to idemo u subotu tako sabajle.” Loru su preplavila osećanja koja nije mogla precizno da definiše. Najzad je tiho promrmljala: „Znam da zvuči glupo, Barn, ali i ja bih uradila to za tebe.” „Znam”, odvratio je, svečano klimnuvši glavom.

Sutradan posle škole, Barni je otišao pravo u Štedno-kreditnu banku i podigao 387, 56 dolara, koliko je imao na računu. Lora je sa svog računa takođe podigla svih 46, 01 dolara i otišli su da kupe autobuske karte – povratne, 6, 75 dolara po osobi. Barni je isplanirao njihov put isto onako pažljivo kao što je valjda Hanibal isplanirao prelaženje Alpa. Grejhaundov autobus je polazio u sedam izjutra i stizao u Filadelfiju nešto pre devet. To im je davalo dva sata da stignu do Olbritonove klinike. Gospodin Levenstin je dao Barniju slobodan dan, a roditeljima su rekli da će pokušati da vrlo rano izjutra stanu u red, ne bi li dobili karte za Entonija i Kleopatru, s Lorensom Olivijeom i Vivijen Li. Pošto izlaze tako rano, doručkovaće kod Nedika, na Tajms Skveru. Posle filma će možda čak da odu na sendviče i kolače od sira kod Lindi ili Džeka Dempsija, pa bi moglo da se desi da se vrate tek kasnije uveče. Ponoć je već bila prošla, a Barni se još prevrtao po krevetu pokušavajući da zaspi. Odjednom je čuo nešto što mu se učinilo kao zvuk kamenčića koji udaraju o okno njegovog prozora. Pogledao je u stražnje dvorište i prepoznao Lorinu siluetu. Trenutak kasnije, stajao je pored nje. „Barni, dobila sam – dobila sam menstruaciju.” „Nemoj da pričaš – znači, bila je lažna uzbuna?” Počela je da se smeje i plače. „Jeste, Livingstone, jeste, lažna uzbuna. Zar to nije divno?” Bacila mu je ruke oko vrata i zagrlili su se.

„Kastelano, pojma nemaš koliko mi je drago zbog tebe”, prošaputao je. „Hej, Barni”, odvratila je vatreno, „ovo ti nikad neću zaboraviti. Mislim da nema boljeg čoveka od tebe.”

ŠEST

Niko se nije iznenadio kad je Lora primljena na Redklif – s punom stipendijom. Bila je oduševljena, jer joj je to pružalo najviše izgleda da pokuša da osvoji najneosvojiviju tvrđavu – Medicinski fakultet na Harvardu. Barnijeva radost bila je znatno više obuzdana. Kolumbija ga je primila, ali stipendija koju je dobio važila je samo za školarinu. „Hoćeš li moći da nastaviš da igraš košarku?” pitala ga je Lora. „Samo ako su treninzi između ponoći i četiri ujutru”, odvratio je gorko.

Rešen da u potpunosti oseti studentski život, Barni je našao posao na kome je zarađivao dovoljno da nastavi da doprinosi porodičnom budžetu, ali i da plati smeštaj u studentskom domu. Prvog jula, postao je pomoćnik noćnog vratara u Versaju, jednoj od pomodnih stambenih zgrada u najelegantnijem delu Njujorka. Posao je bio naporan, ali unosan: do Dana rada, zaradio je dovoljno da pokrije troškove smeštaja za prva dva semestra.

Odjednom je došao i trenutak rastanka s Lorom – trenutak koji je celog leta odbijao da prihvati. Čak i kad je nedelju dana ranije kroz prozor gledao kako dva snažna nosača utovaraju u kamion sanduk s Lorinim stvarima, nije dozvolio sebi da misli o onome što je to značilo. Veče uoči njenog odlaska, sedeli su jedno pored drugog na dvorišnim stepenicama, zureći u odavno zanemareni koš na starom hrastu. „Uplašena si, Kastelano?” „Ukočena od straha, da budem precizna. Stalno mislim da su me greškom primili tamo i da neću uspeti da položim nijedan ispit.” „Da”, odvratio je, „poznat mi je taj osećaj.” Zaćutali su. A onda je Lora iznenada prošaputala: „Sranje.” „Šta je bilo?” upitao je. „Prokletstvo, želela bih da si i ti u Bostonu.” „Do đavola, i ja bih želeo da igram za Boston Seltiks, ali moramo da se suočimo sa stvarnošću.” „Mislim da ne volim da se suočavam sa stvarnošću.” „Pa kako onda misliš da budeš lekarka?” „Ne znam”, odvratila je iskreno. „Stvarno ne znam.”

Koledž Redklif je godišnje objavljivao pamflet pod naslovom Registar brucoša. Taj registar je sadržavao imena i slike svih devojaka koje su upisale prvu godinu, kako bi se one lakše upoznale. Međutim, taj dokument je bio daleko vredniji za momke s Harvarda, koji su, poput kladioničara na trkama, proučavali studentkinje i zaokruživali verovatne pobednice. 1954, fotografija Lore Kastelano bila je zaokružena u svim primercima Registra koji su se nalazili u opticaju – što se videlo po plimnom talasu telefonskih poziva upućenih najnovijoj stanarki Brigs Hola. U početku je bila polaskana. Zatim ju je to zabavljalo. Ali, pošto se naslušala muških glasova, od visokog tenora do dubokog basa, koji su, iz minuta u minut, poput papagaja ponavljali: „Ne poznajemo se, ali ja...”, zamolila je naposletku telefonistkinju da joj više ne prebacuje pozive. („Što se mene tiče, možete da im kažete da sam dobila lepru.”) Sledećeg jutra, upoznala se sa svojom savetnicom, Džudit Boldvin, živahnom četrdesetogodišnjom docentkinjom na katedri za biologiju, koja je zvučala prilično obeshrabrujuće u pogledu Lorinih šansi da dospe na medicinu – pogotovo na Harvardu. I nju samu su, poverila joj se, pre samo dvanaest godina takođe odbili. „Razume se, nisam to shvatala lično – tada je to bila zvanična politika. Harvardski medicinski fakultet nije primao žene sve do 1945.” „Čak ni za vreme rata?” upitala je začuđeno Lora. Džudit je odmahnula glavom. „Žene, izgleda, nisu bile dostojne harvardske diplome. I sada upisuju svega pet do šest devojaka – a za njih je i to monumentalan ustupak. 1881, grupa bostonskih žena ponudila je Harvardu nekih milion dolara – zamisli koliko je to mnogo novca tada bilo – ako se složi da svake godine upiše barem nekolicinu devojaka na medicinu i napravi od njih lekare. Harvard je rekao ne.” Ovaj razgovor nije imao naročito podsticajno dejstvo na Lorino samopouzdanje. U međuvremenu, Džudit je dodala još jednu pikantnu istorijsku anegdotu. „Zanimljivo, jednom se desilo da su imali jednu ženu na fakultetu. Da li ti ime Fani Farmer nešto znači?” „Mislite, ona gospođa koja je napisala kuvar?” Džudit je klimnula. „Verovala ili ne, kuvanje je nekad bilo jedan od predmeta na Medicinskom fakultetu.” „Pobogu, a zašto?” „Nisam sasvim sigurna”, odvratila je Džudit. „Ali, pošto je stažistima bilo zabranjeno da se žene, profesori su verovatno smatrali da bi bilo dobro da nauče da kuvaju.” „Zvuči manastirski”, primetila je Lora, „ali, u svakom slučaju, želim da oprobam sreću, profesorko Boldvin. Možete li da mi pomognete?” „Samo ako se osećaš dovoljno jakom da preživiš odbijanje, Lora. Veruj mi, dođe ti da poludiš kad vidiš momka koji je sedeo pored tebe na hemiji ili biologiji – kome si praktično davala časove ne bi li se provukao s nekom

šesticom ili sedmicom – kako biva primljen na Medicinski fakultet, a tebe, koja si na istim ispitima dobijala desetke, još uvek ne smatraju dovoljno dobrom da bi se našla tamo. Ako zvučim pomalo ogorčeno, to je zato što jesam ogorčena.” „Pokušavate li vi to da me obeshrabrite?” upitala je Lora. „Uspevam li u tome?” uzvratila je pitanjem Džudit. „Ne”, odgovorila je Lora odlučnim glasom. „Odlično.” Starija žena se široko osmehnula. „Hajde onda da razradimo strategiju bitke.”

Vrativši se u Brigs Hol, Lora je zatekla svežanj telefonskih poruka od udvarača koje nije poznavala – i pismo od Barnija. Draga Kastelano, Ovo je prvo što kucam na mašini koju su mi tvoji poklonili za maturu. Upravo sam se uselio u Džon Džej Hol. Moja soba nije naročito prostrana. U stvari, poslužim li se poređenjem, telefonska govornica u odnosu na nju izgleda kao železnička stanica. Međutim, već sam upoznao nekoliko pristojnih momaka i mnogo studenata pripremnih medicinskih studija.33 Čudno, ali nikako da natrčim na nekog studenta prip-meda koji je istovremeno i pristojan momak. Većina, rekao bih, želi da jednog dana specijalizuje ono što bi moglo da se nazove „sindromom kralja Mide”. Rekreativno štivo je, izgleda, Medicinska ekonomija. Kolumbija je odlična i mada moram da ispolažem one odvratne prirodne predmete, rešen sam da kao glavne predmete uzmem engleski jezik i književnost. Kako bih mogao da propustim priliku da slušam velikane kao što su Žak Barzin i Lajonel Triling34 – ovaj potonji drži predavanja na temu „Frojd i kriza kulture”? Možeš li da zamisliš, to se izučava u sklopu književnosti? Sve bi bilo dobro da nisam morao da uzmem i organsku hemiju, ali želim da prebrinem prokletu stvar, da mi ne visi nad glavom kao Damoklov mač. Otišao sam prošle nedelje na košarkaške probe za brucoše, koliko zabave radi. Pošto sam znao da ne mogu da igram, čak i ako nekim čudom uđem u tim, bio sam hladan kao špricer. Sala je bila prepuna sportista, od kojih su neki strašno ličili jedni na druge, tj. sve visoki, mišićavi, plavi momci sa Srednjeg Zapada koji su verovatno dobili sportske stipendije zbog pobeda na takmičenjima

33

Studije tokom kojih se stiče znanje neophodno za praćenje predavanja na studijama medicine. Ocene dobijene na tim studijama su od presudnog značaja za upis na studije medicine; prim. prev. 34 Prvi je bio pisac i istoričar, a drugi književni kritičar i pisac, obojica univerzitetski profesori i veoma priznati u svojim oblastima; prim. prev.

u komušanju kukuruza. (Ne moraš da kažeš, znam da sam ljubomoran.) U svakom slučaju, malo po malo, žito se odvajalo od kukolja (primećuješ da nastavljam s poljoprivrednim metaforama), a mene još uvek nisu šutnuli. U poslednjem krugu, totalno sam otkačio, pokušavao sam da poentiram sa smešno velike daljine – probao sam čak i zakucavanje levom rukom – i nekim perverznim čudom, lopta je svaki put prošla kroz obruč. Na kraju dana, našao sam se među onima kojima je trener brucoša održao pozdravni govor. Inače, to je neverovatno prefinjen tip koji je verovatno završio neke privatne škole i koji se zove Ken Kesidi. Elem, pošto je on završio svoj neverovatno entuzijastičan govor, morao sam da mu priđem i kažem da mi finansijske obaveze ne dozvoljavaju da prihvatim njegovu velikodušnu ponudu. Njegov odgovor je donekle razbio predstavu o Gospodinu Savršenom. Otprilike, rekao je kakav sam ja to kog đavola kučkin sin koji je mislio da može da traći njegovo dragoceno vreme iako sam znao da nemam vremena za igru, itd. Neke od epiteta koje je izgovorio nisam čuo čak ni na bruklinskim igralištima. U svakom slučaju, moram da završavam. Ubaciću ovo u sanduče na putu do posla. Nadam se da se pristojno ponašaš. Voli te Barni.

Kad su se videli o Božiću, toliko su toga imali da kažu jedno drugom da su sedeli i pričali do četiri ujutru. Na osnovu Barnijevog oduševljenja intelektualnim džinovima koje je imao prilike da vidi i čuje, Lora je zaključila da prosečan student na univerzitetu Kolumbija dobija bolje obrazovanje nego onaj na Harvardu. Međutim, jedna stvar kao da je bila zajednička obema institucijama. Studenti prip-meda bili su, skoro listom (a uglavnom su bili muškarci), beskrupulozni i takmičarski nastrojeni štreberi – koji bi vam, dok dlanom o dlan, upropastili laboratorijski eksperiment iz hemije ako ste se odmakli od njega makar onoliko dugo koliko vam je trebalo da se odazovete zovu prirode. „To je prava posvećenost”, suvo je prokomentarisao Barni, „ali, znaš, to su tipovi koji će se sto posto dokopati medicinskog fakulteta.” „Aha”, složila se Lora, ,,i volela bih da znam šta ih pokreće. Mislim, ne može da bude baš samo novac...” „Ne”, odvratio je Barni, nastojeći da zvuči kao profesionalni psihoanalitičar. „Osećam da tu postoji visok stepen društvene nesigurnosti. Ti momci, rekao bih, smatraju beli mantil nekom vrstom pokrivača koji pruža osećaj sigurnosti. Ili, ako pogledamo iz drugog ugla – većina tih drkadžija bi uspela da

zakaže sudar samo ako bi otišla u piljarnicu. Zamisli kako im je kad imaju moć da ženi kažu: ‘Svucite se i pokažite mi grudi !’” Lora je prsnula u smeh. „Ne šalim se, Kastelano”, uprotivio se. „Znam – da se ne smejem, plakala bih...”

I sledećeg dana su imali jedan poduži noćni razgovor. Ovog puta, posredi je bila tema vrlo osetljiva za oboje – njihovi roditelji. Harold Livingston je pronašao način da izađe na kraj s osećanjem krivice koje ga je mučilo zato što više nije bio hranitelj porodice. Palo mu je na pamet da iskoristi znanje stečeno u vojsci i prevede neke od klasika književnosti Dalekog Istoka – počev od Priče o Genđiju, iz jedanaestog veka, prvog i najčuvenijeg japanskog romana. Barni se ponosio očevom hrabrošću i ubeđivao je Vorena da nije posredi samo lekovita vežba. Proverio je u fakultetskoj knjižari i pragmatično zaključio da će Haroldov rad da popuni važnu prazninu na policama namenjenim klasičnoj književnosti. Lora je, s druge strane, bila sve samo ne ohrabrena. Od trenutka kad je kročila u kuću osećala je da se tkanje njene porodice polako raspliće. Svako za sebe, njeni roditelji su pokušavali da osvoje njeno poverenje, kao da bi Lorina odanost mogla da opravda suprotne puteve kojima su krenuli. Injes, koja je sada toliko često odlazila u crkvu da prizna svoje grehe da ni slučajno nije imala vremena da između odlazaka počini neki novi greh, pokušala je da ubedi Loru da ide s njom. „Žao mi je, mama”, odvratila je Lora, „nemam šta da priznam.” „Svi se mi rađamo kao grešnici, dete moje.” Na trenutak, Lora je zaboravila da je prva čovekova neposlušnost bila Adamov greh. Umesto toga, pomislila je na drugu stigmu, posle izgona iz Raj a, koja ju je više pogađala: Kainov znak. Zar sam ja čuvarka svoje sestre?35 Znala je da je to bila – barem u očima svoje majke. Ni u očevom društvu nije nalazila utehu. Odista, upravo suprotno. Kad se jedne večeri kasno vratila kući, čula je pripit očev glas kako je doziva iz radne sobe: „Venga, Laurita, venga charlar con tu papa” – dođi i pričaj malo sa svojim tatom. Mada nerado, poslušala je. Luis je bio u košulji, nalakćen na sto, s polupraznom bocom ispred sebe. „Popij jedno piće sa mnom, Laurita”, ponudio ju je, zaplićući jezikom. „Ne, hvala, tata”, odgovorila je, pokušavajući da ostane pribrana. „Zar ne misliš da je i tebi bilo dosta?” „Nije, kćeri moja”, odvratio je. „Još uvek mogu da osetim bol.” „Da osetiš šta? Ne razumem.” „Moram da pijem dokle god osećam bol postojanja.” 35

Postanje 4:9, „Zar sam ja čuvar brata svojega”. Tako odgovara Kain Gospodu na pitanje gde mu je brat (pošto ga je već ubio); prim, prev.

„Daj, tata, ne kamufliraj to filozofijom – ti si samo obična stara pijanica.” „Nisam ja tako star, Laurita”, odgovorio je njen otac, hvatajući se samo za jedan od njenih prideva, ,,u tome i jeste najveća nesreća. Tvoja majka se odrekla sveta, đavola i puti. Ona odbija da...” „Moram li to da slušam?” prekinula ga je Lora, osećajući se sve neprijatnije. „Ne, razume se da ne moraš. Samo sam mislio da bi možda bolje shvatila zašto pijem, kad bi samo znala koliko je težak moj život...” Nije znala šta da mu kaže na to. U svakom slučaju, njen otac je i dalje pričao. „Barem mi boca ne okreće leđa. Ona me greje kad mi je hladno. Teši me kad sam uplašen...” Lori je ovaj razgovor postajao sve nepodnošljiviji. Ustala je. „Idem na spavanje. Sutra moram da učim.” Dok je odlazila prema vratima, Luis ju je zovnuo: „Laurita, preklinjem te, ja sam tvoj otac...” Nije stala. Nije se okrenula. Samo se osetila zbunjena i povređena. I izgubljena. Potpuno izgubljena.

Estel nije mogla a da ne primeti da niko od Kastelanovih nije gotovo ni dotakao hranu koju je ona s toliko ljubavi pripremila za božićnu večeru. Injes je sedela kao kip. Luis je pio vino, a Lora nije prestajala da gleda na svoj sat, brojeći ne samo dane već i sate i minute koje je još morala da istrpi pre no što je mogla da pobegne natrag u Boston. Teret održavanja razgovora pao je na nejaka pleća Harolda Livingstona. Smešeći se, okrenuo se prema Lori: „Barni mi kaže da ste u ovom roku oboje položili organsku hemiju s desetkama. Samo nastavite tako i biće dovoljno da pred medicinskim fakultetom kažete ‘Sezame, otvori se’.” „Možda, za Barnija”, primetila je Lora. „Međutim, moja savetnica kaže da medicinski establišment ne dočekuje raširenih ruku devojke zainteresovane da postanu lekari. Čak i da biste uopšte došli u obzir da vas pozovu na razgovor, morate da budete, recimo, prvi u svojoj klasi, ili da imate pismene preporuke od Svevišnjeg lično – ili barem od svetog Luke.” Krajičkom oka, mogla je da vidi kako se Injes mršti na ovo bogohuljenje. „Lora, mislim da preteruješ”, prokomentarisao je Harold Livingston. „Dobro, onda”, odvratila je Lora, „čikam vas sve da mi nabrojite tri poznate lekarke iz cele istorije.” „Florens Najtingejl”, upao je odmah Voren. „Ona je bila bolničarka, tupadžijo”, ućutkao ga je Barni. „Dakle”, počeo je polako Harold, prihvatajući izazov, „tu je bila Trotula, profesorka medicine na Univerzitetu u Salernu u jedanaestom veku. Ona je čak napisala i jedan poznati udžbenik iz akušerstva.” ,,E, ta vam je dobra, gospodine Livingston”, osmehnula se Lora. „Ostale su vam još dve.”

„Pa, eto, tu je uvek madam Kiri”, ponudio je Harold. „Oprostite, gospodine Livingston, ona je bila samo hemičar – a i tako joj je bilo sasvim dovoljno teško. Da li se svi predajete?” „Da, Lora”, priznao je Harold, „ali pošto ti studiraš prirodne nauke, trebalo bi da si u stanju da odgovoriš na sopstveno pitanje.” „Evo, pravo sa stranica Njujork Tajmsa, daću vam doktorku Doroti Hodžkin, koja je upravo otkrila vitamin B-12, za lečenje perniciozne anemije. Zatim vam dajem Helen Tauzig – slučajno takođe s Redklifa, mada joj nisu dozvolili da završi medicinu na Harvardu – koja je izvela prvu uspešnu operaciju plave bebe. Verovatno bih mogla da vam nabrojim još par njih, ali sumnjam da bih uspela da sakupim dovoljno za fudbalsku utakmicu protiv Američkog lekarskog društva.” Tog trenutka, Luis je prekinuo svoje ćutanje i dodao: „Ti ćeš sve to da promeniš, Laurita. Bićeš odlična lekarka.” U normalnim okolnostima, Lora bi se osećala počastvovanom ovim neočekivanim izlivom roditeljskog optimizma. Ali, Luis je bio mrtav pijan.

Kasnije tog dana, kad su njih dvoje ostali sami, Lora je onako usput rekla Barniju: „Neću dolaziti kući za Uskrs.” „Hej – to je baš loša vest. Zašto?” „Iskreno, mislim da sam već doživela Poslednju večeru.”

Došlo je leto, a Barni je još uvek radio u noćnoj smeni u Park aveniji. Kuvao se u svojoj vratarskoj uniformi i primoravao sebe da svaki slobodan trenutak provodi u učenju. Završivši prvu godinu s prosekom devet i po, nije želeo da potkreše krila svom upisu na medicinu time što će da rizikuje lošu ocenu iz fizike. Odlučio je, stoga, da taj obavezni predmet odsluša na letnjem kursu Univerziteta Long Ajlend, na kome je konkurencija između prip-meda bila malo slabija. Ova smicalica nije bila nepoznata u zajednici pretendenata na lekarsko zvanje. I Lora je odlučila da fiziku odsluša i položi tokom leta – mada na Harvardu. Kako je objasnila u pismu svojim roditeljima, nije mogla da podnese pomisao na još jedno zamorno i zagušljivo leto na vrelom njujorškom asfaltu. Nije se, međutim, zanosila time da nisu osetili koji je pravi razlog. Međutim, kao što je ubrzo otkrila, jedina sličnost između Harvardskog univerziteta i njegove Letnje škole bilo je podudaranje u nazivu. Jer, u julu i avgustu, dvorište se pretvaralo u neku vrstu kantri-kluba, a elita udavača s Istočne obale je u stadima hrlila u Kembridž, u iskrenoj nadi da će upecati originalnog harvardskog muža. Loru je zabavljao njihov razoružavajući nedostatak suptilnosti. Nosile su najkraće moguće suknje i najtešnje moguće majice.

„Barni, ti bi ovde pošandrcao”, pisala mu je. „Ima više kolača od sira nego u Lindinom restoranu.” Imam vežbe u laboratoriji četiri popodneva nedeljno i petkom sam toliko puna jednačina i formula i nerazumljivih koncepata kao što je Dopler efekat (koga još boli uvo za brzinu zvuka?) da sve što želim da radim vikendom jeste da spavam. Možda bi mogao da smisliš neki način da idućeg leta dođeš ovamo. Bog zna da bi uživao u tome. U međuvremenu, molim te, nemoj da se iznuruješ radeći. Voli te ,,L”

Prolazeći sutradan kroz krug Univerziteta Long Ajlend, Barni je pogledao neke od koleginica u prolazu i iznenada zaključio da je, u pogledu seksa, polako počinjao da bude retardiran. Stvarno, Voren mu je nedavno rekao da „samo što nije išao do kraja” s devojkom iz Istočnog Parkveja. Bilo mu je nezamislivo da njegov mlađi brat uradi to pre njega! I tako se, vrlo makijavelistički, odlučio da sluša predmet koji je smatrao najperspektivnjim lovačkim terenom – savremenu dramu. Njegov instinkt se pokazao tačnim – mesto je bilo krcato devojkama koje su sanjale da postanu glumice, a razmera među polovima je iznosila tri prema jedan u korist devojaka. Štaviše, ubrzo je ustanovio da je „Kolumbija” bila čarobna reč za njih. Triput ura za Ligu bršljana.36 Njegovo prvo uspešno zavođenje moglo je da se pripiše prilično neromantičnoj incijativi gospođice Rošel Perski koja je, dok su se strasno grlili u dnevnoj sobi njenih roditelja, nežno prošaputala: „Dobro, hoćeš li da uradiš to ili nećeš?” Uradio je. Uradili su. Prirodno, nije mogao da sakrije ponos. U svom sledećem pismu Lori, dao joj je nekoliko nedvosmislenih nagoveštaja, mada je, naravno, preskočio sve opscene detalje. Ne toliko iz kavaljerstva, koliko u svrhu preuveličavanja vlastite veštine u tom poduhvatu. (Pismo je potpisao sa „nedevičanski tvoj” ).

Barni nije video Loru sve dok jednog avgustovskog vikenda nije došla da se nakratko i nerado pojavi u kući u Neponsetu – za koju je Kastelanovima i Livingstonovima impulsivno sinulo da bi mogli da je kupe. Voren, koji je najesen trebalo da upiše svoju poslednju godinu u Midvudu, bio je odsutan, radeći kao pomoćni konobar u Grinvud Manoru, čuvenom planinskom odmaralištu u Ketskil planinama. Najveće napojnice, napisao je roditeljima u poruci koju je trebalo da prenesu Barniju, dobijali su oni konobari 36

Ligu bršljana, ,,Ivy League”, čini osam univerziteta i koledža na severoist. SAD: Braun, Kolumbija. Kornel, Dartmut. Harvard, Prinston. Pensilvanijski univerzitet i Jejl (sve su to stare građevine obrasle bršljanom); prim. prev.

koji su nameravali da studiraju medicinu. Njegova vlastita izabrana profesija – pravo – jedva se ugurala na drugo mesto, ispred računovodstva. Posle večere, Lora i Barni su u predvečerje prošetali plažom. „Kako su tvoji?” upitao je. „Ne ostajem dovoljno dugo da bih ustanovila”, odgovorila mu je. ,,U ponedeljak izjutra sedam na voz za Boston.” „Ali, predavanja počinju tek za šest nedelja.” „Da, ali jedan prijatelj me je pozvao u svoju porodičnu kuću na Kejpu.” „Da li je to nešto ozbiljno – ili ideš samo da bi im ulepšavala okolinu?” upitao je. Slegla je ramenima. Nije mu bilo jasno da li izbegava odgovor ili zaista nije sigurna. „Ko je taj, uostalom?” „Zove se Palmer Talbot.” „Zvuči kao sportska kola”, primetio je Barni. „Da li je fin momak?” „Pobogu, Livingstone, zar bih se zabavljala s nekim ko nije fin momak?” Pogledao ju je s nestašnim osmehom i odgovorio: „Verovatno da bi, hoću da kažem, ne bi ti bilo prvi put.” „Možda je ovaj momak drugačiji.” „Aha, ovaj ima dva prezimena.” Na povratku, Lora se pažljivo zagledala u Barnija i, po prvi put, primetila umor urezan na njegovom licu. „Ta noćna smena će te ubiti pre vremena, Barn. Zar ne možeš da nađeš neki drugi posao?” „Ne, Kastelano, ovaj mi se dopada. Ostavlja mi dovoljno vremena za učenje. Pored toga, avanzujem. Sledeće godine ulazim u prvi vratarski tim.” „Ipak, tvrdim da se ubijaš”, bila je uporna. „Slušaj ti, još nisi lekar.” „Nisam, ali kako stvari stoje, možda me na medicinskom fakultetu zapadne baš tvoj leš.”

1955. ostala je u prijatnom sećanju, kao godina u kojoj su Amerikanci dva puta izlazili da na ulicama pokažu svoju radost. Prvi je bio događaj bez presedana u istoriji Bruklina – Dodžersi su potukli njujorške Jenkije i osvojili nacionalno prvenstvo! Zatim, bila je tu opštenacionalna eksplozija koju je izazvalo saopštenje od 12. aprila, s rezultatima velike probe vakcine Džonasa Salka na školskoj deci u Pitsburgu. Prosto rečeno, funkcionisala je. Nauka je pobedila poliomijelitis! Cela zemlja je poludela od sreće. Kako je primetio jedan posmatrač, „zvona su zvonila, sirene su trubile, ispaljivali su se počasni plotuni, treptala crvena svetla na semaforima, uzimalo se pola dana slobodno, škole su se zatvarale ili organizovale prigodne svečanosti, ispijale su se zdravice, deca grlila, odlazilo se u crkvu, osmehivalo nepoznatima, opraštalo neprijateljima.”

Sad više nigde neće biti tragedija kao što je bila ona sa Izabelom Kastelano. Bog blagoslovio doktora Salka. Da ju je samo ranije otkrio.

SEDAM

Bila je subota ujutru, vikend uoči Dana rada. Voren je satirao krofnu s marmeladom i čitao sportsku stranicu Tajmsa. Njegov otac je besciljno listao Književni pregled. Delovao je bleđi i nervozniji nego obično i već je popušio svoju treću cigaretu tog dana. „Još kafe, mili?” upitala je brižno Estel. „Ne, hvala. Nekako sam pun. Mislim da ću da izađem u baštu, da se nadišem malo svežeg vazduha.” „Dobro. Izaći ću s tobom”, odvratila je. Voren je stigao do „Vesti nedelje”, kad je čuo paničan majčin vrisak koji je dopirao iz bašte: ,,U pomoć, u pomoć – pomozite!” U trenutku se našao na stražnjim vratima i video oca kako leži ničice na zemlji. Voren je otrčao do njih. „Mama, šta se desilo?” „Stajali smo i razgovarali”, jecala je Estel, ,,i onda je samo pao. Mislim da je u nesvesti – ne znam, ne znam.” Voren je klekao i pogledao oca, čije su oči bile zatvorene, a lice pepeljastosivo. Zgrabio je Harolda za rame i povikao – kao da ga budi. ,,Tata, tata.” Nije bilo nikakve reakcije. Držao je ruku pred očevim licem, ali nije bio siguran da li ovaj diše ili ne. Mislio je da diše. Ali nije bio siguran. A onda je spustio ruku na Haroldove grudi. ,,U redu je, mama – u redu je. Srce mu radi. Ali kuca veoma brzo. Bolje da dovedem doktora Kastelana.” Klimnula je glavom, nema od straha. Kad je Voren otrčao, Estel je klekla na zemlju i uzela muževljevu glavu u svoje krilo. Luisova kola nisu bila parkirana pred kućom. Voren se ustrčao uz stepenice, legao na zvono i počeo da lupa na ulazna vrata. Otvorila mu je Injes. „Tati nije dobro – onesvestio se ili tako nešto. Gde je doktor Kastelano?” „Oh, Maria Santisima, on je upravo otišao da obiđe neke pacijente. Ne znam kad će da se vrati. Slušaj, ima u Park Plejsu jedan lekar, doktor Frimen”, rekla je, pokazujući ulevo. „Odlično, odlično. Koji broj?” Odmahnula je glavom. „Ne znam – ali to je jedina zgrada s više stanova u celoj ulici. Njegovo ime nalazi se na mesinganoj pločici pored ulaznih vrata. Trči i dovedi doktora. Ja ću da odem kod Estel i vidim mogu li nešto da joj pomognem.” Manje od dva minuta kasnije, Voren je bez daha stajao ispred broja 135 u Park Plejsu, pritiskajući taster pored imena DR OSKAR FRIMEN. Posle

nekoliko sekundi, preko interfona se začuo muški glas. „Ovde dr Frimen. Mogu li da vam pomognem?” „Doktore, moj tata se onesvestio. Hoću da kažem, samo nepomično leži na zemlji. Molim vas, možete li odmah da dođete?” „Da li je bez svesti?” „Da, da”, odvratio je Voren, sad već gotovo vičući od nervoze. „Možete li da požurite – molim vas?” Nastala je kratkotrajna tišina. A onda je bestelesni lekarov glas rekao, bez ikakvih emocija: „Žao mi je, sinko, ali mislim da je bolje da pozoveš hitnu pomoć. Ja ne mogu da se mešam u tako nešto – iz profesionalnih razloga.” Začulo se samo klik. Voren je na trenutak stajao nepokretan, izgubljen i zbunjen. Nikad mu nije palo na pamet da doktor neće hteti da dođe. O, Bože, mislio je, šta sad da radim? Gonjen strahom, pojurio je natrag kući. Prizor u bašti je bio praktično isti onaj koji je i ostavio, osim što je Injes donela ćebe kojim su pokrili Harolda, koji se tresao kao prut. „Gde je doktor?” pitala je Estel. „Neće da dođe”, prasnuo je ljutito Voren. „Da li je neko nazvao bolnicu?” „Da”, odvratila je Injes, „rekli su da će doći što brže budu mogli.” Hitna pomoć je stigla dvadeset sedam minuta kasnije. Odvezla je Harolda Livingstona u Okružnu bolnicu Kings, gde je konstantovano da je preminuo.

Barni je bio na poslu kad ga je Voren pozvao. Izleteo je na ulicu, zaustavio taksi i uskočio u njega. „Ovo je za mene nešto sasvim novo”, našalio se taksista. „Vratar koji zaustavlja taksi za sebe.” „Poštedi me viceva”, presekao ga je Barni. „Samo me odvezi do Okružne bolnice Kings, što brže možeš.”

Hodnik je bio loše osvetljen i mirisao je na sredstvo za dezinfekciju. Na drugom kraju, Barni je mogao da vidi Injes kako teši njegovu uplakanu majku i čuje Luisa kako viče: „Mierda!37 – to je bila glupost – van svake pameti! Trebalo je da nastaviš da zvoniš sve dok ne siđe!” Prišavši bliže, Barni je video da Španac prekoreva njegovog mlađeg brata, koji je bio u šoku. „Kunem se, doktore Kastelano”, protestvovao je slabašno Voren, „rekao sam mu da je pitanje života i smrti...” Videći svog starijeg sina, Estel je ustala i zakukala: „Barni, Barni.” I potrčala da ga zagrli.

37

Špan. „sranje”: prim. prev.

Dok je držao u zagrljaju svoju tugujuću majku i pokušavao da je uteši, činilo mu se da je svet prestao da se okreće. Posle nekoliko časaka, Estel je promrmljala: „Želim da ga još jednom vidim. Hoćeš li da pođeš sa mnom, Barni?” Njen stariji sin je klimnuo glavom. Osmotrio je lice svog brata i video da mu je muka. „Vorene, ostani s Kastelanovima dok se ne vratimo.”

Našavši se sam s Luisom na bolničkom parkiralištu, Barni je najzad mogao da ga upita: „Zašto ste bili onako ljuti tamo unutra, doktore Kastelano?” Ne propuštajući da popuni kletvama sve pauze u svom izlaganju, Luis mu je prepričao ono što se jutros desilo. Barni je bio zbunjen. „Kako to da je lekar mogao da ostane kući i greje stolicu i pusti mog oca da umre?” Luis je odgovorio kroz stisnute zube. „Kukavičko kopile se plašilo tužbe.” „Ne razumem – kakve sad tužbe?” „Dečko moj, u ovoj velikoj zemlji ima mnogo lekara koji se neće odazvati kad je posredi ovako nešto. Jer, ako pacijent umre, porodica kasnije može da ih tuži za nestručno ukazanu pomoć.” „Zar nije obaveza lekara da pomogne?” „Samo moralna”, odgovorio je Luis s tihim gnevom. „Ne i zakonska. Nijedan zakon ne kaže da lekar mora da dođe kad ga pozoveš.” „Šta mislite, da li bi nešto značilo da je došao?” upitao je Barni. Luis je slegao ramenima. „Nikada nećemo znati. Uzrok smrti tvog oca je infarkt miokarda. Kad su ventrikularne fibrilacije posredi, vreme je od presudnog značaja. Frimen je mogao da mu da injekciju lignokaina – i da barem počne s pokušajem reanimacije.” Barni je eksplodirao od besa. „Ubiću tog tipa – otići ću i ubiću ga golim rukama.” Luis je čvrsto zgrabio Barnija za rame. „ Cálma, cálmate, hijo.38 Nema svrhe. Moraš da prihvatiš da je umro. Sad moraš da budeš pribran, zbog svoje majke. Seti se da si ti sada glava porodice.”

Bila je gotovo ponoć kad su stigli kući. Lora je nekoliko minuta ranije stigla iz Bostona. „Ja sam – ovaj – skuvala kafu i napravila sendviče”, rekla je stidljivo. „Hoću da kažem, ako je neko gladan...” Tuga Livingstonovih je bila gotovo opipljiva, a ipak, bilo joj je jasno da kod Barnija ima još nešto, sem tuge.

38

Špan. ,,Smiri se, sinko.” Prim. prev.

Luis i Injes su odveli Estel na sprat; on da bi joj dao sedativ, a ona da bi joj pomogla da se presvuče za spavanje. Voren je uzeo sendvič i jabuku i pobegao u svoju sobu – da bude sam sa svojim bolom. U kuhinji su ostali samo Lora i Barni. „Hej, Barn, pričaj sa mnom”, rekla je nežno. „Znam da ti je teško, ali biće ti lakše budeš li pričao.” Spustio je glavu. Prišla mu je, klekla i dotakla njegovu ruku. „Barn, reci nešto.” Najzad, uspeo je da pretoči u reči ono što ga je izjedalo. „Ne mogu da verujem – lekar ga je pustio da umre.” „Barni, to sad više nije važno.” „Dobro, a šta je, kog đavola, važno?” Stavila je ruku na njegov obraz, a on ju je zgrabio onako kako utopljenik grabi pojas za spašavanje. I dozvolio sebi da zaplače.

U danima koji su usledili, Estel Livingston je bila neutešna. Barni je ostao kod kuće, odlazeći na Menhetn samo na predavanja ili u svoju noćnu smenu u Versaju. Na Haroldov pogreb, mada planiran samo uz prisustvo najuže rodbine, došlo je i petnaestak njegovih kolega iz Erazmus Hola, kojima je ostao u lepoj uspomeni, pa čak i neki njegovi bivši đaci, koji su videli čitulju u Bruklinskom orlu. Jedne večeri, dve nedelje kasnije, Estel i njeni sinovi seli su za kuhinjski sto da porazgvaraju o budućnosti. „Nećemo imati problema”, rekla im je. „Harold je bio vrlo pedantan što se tiče ovih stvari. Kuću posedujemo bez ikakvog tereta i dugova. U njegovom testamentu stoji da vas dvojica podelite između sebe njegovu biblioteku. Nije naveo ništa konkretnije od toga. Znao je da ćete biti pošteni jedan prema drugom.” „Ne bih mogao da podnesem da iznesem odavde ijednu njegovu knjigu”, promrmljao je Barni. Voren se klimanjem glave složio s bratom. „Ja takođe. Želim da sve ostane – znate već – onako kako jeste.” Estel je razumela. Trebalo im je vremena – svima njima. „On se pobrinuo za nas”, nastavila je. „Osiguranje Udruženja prosvetnih radnika isplatiće petnaest hiljada dolara, a Vojska još deset. To znači da nećemo imati nikakvih posebnih finansijskih problema.” Dva brata su klimnula. „Mnogo sam razmišljala o tome šta da uradimo s tim novcem”, nastavila je. „Barni, hoću da prestaneš da se ubijaš radeći. Tokom ostatka tvojih studija na Kolumbiji, ja ću plaćati sve troškove, a tvoje je samo da učiš.” Barni je podigao ruku da bi se pobunio, ali ga je ućutkala pre no što je i progovorio.

„Molim te”, insistirala je, i potom izrekla reči za koje je znala da će okončati svaku diskusiju. „Tvoj otac je tako želeo. Nemoj da misliš da nismo razgovarali o ovome.” Barni je sedeo bez pokreta, pokušavajući da zamisli bol koji su ti razgovori sigurno pričinjavali njegovoj majci. „Istu sumu ću ostaviti u banci, za tebe”, obratila se Vorenu. „Tako da možeš da priuštiš sebi bilo koji pravni fakultet koji odabereš.” „Ali, mama”, rekao je tiho Voren, „šta onda ostaje tebi?” „Za mene ne brinite. Čim budeš diplomirao, mogu da prodam kuću i...” Nesvesnim refleksom, braća su istovremeno izgovorila: „Ne!” „Momci, budimo realni, ima li ijedan od vas nameru da posle završenih studija radi u Bruklinu?” upitala je. „Pored toga, tetka Sil nam već godinama šalje brošure s Floride i, da budem iskrena, još otkako je ubedila baku da se preseli tamo dole, razmišljam o tome kako bi lepo bilo provoditi zime bez kaljača i kišobrana. „Znam koliko vam znači ova kuća”, nastavila je. „Ima uspomena u svakom njenom ćošku. Ali, molim vas, verujte mi – možemo da prodamo kuću i zadržimo uspomene. One nam uvek ostaju.” „Valjda si u pravu, mama”, rezignirano je uzdahnuo Barni. To je bilo sve što su imali da kažu o tome.

U početku, Barni nije uspevao da u potpunosti pojmi činjenicu da, po prvi put u životu, može da provede raspust kako god želi. Sledećeg leta, dok je Estel bila u Majamiju, braća Livingston su uplatila autobusku turu po Americi – Grand Kanjon, Nacionalni park Jelouston, kalifornijske Crvene šume – a šlag na torti bila su tri dana u Holivudu. Takođe, po prvi put u životu upoznali su se kao odrasli. Pričali su jedan drugom o svojim snovima, o „savršenim” devojkama za koje su mislili da žele da ih ožene. „Biće tužno”, rekao je Voren poluglasno. „Šta to, Vor?” „Hoću da kažem, tata neće biti na našim venčanjima. Znaš, prosto ne mogu da se naviknem na tu pomisao.” „Ni ja.” Oduvek su bili braća. Ali, tog leta su postali prijatelji.

„Šta ćeš ti ovde, kog đavola?” Mladoliki Ken Kesidi, koji je nedavno avanzovao na mesto trenera prvog tima Kolumbije, bio je zaprepašćen što vidi duha iz prošlosti među brucošima, kandidatima za tim. „Isto što i svi ostali, gospodine Kesidi”, rekao je Barni, učtivo do bola. „‘Ajde, briši, neću da traćim vreme s tobom.”

„Ovo je Amerika, gospodine. Zar nema svako pravo na nepristrasno suđenje?” „Okej”, uzdahnuo je trener. „Iskoristi svoje ustavno pravo. Idi tamo i bacaj loptu, da bih ja mogao da izbacim tebe.” U prvom krugu, Barni je bio jedini kome je uspelo da ubaci loptu u koš. A u borbi pod košem, bio je kao oktopod s laktovima. Na kraju, napravio je takav haos među novajlijama da je čak i večito ozbiljni trener morao da raširi lice u osmeh. Pa, dobro, neka bude, pomislio je Kesidi. Uzeću ovog klovna kao petnaestog čoveka. Barem će za vreme treninga da uteruje ostalima malo agresivnosti u kosti.

Sad kad je to mogao sebi da priušti, Barni je telefonirao Lori najmanje jednom nedeljno. Ona, pak, prosto nije mogla da dočeka februar, kad je Kolumbija trebalo da dođe u Kembridž i igra protiv Harvarda. „Kastelano”, upozorio ju je, „te tvoje harvardske mlakonje ima da vide najopakijeg kanalizacijskog pacova koji je ikad živeo.” Tokom duge vožnje autobusom od Morningsajd Hajtsa, dok je ostatak tima spavao, Barni je bio potpuno budan, nervozan i gotov da se pusti s lanca. Ručali su u klubu harvardskog univerzitetskog tima. Do utakmice je trebalo ubiti još četiri sata. Međutim, Barni je već znao čime će da ispuni to vreme. Otišao je, što je brže mogao, zaleđenim kembridžskim ulicama do stanice podzemne železnice na Harvard Skveru, gde je uhvatio voz do ulice Park i potom preseo u tramvaj iz koga je izašao dve ulice dalje od Medicinskog fakulteta Harvardskog univerziteta. U predvorje drvetom obložene kancelarije dr Stentona Velsa, direktora Prijemnog, stigao je petnaest minuta pre zakazanog roka. Živo svestan legende da se na taj Medicinski fakultet primaju ne samo najbolji već i najneustrašiviji, Barni je vreme čekanja na razgovor upotrebio da bi se koncentrisao na odgovore koje je pripremio za neizbežno pitanje: „Gospodine Livingston, zašto želite da budete lekar?” (A) Zato što želim da utešim i izlečim sve bolesne na ovom svetu. Ne, suviše providno. Ili možda (B) Zato što će mi neuporedive mogućnosti za istraživanja koje ovde postoje pomoći da otkrijem nove lekove, pređem neke nove granice. Kao Džonas Salk, sprečavajući tragedije poput smrti male Izabele. Ne, suviše pretenciozno. Ili može biti (C) Zato što je to garantovani pomak naviše na društvenoj lestvici. Tačno, ali to niko ne bi priznao ni za živu glavu.

Ili čak (D) Zato što želim da zaradim mnogo novca. (Odavanje priznanja zbog iskrenosti – odbijanje zbog bezdušnosti.) Ili još bolje (E) Zato što sam se uvek divio Luisu Kastelanu i želim da budem kao on, čovek kome je stalo do drugih ljudi. / (F) Zato što je lekar bez duše pustio mog oca da umre i želim da pokažem svim gadovima kao što je on. Odgovori pod (E) i (F) su makar bili zaista iskreni. Ipak, da li su bili i dovoljno dobri? Pre no što je stigao da porazmisli o tome, prenuo ga je glas: „Gospodin Livingston?” Podigao je pogled. Pred njim je stajao visok, vitak muškarac otmenog izgleda, u trodelnom odelu koje je moglo da bude samo od Braće Bruks, broj 44, ekstra dugih nogavica i rukava. Barni je đipio na noge. „Da, gospodine”, odvratio je, a malo je nedostajalo da uz to i salutira. „Ja sam dr Vels. Hvala vam što se potrudili da dođete i posetite nas. Da uđemo u moju kancelariju?” Barni je ušao u prostoriju dekorisanu strahopoštovanja dostojnom zbirkom uramljenih papira. Pored diploma, bila su tu članstva u svim mogućim udruženjima (nacionalnim, internacionalnim, kraljevskim itd.). Da i ne pominjemo pisma koja su nosila potpise svih predsednika SAD od Džordža Vašingtona naovamo. Direktor se smestio iza velikog stola od mahagonija, a Barni je ukrućenih leđa seo u tradicionalnu harvardsku stolicu (u kolonijalnom stilu – kožom presvučeni nasloni za ruke i uglačano crno drvo, s amblemom škole otisnutim u zlatu). Tišina se činila veoma dugom. Barni se nagnuo napred, s rukama na kolenima, tela napetog kao da čeka da skokom za loptu počne utakmicu. Najzad je Vels otvorio usta i upitao: „Mislite li da imate nekih izgleda večeras?” Barni je bio zabezeknut. Kakav trik pokušava da izvede ovaj tip? Šta da odgovori na ovo? Da učtivo kaže kako će dati sve od sebe u sportskoj i fer igri? Da kaže da se nada da će da potuku Harvard do nogu? Ili da pita kako uopšte mogu da razgovaraju o košarci pored toliko bolesti i patnje u svetu? Odbacio je sve te alternative. „Mislim da imamo, gospodine”, odvratio je učtivo. Međutim, i sledeće pitanje je bilo sasvim neočekivano. „Da se opkladimo?”

Barni nije uspeo da iznađe ni jednu jedinu alternativu. Stoga je odgovorio: „Baš i ne bih – mislim, na šta bi ličilo da vam ja sad tutnem u šaku deset dolara? Moglo bi da izgleda kao mito.” Vels se nasmejao. „Imate pravo. Nisam razmišljao o tome. Recite mi...” Zastao je, a zatim ga upitao: „Šta vas je privuklo košarci?” Barni je sada već pretpostavljao da ga Vels ne smatra ozbiljnim kandidatom. „Zato što u Bruklinu nema terena za polo, gospodine.” Lekar se blago osmehnuo. „Hmm. Ni o tome nisam razmišljao.” Zatim je ustao, pružio mu ruku i srdačno rekao: „Baš mi je drago što sam vas upoznao, Livingstone.” „Ali, gospodine, zar me nećete pitati zašto želim da budem lekar?” „Mislim da ste to vrlo rečito objasnili u svojoj molbi. Nalazim da je vrlo dirljivo. Siguran sam da će vam biti drago da znate da grupa nas sa harvardskog Medicinskog fakulteta lobira u Senatu za prihvatanje zakona „Dobri Samarićanin”. Tako da se lekari više neće plašiti da priđu i pomognu pacijentima koji su u nesvesti – kao vaš otac. Žao mi je što ću propustiti večerašnju utakmicu, ali moram da ugostim na večeri neke gostujuće vatrogasce iz Tokija. U svakom slučaju, mislim da ćemo se nas dvojica sledeće godine često viđati.” Nesvestan ledenih ploča na trotoaru, Barni je poput deteta skakutao niz ulicu, u pravcu tramvajske stanice.

U sportskoj hali nije bila neka naročita gužva. Kolumbija, naime, nije predstavljala nekog posebno opasnog protivnika. Izlazak gostujućeg tima na teren propratio je samo površan aplauz. A samo jedna osoba se osećala dovoljno nadahnutom da glasno navija. ,,’Ajmo, Livingstone!” Barni se osmehnuo i mahnuo joj, drugom rukom driblujući loptu. Dobra, stara Kastelano, moj jednočlani klub obožavalaca. Međutim, tu je zapravo bilo dvoje vatrenih navijača – osoba koja je sedela pored nje aplaudirala je jednako srdačno. Nije bilo nikakve sumnje da je ta individua širokih ramena, u odelu od tvida, bila taj „savršeni i uglađeni vitez” sa dva prezimena, Palmer Talbot. Bože moj, izgleda još ulickanije od Kena Kesidija, našeg tipičnog američkog trenera! Neka tri minuta posle početka utakmice, Barni je ušao u igru kao prva zamena. Lora je počela još žešće da ga bodri. Rešen da joj pokaže šta je naučio otkako ga je poslednji put videla u akciji, krenuo je kao parna lokomotiva. Njegov entuzijazam je uzeo svoj danak: pre isteka prve četvrtine, već je napravio prvu ličnu grešku. Trener Kesidi je pobesneo. „Je l’, Livingstone, je s’ ti neka vrsta životinje? Šta bi s tvojom finoćom?” „Izgleda da sam je zaboravio u Njujorku – oprostite.” Celo drugo poluvreme presedeo je na klupi, pognute glave, trudeći se da ne gleda prema Lori.

Posle utakmice (koju je Harvard lako dobio), Lora je potrčala preko terena da zagrli Barnija. I da ga upozna s Palmerom. „Drago mi je što smo se konačno upoznali”, rekao je taj zgodni (i viši od njega!) harvardski diplomac. „Lora uvek s toliko topline priča o tebi.” ,,Oh”, odvratio je Barni, nastojeći da se ne ponaša onako nesigurno kao što se osećao. „ Šteta što sam danas ovako loše igrao.” „Ma daj”, tešila ga je Lora. „Neke odluke su bile vrlo sumnjive. Mislim da su sudije bile pristrasne.” „Molim te, Kastelano”, odvratio je Barni, „nemoj da mi ugađaš. Igrao sam kao poslednji žutokljunac.” „Nadam se da ćeš večerati s nama”, pozvao ga je srdačno Palmer. Sranje, pomislio je Barni u sebi, a jedva sam čekao da ostanem sam s Lorom i ispričam joj o današnjem popodnevu. „Da, naravno.” Otišli su u Anri Četvrti, elegantni mali bistro na drugom spratu drvene zgrade u uskoj uličici preko puta ulice Bojlston. „Pretpostavljali smo da ćeš biti umoran posle utakmice, pa smo izabrali najbliže mesto”, objašnjavao je Palmer dok su izlazili iz sportske hale. ,,A tamo imaju vrlo pristojnu ponudu haute cuisine39.” Osećajući se nesigurnim, Barni nije bio siguran da li mu se taj momak obraća s visoka ili je prosto fizički viši od njega. Seli su i ćaskali, ali nikako im nije polazilo za rukom da nađu zajedničku temu. Palmer je, ispostavilo se, diplomirao prethodne godine – istoriju umetnosti i to s najvišim ocenama, napomenula je Lora pošto je njen suzdržljivi lepotan to prećutao. Takođe se ispostavilo i da je igrao košarku za prvi tim. Sada je bio na prvoj godini menadžmenta (glavni predmet – lova?). Delovao je iskreno zainteresovan za temu koju je Barni odabrao za svoj seniorski esej: „Lik lekara u engleskoj književnosti.” „Nadam se da ćeš da citiraš predivne stihove Metjua Arnolda, o tome kako želi da izbegne ‘lekara punog fraza i slave’ koji dolazi da ‘dâ ime bolesti koju ne ume da izleči’ – ili barem nešto u tom smislu.” Ne, Palmere, pomislio je Barni u sebi, to su tačne pesnikove reči. Štaviše, morao je da prizna da je ovaj Palmer Talbot stvarno impresivan tip. Možda je čak mogao da ode toliko daleko da kaže da je Palmer sasvim pristojan momak. „Usput, Barn”, upitala je Lora, „kako si prošao danas na razgovoru?” „Okej.” „Samo okej?” Barni je cepteo od želje da joj ispriča svaki detalj – ali ne pred publikom. Stoga je prosto slegao ramenima i izjavio: „Recimo samo da nije bilo tako loše kao što sam se plašio da će biti, zato ne brini.” „Kako da ne brinem, Barn. Smrzla sam se od straha. Čoveče, primaju samo pet do šest devojaka godišnje.” 39

Komplikovana i vešto pripremljena jela, posebno iz francuske kuhinje; prim. prev.

Palmer se umešao iznoseći zanimljivu, mada za njih sasvim irelevantnu činjenicu. ,,U Rusiji, većina lekara su žene.” „Predlažeš li ti to da pošaljem molbu moskovskom Univerzitetu?” našalila se Lora. „Ni slučajno”, pobunio se Palmer. „Ne želim da mrdneš iz Bostona, nikad u životu.” U pola dvanaest, stajali su pred sportskom halom, gde se ostatak tima s Kolumbije već ukrcao u autobus i čekao dugu vožnju natrag do Njujorka. „Siguran si da nećeš da ostaneš?” upitao je ljubazno Palmer. „Biće mi drago da te preporučim na Fakultetu za menadžment.” „Ne, ne – hvala, ali imam mnogo da učim.” „Moram da kažem, vi iz Bruklina ste svakako vrlo ambiciozan svet.” „Šta ćeš, to je od tamošnjeg vazduha”, odgovorio je Barni sa svom bezbrižnošću koju je uspeo da prikupi. Rukovao se s Palmerom, poljubio Loru za laku noć i okrenuo se da uđe u autobus, pripremajući se da se suoči s podsmehom svojih klupskih drugova zbog komične igre koju je pružio te večeri.

Lorine ocene su bile visoke. Njene preporuke su bile izuzetne, tako da je znala da će stići barem do razgovora. Međutim, u njenom slučaju nisu bila potrebna dva mišljenja – standardna za muške kandidate – već tri. I tu je morala da kapitulira pred nejednakošću. Prvi s kojim se srela bio je dr Džejms L. Šej, ugledni internista, u njegovoj kancelariji na Bikon Hilu, kojom je dominirao veliki prozor s koga je pucao pogled na brodice na reci Čarls. „Vi ste veoma lepa devojka, gospođice Kastelano”, primetio je, vireći iznad svojih naočara sa staklima u obliku polumeseca. „Hvala vam”, odvratila je. (Šta je drugo mogla da kaže – Ni vi, doktore, niste za bacanje?) „Devojka poput vas bi trebalo da se uda i rodi mnogo lepe dece, zar ne mislite tako?” ,,S dužnim poštovanjem, gospodine, ne mislim da se medicina i majčinstvo međusobno isključuju.” „Ali, isključuju se, draga moja. Verujte mi, isključuju se. Nemoguće je da žena radi kao lekar s punim radnim vremenom i gradi plodonosnu karijeru, a da time ne nanese nepopravljivu štetu svojoj deci. A vi to ne biste želeli, zar ne?” Lora nije bila sigurna da li on zaista ozbiljno govori ili je samo testira. „Shvatam šta hoćete da kažete, gospodine...” „Odlično, odlično...” ,,I zato se nikad neću udavati i posvetiću svoj život isključivo medicini.” Dr Šej je ponovo pogledao preko svojih naočara. „Gospođice Kastelano, ne mislite valjda ozbiljno?” Našla se na klizavom terenu. Međutim, posle svega jednog milisekunda, odgovorila je: „Mislila sam, doktore Šej, da vi ne mislite ozbiljno.”

Lekar je ostao bez teksta. Seo je i počeo da prevrće neke papire, a zatim ustao i s tragom osmeha na licu rekao: „Hvala vam što ste došli, gospođice Kastelano.” Otišla je iz njegove kancelarije znajući da je dobila tu bitku, ali pribojavajući se da je izgubila njegov glas, a time i rat. U maloj kancelariji u laboratoriji u „643” (kako su upućeni zvali zgradu D u aveniji Hantington br. 643), doktor nauka Lujza Hofman, biohemičarka tridesetih godina, pokazala se sklonijom da priča nego da pita. „Lora, biću savršeno iskrena s vama”, počela je. „Prošla sam kroz koledž želeći da budem lekar, isto kao i vi – i uspela sam da budem primljena na Harvard, tako da nije posredi kiselo grožđe. Međutim, život žene lekara u bolnici je jedno svakodnevno poniženje. Neki od muškaraca naprosto odbijaju da priznaju vaše pravo da budete tamo. Gledajte, imate dobar mozak. Zašto ne postanete naučnik istraživač, jer vas tako barem neće tretirati kao nešto samo malo bolje od krpe?” „Ali, ja želim da promenim to – ili makar da pokušam”, pobunila se Lora. „Ako se sve budemo klonile kliničke medicine zato što nije lako, zauvek ćemo ostati krpe.” Dr Hofman se osmehnula. „Imate mnogo hrabrosti, Lora. Mislim da ćete biti divna lekarka. Pod uslovom” – napravila je dramatičnu pauzu...”da preživite Medicinski fakultet.” Dva razgovora je obavila, preostao je još jedan. Lora je znala da je taj poslednji – psihološka procena – ujedno i odlučujući. Dr Pol Gardner je svoje pacijente primao u ukusno uređenoj ordinaciji, dograđenoj kao aneks uz njegovu lepu kuću od crvene cigle na Čestnat Hilu. Lora je stigla tačno u dvadeset do sedam, a deset minuta kasnije, doktor ju je pozvao u svoju kancelariju. Ugledavši kauč, na delić sekunde je pomislila da će zatražiti da legne na njega. Međutim, dr Gardner joj je pokretom ruke pokazao da sedne na stolicu. Narednog trenutka, našao se za svojim stolom, iznad otvorenog notesa. „Dakle?” „Oprostite, doktore?” „Dakle, želite da budete lekar, gospođice Kastelano.” „Da, gospodine.” „Da li postoji neki poseban razlog?” Ovaj je barem suvislo pričao. „Dakle, za početak, moj otac je lekar...” „Aha, znači osećate rivalstvo prema ocu?” „Ne, ni slučajno. Volim svog oca. Divim mu se.” „Onda, možda, želite da se upustite u ovu rabotu s medicinom da biste mu se, da tako kažemo, udvarali?” „Oprostite?” „Pretpostavljam da vaša majka nije lekar. Prema tome, postavši lekar, zauzeli biste njeno mesto, mesto dominantne žene u porodici?” „Zaboga, molim vas”, pobunila se ljutito Lora, „ovo je jedna gomila – besmislica.”

„Možete da kažete ‘govana’, Lora. Ovde ste slobodni da kažete šta god želite.” „Zaista?” „Da, da, razume se.” „Dakle, doktore, da budem sasvim iskrena, mislim da je čitavo ovo ispitivanje potpuno sranje.” Gardner je izgledao zadovoljan ovim. „Nastavite, molim vas, nastavite.” Lora više nije osećala obavezu da se pridržava bilo kakvog protokola. „Vidite, doktore, da ste odvojili malo vremena da pročitate moju molbu, videli biste da je moja sestrica umrla od poliomijelitisa kad sam ja imala devet godina. Dakle, ako već kopate po mojoj podsvesti u potrazi za nekim dubokim motivima, kako bi bilo da pokušate s osećanjem da sam kriva što sam živa? Kako bi bilo da pokušate s idejom da jedini način da opravdam svoje postojanje jeste da pokušam da se pobrinem da druga deca ne ostaju bez svoje braće i sestara?” Zatim je spustila glas i, ne izvinjavajući se, upitala: „Kako vam se to čini?” Gardner ju je pogledao pravo u oči (prvi put u toku razgovora) i odgovorio: „Mislim da imate odličnu moć zapažanja, gospođice Kastelano. Iskreno se nadam da ćete, kad dođe vreme, razmisliti o tome da specijalizujete psihijatriju.” Bila je to neverovatna godina. Jer, 1957, Rusi su lansirali Sputnjika u kosmos. Na oduševljenje Luisa Kastelana, Kastro i Če Gevara (doktor-junak) počeli su da šire svoju revoluciju iz svog uporišta u kubanskim planinama Sijera Maestra. To je bila i godina kad su Dodžersi otišli iz Bruklina, našavši u Los Anđelesu zelenije pašnjake. (Kakve li izdaje! I tribine na stadionu su plakale.) A petnaestog aprila, u dve susedne kuće u ulici Linkoln isporučeni su telegrami o odobrenom upisu na Medicinski fakultet na Harvardu. Bio je to kraj detinjstva.

II KAKO SU POSTALI LEKARI

Svi veliki umovi užasavaju se onoga što se obično naziva ‘činjenicama’. One su brutalne zveri carstva intelekta.” OLIVER VENDEL HOLMS (1809-94) Profesor anatomije i dekan Medicinskog fakulteta na Harvardu

OSAM

Emerson je jednom rekao da bi se Sokratu dopala atmosfera koja vlada na Harvard koledžu. Spokojan raj velikih georgijanskih građevina od crvene cigle, ulepšan mudrim, starim drvećem, krug Univerziteta bio bi savršeno mesto za putujući seminar. Na isti način, harvardski Medicinski fakultet bi odgovarao Hipokratu, poštovanom ocu svih lekara (i možda Sokratovom ličnom lekaru opšte prakse). Arhitektura Medicinskog fakulteta na Harvardu je naglašeno klasična, njegov raskošan četvorougaonik je s istoka i zapada oivičen mermernim građevinama, dok na jugu dominira impozantan hram poduprt odvažnim jonskim stubovima. Dostojan spomenik Apolonu Iscelitelju; Asklepiju, bogu medicine; i njegovoj kćeri Higiji, božanstvu zdravlja. Postoji, odista, frivolna legenda koja kaže da se Hipokrat, obuzet nemirom posle dva milenijuma provedena na Jelisejskim poljima, uz zdrave i robustne, vratio na zemlju i predao molbu za upis na Medicinski fakultet na Harvardu, da bi osmotrio napredak postignut u njegovoj profesiji od vremena njegove najveće slave. Pretvarajući se da je odličan harvardski student koji je postigao maksimalnih osam stotina poena na kvalifikacionom ispitu i vrstan sportista koji za četiri minuta pretrčava milju, otišao je na svoj razgovor pun samopouzdanja. Kad ga je njegov ispitivač, ugledni hirurg-ortoped Kristofer Dauling, upitao šta on smatra suštinskim načelom medicine, Hipokrat je samopouzdano citirao samog sebe: „Pre svega, ne naškodi.” Bio je odbijen kao nepodesan. Postoje određena razmimoilaženja u mišljenjima u pogledu toga šta je trebalo da kaže. Jedna škola drži da je osnovno načelo medicine naših dana ustanovljavanje da li vaš pacijent ima Plavi krst ili Plavi štit40. To je, međutim, cinično koliko i netačno. Istinska suština savremene medicinske filozofije, koju ignoriše samo nekolicina altruistički raspoloženih otpadnika, jeste da lekar nikad ne sme da prizna da greši. Ali, kako ovi nekadašnji smrtnici prihvataju svoju nepogrešivost? Postoji hijerarhija. Prvo su tu početnici, čija vera se detaljno isprobava pomoću autodafea41. Četiri duge godine moraju da gore (na ponoćnom ulju). Potom, ako nisu sagoreli, ulaze u manastirski red zloglasan po svom asketizmu – „Mesečari” (drugim rečima, stažisti). Posle godinu dana besane pokore, pretvaraju se u one koji bičuju mlađe kandidate za prijem u red. Kad dođe čas,

40

Različite agencije za zdravstveno osiguranje u SAD; prim. prev. Auto-da-fé: izricanje i izvršavanje varvarskih presuda srednjevekovne inkvizicije, a naročito spaljivanje osuđenih jeretika i njihovih dela na lomači; naročito se primenjivalo u Španiji i Portugalu; nemački fašisti su za vreme svoje vlasti upotrebili autodafe, varvarski spalivši milione knjiga čiji im sadržaj nije odgovarao; prim. prev. 41

pridružuju se upućenicima. Nema ograničenja za njihovo napredovanje u Svetom redu. Biskup, kardinal – čak i Vatikan. Sem što u medicini postoji deset hiljada Rimova: pedijatrijsko papstvo, neuorološko, psihijatrijsko (otud termin „duhovni otac”). Postoji čak i Sveta stolica proktologa. Sveti Petar je sagradio crkvu na steni. Mnogim lekarima dostajali su i žučni kamenovi. Međutim, sve to počinje ritualnim poniženjima. Bilo to u Bafalu ili Bostonu, Misisipiju ili Montani, rituali su slični. Oni koji teže da se suoče s agonijom i patnjama čovečanstva moraju prvo i sami da se upoznaju s njima.

Studentski dom Medicinskog fakulteta na Harvardu bio je kolosalna arhitekturna fantazija – kombinacija onog najgoreg iz venecijanske i bostonske gotike. (Nekolicina medicinskih umova je o njemu govorila kao o „kakoplastičnoj anomaliji”42.) Kružno predvorje bilo je natkriveno drečavom rokoko lobanjom, dekorisanom onim što se može opisati samo kao košmar studenata medicine: izuvijanim zmijama, laboratorijskim čašama, staklencima i drugim laboratorijskim posudama – pravi teren za frojdovce. Nad vratima nalazile su se čuvene reči doktora Luja Pastera: „Dans les champs de l’observation le hasard ne favorise que les esprits préparés” – U oblasti naučnog posmatranja, srećan slučaj pohodi samo pripravan um. Dugačak hrastov sto zaposelo je nekoliko studenata-činovnika koji su sedeli iza pravougaonih znakova s ispisanim slovima abecede, kako bi pridošlice mogle lakše da se upišu i dobiju ključeve. Brujanje tihog čavrljanja uzdizalo se sve do zaobljenog svoda, pomešano sa zvucima Sopenovog valcera. „Ah”, uzdahnuo je Palmer znalački, „ovo je sigurno Rubinštajn.” „Ne”, rekao je mršavi mladić s naočarima u belom mantilu, „ovo je Eplbaum.” Lora je ugledala grupu poznatih lica pridošlih s druge strane reke i požurila da im se pridruži. Palmer ju je u stopu pratio. Barni je zauzeo svoje mesto u redu, osećajući se izgubljenim. To što je ustanovio da su ga zaista očekivali ovde – i čak mu dodelili smeštaj – donelo mu je tek blago olakšanje. U stvari, „smeštaj” je bila prejaka reč. Ispostavilo se da je njegova soba zapravo ostava dekorisana u stilu koji ga je podsećao na unutrašnjost kutije za sir. Zatvorenici ćelija smrti su sasvim sigurno bitisali u vedrijim prostorijama, pomislio je u sebi – i na mekšim krevetima. Ali, šta čovek može da očekuje za tri stotine dolara godišnje? Dok se raspakivao, držao je vrata otvorena, jer se plašio da će se ugušiti. Upravo je slagao na gomilu svoj donji veš, kad je u sobu provirilo nasmejano lice s krupnim, egzoftalmičnim43 očima. „Tvoja prva godina?” upitao je, dok se pomaljao i ostatak njegovog tela. 42 43

Prefiks..kako” znači „bolestan”; prim, prev.) Buljavim; prim. prev.

Barni je klimnuo i pružio mu ruku. „Barni Livingston, Kolumbija.” „Mori Istmen, Oberlin. Ja sam pisac.” Pri tom je povukao jedan intelektualan dim iz lule koju je držao u levoj ruci. „Pa šta onda radiš u Vanderbilt Holu?” upitao je zbunjeno Barni. „O, i ja ću da budem lekar – ali onako kako su to bili Kits, Rable, Čehov i ser Artur Konan Doji.” „Mislio sam da Kits nije diplomirao”, primetio je Barni. „Ipak je radio kao hirurg-asistent u bolnici Sv. Toma.” Morijeve oči su blago zasijale. „Da li i ti želiš da pišeš?” „Samo recepte”, odvratio je Barni. „Jesi li već nešto objavio?” „Nekoliko kratkih priča u manje poznatim časopisima – mogu jednom prilikom da ti ih gurnem ispod praga. Ali, to je sve samo uvertira za Velikog. Nekoliko izdavačkih kuća iz Njujorka je već pokazalo interesovanje. Ispadne li da si neki osebujan tip, ubaciću te u priču.” „O čemu će se zapravo raditi u Velikom?” „Biće to dnevnik harvardskog studenta medicine. Znaš, bol, zebnja – kako to izgleda kad si na oštrici brijača. Milioni čitalaca su fascinirani mistikom medicine...” „Mori, da li bi voleo da znaš jednu zanimljivu činjenicu? Reč „fascinirati” potiče od latinske reči koja znači ‘đoka’44.” „Ma, daj...” „Stvarno – moj otac je bio profesor latinskog. Potiče od fascinum, -i, imenice srednjeg roda, koja označava ikonu muškog roda. Trebalo bi da pokušaš i ubaciš nekako i to u priču.” „Moram da kažem, Barni, ti si oaza otmenosti u moru naučnih snobova.” „Hvala. Ovaj – vidimo se dole na prijemu, a?” „Apsolutno. Izuzetno sam nestrpljiv da vidim kako izgledaju devojke. Mislim, ove u prijemnom mora da je ove godine ujela španska mušica. Obično uzmu totalne gabore. Ove godine, tu je jedna apsolutno zanosna. Postajem prijapičan45 čim pomislim na nju...” Uf, sranje, rekao je Barni u sebi, evo nas opet. „Aha – zove se Lora Kastelano, mislim.” „Ko?” upitao je Mori. Šta? pomislio je Barni. „Govorim o Greti Andersen. Pre dve godine bila je Mis Oregona i – dozvoli da ti kažem, građena je kao avion.” „Hej, drago mi je što si me upozorio. Bolje da se istuširam i obrijem, kako bih mogao da... fasciniram dobru staru Gretu.” „Držaću te na oku, da znaš.” „Obavezno, Mori. Posle toga, poverovaćeš u moju teoriju da je Kama Sutra napisana u Bruklinu.” 44

Igra reči: latinski fascinare znači baciti čini, od fascinum, zla čin, amajlija u obliku falusa: prim, prev. 45 Prijapizam je postojano nabreknuće muškog polnog organa; posredi je igra reči, s obzirom na to da se razgovor odvija između studenata medicine; prim. prev.

Kad je pisac konačno otišao, Barni je doneo jednu vrlo značajnu odluku: od sad pa nadalje, držaće svoja vrata zatvorena.

Donevši pre jedne decenije revolucionarnu odluku da prima žene kao potencijalne lekare, Harvard je sada preduzeo još jedan odvažan korak, tako što je jedan mali deo nečega što je ranije bilo manastir pretvorio u boravište za šačicu studentkinja. Njihov deo Vanderbilt Hola, zvanično poznat kao Kaptol46, među studentskom populacijom s maljavim grudima i XY hromozomima bio je opšte poznat kao „Erogena zona”. Tu je Lora Kastelano trebalo da provede svoju prvu godinu. Upravo je spirala s ruku prljavštinu putovanja, kad se u dugačkom ogledalu ženskog kupatila pojavilo jedno ozareno lice. „Ideš na prijem?” upitao je baršunast glas. Lora je potvrdno klimnula glavom. „Samo nakratko. Imam sastanak. Pored toga, šeri mi iz nekog razloga ne prija baš najbolje.” „To su ti sekundarni produkti fermentacije”, odvratila je devojka, „oni stvarno umeju da ti zeznu metabolizam – toksični su kao sam đavo. Iz čisto naučnih razloga, bilo bi bolje da služe votku ili skoč.” „Teško da će se to ikad desiti. Ovde se hemija pokorava ekonomiji.” Devojka se osmehnula, otkrivajući dva reda blistavih zuba. „Ja sam Greta Andersen”, rekla je. „Najprestravljenija među brucošima.” „Greška – upravo pričaš s najprestravljenijom. Zovem se Lora Kastelano.” „Kako ti možeš da budeš uplašena?” upitala je Greta. „Već imaš najzgodnijeg momka u klasi.” „Hvala. Palmer je fantastičan, slažem se. Ali, nije student.” „Zašto je onda čekao u redu za dodelu soba?” „O, ti mora da govoriš o Barniju – povisok, s kovrdžavom crnom kosom?” Greta je klimnula. „... i sladak kao šećer. Mnogo mi se dopada onaj mačji način na koji hoda u onim svojim patikama – kao da je bokser ili tako nešto. Hoćeš da kažeš da on nije tvoj?” „Ne u onom romantičnom smislu. Odrasli smo zajedno, tamo u Bruklinu – otprilike kao brat i sestra. Ako si dobra devojčica, Greta, upoznaću te s njim.” „Da sam dobra devojčica, nikad ne bih stigla dovde”, odvratila je ova, sugestivno predući. Lora se osmehnula i pomislila, Barni, bićeš mi zahvalan na ovome.

Tokom četiri naredne godine, nikada više nisu imali prilike da vide toliko uglednih lekara okupljenih u jednoj jedinoj prostoriji na Harvardu. Čak je i vazduh bio nabijen uzvišenošću. Pošto je bilo jasno da novopridošli studenti imaju malo šta da ponude sem nemog poštovanja, profesori su međusobno 46

U katol. crkvenoj hijerarhiji, grupa sveštenika vezana za biskupa odn. neku crkvu, obično katedralu; prim. prev.

razgovarali nekako polujavno, a njihovi odani sledbenici su gutali svaku njihovu reč. Posredi je bila večita tema: ko će dobiti ove godine? A nije bila reč o nacionalnom prvenstvu u bejzbolu. Zaista, kolale su glasine da najmanje pola tuceta profesora drži spakovan kofer, za slučaj da budu iznenada pozvani da se pojave u Stokholmu. Harvardski Medicinski fakultet, uvek u potrazi za materijalom pogodnim za Nobela, imao je na umu buduće laureate ove nagrade kad je vršio odabir studenata za klasu koju je sada pozdravljao šerijem Pedro Domek. Dužna pažnja je, dabome, pri tom bila obraćena na „čoveka kao celovitu ličnost” (u slučaju Grete i Lore, na „ženu kao celovitu ličnost”). Međutim, Harvard je pronašao i dovoljan broj briljantnih i istinski posvećenih umova – muškaraca koji u životu nisu imali drugih interesovanja sem naučnog istraživanja, i čiji je libido pretpostavljao viralno virilnom. Jedan od takvih primeraka bio je Piter Vajmen, dokazani genije koji je već imao doktorat iz biohemije, a lekarsku titulu je hteo da doda svom imenu samo zato da bi sebi osigurao propusnicu u sve oblasti sveta naučnih istraživanja. Piter, s licem boje ovsene kaše i razbarušenom kosom, bio je jedini koji je zaista razgovarao s profesorom, pričajući ozbiljno s citobiologom o „zalaženju dalje od subcelularnog”. „Bože”, prošaputao je sa strahopoštovanjem jedan od brucoša koji je stajao pored Barnija, „zbog njega mi dođe da se spakujem i odem kući.” ,,A meni dođe da povratim”, odvratio je oštro Barni. Rekavši to, krenuo je dalje. Video je, naime, Loru kako upravo ulazi u salu – s Gretom Andersen. Instinkt mu je govorio da mora da presretne loptu pre no što ode dalje niz teren. Kad je Lora krenula da ih predstavlja jedno drugom, činilo mu se da će dobiti srčani udar. Nikad u životu nije video takvo telo – ni u Midvudu, ni na Bulevaru sumraka – pa čak ni u pozorštu burleski u Union Sitiju, Nju Džerzi. Ovo je studentkinja medicine? Začuo je topot kopita ostatka Hipokratovog krda. Napravio je najoštriji mogući potez, zamolivši je da odu na „picu ili tako nešto” čim se završi prijem. Osvetljenje u dvorani kao da je jače sinulo kad se Greta osmehnula. ,,Super – obožavam picu”. Trebaće joj samo nekoliko trenutaka da posle prijema ode i presvuče se u nešto udobnije i naći će se s njim u prizemlju, u pola osam. (Odličan početak, Livingstone – zakucavanje!) Preostali deo prijema ličio je na živahnu vožnju toboganom. Barni je kratko i prijateljski proćaskao s nekim profesorima, zahvalio se svom ispitivaču – koji je u startu pokušao da lobuje u korist ortopedske hirurgije („ to je prava muška medicina”) – i uputio se prema vratima. Tog trenutka, opazio je Loru kako razgovara s visokim, zgodnim studentom, koji se od ostalih razlikovao ne samo po svojoj elegantnoj odeći već i po tome što je bio jedini crnac u prostoriji koji nije špartao njome s poslužavnikom u rukama. Primetila je Barnijev pogled i mahanjem ga pozvala da priđe.

Prilazeći im, Barni je odjednom shvatio ko je taj mladić. „Barni, želela bih da ti predstavim...” „Nema potrebe za kitnjastim uvodom”, prekinuo ju je. „Umem da prepoznam supersportistu kad ga vidim.” Zatim je, gledajući u njenog pratioca, rekao: „Ti si Benet Landsman, najopakiji trkač i šuter u istoriji harvardske košarke. Video sam te kako igraš na Kolumbiji, pre četiri godine. Postigao si, ako se dobro sećam, trideset dva koša. Tačno?” „Tako nešto”, odvratio je skromno crnoputi mladić i pružio mu ruku. „Nisam čuo kako si rekao da se zoveš.” „Nisam još ni rekao”, parirao mu je Barni. „Dakle, ja sam Barni Livingston i srećan sam što si diplomirao do trenutka kad sam ja dorastao da izađem na teren i igram protiv tvog malog koledža. Što me podseti – otkud to da si tek ove godine upisao medicinu? Zar ti nisi dve godine stariji od nas?” „Biće da sam retardiran”, osmehnuo se Benet nestašno. „Ne veruj mu, Barn”, rekla je prekorno Lora. „Bio je na Oksfordu, s Rodsovom stipendijom.” ,,E, to se već slaže”, rekao je Barni. Zatim je upitao Beneta: „Znaš li da u podrumu ovog preraslog mauzoleja postoji sportska dvorana? Mogli smo tu i tamo da se nađemo dole i malo šutiramo na koš?” „Bilo bi mi drago”, odvratio je Benet. „Štaviše, saznao sam iz pouzdanih izvora da se oko pola šest popodne dole obično igraju rekreativne utakmice. Da odemo i vidimo da li nečemu vrede?” „Važi, super”, složio se oduševljeno Barni. „Vidimo se tamo”, rekao je Benet. ,,A sad, budite dobri pa me izvinite, svečano sam se zakleo doktoru Daulingu da ću da odslušam njegov reklamni govor o ortopediji.” Barni je gledao za Benetom Landsmanom dok se ovaj graciozno probijao kroz gomilu i razmišljao, pitam se kako je to kad si jedini crnac u klasi. Kladim se da je ispod tog opuštenog spoljašnjeg šarma đavolski usamljen. Ili gnevan. Ili oboje.

Pre no što je napustio prijem, Barni je upoznao još nekoliko kolega, među kojima je bio i Henk Dvajer, nesvršeni bogoslov mekog glasa i porcelanskih crta lica. Bio je pri kraju svešteničkih studija, ali je odjednom osetio potrebu da postane lekar – međutim, bilo je jasno da još uvek ni sam ne zna kome će se prikloniti carstvu. „Dakle”, rekao je prijateljski Barni, „čujem da si napravio presedan u korist svetog Luke.” „Aha”, složio se Dvajer, uz pomalo ironičan osmeh, „to sam rekao i svojoj majci. Ipak, i dalje joj se ne dopada ta ideja. U našoj porodici, religija je važnija od svega ostalog.” „Šta biva ako se neko razboli?” „Ideš u crkvu i moliš se da ozdravi.” ,,A ako umire?”

„Onda zoveš popa da mu dâ poslednju pričest.” Barni je imao osećaj da je potreba tog mladog čoveka da beli okovratnik zameni belim mantilom bila nadahnuta i nečim drugim, sem želje da leči. Jer, opazio je poglede koje je Henk kradomice dobacivao neuporedivoj gospođici Andersen. Barni je otišao koji minut pre sedam i odjurio na sprat da nabaci neke sportskije krpice. U sedam i dvadeset četiri, ponovo je bio u prizemlju, s namerom da zauzme odgovarajući strategijski položaj za doček Veličanstvene Grete. Iščekivanje mu je izoštrilo misli. Sada je shvatao da bi izvođenje ove Miloske Venere u običnu piceriju bilo isto kao pozvati englesku kraljicu na krofne u uličnom kiosku. Ne, ovo je bila šansa koja mu se izvesno neće pružiti dva puta. Misli, Livingstone, gde bi mogao da je izvedeš, a da to mesto ima malo više atmosfere – i stila? Možda na roštilj kod Koplija – zidovi u drvetu, prigušena svetla? Ali, to bi mu odnelo bar dvadeset dolara. Možda i više, ako ona voli martini. Preslušao je još jednom u mislima Vorenovo „očinsko” predavanje koje mu je ovaj održao dan pre njegovog odlaska u Boston. Njegov mlađi brat je izvadio pomno izrađen bilans stanja i izjavio: „Barn, izračunao sam sve tvoje troškove. Ako kamate nastave da rastu – a tebi ne padne na pamet neka suluda ideja, recimo, da kupiš kola ili tako nešto – imaćeš dovoljno love da izguraš sve četiri godine. Školarina je hiljadarku godišnje, imaš najjeftiniju moguću sobu u domu – tri stotine četrdeset dolara godišnje – a klopa će te koštati dve stotine pedeset dolara po semestru...” „Ipak bih više voleo da mogu da kuvam u svojoj sobi.” „Nema šanse, pročitaj brošuru. Svi brucoši su obavezni da se hrane u studentskom restoranu. Ali, ako budeš išao u bioskop jednom nedeljno...” „Mogu li sebi da priuštim da ponekad izvedem devojku?” „Da, da”, rekao je Voren, milostivo se osmehujući, „možeš da se pružiš za čak dve porcije kokica. U svakom slučaju, pretpostavimo li trošak od sto pedeset dolara godišnje za put i razno, verovatno ćeš uspeti da se provučeš s nešto malo manje od tri hiljade dolara godišnje.” Dođavola, Vorene – zašto nisi napravio i plan B, za slučaj pojave seksbombe? Ma, nek’ ide život, pomislio je Barni, ako mogu da imresioniram ovu ribu na prvom sastanku, rado ću da gladujem cele nedelje. A onda je bacio pogled na sat. Bilo je već osam i petnaest, a od Grete ni traga ni glasa. Međutim, strpljivo je čekao, dok su mu jedino društvo pravili legendarni lekari iz istorije Harvarda – koji kao da su ga proučavali sa svojih portreta na okolnim zidovima. Oliver Vendel Holms, nekadašnji dekan Medicinskog fakulteta, koga je Barni dosad bolje znao po njegovoj poeziji, kao da ga je prekorevao jednim od svojih besmrtnih stihova. „Obožavaj, ali nemoj da puziš...”

Drugim rečima, kakav si ti to mlakonja da ovako dugo čekaš bilo koju devojku? Telefoniranje u Gretinu sobu se pokazalo uzaludnim. Svi su bili negde napolju, uživajući u ovoj poslednjoj večeri slobode. Barni je sada već bio umoran, gladan i frustriran, ali, više od svega, bio je zbunjen. Zašto mu je, do đavola, dala tako očigledno zeleno svetlo, ako nije želela da izađe s njim? A mogla je i da otkaže, da kaže da je umorna ili tako nešto. Bio je gotov da udari pesnicom u portret dr Džona Vorena (1753-1815), kad su naišli Palmer i Lora. „Šta radiš ovde sasvim sam, Barn? Mislila sam da imaš sastanak s Gretom.” ,,I ja sam tako mislio. Ali, izgleda da je dobila bolju ponudu.” „Idemo da prigrizemo nešto. Što nam se ne pridružiš?” ponudio mu je Palmer s iskrenim saosećanjem. „Hajde, hrana je sledeća najbolja stvar posle znaš već čega.” Barni se zahvalno osmehnuo. Dok je ustajao i polazio s njima prema spoljnim vratima, u sebi je zaključio, Kastelano je u pravu. Palmer jeste pristojan momak. Sledećeg trenutka našao se između njih dvoje u poršeu i zujali su prema Džek i Merionovom restoranu, gde je Lora insistirala da Barni poruči gargantuovsku čokoladnu tortu. „Malo hiperglikemije indukovane ugljenim hidratima stvarno poboljšava raspoloženje.” U sebi je bila još više iznervirana nego Barni, koji posle desetak zalogaja već preboleo svoje osećanje prezrene muškosti. Ja moram da živim s tom seksbombom, rekla je sebi – nadam se da mene neće ovako izluđivati.

Vrativši se u predvorje Vanderbilta, Lora je otpravila Palmera s rečima: „Slobodan si do sledeće subote, drugar.” „Prihvatam s indignacijom”, izjavio je Palmer, „ali, telefoniraću ti.” Odlazeći, mahnuo im je i dobacio: „Ćao, doktori.” Lora i Barni su ostali sami. „Hej, Kastelano, hvala ti na ovome. Moj ego je bio prilično anemičan dok se nisi pojavila. Znaš, mislim da je Talbot stvarno dobar momak.” „Aha”, primetila je Lora polazeći prema svojoj sobi. „Verovatno i suviše dobar za mene.”

DEVET

Ako je sinoćnji prijem sa šerijem bio namenjen glačanju kvrgavih, na dragulje nalik ega budućih lekara, beseda dobrodošlice od strane dekana Kortnija Holmsa je očas posla poljuljala nade mnogih od njih.

Zapanjili su se čuvši da čak i najbriljantniji među lekarima (poput samog Holmsa) poseduju tako žalosno malo znanja o bolestima koje obuzimaju organizam čoveka, da su pronašli empirijski lek za samo dvadeset šest njih. Zar im stvarno predstoji najmanje pet sledećih godina ropskog učenja da bi se posle bavili profesijom koja se sastoji od devedeset osam procenata nagađanja?

Novajlije su se, još uvek staklastog pogleda, postrojile u studentskom restoranu u red za podnevnu ovsenu kašu. Lora je prošaputala Barniju da je njen pol obavezuje da sedi s ostale četiri devojke, koje su već zaposele ekskluzivan sto za „izuzetne studente”. Klimnuo je s razumevanjem, osvrnuo se po restoranu, video Beneta Landsmana i odlučio da sedne s nekim koga već poznaje. Nekoliko trenutaka kasnije, pridružio im se i Henk Dvajer, koji je još uvek osećao zbunjenost izazvanu Holmsovim izlaganjem. „Treba li mi da znamo sve te neizlečive bolesti koje je nabrojao? Mislim, za neke od njih nisam nikad ni čuo.” Odgovor je stigao od kolege koji je sedeo sasvim sam na drugom kraju stola. „Kako li su te uopšte primili ovde? Holms je prosto naveo jednu od osnovnih medicinskih misterija – znaš, onu koju su buduća istraživanja – barem moja – predodređena da reše.” Nazalan, snishodljiv glas pripadao je Piteru Vajmenu. „Je l’ ovaj stvaran?” došapnuo je Barni Benetu. „Nadam se da nije”, odvratio je njegov sused. Međutim, Vajmenovo popovanje se nastavilo. „Da li počnem od leukemije i dijabetesa, ili da pretpostavim da znate barem nešto o leukocitima i pankreasu?” „Znam da će od ovog tipa da me zaboli pankreas”, prošaputao je Barni. ,,A odakle tebi tolika silna pamet?” upitao je Henk Vajmena. „Rekao bih, nasleđe, okruženje i učenje”, odvratio je Piter. „Kako se zoveš?” „Piter Vajmen, doktor nauka, Tehnološki institut Masačusets, diplomirao s najvišim ocenama. A ti?” „Henri Z. Dvajer, kveker – napustio bogosloviju.” „Napravio si pravi izbor, Dvajere”, očinski je prokomentarisao Piter. „Nauka je jedina prava religija.” Dvajer je crveneo od besa i Barni je došapnuo Benetu: „Mislim da će pop da zvizne naučnika po gubici.” Dok je Vajmen neumorno naklapao dalje, ostali za stolom su ćutali. Pokušavali su da očvrsnu. Jer, za manje od trideset minuta, trebalo je da počne prvi od četiri stotine pedeset pet predviđenih časova odvratne anatomije. Oni koji su na koledžu uzeli komparativnu anatomiju i secirali žabe i zečeve, pokušavali su da se pretvaraju da je seciranje vrste homo sapiens slična vežba. Ostali su honorarno radili kao pomoćno osoblje po bolnicama i već su viđali

leševe. Ali niko od njih nije nikad u životu zario nož u meso i zasekao ljudsko telo.

Prvo što su osetili bio je zadah. Čak i pre no što su videli redove tela, umotanih u plastiku, poput gomile izduženih džakova s kupusom. „Isuse”, došapnula je Lora Barniju. „Jedva dišem.” „Navići ćemo se već”, promrmljao je. „To je od one stvari koja sprečava raspadanje leševa.” „Paradoksalno je, zar ne”, umešao se Mori Istmen, „da mi, koji želimo da sačuvamo žive, moramo prvo da sačuvamo mrtve.” „Ne lupetaj”, prasnuo je Barni. Bio je previše nervozan za površno ćaskanje. Samoproklamovani naslednik Čehovljevog ogrtača je, nimalo zbunjen, nastavio da filozofira. „Pitam se ko će od nas to da bude. Znate, u svakoj generaciji ima onih koji ne mogu da podnesu ovaj deo. Neki povraćaju ili padaju u nesvest. Čuo sam i za neke koji su izašli iz sale i prekinuli studije medicine.” Umukni već jednom, neprestano je mislio Barni. Svi se pitamo kako ćemo da izdržimo ovo. „Dobar dan, gospodo”, pozdravio ih je proćelavi muškarac u belom mantilu, žurno im prilazeći pošto je upravo ušao u salu kroz dvokrilna vrata na suprotnom zidu. Bio je to profesor Čarls Lubar, njihov vodič kroz čovekov lavirint. „Naročito mi je drago što ću voditi našu ekspediciju kroz misterije ljudskog tela tokom baš ovog od svih semestara, budući da se upravo navršava sto godina otkako je Henri Grej objavio Anatomiju, koja je i dan-danas naš osnovni udžbenik. Radićete po četvoro za svakim stolom. Kartice s imenima su već stavljene. Uzmite svoje instrumente i nađite svoja mesta. Počećemo čim se smestite.” Barni i Lora su se nadali da će biti dodeljeni istom telu. Međutim, nije im bilo suđeno. Barni je brzo našao svoje mesto za obližnjim stolom, dok je Lora otišla u potragu za svojim, dobacivši mu pri tom bespomoćan pogled. „Ne sekiraj se, Kastelano”, rekao je tiho za njom, „biće sve u redu.” Klimnula je glavom jedva primetno i otišla dalje. Barni je zadovoljno ustanovio da je Benet jedan od preostalo dvoje studenata s kojima je delio leš (u stvari, bilo je dobro već to što ih je bilo troje, pošto je za svim ostalim stolovima stajao po kvartet anatoma). Klimnuo je glavom nad obličjem jetkog mirisa koje je (prema kartici okačenoj za stopalo) predstavljalo telo pedesetšestogodišnjeg muškarca podleglog izlivu krvi u mozak. Jedan od kolega za susednim stolom je proučio karticu na njihovom telu i primetio: „Narode, mislim da baš i nismo imali sreće – rak. Mora biti da su mu

creva kao smetlište.” Njegovu opasku dočekali su neodobravajući pogledi Barnija i Beneta. „Hej”, pobunio se, pravdajući se, „malo sam nervozan, to je sve. Zaboravite šta sam rekao, u redu?” ,,U redu je”, rekao je Barni. Benet je klimanjem glave potvrdio da se slaže. Treći član njihovog tima bila je oniža devojka s naočarima, kovrdžave kose, za koju je Barni zaključio da mora da je Alison Redmond (Lora mu je već pričala o sićušnoj genijalki s Brin Mora, iz Sent Luisa). Stigla je baš kad je profesor Lubar počinjao svoju tradicionalnu propoved. „Pre svega, hoću da svi dobro pogledate opis osobe koju valja da secirate. Verovatnoća gotovo da i ne postoji, ali ako vam se makar učini da je posredi neko koga ste poznavali, molim vas da se ne ustručavate da tražite da budete premešteni za drugi sto...” Bože, pomislio je Barni, to mi nikad nije palo na pamet. Neko koga znam – to bi bilo stvarno groteskno. Na to mu je umom proletela užasavajuća, iracionalna fantazija. Šta da je ovo moj otac! ,,U redu, gospodo”, nastavio je Lubar, „hoću da vam još nešto bude jasno kao dan, da ne bi bilo nesporazuma. Tela koja se nalaze pred vama bila su jednom ljudska bića koja su živela, disala i osećala. Ti ljudi su bili dovoljno velikodušni da zaveštaju svoja tela nauci kako bi, čak i u smrti, mogli da služe čovečanstvu. Želim da se prema njima ponašate s poštovanjem. Vidim li bilo kakvu grubost ili izmotavanje, krivac će biti izbačen sa svih mojih časova. Da li je to jasno?” Začuo se žamor odobravanja. Nastavio je dalje, sad već manje upozoravajućim tonom: „Svaki anatom ima svoju vlastitu zamisao u pogledu toga odakle da počne proučavanje ljudskog tela. Neki počinju s najbolje poznatom oblašću – epidermom ili površinskim epitelom – odakle polako napreduju kroz kožu, sloj po sloj. Međutim, ja verujem da valja početi od srca stvari.” Pokretom ruke ih je pozvao da se okupe oko stola u prednjem redu, gde je ležalo telo muškarca na kome su širok, sivkast grudni koš i abdomen bili ogoljeni. Lice i vrat su ostali prekriveni platnom, odajući utisak kao da je „Džordž” (kako je profesor odabrao da ga nazove) naručio večnu masažu lica. Neki od posmatrača su napola očekivali – i pribojavali se – da će mrtav čovek iznenada da vrisne od bola – jer je Lubar držao skalpel neposredno iznad njegovog vrata, spreman da napadne. Ruka mu se kretala brzo, probadajući telo vratnim rezom, oko pola inča duboko. Poput konduktera na železnici, redom je nabrajao imena stanica kroz koje je prolazio njegov instrument: „epiderm, dermis, subkutana mast, površinski omotač, dubinski omotač, mišić...” Najzad je spoljni zid mekog tkiva bio probijen. Usmerio je skalpel naniže, pokretom koji je „raskopčao” kožu – koja je bila kruta kao voštani papir. Predavač je načas zastao da udahne vazduh. Zatim je iz kožnog kovčežića, koji je izgledao kao kolekcija finih drvodeljskih alatki, Lubar izvukao oštar reckasti nož i zario ga u rez koji je

napravio na vrhu grudne kosti. Posmatrači su se na zvuk struganja trgli, kao da neko testerom otvara njihov vlastiti grudni koš. Ne prestajući da seče sternum, profesor je ponovo krenuo s automatskim nabrajanjem: „manubruim, ksifoidni proces, interkostalni mišići, toracični nervi...” Grudni koš se potom s praskom otvorio, poput polomljenog oraha, ogolivši onaj skriveni motor koji pokreće ljudski život: srce. I plućna krila među kojima počiva. Studenti su se nagnuli da bolje vide. Tog trenutka, začuo se zvuk kao da se izduvava balon – zvuk tela koje je padalo na pod. Sve oči su se okrenule prema prvoj žrtvi njihovog medicinskog obrazovanja. Opružen na podu, izgledajući belji od leša na stolu, ležao je Mori Istmen. Barni se prignuo, ne bi li vratio svog saborca u život. Odozgo je začuo Lubarov nimalo uznemiren komentar: „Ne brinite, dešava se svake godine. Ako još diše, iznesite ga napolje, neka udahne malo svežeg vazduha. Ako ne diše, stavite ga sto i seciraćemo ga.” Dok su Barni i mišićavi kolega po imenu Tom teglili Morija ka izlazu iz sale, ovaj je već počeo da dolazi sebi. „Ne, ne”, bunio se slabašno, „nosite me nazad. Mora biti da je od nečega što sam jutros jeo...” Barni je bez reči pogledao u Toma, kao da je hteo mu kaže: „Daj da ga samo osovimo na noge.” Čim je Mori povratio kakvu-takvu stabilnost, ostavili su ga i trkom se vratili da posmatraju demonstraciju. Lubar ih je poveo na brzu šetnju grudnom dupljom – veliki krvni sudovi srca, timusna žlezda, jednjak, grane simpatičkih nerava, vagus nerv – jedna od najdužih „strujnih” žica koja se proteže od glave, pa sve dole do bubrega. Što se studenata tiče, bilo je to kao da gledaju izbledele fotografije organa koje su do tada viđali samo na živopisnim ilustracijama u boji. Sve što je ranije bilo crveno i ružičasto i purpurno, sada je imalo samo blede nijanse sivog. Iznenada je Lubar prekinuo svoje komentarisanje i upitao: „Šta ovde ne valja?” Prelazio je pogledom s jednog lica na drugo, dok su se studenti trudil i da ne sretnu njegov pogled. Naposletku je bio primoran da odredi dobrovoljca. „Vi.” Pokazao je na jedinog učenika koji je, izgleda, bio suviše učtiv da bi odvratio pogled. „Šta nije u redu s ovim našim nesrećnim Džordžem?” Henk Dvajer je počeo da zamuckuje. „ Ja – ja ne razumem, gospodine. Hoću da kažem, ništa nije u redu s njim – njegov organizam uopšte ne funkcioniše – hoću da kažem, on je mrtav.” Tu i tamo začuo se prigušen kikot. Ne kao znak ismevanja, već olakšanja što se ne nalaze na Henkovom mestu. Svi su znali da bi izvalili manje-više istu glupost. Lubar, međutim, nije rekao da je odgovor pogrešan. „Da”, nastavio je bez tračka ironije, „rekao bih da je, pre svega, to posredi. Ali, da li ste opazili bilo šta neobično, gospodine...” „Dvajer, gospodine.” „Dakle, gospodine Dvajer, da li ste primetili da je ovaj džentlmen u času smrti imao samo četrdeset četiri godine? Šta mislite, šta ga je dovelo do tako prekog kraja? Da li vama ova pluća izgledaju normalno?”

Dvajer se nagnuo napred i pogledao izbliza. Miris formalina iz tolike blizine izazivao je mučninu. Međutim, video je ono što je trebalo da vidi. „Njegova pluća su prilično smežurana – i izgledaju strašno crna...” „Što znači da je bio ili rudar – ili pušač koji teško da je ikad gasio cigaretu. To crnilo je ugljenik. Primećujete li još nešto, gospodine Dvajer?” „Na levom plućnom krilu nalazi se grudva – i sva je nekako bela i ljigava.” „Kao slez, moglo bi se reći”, dodao je Lubar, napravivši jedva primetnu grimasu. „Kad dođete na patologiju, ustanovićete da ti momci uvek pričaju u metaforama koje imaju veze s hranom. U svakom slučaju, vidljiv je i biber-so efekat na drugom plućnom krilu. Slez je primarni karcinom. Zrnca soli su metastaze – novonastale kolonije glavnog maligniteta. Stoga, ako bilo ko od vas želi da izvrši polagano samoubistvo, može da otpućka svoj put do nebesa još vrlo mlad – kao što je uradio ovaj čovek.” Studenti su u horu zažamorili oko Džordžovog odra. Valjda neće grom u koprive, pomislili su neki, još uvek ne sasvim ubeđeni u svoju smrtnost (kao ni u istinitost izveštaja Američkog društva za borbu protiv raka). Pušim dve do tri cigarete na dana – osim, možda, kad spremam ispit. ,,U redu”, rekao je profesor, „sad možete da odete i otvorite svoja srca tamo na stolovima.”

„Kako ćemo da ga zovemo?” upitao je Barni dok je, zajedno sa svojim partnerima, nervozno skidao pokrov s mrtvog tela. „Kako bi bilo da se zove Leonardo?” predložila je Alison Redmond. „Mislim, da Vinčijevi anatomski prikazi nisu ništa lošiji od onih u Greju – a potiču još iz 1487. Štaviše, on je bio pionir u primeni senčenja kojim se postizao efekat trodimenzionalnosti.” „Nije loše”, složio se Benet. „Što se mene tiče, može Leonardo. Ti crteži su veličanstveni. A u njegovo vreme, seciranje verovatno nije bilo ni dozvoljeno.” „Naravno da je italijanska renesansa predstavljala redak izuzetak”, nastavila je Alison sa svojim predavanjem. ,,Leonardo je čak sam secirao jedno telo 1506, verovatno zahvaljujući svom prijatelju, profesoru Markantoniju de la Tore...” „Dobro, de, Alison”, prekinuo ju je Barni, ne bi li stavio podvesku na njeno verbalno krvoliptanje. „Shvatili smo poentu. Sad bi trebalo da pređemo na konkretne stvari. Ko hoće da zaseče prvi?” Prijavili su se i Alison i Benet. „Pa, i ja bih voleo da budem prvi”, rekao je Barni, „ali zašto da ne prepustimo prvenstvo dami?” „Nemoj tu da mi izigravaš viteza, Livingstone”, odbrusila mu je Alison, s neskrivenom odbojnošću. „Sposobna sam kao bilo koji muškarac, inače ne bih bila ovde.” „Nisam ni za trenutak posumnjao u to”, odvratio je Barni. ,,U tom slučaju, hajde da vučemo slamčice.” „Zvuči pošteno”, prokomentarisao je Benet. „Samo, odakle nam slamčice?”

„Možemo da upotrebimo nekoliko mojih cigareta”, rekla je Alison, vadeći iz džepa polupraznu kutiju goloaza. „Bolje i to nego da ih popušiš”, prokomentarisao je sarkastično Barni. „Moje telo, moja stvar”, odbrusila je. „Da, da, naravno”, rekao je Barni, neubedljivo se izvinjavajući. Prekinuo ih je glas profesora Lubara. „Molim vas, obratite pažnju na to kako držim skalpel.” Držao ga je poput gudala za čelo i okrenuo dlan prema dole, pokretom koji su svi nastojali da imitiraju. „Pokušajte da zađete pod kožu pod uglom od devedeset stepeni. Ne odugovlačite, ali budite lake ruke, jer želim da usput proučavamo slojeve kože, subkutane masnoće, fascije i mišiće. Prema tome, samo zasecite pri vrhu pektoralis majora.” Barni, koji je izvukao pobedničku cigaretu, imitirao je Lubarov zahvat što je bolje mogao. Upravo je skupio hrabrost da napravi rez, kad je Alison upitala: „Hoćeš li da pogledaš u knjigu pre no što zasečeš?” „Ne, hvala, ja sam bivši sportista. Mi svi dobro znamo gde su ‘pekovi’47.” Sad su već sve troje osećali napetost. „Okej, Barni”, došapnuo mu je Benet, mučno ga hrabreći. „Kreni.” Barni je oklevao jedan milisekund. Sve dok nije shvatio da su se mnogi od kolega već latili tog zadatka. Odista, za susednim stolom je video Henka Dvajera kako se krsti i potom hitro ponire skalpelom naniže. Želeo je da odvrati pogled, ali, opet, znao je da ga Alison netremice posmatra. Spustio je ruku i zasekao Leonardovo kao pergament suvo tkivo, neposredno ispod vrata. Činilo mu se kao da seče hrskavu jesenju jabuku. Nije bilo krvi. Na neki način, tako je bilo lakše. Doprinosilo je da Leonardo manje liči na živog čoveka – a više na voštani faksimil života. „Odlično, Barni”, promrmljao je Benet Landsman u trenutku kad je Alison, na vlastitu inicijativu, posegla preko stola i počela da razmiče kožu uz pomoć hirurške pincete. „Bože”, gunđala je ispod glasa, „ovo je najsporiji sto u sali. Mrdnite malo, vas dvojica. Oni preko su već stigli do mišića.” Benet je bacio pogled na desno i potom brzo ispravio svoju partnerku. „Smiri hormone, Alison, te k su na aksilarnoj fasciji.” „Otkud si tako siguran?” izazvala ga je iznenađenim tonom, koji kao da je insinuirao da je Benet uradio nešto podlo – recimo, već ranije pohađao časove anatomije. Međutim, on je u znak odgovora prosto podigao njihovu anatomsku bibliju i rekao, glasom slatkim kao med: „Sve to piše ovde kod dr Greja, gospoja.” Osećajući da bi bilo pametno da održi mir u kući, Barni je pružio skalpel i rekao: „Evo, Alison, ti seci. Ben i ja ćemo samo da hvatamo beleške.” Uzela je nož i bez ijedne reči više počela seciranje, s umešnošću i brzinom na kojoj bi joj pozavideo i iskusan hirurg.

47

Pektoralis major je veliki lepezasti grudni mišić. Prim. prev.

„Gospode, Barni, ala bazdiš.” Tri sata kasnije, anatomi su, emocionalno i fizički iscrpljeni, vukući noge izlazili iz sale. „Ruku na srce, Kastelano, ni ti baš ne mirišeš kao ruža.” „Znam. Volela bih da nađem neku dovoljno veliku mašinu za veš i provrtim se u njoj sat ili dva.” „Hvala Bogu na ovom mirisu”, priznao je. „Zveknuo me je pravo u mozak, tako da jedva da sam primećivao da tranžiram nečije telo.” U tom času, otvorila su se vrata susedne sale i odatle je izašla druga grupa brucoša, takođe sa svog prvog časa. Među njima je bila Greta Andersen. „Hej, Kastelano”, prošaputao je Barni, „da li si možda pitala Gretu zašto se nije pojavila?” „Nisam. Nije bila tu kad sam se vratila i otišla sam pravo na spavanje.” ,,Oh”, rekao je Barni, ponovo proživljavajući svoje razočaranje. „Zaboravila je, valjda, ili tako nešto. Uostalom, pitaću je sam.” „Iskreno, mislim da bi trebalo da je se kloniš”, upozorila ga je Lora. „Kao što je rekla moja majka kad sam imala pet godina i htela da pipnem vrelu ringlu: ‘Cuidado, te quemaras.’48” „Ne brini”, odvratio je samozadovoljno. „Ja sam previše kul da bih se opekao.” Predmet njihove rasprave im se tog trenutka pridružio. „Ćao, Barni”, rekla je lepršavo Greta. „Kako ste se slagali ti i tvoje telo?” Sranje, zar ova devojka ne može da izgovori baš ništa što nema seksualnu konotaciju? „Dobro, bez brige”, odgovorio je Barni. I dodao, što je ležernije mogao: „Ja – ovaj – mimoišli smo se sinoć.” „Joj, da, Barni, stvarno mi je žao što nisam stigla da se nađem s tobom. Ali taj profesor me je – pa, ‘presreo’ je valjda nabolji izraz za to...” Presreo ili povalio? pomislio je Barni u sebi. „... i kad sam se vratila u sobu, imala sam strahovitu glavobolju. Pokušala sam da te pozovem...” „Nema veze”, odvratio je. „Dogovorićemo se za neki drugi put, to je sve.” „Što pre, to bolje”, odvratila je izazivački Greta. Ali, više nije mogla da odugovlači. Jer, profesor Robinson, njen profesor anatomije, prolazio je pored njih i ona se iznenada prisetila nekih pitanja koja je zaboravila da mu postavi. Izvinila se i odlepršala niz hodnik, a Barnijeve oči su kao opčinjene pratile pokrete njenih sedalnih mišića. Videći ga kako gleda za Gretom, Lora se našalila: „Mislim da ti formalin ušao u mozak. Hajde lepo da skinemo sa sebe ove smrdljive stvari i istuširamo se, važi?” Barni je još uvek bio potpuno pometen. „Hriste, šta bih dao da mogu da vidim Gretu pod tušem.” 48

Špan. ,,Pazi. opeći ćeš se” Prim prev.

„Okej, Livingstone”, odvratila je sarkastično Lora, „uslikaću je polaroidom i poklonicu ti fotografije za Božić.”

Barni je odrastao s religijskom verom u nepogrešivu efikasnost sapuna pod nazivom Pojas za spašavanje. Međutim, prokletstvo, ribao se već valjda više od petnaest minuta, i umesto da mu telo zamiriše na Pojas za spašavanje, njegov sapun je počeo da miriše na formalin! „Ima da ostanem ovde zauvek”, požalio se poluglasno. „Kao Sofoklov Filoktet”, rekao je glas iz susedne tuš-kabine. „Objasni neshvatljivu referencu”, viknuo je Barni, željan da skrene misli sa svog zadaha. „Iznenađuješ me, Barn, mislio sam da klasičnu mitologiju znaš u prste”, odvratio je Mori Istmen. „Filoktet je bio grčki junak iz trojanskog rata koji je imao ranu koja je tako zaudarala da je njegovim drugovima to bilo nepodnošljivo, pa su ga stoga odveli i ostavili na nekom pustom ostrvu. Međutim, onda im je neki veliki prorok rekao da bez Filokteta – sve onako smrdljivog – nikad neće uspeti da zauzmu Troju. Zato su ga doveli nazad. Dobra aluzija, zar ne?” „Baš i nije, Mori – pošto ovde trenutno svi zaudaraju.” Našavši se ponovo u sobi, Barni je pogurao u sanduk sve što je skinuo sa sebe, rešen da na časove anatomije, što je duže moguće, odlazi u istoj garderobi. Međutim, mada je obukao potpuno čistu odeću i pažljivo oprao kosu, miris formalina se zadržao, lebdeći oko njega kao zloćudni oreol. Zadah je imao paradoksalan efekat udruživanja brucoša – iz prostog razloga što su u restoranu svi ostali nastojali da sednu što dalje od njih. „Koliko od svega onoga valja da upamtimo?” pitao je Henk Dvajer. „Mislim, mislite li da je dovoljno da uspevamo da raspoznajemo glavne grupe mišića?” „Dvajere, ovo nije dečiji vrtić. Moraš da znaš baš svaki od tri stotine naziva mišića, njihovo poreklo, insercija, dejstvo. Da i ne pominjem dve stotine pedeset ligamenata, dve stotine osam kostiju...” „Jebote, Vajmene”, zarežao je Barni, „nismo raspoloženi da slušamo kako pričaš koliko smo glupi. Ne začepiš li, odnećemo te u salu i secirati vežbe radi.” Barni je naterao sebe da uči skoro do jedanaest. Zatim je telefonirao u žensko krilo, da proveri da li bi se Greta dala nagovoriti da odu i popiju šolju kafe. Javila se Lora. „Ćao, Kastelano, mogu li da dobijem Gretu?” „Ako je nađeš. Nisam je videla još od pre ručka. Da li da joj ostavim poruku da ju je zvao njen napaljeni obožavalac?” „Nemoj, mora da ih ima bar još hiljadu. Idem dole da prigrizem nešto i onda odoh na spavanje. Hoćeš li da odemo na kafu ili tako nešto?” „Prekasno, Barn. Maločas sam oprala kosu. Ali, dirnuta sam što si me se uopšte setio.” Iznenada promenivši temu, upitala je: „Kako ide učenje?”

„Do sada je prosto k’o pasulj – samo bubanje, ništa više. Hoću li ja stvarno da budem bolji lekar budem li naizust znao naziv svakog mikronskog delića ljudskog tela? Svaka budala može da nauči napamet ove gluposti.” „Zato ima tako mnogo budalastih lekara, Barn – oni znaju imena svega i značenje ničega. Kako sam čula, naredne dve godine nećemo videti pravog bolesnika.” „Ispravka, Kastelano. Nađimo se ujutru na doručku i videćeš pravi beznadežan slučaj.” Barni joj je poželeo laku noć i sišao stepeništem do automata za slatkiše, spiskavši osamdeset centi na razne čokoladice. Klateći se s noge na nogu hodnikom prema svojoj ćeliji, začuo je zvuk kucanja na mašini. To je mogla da bude samo jedna osoba – umetnički raspoloženi Mori, čija su vrata bila otvorena kako bi prolaznicima omogućila da bace pogled na umetnika u poslu. Prolazeći pored tih vrata, Barni se pretvarao da je duboko zamišljen. Međutim, nije uspeo da pobegne. ,,Livingstone!” ,,O, zdravo, Mor. Baš sam krenuo na spavanje. Današnji dan me je stvarno smrvio...” „Emocionalno te je iscedio?” „Apsolutno.” „Istraumirao?” „Rekao bih da jeste.” ,,A ipak si duboko dirnut tim prvim susretom s mrtvim telom.” „Da budem iskren, preferiram susrete sa živim telima.” „Hej, ta ti je dobra. Ta ti je stvarno dobra.” Mori je počeo grozničavo da lupa po pisaćoj mašini i Barni je pokušao da se neopaženo izvuče iz sobe. ,,Livingstone – ne možeš sad da odeš!” ,,A zašto, Mor?” „Moraš da vidiš kako stvarno izgleda prvi dan na Medicinskom fakultetu.” „Je l’ ti to ozbiljno? A gde, kog đavola, misliš da sam danas bio?” „Daj, moraš da vidiš kako sam snažno opisao sav taj Sturm und Drang.49” lzvadio je svežanj žućkastih stranica, moleći svog posetioca da ih uzme. Barniju nije bilo ni do čega osim do spavanja. Ipak, opazio je u Morijevom glasu nagoveštaj panike. „Okej”, kapitulirao je, skljokavši se na neuredan Morijev krevet. „Da vidim kako umetnost može da preobrazi život.” Spustio je pored sebe svoju zbirku kaloričnih delikatesa. „Hej, super”, primetio je Mori veselo, uzevši jednu čokoladicu i počevši da kida papir s nje. Zatim se okrenuo prema Barniju i punih usta ga upitao: „Ne ljutiš se, je l’ da, Livingstone? Toliko sam se udubio u pisanje da nisam otišao na večeru.” 49

Period u nemačkoj književnosti potkraj 18. veka, nazvan po istoimenoj drami FM. Klingera (1776). Gl. karakteristike su povratak izvornoj prirodi, nesputanost u izražavanju osećanja i strasti. Prim prev.

Barni je počeo da čita. Mori je uhvatio osećanja, strah i drhtanje, žmarce koji vas podilaze dok gledate kako pred vašim očima, na svetlost dana dospevaju sve misterije ljudskog tela. Ubacio je čak i malo humora – studenta koji pada u nesvest i saosećajnog pripovedača koji mu pritrčava u pomoć i vraća ga u život. Međutim, u svemu tome mu je zasmetala ne baš suptilna transpozicija likova. Mori je bio onaj koji je s ogromnim uzbuđenjem posmatrao šta radi Lubar, dok je osetljivi student koji je izgubio svest bio niko drugi do Barni! Mori se nagnuo nad njim, s čudnom grimasom na licu. „Dobro je, zar ne?” Barni se osetio pomalo nelagodno. Zašto je ovaj momak izvrnuo istinu? „Ovo što piše na ovim stranicama, Mori. Nisi bio baš eksplicitan u vezi s grudnom dupljom...” „Ovo je književnost, pobogu. Namenjena prosečnom čitaocu.” „Znam. Ali, nekako mi se čini da prosečan čitalac iz ovoga ne može da stekne utisak da si bacio i jedan jedini pogled...” „Pogledao sam”, pobunio se, gotovo grozničavo. „Otkud onda da nisi ni opisao prokleto srce? Čak bi i književna elita uživala u tome.” ,,Livingstone, postaješ sve veći gnjavator.” Barni je pustio da ova primedba prođe negde iznad njegove glave, poput boksera koji se saginje da bi izbegao udarac. „Slušaj, Istmene, hoću da mi odgovoriš, bez vrdanja. Da li si se vratio za svoj sto kasnije, nakon što... što ti je pozlilo?” „Na šta ciljaš?” odgovorio je nelagodno Mori. „Pitam, gde si bio tokom ostatka časa anatomije?” Morijeve oči poprimile su izgled uplašene sove. „Ne razumeš, Livingstone. Svi su se smejali. Čak si se i ti smejao zajedno s ostalima.” ,,S kojim ostalima?” „Čuo si ih. Cela grupa mi se rugala.” Zebnja u Barniju narastala je velikom brzinom. Primakao se Moriju i blago ga upitao: „Da li bi želeo da porazgovaramo o onome što te muči?” „Jebi se, Livingstone, ti nisi moj psihijatar!” „Mori, odlaziš li kod psihijatra?” „To nije tvoj problem – gubi se napolje odavde i ostavi me samog.” Zario je lice u dlanove i počeo da jeca. Barni je isuviše dobro shvatao da je ovo zapravo bila molba da ne odlazi. Ipak, znao je i da je Moriju potrebno da bez odlaganja dobije pomoć. „Otići ću ako je to ono što želiš”, rekao je meko. „Ali, mislim da bi u tom slučaju trebalo da se javiš u studentski dispanzer.” „Ne mogu”, odvratio je Mori uz maničan kikot. „Moj otac ne veruje u psihijatre.” „Otkud to?” „On je psihijatar.” A zatim je, onako iznebuha, izgovorio: „Moj otac me mrzi, ne može očima da me vidi.”

„Zašto?” upitao je naoko mirno Barni, istovremeno očajnički osećajući nedostatak terapeutske veštine. „Zato što sam ubio svoju majku”, odvratio je Mori ravnim glasom. ,,Oh!” bilo je sve što je Barni uspeo da kaže na to. „Ne zapravo”, objasnio je Mori, „hoću da kažem, imao sam samo dve godine kad se nagutala pilula i umrla. Ali, moj otac smatra da sam ja kriv za to.” Barni je znao da više nema vremena za gubljenje. „Vidi, moram časkom u klozet. Odmah se vraćam.” Dok je Barni izlazio, Morijev ton je odjednom postao preteći. „Bilo bi dobro da se vratiš što pre.” Na kraju hodnika, pored stepeništa, nalazio se telefon. Barni je bio bez daha od trčanja kad je konačno zatražio da ga povežu s studentskim dispanzerom. Dr Rubin je bio dežurni. Glas mu je zvučao mirno i ohrabrujuće, tako da je Barni na brzinu rekao osnovne detalje o lošem stanju svog prijatelja. „Šta da radim?” upitao je zadihano. „Predlažem da siđete dole, pa da nastavimo razgovor”, odvratio je lekar. „Ali, zar ne mogu da ga ostavim s vama? Hoću da kažem, imam mnogo da učim i...” „Molim vas, Livingstone”, odvratio je saosećajno lekar, „ne morate više da mi pričate bajku o ‘svom prijatelju’. Nije to ništa čega bi trebalo da se stidite. Večeras me je posetilo već nekoliko vaših kolega, s istim... problemima.” „Ne, ne, doktore. Ne shvatate.” „Ali, shvatam, zaista shvatam”, insistirao je medicinar. „Da li bi vam više odgovaralo da se ja popnem gore, kod vas?” ,,U redu”, predao se Barni. „Možemo li da se nađemo na trećem spratu, pored stepeništa – što pre?” Rubin se složio. Barni je okačio slušalicu i, osećajući kako ga stiže napetost proteklog sata, polako se vratio u Morijevu sobu. Bila je prazna. A prozor je bio otvoren.

DESET

Barni je bio zapanjen efikasnošću koja je usledila. I jezivim odsustvom buke. Nije bilo panike, sirena, vike. Nije bilo ničega što bi privuklo pažnju. Istrčavši iz Morijeve sobe, u hodniku se skoro sudario s doktorom Rubinom. Posle objašnjenja koje nije potrajalo više od delića sekunde, lekar je naredio Barniju da pozove univerzitetsko obezbeđenje, a potom uzme nekoliko ćebadi i dođe dole, u dvorište. Barni je reagovao toliko grozničavo da je imao osećaj kao da sudeluje u filmu koji se premotava: telefonirao je, strgao posteljinu s Morijevog kreveta, sjurio se niz stepenice vukući čaršave i ćebad i

što je brže mogao otrčao do onog dela dvorišta iznad koga se nalazio Morijev prozor. Čuo je stenjanje. Mori je bio živ. Ali, kako živ? Prilazeći, video je svog kolegu kako gotovo nepokretno leži na zemlji. „Brzo, pomozi mi”, zaštektao je lekar. „Drži mu glavu – tako, da bude u ravni. Ne želimo da izazovemo frakturu pršljena, ako je već nema.” „Kako mu je?” upitao je Barni, klekavši na zemlju da bi pažljivo pridržao Morijevu glavu, nadajući se da lupanje njegovog srca neće učiniti da mu zadrhte ruke. „Klasičan slučaj skoka”, prokomentarisao je mirno Rubin. „Fraktura peta i lumbalnog dela, to je sigurno.” Obasjao je Morijeve oči svetlošću iz baterijske lampe i potom dodao: „Ne bih rekao da je došlo do ispadanja.” „Šta to znači?” „Mislim da mu je moždano stablo u redu. Nema vidljivog neurološkog oštećenja. Ovo je jedan prokleto srećan momak.” Može i tako da se gleda na to, pomislio je Barni u sebi. Mori je odjednom počeo snažno da se trese. Barni ga je brzo ušuškao u ćebad. „Livingstone, da li si to ti?” upitao je, tonom koji je zvučao kao da mu svaki slog zadaje bol. „Jesam, jesam, smiri se, Mori. Sve će da bude u redu.” „Sranje”, dahnuo je njegov povređeni kolega. „Otac će da mi priredi pravi pakao zbog ovoga. Verovatno će reći da ništa ne umem da uradim kako treba.” Usledio je zvuk koji kao da je dolazio s ničije zemlje između smeha i plača. Zatim je ponovo zastenjao. „Mnogo ga boli”, molećivo se obratio Barni lekaru. „Zar ne možete da mu date injekciju ili tako nešto?” „Ne, to bi umrtvilo celokupan senzorni aparat. Mora da bude što je moguće više lucidan, kako bismo mogli da utvrdimo razmere oštećenja.” Pojavila su se trepćuća svetla. Univerzitetsko obezbeđenje i hitna pomoć materijalizovali su se gotovo istovremeno. Barni čak nije čuo zvuk motora. Oko Morija se u roku od nekoliko trenutaka našlo šestoro ljudi, koji su između sebe razgovarali šapatom, natprirodno mirnim glasovima. Barni je osetio da se ovakva scena odigravala već mnogo puta ranije i da su oni toliko dobro znali svoje uloge da nije bilo potrebe ni za kakvim dijalozima. Bolničari su stavili udlagu na Morijev vrat, kako bi mu zaštitila kičmu i upravo su se spremali da ga smeste na nosila, kad se pojavio dekan Holms. Njegovo lice, koje se pojavljivalo i nestajalo na trepćućim svetlima ambulatnih kola, delovalo je gotovo sablasno. Holms je klekao na zemlju da bi pogledao Morija, a pomoću pozajmljene penkalo-lampe uverio se da nema povreda lobanje. Lako je klimnuo glavom, što je predstavljalo dozvolu da se pacijent preveze u bolnicu. Dok su ga unosili u ambulantna kola, Mori je slabašno uzviknuo: „Livingstone, tu si?” „Tu sam, Mori.”

„Moje stranice. Molim te, pobrini se za moje stranice.” „Hoću, sigurno. Ništa ne brini.” Vrata ambulantnih kola su se bešumno zatvorila i trenutak kasnije nestala u noći. Sada su na travnjaku ostali samo njih trojica. Svi prozori Vanderbilt Hola bili su u mraku. Barni je bacio pogled na svetleće kazaljke svog sata. Bilo je tri i četrdeset pet izjutra. Nije znao šta da radi. Osećao je, na neki način, da mu je potrebna njihova dozvola da bi se vratio u svoju sobu. Ostao je, tako, da stoji, poput isrpljenog ali poslušnog vojnika koji čeka da njegovi pretpostavljeni oficiri završe razgovor. Tu i tamo, do njega je dopirala po neka reč. „Istmen... znam mu oca... briljantan stručnjak... srediće sve.” Naposletku je Rubin klimnuo glavom, okrenuo se na peti i otišao da odradi poslednje časove svog dežurstva u dispanzeru studentskog doma. Postojala je velika verovatnoća da ga čeka još poziva u pomoć. Holms je prišao Barniju. „Oprostite, nisam čuo kako se zovete.” „Livingston, gospodine, prva godina. Živim nekoliko soba od Morijeve. To jest... od sobe koja je bila Morijeva.” Dekan je klimnuo glavom. ,,Livingstone, želim da znate da vas, čak i kao budućeg lekara, etika obavezuje na ovo ne pominjete nikome.” „Razume se, gospodine.” „Mislim, baš nikome, čak ni u poverljivom razgovoru s najbližim prijateljima. To je jedan od težih aspekata naše profesije. Uz to, ovo je stvar koja bi mogla da ima uznemiravajuće reperkusije po vaše kolege. Siguran sam da razumete šta hoću da kažem.” Barni je klimnuo glavom, što od umora, što u znak da se slaže s njim. „Ali, gospodine, pre ili kasnije će ljudi da primete da Mori više nije ovde.” „Ja ću se već pobrinuti za to. Izdaću kratko obaveštenje – otprilike, da je morao da ode zbog bolesti u porodici.” „Da, gospodine. Dozvoljavate li da sad odem? Jako je kasno i...” „Naravno – Livingston, beše?” „Da, gospodine.” „Koliko sam shvatio doktora Rubina, večeras ste se sjajno pokazali. Cenim to, a siguran sam da će i Istmen umeti da ceni.” „Znate, Mori je dobar dečko. Možda malo preosetljiv, ali...” „Mislio sam na doktora Istmena – njegovog oca.” ,,Oh. Da, gospodine. Laku noć, gospodine.” Barni jedva da je odmakao pet koraka, kad ga je dekan zaustavio. „Ovaj, Livingstone.” Barni je stao i okrenuo se. „Da, gospodine?” „O kojim je to stranicama govorio mladi Istmen?” Barni je oklevao, a zatim ljutito odlučio da bi bar nešto od Morija Istmena trebalo da ostane samo Morijevo. „Ne znam, gospodine. Valjda je buncao ili tako nešto.”

Dekan Holms je klimnuo glavom, što je Barni protumačio kao dozvolu da ode. Umornim korakom, uputio se natrag u spavaonicu. Prolazeći pored Morijeve sobe, Barni je primetio da su vrata još uvek otškrinuta. Upalio je svetlo i ušao unutra. U portabl pisaćoj mašini nalazila se do pola otkucana strana. Barni se prignuo i pročitao je. Misli pripovedača posle prvog dana studija medicine: Bio je to naš prvi susret s predstavnikom Drugog Sveta. Čudno, ali pogledavši unutra, ustanovili smo da je sve tu. Ništa nije nedostajalo. Šta, onda, odnosi Smrt? Pragmatični naučnici bi prosto rekli, električne impulse; religiozni ljudi bi mogli reći, sveti duh. Ja sam humanista i ono što sam danas video shvatio sam kao odsustvo čovekove duše. Kuda li je otišla? Barni je pokupio desetak strana „knjige” svog kolege, ugasio svetlo i tužno se uputio prema svojoj sobi. Osećao je očajničku potrebu da isključi sopstvene misli. „Hriste, Livingstone, jesi li bolestan? Izgledaš kao da si probdeo celu noć.” ,,I jesam probdeo celu noć”, odvratio je promuklo Barni, nastojeći da koordinira pokrete leve i desne ruke, kako bi se marmelada našla na kifli, a ne pored nje. Na njegovom poslužavniku nalazile su se tri šolje crne kafe. „Mogu li da sednem, ili je ovaj sto samo za štrebere?” „Sedi, Kastelano, sedi.” Lora je sela preko puta njega, dobujući prstima po stolu. „Dakle, nameravaš li da mi kažeš šta se desilo, ili...? „Učio sam o epitelnom tkivu i bilo je toliko uzbudljivo da sam se zaneo. Dok sam se okrenuo, svanulo je.” Lora je pružila ruku, eksproprisala jednu od njegovih šolja s kafom i odsekla: „Gluposti. Vrlo dobro znam šta se stvarno dogodilo.” Barnijevi napola spušteni kapci su se odjednom sasvim otvorili. „Znaš?” Klimnula je potvrdno glavom, smeškajući se. „Imao si neočekivan romantični susret. Ko je bila srećnica, Livingstone – bolničarka?” „Slušaj, Lora, pitam li ja tebe o tvom seksualnom životu?” „Da. I obično ti sve kažem.” ,,E, pa, ovo je drugačije. Dao sam neku vrstu lekarske zakletve. Molim te, ne navaljuj.” Žudeo je da podeli s njom osećanja bola i zbunjenosti koja su ga mučila. Međutim, nije se usuđivao da pogazi reč. Ne iz straha od Holmsa, već iz poštovanja prema Hipokratu. Srknuo je svoju kafu i tiho zavapio: „Bože, ala je grozna!” „Po mom mišljenju”, zaključila je bezbrižno Lora, „ti i Greta ste se konačno našli na istoj talasnoj dužini.” Barni se prisilio na umoran osmeh. „Otkud ti to?”

„Deduktivna logika, Barn. Greta se vratila tek posle dva, a ti izgledaš kao razmešten krevet. Mislim, nisi se ni obrijao.” „Nisam?” Opipao je obraz. „Hvala ti, Lora, stvarno nisam primetio. Hoćeš da mi učiniš uslugu pre no što me ostaviš na miru?” „Dabome.” „Donesi mi šolju kafe, umesto one koju si mi ukrala.” Dok je ona ljupkim korakom odlazila da mu donese još jednu dozu kofeina, Barnijeva glavobolja se dopunila bolom u srcu. Da li je ovo ta poverljivost? pitao se. Da ne smem da pričam o tome ni sa svojom najboljom drugaricom na celom prokletom svetu?

„Loša vest, Barni – ostali smo bez Alison.” Isprva je bio zatečen. Srećom, međutim, iskra u oku Beneta Landsmana nije bila nimalo nalik Morijevoj. „Izgleda da je neki momak iz grupe Seta Lazarusa morao iznenada da prekine studije. A čim je naša partnerka čula, nagovorila je Lubara da je premesti.” „Verovatno tako što mu je obećala da neće da mu se nabacuje.” „To je bilo prilično nekavalirski. Istinito, ali ipak nekavalirski.” Benet se osmehnuo. „Ako je verovati glasinama, jedino Erol Flin rukuje skalpelom bolje od Seta, tako da je Alison poželela da izoštri svoju veštinu uz majstora.” „Što se mene tiče, nema problema. Sem što nas to ostavlja s mrtvacem po imenu Leonardo. Da mu promenimo ime?” Njegov partner se složio. „Kako bi bilo da se zove ‘Frenk’?” „Vrlo često ime”, primetio je Barni. „Moglo bi da se odnosi na sve i svašta, od FDR, do hot doga.” „Daj, Livingstone, za prave poznavaoce sporta, jedini pravi Frenk je Giford, besmrtni half njujorških Džajantsa...” Barnijevo umorno lice je sinulo. ,,U stvari, Frenk je posle gadne utakmice izgledao gore nego ovaj.” Više nisu mogli da odlažu neizbežan povratak sakaćenju ljudskog tkiva. Otvorili su Greja i počeli pažljivo da seku u pravcu epikardijuma. Posle dvadesetak minuta rada u tišini, Benet je prošaputao: „Znaš, noćas se nisam baš naspavao.” ,,I ti?” „Stalno sam mislio o ovoj sali. O ovom čoveku kome mi tako bezočno komadamo utrobu. Donekle mi je i jasno zašto je to vekovima bilo nezakonito.” Barni je klimnuo. „Znam. Ovo je, na neki način, narušavanje njegove privatnosti.” „Aha”, složio se Benet. ,,a ovaj zadah koji ne možemo da speremo sa sebe – dođe mu kao Kainov znak.” „Ne sekiraj se”, odvratio je Barni, „pošto ne zavirujemo u njegovu dušu.” Benet je sa zahvalnošću pogledao svog partnera. „To nije loš način gledanja na ovo, Livingstone. Ublažava mi grižu savesti.”

Vrativši se neumornoj infiltraciji u Frenkove vitalne organe, Barni je samoprekorno pomislio: „Oprosti, Mori, nije trebalo da te citiram.”

„Ova napetost počinje da me sustiže, Barn.” „Zar već? Pobogu, Kastelano, jedva da je prošlo nedelju dana – a biohemija se tek priprema da pusti svoje hidroglave formule.” Sedeli su sami, za ručkom koji se sastojao od želatinoznih knedli nepoznatog porekla, kamufliranih smeđim rastvorom koga je bilo nemoguće identifikovati. „Zašto svi moraju da se naslone na moje rame da bi plakali?” „Ko se to naslanja?” „Cela ženska spavaonica – bar mi se tako čini.” „Eto ti, sad znaš kako je meni kad me ljudi izaberu za svog ocaispovednika.” „Ali, ti to voliš”, pobunila se. „Pa, da. U stvari, stvarno mi je zadovoljstvo da pomažem prijateljima da reše svoje probleme. Istovremeno, to mu dođe kao neka generalna proba za specijalizaciju psihijatrije.” „Okej”, složila se nevoljno, „prijatelji su jedno. Ali, ne moram da delim savete baš svim devojkama u domu. Hoću da kažem, ja jedva poznajem Alison Redmond.” „Dobra stara Alison. Napustila je moj brod u sali za anatomiju – namamljena legendarnim srebrnim skalpelom jedinog i neponovljivog Seta Lazarusa.” „To nije pravi razlog, Barn. Bila je – kako da kažem ovo? – preterano stimulisana telom određene osobe.” „Mojim ili onim na stolu?” iskliberio se Barni. „Benetovim”, odvratila je s osmehom. „Tako, dakle. Pa, dobro, ljubomora baš i ne bi bila na mestu. On je stvarno kul tip. Ali, zašto je zbog toga pobegla?” „Prokljuvi sam, doktore Frojd. Ne želi da uđe ni u kakvu vezu.” „To je prilično nerealna fantazija. Mislim, zašto bi Benet i pogledao glodara kao što je ona?” Lori to nije bilo smešno. „Bio je dve godine ispred mene na Harvardu i mogu da posvedočim da on kod devojaka pre svega traži mozak, pa tek onda gleda kako je zapakovan.” „Otkud to da nije došao do tebe?” „Šta te se tiče”, odvratila je Lora. Međutim, primetio je da je lako porumenela. „Dakle”, nastavio je Barni, „čak i da nije nimalo izbirljiv u vezi s izgledom – u šta ipak sumnjam – u čemu se sastoji Alisonin prigovor?” „Hoćeš istinu?” upitala je Lora. „Čista istina glasi da ona ne želi da je bilo šta ometa u učenju. Totalno je opsednuta time da bude prva i najbolja. Semestar samo što je počeo, a ona već guta pilule da bi ostajala budna i učila.”

„Ona je lujka. Uostalom, nemoj da me zamaraš detaljima o njoj.” U razgovoru ih je prekinuo dolazak Henka Dvajera. „Ovaj, Barn, imaš li malo vremena?” „Naravno”, odvratio je ovaj drugarski, „sedi i pridruži nam se.” Henk je pozdravio Loru nelagodnim klimanjem glave i potom s oklevanjem rekao: „Barni, posredi je nešto lično. Da li bih mogao da navratim večeras do tebe u neko doba?” „Večeras? Važi – nema problema. Oko pola dvanaest, odgovara ti?” „Može li malo ranije? U to doba već ležem.” „Izvini, Henk, ali imam gomilu toga da učim i stvarno nemam ni sekund vremena pre pola dvanaest.” Dvajer je zahvalno klimnuo – i potom se obzirno sklonio. Čim se ovaj našao van dometa sluha, Barni se brzo vratio problemu koji ga je mnogo više mučio. „Kastelano, hoću da mi sad prosto odgovoriš, sa da ili ne: da li je Greta Andersen totalna nimfomanka ili nije?” Lora je odmahnula glavom. „Žalim slučaj, to nije pitanje na koje može da se odgovori sa da ili ne.” Ustala je. Savetovanje savetnika bilo je gotovo.

Donekle je paradoksalno da je biohemija, čija doslovna definicija kaže da je reč o proučavanju životnog procesa, verovatno najdosadniji predmet kojim studenti medicine moraju da se bave. Jer, funkcija života svedena je u njoj na nežive dijagrame i složene formule nanizane u bezbrojnim skriptama. „Život je nemoguć”, počeo je dramatično profesor Majkl Fajfer, „bez organskih jedinjenja poznatih kao aminokiseline. One su blokovi od kojih se grade belančevine, kao i krajnji proizvod varenja belančevina.” Zatim je nastavio, zabacujući svoju mrežu malo šire: ,,U prirodi postoji oko osamdeset aminokiselina. Za metabolizam i razvoj organizma čoveka potrebno je svega oko dvadeset njih. One koje unosimo putem ishrane nazivamo ‘esencijalnim’. Ostale, koje proizvodi sam organizam, poznate su kao ‘neesencijalne’ ili’glicini’. Ispisao sam obe grupe na tabli. Međutim, nema potrebe da ih prepisujete.” Ova poslednja rečenica izazvala je kolektivni uzdah olakšanja među studentima. „Samo ću vam ih pročitati”, rekao je Fajfer neformalnim tonom. I pročitao ih je : Histidin, izoleucin, leucin, lizin, metionin, cistein, fenilalanin, tirozin, treonin, triptofan, valin.” Zatim se okrenuo prema drugoj tabli i izdeklamovao nazive svih aminokiselina iz „neesencijalne” grupe, dodavši: „Naravno, kasnije ćemo se detaljnije pozabaviti svima njima.” Hej, ovaj tip je baš kul, pomislio je Barni. Toliko o mitu da je biohemija strašna i užasna. Međutim, onda se desilo.

Na obema stranama učionice pojavili su se asistenti koji su delili debele svežnje papira na kojima su se – kao što su studenti ubrzo otkrili – nalazili detaljni crteži strukture svega onoga čega se Fajfer onako kratko i nonšalantno dotakao. Da postoji nešto što može da se nazove kolektivnom brucoškom psihom, tog trenutka bi bila pogođena potpunom kolektivnom depresijom. Prostorija je odzvanjala od gunđanja i stenjanja. Potom je Fajfer stavio šlag na tortu. „Koliko da bismo bili u toku, mislim da ćemo za tri nedelje da imamo prvi mali pismeni test.” Zavladala je čudna tišina. Apsolutno svi studenti u sali su na nekoliko trenutaka prestali da dišu. Znali su da postoji suštinsko pitanje koje valja da postave i svi su čekali na onoga ko će smoći dovoljno hrabrosti da ga kaže. U tom trenutku, Lora je podigla ruku. „Da, gospođice... vaše ime, molim?” „Lora Kastelano, gospodine. Htela sam samo da pitam da li se od nas očekuje da naučimo napamet sve što piše u skriptama koje ste nam podelili?” Više od stotine glava nagnulo se napred, ne bi li bolje čulo profesorov odgovor. „Dakle, gospođice Kastelano, ovo bi moglo da se nazove istrčavanjem pred rudu. Tokom sledeće tri nedelje obradićemo još mnogo materije i sve će biti stvar prioriteta. Najzad, može li iko da kaže da dvadesetak aminokiselina po važnosti nadmašuje pedeset osam belančevina koliko imamo u krvi?” „Hvala, profesore.” (Sadistički kučkin sine.) „Ima li još pitanja?” upitao je nesebično Fajfer. Barni, koji je sedeo u poslednjem redu, pored Beneta, došapnuo je svom laboratorijskom partneru: „Pitaj ga gde parkira kola, da bismo mogli da bacimo bombu na njih.” Dok su izlazili iz sale, Barni je doviknuo: „Super, Kastelano, ono je bila lopta pravo u stomak. Sad niko od nas neće moći da zaspi.”

Barni je bio ljut. Ljut zbog načina na koji ga je dekan naterao da se zakune na ćutanje u vezi s Morijem. Ljut zbog nerazumnih Fajferovih zahteva nametnutih njegovom već prezaposlenom pamćenju. Zbog toga što će koliko doveče morati da prekida učenje zbog nezvanične „psihoterapije”. Bio je skoro dovoljno ljut da zvizne nekog po gubici. Međutim, zadovoljio se sledećom najboljom stvari. Požurio je u svoju sobu, skinuo kožne mokasine i farmerke, nabacio šorts i patike i – da bi se zagrejao – otrčao stepenicama do sportske sale u podrumu. Na parketu je utakmica već bila u punom jeku. Sem Beneta Landsmana, nije poznavao nikog od igrača. Uglavnom su delovali starije i bili verovatno stažisti ili specijalizanti. Posmatrao je igru nekoliko minuta s aut-linije, prosto se hraneći njenom žestinom. Očigledno, nije bio jedini kome je bila potrebna fizička katarza.

Nekih pet minuta docnije, visoki crvenokosi igrač je podigao ruke u znak izvinjenja. „Momci, izvinjavam se, ali moram da držim kleme Glenvilu dok obavlja pelviolitotomiju.” Zatim se obratio Barniju. „Zainteresovan si za malo žestoke košarke?” Barni je revnosno klimnuo glavom. „Okej, momci”, rekao je mladić s kosom boje šargarepe, „ovaj jadni novajlija ne zna za neki bolji način da zaradi frakturu rebara. Budite blagi s njim.” Okrenuo se potom Barniju i osmehnuo: „Zabavi se, drugar. Samo budi pažljiv, da ti se ne desi da te odavde iznesu na nosilima.” Barni je ponovo klimnuo glavom, ovog puta ne mogavši da potisne iznenadno sećanje na prethodnu noć. Pola sata kasnije, protivnička petorka je imala više modrica i bubotaka nego što ih se subotom uveče može videti u stanici hitne pomoći. Dok su šepesali s terena, Barni je bio zaduvan i mokar kao čep. Bilo je divno. Benet mu je dobacio malčice korišćen peškir i s divljenjem prokomentarisao: „Bože, Livingstone, ala prljavo igraš. Podseti me da uvek budem u tvom timu.” „Benete, od tebe mi to dođe kao kompliment. Sapleo si njihovog centra najmanje tri puta. Gde si učio da igraš košarku – u Sing Singu?” „Da li bi mi verovao ako ti kažem da je to bilo u Torinu?” ,,U Italiji, misliš? Šta si, kog đavola, radio tamo?” „Dok sam bio na Oksfordu, svakog vikenda sam leteo tamo i igrao za torinski Fijat. Dobijao sam trista dolara po utakmici i priliku da putujem i vidim mesta koja inače ne bih nikad video. Ali, da ti kažem, finesu koja im nedostaje u košarci Evropljani nadoknađuju laktovima i kolenima. Mislim da Ruje dobijaju bonus za svaki litar krvi koji proliju.” „Igrao si protiv Rusa?” „Samo protiv Spartaka, jednog od njihovih takozvanih amaterskih klubova. Bio sam više na podu nego na nogama.” „Čoveče, Landsmane, zadivljen sam. Stvarno jesam. Zadivljen sam.” „Nemoj da budeš, Livingstone. Jer, iskreno, ako ikad poželiš da proizvodiš telesne povrede, čeka te otvoreno radno mesto u Lenjingradu.”

Pošto se istuširao i večerao, Barni se osećao dovoljno smireno da bi se usredsredio na knjige. Planirao je da provede četiri do pet solidnih sati u bubanju, koje je, ko zna zašto, bilo pogrešno nazvano intelektualnom aktivnošću. Dok je polako išao hodnikom, začuo je muziku. Akustičan plimni talas nalik Mantovanijevim violinistima na LSD-u dopirao je iz sobe Morija Istmena. Stresao se u sebi – i s oklevanjem prišao otvorenim vratima. Unutrašnjost sobe bila je zaslepljujuće svetla. Celom dužinom plafona protezala se cev s montiranim pozorišnim reflektorima, a svaki blistavi zrak bio je usmeren na neko umetničko delo – minijaturnu galeriju koju su uokvirivala dva ogromna stereo zvučnika.

„Ovo nije Leteći Holanđanin, možeš slobodno da uđeš”, izjavio je sonoran bariton iza njegovih leđa. Barni se prosto na peti okrenuo, da bi iza sebe zatekao urednog mladića oštrih crta, u ranim dvadesetim godinama. „Mogu li da te ponudim pićem?” upitao je srdačno. Barni je obavio dlan oko uveta. „Ne čujem te. Možeš li malo da utišaš ovo?” „Radije ne bih. Malera stvarno valja puštati samo fortisimo.” „Onda nabavi slušalice – ima nas ovde koji ne možemo da učimo uz fortisimo.” Ljubitelj muzike se predusretljivo osmehnuo, prišao instrument tabli koja je ličila na onu u Boingu 707 i pomerio neke tastere, tako da je u sobi najzad prestalo da odzvanja. „Hvala.” Barni je klimnuo glavom i okrenuo se da ode. „Nećeš da ostaneš na piću?” „Žalim, ali čeka me gomila posla.” „Blagi Bože, zašto su ovde svi tako savesni? Slušaj, mali gutljaj skoča ti neće škoditi.” Protiv svoje volje, Barni je bio blago fasciniran ovom ličnošću. Može kokakola, rekao je. ,,S limunom? Limetom? S daškom ruma, da bude Kuba Libre?” „Čistu, zahvaljujem. Samo malo leda. Ovaj – ti studiraš medicinu?” ,,A zašto bih inače, za ime sveta, obitavao u ovom sumornom studentskom domu?” „Pa, da, valjda je tako. Ova soba je do pre neki dan bila zauzeta. Mislim, tu je stanovao jedan student.” „Jadničak.” Dodao je Barniju čašu i potom nasuo sebi dva prsta „čivas regala”. „Da li si poznavao Morija?” „Samo po imenu i broju – ako razumeš šta hoću da kažem. Koliko sam shvatio, posredi je bila neka porodična frka ili tako nešto. U svakom slučaju, računao sam na tako nešto kad sam planirao gde ću da stanujem ove godine. Jedino nisam znao da će se zbiti tako srećnom brzinom. Da li si ti poznavao pauvre con?” „Bio je dobar dečko”, odvratio je oštro Barni. „Nije li Hemingvej rekao da ‘dobri momci stižu poslednji’?” „Ne, to je rekao Leo Duročer, nekadašnji igrač bruklinskih Dodžersa.” „Vidi ti ovo – ja sam Lens Mortimer – a tek sam sad upoznao nekog s harvardskog Medicinskog fakulteteta koga ni izdaleka ne mogu da opišem kao bezobzirnog i preambicioznog kučkinog sina.” „Ubrajaš li sebe u ove potonje?” „Sebe pogotovo. Nameravam da postanem milioner pre trideset pete.” ,,U tom slučaju, zar ne bi bilo korisnije da studiraš menadžment?” „Hriste, ti si pravi svetac. Odakle si?” „Iz Bruklina”, odvratio je odsečno Barni. „Imaš li nešto protiv, Lens?”

„Ne budi blesav. Čuo sam da je to fenomenalno mesto. Lorin Bekol je iz Bruklina, zar ne?” „Mislim da jeste.” „Dakle, ako je dovoljno dobra za Bogarta, onda je dobra i meni.” Mortimer se osmehnuo kao da je rekao nešto duhovito. „Mislim da sam zaboravio tvoje ime.” ,,I ja tvoje – i baš bi moglo i da ostane na tome.” „Ma daj, druže stari”, laskavo je rekao Lens, „kako te zovu kući u Bruklinu?” „Svakako me zovu. Ali, prijatelji me zovu Barni ili Livingstone. Odazivam se na jedno i drugo.” Ovo je takođe bilo povod za smeh. „Shvataš li da će svi tvoji pacijenti nalaziti za shodno da te bocnu s ‘Doktor Livingston, usuđujem se da pretpostavim?’50” „Ne nameravam da lečim pacijente koji se ‘usuđuju da pretpostave’51, Lens. A sad, ako bi bio tako dobar da utišaš taj svoj stereo, odoh da proučavam neke histološke pločice.” „Histološke pločice?” Lens je reagovao s histrionskim čuđenjem. „Zar dozvoljavaju da se ti dragoceni uzorci ljudskog tkiva iznose iz laboratorije?” „Po dve ili tri pločice odjednom, da, ali ne više od toga.” „Koji mikroskop imaš?” „Specijalitet kuće – ‘A.O.’, deset zelembaća za ceo semestar.” „Ali to je monokularni – i to iz kamenog doba!” „Svega ti, Lens, zar ovde nema baš ničega što je doraslo tvojim zahtevnim standardima?” upitao je Barni. „Molim vas, dr Livingstone, pogrešno ste me razumeli. Samo sam hteo da vam ponudim jednog od svojih malih pomoćnika...” Rekavši to, uklonio je filcani pokrov s blistavog, ultramodernog binokularnog mikroskopa koji je stajao na njegovom radnom stolu. ,,Au!” uzviknuo je Barni – pre no što je mogao da se zaustavi. „Nikon – poslednja reč tehnologije, od naših prijateljski raspoloženih patuljaka iz Tokija. Imam dva komada, u stvari. Takođe imam i dva kompleta histoloških pločica koje smo videli na predavanju.” „Kako si ih dobio?” „Neću da ti kažem sve dok ne revidiraš svoje loše mišljenje o meni...” „Zašto misliš da je takvo?” „Svi tako misle o meni. Sve dok ne shvate da ispod moje nepodnošljive spoljašnjosti kuca srce od kamena – i mozak od čelika. Prosto rečeno, Barni, ja sam ti rođeni pobednik.” „Ako ti tako kažeš”, promrmljao je ovaj čangrizavo. ,,A sad mi reci otkud ti ove pločice.” 50

Tim rečima je ser Henri Morton Stenli pozdravio doktora Dejvida Livingstona kada ga je. 1871. našao u jednom seocetu u srcu Afrike. Prim. prev. 51 ,,I presume”, u slobodnom prevodu, „usuđujem se da pretpostavim”, fraza je primerena obrazovanim pripadnicima visokog društva, dakle bogatašima. Prim. prev.

„Pogodi kako sam ih dobio. Jedini detalj koji ti nedostaje da bi upotpunio sliku jeste koliko sam platio onom jadnom studentu treće godine koji rukuje projektorom. A to mu dođe kao neka vrsta lekarske tajne.” Barniju je bilo dosta. Krenuo je prema vratima, dobacivši mu preko ramena jedno odbojno: „Vidimo se, Lens.” Na to je mladić skočio sa svoje Imzove stolice52 i potrčao za Barnijem onako kako je, valjda, Apolon jurio za Dafne. „Sačekaj trenutak, Livingstone – zar ne želiš mikroskop?” „Da budem brutalno iskren, ne dopada mi se pomisao da ti dugujem bilo šta.” „Ali, rekao sam ti – imam dva komada – i dva kompleta pločica.” Barni nije mogao da se suzdrži. „Lens, imaš li po dva komada od svega?” „Pa, da. Od većine stvari.” „Dvoja kola?” Njegov kolega je potvrdno klimnuo glavom. „Samo dve polovne korvete.” „Iste boje, kladim se.” Lens je ponovo potvrdno klimnuo. „Činilo mi se da je tako praktičnije.” „Pa, da. Naravno.” Podstaknut sopstvenom morbidnom radoznalošću, Barni je krenuo još dalje. „Dve devojke?” ,,E, tu pravim izuzetak.” „Ma nemoj?” „Nalazim da su žene manje pouzdane od automobila – zato obično imam tri ili četiri na svojoj aktivnoj listi.” „Ovaj, da, to zvuči – uh – praktično.” Barni je znao da se otisnuo u nepoznate vode, ali je ubedio sebe da će uživati u tome da pokuša da ustanovi na kom principu funkcioniše ovaj tip. „Razume se, imaš samo jednu mamicu i samo jednog taticu.” „Šta je ovo, anketa?” „Oprosti, malo sam se zaneo. A ne bih da pozajmim mikroskop od tipa koji je – nažalost, nemam bolji izraz – ‘analno sklon sticanju’.” ,,I ti si malo uvrnut. Pričaš kao budući psihijatar”, zaključio je učtivo Lens. „To mi se sviđa. Možeš da pozajmiš jedna od mojih kola kad god ti je potrebno.” „Hvala”, odvratio je ležerno Barni, i počeo da skuplja razne delove Lensovog super-mikroskopa, kako bi mogao da ga odnese pre no što se njegov dobročinitelj predomisli. „Kad hoćeš da ti ih vratim?” upitao je, uzimajući kutiju s pločicama. „Nema žurbe. Ako želiš, možeš da ih zadržiš ceo semestar. Uvek mogu da nabavim još jedan komplet.” „Lens, ti si fenomenalan.”

52

Funkcionalna stolica, prvobitno od kalupljene iverice, sa sedištem i naslonom oblikovanim prema konturama ljudskog tela (nazvana prema dizajneru Čarlsu Imzu (1907-1978)). Prim. prev.

„Stvarno ti se dopadam?” upitao je Mortimer sa, reklo bi se, iskrenim zaprepašćenjem. „Dabome”, osmehnuo se Barni. „Ti si jedinstven – ili bi trebalo da kažem, jedan od dvojice.”

Obilato je koristio mikroskop. Bio je to fantastičan doživljaj, posmatranje isečaka vezivnog tkiva obojenih hematoksilinom i mrljama smole. Bio je zaslepljen blistavim delićima u ružičastoj i plavoj boji – organizovanim haosom koji je podsećao na slike Džeksona Poloka53. Odista, tek sad je shvatio šta je mislio profesor histologije kad je rekao: „Histologija i istorija umetnosti su komplementarne estetske discipline.” Nešto posle jedanaest, osetio je potrebu za ugljenohidratnim fiksom. Na putu do automata s čokoladicama u prizemlju, zastao je pored telefona, da podeli svoje oduševljenje s Lorom. Javio se iznerviran ženski glas. „Ako je ovo poziv za Gretu ili Loru, spušam slušalicu.” Prepoznao je glas. „Hej, Alison, to sam ja, Barni – sećaš se, upoznali smo se nad Leonardovim mrtvim telom.” „O, zdravo”, odvratila je. „Pretpostavljam da hoćeš da razgovaraš s Lorom, ha?” Osetio je njenu usamljenost i odlučio da prinese ogromnu žrtvu. „Ovaj, Alison, da li bi htela da se za koji minut nađemo i popijemo kafu?” ,,Oh”, rekla je, uhvaćena nespremna, jer nije bila naviknuta čak ni na najmanje interesovanje za nju kao ličnost. „Joj, Barni, večeras imam baš mnogo da učim. Može li neki drugi put?” „Dabome, nema problema”, odvratio je, osetivši olakšanje. „Da li je Lora tu?” Čuo je udarac slušalice o zid, kad ju je Alison ispustila odjurivši da nađe Loru. Interesantno, i ona se javila podjednako ljutito. „Hej, pokušavam da učim. Ko me, kog đavola, sada gnjavi?” „Koga očekuješ – Marlona Branda?” „O, izvini, Barni. Šta je bilo?” „Da li ćeš mi verovati kad ti kažem da imam ceo komplet histoloških pločica i najnoviji model „nikona” da ih razgledam?” „Gospode, odakle ti?” „Slušaj, priča je previše duga i uzbudljiva da bih ti je prepričavao telefonom. Kako bi bilo da navratiš do mene i pogledaš prelepe isečke plućnog tkiva obojene u srebrnu boju – da i ne pominjem kaleidoskop ostalih dobara?” „Apsolutno? Da dođem odmah?” „Ne, bolje za jedno pola sata... Imam jednog pacijenta.” ,,A, da. Dobro, vidimo se oko ponoći, doktore.” 53

Vodeći predstavnik američkog apstraktnog ekspresionizma (1912-1956). Prim. prev.

„Sedi, Henk.” „Znam da si zauzet, Barn. Neću ti oduzeti više od tri minuta.” „Dobro, ali ipak sedi. Nećemo da rizikujemo da dobiješ proširene vene.” Dvajer je klimnuo i ukočeno seo na ivicu kreveta. „Okej, Henk, dušo. Pričaj.” Njegov posetilac je počeo da se vrpolji i jedva je uspeo da progovori. „Barni, imam ovaj problem. Bio bih ti vrlo zahvalan kad bi mogao da me posavetuješ.” „Dabome, kako da ne”, odvratio je, pomislivši istovremeno u sebi, otkud mu samo pomisao da o bilo čemu znam više od njega? ,,U čemu je problem, Henk?” Dvajerova zbunjenost kao da je ispunjavala celu sobu. Naposletku je izrekao svoju dilemu: „Seks.” „Na šta tačno misliš?” upitao je nelagodno Barni. „Imam taj problem u vezi sa seksom”, nastavio je Dvajer, brišući dlanove o džemper. O, ne, zavrištao je na sav glas Barnijev instinkt samoodržanja. Pošalji ovog tipa kod pravog psihijatra ili će svake večeri neko da ti skače s prozora! „Ovaj, Henk, zar ne misliš da je ovo nešto o čemu bi trebalo da porazgovaraš sa – znaš – s profesionalcem?” „Ne, ne, ne, Barni. Sasvim sam siguran u to da neko s tvojim iskustvom može da mi pomogne.” Super, našalio se Barni u sebi, mora da neko misli da posedujem harizmu. „Okej, Dvajere, pričaj.” „Znaš da sam nameravao da postanem sveštenik?” „Aha.” ,,I mislim da sam ti rekao zašto sam prekinuo studije bogoslovije?” „Aha, nešto što je otprilike zvučalo kao ‘svetovno, telesno i stetoskop’.” „To je Šeril. Šeril de Sanktis. Umirem od želje za njom. Danonoćno sam opsednut njome. Ne mogu da učim, ne mogu da spavam, ne mogu da bubam anatomiju jer jedino što želim jeste da...” „Spavaš s njom?” završio je umesto njega Barni. „Da, Barni. Vidiš, znao sam da ćeš da razumeš.” „Ruku na srce, nisam sasvim siguran da sam razumeo. Jer, ne vidim da tu ima bilo kakvih problema, sem ako Šeril nije udata – ili kaluđerica.” „Za ime Boga, za koga me ti smatraš? Ona je samo jedna divna devojka iz moje parohije – radi kao vaspitačica u vrtiću. Njena porodica je vrlo religiozna.” Zastao je i potom s jecajem žudnje dodao: „Ima najlepše grudi koje si ikada video.” ,,Oh”, rekao je Barni, pokušavajući da završi razgovor, „ali nisi njen tip – je l’ to problem?”

„Ne, ne, ona me voli, a ja sam sasvim siguran da bih je voleo i da nema tako savršeno telo. Međutim, sinoć mi je telefonirala i rekla da dolazi sledećeg vikenda i da želi da odsedne u mojoj sobi.” „Henk, to nije nikakav problem. Hoću da kažem, koliko je meni poznato, jedino što ne smemo da držimo po sobama su vatreno oružje i reptili.” „Mislim da ona želi da idemo do kraja.” „Super”, odvratio je nestrpljivo Barni i pomislio: „Samo mi je još ovo trebalo.” „Znači, misliš da je to u redu, a? Misliš da bi trebalo da se prepustimo bludu?” „Vidi, Dvajere, nisam moralista, ali meni se čini, ako se dvoje odraslih ljudi stvarno vole, to može da uključuje i seks...” „Pre braka?” „Dvajere, misliš li ti ozbiljno da se ženiš njome?” Klimnuo je glavom. „Volim je, Barni. Sad, mogu li da shvatim da imam tvoj blagoslov?” „Mislim da bi trebalo da shvatiš to malo svetovnije – recimo, kao ohrabrenje. Najzad, nisam ja tvoj sveštenik. Što me podseti, otkud to da nisi otišao i popričao s jednim od njih?” „Sveštenik bi mi rekao da ne to činim.” Pre no što je Barni imao prilike da razmisli o višestrukim implikacijama ovog duhovnog dijaloga, na vratima se začulo kucanje. Dvajer je bacio pogled na sat i ustao da ide. „Hej, prošla je ponoć. Oprosti što sam te ovoliko zadržao.” Spolja se javio Lorin veseo glas: ,,Livingstone, to sam ja – da li si sam?” Dvajer se sav ušeprtljao. „Gospode, Barni, kad bi samo imao zadnja vrata.” „Pobogu, Henk, to je samo Lora...” „Kako to misliš, ‘samo’? Najlepša devojka u klasi dolazi u tvoju sobu u ponoć. Kako ti to uspeva?” Brzo se okrenuo i otvorio vrata. „Zdravo, Henk”, osmehnula se Lora. „Nadam se da ne smetam.” „Ja takođe”, stidljivo je odgovorio. „Nema problema. Samo sam navratila da vidim da li je Livingstonov mikroskop dorastao publicitetu koji mu je dat.” „Da, naravno”, složio se Dvajer, potpuno zblanut. Zatim je odjurio da telefonira svojoj voljenoj.

JEDANAEST

„Oh, oh, oh, tako je divno dodirnuti devojačku vaginu, ah, kakav raj.” „Lora, ne tako glasno, u Bostonu smo!” Lice Palmera Talbota poprimilo je boju jastoga koga je upravo jeo. Njegove oči su se stidljivo susretale s pogledima ljudi za susednim stolovima

koji su, kao i oni, posle pozorišne predstave došli na večeru u Stojbenov restoran. Lora se zabavljala. Naime, Palmer ju je, u nedužnom ćaskanju, upitao kako ona i njene kolege uspevaju da popamte „ogromnu.količinu dosadnih gluposti s kojima im neprestano pune glavu”. Odgovorila mu je da su, s godinama, studenti medicine smislili nekoliko korisnih tehnika za lakše pamćenje, nezaboravnih fraza koje uspevaju da prizovu trenutno prisećanje na vitalne informacije odložene na prašnjave police uma. „Na primer?” upitao ju je. „Dakle, postoji apsolutno siguran metod za memorisanje naziva dvanaest kranijalnih nerava – strujnih žica koje prenose naloge iz mozga u različite delove tela. Zatim je zabacila svoju lepu plavu glavicu i izdeklamovala: „“Oh, oh, oh, tako je divno dodirnuti devojačku...” i tako dalje. U istom trenutku je zblanuti Palmer doživeo napad društvene apopleksije.54 „To mi zvuči kao nešto što je samo Barni mogao da smisli.” Osmehnuo se. „Ni slučajno, navela sam ti klasičan primer – deo folklora. Ja pojma nemam ni otkad datira, možda čak od Galena ili Hipokrata. Veruj mi, ko god da je to smislio, bio je ponesen dodirom genija. Kako bih inače uspela da izdeklamujem ‘olfaktorni, optički, okulomotorni, trohlearni...” „Kapiram”, rekao je Palmer. „To svakako nije fraza koja se lako zaboravlja.” Menjajući temu, nežno je prošaputao: „Ne mogu da podnesem to što smo u istom gradu, a viđamo se samo vikendom – štaviše, čak ne ni svakog petka uveče.” „Šta mogu, kad ponekad imamo predavanja i subotom.” „Lora, to je varvarski, apsolutno nehumano.” „Ukratko, prijatelju moj, to ti je medicinski fakultet.”

Sat kasnije, nekontrolisano se smejao. „Šta je tako smešno, Talbote?” htela je da zna, šaljivo ga udarivši jastučetom u grudi. „Udesila si me za ceo život.” Gušio se od smeha. „Više nikad neću moći da vodim ljubav, a da ne pomislim na dvanaest kranijalnih nerava.” „Možeš li da ih nabrojiš?” Široko se osmehnula. „Ne, ali sam sasvim siguran da mogu da upamtim tu pomoćnu frazu!” Kad se nagnuo da je zagrli, nežno ga je odgurnula. „ Ništa od toga”, rekla je prekorno. „Znaš da moram da se vratim u dom, jer ujutru moram rano da ustanem i prošetam svoje okulomotorne nerve preko Grejeve anatomije.” ,,A šta je s mojom anatomijom? Što ne prespavaš ovde i učiš se na meni? Obećavam, vratiću te u dom u cik zore.” 54

Naglo pogoršanje neuroloških funkcija, naročito kao posledica moždanog udara; takode, iznenadna navala krvi u organ ili tkivo. Prim. prev.

„Žalim slučaj. Cik zore nedeljom za tebe znači tek pošto pročitaš ceo prokleti Njujork tajms.” ,,I Bostonski globus”, rekao je, osmehujući se nežno. ,,I pošto ponovo vodimo ljubav.” Poljubila ga je u čelo. „Moraćeš da sačekaš, važi?” Ustajući da se obuče, dodala je: „Ponekad imam utisak da bi ti najviše voleo kad bih ja prekinula studije.” „Priznajem da mi ta misao tu i tamo prođe glavom. A onda me moja savest podseti da si strastveno posvećena svom budućem pozivu – i da sam sebičan.” „Odlično. A da li te kažnjava zbog toga što imaš takve misli?” „Pa, ne baš. Zato što se tada setim da je najmanje trećina tvojih kolega već u braku.” „Nijedna od devojaka. Mi smo prezauzete.” „Čime – dokazivanjem da ni u čemu ne zaostajete za muškarcima?” „Ne, to ne bi bilo dovoljno. Moramo da dokažemo da smo bolje od njih. Možeš li ti to uopšte da razumeš?” Palmer je zaista nastojao da bude fer, ali u stvari nije mogao da shvati toliku njenu posvećenost studijama. „Ipak, želiš da se na kraju udaš i imaš porodicu, zar ne?” „Do tog kraja ima još najmanje deset godina”, odvratila je nežno. I potom dodala: „Palmere, ja ne mislim da budem samo lekar. Ja mislim da budem odličan lekar.” Pogledao ju je i nežno promrmljao: „Lora, volim te, i čekaću koliko god budem morao.” Zagrlio ju je, kao da je time želeo da zapečati zavet koji je upravo dao. Naslanjajući svoje lice na njegov obraz, Lora je odjednom osetila neku neobjašnjivu tugu. Isuse, pomislila je u sebi, ovaj divni čovek me toliko voli. Tako mi je drag. Zašto ne mogu... da se prepustim? Šta nije u redu sa mnom?

Kad se porše zaustavio ispred Vanderbilt Hola, utonulog u tamu, pojavio se mladi par, koji je ruku pod ruku išao prema njima. Palmer je upravo pratio Loru prema ulaznim vratima, kad je jedno od dvoje zaljubljenih pozvalo: „Hej, Lora, čekaj!” Henk Dvajer je požurio prema njima, vukući za sobom onižu, pomalo punačku devojku. „Zdravo”, pozdravila ih je vedro Lora, mada u sebi iznenađena što je nekadašnji sveštenik tako kasno napolju – ponoćna misa je odavno prošla – i to još s devojkom. „Lora”, dahtao je Henk, „ti si prva kojoj saopštavamo veliku vest – Šeril i ja ćemo se venčati! Zaboravio sam, vas dve se još ne znate. Lora Kastelano, ovo je moja verenica, Šeril de Sanktis – ona je iz mog mesta.” Njegova pratilja, kose crne kao gavranovo krilo, klimnula je i stidljivo se osmehnula. Međutim, sjaj u njenim očima video se čak i u tami.

Lora je predstavila Palmera, koji je učtivo upitao kad srećni par namerava da se veže. „O Božiću”, žustro je odgovorila Šeril. „Venčaćemo se za vreme božićnog raspusta.” „Da”, dodao je Henk uz sitan smeh, „tako nikada nećemo zaboraviti svoju godišnjicu braka. Zar to nije odlična ideja?” „Mislim da je fantastična”, prokomentarisao je Palmer i, s iskrom ironije koju je samo Lora mogla da razume, dodao: „Zar to neće predstavljati dodatan napor za vaše studije medicine?” „Đavola, baš naprotiv”, odvratio je iskreni Henk. „Kad budemo zajedno, neću gubiti onoliko vremena koliko mi sad odlazi samo na razmišljanje o Šeril.” Palmer se s ironičnim osmehom okrenuo prema Lori: „Ovo je baš osvežavajuće stanovište, zar ne?” „Sto ljudi, sto ćudi”, rekla je oštro, ljubeći Palmera u obraz. Zatim je mahnula budućim mladencima i požurila unutra. Onog trenutka kad se našla sama u ogromnom predvorju nalik na pećinu, njena malopređašnja melanholija se ponovo vratila. Nešto u načinu na koji su Henk i Šeril gledali jedno drugo pootvaralo je vrata na njenim emocionalnim branama. Njih dvoje su se očigledno voleli. Da li je to osećanje koje Palmer gaji prema njoj? Iznenada se našla obuzeta saosećanjem prema njemu. I – nije razumevala zašto – tugom spram same sebe. Zatekla je sebe kako ide prema Barnijevoj sobi. Samo da malo proćaska s njim, ako je još uvek budan. Približavajući se vratima, začula je kako umornim glasom deklamuje biohemijske formule. Zastala je, ne želeći – ili možda nemajući snage – da ga uznemirava svojom nezrelom zbunjenošću. O vezama. O ljubavi – i svim drugim pubertetlijskim glupostima. Otišla je u svoju sobu, skljokala se na krevet, otvorila svesku iz biohemije i pokušala da se zagnjuri u letski zaborav aminokiselina.55

Barni je besomučno učio cele večeri, sve do neočekivane posete Beneta Landsmana. Ovaj potonji je bio toliko elegantno obučen, da se Barni začudio kad je čuo da je veče proveo u bioskopu u ulici Ekseter, gde se davao najnoviji film Ingmara Bergmana. „Hriste, Landsmane, je l’ to tvoja zamisao razbibrige? Ja sam nedelju dana imao košmare pošto sam odgledao Sedmi pečat.” Benet se široko osmehnuo. „Likovi u njegovim filmovima su toliko ogorčeni i zlovoljni, da se ja u poređenju s njima sebi činim prosto euforičan. U svakom slučaju, pomisao na učenje mi sada deluje manje sumorna. Da se propitujemo?” „Naravno. Kako stojiš s aminokiselinama?” „Nije loše. Proveo sam danas popodne oko pet sati bubajući ih.” 55

Leta, reka zaborava u podzemnom svetu, iz koje duše umrlih piju da bi zaboravile na zemaljski život Prim. prev.

„Okej, da usmerimo, onda, pažnju na onu tričariju od proizvodnje belančevina u gastrointestinalnom traktu?’ „Zezaš me. Je l’ i to treba da znamo?” „Dakle, gospodine Landsman”, odvratio je Barni, pokušavajući da imitira snishodljivi profesorov ton, „od vas se očekuje da znate samo ‘važne’ stvari. Drugim rečima, sve što izađe iz mojih usta.” Na šta je Benet odgovorio: „Sranje.” Dali su se na posao. Posle sat vremena, proglasili su tajm-aut, kako bi Benet trknuo do svoje sobe i doneo dva Badvajsera. Pijuckali su penušavi napitak i ćaskali o svemu i svačemu, od toga koji će univerzitet da odnese prvenstvo u fudbalu, do toga može li iko da tuče Jejl u plivanju („Čujem da regrutuju ribe”, našalio se Barni.). Čak su naklapali i o međufakultetskom prvenstvu u šahu. Sitni sati su polako prolazili i Barni je osetio da se njegov novi prijatelj oseća prijatnije i da sad može da riskira i po neko lično pitanje. „Reci mi, Landsmane”, upitao je prijateljski Barni, „kako je to biti Džeki Robinson56 medicine?” „Laskaš mi, Barn. Jeste da igram za tim prve godine, ali svakako nisam najbolji igrač u ovoj ligi.” „Dođavola, Ben, znaš na šta mislim.” „Dabome da znam. Ali, nema frke za mene ovde, Barni. Oduvek sam bio onaj odabrani crnac. Da budem iskren, i ne znam za neki drugi način.” „Odakle si?” „Odrastao sam u Klivlendu...” Nije zalazio u dalje detalje. Barni je balansirao između stidljivosti i očaranosti. „Čime se bave tvoji roditelji?” Sasvim bezopasno pitanje. „Moj tata pravi cipele”, odvratio je nonšalantno. ,,Oh”, odvratio je Barni, zadivljen razmerama onoga što je postigao momak tako skromnog porekla. Osetio je, međutim, da je došao do ograde Benetovih privatnih misli i da dalje ne može. I tako su, narednih sat i po, dva mladića radila. Nalazili su se usred nastojanja da upamte oksidativni metabolizam pirogrožđane kiseline, kad je Lora prišla vratima – i okrenula se i otišla. Srećom, te se nije duže zadržavala pred vratima, pošto su se ova dvojica, pre no što su poželela jedan drugom laku noć, još neko vreme zadržala u razgovoru o ovozemaljskim stvarima – ovog puta o devojkama iz njihove klase. „Ta Kastelanova”, promrljao je Benet, zbunjeno odmahujući glavom, „znam je još s Redklifa. Ona je svakako zagonetka. Prelepa, zastrašujuće pametna – i prava zagonetka.” Zagonetka? To je verovatno bilo jedino što Barni nikad ne bi rekao za Loru. Ali, opet, on ju je poznavao. On je bio deo njenog života, ona je bila deo njegovog. Ti si zagonetka, Benete. 56

Igrač bruklinskih Dodžersa iz pedesetih godina, prvi Afro-Amerikanac koji se ikad vinuo među vrhunske igrače bejzbola u SAD. Prim. prev.

Veče uoči pismenog ispita iz biohemije, jedno pitanje ujedinilo je neustrašive i prestravljene: kakve veze ima ovo nerazumljivo nagvaždanje s lečenjem bolesnih ljudi? „Mislim, pobogu. Sa svim ovim glupavim dijagramima, imam osećaj kao da se spremam da život provedem popravljajući kola ili televizore”, žalila se Lora. Učili su zajedno u Barnijevoj sobi, propitivali jedno drugo i naizmenično pokušavali da prokljuve kakva bi pitanja Fajfer mogao da im da sutra ujutru. „Kastelano, moraš da se opustiš malo. Priznajem da ovo izgleda kao da učimo napamet nazive i recepte za pedeset vrsta makarona, ali ipak, ima neke maglovite veze s mehanizmom ljudskog tela.” „Kladim se da moj otac nije morao da buba ove besmislice.” „Kladim se da jeste. Metabolizam se u Kini i Grčkoj proučavao još pre dve hiljade godina.” „Nešto malo, da – ali nisu morali da znaju sve krvave detalje. Čoveče, prokletstvo, ja sam ovde došla da vidim bolesne ljude.” „Pa, dobro”, odvratio je Barni, s osmehom osuđenog na smrt, „pogledaj oko sebe. Fajfer je bolesnik, a i mi ostali nismo pri zdravoj pameti, dok radimo ovo što radimo. Hoćeš li čokoladicu?” „Ne, ali bih volela jednu koka-kolu, koliko da ostanem budna. Sići ću dole i...” „Nema frke, Kastelano, ti ostaješ ovde i učiš za dvoje. Ja moram da pokrenem krv, ne bi li mi se vratila do mozga.” Strčao je niz stepenice do niza automata: šest njih, jedan pored drugog, svi su nudili proizvode sumnjive hranljive vrednosti. U ovo doba noći, kao da su mu se cerili. Verovatno i jesu, jer su svi bili prazni – čak i onaj za cigarete. Polako se popeo stepenicama, pokušavajući da se seti ko na njegovom spratu ima rešo i lonče za kafu. Pa naravno, Lens Mortimer verovatno ima dva. Pokucao je na njegova vrata. Nije bilo odgovora. Da nije možda spavao? Pošto je pokucao još jednom – ovog puta jače – i opet bez rezultata, Barni je pritisnuo kvaku. Vrata su bila otključana. Lens je bio zavaljen u svojoj Imzovoj stolici, zatvorenih očiju – sa slušalicama na ušima. Slušalicama? Kako je, pobogu, mogao da bude tako nonšalantan, da sluša muziku veče uoči pismenog? Prišao mu je i lagano pokucao na čelo. „Ima li koga?” upitao je šaljivo. Lens je otvorio oči i otkrio jedno uvo. „O, doktore Livingston. Gde ste se dosad krili?” ,,U svojoj sobi, kao i svi ostali – učeći one proklete hemijske strukture. Što i ti ne radiš isto – ili možda nemaš nameru da sutra izađeš na pismeni?” „Šta si zapenio? Nema mesta panici.” „Možda, ali zar ne misliš da bi trebalo da učiš?” „Ali učim, druže stari, učim. Slušaj...”

Barni je s oklevanjem prislonio slušalice na uši. Na svoje zaprepašćenje, čuo je Lensov glas kako deklamuje deo metaboličkih svetih tajni koje su imali da polažu izjutra. „Stalno puštam trake iznova i iznova”, objasnio mu je Lens, „tako da će moj mozak, čak iako zaspim, subliminalno upijati podatke.” „Lens, ti si stvarno poseban tip.” „Jesam, zar ne?” Njegov sused se osmehnuo. „Žao mi je što nemam nijednu traku da ti pozajmim, ali tek sam juče pokupio ovo sokoćalo iz Akustičkog instituta u Kembridžu. Mogu li da ti pomognem na neki drugi način?” „Pa, možeš. Imaš li bilo čega što u sebi sadrži kofein?” „Hoćeš li kafu, čaj ili koka-kolu?” „Koka-kolu – i to dve, ako ikako može.” „Posluži se”, odvratio je Lens, pokazujući na svoj frižider. „Ima i malo kamambera, možda će ti prijati.” Zavalio se natrag u stolicu i vratio svom snimljenom gradivu. Kad se Barni vratio u svoju sobu, Lora je ležala na njegovom krevetu. I spavala kao zaklana. Posmatrajući njene podočnjake, Barni je odlučio da joj je odmor potrebniji od bilo čega drugog. Seo je za svoj sto i učio još pola sata. Posle toga je, međutim, i sâm bio suviše grogi da bi nastavio. Ponovo je pogledao Loru. Totalni nokaut – bilo bi surovo buditi je. Skinuo je cipele, uzeo jedno ćebe, smotao debelu jaknu pod glavu umesto jastuka, legao na pod i gotovo istog časa zaspao. Negde na ničijoj zemlji između sna i jutra, Lora se probudila i iznenadila. Trebalo joj je nekoliko sekundi dok nije shvatila gde se nalazi. Zatim je ugledala zaspalog Barnija na podu i osmehnula se. Izgledao je tako spokojan. Pokupila je svoje sveske i spremila se da izađe, kad je bacila pogled na njegov sto. Zaboravio je da podesi budilnik. Podesila ga je tako da ga probudi u sedam, a zatim je na prstima izašla u hodnik i tiho zatvorila vrata za sobom. Ispod ponekih vrata je još uvek dopirala svetlost. Jedna su, štaviše, bila širom otvorena. Lens Mortimer – bez slušalica – crtao je za svojim stolom neke dijagrame. Čuvši korake, podigao je pogled. „Zdravo, Lora”, rekao je, iscerivši se. „Kako je Barni?” „Spava”, odvratila je neusiljeno. „Srećnik”, primetio je podsmešljivo. Pogledala ga je, previše umorna da bi reagovala i samo prošaputala: „Jebi se, Mortimere.” Došavši do stepenica, začula je odgovor: ,,U svako doba, Lora, u svako doba.”

Sedeli su zamagljenih očiju, žvaćući olovke ili dobijajući čir, čekajući na mali pismeni test profesora Fajfera. Falš pevušenje Pitera Vajmena, „O kako divno

jutro”, nije imalo nimalo umirujuće dejstvo na njihove zgrčene želuce i pulsirajuće slepoočnice. Dobri profesor ih nije razočarao. Mada se prvo pitanje bavilo pionirskim radom nedavnog dobitnika Nobelove nagrade, ser Hansa Krebsa, ipak je bilo potpuno van ovog sveta: Zamislite da živite na planeti Saturn. Reprogramirajte Krebsov ciklus koristeći azot umesto kiseonika. Nacrtajte kompletan dijagram. Drugo pitanje je bilo (kako se Fajfer izrazio) „malo slađe”. Bavilo se glikoneogenezom. Drugim rečima, transformacijom šećera zarad zadovoljavanja potreba telesnih tkiva: Ako imate pet molekula glukoze, koliko ATP i koliko fosfata vam je potrebno da biste proizveli glikogen? Koliko pri tom proizvodite ugljendioksida? Ilustrujte korake kojima formulišete svoj odgovor. Sto dvadeset sedam desnih ruku poseglo je za obrvama u nastojanju da se probije kroz maglu prisećanja i nađe prave odgovore. Sati su nekako prošli. Dok je većina žrtava predavala svoje ispitne papire i izlazila, nekolicina je još uvek revnosno nastavljala da sumanuto piše. ,,A, ne”, rekao je Fajfer, kao da kažnjava dečicu iz vrtića, „ako za sve ovo vreme niste uspeli da kažete, verovatno nećete uopšte ni reći. Vaše papire, moliću lepo.”

Ispred amfiteatra, bilo je više psovki nego jona u vazduhu. „Tip je sadistički manijak!” glasila je jedna od tipičnih hipoteza. Piter Vajmen je ove reakcije sagledavao kao kiselo grožđe u vinogradu medicinskog neznanja. „Dajte, narode”, rekao je ljubazno, „jeste da je imalo mnogo da se piše, ali pitanja su bila skroz u redu i poštena.” „Umukni, Vajmene”, podviknuo mu je inače smireni Saj Derman, koji je slučajno bio nosilac crnog pojasa u džudou, „ili ima da ti permanentno zaustavim priliv kiseonika golim rukama.” „Mislim da Vajmen blefira”, razmišljao je glasno Barni, „hoću da kažem, poslednji je predao papir...” „Aha”, uključila se Lora. „Uz to, Pitere, znojiš se kao svinja.” „Perspiracija je normalno sredstvo za eliminisanje toplote iz organizma, gospođice Kastelano”, udostojio ju je odgovora. „Što brže razmišljate, to više kalorija sagorevate. Rekao bih da sam ulagao oko pet džula u sekundi – prema formuli 12Rt.” „Reci mi nešto, Vajmene”, odvratila je, „jesi li ti rođen tako odvratan – ili si morao da uzimaš časove?” „Slušaj, mala, ako se ja pitam, ovo mesto je krenulo nizbrdo onog časa kad su počeli da primaju ženske.”

„Slušaj ti, gelipteru”, prekinula ga je. „Čujem li još jednu jedinu molekulu seksualnog šovinizma, ima da ti pokažem stari bruklinski jedan-dva.57” „Ja bih na tvom mestu pazio šta pričam”, upozorio ga je Barni. „Lora nosi i jedan prilično gadan skakavac.” „To ti verujem”, podrugnuo se Vajmen. Međutim, ipak je gledao da se što pre udalji odatle. „Ko je za to da se uroljamo?” upitao je Lens Mortimer. Nekih desetak brucoša okupljenih oko Vajmena glasalo je gotovo jednoglasno za to, tako da je ta grupa otparadirala u Albertov gril-bar, na izdašnu užinu koja se sastojala od piva i besplatnog kikirikija. Jer, imali su šta i da slave: po prvi put su se našli razapeti na Torkvemadinom točku i preživeli su – ako ni zbog čega drugog, a ono da bi se borili još jedan dan. Nekolicina hrabrih duša je odmesečarila u salu za anatomiju, ali većina se odvukla u sobe i prosto onesvestila od umora.

U izvesnom smislu, harvardski Medicinski fakultet je još uvek nalik Asklepijevom hramu: duboki ožiljci mogu čudesno, preko noći da zacele. I tako, sledećeg dana, nije bilo nikakvih vidljivih tragova na licima – pa čak ni na dušama – studenata koji su se ponovo okupili u amfiteatru C da čuju Fajferovu pripovest o novim avanturama aminokiselina u potrazi za Savršenom belančevinom. Ovaj se, pak, odmah bacio u uzbudljive idiosinkrazije aminokiseline arginina, bez da se i jednom jedincatom rečju osvrnuo na prethodni čas. Znao je da su na mukama, a oni su znali da on zna da su na mukama. To je samo pojačavalo napetost. Najzad, nekih tridesetak sekundi pred kraj časa, Fajfer je uzeo vazduh i tiho rekao: ,,A, da – što se tiče pismenog. Vrlo mi je drago što mogu da kažem da su ga neki od vas jako lepo uradili. Dva rada su imala devedeset osam bodova, a jedan devedeset devet.” Zatim je s osmehom dodao: „Ja iz principa nikom ne dajem maksimalan broj bodova.” Fajfer je zastao, ponovo uzeo vazduh i nastavio: „Razume se, ima i onih koji – kako bih rekao – još nisu najbolje shvatili o čemu je ovde reč. Odista, činjenica da je najniži rezultat bio svega jedanaest bodova govori, vrlo jasno, sama za sebe. Međutim, zadovoljiću se time da vam kažem da se većina vas kretala negde oko pedeset pet bodova i pokazala da postoji najveća verovatnoća da naposletku polože ovaj predmet.” Prostorija se ispunila nervoznim žamorom. Kao pozdrav na kraju časa, Fajfer je rekao: „Spisak rezultata biće istaknut sutra, rano ujutru, na uobičajenom mestu. Gospodo, želim vam prijatan dan.” Okrenuo se na peti i izašao.

57

U boksu, kombinacija dva brza, snažna udarca, obično levom pa desnom rukom. Prim. prev.

Dok su studenti kretali napolje za Fajferom, začulo se promišljeno glasno mrmljanje Pitera Vajmena: „Pitam se, gde li sam to pogrešio da izgubim onaj jedan bod?”

Profesor Fajfer je imao običaj da na Fakultet dolazi ni minut posle šest izjutra, kako bi imao nekoliko sati za neometano istraživanje, ne morajući da se gnjavi razgovorom sa studentima. Onih dana kad je donosio rezultate pismenih, isticao ih je na oglasnoj tabli ispred predavaonice – stavljajući samo inicijale studenata, kako bi ispoštovao njihovo pravo na anonimnost – i povlačio se u svoju laboratoriju. Nema potrebe ni isticati da je narednog jutra bilo mnogo više ranoranilaca nego inače. Štaviše, nekolicina se još dok je sunce bilo samo nejasan polukrug na istočnom horizontu već zatekla pred onim što je poslednjih godina postalo poznato kao „zid plača”. Deo tradicije činila je i praksa studenata – čak i nepušača – da, pošto su videli svoje rezultate, progore svoje inicijale vrškom goruće cigarete. Barni je stigao u sedam. Benet ga je već čekao. Nije se osmehivao. S druge strane, nije se ni mrštio. „Koji je rezultat, Landsmane?” ,,Livingstone”, odgovorio mu je prijatelj ozbiljnim tonom, „što se nas dvojice tiče, nismo se proslavili, ali nismo ni propali. Voilà.58” Pokazao je na spisak, na kome je šest imena već otišlo u dim. Dobitnici veličanstvene devedeset devetke i dveju bratskih devedeset osmica su već došli i otišli. Tračci dima su se još uvek izvijali iz jedanaestice i dve srednje ocene, četrdeset sedam i pedeset šest bodova. „Kad si došao ovde, Bene?” ,,U petnaest do sedam, a ove rupe su već bile tu. Štaviše, ti i ja kao da se pridržavamo suštine grčke filozofije, ‘meden agan’, ništa preterano. Ja imam sedamdeset četiri boda. Ti imaš sedamdeset pet.” „Odakle znaš? Palo mi je na pamet, dok sam dolazio ovamo, da ti i ja imamo iste inicijale.” „Ne brini. Ja sam stavio svoje puno ime. Benet A. Tako sigurno znam da su ona sedamdeset četiri boda moja.” Barnijevo lice je iznenada izgubilo nešto od bledila dobijenog od neprestanog sedenja u sobi. „Hej, Landsmane, nismo loši, štaviše. Samo, kako da sakrijemo svoj identitet?” „Poneo sam tradicionalno sredstvo.” „Ali ti ne pušiš.” „Naravno da ne pušim, ali ponekad izlazim s neprosvećenim mladim damama koje puše.” Posegao je u džep sakoa i izvadio srebrnu tabakeru. Izvukao je iz nje dugačku, tanku cigaretu i pripalio je odgovarajućim srebrnim 58

Franc. „Evo! Pogledaj!” Prim. prev.

upaljačem. I jedno i drugo bilo je ukrašeno monogramom – ili nekom vrstom pečata. „Hej, Bene, lepa ti je ta tabakera. Mogu li da je vidim?” Dobacio ju je Barniju. Na poklopcu se nalazio ugraviran amblem, sa srebrnim ,,A” na bronzanom polju. „Šta je ovo?” „Pripadalo je mom ocu. On je bio oficir u Patonovoj Trećoj armiji.” „Baš je kul”, divio se Barni. „Moj tata je služio na Pacifiku i nikad nije dobio ništa ovakvo. Šta je tvoj otac...” „Hajde, idemo”, prekinuo ga je Benet, „vreme je za doručak – daj da spalimo svoja imena i odemo.” Dodao mu je cigaretu. Davši se na posao da sagori svoje i Benetove inicijale, brzo je preleteo pogledom spisak tražeći Lorine. Nisu bili tu. To jest, više nisu bili tu. Prema tome, uradila je pismeni spektakularno dobro ili spektakularno loše. Nije znao šta da joj kaže ako se ispostavi da je bila pri dnu liste. S druge strane, nije znao kako će se on sâm osećati ako je bila pri vrhu (a poznavajući Loru, to nije bilo nemoguće).

DVANAEST

„Kako je prošao tvoj pismeni iz biohemije, Lora?” „Nije loše.” „Da li to znači da si ga uradila dobro?” „Ne, znači ono što sam rekla – nije loše.” „Daj, između nas ne bi trebalo da bude tajni. Uostalom, ja sam tvoj budući muž.” „Koliko da se zna, Palmere, u vezi s tim se takođe nisam zvanično izjasnila.” ,,U redu, doktorka, u redu. Predajem se. E, sad, reci mi šta radiš za Dan zahvalnosti.” „Učim, šta bih drugo?” „To se podrazumeva. Ali, moraš da napraviš nekakvu pauzu. Hoću da kažem, i zatvorenici koji čekaju izvršenje smrtne kazne dobijaju ćuretinu za Dan zahvalnosti.” „Bez brige, sigurna sam da će naš restoran da ispovrti nešto slično – makar nadev u celofanu.” „Onda ću da dođem i jedem falš-ćurku zajedno s tobom.” ,,A tvoji roditelji? Zar neće da budu razočarani ako se ne budete videli?” „Ne onoliko koliko ću ja da budem razočaran ako se ne budem video s tobom.” Palmera je odjednom obuzela obespokojavajuća misao.

„Ili imaš neke druge planove?” ,,U stvari, pretpostavljala sam da ćemo Barni i ja...” „Ah, dobri doktor Livingston...” prekinuo ju je. Lora se namrštila. „Kao što rekoh”, nastavila je oštro, „Barni i ja i još nekoliko brucoša nameravali smo da postavimo u našem restoranu veliki sto i pretvaramo se da smo porodica. Međutim, plan nam se u poslednjem času izjalovio.” „Šta se desilo?” „Dakle, Benet leti u Klivlend da provede dan s roditeljima...” „To je baš ekstravagantno. Mora biti da finansijski baš dobro stoji.” Lora je klimnula glavom. „Pretpostavljam da je tako. Sudeći po njegovoj garderobi, Braći Bruks je dovoljno da šiju samo za njega, pa da budu solventni. A onda nas je i Livingston ostavio na cedilu.” „Ide u Bruklin, da bude sa svojima?” „Nije rekao. Štaviše, cele nedelje se ponaša nekako čudno.” „Zašto – da nije možda ljut na tebe iz nekog razloga?” Slegla je ramenima. „Mislim da nije, sem ako se ne duri zato što nisam htela da mu kažem kako sam prošla na pismenom iz biohemije.” „Usput, stvarno, kako si prošla?” upitao je ponovo Palmer, pokušavajući da je uhvati nespremnu. „Rekla sam ti, Palmere”, odvratila je bez oklevanja. „Nisam loše.”

Okupismo se ovde da molimo blagoslov od Boga. Oprostom i prekorom On nam volju svoju obznani. Uz ljubav Njegovu ne bojimo se zloga. Veličamo ime Njegovo; On čuva nas i brani. Barni je držao radio u kolima podešen na WCRB, sve dok se njihov signal čuo. Činilo se da je to jedina stanica u Novoj Engleskoj koja nije počela s božićnim pesmama već na Dan zahvalnosti. Pošto je bio sam u jednoj od Lensovih korveta, mogao je na sav glas da peva „Himnu zahvalnosti”, koje se s nežnošću sećao iz svojih školskih dana. Autoput Jug 86 bio je praktično prazan. Većina putnika je dosad već stigla na svoja odredišta i sedela je za svečano postavljenim stolovima. Samotni Dan zahvalnosti bio je nešto još gore od samotnog Božića, zaključio je. Jer, sem gledanja Mejsijeve parade na televiziji, nije imalo šta drugo da se radi sem da se pridruži svojim milima i dragima i jede do besvesti. Barni je bio jedan od retkih koji u to doba nije sedeo za svečano postavljenim stolom i jeo do besvesti. Morao je da razočara majku koja je, sasvim prirodno, očekivala da ga tog dana vidi u Bruklinu. Štaviše, svoj nedolazak objasnio je krajnje šturo, rekavši da mora da poseti „prijatelja u nevolji”. (Radoznalost je navela Estel da ga upita da li je reč o nekoj devojci. Barni joj je na to lakonski odgovorio da „nema razloga za brigu”.)

Na severnom prilazu Hartfordu, skrenuo je s autoputa i uputio se serijom lokalnih drumova koji su redom postajali sve uži i lošiji. Naposletku, provukao se uzanom, prašnjavom stazom oivičenom golim drvećem i odjednom izronio na prostrani proplanak. Nekih stotinjak metara daleko, nalazila se raskošna građevina u francuskom stilu. Na velikoj kapiji od kovanog gvožđa nalazila se mala mesingana ploča na kojoj je pisalo: INSTITUT STRATFORD Barniju je načas kroz glavu proletelo ime kojim je ustanovu nazivalo lokalno stanovništvo: „Dvorac za ludake”. Jer, ovde je obitavala aristokratija među umno poremećenima. Ili barem plutokratija. Šuškalo se da boravak u ovoj ustanovi staje skoro hiljadu dolara nedeljno. Hriste, pomislio je u sebi, za te pare bi morali da imaju ludačke košulje od kašmira. Bilo mu je jasno zašto se zamajava lošim vicevima. Odavno je već čuo za paranoju koju ljudi osećaju odlazeći da posete nekog u psihijatrijskoj bolnici. Čak i one najsamopouzdanije mori iracionalan strah da će biti demaskirani – i da im zbog toga neće biti dozvoljeno da izađu odatle. Zaustavivši kola pored stražarske kućice, da bi se legitimisao, video je kako stražar s apetitom jede ćureći batak, bacajući usputne poglede na treperavi ekran televizora. Prelistao je svoj notes, dodajući svakoj stranici po jednu novu masnu mrlju. ,,Ah-ha.” Klimnuo je glavom. „Dr Livingston, u poseti gospodinu Istmenu. Uđite.” (Barni je telefonom rekao samo da „zove sa harvardskog Medicinskog fakulteta”, ali je to, naravno, samo povećalo njegovu prihvatljivost.) Na teškim drvenim vratima presrela ga je nadzornica heruvimskog lica koja mu je uputila učtiv praznični pozdrav i, pretpostavljajući iz nekog razloga da je ustanova Barniju već odranije poznata, nagovestila da je „mladi Istmen” otišao da uhvati malo vazduha u stražnjem dvorištu, kao i da ,,dr Livingston” može slobodno da ode i potraži ga tamo. Barni je klimnuo glavom i uputio se niz dugačak hodnik s visokom tavanicom. Na nesreću, pogrešno je skrenuo i našao se pred zaključnim metalnim vratima ofarbanim u belo. Provirio je kroz četvrtasto prozorče od armiranog stakla i ugledao fantazmagoričnu skupinu pacijenata koji su se vrpoljili, komešali, protezali, ječali, boraveći očigledno svako u svom vlastitom svetu i, reklo bi se, ne želeći ili ne mogući da prihvate prisustvo drugih ljudi oko sebe. To ga je podsetilo na Felinijev film. S tim što je ova nadrealnost bila realnost. Isuse, pomislio je, nije valjda Mori unutra? „Mogu li da vam pomognem?” začuo se strog ženski glas. Okrenuo se i zatekao Valkiru u uniformi medicinske sestre. „Mogu li da vam pomognem?” ponovila je, ovog puta za oktavu niže. „Ja sam... s harvardskog Medicinskog fakulteta i došao sam da posetim mladog Istmena.” „Pa, svakako ga nećete naći tu unutra”, pobunila se.

Hvala Bogu, pomislio je Barni. „Rečeno mi je da je u zadnjem dvorištu. Budite dobri, molim vas, pa mi pokažite put.” Objasnila mu je gde je dvorište. Barni je zahvalno klimnuo i žurno se uputio tamo, nadajući se da se strava koja ga je prožela ne vidi na njegovom licu.

Morija je našao kako sedi sam na velikoj, praznoj kamenoj terasi koja je gledala na prostranu, uređenu baštu. Izgledalo je da posmatra zalazak sunca za konture Takonskih planina. „Zdravo, Mori”, tiho je rekao Barni. „Zdravo, Barni”, odvratio je ravnodušno njegov prijatelj, ne okrećući glavu. „Hvala ti što si došao. Prelepo sunce, zar ne? Kao da Bog ubacuje blistavi bakarni novčić u otvor na automatu, da bi nam kupio nebo puno zvezda.” I dalje nije okretao glavu. „To je divna metafora, trebalo bi da je zapišeš.” „Ne pišem više”, promrmljao je. Pošto se Mori nije okretao prema njemu, Barni je obišao oko njegove stolice i naslonio se na ogradu terase. Odmah mu je bilo jasno zašto je njegov drug tako očaran nebeskom svetlošću; njegove vlastite oči izgledale su kao pregorele strujne utičnice. Barni se naježio videvši ih. „Kako je na fakultetu – da li im mnogo nedostajem?” „Da budem iskren, prilična gnjavaža. I, da, nedostaješ mi, Mor. Tip koji je dobio tvoju sobu je pravi seronja.” „Neko stanuje u mojoj sobi? Mislio sam da će da je zatarabe ili stave u karantin ili tako nešto, da niko ne bi mogao da se zarazi...” „Prestani da mučiš sebe”, prekinuo ga je Barni, stavivši mu ruku na rame. „Kladim se da ćeš na proleće ponovo da budeš s nama.” „Ne zezaj me. Meni nema nikuda odavde.” Barni je zurio u te ugašene, prazne oči i pomislio, ovom kukavcu je bilo bolje dok je bio maničan. Barem je bio živ. „Hej, čoveče, veruj mi. Ja sam, takoreći, jednu osminu lekar. Bićeš ti dobro, Mor. Izvući ćeš se iz ovoga i postaćeš drugi Džon Kits, baš kao što si govorio.” „Kits je umro u dvadeset šestoj.” „Da, u pravu si”, odvratio je Barni nelagodno. „To je bio loš primer, pretpostavljam. Ali, znaš ti šta hoću da kažem.” Zaćutali su. Zašto? pitao se Barni. On prokleto dobro zna šta pokušavam da kažem. Zašto ne dozvoljava da ga malo razvedrim? Zašto je tako rešen da me povuče sa sobom u provaliju? I zašto je uopšte tražio da dođem ovamo? Sedeli su nekoliko minuta tako ćuteći. A onda je Mori odjednom prošaputao: „Prže me.” „Šta?” Barni je znao šta je Mori pod tim mislio, ali prosto nije hteo da veruje.

„Lekari to zovu EKT – elektrokonvulzivna terapija”, objasnio mu je Mori, istim bezličnim tonom. „Ostali ovdašnji pacijenti to zovu ‘prženje’. Moraš da znaš za mašine koje imaju, mašine kojima ti sprže mozak...” „Terapija elektrošokovima – hoćeš da kažeš da te leče elektrošokovima?” Njegov drug je potvrdno klimnuo glavom. Barni je bio zgađen do dna duše. Oduvek je struju povezivao s kažnjavanjem. Elektrošokovi za agresivne, antidruštvene tipove; i krajnja kazna za ubice – električna stolica. Ali, ovaj nesrećan, bezazlen momak? „Navodno, to leči depresiju.” Slegao je ramenima i dodao: ,,U svakom slučaju, moj otac smatra da mi je sad bolje.” „Da li je dolazio da te obiđe?” „Nije, on je vrlo zauzet, a San Francisko nije baš tu iza ćoška.” Duboko je uzdahnuo i nastavio: „Ali, zove telefonom. Zove doktora Kaningema, glavnog psihijatra, i vodi računa da taj tip propisno brine o meni... Hej – dovukao sam te čak iz... odakle ono beše... a nisam te pitao ni kako si. Ni kako ti je žena.” „Nisam oženjen”, prošaputao je Barni, osećajući sve veći bol u duši. „Oh”, odgovorio je Mori, tonom kao u d eteta. „Zar nisi imao nešto s onom visokom, plavom devojkom?...” „Lora”, rekao je Barni, klimnuvši glavom. „Lora Kastelano. Ona mi je samo prijateljica.” „Sećam se, bila je baš zgodna.” „Odlično”, rekao je Barni, usiljeno se osmehnuvši. „Ako možeš da pričaš o lepim devojkama, tada si sigurno na putu da ozdraviš.” „‘Ozdraviti’ je reč koja u psihijatriji ne postoji”, odvratio je Mori, s primesom žalobne rezignacije. „Samo napreduješ iz jedne vrste bolesti u drugu. Uskoro ćeš učiti o tome, siguran sam.” „Koji kreten od lekara ti je rekao takvu glupost?” upitao je ljutito Barni. „Moj otac”, promrmljao je Mori. „Koliko se sećam, oduvek je to govorio.”

Sve izgleda dobro, k’o po sunčanom danu, Imaću uskoro ceo svet na dlanu. Počeću ovde, počeću sada, Dušo, sve nam ide od ruke... Vraćajući se autoputem 86, Barni je vrteo dugmad na radiju, ne bi li našao nešto što bi ublažilo tup bol koji je osećao u utrobi. Međutim, jedino što se iole jasno čulo bio je hartfordski WFDR, stanica posvećena isključivo songovima iz mjuzikla. A gromoviti glas Etel Mermen, koji je odzvanjao grozničavim, bezumnim optimizmom tako tipičnim za Brodvej, delovao je kao ironično podrugivanje nesrećnom Morijevom stanju.

Parkirao je ispred Hauarda Džonsona59 na prvoj naplatnoj rampi i naručio 3-D hamburger (koji je te večeri, činilo se, ilustrovao Depresiju, Degradaciju i Dezorijentisanost) i pokušao da natera sebe da jede. „Bože, dušo, izgledaš tako potišteno”, obratila mu se saosećajna kovrdžava konobarica. „Da li si izgubio devojku ili posao?” „Ni jedno ni drugo”, odvratio je Barni, „ali mislim da ću da izgubim prisustvo duha.” Usitnivši kod kasirke novčanicu od pet dolara, otišao je do telefonske govornice, izvukao iz džepa zgužvan koverat i okrenuo broj u San Francisku. Posle tri zvona, začuo se glas. „Ordinacija doktora Istmena.” Bila je to službenica zadužena za registrovanje poziva. „Ovaj – da li biste mi mogli reći kako da dođem do doktora? Vrlo je hitno.” „Vi ste pacijent?” „Ne, nisam. Ja sam – ja sam lekar, u stvari. Zovem se Livingston.” Usledila je kratkotrajna tišina i potom škljocanje, koje je nagoveštavalo preusmeravanje poziva. Zatim se javio smiren muški bariton: „Izvolite, ovde dr Istmen.” „Ovaj – doktore, ovde Barni Livingston. Morijev prijatelj. Ja sam poslednji koji je razgovarao s njim pre no što je – znate – skočio.” „Da, naravno. Da li ste dobili moje pisamce?” „Jesam, doktore, hvala vam”, odvratio je Barni, pomislivši ponovo na sažetost i izostanak bilo kakvih emocija u pisamcu kojim mu je Istmen izrazio svoju zahvalnost. ,,U stvari, tako sam dobio vaš broj...” Istmen nije baš bio od pomoći u održavanju konverzacije, tako da je Barni morao neprestano da preuzima inicijativu. „Ovaj – upravo sam bio u poseti Moriju, gospodine...” „To svakako prevazilazi ono što nalaže dužnost”, primetio je lekar. „On je dobar dečko, gospodine. Drag mi je.” „Milo mi je što to čujem. Oduvek je imao teškoća u komuniciranju s vršnjacima. Dobro, gospodine Livingston, šta mogu da učinim za vas?” „Ne za mene, gospodine, za Morija.” „Nisam siguran da vas razumem.” U glasu psihihijatra se sada već mogao naslutiti nagoveštaj zlovolje. „Doktore Istmen”, nastavio je Barni, pokušavajući da ostane pribran, „znate li da vašeg sina leče elektrošokovima?” „Razume se da znam.” ,,E, sad, oprostićete mi na iskrenosti, gospodine, ali ja sam upravo posetio vašeg sina. I koliko sam mogao da vidim, gore mu je nego što mu je ikada bilo.” „To nije ono što čujem od doktora Kaningema”, odvratio je oštro Istmen. „Uz to, otkud vama, studentu prve godine, pravo da sudite o odlukama starijih lekara?”

59

Hauard Diring Džonson (1896-1972), američki restorater koji je 1929 osnovao lanac restorana i motela koji su nosili njegovo ime. Prim. prev.

„Doktore”, rekao je ozbiljno Barni, „sve što vas molim jeste da odvojite malo vremena i odete i uverite se da mozak vašeg sina tom terapijom biva malo po malo spaljen...” „To je sasvim nepotrebno, Livingstone. U potpunosti sam upoznat s procedurom i moje je stanovište da je to upravo ono što je indikovano za mladićevu depresiju.” Barniju je bilo sve jasnije da dr Istmen namerno izbegava upotrebu fraze „moj sin”. Kao da pere ruke od svake odgovornosti za Morijevo nesrećno stanje. „Doktore Istmen, preklinjem vas. Molim vas, ne dajte im da ubijaju Morija. S njim će biti sve u redu. Samo ga pustite da na miru zaleči svoje rane.” Usledila je kratkotrajna tišina, isprekidana samo statičkim smetnjama transkontinentalne linije. ,,Livingstone, zahvalan sam vam na vašoj brizi i svakako ću da porazgovaram o ovome s doktorom Kaningemom. Nadam se da ste prijatno proveli današnji praznik...” Barni je ostao bez teksta. „Želim vam prijatno veče”, rekao je doktor, u znak mirnog i hladnog pozdrava. Barni je okačio slušalicu i potom se naslonio na telefon, poput poraženog boksera.

U sigurnost fakultetskog kruga vratio se nešto posle osam. Biblioteka je bila još uvek otvorena, tako da je otišao tamo i potražio najnoviju literaturu o EKT. Čitao je grozničavo, škrabajući beleške na indeksnim karticama. Očigledno, najjače indikacije za terapiju elektrošokovima bile su (a) neposredan rizik od samoubistva, (b) depresivna obamrlost i (c) pretnja fizičkom zdravlju iz raznoraznih razloga. Kod Morija je, sasvim sigurno, važilo sve to, ali čak i najvatreniji zagovornici ove procedure su naglašavali da bi je trebalo primenjivati isključivo onda kad nema vremena za bilo kakvu drugu terapiju. Kome se, do đavola, žurilo? pitao se. Mori je samo sedeo tamo, na onom tremu, i vezao metafore poput starice koja veze goblen. A tu su bili i sporedni efekti. U svim slučajevima se barem u izvesnoj meri javljao gubitak pamćenja, mada su studije ukazivale na to da je obično reč o prolaznoj pojavi. Ali, šta ako se Mori slučajno ne povinuje statistici? Da li će njegovo pamćenje biti zuvek uništeno? Je li ono Tomas Man definisao genij prosto kao sposobnost sticanja slobodnog psihičkog pristupa ranijim iskustvima? Nije li pamćenje najdragocenije imanje umetnika? Mori je bio inteligentan, osećajan, kreativan momak koji je zasluživao makar poštenu šansu da se razvije u celovito ljudsko biće. U najmanju ruku, da uspe ili propadne vlastitom zaslugom, a ne da ga obori munja bezosećajnog Zevsa. Tim aparatom su lečili psihička oboljenja kao da je posredi gangrena mozga – koju valja odstraniti. Tu nema ničega ljudskog, zaključio je Barni. Kad

postanem psihijatar, nastojaću da lečim te unutrašnje rane, da ljudima pomognem da ponovo postanu celoviti. A to ne može da učini nikakva mašina.

Vanderbilt Hol je vrveo studentima koji su raspoloženo ćaskali. Bila je tu čak i grupa koja se tiskala oko klavira i pevala božićne pesme. Sutrašnji dan će biti radan, kao i uvek, ali su zato svi izgledali rešeni da do kraja uživaju u ovoj prazničnoj pauzi.

U restoranu je Barni spazio Gretu Andersen, koja je nosila poslužavnik s nečim što je izgledalo kao da je napravljeno od iste materije kao i linoleum na podu. Divio se načinu na koji je uspevala da postigne da čak i kaput od kamelhara na njoj deluje kao tesan džemper. Odlelujala je iza ćoška, gde je Lora već odbila dvojicu stažista koji su hteli da sednu s njima. Odlučio je da im se pridruži. „Zdravo, narode”, pozdravio ih je. „Ah”, izjavila je Lora. „Evo našeg tajanstvenog putnika. Da li je još uvek državna tajna, ili sad možeš da nam kažeš gde si bio?” „Bio sam na Kejp Kanaveralu, pomogao sam im da lansiraju ćurku u orbitu.” ,,Livingstone, pobogu”, požalila se Lora, „nismo mi neki istražni odbor.” „Recimo samo da sam bio s prijateljem.” „Kladim se da je bila prijateljica, i to zgodna”, zagugutala je Greta, udostojivši ga jednog od svojih blistavih osmeha. ,,U redu”, rekao je Barni. „Priznajem. Proveo sam par dana s Džejn Mensfild, prelazeći njenu... anatomiju.” „Znaš”, promrmljala je Greta, „skoro da sam spremna da ti poverujem.” Odlazeći, dodala je: „Možda me zato nikad ne zoveš.” Ostali studenti su se postepeno razilazili, vraćali u svoje skromne sobe i bacali se na učenje. Lora i Barni su najzad ostali sami. Pogledala ga je u oči. „Reći ćeš mi istinu, zar ne?” „Vidi, Lora”, rekao je nelagodno, „stvarno ne mogu. Dao sam reč.” Dramatično je odmahnula rukom. „Nekad smo bili prijatelji.” Barni je uhvatio momenat. „Slušaj, Kastelano, trampiću istinu za istinu. Važi?” „Dabome.” „Reći ću ti gde sam bio, ako ti meni kažeš kako si prošla na pismenom iz biohemije.” Uhvaćena na prepad, Lora je oklevala. Zatim je, smeteno se smeškajući, rekla poverljivim tonom: „Da li ćeš mi verovati – jedanaest bodova?” „Neću.” Potapšala ga je po ramenu i bezbrižno rekla: „‘Noć, Barn. Ne zaboravi, sutra je ‘Veliki dan’ na času anatomije. Što bi Greta rekla, moraš da budeš ‘uspravan’ za to.”

„Ljudski penis...” Uživanje koje se osećalo u glasu profesora Lubara jasno je davalo do znanja da je reč o predavanju od koga se nikad nije umorio. Kao nastavno sredstvo, imao je pred sobom uvećani model pomenutog organa. To je samo po sebi već podstaklo mnogo priče među studentima – koji su bili svi na broju – a neki su čak dosta poranili. „Ovo je muški organ za kopulaciju, a kod sisara i za uriniranje. Cilindričan je, viseći, smešten na i sa strane preponskog luka. Ako biste ga nazvali ‘talus’, ne biste bili u pravu, jer je to opis koji važi isključivo za penis u stanju uzbuđenosti. „Ljudski penis može da varira u dužini, koja obično iznosi između pet i osam inča i nema nikakvog fizičkog uticaja na uživanje muškarca ili žene u seksualnom činu. Neki od vas su možda čuli priču o organima dugim više od jedne stope, ali to je puka mitologija – ili je možda neko u pomrčini naleteo na konja.” Niko se nije nasmejao. Ukrutili su svoje facijalne mišiće, iz poštovanja prema profesoru, genitalijama leševa koji su ležali pred njima i pre svega, svojim vlastitim. Lubar je podigao svoju penisnu ikonu dok je raspredao o njene tri vrste tkiva: uretralnom otvoru, prepucijumu i živototvornoj sadržini skrotalne kese. Zastao je, da bi s ironičnim osmehom prokomentarisao: „Nadam se da me pratite.” Zatim je postavio pitanje: „Može li neko da mi kaže šta se dešava kad genitalna hiperemija ispuni krvlju corpora cavernosa?” Na trenutak, niko nije reagovao... barem ne otvoreno. Da li je stvarno misli na?... Da li je moguće da misli na?... Ni iz kakvog očiglednog razloga, profesor je prozvao Loru. „Gospođice Kastelano, rezultat hiperemije je...?” „Erekcija, gospodine.” U sali se začuo uzdah olakšanja. „Otkud to”, upitao je Lubar, „da se, uprkos brojnoj nadmoći muškaraca u ovoj grupi, samo gospođica Kastelano razume u dobro poznat fenomen penisne erekcije?” Niko nije odgovorio. Ne propuštajući, kao i uvek, priliku da se našali na račun svojih studentkinja, Lubar je metodično ispitivao Loru. „Možete li vi da se setite nekog mogućeg objašnjenja, gospođice Kastelano?” „Možda sam ih ja prosto više videla, gospodine”, odvratila je ležerno. Profesor se mudro vratio Grejevoj anatomiji, predlažući da čas počnu pažljivim seciranjem organa o kome su do maločas diskutovali. Onima na čijim su se stolovima nalazili ženski leševi, naloženo je da pređu za susedne stolove. I tako su se dali na posao.

Bilo je nekako čudno. Mada su posle skoro tri meseca mislili da su očvrsli i da prizor sečenja ljudskog mesa ne dira onako kao pre, većina studenata se barem u sebi trgla počevši s rasecanjem.

„Isuse, Kastelano”, mrmljao je s divljenjem Barni dok su, nekoliko sati docnije, izlazili iz sale. „Bogme si pokazala svim momcima iz grupe.” „Nije to ništa”, odvratila je. ,,A što ti nisi progovorio, moliću lepo?” „Ne znam. Valjda sam se plašio da dignem glavu.” Fiksirala ga je nestašnim pogledom. „Glavu, Livingstone?” Oči su joj zaiskrile. U tom trenutku, prišla im je Greta. „Zar ono nije bilo neverovatno odvratno?” upitala je namršteno. ,,U čemu je stvar?” htela je zna Lora. ,,U svim onim insinuacijama, i u Lubaru koji je mahao onom stvari kao da je neki sveti predmet.” ,,U stvari”, primetio je ležerno Barni, „on je to i bio za stare Grke i Rimljane. Čak su mu se klanjali na svečanostima...” „Barni, molim te, ono mi je bilo sasvim dovoljno za jedno popodne. Da budem iskrena, mislim da je profesor Lubar jedan... jedan...” „Drkadžija?” predložila je Lora. Greta se besno okrenula i otišla, sva zarumenjena od ozlojeđenosti i nelagode.

Ako je uopšte potreban ikakav dokaz da su prvi evropski doseljenici bili uistinu asketski nastrojeni puritanci, dovoljno je pogledati bostonske zime. Približavanjem Božića, prirodu okiva led, a nemilosrdni vetrovi šibaju stanovništvo kao bič pokajnika. Doseljenici su, uostalom, mogli da pristanu na toplim obalama Virdžinije umesto na surovu Plimutsku stenu. Mogli su, čak, poput nekih drugih Engleza, da emigriraju na Zapadnoindijska ostrva, odbace svoje tesno zakopčane cipele i bosonogi igraju na pesku. Međutim, osnivači kolonije u zalivu Masačusets su želeli da pate. A klima Nove Engleske pružila im je obilje mogućnosti za to. Čak i pre prve mećave, stanovnici Vanderbilt Hola bili su zatrpani lavinom obaveza. Vreme nisu merili „danima za kupovinu preostalim do...” već u satima preostalim do prve serije ispita – četiri komada, sve jedan za drugim: anatomija, histologija, fiziologija i, strašni četvrti jahač Apopleksije60, biohemija. Svi prozori studentskog doma su bili osvetljeni po vascelu noć. Slučajni prolaznik je to možda mogao pogrešno da protumači kao ritual obeležavanja festivala svetlosti, koji mnoge kulture širom sveta slave tokom zimskog solsticija – najkraćeg dana u godini. Međutim, unutra nije bilo veselja, nisu se pevale božićne pesme i, što je najvažnije, nije se spavalo. 60

Igra reči: umesto „Apokalipse”, ovde stoji „Apopleksija”. lat. naziv za moždanu kap. Prim, prev.

Došlo je dotle da je čak i Piter Vajmen izgledao uplašeno. Palmer Talbot, student medicine iz solidarnosti, takođe je morao da prinese izvesne žrtve. „Lora, zar čak ni u subotu uveče?” „Molim te, pokušaj da razumeš. Mi smo ti ovde kao grad pod opsadom. Ljudi silaze s pameti od napetosti. Veruj mi, nikad nisam doživela ovako nešto.” „Lora, pa zašto se onda izlažeš tolikom mučenju? Koliko ja vidim, sve što si dosad doživela na Medicinskom fakultetu bilo je prožeto strahom. Zašto bi se iko pri zdravoj pameti izlagao tome?” „Jednostavno je tako, i gotovo. Neka vrsta cene koju moram da platim.” ,,A ja moram da je plaćam zajedno s tobom. Kako možeš da očekuješ da vodiš ovakav život i održiš vezu?” Uzdahnula je. „Palmere, jedine veze na koje ovog časa mogu da mislim jesu one između hemijskih jedinjenja, kranijalnih nerava i histoloških isečaka. Odjednom više nisam čovek već robot koji proučava čoveka.” „Dobro, ako toliko to mrziš, zašto ne odustaneš?” „Palmere, nisam nijednom rečju pomenula da to mrzim.”

Mada je činjenica da je za ljudsko biće nemoguće da ne spava i pri tom ostane zdrave pameti naučno dokazana, sluđeni studenti medicine su je patološki ignorisali. U tome im je, naravno, pomagao kofein, a mnogi od njih su svoje noći merili brojem plastičnih čaša s kafom. Nekolicina je uspela da se dokopa najnovijih dostignuća farmaceutske industrije. Oni koji su imali dovoljno sreće da poznaju neke starije studente ili – još bolje – stažiste, mogli su da nabave neke od novih „energetskih pilula”, sulfata amfetamina kao što je Benzedrin, da bi stimulisali nervni sistem i ,,pobedili” san. Bili su suviše zauzeti čitanjem udžbenika i beležaka da bi se bavili sitnim slovima ispisanim na etiketama tih bočica. Čak je i pedantna Alison Redmond zanemarila da preispita bezbednost gutanja pilula koje su, imala je osećaj, „činile njen um bistrim kao vedro nebo”. Barni Livingston je imao drugačiji sistem. Njegov način da pobedi san bile su periodične serije sklekova praćene hladnim tuševima. Svi su smatrali da nije normalan – sem Beneta, koga je ubedio da proba isti metod. Lora se držala kole, i pre no što bi otišla kod Barnija u sobu, napunila bi termos na automatu. Dugački hodnik studentskog doma bio je pun studenata koji su koračali gore-dole, grozničavo nastojeći da gradivo s bezbrojnih indeksnih kartica utuve u svoje iznurene, zabrinute glave. Jedino se Henka Dvajera nije doticao sav taj neljudski pritisak. Dok su njegove kolege bile u pravom paklu, on se osećao kao pročišćena duša, koja će za nekoliko kratkih dana napustiti ovo prolazno čistilište i uzdići se do raja u Šerilinom naručju. U tri izjutra, uoči „Inkvizicije I” (Anatomije A ), Lora i Barni su se složili da naprave pauzu od pet minuta. Otvorili su prozor, ne bi li ih razbudio udarac ledenog vazduha u lice, a potom su otvorili i vrata, da bi napravili promaju.

Zombiji u hodniku nisu obraćali pažnju na njih, nastavljajući da marširaju, mrmljaju i memorišu. Marširaju, mrmljaju i memorišu. „Video sam već ovo”, rekao je promuklo Barni. „Ovako se kreću ljudi na psihijatrijskom odeljenju.” Nijedno od njih se nije smejalo na ovo. Bili su previše zaokupljeni nastojanjem da upamte odakle počinje, gde završava i kako je inervisan bulbokavernozni mišić.

Ispiti su se sami po sebi pokazali kao antiklimaks. I kao neka vrsta olakšanja, pošto su brucoši posle njih bivali toliko iscrpljeni da su samo odlazili da na brzinu nešto prigrizu i potom se vraćali u svoje sobe i padali u dubok san bez snova. Narednog jutra, ulazili su u učionice, na novi ispit, poput automata, i suočavali se s novim ispitnim pitanjima od kojih im je bilo toliko muka da su – gotovo refleksno – bljuvali tražene informacije. Naposletku, svega četiri dana pre Božića, bili su slobodni. Kao što je i obećala, Lora je provela neko vreme kod Palmera na Bikon Hilu. Mada se pitala kakvu mu radost može doneti spavajući osamnaest časova dnevno, on je izgledao oduševljen time što je ima samo za sebe – makar i kao nepokretan predmet. U međuvremenu, Henk Dvajer je postao prvi čovek u istoriji koji je odleteo kući autobusom. Jer, on je bio na putu ka sedmom nebu. Greta se pozdravila sa svima u Kaptolu i požurila na aerodrom da uhvati studentski čarter let za veliki Severozapad61. Poslednjih dana semestra je suptilno nagovestila da je u Portlandu čeka Neko Poseban. To je predstavljalo moguće objašnjenje za njenu stidljivost i koketeriju: samo je vežbala. Nema sumnje da je njen dragan bio stasit, mišićav nordijski tip i da se verovatno zvao Lars ili Olaf. Šta će devojci neki Adonis s Istoka ako ima Tora sa Zapadne obale? Veče uoči poslednjeg ispita, Benet je došao da se pozdravi s Barnijem. „Lepo se provedi, Landsmane”, rekao je Barni. „Pretpostavljam da ćeš svake od dvanaest večeri božićnog raspusta izvoditi drugu klivlendsku lepoticu.” ,,U stvari, ne idem kući. Nalazim se sa svojima i odlazimo na dve nedelje na padine.” „Aha, misliš, le ski?” Benet je potvrdno klimnuo glavom. ,,I l’apres ski62, što je svakako najbolji deo.” „Hriste, Benete, to verovatno znači da ćeš da imaš dve devojke na dan. Reci mi samo, gde se to baviš skijanjem i ostalim radostima na snegu?” ,,U Montani.” „To je prilično van ruke.” „Šta ćeš, Livingstone, i ja sam nekako van ruke.” 61

Regija severozapada SAD, koja generalno uključuje Vašington. Oregon i Ajdaho. Prim. prev. 62 Franc. „Posle skijanja”. Prim. prev.

Planovi Pitera Vajmena bili su najambiciozniji od svih. On je ostajao u Bostonu, da se bavi laboratorijskim istraživanjima, ni sa kim drugim do profesorom Majklom Fajferom.

U sedam uveče dvadeset trećeg decembra, Palmer je dovezao Loru na aerodrom Logan, gde ju je čekao Barni, da zajedno otputuju letom Istern Erlajnza za Njujork (svega četrnaest dolara za sat vremena vožnje toboganom kroz turbulentne decembarske vetrove između Pasuljgrada i Gotam-Sitija63). Palmer ju je toplo zagrlio, podsetio je da valja da uhvati jutarnji voz da bi mu se pridružila u Lovačkom klubu kako bi zajedno dočekali Novu godinu i potom i sâm seo u avion i odleteo na snežne padine Vermonta gde je, kako je rekao Lori, nameravao da sublimira svoju potrebu za njom tako što će se iznurivati skijanjem do besvesti. Dok im je Lora čuvala mesto u dugom, zavojitom redu studenata koji su čekali da se ukrcaju u avion, Barni je trknuo do štanda s novinama da kupi ilustrovanu sportsku reviju. Vraćajući se natrag, nije trčao. Štaviše, hodao je polako, kao da se nalazi u stanju blagog šoka. Tek ga je Lorin glas vratio u stvarnost. „Mrdni dupe, Livingstone. Propustićemo prokleti avion.” Pretrčao je poslednjih pedesetak metara i pridružio joj se upravo kad su došli na red da predaju karte stjuardesi na izlazu. „Koji ti je đavo?” upitala ga je dok su se gurali kroz prepun avion. „Nije mi ništa. Biće da sam malo izvan kondicije, to je sve.” Našli su dva mesta na desnoj strani, seli i počeli da vezuju pojaseve. Barni je sve vreme bio neobično ćutljiv i samo je zurio u proćelavo teme muškarca koji je sedeo ispred njega. ,,Livingstone”, bila je uporna Lora, „izgledaš kao da si video duha.” ,,I jesam – na neki način.” U tom trenutku su propeleri Lokid Elektre počeli da proizvode zaglušujuću buku. Lora se nervozno vrpoljila dok se avion zahuktavao pistom i potom vinuo u vazduh, u studeno nebo nad bostonskom lukom. Malo docnije, zvuk motora je postao tiši i Lora je ponovo mogla da počne da gnjavi Barnija. „Barn, šta se dođavola desilo?” Odmahnuo je glavom, potpuno preneražen. „Kad sam kupovao novine, video sam Beneta Landsmana kako čeka da se ukrca u avion.” „Pa?” „Putovao je prvom klasom.” „Hej. znamo da ima love. To se vidi po njegovoj odeći. I, šta s tim?” „Rekao mi je da ide u Montanu, na skijanje”, odvratio je Barni. „Međutim, sasvim je sigurno da ne putuje tamo. Hoću da kažem, Kastelano, momak se ukrcavao na Sviserov let za Cirih!Zar ne nalaziš da je to pomalo čudno?” 63

Kolokvijalni nazivi za Boston i Njujork; prim. prev.

„Ne”, odvratila je. „Nalazim da je to vrlo čudno.”

TRINAEST

Sjuardesa Svisera je prolazila između sedišta, nudeći putnike prve klase šampanjcem i predjelima. Benet Landsman je prihvatio kavijar, ali je učtivo odbio piće. „Danke, ich verde vielleicht später mit dem Abendessen’was trinken.”64 „Odlično govorite nemački”, rekla je sedokosa žena s mnogo nakita na sebi, koja je sedela pored njega. „Odakle ste?” „Iz egzotičnog grada Klivlenda u Ohaju, madam.” „Ali, svakako niste rođeni tamo?” nastavila je, očigledno fascinirana. „Ne, prvih deset godina života sam proveo u varošici po imenu Milersburg, u Džordžiji.” „Putujete li u Cirih da tamo provedete praznike?” „Ne baš. Tamo se sastajem s roditeljima, a onda odlazimo na skijanje u Kran-Montanu.” ,,U Vale? Oh, tamo je divno.” „Da, jedva čekam da stignem.” Zatvorio je oči i nastavio razgovor u sebi. Možda skijam u Evropi, ali sasvim sigurno nisam Nemac. Štaviše, nisam čak ni Benet Landsman. To jest, to nije ime s kojim sam rođen...

Bio je april 1945. Saveznici su prešli Rajnu i napredovali su prema srcu Nemačke. Uz Crvenu armiju na prilazima Beču, bilo je jasno da nacisti ne mogu da izbegnu poraz. Četvrtog aprila, 368. tenkovski bataljon, sastavljen isključivo od crnaca, a pod komandom potpukovnika Abrahama Linkolna Beneta, ušao je u mirno selo Ordruf. Na obodima pitoresknog nemačkog seoceta, naišli su na napušteni nacistički radni logor. To jest, napušten od živih. Posvuda su ležale jezive gomile unakaženih, mršavih leševa. Tela su bila u raspadanju, prljava, puna buva, tako isprepletena da su se jedva mogla razdvojiti. Ljudi potpukovnika Beneta su bili među prvim crnim vojnicima koji su se našli na evropskom frontu. Iskrcali su se juna prethodne godine na plažama Normandije, kao deo očajničke tražnje Savezničke visoke komande za popunom ljudstva, kako bi mogli da se suprotstave obimnoj neprijateljskoj ofanzivi u Ardenima. Prekalili su se u teškim bitkama na maglom obavijenim obalama reke Maas. Kao „nagradu” za svoj uspeh, dobili su premeštaj u Treću armiju Džordža Patona, bivajući tako pridruženi bici za svaki inč smrznute zemlje u pravcu istoka, kroz Zigfridovu liniju, u Nemačku. 64

Nem. „Hvala, možda ću kasnije, uz večeru, nešto popiti” Prim. prev.

Gledali su svoje bliske prijatelje kako bivaju ranjeni ili ginu. Naučili su kako da stisnu srce. Međutim, sada ni najjači među njima nisu uspevali da potisnu osećaj odvratnosti. Neki čak nisu mogli da se suzdrže da ne povrate. Zadah smrti i raspadanja prožimao je strahotom svaki njihov dah. Šokiran i dezorijentisan, potpukovnik Benet je naredio svom štapskom fotografu da slika te užasne prizore. Bio je rešen da fotografije pošalje generalu Ajzenhaueru, kako bi Ajk mogao rođenim očima da vidi ovu grozotu. Dok je visok, krupan zapovednik stajao i zurio u iskasapljena tela, jedan od njegovih poručnika mu se s oklevanjem javio na raport. „Ser, pronašli smo neku vrstu masovne grobnice neposredno izvan logora. Mora da ima na hiljade tela. Neka su samo napola zakopana. Ovaj – šta mislite, šta bi trebalo da uradimo, ser?” Link se borio da povrati moć govora. „Poručnice, pobrinite se da budu pristojno pokopani”, odgovorio je resko. „Nameravam da lično proverim kako je to urađeno.” Zatim je dodao, blažim glasom: ,,I pozovite kapelana da očita koju molitvu.”

Ostali su u Ordrufu više od nedelju dana, a Link je lično nadzirao sve „pristojne” sahrane. Tu i tamo, kad bi kapelanu zastale reči u grlu, sam bi se latio čitanja molitvi. Za sve to vreme, Link nije mogao da spava. Groznica i kašalj koji su ga mučili cele ove vlažne i hladne zime vratili su se s još većom žestinom. Mada je mnoge noći provodio preznojavajući se i mučeći se da udahne vazduh, na svaku pomisao da bi trebalo da se obrati lekaru ubedio bi sebe da je reč samo o običnom, beznačajnom gripu.

Četrnaestog aprila izjutra, pristigle su još tri Patonove jedinice, od kojih je prva donosila dobrodošlo naređenje da se krene put severa. Koliko god su bili umorni, njegovi ljudi su se brzo okupili, željni da napuste klanicu u kojoj su se zatekli. U sumrak, dok su se kretali drumom prema Goti, uz ivice druma su počele da se materijalizuju grupice stvorenja nalik na aveti. Jedan od njih, skelet koji je nekada bio čovek, pokazao je drhtavom rukom na belu zvezdu na zastavi na džipu potpukovnika Beneta i viknuo promuklim, drhćućim glasom: „Amerikaner! Die sind Amerikaner! Wir sind gerettet!65” Pojavilo se još živih duhova. Potpukovnik je svom konvoju naredio da stane. Onako visok i krupan, Benet je izašao iz džipa i uputio se prema bledoj, uplašenoj grupi strašila. Ustuknuli su pred njim. „Narode, sve je u redu, nemate čega da se plašite. Ovde smo da vam pomognemo.” Raširio je ruke u nastojanju da ih ohrabri. Nisu razumeli njegove reči, ali bili su radosno svesni da ne govori nemački. Jedan od njih, visok muškarac pogrbljenih ramena, kome nije bilo moguće 65

Nem. „Amerikanci! Ovo su Amerikanci! Spašeni smo!” Prim. prev.

odrediti godine, izrazio je hiljadu vrtoglavih, trijumfalnih misli samo jednom rečenicom: „Vi ste stvarno Amerikanci?” Link je potvrdno klimnuo. „Tako je, mi smo iz SAD.” Sledećeg trenutka, muškarac je ležao ničice grleći mu noge, jecajući i kroz jecaje govoreći: „Bože, blagoslovi Ameriku!” Link nije mogao da zadrži suze dok je iza glasa vikao na svoje ljude da ukrcaju u svoja vozila ove pocepane ostatke ljudskosti. Link je pomogao visokom muškarcu da se popne u njegov džip, nadajući se da će uz njegovu pomoć moći tačnije da utvrdi ko su ti ljudi. Kolebljivim engleskim jezikom (,,U Berlinu meni moji roditelji imali učitelja engleskog”), muškarac mu je objasnio da je najveći broj njih pre nekoliko dana pobegao iz logora u Ordrufu, dok su one kojima to nije uspelo okupili i peške poterali u Bergen-Belzen („Smrt je sledila ovako i onako, nismo imali šta da izgubimo”). Takođe je rekao da begunci već danima nisu ništa jeli. Link je preneo svojim ljudima da im podhitno daju nešto za jelo. Male table čokolade izranjale su redom iz gornjih džepova na kaki-košuljama i bivale ponuđene preživelima, koji su ih halapljivo jeli. Na užas vojnika, za manje od pola sata su trojica od njih umrla – usled šoka od preteranog jela. Kad je Link isporučio svoje putnike u improvizovanu poljsku bolnicu Crvenog krsta na ulazu u Gotu, visoki muškarac je bio naročito srdačan prema njemu. „Bog vas blagoslovio, generale.” Link nije mogao, a da se ne nasmeje. „Hvala na komplimentu, mister, ali ja još nisam ni ceo pukovnik.” „Svojom dobrotom ste zaslužili da budete general.” Dvojica ljudi su se rukovala i rastala. Linkovi vojnici su ušli u samu varoš, da bi tamo zatekli nekoliko belih jedinica divizije koje su već ranije pristigle tu. Kapetan Ričard Mekintajer iz Birmingema, u Alabami, upravo je ispitivao jednog od lokalnih stanovnika – punačkog sredovečnog muškarca čije su kožne pantalone s tregerima doprinosile da izgleda kao da je upravo pobegao iz sata s kukavicom. Kapetan je u prvom trenutku bio zbunjen pojavom čoveka crne puti na mestu na kome se to nije dalo očekivati. Ali je odmah potom refleksno salutirao, opazivši srebrno hrastovo lišće na Linkovim ramenima. „Ko je ovaj gospodin, kapetane?” upitao je kratko Benet, naviknut na nelagodnost koju su u njegovom prisustvu osećali niži beli oficiri. „On je burgemajster – gradonačelnik ove varoši – ovaj, ser.” „Da li ste ga pitali ima li ovde još zatvorenika?” Kapetan je potvrdno klimnuo glavom. „Bilo ih je, ser. Bilo je Jevreja koji su radili u kamenolomu – ali oni su odvedeni pre dva dana. Koliko je gradonačelnik shvatio, odveli su ih u Buhenvald.” „Zašto, šta je tamo?” Mekintajer se okrenuo i postavio pitanje burgemajsteru. Zatim je ponovo pogledao Linka i objasnio: „On misli da je tamo samo još jedan radni logor.”

„Ma nemoj”, rekao je sarkastično potpukovnik. ,,I to je sve što zna, je li?” Zagledao se u Nemca. „Samo još jedan ‘radni logor’, je li, Švabo?” Ne razumevajući ni reč, ali grozničavo nastojeći da se dodvori, gradonačelnik se osmehnuo. „Na, ja, Ich weiss nichts von diesen Dingen.Wir sind nur Bauern hier.” Mekintajer je brzo preveo. „Kaže da ništa ne zna. Oni su ovde samo prosti seljaci.” „Aha, kako da ne”, promrmljao je Link i obratio se oficiru: „Voljno, kapetane.” Mekintajer je oštro salutirao, na šta je Benet jednako zvanično uzvratio i uputio se prema seoskoj gostionici koju su njegovi ljudi konfiskovali i pretvorili u privremeni štab.

Kao zapovedniku bataljona, potpukovniku Benetu je, prirodno, bila dodeljena i najveća soba. Njeni uzani, visoki prozori gledali su na dvorište puno cveća. Seo je za sto, uzeo gutljaj konjaka konfiskovanog od gostioničara, izvukao list papira s dvostruko zaokruženim ,,A”, znamenom Treće armije, skinuo poklopac s naliv-pera i počeo pismo svom devetogodišnjem sinu u Džordžiji. Negde u Nemačkoj 15. april 1945. Dragi Link ml., Izvini što ti neko vreme nisam pisao, ali događaji su se odvijali u našu korist i bili smo sve vreme u pokretu. Želeo bih da ti kažem da sam presrećan zbog naših uspeha (naši momci su okićeni odlikovanjima kao božićne jelke), ali smo svi usput izgubili previše dobrih drugova. Protekle nedelje sam video stvari toliko strašne, da nisam siguran da ću ikada moći da ih opišem. Često mi padaju na pamet nedeljne propovedi oca Stedmana o „neljudskosti čoveka prema čoveku”. Do sada sam uvek to shvatao kao nešto što se odnosi na način na koji se u Americi ponašaju prema nama. Pitam se šta bi prečasni Stedman rekao o logorima za prinudni rad koje smo upravo videli? Ljudi su tu doslovno izgladnjivani do smrti. Znam da se u Americi prema Crncima ne postupa u rukavicama, a ni u Armiji SAD nije mnogo bolje. Ali, sine moj, nas nikad nisu na hiljade ubijali otrovnim gasom ili spaljivali u pećima... Zazvonio je telefon. Link je umorno uzdahnuo, uzeo još jedan gutljaj i podigao slušalicu. Bio je to general-major Džon Šelton, njegov komandant divizije, koji je zvao negde s bojišta. Veza je bila loša i puna statičkih smetnji. „Benete – u kakvom stanju ti je ljudstvo?”

„Generale, da budem iskren, sasvim iznureni – fizički i emocionalno. Većina njih su samo klinci, a ovih poslednjih nekoliko dana su videli stvari koje su ih šokirale.” „Ali, Link, da li si video pakao – aposlutni pakao na zemlji?” „Da, ser, mislim da jesam – dva logora za prinudni rad i ogromnu jamu s nekih osam hiljada leševa u njoj.” „Znači da si bio na Koni Ajlendu, mister. Hoću da se tvoji ljudi pojave ovde sutra u devetnaest nula nula. Mi smo u Nordhauzenu.” „To je nekih trideset pet milja severno od nas, ser?” „Tako je. Međutim, pripremi ljude na ono što će ovde videti.” „Šta to, ser?” „Nordhauzen nije radni logor. To je logor smrti.”

Te noći je Link izuzetno loše spavao. Delimično zbog bola u grudima koji ga je mučio – a delimično zbog ožiljka na duši. Kad god bi zadremao, imao je strašne košmare iz kojih se budio sav mokar od znoja. U šest izjutra se istuširao i sišao u prizemlje na šolju kafe. Tamo je, poput sasušenog, ukočenog kipa stajao onaj visoki muškarac koga je dan ranije ostavio u poljskoj bolnici Crvenog krsta. Link se upitao koliko dugo je tako stajao i čekao. „Zdravo” obratio mu se prijateljski. „Hoćete li da mi se pridružite?” Muškarac je drage volje prihvatio ponudu. „Hvala vam.” Sledećeg trenutka, sedeo je na drvenoj klupi preko puta Linka i žvakao parče hleba. „Hej, prijatelju, zašto ne usporite malo i namažete malo butera na taj hleb?” Čovek je klimnuo glavom, punih usta. Rukama mu je dao do znanja da je previše gladan da bi čekao. Možda će luksuz butera da dozvoli sebi sa sledećim parčetom. Link je uzeo gutljaj kafe i potom upitao: „Zar ne bi trebalo da se vrati te u poljsku bolnicu?” Muškarac je s naporom odmahnuo glavom: „Ne, ne, ne. Tamo sam sreo jednu ženu, ona je iz Berlina kao i ja, porodična prijateljica. Rekla mi je da je pre nekoliko dana videla moju ženu – u Nordhauzenu. Čujem da vi danas odlazite tamo. Morate da me povedete sa sobom.” Link je bio zbunjen. Nije znao šta pravila službe kažu o ovakvim stvarima. Međutim, ovaj košmar je nadmašivao bilo kakav normalan protokol. „Misli te li da ste dovoljno snažni za putovanje, gospodine...” „Heršel. Zovite me samo Heršel.” „Zar nemate prezime?” „Gospodine, do juče sam imao samo broj. ‘Heršel’ je sasvim u redu.” „Dakle, Heršele, ako mislite da možete da ste dovoljno snažni da putujete u jednom od mojih kamiona sa zalihama, samo izvolite. Ne mogu, međutim, da vam obećam da će vaša žena još uvek biti tamo kad stignemo.”

Mogli su da ga namirišu još pre no što su ga ugledali. Miljama daleko – iako su peći prestale s radom – u vazduhu se još uvek osećao zadah spaljenog mesa. Prolazili su pored kuća oko kojih su se seljaci bavili svojim svakodnevnim poslovima, kao da sunce nije bilo zaklonjeno oblacima smrti. Orali su i sejali kao da ih vreme i prostor dele od tog vrtloga zla. Link ih je posmatrao kroz svoj dvogled. Izgledali su zdravi i srećni dok su zasejavali polja ove plodne oaze u planinama Harc u Tiringiji. Prizor je mogao da predstavlja inspiraciju za Betovenovu Pastoralnu simfoniju. Odista, Linku nikako nije bilo jasno kako je nacija koja je iznedrila tako anđeosku muziku mogla da počini tako satanska zverstva.

Niko iz 386. bataljona potpukovnika Beneta nije nikada zaboravio to veče. Već su se užasnuli videvši mršave i izgladnele ljude, ali sad su naišli na istinske žive mrtvace. A bilo ih je na hiljade. Mada ih je dan ranije zvanično oslobodila Treća armija SAD, još uvek su bili zarobljenici vlastite bede – plašili su se i da dišu. Sam njihov broj je bio zapanjujući. A prljavštine, izmeta, vašaka i pacova bilo je više nego u bilo kojoj kanalizaciji. Jedva da su ličili na ljudska bića, s onim upalim obrazima, rebrima koja su štrčala i nadutim stomacima. Hod im je bio spor i nesiguran, pokreti slabašni. Čim se konvoj zaustavio, Heršel je spustio svoje bolne noge iz kamiona na zemlju i odšepesao što je brže mogao u pravcu dugog reda baraka iz kojih je, čak i s ove udaljenosti, dopiralo jecanje u agoniji.

Linkovi vojnici su pomagali bolničarima koji su nastojali da održe u životu ove „oslobođene” zatočenike. Nacisti su možda otišli, ali je Anđeo smrti ostao tu. Poneki su uspevali da se bledo osmehnu i mahnu rukom – koliko god slabašno – u znak pozdrava crnoputim Amerikancima. Međutim, čak i za sreću je potrebna snaga, a nje je ovde bilo u žalosno maloj količini. Ne bi li nekako izdržao neljudske prizore i mirise, Link je pripalio jednu od svojih debelih cigara i pokušao da sačuva prisustvo duha dok je prolazio kampom odlazeći u štab divizije da se javi na dužnost.

„Dobrodošli u Danteov Pakao”, rekao je general-major Šelton, proćelavi četrdesetogodišnjak sa Srednjeg Zapada. Dvojica ljudi su se rukovala. „Sedi, Link, izgledaš strašno.” ,,I vi takođe, generale. Ja sam samo na brzinu bacio pogled u prolazu, ali ovo mora da je apsolutno najgore...” „Sranje, čoveče, misliš da je ovo zlo? Britanci su danas ušli u Belzen, gore na severu i, ako možeš da poveruješ, tamo je još gore. Da li si video peći?”

„Nisam, ser, i ne mogu da kažem da mi se naročito žuri.” „Znaš, neverovatno je da ovo mesto nema čak ni gasnu komoru. Ovi kukavci su se toliko ubijali radeći da je svake večeri bilo dovoljno leševa da se krematorijum nikad nije gasio. Naravno, pripomagali su i dizenterija, tuberkuloza i tifus, ali najviše zasluga svakako imaju vredni momci iz SS.” Na trenutak, Link je ostao bez reči. Najzad je uspeo da upita: „Šta se preduzima da bi se pomoglo ovim ljudima?” „Konfiskujemo sve medicinske zalihe kojih uspevamo da se dokopamo. Imamo lekare ovde i nekoliko ih je na putu ovamo, čak i neki momci s engleskih medicinskih fakulteta. Međutim, naši vojnici moraju da im pomažu. Čoveče, toliko ih je mnogo...” „Znam, generale”, rekao je sumorno Link. Šelton je odmerio iznureno Benetovo lice i osetio malodušnost svog kolege oficira. Najednom, dramatično povišenim zvaničnim tonom, naredio mu je: „Potpukovniče Benet, ustanite!” Linkoln je ustao sa stolice, delić sekunde nesiguran u pogledu Šeltonovih namera. Međutim, ovaj je tada posegao u fioku i izvadio malu kutiju. U njoj se nalazio par zlatnih oznaka u vidu hrastovog lišća. Trebalo je, dakle, da postane ceo pukovnik. „Sklonite svoje srebrne oznake”, zahtevao je Šelton, ponovo zvaničnim glasom. Link se povinovao. Pričvršćujući zlatne oznake na široka Linkova ramena, Šelton je primetio: „Ovo unapređenje te već neko vreme juri po Evropi. Čestitam, pukovniče Benet.” „Šta da kažem, Džone?” odvratio je. „Štedi dah – jer, kao što je sigurno da je Bog stvorio male zelene jabuke, tako tebe odmah iza ćoška čeka jedna srebrna zvezdica.” Na ovo se Link osmehnuo i odgovorio: „Ne, Džone, mislim da Armija SAD još uvek nije spremna da Crnce unapređuje u generale.”

Te je noći pukovnik Benet završio pismo za svog sina. Nije bilo reči kojima je mogao da mu opiše ono što je video tog dana. Jedva da je napravio nekoliko aluzija, na način podnošljiv za nedužno dete. Bio je duboko religiozan čovek. Sve o čemu je uspevao da misli bila je Golgota i Matejev opis reči koje je Hrist izrekao na krstu: „Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?” Jer, bilo je očigledno da su i nebo i zemlja okrenuli leđa ovim nesrećnim žrtvama, sve dok nije postalo previše kasno. Bolela ga je glava – opet ta prokleta temperatura. U grudima ga je probadalo od kašljanja. Bolje da završi pismo i odspava malo. Rekao je svom sinu da ne gubi veru, da kaže baki da je on mnogo voli i moli se da se ubrzo ponovo vide. Zatvorio je koverat, stavio ga u džep sakoa, odrešio pertle na čizmama i zavalio se na svoj ležaj.

Na zboru sledećeg jutra, pukovnik Linkoln Benet je dodelio svoje ljude kao ispomoć raznim jedinicama koje su već dobile zadatke. Neke su otišle u lov na logorske stražare koji su se, pred dolazak Amerikanaca, razbežali po okolnim šumama. Ostali su pomagali u podeli lekova i hrane. On sam otišao je da se pridruži starijim oficirima koje je general Šelton okupio i poveo u obilazak logora. Dok su prolazili pored niza baraka čiji su stanovnici ležali napolju, nepokretni na prolećnom suncu, video je kako vojnici odvoze otvorene kamione krcate leševima. Jedan oficir iz drugog puka upitao je Šeltona: ,,S dužnim poštovanjem, ser, zar ne postoji neki... dostojanstveniji način odnošenja mrtvih?” General je odmahnuo glavom. „Bog mi je svedok da bih želeo da postoji, ali imamo suviše velik problem s preživelima. U logoru već vlada epidemija tifusa i Bog zna koju bi vrstu pošasti mogla da donesu ta tela u raspadanju. Neki od ovih ljudi bi pali mrtvi kad biste ih samo potapšali po ramenu.” Ili im dali malo čokolade, pomislio je Link. Videli su „radni deo” – u kome su logoraši bili primoravani da prenose teško kamenje s jednog mesta na drugo, i to ni iz kog drugog razloga osim da bi se iscrpeli. Videli su bodljikavu žicu, kroz koju je do pre četrdeset osam časova bila puštena struja. Videvši krematorijume u kojima su ljudska bića bila pretvarana u pepeo i dim, sve o čemu je Benet mogao da misli bio je besmisao svega toga – u ograničenom vokabularu ljudskih emocija nije postojao način da se racionalizuju postupci nacista. Obilazak je potrajao skoro tri sata. U četni štab vratili su se nešto posle podneva. General je objavio da će oficiri ručati u trinaest nula nula i potom im dao dozvolu da odu. Link je sačekao da se ostali raziđu, želeći da postavi Šeltonu jedno pitanje. „Ser, znam da je uhvaćeno nekoliko stražara. Šta ćete da uradite s njima?” „Siguran sam da će onima koji prežive biti suđeno.” „Kako to mislite, ‘onima koji prežive’?” „Dakle”, odvratio je general, naizgled bez ikakvih emocija, „ponekad ih se zatočenici dokopaju prvi. Iznenadili biste se kad biste videli kako i najslabiji, najbolesniji logoraši uspevaju da nađu snage i pokidaju te skotove na komadiće pre nego što možemo da ih zaustavimo.” „Da li pokušavate da ih zaustavite?” „Naravno, Link”, odvratio je Šelton. I zatim je, nešto tišim glasom, dodao: „Samo se ne trudimo da pri tom naročito žurimo.” U tom trenutku, Link je začuo glas koji ga je grozničavo dozivao: „Pukovniče – čekajte, gospodine, molim vas, čekajte!” Okrenuo se i ugledao Heršela kako hramajući ide za njim, očiju gorućih od žurbe. „Pukovniče Benet, morate da mi pomognete. Molim vas, molim vas. Preklinjem vas. Hana, moja žena...”

„Pronašli ste je?” Heršel je potvrdno klimnuo glavom i zatim na brzinu izgovorio: „Ona je kod lekara. Morate da pomognete. Dođite brzo, molim vas.” Link je davao sve od sebe da smiri čoveka. „Hej, slušajte, ako lekari brinu o njoj...” „Ne, ne. Ne razumete. Oni ne brinu o njoj. Hoće da je ostave da umre. Dođite, molim vas.”

Približavajući se bolničkoj zgradi, Link i Heršel su videli pacijente kako leže napolju na nosilima, čekajući da dođu na red da budu uneseni unutra. Iz zgrade je dopirao snažan, jedak miris sredstva za dezinfekciju. Unutra je vladao haos, bolni jauci mešali su se s grozničavim nalozima koje su lekari i sestre dovikivali jedni drugima. Link je požurio da nađe nadležnog lekara. Potpukovnik Hanter Endikot, šef medicinskog osoblja, bio je visok, s naočarima i beo. U stvari, krajnje beo, pošto je bio iz Džeksona, u Misisipiju. Takođe, bio je i krajnje zauzet. Nije imao vremena da se upušta u ćaskanje s crnoputim posetiocima, makar oni bili i oficiri. S Heršelom koji je, na nekoliko koraka iza njega, sumanuto pričao nešto na nemačkom, Link se smireno raspitivao o stanju zdravlja supruge bivšeg logoraša. Endikotov odgovor bio je više odsečan nego uljudan. „Bojim se da je u procesu trijaže odlučeno da bude izostavljena”, objasnio je nonšalantno. ,,A sad me izvinite. Moram da spašavam živote.” Dok se doktor okretao da ode, Link je morao da potisne poriv da ga zgrabi za rukav. Umesto toga je jednostavno povikao: „Šta vam, do đavola, znači to da je ‘u procesu trijaže odlučeno da bude izostavljena’?” „Slušajte, rekao sam vam da imam posla...” „Mogu li da vas podsetim”, rekao je Link tiho, ali odlučno, „da sam ja vaš pretpostavljeni oficir. I da vam upravo dajem naređenje. Recite mi ono što znate o supruzi ovog čoveka!” Endikot je uzdahnuo. ,,U redu, pukovniče”, rekao je zajedljivo. ,,‘Trijaža’ je termin koji koristimo za klasifikovanje povređenih. Ne moram, valjda, da vam pričam koliko bolesnih imamo ovde, ili da svi ili imaju tifus ili samo što ga nisu dobili. Naše ekipe su izvršile trijažu i svrstale pacijente u tri grupe. Znam da će vam zvučati brutalno, ali u prvoj grupi su oni koji mogu da budu spašeni, u drugoj oni za koje možda postoji mogućnost da budu spašeni, a u trećoj oni za koje – prema našoj proceni – ona uopšte ne postoji. Bojim se da supruga ovog čoveka spada u ovu poslednju kategoriju.” „Zašto, šta nije u redu s njom?” Lekar je odmahnuo glavom. „Zaista mislim da radije ne biste da slušate o tome, pukovniče – a sasvim sam siguran da je bolje da njen suprug ne čuje.” „Ispravka, Endikote.” Pogledao je Heršela i nastavio. ,,U ovom trenutku, on može da podnese sve.”

„Okej”, uzdahnuo je rezignirano lekar. Bila su tu jedna kolica koja su ranije služila za odvlačenje – nisu želeli da razmišljaju o tome. Endikot ih je privukao i seo na njih, dok su druga dvojica ostala da stoje pored njega. „Sad me, gospodo, pažljivo slušajte. S obzirom da je reč o koncentracionom logoru, ovo mesto ima neverovatnu medicinsku ustanovu. Ne zato da bi koristila logorašima – već nacističkim ‘naučnicima’. Lekari su izvodili eksperimente, koristeći pri tom logoraše kao ljudsku zamorčad...” Zastao je, da bi bolje razumeli ono što im je govorio. „Čuo sam neke kratke izveštaje o drugim logorima i znam da su neka od ‘istraživanja’ bila čist sadizam. Međutim, doktor Štengel, koji je rukovodio ovdašnjim operacijama, video je sebe kao naprednog medicinskog istraživača, i tako dalje. Ubijao, mučio i sakatio – a sve, tobože, za dobrobit čovečanstva. U svakom slučaju, đubre je dobilo nalog iz Berlina da nađe nešto efikasnije od sulfonamida za lečenje polnih bolesti. Vidite, čak i nadljudi mogu da zakače gonoreju.” Ironično se osmehnuo. Druga dvojica su samo klimnula glavom. „Dakle, Štengel je bio jedan pedantan kučkin sin koji je vodio detaljne beleške o svemu – tako da tačno znam šta su uradili ovoj ženi. Dvadeset osmog marta su joj intravaginalno ubrizgali bakteriju Neisseria gonorrheae.” Heršelovo lice pretvorilo se u kao kreda belu, bezizraznu masku. „Drugog aprila su počeli da je ‘leče’ – ako je to odgovarajući izraz – eksperimentalnim antibiotikom koji su nazivali RDX 30. Štengel je uneo u svoj dnevnik tačnu formulu. Međutim, jedino što je važno je da je taj preparat sadržavao malu, ali značajnu količinu natrijum-hidroksida, poznatijeg kao ceđ – supstance koja je toliko jaka da žene stavljaju rukavice kad je koriste za pranje i čišćenje.” „Dakle, umesto da deluje samo na infekciju, preparat je delovao kao abraziv. Došlo je do zapaljenja kompletne sluzokože materice, tako da ona iznutra potpuno ogoljena. Takozvani čudesni lek je spalio epitel i počeo da korodira krvne sudove ispod njega. Ona je anemična, ima infekciju i temperaturu preko četrdeset. Ne postoji način...” Zastao je načas i tada shvatio da ga je suprug pacijentkinje upravo čuo kako joj izriče smrtnu presudu. Zato je dodao nekoliko utešnih reči. „Žao mi je, gospodine, ali ona je zašla u stanje kad je kasno da bude spašena. Sad, ako mi dozvolite...” Heršel je iznenada kriknuo poput ranjene životinje i pao na kolena. Pre no što je lekar napravio treći korak, Link je uzviknuo: „Da ste odmah stali – ja još uvek komandujem ovde i nisam vam dao dozvolu da se udaljite.” Napor kome je izložio glasne žice ponovo ga je naterao na kašalj. Endikot se polako okrenuo, sa zlobnim smeškom koji kao da je govorio Ko te jebe, crnčugo, ali je tiho rekao: „Oprostite, pukovniče. Nisam znao da ima još nešto da se kaže o ovome. Šta mogu da učinim za vas – osim da vam dam nešto za taj vaš kašalj?” „Da li ste oženjeni, Endikote?” upitao je Link. Lekar je potvrdno klimnuo i dodao: „Troje dece.”

„Tada zamislite načas da je u procesu trijaže procenjeno da vašoj ženi nema spasa i da je zato izostavljena. Da li biste pokušali da uradite nešto da je spasite?” Lekar je ćutao, preturajući po svom umu. „Slušajte... ser”, odgovorio je najzad, „niko ovde nema vremena da se bakće s histerektomijom...” „Znači, to bi moglo da je spasi?” prekinuo ga je brzo Link. Izraz Endikotovog lica rekao mu je da je konačno priterao lekara uza zid. „Gledajte”, pobunio se Endikot što je mirnije mogao, „ona tako gadno krvavi da verovatno ne bi ni preživela operaciju.” „Nemojte mi reći da nemate zaliha krvi”, odvratio je oštro Link. „Svakako ne dovoljno da bih je traćio na beznadežne slučajeve, pukovniče. Sad, ako biste mi dozvolili...” „Ne dozvoljavam”, odsekao je Link. „Nisam završio. Hoću da neko obavi tu operaciju. Bog zna da su dovoljno propatili. Zaslužuju barem šansu.” Rukavica je bila bačena. Pitanje je bilo samo ko će da ustukne. Link je bio viši, a oči su mu plamtele. ,,U redu, pukovniče”, rekao je Endikot, s afektiranom ljubaznošću, „pretpostavimo da nađem nekog da obavi tu uzaludnu proceduru u, recimo, dvadeset tri nula nula ili otprilike tada. Šta predlažete, odakle da nađem litar i po do dva litra krvi, koliko će joj biti potrebno?” „Samo recite koliko i isporučiću vam je...” Lekar se opustio, siguran da je naterao protivnika u stupicu. „Pukovniče, čovek na vašem položaju bi svakako trebalo da bude svestan propisa Armije SAD. Ni pod kojim okolnostima nam nije dozvoljeno da upotrebljavamo krv crnaca u lečenju belih pacijenata. To je naređenje vrhovnog komandanta, Frenklina Delano Ruzvelta. Razumete li me?” „Doktore, bojim se da ste prevideli jedan mali detalj. Ta žena nije pripadnik Armije SAD. Nije čak ni Amerikanka. Štaviše, sopstvena vlada ju je proglasila nepostojećom osobom. Prema tome, vašingtonsko zakonodavstvo se ne odnosi na njen slučaj. Razumete li vi mene?” U tišini koja je usledila, Link je gotovo mogao da čuje Endikotovo škrgutanje zubima. „Ako dovedem šest ljudi, hoće li to biti dovoljno, doktore?” „Aha – da. Javiću vam koja je njena krvna grupa”, odgovorio je umorno Endikot i otišao. Link se okrenuo i sreo s Heršelovim pogledom. Niz suvo, izmučeno lice su tekle suze. „Dajte, čoveče, razvedrite se. Sve smo sredili. Obećavam vam, vaša Hana će se izvući.” „Ja... ne znam šta da kažem. Već pet godina nas vojnici muče, a sad ste vi učinili ovo za mene...” Ponovo je Link bio dirnut, i bilo mu je pomalo neprijatno. Obavio je svojom rukom krhka Heršelova ramena, dok je ovaj i dalje plakao. „Taj doktor Štegel mora da je prepreden tip. Samo da ga naši uhvate.”

„Baš me briga”, jecao je Heršel, „baš me briga, stalo mi je samo da Hana ostane živa.”

Nešto posle jedan izjutra, Hanu Landsman su na nosilima uneli u začuđujuće dobro opremljenu operacionu salu, u kojoj je već čekalo sedam boca krvi, stavljenih u kofu s ledom. Njeno mršavo lice doprinosilo je da izgleda kao šezdesetogodišnjakinja, mada je Link znao da nema još ni trideset godina. Čak su i graške znoja na njenom čelu bile sivkaste. Heršel ju je čvrsto držao za ruku, šapućući joj reči ohrabrenja koje ona, onako u bunilu, nije mogla da razume. Možda iz čiste osvete, dr Endikot je za ovu složenu operaciju zadužio svog najmlađeg hirurga, Endrjua Brauninga. Linku se srce spustilo u pete kad je video kako mladi lekar namešta pred sobom izanđali primerak Atlasa hirurških tehnika. Tom studentu je bio potreban priručnik. Heršel se nije pomerao. Odjednom se pored njih našla sestra. Pogledala je Linka i ohrabrujuće rekla: „Pukovniče, već sam radila s Brauningom. Možda je mlad, ali zna kako se koristi skalpel – i strahovito je pažljiv.” Link joj je sa zahvalnošću klimnuo i zatim blago izveo Heršela iz prostorije. Dvojica muškaraca su izašla napolje i sela na stepenice. Bila je topla prolećna noć, a mirno nebo bilo je krcato zvezdama. Link je poneo cigarete. Izvukavši iz džepa tanku srebrnu tabakeru s amblemom Treće armije, izvukao je dve, pripalio obe i potom pružio jednu svom prijatelju. Potom je počeo hrapavo da kašlje. Zdrav razum mu je govorio da ne uopšte ne bi trebalo da puši, ali, do đavola, bilo mu je potrebno nešto što će mu skretati misli sa svega ovoga. „Da li ste oženjeni, pukovniče?” upitao je Heršel. „To je pitanje na koje nije baš lako odgovoriti, Heršele”, odvratio je s nelagodom. „Kad sam prekomandovan u Evropu, nalazili smo se usred procesa razvoda. Teško je, znate, naći državu koja će prihvatiti ‘uzajamni prezir’ kao osnovu za razvod. Pretpostavljam da se dosad već razvela od mene. U svakom slučaju, ostavila je našeg sina kod moje majke.” „Sina?” „Da – Linka mlađeg, ovog leta će napuniti deset godina. Da budem iskren, jedino što me drži sve ovo vreme jeste pomisao da ću ga opet videti. A vi?” „Imali smo kćekicu”, odvratio je Heršel, naizgled bez ikakvih emocija. „Bilo joj je skoro četiri godine kad smo odvedeni u prvi logor. Rekli su nam da će ona boraviti s ostalom decom, u vrtiću. Poverovali smo jer smo želeli da verujemo. Ali, kad smo je te večeri poljubili, znali smo da je ljubimo poslednji put.” Povukao je dug dim iz svoje cigarete i dodao: „Čudno je to, znate. Posle toga, Hana i ja nismo mogli da izgovorimo njeno ime. Samo smo se gledali, osećajući krivicu što smo još uvek živi, a naša mala Šarlota mrtva, ko zna gde.”

Zavladala je bolna tišina. Zatim je Heršel nastavio: „Nedugo posle toga su nas razdvojili. Možete li da poverujete, bavio sam se nekad gimnastikom, bio sam snažan kao bik. Čak sam bio član jednog od onih Turnvereine66, koji su primali samo hrišćane. Poslali su me u kamenolom, kao roba. Do ove nedelje, nisam znao šta je bilo s Hanom.”

Skoro da su ispraznili tabakeru kad je Brauning izašao napolje, trljajući oči, još uvek u svom belom, krvlju isprskanom mantilu. Dvojica muškaraca su skočila na noge. „Kako joj je?” upitali su, gotovo jednoglasno. „Operacija je prošla dobro”, odvratio je mladi čovek, „Sad nam preostaje da se nadamo da je dovoljno snažna da prebrodi i oporavak.” „Mogu li da je vidim?” upitao je žudno Heršel. „Mislim da bi bilo bolje da je pustimo da spava. U stvari, bilo bi najbolje i da nas trojica odemo na spavanje.” Brauning je duboko uzdahnuo i potom dodao, dečačkim tonom oksfordskog studenta, što je do pre neku nedelju i bio: „Stvarno, momci. Uz silne mikrobe koji lebde ovim logorom, i za naše sopstveno zdravlje je najbolje da se odmorimo.”

Link je otpratio Heršela do njegove barake. Iznutra je dopiralo jecanje. Logoraši su na javi bili slobodni, ali su u snu i dalje bili zarobljenici svojih košmara. „Pukovniče Benet, kako da vam zahvalim?” „Za početak, počnite da me zovete Link. I, mislim da bi obojica trebalo da izgovorimo nekoliko molitava i odemo da spavamo.” „Molitve?” upitao je s nevericom Heršel. „Kome da se molim?” „Svevišnjem, našoj Uzdanici i Spasenju”, odvratio je Link, s iskrenim ubeđenjem. „Psalm Sto trideseti – ‘Iz dubine vičem k tebi, Gospode!... Neka čeka Izrailj Gospoda; jer je u Gospoda milost.’ Znate taj, zar ne?” Heršel je klimnuo. Ipak, nešto duboko u njemu nije mu dalo da ne ospori Linkovu veru. „Bog? Pričate mi o Bogu? Nekada sam se pridržavao svih jevrejskih običaja. Vodio sam uzoran život. Svake subote sam odlazio u sinagogu – i evo kako sam nagrađen. Mislite li da sada mogu da se molim Bogu koji je dozvolio da moja porodica bude pobijena bez ikakvog razloga? Mogu li da verujem u Boga koji kažnjava one koji nikakav zločin nisu počinili? Žao mi je, moje vere je nestalo s dimom iz onih dimnjaka.” Link nije mogao da nađe pravi odgovor. Stoga je prosto pružio Heršelu ruku, koju je slabašni Jevrejin stisnuo obema svojim rukama i poverio mu se: „Znate li šta je jedino u šta sada mogu da verujem? Mogu da verujem u ono što ste mi vi dali. Mogu da verujem u ljudsku dobrotu.” 66

Nem. ,,gimnastički klub”: prim. prev.

Dvojica muškaraca su se pozdravila. Link se polako vratio natrag, zadubljen u misli, površno pozdravljajući straže na koje je usput nailazio. Kako ću da objasnim ovo svom sinu? Seo je na ivicu kreveta, spustio glavu na ruke i počeo da se moli.

Sledećeg jutra se probudio ošamućen. U slepoočnicama mu je bubnjalo, leđa i udovi su ga boleli. Prokleti grip, nikako da ga se otrese. Dok se tuširao, pokušavajući da razbristri mozak, primetio je tu i tamo neke plavičaste mrlje na grudima i stomaku. Samo mi je to falilo, pomislio je, stenice ili ko zna šta u ovom prokletom krevetu. Progutao je dva aspirina, obukao šinjel i izašao napolje da prisustvuje prozivci. Nešto pre podneva, uspeo je da ukrade nekoliko minuta od svojih obaveza da bi obišao Hanu. Bila je prebačena natrag u svoju baraku. Heršel je sedeo pored nje. „Kako joj je?” upitao je Link. Heršel se osmehnuo. „Razgovaramo celo prepodne. Temperatura joj je dosta opala i onaj mladi lekar mi deluje optimistično. Molim vas, priđite, želim da se upoznate.” Heršel je svog američkog spasioca predstavio dugim rečenicama na nemačkom, za koje je Link predstavio da su preuveličane hvale. Hana je pokušala da se osmehne i promuklo je prošaputala: „Heršel kaže da ste vrlo mnogo učinili za mene.” „Ne, gospođo, on je sve učinio. Ja sam bio samo posrednik.” „Ne, ne”, insistirao je Heršel. „Ako ikad uspemo da ponovo nađemo sreću, biće to samo zahvaljujući vama.” Link je bio dirnut. „Narode, treba li vam nešto? Hoću da kažem, hrane li vas kako valja?” „Sve je u redu”, odvratio je Heršel. „Demoni su otišli i sad možemo da dišemo. To je jedino što je važno.” Link Benet je odjednom počeo da se preznojava. Možda je unutra bilo previše toplo. Ne, nacisti se nisu gnjavili uvođenjem grejanja u barake. Možda nije trebalo da obuče šinjel. Osećao je nesvesticu i trebalo mu je vazduha. Što je brže mogao, otišao je do vrata, otvorio ih i izašao u sveže aprilsko prepodne. Zatim se srušio i ostao da leži na zemlji.

Probudio se polako, a i tada samo napola. Osećao je jastuk pod glavom, tako da je znao da se nalazi u krevetu – i čuo je ljutite glasove negde u blizini. „Sranje, kao da već nemamo dovoljno posla; sad je i ovaj pukovnik Uglješa morao da dobije tifus. Mislim, s obzirom na to da je posredi nešto sa čim čovek može da izađe na kraj ako je samo napola zdrav, ovaj tip je verovatno nastojao da se razboli.”

,,S dužnim poštovanjem, ser, ako biste samo bacili pogled na njegov rentgenski snimak, videli biste da on već poduže vreme vuče bronhijalnu pneumoniju.” „Slušajte, Brauning, ne treba mi prokleti snimak, šištanje iz grudi tog berača pamuka se čuje čak dovde.” „Doktore Endikot, spirometar mu je svega oko pedeset procenata. Jedva diše. Zar ne možemo baš ništa više da učinimo za njega?” „Za ime Božje, kljukamo ga sulfametazinom. Jedino za šta znam da je jače od toga je ona RDX 30 stvar onog nacističkog doktora. Čoveče, shvatite, on je izgubljen slučaj.” Onako mokrog od znoja, Linka je sad počela da trese groznica. Mladi lekar se začas našao pored njega, pomažući sestri da ga pokrije još jednim ćebetom. „Brauning, jesi li to ti?” prodahtao je Link. „Samo polako, pukovniče, izvući ćete se”, odvratio je ovaj, tapšući ga ohrabrujuće po ramenu. „Hej, dečko”, rekao je Link, dok su njegove široke grudi očajnički šištale, „ja se već poduže bavim ovom ratnom rabotom. I rekao bih da ste ovaj krevet već namenili nekom drugom.” Brauningu je nedostajalo iskustva i pribranosti neophodnih za odgovor na takvo pitanje. Odjednom je Link tiho zastenjao: „Sranje.” „Ser?” „Ako već moram da ostavim kosti u ovom prokletom ratu, zašto to nije moglo da bude na bojnom polju – tako bi barem moj sin imao čime da se ponosi?” Mladić samo što nije zaplakao. „Ser, bićete vi dobro.” „Bedan si ti lažov, Brauning. Moraćeš da se usavršiš, ako misliš da uspeš kao lekar.” Začulo se tiho kucanje i vrata su se lagano otvorila. „Žao mi je, posete nisu dozvoljene”, rekao je mladić brzo, ali učtivo. Praveći se da ga ne razume, Heršel je ušao u sobu, noseći u ruci stručak divljeg cveća. „Molim vas”, rekao je, „došao sam da obiđem svog prijatelja.” Brauning je pomirljivo slegao ramenima i, izlazeći napolje, klimnuo glavom Heršelu i rekao: „Pukovniče, biću odmah tu ispred. Samo me pozovite ako vam zatrebam.” Dvojica muškaraca su ostala nasamo. „Cveće za vas, Linkolne”, rekao je Heršel, držeći ga u ruci i pokušavajući da se osmehne. „Shvatio sam nešto zadivljujuće, znate. Samo nekoliko metara od ovog sveta opasanog bodljikavom žicom, raste poljsko cveće i cveta drveće. Još uvek ima života na svetu.” Ne za mene, pomislio je Link u sebi. I potom upitao: „Kako je Hana?” „Dobro, baš dobro”, odvratio je veselo Heršel, „skoro da i nema temperaturu. Sutra ću možda smeti da je izvedem u šetnju. Doći ćemo da vas obiđemo.”

„Da, to bilo baš lepo.” Zatim je iznenada počeo da se bori za vazduh. „O, Bože, moj...” Heršel je u deliću sekunde shvatio da je Link izgubio svest i počeo je da viče i zove pomoć. Stajao je tu, razrogačenih očiju i drhteći, dok je bolničko osoblje nastojalo da vrati njegovog dobročinitelja u život. „Ne osećam puls u karotidi”, javio se jedan glas. „Ništa u dorsalis pedis”, rekao je drugi. „Respiracija nula.” „Dajte da pokušamo s intrakardijačnom ampulom epinefrina.” „Mislim da to neće biti potrebno”, rekao je miran glas doktora Hantera Endikota. ,,S tifusom koji se nakalemio na zapaljenje pluća, nije imao šanse ni koliko crno ispod nokta.” Grupa oko kreveta je uzmakla da napravi mesta glavnom lekaru, koji je obavio temeljit pregled i finalnu proveru znakova života i potom rekao glavnoj sestri: „Šila, vi ćete da se pobrinete za papirologiju, u redu? I povedite računa da sve u ovoj sobi bude dezinfikovano.” Klimnula je. U roku od nekoliko sekundi, intravenska infuzija bila je uklonjena iz ruke pukovnika Beneta, čaršav navučen preko njegovog lica, a krevet izguran napolje iz sobe. Niko od njih nije opazio svedoka ovog događaja – mršavog, pogrbljenog, uplašenog čoveka koji je stajao u uglu sobe, još uvek stežući u ruci stručak divljeg cveća. Niz lice su mu se slivale suze. Gotovo nevoljno, usne su mu se pokrenule i začula se molitva: ,,Yisgadal ve yiskadosh shmei raboh...” Hvaljeno i blagoslovljeno neka je ime Gospodnje u svetu koji je On stvorio, a prema Svojoj Volji... Bio je to Kadiš na hebrejskom, molitva za mrtve. Tog trenutka se Heršel Landsman svečano zarekao da neće dozvoliti da smrt pukovnika Abrahama Linkolna Beneta bude uzaludna.

Let Svisera broj 127 aterirao je u Cirihu vedrog zimskog jutra 24. Decembra 1958. Visok tamnoputi putnik iz odeljka prve klase zakopčao je svoj blejzer, popravio kravatu, okačio na rame svoju kožnu torbu i uputio se prema izlazu. Sišavši niz metalne stepenice, žustrim korakom se uputio u odeljenje za prtljag. Na traci su se gotovo odmah pojavili njegovi koferi. Međutim, kao i ostali koji su poneli skije, morao je da sačeka i istovaranje specijalnog prtljaga. Pogledao je kroz staklena vrata, u gomilu koja se tiskala iza carine, i video one koje je tražio. Osmehnuo se i s ljubavlju im mahnuo. Potom se Abraham Linkoln Benet mlađi uputio da zagrli svoje usvojene roditelje, Hanu i Heršela Landsmana.

ČETRNAEST

Žrtve su bile čvrsto vezane za metalne stolove, balavile su, a iz grudi im se čulo šištanje. U sredini prostorije stajao je naučnik okruglih, sjajnih očiju, vitlajući skalpelom koji je držao u desnoj ruci i spremajući se da svojim mladim učenicima demonstrira rez kojim će otvoriti utrobu jednom od ovih stvorenja. Njegov plavokosi pomoćnik dečačkog lica je držao druga dva instrumenta – forceps i par dugačkih, oštrih makaza. Osećao se zadah fekalija i urina, posledica refleksnog izlučivanja od strane pacijenata dok su ih vezivali za stolove. Ruka demonstratora se sjurila naniže pod uglom od četrdeset pet stepeni i prosekla abdomen. Neki od posmatrača ispustili su uzdah pun saosećanja. „Da li ste sigurni da ništa ne osećaju?” začulo se pitanje. „Gospođice Kastelano, rekao sam vam već ko zna koliko puta”, odvratio je profesor Lojd Krukšenk, „da se prema ovim psima ponašamo što je moguće humanije.”

U januaru su se vratili da bi doživeli svoj prvi susret s životnim sistemima živih bića. Krukšenk je trebalo da ih vodi kroz „resekciju” (medicinski eufemizam, nastao od latinskog resecare, odsecati) jednog od vitalnih organa laboratorijskih pasa. Bila je to i vežba namenjena razvijanju njihove tolerancije – neki bi rekli imuniteta – prema patnjama drugih ljudi. Izoštravanje uma uz otvrdnjavanje srca. Lora je bila toliko užasnuta ovim da je tokom božićnih praznika jedva i mislila o bilo čemu drugom. Kao dete, hranila je i dovlačila u kuću svaku lutalicu koja bi zabasala u njihovu baštu, sve dok je njena majka ne bi otkrila i pozvala Društvo za zaštitu životinja. Pošto im je bilo dozvoljeno da se za ovu vežbu sami podele u timove, izmolila je Barnija da joj „kao božićni poklon” pomogne da pregura ovo iskušenje. Složio se, ali je ustanovio da čitava ta rabota ni njemu ne pada baš lako, jednako kao ni njihovom trećem članu, mladoženji Henku Dvajeru, na koga je danas došao red da bude anesteziolog – dužnost na kojoj mu je Lora zavidela, jer mu je dozvoljavala da drži oči na instrumentima umesto na utrobi psa. Henk je, međutim, bio dovoljno uznemiren da nije prestajao da ponavlja: „Ne brini, ništa ne brini. Ona je bez svesti, ne oseća baš ništa.” Seciranje leševa je bilo nešto sasvim drugo. Najzad, oni su bili neživi predmeti, u najdoslovnijem smislu reči. Tu je, zatim, bila i utešna anonimnost njihovih lica, koja su nedeljama ostala pokrivena, a kad je i taj deo pokrova konačno uklonjen, bila su toliko izmenjena da jedva da su se mogli prepoznati kao nekadašnja ljudska bića. Ali, sada su se Barni, Lora i verovatno svi ostali studenti u sali osećali kao da operišu bliskog prijatelja. Jer, njihova je dužnost bila da između resekcija vode računa o laboratorijskim psima i održavaju ih u životu.

U jednom trenutku, student koji je stajao blizu njih se glasno požalio: „Ne mogu više. Ovaj džukac je tako sladak.” Profesor Krukšenk je na to reagovao svojim tradicionalnim govorom „Napredak čovečanstva”. „Uvek moramo da imamo na umu da ovo ne radimo iz okrutnosti prema životinjama, već iz dobrote prema svom bližnjem. Moramo da naučimo da operišemo živa bića.” I onda je, sad već manje uzvišenim tonom, dodao: „Okej, noževe u šake i secite.” Rekavši to, izašao je iz sale. Student je s oklevanjem vratio svoju pažnju na uspavanog zečara na svom stolu. Bio je istovremeno preneražen i laknulo mu je kad je video da je jedan od njegovih kolega obzirno rasekao stomak psa dok je on slušao profesorovu propoved. Studentove oči su sada fiksirale zečarevu šapu, koja je sada – kao i šape svih ostalih pasa – bila probodena iglom koja se nalazila na kraju duge intravenske cevi kroz koju je besvesna životinja dobijala dekstrozu i slani rastvor. Još jedna razlika između pasa i leševa: mrtvi ljudi ne krvave. Studenti su, međutim, celog popodneva svojim nespretnim pokretima nenamerno bušili arterije pasa i krv je pljuštala svuda po njima – ponekad čak i po njihovim kolegama za susednim stolovima. „Bože, ala mrzim ovo”, došapnula je Lora Barniju. „Opusti se, Kastelano. Još samo dve ili tri nedelje. Jednostavno stalno podsećaj sebe da ih ne boli ovo što im radimo.” Istog trenutka, soba se ispunila jezivim zavijanjem, za kojim je usledio ženski krik. Prvo je poticalo od škotskog ovčara Alison Redmond, a drugo od same Alison, čiji se gnev sada obrušio na „anesteziologa” u njenoj ekipi. „Rekla sam ti da nije zaspao. Rekla sam ti, rekla sam ti!” grdila ga je. „Nisi mu dao dovoljno!” Asistent dečačkog lica se stuštio do njenog stola, držeći u ruci špric. Sledećeg trenutka, igla je bila zabodena gde treba i životinja se utišala. Međutim, ne i Alisonina ozlojeđenost zbog bola koji je njen pas morao da pretrpi. „Niste ga pripremili s dovoljno morfijuma”, požalila se. „Uveravam vas da jesam, gospođice Redmond”, odvratio je asistent. „Ja nisam početnik u ovome.” „Zašto se onda probudio?” „Nije se probudio”, objašnjavao je, i dalje nepomućeno miran. „Ono što ste videli bio je samo refleks.” „Ma dajte. Vrisak i ritanje i jecanje od bola su za vas refleks?” „Ispravka, gospođice Redmond. Vaša životinja je refleksno ječala i trzala se. Vi ste vrištali.” Kada se okrenuo i počeo da se udaljava, Alison je eksplodirala: „Gadite mi se – kladim se da uživate u njihovim patnjama! Mislim, kakav ste vi to uopšte lekar?” ,,U stvari, ja nisam lekar. Počnite s poslom. Budem li nekom trebao, naći će me u laboratoriji profesora Krukšenka.”

Trenutak pošto su se dvostruka vrata zaklatila za njim, zbunjeni Henk Dvajer je upitao svoje kolege: „Šta to ovaj priča, da nije doktor?” ,,Oh”, primetila je Lora, „ti još nisi provalio? Krukšenk takođe nije lekar. Skoro nijedan od naših predavača nije doktor medicine – jesu doktorirali, ali u drugim oblastima nauke. Drugim rečima, nisu skromni lekari koji leče svoje pacijente već ljudi koji se bave čistom naukom!” Poslednju reč je, ipak, imala Alison Redmond: „Jebeš čistu nauku!”

Za večerom, Lora je još uvek bila uznemirena. „Osećam se kao ledi Makbet – čini mi se da ne mogu da sperem krv s ruku.” „Daj, Lora, ne preteruj”, opomenuo ju je Barni. „Vidi, vrlo pažljivo sam odsekao parčence tireoidee našeg kuce i nije osetio baš ništa. Sledeći put ću da mu izvadim slezinu i takođe neće osetiti ništa. Oni anestetici su stvarno jaki.” „Uz to”, umešao se Benet, „zašto misliš da će da bude drugačije kad budeš imala čoveka, pacijenta, na stolu pred sobom?” „Kao prvo, zato što ćeš ti da operišeš, pošto si ti onaj koji namerava da bude hirurg. Kao drugo, postojaće legitiman razlog za obavljanje zahvata. I, što je najvažnije od svega, tvoj pacijent će da bude zbrinut dvadeset četiri sata dnevno. Hoću da kažem, među kavezima sa psima se sigurno ne šeta nikakva dežurna sestra.” „Lora, ne budi detinjasta”, prekoreo ju je Piter Vajmen. „Uostalom, u čemu je razlika? Sledećeg petka im otvaramo grudni koš, vadimo srce i kraj priče.” „Volela bih da vidim kako tebi vade srce, Vajmene”, naljutila se Lora, „ali mislim da bi za tako nešto verovatno bio potreban pneumatski čekić.” Vratila se svojim turobnim mislima. „Pitam se da li naša kuca zna šta joj se dešava. Misliš li da joj daju nešto za spavanje?” „Ne mogu da verujem svojim ušima”, objavio je Vajmen univerzumu, dodavši: „Kastelano, kladim se da si plakala kad si gledala Lesi se vraća kući.” „Nego šta sam, Vajmene.” „Ha – a ja mislio da si ti gvozdena ledi naše klase.” Društvo se ubrzo razišlo da bi se latilo učenja. Lora je ostala, igrajući se svojim sladoledom s čokoladnim mrvicama. Te večeri jedva da je išta jela. „Hej, Kastelano”, prošaputao je Barni, „znam o čemu razmišljaš.” „Otkud možeš da znaš?” reklaje, gnječeći sladoled kašikom. „Pobogu, čitam ti misli još otkako smo se igrali u pesku. Želiš da odeš i posetiš našeg kucu i vidiš da li je dobro?” Nije odgovorila. „Dakle?” zahtevao je. Na to je klimnula i pogledala ga svojim tužnim očima. ,,A ja znam da ti želiš da pođeš sa mnom.”

U hodniku je bilo mračno kao u rogu. Lora je odnekud izvukla baterijsku lampu veličine olovke. Njen fokusirani snop svetlosti pružao se gotovo čitavom dužinom hodnika, osvetljavajući upravo ugao za koji je trebalo da skrenu. „Hej, Kastelano, odakle ti ova korisna stvarčica?” „Našla sam je u poštanskom sandučetu – poklon od jedne od onih farmaceutskih kompanija. Zar tebi nikad ništa ne šalju?” „Šalju, ali ja to nikad ne otvaram. Oni bi samo da nas kupe za sitne pare.” Približavajući se laboratoriji, mogli su da čuju zvuke koji su dopirali iz nje – tihu kakofoniju sitnog laveža i cviljenja. Psi su osećali bol. „Bila si u pravu, Kastelano”, priznao je Barni. „Šta misliš, šta bi trebalo da uradimo?” Pre no što je Lora stigla da mu odgovori, začuli su prigušen topot koraka na linoleumu hodnika. „Sranje, neko dolazi”, prošištala je, gaseći istog trena baterijsku lampu. Oboje su se pribili uz stub. Koraci su se sve više približavali. Kroz mlečno staklo vrata laboratorije sad se već nazirala i silueta. Dok su Lora i Barni bez daha gledali, ta osoba je gurnula vrata i skliznula unutra. Trenutak kasnije, tišina je postala toliko izrazita da je Barni mogao da čuje ubrzane otkucaje vlastitog srca. Tada je shvatio šta se događa. „Kastelano”, prošaputao je, „primećuješ li nešto?” „Aha. Ovde je odjednom postalo tiho.” „Aha, vrlo, vrlo tiho.” Delić sekunde kasnije, osoba se ponovo pojavila, prošla brzo pored njih – ovog puta trčećim korakom – i nestala. „Okej”, rekla je Lora, duboko dišući. „Meni je bilo dosta uzbuđenja za jedno veče.” „Ti se vrati gore ako hoćeš”, odvratio je Barni. „Ja moram da vidim šta se, kog đavola, ovde dogodilo.” „Nigde ja ne idem. Ostajem s tobom čak i u slučaju da odeš da piškiš.” Na vrhovima prstiju su prešli desetak stepenica koliko ih je delilo od vrata laboratorije, koja su se bešumno otvorila i progutala ih. Našavši se unutra, začuli su spokojan šum, koji su lako prepoznali kao zvuk životinja koje mirno spavaju. Nije se čulo nikakvo ječanje ni bolno cviljenje. Lora je ponovo upalila svoju baterijsku lampu i uperila je prema kavezima sa psima. Izgledalo je da su svi u dubokom snu. Ipak, u roku od nekoliko trenutaka, Barni i Lora su shvatili da se nekoliko pasa uopšte ne pomera. „Vidi Alisoninog škotskog ovčara”, prošaputao je Barni, pokazujući na najviši red kaveza. Oboje su se primakli bliže i Lora je uperila svetlost psu u oči. „Isuse, Barni – mrtav je.” Klimnuo je potvrdno i zatim pokazao na kavez u donjem redu, s desne strane. ,,I ovaj mi izgleda gotov. Gde je naša kuca?” Uzani tračak svetlosti prošetao je gore-dole po kavezima. „Eno je...” Oboje su klekli pored kaveza svog terijera. Barni je pružio ruku unutra i dodirnuo njegov stomak umotan zavojima.

„Živ je”, promrmljao je. „Hajde da brišemo odavde.” „Čitaš mi misli, Barni.”

Našavši se ponovo na sigurnom, među živima, Barni je pretočio u reči uznemirenost koju su oboje osećali. „Nisam siguran, Kastelano. Ali, rekao bih da je neko u klasi žestok pobornik eutanazije... Mislim da postoje argumenti da je nazovemo humanom.” „Aha, ali tu je i argument da je nazovemo uvrnutom.”

Sledećeg popodneva, profesor Krukšenk se namršteno obratio studentima: „Žao mi je što moram da kažem da mnogi od vas nisu ispoljili adekvatnu pažnju u obavljanju ovih hirurških procedura. Noćas smo izgubili devet eksperimentalnih životinja, što znači da sam morao da nabavim devet novih, samo za finalnu vivisekciju srca i pluća.” „Ali, gospodine...” Sve oči su se okrenule prema onome ko se usudio da izrazi neslaganje. „Da, gospodine Landsman?” upitao je profesor. „Zar ne bi bilo ekonomičnije – i u neku ruku duševnije – ako bi se ljudi čiji su psi uginuli prosto pridružili ostalim stolovima?” „Ne bih rekao”, odvratio je profesor. „Ovo je suviše krucijalan deo vašeg medicinskog obrazovanja. Bilo bi nedopustivo da bilo ko od vas propusti da sam ispita žive vitalne organe. Ovo je aspekt koji ne može da se nauči iz knjiga – pa čak ni posmatranjem.” Benet je klimnuo glavom. U svakom slučaju, čitav problem je bio akademski, budući da su životinje već bile uspavane i privezane za stolove u očekivanju noževa istraživača.

Bio je to čudan Božić za Loru i Barnija. Otisnuli su se na putovanje koje je menjalo njihov pogled na život. Ono malo znanja koliko su dosad stekli već je počelo da ih razdvaja od potpunih laika koji su samo površno razumevali strahopoštovanja dostojnu mašineriju koja pokreće život. Ipak, bilo je divno baškariti se u amnionskoj toplini porodičnog okruženja. Roditelji nisu bili puke nakupine ćelija, molekula i tkiva već otelovljenje ljubavi i nežnosti. Posmatrajući svog brata kako mažnjava šesnaest palačinaka za doručak, Barni se divio činjenici da Voren nikad nije pomišljao o efektu koji glikogenski proces koji je time indukovao ima na njegov metabolizam. Uz to, bilo je pravo uživanje voditi razgovore koji nisu podrazumevali bljuvanje činjenica, formula ili hemijskih struktura. Voren kao da je postao samopouzdaniji – mada je to možda bio samo utisak koji su ostavljali brkovi koje je pustio. U svakom slučaju, način na koji je popunio mesto glave porodice za vreme Barnijevog odsustva, pomogavši Esteli oko priprema za neizbežnu prodaju kuće i njenu selidbu na jug, bio je vredan

divljenja. Do njegovih studija prava preostale su još dve godine, ali majka i sin su – u mašti – već otišli iz Bruklina. Svojom izoštrenom moći zapažanja, Barni je mogao da razazna stvari koje ranije nije uspevao. Poput škripe stepenica na drugom spratu. Na kući su se već jasno videli znaci starenja. Čak je obruč koša na starom hrastu, već zarđao usled više od dvanaest godina izloženosti njujorškim zimama, ostao bez svoje mreže, koju je sa sobom odneo oktobarski uragan. Rđa, prašina, daske koje škripe. I sam Bruklin kao da je postajao sve umorniji. Već se tako mnogo njegovih prijatelja odselilo odatle. Luis se takođe promenio. I dalje je za sebe govorio da je El Peñón, La Roca de Gibraltar67. Bore na njegovom čelu su, međutim, bile dublje, a odlasci u kućne posete u gluvo doba noći su mu sad već teško padali. Nedostatak posvećenosti? Nedostatak energije? Direktno upitan, odgovorio bi da je posredi nedostatak vremena. Na njegove oči, koje nekad jedva da su se osvrtale na kalendar, sada je delovalo i kretanje peščanog časovnika. Prosto nije mogao da dočeka vikend. Zaposlio je u ordinaciji jednog mladog lekara, okretnog i energičnog Portorikanca, i ostavljao mu je sav posao subotom i nedeljom. Za to vreme, Luis je sedeo sam u svojoj radnoj sobi, besciljno prelistavajući časopise, s televizorom podešenim na sportski kanal, koji mu je služio kao neka vrsta muzičke podloge. A čaša pored njega nije nikad bila prazna. Za Injes Kastelano, nedelja je prestala da bude poseban dan, ali samo zato što je sada svaki svoj dan provodila u pokajničkoj molitvi. Njena ionako goruća revnost se u poslednje vreme pojačala, blagodareći dolasku oca Fransiska Ksavijera, harizmatičnog izbeglice s Kastrove Kube. „Hvala Bogu”, rekla je Luisu, „što je stigao na vreme da spasi naše duše.” „Ne i moju, querida68”, odvratio je podsmešljivo, „jer nju je već odavno ne moguće spasiti. Neka ti Fransisko Ksavijer to potvrdi pošto sledeći put proćaska sa Svevišnjim.” Međutim, bio je mirniji – ako ne i oduševljen – zbog toga što je uopšte pričala, makar samo o paklenom ognju. Bolje auto-da-fé nego autizam. Luisove blage poruge nisu imale nikakvog efekta na Injesinu odanost veri. Kad nije bila u crkvi, ispovedajući se ili deklamujući Zdravo Marijo, čitala je svoju Bibliju na španskom. „Tvoja majka uči za kaluđericu”, primetio je Luis, ne uspevajući da slabim osmehom prikrije primesu razdraženosti u glasu. Odista, iz onoga što je Lora mogla da vidi, u tome je bilo više istine nego podsmeha. Injes je vreme provodila okajavajući grehe – svoje, svoje porodice, celog sveta. Isprva je Luis pokušavao da odlazi u crkvu zajedno s njom, da sedi uz nju dok se moli. Međutim, i onda kad je njeno ovozemaljsko telo bilo samo inčima daleko od njega, njena duša je već bila na drugom svetu. Njihova mlađa kći je već otišla kod Gospoda. A njegova žena se, očigledno, molila da joj se što pre pridruži. 67 68

Špan. „barjak”, „Gibraltarska stena”; prim. prev. Špan. ,,draga”; prim. prev.

Gotovo istog trenutka pošto su Kastelanovi i Livingstonovi završili božićni ručak, Injes je ustala od stola i počela da oblači kaput i stavlja maramu. Nije htela da riskira da zakasni na Večernje ili Blagoslov. „Dozvoli mi da pođem s tobom”, insistirala je Estel. „Ne, ne, molim te, ne želim da te gnjavim.” „Ali zaista bih volela da pođem. Hor je uvek divan – a ja volim zvuk latinskog...” Nije dodala da joj latinski uvek vrati uspomene na Harolda koji je – naročito u ovo doba godine – bio živo prisutan u njenoj duši. ,,U redu, Estel, ali onda požuri. Ocu neće biti drago budemo li zakasnile.”

„Moja majka je potpuno skrenula”, izjavila je Lora Barniju dok su rasklanjali sudove sa stola u trpezariji. Voren je strugnuo na jedan od svojih „žestokih sudara”. Doktor Kastelano se već odavno sklonio u sigurnost svoje radne sobe. „Zar Luis ne može da učini ništa u vezi s tim?” ,,A šta da uradi, Barn – da je leči elektroškovima?” „To nije smešno, Lora.” „Nije ni trebalo da bude. Mislim da se ona stvarno približava nekoj vrsti nervnog sloma.” Zaćutala je na trenutak i slagala tanjire na gomilu. Zatim je iz nje provalilo: „Šta nije u redu sa mnom, Barni? Moja rođena majka skoro da i ne primećuje da sam živa. Moj otac je osvedočeni alkoholičar. Boli me toliko da gotovo da počinjem da...” Shvatio je ostatak njene neizrečene misli. „Ne mogu da se suzdržim. Znam da bi trebalo da imam više razumevanja. Mislim, s profesionalnog stanovišta.” „To i jeste ono gadno, Kastelano. Čovek nikad ne može da bude profesionalan kad je njegova porodica u pitanju. Hoću da kažem, možeš ti da postaneš dekan medicinskog fakulteta, ovde će uvek da te tretiraju kao da imaš petnaest godina.” „Znam”, tužno se složila. ,,A što je još gore, sve ovo me tera da se osećam baš kao da imam petnaest godina. Da budem iskrena, otkako smo zajedno u Bostonu, više i nemam pravog razloga da dolazim kući.”

Sledećeg jutra, Lora je ćutke sedela pored Barnija u poštovanja dostojnom studebejkeru Kastelanovih, dok ju je autoputem Bruklin-Kvins vozio prema aerodromu LaGvardija. Najzad je rekao: „Pobogu, Kastelano, razvedri se. Za manje od dva sata bićeš u Bostonu i – što bi rekao pesnik Milton...”uzleteti u raj” u naručju svog voljenog. Zašto onda, do đavola, ne sijaš od sreće?”

Nekoliko trenutaka mu nije odgovarala. A onda, tik pre no što su kod Grand Central Parkveja skrenuli na odvojak autoputa koji je vodio prema aerodromu, rekla je, jedva se suzdržavajući da ne zaplače: „Pogledaj me samo – dvoje beskorisnih roditelja – jedno se opija Bogom, a drugo s C2H5OH.”

Barni se takođe nije vratio u Bruklin. Umesto toga, odvezao se natrag preko mosta Tirboro, pa preko Džordža Vašingtona i pored naplatne rampe u Džerziju, uputivši se na dugu vožnju do Pitsburga, u Pensilvaniji, gde su, sledećeg jutra, Henk Dvajer i Šeril de Sanktis imali da zasnuju svetu bračnu zajednicu.

Ceremonija sklapanja braka obavljena je u parohijskoj crkvi svetog Antonija, u srcu industrijskog središta Amerike. Rodbina u klupama s obe strane kao da je bila sačinjena mahom od rudara i radnika u čeličanama. Na prijemu u lokalnoj sali pod nazivom Kolumbovi vitezovi dominirale su uglavnom delikatese kao što su mocarela u karucama i zelena lazanja, da i ne pominjemo ćuretinu, šunku i irski gulaš za Henkove rođake. Na tri stope visokoj svadbenoj torti nalazile su se tradicionalne figurice mlade i mladoženje, ali s jednom sofisticiranom razlikom. Majušna statuica koja je predstavljala Henka Dvajera imala je na sebi beli mantil, kao što je i priličilo budućem lekaru, i minijaturni marcipanski stetoskop oko vrata. Međutim, verovatno najveće delikatese bile su deveruše – Šerilina sestra i tri drugarice – sve odreda otelovljenje sladostrašća, kao i sama mlada. Barnijev endokrini sistem ga je iznenada podsetio da je još od prethodnog leta u celibatu. Odlučio je, stoga, da isproba svoj šarm na najlepšoj od njih, koja je nosila izazovno ime Glorija Celini. „Da li ti je Benvenuto neki rod?” upitao je, u nastojanju da vidi ima li neke vajde od laskanja. „Da”, odvratila je. „On je jedan od mojih rođaka iz Čikaga.” Barni je bio očaran i zasenjen njenim dubokim smeđim očima, kao slonovača belim zubima i razdeljkom između dveju kugli od italijanskog mermera koje su se nalazile ispod svega toga. Na trenutak je pomislio da će ući u istoriju medicine, kao prvi čovek koji je svisnuo od neutažene požude. Petočlani orkestar je počeo da svira „Uznesi me do Meseca”. Barni je već stigao tamo. „Jesi li i ti lekar?” upitala ga je. „Jesam, Glorija, ako ti to nešto znači. Ako ne, biću advokat, indijanski poglavica, ili bilo šta drugo što poželiš.” Zakikotala se. „Baš si smešan.” „Jesi li za ples?” „Može”, odvratila je i, ponudivši mu svoju ruku, povela ga na krcati podijum. Ispuni mi srce pesmom i pusti da večno pevam.

Ti si sve za čime žudim, čem’ se divim i što snevam. Drugim rečima... Dva plesa kasnije, Barni je opazio Henka kako kreće prema toaletu i krenuo je za njim. Gloriji je šapatom rekao da ide da proveri neke svoje pacijente i da ne pleše ni sa kim drugim dok se on ne vrati. Henk je bio jedina osoba u muškom toaletu i doterivao je kosu Vitalisom, sredstvom bez dodatka ulja, koje nije ostavljalo fleke. Video je u ogledalu Barnija kako ulazi i ushićeno ga pozdravio. „Hej, Livingstone. Šta misliš? Čoveče, oženio sam se!” „Da, Henk, bio si maestralan tamo u crkvi. Reci mi, poznaješ li Gloriju...?” „Celinijevu? Zgodna je, a?” „To je nedovoljno jaka reč. Ali, Henk, ja sam nov ovde u Pitsburgu. Ne znam običaje – etos, ako razumeš šta hoću da kažem.” „Ne, da budem iskren, nemam pojma šta bi pesnik hteo da kaže.” „Ono što hoću da znam jeste kako da odvedem tu devojku u krevet.” „Nema problema”, rekao je Henk. „To je bar lako.” „Lako? Isuse, šta moram da uradim?” Henk je završio s češljanjem, ćušnuo češalj u gornji džep od sakoa i usput dobacio: „Potrebno je samo da se oženiš njome.” Za vreme vožnje natrag do Bruklina, Barniju je bilo hladno, i bio je gladan.

Palmer Talbot je tokom novogodišnje noći bio presrećan. Na balu u Lovačkom klubu, divljenje bostonske aristokrati je prema njegovoj visokoj i prelepoj dragani bilo je prosto opipljivo. Osećao je njihove odobravajuće poglede dok su klizili podijumom uz nežne zvuke muzike orkestra Lestera Lejnina. Čak ni on još nikad nije video Loru tako lepu ili, priznao je sebi, tako zamišljenu. Ovo je bio tako važan događaj u društvenom životu Bostona da je čak i njegova starija sestra Lavinija doletela iz Engleske sa svojim suprugom, vikontom Robertom Aldgejtom i njihovim malim sinom, poštovanim Tarkvinom Aldgejtom (koji je povratio svoj plemićki popodnevni obrok po nasmejanoj stjuardesi u avionu). Kako se bližila ponoć, praznično raspoloženje je sve više bujalo. U pet do dvanaest, sve su čaše bile napunjene Dom Perinjonom, a lord Aldgejt je bio zamoljen da održi zdravicu. „Majci i ocu, želim dobro zdravlje i sreću. Laviniji i Tarkvinu – ovaj – sreću i dobro zdravlje. Palmeru i Lori – hm – zdravlje, sreću i – hm – brak.” Palmer je prosto blistao dok se šest kristalnih čaša kucalo nad stolom i, dobacivši Lori značajan pogled, prokomentarisao: „Popiću u to ime.” Sasvim neočekivano, Lora je dodala: „Ja takođe.” Palmer je bio tako razdragan da nije ništa pominjao sve do sledećeg popodneva, a i tada tek kad ju je vozio natrag u studentski dom. „Lora, da li si ozbiljno mislila ono što si sinoć rekla?”

Pogledala ga je i odvratila: „Možda.” Čim je zakoračila u sigurnost tvrđave Vanderbilt, Lora je pomislila: „Rekla sam, ali nisam sigurna da sam to stvarno i mislila. Zašto sam onda, do đavola, to rekla?”

PETNAEST

„Imam karcinom”, izjavio je Lens Mortimer. „Molim?” „Imam više karcinoma nego bilo ko na celom fakultetu!” Barniju je trebalo nekoliko sekundi da shvati da Lens priča o patološkim isečcima karcinoma drugih ljudi. „To je baš dobro, Lens”, odvratio je Barni. „Pretpostavljam da, kao i obično, imaš duplikate koje možeš da podeliš prijateljima.” „Apsolutno, a to važi i za sifilis i gonoreju. Ovo će da bude fantastičan semestar!” Tokom celog jesenjeg semestra, studenti su se žalili na „irelevantnost” nastavnog programa: mrtva tela na anatomiji, beživotno bubanje hemijskih struktura, totalno odsustvo bilo čega što bi iole imalo veze s bolešću. Novi semestar je trebalo da popravi stvar, mada ne i da ode tako daleko da odista vide nekog bolesnog pacijenta. „Patologija, od grčkog pathos, što znači patnja, jeste morbidna strana histologije. U prošlom polugodištu ste proučavali mikroskopske uzorke zdravog tkiva. U sklopu ovog predmeta, proučavaćete ta ista tkiva, ali obolela. Drugim rečima, patologija je u odnosu na histologiju isto što i trulo drvo za mahagoni, ili, bezazlenije, ono što su kiseli krastavčići za svež krastavac ili jogurt za mleko.” Tako je besedio Brendan Bojd, profesor patologije, čuven kao najdinamičniji predavač na fakultetu, čovek za koga je jedan student rekao da „ume da oživi smrt”. „Najzad”, objasnio je, stavljajući svoj predmet u istorijsku perspektivu, „Egipćani su ovu nauku primenjivali još pre četiri hiljade godina i postoje njihove zabeleške u kojima se opisuju razne povrede, tumori i infekcije. U tom pogledu, Hipokrat je bio novajlija i mogu da mu se priznaju zasluge samo za stvaranje sređenog metoda sistematizacije bolesti. Veliki Galen, lični lekar rimskog imperatora Marka Aurelija, shvatao je prisustvo gnoja u urinu kao znak unutrašnjeg zapaljenja bešike i bubrega i otkrio je uzroke mnogih malignih izraštaja. „Mi patolozi s pravom zaslužujemo reputaciju da smo nepogrešivi. Jer, mada naše kolege na bolničkim odeljenjima katkada mogu da pogreše dijagnozu, postmortem neizbežno daje pravi odgovor. Drugim rečima, možda ne možemo da vas izlečimo, ali barem možemo da vam kažemo od čega ste umrli.”

Studenti su se s razumevanjem nasmejali. „Rekao sam ti”, došapnuo je Lens Barniju, „on je stvarno kul.” „Meni se ovo čini prilično morbidnim humorom.” „Dobro, sad, on je ipak patolog.” „Kad je medicina bila na svojim počecima”, nastavio je Bojd, „verovalo se da bolesti izazivaju zli duhovi, te da su zato nevidljive oku. Međutim, krajem osamnaestog veka, ušle su u upotrebu Van Levenhukove inovacije na mikroskopu i videlo se da ti duhovi imaju oblik, veličinu i moć kretanja, posle čega su dobili različite nazive: „bakterije”, što je zanimljiva kombinacija grčkorimskih reči za štap za poštapanje; ‘virusi’, od latinske reči za otrov; ‘gljivice’, od grčke reči za sunđer ili latinske za pečurku, birajte šta vam je draže; ili, uopšteno, prosto ‘mikrobi’.” „Jedan od prvih savremenih vitezova koji su sekli ove nevidljive zmajeve svojim isto tako nevidljivim mačevimma bio je Luj Paster, među čijim brojnim pobedama se nalaze vakcine koje su omogućile kontrolu antraksa kod stoke, sprečavanje besnila kod čoveka, da i ne pominjemo proces pasterizovanja mleka. Francuzi – čija je sklonost alkoholu podigla cirozu jetre na nivo umetnosti – bili su zapanjeni Pasterovim otkrićem da fermentaciju kojom nastaju vino i pivo zapravo prouzrokuju benigne, mikroskopski sitne ćelije kvasca. Iz toga vidimo da mikrobi katkada mogu da budu i od koristi čovečanstvu.” ,,U svakom slučaju, borbene linije su bile iscrtane. Neprijatelj su bili mikrobi – dovitljivi, podmukli, neumoljivi i sposobni da se preruše na bezbroj načina. Medicinski naučnici su bili dobri momci, koji su jahali na atovima belim kao leukociti, pomno pretražujući svojim mikroskopskim očima taj naizgled nevidljivi svet, u potrazi za neprijateljem. Bio bi potreban jedan Homer – ili barem Okfordski pratilac kroz medicinu – da bi se odala odgovarajuća pošta mnogim junacima ove bitke bez kraja.” „Da li da pevamo o ser Džozefu Listeru, Englezu nadahnutom Pasterom, koji je došao do zaključka koji je danas svima očigledan, da u operacionim salama ne sme da bude prisustva mikroba? Njegovo veliko dostignuće učinjeno je besmrtnim, mada u mnogo manjoj meri od Pasterovog, kroz proizvod dobro poznat svima koji pate od daha nepodobnog za poljupce – Listerin.” „Takođe, nijedna pesma o antisepsi ne može da zaobiđe gospođicu Florens Najtingejl, koja je gotovo isključivo vlastitim snagama postigla da se vojska i civili vladaju u skladu s načelima higijene.” „Tu je, zatim, Erlih od magičnog metka naciljanog u sifilis. Ne pitajte kome je zazvonio Nobel – zazvonio je njemu 1908. godine.” Rekavši ovo, spustio je glas i prilagodio svoj stil. ,,A nadajmo se da će pozvoniti i nekom od vas koji ste sada ovde. Kao što je moja generacija videla pobedu poliomijelitisa od strane Džonasa Salka, možda će neko od vas da pobedi neku drugu pošast čovečanstva.” Ovo je bio kredo harvardskog Medicinskog fakulteta. To je bilo ono što su bili odabrani da postignu.

Česta je – mada krajnje nesofisticirana – metafora da onaj ko hoće da postane lekar mora da prođe kroz mnoga sranja. Međutim, brucoši su u drugom semestru ustanovili da njihova profesionalna inicijacija doslovno iziskuje prelaženje preko ljudskog izmeta. Štaviše, njihovog vlastitog. Bakteriologija upoznaje studente s beskonačnim svetom mikroorganizama kojih ima posvuda u čovekovom telu, a najviše u izmetu i pljuvački. Odista, rekao je profesor, čak iako bismo deset puta dnevno ribali zube najboljom mogućom pastom, nekih stotinu milijardi bakterija bi i dalje pravilo žurku u našim ustima. Prvi laboratorijski zadatak bila je bakteriološka analiza izmeta. Bili su podeljeni u parove laboratorijskih partnera, a prva dužnost koju su dobili bila je da obezbede uzorak. Da bi sve bilo u potpunosti demokratično, laboratorijski parovi su birani abecednim redom. Barni je pouzdano očekivao da će ovaj neprijatan zadatak obavljati u društvu svog dobrog prijatelja Beneta, pošto je pretpostavio da posle „Landsman, Benet” sledi „Livingston, Barni”. Zaboravio je, međutim, da između njih stoji „Lazarus, Set”. Štaviše, Barni je Seta znao samo iz viđenja. Mršav, pogrbljenih ramena, s naočarima i razbarušenom plavom kosom, na svim predavanjima je sedeo u prvom redu i ispunjavao stranicu za stranicom grozničavim beleškama – ali nikada nije podigao ruku ili postavio neko pitanje za vreme ili posle časa. Kad su se našli jedan pored drugog za laboratorijskim stolom, Barni je ustanovio da je Set još niži i mršaviji nego što je mislio. Štaviše, njegova telesna konstitucija je upadljivo podsećala na reklamne oglase Čarlsa Atlasa69 u stripovima koje je čitao kao dečak: Set je mogao da pozira za fotografije koje su prikazivale „slabića od 45 kila” u čije su lice siledžije na plaži uvek bacale pesak. Set je stidljivo ponudio da obezbedi uzorak. I – ako je Barni iole gadljiv – da sam napravi isečke. „Ne, ne, ni slučajno”, odvratio je Barni što je brže mogao, mada se na trenutak našao u iskušenju. „Polovinu isečaka ću da uradim ja, a polovinu ti, Sete.” Njegov sićušni partner je klimnuo glavom i dali su se na posao. U roku od nekoliko minuta, nestalo je svake gadljivosti, pogotovo pošto su hemikalije koje su dodavali pretvorile fekalnu materiju u sasvim novu supstancu. Barni je naneo razmaz na Tajer-Martinov medijum, da vidi da li će se razviti kauzativni organizmi jedne od gadnijih polnih bolesti, a potom nastavio da priprema isečke koji su imali da utvrde prisustvo crevnih enterokoka, kako prijateljskih, tako i onih drugih. Veći deo popodneva su njih dvojica provela radeći u tišini.

69

Američki bodibilder italijanskog porekla (1894-1972). poznat po tome što je u svoje vreme razvio metod bildovanja pod nazivom..dinamična tenzija” i podučavao ga u teretanama i dopisnim putem. Prim. prev.

Oko pet su završili s isečcima i napunili brojne staklene posude zarad budućih referenci i isparenja (jer ih je asistent upozorio da neke od kultura, za vreme rasta, „počinju toliko da smrde da čak i meni pripadne muka”) Dok su pokušavali da speru sa sebe zaostale mirise, Set je primetio: „Znaš, u našim ustima ima više mikroba nego zvezda u celom univerzumu. Zar to nije fantastično?” „Samo ukoliko ne moramo da im svima znamo imena”, rekao je Barni, napola u šali. Međutim, sudeći po prvom materijalu za čitanje koji su dobili, izgledalo je da ipak moraju. Morali su da popamte takve detalje kao što su nazivi gram-negativnih bakterija koje žive u crevima i gram-pozitivnih koka za koje je verovatno da će se naći u ispljuvku. Koje bakterije žive u grozdovima; koje u vlaknima; koje pokazuju individualne šare na agaru; koje se roje u posudi; a koje bakterije iziskuju anaerobne uslove. Nije bilo načina da se ovo zaobiđe i Barni je to rekao sebi, jer su unapred znali kako će da izgleda njihov završni ispit – misteriozni isečak koji će morat i da identifikuju. Bože, ala je to imao da bude kolosalan gubitak vremena. Da li je iko – pa čak i Brus, asistent – zaista pamtio te gluposti pošto bi položio ispit? To je bilo kao da učite napamet njujorški telefonski imenik, uz punu svest da služba telefonskih informacija radi dvadeset četiri časa dnevno. Oko ponoći, dok je učio, začuo je kucanje na vratima. Nije bio raspoložen za pružanje uobičajene besplatne terapije deprimiranima – štaviše, i sam je osećao potrebu za ponekom utešnom rečju – stoga je doviknuo: „Livingston nije ovde. Prešao je u tapaciranu sobu.” To nije ubedilo njegova tri posetioca, koja su ipak ušla u Barnijev sobičak, koji se nalazio u stanju neoplastičnog nereda: donji deo trenerke ležao je smuljan pored Grejeve anatomije, a isečci pored njegovog mikroskopa bili su poslagani na poluraspadnutu broširanu zbirku pesama Emili Dikinson. Ova medicinarska „tri kralja” – sva trojica upadljivo visoka – bila su mu potpuno nepoznata, sem jednog s crvenom kosom, za koga se maglovito prisećao da ga je negde video. Njihov vođa, u belom mantilu i sa stetoskopom oko vrata, predstavio se kao „Skip Elzas – treća godina” i prešao pravo u srce stvari. ,,Livingstone, treba nam tvoja pomoć.” Pomalo obnevideo usled premalo sna, Barni je promrmljao: „Ne kapiram. Ima li ovo neke veze sa fakultetom?” „Dakle”, objašnjavao je Skip, „recimo da je ono što nam je potrebno u isto vreme tangencijalno i epicentralno.” „To nema nikakvog naučnog smisla”, odvratio je Barni, zbunjeniji nego što je maločas bio. „Možemo li da sednemo?” upitao je učtivo Skip dok su sedali, ne čekajući Barnijev odgovor. ,,Livingstone, stvari stoje ovako”, počeo je. „Svake godine, igra se prijateljska utakmica između Medicinskog i Pravnog fakulteta...” „... čisto šale radi...” upao je crvenokosi.

„... i možda poneke opklade”, dodao je Skip. ,,S godinama, postala je poznata kao Kup nesavesne prakse – iz čega možda možeš da pojmiš koliko svi uživaju u njoj. Da li si zainteresovan da igraš?” „Zainteresovan-jesam. U mogućnosti-nisam. Imam toliko da učim da najozbiljnije pomišljam da se tokom sledeća tri meseca odreknem jela i spavanja.” „Mislim da ne razumeš”, nastavio je Skip, sad već silovitije. „Dekani ovaj susret shvataju vrlo ozbiljno. Mislim da ne bi blagonaklono gledali na tamo neki glas savesti.” „Hej, vi momci pričate o tome kao da je reč o nekakvom ratu.” ,,I jeste, Livingstone. I jeste. To je Armagedon profesija – i niko od koga je ikad traženo da se bori za našu stvar nije se drznuo da odbije.” ,,U stvari, tako nešto bi bilo čisto samoubistvo”, upleo se drugi posetilac, čija je tamna, kovrdžava kosa dosta ličila na Barnijevu. „Sumnjam da bi neko takav imao šanse ni koliko grudva snega u paklu, ukoliko bi dekan saznao da je ostavio Fakultet na cedilu. Šta sad kažeš, Livingstone?” „Kažem da sam ja samo osrednji igrač. Ako tražite visoku klasu, zašto ne pitate Bena Landsmana? On je čak igrao poluprofesionalnu košarku za torinski Fijat.” „Znamo”, odvratio je Skip u bogartovskom fazonu. „Već smo proćaskali s njim.” ,,I?” upitao je Barni. „Neodlučan je”, objasnio je crvenokosi. „Kaže da hoće ako i ti hoćeš.” „Hej, momci”, nastavio je Skip, ponovo preuzimajući govornicu. „Ben ima mnogo veću sobu. Što ne odemo kod njega da razgovaramo?” Barni je duboko uzdahnuo i ustao sa stolice. ,,I nije baš naročito visok”, nije mogao da se suzdrži Kovrdžavi. „Ne sekiraj se”, odvratio je crvenokosi. „Na terenu imaš utisak da je Džordž Mikan.” Laskavo poređenje s legendarnim centrom Mineapolis Lejkersa, nateralo je adrenalin da pojuri Barnijevim telom. Pre no će izaći za trojicom svojih posetilaca, dohvatio je džemper s amblemom univerzitetskog tima Kolumbije i nabacio ga preko ramena. Činilo mu se da tako treba. Deset minuta kasnije, svi su klečali na tepihu u sobi Beneta Landsmana, proučavajući različite strategije. „Problem s prokletim Pravnim fakultetom”, objasnio je Skip, „jeste u tome što primaju životinje. Hoću da kažem, imaju dvojicu gorila koji igraju profesionalnu košarku.” I potom dodao, aludirajući na Beneta: „Pri tom ne mislim na makarondžijsku ligu već na NBA. Hoću da kažem, imaju Meka ‘Trokrilca’ Vilkinsona...” „Centra njujorških Niksa?” rekli su Benet i Barni u preneraženom jednoglasju, na šta je Skip turobno dodao: „Svih sedam stopa i jedan inč70 koliko ga ima.” 70

Cca 216 cm: prim. prev.

,,S druge strane”, umešao se Barni, pokušavajući da podstakne timski duh, „tip je retardiran. Mator je. Čoveče, Mek mora da ima bar trideset dve ili trideset tri godine.” „Trideset pet, da budemo precizni”, rekao je Kovrdžavi. „Kreće se kao šećerni sirup.” ,,I sporije od toga”, rekao je Skip, „tip jedva mrda.” Zastao je i onda otkrio svoju tajnu. „Poslao sam neke uhode u sportsku dvoranu Pravnog fakulteta da ga provere i rekli su mi da se on sada ne pomera se dalje od linije slobodnih bacanja i nasrće na protivničke igrače koji napadaju njegov koš.” „Ma daj”, pobunio se Benet, „to je nezakonito.” „Reci ti to Pravnicima”, odvratio je Skip. „Oni imaju svoje vlastite definicije fer igre i faula.” Na to je Kovrdžavi dodao: „Ti Pravnici su i inače najprljaviji igrači koje si ikad video. A kad pomislim kakvi će da budu ove godine, s Veselim zelenim džinom, podiđe me jeza. Zar ne misliš tako, Livingstone?” Barni je sad već bio potpuno s njima. „Dajte, momci”, ubeđivao ih je, „ako ne može da potrči, biće dovoljno da gledamo da ga zaobiđemo. Možemo da vodimo napade iz uglova.” „Ti stvarno misliš da možeš da igraš šezdeset minuta i ne dođeš u dodir s Mekom Trokrilcem?” upitao je s nevericom Skip. Barni je potvrdno klimnuo. „Ako o mojoj veličanstvenoj karijeri uopšte može nešto da se kaže, onda je to da sam bio potpuna suprotnost kralju Liru. Više sam grešio nego što su grešili spram mene.” Benet je posmatrao svog kolegu s blagim osmehom na licu. „Podsetiću te na to kad se nađeš u Brigamu slomljene kičme, Barn.” Okrenuo se prema Skipu. „Nas je svega petorica?” „Imamo još tri ili četiri mogućnosti”, odvratio je Skip, „ali naša velika bela 71 nada – oprosti, Benete, ovo je samo metafora – jeste glavni specijalizant hirurgije iz Masačusetske opšte. Ako zbog utakmice zbriše s posla, mogli bismo da se nađemo odgovorni za nekoliko smrtnih slučajeva. U svakom slučaju, biće nas barem sedam ili osam, ali naši stvarni izgledi da povratimo kup nalaze se u ovoj sobi. Prema tome, hajde da se dogovorimo da, počev od sutra naveče, treniramo svake večeri u ponoć dole u sportskoj dvorani.” ,,U ponoć?” zgrozio se Barni. „To je jedino vreme kad smo svi slobodni. Ima li još neko nešto da kaže?” Nadahnut timskim duhom, Barni Livingston je izrekao blagoslov: „Braćo lekari, mogu li da vas podsetim na besmrtne reči Viljema Šekspira. Da budem precizan, iz Henrija VI, Deo II, ‘Pobijmo sve advokate.’” Noćni džogeri koji su tog trenutka trčkarali Avenijom Luja Pastera prenerazili su se čuvši kako kroz prozor na trećem spratu Vanderbilt Hola dopire horski usklik nekoliko snažnih muških glasova: „Ubijmo advokate!” Najprostiji zaključak koji se nametao bio je da je nekolicina njihovih kolega verovatno eksperimentisala s LSD-om. 71

U profesionalnom boksu, belac za koga navijači veruju da može da pobedi Crnca-šampiona. Prim. prev.

Lora je na one gadnije aspekte studija medicine reagovala na zanimljivo različite načine. U psećoj laboratoriji je bila beznadežno emocionalna. Nasuprot tome, na patologiji, gde je dolazila u bliži dodir s odvratnim boleštinama i otrovnim ili smrdljivim supstancama, bila je neobično neuznemirena. Jer, neprestano je podsećala sebe da predavanja i vežbe iz tog predmeta traju samo par meseci i da se ukupna neprijatnost svodi na svega tridesetak časova. Njen je otac, nasuprot tome, kad je tek stigao u Ameriku, bio primoran da skoro pet godina obavlja taj nesnosan posao pre no što mu je bilo dozvoljeno da se bavi medicinom. Kapricom abecednog rasporeda, Lora i Greta Andersen su se na časovima patologije našle za susednim stolovima, a obe su imale muške partnere koje do tada nisu poznavale. Jednog kasnog popodneva, prišao im je vredni asistent Brus, noseći u rukama pravougaonu plastičnu posudu koja je ličila na ona velika pakovanja sladoleda u supermarketima. „Imam divno iznenađenje za vas”, zadovoljno je objavio. „Vaš prvi svež uzorak – pravo iz operacione sale u Brigamu, star je jedva jedan sat.” „Brus, šta je to?” upitala je oprezno Lora. „Bez brige, Lora, ne moraš da budeš profesor Bojd da bi prepoznala ovo.” Stavio je kutiju na sto. Dok je skidao poklopac, devojke i njihovi partneri su se primakli da bolje vide. Greta je tiho uzviknula i užasnuta odvratila pogled u stranu. Mada su i njihove kolege bile očigledno zgađene, Lora je odvažno zadržala pogled na sadržaju kutije. Bile su to ženske grudi – očigledno odsečene s tela bele žene. Bradavice su pomalo izgubile boju, ali su bile i dalje prepoznatljive, stojeći na vrhovima patetične kese žutih kuglica. „Dakle?” upitao je nacereni asistent. „Zar nisam zaslužio vašu večnu zahvalnost? Najzad, ono na šta sa sigurnošću možete da računate za vreme kliničke obuke jeste rak dojke. Uh – niste primetili karcinom, zar ne?” „Jesmo, videli smo ga”, promrmljao je Lorin partner, mladi čovek izrazito kratke kose i sportske građe po imenu Šeldon Berns, koji je bio oženjen i uznemiravala ga je pomisao da bi ovako nešto moglo da zadesi njegovu ženu. Lora je potapšala Gretu po ramenu i obratila joj se najležernije što je mogla: „Vidiš ga, zar ne, Andersenova? Ona mala stvarčica koja izgleda kao kamičak. To je karcinom. Je l’ tako, Brus?” „Tako je, Lora. Jedan stvarno gadan, zloćudan kamičak.” Kao i ti. Brus, momče, pomislila je Lora u sebi. „Dakle”, raspitavao se asistent, s naglašenim nestrpljenjem, „uzimate li, ili da ovaj dragoceni uzorak odnesem suparničkom timu?” Laboratorijski partneri su se zgledali. Bilo je na prvi pogled očigledno da Greta nije dorasla zadatku. Pre no što je Lora uspela da smogne hrabrosti i

posegne za posudom, Šeldon se nagnuo preko stola i obema rukama prihvatio želatinasto tkivo. „Jadna žena”, naglas je pomislila Greta. „Daj, Greta”, prekorio ju je asistent. „Trebalo bi da ovakve stvari prihvatamo na klinički način.” „Naravno, Brus”, odvratila je sarkastično Lora, „zato ćemo za sledeći Božić da ti poklonimo par kanceroznih testisa.” Asistent se žurno udaljio. „Šta ćemo sad?” upitao je nervozno Šeldon. „Pokušaćemo da uzmemo isečak tog karcinoma”, rekla je Lora, pokušavajući da sačuva kliničku atmosferu. Šeldon je potvrdno klimnuo i stavio uzorak na laboratorijski poslužavnik. „Ovo je vrlo potresno”, rekao je iskreno. „Jeste”, složila se Lora. „Pitam se samo kakav je osećaj.” „Žena nije osetila ništa, bila je pod anestezijom”, umešala se Greta. „Ne to”, odvratila je zamišljeno Lora. „Mislila sam na to kako se osećao lekar kad ih je odsekao.”

Skipu Elzasu je na kraju uspelo da regrutuje svega osam gladijatora spremnih da se suoče s Godzilom u liku Meka „Trokrilca” i njegove ekipe. Studenti medicine koji su već odigrali jednu utakmicu protiv pravnika retko kad su želeli da ponovo učestvuju u njoj. Veče uoči utakmice, jeli su u restoranu Hauarda Džonsona: krvavi stejk, pečeni krompir i sladoled s vrelom čokoladom. Barni je bio u isto vreme dirnut i iznenađen kad je Skip objavio da je večeru finansirao dekanat. „Znači, njima je stvarno stalo do ovoga?” upitao je Benet. „Samo kao do života i smrti. Čuo sam nezvanične glasine da se Holms svake godine opkladi sa svojim parnjakom s fakulteta trkača za ambulantnim kolima – za oko hiljadu zelembaća.” „Isuse”, zavapio je jedan od sportista. „To znači da će da nas pobije ako izgubimo.” „Recimo to ovako”, odvratio je Skip, s vrlo ozbiljnim izrazom na licu. „Ako ne pobedimo, sva je prilika da ćemo da završimo kao leševi za nove brucoše.”

Dvorana Hemenvej je bila dupke puna. Publiku su sačinjavali uglavnom studenti Pravnog fakulteta i njihove pratilje i pratioci, pošto se Medicinski fakultet, ipak, nalazio daleko odatle, čak s druge strane reke. Pojava gostujućeg tima medicinara izazvala je plimni talas zvižduka i pogrda. Međutim, obučeni da sačuvaju kliničku hladnokrvnost, oni su se neometano zagrevali. Dok se protezao i zagrevao, Barni je opazio da utakmicu, s počasnih mesta, prati ne samo dekan Holms već svaka siva eminencija celokupnog Medicinskog fakulteta. Vrlo važno, rekao je sebi. I ranije sam igrao

pod pritiskom. Ne bojim se ovih matorih krelaca. Ali, milo mi je što sam ubedio Loru da ostane u domu i uči. Tada je počelo. Bio je tako ogroman da je izgledalo da njegovo džinovsko telo zaklanja platonska svetla. Mek „Trokrilac” Vilkinson, sa svih svojih 348 funti72, kolos pored koga su i skulpture iz hrama u Luksoru izgledale kao minijature, posadio se nasred parketa kao hrast – a košarkaška lopta je u njegovoj šapetini izgledala kao zrno grožđa. „Hriste”, došapnuo je Barni Benetu, „ tip je gojazan. Mislim, stvarno, bolesno gojazan.” ,,A da odeš i upozoriš čoveka da mu je zdravlje ugroženo?” osmehnuo se Benet. „Baš bih i mogao”, odvratio je Barni, „ali posle utakmice. Kad budem imao dovoljno manevarskog prostora za bežaniju...” Plan igre koji su zamislili lekari bio je jednostavan: pod pretpostavkom da advokati nemaju kondicije – za šta je Vilkinson bio školski, ali ne i jedini primer – nameravali su da nametnu igru s mnogo trčanja i iskoriste neizbežan umor protivnika u drugom poluvremenu. I tako su rasporedili svoju energiju, toliko da Skip Elzas u početnom skoku nije ni pokušao da dođe do lopte, već je pustio Vilkinsona da je šljepne i doda svom saigraču. Na ogromno olakšanje medicinara, kad je sudija odsvirao kraj prvog poluvremena pravnici su vodili sa samo šest poena razlike. U svlačionici, Skip se s profesionalnom zabrinutošću obratio svojim saigračima: „Momci, pijte dovoljno tečnosti. Vruće je kao u paklu. Ne bi me čudilo ako su ti advokati namerno pojačali grejanje. Voleo bih da smo poneli nekoliko tableta soli.” „Ja imam nekih tableta”, začuo se otmen glas, koji je dopirao s druge strane niza ormarića u svlačionici. Bio je to dekan Holms, sa svojom lekarskom torbom u rukama. Za tren oka, igračima su bile podeljene tablete koje su imale da nadoknade ne samo izgubljeni natrijum već i elektrolite. „Kako vam je tamo na parketu, ljudi?” upitao ih je očinskim tonom. „Igraju apsolutno prljavu igru, gospodine”, javio se Barni, dajući ono za šta dekan nije shvatao da je stručno mišljenje. „Primetio sam, Livingstone”, odvratio je stariji čovek. „Štaviše, čini mi se da je mnogo gore nego prošle godine.” „Da”, dodao je Barni, ,,i stalno se kriju iza Vilkinsona, kao iza sekvoje.” „Zaista”, složio se Holms, „ali taj kao da je prikovan za parket, baš kao da je pustio korenje.” Zatim se okrenuo vođi tima. „Skipe, zar ne možete da iskoristite tu njegovu nepokretljivost?” „Da, gospodine. Sačuvali smo snagu za brzu igru u drugom poluvremenu.” „To je dobro”, klimnuo je dekan. „Ostaviću vas, onda, da se dogovarate.” Od samog početka drugog poluvremena je bilo očigledno da su obe strane iznurene. Tako prednost nije bila na strani bržih već onih koji su bili manje umorni. A dok su se beskonačno spore minute prosto vukle, izgledalo je da se 72

Cea 158 kg; prim. prev.

igra od košarke pretvara u neku vrstu ubilačkog fudbala bez štitnika pod dresovima. Barni, koji se nikad nije plašio da glavačke zaroni za loptom, našao se nekoliko puta zgnječen pod gomilom igrača koji su u takvim trenucima skakali na njega. Kolena su mu bila oguljena, rebra u modricama. Sredinom poslednje četvrtine meča, s rezultatom 56-56, lekari su imali još svega pet igrača sposobnih da stoje na nogama. Međutim, izvukli su odnekud dovoljno adrenalina da konačno počnu sa svojom brzom igrom. Pred naelektrisanom publikom, koja je od uzbuđenja poustajala sa svojih sedišta, počeli su polako da prelaze u vođstvo. Dva, četiri, šest – zatim i svih sedam poena prednosti. Ruke su im prosto gorele. Skip Elzas je uhvatio loptu koja je odskočila od parketa posle promašenog šuta protivnika i dobacio je Barniju, koji se već nalazio na sredini terena. On ju je zatim dodao Benetu, koji je tog časa bio sam pod košem pravnika, izuzmemo li jednog čuvara – Meka Vilkinsona. Benet je krenuo da zakuca loptu u koš. Vilkinson je krenuo na Beneta. Sudar. Pad. Zvižduk. Izgledalo je da je Benet nestao ispod gomile ruku i nogu. Da čovek ne poveruje, sudije su presudile da je ličnu grešku napravio Benet – jer je jurišao na koš. Međutim, prvo su morali da razmrse zapetljane igrače s parketa. Pošto su tri saigrača uspela da nekako podignu Trokrilca, Benet je tek tada postao vidljiv. Držao je rukama skočni zglob i previjao se od bolova. „Bene – da li si dobro?” upitao ga je zabrinuto Barni. „Prokletstvo”, jedva je izgovorio, lica izobličenog od bola, „mislim da je nešto slomljeno. Boli kao sam đavo.” ,,S puta, sklanjajte se”, začuo se zapovednički glas. Bio je to dekan Holms, u pratnji dvojice uglednih profesora Medicinskog fakulteta. „Dajte čoveku vazduha”, zahtevao je jedan od pomenute dvojice lekara. Barni i ostali igrači ispijali su čašu za čašom vode, razbijajući glavu u pogledu daljeg toka utakmice. Šta ako Landsman ne bude mogao da nastavi igru – da li će da bude kontumacija ili će igrati njih četvorica protiv petorice pravnika? Obrni-okreni, situacija je bila gadna. Zabrinutiji zbog Beneta nego zbog utakmice, Barni je pokušao da dođe do njega. Međutim, uglednici s Medicinskog fakulteta su ga potpuno okružili i jedan od njih je mahnuo Barniju da se skloni. Čak ni sudija nije uspeo da mu priđe. Propisano trajanje tajm-auta se bližilo kraju i tražio je da se igra nastavi na vreme. Upravo u trenutku kad je dunuo u pištaljku, krug lekara se razmakao i mogli su da vide Beneta kako se uspravlja na noge uz pomoć dekana Holmsa. Prvo se oprezno oslonio na desno stopalo, da bi potom počeo da hrama s više samopouzdanja. Klimanjem glave dao je sudiji znak da je dobro i napravio ohrabrujući pokret rukom u Barnijevom pravcu. Sve što su lekari sad morali da urade bilo je da smire loptu da bi sačuvali rezultat. Bili su spremni za ovaj srećan slučaj i mada su pravnici krenuli s presingom, medicinari su uspeli da iznađu način da dodavanjem ubiju vreme i istovremeno sačuvaju žive glave.

Kad se pištaljka konačno oglasila, Kup nesavesne prakse se vratio tamo gde mu je i bilo mesto – na Medicinski fakultet! Inače vrlo staložen, dekan Holms je skočio na noge i počeo da se raduje na sav glas. Potom je, povrativši pribranost, dostojanstveno prišao dekanu Pravnog fakulteta i pružio mu ruku (pri čemu je, vrlo moguće, uzeo hiljadarku zarađenu onom opkladom o kojoj se šuškalo).

Skip i Barni su žurno pomogli Benetu da uđe u kola i potom ga odvezli na odeljenje za hitnu pomoć u Masačusetskoj opštoj bolnici, u kojoj su već očekivali njihov dolazak. Benet je tokom vožnje počeo da se previja i stenje, a lice mu se krivilo od bola. „Bene, da li ti je dobro?” upitao je Barni. „Đavola mi je dobro”, odvratio je ovaj, škrgućući zubima. „Prokleti novokain je prestao da deluje.” „Dali su ti novokain?” zaprepastio se Barni. Benet je potvrdno klimnuo. „To, i još neku injekciju. Ne znam šta je to drugo bilo.” „Dakle”, pokušao je da se našali Barni, „pomisli samo šta bi ti ubrizgali da smo izgubili.” Benet se nije nasmejao. Barni se takođe nije osmehnuo. Zato što ga je mučilo jedno pitanje. Da li su doktori baš po svaku cenu morali da pobede?

ŠESNAEST

Stigavši u bolnicu, zatekli su na ulazu bolničarku koja ih je već čekala s kolicima u koja su posadili Beneta i – bez uobičajenih dosadnih formalnosti i papirologije – odvezli ga direktno gore na radiologiju da mu snime nogu. Snimak je došao da pročita niko drugi do profesor doktor Kristofer Dauling, šef ortopedije. U roku od samo nekoliko minuta, pristigao je i dekan Holms. Dok je Dauling nežno opipavao Benetovu potkolenicu koja je iz časa u čas bivala sve natečenija, dekan Holms je mekim glasom rekao: „Odlična igra, Landsmane, oni pravnici nisu ni znali šta ih je zadesilo.” „Da budem iskren, gospodine, nisam sasvim siguran ni šta je zadesilo mene. Šta je u stvari bilo u onim špricevima?” „Ksenokain, najsavremenije sredstvo protiv bolova i – Bogu hvala na farmakologiji – Dukozolidan, najnoviji antinflamatorni agens.” Skip i Barni su stajali u uglu i ćutke posmatrali šta se dešava. Čuvši ovu poslednju rečenicu, stariji student je prošaputao: „Čitao sam o ‘Duku’. Mislim da su ga isprobali na konjima ili tako nečemu. Nisam znao da je već stigao na tržište.”

„Stvarno?” odvratio je Barni, blagim glasom koji je samo naglašavao njegovu rastuću ozlojeđenost. „Ako se kod Beneta budu pojavili neki gadni sporedni efekti, Dauling može da ih opiše u nekom članku i doda novu stavku svojoj bibliografiji.” Kad su dva starija lekara izašla iz sobe, Skip i Barni su prišli svom povređenom drugu. „Kako si, stari moj?” pozdravio ga je Barni. „Više me ne boli”, odvratio je Benet, suvih usta. „Dali su mi neku injekciju...” Tog časa, Barni prosto više nije imao hrabrosti ni da pita koje su novo medicinsko čudo upotrebili ovaj put. „Koja je dijagnoza?” upitao je Skip, uzaludno nastojeći da zvuči neuznemireno. „Pokidana Ahilova tetiva. Po njihovom tonu, rekao bih da je gadno. Međutim, bar su mi sve kosti čitave.” Barni je znao ponešto o sportskim povredama. Bilo mu je sasvim jasno da Benetova Ahilova tetiva nije bila potpuno pokidana u trenutku kad su mu dal i one injekcije. Preparati koji su mu ubrizgani su ga očigledno „izlečili” toliko da mu omoguće da pogorša povredu u toj meri da je sada bila potrebna hirurška intervencija. Čak i da je Trokrilac polomio sve kosti u Benetovoj nozi, postavljači standarda moderne medicine bi našli načina da ga osposobe da igra do gorkog kraja. „Hej”, rekao je Benet, hrapavim i umornim glasom, „momci, što ne odete na spavanje? Posebno ti, Livingstone. Trebaćeš mi, da sledećih par dana hvataš beleške i za mene. Vrlo je moguće da ću čak da propustim i veliko otvaranje mozga.” „O tome ne moraš da brineš”, umešao se dekan Holms, koji je tog časa ponovo ušao u sobu. „Koliko od sutra ujutru, Landsmane, najbolji specijalizant sa neurologije će svakog dana dolaziti kod tebe i držati ti privatne časove, da ne bi zaostajao za kolegama. Ništa se ne sekiraj.” „Bene, bićeš dobro?” upitao je Barni, unapred osećajući krivicu što napušta svog druga. „Nema frke – postaraću se da dobijem brojeve telefona svih zgodnih sestara.”

Neurolozi su presekli Barnijevu lobanju po sredini. Barem se on tako osećao dok je posmatrao profesora Frensisa Džejmsa dok je demonstrirao kako da pretesterišu glavu leša nadvoje. Ono što je usledilo bilo je antiklimaks. S lobanjom raspolućenom poput kokosovog oraha, taj sveti instrument zvani mozak – poštovani organ koji je čoveka činio, kako je rekao Hamlet, „plemenitog razumom, uzorom za životinje” – izgledao je nikako drugačije do sitna i pomalo plesniva glavica karfiola.

Džejms je brzo izložio njegovu osnovnu strukturu. „Imamo, zapravo, dva mozga, ili, drugačije rečeno, desnu i levu hemisferu koje su, što se izgleda tiče, potpuno simetrične. Još uvek u potpunosti ne razumemo razlog za to niti čak preciznu funkciju svake strane.” Zatim je pokazao četiri režnja. „ Obratite pažnju na to da se temporalni režanj nalazi iznad hipotalamusa koji je, mada težak jedva jednu desetinu unce73, kontrolni štab apetita, žlezdanih izlučevina, seksualnosti, jednako kao i mnoštva emocionalnih stanja, uključujući i takozvani ‘centar za bes’.” Barni se pitao da li je on jedini pogođen činjenicom da nauka, mada ume da pokaže tačno na onu sićušnu tačku u mozgu koja inicira bes, tek mora da identifikuje lokaciju koja proizvodi ljubav.

Mada je za vreme ručka pokušao da se sakrije u najdalji ćošak, Lora ga je ipak pronašla. „Šta se dogodilo sinoć?” „Pobedili smo”, rekao je suvo. „Znaš ti dobro šta te pitam. Šta se dogodilo Benetu?” „Kastelano, molim te, ja nisam njegov lekar. Pored toga, izubijan sam od glave do pete – imam osećaj da će duša da mi izađe na nos.” Lora je sela preko puta njega: ,,Livingstone, mislim da te studije medicine čine nedruštvenim, paranoičnim i uvrnutim.” „Tako i treba”, odvratio je. „Ovim tempom, imam izgleda da jednog dana postanem predsednik Američkog lekarskog društva.” „Barni, molim te, šta se dogodilo s Benetom?” Pogledao ju je zakrvavljenim i sivim podočnjacima oivičenim očima i odvratio: „Dobija medicinsku negu koju nijedne pare ne plaćaju.” Lora je skrstila ruke na grudima, gestom koji je govorio da je spremna da čeka objašnjenje do sudnjeg dana. ,,U redu, u redu. Dali su mu injekciju neke nove energetske mutljavine, a posle toga su ga pustili da još petnaest minuta trči s pokidanom Ahilovom tetivom.” „Rekla bih da je to bilo vrlo glupo.” „Lora, izgleda da ne shvataš. Poenta je u tome što smo dobili utakmicu.” Uzdahnuo je i potom dodao: „Sad mi je jasno zašto to zovu Kup nesavesne prakse. Ne bi me uopšte iznenadilo ako Mek Vilkinson, kad konačno diplomira, pomogne Benetu da tuži Medicinski fakultet i traži milion dolara odštete.” „Zašto – nisu ga valjda obogaljili ili tako nešto?” „Daleko bilo. Uz malo sreće, Ben će za par meseci moći da hoda bez štaka.”

73

Unca – 28, 35 g; prim. prev.

Te večeri je Barni posetio Landsmana u njegovoj sobi u privatnom krilu Masačusetske opšte. Otvorivši vrata, s iznenađenjem je konstantovao da se u sobi nalaze dva mlada čoveka u belim mantilima i govore nešto, pokazujući na neobičan predmet na Benetovom pokretnom poslužavniku: ljudski mozak, isti onakav kakav im je Džejms pokazao na predavanju. Primetivši Barnija, Benet je zamolio svoje posetioce: „Momci, možemo li da završimo za danas? Moji režnjevi počinju da bole.” Dvojica mladih lekara su klimnula glavom, a jedan od njih je rekao: „Večeras smo obojica dežurni, Benete. Ako ti se bude učilo, samo nas pozovi. Ako ne, vidimo se ujutru. Ćao.” Barni se osvrnuo po Benetovoj sobi. U gotovo svakom uglu mogla su da se vide otvorena skripta, udžbenik, ili presek plastičnog modela. Bilo je jasno da njegovom drugu tog dana nije nedostajalo učenje. „Čoveče, Bene. Možeš da otvoriš vlastiti medicinski fakultet. Pretpostavljam da ti ovo ipak neće trebati.” Dobacio mu je indigo-kopije beležaka koje je hvatao tog popodneva. „Počinjem da bivam ljubomoran.” „Nemoj, Barn. Budi siguran da nije vredelo.” „Da li te boli?” „Ne naročito. Samo me brine perspektiva dugog boravka u bolnici.” „Misliš, zbog toga što propuštaš predavanja?” „Ma, jok.” Osmehnuo se. „Uz pomoć koju ovde dobijam, trebalo bi da krajem nedelje budem spreman da lečim ljude.” Tog trenutka, zazvonio je telefon. Barni je podigao slušalicu. „Dobro veče”, rekao je glas koji je delovao kao da pripada čoveku šezdesetih godina. „Da li je to soba gospodina Beneta Landsmana?” „Jeste. Ko zove, molim?” „Njegov otac, iz Klivlenda.” Barni je dodao Benu slušalicu. Zašto je, do đavola, otac njegovog druga govorio s nemačkim akcentom?

Aprila 1945, plamena stihija progutala je drvene barake koncentracionog logora u Nordhauzenu. Sanitetska komanda Armije SAD zaključila je da jedino potpuna evakuacija i uništenje zaraženih građevina može da zaustavi širenje epidemije pegavog tifusa. Te večeri su se poslednji od preživelih logoraša ukrcali u vojne kamione, da bi bili prevezeni u jedan od sabirnih centara za raseljena lica koje su organizovale savezničke snage. Hana Landsman se već osećala dovoljno dobro da bi presedela put, mada su dvojica vojnika morala da joj pomognu da se popne u kamion. Heršel je bio pored nje. U kamionu je vladala kakofonija nervoznog mrmljanja. Mada je izbeglicama bilo rečeno – svakom na njegovom maternjem jeziku – da odlaze u ustanovu namenjenu rehabilitaciji i oporavku, ljudi su još uvek bili nepoverljivi.

Koliko su im samo puta tokom prethodnih nekoliko godina nacisti saopštavali da ih vode u „radni logor” ili „bolnički centar”? Jedini zajednički jezik kojim su govorili bio je jezik patnje, za koji ne trebaju reči. Neki od Poljaka i Nemaca sporazumevali su se na jidišu. Međutim, kako su Jevreji, lučki radnici iz Grčke, mogli da razgovaraju s Jevrejima, nekadašnjim direktorima bečkih škola? Njihov ekvivalent jidišu bio je ladino, španski kojim su govorili njihovi preci, isterani iz Španije 1492, koji su u svom lutanju otišli put istoka. Nekolicina, poput Heršela Landsmana, govorila je engleski. Kad se konvoj usput zaustavio, da bi se njegovi pothranjeni putnici okrepili lakim obrokom, Heršel je prišao mladom vojniku i upitao: „Oprostite, ser. Gde tačno idemo?” „Zar vama, narode, nisu rekli?” odvratio je kaplar s novoengleskim akcentom. „Vodimo vas na mesto gde ćete se odmoriti i prezdraviti, a tamo postoji i služba koja će vam pomoći da nađete svoje rođake i tome slično. To je sabirni centar. To znači...” „Znam šta to znači, ser. Da li biste bili dobri da mi kažete gde se nalazi?” „Naš poručnik reče da je to u Bergen-Belzenu, gospodine.” Krhko telo Heršela Landsmana zadrhtalo je od tih reči. Jer, vesti o neverovatnim razmerama nacističkih zverstava u tom logoru – o stotinama hiljada mrtvih i umirućih – bile su već dobro poznate svima. Da li je ovo bio još jedan okrutan ubod noža Sudbine? Da li su ponovo pali u ruke nacije progonitelja? Heršel se odvukao natrag do kamiona. Dok se penjao unutra, vojnik ga je ponudio čokoladom, koju je ovaj odbio odmahivanjem glave. „Šta je bilo, liebchen74?” upitala je sa zebnjom Hana. „Ništa, ništa”, odvratio je, herojski se upinjući da sakrije svoje očajanje. Razume se, nije bio u pravu. Jer, Belzen je, poput Dahaua na jugu, bio u procesu preobražavanja od logora smrti u „logor života”. Hrane i medicinske nege bilo je u izobilju, a ubrzo su se tu našle i razne organizacije za pružanje pomoći, poput Hebrejskog međunarodnog društva za pružanje pomoći i Organizacije za rehabilitaciju i obuku, ustanovljene od strane međunarodnih tela, kako bi se krenulo s pokušajem da se obavi monumentalan zadatak identifikovanja živih i mrtvih. Takođe, namera je bila da se preživelima pomogne da pronađu ono što je ostalo od njihovih porodica, kao i da se izbeglice vrate „kući” – šta god ta reč značila za njih. Jer, ko je od njih imao unutrašnje snage da se vrati tamo gde su ih, u mnogo slučajeva, upravo njihovi „zemljaci” predali nacistima? U stvari, postojale su samo dve realne opcije: zemlje engleskog govornog područja i Palestina. Heršel je imao brata koji je početkom tridesetih godina emigrirao negde u Ohajo i to je bilo dovoljno da ga učini podobnim za useljenje u Sjedinjene Države. Njegov najveći san je sada bio da postane pripadnik velikodušne nacije čiji su ga anđeli čuvari oslobodili. Onog časa kad je Komisija sabirnog centra

74

Nem. „dragi”, „ljubavi”; prim prev.

SAD počela da zaseda, Heršel i Hana su podneli zvaničan zahtev da žive u Americi. Službenik koji je razgovarao s njima postavio im je nekoliko površnih pitanja – među kojima je bilo i da li je Heršel bio komunista. Njegov raspoloženi odgovor je, izgleda, impresionirao zvaničnika: „Ser, mislite li da je verovatno da je neko ko je nekad posedovao najveću fabriku proizvoda od kože u Nemačkoj bio bilo šta sem kapitaliste?” Sve što je sada preostajalo bilo je čekanje da se pronađe Heršelov brat i da on pošalje garantno pismo. Čekanje je potrajalo. Bila je već uveliko sredina leta kad je stiglo pismo od nekog Stivena Lenda iz Klivlenda, u Ohaju. Autor pisma je izjavio da je on ona osoba koja je odrasla u Berlinu zajedno s „Heršijem”. Samo, tada se zvao Stefan Landsman: „Nisam želeo da bilo šta u vezi sa mnom bude nemačko”, objašnjavao je. „Čak sam kupio komplet gramofonskih ploča, da bih se rešio svakog traga svog akcenta.” Pismo je izražavalo veliku radost što su njegov brat i snaja preživeli varvarski genocid, ali ostalo sadržano u njemu bilo je neveselo. „Koliko smo uspeli da saznamo, vas dvoje ste jedini od porodice koji ste izbegli peći. Svi Kacnelsonovi, Špiglovi, kao i rođaci iz Beča, završili su u Aušvicu.” Međutim, Heršelu i Hani najteže je palo nekoliko poslednjih rečenica. „Tugujem zajedno s vama za malom Šarlotom. Ali, mada znam da u vašim srcima nikad i niko neće moći da je zameni, barem ste oboje dovoljno mladi da možete da imate još dece. Makar je to blagoslov.” Čitajući ove reči, Hana je počela da jeca toliko snažno da Heršel nije nikako mogao da je smiri. Kako je i mogao, kad je i njegovo srce krvarilo?

Birokratski proces se otegao. Došla je jesen i stanovnici onoga što je sada bilo selo Bergen-Belzen živeli su u tihom iščekivanju, koje se katkada prekidalo nervoznim nestrpljenjem. Svi su jedva čekali da budu razasuti, poput semena posejanog u novu zemlju i da, ako Bog da, procvetaju. U decembru, selo je još uvek imalo nekoliko hiljada stanovnika, među kojima su bili Heršel i Hana Landsman. Vojnicima se bližio Božić, a Jevrejima, bivšim logorašima, Hanuka, praznik kojim su obeležavali oslobođenje svojih predaka od sirijske tiranije u drugom veku pre nove ere. Uprkos hladim i neudobnim nastambama, bilo je vreme svečanosti i slavlja. Vojni sveštenici su predvodili grupu dobrovoljaca koji su izgradili ogroman svećnjak, dodajući mu svake večeri po jedan plamen sve dok osam svetala nije sinulo zemljom njihovih doskorašnjih ugnjetača, simbolizujući njihovu ponovo stečenu slobodu. Pevali su, igrali i radovali se: Prastara steno, nek’ reči pesme ove mile Veličaju to što spasila si nas;

Jer ti si usred razbesnele gomile Bila naše sklonište i spas. Napali su nas mahniti, bez broja, Ali tvoja pomoć nama se ukazala; A njihov mač slomila je reč tvoja Onda kad vlastita snaga nas je izdala. „Šta ti je?” prekorila je Hana svog muža. „Zašto ne pevaš?” „Kako da pevam da nas je ‘Bog spasao’, kad nam je On okrenuo leđa? Spasla nas je američka vojska.” ,,A šta misliš, ko je nju poslao?” nije popuštala Hana.

Tokom duge zime 1946, Heršelov brat im je redovno pisao, šaljući im povremeno slike svoje supruge, Amerikanke po imenu Rošel, i njihove „dvojice divnih dečaka”. Njegova su pisma ceptela optimizmom: Amerika je bila zemlja neograničenih mogućnosti. On sam je otvorio prodavnicu tekstilne robe u centru Ejkrona i išlo mu je toliko dobro da je otvorio i ogranak u Klivlendu, gde je sada i živeo. Pošto su on i Heršel sada bili u redovnom kontaktu, „Stiv” je osećao obavezu da svom bratu tu i tamo održi malu pridiku, na primer: ,,U Americi možeš da budeš onoliko veliki koliko je velik tvoj san. Ovde, ako hoćeš da radiš, nebo ti je granica.” Njegovog evropskog brata je to podsetilo na natpis koji je stajao nad kapijama koncentracionih logora: „Arbeit macht Frei” – rad oslobađa. U tom slučaju, dabome, to je značilo da oslobađa telo od duše. Kad se požalio Hani, pokušala je da ga prizove pameti. „Kako može da ti se ne dopada čovek koga dvadeset godina nisi video? I kako možeš da kažeš da mu je žena yenta75, i da su mu deca razmažena, kad ih nisi još ni upoznao?” „Hana”, rekao je Heršel, kuckajući se prstom po čelu, „vidim ih vrlo jasno ovde unutra. I baš me briga šta on priča. Nemam nameru da krećem u posao s mojim malim bratom Stefanom.” „Misliš, Stivom.” „Za mene će on uvek da bude Stefan i sveznalica koja ništa ne zna.” „Znao je dovoljno da se izvuče iz Nemačke pre rata”, suprotstavila mu se Hana, zažalivši istog časa što se šaljiva primedba razvila u bolnu raspravu. „Izvini, Herš, preterala sam.” „Ne, u pravu si. Da smo otišli sa Stefanom, naša Šarlota bi još uvek bila živa. I mi bismo još uvek bili živi.” „Ali mi...” „Ne”, rekao je svečano, „mi dišemo. Ali u svetu u kome su toliku našu braću pobili kao životinje, mi više ne možemo da ubrajamo sebe među žive.” 75

Osoba, naročito ženska, za koju se smatra da je nametljiva ili sklona ogovaranju. (Izraz je nastao od yente, reči iz jidiša. potekle od ženskog imena, Yente). Prim. prev.

Prošla je skoro godina dana od njihovog oslobođenja kad su konačno dotakli američko tie. Lendovi su se dovezli čak iz Klivlenda da bi dočekali njihov brod. A među preživelim logorašima – zbunjenim, radosnim i morenim osećanjem krivice što su živi – na pristaništu nije nedostajalo suza. Stiv i Rošel su Landsmanovima našli mali ali udoban stan na obodu Šejker Hajtsa, predgrađa u kome su oni sami posedovali „divnu kuću i prekrasnu baštu”. Uprkos svojoj neskrivenoj sumnjičavosti, Heršel je počeo da radi za svog brata. Najzad, nije imao baš velikog izbora. Međutim, sanjao je o tome da se osamostali i da svoju sopstvenu voljenu ženu tetoši onako kako je Stiv tetošio Rošel. U međuvremenu, postojalo je nešto što je morao da uradi. Uz pomoć Uprave za ratne veterane SAD, uspeo je da ustanovi kućnu adresu pokojnog pukovnika Abrahama Linkolna Beneta. Bio je to Milersburg, mestašce u Džordžiji na pola sata vožnje od Fort Gordona, u kome je pukovnik bio stacioniran kao oficir od karijere. Pokušao je da telefonira njegovoj porodici, ali se ispostavilo da nemaju telefon. Nije mu, dakle, preostajalo ništa drugo do da lično ode tamo. I tako su se, spakovavši nešto stvari u koferčić, on i Hana uputili na svoju prvu američku odiseju, tokom produženog vikenda za Četvrti juli. Put je potrajao dva dana. Kasno prvog popodneva, Heršel je tražio neko mesto gde će da prespavaju. Belo okrečena drvena zgrada s natpisom Pansion Diksi Bel, na južnom izlazu iz Noksvila, u Tenesiju, delovala je dovoljno udobno, te je Heršel parkirao kola na pošljunčanom kolskom prilazu, popravio kravatu i ušao da iznajmi sobu. Recepcioner je bio naglašeno učtiv – ali ne predusretljiv i uslužan. „Žalim, gospodine, bojim se da ova ustanova ne prima takve kao što ste vi.” Heršel je bio preneražen. „Kakve? Kakve to? Ja sam ljudsko biće. Imam novac – gotovinu. Evo – pogledajte.” Izvukao je novčanik. Recepcioner se jedva primetno osmehnuo i odmahnuo glavom. „Ne, gospodine, bojim se da ne razumete politiku ovog hotela. Važi stroga uredba da ne primamo Crnce i Jevreje.” „Ne shvatam”, rekao je Heršel, prosto ne verujući vlastitim ušima. „Šta ne shvatate, gospodine?” pitao je recepcioner. „Vezu između crnaca i Jevreja? Mi ovde smo skloni da verujemo da su jedni crni spolja, a drugi iznutra. Želim vam prijatno veče.” S bolom u duši, Heršel se vratio u kola i ispričao Hani šta je upravo doživeo. „Otkud je uopšte znao da sam Jevrejin?” pitao se glasno. „Heršele, mili moj, budimo iskreni – tvoj akcent baš i nije kao u Džordža Vašingtona. A sad, predlažem da nađemo neko mesto gde će ‘ovakvima kao što smo mi’ možda dati nešto za jelo i potom pokušamo da prespavamo u kolima.”

U Milersburg su stigli sutra ujutru. Bilo je to oronulo, uspavano seoce boje gline ispečene na letnjem suncu. Heršel je proveo besanu noć (parkiran iza zatvorene drumske kafane), pitajući se da li mu je bolje da se sutradan za Benetove raspituje u policiji ili u pošti. Sa svojim još uvek postojećim strahom od uniformi – pogotovo onih koje su podrazumevale nošenje oružja – opredelio se za poštu. Nije se nalazila u velikoj kamenoj građevini, poput pošte u Klivlendu. Naprotiv, ovdašnja pošta bila je nahereni kućerak s ulegnutim krovom, nadograđen na mesnu apoteku. „‘Bome da se sećam pukovnika”, potvrdio je apotekar sa srdačnom južnjačkom gostoljubivošću. „Ali – da izvinete – šta će vam ono što je ostalo od njegove porodice?” „Ovaj”, upitao je s ustručavanjem Heršel, „šta vam tačno znači to ‘ono što je ostalo’?” „Pa sad, k’o što znate, pukovnik je mrtav – pretpostavljam da ste vid’li da smo stavili njegovo ime na spomen-ploču na gradskoj većnici, zajedno s belcima koji su takođe poginuli u ratu. A Loren je još Bog te pita otkad otišla s nekim zgodnim popom iz Atlante. Ovde su ostali samo stara gospoja Benet i mali Link.” „Molim vas, budite dobri pa mi kažite gde žive.” ,,S dužnim poštovanjem, a ‘de bi Crni živeli sem u Crnogradu?” „Kojim pravcem se stiže tamo?” Apotekar se zakikotao. „Prijane, samo pravo do kraja Glavne ulice – a odatle idite za mirisom.”

Bila su to dva paralelna reda baraka, koje su se razlikovale samo po izbledeloj farbi na rasušenom drvetu od koga su bile napravljene – nekada davno smeđoj, zelenoj, crvenoj. Tu i tamo videlo se limeno poštansko sanduče s naškrabanim imenom. Sanduče s natpisom BENET nalazilo se ispred, relativno govoreći, najurednije barake. Praćeni ispitivačkim pogledima pet ili šest ljudi koji su sedeli na okolnim tremovima, Heršel i Hana su pokucali. Otvorila im je krupna crnoputa žena, sede kose skupljene u čvrstu punđu. „Mogu li da vam pomognem?” upitala je, radoznalo odmeravajući svoje posetioce. „Gospođo, tražimo kuću pukovnika Linkolna Beneta”, rekao je meko Heršel. „Zar vi ljudi ne znate da je moj sin mrtav?” upitala je, glasom u kome su se još uvek mešali gnev i tuga. „Da, gospođo. Bio sam s njim u Evropi tokom njegovih... poslednjih dana. Moje ime je Heršel Landsman, a ovo je moja žena, Hana. Vaš sin me je spasao i potom je naterao lekare da spasu moju ženu. Želeli smo da upoznamo njegovu porodicu i izrazimo joj svoju zahvalnost.”

Elva Benet je na trenutak oklevala, ne znajući kako da se postavi. Naposletku je rekla: „Hoćete li da uđete?” Landsmanovi su potvrdno klimnuli. Starica je otvorila vrata od mreže i povela ih unutra. „Mogu li da vam ponudim malo ledenog čaja?” „Baš bi nam prijao”, odvratila je Hana, ulazeći u dnevnu sobu. Na polici iznad kamina dominirala je velika fotografija Linka u punoj paradnoj uniformi. Uz nju, bilo je izloženo njegovo hrastovo lišće i brojne medalje. Gospođa Benet se vratila s tri šolje i zatim su sve troje posedali, domaćica u staru fotelju, a Landsmanovi na jednako izanđao kauč. „Dakle”, rekla je stara žena, sad već s prijateljskim osmehom, „vi ste znali mog Linkolna.” „Najbolji čovek koga sam ikad upoznao”, rekao je Heršel, s dubokim ubeđenjem. Gospođa Benet se složila s njim. „Da je bio beo, doterao bi do generala s četiri zvezdice – to je sušta istina.” Landsmanovi su klimnuli. „Nimalo ne sumnjam u to”, izjavio je Heršel. Zatim je nastala neugodna tišina. Kako da joj objasni svrhu svoje posete? Pokušao je da bude taktičan. „Gospodo Benet, moja supruga i ja smo preživeli užase koje nemam snage ni da počnem da vam opisujem...” „Iz nekih od Linkovih poslednjih pisama stekla sam izvesnu predstavu o tome”, odvratila je saosećajno gospođa Benet. „Vaš sin”, nastavio je Heršel, „vaš sin je za nas bio poput anđela s neba. Posle godina poniženja koje smo propatili, on je bio tako dobar i ljubazan. Tretirao nas je kao ljudska bića. Desilo se, eto, da smo mi uspeli da preživimo, a on nije. Ne mogu da vam opišem koliko nas to boli.” Heršelu je još uvek bilo teško da pređe na stvar. Hana mu je pritekla u pomoć. „Pitali smo se da li možemo da na bilo koji način pomognemo...” „Ne shvatam, gospođo”, rekla je gospođa Benet. „Njegov sin...” počeo je Heršel. „Linkoln je uvek govorio o nadama i snovima koje je imao za njega. Mi želimo da se pobrinemo da se ti snovi ostvare.” „Da li je on dobro?” upitala je Hana. „Mislim, da li su on i njegova majka...” „Bojim se da Link mlađi nema majku”, odvratila je starica, čije su oči iznenada blesnule gnevom. „Ne razumem”, rekla je Hana. „Dakle”, počela je s uzdahom gospođa Benet, „to je duga i tužna priča. Oni dvoje se nisu slagali ni pre nego što je Link prekomandovan u Evropu. Štaviše, upravo u vreme kad je on... pao u borbi, advokati su pripremili papire za njihov razvod. Međutim, čim je čula, dotrčala je pravo ovamo.” „Zbog deteta...” upao je Heršel. „Sigurno je bila zabrinuta za njega.” Elva Benet je odmahnula glavom u energičnom neslaganju. „Zbog deset hiljada dolara, gospodine Landsman. To vojska isplaćuje kao osiguranje

najbližim srodnicima. Svake nedelje posle toga je dolazila čak iz Atlante ovamo u Milersburg, samo da bi svratila u poštu i proverila da li je stigao ček. Dabome, posle nekog vremena je zaista i stigao.” Njena ozlojeđenost je bivala sve veća. ,,I znate li, gospodine Landsman”, rekla je, s podrhtavanjem u glasu, „znate li da tokom celog tog svog lova na blago nije nijedan jedini put došla da obiđe svog sina? A vlada SAD ju je smatrala najbližim srodnikom! Ta žena...” Zaplakala se. Dok je Hana pokušavala da je uteši nežnim dodirom ruke, Heršel je glasno razmišljao: „Oprostite, gospođo Benet, ne shvatam. Zašto dečak ne živi s njom?” Elvino raspoloženje prešlo je iz žalosti u gnev. „Zašto bi ona živela s detetom koje nikada nije ni želela? Nikad nije oprostila Linku što joj nije dozvolio da se otarasi bebe još pre no što se rodila. Loren je sebe zamišljala kao veliku damu, nije htela da ima ‘kamen oko vrata’. Mrzela je život u bazi i odlazila je sama u Atlantu i provodila tamo po nekoliko dana. Ja podižem tog dečaka otkako se rodio.” Obrisala je oči Haninom maramicom i izvinila se: „Oprostite. Ne bi trebalo da govorim ovako. Biblija kaže da je greh mrzeti.” Heršel je pokušao da joj delikatno objasni razlog njihove posete. „Gospođo Benet, molim vas, nemojte se uvrediti, ali mogu li da znam imate li vi i vaš unuk finansijskih teškoća?” Posle kraćeg oklevanja, odgovorila je: „Izlazimo na kraj.” „Molim vas, pitam zato što želim da učinimo nešto – bilo šta – da bismo izrazili svoju zahvalnost.” Nadao se da će njegova srdačnost da zasluži njeno poverenje. Ustežući se, starica je ispričala svoju muku: „Naravno, dok je moj sin bio živ, uvek smo dobijali deo njegove plate. Svakog meseca, kao sat. Kad je to prestalo da dolazi, računala sam na to da će nam novac od osiguranja pomoći da izguramo dok mladi Link ne bude dovoljno veliki da se zaposli.” „Koliko mu je sada godina?” raspitivala se Hana. „Idućeg meseca će imati jedanaest. Dvadeset sedmog.” „Znači da je još daleko od zaposlenja”, zaključio je Heršel. „Ovde većina dečaka počinje u četrnaestoj – čak i ranije, ako su dovoljno visoki.” „Ali, to je takva šteta. Znam da je njegov otac želeo da se on školuje, čak i da studira.” „Taj san je umro s njim”, odvratila je ona tihim glasom. Heršel i Hana su se pogledali i odmah znali šta ono drugo misli. „Gospođo Benet”, počela je Hana, „naš dug vašem sinu ne može ničim da se plati. Bili bismo počastvovani kad biste nam dozvolili da vam pomognemo.” „Mi nismo bogati ljudi”, nastavio je Heršel, „ali ja radim i zarađujem dovoljno da mogu i da odvajam deo na stranu. Prema tome, kad dođe vreme, mali Linkoln će moći da se upiše u koledž.”

Elva Benet je bila preplavljena osećanjima i zbunjena u isto vreme. „Gospodine Landsman, zar ne znate da odavde do Atlante nema škole za obojene koja je dovoljno dobra da ga pripremi za koledž? A nema šanse da bi ga ovde primili u neku drugu školu, nema tih para.” Landsmanovi nisu znali šta će. Ovo su bile barijere s kojima nisu ni sanjali da će se sresti. Posle nelagodne tišine u kojoj niko od njih nije znao šta da kaže, oglasila se Hana: „Ali, tamo gde mi živimo, gospođo Benet – na Severu – znam da ima škola, odličnih škola, za koje sam sigurna da bi dečak mogao da ih pohađa. A to bi mu sigurno pružilo predznanje potrebno za koledž.” Elva je bila zbunjenija nego ikad. Zašto su ovi ljudi bili voljni da plate školovanje njenog unuka? Zašto bi iko želeo da uradi tako nešto? Međutim, nastavila je da istražuje to pitanje – i pažljivo proučava Landsmanove. „Mislite li da bi zaista mogao da se upiše u neku od tih severnjačkih škola? Znate, ove naše crnačke škole ovde jedva da ih nauče da čitaju i pišu. U Linkolnovom odeljenju ima šezdeset jedno dete, a ja, ruku na srce, nisam sigurna ni da njegov učitelj zna kako se on zove.” Uspaničen mišlju da bi ona mogla da odbije njihovu molbu, Heršel je rekao: „Ali, mi bismo mu obezbedili i privatne nastavnike, gospođo Benet. A tada bi mogao da se upiše u najbolju privatnu školu.” Heršel je nastavio, ne primećujući zaprepašćenje na licu svoje žene: „Oboje želimo ovo svim srcem. Želimo da pružimo vašem unuku šansu da postigne sve ono što je njegov otac za njega želeo.” Elva se u sebi kidala. Ako ovi ljudi misle ozbiljno, ako stvarno žele da pošalju Linka u privatnu školu, šta će njoj da ostane? Fotografije? Ratne medalje? Uspomene? Prazna kuća? Pitala se šta o tome kaže Biblija. Njen um je odmah odlepršao do jednog odlomka iz Priča Solomonovih: „Blagosloven je čovek koji nalazi mudrost... Mada te stajalo svega što imaš, budi razuman.” Dugovala je to svom unuku. I više od toga, dugovala je to svom sinu. Ali je odlagala tešku odluku postavljajući nova pitanja. „Šta ste tačno imali na umu?” ,,Dakle”, odvratio je Heršel, „čuo sam nešto o tim takozvanim ‘pripremnim školama’ gde bi mogao da živi s ostalim dečacima svog uzrasta. Takođe, u Klivlendu ima i ‘dnevnih škola’.” Ponovo je razmenio pogled s Hanom. Ona je tada s oklevanjem rekla: „On – Linkoln – mogao bi da živi s nama.” Elva je ustanovila da joj teško pada pomisao da njen unuk živi s nekom drugom porodicom. I to još belom porodicom. I ne samo belom već... „Vi ste, ljudi, Izraelićani, zar ne?” „Mi smo Jevreji, ali nismo religiozni”, odvratio je Heršel. „Ali verujete u Svemogućeg Gospoda?” Pre no što je Heršel stigao da prizna svoj agnosticizam, umešala se Hana: „Da, da. Naravno.” „Da li bi on i dalje mogao da ide u Baptističku crkvu?” „Sigurna sam da postoji u gradu”, odvratila je Hana. Zadubivši se u misli, starica je opet zaćutala. „Vi ste, ljudi, nekad bili robovi egipatskog faraona?”

Heršel je ponovo klimnuo. „Da, nekada davno.” „Moj deda je bio rob, ne tako davno. Gospodin Linkoln je bio naš Mojsije. Pretpostavljam da zbog toga imamo nečega zajedničkog.” „Gospođo Benet, mi dobro znamo kako je to biti progonjen”, dodala je Hana. Najzad je Elva upitala: „Kako predlažete da to uradimo?” Hana je progovorila ustežući se, sve više zanesena snom svog muža: „Mogli bismo da ga povedemo sa sobom u Klivlend. Mogao bi da živi s nama, kao deo porodice. Gledali bismo ga kao...” tu joj se glas malo slomio, „... kao svoje dete, ono koje smo izgubili.” Elva je još nekoliko trenutaka razmišljala i potom rekla: „Ne mogu sama da odlučim o ovome. Link je sad već veliki dečak. Ima pravo da odluči šta želi.” „Kad se vraća iz škole?” upitao je Heršel, čije je srce sve brže kucalo. „Zavisi. Ponekad se zadrži, igra košarku s društvom.” Osmehnula se. ,,Talentovan je, znate. Baš kao njegov tata.” „Možda bismo mogli da odemo da ga vidimo...” Predložio je s oklevanjem Heršel. „Tu su mi kola. Ako biste hteli da pođete s nama i pokažete nam put...” „Zaboga, ne morate da se vozite tamo, to je blizu. Crnačka škola je baš tamo gde bi i trebalo da bude.” Ironično se osmehnula. „Odmah tu s druge strane pruge.”

Heršel ga je odmah prepoznao. Čak i da nije bio tako visok za svoj uzrast ili daleko najbolji među igračima koji su se gurali na prašnjavom terenu u školskom dvorištu, opet bi prepoznao sina Linkolna Beneta. Taj sjaj u njegovim očima, predanost, dinamizam, bili su nepogrešivi. „Pozvaću ga”, rekla je Elva. „Ne”, odvratio je Heršel, „sačekaćemo.” I gledaćemo ga. Bože, baš je lep dečak, pomislio je. Njegov otac bi se ponosio njime. Posle nekoliko minuta, igrači su primetili strance u svojoj sredini: beli par koji ih je posmatrao stojeći pored ograde. Ko su bili – neki školski inspektori? I zašto je Elva s njima – da nije Link nešto zabrljao? Prestali su s igrom, a Link je, i dalje spretno driblujući loptu, prvo jednom rukom, pa drugom, a potom iza leđa, prišao svojoj baki. Kad mu je predstavila dvoje ljudi kao „tatine prijatelje iz rata”, prestao je da udara loptu i uozbiljio se. „Stvarno ste ga poznavali?” upitao je dečak. „Jesmo, a on nam je mnogo pričao o tebi. I kako se ponosi tobom. Zato smo želeli da te upoznamo.” Dečakovo lice se zgrčilo kao da je na ivici suza. „Hajde da lepo odemo svi zajedno na sladoled”, taktično je predložila Hana. Ostali su sačekali napolju dok je Heršel ušao u „belu” bakalnicu i izašao iz nje noseći svakom po čokoladni sladoled. Zatim su polako odšetali nazad do

doma Benetovih, nervozno izbegavajući svaki pomen onoga o čemu su nameravali da razgovaraju. Malom Linku se Heršel odmah dopao. Ali, priroda njegovog poziva ga je zapanjila – i uplašila. „Mislite, da ostavim svoju baku?” upitao je uplašeno. „Mogao bi da dolaziš ovamo o Božiću i preko raspusta”, rekao je Heršel, žurno dodajući: ,,a ako budeš nesrećan, moći ćeš slobodno da se vratiš ovamo.” „Da li bi hteo da makar probaš na jedno izvesno vreme?” dodala je blago Hana. Uznemiren i pun misli koje su se sukobljavale, Link je pogledao u Elvu. Ona se okrenula Landsmanovima i rekla: „Mislim da je ovo nešto o čemu moj unuk i ja moramo da porazgovaramo nasamo. Da li biste mogli da nam date malo vremena?” Heršel i Hana su se gotovo jednoglasno složili. „Mogli bismo da navratimo sutra prepodne, ako hoćete”, nastavila je Hana. „Mislim da će to biti u redu”, odvratila je Elva. „Želim da se pomolim Bogu, da me prosvetli. A onda ćemo oboje morati da zavirimo u svoje srce.” „Heršele, jesi li ti pametan? Da nisi slučajno zaboravio da više nisi bogat čovek? Sad si podstakao onog divnog dečaka da počne da sanja o privatnim školama – o kućnim učiteljima, čak. Otkud ti samo takve ideje? Znaš da imamo bubke u banci.” „Znam, znam”, rekao je poluglasno njen muž, „ali toliko to želim da bih dao sve...” „Shvati, mili moj”, odvratila je Hana. „Nemamo ništa.” Posle dva pređena koraka, Heršel je progovorio. „Imam nešto, Hana.” „Šta?” „Ono što mi je poslednje ostalo, ali što hoću da žrtvujem za Linkolna Beneta.” Zastao je i potom rekao: „Moje samopoštovanje.” Hana je istog časa shvatila. „Misliš, otići ćeš Stefanu?...” Heršel je slegao ramenima, osećajući se delom nelagodno, a delom poraženo. „Znam da smo se dogovorili da ne dozvolimo da mu ikad išta dugujemo, jer bi prihvatanje njegovog novca moglo da predstavlja prihvatanje njegovih životnih vrednosti.” Zatim je priznao: „Pre dva meseca, Stefan je otvorio račun u banci na naše ime i stavio na njega dvadeset hiljada dolara. Rekao je da je to za učešće za kuću. Nisam ti ni pominjao, jer sam verovao da neću nikad ni pipnuti taj novac.” Heršel ju je pogledao: „Ali, Hana, dvadeset hiljada dolara je dovoljno da se plati kompletno Linkovo školovanje. Zato, nu, Hana, misliš li da je to nešto za šta vredi izgubiti samopoštovanje?” Pogledala ga je s ljubavlju i odgovorila: „Mili, nećeš ti izgubiti ništa. Oboje ćemo dobiti nešto dragoceno.” Zagrlila ga je oko vrata i poljubila. „Samo molim Boga da kaže da.”

Bili su suviše uzbuđeni da bi doručkovali, zato su prošetali Milersburgom i na kraju seli na klupu na glavnom gradskom trgu, ispred drvene spomen-ploče s imenima lokalnih vojnika poginulih u Drugom svetskom ratu. Na vrhu spiska nalazile su prepletene zastave SAD i Konfederacije. „On nikad neće poći s nama”, uzdahnula je pesimistično Hana. „Zašto to misliš?” „Pogledaj ovaj spomenik. Pogledaj čije ime stoji na samom vrhu.” Heršel se usredsredio na spisak imena pred sobom. Od svih ljudi iz Milerburga koji su poginuli u ratu, najviši po rangu je bio pukovnik Linkoln Benet. Smrt mu je obezbedila poštovanje koje mu je života bilo uvek odricano. Otišavši u zakazano vreme kod Benetovih, seli su nervozno preko puta dečaka i njegove bake. Naposletku je Heršel smogao hrabrosti da pita: „Link, da li si odlučio?” Dečak mu je odgovorio pitanjem: „Šta je s mojim drugovima? Tamo nikog ne znam. Neću imati s kim da se igram.” Heršel je bio iskren: „Mogu samo da kažem da ćemo dati sve od sebe da ti nađemo neke nove drugove.” ,,U međuvremenu, možeš da nazoveš svoju baku ili drugove kad god se osetiš usamljen”, dodala je Hana. „Izvinite, gospoja, ne mogu”, odvratio je dečak. „Ovde niko nema telefon.” „Ali možeš da nam pišeš”, rekla je oštro Elva. „Tvoj otac nam nikad nije telefonirao iz Evrope, ali smo ipak stalno bili u kontaktu.” „Da li te još nešto muči, Link?” upitala je Hana. Dečak je stidljivo klimnuo glavom. ,,A šta ako vas... razočaram?” „Možeš da nas razočaraš na samo jedan način”, rekao je Heršel blagim glasom, ,,a to je ako ne pođeš s nama.” Zaćutali su, a dečak je pogledao svoju baku. Tada je Elva progovorila za njih oboje. „Složili smo se da bi njegov otac želeo da on pođe s vama.” Mada je poželeo da skoči od radosti, Heršel je prosto rekao: „To je divno. Moja žena i ja ćemo ostati ovde dok ne organizujemo sve za naš povratak tamo.” Okrenuo se potom dečaku i toplo rekao: „Obećavam ti da se nećeš pokajati.” Landsmanovi su otišli opijeni nadom, dok je Link ostao nem nad strahotom svoje odluke.

„Heršel, jesi li ti mishugah76? Hoćeš da kažeš da ovde u Klivlendu nemamo dovoljno shvartzes77, pa moraš da uvezeš jednog s Juga?” „Stefane – htedoh reći, Stive, zabranjujem ti da tako govoriš.” 76 77

Meshuge na jidišu, od hebr. Messuga – lud. Poludeo, sišao s uma. Prim. prev. Jid. „Crnaca”. Prim. prev.

Našavši u blizini hotel koji je hteo da ih primi preko noći, Heršel je telefonirao svom bratu u Klivlend da pita da li bi Stivov advokat mogao da ustanovi kakva je zakonska procedura u ovakvim stvarima. Njegov brat nije bio nimalo oduševljen celom zamisli. „Slušaj, Heršele, urazumi se”, nastavio je da se ubeđuje s njim, „znam da ti i Hana želite dete. Naći ćemo vam jedno ovde. Ma, šta ja to govorim – naći ćemo vam dvoje. Želite troje? Naći ćemo vam troje.” „Želim ovog dečaka”, rekao je Heršel Landsman, tonom koji nije dozvoljavao dalji pogovor. ,,U redu, Herš, u redu. Reći ću svom advokatu da se raspita o detaljima i nazvaću te sutra prepodne.” Zatim je došao poslednji prekor: „Samo da znaš, nemoj mene da kriviš kad te ne budu primili u Kantri Klub.” Advokat, mlad čovek koji je pre relativno kratkog vremena diplomirao pravo na Nordvesternu, imao je mnogo povoljnije mišljenje o predlogu Landsmanovih. Bilo je tu, razume se, pitanje majke koja je de jure78 još uvek bila dečakov staratelj. Međutim, sudeći po svemu što je čuo o Loren, nije predviđao nikakve probleme s te strane. Biće lako dokazati da je stara gospođa Benet bila de facto79 roditelj dečaku te da je stoga ovlašćena da prebaci starateljstvo nad njim na Landsmanove kao hraniteljsku porodicu. Posle toga, ostalo je još nekoliko detalja u vezi s kojima je morao da se raspita u nekoj advokatskoj firmi na teritoriji države Džordžije. „Ljudi, radite nešto stvarno divno”, rekao im je iskreno mladi advokat na kraju njihovih prvih telefonskih konsultacija. O, da, pomislio je Heršel, barem znam da je divno za nas. Jedne večeri, nedelju dana kasnije, zatekao je Hanu kako jeca. „Šta je bilo, ljubavi moja?” upitao je. „Ne mogu da verujem”, mrmljala je, „imaćemo dete u kući.”

U početku je dečak pohađao lokalnu državnu školu. Kad su ustanovili da strašno mnogo zaostaje u čitanju i matematici, Landsmanovi su angažovali kućne učitelje – po tri sata svakog popodneva. Linku to, reklo bi se, nije predstavljalo napor. Jer, imao je neutaživu žeđ za znanjem. A opet, kako je priznao Heršelu u jednom od njihovih iskrenih razgovora, očajnički mu je nedostajala njegova baka – i igranje košarke. Heršel nije mogao da učini ništa da bi ispravio prvi problem, ali je zato svakako mogao da reši drugi. Dvadeset četiri časa kasnije, na garaži Landsmanovih se šepurila tabla s obručem i mrežicom. Ipak, Landsmanovi su se i dalje bojali, brinući da su možda natovarili preveliki teret na Linkova leđa. „Misliš li da ga previše pritiskamo?” upitao je Heršel jednog kasnog popodneva. Došao je kući s posla malo ranije, a Link je još uvek bio u sobi s gospođicom Alsop, koja ga je podučavala maternjem jeziku i književnosti. 78 79

Lat. „pravno, s pravnog stanovišta” Prim. prev. Lat. „činjenično stanje”. Prim. prev.

„Možda će nas jednog dana mrzeti zbog toga što smo ga primoravali da ovoliko uči.” „Ne, stvarno”, uveravala ga je njegova žena. „Mislim da on uživa u tome. Vidim ushićenje u njegovim očima. On želi da uči.” „Tako je, želim.” Okrenuli su se. Link je upravo ušao. „Obožavam, u stvari. Ne bih mario ni da imam časove nedeljom – jer bi to značilo da bih mogao brzo da sustignem ostale.” ,,A onda...?” upitao je ushićeno Heršel. ,,A onda ću da ih prestignem”, rekao je dečak s nestašnim samopouzdanjem.

Sledećeg leta, prijavili su ga kao kandidata za Akademiju Šejker Hajts. Nije bilo uobičajeno vreme za upis. Međutim, upornost dečakovih hranitelja, pisma od njegovih nastavnika i kućnih učitelja, da i ne pominjemo telefonski poziv od strane lokalnog kongresmena (Stiv je nevoljko pristao da poradi na tome), na kraju su ubedili direktora škole. Međutim, najviše od svega je bio impresioniran dečakovim intelektualnim potencijalom. Link je postigao neverovatno dobre rezultate na testovima pripremljenim specijalno za njega. Bilo je prosto teško poverovati u činjenicu da je pre samo nekoliko meseci bio jedva pismen. Štaviše, načelnik prijemnog odeljenja je smatrao da bi to mogao da bude zanimljiv eksperiment. To jest, imati crnog dečaka u inače snežno-belom đačkom korpusu. „Neka vrsta stranog studenta, moglo bi se reći.” „Baš tako”, složio se direktor. ,,A moglo bi se reći i da ubijamo dve muve jednim udarcem.” „Kako to?” upitao je njegov kolega. „Dakle, ne samo da je dečak obojen, već su i njegovi hranitelji, znate – hebrejskog porekla. To će da stavi tačku na neke od pritužbi koje smo imali u poslednje vreme.” Nisu imali predstavu koliko će se značajnim ispostaviti upis Linkolna Beneta ml. u njihovu školu. Jer kad je – kao što je predvideo – sustigao ostale, Link je nastavio mnogo brže od njih. Štaviše, posle samo jednog polugodišta morali su da ga prebace u sledeći razred. A to nije bilo sve. Ni na čije iznenađenje, bio je najbolji sportista koga je škola ikad imala. Međutim, to se činilo kao sasvim prirodna stvar. Jer, kao što je profesor fizičkog objasnio direktoru, njegova rasa se isticala u svim sportovima, uključujući brzo trčanje ili skokove uvis. U početku su ga ostali đaci gledali kao posetioca s druge planete, ali ih je, malo po malo, sve pridobio. Ipak, bilo je još neprijatnih momenata. Igranke organizovane s „boljim” ženskim školama, na primer. Posle nekoliko mučnih incidenata, direktor se

taktično složio da bi bilo najbolje da on ubuduće ne sudeluje u takvim aktivnostima. Link je pokušavao da sakrije svoju povređenost od ostale dece u školi, naročito od sportista, koji su ga s dobrošlicom dočekali u svom timu, ali ne i u svojim domovima. Umeo je da stane pred ogledalo i vežba ravnodušan stav s kojim je hteo da se suoči – i izađe na kraj – s čestim poniženjima. Svoja istinska osećanja je poveravao samo Heršelu i Hani. Od Hane je dobijao utehu; od Heršela, snagu: „Jednog dana. Link, bićeš visok i ponosan, a oni će da budu vrlo postiđeni. Znam da je teško. Ali, ti se hrabro držiš.” I tako je, kad nije imao sportskih obaveza, vikende provodio s Hanom i Heršelom. Hana, koja je bila genije za prirodne nauke tokom svog školovanja u berlinskom Gimnazijumu, bila je neko s kime je mogao da priča o Njutnovoj dinamici, jer je Link sada bio daleko ispred ostalih u svom poznavanju fizike. Heršel je čitao njegove sastave i davao mu opširne komentare. Naravno, katkada im se mišljenja nisu podudarala. Ali, nije li rasprava najistinitiji indeks emocionalnog angažovanja? Nisu zaboravljali ni obećanje dato njegovoj baki. Upisali su Linka na veronauku i vodili ga svake nedelje na službu Božju u lokalnoj Baptističkoj crkvi.

Heršel je vodio duge i srdačne razgovore s Linkom. Pričao mu je o Berlinu, Hitlerovom dolasku na vlast, nirnberškim zakonima, iz 1935. kojima su Jevrejima oduzeta sva građanska prava i kako je želeo da je, poput svog brata, video natpis na zidu i otišao. Ali, njemu i Hani je bilo dobro, bili su naizgled tako dobro prilagođeni, da im nikad nije padalo na pamet da bi nacisti mogli da požele da se reše njih. Oboje su mnogo pričali o koncentracionim logorima, o okrutnom „odabiru” koji je određivao ko će da živi, a ko da umre. Nacisti su poštedeli samo živote onih koji su izgledali dovoljno snažni da mogu da rade. Pošto su mu opisali kako su izgubili svoju kćerkicu, Link je nedeljama imao košmare. Nije mogao da pojmi tako ogromnu mržnju. Link je pokušao da razume njihovu nesreću u skladu s verom koju mu je ulila njegova baka. „Možda je to sve bila Božja volja?” upitao ih je. „Njegova volja?” odvratio je Heršel. „Da pobije sve članove naše porodice?” „Ne”, rekao je osećajno dečak, „nego da vama poštedi život – da bismo mogli da se sretnemo.” Heršel ga je pogledao, obuzet dubokim osećanjima. „Da, čak i ja bih mogao da verujem u takvog Boga.”

Link im je zauzvrat pričao o svom detinjstvu. Živo se sećao „pukovnika” (kako ga je ponosno zvao) kako mu svake večeri čita iz Svetog pisma. Njegova majka je retko bila s njima, čak i pre nego što mu je otac otišao u rat. „Sećam se samo da se obukla i doterala i odvezla na neke ‘društvene obaveze’ u Atlanti. Svi smo živeli u bakinoj kući, a ona je samo nazvala u bakalnicu i rekla im da nam prenesu da se više neće vratiti.” „Link, možda je tako bilo najbolje”, rekla je s razumevanjem Hana. „Tvoja baka ti je pružila sve što majčinska ljubav može da da.” „Oh, ne kažem da mi je nedostajala”, odvratio je, malo previše brzo, potiskujući osećanje koje je oduvek tinjalo u njemu – da je on, na neki način, uzrok odlaska svoje majke. „Nije važno”, rekao je, osmehujući se s ljubavlju Hani, „sada imam vas dvoje.”

Heršel i njegov brat Stiv se nikako nisu slagali. Stivova žena Rošel, koja je žudela za usponom na društvenoj lestvici, stidela se njihovog akcenta i davala je sve od sebe da ih poziva što ređe. Stiv nije imao poštovanja za Heršelovo mišljenje i predloge. U najbolju ruku, tolerisao ga je kao službenika. Ali, šta je Heršel mogao da učini? Nekada davno, u Nemačkoj, izgradio je odličan biznis. Međutim, Hitlerova čizma je sve srušila u pepeo i prah. A onda je Savezna Republika Nemačka 1951. iznenada počela da vraća sve ono što je Treći Rajh brutalno oteo. Kancelar Konrad Adenauer je objavio da će njegova vlada da plati reparacije žrtvama svojih prethodnika. Specijalno naimenovan Restitucioni sud je odredio da nekadašnji vlasnik Kenigliše Ledergeselšafta može da preuzme svoje fabrike u Berlinu, Frankfurtu i Kelnu – ili da zatraži odgovarajuću finansijsku nadoknadu. Nimalo iznenađujuće, Heršel je odlučio da se ne vraća u Nemačku i prihvatio je finansijsku „reparaciju”. Čim je dobio novac, Heršel je požurio u kancelariju svog brata i stavio na njegov sto bančin ček na dvadeset hiljada dolara. „Hvala ti, Stive, odsad više nećeš morati da me tretiraš kao siromašnog rođaka.” Svojim novim kapitalom, Heršel je finansirao ponovno rođenje Rojal Lederskrafta, prvo u Klivlendu, zatim u Kolambasu i potom u Čikagu. U roku od dve godine, postao je ekskluzivni dobavljač dečijih cipela kompanije „Rob MekMejhon”, koja je imala lanac od osam stotina prodavnica.

Mali Link je mnogo voleo svoju baku. Svakog vikenda je telefonirao Elvi (Heršel je sredio da joj uvedu telefon) i posetio je o Božiću, Uskrsu i tokom letnjeg raspusta. Ipak, mada je njegova veza s bakom ostala obostrano snažna kao što je i bila, njegovi drugovi – nekadašnji drugovi – kao da su ga izbegavali. Više se nije oblačio poput njih, niti je govorio kao oni.

„Ti više nisi crn”, doviknuo mu je potsmešljivo jedan od njih. Posle svoje druge posete, Link je shvatio da je njegova baka jedino što ga veže za Milersburg. Sledećeg proleća, međutim, pukla je i ta poslednja spona – Linka su pozvali u direktorovu kancelariju, u kojoj ga je čekao Heršel da mu saopšti tužnu vest. U početku nije ni zaplakao – ali su ga Landsmanovi slušali dok je skoro cele noći jecao u svojoj sobi. Jedina njegova molba je bila da Heršel otputuje s njim u Milersburg i da se pobrinu za bakinu sahranu. Stajao je u prvom redu u crkvi, pognute glave, slušajući hvalospev kojim je pastor veličao Elvu Benet kao sveticu – ali koji je sadržao i prikrivenu kritiku upućenu njenom unuku. „Bila je srčana žena. Dala je našoj voljenoj zemlji svog jedinog sina, da pogine za nju i bude sahranjen negde na dalekim stranim obalama. Podizala je njegovog jedinog sina sve dok mladić nije otišao iz našeg stada. Pognimo glave i sjedinimo se u molitvi za Elvu, poslednju od Benetovih sahranjenu ovde u Milersburgu.” Link je bio očajan. Tokom duge vožnje kući, Heršel je pokušavao da ga uteši. „Siguran sam da nije mislio na način na koji si ti razumeo, Link. On je samo seoski pop...” „Znao je on dobro šta priča. Hteo je da me isključi – i to je i učinio.” Heršel je uzdahnuo. Osećao je dečakovu tugu. Ali, šta je mogao da uradi da bi je ublažio? Link je bio taj koji je naposletku prekinuo tišinu. Podigao je pogled prema Heršelu koji je ćutke vozio i iznenada upitao: „Hoćete li da me usvojite?” „Šta?” „Pastor je u pravu, Benetovih više nema. Da budem iskren, ja sam vrlo malo poznavao svog oca. Pukovnik je za mene samo slika na zidu. I dalje ga poštujem, ali on je tako daleko. On nije kriv za to, ali u životu sam više puta pomislio na njega nego što sam ga dodirnuo. Vas dvoje ste moja porodica od krvi i mesa. Želim da nosim vaše ime.” Zastao je i potom jedva čujno rekao: „Zato što inače neće više biti ni Landsmanovih.” Heršel je uspeo da obuzda emocije dok nije našao pogodno mesto da parkira kola pored druma. Zatim je, ne stideći se suza, plačući zagrlio svog sina.

Barni je proveo više od dva sata u Benetovoj bolničkoj sobi, razgovarajući s njim o igri Seltiksa, klizanju Brunsa i izgledima Red Soksa80. Trivijalno ćaskajući o sportskim dešavanjima, Barni se pitao, kako to da ovaj momak, koji je verovatno moj najbliži prijatelj, nikad ne priča o svojoj porodici? Najviše što mi je ikada rekao jeste da mu je otac obućar tamo u Klivlendu. Šta, do đavola, Benet krije? Najzad, u jedanaest i petnaest – a Barniju nije promaklo da su ga sestre pustile da ostane dugo pošto je isteklo vreme za posete – ustao je da ode. 80

Bostonski košarkaški, hokejaški i bejzbol timovi. Prim. prev.

„Znam da vi aristokrate imate privatne učitelje, Landsmane”, primetio je, „ali mi plebejci moramo da idemo na nastavu. Imamo laboratorijske vežbe ujutru u osam. Šta želiš da ti donesem sutra uveče?” „Merilin Monro, ako može”, osmehnuo se Benet. „Žalim, Bene, ali ja i ona smo u ozbiljnoj vezi. Imaš li neku drugu želju?” „Pa, ne bi bilo loše ako bi mi doneo nešto civilne odeće. Nadam se da će prekosutra da me kasiraju odavde.” Pružio je ruku prema noćnom ormariću, dohvatio privezak s ključevima i dobacio ga Barniju. „Važi, Landsmane”, odvratio je Barni i krenuo ka vratima. „Pozdravi mi Kastelano i ostale”, doviknuo je Benet za njim. Ulazeći u belu korvetu koju mu je Lens ljubazno pozajmio za to veće, odjednom se osetio umoran kao kuče. San mu je bio očajnički potreban. Najzad, sutradan morao ponovo da se suoči s grubom stvarnošću Medicinskog fakulteta. Ili to možda nije bila stvarnost?

SEDAMNAEST

Većina njih je kraj prve godine dočekala živa. Međutim, Medicinski fakultet možda najbolje potvrđuje teoriju Čarlsa Darvina o prirodnoj selekciji. Jer, tu smo u prilici da vidimo opstanak najspremnijih u njegovom najokrutnijem obliku. Ne najpametnijih, kao što bi neko očekivao. Upravo najspremnijih da izađu na kraj s neljudskim pritiscima, zahtevima postavljenim ne samo mozgu već i psihi. Ovo bilo više nego jasno posle prvog samoubistva među budućim lekarima. A bilo je značajno, i nije prošlo neprimećeno, da se dekan Holms, govoreći o tragediji, poslužio pridevom „prva”, nagoveštavajući da očekuje da će ih biti još. Profesor Frensis Džejms ih je poveo naviše kroz nervni sistem, kao što je Vergilije vodio Dantea na svom putu prema Raju. Prvo – kičmena moždina – koja šalje komande za sve naše osnovne pokrete, vodi naviše prema moždanom stablu koje prima većinu naših čula. Zatim je tu cerebelum – unutrašnji žiroskop koji održava cirkuskog artistu na njegovoj žici, balerinu na vršcima prstiju, u stvari, dirigent koji vodi računa da orkestar celog organizma svira predivnu simfoniju. Najzad, kruna cerebralnih hemisfera – koja sadrži sve kovčege s blagom naših iskustava. Bogatstvo lekcija koje smo naučili iz patnje i zadovoljstva, hrane i pića, borbe ili bega, polnog odnosa, mokrenja – i Njujork tajmsa. Vreme završnih ispita bilo je sada blizu koliko i neuroni u nervnom sistemu. Dok trepneš – za šta oni nisu imali vremena – propitivaće ih o svemu. Ljudskom telu u celini: makroskopskom, mikroskopskom i onom nevidljivom. (Moramo imati na umu da postoje mnogi virusi koje još ne možemo da vidimo ni uz pomoć aparata.)

Barnijev talenat za sklapanje prijateljstava učinio ga je srećnijim od većine. Lens mu je pozajmio mikroskop i isečke, tako da je zakrvavljenih očiju mogao da razmišlja o lepotama kancera. Isečci karcinoma, gledani bifokalno, mogu da zrače kao tapiserija u boji fuksije koju je dizajnirao Bog. Što se bakteriologije tiče, imao je pomoć Seta Lazarusa – koji ne samo da je znao materiju već je posedovao i dar da nauči druge. Jedini problem je bio u tome što je govorio tako prokleto tiho da vam se moglo dogoditi da propustite poneku rečenicu ukoliko niste sedeli tik pored njega, čak i u onim malim sobicama studentskog doma u kojima su se okupljali njegovi odani sledbenici. Set je hvatao beleške na predavanjima; ostali su hvatali beleške slušajući Seta. Povremeno se činilo da će ga proglasiti za sveca, uprkos jednoj njegovoj ekscentričnosti. On je na spavanje odlazio tačno u devet – neumoljiv kao Horacije na mostu, nije pristajao čak ni na kompromisnih devet i petnaest. „Tako ti Boga, Lazaruse”, požalio se jedan očajni kolega student, „nisi više beba. Mama ti neće uskratiti kolače ako ne budeš u krevetu kad otkuca devet. Zar ne možeš bar ovaj jedan put da se otkačiš i odeš na spavanje u deset?” Preklinjanja su bila uzaludna, mada im se iskreno izvinjavao zbog toga. „Žao mi je”, rekao je svojim karakterističnim piskavim šapatom. „Mislim da je vrlo važno da svako od nas prepozna svoj dnevni ritam. Ja znam da najbolje funkcionišem rano izjutra – zato počinjem u pet. Međutim, umoran mozak je kao isceđena baterija. Zato, narode, izvinjavam se, ali moram da idem i punim svoje baterije. Laku noć.” „Pitam se da li još uvek spava sa svojim plišanim medom?” potsmehnuo se Luk Ridžvej kad je Set izašao iz sobe. „Ridžveje, ne lupetaj”, dobacio mu je oštro Barni. „Čovek je dovoljno ljubazan da odvaja deo svog vremena za glupe seronje poput nas. Trebalo bi da si mu zahvalan.” „Aha”, našalila se Lora. „Mislim, kad bih znala da ću da budem pametna kao Lazarus, odlazila bih na spavanje u osam – a i vi biste!” „Kenjaš, Kastelano”, odvratio je mrko Luk. „Hej, dosta”, umešao se Barni. „Hajde da ne gubimo živce.” „Jebi se, Livingstone. Jesi li ti njen telohranitelj ili tako nešto?” „Narode, slušajte”, rekao je Barni, koji se ovoga kasnije sećao kao svog prvog pokušaja održavanja seanse grupne terapije, „moramo da shvatimo da smo svi na ivici pucanja. Ponekad pomišljam da je to deo njihovog velikog plana da nas očeliče. Ali, Set je pokazao koliko je pametan time što je otišao da spava. To je ono što nam je svima potrebno.” ,,Livingstone, znaš li sve kranijalne nerve?” stigao je izazov iz ćoška. „Pa, umem da ih nabrojim.” „Ali, umeš li da nabrojiš njihove korene i potpodele?” „Ovaj – ne napamet”, priznao je Barni. „Onda ti idi pa spavaj, a mi ćemo da ostanemo budni i sve to naučimo.” Barni je ustao. „Dakle”, rekao je raspoloženo, „ništa ne može da osokoli čoveka i pripremi ga za nadolazeća iskušenja poput učenja s prijateljima. Odoh

da ubacim nekoliko stotina koševa, da se malo opustim. Ali, Ridžveje, ako hoćeš, mogu umesto lopte da uzmem tvoju glavu.” „Isuse”, uzviknuo je Luk kad je Barni izašao napolje, „ovaj je pravi uličar. Kako li su ikad primili takvu sirovinu na harvardski Medicinski fakultet?” „Jebi se, Ridžveje.” To je došlo od Lore Kastelano. „Sranje”, izjavila je jedna od manje usijanih glava. „Narode, hajde da se razilazimo pre nego što se pobijemo.”

Čak i posle ko zna koliko šutiranja na koš, Barni nije bio u stanju da sedne da uči. Zato je izašao na ponoćni džoging. Bila je topla prolećna noć, a u vazduhu se osećao miris bliskog leta. Prešao je preko avenije Longvud prema kompleksu zgrada Medicinskog fakulteta i počeo da trči krugove oko ivice njegovih gustih travnjaka. Dvorište je bilo u skoro potpunom mraku, izuzme li se tračak blede svetlosti koji je tu i tamo dopirao do travnjaka s prozora jedne ili dveju osvetljenih laboratorija. Posle oko pet minuta trčanja, shvatio je da nije sam. U početku je samo krajičkom oka ugledao nešto što je izgledalo kao ljudska prilika u trku iz pravca zgrade A. Možda neko od predavača? Ne, oni su kondiciju održavali međusobnim ubitačnim partijama tenisa. Pre će biti, u ovo gluvo doba noći, da je reč o još nekom psihički iznurenom studentu poput njega ili – sugerisala mu je odjednom njegova paranoja – misterioznom ubici pasa koji je upravo krenuo da uzme svoj prvi ljudski trofej. Prilika je sada napredovala vrlo pristojnim tempom i Barni je – ubedivši sebe da trči da bi spasio živu glavu – takođe ubrzao. Međutim, uzalud, jer mu je u drugom krugu trkač doslovno disao u rame. „Ćao, Barni”, čuo se šapat, Okrenuo se i prepoznao – Gretu Andersen. „Čoveče, Greta”, odahnuo je s olakšanjem, „šta te dovodi ovamo u ovo doba?” „Verovatno isto što i tebe. Znala sam da će pritisak da bude gadan, ali ne ovako. Mislim da ih ima dosta koji su na putu da odlepe.” „Neki ljudi ne shvataju da ovaj Medicinski fakultet ne dozvoljava da bilo ko padne i odustane”, odvratio je Barni. „Mislim da ću ja da dokažem suprotno”, rekla je, pomalo drhtećim glasom. „Cele godine se borim da održim glavu iznad vode i nisam sigurna da mogu još dugo da izdržim.” Barniju je iznenada pala na pamet jedna misao. Da li je Greta dobila sramnih jedanaest – i potom devet, deset i trinaest bodova – na pismenom iz Biohemije? „Vidi, Greta, najgore što može da se desi – to zasigurno znam – jeste da te teraju da ponavljaš prvu godinu. Kunem se, svi koji se ovde upišu pre ili kasnije postanu lekari.”

Džogirali su još nekojiko koraka, a onda je Greta zaduvano odgovorila: „Osim onih koji se ubiju. Čula sam da svaka generacija izgubi po pet-šest njih na takav način.” Barnijeve misli su se iznenada vratile na Morija Istmena i ono veče s početka jeseni. I pitao se da li njegova slučajna partnerka u džogingu – koja se, za promenu, nije prenemagala u ulozi seksi mačkice – razmišlja o tome da naškodi sebi. „Da se malo odmorimo, Greta?” „Važi.” Usporili su. Barni je opazio kako graške znoja čine da joj lice svetluca na mesečini. Bože, bila je prava lepotica. „Ovaj, zbog čega si pomislila na samoubistvo?” upitao je, što je taktičnije mogao. „Mislim, znaš li nekog ko je... u nevolji?” „Ne znam nikog ko nije”, rekla je otvoreno. „Znaš li ti da psiholozi iz studentskog dispanzera rade danonoćno i da skoro da nema nikog iz klase ko im se nije obratio, barem od onih koje ja znam. Kod nas u Kaptolu je napetost gusta kao šećerni sirup. Nikad nije tako malo osoba gutalo tako mnogo tableta...” „Kakvih tableta?” „Znaš već, amfetamini da bi živnuo, fenobarbiton da bi se smirio...” „Kako nabavljaju te stvari?” „Pa, psihijatri hoće da prepišu ponešto, a ako znaš nekog od stažista, možeš da dobiješ šta god hoćeš.” „Uzimaš li ti nešto?” „Da, ponekad”, rekla je, kao da se brani. „Lora?” „Verovatno... ne znam. Jebo te, prestani da me ispituješ, hoćeš li?” Barni, koji se dao na svoje noćno vežbanje da bi se opustio, bio je sada više uspaničen nego kad je počeo. Lora mu cele godine nije nijednom rekla kako je prošla na nekom pismenom testu. To je bilo tako netipično za nju da je jedini logičan zaključak bio da ih nije položila. Hriste, pomislio je, zašto nisam bio uporniji? Trebalo je da shvatim da je previše ponosna da bi mi tek tako rekla. Dosad su se Barni i Greta već rashladili i vraćali prema Vanderbiltu. Stigavši do avenije Luja Pastera, zamolio ju je: „Greta, kad odeš gore, molim te reci Kastelanovoj da mi se javi?” „Važi, nema problema.” Krenuo je gore, preskačući po dve stepenice odjednom i preko ramena video Gretu koja je ostala dole i radila vežbe istezanja. Prokletstvo, Andersenova, požuri. Moram da znam da li je Lora dobro. Nije se usudio da ode da se istušira, da se ne bi desilo da telefon zazvoni baš kad je on pod tušem. Zato je samo sedeo na krevetu, puštajući da se topli znoj na njegovoj majici pretvori u lepljiv i neprijatan hladan oblog. Pokušavao je da ostane miran. Telefon je najzad zazvonio, a slušalicu je podigao Lens Mortimer, čija je soba bila mnogo bliže govornici.

„Mora da si vidovit”, rekao je kad je Barni dotrčao do telefona. „Ili to, ili naša lepotica nudi svoje telo kao nastavno pomagalo.” Barni je zgrabio slušalicu. „Halo, Kastelano?” „Ne, Barni, to sam ja, Greta.” „Je li Kastelano tamo?” „Aha, ali ne mogu da je dovedem do telefona.” „Zašto ne?” upitao je Barni, koji je u svojoj mokroj majici sad već počinjao da se trese. „Barni, ona je mrtva umorna. Spava kao zaklana.” „Kako to?” „Tako lepo, spava toliko čvrsto da mislim da ni zemljotres ne bi mogao da je probudi. Zar ne može to što imaš da joj kažeš da sačeka do jutra?” Šta je mogao da kaže? Da naloži Greti da proveri Lorin puls i disanje? „Barni, ako je to sve, ja bih da odem na spavanje”, rekla je nestrpljivo Greta. „Mislim, progutala sam tabletu i počinje polako da deluje.” „Prokletstvo”, eksplodirao je, „zašto vi devojke gutate tablete kao da su bombone?” „Hej, iskuliraj”, odvratila mu je Greta umirujućim glasom. ,,I svi momci – sem, možda, Seta Lazarusa – gutaju nešto ne bi li preživeli ispitni rok. Vidi...” Zevnula je. „Napisaću Lori na ceduljici da si je tražio. Laku noć.” Pošto je polako spustio slušalicu, Barni se okrenuo i zatekao Lensa Mortimera kako mu stoji iza leđa. „Kakva je to priča o tabletama?” upitao je. „Šta te boli uvo”, odsekao je Barni. „Je l’ ti uvek prisluškuješ tuđe razgovore?” „Hej, smiri se”, pobunio se prijazno Lens. „Ja samo pokušavam da budem od pomoći.” ,,A kako to, Lens?” odvratio je sarkastično Barni? „Pa, imam crvenu, zelenu i belu pomoć. Koju više voliš?” „Šta si ti, pobogu? Pokretna apoteka?” „Iskuliraj, Livingstone. Samo sam hteo da budem dobar komšija.” „Isuse Hriste!” zavapio je Barni i penušajući od besa odjurio niz hodnik prema svojoj sobi. Seo je na krevet i pet ili šest puta duboko udahnuo. I zažalio što nije prihvatio kad mu je Lens ponudio fenobarbiton.

Iz sna ga je trgao histeričan vrisak sirene i škripanje guma u dvorištu Vanderbilt Hola. Uspaničeno se uspravio, dohvatio s poda farmerke, navukao ih, na brzinu vezao patike navučene na bose noge i pojurio. Trčeći niz stepenice, sustigao je studenta koga nije znao po imenu. „Šta se događa?” upitao je Barni pun straha. „Mislim da smo izgubili koleginicu”, odvratio je student, više zbunjen nego ožalošćen. „Mislim da je za jednu od naših devojaka sve ovo bilo malo previše.” „Za koju, pobogu?” upitao je Barni.

Njegov izvor podataka je samo slegao ramenima. „Ko će ga znati? I ja sam krenuo da to saznam.” Barni se progurao pored njega i odjurio do glavnog predvorja. Kroz širom otvorene vratnice Vanderbilt Hola videla su se kola hitne pomoći, čija su otvorena zadnja vrata gotovo nalegala na ulaz. Tu je već bila gomila studenata, neki napola obučeni, drugi još u pidžamama, a na licima svih se – barem se tako učinilo Barniju – nalazio izraz kakav su valjda imali stari Rimljani kad su gledali borbe gladijatora, željni da vide smrt. Iznenada su se na dnu stepenica koje su vodile iz Kaptola pojavila dvojica muškaraca u belom, noseći nosila. Dok su se približavali gomili, prvi bolničar je zaurlao: „Sklanjajte se. Dajte nam mesta, pobogu!” Barni se progurao kroz gužvu ne bi li video nosila. Ko god da se nalazio na njima, bio je očigledno mrtav – i neprepoznatljiv, jer je celo telo bilo pokriveno čaršavom. Našao se licem u lice s prvim bolničarom, blokirajući mu put. „Ko je to?” hteo je da zna. Čovek je samo zarežao: ,,S puta, dečko”, i odgurnuo ga ramenom. Neko mu je taknuo ruku. „Barni?” Bila je to Lora, bleda kao avet, ali živa. „Hriste, Kastelano”, uzdahnuo je. „Kako mi je drago što te vidim.” Bila je u šoku. „Baš sam ja morala da nađem telo. Da ne poveruješ kako...” „Ko?” prekinuo ju je nestrpljivo. „Ko je to?” „Alison Redmond”, odvratila je Lora i potom nepomičnog pogleda nastavila da opisuje svoje traumatično otkriće. „Presekla je skalpelom vene na ručnim zglobovima. Celo prokleto kupatilo je isprskano krvlju.” Zaljuljala se. „Sranje, vrti mi se u glavi. Moram da sednem.” Barni je stavio ruku oko njenog struka i pomogao joj da ode do stolice u uglu predvorja. Tek tada je talas šoka počeo da preplavljuje i njega. Neko koga je znao je sebi oduzeo život. „Lora, imaš li ideju zašto je to učinila?” „Otkud znam. Sve što znam je da...” Glas joj je pukao. „Sve što znam je da je ležala na onom prokletom podu u lokvi krvi.” Sad je već izgubila kontrolu i jecala je toliko snažno da nije mogla da priče. „Oprostite, gospođice Kastelano”, začuo se poznati glas. Oboje su bili suviše obuzeti sobom da bi primetili da im je prišao dekan Holms. „Lora je našla telo, gospodine. Siguran sam da shvatate...” objašnjavao je Barni. „Naravno”, rekao je, dok je Lora pokušavala da se pribere. „Alison je bila briljantna devojka. Nije se mnogo poveravala ostalima, ali siguran sam, Lora, da je s vama bila malo bliskija. Nadao sam se da biste mogli da nam pomognete. Hoćete li da odemo do kafeterije da popijemo nešto?”

Lora je podigla pogled prema starijem čoveku. Njegovo lice je izgledalo čudno lišeno emocija. Možda je to deo lekarskog poziva – ne pokazivati emocije čak ni onda kad ih imaš. „Mogu li i ja da pođem?” zamolio je Barni, znajući da je Lori potrebna podrška. „Dabome, Livingstone. Možda možete da nam pomognete da bacimo malo svetla na ovaj nesrećni događaj.”

Sedeli su u neosvetljenoj kafeteriji – polumrak je delovao kao primereno okruženje za turoban razgovor – i pili čaj iz papirnih čaša uzet iz automata. Asistent je doneo Holmsu fasciklu s dosijeom Alison Redmond. Uzeo je gutljaj čaja i počeo istragu. „Lora, da li ste opazili nešto neobično u Alisoninom ponašanju?” Slegla je ramenima. „Znam samo da je vrlo ozbiljno shvatala studije. Bila je vrlo posvećena...” „Voleo bih da čujem o patologiji – promenama raspoloženja, kapricima, tim stvarima.” „Doktore Holms”, počela je ponovo Lora, „kad sam rekla posvećena, otprilike sam i mislila na patologiju. Bila je opsednuta učenjem.” „Aha, opsednuta”, primetio je Holms, očigledno zadovoljan zbog korišćenja makar približno medicinske terminologije. „Ako bih mogao da dodam”, umešao se učtivo Barni, „bila je izuzetno takmičarski nastrojena. Mislim, znam da smo svi takvi, ali ona je nekako bila kao usijana lokomotiva koja je samo čekala da eksplodira.” Barni je zastao, da vidi da li njegov doprinos interesuje dekana. „Možete li da budete određeniji, Livingstone?” „Pa, recimo, počela je za našim stolom na anatomiji. Ali, čim je videla da Set Lazarus spretnije seče, nije ostavila Lubara na miru dok je nije prebacio za Setov sto. Mislim, imala je tu opsesiju da mora da bude najbolja. Moja je pretpostavka da je postavila sebi nerealno visoke standarde i kad je ustanovila da ne može da bude najbolja, nije mogla da se suoči s tim.” Dekan je nekoliko trenutaka ćutao, proučavajući Barnijevo lice. Naposletku je progovorio. „Devojka je bila najbolja.” „Oh?” izustio je Barni. Dekan Holms je raširio neke papire po stolu. „Evo celog njenog dosijea. Bila je najbolja u klasi u svim predmetima. Čak joj je i Fajfer, koji je izuzetno zahtevan, dao devedeset devet bodova – što je nezapamćeno.” Svetog mu sranja, pomislio je Barni. Dakle, ona je bila na vrhu totemskog stuba na Biohemiji. „Lora, da li je imala nekih romantičnih veza?” „Ne”, odvratila je, posle trenutka oklevanja i preispitivanja koliko bi trebalo da kaže. „Da budem iskrena, mislim da se plašila muškaraca. Mislim da

je to i bio razlog njene agresivnosti. Mislim, biti toliko bolja od njih je svakako jedan od načina da ih se održi na odstojanju.” Holms je klimnuo. „Zanimljiva hipoteza. Videćemo kako će njen psihijatar da reaguje na to. Ona je redovno odlazila kod jednog u studentskom dispanzeru.” Iz prednjeg dela kafeterije se začuo glasan šapat. „Dekane Holms, mogu li da razgovaram s vama na čas, molim vas?” Dekan je klimnuo svojom srebrnom grivom i obratio se Barniju i Lori: „Izvinite, neću dugo.” Barni i Lora su čekali u tami. „Osećam se kao pravi seronja”, rekao je. „Barni”, usprotivila se, „oboje smo rekli isto. Otkud smo mogli da znamo da je najbolja, kad nam nikad ništa nije rekla? Mislim, bila je tako prokleto tajanstvena...” Kad se vratio do njihovog stola, dekan je u rukama imao svesku s amblemom Medicinskog fakulteta. Nije sedao, samo je rekao: „Mnogo ste nam pomogli, hvala vam oboma.” Bilo je jasno da je razgovor gotov. Ali, Barni nije mogao da ode i ostavi misteriju nerazjašnjenu. „Dekane Holms... gospodine, smem li da pitam šta se događa?” „To je poverljiva informacija, Livingstone.” Barni je bio uporan. „Gospodine, pre samo dva minuta, nas troje smo vodili ‘poverljiv’ razgovor. Ako ste nam maločas verovali, zašto ne možete sad?” „Pretpostavljam da ste u pravu, Livingstone. Iskreno, da nije bilo našeg malog razgovora, ne bih znao na šta se odnose ove Alisonine škrabotine.” „Kakve škrabotine, gospodine?” „Pogledajte sami.” Dekan mu je dodao svesku. „Poslednjih deset strana.” Barni je otvorio svesku na kraju, dok mu je Lora virila preko ramena. Red za redom, stranica za stranicom, ponavljale su se dve reči: Stižu me Stižu me Stižu me... Zašto, do đavola, njen psihijatar nije video ovo? Šta je radio dok je ona pričala, polirao nokte? mislio je ljutito Barni. Lora je svoje misli rekla glasno: „Trebalo je da primetim. Mislim, toliko smo razgovarale da je trebalo da primetim šta je progoni.” „Lora, molim vas”, rekao je blago dekan, „niste nikako mogli da pogodite šta je imala na umu. Hoću da kažem, promaklo je čak i iskusnom stručnjaku...” Kad mu je Barni vratio svesku, dodao je, više za sebe: ,,A sad mi predstoj i žalostan zadatak da izađem pred roditelje ove mlade dame.” Uzdahnuo je. „To je najteži deo. Možete da budete lekar sto godina i da još uvek ne budete u stanju da se suočite s porodicom preminulog.” Barni je posmatrao kako se dekan polako udaljava i pomislio, ovo je prvi put da sam ga video da se potresao. A ako on ne može da istrpi sve šokove medicine, ne znam ko može.

To ga je navelo da se upita o čemu li tog časa razmišlja Alisonin psihijatar. Da li ga razdire osećanje krivice, guši osećaj neuspeha? Zatim je upitao sebe: Šta se zamajavaš s tuđim brigama? Pokušavaš li to da izbegneš sopstvene emocije? Ne, rekao je njegov unutrašnji glas. Žao mi je Alison. I, interesantno, ne samo da mi je žao što joj nisam bio bolji prijatelj već mi je žao što nisam bio njen psihijatar.

Novosti o Alisoninoj smrti su uzdrmale ceo fakultet. Ipak, podstaknuti nagonom samoodržanja, razgovarali su o tome kao o nečemu što se desilo na nekoj dalekoj planeti. Dekan Holms se ponudio da prisustvuje sahrani kao predstavnik fakulteta, ali su njeni roditelji to odbili. „Pitam se zašto”, razmatrala je Lora to s grupom kolega za vreme ručka. „Moje iskreno mišljenje”, rekao je Barni, nastojeći da spusti glas kako bi njegova hipoteza imala autoritativniji prizvuk, „jeste da oni na njeno samoubistvo verovatno gledaju kao na neku vrstu neuspeha – padanje na testu života, da tako kažem.” „Šta vas navodi na takav zaključak, doktore, kad niste upoznali roditelje?” upitao je Henk. „Vidi, Henk, neuroze su kao virusi, nisu neke prepoznatljive stvari koje plutaju u vazduhu. Dolaze s određenog mesta, a to je reč od tri slova, dom.” „Vidi, vidi, ala smo danas raspoloženi da pridikujemo”, rekao je Piter Vajmen, koji je sedeo skroz u dnu stola. ,,A šta je sa mnom? Šta zaključuješ o mojim roditeljima?” Barni ga je pogledao, razmislio i izjavio: „Dakle, Pitere, rekao bih da su imali izuzetan peh.” Pokušavajući da izgleda neuznemireno, Piter im je okrenuo leđa i otišao. „Eto”, rekao je Benet, „to je jedan od onih za koje bih se zakleo da će da zabodu žilet u zglob.” „Bez brige”, rekao je ozbiljno Barni, „možda budeš i u pravu. Najzad, statistika kaže da iz svake klase gube tri do pet studenata na taj način.” „Znaš šta to znači”, dočekao je Henk Dvajer. „To znači da će se, statistički gledano, jedna osoba koja ovog časa sedi za ovim stolom još pre diplomskog naći dva metra ispod zemlje.” Zgledali su se. „Ne gledajte u mene”, nasmejao se Benet. „Ja odbijam da umrem dok ne dobijem pismeno uverenje da u Raju ne vlada rasna segregacija.”

„Lora, ne držiš reč”, rekao je ljutito Palmer, dok su sedeli u niši u prizemlju Vanderbilt Hola. „Nije tačno – rekla sam da ću da se udam za tebe, ali tek kad diplomiram.”

Palmer ju je iznenada pogledao i ozbiljno rekao: „Slušaj me, Lora, to mora da bude sada.” Nikad ga nije videla tako zapovednički raspoloženog. „Otkud ta naprasna žurba?” upitala je. „Prokletstvo, Lora, nije vreme za šalu.” Duboko je udahnuo, da bi se pribrao, i potom rekao: „Dobio sam poziv za vojsku.” „Oh?” „Lora, imam još šezdeset dana i želim da se venčamo pre no što odem. Potrebno mi je to, osećaću se sigurnije.” „Palmere, vršiš pritisak na mene, a to nije pošteno.” Sad ju je preklinjao. „Za ime Božje, Lora, znaš da te volim.” Da, priznala je u sebi, znam da me voliš, Palmere. Ali još uvek mi je potrebno vreme da bih ustanovila da li sam u stanju da ti uzvratim ljubav – da li sam u stanju da volim bilo kog muškarca dovoljno da bih se udala za njega. Bolno svesna da je neljubazna, nastavila je: ,,I pogledaj samo koje si vreme izabrao da mi postaviš ultimatum – imam četiri ispita tokom sledećih pet dana. Zar nisi mogao da sačekaš nedelju dana pre no što me zaskočiš s ovom emocionalnom ucenom?” Po izrazu njegovog lica je videla da ga je njen gnev uznemirio – i odmah su je obuzela suprotna osećanja. „Joj, izvini”, rekla je tiho. „Preterala sam. Ne možeš da zamisliš pod kakvim se pritiskom svi nalazimo – pogotovo posle Alison.” Klimnuo je glavom. „Ja bih trebalo da se izvinjavam. Stvarno sam odabrao pogrešan momenat da potegnem ovo pitanje.” Zatim je dodao, izgledajući poput poniznog udvarača koji gužva kapu u rukama: „Ovaj, imaš li nekih planova za petak uveče, posle poslednjeg ispita?” „Pa, postoji nekakva tradicija da svi odu na pivo i uletve se.” Na šta je brzo dodala: „Ti znaš da ja baš i nisam za te stvari. Zašto ne odemo na tihu večeru?” „Da, to bi bilo lepo. Hoćeš li da dođeš i provedeš sledeći vikend kod mene?” „Sigurno. Možda. Mislim... dobro.” Poljubio ju je u čelo, pribojavajući se da bi bilo šta strastvenije moglo da pokida napetu i tananu nit koja ih je još uvek vezivala.

Kad je Lora stala pred vrata Barnijeve sobe, ponoć je već bila prošla. Prema zvucima teškog disanja koji su dopirali iznutra zaključila je da je Barni zauzet. Prokletstvo, pomislila je, tako mi je potrebno da porazgovaramo. Između dahtanja čula je Barnijev glas koji je stenjući izgovarao: „Samo nastavi – nemoj da staješ – hajde, samo što nisi.” Osetila se postiđeno i pobegla niz hodnik. U međuvremenu, Barni je dahćući odbrojavao: „... četrdeset osam... četrdeset devet... pedeset...”

Zatim je ustao, razmišljajući, dva dana bez sna i još uvek mogu da uradim pedeset sklekova. Nije loše, Livingstone, još uvek si u kakvoj-takvoj formi. Vrlo malo njegovih kolega je za sebe moglo da kaže tako nešto.

„Trudna?” „Aha. Ne mogu da verujem. Šeril čeka bebu!” Henk je mahnuo Barniju s drugog kraja dvorišta da bi mu prišao i saopštio dobre vesti. „Čestitam, Henk, a kad bi trebalo da se porodi?” „Negde u avgustu – možda poslednje nedelje jula. Kad je prva beba u pitanju, ne možeš da budeš sasvim siguran.” Čim se Henk okrenuo da ode, Barni je sračunao nešto prstima i osmehnuo se.

Saopštio je novost Lori za vreme ručka. Bila je oduševljena. ,,I ne samo to”, nastavio je Barni, „već sam siguran i da će Henk da bude odličan akušer.” „Zašto to kažeš, Barn?” „Zato što šest meseci unapred zna da će beba da se rodi četiri nedelje ranije.”

OSAMNAEST

Položili su ispite. Ispalo je onako kako su svi i mislili: svega četvoro njihovih kolega nije položilo godinu. Troje je bilo pozvano da je ponovi, dok je četvrtom rečeno da to može da učini posle dvadeset četiri meseca pauze. Većina ostalih je leto provela pokušavajući da izbaci iz mozga sve one silne nepotrebne detalje i pripremi svoj aparat za razmišljanje za mnogo važnije stvari. Jer, sad se na kraju tunela sazidanog od udžbenika pojavio jedva vidljiv tračak svetlosti – mada tanušan poput svetla iz oftalmoskopa – koji je osvetljavao bolesnog pacijenta koji je čekao lečenje. Mnogi su se zaposlili kao laboranti i analizirali uzorke urina, krvi i ostalih supstanci – tražeći mikroorganizme, kako bi njihovi pretpostavljeni potom mogli da iskoriste njihove napore i utvrde dijagnozu. Neki su imali i važniji položaj u laboratoriji, poput Pitera Vajmena, koji je zaista bio uključen u istraživanje, pod okriljem profesora Fajfera. Set Lazarus je otišao kući, u Čikago, da bi na tamošnjem Univerzitetu, kao i prethodna dva leta, radio odgovoran posao na Odseku za patologiju. Benet Landsman je, kao i obično, imao upadljivo drugačije planove. Njegova prvobitna namera, kako je u poverenju rekao Barniju („Ne želim da

ostali pomisle da sam plejboj”), bila je da ode na skijanje u čileanske planine. Nažalost, međutim, njegova Ahilova tetiva još uvek nije bila dovoljno zdrava za preduzimanje tako rizičnog poduhvata. Umesto toga, pridružio se svojim roditeljima na krstarenju Egejskim morem. Dok su oni šetali obilazeći ruševine, on je ronio i istraživao dubine. Henk Dvajer je dobio posao bolničara u privatnom sanatorijumu, koji se nalazio nedaleko od njihovog stana u Bostonu, kako bi mogao da provodi što više vremena sa Šeril, koja je sada bila u poodmakloj trudnoći. Lora je imala u isto vreme sreću i peh da joj ponude da radi istraživanje pod Fajferovim vodstvom. Uz počast je, naime, išla i činjenica da joj je šef bio Piter Vajmen. Barni je isprva bio iznenađen time što je eminentni biohemičar pozvao Loru da bude u njegovom timu. „Bez uvrede, Kastelano, ali šta je navelo Fajfera da odabere baš tebe?” Slegla je ramenima. „Pojma nemam. Meni je, pre svega, drago zbog toga što ne moram da se vraćam kući.” Međutim, sve se razjasnilo kad su im podeljene ocene. Lora Kastelano je imala prosek od neverovatnih devet i po. To se naročito neverovatnim učinilo Barniju, koji je mislio da je sa svojom devetkom prosto briljantan. Sad kad je istina izbila na videlo, suprotstavio se Lori s više dokaza. „Kastelano, nema svrhe da poričeš, ti si bila jedna od one dve devedeset osmice iz biohemije, zar ne?” ,,U redu, inspektore, priznajem, uhvatili ste me na delu.” „Kog si đavola onda tako uporno krila svoj rezultat?” Slegla je ramenima. „Ne znam. Isprva sam mislila da je to prosto početnička sreća, a kasnije nisam...” Međutim, nije ni morala da završi misao, jer joj je Barni čitao misli. Nije želela da njemu bude neprijatno. Barni nije sebi mogao da priušti sebi taj luksuz da radi nešto što bi imalo bilo kakve veze s naukom. Kad je objavljeno da će školarina za Medicinski fakultet od sledeće jeseni biti povećana, znao je da mora da nađe posao koji će mu doneti više novca. Zato je postao taksista, radeći noćnu smenu kod gospodina Koplovica, iz njegove ulice, koji je posedovao vlastiti taksi. Barni je to leto proveo kod kuće iz sentimentalnih koliko i iz ekonomskih razloga. Te jeseni je pred njom imao da se nađe znak NA PRODAJU i znao je da će se za kratko vreme neko drugi useliti u sobu koja je čuvala na hiljade njegovih detinjih snova. Otišavši u penziju krajem juna, Estel je leto provela u zadnjem dvorištu, pijuckajući čaj s Injes Kastelano, ćaskajući s njom onda kad se Injes osećala sposobnom za razgovor i ćutke joj praveći društvo u trenucima kad bi ova odlutala u svoj unutrašnji svet. Tada bi Estel zurila u svoju baštu i sanjarila, sećajući se dana kad se u toj bašti igralo troje dece.

Doručkovala je sa svojim sinovima – Barni je upravo stigao s posla, a Voren se spremao da ode na posao. On se već uveliko pripremao za svoju advokatsku karijeru, radeći kao potrčko u jednoj pravničkoj firmi. Večeri i noći su momci provodili van kuće – Barni za volanom, a Voren na nekom od svojih romantičnih randevua. Injes je uveče sve češće dolazila kod nje, tražeći ne samo društvo već i pribežište. Od čoveka koji je ranije pio u tišini, Luis je sada postao glasna i svadljiva pijanica. U devet uveče postajao je razbesneli lav. U poslednje vreme, lav opijen trijumfom pobede. Jer, njegov idol, Fidel Kastro, upravo je uspeo da sruši Batistu i oslobodi kubanski narod. Da li je to zasluživalo da se proslavi uz jedan Kuba Libre? Ili dva? Ili deset? Uza sve to, takva osećanja ga nisu učinila omiljenim među onim više patriotski raspoloženim stanovnicima Bruklina, jer je Kastro eksproprisao američke šećerane na Kubi. „iViva el pueblo cubano!81” nije bio baš poklič koji se nalazio na svačijim usnama. Komšije su počele da gunđaju. Neki su čak došli kod Estel i zamolili je da posreduje i u ime čitavog komšiluka zamoli Luisa da prestane da pije. Ili da barem ućuti. Lekaru koji je ranije bio iznad svega posvećen svom pozivu bivalo je iz dana u dan sve gore. Već je bio kažnjen globom zbog vožnje u pijanom stanju. Još jedan takav incident bi ga verovatno lišio vozačke dozvole. A možda čak i dozvole za bavljenje medicinom. „Zar ne možeš da učiniš baš ništa?” upitala je Estel svoju prijateljicu. Injes je klimnula glavom. „Molim se”, promrljala je. „Molim Bogorodicu da prekrati sve njegove patnje.” „Oh”, rekla je u neprilici Estel. „Zar nema nikog – ovaj – bližeg ko bi mogao da popriča s njim?” „Otac Fransisko Ksavijer je pokušao.” „Hoćeš da kažeš da si uspela da nateraš Luisa da kroči u crkvu?” „Ne”, odvratila je Injes. „Pozvala sam sveštenika kod nas prošle nedelje popodne.” ,,I, šta je bilo?” „iAy! No me pregunta82. Luis se ponašao kao ludak, vikao je na Oca, psovao Crkvu i sve španske biskupe koji su se priklonili Franku. Otac nije ostao čak ni koliko da popije čaj.” Nisam nimalo iznenađena, pomislila je Estel u sebi. Injes je iznenada počela da se moli. A Estel se u sebi pitala zašto Lora ne pokušava da pomogne? Kako može da ignoriše roditelje sad kad im je najpotrebnija? Sledećeg jutra, za doručkom, pokrenula je to pitanje pred Barnijem. „Mislim da Lora izbegava odgovornost”, izjavila je Estel. „Mama, pokušala je. Uveravam te da zaista jeste. Međutim, poslednji put kad su razgovarali, Luis joj je rekao nešto neoprostivo.” 81 82

Špan. „Živeo kubanski narod!” Prim prev. Špan. „Ne pitaj!” Prim, prev.

„Šta to?” upitao je Voren. „Dakle”, rekao je polako Barni, „između ostalog, izdrao se na nju: ‘Nemoj tu da mi pridikuješ kao da si mi sin!’” Za stolom je iznenada zavladala tišina, a potom je Estel rekla: „Jadna devojka.” „Stvarno nizak udarac”, složio se Voren. „Ima žive roditelje, a ipak je sama. Kladim se u šta hoćeš da ima da se uda za onog, kako se ono zvaše, Palmera, iz čistog očajanja.” „Ne istrčavaj se”, upozorio ga je Barni. „Palmer ide u vojsku i odlučili su da ‘zamrznu’ svoju vezu na neko vreme.” Estel je bila zaprepašćena. „Pitam se, šta će biti s njom?” Ja takođe, vajkao se Barni u sebi.

U šest izjutra jednog sparnog avgustovskog jutra, Lora je otpratila Palmera do regrutnog centra u vojnoj bazi pored Bostona. „Lora, pisaću ti. Molim te, pošalji mi poneku dopisnicu tu i tamo, koliko da znam da sam još u igri...” „Ma daj, ti dobro znaš da će biti i više od dopisnice. Ali, jesi li siguran u vezi s tim svojim planom da završiš Oficirsku školu? Zašto da provedeš još duže vreme u uniformi?” „Lora, ako te izgubim, to dodatno vreme mi neće značiti baš ništa. Barem ću moći da utapam tugu u Oficirskom klubu.” „Nećeš me izgubiti, Palmere. Ja nigde ne idem.” „Da znaš, obećavam da ću ti biti veran.” „Ne budi blesav. Ne očekujem da postaneš kaluđer. Hoću da kažem, to ne bi bilo prirodno.” Iz tog njenog odgovora, Palmer je tužno zaključio da ona u njegovom odsustvu namerava da vodi aktivan društveni život. „Upamti, Lora, nikad ti niko neće biti odan kao ja.” Dok se vozila u pravcu Medicinskog fakulteta (Palmer joj je velikodušno ostavio na čuvanje svoj porše), pomislila je: „On je verovatno u pravu. Niko me nikad neće voleti ovako slepo kao dobri stari Palmer.”

Vajmen je već bio u laboratoriji, nabadajući s dva prsta na prastaroj Andervudovoj pisaćoj mašini. Pod očima je imao tamne podočnjake. „Dobro jutro, Lora, kako si mi?” „Blagi Bože, šta li vas to od jutro s čini gotovo veselim, doktore Frankenstajn?” „Dakle”, rekao je Piter Veliki, „kad već pitaš, da ti kažem. Slučajno, posredi je značajan događaj u istoriji medicine.” „Nemoj da pričaš”, rekla je Lora, „napustićeš ovaj poziv?”

Ignorisao je žaoku. „Gospođice Kastelano, današnji dan ostaće poznat kao dan prihvatanja zvaničnih rezultata mojih istraživanja. Cele noći sam radio da bih završio izveštaj.” „Siguran si da će da bude objavljen?” Vajmen se ponovo iscerio. „Draga moja, profesor Fajfer je urednik.” Međutim, tokom narednih nekoliko nedelja je ustanovila da Piter nije bio sasvim precizan kad se hvalisao svojim autorstvom. Naime, bila je standardna praksa da se svi rezultati istraživanja nastali u laboratoriji vode pod imenom naučnika koji rukovodi projektom. Piterov članak je objavljen kao rad Majkla Fajfera, posle koga je bio potpisan prošlogodišnji glavni asistent, Kit Mekdonald, dok se genije Vajmen nalazio na začelju. Pri tom se moglo reći da je čak imao sreće, jer takvi članci neretko imaju više od pola tuceta autora. Budući da je vlada SAD bila neobično izdašna u finansiranju Fajferovog rada, mogao je da uzme čak devetoro asistenata, a posledica toga je bila da su „njegovi” rezultati tog leta bili zadivljujući. Čak se i Lorino ime pojavilo u jednom članku. Mada je u svoje vreme omalovažila Vajmenov zanos, kad je na nju došao red osetila je istu euforiju i žudela je da je s nekim podeli. Osetila je čak atavistički nagon da pozove svoje roditelje, ali ga je istog časa potisla. Koga je briga šta misli pijani otac? Znala je, međutim, da će se Barni radovati zbog nje. Bila je u pravu. „Znam da je to tek prvi od hiljadu”, hvalio ju je preko telefona. ,,I nadam se da će onaj seronja Vajmen da dobije čir na želucu kad čuje za njega.” O, Bože, kako me samo dobro poznaje, pomislila je pošto je spustila slušalicu. Ništa na svetu me ne bi obradovalo od toga da pobedim Pitera Vajmena – i pobediću ga.

Set Lazarus je izašao iz uzavrelog autobusa na vrelo sunce. Čikago je leti bio nepodnošljiv čak i u pola osam izjutra. Srećom, imao je da pređe svega oko stotinak metara do vrata bolnice u čijem je Odeljenju za patologiju vladala izuzetno niska temperatura da bi se sprečilo raspadanje „pacijenata” – kako je njegov upravnik, profesor Tomas Metjuz, insistirao da ih zovu. („Kad završimo i pošaljemo ih pogrebniku, tek onda možete da ih zovete leševima.”) To je bilo treće Setovo leto u „kući smrti”, kako su je nazivali neki stažisti. Tu je naučio da vešto rukuje skalpelom, da secira tkiva za ispitivanja i da poštuje ljudsko telo – živo ili mrtvo. Već drugog leta, dr Metjuz mu je dozvoljavao samostalo seciranje, preliminarne procene organa pacijenta, pa čak i sugerisanje mogućeg uzroka smrti. Doktor je, dabome, bio onaj koji je donosio konačnu odluku, ali se najčešće ispostavljalo da je Set bio u pravu. Atmosfera na patologiji se u potpunosti razlikovala od one na času anatomije. Ovde je vladala gotovo tišina – verovatno iz poštovanja prema mrtvima. Nasuprot tome, u anatomskoj sali na Fakultetu je bilo bučno, a studenti

su masnim vicevima pokušavali da pobede svoju nelagodu, nepoznavanje materije i strah. Set se ovde osećao sasvim opušteno, mada je tokom pauza za kafu zurio kroz prozor u žene na užurbanim ulicama tamo dole i pitao se nije li ga njegova odluka da boravi uz ova beživotna tela na stolovima svrstavala među „čudake”. Na koledžu je imao izgovor. Najzad, četiri godine studija je skratio na tri, toliko je bio nestrpljiv da postane lekar. Stoga je, možda, bilo razumljivo to što nije imao nikakav društveni život. A opet, u stvari se nikad nije ni sprijateljio s nekim, bez obzira na pol. Njegove kolege studenti bi ga se setile jedino u vreme ispita, kad bi nagrnule u njegovu sobu u domu moleći ga da im pomogne da shvate složenu materiju. Protekla dva leta je samo zurio, nosa pritisnutog na prozor nad kojim je zujao erkondišn, posmatrajući tamo dole sve ono čemu je želeo da se priključi, ali osećajući nekako da nema prava na to. Da li se zato odlučio za patologiju? Jer je to bio siguran način da se ne nađe primoran da porodici saopšti da onaj koga vole neće nikad ozdraviti? Jednog prepodneva u julu, njegov šef ga je upitao ide li u kafeteriju na ručak. „Ako ideš, uzmi mi, molim te, u kiosku jedan Tribjun. Na sportskoj strani ima reportaža o mom sinu, onom od dvanaest godina. On je jedan od najboljih u malom bejzbolu – juče je postigao trideseti pogodak.” „Svaka čast, čestitam”, odvratio je Set. I brzo dodao: „Da li će jedan primerak biti dovoljan, gospodine?” Stariji muškarac se dobroćudno osmehnuo. „Daj, Sete, koliko puta moram da ti kažem da me zoveš Tom – ti ovde nisi kancelarijski kurir. I, da, jedan primerak je sasvim dovoljan. Moja žena je verovatno kupila najmanje tuce komada.” ,,U redu. Hvala – Tome.” Bilo je podne i lift je bio pun sestara koje su žudele da nešto pojedu i lekara koji su žudeli za njima. Stigavši u prizemlje, Set je prišao kiosku, kupio novine i uzeo da prelista Njujorker, kad je primetio kako pored njega promiče grupa zgodnih sestara. Jedna od njih tri se okrenula prema njemu i uzviknula: „O, Bože!” Zatim se osmehnula i – više od toga – počela da ga doziva po imenu. „Set – Set Lazarus – ne mogu da verujem. Jesi li to stvarno ti?” „Hej”, obratila se svojim prijateljicama, „da čovek ne poveruje, ovo je momak o kome sam vam maločas pričala. Završio je srednju školu za svega tri godine i vidi ga sad – već je lekar!” Setu je tek tada sinulo da na sebi ima svoj beli mantil s plastičnom pločicom na reveru koja je ga varljivo identifikovala kao ,,dr. Lazarusa”. „Čoveče, Sete, ne mogu da verujem da si to zaista ti”, nastavljala je da brblja devojka. „Kladim se da me se ne sećaš. A i zašto bi, uostalom? Ja sam po drugi put polagala elementarnu hemiju, da bih mogla da upišem medicinsku školu, a ti si svima pomagao – naročito meni – oko onih silnih laboratorijskih eksperimenata. Eto, vidiš – stvarno sam postala medicinska sestra.”

Set nije bio naviknut na ovakvu vrstu pažnje. Jeste zanemeo – ali oslepeo nije. Pročitao je šta piše na njenoj pločici s imenom. I potom prikupio hrabrosti da progovori u maniru čoveka koji zna sa ženama: „Kako bih mogao da zaboravim Džudi Gordon – i njene delikvescentne oči?” Tri sestre su se zakikotale. „Šta to znači?” upitala je jedna od Džudinih drugarica. „Oh”, odvratio je Set, donekle zbunjen vlastitom nenamerno kićenom retorikom, „to je zapravo izraz koji koristimo u hemiji – a označava nešto što ima moć da otapa.” Džudi se osmehnula. „Zaista sam polaskana što me se sećaš, Sete. Usput, ovo su moje drugarice Lilijan i Mego.” „Drago mi je što smo se upoznali”, rekao je. „Na kom odeljenju radite?” „Na ‘O’83 odeljenju”, odvratila je Džudi ozbiljnim tonom. „Kancer je sigurno gadna stvar”, klimnuo je Set s razumevanjem. „Pretpostavljam da nema mnogo vaših pacijenata koji izađu kroz ista vrata kroz koja su ušli.” ,,U pravu si”, odgovorila je, „ponekad je stvarno teško. Sestre se na našem spratu često menjaju. Šta je s tobom, Sete?” „Ja sam na patologiji. I, usput, još nisam lekar. Ovde sam samo preko raspusta.” Tokom ovog razgovora, Sem je grozničavo turirao svoje moždane motore. Ovo je bila njegova šansa i nije nameravao da je propusti. „Idete na ručak?” raspitivao se. „Ne”, rekla je razočarano Džudi, „vraćamo se. Pauza nam ističe za tačno jedan minut. Možda bismo mogli da se nađemo neki drugi put. „Sutra, za vreme pauze za ručak?” upitao je Set. „Super.” Džudi Gordon se osmehnula. Dok su tri medicinske sestre odmicale u pravcu lifta, Džudi se okrenula i doviknula mu: „Naći ćemo se kod kioska, negde oko dvanaest i petnaest. Može?” Mahnuo je u znak da se slaže. Zatim su devojke nestale u raljama lifta. Na trenutak je samo stajao, nesposoban da nađe reči. Ne samo da se setio Džudi već se prisetio i svog pokušaja da je pozove da izađe s njim. Jedino, nikad nije uspeo da otvori usta i to zaista i izgovori.

Kao i obično, Set je odlazio kući tek pošto bi se proredila popodnevna gužva u saobraćaju. U pola osam, ukrcao se u autobus u kome više nije bilo nepodnošljivo vruće i čak je bilo slobodnih sedišta, tako da je mogao da sedi i čita. Kad je najzad izašao iz autobusa, sunce je zalazilo, a travnjaci i cvetne leje pred kućama u ovom skromnom predgrađu kupali su se u prvim zracima ranog predvečerja. Set je sve ljude ovde znao po imenu još iz svojih školskih dana, kad 83

Onkološko odeljenje; prim. Prev.

je zarađivao džeparac kao raznosač novina. Čak i sad se sećao u kojim su kućama živeli oni velikodušni, a koje su iza svojih zidova krile najveće Ebenezere Skrudže84 u tom kraju grada. Stigao je do lokalnog trgovačkog centra, u kome je Lazarusova mesara & piljarnica poslovala još od devetsto tridesete. Prolazeći pored izloga, video je svog oca kako seče gauda sir gospođi Srajber i mahnuo im je oboma. Zatim je prošao iza prodavnice i otvorio vrata koja su vodila na sprat, u njihov stan na spratu. Majka ga je nežno pozdravila. „Zdravo, mili. Šta ima novo?” „Mama”, požalio se glasno, jer se svakog dana ponavljala ista priča, „tamo gde ja radim nikad nema ništa novo. Na patologiji su svi pacijenti mrtvi.” „Znam, sine, znam, ali možda si otkrio neki novi lek za smrt. To je moguće.” Osmehnuo se. „Ako ga budem otkrio, ti ćeš prva da saznaš. Imam li vremena da se istuširam pre večere?” Rozi je potvrdno klimnula glavom i vratila se u kuhinju. Uprkos čestim nestancima vode u toku leta, duga tuširanja toplom vodom bila su nešto bez čega Set nije mogao. Miris smrti uvlačio mu se u odeću i kožu i zato se svake večeri po povratku kući dugo i pomno prao. U devet uveče. Net Lazarus je zatvorio radnju i, pet minuta kasnije, porodica se našla za stolom. „Dakle, dečko moj”, upitao je, „šta ima novo danas?” „Pronašao sam lek za rak”, odvratio je Set, bezizražajnog lica. „Lepo”, promrmljao je njegov otac, lica prikovanog novine i rezultate sinoćnjih bejzbol-utakmica. „Kad ti kažem”, izjavio je iznenada, „fali nam samo jedan dobar udararač pa da budemo prvi na tabeli – istina živa.” Osokoljen svojim doživljajem od podneva, Set je raspoloženo dodao: „Pronašao sam i lek za srčane bolesti, a sutra ću da smućkam nešto što će da zbriše kijavicu s lica sveta.” Net je naglo spustio svoje novine. „Pomenuo si kijavicu? Na putu si da pronađeš lek za kijavicu?” „Otkud to da te pomisao na lek za kijavicu tako oduševljava, a nisi ni trepnuo kad sam pomenuo lek za rak?” „Dečko moj”, objasnio je mudro njegov otac, „ti nisi poslovan čovek, ne živiš u ovom svakodnevnom svetu. Imaš li ti predstavu kolike silne hektolitre onog beskorisnog zmijskog ulja85 prodam u toku zime? Kad bi napravio nešto što stvarno može da izleči kijavicu, patentirali bismo to i bilo bi para k’o salate.” „Žalim slučaj, tata, samo sam se šalio. Lek za kijavicu je još uvek jako daleko. Kao Mesec za astrofizičare. Sumnjam da će ga iko pronaći za našeg života.” Net je klimnuo glavom i osmehnuo se. „Sete, reci ti nešto svom starom ocu. Ko je koga maločas prešao?” „Vas dvojica svake večeri terate istu komediju”, rekla je gospođa Lazarus. „Ko hoće repete?” 84

Tvrdice; Ebenezer Skrudž je tvrdica iz Dikensove priče Božićna pesma. Prim, prev.

S apetitom su jeli Rozin kolač od badema i sladoled (domaći, ne onaj iz zamrzivača dole u radnji), kad je Set uzgredno rekao: ,,U stvari, danas se jeste desilo nešto zanimljivo. Sreo sam jednu devojku koja je išla sa mnom u srednju školu.” Rozi Lazarus je naćuljila uši. „Ma nemoj? Da li je poznajemo?” „Džudi Gordon. Ona je medicinska sestra na onkologiji.” Net je dobacio svom sinu vragolast pogled. „Seti, pazi da joj ne napraviš dete.” „Molim te!” rekla je Rozi. „Biću ti zahvalna ako se ne budeš tako izražavao u mom prisustvu.” „Oprostite, Vaše Veličanstvo”, odvratio je njen suprug, „ali, mogu li da vas podsetim da Set ne bi sad sedeo ovde da ja nisam poradio na tome?” Okrenuo se svom sinu, tražeći potvrdu svojih reči. „Je l’ tako, doktore?” „Jeste, gospodine”, odvratio je ovaj profesionalnim tonom. „Mama je ono što lekari nazivaju multipara.” ,,A šta to znači na našem jeziku, ako smem da pitam?” „Znači da si rodila više od jednog deteta, mama.” Odjednom je zavladala tišina. Hladna i nema. Jer, Set ih je podsetio – i samog sebe, što je bilo još bolnije – na Hjuija. Na Hjuija, koji je svoj život počeo kao Setov stariji brat, ali, mada još uvek živ, nije postao odraslo ljudsko biće. Pre mnogo godina, dok je sedeo na prednjem sedištu automobila, u krilu svoje majke, desila se nesreća. Net je vozio i morao je naglo da zakoči da ne bi zgazio dete koje je istrčalo na drum. Nagli trzaj bacio je Hjuija na komandnu tablu, jednako kao i njegovu majku, koja ga je pritisla punom težinom. Na Hjuija, koji je pretrpeo tako masivno oštećenje mozga da je, iako je i dalje rastao, jedva naučio da guta hranu ili samostalno sedi. Koji je katkada prepoznavao svoje roditelje, a katkada ne. (Ko bi ga znao? Jer, Hjui se po vasceli dan samo smeškao.) Hjui je naposletku morao da bude ostavljen u bolnici. I morali su da primoravaju sebe da ga posećuju dva do tri puta mesečno, da ga ne bi zaboravili i poverovali da mogu da žive bez senke njegove patnje koja se nadvija nad njihovim životom. (Ili možda nije patio? – nije postojao način da ga to pitaju.) Hjui, izvor osećanja krivice koji nikad nije presušivao, beznadežno obogaljen, ali opsceno snažan u svom samotnom neživljenju. Jer, iako nije mogao zaista da živi, nije umirao. Završili su večeru i dok je Set pomagao Rozi da raskloni sto, Net je uključio televizor. Srećom, na jednom od programa bio je prenos utakmice u bejzbolu, sredstva koje je ublažavalo večito pulsirajući bol zbog Hjuijeve nesreće. Dok je njegova majka prala sudove, a on ih brisao, Set je upitao: „Uzgred, kako je Hjui?” „Kako je? – kakvo pitanje. Kako može da bude? Možda ćeš ti, kad postaneš pravi lekar, umeti da pronađeš lek pomoću kojeg će moći da se popravi polomljeni mozak.”

Ovog puta se nije šalila. A Set je znao da je živela u konstantnoj nadi da će lekari, jednog dana, otkriti čudesan lek koji će njenog izgubljenog a živog sina vratiti u okrilje njegove porodice. U međuvremenu, koliko god je pokušavala, nije mogla da rasipa svoju ljubav na Seta. Zato što on nije bio Hjui. Set je mogao da hoda i govori, umeo je sam da se obuče i jede, dok je Hjuiju bila potrebna pomoć u svemu. Kad su završili s poslom u kuhinji, Set je izašao da prošeta, ne bi li malo razbistrio um i mogao da se lati neke papirologije koju je poneo da obavi kod kuće. Kad se vratio, njegova majka je već zatvorila za sobom vrata spavaće sobe, a njegov otac je glasno grdio nekog igrača koji je napravio pogrešan potez. Svestan da je Net pod milosrdnim dejstvom čarobne kutije s crno-belim ekranom od šesnaest inča, Set ga nije uznemiravao. Umesto toga, popeo se u potkrovlje, u sobu koja je, kad je bio dete, bila njegova domaja, njegovo kraljevstvo – a koja je sad bila njegova laboratorija. Upalio je neonsko svetlo nad svojim radnim stolom i zaronio u svet patologije. Jer, to je bio način na koji je on zaboravljao na Hjuija.

„Preporučujem ti salatu od tunjevine ili salatu od piletine”, rekla je Džudi Gordon. „Imaju otprilike isti ukus – štaviše, podozrevam da one zapravo i jesu jedno isto jelo.” „Zašto ne bismo uzeli obe, ja jednu, ti drugu, i onda ih uporedili”, predložio je Set. Klimnula je glavom, na šta je on mahnuo konobarici i poručio jelo. „Dakle”, rekla je, „rekla bih da se i tebi i meni dosta toga izdešavalo otkako smo izašli iz srednje škole.” „Da, i ja bih rekao.” Osvežavali su uspomene i šalili se dok su jeli svoje salate, koje je bilo nemoguće razlikovati. Umela je da ga navede da se opusti, možda zato što je bila tako smirena, samopouzdana i otvorena. Naručio je sladoled od čokolade za desert, a ona voćni žele. („Moram da vodim računa – najzad, sad je sezona bikinija!”) Set, interesantno, nije uspevao da je predstavi sebi u oskudnom kupaćem kostimu, mada mu je njegovo poznavanje anatomije omogućilo da je zamisli bez odeće – što je bila sasvim dovoljno prijatna predstava. „Da li još uvek živiš sa svojima?” upitala je dok su ispijali poslednje gutljaje kafe. „Aha. Rekao bih da sam, na neki način, društveno zaostao. Još uvek živim s mamom i tatom, ali ovde sam samo preko raspusta.” „Šteta”, promrmljala je, više za sebe. Šta je šteta, upitao se odmah Set. To što još uvek živim sa svojima ili to što se krajem leta vraćam u Boston? Dok su išli prema liftu, smogao je hrabrosti da je upita: „Da li bi htela da izađemo na večeru?” „Dabome. Da li ti odgovara sutra uveče?”

„Da. Baš mi odgovara.” „Imam kola – ako mogu tako da se nazovu”, rekla je bezbrižno. „Ali barem me odvezu tamo gde želim. Kad ti završava smena?” ,,U suštini, onda kad hoću”, odvratio je. „Pacijenti gore na patologiji se ne uzbuđuju ako ranije odemo.” „Onda, u pola sedam? Ako iskrsne nešto nepredviđeno, nazvaću te na tvoj lokal.” „Odlično. Hoću da kažem, odgovara mi.”, ponovio je. Bili su sami u liftu. Džudi je pritisnula taster s brojem pet – onkologija, a zatim onaj s brojem osam, za patologiju. „Sete, reci mi”, upitala je, „da li ti nekad zasmeta to što radiš s mrtvim ljudima? Imaš li ponekad osećaj da ćeš da poludiš?” „Ne, mislim da je tvoj posao teži. Do mene dođu onda kad se njihove patnje okončaju. Ti moraš da ih gledaš kako umiru. Zar to nije deprimirajuće?” Klimnula je. „Jeste, i svakog dana, odlazeći kući, shvatam koliko sam prokleto srećna što sam živa.”

Razgovarali su o tome za večerom u prelepom Armandovom restoranu, koji je oduvek bio previše skup za Setov džep. Međutim, ovo je bilo posebna prilika. „Začudilo bi te kako se savršeno normalni ljudi skamene od straha pri pogledu na umirućeg člana porodice”, rekla je Džudi. „Sklanjaju se od njega, kao da misle da je smrt zarazna. Porodica nekako i natera sebe da dolazi, ali stari prijatelji uvek nalaze nekakve izgovore. I tako su ti pacijenti o kojima brinem neverovatno zahvalni za svaku mrvicu pažnje koju im ukazujemo. U svakom slučaju, da umirem, bila bih zahvalna nebesima na tome da neko – makar i bolničarka koju jedva poznajem – bude pored mene i drži me za ruku u tim poslednjim trenucima. Da budem iskrena – oprosti što vređam tvoju profesiju – lekar se retko kad nađe pored umirućeg pacijenta, ako ikako može to da izbegne.” „Dakle”, odvratio je, a divljenje koje je osećao prema njoj je iz sekunda u sekund bivalo sve veće, „postoje svakakvi lekari, baš kao što postoje i svakakve medicinske sestre.” Do đavola, opsovao je u sebi, sada će verovatno da pomisli da sam bezosećajni skot. „Da li je patologija grana medicine kojom si oduvek želeo da se baviš?” upitala je. „Istini za volju, još uvek nisam sasvim siguran. Prvo je to bio samo posao koji sam radio preko raspusta, za koji sam znao da će mi pomoći da se upišem na studije medicine, a posle mi se činilo da će mi dati dobrodošlo predznanje iz anatomije. Ove godine sam stvarno mnogo naučio.” Stidljivost ga je sprečila da pomene da mu je profesor Lubar dao deset i po – niko se nije sećao da je ikome pre njega ukazana takva čast. „Dr Metjuz smatra da naš rad može da pomogne da se spreče neke stvari koje ustanovljavamo kao uzrok smrti.”

„To je divno”, prokomentarisala je Džudi. „Ali, zar ne misliš da propuštaš nešto – znaš ono – emocionalni aspekt, ono što nas je pre svega i usmerilo na medicinu kao zvanje?” Uzdahnula je i nastavila: „Mislim da ništa ne ugreje srce kao kad čuješ ‘hvala’ od pacijenta prema kome si bio ljubazan.” Dakle, rekao je sebi, ovo je prilično otvoreno ocrnjavanje mog posla. Ali, da li da se odvažim da se branim? Po drugi put u roku od dva dana, zatekao je sebe kako govori nešto što je izronilo iz onog dela njega koji očigledno nije uspevao da drži pod kontrolom. „Možda je to zato što sam uplašen.” Zašto sam, do đavola, to rekao? „Misliš, od gubitka pacijenta?” upitala je. „Znam mnogo lekara koji osećaju isto što i ti. Sete, to je potpuno ljudski.” „Nije to ono čega se plašim”, priznao je ponovo. „To je – to je – patnja. Mislim da mi se patologija sviđa zato što je agonija tada već okončana. Čak i ako je pacijent pun metastaza, više ih ne oseća. Prosto, ne mislim da bih mogao da podnesem da gledam pacijenta kako trpi strašne bolove ili prikopčanog za aparat koji mu pokreće pluća, iako je sve ostalo u njemu mrtvo. Rekao bih da nemam petlje da budem pravi lekar.”

Dok ga je Džudi vozila kući, Set je bivao sve više ubeđen da pati od nekog psihijatrijskog poremećaja – otprilike, neke varijante Turetovog sindroma – koji ga primorava da naglas kaže ono što njegov svestan um ne može da potisne. Iskrene misli. Ali, da li je iko ikad iskrenošću impresionirao devojku? Kad su se približili autobuskoj stanici, pomislio je da je najbolje da je oslobodi svog kukavičkog društva. ,,U redu je, Džudi, odavde mogu i peške.” „Ne, taman posla. Nije mi problem da te odvezem do kuće.” Klimnuo je i preostali deo puta su prešli u tišini. Zaustavila je kola ispred radnje njegovih roditelja, čiji je izlog osvetljavala samo neonska reklama za Šlic, „pivo koje je iznelo Milvoki na dobar glas”. „Hvala na vožnji”, rekao je. „Vidimo se u bolnici.” „Ne, Sete”, rekla je, „nećeš se tako lako izvući.” Set je s iznenađenjem ustanovio da strast može da nadoknadi nedostatak iskustva. Kad je prinela svoje usne njegovima, zagrlio ju je i privukao sebi dok su se ljubili. Posle nekoliko trenutaka, kad su se odmakli da udahnu vazduh, upitao je: „Možemo li da ponovimo ovo?” „Koji deo? Večeru ili moj bestidni nasrtaj?” „Je l’ se to dvoje isključuje?” upitao je. ,,U svakom slučaju, smatraj se upozorenom, sledećeg puta ću ja biti onaj koji će da nasrne.” „Odlično. Ko zna kuda bi to moglo da vodi? Laku noć, Sete, i hvala još jednom.” Da mu roditelji nisu već spavali, prešao bi put do svoje sobe u potkrovlju plešući, poput oduševljenog imitatora Freda Astera.

Da je ikad ikom palo na pamet da sastavi spisak mesta u kojima se u Sjedinjenim Državama ne bi trebalo naći u avgustu, Boston bi sigurno dospeo medu prvih deset. Razume se, Fajferova laboratorija je imala erkondišn – da bi se održavala konstantna temperatura vazduha neophodna za naučne aktivnosti koje su se u njoj odvijale. Međutim, u Vanderbilt Holu nije bilo erkondišna. Što je bilo sasvim logično. Određeni uzorci bi bili nenadoknadivi u slučaju da budu uništeni preterano visokom temperaturom, dok je laboratorijskih asistenata bilo kao kusih pasa. Radeći do duboko u noć, Lora je počela da gaji paranoičnu fantaziju da je Fajfer očigledno računao na to da će vrućina podsticati njegove podređene da se što je moguće duže zadržavaju u prijatno svežoj laboratoriji. U početku ju je mučila griža savesti zbog Palmera, koju je pokušavala da ublaži podsećajući sebe da barem nije rat. Ipak, znala je da mu predstoji da protraći neke od najboljih godina svog života na glancanje čizama, čišćenje puške – ili čak možda i klozeta – mada nije bila sigurna da li oficire takođe zapadaju dužnosti te vrste. Zatim je postepeno počela da misli da je uradila ono što je, na duge staze, bilo najbolje za oboje njih. I počela je da se viđa s drugima. Isprva su to bili samo odlasci na pivo i picu s ovim ili onim kolegom iz laboratorije. (S izuzetkom Vajmena, razume se. Međutim, taj se svakako nije zbližavao ni sa kim ko nije posedovao akademsku titulu.) Otišla je na koncert Popsa85, na obali reke Čarls, sa Gerijem Arnoldom, zgodnim specijalizantom s neurologije. Kao i nekoliko hiljada drugih parova, sedeli su na ćebetu, jeli sendviče i pili vino iz termosa, posmatrajući legendarnog Artura Fidlera kako diriguje orkestrom koji je svirao vrlo raznorodnu muziku, od hitova iz najnovijih brodvejskih mjuzikla pa do najpoznatijih odlomaka iz čuvenih klasičnih dela. Kad su ustali da zajedno s ostalima pozdrave veliki finale, „Zvezde i pruge zauvek”, Geri je obgrlio Loru oko struka i privukao je sebi. Bio je šarmantan, visok i imao je smisla za humor. Što je najvažnije, bio je pored nje. A ona je bila usamljena. I tako su te večeri završili u njegovom stanu na Fenveju. Sutra uveče je došao u laboratoriju, da bi se pobrinuo da Lora shvati da on nema nameru da ulazi u bilo kakvu „ozbiljnu vezu”. Razuverila ga je, rekavši mu da ni na trenutak nije pomislila da bi njih dvoje mogli da budu bilo šta sem prijatelja. Bila je, naime, savršeno svesna da on početkom septembra odlazi u Viskonsin. „Vidi, Geri”, objasnila mu je, drugarski otvoreno, „bila sam željna, bio si željan. Kad smo se probudili, više nijedno od nas bilo željno. To je bilo sve, kraj priče. Želim ti svaku sreću.”

85

Boston Pops Orchestra; orkestar koji je postojao od 1930 do 1979 i koji je na svojim koncertima objedinjavao dela klasične i popularne muzike (osnivač i dirigent: Artur Fidler (18941979)). Prim, prev.

Besneći u sebi što ga je pretekla u davanju korpe, Geri se išunjao iz laboratorije mrmljajući usput nešto o tome kako je „ta mala stvarno opaka”. Ostali s kojima je tog leta izlazila nisu bili tako naduveni ni tako strastveni. Što joj je savršeno odgovaralo.

Ponekad je Barni umeo da je zvrcne u laboratoriju kad bi radila do kasno (posle jedanaest, jer je tada cena poziva bila niža). Obično je telefonirao iz javne govornice u Kanarsiju ili nekoj drugoj njujorškoj zabiti i uvek je imao spremnu anegdotu u vezi sa svojim poslednjim putnicima. Kao što je bila kol-gerla koja je ponudila da mu plati u naturi. „Zvuči interesantnije od medicine. Možda bi trebalo da razmisliš o tome kao karijeri.” „Hvala ti, Lora. Oduvek sam sanjao o tome da noću ne spavam nego radim.” Zatim ju je očinski upitao: „Što me podseti, kog đavola ti u ovo doba još tražiš u toj laboratoriji? I onima s kuglom vezanom za nogu je lakše nego tebi. Zašto ne odeš u dom da se ispavaš?” „Hvala na savetu, doktore Livingston. Mislim da sam dovoljno umorna da ću baš to da uradim. Laku noć.” Spustila je slušalicu, otišla da opere ruke i baš kad se mašila za kvaku začuo se ljutiti glas Pitera Vajmena: „Kastelano, poziv za tebe – opet. Samo da znaš, ja nisam tvoj lični sekretar.” Lora je na trenutak oklevala. Ako je to bio Palmer, nije imala snage ni za kakav razgovor. Ali, ko bi drugi mogao da zove gotovo pred samu ponoć? Možda kod kuće nešto nije u redu. „Halo.” „Zdravo, Lora, to sam ja – Henk Dvajer.” „Henk”, rekla je, s uzdahom olakšanja, „kako si?” „Pokušao sam da te dobijem u Vanderbiltu. Rekli su mi da si možda ovde...” „Nešto nije u redu?” „Ne, ne, naprotiv. Strašno mi je potrebno da s nekim razgovaram.” Zatim je izjavio: „Postao sam otac, a Šeril majka.” „Hej, to je divno. Jesu li svi zdravi i pravi?” „Da, Deo gratias86. Ali, Lora, ja sam u šoku – ima ih dve. Ja sam otac bliznakinja. Hoću da kažem, ne znam šta da radim.” Lora sasvim izvesno nije znala šta je hteo da ona uradi. „Znaš šta, Henk, kad se cela naša ekipa vrati u grad, napravićemo ogromnu žurku u čast vas četvoro.” „To će biti baš lepo”, odvratio je, iznenađujuće ozbiljnim tonom. „Nego, ima nešto važnije, zbog čega sam te u stvari i zvao. Lora, ti si katolkinja, je l’ da?”

86

Lat. „Hvala Bogu”. Prim. prev.

„Pa, jesam, barem po rođenju. Ali, oprosti ako ti ovo zvuči kao nepoštovanje, više sam puta u životu rekla zdravo nekom sasvim nepoznatom nego što sam izmolila Zdravo Marija.” Henk je bio uporan. „Lora, da li bi pošla sa mnom u crkvu?” „Sad, noćas?” „Dabome. Bog mi je večeras poslao čudo i ko sam ja da čekam do jutra da bih mu na tome zahvalio?” „Naravno, Henk”, rekla je tiho. „Biće mi drago.” „Divno. Stvarno divno od tebe, Lora. Šerilina mama je ovde i uzeću njena kola. Začas ću da dođem po tebe.”

Stajali su u ogromnoj, potpuno praznoj katedrali Svetog krsta. To jest, Lora je stajala dok se Henk klečeći molio. Dok se on predavao molitvi, ona se predala svojim mislima. Želela bih da sam religiozna, tugovala je u sebi. Pri tom ne mislim religiozna u smislu odlaženja u crkvu. Želela bih da mogu da verujem u neku Nadmoćnu inteligenciju, koja će mi pomoći da krmanim svojim čamcem, da razaznam dobro od zla. Trenutno se davim u moru sumnji. O, Bože, želela bih da mogu da verujem kao Dvajer. Kad se pozdravljao s njom ispred Vanderbilta, Henk je bio toliko pun emocija da ju je zagrlio. A Lora je bila sigurna da je bilo samo slučajno to što je, puštajući je iz zagrljaja, rukom očešao njene grudi.

DEVETNAEST

Njihova druga godina počela je s vodom, a završila se krvlju. Prvi događaj (o kome nije pisalo ništa u Katalogu predavanja) bio je krštenje kćerki bliznakinja Henka i Šeril Dvajer, Mari i Mišel. Barni i Lora su stajali u prvom redu dok je sveštenik prskao svetom vodicom čela dveju devojčica, izgovorivši svaki put na latinskom da ih „krštava u ime Oca i Sina i Duha Svetoga, amin”. Bio je kraj septembra, oni su već više od jedne godine bili studenti medicine, a još uvek nisu videli živog pacijenta. Trebalo je da prođe još osam meseci dosadne osnovne nauke dok na proleće ne dođe ono pravo – odlazak na kliniku i fzičko dijagnostikovanje. Donekle im je utehu predstavljala činjenica da je ovo trebalo da bude poslednja zima njihovog nezadovoljstva87. Proleće je trebalo da ih dovede u blizinu pravih bolesnika. Ali, za sada još uvek nisu imali pojma šta je u stvari medicina. 87

Fraza iz istorijske drame Viljema Šekspira Kralj Ričard Treći; postavši sinonim za otuđenje uopšte, poslužila i kao naslov romana Džona Stajnbeka. Prim. prev.

Mada je Lora svakodnevno dobijala pisma od svog odanog Palmera koji konačno prošao obuku („sad imam više mišića nego Tarzan”), pisma nisu ublažavala njenu usamljenost. Njen „društveni život” sastojao se od odbijanja parade uspaljenih apsolvenata, specijalizanata i tu i tamo čak i oženjenih lekara koji su tražili malo akcije sa strane. Pitala se kako je senzualna gospođica Andersen uspevala da izađe na kraj s prijapičnim pritiskom koji je to predstavljalo. Barni joj svakako nije bio od pomoći. Štaviše, pridružio se protivničkom taboru. Prosto neverovatno, ali te godine je na prvu godinu studija primljeno rekordnih šest devojaka, među kojima i prelepa Kineskinja po imenu Suzan Hsijang. Barni je umeo da prepozna dobru stvar kad je vidi. Jer, Suzanino držanje prema muškarcima koje je naginjalo istočnjačkim tradicijama. Kakva promena u odnosu na inače bezobzirno ambiciozne mlade žene kakve su obično upisivale medicinu. Reći da je bio obuzet ljubavlju bilo bi potcenjivanje njegovih osećanja. Bio je omađijan mirisom lotosa i jasmina. Lora se – mada su je mučila protivrečna osećanja koja nije htela da prizna sama sebi – složila da je njen prijatelj našao „savršenu partnerku”. Sam Barni joj je rekao: „Drugačija je, Kastelano. Ona zaista diže pogled prema meni...” „Naravno, kad u njoj nema ni metar i po.” „Nemoj da si takva. Nikad nisam poznavao devojku koja je tako – ne znam tako ženstvena. Znaš li kako se na kineskom kaže ‘volim te’?” „Ne, Barni, ali sam sigurna da ti znaš.” „Nego šta. Wo ai ni! A Suzan to kaže najmanje trideset puta na dan. Zahvaljujući njoj, osećam se kao Adonis, Bejb Rut i Ajnštajn, sve u jednom.” „Čak i za tvoju predstavu o sebi, Barni, to je poštovanja vredna grupa koju moraš da nosaš naokolo. Ali, opet, pretpostavljam da ona, kad god se tvoj ego zamori, uskače i masira ga umesto tebe.” Međutim, zavist koju je Lora osećala spram gospođice Hsijang nije se odnosila samo na uticaj koji je ova imala na Barnijevu psihu već naročito na Suzaninu sposobnost da nađe muškarca koga će da obožava. Sasvim suprotno od nje, Lora je odrasla s ambicijom da prevaziđe svoju polnu pripadnost, poboljša svoj status i bude obožavana zbog toga što je takva kakva jeste. A to, sve zajedno, nije nimalo ublažavalo njenu usamljenost.

Ljupka gospođica Hsijang je kupila rešo, kako bi posle dugog dana u učionici i laboratoriji mogla da skuva Barniju večeru. A ipak, njen razgovor se retko doticao bambusovih mladica i hranljive vrednosti soje. Suzana je satima mogla da priča o tradicionalnoj kineskoj medicini, koja je datirala dve hiljade godina pre Hipokrata i počinjala s Nei Đingom, klasičnim delom o internoj medicini.

Takođe je objasnila Barniju principe Ji Đinga. Sva priroda, rekla je, sastoji se od dveju suprotnih kosmičkih sila: Jina – ženskog, nežnog, prijemčivog, tamnog, praznog; i Janga – muškog, bleštavog, čvrstog, kreativnog, konstruktivnog. Jin je zemlja, jang je nebo. Jin je hladnoća, tama, bolest, smrt; Jang je toplota, svetlost, snaga, zdravlje i život. Ako su ove dve sile u harmoniji s našim telom, tada prevladava zdravlje. Neravnoteža donosi disforiju88, bolest i smrt. Suzan mu je ispričala i o najtajanstvenjem aspektu svega toga, fenomenu zvanom či – po kome se život razlikuje od smrti. Barni je skrnuo još gutljaj pirinčanog vina, pogledao je s ljubavlju i rekao: „Koliko znaš o medicini, već bi mogla da lečiš ljude.” Suzan se stidljivo osmehnula. „Možda, u Kini. Ali sad sam ovde i moram da naučim da to radim na vaš način – koji mi je ne malo čudan. Danas sam pričala s profesorom Lubarom o akupunkturi i rekao mi je da ‘izbijem sebi iz glave te besmislice, jer nemaju nikakvu anatomsku podlogu’. Kako onda objašnjava to što se pomoću nje svake godine izleče milioni ljudi?” „Ne znam”, rekao je pomirljivo Barni. „Možda zato što se na Harvardu ne uči o čiju.” Njena porodica je 1950. stigla u San Francisko iz Šangaja, preko Hong Konga. Njen otac je gotovo odmah počeo da se bavi svojom unosnom praksom, a kineska zajednica je gajila veliko poštovanje prema njegovoj mudrosti i nije tražila da vidi njegovu diplomu. Pošto su se njegovi lekovi sastojali od lekovitih biljaka i trava, nije mu bila potrebna nikakva posebna dozvola za njihovo prepisivanje. Suzana, inače najstarija od tri kćeri, nasledila je od oca želju da leči, ali je želela da proširi svoje horizonte izvan avenije Grant, središta kineske kolonije u San Francisku. Otišla je prvo na Berkli i tamo s najvišim ocenama diplomirala biohemiju, da bi potom došla na Harvard, tačnije, u kraljevstvo čiji je samoproklamovani kralj bio Barni Livingston. Imao je da zahvali svojim refleksima sportiste na tome što ju je zgrabio pre no što su potencijalni rivali uopšte stigli da reaguju. Bio je u predvorju Vanderbilt Hola i slušao Beneta Landsmana kako raspreda priču o svom ronjenju za izgubljenim blagom, kad je bacio pogled prema stolu za kojim su se prijavljivali brucoši i ugledao sićušnu gospođicu Hsijang kako se bori s ogromnim koferom. Bez reči, okrenuo se na peti, požurio prema njoj i ponudio joj svoje usluge nosača. Dva sata kasnije, odveo je Suzan na najbolju kinesku hranu koju je Boston imao da ponudi, tačnije, u restoran Džojs Ćen, na drugoj strani Čarlsa, blizu Tehnološkog instituta Masačusets. Iste večeri, vraćajući se u Vanderbilt, bio je čvrsto rešen da postane Jang za njen Jin – ili pogine pokušavajući.

88

Emocionalno stanje okarakterisano anksioznošću, depresijom i nemirom. Prim. prev.

Bila je to godina u kojoj je svaki student iz klase naprasno oboleo od neke fatalne bolesti. Lens Mortimer je bio prvi koji je podlegao epidemiji. „Barni, možemo li da porazgovaramo?” „Lens, upravo večeram.” Pokretom ruke, usmerio je pažnju svog gosta na svoju orijentalnu pratilju koja je servirala večeru iz voka koji se pušio na njegovom radnom stolu. „Oh”, rekao je Lens. „Suzi, oprosti što vas prekidam, ali molim te, da li bih mogao da popričam načas s Barnijem? Strašno je važno.” Klimnula je, a Barni je uz glasan uzdah izašao u hodnik, gde mu je Lens sasuo svoj strašan problem pravo u lice. „Imam ga, Barni. Šta da radim?” „Imaš, šta? Pričaj razumno, može?” „Kako da pričam razumno kad umirem?” „Meni izgledaš sasvim zdrav”, odvratio je Barni, tonom za koji se nadao da će da ga razuveri i – otera. „Ali nisam, nisam”, pobunio se Lens. „Imam teratom testisa.” „Jesi li bio kod lekara?” „Nema potrebe. Svi simptomi iz prokletog udžbenika su tu. Povrh svega, tamo piše da je stanje najčešće u muškaraca starih dvadeset četiri godine. A meni je rođendan bio prošle nedelje i prvi put me probolo baš kad sam sekao tortu. I proverio sam. Sranje, trebaće mi verovatno orhidektomija i možda skrotektomija – pa čak i tada može da bude prekasno. Livingstone, moraš da mi pomogneš.” „Lens, ako tražiš da ti otfikarim jaja, ne mogu – barem ne dok ne dobiješ i drugo mišljenje. Uostalom, da li ti je palo na pamet da odeš do dispanzera?” „Hriste, ni slučajno. Ovo je preveliki blam. Sranje, ako već moram da imam rak, zar nije moglo da bude nešto nevezano za seks? Hoću da kažem, sutra uveče će ceo Boston da zna da ću da pevam kastrato. To jest, ako preživim.” Mada zakonski još uvek nije imao dozvolu da leči, Barni se ipak osetio kompetentnim da se pozabavi ovom boljkom. ,,U redu, Lens, hoću da sad odeš u svoju sobu, popiješ dva Buferina i držiš hladnu oblogu na testisimaa.” „Nemam Buferina. Je l’ može Eksedrin?” „Ne, ne može”, prigovorio je Barni. „Mora da bude Buferin. Apoteka u ulici Čarls radi do kasno. Trkni do nje i kupi sebi veliku bočicu. Oko jedanaest ću da naiđem do tebe. Važi?” Lens je bio obrvan zahvalnošću. ,,Livingstone, ako umrem, ostaviću ti sva svoja ovozemaljska dobra – a ako preživim, poklonicu ti jedna od svojih kola.” Dok je njegov kolega trkom odlazio niz hodnik, Barni se vratio u svoju sobu i zatvorio vrata. „Oprosti zbog ovoga, Suzi”, izvinio se, „ali Lens ima jedan mali medicinski problem s kojim sam morao da se pozabavim.” ,,I došao je kod tebe?” rekla je, s natruhom strahopoštovanja. „Sigurno si veoma mudar. Moj otac takođe...”

„Cenim taj kompliment”, prekinuo ju je Barni, „ali istina je da sam letos čitao o toj Lensovoj bolesti. Zove se ‘nosofobija’.” „Nisam nikad čula za tako nešto”, rekla je Suzan, a njeno divljenje Barnijevoj mudrosti je postajalo sve veće. „Vrlo je česta među studentima medicine. Nosofobija doslovno znači ‘strah od bolesti’. Izaziva je to što moramo da upamtimo Merkov priručnik, u kome su nabrojane sve moguće čudne bolesti koje su ikad postojale. Tokom ove godine, svi ćemo, na ovaj ili onaj način, da doživimo napad nosofobije. Štaviše, prema onome što odnedavno osećam u grudnom košu, rekao bih da se kod mene pokazuju simptomi silikotuberkuloze.” Slegao je ramenima. „Hoću da kažem, u našoj klasi vlada epidemija, a najneverovatnije od svega je to što ne mogu da se nađu dvoje s istim simptomima. Lora, na primer, veruje da pati od endometrioma, što pokazuje da ima više zdrave pameti od Lensa, zato što je to benigno i može da se izleči operacijom. Mada, ova nosomanija je celu prokletu klasu napravila hipohondričnom.” ,,U stvari, jedini ko ima barem donekle verodostojnu patologiju jeste Benet. On misli da ima Albertovu bolest. To ti je zapaljenje vezivnog tkiva između Ahilove tetive i pete. S obzirom na činjenicu da još uvek pomalo šepa usled lanjske prijateljske utakmice s advokatima, moguće je da je stvarno i ima. S to se mene tiče, ako se do kraja nedelje ne rešim ovog prokletog kašlja, otići ću da snimim pluća.” Suzan se samo osmehnula.

„Lora, moraš da mi pomogneš. Ti si jedina prijateljica koju imam.” Podigla je pogled s knjige i ugledala nekarakteristično raščupanu Gretu kako stoji na vratima, očiju ispunjenih užasom. „Šta je, šta se desilo?” „Lora”, ponovila je plačno, „moraće da mi rade mastektomiju.” „Greta, to je strašno. Kad su ti otkrili tumor?” „Otkrila sam ga maločas, kad sam se tuširala. Bože, Lora, ovo je živi košmar.” „Nemoj da donosiš preuranjene zaključke. Hoću da kažem, svi mi tu i tamo napipamo po neki čvorić i skoro uvek je posredi nešto sasvim bezazleno.” Greta je, međutim, sela na pod i nastavila svoju jadikovku. „Bože moj, Bože moj. Koji će muškarac da pogleda devojku koja nema jedne dojke? Mislim, Lora, suočimo se s tim, šta sam ja ako nisam telo?” „Vidi, Greta, zašto lepo odmah ujutru ne odeš kod lekara? Poći ću s tobom, ako hoćeš.” „Ne mogu”, odvratila je. „Imam vežbe.” ,,I to ti je važnije od malignog tumora?” „Pa, sama si rekla, možda je posredi nešto potpuno bezazleno. Bolje je da sačekam i vidim kako će se stvari razvijati.”

Lora je besnela u sebi. Zar to sebično prsato derište ne uviđa da priča s osobom koja i sama ima ozbiljno oboljenje jajnika? Ja barem ne idem okolo i ne gnjavim ljude u hodniku i rekla sam samo Barniju, kako bi znao šta da radi ako ne preživim operaciju.

Morbidno fantaziranje se nije zaustavilo na vratnicama Vanderbilt Hola. Baš naprotiv, možda je bilo upravo najizraženije u domaćinstvu Dvajerovih, u kome se Henkova bolest udružila s normalnom roditeljskom zebnjom, stvarajući stanje noćnog ludila. Kad god bi čuo da jedna od devojčica zaplače, zakašlje ili kine, skakao je iz kreveta s baterijskom lampom i pedijatrijskim priručnikom, pribojavajući se najgoreg. A u onim retkim trenucima kad od beba nisu dopirali nikakvi zvuci, stvari su bile još gore, jer je tada bivao sasvim siguran da su podlegle smrti u kolevci i stuštio bi se u dečju sobu noseći mali rezervoar za kiseonik. Čak je između predavanja zvao kući, da se uveri da je Šeril proverila vitalne znake bliznakinja. Kad je masovna histerija konačno jenjala, studenti su izvukli pouku iz tog iskustva. Na nesreću, bila je to pouka koja je kasnije u životu imala samo da im škodi. Jer, iako se njihova primarna obuka sastojala u tome da nauče da posmatraju i uoče znake i simptome kod drugih ljudi, otupeli su vlastitu sposobnost da opaze istinsku bolest kod sebe. Pored toga, pravi lekar gotovo nikad ne traži pomoć drugog lekara. Svi su oni, naime, bolno svesni koliko malo bilo ko zna o lečenju bolesnih.

Njihov prvi pacijent bila je floridska pomorandža (kalifornijska predstavlja manje pogodnu zamenu za ljudsko tkivo). Međutim, to je bilo samo na jedan dan. Posle drugog časa na kome su učili veštinu korišćenja šprica, poželeli su da postoji specijalizacija koja bu se bavila isključivo citrusnim voćem. Kako su odvažni postali tokom tog prvog časa, zabadajući iglu u svog zlaćanog pacijenta i ne osećajući pri tom ni najmanju nesigurnost ni oklevanje; izvlačeći sok ili revnosno vakcinišući stoičku voćku bostonskom vodom. Sledeća vežba – vađenje krvi – sastojala se u tome da odaberu partnera i potom se smenjuju u ulogama žrtve i mučitelja. Ona izazivačka odvažnost je ovog popodneva bila upadljivo odsutna. Nedostajalo je i sadista i mazohista, jer niko nije zaista želeo da bode iglom nekog drugog i posle bude i sam uboden. Iako ih je još uvek bilo više od sto dvadeset u klasi, tog dana su spoznali, ako ne jedni druge, a ono barem koji su najvažniji talenti među njima. Set Lazarus je komotno mogao da se da na licitaciju. Svi su želeli da budu njegov par. Sledeći najbolji izbor bila je devojka, jer ih ovi muški lekari-poletarci nisu ni gledali drugačije nego kao glorifikovane bolničarke – ova vežba je, inače, zaista i bilo okosnica obrazovanja u školi za medicinsko osoblje.

Lora je odbila sve pozive i ponudila da izmeni ubode s Barnijem. Međutim, on nije mogao da natera sebe da prihvati njenu velikodušnost. „Kastelano, jednostavno ne mogu”, sa žaljenjem je rekao. „Hoću da kažem, ne mogu da podnesem pomisao da te povređujem.” „Ja se ne bojim da povredim Loru”, ponudio se dobrovoljno Benet. I zatim viteški zatražio: „Vašu ručicu, gospođice Kastelano?” Lora se osmehnula. „Naravno. Ovo mi je jedina šansa da proverim glasine o tome da si plave krvi.” Uvek lepo raspoloženi Barni našao je partnera u Henku Dvajeru, našalivši se: „‘Ajde da se pribodemo, važi?” Ova druga vežba, venepunkcija, bila je za sve njih važnija, budući da je dobar deo njihovog medicinskog obrazovanja podrazumevao dosadne poslove poput vađenja krvi za laboratorijske analize. Barni joj je prišao kao nekoj vrsti sportskog treninga: oštrim okom odmeriti svoj plen (u ovom slučaju, venu) i onda odlučno krenuti na njega. Pomagalo je to što je Dvajer bio beloput i imao podlakticu prošaranu plavim u toj meri da je ličila na sir Rokfor. Drugačije rečeno, prava hipodermička auto-karta. Siroti Henk, međutim, još uvek čiste duše, nije mogao da učini drugom ono što je njegov snalažljivi partner učinio njemu. „Izvini ako te povredim, Barni”, glasio je uvod svakom njegovom pokretu. „Hoću da kažem, ne uzimaj to lično.” Barni, koji je umirao od želje da konačno preturi preko glave prokletu stvar, morao je da ga nagovara: „Daj, Henk, počni već jednom! Prosto zabodi prokletu igletinu!” Reči zbog kojih je vrlo brzo zažalio. Kad je iskušenje bilo gotovo, asistent u laboratoriji Interne medicine im je rekao: „Svi ćete imati dovoljno prilike da usavršite ovu veštinu, zato nemojte da brinete ako vam zasad ne ide baš najbolje.” Odista, kao što su ubrzo shvatili, ovi budući lekari su za vreme obuke morali da izvade toliko krvi da bi grof Drakula, da je samo znao, prodao svoj dvorac samo da ga prime na Oksford.

Beše to uoč’ Božića veče I u hodnicima dugim Studenti su se okupljali I pričali jedan s drugim. Manje od polovine studenata druge godine je rešilo da ove poslednje božićne praznike pred kliničke vežbe provede kod kuće. Da je količina detalja koje su tek morali da svare bila od šećera, pretvorila bi ih sve u ozbiljne dijabetičare. Za većinu njih, Vitlejemska zvezda nije bila božanska vatra na nebu već svetlo koje je do zore gorelo u njihovoj sobi. Benet je još jednom žrtvovao deo svog dragocenog vremena za učenje i otišao u Klivlend da tamo provede praznike.

Dobro se sećao prve božićne večere koju je Hana spremila za njega. Bila je tako uzbuđena oko toga šta da posluži i šta da radi. „Čudno je to, Link, i tužno”, rekao je Heršel svom tada jedanaestogodišnjem usvojenom sinu. „Čak i pre Hitlera, Božić i Uskrs su uvek bili povod za pogrome protiv nas. Moj otac je uvek govorio kako je to prava ironija – za nas, Isus je bio dobar jevrejski mladić koji bi se gnušao svih tih stvari učinjenih u Njegovo ime.” „Tata, je l’ to svi znaju?” upitao je Link, ne znajući da li je to možda neka tajna informacija. „Trebalo bi da znaju”, odvratio je Heršel. „Ali većina više voli da ne zna – to ih samo zbunjuje.” „Mene zbunjuje, to je sigurno”, priznao je dečkić. „Nije mi sasvim jasna ni razlika između Jevreja i hrišćana.” „To je zato što imamo tako mnogo zajedničkog”, umešala se Hana. „Najzad, Stari zavet nam nalaže da ‘ljubimo bližnjega svojega kao sebe samoga’.” „Doslovan citat”, dodao je Heršel. Kao mladić, bio je ortodoksan vernik i znao je Bibliju praktično napamet. „To je Levitski zakonik, Glava 19, pevanje 18.” S vremenom, međutim, pitanja dečaka koji se bližio tinejdžerskom dobu bivala su sve tananija. „Tata, ako je Bog pravedan i kažnjava zle – kao što kaže gospođica Hejs, moja učiteljica u Nedeljnoj školi – kako to da je pustio da toliki ljudi umru? Kako to da je pustio da moj otac...” „To je”, priznao je Heršel, „nešto što sam se i ja pitao dok sam bio u logoru, kad sam video kako odvode sve moje rođake – a više od svega sam se to pitao kad sam preživeo. Pitao sam se – da li je Bog roditelj koji ima miljenike među svojom decom?” „Da li si našao odgovor?” „Odgovor je, dečače moj, ko sam ja da postavljam takvo pitanje? Ne usuđujem se ni da pomislim da upitam Boga zašto su izginula moja braća. Moram da živim trudeći se da opravdam Njegovu odluku da me ostavi u životu.” Trag njegove nekad duboke pobožnosti bila je jednostavna ceremonija koju je obavljao uveče na dan Jom Kipura. Palio je sveću – jednu jedinu, usamljenu sveću – u spomen na one koji su izginuli iz razloga koji je bio van domašaja njegovog razuma. Linku je rekao: „Ovaj plamen gori i za tvog oca.” To je duboko dirnulo dečaka. Kao poslednji čin kratke ceremonije, Heršel bi tiho izgovorio Kadiš za mrtve. Dečak je bio fasciniran neobičnim, tužnim jezikom i toplinom s kojom je njegov poočim izgovarao te njemu nerazumljive reči. „Šta je to?” bojažljivo je upitao. „To je tradicionalna jevrejska molitva za mrtve”, objasnila mu je Hana.

Link je na trenutak razmislio i zatim se okrenuo Heršelu. „Hoćeš li da me naučiš kako da je kažem?” „Ne moram”, odvratio je Heršel. „Evo, odmah ovde na sledećoj strani napisana je na engleskom. Slušaj: ‘Hvaljeno i blagosloveno neka je ime Gospodnje...’” „Ne”, bio je uporan Link, „hoću da je kažem na svetom jeziku.” „To je prilično teško”, rekla je Hana, dirnuta njegovom osećajnošću. „Mila”, ispravio ju je Heršel, „to je jedna od molitava koje su uvek ispisane i fonetski, latinicom, kako bi mogli da je izgovore i oni koji ne umeju da čitaju hebrejski.” Okrenuo je poslednju stranicu svog molitvenika i dodao ga Linku. „Hajde, izgovori je za svog oca. Ja ću ti pomoći ako zapneš.” Ali, Link ju je pročitao savršeno. „Yisgadal ve yiskadosh shmei raboh...” A zatim je hteo da zna šta ona znači. Kasnije, pošto je pročitao prevod, imao je još jedno pitanje za Heršela. „Kako to da se u molitvi nigde ne pominje ime onoga za koga se moliš? U njoj se samo hvali Gospod.” „Da”, odvratio je Heršel, „to je zato što će se On, ako se mi sećamo Njegovog imena, setiti svih ostalih.”

Međutim, odrastanje u tako neobičnim okolnostima – u isto vreme punim ljubavi i stranim – često je stvaralo konfuziju. Naročito pošto je Link insistirao da prilagodi svoje ime, kako bi ono odražavalo njegovu dvojnu pripadnost. „Ben” je predstavljalo savršen kompromis, pošto ne samo da je bilo skraćeno od Benet nego i reč koja je na hebrejskom značila „sin”. „Tata, šta sam ja u stvari?” upitao je Heršela jednog dana. „Ne razumem, Bene.” „Pa, ponekad me dečaci u školi pitaju jesam li Jevrejin, zato što ste ti i mama Jevreji. A onda se neko umeša i kaže da je to nemoguće – da ja ne mogu da budem ništa drugo osim ‘obojeni’. To me strašno zbunjuje. Ponekad u toj meri da mi dođe da odem i zaključam se u svoju sobu.” Heršel je razmišljao o ovom pitanju – i nije mogao da iznađe jasan odgovor. Naposletku je prosto rekao: „Ovo je Amerika, možeš da budeš šta god želiš.”

„Šta li je time hteo da mi kaže?” upitao je Heršel Hanu te večeri, kad su otišli na spavanje. „Da li je bilo nekih incidenata?...” Slegla je ramenima. „Hana, kad me tako gledaš, znam da nešto kriješ.” I tad mu je rekla, naglašavajući da je sve to zaključila iz Benovog ponašanja i povremenih opaski. Osećala je da je bilo reči – možda čak i tuče. Da je čak i u tako privilegovanim okolnostima njihov sin nailazio na zatucanost. Iz dva razloga.

„Pored toga, nisu to samo goyimi89 iz njegove škole”, rekla je prekorno. „Tvoj veliki brat i njegovo društvo nisu ništa bolji. Beneta ne pozivaju na božićne zabave u kuće njegovih školskih drugova, ali isto tako ni na igranke u hramu tvog brata. Kad si ga letos poveo da igra tenis u Stivovom kantri-klubu, članovi gotovo da su dobili napade besa i panike. On nema pravi dom.” ,,A šta smo onda mi, pitam ja tebe?” suprotstavio joj se Heršel. „Dvoje starih ljudi – sve starijih, u svakom slučaju. Šta će biti s njim kad nas više ne bude?” „Da li ti to predlažeš da ga pošaljemo natrag u Džordžiju?” upitao je šaljivo Heršel. „Ne, prosto iznosim činjenicu. Naš sin je divan. On je najbolje i najosećajnije dete koje sam ikad poznavala.” „Ali, mi moramo da ga pripremimo, da ga učinimo jakim...” „Za šta?” upitala je. „Za to da je ne samo crn, Hana, već i Jevrejin, na neki način. Svet će nametnuti ogromnu cenu za to.” To je bilo neizbežno. Benov život u kući Landsmanovih bio je neprestano ponovno preživljavanje Holokausta. Visio je u vazduhu; u svakoj izrečenoj i neizrečenoj reči. Jednom prilikom je Ben pomagao Hani da raskloni sto u kuhinji posle ručka. Kad je zavrnula rukave da bi oprala sudove, opazio je tetovažu na njenoj podlaktici. „Šta ti je to?” upitao je bez oklevanja. „Moj broj, ništa više”, odvratila je Hana, nastojeći da preskoči temu. „Čemu on služi?” bio je uporan dečak. „Evo, ovako”, rekla je Hana, „to je bio način nacista da nas obeleže.” „Grozno. Zašto ne odeš kod nekog lekara, da ti skine to?” „Ne, dušo moja”, s naporom se osmehnula Hana. „Preživela sam – i čuvaću ga dok sam živa. To je moj srećan broj.”

Set Lazarus je uzeo tri slobodna dana i otišao čak u Čikago. Smatrao je da mu u svim predmetima ide dovoljno dobro da može da žrtvuje nekoliko bodova na ispitima i ode da se vidi s Džuli. Organizovali su vreme tako da što više budu jedno s drugim, a da pri tom ipak svako od njih prisustvuje porodičnoj večeri u svom domu. Gospodin i gospođa Lazarus imali su različita mišljenja. „Baš je lepa devojka”, izjavio je Net. „Ko bi pomislio da će naš mali Set da nađe ovakvu Ritu Hejvort?” Rozi nije bila tako oduševljena. „Misliš li da je ona stvarno dobra za njega, Nete? Najzad, on je tako stidljiv dečko, a ona je tako – ne znam – navalentna. Hoću da kažem, da li si video kako samo drži Seta za ruku? Zamisli, da ga drži 89

Goyim je hebrejska reč za osobu koja nije jevrejske vere. Prim prev.

za ruku pred očima njegove rođene majke. Mislim da je ta devojka prebrza za njega.” „Rozi, punoletan je. Postaće lekar. Pusti ga da vlastitim stetoskopom osluškuje svoje srce.” „Znači, ne slažeš se sa mnom?” „Da li se nekad desilo da se nisam slagao s tobom?” „Nikad.” ,,E, onda je ovo razlog za proslavu, jer se sada definitivno ne slažem s tobom.”

Džudina porodica se znatno manje razilazila u mišljenju. Procenivši kćerkinog momka, Sajmon Gordon je svoj sud izrekao žargonom svog esnafa: „Ima dvadeset četiri karata, apsolutno.” „Džudi kaže da svi u bolnici misle da je briljantan”, dodala je ponosno gospođa Gordon. „Kakav divan zet.” „Hej, prikoči malo, još je ništa nije pitao.” „Slušaj, što se toga tiče, nema nikakvog problema. Ako ne pita on nju, ona njega hoće.”

Ispred prodavnice Lazarusovih, Set i Džudi su se strasno grlili. „Rezervisao sam sobu u Sonesti za sutra. Još uvek želiš da to uradimo?” prošaputao je Set. Džudi je šapatom odvratila: „Volela bih da smo i večeras tamo. Zašto ne odemo odmah ujutru i ne iskoristimo svaki trenutak?” „Važi, naravno. Svojima ću da kažem da putujem jutarnjim avionom.” „Vrlo rano jutarnjim, Sete. Molim te.”

Čekala ga je tačno u devet narednog jutra, s blistavim osmehom na licu. Set je stavio svoj mali kofer u prtljažnik njenog automobila. Oboje su mahnuli njegovim roditeljima... i odvezli se u pravcu aerodroma O’Hara. Stigli su u hotel u vreme neobično čak i po merilima usputnih svratišta. Recepcioner se izvinio: ,, ‘Dr i gospođa A. Švajcer’ – da, imamo vašu rezervaciju, ali vas nismo očekivali pre popodneva.” „Avion je stigao ranije”, požurila je da objasni Džudi. „Vetar u krmu.” ,,Oh”, izustio je recepcioner, koga su godine iskustva naučile da kontroliše svoje facijalne mišiće. „Dakle, devojke upravo čiste u sobi 209, ako vam ne smeta da malo pričekate.” „Nema problema”, rekao je Set, glumeći duboki bariton. (Činilo mu se nekako da bi lekar-nobelovac trebalo da ima melodičniji glas.) „Ako nemate ništa protiv, mi bismo da odnesemo svoj prtljag gore.” Stajali su pred otvorenim vratima sobe, nestrpljivo posmatrajući dve mlitave sobarice kako menjaju posteljinu na krevetima.

„Bićemo gotove očas posla, narode”, rekla je jedna od njih, sa znalačkim osmehom na licu. „Jeste l’ vi to mladenci il’ tako nešto?” „Zar se vidi?” upitao je Set glasom koji kao da je pocrveneno. „Ja uvek pogodim”, odvratila je, i ne pokušavajući da sakrije aluziju. „Kad narod dođe ovamo i ne izgleda umoran od leta, o’ma’ znam da su taze venčani. Sa’ ćemo mi, začas. Ne zaboravite samo da okačite na vrata znak NE SMETAJ.” Set je bio pomalo nervozan, ali ne i uplašen. Već je ranije priznao Džudi da je nevin. A ona je bila podjednako otvorena prema njemu u vezi sa svojim „iskustvom”. Mladi specijalizant s kojim se lani zabavljala uspeo je da je ubedi u svoju večitu ljubav. Veza je trajala koliko i njegova specijalizacija u bolnici, a kad je otišao u Teksas, dobila je od njega oproštajno pismo. „Ne brini”, prošaputala je, „sve će da dođe samo po sebi.” „Ne brinem”, odvratio je. ,,U svakom slučaju, pažljivo sam pročitao Ljubav bez straha.” „Časna reč. Sete, nijedna knjiga ne može da ti dočara koliko je lepo.” „Tako dobro ti je bilo s tim tipom?” Odmahnula je glavom. „Ne, mili. Ali znam da će s tobom da bude divno.”

Ručali su u kafeteriji u prizemlju. Set je prosto satro dva ogromna sendviča i džinovsko parče pite od limuna sa šneom od belanaca. Negde na polovini ručka, počeo je da izgleda zamišljeno. „Nešto te muči?” upitala je. Klimnuo je glavom. „Da odemo malo da se provozamo, Džudi?” „Naravno. Gde?” „Biće ti jasno kad stignemo tamo.” Seli su u njena kola, a Set je izvukao mapu iz džepa jakne i počeo da je usmerava prema zapadu. Posle oko pola sata, stigli su do uzanog seoskog raskršća. „Sete, ovo je prava bestragija. Zašto si tako tajanstven?” „Džudi, hteo bih da upoznaš nekog”, odvratio je čudno melanholičnim glasom. „Mog brata.” „Pojma nisam imala ni da imaš...” „Da”, presekao ju je u pola reči. „Pokušavam da ne mislim o njemu.” Vozila je prema njegovim uputstvima, zbunjena toliko da ju se spopala zebnja. Naposletku joj je rekao da skrene desno i jednostavno dodao: „Ako ćemo da budemo bliski, moraš da znaš sve o mojoj porodici.” Parkirali su u dvorištu Dečijeg doma sv. Josifa, a časna sestra ružičastih obraza je izašla da ih pozdravi. „Srećan Božić, Sete”, rekla je srdačno. „Znam da si nestrpljiv da vidiš Hjuija, zato hajde za mnom.” Par ju je sledio niz hodnik, nekoliko koraka iza nje. Kad su počeli da se penju uz široko kameno stepenište, Džudi je bivala sve uznemirenija. „Sete”, prošaputala je, „šta nije u redu s njim?” „Videćeš”, odvratio je tiho.

Sestra je pokazala prema vratima. „Sigurna sam da će mu biti drago što te vidi.” Odlazeći, dodala je: „Ako vam budem trebala, biću dole u sobi za igru.” Set je sačekao da ostanu sami i onda rekao Džudi: „Nadam se da te ovo neće potresti. Ali, ako ne upoznaš Hjuia, nećeš nikada moći da me razumeš.” Na krevetu u minijaturnoj sobici ležao je muškarac – ili veoma visok dečak, Džudi nije znala koje od to dvoje – umotan u nešto što je izgledalo kao pelena za bebu. Reći da je bio mršav nije bilo dovoljno. Bio je iznuren, a rebra su mu štrčala kroz bledu, providnu kožu. Odavao je utisak žive smrti. Ležao je nauznak, s glavom koja se klatila levo-desno, očima koje su bludele naokolo i pljuvačkom koja mu se cedila niz bradu. Uprkos iskustvu stečenom radom u bolnici, Džudi je zadrhtala. „Zdravo, Hjui”, rekao je nežno Set. Mladić se nije ni okrenuo prema njemu. „Može li da čuje?” upitala je Džudi što je mirnije mogla. „Mislim da može – na neki način – ali ne razaznaje reči.” Nastala je tišina, koju je prekidao samo krkljavi zvuk koji je dopirao od Hjuija. „Zašto je tako mršav?” upitala je Džudi. „Mislim, čak i ako ne može da guta, zašto mu ne daju infuziju ili tako nešto?” „Ne, to je namerno”, odvratio je Set, pokušavajući da obuzda emocije i govori s kliničkom objektivnošću. „Moraju da mu održe malu težinu, kako bi dve sestre mogle da ga podignu kad moraju da... urade sve ono što moraju, znaš već, da mu promene posteljinu, obriju ga...” ,,A pelena?” „Ima dvadeset pet godina, ali još uvek mora da nosi pelene.” Set je odmahnuo glavom. „Ovakav je već više od dvadeset godina. Moji se stvarno muče da bi mogli da plaćaju ovaj privatni dom. U državnoj ustanovi bi dosad verovatno umro – što bi možda bio blagoslov.” U sobi je ponovo zavladala tišina, koju su narušavali samo Hjuievi zvuci. Ostali su pored njega još nekoliko minuta, a Set je posmatrao svog starijeg brata s izrazom lica koji nije mogla da odgonetne. Najzad je rekao: „Drago mi je što sam te video, Hjui – pazi na sebe.” Natrag su se vozili u tišini. Pitao se o čemu razmišlja. Ona je, pak, pokušavala da shvati zašto je želeo da ona zna. Najzad je upitala: „Pribojavaš se da je ovo nešto nasledno?” Odmahnuo je glavom. „Nije. Doživeo je automobilsku nesreću kad je imao četiri godine. Bio je prignječen o metalnu oplatu komandne table.” Zastala je načas, da bi asimilovala ovu informaciju. ,,A gde si ti tada bio?” „Na sigurnom – u maminom stomaku.” „Oh”, izustila je, a ta jednostavna jednosložna reč je nagoveštavala da je sve shvatila. ,,I sad se osećaš krivim?” Posle trenutka pauze, odvratio je vrlo tiho: „Da. Znam da je suludo, ali ja tu ništa ne mogu. Mori me iracionalna krivica zbog toga što ja normalno funkcionišem u spoljnom svetu, a on će zauvek ostati u onoj sobi. A moji roditelji to samo pojačavaju načinom na koji se ponašaju prema meni. Možeš li

da zamisliš da ponekad poželim da mogu da zamenim mesto s Hjuijem?” Zario je lice u šake u uzaludnom pokušaju da uništi sliku koju je imao u mislima. I dalje odvraćajući pogled, nastavio je: ,,A da li znaš onaj najsmešniji deo? On je jači od mene. Mislim, ja sam kao klinac imao astmu, ali prokleti Hjui je jak kao bik. Ima da me nadživi.” „Ja to baš i ne bih nazvala životom. Ima li nekih bolova?” „To ti je jedna velika misterija”, odvratio je Set. „Lekari ubeđuju moje roditelje da on ne oseća ama baš ništa. Ali ja ne vidim otkud su tako sigurni, jer on nema načina da nam kaže bilo šta. I ne mogu da podnesem kruto shvatanje humanosti koje tamo vlada. Hoću da kažem, kad je pre dve godine dobio zapaljenje pluća, tetraciklin je tek počeo da se tu i tamo pojavljuje na tržištu. Zašto moraju da se polome da nabave najnoviji čudesni lek samo da bi mu produžili... bitisanje?” „To je skroz pogrešno”, složila se Džudi. „Među nama rečeno, da znaš da se isto stalno dešava i kod mene na odeljenju. Mi tamo znamo da naši pacijenti trpe bolove. A lekari ipak ne prestaju da isprobavaju te ovaj, te onaj novi lek. Koriste pacijente kao ljudske zamorčiće.” „Znači, viđala si već slučajeve kao što je Hjui?” Na trenutak je oklevala, a onda odgovorila, s bolnom iskrenošću: „Ne. Nisam nikad videla nešto tako strašno – zato što se ovome ne vidi kraj.” Set je tužno klimnuo glavom, pitajući se sme li da se usudi da joj poveri tajnu koja je plamtela u njegovom umu. Da će jednog dana on da okonča Hjuijeve patnje.

DVADESET

Studenti koji su se pakovali na svoj božićni raspust 1959. godine nisu imali predstavu da će se vratiti u godinu koja će biti veoma značajna za njih. Znali su samo da su nesnosne laboratorijske vežbe ostale iza njih. Nisu mogli da znaju da će 1960. da bude godina mirnih demonstracija za okončanje rasne segregacije na Jugu; da će Čabi Čekerov „Tvist” da zarazi celu naciju; i da će Izrael da uhvati Adolfa Ajhmana. Da će te godine profesor Teodor Majman da usavrši primenu svetlosti putem simulirane emisije radijacije, poznatiju kao LASER. Da će novembar biti svedok izbora mladog Džona Ficdžeralda Kenedija na mesto predsednika SAD. I, možda najvažnije za njih, da će se u prodaji naći prve kontraceptivne pilule.

Predmet je bila fizička dijagnoza, a njegova svrha da studente – koji su se dotad bavili samo mrtvim telima, epruvetama i vezanim psima – nauči da se bave živim ljudima, pacijentima.

Predavač, profesor Derek Šo, nosio je svoj stetoskop onako kako su nekad prvosveštenici nosili svoje medaljone, a ponašanje mu je bilo ništa manje uštirkano od njegovog belog mantila. Počeo je opisujući pravilnu proceduru „obrade” novog pacijenta. Naglasio je da je u bolesti, više nego i u jednoj drugoj oblasti, prošlost zapravo prolog – da je dečija bolest otac bolesti odraslog čoveka. Upozorio ih je da ne previđaju nijednu oblasti fiziološke aktivnosti – nijedan sistem, sud, žlezdu ili organ. I dao je dijagostičarima-poletarcima veoma važan savet: „Većina pacijenata ne zna medicinske termine za stvari kao što su uriniranje, defekacija i snošaj. Prema tome, može da vam se desi da imate problema u komunikaciji ako pitanja pokušate da im postavljate u strogo naučnom maniru – ako razumete šta hoću da kažem. Možda ćete morati da se poslužite mnogo prostijim rečima.” Da, profesore Šo, pomislili su studenti kao jedan, znamo na koje reči mislite. Zato ćemo ih, pošto im proverimo disanje i utvrdimo ima li bilo kakvih srčanih i vaskularnih anomalija, ranijih problema s želucem, bubrezima, žlezdama, nervnim sistemom i psihičkom istorijom, upitati imaju li bilo kakvih problema s pišanjem ili tucanjem. Konačno je došlo vreme da se uposle ruke. „Upamtite”, ponovio je Šo, „da kod medicinskog pregleda nema tehnologije, bio to fluoroskop, rendgen – ili čak mikroskop – koja će ikad da učini ljudska čula zastarelim. Fundamentalni instrumenti za postavljanje dijagnoze uvek će da budu oči, uši i nos – neke bakterije zaudaraju – i vaše ruke. I imajte na umu: onog trenutka kad dodirnete pacijenta, odajete utisak da ste već počeli da ga lečite.” „Organizam je simfonija zvukova koja, ako je skladna, predstavlja živahnu melodiju, a ako je neskladna, ukazuje na to da negde u njegovom orkestru postoji instrument koji svira falš.” „Prema tome, naša prva vežba u dijagnostikovanju biće auskultacija, da biste naučili da razlikujete mnoštvo zvukova koji su razumljivi samo dobro naštimovanom uhu.” „Brujanje koje se čuje iznad glavne arterije ukazuje na suženje krvnog suda ili delimičnu opstrukciju. A u toraksu, koji bismo mogli da nazovemo plućnim Karnegi Holom, s rebrima koja obezbeđuju vrhunsku akustiku, zvuk nalik na obou, poznat kao egofonija, reći će nam o curenju kroz membrane koje okružuju pluća. Krkori, koje emituje duvačka sekcija, mogu da se naznače kao „zvoneći”, „zviždeći”, „pišteći” ili „potmuli”. Koji god registar bio posredi, oni su uvertira za bronhijalnu disfunkciju. Zatim, timpanska rezonanca – potmuo zvuk nalik na bubnjanje koji se čuje kod perkusije grudi pacijenta vrhovima prstiju – otkriva prisustvo tečnosti ili infekcije u šupljini ispod mesta perkusije.” ,,I, najzad, tu je šum – mrmor srca koji, kad se nekontrolisano penje i spušta na skali, nagoveštava da postoji oštećenje zaliska.” Prešavši na palpiranje četiri kvadranta abdomena, Šo više nije pominjao svoje muzičke metafore.

Profesorova logična pretpostavka je bila da je najbolje da počnu pregledajući jedni druge. Ali desila se trenutna pobuna. Ne od strane devojaka, međutim. Bilo ih je četiri i uredno su se podelile u dva para koja su imala da na smenu izigravaju lekare i pacijente. Potom su – iz razloga pristojnosti – odvedene u susednu prostoriju, u kojoj su mogle da obavljaju vežbu ne golicajući maštu muške većine. Iz razumljivih razloga, muškarci su se u početku gnušali da dodiruju jedni druge. Davanje injekcija je bilo jedno. Ali telesni pregled je bio nešto sasvim drugo. Ko bi, do đavola, želeo da Piter Vajmen petlja oko njegove prostate ili skrotuma? Profesor Šo je bio već naviknut na masovan otpor, ali nikad u ovakvim razmerama. Počelo je kao neka vrsta bronhijalnog šuma i brzo eskaliralo u grčevito, bez daha „Nema šanse. Neće meni niko da gura prst u dupe.” I – da, vrlo jasno i glasno – ‘Jebi se, Šo.” Ali kad je profesor krajičkom oka ugledao kako nekolicina studenata počinje ćutke da se provlači kroz pomoćna vrata, postalo mu je jasno da je suočen s opštom pobunom. Međutim, umesto da ih kazni, odredio je nove parametre za početnu sesiju. „Naravno, jasno je da ne možemo da uradimo sve na jednom času”, objavio je, nadajući se da neće osetiti kapitulaciju u njegovom glasu, „zato mislim da bi ovaj naš prvi susret trebalo da iskoristimo da se upoznamo sa srčanim zvukovima. Brujanje, šum, podrhtavanje i fibrilacija.” A da bi bio siguran da će im se povratiti dobro raspoloženje, ponudio im je primamljiv povod da se pojave na sledećim časovima. „Pošto je tu ponekad doslovno posredi pitanje života ili smrti”, počeo je, bezizraznog lica, „na ovim našim predavanjima ne možemo da zaobiđemo očiglednu nastavu temeljitog vaginalnog pregleda. Prirodno, za tako nešto moraćemo da angažujemo neke... iskusnije pacijentkinje. Ali, hajde da sad poslušamo naša srca i naučimo njihovu muziku.” Kad se pedeset osam stetoskopa podiglo da prouči pedeset osam grudi, u prostoriji je zavladala tišina.

Večiti pokajnik Dvajer je ponudio sebe kao dijagnostičko jagnje. Pristao je da bude partner Pitera Vajmena. I njegova vrlina bi nagrađena. Mada je bio kost u grlu cele klase, Vajmenu je morala da se prizna izuzetna moć opažanja. „Imaš tahikardiju, Henk”, rekao je, pošto je, naizgled preterano dugo, osluškivao srce svog partnera. „Ma daj, Pit”, usprotivio se Henk. „Imam dvadeset tri godine i zdrav sam kao dren.” „Žalim slučaj, Henk, ali stojim iza svoje dijagnoze. A ako ne želiš da tvoje dvoje dece ostanu siročad, mislim da bi bilo bolje da odeš do studentskog dispanzera. Mada, ruku na srce, ne verujem da će ti reći nešto više od mene.”

„Dobro, de, Piter, uštedi mi trud.” „Dakle”, rekao je Vajmen, „savetovao bih ti, pre svega, da prestaneš da pušiš.” „Čoveče, ne gnjavi, pušim samo oko pola kutije dnevno. Pod velikim sam pritiskom i to mi stvarno pomaže. Mislim, ti se posle časova vraćaš u mir i tišinu sobe u domu, a ja u onu ludaru punu uplakane dece, prljavih pelena, hrane za bebe, bočica – i pride ženom koja ne prestaje da mi prigovara kako joj ne pomažem dovoljno.” „Vidi, Henk, objavljeni su dokumentovani dokazi koji povezuju pušenje s vaskularnim oboljenjima, ali, dobro, to je tvoj život, ne moj. Usput, rekao bih i da imaš nekoliko kilograma viška.” Henk Dvajer je imao vrlo dug fitilj. Ali bio mu je potreban ceo da bi uspeo da proguta svoj bes. „Da li bi hteo da čuješ moju procenu tebe, Vajmene?” „Pa, svakako bi me interesovalo da čujem tvoje nagađanje”, dopustio je Vajmen. „Rekao bih da imaš srce od kamena i lice koje mu sasvim odgovara.” Henk je zatim pokupio svoje sveske, ljutito izleteo iz učionice – i momentalno pripalio cigaretu da smiri živce.

Tokom božićnog raspusta, Voren je otišao s majkom u Majami Bič da zajedno pogledaju tri ili četiri stana koja je tetka Sil označila kao „prave prilike”. Najzad su našli jedan pred završetkom gradnje, u Karlton Tauersu. Odista, Estelin novi stan je još uvek bio samo prazan vazduh, jer je dvanaesti sprat tek trebalo da se sagradi. Međutim, već se dalo naslutiti da će imati divan pogled na okean. Što je najvažnije, prema Vorenovoj mudroj proceni, to je bila prava stambena zgrada. „Stvar budućnosti, mama”, uveravao ju je budući pravnik, ,,i dobra investicija.” „Ali, Vorene, zar nisu rate malo previsoke? Ne usuđujem se da živim iznad svojih mogućnosti.” „Nema problema. Sve sam izračunao. S tvojom penzijom, imaš više nego dovoljno da živiš kao bubreg u loju dok ja ne počnem da zarađujem veliku lovu kao advokat. A pre ili posle, i dobri stari Barn će da završi tu svoju beskrajnu medicinu i postane bogati lekar. Uz to – stan u Karlton Tauersu ima i gostinsku sobicu, tako da Barni ili ja možemo da ti dođemo za vikend sa svojim ženama.” Estel se osmehnula. ,,A koga nameravaš da oženiš, ako smem da pitam?” „Naravno da smeš. Divnu devojku – fantastično prelepu – završila je pilotsku školu u Barnardu, pravo na Jejlu i kuva kao Džulija Čajld90.” „Divno. Da li je poznajem?” „Ne”, odvratio je Voren, ,,a ni ja takođe. Ali neću da prihvatim ništa manje od toga.” „Vidi”, rekla je Estel, s naglašeno dobrim raspoloženjem, „važno je da se oženiš s nekim s kime možeš da pričaš – nekim ko će ti biti prijatelj. To smo 90

Čuveni amer. kulinarski stručnjak, pisala knjige i nastupala na televiziji. Prim. prev.

imali tvoj otac i ja. Ne trebaju ti ta mitska stvorenja s mozgom Ajnštajna i nogama Beti Grebl.” „Daj, mama”, pobunio se, „zar nije Lora lepa i pametna i dobra...?” Estel je klimnula glavom. „Jeste, ali ponekad se pitam da li je...” „Da li je šta, mama?” „Pa, nažalost, mislim da duboko u sebi nije naročito srećna.” „Zašto?” upitao je iskreno zbunjeni Voren. „Možda zato što je previše lepa i previše pametna i previše dobra.”

Čak ni Lora nije imala snage da Božić provede sama. Tri sata ranije se vedro ispozdravljala s Barnijem i Suzi, koji su se odvezli jednim od Lensovih kola u Vermont, nadajući se mećavi koja će ih na nedelju dana odvojiti od ostalog sveta. Sedeći u praznoj kafeteriji i pokušavajući da proguta mlaku ćuretinu koja je ukusom podsećala na veštačke plastične ukrase nabacane po prostoriji, osetila se toliko nesrećna da je odlučila da ipak ode kući – iako je poslednji Božić koji je tamo provela bio prava katastrofa.

Međutim, koračajući po sivkastoj lapavici Linkoln Plejsa, shvatila je da su joj sva nekada bliska mesta iz detinjstva postala potpuno strana. Čak je i kuća Livingstonovih svojim praznim prozorima usamljeno zurila u crveno-zeleni znak NA PRODAJU koji je stajao pred njom. To je bilo sve što su njihove komšije imale da ponude od praznične dekoracije. Plašljivo se popela stepenicama vlastitog doma. I bila iznenađena srdačnim zagrljajima kojima su je dočekali. Mama se smešila i Luis se smešio. Bili su – nije mogla da nađe bolji izraz – spokojni. Za večerom je otkrila i zašto. Kastelanovi su imali specijalnog gosta za Božić – zgodnog kubanskog sveštenika, oca Fransiska Ksavijera. Na latinskom je izgovorio molitvu za stolom i potom blagoslovio sve prisutne. Sveštenik je ujedno podneo i teret najvećeg dela razgovora. Ili onoga što je trebalo da bude razgovor. Uglavnom je to bila tišina prekidana sa „Molim te, dodaj salatu, „Još malo pečenja, Oče?” „Hvala, bilo je divno.” Međutim, kad su prešli na kafu, pogledao je Loru i primetio: „Dakle, koliko sam shvatio, bićete žena lekar.” „Biću lekar, da”, odvratila je oštro. „To je plemenito zvanje, koje su blagoslovili sveti Kozma i Damjan. Možda niste čuli za njih.” ,,U stvari, jesam. Bili su hrišćanski mučenici koji su praktikovali neku vrstu opšte zdravstvene zaštite svih pripadnika zajednice i manje ili više su svecizaštitnici lekara.” „Milo mi je što tako mnogo znate o našoj veri.”

„Da budem iskrena, Oče, pominjali smo ih na predavanjima iz Istorije nauke. Na isti način znam i za svetog Benedikta – i za vitezove hospitalce svetog Jovana Jerusalimskog. Bili su vrlo saosećajni ljudi. Naročito se divim njihovom monaškom pravilu: ‘Poštuj bolesne, koji su naši gospodari.’” „Odlično – sviđa mi se to, Lora”, rekao je ponosno Luis. „Trebalo bi uvek da poštujemo svoje bolesne pacijente.” Mada nije brojala, koliko je Lora mogla da se seti, to je bio ukupno četvrti put da je njen otac te večeri progovorio. „Štaviše”, nastavio je Luis, gledajući netremice oca Fransiska Ksavijera pravo u oči, „mislim da je to nešto najbolje što je uopšte poteklo od Katoličke crkve. Ljudi i previše često iskazuju poštovanje lekarima, prave svece od njih zato što im tu i tamo ubrizgaju malo penicilina. Trebalo bi da bude obrnuto.” „Zanimljivo opažanje”, rekao je učtivo sveštenik. „Možda bih mogao da ga ubacim u propoved.” „Da li ćete dugo ostati u ovoj dijecezi?” raspitivala se Lora. „Onoliko koliko Gospod bude želeo”, odvratio je blagim glasom. „Zašto pitate?” „Ništa, pitala sam se da li možda želite da se vrati te natrag na Kubu sad kad su stvari tamo bolje.” ,,U kom smislu bolje?” upitao je sveštenik. „Za narod, mislim”, odgovorila je. „Batista je bio fašistički diktator.” „Ali ovaj Kastro je komunista”, primetio je sveštenik s neodobravanjem. „On veruje u sve ono za šta sam se ja borio”, upao je Luis, s više emocija nego što ih je ispoljio cele večeri. ,,U Fidelovoj Kubi, svako će imati koliko mu je potrebno.” Lora je s čuđenjem pogledala oca. Zračio je duhom koji je nekad imao. Bilo je začuđujuće videti ga opet u takvom izdanju. Osmehnula mu se. „Zvuči kao da bi želeo da si tamo.” U tom trenutku je otac Fransisko Ksavijer nelagodno kašljucnuo i odjednom joj je sinulo. Lora je pogledala oca i tiho rekla: „Papa, ne misliš valjda ozbiljno da odeš na Kubu?” Luis je svečano klimnuo glavom. „Mnogi lekari Batistinog režima su pobegli i potreban sam tamo.” „Ali, zar nisi malo – ne znam – malo prestar da glumiš Če Gevaru?” „Revolucija je gotova”, odvratio je s žarom Luis. „Sad je vreme da se pomogne u izgradnji novog društva.” Otac Fransisko Ksavijer je pognuo glavu kao u molitvi, a lice njene majke bilo je bezizražajna maska. Sledeće Lorino pitanje nije bilo postavljeno nikom određenom. „Da li je ovo stvarno? Mislim, je li on ozbiljan?” „Odlazim, querida”, rekao je Luis s mirnom rešenošću. ,,A mama?” Njen duhovni otac je odlučio da odgovori umesto Injes. „Tvoja majka ima druge planove. Ona će se, da tako kažem, pridružiti nama.”

Sad već sasvim zblanuta, Lora se okrenula majci. „Hoćeš da kažeš da ćeš da postaneš časna sestra?” „Ne, Laurita”, odvratila je tiho Injes. „Biću ono što nazivaju ‘posvećena slobodnjakinja’ – una lega.’” „Jedna vrsta sestre laika.” „Razumem španski, hvala lepo”, odsekla je Lora. „Smiri se”, prekorila je Injes. „Otac je našao taj samostan na severu Njujorka kome trebaju pomoćnice koje govore španski, da bi posećivale bolesne i savetovale porodice u nevolji u njihovim domovima.” Lora se jedva suzdržavala da ne počne da vrišti. A šta je s našom porodicom, za ime boga? „Radiću bogougodan posao”, objašnjavala je Injes. „To će pomoći da okajem svoje grehe.” To je bila jedina informacije koje je Lora tog časa bila udostojena. Dobacila je pogled ocu i ugledala u njegovim očima poraz. Odjednom se osetila uplašena – i bolno sama. Ali, kome je mogla da se okrene? Luis i Injes kao da su se odrekli svoje uloge roditelja. U tom trenutku je otac Ksavijer ustao da ide – rano izjutra ga je čekala misa. Injes je ustala da ga isprati. „Buenas noches91”, rekao je pozdravljajući se. „Čuvajte se”, upozorila ga je Injes. „Gospod je sa mnom, ne bojim se”, odvratio je sveštenik izlazeći u noć. Luis nije mogao da se suzdrži, a da zajedljivo ne došapne Lori: „Nadajmo se da je u pravu. Jer Gospod sasvim sigurno nije bio s njim kad su ga pre tri meseca napali i opljačkali, a ja morao da mu stavim pet kopči na obraz.” Sad kad je pop otišao, Lora je bila spremna da prigovori majci zbog njene odluke da je napusti. Ali Injes je nestala. Zar nije želela ni da porazgovara sa mnom? „Mama se rano povlači”, objasnio je Luis. „Provodi neko vreme u molitvi, a onda odlazi na spavanje. Dođi u moju radnu sobu, niña, da popijemo nešto.” Zatim je brzo dodao: „Mislim, koka-kolu ili tako nešto.” Lora je potvrdno klimnula i otišla za ocem u njegovo lično carstvo. Nije mogla a da ne primeti da je postalo vrlo uredno. Časopisi koji su ranije bili razbacani naokolo poput jesenjeg lišća bili su sada uredno složeni na policama. Videći reakciju svoje kćeri, Luis je objasnio: „Estel mi je pokazala kako da katalogizujem sve svoje knjige i časopise. Ovako mi je mnogo lakše da ih spakujem. Koka-kolu, đumbirovo pivo ili kiselu vodu?” „Šta god”, odvratila je odsutno. Luis je otvorio bocu kanada-draja, nasuo ga u čašu i pružio svojoj kćeri. „Sedi. Ponašaš se kao da si stranac ovde.” „Tako se osećam”, gorko je potvrdila. „Hoću da kažem, šta se kog đavola dešava u ovoj porodici?” 91

Špan. „Laku noć”. Prim. prev.

Luis je seo za svoj radni sto, zavalio se u stolicu i pripalio cigaru. „Najveći deo si čula za večerom. Ja odlazim na Kubu...” „Na koliko dugo?” „Odlazim tamo da ostanem”, objasnio je. „Znaš da je moj najveći san da se vratim u slobodnu Španiju – ali ko zna da li ću živeti dovoljno dugo da vidim Frankovu smrt? Divim se Fidelu, a Gevara je intelektualac s pravim idejama...” Lora ga je bez reči slušala. „Uz to, ja danas kao lekar provodim više vremena bakćući se s papirologijom osiguravajućih društava nego s pacijentima. Na Kubi je zdravstvo besplatno i mogu da lečim sve kojima je lečenje potrebno.” Zaćutao je načas, a ona je upala: ,,I ostavićeš mamu tek tako u tom – samostanu?” Podigao je dlanove prema nebu gestom bespomoćnosti i odgovorio: „To je bila njena odluka, Laurita.” Nagnuo se napred, naslanjajući svoje krupno telo na sto. „Nekada davno, tvoja majka i ja bili smo venčani”, počeo je, „venčani u svakom pogledu – isti ideali, ista ubeđenja, ista briga oko toga kako ćemo da podižemo svoju decu. Ne možeš da pojmiš kroz kakav smo pakao prolazili kad smo se tek uzeli. Ona jedva da se oporavila od rane od metka kad si došla ti i donela nam radost – nešto što je natkrililo tugu koju smo osećali zato što smo morali da napustimo zemlju koju smo voleli. A onda Izabela...” Zastao je na trenutak, duboko uzdahnuvši. „Posle svega što je preživela, to je bio udarac koji je tvoju majku bacio na kolena. Da, može se reći da to uopšte nije metafora. Vazda je bila u crkvi i molila se. Više nismo razgovarali – barem ni o čemu bitnom. Nije bilo mržnje, nije bilo trzavica, ali zato je tu bilo nešto još gore – zid ćutanja. Odjednom, brak koji je imao sve nije imao više ništa...” ,,I tako smo živeli kao stranci. Sav njen razgovor bio je upućen Bogu. Kao da me je ostavila potpuno samog. Počeo sam da pijem, mnogo. Da, znam da si primetila. Ali, niña, nije ostalo ništa u šta sam mogao da verujem...” Lora je osetila kako je razdiru kandže bola. Zar ja nisam bila nikakva uteha – nijednom od vas dvoje? „Zatim je došao Fidel. Video sam ga kao poslednju priliku da svoj život proživim kao verdadero hombre92. Da budem od koristi. Možeš li to da razumeš?” Samo je klimnula glavom. „Kad me je kubansko Ministarstvo zdravlja prihvatilo, pobacao sam sve proklete boce u đubre i od tada nisam popio ni kap Jereza93. Moj život ponovo ima svrhu...” Lora je sedela, nemoćna da usredsredi pogled, dok je njen um pokušavao da primi sve to. „Znači, vas dvoje se... rastavljate?” „Žao mi je, querida. To je posledica svih ovih godina. Ali, opet, imam osećaj da si ti znala kuda sve to vodi.”

92 93

Špan. „Pravi muškarac”. Prim. prev. Heres. šeri. Prim. prev.

,,A kako si zamislio da mi saopštiš – na poleđini razglednice sa slikom Havane?” Glas joj je cepteo gnevom i bolom. „Ništa nije bilo izvesno do pre nekoliko dana”, odvratio je Luis izvinjavajući se. „Uz to, jedino oko čega smo se složili bilo je da si ti dovoljno jaka da vodiš računa o sebi. Oduvek si bila.” Lora nije znala kako da reaguje. U svim svojim meditacijama o samom sebi, u svem svom grandioznom planiranju, da li je njenom ocu ijednog trenutka palo na pamet kada će se – i da li – i kako ponovo videti? Nije znala da li da počne besno da viče ili da se slomi od bola – ali je odjednom zatekla sebe kako iz dubine duše jeca. Luis se u trenutku našao pored nje, obrglivši je oko ramena. „Molim te, Laurita, oprosti mi. Znam da je sve moja greška. Vidiš, plašio sam se da ti kažem.” „Zašto mi ovo radite?” upitala je, sva u suzama. „Otkud vam ideja da mi, zato što sam odrasla, više ne trebaju roditelji?” „Querida”, šapnuo je umirujućim glasom, „uskoro ćeš da se udaš. Ti ćeš da budeš roditelj. I svi možete da dođete da posetite svog papacita na Veradero Biču.” Lora je ustala i viknula: „Otkud si tako siguran da ću uopšte da se udam?” „Palmer je divan mladić...” „Onda se ti udaj za njega!” uzviknula je. „Doktore Kastelano, ja prokleto dobro znam da mi ovo ne biste učinili da sam vam sin.” „To nije fer”, pobunio se. „Nije, prokleto si u pravu da nije fer. Okej, ostani lepo tu i čitaj svog Marksa i Engelsa, a ja odoh u krevet. Uhvatiću prvi jutarnji voz, zato nemojte da se trudite da me zovete na doručak. A mojoj majci reci da ne čeka moja pisma.” Lora se okrenula na peti i pošla prema vratima, ali se, pre nego što je izašla, još jednom osvrnula i rekla: „Ako biste samo bili tako dobri da spakujete moje stvari i pošaljete ih u Vanderbilt Hol.” Zatim se ponovo okrenula i zalupila vratima. Luis Kastelano je stajao kao pogođen gromom. Da li je to sad ostao i bez druge kćeri?

Kad se Lora najzad dovukla u Vanderbilt Hol, zatekla ga je ledenog i praznog kao grob. Pozdravila ju je samo još jedna osoba dovoljno patetična da se te večeri nađe tu. „Zdravo, Lora, zapanjen sam što te vidim ovde.” „Da budem iskrena, i ja sam zapanjena što sam ovde.” „Hoćeš li da mi se pridružiš na božićnoj večeri?” „Naravno – šta predlažeš?” „Može pica?” „Svakako. Šta god. Sačekaj samo da odnesem svoje stvari gore u sobu.”

Petnaest minuta kasnije, prtila je kroz sneg prema Jakopovoj piceriji s poznatim šarmerom – Piterom Vajmenom. Raduj se, svete! Barni je otegao svoj lični zimski odmor što je više mogao. Štaviše, on i Suzi su krenuli iz Nju Hempšira tek posle večere poslednjeg dana, tako da su u Vanderbilt Hol stigli nešto pre ponoći. Kad su se poljubili i rastali, bilo je to da bi prvi put posle više od nedelju dana spavali odvojeno. Na putu do sobe, Barni je ispraznio svoje krcato poštansko sanduče. Bili su tu uobičajeni računi i nekoliko božićnih čestitki. Ništa zaista važno. To jest, sve dok mu pogled nije pao na koverat službenog izgleda od nekog po imenu „Esterhazi” iz – Mrtvačnica, Njujork Siti. Svetog mu sranja, pomislio je, je l’ to neko hoće da identifikujem telo? Šta ovo, kog đavola, može da bude? Čim je ušao u sobu, pocepao je koverat i počeo da čita pažljivo otkucano pismo. Dragi Barni, konačno sam naučio kako se to radi. Ono što se čoveku zaista dešava u ludari nije izlečenje (to je reč koju ni najsamosvesniji psihijatar neće nikada u životu izgovoriti) već, kao glumac koji uči svoju ulogu, razviješ kvalitete „normalne” osobe. A kad konačno u prste naučiš svoju ulogu, toliko su oduševljeni da te pošalju u svet i udare novu recku na svom kauču. Ispostavilo se naposletku da je dr Kaningem čovek na svom mestu – pogotovo kad je prestao da prima telefonske pozive mog oca. Pomogao mi je da sopstvenim snagama spoznam mnoge stvari. I dalje nameravam da budem lekar – ali ne na Harvardu – već negde gde trka pacova više liči na trčkaranje miševa. Važno je samo da završim studije. Još nisam čuo da je neki pacijent pitao lekara koju je ocenu imao iz prirodnih nauka. Da li je Sigmund Frojd znao biohemiju? U svakom slučaju, kao što možeš da vidiš iz zaglavlja ovog pisma, pobedio sam svoje neurotične strahove od utrobe mrtvih tela tako što radim posao koji se u najvećoj zamislivoj meri suprotstavlja mojoj fobiji. Duboko u duši, još uvek se bojim, ali sad barem mogu da izađem na kraj s tim, a od dr Kaningema sam naučio da je štos upravo u tome. S druge strane, prestao sam da osećam krivicu zbog toga što mrzim svog oca. On to zaslužuje. Ovog časa, on ne samo da ne zna gde sam već ne zna ni ko sam, pošto sam uzeo staro porodično prezime Esterhazi. Koje je on, siguran sam, potpuno potisnuo u svom sećanju. Ako i dalje čitaš ovo dosadno pismo, završiću tako što ću ti reći da ću te se uvek sećati kao dragog prijatelja i biti uvek zahvalan na dobroti koju si mi pružio onda kad mi je bila najpotrebnija.

Želim ti srećan Božić i nadam se da si se dosad oženio onom fenomenalnom Lorom Kastelano. Tvoj Mori Esterhazi (biv. Istmen) Čoveče, pomislio je Barni u sebi. „Bog nas blagoslovio!” Dobro za Morija. Nisu uspeli da sagore vatru u njemu. Činilo se da će to da bude vraški dobra Nova godina, naročito ako pismo koje je on nameravao da napiše dobije povoljan odgovor. Samo što je izvukao papir i nalivpero, kad mu se učinilo da je čuo zvonjavu telefona u holu. Nema veze, sigurno nije za mene. Zatim se na njegovim vratima začulo kucanje i pospani (a donekle i ljutiti ) glas Lensa Mortimera koji je promuklo objavio: „Telefon, Livingstone. Zar tvoje obožavateljke nikad ne spavaju?” Barni je pustio nalivpero i otrčao do telefona. Dobra stara Suzi, već joj nedostajem. U sekundi je zgrabio slušalicu i zadihano rekao: „Zdravo, dušo.” Glas s druge strane je bio bojažljiv i izvinjavajući: „Barni, stvarno mi je žao što te gnjavim ovako kasno...” „Nema frke, Kastelano. Šta ima?” „Ništa monumentalno. Samo se ceo moj svet raspao na komade. Ali, pretpostavljam da to može da sačeka do jutra.” „Ni pod razno. Nađemo se za minut-dva dole u predvorju.” „Siguran si da nema problema?” upitala je bespomoćno. „Nemoj da si blesava. Tu sam dok trepneš okom.” Barni je spustio slušalicu i vratio se u svoju sobu. Sagnuo se i počeo da vezuje pertle na patikama. Sekund kasnije, već spreman da odjuri, setio se onog važnog pisma koje je pisao. Prignuo se nad svojim radnim stolom i pogledao ga. Najdraža Suzan, imam dva pitanja za tebe: 1. Hoćeš li da budeš moja dragana na Dan sv. Valentina? 2. Hoćeš li da se udaš za mene? Sve je bilo tu, sem potpisa. Da li da ga potpiše i ubaci usput u njeno poštansko sanduče? Ne, trenutak mu se više nije činio pravi. Uzeo je papir, zgužvao ga u lopticu i znalačkim pokretom ubacio u korpu za otpatke. Zatim je otišao dole da se nađe s Lorom.

DVADESET JEDAN

„Kastelano, jesi li sigurna da ne tripuješ?” Bili su jedini u predvorju u to doba i njihov šapat je odzvanjao u tišini.

„Veruj mi, Barn, kamo lepe sreće da je tako. Više od svega bih volela da mogu da zaboravim na sve ovo što sam ti upravo ispričala. Čoveče, ko je ikad čuo da se nečija majka zakaluđerila?” „Dobro, de, neće ona baš da se zavetuje. Zar nisi rekla da će da bude samo neka vrsta sestre-slobodnjakinje?” „Koja je, kog đavola, razlika? Poenta je u tome da moja porodica odjednom nestaje. Biću jedino siroče na svetu s dvoje živih roditelja.” Njen očaj je bio skoro opipljiv. Kako ju je samo Barni dobro razumeo. I on sam je tugovao nad sve bližim gubitkom voljene kuće svog detinjstva i mladosti. Ali. za utehu, makar je znao da mu je porodica i dalje blizu. A ona više nije imala gde da ode iz ušljive sobice u Kaptolu. „Lora”, rekao je nežno, „slušaj me. Pre svega, samostan tvoje majke je svega par sati vožnje od centra grada. Čak je i Kuba samo devedeset milja od obale Floride. Uz malo treninga, možeš praktično da otplivaš tamo...” Apsurdna predstava o sebi kako mlatara rukama po okeanu naterala ju je da se osmehne – ali samo na delić sekunde. ,,U svakom slučaju”, nastavio je vatreno Barni, „upamti da još uvek imaš mene. I uvek ćeš imati kuću u koju ćeš moći da se vratiš. Hoću da kažem, Estel je upravo kupila onaj veliki stan u Majamiju.” Spustila je glavu i tiho zaplakala. „Slušaj, mala. Od ovog časa preuzimam ulogu tvojih roditelja i dajem ti strogo naređenje. Hoću da se popneš u svoju sobu, popiješ čašu toplog mleka i smesta odeš na spavanje. Hoćeš li da učiniš kako kažem?” Klimnula je potvrdno i ustala. Barni je takođe ustao. Na trenutak su stajali tako ne mrdajući, samo centimetre udaljeni jedno od drugog. „O, Bože, Barni”, promrmljala je s puno topline, „šta bih ja bez tebe?” „Kastelano, s tim problemom nećeš nikad morati da se suočiš.”

„Prokletstvo, Šeril, zar ne možeš da ućutkaš tu decu?” „Henk, one jesu bliznakinje, ali su dva zasebna bića. Bude se u različito vreme, ogladne u različito vreme, upiške se...” „Pobogu, meni ne moraš da pričaš. Kako do đavola da učim uz ovu paklenu dreku?” „Ne moraš da vičeš, Henk.” „Baš lepo”, odvratio je zajedljivo, „meni možeš da kažeš da ćutim, ali ne možeš da ućutkaš dve ušljive male bebe.” „Da li je lepo da tako govoriš o svojoj deci?” „Slušaj, skini mi se, hoćeš li?” Ustao je, s pljeskom zatvorio knjigu, pokupio svoje beleške i zgrabio kaput. „Gde ćeš?” upitala je molećivo Šeril. „Negde gde je tiho – u biblioteku. Do sutra moram da naučim svaki detalj fizičkog pregleda.” „Ne bi bilo loše da usput pregledaš malo i svoju glavu”, doviknula mu je. Međutim, njene reči je zaglušio tresak vrata koja su se zalupila za njim.

Neka niko ne kaže da je Harvardski medicinski fakultet bio samo rad i nimalo igre. Jer, da budemo precizni, bio je samo rad i jedna igra: tradicionalni šou studenata druge godine. Bio je to necenzurisani proizvod iscrpljenih, unazađenih, osvetoljubivih umova i remek-delo transcendentalne vulgarnosti. Predstavljalo je jedinstveno dramsko iskustvo od Aristofana naovamo, zato što su studenti znali da predmeti njihovih dosetki (ako se to moglo tako nazvati) sede u publici i slušaju uvrede koje im se upućuju. Ovogodišnja ponuda, naslovljena „Odnosi s javnošću”, označila je nove visine niskih udaraca. Kao u rapsodiji napisanoj za profesora anatomije: Stari Lubar nekrofil je pravi Svakom mrtvaku čaršav na glavu stavi Pitamo ga šta mu znači ta mrtva vreća On kaže da ga na njegovu ženu podseća. Za trijumf su u velikoj meri bili zaslužni kreativni talenti Lensa Mortimera. Čim je zavesa pala, dekan Holms je požurio da izrekne svoje komplimente autoru. „Mortimere, imate neverovatan dar za besramnost. Mislim da bi trebalo da postanete pornograf, a ne lekar.” „Gospodine, ne položim li biohemiju, to je sasvim moguće.” Odlazeći na prijem, Lens je čestitao sebi na svom instinktu. Večerašnja skatološka94 ekstravaganca osvojila je srca i prljave misli onih koji su nešto značili.

Da bi im bilo lakše da smeste svoje studije u pravilan kontekst, studentima je ponuđena kratka serija predavanja pod generičkim nazivom Društvena medicina. Oni koji su očekivali duhovno uzdizanje bili su razočarani kad je prvi govornik, predstavnik Američkog lekarskog društva, napao sistem zagarantovane zdravstvene zaštite. „Ne zaboravimo da je Lenjin izjavio da je ‘zagarantovana zdravstvena zaštita kamen temeljac socijalističke države.’” Potom je otišao i dalje, optuživši invalidsko osiguranje kao „još jedan korak ka rasprodaji i nacionalizaciji zdravstvene zaštite”. „Šta misliš?” upitao je Barni Lensa dok su izlazili iz amfiteatra posle ove strastvene harange. „Pa, ne znam, rekao je i neke zanimljive stvari.” Lora im je prišla upravo na vreme da čuje Lensov komentar. „Lens, činjenica je siromašni ljudi češće boluju i imaju kraći životni vek od onih bogatih. Misliš da je to fer? Taj tip propoveda neku vrstu elitističke

94

Skatologija je vulgarno izražavanje. Prim. prev.

medicine: ‘ko sad plati, kasnije živi.’ Žao mi je samo što nisam imala pri sebi jaja da gađam skota.” Barni se osmehnuo na ovaj njen izliv, dok joj se Lens snishodljivo suprotstavio: „Pa sad, Lora, različiti ljudi zahtevaju različit prilaz.” „Ne, Lens, ljudi su isti, pa bi i prilaz trebalo da je isti. I nadam se da si primetio da nismo čuli drugu stranu. Hoću da kažem, trebalo je pozovu nekog iz Odbora za nacionalno zdravlje. Oni su pozitivci – samo što su praktično siromašni koliko i ljudi za koje se bore. Američko lekarsko društvo troši milione dolara svake godine samo da bi potkopalo svaki vid nacionalnog zdravstvenog osiguranja.” „Slušaj, Lora”, dozvolio je Lens liberalno, „ovo je slobodna zemlja.” „Ne, Lense, nije; u svetu zdravstvene zaštite ovo je vrlo skupa zemlja.” ,,E, daj, mani se demagogije, hoćeš li?” Lora ga nije udostojila odgovora. Samo se okrenula i otišla. „Je l’ ona nekakav komunista?” upitao je Lens Barnija. „Nije, druže stari, ona je prosto osećajno ljudsko biće sa stvarnom društvenom svešću.” ,,U tom slučaju”, zaključio je Mortimer, „sasvim sigurno je došla na pogrešno mesto.”

Veče uoči sledeće vežbe niko od muškaraca nije mogao da zaspi. Čega se to, pitali su se – i katkada jedni druge – tako boje? „Najzad”, pametovao je Barni, „ponašamo se kao da zalazimo na neistraženu teritoriju. Međutim, vagina je deo tela u kome smo se svi jednom nalazili s druge strane. Na neki način, mogli bismo da gledamo na to kao na povratak kući.” „Lupaš prvoklasne gluposti”, suprotstavio mu se Benet deleći boce Hajnekena odabranom društvu koje se skupilo u njegovoj sobi da bi podelilo – i po mogućnosti odagnalo – strahove u vezi s prvim pregledom karlice koji su sutra imali da izvedu. „Aha”, složio se Lens, „što ne priznaš, Livingstone, utronjao si se. Svi smo se utronjali.” „Ne kažem da se nisam utronjao, samo pokušavam da nam pomognem da se malo ‘sredimo’. U svakom slučaju, zašto ne poslušamo glas iskustva?” Pokazao je na Skipa Elzasa, svog nekadašnjeg saigrača, studenta četvrte godine i prema tome nekog ko je već prošao to iskušenje. „Hajde, Elzas, pričaj”, navaljivao je Benet. „Dakle, momci, da budem sasvim iskren”, počeo je Skip, „taj prvi pregled karlice je jedna od najopakijih stvari koje ćete ikad morati da uradite. Savršeno je nevažno koliko iskustva vi pastuvi imate, jer sasvim sigurno nikad niste podmetnuli lampu nekoliko inča od bunara blaženstva i klinički ga pregledali. Uz to, ako ne znate šta radite, možete da nanesete ženi veliki bol. Prvo što morate da imate na umu jeste da zagrejete prokleti spekulum. Mislim, kako bi se

vi osećali da neko gurne ledene metalne mašice u jedan od vaših telesnih otvora?” Podigla se jedna ruka i usledilo je pitanje. „Zar ne možemo da upotrebimo lubrikant?” hteo je da zna Henk Dvajer. „Ne, ne. Vaš prvi zadatak je da uzmete čiste uzorke ćelija – Papa razmaz i takve stvari. O, da, i kulturu za gonoreju, takođe.” „Hoćeš da kažeš da ćemo da zabadamo noseve pravo u potencijalni rasadnih VB95?” uvređeno je upitao Lens. „Niko nije pominjao noseve”, odvratio je Skip sitno se smešeći. Tu i tamo se čuo nervozan smeh. „Okej”, nastavio je, „kad uvučete spekulum unutra, otvorite ga i – ako ste ga dobro postavili – moći ćete da vidite cerviks, koji se nalazi dole i pozadi. Znaćete kad ga vidite, zato što liči na veliko ružičasto oko. Zatim uzmete uzorke i nežno izlazite u vražju mater napolje odatle.” Usledio je kolektivan uzdah olakšanja. „Čekajte”, pobunio se Skip, podigavši ruke poput policajca koji zaustavlja saobraćaj, „to je samo pola posla. Sad možete da stavite malo gela na drugi i treći prst ruke kojom obavljate pregled” (demonstrirao je) ,,i obavite bimanuelnu palpaciju. To znači dva prsta u vagini – što je nekima od vas možda poznata procedura.” Čekao je na znalački kikot, ali nije ga bilo. ,,U svakom slučaju, drugu ruku stavljate na abdomen i pokušavate da procenite veličinu i stanje materice – koja se normalno pod rukom oseća kao nekakav limun. Štos je u tome da izgledate kao da znate šta radite. Cela ova prokleta rabota bi trebalo da traje manje od pet minuta. I – samo još nešto, moraćete snažno da zauzdate svoja osećanja jer, verovali ili ne, prvih nekoliko puta može da bude nekako... stimulativno.” Zastao je načas i onda upitao: „Ima li pitanja?” Ruka Henka Dvajera je grozničavo poletela uvis. „Da?” rekao je Skip. „Rekao si da je cerviks ružičast, zar ne?” Klimnuo je glavom. „Dakle”, nastavio je Henk stidljivo, „ja sam, ovaj, malo vežbao. Znaš – s mojom ženom...” „Da?” podsticao ga je Skip da nastavi. ,,I u čemu je problem?” „Pa, ovaj, malo sam gvirnuo onako kao što si pričao. Hoću da kažem, cerviks moje žene izgleda – ovaj – plav. Je l’ to možda nešto nije u redu?” „Dakle”, oglasio se njihov stručnjak, „vidim da nisi proučio svoj udžbenik, dečko moj. To ti se zove ‘Čedvikov znak.’” Henkovo uobičajeno bledilo prešlo je u krečnobelo. „Da li je ozbiljno?” „Sad, kako se uzme”, odvratio je Elzas. „Zavisi od tebe i tvoje žene. Plav cerviks znači da je u drugom stanju.” 95

Veneričnih bolesti; prim prev.

„Svetog mu sranja!” bilo je sve što je nesuđeni sveštenik imao da kaže na ovo.

Ubica je udario ponovo. Godinu dana posle svoje prve posete, ponovo se u gluvo doba noći ušunjao u laboratoriju s psima i nasumice ubio šest primeraka. Fakultet se našao u iskušenju da pozove policiju, ali je dekan Holms bio protiv. Društvo za zaštitu životinja je stalno agitovalo protiv upotrebe životinja u laboratorijskim eksperimentima i ovaj nesrećni incident bi za njih mogao da predstavlja poziv na oružje. „Kako stvari stoje, mislim da je najbolje da ne čačkamo mečku”, predložio je na sastanku s profesorom Lojdom Krukšenkom i njegovim laboratorijskim asistentima. „Ovu misteriju moramo da rešimo u naša četiri zida.” Dekan je bio uporan. „Ima li bilo kakvih putokaza? Znamo da je upotrebio snažne doze uobičajenog sredstva protiv bolova, ali da li se ponašanje te osobe uklapa u neki obrazac? Msilim, da li uvek ubija pse iste vrste ili građe – krupnije, sitnije...” Majk, jedan od asistenata, podigao je ruku. „Gospodine, ti psi su bili prilično osakaćeni.” „Ne shvatam.” „Dakle, kao što znate, neki od tih studenata su veštiji sa skalpelom nego ostali. Oni nespretni umeju stvarno da iskasape utrobu psa.” „I prouzrokuju im patnju”, dodao je dekan. „Pa, sad, psi su anestetizovani, ali, da, neki od njih verovatno pate tokom nekoliko poslednjih procedura.” „Shvatam na šta ciljaš, Kortni”, rekao je profesor Krukšenk, obraćajući se direktno dekanu. „Misliš li da imamo posla sa samozvanim ubicom iz milosrđa?” Holms je klimnuo. „Rekao bih da svi dokazi ukazuju na to.” Profesor Krukšenk je nastavio: „Pošto je ovo počelo prošle godine, zar ne bi bilo logično da pretpostavimo da je to neko ko je sad na drugoj godini?” „Da li iko od vas od prošle godine zna nekog ludaka ili ćaknutog, preterano altruistički raspoloženog tipa? Takvi se obično obznane propovedima protiv okrutnosti prema životinjama.” Krukšenk i njegovi asistenti su se duboko zamislili. Najzad se Majk setio: „Dan posle lanjskog incidenta, onaj crni momak je prigovorio profesoru Krukšenku što je doveo nove pse samo zbog poslednjeg preostalog eksperimenta.” „To bio bio Benet Landsman”, pojasnio je dekan. „Da, gospodine, mislim da se tako zove.” „Ako je on počinilac, bojim se da ćemo to morati da zataškamo”, prokomentarisao je dekan. „Daj, Kortni”, rekao je oštro Krukšenk, „samo zato što je tip crnac...” „Pretvaraću se da nisam čuo”, odvratio je strogo dekan. „Nego, doktore Krukšenk, možemo li da popričamo u četiri oka?”

Profesor je dao znak svojim asistentima, koji su brzo izašli iz kancelarije. Zatim je hteo da zna: „Koja je sad, kog đavola, velika tajna?” „Rekao bih, Lojde, da ti prezime Landsman ne znači ništa. Zar ne čitaš Volstrit žurnal?” „Naravno da ga čitam.” „Onda si možda pročitao da je Ujedinjena industrija odeće upravo otkupila fabriku predmeta od kože, Rojal Lederkraft – u isključivom vlasništvu gospodina Heršela Landsmana – za dvadeset osam miliona dolara...” ,,I?” „Da bi to obeležio, i da bi izrazio svoju zahvalnost univerzitetu zato što obrazuje njegovog sina, gospodin Landsman nam je dao donaciju – insistirajući pri tom da ostane anoniman – u iznosu od milion dolara.” Krukšenk je zviznuo. „Blagi Bože. Znaš li momka?” „Da, pomalo – dečko je na svom mestu i ne bih rekao da je takav tip. Vrlo je verovatno da on nije krivac.” „Mislim da to znači da i dalje imamo ludaka koji vršlja hodnicima.” „Nemoj da idemo predaleko, Lojde, samo je ubio nekoliko pasa.” „Do sada, Kortni”, upozorio ga je Krukšenk.

Grupa njih je stajala ispred ginekološke sobe za preglede, nelagodno se vrpoljeći u svojim belim mantilima pogrešne veličine. Osećali su se pomalo kao prevaranti, jer su se pretvarali da su stručnjaci, a bili su tek turisti u zemlji za koju nisu imali vizu. Greta Andersen je izašla napolje, s izrazom filistarskog zadovoljstva na licu. „Kako je išlo?” upitao ju je jedan nervozni kolega. „Kao podmazano. Pacijentkinja je bila stvarno srećna što vidi ženu, nekog ko zna kako je to.” I odlelujala je dalje, dok su jedan ili dvojica njih ostali zamišljajući kako bi bilo pregledati nju. Tada su prozvali Barnija. Ušao je unutra s oklevanjem i bio zatečen onim što je video. Jer, njegova pacijentkinja je već ležala u „položaju za litotomiju”, s petama zadenutim u metalne uzengije i papirnim zastorom raširenim iznad njenog struka, kako ona ne bi mogla da vidi šta on radi. Malo plavobelo svetlo je precizno osvetljavalo oblast koju je trebalo da prouči. Pridržavajući se pravilne medicinske procedure, tu je bila i pomoćnica, da bi mu se našla pri ruci, ali i iz razloga pristojnosti. Pomogla mu je da navuče svoje hirurške rukavice, a zatim se odmakla da bi mogao da obavi pregled. Barni je pogledao pacijentkinju. Bila je to malo punija oblajhana plavuša od četrdeset i nešto. „Zdravo”, rekao je, tonom za koji se nadao da zvuči ohrabrujuće. „Ja sam dr Livingston i uradiću vam pregled karlice, da bismo se uverili da je sve u redu. Molim vas da se opustite i kažete mi ako vas bude bolelo. Mislim – ne bi trebalo da vas boli. Radio sam ovo već mnogo puta.” (Ovo je bio dodatak koji mu je Skip predložio u četiri oka.)

Njegova pacijentkinja mu je na to odgovorila jednom jedinom rečju: „Lupaš.” Odbijajući da poveruje u to što je upravo čuo, Barni je nastavio da pregleda unutrašnjost genitalija da bi utvrdio eventualno prisustvo zapaljenja, atrofije ili nečega drugog. Oprezno je razdvojio labije i diktirao sestri: „Nema vaginalnog sekreta, nema abnormalnosti klitorisa.” Daljim proučavanjem se uverio da su butine, mons veneris i perianalna regija normalni. Došao je čas da upotrebi spekulum. Uzeo ga je s poslužavnika – bio je to Pedersenov model, koji se grubo mogao opisati kao pačji kljun. Bio je hladan, pa je zamolio sestru da pusti vruću vodu na slavini kako bi ga zagrejao. Ponovo je rekao pacijentkinji da se opusti. Zatim je, duboko udahnuvši, orukavičenim prstima leve ruke razdvojio labije i insertovao spekulum u vaginu usmerivši ga naniže (da bi izbegao uretru). Do cerviksa je došao, verovao je, prouzrokujući minimalnu neprijatnost svojoj pacijentkinji. Barem se od nje nije čulo ništa sem jednog tiho promrmljanog „joj, sranje”. Okej, ušao je. Sada je trebalo da fiksira krake spekuluma u otvorenom položaju pomoću zavrtnja na njegovom kraju. Zatim je uzeo cervikalnu spatulu i nežno sastrugao unutrašnjost vagine da bi uzeo uzorak sluzi, koji je stavio na specijalno pripremljeno stakalce. Dodao je potom Paparazmaz sestri koja je – barem teoretski – trebalo da ga pošalje na laboratorijsku analizu. Trebalo je da poprska razmaz nekom vrstom citološkog fiksativa za konzervaciju tkiva do časa laboratorijskog pregleda. Pokušavajući da govori glasom za oktavu nižim – ne bi li zvučao stariji i pametniji – naložio je: „Sestro, molim vas, sprej.” Bez reči mu je dodala bocu – ne, to nije moguće – Revlonovog laka za kosu. Gledao ju je s nevericom. Ona se osmehnula i ingeniozno odgovorila: „Svi doktori koriste ovaj, gospodine.” ,,Oh”, odvratio je Barni. „Da, naravno. Mnogo vam hvala.” Pola posla je bilo obavljeno. Sad još manuelna palpacija. Dok mu je sestra nanosila lubrikant na prste kojima je imao da obavi pregled, pomislio je da bi bilo dobro da još jednom ohrabri svoju pacijentkinju. Ali, kakvog li paradoksa, sad pošto je petljao po njenim intimnim delovima bilo mu je neprijatno da je pogleda u oči. „Okej”, rekao je samopouzdano, ali ne gledajući je, „ako i dalje budemo opušteni, ovo neće nimalo da boli.” „Ja jesam opuštena”, odvratila je na to njegova pacijentkinja, što je dalo neverovatan podsticaj Barnijevom samopouzdanju. Stavivši levi dlan na njen abdomen, počeo je da insertuje podmazane prste u vaginu, da bi u tom trenutku čuo obespokojavajući zvuk kratkog, ubrzanog disanja pacijentkinje. „Gospođo, da li vam je dobro?” upitao je sa zebnjom. „Doco, zaboravio si da mi kažeš da radim ovo. Ubrzano disanje sprečava tenziju abdominalnih zidova.” „Oh. Da. Naravno. Mnogo vam hvala.”

S pacijentkinjom koja je lagano vodila njegovu levu ruku, uspeo je da locira matericu i odredi njen položaj, veličinu, konzistenciju, konture i pokretljivost. Zatim je brzo proverio jajnike i, što bi rekao veliki ne-baš-sasvimdoktor Elzas, „izvukao se u vražju mater napolje odatle”. Pregled je zaključio galantnim: „Hvala vam, gospođo, bili ste pravi drug.” „Hvala tebi, momak, ni ti nisi bio tako loš.”

U najboljim vremenima, obroci u kafeteriji su bili strogo muške predstave, mada je Lora često bila izuzetak tog pravila. Međutim, večeras se čak i ona pridružila ostalim pripadnicama svog pola. Bila je to prirodna reakcija. Zato što su jedino studentkinje istinski saosećale sa stvorenjima čije su pete bile zadenute u metalne uzengije dok su nespretni pripadnici suprotnog (večeras više protivničkog) pola petljali po intimnim delovima njihovih tela. Međutim, nisu ni muškarci bili sasvim neosetljivi na činjenicu da je nekoliko njih prouzrokovalo kod svojih pacijentkinja nervozu, nelagodnost i bol. Benet je bio jedan od najvećih pokajnika. „Znam da je onu ženu bolelo”, stalno je ponavljao. „Stalno je prigušivala jecaje. Ali ja prosto nisam uspevao da nađem cerviks. U svakom slučaju, imao sam osećaj da su sati prošli dok ga nisam našao.” „Drago mi je da me nije dopala tvoja pacijentkinja, Landsmane”, primetio je iskreno Barni. „Hoću da kažem, za razliku od mene, moja pacijentkinja se baš dobro zabavljala. Kad me nije kritikovala, samo se smejuljila sebi u bradu. Ko je još toliko lud da želi da bude ginekolog?” „Daj, Livingstone”, pobunio se Lens. „Te žene koje smo pregledali nisu bile baš cvećke, znaš. One su profesionalke.” „Kakve sad profesionalke?” „Ti si sportista, Livingstone, pa ću da ti objasnim ovako: ono što je Bil Rasel za košarku, to su ove cure za seks.” Barni je zinuo. „Nemoguće – zezaš nas.” „Stvarno”, odvratio je Lens. „Časna pionirska. Sledeći put kad budete poželeli da pregledate karlicu nekoj od njih, moći ćete to da učinite u sobi hotela Berkli, za dvadeset pet zelembaća.”

„Šeril, zašto mi, do đavola, nisi rekla da si trudna?” „Nisam bila sigurna, Henk. Uostalom, otkud ti uopšte znaš?” „Tako lepo, video sam po boji tvog cerviksa.” „Ne razumem. Da li si ljut zato što sam trudna, ili samo zato što ti nisam rekla?” Nije joj odmah odgovorio. „Pomalo od oboje, čini mi se. Hoću da kažem, zar nemamo već pune ruke posla s bliznakinjama? Kako ćemo da platimo za sve to?”

„Tvoje harvardsko osiguranje pokriće troškove porođaja. Kakva se još žrtva od tebe traži?” „Sad, možda ti ne misliš tako, ali za mene je uzdržavanje od seksa žrtva.” „Ne sve vreme, Henk. Mislim, savremeni akušeri kažu...” „Prokletstvo, nemoj ti meni da pričaš šta kažu lekari – to ja treba da kažem tebi. I nemoj da mi pričaš da si bila baš preterano entuzijastična posle rođenja bliznakinja. Praktično sam morao da te silujem.” „Pokušavaš li ti to da kažeš da bi trebalo da koristimo neku vrstu kontrole rađanja?” „Pa, sad mogu da se dobiju pilule – Enovid, Ovral – te stvari.” „Mi smo katolici, sećaš li se?” „Dušo, pobogu, uđi već jednom u dvadeseti vek. Kladim se i žena Džona F. Kenedija uzima pilule.” „Henk, žena je trudna.” „Hriste, ti baš imaš odgovor na sve, zar ne?” Niz Šeriline obraze su odjednom krenule suze. „Henk, više te ne prepoznajem. Stalno huliš na Boga. Stalno vičeš na mene. Mislila sam da se udajem za sveca, a ti se pretvaraš u monstruma.” Nije mogao da podnese da je vidi kako plače. Zagrlio ju je i prošaputao: „Oprosti. Mora biti da sam premoren ili tako nešto. U stvari, mislim da je to divno. Možda će ovog puta da bude dečak.”

Barni je bio zadubljen u učenje, kad se na njegovim vratima ponovo začulo kucanje. „Daj”, progunđao je, „zar ne vidiš da piše NE SMETAJ?” „Hej, Barn, opusti se malo”, javio se glas s druge strane vrata. „Ovde tvoj cenjeni kolega, dr Landsman.” Dobro, pomislio je Barni u sebi, Ben barem nije došao kod mene po duhovni savet. (Uostalom, zašto i ne bi? On je jedini koji to još nije uradio.) Otvorio je vrata. „Budi brz, Landsmane, učim da postanem lekar. Šta se događa?” „Donosim ti zemljotresnu vest s Olimpa.” ,,A to je?” „Kup Nesavesne prakse...” „Nema šeme”, rekao je Barni, mašući rukom ispred sebe kao da bi da zaustavi projektil. „Nema sile na ovom svetu koja bi me naterala da ponovo izađem na onaj teren.” „Kuliraj, Livingstone”, rekao je raspoloženo Benet. „Poslušaj novost koju ti donosim.” Posegao je u džep sakoa, izvukao komad papira i dodao ga svom nervoznom prijatelju. „Pretpostavljam da i u tvom poštanskom sandučetu čuči jedan ovakav – ovogodišnje takmičenje je otkazano.” „Molim?” Na Barnijevom licu se ukazalo izdajničko razočaranje. „Zašto?” „Vidi, u zvaničnoj izjavi dekana Holmsa stoji otprilike da studije medicine zahtevaju suviše posvećenosti da bi bilo vremena za ovakve lakoumnosti...”

„Ma nemoj. A koja je prava priča?” „Vidi, moja skromna pretpostavka je da, pošto Advokati sada imaju – pored Meka Trokrilca, koji je tek na drugoj godini – dvojicu brucoša koji su igrali u NBA, dekan Holms je rešio da ide linijom manjeg otpora.” Barni je klimnuo. „ ‘Bolje biti oprezan nego hrabar.’ Nema sumnje, takmičenje će se nastaviti čim Trokrilac i ostali diplomiraju.” Benet se osmehnuo. „Mislim da bi trebalo da popijemo u to ime. Sakrio sam dve boce pene ispred tvojih vrata.” Dobar si čovek, Benete. Voleo bih da češće imam goste kao što si ti.

Pošto je očekivao Suzi, Barni nije dozvolio da se proslava oduži. Jedva pola sata pošto je Benet otišao, ponovo se čulo kucanje na vratima. I nije bilo propraćeno slatkim Suzinim glasom. „Livingston nije ovde”, odazvao se. „Barni, molim te. Moram da te vidim.” To je bila Lora. Izraz na njenom licu je u potpunosti odgovarao tonu njenog glasa. Izgledala je na ivici suza. „Oprosti, Barn, znam da sam pravi davež. Ali ovo ne može da čeka.” Ušla je, noseći za na leđima svoju zelenu torbu za knjige. „Sedi”, ponudio joj je gostoljubivo Barni, pokazujući joj na svoju fotelju, kupljenu na buvljaku za dvanaest dolara. Odmahnula je glavom. „Radije bih stajala, ako ti ne smeta. Ostala sam duže u laboratoriji, tako da sam tek maločas uzela svoju poštu. Dobri otac Fransisko Ksavijer je pomagao mojoj majci da isprazni kuću, kada je pronašao nešto što naziva skrivenim blagom među spisima mog oca. Tu ima jedan od koga sam lepo počela da se tresem.” „Mogu li da vidim?” „Na španskom je.” Prekopala je svoju torbu i izvukla smeđi koverat. „Pročitaj prvi. Ako nešto ne razumeš, prevešću ti.” Dodala je Barniju svežanj požutelog papira s linijama. Preleteo je pogledom prvu stranicu i pročitao: „Llanto para un hijo nunca nacido.” Pogledao je u nju. „Elegija za nerođenog sina”, prevela je. „Razumeo sam”, rekao je Barni meko. „Samo me je malo iznenadilo dokle je otišla ta njegova fantazija.” „Nije bila fantazija. Piše o dečaku koga je morao pre vremena da izvadi iz žene...” „Tvoje majke?” Klimnula je glavom. „Izgleda da je bila trudna kad je ranjena – mada nijedno od njih nije našlo za shodno da mi to kaže. A Luis je morao da žrtvuje dete – svog sina – da bi joj spasao život.” U uzaludnom pokušaju da zbaci taj teret, prokomentarisala je: „Prilično loša poezija.” Barni ju je uzeo za ruke i poveo do fotelje. „Za ime Boga, sedi.”

Sela je, ne progovarajući ni reč. Pokušao je da joj predoči neke stvari, ne bi li malo olakšao njen bol. „Kastelano, ovo objašnjava mnoge stvari. Hoću da kažem, ne samo njegovu opsesiju sinom već i činjenicu da sam uvek osećao da je tvoja majka zbog nečega ljuta na njega. Sad znamo zašto.” Pogledala ga je, s tamnim kolutovima oko krupnih plavih očiju. ,,A kakvo prokleto dobro od toga što znam? Luisu je smetalo što sam ja živa, a njegov ‘sin’ nije, a njoj smeta što sam ja živa, a moja sestra nije. Dođe mi da skočim s prozora i oboma im ugodim.” „Nema šanse, Kastelano. Iz ličnog iskustva mogu da ti kažem da skok s ove visine može da rezultuje samo polomljenim kostima i odlaskom u ludaru. Moj profesionalni savet glasi da valja da ostaneš živa.” ,,I da radim šta?” „Sedi ovde i pričaj sa mnom.” Otišao je do vrata, vratio natpis NE SMETAJ i potom seo pored Lore i slušao je naredna tri sata.

DVADESET DVA

„Suzi, zašto sinoć nisi došla?” Bilo je vreme doručka. Suzi je sedela u uglu, tu i tamo odsutno grickajući svoju kiflu s džemom ili uzimajući gutljaj kafe. Ali nijednom ne pogledavši Barnija u lice. „Suzi, molim te?” Još uvek odvraćajući pogled, tiho je rekla: „Napravio si budalu od mene.” „Molim?” „Znam da je neko već bio u tvojoj sobi kad sam došla tamo. To nije bilo baš galantno od tebe, Barni. Trebalo bi bar da praviš pauze – kao bokser između rundi.” Seo je preko puta nje i preklinjao: „Ali, Suzi, to je bila samo Lora.” „Kako to misliš ‘samo’? Navodno si čekao mene, a u s tobom u sobi je bila lepa devojka.” „Suzi, molim te, koliko puta moram da ponovim da mi je ona samo drugarica?” „Zašto onda nisi otvorio kad sam pokucala?” „Nisam čuo da kucaš. Možda nije bilo dovoljno glasno.” „Slušaj, nisam želela da pravim francusku farsu od cele stvari, zato sam kucala tiho. Već je to bilo sasvim dovoljno ponižavajuće.” Frustriran, Barni se udario dlanom po čelu. „Isuse, Suzi, znaš da te ne bih lagao.” Pogledao je preko stola, preklinjući je pogledom. „Suzi, volim te. Zar ti nisam nekih milion puta to rekao?” „Jesi”, odgovorila je stidljivo, ,,i ja sam želela da ti verujem.” „Hoću da kažem, želim da se oženim tobom”, izgovorio je ne razmišljajući.

Talasić iznenađenja je odjednom uzburkao njenu mirnu spoljašnjost. „Želiš li?” upitala je meko. „Da, Suzi, stvarno. Stvarno, stvarno.” „Želela bih da mogu da ti poverujem?” ,,A šta te, do đavola, sprečava u tome?” „Previše si puta rekao ‘stvarno’. Kao da si pokušavao da uveriš sebe – a ne mene.” Na to je ustala od stola i dostojanstveno napustila kafeteriju. Barni je ostao da sedi, glave oslonjene na ruke. Potom je, poput deteta koje nastoji da se smiri, odsutno dovršio Suzinu kiflu i kafu. Voleo ju je, uveravao je sebe. Ali onda je bio primoran da prizna da to ipak nije onako stvarno, stvarno, stvarno.

Počele su kliničke rotacije i budući lekari su bili ushićeni izgledima na rad s pacijentima u nekoj od brojnih Harvardovih bolnica za obuku. Nisu, međutim, shvatali da će njihove dužnosti da obuhvataju ono što je u žargonu bilo poznato kao „dirinčenje”. Nekvalifikovani kao lekari – a i kao sestre – bili su najniža kasta od svih i stoga im je utrpavano bezbroj težačkih poslova. Na primer, tabananje tamo-amo od bolesničkih kreveta do laboratorije s urinom, krvlju i drugim uzorcima. Kad nisu bili zauzeti takvim dužnostima, morali su da pišu beleške o slučajevima i da se – što je najgore od svega – bakću s beskrajnim formularima od osiguranja. Nije im trebalo dugo da shvate da plaćaju hiljade dolara školarine za privilegiju da Medicinskom fakultetu uštede novac obavljajući besplatno poslove nekvalifikovanih radnika. Vađenje krvi su počeli da smatraju retkom privilegijom. Ponekad su ih i budili usred noći da bi im ukazali sumnjivu čast da nekome insertuju iglu za infuziju. Ali, to je bilo zato što su njihove starije kolege bile previše pametne da bi ustajale iz kreveta zbog nečega tako trivijalnog. Kliničke rotacije je trebalo da ih upoznaju s glavnim specijalizacijama umeća lečenja, kako bi mogli da odaberu pravac kojim će naposletku da krenu. Hirurgija i interna medicina su bile obavezne. Posle toga. postojao je širok spektar specijalizacija i subspecijalizacija, kao što su akušerstvo, pedijatrija, psihijatrija, neurologija, oftalmologija, urologija – čak i proktologija, za one koji su to želeli. Nekada manje ili više koherentna klasa se sada razbila u male grupe. I dok su ranije mogli da izvuku nešto utehe iz činjenice da svih sto dvadeset njih trpi tiranina kakav je bio Fajfer, sad su morali da se suoče s podjednako izuzetnim lekarima u grupama od dvoje do desetoro. Barni i Benet su smatrali da imaju sreće zato što su dodeljeni u Brigam. Jer, mada su najčešće odlazili u različite vizite svaki sa svojim kliničkim instruktorom, barem su bili u istoj zgradi i mogli su jedan drugom da ožive monotoniju. Barni je smislio zabavu koju je nazvao „Šleperska olimpijada”. Obuhvatala je nekoliko neobičnih disciplina, koje su sve zabranjivale korišćenje bolničkog lifta.

Prva je bila penjanje na četvrti sprat bez ičega u rukama. Zatim je sledio sprint s rukama punim raznih dodataka, uzoraka, itd. A Benet je osmislio „mini takmičenje u gađanju kopljem”. Izazov se sastojao u tome da što više puta uspe da pogodi venu i izvadi krv iz prvog pokušaja. Gubitnik je plaćao večeru, tokom koje su diskutovali o „dostignućima” protekle nedelje. Mada su bili na istoj rotaciji interne medicine, bilo je teško verovati da rade isti posao. Jer, imali su dijametralno suprotna stanovišta o njemu. „Nema tu akcije, Barn”, žalio se Benet. „Nije ni čudo što interniste zovu ‘buve’. Samo puze spolja, zaviruju po ćoškovima. Mislim, ne mogu da zamislim da život provedem nagađajući o onome što se možda dešava, a možda i ne dešava u telu neke osobe.” „Smatram da je to fascinirajuće”, pobijao ga je Barni, „taj detektivski posao potreban da bi se sastavili delići slagalice i rešila misterija. Zašto ne odeš na radiologiju, Landsmane? Tada bi mogao da provodiš po vasceli dan u mraku s rendgenskim zracima.” ,,A, ne, hvala, doktore Livingston. Ja sam za hirurgiju, pravi vita activa96.” „Pa da”, primetio je Barni, „znaš za onu izanđalu šalu o različitim vrstama lekara: buve znaju sve i ne urade ništa, hirurzi ne znaju ništa, a urade sve.” „Aha – a psihijatri ne znaju ništa i ne urade ništa.” Barni se nasmejao. Benet je nastavio svoju misao. „Zašto si tako uporan da ostatak života provedeš u fotelji, dobijajući masne naslage na dupetu i govoreći ljudima zašto ne bi trebalo da vole svoje majke?” „Daj, Bene, postoje milioni ljudi s ranama na duši kojima je potrebna pomoć. Ponekad mi se čini da bi svi trebali da idemo na lečenje.” „Mi smo već na lečenju, doco”, nasmejao se Benet. „Svi smo vazda u bolnici.” Obojica su završila smenu u pola šest popodne i u bolnici ih nisu očekivali do sedam sledećeg jutra. Dok su u predvečerje lagano šetali natrag prema Vanderbilt Holu, Barni se odlučio na jedno riskantno pitanje. „Bene, nikad mi nisi rekao šta te je navelo da se odlučiš za medicinu. Mislim, jednom si rekao da ti je ćale obućar. Jesu li to tvoji imali želju da stekneš diplomu neke profesije?” „Ne”, odgovorio je Benet, „nisu me gurali ni u jednom pravcu. Prosto sam odlučio da se bavim nečim čime bih mogao da doprinesem da svet postane malo bolji.” „Daj, Landsmane. Nije ti ovo razgovor za prijem. Ja sam tvoj drug. Zar ne možeš da izneseš neki verodostojniji razlog? Bog zna da sam ti se na glavu popeo s detaljima o mojoj bruklinskoj mladosti. A kladio bih se da je tvoje detinjstvo bilo vraški zanimljivije od mog.” „Važi, Livingstone”, osmehnuo se Benet. „Samo za tebe, otvoriću svoju dušu ovde, nasred ulice. Mislim da je razlog što sam upisao medicinu to što je mladi lekar – zapravo, bio je još uvek student medicine – spasao život mojoj majci.”

96

Lat...aktivan život”. Prim. prev.

,,E, sad pričamo”, odvratio je strastveno Barni. „Šta se desilo? Neki nesrećan slučaj?” „Ne”, rekao je tiho Benet. „Osim ako Hitlera ne zoveš nesrećnim slučajem. Jedan od firerovih medicinskih apostola ju je upotrebio kao ljudsko zamorče.” „Blagi Bože”, promrmljao je Barni ispod glasa. „Kad su saveznici oslobodili logor, moja majka je bila u terminalnom stadijumu akutne endometrijalne infekcije. Ovaj britanski student medicine ju je operisao u krajnje primitivnim uslovima i spasao joj život.” „Isuse Hriste!” uzviknuo je Barni. „Ali, hej, nisam znao da je u koncentracionim logorima bilo i crnih ljudi.” „Moja majka je Jevrejka”, odvratio je Benet. „Aha”, rekao je Barni, smešeći se, „sad mi postaje jasno. Pusti me da ispričam kraj te romantične priče. Tvoj otac – očigledno je bio u Patonovoj Trećoj armiji, jer imaš tabakeru s njenim grbom – bio je jedan od oslobodilaca kampa i oni su se zavoleli. Tačno?” „Napola.” „Koja polovina?” „Ovo će malo da te zbuni, Barni. Moj otac je oslobodio moje roditelje.” „Hej, čekaj malo, Bene. Sad sam se izgubio. Možemo li da krenemo od početka – recimo, od rođenja? Ko je, do đavola, tvoj otac?” „Moj otac je bio pukovnik armije SAD Linkoln Benet stariji, preminuo 1945. Moji ‘roditelji’ su Heršel i Hana Landsman iz Berlina, logoraši iz koncentracionog logora Nordhauzen, koji sada žive u Klivlendu, u Ohaju. Vidiš, Hana je bila u strašno lošem stanju i moj pravi otac je naterao lekare da pokušaju da joj spasu život. Ironija je u tome što je par dana posle toga on sam umro od tifusa. Došavši u Ameriku, Landsmanovi su me potražili i, da skratim priču, kad su me usvojili, pretvorio sam svoje dotadašnje prezime Benet u ime.” „Okej, sad već delići počinju da se uklapaju. Znači, gospodin Landsman je obućar?” Benet je klimnuo. „Po tvojoj odeći i načinu na koji se provodiš naokolo, rekao bih da njegovoj obućarskoj radnji ide prilično dobro.” „Pa, obuća se zapravo proizvodi u njegovim fabrikama. Njegova ‘radnja’ se zove Rojal Lederkraft.” „Kakva priča”, promrmljao je Barni. Zatim mu je palo na pamet. „Ali, šta je s tvojom prirodnom majkom? Gde je ona u svemu tome?” Benetovo lice se zateglo. „Nemam pojma, Barn. Ne sećam se ničega u vezi s tom ženom.” „Ipak, srećniji si od većine drugih. Imaš troje roditelja na koje možeš da budeš ponosan. Mnogi nemaju nijedno.” Benet se nasmejao i prebacio ruku preko ramena svog kolege. Barni je bio dirnut ovim izrazom naklonosti bez presedana.

Lora je svoju rotaciju na internoj medicini odrađivala u Masačusetskoj opštoj bolnici. Jurcala je od pacijenata do laboratorije, učila kako da izmeri puls, krvni pritisak i palpira organe u potrazi za anomalijama – i uzimala beskrajne anamneze od novih pacijenata. Već je počela da se susreće s problemima žene u muškoj profesiji. Kad je pokušala da zabeleži medicinske detalje od jednog građevinskog radnika s kamenom u bubregu, ustanovila je da nije spreman na saradnju u vezi diskutovanja o bilo čemu ispod linije pupka. „Ali, gospodine”, protestovala je. „Moram da napišem ovo ili nikad nećete biti operisani. Zar hoćete da vas bubrezi bole do kraja života?” „Vidite, gospojice, nemam ništa da krijem, al’ ako moram da razgovaram o ličnim stvarima kao što su puštanje vode i stidni delovi, to ima da kažem samo doktoru, a ne nekoj sestri plavušanki.” „Gospodine”, odsekla je, „uzeću to kao uvredu.” „Uzmite kako ‘oćete”, odvratio je, ,,al’ mene možete samo da uzmete za ruku da mi izmerite puls.”

Greti nije bilo ništa lakše. Ipak, ono najgore doživela je od lekara, ne od pacijenta. Ona je kao svoju prvu rotaciju odabrala hirurgiju i sledovalo ju je uobičajeno dirinčenje: pridržavanje retraktora koji drži ranu otvorenom dok Veliki Nož lično ulazi u telo da bi, kako to uvek kažu, „isekao da izleči”. U retkim prilikama, nekim naprednijim studentima je bilo dozvoljavano da naprave nekoliko završnih šavova. Greta je svoju šansu dobila kad ju je dr Malkolm Mekbrajd pozvao da mu se pridruži u zašivanju. Kao svaki dobar pedagog, uzeo je obe njene ruke u svoje, pomažući joj da uhvati iglu u svoju desnu ruku i pokreće je zajedno s njim naniže, kroz i naviše, da bi zatvorila rez. Greta je odmah počela da oseća da nešto nije u redu, jer ne samo da je mogla da oseti hirurgovo telo na svojim leđima već joj je i svakim pokretom ruku dodirivao grudi. Da li je iko primetio šta joj je radio? Da li su opazili da njihov učitelj ubrzano diše? Ili su bili hipnotisani pokretima ruku koje su ušivale ranu?

„Ne mogu da se vratim tamo. Jednostavno ne mogu.” Čim se vratila u Vanderbilt Hol, požurila je da ispriča Lori. „Šta bi ti uradila?” upitala je plačnim glasom. „Ne samo što mi je stalno rukama dodirivao grudi već je gurao svoje... prepone uz moja leda. Došlo mi je da ga ubodem onom iglom.” „Trebalo je da ga ubodeš”, odvratila je Lora. „Lako je tebi da kažeš”, pobunila se Greta. „Ali, da li bi riskirala da ne položiš hirurgiju zbog nečega što niko drugi nije video?” Pitanje je nateralo Loru da se zamisli. Ne, verovatno ne bi učinila ništa, ukoliko tip ne bi pokušao da je siluje.

„Greta, razmišljaj o tome ovako”, rekla je ohrabrujućim tonom. „To je samo bedno malo ‘pipanje’. Hoću da kažem, ako tip toliko izopačen da se zadovoljava tom vrstom jeftinog uzbuđenja, sažali se na njega. Mislim, bićemo prokleto srećne ako sledeće dve godine uspemo da se provučemo ni sa čim gorim od toga.”

„Blagoslovi me, oče, jer sam grešio. Od svoje poslednje ispovedi, imao sam bludne misli.” „Da, sine moj.” ,,I to često u poslednje vreme.” Tišina. „Prvo su to bile one devojke s fakulteta, moje koleginice. Greta – a onda i Lora. Zbog nje se osećam najgore, oče, jer je i ona katolkinja. Čak smo se zajedno molili u istoj ovoj crkvi. Oče, šta da radim?” „Sine moj, svi mi moramo pažljivo da izbegavamo prilike da počinimo greh, a naročito greh puti. Ali iznad svega, moraš da nastojiš da živiš u skladu s učenjem katoličke vere. Moli se Bogu da ti da snage, sine moj, a i ja ću se moliti za tebe.” „Da, oče.” „Za pokoru, izgovorićeš tri puta sva Stradanja Isusova. A sad se pokaj, sine moj... Ego te absolvo in nomine Patris, et Filiii, et Spiritus Sancti97.” „Ali. oče – još uvek se bojim.” „Čega, sine moj?” „Ono su bile samo bludne misli. Bojim se da bih mogao to stvarno da uradim.” S druge strane pregrade u ispovedaonici nije došao nikakav odgovor. Henk Dvajer je izašao iz katedrale, pročišćene duše i osnaženog duha.

Lora je mrzela hirurgiju. Ne samo zbog očiglednijeg aspekta krvi i creva već i zato što ju je fizički iscprljivalo držanje retraktora po dva ili tri sata – dok su krvni sudovi ili utroba bili odvajani, sečeni, povezivani ili odstranjivani. Videla je i sasvim dovoljno „težačkog posla”: polomljene kosti na nogama popravljene kao kad stolar sastavlja komadiće drveta, a zatim sve ušiveno nekim od raznih materijala kao što su najlon, kengurova creva i svila. Nekako joj je sve to ličilo na montažnu traku u nekoj od detroitskih fabrika. Nekako se više „kod kuće” osećala razgovarajući s pacijentima koji su čekali na operaciju, pokušavajući da im odagna strah i gledajući kako ih anestetik uspavljuje uz pomoć umirujućih reči. U postoperativnom odeljenju je bilo mučno. Tu i tamo bi se obradovala videći pacijenta s kojim je razgovarala kako je sve življi, nasmešen, srećan i na 97

Lat „Oslobađam te greha u ime Oca i Sina i Svetoga Duha.” Prim. prev.

putu ka ozdravljenju. Obično su, međutim, i pored uspešne intervencije, imali znatne bolove i nije nalazila reči koje bi mogle da im ublaže patnju. A onda, naravno, bilo je i onih koji se više nikada nisu probudili... Iz bolnice se svake večeri vraćala pošto bi odavno prošlo vreme večere i jedva je imala snage da ode do nekog od automata sa sendvičima. Skoro svakog dana ju je čekalo pismo od Palmera. Ili „potporučnika Talbota”, kako je ponekad govorio o sebi. Bože, pomišljala je, zašto li sam ga odbila? On sada obilazi egzotična mesta na Pacifiku, verovatno upoznajući desetine blagonaklonih devojaka željnih udaje. Mada se u svojim pismima zaklinjao na vernost i nagoveštavao celibat, bila je sigurna da se provodi kao nikad u životu. Sa svoje strane, ona je zadržala svoju seksualnu nezavisnosti imala par usputnih, kratkih veza sa stažistima. A posle upornog saletanja, popustila je pred navaljivanjem istrajnog Gerija Arnolda, samodopadljivog neurohirurga koji se u Boston vratio zbog intervjua. Međutim, njihov drugi susret je bio jednako kratkog daha. Geri je posedovao iritirajuću sklonost ka pridikovanju. Jedne kasne nedeljne večeri, dok su ležali u krevetu, zagledao se u tavanicu i rekao: „Ti ne voliš seks, zar ne, Lora?” „Molim?” Bila je već napola zaspala. „Jednostavno sam primetio da ne uživaš u vođenju ljubavi.” „Gari, da li ti to nagoveštavaš da imam problem?” „Sad, da budem savršeno iskren, mislim da bi možda trebalo da popričaš s nekim o tome jednog dana.” „Znaš”, odvratila je Lora, sve više budna, „možda si u pravu. Što više mislim o tome, sve više shvatam da seks i nije tako zabavan...” „Ah”, rekao je doktor, tonom kojim je nekad davno Arhimed izgovorio Eureka. „Ne, Gari, htela sam da kažem da ja ne uživam u seksu s tobom.” Dok se naprasno autističan neurolog batrgao da nađe primeren odgovor, Lora se obukla, navukla kaput i uputila se prema vratima, ostavljajući dobrom doktoru oproštajni poklon. „Znaš li koji je tvoj problem, Gari? Brkaš svoj mozak sa svojim penisom – što je savršeno razumljivo, pošto su oba vrlo jadni.” Dobacila mu je lak osmeh i tihim koracima izašla iz njegovog života.

Kao odani sin, Set Lazarus je svakog vikenda telefonirao kući. Majka bi ga uvek pitala: „Šta ima novo?”. A on bi se na to nadovezao njihovom izanđalom – gotovo vodviljskom – šalom: „Ništa posebno. Samo sam izlečio rak, srčane napade, zubobolje i ujede komaraca.” Na šta bi ona uvek prokomentarisala: ,,I šta je još novo?” Posle ovoga, slušalicu bi uzeo njegov otac i raspreo monolog o raznim čikaškim timovima i njihovim izgledima.

Dosadna, obeshrabrujuća formila se nikad nije menjala. Set se pitao zašto uopšte troši novac. Međutim, jednog vikenda niko nije podizao slušalicu. Ni u stanu ni dole u prodavnici. Znao je da nisu otišli na odmor, jer to nikad nisu činili. Odista, kao da su se posle Hjuijevog odlaska u bolnicu prećutno zavetovali da to nikad neće činiti. Verovatno su smatrali sebe nedostojnima bilo kakve radosti u životu. Ali, gde su bili? Telefonirao je Džudi, što je inače obično činio radnim danima, od minut posle jedanaest uveče pa do ko zna kad. Odmah je znala zašto je zove. „Sete, žao mi je, ali tvoji roditelji su me naterali da obećam da neću ništa da ti kažem. Hjui...” Zastala je i Set je podlegao potajnoj želji da je ovo dugo očekivana vest o tome da je njegov brat... prestao da pati. „Šta se desilo?” brzo je upitao. „Imao je nekakav izliv krvi u mozak. Umalo je umro.” Set je sasvim izgubio kontrolu. „Hoćeš da kažeš da je još živ?” „Još uvek diše. Stavili su ga na respirator. Tvoji roditelji se cele nedelje nisu odmicali od njegovog kreveta.” Set je eksplodirao. „Zašto, za ime Boga, to rade? On već dvadeset godina nije stvarno živ. Kakva je to prokleta bolnica?” Džudi je uzdahnula. „Ne znam, Sete”, rekla je tiho. „Ali znam da tvoja majka ne izlazi iz te sobe, samo da bi bila sigurna da Hjuija ‘održavaju.’” „Naći ću nekog da me zameni i doći ću sutra, prvim avionom”, izjavio je odlučno Set. „Mislim da je to Amerikenov let u pola osam.” „Sačekaću te”, odvratila je s ljubavlju Džudi. „Tužan je razlog zbog kojeg dolaziš, ali mi je svejedno drago što ćemo se videti.” „Meni takođe”, odgovorio je Set. Čim je spustio slušalicu, Set je navukao svoju plavu vindjaknu, požurio niz stepenice, izašao iz Vanderbilta i prešao preko avenije Longvud do zgrada Medicinskog fakulteta, uputivši se pravo u zgradu D. Pola sata kasnije, bio je opet u svojoj sobi, pakujući u mali kofer ono što mu je trebalo za sutrašnje putovanje: košulju, kravatu, bokserice, čarape, četkicu za zube, toaletni pribor. I, najzad, potkožnu iglu.

DVADESET TRI

„Bože, Sete, ala izgledaš umorno.” „Cele noći nisam mogao da zaspim. Ovo što moram da uradim je strašno.” „Mi, dragi”, ispravila ga je Džudi dok su rano sledećeg jutra ruku pod ruku išli jednim od dugih hodnika čikaškog aerodroma O’Hara. „Zajedno smo u ovome.”

Pored njih su prolazili buljuci užurbanih biznismena, koji su žurili da uhvate svoje letove. Stigli su na treći nivo garaže, gde su bila parkirana Džudina kola, a njihovi glasovi su odjekivali kroz lavirint od golog betona. Set je ćutao dok se Džudi u rikverc isparkiravala i krenula niz rampu. „Dvoumiš se, zar ne?” „Ne bih to tako nazvao. Da budem iskren, umirem od straha.” Bili su na autoputu kad je počela da ga ohrabruje. „Sete, to jeste ispravno.” „Neki bi rekli da izigravam Boga.” „Ne verujem da Bog želi da ljudsko biće bespotrebno pati – pogotovo neko ko je toliko bolestan da nije ni svestan da je tehnički ‘živ’. Hoću da kažem, ti sam si mi to ponovio ko zna koliko puta.” „Znam”, priznao je. „Ali, šta ako me uhvate?” Nije znala šta da mu kaže na to. Odista, izgledi na tako nešto su je proganjali još otkako su ustanovili da oboje veruju u pravo na okončanje života ispunjenog bolovima, koji više nije život dostojan čoveka. A on je otišao i dalje, poverivši joj da će, ako ikad bude imao takve slučajeve – ako budu tražili – da im „pomogne da umru”. „Još nešto”, upozorio je Set glasno. „Ne mogu samo da ušetam tamo sa svojim koferčetom. Bilo bi previše očigledno.” „Mislila sam na to”, odvratila je. ,,U mojoj torbici bi trebalo da bude sasvim dovoljno mesta.” Klimnuo je glavom i rekao: „Želeo bih da mogu prosto da isključim iz struje prokleti respirator. Hoću da kažem, da imaju i trunku čovečnosti u sebi, ti doktori tamo bi to uradili. Kad konji trpe bolove, uspavaju ih da im prekrate muke. Zašto ne učine isto i za ljudsko biće?” „Mislim da većina ljudi veruje da Bog više voli ljude nego konje.” „Ne”, ispravio ju je Set. „Očigledno je da više voli konje – jer nas pušta da okončamo njihovu patnju.” Ušli su na parking bolnice Sveti Josif i parkirali kola u udaljenom uglu. Set je otvorio svoj koferčić i izvadio špric. Odjednom mu je izgledao ogroman. Zatim je iz džepa izvadio dve bočice s tečnošću. „Šta je to?” upitala je Džudi. „Kalijum hlorid”, odgovorio je. „To je mineral koji svi imamo u organizmu. Potreban je elektrolitima u mozgu. Ako ga se intravenski ubrizga previše, dovodi do prestanka rada srca. Ne može da izazove sumnju jer niko ne pravi pitanje oko njegovog prisustva u organizmu.” Probušio je poklopac bočice i počeo da izvlači tečnost. „Barem je ovo poslednji put da gledam Hjuija kako se pati.” Hjui. To je bio prvi put tog dana da je izgovorio njegovo ime. Cele besane noći i tokom jutrošnjeg leta pokušavao je da depersonalizuje „pacijenta”. To nije tvoj stariji brat, govorio je sebi, to je samo paćenička masa beskorisnih organa bez stvarnog identiteta.

Ispraznio je u špric i sadržaj druge ampule i dodao ga Džuli. Ona ga je oprezno umotala u svoju maramicu i pokušala da ga smesti u svoju torbicu tako da se ne razbije. „Deo sadržaja će sigurno da iscuri u truckanju.” „Ne brini”, odvratio je Set praznim glasom. „Ima ga... više nego dovoljno.” Pažljivo je zatvorila torbicu. Izašli su iz kola i išli jedno pored drugog, dok su im koraci škripali po pošljunčanom dvorištu. Baš kad su ušli kroz glavna vrata, iz lifta je izašao iscrpljeni i neobrijani Net Lazarus. „Sete”, rekao je napuklim glasom, „kakvo iznenađenje – tvojoj majci će biti drago što te vidi.” Zatim se okrenuo Džudi i bez ljutnje dodao: „Mislio sam da si obećala da nećeš...” „Ja sam kriv, tata”, umešao se Set. „Pošto se kod kuće niko nije javljao na telefon, nazvao sam Džudi i naterao je da mi kaže šta se dešava. Kako mu je?” Njegov otac je slegao ramenima. „Kako mu je? S dečkom kao što je Hjui, to je pitanje na koje nikad ne možeš zaista da odgovoriš. Da su okolnosti drugačije, rekao bih da mu je malo gore – ali njemu je već onoliko loše koliko uopšte može da bude.” „Kako je mama?” Net je uzdahnuo. „Još jedno pitanje na koje i sam možeš da odgovoriš. Šta misliš, kako je? Danju i noću je pored njega i priča mu o svemu i svačemu, o najnovijim holivudskim ludostima – o svemu za šta može da se seti da je pročitala u časopisima. Ne znam kako uopšte više ima glasa.” „Je li spavala?” raspitivao se Set. „Izmolila ih je da joj nameste krevet pored njegovog. ‘Ako mu budem potrebna,’ rekla je. Što se mene tiče, ja ne mogu da dišem u toj sobi i idem u motel da malo odspavam.” ,,U pravu si, tata. Dobro će ti činiti. Vidimo se za ručak.” „Da, naravno.” I potom je Net umorno dodao: „Drago mi je što te vidim, Džudi.” Dok su prilazili sobi, Set je držao Džudi za ruku. Što su se više približavali, to se jače čuo cvileći pneumatički zvuk. Vrata su bila poluotvorena, a iznad naslona zelenim platnom prekrivene fotelje videla se sedokosa glava Rozi Lazarus. Bila je okrenuta prema uzglavlju kreveta, gde se nalazilo lice njenog starijeg sina. S mesta na kome su stajali Set i Džudi video se samo ogroman metalni respirator. „Zdravo, mama”, rekao je Set meko. Nije bilo odgovora. „Mama, to sam j a”, rekao je glasnije, misleći kako je prokleta skalamerija toliko bučna da od nje ne može da čuje glas svog živog sina. Ušao je u sobu, Džudi korak iza njega. Njegova majka se trgla kad joj je stavio ruku na rame. „O, Sete”, zakukala je kad ju je zagrlio. „Hjui je tako bolestan. Ovi ovde lekari ne mogu da učine da mu bude bolje. Možda ti znaš neke specijaliste iz tvoje bolnice koji bi mogli.” Odmahnuo je glavom. „Ne znam nikog, mama.”

„Onda nam ne preostaje drugo nego da sedimo i čekamo”, odvratila je njegova majka. A zatim je primetila i drugog posetioca. „Zdravo, Džudi, dušo. Lepo od tebe što si došla.” Set je sada po prvi put pogledao lice svog brata. Izgledalo je tako sićušno pored ogromnog aparata. Oči su mu bile zatvorene, čelo orošeno znojem. Sigurno trpi bolove, rekao je Set u sebi. A ja znam, ako Hjui išta želi, to je da se ovo završi. Ponovo se okrenuo svojoj majci. „Šta je s tobom, mama? Brineš li o sebi? Jedeš li?” „Ja nisam važna. Biću dobro.” „Da li ste doručkovali, gospođo Lazarus?” upitala je brižno Džudi. „Zar je vreme doručka? Mislila sam da je još juče.” „Videla sam Hauarda Džonsona odmah dole niz drum”, ponudila je Džudi. „Biće mi drago da vas odvezem...” „Ne, ne, ne”, brzo se pobunila Rozi. „Ne mogu da ostavim Hjuija toliko dugo. Budi srce i donesi mi nešto malo, hoćeš li?” „Šta da vam donesem?” upitala je Džudi. „Ništa. Bilo šta. U stvari, nisam ni gladna. Iskreno, sve što mi je potrebno jeste šolja jake kafe.” „Pa, u tom slučaju, što ne pođete sa mnom da malo protegnete noge?” Rozi je uzdahnula. „Da znaš da bi mi prijala mala šetnja.” Oduprla se o rukohvate fotelje i ustala. „Idemo, mila”, rekla je Džudi. Svom drugom sinu je naložila: „Sete, ti ostani pored Hjuija i ako se bilo šta desi, odmah pozvoni sestri.” ,,U redu, mama”, odvratio je, a reči su mu zastajale u grlu. Zatim je posegao u džep i izvukao gomilu sitnine. Stavio je novčiće Džudi u ruku, dodavši: „Ako slučajno nađete još neki automat, donesite mi sendvič ili tako nešto.” „Tako je”, rekla je s odobravanjem Rozi, ,,i ti, Sete, moraš da pojedeš nešto. Mršav si kao grana.” Čim su dve žene izašle iz sobe, Set je žurno zatvorio vrata i stuštio se do Džudine torbice. Zatim je počeo s onim što je već toliko puta vežbao u mislima i fantazijama. Naročito cele prethodne noći. Otišao je do drugog kraja kreveta, koji je bio skriven respiratorom, za slučaj da neko od osoblja otvori vrata. Otvorio je Džudinu torbicu, zavukao ruku unutra i načas oklevao, ne usuđujući se ni da diše, dok je osluškivao da li se čuju koraci u hodniku. Sve što se čulo bio je zvuk respiratora. Set je brzo odvrnuo usku cevčicu, ubacio iglu svog šprica u biretu na sistemu za intravensku infuziju i ispraznio masivnu dozu koja se u njoj nalazila. Zatim je drhtavim rukama žurno vratio infuziju u njenu normalnu funkciju, spremio špric natrag u Džudinu torbicu i seo pored bratovljevog kreveta. Znao je da će njegovo srce ubrzo da prestane da kuca, ali i da će mehanički ventilator da nastavi da upumpava vazduh u njegova pluća. A pošto je Hjui već

bio bez svesti, sestre neće ustanoviti da je preminuo najmanje narednih pet minuta. Ili možda čitav sat vremena. Set nije znao da li želi da njegova majka bude tu da kaže poslednje iracionalno zbogom – ili da propusti trenutak konačnog okončanja Hjuijeve agonije. On sam nije mogao da skine pogled s lica brata s kojim nikad nije mogao da priča. Zbogom, Hjui, rekao je u mislima. Ako me na nekakav natprirodan način i poznaješ, onda ćeš razumeti da sam ovo uradio jer... te volim.

Pogreb je, kao i Hjuijev život, bio ograničen na njih četvoro. Čak ni Džudi nije prisustvovala. Bila je, naime, Rozina želja da „porodica još jednom, poslednji put, bude na okupu, sama”. Set je apatično stajao pored rake, slušajući unitarističkog grobljanskog sveštenika kako hvali dobrotu njegovog brata. Jedino što ga je tešilo bilo je tu i tamo pominjanje kako je Hjui „otišao na počinak” i kako je „sada u miru”. U limuzini kojom su se dovezli s groblja, Rozi je tešila sebe beskrajnim ponavljanjem onoga što su rekli lekari, koji su uzaludno pokušavali da probude njenog Hjuija. „Hvala Bogu, barem nije patio. Bilo je bezbolno. Srce mu se prosto zaustavilo. Tu niko ništa nije mogao da učini.” Džudi ih čekala ispred prodavnice Lazarusovih. Izrazila je svoje saučešće Rozi i Netu, koji su oboje klimnuli u znak nemog prihvatanja, i s rukom u ruci otišli prema zadnjim vratima. Set i Džudi su ostali sami. „Kako se osećaš?” upitala je. Hteo je da joj kaže da je dobro. Ali odjednom ga je osećanje krivice preplavilo poput potopa i promrmljao je : „Oh, Džudi, šta sam učinio? Šta sam to učinio?”

Tokom sledeće rotacije su Barni i Benet radili u različitim bolnicama, tako da su se retko viđali, sem što su se tu i tamo oko ponoći takmičili u slobodnim bacanjima, a trenutni rezultat je bio 2568 prema 2560 u Barnijevu korist. Međutim, jednog ranog jutra, baš kad je Barni završavao svoje tri milje džogiranja, ugledao je Beneta kako silazi s pameti – kao Džin Keli u Pevajmo na kiši – ludački preskačući parking-satove duž avenije Luja Pastera. Barni je ubrzao trk da bi ga sustigao. „Hej, Landsmane, da nisi otkačio?” upitao ga je zadihano. Ignorišući pitanje, Benet je zaneseno izgovorio: „Učinio sam to, Livingstone. Upravo sam pomogao da na svet dođe jedna prava, živa beba.” „Hej, nemoj da kenjaš.” Barni se osmehnuo i pružio mu ruku. „Čestitam. Još samo jedanaest i možeš da diplomiraš.”

„Ponoviću to sa zadovoljstvom još milion puta. Možeš li da zamisliš, Barn, kako je to kad zaroniš ruke u tu krvavu masu i izvučeš majušno ljudsko biće!” „Misliš, baš si obavio porođaj?” „Posrećilo mi se. Bilo je pet ujutru. Specijalizant je obavljao neku hitnu operaciju, stariji student je cele noći vršio transfuziju kod nekog krvavljenja, i rekao mi je da obavim to sam.” „Super!” „Razume se”, nastavio je Benet, „na tipa je verovatno malčice uticala i činjenica da je majka primalac socijalne pomoći iz Roksberija. Ali, kako god bilo, uradio sam to – mada moram da priznam da su mi sestre malo pomogle. I žena je već ranije prošla kroz to. Ali nećeš verovati šta se zatim desilo.” „Landsmane, kad si ti posredi, spreman sam da poverujem bilo šta”, nacerio se Barni. ,,E, pa, onda, slušaj ovo – žena me je pogledala i rekla da je ovo, mada je njeno deveto dete, prvo s kojim ju je porodio, kako se laskavo izrazila, ‘i-zi-stinski doktor crnac’. Zato je insistirala da joj da moje ime.” „Njoj – to je curica?” Benet je radosno slegao ramenima. „Šta ja tu mogu? Uglavnom, sad tamo u sobi za novorođenčad u bolnici Bet Izrael leži jedna damica od četiri kile po imenu ‘Beneta Landsman Džekson’.” „Dobila je čak i Landsman deo, a? Sva sreća da nisi pomenuo Abrahama Linkolna.” „Da budem iskren, jesam. Ali već ima klinca s tim imenom.”

„Lora, kako napreduje porođaj?” Akušer Volter Hjuit je provirio u predporođajnu sobu, da vidi kako Lora napreduje sa svojom pacijentkinjom, Merion Fels, tridesetšestogodišnjom prvorotkom. „Kontrakcije na četiri do pet minuta, dilatirana šest centimetara, grlić skraćen i istanjen osamdeset odsto – beba u minus tri” „Uplašena?” „Ne, dobro sam.” Lagala je, dabome. Lora je bila sigurna u podatke koje mu je dala, koji su tačno objašnjavali položaj bebe u Merioninom porođajnom kanalu. Ali, daleko od toga da joj je bilo dobro. Već su ustanovili da će to da bude cefalična prezentacija – to jest, da će Merionina beba, kao i devedeset pet odsto drugih, da izađe prednjačeći glavom. Međutim, ono što je upravo saopštila Hjuitu nagoveštavalo je da se bebina glavica neće pojaviti još najmanje dva sata. Bila je užasnuta mogućnošću da Hjuit ode i potraži neki miran kutak da malo odspava. „Slušaj, Lora”, rekao je, „očigledno imamo dovoljno vremena. Izaći ću...”

Ništa strašno, pomislila je Lora, uvek ode dole na parking da popuši jednu cigaretu. Ali, onda je čula kraj rečenice. ,,... i otići nešto da pojedem. Prosto moram da odem do avenije Blu Hil i uzmem sendvič s usoljenom govedinom i veliko kiselo mleko.” Avenija Blu Hil? pomislila je. Pa to je miljama daleko! Za ime Božje, Voltere, ne možeš tek tako da me ostaviš sasvim samu. Znam da su sestre tu, ali ja sam jedini lekar – a čak nisam još uvek ni lekar. „Misliš li da možeš da braniš tvrđavu?” osmehnuo se Hjuit. Bila je rešena da ne pokaže kukavičluk. „Dabome, doktore, nema problema”, rekla je, pitajući se otkud joj snage – a kamoli daha – da izusti takvu laž. „Odlično”, rekao je Hjuit. „Mogu li da ti donesem nešto?” Odmahnula je glavom. „Hvala.” I pomislila, da, mogao bi da mi nabaviš kvalifikovanog akušera.

„Kako se osećate?” upitala je glavna sestra. „Dobro, hvala”, odvratila je Lora. „Pitala sam gospođicu Fels, dr Kastelano”, uzvratila je ova. „Oh”, izustila je Lora, pokušavajući da sakrije nelagodnost. „Dobro sam”, odgovorila je pacijentkinja. Glavna sestra se osmehnula. „Ako vam nešto treba, samo viknite.” „Možete li da učinite nešto s ovim prokletim kontrakcijama?” „Opustite se, Merion”, umešala se Lora, „ubrzo ćemo moći da vam damo nešto protiv bolova.” „Da”, potvrdila je glavna sestra. „Ubacili smo vas u raspored za sedalnu blokadu.” Florens Najtingejl je sklonila svoje šmrkavo lice s vrata. Zar nije divno imati podršku od saradnica mog pola, koje me mrze zato što nosim beli mantil, a ne belu kapu, pomislila je Lora u sebi. Molim te, Voltere, pojedi taj prokleti sendvič pre no što se ova žena potpuno otvori! Pokušala je da povrati poverenje pacijentkinje izmerivši joj krvni pritisak i potom proverivši grlić, koji je – na njeno zaprepašćenje – bio dilatiran skoro osam centimetara. Porođaj je napredovao brže nego što je iko očekivao. Čim je kontrakcija prošla, Lora je blago upitala: „Nazvala vas je ‘gospođicom’?” Merion se slabašno osmehnula i s izvesnim naporom odgovorila: „Aha. Nisam htela da se udam za njega – uglavnom zato jer je već oženjen. Ipak, ne postajem mlađa i želela sam da rodim dete pre no što bude prekasno.” „Čime se bavite?” upitala je Lora. „Radim za Globus. Bila sam toliko zauzeta postizanjem poslovnih uspeha da nisam bacala pogled na biološki časovnik. Da li ste udati, doktorka?” „Molim vas, zovite me Lora. A odgovor je: ‘Još ne.’” Merion je odjednom izustila: „Lora, brzo, dajte mi ruku!”

Dok je Merion ječala i čvrsto stezala njenu ruku, Lora je mrmljala: „Opustite se. Pokušajte da dišete normalno. Uskoro će proći.” Kad je konačno došla do daha, Merion je upitala: „Koliko još ovoga dok ne vidim svoju bebu?” „Ne mnogo”, odvratila je ohrabrujuće Lora, moleći se u sebi da Volter upravo vozi Fenvejom u pravcu bolnice. „Samo da proverim u kojoj smo fazi.” Na svoje zaprepašćenje, ustanovila je da je grlić potpuno dilatiran i da je beba u položaju plus dva! Hriste, utakmica je bila u punom jeku, a gol samo što nije pao! Pozvonila je sestri. „To je to”, došapnula je Lora Merion. „Hvala Bogu, ove kontrakcije počinju da me ubijaju.” U sobu je upala četa sestara i počela da gura buduću majku u porodilište. Merion je za sekund nestala. Iznenada je glas iza Lore umiljato prošaputao: „Zar ne bi trebalo da operete ruke i pripremite se?” Sranje, bila je to ona ljubazna glavna sestra. „Da, naravno”, odvratila je, dok se panika u njoj nagomilavala. „Ovaj – kad se dr Hjuit vrati, svakako mu recite gde sam.” „Naravno, doktorka.” Lora je odjurila niz hodnik, stala kod umivaonika ispred sobe za porođaje i počela da pere ruke, sve vreme nastojeći da smiri lupanje srca. Gurnula je laktovima vrata i ušla u operacionu salu, gde je druga sestra čekala da joj pomogne da navuče sterilni ogrtač i rukavice. Čula je kako Merion malo dalje odatle ječi od bola. „Gde je anesteziolog?” upitala je. „Trebalo bi da joj da sedalnu blokadu.” „Nika su upravo hitno pozvali. Hitan slučaj, plava uzbuna. Pitanje je kad će se vratiti.” O, Bože, pomislila je Lora u sebi, ja bi trebalo da proglasim plavu uzbunu i pozovem ga da se vrati – jer imam osećaj da više nisam u stanju da dišem. A znam da ne umem sama da joj dam anesteziju. Stajala je kao ukopana, trudeći se da se seti šta bi pravi akušer uradio u ovakvoj situaciji. Primenio bi pudenalnu blokadu. Gledala je nekoliko puta kako se to radi, ali sama je nikad nije primenila. Sad nije imala izbora – Lora je duboko udahnula i zakoračila pod bleštava svetla operacione sale. Zatim se iznenada dogodilo čudo. Na svoje iznenađenje, više nije drhtala. Ustanovila je da se mirno kreće prema stolu, na kome se već nalazila Merion. Glavna sestra je stajala u blizini, za stočićem na kome su se nalazili uredno složeni hirurški instrumenti. Lora je u sebi na brzinu ponovila sva uputstva kojih je mogla da se seti. Prvo i najvažnije, nikad ne požurujte porođaj, jer možete da nanesete ozbiljnu štetu majci i detetu. Pritisnite međicu da biste je rastegli i pustite da glava novorođenčeta izađe iz vaginalnog otvora.

Zatim je čula uzvik jedne od sestara: „Vidi, glava izlazi.” Lora je s ledenom mirnoćom naložila glavnoj sestri da napuni špric s 10 cc Ksilokaina. Dok je čekala, insertovala je svoju levu ruku pored bebine glave i napipala Merioninu ishijalnu kičmu. Potom je, držeći prst na pudendalnom nervu, zatražila „trubu”, metalnu cev koju je insertovala kao vodič za svoju osam inča dugu iglu. Uzimajući špric drugom rukom, gurnula ga je kroz cev sve dok nije osetila tkivo na bočnom zidu vagine. Zatim je malo povukla iglu, da se uveri da nema krvi. U tom trenutku, Merion je dobila novu bolnu kontrakciju. „Sranje”, zastenjala je. „Prokleti lek ne deluje.” „Merion, potrebno je da prođu dva do tri minuta da bi se osetilo dejstvo ksilokaina”, odgovorila je Lora glasom za koji se nadala da zvuči ohrabrujuće. Zaista, manje od pet minuta docnije, sve je bilo u redu – barem za Merion. Lora je mogla da izvrši epiziotomiju. Parom ravnih Mejo makaza napravila je tri inča dugačak rez od baze vagine prema rektumu, da bi olakšala bebi dolazak na svet. A Merion pri tom nije osetila ni najmanji bol. Međutim, vidljivost je sad bila znatno smanjena. Bujica krvi i sluzi je prosto liptala odasvud. Ipak, Lorine ruke su nekako napipale dete i nežno mu pomogle da izađe. Prvo lice i brada – a zatim vrat. Lagano je (svaki pokret mora da bude polagan, neprestano je podsećala sebe) zarotirala bebu, tako da je njeno lice sad bilo okrenuto naniže. Oslobodilo se i drugo rame. Ostalo bi trebalo da bude lako. Ali, prokletstvo, Lora, nemoj da žuriš. Srce može da ti kuca onoliko brzo koliko hoće, ali bebu izvlači postepeno i nežno. Trenutak kasnije, držala je u rukama celo novorođenče. Odnosno, stvorenjce koje će ličiti na sebe tek kad se s njega speru verniks, krv, sluz i ostale materije. Hriste, tako je klizavo. Šta ako ga ispustim? Ne, držim ga čvrsto, baš onako kako bi trebalo – za pete. Zatim je neko zaplakao – ili je to bio plač novorođenčeta? U svakom slučaju, bilo je to prvo glasanje najnovijeg pridošlice na svet. Lora je zagledala sluzavo stvorenjce koje je držala u ruci poput pileta i uzviknula: „Devojčica je. Merion, dobili ste curicu!” Stavila je bebu majci na stomak, a sestre su odmah priskočile da je umotaju u zagrejane peškire. Čim je pupčanik prestao da pulsira, Lora ga je stegla klemom, presekla i vezala. Upravo tog trenutka, u salu je ušao visoki lekar pognutih ramena, u prekratkom belom mantilu. Bio je to Niko, specijalizant na anesteziji. „Oprosti, Lora. Hitan slučaj je hitan slučaj, šta da se radi. Da krenemo s ovom predstavom?” „Žalim slučaj, Niko”, odvratila je Lora s živahnošću rođenom iz olakšanja, „bojim se da je ova predstava gotova.” „Šta si upotrebila za anesteziju?”

„Radila sam pudendalnu.” „Sama?” „Ne, moja dobra kuma vila mi se našla pri ruci.” Niko je pogledao u majku koja je spokojno mazila svoju novorođenu bebu, a potom je svrnuo pogled na Loru. „Hej, Kastelano, dobar posao.” Još jednom je pogledao njenu pacijentkinju i zatim se okrenuo na peti i pohitao da se vrati svom hitnom slučaju. Lora je poput mesečara krenula prema izlazu. „Doktorka, čekajte”, čula je glavnu sestru. „Ne zaboravite posteljicu.” Lora se vratila do stola i, kao automat, sačekala izlazak posteljice i zašila epiziotomiju hromiranim koncem. Naposletku je proverila Merionino opšte stanje. Krvavljenje je bilo vrlo blago. Nije bilo laceracija niti oštećenja grlića. „Merion, s vama je sve u redu”, promrmljala je. ,,I vi ste takođe u redu, Lora. Hvala vam”, odvratila je ushićena novopečena mama. Njenu pacijentkinju su odgurali napolje, a Lora je još uvek stajala u praznoj operacionoj sali, dok je osećaj olakšanja polako smenjivalo osećanje ponosa. A potom ljubomora. Merion je zaista sagledala stvari na pravi način. Lori se iznenada učinilo da za ženu nema veće sreće nego kad drži svoju bebu u naručju. A sada je shvatila da je, pored sve želje da uspe, želela i ovo, takođe.

Barni se ponosio time što će operisati s Prvom postavom, mada je znao da najviše čemu može da se nada jeste pridržavanje neke kleme. Ali, barem će da posmatra Tomasa Obrija („hirurga nad hirurzima”) i anesteziologa Konrada Nađa („najboljeg puštača gasa u hrišćanskom svetu”) kako odrađuju svoju magiju. Današnja procedura je bila holecistektomija. Ono što bi inače bilo rutinsko odstranjivanje žučne kese, ovog puta je bilo učinjeno „malčice zanimljivijim”, kako je rekao Obri, „jer je naš pacijent, gospodin Abrahamijan – kao što možete da pročitate u anamnezi – imao složenu istoriju bolesti u detinjstvu koja je obuhvatala reumatičnu groznicu i praktično sve alergije kojih možete da se setite. Moramo da budemo spremni na iznenađenja. „Doktor Nađ je pre operacije dao atropin, indukovao anesteziju s šezdeset miligrama metoheksitona i upotrebio salkuranijum zbog dobre neuromuskularne harmonije. Da bi pacijent ostao uspavan, upotrebljava azotni oksid i kiseonik u razmeri 70:30. „Toliko za početak, a sada dižemo zavesu.” Držeći skalpel kao čelista gudalo, Obri je napravio Koherov rez, a zatim pozvao sestre sa svoje leve i desne strane da priđu i pridržavaju abdominalne drenove. Obri je stavio svoju desnu ruku u ranu da bi pomerio jetru i tako učinio

dostupnom žučnu kesu. Uhvatio je organ prstenastom klemom i podigao ga prema površini. Njegov prvi asistent, dr Lipson, držao je otvor raširen pomoću Diverovog retraktora sa širokim lopaticama. Zatim je dao znak Barniju da uzme retraktor s uskim lopaticama i postavi ga ispod rebarne margije – donje ivice grudnog koša. „Sada, gospodo”, objavio je Obri, „imamo maksimalan pristup. Smotren hirurg mora da odvoji vremena da ispita celu izloženu regiju.” Pre no što je odstranio žučnu kesu poveo ih je, poput turističkog vodiča, u obilazak sistema kanala i arterijskog dotoka. Zatim je odveo svoje neustrašive istraživače u potragu za bilo kakvim tačkama krvavljenja koje eventualno nisu zatvorili. Tada je predao palicu dr Lipsonu, koji je imao da zatvori ranu, dok je Obri nastavio da priča. „Uočite, molim vas, da dr Lipson pomno izbegava da zahvati jetru, jer bi šavovi koji prolaze kroz taj organ izazvali krvavljenje. Kad sve bude spremno, ubacićemo dren...” Iznenada je anesteziolog razbio magiju spokojne pedagogije. „Problemi, Tome”, rekao je, glasom u kome se jasno razaznavala zabrinutost. „Šta se događa?” upitao je smireno hirurg. „Procvrčao je. Pritisak ogroman. Puis sto osamdeset.” Dr Obri je tiho naložio. „Neka mu neko izmeri rektalnu temperaturu.” Barni je stajao kao hipnotisan dok je jedna od sestara insertovala toplomer. Počeo je da se znoji, ali se nije usuđivao da obriše čelo, iz straha da mu ne popusti koncentracija na retraktor koji je pridržavao. Pogledao je Nađa. Anesteziologovo čelo je bilo nabrano, a u očima mu se ogledala zebnja. Obrijeva pažnja je ostala usmerena na otvorenu ranu, kao da se izolovao od panike koja je vladala oko njega. Posle minuta koji se činio dug kao večnost, sestra je izvadila toplomer. „Blagi Bože!” jeknula je. „Očitajte mi temperaturu, Helen”, naložio je Obri tihim, odsečnim glasom. „Skoro četrdeset jedan, doktore.” „Sranje”, uzviknuo je Nađ, „maligna hipertermija. Donesite led, i to odmah.” Barni je čuo korake koji su se stuštili prema vratima. Činilo mu se da bi i on trebalo da reaguje u ovim okolnostima, ali kako? Uplašen i zbunjen, okrenuo se glavnom hirurgu. „Da li da im pomognem da donesu led, doktore?” „Da li sam vam izdao bilo kakvo naređenje, mladi čoveče?” eksplodirao je Obri u svom prvom izlivu emocija. „Držite taj retraktor i ne smetajte.” „Tome, EKG je poludeo”, izustio je anesteziolog. Obri je strgao rukavicu i potražio femoralni puls na pacijentovim preponama. Barni je po izrazu lica koji se video iznad maske shvatio da ga nije našao. „Nema otkucaja srca”, javio se drugi glas. „EKG ravan”, objavio je Nađ. „Mrtav je.”

Odjednom se sve utišalo. Niko se nije usuđivao da progovori dok dr Obri ne odredi pravac akcije. Najzad je odlučio. „Doktore Nađ, nastavite s dovodom vazduha u pluća.” Anesteziolog je klimnuo glavom i uradio kako mu je rečeno. Zašto, do đavola, to radi? pitao se Barni. Ovaj kukavac je mrtav. Hirurg je zatim potapšao po ramenu svog asistenta. Lipson je shvatio i pomerio se u stranu, predajući zadatak zašivanja rane gospodina Abrahamijana hitrim i veštim rukama glavnog hirurga. Barni je posmatrao s rastućom nevericom. Zašto li ga, pobogu, tako pažljivo zašiva – zašto ga uopšte zašiva? Patolozi će morati ponovo da ga otvaraju. Do sada je Barni već uklonio retraktor i bio samo bespomoćan i zbunjen posmatrač. Kiseonik je nastavio da naduvava pluća mrtvog čoveka. Obri je napravio završni čvor. ,,U redu”, rekao je tiho, „odvezite ga na intenzivnu negu. Ja ću začas doći za vama.” Dok su pokojnog gospodina Abrahamijana odvozili iz sale, Obri se okrenuo i hladnokrvno odšetao u ono što mora da je bilo garderoba vodeće zvezde. Lipson se vratio iz postoperativnog i zatekao Barnija kako stoji kao ukopan. „Šta je bilo?” upitao je. „Ne razumem ovo što sam upravo video”, odvrato je Barni. „Koji deo?” „Čovek je umro, a oni su ipak...” ,,A, to”, odgovorio je Lipson. „Koliko si dugo na hirurgiji?” „Ovo mi je prva nedelja na ovoj rotaciji”, odvratio je Barni i potom nastavio: „Molim vas, da li biste mi objasnili zašto ste, do đavola, pumpali vazduh u čoveka toliko mrtvog da nema puls ni otkucaje srca?” „Smiri se, amigo”, rekao je mladi lekar, „upravo si naučio zašto pacijenti nikad ne umiru na operacionom stolu doktora Obrija. Zahvaljujući balonu Obrijevog puštača gasa. Gospodin Abrahamijan će biti proglašen mrtvim posle operacije, od strane nekog na intenzivnoj nezi.” „Mislite, samo zbog Obrijevog ega?” odvratio je zapanjeno Barni. „Ne”, pobunio se Lipson, „Tom nije tako sitna duša. Ali, ne možeš da zamisliš kolika je količina papirologije koje je na ovaj način pošteđen – mada, dobro, obično ja radim njegovu papirologiju. Sva ta prokleta uverenja, bolnička dokumenta, formulari osiguranja – to birokratsko sranje ti oduzme silne sate. Ovako pada na momke iz intenzivne. Znači, danas si saznao nešto novo, a, amigo?” „Aha”, rekao je Barni, „saznao sam da ne želim da budem hirurg.”

Pred sam početak njihove četvrte i poslednje godine, potporučnik Palmer Talbot je doleteo iz Kalifornije u Boston. Nedelju dana kasnije, bio bi u stanju da doleti kući i bez aviona, toliko je opijen bio aromatičnim vinom Lorine nove nežne naklonosti.

Lora je, sa svoje strane, bila oduševljena time što ima nekoga da je čeka izvan operacione sale – čoveka čije je kvalitete poštovala, koji ju je tretirao kao nešto više od seksualne nagrade na medicinskom turniru. Palmer je rešio da svoje godine u vojsci iskoristi za obrazovanje. Odobrili su mu školovanje u Vojnoj školi za jezike u Montereju i počeo je svoje studije kineskog. To je značilo još jednu godinu vojske. Međutim, činilo mu se da se isplati, pogotovo pošto je Lora bila tako hladna i ravnodušna prema njemu. Sada je imao Loru koja je volela da sedi pored kamina u dnevnoj sobi njegove kuće u ulici Bikon i priča o svemu i svačemu – sve dok to nema nikakve veze s medicinom. Sebi je rekla da je zaboravila koliko je načitan, koliko dobro ume da sluša – i koliko je voli. Nije bilo nikog na celom svetu, ubedila je sebe, kome je do nje stalo onoliko koliko Palmeru Talbotu. Kakva je budala bila, rizikujući da ga izgubi zato što je verovala da tek treba da sretne „gospodina Pravog”. Jer, sada je bila sasvim sigurna da to nikada ne bi mogao da bude „doktor Pravi”. Pokušala je da ga ne opterećuje dubokom tugom koju je još uvek osećala zbog raspada svoje porodice. Razdvajanje je postalo tim konačnije kad je početkom 1961. – tačnije, u januaru – vlada SAD krajnje zategla diplomatske odnose s Kastrovom vladom. A onda je invazija Zaliva svinja, koju su pokrenuli prognani Kubanci iz Majamija, namerni da „oslobode” svoju otadžbinu, svela odnose dveju zemalja s apsolutno nikakvih na otvoreno neprijateljstvo. „Sad ne mogu da vidim Luisa čak ni kad bih želela”, prokomentarisala je suvo Lora. „Pa sad, i mogla bi”, setio se Palmer. „Još uvek je moguće otići u Meksiko i odatle uhvatiti let za Kubu.” Lora ga je pogledala i pokušala da zvuči odlučno kad je izjavila: „Nemam želju da posetim Kubu, Fidela ili mog oca.” „Jesi li uopšte imala nekog kontakta s njim otkako je otišao?” „Nekoliko bednih pisama. Nisam se potrudila ni da odgovorim na njih. Hoću da kažem, čovek je više nego un poco loco98 kad u tim godinama izigrava revolucionara. Tvrdi da mu je najveći životni cilj da i ja dođem kod njega na Kubu i budem doktor tamo.” Palmer je odmahnuo glavom. „Negde sam pročitao da muškarci u tim godinama rade totalno besmislene stvari – neka vrsta menopauzalnog ludila. Ne bih te pustio da odeš za njim čak i kad bi ti to želela.” „Ne brini, nema bojazni od toga. A ne moraš da brineš ni da ću se pridružiti svojoj majci u njenom verskom utočištu.” „Usput, kako je ona?” „Čule smo se telefonom par puta. Tvrdi da je srećnija nego što je ikad bila, budući da je ‘pronašla svoj poziv’ – kako ona to pobožno naziva. Mislim da očekuje da je posetim, ali nešto nisam raspoložena da vidim majku koja bi radije bila ‘sestra’.” Dotakao joj je rame. „Znam kroz šta prolaziš.”

98

Špan. „malo lud”. Prim. prev.

„Mislim da ne možeš da znaš. Vidiš, pošto su oboje mojih roditelja otkačili, pomalo me strah da i ja ne skliznem u to.” Palmer se osmehnuo. „Kako bi bilo da sklizneš preko mene?” „Mislim da već jesam”, odvratila je i zagrlila ga. Sada su već postojali dobri izgledi da ga vojska pošalje natrag u Boston. Pošto ga je kačio poseban vojni zakon o obrazovanju, poslednju godinu vojnog roka, koja se sastojala od ubrzanog kursa orijentalnih jezika, mogao je da provede u „bilo kom priznatom koledžu ili univerzitetu”. Budući da je Vojska „priznavala” Harvard, došao je da porazgovara o programu s njihovim direktorom, Sajmonom Ribarčikom. I da ustanovi kako stoje stvari s Lorom. Veče uoči svog povratka, dok su zagrljeni ležali ispred kamina, rekao je: „Vidi, Lora, ja bih stvarno voleo da se vratim ovde na Istok i studiram. Ali ne mogu da se pomirim s onim što je Šekspir nazvao ‘životom u predvorju tvoje ljubavi’. Znam da nisi spremna da se udaš. Zato sam voljan da igram po tvojim pravilima, samo pod uslovom da smo zajedno – a pri tom mislim da živimo zajedno.” Lora ga je na trenutak pogledala i potom rekla: „Palmere, devojke koja nije verovala u brak više nema. U stvari, mislim da ‘Lora Talbot’ zvuči prilično lepo.” „Ne mogu da verujem svojim ušima. Je l’ ti to meni govoriš da si voljna da postaneš doktorka Lora Talbot?” „Ne”, rekla je, nestašno se smešeći, „biću gospođa Talbot, ali doktorka Kastelano.”

„Ti stvarno nameravaš da se udaš za tog šmokljana?” „Mislila sam da ti se Palmer dopada”, pobunila se. „Slušaj, dopada se meni i Elvis, ali to ne znači da bi trebalo da se udaš za njega. Ovo radiš samo zato što si naprasno uvrtela sebi u glavu da si sama na svetu, a Palmer ti dođe kao linija manjeg otpora.” „Barni, on me voli.” „Znam, Lora. U to ni za trenutak nisam posumnjao. Ono u šta sumnjam jeste da li ti, duboko u sebi, iskreno voliš njega.”

DVADESET ČETIRI

U životu svakog studenta četvrte godine medicine postoje trenuci krize. Dovršavajući par poslednjih „izbornih” rotacija i baveći se malo više hirurgijom ili internom medicinom, u zavisnosti od toga da li namerava da bude sekač ili buva, odjednom počinje da zagleda kalendar i uočava da će mu juna te iste godine biti zvanično dodeljena titula doktora medicine.

U tom trenutku akutno bolne svesti, shvata da nije ni izdaleka spreman da postane lekar. Sranje, kaže sam sebi (ili „Bogo moj”, ako je on Set Lazarus), ljudi će misliti da znam šta radim. Očekivaće da prepoznam šta im fali – i da to izlečim. Kako ću da se izborim s tim? Kad se sad osvrne unazad dani dosadnog dirinčenja izgledaju mu kao Izgubljeni raj. Koliko je beskrajno bolje šlepovati se gore-dole stepenicama i držati kleme dok drugi operišu. Najgore što može da mu se desi jeste da uveče dolazi kući bolnih nogu. Međutim, savest ga nikad ne boli. Dok dirinči, na njemu je sve – sem odgovornosti. Još uvek nije obavezan da bude nepogrešiv. Oni koji prođu ovu krizu stiču iskrenu samospoznaju da će uvek biti studenti; da nikada neće dovoljno znati. Međutim, takva iskrenost ne može da ih zaštiti od bola njihovih pacijenata. Na kraju, za deset ili možda dvadeset godina, pritisak postaje preveliki za neke od njih čija srca metaforički – ili čak fizički – pucaju. Tada postaju pripadnici one vrste poznate pod nazivom „oštećeni lekari”, što je eufemizam za lekara s ranjenom dušom. Drugi – i mnogo češći – način na koji iscelitelj poletarac izlazi na kraj s ovim apokaliptičnim trenutkom jeste poricanje. Obmanjuje sebe da je polaganje Hipokratove zakletve ravno krštenju. Da s diplomom dolaze nadljudske moći koje su – kao mikrobi – nevidljive svima drugima sem posvećenim posmatračima. Silogizam je u skladu s Dekartovom rečenicom „Mislim, dakle postojim”. Ali, u medicini, formula glasi: „Imam diplomu, dakle lekar sam”. Oni koji mogu uspešno da izvedu ovu zadovoljavajuću samohipnozu, steći će prijatelje, nagrade, unapređenja i – budu li istrajni – čak i najnoviji model mercedesa.

Došlo je vreme da se Barni odluči za specijalizaciju. Porazgovarao je o tome sam sa sobom, kao što je to činio od malih nogu. Pitanje: Šta te čini srećnim, Livingstone? Odgovor: Da činim druge srećnima. Da znaš, to baš i nije od velike pomoći – za tako nešto, dovoljno je da glumiš Deda Mraza u robnoj kući. Možeš li da pojasniš te svoje misli? Da, kad malo razmislim, mogu da prevedem svoju ambiciju – želim da lečim nesrećne ljude i pomognem im da vide radost u životu. Što je više kopao po sebi, to je više dokaza nalazio da je stvoren za psihijatriju. Uostalom, oduvek su mu ljudi dolazili sa svojim nevoljama. Zar nije Lora uvek birala baš njegovo rame za plakanje? Zar nije izvukao ogromno zadovoljstvo iz onoga što je postigao s malim Marvinom Amsterdamom u letnjem kampu? (Gde si sada, Marvine? Da li si zdrav i srećan?). Davno je prestao da broji kolege koje su na koledžu i Medicinskom fakultetu u svojim trenucima očajanja dolazile kod njega po pomoć. Da, ja sam kao neki magnet za melanholiju.

A ipak, psihijatar pre svega mora da bude iskren prema samom sebi. Zato daj Livingstone, pokušaj da analiziraš svoju odluku. Već znaš šta bi ti učinio za druge, ali šta bi psihijatrija učinila za tebe? Hajde, ovo je najteži deo. „Uravnoteženost” koju ljudi vide u meni je zapravo iluzija. Imam mane kao i svi ostali. Stvar je u tome što, izgleda, umem da ih sakrijem. Psihijatrija bi mi, pre svega, pomogla da izlečim samog sebe. Jer, Livingstone, suočimo se s tim: imaš skoro dvadeset pet godinai još nisi imao vezu sa ženom koja bi prelazila granicu površnog. A tu sasvim sigurno nešto nije u redu. Uz to, puka činjenica da želiš da budeš čovek koji širi mudrost predstavlja način samozaštite. Budi iskren, plašiš se da zaviriš u sebe i vidiš šta se događa. Da, izbor specijalizacije je često odraz unutrašnje potrebe samog lekara. Želim da razumem sebe. Želim da znam zašto sam dozvolio sebi da svima budem zamena za oca. Da li je to možda bio način da sakrijem nešto dublje – recimo, činjenicu da ja zapravo želim da budem samo otac?

Odlučivši se za psihijatriju, Barni je pomislio da bi bilo pametno da ode na još jednu rotaciju na neurologiji, koliko da bi stekao bolju predstavu o organskom funkcionisanju mozga. Zatekao je sebe kako još jednom doslovno radi ono što će kasnije u životu pokušati da uradi samo rečima: istražuje ljudski mozak.

Benet Landsman, čiji je pogled bio zanesen blistavim skalpelom, prijavio se za dodatni krug na hirurgiji i predao molbu za hirurško stažiranje u bostonskoj oblasti. „Hej, Bene, vidi”, pokušavao je Barni diplomatski da mu kaže, „budi iskren sam sa sobom. Sve da se zoveš Benet Iks99 i da je iza tebe sva Crna sila100 ovog sveta, ništa ti ne bi pomoglo. Još nikad nije bilo crnog stažiste ni u jednoj većoj bostonskoj bolnici.” „Nije bilo ni žena”, suprotstavio mu se Benet, „ali Greta Andersen je ipak konkurisala.” „Slušaj, druže moj, možeš da budeš zgodan kao Sidni Poatje i veliki sportista kao Džeki Robinson – pa čak i više Jevrejin od Semi Dejvisa – ali za te tipove si i dalje konj druge boje. S to se Grete tiče, ovog puta će i ona da shvati da vrckanjem kukovima neće otvoriti vrata tog muškog kluba. U svakom slučaju, to je njen problem. Zašto se ne opametiš i konkurišeš zajedno sa mnom za stažiranje u Njujorku?”

99

Parafraza: Malkolm X (orig. Malkolm Litl, 1925-1965) američki borac za građanska prava, briljantan govornik koji je propovedao crnački separatizam i nacionalizam i ponos rasom i njenim dostignućima. prim, prev. 100 Borbeni polit, pokret am. Crnaca. Prim. prev.

„Barni, ja sam ti sentimentalno vezan za Boston. Simfonija101 je neuporedivo bolja od Njujorške filharmonije. Čak i Muzej umetnosti...” „Ne zamajavaj me s tim kulturnim budalaštinama, Bene, dok ja pokušavam da ti prikazem činjenice. Ovdašnja hirurška odeljenja nisu spremna da prekinu tradiciju – samo će ti slomiti srce.” ,,A šta je s tobom, Barni?” rekao je Benet, pokušavajući da tuče protivnika njegovim oružjem. „Šta to ima tako privlačno za tebe u Njujorku, sad kad je tvoja mama prodala dom predaka i odselila se u zemlju sunca, zabave i raka kože?” „Pa, moj brat Voren studira pravo na Kolumbiji...” „Ali, on živi s nekom devojkom, zar ne? Nije te pozvao da izigravate Žila i Džima, zar ne?” „Daj, Bene. Njujork je glavni grad sveta. Što se psihijatrije tiče, svakako nije ništa slabiji od Bostona, a uz to...” „Uz to je i dvesta pedeset milja daleko od Lore Kastelano.” ,,A kakve to veze ima s bilo čim?” „Priznaj, Barni. Sav si snužden otkako se ona i zvanično verila.” „Prokletstvo, on jednostavno nije vredan nje!” „Svi muškarci misle tako kada je reč o njihovim sestrama – a jednog dana, pretpostavljam, i kćerkama. Niko nikad nije dovoljno dobar za njih. Koliko sam ja čuo, gospodin Talbot je vrlo kul.” „Jeste”, priznao je Barni, ,,i ja nemam šta da mu prigovorim, sem da nije pravi čovek za Loru.” „Aha, i toliko si ubeđen u to da da ne želiš da budeš tu i gledaš je kako pati kad mehur od sapunice pukne.” Barni je zaustio da mu oštro odgovori, ali se predomislio. Licem mu je preleteo bled osmeh. „Hriste, Landsmane, teško mi je da priznam, ali mislim da si pogodio pravo u srž stvari.” „Dakle”, rekao je Benet popustljivo, „biće da sam ipak bio sebičan. Mislio sam da bismo, ako smo obojica u Bostonu, mogli da delimo stan i možda batalimo naše takmičenje u slobodnim bacanjima u nešto uzvišenije – kao što je broj zavedenih damica. Pakla mu, ne želim da odeš u Njujork.” Barni je podigao pogled i iscerio se. „Onda se venčaj sa mnom, Benete.” „Ne mogu, Barni. Nisi Jevrejin.”

Barni je bio sasvim siguran da ga trese infarkt. Zatim ga je psihijatar u njemu naterao da shvati da bi smrt bila samo ispunjenje njegovih želja. Istina je bila da je bio skamenjen. Jer, ovog jutra je trebalo da napravi svoju prvu neurološku „prezentaciju”, pismeni prikaz svoje dijagnoze, analize simptoma i „diferencijalne dijagnoze” za pravog pacijenta. I to ni pred kim drugim do profesorom Klifordom Marksom, svetski poznatim neurologom i bespoštedno zahtevnim učiteljem. 101

Misli se na Bostonski simfonijski orkestar. Prim. prev.

Na osnovu raznih simptoma koje je tako intenzivno izanalizirao, Barni je bio siguran da će pacijent preživeti. Za sebe, međutim, nije mogao da se zakune. Stigao je na četvrti sprat baš kad je Marks, dostojanstven sedokosi profesor, izlazio iz lifta, okružen grupom studenata i stažista. Izmenili su površne pozdrave, a onda ih je jedan od starijih specijalista poveo na neurološko odeljenje. To nije bilo nimalo prijatno mesto. Oni koji su ležali u krevetima kao da su bili podeljeni na suprotne krajnosti: ili su se grčili i trzali, ili su bili paralizovani. Najzad su stigli do kreveta gospodina Alda Moretija, proćelavog sredovečnog čoveka koji je u početku delovao kao da ne pripada ovom odeljenju. Jer, mada su mu ruke i stopala bili u zavojima, činilo se da može da pomera udove i da ne pati od paralize niti bilo kakve druge vrste oduzetosti. Moreti se oduševio videći oko sebe tolike lekare pristigle da odaju poštu njegovim fascinantnim simptomima i toplo je pozdravio te nove hodočasnike. Kad su se svi okupili, profesor Marks je klimnuo Barniju. ,,U redu, Livingstone, da čujemo problem.” Barni se okrenuo prema grupi i otvorio fasciklu sa zvaničnim formularima, ali i opširnim beleškama koje je sam pravio. Taman kad je zaustio da počne, njegov subjekt ga je prekinuo veselim pozdravom: „Zdravo da si, Barni. Kako si mi odjutros?” „Dobro, dobro sam, hvala, gospodine Moreti”, promrmljao je. Zatim se vratio svom pripremljenom tekstu. Moreti ga je ponovo prekinuo, ovog puta obrativši se svim ostalim belim mantilima: „Ovaj mali je bio tako umoran noćas kad sam stig’o ovamo, sve su mu kapci padali. Da mi nije bilo onako loše, otiš’o bi kući i pustio ga da spava.” „Hmmm, da”, primetio je profesor. I zatim dodao: „Nastavite, Livingstone.” Barni je pročistio grlo i krenuo da recituje: „Pacijent je četrdesetdvogodišnji muškarac, biznismen...” „Ja vam se bavim prevozom, da znate”, upao je Moreti. „Imam svoje kamione.” I onda se okrenuo Barniju, terajući ga: ,,‘Ajmo, mali.’Ajmo dalje.” Barni je nastavio: „Prošle nedelje je imao goste na večeri, ženine roditelje, i kuvao je veliki lonac špageta...” „Koliko puta moram da ti kažem, Barni, to su bili vermičeli.” Barni je konačno smogao hrabrosti da se strogo obrati čoveku skoro dva puta starijem od sebe. „Gospodine Moreti, bio bih vam zahvalan ako biste me pustili da časkom završim s ovim. Ako imate nešto da dodate, možete to tada da učinite.” Rešen da ne da Moretiju novu priliku da zauzme podijum, Barni je nastavio da vergla: „Dok je nosio lonac s ključalim sadržajem do sudopere, iznenada ga je ispustio, zaradivši tako obimne opekotine drugog stepena na rukama i donjim ekstremitetima.” „Nikako ne razumem”, upao je, izvinivši se, Moreti, „mislim, nikad mi se nije desilo tako nešto. I ne znam samo kog đavola me spopadaju ovi silni grčevi.”

Barni je duboko udahnuo i nastavio: „Po prijemu na odeljenju hitne pomoći, pacijent je bio dezorijentisan i nije se sećao čak ni da je ispustio na sebe lonac ključale vode.” „Aha, bio sam skroz zblanut”, komentarisao je Moreti. „Zbog razmera opekotina je hospitalizovan i stavljen na intravensku hidraciju. U ovom času, ne prezentuju se fokalni neurološki znaci.” „Jutros je dobio visoku temperaturu – verovatno usled opekotina – imao privremeni gubitak svesti i stalno okretao glavu u desnu stranu. Imao je tonikoklonične konvulzije koje su trajale kraće od jednog minuta. Kad je neurolog pozvan, bio je grogi već više od pola sata.” „Mali nije ništa propustio”, javio se glas s jastuka, za koji se Barni pravio da ga nije čuo. „Koji je bio vaš prvi utisak?” upitao je profesor. „Dakle”, predložio je Barni – nastojeći da zvuči kao da mu je upravo palo na pamet, a ne kao rezultat grozničavog istraživanja... ,,vrlo je moguće da su konvulzije bile izazvane visokom temperaturom. Postoji i mogućnost da je možda došlo do sepse, usled jake bakterijske infekcije kojoj su opekotine napravile prolaz.” Držeći se protokola, Barni je tada ponudio svoju „diferencijalnu dijagnozu”, koja se zasnivala na poređenju znakova i simptoma gospodina Moretija s onima karakterističnim za druge bolesti, s kojima ih je moguće pobrkati. Pored očigledne mogućnosti postojanja tumora, bila je tu AVM, cirkulatorna malformacija koja izaziva slične probleme. Pri tom je bila isključena svaka mogućnost multipne skleroze. Encefalitis se nije mogao isključiti bez analize likvora iz kičme... Na šta se čuo iznenadan uzvik: „Nema šanse! Niko nema da zadeva igle u moju kičmu. Radili su to jednom mom drugaru i reče mi da ga je bolelo kao sam đavo.” Barni je dosad već prevazišao bes i nalazio se u stanju transcendentalnog spokoja, tako da je mirno odgovorio na ovaj poslednji izliv: „Imaćemo to na umu, gospodine Moreti.” Zatim se okrenuo ostalim belim mantilima: ,,U svakom slučaju, profesore, kao što nas vi neprestano podsećate, konvulzije su samo znaci, a ne bolest same po sebi. Koliko sam mogao da ustanovim, pacijent nema porodičnu istoriju poremećaja koji su obuhvatali konvulzije, ako se izuzme jedan incident koji je pomenuo u razgovoru – a to je da je njegov deda pao s konja i pretrpeo nešto što su očigledno bile posttraumatske konvulzije.” „Neuro pregled je pokazao da je sve u redu, uključujući i procenu dvanaest kranijalnih nerava. Pregled senzornih i motornih nerava takođe nije otkrio nikakve anomalije. Refleksi tetiva su normalni i nema znaka Babinskog. Mentalni status je unutar granica normale.” U tom trenutku je za krevet prikovani komentator dreknuo: „Možeš da se kladiš u to tvoje slatko dupence da nisam lujka.” „Kao zaključak, gospodine”, rekao je Barni, osećajući da ga do kraja njegovih muka deli još samo nekoliko slogova, „rekao bih da su pacijentove konvulzije... idiopatske prirode.”

Idiopatski – najkorisnija reč u medicinskom vokabularu. Svaki lekar koji nije u stanju da precizno dijagnostikuje oboljenje pacijenta uvek može da upotrebi pridev „idiopatski”, jednostavnu grčku reč (srodnu s rečju „idiot”) koja označava nepoznato poreklo. Drugim rečima, lekar govori istinu, ali pri tom ne dozvoljava da pacijent razume njegovo priznanje da ne zna šta je posredi. Profesor je klimnuo glavom. „Odlična prezentacija, Livingstone. Porodična istorija je bila temeljita, diferencijalne dijagnoze odreda relevantne, a neurološka procena kompletna. Čestitam.” „Hej, a ja?” grmnuo je ozlojeđeni pacijent. „Mogli biste i meni da priznate neke zasluge. Mislim, ja sam onaj ko je rekao Barniju sve to. On je samo zapisivao.” Marks je neometano nastavio da se obraća svom studentu. „Možete li da mi kažete zašto ste isključili TLE?” „Pa, gospodine”, počeo je Barni, grozničavo prekopavajući po mozgu, „epilepsija temporalnog režnja bi bila jedna od mogućnosti, ali on nije patio od deža vi ili mikropsije – klasičnih simptoma povezanih s TLE.” „Hmm”, odvratio je na to eminentni neurolog. Potom se Marks sagnuo da bi dugo i pažljivo proučavao Moretijevo lice. Naposletku se okrenuo i obratio svojim pomoćnicima. „Gospodo, ako pažljivo pogledate pacijentovo lice uočićete vrlo blagu asimetriju. Takođe ćete uočiti da je njegovo desno oko malčice više od levog. To zovemo’blagim’ neurološkim znacima.” Studenti su bili dužno impresionirani, ali im nije bilo jasno na šta Marks cilja. ,,A sad bih, ako mogu, postavio gospodinu Moretiju nekoliko pitanja.” „Meni?” rekao je pacijent, čiji je ego odmah uzleteo. „Pitajte me šta ‘oćete.” „Možete li da se setite svog rođenja?” upitao ga je profesor. „Dabome”, odvratio je Moreti. „Dvanaesti februar.” „Ne”, prekinuo ga je Marks. „Govorim o okolnostima vašeg rođenja. Sećate li se da li je vaša majka pominjala da je bilo nekih problema?” Moreti je načas razmislio i zatim rekao: „Da znate da jeste. Mislim da su morali da me izvlače onim velikim kleštima.” „To sam i mislio”, rekao je Marks, uz sitan osmeh zadovoljstva. Potom se obratio studentima: „Porođaj forcepsom, facijalna asimetrija...” Pokazao je na levu stranu pacijentove glave. „Budući da se tokom konvulzija okretao na desnu stranu, lezija na mozgu bi trebalo da se nalazi ovde. Uz dužno poštovanje prema Livingstonovom zaključku, rekao bih da ovde ipak imamo posla epilepsijom temporalnog režnja, koja može da se potvrdi pomoću EEG.” Okrenuo se zatim svom specijalizantu i rekao: „Džordže, odavde preuzimaš ti. Ako dijagnoza bude potvrđena, stavljamo Moretija na Dilantin.” Krećući sa svitom svojih sledbenika ka drugoj neurološkoj enigmi, Marks je rekao Barniju: „Ova dijagnoza je zaista zahtevala iskustvo. Odlično ste obavili svoj posao. Šteta što ste se namerili na psihijatriju. Trebalo bi da postanete pravi lekar.”

Mada je uvrštena među poslednje predmete koji se izučavaju pre kliničke obuke i traje relativno mali broj časova, farmakologija je u stvari disciplina koja može da odredi uspeh ili neuspeh medicinske karijere. Nije stvar samo u tome da studenti nauče sastave bezbroj lekova, njihova dejstva, upotrebe i kontraindikacije. Jer, sve to može da se nađe u nekom od luksuzno povezanih priručnika koji su obavezan rekvizit u radnom stolu svakog lekara. Stvar je, zapravo, u sposobnosti lekara da napiše zaista dobar recept i time osvaja srca i utiče na umove. Nijedan pacijent se ne oseća utešen ukoliko ne dobije nekakav recept – taj mali dokument ispisan šifriranim žvrljotinama – koji dokazuje da je lekaru zaista stalo. Po Barnijevom mišljenju, koje je donekle nesmotreno izneo Morisu Koenu, profesoru, „Kao nekakva nagrada na rastanku, zar ne? Hoću da kažem, pacijent se na neki način oseća nevoljen ukoliko mu ne date nešto opipljivo. Suvenir ili mito.” „Oprostite, Livingstone, ali mogli biste da pokažete malo više poštovanja za naučno istraživanje. Deluju li vam polio vakcina ili penicilin kao nešto ‘za podmićivanje’?” „Izvinjavam se, gospodine”, rekao je Barni, brzo se povlačeći, „nisam imao nameru da izrazim nepoštovanje. Ali, nije li istina da ponekad i najobičniji aspirin u oblandama zvučne terminologije može da deluje kao placebo102? Hoću da kažem, recept može da doprinese da pacijent počne s oporavkom onog sekunda kad ga dobije u ruke. Mislim da postoji literatura koja to potvrđuje.” „Slušajte”, odsekao je Koen, braneći svoju važnu disciplinu, „dobar lekar bi, pre svega, trebalo da bude u stanju da utvrdi da li je oboljenje njegovog pacijenta psihosomatsko.” Umukni, idiote – moraš da položiš ovaj predmet ako hoćeš da dobiješ svoju diplomu, urlao je glas u Barniju. I umukao je. Međutim, profesor Koen je već osetio da je Barni imao još nešto da kaže. „Molim vas, molim vas”, podbadao ga je sarkastično, „ne ustručavajte se da nastavite dijalog. Recite sve što vam je na umu.” „Pa, dobro”, rekao je Barni, s naglašenom skromnošću, „samo sam hteo da kažem da su psihofiziološki simptomi ipak simptomi koji zahtevaju lečenje.” I zatim je hitro ubacio reč-dve za svog sponzora: „Kao što vi često kažete, gospodine, ‘posebnu dozu za svaku dijagnozu’.” Čovek je izgledao kao mačka koju su upravo pomilovali. „Lepo rečeno, Livingstone. Sad smo opet na pravom putu”, preo je. ,,U redu, gospodo, hajde da pogledamo ove skraćenice.” Koen je nastavio da objašnjava zašto lekari i dalje sastavljaju recepte na latinskom. „Latinski je, naime, vekovima bio univerzalni jezik medicine. A bio je i jezik na kome su pisani udžbenici i držana predavanja.” 102

Neškodljiva supstanca koja nije lek (ili barem ne leči određenu bolest), a čije se lekovito dejstvo zasniva isključivo na autosugestiji pacijenta. Prim. prev.

„Kenjaš!” pomislio je Barni – ali ovaj put je uspeo da se kontroliše i ne kaže ništa. „Uče nas da pišemo na latinskom samo da bismo zadržali veo mistike koja nas obavija. Pacijent ne može da prevede q.i.d. (quarter in die) kao ‘četiri puta dnevno’, a p.c. (post cibum) kao ‘posle jela’, pa zato veruje kako se nalazi u rukama velikog iscelitelja. Lekar mora da bude vrlo pažljiv i da nikad ne upotrebi stranu frazu koju bi njegov pacijent mogao da razume. Na primer, nikada neće napisati per rectum već će umesto toga staviti skraćeno ‘p.r.’ kada prepisuje medikament koji se gura u dupe.” Kada se predavanje završilo, Benet je pojurio za njim da ga izgrdi. „Da l’ si ti normalan? Budeš li i dalje nabijao farmakologu na nos to tvoje psihijatrijsko sranje, ima da te obori sigurno kao što ‘laki strajk znači fini duvan’.” „Nema frke, Landsmane. Zar se nisam spretno izvukao?” „Ne naročito, Barn.” „Slušaj, povukao sam se. Nisam pomenuo da nijedan mondeni lekar na Park aveniji neće napisati čitljiv recept – jer bi u protivnom ostao bez svoje mistike.” ,,Livingstone, zaista smatram da se pretvaraš u cinika.” „Do đavola, Landsmane, zar to nije baš ono što studije medicine i treba da učine s nama?”

Lora nije mogla da izbije sebi decu iz glave. Od svih kliničkih rotacija na kojima je bila, osećala se najviše angažovanom upravo na pedijatriji. Možda je posredi bio latentni materinski instinkt, ali je svakog pacijenta koga je videla – bez obzira na to da li je posredi bila opasna posekotina u blizini oka, teško zapaljenje pluća ili automobilska nesreća (hronična opasnost) – posmatrala kao svoje vlasti to dete. Na svim odeljenjima Dečije bolnice bilo je prizora koji su je često dirali do suza. Bilo je tu smrtno bolesne dece s bolestima kao što su cistična fibroza, hemofilija, talasemija, mišićna distrofija, i gore. Životi nekih od njih mogli su da se mere danima, možda mesecima – koja godina, u najboljem slučaju. Ali nikome nije bilo leka. U početku ju je privlačio život u laboratoriji, koji bi posvetila potrazi za lekovima za ove ubice dece. Međutim, tada je shvatila da ono što želi jeste da bude sa decom, ako ni zbog čega drugog, a ono barem da bi im učinila smrt malčice lakšom. Ali bitka nije uvek jednostrana. Bila je tu i ona radost koju pedijatar oseti kad utvrdi postojanje onih skoro nevidljivih bolesti kao što je galaktosemija – potencijalno fatalnih ali koje se jednostavno leče ako se ustanove na vreme. Ipak, Lorina najtananija osećanja bila su vezana za nedonoščad, bebe rođene dvanaest do četrnaest nedelja pre termina koje nisu u stanju da dišu samostalno. Toliko su sitne i krhke (u nekima ima manje od jednog kilograma) da bukvalno pomodre ako ih lekar dodirne stetoskopom.

Ovi majušni pacijenti u inkubatorima borili su se patetično za svaki dah, a bitka za njihov spas umela je da traje danima, čak i nedeljama. A uza sve napore, tek je svaka četvrta beba bivala spašena. Barni je umeo da kaže da u osnovi toga leži krivica koju je neprestano osećala zbog Izabeline smrti, ali ona nije davala ni pet para za razlog. Znala je samo da hoće da posveti život spašavanju beba. Stoga je konkurisala za stažiranje u Dečijoj bolnici. I bila primljena.

„Lora, otvori!” „Odlazi, maločas sam završila smenu i moram da spavam.” Kucanje je na to postalo glasnije i upornije. „Molim te, moram da razgovaram s tobom”, dozivao je očajan ženski glas. „O, sranje”, progunđala je Lora sebi u bradu. Zbacila je pokrivač, ustala i otišla do vrata. „Ponekad želim da imam neregistrovan broj sobe.” Otvorila je i zatekla Gretu, svu u suzama. „Šta nije u redu, Andersenova?” promrmljala je. „Lora, sve harvardske bolnice su me odbile. Najradije bih se ubila.” Lora je uvela Gretu unutra i naterala je prvo da sedne, a potom i da se smiri. Prvo ju je, međutim, pustila da se isplače. Zatim je pokušala da joj podstakne duh apelujući na njezin ego. „Posmatraj to ovako: Harvard je na gubitku, a ne ti. Hoću da kažem, prihvatili su te na nekoliko desetina drugih mesta – a ovi ovde nemaju monopol na dobre hirurge. Odaberi neko mesto na kome te žele.” „Pa, imam ponude od Džons Hopkinsa i Džordžtauna. Prema tome, pretpostavljam da ću narednih nekoliko godina provesti u blizini našeg glavnog grada103.” Zatim je s osmehom dodala: „Možda mi predsednik Kenedi jednom zakaže sastanak.” „Naravno”, odvratila je Lora. ,,Dž. F. K. će već nekako da ubaci bombu kao što si ti u svoj pretrpani raspored...” Zakikotala se. Greta je ponovo bila ona stara. Kraljica golicavih aluzija.

Molbu Beneta Landsmana za hirurško stažiranje su takođe odbile sve tri bostonske bolnice u kojima je konkurisao. To svakako nije bilo na njegovu štetu. Najzad, bio je Harvardov diplomac, Rodsov stipendista i imao je izuzetne ocene na svim svojim kliničkim rotacijama. Kao što je Barni jednom objasnio: „Kažem ti, Landsmane, to je samo previše melanina – crno nije lepo u hirurgiji.” „Hoćeš istinu, Barn? Zavaravao sam se verujući da sam drugačiji. Neko je morao da bude Džeki Robinson hirurgije, a ja sam pomislio da ću ja biti taj. U svakom slučaju, boli do koske.” 103

Džons Hopkins je bolnica u Baltimoru, Merilend, vrlo blizu Vašingtona. a Džordžtaun je bogataški rezidencijalni deo u zapadnom delu grada Vašingtona Prim. prev.

Barni je dograbio prijatelja za ramena: „Jebeš ih, Benete. Sve ih jebeš. Prihvatili su te na milion mesta. Idi u Filadelfiju, Čikago, Baltimor – postaćeš tako izuzetan hirurg da će te četvoronoške moliti da se vratiš kao profesor.” Benet ga je pogledao: „Ti si pravi menš104, Livingstone.” „Polaskan sam, Landsmane. Ako to išta znači, i ja o tebi mislim isto.” „Da, doktore Livingston”, odvratio je Benet s osmehom nešto manje širokim nego inače, „ali ja sam crni menš.”

Slučajevi Grete i Beneta bili su izuzeci. Svi ostali lekari iz generacije koja je diplomirala 1962. otišli su u bolnice koje su bile njihov prvi izbor. Čak je i Lens Mortimer, diplomac s ubedljivo najlošijom prosečnom ocenom, bio primljen u bolnicu Maunt Hebron u Los Anđelesu. Mada je – rekao je Barniju u poverenju – njegov otac, scenarista Terens Mortimer, morao da zamoli nikog drugog do Džona Vejna da telefonira predsedniku bolničkog odbora i zapreti mu da će povesti bataljon konjice na bolnicu ne budu li primili „sina njegovog drugara Terija”.

DVADESET PET

Njihovo pomazanje kao svršenih lekara desilo se juna 1962, na ceremoniji u četvorougaonom centralnom dvorištu Medicinskog fakulteta. Podijum podignut pred zgradom A bilo je okružen polukružnim gledalištem napravljenim od redova drvenih stolica. Tog vrućeg, vlažnog popodneva, trebalo je da prime svoje diplome u prisustvu medicinskog panteona koji su činili njihovi učitelji i roditelja čije je snove većina njih na ovaj način ispunila. Najvažnije od svega bilo je da će polaganjem Hipokratove zakletve postati prvosveštenici svetog umeća lečenja. Estel i Voren su oboje bili tu, a Vorenova kamera je beležila ovaj istorijski događaj za potomstvo. Ali, ko je bio tu da posmatra Lorino posvećenje? Gospodin i gospođa Talbot i njen verenik, naravno, ali niko od njih se još uvek nije mogao nazvati njenom ‘porodicom’. Nije bilo nikoga s Linkoln Plejsa. Lora je telefonom izričito zahtevala od svoje majke da ne dolazi. „Ali zašto, querida?” „Mogu li da te podsetim na priču Mala crvena koka? Nisi mi pomogla da ispečem hleb. Zato ne želim da dođeš da ga jedeš.” Reagovala je tako jer je još uvek bila povređena, ali je na kraju osećala samo krivicu. Neposredno pre početka ceremonije, baš dok je Lora stavljala kapu i oblačila ogrtač, prišla su joj dva katolička sveštenika. Jedan je bio mlad, 104

Mensch (jidiš): osoba s kvalitetima vrednim divljenja. Prim prev.

heruvimskih obraza, možda iskušenik, a drugi stariji i, ako je bilo suditi po njegovim tamnim naočarima, slep. „Señorita Kastelano?” „Da?” „Gospođice Kastelano, ovo je otac Huan Dijaz-Pelaho.” Pre no što je uspela da reaguje, starac joj se obratio na čistom kastilijanskom narečju njenog maternjeg jezika. „Došao sam da te blagoslovim”, izjavio je, glasom koji je podrhtavao od tereta godina. „Bio sam s tvojim poštovanim ocem u Građanskom ratu – nije nas na toj strani bilo mnogo iz Crkve. I imao sam nesreću da se nađem u – da tako kažem, ‘neljubaznom’ društvu. Tvoj otac mi je spasao život. Siguran sam da se danas on i tvoja majka ponose tobom.” Njegove drhtave ruke su zatim načinile znak krsta, dok je izgovarao: Benedicat te omnipotens Deus, Pater et Filius et Spiritus Sanctus. „Amin”, dodao je heruvim. Nestali su isto onako brzo kao što su se pojavili. Ko ih je poslao? Njena mati iz samostana? Ili je možda njen otac uspeo da čak sa Kube proturi poruku nekim tajnim kanalima? Barni je iz daljine video susret i našao se pored nje istog časa kad su prikaze iščezle. „Kastelano, jesi li dobro?” upitao je. „Izgledaš malo bleda.” „Da budem iskrena, osećam se kao da mi je jutrošnja kafa bila začinjena LSD-om. Ova dvojica su došla da me blagoslove.” Odmahnula je glavom u neverici. „Ne bi me iznenadilo ako sledeće što stigne budu vatrene kočije. Ne daj im da me odnesu, važi?” „Paziću te kao oči u glavi. Opusti se, Kastelano.” Porodicu Dvajer su predstavljali Henkovi i Šerilini roditelji. Svaka baka je držala jednu od bliznakinja; dečarac je sedeo u majčinom krilu. Bili su ushićeni pomišlju na ovo „krunisanje” jednostavnog dečaka iz Pitsburga. Neki od budućih diplomaca su radoznalo zagledali alabasterski belu gomilu ne bi li spazili Benetove roditelje. Međutim, među gomilom belih lica nije bilo nijednog crnog. Barni je prethodne večeri večerao s Benetom i Landsmanovima kod Metr Žaka. Njihova međusobna ljubav činila mu se jačom od bilo koje koju je video između „pravih roditelja” i njihove dece. Ali, istini za ljubav, bila je tamo i tiha grupica crnaca koja je čekala da srdačnim odobravanjem pozdravi Beneta kad se bude popeo na podijum da se rukuje i primi diplomu od dekana. Dabome, oni nisu sedeli u povlašćenom polukrugu već na prozorima okolnih zgrada. Školsko nastojničko osoblje – domari i spremačice – bilo je bolno svesno da u celoj školi znanje stiču samo dva crna brata (i nijedna sestra).

Ceremenija je počela uobičajenim govorima u kojima se čestitalo drugima i samima sebi, praćenim predavanjem raznih nagrada.

Profesor Žorž de la Foret, dobitnik Nobelove nagrade za svoj rad u oblasti molekularne biologije, izranjao je iz svoje laboratorije samo jednom godišnje – zbog ove ceremnoije. Pojavio se pred skupom da bi objavio ime diplomcadobitnika nagrade Džon Vintrop za najoriginalniji rad u oblasti medicinskog istraživanja. Promrmljavši nekoliko nerazumljivih rečenica na mešavini francuskog, engleskog, a možda i esperanta, razroko se zagledao u komadić papira i objavio: „Ovogodišnji pobednik je...” Zatim je sklonio unapred pripremljeni tekst da bi izrazio svoje lično mišljenje: ,,i možda najohriginalniji hum koji je došao ovde posle mene.” Potom je pozvao Pitera Vajmena. Pobedonosni dobitnik nagrade je ustao sa svog sedišta da bi pozdravio gromovite ovacije gomile. Nije ih bilo. Čuo se samo učtiv aplauz iz roditeljskog dela gledališta i tu i tamo poneko ,,ua” od strane njegovih kolega iz klase. Do trenutka kad se Piter popeo na podijum i protresao ruku profesora de la Foreta, ideja o izražavanju kolektivnog mišljenja je toliko prožela čitavu klasu da se hor neodobravanja čuo, reklo bi se, do neba. Nasuprot tome, Set Lazarus – koji je nagrađen kao student s najboljom prosečnom ocenom – dočekan je s ovacijama koje su bile primerenije nekom fudbalskom stadionu. Net i Rozi su sedeli s Džudi Gordon u trećem redu. Mada ponosna, Rozi je neprestano prekorevala sebe. Kako mogu da budem srećna kad je moj mali dečak mrtav? U isto vreme, njen muž se u sebi radovao. Hvala Bogu, imam jednog briljantnog živog sina. Iznenada, kao da ga je aktivirao neki nebeski prekidač, red i mir se ponovo uspostavio, a publika je ućutala. Dekan Holms, ličeći u svojoj grimiznoj odori više nego ikad na visokog sveštenika, naložio je studentima da ustanu i ponavljaju za njim sveti lekarski kredo – Hipokratovu zakletvu105. „Kunem se Apolonom lekarom...” „Kunem se Apolonom lekarom...” „Da ću poštovati svog učitelja kao roditelje svoje...” „Da ću poštovati svog učitelja kao roditelje svoje...” „Da ću porodicu njegovu smatrati braćom svojom i učiti ih ovoj veštini... bez plate...” Čak i dok je ponavljao ove poslednje reči, Barni je pomislio kako, ironično, većina njegovih kolega studenata neće obavljati baš tako misionarski rad. „Daću sve od sebe da pomognem bolesnima i da ne naudim...”

105

Izuzmemo li njen opšti duh i nameru, tekst lekarske zakletve koja se kod nas polaže jedva da ima sličnosti s nekadašnjim tekstom Hipokratove zakletve, kao i tekstovima sličnih zakletvi koje se polažu u drugim zemljama, tako da nije mogao da bude upotrebljen u ovom prevodu. Prim, prev.

Benet Landsman nije mogao a da ne pomisli: „Nacistički lekari su takođe položili ovu zakletvu. Kako su onda mogli da urade Hani ono što su joj uradili?” „Neću nikome dati lek koji će ga usmrtiti – čak ni ako se to od mene traži. Niti ću ikad predložiti tako nešto...” Set Lazarus je pomerao usne, ali reči nije izrekao. Jer, ovo je bilo nešto što nije mogao da se zakune. „Neću dati ženi nijedno sredstvo koje izaziva pobačaj...” Lora Kastelano se iznenadila zatekavši sebe kako razmišlja o onom vremenu – tako davnom – kad su ona i Barni tragali za lekarom koji neće poštovati ovo načelo Zakletve. „Biću čestit i religiozan u životu i svom lekarskom radu...” Henk Dvajer, koji se već preznojavao, sad je počeo da cepti. Da li će ovo biti kao oni sveštenički zaveti koje nisam mogao da izdržim? Da li ću čak i ovde biti izložen putenim iskušenjima? „Neću upotrebiti nož, čak ni da uklonim kamenje iznutra...” Većina budućih hirurga među njima čudila se ovom nalogu. Ipak, bili su svesni da je sečenje ljudskog mesa vekovima bilo smatrano prostim poslom, koji su često obavljali berberini. Očigledno se odsecanje kose nije smatralo preterano različitim od odsecanja nogu. Ali, opet, možda je postojao razlog za ovo načelo. Verske prirode: telo je sveti hram. Ne ulazi unutra. Ne skrnavi ga. „Neću zloupotrebiti svoj autoritet da bih se upuštao u seksualni kontakt...” Sedeći na podijumu zajedno sa svojim uvaženim kolegama, hirurg koji je disao za vrat Greti Andersen pokušavao je da ne čuje ovaj strogi nalog zaveta koji je i on davno položio. Zakletva je završavala ovako: „Nikad neću otkrivati tajne svojih pacijenata, i za mene će one biti svetinja...” „Nikad neću otkrivati tajne svojih pacijenata, i za mene će one biti svetinja...” Potom je dekan Holms objavio: „Postali ste lekari. Idite i služite na čast svojoj profesiji.” Nema iskustva na ovom svetu koje može da se poredi s ovim. Neko bi mogao reći da mu je ravan bračni zavet – ili zavetovanje nekom od verskih redova – ali od jednog razrešava institucija razvoda, a kod drugog postoji mogućnost odricanja od tog čina. Međutim, Hipokratove zakletve se nikad ne može odreći. Tog popodneva, nepovratno su se obavezali da će služiti čovečanstvu i lečenjem pokušati da ublaže i otklone patnje bolesnih. Štaviše, za razliku od zaveta u braku i veri, ovaj se nije davao Bogu, već Čoveku. Ako bi odricanje od Boga značilo prokletstvo, to bi saznali tek na onom svetu. Ali ako ne bi služili čovečanstvu, za to bi znali na ovom. I tako su krenuli u boj, da biju bitke s bolestima i smrću. I jedni s drugima.

III POSTALI SU LEKARI „Onog koji je grešio pred Tvorcem, pustite da padne u ruke Lekara.” Knjiga propovednikova 38:15 (Protestantski apokrifi)

DVADESET ŠEST

Napredovanje medicine i automobilske mehanike su se, izgleda, 1962. Kretali paralelnim putanjama. Nova naprava za davanje električnih šokova mogla je da oživi naizgled beživotnog pacijenta – isto kao što je ispražnjen akumulator mogao da oživi ako se spoji s punim. A u slučajevima greške na srcu samog pacijenta, lekari su sada mogli da zamene neispravne zaliske veštačkim – od plastike, dakrona i sličnih materijala. Jedina razlika je bila u tome što je uz automobilske delove išla garancije, koju za medicinske popravke niko nije davao. Da li su ti lekari imitirali Boga i možda bespravno prisvajali njegovo delo? Ako jesu, da li će ih stići kazna, kao Prometeja? Drugi događaj koji je bio protumačen kao izraz božanskog gneva protiv medicinske profesije desio se kad je ustanovljeno da „bezazleno” sredstvo za umirenje koje su lekari samouvereno davali trudnicama, Talidomid, izaziva groteskne urođene defekte. A to je bilo praćeno i moralnim pitanjem. Ako su žene, umirene od strane svojih lekara, naivno gutale ovaj prikriveni otrov, zar nisu imale pravo da prekinu trudnoću? Ili ih je medicinska etika primoravala da rizikuju da na svet donesu deformisanu decu koja će imati nesrećan i mučan život? Novi pravac u medicini afirmisalo je dodeljivanje Nobelove nagrade Džejmsu Votsonu i Frensisu Kriku za njihovo otkriće DNK, suštinske supstance života. Uprkos svojoj zastrašujućoj nomenklaturi, dezoksiribonukleinska kiselina je imala iznenađujuće jednostavnu strukturu. Oblikovana kao dvostruka spirala od, između ostalog, tijamina i šećera, DNK je na kraju mogla da omogući naučnicima da peku „žive” kekse u obliku ljudi. Drugim rečima, da stvaraju ljudska bića u laboratorijama. Zar to nije bilo krajnje nečuveno nepoštovanje prema Načelniku Operative gore na nebesima? I dok se na horizontu pomaljao ovaj hrabri novi svet, čovečanstvu je ponuđeno nešto što je vrlo brzo postalo najčešće prepisivan lek svih vremena. Spasilac duše i utešitelj psihe, nezamenljivi palijativ za Doba zebnje, čudo nad farmakološkim čudima: Valijum.

Orkestar je zasvirao „Dolazi mlada”. Lora je uzela Barnijevu ruku, a svi gosti su komentarisali njenu lepotu i njenog pristalog pratioca. Prošla su tri dana od ceremonijalne dodele diploma. Sunce je sijalo, a nebo je bilo vedro i plavo. Međutim, nad onim što je trebalo da bude jedan u potpunosti srećan događaj ipak su se nadviie neke senke. Jer, rođaci i prijatelji su bili i previše bolno svesni koga tu nema, budući da je, u njegovom odsustvu, dužnost da preda mladu pala na Barnija.

Dok su lagano koračali kroz improvizovani prolaz među iznajmljenim stolicama poređanim u bašti doma Talbotovih, Barni se pitao šta li Lora oseća. Delovala je spokojno, dostojanstveno i mirno, najlepša nevesta na svetu. Ali, da li je bila srećna? Trebalo im je jedva šest „svadbenih koraka” da bi stigli do svog odredišta: prečasnog Lojda, lokalnog vikara Talbotovih, s čije su leve strane stajali pobedonosno nasmešeni Palmer i njegov kum, Tim... “plavokosi polo manijak” – kako ga je u mislima nazivao Barni. (Kako je nervozno i nespretno izgledao bez svog konja.) Kad su se svi našli na svojim mestima, sveštenik je počeo. „Draga porodico i prijatelji, okupili smo se ovde da pred licem Boga i ovog skupa združimo ovog muškarca i ovu ženu u svetu bračnu zajednicu.” Pošto je naglasio svetinju čina sklapanja braka, upitao je može li iko od prisutnih da iznese valjan razlog zašto Lora i Palmer ne bi trebalo da se venčaju. Barni – koji je smatrao da može – odabrao je, ipak, da zauvek ćuti. Kad je prečasni upitao ko daje ovu ženu, Barni je odgovorio da je on taj. Tada je prepustio Loru Palmeru, koji je svečano izjavio da je uzima za svoju venčanu ženu. A ona je obećala da će ga „voleti, poštovati i pokoravati mu se” dok ih smrt ne rastavi. Kum-konjanik je tada dao prsten koji je Palmer stavio na Lorin prst i, posle nekoliko dobro odabranih otrcanih fraza od strane prečasnog Lojda, par je razmenio svoj prvi supružnički poljubac. Tog trenutka, razlili su se zvuci besmrtne Mendelsonove svadbene muzike, objavivši svima da je vreme da jedu, piju, vesele se i potpuno pobrljave. Nesiguran koja je sada njegova uloga, Barni je stajao i gledao kako mladenci nestaju u gomili onih koji su pohrlili da im čestitaju. „Zar nisu divan par?” upitao je prečasni Lojd. „Da”, odvratio je Barni, osećajući neku čudnu melanholiju. „Moj brat Voren je tamo i slika ih.” „Da li ste oženjeni?” upitao ga je vikar. „O, ne, gospodine.” ,,E, pa, doktore”, rekao je srdačno prečasni Lojd, „uz malo sreće, možda ste vi sledeći!”

Otprilike u to vreme je Benet Landsman počeo da prolazi kroz krizu identiteta. Iako mu rasne predrasude, od totalne segregacije u Milersburgu, do manje otvorenog (a time i podmuklijeg) društvenog ostrakizma u Klivlendu, nisu bile nimalo strane, uvek je bio dovoljno fleksibilan da je mogao da izađe na kraj sa svime. A sada je naivno poverovao da će njegov status lekara s harvardskom diplomom naterati ljude da ga gledaju s niska umesto s visoka. Međutim, pogrešio je. Ubrzo je, naime, shvatio da njegovi sugrađani ispod bele jakne i dalje vide samo crnu kožu i ništa više.

Život u Nju Hejvnu tokom hirurškog stažiranja – a nadao se, i specijalizacije – u prestižnoj Jejlovoj njuhejvenskoj bolnici, naterao ga je da otvori oči, unevši mu istovremeno zabunu u um. Bolnica ne samo da je bila blizu gradskog geta već u samom njegovom epicentru. I mada je on sam živeo – i parkirao svog novog jaguara s tablicama na kojima je pisalo LEKAR, koga mu je poklonio Heršel – u modernom stanu s erkondišnom, u zgradi s druge strane autoputa, blizu starog Univerzitetskog naselja, skoro svaki sat svog dana provodio je susrećući se s gnevom njuhejvenskih crnaca. Univerzitet i njegovi skoro svi alabasterski beli studenti bili su bogati i privilegovani; Crnci su bili poniženi, zanemareni, osuđeni na siromaštvo. Drum izgrađen na Pravcu 95 između koledža i geta smatran je makijavelističkom smicalicom od strane Jejla – nekom vrstom šanca koja je trebalo da zadrži rulju s druge strane i ostavi patricije u miru njihove spokojne citadele. Ne može se reći da je u bolnici vladala segregacija. Crnci i belci u uniformama s bolničkim oznakama mogli su se videti u jednakom broju. Jedina razlika je bila u tome što su hirurzi koji su obavljali operacije bili beli, dok je tim koji je za njima prao krvave podove bio sastavljen od potomaka robova koje je oslobodio Linkoln. Benet je pokušavao da sačuva svoju unutrašnju ravnotežu i smisao za humor. Ali bio je izgubljen – uhvaćen na ničijoj zemlji, između dva zasebna i različita društva. A ni u jednom se nije osećao kod kuće. Što je još gore, nijedan ga nije prihvatao kao svoga. Ni dan nije mogao da prođe bez neke vrste uznemiravajućeg podsećanja na to da je „drugačiji”. Jednom, dok je radio na odeljenju hitne pomoći, primio je crnu porodicu koja je upravo zadobila lakše povrede u saobraćajnoj nesreći. Žena, koja je bila najlakše povređena, nalazila se u stanju šoka. Zbog toga je trebalo da dobije injekciju Demerola. Da bi sve bilo brže obavljeno, Benet je odlučio da sam odnese svoj recept u bolničku internu apoteku. Apotekar je pročitao papir, a onda se zagledao u njega. „Dr Landsman, a?” upitao je. „Taj mora da je neki novi.” „Oprostite?” rekao je Benet učtivo. „Momak, ti bi trebalo da znaš pravila. Ovu vrstu lekovima ne smemo da dajemo bolničarima u ruke – samo lekaru ili medicinskoj sestri koja radi s njim. Reci toj lenštini Landsmanu da se bolje sam dovuče ovamo.” „Ja sam doktor Landsman”, odvratio je Benet, nadajući se da mu glas zvuči smireno i dostojanstveno. Jer, bilo mu je suviše neprijatno da bi bio besan i suviše teško da bi bio odbojan. Pogledi su im se sreli. ,,Au, oprostite, doktore”, rekao je apotekar, ovog puta s poštovanjem. „Nisam znao – hoću da kažem, većina osoblja...” „Shvatam”, rekao je mirno Benet. „Budite dobri pa mi dajte preparat. Čeka me pacijentkinja u šoku.” „Svakako. Svakako.” Apotekar se okrenuo i neverovatnom brzinom doneo Demerol.

Rat za teritoriju koji su sledeće subote povele lokalne italijanske i crne bande proizveo je više od deset ranjenika, uključujući i jednog mladog Crnca upucanog u grudi pištoljem kućne izrade. Benetu je bila dodeljena upravo žrtva upucavanja. On i sestra su brzo odvezli mladića u prvi traumatološki boks u hodniku. Ali kad je krenuo da raskopčava pacijentovu košulju, ovaj je jeknuo: „Hej, sranje! Ne diraj me, čoveče. Hoću lekara.” „Ja sam lekar”, rekao je Benet, nastojeći da ga smiri. „Nemoj da me zezaš – ovde nema crnja lekara. Dovedi mi Glavnog.” Benet je taman zaustio da se pobuni, kad je ušao Herb Glas, njegov kolega stažista, da bi ga pitao za savet u vezi s višestrukom ranom od noža koju je obrađivao. Kad se Benet okrenuo da bi Herbu tiho objasnio problem, njegov pacijent je vrisnuo: „Taj, taj tu – hoću tog tipa. Ovaj jebeni metak me ubija. Reci tom lekaru da mi je potrebna pomoć.” Benet je šapatom objasnio situaciju. „Ko ga jebe”, odvratio je Herb ozlojeđeno. „Trebalo bi da bude srećan što je dobio lekara s rukama poput tvojih.” Ali, Benetovo samopoštovanje je bilo toliko ranjeno da je ubedio Herba da zamene pacijente. Bez ijedne jedine reči, prešao je preko hodnika da bi počeo da ušiva ubodne rane na pacijentu za koga se nadao da će biti tolerantniji ili – još bolje – bez svesti.

„Za ime Božje, barem pokušaj da shvatiš!” Dr Henri Dvajer (kako je Henk smatrao da bi, u skladu s njegovim novim statusom, sada trebalo da ga zovu) pokušavao je da urazumi Šeril dok je ova dojila njihovo četvrto dete, Rozmeri. Bio je cik zore, a on samo što se vratio s iscrpljujućeg tridesetšestočasovnog dežurstva u bostonskoj Memorijalnoj bolnici. „Henk, da li bi bio tako dobar da prestaneš da se dereš – probudićeš decu.” ,,A što bih brinuo zbog toga? Oni mene nikad ne puštaju da spavam, iako radim kao rob da bi imali šta da jedu.” „Henk, mali su. Kako očekuješ da im objasnim šta je to stažiranje?” „To je tvoj problem, Šeril. Ti si majka. U mojoj kući, otac je uvek bio tretiran kao kralj.” „O, oprostite, Vaše Veličanstvo. Treba li da shvatim da si ti znao da tražiš nošu čim si prvi put zakmečao?” „To nema veze s ovim. Preskačeš pravi problem.” „Dušo, to nije problem. Katolička crkva izričito zabranjuje kontracepciju. Ili si ti to sasvim izgubio veru?” „Slušaj, ne pokušavaj da mi nabiješ na nos to što nisam postao pop. Više se ne osećam krivim zbog toga. Uz to, ako već hoćeš da me gađaš Biblijom, kako

bi bilo da citiramo svetog Pavla, Korinćane I: ‘Jer je bolje ženiti se nego upaljivati se’?” „Henk, šta ti uopšte hoćeš da kažeš?” Toliko se iznervirala da je, trgnuvši se, izvukla bradavicu iz bebinih usta. Henk je bio na kraju snaga. Kako žena tako seksi – ili je to barem nekad bila – poput Šeril, ne shvata da je muškarcima na vrhuncu snage potreban redovan snošaj, čak i ako određene stidljive, visokomoralne katoličke devojke misle da je to pomalo prljavo? Čučnuo je pored nje, dok su ga quadriceps femoris boleli od tabananja gore-dole bolničkim stepenicama. „Dušo, ja gorim. Dajem onoj prokletoj bolnici svoje srce i dušu, ali tu je i onaj specijalan deo koji čuvam samo za tebe. Jesam li sada dovoljno jasan?” Mala Rozmeri je zakmečala. Henk se namrštio, shvativši to kao prekor upućen njemu. Šeril je vratila detinju glavicu na svoje grudi. „Henk, jasno mi je da imaš svoje potrebe, ali ti si lekar. Zar ne shvataš da žena koja se nedavno porodila...” „Porađam žene danju i noću, zato nemoj tu da mi trućaš o ‘postporođajnoj’ depresiji. To je samo tvoj izgovor da me držiš na odstojanju.” „Sad baš nisi fer. Nisam rekla da patim od depresije. Samo sam umorna. Ali, vratiću ja svoj stari entuzijazam.” „Hoćeš, da, i odmah ćeš ponovo da ostaneš u drugom stanju.” „Neću dok dojim.” „To su bapske priče, da žena ne može da zatrudni dok doji. Hteo sam samo da kažem da je četvoro dece više nego dovoljno za porodicu lekara koji se bori da je prehrani.” „Ali, Henk, borba je skoro gotova. Kad završiš stažiranje, nećemo imati nikakvih problema. Pored toga, znaš da su moji voljni da nam pomognu.” „Imam ja svoj ponos”, suprotstavio se licemerno. „Ne uzimam milostinju od tazbine. Tražim samo poštovanje. Svakom suprugu je potrebno poštovanje.” „Ali, dušo, ja te poštujem. Znaš da te obožavam.” „Zašto onda ne poštuješ moje potrebe?” Šeril je sad plakala, a suze su joj kapale na grudi i vlažile bebino čelo. „Henk, daću sve od sebe. Večeras – kad svi budu spavali...” „Aha, kako da ne”, sarkastično se podsmehnuo Henk. „Ovde uvek neko zaurlava i traži pažnju.” Očajnički je pokušavala da ga smiri. ,,I primenjivaćemo... izvesnu kontrolu.” Nije mogla da natera sebe da izgovori reč „kontracepcija”. Henk se trijumfalno osmehnuo. „Odlično, to je moja cura. Čitao sam neku literaturu, kažu da su pilulu prečistili u...” „Nisam pominjala pilulu”, nevoljko ga je prekinula. „Katoličke porodice smeju da primenjuju samo metod ritma.” „Metod ritma?” eksplodirao je. „Usuđuješ se da mi govoriš o tome, kad se to što ti ovog časa visi na grudima začelo baš na taj način? Uz to, to je samo bedan izgovor da se stvar svede na jednom ili dva puta mesečno.”

I onda je zaćutao. Shvatio je da je otišao predaleko. Šeril je sada nekontrolisano ridala, nadvijajući se nad Rozmeri kao da pokušava da je zaštiti od očevog gneva. Klekao je pored nje i promrmljao: „Hej, dušo, žao mi je. Ali, pokušaj da ne spavaš dva dana zaredom i možda ćeš shvatiti koliko sam strahovito napet. Stvarno mi je žao.” „Oh, Henk, volim te. Molim te, nemoj da se više ovako svađamo.” Otac, mati i dete ostali su tako nekoliko minuta, isprepleteni u zagrljaju, ljuljajući se napred-nazad. Šeril se smirila. „Hoćeš li da doručkuješ, mili? Napraviću ti prženice, čim Rozmeri zaspi.” „Ne moraš da se gnjaviš, jeo sam neko đubre u bolnici. Stažisti su kao jarci – jedu sve.” Ustao je i krenuo prema spavaćoj sobi, da bi mu se odmah potom javila i druga misao. Stažisti su po još nečemu slični jarcima: uvek su puni požude.

Subotom uveče, odeljenje za hitnu pomoć bolnice Belvi ličilo je na ratnu poljsku bolnicu u jeku bitke. Barniju, koji je tu odrađivao svoje tridesetšestočasovno dežurstvo, činilo se kao da na ulicama Menhetna besni svetski rat. Paradoksalno, ali najlakše je bilo izaći na kraj s ranama od noža i pištolja. Već tokom prvih nekoliko nedelja, zašio je toliko milja razderanog tkiva (ili mu se barem tako činilo), da je zatekao sebe kako razmišlja o Luisu Kastelanu, koji je jednom prilikom rekao da je za vreme Španaskog građanskog rata bio „više švalja nego lekar”. Postepeno je Barni naučio da zašiva kožu u polukomatoznom stanju, tako da je, baveći se žrtvama gradskog nasilja, mogao barem da odmara um. Prilike da „ubije oko” praktično nije bilo jer je, barem s Barnijevog stanovišta, Njujork bio sasvim dorastao svojoj reputaciji „grada koji nikad ne spava”. Pokušavao je da se kontroliše prisećajući se da je bio upozoren o teškoćama stažiranja. Ali zašto, pitao se, kao i hiljade drugih pre njega, zašto imamo ove neljudski duge smene? Izvesno ni jedna vazduhoplovna kompanija ne bi pustila pilota da leti ni polovinu Barnijevog radnog vremena. Zašto su onda stažisti bili podvrgnuti takvoj pokori? Ironično, kao da lekari – baš oni ljudi koji najbolje poznaju fiziologiju – ignorišu činjenicu da ljudsko biće ne može da funkcioniše normalno onda kad je umorno. Da su stažisti dovođeni do ivice kolapsa. Bio je dovoljno nepromišljen da pita jednog od starijih lekara o logici dozvoljavanja mladim lekarima da kažnjavaju svoj organizam na način koji bi kod svojih pacijenata smatrali patološkim.

Ugledni stari stručnjak je prosto odgovorio: „Tako smo mi radili – i preživeli smo.” „Ne, ne, ne, gospodine”, odvratio je pospano Barni, „čak i ako ignorišemo stanje vlastitog zdravlja, šta je s nesrećnim pacijentom koga pregleda lekar koji jedva uspeva da drži oči otvorene? Da li je u njegovom najboljem interesu da ga leči zombi? Umorni ljudi prave greške.” Lekar je dobacio Barniju prekoran pogled ,,Livingstone, ovo je deo vašeg obrazovanja, a znate kako kažu: ako ne voliš vrućinu, izađi iz kuhinje.” I tako je Barni hrabro nastavljao dalje, mada mu se činilo da mu se krv lagano pretvara u kafu, a mozak u gnjecav beli hleb – s kriškom sira odozgo. Postojala je, ipak, jedna uteha: bio je suviše umoran da bi brinuo što tako malo zna, suviše iznuren da bi shvatio da pojma ne bi imao sa čim se suočava ni šta da radi s tim ako bi izgubio svoj dragoceni Merkov priručnik. Jedne relativno mirne večeri usred nedelje, jedan muškarac je rekao sestri na prijemnom odeljenju da „umire od raka”. Ali, kad je od njega zatraženo da kaže nešto konkretnije, odvratio je: „To mogu da kažem samo lekaru.” Sestra je pozvala Barnija. Odveo je čoveka u boks za preglede, zamolio ga da sedne, doneo sebi i njemu po šolju kafe, seo s druge strane stola i zatražio od njega uobičajene podatke – ime, zanimanje i ono najvažnije za bolnicu, zdravstveno osiguranje. Ispostavilo se da se pacijent zove Milton Adler, da je računovođa star trideset pet godina – i da ima Plavi krst i Plavi štit. „Fino”, rekao je Barni, odlažući olovku i pokušavajući da se ne uguši u oblacima jake cigarete koju je muškarac zdušno pušio. „Da li želite šećera u kafu?” Čovek se odjednom razjario. „Isuse, kakav ste vi to prokleti lekar? Sedim ovde i umirem, a vi me pitate želim li šećera u kafu. Jesu li me to utrapili nekakvom studentu? Hoću da kažem, imate li vi nekog pretpostavljenog s kim bih mogao da razgovaram?” „Gospodine Adler”, odvratio je čvrsto Barni, „ja sam kvalifikovani lekar. Znam sve o karcinomima, neoplazmama i svim drugim onkološkim patologijama koje možda imate. A da budem iskren, moje iskustvo mi govori da zasigurno imate još toliko vremena da možete da utrošite petnaestak minuta na ovaj naš razgovor”, „Je li to sve?” upitao je uznemireno pacijent. „Hoćete da kažete da mi je ostalo manje od jednog sata života?” „Nisam to rekao, gospodine Adler”, odvratio je Barni, što je blaže mogao. „Ali, ako ne dobijem od vas nešto više detalja, moglo bi se desiti da obojica umremo od starosti.” Nešto u Barnijevom ponašanju (možda lakoća s kojom je izgovorio „karcinom”) ubedilo je Adlera u sposobnost njegovog mladog lekara. „Važi, pitajte me.” „Recite mi, gospodine Adler, gde se tačno nalazi vaš kancer?” Muškarac se malo zamislio i najzad odgovorio: „Ne znam, nisam siguran. Do đavola, vi ste lekar, trebalo bi da umete da ga nađete.” Barni je počeo da stiče predstavu.

„Gospodine Adler, sem kancera kože, ostali se ne vide golim okom.” „Odvedite me, onda, na rendgen, za ime Boga. Šta čekate?” Barni je uzeo prazan list papira i pokušao da zvuči zabrinuto. „Mislim da to nije loša ideja, gospodine Adler. Ali prvo ću morati da im kažem koji vaš deo da snimaju. Da li vas negde konkretno boli?” „Srce, doktore. Mislim da imam rak srca. Da li je to izlečivo?” „Ne mogu da vam kažem dok ne budem znao nešto više”, odgovorio je Barni. „Ako biste mogli da mi kažete koje simptome imate – i kad su počeli.” „Rekao bih da su počeli u prošlu nedelju.” I potom je primetio da Barnijeva olovka miruje. „Vi ovo ne zapisujete?” „Ne brinite, Miltone, samo vi pričajte.” „Pa, to je to. Rekao sam vam, bol je počeo u nedelju.” „Da li se još nešto desilo tokom vikenda? Hoću da kažem, pored toga?” „Ne znam šta hoćete da kažete. Zar poslednji stadijum kancera nije dovoljan?” Zatim je ponovo postao sumnjičav. „Sigurni ste da niste samo student medicine?” Barni je ignorisao ovo pitanje i postavio svoje: „Oženjeni ste, Miltone, zar ne?” Sada je, međutim, Adler već počeo da besni. „To ste me već pitali kad ste ispunjavali one smrdljive formulare. A sad mi dovedite svog šefa ili ću da pozovem advokata!” Delić sekunde su obojica mirovali. A onda se taj sekund protegao na nekoliko minuta ćutanja u malom boksu za preglede. Potom je Barni vrlo delikatno upitao: „Miltone, šta vas je navelo da pomislite na advokata?” „Kako to mislite?” odvratio je ljutito njegov pacijent. „Rekli ste da želite da vidite drugog lekara. Zašto bi vam, pobogu, za to bio potreban advokat?” Adler nije umeo da odgovori, ali je ustao sa stolice u znak protesta. „Sedite, Miltone”, naložio mu je Barni tiho, ali odlučno. Čovek se povinovao poput poslušnog deteta. Barni se nalaktio na sto. ,,A sad, Miltone, recite mi, da li imate nekakvih problema?” „Ne, apsolutno ne.” ,,U finansijskom pogledu je sve u redu?” „Da, da.” Odbojno je odmahnuo rukom. „Prestanite da me gnjavite s tim glupostima.” Zatim je Barni upitao: „Šta je s vašim brakom?” „Kojim brakom?” eksplodirao je odjednom. „Zar bih tražio advokata da još uvek imam brak? Unajmila je najopasniju barakudu u Njujorku. A ovaj moj je takav šmokljan da ću verovatno ostati i bez prava da viđam decu. Hriste, dođe mi da umrem.” Zario je lice u ruke i počeo da plače. Posle nekoliko trenutaka, Barni mu je blagim glasom rekao: „Miltone, vi mi zapravo govorite da želite da umrete, zar ne?”

„Da, da.” Klimnuo je glavom, i dalje skrivajući rukama lice. „Volim i nju i decu. Ako odu, šta mi ostaje – samo proklet, prazan stan. Ne možete da zamislite kako se užasno osećam.” „Mislim da mogu”, odvratio je saosećajno Barni. „Rekao bih da se osećate loše koliko i čovek koji boluje od kancera srca.”

Bila je to prva Barnijeva uspešna dijagnoza – i njegov prvi neuspeh. Mada mu je odmah prepisao lek za poboljšavanje raspoloženja, činilo mu se da je Adler preblizu tačke pucanja, a da bi bio pušten da ode kući. Nazvao je Psihijatrijsko odeljenje i objasnio situaciju. Glavni specijalizant, vrlo umoran tip po imenu Barton, gotovo da se naljutio: „Slušaj, dečko, kad bismo morali da hospitalizujemo svakog depresivnog čoveka koji dođe u hitnu pomoć, trebao bi nam Central Park da smestimo sve te gnjavatore. Nemamo nijedan slobodan krevet. Daj mu malo Librijuma i pošalji ga kući.” „Ali, doktore Barton”, pobunio se učtivo Barni, „mislim da bi ovaj čovek mogao da pokuša da se ubije.” ,,E, to je već druga stvar”, čuo se glas s druge strane žice. „Ako stvarno pokuša, javi mi se ponovo.” Barni se vratio u boks za preglede, dodao Adleru dve crno-zelene kapsule i papirnu čašu s vodom. „Jednu popijte odmah, Miltone, a drugu izjutra posle doručka. Ova bi trebalo da vas smiri i pomogne vam da zaspite. Ali, želeo bih da odmah ujutru dođete ovde, važi?” Pacijent je poslušno klimnuo glavom i progutao kapsulu. Barni ga je otpratio do glavnog ulaza i našao mu taksi. Adler se zaista pojavio sledećeg jutra. Na naslovnoj strani Dejli Mirora. Skočio je s četrnaestog sprata, iz onog što je reporter nazvao „njegovim raskošnim potkrovljem na Ist Sajdu”. Njegova ucveljena supruga, koja je vikend provela s decom na selu, novinaru je jecajući rekla: „Trebalo je da znam. Jadni Milton je bio tako neraspoložen. Trebalo je da znam.”

Pokušavajući da ukrade nekoliko dragocenih trenutaka sna, dr Ivan Barton je dremuckao za stolom u sestrinskoj sobi, s gustom bradom oslonjenom na ruke, kad ga je probudilo nešto što je ličilo na udarac malja na samo nekoliko centimetara od njegovog uha. Trgnuvši se, podigao je pogled i video nepoznati lik u zamrljanom belom mantilu. „Ti si Barton?” grmnuo je raščupani mladi lekar. Budući pri kraju svog tridesetšestočasovnog dežurstva, specijalizant psihijatrije je bio prilično dezorijentisan. Zbunjeno je odgovorio: „Šta mogu da učinim za vas?” Barni mu je gurnuo pred oči primerak Mirora. „Pogledaj ovo”, penio je. „Ovo je onaj „gnjavator” od sinoć koga nisi hteo da primiš jer me nisi ozbiljno shvatio.”

„Hej, drugar, uspori malo”, reagovao je nešto stariji lekar, uspostavljajući kontrolu nad sobom i (mislio je ) svojom kliničkom tehnikom. „Ti mora da si nov ovde.” „Kakve to proklete veze ima? Da si se sinoć potrudio da porazgovaraš s Adlerom, video bi ono što i ja. Čovek je bio očajan.” „Daj, dečko, da si sam bio tako siguran u to, žešće bi navaljivao da ga primim. Da li sam u pravu?” „Nisi”, dreknuo je Barni i istog časa pomislio u sebi, da, verovatno jeste moja greška. Ja sam odgovoran za smrt onog nesrećnika. „Da li bi želeo da porazgovaramo o tome?” upitao je brižno Barton. Barni je odmahnuo glavom i seo. „Izvinjavam se što sam pukao. Ovo mi je prvi put da sam...” „Izgubio pacijenta?” završio je Barton misao umesto njega. Barni je klimnuo glavom. „Strašno. Da sam bio spretniji, mogao sam da spasem život jadnom čoveku.” Podigao je zatim pogled i upitao: „Jesi li nekad izgubio pacijenta?” „Jesam”, priznao je Barton, ,,i, ako ti je to neka uteha, svaki put se osećam sve gore.” „Hoćeš da kažeš da ih je bilo više?” upitao je šokirani Barni. „Slušaj, dečko, statistička je činjenica da studenti medicine ‘ubiju’ prosečno tri pacijenta dok ne dobiju diplomu. A posle toga niko ne broji.” Barni je bolno odmahnuo glavom. „Mislim da ne bih mogao da prođem kroz ovo još jednom.” „Onda nemoj da budeš psihijatar”, posavetovao ga je iskreno Barton. „Prihvati se nečega kao što je dermatologija.” Zastao je. „Kao što hirurguortopedu treba fizička snaga, tako je psihijatru potrebna ona unutrašnja elastičnost. Tužna je činjenica da svet vrvi nesrećnim ljudima – a da među njima ima mnogo psihijatara. Štaviše, da li znaš kolika je stopa samoubistava među nama?” „Čuo sam da je vrlo visoka”, promrmljao je Barni. „Devet – devet puta veći nego u opštoj populaciji. Odabrao si vrlo opasnu specijalizaciju, prijatelju moj.” Barni je bio svestan da lekari ne mogu da spasu sve svoje pacijente. To je bila činjenica s kojom je bio spreman da se pomiri. Zar nije žrtva pljačke koju je lečio pre neki dan umrla na stolu dok su joj davali transfuziju krvi? Ali sada je u hipu shvatio u čemu je razlika. Nož je brz; krv žrtve očas iscuri iz tela. Psihijatar se bavi sličnim fenomenom, ali kao na usporenom snimku. Njegov posao ne bi trebalo da bude da zašije ranu, koliko da nastoji da skrene putanju noža. „Kad završavaš?” raspitivao se specijalizant. „Pre pola sata”, odvratio je Barni. „Ja se pakujem čim stigne Sara Fild, što bi trebalo da bude svakog časa. Hoćeš li da odemo negde na doručak?”

„Ne bih, hvala”, rekao je Barni, još uvek u šoku. „Hoću samo da spavam. Hoću da se odvučem u krevet i pobegnem od svega ovoga.” Okrenuo se i pošao prema vratima. „Ne računaj na to”, doviknuo je Barton za njim. „Većina stažista ne razlikuje bol u snu od onog u budnom stanju. Sve je to jedan jedan te isti jebeni košmar.” „Hvala”, odvratio je Barni, „ti si baš od velike pomoći.”

DVADESET SEDAM

Set Lazarus je bio glavna premija među diplomcima. Čak je i Piter Vajmen to priznao, mada je mogao da prisvoji tu nezvaničnu čast za sebe da mu Harvard nije već dao ponudu. Profesor Fajfer ga je želeo u blizini, jer je Piter postao nezamenljiv za njegovo lično istraživanje. Kako je Piter gledao na to, Majk je (sada su se zvali imenom, naravno) želeo da se „šlepuje uz njega”. Stoga je Piter konkurisao samo u bolnice koje su se nalazile na nekoliko minuta šetnje od biohemijske laboratorije. Naravno, od svih je dobio pozitivan odgovor. Njegov mentor se pobrinuo da Piterova bedna plata stažiste bude dopunjena iz fondova Nacionalnog instituta za zdravlje. I tako se za Pitera ništa nije promenilo, sem što je u zaglavlju njegovih koverata i papira za pisma dao da se odštampa: Piter Vajmen, lekar i doktor biohemije. Set je postigao rekord bez presedana u istoriji Harvarda: imao je desetke iz svih kliničkih predmeta. Bolnice su se borile za njega onako kako se koledži bore za najbolje fudbalere iz srednjih škola. Štaviše, zbog njegovog višestrukog talenta, nuđene su mu specijalne rotacije iz svih disciplina koje je razmatrao kao mogućnost specijalizacije. Pomisli na prestiž hirurgije, reklo mu je pet-šest upravnika. Imaš ruke virtuoza. Sečeš kao što Jaša Hajfec svira violinu – s finesom, umešnošću i apsolutnom preciznošću. Mogao bi da budeš drugi Harvi Kušing. Nije potrebno ni govoriti koliko je Set bio polaskan poređenjem s Harvardovim legendarnim neurohirurgom i fiziologom. Ali je ipak sa zahvalnošću odbio. Kao što je priznao Džudi, nije želeo da život posveti lečenju pasivnih i besvesnih ljudskih bića. Čak je pomišljao da je to moguće objašnjenje onog dela Hipokratove zakletve koji je branio „sečenje zarad uklanjanja kamena”. Iz gotovo istih razloga, odbio je ponudu svog starog šefa, Toma Metjuza, da se za stalno pridruži timu na Patologiji. Metjuz je čak garantovao Setu da će ga naslediti na mestu šefa odeljenja. Međutim, Set je patologiju video samo kao sredstvo koje mu je pomoglo da dođe do cilja – način da shvati od čega umire ljudski organizam. Na tom su odeljenju pacijenti stizali do lekara previše, previše kasno.

Ne, ako je hirurgija suviše ličila na rad vodoinstalatera ili stolara, patologija je bila arheologija. Ustanovljavanje uzroka smrti njenog muža neće utešiti udovicu. Ali, pomislite samo koliko možete da usrećite ženu ako uspete da dešifrujete simptome koje ima njen muž. Jer tada, ako imate dovoljno vremena i stručnog znanja, možda i možete da mu spasete život. Zato se Set odlučio za zlatnu sredinu: internu medicinu, u kojoj je oštroumno postavljena dijagnoza mogla čak da poštedi pacijenta potrebe za hirurškom intervencijom. Pa šta ako su hirurzi podsmešljivo nazivali interniste ,,buvama”? Uprkos nagovaranjima San Franciska, Hjustona i Majamija – da i ne pominjemo Boston i Njujork – želeo je da se vrati kući u Čikago. Osećao se nekako vezan za svoju staru bolnicu. Srce mu je bilo tamo. Njegova buduća supruga je bila tamo. Nažalost, nije računao s činjenicom da su mama i tata takođe bili tamo. Jer, otkako je Hjui umro, njegova majka je doživela preobražaj. Mada je na groblje odlazila isto onako često kao nekad u dom za bolesne, sada je bila opsednuta svojim drugim sinom. Set je u svojoj naivnosti napravio strategijsku ljudsku grešku. On i Džudi su rešili da bi sledeći juni, kad on završi stažiranje, bio idealno vreme za venčanje. Oboje su se složili da roditeljima ništa ne govore. I tako je, vrativši se u Čikago odmah pošto je diplomirao, izabrao liniju manjeg otpora i živeo sa svojima. Rozi, koja je jedva primećivala kada je nekad do duboko u noć ostajao da uči u gimnazijskoj biblioteci, sada je histerisala ako se svake večeri ne bi našao za stolom tačno na vreme za večeru. Mada joj je uvek telefonirao iz bolnice ukoliko bi iskrslo nešto zbog čega ne bi mogao da stigne, ona je njegovo odsustvo sve više sagledavala kao sinovljevu nelojalnost. Štaviše, kako je njena nova opsesija narastala, odbijala je da zaspi sve dok se njen sin ne bi vratio kući. Ponekad je to bilo čak posle emisije Džonija Karsona. I dok bi na ekranu svetlucao neki film iz kamenog doba, uporno bi ignorisala Netove molbe da ugasi televizor i pusti ga da spava. „Ni za živu glavu”, odgovarala bi tvrdokorno i ostajala budna sve dok se na stepenicama ne bi začuli Setovi koraci. Jedne večeri, davao se neki prastari nemi film, ali je ona obezbedila zvuk uvukavši Neta u razgovor. „Šta misliš, šta li radi u ovo doba?” pitala je. Njen muž u početku nije odgovarao, jer je razradio način spavanja s jastukom preko oba uveta. Rozi je morala da vikne: „Net, šta misliš, šta on sad radi?” To je bilo baš u trenutku kad je Set ušao i na vršcima prstiju počeo da se penje na sprat. Tako je nenamerno čuo iskonsku verbalnu scenu dvoje starijih ljudi. Njegov otac je rekao: „Za ime Božje, Rozi, skoro mu je dvadeset peta.” ,,A šta ako ga ona ukeba? Devojke su poznate po tome. Sve je med i mleko, ili da kažem cile-mile i puf! – ona je odjednom trudna.” „Baš lepo”, rekao je Net, „znači da ćeš pre da postaneš baka.” Set je ostao na stepenicama, kao zatravljen onim što je čuo.

„Džudi nije dovoljno dobra”, rekla je zamišljeno Rozi, „mogao bi on i bolje od toga.” Net se pridigao na laktove i ljutito rekao: „Ona je slatka devojka i oni se vole. Pobogu, šta ti očekuješ, princezu Grejs?” „Očekujem bolje.” „Slušaj, Rozi, Set je divan dečko. Ima pametnu glavu na ramenima. Ali princ Renije nije, to je sigurno. Ova devojka ga čini srećnim. Šta bi ti više htela?” Tokom teške pauze koja je usledila, Set je ubeđivao sebe da ode gore, dalje od dometa njihovih glasova. Ali njegove misli nisu uspevale da aktiviraju odgovarajuće motorne regije u njegovom mozgu. A onda je čuo svoju majku kako žalosno kaže: „Ne želim da ga izgubim, Nete. Dovoljno mi je teško što sam izgubila Hjuija. Ne želim da izgubim i svoje drugo dete.” „Ko pominje gubljenje? Dečko je zdrav kao dren. Oženiće se, i to je sve.” „Oženiće se, je li, Nete? U tome je stvar. Neću da dozvolim da se moj Set oženi njome. I to je moja poslednja reč.” Na šta je njen muž jedva dočekao: „Rozi, iskreno se nadam da je tako. Laku noć.”

Sledeće subote, Set Lazarus i Džudi Gordon su se odvezli u Evanston i pred licem Boga – i skupa koji se sastojao od mirovnog sudije Denijela Kerola, njegove supruge i drugog svedoka (plaćenog pet dolara), ali, avaj, ne i njihovih roditelja – sjedinili se u svetu bračnu zajednicu. One koje Bog sastavi, neka nijedna svekrva ne rastavi.

Bilo je to Lorino prvo iskustvo s unakaženom bebom. Dvanaest časova ranije, gospođa Ketlin Pejli je donela na svet dečaka teškog tri i po kilograma. Glavni pedijatar, dr Pol Fedorko, poveo je sa sobom svog omiljenog stažistu, kako bi dr Kastelano mogla da posmatra postupanje s novorođenčetom u prvim trenucima života. Mlada majka je u bolnicu stigla uspaničena. Njen akušer, dr Džek Lesli, zaključivši da će i njemu i njoj biti lakše bude li pod sedativima, dao joj je 100 miligrama Nembutala da bi je smirio i potom je „skopovao” – drugim rečima, dao joj 100 mililitara skopolamina – da bi ostala smirena. Lora je bila zapanjena – ta količina lekova je bila dovoljna da drži slona uspavanog nekoliko dana. Gospođa Pejli je bila sasvim umrtvljena; kao da je spoljašnji sloj njenog mozga bio isključen. Lori se činilo neverovatnim da žena uopšte diše. Porođaj je bio karlični, s čime je Lesli izašao na kraj u maniru pravog stručnjaka, ali je takođe značio i odlaganje otkrića defekta do poslednjeg trenutka. Majka je spavala, nesvesna šoka koji ju je očekivao.

Po svemu drugom savršen dečkić bio je rođen s delimično rascepljenim nepcem – tkivo u regiji usta i nosa se nije spojilo. Pored toga, novorođenče je imalo zečju usnu zbog koje je izgledalo kao da ga je pas ujeo i pokidao mu usta. Fedorko je upozorio Loru da bude spremna na ovu mogućnost, jer je u Ketlininoj porodici postojala istorija ovakvih malformacija. Lora je u udžbenicima videla slike beba s rascepom nepca, ali, mada je pokušala da zadrži kliničku distancu, prizor ju je naterao da zadrhti. Dr Lesli je dao pedijatrima znak da odnesu bebu. Lora i Fedorko su umotali bebu u ćebence i sestre su odnele dečkića u izdvojeni boks na intenzivnoj nezi. Majku su u međuvremenu odgurali u njenu sobu, gde je, blagodareći sedativima, imala da ostane u besvesnom stanju još najmanje pola dana. To je Lesliju i njegovom timu dalo dovoljno vremena da konsoliduju redove pre no što se suoče s roditeljima. Lora je tog dana naučila važnu lekciju. Kada lekar saopštava pacijentu lepe vesti, to čini sam. Tada je kao operska zvezda koja staje na sredinu bine i peva solo ariju bez pratnje. Nasuprot tome, kad se stvar ne odvija savršeno, peva se druga pesma – više nalik na oratorijum za što je više moguće glasova. Prostije rečeno, u kriznim trenucima, lekari veruju da brojnost daje sigurnost. Lora je bila regrutovana u tim – koji su pored nje činili Lesli, njegov glavni specijalizant i Fedorko, koji je sada zvanični detetov lekar. Sastali su se dvanaest časova kasnije ispred sobe 653. „Sve spremno, Pol?” raspitivao se Lesli. Fedorko je klimnuo glavom. „Imam knjigu”, rekao je i okrenuo se Lori. „Jesi li ti dobro?” „Da budem iskrena, baš i nisam”, odvratila je. „Hoću da kažem, ne znam šta ja uopšte tražim ovde.” „Vidi, ako želiš da budeš pedijatar, ovo je nešto na šta ćeš morati da se navikneš. Takođe, istini za ljubav, ove stvari uvek lakše proteknu ako je prisutna i žena”, odgovorio je Pol. Sranje, pomislila je Lora, moj zadatak je da sprečim majku da se „ponaša kao žena” – drugim rečima, da pohisteriše. Šta bi trebalo da joj kažem – da sam i ja prošla kroz to? Ili je to neki specijalan kliše primeren samo za „nas devojke”? Okrenula se svom učitelju. „Pole, šta je u ovoj knjizi?” „Videćeš”, rekao je, i osmehnuo se. „Ne brini. Lora, ovo je jedna od onih prilika kada možemo skoro da garantujemo srećan kraj.” Lesli je pokucao. Muški glas ih je pozvao unutra. Ušli su, a njihov broj je učinio da mala soba deluje pretrpana. Mort Pejli je sedeo pored uzglavlja svoje žene, čvrsto držeći njenu ruku. Bilo je vidljivo da je još uvek manje ili više pospana, ali je njen muž skočio na noge čim su lekari ušli u sobu. „Zdravo, Morte”, rekao je akušer, namerno koristeći njegovo lično ime kako bi pojačao efikasan odnos roditelj-dete, koji uvek daje lekaru prednost. „Čestitam.”

„Nešto nije u redu, znam”, javila se Ketlin. „Raspitivala sam se kod svih sestara koje su ulazile, a one su mi samo odgovarale da sačekam dok dođe dr Lesli. Nešto ima – vidi vam se na licu. Svima vama.” Akušer je ponovo počeo. „Dozvolite da vam predstavim svoje kolege.” Mort je nestrpljivo slušao dok je Lesli predstavljao sve članove tipa ponaosob, po imenu i funkciji. Bilo je više nego očigledno da nisu došli da im saopšte lepe vesti. Lora je saosećala s njim. Zašto toliko otežu? pitala se. Zašto im konačno ne kažu istinu i ne smire ove jadne ljude? Hriste, mora da misle da im je dete umrlo. „Postoji mali problem”, rekao je najzad Lesli, bez emocija. „Šta? Šta nije u redu?” hteo je da zna Mort. „Mislim, je li bolestan ili tako nešto?” U tom trenutku, Lesli je prepustio podijum pedijatru. „Objasniće vam dr Fedorko. To je njegov resor.” Pol se nakašljao i samopouzdano počeo. „Sad, Morte, siguran sam da znaš da u Ketlininoj porodici, s majčine strane, postoji istorija rascepa nepca...” „O, ne”, jeknuo je otac. „Hoćete da kažete da će dete da izgleda kao Ketlinin ujak? Čovek je praktično nakaza. Ne može ni da priča normalno.” „Morte, šta je bilo?” upitala je njegova žena. „Je li naša beba kao ujka Džo?” Uzeo ju je za ruku da je uteši, a ona je počela da rida. „Ne, ne, molim vas, recite mi da to nije istina.” „Morte i Ketlin”, upao je akušer, „ovo je 1962. Danas posedujemo znanje potrebno za korigovanje ovog deformiteta. Dozvolite da vam dr Fedorko pokaže šta su danas u stanju da urade pedijatrijski hirurzi.” Još jednom je pozvao svog kolegu i – kako se Lori činilo – predao mu vruć krompir u ruke. „Pogledajte ove slike”, rekao je Pol umirujućim glasom, otvarajući album s fotografijama. „Isuse Hriste!” zgrčio se Mort Pejli. „Ali to su fotografije ‘pre’”, objasnio je Fedorko. „Pogledajte istu tu decu posle korektivne operacije. Zar nisu prelepa?” Mort nije bio umiren. Još uvek mu je bilo muka pri pomisli kako njihova beba sad izgleda. Zurio je u lekare i zamolio: „Molim vas, nemojte još da joj pokažete ovo. Možete li da sačekate barem jedan dan?” „Ne, Morte”, odvratio je kategorično Lesli. „Ovo je nešto s čim vas dvoje morate da se suočite, kako biste odmah počeli da izlazite na kraj s tim.” Zbog čega? upitala se Lora. Šta je moglo da se dobije time što će se loše vesti odmah sasuti u lice ovoj ženi? Jadna devojka je imala trudove tokom više od polovine noći. Dete još nedeljama neće biti operisano, pa zašto je onda ne puste da još malo počine?

Ali onda, dok je stariji pedijatar nastavio da pokazuje roditeljima fotografije dece s malformacijama pre i posle korektivne hirurške intervencije, Lora je iznenada shvatila Polovu žurbu: nije mogao da podnese bol. Suviše se uživljavao i morao je što pre da se oslobodi tereta. Lora je po prvi put shvatila zašto kažu da neko, da bi bio lekar – ili da bi barem preživeo kao takav – mora da sagradi tvrđavu oko svojih osećanja da bi podneo sve napade emocionalnog uživljavanja. Možete da pokušate da pomognete onima koji pate i ublažite njihov bol, ali ne smete da ga osećate. Pitala se da li će ikada da bude toliko jaka.

Sat vremena kasnije, Fedorko je predložio: „Lora, zašto ne pomogneš sestri Voker da odnese bebu Pejli njegovoj majci? Mora da ga podoji.” „Može li ona to, Pole?” „Fizički, da. Dete je sposobno da sisa. Psihološki – ne znam. Tu uskačeš ti i tvoje umeće ophođenja. Više bih voleo da ne moramo da ga hranimo veštački. Zašto koristiti špric kad je, s bebine tačke gledišta, najslađe majčino mleko?” „Ali, Pole, meni je sve ovo tako novo, nemam pojma šta kog đavola da joj kažem.” „Kaži joj da se za šest meseci neće ni sećati te zečje usne. U svakom slučaju, ti gledaj da ga ona uzme u ruke, a priroda će se već pobrinuti za ostalo.”

Stala je ispred sobe 653, duboko udahnula, a zatim rekla sestri: „Sačekajte ovde. Pokušaću da je psihološki pripremim.” „Ali, doktorka Kastelano, to nije naša uobičajena praksa. Hoću da kažem, praktikujemo da bebu odmah unesemo unutra.” „Ipak, ako nemate ništa protiv, volela bih da pokušam na svoj način.” ,,U redu, doktorka”, kapitulirala je sestra. Ketlinina prva reakcija je bila upravo ona koju je Lora i očekivala: „Ne! Gospode! Ne želim da ga vidim – odnesite ga.” Njen muž je još uvek bio tu i davao je Lori signale bez reči, kojima kao da je pokušavao da joj kaže, zar ne možete da prestanete da je mučite? Pomalo uplašena poverenim joj zadatkom, Lora je insistirala: „Ketlin, molim vas, on je divan dečkić s malim... problemom koji će vrlo brzo biti korigovan.” „Ali, on je kao moj ujka Džo”, protestovala. „To je moja krivica. Kad ga Mort vidi, više me neće voleti.” „Mila, molim te”, prošaputao je njen muž, „ti nisi ništa kriva. A ja sasvim sigurno neću prestati da te volim.” Da bi ublažila napetost, Lora je malo promenila temu. „Da li ste već izabrali ime?” „Nameravali smo da ga nazovemo Mort mlađi”, počela je Ketlin. „Ali sad...”

„Bez obzira, zvaće se Mort”, umešao se ohrabrujućim tonom njen muž. Lora ga je pogledala, kao da mu govori, Vi ste dobar čovek. Ona je prokleto srećna što vas ima. „Sada ću da unesem malog Morta u sobu”, rekla je Lora blagim glasom. „Spreman je za podoj, a ja bih volela da makar pokušate.” Ketlin nije mogla da joj odgovori. Umesto nje, stavivši ruku na rame svoje žene, Mort je pogledao Loru i rekao: „Da, unesite našu bebu.” Postoji jedno gvozdeno pravilo: dokle god lekar drži bebu, ona pripada njemu. Onog trenutka kad je majka dodirne, dete je njeno do kraja sveta. I bez obzira kako izgleda, uvek je prelepo. Isto je bilo i s Ketlin Pejli. Lora je stavila novorođenu bebu u Ketlinino naručje, a majka je podigla svog sina na grudi – i uzdahnula. „Vidi, Morte”, mrmljala je Ketlin s ljubavlju, „on sisa.” Slobodnom rukom je milovala čupavu bebinu kosicu. „Sladak je, zar ne, Morte?” „Najslađa beba na svetu, mila moja”, odvratio je, i to je zaista i mislio. Dobro da mu nije pogledao u usta, pomislila je u sebi Lora – video bi mu nos. „Hvala vam, doktorka”, rekao je Mort emotivno. „Mnogo vam hvala. Nadam se da ćemo se ponovo videti.” ,,I ja se nadam”, odvratila je iskreno Lora i napravila mentalnu zabelešku da prati napredak bebe Pejlijevih. I da svakako bude prisutna onda kad dečkića budu učinili zaista lepim.

Medicinski fakultet Džons Hopkins, Baltimor, Merilend Draga Lora, Obradovala sam se tvom pismu i bila izuzetno dirnuta pričom o bebi s rascepom usne. Ako su tamošnji pedijatrijski timovi samo upola tako dobri koliko se priča, dečkić će biti dobro. Moje sopstveno hirurško iskustvo – ako to može da se nazove tako – sastoji se dosad gotovo isključivo od držanja retraktora dok drugi seku. Jedan kolega koji je na drugoj godini specijalizacije obećao je da će da me nauči kako da držim klemu i spavam stojeći u isto vreme. Tvrdi da je to jedini način da se preživi ovo iskušenje. Na ličnom planu, desila se u mom životu neka vrsta promene. Jedne noći prošlog meseca, bila sam dežurna zajedno s vrlo finim specijalizanlom, koji je oženjen i ima dvoje dece. Znaš kako to biva kad je gluvo doba noći i ostatak sveta spava – uhvatiš sebe kako govoriš stvari koje inače nikada ne bi. Došli smo nekako na temu karijera i braka, a on je bez oklevanja rekao da bi, ako bi morao da bira između položaja Ministra zdravlja bez porodičnog života, i mesta lekara opšte prakse na Grenlandu sa

svojom ženom i decom, bez razmišljanja odabrao da bude sa svojom porodicom. Kad me je najzad upitao zašto ja već nisam supruga i majka, naterao me je da i sama sebi postavim isto pitanje. I da ne nađem odgovor na njega. Zato sam pomislila da je konačno možda došlo vreme da prestanem da budem adolescent i porazgovaram s nekim ko može da mi pomogne u tome. Ishod svega je da sam počela da odlazim kod stvarno dobrog psihijatra – možda si čula za njega, Endrju Himerman. Čovek je izuzetno pametan, napisao je pola tuceta knjiga i mali milion članaka. Jedina nevolja je u tome što je njegova ordinacija u Vašingtonu, a ustajanje tri puta nedeljno u 5 izjutra i vožnja od Baltimora do Vašingtona bi mogli da me staju glave. Ali, bar ću da odem sređena i smirena. U svakom slučaju, tražim pogodno mesto za specijalizaciju hirurgije u Vašingtonu, tako da neću morati da putujem da bih lečila glavu. U pismu se nisi naročito raspisala o svom bračnom životu. Ali, opet, ti i Palmer se toliko dugo znate da promena verovatno i nije bila naročito velika. S druge strane, kad vidim šta dugi radni dani (i noći) u bolnici čine brakovima nekih stažista, pretpostavljam da određeni napor ipak postoji. Međutim, ponekad zaboravljam da si ti Super-žena. Moram da bežim da se oribam za operaciju. Molim te, piši. Voli te Greta Lora je savila pismo baš kad je Palmer, zevajući i neobrijan, ušao u kuhinju. Potrčala je da ga poljubi. „Bože, izgledaš kao da si probdeo celu noć”, promrmljala je. „Ti takođe.” ,,I jesam”, odvratila je sa slabašnim osmehom. „Spasla sam dva života. Ne možeš da zamisliš kako je to divno. A šta je tvoj izgovor?” „Čekao sam da se vrati š kući.” „Zar si zaboravio da sam dežurna? Pa sve sam ti ovde zapisala.” Pokazala je na njihov „Harvardski raspored”, na kome mu je zelenim mastilom ispisala svoje bolničko radno vreme i dežurstva. „Umem da čitam, Lora”, rekao je Palmer pospano, mehanički obavljajući radnje potrebne za pripremanje šolje instant kafe. ,,Ali, kao stari vojnik, ja sam 23:00 razumeo kao jedanaest naveče i očekivao sam da ćeš oko ponoći da budeš kući.” „O, sranje”, jeknula je Lora, udarivši se po čelu. „Imali smo hitan poziv iz Mančestera i morali smo da odemo po par prevremeno rođenih blizanaca i dovedemo ih kod nas na intenzivnu negu. Jurila sam tamo navrat-nanos s još jednim stažistom. Nećeš verovati, još nam je na povratku i guma pukla.” ,,U stvari”, odvratio je hladno, ,,i ne verujem ti.”

„Srećom su respiratori imali generator inače bismo izgubili onu dečicu...” Prekinula se usred rečenice, kad su joj Palmerove reči konačno doprle do mozga. „Ti to mene nazivaš lažljivicom?” Pokušao je da bude nonšalantan. „Lora, Mančester je u suverenoj državi Nju Hempšir i siguran sam da imaju sopstvene pedijatre...” „Naravno da ih imaju. Ali, znaš li zašto tako mnogo ljudi prelazi da živi u Nju Hempšir – zato što nema državnih poreza i tih stvari. Međutim, to znači i da njihove bolnice jedva da mogu da priušte sebi nešto više od kutije hanzaplasta. Jedini način da se ta deca spasu bio je da budu stavljena na respirator u Dečjoj.” Dobacila je Palmeru molećiv pogled. „Znam da je trebalo da te pozovem, ali bili smo u strašnoj žurbi. Oprosti, mili.” Krenula je da ga poljubi, ali se on izmakao da bi izbegao njezin zagrljaj. „Tvrdiš pazar?” osmehnula se nežno. „Rekao bih da ti to radiš”, odsekao je. „Palmere, šta kog đavola hoćeš da kažeš?” „Primo106, iako sam raspoložen da poverujem da u Mančesteru imaju spartanske uslove u bolnicama, nisam spreman da prihvatim da nemaju ambulantna kola koja su mogla da prevezu tu nesrećnu novorođenčad.” „Secundo, nikad nisam čuo o ambulantnim kolima s dva lekara – a pogotovo nisam čuo za neka kojima je pukla guma.” „Tertio, po načinu na koji kuješ u zvezde svoje kolege medicinare, rekao bih da je samo pitanje vremena dok ne budete, kao što reče Bard u Otelu, ‘pravili zver s dvoja leđa’.” Centar za bes u Lorinom mozgu nalazio se opasno blizu eksplozije. Međutim, preostali deo nje je bio suviše iscrpljen. „Primo, voljeni mužu moj”, počela je s opovrgavanjem njegovih tvrdnji, „ti bi barem trebalo da znaš da je Otelo grešio u vezi sa svojom ženom. Secundo, Mančester nema prenosive inkubatore i bili smo u karavanu, a ne u ambulantnom kombiju. I tertio, mislim da si paranoični seronja zato što sumnjaš u mene. Hoću da kažem, otkud pa ja znam da ti noćas nisi bio s nekom droljom? A sad mi se skloni s puta. Imam samo četiri sata da odspavam do početka sledeće smene.” Dok je nestajala kroz kuhinjska vrata, Palmer je doviknuo za njom: „Nije loša ta ideja što si mi je upravo dala, dr Kastelano. Baš bih i mogao da osnujem svoje privatno odeljenje za intenzivnu negu. Na kome će neko da neguje mene.” Srž problema bilo je to što su Lora i Palmer gajili različita očekivanja u odnosu na brak. Ipak, ona nije nikad smogla hrabrosti da s Palmerom otvoreno porazgovara o tome. On je bio još uvek dovoljno tradicionalnih shvatanja da je smatrao da bi njegova žena trebalo da bude njegova životna saputnica, pomoćnica, majka njegove dece i, naravno, blistava domaćica njihovim gostima. Najzad, njegova majka je bila takva uzorna supruga njegovom ocu. A Lora je svakako ispunjavala sve njegove kriterijume. 106

Primo, secundo, tertio (špan.) znači ,,prvo. drugo, treće”. Prim. prev.

Ona, s druge strane, nije imala nikakvu paradigmu za brak. Znala je samo da ne želi odnos kakav su imali njeni roditelji. Činjenica da su Luis i Injes živeli zajedno više od dvadeset godina pre no što su se razdvojili svakako nije bila dokaz da su ikad funkcionisali kao par. Odista, jedno dugo vreme na početku svojih studija medicine sumnjala je da je sposobna za bilo kakvu vrstu braka. Jer, jedino što su njeni roditelji uspeli da joj usade bila je nezavisnost. A zar nije brak odnos međusobne zavisnosti? Ne zbog nečije slabosti, već baš dveju snaga koje se slivaju u jednu još veću silu – dve grede koje se oslanjaju jedna na drugu da bi mogle da podnesu još veću težinu. Međutim, za sve vreme njihovog zabavljanja, ono što je Lora smatrala najprivlačnijim kod Palmera bio je način na koji ju je štitio. Delovao je – mada to nikad nije mogla da vidi toliko eksplicitno – tako očinski. I naveo ju je da veruje da će venčanje da promeni samo njeno prezime, a ne i način života. Medeni mesec su proveli u egzotičnom hotelu Biblos u Sen Tropeu. Svakog jutra su šetali duž samog plićaka od plaže Pamplon (Plaže Bujabes) do plaže Tahiti – pokušavajući pri tom da ne izgledaju stidljivo (najčešće, čak i da ne uopšte gledaju) dok bi prolazili pored nudističke kolonije koja se nalazila između njih. Palmer nije skrivao činjenicu da uživa u toj vrsti pejzaža i pokušao je da je zadirkivanjem navede da skine grudnjak. Međutim, zabavljalo ga je kad je ustanovio da ona nije baš tako slobodnih shvatanja kao što su oboje mislili da jeste. Posle ručka su odlazili u krevet i odmarali se. Kasnije, kad bi sunce postalo narandžasto, sedeli bi u Le Senekvijeru u blizini marine i posmatrali preplanuo i lep svet koji je prolazio pored njih. Pijuckali bi perno dok su na nekoliko stotina metara od njih ribari žurno istovarivali ono što će im te večeri biti servirano za večeru u Le Muskardenu. Njihovo bračno putovanje bilo je poput sna, ali je povratak na aerodrom Logan bio neprijatno buđenje. Jer je Lora, koja je čak u grudnjaku bacala u zasenak sve ostale žene na plaži, sada svakog jutra u cik zore navlačila džakasti beli mantil i odlazila u Dečju bolnicu. Palmeru je ostalo pola leta da samuje, ne znajući čime da se zabavi do početka jesenjem semestra. U početku je pokušavao da radi na svom kineskom. Međutim, izluđivao je od zvuka sopstvenog glasa dok je pokušavao da podražava tonove izgovora koji su predstavljali različita značenja iste reči. Ponekad bi uzeo knjigu i šetao obalom Čarlsa, ne bi li našao senovito mesto i seo da čita. Kad bi se umorio, posmatrao bi kako jedrilice – kao albino leptiri – lebde tamo-amo po mirnoj površini vode. Dok bi pao mrak, već bi pola večeri prošlo. Tada se vraćao u ulicu Bikon, odmrznuo večeru, otvorio bocu Šablea, pustio Vivaldija na stereu i zamišljao da je na randevuu s Lorom. Bio je strpljiv čovek i Lora je – još uvek blistava i puna energije skupljene na medenom mesecu – nastojala da mu onih večeri kad nije radila nadoknadi sva svoja odsustva.

Međutim, stažiranje je bilo težak teret za njena pleća i počela je ipak da oseća umor. Tada bi došla kući, poljubila ga, istuširala se, pojela neki zalogaj i zatim zaronila u san poput ronioca u mračne morske dubine. Postepeno, sve je češće preskakala jelo. Posle još nekoliko nedelja, počela je da ostavlja tuširanje za ujutru, poljubila bi ga, smakla cipele s nogu i otišla na spavanje u odeći u kojoj je došla. Ali, jedno je ostajalo isto – uvek bi ga prvo poljubila. Jednom je – da čuda nad čudima – dobila medicinski ekvivalent armijskom dvodnevnom odsustvu. Palmer je bio oduševljen i predložio joj je da se odvezu u Vermont i napasaju oči na lepotama tamošnjeg jesenjeg pejzaža, večeraju u prijatnoj gostionici i potom se, kao što reče Edgar Alan Po, vole ljubavlju nadljubavnom. „Dopada mi se taj poslednji deo”, osmehnula se iznureno Lora, „ali zar ne bismo to mogli da radimo negde bliže kući, recimo, u našem vlastitom krevetu?” „Daj, Lora, gde ti je smisao za avanturu?” „Mislim da sam ga izgubila posle prve noći probdevene u operacionoj Sali.” „Lora, dušo moja, da li je sve to zaista vredno tvojih muka?” Videla je tugu u njegovim očima, znala je koliko se usamljen osećao, ali je ipak odgovorila: „Da, Palmere, za mene jeste.”

Zazvonio je telefon. Benet Landsman je otvorio jedno oko, pokušavajući da pri tom ne probudi ostatak svog tela. Bilo je dva ujutru i samo što je legao posle trideset časova neprekidnog rada u hitnoj pomoći. Međutim, zvonjava nije prestajala i konačno je, s uzdahom poraženog, podigao slušalicu. „Ovde doktor Landsman”, rekao je džangrizavo. „Ovde doktor Livingston, ali možeš da me zoveš Barni.” Benet je otvorio i drugo oko i seo. „Čoveče, znaš li da je gluvo doba noći?” „Ne”, našalio se Barni, „možeš li to da mi otpevaš?” „Je l’ se ti to drogiraš ili tako nešto?” „Ne, sem ako tu ne računaš neskafu i čokoladice. Ne, Landsmane, ovo je prosto prvi put da sedim u miru Božjem za poslednjih, pa, bar mesec dana. Za to vreme sam razgovarao s valjda nekoliko miliona pacijenata i uzeo anamnezu od svakog od njih. Prestao sam i da brojim posekotine i razderotine koje zašivam. Toliko sam ošamućen da mi je sam glavni specijalizant rekao da odem i legnem.” ,,U svakom slučaju, s čitavih petnaest minuta dokoličarenja pred sobom, pomislih, daj da čujem kako se ponašaju prema tebi tamo na Jejlu. Spavaš li uopšte, Landsmane?” „Ne, naravno. U slobodno vreme se bavim istraživanjem. Pokušavam da otkrijem lek za glupost. Uostalom, kako tvoja bulja?”

„Boli kao i sve ostalo na meni. A kako si mi ti, stari moj? Radiš li barem ponekad horizontalne vežbe u parovima?” „Jedna ili dve sestre me milo gledaju. Ali, pošto se ovde zna ko kosi, a ko vodu nosi, stariji specijalizanti dobijaju najbolje zalogaje. Nema veze, preživeću. Nego, čuješ li nešto o Kastelano?” „Ništa. Mislim, šta očekuješ? Ona rmbači kao i mi. A kad god nazovem, matori Palmer kaže da nije tu. Mada, imam osećaj da me često prosto slaže.” Dvojica prijatelja su razmenila nekoliko anegdota s Traumatologije – od kojih su neke bile toliko strašne da je samo crni humor mogao da ih učini podnošljivim – kad je Barni nenamerno dodirnuo bolnu tačku. „Dakle, drugim rečima, izuzmemo li totalan umor i nedostatak seksa, ti si, sve u svemu, srećan u Nju Hejvenu?” Muk. „Hej, Landsmane, jesi li još na vezi?” Benet je oklevao. „Znaš... duga je to priča.” I potom je naveo čitav niz ružnih incidenata. Kad je završio, Barni je rekao: „Mogu da zamislim kako ti je.” „Možeš li?” „Rekao bih da ti je raspoloženje prilično crno.” „Pogodak, Livingstone. I svakog časa sve crnje.”

DVADESET OSAM

Informisani posmatrači američke scene predviđali su da će 1963. da ostane upamćena kao godina buđenja Crne Svesti. To jest, sve do događaja koji se zbio dvadeset drugog novembra. Tada je bilo jasno da će obeležje te godine biti ubistvo Džona F. Kenedija. Metež nije vladao samo u političkom životu već se i ljudsko telo često pominjalo kao udarna vest u dnevnicima. Bio je to početak jedne nove ere. Iz cele zemlje su stizale vesti o uspešnom presađivanju organa. Desetinama ljudi bio je poklonjen život kad su dobili bubrege drugih osoba. Na Univerzitetu u Misisipiju, izvršena je prva transplantacija pluća. U Hjustonu, dr Majkl de Bejki je upotrebljavao veštačko srce da bi održao cirkulaciju krvi pacijenta za vreme operacije srca. A kad je manjkalo ljudskih davalaca, u pomoć su priskakale laboratorije. Zahvaljujući rožnjačama koje su napravile ljudske ruke, neki slepi su progledali. Međutim, nisu sve medicinske vesti bile dobre. Jer, Udruženje bolnica Amerike izvestilo je da su se prosečni dnevni troškovi po pacijentu za proteklih pet godina više nego udvostručili. Sa 18, 35 na 36, 83 dolara. Pre Džeka, te godine je umro još jedan Kenedi. Sedmog avgusta, rođen je drugi sin Kenedijevih, Patrik, pet i po nedelja pre termina, težak 2, 100 kilograma i bolestan od respiratornog distres sindroma (RDS). Njegova pluća

nisu bila dovoljno razvijena. Mogao je da nadima pluća, ali ne i da zadrži imalo vazduha. Umotano u plavo ćebe i stavljeno u malu plastičnu kutiju, novorođenče je navrat-nanos prebačeno iz Hijanis Porta u Dečju bolnicu u Bostonu, gde je kompletno osoblje bilo mobilisano u nastojanju da mu se spase život. Bolnica je posedovala aparat jedinstven u svetu – ogromnu, trideset jednu stopu dugu i osam stopa široku komoru za kiseonik. Dvoje specijalista je radilo unutar mašine, očajnički pokušavajući da ubaci kiseonik u detinji sistem. Međutim, bez uspeha. Posle nepunih trideset devet časova života, beba je umrla. (Ironijom sudbine, svega godinu dana posle toga, lekari iz Dečje bolnice u Luisvilu, Kentaki, usavršili su novu tehniku lečenja RDS-a.)

Potkraj 1963, klasa koja je prethodne godine diplomirala medicinu na Harvardu ispunila je prividno sve zahteve potrebne za bavljenje medicinom u Americi. Većina njih je imala između dvadeset četiri i dvadeset devet godina. Isto tako, najveći broj njih je bio daleko od spremnosti za samostalan rad, jer je kraj stažiranja najčešće značio samo početak nove faze učenja. Prava specijalizacija iziskuje intenzivnu koncentraciju na konkretan aspekt medicine. Recimo, anesteziju ili farmakologiju. Ili na jedno tkivo, kao što su koža ili krv. Ili na jednu regiju, kao što su grudni koš ili abdomen. Ili jedan organ, kao što su oko ili srce. Ili jednu fizičku tehniku, kao što je hirurško umeće. Ili čak jednu misteriju (iako su neki insistirali na tome da ona nije nauka), mehanizam uma: psihijatriju. I tako je lekar Barni Livingston, savesno ispunivši sve zahteve bolničkog stažiranja, a i dalje želeći da postane psihoanalitičar, morao da provede naredne tri godine kao specijalizant na psihijatriji (a posle toga još opcionalnih dvanaest meseci). A ako je želeo da postane punopravan član psihijatrijskog esnafa, morao je da se podvrgne ispitivanju dubina vlastite duše od strane starijeg kolege. To je bilo zato da bi ostvario bolji kontakt s vlastitom podsvešću i tako bio u stanju da bolje pomogne svojim pacijentima da dođu u dodir sa svojom. Tako je Barni, pod pretpostavkom da se nigde usput ne spotakne, za nekih šest do sedam godina mogao da se oslobodi svih pedagoških obaveza. Najzad, negde 1970, u trideset trećoj godini, krenuće dalje samostalno. Drugim rečima, biće na početku onda kad profesionalci u drugim oblastima (poput malog brata Vorena, koji je te godine bio pred diplomom na pravu) budu uveliko napredovali – da i ne pominjemo zarađivanje za život – već čitavu deceniju. Naravno, pod pretpostavkom da je negde usput ispunio svoju vojnu obavezu. A Barnijev put pri tom nije bio i najduži. Diplomcima koji su težili karijeri hirurga, poput Beneta (koga su upravo pozvali da ostane na Jejlu) i Grete (koja je prešla u bolnicu Džordžtaun u Vašingtonu), predstojalo je najmanje pet godina postdiplomske obuke – jednu su provodili kao stažisti, dve kao specijalizanti-asistenti, jednu kao prvi asistenti i, pod uslovom da do tada nisu

kolabirali ili posenilili, poslednju godinu kao glavni specijalizanti. Naravno, ako su želeli i supspecijalizaciju, kao što je, recimo, pedijatrijska hirurgija, za to su bile potrebne dodatne godine obučavanja. Lekare često optužuju za neosetljivost, potkupljivost i narcisoidnost. Oni nas, međutim, podsećaju na to da su žrtvovali proleće svog života i dragocene godine između dvadesetih i tridesetih u potpunosti posvetili sticanju znanja posvećenih dobrobiti njihovih bližnjih. Štaviše, trpeli su mnoga odricanja. Većina njih na prste može da nabroji prospavane noći za sve to vreme. Mnogi su žrtvovali svoje brakove i izgubili jedinstvenu mogućnost da gledaju svoju decu kako rastu. Zato, kad kažu da im svet duguje nekakvu nadoknadu – u vidu bogatstva poštovanja i društvenog statusa – ti njihovi zahtevi nisu sasvim neosnovani. Takođe, postoji i sumorna statistika koja kaže da često pate gore od bilo kog pacijenta. Jer, niko ne može da popravi pokidan brak niti obnovi duše dece ranjene prividnim zapostavljanjem od strane njihovog oca.

Lora je bila u bolnici kad su doneli bebu Kenedijevih. Mada nije imala direktan kontakt sa slučajem, ostala je tamo u nekoj vrsti masovnog bdenja zajedno s ostatkom osoblja. Bila je na nogama već više od četrdeset osam časova kad je portparol Bele kuće Pjer Selindžer, i sam na ivici suza, objavio da je „Patrik Buvije Kenedi preminuo jutro s u 4 časa i 4 minuta. Borba majušnog dečkića za vazduh bila je suviše za njegovo nejako srce.” Podelila je s ostalima kolektivnu tugu i osećaj neuspeha koji je lebdeo u hodnicima bolnice. Čuvši jednog od novih stažista kako kaže: „Srećom, Kenedijevi već imaju dvoje dece, tako da je ovo onda nije tako strašno”, okomila se na njega. „Kakav je to stav, do đavola? Nije stvar u onome što ima, nego u onome što je izgubila!” Ukoreni stažista se žurno sklonio.

Kao specijalizant prve godine na pedijatriji, Lora je imala najmanje nekoliko ozbiljnih zadataka. Na primer, kad je došlo vreme da Ketlin i Mort Pejli donesu svog šestomesečnog sinčića na korektivnu operaciju usne (intervencija na nepcu se radila malo kasnije), Lora je izvirivala iza hirurgovog ramena. Pomno je posmatrala dok je Fedorko detaljno zatvarao ružnu razderotinu, završavajući gotovo mikroskopski sitnim najlonskim šavom kojim je spojio spoljašnju kožu. Unakaženosti je u potpunosti nestalo. Pejlijevi su bili van sebe od sreće. Tri dana kasnije, Ketlin je oblačila bebi kaputić i kapu, a Mort je rekao Lori: „Ispalo je baš onako kao što ste nam obećali, dr Kastelano. Tako smo vam zahvalni – sve troje.” Većina nas odlazi na medicinu baš zbog ovih reči, pomislila je Lora dok su se rukovali.

Međutim, kad se njena dvadesetčetvoročasovna smena završila, Lora je kući išla gotovo kao mesečar. Jedan od ono malo neurona koji su joj još funkcionisali u mozgu podsetili su njen organizam da mu je potrebno malo hrane da bi obavljao osnovne životne funkcije. Otvorila je frižider, izvadila dva jogurta i bez reči sela za sto da na silu jede, preumorna čak i da bi prelistala novine koje su joj ležale nadohvat ruke. Posegla je za poštom – računima, uglavnom – i besciljno ih prevrtala. Nije bilo ničega zbog čega bi vredelo ostati budna, sem jednog sa zaglavljem „Medicinski centar Džordžtaun, Vašington D.C.”. Uzela je nož i s hirurškom preciznošću otvorila koverat. Draga Lora, Divne vesti. Juče sam konačno dobila priliku da sama napravim rez. Okej, bila je to samo rutinska apendektomija. Ali, pacijentkinja je bila prelepa 18-godišnja devojka čija je najveća briga bila da li će moći ponovo da nosi bikini. U svakom slučaju, ja sam do besvesti uvežbavala svoju tehniku (uglavnom na breskvama i pomorandžama), tako da sam, kad se Glavni iznenada okrenuo i predao mi nož i rekao da počnem, bila zaista spremna. Uzela sam skalpel, postavila ruku u pronaciju, krenula i napravila stvarno fini (ja mislim) poprečni rez. Zatim me je pustio da sečem dalje, sve dok nisam zasekla peritoneu. Bila sam u oblacima – konačno sam prošla inicijaciju. Rekla bih i da moja terapija napreduje. Endi kaže da u ovom ili onom trenutku svaki student medicine mora da potraži pomoć psihijatra. Rekao mi je i za studiju Fondacije Merkl od pre par godina, a ja sam otišla u biblioteku i potražila je. Možeš li da poveruješ da od 219000 lekara u ovoj zemlji, svega 11 bednih hiljada otpada na žene? Ono što me je dotuklo bio je podatak da je stopa razvoda pet puta veća kod žena lekara, nego kod muškaraca – a Bog zna da ni njima baš ne cvetaju ruže. Čak i super-tip poput Endija ima za ženu jedno vrlo nesaosećajno stvorenje. Smena mi počinje za oko tri minuta, a ja ovo pišem u donjem vešu – zato bi mi bolje bilo da požurim i obučem se. Molim te, piši mi kako si i šta ima novo kod tebe. Voli te Greta Lora se osmehnula. Ista stara Andersenova, ne može a da ne pomene svoje telo. Pitam se samo kad li će njen psihijatar da poradi na tome? I onda joj je sinulo. „Endi”? Zar psihijatra zove po imenu? I otkud zna išta o njegovom braku? Je l’ to nešto o čemu razgovaraju na terapijskim seansama? Međutim, bila je preumorna da bi nastavila da razbija glavu time.

Skinula je cipele u dnevnoj sobi i na prstima se popela na sprat. Svetla u spavaćoj sobi su bila upaljena. Krevet je bio prazan. I nedirnut. Lora je osetila da bi trebalo da bude uznemirena. Ali bila je toliko iscrpljena da čak ni nestanak njenog muža nije mogao da prevaziđe zov Morfeja. Činjenica da Palmera nema stigla joj je do mozga tek u osam izjutra. Nije bilo ceduljice. Nije bilo objašnjenja. Nije bilo ničega. Njena mašta je preispitala gamu mogućnosti. Možda se nešto desilo. Možda su ga napali i opljačkali i prevezen je bez svesti u najbližu bolnicu. Palo joj je na pamet da pozove njegove roditelje, ali nije želela da ih uzbuni. Pripremivši sebi šolju kafe, prostudirala je oglasnu tablu u kuhinji, na koju su oboje kačili svoje rasporede. Pogled joj je pao na dnevni red za prethodni dan. Palmer je trebalo da od sedam do devet uveče prisustvuje seminaru „Anglo-kineska diplomatska istorija”. Taman je htela da pozove profesora i raspita se da li je Palmer prisustvovao sinoćnjem predavanju, kad se objekat njene potrage iznenada pojavio. „Dobro jutro, Lora”, rekao je veselo. „Palmere, na smrt si me zabrinuo.” „Stvarno? Milo mi je što ti je stalo do mene.” Znala je da je primedba sračunata na to da isprovocira svađu, zato ju je prečula. „Gde si do đavola bio cele noći?” ,,S prijateljima”, odvratio je, ponovo s namerom da je iznervira. ,,I to je to? To je celo tvoje objašnjenje?” „Da li sam ja ikad tražio detaljan izveštaj o tvojim aktivnostima izvan ove kuće? Kažeš mi da si bila u bolnci i kraj priče.” „Sinoć si imao seminar.” „Da znaš da jesam.” „I?” ,,I to je to, kraj priče.” „Ne očekuješ valjda da poverujem da je diskusija bila toliko podsticajna da je potrajala cele noći?” Palmer se iscerio. „Lora, draga, to je izveštaj kakav ja redovno dobijam od tebe. Tvoj lepi zeleni rukopis kaže da završavaš smenu u jedanaest naveče, a ti se pojavljuješ u zoru i pričaš mi bajke o hitnom slučaju. Šta ako ti ja kažem da smo mi imali malu krizu – knjizi profesora Ferbenksa je ispalo slepo crevo i uložili smo herojske napore da ga vratimo nazad i zašijemo je.” „Ako je to trebalo da bude šala, ja se ne smejem.” „Lora, prestao sam da se smejem posle druge nedelje tvoje specijalizacije. Ja sam po prirodi društven čovek. Naravno, više od svega na svetu volim da budem s tobom, ali tebe ima u vrlo oskudnim zalihama. Prema tome, kad su neki od momaka sa seminara predložili da odemo na pivo, ja sam im se pridružio.” „Nisi ni pokušao da se javiš?”

„Jesam, draga, pokušao sam. Svakih pola sata od pola dvanaest nadalje. U kući se niko nije javljao, a na bolničkoj centrali nisu mogli da te lociraju. Naposletku sam odustao i prihvatio poziv kolege studenta da spavam na kauču.” „Vrlo si neodređen u pogledu pola tog kolege, Palmere.” „Pitam li ja tebe kog su pola tvoje kolege lekari?” „Prestani s tom sofistikom, jebo te”, eksplodirala je. „Znaš da moj posao zahteva da dežuram noću. To nije isto.” „Oprosti, ali s mog stanovišta jeste. Jesi li uživala noćas u svom samotnom snu?” „Naravno da nisam, bila sam...” „Bilo ti je isto kao što je meni svake noći”, prekinuo ju je. „Daj, Palmere, nemoj sad tu da mi pričaš da ne znaš kako žive specijalizanti i stažisti – ako to uopšte može da se nazove životom. Misliš li ti da ja uživam u tome da mi se vrti u glavi koliko sam neispavana, toliko da na oči ne vidim? Nisam ja nikakav mazohista, znaš.” „Znači, ima nas dvoje”, suprotstavio joj se. „Ti ne uživaš u svojim noćnim smenama, a ni ja takođe.” Zastao je, a zatim dodao: „Svi moji drugovi sa studija su oženjeni, imaju decu – i zabavan život. U međuvremenu, ja faktički živim kao pustinjak. Ukratko, Lora, ja ovako više neću.” Stajali su tako kao dvoje ljudi na suprotnim obalama nadošle reke. Naposletku je progovorila. Glas joj je bio umoran. „Očigledno je da se neću odreći bolnice.” „Očigledno je.” „Šta, onda, predlažeš kao alternativu?” „Pa, ako želimo da ostanemo zajedno, mislim da ćemo morati da se odlučimo za neku vrstu kompromisa, nekakav modus vivendi.” „Naprotiv, Palmere. Mislim da ti već odlučio za oboje.” Udahnula je vazduh i potom ga upitala: „Gde si tačno bio prošle noći?” Odgovorio je, naizgled bez ikakvih emocija: ,,S drugom ženom.”

„Neizlečivo” je gotovo tabu reč u medicinskom vokabularu. Mada većina lekara uspeva da izgovori reč „terminalno”, kao da su alergični na specijalnu konotaciju reči „neizlečivo”. Kao da se ona, na neki način, pežorativno odražava na njih. Uz to je i opasna. Rođaci nesrećnog pacijenta bi mogli slučajno da prenagle i pitaju: „Zašto ne možete da ga izlečite, doktore?” Lepra se danas prilično lako leči pomoću Dapsona. Ali, ona ima svoju modernu analogiju u mentalnim oboljenjima. Mada, psihijatrija je u tom pogledu mnogo saosećajnija. Njena odeljenja su podeljena na „izlečive” i „hronične”: one za koje su jedini lekovi oni koji izazivaju potpuni zaborav, kao Torazin, i drugi, koji bi možda i mogli da budu spašeni iz mračnih pećina zablude. Barni Livingston je svoju specijalizaciju psihijatrije počeo juna 1963, i to na psihotičnom (čitaj „neizlečivom”) odeljenju bolnice Belvi. Kao i svaki novajlija, nadao se da će pomoći svima koji boluju od bolesti duše. Zato, kad je

raskrilio vrata odeljenja Blenhajm, nije video pretrpan muzej voštanih figura. Nije video pet tuceta ljudi, od kojih je svako živeo sasvim sam u svom ličnom svetu. Umesto toga, gledao je na to onako kako je Dante posmatrao duše u čistilištu, rešen da im pomogne da izađu. Jedna stvar mu je upala u oči skoro istog časa. Napolju je na ulicama Menhetna bilo toliko vruće da je asfalt omekšao, a ipak, većina ovdašnjih pitomaca bila su obučena poput kralja Lira, pripravnog da se suprotstavi vetrovima na pustopoljini. Podsetio je sebe da hronični šizofreničari često cele godine nose zimsku odeću, iz straha da im je neko ne bi ukrao ili – što je još neverovatnije – da je ne bi izgubili u toj velikoj prostoriji. Psihijatriju često nazivaju „lečenjem pomoću razgovora”. Međutim, Barni je shvatio zašto se ova šarolika grupa ljudi nalazila zajedno. Ćutali su. Tu i tamo bi se začuo zvuk vučenja nogu. Kašalj. Kijanje. Ali čak je i to bilo retko. Ovdašnji stanari kao da su bili nemi. Poneko je samo bajao nekakvu nezemaljsku mantru. Bilo je bizarno, kao da niko od njih nije primećivao postojanje ostalih. Nijedan par očiju nije registrovao njegov dolazak. Blagi Bože, pomislio je, kako ljudi postanu ovakvi? Prišao mu je ogroman, mišićav crnac u beloj košulji raskopčanoj pod vratom. „Delujete pomalo izgubljeno, doktore”, rekao je prijateljski. „Zdravo, ja sam doktor Livingston”, pozdravio je svog sagovornika, očigledno odeljenjskog poslužitelja. „Da, doktore, znam, svi se radujemo vašem dolasku. Dozvolite da vas odvedem do sestrinske sobe.” „Hvala vam”, rekao je Barni, ne prestajući da strelja očima levo i desno. Prošavši kroz dvokrilna vrata, naišli su na sedokosog čoveka čija je glava bila zabačena prema levom ramenu, prsti leve ruke su prosto igrali, a desna ruka se pomerala napred-nazad preko leve podlaktice. „To je Ignjac”, objasnio mu je crnoputi čovek, „vežba.” „Oh”, izustio je Barni. I zatim smogao hrabrosti da pita: „Šta vežba?” „Svašta, doktore, zar ne vidite njegov Stradivarijus?” „Da, da, svakako. Samo ga ne čujem baš najbolje.” „Ali, doktore. ‘Slatke su melodije koje čujemo, ali one koje uhu izmiču/još su slađe...’” Barni se s uvažavanjem osmehnuo. „Vrlo prikladno”, rekao je s divljenjem. „Džon Kits – i sam lekar. Usput”, dodao je, pružajući ruku, „još uvek ne znam vaše ime.” ,,Oh”, rekao je crni čovek, „mislio sam da su vam rekli u palati.” „Oprostite?” „Zar ne znate da Poncije Pilat planira da me razapne na krst?” „Isuse Hriste!” izustio je Barni, trenutno izbačen iz ravnoteže.

„Da, sine moj. A kad budem video svog Oca u petak uveče, reći ću koju dobru reč za tebe.” Iznenada se začuo ljutit glas: „Gospodine Džonson – šta pričate našem mladom doktoru?” Veliki čovek se okrenuo prema glasu koji je pripadao – barem se Barni tako nadao – glavnoj sestri odeljenja, koja je marširala prema njima upozoravajuće preteći prstom u pravcu njegovog vodiča. „Čuvaj se, sine moj!” došapnuo je Barniju. „Ova žena je demon – ona je Đavo u ženskom obličju.” U tom času im je sestra prišla. „Dobro jutro”, rekla je, „ja sam Džejn Heridž. Vi mora da ste doktor Livingston.” „Doktor Livingston”, dočekao je crnac očarano. „Onda ja mora da sam Henri Stenli.” „Hajde, gospodine Džonson, idite i raspredajte svoje priče i pustite da me da popričam s doktorom. Sigurna sam da će on kasnije da navrati do vas.” Sestra je povela Barnija dalje, uveravajući ga celim putem da su halucinacije gospodina Džonsona sasvim bezazlene. „On zapravo i ne živi ovde, on je s odeljenja za akutne slučajeve. Ali, dođe nam kao nezvanični bolničar. Nedostaje nam osoblja. A on je tako komunikativan i zaista divno ume s ljudima.” Verovatno zato što je i sâm tako mnogo ljudi, pomislio je Barni u sebi. Osvrnuo se i pogledao u fantazmagoričan lik gospodina Džonsona, koji je podigao ruku u znak oproštaja. ,,A sad, zauvek, zbogom spokojnom umu!” „To je Šekspir”, pojasnio je Barni sestri. „Ali, neka sam proklet ako mogu da se setim koji komad.” Iz daljine, crni džin je grmnuo: „Otelo, čin treći, scena treća, stih trista pedeset prvi!” Trenutak kasnije, sedeli su u bezbednosti sestrinske sobe, iza stakla koje gotovo da nije propuštalo zvuk, pijuckajući kafu iz papirnih šolja s plastičnim drškama. „Taj čovek je neka vrsta genija”, primetio je Barni. „Doktore”, odvratila je sestra, „mislim da ono najtužnije u vezi s ovim odeljenjem upravo i jeste sav taj silan protraćeni talenat koji čami zatvoren. A pri tom ne mislim na brave i rešetke. Zatvoren je duboko u njima. I tu se ništa ne može učiniti.” „Sigurni ste...?” Gospođa Heridž ga je prekinula. „Molim vas, doktore Livingston. Nemojte me pogrešno razumeti, ali svakog leta na ovo odeljenje dođe novi specijalizant i misli da će moći da ga pretvori u nekakav institut uzvišenih nauka. Međutim, istina glasi da je ovo ludnica i da su oni u svom ludilu otišli toliko daleko da ne bi umeli da se snađu u spoljnom svetu.” Odvela ga je na upoznavanje s „kapacitetima”. Prozori nalik na zatvorske mu nisu bili novi, kao ni sobe s tapaciranim zidovima. (Nije mogao da natera sebe da ih naziva „ćelijama”.) Međutim, ono što ga je zapanjilo bila je prostorija

u kojoj su spavali. Njihova spavaonica podsećala je na one u letnjim kampovima, ali umesto šest kreveta, ovde ih je bilo... ,,Koliko, sestro?” „Šezdeset”, ponovila je. „Predviđeno je da ih bude četrdeset, ali poznati su vam naši problemi.” Barni se pitao jesu li. Je l’ to u svetu vlada epidemija ludila? „Kako ih lečite?” pitao je. „Pa, sad, doktore, ja to baš i ne bih nazvala ‘lečenjem’. Naprosto pokušavamo da izguramo jedan po jedan dan. Verujte mi, nije nimalo lako probuditi šezdeset pacijenata, sa šezdeset različitih planeta, izmarširati ih na doručak „Izmarširati?” „Pa, ne baš doslovno. Ali trudimo se da stoje u parovima. Tako je lakše.” „Kao Nojeva barka”, rekao je odsutno. I potom upitao: „Šta dolazi posle toga?” „Za one koji koliko-toliko komuniciraju, imamo časove umetnosti i zanata. Čak smo u par navrata pokušavali s časovima plesa. Ali većina njih samo stoji i radi... isto ono što ste ih i maločas videli da rade, sve dok ne dođe vreme za jelo. Zatim dobiju svoje lekove i to je to.” „To je to?” Preko sestrinog lica preleteo je izraz nestrpljenja. „Doktore Livingston, njih je šezdeset, a nas ima osmoro – ako ubrojimo i gospodina Džonsona. Moramo da ih držimo pod sedativima, inače bi nastao opšti haos.” Barni je klimnuo. „Ako to nije neki problem, da li bih mogao da dobijem na uvid kartone nekih pacijenata?” „Naravno”, odvratila je i povela ga natrag u svoju kancelariju.

Svetog mu sranja! Čak i posle letimičnog pogleda u kartone, Barni je bio zapanjen količinom lekova koje su dobijali ovi pacijenti. „Bože”, obratio se glavnoj sestri, „doze koje dajete ovim jadnim ljudima uspavale bi i Supermena.” Gospođa Heridž nije odgovorila – samo ga je okrznula krajičkom oka. Počeo je da misli da ga proučava, tražeći možda na njemu tragove psihoze. „Nešto nije u redu, gospođo Heridž?” „Ne, doktore. Samo me iznenađuje to što želite da utrošite toliko vremena na čitanje tih silnih kartona.” „To mi je posao, zar ne?” odvratio je Barni. „Budete li se dali na čitanje kompletne istorije svakog pojedinog pacijenta na ovom odeljenju, cela rotacija će vam proći u tome. Većinu njih znam otkako radim ovde. Gospođa Ridli bi mogla da proslavi svoju dvadeset petu godišnjicu boravka na odeljenju – kad bi samo postojao način da joj to damo do znanja.” Ali, šta ako ono što ih je dovelo ovde nije bilo tako strašno kao ono u šta su se pretvorili boraveći na ovom mestu, pitao se Barni. „Gospođo Heridž, možete li da mi kažete da li je neko ikad otpušten s ovog odeljenja?”

„Ne u uobičajenom smislu otpusta iz bolnice, doktore. Mislim, uglavnom su to starije osobe i...” „... prosto umiru od želje da izađu odavde, a?” Učinilo mu se da je uočio pokret njenih facijalnih mišića, prolaznu manifestaciju malog, maleckog osmeha. Ali onda je bacila nestrpljiv pogled na sat. „Izvinite me, doktore. Moram da odem i proverim da li je sve u redu.” Barni je klimnuo glavom. Da proveri šta, da li su bolesnici drogirani do ušiju? Učtivo je ustao. „Pretpostavljam da sam vam za danas dovoljno smetao. Sutra ujutru dolazim rano i počinjem od početka.” Međutim, nije joj rekao pravu istinu: istinski se plašio da ostane sam među duhovima živih ljudskih bića. Išao je nekoliko koračaja iza glavne sestre, trudeći se da gleda u pod. Baš kad su se približili drugom kraju džinovskog hola, začuo je zvuk – poput jecaja – koji ga je, iako bez reči, pogodio poput neke vrste molbe. Zastao je i lagano se okrenuo na levo. Ugledao je nešto mlađeg čoveka – barem mu se nije činio onako ostareo kao ostali pacijenti. Stajao je kao ukopan i ispuštao povremene jecaje. I zurio u prazno. Zatim se nešto desilo. Oči su im se srele. Barem se Barniju tako učinilo. U deliću sekunde, osetio je iskru prepoznavanja. Da li ga je ovaj čovek poznavao? Da li se ikad sreli izvan ovih zidova – u spoljašnjem svetu? Dok je on zbunjeno stajao, gospođa Heridž je rekla, ne trudeći se da bude tiha, kao da je pretpostavljala da su pacijenti, iako nisu gluvi, nesposobni da shvate: „Ne obraćajte pažnju, doktore. Njegov slučaj je tragičan – pokušao je da ubije ženu i decu. Užasna priča. Hoćemo li?” Barni je krenuo prema čuvaru koji je stajao pored vrata. Ali, pre no što je izašao, dobacio je kradom još jedan pogled čoveku koji je jecao i ponovio sebi, Bože, kunem se da poznajem ovog čoveka.

Teoretski, Benet Landsman je imao dve poslednje nedelje avgusta slobodne, da povrati dah, uhvati malo sna – pa čak upeca i koju ribu. Pre nekoliko godina, Heršel i Hana su kupili letnjikovac u Trurou, na Kejp Kodu. Nadajući se da će se njihov sin tako osećati lagodnije kad dovede prijateljicu, namerno su odabrali jedan sa zasebnom gostinskom kućicom. Tu je Benet Landsman proveo poslednje nedelje avgusta 1958, kad se vratio s Oksforda da bi počeo studije medicine. Landsmanovi su bili presrećni kad je sa sobom doveo Robin Vinslou, o kojoj im je često pisao. Koliko su uspeli da shvate, Ben je nameravao da se oženi tom devojkom.

Tu i tamo su Ben i Robin odlazili da zajedno istražuju Novu Englesku. Hana je bila sigurna da je jedno od tih putovanja bilo zbog konsultovanja sa zvaničnicima na Harvardu o mogućnosti prebacivanja. Takođe studentkinja na Oksfordu, ta devojka vrane kose je osvojila veoma traženu stipendiju koja joj je omogućila da ostane na postdiplomskim studijama fiziologije. Ono što je činilo njen uspeh još upečatljivijim bila je činjenica da je bila iz Južne Afrike. I – barem u Benetovim očima – imali su nešto zajedničko: nije bila ni crna ni bela. U svojoj rodnoj zemlji, poticala je iz ničije zemlje, rezervata za ljude mešane rase, „Kejp Koloredsa”. Landsmanovima je postala vrlo draga. Bila je uvek dobro raspoložena i, uprkos svemu kroz šta je prošla, nikad ogorčena. A bilo im je jasno da je Ben opčinjen njome. Uoči Dana rada, svi zajedno su odvezli Robin na aerodrom Logan, a njih dvoje su zaljubljeno obećali jedno drugom da će zajedno provesti Božić. Landsmanovi su pretpostavili da će se praznik poklopiti sa zarukama. A ipak, na zaprepašćenje i tugu svojih roditelja, posle manje od nedelju dana studija medicine, Benet im je bez ikakvih emocija saopštio da su on i Robin raskinuli. Detalje nije ispričao, a oni ga nisu pitali. „On je odrastao čovek”, rekao je Heršel, ,,i ne duguje nam nikakvo objašnjenje.”

Mada je i dalje svakog avgusta odlazio na Kejp, posle tog leta je uvek bio sam. Oni ga nikad nisu pitali zašto. Međutim, u leto 1963, Benet uopšte nije došao. „Idem da se pridružim maršu doktora Kinga na Vašington”, rekao im je telefonom. Nastupila je tišina. Nijedno od njegovih roditelja nije znalo kako da reaguje. U novinama su se pominjale brojne pretnje nasiljem od strane belih rasista. Mada su znali da Benet neće biti taj koji će se prvi baciti kamenom, bili su isto tako sigurni da će biti prvi koji će da krene u akciju ako kamen doleti s druge strane. Najzad mu je Heršel rekao: „Sine, divim se doktoru Kingu i ponosan sam što ideš. Ali, molim te, obećaj mi da ćeš se čuvati.” „Hoću. Ne sekiraj se”, odvratio je Benet. „Obećavam ti da neću stupati u razgovor ni sa kim ko ima čaršav na sebi.107” „Budi mi pozdravljen. Ali, pozovi nas posle, čisto da znamo da je sve u redu”, odvratio je Heršel, uz nervozan smeh. „Hoću. Volim vas oboje.” Kad je spustio slušalicu i seo sa ženom za kuhinjski sto, Heršel se obratio Hani: „Da odemo da prošetamo?” ,,U ovo doba? Po mraku?” „Hajde”, nagovarao ju je, „imamo mesečinu, a kad ona obasjava površinu mora, svetlo je najmanje kao u Klivlendu zimi.” 107

Čaršav je aluzija na pripadnike Kju Kluks Klana Prim. prev.

Navukli su džempere i s rukom u ruci izašli u šetnju duž mirne peskovite plaže. ,,U redu, Heršele”, rekla je najzad Hana. „Šta želiš da mi kažeš?” Ne skidajući pogled s talasa koji su lagano zapljuskivali ivicu plaže, posle nekog vremena joj je odgovorio: „Dakle, to je moralo da se desi jednog dana.” „Šta?” „Izgubili smo našeg dečaka”, šapnuo je. „Izgubili? Zato što ima dvadeset osam godina i neće da dođe da provede nekoliko dana s roditeljima u letnjikovcu na plaži?” „Usvojenim roditeljima, Hana. Ben ide svome domu.” „Njegov dom je s nama”, rekla je. „Nije, mila moja, moramo da shvatimo da smo imali mnogo sreće. Dat nam je na zajam. Njegov dom je s njegovim narodom.”

DVADESET DEVET

„Oh, duboko u srcu istinski verujem da ćemo jednog dana nadvladati.”

Dvadeset osmog avgusta 1963, gomila koja je sedela na vrelom suncu ispred Linkolnovog spomenika u Vašingtonu brojala je skoro četvrt miliona ljudi. Šest hiljada policajaca Distrikta bili su mobilisani do poslednjeg. Četiri hiljade marinaca se nalazilo u pripravnosti. Međutim, marš je trajao bez i najmanjeg incidenta. Jer, ovo mnoštvo nije bila rulja pobunjenika već skup koji je sledio poziv Martina Lutera Kinga, koji je „apelovao na svest nacije”. Izmenjivali su se govornici, predstavnici raznih pokreta za građanska prava i rasnu jednakost. Međutim, bez obzira na svoja ubeđenja, svi su crpeli snagu iz strasti doktora Kinga:

Moj san je da će se jednog dana ova nacija uzdići i živeti u skladu s istinskim značenjem svog ubeđenja: „Smatramo da su ove istine očigledne i da su svi ljudi stvoreni jednaki...” Moj san je da će moje četvoro dece jednog dana živeti u zemlji u kojoj im neće suditi prema boji njihove kože već prema njihovom karakteru.

Njegove reči su podigle ogromnu masu na noge i izazvale uzvike odobravanja. Obuzeti emocijama, mnogi su počeli da plaču. Nekih pedesetak stopa od mesta na kome je stajao Benet, jedna mlada Crnkinja se srušila, iscrpljena od jarkog sunca i groznice uzbuđenja.

Ben se progurao kroz gomilu koja se brzo skupila oko nje, vičući: „Ja sam lekar. Ja sam lekar.” Za tren oka se našao pored devojke, na kolenima. „Je li joj dobro?” pitali je neki iz okolne gomile. Klimnuo je glavom. „Moramo samo da je odnesemo do najbližeg punkta za hitnu pomoć.” „Jedan se nalazi tamo pored spomenika”, odvratio je mladić, pokazujući prema mermernoj fotelji predsednika Linkolna. „Ići ću ispred vas.” Vodeći računa da joj glava bude podignuta, Benet je podigao pacijentkinju u naručje i zatražio od gomile da ga propusti. Nekoliko trenutaka docnije, našao se u hladovini belog šatora nad kojim se vijorila zastava Crvenog krsta. „Hej, ima li koga – imamo ovde gadan slučaj hipertermije. Trebaju mi slani rastvor I.V. i peškiri natopljeni hladnom vodom, odmah. I da joj se izmeri krvni pritisak.” „Nema frke, brate”, javila se volonterka. „Samo je spusti na poljski krevet, a ja ću da pozovem lekara.” „Bez brige, devojko”, odvratio je. „Ja sam lekar, zato mi malo pomozi, u redu?” Dok je volonterka pomagala Benetu da smesti onesvešćenu devojku na poljski krevet, nije mogao da se suzdrži od pomisli, Isuse Hriste, ovde pod senkom Ejba Linkolna, dok reči Martina Lutera Kinga još uvek odzvanjaju u vazduhu, ova crna devojka me nije shvatila kao pravog lekara. Upravo u tom trenutku se pojavio zvanični lekar i, našavši se na mestu događaja, prsnuo u smeh. „Pobogu, Landsmane, gde si se krio celog popodneva? Da znaš da mi je trebala pomoć.” Bila je to Lora. Široko se osmehnuo. „Kastelano, šta fina devojka poput tebe radi na jednom ovakvom mestu?” „Šta izgleda da radim – pečem kolače?” Jedna od studentkinja koje su joj pomagale dotrčala je noseći pribor za infuziju i bocu slanog rastvora. Dok je Lora podešavala brzinu infuzije, Benet je insertovao iglu u podlakticu svoje još uvek besvesne pacijentkinje. „Kao u stara vremena, a?” upitao je. „Aha.” Osmehnula se. „Mada mi se čini kao da je milion godina prošlo otkako smo zabadali igle u pomorandže.” Lora je omotala najlonsku manžetnu oko desne ruke komatozne devojke i pritisnula stetoskop na unutrašnji deo njenog lakta. „Gospode”, uzviknula je, „pritisak joj je ogroman. Moramo da je umotamo u mokre čaršave.” „Imaš li ih?” „Imam gomilu peškira i nekoliko kanti hladne vode. Moraće da posluži. Odoh da ih donesem, a ti joj dotle skini odeću.” Lora je otrčala, a Benet se okrenuo i pogledao mladu ženu. Pošto je infuzija bila prikačena, nije mogao da joj skine majicu preko glave. Uhvatio ju je zato za vratni izrez i pocepao po sredini.

Nije nosila grudnjak i grudi su joj sada bile gole. Benet se osetio pomalo neprijatno. Lora se vratila s mokrim peškirima i s dva komada omotala gornji deo tela devojke. ,,A šta je s pantalonama?” nestrpljivo je upitala. „Moramo da joj umotamo i noge. Požuri i skidaj joj farmerke.” „Da, naravno”, odvratio je, pokušavajući da povrati svoju kliničku distancu. „Hajde, Landsmane”, požurivala ga je Lora. „Sva sam mokra od ovih peškira.” Benet je otvorio šlic na devojčinim leviskama i počeo da ih povlači nadole. Farmerke su bile toliko tesne da su sa sobom povukle i gaćice. Još malo i ostala je potpuno naga. Abdomen joj je bio čvrst i ravan, a butine boje kafe kao izvajane. Pre no što je uspeo da prekori sebe zbog neprofesionalnog razmišljanja, Lora mu je nabacila u naručje gomilu mokrih peškira i naredila: „Okej, Bene, završavaj s opservacijom i pokrivaj je. Imam još šestoro njih s toplotnim udarom kojima još nisam ni prišla.” Benet nije uspeo ni da odgovori, a Lora se već našla izvan domašaja njegovog glasa. Klekao je pored Uspavane lepotice i počeo rutinski da obavlja proceduru za lečennje topolotnog udara, onako kako je se sećao sa studija. Najvažnije mere su bile već preduzete, ali je znao da još uvek postoji šansa – u zavisnosti od ozbiljnosti njenog stanja – da dobije konvulzije. Proverio je infuziju, jer joj je bilo neophodno još mnogo soli i tečnosti. Zatim je ponovo klekao i počeo da joj masira jedine nepokrivene delove tela, stopala i dlanove. Posle nekoliko minuta, prva pomoć je počela da deluje. Mlada žena je počela da odmahuje glavom, kao da je pokušavala da se izvuče iz nesvesti, a zatim se probudila. „Gde sam?” promrmljala je ošamućeno. ,,U šta ste me ovo umotali? Smrzla sam se.” „Odlično”, rekao je Benet, „to je dobar znak.” „Ko si ii?” „Ne boj se, nalaziš se u šatoru Crvenog krsta. Šta je poslednje čega se sećaš?” „Dr King... ‘Moj san’... Šta se desilo posle toga?” raspitivala se. „Dakle”, osmehnuo se Benet, „rekao bih da si ti odsanjala svoj san.” „Drugim rečima, onesvestila sam se, a?” Klimnuo je glavom. „Doživela si gadan toplotni udar. Još uvek nije prošao, zato lezi i miruj. Misliš li da si u stanju da uzimaš tečnost oralno?” „Ne znam ni da ima neki drugi način”, odvratila je, slabašno se smešeći. „Pogledaj svoju ruku”, odgovorio je Benet, „ona pije već pola sata. Ali, živnula si malo, pa pretpostavljam da ti je bolje. Usput, kako se zoveš?” „Anita – i volela bih da popijem čašu vode. A kako se ti zoveš?”

„Ovog časa, Ganga Din108. Opusti se, a ja odoh da ti nabavim H20.” Otrčao je i za sekund se vratio sa punom šoljom. „Hajde, popij ovo”, rekao je, podižući joj glavu svojom desnom rukom, „tu ima elektrolita.” „Čega?” „Svih mogućih jona, potrebnih da nadoknade minerale koje si izgubila.” „Pričaš kao lekar”, primetila je. „Pa, možda i jesam lekar”, našalio se. „Koliko dugo još moram da ležim ovde i izigravam mumiju?” „Dok ne budemo sigurni da ti je dobro. U međuvremenu, bolje da pokušam da ti nabavim neku odeću.” „Odeću? Pričaj – šta se desilo s onom koju sam imala na sebi?” „Žao mi je, morao sam da je pocepam – prilikom obavljanja svojih kliničkih dužnosti.” „Daj”, zadirkivala ga je, „kladim se da si sve lepo osmotrio.” „Kako ti kažeš”, dodao je s osmehom. „Ipak, uspeo sam da ti spasem farmerke. Jesi li došla s nekim?” Klimnula je glavom. „Došla je cela grupa nas s koledža Spelman, iz Atlante.” „Odlično, mislim da su tu negde. Video sam grupu devojaka koja je mahala školskom zastavicom. Idem da vidim ima li neka rezervnu košulju koju bi mogla da obučeš.” Izvan šatora, popodnevna jara je konačno počela da se ublažava. Benet je našao Anitine drugarice, od kojih je jedna uzela njen ranac kad se ova onesvestila i sad mu ga je dala. „Aha”, rekao je kad je ponovo prišao poljskom krevetu na kome je ležala, „ti si se baš pripremila. Da nisi mislila da će da te pozovu u Belu kuću?” „Ne zezaj me brate. Kad Pokret dobije pun zamah, gore u Ovalnoj sobi će se naći neko s mnogo soula u sebi. I pri tom ne mislim na spremačicu.” „Stvarno misliš da ćemo da doživimo da vidimo i to čudo?” upitao ju je iskreno. „Brate, ne mislim da umrem dok ga ne vidim – čak i ako budem morala da se vučem okolo sto godina pre no što skiknem. A koji je tvoj san?” „Pa, u ovoj fazi medicinske karijere mislim da je to jedna prospavana noć.” ,,I to je sve, doco?” „Zovem se Benet. I, da, ako stvarno želim da postanem hirurg, imaću sreće ako narednih pet godina budem spavao dvadeset časova nedeljno. Štaviše, ovog časa bi trebalo da sam u bolnici, na dežurstvu. Ali izmolio sam jednog od liberalnijih specijalizanata da preuzme moju smenu – što znači da ću večeras, kad se vratim tamo, morati da radim punih četrdeset časova bez prestanka.” Ustao je. „Što me podseti – moram da bežim, da bih uhvatio avion u pola osam. Mogu li da te odbacim negde, Anita?” 108

Poema Radjarda Kiplinga o domorocu koji je služio kao vodonoša u jednom britanskom puku. Prim. prev.

„Misliš, avionom?” „Je l’ ti to pušiš travu, ili si prirodno čudna?” „Samo kad se oporavljam od toplotnog udara. Ja sam ti zabavna do ludila.” Benet je bacio pogled na sat. A onda je ponovo pogledao Anitu, brzo važući moguće alternative. Ako uhvati let, izgubiće devojku, ali, ako ostane, moglo bi da mu se desi da bolnica „izgubi” njega. Gledao je dok su joj dve drugarice pomagale da obuče drugu majicu. Baš je bila žena i po. Do đavola, pomislio je. Možda mi se više nikad neće ukazati ovakva prilika. „Ovaj, Anita, mogu li da te pozovem – i tvoje drugarice, razume se – na malu oproštajnu večeru pre no što odemo svako svojim putem? Mislim da bi trebalo da te držim malo na oku, da se uverim da uzimaš dovoljno tečnosti.” Anita je pristala. Njene drugarice su bile oduševljene. „Odlično”, rekao je, „samo da se pozdravim s koleginicom.” Benet je uleteo unutra i našao Loru kako uključuje infuziju jednom pacijentu. „Hvala Bogu da sunce konačno zalazi”, rekla je, videći ga. „Možeš li da sačekaš malo, Bene, pa da odemo na jedno piće?” „Žao mi je”, rekao je, osećajući se pomalo neprijatno, „upravo sam se nešto dogovorio.” „Nema veze”, znalački se osmehnula Lora. „Znam da su tvoji dogovori ozbiljni. Onda, neki drugi put?” „Svakako. Usput, kako je Palmer?” Osećala je da jedva čeka da ode, zato je samo kratko rekla: „Dobro je. Preneću mu tvoje pozdrave.” Dok je Benet žurno izlazio napolje, Lora je pomislila, Palmer je dobro i ja sam dobro. Samo naš brak nije dobro.

Za vreme večere kod obližnjeg Trapavog Džoa, Benetu nikako nije bilo jasno zašto je Anita insistirala da njene drugarice sednu pored njega, a ona je sela preko puta. Izuzme li se ova zagonetka, svi su se lepo zabavili. Popodnevne demonstracije su snažno odjeknule. Imali su čime da se ponose. Benet je ponovo pogledao na sat. Poslednji avion je sad već bio u vazduhu. Morao je da ostane da prenoći u Vašingtonu. Sam? Ostale devojke sa Spelmana su graciozno nagovestile da bi drage volje ublažile njegovu samoću. Anita se, međutim, držala rezervisano. Prateći devojke na autobusku stanicu, odlučio je da učini poslednji pokušaj. Uspeo je da izmanevriše da se nađe pored Anite i zaostane s njom nekoliko koraka iza ostalih. „Hej”, našalio se, „sećaš me se? Spasao sam ti život danas popodne. Zar nećeš da mi daš ni broj telefona u znak zahvalnosti?”

Po prvi put se na njoj videlo da joj je neprijatno. „Hej, Benete, stvarno si kul i jako sam ti zahvalna. Ali, imam verenika.” „Oh”, rekao je Benet, nastojeći da sakrije svoje razočaranje. „Čime se bavi taj srećnik?” „On je marinac – upravo treba da počne Školu za oficirske kandidate. Kad diplomira, venčaćemo se.” ,,E, pa, možda ćete me pozvati na venčanje.” „Dabome”, rekla je Anita, smešeći se. Ali, oboje su znali da je to samo prazna priča. Čim je autobus s devojkama krenuo, Benet je požurio na stanicu Union i kupio kartu za noćni voz do Nju Hejvena. Tokom dugog i sporog putovanja pokušao je da uhvati malo preko potrebnog sna, ali ustanovio je da ne može ni oka da sklopi.

Barni je cele noći bio budan. Još uvek ga je proganjao prizor onog bolesnika s odeljenja Blenhajm. Sutra u jedanaest se održavao sastanak odeljenskog osoblja, a predsedavao je generalni direktor. Možda će tamo uspeti da sazna ko je onaj čovek. Ostao je u krevetu što je duže mogao, ali u pola šest izjutra je jednostavno morao da sazna. Ustao je, navukao odeću i otišao, pospan i nikakav, u „Zemlju neizlečivih”. Čuvar ga je radoznalo odmerio. Barni je tada shvatio da se nije potrudio da se očešlja ni da upaše košulju. Kako da ubedi čoveka da ima pravo da uđe? „Dobro jutro, doktore”, rekao je čuvar, pozdravljajući ga prijateljski. Barni nije mogao da se suzdrži i morao je da ga pita: „Otkud znate da sam lekar? Hoću da kažem, izgledam kao poslednja protuva.” Govoreći to, žurno je upasivao košulju u pantalone. „Zaboravili ste šlic, doktore”, odvratio je čuvar prijateljskim tonom, „ali činjenica je da svi vi lekari posle noćne smene izgledate isto. Samo pacijenti dobijaju lekove od kojih spavaju k’o buve u krznu.” Barni je ušao na odeljenje i prešao, što je tiše mogao, preko prostranog „prostora za aktivnosti” do sestrinske sobe u kojoj je sedela mlada, lepa Portorikanka na čijoj je pločici pisalo N. VALDES. Trgla se videći ga, mada je Barni prethodno učtivo pokucao. Još niko nikad nije došao u toj sivoj zoni između noći i jutra, sem hitnih slučajeva koje je najavljivalo zavijanje sirene. „Mogu li da vam pomognem, doktore?” upitala je. „Da, želeo bih da vidim karton jednog od pacijenata.” „Sada?” upitala je, pogledajući na sat. „Mislim, zar nije kolegijum...” „Ja sam novi specijalizant”, odvratio je. „Jedva čekam da počnem da radim.” „Svakako, gospodine”, odvratila je, još uvek ne znajući koji bi mogli da budu njegovi motivi. „Na kog pacijenta mislite?” „Ovaj, ne znam tačno. Ali, ako odete sa mnom do spavaonice, pokazaću vam ga.”

Sestra Valdes je poslušala. Posle sedam godina rada na psihijatrijskom odeljenju, više ništa od strane pacijenata ili osoblja nije moglo da je iznenadi. Kad su Barni i sestra ušli u ogromnu spavaonicu, svi su pacijenti još čvrsto spavali, a njihovo hrkanje, mrmljanje i ječanje činilo je neku vrstu košmarne simfonije. Počela je da osvetljava baterijom lica na svakom jastuku. Barni joj je iznenada dotakao ruku. „Taj! Taj čovek – kako se zove?” Usmerila je svetlost prema podnožju kreveta, gde je visila lista s pacijentovim podacima. Barni se sagnuo i pročitao: „KESIDI, Kenet. Datum rođenja: 17. juli 1932.” Barni je bio zaprepašćen. Ta avet od čoveka? Da li je moguće da je to Ken Kesidi, košarkaški trener dečačkog lica s Kolumbije? Bilo mu je jasno da mora da jeste. „Hvala vam”, šapnuo je, pokušavajući da sačuva prisustvo duha. „Sada bih voleo da mi nađete njegov karton.”

Barni je sedeo u sestrinskoj sobi i ispijao šolju za šoljom tanke, preslatke kafe, čitajući izveštaj o Kenu Kesidiju. Pacijent je na odeljenje primljen pre dve godine, posle napada nasilničke destruktivnosti. Mada pre toga nije pokazivao znake pogoršanja psihološkog stanja, iznenada je počeo da uništava sekirom svoju kuću, dok su se žena i deca zabarikadirali u kuhinju. Da se policija – koju su alarmirale komšije – nije pojavila na vreme, sasvim sigurno bi ih izmasakrirao. Primio ga je specijalizant čije inicijale Barni nije prepoznavao, V M, a u Blenhajm ga je smestio generalni direktor, profesor Stenli Ejveri. „Dobro jutro, doktore Livingston, vi ste baš ranoranilac!” Bila je to sestra Heridž, koja je stigla pre završetka smene noćne sestre, kako bi njih dve zajedničkim snagama mogle da probude dva po dva pacijenta. Nekoliko sekundi docnije, pojavio se i bolničar s višestrukom ličnošću. „Dobro jutro, gospodine Džonson”, rekao je Barni. Preko lica velikog čoveka prešao je turoban izraz. „Gospodine predsedniče”, rekao je, „osećam se užasno zato što sam vas izneverio.” „Otkud to?” „Kao vrhovni zapovednik armije SAD za područje Pacifika, trebalo je da zadržim Okinavu. Ali, verujte mi, ser, vratiću se.” „Siguran sam da hoćete, generale Mekartur”, odvratio je Barni. „Šta kažete na to da odemo i probudimo vaše trupe?” Džonson je zauzeo stav „mirno” i salutirao svom vrhovnom komandantu: „Da, ser, odmah, ser!” Barni je posmatrao ritualno buđenje, pomažući koliko je mogao (baš i nije najbolje znao šta da radi). Čim su Kesidija nagovorili da se umije i opere zube (danas nije bilo brijanja; za to je bio zadužen gospodin Džonson, koji je pacijente brijao na smenu), Barni ga je uzeo za ruku i poveo u miran ćošak.

„Gospodine Kesidi, juče mi se učinilo da ste me prepoznali. Sećate me se, zar ne? Bio sam prljav igrač – onaj momak u timu Kolumbije koji vas je večito izluđivao. Još uvek volite košarku, zar ne, Kene?” Kesidi je stajao kao granitna statua, s pogledom koji je lutao i izrazom lica koji nije nagoveštavao da li je razumeo išta od onoga što je njegov ispitivač govorio. Barni ga je zgrabio za ramena, kao da želi da ga protrese i probudi. „Košarka, Kene”, ponovio je, „bacanje lopte kroz obruč, zakucavanje!” Nije postigao ništa. Podigao je glas, kao da se nada da bi intenzitet decibela mogao da prodre kroz lobanju bolesnog čoveka. „Riči, lave! Riči! Napred, Kolumbija!” Barnijevo nemilosrdno drmusanje je imalo efekta. Kesidi je iznenada krenuo na njega, udarivši ga obema rukama u grudi i odbacivši preko pola hodnika. Uvek budni gospodin Džonson je pritrčao da zaštiti člana osoblja. Dohvatio je u medveđi zagrljaj Kesidija koji se otimao, upozoravajući ga. „Paz’te šta radite, gos’n Kesidi. Možda sam se ja povuk’o s ringa, ali matori Džo Luis ima još snage za borbu. Setite se kol’ko sam borbi zaredom dobijao!” Kesidi je nastavio da se rita i udara, iako je „Džo Luis” pojačavao stisak. Džonson je brižno pogledao u Barnija, koji se pridizao s poda. „Jeste l’ dobro, doco?” upitao je. „Jesam”, odvratio je Barni, „hvala. Hvala što ste me spasli, gospodine... Luis.” „Ne berite brigu”, odgovorio je Džonson, „nije on Maks Smeling. Da pozovem sestru da mu dâ injekciju?” „Da, mislim da bi trebalo”, složio se Barni, osećajući se odgovornim zbog napada sirotog čoveka. Dvadeset minuta kasnije, Ken Kesidi je uspavan sedativima ležao na svom krevetu, a Barni, Džonson i gospođa Heridž su sedeli pored njega. „Propustio je doručak”, primetio je snuždeno Barni. „Bez brige, doktore”, uveravala ga je sestra, „pobrinuću se da ga nahrane čim se probudi.” „Šta mislite, kad će da dođe sebi?” „Rekla bih da će za manje od jednog sada biti svestan, ali miran.” „Dobro”, prokomentarisao je Barni. „Odoh do kafeterije, ali vratiću se.” „Doktore, imajte na umu da je u jedanaest sastanak osoblja”, podsetila ga je sestra Heridž. „Zato i hoću da se vratim pre deset”, glasio je Barnijev odgovor.

Vratio se jedan sat kasnije, obrijan, očešljan i upristojen za sastanak s kolegama. U međuvremenu, međutim, imao je da obavi neka profesionalna istraživanja. S glavnom sestrom pored sebe, otišao je do Kesidijevog kreveta. Kao što je i predvidela, pacijent je sada bio delimično budan. Barni je izvukao iz sakoa oftalmoskop i počeo da zagleda u Kesidijeve oči. Rutinski je

proverio njegovo levo oko. Ali, kad se zagledao u desno, nije se pomerio nekoliko minuta. „Mogu li da pitam šta to radite, doktore Livingston?” upitala je sestra Heridž, s daškom nestrpljenja u glasu. „Ovaj čovek je pažljivo pregledan.” „Kad?” upitao je Barni. Dodala mu je fasciklu. „Pogledajte sami.” Barni je listao stranice, zagledajući relevantne informacije i potom našao ono što je tražio. „Pre osamnaest meseci. Hriste, nije ni čudo!” „Molim, doktore?” Ustao je. „Hvala vam, gospođo Heridž, bili ste divni. Videćemo se na sastanku osoblja.”

Bilo ih je sedmoro: Barni; Džozef Leder, druga godina specijalizacije; Vera Mihalić, napeta mlada žena s naočarima s debelim ramom, koja se držala kao da je progutala motku i koja je bila šef specijalizanata; profesor Ejveri; i tri sestre. Gospodin Džonson nije smatran kvalifikovanim za prisustvovanje ovim sastancima, mada je lane skoro mesec dana bio Sigmund Frojd. Ejveri je predstavio Barnija svojim kolegama i nastavili su sastanak diskusijom o prijemu novih bolesnika – dvojice paranoidnih šizofreničara – kojima je obojici bila očajnički potrebna hospitalizacija i za koje su jednostavno morali da nađu dva dodatna kreveta. Sestra Heridž je prigovorila: ,,S dužnim poštovanjem, profesore, mi smo već pretrpani. Ako nastavimo da uglavljujemo dodatne krevete, na kraju će da bude kao u Crnoj rupi u Kalkuti109.” ,,U pravu si, Džejn”, odvratio je Ejveri. „Ima li iko koga bismo mogli da prebacimo negde?” Barni je digao ruku. „Recite, Barni.” „Mislim, gospodine, da bismo mogli nekom da damo krevet gospodina Kesidija.” U prostoriji se osetilo samo blago čuđenje, budući da su svi već bili informisani o jutrošnjoj gužvi. „Vi to ozbiljno?” pobunio se Ejveri. „Zar nije njegovo današnje ponašanje sasvim dovoljan dokaz ozbiljnosti njegovog stanja?” „Jeste, gospodine”, odvratio je Barni. „Mislim da je njegovo antisocijalno ponašanje posledica intrakranijalnog pritiska.” „Doktore Livingston, tako nešto bi svakako bilo uočeno prilikom sistematskog pregleda – ili vi možda imate rendgenski pogled?” „Ne, gospodine”, odgovorio je Barni, „ali sam ga pre nekoliko časova pregledao oftalmoskopom.”

109

Mala ćelija u Kalkuti (5 X 6 m) u koju je 1756 bengalski nabob navodno zatvorio 146 britanskih vojnika, od kojih je većina umrla od gušenja još tokom prve noći. Prim prev.

„Dakle”, rekao je Ejveri, „isto smo učinili doktorka Mihalić i ja kad je primljen na odeljenje, a koliko znam, ona ga je ponovo pregledala pre nešto više od godinu dana. Kakve nove podatke imate da nam ponudite?” „Gospodine”, počeo je samopouzdano Barni, „meningiom u njegovom desnom oku tada možda nije bio vidljiv.” Vera Mihalić je protestovala. „Ja sam stažirala na neurologiji i dozvolite mi da vas uverim, doktore Livingston, da je bilo i najmanjeg traga pritiska intrakranijalnog izraštaja na njegove cerebralne funkcije, ja bih to primetila. Čovek je paranoidni šizofrenik s ubilačkim tendencijama.” A ti si suvoguza kučka koja se boji da će ispasti da nije bila u pravu, pomislio je Barni u sebi. Umešao se Ejveri, da bi izbegao rastuću neslogu među svojim potčinjenima. „Zar ne bi ponovni pregled bio najbolji način da se uverimo šta je posredi?” „Očigledno”, odgovorili su Barni i Vera gotovo jednoglasno. U pola dvanaest, dok je gospodin Džonson čvrsto držao ruke znojavog i razbarušenog Kena Kesidija iza leđa, profesor Ejveri, Vera Mihalić, dr Leder i potom Barni su redom zavirili u pacijentov mozak kroz beonjaču njegovog desnog oka. Niko od njih nije mogao da porekne prisustvo tumora. U podne je Kesidi već bio prebačen na Neurološko, a operacija je zakazana za sledeće jutro. Dvadeset četiri časa kasnije, tumor je bio odstranjen iz njegovog frontalnog režnja, a posle par dana stigao je i nalaz neuropatologa, prema kome je izrastaj bio potpuno benigne prirode. Barni je ubrzo naučio još jednu vitalnu lekciju o privilegijama medicinske hijerarhije. Ejveri je bio taj koji se – u pratnji neurohirurga...”dobrovoljno” prijavio da saopšti Kenu Kesidiju lepe vesti, dok je ovaj ležao u svojoj novoj sobi, stežući ruku svoje žene. Barni je te večeri morao da se ušunja u Kenovu sobu pred kraj vremena za posete. Pre no što je i pokušao da se predstavi, Kesidi se slabašno osmehnuo i promrmljao: ,,Livingstone, ti bandoglavi skote. Šta kog đavola radiš ovde?” „Najnovije medicinsko dostignuće, Kene. Sve bolnice regrutuju košarkaše, trebaju im za Kup noša i lopata. Da li biste nam bili trener?” „Dabome”, prošaputao je i osmehnuo se osmehom čoveka koji je upravo skinuo s uma veliki teret. Ili, u njegovom slučaju, kranijalni tumor. Barni je otišao na svoje noćno dežurstvo toliko pun adrenalina da je sve do podneva sutradan izdržao budan bez gutljaja kafe.

Pre no što ga je osudila na večitu tišinu, Vera Mihalić ga je prvo nazvala svim ružnim imenima kojih je mogla da se seti – među kojima je bilo i dosta onih koja on u životu nije čuo. „Što ste tako besni?” upitao je. „Hoću da kažem, niko vam ne traži da mi date Nobelovu nagradu, ali mislim da zaslužujem bar da me potapšete po ramenu zato što sam spasao čoveku život. Recite mi samo gde, do đavola, pogrešio?”

Da pogled ubija, on bi tog časa pao mrtav. „Trebalo je da prvo dođete kod mene.” „Oh, za ime Božje, prisustvo tumora sam ustanovio u deset, a sastanak je bio u jedanaest. Uz to, dijagnoza je bila tačna. Zar to nije jedino što je važno?” „Kako li su samo dozvolili da naivni šmokljan kao što si ti uopšte bude uključen u program?” prošištala je. „Mali, ako hoćeš da uspeš u ovoj igri, bolje bi ti bilo da naučiš ko kosi, a ko vodu nosi.” Okrenula se na peti i odmarširala pre no što je Barni mogao da joj odgovori. Mali? Ko kosi... ? Igra? Od tada je na sastancima četvrtkom, veštinom koja se graničila s genijalnošću uspevala da izbegne da mu se direktno obrati. Najbolje čemu je mogao da se nada bilo je eventualno pominjanje u trećem licu, recimo, „Dr Livingston možda ne razume da...”

Bila je 1964. – godina medicinskih kontroverzi koje su se dirale spoljašnjeg sveta. Lekari su koji su se nalazili u službi otadžbine u Drugom svetskom ratu su, po povratku kući, ustanovili da im predstoji da biju novu bitku. Ovog puta neprijatelji nisu bili Hitler ili Todžo već Hari S. Truman, predsednik Sjedinjenih Država. On je, naime, bio rešen da afirmiše program koji bi svim članovima društva obezbeđivao besplatnu medinsku negu. Američko lekarsko društvo je ustalo da se brani. To je bilo uvođenje socijalizma na mala vrata i bili su odlučni da se suprotstavljaju do kraja. Bitka je potrajala skoro dvadeset godina. 1964, predsednik Lindon Džonson je pritisnuo Kongres da donese Zakon o zdravstvu, koji je pružao besplatno lečenje osobama starijim od šezdeset pet godina i hendikepiranim osobama i invalidima svih životnih doba. Njegova pobeda bila je tim više herojska zato što je Američko lekarsko društvo potrošilo milione dolara i plaćalo najmanje dvadeset troje lobista s punim radnim vremenom u Vašingtonu da bi sprečilo da prođe ono što je smatralo atakom na svoje živote i egzistenciju. Takođe 1964, Ministarstvo zdravlja je izdalo svoj dugo čekan izveštaj o efektima pušenja na zdravlje, prezentujući dokaze koji su ga povezivali s kancerom pluća, srčanim oboljenjima i raznim respiratornim stanjima – što se dalo i očekivati od proizvoda koji je punio ljudska pluća istim onim otrovom koji je izlazio iz automobilskih auspuha. Međutim, duvanska industrija je angažovala vlastite naučne timove, koji su krenuli u protivnapad podjednako „ubedljivim” dokazima da pušenje može da bude zapravo korisno kao „relaksant” za ljude izložene pritisku. Na drugom frontu, Servis za zdravstvenu zaštitu SAD je poveo borbu protiv insekticida koji su ubijali na hiljade riba u reci Misisipi i koji bi doveli do još većeg ekološkog haosa da nije odmah uvedena stroga kontrola koja je imala da spreči zagađivanje.

Na manjem, ali ne i manje važnom frontu, dugotrajna rasprava između doktora Henrija Dvajera i supruge mu Šeril bila je prekinuta mučnim primirjem. Potpomognut težinom naučnih dokaza, sofistikom – i neprekidnim verbalnim maltretiranjem – uspeo je da ubedi svoju ženu da počne da uzima kontraceptivne pilule. Šeril je samo želela da se ponaša u skladu s diktatom svoje vere. Međutim, na kraju se dala ubediti da najnoviji lek koji joj je Henk predlagao – a koji je sadržavao samo estrogen i progesteron, oba srodna prirodnim hormonima već postojećim u endokrinom sistemu žene – bliži poštovanju Božjih naloga više nego ijedno dotad napravljeno kontraceptivno sredstvo. Henk je bio na prvoj godini specijalizacije ginekologije u bolnici Sv. Demijen u njihovom rodnom Pitsburgu, gde su se ponovo našli među bliskim prijateljima i pored dve bake koje su obožavale svoju unučad i bile više nego voljne da ih čuvaju. Nije potrebno ni reći da je više od polovine svojih noći provodio u bolnici, na dežurstvima. Uživao je u uzbuđenju koje mu je pružalo donošenje novih života na svet. Držanje bebe na blistavom, svečanom svetlu iznad operacionog stola i grandiozno objavljivanje – unekoliko kao portparol Svemogućeg... ,,Gospođo Džons, dobili ste divnog dečkića/devojčicu/blizance...” Mnogi specijalizanti su bili oženjeni i gnušali su se dežurstava jer su ih ona odvajala od supruga i dece. U Henku su, međutim, uvek nalazili kolegu spremnog da uskoči i zameni ih. Pošto su mu bili veoma zahvalni, nije osećao obavezu da im kaže da to čini na svoje zadovoljstvo. Jer, dežurstvo mu je omogućavalo pristup u mirnu sobu s krevetima na sprat na kojima je mogao da se naspava više nego kod kuće. (Deca, za razliku od budilnika, ne mogu da se podese tako da se oglase u određeno vreme.) Štaviše, ustanovio je da je legenda da se bebe rađaju u ranim jutarnjim časovima zapravo tačna. (Niko nije tačno znao zašto, možda je to imalo neke veze s nivoima kortizola koji su u to doba najviši.) Na taj način, imao je ponoćni randevu s rodom – ili više njih – posle čega bi se odvukao u krevet u svojoj usamljenoj sobici na nekoliko časova neometanog sna. Takođe je ustanovio da, izgovorena odgovarajućim tonom, u pravi noćni čas, pravoj sestri, fraza „Gospođice – – , imate divno dupence/grudi/noge...” može da ublaži njegov monaški asketizam. Većinu specijalizanata su zahtevi njihovog rasporeda naterali da bolnicu smatraju domom izvan doma. Naprotiv, Henk Dvajer je počeo da smatra svoj dom pukim intermecom u istinskoj drami njegovog života. Kako je to racionalizovao nekadašnji sveštenik, bolje je ljubakati nego upaljivati se. TRIDESET

Iako je Martin Luter King godinu dana ranije dobio Nobelovu nagradu za mir, 1965. se čitava njegova filozofija našla pod vatrom novih militantnih struja u Pokretu za građanska prava.

Prilikom osnivanja Crne nacionalističke partije, Malkolm Iks je izjavio da su „prošli dani nenasilnog otpora”. Ironijom sudbine, nekoliko meseci posle toga pogodio ga je smrtonosni metak crnog revolucionara koji je Malkolma smatrao nedovoljno nasilnim. Džejms Boldvin110 je bio u pravu kada je predvideo „vatru sledećeg puta”.

Odnos između Lore i Palmera je takođe dostigao fazu ratobornosti. Ona nije nimalo sumnjala da je posredi rat. A po prvi put otkako ga je armija poslala na postdiplomske studije, Palmer je zaista i obukao uniformu. Zatekla ga je tako obučenog kad se jednom prilikom vratila s jedne od svojih sve napornijih tridesetšestočasovnih smena. „O, Palmere, ideš na neku kostimiranu zabavu – ili imaš sudar s nekim ženskim vojnim grlom?” „Možda se sećaš, Lora, iz dana dok smo još koliko-toliko civilizovano komunicirali, da sam kao rezervni oficir obavezan da prisustvujem sastancima jednom nedeljno i jednog vikenda u mesecu. Kad sam se prijavio, mislio sam da će to da bude velika žrtva. Ali, da budem iskren, ispalo je pravo olakšanje.” „Jebi se, Palmere.” „Pa”, odvratio je sarkastično, „već ću naći s kim ću, ako ti nećeš.” Lora je duboko uzdahnula. Bilo još je više muka od ovakvih razgovora. „Palmere, znam da si previše zauzet usavršavanjem svog kineskog da bi čitao novine, ali sad ima nešto novo, što se zove ‘sporazumni razvod’, a pošto mi patimo od onoga što je, po mojoj dijagnozi, bračni rigor mortis111, mislim da bi trebalo da iskoristimo tu mogućnost.” „Ne budi luda”, odvratio je. „Mi smo prosto dvoje tvrdoglavih ljudi koji se vole i pored toga što im se putevi privremeno razilaze. Spreman sam da čekam, jer mislim da nam je mesto jednom pored drugog.” ,,I zato spavaš s kim stigneš?” ,,A ti ne? Šta je sa svim onim pohotnim mladim stažistima i specijalizantima?” Počela je da plače, više od nemoći nego od tuge. „Bože, Palmere, zar ne možeš da shvatiš da i poslednji atom snage ulažemo u spašavanje bolesne dece? Da ukoliko i nađemo pet minuta da se pružimo na krevet, koristimo to vreme za spavanje? Zar tvoj lascivni mozak ne može da shvati šta je to ‘posvećenost’?” „Slušaj, Lora”, rekao je blaziranim tonom, „ja svakako nisam kvalifikovan da ti držim predavanja o hormonalnim porivima. Ali, manje bih te poštovao ako ne bi dobijala barem malo sa strane.” Namerno ju je povređivao i oboje su to znali. Zašto li se samo mirim s ovim, upitala se.

110 111

Am. književnik i žestok kritičar rasizma (1924-1987). Prim. prev. Mrtvačka ukočenost. Prim. prev.

Vera Mihalić je izašla pred Barnija sa zapanjujućim predlogom. Glavna specijalizantkinja, koja ga je protekla dva meseca studiozno izbegavala, posle jedne jutarnje vizite mu je iz neobjašnjivih razloga prišla i pozvala ga na kafu. Željan da uspostave normalan odnos, Barni je spremno prihvatio. Čak je ponudio da je časti pecivom, ali je umesto toga častila ona njega i insistirala da plati ceo račun. („Najzad”, našalila se, „imam veću platu nego ti.” ) Barni joj je učtivo zahvalio. Zatim, dok su sedeli za stolom u tihom uglu bolničke kafeterije, smogao je hrabrosti da doda: „Vera, mislio sam da ne možeš očima da me vidiš.” „Nemoj da si blesav. Odlazim na obuku iz psihoanalize. Učim kako da prevaziđem neke stvari.” „Uf, drago mi je zbog toga”, odvratio je. „Jedva čekam da počne i moja obuka iz psihoanalize.” Na to je brzo dodala: „To još uvek ne znači da si mi simpatičan. Prosto, sad znam zašto nisi. To je zato što si mnogo pametniji od mene”, objasnila je vrlo otvoreno. ,,I ne samo to, uspostavljaš mnogo bolje odnose s pacijentima. Trebalo bi da si ponosan na to kako napreduješ s nekima od njih – pogotovo zato što sve beznadežne slučajeve prebacujemo na mlađe kolege. Hoću da kažem, svima su nam prve godine srca pucala od tuge, pa što ne bi i tebi?” Barni se osmehnuo. „Znam da bi u određenom trenutku trebalo da kažem hvala, ali nekako mi nijedan ne deluje prikladno. Postoji li neki određen razlog za ovu silnu hvalu? Recimo, dobila si u zadatak da me obavestiš da sam isključen iz programa?” „Naravno da ne.” „Oh”, izustio je Barni, kome tek sad više uopšte nije bilo jasno čemu je imao da zahvali na ovom neformalnom pozivu na kafu. Verino sledeće pitanje nije mu ni najmanje pomoglo da razjasni nedoumicu. „Gde spavaš kad nisi na dužnosti?” Da li ga je to ovaj neurotični neksus neodlučnosti navodio u nekakvu stupicu? „Imam sobu u studentskom domu. Služi mi uglavnom za presvlačenje, toliko malo vremena provodim tamo.” „Jesi li mislio o stanu?” „Naravno. Pomišljao sam ja i na Valdorf-Astoriju. Ali, kako je izračunao jedan od momaka, specijalizanti su plaćeni neka trideset četiri centa na sat.” „Mislila sam na zajedničko stanovanje.” ,,S tobom?” „Pa, u stvari, bilo nas je četvoro – dva momka i dve devojke. Specijalizant neurohirurgije, specijalizant pedijatrije i moja prijateljica koja radi na Volstritu. Međutim, sad imamo jedno upražnjeno mesto. Neurohirurg je otišao.” „Usred semestra? A zašto?” „Skočio je kroz prozor.” „Gospode Bože!” uzviknuo je Barni. „Misliš, ubio se?”

„Živimo na četrnaestom spratu, Livingstone – zaključi sam. U svakom slučaju, tvoj deo stanarine iznosio bi dvadeset sedam dolara mesečno, uz čišćenje kuhinje jednom nedeljno. Šta kažeš?” „Čoveče, Vera, polaskan sam.” „Da li to znači da ili ne?” „Hoću li dobiti neurohirurgov krevet?” „Ne ukoliko voliš da spavaš na podu.” „Dobro, onda”, pristao je Barni, „pod uslovom da dobijem novu posteljinu. Ali, još uvek mi nije jasno zašto si baš meni ponudila.” „Nije ni meni. Ali moj psihijatar i ja radimo na tome.”

Jedna od Setovih rotacija na specijalizaciji interne medicine bio je i rad na Onkološkom odeljenju. Mada javna statistika kaže da gotovo jedna trećina obolelih od kancera biva spašena – a pod spašavanjem se podrazumeva nastavak života u trajanju od pet ili više godina – to mesto je i dalje ličilo na mučilište. Oni koji nisu bili suočeni s neizrecivo paćeničkom smrću, trpeli su užasno neprijatne sporedne efekte „lečenja”. Od zračenja ili hemoterapije im je često bivalo toliko loše da im se činilo da trpe kaznu goru od smrti. Ono što je Setu činilo život podnošljivim bila je činjenica da je Džudi bila zamenica glavne sestre odeljenja, tako da su često uspevali da ukradu malo vremena za odlazak na zajednički ručak ili šolju kafe, ili makar poljubac. Gospođa Alpert, pacijentkinja s neizlečivim kancerom kosti, videla je jednom prilikom lekara i sestru zagrljene. Setu i Džudi je bilo neprijatno i počeli su da joj se pravdaju. Ali, reakcija pacijentkinje ih je iznenadila. „Samo napred, deco”, s osmehom je rekla. „Drago mi je kad vidim da život ide dalje.” Ali, za neke, išao je i previše daleko. Mel Gatkovic, radnik u čeličani, bio je živi – ili, bolje rečeno, umirući – dokaz tačnosti izveštaja Ministarstva zdravlja. Jer, njegove dve paklice dnevno su konačno uspele da izazovu kancer pluća, anginu pektoris i Rejnoovu bolest, cirkulatorni poremećaj koji je progresivno smanjivao dotok krvi u njegove ekstremitete. To je značilo da su mu prsti na rukama i nogama postajali gangrenozni i morali da budu amputirani. Sada je već bio suviše bolestan da bi pušio ili jeo, i sve neprisebniji. Jedino što je nepogrešivo saopštavao bila je agonija koju nikakvi lekovi nisu mogli u potpunosti da ublaže. U sklopu kontrolisanog eksperimenta koji se obavljao pod pokroviteljstvom Ministarstva zdravlja, davan mu je heroin, ali čak ni to nije moglo da mu olakša mučenje. Set je asistirao doktoru Bartu Nelsonu, kad ih je na hodniku presrela Melova supruga Doris. „Doktore”, jecala je, „ne mogu da podnesem da ga gledam onakvog. Toliko se muči. Zašto ne učinite nešto?”

Trojica njenih sinova su stajala iza nje, zajedno sa svojim suprugama, poput nekog grčkog hora koji je zapevao litaniju tuge. „Bojim se da činimo sve što je u našoj moći”, odvratio je dr Nelson što je saosećajnije mogao. „Ostaje nam samo da čekamo da priroda učini svoje.” „Koliko će to još da traje, doktore?” upitao je sa zebnjom najstariji sin. Nelson je slegao ramenima. „Zaista ne znam. Može da bude gotovo svakog časa. S druge strane, on je toliko snažan čovek da može da potraje danima – možda čak i čitavu nedelju.” Doris se tada molećivo okrenula Setu. „Zar ne mislite da je nehumano pustiti tako snažnog čoveka da ovako skončava? Ono što leži u onom krevetu, to više nije moj Mel. To nije čovek za koga sam se udala pre trideset pet godina. On ne bi želeo da umre na ovaj način. Znam to. Ni pseto ne bi trebalo da pati ovako kako on pati.” Set je ćutke klimnuo glavom u znak da se slaže. Doris se ponovo okrenula doktoru Nelsonu. „Znate, svake večeri kad izađem iz bolnice odem prvo u crkvu. Spustim se na kolena i molim se: ‘Gospode, uzmi ovog čoveka. On želi da ode u Tvoje naručje. Nikad nikome zla nije učinio. Zašto ga ne poljubiš i uzmeš mu dah života’?” Oba lekara su bila duboko dirnuta, ali Nelson je video mnoge Doris Gatkovic i izgradio je neku vrstu emocionalnog imuniteta. „Mislim da se svi molimo za to”, rekao je tiho. Potapšao je tugujuću ženu po ramenu, klimnuo glavom njenim sinovima i otišao, pogleda uprtog u pod. Međutim, Set nije mogao da natera sebe da ode od ove grupe ljudi napola ludih od bola. Dorisin najstariji sin je pokušao da je uteši: ,,U redu je, mama, sigurno neće trajati dugo.” „Ne, ne, svaki novi minut je previše. Zašto mi Gospod ne odgovori? Zašto ga On ne spase i ne pusti ga da umre? Dođe mi da odem tamo i sama povadim sve one cevčice iz njega.” „Polako, mama, smiri se”, mrmljao je njen sin. „Nije mi više stalo ko me čuje, nije mi stalo”, vikala je. „Hoću samo da prestane da pati.” Porodica Gatkovic se okupila oko svoje majke kao da je želela da je odeli od patnje za koju su svi osećali da prosto izvire iz postelje njihovog oca. Jedva da su primećivali mladog lekara koji je stajao tu kao nemi svedok njihove agonije.

Set je podesio svoj raspored tako da su se njegova noćna dežurstva poklapala s Džudinim. Sedeo je u sobi za dežurne lekare i grdio kolegu specijalizanta, Džoela Fišera, zato što puši. „Čoveče, Džoele, kako možeš, kad u svakoj sobi na ovom spratu postoji dokaz za ono što radiš svom organizmu?”

„Ne mogu bez toga, Sete, stvarno ne mogu”, protestovao je. „Jeste da zvuči glupo, ali jedino što mi pomaže da lakše podnesem njihov bol jeste da potegnem nekoliko dimova.” „Okej”, rekao je Set i krenuo da izađe napolje, da udahne malo svežeg vazduha. „Ali ja nemam nameru da sedim ovde i pustim da me pre vremena ubiješ, zajedno sa sobom.” Dok je išao mračnim hodnikom, presrela ga je Džudi i došapnula: „Frensin je otišla dole na večeru. Sami smo.” „Šta je s Džoelom?” rekao je pokazujući prema mladom lekaru koji je uživao u svojoj nikotinskoj cucli. „Ja ću da sednem i ćaskam s njim”, rekla je umirujućim glasom. „Reci mi, o čemu voli da priča?” „O seksu”, osmehnuo se Set. „Razvodi se. Kaži mu za sve promiskuitetne devojke s kojima možeš da ga spojiš.” „Ali, ne znam nijednu.” „Izmisli onda neku. Samo mi daj pet minuta.” Džudi je klimnula glavom. Međutim, pre no što se okrenula da ode, Set ju je zgrabio za ruku i prošaputao: „Da li je ovo u redu – postupam li ispravno? Bojim se.” „Znam”, odvratila je. „Ali onaj jadni čovek ne bi trebalo da se onako muči.” „Ali, kunem se, ako nije dovoljno pri sebi da mi da svoj pristanak, neću to da uradim. Mora da mi da svoj pristanak.” Zatim su se razišli, uputivši se u različitim pravcima. U sestrinskoj sobi, Set je uzeo lek pripremljen za gospodina Gatkovica za ponoć i 3 izjutra. U džepu svog belog mantila imao je još jednu ampulu. Ušao je u sobu u kojoj je ležao bolesnik. Bilo je teško reći da li je gospodin Gatkovic budan ili spava, jer je siromah bitisao u nekoj sivoj zoni drogiranosti koja nije bila ni jedno ni drugo. Set je prišao krevetu. Infuzija je bila prikačena za obe pacijentove ruke, ali desni dlan nije bio ispod pokrivača. Set ga je uzeo svojom rukom i šapnuo: „Gospodine Gatkovic, ako me čujete, molim vas, stegnite moju ruku.” Set je osetio kako se koščati čovekovi prsti stežu oko njegovih. ,,A sada, Mele, postaviću vam neka jednostavna pitanja. Ako je odgovor potvrdan, stisnite mi ruku jednom, a ako je negativan, dvaput. Mele, da li ste me razumeli?” Čovekovi prsti su se zategli... jednom. „Mele”, nastavio je Set svoj katehizam, „da li su vam lekari saopštili da umirete?” Jedan stisak. „Da li se bojite?” Dva stiska. Bio je spreman da umre. „Da li mnogo patite?” Pacijent je stegao njegovu ruku snažnije nego ikad... jednom.

„Da li biste želeli da vam pomognem? Da li biste želeli da vas zauvek uspavam, tako da se više ne mučite?” Bolesnik je stegao Setovu ruku i nije popuštao stisak. Za Seta, to je bilo kao da je rekao: „Pustite me iz ovog ovozemaljskog mučilišta. Za ime Božje, pustite me da odem.” „Shvatio sam, Mele”, šapnuo je Set. „Ne brinite. Pomoći ću vam.” Potkožna igla nije bila problem. Set je samo privremeno otkačio jednu infuziju i ušpricao ponoćnu dozu morfijuma. Pacijent je za tili čas utonuo u nesvest. Zatim je Set ušpricao i dozu predviđenu za tri izjutra i najzad dodatnu ampulu koju je doneo. Spremio je sve tri prazne ampule u džep, pogledao spokojno pacijentovo lice, prošaputao: „Bog vas blagoslovio, gospodine Gatkovicu” i na prstima izašao iz sobe.

Smrt Mela Gatkovica otkrivena je nešto kasnije iste noći. Umrlicu u kojoj su kao uzrok smrti navedeni višestruki karcinomi uz prateću respiratornu insuficijenciju potpisali su lekari Džoel Fišer i Set Lazarus. Kada su je telefonom obavestili, udovica je briznula u plač i kroz jecaje rekla: „Hvala Bogu, hvala Bogu.”

Pošto bi pitomcima odeljenja za hronične bolesnike bile podeljene njihove pilule za spavanje, Barni Livingston je imao relativno malo problema tokom svojih noćnih dežurstava. Bilo je, razume se, povremenih gužvi na odeljenju za hitnu pomoć, ali to su uglavnom bile posledice intoksikacije alkoholom subotom uveče. Pošto nije mogao da spava u blizini onoga za šta je zamišljao da su strahovito mučni košmari, besposlene časove je ispunjavao čitanjem. A ubrzo i drugim aktivnostima. Prvo je počeo da telefonira raznim kolegama sa studija za koje je znao da su takođe u grobljanskoj smeni. (Lora je nastojala da uskladi svoja noćna dežurstva s njegovima.) Umeo je da nazove i Zapadnu obalu na kojoj su, zbog vremenske razlike, neki ljudi u to doba završavali svoje dnevno radno vreme i odlazili na sad već mitski noćni odmor. Tokom jednog od ove druge vrste razgovora, Lens Mortimer je onako usput primetio: „Znaš, dao sam tvoje ime Lindziju Hadsonu.” „Ko ti je sad pa taj, ili ta?” „Što se Lindzija tiče, mislim da se još uvek nije odlučio u vezi s tim. U svakom slučaju, tip je moj kolega s koledža, a sad je urednik u Glasu Vilidža. Pitao me je da li poznajem neke pismene lekare, pošto izgleda da ih je manje nego benignih tumora. I tako sam mu predložio tebe.” „Hej, Lens, hvala ti, čoveče”, odvratio je Barni, istinski polaskan. I zatim se našalio: „Otkud to da mu nisi ispovrteo dva imena?” „Otud, doktore Livingston, što stvarno nisam mogao da se setim nijednog drugog.”

Baš kao što je Lens i rekao, Hadson iz Glasa Vilidža je dva dana kasnije pozvao Barnija i upitao ga da li bi imao vremena da napiše kratak članak o psihodinamici Olbijevog komada Ko se boji Virdžinije Vulf? Barni je izuzetno uživao u zadatku i nedvosmisleno nagovestio da bi mu bilo drago ako bi ga opet potražili. Njegov sledeći članak, kritika Hjustonove filmske biografije Frojd, privukla je pažnju urednika novog časopisa po imenu Njujorška književna revija, koji ga je pozvao na ručak u Četiri godišnja doba, što je bila tako velika čast da je Vera pristala da zamene smene. Sledećeg dana, dostavljen mu je primerak Pasternakovog Doktora Živaga, s molbom da „nabaci koju misao” o lekarima u literaturi, koristeći se Živagom kao odskočnom daskom. „Kastelano, ja definitivno nisam normalan kad sam se prihvatio ovog posla”, javio joj se te večeri. „To je ravno intelektualnoj oholosti.” „Daj, Barn, koliko sam uspela da shvatim iz ono malo koliko čitam, cela Revija se zasniva na tome. Uz to, znaš da to možeš odlično da uradiš.” Baš kad je zaustio da se pozdravi s njom i završi razgovor, ona je odjednom dodala: „Hej. Livingstone, ovo je prvi put.” „Kako to misliš?” „Ovo je prvi put da sam ja morala da podstičem tvoje samopouzdanje.”

Vera Mihalić je sve teže i teže uspevala da održava platonsku – ili, bolje rečeno, profesionalnu – distancu od literarno potkovanog kolega s kojim je delila umivaonik i tuš, a povremeno čak i pastu za zube. Seks je već dugo imao istaknuto mesto u njenoj psihoanalizi – što je, razume se, isto tako površno kao reći da kit igra ulogu u Mobi Diku. Verin najveći problem je bio strah od muškaraca. Da bi impresionirala svog lekara, ona je to formulisala ovako: „Ili su previše falični ili previše encefalični” – tj. Dostojni prezrenja ili divljenja. Bila je to, teoretisala je, ženska verzija takozvanog kompleksa „dvojnog imidža”, koji mišljenje muškaraca o ženama razdvaja na dve direktno suprotstavljene kategorije. Njen lekar je pokazao znatno interesovanje za ovaj koncept – prvo kad ga je Vera pomenula, a zatim i kad se raspitivala da li bio zanimljiv kao članak u nekom od stručnih časopisa. Čak je pomišljala da bi mogla da se usudi da postavi paradigmu normalnosti zasnovanu na kvalitetima koje je opazila kod Barnija Livingstona. Zato je, za ljubav istraživanja, radoznalosti i nade da neće dočekati tridesetu kao devica, odlučila da se telom i dušom poda Barniju Livingstonu (psiha je bila rezervisana za kauč u ordinaciji njenog psihoanalitičara). Razume se, nije htela da naruši srdačno drugarstvo koje je vladalo u stanu, stoga je rešila da mu se ponudi u bolnici, za vreme Barnijevog noćnog dežurstva.

Njena cimerka Pegi je radoznalo posmatrala Veru kako se sprema da izađe baš kad su počinjale vesti u jedanaest. „Mislila sam da večeras ne radiš, Vera”, rekla je. „Ima neki ludak na odeljenju za hronične bolesnike”, odvratila je ova, utapkavajući parfem iza uha. „Zar nisu oni svi ludi? Valjda su zato i dospeli tamo.” „Ovo je poseban slučaj”, odgovorila je Vera. ,,U čemu je problem?” upitala je zainteresovano Pegi. „Dvojni imidž”, odvratila je Vera. „Nikad čula.” „Nešto sasvim novo”, objasnila je Vera. „Štaviše, pomišljam da napišem članak o tome.” „Gospode, Mihalićeva, možeš li ti da razmišljaš o bilo čemu drugom sem o poslu? Zašto ne zavedeš nekog od onih zgodnih mladih lekara? Oni bi trebalo da su večito gladni seksa.” „Otkud znaš?” „Barni je to pomenuo.” „Stvarno?” upitala je sumnjičavo Vera. ,,A kad to?” „Jutros. Za doručkom. Dok smo jeli kornfleks”, odvratila je Pegi. ,,Oh”, izustila je Vera. „Kornfleks, baš lepo. Vidimo se kasnije.” „Hoćeš li se dugo zadržati?” „Nemam pojma. Ovo mi je prvi ovakav slučaj.”

Barni je bio mrtav umoran. Jedan od hroničnih je imao neočekivanu reakciju na sedativ i toliko je podivljao da su morali da mu vežu ruke i noge da bi mu dali veliku dozu Torazina. Pošto se prvi našao na licu mesta, Barni je morao da se rve s čovekom sve dok nije stiglo obezbeđenje. Kad se vratio u lekarsku sobu, bio je preumoran da bi nastavio da kuca. Zato je legao na krevet, podigao slušalicu i zamolio operatera na centrali da ga spoji s Dečjom bolnicom u Bostonu. Strogo govoreći, razume se, bilo je vrlo neetički s njegove strane da obavlja privatne razgovore s bolničkog telefona. Ali, zar ovo nisu bili razgovori među lekarima? „Ovde doktorka Kastelano”, javio se umoran glas. „Hej”, odvratio je Barni, „zvučiš baš onako kako se ja osećam.” „Joj, Barni, da ne poveruješ kakvo pakleno veče. Zašto klincima temperatura uvek skoči u ponoć?” „Ko će ga znati”, primetio je, „možda dobijaju popust, kao na telefonske pozive.” „Ne”, odvratila je, „dobijaju mene. A bojim se da sam ja najbolji specijalizant u mojoj smeni. Stvarno, ne šalim se. Ovi drugi su pravi idioti.” Lora mu je upravo pričala koliko je poraslo Palmerovo poštovanje za njega otkako je počeo da objavljuje članke u Njujorškoj književnoj reviji, kad je Vera Mihalić izašla iz lifta na Barnijevom spratu.

„Tipično za tog krelca”, podsmevao se Barni, „uvek ga impresionira spoljašnjost. Zašto se ne vratiš u Njujork, gde te zaista cene? U stvari, zašto ne dođeš ovamo prvog slobodnog vikenda? Možeš da prespavaš kod mene.” Vera još nije ušla u sobu, ali je odlično čula šta Barni govori. „Mislila sam da živiš s nekim”, rekla je Lora. „Da, ali to je strogo poslovni aranžman”, odvratio je. „Mislim, Vera Mihalić je za seks isto što i mravi za izletnike.” Verine oči su bile vlažne od suza dok je žurila natrag prema liftu. Zato nije mogla da čuje kompliment koji joj je uputio Barni. „Ali, Lora, ona je stvarno dobra osoba. Hoću da kažem, nije sve u izgledu.” „Dakle, doktore Livingston, ovo je stvarno revolucionarna izjava, pošto dolazi od tebe.” „Slušaj, Kastelano, ubrzo počinjem s obukom iz psihoanalize i hoću da se sredim, da bi me čovek brzo proveo kroz ceo postupak. Radim na privremenom umeravanju svog libida.” Lora se nasmejala. „Je li, Kastelano, šta je tako smešno?” „Tvoj libido će da se smanji kad na vrbi rodi grožđe, doktore Livingston.” „Je l’ to kompliment ili kritika?” „To je činjenica, Barni. Hej, slušaj, upravo mi se upalilo signalno svetlo. Moram da jurim dole na hitnu. Zovi me u četvrtak posle ponoći.” „Važi. Reci Palmeru mu šaljem svoju ljubav.” „Što da ne”, rekla je zamišljeno. „Moju očigledno ne želi.” Barni je spustio slušalicu i preneraženo odmahnuo glavom. Zašto, do đavola, ostaje s tim hladnokrvnim prepotentnim skotom?

Kad je konačno završio smenu u 7 izjutra, Barni je prepešačio pola milje do stana, koliko da udahne malo svežeg vazduha i pokrene krvotok u nogama. Stan je bio prazan kad je stigao, tako da je odmah otišao u kupatilo da opere zube pre no što ode na spavanje. Polomljenog stakla je bilo na sve strane. Sav njegov toaletni pribor – a naročito afrodizijaci poput Old spajs afteršejva, dezodoransa, itd – bio je ili porazbijan ili razbacan po podu. Na ogledalu je, kremom za brijanje, bilo napisano „Crko dabogda”. Shvatio je to kao ničim izazvan izraz neprijateljstva s Verine strane.

Baš kad je počistio svaki komadić srče s poda (nadao se da je tako) i napravio malo reda u haosu koji je vladao u kupatilu, zazvonio je telefon. Hriste, pomislio je u sebi, nadam se da je to poziv s odeljenja za nasilne bolesnike i da mi javljaju da su Mihalićevoj navukli ludačku košulju. „Halo”, javio se odrešito, „ovde doktor Livingston.” „Barni, možeš li da mi kažeš zašto su svi psihijatri ludi?” To je bila Lora. S velikom dozom ljutine u glasu.

„Kastelano, možeš li ti meni da kažeš ko je, do đavola, polomio sve moje bočice?” „O čemu pričaš? Sad mi je jasno, lud si kao i ostali.” „Hej, Lora, dva dana nisam spavao. U kupatilu mi je u međuvremenu pukla atomska bomba i toliko sam sluđen da nameravam da se što pre spakujem i zbrišem odavde.” ,,Livingstone, pre no što se odseliš, volela bih da čuješ pismo koje sam upravo dobila od Grete.” „Mogu li da se prođem bez toga? Stvarno nisam raspoložen.” „Ne možeš”, odvratila je strogo. „Ućuti i slušaj ovo.” Draga Lora, Nadam se da si dobro. Ja sam na sedmom nebu, lepršam kao zastava Četvrtog jula, jer sam konačno pobedila svoje fobije i pridružila se ljudskoj rasi kao zrela, dovršena žena... „Lora, tako ti Boga”, protestovao je Barni, „moram li da slušam njeno trtljanje o tome kako se zemlja pomerila?” „Biće dovoljno da čuješ ovo.” Čitala je dalje. Štaviše, stvarno mi se posrećilo. To je prava ljubav. Endi kaže da nikad nije poznavao nekog tako divnog kao što sam ja... „Ko je, kog đavola, taj Endi?” upitao je Barni. „Endrju Himerman”, odvratila je Lora jednoličnim glasom. „Onaj Endrju Himerman? Misliš, čovek koji je napisao onu fenomenalnu knjigu o razvoju ega kod tinejdžera?” „Glavom i bradom. Kako izgleda, radi on i na Gretinom egu – od kolena naviše.” „Šta pričaš?” rekao je Barni, obuzet opravdanom ljutnjom. „To je apsolutno neprofesionalno i upravo ono što bih i očekivao od histerične osobe kakva je Greta Anderson. Lora, učila si psihijatriju na Medicinskom fakultetu. Zar nisi nikad čula za transferenciju112?” „Oprosti, Barni, ali ovde ima malo više od transferencije. Pre bih rekla da je posredi transport, i to javni. Koliko vidim, vikend su proveli u Južnoj Karolini.” „Da li ti veruješ u ovu idiotsku fantaziju?” „Pisala mi je na papiru sa zaglavljem hotela Hilton Hed.” „Znači da je otišla tamo da fantazira.” „Pretpostavljam, onda, da je polaroid fotografija njih dvoje pored bazena takođe plod njene mašte.” 112

Transferencija ili prenos je, u psihoanalizi, proces kojim se emocije i želje nastale u vezi s jednom osobom, recimo roditeljem ili bratom ili sestrom, nesvesno prenosi na drugu osobu, naročito na samog psihoanalitičara. Prim. prev.

„Ne, nego mogućnosti da je on tamo bio na nekakvom simpozijumu ili sličnom.” „Pa zašto su onda omotani jedno oko drugog kao pereca?” „Isuse, to je strašno. Čuo sam da se takve stvari ponekad dešavaju. Hoću da kažem, on nije prvi koji je povredio Hipokratovu zakletvu.” „Nije. Ali je prvi koji je povredio Gretu, a to je mnogo gore.” „Kastelano, ako je ovo istina, Himerman zaslužuje da bude kastigovan. Ali, ja bih rekao i da ti sada vičeš na mene jer tražiš dobar razlog da izgrdiš nekog drugog što je prevario svoju i naneo zlo drugoj ženi.” Lora je načas razmislila. „Biće da si u pravu, Barn”, odvratila je tiho. „Da li Palmer švrlja?” „Dakle, recimo samo da se ovog časa davi u promiskuitetu.” „Lora, ti ne zaslužuješ”, rekao je tiho. „Zaboravi, Barni. Zvala sam te da pričamo o Greti.” „Izvini. Andersonova ume da vodi računa o sebi. Odrasla je.” ,,I ja sam odrasla, Barni.” „Ne, nisi”, rekao je nežno. „Potreban ti je neko da vodi računa o tebi.” S druge strane nije bilo odgovora. ,,U redu je, Lora. Samo se isplači. Drugovi za to služe.” „O, Bože, Barni”, rekla je. „Čime sam ikad zaslužila da steknem prijatelja kao što si ti?” „Došla si da živiš u Bruklin”, rekao je vedro. ,,A sad idi na spavanje. Čućemo se večeras ponovo i porazgovarati o ovome.”

TRIDESET JEDAN

Postoji jedna osnovna stvar po kojoj se psihoanaliza razlikuje od svih ostalih medicinskih disciplina. Dok kardiolozi-početnici, na primer, ne moraju da legnu na operacioni sto i puste da im otvaraju grudni koš da bi se kvalifikovali za obavljanje svoje specijalizacije, dotle psihoanalitičar mora da nauči kako je na obema stranama kauča. Takođe, za razliku od hirurga, on se neće baviti pasivnim, uspavanim pacijentom polegnutim na sto, već aktivnim pojedincem i prolaziti kroz agoniju zajedno s njim. U svom najboljem izdanju, psihoanaliza može da bude najuzbudljivija i najhumanija medicinska specijalizacija. U najgorem, neosporno najdestruktivnija.

Barni je bio prihvaćen kao kandidat od strane Psihijatrijskog instituta i počeo je obučavanje iz psihoanalize s njegovim predsednikom, Fricom Baumanom, koji je bio međunarodno poznat po svojim britkim tekstovima i poštovan od svojih pacijenata kao mudar i brižan terapeut.

Međutim, Barni je uskoro ustanovio da je sama analiza daleko od prijatne. Frojdovska analiza, objašnjavao je dr Bauman, jeste kao stalna pozorišna družina sastavljena od dva glumca, s pacijentom koji igra sam sebe u različitim životnim dobima i analitičarem koji igra sve ostale likove koji su sudelovali u njegovom psihološkom razvoju (ili nedostatku istog). Analiziranjem rekonstruisanih scena, pacijent uspeva da razume kako su davni događaji mogli da utiču na obrasce ponašanja u njegovom kasnijem životu. Ovako apstraktno rečeno, Barniju je sve ovo zvučalo prilično zabavno. Međutim, vrlo uskoro je postalo jasno da su potisnute misli bolne. I da nema šanse da analiza, čak i očigledno „dobro uravnoteženog” kandidata, kakvim je sebe smatrao, bude bilo šta drugo do operisanje mozga bez noža. Barni je na prvu seansu stigao veseo i dobro raspoložen, siguran da će da impresionira doktora Baumana kao najuravnoteženiji pacijent koga je ikad imao. Bio je rešen da ono što je tradicionalno bilo maraton preobrazi u trku na sto metara. Na neki način, učio je za ovaj ispit od prvog časa kad je iz bruklinske biblioteke uzeo Frojdovo Tumačenje snova, da ga čita za letnjih večeri u kampu Hijavata. Još od tada je svesno pokušavao da analizira motive za značajne postupke u svom životu. Bio je odlučan da doktoru Baumanu pokaže da on zaista zna šta ga u životu pokreće. Ušao je u drvetom obloženu kancelariju, prekrivenu smeđim tepihom, s uzanim kožnim kaučem na suprotnom zidu, jedva čekajući da završi s preliminarnim radnjama i da se na posao istraživanja duše. Dr Bauman mu je postavljao uobičajena pitanja – porodična istorija, braća, sestre, dečje bolesti, itd. Dodao je da će račun za seanse (sa specijalnim popustom za kandidate) biti isporučivan mesečno. Naposletku je pitao Barnija da li shvata proceduru. „Da, gospodine”, odgovorio je. „Moram da kažem bilo šta i sve što mi padne na um, da ne potiskujem ništa i pređem na primarnu materiju.” Na kauč je stigao savršeno spreman da otkrije sve potisnute (ili je barem tako mislio) tajne, „sramne” seksualne stvari koje je radio kao adolescent. Čak i erotske fantazije o svojoj vaspitačici iz vrtića. To su svakako bile one stvari koje je analitičarima teško da izvuku iz tvrdoglavih pacijenata s psihom zalivenom u cement. I tako je svojih prvih pedeset minuta ispunio onim što je ponosno smatrao najizdašnijim izlaganjem putenih aktivnosti od Kraft-Ebingove Psihopatske seksualnosti naovamo. Trebalo mu je jedanaest seansi – i jedan ili dva suptilna nagoveštaja od strane doktora Baumana – da bi shvatio da je nudio golicave detalje prosto da bi pokazao da je „dobar materijal za analizu” i na taj način stekao naklonost analitičara. „Što bih ja, dođavola, trebalo da budem ovako nervozan samo zato što želim da vam se dopadnem? Hoću da kažem, to je savršeno normalno, zar ne?” upitao je najzad. Barni je iznenada postao svestan da mu se čelo znoji i pored erkondišna. „Možete li da mi objasnite to, doktore Bauman?” ponavljao je.

Pošto od majstora analitičara i dalje nije dolazio nikakav odgovor, njegov šegrt je zaključio da su udarili u analitičku zlatnu žicu. I da je on sam trebalo da uzme pijuk i lopatu i počne da je iskopava. Postepeno, uz iznenađujuće mnogo problema – i Baumanovo neprekinuto ćutanje – Barni je došao do zaključka da je ponovo stvorio najkomplikovaniji odnos u svom životu. Bilo je to otkriće napravljeno u besu. „Zašto, do đavola, ništa ne govoriš?” ponavljao je, sve više frustriran. „Mislim, ja ti ovde plaćam lepe pare, a ti nećeš da pričaš sa mnom. I nemoj da misliš da ne primećujem da više ni dobro jutro nećeš da mi kažeš. Hriste, sve što čujem od tebe je ‘naše vreme je isteklo’. Šta bi, do đavola, trebalo da radim s tim?” Dr Bauman nije odgovarao. „Okej, Fric, sad kapiram”, rekao je Barni s neskrivenom odbojnošću (što je dokazivalo nepoštovanje pokazano upotrebom ličnog imena uglednog lekara). „Ti u stvari želiš da ja pobesnim. E, pa, uspeo si – jesam besan.” Dr Bauman nije odgovarao. „Okej, okej, sad mi je jasno. Hoću da kažem, i ja čitam knjige. I znam šta je sledeće. Trebalo bi da kažem da zapravo nisam ljut na tebe, Fric, već na osobu u koju sam te pretvorio. Fric, znaš da sam u pravu. Trebalo bi da mi barem priznaš da sam svestan sebe.” Dr Bauman nije odgovarao. „Razume se”, brecnuo se Barni, nastavljajući svoju tiradu, „hoćeš da kažem da...” Stao je, nesposoban da završi rečenicu. Jer, još uvek nije bio u stanju da izgovori ko se u njegovom životu ponašao onako kako je zamišljao da se sada ponaša dr Bauman. Sranje, pomislio je u sebi, možda je trebalo da odem na dermatologiju. Ne moraš da dobiješ osip da bi postao dermatolog. Zašto teram sebe da prolazim kroz ovu glupu vežbu? Šta me boli uvo da li se dopadam Baumanu ili ne? On je samo debeli, proćelavi matorac. „O čemu razmišljaš?” upitao ga je Bauman. Isprva je Barni bio zapanjen lekarovim neočekivanim oglašavanjem. Zatim je s osećanjem katartičke agresivnosti ponovio: „Mislio sam o tome kako ste vi samo jedan debeli, proćelavi matorac.” Zavladala je tišina. Potom ga je Bauman tiho upitao: „Koja je vaša asocijacija?” „Nijedna, baš nijedna, nemam asocijaciju.” Barni jednostavno nije mogao da otkrije zbunjujuću vezu koja mu je pala na pamet. Naposletku je izjavio: „Mislim, Fric, da ovo ne vodi nikuda.” Ponovo duga tišina, pre no što je lekar rekao: „Naše vreme je isteklo.” Barniju je bilo potrebno više od mesec dana svakodnevnih seansi – i bezbroj ponavljanja iste scene pod različitim maskama – da bi smogao hrabrosti da Baumanu prizna da je frazeologija koju je koristio da bi napadao svog psihoanalitičara imala značajnu asocijaciju.

„Da, da”, rekao je, „znam šta mislite da mislim – ‘matorac’ je samo žargonski način da se kaže ‘otac’. Ali, grešite. To je glupava ideja.” Ponovo nije mogao da se uhvati u koštac s tim. „Isuse”, požalio se, „za skoro trista dolara, stvarno ne dobijam mnogo, ” I odjednom je pomislio, zašto se ponašam tačno kao tipičan pacijent iz udžbenika? Zašto prigovaram zbog njegovog honorara? To je tako prokleto klasično. Zašto ne mogu da budem drugačiji? Zatim mu je na pamet pala nova zamisao. Možda ću se Fricu više dopadati budem li se uklapao u uobičajeni obrazac.

1965, oluja koja se komešala u Jugoistočnoj Aziji je naposletku počela da besni. Odista, prva serija bombardovanja koju je naredio predsednik Lindon Džonson imala je zloslutan naziv „Nailazeća grmljavina”. U junu je Bela kuća objavila da će general Vestmorlend uvesti trupe SAD u rat onda kad bude smatrao za shodno. Reći da je od male vatre nastao veliki požar bilo bi više nego metaforički. Jer, ovo je bila godina prvi antiratni demonstrant posegao u svoj novčanik, izvadio komadić papira i podmetnuo pod njega goruću šibicu. Bilo je to prvo paljenje regrutnih knjižica – i daleko od poslednjeg. Mada su njihovi ispisnici bili prestari da budu regrutovani kao pešadinci, oni koji su postali lekari još uvek su imali da oduže dug otadžbini. I od sve većeg broja njih je traženo da to učine odlaskom u Vijetnam. U početku nije bilo nikakvog otpora. Možda zato što je Administracija nastojala da prikrije svoje sve veće angažovanje u toj maloj zemlji u Jugoistočnoj Aziji. Interesantno, najraspoloženiji da obuče uniformu bio je onaj kolega za koga je postojala najmanja verovatnoća da bi ga uopšte mobilisali. Henk Dvajer se javio dobrovoljno. Njegova kućna situacija je postala nepodnošljiva. Pošto u kući nije imao mira, zaključio je da može mirne duše da ode tamo gde se vodi pravi rat. Šeril u početku nije imala prigovora na to. Štaviše, ona – i sva njihova rodbina – divili su se Henkovom patriotskom gestu. Uz to, bila je sigurna da će on, kao ginekolog, biti smešten u neku od baza na američkom tlu i voditi računa o zdravlju supruga oficira. Niko od njih nije mogao da pojmi razmere Henkove revnosti, koja ga je na kraju navela da se prijavi za specijalni vojni program koji je pripremao lekare za lečenje rana zadobijenih na bojnom polju. Kao pripremu za ovo, najbolji armijski strelci su pucali u delimično uspavane ovce koje su potom lekari trkom pokušavali da „spasu”. Ovo je u početku bilo teško – pogotovo za mlade ljude podignute uz nežne melodije kao što su „Mala Bo-Pepa” i „Meri je imala malo jagnje”113. Ispostavilo se da je Henk bio motivisan i nečim drugim, sem vatrenim patriotizmom. U Oficirskom klubu u Fort Devensu, u Masačusetsu, čuo je fascinirajuće priče o egzotičnim uživanjima u Sajgonu.

113

Dečije uspavanke u kojima se pominju ovce i jaganjci. Prim prev.

Jedan iskusni kapetan redovne vojske, koji je već bio na kratkom inspekcijskom putovanju, sažeo je to u nekoliko rečenica. „Vi se, momci, sećate kakva je bila Havana pre no što je onaj bradati seronja prognao svu zabavu? Mislim, fantastična – zar ne? Kao jedna luda zabava bez kraja. Čoveče, kao da su im najveća prirodna bogatstva bili rum i provod. A devojke, nigde ih nije bilo lepših. Uvek sam se pitao šta se desilo sa svim tim kad je Seronja Fidel preuzeo vlast – a sad znam. Prosto su prebacili sve svoje poslove u Sajgon.” „Toliko je dobro?” upitao ga je kolega širom otvorenih očiju. „Ne”, bio je uporan kapetan, „nego deset puta bolje. Napalim se kad samo pomislim na to. Daj da popijemo još po jedno pivo.” „Moj je red”, javio se poručnik Henk Dvajer, lekar, pripadnik saniteta armije SAD. Dok je stajao i gledao kako barmen puni još tri krigle, naišao je jedan visoki kapetan. I rekao barmenu: „Dva džin-tonika, Horacije, i nemoj da budeš preterano izdašan s tonikom.” „Odmah dođe, kapetane”, odvratio je ovaj učtivo. Henk se okrenuo i video poznat lik, ali nije mogao da se seti imena. „Oprostite, da li se odnekud poznajemo?” Kapetan je pogledao Henka i odmah uočio njegove oznake: „Vi ste u sanitetu?” „Tako je.” „Onda verovatno poznajete moju suprugu s Harvarda.” Henk je odmah složio kockice. „Sad se sećam. Vi ste muž Lore Kastelano, zar ne?” „Moglo bi se i tako reći”, odvratio je Palmer. Dva muškarca su se predstavila jedan drugom i rukovala. „Šta vas dovodi ovde, Palmere? Tridesetodnevna obaveza za rezerviste?” „Ne, vratio sam se u aktivnu službu.” „Bože”, primetio je Henk, „Lori sigurno nije drago zbog toga, zar ne?” „Pravo da vam kažem”, odvratio je Palmer, „toliko je zauzeta lečenjem bolesnih da ne verujem da će prvih mesec dana uopšte da primeti da me nema.” „Da. Moja žena se večito žali da toliko mnogo vremena provodim u bolnici da su deca počela da zaboravljaju kako izgledam.” „Znam taj osećaj”, prokomentarisao je Palmer. „Imate li dece?” upitao je Henk. „Ovaj, ne.” „Blago vama”, dočekao je Henk. „Ja kod kuće imam pravu menažeriju. Ne mogu da mrdnem od njih. Da budem iskren, zavidim vam. Bilo bi divno da sam mogao da provedem par godina sam sa Šeril – samo nas dvoje. Znate već, svake večeri kao subotom uveče – ako razumete šta hoću da kažem.” „Razumem šta hoćete da kažete”, odvratio je odsečno Palmer. „Lora odlično izgleda”, nastavio je Henk, neometen. „Zgodna je kao one devojke s naslovnih strana – zaista jeste.” „Hvala vam. Postaraću se da joj to prenesem.” Uto je naišao Horacije s pićem i Palmer je bio spašen daljeg razgovora.

Prošla su skoro dva meseca otkako se Barni preselio u prostrano, mada pomalo neuređeno potkrovlje u SoHou, a još uvek nije imao ni najbleđu predstavu o tome šta je isprovociralo napad Vere Mihalić na toaletni pribor u kupatilu. Kad ju je ljutito upitao o tome jutro posle pomenutog događaja, Vera je zarežala da je to uradila zato što „nije mogla da se dočepa njegove glave”. I to je bilo ponašanje obučenog psihoterapeuta? Počeo je da se pita da li mozgovima svojih pacijenata barata pomoću čekića i dleta. Hvala nebesima, za koji mesec je odlazila, što je značilo da u bolnici više neće morati da trpi njen ubilački pogled. U međuvremenu, radovao se kao dete svom sopstvenom neprestanom usponu u svetu nehonorarisane književnosti. Vrhunac svega bio je poziv na večeru u Luteciju (gde je boca vina cenom premašivala njegovu specijalizantsku mesečnu platu). Njegov domaćin je bio Bil Čaplin, glavni urednik u Berkli Hausu, tako uglednoj izdavačkoj kući da je i samo njeno ime bilo garancija kvaliteta. Barni je ustanovio da je Čaplin neverovatno načitan i da je jednako dobro verziran za diskutovanje o Platonu i o nouveau roman. Međutim, još više se divio lepoti asistentkinje koju je Čaplin poveo sa sobom – nimfi nalik na vitku vrbu, s dugim, prirodno plavim viticama. Kad je Barni stigao, njih dvoje su već sedeli za stolom. „Seli će malo da posedi s nama dok ćaskamo, ako vam ne smeta”, rekao je Bil s poštovanjem. Ko bi ga znao kako, ali Barni je sasvim sigurno znao da Seli Šefild (Brin Mor’63) ima fenomenalne noge, iako su bile skrivene suknjom i nalazile se ispod stola. Mada relativno neiskusan, Barni nije bio naivan. Znao je da ga Čaplin nije pozvao na razgovor o Floberu, Prustu ili Fokneru – mada su ih tu i tamo sve pomenuli tokom konverzacije. Ali, morao je da sačeka do posle suflea, konjaka i (krijumčarenih) kubanskih cigara pre no što su prešli na razgovor o poslu. Kad se gipka gospođica Šefild izvinila što mora da krene, šarmantno objasnivši: „Moj šef je pravi gonič robova, i kod kuće me čeka gomila posla. Milo mi je što smo se upoznali, doktore Livingston”, Barni je znao da je došlo vreme za priču o konkretnim stvarima. Oči su mu bile prikovane za zlaćane vitice koje su nestajale prema izlazu. Bože, pomislio je u sebi, kosa joj je još plavlja od Lorine. „Barni”, počeo je Čaplin, skrećući mu pažnju, „nadam se da sam vam rekao koliko sam impresioniran vašim radom. Svež je. Uzbudljiv je za čitanje jer ne koristite oveštali psihijatrijski mambo-džambo.” „Laskate mi, Bile”, odvratio je iskreno. Urednik se osmehnuo. „Voleo bih da objavim nešto vaše, Barni.” ,,I ja bih želeo da baš vi objavite nešto moje”, odvratio je Barni. „Imate li nekih ideja?”

„Da znate da imam. Još kao klinac sam se oduševljavao sportom. Mislim da je praktično svako živ u nekom trenutku sanjario o tome da postane šampion.” Bil je klimnuo glavom. „Ja sam želeo da budem najbolja polutka u američkom fudbalu. Nažalost, sa pet stopa i šest inča sam prestao da rastem.” ,,A ja sam uvek sanjao da igram profesionalno za Nikse”, nastavio je Barni. „Ali, činjenica je da se nekim ljudima ti snovi i ostvare. Trkač kao što je Emil Zatopek – ‘gvozdeni čovek’ iz Češke – mora da u njegovoj glavi ima nečega posebnog, nečega što ga tera da prevaziđe ljudska ograničenja. Ali, postoje doslovno desetine primera.” „Crni bombarder bi svakako bio sledeći logičan izbor”, predložio je Bil. „Apsolutno. Džo Luis je fascinantan slučaj. Progovorio je tek u sedmoj godini, a postao je prvak sveta u teškoj kategoriji...” „... a onda, tu je i čitava kategorija atletičara koji su u detinjstvu bili takoreći invalidi. Hal Konoli, na primer. Zamislite – rodio se s ukočenom levom rukom i, od svih stvari, odlučio se za bacanje kugle, disciplinu koja samo naglašava njegov hendikep. A na kraju je osvojio olimpijsko zlato 1956. i sedam puta obarao svetski rekord.” „To bi bilo fantastično”, zagrevao se Bil za ideju. Prišao im je šef sale s računom, koji je Barnijev domaćin na brzinu potpisao i vratio. „Hvala vam, gospodine Čaplin”, rekao je šef sale servilnim glasom, uz lak naklon. Dvojica muškaraca su odmah potom ponovo ostala sama. „Dakle”, sumirao je Bil, „mislim da imamo odličnu ideju. A siguran sam da ćemo iznaći dogovor koji će zadovoljiti vaše ljude.” Ljude? rekao je Barni u sebi. Šta mu sad pa to dođe? Čaplinova sledeća rečenica je razjasnila stvar. „Neka mi se sutra jave. Slušajte, izvinjavam se što vas ovako ostavljam, ali večeras me tek čeka čitanje jednog dugog rukopisa. Ali vi slobodno ostanite i naručite konjak ili šta god želite. Usput, ko vas predstavlja?” Barni je napregnuo svoju bordoom natopljenu memoriju i posle naizgled podužeg razmišljanja rekao: „Ovaj – Čepmen, Ratlidž i Štraus...” „Ah, advokati”, rekao je Bil s odobravanjem. „Hvala nebesima da ne moramo da se bakćemo s jednim od onih groznih desetoprocentaša. Ćao.” Šef sale je ponovo izmileo odnekud. „Mogu li da vam donesem nešto, doktore Livingston?” „Ovaj, u stvari, da, bio bih vam zahvalan ako biste mi doneli čašu mineralne vode. I, imate li telefon?” „Odmah, gospodine.” Duh je nestao. Ovaj tip će da mi donese telefon? Meni, Barniju Livingstonu, iz Bruklina, Njujork, koji je celog života ubacivao metalne novčiće u govornice, sada donose telefon poslužen na srebrnom poslužavniku? Bože, ne mogu da dočekam da kažem Fricu. Međutim, trenutno je imao preča posla. Okrenuo je broj. „Ko je?” javio se sanjivi glas.

„Vorene, ja sam – izvini što sam te probudio.” „Barn? Jesi li u nekakvoj nevolji?” „Na neki način. Ali, to je lepa nevolja. Trebaju mi ‘ljudi’.” ,,Jes’ ti siguran da nisi odlepio usled nedostatka sna?” „Ne, nije to posredi, samo mi se čini da sam zaboravio naziv tvoje firme.” „Čepmen, Ratlidž i...” „Odlično, odlično”, prekinuo ga je Barni. „Moj mozak ipak još uvek donekle funkcioniše. Slušaj, Vorene, ustanovi ko je od tvojih kolega stručnjak za sklapanje ugovora i reci mu da me nazove u bolnicu. Upravo sam prodao knjigu!” „Nemoj da pričaš! Barn, čoveče, čestitam! Čekaj samo dok mama čuje za ovo. Mora biti da si na sedmom nebu.” „Da budem precizan, sedim u Luteciji. Ali to mesto je otprilike najbliže raju od svih na kojima sam do sada bio. Laku noć, mali. Hvala ti.”

Noć u rupi, kako su lekari često nazivali odeljenje za hitnu pomoć, proticala je mirno – uobičajeni lomovi kostiju, bebe s visokom temperaturom, žrtve sudara, itd. – sve dok policija nije iznenada radijom javila sestri na prijemnom da im dovoze dve žrtve izuzetno brutalnog uličnog razbojničkog napada, koje su obe zadobile brojne ubodne rane i obilno krvave. Već za minut ili dva, Set je čuo zvuk sirena policijskih i ambulantnih kola, a na odeljenju je, delić sekunde kasnije, nastala prava ludnica. Jeste da je bilo samo dvoje pacijenata, ali su bolničari i policajci koji su ih trčeći uneli na nosilima bili od glave do pete umazani krvlju. „Ko je ovde glavni?” viknuo je policijski narednik. „Ja”, rekao je Set. „Pričajte brzo, ne verujem da imamo mnogo vremena.” „Izvinite, doco. Koliko sam mogao da vidim, žena je u gorem stanju. Izgleda da ima više rana – a mislim da je i silovana.” „Hvala, naredniče”, odvratio je brzo Set. „Lično ću se pobrinuti za nju.” Rukom je pokazao dvema sestrama i Timu Blustonu, stažisti, da muškarca odvezu u drugi boks. U međuvremenu su on, drugi stažista i treća sestra uzeli da obrađuju povrede žene. Točkovi kolica su se još uvek okretali, a Setov asistent je već startovao infuziju u jednu ruku, dok je Set insertovao iglu i u drugu ženinu podlakticu i krenuo s transfuzijom krvi. Sestra je sklonila ono što je ostalo od ženine pokidane odeće. Mada je krv liptala odasvud, pacijentkinja je bila u tako dubokoj nesvesti usled šoka da je izgledalo da ne oseća nikakav bol. Dok je pokušavao da utvrdi broj i ozbiljnost njenih rana, Set je čuo ljutite glasove ostalih koji su se nalazili oko stola: „Životinje, proklete životinje. Kako može iko da uradi nešto ovako?” „Očigledno se žestoko opirala”, primetio je tiho Set. „Isečena je uglavnom po rukama i ramenima. Postoje samo dve rane na abdomenu, ali su dosta ispod srca i suviše površinske da bi oštetile neki organ.”

Dobacio je pogled mlađem lekaru. „Proveri da li postoji unutrašnje krvavljenje i počni sa zašivanjem. Pomoći ću ti, čim vidim kako ide Timu.” Brzo je prešao hodnik i otvorio vrata, zatekavši drugi tim čudno nepokretan. „Šta se događa?” upitao je Set. Tim Bluston je promuklo odvratio: „Dobio je nož pravo u srce. Mrtav je.” Set je pogledao na kardijačni monitor: očitavao je pravu liniju. Žrtva je ležala na stolu ne pomerajući se, a iz rane na levoj strani grudi lagano je curio tanak crveni mlaz. „Ponovo mu izmeri pritisak”, naložio je Set, izvlačeći iz džepa malu baterijsku lampu i zavirujući njome u oči mrtvog čoveka. „Već sam ih proveravao”, prokomentarisao je Bluston. „Zenice su bile dilatirane i nisu uopšte reagovale.” Gotovo kao da ga nije čuo, Set je upitao: „Koliki mu je pritisak?” „Nula”, odvratio je Bluston. „Rekao sam ti, mrtav je.” Set opet kao da je ignorisao sud svog kolege. „Iglu i špric, odmah.” ,,S čime, doktore?” raspitivala se sestra. „Samo prazan špric i iglu”, odsekao je Set. Dobio ih je. Na zaprepašćenje svih prisutnih – a naročito mladog doktora Blustona – Set je hitro zabio iglu u čoveku u grudi, gotovo isto onako blizu srca koliko i sama rana. Pustio je da se špric polako napuni krvlju, ublažavajući tako pritisak oko čovekovog srca. „Počinju da se očitavaju otkucaji”, rekla je sestra s nevericom, gledajući u monitor. Set je klimanjem glave pokazao da je čuo i okrenuo se drugoj sestri. „Dodajte doktoru Blustonu deset miligrama epinefrina.” Zatim je dobacio pogled mlađem lekaru i rekao: „Daj mu ga pravo u srce, Time.” Bez ijedne reči više, Set je posegao prema stočiću s instrumentima, uzeo skalpel, otvorio čovekov grudni koš i uz pomoć širokog retraktora presekao dva njegova rebra. Sada su svi prisutni mogli da vide ranjenikovo srce – koje je kucalo. Set je jednom rukom pritisnuo ranu od noža, a drugom stiskao srce. Glavna sestra je istrčala napolje da vidi dolaze li dežurni hirurzi, pozvani da dovrše posao koji je Set već započeo. Bluston je ostao bez teksta. Sve što je uspeo da kaže, bilo je: „Isuse, to je bilo baš brzo razmišljanje.” I onda se setio: „Ali, bolnička pravila ne dozvoljavaju da iko sem hirurga otvara grudni koš pacijenta.” „Znam”, rekao je ljutito Set. „Ali pokušaj ti to da objasniš njegovoj udovici.” Setove ruke su nastavile da masiraju srce, očiju prikovanih za čovekovo lice. Posle nekoliko minuta, pacijent je počeo da ječi: „Elen, gde je moja Elen?” „Ona je dobro”, prošaputao je Set. „Ja sam dr Lazarus, a vaša supruga je u susednoj sobi. Bićete dobro, oboje.”

Sat kasnije, kad su dvojica lekara konačno uspela da speru krv s ruku (mada su im se mantili i dalje crveneli), porazgovarali su o onome što se desilo. „Sete, ne znam šta da ti kažem. Osećam se tako prokleto kriv. Da ti nisi ušao...” „Zaboravi, Time. Svi ponekad zeznemo stvar.” „Ne i ti. Gledam te već godinu dana i nisam video da si propustio i najmanju sitnicu.” Set se osmehnuo. „To je procedura koja se ne uči na studijama medicine. Zove se Z.S.D.” „Kako?” „Zaštiti svoje dupe.”

TRIDESET DVA

Bila je to godina pobune. 1966, Ameriku su potresla ništa manje nego četrdeset tri rasna nemira. I crna zajednica u Nju Hejvenu je planirala da potvrdi vlastiti identitet i zahteva svoja neotuđiva prava. Žalosno, ali Martin Luter King bi na njihovim sastancima bio nedobrodošao gost. Jer, borba je ovde, kao i u većini gradova na severu, imala da bude puna vatre i krvi. Ovaj vihor je neizbežno u sebe uvukao i Beneta Landsmana. Kao mlađi specijalizant na hirurgiji, sada je već imao veću odgovornost i čak i sopstvenu kancelariju (ako je neko mogao da nazove njegov sobičak tim laskavim imenom). Bio je zauzet pisanjem izveštaja o pacijentu s preponskom kilom koga je upravo primio na odeljenje, kad se na vratima začulo kucanje. Njegov posetilac je bio mišićavi crni bolničar koga je znao samo kao Džeka. „Doco, smetam li?” „Ne, ni slučajno. Uđi, sedi.” Džek je ušao, ali nije seo. Benet se vratio za svoj sto, osmotrio zabrinut izraz na licu mladog čoveka i upitao: „Ima li nekih problema?” „Pa, može i tako da se kaže, doco.” „Molim te, zovi me Ben. U čemu je problem?” „To je u vezi svih nas”, odgovorio je stidljivo bolničar. „Ja vam dođem kao neki izaslanik koji bi trebalo da donese glas braći i sestrama koji pripadaju bolničkom osoblju. Pod tim podrazumevam one koji ne rade kao domari i nekvalifikovani radnici.” „To nije mali zadatak.” ,,I nije baš tako, Bene. Znate li koliko ima crnih lekara i stažista?” Benet se osmehnuo. „Imam osećaj da mi ne bi ponestalo prstiju na rukama i nogama.”

„Ostalo bi vam i onih na rukama. Slušajte, Bene, mnogima od nas je dosadilo da sedimo i pišemo pisma kongresmenima – ili da kao izviđači marširamo njuhejvenskim trgom. Postoji grupa koja se okupila zbog nekih malo žešćih akcija. Hoćemo ono što nam pripada – i to odmah. Kapirate?” „Kapiram”, odvratio je Benet. „Četvrtkom uveče se skupljamo i razgovaramo. Možete li da dođete u pola osam?” „Mislim da ću moći. Koja je adresa?” Džek je ustao, izvadio komad papira iz džepa i dodao ga Benetu. „Otvoriće vam se oči posle večerašnjeg sastanka, videćete.” Okrenuo se da ode. „Nego”, zaustavio ga je Ben, „ima li ova grupa neko ime?” „Da”, odvratio je Džek, „zovemo se Crni panteri.” Podigao je ruku sa stisnutom pesnicom u znak pozdrava i izašao iz kancelarije.

„Fric, sve sam shvatio”, objašnjavao je Barni analitičaru, za koga se nadao da je budan i da ga sluša. „Moj otac je bio u ratu, stoga sam, prirodno, sanjario o njemu i verovatno se povremeno pitao da li sam možda ja kriv zato što je otišao.” Lekar nije rekao ni da ni ne. „Znate, Fric, stalno vam govorim da bi mi mnogo značilo kad biste mi samo dali do znanja da li sam na pravom putu ili grešim.” Zastao je. „Izvinite, doktore. Ne bi trebalo da istresam svoje frustracije na vama. Smatram da je ono što govorim tačno jer je to ono što zaista mislim. Zar nije tako?” Lekar i dalje nije odgovarao. „Prirodno, kroz rano detinjstvo sam prošao tragajući za očinskom figurom. A Luis Kastelano je bio tu. Onako velik, nalik na medveda, očinski raspoložen. Mislim da je deo mene postao lekar samo da bi bio poput njega – mada on nije imao mnogo vere u psihijatriju. Imao je običaj da se šali da je ona samo ‘ispoved bez oprosta’.” „To je rekao G. K. Česterton”, ispravio ga je Bauman, u jednoj od svojih retkih upadica. „Moguće”, odvratio je Barni, „ali rekao je i Kastelano. Siguran sam da nije čitao Čestertona – taj je bio katolički propagandista, sve ono što Luis nije.”

Barnijeva rasprava o njegovoj zameni za oca nastavila se tokom većeg dela meseca. Tek tada je Bauman našao za shodno da se umeša. „Ali, naravno, imali ste i svog rođenog oca”, primetio je analitičar. „Da, da. Mislili ste da pokušavam da izbegnem priču o njemu? Dajte, Fric, nisam toliko zatvoren.” Razmislio je potom i tiho rekao: „Ili možda ipak jesam?” Lekarovo ćutanje je protumačio kao potvrdu.

„Sanjario sam o njemu dok je bio daleko – jedino što sam posle nekog vremena pomalo zaboravio kako je izgledao. Mislim, viđao sve one herojske vojnike u ratnim filmovima i počeo nekako da zamišljam svog tatu s likom Odi Marfija.” Barni je na trenutak zastao, vraćajući se u mislima u onaj dan kad je video Harolda na stanici – i još jednom preživljavajući svoje razočaranje. „Zamišljao sam da je visok i krupan, a onaj čovek koji je hramajući krenuo prema nama bio je tako sitan i krhak.” Naglo je ućutao, jer je osećao da je na ivici suza. Pre no što je nastavio dalje, nekoliko puta je duboko udahnuo. „Ipak, on je bio moj otac i ja sam očajnički želeo da mu ugodim. Hoću da kažem, možete li da poverujete da sam uzeo da učim latinski samo da bih mu pokazao da me interesuje ono što je on predavao? Valjda to i nije bilo tako značajno...” Ponovo je Barni zastao i potom gorko dodao: „Barem njemu nije.” Sve ga je više obuzimao gnev. „Znam da sam vam nekih milion puta pričao o ovome. Bio sam prilično dobar košarkaš u srednjoj školi i stvarno sam umeo da ponesem navijače Midvuda nekim brzim prodorom ili nečim sličnim. Želeo sam da me moj otac vidi u akciji, znate, da vidi kako gomila navija za mene... Ali nikad nije došao.” Ućutao je, još uvek pokušavajući da održi kontrolu nad svojim emocijama. Zatim je rekao: „Ponekad ga mrzim.” I s gorčinom nastavio: „Mrzim ga zato što je umro pre no što je mogao da me vidi... da me vidi odraslog.” Barni više nije mogao da priča. Plakao je.

Barni je redovno obavljao besplatne preglede siromašnijih pacijenata – jednom ili dvaput nedeljno – doživljavajući ih kao potvrdu Toroovog stanovišta da većina ljudi živi život krcat tihim očajanjem. U njegovim udžbenicima stajao je podatak da čak dvadeset odsto ljudi na svetu pati od nekih simptoma depresije. Međutim, utučenost kojoj je Barni bivao svedokom iz sata u sat činila je ovu procenu patetično niskom. Vladala je prava epidemija beznađa – barem u Njujorku. Nekolicina njih je imala bipolarne simptome. Oni su makar oscilirali između vrhunaca neobjašnjive euforije i padova u vidu isto tako ničim podstaknutog očajanja. S druge strane, njegov udžbenik je bio u pravu govoreći da se ova bolest češće javlja kod žena. One su imale više „faktora ranjivosti”. Za mnoge je dom – čak i bez dece – bio prava samica, a bol izazvan time nije mogla da umanji čak ni podrška u vidu „stabilne veze”. Ponekad, posle dugotrajnog, celodnevnog pipanja po mraku tuđih košmara, Barni je dolazio do zaključka da ne postoji tako nešto kao što je srećan brak. Ali, opet, racionalizovao je stvari, srećni i ne dolaze na terapiju, zar ne? Ustanovio je da veći deo Frojdove Melanholije i tugovanja i dalje pruža najpronicljivije objašnjenje depresije. Oni koji pate od nje tuguju, na neki način, nad gubitkom svog samopoštovanja, svoje posvećenosti životu.

Objašnjavao je doktoru Baumanu da ga ovaj problem tako okupira zato što je zabrinut zbog Lore. „Ta devojka ima sve, lepa je, pametna, velikodušna, ima smisla za humor. A ipak, i dalje dozvoljava onom kučkinom sinu od svog muža da je ponižava, zato što misli da je bezvredna. Hriste, voleo bih da nađe lekara.”

Lora je, zapravo, našla lekara. Što će reći da je izlazila s Robijem Voldom, psihologom koga je upoznala kad je došao u Dečiju bolnicu kao specijalista. Činilo joj se da u njemu ima nešto Barnijevog šarma i optimizma – uz neke samo njemu svojstvene darove. Bio je i talentovan pijanista i predavao je na konzervatorijumu Nove Engleske. A kad god bi otišli u džez klub, on bi neizbežno završio za klavirom i svirao s bendom do kraja večeri. Robi je bio nežan i pažljiv i često je umeo da se u gluvo doba noći pojavi s đevrecima iz Kenove pekare ili porodičnim pakovanjem Baskin-Robinsovog sladoleda mešanih ukusa. Ipak, ova veza ju je mučila. Nije imala nikakvih nedoumica u pogledu viđanja drugih muškaraca tokom svog dugog zabavljanja s Palmerom. Ali, sada je bila udata i osećala se krivom. Verovala je – ili je želela da veruje – u svetost zaveta koji je položila. Robi je svojim zalaganjem najzad ipak uspeo da je osvoji. Pored toga, bila je usamljena. Osim telefonskih razgovora s Barnijem, nije imala nikoga s kim je mogla da priča. Čak se i njena pošta sastojala od malo čega sem računa, povremenih dopisnica od Palmera i retkih pisama od Grete. Pošto se uz Robija osećala sve opuštenije, pomenula mu je jednom prilikom u razgovoru Gretin problem. „Ispravka”, glasio je Robijev odgovor, „njen najveći problem je njen lekar. Endi Himerman je možda najveći svetski stručnjak za adolescente, i ima profil kao Keri Grant, ali je zapravo i sâm uvrnut tip.” „Šta hoćeš da kažeš?” upitala je Lora. „Moja pretpostavka je da je on vrlo nesiguran u svoju muževnost. Ali, zašto je morao da zloupotrebi svoj položaj i zavede pacijentkinju, to mi nikako nije jasno.” Lora je bila iznenađena. „Otkud znaš tako mnogo o njemu?” „Ne smem da odam profesionalnu tajnu. Recimo samo da sam lečio pacijentkinju s kojom se muvao i koju je na kraju totalno smuvao.” „Ali, Greta se kune da on želi da se oženi njome.” Robi se kratko nasmejao. „Da parafraziram Doroti Parker, ‘Kad bi sve žene kojima je Endi obećao brak ležale poređane u liniju glava-noge – ne bih bio ni najmanje iznenađen.” „Robi, ovo nije smešno. Greta ne zna ama baš ništa o muškarcima. Zato je i počela da odlazi kod Himermana.” „O, Bože”, promrmljao je Robi sebi u bradu i zaćutao.

Lora je morala da pita. „Da li si uspeo da izlečiš tu njegovu pacijentkinju? Mislim, da li joj je sada dobro?” Robi se nelagodno promeškoljio. „Ona je bila vrlo bolesna.” Lora je shvatila da on govori u prošlom vremenu. „Bila?” Robi je ćutke klimnuo. „Došlo mi je da isledniku kažem da kao uzrok smrt i navede: lekar Endrju Himerman.” „Isuse!” uzviknula je Lora. „Zašto ga nisi prijavio?” „Pokušao sam”, odgovorio je tiho Robi. „Ali jedini svedok nije mogao da svedoči.”

Benet nikako nije mogao da zaspi – čak ni pošto je uzeo dva miligrama Valijuma. A opet, znao je da je izuzetno važno da se naspava, inače sutra neće biti sposoban da operiše. U hirurgiji ne sme da bude zakasnele spoznaje. Najzad je prestao da se usteže – i uzeo je telefon. „Doktor Livingston nije ovde”, rekao je glas koji je zvučao baš kao Barni Livingston. „Hej, čoveče, to sam ja, Benet. Jesam li te probudio?” „Doktore Landsman”, rekao je Barni, sad već teatralno profesionalnim tonom, „pozvaću vas čim budem mogao, važi? Trenutno imam pacijenta.” „Kod tebe kući, usred noći? Zvao sam prvo bolnicu i tamo su mi rekli da večeras ne radiš.” „Doktore Landsman, bojim se da ćete u vezi s tim morati da me pozovete sutra pre podne u moju kancelariju.” Benet je konačno shvatio. ,,S ribom si, doktore?” upitao je tiho. „Tačno, doktore”, odvratio je Barni nedvosmislenim tonom. „Pacijent je u vrlo ozbiljnom stanju i potrebna mu je moja neodložna pomoć.” „Izvinjavam se. Taman posla da stanem na put napretku medicine.” Barni je spustio slušalicu i vratio se u svoju sobu, teatralno mrmljajući: „Stvarno nema smisla. Danonoćno me zovu zbog konsultacija. Jeste da je u Evropi sada prepodne, ali to ne znači da mogu da me uznemiravaju u ovo doba noći.” Zatim je upitao svoju pacijentkinju: „Gde sam ono stao?” „Upravo ovde”, odvratila je Sali Šefild.

Benet nije mogao da poveruje svojim očima. U drečećim posterima oblepljenu sobicu na gornjem spratu kuće sa dva stana u blizini avenije Diksvel naguralo se skoro tridesetoro crnaca, od kojih su polovinu činile žene s afro-frizurama. Većina muškaraca je ličila na fetišiste „zaljubljene” u kožu ili nacističke jurišne trupe (ili oboje). Jer, zvaničnu uniformu Pantera činili su crna kožna jakna, beretka, košulja i pantalone. I, naravno, crne čizme.

Soba je bila dekorisana besom od zida do zida: slike Malkolma Iks, Če Gevare, Stouklija Karmajkla i Rona Karenge – svih najmilitantnijih crnih nacionalista. Posteri kao da su horski izvikivali revolucionarne parole: „Spalimo drkadžije”, „Pobijmo bele.” Benet je s nelagnodnošću ušao i bilo mu je drago kad je spazio Džeka. Bolničar mu je mahnuo, a zatim mu prišao i dopratio ga do sredine sobe, gde ga je skupu predstavio kao „brata Beneta”. U svojoj jakni s oznakama univerzitetskog košarkaškog tima, košulji raskopčanoj pod vratom i farmerkama, Benet se osećao kao da je pao s Marsa. Očajnički je pokušavao da se uskladi s talasnom dužinom ovih ljudi koji su, i pored svih svojih nasilnih namera, zapravo nastojali da isprave istinsku nepravdu. Zanimljivo, cela situacija ga je podsetila na esej koji mu je Barni jednom dao da dâ Heršelu. Autor je bio Bruno Betelhajm, a tema ljudsko ponašanje ,,u ekstremnim situacijama”. Mada je u njemu bila reč o koncentracionim kampovima, principi su bili isti. Ekstremni pritisak izvlači zapanjujuće reakcije iz potlačenih. Džek je ustao da govori, ali mu se oni nisu obraćali njegovim „robovskim imenom” već kao bratu Džamalu. „Imamo braću koja su bila u vojsci i mogu da nas nauče gerilskom ratovanju. Organizovali smo tečajeve karatea za klince koji su premladi da nose puške. Organizovali smo i kurs iz vođenja uličnih borbi. Ako se beli čovek sprema za rat, ima da ga dobije!” Začuo se aplauz i oduševljeni žamor. Brat Džamal je rekao da mogu da mu postavljaju pitanja. Benet je oklevao, ali je na kraju ipak podigao ruku. „Mogu li da pitam kakve dokaze imate da se, ovaj – ‘beli’ spremaju za rat?” Džamal – Dzek je odgovorio: „Imam pismeni dokaz da armija SAD obučava sedam operativnih grupa – jesi li me dobro čuo? – sedam operativnih grupa za borbu protiv ‘nadobudnog’ ponašanja koje od nas očekuju. Samo, nameravamo mi njih da skršimo...” To je izazvalo nove uzvike odobravanja iz publike. ,,U stvari”, nastavio je govornik, gledajući u Beneta, „pošto si hirurg, od tebe tražimo da držiš kurs prve pomoći, da obučiš medicinske ekipe kako da leče rane od metaka. Da li si s nama, brate, da čujemo?” Benet je bio zapanjen. Džamal-Džek ga je podbadao: „Hajde, čoveče, znaš šta kaže Eldridž – ‘Ako nisi deo rešenja, onda si deo problema’. Sad, brate Benete, da čujemo gde ti stojiš?” U gomili se začuo žamor. Benet je ustao i odgovorio što je mirnije mogao. „Ja sam verovatno najstariji ovde i zato možda mogu da vam kažem nešto o borbi za jednakost – ili o borbi uopšte. Malo mesto u Džordžiji u kome sam ja odrastao imalo je lepu gimnaziju za belce i baraku za’Crnje’. Od tog doba,

škole, pa čak i univerziteti na Jugu su rasno integrisani. Masačusets ima crnog senatora...” „Ućuti, čiča Tomo”, čuo se ljutiti glas, Bio je Džomo Simba („lav” na svahiliju). „Jasno nam je gde ti je glava, gospodine – odmah pored dupeta belog čoveka.” Panteri su počeli da se podsmešljivo kikoću, a Simba je nastavio. „Mi smo ovde zato što nam je pun kufer tog sranja ‘vidi koliko smo daleko doterali’. Bilo bi ti bolje da se uspraviš i poletiš u pravom smeru, čoveče. Ili ćeš, kad se dim raziđe, biti samo gomilica crne prašine.” Povici su bivali sve glasniji. „Dobro, pametnjakoviću”, odvratio mu je oštro Benet, „da vidimo možeš li da odgovoriš na neka malo teža pitanja. Prvo – kakvo je dobro donelo paljenje Votsa114, ili bilo kog drugog geta, kad smo time spalili sopstvene kuće i biznise? Drugo, da priđemo malo bliže našem gradu, da li je iko od vas bio lečen u bolnici Jejl-Nju Hejven? Gde ćete da idete ako nju spalite?” „Tamo postoje oko dva i po crna lekara u celokupnom medicinskom osoblju”, uzviknuo je piskav ženski glas. „Tačno, sasvim tačno”, odvratio je Benet. „Ali, i pored toga, u odeljenju za hitnu pomoć leče se svi Crnci iz Nju Hejvena.” „Kakav ti je to jebeni progres?” siknula je žena u znak odgovora. Benet je spustio glas i promišljeno odgovorio: „Daj mi samo sekund, ispričaću ti jednu kratku priču. Čovek koji je među prvima osmislio tehnike za transfuziju krvi bio je crni doktor po imenu Čarli Dru – jedan od najtalentovanijih ljudi koji su ikada živeli. 1950-ih, bio je povređen u sudaru u Alabami. Ali, pošto je bio crn, nisu ga primili u bolnicu da bi mu uradili jedino što je moglo da mu spase život – transfuziju krvi. Shvatate li? Da li je iko od vas naišao na takav problem?” Nisu mu odgovorili. „Ono što pokušavam da vam kažem jeste da shvatam da želite da spalite mostove iza sebe. Ali zašto bi, do đavola, iko želeo da spali mostove pred sobom?” Začuđeni, ućutali su. Tišinu je prekinuo uzvik jednog od Pantera s druge strane sobe. „Ne treba nam tvoje jebeno mišljenje, već tvoje dupe u prvim redovima.” Benet je pokušao da napusti podijum što je mirnije mogao. „Momci, slušajte”, rekao je tiho, „stavili ste mi težak teret na leđa i potrebno mi je malo vremena da razmislim. Biće mi drago da držim kurs prve pomoći u getu – to je uvek korisno. Ali, prosto nisam spreman da podmetnem bombu pod fotelju Lindona Džonsona.” Zatim se, izgovarajući se bolničkim obavezama, izvinio i krenuo prema vratima. Džamal-Džek ga je sustigao u hodniku. 114

Vots (Watts) je deo Los Anđelesa, naseljen mahom crnačkim stanovništvom, u kome su 1965 izbili žestoki rasni nemiri u kojima je poginulo više od 30 ljudi. Tzv. Pobuna u Votsu bila je prva u nizu ozbiljnih sukoba između crnačkog stanovništva i policije krajem 1960-ih u SAD Prim. prev.

„Slušaj, Benete”, rekao je zabrinutim šapatom, „na poslu, kad mi odbiju porez, zarađujem šesto pedeset osam dolara nedeljno, a moram da izdržavam ženu i decu. Nećeš nikome da pominješ ovo...?” „Naravno da neću, Džek. Nemoj da brineš.” Benet se okrenuo i sjurio niz stepenište pravo na ulicu, jer se stideo da bude viđen u svom jaguaru od devet hiljada dolara.

TRIDESET TRI

Bio je to strahopoštovanja dostojan period za osamostaljivanje. Ipak, u godinama 1967-68, većina lekara koji su pola decenije ranije diplomirali na medicinskom fakultetu bila je konačno oslobođena svakog nadzora i mogla je konačno da krene svojim putem, ovenčana krunom svekolikog znanja, ali i prokleta svešću o sopstvenim ograničenjima i pogrešivosti. Bilo je to vreme zbrke, u kome su vojne vođe određivale vrednost života, a lekari utvrđivali vreme smrti. Moralna šizofrenija je prerasla u pošast. General Vestmorlend je novinarima rekao da Istočnjaci, poput onih koje su njegove trupe pokušavali da zatru u Vijetnamu, smatraju ljudski život manje vrednim nego oni na prosvećenijem Zapadu. Crnci su dizali bune u gradovima, izazivajući gnev belog čoveka. Ipak, paradoksalno, kad su neki od tih bundžija navukli kaki uniforme i počeli da tuku mitraljezima po Vijetkongu, beli generali su ih okitili medaljama. Ova protivrečnost, ovaj šizofreničan stav prema nasilju, ovaplotila se u Kasijusu Kleju (kako su ga naizvali beli ljudi) ili Muhamedu Aliju (kako su ga nazivala njegova crna braća i šačica levih liberala). Veliki borac je stao na stepenice regrutnog centra i izjavio da neće upotrebiti talenat koji mu je Bog dao da bi sakatio Vijetnamce. On koji je spremno uskakao u ring da bi protivnika naterao da „poljubi patos u petoj” ili „zakovrne očima u četvrtoj”, odbio je da se pridruži uništavanju naroda koji je bio toliko siromašan da je za njega i par bokserskih rukavica bio mislena imenica. Alija su proglasili psihički nesposobnim za vojnu službu. („Rekao sam da sam najveći – ne najpametniji.”) Vremena su počela da se menjaju.

U međuvremenu, lekari su počeli da pitaju „Šta je smrt?” Drugim rečima, u kom trenutku su smeli da izvade organe iz preminulog i upotrebe ih kao zamenu za nefunkcionalne organe bolesnika? U zemlji koja je toliko blizu Južnog pola da je ponekad obasjava Južna svetlost, dr Kristijan Barnard je čekao da čovek bude proglašen mrtvim, da bi mogao da ugradi njegovo srce u drugo telo. U bolnici Grote Sur, u blizini Kejptauna, hirurzi su dodali novu dimenziju debati o tome čiji je život važniji. Treći pacijent doktora Barnarda, beloputi kejptaunski zubar, spašen je od smrti tako što mu je poklonjeno srce „obojenog”

čoveka. U koju kategoriju su mudraci aparthejda sada mogli da svrstaju ovog pacijenta? Koji deo autobusa, koji toalet i, odista, koji deo grada je sada bio prikladan dom za Filipa Blajberga, Barnardovog najuspešnijeg – i najkontroverznijeg – pacijenta? Ipak, prognoza za svet je bila, sve u svemu, dobra. Prenos srca iz jednog u drugi grudni koš okupirao je naslovne stranice novina 1967, a ipak, iste te godine, u tihoj laboratoriji u Klivlendu, u Ohaju, dr Robert Vajt je uklonio kompletan mozak iz glave jednog majmuna i prebacio ga u glavu drugog. Perspektiva je prkosila lakovernosti.

U psihoanalizi nema diplomskog, jer ona, na neki način, nikad ne završava. Odista, najznačajniji deo terapije počinje tek onda kad se pacijent poput feniksa podigne iz pepela vlastitih inhibicija, uspravi se i odšeta napolje, u lavirint svakodnevnog života u kome će ga – nadajmo se – kompas njegove psihe sada voditi u pravom smeru. Barni se s ambivalentnošću – ponos i olakšanje su se smenjivali s tugom i zebnjom – suočio s poslednjom seansom kod doktora Baumana. Mada je njegova zvanična analiza bila pri kraju, bio je svestan da će sa sobom uvek nositi neke nerazrešene emocije. Odista, kroz svoju unutrašnju odiseju od sećanja do sećanja, Barni je otkrio da su ga Haroldova bolest i njegova prerana smrt lišili oca koji mu je bio tako očajnički potreban. A to nije moglo da se promeni. Uz pomoć doktora Baumana, naučio je i da razume ono što radi – ili, barem, zašto to radi. Mogao je mirne duše da se raduje najvećem poklonu koji analiza može da dâ – retkoj sposobnosti da se ponaša odraslo. To je bila dobra strana. Međutim, još uvek je postojao deo koji je ostao iza granice – lik u drami njegovog života koji kao da se pojavljivao u svakoj sceni, ali čija funkcija nije nikad istražena. A dr Baumanu je bilo jasno da uloga Lore Kastelano sasvim sigurno nije epizodna. Njegov pacijent je tako živo opisao tu devojku, ne samo njene vrline, nego i njenu uznemirenu psihu, da je Bauman često zaticao sebe kako se pita kakva je ona zaista. Ipak, znao je da nije uspeo da pomogne mladom psihijatru da ustanovi šta mu taj mitski lik uistinu znači. Kad su im preostale samo minute, a Barni nevezano razmišljao o svom ulasku u tridesetu godinu života, primetio je : „Da, i Kastelano puni tridesetu. Osećam krivicu zbog tolikog svog optimizma, kad znam koliko je njoj teško.” Fric se umešao. „Što se tiče Lore...” Barni ga je prekinuo. „Pretpostavljam da mislite da vam to nisam rekao i da možda gajim – ne znam – romantična osećanja prema Lori. Ali, nije tako.” Analitičar nije odgovarao.

„Hoću da kažem, bio sam potpuno iskren prema vama, doktore. Ne poričem da sam jednom ili dvaput tokom svih ovih godina otkako je znam imao neke – nazovimo ih seksualne – misli o njoj.” Zaćutao je. „Da li ste sigurni da ne kamuflirate nešto?” upitao ga je izravno Bauman. „Naravno da sam siguran. Ali, gospodine, s dužnim poštovanjem, ovo je novi svet. Danas je moguće da žena i muškarac budu samo dobri prijatelji.” „To je oduvek bilo moguće”, odvratio je Bauman. „Samo se pitam da li ste sigurni da je tako s vama i Lorom.” „To je ono što ona oseća prema meni, siguran sam.” ,,A vi?” „Ne znam. Tako mi Boga, stvarno ne znam.” „Dakle, možda je ovo nešto na čemu biste mogli da poradite u budućnosti.”

Mada još uvek nije završio dve kontrolisane analize potrebne za prijem u Institut, Barni je dobio svedočanstvo koje mu je dozvoljavalo bavljenje opštom psihijatrijom i mogao je da prima privatne pacijente izvan bolnice, u sopstvenoj ordinaciji. Kroz sve šire kontakte sa starijim kolegama, čuo je za višeg naučnog saradnika Brajsa Vajsmana, čiji je mlađi kolega psihijatar, s kojim je delio ordinaciju, bio upravo mobilisan. Barni se našao zbunjen. Seo je u svoju tek kupljenu Imzovu stolicu, zatvorio oči i pokušao da pronikne u sebe i ustanovi šta ga to muči. Da li je to možda bila činjenica da se ordinacija Brajsa Vajsmana nalazila na Ist Sajdu, u istočnom delu Njujorka, dovoljno blizu Park avenije za sve konotacije privilegija koje ta legendarna ulica nosi sa sobom? Da, to je bio deo toga. A tu je bio i nameštaj. Njegov prethodnik je imao zbirku egzotičnih umetničkih dela i artefakta i napravio je od svoje ordinacije neku vrstu muzeja za oči siromaha. Ali, zar nije stvar baš u tome? Nije verovatno da bi ijedan siromah bio lečen u ovakvoj kraljevskoj raskoši, rekao je sam sebi. Da je meni trebala pomoć dok sam bio klinac u Bruklinu, da li bih imao šanse da dođem kod tamo nekog dobronamernog doktora Livingstona u njegovoj prostranoj ordinaciji između avenija Medison i Park? Zatim je odmah usledila samoodbramena misao da i u bolnici redovno prima pacijente kojima ne naplaćuje ništa. Nastavio je da razmišlja, nastojeći da otkrije dublje razloge svog nezadovoljstva. I najzad ih je spoznao. Nisu posredi bili adresa, ukusan dekor ili slike. To je bila cena. Jer, u samoj osnovi svojih muka našao je ono što ga je uznemiravalo: morao je da odredi svoju cenu. Spolja, činilo se smešnim to što nikada nije razmišljao o tome. Ali, opet, sve dosad je najveća nagrada koju je tražio bila po neka prospavana noć tu i tamo. Bolnica mu je davala platu – ako je to moglo da se zove tako. A pisanjem

je zarađivao malo dodatnog novca. To je barem bio rad koji je mogao nekako da vrednuje. Ali kako je mogao da proceni sebe – svoj mozak? A ako su ljudi koji dolaze kod psihijatra već na duševnim mukama, kako je mogao da im nametne još jedan teret? Istina, Frojd je verovao da je finansijska žrtva deo podstreka za uspešno lečenje. Ali nije sve što je Majstor rekao bilo tačno. Jer, najzad, kad je psihoanalizirao sebe, izvesno nije poslao sebi račun. Barni je zatekao sebe kako se priseća događaja iz detinjstva. Kao onda kad je čuo Luisa Kastelana kako razgovara s majkom dečaka čiju je slomljenu ruku upravo namestio i stavio u gips. („Koliko vam dugujem, doktore?” rekla je. „Da li vam je pet dolara mnogo?” upitao ju je. „Ne, ne”, rekla je oklevajući. „Ali, da li bih mogla da vam deo platim odmah, a deo kasnije?” A Luis ju je uveravao: „Pedeset centi nedeljno će da bude sasvim dovoljno. Ali, meni se nigde ne žuri. O tome ćemo da pričamo kad niño dođe da mu skinem gips.”) Ali, opet, Luis nije morao da plaća veliki najam za ordinaciju, niti pola plate službenice na recepciji. Zar jednom lekaru zaista treba sve to?

„Znam kako se osećaš”, rekao mu je sutradan Brajs. „Ali čak i da si Rokfeler i da imaš svu dobru volju ovog sveta, morao bi da naplaćuješ. Na taj način te pacijenti uzimaju ozbiljno. To je dokumentovano u literaturi – ne samo Frojd, već i Ferenci i mnoštvo drugih. Naravno, napravićeš izuzetak uvek kad vidiš da je nekome preko potrebna pomoć, a da nema novca da ti plati. Ali, inače, da sam na tvom mestu, udario bih sebi cenu negde između dvadeset i trideset zelembaća po seansi.” Međutim, Barnijeva savest time još uvek nije bila umirena. ,,U starom Vavilonu, lekari su bivali plaćeni samo ako izleče pacijenta.” Vajsman se nasmejao: „Hamurabi je taj propis doneo 1800 godina pre Hrista. Mislim da ga Američko lekarsko društvo danas smatra poprilično zastarelim.” I ponovo se vratio na srž problema: „Barni, ti pružaš usluge. Gledaj na sebe, ako ti je tako lakše, kao na vozača taksija koji prevozi pacijenta od bolesti do zdravlja. Taksimetar mora da bude uključen, zar ne?” Vajsman je sasvim slučajno upotrebio metaforu koja je odslikavala istinsko Barnijevo životno iskustvo. On je nekada bio taksista. Raširio je lice u nestašan osmeh. „Jedina razlika je u tome što ne primamo napojnice. Je l’ tako, Brajs?” Vajsman se široko osmehnuo i rekao: „Ne, ali zato primamo tipovanje na dobre deonice ili konje.”

U proleće 1967, u Vijetnamu se nalazilo skoro pola miliona američkih vojnika, ali je tek nekolicina među njima znala za šta se tačno tamo bori. Za to vreme, širom Sjedinjenih Država je najmanje isto toliko demonstranata marširalo u znak protesta zbog vojnog angažovanja zemlje u Jugoistočnoj Aziji. General Luis B. Herši, načelnik centra za regrutaciju, objavio je da će studenti kojima je poziv na vojnu službu odložen do diplomiranja izgubiti tu privilegiju ukoliko se ustanovi da sudeluju u antiratnim demonstracijama. Mnogim lekarima je tek predstojalo služenje redovnog vojnog roka i morali su da donesu moralnu odluku u slučaju da se od njih tražilo da služe u Vijetnamu. Već su, naime, postojale velike kolonije mladih Amerikanaca stasalih za vojsku koji su, pobegavši iz zemlje, pretvorili sebe u izbeglice. Kanada i Švedska su iznenada postale sabirni centri onih koji su izbegavali regrutaciju. Međutim, bilo je i drugih načina da se izbegne oblačenje uniforme. Potvrda lekara da je mladi čovek nesposoban za vojnu službu, na primer. Budući da je uverenje o psihičkoj nestabilnosti bilo verovatno najefikasniji način za izbegavanje regrutacije, Barni se našao pod ogromnim pritiskom. Jer, kakav bi on lekar bio kad bi proglasio zdravog čoveka bolesnim? On i Lora su u svojim posleponoćnim „konsultacijama” vodili beskrajne diskusije u vezi s tim. „Hvala Bogu, jedini dečaci s kojima ja imam posla su stari samo nekoliko dana”, prokomentarisala je, „tako da ne moram da brinem o takvim stvarima.” „Ne budi tako sigurna, Kastelano. Kako se stvari kreću, ovaj rat će možda da traje i kad oni odrastu.” „Dobro, ali zasad je taj vruć krompir kod tebe. Kako misliš da izađeš na kraj s tim?” „Proglasiću tog generala Vestmorlenda ludim, a ceo ovaj rat ludilom.” „Slažem se s tobom”, rekla je, „ja već padam s nogu od marširanja u demonstracijama. I saosećam s tobom zbog problema koje imaš. Mislim, u Hipokratovoj zakletvi nigde ne stoji da bi lekar trebalo da laže da bi sačuvao svoje pacijente od učestvovanja u borbama. Ovo nema moralnog presedana.” „Ima”, suprotstavio joj se Barni. „Nimberški proces je dokazao da je moral iznad osećanja pripadnosti naciji. I, ne zaboravi, ako ovi momci samo sede ovde i pale svoje regrutne knjižice, završiće u zatvoru. Zar to nije nemoralno? Uz to, lekari bi trebalo da spašavaju živote. A svako koga ja proglasim nesposobnim za vojsku neće da ide tamo i ubija ljude.” „Jao, Barni, stvarno mnogo rizikuješ. Divim ti se. Šta ćeš da napišeš, šta nije u redu s njima?” „Sve što mislim da može da prođe – da su fetišisti, ako treba... šizofrenija, ubilačke tendencije.” „Uf, pa njima baš i trebaju oni s ubilačkim tendencijama.” „Kad već pričamo o ubicama”, prekinuo je Barni, „kako je onaj kučkin sin od tvog muža?” „Radi nešto u Vašingtonu.” „Nisam te to pitao. Kako se slažete vas dvoje?”

„Joj, ne znam”, uzdahnula je. „Recimo da ništa nije izvesno. U svakom slučaju, večeras bi trebalo da dođe.” „Zar ne misliš da se dovoljno dugo igrao s tobom toplo-hladno? Kastelano, to što radiš je vrlo samodestruktivno. Zašto mu ne daš neku vrstu ultimatuma?” „Vidi, Barn. Već sam mu dala srdačan predlog da se razvedemo. Nije prihvatio. Kaže da mu je dobro ovako kako je. Da budem iskrena, što se mene tiče, previše sam umorna da bi mi bilo stalo.” Lora je bila toliko zadubljena u razgovor da nije čula da se otvaraju vrata. Ni da je Palmer ušao u sobu. „Ruku na srce, verovatno sam ja kriva za njegovo švrljanje. Hoću da kažem, možda su njegove vanbračne veze način da mi se osveti za moju’slobodoumnu’ politiku pre braka.” „Gospode, Kastelano, imaš jedinstven talenat da natovariš krivicu sebi na vrat.” Tog trenutka je Lora vrisnula. „Hej – šta se, do đavola, dešava tamo?” pitao je Barni. Okrenula se i s olakšanjem konstantovala da je Palmer bio taj koji ju je upravo nestašno ugrizao za vrat. Dok ju je držao zagrljenu oko struka, ona je uveravala Barnija da je sve u redu. „To moj ćudljivi muž pokušava da glumi Drakulu. Moram da prekinem.” „Važi, Kastelano, ali molim te, skupi hrabrost i reci mu da ili prekine da te gnjavi ili neka dozvoli da već jednom okončate to.” Spustila je slušalicu. Palmer je odjednom počeo da otkopčava dugmad na njenoj bluzi, mrmljajući tonom koji godinama nije čula: „Lora, tako si mi nedostajala.” Pola sata kasnije, dok su sedeli pred kaminom, Lora ga je poljubila i primetila: „Ovo može da se proglasi najvećim preobraćenjem otkako je sveti Pavle postao katatoničan na putu prema Damasku.” „Lora, znaš da sam te oduvek voleo. Mora biti da sam prolazio kroz kasni pubertet. Hoću da kažem, neću da se pretvaram da sam u Vašingtonu živeo kao kaluđer. Tamo vlada neka vrsta seksualnog karnevala. Mislim, nadam se da nisi videla one odvratne male tračeve u novinama o meni i Džesiki Forbs. Prosto se desilo da smo za večerom imali mesta jedno pored drugog. Ali, pretpostavljam da je sve što radi senatorova kćerka dobro žito za ogovarački mlin.” Lora se pitala nije li ova „ispoved” ujedno i loše prikriven pokušaj razmetanja. Međutim, očajnički je želela da veruje u njegove obnovljene izraze ljubavi. „Vidi, Palmere”, odvratila je, „ne moraš da mi navodiš ime, titulu i veličinu grudnjaka. Recimo samo da smo se neko vreme oboje odmarali od monogamije.” „Da li je bilo nekog... posebnog u tvom životu?” pokušao je da je navede da kaže. „Zašto ne promenimo temu?” rekla je mekim glasom, znajući da bi samo povredilo Palmerov ego ako bi mu otvoreno rekla za Robija. „Koliko ostaješ?”

„Dobio sam dvonedeljno odsustvo”, odvratio je. I potom nežno dodao: „Ako bi nekako mogla da dobiješ koji slobodan dan, voleo bih da provedem što više vremena s tobom.” „Možda ću i uspeti da iskamčim dan ili dva...” U tom trenutku je zazvonio telefon. Nijedno od njih se nije pomeralo. „Verovatno je za tebe”, prošaputao je. „Neka ga. Ne želim da razbijem čaroliju.” Uporna zvonjava nije prestajala. „Hajde, Lora”, nagovarao ju je Palmer. „Ti si lekar, možda je važno.” Dok je polako prilazila telefonu, Lora je osećala kako je njegov pogled prati. „Halo, ovde doktorka Kastelano.” „Zdravo, Lora, ovde tvoj odani Robi. Da li bi se dala nagovoriti na jedno kasno piće i malo muzike?” „Žao mi je, ne mogu sad. Zatrpana sam nekom papirologijom. Porazgovaraćemo o tome sutra posle vizite.” „Nešto nije u redu? Ili možda prekidam nešto?” „Hvala ti na razumevanju.” „Da, da, naravno”, rekao je snuždeno. „Vidimo se u jutru.” Razočaranje u njegovom glasu je bilo očigledno. „Ko je to bio?” upitao je neusiljeno Palmer kad se vratila do kamina. „Ništa”, odvratila je. „Ništa važno.” „Mogu li da te pitam nešto?” „Dabome da možeš.” „Uzimaš li pilulu?” Osmehnula se. „Nemoj mi reći da brineš da sam maločas zatrudnela. U svakom slučaju, mirno spavaj, uzimam je redovno kao i uvek.” Preko njegovog lica je preleteo izraz koji kao da je govorio, zašto li je samo uzimaš svih ovih meseci? „Ako bi prestala, koliko dugo bi ti trebalo da zatrudniš?” Lora je ostala bez teksta. Odgovorila mu je refleksno, onako kako piše u udžbeniku: „Telesni endokrini sistem je prilično nepredvidiv. Ponekad je potrebno šest do sedam ciklusa – ili čak jedna godina, da bi se uspostavila normalna plodnost. A opet, u nekim slučajevima prestajanje s pilulom zapravo podstiče trenutno uspostavljanje plodnosti.” „Nadajmo se da ti spadaš u ovu drugu kategoriju”, rekao je. Još uvek je bila u stanju blagog šoka. „Otkud ovaj iznenadni poriv za roditeljstvom?” „Pa, nijedno od nas ne postaje mlađe. Žene bi trebalo da rode svoju prvu decu najkasnije negde oko tridesete. A pošto ti ove godine završavaš specijalizaciju i više nećeš raditi ovako ludačkim tempom, možda bi nekako mogla da uklopiš i to.” „Palmere, koji je pravi razlog?” bila je uporna. „Znaš, voleo bih naslednika, koji bi nastavio porodično ime.”

„Ne”, rekla je Lora. „Hoću apsolutno iskren razlog – pravu istinu.” Pogledao ju je pravo u oči i s daškom zebnje u glasu priznao: „Prekomandovan sam – ne znam tačan datum – ali odlazim u Vijetnam.”

„Lora, mora da se šališ!” „Žao mi je, ali ovako mora da bude.” „Ali, ponašao se prema tebi kao da si đubre – a ti ćeš sad da dozvoliš da se ponovo vrati u tvoj život i zavrti ti glavom?” Robi je bio izvan sebe. Pili su kafu i Lora mu je saopštila da više ne mogu da se viđaju – sem kao prijatelji. Robi je i mogao da se pomiri s tim delom njenog saopštenja. Bio je zreo, odrastao čovek. Ponekad je dobijao, ponekad je gubio – kao dokaz za to imao je bivšu ženu i dvoje zbunjene dece. Međutim, pomisao da bi žena poput Lore mogla uopšte da razmišlja da se vrati Palmeru posle podlog načina na koji se ponašao prema njoj prosto mu nije ulazila u glavu. Tim više što je iz prve ruke znao da je često osećanje bezvrednosti ono koje muškarca i ženu drži zajedno, čak i kad su oboje savršeno svesni da je njihova veza uzajamno samodestruktivna. Robi je smatrao da je za nju bolji od njenog muža. Jer, Robi je umeo da vidi devojčicu u toj ženi i ona je pobudila sve njegove zaštitničke instinkte. A sad je taj kopilan od Palmera prosto ušetao, pucnuo prstima i ona mu se vraća da bi je i dalje kažnjavao. Kad bolje razmisli, možda Lora želi da bude nesrećna. Okej, Robi, rekao je sebi, pusti je da ide – možda ćeš da poštediš sebe veće tuge. Sve mu je to prolazilo kroz glavu dok su stajali u sestrinskoj sobi i krcali svoje rezervoare kofeinom. Bilo mu je milo što je uspeo da se odupre prvom porivu da je ljutito prekoreva. Sad je već bio smireniji, racionalniji. „Da li si sigurna da donosiš pravu odluku?” pitao ju je. „Nisam ja ništa odlučivala, Robe.” „Misliš, nije ni bilo šanse da izabereš mene umesto Palmera?” „Ne, Robi, tu prosto nema mesta nikakvom izboru. Palmer je moj muž. Dugo sam i pažljivo razmišljala pre no što sam se udala za njega.” „Imaš izbora – prokleto dobro znaš da bih se oženio tobom.” Lora je s nežnošću uzela njegovu ruku. „Robi, slušaj – ono što je bilo među nama bilo je lepo – i veoma si mi drag. Ali, iskreno, bolje ti je bez mene. Ja nisam loša za neku ovakvu vezu, ali nisam baš ono što bi čovek nazvao ženom za brak.” Robiju je bilo teško – koliko zbog nje, toliko i zbog njega samog. „Slušaj me dobro, Lora, ovo je poslednje što ću ti ikada reći u vezi s tim.” Zastao je, udahnuo i potom nežno rekao: „Bog je izveo prljavi trik s tobom. Dao ti je sve. Jedino, verovatno je bio previše zaslepljen rezultatom. Zaboravio je da doda onaj finalni dodir samopouzdanja. Dobro, ja nisam taj. Neće mi biti lako, ali preživeću. Nadam se samo da će jednog dana da se nađe neko ko će da ulije malo razuma u tu tvoju prelepu glavu i učini da zavoliš sama sebe.” Okrenuo se, stideći se suza u svojim očima.

I otišao.

TRIDESET ČETIRI

U ranu jesen 1968, pokret Crnih pantera je dostigao doslovno olimpijske visine. Na Igrama koje su se održavale u Meksiko Sitiju, gradu na više od 1500m nadmorske visine, atletičari Tomi Smit i Džon Karlos osvojili su zlato i srebro u trci na 200 metara. Stojeći na pobedničkom postolju dok je orkestar svirao američku himnu, dvojica sportista su podigla uvis pesnice u crnim rukavicama, u znak protesta zbog načina na koji je bela Amerika tretirala njihovu braću. Ovaj novi gnev je počeo da ključa prethodne godine, kad je Rep Braun postao predsedavajući Studentskog nenasilnog koordinacionog odbora. Njegov inauguracioni govor je dao nagoveštaj koliko je malo naziv grupe sada značio, jer se neuvijeno ponudio da izvrši atentat na Bubamaru Džonson115, predsednikovu suprugu. Takođe, uveo je i novu temu u dogmu militanata – antisemitizam. Odjednom su američki Jevreji bili sagledavani kao primarni uzrok potlačenosti crnog čoveka. Bila je to neobična taktika za organizacije kao što su bile SNCC i CORE116, koje su u velikoj meri podržavali upravo nekadašnji stanovnici prvobitnih geta. Za Heršela Landsmana, ovo je bio nož pravo u srce. Sve do sada je bio strastven i velikodušan pristalica borbe crnih ljudi; on i Hana su se osećali izdani. Međutim, njihov najveći strah – toliko obespokojavajući da se nisu usuđivali ni da ga pomenu jedno drugom – bio je kako će se sve to odraziti na njihov odnos s Benetom.

Barni je završio već više od dve stotine strana svog Šampionskog uma i nije više mogao da izdrži uporno moljakanje Bila Čaplina da zaviri u rukopis. S velikom tremom, isporučio je materijal u zgradu Berkli Hausa. Od devet iste večeri, telefonirao je Bilu Čaplinu najmanje dvaput na sat, moleći ga za nekakav odgovor. „Bile, da li je dobro? Da li je dobro? Hoću da kažem, valja li išta? Ili je grozno? Pretenciozno? Površno?” Urednik mu je zamišljeno odgovorio: „Slušaj, ne mogu da čitam ako me stalno gnjaviš. Što ne uzmeš lepo pilulu za spavanje i ne odeš u krevet?” „Neću da gutam nikakve pilule, do đavola. Hoću da znam šta misliš.”

115

Klaudija Alta Tejlor Džonson. supruga Llndona Džonsona, imala je nadimak Lejdibird („Bubamara”). Prim. prev. 116 Student Nonviolent Coordinating Committee (Studentski nenasilni koordinacioni odbor) i Congress of Racial Equality (Kongres za rasnu jednakost). Prim. prev.

Stranice koje je dao Bilu sadržavale su analitičke opservacije o tako raznorodnim šampionima kao što su trkač Džesi Ovens, bokser Džo Luis i Rodžer Benister, prvi čovek koji je pretrčao milju za manje od četiri minuta. Tu je bio i intervju s Donaldom Kembelom, čovekom koji je postavio brzinske rekorde na kopnu (403, 1 milja na sat) i vodi (276, 33 milja na sat), održan doslovno par dana pre njegove smrti. Ovo je bio naročito intrigantan slučaj, jer je i Kembelov otac takođe bio od ljudi koji su voleli brzinu i bio prvi čovek koji je srušio barijeru od 300 milja na sat na kopnu. Da li je to imalo neke veze s genima? Da li je imalo neke veze s psihom? Kako se osećao nakon što je „porazio” vlastitog oca?” Međutim, Barni je smatrao da je najbolje dosad napisano poglavlje bilo ono o njegovom junaku iz detinjstva, Džekiju Robinsonu – čoveku čiji je deda bio rob i koji je prvi probio rasnu barijeru u bejzbolu. Bil ga je nazvao u pola jedanaest. „Ovaj materijal je fenomenalan”, izjavio je. „Hoćeš da kažeš da ti se dopada?” upitao ga je s nevericom Barni. „Ne, hoću da kažem da mi se strašno dopada. Koliko brzo možeš da završiš ostatak?” „Hej, slušaj”, odvratio je Barni, „ponekad zaboravljaš da sam ja lekar koji svakodnevno radi s pacijentima.” „Znam, znam”, složio se Čaplin. „Ali, upravo smo uvrstili ovo na našu prolećnu listu. Ako je novac problem, daću ti još jedan avans, tako da možeš da uzmeš odsustvo i koncentrišeš se isključivo na knjigu.” Nastala je iznenadna tišina. Bilu se učinilo da se prekinula veza. „Barni, jesi li još na vezi?” Ton kojim mu se Barni javio jedva da je skrivao ozlojeđenost. „Bile, dozvoli mi da ti po milioniti put kažem da je psihijatar nešto kao otac velike porodice. Naši pacijenti nisu poput ljudi koji dođu na operaciju i posle nedelju dana budu otpušteni iz bolnice. Kada dođu kod mene, ja preuzimam obavezu prema njima – da budem tu kad sam im potreban – čak i ako to znači godine. Da li bi ti se dopalo da pilot reši da uzme odsustvo dok se nalazite na pola puta iznad Atlantika?” Bil je bio iskreno postiđen. „Oprosti, Barn, žao mi je. Zaneo sam se. Shvatam tvoje prioritete. Mogu li da povučem to što sam izvalio – i nema ljutiš?” „Naravno, nema frke.” „Važi, onda, Barn, odjavljujem se”, rekao je njegov izdavač, žureći da se povuče, ali ne pre no što je dodao: „ipak, ako bi mogao da završiš do avgusta...” „Laku noć, Bile.”

„Upravo sam ubio nekog – šta ću sad?” Bilo je 2 ujutru. Tim Bluston, mlađi specijalizant interne medicine, bio je izbezumljen. Njegov pretpostavljeni, Set Lazarus, pokušao je da ga smiri.

„Hej, Time, smiri se. Pokušaj da se pribereš. Sedi i reci mi šta se dogodilo.” Mladi lekar se pokoravao nalozima kao automat. A onda je zario glavu u ruke. „O, Bože. Postao sam ubica”, zajecao je. Zatim je podigao pogled i rukavom obrisao oči. „To je gospođa Meknoton. Bila je...” „Znam”, prekinuo ga je Set. „Bila je predviđena za eksplorativnu operaciju sutra ujutru. Pričaj.” „Sestra je obavljala rutinski pregled vitalnih znakova i pritisak stare gospođe je odjednom počeo naglo da opada, pa me je pozvala. Dotrčao sam iz lekarske sobe i bilo mi je jasno, još pre no što sam joj izmerio pritisak, da je posredi izrazita hipotenzija. Bila je modra u licu...” Zastao je načas i potom nastavio: „Osećam se kao poslednji idiot. Znam da je trebalo odmah da te pozovem, Sete. Ti me ne bi pustio da zabrljam.” Bespomoćno je gledao u glavnog specijalizanta. „Nastavi”, rekao je kratko Set. „Dakle, mislio sam da znam šta treba da radim. Hoću da kažem, zaista jesam, osim što...” Prekinuo se usred rečenice. Jer, trebalo je da prizna fatalnu grešku. „Prokleti sistolni pritisak je pao na trideset, pa sam rekao sestri da mi doda Aramin. Znao sam da će on odmah da podigne krvni pritisak.” „Tako je”, složio se Set, „bila je indikovana primena agensa za sužavanje krvnih sudova. Dosad ne vidim nikakvu nepravilnost.” „Dakle, sestra mi je donela pet-šest ampula. Samo ih je spustila ispred mene i otrčala niz hodnik – neko je krvavio. Hoću da kažem, ovo je delimično i njena greška, jer je trebalo da mi donese razređeni Aramin. Sranje, nije tačno, trebalo je da ja pažljivije pogledam. Ali, bio sam tako prokleto umoran da u stvari nisam znao šta radim.” ,,U svakom slučaju, ubrizgao sam deset miligrama u infuziju gospođe Meknoton i čekao reakciju. Nije je bilo. Zatim je njen pritisak odjednom skočio strahovito visoko – i ja sam se uspaničio. Uplašio sam se da bi moglo da dođe do ventrikularne insuficijencije, infarkta ili cerebralnog krvavljenja.” ,,I onda si pao u totalnu paniku i dao joj još jednu ampulu”, predvideo je Set dalji tok priče. Tim je potvrdno klimnuo glavom. ,,A onda je ona prosto umrla.” Zaćutao je i potom promrmljao: „Bila je mrtva. Tek tada sam uradio ono što je trebalo da uradim pre bilo čega drugog. Uzeo sam njenu listu. Tamo je pisalo da je žena ozbiljan dijabetičar...” „Loš potez”, prokomentarisao je staloženo Set. „Aramin je kontraindikovan u slučaju dijabetesa, jer sužava krvne sudove koji su već oboleli i može da dovede do prekida krvotoka.” Tim je počeo da udara pesnicama u sto. Set je ustao i tiho rekao: „Da li si još nekome ispričao ovo?” Mlađi čovek je nemo odmahnuo glavom.

Bez ijedne dodatne reči, Set je krenuo prema krevetu gospođe Meknoton. Tim je išao za njim. Pacijenti u ostala dva kreveta su hrkali. Od gospođe Meknoton nije dopirao nikakav zvuk. Set je pažljivo ispitao njene vitalne znake i uperio svetlo u ženine oči. Pogledao je Tima i rekao: ,,U pravu si, rekao bih da je posredi masivan cerebralni infarkt.” Tim je stajao kao ukopan, paralisan krivicom, dok je Set nastavljao. „Vrati se u kancelariju i sačekaj me. Reći ću dežurnoj sestri da se pobrine za pokojnicu. Zatim ćemo ti i ja da napišemo umrlicu.” Delić sekunde, obojica su ćutali. Zatim je Tim tankim, prestravljenim glasom ponovio: „Ubio sam je, Sete, zar ne?” Set je na to rekao samo: „Videćemo se u kancelariji.” I otišao.

Kad je Set petnaestak minuta kasnije došao u lekarsku sobu, vazduh je u njoj podsećao na gustu londonsku maglu. Bluston mora da je pušio po dve cigarete odjednom, pomislio je u sebi. Set je dodao Timu nalivpero i formular. Tim ga je nemo pogledao. „Samo potpiši, Blustone, hoćeš li?” rekao mu je Set. „Naveo si kao uzrok smrti masivni cerebralni infarkt.” „Pa? To je savršeno tačno.” Tim je pogledao Seta, s licem na kome kao da su svi facijalni mišići bili zamrznuti, i rekao: „Prokleto dobro znaš da sam ja bio uzrok smrti.” „Slušaj, Blustone, nema lekara na svetu koji nije izgubio pacijenta zbog ljudske greške – pogotovo ako nije spavao onoliko dugo kao što je slučaj s tobom. U umrlici je navedena istina.” Set je zastao i potom priznao: „Samo, ne cela istina.” Tim je sa zahvalnošću gledao starijeg kolegu: „Hvala, Sete, ovo ti nikada neću zaboraviti.” Nekoliko trenutaka, nijedan od njih nije progovarao. Zatim ga je Tim, ustručavajući se, upitao: „Reci mi, Sete, da li si ikad ubio pacijenta – mislim, da li si ovako pogrešio?” Set je pažljivo odvagnuo svoj odgovor i odvratio: „Rekao sam ti. Svima nam se to kad-tad desi.”

Barnijeva karijera je definitivno bila u usponu – jednako kao i njegovo raspoloženje. Avans dobijen od Bila Čaplina, koji je smatrao kneževskim, upotrebio je kao gotovinsko učešće za apartman u zgradi Gejnzboro, odakle je s prozora dnevne sobe mogao da posmatra svoj ogromni travnjak – inače poznat kao Central Park. Štaviše, skoro svaka vožnja liftom proticala je u društvu nekog uglednog pisca, slikara ili muzičara. Još uvek nije mogao da veruje da je njegova karijera dosegla takve visine i mali dečak u njemu je često dolazio u iskušenje da zamoli

svoju komšinicu s devetog sprata da otpevuši nekoliko taktova onoga što je trenutno pevala u Metu.

„Odlična vest!” „Za poziv u ponoć, bolje bi ti bilo da stvarno jeste.” Barni, koji je do kasno radio na beleškama o nekim pacijentima, upravo je zadremao kad ga je iz sna trgla zvonjava telefona. S druge strane žice bio je Bil Čaplin. „Slušaj”, rekao je uzbuđeno Bil. „Večeras sam bio na večeri s glavnom garniturom iz llustrovane sportske revije. Prošle nedelje sam im poslao tvoje poglavlje o Džekiju Robinsonu – i žele da ga objave u svom velikom aprilskom izdanju o bejzbolu – da bi pokazali kako se stvari menjaju. Barni, pojma nemaš šta bi ovo moglo da znači.” „Ali, Bile, moje poglavlje je predugačko...” „Naravno, oni će da ga skrate, staro momče. Ali nemoj da se sekiraš. Pobrinuo sam se da imaš pravo da odobriš finalnu verziju.” „Divno, Bile, divno”, odvratio je Barni. „Ali, mogu li ja sada da se vratim u krevet? Moj prvi pacijent ima zakazano za petnaest do sedam.” „Ti živiš u stvarnom Njujorku, zar ne, Barni?” oduševljavao se Bil. „Ljudi pošandrcaju u svako doba dana. Dakle, evo ti jedna misao da se lepše uspavaš: kad ova knjiga bude objavljena, ti ćeš da se desiš.” Barni je bio previše umoran da bi mu bilo stalo do „dešavanja”. „Laku noć, Bile, lepo sanjaj.” „Ja nikad ne sanjam”, odvratio je Bil. „Imam ove odlične crvene tablete s kojima spavam kao mrtvak.” „Fenomenalno”, rekao je Barni u znak pozdrava. Srećno, Čapline, pomislio je, spuštajući slušalicu. Kad ti se mozak pretvori u beslovesnu masu, biće ti stvarno drago što si se navukao na Sekonal.

Lens Mortimer je verovatno bio jedini čovek u Los Anđelesu koji je mogao da drži punu sobu ljudi u grču smeha, a da pri tom ne mora da ispriča nijedan vic. Ustanovio je da među brojne prednosti anesteziologije kao specijalizacije spadaju i pozivi na mnoge prvoklasne žurke na Beverli Hilsu, koje bi inače bile izvan njegovog domašaja. Čak i njegov otac, izuzetno uspešan filmski scenarista, nije bio toliko počastvovan od strane krema holivudskog društva. Lensova specijalna privlačnost kao gosta sastojala se u tome što se pojavljivao ne samo u društvu dveju lepih devojaka već i s rezervoarom. To jest, rezervoarom azotnog oksida – u narodu poznatog kao uveseljavajući gas. Lens je tek posle pomnog istraživanja i razložnog razmišljanja odlučio da bude anesteziolog. Prvo je eliminisao one zaista „robijaške” alternative. Akušerstvo, na primer. Ko još želi da ga bude u gluvo doba noći? Ali, isto tako, ko još želi da

odlazi u kuće drugih ljudi zbog bilo čega sem žurki? To je značilo da interna medicina takođe otpada. Hirurgija je, pak, bila prokleto teška. A odgovornost prevelika. Izvesno vreme je gajio naklonost prema dermatologiji. Pre svega, tog specijalistu ne pozivaju onda kad sav pošten svet spava. Niti mu umiru pacijenti. Niti mora da pamti obimnu farmakopeju. Kako je Lens gledao na to, pacijentu se daju kortizon ili penicilin. Ili, ako ste manje maštoviti (i manje skloni sticanju), prosto mu kažete da će oboljenje kože da nestane samo od sebe. Uz to, dermatologija je bila probitačna: jedan tip koga je znao pretvorio je svoju ordinaciju na Beverli Hilsu u pet zasebnih soba za preglede, od kojih nijedna nije bila veća od ostave za metle. On bi brzo obišao svih pet pacijenata, bacivši pogled – ponekad kroz uveličavajuće staklo – na osip, bradavicu ili drugi simptom. Zatim bi „iz rukava” izbacio dijagnozu i rekao pacijentu nekoliko kratkih i šarmantnih rečenica. Odatle bi preuzimala sestra, koja je obavljala svu papirologiju i izdavala recepte – i odmah zakazivala kontrolni pregled za sledeću nedelju. Jedini problem, zaključio je Lens, bio je u tome što je dermatologija dosadna. Gledati u manje varijacije istog osipa sto puta nedeljno bilo bi kao sedeti sve vreme pred istom slikom. A ako morate da blenete u njega satima, dan za danom, čak i Mona Lizin osmeh bi počeo da vam ide na živce. Sledeći slučaj: urologija. Nedavne studije u Medicinskoj ekonomiji pokazale su da genito-urolozi trenutno vode u ključnoj oblasti, broju dolara godišnje. Tu takođe nije postojala kategorija kućnih poseta. To je bilo dobro. Broj mušterija na sat je takođe bio povoljan. A, kao i u dermatologiji, nije postojala opasnost da izgubite pacijenta. (Jer, ako i otkrijete nešto poput kancera, odmah ga upućujete hirurgu ili onkologu.) Međutim, rekao je Lens sebi, posao je bio težak. A odgovornost znatno velika. Morate da pratite literaturu, ovladavate novim tehnikama i uopšte shvatate svoj posao vrlo ozbiljno. Štaviše, neki od vaših pacijenata bi mogli da budu stvarno bolesni – pa čak i da umru (mada na tamo nečijem operacionom stolu). Takođe, pomisao na provođenje dana u zagledanju u tuđe intimne delove tela pomoću cistoskopa nije mu delovala baš privlačno. Zadatak anesteziologa činio mu se daleko privlačnijim: da dovede svog pacijenta u prijatno stanje mišićne relaksacije, indukuje spokojnu dremku i održava stabilno disanje. U međuvremenu, na drugom kraju stola, hirurg – pod konstantnim stresom – savesno seče i tranžira, krpi i zašiva, stalno riskirajući neku opasnu situaciju. A ako operacija ne uspe, krivica skoro uvek pada na hirurga. Za sve to vreme, srdačni „puštač gasa” samo proverava šta kažu njegove brojke, da bi uravnotežio disanje i krvni pritisak. Kad operacija uspe i pacijent se probudi, prožet je zahvalnošću za poklonjen mu novi život. Štaviše, anesteziologija je dobro plaćena. Radno vreme je fleksibilno. Pacijenti nisu u stanju da se žale, protivreče ili preispituju vaš sud. A ako tako želite, možete da napravite sebi raspored koji će vam omogućiti maksimum slobodnog vremena kako biste živeli normalnim, ispunjenim životom. I bivali pozivani na trendi-žurke zbog svog šarma – i azotnog oksida.

Barnijevi dani su sada bili toliko pretrpani poslom da je napola zaboravio da ISR treba da objavi njegovo poglavlje o Džekiju Robinsonu. Jednog subotnjeg jutra krajem februara, vrativši se kući pošto je proveo dva sata s pacijentom koji ga je pred zoru pozvao obuzet smrtnom panikom, upravo se presvlačio u trenerku i spremao da izađe da džogira, ne bi li sa znojem izbacio i deo bola apsorbovanog osmozom, kad je zazvonio telefon. „Halo, doktore Livingston, oprostite što vas uznemiravam u subotu. Zovem se Emili Grinvud. Radim za llustrovanu sportsku reviju. Pretpostavljam da znate zbog čega zovem.” „Da, naravno, vaš časopis amputira – ili bi trebalo da kažem ‘rediguje’ poglavlje iz moje knjige.” „Recimo to ovako: moramo da sečemo, ali ne obavezno i da sakatimo. Da li bi vam odgovaralo da vam danas donesem predloženu verziju vašeg teksta? Znate, moramo da ispoštujemo rok.” „Koliko vremena imam?” „Pa”, oklevala je i odvratila kao da se pravda, „pošto ovo nije ‘udarna’ vest, imamo dosta vremena. Drugim rečima, ovo u ponedeljak ide u štampu.” „Molim? Pa to je smešno!” („Nije udarna vest”, vidi molim te!) „Molim vas, doktore Livingston, mi smo časopis koji redovno izlazi i ima svoj plan, i vaš članak mora da ide onda kad je predviđen. Uz to, mislim da ćete da budete zadovoljni načinom na koji je skraćen.” „Dobro, u tom slučaju, da li biste mogli da mi ga pošaljete po kuriru?” „Nema problema, biće kod vas za pola sata”, odvratila je. Barni je seo za svoj pisaći sto, izvadio svoj primerak poglavlja i počeo da iščitava ono što je napisao još pre nekoliko meseci. Dvadeset pet minuta kasnije, začulo se zvono na vratima. Otvorio je vrata mladoj ženi sitne građe, krupnih smeđih očiju i kratke crvenkastosmeđe kose. „Zdravo, ja sam Emili Grinvud. Da li ste vi dobri doktor?” „Taj sam”, odvratio je Barni, pokušavajući da sakrije svoje razočaranje zbog toga što ga smatraju drugorazrednim piscem i šalju mu pomoćnika urednika. „Donela sam rukopis”, rekla je vedro, dižući uvis koverat od manile. „Odlično – ovaj – da li biste ušli i popili šolju kafe?” „Pa, sad”, odvratila je s osmehom, „mislim da bih – to jest, sem ukoliko ne želite da tekst obrađujemo stojeći u predvorju.” „Vi ste moj urednik?” uzviknuo je. „Dabome da jesam. Ne bih dozvolila nikome od svojih pomoćnika ni da priđe ovome. Mislim da je tekst odličan.” Laskanje – ako je to bilo posredi – zagladilo je nakostrešeno Barnijevo perje. „Uđite... uđite”, rekao je, prenaglašeno gestikulirajući. „Zašto ne sednete za ovo što ja grandiozno nazivam svojim trpezarijskim stolom, a ja ću dotle da stavim vodu da zavri.”

„Baš lepo”, rekla je Emili, ulazeći u Barnijevu dnevnu sobu. Posvuda su ležale gomile odeće, svedočeći o okončanju pojedinih aktivnosti – trenerka i patike, par čarapa i reket za skvoš, itd. „Nadam se da vam ne smeta instant-kafa”, doviknuo je iz kuhinjske niše. „Vi ste lekar”, složila se. Za tren oka se vratio s dvema šoljama kafe i, sedajući za sto, primetio: „Mislim da vam dugujem izvinjenje.” „Bez brige, to mi se stalno dešava. Svi misle da sam moja sekretarica – mora biti da je posredi moje detinje oduševljenje sportom. Ali, zašto jedna žena ne bi bila sledeći Grantlend Rajs? Verujem u ono što je Virdžinija Vulf rekla o ‘androgenom umu’.” Prikladna aluzija, pomislio je Barni – i reagovao nagoveštavajući da mu je izvor poznat. „Esej ‘Svoja vlastita soba’ je stvarno bio orijentir za ženske pisce. A postoji i mnogo kliničkih podataka koji svedoče da su svakom od nas potrebna neka svojstva suprotnog pola da bismo bili u stanju da kreativno funkcionišemo.” „Pa, sad”, rekla je Emili, „ja baš nisam Virdžinija Vulf.” „To je u redu”, odvratio je, „ni ja baš nisam Sigmund Frojd.” „Fino.” Osmehnula se. „Sad kad smo razmenili uzajamne izraze skromnosti, hajde da stavimo rukavice i počnemo borbu oko isečenog teksta.” Borba je stvarno bila žestoka. Svako isecanje se Barniju činilo poput zasecanja u živo meso. „Emili, ne, ne, to je ‘najzlonamernija rana od svih’117.” „Dajte, Barni”, usprotivila se, „moramo da napravimo žarišnu tačku od Robinsonovih unutrašnjih osećanja tog prvog dana kad je zaigrao u prvoj ligi. Zar se ne slažete sa mnom?” Pogledala ga je onim svojim krupnim smeđim očima. „Da budem iskren, Emili”, priznao je Barni, „budete li me i dalje tako gledali, na kraju ću da vam dozvolim da iskasapite ceo tekst, pod uslovom da mi date svoj telefonski broj.” „Dajte”, prekorevala ga je, poput nekakvog minijaturnog fudbalskog trenera, „dajte da već jednom završimo s ovim.” „Slušaj, Em – smeta li ti ako te zovem Em?” „Ni najmanje – tako se izgovara prvo slovo reči majka, zato sam sigurna da mora ima neki psihološki značaj za tebe. Ali, nemoj da mi kažeš šta je dok ne završimo posao. Predlažem da počnemo od trenutka kad je Robinson prvi put ušao u kancelariju Branča Rikija. Mislim da je to najupečatljiviji deo.” „Po čemu?” „Pa, ne znam za tebe, ali sećanje svih na Džekija tokom te prve godine – kad su s tribina pljuštale uvrede, a s terena ga gađali loptama u glavu – najviše govori o tome kako se držao iznad svega toga. Delovao je tako plemenito, kao da nikad nije osetio gnev niti poriv da uzvrati.” 117

Najbolnija od svih uvreda ili napada, često tako bolna zato što potiče od bliskog prijatelja. U Šekspirovom Juliju Cezaru. Antonije opisuje ranu koju je Cezaru zadao Brut kao „najzlonamerniju ranu od svih”. Prim. prev.

„To sam i ja mislio. I stvarno sam se zaprepastio kad mi je rekao da ga je Riki zapravo naterao da se zakune da će da tokom tri ceie sezone da suzbija osećanja. Samo je svetac mogao da sačuva hladnokrvnost toliko dugo.” Za manje od sat vremena, napravili su siže za koji je Barni morao da prizna da je bolji od njegovog originalnog poglavlja. Isuse, bila je tako pametna. I uz to nije izgledala loše. Ne, ne, priznao je Barni samom sebi, prestani da lažeš sebe, ona je lepa. U stvari, veoma je lepa. Prokletstvo, takva devojka sasvim sigurno ima momka. Bolje da ne riskiram pozivajući je na večeru, da ne bih pokvario naš lep poslovni odnos. ,,A sad”, rekla je Emili, zatvarajući svoju svesku s dramatičnim pljeskom, „nadam se da ćeš da mi pružiš zadovoljstvo i pridružiš mi se na kasnom ručku u restoranu po tvom izboru.” „Ti pozivaš mene?” upitao je. „Pa, recimo da te ja pozivam – a časopis plaća. Zato pusti svom apetitu na volju.” „Važi, onda, kako bi bilo da odemo u Klub 21?” „Idemo u Klub 21. Poznajem Krindlerove pa bih se, ako nemaš ništa protiv, poslužila tvojim telefonom da im javim da dolazimo.”

Bilo je stvarno kasno, čak i za subotnje popodne, tako da je sala na spratu bila uglavnom ispunjena konobarima koji su raščišćavali stolove. Smešten za sto u uglu, zaboravivši na sav ostali svet, sedeo je par zaljubljenika u sport koji je pokušavao da nadmaši jedno drugo u poznavanju detalja o bruklinskim Dodžersima. Emili je prihvatila Barnijev izazov i on je počeo da testira njeno znanje tražeći od nje da pogodi ime igrača prema broju dresa. Igra se završila nerešeno, jer su oboje imali sve tačne odgovore, ne pogrešivši ni u jednom detalju. Zatim, baš kad su s brojeva hteli da pređu na temu koja je zahtevala reči, Barni se nečega setio. „Shvataš li, Emili, da su svi iz prve velike postave Dodžersa imali jednocifrene brojeve na dresovima? Zatim se pojavio Džeki Robinson i dobio broj četrdeset dva. Misliš li da je to koincidencija?” „Ne, dobro si primetio”, odvratila je, „jer su Kampiju – sledećem crnom igraču Dodžersa – dali broj trideset devet. Šta misliš o tome, onako, kao lekar?” „Pa”, počeo je Barni, „po mom profesionalnom mišljenju, rekao bih – apsolutno ništa. Ja lično sam uvek tražio da mi daju broj deset – mada, moram da kažem da to nije bilo u prvoj ligi.” „Znam”, rekla je vedro Emili Grinvud. „Šta znaš?” „Znam da si igrao košarku – pre no što si postao tako intelektualan tip. U stvari, moram nešto da ti priznam – i nadam se da nećeš to previše da psihoanaliziraš.” I onda mu se poverila: „Palila sam se na tvoje noge.”

Barni nije bio siguran kako da reaguje. Da li je ovo bila nova, trendi fraza među slobodoumnim istsajdskim svetom? („Da li biste hteli da uđete i pogledate moje kolentike čašice?”) Odvratio je s jednakom lakoćom. „To je vrlo laskavo, Em. Mislim, ne sećam se da mi je iko ikad rekao nešto tako lepo – ili tako nekonvencionalno.” „Ne brini, nisam nikakva vrsta fetišiste. I ja sam bila đak u Midvudu, ali dve godine mlađa od tebe.” „Išla si u Midvud – kako to da te nikad nisam primetio?” „Bio su prezauzet jurenjem navijačica. Znaš, ja sam fotografisala utakmice za Argus. U stvari, uvek sam se pitala zašto nisi igrao u svojoj poslednjoj godini – sigurno bi ušao u prvi gradski tim. Hoću da kažem, nisi bio samo dobar u napadu, bio si i pravi tigar u odbrani. Šta se dogodilo?” Razdragan njenim divljenjem za njegove nekadašnje sportske podvige, Barni joj je odgovorio lakonski, u garikuperovskom maniru: „To je duga i tužna priča, Emili, i mislim da ne želiš da je čuješ.” „Imam mnogo vremena”, s osmehom je rekla. Njena nedužna primedba navela ga je da baci pogled na svoj sat. Bilo je četiri i petnaest. „Hej, Em, kapetan nas strelja pogledom. Mislim da će da nas skrati za glavu ako ne odemo odavde.” „Ne budi tako paranoičan, Barni. Dimitrije me pušta da sedim koliko hoću. Nabavljam mu karte za finalne utakmice fudbalskog prvenstva.” „Zar ne izlaziš večeras – ili možda imaš posla?” „Na prvo je odgovor ne, na drugo da. A ti?” „Isto. Ali, hajde da zaboravimo na još neispisane strane. I, kao što reče latinski pesnik, ‘Uživajmo u ovom danu’.” ,,U pravu si”, odvratila je. „Carpe diem.” Voleo bih da ‘uživam’ i u tebi, Emili, pomislio je Barni dok su izlazili. Posle još nekoliko rundi vedrog razgovora, Barni je shvatio, sad stvarno znam šta znači biti euforičan.

TRIDESET PET

Bilo je novembarsko subotnje jutro, sveže i jedro kao jesenja jabuka, a inače mrk i kamenosiv studentski grad Jejla oživeo je plavo-belim fudbalskim šalovima, plavokosim devojkama s Vašara i obrazima studenata rumenim od uzbuđenja, fudbalske groznice i hladnoće. Benet je završio smenu u 10 prepodne. Posle asistiranja Riku Zelmanu prilikom osmočasovne „vodoinstalaterske intervencije” (kako je stariji hirurg nazivao složene genitourinarne procedure), bio je isceđen kao sunđer, usled psihičkog naprezanja, ali i od fizičkog napora. Međutim, bio je previše uzbuđen da bi otišao odmah na spavanje.

Odšetao je preko, do studentskog grada, s namerom da svrati do univerzitetske knjižare i uzme neku knjigu koja će mu odvratiti misli od krvi i creva. Ulični prodavci su ga spopadali sa svih strana, nudeći mu balone, bedževe i druge rekvizite. Studenti su mu izgledali kao deca. Hriste, pomislio je, jesam li tako brzo odrastao? Šta se sve dogodilo otkako sam se zakopao u onu tamnicu od betona i linoleuma, u kojoj nema dana, noći ni godišnjih doba? Pre deset godina, ušetao sam kao mladi lav, a sad se odjednom osećam kao stari jarac. Dok je prelazio ulicom Čepel prema Brodveju, prišao mu je mladi crnac koji je prodavao novine. „Hej brate”, dobacio mu je, „znaš li novosti? Jesi li u toku? Ako nisi, bolje kupi ovaj papirić. Samo dve banke, brate, i sve ćeš da saznaš.” Benet je posegao u džep, dao dečaku četvrt dolara, stavio novine pod mišku i otišao dalje. Pola sata kasnije, našao se kod kuće s knjigama kupljenim za petnaest dolara koje će, uz malo sreće, pročitati negde između tog popodneva i sledećeg jula. Uključio je stereo, zbacio mokasine s nogu i seo da čita. Bio je, međutim, toliko iznuren od sečenja, podvezivanja krvnih sudova, zašivanja – a pre svega od brige da li je sve uradio kako valja – da čak ni stilističke zavrzlame Električnog Kul-ejd kiselinskog testa TomaVulfa nisu mogle da zadrže njegovu pažnju. Kao poslednje pribežište, počeo je da prelistava vesti Pantera. Novinska retorika bila je gromka i otrovno antibela. Do đavola, pomislio je Benet, preskočiću teške stvari. Možda imaju sportsku stranu. Prelistao je poslednje stranice i osetio zadovoljstvo kad je ugledao neki strip. Aha, pomislio je u sebi, upravo nivo literature koji trenutno jedino mogu da podnesem. I počeo je da čita. Ali posle početnih opscenih karikatura o „prljavim jevrejskim svinjama koje pljačkaju Crnce”, zavitlao je novine na pod i izleteo iz stana na hladan vetar Nju Hejvena. Našao je Džeka u bolničarskoj sobi. ,,’De si, Bene”, pozdravio ga je Džek – bataleći uobičajene bolničke formalnosti, pošto su bolničari manje-više smatrali Beneta „jednim od svojih”. „Želeo bih da popričamo”, rekao je Benet suvo. „Svakako, doktore.” Dvojica muškaraca su izašla u prazan hodnik. Benet samo što nije eksplodirao, toliko je želeo da mu kaže sve ono što je smišljao na putu prema bolnici. („Da li je ovo sve što umete da napišete u ovom svom smrdljivom kupusnom listu?”) Shvatio je, međutim, da istresanje besa na jadnom Džeku ne bi imalo nikakve svrhe. On nije bio ni urednik, ni vođa, bio je samo prosti pešadinac koji se borio za svoju stvar u stranoj zemlji po imenu Amerika. Zato je obuzdao svoj bes i jednostavno rekao: „Džek, hteo bih da dođem na sledeći sastanak.” „Promena stava, doco?”

„Moglo bi se reći.” „Važi, javiću ti.”

Glavna specijalizantkinja je veče provela na odeljenju za hitnu pomoć bostonske Dečije bolnice, baveći se devetogodišnjom devojčicom s opasno povišenom temperaturom nepoznatog porekla, za koju je posumnjala da je znak endokarditisa. Kad je Lora završila s papirologijom, već je prošla ponoć. Taman je krenula da prilegne na kauč u lekarskoj sobi, kad je opazila da su inače tihi glasovi sestrinskoj sobi neuobičajeno glasni i uzbuđeni. Jedna od žena ju je pozvala: „Lora, da li ste videli večerašnje vesti u jedanaest?” „Nisam”, rekla je, suviše iscrpljena da bi moglo da je potrese išta sem Četvrtog svetskog rata (bila je sigurna da je dovoljno umorna da prespava Treći). „Šta sam propustila?” „Ovo je ludo, Lora. Apsolutno ludo”, rekla je najmlađa – inače najsuzdržljivija među njima. „Ovo je stvarno vulgaran vašingtonski skandal u koji je umešano dvoje lekara – žena je hirurg sa Harvarda, otprilike vaših godina.” Lora je u trenutku znala ko bi to mogao da bude. Srce je počelo da joj udara kao ludo i jedva je izgovorila: „Da li je jedno od njih počinilo samoubistvo?” „Pokušalo je. Skoro trista miligrama Valijuma. Ali, ispiranje želuca je obavljeno na vreme. Žena je apsolutno prelepa.” Napola u šoku, Lora je izustila: „Greta Andersen?” „Da”, odvratila je sestra. „Tako su rekli da se zove. Poznajete je?” Lora je sa zebnjom upitala: „Da li je došlo do oštećenja mozga? Šta je uradio taj prokleti psihijatar?” Sestre su izgledale iznenađene. „Ali, on je progutao tablete”, odvratila je jedna od njih. Lora se uhvatila za glavu, jer je osetila vrtoglavicu. Prišla joj je sestra po imenu Najda i zabrinuto je upitala: „Lora, da li vam je dobro? Da li je taj dr Himerman takođe vaš prijatelj?” „Ne, ne”, rekla je, i dalje zbunjena, dozvoljavajući da je odvedu do najbliže plastične fotelje u čekaonici. „Bila bih vam zahvalna ako biste mi konačno ispričale šta ste tačno čule na vestima.” „Dakle”, počela je Najda, „ovaj lekar je, kako kažu, svetski čuvena marka u psihijatriji.” „Zaboravite titule. Šta je uradio?” „Blago rečeno, ono što nije trebalo da radi s pacijentkinjom. Vaša prijateljica je sačuvala prisustvo duha...” „... i bila je vrlo hrabra”, dodala je druga sestra. „Sazvala je konferenciju za štampu u bolnici u Džordžtaunu.”

„Šta je uradila?” upitala je Lora, sigurna da joj se sve ovo samo pričinjava. „Zašto bi, do đavola, novinari došli da čuju šta ima da kaže jedna lekarka na specijalizaciji?” „Pre svega, ona fenomenalno izgleda”, odvratila je Najda, ,,i, što je najvažnije, novinari vole ovu vrstu sočnih skandala. U svakom slučaju, rekla je da je došla kod Himermana na lečenje, a da su na kraju završili u krevetu.” „Ali kako je, do đavola, mogla da dokaže to što je rekla?” „O, pa to i jeste ono interesantno. Prvo je doktor Himerman – koji je, usput, strašno zgodan – govorio pred kamerama i sve porekao. Rekao je da je posredi neka vrsta paranoidne halucinacije i da bi ‘jadna devojka’ trebalo da se leči u duševnoj bolnici. Bio je vrlo ubedljiv.” „Kladim se da jeste”, promrmljala je Lora. Najdine sledeće reči pogodile su je kao grom iz vedra neba: „Zatim se samo okrenuo i popeo uz stepenice svoje kuće – jedna predivna kuća u Džordžtaunu, znate – otišao na sprat i progutao šaku tableta.” „Oh”, rekla je Lora, sad već bolje raspoložena. ,,I tako se ispostavilo da je kučkin sin sâm sebi najgori neprijatelj. Ura za Andersenovu.”

„Greta, kako si? Skoro dve nedelje pokušavam da te nađem.” „Izvini, Lora, morala sam da pređem kod jedne drugarice, jer telefon kod mene u stanu nije prestajao da zvoni. Trebalo je pre da ti se javim – oprosti.” „Hej, kako si skupila petlju da javno optužiš onog nemoralnog skota? Šta te je navelo na to?” „Neko je morao. Znaš li da se Endi zakleo da će da napusti svoju ženu i oženi se sa mnom? A onda sam otkrila da je to isto čulo jedno milion devojaka pre mene.” „Kako si otkrila?” „Rekao mi je niko drugo do lično gospođa H. Srele smo se kad sam izlazila s jedne od seansi. Odmerila me je od glave do pete i odjednom pobesnela i izjavila: ‘Ti si sigurno Endijeva najnovija Barbika.’ Zatim je uletela u njegovu kancelariju i počela da urla. Ono što se posle toga desilo će se verovatno pojaviti u sledećem Nešenel Inkvajereru.” „Joj, Greta, tako mi je žao što si morala da prođeš kroz to. Nadam se da te ovo loše iskustvo neće odvratiti od svih muškaraca.” „Da ti pravo kažem, ovog časa nisu moj omiljeni pol. A što se tiče muškaraca lekara, oni su najniži oblik života. Možeš tri puta da pogađaš ko mora da se pakuje i napusti grad zbog ovog skandala.” „O čemu pričaš?” „Dakle”, odvratila je Greta, „izgleda da Hirurško odeljenje u mojoj bolnici smatra da ne sečem dovoljno dobro – da tako kažem. Stoga su mesto starijeg specijalizanta ponudili nekom drugom i obavestili me da, mada sam ‘dobrodošla da ostanem’, više neću imati platu i moraću da radim volonterski.” „Drugim rečima, dobila si otkaz.”

„Pa”, odvratila je Greta sarkastično, „moglo bi i tako da se kaže. Mada, ‘otkaz’ je bila jedina reč koju nisu upotrebili. Ti lekari su kao neko bratstvo ili nekakvno tajno udruženje. Moj greh očigledno nije bio što sam dozvolila da me zavede, već što sam iznela to u javnost.” „Greta, ja sam zapanjena. Hoćeš da kažeš da će to đubre da se izvuče nekažnjeno?” „Verovatno. Mislim, oni su naravno pokrenuli svoju proceduru. Moraće da svedoči pred tamo nekim opštinskim odborom – bez prisustva javnosti, dabome. Ali, ne odustaje od tvrdnje da sam ja samo jedna histerična lujka koja je sve to doživela samo u svojoj glavi. U svakom slučaju, moj otkazni rok je počeo da teče, tako da sada pišem praktično svim bolnicama odavde do Honolulua. A ako me nigde ne prime, prijaviću se u vojsku.” „Molim?” upitala je s nevericom Lora. „Mrtva sam ozbiljna. Njima su preko potrebni hirurzi. Verovatno će me čak odmah transportovati u Vijetnam.” Glasom u kome se jasno čuo bol, dodala je: „Najiskrenije, Lora, da mi neko prosvira glavu metkom, mislim da ne bi bolelo više nego što me sada boli.”

Po prvi put tokom svog braka, Lora i Palmer su imali skoro identično grozničav radni raspored. Više se nije žalio što dolazi kući u 4 izjutra. Jer, i sam je bio budan i intenzivno radio na svom vijetnamskom. Kad je ušla u sobu, skinuo je naočari, pogledao je i osmehnuo se: „Znaš, draga moja, počinjem da stičem poštovanje za ono kroz šta prolaziš. Hoću da kažem, ovo nespavanje me ubija.” „Da znaš, Palmere, to je oprobana i dokazana tehnika za slamanje ratnih zarobljenika. Čujem da je vrlo popularna u Jugoistočnoj Aziji.” „Ma nemoj? A ko ti je to rekao?” „Njujork Tajms.” ,,I ti veruješ toj komunjarskoj bagri?” „Gospode, Palmere”, primetila je, ne sasvim u šali, „Bari Goldvoter pored tebe ponekad deluje kao radikal s Berklija.” Lora je sipala sebi čašu soka od pomorandže, umorno se spustila u fotelju i naglas razmišljala: „Volela bih da znam koji je to đavo u vama muškarcima koji vas tera da zapodevate ratove i ubijate se među sobom. Možda je testosteron posredi – hoću da kažem, androgen je snažan stimulans.” „Ja sam mislio da stimuliše samo seks”, osmehnuo se Palmer. „Pa sad, oduvek je postojala nekakva maglovita veza između ljubavi i rata, zar ne? Eto, uzmi na primer Jelenu Trojansku...” „Ovog časa, radije bih da uzmem tebe”, rekao je Palmer, ustavši od stola.

„Misliš li da je ovo bila ta noć?” upitao je. Ležali su jedno pored drugog u krevetu, padajući u san.

„Palmere”, odvratila je sneno, „da je medicinska nauka izumela aparat koji može da utvrdi trenutak ovulacije, kunem ti se da bih ga prokrijumčarila iz bolnice kući pod kišnim mantilom.” „Nema veze, svakako nam neće trebati”, rezonovao je Palmer. „Mislim, ako radimo to svake noći, sigurno ćemo da ubodemo pravi trenutak, zar ne?” „Sa stručnog stanovišta, Palmere, prosečnom ‘olimpijskom’ paru, kako ih nazivaju, potrebno je četiri do šest meseci da bi začeli bebu. A katkada i više ako su koristili pilulu.” „Mislim da sve to većim delom potiče iz glave”, prokomentarisao je. „Ako se istinski unesemo u to, siguran sam da možemo odmah da uspemo. Uzmi, recimo, moje roditelje – sumnjam da su vodili ljubav više od pet ili šest puta tokom celog svog braka, ali imaju mene i sestru da nas pokazuju. Uostalom, kako ćemo da ga zovemo?” „Njega? Ko je on?” „Naše dete – moj sin. Onaj koga pokušavamo da začnemo.” „Kako bi bilo da se zove Čudo?” upitala je. „Bilo bi to sasvim prikladno ime. I onda je brzo dodala: „Ili Čudna, ako bude devojčica?” „Neće biti devojčica”, uveravao ju je Palmer. „Možda neće biti ništa”, rekla je Lora. „Dobro, s tim problemom ću da se suočim kad budem morao”, odvratio je Palmer. ,,U međuvremenu, ne smeta ti da malo vežbaš tehniku razmnožavanja, zar ne?” „Ne”, rekla je, „ali više volim da o tome mislim kao o vođenju ljubavi.” „Naravno. U tome i jeste lepota ovog vežbanja.” Lora je načas zaćutala. Prvi put unazad dugo vremena bila je srećna i nije želela da kvari raspoloženje. Ipak, nije mogla da ga ne upita: „Palmere – otkud ova iznenadna želja da imamo dete? Hoću da kažem, prekasno je da te to spase odlaska u Vijetnam...” ,,U tome i jeste stvar, dušo”, odvratio je. „Da budem brutalno iskren, plašim se da se neću vratiti.”

Dve nedelje kasnije, Lora ga je vozila na aerodrom. „Znaš, još uvek mi nisi baš objasnio šta ćeš da radiš tamo.” „Nisam, Lora, zato što ni sam još uvek ne znam, zaista. Zato i idem na jednonedeljni brifing u Vašington. Izvan Vašingtona, zapravo – na legendarno imanje senatora Sema Forbsa. Eto – već sam ti rekao više nego što sam smeo.” „Forbs je Hokov jastreb”, prokomentarisala je. „Znao sam da ćeš to da kažeš. U svakom slučaju, ne govori nikom, molim te. Neće nam biti dozvoljeni čak ni telefonski pozivi.” „Ma nemoj – a da li će tamo da bude i njegova lepa mlada kći Džesika?” „Draga, ona je obična praznoglava balavica – sijaličica od dva vata.” „Aha. A šta je s ostalim njenim kvalitetima?” „Lora, na takvo pitanje neću ni da odgovorim.”

Neko vreme su se vozili u tišini, stigavši tako do kraja Storou Drajva i zaronivši u Kalahanov tunel. Usred onoga što je ličilo na popločano kupatilo s prigušenim osvetljenjem, on se ponovo vratio na pitanje koje ga je tog dana najviše mučilo. „Može li da se zove Palmer?” Lora je klimnula glavom. „Ako bude dečak”, rekla je bezizražajnim glasom. Putnici su se već ukrcavali na let 261 za Vašington. Bilo je vremena samo za oproštaj na brzinu, za poslednju žurnu razmenu misli. „Lora, reci mi ponovo – da li si stvarno prestala da uzimaš pilule?” „Kunem ti se da jesam.” Osmehnuo se, okrenuo i popeo se u avion.

U malom stanu je vladala gužva kao nikada pre. Ne samo da su Panteri stekli neke nove regrute, već su se mnogi okupili tu jer su čuli da će glavni govornik da bude „crni brat hirurg” sa Jejla. Benetovo srce je udaralo svom silinom. Sve dok nije stao pred njih, nije bio siguran kako će da počne. Međutim, iz njega je počeo da govori gotovo natprirodan glas. „Verujem da bi svi Crnci u Americi trebalo da dobiju jednaku i poštenu priliku kao i belci. Kao što piše u Ustavu: ‘Svi su ljudi stvoreni jednaki.’” Sad se već približavao minskom polju. „Ali, jednaki ne znači superiorni. Mi nismo gori od drugih ljudi – ali nismo ni bolji od njih.” „O čemu ti to?” doviknuo je neko. „O onom kupusnom listu koji nazivate našim novinama, u kome krivicu za nevolje crnih ljudi svaljujete na, kako ih nazivate, ‘fašističke cionističke jevrejske svinje’.” Usklici odobravanja. „Samo tako, brate!” „Pobij Ješe!” Benet je pokušavao da ostane miran. „Ali, zašto hoćete da istrebite baš ovu etničku grupu?” „Čoveče, pobogu, zar ne kopčaš?” javio se drugi ljutiti glas s drugog kraja sobe. „Jevrejske svinje su vlasnici sirotinjskih stanova, zalagaonica, oni koji ti uzimaju kola ako malo zakasniš s otplatom...” Benet je izgubio kontrolu. „Umukni, brate!” uzviknuo je ljutito. Njegov gnev je izazvao naglu tišinu u sobi. Tišinu nabijenu elektricitetom. „Da nešto razjasnimo”, počeo je Benet. „Neki Jevreji zaista jesu vlasnici sirotinjskih stanova, ali među vlasnicima takvih stanova ima i crnaca. A ima i mnogo Jevreja koji pomažu našu stvar. Šta je s Godmanom i Svernerom, onom dvojicom momaka koje je ubio Klan u Misisipiju?” Pobuna je bila jednoglasna. „Doktore Landsman”, javio se predsednik Simba, namerno naglašavajući njegovu titulu i prezime, „mislim da braća ne znaju odakle dolazite.” Okupan znojem, Benet je pokušavao da nastavi.

„Moj otac se borio i umro u Drugom svetskom ratu, jer je poštovao ono za šta se zalagala ova zemlja. I morao je da trpi mnogo veća sranja nego što bilo ko od vas može i da zamisli. Ne samo rasno podeljene vojne jedinice ili kupatila ‘samo za obojene’ – već je i Crveni krst, ako bi neki od njegovih boraca bio ranjen, smeo da mu da isključivo crnačku krv.” „Ipak, dan pre no što je umro, našao je snage da mi napiše da je video zverstva mnogo strašnija od onoga što je naš narod ikada trpeo. Video je nacističke logore smrti...” Presekao ga je hor omalovažavajućih povika. „To je gomila govana”, i čak „Hitler ih nije pobio dovoljno.” Benet je sve brže gubio kontrolu. Ali, morao je da završi. „Kad mi je otac umro, usvojio me je bračni par Jevreja koji je uspeo da preživi pakao logora. Sopstvenim očima su gledali kako njihovu malu kćerkicu odvode u gasnu komoru i kako im cela porodica biva spaljivana u pećima. Da li je iko ovde prošao kroz tako nešto?” Suvih usta i i mokrog lica, ipak je uspeo da zaključi svoje izlaganje. „Došao sam ovde da vam kažem da mi Crnci nemamo licencu na patnju. I da nije svaki Jevrejin naš neprijatelj. Jer, ako poverujemo u to, postaćemo sami sebi najgori neprijatelji.” Zastao je i potom tiho rekao: „Razmislite o ovome, braćo.” Benet je pogledao prisutne pravo u oči, čekajući njihovu reakciju. Bili su potpuno mirni. U stvari, jedino kretanje u sobi poticalo je od njegovih ruku, koje su drhtale od siline osećanja. Bezizražajnim glasom, predsedavajući je upitao: „Ima li komentara?” Javio se jedan muškarac iz stražnjeg dela sobe. „Želeo bih da kažem našem uglednom posetiocu samo jednu stvar: jebali te Jevreji i jebi se.” Mada je gomila i dalje bila nema i nepomična, Benet je osetio iznenadni strah. Morilo ga je užasno osećanje nepripadanja, zbog koga mu se činilo da ceo prizor vidi u iskrivljene m ogledalu. Kad se uputio prema vratima, ljudi ispred njega su se razmicali poput Crvenog mora.

Barni je doznao za novost kad je stigao u bolnicu. Džon Vomer, jedan od njegovih mlađih specijalizanata, dotrčao je prema njemu vičući: ,,Livingstone, jesi li video današnji Tajms?” „Nisam”, odvratio je Barni suvo. „Da nismo možda postavili novi rekord u broju dece ubijene napalm-bombama?” Džon, jastrebovski raspoložen republikanac, ignorisao je Barnijev potsmeh. „Ti si, beše, studirao zajedno s Piterom Vajmenom?” „Jesam”, odvratio je Barni, „ali to nije nešto čime volim da se hvalim.” „Odsad hoćeš”, izjavio je specijalizant. „Vidi.”

Dodao je Barniju novine. U donjem desnom uglu bila je slika Pitera u belom mantilu. Na licu je imao uobičajeni filistarski osmeh, a na glavi nešto manje kose nego pre. Naslov je glasio: „Pronađen novi nagoveštaj stukture kancera”, dok je u podnaslovu stajalo: „Mladi istraživač sa Harvarda pronašao pionirsku tehniku u oblasti genetskog inženjeringa.” Stalno nam je govorio koliko je pametan, mislio je Barni dok je proučavao novine. Možda je trebalo da mu poverujemo. Najzad, ovde piše da je već objavio šesnaest radova i trilijardu članaka. Ali, baš voli publicitet. Hoću da_kažem, rezultati njegovog istraživanja neće biti objavljeni još šest meseci. Čemu, onda, ova konferencija za štampu – da bi njegovo ime ušlo u uho onima iz Nobelovog odbora? U svakom slučaju, racionalizovao je, Piter nema sve. Hoću da kažem, ovde se nigde ne pominju žena i deca. Ali, tada je Barnijev superego osporio njegove vlastite misli. Ko si ti da se bacaš kamenjem, doktore Livingston? Gde su žena i dečica da te čekaju u tvojoj staklenoj kući? Na šta je njegov ego odvratio, daj mi vremena, moram da završim ovu specijalizaciju, započnem vlastitu praksu. Uz to, ja sam takoreći oženjen. Barni je imao nameru da te večeri započne s Emili razgovor o braku. Njihova uraganska veza proputovala je čitav spektar sportskog života Amerike: fudbal, košarka, boks, bejzbol, hokej, tenis i atletska borilišta i stadione u Evropi. (Tog avgusta je, tokom nekog simpozijuma u Malmeu, u Švedskoj, uspeo čak da provede dva dana u razgovoru sa starim atletičarem Emilom Zatopekom, što je bila građa za zaključno poglavlje njegove knjige.) Bili su usaglašeni, bili su simbiotični, čak su i džogirali istim tempom. Ako i nisu bili par isprovodadžisan na nebesima, bar će njihova veza bili trajna kao Astroturfova veštačka trava. Barni se umorio pomažući drugima da budu srećni i rešio da je vreme da pokuša da učini nešto i za sebe. Najzad, dobro su ga ugnjavili prošle godine, na venčanju njegovog brata Vorena s Bernisom („Bani”) Lipton – koja je i sama bila na putu da postane advokat. Na prijemu ga je jedan njegov ujak iz Hjustona izgrdio, govoreći: „Kad možemo da očekujemo da nam ti priuštiš ovo zadovoljstvo, Barni?” U tom trenutku se našao u iskušenju da svom ujaku kaže, kao psihijatar, da bi kauč u njegovoj kancelariji zvrjao prazan – s izuzetkom ponekog šizofreničara tu i tamo – da su svi brakovi odista tako idilični kao što ih on prikazuje. Zaista, kao što je i sam napisao u Žurnalu savremene psihijatrije, odnosi u braku su u ovim turbulentnim vremenima gotovo postali odraz boljki spoljnog sveta. Međutim, kao što je neprofesionalni deo njega dobro znao, brak je najbolje opisao dr Džonson, kao „trijumf nade nad iskustvom”. U svakom slučaju, s njim i Emili će da bude drugačije. Imali su divan odnos, otvoren i iskren. I mada su oboje bili srećni u društvu onog drugog, svako od njih je imalo i život izvan njihove veze. To je dovelo do one savršene ravnoteže koju brak traži, ali retko nalazi.

Brak joj je predložio za vreme kasne večere u njenom stanu, posle utakmice u kojoj su Lejkersi do nogu potukli Nikse. Jelovnik se sastojao od najdelikatesnijih jela iz Zabarovog restorana, koja su im dopremili na kućnu adresu. Što je značilo da je Barnijev jedini zadatak bio da ohladi i otvori bocu vina. Pošto im je napunio čaše, podigao je svoju u znak zdravice. „Za sreću posle – ili, još bolje – za Emili posle.” „Posle čega?” osmehnula se. „Posle venčanja”, odvratio je. Njena čaša je stala na pola puta do usana. I mada je pokušala da ga sakrije, Barni je ipak primetio tračak melanholije u izrazu njenog lica. „Em, šta ti je? Jesam li rekao nešto pogrešno?” Klimnula je glavom. „‘Brak’...” „... je pogrešna reč?” završio je umesto nje njenu misao. „Za mene jeste. Mislim da bi ti, pak, bio divan muž.” „Dobro, a zašto ne mogu da budem tvoj divan muž?” Pogled joj je bio spušten i odmahivala je glavom. „Ne, Barni, ne”, ponavljala je, „prosto nam ne bi išlo.” „Postoji li neko drugi?” izgovorio je zastrašujuću misao koja mu je tek tog momenta pala na pamet. „Ne, ne”, pobunila se. ,,I baš me nimalo ne voliš?” „Naravno da te volim. Moraš li uopšte da me pitaš tako nešto?” „Zašto, onda, Emili? Zašto?” Srknula je gutljaj vina i rekla: „Ja ne mogu da budem supruga. Ja sam nepopustljiva, sebična i ambicizna.” Ali, devojka koja je sebe upravo proglasila totalno bezosećajnom i tvrdom, sada je počela neutešno da plače. „Zaslužuješ bolje, Barni.” „Lupaš gluposti.” „Ne, govorim istinu.” Barni se osećao kao čovek koji je izašao da posadi prelepu ružu, zario lopatu u bogatu plodnu zemlju i odjednom naleteo na veliki, tvrdi kamen. Nije tu bilo ničega dvosmislenog. Emilino „ne” je značilo apsolutno ne. „Hej, slušaj, zaboravi na moj predlog. Upravo je poništen. Ali, mogu li da te zamolim za nešto na manje obaveznom nivou?” „Šta to?” „Dođi da živiš sa mnom. Gostinsku sobu ću da pretvorim u tvoju radnu sobu. Danju ćemo da budemo jednina, a noću množina. A ako iz bilo kog razloga poželiš da ne dođeš kući, neću ti tražiti roditeljsko opravdanje. Da li je pogodba dovoljno poštena, mala moja ptičice koja se ne daš zatvoriti u kavez?” Emili nije odgovorila. Samo je skočila i čvrsto ga zagrlila, sve vreme ne prestajući da jeca. Dok ju je grlio s istom nežnošću, njegov um nije mogao da zatvori vrata njegove ordinacije. Jer, onaj unutrašnji, analitički perceptivan glas nije prestajao da ponavlja, ovde nešto nije u redu, doktore, možete li da shvatite šta? „Doći ću sutra kod tebe i pomoći ti da se spakuješ”, rekao je.

„Hvala ti na razumevanju”, šapnula mu je glasom punim duboke zahvalnosti. Dok su stajali tako zagrljeni, Barni nije mogao a da se ne zapita, šta sam ja to navodno razumeo?

Piter Vajmen je bio kontroverzan lik. Bio je verovatno jedini čovek koji je ikada diplomirao na harvardskom Medicinskom fakutetu a koji se neizrecivo gnušao bolesnih ljudi. Tokom prve godine svojih postdiplomskih studija, s prezirom se odnosio prema svojim kolegama u laboratoriji, a nešto nalik na osnovnu učtivost pokazivao je samo prema profesoru Fajferu, svom šefu i mentoru. Fajfer, naravno, nije ni uzeo Pitera za svog asistenta zbog njegovog šarma. Pre će biti da je znao da je Vajmen dragocen pomoćnik i apsolutno nesklon da neprijatelju dozvoli da ga zaskoči nepripremljenog (pod neprijateljem su se podrazumevali svi ostali koji su se bavili istraživanjima u toj oblasti). Međutim, Fajfer je pretpostavljao da pametan momak poput Pitera zna pravila igre: pomozi mi da se popnem na podijum, a kad vreme dođe, pružiću ruku i pomoći ti da se i ti popneš. U međuvremenu, pobrinuću se da kao docent živiš više nego udobno na državnim jaslama i imaš mogućnost da radiš u verovatno najboljoj biohemijskoj laboratoriji na svetu. Piter je bio po prirodi nepoverljiv. Svestan sopstvenog pomanjkanja skrupula, polazio je od pretpostavke da i kod ostalih postoji jednak nedostatak savesti. Drugim rečima, bio je svoj najbolji prijatelj. I svoj najgori neprijatelj. „Pobednički faktor” je otkrio dok je obavljao istraživanja koja je trebalo da potvrde jednu od Fajferovih hipoteza. Smatrao ga je, dakle, svojim i ničijim više. I čim su prve kontrolne studije dale obećavajuće rezultate, iz tih stopa je otišao u fakultetsku Službu za odnose s javnošću. Direktor Nikolas Kazan je bio oduševljen onim što mu je Piter rekao. Međutim, umesto sazivanja konferencije za štampu, preporučio je da radije pozovu urednika medicinske rubrike Njujork Tajmsa na ručak u Ric i daju ekskluzivan intervju uglednim novinama. „Ako ga uverim da je on jedini, mogu gotovo da vam garantujem da ćete se naći na naslovnoj strani. Posle toga, ostalo je dečija igra.” Piter je imao samo jedno važno pitanje. „Misli te li da bi trebalo da stavim svoja kontaktna sočiva?”

Kazan je dokazao da je oštrouman režiser. Posle prvog članka objavljenog u Tajmsu, izradio je i ekskluzivan televizijski intervju u emisiji Danas. En-Bi-Si je poslao Barbaru Volters u Boston da bi obavila intervju. Piter je postigao nešto briljantno. Napravio je značajan korak prema konačnom kontrolisanju kancera. Ali to nije bio lek.

Njegov rad je, u najbolju ruku, mogao da se poredi s mapom koja pokazuje put do zakopanog blaga. Ali, mada se sada znalo za pravac, putovanje njime bilo je zadatak za druge naučnike. Ipak, cele sledeće nedelje, telefonska centrala Medicinskog fakulteta bila je opsednuta pozivima očajnih ljudi koji su molili da se bolesniku iz njihove porodice omogući da isproba Vajmenovo novo otkriće pre no što bude prekasno. Za vreme snimanja TV emisije, gospođica Volters je, razume se, dovela i profesora Fajfera da dâ svoj komentar. „Piter je izuzetan mlad čovek, zaista izuzetan mlad čovek”, rekao je on u kameru. Čim je malo crveno svetlo na kameri prestalo da svetluca, stariji čovek je zamolio svog učenika da doručkuje s njim – u njegovom klubu. Fajfer je sačekao da načnu drugu šolju kafe i tek onda počeo razgovor. „Reci mi, Pitere”, upitao je neusiljeno, „imaš li predstavu zašto sam te jutros pozvao ovamo?” „Da proslavimo, možda?” ,,A šta bi tačno bio naš povod za proslavu?” „Pa, naučni prodor – ceo projekat. Dobar publicitet koji je dobio Harvard...” Glas mu je zamro. „Rekao bih da si ti dobio više publiciteta nego Harvard.” „Gospodine, da li vi to hoćete da kažete da sam postupio mimo pravila?” upitao je otvoreno Piter. „Pridržavao sam se protokola i naveo vaše ime u članku u Medicinskom žurnalu Nove Engleske. Ja, gospodine, poštujem hijerarhiju.” „Vrlo sam polaskan”, odvratio je Fajfer. ,,I drago mi je ako imam bar nekih zasluga, makar kao direktor laboratorije.” „Ali gospodine”, ustrajavao je pobožno Piter, „vi ste učinili i više od toga. Naučili ste me svemu što znam.” U tom trenutku je Fajfer promenio ton. „Prekini s puzanjem, Vajmene, ne ide ti baš najbolje. Znam da su mi priznate zasluge kao koautoru ovoga. Ali, opet, ja sam urednik Žurnala i stavio bih svoje ime čak i da si ti ‘zaboravio’. Ono što me zbunjuje, Pitere, jesu druga dva naučnika čije radove navodiš.” Piterovo testasto lice je počelo da bledi. „Ponosim se time što poznajem neke od velikih ljudi u našoj oblasti i povremeno sam sarađivao s nekima od njih. Ali nikad nisam upoznao ovog Sarpantjea iz Francuskog instituta za medicinska istraživanja u Lionu, kao ni tog van Stijna iz Amsterdama – što je svakako vrlo neobično, pošto su obojica navodno sarađivala s nama u ostvarivanju ovog naučnog prodora.” „Ovaj... oni su, zapravo, obojica naučnici u usponu. Vrlo su mladi i nisu objavili mnogo radova.” „Znači da si imao sreće stupivši u kontakt s njima i dogovorivši se da obave vlastite eksperimente i nezavisno potvrde tvoje nalaze.” „Da, gospodine. Tako je.” Odjednom je zavladao muk. Čuo se samo žamor koji je dopirao od uvažene bostonske gospode koja su sedela oko njih i učtivo diskutovala – možda čak i

odlučivala – o sudbini nacije, svetske ekonomije i Harvardovih šansi protiv Jejla. Za to vreme, Fajfer je sedeo i zurio u Pitera. Stariji čovek je bio strpljiv; umeo je da čeka. Ali, i Vajmen je bio vrlo izdržljiv. Tako je naposletku Fajfer bio onaj koji je kapitulirao. I prekinuo tišinu. „Osim ako ga nisu osnovali za poslednje dve nedelje, Pitere, Francuski institut za medicinska istraživanja u Lionu ne postoji, tako da bi ‘Šarpantjeu’ bilo prilično teško da tamo radi. Amsterdamski univerzitet, naravno, postoji. Zato sam mogao da pozovem svog dobrog prijatelja Harija Josta i pitam ga za mitskog van Stijna...” Zurio je u Pitera, zapanjen sposobnošću mladog čoveka da se ne trepnuvši suoči s raskrinkavanjem. „Doktore Vajmen, bez podrške podataka dobijenih putem obimnih nezavisnih studija koje su navodno urađene u amsterdamu i Lionu, vaši zaključci su – blago rečeno – preuranjeni i na staklenim nogama.” „Moja teorija je ispravna, profesore Fajfer”, rekao je Piter tiho. „Možete da obavite desetine novih testova i rezultati će se svaki put poklapati s mojima.” „Ali, Pitere, ako si tako siguran, zašto nisi obavio neka stvarna ispitivanja koja bi dokazala tvoju tvrdnju? Zašto si toliko žurio?” „Pritisak – nisam želeo da nas neko drugi pretekne u tome. Zato sam preduzeo sračunati rizik.” Njegov mentor nije reagovao. Piter je nastavio svoje izlaganje. „Gospodine, ne znate kako je danas u svetu naučnih istraživanja. Zašto bi mi neki drugi lekar pomogao samo zato da bi dobio izraze zahvalnosti u fusnoti?” Fajfer je razmislio na trenutak pre no što mu je odgovorio. „Pitere, znam da medicinska istraživanja umeju da budu kao ulične borbe u mračnim sokacima – ulozi su veliki. Međutim, postoje samo dva načina da se izađe na kraj s tim. Možeš da pokažeš besprekoran integritet i prezreš varanje – ili da budeš varalica i da te ne uhvate. Bojim se da ti nisi nijedno od toga.” Piter je sedeo kao zamrznut, čekajući da Fajfer izgovori rečenicu. Ovaj je to i uradio, tiho, da ne bi uznemiravao uvaženu gospodu koja su doručkovala oko njih. „Slušaj me dobro, Pitere. Hoću da odeš u laboratoriju, pokupiš sve što je tvoje – dakle, sve ono što ti pripada. I da mi nestaneš s očiju pre kraja dana. Imaš sat vremena da dostaviš pismenu ostavku, koju će dekan popodne sa žaljenjem prihvatiti. Ne mogu da te oteram iz grada. Ali, moj ti je savet da se kloniš bostonskih medicinskih ustanova do, recimo, kraja života.” Piter se osećao kao drvo – tvrdo, suvo drvo. Mrtav. Morao je da prisili sebe da diše. „Da li će – ovaj – da bude izdato neko saopštenje?” upitao je najzad. Fajfer se osmehnuo. I s neskrivenim prezirom odvratio: „Ako bismo dozvolili da ovo dospe u novine, to bi se loše odrazilo na Harvard. Uz to, nismo pristalice javnog pranja svojih prljavih epruveta.” ,,A šta je s člankom?”

„Biće objavljen u svoje vreme. Najzad, uprkos određenim nedostacima, to jeste važan rad. I ne brini, tvoje zasluge ostaju. Lako ću naći dvojicu kolega koji će da zauzmu mesta nepostojećih Sarpantjea i van Stijna.” Ustao je, dok je Piter ostao kao zalepljen za stolicu. „Zbogom, Vajmene. I srećno u profesiji za koju se budeš odlučio.”

TRIDESET ŠEST

Puka činjenica da su 1969. Greta Andersen i Piter Vajmen dobili otkaze iz dijametralno suprotnih razloga samo je naglasila paradoksalnu prirodu medicinske prakse. Dok je žena hirurg pokušala da probudi profesionalnu etiku, Piter joj je prkosio. Ipak, oboje ih je snašla slična sudbina. Naravno, Greta je imala nimalo beznačajnu prednost, budući da je bila povređena strana, tako da su na njenoj strani bili svi oni američki lekari koji su verovali u to da medicinska diploma ne predstavlja dozvolu za zanemarivanje morala. Vašingtonski medicinski krugovi su je možda proglasili za „personu non Gretu” (kako se našalila u telefonskom razgovoru s Lorom), ali čak ni oni nisu mogli da izmene prošlost. Nisu mogli da promene njene odlične ocene sa studija, niti vlastite visoke ocene i pismene procene kojima su u zvezde kovali njen požrtvovan i stručan rad u bolnici. Zato su je u Hjustonu, u Univerzitetskoj bolnici, toplo pozdravili kao novog člana hirurškog programa koji se bavio trenutno najzanimljivijim hirurškim radom – intervencijama na otvorenom srcu i presađivanjem ovog organa. Piter, pak, po vlastitom mišljenju, nije bio nepošten već prosto ekspeditivan, jer je, ubeđen u svoju pravičnost, verovao da će istorija dokazati da je bio u pravu. Bedna birokratska mašinerija za utvrđivanje naučnih dokaza predstavljala je samo gubljenje dragocenog vremena. Mada je njegov dosije sadržavao nekih dvadeset objavljenih radova, pismene preporuke njegovih mentora s Tehnološkog instituta Masačusets, gde je radio doktorsku disertaciju, pa čak i pisamce profesora Fajfera koje je nagoveštavalo da Piter ima „mozak solidnog istraživača”, ustanovio je da mu je i pored toga teško da nađe drugo akademsko zaposlenje. Međutim, to ga nije iznenadilo. Znao je, naime, da se sve preporuke mogu poništiti jednim telefonskim pozivom. A Fajfer ga je očigledno ocrnjivao u nastojanju da ogradi Harvard od potencijalnog skandala. Zato je Piter pretraživao privatni sektor, ne bi li našao laboratoriju koja bi ga primila. Dejl Vudbern i Art Nagra, obojica sveži diplomci sa Stenforda, pokrenuli su privatni biohemijski koncern u Palo Altu, namenjen istraživanjima i razvoju. Dvojici partnera iz Neobiotiksa su se Piterove ideje dopadale. Dopadala su im se njegova svedočanstva. Dopadale su im se diplome koje je imao da okači na zidove. I mada im se on sâm nije dopadao, umeli su da prepoznaju pobednika kad ga vide.

Vudbern i Nagra su se od samog početka orijentisali na nova, uzbudljiva događanja u medicini. Studija za studijom, jedan medicinski časopis za drugim, dokumentovali su alarmantnu činjenicu da je penicilin, kao što neko reče, „ako ne već mrtav, biće tokom naredne decenije”. Incidenca polnih bolesti se za samo deset godina učetvorostručila. I druge bakterije su počele da ispoljavaju snažnu rezistenciju na čudesne antibiotike iz prethodne generacije. U stvari, samo u prethodnoj godini, sedamdeset pet hiljada pacijenata je umrlo od infekcija dobijenih za vreme boravka u bolnici. Takva je moć našeg neprijatelja – Bolesti.

„Lora? Da li me čuješ?” „Veza je odlična, Palmere. Zvuči kao da si tu iza ćoška. Gde si?” „Nigde gde bi ti volela da budeš”, rekao je, izbegavajući da joj odgovori. „Zovem da čujem šta ima novo.” „Sve je u redu. Napisala sam ti pismo.” „Fino. Izvini što ti se nisam javljao, ali moglo bi se reći da sam bio do guše u poslu. Jesi li sigurna da nemaš da mi saopštiš baš ništa novo?” Ignorisala je pitanje, mada je znala na šta aludira. „Palmere, ustajem u pet. Sedam u kola i odlazim u bolnicu. Gledam pacijente kako se razboljevaju, gledam ih kako ozdravljaju. Dolazim kući i padam od umora. Jedino važno što bi te možda interesovalo jeste da nude posebnu supspecijalizaciju iz neonatologije – to je lečenje tek rođenih beba – i da su me primili u program.” „Pa to je divno. Mora biti da jedva čekaš da počneš da radiš s bebama.” „Da, to je vrlo uzbudljivo – mada može da ti slomi srce.” „Shvatam. Ovaj – kad već pričamo o tome, pitao sam se...” „Ne, Palmere”, rekla je mekim glasom. „Nisam.” „Oh.” „Rekla sam ti da to nije tako lako. Svi su izgledi bili protiv.” Palmerov glas je iznenada postao nekako poslovan. „Ja – ovaj – ne bi trebalo da uzurpiram telefon ovako dugo. Nema mnogo linija i mnogo njih čeka...” „Palmere, obećaj da ćeš da mi pišeš, ako ništa drugo, a ono da mi kažeš da si dobro. U suprotnom, osećam se kao da sam udata za jednosmerno poštansko sanduče.” „Uvek si u mojim mislima, Lora. Nadam se da mi veruješ da je tako.” ,,I ti u mojima.” Lora je bila zbunjenija no ikad. Čak je prekorevala sebe što nije uspela da ostane trudna, za njegovu ljubav. Možda je Palmer istinski želeo da obnovi i učvrsti njihovu vezu. Želela je da je voli onako kao nekad. „Pa, mislim da je ovo zbogom za sada.” „Da, naravno. Zbogom.”

IZ KRITIKE DOKUMENTARNE LITERATURE Nedeljni izdavački pregled, 6. mart 1970: ŠAMPIONSKI UM: Pogled psihijatra na sportske veličine, dr Barni Livingston, Berkli Haus, $7, 95. Ugledni psihijatar istražuje psihu šampiona iz različitih oblasti sporta, od olimpijskih, do boksa i bejzbola. Obimno istraživanje i iscrpni razgovori karakterišu ovaj pokušaj ustanovljavanja šta je to što razdvaja izuzetne od onih koje Livingston naziva „sportistima laicima”. Svako od njegovih dvanaest poglavlja usredsređeno je na po jednog velikog šampiona, npr. Džesija Ovensa („Šta ga navodi da trči?”), Sendija Kofaksa („Levoruki metak”), doktora Rodžera Benistera („Četiri minuta fiziologije”). Livingston nudi neka provokativna opažanja, npr. da su za neke trkače njihove trke zapravo ponovno proživljavanje u mašti rivalstva s braćom ili sestrama. Ova lucidna studija, neopterećena medicinskim žargonom, trebalo bi da se dopadne legijama ljubitelja sporta, ali i svima onima koje interesuju ljudski porivi. Prvi prikaz u ilustrovanoj sportskoj reviji (20. aprila) Bil Čaplin je bio tako uzbuđen recenzijom koja je izašla u ovoj bibliji trgovaca knjigama da je svoje kolege ubedio da povećaju prvi tiraž Barnijeve knjige sa deset na petnaest hiljada primeraka. Takođe su odlučili da finansiraju selektivnu autorsku turneju i organizuju promotivnu zabavu za ono što je moglo da se pokaže kao „autsajder” godine. Razočarao se kad Barni nije poskočio od radosti. „Bile, koliko puta moram da ti kažem da ja radim za Sigmunda Frojda, a ne za F. T. Barnuma118. Neću da me reklamiraju naokolo kao da sam neki novi deterdžent. Napisao sam ozbiljnu knjigu i želim da bude ozbiljno shvaćena.” „Barni, da bi bila ozbiljno shvaćena, moraju prvo da je pročitaju. A da bismo to postigli, moramo da širimo glas. Mi samo predlažemo da se pojaviš u jednoj ili dvema televizijskim emisijama, odeš do Vašingtona i Bostona...” Barni ga je prekinuo. „Bile – ja sam psihijatar, ako Boga znaš. Mojim pacijentima dovoljno teško pada već to što moraju da gledaju moju malenkost jednom nedeljno, ne morajući pri tom da se suočavaju s njom i u vlastitim domovima, preko tanjira s kajganom koji se nalazi između njih i televizora.” Čaplin je frustrirano uzdahnuo. „Hoćeš li nam barem dozvoliti da promovišemo celu stvar jednim dostojanstvenim prijemom u Sent Redžisu i par intervjua s važnim – čuješ li me? – važnim novinarima?” „Zašto bi iko od njih želeo da upozna anonimusa poput mene?” 118

Vlasnik čuvenog cirkusa potkraj 19. veka. Prim. prev.

„Aha”, rekao je Bil, ,,o tome sam mozgao celog dana. Upriličićemo prijem ne samo u čast tvoje knjige već i ljudi koji se pominju u njoj. Zar ne bi bilo divno okupiti sve te žive legende u jednoj prostoriji?” Barni je bio oduševljen pomišlju, ali i dalje se pribojavao da dozvoli da ga ponese ceo taj putujući cirkus. Pokrio je rukom mikrofon na slušalici i okrenuo se prema Emili. „Bil hoće da ja...” „Znam. Pričao je tako glasno da sam čula svaku reč.” „Em, šta misliš?” „Mislim da je u pravu kad kaže da je potrebno da imaš barem neku medijsku promociju. Samo se pobrini da dobiješ pravo veta na sve publikacije.” Barni se vratio telefonu. „Važi, Bile, moj duhovni savetnik me ubeđuje da ti najbolje znaš. Samo se pobrini da imam pravo da prvo odobrim sve što iko hoće da napiše. I neka bude na nivou. Mislim, neću da mi se ime pojavljuje u tamo nekim kupusnim listovima.” „To prepusti meni”, rekao je zahvalno Bil. Barni je spustio slušalicu i pogledao Emili. „Prilično lepe vesti, a?” „Rekla bih da su čak fenomenalne – otkud to da nisi nimalo uzbuđen?” Jesam, pomislio je Barni u sebi. Ali znam šta mi ne dozvoljava da slavim. Mada je, kad je došla da živi s njim, obećao sebi da neće da poteže to pitanje, nije mogao da se uzdrži a da joj povremeno ne da neskriven nagoveštaj. Dok bi džogirali kroz park, pokazao bi joj na decu koja su se igrala balonima ili majke koje su vozile u kolicima svoje bebe i rekao: „Jednog dana ćemo i mi da imamo jedno takvo – i onda ćeš morati da se udaš za mene.” Ali, od Emili je uvek stizao isti odgovor: „Srećni smo ovako, Barn. Hajde da izvučemo što više iz toga, dok god možemo.” Pošto je ona ponavljala tu frazu kao litaniju, Barni je počeo da brine šta je, dođavola, mislila onim „dok god možemo”? Da ćemo da se provodimo sve dok ne budemo imali decu, kada ćemo morati da postanemo odgovorni? Ili – ne, sigurno nije to – sve dok smo zajedno? Ili možda ipak je ste to?

Ulicu Tu-Doh u Sajgonu je većina pripadnika američke vojske znala kao ‘Ulicu uživanja’. Njen koridor od gizdavih ružičastih i plavih neonskih ukrasa ispunjavao je sve, pa i one najneobuzdanije snove o senzualnosti koji bi se mogli očekivati od kaluđera zatvorenog u samostan. Tako se sanitetski kapetan dr Henri Dvajer osećao kao u senzualnom Diznilendu, čija čuda nikad nisu bledela. I vraćao se ovom putenom raju kad god je mogao. Devojke su bile tako lepe – delikatne, tanane statue od slonovače čije su vešte ruke jednim dodirom mogle da zapale u muškarcu plamen strasti. Istina, uzimale su novac u zamenu za svoje društvo, ali su zauzvrat nudile više od pukog fizičkog zadovoljstva. Bile su svesne da muškarci traže njihovo društvo kako bi izlečili samoću, jednako kao i seksualnu želju. One su im pružale utehu, društvo i – nema drugog izraza – neku vrstu obožavanja.

Jer, muškarci imaju velike psihičke apetite i glad za uveravanjem da su kraljevi, vladajući pol. A bilo da su u borbi u džungli Volstrita ili pirinčanim poljima Vijetnama, kući se svake večeri vraćaju gladni i moraju da stanu na svoj pijedestal i budu nahranjeni. Međutim, Amerikanci u Jugoistočnoj Aziji su bili potajno uznemireni vestima koje su do njih dopirale o promenama koje su se odvijale kod kuće u SAD. Širile su se glasine da bi moglo da im se desi da ostanu bez svojih pijedestala. Jer, dok su oni pucali iz svojih oružja ovde u Namu, kod kuće se vodio jedan drugačiji rat. Samo, umesto da pale sela, borci su tamo spaljivali svoje brushaltere. Za borce na terenu, glasine o Pokretu za oslobođenje žena bile su obespokojavajuće. Kako su mogli da se bore za oslobađanje strane zemlje suočeni s izgledima da se u rođenu zemlju vrate da bi postali zatvorenici? Zato su ovde, u Ulici uživanja, nalazili pribežište u naručju najčarobnijih žena koje su ikada videli. Kao ugalj crna kosa i oči, zavodljivi osmesi – i, više od svega, detinja senzualnost, je r su mnoge od njih izgledale kao tek propupele tinejdžerke. A tek nektar i ambrozija! Kako je mogla zemlja koja je – s izuzetkom svog glavnog grada – bila potpuno razorena ratom, da nabavi namirnice neophodne za vrhunsku francusku kuhinju i odležana vina? Mada su seljaci u provinciji gladovali, u Sajgonu je bilo svega, od ptičjeg mleka do šampanjca. U stvari, sve čega je bilo u Parizu, moglo je da se nađe i u Sajgonu – osim mira. Svega desetak milja od Ulice uživanja, osamnaestogodišnji vojnici – farmerski sinovi s polja Dakote, Crnci iz gradskih geta Čikaga i Detroita – bili su ubijani i obogaljivani, a da nikad nisu zaista razumeli za šta se to bore. A opet, mnogi od njihovih zemljaka u otadžbini su ih proklinjali zato što su sledili zastavu i umirali za svoju zemlju. Postojala su samo dva načina na koje je lekar mogao da se suprotstavi strašnim ranama rata: da umrtvi svoja čula – ili da ih hrani. Henk Dvajer je odabrao ovo drugo. Kad bi borbe bile žestoke – u jednom danu je do njega dolazilo i po deset vojnika kojima su mine otkinule noge – bio bi toliko okupan krvlju da bi potpuno otupeo. Jedino vreme kad bi se osećao živim bilo je ono provedeno u naručju Maj-ling. Sreli su se u Ulici uživanja pod, da ih tako nazovemo, komercijalnim okolnostima. Međutim, on je ubrzo ubedio sebe da ove porcelanske boginje potiču iz obrazovanih porodica koje su se raspršile, razdvojile ili prosto nestale – i da i one u Ulicu uživanja dolaze željne pravog prijateljstva i druženja. Posle celonedeljnih večernjih viđanja, Henk je ubedio Maj-ling da dođe i živi s njim u vili s erkondišnom koju je delio s još dva oficira koja su takođe dovela svoje istočnjačke „neveste”. Imali su sva obeležja male komune. Jer, jedna od žena je već rodila dete, druga je bila trudna, a i novopridošla Maj-ling je od njih brzo naučila da će njene veze s Amerikom umnogome da ojačaju bude li postala majka deteta čiji je otac oficir američke vojske.

Henka vest nije potresla. Da ju je dobio od Šeril, pobesneo bi i insistirao da abortira. Ali ovde, u Jugoistočnoj Aziji, stvari su stajale sasvim drugačije: briga o deci je bila isključivo ženska nadležnost. Pored toga, Maj-ling je razumela da su muškarci po prirodi poligamni i cele noći bi ga strpljivo čekala da joj se vrati... iz Ulice uživanja.

Dr Barni Livingston je rođen 16. juna 1937, u Okružnoj bolnici Kings u Bruklinu. „Promovisan” je 20. aprila 1970, u sali Versaj hotela Sent Redžis, u Njujorku. U međuvremenu, između one recenzije i datuma objavljivanja, Berkli je uspeo da proda prava na džepno izdanje za petnaest hiljada dolara, što je cena koju je Bil Čaplin smatrao skromnom, ali koja je toliko zapanjila Barnija da je celog dana ispisivao cifru u svom bloku. Svečano raspoložen, otišao je da mu krojač uzme meru za odelo. Bože moj, pomislio je, dok ga je krojač premeravao iz svih zamislivih uglova, ovaj je temeljitiji od nekog lekara. Ništa nije bilo prepušteno slučaju. Majstor krojač ga je čak upitao: „Na koji način se oblačite, doktore Livingston?” Pitanje ga je potpuno zblanulo. Čoveče, na koji način se bilo ko oblači? Nije rekao ništa. „Oprostite, gospodine”, rekao je krojač s poštovanjem, „nisam čuo šta ste rekli.” „Nisam najbolje razumeo vaše pitanje.” Krojač je pokušao da ga preformuliše. „Način na koji vam pada vaš organ...” „Moj, šta?” „Vaš organ, gospodine”, odgovorio je, aludirajući što je neprimetnije mogao na Barnijeve prepone. „Kod većine muškaraca, obično stoji na levoj strani.” Neverovatno! Ovaj tip me pita s koje strane mi visi ona stvar! „Dobro, neka bude levo”, pomirljivo je rekao Barni, odlučujući se za statistički verovatniju pretpostavku. I nadajući se da uzimanje mera neće postati još detaljnije.

„Bože, ala izgledaš lepo”, rekla je Emili oduševljeno. „Bolje bi mi bilo da pripazim malo na tom prijemu, ili će neka žena pokušati da te zavede na licu mesta.” Uzeo ju je u naručje i rekao: „Slušaj, mala, kad si ti sa mnom u sobi, ne bih primetio ni Rakel Velč.” „Hoće li Bilova nova ‘zečica godine’ da bude tamo?” „Aha”, odvratio je Barni s vragolastim osmehom, „njegov pomoćnik je to sredio.”

„Kladim se da obara s nogu.” Barni je uzdahnuo. „O, Em, znaš da želim da budem muž samo jednoj ženi. Gorim od želje da te zgrabim za levu ruku i stavim ti prsten na domali prst.” Emili nije bila razuverena. Bila je svesna da neki muškarci, kad ih iznenada objasja svetlost reflektora, dobijaju prijapične misli. „Pa onda, tu je i zlatokosa boginja među lekarima...” „Misliš, Lora?” „Hoću li ja konačno da upoznam to stvorenje – ili je ona neko koga si izmislio samo da bi me pravio ljubomornom?” „Siguran sam da je prezauzeta”, odvratio je neusiljeno Barni. „Rekao sam Bilu da joj pošalje pozivnicu, koliko da bi znala da bih voleo da večeras bude ovde.” Dvadeset minuta kasnije, nalazili su se u predvorju Sent Redžisa. Estel, Voren i njegova supruga Bani (u vrlo poodmakloj trudnoći) već su nervozno čekali. „Što se niste popeli gore?” upitao ih je veselo Barni. „Prve zvanice uvek dobiju najbolja predjela.” Zagrlio je majku, koja je tog jutra doletela iz Floride. „Hvala ti što si došla”, rekao je. „Barni, sine, pa zar misliš da bih propustila ovako važan događaj? Bila sam bibliotekarka, sećaš se? Za mene, najveća stvar koju čovek može da uradi jeste da napiše knjigu.” Voren je dao sve od sebe da pobedi ljubomoru koju je osećao. „Hajde, idemo da vidimo kakve je sve đakonije Berkli Haus servirao u čast autora. Ako nisu dovoljno dobre, ima da ih tužim koliko sutra.” Nisu stigli prvi. Odista, većina šampiona je već bila tu. Bez daha od uzbuđenja, Barni je predstavio svoju majku, brata, snaju i Emili besmrtnicima sportskog panteona. „Ovaj Rejfer Džonson je najzgodniji čovek koga sam ikad videla”, šapnula je Estel Barniju. Dok su se pojavljivale i ostale visoke zvanice – medijske veličine – novinarski esnaf je bio zadivljen. Proslava je bila na vrhuncu kad se pojavila neočekivana gošća. Emili je istog časa shvatila da je to Lora Kastelano. Mada obučena jednostavno, u tamno-modrom kostimu, sa svojom zlatnom kosom kao jedinim ukrasom, lekarka je svojom lepotom oduzimala dah. Barni je pritrčao da je pozdravi i, pošto su se poljubili, odmah ju je doveo do Emili. „Em, upoznaj Loru – moja najbolja drugarica još od vrtića.” Obe žene su istovremeno zaustile: „Toliko sam slušala o tebi...” „Drago mi je što si uspela da dođeš”, rekla je Emili, „znam da mnogo radiš.” „Ne bih propustila ovo nizašta na svetu. Barni je moj najdraži prijatelj. Uz to, mislim da je Šampionski um odlična knjiga.”

„Ja takođe”, saglasila se Emili, ,,a ako ti se tako dopao onaj odlomak iz ISR, oduševićeš se kad pročitaš kompletnu knjigu.” „Ali, ja sam je već pročitala – Barni mi je poslao prelomljenu verziju još pre nego što je otišla u štampu.” Emilini najgori strahovi su bili potvrđeni. Od početka je osećala da su Barnijeva najdublja osećanja bila rezervisana za kvazi-legendarnu Loru – ma koliko je mnogo puta protestovao i tvrdio da je njihovo prijateljstvo samo platonsko. Zatekla je sebe kako više nije u stanju da nastavi razgovor. Ugledavši jednog od urednika iz ISR, izvinila se i žurno otišla. „Zar nije divna?” začuo se iznenada glas iza Lorinih leđa. Okrenula se i ugledala Beneta Landsmana, zgodnog kao i uvek, u elegantnom odelu šivenom po meri. „Bene”, uzviknula je i srdačno ga zagrlila. „Kako si mi?” „Znaš ti dobro kako sam”, rekao je, smešeći se. „Kako je bilo koji specijalizant? Ili je poluživ ili polumrtav. U ovoj izuzetnoj prilici, međutim, ja sam srećno polupijan.” „Onda, šta misliš o uspehu našeg zajedničkog prijatelja?” „Ti i ja znamo da nije mogao da se desi boljem čoveku”, odvratio je Benet. ,,A kako ti se čini Emili? Ona je pravi pobednik, zar ne?” „Prelepa je”, odvratila je Lora. „Nisam imala mnogo prilike da razgovaram s njom, ali deluje kao živa vatra. Jesu li srećni zajedno?” „Barni je voli, to znam”, rekao je Benet. „Hoće da se oženi njome. Ipak, iz razloga koje bismo mogli da dijagnostikujemo kao kriptogene119, ona ga stalno odbija. Međutim, Barni računa na to da žive zajedno i da će da je smori stalnim moljakanjem, pa će naposletku da pristane.” „Slušaj, Landsmane”, našalila se Lora, „bez uvrede, ali ja nisam doletela čak iz Bostona samo zato da bih videla staro društvo. Hoću da upoznam zvezde. Gde je Džeki Robinson?” Benet joj je pokazao. „Vidiš li onu gužvu na drugom kraju sale? Usred gužve je glavni junak lično. Ni ja ga još nisam upoznao, zato mislim da ću da zamolim slavljenika da nas predstavi.” „Odlično. Ti se guraj kroz ovaj silan narod, a ja ću da budem odmah iza tebe.” I krenuli su. Bil Čaplin je bio presrećan. Prijem je uspeo iznad svih njegovih očekivanja. Ko bi rekao da će ikad da vidi Džesija Ovensa kako priča o atletici s Rodžerom Benisterom (koji je doleteo u Njujork specijalno da bi prisustvovao prijemu), i Džo Luisa i Muhameda Alija kako zajedno zauzimaju bokserske poze pred kamerama. Bože, kakva bi to borba bila – Crni bombarder u svojim najboljim godinama i samozvani Najveći. Bil je zamolio Benistera, koji je sada imao svoju neurološku kliniku u Londonu, da izgovori zdravicu. Bila je kratka i savršeno je odgovarala prilici. 119

Medicinski izraz koji označava nešto što je nepoznatog porekla, što se ne da objasniti trenutno raspoloživim činjenicama. Prim. prev.

„Pošto sam doživeo i jedno i drugo iskustvo, mogu sa sigurnošću da kažem da su četiri sata razgovora s doktorom Livingstonom mnogo podsticajnija od četiri minuta na trkačkoj stazi.” „Mislim da bi trebalo da čestitamo Barniju na njegovoj mašti i pronicljivim spoznajama, koje pokazuju da sportista, pored snažnog tela, ima i dušu.” Zdravicu je propratio aplauz, a dok su se dvojica lekara rukovala pred kamerama, Muhamed Ali je uzviknuo: „Hej, doco, zaboravio si da pomeneš mene – ja imam najviše soula120 u ovoj prostoriji!” Barni je pogledao prema Estel i Vorenu. Njegov brat je izgledao kao da će pući od ponosa. Njegova majka je brisala oči. Bože, pomislio je, da je samo tata mogao da bude ovde.

„Pokupila sam autograme od svih.” „Bani, nisi valjda. To je tako otrcano”, zadirkivao ju je Voren. „Ne bih rekla da su oni tako mislili. Ali mi je čak napisao stihove na salveti.” Barni je uredio da mala grupa (koju je nazivao „domaćim timom”) dođe kod njega u stan na delikatesne sendviče i šampanjac. „Hej, Ban, to je divno”, rekla je Lora pošto joj je Voren dopunio čašu. „Možemo li da ih čujemo.” Bani je iz džepa izvukla presavijenu salvetu. „Kratko je, ali baš liči na Alija: ‘Livingston je možda zvezda nova/ali sam ja, Ali, i dalje najbolji čova.’” Zaorio se opšti oduševljen smeh. „Sačuvaj to, Bani, možda će vredeti jednog dana”, posavetovao ju je Barni. „Učiniću ja i više od toga”, odvratila je zadovoljno. „Uramiću ovu salvetu.” Emili je iznela veliki pladanj s najboljim hladnim posluženjem koje su nudile Karnegijeve delikatese i svi su s apetitom navalili na njih, pijući šampanjac kao da je celerov tonik doktora Brauna. „Hej, Barni”, upitala je Lora, kojoj je vino malčice udarilo u glavu, „ovako, među nama, šta misliš, ko je najimpresivniji od ljudi koje si intervjuisao?” „Stvarno ne znam”, odvratio je, još nacvrcaniji od nje, „ali mogu da ti kažem jedno: da sam morao da izaberem jednu osobu na svetu da večera sa mnom večeras...” Zastao je da bi postigao dramatičan efekat i zatim završio rečenicu: „... to bi bila Emili.” Pripita mala grupa je oduševljeno aplaudirala. „Dobro, Barn, kad će venčanje?” upitala je Bani. Barnijeva dosetljivost je bila malo zamagljena šampanjcem, tako da nije mogao odmah da odgovori. Međutim, umešala se Emili. „Bani, tebi ćemo prvoj da javimo”, odvratila je, glumeći veselje. „Ne, ne”, pobunio se Barni. „Prvo meni.” 120

„Soul” na engleskom znači duša; u isto vreme, međutim, ta reč označava i osećaj etničkog ponosa Crnaca, naročito Afro-Amerikanaca, izražen u oblastima kao što su jezik, društveni običaji, religija i muzika Prim. prev.

Samo što je prošlo deset, Lora je ustala. „Žao mi je što baš ja moram prva da odem, ali moram da uhvatim poslednji let za Boston.” Za njom je ustao i Benet. ,,I ovom mladom hirurgu je vreme za spavanje. Ali, Lora, mogu li da te odbacim? La Gvardija je baš na putu prema Jejlu.” „Odlično, Bene. Usput ćeš da mi pričaš šta ima novo kod tebe u poslednje vreme.” Pozdravili su se sa svima. Kad je došla do Barnija, Lora mu je šapnula: „Emili je divna. Ne ispuštaj je.” „Neću”, odvratio je, takođe šapatom. Otpratio je Loru i Beneta do vrata. Kad se vratio u dnevnu sobu, zatekao je Vorena kako navlači sako. „Ne znam za vas ostale”, našalio se, „ali ja moram da zarađujem za život. Bani mora da vodi klince u vrtić, a i mama deluje umorno. Zato ćemo da vas ostavimo da uživate u slavi.” Zatim se okrenuo Emili i rekao: „Nateraj mog velikog brata da jedne nedelje dođete kod nas na ručak, hoćeš li? Tako je neodgovoran.” Najzad se populacija svela samo na dvoje. „Dakle”, rekao je Barni, gledajući Emili pogledom punim nežnosti, „kako ti se dopalo ovo veće?” „Ona je apsolutno veličanstvena.” „Ko?” „Kako to da mi nikad nisi rekao da je Lora tako prelepa?” „Zato što nije”, rekao je bez oklevanja. „Hoću da kažem, u poređenju s tobom...” „Daj, u poređenju s njom, ja ne ličim ni na šta. Biću iskrena s tobom, Barni. I sam razgovor s njom me čini nesigurnom.” „Ali, zašto? Ona je gospođa Palmera Talbota. I mi smo samo...” „Okani se već jednom te prazne priče o ‘platonskom prijateljstvu’. Zašto ne priznaš da između vas dvoje postoji jedna posebna povezanost? Mislim, poslao si joj prelomljenu verziju svoje knjige.” „Ona je lekar – i ljubitelj sporta. Šta mogu da ti kažem, Emili, što bi ti izbilo te gluposti iz glave?” „Baš ništa.” ,,A šta ako ti kažem: udaj se za mene i više nikada neću progovoriti ni reč sa Lorom Kastelano? Čak je neću pozvati na venčanje.” „O, Barn”, jeknula je umorno, „hajde da ne prolazimo ponovo kroz to.” „Dobro, onda”, rekao je neumoljivo, „hajde da budemo načisto jednom za svagda. Zašto ne možeš da se udaš za mene? Šta te, do đavola, sprečava u tome?” Emili je počela da plače. „Znala sam. Znala sam da će se na kraju svesti na ovo.” „Na šta, pobogu?” Ovog puta je bio rešen da joj ne dozvoli da ćuti. „Poznajem te, Barni. Verovatno bolje nego što poznaješ samog sebe. Ti ne želiš samo ženu, ti želiš porodicu.”

„Pa? To je sasvim prirodno kad se muškarac i žena vole.” Kao grom iz vedra neba, kao rafal iz mitraljeza, došao je njezin odgovor: „Barni, ja ne mogu da imam decu.” Na trenutak, zavladala je tišina u kojoj se ni disanje nije čulo. „Kako znaš?” upitao je tiho. „Imala sam nekih zdravstvenih problema kad sam bila na koledžu i uradili su mi laparoskopiju. Ustanovili su da su mi jajovodi blokirani, potpuno blokirani. I, pre no što me upitaš – ne može da se izleči hirurškim zahvatom.” Barni nije znao šta da oseća. Ali, znao je šta da kaže. Klekao je pored njene stolice i šapnuo: „Emili, ti si ona koju volim. Ti, a ne neko dete koje nikad nisam video.” „Vidi, Barn, živim s tobom i znam da najviše na svetu želiš da budeš otac.” „Em, veruj mi”, preklinjao je Barni, „nije važno. Uvek možemo da usvojimo...” „Mrzeo bi me zbog toga jednog dana”, rekla je s tragom ljutine u glasu, „iako bi postupio ‘plemenito’. Ostao bi pored mene i živeo sâm sa svojom tugom što nemaš vlastite dece.” Oboje su ućutali. Na neki način, Emili je dokazala da je u pravu. Barni je već patio. „Nećeš me ostaviti, zar ne, Em?” tiho ju je preklinjao. „Neću, Barn, ostaću ovde sve dok me ne budeš izbacio.” Barem ću imati šanse da porazgovaram s njom, pomislio je – i sa samim sobom.

Kao i obično, godišnja konferencija Američkog udruženja psihijatara bila je haotičan potpuri svađa, izliva besa i neverovatne količine antisocijalnog ponašanja. (Najzad, to i jeste njihova oblast ekspertize.) Barni je na seansi književne analize pročitao svoj referat na temu „Mobi Dik i američka psiha” i bio nagrađen ne samo srdačnim prijemom na koji je naišao već i pozivom da uđe u izdavački odbor žurnala Udruženja. Njegova radost, međutim, nije ostala nepomućena. Jer, na njegovo ogorčenje, na završnoj plenarnoj sednici, nagrada za najistaknutiji rad u oblasti adolescenstske psihijatrije dodeljena je zloglasnom Endrjuu Himermanu. Pa šta ako je tip napisao briljantnu monografiju? Kako je Udruženje čije je osnovno načelo čeličenje uma moglo da oda počast nekom ko je počinio izdaju etičkog koda onako ogromnih razmera? Možda se, na koncu konca, sve svodi na politiku, razmišljao je Barni, ali ako se ikad nađem licem u lice s tim razvratnikom, ima da mu kažem šta mislim o njemu. Sudbina ima jedan dosledan kapric: odredila je da se u svakom muškom toaletu – imao on dvadeset, pedeset ili više pisoara – bez obzira na to što su trenutno jedini posetioci, dvojica džentlmena uvek nađu jedan pored drugog. Upravo na taj način je Barni Livingston, u 4 časa i 38 minuta popodne, naleteo na Endrjua Himermana.

„Veoma sam uživao u vašem referatu, doktore Livingston”, primetio je stariji psihijatar. Barni ga je ignorisao. „Mislim da ste u potpunosti pogodili suštinu stvari”, nastavio je druželjubivo Himerman. „Pretpostavljam da ćete ga objaviti u Žurnalu.” Barni je davao sve od sebe da požuri i izvuče se iz ove neprijatne situacije. Himerman je bio zbunjen. „Doktore, jesam li vas nečim uvredio?” učtivo je upitao. „Niste”, odgovorio mu je najzad Barni oštrim glasom, „ali ste zato dobro udesili moju prijateljicu.” „Oh”, izustio je smireno psihijatar, ,,a mogu li da znam o kome je reč?” „Oprostite”, odvratio je cinično Barni, „zaboravio sam da ih je vašem životu bilo toliko mnogo da vam je teško da ih sve popamtite. Govorim o dr Greti Andersen.” „O, Gospode Bože”, zaječao je Himerman. Prali su ruke, ovog puta na tri umivaonika udaljenosti. „Voleo bih da razjasnim to, doktore Livingston.” Barni ga nije udostojio komentara. „Možda vi ne verujete u to”, nastavio je uporno Himerman, „ali ja tu devojku nisam ni prstom takao. Ne poričem da sam se jednom, pre nekoliko godina, poneo neprikladno, ali...” Barni ga je presekao jednim Marlovljevim stihom: „‘Ali to beše u drugoj zemlji: uz to, devojka je mrtva.’” Himerman je pobeleo. Kad je najzad smogao snage da odgovori, bilo je očigledno da mu je teško da nađe prave reči. „Ne mogu da vam opišem koliko me muči smrt te devojke. Moj brak je u rasulu, supruga mi postaje paranoična svaki put kad razmenim dve reči s nekom privlačnom ženom. Ne mogu više ni da zaspim kao čovek, verujte mi.” „Rekao bih da niste imali problema da spavate s Gretom.” „Ne, ne! Nisam imao ništa s tom devojkom. Ona je potpuno histerična. Sve što je rekla je plod njene mašte.” „Doktore Himerman”, rekao je Barni, nastojeći da se kontroliše kako bi pokazao vlastitu psihičku stabilnost, „video sam fotografiju vas dvoje. Vi ste bili u šortsu. Ona je na sebi imala vrlo oskudan bikini i bili ste zagrljeni. Istmen Kodak ne prodaje filmovane bajke.” „O, ne”, promrmljao je Himerman ispod glasa. I potom ljutito upitao: „Da li ste pažljivo proučili tu fotografiju?” „Nisam je stavljao pod mikroskop, ali sam je dugo i pažljivo gledao.” „Tada bi trebalo da ste uočili da je ona grlila mene, ali ja nju nisam.” „Poričete da ste se tog vikenda našli s Gretom u Hilton Hedu na dogovorenom sastanku?” „Doktore Livingston, ako bih vam rekao da nije bilo nikakvog dogovorenog sastanka, da je devojka otišla tamo na vlastitu inicijativu – i da je, koliko ja znam, još uvek devica – da li biste mi poverovali?” „Teško”, odvratio je Barni.

„Dobro, dozvolite mi da vam iznesem neke nepobitne činjenice”, nastavljao je Himerman uporno, sve ljutitijim glasom. „Psihijatrijsko udruženje Južnih država je održavalo svoju godišnju konferenciju u Hilton Hedu, za vikend sedamnaestog i osamnaestog aprila 1966. Tada sam bio na funkciji predsednika Udruženja. Mislite li da bih bio toliko nesmotren da povedem pacijentkinju kao pratilju na tako nešto?” Barni je ćutao. Himerman je nastavio. „Za vreme pauze za ručak, otišao sam dole do bazena i to histerično stvorenje je odjednom iskočilo iz grmlja i zagrlilo me. Pre toga je nekako nagovorila jednog od spasilaca da snimi tu fotografiju. Istog časa kad se to desilo, rekao sam joj da je naš profesionalni odnos gotov i da nema potrebe da u ponedeljak dolazi na zakazanu seansu.” Zastao je, uzdišući pri neprijatnom prisećanju na nesrećni incident, i upitao: „Da li vam ovo zvuči prihvatljivo, doktore Livingston?” „Da”, priznao je Barni, „ali zašto ste uzeli tablete?” Himerman je pognuo glavu. „Pokušavam da budem bespoštedno iskren, doktore, a to nije lako.” „Znam”, rekao je saosećajno Barni. „Problem te devojke – a ovo vam govorim u poverenju, kao lekar lekaru – jest morbidan strah od muškaraca. Ona je klasičan histerik; prvo izaziva muškarca, a kad mu zagolica maštu, uplaši se i pobegne...” Zastao je načas i potom nastavio: „Moja je pretpostavka – a nadam se da ne zvuči kao da sam je prilagodio situaciji – da je na delu bila transferencija i da je ona projektovala svoja osećanja na mene. Jedini mogući beg iz toga sastojao se u tome da me diskredituje kao objekat ljubavi. Još uvek nisam ustanovio kako, ali nekako je uspela da vidi moj dosije u arhivi Udruženja. Sve do tada, ništa od toga nije procurelo u štampu. Zakleo sam se pred Odborom za etiku da ću i sam da se podvrgnem terapiji. To je bio jedini uslov pod kojim je moja supruga pristajala da ostane sa mnom. A tada je ta bolesna, bolesna devojka zapretila da će da sazove konferenciju za štampu i predstavi se kao najnovija u dugom nizu mojih seksualnih žrtava.” Pogledao je Barnija pravo u oči i tiho ga upitao: „Da se sve to dogodilo vama – vašoj karijeri, vašem braku, svemu – da je sve pretilo da se pretvori u dim – zbog jedne laži – zar ne mislite da biste u jednom trenutku možda izgubili kontrolu...” Glas mu je zamro. „Da”, rekao je Barni blagim glasom, jer je sada verovao ovom čoveku. „Mislim da bih. Oprostite mi, doktore Himerman.”

TRIDESET SEDAM

Smrt je 1972. požnjela bogatu žetvu. Prinčevi, predsednici i pesnici. Sladoledžije i sportisti su otišli i učinili siromašnijim život naš svagdanji.

Ezra Paund – genije, izdajnik, ludak – nestao je s lica zemlje, njegovim sopstvenim rečima: „besmrtni ukras/ime koje se s godinama neće pohabati.” Čarls Atlas, onaj isti koji je svoj život počeo kao mršavko od četrdeset pet kilograma, a postao mišićavi uzor i inspiracija za sve dečake u pubertetu, nije mogao da otera siledžiju Smrt kad mu je bacila pesak u lice. Junak koji je nekad mogao da podigne svet na leđa sada je morao da ode s njega. Onaj ratoborni predsednik Hari Truman (koji je jednom zapretio da će da prebije kritičara koji je ispirao usta pevanjem njegove kćeri), izgubio je svoju poslednju bitku sa životom. Moris Ševalije, otelovljenje galskog šarma, mada možda ne toliko vitez koliko je nagoveštavalo njegovo ime (zabavljao je nacističke trupe za vreme okupacije Francuske), takođe je otišao – mada samo Bog zna u kom pravcu ga je poslao. Vojvoda od Vindzora, koji se odrekao uloge kralja da bi postao rob ljubavi, sada je – kao nekada tron – morao da preda svoj život. Biće još moćnije od Dž. Edgara Huvera, potapšalo je po ramenu šefa FBIaja i saopštilo mu da mu je vreme isteklo. Zaista je postojao čovek po imenu Hauard Džonson, pronalazač sladolednog kupa s prelivom. I njegov se život okončao ove godine, i sasvim je sigurno da ga je u raj ispratio hor anđela od najmanje dvadeset osam glasova. Previše rano – imao je tek pedeset tri godine – Kosač je uzeo i Džekija Robinsona. Još mlađi su bili svi oni američki vojnici u Vijetnamu, čiji se broj na spisku mrtvih bližio cifri od pedeset hiljada. Odista, možda i nije slučajno što se te iste godine ugasio i časopis po imenu Život (Lajf).

Barnijeva rana od pada – onog metaforičkog – još uvek je bila sveža. Predviđanje Nedeljnog izdavačkog pregleda uljuljkalo ga je u očekivanje da će Šampionski um dobiti makar umereno srdačnu dobrodošlicu kritičara. Ali, to se nije dogodilo. Nije bilo nijedne nove pohvale. Nije bilo čak ni loše kritike. Njegovu knjigu je snašla najgora moguća sudbina: prošla je totalno nezapaženo. „Bile, reci mi iskreno”, zahtevao je od njega tri meseca posle objavljivanja, „da li je moja knjiga beznadežno nasukana?” „Recimo to ovako”, odvratio je Bil. „Prodaja ide malo sporije nego što smo očekivali, ali iskustvo nam kaže da bi džepno izdanje trebalo da ostvari veći tiraž.” Čaplin je oklevao, nadajući se da će mu na pamet pasti neke prigodne, umirujuće reči. Međutim, ipak je shvatio da nema kud. „Da”, odvratio je žalosnim glasom, „rekao bih da je nastupila mrtvačka ukočenost.”

Da su stručnjaci iz Mišlenovog vodiča ikad dobili priliku da obeduju u restoranu ,,La Renesans”, u srcu Sajgona, blizu Francuske bolnice, sasvim sigurno bi mu dodelili tri zvezdice. To je barem bilo mišljenje majora Palmera Talbota, koji je tamo često obedovao – naročito onda kad je želeo da impresionira vladine zvaničnike ili važne novinare koji su dolazili u posetu. („Kakva ironija sudbine, zar ne, majore, da se najbolji francuski restoran na svetu nalazi na pola puta preko sveta od Pariza. Čovek bi pomislio da će rat da naudi stilu šefa kuhinje. Znate, da će ga sprečiti da nabavlja potrebne sastojke.” „Mislim da levo orijentisana štampa voli da preuveličava ovdašnju situaciju, ne bi li malo povećala tiraž svojih novina. Mislim, jasno je da stvari držimo prilično pod kontrolom – što je, naravno, upravo ono što ste i došli da vidite. Nadam se da ste se uverili da je samo pitanje meseca kad ćemo da uspostavimo mir u ovoj divnoj, neprosvećenoj zemlji.” „Da budem iskren, zadivljen sam. I svakako ću da podelim svoje utiske s momcima na Brdu121.”) Često se kaže da je rat pakao. Ipak, retko se priznaje da za nekolicinu privilegovanih rat može da predstavlja pakleno dobar provod. Dužnost koju je Palmer Talbot dosad obavljao u Vijetnamu je svakako bila vrlo prijatna. Vijetnamski jezik koji je naučio nije koristio da bi obilazio udaljena sela i raspitivao se da li je neko spazio u blizini Ho Ši Minove siledžije. Umesto toga, njegovo znanje je korišćeno da bi se koordinirale akcije trupa SAD i njihovih južnovijetnamskih kolega, tako što je delovao kao oficir za vezu između dveju visokih komandi. Takođe je imao i zavidan zadatak da osvaja srca i umove stalne reke uglednih posetilaca, koji su dolazili u takozvane misije utvrđivanja činjenica. Palmer je uvek vodio računa o tome da, ma šta drugo da su u međuvremenu videli, saznaju da u njemu punom parom funkcioniše mesto kao što je ,,La Renesans”, tako da rat sigurno ne može da bude baš tako strašan. Stoga se nije iznenadio kad ga je jednog jutra, po dolasku u Vrhovni štab, sačekala poruka da se javi predsedavajućem Vojnog odbora Senata. „Da li biste bili dobri da mi pozovete senatora Forbsa?” zamolio je Palmer Mari Kler, svoju sekretaricu evroazijske krvi. „Preuzeću vezu u svojoj kancelariji.” „Ne, majore, on je izričito tražio da se poslužite jednom od ‘sigurnih’ linija. Mora biti da je posredi nešto što iziskuje maksimalnu bezbednost.” Dok je odlazio prema zvučno izolovanoj sobi u kojoj se nalazila „skremblovana” linija, Palmer je bacio letimičan pogled na poruku koju mu je prosledila sekretarica – senatorov kućni broj, a ne onaj u kancelariji, bio je onaj koji je Palmer morao tako hitno da pozove. Vezu je dobio za nekoliko sekundi. „Halo, senatore, ovde je Palmer Talbot, iz Sajgona.” „O, Palmere, odlično. Hvala vam što ste se odmah javili. Pretpostavljam da je tu odakle zovete sad već sutrašnji datum.” 121

Misli se na Kapitol Hil (Hill na engl. znači brdo). Prim. prev.

„Da, gospodine. Mogu li da učinim nešto za vas, senatore?” „Da znate da možete, majore. Možete da mi učinite ogromnu uslugu.” „Koju, gospodine?” Senator je na trenutak zastao i potom lakonski odgovorio: „Oženite se Džesikom.” „Džesikom?” upitao je Palmer zatečeno. „Tako je, majore Talbot. Mojom kćerkom Džesikom, kojoj ste za vreme svog boravka zarad brifinga na mom imanju napravili dete. Ako nemate ništa protiv, ja bih odmah prosledio novinama vest o predstojećem venčanju.” „Ali, gospodine, to je nemoguće”, zamuckivao je. „Već sam oženjen i ne mogu da napustim svoju ženu.” „Lepo je čuti vas tako zaštitnički raspoloženog, majore. Ali, vidite, isto osećanje i ja gajim prema svojoj kćeri. Najsrdačnije bih vas posavetovao da sagledate stvari s mog stanovišta.” Neizgovorena poruka bila je jasna i glasna. Forbs je posedovao dovoljno moći da Palmera pošalje na prvu liniju fronta, gde se stopa smrtnosti oficira izražavala u minutama. „Ništa vi ne brinite, majore Talbot”, nastavio je senator. „Jasno mi je da će se na putu do oltara naći jedna ili dve prepreke. Ali, ako je sadašnja gospođa Talbot osoba koja ima razumevanja, a siguran sam da jeste, pristaće na brzi razvod u Meksiku i onda smo na konju.” Palmer je bio uzdrman. Nije želeo da povredi Loru. A naročito nije želeo da se nađe suočen s njenim neobuzdanim španskim temperamentom. „Ovaj, senatore, s dužnim poštovanjem”, promrmljao je, „vi tražite od mene da uradim nešto nečuveno.” ,,A ne mislite da je nečuveno ono što ste uradili mojoj Džesiki?” Palmer je bio potpuno izgubljen. „Gospodine, ako biste mi samo dali malo vremena da organizujem misli pre nego...” „Apsolutno se slažem”, odvratio je član Senata. „Zato ćete dobiti desetodnevno odsustvo koje počinje da teče danas od devet nula nula prepodne. Ako požurite – a nadam se da hoćete, za vaše dobro – sutra možete da budete u San Francisku. A prekosutra u Bostonu. U međuvremenu, daću jednom od svojih ranijih advokatskih partnera da pripremi papire, kako bih malo ubrzao stvari. Da li vam to odgovara, majore?” „Ovaj, da, gospodine, u redu.” Ali kad se razgovor završio, Palmer je ostao da sedi tamo u stanju šoka, glave zarivene u dlanove, ne prestajući da mrmlja ispod glasa: „Lora, moja Lora. Šta da radim?”

Nasuprot opštem uverenju, ipak je moguće da ljudsko biće u Njujorku u večernjim satima živi sasvim normalno. Jer, kako počne da se smrkava, metabolizam grada usporava, njegov hipertenzivni puls takođe, a opšte raspoloženje prelazi s dnevne manije na relativno mirnu hipomaniju.

Barni je izašao na terasu i zurio u grad ispod sebe, koji je izgledao kao košnica puna svitaca: Emili je bila u Švajcarskoj, gde je izveštavala s evropskog šampionata u skijanju. Da bi nečim ispunio časove samoće, isplanirao je da završi članak o šizofreničnom poremećaju razmišljanja. Međutim, u međuvremenu je pozvala Lora i sad je bio nervozan i nesposoban da se koncentriše. Bila je previše izbezumljena da bi bila konkretna. Uspeo je da shvati samo da se nešto strašno dogodilo između nje i Palmera i da ne može da podnese da bude sama u Bostonu. Naravno, Barni je insistirao da ona sedne u prvi avion za Njujork. Pobunila se, rekavši da se Emili to sigurno neće dopasti. Ali, čuvši da je Emili na putu, Lora je rekla da će ipak pokušati da uhvati neki od večernjih aviona iz Bostona. Malo posle jedanaest, javio se portir iz predvorja i obavestio ga da dolazi gospođica Kastelano. Njene oči. One su bile prvo što je primetio kad joj je otvorio vrata. Njene oči su bile veliki crveni pečati, kao da ju je neko tukao. Očigledno je satima plakala. Glas joj je bio promukao, kao da je iscrpela svu svoju snagu. „Zdravo”, rekla je tiho. Uzeo joj je kofer iz ruke i rekao: „Uđi. Sedi. Mislim da bi ti dobro došlo neko oštro piće.” Klimnula je glavom. „Za ime Božje, Lora, šta se dogodilo?” „Došao je Palmer...” počela je i onda ponovo briznula u plač. „Ne mogu, Barni, previše je neverovatno.” „Mislio sam da je u Vijetnamu. Otkud to da se tako naprasno vratio – da nije ranjen ili tako nešto?” „Nije, Barni”, odgovorila je Lora, „ja sam ranjena. On hoće da se razvede.” „Do đavola, već neko vreme mi je bilo jasno da se to sprema. Mora da je i tebi bilo.” Odmahnula je glavom. „Ne, ne, pomirili smo se i sredili odnose. Sve je bilo u redu, a onda se on pojavio niotkud i gurnuo mi pod nos papire.” „Kakve papire?” „Saglasnost za rápido122 razvod u Meksiku.” „Čoveče, Kastelano, to je van pameti. Čemu tolika žurba?” Lora mu je zastajkujući ispričala o čemu je reč. Barni nije bio u stanju da sačuva svoju profesionalnu objektivnost. „Znaš šta, Kastelano? Daleko mu lepa kuća, tom skotu. Neko ko ne može da ti bude veran i nije dovoljno dobar da ti bude muž.” Slegla je ramenima. „Možda ja nisam bila dovoljno dobra da mu budem žena.” Barni nije mogao da podnese ovo njeno potcenjivanje sebe.

122

Špan. ,,brz, brzo”. Prim. prev.

„Pobogu, Lora”, uzviknuo je, „to što te je tretirao kao da si đubre ne znači da ti moraš da se složiš s njegovim mišljenjem. Ko ga jebe, Kastelano! Neka se nosi do đavola, a ti ćeš jednog dana da nađeš čoveka koji te je dostojan.” Odmahnula je glavom. „Nema šanse, Barni. Što se muškaraca tiče, sad sam već sasvim sigurna da sam rođeni gubitnik.” Pripremio joj je krevet u gostinskoj sobi. Zatim joj je dao čašu vode i dve tablete i seo pored nje. „Znam da mi nećeš poverovati, ali obećavam ti da će sunce sutra ujutru ponovo da izađe. A to znači da ćeš koliko od sutra početi da se oporavljaš od ovoga.” Progutala je tablete i, emocionalno potpuno skrhana, naslonila se na jastuk. „Hvala ti, Barn”, tiho je šapnula. Sedeo je pored nje sve dok nije zaspala, a zatim na prstima izašao iz sobe. Vratio se za pisaću mašinu, istrgao papir sa započetim člankom, stavio novi i počeo da kuca. DOPIS Za: dr L. Kastelano Od: dr B. Livingston Predmet: 101 razlog zašto je život ipak vredan življenja. Odneo joj ga je sledećeg jutra, zajedno s šoljom kafe.

Kad je Lora ušla u dnevnu sobu, Barni je upravo razgovarao telefonom. Spustivši slušalicu, s osmehom joj je rekao: „Kastelano, već izgledaš bolje.” „Mogu da mislim”, odvratila je suvo. „Maločas sam se pogledala u ogledalu. Izgledam kao da sam boksovala deset rundi s Muhamedom Alijem.” „Ne, ne izgledaš tako”, ispravio ju je. „Ali nije prljav borac.” I zatim joj je zapovedničkim pokretom pokazao na sofu i rekao: „Sedi.” Kad ga je poslušala, nastavio je: „Maločas sam razgovarao sa šefom Personalnog u tvojoj bolnici i objasnio mu – bez detaljisanja – da si bolesna i da ti je potrebno oko nedelju dana da se oporaviš. Bio je pun razumevanja.” ,,A šta bih ja trebalo da radim za to vreme?” „Da odlaziš u duge šetnje i misliš o lepim stvarima. U stvari, što ne bi kupila sebi kompletnu novu garderobu?” „Barn, to mi nekako ne deluje kao profesionalan savet.” „Slušaj, Kastelano, rešio sam da danas prepodne privremeno promenim svoju ulogu. Nemoj da me gledaš kao lekara, pa čak ni kao prijatelja, već kao roditelja. Slušaćeš me i radices ono što je za tebe najbolje.” „Da, gospodine”, rekla je, iznureno se smešeći. „Ali, da li si ti to u penziji? Hoću da kažem, zar nemaš pacijenata danas prepodne?” „Rekao sam sekretarici da otkaže sve moje prepodnevne obaveze, ali, ako se budeš osećala dobro, poslepodne ću ipak da odem malo da radim.” „Dobro mi je, Barn. Ne brini. Ne moraš ti da zezneš svoj život samo zato što sam ja zeznula svoj.”

„Nema odgovaranja”, odsekao je Barni. „Upamti, danas sam ja roditelj.” Posle ručka je otišao, siguran da se ona oseća dovoljno dobro da bi prošetala do, recimo, Muzeja savremene umetnosti – sve je bilo bolje nego da samo sedi i zuri pred sebe. Kad se u pola osam vratio, iznenađeno je konstantovao da je Lora spremila večeru. „Dobro, u stvari sam samo podgrejala sve ovo. Neverovatno kako dobra gotova jela mogu da se kupe u Pedeset sedmoj ulici. Hajde sad, sedi i pričaj mi šta si radio.” Barni joj je u kratkim crtama opisao četiri slučaja na kojima je radio tog popodneva, kao i buran sastanak kome je prisustvovao u bolnici. „Kastelano, kad bi neki dobar psihijatar ušetao kod nas na odeljenje dok imamo jedan od naših sastanaka osoblja, ne bi mogao sa sigurnošću da kaže ko su lekari, a ko pacijenti.” „Neke od naših konferencija u Bostonu tako izgledaju”, odvratila je. „Usput, mislim da ti je onaj članak odličan.” „Misliš, onaj o šizofreniji?” „Ima mnogo novih spoznaja u njemu. Kad ćeš da ga završiš?” „Već sam prešao rok. Ali, kad već kasnim, još par dana ne znači ništa.” „Ne, Barn”, rekla je odlučno Lora, „sada ću malo ja da budem roditelj. Kad završimo ovaj veličanstveni banket, hoću da sedneš za svoju pisaću mašinu i završiš članak. To je naređenje.” Barni se osmehnuo. „Da, mama.” Tri sata kasnije, Lora je iščitavala poslednje stranice i izražavala svoje odobravanje. „Dobar posao, Livingstone. Mislim da imaš budućnosti u medicini.” „Slažem se, mala. E sad, ja ću da ostanem da pročitam ovo još jednom, a ti briši na spavanje.” Ustala je poput poslušnog deteta, poljubila ga u čelo i otišla u krevet.

Ujutru su rano i na brzinu doručkovali pre no što je Barni otišao na posao. Upravo tada mu je Lora rekla: „Ne vraćam se u Boston.” „Molim?” „Jednostavno ne mogu. Znam da ne mogu da se vratim u onu kuću, a pitam se i da li ću ikada više moći da uđem u Dečiju bolnicu a da se ne osetim – ne znam – poniženo. Možeš li da me razumeš?” „Što se kuće tiče, sasvim sigurno mogu. Ali, šta ćeš da radiš?” „Čim odeš, sešću za tvoj radni sto i početi da okrećem telefone, da vidim da li možda ima neko slobodno mesto u nekom neonatalnom odeljenju.” „Teško da će se naći ovako usred godine, Kastelano – većina mesta je sada već zauzeta.” „Barni, Barni”, osmehnula se, „ti očigledno ništa ne znaš o svetu bolničke medicine. Čak i sad dok nas dvoje razgovaramo, tamo negde neki lekar seče vene ili odlepljuje ili tako nešto. Hoću da kažem – pogledaj mene.”

Barni je oko podneva pozvao Loru iz kancelarije. Zvučala je gotovo srećno. „Nećeš verovati, ali mislim da sam dobila posao.” „To je bilo baš brzo. Kako si uspela?” ,,U stvari, čula sam se sa svojim starim mentorom s pedijatrije i on je pozvao svog prijatelja u Kraljičinoj bolnici u Torontu. I mada s neonatalnim programom zvanično počinju tek sledeće godine, već su dobili sredstva – tako da mogu da počne kad god žele.” „To je fantastično.” „Jedva i sama mogu da poverujem”, odvratila je. „Ali, da bih bila sigurna da neće nestati kad otvorim oči, još večeras letim za Toronto.” „Čekaj, Kastelano, ne tako brzo”, upozorio ju je, „Upravo te je pogodila atomska bomba i potrebna su ti još barem dvadeset četiri časa da bi povratila ravnotežu. Uz to, rezervisao sam nam mesta u jednom odličnom indijskom restoranu.” „Ne mislim...” „Tačno tako, Lora, ne misliš. To ću ja da radim umesto tebe sve dok si pod mojom brigom i negom. Zato budi spremna oko pola osam.” Zaključila je da je on u pravu. Bio joj je potreban barem još jedan dan da bi doterala svoju logistiku u red – i kupila nešto garderobe za hladno vreme Toronta. Petnaest minuta kasnije, baš kad je privodila kraju svoj spisak za kupovinu, otvorila su se ulazna vrata. Kroz njih je ušln Emili, boreći se s velikim koferom. Ugledala je Loru udobno smeštenu za Barnijevim pisaćim stolom i ostala nema od zaprepašćenja. Nijedna od njih nije uspevala da nađe prave reči. Naposletku je Lora jednostavno rekla: „Mogu li da ti pomognem oko tog kofera, Emili?” „Ne, hvala”, odvratila je ova, još uvek zamrznutih facijalnih mišića. Dok je Emili nosila svoj prtljag u spavaću sobu, Lora je primetila: „Barni te nije očekivao do sutra.” „To mi je jasno”, odgovorila je tiho. „Slučajno sam uspela da dobijem mesto u avionu. Nisam pomišljala da ću biti nedobrodošao uljez ako se dan ranije vratim kući.” „Emili, ne razumeš.” „Bojim se da razumem.” „Hoću da kažem – Palmer i ja se razvodimo. U stvari, zahvaljujući meksičkoj vladi, dosad smo već razvedeni.” „Ni to me nimalo ne iznenađuje”, rekla je Emili ledenim glasom. „Sutra odlazim”, nastavila je Lora, još uvek pokušavajući da natera Emili da prevaziđe svoj naprečac donesen sud. „Zbog mene ne moraš da žuriš”, odvratila je oštro Emili, „jer ja odlazim odmah.”

Pokušavajući da spreči katastrofu, zbog Barnija, Lora je skupila svu svoju snagu i uzviknula: „Emili, za Boga miloga, sačekaj – hoću nešto da ti kažem!” Napola otvorivši vrata, okrenula se prema Lori: „Važi, pričaj.” „Imala sam problema”, počela je tiho Lora, „vrlo velikih problema. A na celom svetu nije bilo nikog koga bih mogla da pozovem, osim Barnija. Pustio me da ostanem ovde iz sažaljenja, to je sve. Spavala sam u gostinskoj sobi. Emili, molim te, shvati – on je bio jedina osoba kojoj sam imala da se obratim.” Lori je odjednom ponestalo reči. Shvatila je da je istina tog časa zvučala kao najluđa izmišljotina. Koliko bi bolje bilo da je izmislila neku ekstravagantnu laž. „Lora”, rekla je Emili tiho, „dozvoli da budem potpuno iskrena prema tebi. Za Barnija nisam htela da se udam iz dva razloga. Ti si bila jedan od njih.” Rekavši to, zatvorila je vrata za sobom. „Kastelano, nisi ti kriva. Milion puta sam pričao Emili o našem odnosu i ako mi još uvek ne veruje, šta ja tu mogu.” „Vidi ko sad izigrava mučenika, Barni.” „Ne, stvarno nije to, mi prosto nismo imali budućnosti. Ona nikad nije nameravala da se uda za mene.” „Daj, bili ste savršen par. Hoću da kažem, voleo si je, zar ne?” „Da.” ,,I još je voliš?” „Da. Ali to ništa ne menja. Jednostavno ću morati da počnem da prebojevam to sad umesto kasnije.” „Rekla je da sam ja jedan razlog što nije htela da se uda za tebe. Koji je drugi?” „Lora, to je nešto vrlo lično.” „Barn, pod bilo kojim drugim okolnostima, ne bih te ni pitala. Ali, ako žešliš da mi pomogneš da skinem ovaj teret sa svoje savesti, moraš da mi kažeš da je stvarno postojao drugi razlog.” Barni je načas zastao i onda rekao: „Ona ne može da ima dece. Rekao sam joj da nije važno. Rekao sam joj da sve što želim jeste naš brak.” ,,I?” „Nije mi verovala”, rekao je tiho. Na trenutak je ostao izgubljen u mislima. I onda je dodao: „Znaš šta, Kastelano, sramota me je da priznam – ali, na neki način je bila u pravu.”

Set je bio zbunjen načinom na koji mu je sestra najavila njegovog poslednjeg pacijenta za taj dan. U stvari, bilo ih je troje – muškarac od šezdeset i nešto godina i dvoje mlađih ljudi za koje se dalo zaključiti da su njegovi sin i kćerka. Ušli su ćutke u njegovu ordinaciju i učtivo stajali dok im Set nije pokretom ruke pokazao prema stolicama. „Da li ste vi doktor Lazarus?” upitao je stariji muškarac. „Da, jesam. A ko ste vi? Zašto niste dali svoje prezime sestri na prijemnom šalteru?”

Set je zaćutao, videći kako se njih troje zgledaju. Zatim je otac s nelagodnošću rekao: „Nismo želeli da bilo ko drugi zna za ovo. Hoću da kažem, ovo će da bude poverljivo, zar ne?” „Svi lekari polažu Hipokratovu zakletvu, a ona ih obavezuje da sve što im se kaže čuvaju kao tajnu.” „To nije uvek tako”, javila se kćerka. „Siguran sam, gospođice, da postoje i indiskretni lekari, ali uveravam vas da ja nisam jedan od njih. A sada, mogu li da znam kako se zovete?” „Karson”, rekao je stariji muškarac, „kao Džoni123 – ali nismo u rodu.” Nasmejao se sitnim, kratkim smehom koji je do sada sigurno postao njegova druga priroda. „Ja sam Irvin”, nastavio je muškarac. „Ovo su moj sin Čak i kćerka Pem.” Pogledavši ih, Set se glasno upitao: „Ko ovde u stvari ima problema?” Na Setovo iznenađenje, otac je odgovorio: „Svi mi.” Najstariji Karson se potom ispravio u stolici i progovorio prigušenim glasom. „Reč je, zapravo, o mojoj ženi – njihovoj majci – ona je jako bolesna.” „Gde je ona?” upitao je Set. „Kući. Previše je bolesna da bi mogla da putuje.” ,,A gde živite?” ,,U Hamondu.” „Došli ste ovde čak iz Indijane? Recite mi, molim vas, šta nije u redu s gospođom Karson?” Stari čovek se ugrizao za usnu, pogledao prvo kćerku, zatim sina, a oni su mu oboje klimnuli, nagoveštavajući mu da bi trebalo da nastavi sa svojim izlaganjem. „Pre godinu dana, nađen joj je maligni tumor u želucu. Operisali su je i izvadili ga.” ,,I?” raspitivao se Set. „Pa, u početku nije bilo lako, ali pomogli smo joj da se prilagodi. Neko vreme i nije bilo tako loše. Za godišnjicu braka sam je čak odveo na Karipska ostrva.” Zastao je, duboko uzdahnuo, i nastavio: „Zatim je sve počelo iznova. Ponovo smo otišli kod lekara. Napravio je nekoliko rendgenskih snimaka. Da li biste želeli da ih vidite?” „Da, naravno.” Set je uzeo veliki koverat, izvadio snimke i stavio ih na osvetljeni ormarić. U trenutku je sagledao situaciju. „Da budem iskren, ne izgleda dobro.” „Znamo”, rekao je mladi čovek. Na to je njegov otac nastavio sa svojom pričom. „Upitao sam lekara da li bi je ponovo operisao. A on mi je rekao...” Potekle su mu suze. 123

Am. komičar i zvezda večernjeg tzv. tok-šou programa koji je počeo da se emituje 1962 godine. Prim. prev.

„Oprostite, doktore Lazarus. Molim vas, oprostite”, jecao je stari čovek. „Ali, odgovorio mi je na tako užasan način. Bio je tako bezosećajan. Rekao je : ‘Neću, nije vredno truda.’” „Zaista se nije potrudio da bude ljubazan”, primetio je Set. „Ali na ovim snimcima se zaista vidi veliki izrastaj na spoju jednjaka i želuca, gde je i vršena operacija.” U tom trenutku, stari je glasom drhtavim od suza ponovio: „Ja sam ga molio, a on me je samo otpravio pokretom ruke.” „Zar nije ukazao na druge mogućnosti izlaženja na kraj s ovom neoplazmom?” „Pomenuo je zračenje. Ali, čak nam je i naš lekar opšte prakse rekao da je ono kod kancera želuca gotovo beskorisno.” „Bojim se da vas je tačno informisao, gospodine”, prokomentarisao je Set. Priča gospodina Karsona se ubrzala: „Posle su nam došli s idejom o hemoterapiji, još jednoj beskorisnoj proceduri. Hoću da kažem, jedino što ona garantuje jeste da će vam opasti kosa – i da ćete da se pretvorite u živi kostur.” Set je jedva primetno klimnuo glavom. ,,I šta je preostajalo? Ništa. Nula. Prosto su je poslali kući da umre.” Karsonov glas je postajao sve molećiviji. „Doktore, ona više skoro uopšte ne može da guta. Moramo da joj dajemo hranu za bebe. Tečnu kašu od jabuka i te stvari.” ,,A i to se uglavnom ne zadržava u njoj”, dodala je kćerka. „Da”, dodao je sin. „Sada su joj neophodni antispazmodički lekovi i trankvilizeri da bi mogla da proguta makar zaslađenu vodu.” ,,I tako smo ponovo otišli kod lekara”, rekao je stari Karson, nastavljajući tamo gde je stao. „Naprasno se vratio na zamisao o operaciji: ‘gastro –’ Ne umem ni da izgovorim naziv.” „Gastrostomija”, objasnio je Set. „Ona bi mogla da se opiše kao prespajanje celog digestivnog trakta, kako bi hrana išla direktno u creva, kroz cev koja prolazi kroz kožu.” Set je ućutao, čekajući dalje detalje. „Doktore, moram da vam kažem”, rekao je Karson, podižući glas i odajući deo gorčine koju je osećao, „da je to jedna jako teška operacija i da je taj čovek praktično priznao da ona ne bi zaustavila napredovanje kancera. Čak nije bio siguran ni da bi joj ublažila bolove. Samo je rekao da bi joj tako ostalo više vremena.” Set je želeo da pređe na suštinu stvari. „Žao mi je što moram ovo da vam kažem, ali iz ovoga što ste mi ispričali, mislim da ne postoji mogućnost da ona bude spašena. Hoću da kažem, siguran sam da ne posedujem znanje ili moć potrebne za tako nešto.” „To znamo”, rekao je otac, a sin i kćerka su kao odjeci ponovili za njim: „Da, znamo. Znamo.” „Zato vas molimo da joj pomognete, doktore”, rekao je stari Karson. „Ne razumem”, odgovorio je Set, s uznemiravajućim osećanjem da ih je ipak razumeo.

„Doktore, ne dozvolite da samo leži tamo i pretvori se u stvar koja bitiše nedostojno ljudskog bića, s plastičnim cevima koje vire na sve strane. Ne dajte da se ovako muči. Neka ode sad, dok njen život ima još trunčicu dostojanstva. Ona želi da umre.” Posle kraće pauze, Karson je rekao svoje zaključne reči: „Doktore, molim vas, pomozite nam. Pomozite njoj.” Zavladala je tišina. Rekli su šta su imali. Set je bio zatečen. I skamenjen pri pomisli da je njegov davni „čin saosećanja” prema Melu Gatkovicu nekako izašao iz noćne tame – i čak prešao državnu granicu. „Ko vam je dao moje ime?” upitao je, što je mirnije mogao. „Novi internista u našoj bolnici, dr Bluston.” „Recite doktoru Blustonu da me pozove večeras na kuću.” Ustao je. Porodica je ustala kao jedan, kao da pored njih prolazi neki crkveni prelat, i izašla napolje u mrak. Set je ugasio svetla u ordinaciji. Zaključavši vrata i žureći prema kolima, razmišljao je o posledicama onoga što se, takoreći, zavetovao da više neće raditi. A sad ga je smrt pozivala u kućnu posetu.

TRIDESET OSAM

Istog časa kad je stigao kući, Set je sve ispričao Džudi, koja je podelila njegovu zebnju. „Ako je to ono što želi, zašto Tim to nije sam uradio?” rekla je ljutito. „Ovako nas sve dovodi u opasnost.” Set je samo pogledom pokazao da ju je čuo. Bio je vrlo dobro svestan da ono što oni smatraju milosrđem mnogi gledaju kao ubistvo. „Tim bi trebalo da me nazove večeras”, podsetio ju je. „Stvarno ne znam šta da mu kažem.” „Možeš da mu kažeš da ide do đavola.” Set je bio duboko zamišljen. Naposletku je tiho rekao: ,,A šta je s Karsonovima?” „O, Bože”, odvratila je Džudi s bolnom frustracijom u glasu, „ne misliš valjda da uradiš to što Tim traži...” „Baš me briga za Blustona”, odvratio je, zureći pred sebe. „Ali, stalo mi je do tih ljudi. Cela porodica je na mukama – a njima kao da se ne nazire kraj.” „Ne, Sete”, pobunila se Džudi. „Ne preuzimaj taj rizik...” Glas joj je zamro. Jer, prosto je osećala da ga je teška sudbina toliko tronula gospođe Karson da je već doneo odluku. Nešto posle devet, zazvonio je telefon. Bio je to Tim Bluston, koji je zvao iz Indijane. „Sete”, počeo je, „da ti objasnim...”

„Sve si već lepo objasnio”, prekinuo ga je Set. „Hoću da znam šta si tačno rekao Karsonovima i zašto si to učinio.” „Rekao sam im da znam vrlo saosećajnog lekara koji bi mogao da im pomogne. Sete, nemam petlju da to uradim sam. Uz to, video sam te kako izlaziš iz sobe Mela Gatkovica one noći kad je umro. Posle toga sam počeo da se pitam neke stvari.” Set nije mogao da mu odgovori. Niti se usuđivao da pita kome je još rekao. „Sete, ovo su posebne okolnosti”, molio ga je Tim. „Karsonovi su dobar, pošten svet. A Mardž – to je njegova žena – jedva da više liči na ljudsko biće. Ona trpi strahovite bolove. Poslao sam ti sve podatke u pismu. Verovatno ćeš ih dobiti u sutrašnjoj pošti. Vidi, porodica je toliko očajna da su me pitali da li bih – znaš – nešto učinio. U početku sam se odupirao tome. Ali tokom poslednjih nekoliko dana, gledajući Mardž kako propada, pomislio sam da su u pravu.” Zastao je i zatim brzo izgovorio: „Kad bismo mogli zajedno to da uradimo, Sete. To bi na neki način olakšalo teret.” Time, budalo jedna, pomislio je Set, zar ne shvataš da je to nešto što ne može da se podeli? Čak i ako uradiš to zajedno s nekim, opet ćeš nositi ceo teret na ramenima. „Važi, pusti me da pročitam to što si mi poslao, pa ću ti se javiti.” „Na kuću, ne na posao, molim te.” „Razume se”, odvratio je Set, ne skrivajući uznemirenje.

Karton je stigao s jutarnjom poštom. Set je nazvao Tima nešto malo pre deset. ,,U pravu si”, rekao je, „niko ne zaslužuje da ovako pati. Trebalo bi da uradimo... ono što predlažeš. Ali, moraće da bude preko vikenda.” „Da. Naravno.” „Sad mi reci kako se tačno dolazi kod njih.” Pošto mu je dao uputstva, Tim je dodao: „Sete, hvala ti – Bože, ala je sve ovo strašno.” Set nije komentarisao Timovu izjavu. Jer, to bi značilo huškanje duhova koje je viđao u snovima. Bluston nije imao šta da ga nauči o strahu. „Time, slušaj, gde žive sin i kćerka?” „Momak studira na Nordvesternu, poslednja godina tehnike. Kćerka je udata za čoveka koji drži restoran. Ponekad mu pomaže radeći na kasi.” „Vidi, pobrini se da u nedelju nijedno od njih ne bude tu. Hoćeš li moći to?” „Bez brige.” „Sada mi reci ono najvažnije – da li je žena pri sebi?” „Uglavnom. Stvar je u tome što moramo žestoko da je drogiramo ne bismo li joj makar malo ublažili bolove.” „Moraću da popričam s njom, zato se postaraj da u nedelju uveče bude lucidna. Ja ću da dođem u devet.”

Bilo je to tipično predgrađe u kome je živela niža srednja klasa, s gotovo identičnim kućama za porodice, koje su sve imale slično žbunje i drvo u prednjem dvorištu. Bilo je devet i pet uveče. Drum je bio mračan. Tim Bluston se nervozno šetkao ispred kuće Karsonovih, kad se Set odjednom, takoreći niotkuda stvorio pored njega. „Blustone?” rekao je tiho. „Zdravo, Sete. Šta bi s tvojim kolima?” „Nije bitno. Parkirao sam na zgodnom mestu. Hajde da uđemo.” Set nije dodao da je došao Džudinim karavanom – koji nije imao oznaku ,,dr” na tablicama. Kroz ulazna vrata čuo se zvuk bejzbol utakmice na TV. Set je pretpostavljao da je muž tako pojačavao televizor ne bi li utišao – u ušima, makar, ako već u mozgu nije mogao – zvuke patnje svoje žene. „Dobro veče, doktore”, rekao je Irvin Karson glasom otežalim od emocija. „Hvala vam što ste došli.” „Gde je gospođa Karson?” „Gore. Njena spavaća soba je na spratu. Ovaj – ona vas očekuje.” Set je samo klimnuo. „Da li biste želeli da odete gore i razgovarate s njom?” Njen muž je na trenutak razmislio i potom odgovorio: „Razgovarali smo celo popodne i veče. Oprostili smo se. Mislim da ne bih mogao...” Glas mu se slomio. Dvojica lekara su klimnula glavom i lagano se popela uz stepenice.

„Dobro veče, Mardž”, rekao je Tim, „ovo je dr Lazarus.” Žena je ličila na avet, s licem nalik na golu lobanju. Za desnu ruku joj je bila prikačena infuzija, čije su je kapi održavale u životu. Pružila je drugu koščatu ruku prema Setu i s naporom prošaputala: „Hvala što ste došli, doktore.” Set je klimnuo glavom i seo da razmeni nekoliko reči s ovom bolovima razdiranom ženom. „Gospođo Karson, sigurno vam je teško da govorite, ali neke stvari moram da znam. Da li ste svesni zašto smo mi večeras ovde?” „Da, doktore.” „Da li ste apsolutno sigurni u ono što ste tražili od doktora Blustona? Hoću da kažem, da li ste se od onda premišljali u vezi s ispravnošću svoje odluke?” „Nisam. Želim da umrem.” Na to je gotovo ječeći dodala: „Molim vas, doktore.” Setov pogled je u tom trenutku pao na malo raspeće na njenom noćnom stočiću. Bila je katolkinja, a ipak ga je večeras pozvala ovamo; nije li to značilo neku vrstu samoubistva – smrtnog greha? Mardž je na to pitanje odgovorila pre no što je stigao da ga postavi.

„Ne brinite, doktore”, promrmljala je, „vi uradite ono što morate. S ostalim ću se suočiti ja. Tako mnogo sam Mu se molila, sigurna sam da će On da razume.” Set je pogledao u Tima, da vidi da li on, kao njihov porodični lekar, želi nešto da kaže. Međutim, on nije bio u stanju da kaže ni reč. Set se ponovo okrenuo prema gospođi Karson. „Sada ću da ubacim jedan lek u vašu infuziju. Za nekoliko minuta ćete da zaspite...” „... i više me neće boleti?” „Neće, gospođo Karson”, odvratio je Set mekim glasom, „neće vas više boleti.” Žena se zaplakala, a suze su joj krivudale niz rupe, tamo gde su joj se nekad nalazili obrazi. „O, Bože”, šapnula je, „hvala Ti što si mi poslao Tvog anđela.” Set je nastavio da govori mirnim glasom, svestan da je njegove reči teše. Dok je praznio malu ampulu u kanilu u njenoj desnoj ruci, opazio je kako je Tim Bluston odvratio pogled. Nije mogao ni da gleda. Set je uzeo gospođu Karson za ruku i čvrsto je držao dok su život i patnja čileli iz nje. Dvojica lekara su izašla iz sobe i pridružila se Irvinu Karsonu, koji je zurio negde daleko kroz ekran televizora. Ustao je. „Smirila se”, odgovorio je Set na njegovo neizgovoreno pitanje. Karson se prekrstio i počeo da plače. Možda od tuge, možda od olakšanja. Možda i jedno i drugo. „Ja... ja ne znam šta da kažem”, jecao je. Mlađi lekar nije znao šta da mu odgovori. Oblačeći jaknu, Set je rekao: „Gospodine Karson, želim da znate da je poslednje što je Mardž rekla bilo da je ovo želela zato što voli svoju porodicu.” I dalje plačući, Karson je klimnuo glavom, pokazujući da je razumeo.” „Dr Bluston će doći ujutru da vas obiđe. Laku noć.” Irvin Karson je ostao tamo gde je stajao, kao ukopan, a ulazna vrata su se tiho zatvorila za njima. Dvojica lekara su se ponovo našla napolju u mraku. „Sete, kako da ti zahvalim?” šapnuo je Tim, glasom punim emocija. Set mu je stavio ruku na rame i odvratio: „Nemoj me više zvati. Nikad više.” I nestao u noći.

„Mislim da u životu nisam bio ovako deprimiran.” „Takve izjave bi mogle da navedu ljude da izgube poverenje u psihijatre”, rekao je Bil Čaplin. Pokušavao je da popravi raspoloženje svog pisca prijateljskim ručkom u restoranu „Ilejn”. Barni je bez uspeha pokušavao da se osmehne. „Bile, ja sam samo čovek. Uz to, ne moraš da budeš srećan da bi pomagao drugim ljudima – da je tako, ne bi bilo nijednog psihijatra u Njujorku. Imam

dovoljno opipljivih razloga da budem nesrećan. Pod jedan, Emili me je napustila – neće ni da se javi na telefon kad je nazovem u ISR. Štaviše, jedan od mojih takozvanih dobronamernih prijatelja me je obavestio da se smuvala s nekim tipom iz ABC Sporta. Moja najbolja na svetu drugarica Lora je negde u divljinama Kanade, dva koraka daleko od nervnog sloma, a moju knjigu niko neće da čita, čak ni u džepnom izdanju.” „Daj, Barni”, podsticao ga je Bil, „prekini da tuguješ, prošlo je sasvim dovoljno vremena. Hajde da porazgovaramo o tvojoj sledećoj knjizi.” „Nema je”, odvratio je snuždeno Barni. „Moj plakar je prazan. Hoću da kažem, mislio sam da je ideja za prošlu knjigu odlična. Iskreno sam verovao da ljude interesuje šta se zbiva u glavama onih koje smatramo svojim junacima.” Bil je napregnuto posmatrao Barnija. „Bio si u pravu, stvarno ih interesuje. I ne mislim da bi trebalo da menjaš svoj pristup ni za jotu. Zašto se, međutim, ne usredsrediš na samo jedan tip junaka?” „Nema šanse, Bile. Ahil je mrtav, ser Lanselot je mrtav – a Bitlsi su se rasturili. Ne možeš da imaš idole u ovom dobu cinika. Hoću da kažem...” Čaplin ga je iznenada prekinuo: „Barni – znam!” To što je znao, Bil je znao tako glasno da se pola restorana okrenulo da ga osmotri. Međutim, bio je previše ponesen svojom zamisli da bi ga bilo briga za to. „Barni”, nastavio je, ,,u Americi postoje najrazličitije religije, ali oko jednog se svi slažu – Bog je lekar, ili obrnuto.” „Molim? Čapline, nastavi tako da pričaš i potpisaću da si šenuo. Po mom iskustvu, lekari su dalje od toga da budu junaci nego bilo koja druga grupa ljudi za koju znam.” ,,Ti to znaš”, izjavio je Bil, „ali prosečan čovek ne zna. Ljudi tamo napolju veruju da je lekar sveštenik s direktnom telefonskom linijom s kancelarijom Svevišnjeg. Divimo se lekarima. Plašimo ih se. Ako bi mogao nekako da preneseš ono što se dešava u glavi lekara...” Barni je počeo da se smeška. „Bile, kolektivna medicinska psiha ne postoji. Lekari dolaze u više varijeteta nego Hajnc124. Međutim, većina onih koje ja poznajem su ljudi posvećeni svojoj profesiji, koji nastoje da obave sizifovski zadatak, a pri tom mogu samo da se nadaju da se stena neće preturiti i poklopiti ih. Nije to sve baš tako glamurozno kao Ben Kejsi i Doktor Kilder.” ,,Ti to znaš, Barni, ali ti si s ove strane. Lekari koje ja srećem su potkupljivi, nesigurni kreteni u belim mantilima koji slova D i R koriste kao štake na koje se oslanjaju uspinjući se u društvu. Da li sam u pravu?” „Nisi”, odvratio je tiho Barni. I potom dodao: „Ali ne mogu da kažem ni da u potpunosti grešiš. I ja tu i tamo naiđem na neke takve likove – one koji umesto Žurnala Američkog lekarskog društva čitaju Medicinsku ekonomiju – i koji potkopavaju reputaciju cele profesije.”

124

Po H. Dž Hajncu. čuvenom proizvođaču hrane u SAD s kraja 19. i početka 20. veka. Prim. prev.

Bil je skoro skočio preko stola da bi dohvatio Barnija za revere. „Hajde”, zahtevao je, zvučeći kao narednik koji viče na trapavog regruta. „Pokaži mi – pokaži mi šta se krije iza tih maski, umove iza tih naduvanih glava. Pokaži ljudima kakvi lekari zaista jesu.” Barni je malo razmišljao, a onda mirno upitao: „Ti to od mene tražiš da uradim prljav posao?” „Tražim samo istinu, Barn. Ako je predstava koju ljudi imaju o lekarima iskrivljena, ispravi je.” Bilov glas se utišao. „Slušaj me, Livingstone. Takli smo u živac i sad nema povlačenja. Potpisaćeš, makar na salveti.” I zatim je, napola sebi u bradu, dodao: „Oh, doktore Jorgensen, godinama sam želeo da ste mrtvi. Ali sada se nadam da ćete poživeti dovoljno dugo da pročitate ovu knjigu!” „Ko ti je sad pa taj doktor Jorgensen?” Bil se iznenada snuždio. „Tip koji mi je ubio oko”, promrmljao je. „Otišao sam na rutinsku operaciju katarakte. On je zabrljao, a ja sam izašao s mrtvim okom. Čak sam ga i tužio, ali je skot dobio spor.” „Daj, Bile. Šanse da se desi tako nešto su otprilike milion prema jedan.” „Ne, Barn, ne shvataš. Neki takav ili sličan incident se desio skoro svakome na svetu. Ova tema se dotiče svih. Kladim se da si čak i ti nekad u životu imao loše iskustvo s lekarom.” Barnija je iznenada ponovo potresao prizor koji nikad nije zaboravio i koji se iznova i iznova javljao u ko zna koliko njegovih košmarnih snova: njegov otac kako leži ničice u bašti, dok njegova majka vrišti, a Voren trči... A doktor Frimen nije došao. Nije shvatao koliko je daleko otišao u svom sanjarenju, sve dok ga nije prenuo Bilov glas: „Dakle, da li ćeš da napišeš tu knjigu?” Barni je odmahnuop glavom. „Mislim da ne bi želeo da pročitaš ono što bih napisao, Bile. Većina lekara su toliko posvećeni svom pozivu i angažovani njime, njihova stopa samoubistava je oko deset puta veća od proseka.” „Ma nemoj?” uzviknuo je Čaplin. Barni je klimnuo. „Zavisnost od droge i alkohola je među njima sto puta češća nego u drugim grupama.” I dodao je: „Briga o drugima uzima svoj danak.” „Dakle, želiš da napišeš izvinjenje, odbranu?” hteo je da zna Bil. „Ne”, odvratio je Barni, „samo istinu: da su lekari isti kao i sva ostala ljudska bića.” „Važi”, zaključio je Čaplin, „piši kako god hoćeš. Samo mi obećaj da ćeš da napišeš.” Barni je pogledao na sat i ustao. „Slušaj, ne budem li odmah krenuo, pacijent zakazan za tri sata će me čekati i moraću u tu prokletu stvar da uključim i ekspoze o samom sebi. Hvala na ručku, Bile. Jedino žalim što razgovor nismo ograničili na bejzbol.” „Otkud to?”

„Otud što sad moram da pišem prokletu knjigu.”

Lens Mortimer je, kao i obično, imao ljubavnicu u liku Gospe Sreće. Njegov mentor u Maunt Hebronu bio je čovek koga je većina njegovih kolega gledala sa strahopoštovanjem. Jer, Patrik Nouls je bio prvi u profesiji koji je svoju celokupnu bolničku obavezu sveo na četrdeset osam časova mesečno. Štaviše, reče je bila o četrdeset osam neprekidnih časova. Bilo ih je u medicinskoj zajednici koji su se pitali kako Nouls izdržava budan tokom svoje naporne dvodnevne smene. Međutim, specijalnost ovog Engleza koji je živeo u Americi bila je buđenje ljudi, jednako kao i njihovo uspavljivanje. Bio je odličan učitelj. Brižljivo je podučavao Lensa možda najdelikatnijem manevru potrebnom za otpočinjanje operacije, naime, puštanju endotrahealne cevi niz grlo pacijenta i u njegova pluća, kako bi anesteziolog mogao da vrši disanje umesto besvesnog pacijenta. („Ceo trik ti je u ovome, staro momče”, objašnjavao je Nouls. „Upamti da je dušnik ispred jednjaka. Budi apsolutno siguran da vidiš kako cev prolazi kroz glasne žice, a zatim bi trebalo da možeš da čuješ disanje preko prednjeg dela grudnog koša – što znači da si na konju.”) Lens je, takođe, brzo naučio kako da izbegne uobičajenu grešku anesteziologa-pripravnika – to jest, da ne polomi pacijentu zube pokušavajući da insertuje cev. Srećom, jedan jedini put kad je to uradio, Nouls je bio tu da brzo aspirira zube pre no što su se zaglavili u bronhiji ili plućnom krilu, gde su mogli da prouzrokuju gadno zapaljenje pluća ili još gadniju smrt. Lens je takođe bio blagoslovljen (Gospa Sreća mu je bila neobično verna) činjenicom da je ova njegova žrtva – da je tako nazovemo – bila siromašan pacijent čije je troškove plaćala neka dobrotovorna organizacija, koji je bio oduševljen time što je dobio protezu koja je znatno ulepšala njegov osmeh. Bio je tu još jedan faktor koji je doprinosio neverovatnom uspehu njegovog mentora u Gradu iluzija. Nouls je, naime, bio ne samo bogat i zgodan svetski čovek već je i izgledao punih dvadeset godina mlađi nego što je zaista bio – i to bez pomoći hirurškog noža. Jedne noći (tj. jedne od one dve mesečno koliko je provodio u bolnici), bio je dežuran zajedno s Lensom i tada mu je odao svoju tajnu. Bila je to ne samo činjenica da masirao lice smešom doktora Nihana, spravljanom od ovčijih embriona u čuvenoj švajcarskoj klinici već i da je bio dovoljno pametan da „promišljeno izbegava rasprave”. „Ukoliko hirurzi – a većina njih su, kao što si verovatno primetio, obični guzati gnjavatori – misle da su u pravu, ne raspravljaj se s njima. U devedeset devet odsto slučajeva su oni ti koji bivaju okrivljeni ako pacijent umre. A ti najčešće ne moraš čak ni da se pojaviš tokom rituala saopštavanja rodbini.” „Pored toga – zahvaljujući ovim divnim, efikasnim sestramaanestetičarkama – možeš da radiš u tri operacione sale odjednom, trčkarajući amo-tamo da vidiš kako pacijentima ide. A pošto mi ‘puštači gasa’ ne moramo

da se ribamo, možeš čak da ukradeš sekund da pozoveš svog brokera i vidiš kako ide tebi.” Lens je pobožno slušao čoveka. Sve do tada, njegov san je bio da radi u bar dve operacione sale odjednom.

„Hej, Benete, za oko devedeset sekundi imam pacijenta. Ovo mora da bude brzo. Pričaj, šta se dešava?” „Ja se dešavam, Livingstone. Upravo sam dobio telegram u kome stoji da su me primili u tim koji radi na programu presađivanja srca u Hjustonu.” „Landsmane, to je fenomenalno. Bićeš prvi čovek u medicini koji može da presadi srce uz malo duše!” „Čoveče, to je u stvari bilo vrlo duhovito.” „Za taj kompliment, Bene, častim te večerom kojom sam svakako nameravao da te častim, ali možeš da naručiš dupli desert.” „Gde i kad?” „Što se ne nađemo na pola puta? Ima jedan gril-restoran čim se siđe s autoputa prema Konektikatu, na izlazu br. 13. Petak uveče, oko pola devet?” „Važi. A sad se lepo vrati svom psihiranju, Barn.”

Dve večeri kasnije, Barni je ušao sa svojim novim „ford pintom” na parking Red Kouč Grila, lagano kružio i, spazivši Benetovog „jaguara”, parkirao nekoliko mesta dalje od njega. U krcatom restoranu je bilo bučno. Ipak, nije imao problema da pronađe Beneta, koji je bio viši i, razume se, tamniji od većeg dela klijentele. Izmenivši pozdrave i čestitanja, seli su i rekli jedan drugom koliko umorno izgledaju. I nagađali koliko godina života će im oduzeti takav grozničavi tempo. Naručili su dva Ti-bouna125 i bocu kaberne sovinjona, a zatim otišli do salatnog bara da napune tanjire. Vrativši se za sto, Benet je goreo od želje da podeli sa svojim najboljim prijateljem uzbuđenje zbog svog novog posla. Međutim, bilo im je sve teže da čuju jedan drugog. Za velikim stolom blizu njih sedelo je bučno i veselo društvo – koje je iz časa u čas bivalo sve bučnije i veselije. Najzad su Barni i Benet bili primorani da prestanu da razgovaraju. Činilo se da je posredi neka porodična proslava, a njihov „vođa”, proćelav i debeljušan, oniži muškarac, prepričavao je glasnim, unjkavim glasom nekakve anegdote. Čovek je, zapravo, bio zanimljiv za posmatranje. Njegov napor da bude u središtu pažnje, ne samo društva za svojim stolom već i celog restorana, bio je za obojicu lekara očigledan pokazatelj da pokušava da kompenzuje svoj kompleks inferiornosti. 125

Vrsta debelog odreska od donjeg dela goveđe slabine, s koskom u obliku slova T. prim, prev.)

Ovo je postalo još evidentnije kad je došao konobar, u beloj kuvarskoj kapi, gurajući kolica ispod čijeg se jajastog poklopca od rostfraja nalazilo pečenje na londonski način, koje je čekalo da bude isečeno po želji gostiju. „Da čujemo jedno za krave”, skvičao je debeljko. Njegov klan je aplaudirao, zviždao i navijao. Zatim je debeli muškarac izneo neverovatan predlog. „Da se kladimo da mogu da progutam celo pečenje u jednom zalogaju?” „Pobogu, Karlo”, rekao je s nevericom jedan od njegovih rođaka. „To ni konj ne bi mogao.” Karlo se pravio da je uvređen. „Hoćeš da se kladiš. Čete?” Posegao je u džep, izvukao smotuljak novčanica i oljuštio s njega jednu od sto dolara. „Imam ovde stotku koja kaže da mogu da progutam ovo goveđe pečenje u komadu. Pariraj ili umukni.” „Važi”, odvratio je Čet smejući se, „ovo ima da bude najlakše zarađena stoja u mom životu. Kreći.” S očima svih gostiju restorana uprtih u sebe, Karlo je pokazao konobaru da se odmakne od kolica i počeo da kruži oko svog plena kao matador. Naposletku je iskoračio, dograbio pečenje obema rukama i podigao ga iznad glave, da ga svi vide. Začuo se aplauz, ali i razni navijački povici s, reklo bi se, svih stolova osim onog za kojim su sedela dvojica lekara. Barni je čuo kako jedan od Karlovih rođaka govori nekome od društva za stolom: „Viđao sam ga i ranije da guta velike komade, ali ovo je za Ginisovu knjigu rekorda.” Gomila se iznenada utišala, a napetost porasla. Karlo je počeo da zgurava ogroman komad u usta, a gomila je počinjala da navija. Trenutak kasnije, nalazio se na ivici smrti. Guša mu je bila potpuno blokirana i nije mogao da udahne ni malo vazduha. Hvatajući se za grlo, teturao je, očajnički pokušavajući da izvuče pečenje napolje. Za to vreme, lice mu je postalo cijanotično plavo. Njegova žena je prodorno vrisnula. Pa ipak, kao da su svi u restoranu bili paralizovani. Barni i Benet su reagovali instinktivno. „Hajmlihov manevar”, rekao je Benet. Barni se gurao kroz gomilu koja se sjatila, nastojeći da se probije do čoveka koji se gušio. Karlova žena je grozničavo pokušavala da pomogne svom mužu da izvuče pečenje kad je Barni stigao i nimalo uljudno je odgurnuo u stranu. „Šta ti je, do đavola...?” vrisnula je. „Mesta, dajte mi mesta – ja sam lekar! Sklanjajte mi se s puta”, uzviknuo je oštrim glasom. Jer, ovo teško da je bio trenutak za saosećajno ponašanje. Barni je počeo da primenjuje standardnu tehniku za odstranjivanje stranog tela iz dušnika, gde je sprečavalo dotok vazduha u pluća. Postavio se iza Karla, obuhvatio ga oko bucmastog struka, stisnuvši desni dlan u pesnicu. Zatim je

brzim, snažnim potiscima naviše počeo da steže abdomen između pupka i grudnog koša. Nije pomagalo. Vazdušni prolaz je bio suviše tesno blokiran. Benet se našao pored njega. „Hajmlih ne pomaže, Bene”, uzviknuo je Barni. „Šta sad? Biće mrtav za pola minuta!” Benet je znao koji je sledeći potez. „Traheotomija – brzo, polegni ga na leđa.” Muškarac je u međuvremenu izgubio svest i bio je opušten u Barnijevim rukama dok ga je ovaj spuštao na pod. Posmatrači su bili suviše zapanjeni da bi progovarali. Benet je dograbio nož za pečenje s najbližeg stola, klekao i zabo vrh noža u bazu grla žrtve. Iz rane je potekla krv. Karlovi rođaci su u trenutku pobesneli. Začuli su se histerični povici: „Ubo ga je.” „Crnja pokušava da ga ubije.” ,,U pomoć!” „Policija!” „Ubistvo!” Dok je Barni hrabro pokušavao da drži Karla da se ne pomera, jedan krupan barmen je pokušao da odvuče Beneta. „Prekini, idiote”, zaurlao je Barni. „Moj prijatelj je hirurg. Pokušava da mu spase život!” Barmen nije čuo Barnija, ili možda nije hteo da ga čuje. Nastavio je da silom diže Beneta na noge. Vremena za učtiva objašnjenja nije bilo. Benet je sjurio svoju levu pesnicu u barmenov solarni pleksus126 i poslao ga na pod. Gomila je ustuknula, uplašena. „Ja sam lekar, prokletstvo”, uzviknuo je Benet, jedva uspevajući da se kontroliše. U međuvremenu, Barni ga je pozvao s poda: „Bene, pusti ih. Treba nam nešto što možemo da upotrebimo kao trokar127, da bismo mu omogućili da diše.” Benet je hitro preleteo očima naokolo, ne našavši ništa pogodno. Zatim je ugledao naliv-pero u džepu bluze konobara koji je stajao pored njih. Jednim pokretom ga je dograbio, prelomio na dvoje, izbacio uložak s mastilom i dodao spoljni cilindar od tvrde plastike Barniju, koji ga je istog trenutka ubacio u rez na grlu čoveka, kako bi prolaz za vazduh ostao otvoren. Zastavši na trenutak, doviknuo je Benu: „Šta je s krvavljenjem? Možemo li da upotrebimo nešto umesto kleme?” „Ne, Barn. Samo sedi tu i gledaj da otvor ostane...” Ostatak njegove rečenice se izgubio ispod zaurlavanja sirena. Barmen je, naime, pritisnuo svoj nečujni alarm, koji je uzbunio Državnu policiju čija se stanica nalazila oko osam stotina metara niz drum. Odjednom su prostoriju preplavili policajci. Začas su procenili situaciju: crnac s nožem u ruci, koji stoji iznad belog čoveka kome iz grla teče krv. Preduzeli su brzu i odlučnu akciju. Trojica njih su se ustremila na Beneta: dvojica su mu držala ruke, dok ga je treći divljači udarao po licu i glavi sve dok se nije skljokao na pod, kada su nastavili da ga šutiraju zajedničkim snagama. 126 127

Mreža nervnih vlakana i ganglija iza želuca. Prim. prev. Šuplja igla za punkciju. Prim. prev.

Barni je znao da mora da drži vazdušni prolaz otvoren i zato nije mogao da pritekne prijatelju u pomoć. Umesto toga, rikao je kao ranjeni bik: „On je lekar, prokleta kopiladi. Upravo je spasao život ovom čoveku – ostavite ga na miru!” To je bilo poslednje čega se sećao.

Probudio ga je hladan vetar. Isprva se Barni borio da povrati svoja čula, ali je sve što je mogao da vidi bilo psihodelično bleskanje svetala. Imao je osećaj kao da ga je neko odvalio u potiljak kovačkim čekićem. Bolničar iz kola hitne pomoći mu je podneo pod nos kapsulu s amonijakom, ne bi li ga osvestio. „Da li ste dobro?” upitao ga je. Nisam, pomislio je Barni u sebi. Osećam se kao da sam glavačke zaronio u bazen koga su zaboravili da napune vodom. Ali, nešto drugo ga je bolelo mnogo više od glave. „Ben – gde je Ben?” „Mislite, onaj drugi doktor?” „On je hirurg”, pobunio se Barni, još uvek pomalo grogi. „Biće mu dobro”, odvratio je bolničar. „Dobro?” dahnuo je Barni. „Gde je?” „Na putu za bolnicu u Ridžtaunu.” „Još uvek je pored pacijenta?” „Ne baš”, odvratio je bolničar. „On je u drugim kolima.” Barni je najzad uspeo da usredsredi pogled. I ljutito se zagledao u čoveka koji je uprao izgovorio ove reči. „Gadno su ga premlatili”, objasnio je ovaj, a bilo je očigledno da mu je vrlo neprijatno. „Pretpostavljam da policajci nisu znali ko je on. Pomislili su...” „Uradio je hitnu traheotomiju, čoveče. Spasao je onom idiotu život.” Bolničar nije znao kako da mu odgovori. Ne setivši se ničega boljeg, rekao je istinu: „Da, uradio je fantastičnu stvar. Obojica ste bili fenomenalni.” „Odvedite me kod njega”, naložio je Barni, još uvek zaplićući jezikom. „Hoću da budem uz svog druga.” „Žao mi je, ali dobio sam naređenja da vas odvezem na rendgen, zbog mogućeg potresa mozga i da vas posle odvedem u stanicu.” „Ne treba mi voz”, progunđao je Barni. „Došao sam svojim kolima.” „Ne”, rekao je bolničar izvinjavajućim tonom, „mislio sam na policijsku stanicu. Porodica vas je tužila.”

Barni je ponovo morao da probudi svog brata usred noći. „Hej, Barn”, progunđao je Voren, još napola spavajući, „nemoj da mi kažeš da si se dogovorio da napišeš još jednu knjigu.”

„Bojim se da su ovog puta mene zaveli u knjigu128.” „Šta kažeš?” „Molim te, rasani se i slušaj me. Policajci mi dozvoljavaju samo jedan poziv.” „Policajci! Šta se dogodilo?” „Iskreno rečeno, nisam siguran. Ali, mislim da je moguće da sam optužen za pokušaj ubistva.” „Svetog mu sranja!” jeknuo je Voren, sad već sasvim budan. Dok je namrgođeni policajac koji je nadgledao razgovor nestrpljivo lupkao pendrekom o čizmu, Barni je, što je brže i jasnije mogao, objasnio svom bratu šta se desilo. Voren je pokušavao da upamti ono najhitnije. Srećom, upravo je pročitao o sličnom slučaju u najnovijem broju stručnog advokatskog časopisa. „Slušaj, Barni, znam da si umoran. Ali, moram da ti postavim neka vrlo važna pitanja i hoću da pažljivo razmisliš.” Policajac je sve glasnije i glasnije lupkao pendrekom o čizmu. Barni mu je dobacio preklinjući pogled i rekao, najučtivije što je tog časa mogao: „Naredniče, razgovaram sa svojim advokatom. Mislim da mi je dozvoljeno da razgovaram onoliko dugo koliko je potrebno.” Policajac se samo nakašljao, kao da je hteo da kaže da je do njega, a ne Barnija, da proceni koliko je zaista potrebno. „Sad”, počeo je Voren svoje preliminarno ispitivanje, „da li si jasno dao do znanja da si lekar?” „Urlao sam iz petnih žila.” „Da li je pacijent tražio ili odbio lečenje?” „Vorene”, odvratio je Barni, čiju je iscrpljenost tog časa premašivao samo njegov gnev, „čovek je bio na umoru. Da nismo...” „Molim te, Barni, samo odgovaraj na moja pitanja. Da li je tu bilo nekog od porodice?” „Da, da, rekao bih da jeste. Na šta, do đavola, ciljaš?” „To je nešto što se naziva ‘Zakonom o dobrom Samarićaninu’”, odvratio je njegov brat. „Od pedesetih naovamo, većina saveznih država je donela zakone koji lekarima dozvoljavaju da u hitnim slučajevima intervenišu ne rizikujući da budu optuženi za nesavesno lečenje.” „Čoveče, vidi, bilo je pitanje života ili smrti. Nije bilo vremena da im pokazujem diplomu.” „Znači, činjenica je da ste se vas dvojica identifikovali kao lekari i da ni žrtva – koja je medicinski i pravno bila non kompos129 – ni njena porodica nisu odbili medicinsku intervenciju?” „Otprilike tako”, rekao je tiho Barni. 128

,,Book” kao imenica ima značenje „knjiga”, dok kao glagol, između ostalog, znači „privesti i optužiti” (u policiju, za prekršaj ili zločin). Prim. prev. 129 Non compos mentis (lat.), pravni izraz koji označava osobu koja u vreme izvršenja nekog dela (kao izvršilac ili žrtva) nije bila pri sebi, te stoga ne može da odgovara pred zakonom. Prim. prev.

„Okej, Barn, slušaj me. Moram da okrenem nekoliko telefona i ustanovim s kojima advokatima u Konektikatu sarađuje moja firma. Zatim ću da dođem što brže mogu i sredim da te puste uz kauciju.” ,,A šta da ja radim u međuvremenu?” upitao je ljutito Barni. „Ne znam”, odvratio je njegov brat, pokušavajući da ga umiri. „Čitaj novine, igraj karte s Benetom.” „Ben nije ovde”, rekao je zabrinuto Barni. „On je u bolnici u Ridžtaunu.” „Onda mu telefoniraj i reci da nema potrebe da brine. Ja ću da se pobrinem za ovo što pre.” „Možeš li ti da pozoveš Bena?” zamolio ga je Barni. „Ja sam imao pravo na samo jedan poziv, a ovo je bio taj.”

„Zar i u Kanadi?” čudio se Barni, držeći slušalicu rukom koja je bila manje u zavojima. „Aha, Barn”, odvratila je Lora, „mora da je neka od agencija preuzela priču. Novine su ovde od toga napravile veliku stvar. Čak je objavljen i uvodnik na tu temu.” „Za ili protiv?” „Daj, nemoj da si tako paranoičan. Naravno da je bio povoljan. Uzeli su vas dvojicu kao primer neophodnosti donošenja opštenarodnog zakona ‘dobar Samarićanin’. Uradili ste pravu stvar. To je bilo divno od vas.” „Ne bih rekao da porodica onog čoveka misli tako.” „Ali, zar nisu povukli tužbu?” „Ma, da. Brzo su smirili strasti – mada ja i dalje čekam na svoju bombonjeru ili pisamce u kome mi zahvaljuju.” Lora je zaćutala. „Hej, Kastelano, jesi li dobro?” „Samo sam razmišljala”, odvratila je glasom koji je odjednom bio pun neke čudne tuge. „Ovo je verovatno najvažnija stvar koju si uradio otkako si postao lekar.” „Šta hoćeš da kažeš?” „Ima da otkrijem da li ono đubre od doktora Frimena još uvek ima ordinaciju u Bruklinu i ima da mu pošaljem isečke iz novina. Podsetiću ga na to da nosi život tvog oca na duši.” Barni je načas razmislio. Ona je u pravu. Možda se adrenalin koji je u restoranu onako brzo potekao mojim žilama skupljao još od rane mladosti, čekajući trenutak kad ću lekaru koji je odbio da leči mog oca moći da pokažem šta je trebalo da uradi.

Dok su Lora i Barni razmenjivali misli, Heršel je, zapenušan od besa, stajao pored kreveta svog sina u bolnici Jejl-Nju Hejven (insistirao je da Benet bude prebačen tamo, mada je lokalni ortoped iz Ridžtauna bio svim silama protiv toga).

Na drugom kraju sobe su, pak, strpljivo sedela dva sredovečna muškarca, jedan u trodelnom odelu, a drugi u kratkoj vindjakni. Nijedan od njih nije ličio na lekara. Benet je ležao na leđima, glave i grudnog koša umotanih u zavoje, s toliko gipsa na sebi da je izgledao kao mumija. Sat vremena kasnije pristigao je i Barni, i sam sav u zavojima i otežano hodajući. „Kako mu je?” upitao je Heršela. „Recimo”, odvratio je Benetov otac, „da su oni policajci temeljito obavili posao. Nisu dotakli nijednu kost, a da je nisu polomili.” Upravo tada se Benet promeškoljio i došao svesti. „Bene, sine, kako ti je?” upitao je sa zebnjom Heršel. „Zdravo, tata”, odvratio je, još uvek ne sasvim priseban. „Ne osećam ništa. Šta se dogodilo?” „Da preinačimo malo onu otrcanu šalu”, rekao je Barni, „operacija je uspela – ali je doktor umro!” „Spasli smo ga?” upitao je Benet, usta suvih usled nedostatka tečnosti. Barni je prišao da mu da malo vode. „Naravno da jesmo. Odsad imaš dozvolu da operišeš nožem za pečenje – možda vremenom avanzuješ do viljušaka i kašika.” Benet se osmehnuo. „Joj, nemoj da me zasmejavaš. Boli kad se smejem.” „Izvini, Bene”, rekao je Barni, prinoseći šolju usnama svog prijatelja. „Samo sam hteo da te malo zagolicam po rebrima.” Benet je ponovo jeknuo. „Tata, teraj ovog ćaknutog tipa napolje odavde.” Malo se odmorio, udahnuvši duboko nekoliko puta, i potom upitao: „Ko me je operisao?” „Najbolji, dečače moj”, rekao je Heršel, „načelnik tvog odeljenja.” „Ja sam na Jejlu?” „Aha”, odvratio je Barni. „Naša prvobitna ideja je bila da operišeš sam sebe u svojoj bolnici, ali tvoj šef je rekao da si još zelen za tako nešto.” Benetova rebra su se još jednom zatresla od smeha ,,Livingstone, ko te poslao ovamo – da nije možda Kju Kluks Klan? Daj, uozbilji se malo. Pročitaj mi šta su napisali dole na hitnoj.” „Strpljenja, Bene. Mislim da će toga biti nekoliko tomova, ali radiolog je obećao da će da donese sve tvoje snimke čim budeš budan.” „Pa, budan sam”, rekao je Benet polako. „Donesite mi te snimke, da bih mogao da procenim štetu.” „Već sam ih pogledao”, odvratio je Barni umirujućim glasom. „Polomili su ti podlaktice i lakatne kosti na obema rukama. Imaš prelom butne kosti, a glavom su ti postigli najmanje četiri gola. Recimo prosto da su napravili slagalicu od tvojih kostiju.” Benet je osećao da ima nešto što mu njegov prijatelj nije rekao. „Pričaj dalje, Barni”, rekao je zapovedničkim tonom. „Da je to sve, ne bi mi stajao tu tako, kao krivac. Šta su još našli?”

Barni je oklevao i onda rekao, što je neusiljenije mogao: „Imaš povredu vratne kičme. Tvoj šef će da uradi ‘redukciju’ čim budeš u stanju da možeš da podneseš novu anesteziju, i bićeš kao nov.” ,,Livingstone, ne zezaj me. Ovo me stavlja na klupu najmanje dvanaest sledećih nedelja.” „Ne brini, Benete”, umešao se Heršel. „To neće imati nikakvog uticaja na tvoj novi posao u Teksasu. U međuvremenu, ako se osećaš dovoljno dobro, voleo bih da porazgovaraš o nekim stvarima s ova dva džentlmena.” U to su ona dvojica, čija se odeća nikako nije slagala, prišla i predstavila se. Posredi su bili advokati, toliko ugledni da im je Benet odmah prepoznao imena. Jedan je bio poznati borac za građanska prava, Mark Silbert, „branilac potlačenih”. Drugog su smatrali najubedljivijim govornikom u sudu u celoj zemlji. „Ne možemo mirno da sedimo i gledamo kako ova zemlja napušta svoje osnovne principe”, rekao je Silbert, „Ovo je očigledan primer onoga na šta je spalo naše društvo, doktore Landsman, i voleo bih da mi dozvolite da se upustim u borbu s tim.” „Tata, mislim da ne bi trebalo”, rekao je Benet, grčeći se od bola. „Ne, sine, ono najlepše u vezi s Amerikom je upravo to da čovek može da ostvari istinsku pravdu...” „... ako može da priušti sebi skupe advokate, tata.” „Izvini, Bene”, rekao je Heršel, dok je njegova ozlojeđenost rasla, „dobio si najmanje tuce polomljenih kostiju i oštećenje kičme kao nagradu za svoj plemeniti postupak.” „Tako je”, upao je Silbert. „Videli su boju vaše kože i uzeli zdravo za gotovo da ste učinili nešto loše. Po meni, to je najzlokobniji vid rasizma. Ovo je prilika da ih nateramo da odgovaraju za to.” „Priča je već u svim novinama”, rekao je drugi advokat. „Pa, dobro”, zaključio je Benet, „rekao bih, onda, da je poenta postignuta.” Pogledao je Heršela i upitao: „Koliko bi koštala jedna ovakva parnica?” „Bene, novac nije problem. Platiću koliko god bude trebalo.” „Važi”, odvratio je Benet i videlo se da mu govor predstavlja veliki napor. „Nemoj da traćiš pare na osvajanje pravnih poena. Ono što bi potrošio na suđenje, pošalji Južnjačkom hrišćanskom vođstvu – kao znak poštovanja senima doktora Kinga.”

TRIDESET DEVET

Da bi se pripremio za svoje nečuveno istraživanje lekarskog uma, Barni je sastavio upitnik koji je poslao svim svojim prijateljima i kolegama sa studija. Znao je da su sigurno bili svedoci drama koje su se odvijale iza kulisa i koje su njemu bile nedostupne. Razume se, obećao im je potpunu anonimnost. Čak se

slagao i s tim da mu oni koji mu budu odgovorili ne navedu ni svoje vlastito ime, ukoliko tako žele. Lens Mortimer mu je odgovorio među prvima, podužom pričom kojoj je uvod bilo pismo za Barnija. Dragi Barn, mislim da je ideja fenomenalna (dođe mi da šutnem sam sebe zato što se ja nisam prvi setio toga). U stvari, viđam toliko neverovatnih stvari da sam pre oko dve godine počeo da vodim dnevnik, koji ću sada pažljivo da prelistam i odaberem najsočnije delove, koje ću da ti pošaljem. (Ne mogu prosto da fotokopiram sve – neke svoje seksualne poduhvate ne poveravam ni svom psihijatru.) U prilogu ti šaljem zabelešku o incidentu koji se dogodio rano ujutru 6. juna 1970. Imena sam, naravno, izmenio – ne da bih zaštitio nedužne već da bih sačuvao sopstvenu glavu. Jasno ti je, zar ne, da se sve ovo dešavalo u Los Anđelesu, ali ja sam izmislio privatnu bolnicu koja se zove Sveti David, a u Njuport Biču. Biću ti zahvalan ako se budeš držao te moje male izmišljotine. Jer, mogao bi da rasturiš kompletnu našu profesiju – ako oni tebe ne unište prvi. Pozdrav, Lens P. S. Pre godinu ili dve dana se u Los Anđeles Tajmsu pojavila recenzija tvoje knjige Šampionski um, koju je potpisala Vera Mihalić. Nisam mislio da je to nešto što bi želeo da vidiš, pa ti nisam ni slao. Počevši da čita ono što mu je Lens poslao kao prvu od niza svojih istinitih priča, Barni se prvo vreme smejao holivudizmima. Međutim, završivši čitanje, osetio je duboku uznemirenost. Bilo je očigledno da je otvorio Pandorinu kutiju. Pročitavši tekst i po treći put, osetio je potrebu da podeli s nekim svoju zebnju. A pošto je čisto sumnjao da bi dr Bauman pozdravio ponoćni poziv svog nekadašnjeg predmeta psihoanalize, nije imao alternativu. „Zdravo, Kastelano. Jesam li te probudio?” „Nisi, odrekla sam se sna zbog Uskršnjeg posta. Šta ima?” Na to joj je Barni glasno pročitao dokument. Niko nikada neće zaboraviti ulogu Luka Džejmisona (nije njegovo pravo ime) u filmu (nazovimo ga tako) Noć bez zvezda, u produkciji (nije njegovo pravo ime) Stenlija Voltersa, za koju je dobio Oskara. Niti će ikada izbledeti iz pamćenja tumačenje lika gluvoneme devojke od strane Džun Somervil (nije njeno pravo ime) – u stvarnom životu gospođe Džejmison.

Nije stoga ni čudo što je u bolnici zavladalo ogromno uzbuđenje kad je prijemno odeljenje obavešteno da stižu privatna ambulantna kola i dovoze Džun, zbog sumnje da joj je puklo slepo crevo. Hirurg Stiv Ros (nije njegovo pravo ime) me je probudio iz sna u koji sam, umoran kao pas, tek utonuo i rekao mi da se odmah pripremim za operaciju. Jedva sam imao nekoliko minuta da se na brzinu obrijem i očešljam pre no što sam otrčao u operacionu salu. Onima koji nikada nisu uživo videli Džun Somervil mogu sa sigurnošću da kažem da njena lepota nije bila rezultat šminke ni fotografskih trikova. Bila je stvarno prelepa. Dok smo je žurno vozili u salu, nisam mogao a da ne primetim da se pojavio lično upravnik bolnice, da bi njenog muža Luka pozvao da kraj operacije sačeka u udobnosti njegove kancelarije. Gospođici Somervil sam prvo dao injekciju natrijum-pentotala, da bi se opustila, a zatim sam brzo insertovao tubu u njen dušnik i krenuo da pumpam ambu-balon da bih joj naduvao pluća. Potom sam počeo da je uvodim u „prijatan san”, pomoću uobičajene mešavine Halotana i kiseonika. Zamolio sam je da mi nabroji svojih deset omiljenih filmova. Jedva je stigla do Ben Hura, a već je bila u drugoj fazi anestezije. Dao sam znak doktoru Rosu da je pacijent „uspavan”. Na to je on zatražio svoj verni skalpel i napravio besprekoran rez na njenom kao slonovača belom abdomenu. Za svega nekoliko minuta – Ros je pravi majstor svog zanata – odstranjeno je puknuto slepo crevo i početa je paracenteza (dreniranje inficirane tečnosti) abdominalne duplje. Međutim, tada se desila katastrofa. Toliko smo svi bili zasenjeni – naročito dr Ros – gostovanjem zvezde kao što je gospođica Somervil u našoj operacionoj sali, da se niko nije setio da pre operacije uzme odgovarajuću anamnezu. Tako niko od nas nije imao pojma da je žena alergična na penicilin, sve dok iznenada nije pala u anafilaktički šok. Dok sam se borio da je snabdem kiseonikom, usledila je nova katastrofa – prestanak rada srca. Ros nije oklevao ni trenutka i otvorio je njen veličanstveni grudni koš da bi joj masirao srce. Trenuci su prolazili, ona je i dalje bila klinički mrtva – a njeno savršeno izvajano lice je iz časa u čas bivalo sve plavlje. Posle nekoliko minuta, predložio sam Rosu da prekinemo s pokušajima, pošto je bitka svakako izgubljena. „Ni slučajno, š...čino”, dreknuo je na mene. „Ne smemo da dozvolimo da nam žena Luka Džejmisona umre na stolu – to bi uništilo ugled bolnice. A ja bih se našao na svim društvenim crnim listama u gradu. Zato ćuti i nastavi j...no pumpanje!” Pobunio sam se, rekavši da je, čak i ako uspemo da je povratimo, dosad već došlo do nepovratnog oštećenja mozga. Ponovio mi je da pojačam ventilaciju i začepim gubicu.

Posle osamnaest minuta i trideset tri sekunde, srce Džun Somervil je ponovo počelo da kuca. „Hvala ti, Bože”, čuo sam Rosa kako mrmlja sebi u bradu. Ovo je loše za karijeru, obratio sam se u sebi Svemogućem. Čim joj se disanje stabilizovalo, Ros je strgao masku i odjurio u upravnikovu kancelariju da bi gospodinu Džejmisonu saopštio da je operacija slepog creva bila uspešna. Ali, ako se iko pita zašto Džun Somervil već neko vreme ne snima, to nije – kako su to lepo sročili njeni agenti za štampu – zato što više voli mir i privatnost svog ružičnjaka na Bel Eru. To je zato što se ona nalazi u vrlo ekskluzivnom domu za hendikepirane, mozga suviše oštećenog da bi prepoznala čak i svog Oskarom ovenčanog supruga. Bio sam uznemiren zbog svega – naročito kad je Stiv Ros zahtevao da mu lično predam svoj pismeni izveštaj. Pošto nisam totalni naivko, shvatao sam da Ros shvata da čak i student prve godine medicine zna da je oštećenje mozga neizbežno posle petominutnog zastoja u radu srca. A nije imalo nikakvog smisla povećavati bol gospodina Džejmisona. Čuo sam kasnije da on redovno odlazi na poklonjenje pred živom statuom svoje supruge, ne zaboravljajući da joj svaki put odnese buket crvenih ruža. Ne znam zašto, ali Stiv Ros me više nikad nije pozvao da budem puštač gasa na nekoj njegovoj operaciji.

Kao što je Benet imao običaj da kaže u svojim trenucima dobrog raspoloženja koji su – sem kad bi mu Barni došao u posetu – bivali sve ređi, njegovo napredovanje prema zdravlju ličilo je na ljuštenje luka. Jer, kad god bi mu skinuli jedan zavoj, naišli bi na drugi ispod njega; uz sav onaj silan gips pride, činilo se gotovo da ispod svega toga nije ostalo ništa od Beneta. Posle pete nedelje oporavka, bol je postao manje fizički, a više psihički. Mirovanje, kao i briga šta se dešava s njegovim mišićima ispod gipsa, za njega su predstavljali pravo mučenje. „Atrofiram i pretvoriću se u ništa”, rekao je Barniju prilikom jedne njegove posete. „Slušaj, Landsmane”, našalio se Barni, „mogu da ti pozavide svi specijalizanti hirurgije na svetu – već si proveo više vremena u krevetu nego što većina njih provede u deset godina.” „Odmah bih se menjao s bilo kojim od njih, znaš da bih”, promrmljao je Benet, onako nervozan, uznemiren i frustriran. „Zato sam upotrebio svoj neodoljivi šarm da bih naterao ortopede da odmah krenu s fizioterapijom.” „Odmah? Sa svim tim gipsom na tebi? Kojim ćeš sportom da se baviš – padobranskim skokovima?” „Ne, doktore Livingston”, odvratio je Barni, „za početak, krećem s dve loptice.”

„Pa, dobro”, našalio se Barni, „isto kao i mi ostali.” „Ako nemaš ništa protiv, ja bih ipak da krenem s lopticama za skvoš.”

Jednog dana, u posetu mu je došao Džefri Kirk, profesor ortopedske hirurgije. Umesto čokolade, doneo mu je nešto drugo, nešto što je Benet već dugo priželjkivao: njegove rendgenske snimke. Pregledali su ih zajedno. „Dakle, Džefe”, izjavio je zadovoljno Benet, „po mom profesionalnom mišljenju, kosti ovog pacijenta zarastaju veoma lepo.” Međutim, tada su krenuli da gledaju poslednji komplet snimaka, one na kojima se video njegov povređeni sedmi pršljen, onaj koji čini spoj kičme između glave i ramena. „Vidi ti ovo”, primetio je. „Džefe, ovde sam se tesno provukao. Ali, ‘redukcija’ koju ste uradili izgleda savršeno. Recite, imate li nameru da me u skorije vreme pustite odavde i dozvolite da se vratim u operacionu salu?” Odgovor ga je iznenadio. „Da li ti je sutra ujutru previše skoro?” Da mu obe noge nisu bile u zavojima, Benet bi verovatno skočio od radosti. „Doći ću s muzikom, Džefe.” Tada je Kirk rekao svoj uslov. „Bene, pošto neću da se moja divna redukcija pokvari, moraćeš da nosiš ‘oreol’.” „Ne. Šalite se. Izgledaću kao Marsovac.” „To je apsolutno nevažno”, odvratio je Kirk. „Tvoje kolege smatraju da si spreman.”

Zaista je izgledao kao biće s druge planete. Stavili su mu metalnu pantljiku oko glave i zašrafili je za lobanju. Druga kruta metalna šipka se puštala od te pantljike do ramena. Sve je to imobilizovalo njegov vrat, da nekim naglim pokretom ne bi povredio ono što je Džefri Kirk onako stručno popravio. „Kad ti kažem”, rekao je Benet Barniju jedne večeri preko telefona, „izgledam kao bakarna replika Tonta.” „Nadam se da si se slikao, da možeš da šalješ slike kao čestitke za Božić”, predložio mu je Barni. „Ne, druže moj, na čestitki za Božić koju ćeš dobiti nalaziću se u Teksasu, uspravan i čio, s kaubojskim šeširom na glavi.”

Interesatno, ali Benet nije primećivao da ljudi bulje u skalameriju na njegovoj glavi i ramenima. Već je, naime, oguglao na čuđenje koje su pokazivali videći crnog čoveka na teritoriji belih ljudi. Do skidanja proteze, morao je da se zadovolji prvoklasnim pomoćnim poslom: zašivanjem – u najboljem slučaju, možda, nekim jednostavnim rezom

pri operaciji slepog creva. Njegove vežbe s lopticama za skvoš su se isplatile jer je sada, ako ništa drugo, imao podlaktice mišićavije nego pre incidenta. Naposletku je zahtevao svoju nagradu: „Skinite mi ovu glupu stvar s glave ili ću da uzmem šrafciger i skinem je sam”, rekao je profesoru Kirku. „Hoću da imam punu pokretljivost, tako da mogu da se vratim nekim ozbiljnijim procedurama.” Kirk se namrštio. „Koliko sam čuo, Bene, već si prošao kroz crveno. Zidovi imaju uši – čak i u opštoj galami na odeljenju za hitnu pomoć.” „Aha”, priznao je Benet s nedužnim osmehom. „Jedan autobus je imao sudar i bio sam im zaista potreban. Dobro, imam li odsad zeleno svetlo?” „Imaš”, osmehnuo se Kirk, „što se mene tiče, ti si savršen.” „Dajte, doco”, odvratio je Benet, „niko nije savršen.” I potom dodao: „Mada se ja svakako trudim da budem.”

Benet je bio toliko srećan zbog toga što je ponovo potpuno zdrav da je zatekao sebe kako veselo zvižduće navlačeći svoj hirurški mantil. Njegov prvi „pravi” zadatak bio je izuzetno složen portokavalni odvod, procedura u kojoj se portna vena u jetri spaja s donjim delom šuplje vene – glavne vene koja izvlači krv iz donjeg dela tela. Dok se Benet približavao operacionom stolu, uočio je prisustvo neobično velikog broja hirurga. Pored svog prvog asistenta Teri Rodrigez, video je dvojicu starijih hirurga, od kojih je jedan bio načelnik odeljenja. Vrlo dobro je znao zašto su tu. Hteli su da se lično uvere da li je ponovo onaj stari. Da li je ozbiljna trauma koju je pretrpeo dovela do toga da izgubi nešto od svoje veštine – ili srčanosti. Benet je sebi rekao da je to isto kao vrhunski sportski dvoboj – u kome pobedu osvaja onaj koji uspe da sačuva hladnokrvnost. Bio je rešen da ne ispolji nijedan znak anksioznosti. I da ne napravi nijednu grešku. Osmehnuo se posmatračima i vedro rekao: „Dobro jutro svima. Ovo će biti poduža procedura, zato hajde da ne gubimo vreme...” Posle prvih pola sata, stariji profesori su klimnuli glavom jedan drugom i nenametljivo napustili prostoriju. Videli su sasvim dovoljno. Osećajući se kao pobednik, Benet je te večeri sve ispričao Barniju u telefonskom razgovoru. „Hriste, Landsmane, ti valjda imaš živce od čelika. Meni bi kolena klecala. Čoveče, kako možeš da kažeš da si uživao u tome?” „Doktore Livingston”, odvratio je kurtoazno Benet, „nemojte da zaboravite da u toj svojoj knjizi napišete da većina nas ludih hirurga uživa kad je pod pritiskom.”

Ova knjiga je jedan od najvećih doprinosa psihoanalitičkoj misli u najmanje jednoj generaciji. Sasvim je sigurno da će zauzimati značajno mesto u literaturi iz ove naučne oblasti. Barni je pažljivo čitao reči izvučene iz najnovijeg izdanja Američkog psihijatrijskog žurnala – publikacije koja se nije tek tako davala navesti na upotrebu superlativa. Pohvala je bila odštampana na posteru u holu Psihijatrijskog instituta, koji je najavljivao predavanje koje će održati ugledni autor knjige, Moris Esterhazi. „Da li si je pročitao?” upitao je Brajs Vajsman, vireći preko ramena kolege s kojim je delio ordinaciju. „Nemoguće je doći do primerka”, odvratio je Barni, ,,a umirem od želje da je vidim – čovek je bio moj komšija u Vanderbilt Holu.” „Ma daj, Livingstone. Harvard ne može da polaže pravo na baš sve genije u ovoj oblasti. U njegovoj biografiji na kraju knjige izričito stoji da je Esterhazi bio na specijalizaciji u bolnici Modsli u Londonu.” „Dobro, de, prestaću da se pravim važan. Ali, zaista ga poznajem. U svakom slučaju, da li si pročitao njegovu knjigu?” Vajsman je potvrdno klimnuo. „Jutros do tri – prosto nisam mogao da je pustim iz ruke.” „To znači da bi mogao da mi je pozajmiš, da bih večeras ja mogao da patim od nesanice”, predložio je Barni. „Naravno, doneću ti je popodne u ordinaciju.” „Hvala ti, Brajse”, odvratio je Barni. „Zadivljujuća je i sama pomisao da medicinska knjiga može da bude tako uzbudljiva. Ali, opet, i sam njen naslov je provokativan.” „Legitimna Frojdova kći – zvuči gotovo kao roman.” Dvojica muškaraca su se pozdravila i otišla da obave vizitu, svaki u svojoj bolnici. Bio je vedar zimski dan i Barni je rešio da ide peške. Istini za volju, želeo je da bude sam sa svojim mislima. Da razmišlja o neverovatnom preobražaju Morija Istmena, koga je poslednji put video pre petnaest godina, kao izmučenog neuspelog samoubicu kome su pokušavali da sprže mozak elektrošokovima, u Morisa Esterhazija, uglednog specijalistu koji je specijalizaciju prošao u verovatno najboljoj psihijatrijskoj bolnici na svetu. Pokušao je da razmrsi mrežu svojih osećanja. Bilo mu je drago zbog Morija, naravno. Međutim, još je jače bilo zadovoljstvo, koje se graničilo sa Schadenfreude130, zbog toga što je ugnjeteni sin uspeo da ostvari tako predivno prikladnu osvetu ocu koji ga je mučio. Jer, uprkos svom rangu u Američkom udruženju psihijatara, stariji Istmen je objavio mnogo članaka, ali nikada knjigu. A sasvim sigurno ništa što je bilo makar blizu spektakularnog uspeha u kome je Mori sada uživao.

130

Nem... zadovoljstvo zbog tuđe nesreće, pakost. Prim, prev.

Toliko je nestrpljiv bio da pročita Morijevo remek-delo da je otkazao večeru s vrlo privlačnom specijalizantkinjom prve godine s Kardiologije, koja je nedavno pristigla iz Holandije. Napravio je sebi sendvič sumnjive hranljive vrednosti, sa dimljenom kobasicom i sirom, zavalio se u svoju omiljenu fotelju i počeo da čita. Korice su govorile sve. Ispod Legitimna Frojdova kći stajao je podnaslov: „Psihologija Melani Klajn”. Kontroverzna britanska psihoanalitičarka koja je umrla pre nekoliko godina, počela je svoju karijeru kao strogi frojdovac, pre no što je došla do nekih pionirskih spoznaja o psihologiji dece mnogo mlađe nego što je Frojd smatrao da mogu da budu podvrgnuta psihoanalizi. Na veliku žalost Klajnove, rodonačelnik psihoanalize je odbacio njene teorije, ne uviđajući da one prosto odnose njegov sopstveni rad jedan važan korak dalje. Morijev dramatičan naslov je obuhvatao dilemu njegove junakinje. Jer, postojalo je stalno neprijateljstvo između Klajnove i Frojdove kćerke, Ane, koja je, razumljivo, smatrala sebe onom koja je trebalo da ovekoveči teorije svog oca. Mori nije samo pokazao da je Klajnova bila bolji „frojdovac” već je i prezentovao snažnu potvrdu njenih teorija, poduprtu vlastitim spoznajama. Kad je Barni pročitao poslednju stranicu, bilo je petnaest do dva noću. Bio je tako opčinjen Morijevom knjigom da nije ni primetio da igla njegovog stereo gramofona struže po etiketi poslednje od gomile ploča koje je naslagao na njega. Naredno popodne donelo je još jedno iznenađenje: telefonski poziv Frica Baumana, koji mu je kolegijalnim tonom rekao: „Barni, pretpostavljam da znate da Esterhazi sledećeg četvrtka drži predavanje na Institutu. Elza i ja posle toga organizujemo malu večeru njemu u čast, a on je izričito tražio da i vi prisustvujete. Hoćete li moći?” „Apsolutno”, odvratio je Barni, „unapred se radujem.” Spustio je slušalicu i pomislio, Hriste, moj psihijatar me poziva na večeru!

Barni nikada nije video tako brojan auditorijum u Institutu. Mnogi su došli čak odozgo iz Baltimora i odozdo s Jejla. Sva su sedišta bila popunjena, kao i skoro sav prostor na kome je moglo da se stoji. U zadnjim redovima su stajali stažisti i specijalizanti s beležnicama u rukama. Fric Bauman je najavio Morija kao „verovatno najinovativnijeg analitičkog mislioca svoje generacije”. Barni je bio zapanjen pramenom Morijevog izgleda – i akcenta. Nekadašnji Mori Istmen je izgledao kao engleski univerzitetski profesor – duga kosa, naočari sa žičanim ramom i odelo od rebrastog somota iznošenog izgleda. Uz to, zračio je samopouzdanjem. Čovek je prosto osećao lakoću kojom je komunicirao s publikom. I sa samim sobom. Mori je počeo s nekoliko srdačnih dosetki o različitosti orijentacije između britanskih i američkih psihijatara – i rekao da bi njegov položaj najbolje mogao da se opiše kao „negde iznad Grenlanda”. Publika je bila očarana. Zatim je počeo diskusiju na temu „Paranoidno-šizoidni stav u ranom detinjstvu”. Govoreći bez pomoći ceduljica, povremeno je bacao pogled na

jednu jedinu indeksnu karticu koju je poneo sa sobom. I na svoj sat, ne želeći da premaši vreme predviđeno za završetak predavanja. Bila je to izvedba tim spektakularnija zbog svog potpunog nedostatka bleštavila. Smirenim, nonšalantnim tonom je prezentovao sopstvene teorije dečije psihoanalize, koje su impresionirale čak i najreakcionarnije među frojdovcima. Na pitanja koja su usledila posle predavanja, Mori je odgovarao opširno i raspoloženo, demonstriravši pri tom svu širinu svog medicinskog znanja.

Večera u domu Frica Baumana bila je ograničena na sedokose eminencije Instituta, uz tri izuzetka. Mori i Barni su bili mlađi od četrdeset godina, a Morijeva supruga Antonija nije imala ni punih trideset. Uz to, bila je izuzetno lepa. I neurobiolog po struci. Na koktelu pre večere, Mori je bio opkoljen psihijatrima koji su mu, s puno poštovanja, postavljali razna pitanja. Ostao je hladnokrvni Englez sve dok nije ugledao Barnija. Tada se, naime, probio kroz prsten svojih poštovalaca i požurio da ga zagrli, s rečima: ,,Livingstone, blažene oči koje te vide.” Dok su još tapšali jedan drugog po ramenima, Barni je šapnuo: „Mori, možeš li da mi otkriješ svoju tajnu? Da li je posredi nešto jednostavno, recimo, Vitijeve žitne pahuljice svakog jutra?” „Ne, pre bih rekao, sedam godina psihoanalize. I divna žena”, odvratio je s toplinom u glasu. Zatim se okrenuo svom domaćinu: „Doktore Bauman, nadam se da ste ponosni što imate ovog divnog čoveka u svom Institutu.” Barni je pogledao u Baumana, koji je izgledao zadovoljan. Mori je potom nastavio da razgovara sa svojim starim drugom ne obraćajući pažnju na ostale prisutne. „Moraš da večeraš s nama sutra uveče, inače ću gadno da se uvredim.” „Naravno, Mor”, odvratio je Barni, ,,i čak ću da ti poklonim primerak svoje knjige. U stvari, daću ti jedno deset komada – jer izgleda da je niko nije kupio.” „Pročitao sam je, i mislim da sadrži mnoge zanimljive spoznaje. Antonija je takođe pročitala. Ali, voleli bismo da imamo primerak s tvojim potpisom. I, da, molim te, povedi pratilju. Da li si oženjen?” „Samo svojim poslom”, odvratio je Barni, pomalo u neprilici. ,,A vidiš, ja sam bio siguran da ćeš na kraju da oženiš Veličanstvenu Loru. Uzgred, šta je s njom?” „Duga je to priča, Mor...” Tog trenutka, iza Morijevih leđa se pojavila druga osoba koju su zvali dr Esterhazi, Antonija, i došapnula mu: „Dragi, izričito se zahteva tvoje prisustvo. Zašto ne odeš i zablistaš malo dok ja pričam s Barnijem?” Mori ju je poljubio u obraz i otišao da se pridruži starijim psihijatrima. „Moris s mnogo topline govori o vama”, rekla je Antonija čim su ostali sami. „Vi ste, izgleda, bili jedini kome je bilo stalo do njega onda kad je imao problema.”

„Samo sam nastojao da budem čovek”, odvratio je stidljivo Barni. Zatim je Antonija iznenada promenila temu. „Molim vas, možemo li da popričamo u četiri oka?” zamolila je. „Naravno”, odgovorio je Barni. Ušli su u još uvek praznu trpezariju. „Da li ste ikad upoznali njegovog oca?” šapnula je. „Ne baš, ali moglo bi se reći da smo naleteli jedan na drugog. Zašto pitate?” „Barni, Moris sledeće nedelje ima predavanje u San Francisku. Da budem iskrena, brinem šta bi moglo da se desi ako se taj odvratni čovek pojavi tamo.” „Ne krivim vas”, složio se Barni. „Zašto je Mori uopšte prihvatio taj angažman?” „Pretpostavljam da oseća potrebu da dokaže sebi neke stvari”, odvratila je. „Ali, mislim da se poigrava vatrom. Zar ne?” „Ne”, rekao je Barni. „Rekao bih da to više liči na ruski rulet – s pet metaka u burencetu.”

Ja nisam ljudsko biće. To je bio zaključak do koga je Barni došao ležeći u krevetu kasnije te večeri, pošto je imao priliku da vidi Morisa Esterhazija, briljantnog psihijatra, supruga i oca punog ljubavi – drugim rečima, totalnog „menša”. Bilo je prosto neverovatno da je čovek koga je večeras video nekada bio tako manično-depresivan da su mu bili potrebni elektrošokovi. To je nateralo Barnija da još jednom shvati da je ono što je on postigao – ili nije – bilo tako nebitno, tako površno u poređenju s tim. Da, rekao je sam sebi, što bi rekao Robert Frost, moram „još mnogo milja da pređem pre no što počinem”.

Benet je radio kao da ga đavoli gone, kao da mora da povrati šta god da je bilo ono što je izgubio dok je bio, kako je on to rekao, „na klupi” zbog povreda. Za specijalizante koji je trebalo da dežuraju preko vikenda, on je bio otelovljenje Deda Mraza – koji im je poklanjao pune sanke slobodnog vremena. Dodatni zadaci su zapravo doprinosili da se oseća manje umoran, pošto je tako popravljao štetu nanesenu njegovom samopouzdanju koja ga je držala budnim svih onih noći tokom perioda oporavka. Ponekad, za nasilnijih njuhejvenskih subotnjih večeri, uspevao je čak da izvede i hitne operacije na srcu – pripremajući se tako psihički za veliki izazov koji ga je čekao dogodine. „Bene, zar ne možeš da usporiš malo?” prigovarala je Teri. „Hoćeš da nađem drugog asistenta?” odvratio je u šali. „Ni slučajno – previše učim od tebe. Želela bih samo da se malo opustiš, za vlastito dobro.”

U aprilu, četiri meseca posle operacije, Benet je ponovo vodio „normalan” život jednog šefa specijalizanata na hirurgiji – odrađujući svoju 36-časovnu „šihtu”. Upravo je skidao sa sebe plavu hiruršku uniformu, kad je Teri provirila kroz vrata lekarske garderobe (bila je samo za muškarce; lekarke su delile garderobu sa sestrama). „Bene, maločas je nazvao profesor Bej s Hematološkog. Potrebno je da se uradi splenektomija na pacijentu bolesnom od leukemije. On je izričito tražio da ti operišeš. Ali, mi od pola devet ujutru nemamo ni jedan slobodan termin. Šta da mu kažem?” „Reci mu da ćemo da obavimo operaciju u pola sedam – ako mu ne smeta da ustane rano.” „Doktore Landsman”, upozorila ga je vedro, „nastavite ovako i umrećete mladi.” „Kasno je za to, Ter. Da ne zaboravim, reci Beju da pošalje karton tog pacijenta, da bih večeras mogao da ga proučim. I iskopiraj ga i sebi – za slučaj da ja posenilim usred operacije.”

Odstranjivanje slezine kod pacijenata obolelih od limfocitne leukemije se obavlja zato što se organ toliko uvećao da je postao bolan, ili zato što prouzrokuje simptomatično redukovanje krvnih pločica – malih krvnih ćelija koje pomažu u kontrolisanju krvavljenja. Benet je u bolnicu stigao nešto pre šest izjutra i okrepio se keksom s čokoladnim mrvicama i nekoliko šolja kafe. Mada ju je prethodne večeri takoreći naučio napamet, ipak je bacio još jedan pogled na medicinsku istoriju svog pacijenta, Harija Skenlona, 36-godišnjeg belog muškarca. Tačno u pola sedam, nalazio se pored operacionog stola. Učtivo je pozdravio dvojicu profesora i onda, poput dirigenta orkestra, dobacio pogled svom koncertmajstoru, u ovom slučaju, anesteziologu. Ovaj potonji je klimnuo glavom i za nekoliko sekundi promrmljao: „Pacijent je pod anestezijom, doktore.” Benet je klimanjem bez reči potvrdio da je čuo i odmah se dao na posao, umešno napravivši dug rez sredinom abdomena. Dok su stažista i sestra držali retraktore, da bi mu omogućili bolju vidljivost, počeo je standardno ispitivanje utrobe koju je rezom ogoleo. Zatim je proverio jetru, za slučaj ciroze i infiltracije neoplastičnih ćelija, palpirao žučnu kesu za slučaj kamenca i ispitao sve do gornje ivice pankreasa. Nije bilo nikakvih anomalija. Mogao je da nastavi. Desnom rukom je lagano kliznuo preko svetloružičaste konveksne površine slezine, uzeo taj organ u svoju levu ruku i povukao ga prema abdominalnom rezu. Izvio je vrat da bi bolje video ono što je trebalo da odseče – i u tom trenutku osetio neobjašnjive žmarce u malim prstima obe ruke. Nije obratio pažnju na to i samo je pomislio da je Teri možda ipak u pravu – da previše traži od sebe. Međutim, nije bio trenutak za takve misli.

Brzo je razdvojio arteriju i venu slezine od okolnog tkiva, pokretom dajući znak Teri da pričvrsti kleme. Ispružio je ruku i zatražio: „Makaze.” Dobivši ih, oslobodio je slezinu. Sledeća faza je bila malo pipava, ali rutinska. Trebalo je da podveže dve cevčice, arteriju i venu. Benet je uzeo svileni konac i vezao dva, kako je verovao, vrlo čvrsta čvora. ,,U redu je”, rekao je naglas. „Sad možemo da sklonimo kleme.” Nagnuo se napred da skloni metalni instrument s vene. A onda je odjednom pokuljala krv. Mnogo krvi. Posmatrači su jedva čujno uzdahnuli. Benet je bio uzdrman. Nikad nije video da je neko napravio ovakav gaf. Ali, nije imao vremena da prebacuje sebi. Morao je što pre da popravi štetu. Zatražio je sukciju, da bi mogao da nađe venu, i ovog puta ju je zaista dobro podvezao. Zatim je ležerno naložio Teri da zatvori radnju i otišao u garderobu, pokušavajući da odglumi samopouzdanje koje nije osećao. Seo je i pokušao da shvati šta se dogodilo. Možda je za sve kriva napetost koju je osećao, pokušavao je da ubedi sebe. Ili ljudska pogrešivost... ali, do đavola, kakve je ono žmarce osetio u prstima u jednom trenutku? Dok je zamišljeno sedeo u lekarskoj garderobi, začulo se tiho kucanje na vratima, a malo zatim se oglasila Teri Rodrigez: „Benete, jesi li sam tu?” „Jesam”, odvratio je, „možeš da uđeš u svetilište.” „Dobro si?” upitala ga je. „Zašto ne bih bio?” „Ne znam, palo mi je na pamet da si se možda iznervirao zbog one gluposti. Ono zaista nije bilo ništa.” „Daj, Teri, ti si previše dobar lekar da ne bi znala bolje od toga. Ono je bila horor predstava. Prestani da me lažeš i ja ću prestati da lažem tebe.” Ona je nekoliko trenutaka ćutala i onda rekla: „Za pola sata imamo radikalnu mastektomiju. Da li si raspoložen da je radiš?” ,,A zašto, do đavola, ne bih bio raspoložen?” obrecnuo se. Bio je to prvi put, za godinu dana koliko je Teri radila s njim, da ga je videla da se naljutio. „Dobro, Bene. Odoh da pojedem kiflu i popijem kafu. Mogu li da ti donesem nešto?” „Ne. Hvala ti, Ter. Izvini što sam maločas planuo.” „Nema problema”, odvratila je i napustila teritoriju na koju je bespravno zašla.

Po prvi put u životu, potražio je psihijatrijsku pomoć. Ili barem pomoć jednog psihijatra. Pitao je Barnija da li zna za neke slučajeve kad hirurzi „dobiju tremu” ili nešto slično što bi moglo da objasni njegovu naprasnu nespretnost. „Često se dešava da se hirurzi uspaniče”, odvratio je Barni. „Moj partner ima mnogo takvih pacijenata. Ali, obično je posredi opšta prestravljenost – ne

mogu da prisile sebe ni da priđu pacijentima. Ne, Bene. Ne bih rekao da kod tebe to ide iz glave. Da sam na tvom mestu, što pre bih se obratio neurologu.” „Možeš li da mi zakažeš negde u Njujorku, Barn? Ne bih podneo da priča počne da se širi Jejlom, naročito sad pred kraj godine.” „Hej, Landsmane, budi razuman. Ako nije ništa, onda te boli uvo ko zna za to. A ako jeste nešto, svakako ni sam nećeš želeti da operišeš dok ne bude sređeno. Jesam li u pravu?” „Bojim se da jesi”, odvratio je Benet, pokušavajući da potisne vlastite strahove. Ali, prokletstvo, ponosio se time što je uvek bio iskren prema svojim pacijentima. I znao je da istu takvu iskrenost sada duguje i samom sebi. Ne mogavši da nađe pribežište u psihosomatskom, Benet je nekako skupio hrabrost da ode profesoru Kirku. Sad je već imao previše simptoma: bolove u leđima, povremenu utrnulost u rukama i prstima. Početak dijagnoze je formulisao sam: „Džefe, ova loša mišićna funkcija u mojim ‘gornjim ekstremitetima’ mora da potiče od osmog cervikalnog korena.” Obojica lekara su znala da je potrebno uraditi CT sken Benetove vratne kičme, ali su takođe instinktivno znala i šta će pokazati nalaz. Benetova fraktura je skliznula marginalno, što je rezultovalo uklještenjem nervnog korena. Štaviše, njegov neurološki deficit je imao da napreduje, sem ukoliko se ne izvrši hitna operacija da bi se pršljen vratio na mesto. „Neću operaciju!” grmeo je Benet. ,,A ja neću da ogluvim, zato nemoj da se dereš u slušalicu”, odvratio je Barni. „Pobogu, Landsmane, želiš li da riskiraš da postaneš beznadežan slučaj? Znaš da je Kirk najbolji hirurg u toj oblasti. Zbog čega, kog đavola, brineš?” Benet je bio kratak. ,,I ja sam hirurg – sećaš li se? Znam da je takva operacija uspešna... samo u određenom procentu slučajeva.”

ČETRDESET

Sedeći u publici, Antonija Esterhazi je osećala napetost. Ovog puta, sala Psihijatrijskog instituta u San Francisku nije bila krcata samo zahvaljujući Morijevom ugledu. Mnogi su došli nadajući se da će videti neku vrstu konfrontacije između svog cenjenog kolege, Frederika Istmena, i čoveka za koga su saznali da je njegov otuđeni sin. Mori je već sedeo na podijumu kad je jedan od starijih naučnih saradnika počeo da ga predstavlja. Šarao je očima po publici ne bi li ugledao svog oca. Znao je da, kao bivši predsednik, Fred Istmen mora da se pojavi. U stvari, dr Istmen je zauzeo najneupadljivije moguće mesto u pozadini prostorije, gde je tek nekolicina posmatrača mogla da uživa u drami posmatranja njegovih facijalnih reakcija na izlazak predavača na podijum. U međuvremenu, predstavljanje se nastavljalo.

„Mi smo naročito srećni, budući da je dr Esterhazi rođen i odrastao upravo u ovom gradu i ima, štaviše, i nekih porodičnih veza s našim Institutom.” Tu i tamo se začuo nervozan smeh. Sad su sve oči bile uprte u Morija, da bi videli njegovu reakciju. Nije je bilo. Međutim, nekakav predosećaj je izvukao krv iz Antonijinog lica i naterao je da počne da se nelagodno vrpolji na svom sedištu. Mori je ustao, prijateljskim osmehom zahvaljujući na učtivom aplauzu, i preuzeo reč. „Siguran sam da svi dobro znate onu pesmu, ‘Ostavio sam srce u San Francisku’. U najmanju ruku, mogu sa sigurnošću da kažem da sam ovde ostavio tricikl koji sam vozio kao dete. Moje kolege psihijatri mogu da misle šta god žele, ali došao sam da ga uzmem i dam svojoj deci.” Njegov razoružavajući osmeh je ohrabrio publiku da se opusti. Nije imao nameru da ocrni svog oca. Ni da ga hvali. Ni da ga pomene makar jednom jedinom rečju. Dr Frederik Istmen je sedeo ispravljenih leđa i bezizražajnog lica. Morijevo predavanje izmamilo je isti srdačan prijem kao i u Njujorku, Filadelfiji i Bostonu. Ako ništa drugo, dijalog za vreme postavljanja pitanja bio je još više ispunjen poštovanjem nego što je to bio slučaj na Istočnoj obali. Najzad je publika počela da se razilazi, a žamor odobravanja je dopirao odasvud. Tada je, međutim, nastupila dilema. Stariji naučni saradnici Instituta su organizovali večeru u čast svog gostujućeg govornika. Dr Istmen je, prirodno, bio pozvan da prisustvuje i dobio – na svoje iznenađenje – uveravanja da Mori nije imao ništa protiv. Odgovor njegovog sina, koji su mu doslovno preneli, bilo je dvosložno „Dobro”.

Prijem se održavao u velikoj kući koja se nalazila tako visoko na Nob Hilu da je njen domaćin voleo da kaže da se „po vedrom danu vidi Alkatraz”. Frederik Istmen je ušao u sobu i nelagodno pogledao u gomilu poštovalaca koja se tiskala oko njegovog sina. „Dr Istmen?” upitao je glas s engleskim akcentom. Okrenuo se i levo pored sebe ugledao privlačnu mladu ženu. „Ja sam Antonija Esterhazi”, rekla je, pružajući mu ruku. „Sigurna sam da ste nestrpljivi da se vidi te s Morisom, stoga ću nastojati da ga izvučem iz one gužve.” „Ja – ovaj – vrlo ljubazno od vas.” Ona je već ranije zamolila domaćina za dozvolu da u određenom trenutku odu u tihi deo kuće – a doktor je predložio da u tu svrhu upotrebe njegovu vlastitu radnu sobu. I tako su se Mori i njegov otac posle više od deset godina našli licem u lice upravo ispod fotografije Sigmunda Frojda.

Mori je osećao očevu nelagodnost. Ali, nije mogao da saoseća s njim. Godine analize pročistile su ga od gneva, ali još uvek nije mogao da ga zameni praštanjem. To je pripadalo svecima. Bio je rešen da natera svog oca da progovori prvi. Jer, više nije bilo važno šta je on imao da kaže svom ocu – već ono što je otac imao da kaže njemu. A Fred Istmen je brzo shvatio da je scenario već predodređen. Jedina odluka koja mu je bila ostavljena bila je izbor reči. Naposletku je rekao: „Poznavao sam Melani Klajn. Bila je vrlo pametna žena.” „Veličanstven psihoanalitičar”, dodao je Mori. „Šteta što je ne priznaju onako kako zaslužuje.” Nastao je muk. Sam Istmen je bio rešen da ne kaže previše. Jer, pokušavši da prekopa sopstvenu psihu ne bi li našao neku pokopanu ili potisnutu naklonost prema svom briljantnom sinu, nije uspeo da nađe ništa sem osećanja rivalstva i ozlojeđenosti. Racionalizujući, došao je do zaključka da je to rezultat njegovog neizbežnog gneva zbog toga što je Morijevo postojanje bilo živi podsetnik na bol koji je osećao kad je umrla dečakova majka. A Mori je, naravno, to savršeno dobro znao. Bio je svojevremeno nateran da oseća kako svom ocu duguje večito izvinjenje prosto zato što je živ. „Žena ti je vrlo šarmantna”, dozvolio je sebi Fred Istmen. „Hvala.” Ponovo muk. ,,U svom predavanju... pomenuo si decu. Ona šala o triciklu...” „Da. Imamo dva dečaka.” „Oh.” I opet muk, sve dok Mori nije najzad rekao: „Vidi, ne verujem da imamo mnogo da kažemo jedan drugom.” Pažljivo je vodio računa da ne upotrebi reč „oče”. „Želiš da ostane na tome, Mori? To je sve što si došao da mi kažeš?” „Došao sam jer su me pozvali da održim predavanje. Ti si se prosto zatekao u publici.” U tom trenutku, Antonija je provirila kroz vrata: „Morise. ne zaboravi, u pola dvanaest imamo let za Los Anđeles.” Okrenuo je leđa ocu koji ga je tada upitao: „Pa, Mori, da li si se osvetio?” „Da.” ,,I da li se sada osećaš bolje?” Mori je ćutao. I potom tiho odgovorio: „Ne.”

Lora je najviše volela Toronto kad je bio pod snegom. Tada se normalan tempo tog grada usporavao do spokojne ukočenosti. Štaviše, za razliku od pahuljica u Bruklinu koje bi posivele čim bi dotakle zemlju, ovde je beli paperjasti pokrivač ostajao čist, stvarajući osećaj iskonskog mira. Sad, ne bi se moglo reći da je ikad učinila nešto više osim gacala po snegu u zadnjem dvorištu bolnice. Pošto nije imala želje ni za kakvim društvenim

životom i danonoćno je radila u Kraljičinoj bolnici, bilo je sasvim prirodno da u njoj i stanuje. Kad je tek stigla tamo, sva muška srca su, kao i obično, uzdrhtala zbog nje. Međutim, njena ravnodušnost je vrlo brzo izlečila tu romantičnu tahikardiju. Kao što je telefonom rekla Barniju, poslednje što je želela na svetu bio je „randevu”. „Imam neku vrstu uslovljenog refleksa na tipove koji me pozivaju da izađemo – što su privlačniji, to sam ja ubeđenija da bih posle samo patila. Tako da trenutno ispunjavam snove oboje svojih roditelja – ja sam lekarka / kaluđerica.” U njenim mislima je bilo mesta samo za bebe. Kao da je svaka nova beba primljena u bolnicu bila član njene porodice. Bez obzira na to kakav je problem bio posredi – trauma, temperatura, ortopedski ili respiratorni, ona je nekako uvek bila tu da pokuša da pomogne. A sve to pored njene zvanične obuke iz neonatologije, koja je podrazumevala mnogo aktivnog sudelovanja u lečenju one nesrećne novorođenčadi čija je sudbina bila da na svet dođu već bolesna ili umiruća. Napredak tehnologije je uticao na lekare kao nikada pre u istoriji medicine. A to nigde nije bilo tako evidentno kao u lečenju novorođenčadi. Definicije prevremenog rođenja i sposobnosti za život su se, činilo se, menjale vrtoglavim tempom. Sve donedavno, beba rođena samo dve nedelje pre isteka očekivane četrdesetonedeljne gestacije smatrana je „nedonoščetom” čiji je život u opasnosti. Sada su lekari shvatali da ne samo te, nego i još prevremenije rođene bebe mogu da se spasu. Sve veće mogućnosti otkrivanja anomalija kod još nerođene dece davale su stručnjacima iz oblasti neonatologije šansu da problem isprave čim beba ugleda svetlost dana. Novo prisustvo neonatologa u porođajnoj sobi je neizbežno dovelo do neke vrste borbe za starateljstvo nad nerođenom bebom. Tradicionalno su i majka i dete potpadali pod nadležnost ginekologa-akušera. Sada su, međutim, pedijatri dokazivali da je bebi u kritičnim okolnostima potreban njen vlastiti specijalista. U svim slučajevima se sada obavljao standardan postupak procene Apgar skora, tehnike koja je dobila naziv po dr Virdžiniji Apgar, koja ju je osmislila. Podrazumevala je procenu pet ključnih elemenata stanja bebe – jedan minut po rođenju i ponovo pet minuta kasnije. Beba je dobijala nula, jedan ili dva poena za rad srca, boju, disanje, tonus i reakciju na sukciju. Novorođenče koje bi pri prvom pregledu imalo ocenu iznad sedam moglo je odmah da počne da trenira olimpijsku disciplinu po svom izboru – dok se ono čiji je Apgar skor bio manji od četiri borilo za život i trebala mu je sva pomoć koju je medicinska nauka mogla da mu pruži.

Radeći u Kraljičinoj bolnici, Lora je iz dana u dan saznavala sve više, ali nije stekla mnogo prijatelja. Imala je nekoliko poznanika s kojima je mogla da razgovara uz šolju kafe u sestrinskoj sobi, ali su je uglavnom smatrali strogom i dalekom.

Neprestano se žalila na bolničku birokratiju, na količinu papirologije potrebnu, recimo, da bi bolesna beba stigla do ulaza u bolnicu do Pedijatrijskog odeljenja. Otvoreno je kritikovala greške svojih kolega, kako mlađih tako i onih starijih. „Mi smo samo ljudi”, usudila se jednog dana da je podseti sestra iz intenzivne nege. „Grešiti je ljudski...” „Ne”, odsekla je Lora. „Grešiti je fatalno.” Negde usput je izgubila sposobnost da povremeno kratko odrema u toku noćnog dežurstva, ali je svoju nesanicu koristila na najbolji mogući način, čitajući stručnu literaturu i podvlačeći najzanimljivije delove pojedinih članaka. Postala je vrlo zainteresovana za problem krvavljenja u novorođenčadi, koje se skoro uvek otkrivalo suviše kasno. Mnogo dece bi moglo da bude spašeno kad bi se samo razvila neka vrsta tehnike ranog upozoravanja. Jednog jutra u tri, dok je sedela u lekarskoj sobi i čitala, zazvonio je telefon. Bio je to Kristijan Lemestr, glavni akušer u porodilištu. „Molim vas, mogu li da govorim s dežurnim pedijatrom?” „Ovde dr Kastelano”, odvratila je. „Oh.” Očigledno je očekivao bariton, a ne sopran. „Mogu li da vam pomognem, doktore Lemestr?” „Imam ovde jedan problematičan porođaj i možda ću morati da uradim carski rez. Možete li da budete spremni za salu za petnaest minuta?” „Nema problema, doktore.” Spustila je slušalicu, sasula u grlo ostatak svoje sad već slojanjene kafe i otrčala do lifta. Akušer je već oprao ruke i presvukao se. Brzo je učinila isto i požurila u operacionu salu, ne mogavši da pri tom ne primeti – i pored maske – da je doktor Lemestr zaista onako zgodan kao što se priča. Dvadeset pet minuta kasnije, akušer je iz utrobe majke izvadio majušnog dečkića. Lora je pritisnula štopericu, brzo odnela bebu pod grejalicu i, dok ga je sestra brisala zagrejanim peškirom, počela svoju procenu. Disanje je bilo jako loše – štaviše, sledećeg trenutka je objavila: „Nema disanja.” Novorođenče je bilo u smrtnoj opasnosti, što je bilo evidentno iz ocene koju mu je dala: „Apgar posle jednog minuta... nula.” „Ja bih rekao jedan ili dva, doktorko Kastelano”, presudio je Lemestr iza njenog ramena. ,,U svakom slučaju, plavlji je od ovog ćebenceta na kome leži. Moramo odmah da ga intubiramo i damo mu malo kiseonika.” Zatim je pozvala sestru. „Dajte mi tubu tri-O.” „Mislim da bi dva-pet bilo sasvim dovoljno, doktorko”, nije se slagao Lemestr. „Tri-O”, ponovila je Lora i, okrećući se prema bebi, rekla Lemestru: „Ovaj maleni je krupan za svoje gestacijsko doba. Ima vrlo dobre izglede.” Ponovo se obratila sestri: „Neka bude osam-pet centimetara.” Dok je nazotrahealna cev bila fiksirana za ventil, Lora je okrenula bebu na leđa i postavila joj glavu u položaj koji je trebalo da minimizuje nazalnu traumu. Zatim je podmazala vrh njenog nosića, da bi cev lakše prošla.

„Bilo bi bolje da odavde ja preuzmem, doktorko Kastelano”, ponudio je Lemestr tonom koji je zvučao više kao naređenje. „Ovo je vrlo delikatan manevar. Ako se cev ne smesti savršeno precizno u dušnik, može da se desi da odete preduboko i pređete u glavni bronhus i...” „Znam, doktore Lemestr”, oštro je odvratila. I pomislila, prokletstvo, verovatno sam ovo uradila mnogo više puta nego ti. Ali kad već insistiraš da pokažeš ko je gazda... Sklonila se u stranu kad mu je sestra dodala aparat koji je potom počeo da insertuje u bebinu nozdrvu. Sestra se odmah potom vratila s bocom kiseonika i Lemestr je brzo počeo da ga daje bebi. Kazaljka na štoperici se brzo bližila oznaci za pet minuta. Beba je sad već bila ružičasta i Lora i Lemestr su se složili da je petominutni Apgar sedam i više. Akušer se osmehnuo. „Sve je dobro što se dobro svrši”, primetio je, posle čega se okrenuo neonatologu i rekao: „Vi preuzmite odavde, Lora. Ako vam bude trebala moja pomoć, biću u kancelariji i pisaću izveštaj.” Dodao joj je kiseonik, klimnuo u znak pozdrava sestrama koje su mu skoro jednoglasno odgovorile: „Laku noć, doktore Lemestr”, i otišao. Sestre su raspremale kad su odjednom čule Lorin iznenadni povik: „Sranje! Boca je prazna. Dajte mi rezervnu, odmah!” Jedna od sestara je požurila i skinula s držača rezervnu bocu s kiseonikom i dodala je Lori. Sekund kasnije, Lora je ponovo viknula: „Prokletstvo, i ova je prazna. Kakva je ovo bolnica?” Okrenula se najbližoj sestri i naredila: „Pokušajte da ga ventilirate ambubalonom. Vratiću se što pre budem mogla.” Još dok je kao bez duše istrčavala iz operacione sale, shvatila je da je ona trebalo da ostane i rukuje balonom za ventilaciju, dok neko drugi ode i potraži kiseonik. Ipak, istog časa je podsetila sebe da je jedino ona bila svesna ozbiljnosti situacije i da će, zbog toga, delati brže nego bilo ko drugi. Sestra u sobi na drugom kraju hodnika je trgla kad je čula glas koji je očajnički dozivao: „Kiseonik – neka neko donese prokleti kiseonik!” Izvirila je kroz vrata i videla Loru kako juri hodnikom kao da je sišla s pameti, u zelenom mantilu i navlakama za cipele koji se nose samo u operacionoj Sali. Upravo je tražila svoje ključeve od ormana sa zalihama, kad je u sobu utrčala Lora, bez daha i besna. „Odmah ću vam dati bocu, doktorka”, rekla je nervozno, okrenula se i počela da otključava orman. Onako uspaničena, nikako nije uspevala da pogodi pravi ključ. „Brže, zaboga”, požurivala je Lora. Oštri prigovori su samo dodatno zbunjivali sestru, tako da je naposletku Lora dohvatila ključeve, otvorila orman, zgrabila malu bocu s kiseonikom i odjurila s njom u rukama nazad kroz hodnik što je brže mogla. Nije odmah videla bebu, od dveju sestara koje su se bavile njom. „Pustite me da prođem”, obrecnula se na njih. Sestre su se sklonile u stranu i Lora je ugledala bebu. Bila je modra. I neprirodno mirna.

Nikakav kiseonik je više nije mogao vratiti u život. Lora je stajala nasred prostorije kao ledeni kip, još uvek stežući u rukama sada beskorisnu bocu s kiseonikom. Maglovito je primećivala kretanje ljudi oko sebe. Njene uši su primale samo fragmente rečenica: „Pozvati doktora Lemestra... reći majci... odneti dete... mrtvačnica...” Zatim se iznenada sve razbistrilo. Jer, Lemestr joj se obraćao tonom koji je podsećao na ton kapetana koji grdi nemarnog redova. „Da li je ovo prvi put da ste postali histerični usred procedure, doktorko Kastelano?” Nije odgovorila. Zatim je dodao, s ironičnim povlađivanjem u glasu: „Možda bi trebalo da sredite da ne budete dežurni kad imate menstruaciju.” Lora je odbila da dozvoli da bude isprovocirana. „Ta beba je mogla da preživi”, izjavila je mirno... i kategorično. „Rezultat je mogao da bude povoljniji”, dozvolio je Lemestr. „Dajte, doktore”, rekla je iznervirano Lora. „Prokleto dobro znate da je ta beba trebalo da preživi. Reč je o grešci. Grešci za koju je odgovorna bolnica. Poričete li to, doktore Lemestr?” „Možda ste vi savršeni, doktorko Kastelano. Ali moje iskustvo, koje je unekoliko veće od vašeg, kaže da normalni ljudi mogu da pogreše čak i onda kad delaju s najboljim namerama.” „Ali ne i da čine ovako glupe greške, koje se u potpunosti daju izbeći. Ovo je bio nemar – neoprostivi nemar.” Nije se dao smesti. „Takođe sam ustanovio, doktorko Kastelano, da normalni ljudi ne uživaju kad im prebacuju mlađi od njih. Ako ste u toj meri revoltirani onim što se desilo, zašto se ne obratite načelniku svog odeljenja? Ili, uostalom, mog odeljenja? A sada me izvinite, imam pacijentkinju s prodromalnim trudovima.” Okrenuo se i polako krenuo da se udaljava. Prodromalni trudovi znače da neće biti spremna za porođaj još nekoliko sati, pomislila je Lora. Zašto se nije udostojio da makar ispoštuje moju inteligenciju dajući mi neki prihvatljiviji razlog za ovo svoje izvlačenje? Pozvala ga je: „Doktore Lemestr...” Stao je: „Da, doktorko Kastelano?” „Da li ste saopštili roditeljima?” „Jesam. Ja ne spadam u lekare koji se boje da saopšte loše vesti. Majka je već pod sedativima.” „Smem li da pitam šta ste im rekli?” „Rekao sam da je beba rođena u tako teškom stanju da ni uz najveće napore nismo uspeli da je spasemo. Da li biste vi rekli drugačije, doktorko Kastelano?” Pre no što je uopšte mogla da mu odgovori, okrenuo se i izašao napolje. Lora je ostala da stoji, suviše iznurena vlastitim naporima, bebinom smrću i malopređašnjim dijalogom da bi mogla jasno da razmišlja. U to joj je prišla jedna od sestara iz operacione sale. „Lora, molim vas, nemojte me pogrešno shvatiti kad vam kažem da je dr Lemestr sposoban lekar – i dobar čovek. Sigurna sam da je duboko u sebi

potresen kao i vi. Ali, niko od nas ne može da radi ovaj posao i oplakuje svako koje izgubimo. Izludeli bismo.” Lora je nemo klimnula u znak zahvalnosti. Dok je sestra odlazila, pomislila je, ni vi, sestro, ne shvatate, ja nisam luda – ja sam besna.

Lora se oduvek ponosila činjenicom da ne ume da kuca na pisaćoj mašini. To je bio još jedan deo njenog samopotvrđivanja; nije, naime, htela da se uklapa u stereotip „tipične žene”, čiji vešti prsti podjednakom brzinom mese kolače i lete po dirkama pisaće mašine. Morala je, stoga, da se osloni na dobru volju jedne od dnevnih sestara, koja je upravo počela svoju smenu, da sedi s njom u kancelariji glavne sestre i otkuca pismo – u četiri primerka. Bilo je naslovljeno ne na njenog sopstvenog šefa, načelnika Pedijatrije, i načelnika Ginekološkoakušerskog odeljenja – njima će, naravno, da budu dostavljene indigo-kopije – već na dr Ivana Koldvela, načelnika cele bolnice. Pošto je u najsažetijim mogućim crtama opisala noćašnji događaj, zamolila je dr Koldvela da preduzme nešto kako bi se ubuduće izbegle „ovakve glupe nezgode s tragičnim posledicama”. Mlada sestra je kucala kao luda da bi održala korak s žustrim izlivom Lorinog gneva i ogorčenja. Pročitavši joj gotovo pismo, sestra je zajedljivo primetila: „Mislim da ste nešto zaboravili, doktorko Kastelano.” ,,Oh?” „Niste naveli svoje najbliže rođake.” „Ne razumem. Nisam na samrti.” Sestra je odmahnula glavom, kao da se ne slaže s njom. „Ne bih baš rekla. Meni ovo liči na oproštajno pismo.”

Lora je već kasnila na vizitu i, čim je adresirala tri koverta, uzela ih je i otrčala u prizemlje da ih preda na prijemni šalter, a zatim požurila na Pedijatriju. Ostatak dana je bukvalno prespavala u hodu. Smena joj je konačno završila u pola šest, kada je otišla da na brzinu pojede sendvič u kafeteriji. Zatim je, na putu do sobe, otvorila svoje poštansko sanduče da vidi da li je možda stigao odgovor iz Vašingtona, na molbu kojom je konkurisala za radno mesto u Nacionalnom zdravstvenom institutu. Međutim, u njemu je našla samo neku reklamnu poštu (uglavnom cirkularna pisma iz farmaceutskih kompanija), račun za telefon – i koverat na kome je rukom bilo ispisano „Dr Lora Kastelano”. Dok ga je otvarala, jedva se suzdržavala od zevanja, ali, pročitavši ga, bila je sasvim razbuđena. Draga dr Kastelano,

bio bih vam zahvalan kad biste večeras u sedam časova navratili u moju kancelariju. Ako imate neke druge planove, molio bih vas da ih otkažete, pošto je ovo o čemu želim da razgovaramo vrlo hitno. S poštovanjem, dr Ivan Koldvel, upravnik Bacila je pogled na sat. Bilo je šest i petnaest; jedva dovoljno vremena da se istušira – i eventualno proguta dva aspirina. Kad je stigla tamo, u minut do sedam, direktorova sekretarica ju je oslovila imenom. „Dobro veče, dr Kastelano. Uđite odmah. Obavestiću dr Koldvela.” Još pre no što je do kraja otvorila vrata upravnikove kancelarije, bilo joj je jasno da ovo neće biti razgovor u četiri oka. Naprotiv, izgledalo je kao da se odbor belih mantila – ili, tačnije, potera – organizovao da bi joj se suprotstavio. „Uđite, doktorko Kastelano”, rekao je upravnik, koji jedini nije bio u lekarskom mantilu, učtivo ustajući. „Ima li ovde neko koga ne poznajete?” Lora je okrznula pogledom prisutne. Tu je bio njen načelnik, Lemestr sa svojim načelnikom, ali i nepoznata mršava, sedokosa žena koja je brzo ustala i predstavila se. „Ja sam Mjuriel Konvej, glavna sestra bolnice.” Osmehnula se, pružajući joj ruku. „Molim vas, sedite, doktorko Kastelano”, rekao je upravnik, pokazujući na stolicu koja se nalazila tamo gde mora da je bio epicentar prostrane prostorije. Poslušno je sela, suviše obamrla od umora da bi bila nervozna. „Dakle”, počeo je Koldvel, „pretpostavljam da znate zašto sam vas pozvao.” „Mislim da znam”, rekla je Lora, „ali sam pomalo iznenađena što se to pretvorilo u... grupni sastanak.” „Mislio sam, doktorko, da vas to neće čuditi”, odvratio je upravnik, „pošto vaše nesrećno pismo prećutno upliće sve prisutne.” ,,S dužnim poštovanjem, gospodine, ‘nesrećnom’ bi se mogla nazvati samo situacija koju opisuje moje pismo.” Direktor je pustio da mu taj komentar uđe na jedno, a izađe kroz drugo uho. Zatim je izneo ono što je smatrao pravom verzijom situacije. „Primivši vaš dopis, sproveo sam detaljnu istragu događaja od prošle noći i jasno mi je da ste se ponašali krajnje neprofesionalno.” O čemu, kog đavola, ovaj priča? pomislila je u sebi. Borila se da zadrži prisustvo duha, jer ju je intuicija upozoravala da Koldvel pokušava da je isprovocira i navede na ljutiti ispad, kako bi mogao da je otpusti na licu mesta. Međutim, iznenadila ga je složivši se s njim. ,,I ja sam razmišljala o tome, doktore Koldvel, i znam da sam reagovala neumereno. Nije trebalo da podležem emocijama u operacionoj sali. To nije bilo ni od kakve pomoći i izvesno nije moglo da vrati bebu u život.” Zastala je i potom zajedljivo dodala: „Samo je kiseonik to mogao.”

Ova primedba je izazvala nekoliko nelagodnih pročišćavanja grla. ,,U svakom slučaju, vrlo mi je žao što sam onako ljutito reagovala.” „To je vrlo zrelo rezonovanje s vaše strane, doktorko Kastelano i hvala vam. Ali, bojim se da od drveta ne vidite šumu.” „Gospodine?” „Mi smo savesni lekari. I svima nam je, kako to mladi kažu, u ovom ili onom trenutku zbog nečega ‘pukao film’. Jedan od velikih i neizbežnih tereta ove profesije je ste da se često emotivno vezujemo za svoje pacijente.” Dr Koldvel se nagnuo preko svog stola i rekao: „Ali, ipak, postoji kardinalno pravilo da jedan lekar nikad ne napada drugog.” „Gospodine, s dužnim poštovanjem, to nikad i nigde nisam pročitala. Hoću da kažem, svakako ga nema u Hipokratovoj zakletvi.” „Doktorko Kastelano, tu primedbu neću udostojiti odgovora. Dozvolite mi samo da ponovim da je opšte prihvaćeno da lekar mora da polazi od pretpostavke da su njegove kolege imale najbolje moguće namere.” ,,A šta ako ste svedok greške koja je tako flagrantna da ne možete da prihvatite to ‘nepobitno uverenje’? Recimo, šta ako vidite da je pijani hirurg ubio zdravog pacijenta?” „Lora, ne budite apsurdni. Naravno da biste tako nešto prijavili pretpostavljenima.” Zastao je i nije progovorio sve dok na njenom licu nije primetio izraz olakšanja. Tada je dodao: „Ali nikad napismeno.” Ponovo se začuo zvuk meškoljenja ljudi na stolicama. Upravnik je ustao. „Mislim da shvatate šta hoću da kažem, doktorko Kastelano. Hvala vam što ste došli.” Idući prema liftu, Lora je osetila nečiju ruku na ramenu. Stala je. Bio je to dr Lemestr. „Lora”, rekao je, smešeći se, „vi ste veoma lepa žena.” „Šta bi to trebalo da znači, doktore?” „Znači da nećete imati ni najmanjih problema da sledeće godine nađete novi posao.”

ČETRDESET JEDAN

Barni je najzad ubedio Beneta da mu dozvoli da prisustvuje njegovoj operaciji kičme. „Šta imam od tebe, kad neću ni znati da si tu?” upitao je Benet. „Zaboravljaš, Landsmane, da je podsvest moja specijalnost. Možda ću da pročeprkam malo po tvom mozgu dok ti oni rade na kičmi. Uostalom, znaš da lekari uvek nastoje da daju sve od sebe kad znaju da ih neko posmatra – a ja se dosta sećam onoga što sam naučio na neurologiji.” „Žalim, Livingstone, još uvek mi nisi dao ubedljiv razlog.”

„Hej, Landsmane, možda će ovo da bude šok za tebe, ako nikad ranije nisi čuo tu reč, ali ja sam tvoj prijatelj.” Konačna pobeda je bila Barnijeva.

Barni se šalio s Benetom dok je ovaj dobijao predoperativnu injekciju i bio je prvo lice koje je njegov drug video kad se ponovo došao svesti. „Kako je prošlo?” upitao je pospano Benet. „Dobro, Landsmane”, uveravao ga je Barni. „Kirk kaže da su izgledi dobri. Niko nikad neće moći da te optuži da si beskičmenjak.” Benet je malo ćutao i potom ga upitao: „Mogu li da se ne nasmejem na to?” „Koliko dugo?” „Dok mi neurolog ne potvrdi da mogu da sečem nešto više od božićne ćurke.” „Landsmane”, odvratio je toplo Barni, „pravi si ćuran.” Benet se osmehnuo.

U danima koji su usledili, međutim, Benetu niko nije mogao da izmami osmeh. Zebnja je ukočila njegove facijalne mišiće. Znao je, naime, da cela njegova budućnost zavisi o nekoliko osnovnih i bolnih testova kojima će se podvrći kod Lasla Farkaša, starijeg neurologa na Jejlu. Barni je još jednom insistirao da bude prisutan. „Čuo sam za Farkaša”, rekao je ohrabrujućim tonom. „Ima reputaciju odličnog neurologa.” Na to mu je Benet odgovorio: „Aha, za razliku od svoje reputacije ljudskog bića.” „Otkud to?” upitao je Barni. „Otud što on to nije”, odvratio je Benet. „Čuo si za lekare koji imaju čelične živce. E, pa, za ovog kažu da ima srce od livenog gvožđa.” „Jebeš njegov karakter, Benete. Barem neće da uvija istinu u oblande.” „Nisam siguran da želim da znam istinu”, rekao je Benet, kao da sluti. Činilo se isprva da hladni profesor Farkaš ume da kaže samo jednu reč – a i ona je bila na nepoznatom jeziku. Pripremio je Beneta za EMG (elektromijelogram) služeći se prosto serijom gestova među koje je tu i tamo ubacio usklik „Aha”, izgovoren različitim tonom. Ovaj konačni test je imao da ustanovi da li postoji bilo kakvo pogoršanje normalne transmisije impulsa iz Benetovog mozga do njegovih dragocenih ruku. Benet je zamolio Farkaša da mu dozvoli da posmatra osciloskop za vreme procedure. Profesor je odgovorio negativnim odmahivanjem prsta. Kao da je hteo da mu kaže da, koliko god vešt u svojoj oblasti medicine, još uvek ne zaslužuje status njegovog kolege. Međutim, nije bilo ni potrebe da se vidi ekran, niti da se izmene bilo koje reči. Jer, obojica muškaraca (trojica, zapravo, jer se Barni pravio nevidljiv u ćošku) mogla su da čuju šuštanje i pucketanja iz EMG zvučnika, koje je odavalo

zvučnu impresiju impulsa koji su se prenosili kroz Benetov periferni nervni sistem. Što se Beneta ticalo, mogao je isto tako da sedi na električnoj stolici. Mada nije puštao ni glasa od sebe niti se trzao na bolne šokove koje mu je lekar puštao kroz ruke, zvuci koje je čuo potvrđivali su mučnu istinu. Farkaš je već nagovestio da sumnja – čak i bez testa – da je kod Beneta posredi uklještenje vratne kičme. Otišao je čak dotle da je rekao da mu njegov instinkt dijagnostičara govori da je oštećenje nepopravljivo. Ali, to je bila samo klinička hipoteza tog hladnog lekara. A sada su zvuci svoj trojici medicinara dali vrlo jasno do znanja da su vesti loše. I tako, kad je Farkaš – s osmehom punim satisfakcije što se njegova dijagnoza pokazala tačnom – uzviknuo „Aha”, time je zapravo potpisao smrtnu presudu hirurškoj karijeri Beneta Landsmana. Barni je instistirao na tome da ga odveze kući. Po prvi put se nije bunio i samo se skljokao na suvozačevo sedište i zabacio glavu unazad. „Osećaš vrtoglavicu?” upitao ga je Barni. „Aha”, odvratio je Benet, „ali to je trenutno moj najmanji problem. Recite mi, doktore Livingston. Šta radi hirurg kad mu kažu da više ne može da bude hirurg?”

To je bilo teško pitanje. Kako da bilo kome ko je učio skoro dvadeset godina i upravo trebalo da počne karijeru hirurga kažete da su sve te godine besanih noći, znojenja i teškog rada poništene policijskom čizmom? A sve zato što je Benet postupio u najplemenitijem lekarskom maniru. Heršel ih je čekao u stanu. Znao da je to dan poslednjeg pregleda i želeo je da bude prisutan kad njegov sin dobije presudu. Benet mu je vesti saopštio rečima koje kao da su dolazile iz dubokog ambisa. „Vidi, nije kraj sveta”, pobunio se Heršel. „Sine moj, još uvek si lekar. Ima i drugih specijalizacija...” „Kao što je moja, na primer”, predložio je Barni. „Mogao bi da budeš paralisan od vrata naniže i da još uvek činiš mnogo dobra kao psihijatar.” „Ne, hvala”, našalio se gorko Benet. „Tvoj posao bih mogao da radim samo kad bih bio paralisan od vrata naviše.” Barni je otišao do grčke picerije u ulici Hou i doneo večeru za svu trojicu. Kad se vratio, bilo mu je jasno da je Heršel u međuvremenu naređao Benetu sve moguće medicinske specijalizacije u kojima ga njegova povređena ruka ne bi osujećivala. Ipak, njegov sin je ostao nepopustljiv. „Tata, rekao sam ti da ne želim da budem ni psihijatar ni buva. A ne mogu da podnesem ni pomisao da radim anesteziju dok neko drugi operiše. Prokletstvo, to je nešto sasvim drugo. Uz to, ne verujem da bi moj temperament mogao da se uklopi u bilo šta od toga.”

Pogledao je Barnija ,,Livingstone, da li bi bio srećan obavljajući transplantacije bubrega?” „Ni slučajno”, odvratio je Barni s bolnom otvorenošću. Okrenuo se gospodinu Landsmanu. „Gospodine, bojim se da je Benet u pravu. Nekada su hirurzi činili grupu potpuno zasebnu od lekara. Benet je prirodno nadaren hirurg. Ima reflekse, odgovarajući mentalni sklop, odvažnost da odlučuje u deliću trenutka – i posvećenost...” „Mani se hvalospeva”, prekinuo ga je Benet suvo. „Sačuvaj ih za moju sahranu.” Stisnuo je dlanovima slepoočnice i požalio se: „Bože, kakva glavobolja. Mora biti od onog prokletog anestetika – ili ste mi vas dvojica sipali nešto u piće. Moram da udahnem malo vazduha.” Otišao je do vrata terase i pritisnuo kvaku. Nije išlo. Pritisnuo ju je još jednom. U tom trenutku je shvatio da je Barni zaključao ta vrata. Okrenuo se svom prijatelju i rekao: „Pametno, Livingstone, nema šta. Ali, zar misliš da ne mogu da nađem i neki bolji način da se ubijem, ako to želim? Mislim, još uvek mogu da držim skalpel. Mogao bih da se iseckam kao salama.” Na to je jedva čujno dodao: „Uz to, ja sam već mrtav.” Barni je ustao od stola i zgrabio svog najboljeg prijatelja za ramena. „Ne, nisi, Benete, čoveče – živ si! Samo prestani da kukaš nad sobom i sedi da popričamo. Da vidimo možemo li da smislimo sledeći potez.” „Za početak, tužiću celu državu Konektikat”, rekao je besno Benet. ,,A posle toga?” Benet je seo i odmahnuo glavom. „Ne znam, Barn”, odvratio je, predajući se pred naletom bespomoćnosti. „Stvarno ne znam šta da radim. Pomozi mi.” Podigao je pogled prema svom drugu: „Molim te.” Barni je seo preko puta Beneta. „Slušaj, dečko, lekari ne bi trebalo da leče članove sopstvene porodice.” I dodao: ,,A ja tebe smatram svojim bratom. Zato, hajde da ovo bude nezvanično.” „Važi, Barni”, odvratio je suvo Benet, „daj da čujemo tvoje bratske reči.” „Dakle, pre svega, ti zaista znaš medicinu. Sposoban si da budeš odličan u bilo kojoj specijalizaciji. Ali, intelektualno – ne i emocionalno. U tebi ima suviše gneva. A naša profesija ima samo jedan ventil za gnev ravan tvome.” „Aha, a koji to?” „Sudska medicina.” Na Benetovom licu se jasno videlo da je Barni pogodio žicu. Heršel je delovao zbunjeno. „Oprosti, Barni”, umešao se učtivo. „Nije mi poznata ta specijalizacija koju predlažeš.” „Sudska, gospodine Landsman, ili forenzička medicina, potiče od latinskih reči forum, što znači „mesto za debatu” i ensis, što znači mač. Drugim rečima, praktikovanje medicine u sudu. To je verovatno najizazovnija disciplina u obema profesijama.”

Pogledao je svog prijatelja i nastavio. „Međutim, ja znam da moj drugar Benet voli izazove. I ima svu potrebnu opremu – znanje, brzinu – i pre svega hrabrost da se izbori s neočekivanim.” Ponovo se okrenuo Benetu. „Hoćeš li da razmisliš o tome? Mač je još oštriji od skalpela.” Onih nekoliko minuta koje je Barni upotrebio da bi Heršelu objasnio svoj predlog, Benet je raspravljao sam sa sobom. „Hej, ljudi, govorimo o još tri godine studija...” „Možda i četiri”, složio se njegov školski drug. „Ali, na kraju si i lekar i advokat. A imaćeš i ono što je tvojoj psihi najpotrebnije – mesto za borbu.” Benet je spustio glavu, a Barni i Heršel su strpljivo čekali njegovu reakciju. „Tata, šta misliš?” upitao je. „Ne mogu ništa da pretpostavljam, Bene. Mogu samo da ti ponudim svoje mišljenje i pustim te da sam odlučiš. Ali mislim... da je Barnijeva zamisao dobra. Sve zavisi od toga da li možeš da podneseš da se vratiš u učionicu i počneš iz početka.” „Nije to baš sasvim od početka, tata. Možda bih mogao da gledam na to kao na malo drugačiji period specijalizacije.” „Znači, razmislićeš o tome?” upitao je sa zebnjom Heršel. „Da, mislim da hoću. Mislim, ako uspem da nekako ubedim sebe da imam petlje.” „Sutra ćemo o tome, Bene, jutro je pametnije od večeri”, rekao je Barni. „Ništa se neće promeniti preko noći – sem, nadajmo se, stanje tvog uma. Pošteno?” „Pošteno.” Heršel je obukao kaput i poželeo im obojici laku noć. „Rezervisao sam sobu u hotelu. Mislim da ću da odem i pokušam da malo odspavam. Ujutru ću da dođem i donesem sveže pecivo za doručak. Video sam usput jednu pekaru.” Okrenuo se Barniju i rekao: „Dobar si ti momak”, i potom Benetu: ,,a ni ti nisi loš.” Osmehnuo se i lako uštinuo sina za obraz. Ispratili su ga do lifta. Mahnuo im je u znak nemog pozdrava, s tragom osmeha na licu. Benet se potom okrenuo Barniju i primetio: „Okej, vojniče, i ti si slobodan.” „Đavola jesam”, odvratio je Barni i zatim se našalio: „Častio sam te večerom. Najmanje što možeš da uradiš jeste da me pustiš da prespavam kod tebe.” „Ti blesavi psihonjo. Još misliš da bih mogao da pokušam da se ‘koknem’?” „Ne”, pobunio se Barni, „samo ne želim da...” Zaćutao je. Nije mogao da laže svog prijatelja. „Da, Landsmane. Zato što još nisi pregurao najteži deo.” „A to bi bilo?” „Spavaćeš mirno. To je dobar deo.”

,,I?...” upitao je Benet. „Sutra izjutra ćeš da se probudiš i moraćeš da se suočiš sa svetom – a to je teže od svega ostalog.” „Važi, druže stari, možda si u pravu.” Benet je stavio ruku na prijateljevo rame i zajedno su se vratili u stan.

Barni je loše spavao i konačno je popustio pred nesanicom oko šest izjutra, kad je ustao i otabanao iz gostinske sobe u kuhinju da skuva kafu, ne bi li mu ona razbistrila um. Pogled mu je odlutao prema vratima terase – i onda ga je primetio. Ben je nepomično stajao tamo, zureći u grad. „Hej, Landsmane, jesi li za kafu?” doviknuo mu je Barni. Benet, međutim, nije odgovorio. Kao da je bio u nekoj vrsti transa. „Čudno... s ove visine mogu da vidim celu bolnicu. Gledam je otkako je počelo da sviće. Odavde odjednom liči na džinovsku grobnicu. A to i jeste – sahranio sam tamo deset najboljih godina života.” „Mačka ima devet života”, odvratio je Barni. „Pošto si ti jedan vrlo kul mačor, imaš ih još osam.” Benet se i dalje nije pomerao, pogleda uperenog u sirotinjski kvart iza bolnice. „Bio si u pravu”, rekao je tiho. ,,U vezi s čim?” upitao je Barni, dodajući mu šolju kafe. „Mislim da bih juče stvarno skočio, Barn. Ti si stvarno psihijatar... pročitao si mi misli.” „To nije profesionalna tehnika, Bene. To možeš kad si nekom prijatelj”, odvratio je Barni s toplinom u glasu. ,,I znaš šta?” nastavio je Benet, pogleda i dalje prikovanog za još uvek uspavani grad. „Samo me je pomisao na troje ljudi zadržala da to i ne učinim – na mamu i tatu. I tebe.” Seli su da popiju kafu i popričaju o najnovijim sportskim događajima. Malo posle pola osam stigao je i Heršel, noseći korpu punu toplog slanog i slatkog peciva. „Hej, tata”, našalio se Benet, „ne hranimo ceo univerzitet. Samo nas je trojica.” „Ne prigovaraj”, odvratio je Heršel. „Nisi roditelj, pa još ne znaš neke stvari. Momci, navalite.” Naravno, Heršel je bio u pravu. Pola sata kasnije, jedino što je ostalo bile su mrvice. A pitanje Benetove odluke je bilo savesno izbegavano. Najzad je bivši šef specijalizanata na Jejlu izjavio: „Biće đavolski teško i ne znam da li neko ko se bliži četrdesetoj još uvek ima dovoljno strpljenja da prione na učenje za te proklete ispite.” Heršel i Barni su izmenili poglede pune olakšanja. „Važi, momci”, rekao je Benet. „Recimo da ću da pokušam.”

„To je moj drug”, uzviknuo je Barni. „Koji fakultet ćeš da počastvuješ svojim prisustvom?” „Ah”, odvratio je Benet, ,,u tom grmu leži zec.” „Ne razumem”, rekao je Heršel. Benet se osmehnuo, po prvi put otkako je čuo lošu vest. „Šta mislite, da li je svet spreman za crnog Jevrejina s tri harvardske diplome?” Barni je dodatno podstakao dobro raspoloženje svog druga: „Hriste, Landsmane, ala ti zavidim. Ne samo da se vraćaš na ishodište već ćeš da budeš na par minuta šetnje od ‘Klifa’.” „Ne, Livingstone. Nisi ni izbliza pogodio”, odvratio je vragolasto Benet. „Ima da budem prvi čovek u istoriji koji je igrao za obe strane Kupa nesavesne prakse!” „Popiću u to ime”, rekao je Barni, podižući šolju s kafom da se kucne s Benetom. „Ja takođe”, rekao je Heršel. ,,L’chayim”, dodao je na hebrejskom njegov usvojeni sin.

Dok je Benet s dekanima harvardskog Pravnog fakulteta planirao svoj povratak u Kembridž, pola sveta dalje je njegov bivši školski drug bio zauzet pravljenjem druge vrste planova. Henk Dvajer i dvojica oficira koji su bili njegove komšije u zajedničkom srećnom domaćinstvu u Sajgonu morali su da donesu neke odluke. Nikson je izvlačio američke vojnike iz Vijetnama isto onako brzo kao što su ih nekad slali tamo. A ova trojica su svakog dana očekivala da postanu deo nekog od transporta za SAD. I tako je trio seo da porazgovara o koracima koje je valjalo da preduzmu u vezi sa svojim vijetnamskim „porodicama”. Jedan od njih nije imao ženu u Americi, tako da je rešenje njegove situacije bilo prosto. Odveo je privlačnu istočnjačku devojčicu-ženu koja mu je rodila sina i kćerku u ambasadu SAD, gde je brojno osoblje danonoćno radilo na popisivanju novih Amerikanaca, registrovalo njihova rođenja i eventualne brakove njihovih roditelja i planiralo njihov put kući. Drugi od trojice oficira je rešio da se u SAD vrati sam i razvede od svoje dosadne i agresivne američke supruge i potom dovede svoju poslušnu i punu poštovanja životnu saputnicu i njihovo dete iz ove ratom razorene zemlje. Kod Henka, pak, situacija nije bila baš tako crno-bela. Mada je poštovao Maj-ling i uživao u društvu Gregorija, njihovog dvogodišnjeg sinčića (naročito zato što ga je viđao samo onda kad je želeo), bilo je tu i pitanje njegovog već značajnog doprinosa populaciji SAD kući u Bostonu. S njegovog sadašnjeg povoljnog položaja, koji je ujedno bio i tačka s koje nije hteo nazad, činilo mu se da neće biti teško izaći na kraj sa Šeril. Jer, Henk se promenio. Video je, da tako kažemo, i život izvan svog sela. Njegov svet je bio veći, a horizonti širi. Šeril jednostavno nije odgovarala njegovoj zamisli žene kakva mu je sad bila potrebna. Ipak, dobiti razvod od

verski zatucane katolkinje bilo je dovoljno teško samo po sebi. S Maj-ling i malim Gregorijem u blizini, moglo je da bude čak i nemoguće. „Nemam izbora, momci”, vajkao se on svojim kolegama oficirima. „Ako vam ne smeta, voleo bih da ostavim Maj-ling ovde u kući i – znate već – sredim situaciju na drugoj strani.” „Registrovaćeš ih u ambasadi, zar ne?” upitao je jedan od oficira. „Ovaj, razume se”, rekao je Henk. „To me neće obavezivati da ih – uvezem, je li tako?” „Ne, ali će tvoje dete da bude građanin SAD. A američki pasoš bi mogao dobro da mu dođe ako izgubimo – hoću da kažem, ako izgube Sajgon.” Henk, prosto, nije hteo da svojim postupkom odudara od ostalih.

Našao se usred pandemonijuma. Red vojnika i njihovih porodica protezao se daleko izvan belo omalterisanih zidova ambasade. Bilo je tu dece svih uzrasta i najrazličitije pigmentacije. Neki od ovih „Amerazijata” bili su beli kao sneg, nasledivši pri tom izražene jagodične kosti i bademaste oči svojih majki. Oni kojima su očevi bili crnoputi vojnici imali su kožu zlatastu poput Polinežana. Sâm njihov broj je bio zapanjujuće velik, tim više što su zvaničnici iz ambasade procenili da je registrovana tek jedna četvrtina dece čiji su očevi bili američki vojnici. Henk i njegove kolege su morali nekoliko sati da se peku na suncu da bi smestili svoje nezvanične porodice pod zaštitnički baldahin prugasto-zvezdaste zastave. Naravno, Henk je lagao. Do sad se već izveštio u tome. Nije učinio ništa što bi razbilo iluziju Maj-ling da će njena sudbina biti kao i njenih posestrima iz vile. Ona je, razume se, trebalo da bude strpljiva – to je bila jedna od tako privlačnih karakteristika tih azijskih žena. Ali, kad se steknu svi uslovi, Henk će da pošalje po nju i oni će ponovo da budu zajedno. Nedugo zatim, Henk je dobio zvanično obaveštenje o premeštaju u SAD. Pošto je odslužio ne jedan, već dva obavezna roka, trebalo je da bude časno otpušten iz vojske. Međutim, bio je previše rodoljubiv – a njegova životna situacija previše komplikovana – za jedan tako odvažan potez. Zato je, na iznenađenje svojih pretpostavljenih, zatražio da bude premešten negde drugde – bilo gde – pod uslovom da to bude na Zapadnoj obali. To bi ga udaljilo od „vijetnamske veze”, a ipak mu omogućilo da se izdaleka pozabavi sa „situacijom” kod kuće u Bostonu.

Svoje poslednje večeri u Sajgonu, Henk je otišao u sentimentalnu posetu Ulici uživanja. Poneo je sa sobom fotoaparat s osetljivim filmom, kako bi jednog dana mogao da podseti sebe da sve to nije bilo samo san. Neka od neonskih svetala su još uvek bleskala. Međutim, kao da su i ona iz časa u čas bivala sve bleđa. Mesto i njegove aktivnosti su se smirivali.

Za ljubav starih vremena, otišao je kod Mikoa, tamo gde je upoznao Majling. „Zdravo, kap’tane”, rekao je vlasnik, široko se osmehujući. Jedino što je, izgleda, ostalo nepromenjeno u njegovoj ustanovi bilo je njegovo dobro raspoloženje. „Dobro da vas vidim. K’o da svi već otišli.” „Da”, složio se Henk i bacio pogled po praznim stolovima i stolicama, od kojih su neki već bili naslagani jedni na druge i spremni za odnošenje u skladište. Reflektori koji su donedavno svojom bleštavom svetlošću obasjavali podijum za igranje bili su pogašeni. Čak su i lampice džuboksa nekako prigušenije svetlucale. ,,’Oćete k’o obično?” upitao je vlasnik (koji je sada bio i svoj vratar, barmen, konobar i kuvar). „Aha”, odvratio je odsutno Henk, žaleći što je uopšte došao i plašeći se da će ova poslednja poseta da zamagli njegova sećanja na euforiju koju je znao iz dana kad je Ulica uživanja prosto cvetala. Naslonio se na šank i pogledao oko sebe. Žene su još uvek bile tu. Bilo ih je, naime, i previše u ovoj zemlji koja je bila svedok desetkovanja njihove braće i vršnjaka. „Imamo skroz nova devojka”, rekao je Miko, dodajući Henku njegovo piće. „Sad stigla sa sela. K’o cvet. Još devica.’Oćete ja vas upoznam?” Pre no što je stigao da odgovori, a entuzijastični Miko mu je već predstavljao novu članicu svog harema. „Kap’tan Dvajer, ovo je... Dio-ksi, ali mi nju zovemo samo ‘Diksi’.” „Mogu li da te častim jednim pićem, Diksi?” upitao je. Ona je ispitivački pogledala u Mikoa. ,,U redu je, Diksi. Kap’tan Dvajer prijatelj”, rekao je ovaj ljubazno. „Doneću ti đumbirovo pivo.” Henk je donekle baratao vijetnamskim, a Diksi je natucala engleski, tako da su sedeli za stolom i pokušali da razgovaraju. Naravno, postavio joj je neizbežno pitanje. Otrcanu frazu št a-tako-fina-devojka-poput-tebe-radi-na-mestu-kao-štoje-ovo. Ispalo je da je njeno selo bilo tri puta pustošeno. Prvo Vijetkong, pa Amerikanci, a onda, čim su američki vojnici otišli dalje, komunisti su se opet vratili. I krvavo se osvetili svima koji su sarađivali s Amerikancima. Otac joj je upucan. Majku su joj prvo silovali, pa tek onda pucali u nju. Ona se sakrila u šuplje drvo i izbegla sve sem najstrašnijeg: morala je bespomoćno da gleda šta se događa. A njen beg se neizbežno završio u Ulici uživanja. Henk ju je slušao i negde u njegovoj dobro izolovanoj savesti se rodilo sažaljenje prema devojčici. „Koliko ti je godina?” upitao ju je. „Šesnaest”, odvratila je. „Ne, koliko ti je godina, stvarno?” bio je uporan. Spustila je pogled i priznala: „Dvanaest.”

Bio je to čudan trenutak, posle koga je Henk u neprilici prošaputao: „Voleo bih da ti dam nešto novca, Diksi.” „Moraš prvo pričaš s Miko”, stidljivo je odvratila. „Ne, ne, ne”, brzo ju je prekinuo. „Hoću da ti dam novca da odeš odavde. Možda da nađeš neki pravi posao. Znam da ima nekih manastirskih škola u kojima ne bi morala da...” Nije čak mogao da natera sebe da izgovori te reči. „Ti jako dobar”, odgovorila je tiho, „ali ja ne može.” „Ne, ne, insistiram”, rekao je Henk i ugurao u njenu malu ruku dve novčanice od pedeset dolara. Ustao je. „Sada moram da idem, Diksi. Čuvaj se, važi?” U nedostatku emocionalnog vokabulara za kojim bi odala priznanje ljubaznosti, devojčica je samo klimnula glavom. Henk je mahnuo Mikou i izašao na ulicu. Jedva da je odmakao dvadesetak koraka kad je ustanovio da je zaboravio fotoaparat na stolu u baru. Požurio je nazad. U baru nije bilo nikog, ali je njegov fotoaparat – gle čuda – još uvek bio tamo gde ga je ostavio. Zatim je začuo glasove koji su dopirali iz ćoška i osvrnuo se. To je bila Diksi, koja je upravo davala Mikou sav novac koji joj je maločas dao.

Dragulj u kruni medicinskog establišmenta SAD, Nacionalni zdravstveni institut, nalazi se na dvadeset minuta vožnje od Bele kuće, u Betezdi, u Merilendu. Sastoji se od šezdeset tri zasebne zgrade, većina kojih je sagrađena od crvene cigle. Njihovo spokojno okruženje podseća na kompleks spavaonica nekog koledža. Sama bolnica NZI je najveća zgrada od crvene cigle na svetu, sa svojih ništa manje nego devet milja hodnika. Geniji su tamo sasvim normalna pojava. Najmanje osamdeset osam laureata Nobelove nagrade je radilo ili radi iza zidova ove ogromne bolnice, krcate laboratorijama svih mogućih vrsta. Ovde se pionirska istraživanja namenjena borbi protiv kancera, srčanih bolesti, neuroloških poremećaja i ostalih tajanstvenijih, ali podjednako strašnih boljki, odvijaju trista šezdeset pet dana u godini. Stalni stariji naučni saradnici nadgledaju one srećnike koji su uspeli da na osnovu svoje molbe dobiju naimenovanje mlađeg naučnog saradnika s ugovorom na dve ili tri godine. Izbor umnogome zavisi od predloženog istraživačkog projekta i procene odbora da li je podnosilac molbe dovoljno talentovan da to istraživanje i sprovede. Vrlo malo naučnih saradnika obavlja bilo kakav posao u samoj bolnici. Oni uglavnom ostaju zakopani u svojim laboratorijama od crvene cigle, vireći kroz okulare elektronskih mikroskopa, čekajući da u njihovo vidno polje dopliva neko majušno čudo. Kolege medicinari ih katkada u šali nazivaju „doktorima za pacove”.

Međutim, neosporna je činjenica da je seoski lekar koji prti pet milja kroz sneg da bi lečio pacijenta u zavejanoj brvnari mnogo bolje opremljen ako u svojoj torbi ima najnoviji lek otkriven u laboratorijama NZI. Lora Kastelano je znala da su njene šanse da bude primljena za istraživačkog saradnika naročito male. Rad u NZI je, naime, mogao da prođe kao zamena za služenje vojnog roka. A prosečan lekar je svakako više voleo Bunzenov plamenik131 od bacača plamena. Međutim, Lorin projekat je iz nekoliko razloga ostavio utisak na odbor koji je vršio odabir kandidata. Prvo, oni koji su još bili u procesu formiranja vlastite porodice su shvatali da sistem ranog upozorenja u slučaju krvavljenja u nedonoščadi može da bude od stvarne vrednosti i za njih lično. Njen predlog je bio dokumentovan i praktičan: Zahvaljujući najnovijim dostignućima u ultrazvučnom skeniranju. Sada možemo da dokumentujemo tajming i razmere krvavljenja i ustanovimo korelaciju privremenog odnosa između nastanka obilnog krvavljenja i drugih važnih stvari koje se dešavaju kod bebe. Na primer, mogli bismo redovno da merimo tenzije krvnih gasova (nivo kiseonika, nivo ugljen-dioksida, stepen krvne acidoze). Fluktuacije krvnog pritiska bi takođe bile pažljivo beležene, a vršilo bi se i praćenje sposobnosti zgrušavanja krvi u novorođenčeta, kako bi se ustanovila bilo kakva tendencija prema dijatezi krvavljenja... Štaviše, Lorin projekat je bio jedini koji je za koji je izgledalo da bi mogao da proizvede rezultate za relativno kratko vreme, tako da je imao šanse da se ubroji u dostignuća Instituta onda kad Kongres bude odlučivao o novoj dodeli sredstava iz budžeta. A ipak, Lora nikad nije saznala koliko je malo nedostajalo da je odbiju – da su je spasli samo novi zakoni „jednakih šansi”. Jer, dokle god je sezalo bilo čije pamćenje, molbe za prijem u školu, koledž ili na radno mesto u državnim ustanovama morale su da sadrže i fotografiju kandidata – koja je otkrivala njegovo etničko poreklo. U ovom hrabrijem, demokratičnijem svetu koga je stvorio Kongres, kandidati su imali da budu procenjivani isključivo prema svojim zaslugama: bilo je strogo zabranjeno da sudije prave bilo kakve aluzije na rasu ili versko ubeđenje kandidata. Naravno, odboru je bilo jasno da je Lora Kastelano žena – što je bio poen u njenu korist. Međutim izostanak obaveze prilaganja fotografije spasao ju je odbijanja po sasvim drugoj osnovi: osuđujuće činjenice da je bila lepa.

131

Mali laboratorijski plamenik na butan, služi za zagrevanje laboratorijskih posuda prilikom obavljanja raznih hemijskih eksperimenata. Prim. prev.

Jer, još je od pamtiveka svima poznato da lepota i pamet ne idu zajedno. Prema tome, da su arbitri znali kako Lora izgleda, istog časa bi je odbili kao glupu plavušu.

Tokom svojih poslednjih nedelja u Kraljičinoj bolnici, Lora je pretražila placeve s polovnim kolima u Torontu ne bi li našla sebi vozilo, koje je bilo neophodno svakome ko radi u vašingtonskoj oblasti. Depresija kroz koju je prolazila učinila je pravo čudo za njen račun u banci. Cele te zime, njena opsesivna posvećenost neonatalnoj jedinici za intenzivnu negu ju je retko kad puštala na svetlost dana, a još manje u prodavnicu u kojoj je moglo da se kupi nešto sem mleka i graham krekera. Ni novine nije kupovala. Njena zamisao literature za čitanje u dokolici bio je Medicinski žurnal Nove Engleske. Zato je bila u situaciji da odvoji dve hiljade dolara koliko je „Pošteni Erni” tražio za „malo korišćenog” ševroleta novu. Lora je uspela čak da mu izmami i komplet novih guma pride. Poslednjeg dana juna se oprostila s ono malo prijatelja koje je tamo imala – dve sestre s intenzivne nege i kasirkom u kafeteriji. Ubacila je u prtljažnik automobila svoj kofer i nekoliko kutija s knjigama i uputila se prema jugu. Za dva sata, prešla je most preko reke Nijagare i ušla u Bafalo, u državi Njujork, uputivši se potom u pravcu Pitsburga. Tek tada, prošavši geografsku širinu na kojoj su ležali Boston i Njujork, skrenula je levo, zaustavljajući se samo da bi nahranila sebe i svoj automobil. U Vašington je stigla u svitanje, a uspavani grad je izgledao kao prizor s postera u turističkim agencijama. Na pamet joj je palo nekoliko davno zaboravljenih Vordsvortovih stihova, s časova engleskog u Midvudu...”Ovaj grad sada kao haljinu nosi/lepotu jutra.” Posle više od godine dana ničim ublažene utučenosti, osetila je nadu. Možda će Vašington ostati dosledan svojoj spoljašnjoj lepoti. Možda će ovde pronaći sreću. Lora je iznajmila stan u Betezdi, ali je bila suviše uzbuđena da bi otišla „kući”, čak ni da se malo osveži. Odvezla se pravo u NZI, gde je – na svoje oduševljenje – ustanovila da u 7 izjutra ni slučajno nije stigla prva. Do podneva je već bila smeštena u svojoj laboratoriji i već je počela da pregleda svoje zabeleške o protokolu. Dok je skidala svoj novi beli mantil s njegovom maleckom plavobelom pločicom s imenom, čula je ženski glas kako se raspituje za nju. „Da li je stigla dr Kastelano? Čeka je međugradski poziv u mojoj kancelariji.” Zbunjena, Lora se javila, otišla za sekretaricom u direktorovu kancelariju i podigla slušalicu. „Hej, Kastelano. Dobrodošla nazad u zemlju slobodnih i otadžbinu hrabrih132.” „Barni! Jesi li izgubio moj lokal ili tako nešto?” 132

Reči iz američke himne. Prim. prev.

„Nisam, Lora”, prošaputao je s druge strane žice, „ovo je bila samo taktička varka da te dovedem u direktorovu kancelariju, tako da bi mogla nezvanično da ga upoznaš – ili barem njegovu sekretaricu. Budi vrlo fina prema njoj – one su obično ona istinska moć iza prestola.” „Doktore Livingston”, rekla je, sad već nastojeći da zvuči što je zvaničnije mogla, „bojim se da ne bi trebalo da uzurpiram ovu liniju, tako da ću vam se obavezno javiti negde u toku poslepodneva. Da li možemo tako da se dogovorimo?” „Naravno – ali, pazi šta ti kažem, ovaj poziv ima da ti vredi para. Vidimo se.” Kad je Lora spustila slušalicu, sekretarica je znatiželjno upitala: „Prijatelj ili kolega?” Ona je, pak, dobro znala šta da joj odgovori. „Kolega. Dr Livingston je s Medicinskog fakulteta Univerziteta u Njujorku.” Od pre tri meseca, pomislila je u sebi, ali to nije rekla. ,,A kakvim se istraživanjima bavi?” učtivo je upitala sekretarica, kojoj je bilo nezamislivo da bi neki lekar mogao da se bavi lečenjem pacijenata. „Bojim se da to ne mogu da kažem, posredi je tajna”, odvratila je Lora, izvinjavajućim tonom. „Oh”, odgovorila je žena s neskrivenim divljenjem. „Jasno mi je. I sasvim je u redu da mi ne kažete. Zovem se Florens i ako budete imali bilo kakvih problema, samo dođite kod mene.” Lora joj je zahvalila i izašla, misleći u sebi, Florens, kad biste samo znali da laboratorijske životinje u Barnijevom istraživačkom projektu nisu pacovi ili miševi, pa čak ni majmuni. Samo lekari.

Velika očekivanja koja je Lora gajila u odnosu na Vašington su bila ispunjena. Svakog dana bi se njena ramena obučena u beli mantil očešala o neki od najvećih medicinskih umova sveta. A što se ticalo pomagala i sredstava za rad, nije bilo knjige, časopisa, sprave – ma kako egzotični ili upadljivo nekonvencionalni bili – koji nisu mogli da se nabave u roku od šezdeset minuta. Sam Institut nije, reklo bi se, imao onu ljutu takmičarsku atmosferu tako karakterističnu za univerzitete. Mlađi istraživači su znali da su tu samo privremeno i težili su da urade dovoljno – i objave rezultate – kako bi mogli da dobiju stalno imenovanje na svojim univerzitetima. Ovde nije bilo kao u harvardskoj laboratoriji dok je bila student, gde je bilo dovoljno da pogledate na trenutak kroz prozor i da vam onaj pored vas sabotira eksperiment. Dvojica drugih mladih pedijatara s kojima je delila laboratoriju i kompjuter bili su vrlo simpatični – i srećno oženjeni. Dokaz za to bila je brzina kojom su je pozvali na večeru u svoje domove. Želeli su da njihove supruge imaju celo veče da se uvere da „bostonska bomba” (kako su je neki zvali iza leđa) neće eksplodirati u njihovom domaćinstvu. A Lora je savršeno dobro znala da mora da uveri te žene da će jedine noćne aktivnosti kojih će se ona poduhvatati s

njihovim muževima biti isključivo intelektualne prirode, ako je želela da uveče ne bude sama u laboratoriji. Lorina posvećenost pedijatriji je bila potpuno iskrena. Međutim, po tome se videlo koliko je otuđena postala od vlastitih motiva, jer nije shvatala da je ta posvećenost demonstrirala i snažan materinski instinkt. A bilo joj je trideset šest godina. Na njenom biološkom časovniku je ostajalo sve manje vremena. Noću je imala užasne košmare. Mada nije znala gde žive Palmer i Džesika, znala je da su dobili dete iste godine kad su se ona i Palmer razveli. Malo „nedonošče” – koje je težilo neverovatnih 3 kilograma i 700 grama. U svojim noćnim morama je sretala novi bračni par Talbot i videći njihovo dete vikala „Ne, ne, ne, on je moj! To je moje dete!” Ipak, uprkos Barnijevom stalnom gunđanju, oklevala je da potraži psihijatrijsku pomoć. Bojala se, naime, mnogih stvari: nije htela da dozvoli da se sazna da je ona zapravo nije Super-žena, da nije El Peñón – ta stena nad stenama, Gibraltar. Još važnije od toga, plašila se da se suoči s konfliktima u vlastitom umu. Imala je, čak, i bizarne snove u kojima je igrala dve uloge: bila je svoja sopstvena majka, koja je proklinjala i kastigovala sebe kao „malu Loru”, zato što nije bila dostojna da nadživi anđela kakav je bila njena sestra. U budnom stanju, postojala je samo jedna Lora Kastelano prema kojoj je gajila iole poštovanja. Ona koja je, zajedno sa svojim šefom, Dejnom Oliverom, bila autor referata prihvaćenog od strane Američkog pedijatrijskog žurnala još pre njenog prvog Božića u NZI. (Ovo se čak i među brzotrčećim supermozgovima smatralo žestokim početkom.) Štaviše, trebalo je da ga pročita na međunarodnom kongresu u Meksiko Sitiju, tokom treće nedelje januara. Kao što je rekla Barniju telefonom: „Letim!” Barem se divila svojim akademskim dostignućima.

ČETRDESET DVA

Prvi međunarodni kongres neonatologa održavao se od 17. do 25. Januara 1974. u Meksiko Sitiju. Sve je ukazivalo da će to da bude događaj od velike važnosti. Kada je reč o spašavanju života novorođenčadi, nema političkih podela između Istoka i Zapada. Nema Trećeg sveta, postoji samo globalna porodica. Stopa smrtnosti novorođenčadi ni u jednoj zemlji nije bila ravna nuli; to je značilo da mnoge bitke u toj oblasti tek treba da se biju. Grupa sa NZI je smatrana zvaničnom „američkom delegacijom” i odsela je u punom sastavu u hotelu Marija Izabel Šeraton, gde su se održavala generalna zasedanja. Tokom leta, Lora je sedela pored doktora Olivera i terala svog ljubaznog šefa da je po ko zna koji put sluša kako čita svoj petnaestominutni referat. „Ne brinite, Lora, biće sve u redu”, uveravao ju je. „Ne morate da ga naučite napamet – najzad, imaćete tekst pred sobom.” „Znam, Dejne, ali stalno imam neki strašan predosećaj da ću da se popnem na podijum i odjednom zaboravim da umem da čitam.”

Oliver se nasmejao. „Lora, mislim da to nije baš verovatno. Samo podsetite sebe koliko ste daleko dospeli otkako ste pošli u prvi osnovne. Ali, razumem tu vašu paniku. Još uvek se sećam šta se dešavalo s mojim želucem onog dana kad je trebalo da čitam svoj prvi referat.” ,,A, to me ne brine”, odvratila je Lora. „Tog dana uopšte nemam nameru da jedem bilo šta.” U tom trenutku, avion je počeo da se spušta iz oreola smoga koji je konstantno natkriljavao La Siudad de Mehiko i počeo da se nadnosi nad pistu.

U krcatom hotelskom predvorju čuo se žamor na najrazličitijim jezicima. Nad elegantnom mermernom recepcijom bio je razvijen barjak na kome je pisalo iBIENVENIDOS LOS SALVADORES DE NIÑOS! Ispod toga, ista dobrodošlica je bila upućena i engleskim, francuskim i ruskim anđelima čuvarima dece. Kao i ostale njene kolege iz NZI, Lora je bila unapred prijavljena kao učesnik – što je bila jedna od malobrojnih beneficija koje je nudila državna služba, rekla je sama sebi. Na recepciji su bile dve poruke za ,,La Doctora Castellano”. Jedna je bila telegram čiji je sadržaj unapred naslutila: dobre želje od Barnija, izražene nekom nebuloznom kombinacijom španskog i barnijevskog jezika: „Buena suerte y polomyla ñoga.”133 Druga poruka nalazila se u koverti sa zaglavljem hotela, a njeno ime je bilo ispisano rukom. Radovala se viđenju s nekim starim prijateljima iz Bostona i pretpostavljala je da je posredi preteča nekog od tih susreta. Umesto toga, u koverti se nalazila poruka zapanjujuće sadržine: iQuerida doctorcillita! ¿Porqué no presentas tu disertación en tu lengua materna? No te olvida que todavía eres una verdadera castellana. Besos y abrazos, Tu afectuoso papacito. Mila moja mala doktorko. Zašto svoj referat ne pročitaš na svom maternjem jeziku? Ne zaboravi da Kastelano znači da si prava Kastilijanka. Grli te i ljubi tvoj otac koji te voli. „Lora, šta je bilo?” upitao je Dejn, koji je stajao u redu iza nje. „Bledi ste. Da nije neka loša vest?” Odmahnula je glavom, nesposobna da prozbori bilo šta. „Mora biti da je zbog nadmorske visine”, zaključio je Oliver. „Potrebno je neko vreme da se čovek navikne. Zašto lepo ne sednete, a ja ću da se pobrinem za ove birokratske stvari umesto vas.”

133

U originalu stoji „Buena suerte y Breaka un leggo”, što je zapravo kombinacija španskog (Srećno i...) i nakaradnog engleskog: Break a leg (polomi nogu) je, inače, neka vrsta bajalice za odagnavanje loše sreće pred izlazak glumca na pozornicu. Prim. prev.

Zahvalno je klimnula glavom i uputila se prema najbližoj praznoj stolici u predvorju. Čim je sela, pokušala je da sabere misli. Šta li, do đavola, moj otac radi ovde? Kako da preživi časove između sada i jedanaest i petnaest sutra prepodne, kad je bilo predviđeno da čita svoj referat? Čim se popela u sobu, pokušala je da nazove Barnija – bez uspeha. Zašto se njen uvek radan prijatelj baš večeras, od svih večeri, nije javljao na svoj telefon u stanu? Pozvala ga je u kancelariju – možda je iz nekog razloga još uvek bio tamo. Međutim, javljala se samo dežurna službenica. „Da li je posredi hitan slučaj?” raspitivala se saosećajno. „Ne”, pomislila je u sebi, neću da mu šalju poruke pejdžerom. Zaboravi – popij dve od onih tableta koje si sebi prepisala i idi da spavaš. Sledećeg jutra je osećala malu vrtoglavicu – ali to je moglo da bude od tableta za spavanje, nadmorske visine ili čak od came asado134 koje je sinoć pokušala da jede za večeru. Živnula je posle kafe u koju je, čak, za ovu specijalnu priliku, dodala šećer – za koji je kao lekar znala da nije zdrav i stoga ga je redovno izbegavala. Gde li sedi njen otac, pitala se. Naposletku, ovo nisu Ujedinjene nacije. Lekari iz neke zemlje mogu da sede jedni pored drugih, ali ne mora da znači da su mesta za pojedine zemlje poređana abecednim redom. Luis možda sedi negde sasvim pozadi. Ili možda čeka odmah pored vrata najbližih podijumu, da je dohvati u svoj medveđi, očinski zagrljaj. U svakom slučaju, bilo je prekasno za bilo kakva nagađanja. Spolja se vrlo lepo čulo sve što se dešavalo unutra: govornik koji je po rasporedu bio pre nje je upravo odgovorio i na poslednje pitanje koje mu je postavljeno uz publike. Predsedavajući prepodnevne sednice je bio Rumun rumenih obraza koji je insistirao da govori na francuskom (jednom od zvaničnih jezika kongresa). Bio je to prvi put da je čula da je neko zove docteur135 Lora Kastelano. Prikupila je hrabrost i uputila se prema podijumu, spuštenog pogleda, ne gledajući ni levo ni desno. Mada je cela svrha njenih dugočasnih proba s Oliverom bila upravo ostvarivanje vizuelnog kontakta s auditorijumom, pročitala je svoj referat brzo i dosta jednolično, nijednom ne podigavši pogled s teksta. Predsedavajući Ardeleanu joj je zahvalio na biranom francuskom i potom se obratio publici, da bi čuo ima li nekih kratkih pitanja. Spazio je mladog lekara latinskog izgleda koji je, prema važećem protokolu, prvo rekao svoje ime i odakle dolazi: „Horhe Navaro, Faculdad de pediatria, Universidad Popular de Havana.136” Lora je bila upozorena. Stejt department im je rekao da mogu da očekuju „uobičajene levičarske provokacije”. Ali nikad, ni za milion godina, ne bi joj palo na pamet da bi mogle da budu usmerene prema njoj.

134

Špan. „pečenje”. Prim. prev. Franc. „Doktor”. Prim. prev. 136 Špan. „Pedijatrijski fakultet, Narodni univerzitet u Havani”. Prim. prev. 135

Zašto je, pitao je dobri doktor Navaro na brzom španskom, mortalitet novorođenčadi kod crnaca i Hispanoamerikanaca u SAD veći nego kod belaca? U publici se začuo žamor, poneki povik odobravanja, ali uglavnom, ipak, zamerke i neodobravanje. Čak i među onima koji su delili Navarovo političko ubeđenje našlo se onih kojima je zasmetao njegov nimalo kavaljerski izbor očigledno naivne mlade žene za propagandnu metu. „Moram li da odgovorim na ovo?” obratila se Lora predsedavajućem. „Mislim da pitanje nema nikakve veze s mojim izlaganjem.” Rumun nije razumeo engleski, ili se možda pravio da ne razume. Tek, samo se lako naklonio u njenom pravcu i rekao: „Madame peut répondre.137” Neka ti bude, pomislila je Lora, čija je ljutnja momentalno postala mnogostruko veća od njene treme, odgovoriću ovom zatucanom malom seronji, i to vrlo rečito, ništa se ne sekiraj. Odgovorila je Kubancu jezikom na kojem joj je postavio pitanje – i to čistim kastilijanskim narečjem. Gde je tačno našao te statističke podatke? Da li mu je poznato da je natalitet crnaca u SAD dva puta veći od nataliteta belaca – i da Hispanoamerikanci imaju najbrojnije porodice od svih etničkih grupa u Sjedinjenim Državama? (Pažljivo je izbegavala da upotrebi termin „Amerika” – jer su Latinoamerikanci to smatrali vrlo arogantnim svojatanjem.) Potukla ga je mučnom učtivošću, ponizno zamolivši „da li bi naš uvaženi kolega iz Republike Kube mogao ikako da objasni razlog – ako već ne može relevantnost – svog pitanja”. Pošto je ipak bio nešto više od pukog provokatora, Navaro se pokazao doraslim svom zadatku. ,,U takozvanim razvijenim zemljama, stopa smrtnosti novorođenčadi je nepogrešivi odraz stava prema budućim generacijama – a naročito prema etničkim manjinama.” Publika se zagrevala za raspravu, a predsedavajući nije video razloga da ih liši ove neočekivane zabave pozivanjem na petominutno ograničenje diskusije. „Nalazim da je vaša filozofija vrlo zanimljiva, doktore Navaro”, rekla je Lora, pošto je nekoliko trenutaka u mislima formulisala svoj odgovor. ,,I saosećam sa svim kubanskim majkama koje trpe tačno dvostruko veći mortalitet novorođenčadi od našeg u SAD. Ali, naravno, vi ste zemlja u razvoju”, (vodila je računa da ne kaže „nerazvijena”), ,,a mi se nadamo da će razmena naučnih iskustava na kongresima poput ovog u što kraćem roku da pomogne u poboljšavanju te situacije.” Zastala je da uhvati vazduha, a za to vreme joj je nesalomljivi Navaro upao u reč: „Doktorko, vi izbegavate moje pitanje.” „Ni slučajno”, odvratila je smireno Lora. „Ako se ne varam, izrazili ste uverenje da stopa smrtnosti novorođenčadi odražava stav većine prema manjinama?” Navaro se osmehnuo i zadovoljno skrstio ruke na grudima. „Tako je, to je bilo moje pitanje.” „Dakle, doktore Navaro, kako onda vi objašnjavate činjenicu da vaši zaštitnici u Sovjetskom Savezu – nadam se da se slažete s mojom 137

Franc. „Gospođa može da odgovori.”

konstantacijom da je Rusija razvijena zemlja s takoreći bezbroj etničkih grupa – imaju stopu smrtnosti novorođene dece koja tri puta premašuje onu koju imamo mi u SAD. Štaviše, veća je za pedeset procenata i od one na Kubi.” Vazduh je bio ispunjen tih im poklicima ,,Olé” dok je Navaro, odista, kao ranjeni bik potonuo natrag u svoju stolicu. Mada ih je u tom trenutku bilo malo koji su se zaista sećali sadržaja Lorinog referata, s podijuma je sišla ispraćena srdačnim aplauzom. Dejn Oliver se stuštio do nje da bi joj toplo stisnuo ruku i ponosno potapšao po leđima. Opazila ga je na trenutak, kroz gomilu kolega koje su je okružile želeći da joj čestitaju. Ili je, barem, videla mršavog, koščatog čoveka koji je unekoliko podsećao na Luisa iz njenih uspomena. Međutim, kad su im se oči srele, više nije bilo sumnje. Ipak, nije krenuo prema njoj već je prosto čekao da ostane sama i da mu priđe. Nekoliko trenutaka kasnije, Lora je hodala kroz okean ljudi pitajući se kako bi trebalo da se ponaša prema svom – davno izgubljenom? nekadašnjem? – ocu. Bude li očinski nežno raširio ruke, da li bi trebalo da uzvrati? Bude li joj samo pružio ruku, da li da je prihvati kao da upoznaje stranca? Tih nekoliko sekundi joj je bilo dovoljno da bi shvatila da je to u celini do njega. I tako se, postupajući gotovo kao iz nagona samoodržanja, zaustavila nekoliko stopa od mesta na kome je on stajao. Osmehnuo joj se s puno topline. A njegov pogled je nepogrešivo otkrivao ponos koji je osećao. Shvativši da mu ona neće prići bliže, Luis je tiho progovorio na španskom. „Doktorka Kastelano?” upitao je. „Da, doktore Kastelano?” odvratila je. „Kako je?” „Nije loše”, odgovorila je. „Smršao si, Luise.” „Jesam”, složio se. „To je moja jedina zamerka kubanskoj demokratiji – nema šta drugo da se pije sem ruma, pa mi je nekako dosadio. Uz to, svi državni službenici su obavezni da vežbaju. A teško da priliči jednom pripadniku Ministarstva zdravlja da bude pijanica ili gojazan...” „Ministarstvo zdravlja?” „Nemoj da budeš tako impresionirana, Lora. Ja sam samo službenik. Uglavnom prevodim članke iz stručnih medicinskih časopisa. Štampaču i tvoj, ako želiš.” U razgovoru ih je prekinuo glas predsedavajućeg Ardeleanua, koji je preko zvučnika kićenim uvodom najavljivao sledećeg sudionika debate, profesora iz Milana. „Da odemo na kafu, Laurita?” pozvao ju je Luis. Koristi ime kojim me je nekad zvao iz milošte, pomislila je. „Zašto da ne?” odvratila je ravnim glasom. Okrenuli su se i zajedno otišli iz sale, ona još uvek ne verujući da se to zaista dešava.

„Kafić je sprat niže”, rekla je, gledajući kuda idu. „Da l’ si normalna?” prigovorio joj je Luis. „Naplaćuju tri dolara šolju kafe! Hajde da odemo negde među ljude.” Uputili su se duž šetališta Reforma i posle nekoliko minuta skrenuli u verovatno jedinu ulicu u ovom elitnom delu grada koja je izgledala dovoljno zapušteno za ukus njenog proleterski nastrojenog oca. Vrlo brzo, našla se na klimavoj stolici za stolom u bašti skromnog bistroa. Luis je napravio nekoliko nerazumljivih pokreta u pravcu vlasnika, koji je sedeo za registar-kasom iza svog drvetom optočenog šanka. Muškarac mu je odmahnuo gestom koji je, kako se Lori činilo, značio: „Dobro, Luise.” „To je moj stari drug Haime. Gluvonem je, a mene voli zato što nalazim vremena da ‘pričam’ s njim. Uz to, vrlo je blagonaklon prema Revoluciji.” ,,I ti si smršala. Držiš neku dijetu?” „Ne.” Osmehnula se. „Otkrila sam siguran metod za slabljenje – zove se nesanica” Luis se iznenada nagnuo preko stola – našavši joj se bliže nego ikada tokom svih ovih godina. „Lora”, prošaputao je, „moram da znam – molim te, reci mi...” Zastao je i onda žudno upitao: „Jesam li postao deda?” „Nisam više supruga, Papacito.” „Oh. Izvini.” „Bio je govnar”, odvratila je Lora bez mržnje u glasu. ,,E, pa, u tom slučaju”, zaključio je Luis, „dobro si učinila što si se razvela od njega.” „On se razveo od mene.” Ovo je zaustavilo Luisa. „Žao mi je zbog tebe, niña. Stvarno mi je žao.” I onda je brzo dodao: „Znaš, danas više nije neophodno crkveno venčanje da bi ljudi imali decu.” Nije znala šta da mu kaže na to. Onda je shvatila da to nije bilo pitanje, već šlagvort za ono što je on njoj želeo da kaže. „Imaš još jednu sestru i brata, Lora. Oboje su jako dobra deca.” Rekao je to tako ležerno, kao da je to nešto što ljudi rade svakog dana. Lora se osetila povredenom i izdanom. „Zar ti nisi još uvek u braku s mamom?” Luis je slegao ramenima. „Pretpostavljam da bi neki pop rekao da jesam. Ali, Crkva je na Kubi samo tolerisani ukras.” Lora je upitala – jer je znala da on to želi... ,,Imaš li kod sebe neke slike svoje dece?” „Stvarno želiš da ih vidiš?” upitao je nežno Luis. Pre no što je stigla da potvrdi, izvukao je novčanik i povadio iz njega nekoliko malih fotografija, koje je poslagao pred nju u lepezu, kao igraće karte. Na jednoj su bile ona i Izabela. Na drugoj samo Lora. Mada dirnuta time, odmah je očima potražila dečaka. „Zove se Ernesto”, rekao je Luis. Nekako, znala je pre nego što je izgovorio. „Naravno, zovete ga ‘Če’.”

Luis je potvrdno klimnuo, smešeći se. „Naravno. A devojčica je... Izabela.” Sve do sada, Lorine reakcije na novosti koje je čula od svog oca nisu išle dalje od začuđenosti. Sada je, međutim, bila šokirana. „Dao si joj ime po...” Luis je potvrdno klimnuo. „Iz ljubavi, Laurita. Nadam se da ćeš je upoznati jednog dana.” Gde? upitala se Lora u sebi – u parku Gorki? „Pričaj mi o sebi, Laurita. Pričaj mi šta ti se sve događalo, kako si.” Pogledala ga je u oči. Njegov pogled je zračio ljubavlju i nežnim saosećanjem. Po prvi put u životu, poverovala je da je voli i da zaista želi da zna. I počela je da mu priča. Ali, prvo je morala da se isplače.

U Šeraton su se vratili u sumrak. Poslepodnevna sednica je upravo završavala. Dejn Oliver ju je ugledao i bilo je očigledno da mu je laknulo. Mahnula mu je, kao da kaže, dobro mi je, nadam se da niste brinuli. I zatim se okrenula prema Luisu. „To je moj šef. Mislim da je bolje da se vratim tamo, ili će da pomisle da sam prebegla.” „Naravno, naravno.” Njen otac je potvrdno klimnuo. „Samo imaj na umu da sam i ja na tvojoj strani.” Zatim je dodao, onako usput: „Kubanci nisu odseli ovde.” „Pretpostavila sam”, rekla je. „Vi ste verovatno smešteni u neku ‘El Stenicu’, jesam li u pravu?” „Dobro, sad, i stenice su živi stvorovi”, rekao je Luis, parodirajući sam sebe. „Možda jednog dana ustanu i zbace svoje lance.” Zatim je brzo rekao: „Lora, moram da idem. Otišao sam bez dozvole. Ali, piši mi na onu adresu koju sam ti dao. Obećavaš?” Lora je klimnula. ,,A ja ti obećavam da ću da ti odgovaram – mogu da ti šaljem poštu preko Meksika. Želim da znam sve novosti o tebi. I nemoj da mi šalješ samo članke. Hoću fotografije svoje unučadi. Čuješ li me, niña?” Ponovo je klimnula. Luis je raširio ruke, čvrsto ih obavio oko svoje najstarije kćeri i šapnuo joj nešto dok ju je držao u zagrljaju. Nešto o čemu se Lora nije usuđivala da misli ni u svojim najskrivenijim razmišljanjima.

U Vašington se vratila još uvek nesvesna da je glavni grad, pored sve svoje moći i uticaja, zapravo samo selo s kolibama od mermera. Jedina njegova industrija bila je vlast, jedini razgovor politika, a novine Vašington Post. I tako je ono što Lora nije smatrala ničim posebnim – jer je paljba rečima koju je razmenila s Navarom bila beznačajna u odnosu na susret s njenim ocem

– za vašingtonske pojmove bila vrlo sočna duševna hrana. A kad je njen avion sleteo, a ona otišla u stan da ostavi stvari, sačekala ju je neprekidna zvonjava telefona. „Halo, Lora, ovde Florens iz Pedijatrijskog instituta. Da li ste videli današnji Post?” „Ne, nisam imala prilike...” ,,E, pa, pogledajte stranu četrnaest – Maksin Češir vas je baš nahvalila. Imate li primerak?” „Imam, Florens, hvala vam. Vidimo se.” Lora je pristavila čajnik s vodom, da bi pripremila sebi instant kafu i zatim uzela novine koje joj je poštar još pre njenog dolaska ubacio u poštansko sanduče na vratima. Maksin, doajen vašingtonskog društva, je izveštavala: Na nedavno održanoj medincinskoj konferenciji u Meksiko Sitiju, kubanski predstavnik je pokušao da zaplaši mladu lekarku s NZI antiameričkom propagandom. Plavokosa i neizmerno privlačna dr Lora Kastelano je ne samo odlično zastupala svoju zemlju već je Kastrovog piona ponizila na njegovom maternjem jeziku. Bravo, doktorko Kastelano! Pročitala je napis nekoliko puta i pokušala da spozna kako se oseća u vezi s njim. Zašto uvek moraju da pominju moj izgled? Po njima, bez toga ne bih postigla baš ništa u životu. U razmišljanju ju je prekinuo iritirajući zvižduk. S olakšanjem je ustanovila da je to samo njen čajnik. U Institut je stigla nešto pre jedan. Dejn Oliver je već bio u kafeteriji. „Šefovi odeljenja se obično skupljaju tamo sredom”, objasnila joj je Florens, „ali sigurna sam da mu neće smetati ako i vi dođete.” „Ne znam”, razmišljala je glasno Lora, „pretpostavljam da bi trebalo da čekam, ali bih stvarno želela da ga što pre vidim i uverim da nisam od onih koji jure za publicitetom.” „Kako to mislite, dušice?” nije shvatala Florens. „Htela sam da kažem da ne bih da pomisli da sam ja dala onu priču u novine. Nemam pojma kako je tamo dospela.” Florens je bila iznenađena njenom otvorenošću. „Pobogu, Lora, dr Oliver je sam pozvao Maksin.” „Stvarno? A zašto?” „Da bismo bili uočljiviji, razume se.” „Zbog čega je potrebno da budemo uočljivi?” upitala ju je Lora. „Zato što svaki put kad Senat glasa o raspodeli sredstava iz budžeta dobro dođe ako se članovi Odbora prisete da su u skorije vreme pročitali nešto pozitivno o nama. A da vam kažem, Lora, svi na Brdu čitaju ono što napiše Maksin Češir.”

„Jasno mi je”, odgovorila joj je Lora. I potom primetila: „To me podseća na moju gimnaziju. Kad sam se kandidovala za predsednicu, nastojala sam da izreklamiram svoje ime na sve moguće načine.” Izlazeći iz direktorove kancelarije, Lori je palo na pamet još nešto. U stvari, sve ovo baš podseća na Midvud. Ali, da li smo mi onda bili tako zreli, ili je sve ovo zapravo samo adolescentska igra. U nedeljama koje su usledile, saznala je to iz prve ruke.

Lora je u početku tešila sebe mišlju da je njena iznenadna čuvenost samo plamičak s mnogo dima. Njena mala verbalna nesuglasica s dogmatičnim Kubancem zaista nije bila ništa naročito. Valjda su novinari imali o čemu pametnijem da pišu – recimo, o kongresmenu koga su zatekli kako skakuće u fontani u blizini Džefersonovog spomenika zajedno s golišavim pratiljama. Ali, ipak, pozivi su pljuštali. Slava je sama sebi zamajac. Kad vam ime postane poznato u Vašingtonu – a pogotovo ako se to desi zbog nečega za šta je potreban mozak – pozovu vas jednom ili dvaput, da bi ustanovili da li ste ujedno i šarmantno društvo za večerom. U slučaju Lore Kastelano, razume se, njen karakter se nalazio u tako veličanstvenom pakovanju da je vrlo brzo postala izuzetno tražen gost. Mogućnost pozivanja lekarke u središtu pažnje na društvene skupove bila je pravo osveženje, naročito kad bi domaćici ustrebala gošća kao „par” za senatora neženju (ili, pak, oženjenog, ali od onih koji su burmu držali kod kuće i stavljali je na prst samo u vreme izbora). Lori je isprva prijalo. U najmanju ruku, pokušavala je da uveri sebe da je tako. Umela je da se osmehuje i blista, da pokaže svoj smisao za humor, šarmira prisutne – muškarce i žene. Ukratko, postala je Savršena gošća. Ipak, Lora je i pored toga sačuvala svoju strast prema radu. Proizvođači medicinske opreme su sada nastojali da uspostave vezu s njom, ne bi li učinili sebe delom važnog naučnog prodora kome je bila sve bliže. Mada njen uraganski društveni život nije jenjavao, ponekad su je njeni pratioci odbacivali do Instituta, tako da je mirne sate do svanuća provodila radeći na svojim podacima. I dok su svima drugima usta bila puna Votergejta i nagađanja čija će glava sledeća da padne, ona je vredno nastavljala da radi. Jer, krvavljenja u novorođenčadi nisu znala za političku pripadnost. Njen drugi referat je bio prihvaćen. Treći takođe. Niko nije ni postavljao pitanje da li će njen ugovor naučnog saradnika da bude obnovljen. A uprkos tome što je njen položaj podrazumevao istraživački rad, imala je i jedinstveno zadovoljstvo da spase živote nekolicine novorođenčadi u bolnici NZI. Bila je ispunjena u gotovo svakom smislu. Bila je uspešna i poštovana. Satisfakcija koju je izvlačila iz svog rada nadilazila je i njene najsmelije nade. Sve je bilo savršeno. Osim što je i dalje bila nesrećna.

ČETRDESET TRI

Kanonu najvećih ljubavi u istoriji – Antonijeve prema Kleopatri, Romeove prema Juliji, Tristanove prema Izoldi – sada je mogla da se doda strast koju je Barni Livingston osećao prema Šari Leman. Jedini problem je bio u tome što je Šari bila njegova pacijentkinja. Jednom se, eto, i njemu dogodilo da je seansa teže padala lekaru nego pacijentu. Šari je bila dvadesetpetogodišnja balerina u Američkom baletu – osećajna i inteligentna mlada žena s upečatljivim mediteranskim crtama. Njen brak se raspao pre šest meseci i bila je toliko depresivna da joj je lekar koji se starao o zdravlju baletske trupe predložio da potraži profesionalnu pomoć. Stariji član Instituta je predložio Barnija kao potencijalnog psihoanalitičara. Barni nije mogao a da ne pomisli da Šarin slučaj potvrđuje jednu od njegovih starih teorija: da je, skoro po pravilu, upravo manje privlačan bračni partner onaj koji se upušta u vanbračnu vezu. Zato što se nesvesno ne oseća dostojnim svog partnera. Šarin muž je bio ugledni čelista, dvadeset godina stariji od nje i patološki ljubomoran. „Jednostavno nisam uspevala da ga razuverim”, žalila se Šari, „čak ni onda kad sam predložila da prestanem da igram i počnem da ga pratim na njegovim koncertnim turnejama. U stvari, to je i dovelo do toga da sve eksplodira.” Kad god su razgovarali o njenom razlazu s Lilendom, preciznije, njegovim odlaskom od nje, uvek je plakala. „Zašto, doktore Livingston? Kad bih samo znala zašto. Mogla bih nekako da shvatim i da se saberem. Ovako sam samo obična neurotična ruševina...” Ne, nisi, mislio je Barni. Tvoj muž je onaj koji ima problem. U međuvremenu, Barnijeva agonija se samo pojačavala. Zašto nije mogao da sretne Šari u nekom društvu, da bi mogao da joj kaže – ne kompromitujući pri tom svoju etiku ni Hipokratovu zakletvu – da je očajnički zaljubljen u nju? Želeo je da može svojim utešnim zagrljajima da leči tugu koju je osećala i da joj šapuće, s tobom je sve u redu, Šari. Ono što ti je potrebno je ste neko ko će da te poštuje. Na primer, ja. Učinio bih sve da vidim kako se tvoja ranjena, divna mlada duša ponovo raduje. Ali, morao je da pati ne govoreći ništa. Stvar je još gorom činila činjenica da se njena analiza odvijala veoma dobro. Što će reći da je došlo do transferencije. Faze u kojoj pacijentkinja rekonstruiše svoje neurotične sindrome s analitičarem kao glavnom zvezdom scenarija. Ona je već snebivajući se priznala – mada dosta odvažno... ,,Doktore Livingston, znam da zvuči glupo. Ali, na neki način sam... zaljubljena u vas. Pročitala sam vašu knjigu – i sve članke koje sam mogla da nađem. Pretpostavljam da je to klasično u psihoanalizi. U svakom slučaju, oduvek su me privlačili stariji muškarci...”

Njena poslednja primedba je bila pravi šamar za Barnijev ego. Stariji muškarci? „Hoću da kažem, sigurna sam da sve vaše pacijentkinje osećaju isto. Pohađala sam predavanja iz psihologije na koledžu i prepostavljam da je ovo ono što zovu ‘transferencija’, ali meni je, doktore, strašno da i kažem sve ovo.” Nemo je slušajući, Barni se pitao, da li si takođe učila o užasnom problemu kontratransferencije? Jer, da bi analiza bila delotvorna, neophodno je uspostavljanje odnosa između lekara i njegovog pacijenta. Međutim, naravno, kao što je uočio Frojd, terapeut mora da nauči da osećanja koja se pobude u njemu upotrebi za dobrobit pacijenta. Da povuče crtu svog angažovanja ispod „stalne pažnje” i prosto čini ono što je Teodor Rajk opisao kao „slušanje trećim uhom”. Prosto rečeno, najgore što psihoanalitičar može da uradi je ste da iskoristi privilegiju koju mu je poklonila njegova pacijentkinja – jedinstvenog ključa do njenih najskrivenijih misli – i upotrebi je na svoje zadovoljstvo. Neko vreme je bio opasno blizu toga. Barni je uhvatio sebe kako gaji neprofesionalne fantazije. Zašto da naš odnos – tamo prisan i pun lepih osećanja – ne bude konzumiran? Zato što je to pogrešno. Glasna bitka između njegovog ida138 i superega činila se beskrajnom. Znao je za jednog ili dvojicu psihijatara koji su se oženili svojim pacijentkinjama. Naravno, i oni su bili školovani psihoanalitičari, a ipak... A onda je pomislio na Endrjua Himermana. O, Bože, ne daj da budem kao Endrju Himerman. Barni je pokušao da kaže sebi da je ovo drugačije. Sve što je želeo bilo je da bude sa Šari dok ih smrt ne rastavi. Nedelju za nedeljom, sedeo je tako tokom Šarinih seansi, nikad ne zapisujući ni reč, jer je sve što je govorila pamtio do najsitnijih detalja. „Prva je najgora, Barn.” To je bilo sve što je uspeo da izvuče od Brajsa Vajsmana, s kojim je delio ordinaciju i automat za kafu. „Misliš, i ti si se osećao isto?” upitao je Barni. „Za ime Božje, Barni, nismo roboti. Analiza može da bude delotvorna samo ako je reč o živoj i prenosnoj interakciji. Ti reaguješ na njena osećanja kao i ona na tvoja.” „Brajse, misliš li da ona zna šta osećam?” pitao je. „Siguran sam da zna – u izvesnoj meri. Ali, verovatno govori sebi da je posredi projekcija osećanja i da je sve to samo njena mašta. To je jedini elegantan izlaz.” Barni je odmahnuo glavom. „Brajse, u nevolji sam. Spreman sam da se zbog nje odreknem svega. Ja sam jedini stvor na ovom traljavom svetu koji zna koliko je ona divna osoba, puna ljubavi.” 138

Id u frojdovskoj teoriji, deo psihe koji je totalno podsvestan i služi kao izvor instinktivnih poriva, zahtevajući neodložno zadovoljavanje primitivnih potreba. Prim. prev.

„Ujedno je i lepa”, prokomentarisao je Brajs. „Video sam je u čekaonici.” „Slušaj”, žestoko se usprotivio Barni, „video sam ja dovoljno ‘lepih’ u svoje vreme. Kažem ti da najveća lepota ove devojke leži u njoj.” Čuo je zujanje svog interkoma. Bilo je vreme za sledećeg pacijenta. „Hajde da kasnije porazgovaramo o tome, Barni”, rekao je Vajsman. Otišao je do svoje ordinacije, otvorio vrata i pozvao sledećeg pacijenta koji mu je bio upućen zbog pregleda i mišljenja. To je bio muškarac samo malo stariji od njega, mada ga je njegova unutrašnja muka činila bledim, a oči su mu bile istaknute tamnim kolobarima. „Gospodin Entoni?” upitao je Barni. „Da”, odvratio je muškarac dok je Barni zatvarao vrata. „Ja sam dr Entoni.” To je bio već drugi put tog dana da je Barni bio ljut na samog sebe. Prethodne večeri je najmanje desetak puta pročitao istoriju ovog pacijenta. Međutim, toliko je bio obuzet vlastitim neprimerenim ponašanjem da je zaboravio da ovaj novi pacijent predstavlja nešto sa čim još nije imao posla – patologiju koja se naglo pretvarala u prikrivenu epidemiju. Entoni je bio klasifikovan kao „lekar pogoršanog zdravlja”. Ili, kako su neki psihijatri počeli to da nazivaju, „ranjeni iscelitelj”. Sedeli su sučelice jedan drugom za Barnijevim stolom. Barni je pribegao uobičajenom šlagvortu: „Šta vas dovodi kod mene, doktore?” „Ja sam internista”, počeo je Entoni. „Imam ženu i decu koji me vole, čak iako ih viđam manje nego što bi verovatno trebalo. Sve u svemu, mislim da sam sasvim pristojan otac – i muž koji voli svoju ženu. Ono što hoću da kažem, doktore, jeste da nema nikakvog spoljašnjeg razloga da budem bilo šta sem zadovoljan svojim životom kao celinom. Ja sam u odboru Američkog žurnala, a pacijenata mi šalju i više nego što mogu da stignem da pregledam...” Barni nije komentarisao. Niti ga je išta pitao. Jer, ovog časa nije imao predstavu šta bi moglo da nedostaje u svetu ovog lekara. „Volim svoje pacijente”, nastavio je Entoni. „Zaista sam im maksimalno posvećen. Kad su u bolnici, obilazim ih svakog jutra – a ako ikako mogu, odem do njih i uveče, pre no što zaspe.” „To mora da je vrlo stresno”, primetio je Barni. „Hoću da kažem, pogotovo u slučaju neizlečivih bolesnika.” Lekar je potvrdno klimnuo. „Bojim se da su mi njihovi problemi stalno u glavi. I, da budem iskren, potrebno mi je – ovaj – nešto da mi pomogne da izguram dan.” Zastao je i potom s nelagodom rekao: „Uzimam mnogo trankvilizera.” Barni je s razumevanjem klimnuo. „Koje prepisujete sami sebi?” „Potrebni su mi, doktore”, odvratio je Entoni. „Pogledajte to malo izdalje. Svako od mojih pacijenata ima porodicu – koja s njima deli stres njihove bolesti. Pomnožite to s jednim tucetom – ne, s dvadeset – i steći ćete predstavu zašto mi treba... uteha tu i tamo.” Nastavio je, tonom kao da se izvinjava. „Ne pijem. Imam kontrolu nad sobom. Ali, potrebno mi je malo Valijuma da bih izdržao. Mislim, zbog mojih pacijenata.”

„Koliko uzimate?” upitao je tiho Barni. „Dakle”, odvratio je ovaj oklevajući, „deset miligrama...” „Koliko često?” „Par puta dnevno”, rekao je lekar, izbegavajući precizan odgovor i pogledajući Barnija, čiji je izraz lica nagoveštavao da to nije zadovoljavajući odgovor. „Dakle, rekao bih da se moj prosečan unos kreće oko pedeset do šezdeset miligrama na dan.” „Normalna maksimalna doza je četrdeset”, tiho je prokomentarisao Barni. „Da, znam.” ,,A pošto Valijum deluje kao depresant centralnog nervnog sistema, dosad verovatno ima suprotan efekat na vas.” „Ne, ne”, pobunio se Entoni, „dobro sam. Hoću da kažem, znam da je doza visoka, ali ja funkcionišem sasvim u redu.” Odjednom je udario pesnicom o sto i uzviknuo: „Prokletstvo, ja sam dobar lekar!” Barni je sačekao trenutak i onda blagim glasom upitao: „Još uvek niste odgovorili na moje pitanje, doktore Entoni. Šta vas dovodi kod mene?” „Došao sam”, rekao je, oklevajući, „iz razloga koje još uvek ne mogu da shvatim. Prošlog vikenda, u nedelju – ne, pretprošlog – dok je moja žena otišla s decom da obiđe svoju majku...” Zastao je i onda najzad u pet reči izgovorio svoju traumu. „Pokušao sam da se ubijem.”

„Barni, biću iskrena s tobom, zaljubljena sam u sve svoje pacijente.” „Jako smešno, Kastelano. Daj, uozbilji se. Stvarno sam u bedaku.” „Barni, znao si da je tako nešto moguće. U tvojoj specijalizaciji, to je profesionalni rizik. Zar ne misliš da i ostali brižni lekari prolaze kroz pakao?” Njene reči su podsetile Barnija da ima lekara čija je duša na većim mukama od njegove. Pomenuo je Lori doktora Entonija – mada ne po imenu. „Šta muči tog jadnog čoveka?” upitala je saosećajno Lora. „Nećeš verovati, ali njegov problem je u tome što mu je previše stalo. Tek sam počeo da otkrivam da je to kao neka posebna vrsta kancera koja je ograničena samo na dobre lekare. Neki lekari smeštaju svoje osećanja u oklop i ponašaju se prema pacijentima kao mesar prema mesu. A kad vidim jadnog osećajnog nesrećnika kao što je ovaj suicidalni doktor, ne mogu da kažem da ih zbog toga krivim. To je čisto samoodržanje. „Pretpostavljam da si u pravu”, složila se. „Kad bih dozvolila sebi da tugujem za svakim nedonoščetom koje nisam uspela da spasem, mislim da bih pukla. U stvari, pre ili posle verovatno i hoću.” „Lora”, rekao je Barni, istinski zabrinut, „koliko sam ti samo puta rekao da bi trebalo da porazgovaraš s nekim?” „Daj, Barni, znaš da sam dobro. Stvarno jesam.” „Ma nemoj? Reci mi istinu. Koliko Valijuma je tebi potrebno da bi izgurala dan?”

Oklevala je i potom neodređeno rekla: „Ne baš mnogo. Držim stvari pod kontrolom.” O, Isuse, pomislio je Barni, voleo bih da je nisam ovo pitao.

Kad se bolje pogleda, afera Votergejt je, izgleda podstakla apetit medija za cirkuskim klovnovima u centralnoj areni vlade. Javnost kao da je žudela za živim prenosom uzbudljivih istraga u Kongresu. Međutim, Džerald Ford je bio suviše prokleto pristojan da bi bilo kome davao povoda za tračeve. Mada je politika u određenom smislu oduvek bila pozorište, sada je postala i sport za posmatrače. A konačno se na horizontu pomolila obećavajuća bitka u srednjoj kategoriji. 1972, Ministarstvo zdravlja je konačno uspelo da progna reklame za cigarete iz televizijskih programa – i da natera proizvođače da na paklicama štampaju upozorenja da je moguće da ono što pušenjem unose u organizam ugrozi njihovo zdravlje. Sada, dve godine kasnije, bilo je potrebno da vladini zdravstveni zvaničnici odu i korak dalje. Ovog časa, najviše ih je brinula šteta koja se nanosi nerođenim bebama čije majke puše. Želeli su da javnost postane svesna da neinformisana majka svakim povučenim dimom možda skraćuje život svog deteta. Duvanska industrija je, dabome, ovo dočekala spremna. Odista, njene snage su uvek bile u pripravnosti, gotove da napadnu čim se upali prva šibica. Nasuprot tome, senatori i kongresmeni koji su sedeli u Združenom zdravstvenom odboru morali su da se oslone na podatke dobijene od svojih asistenata, s kojima su se potom suočavali s tvrdoglavim i bolje pripremljenim protivnicima. Uz to, neki od njih su bili iz saveznih država koje su najveći deo svojih prihoda ostvarivale gajenjem duvana. Veterani Kapitol Hila, koji su već ranije prolazili kroz ovakve sukobe, pomagali su im u smišljanju uzbudljivijih načina prezentovanja činjenica – koje su već same po sebi bile zastrašujuće, ali su i pored toga bivale pokopane ulagivačkom retorikom suprotne strane. Jedan mladi senator je predložio da se kao svedoci pozovu majke koje su izgubole decu kao direktan rezultat uživanja u cigaretama. „Ništa od toga, Ričarde”, rekao je predsedavajući, Tom Otis, „advokati duvanske industrije će ih nadmudriti i učiniti smešnima. Ovo je teren za lekare. Potrebna su nam neka velika lekarska imena koja umeju da pričaju i rečima koje sadrže manje od šest slogova.” „Da li imate nekog posebnog na umu, senatore?” upitao je mlađi muškarac. „Apsolutno”, odgovorio je Otis. „Čudi me da ti, kao mlad otac, nisi prvi došao na tu ideju: najpoznatiji lekar za bebe na svetu – Bendžamin Spok.” U sobi za sastanke uskovitlala se kakofonija suprotnih mišljenja. „Ne, ne, ne”, sukobljavalo se s „Da, da, da.” ,,S dužnim poštovanjem, gospodine”, rekao je mlađi senator, izražavajući mišljenje svih jastrebova među njima, „Spok je još uvek suviše politička ličnost. Još uvek ga previše izjednačavaju s onim antiratnim protestima za vreme Vijetnama.”

Republikanski senator se složio. ,,U pravu je, Tome. Spok je prokleto previše kontroverzan.” „Prokletstvo”, složio se i Otis. „Bojim se da ste u pravu. Hajde da završimo za danas i dogovorimo se da se sastanemo sutra ujutru u devet, a ja ću se u međuvremenu čuti s našom vezom u Američkom lekarskom društvu i videti imaju li oni neki predlog.”

Te iste večeri su senator i gospođa Otis prisustvovali večeri u uskom krugu u domu ugledne vašingtonske domaćice Ane Harding. Prisutni su bili još direktor Tajmove agencije vesti i njegova supruga i mladi Kisindžerov asistent, kome je kao par za stolom pozvana dr Lora Kastelano iz NZI. Pričajući sutradan prepodne o tome svojim kolegama, Otis je taj susret smatrao „prstom sudbine”. Jer, ta lekarka je bila pedijatar, specijalista za bolesti novorođenčadi. „Izuzetno mnogo zna o toj temi.” ,,S dužnim poštovanjem, senatore”, taktično je izrazio svoje neslaganje kongresmen Ričard Mudi, ,,dr Kastelano je nepoznata javnosti.” Tom Otis je pogledao mladog legislatora pravo u oči i rekao: „Dečko moj, čak i novajlija poput tebe bi morao da bude svestan moći medija. Dovoljno je da se ovakva žena pojavi na televiziji i ona ipso facto139 postaje poznata.”

Mada je debata o upozorenjima na paklicama cigareta bila mala stvar u odnosu na sitne predsednikove grehove, tog prepodneva je skoro milion gledalaca pratilo program Pi-Bi-Esa. Neki su bili i direktno zainteresovani. Volstritski trgovci su držali svoje male sonijeve televizore sve vreme uključene, da bi videli ukoliko neka neočekivana bomba slučajno pogodi vrednost akcija duvana. Bilo je tu i zaljubljenika u lepote engleskog jezika, koji su uživali u briljantnoj upotrebi reči koja je bila zaštitni znak portparola duvanske industrije, advokata Arnolda Vesta. Kao i uvek, njegovo izlaganje je bilo glatko i jednostavno. Pitanje se nije ticalo štetnosti pušenja – to su, rekao je, mogli da odrede samo kvalifikovani naučnici – već građanskih prava... Smicalica je bila poznata, ali efikasna: prikačiti ukaljani predmet za svetu kravu i zaštititi ga tom povezanošću. „Tu je i pitanje slobode preduzetništva”, nastavio je Vest, koristeći se sad već rodoljubivijjm zvučnim rečima. „Jer, najzad, dobro znamo da pijani vozači ubijaju ili obogaljuju bezbroj žrtava u nesrećama širom ove naše velike zemlje. Ali, da li je ikad ikom palo na pamet da proizvođači alkoholnih pića štampaju na svojim etiketama upozorenje da njihov proizvod može indirektno da prourokuje fizičko povređivanje drugih?” „Da se vratimo na pitanje koje je pred nama: da bi duvanska industrija trebalo da upozorava da ‘pušenje cigareta od strane trudnih žena može da prouzrokuje rađanje mrtve ili teško oštećene dece’.”

139

Lat. „samim tim”, „samo po sebi”. Prim. prev.

Zastao je da bi pažljivo pogledao lica oko sebe i procenio da li je uspeo da dopre do njih i onda nastavio. „Zamolio bih naše uvažene senatore i kongresmene, kao i posetioce na galeriji, da pogledaju levo i desno od sebe.” „Pogledajte, samo pogledajte”, podsticao ih je. Publika – barem ona na galeriji – bila je donekle zbunjena, ali je ipak uradila ono što je tražio. ,,A sad”, rekao je Vest, „da vas pitam. Da li osoba do vas deluje obogaljeno? Da li vam izgleda bolesna? Ili – znam da je smešno, ali ipak – ‘oštećenog mozga’?” Advokat je prešao u napad. „Moja poenta, uvaženi članovi Kongresa, dame i gospodo, je u tome da je statistički nemoguće da su svi prisutni u ovoj prostoriji koji su, Bogu hvala, zdravi i čili, rođeni od strane majki koje su za vreme trudnoće bile nepušači. To je statistička nemogućnost i ja izazivam – ne, ja pozivam – bilo koga da pobije ovu tvrdnju.” Žamor s galerije je nagovestio da je njegova rečitost dobila ovu rundu. Završio je strastvenim zaključkom: „Sve što tražimo su naša građanska prava. Dozvolite nam naše slobode. Dozvolite nam da zarađujemo za život – a ne govorim samo o pušačima već i o hiljadama i hiljadama naših građana koji obrađuju zemlju. Ne dozvolimo da nam histerična manjina ugrozi slobode za koje su se borili naši oci naše nacije.” Okrenuo se predsedavajućem i rekao: „Senatore Otis, ser, to je sve što zasad imam da kažem. Biće mi drago da odgovorim na sva pitanja koja Odbor ima da mi postavi.” „Hvala vam, gospodine Vest”, odvratio je legislator. „Ali, budući da ovo nije suđenje, sačekaćemo s pitanjima dok ne čujemo i zagovornike ovog predloga. Da budem iskren, ja se takođe ubrajam među njih. Mi smo uvereni da je posredi medicinsko pitanje, stoga bismo želeli da pozovemo svedoka koji je stručnjak u toj oblasti.” Pogledao je levo i rekao: „Da li biste, molim vas, uzeli mikrofon, doktorko Kastelano?” Sve oči i kiklopska elektronska stakla kamera usredsredili su se na Loru. Režiser prenosa je umeo da prepozna dobar kadar kad ga vidi i javio je kamermanu, koji je imao slušalice na ušima: „Ostani na njenom licu, a Otisova pitanja neka idu preko te slike.” Lora je rekla svoje ime, obrazovanje i trenutni položaj. Njena diploma s Redklifa i lekarska titula stečena na Harvardu su možda naročito zadovoljavale gledaoce s Istoka, ali je njen trenutni položaj naučnog istraživača pri NZI, koji pokušavala da poboljša sudbinu novorođenih beba dirnuo celu naciju. Štaviše, Lora je došla pripremljena, i to ne samo statistikama i ključnim frazama ispisanim na plavim indeksnim karticama. Ponela je, naime, na ovo saslušanje nešto što sva elokvencija i žar gospodina Vesta nisu mogli da proizvedu – fotografije. („Kastelano, imaj na umu da je to vizuelni medijum”, upozorio ju je Barni dok su do dugo u noć razgovarali o njenom predstojećem pojavljivanju. ,,Poseduješ fotografije oštećenih pluća novorođenčadi, onih sićušnih prevremeno rođenih beba koje ti prosto slamaju srce dok gledaš kako se u svojim inkubatorima bore za svaki dah – i postaraj se da budu dovoljno uvećane

da kamere mogu verodostojno da ih prenesu na ekran. Ništa nije tako rečito kao prizor bolesnog malog deteta.”) I tako je konačno, po prvi put, lepotica Lora Kastelano ostala u senci doktorke Kastelano koja je sigurnim glasom objašnjavala šta znače užasni prizori koji su se jedan za drugim pojavljivali na TV ekranu. Gospodin Vest ju je bespoštedno ispitivao. „Dame i gospodo, uveravam vas da sam, kao otac, dirnut tragičnim prizorima koje smo upravo videli koliko i svi ostali u ovoj prostoriji. Međutim, s dužnim poštovanjem, gospođice Kastelano – izvinjavam se – da li je možda gospođa Kastelano – ili gospođica?...” Na ovaj način je hteo da saopšti gledaocima da stručni svedok nije ujedno i roditelj. To nije imalo nikakve veze sa problemom, ali je pogađalo emocije ljudi. „Ako nemate ništa protiv, možete da me zovete doktorka Kastelano”, rekla je Lora tih im glasom. „Oprostite, doktorko Kastelano, ali niste nam dali nikakvu dokumentaciju koja bi potvrđivala da su se ove jadne, nesrećne bebice našle u ovakvom stanju zato što su njihove majke pušile za vreme trudnoće. Nije li istina da se svakodnevno rađaju doslovno na hiljade ovakvih beba, čak i od majki nepušača?” „Da, gospodine.” „Rekli ste da ovo može da se desi i nepušačima?” „Jesam, gospodine.” „Mislim da sam izneo dovoljno uverljive argumente”, zaključio je gospodin Vest i zavalio se u svoju stolicu, udaljivši se od mikrofona. „Sada bih ja želela da iznesem svoje”, rekla je Lora. „Ovo, gospodine Vest, nije šoubiznis. Ovo je medicinska nauka. Mi nemamo kaskadere, dublere ili alternativnu podelu uloga. Ne retuširamo svoje fotografije da bi pacijenti na njima izgledali bolesniji.” I zatim je podigla glas. „Dozvolite mi da vas snabdem nekim dokazanim činjenicama: žene koje puše rađaju i do dve stotine grama lakšu decu nego žene koje ne puše.” „Kad trudna žena puši, ova inhalira različite otrove – ne samo nikotin, već i ugljen-monoksid. Najveći deo njih prolazi kroz posteljicu i dospeva u krvotok fetusa.” Zastala je i potom uputila svoje sledeće pitanje direktno advokatu duvanske industrije: „Pitam vas, gospodine Vest, da li biste dozvolili svom detetu da udiše izduvne gasove iz automobilskog auspuha makar i jedan jedini sekund – da i ne govorimo o devet meseci?” U sali u kojoj se održavalo saslušanje začuo se žamor. Širom zemlje, gledaoci su se uspravili u svojim foteljama. „Znam da je vreme ovog Odbora dragoceno, ali dozvolite mi da navedem još jedan podatak: sa svakom cigaretom koju popuši, trudnica direktno povećava svoje izglede da rodi mrtvo dete.” „Imam fotokopije ovih podataka za sve članove Odbora.” Gem, set i meč za zdravstvenu mafiju.

Ovog puta se u Vašington Postu pojavila i njena fotografija. Bila je – kao što se Lora potajno i pomalo perverzno nadala – prilično loša, jer se namrgodila naletevši na gomilu paparaca koji su joj dovikivali „Lora, pogledaj ovamo” i „Doktorko Kastelano, molim vas, osmeh u ovom pravcu.” Ona i Barni su kasno te noći podrobno secirali ceo događaj. „Dobro si se držala, mala”, oduševljeno joj je rekao. „Nemoj samo da ti slava udari u glavu. Da ti na pamet nije palo da poziraš za Plejboj.” Nasmejala se. „Mogu da ti kažem, Barni, da sam bila baš uplašena. Onaj Vest je briljantan. Nisam imala pojma odakle će da me napadne sledećim pitanjem. Ne volim što moram ovo da kažem, ali, ako mi se ikad desi da me tuže zbog nesavesnog lečenja, volela bih da imam tu barakudu na svojoj strani.” „Da sam samo mogao da te snimim. Stvarno se ponosim tobom.” „Barni”, rekla je tiho, „skoro sve bitno što sam rekla bilo je tvoja ideja.” „Aha, Kastelano, moja štoperica pokazuje da si skoro čitavih dvanaest časova bila oslobođena nedostatka samopoštovanja – to mora da je rekord, a?” Nije odgovorila. „Pobogu, Lora, nisam ja napisao tvoju molbu za prijem u NZI. Nisam ja napisao sve one referate koji su ti objavljeni. Ako se dobro sećam, ti si dobila desetku kod Fajfera, ne ja. Kad ćeš već jednom da utuviš u glavu da si fantastična?” „Daj, Barni, ne budi smešan. Najviše što sam dosad u životu postigla je to što sam plava i visoka pet stopa i deset inča.” „Znaš, Kastelano, sad u Kaliforniji rade one nove operacije kojima može da se smanji visina. Mislim da bi do Božića mogli da te skvrče na pet stopa i pet inča.” Nasmejala se. „Laku noć, Barni.” „Još nešto.” „Reci.” „Uvek možeš da se ofarbaš u neku bezveznu boju.”

Opšti unapred donesen zaključak je da će Lorin ugovor s Institutom da bude obnovljen. Direktori su, naime, umeli da prepoznaju nacionalno dobro kad ga vide. Jer, Lora se kretala u krugovima iznad njihovih i družila s ljudima koje su oni sretali samo jednom godišnje, kad su odlazili da izigravaju siromahe i preklinju za povećanje sredstava iz budžeta. U međuvremenu, Lora je ispoljavala timski duh i svim srcem lobirala za pojačano finansiranje NZI. Bila je toliko euforična da je učinila nešto što je, imajući u vidu njen način života, bilo totalno presedana – organizovala je zabavu u svom žalosno oskudno nameštenom stanu. Mada višestruko obdarena, Lora nije mogla da ubroji kulinarstvo u jednu od svojih brojnih dobrih strana. U toj oblasti se u u potpunosti oslanjala na mudre savete Miltona – iz istoimenog delikatesnog restorana u Tržnom centru

Silver Spring. Tog popodneva, natovario je svoj kombi kremastim umacima, sendvičima i kolačima. Milton je čak bio dovoljno mudar da upita Loru ima li dovoljno pribora za jelo – na šta je odgovor, razume se, bio negativan. Zato joj je doneo i nekoliko tuceta plastičnih viljušaka i noževa. „Sad si spremna”, izjavio je Milt. „Ostaje jedino da napraviš punč, o kome ja ne znam ništa – i da dočekaš svoje goste, o kojima takođe ne znam ništa. Ostaj mi zdravo, želim ti svaku sreću, a ja ću ujutru da dođem da pokupim otpatke.” „Milte, mnogo ti hvala”, rekla je Lora. „Da li sam nešto zaboravila?” „Jesi”, odvratio je Milt. „Po mom skromnom mišljenju, zaboravila si da se udaš. Laku noć.” Dok je spravljala ogromne količine punča (laboratorijsko iskustvo učinilo ju je veštom u nalaženju pravih mera), palo joj je na pamet da ona i Palmer tokom svog bračnog života nisu priredili ni jednu jedinu zabavu. Da li ona uopšte bila u stvarnom braku? Barni, koji je, razume se, bio prvi na listi zvanica, nije štedeo pohvale. „Kastelano, ovo je za tebe stvarno napredak.” U stvari, ovog puta čak ni Barni nije primetio nijansu. Jer, istini za ljubav, ovo nije bila zabava u čast prave Lore već, radije, imidža koji je u javnosti imala gospođica doktor Lora Kastelano. Barni je iz Njujorka stigao rano izjutra, da bi pomogao Lori da do večeri sve pripremi i – videći njenu rastuću napetost – predložio joj je da izađu malo da džogiraju. „Dakle, prema kojoj od tvojih večerašnjih zvanica bi trebalo da budem naročito fin?” upitao ju je dok su trčali jedno pored drugog. „Barn, hoću da budeš fin prema svima njima jer, da budem iskrena, mislim da nema koga nisam pozvala. Ako se svi pojave, ima da nas bude hiljadu.” „Gospode, to će da bude nešto – hiljadu lekara u jednoj prostoriji.” „Slušaj, ti”, upozorila ga je, „svrha ove rabote nije da ti skupljaš materijal za tvoju psihijatrijsku analizu lekara, već da ja kako moje uvažene kolege izgledaju kad se napiju.” „Važi, to bi moglo da bude poučno.” Niko nikada neće znati koliko je tačno ljudi ušlo i izašlo iz Lorinog stana i muvalo se po travnjaku dva sprata niže. Milton je doneo posluženje predviđeno za pedeset gostiju. Sve je nestalo još tokom prvih sat vremena. Srećom, Lora je pretpostavljala da će gosti da budu pre svega žedni. Punč – čiji je sastojak u sve većoj meri bila votka, a u sve manjoj sok i đumbirovo pivo, kojih joj je ponestajalo – tekao je potocima. Malo posle devet, Florens (moć iza pedijatrijskog trona) je prišla Lori i kroz opštu graju uzviknula: „Lora, dušice, svi su tu. Možete da laskate sebi – čak je i dr Rods izašao iz svoje laboratorije da bi došao kod vas.” „Hoćete da kažete da je on ovde? Pol Rods, šef svih šefova Instituta je glavom i bradom ovde?” Lora je sasvim zaboravila da se drznula da pošalje pozivnicu i u kancelariju Generalnog direktora. I on se zaista pojavio!

Skenirala je lica prisutnih, nesposobna da pronađe njegovo. Zatim je sišla dole, na travnjak, i zatekla ga kako tamo vodi glavnu reč. Ugledavši je, uzviknuo je: „Divna vam je zabava, Lora, dođite i pridružite nam se.” Gospode Bože, pomislila je sa strahopoštovanjem, on je pripit. Jedan od najvećih medicinskih umova sveta, a postoji realna mogućnost da se saplete preko sopstvene noge i padne na moj travnjak. Oni oko njega su bili ekvivalent njegovom okruglom stolu. Vitezovi u blistavim oklopima, koji nisu priznavali iznad sebe nikog do Boga i Rodsa (ne obavezno i tim redom), bili su svi srednjih godina – sem jednog, koji je bio u svojim ranim tridesetim. Bez obzira na toplo vreme, svi su imali kravate i sakoe. To jest, svi sem ovog najmlađeg muškarca – koji je bio u teniskom šortsu. Lora nije mogla da odoli da ga ne gleda. Ko je taj, pitala se, ko se usuđuje da izađe na oči Polu Rodsu u teniskoj opremi mokroj od znoja – jer, bilo je očigledno da je stigao direktno s terena. Pogledi su im se sreli i Lora je odmah zaključila da joj se njen nepoznati gost ne dopada. Bio je jedan od onih privlačnih muškaraca, mišićavih, s kovrdžavom smeđom kosom, čije držanje rečito odaje da su svesni svoje privlačnosti. „Zdravo”, rekao je, onim za šta je verovatno mislio da je vrlo seksi bariton. „Video sam vašu sliku u novinama, ali ne verujem da ste vi videli moju – barem ne još. Ja sam Maršal Džafi.” „Zdravo, ja sam Lora”, ravnodušno je odvratila. „Nemojte, molim vas, ima li ovde nekog ko ne poznaje našu domaćicu i najlepšu ženu Instituta?” „Oh”, rekla je nezainteresovano, ,,i vi radite tamo?” ,,U ne naročito važnom svojstvu”, odvratio je Maršal. „Koje je tačno vaše svojstvo?” „Da volim, bez kraja i konca”, odgovorio je. Pod normalnim okolnostima, sklonila bi ga kao dosadnog komarca. „Šta tačno radite, gospodine Džafi?” „Dakle”, odvratio je polako Maršal, „ja sam, u stvari, doktor Džafi. Da budem precizan, doktor-doktor Džafi – doktor nauka i lekar. Da li ste impresionirani?” „Zašto bih bila? Skoro svi ovde su takvi dvostruki doktori. Koja je, onda, vaša oblast-oblast?” Maršal je obavio rukom ramena Pola Rodsa, direktora Instituta, i izjavio: „Pol me je upravo zaveo.” „Molim?” „Dakle, do prošlog juna sam bio mikrobiolog na Stenfordu. Sad sam stariji naučni saradnik, a to znači da radim otprilike ono što mi se dopada. Čak pokušavam da konstruišem efikasniju mišolovku. Ali, stvarno bi me interesovalo da znam šta biste vi želeli da radim.” Nije bilo nikakve sumnje – čovek je bio obuzet sobom. Međutim, bio je i fascinantan – na način na koji je to i zmija zvečarka. A ako ga je Rods imenovao

za starijeg naučnog saradnika, to je značilo da sasvim sigurno ima mozga. Mora da je zaista bio briljantan kakvim se predstavljao. „Molim vas da mi izvinite, doktore-doktore, ovde ima i drugih doktoradoktora kojima moram da dopunim čaše.” „Zovem se Maršal. Nemojte da zaboravite moje ime, Lora.” Sasvim sigurno ću pokušati, pomislila je u sebi.

ČETRDESET ČETIRI

„Nisam tu, Harvi. Reci mu da sam otišla na ručak.” „Pobogu, Lora, tek je pola deset”, protestovao je njen laboratorijski kolega. „Baš me briga, kaži mu da sam naprasno ogladnela. Samo mi skini tog naduvenka s leđa.” Harvi je preneo Lorinu poruku osobi s druge strane žice i spustio slušalicu. Vrativši se za svoj sto, neusiljeno ju je upitao: „Lora, šta ti kod njega smeta? Mislim, video sam ga na zabavi i čini mi se da je sasvim pristojan. A valjda znaš šta svi kažu za njega.” „Šta kažu?” „Džafi je Rodsov miljenik. Priprema ga za svog naslednika.” „Ali, on je tako mlad”, rekla je s nevericom. „Aha”, primetio je Harvi, „to i jeste ono neverovatno. Čovek ima najviše trideset tri godine.” „Stvarno je neverovatno”, odvratila je Lora, misleći u sebi, mlađi je od mene. I onda glasno dodala: „Pogotovo kad se uzme u obzir da se ponaša kao adolescent. Usput, šta je rekao kad si mu preneo moju poruku?” „Rekao je da će da ode do kafeterije i potraži te tamo.”

Pola sata kasnije, Maršal Džafi je stajao pored nje, držeći u ruci malu belu papirnu kesu. „Dobro jutro, Lora”, rekao je veselo. Namrštila se. „Šta vas dovodi ovamo, doktore Čudesni?” „Pa, pošto je kafeterija još uvek zatvorena, bilo mi je jasno da niste uspeli da dobijete svoj doručak, tako da sam izmolio kuvara, Džordža, za dve kafe i nekoliko pogačica.” „Hvala, uzeću samo jednu kafu.” „Jednu sam vam i doneo, druga je za mene. Lepo je vreme – hoćete li da odemo da sednemo na stepenice?” „Slušajte, Maršale, ne znam za vas, ali ja volim da obavim prepodnevni deo posla. Zato, ako nemate ništa protiv...” „Nemam, Lora. Ali radićete mnogo poletnije s malo ugljenih hidrata u sebi i nećete imati problema da nadoknadite izgubljeno vreme. Uz to, voleo bih da čujem kako napreduje vaše istraživanje.”

Nekoliko minuta kasnije, sedeli su na sumagličastom prepodnevnom suncu, jeli pogačice i pili kafu. „Otkud to da već znate tako mnogo o mom istraživanju?” upitala je Lora. „Dakle, ja radim s Polom i svakog dana provodim najmanje jedan sat u razgovoru o tome kako se stvari kreću. Slučajno sam video vašu molbu na njegovom stolu...” ,,I zavirili ste u nju?” Maršal se uvredio. „Nisam”, rekao je, mnogo manje vedro nego inače. „Ja sam možda prepotentan, ali nisam votergejtski tip. Ne zabadam nos u tuđa posla. Ne morate da mi verujete ako nećete, gospođice Presveta Kastelano, ali Pol mi je dao da je pročitam i kažem mu svoje mišljenje.” Aha, rekla je sama sebi, sad bi da se igra ,,ko je jači”. Ko te šiša, tebe i tvog šefa. ,,I, kakvo je bilo vaše mišljenje, doktore Džafi?” „Mislim da je ideja odlična. Hoću da kažem, nije nešto kosmički maštovita, ali je inteligentna i pragmatična. A dokaz je to što dobijate dobre rezultate.” Lora nije čula drugi, pohvalni deo njegove primedbe, jer se u mislima odmah uhvatila za onaj prvi deo, u kom je njen projekat nazvan ne naročito originalnim. „Znate šta”, rekla je, pomalo defanzivnim tonom, „već nam uspeva da izlečimo bebe koje bi, pre samo pola godine, i dalje bile vrlo bolesne.” „Znam, znam”, pobuni: se Maršal. „Ja sam otac. Umem da cenim te stvari.” ,,Oh”, rekla je, oklevajući da prizna – čak i u mislima – da ju je ta poslednja primedba razočarala. „Oženjen sam, Lora, za slučaj da se pitate.” „Sigurna sam da vaša žena zna koliko je srećna. A ako ponekad i smetne to s uma, vi ste, dabome, uvek tu da je podsetite svojom briljantnom bibliografijom.” „Ne razgovaramo o tim stvarima”, odvratio je. Glas mu je bio čudno šupalj. Zatim je jednostavno i nimalo dramatično objasnio. „Ona ima MS140.” „Oh”, izustila je postiđeno Lora. „Žao mi je, Maršale.” „Da”, uzdahnuo je, ,,i meni je žao. Najgore je, u stvari, za naša dva dečaka. Znate, Kler ima periode kad se bolest primiri i kad se oseća sasvim dobro. Ali onda ta prokleta bolest ponovo napadne i oni imaju osećaj da je njihova mama negde otišla. Srećom, pronašli smo pravu staromodnu dadilju i uzeli je u službu. U suprotnom bismo svi skupa sišli s pameti...” ,,A vi možete da nastavite da igrate tenis”, dodala je Lora – i ostala zapanjena vlastitim sarkastičnim ispadom. Vilica mu se zategla. „Vidite”, rekao je, „očigledno ste živeli udobno i zaštićeni od svega. Ali, dozvolite da vam kažem, udaranje loptice reketom je moje sredstvo za umirenje. Jer, pored sveg tog tereta koji nosim, da se povremeno dobro ne preznojim verovatno bih morao da gutam tablete da bih 140

Multipa skleroza. Prim. prev.

ostao priseban. Moja deca shvataju da moram da imam neki sigurnosni ventil da ne bih pukao.” Spustio je glas i potom dodao, nimalo stidljivo: ,,A Kler zna da viđam druge žene.” Lora nije znala šta da misli. Pored sve svoje slobodoumnosti, činjenicu da Maršal otvoreno vara svoju ženu nalazila je ne malo neukusnom. S druge strane, cenila je njegovu iskrenost. Ustao je. „Važi, doktorka, kafe-pauza je gotova. Hajde da odemo i spašavamo svet od kuge i atletskog stopala.” „Da”, odvratila je Lora, još uvek obuzeta suprotnim osećanjima. „Vidimo se, Maršale”, rekla je bezizražajnim glasom. Zastao je i tiho odgovorio: „To bih veoma voleo.”

Celog popodneva nije mogla da se koncentriše na posao. Kao i obično, krivila je sebe što je bila bezosećajna i pogrešno procenila Maršalovu otvorenost. Uz to, nije se ponela kao pravi profesionalac i pitala ga kojim se istraživanjem on bavi. Super, Kastelano, još pet-šest ovakvih razgovora i izaći ćeš na glas kao totalna idiotkinja.

Barni je bio na ivici da pozove Frica Baumana i zatraži njegovu profesionalnu pomoć. Ipak, bilo je neke ironije u svemu tome. U svom hrabrom nastojanju da sačuva profesionalnu distancu, postigao je i previše dobar uspeh. Njegova pažnja je bila u tolikoj meri „uslovna” da je Šari bila svesna njegove emotivne angažovanosti ali ne i romantične naklonosti. Stvorio je, tako, idealno analitičko okruženje i ubrzavao dan kada će ova divna ptica koja mu je došla polomljenih krila najzad da poleti. Ona je vrlo brzo vraćala svoje umetničko samopouzdanje i bila odabrana kao zamena za ulogu Odete/Odile u Labudovom jezeru, što je definitivno bio korak napred – mada još uvek iza pozornice. Barni nije mogao da se suzdrži od razmišljanja da je taj balet Cajkovskog samo još jedna priča o nemogućoj ljubavi koja se završava tragedijom. Mada, zaključio je, ljubavnici na kraju ipak bivaju sjedinjeni – tako što zajedno napuštaju ovozemaljski život. Da li je to mogao da bude izlaz i za njega i Šari? Da li su oboje mogli da napuste Njujork – i svoje profesije – i odu u neku Arkadiju i žive zauvek kao dva srećna labuda? „Brajse”, obavestio ga je jednog dana pored automata za kafu, „ako čuješ vrisku iz moje ordinacije, pozovi bolnicu, jer mislim da sam na ivici da puknem.” „Još uvek ista devojka?” upitao je njegov kolega.

„Da. Mora da prekine s terapijom. Trupa je bila na turneji po Zapadnoj obali. A sada svi zajedno odlaze u Evropu i biće tamo sve do kraja leta. Brajse, šta da radim?” „Hvala Bogu što nisam tvoj psihijatar – svakako sam preskup za tebe – ali daću ti jednu semenčicu koju možeš da poseješ u svojoj glavi, pa ako išta nikne...” „Reci.” „Da li si siguran da ta devojka nije samo objekat oko koga koncentrišeš svoju emocionalnu energiju?” Barni je bio uvređen ovom sugestijom. „Zašto to misliš, Brajse?” „Bitno je šta ti misliš, Barni.” Tog trenutka, obojici su se oglasili pejdžeri. „Dakle”, osmehnuo se njegov kolega, „natrag na posao, Barni.”

Još dok je ulazila u njegovu kancelariju, Šari Leman mu se učinila nekako preobražena. Nazvala je s obale da bi zakazala jednu seansu pre puta za London. „Osećam se divno, doktore Livingston”, izjavila je. „Ne znam kako da vam se ikada odužim. Omogućili ste mi – da tako kažem – ponovno rođenje.” Sad sam joj još i majka, mislio je utučeno Barni. „Više se nećemo viđati”, dodala je s osmehom. „Znam”, odvratio je tiho, „vaša trupa ima turneju po Evropi.” „Da, ali ja ne idem.” Čekaj, Livingstone, pomislio je, možda nije sve izgubljeno. Možda ona ostavlja mene-lekara kako bi mogla da ostvari vezu sa mnom-muškarcem. „Nikad nisam ni pomišljala da je ovako nešto moguće”, nastavila je, prosto sijajući, „mislim, to tako ne liči na mene. Sve do sada su me uvek privlačili muškarci poput Lilenda, koji su me tretirali kao krpu. Ali sada, blagodareći vama, naučila sam nešto više o sebi i sigurna sam da ovog puta nisam napravila istu grešku.” Barni je čekao. Vesti su imale da budu jako dobre, ili jako, jako loše. U svakom slučaju, on se skoro grčevito pridržavao za rukohvate svoje stolice. „Kenet je tako poseban muškarac.” „Ko?” upitao je Barni. „Uh, toliko sam uzbuđena da nisam počela od početka. Zaljubila sam se. Gotovo da mogu da kažem prvi put. Mislim, sada znam da ono što sam imala s Lilendom svakako nije bila ljubav. Igrom slučaja, on je lekar – profesor neurologije u Santa Barbari – Kenet Glover. Da li ste čuli za njega?” „Mhm”, odvratio je Barni. „Znam da mislite da prenagljujem. Ali doktore, Ken i ja smo tokom proteklih šest nedelja barem deo svakog dana provodili zajedno. Možda to prema nekim psihijatrijskim merilima ne izgleda mnogo – ne znam kako merite te stvari – ali ja iskreno osećam da ga poznajem. Dopao bi vam se. Umnogome me podseća na vas.”

Zašto se zadovoljava margarinom, kad može da dobije pravi maslac, upitao se Barni. Mislim, evo me, tu sam, topim se. Usledila je kratka pauza. „Doktore”, rekla je Šari, „da li biste mi bar ovaj jedan put odgovorili na konkretno pitanje? Molim vas. Molim vas, recite mi da li mislite da grešim.” Hvala Bogu na obuci, pomislio je Barni, jer sve što mogu jeste da izdeklamujem standardnu oproštajnu ceremoniju iz udžbenika.” „Ako smo stvarno nešto postigli”, rekao je, „tada bi trebalo da budete u stanju da odredite šta je dobro za vas, tako što ćete stupiti u dodir sa svojim unutrašnjim osećanjima. Najzad, svrha našeg rada nije bila da počnete da se oslanjate na mene već da postanete nezavisni. Ako pouzdano osećate...” „Osećam, zaista osećam”, odgovorila je brzo. „Ali drago mi je da vi niste u dilemi...” zaustavila se i izvinjavajućim tonom rekla: „Nisam tako mislila. Htela sam da kažem da mi je drago što ne sumnjate u moj sud...” Imali su još nekoliko minuta. Ali, Barni je ustao i rekao: „Uvek sam smatrao da ste vi jedna u suštini zrela osoba, kojoj je bilo potrebno – nazovimo to tako – malo psihološke prve pomoći posle gadnog udesa.” Pružio joj je ruku. „Želim vam sve najbolje, gospođice Leman.” „Doktore”, upitala je Šari, „da li je protiv pravila da vas poljubim?” Pre no što je mogao da odgovori, već je bilo suviše kasno. Dotakla mu je usnama obraz. I otplesala iz njegovog života.

Barnijev i Lorin ljubavni život je izgledao kao klackalica. Kad je ona bila gore, on je bio dole, i obratno. „Dole” nije bila reč kojom bi se moglo opisati kako se osećao te večeri. „Na dnu” je već bilo bliže, a „mrtav i pokopan” možda najprikladnije. „Kastelano, mislim da sam izgubio volju da nastavim dalje”, izjavio je melodramatično. „Hoću da kažem, bez Šari nemam razloga da živim.” „Imaš svoju knjigu, na primer”, predložila je. „Mogao bi čak da iskoristiš ovo žalosno iskustvo kao materijal.” „Stvarno – a kako to?” „Pa, mogao bi da pričaš o opasnostima kontratransferencije.” „Ne, hvala, to ću da ostavim tvojoj bliskoj prijateljici Greti. Kako je ona, uopšte?” ,,U zaletu u Hjustonu, sudeći prema onome što sam poslednje čula. Čak je prvi put asistirala prilikom transplantacije.” Barni je odmah zažalio što je postavio ovo pitanje, jer ga je pominjanje Hjustona odmah podsetilo na činjenicu da Benet nije tamo. Kad samo pomisli da lujka poput Grete bezbrižno gradi karijeru, dok njegov najbolji prijatelj bije novu bitku, prteći kroz vetrove i kiše Kembridža. („Sublimiram, Barn”, rekao mu je jednom prilikom. „Koristim bes umesto amfetamina da bih pregurao noć. U stvari, slušam vanredno neke predmete kako

bih preturio ovu prokletu stvar preko glave za dve umesto za tri godine. Mrzim prava, jer te tu zapravo uče kako da upotrebiš ‘činjenice’ da bi ljude ubedio u svoju verziju istine – koja možda u stvarnosti i nije istina. U medicini je, u najmanju ruku, živ čovek živ, a leš je mrtav. Ovi održe nekakvo veštačko suđenje i puste porotu da odluči o tome.”) „Barni, jesi li još tu?” upitala je Lora. „Izvini, Kastelano, razmišljao sam o pacijentu.” Promenio je brzinu i upitao: „Ima li bilo šta veselo o čemu možemo da pričamo?” „Pa, pre svega, za mesec dana ćeš, obećavam ti, sasvim da zaboraviš svoju voljenu pacijentkinju i bićeš sasvim lud za nekom novom madonom.” „To je baš zanimljivo, to što si maločas rekla”, prokomentarisao je. „Stvarno misliš da pucam na ‘nedostižne’ madona-tipove?” „Hoćeš li iskrenu verziju, Barni? Ili da je umotam u šareni papir?” „Mogu da je podnesem. Smatraš, dakle, da nesvesno ciljam ka ženama koje su mi nedostižne.” „Pa, dosta si neraspoložen otkako je Emili otišla, a ja nešto mislim da se bojiš da se ponovo ne opečeš.” Barni je načas razmislio. Prokletstvo, Kastelano je u pravu. „Slušaj, Lora, ne sviđa mi se ovo. Odjednom ti mene čitaš nekakvim vidovnjačkim rentgenskim pogledom. To bi trebalo da bude moj posao.” „Ne sekiraj se, Barn. Uvek ću ti davati više nego dovoljno materijala za kritiku. Uzmi, na primer, Maršala Džafija.” „Ko ti je sad pa taj?” I onda mu je rekla. Priča je stajala osam dolara i osamdeset pet centi. Barniju je cela stvar zvučala kao unapred izgubljen slučaj. „Baš me briga kako ti to pokušavaš da racionalizuješ – tip nije slobodan. Mislio sam da si dovoljno pametna da se ne petljaš s oženjenima.” „Barn, znaš li da je u Vašingtonu odnos slobodnih muškaraca i slobodnih žena pet krava na jednog bika?” ,,A da li ti znaš da za deset kopalja šiješ svaku prosečnu ‘kravu’? Kad bi se samo malo sabrala, mogla bi da izazoveš prokleti stampedo.” „Ali, Barni, on mi se dopada. Šta mogu. Nisam to želela, ali meni je stvarno...” „... žao njega?” Nije odgovorila. Zato što je morala da prizna da u tome postoji zrno istine. „Vidi, Kastelano, i meni je tog čoveka žao. Ali brinem za tebe i ne vidim šta ti imaš da dobiješ upetljavajući se s njim.” „Barn, davno sam prešla dvadeset prvu. Ne moraš da brineš za mene.” „Kastelano, ako ja ne budem brinuo, ko će?” „Vrlo je privlačan”, odgovorila je, skoro kao da ga nije čula. „Znam, znam, video sam ga na zabavi.” ,,U svoj onoj gužvi?” „Nije mi bilo teško da uočim jedinog gosta u kratkim pantalonama, Lora. Tebi se to ne čini pomalo odvratno?”

„Pa dobro”, odvratila je, samo napola u šali, „ima lepe noge.” „Imam ih i ja”, rekao je Barni, „ali ipak ne idem u kuću Frica Baumana u svom košarkaškom dresu.” „On je i jedan od najpametnijih ljudi koje sam ikad upoznala...” „Na šta ne propušta da te stalno podseća.” „Pa, sad, jeste, ne poričem da je pomalo zaljubljen u sebe. Ali to mu dođe kao neka ravnoteža između nas dvoje.” „Misliš, kao Džek Sprat141 i njegova žena – on ima previše samopouzdanja, a ti ga nemaš ni izbliza dovoljno?” „Tako nešto.” „Zaboravljaš, pri tom, da su Spratovi barem bili muž i žena. Žao mi je, Lora, ali stvarno ne odobravam ovo.” „ Ali, Barn, lepo mi je s njim. Prijatan je – na neki čudan način. Hoću da kažem, bolje je nego da sam sama.” „Dobro, u redu. Opet ćeš da završiš slomljenog srca. Ali ti se penješ pokretnim stepenicama koje vode naniže. Ili, da upotrebim prikladniju tenisku metaforu, vidim da ljubav tu gubi. Prema tome, između gemova, pokušaj da malo razmisliš i vidiš gde ćeš da budeš za, recimo, pet godina.” Muk. Da li je Barni najzad napravio volej? „Znaš šta”, rekla je s čuđenjem Lora, „nisam pomišljala ni da će upola toliko da potraje.” Ali, dobro je znala na šta je mislio. Na biološkom časovniku je period plodnosti sve brže otkucavao. Uskoro neće morati da „brine” zbog mogućnosti da ostane u drugom stanju. Prekini da kukaš nad samom sobom, Kastelano, niko ne zna šta može da se izdešava u roku od pet nedelja, a kamoli pet godina.

Lora je napokon našla nešto nalik unutrašnjoj ravnoteži. Ona i Maršal su imali stabilnu – mada unekoliko nepotpunu – vezu. Jednom ili dvaput nedeljno su večeravali u njenom stanu (on ju je učio da kuva), a pre večere bi ponekad odigrali partiju tenisa (i to ju je učio). Kad god im je tempo na poslu dozvoljavao, izvodio ju je u pozorište ili na bejzbol-utakmice. I bila je zadovoljna. Barem nije mislila da bi mogla da traži više od toga. Maršalova strast je bila da bude „najbolji” u svemu. Kad bi rešio da u nečemu postane Broj jedan, nije bilo sile koja je mogla da ga zaustavi u tome. Međutim, nije se bavio naukom samo zato da bi osvajao zlatne plakete. Bilo mu je zaista stalo da njegove ideje urode plodom. Želeo je da ostvari nove domete u bio-inžinjeringu i proizvede rezultate zbog koga će ga blagosiljati generacijama kasnije. Posle osamnaestomesečne saradnje s Rodsom, osećao je da su na putu da to i ostvare. 141

Dečija uspavanka koja, u slobodnom prevodu, glasi otprilike ovako: Džek Sprat ne voli masno/Ženi mu posno ne sme biti/I tako se oboje najedu slasno/Tanjir prazan, a oni siti. Prim. prev.

„Lora, to je to. Ove godine će mnogi kanceri da pokleknu.” Doktori Rods i Džafi i njihovo osoblje u NZI su bili pri kraju petogodišnje saradnje s profesorom Toivom Karvonenom iz Helsinkija i njegovim osobljem iz Centralne bolnice pri Univerzitetu Meilahti. Upravo su obavljali poslednju seriju testova koje su zajednički osmislili da bi indukovai diferencijaciju ćelija i deficijenciju onkogena. „Lora, možeš li da poveruješ? U jedanaestercu smo, samo što nismo postigli gol.” Njena dnevna soba je gotovo zasvetlela od varnica njegovog oduševljenja. „Uhvatićemo te maligne tumore za njihove gene. Zar to nije fantastično?” „Marše, nemam reči. Stalno su mi na pameti pacijenti koje sam izgubila, a koji su mogli da budu spašeni za koliko dugo – koliko će još da prođe dok to ne stigne u bolnice?” „Tri godine, možda dve ako budemo imali sreće. Isuse, jedva čekam da mogu da vičem o ovome celom svetu!” Maršal je živeo i disao za svoj projekat. „Lora, možemo da proizvedemo sintetičku supstancu na necitotoksičnim nivoima – zar to nije divno?” Lorino uživanje u njihovoj vezi je bilo neizmerno pojačano činjenicom da mu je bila potpuno ravnopravan partner u razgovoru o nauci. Možda se malo razmetao služeći se naučnim žargonom, ali ona nije imala ni najmanje teškoće da ga razume.

Prihvatala je svoj donekle amorfan status „supruge s pola radnog vremena”. Maršal ju je bez imalo lažne stidljivosti pratio na svim zvaničnim skupovima u okviru Instituta. Ipak, nije mogla da se ne upita kako njen ljubavnik provodi večeri kada je s Rodsom u Helsinkiju, gde su noći, kao što svi znaju, jako, jako duge. Ali, naposletku, on joj je kategorično rekao da je njihova veza, takva kakva jeste, sve što je mogla da očekuje od njega. Dao joj je do znanja da je spreman da jednog dana čuje da je našla „muža s punim radnim vremenom”. I da će se tada dostojanstveno povući. To ju je samo još više vezalo za njega, jer je našla još nešto čemu je mogla da se divi – njegovu velikodušnost. Jednom prilikom ju je pozvao da mu se pridruži na putu u Finsku. („Tamo je tako iskonski čisto – sto osamdeset hiljada jezera i ni jedno nije zagađeno.”) Možda bi, predložio je, dok šefovi sravnjuju podatke, mogli da ukradu dan ili dva i odu na skijanje. „Ne umem da skijam”, odvratila je. „Mogao bih da te naučim, Lora. Ja sam najbolji instruktor koga u životu možeš da imaš.” „Aha. To je rekao i moj prvi muž.” Razgovor je neosetno prešao na drugu temu. Mada je Lora iz sve snage pokušavala da sakrije nelagodnost koju je osetila zbog opaske o „prvom mužu”,

znala je šta je njome nenamerno otkrila i bila je sigurna da Maršalu to nije promaklo. A ipak, nikad joj to nije pomenuo.

Kasno jedne večeri, probudio ju je Maršalov telefonski poziv. Bio je uspaničen. „Lora, potrebna mi je pomoć.” „Šta je bilo?” „Skot, moj osmogodišnji sin, ima nekakav grip ili nešto slično. Temperatura mu je toliko visoka da samo što ne sagori živu u toplomeru. Možeš li brzo da dođeš?” Bila je dovoljno budna da bi bila šokirana. „Maršale, shvataš li ti šta tražiš od mene?” „Lora, ovo nije trenutak za igru po pravilima. Ovo je pitanje života i smrti. Potreban mu je stručan lekar, i to brzo.” „Odvedi ga u bolnicu”, odvratila je, osećajući se ranjena i ljuta u isto vreme. „Lora, ti možeš da stigneš ovamo brže nego što ja mogu da prebacim dete na hitnu pomoć – a uz sve ono birokratsko sranje s kojim tamo gnjave, moglo bi da umre.” Zaćutao je, a njegovo nemo preklinjanje je ostalo da visi u vazduhu. ,,U redu”, uzdahnula je. „Dolazim odmah.” „Isuse, hvala ti. Požurićeš, zar ne? Znaš li put?” „Vrlo dobro znam gde živiš, Maršale”, rekla je tiho.

Novin motor je zaurlao kad je stisla gas i pojurila drumom broj 15 brzinom od devedeset pet milja na čas. A čak je i za to vreme neprestano pokušavala da stisne kočnicu svojih emocija. Slušaj, Lora, ti si pedijatar, a ovo dete je bolesno. Šta god ti osećala u vezi... njegovih roditelja, ovog časa je potpuno nevažno. Posredi je hitan slučaj. Ponavljala je sebi ovo kao neku vrstu samohipnotičke litanije, da bi mogla da funkcioniše. Da bi mogla da diše. Dom Džafijevih se nalazio u Silver Springu, neposredno na silasku s kružnog puta. Međutim, poslednjih osam stotina jardi je vozila potpuno neosvetljenim, prašnjavim prilaznim putem. Uprkos tome, Lora nije skidala nogu s gasa. Prikočila je ispred dvospratne, bele asimetrične kuće, ispred koje se nalazio mali travnjak s poštanskim sandučetom na kome je stajalo PORODICA DŽAFI. Bila je jedina u okolini u kojoj su gorela sva svetla. Izašla je iz kola i uzela svoju torbu sa zadnjeg sedišta. Na ulaznim vratima se, na svetlosti koja je dopirala iz hola, videla Maršalova silueta. „Isuse, hvala ti što si stigla tako brzo. Lora, nikada ti ovo neću zaboraviti. Stvarno...” Klimnula mu je bez reči i ušla unutra.

Na vrhu stepenica stajao je dečkić od pet ili šest godina, u pidžami s motivima iz Ulice Sezam, koji je razrogačenim očima zurio u nju. „Tata”, uzviknuo je zabrinuto. „Rekao si da ćeš da pozoveš lekara. Ko je ova?” „Ova gospođa jeste lekar, Doni”, rekao mu je Maršal ohrabrujućim glasom. „Sad lepo prestani da vičeš i vrati se u krevet, da bi doktorka mogla da vidi šta je sa Skotom.” Lora je požurila uz stepenice, dajući sve od sebe da bude nevidljiva, i uputila se pravo prema otvorenim vratima dečakove sobe. Maršal je već stavio dečaku hladne obloge po celom telu. Prišavši krevetu, tiho se obratila detetu koje je gorelo od groznice. „Skote, ja sam doktorka Kastelano. Znam da ti je sada jako vruće. Ali, da li te nešto boli?” Dečakov pogled je bio neusredsređen dok je lagano pomerio glavu s jedne na drugu stranu. Lora se okrenula Maršalu. „Kad si mu poslednji put merio temperaturu?” „Pre možda pet minuta. Imao je skoro četrdeset i jedan stepen.” Lora je pipnula dečakovo užareno čelo. „Verujem”, odvratila je. „Idi u kuhinju i donesi leda, što više možeš, odmah. Imaš li alkohola za masiranje?” Maršal je potvrdno klimnuo. ,,U Klerinom kupatilu. Doneću ga.” Brzo je izašao iz sobe, a njegovo inače preplanulo lice bilo je bledo kao zid. Okrenula se i pogledala svog pacijenta. Dečak je izrazito ličio na svog oca. Lora je proverila Skotove limfne žlezde – bile su gadno natečene – i oslušnula mu grudi stetoskopom. Nije se čulo ništa sem ubrzanog rada srca, tako da je skoro sa sigurnošću mogla da isključi respiratorne probleme. Ovako visoka temperatura u Skotovom uzrastu je mogla da bude nagoveštaj endokarditisa, zapaljenja srčane opne – ali to je bila samo pretpostavka. Ovog časa je bilo važno da se suzbiju simptomi, da se obori temperatura. „Oprostite, doktorka”, začuo se ženski glas s praga sobe. Lora se okrenula i ugledala stariju ženu neodređenih godina u kariranoj kućnoj haljini. U ruci je držala staklenu bocu s metalnim poklopcem na zavrtanje. „Dr Džafi je rekao da vam treba alkohol za masiranje.” Pružila joj je flašu. Lora je zahvalno klimnula i prišla da je uzme. Pre no što je mogla da joj zahvali, žena je ponovo progovorila. „Ja sam gospođa Henderson. Mogu li nekako da vam pomognem? Molim vas, doktorka, svi se osećamo tako bespomoćni.” „Pa, dobro bi nam došlo nekoliko peškirića...” „Da, doktorka, odmah ću da ih donesem.” Žena se okrenula i nestala. Tog trenutka je u sobu ušao Maršal, noseći kofu punu leda. Mali Doni ga je pratio u stopu, držeći u rukama činijicu u kojoj su bile jedna ili dve kocke. „Hoće li biti dosta?” uzdahnuo je Maršal. „Moraće da bude. A sad, brzo, napunite kadu hladnom vodom.” „Šta? Pa to bi moglo da izazove šok! Mislim, zastoj u radu srca ili...”

„Maršale”, rekla je odsečno Lora, „ili imaš poverenja u mene ili ga nemaš. Ako hoćeš da lečiš vlastitu porodicu, izvoli. Ali da se nisi usudio ni da pokušaš da preispituješ moje odluke.” Postiđen, Maršal je odjurio u dečije kupatilo da napuni kadu. Zatim je dotrčao nazad da pomogne Lori da skine Skotu pižamu i prenese ga. „Hej”, cičao je Don, „šta to radite mom bratu? Smrznuće se tako!” „Doni, da ć u tiš”, obrecnuo se njegov otac. „Moramo da radimo tačno onako kako doktorka kaže.” Gospođa Henderson je već bila u kupatilu i držala kofu. „Hvala vam”, šapnula je Lora. „Doktor Džafi i ja ćemo da spustimo Skota u vodu, a vi i Doni možete da spuštate kocke leda oko njega.” Okrenula se mlađem dečaku i osmehnula: „Samo nemoj da ih stavljaš bratu na glavu.” Donijev strah je istog časa bio zamenjen kikotom. Pomisao na ubacivanje leda u bratovljevu vodu za kupanje je delovala vrlo zabavno. Skot jedva da se oglasio dok su ga spuštali u ledenu vodu. Dok je ležao u kadi, Lora je tražila bilo kakve znakove na površini tela. „Koliko još, Lora?” promrmljao je sa zebnjom Maršal. Lora se okrenula gospođi Henderson i rekla: „Oprostite, izgleda da sam zaboravila toplomer u Skotovoj sobi. Da li biste...” Žena je nestala i istog časa se vratila s toplomerom u rukama. Lora je neprestano merila Skotovu temperaturu. Najzad je naredila Maršalu da ga izvadi iz kade i pomogla mu da ga obriše i odnese u krevet. „Ali Lora, videla si, temperatura mu je još uvek povišena.” „Trideset devet sa devet je dovoljno nisko. I prestani da popuješ, pobogu.” Kad se dečak ponovo našao u svom krevetu, gospođa Henderson i Doni su se dali na zadatak koji im je dodelila Lora – nežno su utrljavali alkohol Skotu u telo, da bi mu time dodatno snizili temperaturu. Lora i Maršal su stajali na pragu. „Šta misliš, šta je ovo?” „Izvadiću mu krv i odmah ujutru ću da uradim analizu. Tako ćemo najbolje znati.” Pogledala ga je i prokomentarisala: „Ne izgledaš baš kao da ti je lakše.” „Zabrinut sam, Lora. A šta je s reumatskom groznicom?” „Ne bih rekla da je to u pitanju.” „Sigurna si?” „Da li je ijedan lekar ikad siguran?” upitala ga je ljutito. „Maršale, zar je toliko dugo prošlo otkako si zadnji put prošetao bolnicom, da si zaboravio da nismo sveznajući?” Spustio je glavu i počešao se po vratu. „Izvini, Lora, ali da je to tvoje dete...” Prekinuo se u pola rečenice. „Znam”, rekla je tiho. „Štaviše, lekari su skloni da budu najviše histerični od svih roditelja s kojima imam posla. A ti, Maršale, nisi nikakav izuzetak.” „Izvini, izvini, molim te. Izgubio sam glavu. Ja... ne bih da te gnjavim, ali možeš li barem da mi kažeš sumnjaš li na nešto?”

,,U njegovom uzrastu, moguće je da je reč o CID ili možda juvenilnom RA.” „Zapaljenje tkiva – reumatoidni artritis?” „Aha, ipak se sećaš ponečega s medicinskog fakulteta. Ali, ako se ispostavi da je posredi RA, to nije tako veliki problem u njegovom uzrastu.” „Imaš li nekih drugih ideja?” „Slušaj”, rekla je nervozno Lora, „ne nameravam da ti dajem diferencijalnu dijagnozu u ovo doba noći. Nije verovatno da je posredi bilo šta ozbiljno, poput bakteremije. Veruj mi, molim te, sad mu je dobro. U međuvremenu, svaka četiri sata mu daj po dva ova Tilenola za decu.” „Može li aspirin?” upitao je, mršteći se. „Ne, Maršale, aspirin se kod dece povezuje s Rejevim sindromom. Tilenol – a ako hoćeš da svom detetu daješ kortikosteroide, traži drugog lekara. Uzgred, zar nemate svog pedijatra?” „Kobajagi imamo. Ali ne bih mu poverio ništa ozbiljnije od osipa od otrovnog bršljana.” „Pozovi me sutra u laboratoriju i daću ti imena nekoliko dobrih pedijatara.” Okrenula se ostalima u sobi i rekla: „Ne brini, Skote, bićeš dobro. Gospođo Henderson i Doni, hvala vam na pomoći. Idite sad lepo svi na spavanje.” Skoro da je uspela da se dokopa slobode. Ali, baš kad je zakoračila na stepenice, jedna vrata su se otvorila i na njima se pojavila vrlo bleda, mršava žena u ružičastoj svilenoj kućnoj haljini koja ju je, nesigurno se oslanjajući na zid, jedva čujnim glasom upitala: „Doktorko, hoće li mu biti dobro? Hoće li moj sin da ozdravi?” „Biće mu dobro”, odgovorila je. „Molim vas, ne sekirajte se, gospođo Džafi.” Okrenula se i nastavila da silazi, kad se oglasio isti nejaki glas: „Doktorko?” „Da?” „Lepo je od vas što ste došli u ovo doba. Maršal i ja smo vam vrlo zahvalni.” Lora je klimnula glavom u znak pozdrava i produžila niz stepenice bez ijedne jedine reči više. Sela je u kola, prekrstila ruke preko volana i naslonila čelo na njih. „Isuse Hriste”, mrmljala je. „Zašto li se samo izlažem ovome?” Još uvek su joj u ušima odzvanjale bolne, poražavajuće reči: „Da je to tvoje dete.” Dok je vozila niz drum, Armagedon misli joj je pustošio um. Ali ipak nije, kao što je deo nje želeo, stisla do kraja papučicu za gas i proletela kroz ogradu mosta.

ČETRDESET PET

Barni je pokušavao da je urazumi.

„Kastelano, rekao sam ti bar sto puta dosad, upetljala si se u totalno nezdravu situaciju. Gde ti je samopoštovanje? Zar ne misliš da zaslužuješ vezu s nekim ko može da ti posveti sve svoje slobodno vreme?” „Barni, on kaže da me voli”, slabašno se pobunila. „Siguran sam da te voli – na svoj način. Za njega verovatno predstavljaš romantični ekvivalent brzoj hrani. Pravi problem je u tome što ti ne voliš sebe. Zašto ne porazgovaraš o tome s nekim psihijatrom?” ,,S nekim kao što je Endrju Himerman?” upitala je veselo. „Tako bih jednim udarcem doterala u red svoj psihički problem i društveni život.” „Nemoj da si zlobna”, prigovorio je. „Greta ti je dala sasvim pogrešnu sliku o tom čoveku.” „Sad znam da si se pridružio establišmentu”, konstantovala je, „kad tako braniš nekog, samo zato što je iz tvog esnafa.” Barni je čeznuo da joj kaže o svom susretu s Himermanom i pravoj verziji „zavođenja” Grete. Ali nije mogao. Izdao bi profesionalno poverenje. Stoga je zaključio diskusiju rekavši: „Daću ti neko dobro ime, Lora.” „Baš lepo. Samo, neka obavezno bude plavokos. Bolje će me razumeti.” Spustila je slušalicu s osećanjem da je iz ove rasprave izašla kao pobednik. Ali, da li je to zaista bila rasprava? Nije li njen najbolji prijatelj prosto želeo samo ono što je najbolje za nju? Potisnula je poriv da ga ponovo pozove. Umesto toga, telefonirala je Maršalu, koji je još uvek bio u svojoj laboratoriji. Bilo mu je drago što je čuje. „Baš sam bio nešto snužden”, priznao je. „Hajde da se čujemo za pola sata.” Eto, pomislila je Lora u sebi, potrebna sam mu. Želi me. Dakle, voli me. Zar nije to jedino što je zaista važno?

Za Maršala je to bio užasan dan. Ne samo da je sekretarica njegovog odeljenja javila da je bolesna od neke nove svoje psihosomatske bolesti ( „Mislim da ona u slobodno vreme čita Merkov priručnik”, našalila se jednom prilikom Lora) već ga je i Donijeva učiteljica pozvala da dođe u školu jer se njegov mlađi sin „ponovo izmotava”. Njegovo ionako loše raspoloženje se samo pogoršalo kad je došao u laboratoriju i ustanovio da u popodnevnoj pošti nema hitno poslatih dokaza za Rods – Karvonenov članak koji je trebalo da obznani njihovo dostignuće naučnom svetu. I tako se, pošto nije mogao da se koncentriše, odvezao do teniskog kluba, iznajmio profesionalnog saigrača na sat vremena i potukao kukavca do nogu. Ali, kad je otišao kući da večera sa sinovima, još uvek nije bio u stanju da potisne svoju frustraciju. Donijev komentar je bio sasvim na mestu: „Tatice, baš je bez veze kad si stalno ljut. Je l’ možemo mi da jedemo samo s gospođom Henderson?” Lepo, baš lepo. Danas je gubio na svim frontovima. Kler je spavala kad je otišao da je obiđe i izgledalo je da se verovatno neće buditi do jutra. I tako se,

osećajući se beskorisnim, vratio u laboratoriju. Međutim, na mikrobiologij i nije zatekao nikog, što mu je samo dodatno pogoršalo raspoloženje. Malo posle deset, zazvonio mu je telefon. To je bila Lora. „Slušaj”, predložio joj je, „hajde da se nađemo na parkingu i odemo da se provozamo.” Spremno je pristala. Maršal je otišao do kupatila, umio se, proverio kosu u ogledalu – i krenuo prema stepeništu. Došavši do ivice stepenica, pogledao je niz hodnik. Iz direktorove kancelarije je dopirala svetlost. Rešio je da ode i poželi Rodsu laku noć. Možda zaradi neke poene zbog prekovremenog rada. Pokucao je na drveni ragastov staklenih vrata. Nije bilo odgovora. Pokucao je ponovo i pritisnuo kvaku, na šta je ustanovio da nije zaključano. Ušao je u predvorje oklevajući i tiho dozivajući: „Pole? Jesi li tu? To sam ja – Maršal. Ima li koga?” Zavirio je u direktorovu unutrašnju kancelariju. U njoj su gorela sva svetla, a po stolu su bili razastrti papiri. Rods mora da je izašao na čist vazduh. Sačekaće ga malo. Nije mogao da se odupre iskušenju da sedne u direktorovu fotelju – za koju se nadao da će dogodine da bude njegova. Uz to, čak i da ga Pol zatekne s nogama u tenis patikama podignutim na sto, Maršal je znao da njegov stariji kolega ima smisla za humor. Odista, njihov odnos je bio gotovo kao između oca i sina. Sedeo je na prestolu i zavalio se, razmišljajući, pozdrav, robovi, ovo je vaš novi direktor, kralj Džafi, koji upravo počinje svoju tridesetogodišnju vladavinu. Ko god želi da poljubi moj diplomski prsten sa Stenforda, neka slobodno priđe. Uživao je malo u svojoj fantaziji. Šta će da dođe posle, pitao se? Možda telefonski poziv iz Bele kuće – ili UN? Možda poziv da se pojavi pred Kongresom. Rods je dobijao dosta takvih. Pitam se na čemu radi večeras. Iskušenje je pobedilo i dozvolio je sebi da malo pobliže pogleda. Bilo mu je drago zbog toga. Jer, na Polovom stolu se nalazila prelomljena verzija članka za Medicinski žurnal Nove Engleske – baš ona koju je Maršal trebalo da dobije tog popodneva. Uzeo je list i pokušao da nađe pasus ili dva od onoga što je on napisao. Bože, mislio je, moje ime se nalazi ovde negde, u ovom značajnom članku. Njegova strast je bila uzburkana i prevrtao je listove u potrazi za naslovnom stranom. Trebalo mu je nekoliko minuta da je nađe, jer je bila licem okrenuta dole. Negde iza Rodsa i Karvonena (ili Karvonena i Rodsa – znao je da su se prepirali oko toga), trebalo je da stoji i njegovo ime, označavajući njegov skroman doprinos. Zavalio se u stolicu i duboko udahnuo. Članak se nalazio na prvoj strani žurnala. Njegov jednostavan naslov nije odražavao njegov veliki značaj: „Primena bio-inženjeringa u uništavanju onkogeneze: novi pristup.” Našao ga je. Stisnuto između Ašera Ajsaksa i Džejmsa P. Lovela: „Dr Maršal Džafi.” Zurio je u slova, uživajući u trenutku opojnog čestitanja samom sebi.

Onda mu je nešto privuklo pažnju. Nedostajalo je ime Sirii Takaloa. A gde je bio Jaako Fredriksen – s kojim je proveo mnoge duge finske noći ispijajući pöytaviina? Sranje, Jaako je učestvovao u projektu duže od njega. Kolale su glasine da je on Karvonenov naslednik – što je bila čast koju je više nego zasluživao, jer njegov šef ne bi nikad uspeo da iscrta strukturu da nije Jaako bio njegov navigator. U stvari, sudeći po onome što je tu pisalo, Finska nije ni postojala – barem ne u akademskoj medicini. Jer, čak se ni ime Toiva Karvonena, začetnika kompletnog projekta, nije ama baš nigde pojavljivalo. Maršal isprva prosto nije mogao da prihvati činjenicu da je Rods, čovek koga je izuzetno poštovao, bio sposoban za takvo užasno neprofesionalno ponašanje. Međutim, nije nalazio drugo objašnjenje. Kučkin sin je pokušavao da otme loptu i sam postigne pogodak. Začuo je korake. Pol se vraćao. Mrdni dupe, Maršale, pomislio je. Spusti papire i stavi naslovnu stranu onako kako je stajala. Briši što dalje možeš od prokletog stola. Njegovi tenisom izoštreni refleksi su se isplatili. Kad je Rods otvorio vrata kancelarije, Maršal je stajao pored zida i divio se fotografijama svog šefa s raznim besmrtnicima. „Pa, Marše”, rekao mu je srdačno direktor, „šta te dovodi kod mene ovako kasno?” „Pole, imao sam grozan dan”, odvratio je promuklim glasom. „Hoćeš li da sedneš, da popričamo malo o tome?” „Neka, hvala. Stvarno si ljubazan...” ,,U redu je. Nigde ne žurim. Da li se Klerino stanje opet pogoršalo?” saosećajno je upitao. „Ne, ne. Trenutno je prilično stabilno. Ovaj, ne znam da li si primetio – nisam bio tu skoro celog popodneva.” „Daj, Marše, mi ovde ne otkucavamo kartice. Morao si da ideš zbog dečaka?” Maršal je potvrdno klimnuo. „Ma, da. Učiteljica kaže da se Doni ružno ponaša. Veruje da je to reakcija na – znaš već – situaciju.” Maršal je pustio da mu glas utihne. „Oprosti, Pole. Lora me upravo čeka na parkingu. Vidimo se u jutru.” „Važi”, rekao je direktor. „Idi i opusti se malo.” ,,I ti takođe”, odvratio je Maršal, „nemoj suviše naporno da radiš.”

Lora je pustila grejanje u kolima svom snagom, da se ne bi smrzavala. „Džafi, taman sam rešila da ti dam još dva minuta pre no što odem. Pobogu, gde si se toliko zadržao?” „Slušaj, Lora”, odvratio je čudnim glasom, „moram da pričam s nekim.” „Da li si imao nekog posebnog na umu?” „Hej, stvar je ozbiljna. Stvarno mi je potreban tvoj savet.” „Dobro, onda savetujem da odemo do mene i otvorimo bocu vina.”

Slegao je ramenima i odmahnuo glavom kao zombi. „Da li bi ti smetalo ako ostavim svoja kola ovde i vozim se s tobom?” „Upadaj, Marše, i počni da pričaš.” Lora je bila toliko zapanjena da se jedva koncentrisala na vožnju. „Hriste”, rekla je, „možda je svaki lekar u duši totalno samoživ.” „Znam da ja jesam, priznajem grešan”, rekao je Maršal, „ali Bog mi je svedok da nisam lopov. Hoću da kažem, Toivovo istraživanje je osnova celog projekta. Došao nam je s praktično dešifrovanim onkogenom – a na antitelima su radili zajedno. Pol ovim neće da zezne samo čovekovu karijeru – zeznuće mu ceo život!” „Slažem se”, prokomentarisala je Lora. „Jedino pitanje sad je šta ti možeš da učiniš u vezi s tim.” Vozili su se u tišini, sve dok Maršal nije izvukao jednu nit iz zamršene mreže svojih misli. „Ako raskrinkam Rodsa, jasno ti je da sam odsvirao svoje u NZI.” „Znam”, tiho je rekla. „Mislim, ne samo u Vašingtonu. Ima toliko veza da može da mi onemogući pristup na bilo koji univerzitet u zemlji. Leti čak drži predavanja po celoj Australiji – što znači da ću i tamo da budem nepoželjan.” Lora je ćutala i slušala sve dok nisu stigli do njenog stana. „Marše, lagala bih kad bih ti rekla da ovo ne bi bio čin samoubilačkog heroizma. Ali, ono što Rods radi ne baca ružno svetlo samo na Institut već i na sve naučnike ove zemlje. Moraš nekako da ga zaustaviš.” „Po cenu da počinim profesionalno samoubistvo? Da u korenu sasečem sopstvene izglede za Stokholm, jednog dana? Lora, imam dvoje dece i bolesnu ženu. Naknada za nezaposlene mi ne bi dostajala ni za platu gospođe Henderson.” Pogledala ga je i zahtevala: „Šta ti zapravo hoćeš da kažem?” „Lora”, rekao je gorljivo, „tvoje mišljenje cenim više nego bilo čije na svetu. Da si na mom mestu, šta bi uradila?” Tiho mu je odgovorila: „Marše, mislim da bih ga razotkrila.” Dok su se penjali stepenicama do njenog stana, upitao je: „Lora, da li si ikad napravila kompromis da bi spasla vlastitu kožu?” „Ne, bar mislim da nisam.” ,,A šta je s onom mrtvom bebom u Torontu?” „Digla sam galamu do neba kod načelnika”, odvratila je ponosno. „Ali nisi rekla majci, zar ne?” Lora je zastala pred vratima. Bio je u pravu. Rekla je kapetanu, ali nije zatalasala vodu. Niko nikad nije tužio bolnicu zbog neoprostive greške – i zataškavanja. ,,U pravu si”, priznala je. „Uz to, ti imaš porodicu o kojoj moraš da misliš. Zašto jednostavno ne pozoveš Toiva i ne ostaviš njemu da odluči šta će? Najzad, to je njegov problem.” Maršal je bacio pogled na svoj sat. „Skoro je ponoć. To znači da je u Helsinkiju oko sedam izjutra. Za sat vremena, biće u svojoj laboratoriji.”

Sedeli su ćutke u kuhinji, nestrpljivo gledajući u kazaljke sata koje su se približavale jedinici. Najzad je došao čas za poziv. Lora je pogledala Maršala. Ustao je i duboko udahnuo ne bi li se smirio. Zatim je pažljivo okrenuo četrnaest brojeva. „Halo, ovde Maršal Džafi iz Vašingtona. Ja...” „Ništa mi ne govori”, prekinuo ga je Finac. „Pretpostavljam zašto zoveš. I sam sâm ljut.” ,,A zašto?” upitao je Maršal, donekle zbunjen njegovom reakcijom. „Zoveš me zbog prelomljene verzije članka, zar ne?” „Ovaj – da.” „Znači, ni ti je nisi dobio? Planirao sam da pozovem onog naduvenog izdavača na Harvardu i propisno mu natrljam nos!” „Ja ne bih, da sam na tvom mestu”, upozorio ga je nervozno Maršal. „Hoću da kažem, već sam ga pozvao i rekao mi je da ću da dobijem papire danas popodne.” „Šta je dovelo do zastoja? Ne smatraju da je dovoljno važno? Zaboga, mogao sam da pozovem London i Lanceta bi ga uzela na moju reč.” „Znam, Toivo, znam. Ali, ima jedan mali problem...” „O čemu pričaš?” „Ovaj – u stvari, ja sam video prelomljenu verziju – to jest, barem njenu prvu stranu...” „Da?” Maršal je bespomoćno gledao u Loru, kao da kaže, mogu li ja da isteram ovo do kraja? Zatim se smirio i izgovorio u slušalicu: „Toivo, nije naveden nijedan Finac.” „Molim – šališ li se ti to?” „Voleo bih da se šalim – ali pre nekoliko časova sam imao priliku da vidim verziju članka pripremljenu za štampu. Niko iz vašeg Instituta nije naveden kao autor – uključujući i tebe.” Nastala je nova pauza. Ovog puta zato što je eminentni naučnik iz bolnice Meilahti i sam ostao bez reči. Profesor Toivo Karvonen je celog svog života bio naučnik i kao takav je zaključke izvlačio isključivo iz empirijskih podataka. A izjava koju je maločas čuo je izgledala neosnovana – i istovremeno neverovatna. „Maršale, poznajem Pola više od dvadeset godina. On je izuzetan čovek – zašto bi, zaboga, pokušao da uradi nešto tako glupo?” „Pobogu, Toivo, ja ovde stavljam sopstvenu glavu na panj. Ne misliš valjda da bih te zvao da rođenim očima nisam video dokaze?” Karvonenova reakcija je iznenadila Maršala. „O, Bože”, šapnuo je, poput roditelja koji je upravo otkrio da mu je dete izvelo nekakvu nepodopštinu. Maršal je očekivao poplavu epiteta na mnoštvu jezika. Ali, nije je bilo. Samo tihi i iskreni izrazi zahvalnosti. „Maršale, ovo je bilo vrlo hrabro od tebe. Jasno mi je koliko rizikuješ. Mogu li da ti uzvratim na neki način?”

„Pa”, odvratio je, ne sasvim u šali, „možda ću ti tražiti da me zaposliš. U svakom slučaju, žao mi je što sam morao ovo da ti kažem. Šta ćeš da uradiš?” Finac je ostao miran. „Slušaj, treba mi malo vremena da razmislim o svemu. Nego, kod tebe je sigurno jako kasno. Idi i ispavaj se, a ja ću da te pozovem u neko normalno vreme.” „Ovaj – ne u Institut, Toivo. Mislim da bi to bilo malo opasno.” „Slažem se. Da te pozovem kući?” Maršal je pogledao u Loru. ,,U stvari, ovde sam kod prijateljice. Bilo bi najbolje da nazoveš na njen broj.” I na to je brzo dodao: „Ona je takođe lekar, koleginica iz NZI...” „Nema potrebe da mi objašnjavaš”, odvratio je Karvonen saosećajno. „Poznata mi je tvoja situacija. Odmori se malo. Hyvästi.142” Maršal je spustio slušalicu i, obgrlivši rukom Lorina ramena, otišao s njom u dnevnu sobu. Seo je na kauč, zavalio se i promrmljao: „O, Hriste. Gledaš u naučnika koji samo što nije postao nepoželjan. Misliš li da će me tvoj prijatelj Milton zaposliti u svom restoranu?” „Hajde da idemo redom”, odvratilaje i prignula se da mu svuče mokasine s nogu. „Pobogu, šta to radiš? Lora, u tolikoj sam panici da jedva dišem. Ne želiš valjda da...” „Hej, Maršale, smiri se. Hoću samo da malo odspavaš. Sutra te čeka naporan dan.” Podigla mu je noge na kauč. „Lora”, rekao je, nameštajući se u položaj za spavanje, „moj naporan dan će da potraje narednih trideset godina.” Privlačeći je da je poljubi, promrmljao je: „Gospode, Lora, ne znam šta bih radio bez tebe.” Verovatno bi ti bilo mnogo bolje, pomislila je, već zažalivši što ga je podsticala da izigrava junaka. Pogledala ga je. Već je čvrsto spavao.

ČETRDESET ŠEST

Kad se probudila, Maršal je već premeravao koracima dnevnu sobu. „Da li ti je dobro?” upitala ga je. „Naravno – izuzmemo li da sam prestravljen, sluđen i totalno katatoničan, sasvim mi je dobro”, odvratio je. Zagrlila ga je. „Opusti se, Džafi”, promrmljala je. „Pravda će pobediti.” „Ti stvarno veruješ u to?” „Verujem u tebe”, odvratila je, pokušavajući da prikrije vlastitu zebnju.

142

Finski: Zbogom. Prim. Prev.

To ga je dovoljno osokolilo da počne da dela. „Slušaj, moram da se pojavim u vlastitoj kući i potom odem u Institut, da se pobrinem da svi vide moje nedužno lice.” Zatim ju je pogledao kao krivac i upitao: „Da li bi ostala kod kuće, za slučaj da Toivo pozove?” ,,A šta je s pokazivanjem mog nedužnog lica?” „Ne boj se, Lora”, hrabrio ju je. „Niko nema pojma da ti znaš bilo šta o ovome. Možeš da javiš da si bolesna ili tako nešto. Ako dobiješ neke važne vesti od Toiva, sedi u kola i dođi kod mene u kancelariju, pa ćemo da odemo da prošetamo.” „Maršale, bojim se”, priznala je. „Nisi jedina. Ja sam već zažalio zbog svog izigravanja Džordža Vašingtona – hoću da kažem, svakako je posredi Karvonenova čast i slava, a ne moja. Ako uspem da nađem neki bezbedan telefon, javiću ti se.” Nežno je stegao njena ramena i krenuo. Zatim je naglo stao, okrenuo se i rekao: „Ako sam sinoć zaboravio da ti kažem da te volim, sada ti to kažem.” A onda je otišao, ostavljajući sada Loru da premerava koracima sobu poput zabrinutog oca u čekaonici porodilišta. Iznenada se oglasila zvonjava telefona. „Lora, imam stvarno loše vesti.” Bio je to Maršal, koji se javljao iz govornice pored druma. „Da li se javljao?” „Nije.” ,,U tom slučaju, sve je gotovo. Rods je upravo sazvao konferenciju za štampu – i organizovao prijem – za danas popodne. Ako Toivo pozove, reci mu da smo učinili što smo mogli.” Lora je zbunjeno spustila slušalicu. Samo što se uputila prema balkonu, želeći da udahne malo svežeg vazduha, ponovo je zazvonio telefon. Požurila je da se javi. „Da?” izgovorila je bez daha. „Halo”, rekao je glas koji kao da je dopirao iz velike daljine. „Ovde Karvonen – da li sam dobio pravi broj?” „Da, profesore, ovde je – Maršalova koleginica.” „Odlično. Molim vas, prenesite mu da sam se pobrinuo za sve.” „Ne razumem, gospodine”, usprotivila se Lora. „Maršal mi je maločas telefonirao i rekao mi da je Rods sazvao konferenciju za štampu za danas popodne.” „Znam, znam”, rekao je srdačno stariji čovek, „Pol i ja smo već opširno porazgovarali telefonom.” Zatim je sačekao delić sekunde i dodao: „Moja konferencija za štampu je održana pre jednog sata.” „Molim?” „Da. I molim vas, recite svom hrabrom prijatelju Maršalu da sam uspeo da dovedem vrlo jaku novinarsku postavu i da je vest krenula u podne po helsinškom vremenu. U Vašingtonu je, kao što znate, tada bilo svega 5 izjutra. Koliko sam video iz beleški svoje sekretarice, ne samo da su bili prisutni

reporteri nezavisnih telegrafskih agencija već su Njujork Tajms, pa čak i TASS i Telegrafska agencija nove Kine, poslali svoje dopisnike.” „Neverovatno – ne mogu da poverujem vlastitim ušima”, odvratila je uzbuđeno Lora. „Ali, kako ste uspeli da okupite sve te ljude za tako kratko vreme?” „Gospođice – izvinjavam se, ne znam kako se zovete...” „Lora Kastelano, gospodine. U stvari, doktorka Kastelano.” „Dakle, doktorko, mora biti da ste sasvim novi u svetu medijske medicine. Zar ne znate da postoji čarobna reč koja može da privuče sve novinare ovog sveta?” „Besplatno piće?” slabašno se našalila. „Ne, draga moja, kancer. To je najjača karta na planeti.” Za trenutak je Lora bila zapanjena ovim neočekivanim cinizmom. Maršalov opis ju je naveo da Finca zamisli kao nekakvog blagonaklonog Deda Mraza u belom laboratorijskom mantilu. Ali, učila je. I to brzo. „Ovaj, gospodine, da li dr Rods zna za to?” „Dabome”, odvratio je. „Bio sam apsolutno kolegijalan i iskren. Pozvao sam ga na kućni broj. Bilo mi je žao što ga budim, ali mislim da mu je bilo drago što je saznao moje namere. Ali, opet, pošto u Vašingtonu još nije počelo ni da sviće, šta je drugo mogao nego da se saglasi? U svakom slučaju, prenesite svom hrabrom mladom čoveku moje tople pozdrave. Hyvästi.” U četiri istog popodneva, više od sto uglednih naučnika – s pojačanjem u vidu čete reportera i fotografa – guralo se u glavnoj dvorani za prijeme Instituta, da bi čulo svog generalnog direktora – elegntno obučenog u svoje specijalno odelo „za javne nastupe” – kako svetu objavljuje (u ovom slučaju, samo kao odjek) čudesna svojstva Rods-Karvonenovog faktora. Svi prisutni su popili u zdravlje dvojice naučnika – i njihovog globalnog pacijenta, Čovečanstva koje boluje. Podstakavši samopouzdanje odličnim šampanjcem, Maršal se popeo na podijum, poljubio gospođu Rods i čestitao joj i potom srdačno protresao ruku svog mentora. „Ovo je veliki dan, Pole”, rekao je oduševljeno, dodajući (bez uočljive ironije, nadao se): „za sve nas.” „Hvala ti, Maršale”, odvratio je veselo Rods. I onda ispod glasa rekao: „Da li bi mogao da u šest sati navratiš u moju kancelariju?” „Razume se”, odgovorio je raspoloženo Maršal i otišao da potraži Loru. Našao ju je okruženu grupom reportera, koji su svi tražili njeno mišljenje o novom otkriću. Bože moj, pomislio je veselo, pozivanje Lore na preskonferenciju zbog bilo čega je sasvim sigurno rizičan potez.

Rods ga je već čekao, nalakćen na ploču svog radnog stola od mahagonija. Maršal je ušao i seo na svoje uobičajeno mesto. Direktor je samo ćutke ustao, zureći u njega kao da je leptir na čiodi. Najzad je progovorio. Dva sloga.

„Zašto?” „Pole, o čemu...” „Ne kenjaj, Džafi. Siguran sam da si mu ti rekao. Jedini dokazi su se nalazili na mom stolu, sinoć kad sam te zatekao ovde. Usput, da nisi slučajno na Toivovom platnom spisku?” Maršal nije udostojio odgovora tu insinuaciju. Rods je odmahivao glavom u neverici. „Da me ubiješ, ne mogu da zamislim zašto bi prekomerno ambiciozni kučkin sin poput tebe uradio ovako nešto.” „Istini za volju, ni sam nisam sasvim siguran”, priznao je Maršal. „Nazovi to zastranjivanjem – nekom vrstom naprasnog napada integriteta. Hoću da kažem, radio sam na tom projektu i znam koliko je Toivo doprineo.” Rods je navukao na lice izraz sažaljenja. „Ne mogu da verujem da neko s tvojim mozgom ne zna kako se igra ova igra. Kad sam bio na postdiplomskom, moji šefovi na Tehnološkom institutu su objavili oba moja projekta a da mi ni ime nisu pomenuli. Kad si šegrt, moraš da plaćaš za znanje koje stičeš.” „Daj, Pole, ja baš i ne bih nazvao Karvonena šegrtom. A sasvim izvesno ima više skrupula. Žao mi je ako sam te izneverio uradivši ispravnu stvar. Mogu li sad da idem?” „Kad ti ja budem rekao, Džafi”, odvratio je oštro direktor. „Neću da odeš odavde misleći da si postigao nešto plemenito. Očigledno, članak će biti objavljen s imenima svih tvojih prijatelja iz Helsinkija.” Napravio je pauzu da bi uživao u svom otkriću: „Samo sam mislio da bi voleo znaš da sam ja vlasnik patenta.” „Šta?” „Čast je samo deo toga, dečko moj. Ne možeš prosto da se penzionišeš i ležiš na lovorikama. Mnogo je udobnije kad ležiš na svojim autorskim pravima. Samo da ti kažem – poslednja tri sata moj telefon nije prestajao da zvoni. Svaki veći farmaceutski koncern od Švajcarske do Japana i nazad mi je već ponudio cifre od kojih bi se te tvoje kovrdžice pretvorile u električne žice.” Maršal je slegao ramenima. Sranje, pomislio je, ovaj je ipak zeznuo Karvonena. Toliko o mom altruizmu. Pogledao je Rodsa. „Mogu li sad da idem, her direktore?” „Da ideš? Dragi moj Maršale, od sutra ćeš da budeš izbrisan. Idi i raščisti svoju kancelariju – to jest, od predmeta koji pripadaju tebi. Zamolio sam kapetana Stivensa iz obezbeđenja da ti pomogne da odvojiš svoje stvari od Ujka Semovih. Jer, počev od večeras u ponoć, nećeš više biti pušten da prođeš kroz kapiju ni kao turista. Laku noć.” Tek kad se okrenuo da ode, Maršal je shvatio koliko je gadno pogođen. Ali, to još nije bilo sve. „Džafi, želim da kažem da mi je iskreno žao zbog tvoje žene. Trebalo je da razmišljaš o...”

„Zaveži, Pole. Kler nije potrebno tvoje sažaljenje. Možda je izgubila zdravlje, ali još uvek ima svoje principe. Zato ti, u ime cele svoje porodice, kažem da možeš da se nosiš do đavola.” ,,I u ime doktorke Kastelano, takođe, ako smem da pretpostavim?” Maršal je sad već bio besan. „Lora nema nikakve veze s ovim, Pole. Ne misliš, valjda, i nju da kazniš?” „Ne mislim? Pukom slučajnošću sam ustanovio da je jutros javila da je bolesna i da neće doći u laboratoriju. Pošto večeras prosto blista, mislim da mogu sa sigurnošću da pretpostavim da je bila saučesnik u ovoj izdaji. Nažalost, ovog časa je ona za Institut, rekao bih, isto što i Srebrna ledi za Rols Rojs. Ali, ne brini, srediću ja nju.”

Lora ga je čekala u sada praznoj sali za prijeme. Sedeli su jedno pored drugog i razgovarali uz buku koju su pravile spremačice. Nežno mu je dodirnula rame. „Znam kako ti je, Marše, i osećam se tako kriva što sam te podsticala da kažeš Toivu. Nije mi padalo na pamet da će Rods otići tako daleko. Ali, sigurna sam da ćeš da se dočekaš na noge.” „Hvala ti, mala”, rekao je s osmehom. „Jesi li raspoložena da mi pomogneš da napunim nekoliko kutija?” Potvrdno je klimnula i otišla s njim u njegovu kancelariju.

Kapetan Klajd Stivens je mirno sedeo i pušio gledajući njih dvoje kako prevrću po kancelariji pakujući sve što nije bilo carevo. Tu i tamo bi mu Maršal mahnuo pred nosom nekim papirom: „Ovo je zapisnik o mojim teniskim mečevima protiv starijih i mlađih naučnih saradnika – i o parama koje sam osvojio. Da li se to smatra poverljivim materijalom, ser?” Kapetan, koji je od srca žalio što mladi naučnik mora da ode, bio je zbunjen – i ozlojeđen time što mu je nametnut ovaj neprijatan zadatak. „Pakla mu, doktore Džafi”, pobunio se, „nemojte da se šalite sa mnom na taj način. Što se mene tiče, možete da odnesete i toalet papir iz svih toaleta.” „Nije loša ideja”, rekla je Lora, pokušavajući da ublaži tenziju s malo humora. ,,A, ne”, rekao je širokogrudo Maršal, „lišili bismo dobrog doktora Rodsa materijala koji koristi za pripremu svojih članaka.” Kapetan Stivens je dao sve od sebe da se ne nasmeje. Podigavši sa stola svoj rolo-adresar, Maršalu je prvo palo na pamet da ga da bezbednjaku, da iz njega ukloni sve brojeve za koje smatra da bi trebalo da ostanu poverljivi. Ali, odmah potom se setio nečega drugog. „Hej, Lora”, rekao je, „ovo mi je poslednja prilika da telefoniram na državni račun. Mogao bih barem da pripremim Karvonena za šok.” Klimnula je glavom. „Dobra ideja.” Okrenuo se Stivensu i objasnio: „Kapetane, imate moju časnu reč. Ovaj poziv je zvanične prirode.”

Oficir se bez reči složio. U Helsinkiju je bilo vrlo rano jutro, tako da je Maršal morao da zove Karvonena kući i probudi ga. „Maršale, uveravam te”, šaljivo je protestovao Finac, „bio sam već budan. Sedim u svojoj radnoj sobi i proveravam neke proračune. Pretpostavljam da zoveš da me obavestiš da si otpušten. Ali, nadam se da znaš da si u mom Institutu više nego dobrodošao.” Maršal se stresao. „Toivo, bojim se da imam zaista loše vesti – Rods je još pre tri meseca podneo zahtev za patentiranje. Mislim da smo ga potcenili.” Karvonen je prasnuo u smeh. „Toivo, da li ti je dobro?” „Dobro mi je, mladiću, sasvim dobro”, odvratio je srdačno. „Ja sam registrovao patent još pre šest meseci. Pošto je procedura malo duža, Rods neće odmah saznati da sam ga pretekao.” Maršal je zanemeo od zaprepašćenja. I tada je lagano počeo da ključa. „Toivo”, rekao je, pokušavajući da obuzda bes, „kažeš mi da si ti već prešao Rodsa onda kad sam ja rizikovao svoju glavu da bih te upozorio da on pokušava da pređe tebe?” „Jesam, dragi moj prijatelju Maršale. Ali zbog toga ti nisam nimalo manje zahvalan na žrtvi koju si podneo. Ali, sada barem znaš kako se svet okreće. Konkurencija je bezobzirna. Među naučnicima pogotovo. Molim te, javi mi se ponekad. Hyvästi.”

Za Loru je to bilo sasvim novo iskustvo. Mada je to bio težak period, obuzeo ju je osećaj neobične ispunjenosti zato što je mogla da podeli s Maršalom njegovu nesreću. Držala ga je u zagrljaju cele noći. Sledećeg jutra su rano ustali, popili kafu i potom se rastali – ona je otišla u laboratoriju, a on svojoj porodici. Pošto joj je stražar na kapiji Instituta prijateljski mahnuo, Lora je parkirala kola i uputila se prema zgradi. Okrznula je pogledom Maršalov prozor. Čak je i iz daljine delovao prazan i pust. Provela je sat vremena na odeljenju za intenzivnu negu novorođenčadi na kome su se tog dana, srećom, nalazila samo tri bolesna nedonoščeta – čija ukupna težina verovatno nije prelazila tri i po kilograma, ali koju je u životu održavalo ono što je izgledalo kao tri i po tone elektronske opreme. Ponekad se pitala da li se i bebama ponekad učini da će ih sve to progutati – kao što se činilo njoj. Vrativši se u laboratoriju, nije mogla da misli ni na šta drugo sem Maršala. Zazvonio je telefon. Bila je to Rodsova lična sekretarica. Da li bi doktorki Kastelano odgovaralo da dođe, recimo, oko četiri tog popodneva? Zanimljivo, ali nije se uznemirila. Ubedila je sebe da je posredi verovatno neko administrativno pitanje u vezi s predstojećim obnavljanjem njenog ugovora kao mlađeg naučnog saradnika.

Stigla je tri minuta ranije, a službenica ju je uputila pravo u direktorovu kancelariju. „Dobar dan, doktorko Kastelano”, rekao je očinskim tonom. „Molim vas, sedite.” Nije mogla da ne primeti da je nije oslovio sa Lora. „Pretpostavljam, doktorko Kastelano, da otprilike znate zašto sam vas pozvao?” ,,U vezi s mojom molbom, verovatno”, odvratila je. „Na neki način, da.” Rods je protrljao čelo, što je predstavljalo neku vrstu izražavanja zabrinutosti. „Doktorko Kastelano, ne znam kako da vam kažem ovo. Hoću da kažem, smatram – svi smatramo – da zauzimate posebno mesto u našoj konstelaciji.” „Nemojte da okolišate”, odvratila je, što je smirenije mogla. „Samo mi recite gde sam pogrešila.” „Pogrešila?” ponovio je Rods. „Ne bih upotrebio baš taj izraz. Jednostavno – eto – ne možemo da obnovimo vaš ugovor na sledeće tri godine.” ,,Oh.” „Ništa lično, razume se. Stvar je u tome što imamo previše kvalifikovanih kandidata.” „Naravno.” ,,A kao što znate, uobičajena je praksa da se mlađi saradnici obaveste u proleće svoje poslednje godine, kako bi mogli da naprave drugi aranžman – znate već, da potraže drugo radno mesto. Siguran sam da će Dejn Oliver imati nekih predloga za vas. I možete da računate na to da će vas njegova kancelarija podržati do kraja. Uz to, imate vremena sve do kraja jula...” Lora je ostala bez reči, a bubnjanje u slepoočnicama joj je bolno povređivalo um. Trebalo joj je malo vremena – možda pola minuta – da ponovo počne da kontroliše svoje emocije. Jer, bila je rešena da se ne preda bez žestoke borbe. U međuvremenu, Rods je nastojao da joj još dublje zarije nož. „Jako mi je žao što sam morao ovo da vam kažem. Svima ste nam veoma dragi. Nedostajaćete nam na zabavama.” Dosad se već sabrala dovoljno da bi mogla da uzvrati. „Pole, nemate prava na ovakvo jednostrano donošenje odluke. A sasvim sam sigurna da niste razgovarali s Dejnom niti bilo kim drugim iz naše oblasti. Žaliću se Odboru i spremna sam da se kladim će oni da odluče drugačije.” Nastala je iznenadna tišina – koju je Lora protumačila kao poen u svoju korist. Pol je lagano ustao. „Doktorko Kastelano, hajde da stavimo karte na sto”, rekao je tonom oštrim poput žileta. „Vi i ja vrlo dobro znamo o čemu je zapravo ovde reč. Zašto, onda, ne popričamo o stvarnom problemu?” „Odlično. Malo gole istine bi bilo osvežavajuće, za promenu.” Direktor ju je pogledao i iscerio se. „Drag vam je Maršal Džafi, zar ne? Otišao bih čak tako daleko da kažem da vam je jako drag. Jesam li u pravu?”

„Ne moram da odgovorim na to pitanje.” „Dabome da ne morate. Veoma vam je stalo do njega – i ne biste želeli da mu ugrozite karijeru, zar ne?” „On je jedan od najbriljantnijih mikrobiologa u Americi. Ne moram da brinem zbog njegove karijere.” „O, da, doktorko Kastelano, morate”, odvratio je snishodljivo Rods. „Baš me briga koliko je pametan taj izdajnički mali skot. U naučnim krugovima sam još uvek iznad njega i mogu da mu zatvorim sva vrata – i to baš sva – u ovoj zemlji. Ako bih ja tako hteo, on ne bi mogao da se zaposli ni kao nastavnik biologije u osnovnoj školi u Harlemu.” „On je bio redovan profesor na Stenfordu”, odvratila je oštro Lora. „Kad ste ga pozvali da pređe ovamo, ponudili su mu dvostruku platu, samo da ostane kod njih. Oberučke će ga primiti nazad.” ,,U normalnim okolnostima, pretpostavljam da biste mogli da budete u pravu. Ali Maks Vingejt, njegov bivši predsednik odbora, duguje mi uslugu – vrlo veliku uslugu. A koliko god voleo Maršala, neće se usuditi da mi prkosi.” „Mislim da blefirate”, odvratila je. „Hoćete li da ga odmah pozovem? Razgovaraću s njim preko spikera, tako da vlastitim ušima čujete kako ocrnjavam vašeg ljubavnika kod njegovog domaćeg tima. Kunem vam se, Lora”, nastavio je, podižući glas, „jedna moja reč i on će se naći na profesionalnom ledu, i to zauvek.” Nastala je tišina. „Kakve to veze ima sa mnom?” upitala je najzad. „Apsolutno svakakve, doktorko Kastelano”, odgovorio je, s primesom divljačkog uživanja. „Sudbina tog crva Džafija nalazi se u tim vašim lepim ručicama. Jer, ne dobijem li vašu ostavku, Maršal Džafi umire.” „Da niste malo melodramatični?” prokomentarisala je Lora. „Ne bih rekao. Vi i ja dobro znamo da njegova karijera jeste njegov život. A ja mogu da mu je oduzmem jednim telefonskim pozivom. Shvatate li sada šta hoću da kažem?” „Prespavaću, pa ću vam odgovoriti sutra”, odgovorila mu je prezrivo. „Žao mi je, Lora, hoću vaš odgovor odmah. A onda, što se mene tiče, možete oboje da odete na spavanje – ili do đavola.” Lora nikad u životu nije doživela tako brutalan verbalni napad. Pogledala je Rodsa besno i gotovo mu pljunula u lice: „Vi ste jedno ljigavo kopile.” „Briga me šta mislite”, odvratio je neumoljivo, „pod uslovom da se pismo kojim povlačite svoju kandidaturu nađe na mom stolu u roku od pola sata. A pri tom ne mislim trideset jedan minut.”

Lora je sedela u svojoj laboratoriji, očajnički pokušavajući da natera sebe da potpiše dokument koji je s mukom otkucala. Sme li da se usudi da testira Polovu pretnju? Zazvonio je telefon. „Zdravo, dušo.” To je bio Maršal.

„Kako je?” upitala ga je, nastojeći da zvuči raspoloženo. „Znaš ti mene”, našalio se, „ovaj mačak ima još osam života. Mislim da ću da dobijem svoj stari posao u Stenfordu. Maks Vingejt je sazvao specijalan sastanak odseka. Verovatno upravo udaraju pečat na rešenje. Toliko o Kolosu s Rodosa.” Lora je bila skamenjena. Bacila je pogled na sat: deset minuta do pet. „Marše, hajde da se nađemo za večeru. Sad moram hitno nešto da završim.” „Važi, mila. Da se sastanemo oko šest kod Džefersonovog spomenika?” „Zašto baš tamo?” „Volim da gledam one mudre reči Tomasa Dž., uklesane u one ogromne mermerne ploče. Koliko god da sam utučen, od njih mi nekako bude lakše pri duši.” Ja ću te još više utešiti, pomislila je u sebi. I glasno rekla: „Biću tamo, Maršale. Ne brini.”

Zaista je ozbiljno mislio. Stigavši pod kupolu velikog mermernog spomenika, Lora je zatekla Maršala kako zuri u Džefersonove reči. Poljubila ga je. „Jasno mi je zašto se ovde osetiš bolje. Da li si dobro?” „Dakle, sada je zvanično”, izjavio je srećno. „Dobio sam svoj stari posao na Stenfordu. Ispali su stvarno veliki lafovi.” ,,Oh”, izustila je. I pomislila, barem se Pol drži svog dela pogodbe. „Kad odlaziš?” „Pa, Maks kaže da mogu da se uselim u svoju staru laboratoriju kad god hoću. Ali, ja mislim da bi trebalo da sačekam da klincima završi polugodište u školi, da se ne potresaju još više – život im je i ovako dovoljno komplikovan.” „Dakle”, prokomentarisala je, „valjda ćemo tako oboje imati dovoljno vremena da se naviknemo na to.” Čvrsto ju je uhvatio za ramena. „Ne, Lora – želim da pođeš sa mnom u Kaliforniju.” Prvo je na trenutak bila zapanjena. A potom zbunjena. Da li je moguće da je spreman da napusti porodicu zbog nje? „Siguran si?” „Apsolutno.” Lora je bila u takvom zanosu nadanja da se osetila skoro krivom zbog toga. Zatražila je uveravanje. ,,U kom svojstvu?” upitala je. „Kako to misliš, ‘u kom svojstvu?’ Bila bi redovan profesor, o tome nema nikakve dileme.” „Ne razumem.” „Garantujem ti – Stenford, Berkli, San Francisko – potukli bi se da te dobiju na svoje fakultete. A veruj mi, imam jake veze u Kaliforniji.”

U to je njoj lagano počelo da sviće. „Kažeš, dakle, da bi – s izuzetkom povećanja mog akademskog ranga – stvari među nama ostale iste?” „Apsolutno. Bili bismo kao bračni par.” ,,S tim što bi Kler i dalje bila gospođa Džafi, a ja bih bila nešto poput rezervnog automobila?” „Ne...” zaustio je da protestuje. „To je ono što tražiš od mene, zar ne? Hoćeš da napustim sve što sam postigla u Vašingtonu – da bih otišla i bila tvoja gejša.” „Mislio sam da me voliš, Lora.” ,,I ja sam mislila da ti voliš mene, Marše. Ali, pošto nisi Mormon ili Musliman, nemaš pravo na više od jedne žene – a ja odbijam da prihvatim samo pola muža.” „Pobogu, Lora, ti barem znaš moju situaciju. Moja deca i ovako imaju problema. Možeš li da zamisliš šta bi za njih značilo kad bih se ja razveo od njihove bolesne majke? Mislim, ja jesam skot – ali sâm Bog zna da nisam baš tako veliki skot.” Nije znala kako da reaguje. Očajnički je želela da bude „ozakonjena”, ali je na neki način mogla da razume njegov nezgodan položaj. I čak je, mada teška srca, poštovala njegovo odbijanje da povredi svoju već ranjenu porodicu. „Ne znam, Maršale”, rekla je, pokušavajući da dobije na vremenu. U to je on posumnjao u njene motive. „Ili si možda toliko zaslepljena vašingtonskim reflektorima da ne želiš da dobrovoljno prognaš sebe u provincijske vinograde Kalifornije?” „Prokletstvo, imam pravo na karijeru!” odvratila je ozlojeđeno. ,,A kako bi, kog đavola, ovo ugrozilo tvoju karijeru? Berkli baš ne bi mogao da se nazove selom. Štaviše, ako pratiš akademsku scenu, trebalo bi da znaš da je većina njegovih istraživačkih odseka trenutno jača od veličanstvenog Harvarda.” „Nije o tome reč”, pobunila se, ne dozvoljavajući da je makar i delom u pravu. Zatim je tiho dodala: „Vidi, jednog jutra ću da se probudim i odjednom shvatim da sam prešla granicu, a ja možda želim da imam bebu pre toga. Uostalom, pogledaj šta kaže tvoj heroj.” Pokazala je tamo gde se nalazio čuveni Džefersonov opis neotuđivih prava čoveka na „Život, Slobodu i traganje za Srećom”. Sačekao je trenutak i potom gotovo šapatom rekao: „Lora, previše tražiš. Nisi fer...” „Fer? Ti meni pričaš šta je fer?” Toliko se naljutila da je malo nedostajalo da mu kaže o svojoj pogodbi s Rodsom. Međutim, to joj nekako više nije izgledalo važno. „Lora, misliš li da se meni dopadaju karte koje mi je život podelio? Zar ne misliš da bih promenio stvari kad bih mogao? I zar ne možeš da se nađeš sa mnom na pola puta?” „Misliš, negde u Čikagu?” našalila se gorko. Na trenutak su samo stajali i gledali se u oči. Mauzolej je bio prazan i toliko tih da je kupola prosto odjekivala od njihovog disanja.

„Pa”, rekla je umorno, „naučno govoreći, rekla bih da naša veza najbolje može da se opiše pomoću drugog zakona termodinamike – prosto joj je ponestalo energije. Drugačije rečeno, sad mi je jasno da ti moraš da ostaneš s Kler. Ali isto tako mi je jasno i da ja moram da ostanem što dalje od tebe. Zbogom, Maršale.” Okrenula se i otišla. Čula je kako je doziva. „Lora, molim te – da li si sigurna da ne možemo...” Nekoliko časaka kasnije, našla se van dometa njegovog glasa i nastavila da silazi niz dugačko stepenište spomenika u sumrak koji je svakog časa bivao sve mračniji. Silazila je. U dubine tuge za kakvu nikad ranije nije znala.

Bila je ponosna na sebe. Lora se osećala izbezumljena i deprimirana, skoro samoubilački raspoložena. Ali, bez obzira na to, bila je ponosna na to što se nije slomila pred Maršalom, zbog čije je karijere upravo žrtvovala svoju. Bila joj je potrebna sva snaga koju je imala da ne pozove Barnija još u toku radnog vremena. Znala je da se obično oko osam vraća kući. Pozvaće ga malo kasnije. Ali, šta ako je planirao da izađe? Ako se vrati u ponoć, neće se obradovati budem li ga zvrckala, pomislila je. Sranje, silazim s pameti. U tom trenutku je zazvrjao telefon. „Kastelano, šta se kog đavola događa s tobom?” Ako je ranije i sumnjala u postojanje vančulne percepcije, sada je postala istinski vernik. „Zdravo, Barn”, rekla je, glasom koji nije uspevao da sakrije mrtvilo njene duše. „Hej, da ne prekidam nešto? Mislim, ne bih da ugrožavam stil života tog seronje tenisera. Da te nije naterao da me bojkotuješ ili tako nešto? Čoveče, nedeljama se nisi javljala. Da li je sve u redu?” „Da, da”, odvratila je mehanički. „Mala, ne zvučiš mi nimalo oduševljeno. Šta ima?” „Ništa”, odgovorila je. A onda je, još uvek ne bivajući u stanju da mu otkrije svoj bol, okolišno rekla: „Moglo bi se reći da više nema baš ništa.” Zastala je načas i upitala ga: „Pade mi na pamet, da li si ti sam?” „Jesam. Barem trenutno. Ursula će da dođe malo kasnije.” „Ko je Ursula?” ,,O, Kastelano, trebalo bi da je vidiš. Ona je poklon Holandije našoj kardiologiji – a naročito mom srcu. U stvari, večerašnji susret bi mogao da znači osvajanje zlatne medalje na Livingstonovoj bračnoj Olimpijadi.” „Onda bolje da završimo razgovor”, rekla je Lora izvinjavajući se, tonom beživotnijim nego ikad. „Daj, Kastelano, u čemu je problem?” „Da li sediš?” „Zašto, hoću li da se šokiram?”

„Ne, ali bi moglo da potraje.” Prenoseći telefon do fotelje, Barni je nežno odvratio: „Lora, samo lepo i polako pričaj. Ja sam profesionalni slušalac, sećaš li se? Hajde – počni.” Tog trenutka, njena emocionalna brana je pukla. Posle skoro četrdeset minuta, prekinuo ju je: „Hej, Kastelano, vidi, moram da požurim na aerodrom.” „Naravno”, rekla je izvinjavajući se, „moraš da sačekaš Ursulu.” „Pogrešno – ona živi dve ulice odavde. Hoću da stignem na poslednji let za Vašington.” „Ne, Barn – molim te nemoj. Dobro sam. Stvarno jesam.” „To ću ja da procenim. Ti samo dođi na aerodrom da me sačekaš. U međuvremenu, nemoj da piješ. Nemoj da uzimaš ništa za smirenje. Nemoj čak ni da voziš. Uzmi lepo taksi i sačekaj me. I drži u rukama crvenu ružu, da bih mogao da te prepoznam.” „Šta je s tvojim pacijentima?” upitala je gotovo prekorno. „Hej, mala, pa zar ti ne znaš ni koji je danas dan? Sutra je subota. Kauč vikendom ne radi. Prema tome, dopalo ti se ili ne, ja stižem.” Mada se nesvesno nadala ovome, Lora se slabašno pobunila: „Ali, šta ćeš s Ursulom?” „Ne sekiraj se. Objasniću joj. Navikla je ona na moje nastranosti – shvatiće. Ti samo budi tamo”, naredio je.

Dok je Barni trpao odeću u malu putnu torbu, dr Ursula de Grot je otključala vrata i ušla u stan. „Ti to planiraš da večeras pobegnemo zajedno?” izazivala ga je. „Slušaj, Urs, sedi načas. Imam vrlo malo vremena, a priča je duga.” Dao je sve od sebe da je ubedi u hitnost ove svoje milosrdne misije. Međutim, plavokosa lekarka nekako nije bila ubeđena. „Mrzim tu Loru”, rekla je gorko. „Zašto?” upitao je Barni dok je žurno zatvarao svoju putnu torbu. „Zar nije očigledno?” odvratial je, pružajući mu njegove ključeve od stana. „Evo, vraćam ti ih. Mislim da su gospođici Kastelano potrebniji nego meni.”

ČETRDESET SEDAM

Naredna dva sata, Lora nije disala. Ili se barem tako osećala. Njeno minimalno funkcionisanje održavala je jedino nada da će uskoro videti Barnija. Ona je već stajala u dolaznoj čekaonici na aerodromu kad je on ušao s piste, podignutog okovratnika jakne da bi se zaštitio od hladnog vetra. Prvi pogled na Loru ga je prosto fizički zaboleo. Bila je bela kao zid i tako ranjiva, kao da je sa suzama izbacila svu svoju energiju. „Zdravo, hvala ti što si došla”, rekao je, grleći je.

„Zar to nije moja replika?” upitala je slabim glasom. „Važi, uzmi je ako hoćeš. Gde ćemo da večeramo?” ,,U jedanaest naveče?” upitala je. „Kladim se da ništa nisi jela, zar ne?” Odmahnula je glavom. „Nisam bila gladna.” „Znaš šta, ti možeš da budeš anoreksična u svoje slobodno vreme, ali ja skapavam od gladi i ako uskoro ne pojedem neku testeninu, umreću od neuhranjenosti.” Stajali su na trotoaru. Kad je taksi prišao, a Lora ušla unutra, Barni je upitao vozača: „Koji je najbolji italijanski restoran odavde do MejsonDiksonove linije143?” „Pa, mnogi traže da ih vozim kod Paskvalea, u Džordžtaun.” „Onda nas vozi tamo.” Ušao je u taksi i krenuli su.

„Žalim, sinjore, ali nemam rezervaciju na ime Jehudija i Hepcibe Menjuhin.” „Ja se vama duboko izvinjavam”, odvratio je Barni, svojom najboljom imitacijom umetničkog temperamenta. „Naš impresario nas je uveravao da je sve sredio. Zar ne možete da nam nađete ni neki mali sto sasvim pozadi?” „Mi displace144, sinjore. Čak i kad bih mogao, nijedno od vas nije prikladno odeveno.” Nije ni na trenutak poverovao da zaista ima posla s velikim violinistom i njegovom sestrom. U svakom slučaju, Paskvale je morao da vodi računa o svojoj reputaciji, kako gastronomskoj, tako i onoj koja je podrazumevala eleganciju njegovih gostiju. „Slušajte, kapetane”, rekao je Barni, „reći ću vam istinu. Ja sam lekar, a ova žena je u stanju ugljenohidratnog šoka. Ako je vrlo brzo ne nahranimo nekim fetućinima, mogla bi da umre na licu mesta. A to svakako ne bi bilo dobro za vaš biznis.” Kapetan, kome je bila puna kapa rasprave, taman se spremao da pozove Roka, barmena i izbacivača u jednoj osobi, kad im je upomoć pritekao jedan od elegantno obučenih gostiju – visoki, sedokosi džentlmen čiju je pažnju privukao duhoviti Barnijev nastup. „Paskvale, ima li nekih problema?” upitao je i brzo se okrenuo da pozdravi Loru. „Baš mi je drago što vas vidim, doktorko Kastelano.” ,,A tek meni što vidim vas, senatore Otis. Ovo je moj prijatelj, doktor Barni Livingston.” „Dobro veče, doktore. Da li ste raspoloženi da nam se pridružite, da popijemo zajedno neko piće?” upitao je gostoprimljivo zakonodavac. ,,U stvari”, odvratila je Lora, „taman smo hteli da odemo. Izgleda da nemaju nijedan slobodan sto.” 143

Granica između Pensilvanije i Merilenda, nekada smatrana granicom između slobodnih i robovlasničkih država Prim. Prev. 144 Tal. „Žao mi je” Prim prev.

Senator je namršteno pogledao Paskvalea. „Da li ste sasvim sigurni, padrone145? Doktorka Kastelano je vrlo važan član osoblja NZI. Verovatno je imala hitan poziv i nije stigla da se presvuče. Siguran sam da možete da pregledate kroz prste u ovakvom slučaju.” Ne želeći da riskira neodobravanje Kongresa, Paskvale je povukao svoj veto i promrmljao: ,,U stvari, ima jedan sto za dvoje, ali izgleda da klijenti koji su ga rezervisali kasne. Molim vas, da li biste pošli za mnom?” Lora se zahvalno osmehnula Otisu, koji je ponovio: ,,I dalje ste dobrodošli da sednete s Amandom i sa mnom – makar samo da popijemo kafu.” „Drugi put, senatore”, odvratila je Lora. „Dr Livingston i ja imamo da razgovaramo o jednom važnom slučaju. Ali, vrlo sam vam zahvalna na vašoj pomoći.” „Drago mi je da sam mogao da vam se nađem, Lora. Ako vam ikad zatreba bilo kakva pomoć, samo pozovite moju kancelariju.” Dok su ih vodili do njihovog (odlično smeštenog) stola, Barni je bacio pogled prema senatorovom stolu i prokomentarisao: „Čoveče, ala mu je kćerka lepa.” „Nije mu kćerka”, odvratila je Lora prozaičnim glasom. „Njegova žena?” „Pogađaj još jednom, Livingstone”, odgovorila je. ,,Au! Je l’ to jedna od povlastica koju imaš kada si senator?” Lora je potvrdno klimnula. „Rekla sam ti da je odnos između žena i muškaraca u ovom gradu pet prema jedan. Preostaje ti samo da zamisliš mogućnosti.” „Aha”, odvratio je Barni, „to znači da svaki muškarac može da ima vlastiti ženski košarkaški tim.”

Pošto su naručili fetućine i veliku bocu kjantija, Barni je prešao na ozbiljne probleme koje je imala njegova prijateljica. Naterao ju je da mu ispriča sve detalje Rods-Karvonenove prevare – tu i tamo je čak hvatao neke beleške, za koje ju je uveravao da će mu koristiti u njegovoj studiji lekarskog uma. Odatle do Maršala Džafija bio je samo mali korak. „Kastelano, znam da ovo zvuči licemerno”, pridikovao je, „ali, kao što sam ti milion puta rekao, jedno potpuno ljudsko biće zaslužuje drugo potpuno ljudsko biće. Ljubav nije posao s polovinom radnog vremena.” „Ta ti je dobra”, odvratila je. „Trebalo bi da je upotrebiš u svojoj knjizi.” „Već jesam”, osmehnuo se. „Ali, zavređuje ponavljanje. Kad ćeš već jednom da poveruješ da si divna osoba koja zaslužuje divan brak i divnu decu?” „Neću imati dece. Ne verujem u brak. Ne verujem čak ni u ljubav.” „Kenjaš, Kastelano! Ne verujem da ne veruješ. Znaš, Hipokrat je rekao...” „Jebeš Hipokrata. On nije morao da živi u Vašingtonu.” 145

Tal. „Gazda”. Prim. prev.

„Ne moraš ni ti, kad smo već kod toga. Da li si razmišljala šta ćeš da radiš posle jula?” Odmahnula je glavom. „Ne znam. Svaki čas dobijem pismo od nekog medicinskog fakulteta u kome mi nude posao. S Kolumbije su tražili da vodim njihov novi neonatološki program. Poslednji put kad sam se čula s njima, mesto je još uvek bilo prazno.” „Odlično”, uzviknuo je. „Znači, bićeš u Njujorku.” „Aha”, rekla je sumorno, ,,u tome i jeste problem. To je najgori grad na svetu da u njemu budeš sam.” „Pobogu, Kastelano, kako možeš da kažeš tako nešto? Ja sam tamo, zar ne?” „Da, naravno. Ali ti imaš Ursulu. Ja ti nisam potrebna da se saplićeš o mene. Prosto, plaši me ideja novog početka na novom mestu. A ovog časa mi je um zastrt s previše crnih oblaka da bih mogla da mislim o sledećoj nedelji, a kamoli o sledećoj godini.” „Mogu da zamislim”, rekao je nežno. „Verovatno ti dođeš da ušetaš pravo u more – kao Virdžinija Vulf. Jesam li u pravu?” „Prilično. Osećam se kao ranjena životinja koju bi bilo najhumanije odneti kod veterinara i uspavati.” „Šteta. Svet bi ostao bez dobrog lekara.” Zastao je i blagim glasom dodao: ,,A ja bih izgubio svoju najbolju drugaricu.” Na ovo je podigla glavu i zagledala mu se u oči. „To mi nikad ne bi uradila, zar ne, Kastelano?” Nije odgovorila. Ali, u rsebi je priznala da je on i dalje jedna od onih malo stvari za koje je vredelo živeti. „Tako mi Boga, Lora, moraš da naučiš da budeš srećna – čak i ako to znači da uzimaš lekcije na Berlicu ili tako negde. Mislim, ne znam da li ti primećuješ, ali ja osećam kako mi četrdeseti rođendan diše za vrat. Trebalo bi da smo dosad postali sredovečni roditelji, koji brinu o protezama na zubima svoje dece – takvim nekim stvarima. Kako vreme leti, imam osećaj kao da igram finalnu utakmicu košarkaškog prvenstva i dajem sve od sebe, a kad podignem glavu prema semaforu, vidim da mi je ostalo svega trideset sekundi...” Ona je samo klimnula. Razgovarali su sve dok nisu ostali poslednji gosti u restoranu. Kordon konobara oko njih se učtivo nakašljavao. „Izgleda da ovdašnji personal ima dosta bronhijalnih problema, zar ne, doktorko Kastelano?” „Barni, gotov si”, odvratila je. ,,I ti si”, uzvratio je. „Pa zašto onda ne krećemo?” „Zato što nisam siguran da mogu da stojim, eto zašto.”

Nekim čudom, uspeli su da se ukrcaju u taksi i krenu prema Betezdi.

„Nadam se da ti neće smetati da spavaš na kastru146”, rekla je Lora, koja je govorila malo sporije, ali je zato bila bolje raspoložena. „Ni najmanje”, odvratio je, „smatram to nekom vrstom odavanja poštovanja Luisu.” Pola sata kasnije, Lora je otključala vrata svog stana i upitala: „Hoćeš li da skuvam kafu, Barn?” ,,U stvari”, rekao je, kao da se izvinjava, „otreznio sam se tokom vožnje, a pošto ću svakako imati glavobolju...” Nije morao da završi rečenicu. Lora se samo osmehnula, otišla do frižidera i izvadila bocu – onu koju je prvobitno nameravala da podeli s Maršalom. Sedeli su sučelice jedno drugom, nastavljajući razgovor. „Barni, muči me nešto što si večeras rekao – nešto o tome kako smo oboje nesrećni.” „Da – šta te tu čudi?” „Nije mi ništa novo to što ja nisam u stanju da budem srećna – ali mislila sam da je bar s tobom sve u redu. Hoću da kažem, ti si prošao analizu i sve to.” „Analiza te čini svesnim. Ona ne dovodi automatski do toga da prestaneš da se ponašaš na način za koji si ustanovio da je samodestruktivan. Ne, Kastelano, cele večeri razmišljam kako je ironično to što smo oboje uspeli u spoljnom svetu, a totalno zeznuli privatni život. Možda je fluorid u bruklinskoj vodi kriv za to?” Sedeli su i ćutali. Da im nije ponestalo teme za razgovor? Nije, pomislio je Barni. Ono najbolje u vezi s nama dvoma je to što uvek imamo šta da kažemo jedno drugom. Posle još jednog trenutka, Lora je rekla: „Znaš, Barn, mislim da psihoanalitičar ne bi mogao da mi pomogne.” „Zašto?” „Zato što ono što nije u redu sa mnom verovatno liči na tumor koji ne može da se operiše. Toliko je duboko metastazirao u mom samopouzdanju.” Zatim je priznala nešto o čemu je dugo razmišljala. „Možda ja, duboko u sebi, zapravo ne volim muškarce.” „Znaš da to nije istina”, odvratio je. „Mislim u smislu poverenja, Barn”, objasnila je. „Nikad nisam istinski verovala nijednom muškarcu.” „Ali meni veruješ.” „To je nešto drugo”, odvratila je brzo. Načas su ponovo zaćutali. A onda je Barni šapnuo: „Zašto?” „Šta zašto?” „Zašto se ja razlikujem od ostalih muškaraca?” Nije umela da odgovori. Nikad nije zaista razmišljala o tome. Ne, naravno da jeste. 146

Vrsta pomoćnog ležaja. Prim. prev.

Naposletku je rekla: „Ne znam, Barn. Mislim, sve dokle mi sećanje dopire, ti si oduvek bio najvažnija osoba u mom životu.” „Nisi odgovorila na moje pitanje, Lora. Zašto se ja razlikujem od drugih muškaraca?” Slegla je ramenima. „Valjda zato što smo oduvek bili... tako dobri prijatelji.” Pogledao ju je i nežno rekao: ,,A to isključuje sve ostalo, zar ne?” Nije odgovarala, zato je on nastavio dalje. „Možeš li iskreno da mi kažeš da nikad nisi razmišljala o nama kao o... pravom paru? Priznajem da ja jesam. Hoću da kažem, oduvek sam odgonio od sebe te fantazije, jer nisam želeo da se izložim opasnosti da izgubim ovo što postoji između nas...” Lora se stidljivo osmehnula, a zatim smogla hrabrosti da prizna: „Naravno da i je i meni to oduvek padalo na pamet. Mislim, provela sam ceo život objašnjavajući svetu zašto smo samo prijatelji, a ne, znaš... ljubavnici.” „Znači, ima nas dvoje. Ali, Lora, ja ne mogu više tako.” „Šta pričaš?” Odgovorio joj je pitanjem. „Šta misliš, Lora, koje od nas dvoje se više plaši?” Mada je pitanje došlo nekako sa strane, odgovor je oduvek figurirao u samom centru njenih najskrivenijih misli. „Ja”, odvratila je. „Oduvek sam mislila da me previše dobro poznaješ – mislim, sve moje skrivene mane – da bi mogla da ti se dopadam na taj način.” „Ali ti se meni dopadaš na taj način”, rekao je. „Lora, volim te na sve moguće načine.” Pognula je glavu i, mada joj nije video lice, znao je da plače. „Hej, Kastelano. Reci mi istinu. Da li sam upravo izgubio svoju najbolju drugaricu?” Podigla je pogled prema njemu, a suze koje su joj tekle niz obraze suprotstavljale su se osmehu na njenom licu. „Nadam se da je si”, rekla je tiho. „Jer, oduvek sam želela da me... znaš... da me voliš kao ženu.” Zastala je i potom dodala: „Onako kako ja volim tebe.” Barni je ustao. „Kastelano, ja sam potpuno trezan. Kako se ti osećaš?” „Trezna sam. Znam šta pričam.” Više nisu razgovarali. Barni je prišao i uzeo Lorinu ruku. Polako su krenuli prema drugoj sobi. Te noći se okončalo njihovo platonsko prijateljstvo.

ČETRDESET OSAM

Sledećeg jutra, Barni i Lora su doživeli nešto za šta nisu ni znali da postoji: osećanje neopisive celovitosti.

Jer, tu su se, ako igde na svetu, nalazili muškarac i žena kojima nisu trebali ni sveštenik ni činovnik da bi blagoslovili njihovu zajednicu. „Šta osećaš?” pitao ju je Barni. „Sreću, pravu sreću.” To je bilo pravo čudo.

U početku su čuvali svoju radost kao tajnu, kao blago koje je bilo tim veće jer su ga delile samo dve osobe. Ali, u julu je Lorin posao u Vašingtonu bio gotov i, koliko da bi proslavili njen prelazak u Njujork, potrošili su petnaest minuta sudijinog vremena da bi „ozakonili” svoju vezu. Dok je par ruku pod ruku silazio stepenicama Suda, dr Lora Kastelano, novopostavljena profesorka neonatologije na Lekarsko-hirurškom koledžu Univerziteta Kolumbija, priznala je dr Barniju Livingstonu, profesoru psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Njujorku: „Sve se izdešavalo toliko brzo da nisam ni stigla da ti kažem.” „Šta to?” „Kad sam videla Luisa lani u Meksiku, rekao mi je nešto što me je stvarno uzdrmalo. Mislim, zvučalo je sasvim ludo.” „Šta? Šta?” „To su bile samo četiri reči”, odvratila je. „Nagnuo se i šapnuo mi: ‘Udaj se za Barnija.’”

ČETRDESET DEVET

Set Lazarus se plašio da počinje da ludi. Previše uplašen od snova koji su ga progonili, ostajao je noćima budan. Njegova su dela, poput Makbetovih, „ubila san”. Prošlo je više od deset godina otkako je pomogao Melu Gatkovicu da umre. Od tada ih je bilo još troje – ne, četvoro. Povremeno nije bio svestan koliko ga sablasti vreba. Tu je bila gospođa Karson, zatim tinejdžerka koja je u u toj meri nastradala u automobilskoj nesreći da je mogla da pokreće samo očne kapke – i čiji je mozak funkcionisao dobro samo u onom delu koji je registrovao bol. Zatim je tu bio... ko? Zašto ga je pamćenje izdavalo? Možda je posredi bio instinkt njegove psihe koja se borila da mu sačuva razum. Kad bi samo mogao sve da ih izbriše – da pretrpi milostivu amneziju koja bi umirila njegovu savest. Sem u Hjuijevom slučaju, nikad nije delao na vlastitu inicijativu. Da je intervenisao uvek kad video da je život sveden samo na neizmernu patnju, pomogao bi – kolikim drugima, Sete? Jer, u svim ostalim slučajevima, preklinjale su ga – rečima i okolnostima, spoljašnje sile koje bi naposletku slomile njegovu volju da pusti neumoljivu Prirodu da ide svojim tokom (i pusti njega da spava).

Uvek su tu bili izbezumljeni molitelji, izmučene porodice koje su patnja i bol razapinjali gotovo koliko i njihove voljene. Čak je i onda uvek vodio računa da pacijent bude svestan i dâ pristanak za okončanje svog života. Mada je njegova vera bila jaka, Set je bio svestan da zalazi u onu senovitu oblast koju su i Bog i Sotona svojatali kao vlastito carstvo. Gospod je rekao: „Ne ubij.” Nije bilo nikakvog Svetog pisma koje bi opravdavalo Setovo ubeđenje da čovek zaslužuje isto poštovanje koje se ukazuje teško ranjenim životinjama – brzu i bezbolnu smrt. Džudi je videla koliko on pati, ali šta je mogla da učini? Da li je ijedan lekar ovog svega mogao da izleči tako ranjenu dušu? Bilo joj je jasno da je na pomolu katastrofa. Ili će Set da bude uhvaćen – pošto je znala da, uprkos obećanjima koja joj je davao, neće moći da odbije preklinjanja neke napaćene porodice – ili će se prosto slomiti pod težinom svog strašnog tereta. Svake noći je do kasno sedeo u svojoj radnoj sobi, zadubljen u turobne misli.

Jedne večeri je sišla da porazgovara s njim. „Šta radiš, Sete”, upitala je. „Ništa. Čitam medicinske žurnale. Jedva razumem ovo o čemu se ovih dana piše – genetski inženjering preuzima posao lekara. Još malo i odložiće nas u nekakva spremišta, kao stari Korver.” „Korveri su imali mnogo mana, Sete, bili su ‘nebezbedni pri svim brzinama’. Pokušavaš li to da mi kažeš da nešto nije u redu s tobom?” Pogledao ju je. „Džudi – ti i ja znamo. Spadam u kategoriju koju psihijatri nazivaju ‘lekarima pogoršanog zdravlja’.” Dodao joj je žurnal koji je upravo čitao. „Evo ti, pročitaj sama.” Članak je bio naslovljen „Ranjeni iscelitelj: krize u životu lekara”. Autor je bio dr Barni Livingston. „Zar to nije onaj tvoj kolega sa studija?” Set je potvrdno klimnuo. „Jeste. Bio je dobar čovek. Sudeći po ovom članku, rekao bih da je specijalizovao psihijatriju. Ako veruješ u njegovu statistiku, skoro da je posredi aksiom: Ako ti je stalo, pucaš.” ,,A ti imaš i dodatne pritiske”, dodala je. „Da”, rekao je. „Ja...” Prekinuo se u pola rečenice, kao da se premišlja da li da kaže. Ili ne kaže... Džudi mu je prišla i stavila mu ruku na rame u pokušaju da ga uteši. Glas je odjednom navro iz dubine njegovog bića: „Gde je ovome kraj?” Sela je na ivicu stola i zagledala mu se u lice. „Ovde. Upravo ovde i sad. Uzećeš odsustvo i otići ćemo negde daleko, kako bi mogao da se oporaviš.”

,,A šta ćemo s decom?” „Možemo da odemo na mesec dana, a da zamolimo tvoju majku da za to vreme budu kod nje.” „Moju majku, Džudi? Možda si ti ona koja je pukla. Mogu li da te podsetim da govoriš o ženi koja svakog dvanaestog januara ustaje, mesi tortu, poziva zamišljene prijatelje na zabavu i peva ‘Srećan ti rođendan, dragi Hjui’.” Pomisao ih je oboje prekrila kao težak mrtvački pokrov. Jer, znali su da je upravo odatle sve i počelo. Od onog dana kad je „spasao” svog brata da bi svoje roditelje – i sebe – oslobodio življenja s njegovom bespomoćnom, beskrajnom agonijom. Trebalo je da još tada nauči svoju lekciju. Nije vredelo. Za njegovu majku, još uvek ludu od bola, Hjui je ostao neumrli duh. A to što je poremetila umom je bio jedan od razloga prerane smrti njegovog oca. ,,U redu, Sete”, rekla je neumoljivo Džudi. „Dogovorićemo se nešto. Deci škola završava jedanestog juna. Ti dvanaestog skidaš svoj beli mantil, ostavljaš stetoskop i putujemo sve do Dana rada.” „Ostavljam i špric”, dodao je bezizražajnim glasom. „Nećemo poneti ni špric.” Držeći njegovo lice obema rukama, rekla je: „Sete, s tim je gotovo. S tim je od ovog časa gotovo. Neka im se odsad smiluje neko drugi. Ti si uradio dovoljno.” Ali, Set je već otišao predaleko. Prethodne subote noću, sestra Milisent Kavanag ga je videla kako se bavi pacijentom u Veteranskoj bolnici Lejkšor (u kojoj je sada radio jedno popodne nedeljno). Pacijent, narednik Klarens T. Ingland, paraplegičar, veteran iz Drugog svetskog rata, posle skoro trideset godina provedenih po bolnicama zbog svojih rana sada je lagano umirao od raka kostiju.

Upravo je Mili bila ona koja je, tokom rutinskog obilaska, zatekla pacijenta mrtvog. Sledećeg jutra, u zvaničnoj umrlici su kao uzrok smrti navedene posledice brojnih pacijentovih oboljenja, koje su rezultovale prestankom rada srca. Međutim, po njoj je tu trebalo da stoji „ubistvo s predumišljajem”. Tokom više od osamnaest godina koliko je radila u Veteranskoj bolnici, „Stari Klarens Ti”, kako su ga svi zvali, bio joj je baš prirastao za srce. Verovatno je ono zbog čega su mu se najviše divili bila zadivljujuća hrabrost s kojom je sve podnosio – i osmeh koji se tu i tamo pojavljivao i pored bolova. Odista, mada komatozan od analgetika koji su mu otupljivali um ali nisu uspevali da mu u potpunosti olakšaju agoniju, rekao joj je nešto toliko lepo da je zapamtila svaku reč: „Kad odem u raj, Mili, i kad me više ništa ne bude bolelo, ima da sedim tamo gore i da te čekam i onda ćemo da budemo zajedno za celu večnost.” Sećala se, takođe, da joj je rekao: „Uskoro ću da se vidim sa svetim Petrom i zamoliću ga da počne da traži naročito lep oblak za nas dvoje.”

Klarens je umro dva dana kasnije. Upravo zato što ga je volela, Mili je bilo drago što je njegova ovozemaljska patnja gotova. S druge strane, često ga je čula kako preklinje lekare – u stvari, svakog novog lekara koji bi mu prišao – da mu okončaju život. Tugujući za njim, Mili nije mogla da se suzdrži od razmišljanja da je konačno našao lekara koji mu je pomogao da ispuni svoju nehrišćansku želju da, na neki način, izvrši samoubistvo. Možda uticaj smrti Klarensa Inglanda i ne bi bio toliki koliki je bio da se ona nije desila u izbornoj godini. Na Dan zahvalnosti, koji je uvek provodila sa svojim roditeljima i dvojicom braće, Mili je bila neraspoložena. Njen mlađi brat, Džek, odveo ju je u stranu i upitao šta joj je. Jedva je dočekala priliku da podeli s nekim misli koje su je opterećivale – naročito s Džekom, koji je bio advokat. Bio je zapanjen njenom pričom, ali i neobično ushićen – što njoj nije bilo baš najjasnije. „Mili, da li bi htela da dođeš i ispričaš ovo starijem partneru u mojoj firmi?” Odjednom je oklevala. Za par godina je trebalo da ode u penziju i nije želela da talasa. „Molim te, ne bih da budem umešana u bilo šta”, nervozno je odvratila. „Vidi, seko, garantujem ti da se tvoje ime nijednog – nijednog – trenutka neće pomenuti. Samo reci gospodinu Voltersu ovo što si maločas rekla meni i to je sve. Odatle mi preuzimamo.” „Šta preuzimate?” s nelagodom je upitala. „Ništa o čemu bi ti trebalo da brineš, seko. A meni ćeš učiniti ogromnu uslugu.” Edmund Volters, stariji partner u njegovoj firmi, bio je vrhovni tužilac Ilinoja i nije bila nikakva tajna da gaji i veće političke ambicije. Pružala se prilika za zauzimanje jednog senatorskog mesta i Ed je ozbiljno razmišljao da se upusti u trku za njim – iako je znao da je i sam guverner bacio oko na njega. Edmund je imao više para, ali je guvernerova znatna prednost ležala u većem prisustvu u medijima. Ono što je Voltersu trebalo bila je cause célèbre147 – kontroverzan slučaj koji će privlačiti pažnju. Sve što je moglo da ga postavi na sredinu pozornice, pod svetlost reflektora dovoljno jaku da ga dovede na TV i učini njegovo ime poznatim u svakom domu. Kad je sledećeg ponedeljka mladi Kavanag došao kod njega u kancelariju, Edmund Volters je znao da je našao kočije kojima će da se odveze u Vašington. „Hvala ti, Džek, ovo ti neću zaboraviti. U stvari, voleo bih da ostaneš ovde i pomogneš mi da dobijem ovaj slučaj.” „Ali, gospodine Volters, mi još nemamo slučaj.”

147

Franc. ,,kontroverzno pitanje”, slučaj oko koga se podiže velika prašina i sukobljavaju stavovi javnosti. Prim. prev.

Vrhovni tužilac je pokazao prstom pravo u Džeka i rekao: „Onda mi pomozi da ga napravim.” Videli su se ponovo istog popodneva u četiri. Džek je već imao neke vesti koje su povećavala šanse vrhovnog tužioca. Veteranska bolnica je pravno bila vladina ustanova i, prema Članu 18 Krivičnog zakona SAD, to je značilo da se mogao pozvati FBI – da obavi istragu u vezi s ovim navodno ubilačkim lekarom. „To je dobra vest, Džek”, široko se osmehnuo Volters. „Hajde da stupimo u kontakt s Biroom.” „Već jesam”, rekao je zadovoljno Kavanag. „Biće mu drago da se sutra ujutru vidi s vama – ako vam osam sati nije previše rano.” „Ne, ni slučajno. Ko rano rani...”

Sreli su se u vreme doručka, u oronulom restoranu blizu zgrade Državne uprave. Volters je mislio da je najbolje da stvar ne privuče guvernerovu pažnju. Uz to, on je bio vrhovni tužilac i ovo je, prema tome, bio njegov slučaj. Čak i među neodređenom klijentelom restorana, čovek iz FBI je izgledao upravo kao čovek iz FBI. To jest, izgledao je kao neko ko nastoji da deluju neupadljivo i neodređeno. Zvao se Džej Pi Saliven i zvanično je bio specijalni agent. Bio je, kako je sam rekao, „pravi irski borac”. Saliven je bio moralno zgrožen onim što je čuo. Ne samo da je posredi bio zločin već i nešto što je kršilo sve principe njegovih ličnih ubeđenja. Niko ne bi smeo da donosi takve presude; one su u Božjoj nadležnosti. „Možete da računate na Biro, gospodine Volters. Što bi rekao naš pokojni šef, ‘Mi uvek uhvatimo osumnjičenog’.” Obojici je bilo jasno da nemaju čvrstih dokaza protiv doktora Lazarusa za ono što je učinio Klarensu Ti. Međutim, taj je nesumnjivo već radio te stvari. I bila je sva prilika da će pokušati ponovo. Saliven je namerio da odmah stavi Seta pod 24-časovnu prismotru, kao i da dovede neke od novih Biroovih „intelektualnih” agenata koji su radili na kompjuterima da pretraže arhive svih bolnica u okrugu Kuk. „To bi moglo da potraje godinama”, požalio se Volters. Da bi uspeo da digne prašinu oko tog suđenja, morao je da ima neke čvrste dokaze od samog početka. ,,U tome je stvar, gospodine”, odvratio je agent. „Za podatke koji su nas nekada stajali mnogo vremena i đonova na cipelama, ovim tipovima treba samo nekoliko minuta. Mislim da možemo da računamo na to da će nam za vrlo kratko vreme obezbediti neke dokaze.” „Ne mogu dovoljno da vam naglasim da je u ovom slučaju vreme od ključne važnosti”, isticao je Volters. „Neću moći mirno da zaspim dokle god taj doktor Smrt ne bude uhapšen i osuđen.” „Hej”, rekao je Saliven, „to ulazi u uho. ‘Doktor Smrt’ – mislim da ćemo tako da zovemo ovaj slučaj.” Ustao je. „Okej, gospodine. Krećem na zadatak.” Vrhovni tužilac i agent su se rukovali.

„Mislim da bi u našem najboljem interesu bilo da se sastajemo ovde. Samo pozovite u moju kancelariju i recite da biste voleli da odemo na kafu.” „Da, gospodine”, odvratio je Saliven i otišao. Volters je nakratko ostao da stoji i podjaruje vatru svoje ambicije. Želeo je da smesti „doktora Smrt” na optuženičku klupu. Informacije kojima je FBI nahranio kompjutere nisu urodile nikakvim konkretnim plodovima. Međutim, potvrdilo se da je Set Lazarus bio u zgradi Univerzitetske bolnice u vreme smrti tri osobe za koje se znalo da su smrtno obolele. Štaviše, dok je Set bio na letnjem odmoru, nije se desila nijedna od ovih prirodnih i u isto vreme „milostivih” smrti. „On je naš čovek”, rekao je Saliven, kuckajući prstom po fascikli koja je ležala pred njim na furnirom presvučenom stolu u restoranu. „Možemo li da ga privedemo zbog ispitivanja?” upitao je nestrpljivo Volters. „Radije ne, gospodine. Ovi dokazi kazuju nešto vama i meni. Ali, ne mislim da su dovoljno čvrsti da bi ga prikovali. Mislim, ništa ga ne prikazuje s iglom u rukama – ili bilo kojim drugim MO148 koji je upotrebio. Ako hoćemo da ovaj slučaj drži vodu, moramo da ga uhvatimo na delu.” „Da li ga vaši ljudi posmatraju?” „Danonoćno”, rekao je Saliven. „Znamo svaki njegov pokret. Pretražujemo njegovu prošlost. Čak smo pozvali specijalistu iz Vašingtona da pregleda dosijee s Patologije, da vidi da li može da iščačka nešto. Dosad, nalazi svih autopsija ukazuju na prirodne smrti. Prema tome, nemamo baš ništa ako ga ne zateknemo u trenutku izvršenja.” „Pa šta sad čeka? Zar vi iz Biroa ne možete ništa da učinite?” „Znate, i možemo i ne možemo. Moglo bi da bude vrlo rizično...” „Šta, čoveče, šta?” hteo je da zna. „Mogli bismo da mu smestimo. Znate, da mu podmetnemo nekog čija porodica pati i ko želi da umre. To obično tako ide.” „Hoćete da kažete da ovo nije bio usamljen slučaj? Da se ovakve stvari dešavaju i u drugim mestima u zemlji?” Agent je klimnuo glavom. „Gospodine, ima mnogo pokvarenih lekara koji izigravaju Boga. Iskreno, želeo bih da možemo sve da ih pohvatamo. Zato toliko čeznem da sredim barem ovog gada.” „Zašto onda ne probate da izvedete svoj plan?” „Zato što je skopčan s vrlo velikim rizikom. Imali smo jedan sličan slučaj i odbrana je uspela da ubedi porotu da je posredi bila policijska klopka, tako da je tip oslobođen.” Na to je šapatom dodao: „Među nama, otprilike i jeste bilo tako.” „Salivene, samo vi njega uhvatite, a ja ću da se pobrinem za onih dvanaestoro ljudi iz porote.”

148

Lat. „modus operandi”, način rada. Prim. prev.

Agent je slegao ramenima. „Ipak, gospodine, i dalje imam osećaj da bi trebalo da pričekamo. Ova vrsta bolesnika ne može a da ne ponovi svoj zločin. Ali, ako želite da mu ‘damo inspiraciju’, učinićemo sve što možemo.” Dvojica muškaraca su ustala i rukovala se. „Samo još nešto, gospodine Volters”, nastavio je agent. „Da?” „Mislim da ne bi trebalo da se viđamo ili komuniciramo dok... ne budemo imali dokaz.” Klopka za Seta Lazarusa je bila spremna.

Specijalni agent Medlin Henson, koja je bila među prvim ženama primljenim kada je Biro 1972. počeo da prima i ženske pitomce, često je u službi upotrebljavala svoj talenat za glumu. Naravno, mnogi njeni zadaci su bili „baštenske varijante” zavođenja koje su joj, uprkos opasnosti koju su podrazumevali, sada već dosadili. Najzad je bila suočena s izazovom – i obećanjem da će joj uspeh na tom zadatku doneti uspon uz još jednu stepenicu u hijerarhiji Biroa. Provela je tri dana u hotelu u centru Čikaga slušajući instrukcije medicinskih stručnjaka i psihologa. Agenti su već pročešljali medicinske kartone smrtno bolesnih pacijenata u Veteranskoj bolnici Lejkšor i utvrdili kandidata najpogodnijeg da nenamerno – preciznije, nesvesno – odigra ulogu njenog muža. Naježila se čitajući dosije kapetana Frenka Kamposa. Stao je na nagaznu minu u Vijetnamu, izgubio nogu i ruku, ostao potpuno slep i delimično gluv. Na jedno uho je čuo osamdeset odsto, na drugo ništa. Međutim, najgore od svega ga je mučio šrapnel koji mu je još uvek bio zaboden u kičmu. Operacija nije dolazila u obzir, a bol je bio nepodnošljiv uprkos Demerolu i morfijumu i drugim dozvoljenim analgeticima, koji su odavno izgubili moć da mu donesu iole značajnije olakšanje. Preklinjao je lekare da mu daju kokain ili heroin – probao je i jedno i drugo u Namu i očajnički je verovao da bi mogli da ublaže njegove patnje. Međutim, lekari nisu hteli da se petljaju s nezakonitim supstancama. I tako je ranjeni heroj iz najneherojskijeg američkog rata bio osuđen na stalnu agoniju. Jednom prilikom, kad su ga izvezli na krov da uhvati malo sunca, Frenk je prikupio svu snagu svog osakaćenog tela i pokušao da se vine iz stolice i preko ograde krova. Samo ga je brza reakcija sestre spasla sigurne smrti. Takođe, u kartonu je bio zabeležen i incident koji se desio prethodne Badnje večeri, kad je Kamposov mlađi brat Hektor došao da ga obiđe i poneo revolver kalibra 32, odlučan da ispuni želju svoga brata: da okonča njegovu neumoljivu patnju. Ironijom sudbine, ruka mu je toliko drhtala da su dva hica koja je ispalio promašila glavu njegovog brata za čitavih nekoliko inča, posle čega su ga bolničari savladali i onemogućili da ponovo puca. Nije bio izveden pred sud, jer je policijski psihijatar utvrdio da nije bio priseban u trenutku izvršenja dela.

Umesto toga, poslat je u psihijatrijsku bolnicu na šestomesečno posmatranje. „Gospode Bože”, primetila je Medlin, kojoj se želudac okretao od te priče. „Hoćemo li bar dozvoliti doktoru Smrti da prekrati muke tom jadnom čoveku?” „Naravno da nećemo, Lejni. Ne dozvoljavamo ubistvo.” Agent Hensonova se sarkastično osmehnula i rekla: „Aha, pričajte mi o tome.” Agent Saliven je naložio maloj grupi da se vrati poslu. „Dakle”, rekao je posle jednog sata, „da li si spremna, Medlin? Misliš li da si uspela da upamtiš sve detalje iz života kapetana Kamposa?” Namrštila se. „Momci, ovo neće ići. Ako je taj doktor samo upola pametan u odnosu na vas, nikad neće pasti na moje igranje ‘tugujuće supruge’. Mislim, ovaj jadnik je osam godina u bolnici. Gde sam ja, navodno, bila sve to vreme? Ova glupost koju ste smislili oko ‘izgubljene pločice s oznakama’ ne može nikog da prevari.” Saliven ju je popreko pogledao. „Imaš li neku bolju ideju?” „Ne”, usprotivila se. „Samo pokušavam da rezonujem pametno. Potreban vam je neko ko stvarno može da odigra ulogu rođaka kome je teško. Mislim, njegov brat je već pokušao da ga ubije. On bi mogao vrlo ubedljivo da traži od doktora Smrti da mu pomogne.” Psiholog se složio s Medlininim argumentom. „Mislim da je ona u pravu, Džej Pi. Kad bismo nekako mogli da ubedimo tog tipa da zamoli Lazarusa da prekrati muke njegovom bratu, bili bismo na konju.” „Uz to”, nastavila je Medlin, „time se otklanja svaka opasnost izvlačenja na ‘podmetanje od strane policije’.” Agent Saliven je bio ubeđen. „Hej, Medlin, prava si pametnica. Mislim, mogla bi da se predstaviš kao medicinska sestra – i da mu kažeš da znaš za tog lekara...” „Tako te volim, medeni”, odvratila je. „To već zvuči kao nešto na šta bi naš Dobri Samarićanin mogao da nasedne.”

Set je završio vizitu u Veteranskoj bolnici i u glavi precrtao još jedan četvrtak na svom kalendaru: još tačno tri meseca i biće slobodan. On i Džudi će da povedu decu na put prema Zapadnoj obali i usput obići Jelouston, Josemiti149 i Diznilend. Moći će da zaboravi na bolnicu, patnju i svoj stravičan teret. Dok je išao prema svojim kolima, presreo ga je oniži muškarac maslinaste kože. „Dr Lazarus?” Njegov engleski je imao blag španski naglasak. „Da.” „Ja sam Hektor Kampos. Moj brat Fransisko – ovde ga zovu Frenk – je pacijent u ovoj bolnici.” 149

Nacionalni parkovi u SAD. Prim. prev.

„Mislim da nije jedan od mojih”, odvratio je Set. „On nije na vašem spratu. Ali, sačekao sam vas ovde da bih vas zamolio da postanete njegov lekar.” „Žao mi je”, rekao je Set. „Ali, ja ovde radim samo jednom nedeljno, a siguran sam da o vašem bratu dobro brinu.” „Doktore, molim vas”, preklinjao ga je Hektor. „Za ime Isusovo, molim vas, barem pročitajte njegov karton.” Na to je raskopčao košulju i izvadio fasciklu, uguravši je Setu u ruke. „Gospodine Kampos, zašto bih ja ovo čitao?” upitao je Set i podigao pogled. Čovek je nestao, ostavljajući Seta s fasciklom u rukama. Užasnutog.

Set je pokušao da pročita detalje ne uključujući emocije. Bio je rešen da ne dozvoli da bilo šta potakne njegovo saosećanje. Međutim, ovde se nalazio i kratak – ali eksplicitan – opis očajničkog pokušaja Frenkovog brata da okonča njegovu patnju. Bilo je jasno da je mladić poludeo od tuge. Upravo tada je Džudi, u spavaćici i kućnoj haljini, ušla u njegovu radnu sobu i sela na kauč. „Tu sam, Sete”, rekla je tiho, ,,i ne nameravam da odem dok mi ne kažeš. Znam šta je to što držiš u rukama – i ne moram ni da pitam šta želiš da učiniš. Ali, ako kažemo da je gotovo, a ti nastaviš dalje – da li ćemo ikad da stanemo?” „Nismo to ‘mi’”, odvratio je stoički. „Ovo je moja odgovornost.” „Žao mi je, Sete”, suprotstavila mu se, „delim s tobom život, a delim i krivicu.” „Osećaj krivice”, ispravio ju je. „Hajde da barem porazgovaramo o tome.” Ukratko joj je opisao strašnu osakaćenost kapetana Kamposa. „Gospode”, reagovala je. „Zašto ga nisu pustili da umre tamo na bojnom polju?” Zatim je s gorkom ironijom zaključila: „Pretpostavljam da bi to povećalo broj mrtvih na strani SAD. Zato ovaj nesrećnik sada otkucava kao pokvareni časovnik.” „Želim da uradim to”, rekao je tiho Set, „zbog njih obojice. Ruke mi od toga neće biti ništa krvavije nego što već jesu.” „Ali, Sete, u Veteranskoj bolnici je to mnogo opasnije. Tamo si samo jedno popodne nedeljno. Ako iko posumnja, lako im je da utvrde da se smrt dogodila dok si ti bio tamo.” „Pomišljao sam na to”, rekao je. „Naći ću neku vrstu ‘problema’ zbog koga ću morati da se vratim posle večere. Tamo je uveče sve pusto. Nije kao naša bolnica, u koju posetioci dolaze i odlaze. To je kuća opsednuta duhovima ljudi koje niko ne želi da vidi.” „Sete, ne. Ti... ti si van sebe. Nisi više u stanju da...”

„Hoćeš da kažeš da sam poludeo?” prekinuo ju je povišenim glasom, tako nesvojstvenim njemu. „Naravno da sam poludeo. Ubijam još od svog brata Hjuija, još od...” „To su bila dela milosrđa”, pobunila se. „Milosrđa”, promrmljao je turobno. „Pitam se da li će za mene biti Božjeg milosrđa posle stvari koje sam uradio.” Ćutali su nekoliko trenutaka. Zatim ceo minut, pa četvrt časa. Tada je primetila da je naslonio glavu na naslon svoje stolice i zaspao. Ugasila je svetlo i sklupčala se na kauču, da bi ostala pored njega.

Bio je načisto s odlukom koju je doneo. Jednostavno neće govoriti Džudi. Naći će neki izgovor da bi došao u bolnicu neki drugi dan, kako ne bi nikad morao da joj kaže. Ali, prvo mora da vidi jadnog kapetana Kamposa. Na kraju svoje uobičajene vizite četvrtkom, poželeo je svima laku noć, ali je umesto da siđe liftom u prizemlje otišao stepenicama na peti sprat. Bilo mu je izuzetno teško da pronađe ranjenog marinca. Svi pacijenti smešteni na tom odeljenju su bili telesno unakaženi, odsečeni od društva jer niko nije želeo da ih ti užasi podsećaju na Vijetnam. Takve strašne povrede, tako mršava tela, takvu unakaženost, takvo stravično izrugivanje s ljudskim obličjem nije video ni u danima koje je proveo radeći na Patologiji. Konačno ga je pronašao. Uzeo je u ruke listu koja je visila u dnu kreveta i video: „Kampos, Fransisko R., kapetan pomorsko-desantnih snaga SAD.” U zvaničnom kartonu je stajalo da pacijent još uvek u određenoj meri čuje i da ima izvesnu moć govora, tako da je Set upitao: „Kapetan Kampos?” „Uhnn?” zaječala je prilika u zavojima. „Frenk, možete li da razumete ovo što govorim?” Na ovo je odgovoreno stenjanjem koje je protumačio kao potvrdan odgovor. „Ser, da li vas mnogo boli?” Usledio je niz bolnih, izmučenih jecaja kojima nisu trebale reči. „Kapetane, da li ponekad želite da svemu tome dođe kraj? Mislim, da se ovo nekako okonča i da umrete?” Stenjanje. Tonom koji je mogao da se opiše kao preklinjući. „Shvatam”, odvratio je Set blagim glasom. „Ser, ubrzo ću ponovo doći da vas vidim.” Pre no što je napravio i jedan korak, od obogaljenog čoveka su se začuli zvuci koji su ličili na: „Hvala Bogu, hvala Bogu.” Dok je razgovarao s Frenkom, Set je na ormariću pored kapetanovog kreveta video znake ljubavi njegove porodice. Raspeće, buketić cveća od Hektora. Ono što nije video bio je mikrofon koji je tu instalirao agent Saliven.

Preparat za koji se odlučio bio je morfijum, tako primereno nazvan po bogu sna. I neopaziv. Setova strategija je bila odlična i jednostavna. Nameravao je da dođe neposredno posle večere, dok po sobama i hodnicima još zveckaju sudovi i poslužavnici – skoro dva časa pre rutinske provere vitalnih znakova kod pacijenata. Set je parkirao kola, navukao svoj beli mantil i, stiskajući špric u svom džepu, popeo se stepenicama na peti sprat i neprimećen došao do kreveta kapetana Kamposa. Izgledalo je da spava bez glasa i – što je Setu bilo drago da vidi – mirno. Možda je mogao da uradi to sad i Frenk nikad više ne bi morao da se probudi u bolovima. Najzad, već je razgovarao s njim, manje ili više je dobio njegovu saglasnost. Hajde, Sete, uradi to, rekao je sebi. Navuci zavesu oko kreveta, ubrizgaj tu injekciju i idi kući. Ali imao je svoj protokol. Svoj etički kod. „Kapetane Kampos, da li me čujete?” počeo je. „Ja sam doktor Set Lazarus. Tu sam da vam pomognem da prestanete da patite. Tu sam da vam pomognem da zauvek zaspite. Ako vi tako želite, daću vam samo jednu malu injekciju koja će značiti kraj svemu.” Zaćutao je, čekajući nekakav odgovor. Nije ga bilo. Prišao je bliže obogaljenom vojniku. Čovek nije disao. Isuse, bio je mrtav. Set je bio previše zapanjen da bi mogao da se pokrene. Tog trenutka, zavesa koja je sakrivala krevet kapetana Kamposa se rastvorila i Set se našao suočen s grupom ljudi obučenih u jednaka pogrebno tamnosiva odela. Jedan od njih je izvadio svoju značku i predstavio se. „Saliven – FBI. Uhapšeni ste zbog ubistva ovog marinca.”

PEDESET

„FBI ŠČEPAO DOKTORA UBICU.” Vrišteći naslovi su uzvitlali masovnu histeriju koja je okružila Seta Lazarusa poput uragana. Cinični novinari su igrali na kartu univerzalne latentne paranoje: Moj lekar drži u svojim rukama moć života i smrti. Ako sam mu iz nekog razloga antipatičan, mogao bi da me ubije i izvuče se nekažnjeno. Vest da je taj zlokobni doktor Lazarus sproveo u delo jednu od čovekovih najstrašnijih fantazija učinila je Seta predmetom gneva. I predmetom gnušanja i ozlojeđenosti. Ali, pre svega, predmetom radoznalosti. Za Džudi, svaki budan trenutak je bio prava noćna mora. Deca nisu mogla da idu u školu, jer su fotografi čekali na svakom ćošku. Ceo svet je, činilo joj se, pričao o njenom mužu – njihovom ocu – i onome što je učinio.

Za glasnu većinu, on je bio monstrum. Pribojavali su se da bi i sam odlazak u bolnicu mogao da ih stavi na milost i nemilost nekoga kao što je Set. Mnogi su zvali Džudi i govorili joj opscene i užasne pretnje. A opet, za one druge, koji se nisu usuđivali da podignu svoj glas u ovoj emocionalnoj debati, on je bio hrabar čovek, pravi heroj. O slučaju se raspravljalo u svakom domu u Americi. Muževi su pitali svoje žene: „Da trpim strašne bolove, da li bi pozvala nekog ovakvog lekara da me ubije?” Bilo ih je i koji su se pitali koliko „doktora Smrti” još uvek vreba neotkriveno. U stvari, koliko je njih, osim kapetana Kamposa, ubio ovaj lekar iz Čikaga? Na novinske redakcije se sručila prava lavina pisama. Demarkacione linije su bile jasne: „Pravo na život protiv Prava na smrt”, u nekoj vrsti iscrpljujućeg moralnog nadmetanja. Jer, bilo je i onih koji su odlazili u crkvu i molili se za Setovo spasenje. To su bili ljudi poput porodice Karson, čija je mati, zahvaljujući njemu, bila spašena svojih patnji. Ali, oni nisu mogli ništa sem da se mole. Jer, da su došli da ga brane, samo bi pružili još jedan, dodatni dokaz da je on ubica. Neke porodice su se pribojavale i za sebe, u slučaju da se sazna cela istina. Da li će lekar da postane osvetoljubiv – i počne da ređa imena? I da li će ih to učiniti saučesnicima? Ludilo koje se uskovitlalo oko Setove porodice pretvaralo je svaki dan u morbidan cirkus, s vrhovnim tužiocem Voltersom kao voditeljem programa. Njegov je lik iz časa u čas postajao sve istaknutiji. A on je uvek nalazio vremena da pokloni novinarima nekolicinu svojih dragocenih minuta. Agent Saliven takođe nije bio ćutljiv čovek. Budući da je bio šef ekipe specijalnih agenata – to jest, visoki zvaničnik Biroa koji više nije radio na terenu – smeo je da bude fotografisan i daje intervjue, u kojima je pokazao da ima vrlo bogatu maštu. Međutim, uvek je vodio računa da upotrebi one verbalne sigurnosne mreže kao što su „navodno”, „pretpostavljeno”. Ili onu najgoru od svih... ,,trenutno ne mogu da govorim o tome”, izrečenu s prepredenim osmehom, kojom je odgovarao na pitanja reportera ne inkriminišući samog sebe. Sve se ovo dešavalo izvan zidova zatvora u kome je optuženi sada bio zatvoren. Jer, tužilac je bio toliko ubedljiv u svom nastojanju da „ne dozvoli tako opasnom kriminalcu da preti javnosti” da je sudija odrekao Setu pravo na kauciju. Od trenutka svog hapšenja, Set je bio prožet užasom, a njegov osećaj se samo pojačavao sa svakom novom okolnošću. Pre svega, kao da su agenti FBI izvlačili neko perverzno zadovoljstvo iz mučenja „doktora Smrti”. Male stvari, kao što su maksimalno zatezanje lisica, malčice previše žustro uguravanje u kola i slične ljubaznosti. Međutim, bol najgori od svih nije bio onaj fizički: to je bilo poniženje. Policijski zvaničnici i ljudi iz FBI su mu se neprestano rugali frazama kao što je: „Koga ćeš da uzmeš za advokata – Džeka Trboseka?” U stvari, nije imao advokata. Bio je tu Marej, njegov drug iz gimnazije, koji mu je pomagao oko regulisanja poreza i jednom tužio nekog čoveka koji se

zaleteo u njegova kola. Ali, Mareju je bilo jasno da nije dorastao ovom slučaju. „Ne brini, Sete”, rekao je. „Naći ću ti odličnog advokata. Pozvaću i svoje prijatelje iz Njujorka, da bih saznao ko je najbolji advokat za ovu vrstu procesa...” Set je satima nepomično sedeo u svojoj ćeliji, ne znajući šta da radi. Čeznuo je za Džudinim svakodnevnim posetama. Ona je bila njegov pojas za spašavanje i njegov razum. „Odvela sam decu kod Naomi u Indijanapolis”, obavestila ga je Džudi. „Poručila ti je da ne brineš i da će ona da se stara o njima koliko god bude potrebno. Uvek sam ti govorila da je moja sestra dobro dete.” Odmahnuo je glavom. „Bože moj”, promrmljao je, „šta ja ovde radim? Za šta me optužuju? Zar ovi ljudi nemaju baš nimalo saosećanja?” Ne, pomislila je Džudi u sebi, sažaljenje je nepravedno raspodeljeno među ljudima. Ti ga imaš previše; oni ga imaju premalo. „Šta ima novo u vezi s advokatom?” upitao ju je. „Marej daje sve od sebe. Stalno mi ponavlja da nam treba neko dovoljno jak da se suprotstavi vrhovnom tužiocu u sudnici – Volters je pakleno oštar i ima političkih ambicija. Marej kaže da nama trebaju Peri Mejson150 ili Mark Silbert.” „Silbert? Misliš na onog čuvenog ‘šampiona koji dobija izgubljene parnice’? Je li moj slučaj toliko uzaludan? U svakom slučaju, mislim da ne možemo da ga platimo.” „Briga me. Prodaću kuću, Sete – bilo šta, samo da ti pomognem.” „O, molim te”, ječao je, glave zarivene u dlanove, „molim te, neka me neko izvuče odavde.” Zagrlila ga je. Oduvek je bio mršav, ali sada je delovao lomno – telom i dušom. Odlučila je da ode u Silbertovu kancelariju i ne odlazi odatle sve dok se advokat ne smiluje da je primi.

Bila je to najkraća opsada u istoriji. Onog časa kad ga je službenica na recepciji obavestila ko se nenajavljen pojavio u njihovoj čekaonici, gospodin Silbert je naložio da gospođu odmah dovedu u njegovu kancelariju. Džudi se po prvi put te nedelje učinilo da možda ipak ima prijatelja u ovom gnevnom, divljačkom svetu. Vodeći je niz hodnik, sekretarica joj je tiho rekla: „Molim vas, nemojte se uplašiti zvuka glasa gospodina Silberta, jer je nedavno pretrpeo operaciju.” „Kakvu operaciju?” upitala je Džudi. „Zove se laringektomija. To je...” „Znam šta je to”, odvratila je nekadašnja medicinska sestra. „Odstranili su mu glasne žice.” Sekretarica je potvrdno klimnula glavom. „Vrlo je hrabro to podneo. Logoped mu dolazi svakog dana, da bi mu pomogao da nauči da koristi onu 150

Lik pametnog advokata iz popularnih detektivskih romana Erla Stenlija Gardnera (18891970), američkog advokata i pisca. Prim. prev.

elektronsku napravu koju su mu ugradili u grlo, tako da bi mogao ponovo da nauči da govori. Još uvek zvuči – ne znam – pomalo sablasno. Ali, navići ćete se.” Ja verovatno hoću, pomislila je Džudi, ali, da li će i porota? Iako je bila upozorena, Džudi nije mogla da potisne osećanje šokiranosti kad je začula kako sedokosi advokat struže pomoću svoje mašine: „Dobar dan, gospođo Lazarus. Sedite, molim vas.” Nije posredi bio samo metalni zvuk malog zvučnika već i glas, za koji se činilo da dolazi s dna dubokog bunara. „Verujem da vam je moja sekretarica objasnila zašto više ne mogu da pevam u operi”, našalio se, mada je teško izgovarao reči. „U svakom slučaju, ja neću mnogo pričati u sudu dok ne ovladam ovom prokletom stvarčicom. Ali, u mojoj kancelariji ima dosta tvrdih oraha koji mogu da izađu na kraj s ovim zadatkom. Drago mi je što ste došli kod mene. Prema onome što sam pročitao u novinama, određene grupe ljudi žele da pretvore suđenje vašem mužu u predstavu, da bi poslužilo njihovim interesima. A to ga dovodi u vrlo opasan položaj.” Preuzeće slučaj, pomislila je Džudi u sebi. Vrlo važno što ne može da govori, operacija mu nije oštetila mozak. A onda je shvatila da mu nije postavila sledeće najvažnije pitanje. „Gospodine Silbert, Set zarađuje dovoljno za pristojan život, ali mi nismo bogati ljudi.” Advokat ju je prekinuo mahanjem ruke i zatim rekao svojim grubim, hrapavim tonom: „O honoraru ne brinite, gospođo Lazarus. Ovo je firma kojoj je više stalo do zakona nego do honorara. Uz to, imamo bogate klijente koji pokrivaju troškove naših moralnih kampanja. Na primer, upravo smo dobili veliki slučaj protiv Igl Farmasiutikalsa, koji je propustio da naglasi da uzimanje Saranaka protiv mučnine za vreme trudnoće može da izazove urođene defekte.” „Da, čitala sam o tome”, primetila je Džudi, „to je stvarno bilo divno.” „Zapravo, mislim da je kolega koji je doprineo da dobijemo taj slučaj savršen za vođenje vašeg. Briljantan je. Za dve godine je završio pravni fakultet. Bio je i stručni svedok u nekoliko važnih parnica u vezi s tužbama za nesavesno lečenje. Naravno, zajedno ćemo raditi na pripremi slučaja. Međutim, dozvolite mi da ga pozovem, da ne biste morali dvaput da pričate.” Pritisnuo je taster interkoma i rekao: „Molim vas, budite dobri i zamolite doktora da nam se pridruži.” Džudi je bila zbunjena. „Doktora?” Silbert je potvrdno klimnuo. „Da, on je lekar i advokat. Ne možete da zamislite kako je superiorno obavio unakrsno ispitivanje Iglovih stručnih svedoka – učinio je da izgledaju kao đačići koji su upravo dobili u ruke svoj prvi pribor za hemiju. U stvari, odmah posle toga, Igl je digao ruke uvis i ponudio nagodbu – više nego izdašnu.” U to je ušao Benet Landsman. „Dobar dan”, pozdravio je Džudi i pružio joj ruku. „Drago mi je da ste došli kod nas. Delom zato što smatram da je cela ova prokleta stvar samo politički fudbal, a delom zato što smo vaš muž i ja kolege sa studija.”

„Bene, jasno ti je”, umešao se šaljivo Silbert, „da bi to mogli da upotrebe protiv tebe.” Benet se ohrabrujuće osmehnuo. „Mark, kad god pokažem poroti svoje crno lice, znam da su neki u startu protiv mene. Ali obično mogu da ih nateram da promene mišljenje.” Okrenuvši se zatim Džudi, rekao je: „Gospođo Lazarus, možete li da nam ispričate celu priču, od početka do kraja?” Posle svega dvadeset minuta, Benet je goreo od ozlojeđenosti. Ipak, uspeo je da uveri Džudi da postoji mnogo zabeleženih presedana u kojima su „ubice iz milosrđa” bile oslobođene krivice, pošto je poroti bila navedena da razume njihove posebne okolnosti – jednoglasnu molbu porodice da okonča patnje pacijenta. Ipak, nisu smeli da smetnu s uma da je Volters koristio ovaj slučaj kao svoju odskočnu dasku, i da zbog toga neće biti nimalo lako. Njihov prvi prioritet je bio da izvuku Seta iz one ćelije i izbore se za kauciju. Na veliko olakšanje oboje Lazarusovih, Benet je uspeo. Set je bio oslobođen – privremeno – za kauciju od sto hiljada dolara, koju je obezbedila Benova firma. Savetovao je Setu i Džudi da se zarad sopstvene bezbednosti i duševnog mira nastane inkognito u nekom hotelu daleko od centra grada. Odmah su se složili s tim. „Gledaj da jede”, rekao je Benet Džudi, „očigledno je da mu zatvorska hrana nije prijala.” Mada i dalje pomalo nesiguran na nogama usled traume izazvane utamničenjem, Set je prišao Benetu, stisnuo mu ruku i rekao: „Bene, ovo ti nikad neću zaboraviti. Hoću da kaže, na fakultetu smo bili samo poznanici, a ti sad činiš ovo za mene.” „Ne”, usprotivio se Benet. „Ne činim ovo samo zbog vas dvoje već i zbog svih onih pacijenata kojima si pomogao. Bog zna da bih i sam mogao da nabrojim dosta slučajeva u kojima su hirurzi, otkrivši stvarno gadan kancer u skoro svim organima pacijentovog tela, rekli anesteziologu da puste čoveka da ‘malo dublje spava’. I pri tom ga čak nisu ni budili da mu traže saglasnost.” „Da li bi iko od njih svedočio?” upitao je Set. „Nema šanse”, rekao je Benet, „jer bi time stavili sopstvenu glavu u procep. Nisu baš toliko saosećajni.” U stvari, to je i bila srž problema: kako dovesti lekara – ili, uz malo sreće, trojicu ili četvoricu njih – koji bi posvedočili da ono što je Set učinio nije bilo kršenje etike, zato što je primarni zadatak lekara da ne dozvoli da pacijent pati. Suđenje je bilo određeno za prvi ponedeljak u novembru. Benet je imao osećaj da će mu sve to vreme biti potrebno da u medicinskoj zajednici nađe lekare dovoljno hrabre da govore u Setovu odbranu. Ipak, stigla je i sredina leta, a on još uvek nije imao nijednog stručnog svedoka. Hirurzi – njegovi prijatelji iz Bostona i Nju Hejvena – ili su poricali da su ikad uradili ono što je gledao kako čine, ili su prosto odbijali da svedoče, zarad nepisanog zakona da lekar ne bi trebalo da kritikuje ponašanje drugih lekara.

Do đavola, mislio je očajno, možda ću morati sam da sednem na klupu za svedoke. Pošto je vreme isticalo, Mark Silbert je uručio sudu molbu za odlaganje. Vrhovni tužilac Volters je takođe smatrao novembar potpuno nepogodnim, zato što je to značilo da će suđenje da počne posle izbora, a time i manjak političkog potiska na koji je računao. Prema tome, on je uručio molbu za pomeranje suđenja na neki raniji datum. To je svakako bilo nečuveno i nepravedno. Ali, Edmund Volters nije proteklih dvadeset godina uzalud crnčio na partijskim odeljenjima. Imao je veze koje su mu trebale. Stupio je u kontakt sa svima koji su imali uticaja. A suđenje je bilo pomereno za prvi radni dan u septembru. Benet je eksplodirao. Silbert se pušio od besa i ogorčenja. Obojica su uložili prigovor. Ali uzalud. Suđenje se približavalo i mada su imali municiju, nisu imali nijednog oružja. Jedne večeri, sredinom avgusta, rekao je Barniju za svoje bojazni. Te večeri je bio rešen da ostane za svojim radnim stolom i telefonira sve dok se ijedan lekar na Istočnoj i Zapadnoj obali bude nalazio u svojoj ordinaciji. „To je jedna prokleta sramota”, rekao je ljutito Barni, „ne mogu da verujem da toliki lekari mogu da budu sebični kada je u pitanju život čoveka – naročito jednog od njih.” „Znaš, Barn”, rekao je umorno Benet, „da smem da ti otkrijem imena uvaženih lekara u našoj zemlji koji su odbili da svedoče u našu korist, tvoja knjiga bi bila istinski almanah Ko je ko u američkoj medicini.” „Ima li druga strana neku tešku artiljeriju?” „Šališ se?” uzviknuo je Benet. „Imaju prokleti bataljon onih koji ne mogu da dočekaju da osude eutanaziju. Medicinska profesija je najednom postala pobožna. A nikad nećeš pogoditi ko je njihov najeminentniji stručni svedok – prestravićeš se kad čuješ – niko drugi do dekan Kortni Holms!” „Holms? Mora da se šališ. Zašto bi on pristao da svedoči protiv svog nekadašnjeg studenta, to tako ne liči na njega?” „Pa, čujem da su morali da ga nateraju sudskim nalogom, što može samo da mu služi na čast. Postoji, dakle, šansa da nije rad da svedoči protiv Seta.” „Mogu li na bilo koji način da ti pomognem?” upitao je Barni. Benet je načas razmislio i onda rekao: ,,U stvari, Barn, da znaš da bi i mogao da mi učiniš jednu stvar. Pokojnikov brat, Hektor, ima nekih psihičkih problema. Da li bi hteo da ga pregledaš i daš zvaničnu procenu da li je sposoban da svedoči?” „Dabome, Bene. Ali, zašto želiš da pozoveš labilnu ličnost kao svedoka?” „Slušaj, Barn”, rekao je njegov stari prijatelj. „Zar nisi dosad stekao predstavu? Niko pri zdravoj pameti neće da svedoči u korist odbrane.” „Landsmane, to nije smešno.” „Barni, budi siguran da se ne smejem. Koliko brzo možeš da dođeš ovamo?” „Za vikend, može?”

„Odlično. Dogovoriću razgovor s njim i sačekaću te na aerodromu. Povedi Loru, da napravimo jedno mini-okupljanje naše klase. I, znaš, hvala ti što poturaš svoj vrat.” „Ne, Bene. Set je onaj čija je glava na panju.” Spustio je slušalicu i okrenuo se prema Lori. „Je li, Kastelano, šta kažeš za vikend u Vetrovitom gradu151?” „Super. Ali ja ne mogu da idem.” „Ma daj, mala. Zar nemamo ekskluzivan dogovor da zajedno provodimo vikende?” „Htela sam da kažem, Barn, da ne mogu da letim.” „Šta je sad pa to – nekakva nova vrsta fobije?” „Novo jeste, ali ne bih baš rekla da je fobija. Trudna sam.”

PEDESET JEDAN

„Čujte i počujte. Zaseda Okružni sud Severnog Ilinoja, u Sjedinjenim Američkim Državama. Ustanite i pozdravite Njegovu Visost sudiju Džulijusa Novaka.” Čovek u crnoj pelerini, s licem koje je podsećalo na Maunt Rašmor, popeo se na podijum, seo i bez ikakvih daljih ceremonija dobacio pogled suprotstavljenim advokatima. „Dobro, dakle. Počinjemo saslušanje ‘Sjedinjene Države protiv Lazarusa’. Da li su zastupnici odbrane i optužbe spremni?” Prisutna gomila, pojačana brutalnom čikaškom vrućinom koja je pritiskala spolja, pretvorila je sudnicu – i pored erkondišna – u pravu pećnicu. Mark Silbert je s malim teškoćama ustao i odvratio, s dostojanstvom koje je nadjačavalo metalni zvuk njegovog glasa: „Spremni smo, Vaša Visosti.” Mada je zakonski protokol zahtevao da zvanični tužilac u federalnom slučaju bude pomoćnik državnog tužioca SAD, Ed Volters je spretno umanevrisao sebe u glavnu ulogu, ostavljajući učenom vladinom predstavniku, mladom Rodniju Bruku, da izgovori samo jednu, uvodnu rečenicu: „Jesmo, Vaša Visosti.” Volters je istog časa skočio na noge i ušetao na sredinu pozornice. Okrenuo se prema poroti s držanjem operskog tenora rešenog da zadivi auditorijum veličanstvenom arijom. „Vaša Visosti, dame i gospodo porotnici, na osnovu dokaza koje ćemo danas izneti utvrdiće se izvan svake sumnje da je optuženi doktor Set Lazarus, 12. marta ove godine, svojevoljno i sa zlonamernim predumišljajem lišio života kapetana pomorsko-desantnih snaga SAD Fransiska Kamposa, pacijenta Veteranske bolnice Lejkšor.” Skinuo je zatim naočari i obuhvatio pogledom lica svih članova porote. 151

Nadimak Čikaga. Prim. prev.

„Slučaj koji danas saslušavamo ima značaj koji izlazi daleko izvan zidova ove sudnice. On uključuje najfundamentalnije principe koji nas čine pravnim društvom.” „Moje kolege koje zastupaju odbranu, gospoda Silbert i Landsman, verovatno će vas uveravati da je njihov branjenik počinio ‘ubistvo iz milosrđa’. Međutim, to je ravno priznanju krivice. Jer, uz očigledne iznimke u vidu samoodbrane ili neuračunljivosti, nigde nema zakona koji odobrava bilo kakvu vrstu ubistva – zlonamernog ili milosrdnog.” „Optužba je dobro svesna da je optuženi sve do sada smatran lekarom velikog znanja i saosećajnosti. Bez obzira na to, uz pomoć više stručnih svedoka, dokazaćemo da je u lišavanju života kapetana Kamposa delao nezakonito.” Sudija Novak je zatim upitao da li odbrana želi da dâ uvodnu reč. Silbert je ustao i ponovo svojim stružućim, metalnim tonom odvratio: „Ne, Vaša Visosti. Sigurni smo da optužba neće uspeti da dokaže da je naš branjenik izvan svake sumnje kriv.” Našavši se ponovo u središtu pažnje, Volters je pozvao svog prvog svedoka, specijalnog agenta Džona Patrika Salivena. Čovek iz FBI se udobno smestio na klupu za svedoke koja mu je, videlo se, bila dobro poznata. Volters je počeo svoj katehizam. „Agente Saliven, možete li da nam kažete kako je došlo do umešanosti Biroa u ovaj slučaj?” „Dakle, gospodine, Član 18 Krivičnog zakona SAD kaže da pod našu jurisdikciju podleže svako nezakonito delo počinjeno na tlu u federalnoj svojini. Na aktivnosti doktora Lazarusa je moju pažnju skrenula jedna medicinska sestra iz Veteranske bolnice koja je postala sumnjičava posle naprasne smrti jednog pacijenta – i zabrinula se da bi počinilac mogao da ponovi svoje nedelo. Naš Biro je otud doneo odluku da optuženog stavi pod danonoćnu prismotru – i nabavio sudski nalog da smesti mikrofon pored pokojnikovog kreveta.” „Zbog čega?” upitao je Volters. „Zato što smo imali opravdan razlog da verujemo da će kapetan Kampos biti njegova sledeća žrtva.” „Šta vas je navelo na tu pomisao?” „Znali smo da je kapetanov mlađi brat već pokušao da ga ubije prošlog Božića. Jadni mladić je bio opsednut pokušajima da nađe načina da okonča patnje svog brata.” Saliven se brzo ispravio. „Ili barem ono za šta je pretpostavljao da je patnja.” „Šta ste saznali sa trake?” „Čuli smo kako dr Lazarus govori kapetanu Kamposu da će da ga ubije.” „Kako je kapetan Kampos reagovao na to?” „Očigledno je da je bio uznemiren – ali bio je potpuni invalid i nije imao načina da saopšti svoje strahove nekom od medicinskog osoblja.” Benet je ljutito upao. „Prigovor – traka će ubedljivo dokazati da je kapetan, i pored osakaćenog tela, bio zdrave pameti i da je imao dovoljnu sposobnost komunikacije.”

Volter se okrenuo i obratio direktno advokatima odbrane. „Da li ste spremni da prihvatite traku kao dokaz, kao autentičan tonski zapis onoga što se dogodilo?” „Apsolutno”, odvratio je Benet. Prisutni su se još jednom uskomešali. Pošto je donesen kasetofon, Volters je poput ceremonijal-majstora objavio: „Vaša Visosti, dame i gospodo porotnici, sada ćete čuti takozvani dijalog između kapetana Kamposa i optuženog doktora Lazarusa.” Na to je teatralnim pokretom pritisnuo taster „plej”. Sada je cela sudnica mogla da čuje kako Set pita ranjenog marinca da li ga razume, kao i jadno cviljenje kojim mu je ovaj odgovorio. Kad je upitao pacijenta da li trpi bolove, ponovo se začulo stenjanje. Naposletku su čuli Seta kako kaže: „Ser, ubrzo ću ponovo doći da vas vidim.” Volter je isključio kasetofon i s neskrivenim zadovoljstvom pogledao u porotu. „Dame i gospodo, ostaviću vama da odlučite da li su ovi izmučeni slogovi, ovi nemušti i – usudiću se da kažem, patetični – životinjski zvuci predstavljali saglasnost – ili izraz straha zbog toga što nije imao načina da bilo kome kaže za ovo.” Set je pokrio rukom čelo, kao da ga boli glava. Nekoliko redova iza njega, Barni je ohrabrujuće spustio ruku na Džudinu čvrsto stisnutu šaku. Benet je upao: „Prigovor, Vaša Visosti. Ovo što smo upravo čuli pripada završnoj reči, te bi ga stoga trebalo čuvati za kraj suđenja.” Novak je potvrdno klimnuo. „Prihvata se.” I okrenuo se Voltersu, naloživši mu: „Gospodine tužioče, pređite na svoje sledeće pitanje.” Volters se ponovo okrenuo svom zvaničniku iz FBI i upitao ga: „Da li biste nam rekli šta ste učinili pošto ste čuli ponudu – obećanje – optuženog da će ubiti kapetana?” „Naravno. Imali smo dvojicu agenata smeštenih u podrumu koji su pratili sve što se čulo kroz mikrofon, koji su za tren oka mogli da nam jave ako čuju nešto inkriminišuće, tako da smo bili u situaciji da se za tren oka nađemo na licu mesta.” Zatim je zaključio: „Žao mi je što moram da kažem da je ubistvo takođe zabeleženo na traci.” Novim teatralnim pokretom, vrhovni tužilac je ponovo pritisnuo taster na kasetofonu i čulo se kako Set kaže: „Kapetane Kampos, da li me čujete? Ja sam doktor Set Lazarus. Tu sam da vam pomognem da prestanete da patite. Tu sam da vam pomognem da zauvek zaspite. Ako vi tako želite, daću vam samo jednu malu injekciju koja će značiti kraj svemu.” Volters je zaustavio aparat i potom upitao svog svedoka: „Kako ste vi i vaši ljudi reagovali na ovo?” „Što smo brže mogli. Ali, bojim se da nas je doktor Lazarus ipak pretekao, tako da je kapetan Kampos bio već ubijen kad smo mi stigli na lice mesta.” „Prigovor”, javio se Benet. „Terminologija optužbe unapred pretpostavlja postojanje krivice.”

Sudija Novak je na to odvratio: „Usvaja se, gospodine Landsman. Porota će zanemariti poslednje izjave agenta Salivena.” Neuzdrman, Volters je kurtoazno završio: „Agente Saliven, vaša akcija u ovom slučaju je bila za svaku pohvalu.” „Zahvaljujem, gospodine.” Čovek iz FBI je počeo da ustaje sa svog mesta, ali se onda setio da mu predstoji unakrsno ispitivanje. „Agente Saliven”, počeo je Benet, „želeo bih da protumačite poslednji deo trake i objasnite nam šta pretpostavljate da se dogodilo.” „Ja ne pretpostavljam, gospodine Landsman”, odvratio je zlovoljno Saliven. „Ja znam. Ja sam profesionalac u službi zakona.” „Oprostite, gospodine, ali niste bili lično prisutni. Jedini neposredan dokaz koji posedujemo je vaša traka. Usput, da li ste je na bilo koji način redigovali?” „Sasvim sigurno nisam”, odvratio je uvređeno čovek iz FBI. „Pitaću vas onda, gospodine, kakva je bila reakcija kapetana Kamposa na ponudu doktora Lazarusa da mu da injekciju?” Saliven je minut razmislio. „Pa, ne bih rekao da je bilo ikakve reakcije. Možda je bio pod prejakim dejstvom lekova.” „Ili je možda kapetan Kampos bio već mrtav. Da li je i to moguće?” sugerisao mu je Benet. „Za ime Božje, sve je moguće”, nervozno je odgovorio agent. „Hoću da kažem, sopstvenim ušima ste čuli Lazarusa kako kaže da je došao da pomogne kapetanu da umre. Kakve to, onda, veze ima?” „Rekao bih da ima, i to vrlo velike. Optuženi je tokom preliminarnog saslušanja izjavio da ni u kom slučaju ne bi nastavio postupak bez svesno date saglasnosti pacijenta. Slažete li se?” „Gospodine Landsman, već dugo sam u ovom poslu. A kad policajac uđe i zatekne leš i pored njega osobu koja drži pištolj koji se još dimi, prilično je jasno šta se dogodilo, zar ne mislite tako?” „Prilično je jasno šta vi mislite, agente Saliven.” Benet se vratio do svog mesta i uzeo tanak dokument u plavom povezu. „Agente Saliven, da li ste pročitali izveštaj s autopsije kapetana Kamposa, koji je uvršten među dokazni materijal?” „Da, gospodine.” „Da li se sećate da zaključak izveštaja glasi da je smrt nastupila usled masivne doze kokain-hidrohlorida?” „Da, gospodine.” „Da li je FBI našao špric ili bilo kakvo drugo oruđe kojim se preminulom mogao ubrizgati kokain, a koji je na sebi imao otiske prstiju optuženog?” Saliven je načas oklevao. „To ne znači baš ništa. Našli smo kod njega pun špric, s dovoljno morfijuma da ubije konja.” „Gospodine, niste odgovorili na moje pitanje. Ne poričemo da je doktor Lazarus imao kod sebe špric s morfijumom – i sasvim sam siguran da je porota dobro čula kad ste rekli da je bio pun – ali, prema vašoj pretpostavci, čime je

doktor Lazarus ubrizgao kokain u krvotok pokojnika? I kako objašnjavate to što nije nađeno nikakvo oruđe kojim se tako nešto radi?” „Sigurno ga se otarasio.” „To je samo vaše nagađanje, nije li tako?” Saliven je oklevajući klimnuo. „Moglo bi se reći.” Benet je pogledao u porotu i nonšalantno otpustio svedoka. „Nemam više pitanja.” Saliven je dobacio Benetu mrk pogledi i napustio klupu za svedoke. Pre no što je pozvao svog sledećeg svedoka, vrhovni tužilac Volters je uzeo u ruke krivični zakonik, otvorio ga na obeleženom mestu i obratio se poroti, s neskriveno samozadovoljnim osmehom. ,,S poštovanjem bih zamolio sudiju Novaka da pouči porotu o stavu kaznenog zakona ove države koji se odnosi na ‘zakon nemogućnosti’.” Zatim je dodao tom Novaku, koji je stavio svoje naočari za čitanje i udovoljio tužiočevoj molbi. „Dame i gospodo porotnici, pouka je sledeća: ‘Smatra se da osoba može da bude kriva za pokušaj ubistva osobe koja je već mrtva, pod uslovom da postoje dokazi da iz kojih je moguće ustanoviti da je u trenutku pokušaja verovala da je ta osoba živa.’” Volters se sijajući okrenuo poroti. „Rekao bih da je ovo prilično nedvosmisleno i da se direktno odnosi...” „Prigovor!” ustao je Silbert. „Optužbi ne bi trebalo dozvoliti da komentariše zakon.” „Prihvata se”, presudio je Novak. Volter je samo teatralno slegao ramenima, kao da je time govorio poroti: „Svi znamo da je kriv, ali kroz ovo moramo da prođemo.” Zatim je glasno nastavio: „Budući da su moje uvažene kolege iz odbrane pomenule svedočenje pod zakletvom, želeo bih da usmerim pažnju svih na svedočenje pred velikom porotom Hektora Kamposa, za koga je utvrđeno da je pokušao da ubije svog brata – u okolnostima za koje je docnije presuđeno da su predstavljale privremenu neuračunljivost. Štaviše, pokojnikov brat priznaje da je zamolio doktora Lazarusa da izvrši – još jednom ću s nevericom upotrebiti ovaj izraz – ‘ubistvo iz milosrđa’. Imamo, dakle, još jedan dokaz da je optuženi delao s predumišljajem.” Zastao je načas i objavio: „Optužba bi sada želela da pozove doktora Kortnija Holmsa.” Više lekara koji su se nalazili u sudnici, uključujući i jednog od advokata odbrane, sa strahopoštovanjem je posmatralo svog bivšeg dekana Medicinskog fakulteta kako, prav poput strele, vojničkim korakom odlazi do klupe za svedoke, zaklinje se i čeka na početak ispitivanja. Slušali su kako nabraja svoje besprekorne akreditive. Trideset pet godina je bio profesor medicine na Harvardu, od kojih je dvanaest proveo na položaju dekana. Sada, iako u penziji, bio je član više nacionalnih veća i savetodavnih odbora pri Kongresu.

I mada je Volters opravdavao prisustvo ovog svedoka tražeći od njega da iz svojih brojnih publikacija citira odlomke u kojima se govorilo o medicinskoj etici, odbrani ipak nije bilo jasno kakvu bi svetlost Holms mogao da baci na ovaj slučaj. „Dekane Holms, vi poznajete optuženog?” „Sećam ga se kao briljantnog studenta iz generacije’62. Verujem da je diplomirao kao najbolji student u klasi.” „Nije li tačno”, pitao je dalje Volters, „da se februara 1959. i ponovo godinu dana kasnije, na Medicinskom fakultetu desila serija nerazjašnjenih ubistava?” Benet je odmah skočio na noge. „Prigovor, Vaša Visosti. Optužba omaškom nagoveštava da su ubijena ljudska bića, dok zapravo...” Volters ga je prekinuo i obratio se Benetu direktno – i sarkastično. „Aha, i vi, dakle, znate za ta ubistva, kolega?” Sudija Novak je lupio svojim čekićem. „Gospodo, ovo nije debata na koledžu. Pristupite, molim vas.” Dvojica advokata su se povinovala nalogu. Novak im se šapatom obratio. „Volterse, šta do đavola pokušavate da dokažete ovim?” „Vaša Visosti, prosto pokušavam da dokažem da je optuženi i ranije počinio ‘loša dela’, da bih ukazao na dosledan i dugotrajan obrazac ponašanja.” „To je vrlo neodređeno”, protestovao je Benet. „Odbrana ulaže prigovor.” Sudija je uzdahnuo. „Dopustiću mu da nastavi i potom odrediti koliko je to prihvatljivo kao dokaz. Možete da nastavite, gospodine Volters.” Benet se predao i vratio na mesto, dobacivši pri tom turoban pogled Marku Silbertu. Volters je nastavio s ispitivanjem svog svedoka. „Molim vas, dekane Holms, budite dobri pa nam opišite ta ubistva.” Ugledni svedok je polako odgovorio. „Dakle, ovde je reč o misterioznim smrtima laboratorijskih životinja – pasa, da budem precizan – koje su se desile jednom 1959. i potom ponovo 1960.” „Nije li optuženi bio jedan od studenata koji su na časovima hirurgije obavljali eksperimente na tim životinjama?” Benet je eksplodirao. „Prigovor – kakve veze ubistva tih pasa imaju sa slučajem doktora Lazarusa?” „To još uvek nastojim da ustanovim, doktore Landsman, i presudiću kad budem čuo malo više.” „Dekane Holms, da li biste ono što se dogodilo tim psima opisali kao ‘ubistva iz milosrđa’?” „Rekao bih da je to malo prejak izraz.” „Dozvolite mi, gospodine, da preformulišem pitanje”, rekao je Volters, pokušavajući da prikrije rastuću frustraciju sopstvenim svedokom. „Da li biste rekli da su ta ubistva bila – sa stanovišta žrtava – okončanje njihove patnje?” „Pa, da, pretpostavljam da je tako.”

Volters se okrenuo poroti. „Dame i gospodo, napominjem vam, mada posredno, da je dr Lazarus bio student Medicinskog fakulteta na Harvardu u vreme dešavanja ovih bizarnih incidenata, jedinstvenih u istoriji Univerziteta – ovih, dakle, takozvanih ubistava iz milosrđa – koliko ono pasa, dekane Holms?” „Ne sećam se.” Volters je bacio pogled na svoje beleške. „Da li bi vam osvežilo pamćenje kad bih vam rekao da je u prvom navratu bilo devet, a u drugom šest ubistava? Da li je ova misterija ikada razjašnjena?” „Ne, nije”, odvratio je tiho dekan Holms. ,,A da li se nešto slično dogodilo neke od narednih godina?” „Ne, gospodine, nije.” Volters se okrenuo prema Benetu. „Svedok je vaš.” Benet se iznenada osetio nekako sićušan. Mada se već ranije susretao s mnogim uglednim svedocima, sada je trebalo da ispituje jednog od svojih najpoštovanijih učitelja. Bio mu je potreban ogroman psihološki napor da bi sebe podsetio da više nije učenik. „Dekane Holms, ser, da li ste ikada objavili svoja stanovišta o pitanju eutanazije ili držali konkretna predavanja na tu temu?” „Da, na primer u Spisima s Prve međunarodne konferencije o medicinskoj etici, a s vremena na vreme i u kraćoj formi, ljudima iz medija.” „Dakle, ser, da li biste mogli konkretno da mi kažete da li ste ikada javno iznosili ili čak i sada imate neka izražena stanovišta za ili protiv onoga što je opšte poznato kao ‘ubistvo iz milosrđa’?” Prisutni su gotovo prestali da dišu od iščekivanja. Holms je s tihim dostojanstvom odvratio: „Kad nema nade za život, a patnja premašuje našu sposobnost da je ublažimo, znam za situacije u kojima su lekari – čak i moji sopstveni učitelji, moram da dodam – ‘ubrzali’ smrt pacijenta.” Prostorijom se razlegao žamor uzvika i smirivanja. Sudija je ljutito lupao svojim čekićem zahtevajući red i mir. „Dekane Holms, da li vam je poznata etička debata u vezi s tim?” „Verujem da jeste.” „Kao stručnjak, verujete li da je pravilno uzimati u obzir gledišta verskih grupa?” „Da.” „Da li vam je možda poznato stanovište pape Pija XII o ovom pitanju?” „Jeste.” „Da li biste rekli sudu šta je smatrao ovaj crkveni poglavar?” „Dakle, znam da su Njegovu Svetost 1958. direktno upitali da li misli da bi pacijentu koji trpi neublažive bolove i patnju trebalo dati morfijum ili neko drugo sredstvo koje bi mu olakšalo agoniju iako bi mu pri tom ugrozilo život.” ,,A on je odgovorio...?” „Da. Mogu da vam navedem i izvor. Ovo stanovište se nalazi i u Vatikanskoj deklaraciji o eutanaziji.” „Kažete li – da pojednostavimo – da je papa verovao u ubistvo iz milosrđa?”

„Prigovor! Prigovor!” urlao je Volters. „Svedoku ne bi smelo da bude dozvoljeno da nagađa o tome šta je papa možda mislio.” „Prihvata se”, presudio je Novak. „Sem ukoliko nam ih doktor Landsman ne prikaže odštampane, porota će zanemariti reči ‘ubistvo iz milosrđa’ u vezi sa zabeleženim papinim mišljenjem. Molim vas, nastavite, doktore Landsman.” Benet se preznojavao. Iznenađujuća izjava pape poznatog po svojim nimalo liberalnim stavovima bila je jedno od tajnih oružja koja je imao u pripremi. Međutim, njegov arsenal ovim još nije bio ispražnjen. „Poslednje pitanje, dekane Holms. Na stranu teorija – da li biste vi sami ikad ‘pomogli’ pacijentu da umre?” Nastala je pauza. Gomila se naprezala da čuje odgovor uglednog lekara. Bio je izgovoren tihim glasom: „Možda i bih.” Benetovo „Nemam više pitanja” se izgubilo u glasnom žagorenju publike kojoj je bilo potrebno nekoliko udaraca sudijinog čekića da bi se utišala. Volters je ustao. „Ako će Vaša Visost priznati ovo poslednje pitanje, tada bih želeo da pitam dekana Holmsa da li je upoznat s izjavama koje je u vezi s ovim dao dr Edvin London, ministar zdravlja SAD?” „Jesam. Ne mogu da se setim od reči do reči, ali...” Volters je posegao za dokumentom i izjavio: „Biće mi drago da vam osvežim pamćenje. Dr London je zvanično izjavio da je ‘samo Bog pozvan da odlučuje kad život prestaje da ima vrednost. Prihvatimo li etiku da čovek ima pravo da odlučuje ko će od njegove sabraće ljudi živeti ili umreti, na putu smo prema koncentracionim logorima.’” Zatim je pogledao u sudiju i rekao: „Nemam više pitanja.” Sudija se okrenuo Benetu. „Doktore Landsman?” „Takođe, Vaša Visosti.” „Imate li još svedoka, gospodine Volters?” „Ne, gospodine. Samo bih hteo da s poštovanjem napomenem poroti da je izveštaj s autopsije već unesen u dokazni materijal, kao i da su im pročitana svedočenja nedostupnih svedoka data na preliminarnom saslušanju. Optužba se povlači.” „Vrlo dobro. Napravićemo pauzu za ručak i okupiti se ponovo u dva popodne.”

Sva sedišta u sudnici su bila popunjena još u petnaest do dva. Benet je ustao da počne svoju odbranu. Nameravao je iznese pred porotu baraž primera slučajeva u kojima su počinioci takozvanih „ubistava iz milosrđa” bili proglašeni nevinima. „Postoji mnoštvo presedana. Na primer, 1961, otac koji je ubio svog strahovito unakaženog...” Edmund Volters nije stigao da uloži prigovor.

Sudija Novak je već lupao svojim čekićem. „Nedopustivo, doktore Landsman, nedopustivo! Zabranjujem vam da nastavite s iznošenjem te vrste dokaza.” Benet je sad ostao bez svog najjačeg argumenta. Dobacio je bespomoćan pogled Marku Silbertu, koji mu je dao znak levom rukom. Benet je sada gledao u Barnija, a njegov izraz lica kao da je na sav glas izvikivao reči koje mu je rekao posle razgovora s Hektorom Kamposom. („Bene, momak je vrlo nestabilan. On je tempirana bomba na dve noge.”) Mada nerado, Benet je ipak pozvao pokojnikovog brata da svedoči. „Hektore”, upitao ga je Benet blago, „da li si bio svestan razmera Frenkovih povreda? Da li si znao da je bio slep, delimično gluv i da nije mogao da se pokreće?” „Da.” „Da li si bio svestan da trpi teške bolove?” „Da.” „Kako si to znao?” „Rekao mi je, gospodine.” „Rečima?” „Pa, ne, gospodine. Iz njega su izlazili samo zvuci – poput onih na traci koju su puštali. Znao sam kad je mislio da, a kad ne. Zato sam znao, kad sam pitao Frenka da li želi da umre, da je rekao da.” ,,I šta si ti uradio u vezi s tim?” „Kupio sam pištolj. Probao sam da pucam u njega – ali sam promašio.” Sada je jedva zadržavao suze. „Ali sam promašio. iAy! iQue dolor!152 strašno – promašio sam!” Zario je glavu u dlanove i zaplakao. Sudija Novak se nagnuo preko stola i upitao Beneta: „Hoćete li da napravimo pauzu?” „Nema potrebe, gospodine. Biće mu dobro.” Prisutni su skoro ceo minut posmatrali dok se mladić postepeno smirivao. „Hektore”, nastavio je Benet blagim glasom, „možeš li da nam kažeš zašto si to uradio?” „Frenka je strašno bolelo. Toliko je želeo da ga Bog uzme i odvede u Raj.” Benet je pogledao Voltersa. „Vaš svedok, gospodine vrhovni tužioče.” Odlazeći na mesto, ponovo je pogledao u Barnija, koji je s olakšanjem brisao čelo. Volters je bukvalno odskočio sa svog sedišta i nestrpljivo rekao poroti: „Postaviću ovom čoveku jedno pitanje, jedno jedino pitanje, i biću zadovoljan njegovim odgovorom, bez obzira na to da li će glasiti da ili ne.” „Gospodine Kampos, da li ste ili niste tražili od doktora Lazarusa da upotrebi svoje medicinsko znanje da bi ubio vašeg brata?” Hektor je nemo klimnuo. „Molim vas, samo jedna reč – da ili ne.” „Da”, odvratio je ovaj. „Tražio sam to od njega.” 152

Špan. otprilike. „Bože moj! Tako mi je žao!” Prim. prev.

Teatralno mahnuvši poroti, Volters je izjavio: „Nemam više pitanja.” Benet je već stajao. „Vaša Visosti, imam jedno dodatno pitanje. U stvari, kao i moj uvaženi kolega, imam jedno jedino pitanje za ovog svedoka.” Zastao je, pokušavajući pogledom da uteši mladog čoveka i potom ga tiho upitao: „Hektore – da ili ne – da li si ti ubrizgao svom bratu kokain?” Svedok je bio nem. Benet je pokušao da ga blago podstakne. „Hektore, da li si to bio ti?” „Otići ću u zatvor”, promrmljao je, odmahujući glavom levo-desno. Predstavljao je patetičan prizor. Benet se kolebao između sažaljenja prema mladićevoj patnji i straha da će ovaj da se slomi, a njegovo svedočenje bude poništeno. Još jednom ga je tiho upitao: „Molim te, odgovori s da ili ne. Od toga zavisi život nevinog čoveka. Da li si ti ubrizgao kokain koji je ubio tvog brata?” Mladić je ponovo oklevao – ovog puta samo delić sekunde – i potom rekao: „Jesam. Fransisko me je preklinjao da to učinim.” Publika u sudnici se uskomešala, a Benet se obratio sudiji. „Vaša Visosti, na osnovu svedočenja ovog čoveka, predlažem odbacivanje optužbe.” „Prigovor.” Volters je uskočio pre no što je sudija Novak stigao da reaguje. „Pretpostavljam da je moj mladi kolega smetnuo s uma jednu stvar. Naime, verovatno je zaboravio vašu pouku o ‘zakonu nemogućnosti’, da je u ovoj državi čovek kriv čak i za nameru da izvrši protivzakonito delo, a u kojem ga neko pretekne. Prema tome, svedočenje Hektora Kamposa nema uticaja na slučaj doktora Lazarusa.” Sudija Novak se okrenuo Benetu. „Gospodin Volters je u pravu. Postojanje namere i dalje opravdava optužbu. Molim vas, pozovite svog sledećeg svedoka.” Benet je na trenutak zastao, čekajući da se uspostavi apsolutna tišina, i onda rekao: „Odbrana poziva doktora Seta Lazarusa.” Ostali u sudnici su sedeli poput kipova dok je Set, povijenih ramena, bled i nervozan, polako išao prema klupi za svedoke. „Doktore Lazarus, ovo će biti kratko i jednostavno”, rekao je Benet. „Prvo, u vezi s pitanjem namere koje postavlja optužba, da li biste nam rekli da li ste ili niste nameravali da okončate život kapetana Kamposa?” „Jesam, gospodine.” „Možete li da kažete poroti zbog čega?” „Jer nije imao život. Hoću da kažem, nije imao život koji se mogao živeti. Postoji razlika između ‘biti živ’ i imati život. Biti živ je samo običan biološki fenomen. Šimpanze i bube – pa čak i drveće i grmlje su ‘živa’ stvorenja. Ali, život podrazumeva nešto više. Podrazumeva biografiju jednako kao i biologiju. Želeo sam da ublažim patnje nekog ko više nije živeo životom ljudskog bića. Verovao sam da kapetan Kampos zaslužuje istu milost koju društvo uvek pruža ranjenim životinjama.” Nikad, ni u svojim najluđim, najoptimističnijim snovima, Edvard Volters nije mogao da zamisli da će odbrana da pozove optuženog da svedoči. Jer, FBI je sastavio o Setu dosije koji je mogao da ga zadrži u sudnici do kraja života.

Tužilac je požurio da ga unakrsno ispita. „Doktore Lazarus, dok ste studirali na Medicinskom fakultetu na Harvardu 1959, i pohađali laboratorijske vežbe iz predmeta ‘Hirurške procedure’, da li se sećate incidenata o kojima nam je pričao dekan Holms, kad su laboratorijske životinje bile sakaćene – ili, kako to kažete vi naučnici, ‘žrtvovane’? Molim vas, odgovorite sa da ili ne.” Bez imalo oklevanja, Set je odgovorio: „Ja sam to uradio.” Začuo se glasan, uzbuđen žagor. Uzburkala su se snažna osećanja. „Imam samo jedno pitanje”, izjavio je Volters. Zatim je fiksirao Seta nepomičnim pogledom. „Doktore Lazarus, između dana kad su umrle te laboratorijske životinje i ubistva marinca, da li ste ikada ‘pomogli’ nekom pacijentu da umre?” „Prigovor”, prasnuo je Benet. „Tužilac iznosi unapred donesene zaključke.” Novak je načas razmislio i potom rekao: „Odbija se.” U sudnici je sada vladala tišina kao u grobu. Barni je stavio ruku na Džudina ramena. S klupe za svedoke nije dopirao nikakav odgovor. Volters je gotovo izazivačkim glasom rekao: „Doktore Lazarus, vrlo nestrpljivo čekamo vaš odgovor. Da li ste ikad ‘pomogli’ nekom pacijentu na taj način?” Posle kraćeg ćutanja, Set je s tihim gnevom odgovorio: „Jesam, gospodine Volters. To je bio čin milosrđa.” Tužilac je skinuo naočari i izjavio: „Nemam više pitanja.” Dok se Set vraćao na svoje mesto, u sudnici je vladala mrtva tišina.

Trenutak kasnije, Benet je ustao da bi dao završnu reč. Oduvek je mislio da nije fer to što odbrana mora da govori prva i prepušta optužbi poslednju reč. Porotnici, koliko god dobronamerni, bili su samo trstike na vetru – naročito posle ovako dugog dana. Bilo je mnogo verovatnije da će na kraju na njih najjači utisak da ostavi ono što poslednje čuju. Zato je morao da bude prokleto dobar. „Vaša Visosti, dame i gospodo porotnici. Danas smo u ovo sudnici čuli mnogo emocionalnih reči. Odista, činjenice samo što se nisu izgubile u dimnoj zavesi moralnih i etičkih pitanja koja nemaju ama baš nikakve veze sa slučajem doktora Lazarusa.” „Mislio sam da je dovoljno da Hektor Kampos izađe i pod zakletvom prizna da je ubio svog brata pre dolaska doktora Lazarusa. Optužba je navela citat ‘zakona nemogućnosti’, ali ja vam kažem da se ubistvo iz milosrđa – ili, kako ga neke moje kolege lekari radije nazivaju, ‘dostojanstvena smrt’ – praktikuje od pamtiveka. Jov je u svojoj nesreći preklinjao da umre. I mada je tačno da ga je Gospod oslobodio njegovih patnji, božanska intervencija nije zabeležena ni na jednom odeljenju za obolele od kancera koje ja znam.”

„Optuženi, doktor Lazarus, priznaje da je intervenisao u slučajevima kad kod pacijenta nije postojala nada za život i kad je trpeo stravične bolove.” Zastao je da uhvati vazduha i tiho nastavio: ,,U svakom slučaju, doktor Lazarus nije ubio kapetana Kamposa. Jer, posle povreda zadobijenih u Vijetnamu koje su ga osakatile, izmučile i lišile ga čula, kapetan Kampos više nije ni bio zaista živ. Odbrana se povlači.” Vrhovni tužilac Volters je u svom pištolju imao tri srebrna metka i nameravao je da ih sve ispali. Počeo je s Američkim lekarskim društvom. „Dame i gospodo porotnici, nastojaću da se povinujem želji sudije da raspravu ograničim na optuženog, stoga ću samo usput da pomenem ono što ste tokom suđenja već čuli, zvaničnu izjavu Američkog lekarskog društva iz 1973. Naslovljenu ‘Lekar i umirući pacijent’. U njoj stoji, citiram: ‘Namerno okončanje života jednog ljudskog bića od strane drugog’ – ovde su čak upotrebili reči ‘ubistvo iz milosrđa’ – ‘kosi se sa svime što zastupa medicinska profesija.’ Citat završen.” „Ali, da zaboravimo ALD. Možda se sećate pokušaja odbrane da upetlja i Katoličku crkvu, tražeći od dekana Holmsa da navede jednu izjavu koju je pre mnogo godina dao papa Pije. Ali, nemojmo da zaboravimo ni reči oca O’Konora, katoličkog kapelana Veteranske bolnice u kojoj je umro kapetan Kampos...” Podigao je glas i pročitao: „‘Crkva je i sada i uvek bila protiv oduzimanja života u bilo kojim okolnostima.’” „Dozvolite mi da dodam i da, kao što smo čuli tokom suđenja, jevrejski teolozi nisu ništa manje izričiti u vezi s ovim. Majmonid – i sâm lekar – napisao je da bi ‘umiruću osobu trebalo po svemu tretirati kao živuću’.” Zastao je i zatim dodao: ,,A čuli smo i dokaze da Kuran izričito navodi da je eutanazija, čak i na zahtev žrtve, greh i da bi onima koji je primenjuju trebalo, citiram: ‘zanavek zatvoriti vrata Raja.’” „Optuženi je pod zakletvom priznao da je ‘pomagao’ ljudima da umru. Drugačije rečeno, donosio je subjektivnu odluku o tome ko živi, a ko ne. To je, razume se, isključivi prerogativ Boga. Jednom su nacisti uradili to sa šest miliona ljudi i ceo civilizovani svet je zahtevao da budu kažnjeni.” „Dame i gospodo porotnici, mi znamo da nismo bogovi. Preklinjem vas da ne dozvolite da se ponašamo kao nacisti. Optužba se povlači.” Bilo je već kasno. Sudija je s krajnjom ozbiljnošću uputio porotu da zanemari emotivna izlaganja obeju strana. Da ne obraća pažnju na „filozofiranje odbrane o životu i smrti”, ali isto tako i na bizarno prizivanje trojstva u vidu ALD, Katoličke crkve i Hitlera od strane optužbe – jer se ovde ne sudi nikome od njih. Do porote je stajalo samo da odluči da li je doktor Lazarus kriv za ubistvo ili nameru da ubije i da li stoga zaslužuje da bude kažnjen.

Te noći niko nije spavao. Niko.

Mada su sumnjali da bi presuda mogla da padne pre kasnog popodneva, svi glavni likovi su bili u sudnici tačno u devet sledećeg jutra. Porota je ušla u dvadeset minuta posle podneva. Činilo se da u prostoriji manjka kiseonika, kao da su oni u njoj udahnuli sav raspoloživi vazduh. Sudija Novak je zauzeo svoje mesto. „Dame i gospodo porotnici”, upitao je, „da li ste doneli odluku?” Predsednik porote, Artur Zin, po profesiji stomatolog, ustao je i rekao: „Jesmo, Vaša Visosti. Nalazimo da je optuženi kriv...” Nastao je urnebes. Novak je energično lupao svojim čekićem i tražio da se prisutni smire. Predsednik porote očigledno nije rekao sve što je imao da kaže. Kad se uspostavio privid kakvog-takvog mira, sudija se obratio porotniku: „Doktore Zin, rekli ste da...” „Kao što ste nam naložili, zasnovali smo svoju odluku na slovu zakona. Ali smo zato glasali i doneli jednoglasnu odluku da vas zamolimo da budete milostivi i donesete najblažu moguću presudu.” Porota je teret prebacila u potpunosti na leđa sudije. Mogao je da pošalje Seta u zatvor do kraja života ili kući na večeru iste večeri. ,,U redu”, odgovorio je hrapavo Novak, gledajući u advokate, „oni su zatražili milost. Da čujem šta obe strane imaju da kažu o tome – ali kratko.” Volters je ustao. „Mislim da je vrlo jasno, Vaša Visosti, da je kapetan Kampos bio daleko od prvog kome je ‘pomogao’ ovaj takozvani lekar. Zato smatram da optuženi nosi mnogo više života na duši.” ,,U redu”, rekao je nestrpljivo sudija. „Šta vi kažete, doktore Landsman?” „Vaša Visosti, radni dosije optuženog je besprekoran. Molimo vas, ne samo zbog njega i njegove supruge i dece, već i zbog stotina bolesnih ljudi koje je sve ove godine savesno lečio, da vaša presuda bude što je moguće milostivija.” ,,U redu”, ponovio je Novak, „suđenje se prekida do tri popodne.” Lupio je svojim čekićem o sto i otišao.

Bilo je četiri i dvadeset kad se sudija ponovo pojavio i zauzeo svoje mesto. „Neka optuženi ustane.” Set je ustao, naslanjajući se na sto pred sobom, nesiguran na nogama. Sudiji se po očima videlo da je ljut. Setu je počelo da se vrti u glavi. „Doktore Lazarus”, počeo je sudija, „porota je presudila da ste krivi. Ali želeo bih da dodam i da su advokati na obema stranama takođe krivi, zato što su od ovoga napravili pitanje filozofije, religije – i rekli gomilu koještarija. Nisu vam učinili veliku uslugu.” „Uprkos tome, jedna stvar je doprla do mene. Vi ste iskreno posvećeni ublažavanju ljudske patnje. Nijedno ljudsko biće ne bi trebalo da bude mučeno, bilo od strane nacista – ili nekakvog pravilnika. Stoga vas osuđujem na tri godine – uslovno.”

„Dame i gospodo, pođimo sada svojim kućama i neka svako ponese sa sobom svoju savest.”

PEDESET DVA

Veče posle suđenja, Set, Džudi, Barni i Benet su proslavljali pobedu gozbom u restoranu Le Peroke. „Ne mogu da verujem”, nije prestajao da mrmlja Set, dok ga je Džudi čvrsto grlila. „Ne mogu da verujem da večeras idem svojoj kući. Ovo je bilo kao ružan san.” „Ja ću da te probudim”, rekla je s ljubavlju Džudi. Lazarusovi su jedva čekali da odu kući i budu sami, tako da su se posle Pečene Aljaske izgovorili da su umorni i otišli zagrljeni. Barni i Benet su ostali sami – s tek dopola popijenom velikom bocom od litar i po šampanjca. „Landsmane, bio si briljantan tamo u sudnici”, čestitao mu je Barni. „Ne, grešiš”, odvratio je trezveno Benet (mada je iz časa u čas bivao sve više pripit). „Svako prokleto suđenje ti je kao točak ruleta. Nema načina da unapred sa sigurnošću odabereš broj koji dobija. Zavisi od dana, raspoloženja porote, stava sudije – a najviše od Gospe Sreće. Ako medicina i nije baš egzaktna nauka, pravo je deset puta rizičnija rabota.” „Pokušavaš li ti to meni da kažeš da ti se ne dopada? Čoveče, karijera ti je u vrtoglavom usponu.” „Aha”, odvratio je suvo Benet, „to je verovatno i najveći razlog što ne mogu da ga podnesem. Ponekad mrzim sebe zbog onoga što moram da uradim – recimo, da ispreskačem medicinske stručnjake koje druga strana dovede kao svedoke. Znaš, da ih slomim, da ih zaslepim činjenicama koje nisu uvek naročito relevantne – i da čak upotrebim svoje medicinsko znanje da bih zaplašio jadnog, dobronamernog smetenjaka koji se u sve upetljao samo da bi uradio nešto nezamislivo – rekao istinu.” „Stvarno ti nedostaje operaciona sala, zar ne?” „Ne baš”, neubedljivo je odvratio Benet i časak kasnije priznao: „Aha, nedostaje mi i to ne samo hiiucgija nego ono – kako da ti kažem – zadovoljstvo lečenja. Mislim, pravo je za mene samo profesija – medicina je bila moj poziv.” Uzeo je još jedan gutljaj šampanjca i promenio temu. „Uzgred, kako napreduje tvoja knjiga?” „Vrlo sam blizu prve verzije. Otkud si se odjednom setio toga?” „Otud što sam ustanovio da je prokleto malo lekara spremno da svedoči u ime takozvanog bratstva. Toliko o Hipokratovoj zakletvi.” „Ne brini, Bene, sve će se naći u njoj – ono dobro, ono loše – pa čak i ono smešno. Ali, moraš da shvatiš – kao što i ja stalno pokušavam – da su lekari samo krhka ljudska bića. A nijedno ljudsko biće nije imuno na strah.”

„Daj, Barn, lekari su mnogo toga, ali svakako ne možeš da ih nazoveš ljudskim bićima – mogli bi da te tuže zbog klevete.” Barni se nasmejao. „Znaš šta, Landsmane? Zvučiš kao kombinacija deprimiranog advokata i lekara kome su razbijene iluzije. To je za knjigu rekorda.” Benet je posmatrao kako mehurići u njegovoj čaši lagano iščezavaju. U tišini koja je usledila, Barni je po prvi put shvatio koliko je Benet nesrećan. Ko su njegovi prijatelji – pored Lore i mene? Ponekad mi se čak čini da i nas drži na distanci. Zašto se zabavlja s tolikim ženama, umesto da se privoli samo jednoj? „Bene, mogu li da ti postavim jedno ozbiljno pitanje?” „Ovako kasno uveče?” osmehnuo se. Barni je na trenutak oklevao i potom, prevazišavši svoje ustezanje, konačno upitao: „Zašto si takav zakleti usamljenik?” Pitanje nije zbunilo Beneta. „Ti si doktor za glavu”, odvratio je, „reci ti meni.” „Ne mogu, zato te i pitam. Teško mi je da gledam svog najboljeg druga tako nesrećnog. Pobogu, pričaj sa mnom – nemam nameru da ti pridikujem. Gde su žene u tvom životu?” Benet se ponovo zagledao u svoju čašu. „Koja bi žena mogla da se zbliži sa mnom, Barn? Za Jevreje sam crnac, za Crnce sam Jevrejin, za bele sam crnac, za braću po soulu sam đoka. Živim na nekoj vrsti ničije zemlje. Gde se uklapam?” Barni se ustezao da progovori, pitajući se da li se posle sveg ovog vremena usuđuje da natera svog najboljeg prijatelja da se suoči s istinom o sebi. „Znaš, Landsmane, nisu one sve takve.” „Ko? O čemu, dođavola, pričaš?” „Pričamo o ženama, doktore. A ja sam ti samo ponudio svoje profesionalno i lično mišljenje da nisu sve žene kao tvoja majka.” „Hana?” „Ne, stari druže. Mislim na ženu koja ti je podarila život... i onda otišla iz njega.” Benet je odjednom pobesneo i uzviknuo: „To je gomila psihijatrijskog sranja, Livingstone. Ja ne...” Barni ga je prekinuo. „Hej, milion puta sam te čuo kako kažeš da te ona ni najmanje ne interesuje. Ali, tako mi Boga, Bene, ti lažeš – naročito sebe samog.” „Jebo te, svi vi psihijatri ste isti. Šta bi s vama bilo bez ‘majki’?” „Isto ono što i s tobom bez tvoje.” Barni je za trenutak zastao, ne bi li se strasti malo stišale. „Slušaj”, rekao je blagim glasom, „nisu sve kao Loren. Neće sve da nestanu i ostave te s rupom u srcu...” Dvojica muškaraca su se nemo gledala, ne znajući šta da kažu. Naposletku je Benet progovorio. „Znaš u šta najviše boli? To što si ti to uvideo, a ja nisam.”

Ranjeni izraz na prijateljevom licu je ispunio Barnija trenutnim kajanjem. „Hej, čoveče, izvini. Preterao sam.” Benet je odmahnuo glavom. „Nisi, Barn. Za to služe prijatelji.” I potom je dodao: ,,I tome si me ti naučio.” Njihovo ćutanje prekinuo je metalni glas Marka Silberta. „Bene, izvini...” Oba muškarca su podigla pogled, a neizrecivo tužan izraz na licu njegovog crnog kolege naveo je Silberta na pogrešan zaključak. ,,Oh – izgleda da ti je Barni upravo saopštio, Bene. Žao mi je, tako mi je strašno žao.” Benet ga je pogledao, potpuno zbunjen. „Mark, o čemu, kog đavola, govorite?” „Znači, ti još nisi čuo za tvog oca?” Instinktivno ustavši, spreman da odreaguje u trenutku, upitao je: „Ne – da li se nešto desilo?” „Mrtav je”, rekao je Silbert, glasom najbližim šapatu koji je njegov aparat mogao da proizvede. „Poginuo je sinoć. Jedan automobil se na raskršću zaleteo pravo u levu stranu kola tvojih roditelja. Majka ti je samo lakše povređena – mada je doživela užasan šok. Čak je mogla da razgovara s Heršelom u ambulantnim kolima. Naterao ju je da mu obeća...” „Da mu obeća, šta?” „Da... da ti, šta god bilo, neće javljati dok se ne završi suđenje.” Silbert je stajao pored njega potpuno bespomoćan, ne znajući šta da kaže ili učini. Barni je ustao i zagrlio svog nesrećnog prijatelja. „Hajde, Bene”, rekao je tiho. „Idem s tobom kući.”

PEDESET TRI

„O Bože i Kralju, Ti koji si pun saosećanja, Primi, u Svojoj velikoj dobroti, dušu Heršela Landsmana, koga su sebi pozvale seni njegovog Naroda.” Sunce je tog popodneva prosto pržilo. Na licima ožalošćenih na pogrebu Heršela Lansdsmana suze su se mešale s graškama znoja. Bilo je prisutno skoro stotinu ljudi, ali je većina poznanika i zaposlenih stajala na pristojnoj udaljenosti, da bi omogućila Hani, zgrčenoj od bola, i Benetu, na čije se rame oslanjala, da se nasamo oproste od svog muža i oca. Heršelov brat Stiv je takođe bio tu, ali, svojstveno sebi, stao je sa svojom ženom na suprotnu stranu groba. Nenamerni sudija, glatko izbrijani rabin s jarmulkom na glavi, stajao je na donjem kraju, jedva dišući na zagušljivom vazduhu. „Heršel je tražio da ne bude govora njemu u čast...”

Nelagodno je pogledao u Stiva, čije je namršteno lice jasno pokazivalo da je pokušao da se suprotstavi bratovljevoj poslednjoj želji. „Međutim”, nastavio je rabin, „siguran sam da ne bi imao ništa protiv da pročitam kratak odlomak iz Kazivanja otaca: ‘Kad čovek umre, s njim ne odlaze ni zlato ni srebro – samo pravednost i dobra dela. Jer je rečeno, oni će te voditi dok hodaš; oni će te paziti dok ležiš; a kad se probudiš, govoriće zajedno s tobom.’” „Heršel Landsman je završio svoj život na ovom svetu. Neka uspomena na njega nastavi da živi u srcima onih koji su ga voleli.” Rabin je pogledao desno i levo od sebe i tiho rekao: „Vreme je za žalobni Kadiš.” Stiv je prišao korak bliže grobu, a Benet je prošaputao: „Mama, da li ti je dobro?” Hana je potvrdno klimnula: „Jeste, jeste. Reci Kadiš za njega, Bene.” Uprkos njenom podsticanju, Benet je oklevao da pusti majku iz zagrljaja. Barni im je žurno prišao i stavio ruku preko njenih ramena. Ben je prišao grobu i pogledao prema rabinu, čekajući njegov znak da počne. Tog trenutka je Stiv progovorio: „Daj, Benete, ovo je otišlo predaleko. Pusti me da kažem molitvu za njega.” Stiv se okrenuo prema rabinu tražeći podršku. „Ne razumem”, rekao je sveti čovek. Stiv je dobacio Benetu pogled preko otvorenog groba. „Vidiš, on i ne zna šta ćeš ti ovde. Nema nikakvog razloga da ti...” „Oprostite”, prekinuo ga je rabin i potom, klimnuvši glavom prema Benu, rekao: „ali, koliko ja znam, ovo je sin Heršela Landsmana.” Pre no što je Stiv mogao da počne da se protivi Benovoj legitimnosti, Hana je uzviknula: „Ostavi ga, Stefane, on je Heršelov dečak. Heršel ga je voleo više od života. Ti se skloni!” Stiv je bio primoran da postiđeno ućuti. Ostao je nem i kad je Benet upitao: „Mogu li da počnem?” Rabin mu je pružio svoj molitvenik. „Hvala vam, gospodine, nije potrebno. Znam je napamet.” Tada je, prikupivši svu svoju snagu, punim glasom počeo: ,,Yisgadal ve yiskadash shmei raboh...” U određenom smislu, Benov pobožni čin je bio dvostruk. Jer, pre skoro trideset godina, Heršel je stajao nad grobom njegovog prirodnog oca i izgovarao molitvu za njega, umesto Beneta. A u ovom trenutku strahovite tuge, taj čin ljubavi se ponovio.

PEDESET ČETIRI

Profesorki Lori Kastelano je bilo neugodno.

Sa svojih skoro četrdeset godina, sedela je u čekaonici ginekološkoakušerske ordinacije zajedno s trudnicama kojima je gotovo mogla da bude majka. Barni ju je molio da mu dozvoli da dođe s njom, ali mu nije dozvolila. Njegovo oduševljenje ju je i kod kuće činilo preterano nervoznom. Uz to, pribojavala se da bi dr Sidni Hejstings („najbolji, apsolutno i sasvim sigurno najbolji”, glasio je zaključak Barnijevog gorljivog istraživanja) mogao pogrešno da protumači strastveno petljanje ćaknutog psihijatra u sve što je imalo veze s njegovim nerođenim detetom kao mešanje u svoj posao. Istini za ljubav, Hejstings nije bio nimalo polaskan time što su odabrali baš njega, iako su Lora i Barni bili vrlo ugledan par. Znao je, naime, da su lekari ozloglašeno nervozni i teški budući roditelji. A imati posla s dvoje istovremeno moglo je da bude izluđujuće. Nije pogrešio. Jer, Lora je, zahvaljujući svojoj specijalizaciji, bila vrlo potpuni ažuran katalog svih mogućih nevolja koje mogu da se dese u materici. „Da li postoji mogućnost trisomije, doktore? Koliko rano u trudnoći možete da utvrdite spinu bifidu ili Daunov sindrom? Koliko često ću dolaziti na ultrazvuk?” „Lora, smirite se. Postajete histerični bez ikakvog razloga.” „To nije histerija, doktore Hejstings. Šanse za rađanje defektne bebe se dramatično povećavaju sa svakom godinom preko trideset pete, to je neosporna naučna činjenica. Svaka hiljadita u četrdesetoj, svaka tristota u četrdeset drugoj, svaka osamdeseta u...” „Lora, nema potrebe da mi navodite statistiku ni da se uzbuđujete zbog bilo čega – jer to ne pomaže ni vama ni meni. Za deset dana uradićemo amniocentezu i tada ćemo sve znati.” „Da li je dobar taj Levin, koji radi na ultrazvuku? Jeste li već radili s njim? Da li ste sigurni da može da usmeri iglu tako da ne napravi nikakvu štetu? Gde je bio na obuci? Koju vrstu opreme koristi? Da li bih mogla da se upoznam s njim, znate, koliko da...” Hejstings se nalaktio na sto i spustio čelo na ruke. „Lora, za ime Boga”, zastenjao je melodramatično, „možda bi trebalo da pustim vas i Barnija da sami vodite vašu trudnoću. Najzad, oboje spavate s osobom stručnom da dâ drugo mišljenje.” „Okej”, uzdahnula je Lora. „Pokušaću da prestanem. Ali, Barni me je naterao da se zakunem da ću mu sledeći put dozvoliti da dođe sa mnom.” „Odlično. Obavestite me sat vremena ranije, da bih mogao da otputujem van grada.” Lora je lagano ustala. Nije joj bilo smešno. Hejstings nije imao predstavu koliko je ova beba značila njoj i Barniju. Međutim, kad je stigla do vrata, začula je njegov blag i umirujući glas: „Lora, molim vas, nemojte da se sekirate. Obećavam vam da će sve da bude u redu.” Šturo se osmehnula i rekla: ,,I vi i ja znamo da nijedan lekar ne može da obeća tako nešto. Zato, hajde da se dogovorimo nešto. Vi mene poštedite otrcanih fraza, a ja ću vas da poštedim svog muža.” „Dogovoreno”, rekao je Hejstings i osmehnuo se zadovoljno i s olakšanjem.

Bilo je već dovoljno teško to što ga je Barni zvao telefonom svaki put kad bi naleteo na neshvatljivu – ali teoretski moguću – anomaliju koju je površno opisao neki akušer iz devetnaestog veka.

„Diši, Lora, diši!” Barni je bio pravi tiranin od trenera kad je posredi bila priprema njegove „atletske zvezde” za prirodan porođaj. „Ne zaboravi... jedan-dva”, podsticao bi je dok bi nadgledao njeno podizanje nogu na podu, „želećeš da u što kraćem roku vratiš svoju staru liniju... tri-čet’ri.” „Misliš, ti ćeš želeti da vratim svoju staru liniju...” „Aha – zato što ti i ja delimo baš sve”, osmehivao se. „Hajde... tri-čet’ri.” Lora nije patila od izrazite jutarnje mučnine. To ih je oboje brinulo, jer je mučnina, iako neprijatna, bila ohrabrujući znak da se hormoni u telu žene kreću zdravim tempom. „Lora, slušajte me”, protestovao je kukavni, izmučeni Hejstings, „to je nešto sasvim nestandardno. Vaša trudnoća lepo napreduje – trebalo bi da ste srećni što ne patite od mučnine.” „Ne”, suprostavljala mu se, „bila bih srećnija da sam povratila ručak.” Hejstings je sve češće nemo zahvaljivao Bogu na tome što trudnoća kod ljudskog roda traje svega četrdeset nedelja. (Najzad, rekao je sebi, gestacija kod slonova traje skoro dve godine.) Zatim su se odjednom našli u šesnaestoj nedelji. Našavši se u ordinaciji doktora Levina, gde su došli zbog amniocenteze, Barni se užasavao delikatne procedure tokom koje je lekar uvodio zastrašujuće dugačku iglu kroz abdomen i kroz vodenjak, da bi kroz nju izvukao uzorak tečnosti koja je okruživala bebu. Znao je da analizom tog uzorka mogu da se otkriju skoro svi mogući deformiteti i anomalije, ali je znao i da procedura nije bez opasnosti; da povećava šanse za pobačaj za čitav procenat. I dodaje još jednu boru na čelo četrdesetogodišnje trudnice – i njenog muža. „Za koliko vremena ćemo dobiti nalaz?” upitao je Barni – koji je zahtevao da prisustvuje proceduri. „Rekao sam vam kad ste juče pozvali”, rekao je Hejstings. „Žao mi je što moram da vam kažem da noćas nije došlo ni do kakvih značajnih inovacija u ovoj oblasti medicinske nauke. Za rezultate amnicenteze potrebne su dve nedelje. Ali, pošto ste oboje lekari, u laboratoriji su mi obećali...” Barnijeve oči su sinule nadom. „Stvarno?” „Da”, osmehnuo se Hejstings. „Vi ćete ih dobiti za svega četrnaest dana.”

„Ne valja. Postoji neka malformacija – trisomija – Daunov sindrom.” „Lora, zašto si tako sigurna u to?” „Ne znam, Barn, prosto osećam. U stvari, ne osećam. Dosad bi valjda trebalo da osetim neko ritanje ili tako nešto.”

„Možda je naša beba noćna ptica i bavi se akrobacijama dok ti spavaš.” „Nema šanse – pošto ja više ne spavam.” Dve duge nedelje su nekako prošle. Barni i Lora se nekim čudom nisu udavili u virovima vlastitog pesimizma. Jedne večeri u devet, najzad ih je pozvao Sidni Hejstings. „Lora, oprostite što vas zovem ovako kasno, ali zadržao sam se u sali...” Lekar je odjednom začuo zvuke komešanja. Barni je oteo slušalicu Lori iz ruke i uzviknuo: „Sidni, samo jednu reč, da li je u redu ili nije? Molim vas, samo jednu reč!” S druge strane žice zaorio se srdačan smeh, posle čega je akušer očinskim glasom razuverio i ohrabrio uznemirenog psihijatra: „Sve je u redu, Barni. Usput, dečak je.”

Dva dana kasnije, Lora je pozvala Barnija između dva pacijenta i sva u suzama mu saopštila: „Barn, Hari se ritnuo. Osetila sam kako me šutira.” „Levom ili desnom?” „Kakve to veze ima?” „Ako će da bude levak, moraću da preradim svoj plan njegovog sportskog razvoja.” Možda najgora stvar u vezi s drugim tromesečjem trudnoće je to što se ne dešava ništa. To jest, barem naizgled ništa. Svi organi su formirani u minijaturi i sad im je prosto potrebno vremena da narastu. Vremena koje je dalo Lorinoj mašti slobodu da zamišlja sve moguće katastrofe. Dvadeset nedelja: šanse za preživljavanje bebe rođene ovako rano su ravne nuli. Dvadeset pet: ako se sada rodi, šanse su deset prema jedan da neće preživeti, a još slabije da će biti normalna. Tek posle ultrazvučnog pregleda bebe u dvadeset osmoj nedelji mogla je Lora da ispusti uzdah olakšanja. Ako je dovde dogurao, šanse da bude zdrav i prav – u rukama dobrog neonatologa – bile su u korist njenog sina. Uspevali su nekako da smire jedno drugo i – uz pomoć kursa za prirodan porođaj koji se održavao dva puta nedeljno i strogim dnevnim režimom vežbi za jačanje mišićnog tonusa „trenera Livingstona” – sačuvaju makar ostatke zdrave pameti. Najzad je došla i četrdeseta nedelja. Ali se ništa nije desilo. Hejstings ih je pozvao da oboje dođu u njegovu kancelariju. Barni je bio uznemiren, jer je ovo bio prvi put da je Hejstings preuzeo inicijativu i zatražio da dođu. „Ne brinite”, ohrabrivao ih je. „Više od deset odsto trudnoća pređe četrdesetu nedelju, naročito kod prvorotki kao što ste vi, Lora. Hoću da kažem, još uvek je prilično neobično da žena vaših godina rađa svoje prvo dete.” Potom mu je lice poprimilo neki svečan izraz. „Ovaj, moram da vas pitam nešto vrlo ozbiljno...” Barniju je stalo srce. Lora je zadržala dah.

„Razume se, ovo vam govorim u strogom poverenju.” Zastao je i zatim skoro šapatom rekao: „Moj brak je u krizi. Štaviše, moglo bi se reći da samo što se nije nasukao.” Do đavola, kakve bi ovo veze moglo da ima s nama? pitala se u sebi Lora. Hejstings je objašnjavao: „Lujza i ja smo se složili da pokušamo da popravimo stvari. Jedan prijatelj nam je ponudio svoju vikendicu na jezeru Šamplan. Mislim da bi pet ili šest dana tamo moglo da pomogne da izbegnemo katastrofu.” Zaćutao je i pogledao ih. Barni je podozrevao šta će sledeće čuti i unapred je osećao ogorčenje. „Viđam mnogo ovakvih trudnoća”, nastavio je Hejstings, ,,i siguran sam da Lorin porođaj neće nastupiti narednih nekoliko dana, dok ja nisam tu. Uz to, ako i nastupi, tamo u blizini postoji mali aerodrom – u slučaju potrebe, mogu odmah da sednem u avion i očas posla sam ovde.” Ton mu je zatim postao očinski. „Gledajte, znam koliko vam je oboma važna ova beba. I potpuno sam vam odan, lično i profesionalno. Ako vas moje odsustvo čini na bilo koji način nesigurnim, recite i ja ne idem nigde.” Zavladala je tišina. Barni i Lora su dobro znali da ovo nije istinska molba – već nametanje osećaja krivice. Bili su emocionalno ucenjeni brakom ovog čoveka. „Slušajte, Sidni”, počela je Lora, „naravno da bih želela da vi obavite posao. Ali ako je vaš rezervni tim dobar...” „Lora, obećavam vam vrhunski tim, a ja ću da sve da pripremim pre no što odem. Pre svega, Arman Berkovići je verovatno jedan od najboljih akušera u zemlji. Da budem iskren, on je jedini koga bih pustio da priđe mojoj ženi da je bilo potrebno da joj se radi carski rez. Ostavio sam mu vaš karton i potpuno je upoznat sa svim detaljima. A umesto medicinske sestre, imaćete našeg starijeg naučnog saradnika lično, eksperta za ultrazvuk – apsolutno briljantnog mladog Iranca po imenu Reza Muradi. On će da bude tu da prati stanje bebe, tako da Berkovići može u potpunosti da se koncentriše na Loru.” „Zvuči odlično”, odvratio je Barni, uma opsesivno koncentrisanog – jednako kao svih proteklih nedelja – na prizor njihovog deteta kako ga za pete podižu uvis pred njima na jarkom svetlu operacione sale. „Ponavljam”, rekao je Hejstings, „ako ćete se osećati sigurnije uz mene, odložiću putovanje. Ova beba je suviše važna.” Barni i Lora su se pogledali, ne videći jedno drugom u očima ništa sem sumnje i oklevanja. Popuštali su pod Hejstingsovim pritiskom. Najzad je Lora progovorila. „Pa dobro, i vaš brak je isto tako važan, Side. Putujte s mirom – a ja ću da nagovorim bebu da sačeka dok se ne vratite.” Preko Hejstingsovog lica je prešao izraz ogromnog olakšanja.

„Sranje, sranje”, komentarisao je Barni dok su se vozili kući. „Oboje smo lekari. Kako smo samo mogli da dozvolimo da nas navede da se složimo s nečim za šta oboje znamo da je riskantno?”

„Neverovatno – čak se i lekari pribojavaju drugih lekara. Ali, u stvari, možda u našem kukavičluku ima i nečega dobrog. Čula sam za Berkovićija. Duplo je bolji od Hejstingsa i, istini za volju, ako nešto krene naopako, radije bih da on bude pored mene. U stvari, možda je i bolje ako naš niño reši da dođe na svet dok Sidni ne bude tu.” Barni je klimnuo i obratio se njenom velikom stomaku. „Hej, Hari”, pozvao je, „imaš pet dana da izađeš odatle, zato mrdni guzu.” Ispostavilo se da je beba neverovatno poslušna još pre rođenja. Za manje od dvadeset časova, Lora je dobila kontrakcije. „Čoveče, sranje”, vajkao se Barni, odjednom uspaničen. „Da pozovem ja Sidnija? Taman će imati vremena da sedne u avion i vrati se ovamo.” „Nemoj”, odbila je Lora, „verovatno je još na putu. Pomozi mi da izmerim vreme između kontrakcija, a onda pozovi bolnicu i reci im da pozovu Berkovićija.” Barni je uzeo štopericu i kad je izmerio osam minuta koliko je prošlo između dveju narednih kontrakcija, stuštio se do telefona. Bio je toliko nervozan da je dva puta okrenuo pogrešan broj. „Nema problema, Kastelano”, hrabrio ju je Barni. „Berkovići je već u bolnici i operiše karcinom nekoj ženi. Trebalo bi da do podneva izađe iz sale. Rekli su da sačekamo dok se interval ne smanji na četiri minuta i da onda dođemo. Ja mislim da bi trebalo da krenemo odmah.” „Ne, Barn, ako su rekli da je prerano...” Njen prigovor je bio prekinut novom kontrakcijom. U podne, Barni nije mogao više da čeka. Pomogao je Lori da uđe u kola, noseći kofer koji su spakovali još pre tri nedelje i odvezao je u porodilište. Lora je jedva uspela da se dovuče do kauča, grčeći se od sve snažnijih kontrakcija. Barni je pitao za doktora Berkovićija i dobio odgovor da je ovaj još uvek sprat niže, u operacionoj sali. Video je to kao dobar znak. Čovek je očigledno vrlo pažljivo radio svoj posao. Mada nije prestajala da se buni, Loru su na kraju ipak smestili u stolicu na točkovima i odvezli u jednu od soba za porođaje. Bio je to, zapravo, boks sa cevima koje su visile s tavanice, bocom za kiseonik i monitorom za praćenje rada srca majke i bebe. Veliki mural na suprotnom zidu prikazivao je spokojne šume Nove Engleske – bez sumnje zato da bi majke imale u šta da gledaju dok pokušavaju da disanjem umanje bol pričinjen kontrakcijama. Dva popodne. Berkovićija ni od korova. „Šta do đavola radi?” pitao je Barni. „Vadi sve organe iz tela te žene?” „Psst”, ućutkivala ga je Lora. „Hajde da se koncentrišemo na koncentrisanje. Ako zagusti, ti ćeš da obaviš porođaj.” Njena šaljiva primedba nije nasmejala njenog muža. Tri sata. Ušao je oniži, vitak mlad čovek ziftcrne kose i predstavio se kao doktor Muradi, stariji naučni saradnik u oblasti fetalnog monitoringa. „Gde je, do đavola, doktor Berkovići?” hteo je da zna Barni.

„Još uvek operiše. Rečeno mi je da posredi veoma delikatna procedura. Ali, tu sam ja da ga zamenim. Sada ću da pregledam vašu suprugu.” Dok je pregledao Loru i proveravao koliko je otvoren grlić materice, Barnija je obuzeo nelagodan osećaj da taj balavac nekako preuzima stvar u svoje ruke. Lorine kontrakcje su sad već bile tako učestale i bolne da nije mogla da se koncentriše ni na šta drugo. „Zamoliću jednu od sestara da dođe i bude uz doktorku Kastelano dok vas odvedem da popijete šolju kafe”, rekao je Muradi Barniju. „To će vas malo smiriti.” Barni je dobacio pogled Lori, koja je nekako uspela da razume šta je lekar rekao. „Idi, Livingstone”, rekla je, primoravajući se na osmeh. „Zaslužuješ da se malo odmoriš od mene.” Osećajući neodlučnost koja se graničila s osećanjem krivice, Barni je pozdravio priliku da se odmori od gledanja voljene žene kako se grči od bola. On i mladi Iranac su stajali i pili kafu u sestrinskoj sobi, kad je unutra uleteo mladi lekar, koji je izgledao jedva dovoljno star da bude stažista. „Reza”, obratio se bez daha Muradiju, „imam nekih problema s nedonoščetom iz boksa pet. Bojim se da nemam kontrolu nad tokom porođaja...” Iranac se osmehnuo i rekao: „Pogledaću.” Stavio je ruku na rame mlađeg lekara i otišao da ga posavetuje. Dobro, pomislio je Barni, mora biti da prilično dobar kad mu tako dotrčavaju čim iskrsne problem. Vratio se kod Lore. Interval između kontrakcija se nije mnogo smanjio, ali se zato njihovo trajanje produžilo, a intenzitet pojačao. „Zovi Berkovićija, Barn”, promrmljala je, „neću moći još dugo da trpim ovo.” „Nema potrebe da brinete, doktorko Kastelano”, začuo se glas doktora Muradija, koji je nečujno ušao u sobu. „Razgovarao sam s njim i rekao sam mu da niste ni blizu pune dilatacije i da ima vremena da malo predahne. Proveo je sedam časova u operacionoj sali.” Barnijevo uznemirenje je iz časa u čas bivalo sve veće. „Zar ne mislite da je vreme da joj date nešto protiv bolova?” „Dobiće epiduralnu, kao što ste i tražili, tako da ostane pri svesti tokom porođaja. Ali, to će morati malo da sačeka. U međuvremenu, videću s anesteziologom da joj da nešto da joj malo ublaži nelagodnost.” „Odlično”, rekao je s olakšanjem Barni, „to je baš odlično.” „Hej, junačino moja”, slabašno se javila Lora, „jesi li danas nešto jeo?” Barni joj je prišao i uzeo je za ruku. „Ne sećam se. Znam samo da ti još od juče nisi uzela ni zalogaja.” „Ne mogu. Znaš da ne mogu. Ali to ne znači da bi ti trebalo da skapavaš gladan. Idi dole i uzmi...”

„Neću, Lora. Nameravam da ostanem ovde i budem neka vrsta medicinskog Ralfa Nejdera153.” Tog časa se u sobu vratio Muradi, delujući još sitniji pored ogromnog anesteziologa koji je odmah počeo svoj dosadni protokol. „Zdravo, narode, ja sam doktor Bol. Da li našu malu damu boli?” Uprkos bolovima koje je trpela. Lora nije mogla da ne pomisli: „Zašto li ovaj izveštačeni seronja mora da se ponaša tako nadmeno?” Međutim, u svojoj bespomoćnosti, bila je primorana da samo učtivo odgovori: „Da, ali molila bih vas da mi date nešto što će da ublaži bolove, a da me pri tom ne uspava.” „Nema problema, mala damo. Nema da brinete. Dobićete injekcijicu i ima da poletite k’o zastava za praznik.” „Doktore, ona ne želi da leti”, umešao se Barni. „Samo joj ublažite bol.” Nesvestan da je Barni i sam lekar, Bol je samo snishodljivo odgovorio: „Samo vi prepustite meni da se pobrinem za ovo, mladiću. Pomogao sam više majki nego stari doca Spok.” Na to je, brzinom i umešnošću koje su protivrečile njegovim gabaritima, dao Lori injekciju skopolamina, od koga joj se gotovo trenutno zavrtelo u glavi. Krupan muškarac je klimnuo glavom u pravcu sitnog muškarca i rekao: „Pozovi me kad budete spremni za epiduralnu”, i istabanao napolje. Barni je seo pored Lore i držao je za ruku, pomažući joj da diše. Njen jastuk je bio natopljen znojem. Ušla je sestra, noseći neke papire, i pružila ih Barniju. „Potrebna je pismena saglasnost supruga za davanje analgetika i epiduralne anestezije. Molim vas, potpišite ovde i na ovaj drugi papir.” „Barni”, zastenjala je Lora, „nešto nije u redu. Ove proklete kontrakcije ne bi trebalo da traju ovako dugo. Hoću da kažem, to nije normalno.” Barni je istrčao napolje da nađe Muradija. Našao ga je u čekaonici, kako puši cigaretu. „Doktore”, pozvao ga je, „njene kontrakcije izmiču kontroli.” „Tako i treba”, odgovorio je mladi čovek, lako se osmehnuvši. „Kako to?” upitao je Barni. „Dodao sam malo oksitocina u njenu intravensku infuziju. On stimuliše matericu. Malo će da ubrza stvar.” „Možda ubrzava malo previše. Mislim da bi bilo bolje da pođete sa mnom.” Iranac je ugasio svoju cigaretu i uputio se prema porođajnoj sobi. Još pred vratima su čuli Lorinu histeričnu viku. „Dovedite mi tog glupavog doktora!” Dr Bol je bio među stažistima i sestrama okupljenim oko Lorinog kreveta. „Žena je histerična”, rekao je ljutito anesteziolog. „Mislim da je bolje da je uspavamo.”

153

Američki advokat i pionir u oblasti zaštite potrošača, prlm. prev.

„Učini to, burazeru, i uspavaću ja tebe”, odsekao je Barni i stuštio se do Lore. Stenjala je: „Monitor... monitor.” „Lora, šta nije u redu? Reci mi!” „Tražila sam od sestre da ga okrene prema meni da bih mogla da vidim očitavanje. Taj moron Muradi bi navodno trebalo da je neki vajni stručnjak. Zašto do đavola ne prati šta se dešava na monitoru?” Njena panika je bivala sve veća. „Pokazuje fetalni distres – naša beba je u nevolji!” „Samo malo”, umešao se Muradi. „Nemojmo sada ovde svi da se igramo doktora. Ja sam zadužen za gospođu Livingston.” „Ma nemoj? Gde je prokleti Berkovići?” hteo je da zna Barni. „Do đavola s njim”, promuklo je uzviknula Lora. „Očitavanje pokazuje usporavanje pulsa bebe. Postoji problem. Neko mora da uradi carski rez i to odmah.” Muradi je za to vreme pomno pogledao monitor i shvatio da je njegova pacijentkinja i te kako u pravu. ,,U redu”, naredio je, „svi napolje. Svi, kažem.” Okrenuo se sestri. „Stavite joj masku s kiseonikom i trkom u salu. Ja perem ruke i dolazim za vama.” Pre no što je iko uspeo da se pomeri, Lora je bespomoćno zakukala: „Barni, pomozi mi, pomozi mi.” Sagnuo se nad njom. „Šta – šta hoćeš da učinim?” „Pomozi mi da se okrenem. Toliko sam drogirana da ne mogu sama. Pomozi mi da se postavim na kolena. Tako će beba trpeti manji pritisak – dobijaće više krvi.” „Čule ste je”, viknuo je Barni na sestre. „Pomozite mi da je okrenem, prokletstvo. Ja sam takođe lekar!” Lora je u trudnoći dosta otežala. Bila je potrebna sva Barnijeva snaga – i pomoć jedine sestre koja je shvatila šta on radi – da bi okrenuli Loru tako da može da se postavi četvoronoške. Vrata su se s treskom otvorila i utrčale su dve sestre čiji je zadatak bio da odguraju krevet u salu. „Barni, ostani sa mnom”, preklinjala ga je. „Ne brini, Kastelano. Biću s tobom dok trepneš.” Otrčao je u garderobu za hirurge. Muradi je s paničnim izrazom na licu navlačio svoj zeleni mantil. „Gde su čisti mantili?” zarežao je Barni. „Žao mi je”, odvratio je Iranac, „ovo nije za muževe. Potreban joj je carski rez.” ,,A ko je, kog đavola, ovde nadležan da ga obavi? Kafe-kuvarica? Koliko si ih ti obavio? Manje nego ja, kladim se.” Mladi lekar je izgubio živce. „Slušajte, doktore Livingston, ona je moja pacijentkinja i vi ćete ostati napolju i sačekati, ili ću da pozovem obezbeđenje i kažem im da vas vežu za

stolicu u čekaonici. Svaki minut koji provodimo ovde raspravljajući se oduzima vreme vašoj bebi u distresu. Zato sedite, umuknite i pustite me da idem.” Barni je svom snagom udario pesnicom u jedan od ormarića. Ti mali govnaru, ponašaš se kao da je moja greška to što se nisi potrudio da pratiš fetalni monitor. Da Lora nije lekar, Bog zna koliko bi ti još dugo čekao. Ali, ništa od toga nije rekao naglas. Zato što mu je ono malo sposobnosti racionalnog razmišljanja koliko je još imao govorilo da je onaj čovek dovoljno uplašen i da nije uputno da ga dodatno uzdrma. „Oprostite što sam planuo, doktore. Idite i radite svoj posao. Biće sve u redu.” Muradi nije odgovorio. Samo se okrenuo i nestao u prostoriji za pranje ruku pored operacione sale. Barni je seo pred vrata sale, pokušavajući da čuje šta se događa unutra. Čuo je samo dve stvari: Lorin plač, „Gde je moj muž? Barni! Gde je moj mu...” i potom reči anesteziologa koji je konstantovao: „Ovo će te ućutkati.” Posle toga je nastupila potpuna tišina. Stalno je gledao na sat. Prišla mu je sestra – da bi ga tešila, pomislio je. Umesto toga, rekla je: „Gospodine, bojim se da blokirate ulaz u salu. Mogli biste da izazovete nezgodu. Moraću da vas zamolim da se sklonite.” „Ja sam lekar”, odvratio je ljutito Barni. „Trebalo bi da sam unutra.” „Dr Muradi očigledno ne želi da budete unutra.” Barni je otišao u prazno, mračno predvorje i, sam sa svojom mukom, glasno uzviknuo: „Jebi se, Hejstingse – ti ovo zoveš vrhunskim timom?” Jer, pažljivo je posmatrao osoblje koje je ušlo u salu. Bol, Muradi – i dvojica stažista koja su izgledala kao da su po prvi put u životu obukla dugačke pantalone. Pogledao je na svoj sat. Trideset pet minuta. Nijedan normalan carski rez ne može – niti bi trebalo – da traje toliko dugo. Nešto se desilo, sasvim sigurno ništa dobro. „Dobre vesti”, začuo se glas iz mraka. Bio je to Muradi. Barni se okrenuo na peti. „Brzo, pričaj.” „Sve je u redu. Dobili ste divnog sinčića.” Barni se umalo nije onesvestio od olakšanja. Iranac mu je prijateljski prišao, stavio ruku na rame i upitao: „Koje ime ćete mu dati?” „Ne sećam se”, promrmljao je Barni, da bi se potom pribrao i upitao: „Kako je Lora?” „Ona će još neko vreme da spava. Dr Bol je morao da joj dâ prilično jaku opštu anesteziju.” Znam, pomislio je Barni. Čuo sam ga. „Idem da vidim Loru i bebu”, rekao je Barni. „Gde su?” ,,U sobi za oporavak”, rekao je Muradi. „To jest”, dodao je zatim nelagodno, „vaša žena je tamo. Beba je gore.” „Kako to mislite, gore? Trebalo bi da je s majkom. Uplašiće se kad se probudi i ne zatekne svog sina pored sebe.”

„Gledajte”, rekao je Muradi, najočinskijim glasom koji je mogao da proizvede, „beba je imala malih problema s disanjem i mislili smo da je najbolje da je smestimo na intenzivnu negu, barem do jutra. Siguran sam da će vaša supruga shvatiti.” Barni se začas našao pored Lorinog kreveta. Žene su u toj prostoriji bile odeljene samo zavesama, tako da su glasovi novopečenih majki i njihovih muževa – i beba – mogli vrlo jasno da se čuju. Lora je bila polusvesna i borila se za lucidnost ne bi li ustanovila koliko loše stoje stvari. Bilo joj je jasno da nešto nije u redu, čim njena beba nije pored nje. „Barni, Barni”, mrmljala je. „Tu sam, mala”, šapnuo je. ,,A sad imamo i našeg malog Harija.” „Barni, gde je moja beba? Je li mrtva?” „Nije, Lora. Molim te, veruj mi, Hari je dobro. Samo je imao malih problema s disanjem, pa su ga smestili gore.” „Barn, to ne zvuči dobro. Koji mu je bio Apgar?” „Lora, mislim da mi neće dozvoliti uvid u skor.” „Ti si lekar, pobogu”, zaječala je. „Večeras, izgleda, nisam”, s gorčinom je odvratio. „Barni... svi drugi imaju svoje bebe. Kuneš se da nije mrtav?” „Kunem ti se.” „Idi i traži da ga vidiš. Uveri se da je živ. I molim te, saznaj brojke. Hoću da znam koliko dugo je prošlo dok nije počeo da diše.” Klimnuo je. Oboje su znali da lekari nikada ne odugovlače s dobrim vestima. Nijedno od njih nije moralo da prizna da se plaši da je došlo do oštećenja mozga. Suviše nestrpljiv da bi čekao lift, Barni je ustrčao uz stepenice i potom niz dugačak hodnik do Odeljenja za intenzivnu negu novorođenčadi. „Žao mi je, gospodine, niste sterilni.” Bila je to sestra koja je čuvala vrata. „Morate prvo da operete ruke i da se propisno obučete. Tek onda možete unutra.” ,,U redu, u redu.” Odlazeći prema umivaonicima u predvorju, opazio je Muradija koji je šapatom razgovarao s dežurnim specijalizantom. Barni mu se obratio: „Odvedite me njemu, doktore – odmah me odvedite njemu.” Nimalo uzbunjen, Muradi se osmehnuo: „Pođite sa mnom.” Mladi lekar ga je poveo duž reda inkubatora u kojima su ležale sićušne bebe nalik na lutkice, čiji su životi u potpunosti zavisili od tehnologije. Najzad su došli do dečkića koji je bio vidno veći od ostalih. „Zar nije prelep?” upitao je s osmehom Iranac. Barni je zurio u novorođenče u inkubatoru i odjednom se našao na ivici suza. Kroz stegnuto grlo, uspeo je da promrsi samo: „Zdravo, Hari. Ja sam tvoj tata.” I da potom krotko upita specijalizanta: „Smem li da ga dodirnem?” „Naravno, samo napred.”

Barni je pomilovao grudni koš svog sina. Zatim ga je uzeo za ručicu, diveći se savršenstvu njegovih majušnih prstiju. Međutim, nije mogao da ne uoči tragove – jedva vidljive, ali definitivno prisutne – plavila na njihovim vrhovima. „Gde je njegov Apgar skor?” „Ne znam, gospodine. Bio sam previše zauzet pomaganjem doktoru Bolu oko intubacije.” „Dobro, ako ste vas dvojica pomagali novorođenčetu, onda je Muradi morao da uradi Apgar.” Barni je ponovo fiksirao Iranca pogledom. „Dakle, doktore? Gde su ocene njegove boje, pulsa, disanje, refleksa i tonusa?” Muradi je slegao ramenima. „Ne sećam se tačnih brojki, ali znam da su u početku bile niske.” „To je dovoljno neodređeno”, zarežao je Barni. I uporno nastavio. ,,A skor posle pet minuta? Koji je bio Apgar skor mog sina posle pet minuta?” Muradi je oklevao. ,,U stvari, drugi test smo uradili malo kasnije.” „Koliko kasnije?” „Šest ili sedam minuta.” „Burazeru, prekini da vrdaš. Očigledno da to znači sedam. Ili pominješ sedam jer je zapravo prošlo osam? Pobogu, čoveče – prokleto dobro znaš da je ovde reč o potencijalnom oštećenju mozga.” Umešao se specijalizant s neonatologije. „Gospodine, vaša beba je sasvim dobro. Za četrdeset osam časova će biti otpuštena s intenzivne nege i smeštena dole pored svoje majke.” Barni više nije sumnjao da je nešto u vezi s bebom krenulo naopako. Bio je siguran. Istog trenutka, na um mu je pala užasna misao da s Lorom takođe nešto nije u redu. „Ima li ovde negde telefon?” „Dabome da ima. U kancelariji glavne sestre. Možete slobodno da pozovete svoje najbliže i saopštite im lepe vesti.” Barni je besno gledao u njega. „Nemam nameru da saopštavam bilo šta bilo kome sve dok ne budem siguran šta je to što imam da saopštim. Hoću da pozovem doktora Hejstingsa i kažem mu da smesta dovlači dupe ovamo.” „Ali, nema potrebe za tim”, rekao je Muradi sa zadovoljnim osmehom. „Ja sam to već uradio. On je već iznajmio čarter avion.”

„Neuspešan” pacijent – kako lekar naziva onog kod koga on nije uspeo – najusamljeniji je pacijent u bolnici. Niko nije prilazio Barniju i Lori. Čak su i servirke koje su donosile hranu ulazile i izlazile što su brže mogle, kao da su se bojale da je Lorin gnev zarazan. Jer, ona je bila besna još od trenutka kad je videla očitavanje na fetalnom monitoru.

Njihov sin je očigledno imao teškoća skoro ceo sat vremena, a Muradi, navodni briljantni virtuoz na ovom čudesnom novom instrumentu, nije obraćao dovoljno pažnje da bi to primetio. Iz prostog razloga što nije bio dovoljno savestan da pogleda. Međutim, nedostajao im je najvažniji podatak: koliko je vremena stvarno proteklo između određivanja prvog i drugog Apgar skora? Jer, to bi bila ključna odrednica vremena koje je beba provela bez kiseonika. Ako je bilo ne sedam nego devet minuta – ili možda deset – bebine šanse da bude zdrava i normalna bile su ozbiljno ugrožene. U tom slučaju je bilo moguće da je došlo do značajnog oštećenja mozga. Barni je, razume se, preneo Lori svoje uznemiravajuće opažanje – da su se na vrhovima bebinih prstiju još uvek jasno videli tragovi plavila. Samo to je bilo dovoljno da baci sumnju na prolaznu ocenu lekara za „boju”. „Moram da ga vidim”, insistirala je Lora. „Moram lično da ga pregledam.” „Smiri se”, rekao je Barni. „Samo što si operisana. Obećali su mi da popodne mogu da te odvedem tamo.” Na vratima se začulo kucanje, praćeno vedrim rečima: „Dobro jutro. Je li počelo deljenje cigara?” To je bio Sidni Hejstings. „Uđite i zatvorite vrata za sobom”, odvratila je resko Lora. „Bio sam gore da vidim bebu”, nastavio je Hejstings, u nastojanju da stvori verbalnu dimnu zavesu između sebe i njih. „Izgleda kao pravi superstar. A sa majčinim...” Barni ga je presekao. „Ne trošite dah, Sidni. Prokleto dobro znate da će Lora pre ili kasnije da ode gore i ustanovi šta se stvarno dešava. Zato, imajte toliko obraza da nam kažete istinu.” „Ne znam šta time hoćete da...” „Sidni, zaboga”, umešala se Lora. „Koliko dugo je zaista prošlo dok nije počeo da diše?” „Nisam još stigao da pročitam izveštaj...” „Lažete”, obrecnuo se Barni, „verovatno st e ga proučavali barem sat vremena.” „Slušajte, Livingstone”, odvratio je Hejstings, smirenim ali očigledno ljutitim glasom, „ne dozvoljavam da tako razgovarate sa mnom. Nisam bio tu, zato ne možete da me smatrate odgovornim za bilo kakav propust koji je mogao da se desi.” „Aha”, rekla je Lora, „priznajete, znači, da je neko zabrljao?” „Oprostite, Lora, znam da ste imali tešku noć. Ali i dalje odbijam da dozvolim da budem tretiran kao kriminalac na klupi za svedoke.” Barni se iz sve snage potrudio da makar spolja deluje mirno. „Molim vas, Sidni, sve što tražimo jeste da nam se kaže istina. Svi znamo da se nezgode događaju. Sam Bog zna da je većina nas – u ovom ili onom trenutku – bila...” Hteo je da kaže „nemarna”, ali se na vreme zaustavio. „Slušajte, svi smo ponekad nailazili na neuspehe. Iz iskustva znam da pacijent najpozitivnije reaguje onda kad mu se kaže istina, čak i ako ta istina glasi izvinite-zabrljali-smo.”

Ućutao je i čekao. Lopta je sada bila na Hejstingsovoj polovini terena. Osetivši se nelagodno u nastaloj tišini, stariji lekar je progovorio kao da čita iz beležaka. „Dr Muradi i dr Bol su čestiti ljudi. Ako su napisali da se disanje uspostavilo posle sedam minuta, ja im verujem na reč. A ako vi nameravate da se i dalje tako ponašate, predlažem vam da potražite drugog lekara.” Okrenuo se i izašao napolje. „Kakav kučkin sin”, rekao je Barni. Lora je pružila ruku i dotakla njegovo rame. „Barni, odmah mi nađi neku stolicu na točkovima!”

Spustili su stranicu inkubatora kako bi mogla da pregleda svog sina sedeći. Proverila je boju prstića na rukama i nogama; nekoliko dugih minuta mu je osluškivala grudni koš; uzela je čiodu i lagano povlačila njome po njegovim majušnim tabanima. Hvala Bogu, rekao je Barni u sebi, gledajući sve ovo. Klinac ima nekakve reflekse. Najvažniji je bio poslednji test. Da li će da sisa? Jer, ako je bio toliko oštećen da to ne može, tada su njegovi izgledi za normalan život bili ravni nuli. Uzela ga je u naručje i stavila na grudi. Trenutak kasnije, pogledala je u Barnija i zaplakala od sreće: „Dobro je. Biće mu dobro.”

Iz bolnice su otišli što su pre mogli. Sve troje. „Dakle, Kastelano”, rekao je Barni, pokušavajući da malo razvedri atmosferu. „Proveli smo se k’o bosi po trnju. Ponašali su se prema nama gore nego što je iko mogao da zamisli. Ali, suština svega leži u tvom naručju – teška tri kile i osamsto grama. Hari Livingston, budući prvak sveta.” Međutim, nisu se zavaravali. Oboje su bili lekari. Znali su da će njihov mali Hari da raste, osmehuje se i igra u pesku, ali da pri tom i dalje postoji mogućnost da nikada neće uspeti da nauči da napiše svoje ime. Samo je vreme moglo da pokaže. Čak ni lekari ne znaju odgovore na sve. U međuvremenu, morali su da preživljavaju pakao.

PEDESET PET

Ko je mogao da pomisli da će nesuđeni jezuita, onaj stidljiv, nesiguran – i nevin – mladić, da jednog dana postane jedan od najuglednijih (i najbogatijih) ljudi na Havajima? Međutim, takva je odista bila srećna sudbina doktora Henka Dvajera.

Štaviše, ne samo da mu je išlo dobro već je i činio dobro. Broj onih koji su ga blagosiljali i pominjali ga u svojim molitvama, koji su davali njegovo ime svojoj deci, merio se stotinama. Mudar u svojoj dobrobiti, odlučio je da ubuduće ne uplovljava u bračne vode. Jednako kao i da ne uplovljava u vode celibata. Izgledalo je kao mu sve prosto pada pred noge, kao kokos sa drveta palme – otvoreno i spremno za uživanje. Njegova žena, Šeril, jasno je videla da je njen muž ne voli kao nekada. A kada se Henk dobrovoljno javio za još jednu turu dužnosti u Vijetnamu, potražila je savet sveštenika. Pošto je revnosno prisustvovala misi u katedrali Svetog Krsta, njen duhovni savetnik je bio sam bostonski kardinal. Njegova Eminencija je smatrala da čista duša poput Šeril Dvajer ne bi trebalo da bude primoravana da živi u limbu i da bi bolje gajila svoje male katolike ukoliko bi se oslobodila Henka i udala za nekog dostojnog njene dobrote. I premda Vatikan ne odobrava razvod, postoje određene mere kojima se pribegava u takvim situacijama. Kao što je, recimo, poništenje braka od strane Crkve. I tako, Henk nije morao da učini ni najmanji napor; nije propustio nijednu jedinu nedelju na plaži na Mauiju. Papiri su mu prosto doneseni da ih potpiše, što je on ekspeditivno i bez imalo emocija i učinio. U stvari, jedino što je osećao bila je zahvalnost Njegovoj Eminenciji, na njegovoj mudroj intervenciji.

Dvadeset šestog jula 1978, desilo se čudo. U Engleskoj je rođeno dete po imenu Lujza Braun. Porođaj je protekao u redu, a novorođena devojčica je bila normalna u svakom pogledu – ako se izuzme jedna stvar. Nije se začela u utrobi svoje majke, već u laboratorijskoj posudi. Zbog zapušenih jajovoda bebine majke, medicinski istraživači, lekari Patrik Steptou i Robert Edvards su obavili spajanje očevog spermatozoida i majčinog jajašceta u maloj staklenoj posudi. Tek kad se razvila normalna blastocista, vratili su je u njeno normalno stanište, gde se srećno implantirala u matericu gospođe Braun – odakle je posle devet meseci izašla zdrava beba. Rađanje je bilo jedna od malobrojnih stvari za koje je Henk mogao opravdano da kaže da je više nego prosečno kompetentan i činilo mu se stoga sasvim logično da pošalje ovim uspešnim lekarima molbu da mu dozvole da dođe kod njih u Englesku i radi kao (neplaćeni) asistent, samo da bi stekao neophodno znanje. Dvojica naučnika su pregledala njegov dosije. Henkove osrednje ocene na studijama medicine imale su više nego protivtežu u njegovim medaljama za hrabrost stečenim u Jugoistočnoj Aziji. Takav lekar je zasluživao šansu da nauči novu tehniku i bude jedan od prvih koji će upoznati Ameriku s oplodnjom in vitro. Kada se Henk godinu dana kasnije vratio, brzo se raširio glas o tome da osniva kliniku nalik onoj koju je video u Engleskoj. Mada nije jurio za publicitetom, novinari su pojurili njega. Odjednom je njegovo ime postalo poznato u svakom domu u pedesetoj državi.

U stvari, kada su guvernera Havaja obavestili o Henkovim planovima da osnuje novi institut, kakav još nije postojao ni u Kaliforniji, sredio je da Henk dobije vrlo povoljan državni zajam kako bi što pre sproveo svoju nameru u delo. Nesrećne žene sa Zapadne obale koje su žudele za materinstvom su brzo saznale da se oplodnja in vitro obavlja takoreći na njihovom kućnom pragu. Doletale su u jatima u „Institut Henri Dvajer”. Čak i u izobilju u kome je uživao na Havajima, Henk je zadržao u sebi nešto iz svojih asketskih svešteničkih dana: imao je režim života i određena načela kojih se držao kao Svetog pisma. Na primer, nije jeo crveno meso jer je, kao lekar, znao da su najnovija istraživanja pokazala da je opasno po zdravlje debelog creva, a nije želeo da radi bilo šta što bi ugrožavalo njegovu dugovečnost. Radio je samo tri dana nedeljno. Pio je samo posle pet popodne. Nikad – apsolutno bez izuzetka – nije izlazio s devojkama starijim od dvadeset pet godina.

Kad je upitnik Barnija Livingstona stigao u Henkovu havajsku ordinaciju, on je bio u Engleskoj i učio kako se prave bebe u epruveti. Njegova sekretarica ga nije smatrala dovoljno važnim da bi mu ga prosledila. Henku je to bilo na neki način drago, jer nije smatrao da je Barnijev upitnik relevantan za njegov vlastiti medicinski život. Kako je mogao da odgovori na tako glup dokument? „Napetosti posla?” „Naporna posvećenost?” „Kajanja?” Te reči mu nisu značile baš ništa. Stoga je, umesto da popuni upitnik, prosto napisao: Dragi Barni, milo mi je što si se javio. Pretpostavljam da je trebalo da budemo u kontaktu za vreme mog boravka u Vijetnamu. Ali, ti znaš kako su se stvari tamo odvijale i da je na kraju bilo prilično čupavo. Prvo tužna vest – iz samo njoj poznatih razloga, Šeril nije imala razumevanja za moju odanost otadžbini i za vreme moje druge ture dužnosti u Namu našla je način da okonča naš brak i pri tom još bude proglašena za matoru devojku, kako bi mogla da se uda za nekog drugog (i učini njega nesrećnim). Tešim se pomišlju da tek treba da sretnem devojku svojih snova. Možda će jednog od ovih dana stići na dasci za surfovanje, u zlatnom bikiniju. Nemoj da misliš da ne gledam. Jedini od naših kolega – sa studija s kojim sam se video je Lens Mortimer, koji je dolazio ovde na svoj prvi i drugi medeni mesec. Iz nekog razloga je kao odredište trećeg izabrao Meksiko. U svakom slučaju, ide mu odlično. Ne moram ni da ti pričam, anestezija je lak posao, a Lens ima otprilike četiri radna dana mesečno. Ostatak svog vremena posvećuje nekim televizijskim

projektima. Nadam se da si u kontaktu s njim. Lično smatram da je jedan od najuspešnijih iz naše generacije. Nego, pade mi na pamet: pre neki dan sam na rasprodaju u ovdašnjoj knjižari naleteo na Šampionski um, za samo dva dolara po knjizi. Dozvoli mi da ti kažem da je knjiga fenomenalna. Trebalo bi da budeš vrlo ponosan. Nisam bio ovde kad je objavljena i zato ne znam kakve je kritike dobila, ali svakako zaslužuje da bude hit. Budi siguran da kada tvoja knjiga o lekarima stigne na police knjižara neću čekati da se nađe na rasprodaji već ću je naručiti u pretplati. Nadam se da si u njoj rekao neku lepu reč o meni. Ako te sudbina ikad nanese na Havaje, potraži me. Posedujem jedan ili dva hotelčića i, razume se, sve će da bude na račun kuće. Najlepši pozdravi, Henk P.S. Prilažem fotokopiju članka koji je izašao u Honolulskom glasniku povodom rođenja naše hiljadite bebe. Slika, rekao bih, govori sve: ja u sredini, držim u naručju četvorke, okružen redovima i redovima srećnih majki koje grle potomstvo o kome su oduvek sanjale. U vrlo stvarnom smislu, osećam se kao da sam im svima otac.

PEDESET ŠEST

„Kod novorođenčeta s asfiksijom pri rođenju postoji opasnost od dugotrajnog... oštećenja koje rangira od mentalne retardacije, cerebralne paralize i konvulzivnih poremećaja do minimalnog oštećenja mozga, perceptualnih hendikepa i teškoća u učenju...” „Poremećaji u novorođenčadi” Merkov priručnik za dijagnozu i terapiju (14. izd.) str. 1759 Valjda nijedno dete u istoriji nije toliko proučavano kao mali Hari Livingston. Takođe, bio je posmatran, pregledan, analiziran, testiran i ponovo testiran. Budući da su oboje pretpostavljali da nikad neće saznati istinu o tome koliko je dugo Harijev mozak bio lišen kiseonika, Barni i Lora nisu imali kud do da pretpostave najgore. Njihovo uživanje u detetu prigušivala je neprestana zebnja od ispoljavanja znakova moždanog oštećenja. Danas. Sutra. Sledeće nedelje. Svakog drugog meseca, Lora je odvodila Harija na pregled kod načelnika katedre za pedijatriju na Univerzitetu Kolumbija, a u mesecima između tih, Barni ga je vodio kod načelnika u Belviju. (Nijednom od uglednih specijalista nisu otkrili svoju medicinsku bigamiju.)

Lekari nisu mogli da bace nikakvo novo svetlo na njihovu opsesiju. Jer, Livingstonovi su imali istinskog razloga za zabrinutost. „Tek kad napuni dve godine, moći ćemo da mislimo da je van opasnosti.” To je bilo mišljenje profesora Adama Perija, najuglednijeg pedijatra u Njujorku. Lora mu se brzo usprotivila: „Ali, naravno, to važi ako je posredi malo oštećenje. Ako ne...” „Da”, složio se Peri, „ako je posredi nešto kao što je cerebralna paraliza, znaćemo dovoljno brzo.” „Isuse, Kastelano, voleo bih da ne budeš tako nervozna”, prokomentarisao je Barni jednom prilikom kad su se vraćali s ko zna kog po redu Harijevog pregleda kod specijaliste. „Meni on izgleda sasvim u redu. Hoću da kažem, nisam prestao da obnavljam svoje znanje iz neurologije. Zašto onda tako prokleto mnogo brinemo?” „Barn, možeš da poričeš koliko hoćeš. Ali znaš dovoljno o razvoju mozga – jedna trećina međućelijskih veza se formira posle rođenja. Nervni grebeni se još uvek razvijaju u Harijevoj slatkoj glavici, a neki od puteva su možda blokirani još dok se onaj iranski seronja udvarao sestrama. Budi iskren – zar to ne čini i tebe nervoznim?” „Ne”, odvratio je bezizražajnim glasom. „Govoriš li istinu?” „Ne”, bio je otvoren. „Ali sam računao da bih bio od veće pomoći ako bih lagao.” Pogledala ga je s nežnom zahvalnošću. „Zadržavaš dah, zar ne, Barn?” „Aha”, kratko je rekao. Posle nekoliko trenutaka razmišljanja, dodao je: „Da poludiš, zar ne? Onaj kučkin sin Muradi nam je pružio našeg sina u naručje – i tempiranu bombu. Da nam je barem rekao istinu. Hoću da kažem, koliko god nepovoljna bila – ali istina – makar bismo spavali noću. Da znam da će Hari jednog dana morati da ide u specijalnu školu ili tako nešto, ne bih ga ništa manje voleo...” Lora nije morala ni da mu kaže da se slaže s njim. „Pa zašto onda nije mogao da bude iskren prema nama?” „Možda se plašio tužbe zbog nesavesnog lečenja.” ,,I trebalo je – bio je više nego nemaran. Ako s Harijem bude sve u redu, otići ću tamo i zadaviću tog tipa.” Vozili su se u tišini. Lora je bezizražajno gledala kroz prozor taksija i najzad promrmljala: „On je jedan od onih prepodobnih lekara.” „Kakvih?” „Znaš, ona vrsta lekara koji misli da ne odgovara nikome sem Bogu – a možda ni njemu. Nije on prvi takav na koga sam naišla.” „Ja takođe.” „Hoćeš li da pišeš o njemu u svojoj knjizi?” Klimnuo je glavom. „Već sam otvorio poglavlje pod naslovom ‘Lekari koji lažu’. Jedini problem je u tome što još uvek ne mogu da ga napišem.”

„Zašto?” „Zato što sam još uvek previše besan za tako nešto.”

I tako su nastavili da posmatraju, uvek na oprezu zbog makar i najminimalnije nepravilnosti, najsićušnijeg znaka pogoršanja. Ukratko, najbleđeg nagoveštaja da Hari nije savršen. Ako ništa drugo, njihov potomak je imao moć zapažanja. Putem jedinstvenog sistema senzora, kakav valjda imaju samo bebe, činilo se kao da zna o čemu razmišljaju njegovi roditelji i da pokušava da stiša njihove strahove što pre može. Imao je šest nedelja kad se prvi put osmehnuo. Oboje su mogli da se sete tačnih okolnosti. Estel je, prilikom jedne od svojih čestih poseta iz Majamija tokom kojih se posvećivala maženju svog unučeta, donela Hariju šarenu nisku igračkica koja se kačila na ogradu kreveca. Lora je zatresla plastične kockice, kako bi ilustrovala da nisu samo različite boje već i da različito zvuče. Na zveket crvene se osmehnuo. Hvala Bogu, pomislili su u sebi, jedna prepreka je uklonjena. Sledeća velika prekretnica trebalo je da se desi kad – ili ako – počne da sedi. Hari je poslušno počeo da sedi u svom krevecu još pre no što je navršio sedam meseci. A onda – čudo nad čudima – samo nedelju dana posle svog prvog rođendana, napravio je nekoliko prvih klimavih koraka od Barnijeve fotelje do Lorinog naručja. Dečarac je stvarno bio šampion! Barni je mogao samo da ponavlja: „Hvala Bogu, Lora. Hvala Bogu, mali je u redu.” I da u sebi pomisli: „Za sada.” „Ne znam, Barn”, rekla je Lora, vadeći njihovo blago heruvimskog lika iz vode i stavljajući ga u peškir koji je držao njegov otac. „Predstoji nam najmanje još jedna godina čekanja. Mislim, još uvek ima vremena da se manifestuju sve moguće suptilne cerebralne anomalije.” „Baš ti hvala, Kastelano”, promrmljao je. „Na čemu?” Barni je podigao pogled sa stola na kome je puderisao Harijevu guzu i odvratio: „Upravo si mi poklonila nešto neverovatno – novih tri stotine šezdeset pet noći brige.”

Barnijev prvi pacijent je bio zakazan za sedam izjutra. Međutim, on je ustajao u pola šest, da bi provodio malo vremena sa svojim sinom. Da bi uživao u radosti koju je osećao menjajući mu pelene, dajući mu flašicu, podižući ga na rame da podrigne – i svim onim ostalim mundanim stvarima za koje nikad nije ni sanjao da mogu da donesu tako neizrecivo zadovoljstvo. Dok bi Hari sisao svoj doručak, Barni bi ga podučavao o najnovijim događajima, književnosti, filozofiji i sportu. Ne zato što je mislio da će na taj

način njegov sin da izraste u intelektualca već prosto zato da bi mu pričao i čuo kako guče u znak odgovora. I kako je samo mrzeo kad bi bezosećajni kuhinjski časovnik rekao da je vreme da vrati Harija u krevetac.

Lora i Barni su imali ozbiljnu raspravu. Ona je uporno tvrdila da su prvi slogovi koje je Hari izgovorio (s osam i po meseci) bili ,,ta-ta”, a on je tvrdoglavo insistirao da su bili ,,dak-ta” – što je ukazivalo na unapred odabranu profesiju. Kao potpuno analiziran psihoanalitičar, Barni je dovoljno dobro znao da ne treba da nameće nikakav pritisak svom sinu. Zato mu je za drugi rođendan kupio vatrogasni šlem i lekarski pribor. Tog leta su se preselili u Konektikat. Mada je to značilo duže putovanje vozom do posla za oboje njih (Lora je svela svoje bolničke obaveze na jedan dan nedeljno), predstavljalo je i više svežeg vazduha i zelenila za njihovog sina, drveća koga u kraju njihovog detinjstva nije bilo tako mnogo. Da bi nadoknadio svoje odsustvo radnim danima, Barni je vikendom obasipao Harija pažnjom. Ipak, dečkić je već pokazivao tako napredne znake dobrih društvenih interakcija da je katkada preferirao društvo dvoje male dece iz susedne kuće – koja su imala svoj peščanik za igranje. Odista, na osnovu načina na koji se ponašao njihov sin, Lora i Barni su došli do zaključka da Hari ne voli što je jedinac i odlučili su da mu udovolje. Taj pokušaj je, razume se, predstavljao čisto zadovoljstvo. Međutim, posle sedam meseci uzaludnog pokušavanja, Lora je otišla kod svog ginekologa koji joj je rekao da mora da se podvrgne operaciji koja će, međutim, onemogućiti da još jednom začne. I tako je sve što su imali, i što će ikada imati, bio njihov mali Hari. Te večeri, kad se Lora vrati la od lekara, ona i Barni su se zarekli jedno drugom da neće napraviti od Harija neurotično dete – da ga neće držati pod staklenim zvonom, stalno kontrolisati i tovariti na njegova pleća teret svojih očekivanja. Lora je ustanovila da je postala član najvećeg tajnog udruženja na svetu – majčinstva. Dani su prolazili a da ona nije znala kako ih je provela. A opet, njene su uspomene bile vidljive i opipljive: tragovi plastelina u boji na njenim rukama, cvet koji joj je poklonio Hari, malčice prignječen od držanja u njegovoj maloj ruci. Jednom dok su šetali (Hari još uvek gegucavo) pored jezerceta u parku, zastali su da gledaju patke. „Mamice, a što patke ne nose cipele?” Lora, nepripremljena za ovako ezoterična pitanja, uspela je samo da kaže: „Vidiš, nisam to ni primetila. Možda tata zna. Pitaćemo ga kad se vrati kući s posla.”

Za večerom, kad bi Barni upitao: „Šta ste vas dvoje radili danas?” obično je odgovarala: „Ništa posebno.” Ali, u stvari je mislila, sve je bilo posebno, u stvari je sve bilo čarobno. Zapravo, nešto sebično u njoj je stalno ponavljalo: „Nemoj da odrasteš, Hari – ostani zauvek ovakav kakav jesi.” Lora je osećala bolan ubod pri pomisli na prvi dan kad je ostavila svoje dete u vrtiću (na tri sata). Štaviše, jecala je još dugo pošto se Hari već srećno zaigrao sa svojim novim drugovima. („Barn, on je tako mali”, rekla je plačno prethodne večeri, „on je još uvek samo beba.”) Sve dotad nije shvatala koliko ju je u potpunosti apsorbovala ljubav prema detetu i da joj je zato – čak i na tako kratko vreme – strašno nedostajao.

Mada su dali reč jedno drugom da neće stalno lebdeti nad njim i pregledati ga, nisu mogli da ne primete da je Hari, kratko vreme pre svog trećeg rođendana, postao pomalo letargičan. I mada je rastao, nije dobijao na težini. Jedne večeri, dok ga je kupala, pozvala je Barnija da dođe u kupatilo. „Pipni ovo”, rekla je ozbiljno, dodirujući Harijev stomačić. Stavio je ruku tamo gde je maločas bila njena („Joj, tatice, to boli!”) i odmah znao šta je imala na umu – uvećanje jetre i slezine – bolest sa zastrašujućim imenom hepatosplenomegalija. Bio je to upravo onaj košmar koji su tako dugo preživljavali u mislima. Ali, ovo nije bilo ono čega su se pribojavali. Ovo nije imalo nikakve veze s razvojem mozga. Ovo je bilo nešto sasvim drugo. U šest sledećeg jutra, posle cele noći mučnog samooptuživanja („Nije trebalo da ga pustimo da se onomad igra na kiši.” „Ja sam kriva, stavljam previše ćebadi na njegov krevet.”), Barni je pozvao Adama Perija. „Dovedite ga da uradimo testove i ustanovimo šta se događa”, naložio je pedijatar. U roku od dvadeset četiri časa, okruženje Harija Livingstona se potpuno promenilo: dvorište s peščanikom zamenili su bolnički hodnici. Definitivno je ustanovljeno postojanje patološkog procesa. Ali kojeg? Osoblje je uradilo bezbroj analiza krvi („Neću više da me bodu”, kukao je Hari) – i ponovilo one kojima Lora nije bila zadovoljna. „To je zato da bi ti bilo bolje, dušo”, rekla je, ne bi li ga umirila. „Ovde mi nije lepo.’Oću da idem kući.” Na to je Barni, do tada samo nemi svedok, smogao snage da kaže: „Svi želimo da idemo kući.” Lekari su ustanovili da kod Harija, zbog uvećane slezine, postoje anemija i trombocitopenija – nizak nivo krvnih pločica. Postojala je opasnost od rupture slezine. Prema Harijevom krevetu i od njega tekla je nepregledna reka specijalista. Bili su visoki; bili su niski; bili su debeli; bili su mršavi. Jedno im je, pak, bilo zajedničko: odlazili su s odeljenja sležući ramenima.

Lora i doktor Peri su napeli mozgove do bola ne bi li iznašli moguću dijagnozu. Nije li možda Gošerova bolest najbolje objašnjavala sve postojeće simptome? Na to je Peri odgovorio: „Da, ali isto važi i za metahromatsku leukodistrofiju – ali nije nijedno od to dvoje. Slušajte, Lora, kolege smo, tako da mogu da budem otvoren s vama. Ne znam šta je to kod njega. I ne znam kako da to lečim. Sve što znam jeste da bolest napreduje...” Barni je davao sve od sebe da ne ostavi na cedilu svoje najbolesnije pacijenta, ali je svaki slobodan trenutak provodio s Harijem ili u biblioteci Medicinskog fakulteta, proučavajući bolesti koje se javljaju u detinjstvu. Voren je zvao svaki dan i pitao ima li nešto, bilo šta, čime bi on ili Bani mogli da pomognu. „Ima”, odgovorio je Barni. „Vor, nemoj pogrešno da me shvatiš, ali, molim te – ostavite nas na miru.” Zatim je dodao: ,,I molim te da ne govoriš ništa mami.”

Oboje su spavali u bolnici, to jest, bolnica je bila mesto gde su oboje bdeli. Kako da spavaju? Kao da je svaki sledeći sat označavao dalje pogoršavanje stanja njihovog deteta. Ako zaspi, mislila je turobno Lora, propustiće ceo sat Harijevog života. Sedeli su nad gomilama papira pred sobom i pokušavali da nađu nešto zajedničko u izveštajima različitih specijalista koji su pregledali Harija. „Mora da postoji neki putokaz”, bio je uporan Barni, „neki zajednički imenitelj.” Lora ga je pogledala s očajničkom tugom u očima i rekla: „Suoči se s tim, Barni. Čak i ako uspemo da ustanovimo šta je, verovatno će da bude suviše kasno.” „Ne, Kastelano, ne”, odvratio je s tihim gnevom. „Pokušaj da barem malo odspavaš. Ja odoh do bolničkog kompjutera i vidim šta mogu da nađem na linku s Nacionalnom medicinskom bibliotekom. U ovo doba ga verovatno niko ne koristi.” Otišao je, a ona je utonula u polusvesno stanje koje nije umanjivalo njen bol niti joj je donosilo odmor. Sledeće čega se sećala bio je neobrijani Barni kako stoji pored njenog kreveta, s kompjuterski odštampanim papirima u rukama. „Znam šta je posredi”, rekao je turobno. „Siguran si?” Potvrdno je klimnuo. „Triput ura za kompjutersku nauku. Sad tačno znam od čega će umreti naše dete.” Sela je, dohvatila svoje naočari i uzela papire od njega. „Ne moraš da se mučiš da čitaš to, Lora. Zove se RSS – ‘Riv-Strazburgerov sindrom’.” „Nisam nikad čula za to.”

„Prvi su ga uočili neki lekari u Londonu, hiljaduosamstodevedesetih. To je oboljenje nagomilavanja lipida koje pogađa mijelinsku oblogu nerava. Našao sam članak u Norveškom medicinskom žurnalu koji objašnjava njegov uzrok. Abnormalan mijelin se proizvodi usled nedostatka jednog enzima – aril sulfataze B/” „Misliš, kao multipna skleroza?” upitala je. „Ne, jeste povezano, ali je malo drugačije. MS rezultuje demijelinizacijom. Ali, abnormalan mijelin kod RSS-a ne samo da oblaže nerve već se i akumulira na mestima kao što su jetra i slezina.” „Isuse, Barn, to što pričaš ima smisla. Telefoniraću Periju na kuću.” „Lora, to može da sačeka”, odvratio je Barni, u stanju koje je prevazilazilo iscrpljenost, „ovo je bolest kod koje nema potrebe da se žuri.” „Zašto? Kako se leči? Da li ti je mašina dala još neke odgovore?” Klimnuo je. „Evo, biraj. Presađivanje koštane srži, presađivanje jetre, antileukemijska hemoterapija. Veličanstveni dijapazon mogućnosti.” Zastao je i, osećajući kako mu se grlo steže, rekao: „Nijedna ne pomaže. U stvari, nije zabeleženo da je ijedno dete živelo duže od četvrte godine.” Tog trenutka joj je naglim pokretom oteo papire iz ruke. „Šta ti je to značilo?” „Nema svrhe da čitaš. Ovo je pravo đubre od bolesti. Nijedno od čula ne ostaje nedirnuto. Hriste, ala smo uboli premiju.” Lora je jecajući pala Barniju u naručje.

Adam Peri je stigao malo pre sedam, proučio Barnijeve beleške i, pošto je manje ili više već znao napamet izveštaje svih specijalista, potvrdio da Hari zaista boluje od RSS. „Mada”, priznao je, „ne znam šta sada da radimo.” Lora je tiho odgovorila: „Ostaje nam da imamo Harija još nekoliko nedelja.” „Prokletstvo, ne!” provalilo je iz Barnija. „Naći ćemo načina. Obići ćemo sve moguće lekare ili verske iscelitelje – otići ćemo u Lurd, ako treba – briga me šta. Sve dok Hari diše, nastavićemo da se borimo. Idem u svoju kancelariju da obavim neke telefonske razgovore. Lora, ti telefoniraj svom nekadašnjem šefu u Boston.” Pre no što je stigla da klimne, on se već našao napolju.

Lora se vratila u sobicu u kojoj su boravili u bolnici i počela da telefonira. Prvo stručnjaku sa Harvarda. „RSS?” upitao je zapanjen glas. „Da, profesore”, rekla je tiho Lora. „Blagi Bože, mislim da nikad nisam video nijedan slučaj. Slušaj – da li bih mogao da dođem u Njujork...?” „Naravno.”

,,A mogu li da povedem neke svoje specijalizante? Ovo im je verovatno jedina šansa da uživo vide tu bolest.” Lora je s treskom zalupila slušalicu. Zatim je pozvala Dejna Olivera u NZI. I zamolila ga da proveri arhivu. Od njega je dobila ne samo utehu već i malo objašnjenja. Najzad, NZI je posedovao podatke koji još uvek nisu bili objavljeni. „Lora, postoji način, makar samo teoretski, da se dođe do mogućeg izlečenja.” Potrebno mi je više od teorije, Dejne, pomislila je u sebi, ali je naterala sebe da ga sasluša. „Abnormalan mijelin je rezultat odsustva jednog enzima.” „Znam, to znam”, nestrpljivo je rekla, „aril sulfataze B.” „Dakle, problem je jasan. Morate da unesete u njegov organizam enzim koji nedostaje. Sad, kako ja to vidim, postoje tri moguća načina.” „Koja?” upitala je bez daha. „Prvo možete da pokušate presađivanje fibroblasta iz histokompatibilne kože. Razume se, morali biste da nađete odgovarajućeg davaoca, a to može da potraje.” „Da li je to ikad uspelo?” upitala je Lora. „Nije nikad ni pokušano”, odgovorio je Dejn. Važi, pomislila je Lora, to može i da sačeka. Možda nemamo vremena ni da tražimo davaoca, a kamoli da sprovedemo eksperiment. „Koje su druge dve ideje?” „Možete da isprobate tehniku koja se koristi za lečenje dece s osteogenim sarkomom.” „Mislite, prvo otrov, pa protivotrov, da se pobiju ćelije ubice? Suviše riskantno. Koja je treća alternativa?” „Pa”, rekao je njen bivši šef glasom koji je iznenada postao nekako čudan, „postoje ljudi u Institutu koji rade na stvaranju laboratorijskog modela enzima.” „Koliko su blizu, Dejne?” žurno je upitala. „Ne dovoljno, Lora” odvratio je Dejn izvinjavajućim tonom. „Govorimo o godinama, dve ili možda tri. Lora, šta da vam kažem? „Dejne, vi znate šta se dešava u svim laboratorijama na svetu. Da li je iko ostvario neki značajniji napredak u pogledu ovoga?” „Pa, na Zapadnoj obali postoji nekoliko grupa koje pokušavaju da dupliciraju sve vrste enzima – uglavnom su to privatne firme. U stvari, ima jedna ličnost koja kao da znatno prednjači u odnosu na ostale. Ali, on je vrlo čudan i sumnjam da biste uspeli da uopšte ostvarite bilo kakav kontakt s njim.” „Dejne, molim vas, samo mi recite ko je to”, navaljivala je Lora, misleći, ako taj čovek ima odgovor, spremna sam da na kolenima otpuzim do Kalifornije. „On radi za malu firmu sa vrlo jakim zaleđem, koja se zove Neobiotiks – reč je o profesionalno diskreditovanom geniju po imenu Piter Vajmen, koji je...” „Poznajem ga”, rekla je Lora, prekidajući ga. „Dajte mi njegov telefonski broj, a ja ću da uradim ostalo. Kako se ono zove firma?” „Neobiotiks. Nalazi se u Palo Altu.”

„Hvala vam, Dejne. Mnogo ste mi učinili.” Dao joj je broj. Zatim je, s bespomoćnošću koju je mogla da oseti kroz telefonske žice, rekao: „Lora, želeo bih da sam mogao da uradim nešto više. Tako mi je žao zbog vas.” „Hvala vam”, odvratila je jedva čujno i pustila da slušalica sklizne iz njene ruke na viljušku telefona. Časak kasnije, zvala je Kaliforniju. Međutim, službenica na recepciji je odlučno rekla: „Žalim, ali doktor Vajmen ne dozvoljava da ga uznemiravamo dok radi u laboratoriji.” „Recite mu da je na vezi Lora Kastelano – i da je doslovno posredi pitanje života i smrti.” Prošlo je nekoliko trenutaka, da bi se potom začuo šaljivi glas. „Vidi, vidi, kako je naša harvardska Merilin Monro?” Lora nije nameravala da gubi dragoceno vreme na verbalne ljubaznosti. „Pitere, moram da te vidim. Moram da te vidim, i to što pre.” „Vrlo laskavo”, rekao je smejući se. „Ali, ja sam oženjen čovek. Trebalo je da mi mnogo ranije kažeš za svoja osećanja.” „Molim te”, preklinjala ga je Lora, „sešćemo na prvi avion za San Francisko.” „Mogu li da znam ko ste ‘vi’?” „Moj muž Barni, ja i naš mali sin. Pitere, on je strašno bolestan. Moramo da te vidimo bez odlaganja.” „Zašto mene? Ja sam naučnik istraživač. Ne bavim se praktičnom medicinom.” „Postoji poseban razlog.” Umorno je uzdahnuo. ,,U redu”, složio se nevoljko. „Pretpostavljam da ćete mi kasno uveče biti najmanje na smetnji. Do tada već ode većina laboratorijskog osoblja – a ja tada najkreativnije razmišljam. Ako biste mogli sutra naveče posle deset...” „Kako bi bilo večeras?” „Toliko je hitno?” „Jeste, Pitere. Samo reci reč i možda uspemo da uhvatimo podnevni let.” „Dakle, moram da kažem”, rekao je razmetljivo, „da me je ovo baš zaintrigiralo. U svakom slučaju, Lora, biće mi drago da te opet vidim.” „Hvala ti, Pitere. Mi ćemo...” „Mada ne mogu da kažem isto za tog tvog muža, ali kad već ide u paketu...” „Zdravo, Pitere, moramo da požurimo na avion.”

Dok je Lora pripremala sve što joj je bilo potrebno da održi Harija u stabilnom stanju za vreme leta, Barni je pozvao aerodrom. Tri sata kasnije, poleteli su za San Francisko. Samo su Adamu Periju rekli kuda idu. „Jasno vam je”, upozorio ih je saosećajno, „da postoji mogućnost da se vratite s ništa više odgovora nego što ih sada znate?”

Sve nam je jasno”, odvratio je Barni.

Hari je bio takoreći polusvestan od silnih lekova i Barni i Lora su ga na smenu držali i krilu. Ne zato što nije bilo mesta za njega na srednjem sedištu, već zato što su osećali potrebu da ga dodiruju – zbog njega i zbog sebe samih. Ako dođe do najgoreg, ostaće im barem dragocene uspomene na dodir. Na osećaj koji ju je obuzimao kad ga pritisne na grudi. Na zagrljaj tako snažan da se Barni pribojavao da ga ne smrvi. Bilo je to ono iskonsko osećanje. Barni je želeo da zaštiti svog sina od svakog zla. Neprestano je mrmljao, hrabreći sve troje: „Mama i tata te nikada neće pustiti da odeš. Nikada, nikada, nikada. Tu smo, Hari, tu smo pored tebe.” U isto vreme, Lora je bila opsednuta mišlju, kad bih samo mogla da te vratim unutra u sebe, Hari. Da bih mogla da te zaštitim. „Baš sladak dečkić”, rekla je stjuardesa, ,,i tako lepo vaspitan. Je li ovo njegov prvi let?” Lora je potvrdno klimnula. „Jeste.” A možda i poslednji, pomislila je.

Na aerodromu su iznajmili automobil i odvezli se pravo u Univerzitetski pansion blizu Stenfordovog studentskog doma u Palo Altu. Barni i Lora su bili iscrpljeni od putovanja, vremenske promene, ali najviše od napetosti. Borili su se da ostanu budni do zakazanog sastanka s Vajmenom. (Po časovnicima njihovog organizma, to je bilo predviđeno za jedan izjutra.) Intenzivno su razgovarali o strategiji. Da li da Lora ode sama? Da li da ode s Harijem? Ili da odu sve troje? Da li će Piter odbojno da reaguje kad vidi dvoje svojih kolega sa studija za koje zna da su ga se gnušali? Ili će da pokaže saosećanje prema nesrećnom paru čijem jedinom detetu su preostali samo dani, možda sati života? Barni je naposletku doneo odluku za sve njih. „Lora, idemo svi zajedno. Hoću da me taj skot pogleda u oči. I tebe. i Harija – da vidimo da li je u toj njegovoj skamenjenoj duši ostalo neko zrno ljudskosti.” Vozili su se duž El Kamino Real do iznenađujuće skromne pravougaone zgrade od cigle, na kojoj je stajala mala osvetljena tabla s natpisom NEOBIOTIKS, INK.

Međutim, čim je prišao kolima do kapije, Barniju je bilo jasno na šta ova korporacija troši dobar deo svog novca. Dvojica naoružanih stražara su ih zamolila da izađu iz kola i dozvole da ih pretraže. Čak su tražili od Lore da razmota ćebence u kome je držala Harija. Prošavši kroz staklena vrata, gde ih je pretražio novi par stražara, došli su pulta na recepciji, za kojim je sedeo još jedan stražar. Pošto su se identifikovali, rečeno im je da sačekaju. Seli su, ljuljajući zajedno na krilu svoje zaspalo dete. Pogledali su na sat na zidu čekaonice. Pokazivao je sedam minuta do deset. Barni i Lora su izmenili

poglede pune neverice. Nijedno od njih nije bilo sasvim sigurno zbog čega su tu. Najverovatnije će se celo putovanje na Zapadnu obalu ispostaviti kao skretanje u ćorsokak. A Hari je od svih trenutaka izabrao baš taj da se probudi i, uplašen nepoznatim okruženjem, počne da plače. Lora je upravo uspela da ga nekako smiri, kad se pojavio Piter Vajmen, u svom belom laboratorijskom mantilu. „O, zdravo, prijatelji stari”, rekao je sarkastično. „Otišli ste daleko od civilizacije. Dakle, šta dovodi planinu Muhamedu?” Lora je tiho odvratila: „Pitere, ovo je Hari, naš mali dečak.” „Oh”, rekao je njihov nekadašnji kolega. Bio je to mučan trenutak i Barni je s nelagodom upitao: „Ovaj, možemo li da uđemo negde i porazgovaramo?” Piter je bacio pogled na svoj sat. „Nadam se da neće predugo trajati.” Barni je uzeo Harija u naručje i ustao. „Ne brini, Pitere. Nećemo da traćimo tvoje dragoceno vreme.”

Imali su osećaj da je želeo da vide njegovu kancelariju: njegov ogroman radni sto, telefonsku opremu koja kao da je pripadala nekom svemirskom brodu, brojne trofeje na zidovima. Hteo je da vide da je on, iako prognanik s kratkovidog stanovišta Harvarda, u očima stvarnog sveta pravi džin. Odista, kao da je svakog trenutka bivao sve viši. „Dobro”, rekao je, smestivši se u svoju ogromnu kožnu fotelju. ,,U čemu je problem?” Barni je tokom leta avionom milion puta vežbao svoj govor. Međutim, sad je samo na brzinu izgovorio najbitnije detalje. Infuzija pročišćenog enzima je bila jedina Harijeva nada. „Slažem se”, rekao je Piter, koji je po prvi put delovao zainteresovano. „To bi moglo da izvede trik. Ali, kao što oboje znate, Uprava za namirnice i lekove postavlja stroge kriterijume za odobravanje novih lekova i njihovu upotrebu od strane ljudi. Hoću da kažem, ne bi im bilo milo da se ponovi epizoda s Talidomidom, zar ne? A moj sintetički ASB je tek u drugoj ‘probnoj fazi’. Zato bi s moje strane bilo potpuno protivzakonito kad bih vam ga dao.” Zatim je dodao: „Tu je i mogućnost da ga preparat ubije.” U tom trenutku se Lora slomila. „Pitere, molim te, ne daj da umre a da nije dobio ni šansu da živi.” Barni je ustao i odlučno rekao: „Slušaj, Vajmene, položio si Hipokratovu zakletvu zajedno s nama ostalima. Zaboravi na Upravu za namirnice i lekove. Pogledaj mog umirućeg sina. Hoćeš li tek tako da nas pustiš da izađemo odavde i odvedemo ga pravo u grob?” Pomalo zastrašen Barnijevom otvorenošću, Piter je nervozno pogledao na svoj sat. Niko se nije ni mrdnuo. Barni je ponovo progovorio: „Pitere, jesi li čuo šta sam ti maločas rekao?”

„Ja se već dosta dugo ne bavim praktičnom medicinom. A sasvim izvesno ne pedijatrijom. Ali, meni vaš dečak izgleda vrlo loše. Zašto ga ne odvedete u Dečiju bolnicu, da ga stave u krevet i prikače mu infuziju?” ,,I šta onda?” hteo je da zna Barni. „Javiću vam se sutra uveče u deset.” „Ne pre?” preklinjućim tonom je izustila Lora. „Potrebno mi je neko vreme da razmislim”, odvratio je suvo Vajmen. „Ovo je vrlo ozbiljna stvar. Pobrinite se da jedna od mojih sekretarica zna kako može da vas dobije.”

Izašavši iz njegove kancelarije, hodali su kao obamrli dugim hodnikom, kroz staklena vrata, pored stražara i napolje do svojih kola. Ćutke. Hari je spavao na očevom ramenu. Barni je osećao toplinu sinovljevog obraza. Ima groznicu, pomislio je Barni. „Šta misliš, Kastelano?” Glas mu je bio promukao od emocija. „Mislim, Barn, da je on u pravu što se tiče jedne stvari. Trebalo bi da odvedemo Harija u bolnicu. Biće bezbedniji tamo.”

Livingstonovi su u Dečijoj bolnici u San Francisku naišli na ljudska bića. Na brižne ljude, koji su preskočili sve komplikovane i dugotrajne administrativne zavrzlame da bi odmah smestili Harija u krevet i stavili ga na infuziju. Suviše iznureni da bi otišli negde drugde, Barni i Lora su spavali na dušecima u Harijevoj sobi. Probudili su se rano. Uverivši se da je stanje njihovog sina stabilno, krenuli su da potraže kafeteriju, želeći da popiju po šolju kafe. Samo što su došli do lifta, jedna od sestara ih je pozvala u sestrinsku sobu. „Doktore Livingston – telefon za vas.” Oboje su kao bez duše otrčali nazad. „Ko je to?” upitao je Barni sestru. „Doktorka Goldstin, naša šefica Pedijatrije. Kaže da vas oboje poznaje.” „Goldstin?” upitala je Lora jednako zbunjenog Barnija. „Znači li ti to nešto?” Barni je slegao ramenima i uzeo slušalicu. „Ovde dr Livingston.” „Dobrodošao u San Francisko”, rekao je ženski glas, čije se melodičnosti dobro sećao. Suzi Hsijang. „Suzi! Ti si dr Goldstin?” „Da, pošto sam se udala za doktora Majka Goldstina”, odvratila je. „Videla sam vaša imena na spisku noćas primljenih pacijenata i htela sam da znam da li mogu da vam pomognem.” „To je jako lepo od tebe”, odvratio je Barni, „ali ukoliko noćas nisi pronašla lek za RSS, mislim da ne možeš. Ipak, ako imaš vremena, voleli bismo da popiješ s nama kafu u kafeteriji.”

„Doći ću dole čim pogledam vašeg dečaka.”

Kad je Suzi sišla u skoro praznu kafeteriju, zatekla je Barnija i Loru kako zamišljeno vršljaju viljuškama po svojim tanjirima s prženim jajima. „On je divno dete”, rekla je srdačno. I zatim tužno dodala: „Ali je veoma bolestan. Šta vas dovodi čak ovamo?” „To je duga priča”, uzdahnuo je Barni. Ipak, dosad je već naučio da izloži njihov slučaj s minimumom reči. „Ali, Vajmen mora da vam pomogne”, rekla je saosećajno Suzi, „mislim, mora da ima nešto ljudskosti u njemu.” „Ne bih se kladila u to”, primetila je Lora. „prilično dobro imitira kamen.” „Kad će da vas obavesti?” „Večeras u deset.” „Zašto mu je potrebno toliko vremena?” „Ne znam”, odvratio je Barni. „Mehanizam Piterovog uma prevazilazi moju moć poimanja.” „Zašto večeras, pre no što ponovo odete kod njega, ne navratite do kuće mojih roditelja? Mogli biste da probate pravu kantonsku večeru – a pored toga, volela bih da upoznate mog oca.” Nisu znali šta da kažu. S jedne strane, želeli su da budu sami s Harijem. S druge, znali su da bi im dobro došlo sve što može barem malo da im skrene misli s ledenog, stalnog straha koji ih je morio. „Daću vam adresu. Lako ćete je naći odavde. Žao mi je samo što je Majk na kongresu neurologa u Teksasu. U svakom slučaju, ako rešite da dođete, mi smo u šest svi tamo.” Zahvalili su joj na pozivu, a onda je Suzi morala da ode i završi vizitu. Dan su proveli pored Harijevog kreveta. Njihov jedini razgovor: „Koliko je sati?” Odgovor uvek isti: „Dva minuta više nego maločas.” Kasnije tog popodneva su obukli svog malog sina – koji je veći deo dana prespavao – i zatražili otpusnu listu. Jer, doneli su odluku: ako ih Vajmen odbije, želeli su da budu sami s Harijem kad bude umirao, i ne u bolnici.

Malo pre šest, hodali su uzbrdo od Union Skvera i kroz slikovite zeleno-bele vratnice nalik na pagodu, čiji zmajevi kao da su govorili: „Ostavite ovde svoje moderne zapadnjačke ideje i uđite u stariji i mudriji svet Istoka.” Glavna ulica je bila oivičena prodavnicama koještarija namenjenih turistima, koje su nudile Kinu-u-paketu koju su posetioci iz Južne Dakote mogli da ponesu kući. Međutim, desno i levo su se granale manje ulice kao što su Kerni i Vašington, dekorisane tako da se njihovi kineski stanovnici osećaju u njima kao kod kuće: trotoare su osvetljavale ulične svetiljke nalik lanternama, a imena ulicama na tablama na raskršćima bila su ispisana na engleskom i kineskom.

„Vidi, Hari” rekao je Barni s maničnim, očajničkim oduševljenjem, „zar nije divno? Možeš li da zamisliš kako se osećao Marko Polo kad je prvi put video ovakve stvari?” Lora je ćutala. Prosto je puštala Barnija, čiji je racionalni um dobro znao da je Hari suviše febrilan da bi shvatio šta mu on priča. Ipak, Barni je i dalje očajnički pokušavao da nagura u njega što više godina života.

Suzini roditelji su živeli u prizemnom stanu u ulici Džekson. Plakat na kineskom koji se nalazio u prozoru obaveštavao je, pretpostavljali su, da se ovde nalazi ordinacija lekara orijentalne medicine, čiji su počeci datirali neke dve hiljade godina pre Hipokrata. Dr Hsijang, njegova supruga, Suzi i njena neudata mlađa sestra su sedeli, u svojim svilenim nošnjama, i pili čaj. Stariji čovek je ustao kad su posetioci ušli i rekao nešto na kineskom. Suzi je prevela: „Otac vam želi dobrodošlicu u svom domu i kaže da deli vašu tugu zbog vašeg sina. Pita da li biste možda dozvolili da ga pregleda?” Barni i Lora su se pogledali. Kakve štete može da bude? pomislila je Lora. Najzad, on je pravi lekar, samo što nije naša vrsta lekara. Barni je klimnuo starijem čoveku i rekao: „Mnogo vam hvala.” Dr Hsijang im je pokazao da pođu za njim u susednu prostoriju, koja je od poda do tavanice bila puna kutija s lekovitim biljkama, s natpisima na kineskom. Položili su grozničavo dete na njegov sto za preglede i držali ga za ručice dok je doktor polako i pažljivo polagao prste na razne delove Harijeve nadlaktice. Samo nadlaktice? „Meri dvanaest različitih pulseva”, objasnila je Suzi. „To je naš tradicionalni način dijagnostikovanja.” Dr Hsijang je otvorio Hariju usta i pomoću uveličavajućeg stakla pomno pregledao njegov jezik. Zatim je rekao nešto Suzi na brzom kineskom. „Otac kaže da može da pripremi lek za vašeg sina i želeo bi da mu dozvolite da mu uradi akupunkturu.” „Da li će ga to boleti?” upitao je Barni. „Ne”, objasnila je Suzi, „ne kad moj otac to radi.” Još jednom su se Barni i Lora sporazumeli pogledima – i složili. Očima su rekli jedno drugom: „Pokušaćemo sve.” Procedura je potrajala skoro pola sata, a doktor Hsijang je svoje igle koncentrisao uglavnom oko dečakovog uha. Zatim se izvinio i otišao da pripremi biljni lek. „Da li Hari može da pije?” upitala je Suzi. „Da”, odvratila je Lora, „hvala Bogu.”

Hari je bio budan kad su konačno seli da večeraju. Posmatrao je razrogačenih očiju žive boje onoga za šta je bez sumnje zamišljao da su nekakvi kostimi za

zabavu. Pokazujući na brokatom izvezenu šaru na cheongsamu154 gospođe Hsijang, promrmljao je: „Mama, vidi ‘tičice.” Gospođa Hsijang, možda razumevši, a možda samo intuitivno naslutivši šta je rekao, osmehnula se dečaku. Zatim se Hari okrenuo Lori i upitao je: ,,A što su svi u pižami?” Na to mu je Barni odgovorio: „Verovatno zato što idu rano na spavanje. Ti nećeš, junačino, ti ćeš večeras da ostaneš baš do kasno.” Na Lorino olakšanje, bolje je prihvatao tečnost. Ne samo lek koji mu je brižljivo pripremio doktor Hsijang, jer prema izrazu njegovog lica pretpostavila da nema prijatan ukus. Međutim, čak je srknuo malo supe. Kad je došlo vreme da krenu, lekar im je dao malu bočicu s Harijevim lekom, koji je trebalo da mu daju juš dva puta te večeri i ponovo sutradan. Lora mu je učtivo zahvalila. Bilo je tek pola deset kad su stigli u motel, ali ih je već čekala poruka. „Dr Vajmen vas moli da dođete večeras u deset.”

Naravno, stigli su tamo pre vremena, jer su poziv protumačili kao prihvatanje svoje molbe. I bili su u pravu. Mada je Vajmen i u velikodušnosti ostao nepopravljiv. „Slušajte, neću nikakvo cmizdrenje i zahvaljivanje – pogotovo zato što ne znamo zasigurno kakav će efekat imati. Ako baš morate da znate, odlučio sam se da vam učinim zato što verujem da neće da rastrubite to naokolo.” Dodao im je koverat. Barni je u njemu napipao nekoliko staklenih ampula. „Pokušajte da mu date milion jedinica – ako vidite da je dobro podneo, dva sata kasnije mu dajte duplo jaču dozu. Zatim t.i.d.155 tokom narednih četrdeset osam časova. Dao sam vam i zalihu špriceva za jednokratnu upotrebu – to vas kuća časti.” Lora je klimnula. „Bio bih vam zahvalan ako mu injekciju budete dali izvan imanja kompanije. Šta god da bude, javite mi – to može da bude od vitalnog značaja za moje istraživanje.” Kako da čovek kaže hvala ovom ledenom skotu? Vajmen je rešio njihov problem tako što je bacio pogled na sat i rekao: „Moram da idem.” A ipak, nije otišao. Oboje su osećali da se bori sa željom da kaže još nešto. Najzad je Piter promrmljao: „Ja – ovaj – znam kako bih se osećao da je reč o nekom od moje dece, hoću da kažem...” Ne mogavši da završi misao, Piter je jednostavno prišao i pomilovao Harija po obrazu. Zatim se brzo okrenuo i izašao, pre no što su njegovi posetioci mogli da kažu i jednu reč. Vratolomnom brzinom su se odvezli nazad u motel, odjurili u svoju sobu, nežno položili Harija na krevet i odmah navukli zavese. 154

Cheongsam: haljina duga do kolena, s mandarinskim okovratnikom i razrezima sa strane, nosi se u Jugoistočnoj Aziji. Prim. prev. 155 Ter in die (lat.), tri puta dnevno. Prim. prev.

Zatim su bespomoćno pogledali jedno drugo. „Hoćeš li da mu ja dam injekciju?” rekao je tiho Barni. „Mogu to da uradim”, odvratila je tupo. Barni je tada priznao: „Molim te, Kastelano. Ne umem s iglama. I ne mogu da je zabodem u rođenog sina.” Hari je zakukao kad mu je Lora ubrizgala ampulu s tečnošću u prednji deo butine. Zatim se odjednom utišao. Bili su prestravljeni. Zar su ga ubili? Stajali su nepomično kao kipovi s obe strane kreveta, zureći u svog sina. Posle nekoliko kao večnost dugih sekundi, Lora se sagnula i stavila prste na Harijevo doručje. „Ima puls, Barn. Stabilan je kao što je i bio.” „Misliš li da ga je ovaj lek onesvestio?” Odmahnula je glavom. „Ovo su i za nas dvoje bila dva paklena dana. Zamisli kako je tek on umoran.” Uzela je Harija u naručje i privila ga na grudi. Barni je dodirnuo sinovljevo čelo. „Još je kao u Sahari u podne”, konstantovao je. „Koliko je prošlo otkako si mu dala injekciju?” „Četiri minuta, možda pet. Opusti se, Barn. Čak i ako ovo jeste čudesan lek...” Reč „čudesan” joj je zastala u grlu. Ako ima Boga, pomislila je, On mi svakako ne duguje uslugu. „Lora”, rekao je nežno Barni, „lezi – ili barem sedi.” „Previše sam nervozna”, odvratila je, blago spuštajući Harija na krevet. „Hoćeš li da poručim nešto preko rum-servisa?” ponudio je. „Nisam gladna – a ti?” „Ni ja, ali tako vreme brže prođe. I... tako barem nešto radim.” „Videla sam neke automate dole niz hodnik – zašto ne uzmemo nešto odande?” Pozdravio je zaduženje. „Šta da ti donesem?” „Ništa – bilo šta, pod uslovom da nema lep ukus.” Znao je šta je htela da kaže: Odričem se svih svojih ovozemaljskih uživanja – pa čak i slasti čokoladice – kako bi svojim suzdržavanjem mogla da dokažem i onaj poslednji molekul žrtvovanja potrebnog da bi se smilovalo ljutito božanstvo. Izleteo je iz sobe. Dugački hodnik je bio prekriven čupavim tapisonom, nalik na sivkastu veštačku travu. Trčeći niz njega, Barni je osetio neku vrstu fizičkog olakšanja. Jedino, nije mogao da prestigne svoje misli. O, Hriste, Hari, sanjao sam kako nas dvojica džogiramo niz lišćem posutu šumsku stazu. Kako razgovaramo, kao muškarac s muškarcem. Kako ti pričam o svim glupim greškama koje sam napravio u životu – da bi ti mogao da naučiš nešto iz njih. Čemu sada mogu da te naučim? Ovog časa, sve što želim jeste da nastaviš da dišeš. To je nešto čemu ne mogu da te naučim. Niti mogu da činim to umesto tebe.

Polako se vratio natrag u sobu, noseći u rukama dva napitka u papirnim čašama. Lora je sada sedela, zureći u Harijevo lice, plašeći se i da trepne da ne bi propustila ni najmanji nagoveštaj promene. „Ne pomera se”, rekla je poput automata. „Možda je samo u dubokom snu. Da li si opazila neke REM pokrete očiju?” „Nisam.” Drugim rečima, ako je spavao, nije sanjao. Lora je spustila svoju koka-kolu na noćni ormarić i uzela iz nje kocku leda i stavila je u usta. Sve to vreme, njene oči ni na trenutak nisu napuštale Harija. Možda je njena ogromna ljubav mogla nekako da ga izleči. „Možemo li da pričamo?” upitao je s oklevanjem Barni. Lora je klimnula. „O čemu želiš da pričamo?” „Pa, znaš, o koječemu. Recimo, o tome da li bi trebalo da ga upišemo u državnu ili privatnu školu. Ili bi mogla da mi pričaš o sebi?” „Šta bih ja to mogla da ti kažem o sebi što ti već ne znaš?” rekla je, iznureno se smešeći. „Mogla bi da nagađaš o tome kakav bi ti život bio da tvoji nisu emigrirali u Ameriku i doselili se u Bruklin...” Pogledala ga je i odgovorila mu bez reči. Bez tebe, ne bih imala zbog čega da živim, govorile su njene oči. Verovao je u to i uzvraćao s jednakim žarom. Ali, oboje su se pitali kako – i da li uopšte mogu – da prežive gubitak Harija. Prokletstvo, ne. Još ne moramo da se suočimo s tim. Nisu mogli da se suoče čak ni s tom mišlju. „Mogu li da ga uzmem malo u ruke, molim te?” Nekako je prošlo pola sata. Barni je dotakao čelo zaspalog dečkića. Pogledao je Loru i rekao s možda nategnutim optimizmom: „Kastelano, mislim da mu je temperatura malo spala.” Lora je dodirnula Harijevo lice, pogledala u Barnija i pomislila, ti bi voleo da je tako. Naglas je rekla: „Možda, Barn.” Neka ga, neka gaji iluzije, ako će tako sačuvati zdrav razum, pomislila je. Bolesni dečak je dalje spavao dok su Lora i Barni disali uz otkucaje sata, čekajući da prođe sto dvadeset minuta, kako bi mogli da mu daju i drugu dozu. Ovog puta je injekcija probudila Harija, a Lora je poželela da iskoristi taj trenutak da ubaci malo tečnosti u njega. Međutim, sve što su imali bili su kokakola i napitak doktora Hsijanga. Odlučila se za biljni napitak. Mada napola spavajući i pod temperaturom, Hari je bio vrlo tvrdoglav. Kad mu je Lora prinela lek usnama, odmahnuo je glavom i pobunio se: „Bljak, ‘oću sokić od ‘abuke.” „Slušaj, maleni”, umiljavala mu se Lora, „ako gucneš malo ovoga, obećavam ti da ćeš sutra da dobiješ svoj sok od jabuke.”

U tom trenutku je njegova žeđ nadvladala njegove ukusne pupoljke i Hari je progutao, napravivši grimasu. „Kako se osećaš?” upitao je Barni svog sina. „Spava mi se, tatice”, odvratio je Hari. „Pa dobro, onda”, rekao je Barni, dajući sve od sebe da mu glas zvuči srećno I bezbrižno, „što onda ne odeš da pajkiš?” Glas mu se odjednom uozbiljio. „Spavanje je zdravo.” Dok su ga oboje poljubili, on je već opet čvrsto spavao. Lora ga je spustila na krevet, a njih dvoje su ponovo zauzeli svoja stražarska mesta s obeju strana kreveta. Sad su već bili previše uplašeni čak i da bi razgovarali, pa je Barni upalio radio, našao neku lokalnu stanicu na kojoj se čuo razgovor i napola slušao debatu na temu toples-restorana. („Ako već postoje nudističke plaže, zašto žene ne bi mogle da pokažu grudi gde god žele? Mislim, čoveče, zakon mora da bude dosledan.”) Posle petnaest minuta razmišljanja u tišini, Barni je prekinuo čavrljanje koje je dopiralo s radija i promrmljao: „Možeš li da poveruješ, Kastelano? Dvoje školovanih lekara sede u motelu u zemlji Ludaji s umirućim detetom i pokušavaju da ubede sebe da će nekakav čarobni napitak jednog egomanijaka da spase detetu život. Misliš li da smo pri sebi?” Lora je odmahnula glavom. „Ne znam”, priznala je. „Stvarno ne znam.” Zastala je na trenutak i onda, gledajući pravo u Barnija, dodala: „Ali, ako Hari umre, ja ne želim da nastavim da živim...” „Lora...” „Zaista to mislim, Barni. A ti nećeš moći da me sprečiš.” Nije dalje protestovao, znajući da ni sam nije siguran kako bi mogao da živi... bez svog sina. Osluškivali su kako se Harijevo disanje podiže i spušta, dok je radiovoditelj razgovarao s nekim iz takozvane Erosove crkve. Njihova situacija je postajala previše ozbiljna. Barni je ustao i ugasio to trabunjanje. Pogledao je Harija i ponovo mu dodirnuo čelo. Ovog puta je bio siguran. „Kastelano, kunem se Bogom, on više nema temperaturu. Dođi, pipni ga.” Ali, Lora nije morala da ga dodirne; po promeni boje Harijevog lica videla je da je Barni u pravu. Brzo mu je opipala abdomen. „O, dobri Bože”, rekla je, „njegova slezina.” „Šta?” upitao je prestravljeno Barni. „Nije više onako uvećana, Barn. Već se smanjila. Mislim da ova prokleta stvar funkcioniše!”

Ostali su budni cele noći. Ovog puta, međutim, ne da gledaju kako njihov sin umire već posmatrajući kako se vraća u život. U pola osam izjutra, Lora je iznenadila Barnija rekavši: „Hoću da idem u crkvu.”

Klimnuo je. „Znam kako se osećaš.” Lora je pretočila to u reči: „Barn, moram nekom da kažem hvala. A danas se, za promenu, nadam da tamo gore ima Boga da me čuje.” „Imaš pravo, idemo sve troje.” Pogledali su svog sina, koji je sedeo na krevetu. „Mamice, ‘oću kući”, pištao je mali Hari. „Moj meca me čeka.”

Crkva Univerziteta u Stenfordu je bila na deset minuta šetnje od motela. Ovako rano izjutra, ta velika, monumentalna građevina nalik na katedralu bila je prazna i tako tiha da gotovo da su mogli da čuju otkucaje svojih srca. Po prvi put otkako je odrasla, Lora je klekla da se pomoli – i nije znala kako da počne. Ali, pognula je glavu i nadala se da će njene misli stići na pravo odredište. Barni je stajao, držeći Harija u naručju, i gledao svog sina. Mekana jutarnja svetlost koja je dopirala kroz visoke prozore od obojenog stakla poigravala se na njegovom licu, dajući mu neku magičnu auru. Na trenutak je bio u stanju da se smireno osvrne na mrklu noć u duši – ili je to bila noć čuda? – koju su on, Lora i Hari upravo preživeli. Šta je to bilo, upitao se? Vajmenov enzim? Kineski napitak? Lekarov dodir? Roditeljska ljubav? Proveo je veći deo života proučavajući medicinsko umeće, ali je tog časa postao svestan da nikad neće u potpunosti razumeti njegove misterije. Jer, medicina je večna potraga za razlozima – uzrocima koji objašnjavaju dejstva. Nauka ne može da razume čudo. Lora je ustala. „Želela bih da ga zagrlim”, šapnula je. Barni je vratio Harija u naručje njegove majke. Zagrlio je Loru i svog sina. Tako zagrljeni, izašli su na jutarnje sunce.

Dorothy555 & kokica