Thomas Bernhard- Beton

Sadržaj Predgovor Beton

BETON

Tomas Bernhard

S nemačkog prevela Mirjana Avramović

SAVRŠENA PODVOJENOST „Mrzim knjige i spise u kojima se postupa biografsko-hronološki, to mi se čini kao metod od najgoreg neukusa i, u isto vreme, kao duhovno najnepogodniji metod.“ Bez obzira na ove reči pripovedača romana Beton, povratak na služenje biografskim modelom je s jedne strane neizbežan kada je reč o opusu Tomasa Bernharda. Verovatno je, čak, među opusima najvećih svetskih savremenih pisaca, njegov jedan od onih koji su najviše uslovljeni (auto)biografskim. Uostalom, Bernhardovi romani

Postanak, Podrum, Izdisanje, Studen1 i Dete čine autorizovanu biografiju. I u većini ostalih romana, literarni model je udomio okosne tačke Bernhardovog života i karijere – to je barem konsenzus bernhardologije. Vezano za ovog autora, i u dnevnom javnom diskursu na razne načine su mešane umetničke i životne činjenice. Kao što je mnoge javne gestove koji nisu tešnje vezani za umetnost on pretvorio u svojevrsne performanse, tako su njega neki kritičari i političari, metodičnošću u zabludi da je posredi holandski pisac koji živi u Austriji, podsećali na okolnosti rođenja. Da bi ublažila

reakciju suseda na njenu vanbračnu prinovu, Herta Bernhard se porodila u Holandiji (Herlem, 1931). Prilično (auto)biografski: Bernhardova proza najnedvosmislenije kritikuje upravo zaostalost i licemernost austrijske varoši a majka glavnog junaka najčešće ugađa sudu većine. Tako je čak i o pitanju najekstremnije ideologije: literarno vezivanje figure majke za nacizam (npr. unutar autorizovane biografije i u romanu Brisanje) iskustveno je dopunski motivisano odlukom Herte Bernhard da pošalje sina Tomasa u nacističke internate u Zalfeldu (1942) i Salcburgu (1944) koji posle rata preuzima Crkva; kritika

klera i sklonosti Austrijanaca i Nemaca nacionalsocijalizmu sprovedena je u gotovo svim Bernhardovim delima. U dva austrijska sela i u Beču, Bernhard provodi detinjstvo u kom su gotovo jedinu radost činili razgovori sa dedom po majci, piscem Johanesom Frojmbihlerom. Njegov duhovni uticaj na unuka je najdirektnije opisan u početnom i završnom romanu autobiografskog ciklusa, a njegova mračna ekspresionistička poezija i proza inspirišu prve Bernhardove objavljene priče i zbirke pesama. (Zanimljivo da se od pet svojih objavljenih pesničkih knjiga Bernhard nije odrekao samo jedne, Ave Vergil.)

Posle rata i života po nacističkim i katoličkim internatima, Bernhard dobija upalu plućne maramice i TBC, kao posledice fizičkog rada po vlažnim skladištima (tema romana Podrum) ali i lekarskih pogrešaka. Od 1951. do i 1957. u Salcburgu i Beču studira teatar i glas i peva bariton na misama i u pozorištiina, sve dok mu pluća dopuštaju. Prestaće da peva, ali će muziku učiniti predmetom većine svojih dela. Na prozu će se, pak, direktno odraziti i njegova novinska karijera: pre svog prvog skandala, kad je, 1955, kao kritičar u jednom katoličkom nedeljniku dospeo pred sud, pisao je crne hronike u

Demokratisches Volksblattu, glasilu Socijalističke partije i tim poslom obilazio i inostranstvo, uključujući i SFRJ. Crnohroničke crtice dobiće literarno ruho u knjizi Imitator glasova (u SiCG: „Ludilo“). Krajem 50-ih Bernhard živi u selu Marija Sal, o trošku mecena na čiju je dobru volju uzvratio romanom Seča šume (1984) koji će pobuditi sudski proces, ali autor će poništiti optužnicu svojih bivših dobrotvora, praktično, javnom pretnjom da više neće objavljivati u Austriji. Njegovo novo trajno prebivalište takođe je selo, Olsdorf. I druge implikacije bolesti –

napuštanje velegrada i muzičke karijere, jalovost čežnje za životom na Mediteranu... – postaju stalni motivi njegove proze. To važi i za same nedaće na plućima koja će, nakon TBC i raznih tumornih procesa na кrаји udomiti i bolest morbus boeck. Za prvi (Mraz, 1963) i treći roman (Poremećaj, 1967), Bernhard dobija pet nagrada: između ostalih Bihnerovu i tzv. malu Državnu nagradu, čija dodela se okončala skandalom opisanim u romanu Vitgenštajnov sinovac. Kao dramaturg, objavljuje skoro jednom godišnje, od pozorišnog

prvenca Jedna drama za Borisa (1970) do komada posvećenog 50-godišnjici anšlusa, Trg heroja, koji ondašnji austrijski kancelar i negdašnji nacista Kurt Valdhajm naziva uvredom za naciju. Ovaj komad i, povodom njega, negativna kritika na svim nivoima, od tekstualnog do fizičkog, aktuelni su s kraja 1988, tek dva-tri meseca pre Bernhardove smrti. Dobrim delom i stoga, on utanačuje da se vest o njegovoj smrti objavi posle sahrane, upriličene, po vlastitoj volji, u najintimnijem krugu, i koncipira testament (i) kao zabranu da mu se dela ubuduće „igraju, štampaju ili čak recituju“ u Austriji. No, Bernhardovu

poslednju odluku, poslednji tekst, naslednici prava na njegova dela nisu poštovali. I dok bi za Bernhardove drame bilo lakše naći zajednički poetički imenitelj, u romanu se bernhardovština filtrira tek sredinom i krajem 70-ih (Korektura, Da), a potpunu zrelost poprima ranih 80-ih. kad nastaju Dete, Vitgenštajnov sinovac i Gubitnik. Neke zajedničke osobine ta tri romana: jezgrovitost, ukidanje (odnosno ekstremno redukovanje) pasusa, svođenje eksperimentalnih elemenata svojstvenih njegovoj ranoj prozi, dinamizovanje radnje i njenog

uvođenja, porast direktnih iskaza. Iako je i Beton izliven u scriptura-continua okvir; iako se i ovde, baš kao u remek-delu Gubitnik, tekst gradi uvidom u nemogućnost stvaranja određenog teksta, te mada i godinom izdanja (1982) i literarnom vrednošću, spada u one iz najzrelije Bernhardove faze, ovaj je roman u ponečemu bliži njegovim ranijim prozama. Jezik je sinkopniji, katkad usmeren ka eksperimentu, bliže jezičkom modelu kratkog romana Amras (1964), rečenica ume biti duga, ponekad nalik na one iz platonski ljubavnog romana Da (1978).

Struktura dela je vrlo rastresita: prividna zbrka u nizanju rečenica posledica je gotovo eksperimentalistički dinamizovane i nepredvidive smene najrazličitijih motiva, zapravo Bernhardovih tematskih opsesija/autobiografema (ljubav prema muzici i Mediteranu, primoranost bolesnika da se leči i živi na selu, morbus boeck i traumatična iskustva s lekarima, podvojen odnos prema porodici, deda po majci kao retki svetao lik, opskurnost Beča i austrijskih varoši, licemerna crkvena infrastruktura i štetnost austrijske politike, mladalačko kolebanje izmedu katolicizma i socijalizma, šokantno

sročen testament kao zamajac akcije i druge /auto/biografeme, sve sa autentičnošću većine likova, čak njihovih imena). Svaka od ovih opsesija, od moguće teme, tako postaje jedan od segmenata poigravanja temom i jedan od generatora distance: proklamovani pripovedačev odnos prema njima gubi na direktnosti. Cinizmom i crnim humorom, težina vrednosnih sudova dodatno opada, dočim ih hiperbole samo prividno učvršćuju i potvrđuju a zapravo parodiraju. To je slučaj i sa repeticijama, koje, osim parodijske funkcije, tekstu pridaju i izvesnu magijsku notu unutar koje trenutni

predmet diskursa dodatno gubi na značaju u korist atmosfere dela. Na svakom planu, pa i na onom, doslovnom, time je olakšano uvođenje vrednosnih sudara iskaza. Na primer, muzikolog Rudolf, glavni junak i pripovedač, prvo kaže za svoju sestru Elizabetu: „Ne znam kako sam uspeo da joj umaknem“, a posle tek nekoliko redova: „Nisam mogao da joj umaknem.“ Posredi je jednostavan primer koji je pak utoliko ilustrativniji za nepouzdanost i podvojenost pozicije pripovedača. Tako prividna krutost njegovih (kvazi)sudova (pa i spram onih pitanja koja, privatno, autora možda i iritiraju), svodi se na smešljivi

apsurd. Okolnost da usled prividne isključivosti pripovedača i, samim tim, varničavosti konteksta, nije lako prepoznati sve veću nepouzdanost iskaza, Bernhard koristi i da bi međuodnose likova ovog romana, ali i esejističke pasaže, učinio nepredvidljivijim i uzbudljivijim. Protivteža – i balans – izrazitoj fragmentarnosti štiva nalazi se u scriptura-continua formi ali s druge strane i u naslovnom pojmu i njegovim brojnim izvedenicama. Naime, beton je metafora za metafikcionalni sloj dela – u vidu prepreke zaokruživanju određenog proznog motiva i prepreke mogućnosti pisanja, uopšte; ali i

metafora koja zaokružuje nemogućnost čoveka da preuzme kontrolu nad svakidašnjim preprekama i, usled toga, nemogućnost da bude iole dosledan. Lik koji uspeva da u svoju korist preokrene neka od ograničenja diktiranih ustrojstvom društva i poreklom vrste, Elizabeta, naizgled čini antipod glavnom junaku, Rudolfu: krute prepreke koje osujećuju njenog brata ona lako probija; dok on pod profitom podrazumeva duhovnu dobit i lečenje tela, nju zanima jedino novčana dobit u koju svrhu koristi i vlastito telo. Uprkos naizgled crno-beloj postavci, pokazuje se da brat nije potpuna žrtva posvemašnje

tvrdokornosti, i da zbog nje i sestra ispašta više nego što isprva deluje, te da njena krutost i hladnoća, u značajnoj meri, pogoduju njegovom lečenju. Čak i tako pragmatičan lik poput Elizabete, manje je ili više ukopan u svojoj ličnoj betonskoj tamnici. Na kraju, reč beton ima bitnu funkciju i na doslovnom planu romana, gde je najupečatljivije vezana za neočekivanu tragediju na završnim stranicama. Ali, to što se jedan mladi muškarac smrskao padom na betonski pod i što je sahranjen u betonskom grobu, ne znači da doslovni plan u ovom delu romana odnosi prevagu: umnožavanjem izvedenica pojma

beton tokom izrazito dirljive završnice, snaži i na najlepši mogući način se ucelinjuje magijski i simbolički sloj dela, a sama tragedija mladog bračnog para pokazuje se zapravo kao posledica njihovog neuspelog pokušaja da uzmu sudbinu u svoje ruke i otmu se od tvrdih okova koje im je ona namenila. Utoliko njihova tragedija slikovitije prikazuje životnu nemogućnost, dočim je obrada umetničkog ekvivalenta istog tog pitanja najpotpunije data kroz stvaralačko mucanje pripovedača, njegovu nemogućnost da napiše rad o Mendelsonu. Tako celovitom obradom nemogućnosti kao centralnog pitanja, upotpunjen je uspeh Tomasa Bernharda

da i u ovom romanu, jednom od njegovih najboljih, ono što je svakidašnje – uključujući i: (auto)biografsko – pretoči u literarni mode u isto vreme prožet jakim arhetipskim slojevima, ali i obeležen sasvim osobenim stilom koji ne prestaje da iznenađuje čitaoca. Tako šta je, u savremenoj prozi, pride na malom prostoru, možda i najteže postići. Igor Marojević 1

Naslovi onih Bernhardovih dela koja nisu prevedena na srpski i hrvatski jezik, dakle većina njih u ovom teksu navođena su prema analogiji sa španskim i engleskim prevodima.

Od marta do decembra, piše Rudolf, dok sam, kako јe ovde potrebno reći, morao da pijem velike količine prednisolona da bih se borio protiv svoje već treći put probuđene morbus boeck, sakupio sam sve moguće Mendelson-Bartoldijeve knjige i spise i sve što je napisano o njemu, obišao sve zamislive i nezamislive biblioteke, da u potpunosti upoznam svog omiljenog kompozitora i njegovo delo i da, to je bila moja namera, sa najstrastvenijom ozbiljnošću prema poduhvatu kakav je

pisanje izrazito važnog, naučno besprekornog rada, pred kojim sam zaista već cele protekle zime osećao najveći od svih strahova, najbrižljivije proučim sve te knjige i spise, tako sam nameravao, da bih tek potom, konačno, posle dubokog, predmetu primerenog proučavanja, tačno dvadeset sedmog januara u četiri sata ujutro, nakon odlaska moje sestre čije je višenedeljno prisustvo u Pajskamu u startu uništilo i primisao na početak rada o MendelsonBartoldiju, mogao da pristupim ovom svom, kako sam verovao, radu kojim ću daleko nadmašiti sve svoje objavljene kao i neobjavljene spise vezane za takozvanu muzikologiju,

radu planiranom već deset godina, ali nikada ostvarenom. Dvadeset šestog uveče, kada je moja sestra stvarno i konačno otputovala sa svim strahotama vezanim za svoje bolesno vlastoljublje i za nepoverljivost koja je najviše rastrzala nju samu, a s druge strane ju je svakodnevno krepila, za njenu nepoverljivost prema svemu a nadasve prema meni, više puta sam prošao kroz kuću udahnuvši, najpre da bih je dobro provetrio i najzad, s obzirom na činjenicu da će već sledećeg jutra biti dvadeset sedmi. da bih počeo da pripremam sve za svoj naum, knjige, spise, brda beležaka i hartije, da na svom pisaćem stolu sve podredim

upravo onim zakonima kakvi oduvek čine preduslov za početak rada. Moramo da budemo sami i napušteni od svih kad hoćemo da pristupimo nekom duhovnom radu! Kako se jedino i moglo očekivati, posle priprema kojima sam bio obuzet više od pet časova, od pola devet uveče do pola dva posle ponoći, ostatak večeri nisam spavao, neprestano mučen pre svega mišlju da bi moja sestra zbog nečeg mogla da se vrati i uništi moj plan, u svom stanju bila je na sve spremna, najmanja sitnica, najmanja smetnja, rekao sam sebi, i ona prekida povratak kući i još jednom je ovde, ne bi bilo prvi put da je ispratim na voz za Beč i

oprostim se od nje na više meseci a da je dva ili tri sata kasnije ona opet u mojoj kući da bi ostala koliko joj se prohte. Ležeći budan, sve vreme sam osluškivao da moja sestra nije na vratima a onda opet mislio na svoj rad, nadasve na to kako započeti taj rad, kako bi glasila prva rečenica rada, jer još uvek nisam znao kako treba da glasi ta prva rečenica, a pre saznanja kako glasi prva rečenica ne mogu da započnem nikakav rad i tako sam sve vreme sebe mučio osluškivanjem nije li se moja sestra opet vratila i nedoumicom o prvoj rečenici koju bih o Mendelson-Bartoldiju morao da napišem, stalno sam osluškivao i bio

očajan i sve vreme razmišljao o prvoj rečenici rada o Mendelsonu, isto tako očajan. Tokom neka dva sata u isto vreme sam razmišljao o prvoj rečenici svoga Mendelson-rada i osluškivao da se moja sestra nije opet vratila da uništi moj rad o Mendelsonu još pre nego što sam ga i započeo. Ali, pošto sam svaki put sve intenzivnije osluškivao da li se moja sestra opet vratila, u isto vreme imajući na umu da će, ako se stvarno ponovo vrati, neizostavno uništiti moj rad o Mendelson-Bartoldiju i uz to, kako će da glasi prva rečenica moga rada o Mendelsonu, mora da sam najzad od iscrpljenosti zadremao; kad sam se

uplašen probudio, bilo je pet sati. Hteo sam da počnem sa radom u četiri, bilo je pet, uplašila me je ta nepredviđena nemarnost, bolje rečeno, vlastita nedisciplina. Ustao sam i umotao se u ćebe, u ćebe od konjske dlake koje sam nasledio od dede po majci, čvrsto koliko god je bilo moguće pritegao sam ćebe kožnim kaišem koji sam, isto kao i ćebe, nasledio od dede, tako čvrsto da sam jedva bio u stanju da dišem, i seo sam za pisaći sto. Prirodno, još uvek je bio mrkli mrak. Uverio sam se da sam zaista sam u kući, sem sopstvenog damara ništa nisam čuo. S čašom vode progutao sam četiri pilule prednisolona koje mi je prepisao internista i

poravnao sam list hartije koji je bio položen ispred mene. Smiriću se i početi, rekao sam sebi. Stalno sam sebi govorio, smiriću se i početi, ali kad sam to rekao već stoti put i kada prosto-naprosto više nisam mogao da prestanem da to govorim, digao sam ruke. Moj pokušaj je propao. U svitanje više nije bilo moguće da počnem sa radom. Dnevna svetlost je definitivno uništila moju nadu. Ustao sam i, kao da bežim, napustio pisaći sto. Sišao sam u predsoblje verujući da ću se smiriti na hladnoći jer sam sedeći više od sata za pisaćim stolom dospeo u gotovo izluđujuće uzbuđenje, u uzbuđenje izazvano ne samo napetošću mog duha,

već i tabletama prednisolona, kog sam se plašio. Pritisnuo sam obe šake o hladan zid, dokazana metoda da ovladam tom vrstom uzbuđenja, i zaista sam se smirio. Bejah svestan da sam se predao zadatku koji će me možda unišiti, ali sam ipak verovao da ću tog jutra moći barem da počnem. Prevario sam se, iako ona nije bila tu, u svim uglovima i ćoškovima kuće još sam osećao svoju sestru koja je od svih bića najveći neprijatelj duha koji se uopšte može zamisliti. I sama pomisao na nju u meni uništava svako razmišljanje, uvek je uništavala svako moje razmišljanje, gušila u zametku sve moje duhovne planove. Odavno je

otišla a još vlada mnome, pomislio sam pritiskajući čvrsto šake o hladni zid predsoblja. Najzad sam imao dovoljno snage da povučem ruke sa hladnog zida predsoblja i načinim nekoliko koraka. Propala je i moja namera da napišem nešto o Jenufi, bilo je to krajem oktobra, malo pre nego što će moja sestra stići u kuću, rekao sam sebi, neću uspeti ni sa MendelsonBartoldijem, neću to uspeti ni sada kad moja sestra više nije tu. Nisam dovršio čak ni skicu O Senbergu, ona mi ju je uništila, najpre mi ju je upropastila, a onda definitivno uništila, ulazeći u moju sobu tačno u trenutku kad sam verovao da ću skicu moći da okončam.

Međutim, čovek se ne može braniti od osoba poput moje sestre, koja je toliko jaka i, u isto vreme, toliki neprijatelj duha, dolazi i uništava sve što je moja glava promislila uz ludačko naprezanje pamćenja, da, višemesečno prenaprezanje pamćenja, o čemu god se radilo, makar i o najmanjoj skici o najmanjoj od svih tema. A ništa nije tako krhko kao muzika kojoj sam se poslednjih godina zaista predao, najpre sam se predao muzici u smislu praktičkom, zatim teoretskom, do krajnjih granica sam se bavio njome najpre u smislu praktičkom, zatim teoretskom, ali moja sestra i svi njoj slični ljudi čije nerazumevanje me

progoni iz noći u dan, uništila je sve moje planove, upropastila mi Jenufu, Mojsija i Arona, moj spis O Rubinštajnu, moj rad o Njih šest, uopšte sve stvari koje su za mene bile svete. To je užasno, tek što se osetim sposoban za neki muzički duhovni rad, moja sestra se pojavi i upropasti ga. Kao da je bila sasvim usmerena na upropaštavanje mog duhovnog rada. Kao da je u Beču osećala da se ja ovde, u Pajskamu, spremam da se latim neke teme, kad hoću da pristupim temi pojavljuje se i upropasti je. Takvi postoje da bi nanjušili i uništili duh, osete da je neka glava spremna za duhovni napor i dođu da bi taj duhovni

napor ugušile u zametku. I ako to nije moja podmukla sestra, ta nesreća, zloća, onda je neko drugi, neko njene vrste. Koliko dela sam započeo i zatim ih. nakon što bi se moja sestra pojavila, spalio. Bacio ih u peć po njenom pojavljivanju. Niko ne govori toliko često kao ona: Neću ti smetati?, smešno je kad te reči u ustima uvek ima osoba koja oduvek smeta i čija je životna misija, izgleda, da smeta svemu i svakome i tako upropasti i na kraju krajeva uništi i uvek iznova uništava ono što se meni čini najvažnijim na svetu: proizvod duha. Još u detinjstvu je u svakoj prilici pokušavala da mi smeta, da me otera iz

mog, kako sam ga tada zvao, duhovnog raja. Ako sam u ruci imao knjigu, ona bi me proganjala sve dok knjigu ne bih batalio, trijumfovala je ako bih joj je besan bacio u lice. Dobro se sećam: čim bih po podu rasprostro geografske mape, moju doživotnu strast, ona bi, prepadajući me, istupila iz svog skrovišta iza mojih leđa, tačno na mesto ka kom sam usmerio svu pažnju, svuda gde rasprostrem svoje omiljene zemlje i delove zemljine kugle da bih ih domišljao dečijom maštom, vidim njeno stopalo, iznenada i zlobno isprečeno. Već sa pet-šest godina povlačio sam se u naš vrt sa nekom knjigom, jednom je to bila, jasno se

sećam, knjiga Novalisovih pesama u plavom povezu iz dedine biblioteke iz koje sam, ne razumevajući zapravo sasvim šta je unutra odštampano, čitao svu svoju sreću tog nedeljnog popodneva, sat za satom, dok me sestra nije otkrila i vičući jurnula iz žbunja i otrgla mi Novalisovu knjigu. Naša mlađa sestra bila je sasvim drugačija, ali ona je mrtva već trideset godina i nema smisla danas je porediti sa mojom starijom, nju, bolešljivu i bolesnu i najzad mrtvu, sa ovom uvek jednako zdravom što je gospodarila svim oko sebe. I njen muž je izdržao samo dve i po godine, zatim je iz njenog zagrljaja pobegao u Južnu

Ameriku, u Peru, da joj se više nikada ne javi. Što ona dodirne, to upropasti, a celog života je pokušavala da upropasti mene. Najpre nesvesno, onda svesno, sve je uložila u moje uništenje. Do današnjeg dana morao sam da se branim od te neobuzdane, razorne volje starije sestre i uopšte ne znam kako mi je do danas uspelo da joj umaknem. Ona se pojavi kad hoće, odlazi kad hoće, čini šta hoće. Udala se za prodavca nekretnina da bi ga oterala u Peru, da bi posao s nekretninama sasvim prigrabila za sebe. Ona je poslovan čovek, još odmalena je imala te sklonosti, a proganjanje duha i uvećanje novca samo ide sa time.

Nikada nisam mogao da razumem da nas dvoje imamo istu majku. Bilo je skoro dvadeset četiri sata otkako je izašla iz kuće, a još uvek je vladala mnome. Nisam mogao da joj umaknem, očajnički sam pokušavao, ali mi nije uspevalo. Užasnuo sam se pri pomisli da do dan-danas putuje spavaćim kolima koristeći u principu samo svoju posteljinu. Po treći put sam širom otvorio prozore i provetrio celu kuću dok je hladnoća koja je jurnula unutra nije pretvorila u pravi pravcati frižider u kome sam rizikovao da se smrznem; prvo sam se plašio da ću se ugušiti, sad me je mučila pomisao da ću se smrznuti. I sve zbog te sestre pod

čijim uticajem sam celog života bio u opasnosti da se ugušim ili smrznem. Zaista, ona u svom bečkom stanu leži u krevetu do pola jedanaest pre podne a pre otprilike pola dva ne ide na ručak, u Imperijal ili Zaher gde, rasecajući svoj goveđi but i pijući u malim gutljajima svoj roze, pravi svoje poslove sa propalim kneževima i uopšte svim mogućim i nemogućim carskim visočanstvima. Gnušam se njene današnje egzistencije. I toga dana, kada je otputovala, ostavila je svoju sobu sasvim nepospremljenu tako da mi je već pri pogledu na nju bilo neprijatno zbog gospođe Kinesberger, koja inače ne bi dolazila do kraja naredne sedmice

i koja, već preko deset godina, održava kuću; sve je, u velikom neredu, ležalo u tri zamašne gomile, a krevetski pokrivač na podu. I mada sam, kao što rekoh, već tri puta provetrio, u sobi se još osećao miris moje sestre, njen miris je zaista još bio u celoj kući, od njega mi se gadilo. Ona je imala na savesti i moju mlađu sestru, često mislim, koja se takođe neprestano plašila starije sestre, u poslednje vreme se od nje verovatno i smrtno plašila. Roditelji naprave dete i tako na svet donesu čudovište, mislim, koje ubija sve što dodirne. Jednom sam pisao tekst o Hajdnu, ne o Jozefu nego o Mihaelu Hajdnu, kad je ona iznenada naišla i

izbila mi pero iz ruke. Pošto ne bejah završio tekst, bio je za mene uništen. Sad sam ti uništila tekst!, uzviknula je oduševljeno i otrčala do prozora i više puta uzviknula tu đavolsku rečenicu prema vani, sad sam ti uništila tekst! Sad sam ti uništila tekst! Tom jezivom napadu nisam bio dorastao. Za stolom je upropaštavala svaki razgovor još u začetku, prekidala bi ga prostonaprosto iznenadnim smehom ili nekom beskrajno glupom primedbom koji nisu imali nikakve veze sa upravo započetim razgovorom. Otac je još najpre mogao da je zauzda, ali majka joj je bila izručena na milost i nemilost. Kad nam je majka umrla,

moja sestra je, još smo stajali kraj groba, glasno rekla s najbrutalnijom okrutnošču: samu je sebe ubila, bila je jednostavno preslaba za život. Jedni su jaki a drugi slabi, bile su njene reči dok smo

napuštali groblje. Ali moram da se oslobodim sestre, rekao sam sada sebi i izašao u dvorište. Udalmuo sam duboko, što je izazvalo nagao napad kašlja, odmah sam ponovo ušao u kuću i morao sam da sednem na stolicu ispod ogledala da se ne bih onesvestio. Polako sam se oporavljavao od prodora hladnoće u pluća. Uzeo sam dve tablete glicerina i, odjednom, četiri pilule prednisolona. Mir, mir, rekoh sebi glasno, posmatrajući šare na podu, linije života na ariševim daskama. To

posmatranje me je vratilo u ravnotežu. Obazrivo sam ustao i opet otišao na prvi sprat. Možda ću sada uspeti da počnem sa radom, mislio sam. Ali baš kad sam seo, palo mi je na pamet da još nisam doručkovao. pa sam ponovo ustao i sišao u kuhinju. Uzeo sam mleko i maslac iz frižidera, uz to sam na sto stavio englesku marmeladu i odsekao dva parčeta hleba. Pristavio sam vodu za čaj i onda, kad sam pripremio sve za doručak, seo za sto. Ali deprimirala me je već činjenica da moram da jedem maslac izvađen iz frižidera i hleb izvađen iz fioke. Popio sam jedan jedini gutljaj i izašao iz kuhinje. Ako više nisam bio u stanju da

podnesem da svakog jutra doručkujem sa svojom sestrom, sada nisam podnosio ni da doručkujem sam. Užasavao me je doručak sa sestrom, isto kao što me je sada užasavalo da doručkujem sam. Ponovo si sam, ponovo si sam, veseli se!, rekao sam sebi, ali nesreća se nije dala obmanuti na tako nevešt način. Toliko jednostavno i tako otvoreno besramnom taktikom, nesreća se ne može preinačiti u sreću. Na kraju krajeva, punog trbuha ne bih mogao ni da počnem esej o MendelsonBartoldiju, pomislio sam, u svakom slučaju bih mogao samo praznog trbuha. Moram da budem prazna trbuha

ako želim da počnem duhovni rad kakav je ovaj o Mendelson-Bartoldiju. I zaista sam uvek samo praznog trbuha mogao da započnem rad kakav je ovaj o Mendelson-Bartoldiju. nikada punog. Odakle mi samo ideja da počnem posle doručka!, rekao sam sebi. Prazan trbuh dozvoljava razmišljanje, pun trbuh ga sputava i unapred davi. Popeo sam se na prvi sprat, ali za pisaći sto nisam seo odmah, sa udaljenosti od nekih osam ili devet metara, kroz otvorena vrata devetometarske sobe na prvom spratu, posmatrao sam pisaći sto, pre svega poredak stvari na njemu. Da, sve je u redu na pisaćem stolu, rekao sam sebi. Sve. Nepokretno i nepotkupljivo,

pregledao sam sve na pisaćem stolu. Posmatrao sam pisaći sto sve dok, takoreći, nisam video sebe straga kako sedim za pisaćim stolom, i video sam kako se, zbog svoje bolesti, naginjem da bih pisao. Video sam da mi je držanje tela bolesno, ali na kraju krajeva ja i nisam zdrav, ja na kraju krajeva i jesam sasvim bolestan, rekao sam sebi. Tako kako tu sediš, rekao sam sebi, napisao si već nekoliko stranica o Mendelson-Bartoldiju, možda već deset ili jedanaest strana, tako sedim za pisaćim stolom kad napišem deset ili jedanaest strana, rekao sam sebi. Razmatrajući položaj vlastitih leđa, nisam se micao. Takva

su bila leđa mog dede po majci, pomislio sam, otprilike godinu dana pre njegove smrti. Imam takvo držanje leđa, rekao sam sebi. Nepokretan, upoređivao sam svoja leđa sa leđima mog dede i pri tom mislio na konkretnu fotografiju, snimljenu samo godinu dana pre smrti mog dede. Čovek duha odjednom je prisiljen na takvo bolesno držanje leđa i ubrzo zatim umire. Kroz godinu dana, pomislio sam. Onda je slika nestala, nisam više sedeo za pisaćim stolom, pisaći sto bio je prazan, list hartije na njemu bio je takode prazan. Ako sad odem tamo i počnem, moglo bi mi uspeti, rekao sam sebi, ali nisam imao hrabrosti da odem,

posedovao sam nameru, ali ne i snagu – ni telesne, ni duhovne snage. Stajao sam tu i gledao kroz vrata na pisaći sto i pitao se kad će biti trenutak da priđem pisaćem stolu i sednem i počnem sa radom. Osluškivao sam ali ništa nisam čuo. Mada su susedske kuće na korak od moje, nije bilo ni šuma. Kao da je, u tom trenutku, sve bilo mrtvo. To mi je stanje najednom prijalo i trudio sam se da ga produžim koliko je moguće. Mogao sam da na nekoliko minuta produžim i uživam to stanje, ideju i izvesnost da je oko mene sve mrtvo. I onda, odjedanput: otići ćeš za pisaći sto i sesti i napisati prvu rećenicu svoje studije. Ne oprezno, nego odlučno!,

rekao sam sebi. Ali nisam imao snage za to. Stajao sam i jedva se usuđivao da dišem. Ako sednem, odmah će me nešto omesti, kakva nepredviđena nezgoda, neko će pokucati na vrata, neki sused uzviknuti, poštar će tražiti moj potpis. Prosto-naprosto moraš da sedneš i počneš, ne razmišljajući, kao u snu, moraš da staviš prvu rečenicu na hartiju i tako redom. Sinoć, dok sam još bio s mojom sestrom, bio sam siguran da ću u zoru, čim ona napokon ode, moći da započncm posao, da ću od mnogih prvih rečenica svog rada o Mendelson-Bartoldiju koje su dolazile u obzir, tada sasvim jednostavno na hartiju staviti jedinu moguću, samim

tim onu pravu, i pisati rad dalje, ne obazirući se, dalje i dalje. Samo kad moja sestra izađe iz kuće, moći ću da počnem, neprestano sam govorio sebi, i još jednom ću pobediti. Kad ovo čudovište napusti moju kuću, rad će se sam napisati, i pretvoriću sve ideje koje se odnose na moj rad u jednu jedinu, u svoje delo. Ali moja sestra je pre već više od dvadeset četiri sata otišla, a ja sam od mogućeg početka bio dalje no ikad. Ona, moja uništiteljka, još uvek je vladala mnome. Upravljala je mojim koracima i u isto vreme mi pomračivala svest. Iza smrti našeg oca, tri godine nakon smrti naše majke, njena brutalnost

prema meni dodatno se pooštrila. Uvek je bila svesna svoje snage i, istovremeno, moje slabosti. Tu slabost s moje strane iskorišćavala je celog života. Što se tiče našeg uzajamnog preziranja, tu je, već, ravnoteža uspostavljena pre nekoliko decenija. Meni se gade njeni poslovi, ona se gnuša moje mašte, ja prezirem njene uspehe, ona prezire moju neuspešnost. Nesreća je što ona ima pravo da se u svako doba, kad god hoće, nastani u mojoj kući, taj užasni paragraf očevog testamenta zastrašujuće deluje na moj život. Istina je da se ona uglavnom i ne najavljuje, odjednom je tu i, kao da cela pripada njoj, šeta kroz moju kuću

u kojoj ima samo pravo stanovanja, ali to pravo je doživotno i nije ograničeno u pogledu prostora. I ako joj padne na pamet da dovede neke sumnjive prijatelje, protiv toga ne mogu ništa da preduzmem. Raširi se po mojoj kući kao da je samo njena i potisne me, a ja nemam snage da se odbranim, morao bih da budem sasvim drugi karakter, sasvim drugi čovek. Zatim, ne znam da li će ostati dva dana, ili dva sata, ili četiri, ili šest nedelja, ili više meseci jer joj se grad odjednom više ne dopada pa je sebi prepisala seoski vazduh. Smuči mi se od načina na koji kaže moj dragi mali brate. Moj dragi mali brate, kaže, sada sam ja u biblioteci, ne ti i

stvarno traži, čak i ako sam satima pre nje bio u biblioteei, da odmah napustim biblioteku. Moj dragi mali brate, šta si dobio izučavajući sve te gluposti, razboleo si se od toga, gotovo si poludeo, ti si tužna, smešna figura, rekla je sinoć da bi me povredila. Već godinu dana bulazniš o MendelsonBartoldiju, ali gde je tvoje delo?, rekla je. Opštiš samo sa mrtvima, ja sa živima, u tome je razlika. U mome društvu ima živih bića, u tvom su sve sami mrtvaci. Zato što se plašiš živih, kaže, zato što nisi raspoložen da uložiš ni najmanji trud, trud koji mora da se uloži kad čovek hoće da komunicira sa živim svetom. Metnut si u svoju kuću

koja nije ništa drugo do grob i opštiš sa mrtvima, sa majkom i ocem i sa našom nesrećnom sestrom i sa svima onima koje nazivaš veličinama duha! Zaprepašćujuće! Zaista ima pravo, pomislih sada, govori istinu. Vremenom sam se kompletno zapleo u grobu od svoje kuće. Ustajem rano u grobu i celog dana jurim s kraja na kraj groba i kasno noću u tom grobu ležem da spavam. Tvoja kuća!, viknula mi je u lice, tvoj grob! Ipak je u pravu, rekao sam sada sebi, tačno je sve što kaže, ne komuniciram ni sa jednim jedinim živim stvorom, čak sam prekinuo kontakt sa susedima, uopšte ni zbog čega ne izlazim iz kuće, sem kad

moram da se snabdem namirnicama, a gotovo da ne dobijam poštu, jer ni sam više ne pišem pisma. Kada izađem da jedem, jedva što sam ušao i dovršio ručak, od kog mi se gadi – klisnem iz gostionice. Tako se dešava da skoro više ni sa kim ne pričam i povremeno imam utisak da više apsolutno neću moći da pričam, da se govor zaboravlja, jer čak ni sa Kinesbergerovom, najveći deo vremena, ni reči ne razmenim. Ona radi svoj posao, ništa joj ne naređujem, nekada ode pre i no što primetim da je bila tu. Zašto sam zapravo sestrin predlog da je na nekoliko nedelja posetim u Beču odbio tako grubo, kao

da je trebalo da odgovorim na neku zlobnu uvredu? U kakvu sam se vrstu čoveka pretvorio od smrti roditelja?, pitao sam se. Seo sam na stolicu u predsoblju i odjedanput se opet smrzavao. Kuća nije bila prazna, bila je mrtva. To je grob, pomislih. Ali ako u njoj sem mene ima drugih ljudi, to uopšte ne mogu da podnesem. Opet sam video sestru u lošem svetlu. Naposletku, za mene je imala samo podsmeh i porugu. Ismevala me kad je god mogla, svaki čas i, po mogućstvu, pred svima. Tako je pre nedelju dana, u utorak, kada smo posetili takozvanog ministra (ministra agrikulture i, istovremeno, kulture!) koji je iz

temelja obnovio svoju vilu i koji mi je odvratniji od svih drugih, rekla pred celim društvom u takozvanom plavom salonu (!), on (dakle ja!) već deset godina piše knjigu o MendelsonBartoldiju, a još nije smislio ni prvu rečenicu. Posledica je bio grohotan smeh svih tih tupoglavih ljudi u njihovim odbojnim foteljama i zaista je jedan od prisutnih, neki internista iz Feklabrika, susednog grada, pitao ko je zapravo Mendelson-Bartoldi. I zatim je moja sestra, đavolski se smejući, izbacila reč kompozitor, što je iznova samo izazvalo odbojan smeh tih ljudi koji su svi milioneri i glupaci i uz to još i učmali grofovi i senilni baroni

koji iz godine u godinu nose usmrdele kožne pantalone i osmišljavaju svoje bedne dane brbljanjem o poslovima, bolesti i novcu. Odmah sam hteo da napustim to društvo, ali je jedan pogled moje sestre bio dovoljan da dignem ruke od svoje namere. Morao sam da ustanem i odem, pomislio sam sada, ali sam ostao da sedim i trpim užasno poniženje koje se oteglo do kasno u noć. Naposletku, ne bi bilo moguće ostaviti moju sestru samu u tom društvu koje joj je odgovaralo u svim aspektima, radilo se upravo o izrazi to uglednim Ijudima kojima je lova do krova i o sviin mogućim titulama koje održavaju svet. Verovatno, pomislih

sada, ona njuši neki posao, na kraju krajeva najunosnije poslove napravila je sa tim starim grofovima i starim baronima koji vrlo često umeju da pri kraju života odlome ogroman zalogaj svojih još mnogo većih poseda da bi olakšali sebi, a time, prirodno, i svojim naslednicima. Prirodno, takvo veče u takvoj kući i u takvom društvu za moju sestru može da znači milionski posao, pomislio sam, meni ne znači ništa, ali ja uvek moram da imam obzira prema njoj. Prekrsti noge i kaže nekom starom baronu kakvu laskavu, sasvim izveštačenu rečenicu i zaradi tako celu godinu raskalašnog života, pomislio sam. Još kao dete moja sestra je

neverovatno razvila poslovni duh. Sećam se da je, bez okolišanja, tražila novac od svakog gosta koji se ovde pojavio. ljudi su nalazili da je to originalno za dete od sedam-osam godina, mada ih je time sigurno odbijala, kao što je mene već tada odbijala. Roditelji su joj to, prirodno, zabranjivali, ali se ona već tada nije pridržavala nikakve roditeljske zabrane. Još je, u društvu o kom sam upravo govorio, ohrabrila takozvanog barona Lederera koji u stvari, koliko znam, uopšte nije nikakav baron, da je prilikom svoje sledeće posete Beču pozove u Bristol; ono što je svakome sigurno izgledalo kao drskost, u

stvarnosti je bio grandiozan šahovski potez moje sestre koja je uvek tačno znala kako da prokrči put svojim poslovima. I uvek je imala uspeha. Kada danas kaže da je posle smrti naših roditelja mogla da utrostruči njihovo imanje, moram da pretpostavim da ga je utrostručila ne jednom, već verovatno tri ili četiri puta, jer me je uvek lagala oko poslovnih stvari, iz straha da bih jednoga dana mogao da dođem na ideju da od nje nešto tražim. Toga ne mora da se plaši. Ono što imam dovoljno mi je do kraja života, jer neću još dugo živeti, rekao sam sebi i ustao sa stolice i otišao u kuhinju. Pošto nisam uspeo u nameri da odmah

ujutro počnem sa svojim radom o Mendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi, mogu da sednem u kuhinju i doručkujem. Dok sam bezvoljno jeo hleb i pio ohlađen čaj, nisam imao volje da skuvam novi, više puta sam čuo moju sestru kako kaže, poseti me u Beču na nekoliko nedelja, videćeš da će ti pomoći, izvući će te iz svega, iz tebe samog, naglasila je više puta. Sama pomisao da u Beču moram da budem sa svojom sestrom, izazivala mi je mučninu. I da je stotinu puta u pravu, nikad to ne bih učinio. Mrzim Beč. Prođem dva puta, odozdo naviše i odozgo naniže, Kertnerštrase i Graben, bacim pogled na zelenu pijacu i to je

dovoljno da mi se stomak okrene. Trideset godina ista slika, isti ljudi, ista glupost, ista Ijaga, podlost, laž. Sagradila je sebi, rekla mi je, na poslednjem spratu svoje kuće na Grabenu (!) potpuno nov i luksuzan stan od trista kvadratnih metara, treba da ga pogledam. Ne pada mi na pamet, mislio sam, žvaćući bajat hleb. Došla je ovamo, rekao sam sebi, ne samo da bi, kako je htela da me uveri, negovala bolesnika, možda neizlečivog, što ja verovatno zaista jesam, nego ludaka, ali se ipak nije usudila to da izgovori. Konačno, prema meni je postupala kao prema potpuno ludom, tako se tretira samo ludak, poludeli, morao sam da

kažem sebi, žvaćući hleb. Na kraju je ipak sasvim jasno rekla, od moje posete, koliko vidim, nije bilo nikakve vajde. Ipak, napravila sam nekoliko dobrih poslova sa tvojim susedima, tako je kazala. Bestidno, hladno, proračunato. Nema ti pomoći, tebi niko ne može da pomogne, rekla je za našim poslednjim ručkom. Prezireš, rekla je, sve na svetu, sve ono što meni čini zadovoljstvo, ti prezireš. A, pre svega, prezireš sebe. Sumnjičiš svakog za sve zločine, u tome je tvoja nesreća. Zaista je to rekla i ja u obilju njenih drskosti nisam primetio tu odbojnu rečenicu, tek sada mi je postalo jasno da je pogodila takoreći u centar. Meni život

pričinjava zadovoljstvo, mada i ja imam svoje jade, svako ima svoje jade, dragi moj mali brate, ali ti prezireš život, to je tvoja nesreća, zato si bolestan, zato ćeš i umreti. I umrećeš ubrzo ako se ne promeniš, rekla je. Sada sain je čuo sasvim jasno kako to kaže, jasnije nego u trenutku u kome je, sa svojstvenom hladnoćom, to zapravo rekla. Moja sestra, vidovita, apsurd! Verovatno ima pravo, bilo bi dobro da privremeno napustim Pajskam, ali ko mi jamči da ću na nekom drugom mestu svoj rad moći da započnem, a kamoli nastavim. Za večerom je više puta uzviknula Mendelson-Bartoldi!, kao da je htela da se tim uzvikom

posebno razveseli, verovatno zato što je tačno znala da me time, svaki put, duboko pogađa. Činjenica je da sam joj pre mnogo više od deset godina rekao da nameravam da napišem nešto, nisam rekao knjigu ili spis, nešto o Mendelson-Bartoldiju. Ona tada još nije ni čula za Mendelson-Bartoldija, sada ju je reč Mendelson-Bartoldi koju sam ja neprestano, u svakoj prilici, izgovarao, izluđivala, nije više mogla ni da je čuje, bar ne iz mojih usta, zabranila je da ikada više izgovorim ime Mendelson-Bartoldi pred njoin, pomenuti Mendelson-Bartoldija – samo ona na to ima pravo jer joj čini zadovoljstvo, tim pre što ja, posle deset

godina baktanja njime, delujem smešno. Inače mrzi muziku Mendelson-Bartoldija, što sasvim ide uz nju. Kako voleti Mendelsona, kad postoje Mocart i Betoven!. uzviknula je jednom. Bilo bi apsurdno da joj uopšte objašnjavam razloge zbog kojih se bavim upravo Mendelson-Bartoldijem. Odavno je Mendelson-Bartoldi reč koja nas razdražuje i razdvaja i oko koje se sudaramo sa svim našim užasnim, bolesnim i, stoga, okrutnim suprotnostima. Na kraju krajeva, voliš tog Mendelson-Bartoldija samo zato što je Jevrejin, rekla je sarkastično. I možda je, sa tom neočekivanom primedbom, prvi put izgovorenom za

vreme poslednje posete, bila u pravu. Pojavila se i uništila moj rad, a na kraju, bezmalo, i mene samog. Žene se pojave i ščepaju nekog i unište ga. Ali zar je nisam sam pozvao? Nisam li joj sam predložio da dođe u Pajskam na koji dan? Telegramom sam je pozvao u Pajskam. Doduše, samo na nekoliko dana, ne meseci. Dotle je došlo, da joj pošaljem telegram! Uistinu, od nje sam očekivao pomoć, ne uništavanje. Ali uvek isto: molim je, otvoreno preklinjem za pomoć, a ona me upropasti! I mada mi je to oduvek jasno, opet joj bejah uputio telegram i tako po stoti put u kuću doveo moju uništiteljku. Istina je, poslao sam

telegram tražeći pomoć od nje, nije istina da je došla u Pajskam baš sasvim nezvana. Istina je uvek ono najužasnije, ali je bolje uvek se držati istine nego laži, samozavaravanja. No u telegramu joj nisam napisao da ostane mesecima, jer ako je moja sestra u mojoj kući mesecima, to je pakao i tako sam joj i kazao, ako si ovde mesecima, to je pakao, a ona se nasmejala. Dragi moj mali brate, rekla je, istina je da bi propao ako bih te tako brzo ostavila samog, možda ne bi ni preživeo. Posle toga sam ćutao, možda mi je postalo jasno da je u pravu. Ali koja vajda da sada razbijam glavu oko toga da li sam je doveo ili je došla sama, to je najzad

razjašnjeno, činjenica je da je, međutim, u momentu kada sam bio u stanju da započnem svoj rad o Mendelson-Bartoldiju, trebalo da otputuje, da nestane iz Pajskama. Ali osoba kakva je moja sestra nije dovoljno prefinjena da nazre takav trenutak. A, prirodno, nisam se usudio da joj sam ukažem na trenutak u kojem mogu da napišem tu studiju ili šta god da je, o Mendelsonu, čak i do nekih sto pedeset stranica ili još više, i da ona treba da nestane. Tako sam je odjednom zamrzeo, a da ona možda nije ni znala razlog i proklinjao sam je i tako propustio priliku da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju. Ali

verovatno sam se stideo da joj objasnim kako sam je pozvao u Pajskam samo zarad tog još nezapočetog rada, da sam takoreći apsolutno u stanju da je iskoristim za svoj duhovni proizvod kao primitivno pomoćno sredstvo. Kako se kaže, takozvani čovek duha zarad svog duhovnog cilja uvek nehajno gazi preko ljudi, ubija i, znači, pretvara ljude u leševe. U odlučujućem trenutku takozvani čovek duha te vrste bi bez daljnjega za svoj proizvod duha, u svom đavoljem mozganju žrtvovao i na smrt iskoristio nekoga ko bi mu za takav proizvod duha bilo kako olakšao. Tako sam ja mislio da ću za svoj

proizvod duha moći da iskoristim sestru, ali preračunao sam se. Naprotiv, počinio sam najveću glupost šaljući telegram sestri u Beč: dodi na nekoliko dana! Pokazalo se da bi ona i bez mog poziva istog tog dana došla u Pajskam jer joj je Beč dodijao, iznenada su joj se svi ti neprestani sastanci, svi ti tupoglavi ljudi od kojih se kosa na glavi diže, izazvali mučninu koju je i zaslužila jer je u poslednje vreme preterala sa tim društvima. Uhvatio sam se za glavu pomislivši da sam mogao sebi da uštedim taj telegram, jer da tog telegrama nije bilo, verovatno bih imao hrabrosti da joj bez daljnjeg, posle najviše nekoliko dana, kažem da

treba da se gubi. A ovako, međutim, pošto sam pozvao sestru u Pajskam, hrabrost je klisnula, a i bilo bi nečuveno drsko zamoliti nekog da dođe i zatim ga odmah izbaciti iz kuće. Uostalom, previše je poznajem da ne bih bio siguran da ona, da sam joj rekao da treba da se gubi, ne bi ni pomislila da se gubi. Znam da bi mi se nasmejala u lice i zatim raširila po celoj kući. Takvi kao ja, s jedne strane, ne mogu da izdrže da budu sami, s druge ne podnosimo druženje, ne trpimo muško društvo jer nam je na smrt dosadno, ali ni žensko, muško društvo sam u principu napustio već pre nekoliko decenija, jer ono je

najneplodnije, a žensko mi, za najkraće vreme, ide na živce. Na svaki način, uvek sam verovao da me sestra može izbaviti iz pakla samoće i, ako ću da budem iskren, njoj je često i uspevalo da me izvuče iz samoće koja uglavnom i nije ništa drugo do crno, pustošno, mučno i smrdljivo močvarište, ali u poslednje vreme ni ona više nije imala snage za to, možda više nije ni želela; možda je već predugo sumnjala u moju ozbiljnost, a dokaz je njena stalna i bezobzirna sprdnja na moj račun u vezi sa Mendelson-Bartoldijem. Godinama nisam dovršio nijedan spis zbog moje sestre, kako uvek tvrdim, ali možda je tako i zbog moje autentične

nesposobnosti da ikada više išta napišem. Pokušavamo sve da bismo mogli da počnemo s takvim nekim tekstom, zaista sve, pa bilo to i ono najužasnije, ne prezamo ni od čega što bi nam omogućilo pisanje takvog jednog dela, pa bila to i najveća čudovišnost i najveća perverzija i najgori od svih zločina. Sam u Pajskamu, okružen svim tim hladnim zidinama, s pogledom uvek samo u zidove magle, ne bih imao nikakvih izgleda. Činio sam najbesmislenije pokušaje, sedao na primer na stepenice koje vode od trpezarije na prvi sprat i recitovao po nekoliko stranica Dostojevskog, iz Kockara, u nadi da ću

tako moći da započnem rad o Mendelson-Bartoldiju, ali taj apsurdni pokušaj je, razume se, propao, okončao se dosta dugom drhtavicom i višečasovnim znojenjem usled prevrtanja po krevetu. Ili bih istrčao u dvorište, tri puta duboko udahnuo i tri puta duboko izdahnuo, da bih potom naizmenice pružao desnu, pa onda levu ruku, koliko god sam mogao. Ali i ta metoda me je samo iscrpla. Pokušao sam s Paskalom, zatim sa Geteom, zatim sa Albanom Bergom. uzalud. Kad bih imao nekog prijatelja!, uvek sam sebi ponavljao, ali nemam prijatelja i znam zašto ga nemam. Prijateljicu!, uzviknuo sam, da je u

predvorju odzvonilo. Ali nemam prijateljicu, sasvim svesno nemam prijateljicu, jer bih onda morao u potpunosti da dignem ruke od svojih duhovnih ambicija, u isto se vreme ne mogu posedovati i prijateljica i duhovne ambicije, kad je čovek u tako lošem stanju kao ja. Ni misliti se ne može na prijateljicu i na duhovne ambicije! Ili imam prijateljicu, ili duhovne ambicije, te dve stvari nije moguće objediniti. A ja sam se već vrlo rano odlučio za duhovne ambicije, a protiv prijateljice. Prijatelja nisam nikada ni želeo da imam, otkako sam navršio dvadesetu i tako odjednom postao nezavistan mislilac. Jedini moji

prijatelji su oni, mrtvi koji su mi ostavili svoju književnost, drugih nemam. I oduvek mi je bilo teško imati nekoga i stoga uopšte ne mislim na tako zloupotrebljavanu i mučnu reč, kao što je reč prijateljstvo. I već vrlo rano na mahove uopšte nisam nikoga imao, svi drugi su imali nekoga, ja nisam iinao nikoga, bar sam znao da nemam nikoga iako su drugi još insistirali na tome da imam nekoga, govorili su imaš nekoga kad sam bio sasvim siguran da nemam nikoga i, možda je odlučila i najviše me uništila upravo misao da mi niko nije potreban. Umislio sam da mi nijedno ljudsko biće ne treba, to i danas umišljam.

Niko mi nije trebao, pa prema tome nikoga nisam ni imao. Ali, kako je prirodno, neko ljudsko biće nam je potrebno inače neizbežno postajemo ovakvi kakav sam postao ja: teški, nesnosni, bolesni, u najdubljem značenju reči nemogući. Uvek sam verovao da duhovni rad mogu da obavljam samo sasvim sam, bez ikoga, što je moralo da se pokaže kao zabluda, ali i da nam je neko potreban takođe je zabluda, zato nam je potreban neko i nije nam potreban niko i nekada nam je potreban neko, a nekad nam nije potreban niko, i nekada nam je potreban neko, a istovremeno nam nije potreban niko, sada, ovih dana, opet

sam se uverio u tu činjenicu, najapsurdniju od svih; nikada ne znamo, baš nikada, da li nam treba neko ili nam ne treba niko, ili nam u isto vreme treba i neko, i niko, i, kako nam nikada, baš nikada, nije jasno šta izistinski trebamo, da li smo nesrećni i zato nesposobni da otpočnemo neki duhovni rad onda kad mi to hoćemo, kad nam se učini ispravnim. Na kraju krajeva, iskreno sam verovao da mi je sestra neophodna da bih započeo rad o Mendelson-Bartoldiju, onda kad je bila tu znao sam da mi nije neophodna, nisam imao ni najmanje sumnje da bih mogao da započnem pisanje samo kad ona nije tu. Ali sada je otišla i sada isto

tako ne mogu da započnem pisanje. Najpre je razlog bio u tome što je ona tu, sada je razlog u tome što ona nije tu. S jedne strane drugog precenjujemo, s druge ga potcenjujemo, a sebe uvek precenjujemo i potcenjujemo i onda kada bi trebalo da sebe precenjujemo, mi sebe potcenjujemo, kao što bi trebalo da sebe potcenjujemo onda kad sebe precenjujemo. I zaista, sve vreme precenjujemo najviše ono što imamo u planu, jer istina je da se svaki duhovni rad, baš kao i svaki drugi rad, bezmerno precenjuje i da nema nijednog duhovnog rada koga se ovaj, sve u svemu precenjeni svet, ne bi mogao odreći, kao što nema čoveka, pa

prema tome ni duha, koga se na ovom svetu ne bismo mogli odreći da smo za to dovoljno smeli i snažni. Najverovatnije mi nedostaje krajnja usredsređenost, pomislio sam i seo u veliku sobu u prizemlju koju je moja sestra uvek, koliko već mogu da se setim, nazivala salonom, što je dokaz užasnog neukusa jer u ovakvom starom seoskom domu salon nema šta da traži. Ali uz nju i ide takvo imenovanje sobe u prizemlju, uopšte, isuviše često u usta uzima reč salon, premda ista ona, kako je prirodno, zaista u Beču ima salon i zaista održava salon, iako je forma u kojoj to čini nešto o čemu bih mogao da napišem opsežnu raspravu,

da imam volje. I tako, u onoj sobi u prizemlju koju moja sestra naziva salonom, čime mi svaki put pobudi nagon da povratim, ispružio sam noge, ispružio sam ih dakle koliko je bilo moguće i pokušao da se usredsredim na Mendelson-Bartoldija. Medutim, prirodno da je potpuno pogrešno početi takav rad rečima: trećeg februara hiljadu osamsto devete i tako u nedogled. Mrzim knjige i spise u kojima se postupa biografskohronološki, to mi se čini kao metod od najgoreg neukusa i, u isto vreme, kao duhovno najnepogodniji metod. Kako ću početi? To je najjednostavnija stvar, rekao sam sebi i ne razumem kako mi

ono što je sve uzev jednostavno, do sada nije pošlo za rukom. Možda sam napravio previše beležaka? Da nisam stavio isuviše podataka o MendelsonBartoldiju na te stotine i hiljade ceduljica koje u hrpama stoje na mom pisaćem stolu, možda sam se uopšte previše bavio Mendelson-Bartoldijem, svojim omiljenim kompozitorom? Često sam mislio: nisam li možda preterao sa istraživanjima o Mendelson-Bartoldiju, te sada zbog toga ne mogu da otpočnem rad o Mendelson-Bartoldiju? Izraubovana tema ne može više ni da se stavi na papir, rekao sam sebi, za ovo su mi dokazi bili višestruki. Ni da nabrajam

neću šta mi sve nije pošlo za rukom zato što sam ga izraubovao već tokom promišljanja. S druge strane, istina je da su, upravo o pitanju MendelsonBartoldija, takva dugogodišnja, ako ne i decenijska istraživanja, neophodna. Ako kažem da mi je u glavi čitav spis, ili kakvo god delo, prirodno da s tim ne mogu ništa da učinim. Tako stoje stvari. Da li je tako i sa MendelsonBartoldijem? Gotovo sam skrenuo, maltene poludeo od misli da sam možda previše istrošio temu i da mi onda ništa ne koristi da, s jedne strane, telegrafski pozovem sestru da dođe takoreći kao anđeo spasenja, a s druge da je izbacim napolje i tako dalje. Dve

sedmice sam proveo u Hamburgu, dve sedmice u Londonu, a u Veneciji sam, začudo, našao najinteresantnija dokumenta o Mendelson-Bartoldiju. Da bih se zaštitio na najbolji način, odinah sam se povukao u Bauer-Grinvald, u sobu s pogledom preko crvenih krovova, čak i preko Markove crkve, i proučavao dokumenta pozajmljena iz nadbiskupske palate. U Torinu sam pronašao Mendelson-Bartoldijev rukopis o Karlu Fridrihu Celteru, a u Firenci ceo štos pisama koja je Mendelson napisao svojoj sestri Sesil. Napravio sam odnosno naručio kopije svih tih rukopisa i dokumenata i dovukao ih u Pajskam. Ali istraživačka

putovanja vezana za MendelsonBartoldija dešavala su se pre mnogo godina, neka od njih i pre više od decenije. Onda sam u sobici namenjenoj specijalno za spise i dokumenta koja su se odnosila na Mendelson-Bartoldija konačno katalogizovao sve te spise i dokumenta i često nedeljama boravio samo u toj sobici (iznad zelene sobe na prvom spratu!). Nije dugo potrajalo i moja sestra je tu sobicu krstila: Mendelsonova sobica. Isprva je, mislim, o toj Mendelsonovoj sobici govorila zaista sa dosta respekta i obzira, ali na kraju više podrugljivo, ismevajući i vređajući mene. Samo za

koju godinu, počeo sam da iz Mendelsonove sobice vadim razne spise koji su mi se činili značajni i da ih prenosim na pisaći sto, svaki put u uverenju i nadi da trenutak kada bih mogao da započnem rad, više nije daleko. Ali, prevario sam se. Moje pripreme traju godinama, kao što sam rekao, više od decenije. Možda, tako mislim, ničim nisam smeo da prekidam pripreme, da započinjem ništa o Šenbergu, ništa o Regeru, čak ni da razmatram skicu o Ničeu, na kraju krajeva svakim begom od teme, umesto da postanem zreliji za rad o Mendelsonu, samo se još više udaljujem od njega. I da su mi barem te

teme, koje više ne mogu ni da nabrojim, donele ikakvo zadovoljstvo, uvek su mi pokazivale samo kako je teško ostvariti ma kakav duhovni rad, makar i onaj najkraći, naizgled najsporedniji, pri čemu se razume samo po sebi da duhovni rad uopšte ne može da bude sporedan, ne tako kako ga ja shvatam. U stvari svi ti pokušaji sa Šenbergom, Regerom, et cetera, nisu bili ništa drugo do beg od moje glavne teme i sem toga, što je moralo potpuno da me oslabi, nijedan od njih nije uspeo. I sreća je što sam uništio sve te eseje koji su na kraju priče ostali u začecima i čije bi me objavljivanje, da sam se na tako nešto odlučio, danas

verovatno najdublje vređalo. Ali uvek sam dobro osećao šta treba objaviti, a šta ne, pri čemu sam uvek mislio da je objavljivanje uopšte besmislica, ako ne duhovni zločin, ili bolje, kapitalan zločin nad duhom. Objavljujemo samo da bismo zadovoljili vlastito slavoljublje, drugog razloga nema, sem ako to nije još mnogo niži razlog pribavljanja novca koji pak, usled okolnosti u kojima sam rođen, u mom slučaju otpada, Bogu hvala! Da sam objavio tekst o Šenbergu, ne bih se usudio da više izađem na ulicu, isto tako i da sam izdao spis o Ničeu, iako on nije potpuna propast. Svako izdanje je glupost i dokaz lošeg karaktera.

Izdati duh najsramniji je od svih zločina i ja se nisam ustezao da u više navrata počinim taj zločin, najsramniji od svih. Na kraju krajeva, nije to bio čak ni trapav nagon za samosaopštavanjem. jer ja nikada nisam hteo da saopštim ikome išta o sebi, niti sam prema tome imao ikakav odnos, bilo je to puko slavoljublje, ništa drugo. Kako je dobro što nisam objavio Ničea i Šenberga, o Regeru da i ne govorimo, to bi već bilo neoprostivo. Ako mi se gadi od svih drugih hiljada i stotina hiljada objavljenih stvari, sopstvene mi se još najjezivije gade. Ali mi ne bežimo od taštine, od slavohleplja, ulazimo u to

kao da nam je potrebno, visoko uzdignute glave, mada znamo da su naši postupci neoprostivi i perverzni. A kako stvar stoji s mojim radom o Mendelson-Bartoldiju?, istina je da ga ne pišem samo za sebe samog i da ne planiram da ga zatim, kad bude gotov, ostavim da stoji! Prirodno da imam nameru da ga objavim, izdam sa svim posledicama. Jer stvarno verujem da je to tekst za koji mogu reći da je moj najuspeliji tekst, ili još bolje, najmanje neuspeo od svih. Naravno da mislim da ga objavim. Ali pre nego što ću moći da ga objavim, moraću da ga napišem, pomislio sam i kod te pomisli prasnuo u smeh, u onaj samosmeh kako ga ja

zovem, koji sam, s godinama, zbog neprekidne samoće usvojio. Da, moraš da najpre sročiš taj tekst da bi mogao da ga objaviš!, uzviknuo sam i obradovao se tim uzvikom. Zaista, iznenadnim smehom sam se oslobodio grča i skočio iz fotelje i prišao prozoru. Ali nisam video ništa. Gusta magla lepila se za okna. Oslonio sam se o dasku prozora i pokušao da razlučim, dugo se usredsredivši, zidove s druge strane dvorišta, ali ni uz pomoć krajnje koncentracije nisam mogao da raspoznam zidove. Samo dvadeset metara a ne vidim zidove! Egzistirati sam sred takve magle, izluđuje! U klimi kakva sve stvari hiljadostruko

otežava! Delovala je, kao i uvek u to doba godine, deprimirajuće. Kucnuo sam desnim kažiprstom o okno da možda uplašim neku pticu, ali napolju se ništa nije micalo. Kako sam lupnuo kažiprstom o prozor, lupkao sam sada sebi o glavu i zatim se ponovo spustio u fotelju. Za deset godina nijedan uspeo rad!, pomislio sam. Razume se da sam usled toga postao nepoverljiv. Moja sestra priča po celom Beču i upravo tamo gde mi to najviše škodi, da sam gubitnik. Uvek je čujem kako govori svim mogućim ljudima: moj mali brat i njegov Mendelson-Bartoldi. Bez libljenja me naziva ludim pred svima. Neko u čijoj glavi nije više baš

čisto, jasno mi je da ona tako priča o meni i obezbeđuje mi enormno rđav ugled. Na kraju i koncu, ne preza ni pred čim da bi namakla novac, i, tako da kažem, napravila poslove, a mene pri tom svakojako naziva samo da ne bi ugrozila svoje društvene odnose. Nema skrupula. I ume da bude priprosta. S druge strane, ja sam je uvek voleo, sa svim njenim užasima. Voleo i mrzeo, neki put sam je više voleo nego mrzeo i obratno, ali češće sam je mrzeo jer je uvek radila protiv mene, s punom svešću, a to znači i s lucidnošću koja joj se nikad nije mogla poreći. Uvek je bila realistična, kao što sam ja fantast. Volim te zbog tvojih tlapnji, kaže mi

dosta često, ali u toj izjavi je više prezira no bilo čega drugog. Osoba kakva je ona može samo da laže kada kaže da voli. Ili sam ja jeziv? Mužu je govorila volim te, sve dok više nije mogao da izdrži, te je nestao. U Peru, odavde gledano: zaista na kraj sveta, odakle se više nije vratio. Obmanjivani i prevareni i u budale pretvoreni muževi već vekovima beže u Južnu Ameriku da se ne vrate, ta činjenica ima tradiciju. Ja sam žena za ljubavnike, kaže moja sestra. Uvek sam bila nepogodna za brak. Imati nekog čoveka celog života za vratom odbojno je već kao pomisao, sudeći po njoj. Ne znam zašto sam se na kraju ipak udala.

Možda roditeljima za ljubav?, rekla je. Svoje bračno nasleđe, posao koji zaprema isključivo najveće i najbolje milionske posede u Austriji, dovela je, nakon što ju je muž napustio, do nivoa koje jedni, oni ozbiljni, označavaju kao nešto odvratno, a drugi kao neviđen uspeh. Ja apsolutno spadam u one prve, bilo to ispravno ili ne, za mene je život koji moja sestra sada vodi, sraman, stvarno zasnovan ni na čemu do na profitu. Na kraju godine milionska donacija Karitasu o kojoj ista ona može da zadovoljno čita u novinama i zbog čega nedeljama može da umire od smeha, kako sama kaže, to je ono što me odbija. Palatu – poklon nekog

starog kneza Ruspolija koji je iznenada umro jer su mu otkazali bubrezi, koga je u neko drugo vreme upoznala u Rimu i s kim je uspostavila odnos što se, decenijama već, više nije svodio samo na zajedničke proslave i dopisivanje, za koga je tvrdila da joj je rođak, tu palatu u blizini Sijene, kojom doduše već desetlećima vladaju pacovi, pre dve ili tri godine je prepisala Crkvi, za starački dom u čijoj izgradnji je učestvovala sa dva miliona šilinga. Kad sam je pitao, zar nećeš da ideš u Italiju da pogledaš završenu palatu, glatko je rekla da je to ne zanima. Njoj, zapravo, nije stalo do starih građevina. Do starih ljudi da, rekla je podrugljivo, ali ne i

do starih građevina. Moram da budem dobra sa Crkvom, moj mali brate, rekla je, a ja sam taj postupak i te njene reči smatrao odbojnim u najvećoj mogućoj meri. No takva je ona. Uvek se pojavi sa nekim od tih fićfirića koji kupuju obuću samo kod Nagija i utoliko, kako se kaže, nose potkovane cipele i samim tim hodaju neprirodno i na odbojan način. Ona tvrdi da su ti ljudi njeni rođaci, znači i moji. Ja nemam srodstva, uvek sam joj govorio, imam samo duhovno srodstvo, mrtvi filozofi su moji rođaci. Na to se, kao i uvek, podmuklo nasmejala. Ali sa filozofljom ne možeš u krevet, mali moj brate, govorila je često, na šta sam

isto tako često uzvraćao, naravno da mogu, bar se pri tom ne prljam. S ovom primedbom je doterala dotle da je jedared, preda mnom, u nekom društvu u Mircušlagu, kud me je posle neprestanog nagovaranja odvukla, rekla: moj mali brat spava sa Šopenhauerom. Naizmenično sa Šopenhauerom i Ničeom, čime je postigla očekivan uspeh na moj račun, kao i uvek. U stvari, celog života se divim lakoći sa kojom moja sestra može da vodi razgovor, još uvek se danas, ili se posebno danas, suvereno oslobađa i najtežih društvenih prepreka, ako one za nju uopšte i postoje. Odakle joj taj talenat ne znam,

jer naš otac uopšte nije bio zainteresovan za društvo, a majka nije volela celo to društveno prenemaganje, kako je sama uvek govorila. Poslovni duh koji moju sestru karakteriše više nego bilo šta drugo i čije srazmere niko ko je dobro ne poznaje ne može da nasluti, nasledila je od našeg dede po ocu, onoga koji je, između ostalog, pod dosta sumnjivim okolnostima stekao naše imanje, ali svejedno, kako god ga je stekao, to je bio toliki posed da mi, moja sestra i ja, još u trećoj generaciji imamo dovoljno za egzistenciju i, sve u svemu, nijedno od nas ne živi baš najskromnije. Jer, iako u Pajskamu živim sam, trošim više novca nego što

velike porodice imaju na raspolaganju mesečno, pošto, da navedem samo jedan primer, ko još tokom cele zime zagreva preko devet ne baš malih soba samo za sebe samog i tome slično? Zaista, čak i kad uzmem u obzir da sam jedan od najnesposobnijih u svim takozvanim novčanim pitanjima, mogao bih da živim još dvadeset godina, a da ni groša ne moram da zaradim i još bi mi ostala mogućnost da malo-pomalo prodajem parcelu za parcelom, a da posebno ne ugrozim imanje niti da mu unizim vrednost, no sve to mi uopšte neće biti neophodno i bilo bi apsurdno, s obzirom na to da mi na kraju krajeva ostaje još vrlo malo

života, usled moje bolesti koja bez prekida i nezadrživo napreduje, najviše jednu, dve godine, ni više ni duže, kada bi i moja potreba za životom i egzisteneijom, za bilo čim na ovom svetu, zaista bila iskorenjena. Istina je da bih, ako bih hteo, mogao sebe da nazovem dobrostojećim, za razliku od moje sestre koja je stvarno imućna, jer onaj deo njenog bogatstva koji je vidljiv ni slučajno nije sve, ali ja se od nje jasno razlikujem u aspektu koji sam pomenuo: ona daje, da bi dospela u nebo i da bi se zabavila, milionske priloge Crkvi i drugim sumnjivim udruženjima, dok ja uopšte ne pravim nikakve donacije i ne rasipam ni

najmanju pomisao na to da nešto dajem u svetu koji se guši u milijardama i koji izigrava Karitas, gde god za to postoji i najmanja mogućnost. Ali nemam ni volje da se, na primer, nekim prilogom Karitasu nedeljama zabavljam, niti talenta da se naslađujem novinskim vestima o tome kako sam velikodušan i kako ljubim bližnjega svoga, jer ne verujem ni u velikodušnost, niti u ljubav prema bližnjem. Takozvani dobar svet sasvim je licemeran i ko suprotno objavljuje ili čak tvrdi, perfidni je tlačitelj ljudi, ili je neoprostivo tupav. Danas imamo posla sa nekih devedeset procenata takvih perfidnih tlačitelja ljudi i sa

nekih deset procenata takvih neoprostivo tupavih. Ni jednima ni drugima nema pomoći. Crkva, jer po meni to ide zajedno, eksploatiše oboje, svejedno koja crkva, ali Katoličku previše dobro poznajem da bih joj ostavljao bilo kakvu zaostavštinu, ona je najperfidnija od svih i izrabljuje gde god može i uzima najviše novca od siromašnih i najsiromašnijih. Ali ni tim siromašnima i najsiromašnijima ne može se pomoći, laž da bi to bilo moguće jeste najuvreženija i pre svega ne silazi sa usta političara. Siromaštvo je neiskorenjivo i ko misli da će ga iskoreniti, ne želi ništa drugo do da zapravo iskoreni ljude, same po sebi,

pa prema tome i prirodu. Što veće i više donacije prilaže moja vešta sestra, utoliko se tome više i paklenije smeje, i ko je taj smeh ikada čuo u razgovoru o nekima od njenih priloga, zna u kom grmu leži zec. Ja sam taj smeh slušao toliko često da uopšte više ne želim da ga čujem. Ljudi neprekidno pričaju kako treba upoznati druge i, kako to takođe neprestano pričaju sa svom podlošću svojih lažnih osećanja, otkriti bližnje, dočim je jedino i isključivo reč o tome da se nađe put do sebe, nek svako najpre nađe put do sebe, a kako do sada jedva da je ko još našao put do sebe, nije zamislivo da je iko od tih milijardi nesrećnih ikada našao put do

nekog drugog ili, kako oni to peneći od samozavaravanja kažu, do bližnjeg. Svet je toliko bogat da zaista može sebi da priušti sve, ali, pri punoj svesti, to sprečavaju političari koji ovim svetom vladaju. Kukajući kume za pomoć i svakodnevno izbacuju samo za oružje milijarde kroz prozor a da se i ne stide. Ne, dati tom svetu i groša nešto je što odlučno odbijam, jer takođe ne vapim za zahvalnošču tako zlurado kao moja sestra. Ljudi koji neprestano govore kako su spremni na svaku žrtvu i kako bez prestanka žrtvuju sve, uključujući i život i tako dalje, sveci koji na svoje žrtvovanje i spremnost za žrtvom navaljuju kao svinje na korito i kojih

ima u svim zemljama i delovima Zemlje, nosili oni sva moguća i nemoguća imena, zvali se Albert Švajcer ili Majka Tereza, meni su najdublje antipatični. Ti ljudi na umu nemaju ništa drugo do lovorovo lišće kojim će ih zasuti i ordenje kojim će ih natovariti na račun onih koje navodno tako dobro snabdevaju i koji ih dozivaju ispruženih ruku što traže pomoć. Te opasne, najegoističnije i najvlastoljubivije despote, kojih od Franje Asiškog do Majke Tereze ima na milione i koji se isključivo iz pomame za slavom iz dana u dan muvaju u bezbroj udruženja po celom svetu, od religioznih do političkih,

prezirem iz dubine duše. Takozvani socijalni element o kome se neprekidno i do dodijalosti govori već stolećima, najpodlija je laž. Ja je se odričem, čak i uz opasnost da budem pogrešno shvaćen, za šta mi je, ako ću da kažem istinu, oduvek bilo svejedno. Moja sestra sa drugim takozvanim damama iz takozvanog visokog i najvišeg društva organizuje neki bazar i uz prihode od tog bazara za koji još i hrišćanče mora neprestano da krešti iz zvučnika, daje pet stotina hiljada šilinga, pa još nalazi za potrebno da mi objašnjava da najsiromašnijima od siromašnih misli dobro. Ali vrlo brzo je uvidela, možda i upravo zato što sam

ja prećutkivao njene licemerne poduhvate, da sam je prozreo. Zato uživa da joj monsinjor i predsednik Karitasa, zapravo obični stari lisac zabave, ljubi ruku. Ja bih se ježio od ruke tog gospodina. Još pre petnaest ili šesnaest godina dok sam i sam imao još neki, premda vrlo sveden, kontakt sa tim gospodinom, on, oličenje umetnosti i finoće, zamolio je moju sestru da mu za iznos od osam stotina hiljada šilinga koje joj je dao na ruke, uredi stan na Šotenringu što je moja sestra i učinila; opremila je monsinjoru stan, sve sa renesansnim nameštajem iz Firence i jozefinskim dragocenostima iz dva markgrofovska zamka koji su joj

dopali šaka. Kad je sa tim završila, napravila mu je prijem za pedeset probranih osoba, među kojima je najniži bio irski grof kog je za monsinjorovo veče izabrala samo zato što je posedovao fabriku konca na granici između donje Austrije i Burgundije koju je na svaki način htela da dobije za sebe, što joj je kao što znam i uspelo, mojoj sestri na tom polju sve uspeva. Za osam stotina hiljada šilinga koji su bez sumnje poticali iz crkvenih priloga, moja sestra je monsinjoru opremila stan na Šotenringu, na jednoj od najboljih adresa i ja sam joj rekao u lice da je monsinjoru stan opremila crkvenim

parama za osam stotina hiljada šilinga, to bi danas bilo šest ili sedam miliona. Vredi to zamisliti: monsinjor oprema sebi stan za osam stotina hiljada šilinga, u isto vreme preko radija tugaljivim glasom, do u tančine sračunatim na obmanu, prosjači za Karitas od najsiromašnijih među siromašnima. Zar se ne stidi, hteo sam da znam, ali moja sestra se nije stidela, za to je, kako bi sama rekla, isuviše inteligentna i samo je rekla: četiri stotine hiljada je od mene. Monsinjor je platio samo četristo hiljada. Meni je takav postupak bio odvratan. Ali je svojstven za takozvani viši stalež, a njemu zauvek pripadati za moju sestru

je celog života bio najviši od svih ciljeva. Neki grof je morao da bude veoma šarmantan i da bude beskrajno bogat da bi se ona sa njim uopšte upustila u duži razgovor, tek kod kneževa je kod nje počinjalo normalno stanje, a odakle joj ta užasna manija, zaista ne znam. Da li takav čovek ima još i najmanje veze sa prirodom?, pitao sam se često. S druge strane, svaki put kad sam je posmatrao u nekom trenutku bih, odjednom, počinjao da joj se divim. Pred tako blistavom osobom, kako ona sama sebe naziva vrlo često, mali brat je bespomoćan. Njen nastup menja svaki prostor, sve, bilo gde i bilo kad da se pojavi, sve se menja i

istovremeno podređuje jedino njoj. Pri tom ona zapravo nije ni lepa, često sam se pitao da li je lepa ili nije lepa, ne mogu reći da je lepa, da nije lepa, drugačija je od svih drugih, sposobna da sve oko sebe, ako ne zbriše, onda bar potisne u pozadinu, u senku. Ona je dakle tačno moja suprotnost prema kojoj sam ja čitavog života beznačajan. Ne skroman, to bi bila najpogrešnija reč, beznačajan i uz to u osnovi uvek suzdržan. Na taj način sam se vremenom sam likvidirao, mogao bih reći, kažem to jer je istina. Tvoja je tragedija, moj mali brate, što se uvek držiš u pozadini, kaže ona vrlo često. S druge strane, jednom je rekla da je

njena tragedija što uvek mora da traži prvi plan, htela to ili ne, teraju je u prvi plan, bilo gde, u ma kojoj prilici. Nikada nije glupo ono što kaže, jer je u svakom slučaju uvek mnogo pametnije od onoga što kažu drugi, ali je mnogo toga što kaže ipak pogrešno. Ponekad, ne samo ponekad, uvek, najradije bih zaurlao zbog toga što bez sumnje jedino besmislicama svuda izaziva najveće divljenje. Prirodno da ide u operu i ne propušta ni jednu Vagnerovu operu, sa jednim izuzetkom, ne ide na Letećeg Holanđanina jer Leteći Holanđanin po njenim rečima nije Vagnerova opera. I ona stvarno misli, kao i innogi, da je tu u pravu. Haljine

koje u tim prilikama nosi su najjednostavnije, još mnogo jednostavnije od najjednostavnijih, ali je to ipak ono što privlači najveću pažnju. Znaš, opera je za moje poslove najvažnija, uvek ponavlja. Ljudi sasvim izlude od muzike koju uopšte ne razumeju i kupuju mi i ono što ne može da se proda. Pod „ne može da se proda“ podrazumeva posede ne manje od hiljadu hektara. Ili one, kako ih zove, objekte iz prvog okruga, koji su isplativi pre svega na kratak rok. I zaista je zadovoljstvo posmatrati je prilikom obeda. Svi što je okružuju odjednom postaju, ako ne priprosti, onda nekako inferiorni u odnosu na nju,

na njeno držanje, na primer što se tiče jedenja supe, ili salate et cetera. Samo neka takozvana prastara dama najboljeg porekla sa njom bi stvarno bila u stanju da se nosi. Ali kakav je užas neprestano biti u središtu i nikad ispušten iz vida, mogu samo da naslutim sa izvesnom naklonošću, to je sigurno užasnije nego što sebi mogu da predstavim. Uvek sain imao dar da budem više ili manje neopažen, da i u najbrojniem društvu budem više ili manje sam sa sobom, i tako uvek u prednosti da sledim svoje namere, svoje fantazije i misli kako me volja. Moj stav prema društvu uvek je za mene dakle bio apsolutno povoljniji,

uvek korisniji, upravo onakav kakav je išao uz mene, od onog koji je išao uz moju sestru. I uvek se, gde god i kad god nastupa i dospeva u centar pažnje, čini da je prirodna koliko se samo zamisliti može, zaista je sve na njoj prirodno, sve što radi, sve što izgovori, kao i sve što ne izgovori i što prećuti, moglo bi se poverovati da nema prirodnijeg bića od moje sestre. Kao da ni o čemu, baš ni o čemu nije morala da brine. No to je isto tako zabluda, znam koliko je proračunato sve što preduzima, koliko je promišljeno ono što najzad pokazuje pred svim tim ljudima. Na najprirodniji način ona svim tim ljudima, mada takva

prirodnost uopšte nije istinita, neprestano stavlja do znanja da je pročitala ako ne sve, a ono najveći deo, da je videla ako ne sve, a ono najveći deo, da je upoznala i dobro poznaje ako ne sve, a ono najveći broj važnih i čuvenih ljudi sa kojima se mora računati. I stavlja to do znanja, a da nikada direktno ne izgovara tako nešto. Premda o muzici ništa ne zna, čak joj nije svojstveno ni površno razumevanje muzike, svi veruju da o muzici zna beskrajno mnogo, a tako je i sa književnošću, čak i sa filozofijom. Tamo gde drugi moraju da se bez prestanka naprežu da bi održali korak, ona ni o čemu ne mora da brine, sve se

skocka po njenom nahođenju, samo od sebe. Naravno da je takoreći obrazovana, ali samo površno, naravno da zna vrlo mnogo, više nego većina onih s kojima se susreće, iako je sve to samo najpovršnije, ali to niko ne vidi. Tamo gde drugi neprestano moraju da budu ubedljivi da ne bi propali i ispali smešni i ljosnuli, ona sasvim jednostavno ćuti i postiže trijumf, ili kaže nešto u pravom trenutku, iz čega onda ispadne da vlada scenom. Nikada svoju sestru nisam video poraženu. Nasuprot tome ona je vrlo često bila prisutna kad sam ja propao u nekom aspektu, uključujući i one stvarno komične. Toliko smo različiti, suprotni

karakteri, kako se samo zamisliti može. Verovatno upravo otuda naš napet odnos. Ja nikada ne govorim o novcu i imam ga, rekla je jednom, ti nikad ne govoriš o filozofiji i imaš je. Ta rečenica dokazuje gde smo nas dvoje i moguće je, kako sam se plašio, da smo oboje tu i stali. Svuda po kući još su tragovi moje sestre, gde god mi pogled padne ona je bila, ovo je premestila, ono je stavila tamo, ovaj prozor nije zatvorila kako treba, sve te upola ispijene čaše ona je ostavila svud okolo. Ni ne pomišljam da opet dovedem u red sve što je ona ispreturala. Na njenom krevetu našao sam kao u besu bačenu Kombrej od

Prusta, siguran sam da nije daleko stigla. Ali ne mogu reći ni da baš ništa ne čita, ili da čita samo stvari bez vrednosti, za ženu njenih godina i njenog staleža, i uopšte njenih pozicija i predispozicija, stalno dostiže zapanjujući nivo što se lektire tiče. Ako ikada neko pročita ove zabeleške pitaće se čemu neprestano insistiranje na mojoj sestri. Zato, što moja sestra od detinjstva vlada mnome, te su mi kad ona otputuje uvek potrebni dani da bih se navikao, ona je, doduše, fizički otputovala ali je ipak svuda prisutna na najogoljeniji i za mene stvarno najužasniji način, pre svega je to bila te poslednje večeri kako sam na najbolniji

način osetio, i kako mi je usled njene još uvek stvarno ogromne prisutnosti, baš zato što je već bila otputovala, postajalo sve jasnije da nekoliko sati posle njenog stvarnog odlaska ne mogu da je potisnem iz kuće, ona se ne da potisnuti, ostaje tu dokle god hoće, a te večeri je to htela ogromnim intenzitetom, jer sam ja hteo da napusti kuću, jer sam narednog jutra hteo da počnem sa radom o MendelsonBartoldiju. Blesan koji je verovao da će zaista nekoliko sati neposredno po njenom odlasku moći da počne s tim radom, to sam ja, uistinu. Uvek mi je posle njenog odlaska bilo potrebno više dana da je se oslobodim. Ovaj put sam

se nadao nekoj posebnoj sreći. Ali nisam je imao. Tu vrstu sreće nikada nisam imao. I nema li možda pravo kad kaže da je moj rad o MendelsonBartoldiju samo izgovor da opravdam apsurdnost svog života koji, izuzev što nešto pišem i dovršavam, nema drugoga opravdanja? Bacio sam se na Šenberga da se opravdam, na Regera, na Joahima, čak i na Baha, samo da bih se opravdao, kao što se upravo bacam na Mendelsona sa istim ciljem. U osnovi uopšte nemam nikakvog prava na svoj način života koji je stvarno toliko jedinstven koliko i skupocen i isto toliko jeziv. S druge strane, kome sam uopšte dužan da polažem račune

sem sebi samom? Kad bi mi bar narednih dana uspelo da započnem rad o Mendelson Bartoldiju. Zar nemam najbolje uslove? Imam ih i nemam ih, s jedne strane ih imam, s druge strane ih nemam, rekao sam sebi. Da moja sestra nije došla ovamo, rekao sam sebi, s druge strane upravo jer je došla u Pajskam. Moramo svemu da pristupamo stoprocentno, govorio je uvek moj otac, govorio je to svakom, mojoj majci, mojim sestrama, meni, ako ne pristupimo stoprocentno, doživećemo neuspeh pre nego što budemo u stanju da počnemo. Ali šta je u ovom slučaju sto posto? Zar se nisam stoprocentno pripremio za ovaj rad?

Možda sam se za njega pripremio i dvesta procenata, možda čak i trista, to bi onda bila katastrofa. Ali ta misao je naravno bila apsurdna. Tvoja greška je, rekla je moja sestra, što si potpuno izolovan u ovoj kući, što više uopšte ne posećuješ prijatelje, a imamo toliko prijatelja. Govorila je istinu. Ali šta time želi da kaže: prijatelji! Još od detinjstva poznajemo nekoliko, možda čak mnogo ljudi, neke koji još nisu umrli ili se zauvek odselili, svake godine smo ih posećivali, oni su dolazili kod nas u kuću, ali još zadugo ne postaju samim tim prijatelji. Moja sestra skoro svakoga naziva prijateljem, ako se to uklapa u njenu

računicu čak i ljude koje jedva poznaje. Kad dobro razmislim, ja uopšte nemam nijednog prijatelja, nisam od završetka detinjstva nikada više imao prijatelja. Prijateljstvo, kakva prokažena reč! Ljudi je stalno imaju u ustima i sasvim je obezvređuju, obezvređena je bar onoliko koliko i na smrt izmučena reč ljubav. Tvoja najveća greška je što više ne odlaziš u šetnju, ranije si sate provodio van kuće, kroz šume, preko polja na jezero, i uživao si bar u sopstvenom imanju. Danas više ne izlaziš iz kuće, to je najštetnije, rekla je, baš ona koja je svuda i kod svakoga poznata po tome što ne voli da hoda i za te tri nedelje koliko je bila ovde ni

jedan jedini put nije otišla u šetnju. Ali ona naravno nema, mislim, ni bolest koju ja imam. Ja bih morao da šetam. Ali meni ništa nije dosadnije od toga. Ništa me više ne uznemiruje, ništa mi se mučnije ne navali na srce i pluća od šetnje. Nisam čovek prirode, nikada nisam bio čovek prirode, nisam nikada dopustio da me nateraju da budem čovek prirode. Tad ti se pluća šire, rekla je podrugljivo i ispila celu čašu šerija, Agustin Blaskez razume se, jedinog koji je za nju dovoljno skup. Već godinama ga naručuje iz Španije, od svojih ljubavnika, u Beču ga nema, ovde pogotovo, u ovom odvratnom kraju. Pošto nisi katolik, rekla je

smejući se, više ne ideš ni u crkvu. Dakle uopšte više ne izlaziš na vazduh. Tako ćeš propasti i umreti. U poslednje vreme je volela da mi ponavlja: umrećeš. To bi me svakog puta prostrelilo, iako sebi kažem, ili bar sebe uveravam, da nemam ništa protiv da umrem. I to sam joj često govorio, što je ona opet nazivala samo dečjom koketerijom. Sigurno bi bilo razumno udahnuti svež vazduh ali ovde uopšte više nema svežeg vazduha, samo neki đavolski gust, smrdljiv zrak koji je sem toga potpuno zatrovan hemijom obližnje fabrike papira. A ponekad mislim, nije li vazduh toliko zatrovan fabrikom papira da je na duže vreme za

mene smrtonosan, i odjednom počnem da razmišljam kako već decenijama udišem vazduh zatrovan fabrikom hartije i počeo sam da razmišljam i te večeri posle odlaska moje sestre, ne leži li uzrok mojoj nesposobnosti da otpočnem rad i mojoj bolesti uopšte i mojoj doglednoj smrti u vazduhu zatrovanom fabrikom hartije. Čovek nasledi imanje od roditelja i misli da celog života mora da ostane na tom imanju dok ne umre, i ne primećuje da tako rano umire jer obližnja fabrika papira iz dana u noć truje vazduh koji on udiše. Ali nisam se upustio u takvo mozganje i ponovo sam izašao u predsoblje. Pri pogledu na onaj ugao u

kome smo kad smo bili deca držali psa, morao sam da pomislim, kad bih bar držao psa. Ali, otkad sam odrastao uvek sam mrzeo pse. I ko bi se starao o takvom psu i kako bi pas trebalo da izgleda, kakav bi to pas trebalo da bude? Tada bih zbog tog psa u kuću morao da uzmem nekog čoveka koji bi se starao o psu, a ja ne mogu da podnesem nijednog čoveka, ne mogu da podnesem ni psa ni čoveka. Odavno bih u kući imao nekog čoveka kad bih tog nekog čoveka mogao da podnesem, ali ja nikoga ne podnosim, ne mogu, prirodno, da podnesem ni psa. Nisam doterao do pasa, rekao sam sebi, i neću doterati do pasa, crći ću ali do pasa

neću da doteram. U tom uglu, odmah pored ulaznih vrata sa baštenske strane, čučao je pas i mi smo ga voleli, ali danas bih takvu životinju morao da mrzim i još stalno da budem na oprezu. I na kraju krajeva istina je da volim da budem sam, ja nisam usamljen i ne patim zbog toga, iako moja sestra uvek pokušava da me ubedi da patim, upravo zbog samoće, usrećuje me samoća, znam šta njome dobijam, posmatram druge koji nemaju takvu samoću, ne mogu sebi da je priušte, celog života je žele ali je ne mogu imati. Ljudi imaju psa i taj pas gospodari njima i čak ni Šopenhauerom nije gospodarila njegova glava, već u stvari njegov pas.

Ta činjenica deprimira više od svake druge. U osnovi Šopenhauerovo mišljenje nije odredila njegova glava, nego njegov pas, nije glava mrzela Šopenhauerov svet, već je taj svet mrzeo Šopenhauerov pas. Ne moram da budem lud ako tvrdim da je Šopenhauer na ramenima imao psa, ne glavu. Ljudi vole životinje jer nisu sposobni ni sebe same da vole. Oni u duši najprostiji drže pse i dopuštaju da ih ti psi tiranišu i na kraju unište. Stavljaju psa na prvo i najviše mesto svog licemerja koje je, na kraju krajeva, od opšte opasnosti. Radije bi giljotine spasli svog psa nego Voltera. Masa je za psa, jer u svojoj

unutrašnjosti neće ni da se pomuči da bude sama sa sobom što stvarno pretpostavlja veličinu duše, ja nisam masa, celog života bio sam protiv mase i nisam za psa. Takozvana ljubav prema životinjama već je nanela toliko zla da bismo, da na to mislimo s najvećim intenzitetom, od užasa začas morali da budemo uništeni. Nije tako apsurdno kao što u prvi mah izgleda kad kažem da svet najužasnije ratove duguje takozvanoj ljubavi prema životinjama vladara. Ta je činjenica dokumentovana i trebalo bi je konačno razjasniti. Tim ljudima, političarima, diktatorima, vlada pas i tako oni milione ljudi guraju u nesreću i

propast, vole psa i snuju svetski rat u kome će milioni ljudi biti ubijeni zbog tog jednog psa. Treba samo razmisliti kako bi svet izgledao kad bi se takozvana ljubav prema životinjama smanjila makar za nekoliko smešnih procenata u korist ljubavi prema čoveku koja je, prirodno, isto samo takozvana. Uopšte se ne postavlja pitanje hoću li držati psa ili ga neću držati, već počev od svoje glave uopšte nisam u stanju da držim psa koji sem toga koliko znam najintenzivnije mora da se neguje i pazi kao svaki čovek, da se neguje i pazi više nego što ja sam tražim za sebe, ali čovečanstvo ne nalazi baš ništa čudno u tome što, na

svim krajevima Zemlje, bolje neguje i mnogo više pazi pse nego bližnje, čak ih u svim tim milijardama psećih slučajeva bolje neguje i više pazi nego sebe same. Dopuštam sebi da takav svet nazovem perverznim i u najvišem stupnju nehumanim i u potpunosti poludelim. Ja ovde, i pas je ovde, ja tamo, i pas je tamo. Pas mora napolje, moram i ja sa psom napolje, et cetera. Ne podnosim pseću komediju koju svakodnevno gledamo čim otvorimo oči i još se na nju u svom svakodnevnom slepilu nismo navikli. U toj psećoj komediji nastupa pas koji čoveka maltretira, iskorišćava i tokom više ili manje činova isteruje njegovu

bezopasnu čovečnost. Najviši i najskuplji i stvarno najdragoceniji nadgrobni spomenik koji je u istoriji ikada podignut, kažu da je podignut jednom psu. Ne, ne u Americi, kako se mora pretpostaviti, nego u Londonu. Dovoljno je objasniti sebi tu činjenicu da bi vam se čovek pokazao u autentično psećem svetlu. Na ovom svetu se već odavno više ne pita koliko je neko čovečan, nego koliko je pasji, samo, ako ću da kažem istinu, do danas se tu gde bi zapravo moralo da se kaže kako je čovek pasji govori kako je on čovečan. A to je ono što odbija. Pas ne dolazi u obzir. Kad bi bar držao psa, rekla je moja sestra neposredno pre

nego što je otputovala. Ne prvi put, ovo je jedna od onih primedbi kojima me godinama uzbuđuje. Bar psa! Meni nije potreban pas, ja imam svoje ljubavnike, veli. Jednom se, iz tvrdoglavosti verujem, lišila ljubavnika, tada je imala psa koji je bio tako mali da se, bar u mojoj mašti, mogao provući kroz njene visoke potpetice. Dopadala joj se grotesknost te slike i dala je da se psu, koji uopšte nije zasluživao taj naziv, načini somotni prsluk oivičen zlatnim gajtanom. U Zaheru su se čudili psu, to joj je naposletku bilo toliko odbojno da je zver poklonila svojoj kućepaziteljki koja ju je sa svoje strane, naravno,

prosledila dalje. Moja sestra je uvek fascinirana svim izuzetnim, ali onda iz dobrih razloga, i zato što poseduje uzvišeniji razum ne tera tu izuzetnost do kraja, bar ne onoliko daleko da bi je stvarno mogli smatrati smešnom. Ili jedno putovanje, rekla je. Morao bi da otputuješ. Ako uskoro ne otputuješ, propašćeš, uvenućeš. Već vidim kako u jednom od svojih ćoškova najpre ludiš, a onda propadaš. Putovati! Nekada moja ljubav, moja jedina strast. Ali sada sam za putovanje isuviše slab, rekao sam sebi, ne smem ni da pomislim na putovanje. A i ako bih, onda gde? Moguće, rekao sam sebi, da je more moje spasenje. Ova

misao se usadila u mene, od te misli više nisam mogao da pobegnem. Uhvatio sam se za glavu i rekao: more! Imao sam svoju čarobnu reč. Kad putujemo, ma koliko odumrli, mi živnemo. Ali, jesam li uopšte u stanju da otputujem, bilo kuda? Sva putovanja koja sam ikad imao napravila su čuda. Roditelji su nas vrlo rano, još kao decu, vodili na putovanja i na taj način smo već pre dvanaeste i trinaeste godine videli dosta toga. Bili smo u Italiji, u Francuskoj, bili smo u Engleskoj i u Holandiji, upoznali smo Poljsku i Češku i Moravsku i stvarno smo već kao trinaestogodišnjaci za sobom imali boravak u Americi. Kasnije sam, kad

god mi je to bilo moguće, sam organizovao veća putovanja, bio sam u Persiji, u Egiptu, u Izraelu, Libanu. Sa sestrom sam proputovao Siciliju i proveo nedelje u Taormini, u čuvenom hotelu Timeo ispod grčkog pozorišta, jedno vreme sam živeo u Palermu, i u Agrigentu, sasvim blizu kuće u kojoj je živeo i pisao Pirandelo. Više puta sam boravio u Kalabriji i, logično, na svakom putovanju u Italiju, u Rimu i u Napulju, a svakog proleća sam sa roditeljima i sestrom bio u Trstu i Opatiji. Svuda smo imali rođake koje smo uvek posećivali, dakako samo na najkraće, jer su, isto kao i ja, moji roditelji mnogo voleli da borave u

hotelu, bili su, moja majka jednako kao i moj otac, strastveni žitelji hotela, a u onim najboljima i najlepšima odomaćivali su se, baš kao i ja, više nego kod kuće. Uopšte ne smem ni da pomislim na sve te divne palate u kojima smo odsedali. Čak ni rat nije mogao da nas spreči da putujemo i da odsedamo u najboljim kućama, kako je moj otac vrlo često umeo da kaže. Od svih tih hotela, u najprijatnijoj uspomeni ostali su mi Seteajs u Sintri i, naravno, Timeo. Kad sam, ne tako davno, upitao svog internistu da li mogu da mislim na putovanja, rekao je naravno, u svako doba, ali mi je način na koji je to izgovorio naravno zvučao

nekako zloćudno. S druge strane, bez obzira kakvo je naše stanje, treba uvek da činimo ono što hoćemo da činimo, i ako hoćemo da putujemo, treba da putujemo i da ne brinemo o našem stanju pa bilo ono i najgore, jer smo u takvom stanju izgubljeni, putovali ili ne putovali, a bolje je umreti a otputovati tamo gde smo želeli, na mesta za kojima smo čeznuli kao ni za čim drugim, nego se ugušiti od želje i čežnje. Već godinu i po dana nigde nisam putovao, poslednji put bio sam, jer za mene je to ipak najidealnije mesto, na Palmi. U novembru, kad nas magla najokrutnije pritiska i tišti, kroz Palmu sam hodao u raskopčanoj košulji

i svakodnevno pio kafu na čuvenom Borneu u hladu platana, i baš na Palmi sam mogao da načinim odlučujuće zabeleške o Regeru koje sam pak kasnije izgubio, do danas ne mogu da kažem gde je uništeno dvomesečno naprezanje duha i to je neoprostivo. Kad samo pomislim da na terasi Palate Nimfa jedem masline i pijem svoju čašu vode, sasvim, ne zabavljen, nego zaluđen posmatranjem tih ljudi koji, na terasi, kao i ja, slede svoje želje i ideje! Često ne vidimo da od tačke na kojoj čvrsto stojimo moramo jednostavno da se otrgnemo svom snagom, odjednom, da bismo mogli da egzistiramo dalje. Ima pravo moja sestra što joj je u mom

prisustvu u ustima stalno reč putovanje, neprekidno me šiba rečju putovanje, kažem sebi, ne samo da svakog časa uzgredno izgovori reč putovanje, već sledi striktno taj cilj kojim bih ja mogao da spasim svoj život. Prirodno, nadzirač prozre čoveka kog nadzire, bezobzirnije i autentičnije nego taj nadzirani samog sebe, rekao sam sebi. Ima toliko mnogo divnih gradova na svetu, pejzaža, obala koje sam u životu video, ali ništa od svega toga nije za mene nikada bilo toliko idealno kao Palma. Ali šta ako na Palmi dobijem jedan od napada kojih sam se plašio, ako bez istinske lekarske pomoći ležim u hotelu u smrtnom

strahu? U obzir moramo da uzmemo najstrašniji od svih slučajeva i uprkos tome da odemo na putovanje, rekao sam sebi. Ali ne mogu sa sobom da ponesem čitave gomilice beležaka, rekao sam istovremeno sebi, koje teško da staju u dva kofera, a poneti više od dva kofera na Palmu je ludilo. Gotovo me je izluđivala već sama pomisao kako sa dva kofera moram na stanicu, pa u voz i iz voza na aerodrom i tamo u avion i tako dalje. Ali nije me više napuštala misao na Palmu i Meliju, pošto je Mediteraneo pre više godina zauvek zatvoren. Učvrstio sam se u toj misli i, obrnuto, ta misao u meni. Išao sam po kući tamo-ovamo, odozdo

nagore i odozgo nadole, peo se i ponovo silazio dok više nisam mogao da se odvojim od misli da ostavim Pajskam; a nisam zapravo činio ni najmanji pokušaj da se oslobodim misli na Palmu, naprotiv, neprestano sam je hranio i najzad je isterao do kraja izvlačeći svoja dva ogromna putna kofera iz ormana u predsoblju i stavljajući ih pored ormana, kao da ću zaista putovati. S druge strane, rekao sam sebi, ne smemo odmah da popustimo nekoj takvoj nagloj misli, gde bismo na taj način stigli? Ali, misao je bila tu i ja sam stavio kofere između sanduka i vrata i posmatrao ih iz, za takvo posmatranje, povoljnog

ugla. Koliko već te kofere nisam vadio iz ormana!, rekao sam sebi. Predugo. Zaista, koferi, iako su sve vreme od mog poslednjeg putovanja, dakle od mog poslednjeg Palma-putovanja, u ormanu, bili su potpuno prašnjavi te sam doneo krpu za prašinu i obrisao ih. Ali mi je od toga odmah mnogo pozlilo. Nisam još ni jedan kofer očistio od prašine, a već sam morao da se naslonim na orman, usled strahovitog napada gušenja. I u takvom stanju ti misliš da letiš za Palmu, uz sve užasne probleme koje takvo putovanje neizostavno uzrokuje, koje zdravom čoveku ne predstavlja ništa, a od bolesnog iziskuje previše, možda

čak smrt. Ali posle nekog vremena obrisao sam, sad obazrivije, drugi kofer i seo u tvrdu fotelju u predsoblju koja je moja omiljena fotelja. U jedan kofer spise o Mendelson-Bartoldiju, rekao sam sebi, u drugi kofer, odeću i veš, et cetera. U veći dokumentaciju vezanu za Mendelsona, u manji odeću i veš. Zašto imam ovaj elegantan putni prtljag, rekao sam sebi, koji je star najmanje šezdeset godina i potiče iz poslednjih godina moje babe po majci koja je imala dobar ukus, kako to dokazuju opet upravo ovi njeni putni koferi. Toskanci imaju dobar ukus, rekao sam sebi, to se stalno potvrđuje, ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji,

napuštam ipak samo zemlju zbog čije sam apsolutne beznačajnosti iz dana u dan krajnje deprimiran. Zbog čije otupelosti sam samo iz dana u dan u opasnosti da se ugušim, zbog čijih gluposti bih i bez svoje bolesti pre ili kasnije propao. Zbog čijih nam se političkih kao i kulturnih odnosa koji su u poslednje vreme postali toliko haotični, želudac okrene svaki put kad se probudimo rano ujutro, još pre nego što napustimo krevet. Zbog čijeg odsustva potrebe za duhom čovek kao ja odavno više ne očajava, već može samo još da povraća, istinu govoreći. Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno,

izbrisano sve što je takozvanom čoveku duha ikada pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, zemlju u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i jednako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti. U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta

uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve. Napuštam zemlju, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao, izrabljuje, a umetnost govori ono što je po volji ovih dvaju. Napuštam zemlju u kojoj narod, vičan stupidnosti, dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta i u kojoj sve što je meni sveto vekovima završava u vladarskim kantama za đubre. Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću otići iz zemlje u kojoj zapravo nemam više

šta da tražim i u kojoj nikada nisam našao sreću. Ako odem, otići ću iz zemlje čiji gradovi smrde, a stanovnici tih gradova su podivljali. Odlazim iz zemlje u kojoj je jezik prost, a oni koji taj prost jezik govore su duhovno sve uzev postali neuračunljivi. Odlazim iz zemlje, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, u kojoj su takozvane divlje zveri postale jedini uzor. Odlazim iz zemlje u kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć i u kojoj su na vlasti još samo grlate analfabete. Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću izaći iz klozeta Evrope koji se nalazi u odbojno neutešnom i jednostavno nedopustivo prljavom stanju, rekao

sam sebi. Odlazim, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, znači ostavljam za sobom zemlju koja me godinama samo pritiska na najštetniji način i koja u svakoj prilici, svejedno gde i kada, podmuklo i zlobno vrši nuždu po mojoj glavi. Ali, nije li ludilo pomišljati na putovanje na Palmu u stanju u kome moje telo ne dopušta da načinim ni dvesta koraka van kuće?, pitao sam se sedeći u tvrdoj fotelji. I naizmenično sam mislio, sedeći u tvrdoj fotelji, na Taorminu i Timeo sa Kristinom i njenim Fiatom i na Palmu i Meliju i Kanjeljasove sa njihovom trospratnom palatom i njihovim mercedesom i odjednom sam, sedeći u tvrdoj fotelji,

video sebe kako trčim uskim ulicama Palme. Protrčati!, uzviknuo sam u tvrdoj fotelji i uhvatio se za glavu, u stvari ne mogu ni oko kuće da prošetam, a kamoli da trčim kroz Palmu; slična zamisao bolesnika kakav sam ja ne samo da se graniči sa odmaklim stupnjem uobraženosti, već je višestruko nadmašila te granice, zaista se pretvorila u ludilo i to u takvo ludilo koje jednostavno više nije htelo da mi izađe iz glave; u svojoj tvrdoj fotelji nisam mogao da presečem to ludilo i nisam ni pokušavao, naprotiv, s njim sam u tvrdoj fotelji išao sve dotle, da sam sasvim spontano morao da uzviknem lud, Melija ili Timeo,

Kristina ili Kanjeljasove, Fiat ili Mercedes, bio sam prinuđen da sve vreme mozgam u tvrdoj fotelji i još da se osvežim tako komičnim mozganjem, Melija sa stotinama i hiljadama jahti pod prozorom, ono velegradsko na Palmi, Timeo sa svojim bugvileama 1 koje cvetaju na prozorima, neverovatan morski vetar na Meliji, prastaro kupatilo u Timeu, Kristina ili Kanjeljasove, bugvilea ili morski vetar, katedrala ili grčko pozorište, premišljao sam u tvrdoj fotelji, Majorkanci ili Sicilijanci, Etna ili Poljensa, Ramon Ljul2 ili Ruben Dario, ili Pirandelo. Najzad sam rekao sebi, odmali mi je neophodna velegradska

atmosfera, baš zato što hoću da počnem sa svojim Mendelson-Bartoldijem, više ljudi, više zbivanja, više gužve, pomislih u tvrdoj fotelji, ne samo jedna jedina ulica i to ona sa usponom i stoga zamorna, ne samo jedna kafana, nego mnogo takvih živih ulica (i trgova!) i mnogo takvih kafana i uopšte toliko ljudi u mom okruženju koliko je moguće, jer sada mi ništa nije neophodno koliko okruženost ljudima: nije da želim da sa njima imam veze, čak ni da pričam sa njima, pomislio sam u tvrdoj fotelji, ali moraju da budu u mom okruženju i odlučio sam se, iz svih tih razumljivih razloga za Palmu a ne Taorminu, za Kanjeljasove, osim

toga, i protiv Kristine i, sve uzev, za klimu koja leči, u odlučujućoj meri, upravo boljku kakva je moja, za letnju klimu koju sam na Palmi mogao očekivati već u januaru, ali ne i u Taormini u kojoj u februaru još uvek vlada zimsko vreme, a uz to uglavnom i kiša, i Etna se, mislio sam u tvrdoj fotelji, u februaru samo retko vidi, a i tada je pokrivena snegom od vrha do dna i stalno me i na najštetniji način podseća na Alpe, pa prema tome i na Austriju i kuću, što na kraju krajeva kod mene može da uvek prouzrokuje ništa drugo do mučninu. Ali sve mi je to odjednom delovalo kao apsurdno mozganje jednog uzbuđenog bolesnika

u tvrdoj fotelji, koje me je pre svega učinilo samo još tužnijim no što sam bio i koje se, zaista, završilo utučenošću. Međutim, uzmicanja više nije bilo, iako sam se, i dalje sedeći u tvrdoj fotelji, pokušavao ubediti da bi možda bilo dovoljno da jednostavno posetim nekog suseda. Tako sam ustao i presvukao se i otišao u Niderkrojt koji je vrlo blizu, do koga čak i ja u svom žalosnom stanju mogu da stignem i čije vlažne i neugledne zidine stare četristo godina nastanjuje bivši konjički oficir iz Prvog svetskog rata koji sebe, kao i svi ti ljudi, naziva baronom, koji je dakle sumnjiv tip. Tamo sam se uputio ne zbog posebne zanimljivosti tog

čoveka, već zato što mi je do njega bilo najbrže i najlakše da dođem, apsolutno ljudska retkost, kad ga posetim popijem šolju čaja i slušam njegove priče iz Prvog svetskog rata, kako je bio ranjen na Monte Simon i kako je ležao tri meseca u bolnici u Trstu i onda dobio zlatnu medalju za hrabrost. Pričao je u stvari uvek istu priču i tu priču, uvek istu, nije govorio samo meni, nego svima koji su ga makar jednom posetili. Taj čovek ima prednost što kuva izvrstan čaj i što, iako je već veoma star, nekih osamdeset pet godina, nema neprijatan zadah, jer je moj strah od poseta starcima vezan pre svega za zaudaranje

njihovih usta. Uopšte, čovek se, iako mu je, kako rekoh, nekih osamdeset pet godina, nije zapustio i ima vrlo pristojno držanje. Snabdeva ga jedna domaćica, koju on zove Muksi, niko ne može da kaže šta to znači, i koja se, kad njega neko poseti, povlači u kuhinju. Otprilike svakih pola časa ona pomoli glavu kroz vrata i pita starca da li mu nešto treba. Ne Muksi, svaki put kaže starac, a kad ona ponovo zatvori vrata on se nagne ka gostu i kaže: glupa je kao noć!, uvek tim rečima. Otišao sam kod starca u Niderkrojt iz očajanja, moram da kažem, i samo da bih se udaljio od apsurdne ideje da otputujem, i uz to, da otputujem na

Palmu što je bez sumnje u mojoj situaciji bila najapsurdnija od svih zamisli, jednostavno sam ga iskoristio u mom užasnom položaju, ukratko rečeno, bio je baš dobrodošao da mi istera Palmu iz glave. Kad sam povukao vrpcu zvona, čuo sam korake domaćice koja mi je otvorila. Gospodin je kod kuće. Ušao sam. Nadam se da ne smetam, izgovorio sam ulazeći u njegovu sobu koju je domaćica zagrejala u finoj, sve uzev prijatnoj meri, a on se naljutio još dok sam to izgovarao, upravo onu frazu kojom se moja sestra meni stalno izvinjava i koja me ljuti kao ni jedna druga, jer je jedna od najneiskrenijih fraza koje

postoje. Gospodin je ustao, pružio mi ruku i, zajedno sa mnom, ponovo seo. Upravo kuvam čaj sebi, rekao je. Držao je knjigu. Sada je vreme za čitanje, rekao je, besmisleno delo, nešto o Mariji Luizi, sestra mi ga je poslala. ipak nalazim da je veoma neukusno. Šta ljudi sve ne pišu, nimalo ne brinu o činjenicama i, zaista, odakle im samo kompetentnost! Nisam imao ni najmanju želju da sa starcem otpočnem razgovor u tom pravcu, ali čim sam seo, očekujući šolju čaja, primetio sam kako sam sve dalje od plana da putujem. Na kraju krajeva, ovde i nije baš tako užasno, rekoh sebi razgledajući slike po zidovima. To je

moj deda, feldmaršal i vrhovni zapovednik celog Jadranskog južnog fronta, ali to sam bez sumnje ponovio već stotinama puta, rekao je starac, dok je domaćica unela vodu i ponovo nestala. Danas se ratovi vode sasvim drukčije, rekao je. Iz osnova drukčije. Sve je danas drukčije. Podigao je poklopac čajnika i promešao tečnost i rekao: sve se okrenulo na tumbe. Taj izraz je uvek koristio, jedva da je čovek došao kod njega, on nađe neki izgovor za opasku: Sve se okrenulo na tumbe. Ima još samo trinaestorica živih koji su zlatnu medalju za hrabrost primili lično od cara. Samo još trinaest ljudi, zamislite to. Prvo je odlučio da svoj

posed ostavi ćerci koja živi u Engleskoj, ali zaključio je da bi to bila glupost. Onda je mislio, zaveštaće posed Crkvi. Ali Crkva ga je razočarala i potom je hteo da posed ostavi državi, za socijalno zbrinjavanje. Ali i državno socijalno zbrinjavanje, rekao je, jeste nešto nedostojno. Nema uopšte nijedne institucije kojoj želim nešto da ostavim. Neću, takođe, ništa da ostavim nikome koga poznajem. Tako sam odlučio da naručim telefonski imenik Londona. A šta mislite, s kojim ciljem? Načinio je pauzu, meni je sipao i sebi je sipao čaj i rekao: otvorio sam bilo koju stranu, posle sam utvrdio da je to strana dvesta

tri i stavio, dakako sklopljenih očiju, kažiprst desne ruke na jedno mesto. Kad sam otvorio oči i dobro pogledao, video sam da je vrh mog prsta pritisnut na ime Sara Sloter. Meni je svejedno, rekao je, ko je ta Sara Sloter, njena adresa je Najtsbridž 128. Toj adresi, svejedno ko ili šta se iza nje krije, prepisaću sve što imam. Dragi moj susede, to mi pruža vrhunac zadovoljsva. Inače, već sam oposlio pravni deo te čudnovate stvari. Ako dobro razmislimo, istina je da ne možemo ništa zaveštati ni jednom jedinom čoveku kog poznajemo, rekao je. Barem ja. Bio sam sasvim fasciniran starcem, nisam verovao da je

sposoban za tako šta. Ali govorio je istinu. Sve drugo što se tog popodneva, zajedno sa karakterističnim staračkim brbljanjem, oteglo do u noć, nije bilo ništa spram te njegove izjave. Ali ćutite, zamolio me je, nikome nisam ništa o tome rekao. I zaista nije šala. Jedini ste čovek za koga znam da će ono što sam mu poverio zadržati za sebe. Mnogo mi je lakše. Ipak, rekao je, vi znate šta toj Sloterovoj pripada. Bože moj, rekao je još, kako sam lukav, i očigledno se radovao toj lukavosti. Kad sam otišao kući, ne samo da se nisam udaljio od plana za putovanje, on mi odjednom više uopšte nije delovao tako apsurdno, naprotiv,

naglo mi se učinilo da sebi ne bih mogao ugoditi na bolji način no putovanjem, što pre je moguće i to, naravno, za Palmu. Iznenada me je osvežila pomisao da se u poslednjem trenutku katapultiram iz groba, u poslednjem od svih trenutaka, i mislio sam, koliko god je proklinjao, moja sestra je opet imala pravu ideju. Odjedanput me je sasvim opsednuo plan za putovanje. I starac iz Niderkrojta mi je iznenada otvorio oči koje su tako dugo bile zatvorene. Posetio sam ga da bih sebe udaljio od plana za putovanje, a on me je naprotiv učinio poluludim za tim putovanjem. Moraš napustiti celu regiju, ne da

stalno misliš kako da te uznemire svi mogući i nemogući susedi, et cetera, nego da otputuješ, odeš, što je pre moguće. Moja sestra, prokletnica, još jednom je imala dobar njuh. Uvek sam mogao da na neko vreme otputujem u Beč, na kraju krajeva ne moram u sestrin stan, rekao sam sebi, mogu da odem u Elizabet ili u Mađarskog kralja, ali što sam više mislio na Beč, Palma me je potpunije obuzimala. Šta imam od Beča, upitao sam se i, jednostavno se prisetivši imena svih onih koje u Beču poznajem, sa malim izuzecima, užasnuo sam se, a ti izuzeci nisu dolazili u obzir bilo zbog bolesti, bilo zato što su odavno umrli.

Godinama nisam video Paula Vitgenštajna, filozofovog sinovca, ali on je najzad umro, moram reći, od bolesti koja ga je godinama mučila, na kraju baš u onom momentu u kome Beč zapravo više nije značio ništa za njega. Već decenijama je skitao po Beču a Beč sa njim više nije imao nikakve veze. Niko nije bio tako pametan kao on, niko tako poetičan, tako nepotkupljiv u svemu. Sada kad sam izgubio njega, ni ja nemam više ništa od Beča. Dvadeset godina sam neprekidno živeo u Beču, verovatno svoje najbolje i, u isto vreme, najlepše godine, ali to vreme je neponovljivo, sve današnje je prema njemu još samo

bedan odlivak u kome bih morao da plivam sa stidom. Beč je danas potpuno proletarizovan grad koji kod pristojnog čoveka može samo da pobudi ruganje i podsmeh i najdublji prezir. Ono što je u njemu bilo veliko ili makar samo vredno pažnje u poređenju sa ostalim svetom, odavno je mrtvo, scenom su ovladali prostota i glupost i, ujedno, šarlatanstvo. Moj Beč su radikalno uništili pohlepni političari bez ukusa, on se više ne da prepoznati. Ponekad dune negdašnji vetar, ali samo nakratko, onda opet sve prekrije šljam koji se u ovom gradu poslednjih godina raširio. Umetnost u ovom gradu je samo još farsa koja izaziva gađenje,

muzika – islužene orgulje, književnost – mora, a o filozofiji neću ni da govorim, za to čak i meni koji ne spadam u one maštom najubogije, nedostaju reči. Dugo vremena sam mislio da je Beč moj grad, čak da je bio moja domovina, ali sada ipak moram da kažem da se baš ne osećam kao kod kuće u toj kloaci koju su pseoudosocijalisti prepunili svojim otpadom. Ni moje interesovanje da slušam muziku praktično nije više isto, radije sam za sebe čitam svoje partiture, to zadovoljstvo je takođe neuporedivo jeftinije. Uostalom, šta nude ti koncerti u Muzičkom udruženju ili u Koncerthausu? Nekada

veličanstveni kapel-majstori pretvorili su se u nezgrapne krotitelje gladne senzacija, a orkestri, pod tim krotiteljima, postadoše maloumni. Sve muzeje sam već video, a pozorište je najprašnjavije u celoj Evropi. Burgteatar danas nije ništa do neukusna, iako nesvesna, parodija na pozorište uopšte, u kojoj nedostaje svega što ima veze s duhom; provincijalizam, farsa. Da i ne govorimo o drugim pozorištima čiji je svakodnevni diletantizam saobrazan upravo novom društvu, sasvim lišenom ukusa. A bilo bi mi, naravno, nepodnošljivo i da stanujem sa sestrom pod istim krovom, to se pokazalo sada

u Pajskamu. Ona je meni pravila pakao, ja sam njoj pravio pakao, jedno bi za najkraće vreme ubilo ono drugo. Nikada nismo mogli da živimo pod istim krovom. Ali na kraju krajeva veoma je moguće da je moja sestra sa najvećom pažnjom mislila na mene i moj napredak kad me je pozvala u kuću, u svoj bečki stan u šta ja, najposle, ne mogu da poverujem, jer je poznajem. S druge strane, rekoh sebi, nisam dovoljno radoznao da u Beč odem samo da bih razgledao njen novi stan u kome se verovatno jedna dragocenost niže za drugom i to nikako ne bez ukusa, naprotiv, ali upravo to bi me razjarilo. Gledaj, moj mali brate,

ova vaza je iz Gornjeg Egipta, čujem kako to kaže i čeka da li ću ja nešto na to reći, mada tačno zna šta ću ja na to reći. Mi smo inteligentni brat i sestra koji su svoju inteligenciju za četiri i po decenije mogli do danas veoma daleko i vrlo dobro da razviju, svako na svoj način, svako u sebi svojstvenom pravcu, ja u svom, ona u svom. U Beč ne bih morao da ponesem više od putne torbe, jer na rad u Beču ne treba ni pomišljati. U svakom slučaju ne u kući moje sestre. Ali ni u hotelu, jer Beč je protiv mog rada, uvek je bio protiv mog rada, u Beču mi nikada nije uspeo neki rad, mnoge radove sam u Beču započeo ali ni jedan jedini nisam doveo

do kraja što je svaki put na mene ostavljalo užasan utisak postiđenosti. Jednom, pre dvadeset i pet godina, u Beču sam uspeo da napišem nešto o Vebernu ali sam to spalio odmah čim je bilo gotovo jer nije uspelo. Beč je na mene uvek delovao parališuće, mada to nikada nisam hteo da opazim, on me je paralisao u svemu i svačemu. I ljudi koje sam u Beču upoznao su me takođe paralisali, sem dva, tri izuzetka. Ali moj Paul Vitgenštajn je umro od svog ludila, da ne bude nesporazuma, a moja prijateljica slikarka Joana se obesila. Ko ode u Beč i ostane u Beču i previdi trenutak u kome mora da nestane iz Beča, on postaje besmislena žrtva

jednog grada koji svima oduzima sve, a ništa ne daje; ima gradova, kao na primer London ili Madrid, koji takođe uzimaju, ali ne mnogo, a daju gotovo sve, Beč sve uzima, a ne daje ništa, u tome je razlika. Taj grad je usmeren da isisa one koji se uhvate u njegovu klopku i sisa ih sve dok ne padnu mrtvi. Rano sam to spoznao i po mogućstvu izbegavao Beč. Kasnije, posle gotovo neprekidnih bečkih godina, u Beč sam išao isključivo da bih s vremena na vreme posetio nekoliko ljudi koje sam svesrdno voleo. Najmanje je onih koji imaju snagu da Beču okrenu leđa dovoljno rano, pre nego što bude prekasno,

većina se zalepi za taj opasni, čak otrovni grad i dopusti da ih on najzad kad se umore, uguši kao neka blještava zmija. I koliko je genija taj grad ugušio, ni izbrojati se ne može. Ali onima kojima je uspelo da mu u pravom trenutku okrenu leđa, uspevalo je uvek sve ili skoro sve, kako Istorija dokazuje i što baš ne mora ponovo da se beleži. Ako bih sada otišao u Beč, pre svega bih se dosađivao dok se sam sebi ne bih ogadio, pomislih. U najkraćem roku bih sebi takoreći razorio ono malo što još imam. Beč dakle ne dolazi u obzir. Na kratko se pojavila takođe i Venecija, ali pri pomisli na prisilno višemesečno

sedenje u toj gomili kamenja, bez sumnje veličanstvenoj ali ipak potpuno perverznoj, pa bila reč i o najidealnijem trgu, stresao sam se. Venecija je samo za nekoliko dana, kao elegantna starica koju čovek posećuje svaki put poslednji put, na nekoliko dana, ali ne na duže. Sada sam se usredsredio na Palmu i još te iste noći kad sam se vratio iz Niderkrojta gde mi je starac otkrio svoj testament, što me je i dalje fasciniralo i, u stvari, sve vreme najviše zaokupljalo, još iste večeri počeo sam da premišljam šta da spakujem u svoja dva kofera koja sam u međuvremenu izneo na prvi sprat da bih ih sasvim otvorene ostavio da leže

na komodi u mojoj spavaćoj sobi. Najpre sam, stalno misleći da treba nositi samo ono najnužnije, moj stari putni princip, spakovao odeću, veš i cipele. Samo dva sakoa, samo dva para pantalona, samo dva para cipela, rekao sam sebi i potražio ono što bi međusobno bilo najusklađenije, pri tom sam stalno mislio da to moraju biti letnji sakoi i pantalone, letnje cipele, jer je u januaru na Palmi već leto, manje ili više letnje vreme, kako sam se ispravio. Svi uvek prave grešku što nose na put isuviše odeće i gotovo se na smrt umore vukući, a na kraju u tom mestu oblače uvek isto, ako su iole razumni. Sada, evo ima već preko tri

decenije kako putujem sam, rekao sam sebi, a ipak u poslednji čas uvek ponesem previše, na putovanje koje će moguće, gotovo sigurno, za mene biti poslednje, kako sam mislio, neću nositi previše, makar sam tako mislio. Ali, već pitanjem da li da uz tamnosive pantalone ponesem i tamnobraon, ili crne, dospeo sam u nedoumicu. Na kraju sam u kofer stavio ipak i tamnobraon i crne. No što se tiče sakoa nisam sumnjao da će to biti samo sivi i braon. Ako bi mi na Palmi zatrebao takozvani tamni sako, mogao bih i da kupim tamni sako, takoreći elegantan, mada sam bio siguran da ne bi bilo prilike da obučem jedan od tih,

takozvanih, tamnih elegantnih sakoa. Tamo gde se traži takozvani tamni, elegantni sako, na kraju krajeva ja i ne idem. I ko zna da li ću u ovakvom stanju uopšte otići kod Kanjeljasovili, mislio sam. Poznajem društvene mogućnosti i nemogućnosti na Palmi i u okolini, na ostrvu. Verovatno volim ostrvo upravo zato što je puno starih i bolesnih! Najveći deo vremena provešću u hotelu i pisati svoj rad. Spakovati drugi kofer, kako je prirodno, nije bilo lako kao spakovati prvi, jer bi mi bio potreban dvostruko veći kofer da smestim sve ono što mi se činilo apsolutno neophodnim za moj rad. Najzad su ispred mene, na stolu uz

prozor, bile podignute dve kule sa knjigama i spisima o MendelsonBartoldiju: jednu sam sazidao od apsolutno neophodnih knjiga i spisa i drugih papira, drugu od onih koji nisu bili apsolutno neophodni, i najzad sam pred sobom na stolu, jednu pored druge, uistinu imao dve gomile otprilike podjednake visine. Spakovao sam apsolutno neophodne knjige i spise i ostale papire u drugi kofer i onda još raspolagao sa dovoljno mesta za sve koji nisu bili apsolutno neophodni, kojima sam tako napunio kofer da skoro više nije mogao da se zatvori. Na kraju, po smeštanju pribora za higijenu u kofer sa odećom, mogao sam u njega

da stavim još i tri knjige o MendelsonBartoldiju. Sve to samo dan nakon što je moja sestra otputovala i zaista se nije vratila. Pošto sam spakovao kofere, bio sam potpuno iscrpljen. U međuvremenu me je zvao čovek iz putničke agencije koga sam nazvao nekoliko sati pre toga, da bih saznao da li u avionu ima još mesta, i rekao mi je da će sve biti u redu. Čak će mi po završetku radnog vremena poslati u Pajskam putne papire, rekao je. Moj let iz Minhena za Palmu bio je predviđen za sledeće veče, mogao sam, dakle, da se nadam relativno prijatnom putovanju. Kao i uvek, na takvo putovanje sam se odlučio naglo.

Zakazao sam gospođi Kinesberger da dođe rano ujutru, da sa njom dogovorim šta treba da se radi za vreme mog odsustva, nakon toga sam hteo još u Vels kod interniste. Šta god on sada mislio, otputovaću, rekao sam sebi. Zahvaljujući odluci da putujem, više nisam bio loše volje, kao još prethodnog dana, kao još toga jutra. Uveče me je pak, baš kad sam dosta umiren pogledom na dva čvrsto zatvorena kofera sedeo u fotelji pored kreveta, sa konturama Palme pred sobom, nazvala putnička agencija da bih bio obavešten da mogu na put tek za dva dana, tako se ispostavilo. Na trenutak mi nije bilo krivo. Pravio sam

se razočaran, ali sam u stvari bio srećan zbog ovog odlaganja. Tvoja ubitačna brzina je usporena, to je dobro, pomislio sam. Ali treba se nadati, pomislio sam odjednom, da u međuvremenu, za ta dva dana, neću odustati od plana, sada tako svesrdno željenog, i da ću ostati pri njemu, tome se treba nadati. Poznajem sebe suviše dobro da ne bih znao koliko mogu da budem prevrtljiv i, za dva dana, sve može da se potpuno promeni i okrene na tumbe i, moguće, nekoliko puta za dva dana sasvim na tumbe pa opet na tumbe. Ali uvek sam bio siguran da je Palma ono pravo. Sad na miru možeš da posetiš svog internistu, na miru da

posetiš banku, na miru ovde da završiš što imaš. Kao da se okončala noćna mora. Kad sam nazvao sestru i rekao joj: prekosutra ću biti na Palmi, naglo sam se na to odlučio, ona je rekla: eto vidiš, moj mali brate. To je najpametnije, da otputuješ na Palmu. Ova dodatna rečenica je odmah ponovo uzrokovala moju ljutnju, jer je izgovorena u uvredljivom tonu, ali se time nisam bavio i prilično brzo sam se oprostio od sestre ne propustivši da joj kažem da ću joj se javiti, čim stignem na Palmu i budem u hotelu. Radoznala sam šta će biti s tvojim MendelsonBartoldijem, rekla je još i, naravno, od mene nije mogla očekivati odgovor. S

druge strane, od mene se oprostila sasvim jednostavnom primedbom, naime da pazim na sebe, koja me je pak dirnula. No nisam hteo sebi da dozvolim nikakvu sentimentalnost i potisnuo sam iznenadni grč plača kad sam spustio slušalicu. Kako smo krhki, pomislio sam, izgovaramo tako velike reči i svakodnevno i uvek se pozivamo na vlastitu postojanost i vlastiti razum a onda se odjednom izokrenemo i moramo da ugušimo plač. Naravno, kao i uvek kad sam u inostranstvu, zvaću sestru jednom nedeljno, i obrnuto, siguran sam i da će ona mene zvati jednom nedeljno. Uvek smo tako radili. Ako si u Meliji, već je poznaješ,

dodala je. Naravno, odgovorio sam. Koliko god bili veliki izgledi da za dva dana već budem na Palmi, bojazan od toga šta me na Pahni istinski očekuje, a što nisam mogao da znam, bio je ipak ogroman. Ne, ko putuje pa makar uvek odlazio tamo gde mu je kako misli već sve potpuno poznato i blisko, ne može da računa ni sa kakvom sigurnošću, ako imam sreće, mislio sam, dobiću moju sobu. Ako imam sreće, prebrodiću prve, što se bolesti tiče, rizične dane. Ako imam sreće, za nekoliko dana ću moći da napokon započnem svoj rad. Uvek kad se spakujem i sve već odlučim pre nekog puta i kada, kako se kaže, više ne mogu nazad, plašim se

posledica koje su vezane za takvo putovanje. Tada bih najradije opet sve poništio. Tada uvidim da Pajskam uopšte nije tako jeziv kakav mi se činio mesecima, da je kuća divna, udobna, sa svim zamislivim prednostima, da ne liči nimalo, ali baš nimalo, na neki grob. Tada posebno volim sve njene odaje, sve sobe, sav nameštaj, idem kroz celu kuću i s puno ljubavi dodirujem sve predmete. Tada sedim iscrpljen u svojoj fotelji u spavaćoj sobi i pitam se vredi li krenuti, preduzeti taj čudovišni napor. Ali moram otići, rekao sam sebi. Baš zato što je to možda poslednji put, moram otići. Ne smem sada da popustim i

napravim sebe smešnim pre svega pred samim sobom, pred sobom da napravim budalu od sebe. Dogovorićeš sve sa Kinesbergerovom i otići kod interniste i uzeti sve potrebne lekove i spakovati ih i klisnućeš. Okrenućeš leđa kući i svemu u njoj a što je, kao što dobro znaš, poslednjih meseci pretilo da te uguši. Bez emocija ćeš iza sebe ostaviti ono što te je nemilosrdno dovelo do egzistencijalne ivice. U trenutku sam se postideo osećanja koja sam upravo imao prema kući, ali koju sam odmah potom mogao ponovo da nazovem đavolskom. Začas sam suzbio sentimentalnost. Da nisam brz na odluci u svim stvarima, kao što znam,

od početka bih, kao što isto tako znam, ostao kao oduzet na jednom te istom mestu i propao bih, tako sam uvek mogao da iznenadim sebe, radilo se o putovanju ili radu ili ma kojoj mogućoj stvari, uvek sam morao da primenim efekat iznenađenja. Prilikom posete niderkrojtskom starcu još sam pomišljao da ne odem na putovanje za Palmu, da bi možda bilo moguće, kroz posete preduzete uvek u razmacima od po nekoliko dana niderkrotskom starcu ili drugim, starim ili pak mladim ljudima, da sebe disciplinujem tako, da mogu da počnem rad o MendelsonBartoldiju a da ne otputujem. Ali, pošto je starac ispričao priču o telefonskom

imeniku Londona i s tim u vezi o svom testamentu, bilo je očigledno da moram da otputujem. Sara Sloter, to se dobro pamti, izvan svake sumnje. Ali priča o Sari Sloter pokazala bi se kao apsolutni vrhunac ove još uvek beskrajne austrijske zime, tako da bih se prilikom sledećih poseta osetio samo najdublje razočaran. I znam šta drugi susedi imaju da ponude, nije dovoljno da mi neko pomogne da stanem na noge i počnem da radim. Ta starčeva priča o njegovoj Sloter bila je samo onaj trenutak podstreka da se odmah odlučim za putovanje na Palmu koje je moja sestra zaista i verovatno još odavno isplanirala, kako sam sada

mislio. Odista je došla u Pajskam da bi me navela prvo na pomisao, naposletku na činjenicu da putujem za Palmu, sigurno ne samo sa ciljem da se zabavi i da me tiraniše, kako sam sve vreme verovao, morao sam sada sebi da kažem, nego da me spasi. Postigla je svoj cilj. Moja velika brižna sestra. U tom trenutku sam prezirao sebe. Još jednom sam ispao slabiji. Uvek sam igrao, iako sam se tome opirao, svoju ulogu. Isto kao i ona svoju. Dok ona odavno nastupa u Beču, ja čekam na svoj nastup na Palmi. Zbilja je sve na nama i bilo teatralno, bila je to strahovita stvarnost, ali teatralna. Sedeći u fotelji, posmatrajući

nezadrživo propadanje mog nameštaja i cele sobe, užasnuo sam se mogućnošću da veoma dugu zimu koja se, kao što znam, protegne sve do maja, kao do večnosti, provedem u Pajskamu upućen na onu, kako sam je nazvao, susedsku pomoć, na starca iz Niderkrojta na primer, na ministra i tome slično i tako dalje. Da moram da se petljam sa svim tim već mnogo godina odležalim i otupelim i uistinu već godinama nesnosnim ljudima kroz mokre i hladne maglovite mesece, kako se kaže. Ta misao se kao pokrov obavila oko moje glave. Da moram da se stavim u milost svih tih ljudi i u isto vreme budem ipak sam sa sobom i svojim Pajskamom,

najedanput opet podmuklim do poslednjeg ćoška. Da moram da se gadim od jednog do drugog doručka koji sam napravio sam za sebe, od jedne do druge večere koju sam napravio sam za sebe, od jednog do drugog razočaranja vremenom. Da svakodnevno moram da čitam novine i njihovu lokalnopolitičku nečist, njihovu stupidnu prljavštinu, političku i privrednu i feljtonističku. Da ne mogu da umaknem tim novinama i njihovim odvratnim proizvodima jer, s druge strane, svakodnevno moram da se sa velikom mukom kljukam tom novinskom prljavštinom, kao da upravo bolujem od perverzne proždrljivosti

štampe. Da apsolutno ne mogu, mada za to imam volje, zaista volje za preživljavanjem, da umaknem svoj toj javnoj i objavljenoj prljavštini, jer ne mogu da im umaknem zbog te proždrljivosti, svim tim perverznim jezovitim bajkaina o Balhaus-trgu gde kancelar koji se pretvorio u opštu opasnost daje idiotima od ministara naređenja koja su od podjednake opšte opasnosti. Svim tim vestima iz parlamenta od kojih se diže kosa na glavi, koje iz dana u dan kakofoniraju moje uši i prljaju moj razum i koje su upakovane u hrišćansko licemerje. Moramo da se spakujemo što brže je moguće i odemo i ostavimo taj haos iza

nas, rekao sam sebi i posmatrao pukotine u zidovima i u nameštaju i utvrdio da su prozori toliko prljavi da čak nisam više u stanju da kroz njih vidim. Šta radi Kinesbergerova?, pitao sam se. U isto vreme sam sebi morao da kažem da uvek od svega očekujemo previše, sve je po nama učinjeno nedovoljno temeljito, sve je po nama nesavršeno, sve puki pokušaj, ništa savršenstvo. Moja bolesna težnja perfekciji još jednom je isplivala. Činjenica da uvek zahtevamo ono najviše, najdublje, najtemeljitije, najneobičnije, tamo gde je pak potrebno ustanoviti samo najniže i najpovršnije i najobičnije, nešto je od

čega se stvarno oboleva. Čoveka to ne unapređuje, to ga ubija. Vidimo propast tamo gde očekujemo uspon, vidimo beznađe tamo gde imamo nadu, to je naša greška, naša nesreća. Uvek zahtevamo sve tamo gde se, kako je prirodno, može zahtevati samo malo, to nas deprimira. Želimo tog čoveka da vidimo na vrhu, a on propada već u nizinama, želimo da postignemo zaista sve i zaista ništa ne postižemo. I sebi samima prirodno postavljamo najviše i još više zahteve ne obazirući se na ljudsku prirodu u celini koja za te najviše i vrhunske zahteve nije stvorena. Svetski duh takoreći precenjuje ljudski. Nikada ne

uspevamo jer smo merilo postavili za nekoliko stotina procenata više nego što je primereno. I vidimo, kad vidimo, na sve strane i gde god bacili pogled, samo promašene koji su merilo previše podigli. Ali s druge strane, mislim, dokle bismo stigli ako bismo merilo uvek previše snizili? Posmatrao sam kofere, takoreći onaj duhovni i onaj neduhovni, iz fotelje, i bio sam u stanju da začas, da sam za to trenutno imao snage, prasnem u tako zvonak smeh nad sobom ili, sasvim suprotno, u suze. Opet sam bio uhvaćen u vlastitu komediju. Obrnuo sam kormilo i ponovo je bilo samo da se smeješ ili da plačeš, zavisi, ali kako nisam hteo ni da

se smejem, niti da plačem, ustao sam i proverio da li sam spakovao prave lekove, stavio sam ih u moju crveno prskanu vreću za lekove, da li sam spakovao dovoljno prednisolona i sandolanida i aldakton saltusina, otvorio sam vreću za lekove i pogledao unutra i istresao je na sto kraj prozora. Po mojoj računici ta količina bi morala da mi bude dovoljna za nekih četiri meseca, rekao sam sebi i vratio lekove u vreću. Hemija nam se gadi, rekoh sebi u pola glasa, kako sam bio navikao usled duge samoće, ali upravo hemiji koju mrzimo najviše na svetu ipak dugujemo vlastiti život i vlastito postojanje, bez te proklete hemije bili

bismo već decenijama na groblju, ili bačeni bilo gde, u svakom slučaju ne bismo više bili na ovom svetu. Pošto hirurzi na meni više nemaju šta da seku, potpuno sam upućen na lekove i svakog dana zahvaljujem Švajcarskoj i njenim industrijama na Ženevskom jezeru što postoje, i što zahvaljujući njima postojim i ja, kao što verovatno milioni svoje postojanje i svoju ma koliko jadnu egzistenciju duguju tim prezrenim ljudima u staklenim sanducima blizu Viveja i Montrea. Pošto je gotovo celo čovečanstvo danas bolesno i upućeno na lekove moralo bi da zna da u najvećoj meri egzistira upravo još samo od hemije koju toliko

ocrnjuje. Bez toga ni ja već najmanje tri decenije više ne bih bio tu i sve što sam u tih trideset godina video i doživeo, ne bih video ni doživeo, a ja zapravo celim srcem i celom dušom zavisim od toga viđenog i doživljenog. Ali čovek je sazdan upravo tako da najviše proklinje ono što ga održava i, uopšte, ono što mu održava život. Proždire tablete koje ga spasavaju i svaki čas, u tupom nagonu prokletstva, maršira današnjim propalim velegradovima da bi demonstrirao upravo protiv tih tableta koje ga spasavaju; neprekidno nastupa, naravno na neprekidan podstrek političara i njihove štampe, i to čini bučno i u

svakom slučaju bez imalo razmišljanja, protiv svojih održitelja. Ja lično hemiji zahvaljujem za sve, da to smestim u samo jednu rečenicu, još od pre trideset godina. Posle ovog argumenta strpao sam vreću s lekovima, i to u takozvani duhovni kofer, ne u kofer s odećom. Pre tri dana nisam ni najmanje pomišljao da napustim Pajskam, mislio sam sedajući ponovo u fotelju, mrzeo sam ga i pretio je da me uguši, ali o ideji da iz njega jednostavno odem nije bilo govora, valjda baš zato što je moja sestra stalno pravila nagoveštaje u tom smislu, naime da napustim Pajskam što brže je moguće. Stalno je pominjala imena gradova, sada razumem, samo

da bi me dražila, reč Jadran, reč Sredozemlje, toliko često reč Rim i reči Sicilija i konačno i više puta Palma, što me je pak opet samo navelo da još intenzivnije mislim na to da svoj rad otpočnem u Pajskamu; ona ne radi ništa drugo sem što govori i govori, mislio sam, i ne odlazi, a morala bi, Bog zna, nekud da ide, što se mene tiče na Pacifik ali što pre i na što duže, jer mi je već toliko dodijavala i pitao sam se šta još traži u Pajskamu koji je svakog časa ponižavala, stalno ga nazivala grobom, svojom i mojom životnom nesrećom, i da bi ga najradije, kad bih ja na to bio spreman, prodala budzašto; roditeljske kuće su

smrtonosne, rekla je, svako roditeljsko nasleđe je smrtonosno i ko za to ima snage, treba te nasleđene roditeljske kuće i roditeljsko nasleđe čim pre da odbaci, i da ih se ratosilja, jer mu samo stežu vrat i, u svakom slučaju, sprečavaju razvoj. To bi ti volela, da i od Pajskama profitiraš, rekao sam a da je nisam uvredio, što me je začudilo. Sada mislim da je verovatno na mene bezrezervno navalila da bi mi pritekla u pomoć, ova jeziva žena, kako sam je u sebi nazivao uvek kad je bilo prilike. Ta već je prošla godina i po kako nisi izašao iz Pajskama, rekla je više puta. Bio sam besan jer nije prestajala s pokušajima da me izvede iz Pajskama.

Niko ne voli da putuje kao ti, a sada sediš ovde, ima već godina i po, i veneš! Rekla je to veoma mirno, kao lekar, mislim sada. Ovde nikada nećeš moći da počneš sa svojim MendelsonBartoldijem, to jamčim. Osuđen si na neproduktivnost. Pajskam je s jedne strane grob, s druge strane je tamnica koja stalno ugrožava život, rekla je. I zbilja je onda odjednom dugo i s entuzijazmom pričala o Timeu gde je jednom bila sa mnom pre petnaest godina, zar ih ne vidiš, ne vidiš bugvilee?, rekla je. Ali sve što je govorila bilo mi je zamorno. Nije radila ništa sem što je govorila i govorila, a da nije ni pomišljala da

otputuje. Dok joj sve to ipak nije postalo isuviše glupo, jer je neizostavno videla da ne može da me ubedi da još jednom odem iz Pajskama da bih se spasao, i otputovala je. Ali sada likuje, sada sam sledio njene misli, odjednom sam svom silom navalio, zaista ću otići, mislio sam. Ali da bih došao do te odluke i rezultata, naime do Palme, ona je prethodno morala da otputuje. Sad sam se prema njoj ponašao kao da je putovanje za Palmu moja ideja, moj izum, moja odluka. Na taj način nisam varao samo nju, što po prirodi stvari uopšte nije bilo moguće jer bi me prozrela, već najviše samog sebe. Jesi i ostaćeš lud,

mislio sam. Na dan odlaska, u osam ujutro još uvek je bilo dvanaest stepeni ispod nule. Prethodnog dana, u kući Kinesbergove, pričao sam s domaćicom o svemu što treba da učini, pre svega da ne dopusti da se kuća ohladi, da je tri puta sedmično zagreva umereno, ali ipak u pristojnoj meri, rekao sam joj, jer nema ničeg strašnijeg nego vratiti se u sasvim staru, ledenu kuću, i da ne znam kad ću se vratiti, mislio sam za tri meseca, za dva meseca, za četiri meseca, a rekao Kinesbergerovoj za tri ili četiri nedelje, naložio sam joj da opere prozore čim zima popusti, da ispolira nameštaj, da opere beli veš, et cetera, zamolio sam

je iznad svega da, ako je ikako moguće, počisti dvorište čim padne sneg, kako bi ljudi mislili da sam tu a ne na putu, s tog razloga sam takođe u onoj sobi na spratu koja gleda ka zapadu, na jednoj lampi instalirao takozvani satni prekidač koji je po nekoliko sati uveče i rano ujutro uključivao svetlo, to praktikujem uvek kad idem na put; tolike stvari sam rekao Kinesbergerovoj da sam se naježio od samog sebe, jer sam, mada sam je u stvari bio prekinuo, u ušima još imao sopstvenu odbojnu bujicu reči tipa, kako da se košulje ispeglaju i poslože i kako da se sakupljaju pošiljke koje poštar ubacuje kroz uvek otvoren

prozor prizemne sobe okrenute na istok u kojoj se pravi šira, kako da ispolira stepenište, kako da izlupa tepihe, kako treba da ukloni paučinu skrivenu svud iza zavesa i duboko u njima, et cetera. Da susedima ne valja reći kuda sam otputovao, jer šta se to koga tiče, da ću se možda vratiti koliko sutra, moj povratak je, bilo kako bilo, svakog trenutka moguć, da treba da presvuče krevet i provetri dušeke i onda svuda da stavi čistu posteljinu, et cetera. I da nikada i ni jedan jedini put ne sme na mom pisaćem stolu nešto da dira, ali to sam rekao već hiljadu puta i ona se uvek strogo držala te direktive. Kinesbergerova je, već decenijama, u

stvari jedina osoba sa kojom pričam, kažem sebi, iako je i to stvarno sasvim preterano reći i odmah mora biti opovrgnuto, ali mi se čini da tokom dosta dugog, čak najdužeg vremena, veoma često, bez preterivanja, mesecima, jedino s njom imam izdašniji jezički kontakt. Sa svojim gluvonemim (!) mužem stanuje u prizemnoj kućici na rubu šume, nedaleko od mesta, i do mene ima samo deset minuta hoda. I sama ima govornu manu i to je garancija da ne brblja, ali ona ni po prirodi nije ćeretava, četrnaest godina dolazi kod mene i u tih četrnaest godina između nas nije bilo nikakvih nesuglasica, a

svima je jasno koliko takva stvar znači. I često mislim, na kraju krajeva imam samo tu jednu osobu od poverenja, inače nikog. I možda ona to sluti ili čak zna. Nije da joj stalno dajem naređenja i određujem pravila ponašanja, naprotiv, retko kad imam prohteva i uglavnom je ostavljam na miru i, ako je, kada drukčije nije moguće, bučna pri radu, izađem na više sati ili se jednostavno povučem u takozvanu lovačku kuću. Katastrofa, pomislih, kad Kinesbergerova jednog dana prestane da dolazi, bilo zbog čega, a svakog trenutka neki razlog može da iskrsne; ali ona verovatno zna isto tako dobro kao ja koliko ja njoj značim i

obrnuto, najpovoljniji odnos je kada neko može sebi da kaže da od drugoga dobija onoliko koliko mu pruža. Ima troje dece i ponekad mi priča, s nogu, u predvorju, njihovu životnu priču, kako se razvijaju, koje bolesti imaju, kakve torture u školi trpe, kako su se obukli za klizanje i kada ležu i kada se bude i šta u utorak dobijaju za jelo, a šta u subotu i kako reaguju na sve i svakoga, majke, moram sebi u takvoj prilici svaki put da kažem, posmatraju svoju decu detaljno, kad su posredi majke kakva je Kinesbergerova i ne maze ih previše a ni premalo, ona decu vaspitava tako što uopšte ne razmišlja o njihovom vaspitanju, ona na idealan

način praktikuje ono što drugi tek treba da izmisle u svom fanatičnom mozganju i uspeva tamo gde drugi moraju da propadnu. Za razliku od svih ranijih kućepaziteljki, koje su sve bile ništa drugo do sputane sluškinje, ona je vrlo brižna. Gde toga još ima?, pitam se. Gledajući kroz prozor moram da odlučim da za put obučem bundu, topao donji veš i duge vunene čarape jer se niko tako lako ne prehladi i odmah potom teško razboli kao ja. Otkad je nastupila morbus boeck ne smem sebi više da dozvolim nijednu prehladu, mada sam svake godine tri ili četiri puta jako prehlađen i stoga blizu crkavanja. Usled prednisolona moje

odbrambene snage ravne su nuli. Kad se prehladim, treba mi nekoliko nedelja da se ponovo izvučem iz prehlade. Zato se ničega ne plašim, koliko nazeba. I dovoljna je mala promaja da me baci u krevet na više nedelja, tako u Pajskamu najveći deo vremena provodim u strahu da ću nazepsti, i strah od nazeba koji se graniči s ludilom verovatno je jedan od uzroka što teško mogu da započnem bilo kakav trajniji duhovni rad; kad se u čoveku odjednom sustekne toliko strahova, on je stalno pred potpunim slomom. Oblačim bundu i topao donji veš i najtoplije čarape jer moram na stanicu, a u Minhenu sa stanice na aerodrom, i ko zna, rekao sam sebi,

kako je na Palmi; kad sam se pre godinu i po vraćao avionom sa Palme, potpuno sam promrzao na mećavi i po povratku u Pajskam ležao dva meseca u postelji, usled te prehlade bio je jednim udarcem poništen učinak oporavka na Palmi, umesto da se otuda vratim svežiji i jači, kako sam želeo i pretpostavljao, u Pajskam sam se vratio samrtno bolestan i neprepoznatljiv za ljude koji su me tada videli, nažalost neprepoznatljiv u najčemernijem smislu, ne u smislu da sam izgledao mnogo bolje i bio snažniji nego pri odlasku na Palmu. Bundu i šubaru i topao engleski šal, rekao sam sebi. Dvanaest ispod nule!, bio sam

prestravljen. Ali ako me na Palmi dočeka kontrast za kojim žudim, rekao sam sebi, ako tamo nije dvanaest ispod nule kao ovde, nego plus dvanaest, ili još mnogo više, do plus četrnaest, čak do plus dvadeset, kao što je na Palmi u to doba godine, krajem januara, sasvim moguće, moj profit će biti utoliko veći; namerno nisam rekao radost, kao što je u takvoj prilici uobičajeno, nego profit, e da bih donekle zauzdao osećanja. Onda ću, na osamnaest ili dvadeset stepeni, osigurati profit od Palme, rekao sam čak sasvim u tonu moje sestre koja izgovara ovu reč, profit, na tako jedinstven način, skoro sam svoj glas izjednačio s njenim kad sam, u

vezi sa temperaturom na Palmi, izgovorio ovu reč, učinilo mi se kao da ju je ona upravo izgovorila u vezi sa svojim mešetarenjem. Ah, od ovog će profit opet biti pristojan!, kaže ona vrlo često, prećutkujući njegove istinske razmere i, uopšte, način na koji ga je upravo opet ostvarila. A ako na Palmi iznenada bude pretoplo, rekao sam sebi, uzeću bundu preko ruke, da otputujem samo u štofanom kaputu kako sam prethodno nameravao, više od toga ne dolazi u obzir. I vratio sam u orman štofani kaput koji sam još prethodnog dana otuda izvadio i umesto njega izvadio bundu. Koliko bundi sam nekada imao, pomislio sam

pri tom, ali sve te bunde sam, jednu za drugom, poklonio, silom ih odbacio, kažem sebi, jer je sa svakom od njih bio povezan jedan od gradova u koje sam putovao, jednu sam kupio u Varšavi, drugu u Krakovu, treću u Splitu, četvrtu u Trstu, uvek baš onde gde je postalo nepredviđeno hladno i gde sam mislio da ću se, bez bunde, razboleti ili čak smrznuti. Dobar deo tih bundi poklonio sam Kinesbergerovoj. Sačuvao samo ovu bundu koju sam pre dvadeset dve godine kupio na Rijeci, moju omiljenu kožnu bundu. Istresao sam je i odložio na komodu. Koliko dugo nisam nosio tu kožnu bundu, pomislih. Bila je

jeftinija od onih koje sam poklonio, teška je, ali to je moja omiljena kožna bunda. Godinama je u ormanu, tako i miriše, rekao sam sebi. Volimo određenu odeću i nerado se odvajamo od nje, makar nam skoro spadala od pocepanosti i pohabanosti, jer nas ta odeća podseća na neko putovanje. Tako bih ja o svoj odeći koju još imam, većinu sam odbacio, poklonio, spalio, kako god, mogao da ispričam priču, zapravo uvek samo lepu priču. Onu odeću koja je bila povezana sa nekim tužnim ili čak užasnim doživljajem više uopšte nemam, od nje sam se rastao u najbržem mogućem roku jer nisam podnosio da otvorim orman i da

me, na primer, neki šal, makar bio skupocen, podseti na kakav užas. Već neko vreme čuvam samo onu odeću koja me seća na nešto radosno, makar prijatno, ali imam i ne malo robe koja me podseća na sasvim uzvišen vid sreće i koja mi kad je samo pogledam, nakon više godina, čak decenija, moram reći, još uvek znači najveću sreću. Ali o tome bi se dala napisati cela knjiga. Kad izgubimo voljeno biće, uvek čuvamo neki njegov odevni predmet, makar dotle dok u njemu još možemo da pronađemo miris izgubljene osobe, u stvari ga čuvamo sve do sopstvene smrti jer i tada još uvek verujemo da taj odevni predmet i

dalje zadržava njen miris, iako je to odavno samo uobrazilja. Stoga još i sad čuvam jedan kaput moje majke, ali tu tajnu nikada nisam otkrio nikome, ni svojoj sestri, ona bi se tome samo podsmevala. Kaput moje majke visi u jednom inače praznom ormanu koji sam zaključao. Ali ne prođe ni nedelju dana a da ne otključam orman i ne pomirišem kaput. Obukao sam bundu i utvrdio da mi paše. Još paše, morao sam da kažem sebi nakon što sam se video u ogledalu, a poslednjih godina sam se prepolovio, kako mi se činilo. Ponovno izbijanje morbus boeck, prehlade svake godine, opšta i stalna slabost i onda uvek isti ritam

natečenosti, uzrokovan gomilom prednisolona i posle toga mršavljenje zbog nužnog ograničenja, čak ukidanja prednisolona. Sad sam upravo smršao i samo sam čekao da ponovo nateknem jer sam pre dve nedelje opet počeo sa velikim dozama prednisolona, uzimao sam sada osam dnevno. Postalo mi je jasno da ta metoda preživljavanja neće još predugo funkcionisati. Ali potisnuo sam tu misao, potisnuo sam je mada je neprekidno bila u blizini, potiskivao sam je neprekidno zato što je neprekidno bila u blizini. Navikao sam se na to. Naravno, kožna bunda je izašla iz mode, pomislio sam pred ogledalom, ali meni je prijalo upravo

to što je izašla iz mode, s druge strane nikada nisam nosio modernu odeću, od početka sam je prezirao i prezirem je i danas. Mora da me greje, rekao sam sebi, u osnovi je potpuno svejedno kako izgleda, mora da ispuni svrhu i sve drugo je beznačajno. Ne, nikada nisam obukao nešto što je u modi, kao što nikada nisam na glavu stavio nešto što je u modi. Zbog toga mi je bilo draže da ljudi kažu da sam staromodan, nego da sam pomodan ili čak moderan, odvratne li reči. Na kraju krajeva, na javno mišljenje sam uvek najmanje polagao jer sam sopstvenim bio dovoljno iscrpljen, prema tome za javno mišljenje uopšte nisam imao

vremena, nisam ga prihvatao, niti ga prihvatam danas i nikada ga neću ni prihvatati. Zanima me šta ljudi kažu, ali to uopšte ne treba uzimati za ozbiljno. Tako mi najbolje ide. Već vidim sebe kako na Palmi izlazim iz aviona, a topli afrički vetar mi duva u lice, rekao sam sebi. I prebacim bundu preko ramena i noge su mi najedanput ponovo lake, razum bistar, et cetera, umesto ovog beznađa koje mi razara glavu i čitavo telo. Moguće je, naravno, i da se sve pokaže štetnom obmanom. Koliko puta mi se to desilo! Putovao sam, kako sam mislio, na više meseci i posle samo dva dana se vratio, što više prtljaga sam nosio, to sam po pravilu

brže bio natrag kod kuće, ako sam poneo prtljaga za najmanje dva meseca, bio sam natrag kod kuće za dva dana i tako unedogled. I napravio sam sebe smešnim pre svega pred Kinesbergerovom kojoj sam rekao da će to biti na više meseci, a bila su samo dva dana, kojoj sam rekao na pola godine, a behu samo tri nedelje. Tada sam se samo stideo i danima išao uvučene glave s kraja na kraj Pajskama, ali stideo sam se samo pred Kinesbergerovom, ni pred kim drugim, jer sam u međuvremenu prema svima ostalima postao ravnodušniji od ravnodušnog. Onda nisam imao nikakvo objašnjenje jer bi reč očajanje

bila isto tako smešna kao reč lud. S tim nisam mogao pred ličnost kakva je Kinesbergerova, takvim rečima čovek teško da može da ubedi samog sebe, a kamoli nekoga tako teškog kao što je Kinesbergerova koja je sve drugo samo ne jednostavna; svi neprestano pričaju o jednostavnom svetu, a niko nije teži i uistinu komplikovaniji od takozvanog jednostavnog sveta. Pred takve se ne može s rečima poput očajanje i lud. Takozvani jednostavni ljudi uistinu su najkomplikovaniji i sve mi je teže da s njima izađem na kraj, u poslednje vreme sam skoro potpuno obustavio komunikaciju sa njima, komunikacija sa jednostavnima za mene je već

odavno nemoguća, nadilazi moje snage, prema jednostavnom svetu više ne znam kako da se postavim. Zbilja sam sasvim prestao da se na bilo koji način ophodim prema jednostavnim ljudima koji su kao što rekoh najteži, jer mi je to isuviše naporno i ne želim da budem shvaćen samo posredstvom laži. Takođe mi je postalo jasno da su oni koji su jednostavni, u osnovi, najzahtevniji. Niko nije toliko zahtevan kao jednostavni ljudi i sad sam u fazi da više ne mogu sebi da dozvolim njihovo društvo. I sebe samog jedva mogu sebi da dozvolim. Optužujem sestru što odlazi na više nedelja ili meseci i onda se možda nekoliko sati

kasnije ponovo pojavljuje, a i ja sam upravo takav, odem na duže vreme i za dva dana se vratim. Sa svim posledicama, koje mogu da budu jedino užasne. Oboje smo takvi, decenijama se uzajamno optužujemo za nemogućnosti, a ne možemo da odustanemo od te nemogućnosti, hoću reći promenljivosti, prevrtljivosti, te nestabilnosti iz kojih oboje, sestra i ja, crpemo egzistenciju, iz kojih smo je uvek crpli, što je uvek samo išlo na živce svim ljudima, što je te druge ljude pak isto tako stalno fasciniralo i zbog čega su takođe uvek tražili naše društvo, zapravo baš zbog te promenljivosti, prevrtljivosti,

nestabilnosti i nepouzdanosti, time smo oboje uvek privlačili sve druge. Ljudi traže one uzbudljive, one koji stvaraju nervozu, koji su nepostojani, koji su svakog časa drugačiji. I celog života smo se oboje pitali, moja sestra i ja, šta to hoćemo a ne možemo reći, da li smo tražili nešto i najzad nešto najviše, a nismo našli, da li smo uvek hteli sve da postignemo na silu, a nismo postigli, ili smo postigli i u istom trenutku opet sve izgubili. To je, kako mislim, arhajsko nasleđe, ni očevo ni majčino, nego arhajsko. Ali Kinesbergerova na kraju krajeva nije čak ni iznenađena kad me zatekne u kući kako raspremam kofer koji sam bio pripremio za tromesečni,

četvoromesečni put koji je zapravo trajao svega dva dana. Više je ne iznenađuje ništa što je vezano za mene, tako je jednostavna i tako beskrajno budan seizmograf!, mislim. Ali sada odjednom sve govori u prilog ovom putovanju i Palmi i mom radu: napolje, dalje od Pajskama, zaista, uopšte se ne usuđujem da izgovorim ali se ipak usuđujem da mislim, dok taj rad ne budem završio, možda čak doveo do savršenstva. Sam polazak iz Pajskama je ono što najviše mrzim. Idem iz sobe u sobu, dole i ponovo gore, prelazim dvorište, tresem vrata i kapije, proveravam zasune na prozorima i uopšte sve što pri takvom odlasku treba

proveriti, i jednom kad proverim brave više ne znam jesam li proverio prozore, taj nagli prekid boravka u Pajskamu me izluđuje, a ja već decenijama boravak u Pajskamu prekidam uvek samo naglo i srećan sam što me tada niko ne vidi, što nema svedoka moje totalne spoljašnje i unutrašnje uznemirenosti. Kako bi idealno bilo kada bih ovog trena mogao da započnem rad za svojim pisaćim stolom, pomislio sam, kako bi bilo idealno kad bih mogao da sednem i napišem tu prvu rečenicu koja se širi sve dalje i da se nedeljama, možda mesecima usredsredim još samo na taj Mendelson-Bartoldi rad i teram dalje i dovršim ga, kako idealno, kako

idealno, kako idealno, ali pisaći sto je prazan i čišćenjem pisaćeg stola sebi sam uskratio sve preduslove za brz početak rada, možda sam naglim dogovorom za odlazak i rezervaciju, et cetera, digao ruke od svega, ne samo od spisa o Mendelson-Bartoldiju, nego, uopšte, baš od svega, uključujući možda i poslednje izglede da preživim! U radnoj sobi sam se držao za dovratnik čvrsto, da se umirim, proverio sam puls, ali ga nisam uopšte osećao, učinilo mi se da sam u trenutku ogluveo i pritisnuo sam telo i glavu tako čvrsto o dovratnik da sam od bola mogao da viknem. Na kraju, nimalo bistrije glave, ponovo sam rekao sebi,

kad poverujem da sam sve prekontrolisao, pre svega vodovodne i električne cevi i kablove, spuštam se u fotelju ali odmah ponovo skočim jer sam zaboravio da isključim bojler, što ne mogu da zahtevam od Kinesbergerove, i da ispraznim veliku korpu za prljav veš, izvadim sav taj prljav veš, brda od četiri nedelje, kako se može i zamisliti ako sam već svakodnevno više puta potpuno znojav, sav taj veš koji pride vonja na ogromne količine aldakton saltusina koji moram da uzimam da bih izvukao vodu iz sebe i dakle rasteretio srce; gadilo mi se kad sam iz korpe vadio to rublje da ga bacim na sto za pranje rublja, iako ili

možda upravo zato što je to bilo moje vlastito rublje, ne primećujući da i to donekle nagoveštava neku vrstu ludila počeo sam da brojim sve komade veša što je po prirodi stvari bila potpuna besmislica, ali kad sam postao svestan, već sam dostigao najviši stupanj iznemoglosti i jedino s mukom sam se popeo nazad na prvi sprat, e da bih ponovo seo u svoju fotelju. Ljudi imaju nesreću da se uvek odluče za nešto što se sasvim protivi njihovoj volji i na kraju krajeva kad sam sada, sedeći u fotelji, bolje razmotrio naglu odluku da ostavim Pajskam za sobom da bih odleteo na Palmu, gde dakako imam Kanjeljasove u njihovoj palati na

Borneu, ta mi je odluka odjednom delovala kao da je potpuno protiv mene, nisam je ni razumeo, ali je nisam više ni mogao povući, to sam uviđao, sada sam u svim tim združenim okolnostima morao da odem, da barem probam da na Palmi pristupim radu, da barem probam, neprestano sam sebi govorio te reči, da barem probam, da barem probam. A zašto sam baš poslednjih nedelja dao da se fotelja presvuče francuskim somotom ako sada, sedeći, ne uživam u njoj, rekoh sebi, za šta mi služi nova stona lampa, ili nove žaluzine, ako otputujem i to, možda, u neki novi pakao? Proveravajući da li sam u kofere i u

dedinu malu putnu torbu bez koje nikada ne putujem spakovao baš sve potrepštine, ili makar sve neizostavne potrepštine, pokušavao sam da se smirim, ali sam se u isto vreme čudio odakle mi u takvom stanju uopšte ideja da mogu da se smirim, bilo je stvarno apsurdno da to pomislim, ja koji sam sasvim utonuo u fotelju i čak osećao da više ne mogu da ustanem. I takav, na kraju krajeva polumrtav čovek, da leti za Palmu, rekao sam sebi više puta, opet poluglasno, što mi je postalo neiskorenjiva navika, kao starcima koji su godinama sami i čekaju još samo da napokon umru; ja sam već bio tako star dok sam sedeo u fotelji, starac, već više

na onoj drugoj strani, na strani mrtvih, nego na strani živih, zacelo sam ostavljao jadan i sažaljenja dostojan utisak na posmatrača koji nije bio tu, ako već neću da kao posmatrača nazovem samoga sebe, što je pak glupost jer ja jesam svoj posmatrač, zaista bez prestanka posmatram sam sebe već godinama, ako ne decenijama, živim još samo u samoposmatranju i u samorazmatranju i na taj način prirodno u samoproklinjanju i samoporicanju i samopodsmevanju kojima uvek na kraju krajeva moram pribeći da bih se spasao. Sve vreme se samo pitam: da se spasim od čega? Da li je zaista u toj meri loše ono od čega

neprestano hoću da se spasim? Ne, nije tako loše, rekao sam sebi i odmah nastavio sa samoposmatranjem i samoporicanjem i samopodsmevanjem. Na kraju krajeva, ne želim ništa drugo do da produžim stanje u kom jesam, koje me direktno odvlači iz sveta, tako sam mislio ali se nisam usuđivao da kažem samom sebi: igram se tim stanjem i igram se njime onoliko koliko sam hoću. Onoliko koliko sam hoću, šapnuo sam sada i zatim osluškivao ali ništa nisam čuo. Susedi me, mislio sam, već dugo godina smatraju ludim, ta uloga mi je, jer to jeste uloga u celom tom više ili manje nesnosnom teatru, izvrsno pristajala.

Onoliko koliko sam hoću, rekao sam opet sebi, odjednom sam rado slušao sebe kako govorim, što je bilo nešto novo jer sam već godinama mrzeo sopstveni glas, prezirao svoj organ govorenja. Odakle mi makar i na trenutak ideja da se smirim, pomislio sam, kada sam tako pun uzbuđenja? I pokušao sam to jednom pločom, moja kuća je akustična najviše moguće i ispunio sam je Hafnerovom simfonijom. Seo sam i sklopio oči. Šta bi bilo od svega da nema muzike, da nema Mocarta!, rekao sam sebi. Muzika je ta koja me uvek spase. Rešavajući za sebe samog, sve vreme sklopljenih očiju, matematičku

zagonetku Hafnerove simfonije što mi je uvek pričinjavalo najveće od svih zadovoljstava, zaista sam se smirio. Za rad o Mendelson-Bartoldiju upravo je Mocart najvažniji, Mocart mi sve objašnjava, mislim da moram da počnem od Mocarta. Jesam li Kinesbergerovoj dao novac koji joj pripada? Da. Jesam li spakovao baš sve lekove? Da. Jesam li spakovao sve potrebne knjige i spise? Da. Jesam li proverio lovačku kuću? Da. Jesam li rekao svojoj sestri da ne treba da mi plati iznos za tapaciranje njene sobe u Pajskamu, koji sam ranije od nje tražio? Da. Jesam li posavetovao baštovana kako da u januaru oreže

stabla? Da. Jesam li rekao internisti da sada čak i noću imam bolove i u desnoj, ne samo u levoj polovini pluća? Da. Jesam li naložio Kinesbergerovoj da ne otvara žaluzine sa istočne strane? Da. Jesam li joj rekao da za vreme mog odsustva treba da greje prostorije, ali ne previše? Da. Jesam li izvukao ključ iz ulazne brave lovačke kuće? Da. Jesam li platio račun za tapaciranje? Da. Pitao sam se i odgovarao sebi. Ali vreme nije želelo da prođe. Ustao sam i sišao u predsoblje i proverio kofere, hteo sam da znam da li su zatvoreni dovoljno čvrsto i prekontrolisao sam brave. Zašto sebi to činim?, pitao sam se. Seo sam u prizemnu sobu okrenutu

na istok i posmatrao sliku mog strica koji je nekada bio ambasador u Moskvi, kao što se vidi na slici. Njen autor je Lampi, slika ima i neku umetničku vrednost, zapravo mnogo veću nego što sam isprva pretpostavljao. Volim tu sliku, moj stric me podseća na mene. Ali poživeo je duže nego što ću ja, pomislio sam. Na nogama sam već imao putničke cipele, sve na meni delovalo je kao višak, sve mi je bilo preusko ili pak previše teško. Sad još i bunda, pomislio sam. Zar ne bi bilo bolje udubiti se u Voltera kao što sam nameravao, u voljenog Didroa, nego odjednom otići i napustiti sve što mi je u osnovi tako

drago? Istina je da nisam bezosećajan čovek kakvim me poneko vidi jer tako hoće da me vidi, jer se veoma često takvim i pokazujem, jer se veoma često i ne usudim da se pokažem onakvim kakav sam. Ali, kakav sam? Ponovo me je obuzelo mozganje o samom sebi. Ne znam zašto, ali odjednom sam pomislio kako sam pre dvadeset pet godina, znači imao sam malo više od dvadeset, bio član Socijalističke partije. Da se raspadneš od smeha! Moje članstvo nije potrajalo. Kao i sve drugo, otkazao sam ga posle nekoliko meseci. Da sam nekada hteo da budem kaluđer! Da sam stvarno nekada pomišljao da postanem katolički sveštenik! I da sam nekada

priložio osam stotina hiljada šilinga za gladne u Africi! I da je to istina! Svojevremeno sam sve to smatrao ispravnim, po sebi razumljivim. Prema svemu tome danas nemam baš nikakav odnos. Da sam nekada mislio da mogu da se oženim! Da imam decu! Možda vojska!, čak sam nekada mislio, general, general pukovnik, kao jedan moj predak! Apsurd. Nema ničega za šta u jednom trenutku nisam bio spreman sve da dam, rekao sam sebi. No sva ta mozganja su se pretvorila, ako već ne baš ni u šta, onda ipak u nešto izvanredno smešno. Siromaštvo, bogatstvo, crkva, vojska, partije, dobrotvorne institucije, sve komično.

Ostala mi je, na kraju priče, samo vlastita mizernost, iz koje više nema mnogo šta da se izvuče. Ali dobro je da je tako. Nijedna doktrina više ne pali, sve što se priča i propoveda postaje komično, za to više nije potrebna ni moja poruga, ništa više, baš ništa. Ako zaista poznajemo svet, on je sada još samo takav, pun zabluda. Ali ipak se od njega nerado odvajamo jer smo uprkos svemu ostali prilično naivni i detinjasti, pomislio sam. Koja sreća, rekao sam sebi, što sam izmerio očni pritisak. Trideset osam! Ne moramo se zavaravati. U bilo kom trenutku možemo potonuti. Svaki put više snova u kojima ljudi lete, kroz prozor napolje

pa ponovo unutra, lepi ljudi, meni nepoznat biljni soj, latice veličine kišobrana. Preduzimamo sve mere predostrožnosti, ali ne za život, nego za umiranje. Bila je iznenadna odluka dati mom sestriću devetsto hiljada šilinga, da priznam još i tu činjenicu, da bi sebi, kako je rekao, mogao da uredi ordinaciju primereno današnjim prilikama. Šta je primereno današnjim prilikama? S jedne strane bila je ludost pokloniti mu prilično visok iznos ni za šta, s druge, šta možemo učiniti s novcem? Kad moja sestra otkrije da sam prodao imanje u Ružamu, ja više neću biti ovde. Ta misao me smiruje. Spakovao sam u kofer svog Voltera i

svog Dostojevskog, odluka kojoj nema mane. Ranije sam imao vrlo dobre odnose sa jednostavnim ljudima koje već odavno zovem samo takozvani jednostavni ljudi, posećivao sam ih gotovo svakodnevno, ali bolest je sve promenila, sada ih više ne posećujem, sada ih izbegavam kad god mogu, od njih se krijem. Odlazak na put rastužuje, mislio sam u meduvremenu. Takozvani jednostavni ljudi, kao na primer drvoseče, uživali su moje poverenje i verovali mi. Provodio sam po pola noći kod drvoseča. Decenijama su samo oni imali moju simpatiju! Sada me više i ne vide. I zaista, samo se naturamo tim ljudima, mi, koji smo

u osnovi uništeni za sve što je jednostavno, samo im oduzimamo vreme, kad smo sa njima ne koristimo im, samo škodimo. Sada bih im pak izbio iz glave sve ono do čega drže, do Socijalističke partije primerice, ili do katoličke Crkve, tih dvaju, kao i uvek, beskrupuloznih udruženja za zloupotrebljavanje ljudi. Ali, početnička je greška reći da zloupotrebljen biva samo duhovni slabić, zloupotrebljeni su svi, to je s druge strane opet umirujuće, to je uravnilovka, možda će samo na taj način stvari nadalje funkcionisati. Kad bih samo mogao da više ne čitam te odvratne novine koje se štampaju ovde,

koje uopšte nisu novine, samo prljavi listovi koje izdaju pohlepni skorojevići, kad bih mogao da više ne vidim ono što me ovde okružuje!, rekao sam sebi. Kako sad vidim: dok sam sedeo u svojoj fotelji čekajući na polazak, aporija je sledila aporiju. Na kraju krajeva napuštam potpuno uništenu zemlju, odvratnu državnu tvorevinu od koje čoveka svakog jutra podilazi jeza. Najpre su je izrabili i odbacili takozvani konzervativci, sada takozvani socijalisti. Jedan jogunast, perfidan glupan kakav je stari kancelar, neuračunljivi megaloman, javna je opasnost. Onaj ko kaže da su njegovi dani odbrojani, ispada smešan. Zaista,

zašto više nikome nisam pisao, zašto sam se povukao iz svake prepiske?, ranije sam, mada ne baš rado, ali ipak redovno, pisao. Sasvim nesvesno sve napustimo i tog onda nestane. Nije li razlog zbog kojeg je moja sestra tako dugo izdržala u Pajskamu ležao u sve većem pogoršavanju mog stanja a ne u tome što je njoj, kako ja mislim, Beč dodijao? Da sam je pitao, po glavi bih dobio jednu od njenih šarmantnih laži. Pred-ni-solon, rekao sam u sebi nekoliko puta sasvim polako i tačno u formi u kojoj sam upravo napisao. Lekari ne prodiru mnogo dublje od površine. Uvek sve propuštaju, a upravo to, propuštanje, stalno

prebacuju pacijentima. Lekari nemaju savesti, samo vrše svoju medicinsku nuždu. Ali ne možemo da poverujemo u tu istinu i ipak uvek hrlimo k njima. Ako ove kofere budem nosio sam, makar i najkraćom deonicom puta, to može da bude moj kraj, rekao sam sebi. Kao u starim vremenima, uzvikujemo reč nosač, ali njih više nema. Nosači su izumrli. Nek svako nosi svoje stvari kako hoće. Svet je hladniji za nekoliko stepeni, ne želim da izračunam tačno za koliko, ljudi su mnogo okrutniji, bezobzirniji. Ali sve to je potpuno prirodan tok stvari, s kojim smo morali da računamo i koji smo, pošto nismo glupi, predvideli. Međutim, bolesni

sklapaju savez sa bolesnima nerado, kao i stari sa starima. Trkom beže jedni od drugih. U pogibiju. Svako hoće da živi, niko da bude mrtav, sve drugo je laž. Na kraju sede u fotelji, u jednoj od onih visokih fotelja sa bočnim naslonima za glavu i izmisle jednu egzistenciju, koju su egzistirali a koja nema ni najmanje veze sa njihovom stvarnom egzistencijom. Morali bi da postoje samo srećni ljudi, za to ima preduslova, ali postoje samo nesrećni. Ali to prekasno shvatimo. Dok smo mladi i ništa nas ne boli, ne samo da verujemo u večni život, nego ga imamo. Onda slom, onda nemoć, onda žalopojka o tome i kraj. Uvek jedno te

isto. Nekada sam želeo da varam finansijsku službu, sad više ni to ne želim, rekao sam sebi. Dopuštam da mi svako ko poželi zaviri u karte. U ovom trenutku tako mislim. U ovom trenutku. Pitanje je zapravo samo kako da što bezbolnije prebrodimo zimu. I još mnogo surovije proleće. A leto smo uvek mrzeli. Jesen nam onda opet sve oduzme. Ona onda pokaza najdražesnije grudi koje je svet ikada video, Zadig. Ne znam zašto mi je upravo ta rečenica pala na pamet i zasmejala me. Nije ni neophodno, odlučujuća je sama činjenica da sam se potpuno nepredviđeno smejao. Predmetu zbog koga nije trebalo da se

stidim. Povremeno stupamo u uzbuđenja koja katkad mogu da potraju nedeljama i koja nije moguće prekinuti, ona odjednom nestaju, već duže egzistiramo u nekom smirenju. Ali ne možemo sa sigurnošću da kažemo kada je ono nastalo. Godinama je bilo dovoljno otići drvosečama i razgovarati sa njima o njihovom poslu. Zašto to već odavno više nije dovoljno? Dva sata korak napred i ponovo natrag po zimi, svakodnevno, sitnica, danas sve nemoguće, mislio sam. Sve su jeftine metode potrošene, posete, čitanje novina, et cetera, i čitanje takozvane visoke književnosti nema više dejstvo koje je nekada imalo.

Odjednom smo se uplašili brbljanja, pre svega onoga što neprestano brbljaju novinari književnih dodataka, oni takozvani poznati i slavni ali utoliko odvratniji. A dopuštali smo da nas tim odvratnim brbljanjem zasipaju godinama, decenijama. Istina je da nikada nisam morao da založim pantalone da bih mogao da predam telegram, kao Dostojevski, što je možda ipak bila prednost. Relativno nezavistan, moglo bi se reći. Pa ipak, kao i svi, okovan i zarobljen. Više gonjen gađenjem nego opsednut znatiželjom. Uvek smo govorili o jasnim idejama a nikada ih nismo imali, ne znam odakle mi ta rečenica,

možda je moja, ali negde sam je pročitao, možda će se nekada naći među mojim beleškama. Komentarišemo da ne bismo morali da se stidimo, mada potajno verujemo da su rečenice koje sasvim stidljivo nazivamo komentarima, ipak nešto više. Ali za sve što se nas tiče uvek mislimo da je nešto više. Na taj način se klatimo iznad provalije za koju ne znamo ni koliko je duboka. A i svejedno je kad je u svakom slučaju smrtonosna, što već znamo. Ranije sam drugima uvek postavljao pitanja, koliko god mogu da se setim, prvo pitanje zasigurno majci, roditelje konačno pitanjima doveo do ivice

ludila, odjednom sam počeo da pitam samo još sebe, a i to samo onda kada sam bio siguran da imam spremljen odgovor. Svako je pojedinačno vlrtuoz na svom instrumentu, svi zajedno smo nepodnošljiva kakofonija. Reč kakofonija bila je inače omiljena reč moga dede po majci. A reč koju je najviše i najdublje mrzeo bila je reč podsticaji. Jedna od njegovih omiljenih reči inače je bila reč karakter. Prvi put da sam za vreme tih razmišljanja pomislio koliko je samo moja fotelja u stvari udobna, pre tri nedelje još starudija a sada, nakon što ju je majstor tapacirao, luksuzan nameštaj. Ali šta imam od toga ako odlazim? Intimno

sam se već sasvim snažno branio od putovanja. Ali stvarno više nisam mogao da ga otkažem. A onda ipak nisam hteo ponovo da podlegnem baš tom trenutnom osećanju, da ipak zavisim od Pajskama, a da sve ostalo u stvari osećam samo kao dosadu, opterećenje, beskorisno. Po par crnih i jedan par mrkih cipela, rekao sam sebi i jedan za apsolutno nevreme. Kad sam pešačio duž mola, kao što sam uvek rado činio. Ali na pešačenje, naravno, sada nisam smeo ni da mislim. Sasvim polako ćeš sići do mola i načiniti zapažanja i videti koliko ćeš daleko stići. Prvi dani tako radikalne promene klime su najopasniji, ne smeš da

preteraš, rekao sam sebi. Ljudi, kako sam to sa užasavanjem gledao, stignu u devet ujutro, odu pod tuš i otrče na partiju tenisa, padnu mrtvi i u dva sata popodne već su na groblju. Jug odmah uklanja svoje leševe. Sve polako, polako ustati, polako doručkovati, polako otići u grad, ali prvog dana najbolje ne odmah u grad, samo dole do mola. Sad sam duboko udahnuo i uspravio se što je više bilo moguće, i onda se od iscrpljenosti srušio u fotelju. Ma koliko bili stari, uvek očekujemo neki obrt, rekao sam sebi, stalno neki odlučujući obrt, jer smo daleko od bistrog razuma. Svi ti odlučujući obrti desili su se pre više

decenija, samo ih tada nismo opazili kao takve, kao odlučujuće obrte. Nekadašnji prijatelji su ili mrtvi i živeli su nesrećan život, poludeli pre nego što su umrli, ili negde žive ali me se više ne tiču. Svi su se zaglibili u svojim idejama i u međuvremenu ostareli, u osnovi digli ruke, iako se, kao što znam, još tu i tamo besno koprcaju. Kad ih sretnemo, pričaju kao da poslednjih decenija vreme nije prolazilo i tako govore u prazno. Nekada sam stvarno gajio prijateljstva, kako se kaže. Ali sva su se ona u određenom trenutku pokidala i, sem što, tu i tamo u novinama, pročitam ponešto o nekome od onih koje sam

ranije smatrao preko potrebnima, kakvu glupost, nešto neukusno, o njima više ne znam ništa. Gotovo svi su zasnovali porodice, kako se kaže, pravili svoje poslove i gradili kuće i pokušali da se osiguraju sa svih strana i vremenom postali neinteresantni. Više ih ne viđam, a i ako ih vidim, nemamo više o čemu da pričamo. Jedan uvek naglašava da je umetnik, drugi naučnik, treći uspešan trgovac, a meni se smuči već kad ih vidim, još mnogo pre nego što otvore usta iz kojih izlaze samo banalnosti i uvek samo ono što su pročitali i ništa svoje. Nezamislivo je da je i ova kuća nekada bila puna ljudi kоје sam lično ja pozivao i koji su

ovde čitavim beskrajnim noćima na volju pili i na volju jeli i koji su se na volju smejali. Da ne samo što sam voleo druženje, nego sam i priredivao zabave, da sam uistinu mogao da se zabavim u takvim društvima. Ali to je bilo tako davno, da više ni traga nema. Ta ova kuća vapi za društvom!, nedavno je rekla moja sestra. Napravio si je grobom! Uopšte ne razumem kako si mogao da se razviješ u tako užasnom pravcu. Iako patetično izgovoreno, bilo je to rečeno sa ozbiljnošću i čak je me pogodilo do dna duše. Danas mi svi ti ljudi samo još idu na živce. I stvarno sam ja bio onaj koji je sve te ljude godinama zabavljao i čak ih

podučavao, ali sve uzalud. Na kraju takvog čoveka smatraju budalom. Ne znam da li se prvo pokazala bolest, ili moje iznenadno odbijanje svake vrste društva, da li u početku bi odbojnost i da li se iz nje mogla razviti bolest ili u početku bi bolest, a iz bolesti se razvilo moje odbijanje tog društva i tih društava i društva uopšte, ne znam. Jesam li ih ja sve oterao, sve te ljude, ili su se oni povukli od mene? Ne znam. Jesam li ja prekinuo odnos sa njima, ili obrnuto? Ne znam. Istina je da sam nekada imao ideju da pišem o tim ljudima, ali onda sam od te ideje digao ruke, najednom mi je delovala besmisleno. Neki dan stvarno

razmislimo o tim ljudima i zamrzimo ih, ne možemo ništa do da ih mrzimo i moramo da se udaljimo od njih ili obrnuto, pošto ih odjednom sasvim jasno vidimo moramo da se udaljimo od njih ili obrnuto. Istina je da sam decenijama živeo u uverenju da uopšte ne mogu da budem sam, da su mi svi ti ljudi potrebni, ali u stvari svi ti ljudi mi nisu potrebni, sasvim sam dobro živeo i bez njih. Na kraju krajeva dolaze samo da se rasterete i da na mene istovare sav svoj jad i svu svoju brigu i sa time povezanu prljavštinu. Kad ih pozovemo mislimo da će nam doneti nešto, po prirodi stvari radosno ili podmlađujuće, ali oni nam samo

oduzmu sve što imamo. Potisnu nas u našoj rođenoj kući u neki ćošak iz koga uzmicanja više nema i isisavaju nas na najbezobzirniji način dok u nama ne ostane više ništa sem gnušanja nad njima; onda se oproste i ostave nas nasađene i ponovo same sa svim našim strahotama. Dovodeći ih u svoju kuću na kraju krajeva samo dovodimo vlastite mučitelje, ali nemamo drugog izbora, do da u kuću uvek puštamo baš one koji nas potpuno svuku, i koji nas, kad smo pred njima ogoljeni, samo ismeju. Ko tako misli, ne može naravno da se čudi što se vremenom potpuno izoluje, što jednoga dana ostane potpuno sam i onome šta to sve

znači u krajnjoj i sasvim krajnjoj posledici! Tokog čitavog života podvlačimo uvek istu crtu, iako znamo da to uopšte nismo u stanju. Kad imamo tu bolest, mislimo da su svi ti ljudi isuviše glasni. I to ne primećuju! Brutalizuju sve. Bučno ustaju i bučno hodaju na sve strane celoga dana i ponovo bučno ležu. I neprestano govore preglasno. Toliko su obuzeti sobom da uopšte ne primećuju da neprestano povređuju one druge, bolesne, sve što čine, sve što kažu, povređuje nekoga poput nas. Na ovaj način potisnu bolesnika svaki put dublje u pozadinu, dok se on više i ne vidi. A bolesnik se ionako povlači u

svoju pozadinu. Ali svaki život, svaka egzistencija pripada samo jednome, toj individui i niko drugi nema prava da bilo koji takav život i takvu egzistenciju, potiskuje, pritiska, istiskuje iz života. Idemo potpuno sami, na šta opet imamo pravo. To je prirodno. Ja sam prevideo odlučujući, jedini mogući trenutak, naime, kad su mi roditelji umrli trebalo je da okrenem leđa Pajskamu kao moja sestra, zaista, trebalo je da ga prodam i na taj način se spasem, ali nisam imao snage, višegodišnja potištenost posle smrti roditelja onemogućila me je da preduzmem bilo kakvu inicijativu, nisam mogao čak ni da studiram, čak

sam započeo više studija, više njih istovremeno i, kako sam mogao da predvidim, odmah sam propao u svima njima. Uvrteo sam sebi u glavu studije matematike, filozofije, ali čas me je matematika odbijala, čas me je filozofija odbijala, barem inatematika koja se predaje na univerzitetima, filozofija koja se tamo predaje a koja na kraju krajeva ne može da se predaje. Onda je odjednom bila muzika ta koja me je u najdubljem smislu reči oduševila i kojoj sam posvetio glavu. Ustao sam iz fotelje i pogledao na sat i ponovo seo, nesposoban da pre putovanja još nešto učinim, tako sam se odmah ponovo prepustio tlapnjama.

Univerziteti su me odbili, na više njih sam se upisao, to je bilo razumljivo kod moga oca, ali sam ih sve posećivao samo na vrlo kratko vreme, posećivao sam Beč, Insbruk, konačno Grac koji sam omrzao za ceo život, sa apsolutnom voljom da tamo otpočnem studije i da ih završim, a već sam pri samom početku bio propao. S jedne strane zbog razloga što su mi ti univerziteti sa njihovom već vekovima ubajaćenom kašom od znanja odmah pokvarili stomak i istovremeno naravno i glavu, s druge strane jer nijedan od ovih gradova nisam podnosio, ni Insbruk, ni Grac, ni Beč na duže vreme. Svi ti gradovi koje sam po

prirodi stvari poznavao od ranije, iako ne temeljno, deprimirali su me na najpogubniji način a to su, Grac nadasve, odvratna provincijska mesta, svako od njih sebe smatra pupkom sveta i veruje da ima tapiju na duh, da, ali samo kad je posredi totalno primitivan malograđanski duh; u tim gradovima upoznao sam neukus duhovnih bednika koji predaju filozofiju i riju po književnosti, ništa drugo, a smrad uskogrude prostote u tim austrijskim klozetima od samog početka mi je pokvario apetit za bilo kakvim boravkom koji bi trajao duže od najkraćeg. Ni u Beču nisam hteo da boravim duže nego što je bilo

neophodno. Ali, istinu govoreći, Beču dugujem dolazak na muziku, na najidealnije, moram da kažem. Ma koliko prezirao i proklinjao taj grad, i ma koliko da mi je najveći deo vremena bio odbojan, njemu konačno dugujem pristup našim kompozitorima, Betovenu, Mocartu, samom Vagneru i naravno Šubertu, koga mi svakako teško pada da pomenem među upravo nabrojanima, i tom gradu naravno dugujem za noviju i najnoviju muziku o kojoj je moj otac govorio samo kao o najbestidnijoj. Šenberg, Berg, Veber et cetera. I što sam za svojih gotovo dvadeset bečkih godina postao potpuno gradski čovek koji sam od onda uvek

morao da budem, hteo to ili ne, moje bečke godine, najpre zajedno sa mojom sestrom, a onda sam, najpre u centru grada kod mog ujaka iz porodice Debling u ulici Hauzenauer gde sam za sebe imao celu kuću, moje bečke godine su bespovratno smanjile moju sposobnost da živim u Pajskamu. Učinile mi Pajskam u suštini nemogućim. Nikada nisam bio čovek prirode kakav mora biti onaj ko živi u Pajskamu. Ali bolest me je iz koncertnih sala konačno oterala natrag u Pajskam, morao sam zbog pluća da se rastanem od Beča, a to znači od svega što mi je nešto vredelo. Taj rastanak nikada nisam preboleo. Ali da sam

ostao u Beču, egzistirao bih još samo najkraće vreme. Pajskam je bio prazan gotovo dvadeset godina posle smrti naših roditelja, bio je prepušten prirodi. Niko nije verovao da bi se bilo ko jednoga dana mogao useliti u Pajskam, ali jednoga dana sam se ja ipak uselio, otvorio sam prozore u svim pravcima i posle mnogo godina u kuću ponovo pustio svež vazduh i vremenom učinio život u njoj uopšte mogućim. Ali tu se osećam strancem sve do danas, ako ću iskreno da govorim, pomislio sam. Beča i onoga šta je to za mene sve značilo, naime svega, morao sam da se odreknem baš u trenutku u kome sam verovao da sam jednom zasvagda

neraskidivo povezan sa tim gradom koji sam. doduše, već tada i, kao što znam, oduvek mrzeo, ali ga u isto vreme voleo kao nijedan drugi. Na kraju krajeva danas zavidim svojoj sestri samo na mogućnosti da živi u Beču, to je ono što me neprestano buni protiv Beča, zavist, ono što me uvlači u najveće nepravde i čak prostakluke protiv moje sestre, moja zavist što ona, a ne ja, može da živi u Beču i to, kao što znam, na najprijatniji i najsrećniji način. Ako se uopšte radi o bilo kom mestu, tako uvek mislim, onda samo Beč, ni jedan drugi grad na svetu, ali ja sam zabravio Beč, učinio ga sebi bespovratno nemogućim. I ne

zaslužujem više taj grad, mislio sam. U Beču sam prvi put čuo jedan komad Mendelson-Bartoldija, naime Putujuće komedijaše u sali Muzičkog udruženja, komad i izvođenje koji su na mene imali fundamentalno dejstvo. U to vreme još nisam znao zašto je taj komad toliko upečatljiv, danas to znam. Zbog genijalne nesavršenosti. Ali u meni se jednom čak pojavila ideja da idem na Rudarsku visoku školu u Leobenu, ne zato što sam se možda odjednom zainteresovao za zemna blaga, već zbog položaja Leobena koji je u Štajerskim planinama i barem tada je još bio poznat po posebno čistom vazduhu koji

je danas svakako podjednako okužen kao svuda. Jer još kad mi nije bilo ni dvadeset godina, lekari su mi savetovali da bez odlaganja počnem da vodim seoski život a ne gradski život, ali ja bih tada u gradu radije umro, svejedno na koji način, nego što bih otišao na selo. I ta ideja da studiram u Leobenu pojavila se jedan jedini put, ja sam dakako otišao u Leoben da bih se dopunski obavestio o mogućnostima studija rudarstva, ali čim sam u Leobenu sišao s voza, to mesto me je odbilo. U jednom takvom mestu možeš samo da propadneš, ne ostati ovde ni dana duže nego što je nužno, rekao sam tada sebi i stvarno mi nije bilo

neophodno da u Leobenu budem ni jedan dan i istog dana sam se vratio u Beč, odakle sam sa distance hteo da osmotrim Leoben. Još dok sam bio nad Semeringom, moju glavu i čitavo telo obuzelo je neko osećanje potištenosti. Kako je moguće da postoje ljudi koji trpe male gradove kao što je Leoben, mislio sam tada, jer najzad, samo u našoj zemlji, nekoliko stotina hiljada ljudi ceo svoj život bespogovorno provede u tako skučenim mestima kakvo je Leoben. Ali ideja da eventualno započnem studije u Leobenu u osnovi ponajpre i nije potekla od mene, nego od mog dede po majci koji je sam nekada studirao

rudarstvo, dakako ne u Leobenu nego u Padovi, što je sigurno ogromna razlika. A jednom sam mislio da idem u Englesku, možda na Oksford ili Kembridž, mislio sam, stavljajući tom idejom sebe u red naših najistaknutijih duhova od kojih je nekolicina najznačajnijih studirala u Engleskoj i, znači u Oksfordu i u Kembridžu, i onda tamo predavala, a pošto mi engleski jezik nije bio nikakav problem, verovao sam, put za Englesku pravi je put. Ali nisam računao sa engleskom klimom, u svakom slučaju ne sa onom u Oksfordu i Kembridžu kakva se na bolesnike poput mene odražava još pogubnije i u korenu uništi svaki napor

ljudi te vrste, svejedno kuda on bio usmeren. Proveo sam samo deset dana u Engleskoj, dok sam se od mojih roditelja oprostio najmanje na šest meseci i još i danas u potpunosti osećam potištenost koja me je obuzela kad sam se, već deset dana posle odlaska za Englesku, vratio u Pajskam. Tada sam sebe stvarno napravio smešnim, ali već onda je to skrivila moja bolest koja je uveliko besnela u meni iako se još nije toliko ispoljavala. Posle tog poraza, koji mi je naravno ostavio samo prilično manjkavu predstavu o Engleskoj i Londonu, odustao sam od svih mogućnosti u inostranstvu i usredsredio se na one

koje su mi ostale u državi, ali te mogućnosti, između Beča sa jedne strane i Insbruka s druge, uopšte se nisu mogle prihvatiti. Kako nisam hteo ni da igram ulogu propalog studenta, u koju su neretko zbog nečeg gurnuti upravo ljudi poput mene, ljudi s poreklom poput mog, odlučio sam se za, po mom mišljenju, najbolju mogućnost, naime da uopšte ne studiram, u svakom slučaju ne na nekoj javnoj školi, a verovao sam da sam dovoljno jak i karakteran da bih i na taj način mogao da se razvijam na jednom takozvanom duhovnom koloseku. Odjednom sam takođe razumeo da izuzev za muziku ni za šta drugo na

svetu nisam vezan u najvišem mogućem stupnju, i da je zato sve izvan muzike za mene besmislica. Tako se objašnjavaju moje bečke godine. A što se muzike tiče, od trenutka u kome sam je za sebe otkrio, bio sam najprijemčiviji. Jednom sam preko poznanstva sa jednim urednikom, prijateljem mog oca. mogao da uđem u redakciju Di Prese, ali me je moj ipak sasvim dobar instinkt sačuvao od takve perverzije. Svakodnevno sam posećivao, dok sam sa svojom sestrom stanovao na takozvanom Štubenringu, sve moguće biblioteke i sretao se sa ljudima korisnim za moja proučavanja, dakle

muzički adekvatno obrazovanim, koji su se više-manje uskoro nalazili sami od sebe jer su postepeno postali neizostavni za moja istraživanja. Na taj način sam upoznao ne samo najvažnije muzičko-teoretske knjige i spise, nego i niz onih koji su te knjige i spise sačinili i iz toga izvukao najveći profit. Uzgred sam se bavio muzičkim životom Beča i gotovo iz dana u dan posećivao koncert ili operu. Uskoro sam dostigao tako visoku muzičku samostalnost da sam mogao da ograničim, najpre posete operi, a onda i posete koncertima, na programima mi je uvek bilo i previše ponavljanja, uvek isto, to je već oduvek karakteristično za

Beč, da onome ko žudi za novim, a time i stvarno interesantnim, veoma brzo nema više šta da ponudi. Osim toga, za vreme mog bečkog razdoblja, nisu iz dana u dan svirali, kao ranije, najrazličitiji orkestri iz celog sveta, nego uvek isti i koliko god da su zapravo bili i ostali dobri, imao sam i uvek imam utisak da isti orkestri sviraju uvek jedno te isto, makar su svirali i sviraju uvek nešto drugo. Ali čovek koji se odlučio za muziku, po prirodi stvari još i danas u Beču može da nađe mesto za sebe. Atmosfera tog grada bila je jedino što uopšte nisam mogao da podnesem na duže vreme, bez obzira na to što su mi lekari već

vrlo rano stavili do znanja da je ono što je za mene u Beču zapravo opasno, najnezdravija moguća klima. Proveo sam, sve u svemu, preko dvadeset godina u Beču, tačnije samo sa muzikom. Iznenada mi je bilo dosta i vratio sam se u Pajskam. Naravno da je taj korak vodio u ćorsokak o čemu svedoče i ove beleške. Ako je u Pajskamu, gde su po mene došli u dva sata popodne, bilo još jedanaest stepeni ispod nule, pri mom dolasku na Palmu termometar je pokazivao već plus osamnaest. Ali moje stanje se, prirodno, nije poboljšalo usled te činjenice, naprotiv. Plašio sam se da neću preživeti prvu noć u hotelu. Onaj

ko poznaje bolest kakva je moja, zna o čemu govorim. Dobro sam učinio što sam ceo sledeći dan proveo u krevetu, sa spuštenim zavesama. Nisam ni pomišljao da raspakujem kofere. Kako je prirodno, od ranije sam znao šta nosi tako nagla promena klime, ali nisam očekivao ovakvo stanje, dostojno sažaljenja. Ograničio sam se na to da stvarno celoga dana ostanem u hotelu i da dva puta ispijem čašu vode, ali i to samo stoga što sam morao da progutam tablete. Verovatno su na recepciji odmah videli koliko mi je loše i nisu odugovlačili da mi daju željenu sobu. Sasvim lagano ću raspakovati kofere, rekao sam sebi dok sam, ležeći ravno

na krevetu posmatrao tavanicu i bio u stanju da nastavim svoje tlapnje tamo gde sam ih u Pajskamu prekinuo. Let, kao i svi koje sam ranije pretrpeo, bio je užas nad užasima. Na način na koji to zapravo nisam smeo, ustao sam, međutim, druge noći, bilo je oko tri sata, i počeo sa raspakivanjem kofera, pri tom sam ustanovio da uopšte nisam toliko slab koliko sam mislio. Volim ove velike sobe za dvoje koje uz to imaju veliko kupatilo i ne manje predsoblje i iz kojih može da se gleda ne samo na stari grad, nego i na more. I u kojima je mir apsolutan. Ujutro čujem samo poj petlova, nekoliko potmulih udaraca, preko, na

brodogradilištu, lavež pasa i možda još vikanje neke majke na nevaspitano dete. Ovde nemam utisak da sam izolovan od meštana, mada mene koji zaista živim u jednoj ovako veličanstveno luksuznoj sobi, gotovo sve deli od onih u starom gradu ispod mene koji žive upravo u uslovima koji su takvom luksuzu oprečni. Ali moja bolest, tako inislim, iskupljuje taj luksuz. Zapravo uopšte više nemam skrupula, rekao sam sebi. Pri kraju života, skrupule su nešto najsmešnije. Nakon što sam, bio je to moj prvi obrok tokom ovog boravka, doručkovao, počeo sam da raspakujem kofere. Prvo kofer sa odećom i vešom.

Jedva da sam izvadio nekoliko stvari i strpao ih u orman, i već sam bio ponovo bačen na krevet. Nedostatak vazduha kakav već dugo nisam osetio, pričinio mi je najveće poteškoće. Pripisao sam to stanje nagloj promeni klime koja se u početku čak i na zdravog odrazi pogubno, da ne govorimo o nekome poput mene. Ali najzad sam raspakovao prvi kofer i pristupio raspakivanju drugog, znači onog u kom su bile sve knjige i spisi koje sam poneo za rad o MendelsonBartoldiju. Najpre nisam znao kuda sa tim knjigama i spisima i razmišljao sam, kuda sa jednim i kuda sa drugim, dok nisam napravio plan kako da te

knjige i spise metnem na sto i u orman i po tom sam planu zbilja i radio za vreme raspakivanja. Uporedo sam se pitao, ima li uopšte ikakvog smisla čak i započinjati rad kakav je taj o Mendelson-Bartoldiju. S jedne strane, rekao sam sebi, podrazumeva se da je takva rabota besmislena, s druge, rekao sam sebi, moraš da pristupiš tom radu, nek košta šta košta. Ali opravdavaju li, same po sebi, pripreme od jedne decenije, jer toliko dugo sam se pripremao za taj posao, njegovo započinjanje, ako se čovek nalazi u potpuno istrošenom stanju, u kome se ja nalazim? Naizmenično sam govorio da ništa ne opravdava takav rad i da

sve opravdava takav rad. Bilo je najbolje prestati sa spiralom misli o smislu i besmislu takvog rada i ja sam prestao i pravio se da sam odlučio da mu uistinu pristupim što pre je moguće. Zar je trebalo upravo sada, na korak od cilja, sve da bacim kroz prozor, da sebi uništim sve od čega je, na koncu konca, zavisila čitava moja egzistencija, tanku nit nade da ću na kraju taj rad ipak ostvariti? Napisaću ovaj rad, makar i ne mogao sad odmah da počnem sa njim, tako šta sam i predvideo i nikada u to nisam verovao, jer nisam toliko lud, ako ne danas, onda sutra, ako ne sutra, onda prekosutra i tako do kraja. Na kraju i koncu, samo

zbog tog rada odlučio sam se na putovanje, rekao sam sebi. Ubedio sam sebe, uredio sto tako da u svako doba mogu da počnem i seo na belo obojenu gvozdenu stolicu na balkonu, a onda ponovo legao na krevet i tako više sati, dok se dan nije završio, prelazio sa balkonske stolice na krevet, i obrnuto. Predveče sam otišao u grad. Premda sam prvobitno nameravao da odem samo do mola, eventualno sve do ribljeg restorana na molu koji od ranije vrlo dobro poznajem i gde sam uvek najbolje jeo, ipak sam onda otišao preko Lonje sve do takozvane Воrпе koja je za Frankovog života, znači od pobede fašista do njihovog pada,

nazivana samo Paseo del Generalisimo i, pošto je bilo tako toplo, seo, no ipak na neoprezan način, kako sam morao sebi da kažem, na terasu kafeterije preko puta Kanjeljasovih u kojoj sam godinama, gotovo decenijama jeo suvu hranu, zaista uvek isto, pršuta i sir i masline i čaša vode i, odjedanput, zatvorenih očiju, sedeći u jednoj od onih prastarih, belo obojenih pletenih stolica i pijući veliki espreso dok je sunce svetlucalo kroz, nažalost, još gole platane, razmišljao o imenu one mlade žene iz Minhena koju sam prilikom poslednjeg boravka na Palmi, ovde na Borneu oslovio i koja mi je onda, nakon što sam je pozvao da sa

mnom popije kafu upravo na ovoj terasi na kojoj sam sada zatvorenih očiju sedeo u pletenoj stolici, ispričala svoju užasnu povest. Ta mlada žena zvala se Ana Hertl. I nisam oslovio ja nju na Borneu, već obrnuto, ona mene. Bilo kako bilo. Baš sam sa jednom od Kanjeljasovih ćerki koju poznajem iz Beča, gde je studirala muziku (klavir, kod slavnog Virera), a koji preko puta kafeterije imaju kuću i parfimeriju, šetao alejom platana smejući se iz meni sada nepoznatog razloga i uzviknuo sam ime Ana, to Ana koje sam iznenada glasno uzviknuo odnosilo se na jednu devojku koju smo upoznali posetivši jednom Andretks na jednom

od mnogih popodnevnih izleta koje sam poslednjih godina pravio sa Kanjeljasovim ćerkama i kojih smo se uvek rado sećali. Kad sam uzviknuo to Ana, danas više ne znam zašto tako glasno, ruidoso!3 i s tog razloga nadaleko čujno, mlada žena koja je išla ispred nas naglo se okrenula i rekla: Da? A onda, sa najvećom zbunjenošću: ja se zovem Ana. Spontano se okrenula jer je mislila da je neko doziva. Iznenadna pojava te mlade žene potpuno je izmenila moje, kao i raspoloženje moje drugarice. Bio sam užasnut izgledom mlade žene. Očigledno je nosila crninu, a ostavljala je smeten i žalostan utisak. Nije mi

svojstveno da sa nepoznatom osobom iz čista mira započnem razgovor, za to mi nedostaju svi preduslovi, ali kad sam video lice te mlade žene, trenutno i stvarno samo iz osećanja neposredne pogođenosti tako očajničkim izrazom lica, ne iz sažaljenja, pitao sam je da li hoće da sedne sa nama, znači sa Kanjeljasovom ćerkom i sa mnom, da na terasi popijemo kafu; tek što sam je pozvao izgledalo mi je da sam to učinio moguće čak uvredljivim, a ne zaštitničkim tonom i krivio sam sebe i bilo mi je žao što sam je uopšte pozvao, ali u tom trenutku više nije bilo povlačenja i tako sam poziv ponovio, sada drugačijim, sudeći po

onom što mi se isprva učinilo, primerenijim tonom koji je pak zvučao podjednako nepažljivo. kako sam zatim ponovo pomislio. Na moje iznenađenje, mlada žena, koja se predstavila kao Ana Herd, odmah je pristala. Prija joj da posle više dana opet razgovara sa ljudima, rekla je i sve što je zatim rekla, izgovorila je kao potpuno pometena i rastrojena osoba, stanuje u Santa Ponsi, rekla je, onda nešto o nekom smrtnom slučaju, onda nešto o nekom zatvorenom konzulatu, onda nešto o nekom skupom ručku, o nekoj hladnoj sobi, sve je to, još dok smo se približavali kafeteriji, zvučalo kao da govori neko nadomak ludila. Tek što

smo utroje seli na terasu, postao sam zapravo svestan cele, krajnje neprijatne situacije, i više uopšte nisam znao kako da se postavim, pošto me je mlađa Kanjeljasova takođe potpuno ostavila na cedilu, nije razumela ništa od onog što se upravo dogodilo i samo je nezainteresovano gledala kroz prozor na ulicu, što nisam shvatao jer se videlo kakva osoba sedi sa nama za stolom, da se radi o najvećoj očajnici koju čovek može da zamisli. Mlađoj Kanjeljasovoj, koja, kao generalno i sve Španjolke, nije naviknuta da iznebuha sedne za sto sa nekim nepoznatim, cela situacija bila je neprijatna. Ja sam se pak stideo, ne

mogavši da izgovorim ni reči, tražeći reči no nijednu ne našavši, i prebacivao sebi što možda upravo sada brutalno prisiljavam nekoga na nešto što uopšte ne želi, ova mlada žena možda ne želi da sedi za stolom ni sa mnom ni sa Kanjeljasovom koja je se nije mogla ticati, da bi popila kafu, samo zato jer sam je ja, ako baš ne krutim, onda ipak nimalo saosećajnim tonom, više ili manje stavio pred svršen čin pozivajući je da sa nama popije kafu na terasi, stideo sam se i nisam bio u stanju da otpočnem neki razgovor, da izustim ni jednu jedinu reč, a kamoli da se osvrnem na bilo šta što je mlada žena prethodno rekla u svom krajnjem

očajanju i smušenosti. Baš na takav način sedi osoba koju sam na sve to obavezao, pomislio sam. Mora da je i Kanjeljasova ćerka sve to osećala na sličan način jer mi zadugo nije uputila ni jedan jedini pogled. No, promišljajući svoj stid, nisam imao nikakvih izgleda da se izvučem iz okolnosti koje sam prizvao. Iznenada sam od silne nervoze mladu ženu pitao za ime, mada mi je svoje ime već rekla. Ali spremno je ponovila: Ana Hertl. Nisam bio dorastao situaciji. Tako smo sve troje ćutali i svako je potajno znao zašto, i nisam mogao da prepoznam razmere nelagode kojom je odisala ova okolnost. Iznenada smo od Ane Hertl

čuli sledeće: krajem avgusta došla je sa mužem i trogodišnjim sinom na dve nedelje u Santa Ponsu jer su posle otvaranja električarske radnje u Truderingu, istočnom predgrađu Minhena, njih dvoje, kao i dete, bili potpuno iscrpeni, pre svega zbog dosade kojom su ih mučile zvanične institucije, koje ih prilikom početka tog posla nisu ostavljale na miru. Nisam mogla ni da zamislim, rekla je, šta će sve morati da se preživi duž cele godine dana pre otvaranja radnje i kasnije, hteti da se osamostališ je nešto najstrašnije, najnemogućnije, danas mnogo, mnogo gore nego ikada ranije. A njen muž je, to je rekla odmah, bio

veoma komplikovan. Pošto je rekla da je bio, saznao sam da je u žalosti za mužem, do tada to još nisam shvatao. Muž joj je imao tek dvadeset tri godine, rekla je, bio je poreklom iz Nirnberga, iz siromašne porodice, dok je ona rodom iz, kako je sama rekla, jedne dobrostojeće, iz okoline Rozenhajma. Njen muž je pohađao školu za inženjere u Nirnbergu i tu školu za inženjere je i završio, mada su se već poznavali te je za njega bilo veoma teško da dalje studira, ali konačno mu je uspelo, jer da je prekinuo školovanje, njen otac bi mu odmah obustavio mesečne isplate, veoma male naravno, kako je rekla, ali

njen muž je skupio snage i zaista uspeo da završi školu za inženjere, sa izvanrednim uspehom kako je rekla, čitav semestar pre potrebnog roka. Njoj za ljubav najzad je započeo posao u Truderingu, što je bila njena ideja jer se plašila da će joj muž propasti u nekoj kancelariji i takođe je za tek zasnovanu porodicu bolje voditi sopstveni posao, nego ići u neku kancelariju, nju je pre svega reč samostalnost fascinirala kao ni jedna druga, ali uhvatila se u klopku te reči. Njen muž nije smatrao degradirajućim da bude mali poslovan čovek a ne, kako je običaj u predgrađima, ugledan činovnik možda neke javne institucije

gde su mu zagarantovana doživotna primanja, naprotiv, odmah je usvojio želju svoje mlade i mislio da će kao poslovan čovek najzad, radom i pameću, jednoga dana moći da sebe od malog, neuglednog, učini velikim, čak značajnim ako mu pri tom ne bude manjkalo sreće i ženine podrške. Njih dvoje su posle te odluke uspeli da iznajme i opreme i konačno otvore lokal u Truderingu. Ali ovaj proces koji sam ja tako brzo opisao i isto ga tako brzo video, na Borneu. zatvorenih očiju, u toplo veče, trajao je preko godinu dana što je za mladu bio očajan period, jer je nakon svih oficijelnih užasa usledilo dete a onda, verovatno

kao posledica svega, još neka čudna bolest, podmukla, premda ne opasna po život, ali neprijatna, po celom telu su joj iskočile mrke flekice za koje su lekari tvrdili da još nikada nisu videli ništa slično. Međutim, njih dvoje su konačno, uz pomoć roditelja mlade, koji su pomogli nekim većim novčanim iznosom koji ona pak nije tačnije naznačila, uspeli da otvore radnju. Ali tek kad je bila otvorena, problemi su zapravo istinski počeli, rekla je mlada žena, jasno sam ponovo čuo sedeći u stolici na Borneu, boju njenoga glasa, sve. Isporučioci nisu hteli da daju robu na kredit, a trebalo je imati što veće zalihe, a kad su

isporučivali, činili su to pogrešno ili je bila u pitanju falična roba, kako se izrazila, često bi stigla cela serija sanduka u kojima su bili polurazlupani uređaji jer su prevoznici bili aljkavi i danas uopšte niko više ne snosi nikakvu odgovornost za bilo šta. S jedne strane joj je čitav dan bio ispunjen detetom, s druge strane, ona je taj čitav dan morala u radnji da pomaže mužu koji je, za razliku od nje, koja je nekada pohađala trgovačku akademiju, za divno čudo u Erlangenu, verovatno zato što je tamo imala rodbinu, u poslovnom pogledu bio tako nevešt da je to već graničilo sa neogovornošću. Ali ona u tom pogledu nije mogla ništa

da zameri svom mužu, ona je bila ta koja ga je manje ili više naterala da otvori radnju i da napusti svoj pravi poziv, poziv elektroinženjera. Možda je to sa moje strane bila greška i najveći mogući promašaj, rekla je, to što sam mog muža odvratila od već zacrtanog puta i naterala ga u tu prodavnicu. Stvarne teškoće oni, naravno, nisu mogli unapred predvideti, iako se jesu pripremili i za najveće teškoće, i bili su, osim toga, tako puni volje, i u hrabrom periodu nade pa im se činilo da su spremni na sve što ih čeka, bez obzira na to kakvim se pokazalo. Ali njen muž, što je ona utvrdila tek kada je već bilo suviše kasno, bio je

najnepodobniji za bilo kakvu vrstu samostalnosti. Ona to nije znala, iako je zapravo morala to znati pošto je dugo sa njim bila pre nego što je donesena odluka da se otvori radnja u Truderingu, ali možda sam, kako kaže, sve to videla, ali nisam želela da vidim. Ona je sebi stvorila lepu predstavu o tome da je žena trgovca iz Truderinga, u osnovi bez ikakvih velikih zahteva i sa svojim mužem i svojom decom jednostavno srećna. Nije ispalo onako kako je računala. Muža je skrenula sa puta, a detetu je zbog njene angažovanosti u radnji nedostajalo pažnje i brige koja je bezuslovno neophodna za vaspitavanje. Dete je

osetilo da smo se zaleteli, rekla je. Ćerka Kanjelasovih, koja je najpre htela da se oprosti od nas, i koju sam ja, međutim, molio da ostane, sada je odjednom pažljivo slušala šta mlada Ana Hertl priča, mada, naravno, nije pokazivala nikakvu dirnutost, što bi i bilo preterano tražiti, ali mi se bar činilo da je puna razumevanja. Pri tom je radnja, rekla je mlada žena, bila u jednoj od najboljih truderinških ulica. Trudila se da ne brizne u plač, ali s druge strane nisam imao nameru da je odvraćam od njene nesreće koju do tada još nije otkrila u celom obimu, jer sam sada hteo da čujem šta se dalje dogodilo. Mlada žena naravno nije bila

u stanju da napravi hronološki izveštaj i forma u kojoj ga sada zapisujem mnogo je sređenija od one u kojoj nam ga je ona mogla da preda. Moji roditelji su bili predaleko da bi mogli da se brinu o našem detetu, rekla je. Moja majka nije želela da priča sa mojim mužem; njena majka je, kao i mnoge majke udatih žena, uobrazila da joj je njen muž oteo ćerku, otrgao je iz ruku i to sasvim bespravno. U stvari, svi nas behu napustili i imali smo probleme sa radnjom, rekla je. Tu je ona, na vrhuncu neizdržljivosti, kako reče, došla na ideju da sa mužem i detetom ode na Majorku na nekoliko nedelja. Rezervisala je karte za ne baš

najjeftinije, ali ipak gotovo najjeftinije putovanje, njen jedini zahtev bio je da soba ima balkon sa koga se vidi more, i krajem avgusta, dakle pre više od godinu i po, odletela je iz Minhena za Majorku. Znate, rekla je, meni je tek dvadeset jedna, rekla je i nije mogla dalje da govori. Bili smo smešteni, rekla je, u hotelu Pariz. Sve sam to zamislila sasvim drugačije. Nije mogla da kaže u čemu drugačije, ni kad sam je pitao u čemu drugačije, nije mogla da kaže. Kad je prvi put po dolasku, rano izjutra s detetom, ušla u morsku vodu, zgadila joj se. Kao i detetu. Iznajmili su dve ležaljke i satima ćutali pod hotelskim zidinama, u tim ležaljkama,

sa ostalili hiljadu ili dve hiljade ljudi. Uopšte nisu mogli da pričaju jer je pored hotela bilo gradilište koje je onemogućavalo svaki razgovor. Pokušali su da napuste hotel, ali to nije bilo moguće, nigde nisu našli smeštaj. Tako su najzad već drugog dana pomišljali na povratak u Minhen, ali ni to nisu mogli da učine jer se nije moglo obezbediti mesto u avionu. I dan i noć smo morali da stavljamo tampone u uši, rekla je, a od silnog gađenja uopšte više nismo išli do vode, preostajalo im je samo da gotovo umru od žege i smrada. I ni na trenutak nisu umakli galami, jedino iscrpljenost im je omogućavala da zaspu u sobi čiji

zidovi su bili tako tanki da su mogli da čuju čak i nečije okretanje u krevetu u susednoj sobi. Kad bih otvorila vrata ormana, rekla je, gledala sam napolje, jer poleđina ormana nije bila ništa drugo do nevremenom porušen betonski zid, ne deblji od deset centimetara. Noću je toliko duvalo da smo se sve troje prehladili. I dete nam se razbolelo. Preko dana smo bežali u bar u kome je, memli uprkos, bilo podnošljivo. Imali smo pun pansion, rekla je, ali nismo mogli ništa da jedemo. Petog dana se desilo, rekla je. Ona je, bez sumnje opet od iscprljenosti, zaspala oko dva sata posle ponoći i probudila se već oko pet.

Prestrašena. Bilo je veoma mračno, rekla je. Kako moj muž nije bio u krevetu a dete je spavalo, ustala sam i izašla na balkon. Ali na balkonu nije bilo mog muža. Ponovo sam legla u krevet, ali sam odmah ponovo ustala i izašla na balkon i već sam imala tako neku užasnu slutnju, rekla je i pogledala sa balkona dole. Na betonu ispod balkona ležao je leš pokriven ćebetom. Odmah sam znala da je to moj muž, rekla je mlada žena. U hotelskom holu su joj rekli da su već u tri sata izjutra na betonu pronašli leš smrskane glave. Direktor hotela joj je rekao da nije hteo da je probudi i uplaši i da je stoga čekao da ona siđe u hol,

što se u tom trenutku i desilo. Ako je posredi zaista njen muž i to bez ikakve sumnje i ako ona može da ga bez pogovora identifikuje, on bi se odmah postarao za dalju proceduru. Mlada žena je odjedanput bila u stanju da sasvim mirno ispriča svoju priču i stekao sam utisak da se smirila upravo zato što sam je naveo da sve to mirno ispriča, pomislio sam sada. Kao da je bilo juče, ponovo sam je čuo kako kaže. Bez reči se popela na osmi sprat kod svog sina, lift kao u gotovo svim jeftinim hotelima nije radio, i uzela je sina i s njim ponovo sišla u hol. Sudeći po njenim rečima, u međuvremenu se okupilo mnogo radoznalaca, mada je

bilo tek oko šest. Pojavio se lekar, policija, onda su njenog muža ugurali u pogrebna kola koja su stigla sa Palme i odvezli ga. Ona je ostala u holu, nimalo ne učestvujući u svemu što se zbivalo, barem pola sata bila je nesposobna da ponovo ustane i grlila je sina. Onda je otišla u sobu i dva dana je nije napuštala. Kad je, drugog dana, pre podne sišla u hol, rekli su joj da je njen muž sahranjen na groblju na Palmi i u ruku joj stavili cedulju sa brojem parcele. To je bilo sve. Taksijem se odvezla na groblje i tek posle višečasovnog očajničkog traženja, sudeći po njenim rečima, našla je grob. Bila je užasna žega i ona je imala samo

jednu želju, da odmah umre. Ali ta joj se želja, naravno, nije ispunila. Na njeno zaprepaštenje, njenog muža nisu čak sahranili samog, već tik uz leš neke nedelju dana ranije preminule Izabele Fernandez, u jednom od nadzemnih betonskih kovčega visine nekih sedam spratova kakvi su u zemljama juga usled nedostatka prostora neophodni i uobičajeni. Tako je sa sinom, već dva dana po muževljevoj smrti, niko ne zna zbog kojih se on razloga i kako sa balkona hotela Pariz sunovratio u dubinu, stajala pred odavno zapečaćenim grobom na kome čak nije bilo obeleženo njegovo ime, samo ime neke njoj potpuno nepoznate

sedamdeset dvogodišnje žene i broj iskljucan na žućkastoj mermernoj tabli, broj njenog muža. I o ovome svemu je mlada žena, koja je u međuvremenu naručila drugu kafu, pričala dosta mirno. Onda je iznenada ustala i rekla da je zapravo nameravala da ode na groblje, kao i svaki dan, već je celu sedmicu na Palmi i svakoga dana posećuje groblje na kome se sada već sasvim dobro snalazi. Najradije bi ostala ovde, na Palmi, u Nemačkoj bi bila samo nesrećna. Već dva puta je u međuvremenu bila na Palmi zbog ovog tužnog zbivanja i njegovog pravnog aspekta koji je dopao nju. Prvo je verovala da može da se osloni na

nemački konzulat, ali taj konzulat ju je sasvim ostavio na cedilu, najzad su smatrali drskošću što ih Ana Hertl uznemirava i ona je prestala da im se dalje obraća, te je tako dopala šaka nekog prevejanog advokata s Palme koji je, doduše, sve završio ali ju je koštao ne samo svega što je imala, nego i jednog velikog kredita kod Minhenske banke. Ali u celoj stvari najčudnije je bilo što policija Anu Hertl o tom slučaju uopšte nije saslušala, nikada nije razgovarala ni sa kim iz policije, poslat joj je samo račun pogrebne firme. Mnogo kasnije mi je Kanjeljasova ćerka rekla da je na trenutak pomislila da je moglo da se

radi i o ubistvu, iako se ta misao činila potpuno apsurdnom te se više na nju nismo ni vraćali. Ali činjenica je da je balkonska ograda u hotelu Pariz u Santa Ponsi visoka samo sedamdeset centimetara što je zaista čak i prema španskom zakonu zabranjeno i da je mladi Hertl najverovatnije samo na časak izašao na balkon da udahne vazduh, možda da zapali cigaretu, možda još i u takozvanom polusnu pao preko balkonske ograde u dubinu, pravo na beton ispod balkona. U međuvremenu je otvoren proces, rekla je sada mlada Hertl, već na nogama i u nameri da ide na groblje, ali ona čak nema pojma o tome kakva vrsta

procesa. Donela je iz Minhena fotografiju svog muža koju je želela da nam pokaže i pokazala nam je fotografiju na kojoj je bio tamnokosi mladić, mlad muškarac kao milioni drugih, bez ikakve upadljive crte, mršav, tužnog izraza lica, pre južnjački tip, pomislio sam, nikako bavarski. I jedino tada, nisam ja bio taj koji je imao ideju ili čudovišnu nameru da mladu Hertl pita ima li nešto protiv da je mi, mlađa Kanjeljasova i ja, pratimo na groblje, nego Kanjeljasova. Ne znam šta je time htela da postigne, verovatno je želela dokaze, bezmalo neposredan uvid u tragediju koju smo, iako već u veoma velikoj meri,

upoznali ipak više kroz nemoćne nagoveštaje. Sve smo se troje potom popeli ulicom Hajmea trećeg i ušli u taksi koji vodi na groblje. Ogromno je groblje na Palmi i deluje, barem po srednjoevropskim merilima, najpre neobično i stoga jezovito, više podseća na Severnu Afriku i pustinju i pomislio sam, mada sam uvek mislio da mi je svejedno gde, tu nipošto neću da budem pokopan. Mlada Hertl nije više znala kod kog ulaza u groblje taksi treba da stane i vozač se zaista zaustavio na najpogrešnijem mestu. Stoga je mlada žena žurno lutala, stalno nas gubeći, sad u jednom, sad u drugom pravcu, sve vreme sa

fotografijom pokojnog muža u ruci i nije mogla da pronađe grob. Najzad sam je zamolio da pita ljude, one pred mrtvačnicom iz koje je izlazio neopisiv smrad truljenja, gde da nađe grob svog muža. Ali ona to uopšte nije bila u stanju. Uzeo sam od nje fotografiju i rekao broj parcele jednom od muškaraca u sivim plastičnim mantilima koji su stajali pred mrtvačnicom, a on je pokazao u pravcu koji smo onda sve troje sledili, mlada Hertl napred, mi za njom, okolnosti uopšte nisu mogle da budu neprijatnije i odbojnije, ali mi smo to sami hteli, manje kako mislim iz saosećanja, nego iz radoznalosti, možda čak i iz gladi za

senzacijom, čemu je mlađa Kanjeljasova na kraju doprinela u nezanemarljivoj meri. Na kraju smo stajali pred jednim od tih hiljada zabetoniranih mermenih četvorouglova, sa koga smo mogli da pročitamo sveže uklesano ime Izabela Fernandez. Hertlovoj su se oči napunile suzama i pokušavala je da na mermernu ploču pričvrsti donetu fotografiju svog muža, što joj najpre nije pošlo za rukom. Ali ja sam slučajno u džepu imao ostatak lepljive trake i njome sam prikačio fotografiju na mermer. Mlada Hertl je olovkom ispod imena Izabele Fernandez bila napisala ime svoga muža, naime Hans

Peter Hertl, kiša je donekle već bila sprala ime, ali još se moglo jasno pročitati. Siromašni, rekla je, ili oni koje iznenadno pogodi nesrećan slučaj kao nju i koji ne mogu dobro da se sporazumeju, kad umru stižu već istog dana u jedan takav nadzemni betonski šaht koji često nije namenjen samo za dva, nego često i za tri leša. Svuda su sa zabetoniranih mermernih tabli visile manje ili veće kite plastičnog cveća. Čitavo groblje bilo je ispunjeno nataloženim mirisima iz mrtvačnice. Prvo sam mislio da ostavimo mladu Hertl samu, ali zatim mi se učinilo da je bolje da je vratimo ponovo taksijem u grad a kad je iz dubine duše

zaplakala, samo smo se postiđeno okrenuli i gledali niz pustoš iza groblja. Posle nekih pet minuta ponestalo joj je snage da tu stoji i zamolila nas je da zajedno napustimo groblje. Izašli smo i pošto nigde na vidiku nije bilo taksija, naručili smo ga preko portira ludnice smeštene odmah pored groblja, u velikom parku, obraslom palmama. Vratili smo se u grad, ali smo se zatim odlučili da mladu ženu, koja je već ostavljala najtužniji utisak koji se može zamisliti, prebacimo u njen hotel. Pomislio sam da je opet za boravak našla užasan hotel, ali i da joj ništa drugo nije preostalo, pošto sada sasvim

jednostavno nema ništa sem svoje strašne nesreće, da nema drugog izbora do da ode u taj užasan hotel Zenit koji je najoronuliji u celom Kalamajoru i u koji, pre svega iz Nemačke, sedamdesetogodišnje i devedesetogodišnje udovice guraju njihova deca sa zadnjom mišlju da ih se tako definitivno otarase i to na najjeftiniji način. Dvanaest nedelja u takvom hotelu sa punim pansionom ne košta ni koliko pola nedelje pristojnog života u Nemačkoj, kažem sebi. Za svaki Božić na desetine hiljada nemačkih udovica nađu pod jelkom takozvani kupon za prezimljavanje, takozvani dugoročni boravak kakav

putničke agencije nude u stotinama najodvratnijih zamislivih hotela na Majorci, i onda starice budu poslate na putovanje na Majorku sa koga se, to je potajna želja njihove dece i davalaca kupona, po mogućstvu više ne vraćaju, a i ako se vrate, onda još jedino kao takozvani joši, što u žargonu putničkili agenata otprilike znači leš upakovan u rashladnu vreću. Meni su, naravno, poznati i ta Majorka i ta Palma. Stanovati u Zenitu je nešto što najviše deprimira, doručkovati u smrdljivoj trpezariji sa poderanim, prljavim nameštajem od plastike i sa već odumrlim starcima i staricama koji se mučno, na štakama, kreću ka

takozvanoj sali za ručavanje koja je mračna podrumska rupa bez vazduha i uživati u pogledu na more gledajući u nepremostive betonske zidove kuća za iznajmljivanje u visini od samo pet ili šest metara od prozora. Tu stanujete?, rekao sam kad je mlada Hertl izašla. Nije trebalo to da kažem jer je moje Tu stanujete? izazvalo njen snažan, grčevit plač. Pošto je bilo nemoguće prekinuti zauvek kontakt sa tom mladom očajnicom, prepuštenoj samoj sebi u užasnoj nesreći i grčevitom plaču, mi smo, mlada Kanjeljasova i ja, odlučili da mladu Hertl sledećeg prepodneva odvedemo na pozornicu, njen vlastiti naziv!, njene nesreće,

zamolila nas je i mi nismo mogli da kažemo ne, iako smo znali da time ulazimo još dublje u jednu sve nepodnošljiviju situaciju. U svom hotelu, prirodno, nisam uspeo da zaspim, susret sa mladom gospodom Hertl pretvorio se u teško prebrodivu noćnu moru. Tačno u jedanaest, kako je dogovoreno, mlađa Kanjeljasova i ja otišli smo po Hertlovu u hotel Zenit. Ako bi trebalo opisati tu vrstu hotela koji se grade i drže isključivo iz gramzivosti, moralo bi se odlučiti na opise septičke jame za ljude, što nije moja namera. Odvezli smo se, sada u automobilu mlađe Kanjeljasove, u Santa Ponsu i odmah otišli do hotela

Pariz koji nam naravno nije bio poznat. Prošli smo kroz betonski špalir, od zidova podignutih na samo metar i po jedan od drugog i očigledno od strane dvojice različitih vlasnika, progurali smo se takoreći i odjednom se našli na mestu sa koga se moglo gledati upravo gore, ka balkonu sa koga se mladi Hertl sunovratio. Tamo gore je taj balkon, rekla je njegova žena i pokazala prstom. A tu dole je ležao, rekla je. Niko više nije rekao ništa. Provukli smo se ponovo nazad kroz zidove i ušli u auto. Ćutke smo se odvezli na Palmu, pustivši najpre mladu gospođu Hertl da izađe pred njen hotel Zenit. Više je nismo videli. To bi nam bilo

nemoguće. S druge strane, nismo se s njom ništa više ni dogovorili. Sem toga, sutra je imala let za Minhen. Još uvek vidim njeno lice kakvo je bilo kad se od nas oprostila. Uvek ću to lice videti. Mlađa Kanjeljasova, pametna devojka koja je u međuvremenu, sa dvadeset četiri!, dogurala već do Šopenovog koncerta u Saragosi i do jednog u Madridu, a i do poziva na Salcburške letnje igre, predložila je da se odvezemo blizu Inke da tamo večeramo. Sećam se da smo napolju ostali da dva posle ponoći i, što nisam učinio već preko dvadeset godina, da sam igrao, s njom. Sa tom slikom sam se probudio u toj pletenoj stolici na

Borneu i bacio pogled na prozore Kanjeljasovih. Svetlo je bilo uključeno, bili su kod kuće. Ali danas, još danas, neću se javiti, rekao sam sebi, a ko zna da li ću im se javiti uopšte. Čovek u mom stanju! Videću. Stigao je sumrak i ja sam ustao, platio i vratio se u hotel, polako, kako i priliči bolesniku. Na molu sam porazgovarao sa nekoliko ribara. Ali samo kratko, da bih odmah nastavio dalje. Vidimo toliko tuge, rekao sam sebi na putu za Meliju, kad vidimo, vidimo tugu i očaj drugih, dok drugi vide naš. Hoće da se preseli na Palmu, mlada nesrećnica, mislio sam, da bi bila u krajnjoj blizini svog mrtvog mladog muža. Ali kako i od

čega će onda na Palmi živeti? Ako, kako kaže, više ne može da živi u Nemačkoj, ovde to tek uopšte za nju nije moguće. Prirodno, više nisam mogao da oslobodim glavu od misli na mladu ženu i pitao sam se zašto sam se zapravo na Borneu, odmah pošto sam se spustio u pletenu stolicu do ulice, suočio sa ovom tragedijoin, šta me je zaista navelo da se sa njom suočim. Trebalo je da svu energiju usmerim na Mendelson-Bartoldija, ali sam na svoj rad zaboravio zbog tragedije Hertlovih, koja se, kako sam opet odmah morao da pomislim, odigrala još pre više od dve godine, i možda ta tragedija mene tek sada zapravo pogađa, dok su je

mlada Hertl, kao stvarna žrtva, i njen sin, možda do ovog trenutka odavno preboleli, a i to bi bilo moguće, logično sam razmišljao. Zaista, još od poslednjeg boravka na Palmi, na tu Hertl i njenu nesreću nisam više ni pomislio, nikada je se nisam setio. Ali sada, zbog okolnosti što sam se na Borneu spustio u pletenu stolicu da se smirim i zaista odmorim, ona se odjednom ponovo pojavila u mojoj glavi i bušila ju je i skoro me izludela. Na putu u hotel prvo sam hteo da pozvonim kod Kanjeljasovih, ali sam ipak uspeo da se savladam i nisam pozvonio, na putu ka hotelu pomislio sam onda da sam već tri, četiri puta na

Palmi hteo da započnem sa MendelsonBartoldijem i da mi to nikada nije uspelo. Nigde mi nije uspelo. Ni na Siciliji, ni na jezeru Garda, ni u Varšavi, ni u Lisabonu, ni na jezeru Mond. Na svim tim mestima i još na mnogim drugima pokušavao sam da počnem svog Mendelson-Bartoldija, u sva ta mesta u osnovi sam putovao samo zbog tog rada koji je trebalo da započnem i u njima ostajao koliko god je bilo moguće, beskorisno. Zbog ove misli, moj put ka hotelu je, prirodno, postao turoban. Iznenada, gust vazduh koji je zaudarao i pritiskao, odjednom je bio kriv za naglo gušenje koje me je navelo da zastanem u malom parku

ispred jahting-kluba, morao sam čak da sednem na jednu od tamošnjih kamenih klupa da bih se smirio. Napadi gušenja nastupaju neočekivano, nikad se ne zna zašto, iz kog kratkoročnog razloga, tada progutam jednu, dve glicerinske pilule iz staklene cevčice koju neprestano, svejedno gde se nalazim, imam uz sebe. Ali ipak treba da prođe pet do deset minuta da počnu da deluju. Koliko se međutim pogoršalo moje stanje u odnosu na moj poslednji boravak na Palmi, pomislio sam. Ako me vide Kanjeljasovi, uplašiće se. S druge strane, mislio sam, na meni se ne vidi moje pravo stanje koje teško da može biti gore, ili umišljam. Raditi sve

polako, sve sa obazrivošću, rekao sam sebi, obazrivo, bile su reči na kojima je najviše insistirao moj internista. Ali neću da se predajem, mislio sam. Sad više ne. Najpre, vazduh je divan, miriše, potpuno me oživi i naglo me smlati kao psa. To mi je poznato. Ali od svih klimatskih uslova koje poznajem, ovi na Palmi su najbolji. I ipak je to najlepše ostrvo u Evropi, ni stotine miliona Nemaca i podjednako užasnih i konfliktnih Šveđana i Holandana nisu mogle da ga unište. Danas je ono lepše no ikad. A koje mesto i koji predeo i šta već bilo, mislio sam, nema i svoju drugu stranu? Dobro je što sam otišao iz Pajskama i

što sam iznova počeo na Palmi. To je novi početak, mislio sam i ustao sa kamene klupe i krenuo dalje. Palme koje su u mom sećanju bile tako visoke, sada su još narasle, i do dvadeset metara, sve su otprilike u sredini svoje poslednje trećine gore imale blagi pregib. Kako su divno svetlucala svetla putničkih lađa preko puta u velikoj luci. Hotel Viktorija, pročitao sam, i tu sam jednom stanovao, ali sada, poslednjih godina, cela odvratna gomila takozvanih novih bogataša sručila se na njega i učinila ga nepodnošljivim. Ne, nikada ponovo u Viktoriju, rekao sam sebi. Oko petnaest minuta posle napada gušenja, iznenada

sam koračao sasvim bez poteškoća duž mola i sasvim nesvesno se vratio na staru naviku: brojao sam katarke jedrenjaka i jahti kojih je ovde bilo ukotvljeno na hiljade, većina je pripadala Englezima koji su hteli da prodaju svoje lađe i skoro na svakoj drugoj bila je tabla sa natpisom for sale; i Engleska je sada konačno abdicirala, rekao sam sebi. Ali ta rečenica me je razveselila, premda je mogla da me još više rastuži. Nisam odmah otišao u sobu, nego sam ostao da sedim u holu hotela. Ugledamo li čoveka koga ne poznajemo, rekao sam sebi, sa zaista idealnog mesta u holu, odmah želimo da znamo ko on može da

bude i odakle dolazi. Znatiželji te vrste mogu najbolje da udovoljim u hotelskim holovima i prilikom svakog hotelskog boravka razvijam je u svoju omiljenu igru. Ovaj je možda inženjer? ili, preciznije, graditelj elektrana? Ovaj je možda lekar, internista ili hirurg? A ovaj veletrgovac? A ovaj bankrotirani? Knez? Propao, u svakom slučaju. Tako satima mogu da sedim u hotelskom holu i pitam se ko je ovaj i onaj, i najzad se to odnosi na sve koji stupe u hol. Kad se umorim, odem u sobu. Te večeri bio sam potpuno iscrpljen, već samo zbog hodanja ka Borneu i opet natrag, a pre svega zbog katastrofe te Hertl koja mi sve vreme nije izlazila iz

glave. Ranije sam u sobu unosio čašu viskija, sada samo čašu mineralne vode. Mislio sam da ću spavati, ali nisam spavao. Dobro je da sam ogrnuo bundu, pomislio sam, sigurno bili se prehladio sedeći na Borneu. Kad u glavi imamo rečenice, mislio sam, još uvek nemamo odlučnost da ih i stavimo na papir. Rečenice nas plaše, najpre nas plaši misao, onda rečenica, naposletku to što tu rečenicu možda više nemamo u glavi kada hoćemo da je zapišemo. Vrlo često neku rečenicu prerano zapišemo, neku, opet, prekasno; rečenicu moramo da zapišemo u pravom trenutku, inače je zauvek izgubljena. Moj rad o

Mendelson-Bartoldiju je književni rad, rekao sam sebi, nije muzički, premda je muzički u potpunosti. Dopustimo da nas neka tema veže i vezani smo njome mnoge godine, decenije, i dopustimo da nas ponekad uguši. Jer joj ne pristupimo dovoljno rano, ili zato što smo joj prerano pristupili, Vreme nam uništava sve, šta god da radimo. Spise i knjige koji su mi za rad neophodni posložio sam na pisaćem stolu koji sam od hotela naručio za sobu, tako da sam konačno mogao da se uzdam u ispravnost, dakle u zakonitost njihovog rasporeda. Verovatno samo zato i nisam nikada ranije mogao da počnem sa svojim radom, jer knjige i spisi na

mom pisaćem stolu nisu bili ispravno poređani, rekao sam sebi. Pre nego što sam otišao u sobu svima sam dao, kako mislim, velikodušnu napojnicu, imao sam utisak da su je oni smatrali isto tako visokom kao ja. Za mene su oni uvek činili sve, ljubazni su kao i uvek. Trideset godina dolazim na Palmu, a već preko deset u Meliju, ljudima je poznat taj Austrijanac. Svaki put sam došavši rekao da ću pisati rad o mom omiljenom kompozitoru, ali ga do danas nisam napisao. Kad uđem u moju sobu sedamsto trideset četiri, na pisaćem stolu me dočeka štos hartije. Kad odlazim, papira više nema jer sam ih ispisao, ali i, malo po malo, sve

pobacao. Možda ću sada imati sreće!, rekao sam sebi. Izašao sam na balkon, ali me je zaslepilo blještavo svetlo koje je kupalo katedralu i ja sam se, poslednji put te večeri, vratio u sobu, navukao zavese i mislio, kako rekoh, da ću moći da zaspim i, naravno, nisam mogao da zaspim. Kada je prvi put posle muževljeve smrti doletela iz Minhena na Palmu, po povratku je sa užasom morala da sazna da je njihova radnja u Truderingu opljačkana, izuzev nekoliko bezvrednih stvari. Osiguranje koje je bila zaključila još za muževljeva života nije platilo odštetu, jer radnju nije obezbedila po propisu, sudeći po Hertlovoj. Potom ju je tužila

neka američka firma čije je aparate uglavnom držala u skladištu, to je milionski proces, sudeći po mladoj Hertl. Ali takvoj se osobi, pomislio sam, u već trosatnoj nesanici ležao sam u krevetu, ne može pomoći. Postoje stvarno milioni takvih nesrećnih priroda kojima nema spasa. Dok god su živi, uskaču iz jedne nesreće u drugu, a da protiv toga ništa ne može da se učini. Takva osoba je mlada Hertl, pomisilo sam. Ustao sam i stavio Mošelesovu knjigu, koja je ležala na desnoj strani pisaćeg stola na Subringovoj knjizi, a sa leve strane ispod Nadsonove. Zatim sam ponovo legao u krevet. Mislio sam na Pajskam

koji je verovatno bio potpuno zavejan i ukočen mrazem. Kako sam samo mogao da verujem da ću tokom ove zime u Pajskamu biti u stanju da provedem makar i nekoliko nedelja. Ipak sam tvrdoglav, pomislio sam. Pajskam i sve što je u vezi sa tim potpuno sam iscrpeo, pomislio sam. Ne smeš da zaboraviš Johana Gustava Drojsena, pomislio sam. Violinski koncert u e-molu završen 1874, pomislio sam. Ustao sam i zabeležio tu rečenicu, da bih odmah zatim ponovo legao. Prvo izvođenje Elias u Birmingemu 26. avgusta 1846, pade mi na pamet, ponovo sam ustao i otišao do pisaćeg stola i sačinio zabelešku. Kad

sretnemo osobu poput Hertlove, pomislio sam, koja je tako nesrećna, odmah sebi kažemo, mi lično nismo tako nesrećni kako mislimo, mi čak posedujemo jedan duhovni rad. A šta ima ta mlada žena, izuzev trogodišnjeg deteta od muža koji je umro sa dvadeset tri godine, na kakav god način? Zaista se pred nekim još nesrećnijim odmah uspravimo. I naša bolest, uključujući čak onu smrtonosnu, nije gotovo ništa. Umesto da pišem o Mendelsonu, napisaću ove beleške, pomislio sam i: moram da nazovem Elizabetu, moju sestru u Beču. Nisam zaspao do pola tri posle ponoći, mislio sam na svoj rad, deset

godina pomeran, odlagan, mislio sam i kako ću ga ujutro započeti, kakvom rečenicom i odjednom sam u glavi imao niz takvih takozvanih prvih rečenica. I mladu Hertl. Njena je nesreća, rekao sam sebi, što je naterala mladog Hertla, svog muža, da napusti inženjersku karijeru i lati se posla koji mu uopšte nije odgovarao, i onda ga je još, iz kakvog god razloga, nagovorila na putovanje na Majorku. Pogubna ideja, mislio sam, krajem avgusta putovati na Palmu! Grad i celo ostrvo lepi su samo zimi, ali onda su lepši od svega drugog na svetu. Spavao sam samo dva sata i u pola šest se probudio sa ovom mišlju: sada mi je četrdeset

osam godina i dosta mi je. Na kraju ne moramo da opravdamo ni sebe ni bilo šta drugo. Nismo mi sebe napravili. I umesto da pristupim Mendelsonu, što sam bezuslovno nameravao i za šta sam u osnovi čak, kako sam u pola četiri ujutru verovao, imao idealne preduslove, po buđenju sam mislio još samo na mladu Hertl. Taj slučaj mi nije dao mira i ustao sam u petnaest do šest sa glavoboljom vezanom možda i za predstojeću promenu vremena, jer ni pod kojim uslovima nisam hteo da se, neodlučan između ostajanja u krevetu i ustajanja, izložim depresiji koja je neizostavno morala da nastupi. Mlada Hertl mi nije dala mira i ja, naravno,

tog jutra uopšte nisam bio u stanju da započnem svoj Mendelsonrad. Moram što je brže moguće na groblje, rekao sam sebi, odjedanput sa užasnom odlučnošću, ne znam s kog razloga. Još pre sedam sam naručio taksi i odvezao se na groblje. Tamo uopšte nisam imao poteškoće da pronađem večito počivalište mladog Hertla. Bio sam tamo za nekoliko minuta. Ali na moju zapanjenost, na dotičnoj mermemoj ploči spuštenoj u beton sada nisu, kao još pre godinu i po, stajala imena Izabela Fernandez i Hanspeter Hertl, nego, oba već uklesana u mermer, Ana i Hanspeter Hertl. Odmah sam se okrenuo i brzo otišao do dežurnog

portira pored mrtvačnice. Nakon što sam uspeo da mu svoje pitanje čak i na španskom sasvim učinim jasnim i, kako sam mogao da vidim, vrlo dobro razumljivim, portir je samo, nekoliko puta, izgovorio reč suicidio. Otrčao sam do ludnice da pozovem taksi, što s groblja nije bilo moguće, odmah se odvezao natrag u hotel. Navukao sam zavese moje sobe, piše Rudolf, popio više tableta za spavanje i probudio se tek za dvadeset šest sati, u najvećem strahu.

1 Bugvile – tropska biljka, gaji se u saksijama, na Sredozemlju raste sama kao žbunasta puzavica sa rozaIjubicastim cvetom – prim. prev, i dalje.

2 Ramon Ljul (1235-1316) – veliki katalonski pesnik i mistik. 3 Ruidoso (španski), bučno.

BIBLIOTEKA ROMAN Knjiga sedma Tomas Bernhard BETON Prvo izdanje Izdavač Alexandria Press Beograd http://www.alexandria-press.com Stalni Internet štand na Frankfurtskom sajmu: http://e.book-fair.com/alexandria-press http://e-buchmesse.de/alexandria-press e-mail: [email protected] Urednik Igor Marojević Prevod Mirjana Avramović

Dizajn i slog Alexandria Press Digital Studio Miroslav Jovanović Složeno pismom Bookman Yu 10/13pt Cover Viktor Šekularac, ClockVVorkStudio Štampa VOVA, Beograd Tiraž

1000 Beograd 2005 ISBN 86-83275-29-9