Tetka Hulija i Piskaralo

Naslov originala: Mario Vargas Llosa: LA Tltyí JULIA Y EL ESCRIBIDOR Odgovorni urednik: JASMINA MUSABEGOVIĆ Prevodilac: MARICA JOSIMČEVIĆ Redakcioni odbor: VESNA BALVANOVIĆ, INA KRSTANOVIĆ, SVETOZAR KOLJEVIĆ TETKA HULIJA I PISKARALO “SVJETLOST", SARAJEVO KRINKA VIDAKOVIĆ, MARICA JOSIMČEVIĆ Likovna oprema: MUSTAFA IBRULJ CIP — Katalogizacija u publikaciji Narodna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine, Sarajevo UDK 860(85)-31 =861/862 VARGAS Llosa, Mario Tetka Hulija i piskaralo / Mario Vargas Ljosa; [prevodilac Marica Josimčević]. — Sarajevo: Svjetlost, 1988 . — 384 str.; 20 cm. — (Biblioteka Feniks) Prevod djela La tia Julia y el escribidor / Mario Vargas Llosa. ISBN 86-01-01224-8 1. LJOSA, Mario Vargas

Za Huliju Urkidi Ujanes, kojoj toliko dugujemo ja i ovaj roman.

Pišem. Pišem da pišem. Mentalno vidim sebe kako pišem da pišem a mogu i da vidim sebe kako gledam sebe da pišem. I vidim sebe kako se sećam da vidim sebe da pišem i sećam se sebe kako vidim sebe da se sećam da sam pisao i pišem videći sebe kako pišem da se sećam da sam video sebe kako pišem da sam video sebe da pišem da sam se setio da sam video sebe kako pišem da sam pisao i da sam pisao da pišem da sam pisao. Takođe mogu sebe da zamislim kako pišem da sam već napisao da ću zamisliti sebe kako pišem da sam napisao da sam zamišljao sebe kako pišem da vidim sebe kako pišem da pišem. SALVADOR ELISONDO, Beležnik (E1 Grafbgrafo) I U TO DALEKO VREME, bio sam vrlo mlad i živeo sam kod babe i dede u jednoj vili belih zidova u ulici Očaran, u Mirafloresu. Studirao sam na Univerzitetu San Markos, pravo, koliko se sećam, pomirivši se s tim da kasnije zarađujem za život baveći se jednom slobodoumnom profesijom, mada sam u suštini više voleo da postanem pisac. Moj tadašnji posao donosio mi je skromnu platu, iziskivao plagijatorski rad i imao prilagodljivo radno vreme i bombastičan naziv: Urednik Vesti Radio-Panamerikane. Moja dužnost je bila da iz dnevnih listova isecam zanimljive vesti i malo ih preradim kako bi se pročitale u biltenima na našim radio-talasima. Sve moje redakeijsko osoblje svodilo se na Paskvala, mladića koji je kosu mazao uljem i bio zaljubljen u katastrofe. Svakog sata davali smo jednominutne vesti, sem onih u podne i u devet uveče koje su trajale petnaest minuta; međutim, pripremali smo nekoliko emisija vesti odjednom, tako da sam dosta vremena provodio napolju: pio sam kafu u Kolmeni11 , ponekad odlazio na predavanja, ili u kancelarije Rađio-Sentrala u kojima je atmosfera bila življa nego tamo gde sam ja radio. Obe radio-stanice pripadale su istom vlasniku i nalazile se jedna do druge u ulici Belen, vrlo blizu trga San Martin. Ni po čemu nisu ličile. Naprotiv, kao one sestre u tragediji od kojih se jedna rodila puna milosti, a druga, nedostataka, najviše su padale u oči njihove razlike. RadioPanamerikana je zauzimala drugi sprat i potkrovlje jedne sasvim nove zgrade, a u njenim programima, ambicijama i osoblju bilo je nečeg snobovskog i stranačkog, izvesna ohola težnja da se bude moderan, mladalački, aristokratski. Mada njeni spikeri nisu bili Argentinci (kako bi to rekao Pedro Kamaćo), zasluživali su da to budu. Puštali su puno muzike, naročito džeza i roka i pomalo klasike; njeni talasi su uvek prvi u Limi emitovali najnovije hitove iz Njujorka i Evrope, ali nisu prezirali ni latinskoameričku muziku pod uslovom da je barem malo produhovljena; nacionalnu muziku su odabirali s pažnjom i samo ako je imala melodiju valsa. Bilo je programa sa obeležjima izvesne intelektualne vedrine, kao: Portreti iz prošlosti i Međunarodni osvrti, a čak i u ispraznim emisijama kao što su Kviz i Trambulinom do slave, trudili su se da ne zapadnu u preveliku glupost ili vulgarnost. Jedan od dokaza njenih kulturnih nastojanja bila je ta služba radio-vijesti koju smo vodili Paskval i ja iz jedne drvene tavanske sobe sagrađene na krovnoj terasi odakle smo mogli da posmatramo đubrišta i poslednje preostale kolonijalne prozore na limskim krovovima. Do nje se stizalo liftom čija su vrata imala nezgodan običaj da se otvore pre vremena. Zauzvrat, Radio-Sentral je bio stisnut u jednoj staroj kući punoj unutrašnjih dvorišta i ćoškastih zavijutaka i bilo je dovoljno čuti njegove raspoložene, vedre spikere koji su se obilato služili žargonom pa prepoznati da se oni obraćaju mnoštvu, plebsu, pre svega Kreolcima. Emitovali su vrlo malo vesti a peruanska muzika, uključujući melodije s Anda, bila je kraljica i gospodarica programa; i nije bio redak slučaj da indijanski pevači koji su nastupali u koncertnim dvoranama, učestvuju u tim emisijama otvorenim za publiku koje su, nekoliko sati pre početka programa okupljale mnoštva ispred vrata studija. S njegovih talasa često se ori!a i tropska muzika, kao i melodije iz Meksika i Argentine, a programi su bili 1 Velika trgovačka ulica u ceniru Lime (Inače, Colmena na Španskom: košnica) prim. prev.

jednostavni, nemaštoviti i delotvorni: Telefonske porudžbine, Rođendanske serenade, Tračevi iz sveta zabave, Celuloid i Bioskopski repertoar. Međutim, njegovo “glavno jelo”, koje su obilato i često služili, i Što mu je, prema svim istraživanjima, obezbeđivalo ogromnu slušalačku publiku, bile su radio-serije. Emitovali su barem šest dnevno a mene je mnogo zabavljalo da uhodim izvođače dok su govorili ispred mikrofona: glumce i glumice na zalasku, izgladnele i u pohabanoj odeći, čiji su se mladalački, baršunasti, kristalni glasovi užasno razlikovali od njihovih ostarelih lica, gorkih usta i umornih očiju. “Kada televizija stigne u Peru, neće im preostati ništa drugo nego da izvrše samoubistvo”, predskazivao je Henaro-mlađi, pokazujući na njih kroz stakla studija, gde su, kao u nekom velikom akvariju stajali oko mikrofona s rukopisima u rukama, čekajući da započnu dvadeset i četvrto poglavlje “Familije Alvear”. I odista, kako bi se samo razočarale one domaćice koje je razneživao glas Lusijana Panda, da su videle njegovo pogrbljeno telo i zrikave oči; a kako bi s tek razočarali penzioneri kojima je melodično žuborenje Hosefine Sanćes budilo uspomene, da su znali da ima podbradak, brkove, kLempave uši i proširene vene. Ali dolazak televizije u Peru bio je još dalek i činilo se da je diskretni opstanak faune radio-serija za sada bezbedan. Uvek sam želeo da saznam ko su pisci koji proizvode te serije što su ispunjavale popodneva moje babe, te priče koje su mi zaglušavale bubne opne kod moje tetke Laure, moje ujne Olge, moje tetke Gabi, ili u kućama mojih mnogobrojnih rođaka kada sam odlazio da ih posetim (naša familija s Mirafloresa je bibilijska i vrlo ujedinjena). Naslućivao sam da se radio-serije uvoze, ali iznenadio sam se kada sam saznao da ih Henarovi ne kupuju u Meksiku i Argentini, već na Kubi. Proizvodila ih je SMKU, neka vrsta radiotelevizijske imperije kojom je rukovodio Goar Mestre, gospodin srebrnkaste kose koga sam jednom, kada je boravio u Limi, sreo na hodnicima Radio-Panamerikane dok ga je revno pratila svita njenih vlasnika a čitavo ga osoblje posmatralo s puno poštovanja. Pošto sam toliko čuo o kubanskoj stanici SMKU kod spikera, konfernasijea i tehničara Radio-Panamerikane — za koje je ona predstavljala nešto mitsko, ono što je Holivud u to vreme bio za sineaste — Havijer i ja smo, pijući kafu u Branši, ponekad zadugo fantazirali o toj vojsci poligrafa koji su, bez sumnje, tamo, u dalekoj Havani, punoj palmi, rajskih plaža, bandita i turista, u kancelarijama s rashladnim uređajima Goar Mestreove tvrđave, osam sati dnevno, na bešumnim pisaćim mašinama proizvodili tu bujicu preljubništava, samoubistava, strasti, susreta, nasleđa, bogoslužja, slučajnosti i zločina, što se sa antilskog ostrva razasipala po Latinskoj Americi da bi, kristalizujući se u glasovima mnogih Lusijana Pandi i Hosefina Sanćes, ispunila snovima popodneva baba, tetaka, rođaka i penzionera svake zemlje. Henaro-mlađi je kupovao (ili, bolje reći, SMKU je prodavala) radio-serije na kilo i telegrafski. On mi je sam to ispričao jednog popodneva, začudivši se kada sam ga upitao da li on, njegova braća, ili njegov otac pregledaju rukopise pre nego što ih puste da se emituju. “Da li bi ti bio u stanju da pročitaš sedamdeset kilograma papira?”, odvratio je, gledajući me sa onom bezazlenom susretljivošću kakvu zaslužuje intelektualac kojim me je proglasio otkada je video moju priču u nedeljnom dodatku “E1 Komersija”. “Pomisli samo koliko bi ti vremena bilo potrebno. Mesec, dva? Ko može da posveti nekoliko meseci čitanju jedne radioserije? To prepuštamo slučaju i, srećom, do sada nas je štitio Naš Gospod od Čudestva.” U najboljem slučaju Henaro-mlađi bi se raspitao preko reklamnih agencija, kolega ili prijatelja koliko je zemalja kupilo radio-seriju koju su mu nudili i kakav je ishod emitovanja; u najgorem, odlučio bi prema naslovu ili prosto, bacanjem novčića. Radio-serije su se prodavale na kilo jer je to bio podobniji način nego prebrojavanje stranica ili reči, budući da se samo to moglo tačno proveriti. “Naravno, govorio je Havijer, ako čovek nema vremena da ih pročita, još ga manje ima da prebroji sve te reči.” Uzbuđivala ga je pomisao na roman od šezdeset osam kilograma i trideset grama, čiju bi cenu, kao za krave, puter i jaja, određivala vaga.

-

Međutim, ovaj sistem je Henarovima stvarao probleme. Tekstovi su bili krcati kubanskim izrazima koje su nekoliko minuta pre svake emisije, Lusijano, Hosefina i njihove kolege sami prevodili, kako su umeli i znali (uvek loše) na peruanski. S druge strane, na putu od Havane do Lime, u utrobama brodova ili aviona, ili na carini, prekucani tabaci papira bi ponekad pretrpeli oštećenja i izgubila bi se čitava poglavlja, zbog vlage bi postajala nečitljiva, zaturila bi se, ili bi ih pojeli pacovi u magacinu Radio-Sentrala. Pošto bi se ovo primetilo tek u poslednjem času, kada je Henaro-stariji delio rukopise, dolazilo je do mučnih situacija. To su rešavali hladno preskačući izgubljeno poglavlje, a u težim slučajevima, Lusijano Pando ili Hosefina Sanćes bi se iznenada razboleli na jedan dan, kako bi se u narednih dvadeset i četiri sata, i bez većih trauma, zakrpili, obnovili ili izostavili iščezli grami ili kilogrami. Sem toga, SMKU je imala vrlo visoke cene, tako da je bilo sasvim prirodno što je Henaro-mlađi bio srećan kada je otkrio Pedra Kamaća i njegovu čudesnu nadarenost. Vrlo dobo se sećam dana kada mi je govorio o tom radiofonijskom fenomenu, jer sam tog istog dana, u vreme ručka, prvi put sreo tetka Huliju. Ona je bila svastika mog ujka Luća i noć pre toga stigla je iz Bolivije. Nedavno razvedena, došla je da se odmori i oporavi od svog bračnog brodoloma. “U stvari, da nađe novog muža”, odsječno je izjavila najednom familijarnom skupu tetka Ortensija, najveća jezičara među mojim rođacima. Ja sam svakog četvrtka ručavao kod ujka Luća i ujne Olge a tog podneva zatekao sam celu familiju još uvek u pidžamama kako s dagnjama u ljutom sosu i hladnim pivom presecaju mamurluk. Do zore su ćeretali s tetka Hulijom i njih troje zajedno ispili su bocu viskija. Sve ih je bolela glava, ujka Lućo se žalio da je u njegovoj kancelariji verovatno sve pošlo naglavačke, ujna Olga je govorila da je sramota ostati tako kasno subotom uveče a novoprispela gošća je u kućnoj haljini, bosonoga i s papilotnama na glavi ispražnjavala jedan kofer. Nije joj smetalo što je vidim u takvom izdanju kada je sigurno niko ne bi smatrao kraljicom lepote. - Znači ti si Doritin sin — reče mi, ljubeći me u obraz. — Završio si gimnaziju, zar ne? Smrtno sam je zamrzeo. Do malih sukoba koje sam u to vreme imao s familijom dolazilo je zbog toga što su svi nastojali da se prema meni i dalje ophode kao prema dečaku a ne kao prema odraslom čoveku od osamnaest godina. Ništa me nije toliko nerviralo kao “Marko”; imao sam osećaj da me taj deminutiv vraća u kratke pantalone. - Već je na trećoj godini prava i radi kao novinar — objasnio je ujka Lućo, pružajući mi čašu piva. - Istinu govoreći, stvarno ličiš na bepče, Marito, reče tetka Hulija, lako me udarivši nogom. Za vreme ručka, sva se topeći od predusretljivosti, sa onim držanjem koje odrasli zauzimaju kada se obraćaju idiotima i deci, upitala me je da li imam devojku, da li odlazim na zabave, kojim se sportom bavim i pakosno me je posavetovala da čim mi to bude bilo moguće pustim da mi izrastu brkovi (nisam mogao da otkrijem da li je to bilo bezazleno ili namerno, ali podjednako me je taknulo). Crnomanjastim muškarcima dobro stoje tako da ću imati više uspeha kod devojaka. On ne misli na suknje i na terevenke — objasnio joj je ujka Lućo. — On je intelektualac. Objavio je jednu priču u nedeljnom dodatku “E1 Komersija”. Onda treba da pripazimo da nam Doritin sin ne postane peško — nasmejala se tetka Hulija a ja sam iznenada osetio solidarnost prema njenom bivšem mužu. Međutim, nasmešio sam se i pustio je da tera svoje. Sve vreme ručka pričala je neke grozne bolivijanske viceve i mene peckala. Kada sam krenuo, učinilo mi se da želi da se iskupi zbog svojih sitnih pakosti, jer mi je ljubaznim glasom rekla da obožava filmove i da bismo mogli otići zajedno u bioskop. Stigao sam u Radio-Panamerikanu u pravi čas; u protivnom, Paskval bi čitav bilten u tri posvetio izveštaju s fronta, jednoj bici na egzotičnim ulicama Ravalpindija između grobara i leproznih bolesnika, što je objavio list “Ultima Ora”. Pripremiviši biltene i za četiri i pet, izišao sam da popijem kafu. Na vratima Radio-Sentrala sreo sam Henaramlađeg u

euforičnom stanju. Uhvatio me je za mišicu i odvukao u Branšu. “Moram da ti ispričam nešto fantastično.” Nekoliko dana je bio u La Pasu, poslovno, i tu je video na delu tog višestrukog čoveka: Pedra Kamaća. To nije čovek, već industrija — ispravio se pun oduševljenja. — Piše sve drame koje se prikazuju u Boliviji i u svima glumi. I piše sve radio-serije, režira ih i u svima igra glavnu mušku ulogu. Ali više nego njegova plodnost i mnogostranost, impresionirala ga je njegova popularnost. Da bi mogao da ga vidi u jednom od njegovih komada u pozorištu Saavedra u La Pasu, morao je da kupi ulaznice kod tapkaroša po duploj ceni. -Kao za borbe s bikovima, možeš misliti — čudio se. -Koje ikada uspeo da napuni pozorište u Limi? Ispričao mi je da je ispred Radio-Iljimanija video kako devojke, zrele i postarije žene stoje dva dana u redu i čekaju da iziđe njihov idol i da im autogram. S druge strane, agencija Mek Ken Erikson iz La Pasa, potvrdila mu je da su radio-serije Pedra Kamaća najslušaniji program na bolivijanskim talasima. Henaro-mlađi je bio ono što se u to vreme nazivalo naprednjačkim impresarijom; više su ga zanimali poslovi nego počasti, nije bio član Nacionalnog kluba, niti je to želeo da postane, družio se sa svim i svakim i bio je toliko dinamičan da je zamarao ljude oko sebe, Čovek koji brzo donosi odluke, posle svoje pósete Radio-Iljimaniju ubedio je Pedra Kamaća da dođe u Peru i da radi isključivo za RadioSentral. -Nije bilo teško, od tamošnjih zarada je gladovao — objasnio mi je. — On će preuzeti radio-serije, a ja ću moći da pošaljem dođavola one ajkule i z SMKU. Pokušao sam da zatrujem njegove iluzije. Rekao sam mu da sam upravo ustanovio da su Bolivijanci krajnje antipatični i da će se Pedro Kamaćo vrlo loše slagati sa svim osobljem Radio-Sentrala. Njegov akcenat će parati uši slušalaca a zbog nepoznavanja Perua, praviće grešku za greškom. Ali on se smešio; moja predskazanja o propasti nisu ga doticala. Mada nikada nije bio ovde, Pedro Kamaćo mu je govorio o duši čoveka iz Lime kao da je rođen u Baho el Puente a njegov akcenat je izvanredan, ne škripi nijedno Ms” ili “r”, mek je kao baršun. Lusijano Pando i ostali glumci će sirotog došljaka pojesti s perjem i kostima — glasno je razmišljao Havijer. Ili će ga silovati lepa Hosefina Sanćes. -Bili smo na našem tavančetu i razgovarali dok sam ja prekucavao vesti iz “El Komersija” i “La Prense”, menjajući prideve i priloge za podnevne vesti “E1 Panamerikano”. Havijer je bio moj najbolji prijatelj i viđali smo se svakodnevno, makar samo na trenutak da bismo ustanovili da postojimo. on je bio entuzijasta, promenljivih i protivurečnih raspoloženja, ali je u njima uvek bio iskren. Bio je zvezda Odseka za književnost na Katoličkom univerzitetu koji nikada ranije nije imao tako marljivog učenika, tako lucidnog čitaoca poezije ni tako pronicljivog tumača teških tekstova. Svi su uzimali zdravo za gotovo da će svoj diplomski rad odbraniti briljantnom temom, da će postati briljantan profesor i podjednako briljantan pesnik ili kritičar. Ali on je jednog lepog dana i bez ikakvih objašnjenja sve odreda razočarao kada je napustio tezu na kojoj je radio, odbacio književnost i Katolički univerzitet i upisao se na San Markos kao student ekonomije. Kada bi ga upitali za razlog tog dezerterstva, priznao bi (ili bi se ismejavao) da mu je teza na kojoj je radio otvorila oči. Trebalo je da glasi: “Izreke kod Rikarda Palme”. Morao je da pročita “Peruanske tradicije” s lupom, loveći poslovice, a pošto je bio savestan i strog, čitavu fijoku je napunio eruditskim karticama. A onda, jednog jutra spalio je tu fijoku s karticama na nekoj poljani — on i ja smo izveli apački ples oko filološke vatre — i odlučio je da mrzi književnost i da je čak i ekonomija bolja od nje. Havijer je bio na praksi u Glavnoj kreditnoj banci i uvek je nalazio izgovor da svakog jutra

skokne do RadioPanamerikane. Od njegove paremiološke more ostala mu je navika da me zasipa poslovicama bez ikakvog povoda ili smisla. Mnogo me je začudilo da tetka Hulija, iako Bolivijanka koja je živela u La Pasu, nije nikada čula za Pedra Kamaća. Ali ona mi je objasnila da nikada nije slušala nijednu sapunsku operu niti je kročila u neko pozorište otkad je tumačila Zalazak sunca u komadu Ples sati poslednje godine u školi koju su vodile irske kaluđerice (“Da se nisi usudio da me upitaš koliko je od tada prošlo godina, Marito”). O tome smo razgovarali na putu od kuće ujka Luća, na kraju avenije Armendaris, ka bioskopu Baranko. Ona me je tog podneva pozvala na najlukaviji mogući način. Bio je četvrtak, nedelju dana od njenog dolaska, i mada me izgledi da ponovo budem žrtva bolivijanskih viceva nisu privlačili, nisam želeo da propustim svoj sedmični ručak. Nadao sam se da je neću sresti, jer sam prethodne noći — familija se sredom uveče okupljala kod tetke Gabi — čuo tetku Ortensiju kako saopštava glasom osobe upućene u tajne bogova: U toku svoje prve nedelje u Limi izišla je četiri puta i to s četiri različita udvarača, od kojih je jedan oženjen. Ta raspuštenica ni od čega ne preza! Kada sam stigao kod ujka Luća, posle emitovanja vesti “E1 Panamerikano”, zatekao sam je upravo s jednim od njenih udvarača. Osetio sam slatko zadovoljstvo osvete kada sam ušao u dnevnu sobu i ugledao da pokraj nje sedi moj ujak Pankrasio, babin brat od tetke, i pilji u nju očima osvajača, krajnje smešan u svom staromodnom odelu, s leptir-mašnom i karanfilom u rupici revera. Već ještogodina bio udovac, imao je iks noge tako da je pri hodu pokazivao rimsko deset, a o njegovim posetama u familiji se pakosno šuškalo jer je večno štipkao sluškinje na očigled svih. Farbao je kosu, nosio džepni sat s posrebrenim lancem a svakog dana, oko šest popodne, visio je na ćoškovima ulice Union i obletao službenice. Nagnuo sam se da poljubim Bolivijanku i šapnuo joj na uvo s najvećom mogućom ironijom: “Kakav dobar ulov, Hulita.” Ona mi je namignula i klimnula glavom. Ujka Pankrasio je u toku ručka izložio svoju disertaciju o kreolskoj muzici za koju je bio stručnjak- na familijarnim svečanostima uvek je izvodio solo tačku bubnjajući rukama u kahon 1 — a onda se okrenuo ka njoj, obliznuo se kao mačor i rekao: “Uzgred budi rečeno, četvrtkom uveče u Viktoriji, srcu kreolstva, skuplja se Družina Felipea Pingla. Da li bi želela da čuješ malo prave peruanske muzike?” Ne oklevajući ni trenutka i rastuženog lica, što je kleveti dodavalo uvredu, tetka Hulija je odgovorila, pokazujući na mene: “Baš šteta. Marito me je pozvao u bioskop.” “Poen za mladost”, naklonio se ujka Pankrasio kao pravi sportista. Kasnije, kada je otišao, pomislio sam da ću se spasiti, jer je ujna Olga upitala: “Ono za bioskop bio je samo izgovor da se otarasiš starog razvratnika?” Ali tetka Hulija je hitro ispravila: “Ni slučajno, draga moja, umirem da vidim onaj film u Đaranku koji nije pogodan za gospođice.” Okrenula se meni, koji sam slušao kako se odlučuje moja sudbina za to veče, i da bi me umirila, dodala je ovaj biser: “Ne brini za novac Marito, ja plaćam.” -Ali eto, išli smo mračnom i uskom ulicom Armendaris, potom širokom avenijom Grau, u susret filmu koji je, kao vrhunac, bio meksički i zvao se “Majka i ljubavnica”. -Kada je žena razvedena, nije strašno to što se svi muškarci osećaju obavezni da joj nešto predlažu — obaveštavala me je tetka Hulija. — Najgore je što onda smatraju da nije potrebno da budu romantični. Ne zaljubljuju se, ne šapuću joj slatke reči na uvo, predlažu joj Ono s neba pa u rebra i na najvulgarniji način. Mene to potpuno ohladi. Zbog toga mnogo više volim da idem u bioskop s tobom, nego s nekim na igranku. Odvatio sam da se puno zahvaljujem na komplimentu. -Toliko su glupi da veruju da je svaka razvedena žena i uličarka — nastavila je, kao da nisam ništa rekao. — A sem toga, samo misle na one stvari. Ne shvataju da lepo nije u tome, nego u zaljubljivanju, zar ne? 1 Tetka Hulija i piskaralo

Objasnio sam joj da ljubav ne postoji, da je to izum jednog Italijana koji se zvao Petrarka i provansalskih trubadura. Da ono što ljudi veruju da je kristalni izvor emocija, čist izliv osećanja, nije ništa drugo do nagon mačaka za vreme parenja, skriven iza lepih reči i mitova literature. Nisam uopšte verovao u to što sam govorio, ali hteo sam da napravim na nju utisak. Međutim, činilo se da moja erotskobiološka teorija nije naročito ubedila tetku Huliju: da li ja zaista verujem u tu budalaštinu? -Ja sam protiv braka — rekao sam joj odsečnim, cepidlačkim glasom. — Pripadnik sam onoga što nazivaju slobodnom ljubavlju, a da smo pošteni, to bi prosto trebalo nazvati slobodnim parenjem. -Da li parenje znači raditi Ono? — nasmejala se. Ali odmah potom na licu joj se navukla senka razočarenja: — U moje vreme, mladići su pisali akrostihove, slali devojkama cveće, bile su im potrebne čitave nedelje da bi se odvažili da ih poljube. Kakva je samo tričarija postala ljubav među današnjim klincima, Marito. Na blagajni smo imali malu svađu oko toga ko će da plati ulaznice a zatim, pošto smo sat i po podnosili Dolores del Rio, dok je jecala, grlila, uživala, plakala, trčala kroz šumu raspuštene kose koja je lepršala na vetru, krenuli smo, opet peške, ka kući ujka Luća, dok nam je kišica kvasila kosu i odeću. Tada smo ponovo razgovarali o Pedru Kamaću. Da li je zaista sigurna da nikada nije za njega čula? Jer, prema Henaru-mlađem, on je u Boliviji slavna ličnost. Ne, ne zna ga čak ni po imenu. Pomislio sam da su Henara nasamarili, ili da je, možda, ta pretpostavljena bolivijanska industrija radio-serija samo njegova izmišljotina kako bi napravio reklamu jednom lokalnom piskaralu. Tri dana docnije upoznao sam Pedra Kamaća, glavom i bradom. Upravo sam se sporečkao s Henarom-starijim zato što je Paskval, podležući svojoj neukrotivoj naklonosti prema jezivim udesima, čitav bilten u jedanaest posvetio zemljotresu u Isfahanu. Henara-starijeg nije toliko iznerviralo što je Paskval potpuno zapostavio druge vesti, da bi sa svim bogatstvom detalja saopštio kako su Persijance koji su preživeli rušenje, napale zmije čija su skloništa razrušena pa su izmilele na površinu besno šišteći, već što se taj zemljotres dogodio pre nedelju dana. Morao sam priznati da je Henaro-stariji potpuno u pravu i iskalio sam bes na Paskvalu nazivajući ga neodgovornim. Odakle je samo izvadio tu bajatu vest? Iz jednog argentinskog časopisa. I zašto je napravio takvu besmislicu? Zato što među najnovijim vestima nije bilonijedne značajne, a ova je barem zabavna. Kada sam mu objasnio da nas ne plaćaju zato da zabavljamo slušaoce već da im ukratko saopštimo najvažnije vesti dana, Paskval mi se, premda pomirljivo klimajući glavom, suprotstavi svojim nepobitnim obrazloženjem: “Stvar je u tome što vi i ja imamo različita shvatanja o novinarstvu, don Mario. ‘ ”Hteo sam da mu odgovorim da ćemo se obojica vrlo brzo naći na ulici ukoliko, kad god ja okrenem leđa, bude primenjivao svoje senzacionalističko shvatanje novinarstva, kada se na vratima našeg tavančeta pojavila jedna neočekivana prilika. Bilo je to jedno maleno, sitno stvorenje, na samoj granici između čoveka niskog rasta i patuljka, sa velikim nosem i neobično živim očima u kojima je bilo nečeg luđačkog. Imao je na sebi crno, iznošeno odelo, na njegovoj košulji i maloj leptir mašni bilo je fleka, ali, istovremeno, način na koji je to nosio pokazivao je uglađenog, staloženog i strogog čoveka, poput one gospode sa starih fotografija što izgledaju zarobljeni u svojim krutim frakovima i priljubljenim cilindrima. Teško je bilo odrediti njegove godine: mogao je imati između trideset i pedeset, a crna, nauljana kosa dopirala mu je do ramena. Njegovo držanje, pokreti i izraz lica bili su suprotni svemu spontanom i prirodnom i odmah bi vas naterali da pomislite na lutka, na uzice kojima se pokreću marionete. Učtivo nam se naklonio i svečanim tonom glasa, neobičnim baš kao što je bila i njegova pojava, ovako se predstavio: -Dolazim, gospodo, da vam oduzmem jednu pisaću mašinu. Bio bih vam zahvalan na pomoći. Koja je od ove dve bolja?

Njegov kažiprst je naizmenično pokazivao na moju i Paskvalovu mašinu. Iako sam, zahvaljujući svojim iskradanjima u Radio-Sentral, bio naviknut na kontraste između glasa i fizičkog izgleda, začudilo me je da iz ovako sićušnog, bespomoćnog stvorenja može da izbije tako čvrst i melodičan glas, takva savršena dikcija. Činilo se da u tom glasu ne samo da defiluje svako slovo, a da pri tom nijedno nije oštećeno, već i Čestice i atomi svakog slova, zvuci zvuka. Ne primećujući iznenađenje koje su njegov izgled, njegova drskost i njegov glas izazvali u nama, počeo je nestrpljivo da zagleda i gotovo njuška dve pisaće mašine. Odlučio se za moju ogromnu, veteransku “remington”, tu pogrebnu kočiju koja nije znala za godine. Paskval je prvi reagovao: -Jeste li vi lopov ili šta ste? — prekoreo ga je, a ja sam shvatio da mi nadoknađuje ono sa zemljotresom u Isfahanu. — Zar vi mislite da tek tako možete da odnesete mašine iz Informativne službe? -Umetnost je važnija od tvoje Informativne službe, vedogonjo! — zagrmeo je ovaj stvor, prostrelivši ga pogledom kakav zaslužuje zgažena buba i nastavio je tamo gde je stao. Dok ga je Paskval zapanjeno posmatrao (bez sumnje pokušavajući da pogodi, baš kao i ja, šta je hteo da kaže onim “vedogonjo”) posetilac je pokušavao da podigne “remington”. Uspeo je da podigne tu gromadu uz natčovečanski napor od čega su mu iskočile venice na vratu a oči samo što mu nisu izletele iz duplji. Njegovo lice je dobijalo granatnu boju, čelo mu se orošavalo znojem, ali nije odustajao. Stišćući zube, posrćući, uspeo je da napravi nekoliko koraka ka vratima, a onda je morao da se preda: još samo jedan sekund i on i njegov teret sručili bi se na pod. Spustio je “remington” na Paskvalov stočić i stao pored njega dahćući. Ali čim je došao do daha, uopšte ne primećujući osmehe na našim licima koje je izmamio taj prizor, kao ni da se Paskval nekoliko puta kucnuo prstom po slepoočnici da bi mi pokazao da pred nama imamo luđaka, strogo nas je ukorio: -Ne budite lenji, gospodo, malo ljudske solidarnosti ne bi bilo na odmet. Pomozite mi. Rekao sam da mi je veoma žao, ali ako hoće da odnese taj “remington”, moraće prvo da pređe preko Paskvalovog leša, a u krajnjem slučaju i mog. Čovečuljak je nameštao svoju kravatičicu koja mu se iskrivila u toku njegovog poduhvata. Na moje iznenađenje, sa izrazom neugodnosti na licu, i pokazujući potpuno odsustvo smisla za humor, (ozbiljno je klimnuo glavom i odvratio: — Čovek plemenitog roda nikada ne odbija izazov na borbu. Mesto i vreme, gospodo. Providnosna pojava Henara-mlađeg na tavančetu osujetila je onoštoje trebalo da bude formalan dogovor o dvoboju. Ušao je u trenutku kada je tvrdoglavi čovečuljak, poplavivši u licu, ponovo pokuSao da podigne “remington”. -Sačekajte, Pedro, ja ću vam pomoći — rekao je i preuzeo mašinu od njega kao da je kutija od šibica. Shvatajuci tada po izrazu mog i Paskalovog lica da nam duguje neko objašnjenje, utešio nas je vedrim glasom: — Šta ste se pokunjili, niko nije umro. Moj otac će vam ubrzo nabaviti drugu pisaću mašinu. -Mi smo zadnja rupa na svirali — usprotivio sam se reda radi. — Držite nas na ovom prljavom tavanu, već ste mi oduzeli pisaćištoda biste ga dali računovođi, a sada i moju “remington”. I niste me čak o tome prethodno obavestili. -Mislili smo da je ovaj gospodin lopov — pritekao mi je u pomoć Paskval. — Ušao je ovde sav nadmen i izvređao nas. -Kolege ne treba da se svađaju — solomonski reče Henaro-mlađi. Stavio je “remington” na rame i ja primetih da mu čovečuljak doseže tačno do revera. — Zar moj otac nije došao da vas upozna? Onda ću to ja učiniti tako da i vuk bude sit i ovce na broju. Istog trenutka, brzim i automatskim pokretom, čovečuljak je ispružio jednu svoju ručicu, napravio je nekoliko koraka prema meni, ponudio mi svoju dečiju šačicu i ponovo, učtivo se poklonivši, predstavio svojim prekrasnim tenorom: -Vaš prijatelj: Pedro Kamaćo, Bolivijanac i umetnik.

Ponovio je gest, naklon i rečenicu sa Paskvalom, koji je očigledno bio krajnje zbunjen, ne mogući da ustanovi da li se ovaj čovek nama ruga, ili je uvek takav. Pošto se ceremonijalno rukovao s nama, Pedro Kamaćo se okrenuo svem osoblju Informativne službe i stojeći nasred tavančeta, u senci Henara-mlađeg koji je iza njega izgledao kao neki džin i koji ga je vrlo ozbiljno posmatrao, podigao je gornju usnu i namreškao lice, u karikaturu ili nešto što je trebalo da liči na osmeh, otkrivajući pri tom žućkaste zube. Sačekao je nekoliko sekundi a onda nam se zahvalio ovim muzikalnim rečima, propraćenim pokretom opsenara koji se oprašta od svoje publike: -Neću vam ovo uzeti za zlo, navikao sam da me ljudi ne razumeju. Do skorog viđenja, gospodo! Nestao je na vratima tavana, skakućući kao patuljak da bi stigao naprednjačkog impresarija koji je, s “remingtonom” na plećima, krupnim koracima grabio ka liftu.

II BILO JE TO JEDNO OD ONIH SUNČANIH prolećnih jutara u Limi u kojima su geraniji zažareniji, ruže jače mirišu, a bugenvileje su kovrčastije. Jedan je čuveni lekar ovog grada, doktor Alberto de Kinteros — visoko čelo, orlovski nos, prodoran pogled, oličenje ispravnosti i dobrote — otvorio oči i protegao se u svojoj prostranoj kući u San Isidru. Kroz zavesice je video kako sunce pozlaćuje travu brižljivo negovanog vrta okruženog ogradom od zimzelenog grmlja, jasnim nebom, veselim cvećem, i osetio je ono blagotvorno dejstvo okrepljujućeg osmočasovnog sna i mirne savesti. Bila je subota i, ukoliko ne dođe do neke komplikacije u poslednjem trenutku kod gospođe što je rodila trojke, neće otići u kliniku i moći će da posveti jutro gimnastičkim vežbama i ode u saunu pre Elianitinog venčanja. Njegova žena i ćerka nalaze se u Evropi gde oplemenjuju svoj duh i obnavljaju garderobu i vratiće se tek kroz mesec dana. Neko drugi ko bi bio tako imućan i tako otmen — njegova kosa, srebrnkasta na slepoočnicama, gospodsko držanje i prefinjeni maniri budili su iskru želje čak i u očima nepokvarljivih gospođa — iskoristio bi to trenutno stanje belog udovca i malo se zabavio. Ali Alberto de Kinteros je bio čovek koga ni kocka, ni žene, ni alkohol nisu preterano privlačili, i među njegovim poznanicima — kojih je bila čitava legija — za njega se obično govorilo: Albertovi poroci su nauka, njegova porodica i gimnastika. Naručio je doručak, i dok su ga pripremali, pozvao je kliniku.Dežurni lekar ga je obavestio da je žena s trojkama provela mirnu noć a da je krvavljenje kod žene koju je operisao od fibroma prestalo. Ostavio je uputstva da ga, u slučaju da se desi nešto ozbiljno, pozovu u gimnastičkoj sali Remihijus, a za vreme ručka kod brata Roberta, a on će predveče svakako navratiti. Kada mu je poslužitelj doneo njegov sok od papaje, crnu kafu i tost s medom, Alberto de Kinteros se već bio obrijao i obukao sive pantalone od rebrastog somota, mokasine bez potpetice i zeleni džemper s rol-kragnom. Dok je doručkovao, ovlaš je pogledao katastrofe i trač-vesti u jutarnjim novinama, uzeo je svoju sportsku torbu i izišao. Zastao je nekoliko trenutaka u vrtu da pomiluje Paka, razmaženog foksteriera koji ga je pozdravio odanim lavežom. Gimnastička sala Remihijus bila je udaljena samo nekoliko blokova, u ulici Migel Daso i doktor Kinteros je voleo da do nje ode peške. Išao je polagano, otpozdravljao susedima, posmatrao bašte ispred njihovih kuća koje su u to doba dana bile zalivene a zelenilo potkresano, i obično bi za trenutak svratio u knjižaru Soto da izabere neki best-seler. Iako je bilo rano, ispred Davorija se već nalazila neizbežna grupa mladića razdrljenih košulja i čupavih glava. Lizali su sladoled sedeći na svojim motociklima ili na blatobranima svojih sportskih automobila, šalili se i planirali zabavu za tu noć. Pozdravili su ga s poštovanjem, ali čim je malo odmakao, jedan od njih se odvažio da mu da jedan od onih saveta koji su bili svakodnevna pesma u gimnastičkoj sali, večne šale na račun njegovih godina i profesije, što je on strpljivo i dobroćudno podnosio: “Ne zamarajte se puno, doktore, mislite na svoje unuke.” Jedva da ga je i čuo jer je zamišljao kako će lepo izgledati Elijanita u svojoj venčanici koju je za nju kreirala kuća “Kristijan Dior” iz Pariza. U gimnastičkoj sali tog jutra nije bilo mnogo ljudi. Samo instruktor Koko i dva fanatika u dizanju tereta, Crnja Umilja i Lapralo Sarmijento, tri planine mišića što je odgovaralo desetorici normalnih muškaraca. Mora da su tek nedavno stigli, jer su se još zagrejavali: -A, evo nam rode — pruži mu ruku Koko. -Uprkos tolikim vekovima i dalje krepak i čio! — pozdravio ga je Crnja Umilja. Lapralo se ograničio da pucne jezikom i podigne dva prsta, njegov uobičajeni pozdrav koji jfe uvezao iz Teksasa. Doktoru Kinterosu je prijalo što se njegovi drugari iz gimnastičke sale

ophode prema njemu prirodno i bez ustručavanja, kao da ih to što jedan drugog vide nage i što se zajedno znoje izjednačava u nekakvom bratstvu gde nestaju razlike u godinama i položaju. Odvratio je da im stoji na raspoloženju ako im zatrebaju njegove usluge: da čim osete nesvesticu ili primete da imaju neuobičajene prohteve, dotrče u njegovu ordinaciju gde je uvek spremna gumena rukavica kojom će im opipati intimu. -Presvući se i dođi malo da se zagreješ — reče mu Koko, koji je opet počeo da skakuće u mestu. -Ako te ščepa infarkt, nećeš se izvući, veteranu — ohrabrio gaje Laparalo, hvatajući Kokoov ritam. -Unutra ti je daskar — čuo je da kaže Crnja Umilja, dok je ulazio u svlačionicu. I zaista, tu je bio njegov nećak Ričard; u plavoj trenerci, navlačio je svoje gimnastičke patikp. Činio je to mrzovoljno, kao da su mu ruke postale krpene a pogled mu je bio gorak i odsutan. Zurio je u njega s potpuno tupim izrazom u svojim plavim očima i s tolikom ravnodušnošću da se doktor Kinteros upitao da nije možda postao nevidljiv. -Samo se zaljubljen čovek toliko zadubljuje u misli — rekao je, prilazeći svom nećaku i razbarušivši mu kosu. — Spusti se s Meseca, čoveče. -Izvini, striče, trže se Ričard, snažno pocrvenevši, kao da su ga iznenadili u nekom nedozvoljenom poslu. — Zamislio sam se. -Da nisi smišljao neku pakost, a? nasmejao se doktor Kinteros otvarajući svoju torbu; potom je odabrao pretinac i počeo da se svlači. — U tvojoj kući mora daje pravi ršum. Jel’ mnogo nervozna Elijanita? Ričard ga je pogledao s bleskom iznenadne mržnje u očima i doktor pomisli, koji li je vrag ovom mladiću. Ali njegov nećak se, vidljivo se naprežući da bude prirodan, usiljeno nasmešio: -Da, pravi ršum. Zato sam došao da zbacim malo sala dok ne dođe čas. Doktor je pomislio da će dodati: “da se popnem na vešala”. Njegov glas i lice bili su puni tuge a nespretnost prilikom vezivanja pertli i nagli pokreti njegovog tela pokazivali su koliko je uznemiren, nezadovoljan i rastrzan. Nije mogao da umiri svoje oči. Otvarao ih je, zatvarao, zagledao bi se u jednu tačku, potom negde u daljinu, vraćao se na istu tačku, potom ponovo u daljinu, kao da traži nešto što ne može da nađe. Bio je naočit mladić kako se to samo zamisliti može, mladi bog kome je nevreme izbrusilo stas — daskario je i u najvlažijim zimskim mesecima a isticao se i u košarci, tenisu, plivanju i ragbiju, a sportovi su mu dali jedno od onih tela koje je Crnja Umilja nazivao “bezumnom čežnjom pedera”: ni mrvica sala, široka leđa, mišićav, gladak torzo koji je završavao uskim strukom i duge, čvrste i gipke noge zbog kojih bi i najbolji bokser pobeleo od zavisti. Alberto de Kinteros je često čuo od svoje ćerke Ćaro i njenih prijateljica kako Ričarda upoređuju s Čarltonom Hestonom, da bi na kraju zaključile da je Ričard zgodniji i da ga uveliko šije. Bio je na prvoj godini arhitekture i prema Robertu i Margariti, njegovim roditeljima, uvek je služio za uzor: vredan, poslušan, dobar prema njima i svojoj sestri, razborit, dopadljiv. Elianita i on bili su njegovi najdraži nećak i nećakinja i zato se doktor Alberto de Kinteros, dok je stavljao tregere, oblačio trenerku i patike, rastužio što ga vidi tako uznemirenog. Ričard ga je čekao pokraj tuševa, lupkajući o pločice. -Muči li te neki problem, nećače? — upitao ga je tobož nehajno, dobroćudno se nasmešivši. - Nešto u čemu ti tvoj stric može pomoći? -Ma ne, šta ti pada na pamet! — požurio se da odgovori Ričard, planuvši ponovo kao šibica. -Odlično sam i jedva čekam da se zagrejem. -Jesu li isporučili moj poklon tvojoj sestri? — iznenada se setio doktor. — Prema onome što su mi obećali u kući “Murgija”, trebalo je da stigne juče. - Narukvica je strašna! — reče Ričard i poče da skakuće po belim pločicama svlačionice. — Mala je bila oduševljena.

- O tim stvarima se brine tvoja strina, ali pošto još šeta po Evropama, morao sam sam da je izaberem. Razneživši se, doktor Kinteros reče: “Elianita u venčanici, ala će to biti prizor!” Jer ćerka njegovog brata Roberta predstavljala je u ženskom rodu ono što je Ričard bio u muškom: jedna od onih lepota koja služi na čast svojoj vrsti i čini da metafore o devojkama, gde se za zube kaže da su biseri, oči zvezde, kosa kao lan, ten baršunast kao breskva, izgledaju oskudne. Tanušna, tamne kose i vrlo belog tena, ljupka čak i u tome kako diše, imala je lišće klasičnih crta koje kao da je nacrtao neki minijaturista sa Orijenta. Godinu dana mlađa od Ričarda, upravo je završila gimnaziju; njena jedina mana bila je stidljiv ost — do te mere, da je organizatori takmičenja za mis Perua, na njihovo očajanje, nisu mogli ubediti da učestvuje — i niko, a među njima je bio i doktor Kinteros, nije mogao da objasni zašto se udaje tako rano i, iznad svega, zašto za riđokosog Antunesa. Daleko od toga da Antunes nije imao nekih povoljnih osobina — bio je dobar kao hleb, diplomirao je Poslovnu administraciju na Univerzitetu u Čikagu, naslediće preduzeće za veštačko đubrivo i dobio je nekoliko pehara na biciklističkim trkama — ali među mnogobrojnim mladićima iz Mirafloresa i San Isidra koji su se udvarali Elijaniti i koji bi počinili i zločin da se s njom ožene, bio je, bez sumnje najmanje privlačan, najdosadniji i pomalo priglup. (I doktor Kinteros se postideo što je sebi dozvolio da tako sudi o onome ko će za nekoliko sati postati njegov zet). - Tebi, striče, treba više vremena da se presvučeš nego mojoj mami — požali se Ričard, i dalje skakućući. Kada su ušli u vežbaonicu, Koko, kome je pedagogija bila pre vokacija nego posao, podučavao je Crnju Umilju, pokazujući na njegov trbuh, ovom načelu svoje filozofije: - Kada jedeš, kada radiš, kada si u bioskopu, kada tucaš tvoju ženu, kada cugaš, u svakom trenutku tvog života, a ako možeš, čak i u mrtvačkom sanduku, uvuci trbušinu! - Deset minuta zagrejavanja da razveseliš skelet, Metuzalemu — naredi instruktor doktoru Kinterosu. Dok je skakao na konopcu pokraj Ričarda i osećao kako mu prijatna toplota obuzima iznutra čitavo telo, doktor Kinteros je pomislio da, nakon svega, nije tako strašno imati pedeset godina, ako ih neko ovako nosi. Ko se među njegovom prijateljima, vršnjacima, mogao pohvaliti tako ravnim stomakom i tako gipkim mišićima? Da ne ide daleko, njegov brat Roberto, premda tri godine mlađi, sa svojom valjkastom i naduvenom pojavom i prerano pogrbljenim leđima, izgleda deset godina stariji. Jadni Roberto, mora da je tužan zbog venčanja Elijanite koju voli kao ženicu oka. Jer, naravno, na izvestan način je gubi. I njegova ćerka Ćaro samo što se nije udala — njen mladić Tato Soldevilja uskoro će diplomirati za inženjera — a tada će i on biti tužan i osećaće se starijim. Doktor Kinteros je skakao na konopcu ne zaplićući se i ne menjajući ritam, s lakoćom koju stvara praksa, menjajući stopalo i ukrštajući ruke kao iskusan gimnastičar. Međutim, u ogledalu je video da njegov nećak prebrzo skače, praveći preuhitrene pokrete zbog kojih se spoticao. Zubi su mu bili stisnuti, čelo orošeno znojem, a oči je držao zatvorene kao da je želeo da se bolje koncentriše. Da nema neki problem sa ženama? - Dosta je bilo konopca, lenčuge — reče Koko koji je podizao teret s Lapralom i Crnjom, ali ih nije gubio iz vida i merio im je vreme. — A sada tri serije trbušnih pregiba. Furajte, fosili! Vežbe za stomačne mišiće bile su jaka strana doktora Kinterosa. Radio ih je vrlo brzo, držeći ruke na potiljku, na dasci podignutoj na drugu poziciju, s leđima priljubljenim uz tlo i gotovo dodirujući kolena čelom. Između svake serije od trideset vežbi, pravio je predah od jednog minuta, u toku kojeg je ležao opružen i duboko disao. Kada je završio devedeset, seo je, i na svoje zadovoljstvo, video je da je nadmašio Ričarda. Od ove vežbe se preznojavao od glave do pete a srce mu je ubrzano kucalo. - Nikako ne mogu da shvatim zašto se Elianita udaje za riđokosog Antunesa — odjednom

ču sebe kako izgovara. — Šta je našla na njemu? To nije trebalo da kaže i odmah se pokajao, ali Ričard kao da se nije iznenadio. Dašćući — upravo je završio svoje stomačne vežbe — odvratio mu je šalom: - Kažu, striče, da je ljubav slepa. On je izvanredan mladić i verovatno će Elianita biti s njim srećna — nastavio je doktor Kinteros, pomalo zbunjen i želeći da popravi stvar. — Hteo sam da kažem da su se među obožavaocima tvoje sestre nalazile najbolje prilike u Limi. A ona ti sve njih otpraši da bi na kraju prihvatila Riđokosog, koji je dobar mladić, ali takav . . . uostalom . . . - Takav usranko, hoćeš da kažeš? — pomogao mu je Ričard. Pa, ne bih bio baš toliko oštar — doktor Kinteros je udisao i izdisao vazduh dok je širio i sklapao ruke. — Ali, istinu govoreći, on kao da je malčice pao s kruške. Za bilo koju drugu bio bi savršen, ali Elijaniti, tako lepoj i pametnoj, on nije ni za mali prst. I bi mu neprijatno zbog sopstvene iskrenosti. — Čuj, nećače, nemoj mi ovo uzeti za zlo. - Ne brini, striče — nasmeši mu se Ričard. — Riđokosi je velika dobričina i ako ga je mala izabrala biće da je zbog nečeg. - Tri serije od po trideset bočnih savijanja, vi, bogalji! — zagrme Koko, držeći osamdeset kilograma iznad glave, naduven kao žabac. — I trbuh unutra, ne napolje! Doktor Kinteros je mislio da će Ričard, radeći gimnastiku, zaboraviti na svoje probleme, ali dok je radio vežbe bočnog savijanja, video je da to opet čini s ogromnim besom: lice mu se ponovo ispunjavalo mučninom i zlovoljom. Setio se da je u familiji Kinterosa bilo puno neurotičara i pomislio je da je možda najstarijem Robertovom sinu zapalo u udeo da tu tradiciju održi u novim generacijama; a onda su ga misli odvele na drugu stranu: učinilo mu se da je možda ipak bilo mudrije da je svratio na kliniku pre nego što je došao u gimnastičku salu i da je bacio pogled na gospođu s trojkama i ženu koju je operisao od fibroma. Posle toga više ni na šta nije mislio, jer gaje fizički napor potpuno obuzeo i dok je podizao i spuštao noge (podizanje nogu, pedeset puta), savijao telo (savijanje tela s prečagom, tri serije, dok vam ne prsnu pluća), radio vežbe za leđa, torzo, nadlaktice, vrat, slušajući Kokoova naređenja (Zapni malo, čukundedo! Brže, lešu!), sav se pretvorio u pluća koja su udisala i izdisala vazduh, u kožu koja je bljuvala znoj, u mišiće koji su se napinjali, umarali i boleli. Kada je Koko viknuo: tri serije od po petnaest vežbi sa gimnastičkim đuladima! dostigao je svoj vrhunac. Sebi za ljubav pokušao je da uradi barem jednu seriju s dvanaest kilograma, ali nije mogao. Bio je iscrpljen. Teret mu je ispao iz ruku pri trećem pokušaju i morao je da trpi šale dizača tereta (Mumije u grob, a rode u zoološki vrt! Zovite mrtvačnicu!Requiescat in pace, Amen!) i da s nemom zavišću posmatra kako Ričard- i dalje besan i žureći — bez poteškoća završava svoje rutinske vežbe. Disciplina, istrajnost, umerenost u ishrani, higijenski život, sve to nije dovoljno, pomislio je doktor Kinteros. Do izvesne granice to može da nadoknadi razlike; posle toga, godine uspostavljaju nepremostive razdaljine, nesavladive zidove. Kasnije, nag u sauni, zaslepljen znojem koji mu se slivao niz trepavice, melanholično je ponovio rečenicu koju je pročitao u nekoj knjizi: Sećanje na mladost baca nas u očajanje! Izlazeći, video je da Ričard sada vežba sa dizačima tereta. Napravivši jedan podrugljiv pokret u njegovom pravcu, Koko reče: - Ovaj lepotan je odlučio da izvrši samoubistvo, doktore. Ričard se nije čak ni nasmešio. Držao je tegove visoko iznad glave a njegovo zajapureno lice, mokro od znoja i s nabreklim venama ispoljavalo je očajanje koje samo što se nije okrenulo protiv njih. Doktoru prođe kroz glavu da se njegov nećak sprema da svoj četvorici smrska glave tegovima koje je držao u rukama. Pozdravio je ostale, a Ričarđu je promrmljao: “Vidimo se u crkvi.” Kada se vratio kući, umirila ga je vest da je majka trojki želela da igra bridž s nekim prijateljicama u svojoj sobi i da je bolesnica operisana od fibroma pitala da li danas može da jede knedle punjene mesom u sosu od tamarinda. Odobrivši bridž i knedle, savršeno miran,

obukao je tamnoplavo odelo i belu svilenu koSulju, stavio je srebrnkastu kravatu i pričvrstio je iglom s biserom. Dok je parfimisao svoju maramicu, stiglo je pismo od njegove žene u kome je Ćarito dodala post skriptum. Poslale su ga iz Venecije, četrnaestog grada na njihovom kružnom putovanju, i pisale su: Kada primiš ovo pismo, mi ćemo obići barem još sedam gradova, sve lepši od lepšeg.” Bile su srećne a Ćarito se oduševila Italijanima, “izgledaju kao filmski glumci, papi, a kakvi su samo udvarači! ali o tome ne pričaj Tatu, hiljadu poljubaca, ćao.” Odšetao je do crkve Santa Marija na trgu Gutieres. Još je bilo rano i gosti su tek pristizali. Smestio se u jednom od prednjih redova i da bi ispunio vreme, posmatrao je oltar ukrašen krinovima i belim ružama, a zatim vitraže koji su ličili na biskupske mitre. Još jednom je zaključio da mu se ta crkva uopšte ne sviđa zbog ružne kombinacije gipsa i cigala i njenih pretencioznih duguljastih lukova. Svaki čas je osmesima pozdravljao poznanike. Naravno, drugačije i ne može biti kada svi odreda dolaze u crkvu: najdalji rođaci, prijatelji koje vekovima nije video i, naravno, krem grada: bankari, ambasadori, industrijalci, političari. Eh, ovaj Roberto i ova Margarita, uvek tako lakomisleni, razmišljao je doktor Kinteros bez reskosti, popustljiv prema slabostima svog brata i snaje. Za ručak su se sigurno bacili u veliki trošak. Uzbudio se kada je ugledao mladu da ulazi u trenutku kada su se oglasili prvi taktovi Svadbenog marša. Zaista je bila prelepa, u svojoj koprenastoj beloj haljini, a na njenom lišcu, u profilu ispod vela, bilo je nečeg izvanredno ljupkog, eteričnog, produhovljenog, dok je išla perna oltaru, oborenih očiju, pod ruku s Robertom koji je, krupan i dostojanstven, prikrivao svoje uzbuđenje nadmenim držanjem onoga kome je čitav svet pod nogama. Riđokosi Antunes nije bio tako nepristao u svom savršeno skrojenom i blistavo novom fraku i lica ozarenog srećom; čak je i njegova majka — jedna nezgrapna Engleskinja koja u Peruu živi već četvrt veka a još jednako brka predloge — izgledala privlačno u svojoj dugoj tamnoj haljini i s dvospratnom frizurom/Tako je to, pomisli doktor Kinteros, ko tera, istera. Jer siroti riđokosi Antunes proganjao je Elijanitu još otkad su bili deca; obasipao je nežnostima i pažnjom prema čemu je ona uvek pokazivala olimpijski prezir. Međutim, on je podnosio Elijanitino razmaženo ponašanje i sve njene drskosti, kao i grozne šale dečaka iz susedstva koje je radovala njegova pokornost. Uporan momak, razmišljao je doktor Kinteros, uspeo je, i eto ga sada tu, bled od uzbuđenja stavlja prsten na domali prst najlepše devojke u Limi. Ceremonija se završila i dok se doktor Kinteros, klimajući nadesno i nalevo glavom, probijao kroz bučnu gomilu ka crkvenim salonima, odjednom je spazio Ričarda gde stoji pored jednog stuba kao da se s gađenjem drži podalje od svih. Dok je čekao u redu da čestita mladencima, doktor Kinteros je morao da se nasmeje hrpi viceva na račun vlade koje su mu ispričala braća Febre, dva blizanca do te mere istovetna da se pričalo da ih ni sopstvene žene ne mogu razlikovati. Gužva je bila tolika da se činilo da će salon eksplodirati; mnogi su ostali u vrtovima čekajući na red da uđu. Čitav roj konobara zujao je naokolo nudeći šampanjac. Čuo se smeh, šale, zdravice i svi su govorili da je mlada prelepa. Kada je doktor Kinteros konačno uspeo da stigne do Elijanite, video je da je ona i dalje staložena i sveža uprkos toploti i stisci. “Hiljadu godina sreće, mala moja”, reče, zagrlivši je a ona mu šapnu na uvo: “Ćarito me je jutros zvala iz Rima da mi čestita, a razgovarala sam i sa strinom Mersedes. Baš su zlatne što su me zvale!” Riđokosi Antunes, znojeći se i crven kao rak, blistao je od sreće: “Hoću li i ja sad morati da vas oslovljavam sa “striče”, don Alberto?” “Naravno zete”, potapša ga doktor Kinteros po ramenu, “i moraćeš da mi se obraćaš na ti”. Skoro gušeći se izišao je iz gostinske sobe i probijajući se kroz gomilu i otpozdravljajući, zaslepljen blicevima fotografskih aparata, konačno je stigao do vrta. Tu je bilo manje gostiju i moglo se disati. Uzeo je jedno piće i odjednom se našao okružen svojim prijateljima, lekarima koji su se neprekidno šalili na račun putovanja njegove žene: Mersedes se neće vratiti, ostaće s nekim Francuščićem, a njemu su, na krajevima čela već počeli da niču

roščići. Strpljivo podnoseći njihove šale, doktor Kinteros pomisli sećajući se gimnastičke sale — da mu je danas baš zapalo da se s njim sprdaju. Povremeno bi iznad mora glava ugledao Ričarda na drugom kraju salona, usred nasmejane gomile devojaka i mladića: ozbiljan i namršten, ispražnjavao je čaše sa šampanjcem kao da je to voda. Možda ga muči što se Elijanita udaje za Antunesa, pomislio je; i on bi želeo bolju priliku za svoju sestru. Ali ne, verovatno preživljava jednu od onih kriza dvoumljenja. I doktor Kinteros se setio kako je i on, u Ričardovim godinama, prošao kroz jedan težak period, dvoumeći se između medicine i vazdouhopiovnog inženjerstva. (Njegov otac ga je ubedio jednim jakim obraloženjem: u Peruu, kao vazduhoplovni inženjer moći će da projektuje samo probne balone i modele aviona). Možda Roberto, uvek zaokupljen svojim poslovima, nije bio u stanju da posavetuje Ričarda. I doktor Kinteros, u jednom od tih nastupa velikodušnosti zbog čega su ga svi cenili, odluči da uskoro pozove svog nećaka i da, imajući u vidu svu delikatnost slučaja, vrlo obazrivo potraži način da mu pomogne. Kuća Roberta i Margarite nalazila se na aveniji Santa Krus, nekoliko blokova od crkve Santa Marija i kada se završio prijem u parohijskoj crkvi, gosti pozvani na ručak krenuše kroz sunčane drvorede San Isidra ka ogromnoj kući od cvrenih cigala i s drvenim krovovima, okruženoj travnjacima, cvećem i željeznom ogradom i prekrasno ukrašenoj za svadbenu svetkovinu. Čim je stigao do kapije, doktoru Kinterosu je bilo jasno da će proslava premašiti njegova predviđanja i da će prisustvovati događaju koji će urednici trač-hronike nazvati “veličanstvenim”. Po čitavom vrtu namešteni su stolovi i suncobrani, a u dnu, pokraj štenara, ogromno perde zaklanjalo je što prekriven snežnobelim čaršavom, koji se protezao duž čitavog zida, pun činija s raznobojnim predjelima. Bar se nalazio pokraj ribnjaka s proždrljivim japanskim ribama i bilo je toliko čaša, flaša, šejkera za koktele i bokala sa osvežavajućim pićima da se mogla utoliti žeđ čitave vojske. Konobari u kratkim belim sakoima i konobarice s kapicom i keceljom sačekivali su goste na kapiji i odmah ih zasipali posluženjem: pisko:saueri, pisko od rogača, votka sa sokom od marakuje3) , viski, džin, šampanjac, štapići od sira, krompirići sa alevom paprikom, višnje punjene slaninom, pohovani račići, pitice s mesom i svakojake đakonije koje su izumeli limski kulinari za otvaranje apetita. Unutra, ogromne korpe i buketi ruža, narda, gladiola, šeboja, karanfila, zakačeni na zidovima ili raspoređeni duž stepeništa, na prozorskim simsovima, stolovima, komodama, osvežavali su ambijent. Parket je bio sveže navošten, zavese oprane, porcelan i srebro su blistali i doktor Kinteros se nasmešio pomislivši da su verovatno ulašteni i peruanski idoli uakosi u staklenim vitrinama, i u predvorju je bio bife a u trpezariji su bili izneseni slatkiši — marcipani, šnite sladoleda, krofne, šampite, patišpanje, kokos-puslice, lešnici u sirupu — i lepo poredani oko velelepne svadbene torte: građevina ukrašena šećernim stubovima i tilovima, šlagovita, izazovna, koja je gospama izmamljivala uzdahe divljenja. Ipak, žensku Ijubopitljivost su najviše pobuđivali pokloni izloženi na drugom spratu; a red da bi se oni videli bio je tako dugačak da je doktor Kinteros odmah odlučio da ne ide gore, iako bi mu bilo drago da vidi kakav utisak izaziva njegova narukvica sred ostalih poklona. Pošto je posvuda pomalo procunjao — pozdravljajući se, primajući i uzvraćajući prijateljske zagrljaje — vratio se u vrt i seo ispod jednog suncobrana da na miru uživa u svom drugom piću toga dana. Sve je bilo u najboljem redu, Margarita i Roberto su umeli da organizuju prijem u velikom stilu. I mada mu se činilo da njihova ideja da dovedu orkestar pokazuje tanušno pomanjkanje otmenosti — sklonili su tepihe, stočić i vitrinu s figurama od slonove kosti kako bi napravili mesta za igru — oprostio im je tu neeleganciju kao ustupak novim generacijama, jer poznato je da za mlade zabava bez igranke nije zabava. Sada su počinjali da služe ćurku i vino a Elijanita je stojeći na drugom stepeniku u predvorju, bacala svoj buketić desetinama drugarica iz gimnazije i susedstva koje su ga iščekivale s rukama

-

podignutim uvis. Doktor Kinteros spazi u jednom kutku vrta staru Venansiju, Elijanitinu dadilju još od rođenja: potresena do dna duše, starica je brisala suze krajičkom svoje kecelje. Njegovo nepce nije uspelo da raspozna marku vina premda je odmah znao daje uvozno, možda špansko ili čileansko, a imajući u vidu svakojake ekstravagancije toga dana, ne bi se iznenadio ni da je francusko. Ćuretina je bila mlada, pire kao puter a bila je tu i jedna salata od kupusa i suvog grožđa koju, uprkos svojim principima o umerenoj ishrani, nije mogao a da ne uzme dvaput. Srkutao je drugu čašu vina i počinjao da oseća prijatnu pospanost kada je ugledao Ričarda; prilazio mu je teturajući se, s čašom viskija u ruci i staklastih očiju, dok mu je glas menjao boju: Ima li ičeg glupavijeg od svadbe, a striče? — promrmljao je, prezrivo mahnuvši ka svemu što ih je okružavalo i stropoštavši se u stolicu koja je stajala po strani. Kravata mu se razvezala, imao je sveže fleke na reveru svog sivog odela a u njegovim očima, osim tragova alkohola nakupio se čitav okean besa. - Pa, priznajem ti da baš nisam naročito lud za zabavama — dobroćudno reče doktor Kinteros. — Ali, vrlo me iznenađuje, nećače, da ih ti u tvojim godinama ne voliš. - Mrzim ih svom svojom dušom — promrmlja Ričard, gledajući naokolo kao da je želeo da svi gosti nestanu. - Ne znam kog đavola tražim ovde. Pomisli samo kako bi bilo tvojoj sestri da joj nisi došao na venčanje. Doktor Kinteros poče da razmišlja kako čovek pod dejstvom alkohola govori svakojake gluposti: zar on nije video Ričarda kako se bogovski provodi na zabavama? A kako samo pleše? Koliko je puta njegov nećak bio na čelu grupe devojaka i mladića koji su dolazili da malo zaigraju u Ćaritinoj sobi. Ali nije ga na sve to podsetio. Gledao je kako Ričard žurno ispija svoj viski i traži od konobara da mu nalije drugi. - Bilo kako bilo, počni da se pripremaš — reče. — Jer kad se ti oženiS, tvoji roditelji će pripremiti još veću svetkovinu od ove. Ričard prinese novu čašu viskija usnama i polagano, napola zatvorenih očiju, otpi gutljaj. Zatim, ne podižući glavu, muklim glasom koji je do doktora stigao kao nešto vrlo usporeno i nečujno, promrmlja: - Ja se, striče, neću nikada oženiti, tako mi Boga. Pre nego što je stigao da mu odgovori, jedna doterana devojka svetle kose — plava silueta odlučnog držanja — stvorila se ispred njih, uhvatila je Ričarda za ruku, i ne dajući mu vremena da reaguje, primorala gaje da ustane: - Zar te nije sramota da sediš sa starcima? Dođi da igramo, blesane. Doktor Kinteros ih je posmatrao kako nestaju na vratima kućnog trema i naglo je izgubio sav apetit. U njegovim ušima je i dalje odzvanjala, kao neki perverzni odjek, ona reč: “starcima”, koju je tako prirodno i tako dražesno izgovorila najmlađa ćerka arhitekte Aramburua. Popivši kafu, ustao je i pošao da pogleda šta se dešava u salonu. Zabava je bila u punom jeku a igra se postepeno širila od svoje matice pored kamina, gde je bio smešten orkestar, ka susednim odajama u kojima su parovi takođe igrali i na sav glas pevali uz zvuke ća-ća-ća, merengea4) , kumbije5) i valsa. Talas veselja pothranjen muzikom, suncem i alkoholom prelazio je s mladih na one u srednjim godinama, a sa njih na starce; i doktor Kinteros je sa iznenađenjem video da je čak i don Marselino Uapaja, osamdesetogodišnjak, koji je u familiju ušao ženidbom, s naporom drmusao svoje škriputave stare kosti u ritmu “Sivog oblaka”, držeći u naručju svoju svastiku Margaritu. Atmosfera dima, buke, uskomešanosti, svetlosti i sreće izazvala je kod doktora Kinterosa laku vrtoglavicu. Naslonivši se na ogradu, zatvorio je za trenutak ^oči. A onda je smešeći se, i sam srećan, posmatrao Elijanitu koja je, još uvek u venčanici ali sada bez vela, vodila igru. Nije ni za sekundu stala da se odmori; po svršetku svake melodije okružavalo je dvadesetak kavaljera, moleći je za narednu igru a ona je, zarumenjenih obraza i sjajnih očiju, svaki put

-

odabirala drugog i ponovo se vraćala u kovitlac. Njegov brat Roberto se najednom stvorio kraj njega. Frak je zamenio lakim braon odelom ali bio je sav znojav pošto je upravo prestao da igra. Prosto ne mogu da verujem da se udala, Alberto — reče, pokazujući na Elijanitu. Prelepa je — nasmeši se doktor Kinteros. — Bacio si se u veliki trošak, Roberto. Za moju ćerku, najbolje na svetu! — uzviknu njegov brat, s prizvukom tuge u glasu. Gde će provesti medeni mesec? — upita doktor. U Brazilu i u Evropi. To je venčani poklon riđokosovih roditelja. Nasmešivši se pokazao je ka baru. — Trebalo bi da krenu sutra ujutro, ali ako moj zet nastavi ovakvim tempom, neće za to biti sposoban. Grupa mladića je okružila riđokosog Antunesa a onda su jedan za drugim ispijali s njim zdravice. Rumeniji nego ikad i smejući se pomalo uznemireno mladoženja je nastojao da ih zavara tako što bi samo ovlažio usne u svojoj čaši, ali njegovi prijatelji su negodovali i tražili da je iskapi. Doktor Kinteros je potražio Ričarda pogledom, ali nije ga video ni za barom, ni da igra, niti u onom delu vrta koji se mogao videti kroz prozore. Dogodilo se u tom trenutku. Završavao se vals “Idol”, parovi su se spremali da zaplješću, muzičari su podizali svoje prste s gitara, Riđokosi se sučeljavao sa svojom dvadesetom zdravicom — kada mlada prinese svoju desnu ruku očima, kao da hoće da otera nekog komarca, zanese se, i pre nego što je njen partner uspeo da je zadrži pade na pod. Njen otac i doktor Kinteros su mirno stajali, verujući da se možda okliznula i da će odmah ustati umirući od smeha, ali zbog pometnje koja se stvorila u salonu, uzvika, guranja majčinih uzvika, “Elijana, Elijanita, devojčice moja!” potrčaše i oni da joj pomognu. Riđokosi Antunes je već priskočio, podigao je u naručje i, praćen grupom prijatelja, poneo je uz stepenište iza gospođe Margarite koja je neprekidno ponavljala, “Ovuda, u njenu sobu, polako, pažljivo” i molila je “lekara, pozovite lekara”. Neki od članova familije — ujak Fernando, rođaka Ćabuko, don Marselino — smirivali su prijatelje, a onda dali znak orkestru da ponovo počne s muzikom. Doktor Kinteros je video da ga njegov brat Roberto poziva prstom s vrha stepeništa. Ala je glup! Pa zar nije on lekar? Šta čeka? Pohitao je uza stepenice, preskačući dva po dva, dok su se ostali sklanjali da mu otvore put. Odneli su Elijanitu u njenu spavaću sobu, odaju svu u ružičastom, koja je gledala na vrt. Oko kreveta, na kome je devojka, i dalje vrlo bleda, počinjala da dolazi k sebi i da trepće, stajali su Roberto, Riđokosi i dadilja Venansija, dok joj je njena majka, sedeći pokraj nje, trljala čelo maramicom namočenom u alkohol. Riđokosi je uhvatio jednu njenu ruku i posmatrao je sa zanosom i strepnjom. - A sada, svi lepo iziđite odavde i ostavite me samog s mladom — naredi doktor Kinteros, zauzimajući svoj profesionalni stav. A potom, požurujući ih ka vratima: — Ne brinite, nije to ništa ozbiljno. Iziđite, pustite me da je pregledam. Jedina koja se usprotivila bila je stara Venansija; Margita je gotovo morala da je odvuče iz sobe. Doktor Kinteros se vrati do kreveta i sede pokraj Elijanite koja gaje, ošamućena i u strahu, gledala kroz svoje duge crne trepavice. Poljubio je u čelo i dok joj je merio temperaturu, smešio se: nije to ništa, ne treba da se boji. Puls joj je bio uznemiren i teško je disala. Doktor je primetio da joj je haljina previše stegnuta na grudima i pomogao joj je da se raskopča. - Pošto ionako moraš da se presvučeš, ovako ćeš uštedeti na vremenu, draga moja. Kada je primetio do koje je mere pas bio zategnut, odmah mu je sve bilo jasno, ali nije hteo da napravi ni najmanji gest niti da bilo šta pita što bi njegovoj nećaci pokazalo da on zna. Dok je skidala haljinu, Elijanita je sve više crvenela i sada je bila toliko pometena da niti je podizala oči niti je otvarala usta. Doktor Kinteros joj reče da ne mora da skida donji veš, samo pojas, jer joj otežava disanje. Smešeći se i praveći se da je pomalo odsutan, uveravao je da je najprirodnija stvar na svetu da se jedna mlada onesvesti na dan svog venčanja, uzbuđena

zbog tog događaja i posle sveg onog zamora i trke oko priprema, a pogotovu ako je bila toliko luda da satima igra bez predaha; opipao joj je grudi i stomak (koji je, oslobodivši se snažne stege pojasa, bukvalno iskočio) i zaključio, sa sigurnošću specijaliste kroz čije su ruke prošle hiljade trudnica, da mora da je već u četvrtom mesecu. Pogledao joj je ženice, postavio joj nekoliko glupavih pitanja da bi je zavarao i posavetovao je da se još nekoliko minuta odmori pre nego što se vrati u dnevnu sobu; ali da joj ne padne na pamet da opet onoliko igra. -Eto, vidiš, mala moja, samo si se malo premorila. Ipak, daću ti nešto da smirimo utiske ovoga dana. Pomilovao je po kosi i da bi joj dao vremena da se smiri pre nego što uđu njeni roditelji, postavio joj je nekoliko pitanja u vezi s njihovim bračnim putovanjem. Odgovarala mu je malaksalim glasom. Takvo putovanje je nešto najbolje što se nekome može desiti; on, koji toliko radi, neće nikada moći da nađe dovoljno vremena da obiđe toliko zemalja. Uskoro će biti tri godine otkako nije bio u Londonu, njegovom omiljenom gradu. Dok je govorio, video je kako Elijanita kriomice sklanja pojas, oblači kućnu haljinu, stavlja na jednu stolicu suknju, bluzu s vezenim okovratnikom i manžetnama i par cipela, a potom se vraća u krevet i pokriva jorganom. Upitao se da li bi možda bilo bolje da iskreno porazgovara sa svojom nećakinjom i malo je posavetuje kako da se ponaša za vreme putovanja. Ali ne: sirota, to bi joj sigurno teško palo, bilo bi joj vrlo neprijatno. Sem toga, ona bez sumnje sve ovo vreme odlazi tajno nekom doktoru i verovatno savršeno dobro zna šta treba i šta ne treba da radi. U svakom slučaju, vrlo je opasno nositi tako stisnut pojas, moglo se desiti da pretrpi podobar strah, a ako nastavi da ga nosi, mogla bi da ozledi bebu. Uzbudilo ga je što je Elijanita, ta njegova mala nećakinja o kojoj je jedino mogao da misli kao o nevinoj devojčici, sada noseća. Otišao je do vrata, otvorio ih je i umirio familiju, govoreći vrlo glasno da bi ga i nevesta mogla čuti: — Zdravija je nego svi vi i ja, ali mrtva umorna. Neka joj neko kupi ovo umirujuće sredstvo i pustite je da se malo odmori. Venansija je utrčala u spavaću sobu i doktor Kinteros je preko ramena video kako stara sluškinja miluje Elijanitu. Ušli su i njeni roditelji a spremao se da uđe i riđokosi Antunes, ali doktor ga diskretno uhvati za mišicu i povede sa sobom u kupatilo. Zatvorio je vrata: —Bilo je vrlo nesmotreno da u njenom stanju igra čitavo popodne, Riđokosi — reče mu najprirodnijim mogućim glasom dok je trljao ruke sapunom. — Mogla je da pobaci. Posavetuj je da ne nosi pojas, a pogotovu ne tako stegnut. U kom je mesecu? Trećem, četvrtom? U tom trenutku sumnja, brza i smrtonosna kao ubod kobre, prolete kroz mozak doktora Kinterosa. Uplašen, osećajući da se tišina u kupatilu naelektrisala, pogledao je u ogledalo. Riđokosi je stajao bled kao mrtvac, oči su mu bile neverovatno razrogačene a usta iskrivljena u grimasu koja je njegovom licu davala glupav izraz. - Trećem, četvrtom mesecu? — čuo ga je kako govori, grcajući. Da pobaci? Osećao se kao da se zemlja pod njim otvorila. Kakav sam grubijan ispao, glupak, pomislio je. I naravno, sada se sasvim jasno setio da je čitava ta ujdurma sa Elijanitom — i zaruke i venčanje — trajala samo nekoliko nedelja. Skrenuvši pogled sa Antunesa brisao je ruke previše polagano dok mu je mozak grozničavo tražio neku laž, neki izgovor koji bi tog mladića izvukao iz pakla u koji ga je on upravo gurnuo. Uspeo je da kaže samo nešto što mu se učinilo podjednako glupo: - Elijanita ne sme da zna da sam primetio. Ponašao sam se tako da ona misli da nisam. I iznad svega, nemoj da brineš. Ona je sasvim dobro. Brzo je izišao, pogledavši ga ispod oka kada je pored njega prolazio. Ukopan u mestu, zurio je u prazno, usta su mu i sada bila otvorena a lice orošeno znojem. Čuo je kako se za njim zaključava u kupatilu. Sada će briznuti u plač, pomislio je, udaraće glavom u zid i čupaće kose, proklinjaće me i mrzeti više nego nju i više nego koga? Polagano je silazio niz stepenište, sa užasnim osećanjem krivice, pun sumnji, ponavljajući gostima kao automat da

Elijaniti nije ništa i da će uskoro sići. Izišao je u vrt i vrlo mu je prijalo kada je udahnuo malo svežeg vazduha. Prišao je baru, ispio čašu viskija bez ičega i odlučio da ode kući ne sačekavši rasplet ove drame koju je sasvim bezazleno i s najboljim namerama on izazvao. Imao je želju da se zatvori u svoju radnu sobu, da se zavali u svoju crnu kožnu fotelju i da se prepusti Mocartu. Kad kapije je zatekao Ričarda koji je sedeo na travnjaku u žalosnom stanju. Noge je prekrstio kao neki Buda, leđima se naslonio na ogradu a odelo mu je bilo zgužvano i prašnjavo, puno fleka i trave. Ali njegovo lice je odvuklo doktorove misli sa Elijanite i Riđokosog i nateralo ga da zastane: u njegovim zakrvavljenim očima, alkohol i bes kao da su se uvećali u podjednakoj meri. Dva vlakanca bala visila su mu sa usta a izraz lica bio mu je žalostan i groteskan. - Nije moguće, Ričarde — mrmljao je, saginjući se i pokušavajući da postavi svog nećaka na noge. — Tvoji roditelji te ne smeju ovakvog videti. Hajde, idemo kući dok se ne otrezniš. Nisam verovao da ću te ikada videti u ovakvom stanju, rođo. Ričard ga je gledao ne videći ga. glava mu se klimala obešena nadole, i premda je poslušne pokušavao da ustane, noge su mu otkazivale. Doktor je morao da ga uhvati za obe mišice i da ga podigne gotovo svom težinom. Uspeo je da ga natera da hoda, držeći ga za ramena. Ričard se klatio kao neki krpeni lutak i činilo se da će svaki čas pasti na stomak. “Da vidimo možemo li da uhvatimo taksi”, mrmljao je doktor, zaustavivši se na ivici avenije Santa Krus i drzaci Ricarda za mišicu “jer ovako peške nećeš stići ni do ugla, stari moj.” Prošlo je nekoliko taksija, ali svi su bili zauzeti. Dok tor je uporno držao podignutu ruku. Ovo Čekanje, povrh onoga što se desilo sa Elijanitom i Antunesom i uznemirenost zbog stanja njegovog sestrića, počinjali su da ga čine nervoznim, njega, koji nikada nije gubio svoj mir. Tog trenutka u nepovezanom i jedva čujnom mrmljanju koje je bežalo s Ričardovih usta razabrao je reč “revolver”. Nije mogao a da se ne nasmeši i, uspevši da u nevolji bude vedra čela, reče kao za sebe, ne očekujući da ga Ričard čuje niti odgovori: - A za šta će ti revolver, rodo? Ričardov odgovor, dok je svojim kolutavim, ubilačkim očima gledao u prazno, bio je polagan, prozuhao i savršeno razgovetan: - Da ubijem Riđokosog. Svaki slog je izgovorio s ledenom mržnjom. Zastao je a onda je dodao glasom koji se naglo prolomio: — Ili da ubijem sebe. Ponovo mu se zapleo jezik i Alberto de Kinteros više nije mogao da razume šta govori. Utom je stao jedan taksi. Doktor je ugurao Ričarda unutra, rekao je vozaču adresu a onda i sam ušao. U trenutku kada je auto kretao, Ričard brižnu u plač. Okrenuo se da ga pogleda i mladić se nagnuo ka njemu, položio mu je glavu na grudi i nastavio da rida dok su mu telo potresali nervozni trzajevi. Doktor ga je obgrlio rukom, razbarušio mu kosu kao što je to pre nekoliko trenutaka učinio njegovoj sestri, a pokretom koji je rekao, “mali je previše popio” umirio je vozača koji ga je gledao u ogledalu retrovizora. Ostavio je Ričarda da onako skupljen sedi pored njega, plačući i prljajući mu plavo odelo i srebrnkastu kravatu svojim suzama, pljuvačkom i slinama. Nije čak ni trepnuo, niti mu je jače zakucalo srce kada je iz nerazumljivog monologa svog nećaka uspeo da razabere tu rečenicu koju je ovaj nekoliko puta ponovio, tu tako užasnu rečenicu, ali i lepu i čak čistu: “Jer ja nju volim kao muškarac i ništa me drugo ne zanima, striče.” U vrtu kuće Ričard je povraćao u snažnim mlazevima koji su preplašili foksterijera i izazvali prekorne poglede poslužitelja i sluškinja. Držeći ga za mišicu, doktor Kinteros je odveo Ričarda u gostinsku sobu, primorao ga da ispere usta, svukao ga, položio u krevet, naterao ga da proguta jednu tabletu za spavanje i ostao pokraj njega, smirujući ga ljubaznim rečima i gestovima — iako je znao da ga mladić ne čuje i ne vidi- sve dok nije osetio da je zaspao dubokim snom mladosti. Tada je pozvao kliniku i rekao dežurnom lekaru da neće dolaziti do sutradan sem ako ne iskrsne neki hitan slučaj; dao je uputstva poslužitelju da ni za koga ko pozove ili dođe nije tu,

nasuo je sebi dupli viski i otišao da se zatvori u muzičku sobu. Stavio je na gramofon hrpu ploča: Albinonija, Vivaldija i Skarlatija jer je zaključio da bi nekoliko venecijanskih, baroknih i površnih sati bili dobar lek za tmaste senke u njegovom duhu; potom se zavalio u toplu mekotu svoje kožne fotelje, dok mu se škotska, siva lula pušila među usnama, zatvorio je oči i čekao da muzika izvede svoje neizbežno čudo. Pomislio je kako je ovo povlašćena prilika da stavi na probu ono svoje moralno načelo što ga je sebi postavio još kao mladić, prema kome je bolje razumeti ljude nego im suditi. Nije bio užasnut ni rasrđen a ni previše iznenađen. Naprotiv, obuzela ga je skrovita emocija, nesavladiva dobrodušnost, mešavina nežnosti i sažaljenja, kada je rekao sebi da je sada savršeno jasno zašto se jedna tako lepa devojka odjednom odlučila da se uda za jednog blesana i zašto kralj havajske daske, lepotan svoje četvrti, nema devojku i zašto je uvek, ne protestujući, sa tako pohvalnom usrdnošću, prihvatao da bude pratilac svoje mlađe sestre. Dok je uživao u mirisu duvana i srkutao vatrenu tečnost koja mu je tako prijala, rekao je sebi da ne treba previše brinuti za Ričarda. On će pronaći način da ubedi Roberta da Ričarda pošalje na studije u inostranstvo, a London, na primer, grad u kome će naći dovoljno novina i podsticaja da bi zaboravio prošlost. Međutim, veoma ga je brinulo, bio je strašno radoznao, šta će se desiti sa ostale dve ličnosti ove drame. Dok ga je malo-pomalo opijala muzika, kroz glavu mu je prolazio vrtlog pitanja koja su postajala sve mutnija i razvučenija, bez odgovora: da li će Riđokosi te iste večer napustiti svoju nepromišljenu suprugu? Da li je to već učinio? Ili će ćutati i, dajući dokaz izuzetne plemenitosti ili gluposti, ostati s tom prevrtljivom devojkom za kojom je toliko jurio? Da li će izbiti skandal ili će jedan sramežljivi veo prikrivanja i zgaženog ponosa zauvek sakriti tu tragediju San Isidra?

*) bilo koji drveni sanduk, fijoka ili kutija po kome se vešto bubnja rukama, prim. prev. *) vrsta nakiselog voća koje se isključivo koristi za pravlianje sokova, pnm.prev.

III PEDRA KAMAĆA SAM PONOVO VIDEO nekoliko dana posle onog sukoba oko mašine. Bilo je posle osam ujutro i pošto sam pripremio prvi bilten, pošao sam da popijem kafu s mlekom u Branši, kada sam prošavši pored portirnice Radio-Sentrala ugledao kroz prozorčić moju “remington”. Osetio sam njen rad, čuo zvuk njenih debelih tipki o valjak, ali nisam video nikoga iza nje. Gurnuo sam glavu kroz prozor i ugledao Pedra Kamaća. Napravili su mu kancelariju u portirskoj sobici. U toj odaji čija je tavanica bila niska, a zidovi oštećeni od vlage, starosti i grafita, sada se nalazio pisaći sto u stanju raspadanja, ali ogroman baš kao i mašina Što je uporno na njemu grmela. Dimenzije stola i mašine “remington” bukvalno su gutale sićušnu priliku Pedra Kamaća. Stavio je na stolicu nekoliko jastuka, ali čak i tako, lice mu je dosezalo samo visinu tastature, tako da je pisao držeći ruke u nivou očiju, zbog čega je izgledao kao da se boksuje. Bio je do te mere usredsređen na ono što je radio da me uopšte nije primetio iako sam stajao pokraj njega. Njegove izbuljene oči bile su prikovane za papir, dok je kucao s dva prsta i grizao se za jezik. Imao je na sebi ono isto crno odelo kao prvog dana i nije skinuo ni sako ni svoju leptir-mašničicu; gledajući ga tako zanesenog i obuzetog poslom, s tom njegovom kosom i u odelu viktorijanskog pesnika, krutog i ozbiljnog, kako sedi za tim pisaćim stolom i ispred te pisaće mašine, tako velikim za njega, i u toj rupi tako maloj za njih troje, nisam tačnoznao da li mi je sve to smešno ili me ispunjava sažaljenjem. — Vi ste pravi ranoranilac, gospodine Kamaco pozdravih ga, gurnuvši polovinu tela u sobu.

Ne dižući pogled s hartije, samo mi je jednim odlučnim pokretom glave dao znak da ćutim ili čekam, ili oboje. Odlučio sam se za ovo drugo i dok je on završavao rečenicu, primetio sam da mu je sto prekriven prekucanim listovima a da je na podu bilo puno zgužvane hartije, tu bačene jer ga nisu snabdeli korpom za otpatke. Malo kasnije, sklonio je ruke s tipki, pogledao me, uspravio se, ceremonijalno mi je pružio svoju desnicu i na moj pozdrav odgovorio je jednom maksimom: — Umetnost ne zna za radno vreme. Dobar dan vam želim, prijatelju. Nisam ga upitao da li oseća klaustrofobiju u toj sobici jer sam bio siguran da bi mi odgovorio da je neudobnost dobra za umetnost. Radije sam ga pozvao na kafu. Pogledao je na jednu preistorijsku napravu što je poskakivala na njegovom tanušnom ručnom zglobu i promrmljao: “Posle sat i po proizvodnje zaslužujem jedno osveženje.” Na putu za Branšu, upitao sam ga da li uvek počinje s radom tako rano, a on je odgovorio da je njegovo nadahnuće, za razliku od drugih “stvaralaca” u proporciji s dnevnom svetlošću. — Sviće sa suncem i zajedno s njim se sve više i više zagrejava — muzikalno mi je objasnio, dok je oko nas jedan pospani konobar čistio razgažene opuške i ostalu prljavštinu Branše. Počinjem da pišem s prvim svetlom. U podne, moj mozak je kao baklja. Zatim postepeno gubi vatru i negde u sumrak prestajem, jer ostaje samo ugljevlje. Ali, ne mari, jer predveče i uveče glumac daje više. Imam odlično razrađen sistem. Govorio je previše ozbiljno i shvatio sam da jedva da primećuje da sam ja i dalje tu; pripadao je onoj vrsti ljudi koji ne trpe sagovornike, već samo slušaoce. Kao i prvi put, zapanjilo me je da uopšte nema smisla za humor, uprkos njegovim marionetskim osmesima — podigao bi usne, naborao čelo, pokazao zube kojima je ukrašavao svoj monolog. Sve je izgovarao krajnje svečanim tonom, Što je, udruženo s njegovom savršenom dikcijom, njegovim fizičkim izgledom, ekstravagantnom odećom i s teatralnim držanjem, stvaralo od njega vrlo čudnu pojavu. Bilo je očigledno da doslovno veruje u sve što govori, a to je stvaralo utisak da je istovremeno krajnje izveštačen i najiskreniji čovek na svetu. Pokušao sam da ga sa umetničkih visina gde se Šepurio svojom rečitošću, spustim na mediokritetski teren praktičnih stvari i upitao sam ga da li se već smestio, ima li ovde prijatelja i kako se oseća u Limi. Za te zemaljske teme nije on davao ni pet para. Nestrpljivo mi je odgovorio da je našao jedan “studio” nedaleko od Radio-Sentrala, u ulici Kolka, i da se on svugde oseća kao kod kuće, jer, nije li tačno da je umetniku čitav svet domovina? Umesto kafe, naručio je čaj od vrbene, nane i limuna, uputivši me da ne samo da je prijatnog ukusa, već i da “okrepljuje um”. Žurno ga je ispio kratkim i simetričnim gutljajima, kao da je računao tačno vreme kada će Šolju prineti usnama, i čim je ispio, ustao je, instistirao je da platimo po pola, a onda me je zamolio da pođem s njim da kupi mapu gde bi video četvrti i ulice Lime. Našli smo to što je tražio na jednom novinskom kiosku u ulici Union. Raširio je mapu spram svetlosti, proučio je, i sa zadovoljstvom ustanovio da su gradske četvrti obeležene različitim bojama. Zatražio je priznanicu na dvadeset sola koliko ga je mapa koštala. — To mi je oruđe za rad i moji poslodavci to treba da mi nadoknade — zaključio je, dok smo se vraćali svaki na svoje radno mesto. I način njegovog hoda bio je originalan: brz i nervozan, kao da strepi da će mu pobeći voz. Na vratima Radio-Sentrala, dok smo se pozdravljali, pokazao je rukom u pravcu svoje tesne kancelarije kao da je reč o nekoj palati: — Praktično je na ulici — reče, zadovoljan sa sobom i sa stanjem stvari. — Kao da radim na pločniku. — Zar vam ne smeta sva ta buka od ljudi i automobila? — usudih se da upitam. — Naprotiv — umirio me je, srećan što može da me nagradi ovim poslednjim pravilom: — Ja pišem o životu i mojim delima je potrebno sučeljavanje sa stvarnošću. Taman sam hteo da krenem kada me ponovo pozva kažiprstom. Pokazujući na mapu Lime tajanstveno me je zamolio da mu kasnije, iii narednog dana dobavim još neke podatke. Rekao sam mu da ću mu to rado učiniti.

Kada sam se vratio na moje tavanče u Panamerikan., Paskval je već bio pripremio bilten za devet. Započinjao je jednom od onih vesti koje je on toliko voleo. Preuzeo ju je iz “Hronike”, obogaćujući je pridevima iz sopstvenog magacina: “U uzburkanom moru kod Antilskih ostrva sinoć je potonuo panamski teretnjak ’šark’ 1 odnevši sa sobom živote osam članova posade: svi su se podavili a onda su ih sažvakali morski psi koji vrve u spomenutom moru.” Promenio sam “sažvakali” sa “proždrali” i precrtao “uzburkano” i “spomenutom”, pre nego što sam ga odobrio. Nije se naljutio, jer se Paskval nikada ne ljuti, ali je vrlo jasno ispoljio svoje negodovanje: — Ah, ovaj don Mario mi uvek sjebe stil. Čitave te nedelje pokušavao sam da napišem priču na osnovu onoga Što mi je ispričao moj ujak Pedro, koji je bio lekar na jednoj hasijendi u Ankašu. Jedne noći, jedan seljak je preplašio drugoga tako što se prerušio u “pistaka” (đavola) i presreo ga u trščaku. Žrtva ove šale se toliko uplašila da je “pistaka” raspalila mačetom i poslala ga na onaj svet, prepolovivši mu lobanju; potom je pobegla u goru. Posle izvesnog vremena grupa seljaka koja se vraćala s neke zabave, iznenadila je jednog “pistaka” gde tumara po selu i nasmrt ga pretukla. Ispostavilo se da je mrtvac ubica prvog “pistaka” i da se prerušavao u đavola kako bi noću posećivao svoju familiju. Tada su ubice pobegle u goru i prerušeni u “pistake” dolazili su noću u selo gde su dvojicu od njih prestrašeni seljaci već utamanili svojim mačetama; a onda su oni ... i tako dalje. Mene nije toliko zanimalo ono što se dogodilo na hasijendi gde je radio moj ujka Pedro, koliko sam kraj priče koji mi je odjednom pao na pamet: da se u određenom trenutku, među tolike lažne “pistake” prokrade, glavom i bradom Đavo, mašući svojim repom. Svoju priču je trebalo da naslovim, “Kvalitativni skok" i želeo sam da bude hladna, intelektualna, zgusnuta i ironična kao jedna od Borhesovih, autor koga sam tih dana upravo otki io Priči sam posvećivao sve odlomke vremena koji su rni preostajali od vesti u Panamerikani, Univerziteta i predaha uz kafu u Branši, a pisao sam i u kući moje babe i dede u podne i noću. Te nedelje nisam otišao na ručak ni kod jednog od ujka, niti u uobičajene posete mojim rođakama a ni u bioskop. Pisao sam i cepao, bolje reći, Čim bih napisao jednu rečenicu, učinila bi mi se groznom te sam počinjao od početka. Bio sam ubeđen da svaka omaška u kaligrafiji ili pravopisu nije slučajna, već da je to upozorenje, opomena (podsvesti, Boga ili nekog drugog bića) da ta rečenica ne vredi i da je treba ponovo napisati. Paskval se bunio: “Dođavola! ako Henarovi otkriju kako se razbacujemo s papirom, oduzeće nam od plate.” Konačno, jednog četvrtka, učinilo mi se da je priča gotova. Bio je to monolog na pet stranica; na kraju se otkrivalo da je pripovedač sam Đavo. Pročitao sam “Kvalitativni skok” Havijeru na mom tavančetu, posle vesti “E1 Panamerikano” u dvanaest. —Odlično, druže moj — presudio je, tapšući. — Ali, da li je moguće da se danas još piše o đavolima? Zašto ne napišeš jednu realističnu priču? Zašto ne izostaviš Đavola i ne pustiš da se sve događa među lažnim “pistacima”? Ili, ako nećeš to, napiši neku fantastičnu priču sa svim avetima koje ti se budu prohtele. Samo bez đavola, bez đavola, jer to miriše na religiju, na bogobojažljivost, na sve ono što više nije u modi. Kada je izišao, iscepkao sam “Kvalitativni skok” u paramparčad, bacio ga u korpu za otpatke, odlučio da zaboravim na “pistake” i otišao da ručam kod ujka Luća. Tamo sam saznao da je došlo do nekakve romanse između Bolivijanke i čoveka koga nisam upoznao ali o kome sam dosta čuo: Adolfo Saldedo, zemljoposednik i senator iz Arekipe koji se ne znam kojom ženidbom pripojio familijarnom plemenu. — Dobra strana ovog udvarača je što je imućan i na dobrom položaju i što ima ozbiljne namere s Hulijom — primetila je moja ujna Olga. — Predložio joj je brak.

1 6) Engl. morski pas, prim. prev.

— Loša strana je što don Adolfo ima pedeset godina a još nije opovrgao onu užasnu optužbu — odvratio je ujka L.ućo. — Ako se tvoja sestra uda za njega, moraće da živi devičanski ili da postane preljubnica. — Ta priča o njemu i Karloti je kleveta tipična za Arekipu — usprotivi se ujna Olga. — Adolfo zaista izgleda kao pravi muškarac. Meni je bila dobro poznata priča o senatoru i donja Karloti, jer je to bila tema jedne moje druge priče koju su Havijerove pohvale poslale u korpu za otpatke. Njihov brak je potresao južni deo Republike, jer su i don Adolfo i donja Karlota posedovali imanja u Punu, tako da je njihov savez imao latifundijske odjeke. Sve su organizovali u velikom stilu: venčali su se u lepoj crkvi Janauara, došli su im uzvanici iz celog Perua, a posle su priredili pantagruelsku gozbu. Pred kraj druge nedelje medenog meseca, mlada je ostavila muža negde u svetu i na opštu sablazan vratila se sama u Arekipu izjavljujući, na čuđenje svih, da će tražiti poništenje braka iz Rima. Jednog nedeljnog prepodneva majka Adolfa Salseda srela je Karlotu posle mise u jedanaest i besno je prekorila u samoj dvorani Katedrale: — Zašto si tako napustila mog sirotog sina, opajdaro jedna? Uz veličanstven pokret ruke, velikoposednica iz Puna je glasno odgovorila kako bi je svi prisutni mogli čuti: — Zato što, gospođo, ona stvar koju imaju muškarci, vašem sinu služi samo za piškenje. Uspela je da dobije poništenje crkvenog braka i Adolfo Salsedo je postao neiscrpan izvor šala na familijarnim skupovima. Otkad je upoznao tetka Huliju, saletao je pozivima u Gril Bolivar i u “91”, poklanjao joj parfeme i bombardovao korpama ruža. Razveselila me je ta vest o romansi i očekivao sam da se pojavi tetka Hulija kako bih je malo pecnuo u vezi s njenim novim kandidatom. Ali ona me je preduhitrila, jer kada je ušla u trpezariju, taman na vreme da popije s nama kafu, s rukama punim paketa, najavila je umirući od smeha: — Priče su istinite. Senatoru Saisedu se ne diže. — Hulija, pobogu, ne budi vulgarna — pobuni se ujna Olga. — Svako bi mogao pomisliti da . . . — On mi je sam to jutros ispričao — objasnila je tetka Hulija, likujući zbog velikoposednikove tragedije. Bio je sasvim normalan do svoje dvadeset i pete godine. A onda, za vreme jednog nesrećnog odmora u Sjedinjenim Američkim Državama došlo je do tog nesrećnog slučaja. U Čikagu, San Francisku ili Majamiju — tetka Hulija nije mogla da se seti — mladi Adolfo je osvojio (barem je on tako verovao) neku damu u jednom kabareu i ona ga je povela u hotel; i baš kada je bio u punom zamahu, osetio je na leđima vršak noža. Okrenuo se i ugledao nekog jednookog dvometraša. Nisu ga ranili, niti pretukli, samo su mu oduzeli sat, medaljon i njegove dolare. Tako je to počelo. I to je cela priča. Od tada, kad god bi bio s nekom damom i kada bi trebalo da krene, osetio bi hladnoću metala na svojoj kičmi, video bi unakaženo lice jednookog, počeo bi teško da diše i da gubi želju. Savetovao se sa stotinama lekara i psihologa, čak je posetio i jednog nadrilekara u Arekipi po čijem se uputstvu zatrpavao do vrata u podnožju vulkana u noćima punim mesečine. — Ne budi zla, ne sprdaj se s tim jadničkom — tresla se od smeha ujna Olga. — Kada bih bila sigurna da će ostati takav, udala bih se za njega zbog njegovih para — neumoljivo je nastavljala tetka Hulija. — Ali šta ako ga izlečim? Možeš li da zamisliš tog starkelju kako sa mnom pokušava da nadoknadi izgubljeno vreme? Pomislio sam kako bi Paskvala usrećila ova pustolovina senatora iz Arekipe, s kakvim bi mu oduševljenjem posvetio čitav bilten. Ujka Lućo je opomenuo tetku Huliju da ako bude toliko izbirljiva, nikada u Peruu neće naći muža. Ona se žalila da su i ovde, kao i u Boliviji, zgodni muškarci siromašni, a da su bogati ružni; a kada se i pojavi neko koje i zgodan i bogat, obično se ispostavi da je oženjen. Najednom me je pogledala pravo u oči i upitala da li

se čitave neđeljc nisam pojavljivao iz straha da će me opet odvući u bioskop. Rekao sam da nije zbog toga, izmislio ispite i pred ložio joj da pođemo u bioskop te noći. — Sjajno, pogleđaćemo film u Leuru — zapovednički je odlučila. — To je jedan od onih filmova u kome se gusis u suzama. U kolektivnom taksiju na povratku za RadioPanamerikanu vrtela mi se po glavi ideja da ponovo pokušam da napišem priču o Adolfu Salsedu; nešto lako i vedro u stilu Somerseta Moma, ili nešto perverzno erotsko kao kod Mopasana. U Radiju, Neli, sekretarica Henaramiađeg, kikotala se sama za sebe za svojim pisaćim stolom. Šta je tako smešno, upitah je. — U Radio-Sentralu je došlo do gužve između Pedra Kamaća i Henara-starijeg — rekla mi je. — Bolivijanac ne želi nijednog argentinskog glumca u svojoj seriji ili će, kaže, otići. Uspeo je da dobije podršku od Lusijana Pande i Hosefine Sanćes i isterao je svoje. Poništiće im ugovore, sjajno, zar ne? Postojalo je žestoko suparništvo između domaćih spikera, konferansijea i glumaca i njihovih kolega iz Argentine- u Peru su pristizali u talasima, mnogi proterani iz političkih razloga; pomislih da je bolivijanski piskarčić to učinio da bi zadobio simpatije svojih peruanskih saradnika. Ali ubrzo sam otkrio da on nije sposoban za takvu vrstu računice. Njegova mržnja prema Argentincima uopšte, a posebno prema argentinskim glumcima i glumicama, bila je nepodmitljiva. Otišao sam da ga posetim posle vesti u sedam i da mu kažem da imam malo slobodnog vremena pa bih mogao da mu pomognem oko onih podataka koji su mu bili potrebni. Pustio me je da uđem u njegov u jazbinu i jednim velikodušnim pokretom ruke ponudio mi je jedino moguće mesto, sem njegove stolice: ćošak astala koji mu je služio kao pisaći sto. I dalje je bio u svom sakou i svojoj leptir mašničici, okružen otkucanim listovima hartije koje je brižljivo naslagao pokraj “remington” mašine. Mapa Lime, pričvršćena čavlićima, prekrivala je deo zida. Sada je na njoj bilo još boja, neke čudne figure bile su ucrtane crvenom olovkom i različiti inicijali u svakoj četvrti. Upitao sam ga sta mu znače ti znaci i ta slova. Klimnuo je glavom jednim od onih svojih sitnih, mehaničkih osmeha, iza kojih se uvek krilo neko intimno zadovoljstvo i izvesna ljubaznost. Udobno se namestivši na stolici, i razvezao je: — Ja pišem o životu. Moja dela su čvrsto vezana za stvarnost kao čokot za vinovu lozu. Zato mi je to potrebno. Želim da znam da li taj svet, onako kako sam ga ja predstavio — postoji ili ne postoji. Pokazivao mi je mapu i ja se nagnuh napred ne bih li saznao sta želi da mi kaže. Inicijali su bili hermetički, nisu se odnosili ni na koju prepoznatljivu ustanovu ili osobu. Jedino je bilo jasno da je izdvojio sasvim različite četvrti: Miraflores i San Isidro, Viktoriju i Kaljao, obeleživši ih crvenim krugovima. Rekao sam mu da ništa ne razumem, da mi objasni. — To je vrlo jednostavno — nestrpljivo mi je odvratio, glasom sveštenika. — Najvažnija je istina, koja je uvek umetnost, dok laž to nije, ili barem vrlo retko. Moram da saznam da li je Lima zaista onakva kako sam je ja obeležio na mapi. Na primer: da li San Isidru odgovaraju dva velika slova P? Da li su žitelji te četvrti zaista Prebogato Plemstvo Preuzvišenog Porekla? Naglasio je svako početno “p” tonom onoga ko hoće da kaže: “Samo slepci ne vide svetlost sunca.” Razvrstao je četvrti Lime prema njihovom društvenom položaju. Ali zanimljiva je bila vrsta odrednica, priroda nomenklature. U nekim slučajevima je pogodio, u drugima je bio potpuno proizvoljan. Na primer, priznao sam da inicijali SSSPD (Srednji Stalež Slobodne Profesije Domaćice) odgovaraju Četvrti Hesus Marija, ali upozorio sam ga da je vrlo nepravično prilepiti četvrtima Viktorija i Porvenir taj užasan natpis: SPOB (Skitnice Pederi Ološ Bludnice) i krajnje sporno svesti Kaljao na MRM (Mornari Ribari Mešanci), ili Serkado i Agustino na SFRRI (Služavke Fabrički Radnici Ratari Indijanci). 0 Sainbo — mešanac, potomak Indijanke i Crnca, prini, prev.

Nije reč o naučnom razvrstavanju, već umetničkom — obavestio me je, praveći magične pokrete svojim pigmejskim ručicama. — Ne zanimaju me svi žitelji svake četvrti, već oni koji najviše padaju u oči, oni koji svakom mestu daju svoj miris i boju. Ako je neko ginekolog, treba da živi tamo gde mu priliči, a isto važi i za policijskog narednika. Naširoko i nadugačko me je ispitivao o ljudskoj topo-grafiji grada (Sto me je zabavljalo budući da je on sve vreme bio smrtno ozbiljan) i primetio sam da ga najviSe zanimaju krajnosti: milioneri i prosjaci, crnci i belci, sveci i zločinci. U zavisnosti od mojih odgovora, dodavao je, menjao ili iz-bacivao inicijale na mapi jednim brzim pokretom ruke i ne oklevajući ni sekundu, zbog čega sam pomislio da je odavno izmislio taj način razvrstavanja i da ga stalno primenjuje. Zašto je okružio crvenim samo Miraflores, San Isidro, Viktoriju i Kaljao? — Zato što će te četvrti, bez sumnje, biti glavne pozornice mojih drama — reče s napoleonskom važnošću, prelazeći pogledom svojih izbuljenih očiju te četiri gradske četvrti. — Ja sam čovek koji mrzi polutonove, mutnu vodu, slabu kafu. Meni se dopada da ili ne, muževni muškarci i ženstvene žene, noć ili dan. U mojim delima uvek ima plemstva ili plebsa, prostitutki ili madona. Srednji stalež ne inspiriše ni mene a ni moju publiku. — Ličite na romantičarske pisce — primetih, na nesreću. — Pre će biti da oni liče na mene — reče ozlojeđenim glasom, odskočivši u svojoj stolici. — Nikada nikoga nisam plagirao. Sve mi se može zameriti sem te niskosti. Zauzvrat, mene su pokrali na najnepravedniji mogući način. Hteo sam da mu objasnim da nisam mislio da ga uvredim kada sam rekao da liči na romatičare, da sam se šalio, ali nije me čuo jer se odjednom strašno razbesneo i gestikulirajući kao da se nalazi pred publikom koja pomno prati svaki njegov pokret, praskao je svojim veličanstvenim glasom: — Čitava Argentina je preplavljena mojim delima koja su nagrdila petparačka Škrabala te zemlje. Da li ste ikada u životu imali posla sa Argentincima? Kada naiđete na ne-kog, pređite na drugu stranu ulice, jer argentinstvo je zarazno baš kao i boginje. Pobledeo je a nozdrve su mu podrhtavale. Stisnuo je zube i napravio grimasu gađenja. Bio sam zbunjen tim novim izrazom njegove ličnosti i promucao sam nešto nejasno i uopšteno, kao da je žalosno što u Latinskoj Americi ne postoji zakon o zaštiti autorskih prava i intelektualne svojine. I opet sam usrao motku. — Nije stvar u tome, ne marim ja što me plagiraju — odvratio je, još bešnji. — Mi, umetnici, ne radimo radi slave već iz ljubavi prema čoveku. Sta bih ja mogao više poželeti nego da se moje delo rasejava po svetu, makar i u tuđim rubrikama. Ali tim kakografima iz La Plate ne mogu da oprostim što moje rukopise menjaju i izrođavaju. Znate li šta im rade? Naravno, pored toga što menjaju nazive i imena likova, uvek ih začinjavaju onim argentinskim sokovima .. . — Naduvenošću — prekinuh ga, siguran da sam ovoga puta ubo pravu stvar, — vulgarnošću. Prezrivo je odmahnuo glavom i s tragičnom svečanošću, polaganim i potmulim glasom koji je odzvonio u toj sobičici, izgovorio je dve jedine proste reči koje sam ikada čuo od njega: — Pizdarijama i pederastijom. Osetio sam želju da ga povučem za jezik, da saznam zašto je njegova mržnja prema Argentincima žešća nego kod ostalih ljudi, ali, videći ga tako unezverenog, nisam se usudio. Smrknuvši se, prešao je rukom preko očiju kao da je hteo da izbriše neke sablasti. Zatim je, s bolnim izrazom lica, zatvorio prozore svoje sobice, podesio valjak “remingtona” i stavio naviaku; namestio je svoju leptir-mašničicu, izvukao iz pisaćeg stola neku debelu knjigu koju je stavio pod mišku i dao mi jednim pokretom znak da krećemo. Ugasio je svetio, izišao

napolje i zaključao svoju pećinu. Upitao sam ga koja je to knjiga. Pogladio je korice s ljubavlju, baš kao što bi pomilovao svoju mačku. — Jedan stari saputnik u mojim pustolovinama — promrmljao je uzbuđenim glasom dok mi je pružao. — Veran prijatelj i dobar pomoćnik u radu. Knjigu je u preistorijskom vremenu objavila Espasa Kalpe — njene debele korice bile su umrljane i izgrebane a listovi požuteli; njen autor, premda potpuno nepoznat, imao je pompezni zbornik titula: Alberto Kastehon de la Regera, diplomirao na Univerzitetu u Mursiji klasičnu književnost, gramatiku i retoriku; naslov knjige bio je podjednako opširan: “Deset hiljada književnih citata iz dela Sto najboljih pisaca sveta”, a podnaslov je glasio: “Ono što su rekli Servantes, Šekspir, Molijer i drugi o Bogu, Životu, Smrti, Ljubavi, Patnji, itd ...” Već smo bili u ulici Belen. Pruživši mu ruku, palo mi je na pamet da pogledam na sat. Uhvatila me je panika: bilo je deset u veće. Imao sam osećaj da sam s njim proveo pola sata, a u stvari, sociološkoogovaračka analiza grada i ogavnosti Argentinaca potrajala je tri sata. Pojurio sam u Panamerikanu, ubeđen da je Paskval petnaestominutne vesti u devet posvetio nekom palikući iz Turske ili nekom čedoumorstvu u Parveniru. Ali mora da se ništa loše nije dogodilo jer sam u liftu sreo Henarove i nisu izgledali nimalo besni. Ispričali su mi da su tog popodneva sklopili ugovor s Lućom Gatikom da dođe u Limu i da nedelju dana bude ekskluzivni gost Panamerikane. Stigavši na moje tavanče, pregledao sam biltene i ustanovio da su prihvatljivi. Ne žureći, krenuo sam ka trgu San Martin da bih uhvatio kolektivni taksi ka Mirafloresu. Stigao sam u kuću svojih babe i dede u jedanaest uveče i već su svi spavali. Uvek su mi ostavljali jelo u rerni, ali ovog puta, sem tanjira s pohovanom šniclom, pirinčem i prženim jajetom — moj nepromenljivi jelovnik — nalazila se i jedna poruka ispisana drhtavom rukom: “Zvao je ujka Lućo, da si Hulitu ostavio na cedilu, da je trebalo da idete u bioskop. Da si pravi divljak, da je zoveš i izvineš se: Deda.” Zaboraviti na dva biltena i sastanak s jednom damom zbog bolivijanskog piskarala zaista je bilo previše. Legao sam u krevet zlovoljan i sa osećanjem neugodnosti, ispao sam nevaspitan protiv svoje volje. Sve sam to preturao po glavi pre no što me je uhvatio san i pokušao da ubedim sebe da je ona za to kriva jer mi je to nametnula te odlaske u bioskope — što je bilo grozno bezdušno — i tražio kako da joj se izvinim kada je pozovem narednog dana. Ništa mi pametno nije palo na pamet a nisam se usuđivao da joj kažem istinu. Radije sam pribegao jednom junačkom gestu. Posle vesti u osam otišao sam u jednu cvećarnicu u centru grada i poslao joj buket ruža s karticom na kojoj sam, posle dugog premišljanja, napisao ono što mi se učinilo čudom lakonske elegancije: “Ponizno se izvinjavam." Poslepodne, između dva biltena, napravio sam skicu za svoju erotsko-pustolovnu priču o tragediji senatora iz Arekipe. Nameravao sam da to veče dobro poradim na njoj, ali Havijer je došao po mene posle “E1 Panamerikana” i odveo me na jednu spiritističku seansu u Barios Altos. Medijum je bio neki pisar koga sam sreo u kancelarijama Kreditne banke. Mnogo mi je o njemu govorio jer mu je ovaj uvek pričao o svojim dogodovštinama s dušama koje su hrlile da opšte s njim ne samo kada ih je prizivao na zvaničnim seansama, već i spontano, kada se to najmanje očekivalo. Imale su običaj da se s njim šale, na primer, telefon bi mu zazvonio u zoru, i kada bi podigao slušalicu, s druge strane žice čuo bi nepogrešivi smeh svoje prababe koja je umrla pre pola veka a od tada je obitavala (sama mu je to rekla) u Čistilištu. Ukazivale su mu se dok se vozio autobusom ili kolektivnim taksijem, ili dok je hodao ulicama. Šaputale su mu na uvo a on je morao da ostane nem i neosetljiv (“da ne haje”, tako je nešto govorio) kako ljudi ne bi pomislili da je lud. To me je fasciniralo pa sam zamolio Havijera da organizuje neku seansu s tim pisarem-medijumom. On je na to pristao, ali je odgađao nekoliko nedelja, izgovarajući se na vremenske prilike. Bilo je neophodno sačekati izvesne periode Meseca, vreme između plime i oseke i neke još posebnije činioce

jer, kako izgleda, duše su osetljive na vlagu, konstelacije, vetrove. Konačno je stigao povoljan dan. Bio je pravi podvig naći kuću tog pisara-medijuma: jedan prljav stan, stisnut u zadnjem delu jedne zgrade u ulici Kangaljo. Dotični je u stvarnosti bio mnogo manje zanimljiv nego u Havijerovim pričama. Šezdesetogodišnjak, udovac, ćelavko volovskog pogleda, mirisao je na mast za masažu i tako je uporno vodio banalne razgovore da niko ne bi naslutio njegove bliske odnose s duhovima. Primio nas je u jednoj zamašćenoj dnevnoj sobi sa izanđalim nameštajem; za posluženje je izneo krekere s komadićima svežeg sira i jeftinu bočicu lošeg piska. Sve do dvanaest nam je vrlo suvoparno i dosadno pričao o svojim onostranim iskustvima. To je počelo kada je ostao udovac, pre dvadeset godina. Posle smrti njegove žene, ophrvala ga je neutešna tuga, sve dok ga jednog dana nije spasao jedan prijatelj, otkrivši mu spiritističku stazu. To je bio najvažniji događaj u njegovom životu. — Ne samo zbog toga što čovek ima priliku da i dalje gleda i sluša voljena bića — rekao nam je, tonom onoga ko priča o nekoj svečanosti krštenja, — već zato što je to velika razonoda; vreme prođe a da čovek ne primeti. Slušajući ga, dobijao se utisak da se razgovor s mrtvacima, u suštini, može uporediti s gledanjem filma ili neke fudbalske utakmice (ali je bez sumnje manje zabavno). Po njemu, onostrani život je nešto užasno svakodnevno i obeshrabrujuće. Nema nikakve razlike u “svojstvima” između onog tamo i ovog ovde, i sudeći po onome što su mu pričali, duhovi se razboljevaju, zaljubljuju, venčavaju, rađaju decu, putuju, jedina razlika je u tome što nikada ne umiru. Streljao sam očima Havijera, kada je otkucalo dvanaest. Pisar nas je postavio oko stola (ne okruglog, već pravouganonog), ugasio je svetio i naredio nam da se uhvatimo za ruke. Nekoliko sekundi je vladala tišina i ja, sedeći u tako napetom iščekivanju, imao sam iluziju da će to postati vrlo zanimljivo. Međutim, duhovi su počeli da se ukazuju a pisar ih je, onim istim ležernim glasom pitao najdosadnije stvari na svetu: “Pa, kako si mi Sojlita? Srećan sam Što te Čujem; a ja, evo, sedim ovde sa ovim prijateljima, veoma dobri ljudi, koji bi želeli da dođu u dodir s tvojim svetom, Sojlita. Molim, šta si rekla? Da ih pozdravim? Kako da ne, Sojlita, preneću im. Kaže da vas iz sveg srca pozdrvalja i da se, ako možete, pomolite ponekad Bogu za nju, ne bi li što pre izišla iz čistilišta.” Posle Sojlite pojavio se niz rođaka i prijatelja sa kojima je pisar vodio slične razgovore. Svi su se nalazili u Čistilištu, svi su nam slali pozdrave, svi su tražili da se molimo za njih. Havijer je navaljivao da pozove nekoga iz Pakla, kako bi razbio naše sumnje, ali, ne oklevajući ni sekundu, medijum nam je objasnio da je to neizvodljivo: oni odande mogu da se prizovu samo u toku prva tri dana neparnog meseca a i onda im se jedva čuje glas. Havijer je tada zatražio da pozove dadilju koja je odgajila njegovu majku, njega i njegovu braću. Prikazala se donja Gumersinda, poslala svoje pozdrave, rekla je da se s ljubavlju seća Havijera i da već priprema svoj pinkl kako bi napustila čistilište i krenula u susret Gospodu. Ja sam zamolio pisara da prizove mog brata Huana i on je začudo došao (jer ja nisam imao braće), i putem bezazlenog glasa medijuma poručio mi da ne brinem za njega jer je on s Bogom i da stalno moli za mene. Umiren ovom vešću, izgubio sam svako dalje interesovanje za seansu i mentalno sam počeo da pišem svoju priču o senatoru. Pao mi je na pamet zagonetan naslov: “Nepotpuno lice”. Odlučio sam — dok je neumorni Havijer tražio od pisara da mu prizove nekog anđela, ili barem neku istorijsku ličnost, kao što je Manko Kapak, da sentor reši svoj problem pomoću jedne frojdovske fantazije: da svojoj ženi, kada poželi da s njom vodi ljubav, stavi gusarski povez preko oka. Seansa se završila oko dva ujutro. Dok smo šetali ulicama četvrti Barios Altos, tražeći taksi koji će nas odbaciti do trga San Martina da bi tamo uzeli drugi, kolektivni, izluđivao sam Havijera govoreći mu da je njegovom krivicom onostrano izgubilo za mene poeziju i tajanstvo, da mi je njegovom krivicom pokazano da svi mrtvi postaju budale, da njegovom krivicom neću moći da hudem agnostik i da ću morati da živim sa izvesnošću da me u

drugom životu, koji zaista postoji, očekuje večnost kretenizma i dosađivanja. Našli smo jedan taksi i za kaznu je platio Havijer. Kod kuće, pored pohovane šnicle, jajeta i pirinča, natao sam i poruku: “Zvala Hulija. Primila je tvoje ruže, vrlo su lepe i mnogo su je obradovale. Ali ne treba da se zavarava? da ćeš se ružama izvući da je ovih dana ne odvedeš u bioskop. Deda.” Narednog dana bio je ujka Lućov rođendan. Kupio sam jednu kravatu i spremao se da u podne odem do njega, međutim, Henaro-mlađi se nepravovremeno pojavio na tavančetu i naterao me da ručam s njim kod Rajmondija. Želeo je da mu pomognem u sastavljanju oglasa koji će izići u nedeljnim novinama, najavljujući radio-serije Pedra Kamaća, koje će početi da se emituju u ponedeljak. Zar nije logičnije da sam autor učestvuje u sastavljanju tog oglasa? — Problem je u tome što je odbio — objasnio mi je Henaro-mlađi, pušeći kao dimnjak. — Da njegovim rukopi-sima nije potrebna plaćena reklama, da se oni nameću svojom vrednošću i šta ti ja znam šta još. Sve u svemu, čovek je težak slučaj: ima previše manija. Čuo si ono za Argentince, zar ne? Primorao nas je da poništimo ugovore i platimo odštetu. Nadam se da će njegovi programi opravdati tu oholost. Dok smo pisali oglase, sređivali dve korvine1 , pili hladno pivo i gledali kako povremeno po gredama Rajmondija promiču sivi mišići koji kao da su tu postavljeni da svedoče o starosti lokala, Henaro-mlađi mi je ispričao o još jednom sukobu s Pedrom Kamaćom. Razlog: protagonisti četiri radio-serije kojima će debitovati u Limi. U sve četiri, glavni junak je pedesetogodišnjak koji čudesno održava svoj mladalački izgled. —Objasnili smo mu da su sva istraživanja pokazala da publika voli da glavni junak bude između tridesete i trideset pete, ali on je tvrdoglav kao mazga — jadikovao je Henaro-mlađi, izbacujući dim kroz usta i nos. — A šta ako sam se zeznuo i Bolivijanac ispadne potpuni promašaj? Setio sam se da se Kamaćo u jednom trenutku našeg razgovora koji smo prethodne večeri vodili u njegovoj sobičici u Radio-Sentralu, vatreno držao dogme o muškarcima pedesetih godina. To je doba kada su intelekt i senzualnost na vrhuncu, rekao je, a iskustva potpuno sazrela. Tada te žene najviše žele a muškarci te se plaše. I podozrivo je insistirao da je starost “optativna”. Zaključio sam da bolivijanski piskar ima pedeset godina i da ga stvarnost užasava, jedan zračak ljudske slabosti u tom mramornom duhu. Kada samo napisali oglase, bilo je suviše kasno da trknem do Mirafloresa, tako da sam telefonirao ujka Luću i rekao mu da ću doći uveče da ga poljubim. Pretpostavljao sam da ću tamo zateći gomilu rođaka koji su došli da mu čestitaju, ali nije bilo nikoga sem ujne Olge i tetke Hulije. Rođaci su prodefilovali kroz kuću u toku dana. Pili su viski i poslužiše i mene. Tetka Hulija mi je još jednom zahvalila na ružama — video sam ih na komodi u dnevnoj sobi i bilo ih je tako malo — a onda je, kao i uvek, počela da me pecka, tražeći mi da joj priznam kakav mi je to “program” iskrsao one večeri kada sam je ostavio na cedilu: neka “malecka” s Univerziteta, ili neka fufica s Radija? Imala je na sebi plavu haljinu i bele cipele i bila je sveže našminkana i očešljana; smejala se glasno i otvoreno, glas joj je bio prozuhao a pogled izazovan. S malim zakašnjenjem, otkrih da je privlačna. U nastupu oduševljenja, ujka Lućo reče da čovek samo jednom u životu slavi pedeseti rođendan i da nas sve poziva u Gril Bolivar. Pomislio sam daje to drugi dan uzasopce kako ću morati da odustanem od pisanja svoje priče o senatoru:evnuhu i perverznjaku (a kako bi bilo da to bude naslov?) Ali nisam žalio, vrlo sam se obradovao što ću i ja biti uključen u zabavu. Premerivši me pogledom, ujna Olga je presudila da moj izgled nije baš najprikladniji za Gril Bolivar i reče ujka Luću da mi posudi čistu košulju i neku upadljivu kravatu ne bih li time zabašurio svoje staro i izgužvano ođelo. Košulja mi je bila velika i veoma mi je smetao osećaj da mi okovratnik landara oko vrata (zbog čega je tetka Hulija počela da me zove Popajem). 1 Vrsta morske ribe

Nikada ranije nisam bio u Gril Bolivaru i to mi je mesto izgledalo krajnje šik, najelegantnije na svetu, a jelo kojim su nas poslužili najukusnije koje sam ikada okusio. Oikestar je svirao bolere, pasodoble, bluz, a zvezda programa bila je neka Francuskinja, bela kao mleko, koja je milovali svaki slog svojih pesama, dok se istovremeno činilo da ruka* ma masturbira mikrofon; njoj je ujka Lučo, čije je raspoloženje raslo sa svakom čašom, dovikivao, trtljajući nešto što je on nazivao fransuckim: “Vravoooo! Vravoooo mamuasel cheri! ” Ja sam prvi ustao da igram; odvukao sam ujnu Olgu na plato, na sopstveno iznenađenje, jer ja nisam umeo da igram (u to vreme bio sam čvrsto ubeđen da je književna vokacija nesjedinjiva sa igrom i sportom); srećom, bilo je puno ljudi tako da u polumraku i stisci to niko nije mogao da primeti. Tetka Hulija je, pak, mučila ujka Luća primoravajući ga da igra na odstojanju i pravi raznorazne figure. Ona je dobro igrala tako da su je pratili pogledi mnogih muškaraca. U sledeću igru pozvao sam tetku Huliju upozorivši je da ne umem da igram, ali pošto su svirali jedan vrlo polagan tango, uspeo sam da budem pristojan partner. Odigrali smo nekoliko igara, neosetno se udaljavajući od stola ujka Luća i ujne Olge. U trenutku kada je muzika prestala a tetka Hulija taman htela da se od mene odvoji, zadržao sam je i poljubio u obraz, vrlo blizu usana. Zapanjeno me je pogledala, kao da prisustvuje nekom čudu. Bilo je vreme za smenu orkestra i morali smo da se vratimo za sto. Čim smo seli, tetka Hulija poče da pecka ujka Luća, rekavši mu da posle pedesete muškarci postaju stari razvratnici. Povremeno bi mi bacila brz pogled, kao da hoće da se uveri da sam zaista tu, a iz njenih očiju se jasno videlo da joj ne ulazi u glavu da sam je poljubio. Ujna Olga je već bila umorna i želela je da pođemo, ali ja sam navaljivao da odigramo još po jednu igru. “Intelektualac nam se kvari”, ustanovio je ujka Lućo i odveo ujnu Olgu da naprave još jedan krug po platou. Ja sam pozvao tetku Huliju i dok smo igrali, nije (prvi put) progovorila ni reči. Kada su se u masi parova, ujka Lućo i ujna Olga udaljili od nas, malko sam je privukao k sebi i priljubio svoj obraz uz njen. Čuo sam je kako mrmlja, sva zbunjena: “Slušaj, Marito . . međutim, prekinuo sam je šapnuvši joj u uvo: “Zabranjujem ti da me ikada više zoveš Marito.” Odmakla je malčice svoje lice da bi me pogledala i pokušala je da se nasmeši; ja sam se tada, gotovo mehanički, nagnuo nad nju i poljubio je u usta. Naše su se usne jedva dotakle, ali ona to nije očekivala i toliko se iznenadila da je za trenutak prestala da igra. Ovog puta potpuno zaprepašćena, zurila je u mene otvorenih usta. Posle te igre, ujka Lučo je platio račun i odmah smo krenuli. Na putu za Miraflores — nas dvoje smo sedeli pozadi — uhvatio sam tetka Hulijinu ruku, nežno je stegao i zadržao u svojim rukama. Nije je povukla i nije izustila ni reči, premda se videlo da je i dalje zapanjena. Kada sam sišao, pred kućom mojih babe i dede, upitao sam se koliko li je godina starija od mene.

U NOĆI KALJAA, vlažnoj i mračnoj kao vučja čeljust, narednik Lituma je podigao okovratnik svog šinjela, protrljao ruke i pripremio se da izvrši svoju dužnost. Bio je to čovek u svojim najboljim godinama, pedesetim, koga je čitava Žandarmerija poštovala; služio je u policijskim stanicama u najopasnijim delovima grada ne žaleći se, a na njegovom telu bilo je ožiljaka iz borbi protiv zločina. Zatvori Perua vrveli su od zlikovaca kojima je on namakao lisice. Prilikom dnevnih zapovesti navodili su ga kao primer, hvalili ga u zvaničnim govorima i dva puta odlikovali: ali ta slava nije izmenila njegovu skromnost, ništa manju od njegove hrabrosti i poštenja. Već je godinu dana služio u Četvrtoj policijskoj stanici u Kaljau a tri poslednja meseca imao je najgore zaduženje koje može dopasti naredniku u luci: noćni obilazak. Daleka zvona crkve Naše Gospe Karmen de la Legua oglasila su ponoć i uvek tačan narednik Lituma — visoko čelo, orlovski nos, prodoran pogled, oličenje ispravnosti i dobrote — krenuo je u svoj obilazak, ostavljajući iza sebe blesak svetlosti u pomrčini: tu staru drvenu kućerinu gdeje bila smeštena Četvrta policijska stanica. Zamislio je šta se unutra zbiva: poručnik Hajme Konća verovatno čita Paju Patka, Slinavi Kamaćo i Jabučica Arevalo stavljaju šećeru sveže proceđenu kafu a jedini zatvorenik toga dana — jedan džeparoš koga su uhvatili na delu u autobusu na liniji Cukuito — Parada i doveli u stanicu prepunog modrica što mu ih je zadalo pet, šest razjarenih putnika — psovao je sklupčan na zatvorskom podu.

Započeo je svoj obilazak u u četvrti Puerto Nuevo, gde je dežurni žandarm bio Tuponosi Soldevilja, rodom iz Turn- besa, koji je vrlo nadahnutim glasom pevao tondere 1 . Žandarmi i detektivi Kaljaa zazirali su od Puerta Nueva jer u njegovom lavirintu udžerica napravljenim od dasaka, lima i ćerpiča, malo je bilo onih koji su svoj hleb zarađivali kao lučki radnici ili ribari. Većina su bili besposličari, lopovi, pijanci, drogosi, svodnici i pešovani (da ne pominjemo bez brojne prostitutke), koji bi se zbog bilo koje sitnice dohvatili noževima a ponekad bi i pripucali. Ova četvrt, bez vode i odvodnih kanala, bez svetla i asfalta, više se no jednom obojila krvlju predstavnika zakona. Ali te noći sve je bilo izuzetno mirno. Dok je prolazio kroz mendre te četvrti u potrazi za Tuponosim, spotičući se o nevidljivo kamenje, namrštenog lica zbog smrada izmeta i truleži što mu se uvlačio u nozdrve, narednik Lituma je pomislio: “Hladnoća je noćne ptice poterala rano u krevet.” Jer bila je sredina avgusta kada je kišni period u punom jeku: vrlo gusta magla koja je sve brisala i izobličavala i uporna kišica što je vlažila vazduh, pretvorile su tu noć u nešto tužno i negostoljubivo. Kud li se zavukao Tuponosi? Ta pederčina iz Tumbesa, taj Soldevilja, ako se uplaši od razbojnika ili prevelike zime, u stanju je da ode da se malo zagreje i cugne koje piće u nekoj od krčmi duž avenije Uaskar. “Ne, ne bi se usudio, pomisli narednik Lituma. Zna da sam ja u patroli i da će nagrabusiti ako napusti svoje mesto.” Naišao je na Tuponosog ispod jedne osvetljene bandere, na uglu, prekoputa nacionalne Hladnjače. Besno je trljao ruke, lica utonulog u sablasni šal iza kojeg su mu se videle samo oči. Ugledavši ga, trgao se i prineo ruku fišekli- ji. A onda, prepoznavši ga, pozdravio ga je kucnuvši petama. — Uplašiste me, naredniče— reče, smejući se. — Videći vas tako poizdaleka kako izranjate iz mraka, pomislih da je neki duh. — Kakav duh i kakvi bakrači — pruži mu ruku ma. — Mislio si daje razbojnik. — Ni govora, po ovoj zimi razbojnika nema napolju — Tuponosi ponovo protrlja ruke. — Dva jedina luđaka koja se šetaju po ovom nevremenu smo vi i ja. I ovi ovde. Pokazao je na krov Hladnjače i narednik je, naprežući oči, uspeo da razazna pet, šest lešinara zbijenih jedni uz druge i s kljunovima među krilima, u pravoj liniji na vrhu krova. “Koliko samo mora da su gladni”, pomislio je. “Premda se smrzavaju, sede tu njušeći smrt.” Tuponosi Soldevilja mu je pri slabašnoj svetlosti ulične svetiljke potpisao izveštaj jednom ižvakanom olovčicom koja mu je stalno klizila između prstiju. Nije bilo novosti: ni udesa, ni prekršaja, ni pijanstava. -Mirna noć, naredniče — reče mu, prateći ga nekoliko blokova prema aveniji Manko Kapak. — Nadam se da će takva i ostati dok ne dođe moja smena. A posle, može da bude i smak sveta; briga me! Nasmejao se kao da je rekao nešto vrlo duhovito, a narednik Lituma pomisli: “Baš je bedan mentalitet pojedinih žandarma.” Kao da je pogodio njegove misli, Tuponosi Soldevilja dodade ozbiljnim glasom: — Jer ja nisam kao vi, naredniče. Meni se ovo ne sviđa. Nosim uniformu samo zato da bih imao šta da jedem. — Da se ja pitam, ne bi je nosio — promrmlja narednik. — Ja bih dopustio da u žandarmeriji ostanu samo oni koji u nju veruju. — Ostala bi poprilično prazna — odvrati Tuponosi. — Bolje je biti sam nego u lošem društvu — nasmeja se narednik. Nasmejao se i Tuponosi. Hodali su po mraku, kroz ravno polje što je okružavalo Trgovačku ispostavu Guadalupe, gde su derani večito razbijali ulične svetiljke kamenicama. Iz daljine se čuo šum mora i, povremeno, motor ponekog taksija koji je prolazio avenijom Argentina. — Vi biste voleli da svi mi budemo heroji, reče iznenadno Tuponosi. — Da ispustimo dušu braneći ovu đubrad. Pokazao je na Kaljao, na Limu, na svet uopšte. — Da ne mislite 1)

Tondero — narodni ples, karakterističan za obalski deo Perua, prim. prev.

možda da će nam reći “hvala”? Zar ne čujete šta za nama viču na ulici? Mislite li da nas iko poštuje? Nas narod prezire, naredniče. — Ovde se razdvajamo — reče Lituma, kada su stigli do avenije Manko Kapak. — Ne napuštaj tvoj sektor. I ne budi toliko zlovoljan. Jedva čekaš da napustiš žandarmeriju, ali onoga dana kada te izbrišu sa spiska, patićeš kao pas. Tako je prošao i Sisica Antesana. Dolazio je u Stanicu da nas obiđe, a oči su mu se punile suzama: “Izgubio sam svoju familiju”, govorio je. Čuo je iza sebe kako Tuponosi gunđa: “Kakva mi je to familija bez žena?” Možda je Tuponosi u pravu, razmišljao je narednik Lituma, idući kroz pustu aveniju, usred noći. Istina je; ljudi ne vole policajce; sete ih se samo kada se nečega uplaše. Pa šta onda? On se ne ubija od posla da bi ga ljudi poštovali ili voleli. Ne dajem ja ni pet para za ljude, pomislio je. Zašto onda ne prihvata Žandarmeriju kao njegovi drugari: ne ubijaju se od posla, nastoje da što bolje prođu, da iskoriste svaku priliku za odmor, da prime malo mita (pokoji prljavi novčić tu i tamo) ako pretpostavljeni nije u blizini? Zašto, Lituma? Pomislio je: zato što ti ovo voliš. Kao što drugi vole fudbal ili trke, ti voliš tvoj posao. Sinula mu je ideja da kada ga idući put neki fudbalski manijak upita, “Lituma, navijaš li za Sports Bojs ili za Ćalako?” odgovoriće mu: “Navijam za Žandarmeriju”. Zadovoljan ovom svojom dosetkom, smejao se, u magli, pod kišicom, u noći; a onda je čuo zvuk. Trgnuo se, prineo je ruku fišekliji, ukopao se. Toliko ga je taj zvuk iznenadio da se gotovo uplašio. Samo “gotovo”, pomislio je, jer ti se nikada nisi plašio niti ćeš se plašiti, ti, Lituma, ne znaš šta je strah. S njegove leve strane nalazilo se ravno polje, a s desne, prva zgrada skladišta Pomorskog terminala.. Odatle je došao vrlo jak zvuk sanduka i konzervi koji padaju, povukavši za sobom druge sanduke i konzerve. Ali sada je sve opet mirno, čuo je samo udaljenu jeku talasa i zviždanje vetra koji je udarao u krovove i provlačio se kroz bodljikavu žicu lučkog terminala. “Mora da je neka mačka jurila miša i pri tom srušila sanduk, ovaj je za sobom povukao drugi i tako se sve strovalilo dole”, pomislio je. Zamislio je jadnu mačku kako leži prignječenog trbuha zajedno s mišem pod brdom svežnjeva i buradi. Već se nalazio u sektoru Kukuruščeta Romana. Ali, naravno, Kukurušče nije bio tu; Lituma je vrlo dobro znao da je on sada na suprotnom kraju njegovog područja, u Srećnoj zemlji ili Plavoj zvezdi ili u bilo kom od onih jeftinih barčića i burdelja za mornare, načičkanih na drugom kraju avenije u uličici koju su jezičavi žitelji Kaljaa nazivali Čankir-ulicom. Mora da tamo sedi, za jednim od onih izanđalih šankova i kao sunđer upija svoje pivce. I dok je išao ka tim smrdljivim jazbinama, Lituma je zamislo Romanovo preplašeno lice kada se on iznenada pojavi iza njega: “Tako znači, piješ dok si na dužnosti. Odzvonilo ti je, Kukurušče.” Išao je još nekih dvesta metara a onda je naglo zastao. Okrenuo se: tamo, u senci, nalazilo se skladište, sada mirno: jedan njegov zid bio je slabašno osvetljen uličnom svetiljkom koju na neki čudesan način nisu oštetile praćke derana. “To nije mačka, pomislio je; a nije ni pacov.” To je lopov. Srce je počelo snažno da mu kuca i osetio je kako mu se vlaže čelo i ruke. Lopov je to, lopov! Nekoliko sekundi je stajao nepomičan, ali već je znao da treba da se vrati. Bio je siguran: i ranije ga je srce ovako opominjalo. Izvukao je pištolj iz futrole, otkočio ga, a levom rukom je izvadio bateriju. Vratio se krupnim koracima osećajući da mu srce izlazi na usta. Da, to je lopov, sasvim je siguran. Stigavši do skladišta ponovo je zastao, dašćući. A ako nije jedan već nekoliko? Zar ne bi bilo pametnije da potraži Tuponosog, Kukuruščeta? Odmahnuo je glavom: niko njemu nije potreban, on je više nego dovoljan. Ako ih je nekoliko, utoliko gore po njih, a bolje za njega. Prislonivši uvo uz drveni zid, oslu- šnuo je: potpuna tišina. Samo se iz daljine čulo more i prolazak ponekog automobila. “Kakav lopov i kakvi bakrači! Sanjaš, Lituma. To je samo mačka ili pacov.” Više mu nije bilo hladno; osetio je umor i vrućinu. Obišao je skladište, tražeći vrata. Kada ih je pronašao, osvetlio je bravu baterijom i video da nije provaljivana. Već se okrenuo da pode, govoreći u sebi “Kakvo razočarenje, Lituma, tvoj njuh nije kao nekada", kada je, napravivši jedan mahinalan pokret

rukom, žućakasti krug njegove baterije osvetlio otvor u zidu, nekoliko metara od vrata; izveli su to divljački: razbili su drvo sekirom ili udarcima nogu. Procep je bio dovoljno velik da se čovek uvuče četvoronoške. Srce mu je sada kucalo pomamno, luđački. Ugasio je bateriju, uverio se da mu je pištolj otkočen, pogledao uokolo: samo senke, a u daljini, kao zapaljene šibice, ulična svetla avenije Uaskar. Snažno je udahnuo vazduh i zagrmeo najjačim mogućim glasom: — Kaplaru, neka vaši ljudi opkole ovaj magacin. Ako neko pokuša da pobegne, slobodno raspalite po njemu. Brzo, momci! I da bi bilo uverljivije, protrčao je nekoliko puta s jedne strane na drugu, snažno lupajući nogama. Zatim je prislonio lice uz tanki zid skladišta i povikao iz sveg grla: — Hej vi tamo, gotovo je, u čabru ste. Svi ste opkoljeni. Počnite da izlazite, jedan po jedan, kuda ste ušli. Imate trideset sekundi da to učinite svojevoljno! Čuo je eho njegovih povika koji se gubio u noći, a potom more i lavež pasa. Odbrojao je ne trideset, već šezdeset sekundi. Pomislio je: “Praviš od sebe budalu, Lituma.” Osetio je kako ga obuzima talas besa. Uzviknuo je: — Otvorite oči, momci. Na prvi pogrešan pokret, pokosite ih, kaplaru! I uprkos svojim godinama i teškom šinjelu, odlučno je legao potrbuške i provukao se kroz procep. Ušavši unutra, brzo se uspravio, na vrhovima prstiju je potrčao na jednu stranu i leđima se priljubio uza zid. Ništa nije video, ali nije želeo da pali bateriju. Ništa se nije čulo, ali opet je bio potpuno siguran. Neko je tu, skriva se u mraku baš kao i on, osluškujući i pokušavajući da vidi. Učinilo mu se da čuje nečije disanje, kao da neko dahće. Prst je držao na obaraču, a revolver u visini grudi. Izbrojao je do tri i upalio bateriju. Krik ga je toliko iznenadio, da mu je od straha baterija ispala iz ruke i otkotrljala se po podu, otkrivajući neke zavežljaje, nešto kao svežnjeve pamuka, burad, grede, i (brru, krajnje neočekivanu, neverovatnu) priliku skvrčenog i nagog crnca, koji je rukama pokušavao da sakrije lice, a ipak, gledao je kroz prste očima punim straha, prikovanim za bateriju, kao da mu opasnost preti samo od svetlosti. — Stoj ili pucam! Mrdneš li, mrtav si, mešanče! - grmeo je Lituma tako snažnim glasom da ga je zabolelo grlo, dok je savijen, rukom pokušavao da napipa baterijsku lampu. A onda, s divljačkim zadovoljstvom: Nagrabusio si, mešanče! U čabru si, mešanče! Toliko je vikao da mu se od toga vrtelo u glavi. Pronašao je bateriju i svetlosni krug prolete naokolo tražeći crnca. Nije pobegao, bio je na istom mestu i Lituma ga je gledao razrogačenim očima, ne verujući, sumnjajući u ono što vidi. Ne, to nije njegova mašta, niti san. Zaista je nag, baš kao na dan rođenja: ni cipela, ni gaćica, ni majice, ni ničega. I činilo se da ga nije stid i da čak ne primećuje da je go, jer nije pokrivao svog sramotnjaka koji je veselo landarao pod sve- tlom lampe. I dalje je bio onako skvrčen, lica napola pokrivenog prstima, nije se pokretao, hipnotisan krugom svetlosti. — Ruke na glavu, mešanče — naredi narednik, ne prilazeći mu. — Samo mirno ili ću te napuniti olovom. Uhapšen si zbog upada na privatan posed i zato što luftiraš jajca. A istovremeno, napeto osluškujući i najmanji šušanj koji bi mu otkrio nekog saučesnika u pomrčini skladišta, narednik reče u sebi: “Ovo nije lopov. Ovo je neki luđak.” Ne samo zato što je usred zime go, već zbog onog krika koji je ispustio kad ga je otkrio. To nije bio krik normalnog čoveka, pomislio je narednik. Bio je to neki krajnje čudan zvuk, nešto između urlika, njakanja, grohota i laveža. Zvuk koji nije dolazio samo iz grla, već i iz utrobe, srca, duše. — Rekao sam ruke na glavu, dođavola — uzviknu narednik, zakoraknuvši ka njemu. Ovaj nije poslušao, nije se ni mrdnuo. Bio je jako tamnoput, i toliko mršav da je Lituma u polumraku mogao da mu prebroji sva rebra i vidi njegove noge, tanke kao trščice; ali imao je vrlo velik trbuh koji mu je padao preko stidne kosti, i Lituma se odmah se- tio one skeletske dece iz sirotinjskih predgrađa čiji su stomaci bili naduveni od parazita. I dalje s rukama na

licu, mešanac nije mrdao; narednik napravi još dva koraka ka njemu, pažljivo ga posmatrajući, siguran da će se ovaj svakog časa nadati u beg. “Luđaci ne haju za revolvere”, pomisli i napravi još dva koraka. Nalazio se samo nekoliko metara od mešanca i tek je sada primetio ožiljke koji su šarali njegova ramena, mišice, leđa. “U đavolju mater!”, pomisli Lituma. Da li je to od neke bolesti? Da li su rane ili opekotine? progovorio je tihim glasom da ga ne bi preplašio: — Samo tako, mešanče, polako i mirno; ruke na glavu i pođi ka rupi kuda si ušao. Ako budeš dobar, daću ti u stanici malo kafe. Mora da si se živ smrzao, tako go po ovakvom vremenu. Htede da napravi još jedan korak ka crncu, kad ovaj iznenada skloni ruke s lica, Lituma je zastao zaprepašćen, otkrivši ispod zamršene ćube njegovih kovrdža, te prestrašene oči, te užasne ožiljke, tu ogromnu gubicu iz koje je strčao jedan jedini, dugačak i šiljat zub, i ponovo ispusti onaj neobični, nerazumljivi, neljudski urlik; potom pogleda oko sebe, uznemiren, plah, nervozan, kao životinja koja traži izlaz za beg; i na kraju, glupo, izabra onaj pogrešni, onaj koji je narednik blokirao svojim telom. Jer on nije pokušao da na njega nasrne, već da kroz njega pobegne. Potrčao je, i to je bilo tako neočekivano da Lituma nije stigao da ga zaustavi, tako da je ovaj udario u njega. Narednik je imao dobre živce: nije povukao obarač, nije ispalio nijedan metak. Udarivši u njega, mešanac frknu; Lituma ga tada gurnu i vide kako on pada na tlo kao da je od krpe. Da bi ga umirio, udario gaje nekoliko puta nogom. — Ustaj — naredi mu.— Ne samo da si lud nego si i glup. A kako tek smrdiš! Imao je neki neodredljivi miris, na katran, aceton, mokraću i mačinjak. Okrenuvši se na leđa, uspaničeno je buljio u njega. — Ali odakle si se samo stvorio — promrmlja Lituma. Približio je malo lampu i krajnje zbunjen, za trenutak je ispitivao to lice išarano pravim rezovima, tu mrežu sitnih linija po njegovim obrazima, nosu, čelu, bradi koje su se gubile na vratu. Kako je ulicama Kaljaa mogao da hoda stvor koji ovako izgleda i čija jajca landaraju na vazduhu, a da to niko ne prijavi. — Diži se smesta, ili ću te dobro izmlatiti — reče Lituma. — Lud ili ne, dosta mi te je. Čova se nije ni pomerio. Počeo je da pravi neke zvuke ustima, da nerazgovetno mrmlja, prede, gunđa, nešto što je pre ličilo na ptice, insekte ili divlje zveri nego na ljudski govor. I netremice je piljio u lampu, beskrajno prestrašen. — Ustaj, ne plaši se — reče narednik, sagnu se i uhvati mešanca za mišicu. Nije se protivio ali nije napravio nikakav napor da ustane. “Ala si mršav”, pomisli Lituma, gotovo zabavljajući se njegovim mjaukanjem, grgotanjem, nepekidnim sricanjem. “I kako me se samo bojiš.” Primorao ga je da se podigne i nije mogao da veruje da je tako slaba šan; samo što ga je ovlaš gurnuo u pravcu otvora u zidu, osetio je kako se ovaj spotiče i pada. Ali ovoga puta je ustao sam, s velikim naporom, oslanjajući se na jedno bure s uljem. — Jesi li bolestan? — upita ga narednik. — Skoro da ne možeš da hodaš, mešanče. Ali iz koje je vražje matere moglo da se ispili jedno ovakvo strašilo kao što si ti! Odvukao ga je do otvora, naterao ga da se sagne i da se provuče na ulicu ispred njega. Mešanac je i dalje proizvodio zvuke, kao da u ustima drži komad gvožđa koji pokušava da ispljune. “Da, pomisli narednik, on je lud.” Kišica je prestala, ali snažan vetar je brisao ulice, fijučući i zavijajući oko njih, dok je Lituma, gurkajući pomalo mešanca da bi ga požurio, išao ka Stanici. Bilo mu je hladno čak i u njegovom debelom kaputu. — Mora da si se sledio, burazeru — reče Lituma. — Gologuz na ovom vremenu i u ovo doba dana. Biće čudo ako ne navučeš zapaljenje pluća. Crncu su cvokotali zubi i koračao je ruku prekrštenih na grudima, trljajući slabine svojim dugim i koščatim šaketinama kao da mu je bilo najhladnije na rebrima. I dalje je rikao, grundao ili graktao, ali sada za sebe i poslušno bi skretao kuda bi mu narednik pokazao. Na ulicama nisu sreli ni automobile, ni pse, ni pijance. Kada su stigli do Stanice- svetla njenih

prozora obradovala su Litumu svojim uljastim sjajem baš kao brodolomnika koji ugleda obalu — promuklo zvono u crkvi Naše Gospe Karmen de la Legue, naznačilo je dva sata. Ugledavši narednika kako ulazi s nagim crncem, mladi i naočiti poručnik Hajme Konća nije ispustio Paju Patka iz ruku — bio mu je to četvrti strip te noći, ne računajući tri Supermena i dva Mendrejka, ali je toliko zinuo da je gotovo razvalio vilice. Žandarmi Kamaćo i Arevalo koji su igrali partijicu kineskih dama, takođe se razrogačiše u čudu. — Gde nađe to strašilo za ptice? — reče konačno poručnik. — Je li to čovek, životinja ili stvar? — upita Jabučica Arevalo, ustajući i njuškajući crnca. A ovaj je, otkako je ušao u Stanicu potpuno zanemeo, prestrašeno okrećući glavu u svim pravcima, kao da prvi put vidi električno osvetljenje, pisaće mašine, žandarme. Videvši da mu se približava Jabučica, ponovo ispusti onaj svoj jezoviti urlik — Lituma je video da se poručnik Konća toliko zapanjio da samo što nije pao na pod zajedno sa stolicom, a da je slinavi Kamaćo srušio tablu s kineskim damama, i hteo da izjuri na ulicu. Narednik ga je zadržao jednom rukom i malo protresao: “Miran, mešanče, de, de, ne plaši se.” — Našao sam ga u novom skladištu lučkog terminala, poručniče — reče. — Ušao je unutra probivši rupu u zidu. Da napravim nalog za hapšenje zbog upada na tuđi posed, krađe, nemoralnog ponašanja, ili zbog svega zajedno? Mešanac se opet sav skupio, dok su ga poručnik, Kamaćo i Arevalo pažljivo razgledali od glave do pete. — Ovi ožiljci nisu od boginja, poručniče — reče Jabučica, pokazujući rezove na licu i telu. — Koliko god da izgleda nemoguće, to je od noža. — Nikada u svom životu nisam video mrašavijeg čoveka — reče Slinavi zagledajući kosti nagog crnca. — A ni ružnijeg. Gospode Bože, kakva ufrčkana kosa! I kolike nožurde! — Zadovolji našu radoznalost — reče poručnik. — Da čujemo tvoju životnu priču, crnčiću. Narednik Lituma je skinuo svoju kapu i raskopčao šinjel. Seo je za pisaću mašinu, spremajući se da napiše izveštaj. Odande viknu: — Ne ume da govori, poručniče. Proizvodi samo neke nerazumljive zvuke. — Da nisi ti jedan od onih što se prave ćaknuti? — zagreja se još više poručnik. — Suviše smo stari da padnemo na tu foru. Reci nam: ko si, odakle si, ko ti je mama. — Ili hoćeš da ti povratimo govor s nekoliko pljuski po njušci — dodade Jabučica. — K’o kanarinac da pevaš, mešančiću. — Ako su ovo zaista ožiljci od noža, onda mora da su ga zasekli hiljadu puta — čudio se Slinavi, neprekidno zagledajući mrežaste rezove po crnčevom telu. — Ali kako je moguće da čovek bude ovoliko išaran? — Smrzava se — reče Jabučica. — Zubi mu cvokoću kao zvečke. — Kutnjaci — ispravi ga Slinavi, zagledajući ga izbliza kao da je mrav. — Zar ne vidiš da ima samo jedan zub, ovaj slonovski očnjak? Majkumu! Kakav stvor: prava noćna mora. — Ja mislim da je uvrnut — reče Lituma, ne prestajući da piše. — Niko pri zdravoj pameti ne bi po ovakvom vremenu tako hodao; zar ne, poručniče? I u tom trenutku, metež ga natera da podigne pogled: iznenadno nečim naelektrisan, mešanac je odgurnuo poručnika i kao strela projurio između Kamaća i Arevala. Ali, ne ka ulici, već ka stolu s kineskim damama. Lituma ga je video kako se sunovraćuje na jedan napola pojeden sendvič, halapljivo ga gura u usta i proždrljivo i životinjski odjednom guta. Kada su Arevalo i Kamaćo stigli do njega i počeli da ga udaraju po glavi, crnac je podjednako proždrljivo već gutao ostatke drugog sendviča. — Ne tucite ga momci — reče narednik. — Budite radije milosrdni i dajte mu jednu kafu. — Ovo nije dobrotvorna ustanova — reče poručnik.

Ne znam kog vraga da uradim sa ovim tipom ovde. Stajao je gledajući u mešanca koji je, pošto je progutao sendviče i ne trepnuvši primio batine od Slinavog i Jabučice, sada mirno ležao na podu i neprimetno dahtao. Poručnik se na kraju sažali i progunđa: — Dobro. Dajte mu malo kafe i stavite ga u ćeliju. Slinavi mu pruži pola šolje kafe iz termosa. Mešanac je pio polako, zatvarajući oči, a kada je sve popio, lizao je aluminijumsku šolju u potrazi za poslednjim kapima sve dok dno nije zasijalo. Mirno se prepustio da ga odvedu u ćeliju. Lituma je ponovo pročitao svoj izveštaj: pokušaj krađe, upad na tuđi posed, nemoralno ponašanje. Poručnik Hajme Konća se vratio za svoj pisaći sto a pogled mu je lutao po sobi: — Sada znam, znam na koga mi liči — zadovoljno se nasmešio, pokazujući Litumi gomilu raznobojnih časopisa. — Na crnce iz priča o Tarzanu, na one iz Afrike. Kamaćo i Arevalo su opet započeli partiju kineskih dama a Lituma je stavio svoju kapu i zakopčao šinjel. Izlazeći čuo je povike džeparoša koji se uzbudio kada je, probudivši se, ugledao koga su mu doveli u ćeliju: — Upomoć! Spašavajte me! Ovaj će da me siluje! — Zaveži, ili ćemo te mi silovati — pripreti mu poručnik. — Pusti me da na miru pročitam svoje stripove. Lituma je sa ulice uspeo da vidi da se crnac ispružio na pod, ne hajući za krike džaparoša, jednog tanušnog Kineza koji nikako da se oslobodi straha. “Probudiš se i nađeš se licem u lice sa ovakvim strašilom” smejao se Lituma, dok je svojim čvrstim telom ponovo probijao maglu, vetar, tamu. S rukama u džepovima uzdignutog okovratnika, pognute glave i ne žureći se, nastavio je svoj obilazak. Prvo je otišao u Čankir-ulicu gde je našao Kukuruščeta Romana kako se u Srećnoj zemlji, nalakćen na šank, smeje vicevima Goluba Plačkovića, starog peška ofarbane kose i s veštačkim zubima koji je tu bio barmen. Zabeležio je u svoj izveštaj da se iz ponašanja pozornika Romana videlo da je uzimao alkoholna piće dok je bio na službi, mada je i suviše dobro znao da će se poručnik Konća, čovek pun razumevanja za svoje i tuđe slabosti, napraviti da to ne vidi. Napustivši priobalnu zonu, krenuo je uzbrdo, avenijom Saens Penja, u to vreme gluvljom od samog groblja, i dobro se namučio dok je našao Umberta Kispea, zaduženog za pijačni sektor. Dućani su bili zatvoreni i bilo je manje skitnica nego inače koji su, šćućureni, spavali na džakovima ili novinama, ispod stepeništa i kamiona. Posle nekoliko uzaludnih krugova po toj zoni i zazviŽdavši više puta u znak prepoznavanja u svoju pištaljku, našao je Kispea na uglu Kolona i Koćranea, kako pomaže jednom taksisti kome su dvojica bandita razbila glavu da bi ga opljačkali. Odveli su ga u Državnu bolnicu da ga zašiju. Zatim su otišli da pojedu čorbu od ribljih glava u prvom dućanu koji se otvorio, kod gospođe Gualberte koja prodaje svežu ribu. Jedna patrolna kola su pokupila Litumu u Saens Penji i odbacila ga do utvrđenja Real Felipe; ispred njenih zidina stražario je Ručice Rodriges, najmlađi žandarm u Stanici. Zatekao ga je da igra školice, sasvim sam, u mraku. Vrlo je ozbiljno skakutao iz kvadrata u kvadrat, na jednoj, na obe noge, a ugledavši narednika, stao je mirno. — Vežbe pomažu da se Čovek zagreje — reče mu, pokazujući na kvadrate iscrtane kredom po pločniku. — Zar se niste i vi igrali školica kada ste bili dete, naredniče? — Ja sam više voleo čigru i bio sam jako dobar u puštanju zmajeva — odvrati Lituma. Ručice Rodriges mu je ispričao o događaju koji mu je ulepšao tu noć stražarenja: Negde oko ponoći išao je ulicom Pas Soldan, kada je ugledao nekog tipa kako se penje uz jedan prozor. S revolverom u ruci, naredio mu je da stane, ali čova je briznuo u plač, zaklinjući se da nije lopov, već muž čija žena zahteva od njega da ulazi po mraku i kroz prozor. A zašto ne na vrata kao sav ostali svet? “Zato što je pomalo ćaknuta,” jadikovao je čovek. “Vidite, ona je mnogo nežni- ja sa mnom kada me vidi da ulazim kao lopov. Drugi put me primorava da je prepadam nožem, čak i da se prerušavam u đavola. Eh, pozorniče, ako joj ne udovoljim, ni poljubac mi ne da.” — Video je da si klinac i lepo te je namagarčio — smešio se Lituma. —

To je živa istina — instistirao je Rodriges. — Zakucao sam na vrata, ušli smo, a njegova žena, jedna mala bezočna mešanka, sve je to potvrdila i upitala zar ona i njen muž nemaju pravo da se igraju lopova. Sta sve nećemo videti na ovom poslu, zar ne, naredniče? — Tako je, momče — potvrdi Lituma, misleći na crnca. — Premda čoveku s takvom ženom ne bi nikad bilo dosadno, reče Ručice, šišajući usne. Otpratio je Litumu do avenije Buenos Ajres, gde su se razišli. Približavaju se graničnoj liniji Beljaviste — ulica Vihil, trg Gvardija Ćalaka, duga deonica gde bi se obično osetio umornim i pospanim, narednik se setio crnca. Da nije pobegao iz ludnice? Ali “Larko Erera” je tako daleko da bi ga neka patrolna kola ili neki žandarm sigurno spazili i priveli. A oni ožiljci? Da li su od noža? Majku mu! To mora da boli kao da se pečeš na tihoj vatri. Baš je grozno da čoveku prave rez za rezom dok mu ne izmreže čitavo lice. A ako je takav rođen? Još je bila mrkla noć ali već su počeli prvi nagoveštaji svitanja: automobili, poneki kamion, prilike ranoranilaca. Narednik se pitao zašto njega, koji je video tolike čudake, sada brine ovaj golać? Slegao je ramenima: čista radoznalost, nešto čime bi se zaokupio dok vrši obilazak. Vrlo je lako našao Saratea, žandarma koji je s njim služio vojsku u Ajakuću. Već je bio sačinio i potpisao izveštaj: samo jedan sudar bez povređenih, ništa važno. Lituma mu je ispričao slučaj s crncem a Sarateu se jedino dopala epizoda sa sendvičima. Bio je manijačni filatelista i dok je pratio narednika duž nekoliko blokova, počeo je da mu priča kako je tog jutra nabavio neke trouglaste marke iz Etiopije s lavovima i zmijama, u zelenoj, crvenoj i plavoj boji, vrlo retki primerci koje je zamenio za pet potpuno bezvrednih argentinskih. — Ali za koje će se bez sumnje verovati da mnogo vrede — prekide ga Lituma. Sarateova manija na koju je obično gledao s blagonaklonošću, sada mu je išla na živce i obradovao se kada su se rastali. Na nebu se začinjalo plavkasto svetio, a iz mraka su nicale sablasne, sivkaste, zapuštene, gusto naseljene zgrade Kaljaa. Gotovo trčeći, narednik je brojao blokove koji su mu preostali do Stanice. Ali priznao je sebi da ovog puta ne žuri toliko zbog umora od duge noći i sveg tog hodanja, koliko zato što je želeo da ponovo vidi crnca. “Izgleda, Lituma, da veruješ da si sve to sanjao i da crnja ne postoji.” Ali postojao je: spavao je na podu ćelije sklupćan kao neki Čvor. Džeparoš je zaspao na suprotnom kraju a na licu mu je i dalje bio izraz straha. I ostali su spavali: poručnik Konća, polegao po gomili stripova, a Kamaćo i Arevalo, rame uz rame, na klupi na ulazu. Lituma je dugo posmatrao crnca: te izbočene kosti, učičkanu kosu, debele usne, jedini zub, hiljade ožiljaka, trzaje koji su mu prolazili telom. “Ma, odakle si se samo stvorio, mešanče?” razmišljao je. Na kraju je predao izveštaj poručniku koji je otvorio svoje naduve- ne, zacrvenele oči: — Završi se i ova vražja smena — reče mu, suvim ustima. — Jedan dan službe manje, Lituma. „I jedan dan života manje”, pomisli narednik. Pozdravio se snažno lupivši petama. Bilo je šest ujutro i bio je slobodan. Kao i obično, otišao je na pijacu, kod donja Gualberte da pojede vrelu supu, pitu s mesom, pasulj sa pirinčem i slatkiš od mleka, a zatim, u sobicu gde je stanovao u ulici Kolon. Trebalo mu je prilično vremena da zaspi, a kada je uspeo, odmah je počeo da sanja crnca. Video ga je okruženog lavovima i zelenim, crvenim i plavim zmijama u srcu Abisinije: šešir na glavi, čizme, a u rukama ukrotiteljski bič. Zveri su izvodile raznorazne figure u ritmu njegovog biča, a gomila ljudi koja se smestila između lijana, stabala i granja oživljenih pesmom ptica i cikom majmuna, zdušno mu je pljeskala. Ali, umesto da se pokloni publici, crnac se spustio na kolena, ispružio je ruke u položaj moljenja, oči su mu se napunile suzama, otvorile su se njegove velike debele usne i iz njih je žurno, mučno, silovito izbijao njegov nerazumljivi govor, njegova besmislena muzika. Lituma se probudio negde oko tri popodne, zlovoljan i vrlo umoran, iako je spavao sedam sati. “Mora da su ga već odveli u Limu”, pomislio je. Dok se umivao kao mačak i oblačio, zamišljao je crnčevo putovanje: u devet su ga verovatno pokupila patrolna kola, dali su mu —

neku prnju da se pokrije, odveli ga u Prefekturu i otvorili mu dosije, poslali ga u istražni zatvor, i mora da je sada tamo, u toj mračnoj rupi, među skitnicama, džeparošima, siledžijama i hukačima privedenim u poslednja dvadeset i četiri časa; drhti od zime i drapa se, vašljiv i mrtav gladan. Dan je bio siv i vlažan; ljudi su se kretali kroz maglu kao ribe kroz prljavu vodu i Lituma je, polagano i razmišljajući, pošao da ruča kod gospođe Gualberte: dva parčeta hleba sa svežim sirom i kafu. — Nešto si mi čudan, Lituma — reče mu gospođa Gualberta, staričica koja je podosta znala o životu: — Muče li te novac ili ljubav? — Razmišljam o jednom crnji koga sam sinoć našao- reče narednik, probajući kafu vrškom jezika. — Upao je u skladište lučkog terminala. — A šta je čudno u tome? — upita donja Gualberta. — Bio je go, pun ožiljaka, kosa mu je kao prašuma i ne ume da govori — objasni Lituma. — Odakle može doći jedan takav stvor? — Iz pakla — nasmeja se staričica, dok mu je naplaćivala račun. Lituma je otišao na trg Grau da se nađe sa Pedralbesom, mornaričkim podoficirom. Poznavali su se već godinama, kada je narednik bio samo stražar, a Pedralbes običan mornar i kada su zajedno služili vojsku u Pisku. Posle toga, njihovi putevi su bili razdvojeni skoro deset godina, da bi se od pre dvije godine opet spojili. Provodili su zajedno svoje slobodne dane a Lituma se kod Pedralbesa osjećao kao kod svoje kuće. Otišli su u La Pontu, u Klub za podoficire i moreplovce, da popiju pivo i da igraju “žabe”1. Narednik mu je odmah ispričao slučaj sa crncem, a Pedralbes je smesta našao rešenje: — To je neki divljak iz Afrike koji je stigao jednim od brodova kao slepi putnik. Bio je sakriven sve vreme puta, a kada su stigli u Kaljao, noću se spustio niz konopac u vodu i ilegalno ušao u Peru. Litumi kao da jc sinulo sunce: sve je odjedanput postalo savršeno jasno. — Imaš pravo, tako je — reče, cokćući jezikom i piješćući rukama. — Došao je iz Afrike. Naravno, tako je. A ovde su ga u Kaljau zbog nečeg iskrcali. Da ne bi za njega platili, jer su ga otkrili u tovarnom delu broda, da bi ga se otarasili. — Nisu ga predali vlastima, jer su znali da ga neće primiti — dovršavao je priču Pedralbes. — Iskrcali su ga na silu: snađi se sam, divljače. — Znači da crnja čak i ne zna gde je — reče Lituma. - A ti zvuci što ih ispušta ne potiču od luđaka već od divljaka, ti zvuci su zapravo njegov jezik. — To ti je, brate, kao kada te stave u avion i iskrcaju na Marsu, pomagao mu je Pedralbes. — Baš smo inteligentni — reče Lituma. — Otkrili smo čitavu životnu priču tog crnje. — Valjda hoćeš da kažeš da sam ja inteligentan — pobuni se Pedralbes. — I šta će sad da urade s crnjom? „Ko zna”, pomisli Lituma. Odigrali su pet partija “žabe” i narednik je dobio četiri tako da je pivo platio Pedralbes. Zatim su otišli u ulicu Ćanćamajo gde Pedralbes živi u jednoj kućici s rešetkama na prozorima. Domilitilija, Pedralbesova žena upravo je nahranila troje dece i čim ih je vi- dela da ulaze, stavila je najmlađe u krevet a ostaloj dvojici je naredila da ne smeju ni da provire na vrata. Malo je sredila kosu i uhvativši obojicu pod ruku pošli su u bioskop Portenjo, u ulici Saens Penja, da vide jedan italijanski film. Litumi i Pedralbesu se nije dopao, ali ona je rekla da će ga čak ponovo gledati. Vratili su se u ulicu Ćanćamajo — deca su spavala — i Domilitilija im je za večeru podgrejala oljukitos, jednu vrstu krompira, sa sušenim mesom. Bilo je pola jedanaest kada je Lituma otišao. Stigao je u Četvrtu stanicu u vreme kada je počinjala njegova služba: tačno u jedanaest. 1)Igra

ubacivanja novčića u usta gvozdene žabe, prim. prev.

Poručnik Hajme Konća mu nije dao vremena ni da udahne vazduh; pozvao ga je u stranu i naglo mu izručio uputstva u nekoliko spartanskih rečenica od kojih se Litumi zavrtelo u glavi a u ušima mu je zujalo. — Starešine znaju šta rade, ohrabri ga poručnik, udarivši ga po ramenu. — I imaju svoje razloge s kojima se moramo složiti. Starešine nikada ne greše, zar ne, Lituma? — Naravno da ne greše — promuca narednik. Jabučica i Slinavi su se pravili da su veoma zauzeti. Krajičkom oka Lituma je video kako Jabučica pregleda karte za prevoz kao da su fotografije golih Žena, dok je Slinavi spremao, vašario i ponovo spremao svoj pisaći sto. — Mogu li nešto da upitam, poručniče — reče Lituma. — Možeš — reče poručnik. — Jedino ne znam da li ću moći da ti odgovorim. — Zašto su starešine odabrale mene za taj poslić? — E na to mogu da ti odgovorim — reče poručnik. — Iz dva razloga. Prvo, ti si ga uhvatio, a pravo je da ko zasvi- ra taj i za pojas zadene. Drugo, ti si najbolji žandarm u ovoj stanici a možda i u Kaljau. — Vrlo sam počastvovan — promrmlja Lituma, ni najmanje se ne radujući. — Starešine vrlo dobro znaju da je to težak posao i zato ga poveravaju tebi — reče poručnik. — Treba da budeš ponosan što su odabrali tebe među stotinama žandarma u Limi. — Gle, gle, još će ispasti da treba i da se zahvalim, reče Lituma, vrteći zabezeknuto glavom. Za trenutak se zamislio, a onda vrlo tihim glasom dodade: — Mora li to da bude odmah? — Smesta — reče poručnik, nastojeći da mu glas bude veseo. — Ne ostavljaj za sutra ono što možeš uraditi danas. “E sada ti je jasno zašto ti crnčevo lice nije izlazilo iz glave”, pomisl Lituma. — Želiš li da povedeš jednog od ovih momaka da ti pomogne? — ču poručnikov glas. Lituma je osetio da su se Kamaćo i Arevalo skamenili. Polarna tišina je zavladala u Stanici dok je narednik posmatrao dvojicu žandarma i namerno odugovlačio pri izboru da bi ih malo mučio. Jabučica je drhtavim prstima i dalje razgledao karte za prevoz, a Slinavi je zabio glavu u pisaći sto. — Uzeću njega — reče Lituma, pokazujući na Arevala. Čuo je kako je Kamaćo duboko odahnuo, a u Arevalovim očima video je najžešću mržnju i znao je da mu u sebi psuje majku. — Jako sam prehlađen i baš sam hteo da vas zamolim da mi dopustite da noćas ne izlazim, poručniče —- zamuca Jabučica, praveći se budala. — Ostavi se glupiranja i navuci šinjel — preseče ga Lituma prolazeći pokraj njega i ne gledajući ga. — Krećemo odmah. Otišao je do ćelije i otvorio vrata. Prvi put toga dana pogledao je u crnca. Obukli su mu neke dronjave pantalone koje su mu jedva dosezale do kolena, a njegove grudi i leđa pokrivao je jedan džak od sargije kome su probušili rupu za glavu. Bio je bos i miran;gledao je Litumu u oči bez radosti ili straha. Sedeo je na podu i nešto žvakao; umesto lisica, na ručnim zglavcima je imao uže, dovoljno dugo da je mogao da se češe i da jede. Narednik mu je dao znak da ustane, ali crnac kao da ga nije razumeo. Lituma mu je prišao, uhvatio ga za mišicu i čovek je poslušno ustao. Išao je ispred Litume sa onom istom ravnodušnošću s kojom gaje dočekao. Jabučica Arevalo je već bio navukao svoj šinjel i obmotao šal oko vrata. Poručnik Konća se nije okrenuo da ih pogleda dok su izlazili: nabio je lice u Paju Patka (“ali ne primećuje da ga je okrenuo naopačke”, pomisli Lituma). Zauzvrat, Kamaćo im se nasmešio sa saosećanjem. Izišavši na ulicu, narednik je krenuo ivicom trotoara, prepuštajući zid Arevalu. Crnac je išao između njih dvojice, onim svojim dugim koracima, ravnodušan prema svemu i žvaćući.

Već dva sata žvaće taj komad hleba — reče Arevalo. — Kada su ga noćas vratili iz Lime, dali su mu sav tvrd hleb iz ostave, onaj što se pretvorio u kamen. I sve je pojeo. Žvaće kao mlin. Mora da je užasno izgladneo, zar ne? “Prvo dužnost, a posle osećanja”, razmišljao je Lituma. Zamislio je putanju: popeti se ulicom Karlos Konća do avenije Kontralmirante Mora a onda se njom spustiti do reke Rimak i ići uz reku sve do mora. Izračunao je: tri četvrti ne sata da se ode i vrati, najviše sat. — Vi ste krivi, naredniče — gunđao je Arevalo. — Ko vas je terao da ga privedete? Kada ste shvatili da nije lopov, trebalo je da ga pustite. Eto kakvu ste nam kašu skuvali. I recite mi sada: verujete li u ono što kažu naše starešine? Da je ovaj došao kao slepi putnik na nekom brodu? — To misli i Pedralbes — reče Lituma. — Moguće je. Jer, ako nije, kako dovraga objašnjavaš da se jedan stvor ovakvog izgleda, sa ovakvom kosom, sa ožiljcima, go gol- cat i ovako frfljajući, pojavi odjednom u Kaljau, kao da je pao s neba. Mora da su u pravu. U mračnoj ulici odzvanjale su čizme dvojice žandarma. Mešančeva bosa stopala nisu pravila nikakav zvuk. — Da se ja pitam, ostavio bih ga u zatvoru — ponovo progovori Arevalo, — Jer jedan divljak iz Afrike, naredniče, nije kriv zato što je jedan divljak iz Afrike. — Upravo zbog toga ne može da ostane u zatvoru — promrmlja Lituma. — Čuo si poručnika: zatvor je za lopove, ubice i bandite. Na osnovu čega treba država da ga drži u zatvoru? — Onda je trebalo da ga vrate u njegovu domovinu — brundao je Arevalo. — A kako, dovraga, da saznaš koja je njegova domovina? — Lituma podiže glas. — Čuo si poručnika. Starešine u Limi su sa njim pokušale da govore na svim jezicima: engleskom, francuskom, čak i italijanskom. On ne govori jezike: divljak je. — Vi znači mislite da je u redu da on, zato što je divljak, mora od nas da dobije metak — ponovo zabrunda Jabučica Arevalo. — Ne kažem da mislim da je to u redu — promrmlja Lituma. — Samo ponavljam ono što je poručnik rekao da kažu starešine. Ne izigravaj budalu. Krenuli su niz aveniju Kontralamirante Mora u trenutku kada je zvonik Naše Gospe Karmen de la Legua oglasio dvanaest sati, tako tužan zvuk za Litumu. Išao je odlučnim korakom i gledao napred, ali povremeno, i protiv svoje volje, okretao je glavu nalevo i bacao poneki pogled na crnca. Video bi ga samo za sekundu, dok prolazi kroz slabašnu kupu svetla neke ulične svetiljke i uvek je isto izgledao: ozbiljno je pokretao vilice i hodao ukorak s njima dvojicom bez i najmanjeg znaka zabrinutosti. “Izgleda da je žvakanje jedina stvar na svetu koja njega zanima”, pomisli Lituma. A trenutak kasnije: “On je čovek koji je osuđen na smrt a da to ne zna.” I gotovo odmah zatim: “Nema sumnje daje divljak.Utom ču Jabučicu: — I na kraju krajeva, zašto ga naše starešine ne puste na slobodu, pa neka se snađe kako ume — zlovoljno je mrmljao. — Neka bude još jedna skitnica među tolikima u Limi. Jedan manje ili više, šta to menja? — čuo si poručnika — odvrati Lituma. — Žandarmerija ne može da ohrabruje prekršaj. A ako ovoga ostaviš slobodnog usred grada, ne preostaje mu ništa drugo nego da krade. Ili će crći kao pas. Mi mu, u stvari, činimo uslugu. Smrt od metka traje samo sekundu. To je bolje nego umirati pomalčice, od gladi, od hladnoće, zbog samoće, zbog tuge. Ali Lituma je osećao da mu glas nije mnogo ubedljiv, i dok je slušao sebe, imao je osećaj da to govori neko drugi. — Bilo kako bilo, dopustite mi da vam nešto kažem — čuo je Jabučicu kako se buni. — Meni se ovo ništa ne sviđa i učinili ste mi medveđu uslugu kada ste me izabrali. — A misliš li da se meni sviđa? — promrmlja Lituma. —

A zar starešine nisu meni učinile medveđu uslugu kada su me izabrale? Prošli su pokraj vojnopomorskog arsenala gde je trubela neka sirena, a dok su išli pustopoljinom, u ravni sa suvim dokom, jedan pas izlete iz mraka i zalaja na njih. Hodali su u tišini, slušajući bat svojih čizama po pločniku i šum mora u blizini, osećajući u nozdrvama vlažan i slan vazduh. — Na ovu pustopoljinu su se prošle godine sklonili Cigani — reče iznenada Jabučica, tronutim glasom. Podigli su šatore i dali jednu cirkusku predstavu. Proricali su sudbinu i izvodili čarobnjačke trikove. Ali gradonačelnik nam je naredio da ih najurimo jer nisu imali dozvolu grada. Lituma nije odgovorio. Odjednom mu je bilo žao ne samo crnca, već i Jabučice i Cigana. — I hoćemo li njegovo telo ostaviti tu na plaži da ga iskljuvaju pelikani? — gotovo zajeca Jabučica. — Ostavićemo ga na đubrištu, kako bi ga našli kamioni gradske čistoće, a onda odneli u mrtvačnicu i poklonili medicinskom fakultetu gde će studenti izvršiti autopsiju — naljuti se Lituma. — Vrlo si dobro čuo uputstva, Arevalo, ne teraj me da ti ih ponavljam. — Čuo sam ih, ali ne mogu da svarim ideju da moramo da ga ubijemo, tako, iz čista mira — reče Jabučica nekoliko minuta kasnije. — A ne možete ni vi, iako pokušavate. Po vašem glasu vidim da se ne slažete s tim naređenjem. — Naša obaveza nije da se slažemo s naređenjem već da ga izvršimo — reče narednik slabim glasom. A posle malog predaha, dodade još polaganije: — Ti si naravno u pravu. Ni ja se s tim ne slažem. Slušam jer se slušati mora. U tom trenutku došli su do kraja asfalta, avenije, uličnih svetiljki i krenuli su kroz mrak po mekom tlu. Obavio ih je smrad, tako jak kao da je u čvrstom stanju. Nalazili su se na đubrištu na obali reke Rimak, vrlo blizu mora, u tom četvorouglu između plaže, rečnog korita i avenije, gde su svakog jutra, počev od šest sati, dolazili kamioni gradske čistoće i izbacivali đubre iz Beljaviste, Perle i Kaljaa i gde je, otprilike u isto vreme, mnoštvo dece, muškaraca, žena i staraca, počinjalo da čeprka po gomilama smeća tražeći predmete od vrednosti i otimajući se s morskim pticama, lešinarima i psima-lutalicama o upotrebljive ostatke hrane pomešane s đubretom. Bili su vrlo blizu te pustoši, na putu za Ventanilju i Ankon, gde se proteže niz fabrika ribljeg brašna u Kaljau. — Ovo je najbolje mesto — reče Lituma. — Sva đu- bretarska kola ovuda prolaze. Morska jeka je sada bila vrlo glasna. Jabučica je zastao, a i crnac. Žandarmi su upalili svoje baterijske lampe i pri drhtavoj svetlosti, ispitivali su to izmrežano lice koje je mirno žvakalo. — Najgore je Sto nema reflekse i što ništa ne predoseća- promrmlja Lituma. — Svako drugi bi shvatio šta se sprema, uplašio bi se i pokušao da pobegne. Najviše me muči ta njegova mirnoća i to što nam toliko veruje. — Nešto mi pade na pamet, naredniče. — Arevalu su cvokotaii zubi kao da se smrzava. — Pustimo ga da pobegne. Reći ćemo da smo ga ubili, a onda ... pa, izmislićemo bilo kakvu priču da bismo objasnili nestanak leša . . . Lituma je izvukao revolver i spremao se da ga otkoči. — Usuđuješ se da mi predložiš da ne izvršim naređenje mojih pretpostavljenih i da ih povrh toga slažem? uzviknu narednik, drhtavim glasom. Njegova desna ruka je uperila cev pištolja u crnčevu slepoočnicu. Ali prošlo je dve, tri, nekoliko sekundi a da nije opalio. Da li će to učiniti? Da li će izvršiti naređenje? Hoće li se čuti pucanj? Hoće li se telo tajanstvenog useljenika otkotrljati po neraspoznatljivom đubrištu? Ili će mu život biti oprošten, a on će, slep, divalj, jurnuti u beg po plažama na ograncima grada, dok jedan besprekorni narednik stoji tu, usred smrada truleži i muzike talasa, zbunjen i tužan zato što nije izvršio svoju dužnost? Kako će se završiti ova tragedija u Kaljau? —

POSETU LUĆA GATIKE LIMI Paskval je u našoj emisiji vesti prikazao kao “veličanstven umetnički događaj i veliki hit naše nacionalne radiofonije.” A mene je ceo taj slučaj koštao jedne priče, jedne skoro nove košulje i kravate i što sam tetku Huliju ponovo ostavio na cedilu. Pre nego Što je došao čileanski pevač bolera, video sam po novinama hrpu fotografija i pohvalnih članaka (“najbolja je neplaćena reklama”, govorio je Henaro-mlađi), ali postao sam zaista svestan njegove popularnosti tek kada sam spazio redove žena u ulici Belen, koje su čekale da ih puste da prisustvuju emisiji. Pošto auditorijum nije prostran — stotinak sedišta — samo je mali broj žena mogao da prisustvuje programu. Na samu noć emisije gomila ispred vrata Panamerikane bila je tolika da smo Paskval i ja morali da dođemo do našeg tavančeta preko susedne zgrade koja je sa našom delila krovnu terasu. Pripremili smo vesti za sedam, ali nismo ih mogli sneti do drugog sprata: — Čitav roj žena blokirao je stepenište, vrata i lift — rekao mi je Paskval. — Pokušao sam da se probijem, ali one su mislile da sam neki uljez bez propusnice. Pozvao sam telefonom Henara-mlađeg, a on se sav topio od sreće: — Ima još sat do Lućove emisije, a mase su već zaustavile saobraćaj u ulici Belen. Ceo Peru u ovom trenutku sluša Radio-Panamerikanu. Upitao sam ga da li, s obzirom na okolnosti, treba da žrtvujemo biltene u sedam i osam, ali on je za sve nalazio rešenje, tako da se setio da bismo naše vesti mogli telefonom izdiktirati spikerima. Tako smo i učinili, a u predasima, razdragani Paskval je slušao glas Luča Gatike s radija, a ja sam prečitavao četvrtu verziju moje priče o senatoru- evnuhu, kojoj sam na kraju dao naslov u stilu priča strave i užasa: “Razoreno lice”. Tačno u devet čuli smo kraj programa, glas Martinesa Morosinija koji se pozdravio s Lučom Gatikom i ovacije publike, ovog puta stvarne a ne s ploče. Deset sekundi kasnije zazvonio je telefon i čuo sam uznemireni glas Henara-mlađeg: — Siđite kako god znate; ovde postaje vrlo vruće. Mnogo smo se namučili dok smo probili zid žena zbijenih na stepeništu koje je na vratima auditorijuma zadržavao snažni vratar Hesusito. Paskval je vikao: “Hitna pomoć! Hitna pomoć! Dolazimo po nekoga ko je povređen!” Žene, većina vrlo mlade, ravnodušno su nas posmatrale ili su se smešile, ali nisu se pomerale, tako da smo ih morali odgurivati u stranu. Unutra nas je dočekao uznemiravajući prizor: slavni umetnik je zahtevao zaštitu policije. Bio je omalenog rasta, jako bled i pun mržnje prema svojim obožavatelj kama. Naprednjački impresario je pokušavao da ga smiri, rekao je da bi svako pozivanje policije stvorilo vrlo ružan utisak, da je taj roj devojaka poklonjenje njegovom talentu. Ali naša zvezda se nije dala ubediti: — A, ovakve ja dobro poznajem — govorio je i zaplašeno i besno. — Počnu s traženjem autograma, a završe grebanjem i griženjem. Mi smo se smejali, ali stvarnost je potvrdila njegova predviđanja. Henaro-mlađi je odlučio da sačekamo pola sata, verujući da će obožavatelj kama dosaditi da čekaju i da će otići. U deset i petnaest (ja sam se bio dogovorio s tetkom Hulijom da idemo u bioskop) umorili smo se od čekanja da se one umore i složili se da iziđemo. Henaro-mlađi, Paskval, Hesusito, Martines Morosini i ja napravili smo krug, uhvativši se za ruke, a u sredinu smo stavili proslavljenog pevača čije je bledo lice, čim smo otvorili vrata, postalo belo kao kreč. Uspeli smo da siđemo niz nekoliko prvih stepenika bez većih povreda, suprotstavljajući se laktovima, kolenima, glavama i grudima tom moru žena koje su se za trenutak zadovoljile pljeskanjem, uzdasima i ispružanjem ruku da bi dotakle svog idola — a on, beo kao sneg, smeškao se i mrmljao kroz zube: “Samo oprezno momci, da vam ne rastave ruke”. Međutim, ubrzo smo morali da se suočimo s jednim pravim napadom. Hvatale su nas za odeću, vukle i vrišteći na sav glas ispružale svoje nokte da bi sa svog idola otrgle komad košulje i odela. Kada smo, posle deset minuta gušenja i guranja stigli do izlaznog hodnika, pomislio sam da nećemo uspeti da se održimo u krugu i imao sam jednu viziju: otevši nam našeg malog bolero-pevača, njegove obožavateljke su ga na naše oči čerečile. To se nije desilo, ali kada

smo ga ugurali u auto Henara-starijeg, koji je već sat i po čekao za volanom, Lućo Gatika i mi, njegova olovna straža, izgledali smo kao brodolomnici. Meni su strgli kravatu a košulja mi je bila sva u dronjcima; Hesusitu su poce- pali uniformu i ukrali kapu, a Henaro-mlađi je imao modricu na čelu od udarca tašnom. Naš slavni gost je ostao nepovređen, ali od njegove odeće, celi su ostali samo cipele i gaćice. Narednog dana, dok smo u Branši pili našu kafiću u deset, ispričao sam Pedru Kamaću o podvizima tih obožavateljki. Nije bio nimalo iznenađen: — Dragi moj prijatelju- rekao mi je filozofskim tonom i gledajući me iz velike daljine, — i muzika dopire do duše mnoštva. Dok sam seja borio da odbranim fizički integritet Luća Gatike, gospa Agradesida je počistila naše tavanče i bacila u đubre četvrtu verziju moje priče o senatoru. Umesto da se ogorčim, osetio sam da mi je spao neki teret s pleća i to sam protumačio kao opomenu bogova. Kada sam rekao Havijeru da je neću ponovo pisati, on mi je, umesto da me cd toga odvrati, čestitao na takvoj odluci. Tetku Huliju je veoma zabavilo moje iskustvo telohranitelja. Od one noći naših tajnih poljubaca u Grilu Bolivar, viđali smo se skoro svakodnevno. Dan posle ujka Lućovog rođendana, neočekivano sam se pojavio u kući u ulici Armendaris i tetka Hulija je, srećom, bila sama. — Otišli su da posete tvoju tetku Ortensiju — rekla mi je, uvodeći me u dnevnu sobu. — Ja nisam pošla, jer vrlo dobro znam da ta tračara stalno izmišlja neke priče o meni. Uhvatio sam je oko struka, privukao sebi i pokušao da je poljubim. Nije me odgurnula, ali me nije ni poljubila: osetio sam da su joj usta hladna pod mojima. Kada smo se razdvojili, video sam da me gleda bez osmeha. Nije bila iznenađena kao prethodne večeri, pre bi se reklo da je bila radoznala i pomalo podsmešljiva. — Slušaj, Marito — glas joj je bio miran, ljubazan. — Svakojake sam ludosti činila u svom životu, ali ovu neću. Prasnula je u smeh: — Ja, zavodnica maloletnika? Ne, to nikako! Seli smo i razgovarali skoro dva sata. Ispričao sam joj ceo svoj život, ne onaj prošli, već onaj koji ću voditi u budućnosti, kada budem živeo u Parizu i kada postanem pisac. Rekao sam joj da želim da pišem otkako sam prvi put pročitao Aleksandra Dimu, da od onda sanjam kako ću da otputujem u Francusku i da živim na nekoj mansardi u umetničkoj četvrti, predajući se potpuno književnosti, Stoje nešto najdivnije na svetu. Kazao sam joj da studiram prava da bih ugodio familiji, ali da mi se advokatura čini najdosadnijom i najglupljom profesijom i da se time neću nikada baviti. U jednom trenutku osetio sam da govorim vrlo vatreno i rekao sam joj da ove intimne stvari prvi put poveravam nekoj ženi a ne prijatelju. — Podsećam te na mamu i zbog toga mi se poveravaš- psihoanalitički mi je to razjasnila tetka Hulija. — Znači, Doritin sin nam je ispao boem, pazi molim te! Nevolja je u tome, mali moj, što ćeš umreti od gladi. Ispričala mi je da prethodne noći nije mogla da zaspi, razmišljajući o onim ukradenim poljupcima u Grilu Bolivar. Nije joj ulazilo u glavu da Doritin sin, klinac koga je još juče, zajedno s njegovom mamom, pratila do škole “Salje”, u Koćbambi, balavac koga ona još vidi u kratkim pantalonama, bepče koje je terala da je prati u bioskop da ne bi išla sama, dođe sada i ni pet ni šest, poljubi je pravo u usta, kao da je zreo, odrastao čovek. — I jesam zreo i odrastao — uveravao sam je, hvatajući njenu ruku i ljubeći je. — Imam osamnaest godina, a već je pet prošlo otkako sam izgubio nevinost. — A šta sam onda ja, koja imam trideset i dve a svoju sam izgubila pre petnaest godina? — nasmejala se ona. — Oronula stara dama! Njen smeh, prozuhao i snažan, direktan i veseo, Sirom je otvarao njena velika usta, punih usana i pravio joj boriće oko očiju. Iz njenog ironičnog, zločestog pogleda video sam da me još ne smatra zrelim i odraslim čovekom, ali ni balavcem. Ustala je da mi sipa viski:

Posle onoga što si se sinoć drznuo da učiniš, više ne mogu da te nudim koka-kolom — reče mi, praveći se da joj je neprijatno. — Moraću da se ophodim s tobom kao s jednim od mojih udvarača. Rekoh joj da razlika u našim godinama i nije baš tako strašna. — Tako strašna nije — odvratila je. — Ali još malo, još samo malčice pa bi mi mogao biti sin. Ispričala mi je svoju bračnu povest. Prvih nekoliko godina sve je bilo ne može biti bolje. Njen muž je imao hasijendu u unutrašnjosti i toliko se bila navikla da živi van grada da je retko kad dolazila u La Pas. Kuća na farmi je bila vrlo udobna i ona je volela mir svoga doma i zdrav i jednostavan život: da jaše, odlazi na izlete i prisustvuje svetkovinama Indijanaca. Sivi oblaci su počeli da se navlače zato što nije mogla da zatrudni; njen muž je patio zbog pomisli da neće imati potomstvo. Tada je on počeo da pije i brak je krenuo nizbrdicom: svađe, razdvajanja, pomirenja, sve do konačnog raskida. Posle razvoda ostali su dobri prijatelji. — Ako se ja ikada oženim, neću imati dece — obave- stih je. — Deca i književnost ne idu jedno s drugim. — Da li to znači da mogu da podnesem svoju molbu i stanem u red? — začikavala me je tetka Hulija. Umela je vrlo brzo i vispeno da odgovori, s puno je ljupkosti pričala živopisne priče i tkao i sve žene koje sam do tada upoznao) nije uopšte poznavala književnost. Imao sam utisak da je u dugim, praznim satima na njenoj bolivijanskoj hasijendi jedino čitala argentinske modne časopise poneko Delijevo šund-izdanje i jedva nekoliko romana koje je ona smatrala izuzetnim: “Šeik” i "Šeikov sin", od izvedenog H.M. Hala. Kada smo se pozdravili te večeri, upitao sam je da li možemo da idemo zajedno u bioskop, a ona je odgovorila “to da”. Od tada smo svako veče odlazili u bioskop i sem što smo odgledali podosta meksičkih i argentinskih melodrama, priuštili smo sebi i podosta poljubaca. Bioskop nam je postajao izgovor; birali smo one najudaljenije od kuće u ulici Armendaris (Montekarlo, Kolina, Marsano) da bismo provodili duže vremena zajedno. Posle predstava dugo smo šetali, praveći “empanadite 11 (naučila me je da u Boliviji tako kažu kada se ljudi drže za ruke), tumarajući praznim ulicama Mirafloresa (puštali smo ruke kad god bi se pojavio neki pešak ili auto) i pričajući o svemu i svačemu, dok nas je kvasila kišica — bilo je to ono sivo, dosadno doba koje u Limi nazivaju zimom. Tetka Hulija je i dalje izlazila na ručak ili na čaj sa svojim brojnim udvara- čima, ali za mene je čuvala veče. U stvari, odlazili smo u bioskop da bismo seli u neki od poslednjih redova partera, gde smo mogli (pogotovu ako je film bio izuzetno loš) da se ljubimo ne smetajući drugim gledaocima i ne izlažući se opasnosti da nas neko prepozna. Naš odnos se vrlo brzo ustalio u izvesnoj bezobličnosti: u neodredivoj tački između suprotnih kategorija: dvoje zaljubljenih i ljubavnika. To je bila česta tema naših razgovora. Od ljubavnika smo imali skrovitost, strah da nas ne otkriju, osećaj opasnosti; ali mi smo to bili samo duhovno, ne i stvarno, jer ljubav nismo vodili (i kao što će se Havijer kasnije sablazniti, nismo se čak ni “dirali”). Od zaljubljenih smo imali izvesno poštovanje klasičnih rituala svojstvenih za mladalačke parove tog vremena u Mirafloresu (ići u bioskop, ljubiti se u toku filma, šetati ulicom držeći se za ruke) i čistunsko ponašanje (u tom kamenom dobu devojke iz Mirafloresa su obično ulazile u brak nevine, a dozvoljavale su da im mladić dira grudi i pol tek kada bi zauzeo status verenika); ali kako smo mi to mogli biti s obzirom na razliku u godinama i naše srodstvo? Shvatajući svu dvosmislenost i neobičnost naše veze, počeli smo da se igramo, krsteći je raznim nazivima: “engleske zaruke”, “švedska romansa”, turska drama”. — Ljubav između bebe i starice koja ti sem toga dođe nešto kao tetka — reče mi jedne noći tetka Hulija dok smo prolazili kroz Centralni park. — Dušu dalo za neku Kamaćovu sapunsku operu. —

Podsetio sam je da mi ona nije tetka po krvi, a ona mi je ispričala da je u radio-seriji u tri, jedan mladić iz San Isidra, zgodan kako se to samo zamisliti može i izvanredan trkač na havajskoj dasci, imao ništa manje nego odnose s rođenom sestrom koja je, da užas bude veći, s njim zatrudnela. — Otkada slušaš radio-serije? upitah je. — Zarazila me je moja sestra — odvratila je. — Moram ti priznati da su ove na RadioSentralu fantastične, strašne drame koje ti slamaju srce. I priznala mi je da se njoj i ujni Olgi ponekad oči ispune suzama. To je bio prvi nagoveštaj o uplivu Kamaćovog pera na domove Lime. Narednih dana dobio sam i druge u kućama mojih rođaka. Svratio sam kod tetke Laure a ona, čim me je ugledala na pragu dnevne sobe, stavila je prst na usta i tako mi naredila da ćutim dok je ona i dalje ostala nagnuta prema radiju kao da bi htela ne samo da čuje već i da omiriše i opipa (drhtav ili oštar, vatren ili kristalan) glas bolivijanskog umetnika. Pojavio sam se kod tetke Gabi i zatekao nju i tetku Ortensiju kako odsutnim prstima razmotavaju jednu klupko dok su pratile dijalog pun participa i reči naglašenih na prvom slogu između Lusijana Pande i Hosefine Sanćes. I u mojoj sopstvenoj kući, moju babu i mog dedu koji su uvek bili “naklonjeni romančićima” (po rečima moje babe Karmen) sada je obuzela prava strast prema radio-serijama. Ujutro su me budili signalni taktovi s radija. Strepeći da ne zakasne na prvu seriju koja je počinjala u deset, palili su radio mnogo ranije. Ručao sam slušajući onu u dva, a u koje god doba dana da sam se vraćao kući, zaticao sam dvoje starčića i kuvaricu, zavučene u prijemnu sobicu, potpuno usredsređene na radio, koji je bio velik i težak kao kredenac, i koji su, kao vrhunac svega, navijali na sav glas. — Zašto ti se toliko sviđaju radio-serije? — upitah jednog dana moju bakicu. — Šta one nude što, na primer, ne postoji u knjigama? — To je nešto mnogo životnije; čuti kako likovi govore je stvarnije, objasnila mi je, pošto je malo razmislila. — A sem toga, mene u mojim godinama bolje služe uši nego oči. Pokušao sam da napravim slična istraživanja u drugim kućama mojih rođaka a rezultati su bili neodređeni. Tetka- ma Gabi, Lauri, Ortensiji i ujni Olgi radio-serije su se dopadale zato što su ih zabavljale bez obzira da li su bile tužne ili potresne i zato što su im omogućavale da sanjaju i da preživljavaju ono što je nemoguće u stvarnom životu. Zato što su podučavale neke istine i zato što je svaka žena u dubini duše romantična . . . Kada sam ih upitao zašto im se dopadaju više nego knjige, pobunile su se: kakva glupost! Kako može to da se poredi, knjige su kultura, radio-serije su samo besmislice, da se ubije vreme. Ali uistinu, živele su zalepljene za radio i nikada nijednu od njih nisam video daje otvorila knjigu. Prilikom naših noćnih šetnji, tetka Hulija bi mi ponekad ukratko ispričala epizodu koja je na nju ostavila utisak, a ja sam joj pričao o svojim razgovorima s piskaralom tako da je, neosetno, Pedro Kamaćo postao sastavni deo naše romanse. Sam Henaro-mlađi mi je potvrdio uspeh novih radio- serija, baš onoga dana kada sam posle sijaset negodovanja, konačno postigao da mi ponovo daju pisaću mašinu. Pojavio se na našem tavančetu s jednom fasciklom u ruci i blistavog lica: — Prevazilazi naše najoptimističkije proračune — rekao nam je. — Za dve nedelje broj slušaoca radio-serija povećao se za dvadeset procenata. Znate li šta to znači? Povećaćemo za dvadeset procenata fakture našim sponzorima. — A to će i nama povećati za dvadeset procenata plate, zar ne? don Henaro — upita Paskval skočivši sa svoje stolice. — Vi ne radite u Radio-Sentralu već u Panamerikani- podsetio nas je Henaro-mlađi. — Mi smo stanica koja neguje dobar ukus, mi ne emitujemo radio-serije. U dnevnim listovima, na stranicama za prikaze, naveliko je pisano o velikoj slušanosti novih radio-serija i počele su pohvale Pedru Kamaću. Gido Monteverde ga je u svom stupcu u listu “Ultima ora” veoma nahvalio, nazivajući ga “iskusnim piscem sapunskih opera,

tropske mašte i romantičnog slova, neustrašivim simfonijskim dirigentom radio- serija, koji je i sam mnogostrani glumac baršunastog glasa”. Ali predmet ovih pohvalnih atributa kao da nije prime- ćivao talas oduševljenja koji je podizao oko sebe. Kada sam jednog jutra, na putu za Branšu, svratio po njega, da po običaju, popijemo zajedno kafu, na prozoru sam zatekao ovako neuglađen natpis: “Ne primaju se novinari niti se daju autogrami. Umetnik radi! Poštujte ga!” — Da li to ozbiljno mislite ili ste se šalili? — upitah ga, dok sam srkutao svoju kafu s mlekom, a on svoj “moždani” napitak od vrbene, limuna i nane. — Vrlo ozbiljno — odvratio mi je. — Lokalna štampa je počela da me proganja i ako im ne kažeš stop, ubrzo će se ovde napraviti redovi slušalaca — pokazao je ka trgu San Martin, kao da bi tako nešto bila najprirodnija stvar na svetu, — koji će tražiti fotografije i autograme. Moje vreme vredi zlata i ne mogu ga rasipati na besmislice. Nije bilo ni trunke taštine u onome što je govorio, samo iskrena zabrinutost. Na sebi je imao svoje uobičajeno crno odelo i leptir-mašničicu a pušio je neke smrdljive cigarete koje su se zvale “avijacija”. Kao i uvek, bio je krajnje ozbiljan. Pomislih da će mu biti drago da čuje kako su sve moje tetke postale njegovi fanatični slušaoci i kako je Henaro-mlađi sijao od sreće zbog rezultata ankete o slušanosti njegovih radio-serija. Ali njemu je sve to bilo dosadno, te me je ućutkao, kao da je sve to neizbežno i kao da on to oduvek zna; štaviše, rekao mi je da je ozlojeđen zbog nedostatka senzibilnosti kod “trgovaca” (izraz koji je od tada uvek upotrebljavao kada je govorio o Henarovima). — Nešto škripi u radio-serijama; moja obaveza je da to popravim, a njihovo je da mi pomognu — izjavio je mršteći čelo. — Ali, očigledno je da su umetnost i novac smrtni neprijatelji, kao svinje i margarete. — Škripi? — zapanjih se. — Ali one su potpuni uspeh! — Trgovci ne žele da otpuste Pablita, iako sam ja to zahtevao — objasnio mi je. — Kažu, imaju sentimentalne obzire zato što ne znam koliko godina radi u Radio-Sentralu i neke slične gluposti. Kao da umetnost ima nekakve veze s milosrđem. Nemerodavnost tog bolesnika je prava sabotaža moga rada! Veliki Pablito je bio jedna od onih živopisnih i neo- dredljivih ličnosti koju ambijent radija privlači ili stvara. Deminutiv je nagoveštavao da je reč o klincu, a on je u stvari bio pedesetogodišnji mešanac koji je vukao noge pri hodu i prilikom svojih astmatičnih napada kužio vazduh oko sebe. I pre i posle podne tumarao je po Radio-Sentralu i Pana- merikani, radeći sve i svašta: pomagao je čistačima, Henarovima je kupovao ulaznice za bioskop i za borbe s bikovima, delio je propusnice za radio-emisije; a najstalniji posao bio mu je na radioserijama gde je bio zadužen za posebne efekte. — Ovi ljudi misle da su zvučni efekti obična bezvezari- ja koju bilo koja budala može da izvodi; a u stvari, i to je umetnost, a šta o umetnosti može da zna jedan kratkoglavi Pablito koji je već s jednom nogom u grobu? — siktao je Pedro Kamaćo, hladnog, aristokratskog držanja. Uveravao me je da, “ako se ukaže potreba”, neće okle- vati da sopstvenim rukama ukloni svaku prepreku za “savršenstvo njegovog rada” (a to je tako rekao da sam mu poverovao). Ražalošćen, dodao je da on nema vremena da obuči tehničara za zvučne efekte, učeći ga svemu od A do Š, ali da je posle jednog brzog istraživanja “peruanske radioskale”, našao ono što traži. Spustio je glas, bacio pogled naokolo i mefistofelski zaključio: — Individua koja nama odgovara nalazi se u Radio-Viktoriji. Havijer i ja smo analizirali koje je mogućnosti imao Pedro Kamaćo da materijalizuje svoje ubilačke namere u vezi s velikim Pablitom i složili smo se da njegova sudbina zavisi isključivo od anketa: ako broj slušalaca radio-serija bude i dalje rastao, biće nemilosrdno žrtvovan. I zaista, nije prošlo ni nedelju dana, a Henaro-mlađi se pojavio na ta- vančetu iznenadivši me usred pisanja jedne nove priče. Mora da je primetio moju zbunjenost, brzinu

kojom sam izvukao list iz mašine i pomešao ga s biltenima, ali bio je dovoljno delikatan da niSta ne kaže — i obratio se meni i Paskvalu zajedno u stilu velikog mecene: — Posle tolikog kukanja, konačno ste dobili novog redaktora kojeg ste želeli, vi dve lenčuge! Veliki Pablito će raditi s vama. Nemojte se uspavati na lovorikama! Pojačanje koje je dobila služba informacija bilo je više mračno nego stvarno, jer kada se narednog jutra veliki Pablito pojavio u kancelariji tačno u sedam i kada me je upitao šta treba da radi, a ja mu rekao da napravi kratak prikaz izveštaja iz Skupštine, jako se prepao, dobio je napad kašlja od kojeg je sav poplaveo da bi na kraju promucao da nije u stanju: — Ja, gospodine, ne znam ni da čitam ni da pišem. To Sto nam je Henaro-mlađi poslao analfabetu za redaktora, ocenio sam kao lep primer njegove duhovitosti, Paskval, koji se bio malo unervozio saznavši da će on i Pablito deliti mesto redaktora, iskreno se obradovao na vest o nepismenosti. Preda mnom je ukorio svog novog kolegu zbog njegove bezvoljnosti, zbog toga što se nije školovao, kao što je to učinio on, Paskval, već odrastao, pohađajući besplatne večernje kurseve. Sav prestrašen, veliki Pablito je klimao glavom i ponavljao kao automat: “To je sitnica, nisam na to mislio, tako je, potpuno ste u pravu”, i gledao je u mene, očekujući da ga otpustim na licu mesta. Umirio sam ga, rekavši mu da će njegov posao biti da odnosi vesti spikerima. U stvari, postao je rob Paskvala, za koga je po čitav dan trčkarao od tavančeta do ulice i obratno, da mu kupi cigarete, ili punjene krompire kod putujućeg prodavca u ulici Karabaja, čak i da vidi da li pada kiša. Veliki Pablito je podnosio svoje robovanje sa izuzetnom požrtvovanošću, pokazujući čak veće poštovanje i prijateljstvo prema svom mučitelju nego prema meni. Kada ne bi izvršavao Paskvalova naređenja, skvrčio bi se u nekom kutku kancelarije gde bi naslonio glavu na zid i odmah zaspao. Hrkao je ujednačeno i zviždučući kao zarđali ventilator. Bio je vrlo velikodušan. Nije bio nimalo ozlojeđen na Pedra Kamaća zato što je na njegovo mesto doveo jednog dođoša iz Radio- Viktorije. Uvek se najpohvalnije izražavao o piskaralu, prema kome je osećao najiskrenije divljenje. Često me je molio da ga pustim da ode na probe radio-serija, i svaki put se vraćao sve oduševljeniji: — Ovaj čova je genije — govorio je, gušeći se od uzbuđenja. — Čudesne stvari mu padaju na pamet. Uvek je dolazio pun zabavnih pričica o umetničkim majstorijama Pedra Kamaća. Jednog dana nam se zakleo da je Pedro savetovao Lusijana Pandu da masturbira pre no što počne svoj ljubavni dijalog, tvrdeći da od toga glas postaje slabiji i romantično zadihan. Lusijano Panda je to odbio. — Sada mi je jasno zašto svaki put pred ljubavnu scenu, don Pedro silazi u kupatilo u unutrašnjem dvorištu, don Mario — veliki Pablito se krstio i ljubio svoje prste. — Da bi šetao kožuricu, šta drugo. Zato mu je posle glas tako mekušan. Havijer i ja smo dugo raspravljali da li je to istina ili samo izmišljotina našeg novog redaktora; na kraju smo zaključili da u svakom slučaju postoji dovoljno osnova da se to ne odbaci kao potpuno nemoguće. — O tako nečem bi trebalo da napišeš priču, a ne o Doroteu Martiju — savetovao me Havijer. — Radio-Sentral je rudnik za literaturu. Priča koju sam tih dana uporno nastojao da napišem zasnivala se na dogođaju koji mi je ispričala tetka Hulija a kome je i sama prisustvovala u pozorištu Saavedra u La Pasu. Doroteo Marti je bio španski glumac koji je krstario Amerikom izmamljujući mnoštvu suze silinom uzbuđenja u komadima “Odbačena” i “Pravi muškarac”, ili u još okrutnijim melodramama. Čak i u Limi, gde je pozorište retkost ugasla pre jednog veka, Družina Dorotea Martija napunila je Gradsko pozorište predstavom koja je, kako se pričalo, bila non plus ultra1 njegovog repertoara: “Život, muke i smrt našeg Gospoda”. Umetnik je imao vrlo izražen osećaj za praktično i zli jezici su govorili da je jednom prilikom Hrist prekinuo svoj plačevni monolog u bolnoj noći na Maslinskoj gori da bi ljubaznim glasom najavio uvaženoj publici 1u) Lat. vrhunac, prim. prev.

da će narednog dana Družina prikazati izuzetnu predstavu, na koju će dame, u pratnji svojih pratilaca, moći da uđu besplatno (i Kalvarij se nastavljao). A tetka Hulija je baš videla jednu predstavu “Života, muka i smrti” u pozorištu Saavedra. Bio je to najuzvišeniji trenutak: Isus Hrist je umirao na vrhu Golgote, kada je publika primetila da drvo za koje je bio vezan Isus Hrist-Marti, obavijeno oblacima tamjana, počinje da se njiše. Da li je to nezgoda ili predviđeni efekat? Izmenjujući kriomice poglede, Devica, apostoli, legionari, narod uopšte, počeli su mudro da uzmiču, da se udaljavaju od krsta koji se ljuljao, na kome je, s glavom i dalje oborenom na prsima, Doroteo-Isus počeo da mrmlja tihim glasom, ali Sto se moglo čuti u prvim redovima partera: “Padam, padam”. Bez sumnje paralizovani užasom da će počiniti svetogrđe, niko među nevidljivim radnicima kulisa nije pohitao da pridrži krst, koji je sada poigravao prkoseći mnogobrojnim zakonima fizike usred uznemirenog žagora što je zamenio molitve. Nekoliko sekundi docnije, gledaoci La Pasa videli su Martija iz Galileje kako potrbuške pada na pozornicu gde se proslavio, pritisnut teretom svetog drveta i čuli gromot koji je zatresao pozorište. Tetka Hulija mi se klela da je Hrist, pre nego što je tresnuo o binu i pretvorio se u kašu, uspeo da urlikne divljačkim glasom: “Dođavola, padoh”. Upravo me je taj kraj najviše podsticao na pisanje; i priča je trebalo tako da se završi, efektivno: s treskom i sa Isusovom psovkom. Želeo sam da to bude komična priča i da bih se naučio tehnici takvog pisanja, čitao sam u kolektivnom taksiju, ekspres-autobusu i u krevetu pre no što bih zaspao, sve humoristične pisce do kojih sam mogao doći, od Marka Tvena i Bernarda Šoa do Hardijela Ponsela i Fernandesa Floresa. Ali, kao i uvek, nije mi ispadalo onako kako sam želeo, tako da su Paskval i veliki Pablito brojali listove papira koje sam bacao u korpu za otpatke. Srećom, barem kada je hartija u pitanju, Henarovi su bili više nego velikodušni prema Službi informacija. Prošlo je dve ili tri nedelje pre nego što sam upoznao čoveka s Radio-Viktorije koji je zamenio velikog Pablita. Za razliku od onoga što se događalo pre dolaska Pedra Kamaća, kada je svako ko je želeo mogao da prisustvuje snimanju radio-serija, novi umetnički rukovodilac je zabranio da iko, sem glumaca i tehničara, uđe u studio, i da bi to sproveo, zatvarao je vrata a ispred njih je postavio Hesusitovu zastrašujuću telesinu. Ni sam Henaromlađi nije bio izuzetak tog pravila. Sećam se popodneva kada je — kao i uvek kada je imao problema i kada mu je bilo potrebno rame za plakanje — došao na tavanče i požalio mi se, dok su mu nozdrve drhtale od ljutnje: — Pokušao sam da uđem u studio, a on je odmah prekinuo program i nije hteo da nastavi snimanje dok se ne udaljim — rekao mi je srditim glasom. — I obećao je da će mi kada idući put prekinem probu, tresnuti mikrofon o glavu. Šta da radim? Da li da mu pokažem vrata ili da progutam žabu? Rekao sam mu ono što je želeo da čuje: imajući u vidu uspeh radio-serija (“radi čitave peruanske radiofonije, itd.”) bolje da proguta žabu i više ne pokuša da zakorači na Pedrovu teritoriju. Tako je i učinio, a mene je spopala bolesna radoznalost da prisustvujem snimanju jednog od pis- karalovih programa. Jednog jutra, dok smo ispijali našu uobičajenu kafu za vreme predaha, posle obazrivog opipavanja terena, odvažio sam se da o tome porazgovaram s Pedrom Kamaćom. Rekao sam mu da Želim da vidim novog tehničara za zvučne efekte na delu, da se uverim da li je tako dobar kao što mije on ispričao. — Nisam rekao dobar, već osrednji — odmah me je ispravio. — Ali, podučavam ga i možda će postati dobar. Otpivši gutljaj svoj: napitka, važno me je posmatrao svojim hladnim okicama, ispunjen unutarnjom sumnjom. Konačno je popustio i pristao: — U redu, dođite na probu sutra u tri. Ali to neće moći da se ponovi, vrlo mi je žao. Ne volim da su mi glumci rasejani; svako prisustvo ih uznemirava, iskliznu mi i zbogom katarzo. Snimanje jedne epizode je misa, dragi moj prijatelju.

U stvari, bilo je to nešto još svečanije. Među svim misama kojih sam se sećao (već godinama nisam odlazio u crkvu) nikada nisam video tako dirljiv obred, tako proživljen ritual kao što je bilo snimanje sedamnaestog poglavlja “Zgoda i nezgoda don Alberta de Kinterosa”, na koje su me pustili. Čitav taj događaj nije mogao da traje više od pola sata — deset minuta za probu i dvadeset za snimanje — ali meni se činilo da je trajao satima. Čim sam ušao, impresionirala me je atmosfera religiozne predanosti što je vlada u toj zastakljenoj sobici s prašnjavim zelenim tepihom a koja se nazivala “Studio za snimanje broj jedan” Radio-Sentrala. Veliki Pablito i ja bili smo jedini gledaoci; ostali su bili aktivni učesnici. Kada je ušao, Pedro Kamaćo nam je jednim vojničkim pogledom stavio do znanja da za vreme snimanja moramo biti kao kipovi od soli. Autor- režiser kao da se preobrazio: izgledao je viši, snažniji, kao general koji daje uputstva disciplinovanim trupama. Disciplinovanim? Bolje reći, razdraganim, očaranim, fanatizovanim. Jedva sam uspeo da prepoznam Hosefinu Sanćes — brkatu i punu vena, koju sam već toliko puta video da snima svoje replike sa žvakom u ustima ili štrikajući, potpuno odsutnu i odajući utisak da nema pojma o čemu govori — u ovoj ovde tako ozbiljnoj osobi koja je ili bila zadubljena u rukopis kao neko ko se moli ili je s puno poštovanja i poslušnosti piljila u umetnika, podrhtavajući kao nevina devojčica koja gleda u oltar na dan svog prvog pričešća. A isto se dešavalo i sa Lusijanom Pandom i ostala tri glumca (dve žene i jedan mladić). Nisu između sebe izmenili nijednu reč ili pogled: njihove oči su se kao magnetizovane kretale od rukopisa do Pedra Kamaća; čak je i tonski tehničar, onaj vetrogonja Oćoa, s druge strane staklene pregrade, delio njihov zanos: vrlo ozbiljan, upravljao je kontrolnim uredjajima, pritiskao dugmiće, palio svetla i usredsređen i napet, pratio je sve Sto se događalo u studiju. Pet glumaca je stajalo oko Pedra Kamaća koji im je — uvek u istoj uniformi: crno odelo, leptir-mašničica i razlepršana kosa — držao lekciju o poglavlju koje je trebalo da snimaju. On im nije davao ona prozaična uputstva, da li da svoje replike govore odmerenim glasom ili da ih naglase, brzo ili sporo — već im je, po njegovom običaju, držao svečan, uzvišen, olimpijski govor o estetskim i filozofskim dubinama. Naravno, u tom grozničavom govoru najčešće su se čule reči “umetnost” i “umetnički”, kao neka magična lozinka koja sve otvara i objašnjava. Ali više nego reči bolivijanskog piskarala, iznenađivao je žar kojim ih je izgovarao, a možda još više dejstvo što ga je njima postizao. Govorio je gestikulirajući i izdižući se na prste, s fanatičkim glasom čoveka koji poseduje znanje o jednoj neodložnoj istini i koji mora da je obznani, s drugim podeli, nametne. U tome je potpuno uspevao: petero glumaca i glumica zaneseno ga je slušalo, pomno prateći svaku njegovu reč i širom otvarajući oči kao da će tako bolje upiti te njegove maksime o njihovom radu (“njihovoj misiji”, govorio je autor-režiser). Bilo mi je žao što tetka Hulija nije tu, jer mi neće verovati kada joj budem ispričao da sam video kako se ta šaka predstavnika najbednije profesije u Limi, u toku čitavih pola sata, preobražava, prolepšava, produhovljuje, pod vodstvom usplamtele retorike Pedra Kamaća. Veliki Pablito i ja sedeli smo na podu u jednom uglu studija; ispred nas, okružen čudnom opremom, nalazio se begunac iz Radio-Viktorije, najnovija tekovina Radio-Sentrala. I on je u mističkom zanosu slušao umetnikovu besedu; čim je počelo snimanje tog poglavlja, on je za mene postao žiža predstave. Bio je to omalen ali snažan čovek bakarne puti, krute, prave kose, obučen gotovo kao prosjak: iznošen kombinezon, košulja sva u zakrpama, cipele bez pertli. (Kasnije sam saznao da su ga zvali tajanstvenim nadimkom — Meljač). Njegova oruđa za rad su bila: jedna daska, jedna vrata, umivaonik pun vode, pištaljka, jedan tanak limeni list, ventilator i drugi sasvim obični, svakodnevni predmeti. A sam Meljač je izvodio predstavu govorenjem iz trbuha, akrobatikom, umnožavanjem ličnosti, stvaranjem imaginarnih fizičkih efekata. Čim bi režiser-glumac dao dogovoreni znak — odlučna vibracija kažiprsta u vazduhu punom dijaloga, uzdaha i jauka. — Meljač bi koračao po dasci u vrlo proračunatom ritmu, od čega je zavisilo da li će se protagonisti udaljavati ili približavati, a na drugi znak, upravljajući ven-

tilator pri različitim brzinama na tanki limeni list, proizvodio je šum kiše ili zavijanje vetra, a kada bi stavio u usta tri prsta i zazviždao, ispunio bi studio ptičijim cvrkutom što u proletnje jutro budi junakinju u njenoj kući na selu. Naročito je bio impresivan kada je stvarao zvuke gradskih ulica. U određenom trenutku, dve osobe su prolazile glavnim trgom razgovarajući. Vetrogonja Oćoa je s prethodno snimljene trake slao zvuke motora i sirena, ali sve ostale efekte proizvodio je Meljač: pucketao je jezikom, kvocao, mrmljao, šaputao (činilo se da sve to radi istovreme) i bilo je dovoljno zatvoriti oči i čuti, oživljene u malom studiju Radio-Sentrala, glasove, poneke reči, smeh, uzvike koje čovek rasejano čuje krećući se ulicom punom sveta. Ali, kao da je sve to bilo malo, dok je podražavo desetine ljudskih glasova, Meljač je istovremeno hodao ili skakutao po dasci proizvodeći na taj način korake pešaka po pločniku i češanje njihovih tela jedno o drugo. “Hodao” je istovremeno i na nogama i na rukama (na koje je navukao par cipela), čučeći, s rukama obešenim kao u majmuna, udarajući se laktovima i podlakticama po butinama. Pošto je (u akustičkom smislu) predstavljao glavni trg usred podneva, donekle je bio beznačajan njegov pothvat da stvori sve one zvuke trljajući dva novčića jedan o drugi i grebući po staklu — kada jedna gospa iz visokog limskog društva nudi čaj u šoljama od kineskog porculana grupi prijateljica u svojoj vili — ili trljajući dve daščice o svoj tur da bi oponašao povlačenje stolica ili hodanje po mekom tepihu; ili da riče, grakće, rije, urliče i tako fonetski otelovi (obogaćujući ga mnogim vrstama kojih tamo nije bilo) zoološki vrt u Baranku. Po završetku snimanja izgledao je kao da je pretrčao olimpijski maraton: dahtao je, imao je podočnjake i znojio se kao konj. Pedro Kamaćo je svoje saradnike zarazio svojom pogrebnom ozbiljnošću. Promena je bila ogromna; radio- serije iz kubanske stanice SMKU često su snimane u veseloj i opuštenoj atmosferi, a glumci, dok su čitali svoje redove, bečili su se jedan na drugog ili pravili sramotne pokrete, is- mejavajući se i sebi i onome što su govorili. Sada se sticao utisak da ako bi se iko našalio, drugi bi skočili na njega da ga kazne zbog svetogrđa. Izvesno vreme sam mislio da sc možda pretvaraju da bi se dodvorili šefu, kako ih ne bi izbacio kao Argentince i da u suštini nisu tako uvereni, kao on, da su “sveštenici umetnosti”; ali pogrešio sam. Vraćajući se u Panamerikanu, krenuo sam ulicom Belen s Hosefinora Sanćes koja je između dva snimanja odlazila kući da popije čaj i upitao je da li bolivijansko piskaralo pred svako snimanje drži svoju uvodnu besedu, ili je ovo bilo nešto izuzetno. Pogledala me je s takvim prezirom da joj je zadrhtao podbradak: — Danas je male govorio i nije bio nadahnut. Ponekad ti se cepa duša kad vidiš da te ideje neće biti sačuvane za potomstvo. Upitao sam je da li ona, “koja ima toliko iskustvo" zaista misli da je Pedro Kamaćo izuzetno talentovan. Bilo joj je potrebno nekoliko sekundi da pronađe prave reči za svoju misao: — Taj čovek osveštava profesiju umetnika.

VI JEDNOG BLISTAVOG LETNJEG JUTRA, doktor don Pedro Bareda i Saldivar, tačan i uglađen kao i obično, ušao je u svoju kancelariju istražnog sudije Prvog krivičnog odseka Vrhovnog suda u Limi. Bio je to čovek u svojim najboljim godinama, pedesetim, i njegova pojava — visoko čelo, orlovski nos, prodoran pogled, oličenje dobrote i ispravnosti — i otmeno držanje u kome se naslućivala etička prefinjenost, plenili su i ispunjavali poštovanjem ljude čim bi ga ugledali. Oblačio se skromno u skladu sa svojom mršavom platom sudije koji po ustavu ne može da prima mito, ali do te mere uredno, da se dobijao utisak elegancije. Palata pravde je počinjala da se budi posle svog noćnog počivka i njenu masivnu zgradu plavilo je žurno mnoštvo advokata, činovnika, vratara, tužitelja, pisara, izvršilaca oporuka, studenata prava i znatiželjnika. U srcu te košnice, doktor don Bareda i Saldivar otvorio je svoju akn-tašnu, izvukao dva dosijea, seo za pisaći sto i pripremio se da započne svoj radni dan. Nekoliko sekundi kasnije u njegovu kancelariju je, brzo i tiho kao meteorit kroz vasionu, ušao sekretar dr Selaja, čovečuljak s naočarima i tankim brčićima koje je ritmički pomerao prilikom govora. — Želim vam dobro jutro, gospodine doktore — pozdravio je sudiju, duboko se klanjajući iz struka. — I ja vama, Selaja — ljubazno mu se nasmešio dr don Bareda i Saldivar. — Šta nam donosi ovo jutro?

Silovanje maloletnice s mentalnim nasiljem kao otežavajućom okolnošću — odvrati sekretar, spuštajući na sto podebeo dosije. Optuženi, koji živi u četvrti Viktorija, tipičnog lombrozovskog1 izgleda, poriče optužbu. Glavni svedoci su u hodniku. — Pre nego što ih saslušam, moram ponovo da pročitam policijski izveštaj i građansku tužbu — podseti ga sudija. — Oni će čekati koliko je potrebno — odvrati sekretar i iziđe iz kancelarije. Ispod svog tvrdog pravničkog oklopa dr don Bareda i Saldivar je imao pesničku dušu. Bilo mu je dovoljno da jednom pročita ledena pravnička dokumenta i da, uklanjajući retoričku koru punu klauzula i latinskih fraza, stigne do događaja svojom imaginacijom. Tako je, čitajući policijski izveštaj sačinjen u Viktoriji, mogao da sagleda događaje sa svim živopisnim detaljima koji su doveli do optužbe. Video je devojčicu od trinaest godina, po imenu Sarita Uanka Sa- laverija, učenicu školskog centra “Mersedes Kabeljo de Kar- bonera”, kako prošlog ponedeljka ulazi u Policijsku stanicu te šarolike četvrti. Došla je uplakana i puna modrica po licu, rukama i nogama, sa svojim roditeljima, don Kasimirom Uankom Padronom i donjom Katalinom Salaverijom Melgar. Maloletnica je obeščašćena prethodne večeri u kući za izdavanje, soba H, na aveniji Luna Pisaro br. 12, od strane optuženog Gumersinda Telja, stanara te iste kuće za izdavanje (soba J). Savlađujući svoju zbunjenost i klonulost, Sarita je otkrila čuvarima reda da je silovanje samo tragični ishod jednog dugog i trajnog proganjanja kome je bila izložena od strane napasnika. On je u stvari već osam meseci- to jest, od dana kada se, kao neka retka, zlokobna ptica, uselio u kuću za izdavanje br. 12, opsedao Saritu Uanku, onda kada to njeni roditelji ni ostali stanari nisu mogli da primete, neukusno joj se udvarajući i drsko joj prilazeći (na primer, rekao bi joj: “Tako bih rado iscedio limunove u tvom voćnjaku”, ili “Uskoro ću morati da te pomuzem”). Gumersindo Teljo je sa predskazanja prešao na dela i pošlo mu je dva tri puta za rukom da pipne ili poljubi nesazrelo devojče u unutrašnjem dvorištu kuće za izdavanje br. 12, ili u susednim ulicama, kada se devojčica vraćala iz škole ili kada bi izišla da posluša roditelje. Zbog prirodne sramežljivosti, žrtva nije obavestila svoje roditelje o tom proganjanju. U nedelju uveče, deset minuta pošto su njeni roditelji otišli u bioskop Metroplitan, Sarita Uanka, koja je radila domaće zadatke, čula je tiho kucanje na vratima. Otvorila ih je i našla se licem u lice sa Gumersindom Teljom. “Šta želite?”, učtivo ga je upitala. Sa najbezazlenijim mogućim izrazom na licu, napasnik joj je rekao da je njegov primus ostao bez goriva; suviše je kasno da sada ide da ga kupi, te je došao da mu posude mrvicu kerozina kako bi mogao da pripremi večeru (a obećao je da će to vratiti narednog dana). Velikodušna i naivna, devojčica Uanka Salaverija ga je pustila unutra i pokazala mu da se kanta s kerozinom nalazi između kuhinjske peći i kofe koja je zamenjivala nužnik. (Dr don Bareda i Saldivar se nasmešio na ovu omašku čuvara reda koji je sastavio prijavu i koji je, nenamerno, obelodanio da u kući Uanka Salaverija postoji taj običaj, svojstven žiteljima Buenos Ajresa, da svoje potrebe obavljaju u kofi u istoj odaji gde jedu i spavaju.) Čim je, pomoću spomenute strategije, uspeo da se uvuče u sobu H, optuženi je zabravio vrata. Zatim je pao na kolena, sklopio ruke i počeo da mrmlja ljubavne reči Sariti Uanki Salaveriji, koja se tek tada uplašila onoga što bi se moglo desiti. Jezikom koji je devojčica opisala kao romantičnim, Gumersindo Teljo joj je savetovao da se prepusti njegovim željama. A kojim to? Da skine svu svoju odeću i dopusti da je miluje, ljubi i da joj oduzme nevinost. Sabravši se, Sarita Uanka je energično odbila njegove predloge, izgrdila je Gumersinda Telja i zapretila mu da će pozvati susede. Čuvši ove reči, optuženi je odbacio svoj moliteljski stav, izvadio je nož iz svoje odeće i zapretio devojčici da će je izbosti ako samo pisne. Ustao je i krenuo ka Sariti, govoreći: “Hajde, hajde, skidaj sve sa sebe, ljubavi”, i kako ga ona, uprkos svemu, nije poslušala, navalio je da je udara rukama i nogama sve dok nije pala na pod. Tada joj je napasnik strgao odeću — bila je obuzeta takvim strahom da su joj, po rečima žrtve, —

1) Lombrozo — italijanski psihijatar i kriminolog po kome biološko nasleđei nervne bolesti smanjuju odgovornost kriminalca— prim. prev.

cvokotali zubi — a onda se i sam raskopčao i obrušio na nju sve dok nije, tu na podu, počinio bludni čin koji je, zbog otpora što ga je devojčica pružala, bio propraćen novim udarcima od kojih su ostali tragovi u vidu masnica i čvoruga. Kada je zadovoljio svoje želje, Gumersindo Teljo je napustio sobu H, ali je prethodno preporučio Sariti Uanki Salaveriji da, ukoliko želi da dočeka stare dane, ne prozbori ni reči o onome što se desilo (i mahnuo je nožem da bi joj pokazao da to zaista misli). Vrativši se iz Metroplitana, roditelji su zatekli svoju ćerku okupanu u suzama i poharanog tela. Dok su je negovali, nagovarali su je i molili da im kaže šta se zbilo, ali ona je odbila jer se stidela. I tako je protekla čitava noć. Međutim, narednog jutra, pošto se malo oporavila od emocionalnog šoka što je izgubila nevinost, devojčica je sve ispričala svojim roditeljima, koji su se odmah uputili u Policijsku stanicu u Viktoriji da prijave slučaj. Doktor don Bareda i Saldivar zatvori za trenutak oči. Bilo mu je žao zbog onoga što se desilo devojčici (uprkos njegovom svakodnevnom bavljenju prekršajima, ne beše otvrdnuo), ali reče samom sebi da je ovo, po svemu sudeći, jedan tipičan prekršaj, bez trunke tajanstvenosti, milimetarski obrađen u Krivičnom zakoniku, u odeljcima o silovanju i zloupotrebi maloletnica, sa najkarakterističnijim otežavajućim okolnostima predumišljaja, verbalnog i fizičkog nasilja i mentalne okrutnosti. Sledeći dokument koji je ponovo pročitao bio je izveštaj čuvara reda koji su uhapsili Gumersinda Telja. U skladu sa uputstvima njihovog pretpostavljenog, kapetan H.S. Enrike Soto, žandarmi Alberto Kusikanki Apestegi i Uasi Tito Parinakoća pojavili su se s nalogom za hapšenje u kući za izdavanje br. 12, na aveniji Luna Pisaro, ali dotično lice nije bilo kod kuće. Od suseda su saznali da je po profesiji mehaničar i da radi u radionici za popravku motora i autogeno zavarivanje “E1 Inti”, koja se nalazi na suprotnom kraju te gradske četvrti, gotovo u podnožju brda Pino. Žandarmi su odmah tamo otišli. U radionici su saznali da je Gumersindo Teljo upravo otišao, a vlasnik radionice, gospodin Karlos Prinsipe ih je još obavestio da je Gumersindo zamolio da ga pusti zbog nekog krštenja. Kada su žandarmi počeli da se raspituju među radnicima u kojoj bi ga crkvi mogli naći, ovi se pogledaše ispod oka izmenivši osmehe. Gospodin Prinsipe je objasnio da Gumersindo Teljo nije katolik, već Jehovin svedok i da se u toj religioznoj sekti krštenje ne obavlja u crkvi i u prisustvu sveštenika, već da onog koga krste zagnjuruju u vodu negde pod vedrim nebom. Sumnjajući (kako se već ispostavilo) da je ta zajednica, bratstvo izopačenih, Kusikanki Apestegi i Tito Parinakoća su zahtevali da ih odvedu na mesto gde se nalazi optuženi. Posle popriličnog oklevanja i raspravljanja, vlasnik “E1 Inti- ja” ih je lično poveo na mesto gde je pretpostavljao da se Teljo nalazi, jer kada je ovaj jednom, odavno, pokušao da preobrati njega i radnike iz radionice, pozvao ga je da tu prisustvuje jednom obredu (iskustvo koje pomenutog gospodina nije nimalo ubedilo). Gospodin Prinsipe je poveo čuvare reda svojim automobilom do jedne pustopoljine između Majnas i parka Martineti, gde žitelji iz susedstva spaljuju đubre i kuda protiče mali ogranak reke Rimak. I zaista, tu su se nalazili Jehovini svedoci. Kusikanki Apestegi i Tito Parinakoća ugledali su dvanaestak osoba različitih godina i pola kako stoje u blatnjavoj vodi do pasa, a da pri tom nemaju na sebi kupaće kostime, već su itekako obučeni; neki muškarci su nosili kravate, a jedan je imao čak i šešir na glavi. Ravnodušni na podrugivanje, začikavanje, gađanje otpacima i druga obešenjaštva kreolaca iz susedstva koji su se načičkali na obali reke da ih gledaju, vrlo su ozbiljno nastavljali svoj obred koji je čuvarima reda, u prvom trenutku izgledao kao ništa drugo do kolektivni pokušaj ubistva davljenjem. Evo šta su videli: pevušeći vrlo predanim glasom neke čudne pesmice, Svedoci su držali za mišice jednog starca u ponču i sa indijanskom vuneneom kapom na glavi, i zagnjurivali ga više puta u prljavu vodu; da li s namerom da ga žrtvuju svome Bogu? Međutim, kada su im žandarmi s revolverom u ruci, i prljajući svoje gležnjake, naredili da prekinu taj zločinački čin, starac se

prvi naljutio i zahtevao je od žandarma da se povuku, nazivajući ih čudnim imenima (nešto kao “Rimljani” i “papisti”). Čuvari reda su morali da pristanu i sačekaju da se završi krštenje kako bi uhapsili Gumersinda Telja koga su identifikovali zahvaljujući gospodinu Prinsipeu. Obred je trajao još nekoliko minuta u toku kojih su nastavili da se mole i da zagnjuruju pokrštenika sve dok ovaj nije počeo đa koluta očima, guta vodu i davi se; onda su ga svedoci izvukli na obalu gde su počeli da mu čestitaju na novom životu, koji, kako su kazivali, počinje od tog trenutka. Tada su žandarmi uhapsili Gumersinda Telja. Mehaničar nije pružio ni najmanji otpor, nije pokušao da pobegne, niti je pokazao iznenađenje zbog toga što ga hapse, jedino je, dok su mu stavljali lisice, rekao: “Braćo, nikada vas neću zaboraviti.” Svedoci su odmah započeli nove pesmice, gledajući u nebo i prevrćući očima tako da su im se videle samo beonjače, i tako su ih otpratili do automobila gospodina Prinsipea, koji je žandarme i njihovog zatvorenika prebacio u Policijsku stanicu u Viktoriji gde su se s njim pozdravili i zahvalili mu na zaslugama. U policijskoj stanici, kapetan H.S. Enrike Soto je upitao optuženoga da li želi da osuši svoje cipele i pantalone u unutrašnjem dvorištu, na šta je Gumersindo Teljo odgovorio da je navikao da hoda mokar zbog sve većeg broja preobraćenja u istinitu veru koja se u poslednje vreme odigravaju u Limi. Kapetan je odmah pristupio ispitivanju, a optuženi je pokazao puno volje za saradnju. Kada su mu zatražili lične podatke, rekao je da se zove Gumersindo Teljo, da mu se majka zove Gumersinda Teljo, rođena u Mokegui i sada pokojna, da se ne zna ko mu je otac i da se verovatno i sam rodio u Mokegui pre dvadeset i pet ili dvadeset i osam godina. U pogledu ove sumnje, objasnio je da ga je majka, nešto posle njegovog rođenja, predala jednom sirotiStu za dečake kojim je u tom gradu upravljala popistička sekta, u čijem je zabludelom duhu odgajan, i kojeg se, srećom, oslobodio u petnaestoj ili osamnaestoj godini. Ukazao je da je do tog doba ostao u sirotištu, a onda je ono zbrisano u jednom velikom požaru i ceo je arhiv izgoreo, zbog čega nikada nije saznao tačan datum svog rođenja. Objasnio je da je ta nesreća bila providnosni događaj u njegovom životu jer je tom prilikom upoznao dvojicu mudraca koji su peške putovali iz Čilea za Limu, otvarajući oči slepima i otpušavajući uši gluvima za filozofske istine. Naglasio je da je u Limu došao s tom dvojicom mudraca, čija imena nije želeo da otkrije, jer, kazao je da je dovoljno što oni postoje i da nije potrebno da im lepi etikete; da od tada živi ovde deleći svoje vreme na rad mehaničara (zanat koji je izučio u sirotištu) i na širenje nauke o istini. Rekao je da je živeo u raznim četvrtima grada: Brenji, Vitarteu, Barios Altos, a da se u Viktoriju doselio pre osam meseci zato što je dobio posao u radionici “E1 Inti” za popravku motora i autogeno zavarivanje, koja je previše udaljena od njegovog prethodnog prebivališta. Optuženi je priznao da od tada živi u kući za izdavanje br. 12 na aveniji Lona Pisaro kao podstanar. Takođe je priznao da poznaje familiju Uanka Salaverija kojoj je, kako je rekao, nekoliko puta ponudio prosvetljujuće razgovore i dobra štiva, ali bez ikakvog uspeha, jer su oni, kao i ostali stanari, zatrovani rimskim jeresima. Suočen sa imenom njegove pretpostavljene žrtve, devojčice Sarite Uanke Salaverije, rekao je da je se seća a potom je dodao, da s obzirom da je ona još u prelaznom dobu, on ne gubi nadu da će jednog dana krenuti pravim putem. Tada su ga upoznali s pojedinostima optužbe, na šta se Gumersindo Teljo živo iznenadio, poričući optužbe, da bi trenutak kasnije (da li je glumeo mentalnu pomutnju imajući u vidu svoju buduću odbranu?) prasnuo u vrlo zadovoljan smeh, govoreći da mu Bog šalje ovu probu kako bi odmerio njegovu veru i njegovu spremnost na žrtvovanje. Još je dodao da sada shvata zašto ga nisu pozvali u vojnu službu, prilika koju je on s nestrpljenjem iščekivao da bi, propovedajući primerom, odbio da navuče uniformu i da se zakune na vernost zastavi, što su atributi Satane. Kapetan H.S. Enrike Soto ga je upitao da li on to govori protiv Perua, na šta je optuženi odvratio nipošto i da se sve to odnosi na religiju. I tada je vrlo vatreno nastavio da objašnjava kapetanu Sotu i žandarmima da Hrist nije Bog

već njegov Svedok, i da nije istina, kao što lažu papisti, da su ga raspeli, već da su ga zakucali za jedno drvo i da Biblija to potvrđuje. U vezi sa ovim savetovao im je da čitaju dvonedeljni list "Probudi se” koji po ceni od dva sola uklanja sumnje u vezi sa ovom i drugim temama iz kulture i pruža zdravu zabavu. Kapetan Soto mu je naredio da ćuti, upozoravajući ga da je u policijskoj stanici zabranjeno vršiti komercijalnu propagandu. I zavanično ga je pozvao da kaže gde se nalazio i šta je radio prethodne večeri u vreme u koje Sarita Uanka Salaverija tvrdi da je on silovao i izudarao. Gumersindo Teljo je kazao da je te noći, kao i svake druge, ostao u svojoj sobi, sam, predat meditiranju o Stablu i o tome kako nije istina, suprotno onome u šta pojedini veruju, da će svi ljudi vaskrsnuti na dan konačnog suda, već da mnogi neće nikada vaskrsnuti, što dokazuje smrtnost duše. Ponovo ukoren, optuženi je zamolio za izvinjenje, rekavši da se ne oglušuje namemo o red već da ne može da se uzdrži da svaki čas ne baci pomalo svetla na ostale, budući daje očajan kada vidi u kolikom mraku ljudi žive. I izjavio je da se ne seća da je video Saritu Uanku Salaveriju te noći, a ni prethodne, zamolivši da se u izveštaj unese da ga je ta devojka oklevetala, on nije ozlojeđen, već joj čak zahvaljuje, pošto naslućuje da Bog kroz nju hoće da ispita čvrstinu njegove vere. Videći da od Gumersinda Telja ne može da dobije neke druge pojedninosti u vezi sa optužbama koje su ga teretile, kapetan H.S. Enrike Soto je završio sa ispitivanjem i prebacio optuženoga u istražni zatvor u Palati pravde, kako bi istražni sudija vodio dalje slučaj onako kako priliči. Doktor don Bareda i Saldivar zaklopi izveštaj i sred jutarnjeg žagora suđenja poče da razmišlja. Jehovini svedoci? Poznavao je on njih. Pre ne tako mnogo godina, neki čovek koji se kroz svet kretao na biciklu, pokucao je na njegova vrata i ponudio mu primerak lista “Probudi se”, koji je on, u trenutku slabosti, prihvatio. Od tada, sa tačnošću zvezda, Svedok je obigravao oko njegove kuće u različito doba dana i noći, navaljujući da ga prosvetli, dosađujući mu pamfletima, knjigama i časopisima različite debljine i tematike, sve dok sudija, ne mogući da udalji Svedoka od svog doma civilizovanim metodama: ubeđivanjem, usrdnom molbom, ozbiljnim razgovorima, nije pozvao policiju. Znači naš siledžija je jedan od tih nasrtljivih veroučitelja. Dr don Bareda i Saldivar reče sebi da ovaj slučaj postaje zanimljiv. Jutro tek što je bilo odmaklo i sudija je, rasejano gladeći oštar i dug nož za hartiju čiji je držak bio ukrašen motivima iz Toauanaka koji je stajao na njegovom pisaćem stolu kao znak pažnje njegovih Šefova, kolega i potčinjenih (poklonili su mu ga za dvadeset i pet godina rada u struci), pozva sekretara i reče mu da uvede svedoke. Prvo su ušli žandarmi Kusikanki Apestegi i Tito Parinakoća koji su glasom punim poštovanja potvrdili okolnosti pod kojima je uhapšen Gumersindo Teljo, takođe istakavši da je on, sem što je odbijao optužbe, bio veoma susretljiv, premda pomalo dosadan sa svojom religijskom manijom. Dr Selaja, kome su naočare stalno klizile niz nos, beležio je svaku reč dvojice žandarma. Zatim su ušli roditelji maloletnice čije su poodmakle godine začudile sudiju: kako je ovo dvoje starčića pre samo trinaest godina moglo da napravi ćerku? Bez zuba i očiju napola prekrivenih krmeljom, otac, don Isajias Uanka je odmah potvrdio ono što se u policijskom izveštaju odnosilo na njega, a zatim je žurno hteo da mu se kaže da li će Sarita sklopiti brak s gospodinom Teljom. Samo što je postavio ovo pitanje, gospođa Salaverija de Uanka, sitna naborana žena, prišla je sudiji i poljubila mu ruku a onda ga je preklinjućim glasom zamolila da bude dobar i primora gospodina Telja da Saritu odvede pred oltar. Doktor don Bareda i Saldivar je morao podobro da se namuči da bi ovim starcima objasnio da provodadžisanje ne spada u domen njemu poverenih dužnosti. Po svemu sudeći devojčine roditelje je više zanimalo da udaju svoju ćerku nego da se kazni silovanje, što jedva da su spominjali, i to samo kada su na to bili primorani, a puno su vremena gubili nabrajajući Saritine vrline, kao da je nude na prodaju.

Nasmešivši se u sebi, sudija pomisli da ga ovi skromni zemljoradnici — bilo je očigledno da su sa Anda i da su život proveli vezani za zemlju — primoravaju da se oseća kao strog i zagrižljiv otac koji svome sinu ne dozvoljava da se oženi. Pokušao je da ih natera da o svemu dobro razmisle: kako je moguće da za muža svoje kćeri žele čoveka koji je sposoban da siluje bespomoćnu devojčicu? Ali oni su mu stalno upadali u reč, bili su uporni, Sarita bi bila primerna supruga, premda vrlo mlada, već ume da kuva, šije i svašta drugo, oni su već stari i ne bi želeli da ona ostane siroče, a gospodin Teljo izgleda vrlo ozbiljan i radan; sem što je one noći otišao predaleko sa Saritom, oni ga nikada nisu videli pijanog, njegovo ponašanje je puno poštovanja, na posao odlazi rano noseći svoju torbu za alat i svežnjeve onih svojih novinčica što ih prodaje idući od kuće do kuće. Zar mladić koji se tako bori da bi zaradio za život nije dobra prilika za Saritu? I oboje starih su podizali svoje ruke ka sudiji: “Smilujte se i pomozite nam, gospodine sudijo.” Ko crni oblačak pun kiše, kroz glavu doktora don Bareda i Saldivara prođe jedna pretpostavka: a šta ako je sve ovo proračunata igra ovo dvoje da bi udali svoju ćerku? Međutim, lekarski nalaz je bio nedvosmislen: devojčica je silovana. Otpustio je svedoke na jedvite jade i rekao da uvedu žrtvu. Pojava Sarite Uanke Salaverije unela je svetlo u strogu kancelariju istražnog sudije. Čovek koji je video sve i svašta, ispred koga su, bilo kao krvnici ili žrtve, prodefilovale sve moguće i nemoguće ljudske prirode, i psihologije, dr don Baredo i Saldivar ipak reče sebi da se pred njim nalazi jedan autentičan, originalan primerak. Da li je Sarita Uanka Salaverija odista devojčica? Bez sumnje da jeste, sudeći po njenim hronološkim godinama i njenom telašcu na kome su se stidljivo nagoveštavale obline ženstvenosti, i njenoj kosi spletenoj u pletenice i školskoj uniformi: suknji i bluzi koje je imala na sebi. Međutim, po njenom mačkastom načinu kretanja i po tome kako bi stala, razmaknuvši noge, izbočivši jedan kuk, zabacujući ramena i stavljajući svoje ručice bestidno izazivački na struk, i iznad svega, po tome kako je gledala, tim svojim putenim i baršunastim očima, i kako je grizla donju usnu svojim mišjim zubićima, činilo se da Sarita Uanka Salaverija ima ogromno iskustvo, neku iskonsku mudrost. Doktor don Bareda i Saldivar je bio vrlo taktičan prilikom ispitivanja maloletnika. Umeo je da izazove njihovo poverenje, da pristupi okolišno tako da ne povredi njihova osećanja i bilo mu je lako da ih blago i strpljivo navede da mu ispričaju i najškakljivije događaje. Ali ovog puta ništa mu nije vredelo njegovo iskustvo. Čim je blago pitao maloletnicu da li je tačno da je Gumersindo Teljo već poodavno saleće nepristojnim dobacivanjem, Sarita Uanko poče da govori kao navijena. Da, otkako je došao da živi u Viktoriji, svugde, u bilo koje doba dana. Sačekao bi je na autobuskoj stanici i pratio do kuće govoreći joj: “Rado bih posisao tvoj med”, “Ti imaš dve pomorandžice a ja jednu bananicu” i “Zbog tebe curim od ljubavi”. Ali nisu ove alegorije, tako nepodobne u ustima devojčice, zagrejale sudijine obraze i prekinule kucanje doktora Selaje, već pokreti kojima je Sarita počela da ilustruje prepade kojima je bila izložena. Mehaničar je uvek pokušavao da je pipne ovde: i dve ručice su se podigle, prekrile njene nežne grudi i počele s ljubavlju da ih zagrevaju milovanjem. A i ovde: i njene ručice su se spustile na kolena i milovale ih, a potom se polagano pele i pele, nabirajući suknju uz butine (donedavno nevine devojčice). Trepćući, kašljući, izmenivši jedan brz pogled sa sekretarom, dr don Baredo i Saldivar je očinski objasnio devojčici da ne mora da bude toliko konkretna, da može da govori uopšteno. A štipao je i ovde, prekide ga Sarita, napola se okrenuvši i izbočivši ka njemu jedan svoj guz koji se činilo da je naglo počeo da raste i da se naduvava kao penušava kugla. Sudija je imao vrtoglavo predosećanje da bi se njegova kancelarija u svakom trenutku mogla pretvoriti u hram strip-tiza. Naprežući se da savlada nervozu, sudija je mirnim glasom posavetovao maloletnicu da zaboravi na uvodne događaje i da se usredsredi na sam čin silovanja. Objasnio joj je da mada bi trebalo da objektivno ispriča šta se desilo, nije neophodno da se zadržava na pojedinostima

i da slobodno može da izostavi — tu se dr don Bareda i Saldivar nakašljao, osećajući se pomalo neprijatno — sve ono što vređa njenu stidljivost. Sudija je s jedne strane želeo da skrati razgovor, a s druge, da ga učini pristojnim, i smatrao je da će devojčica, prirodno uzbuđena kada bude pričala o eretskom napadu, biti brza i sažeta, oprezna i površna. Ali kada je Sarita Uanka Salaverija čula sudijin predlog, kao borbeni petao koji nairuriše krv, raspalila se, previše se zanela, sva se izlila u bludan monolog i mimično- semeno prikazivanje koje je preseklo dah doktoru don Baredi i Saldivaru, a doktoru Selaja prouzrokovalo zaista neprilično (možda i masturbatorsko?) telesno nespokojstvo. Mehaničar je ovako zakucao na vrata, a kada je ona otvorila, on je ovako pogledao, i ovako je govorio, a potoni je ovako kliknuo i ovako je stavio ruke na svoje srce i ovako joj je izjavio ljubav, zaklevši se da je tako i tako voli. Zbunjeni, hipnotisani, sudija i sekratar su videli kako ova devojčica-žena proleće kao ptica, podiže se na prste kao balerina, savija se i uspravlja, smeši se i ljuti, govori u dva glasa, podražavajući samu sebi i Gumersinda Telja, i na kraju, pada na (njegova) svoja kolena i izjavljuje (sebi) njoj ljubav. Dr don Bareda i Saldivar ispruži jednu ruku, promuca da je dosta, ali rečita žrtva je već objašnjavala da joj je mehaničar ovako pripretio nožem i da se ovako na nju bacio, i da je ovako pokliznula i pala na pod i da je ovako na nju legao i ovako joj zadigao suknju, i u tom trenutku- bled, plamenit, veličanstven, gnevan biblijski prorok — sudija se uspravi na. svom sedištu i zagrme: “Dosta! Dosta! Dovoljno!” Bilo mu je to prvi put u životu da je podigao glas. S poda, gde se bila ispružila stigavši do najosetljivije tačke u svom slikovitom iskazu, Sarita Uanka Salaverija je prestrašeno gledala u taj kažiprst koji kao da ie prostreljivao. — Dovoljno sam čuo — ponovi sudija blažim glasom- Ustani, ispravi suknju i otiđi tvojim roditeljima. Žrtva je poslušno ustala, s njenog lišća je potpuno nestala i gluma i nepristojnost, opet je bila devojčica, vidno ražalošćena. Ponizno se klanjajući, leđima je uzmicala ka vratima i izišla. Okrenuvši se tada sekretaru, sudija mu odmerenim, nimalo ironičnim glasom reče da prestane da kuca, jer, zar ne primećuje da mu je papir skliznuo na pod i da udara po golom valjku? Pocrvenevši, dr Selaja promuca da ga je ovo što se desilo potpuno poremetilo. Dr don Bareda i Saldivar mu se nasmešio: — Imali smo priliku da prisustvujemo jednom sasvim izuzetnom prizoru — filozofski zaključi sudija. — Ta devojčica ima đavola u krvi, a što je najgore, ona to verovatno i ne zna. — Da li je to ono što Severnoamerikanci nazivaju Lolitom, doktore? — sekretar je nastojao da proširi svoja znanja. — Bez sumnje, jedna tipična Lolita — presudi sudija. I trudeći se da bude vedra čela u nevolji, okoreli morski vuk koji čak i iz ciklona izvlači optimističke pouke, dodade: — Barem možemo da se radujemo što smo saznali da Kolos sa severa ne drži na ovom polju monopol. Ova naša domorotkinja može stati rame uz rame sa bilo kojom severnoameričkom Lolitom. — Pretpostavljam da je izbacila mehaničara iz koloseka i on ju je silovao — razmišljao je sekretar. — Kada je čovek vidi i čuje, zakleo bi se da je ona njemu oduzela nevinost. — Stanite, ni korak dalje. Zabranjujem vam takve pretpostavke — ukori ga sudija i sekretar poblede. — Nisu nam potrebna nikakva sumnjičava nagađanja. Neka pristupi Gumersindo Teljo. Deset minuta kasnije, kada ga je video da ulazi u njegovu kancelariju, u pratnji dvojice žandarma, dr don Bareda i Saldivar je odmah shvatio da je sekretar prenaglio i pogrešio u svojoj proceni. Ovde nije bila reč o lombrozijevcu, već onečem, u izvesnom smislu mnogo opasijem: o verniku. Ugledavši lice Gumersinda Telja, sudija se setio, s mnemo tehničkom jezom od koje mu se naježio zatiljak, neumoljivog pogleda čoveka s biciklom i časopisom “Probudi se”, zbog koga je imao tolike košmare; taj tako mirno tvrdoglavi pogled onoga ko zna, onoga ko nema sumnji, onoga ko je rešio sve probleme. Bio je to omalen

mladić, crne gotovo do glave podšišane kose koji bez sumnje još nije napunio trideset godina i koji je svojim slabunjavim izgledom, sama kost i koža, svima pokazivao svoj prezir prema hrani i materiji. Imao je na sebi pepeljastosivo odelo, ni dendijevsko ni prosjačko, već nešto između, sada suvo, ali vrlo izgužvano zbog pokrštavanja zagnjurivanjem u vodu, belu košulju i čizme s kopčama. Sudiji je bio dovoljan samo jedan pogled — Čovek antropološkog njuha — da odredi njegove najvažnije karakterne crte: diskrecija, trezvenost, nepromenljive ideje, stabilnost i duhovna vokacija. Vrlo vaspitano, Čim je prešao prag, srdačno je poželeo sudiji i sekretaru dobar dan. Doktor don Bareda i Saldivar naredi žandarmima da mu skinu lisice i da se povuku. Bio je to običaj koji je sprovodio od samog početka svoje sudijske karijere: ispitivao je i najokorelije zločince nasamo, bez prinude, očinski, i u toku onog “ćaću — ćaću”) oni bi mu obično otvarali srce kao pokajnik ispovedniku. Nikada mu se nije desilo da je zapalio zbog ovako opasne prakse. Gumersindo Te.io je protrljao zglobove i zahvalio na ovom dokazu poverenja. Sudija mu je pokazao na jedno sedište i mehaničar scđe na samu ivicu, vrlo prav, kao čovek kome i sam pojam ugodnosti stvara osećaj neugodnosti. Sudija je u sebi sačinio geslo koje bez sumnje vlada u Svedokovom Životu: ustati iz kreveta pospan, ustati od stola gladan i izići iz bioskopa (ukoliko je ikada odlazio) pre kraja filma. Pokušao je da zamisli kako ga je namamila, kako ga je raspalila fatalna žena-dete iz Viktorije, ali smesta je odbacio taj mentalni postupak kao povredljiv po prava odbrane. Gumersindo Teljo poče da govori: — Istina je da mi ne služimo vladi, partijama, vojsci i ostalim vidljivim institucijama — sve sama Satanina pastorčad — govorio je umiljatim glasom, — da se ne zaklinjemo na vernost nikakvoj šarenoj krpi, da odbijamo da nosimo uniformu, jer nas ne mogu obrlatiti uresima i kostimima, i da ne prihvatamo presađivanje kože i davanje krvi, jer ono što je Bog sačinio, nauka ne može raščiniti. Ali sve ovo ne znači da mi ne izvršavamo naše obaveze. Gospodine sudijo, potpuno vam stojim na raspolaganju i znajte da bih vam ukazao poštovanje čak i kada bih imao razloga da to ne učinim. Govorio je odmereno polagano, kao da je želeo da olakša posao sekretaru koji je njegovo nadugačko izlaganje pratio muzikom svoje pisaće mašine. Sudija mu je zahvalio na ljubaznim rečima, dao mu je do znanja da on poštuje sve ideje i verovanja, naročito ona koja se tiču religije, i dozvolio je sebi da ga podseti da nije uhapšen zbog onog što propoveda, već zato što je optužen da je napastvovao i silovao jednu maloletnicu. Neki neodređeni osmeh pređe preko lica mladića iz Mokegue. — Svedok je onaj ko posvedočuje, svedoči, potvrđuje — otkrio je svoju semantičku potkovanost, netremice gledajući u sudiju, — onaj ko znajući da Bog postoji, obznanjuje njegovo postojanje, onaj ko znajući za Istinu, želi da je svima otkrije. Ja sam Svedok a i vas dvojica biste, uz malo volje, to mogli da postanete. — Hvala, nekom drugom prilikom — prekide ga sudija, podiže težak dosije i spusti ga ispred sebe kao da je neko ukusno jelo. — Vreme nas požuruje, a ovo je ono što je važno. Pređimo na stvar. I za početak, jedan savet: preporučujem vam, u vašem je interesu da govorite istinu, ništa drugo do istinu. Ganut nekom tajnom uspomenom, optuženi je duboko uzdahnuo. — Istina, istina — tužno je mrmljao. — Koja, gospodine sudijo? Da nije tu radije reč o onim klevetama, krivotvorenjima, o podvalama Vatikana koji, koristeći se bezazlenošću naroda, želi da previdimo istinu? Skromnost na stranu, ja verujem da znam istinu, ali, pitam, bez nam ere da vas povredim, da li je i vi znate? — Upravo nameravam da je saznam — reče lukavo sudija, lupnuvši rukom po fascikli. — Istinu o izmišljotini s krstom, o Sali s Petrom i kamenom, o mitrama, o papinskoj podvali o besmrtnosti duše? — sarkastično se pitao Gumersindo Teljo.

Istinu u vezi s prekršajem koji ste počinili, zloupotrebivši maloletnicu Saritu Uanku Salaveriju — pređe sudija u protivnapad. — Istinu o vašem napadu na jednu nevinu trinaestogodišnju devojčicu. Istinu o udarcima koje ste joj zadali, o pretnjama kojima ste je zaplašili, o silovanju kojim ste je ponizili i možda ostavili u drugom stanju. Sudijin glas, olimpijski, optužujući, postajao je sve glasniji. Gumersindo Teljo ga je vrlo ozbiljno posmatrao, krut kao i stolica na kojoj je sedeo, ne pokazujući nimalo zbunjenosti niti kajanja. Konačno klimnu glavom kao poslušno govedo: — Spreman sam na svaku probu kojoj Jehova želi da me izloži — izjavio je. — Nije reč o Bogu, već o vama — sudija ga vrati na zemlju. — O vašem apetitu, vašoj pohoti, vašoj želji. — Uvek je reč o Bogu, gospodine sudijo — tvrdoglavo je nastavljao Gumersindo Teljo. — Nikada o vama, o meni, o ikome. O Njemu, samo o Njemu. — Budite odgovorni — posavetovao ga je sudija. — Držite se činjenica. Priznajte svoju krivicu i Sud će to možda uzeti u obzir. Postupite kao religiozan čovek kakvim se ovde predstavljate. — Kajem se za sve svoje grehe, a oni su beskrajni — reče Gumersindo Teljo potištenim glasom. — Vrlo dobro znam da sam grešnik, gospodine sudijo. — Dobro, konkretne činjenice — požurivao ga je dr don Bareda i Saldivar. — Tačno mi recite, bez morbidnih naslađivanja ni jadikovki, kako ste je silovali? Ali Svedok već beše briznuo u plač, prekrivši lice rukama. Sudiju to nije ganulo. Bio je naviknut na nagle neuravnotežene promene raspoloženja kod optuženih i umeo je da ih iskoristi da bi utvrdio činjenice. Videći Gumersinda Telja kako sedi pognute glave, dok mu se telo treslo a ruke bile vlažne od suza, dr don Bareda i Saldivar reče sebi — trezveni ponos profesionalca koji potvrđuje delotvornost svoje tehnike — da je optuženi došao do onog emotivnog vrhunca kada više neće moći da se prikriva i kada će žudno, spontano i nezaustavivo izreći istinu. — Činjenice, činjenice, — insistirao je. — Događaji, mesta, pozicije, izgovorene reći, počinjena dela. Hajde, budite hrabri! — Ali ja zaista ne umem da lažem, gospodine sudijo — promuca Gumersindo Teljo, grcajući. — Spreman sam sve da podnesem: uvredu, zatvor, obeščašćenje. Ali ne mogu da lažem! Nikada nisam naučio, nisam za to sposoban! — Lepo, lepo, ta nesposobnost vam služi na čast — uzviknu sudija uz ohrabrujući pokret ruke. Pokažite mi je. Hajde, kako ste je silovali? — U tome i jeste problem — reče Svedok očajničkim glasom i gutajući pljuvačku. — Ja je nisam silovao! — Reći ću vam nešto, gospodine Teljo — kazao je sudija, naglavašavajući svaku reč, blagost zmije koja postaje još opakija: — Vi ste lažan Jehovin svedok. Obična varalica! — Nisam je takao, nikada s njom nisam nasamo razgovarao, juče je čak nisam ni video — blejao je kao jagnje Gumersindo Teljo. — Cinik, lakrdijaš, duhovni prevarant — presudi sudija, hladan kao santa leda. — Ako vam pravda i moral ništa ne znače, poštujte barem tog Boga koga toliko spominjete. Pomislite da vas upravo sada posmatra i koliko je samo zgađen što vas čuje da lažete. — Nisam tu devojčicu povredio ni pogledom ni mišlju — ponovio je Gumersindo Teljo, srceparajućim glasom. — Pretili ste joj, napali je i silovali — zagrme sudijin glas. — Svojom prljavom pohotom, gospodine Teljo! — Mojom pr-lja-vom-po-ho-tom? ponovi Svedok kao neko koga su upravo udarili čekićem po glavi. — Da, gospodine, vašom prljavom pohotom — ponovi sudija, a zatim, značajno zastavši: — Vašim grešnim penisom! —

Mojim gre-šnim-pe-ni-som? — optuženi promuca klonulim glasom i zaprepašćenog izraza lica. — Rekoste li mo-jim-gre-šnim-pe-ni-som? Razrogačivši se u čudu, njegove su oči, kao zapanjeni skakavci, pogledale sekretara pa sudiju, pod, pa tavanicu, stolicu, pa pisaći sto, i tu su i ostale, na papirima, dosijeima, upijačima. A onda su iznenada zasvetlele ugledavši nož za hartiju s motivima Ziauanaka koji se svojim umetničkim prehispanskim svetlucanjem isticao među ostalim predmetima. Tada Gumersindo Teljo, tako brzim pokretom da sudija i sekretar nisu imali vremena da ga spreče, ispruži ruku i zgrabi držak noža. Nije napravio nijedan preteći pokret, naprotiv, stisnuo je posrebreni nož na grudi, kao majka svoje dete, i uputio jedan umirujući, dobrostivi, tužni pogled dvojici ljudi skamenjenih od iznenađenja. — Vređa me to što mislite da bih vas mogao ozlediti — reče glasom pokajnika. — Nećete uspeti da pobegnete, bezumniče — upozori ga sudija, dolazeći k sebi. — Palata pravde je puna žandarma, ubiće vas. — Ja, da pobegnem? — ironično upita mehaničar. — Kako me malo poznajete, gospodine sudijo. — Zar ne vidite da se odajete? — insistirao je sudija. —- Vratite mi nož za hartiju. — Posudio sam ga od vas da bih dokazao svoju nevinost — spokojno je objasnio Gumersindo Teljo. Sudija i sekretar se pogledaše. Optuženi je ustao. Imao je nazarećanski izraz na licu a u desnoj ruci mu je zloslutno i zastrašujuće svetlucao nož. Njegova leva ruka je bez žurbe skliznula do šlica pantalona koji je bio zatvoren kratkim rajsferšlusom i dok je bolnim glasom govorio: — Ja sam čist, gospodine sudijo, ja nikada nisam upoznao ženu. Ovo, čime drugi muškarci greše, meni služi samo za piškenje . . . — Smesta stanite — prekide ga dr don Bareda i Saldivar, obuzet groznom slutnjom. — Šta ste to naumili? — Da ga odsečem i bacim u đubre kako bih vam pokazao koliko mi on malo znači — odgovorio je optuženi, pokazujući bradom na korpu za otpatke. Govorio je bez oholosti, s mirnom odlučnošću. Sudija i sekretar, zabezeknuti, nisu uspevali da dođu do glasa. Gumersindo Teljo je već držao u levoj ruci korpus delikti i sada je, kao dželat koji zamahuje sekirom i odmerava put ka osuđenikovom vratu, podizao nož pripremajući se da ga spusti i da na taj način pruži svoj nepojmljivi dokaz. Da li će to učiniti: hoće li se, tek tako, jednim udarcem lišiti svoje celovitosti? Hoće li žrtvovati svoje telo, svoju mladost, svoju čast radi jedne etičko-apstraktne demonstracije? Hoće li Gumersindo Teljo jednu od najuglednijih sudijskih odaja u Limi pretvoriti u žrtveni oltar? Kako će se završiti ova sudska drama? —

ll

)

Vrsta pite s mesom, prim. prev.

MOJA ROMANSA s tetkom Hulijom išla je punim jedrima napred, ali počela je da se komplikuje jer je postojalo sve teže očuvati tajnost. Da u familiji ne bi nešto posumnjali, dogovorili smo se da znatno smanjim svoje posete ujka Luču. Jedino sam redovno dolazio četvrtkom na ručak. Za naše večernje odlaske u bioskop izmišljali smo raznorazne lukavštine. Tetka Hulija bi izišla rano posle podne, pozvala bi telefonom ujnu Olgu da joj kaže da će večerati s nekom svojom prijateljicom, a onda bi se našla sa mnom na prethodno dogovorenom mestu. Međutim, ovakav postupak je imao tu nepogodnost da je tetka Hulija morala da provede nekoliko sati na ulicama dok ja ne bih izišao s posla i da u većini slučajeva ostane gladna. Ponekad sam odlazio po nju taksijem, ne izlazeći iz njega: ona bi me iščekivala i čim bi spazila da se automobil zaustavlja, istrčala bi napolje. Ali to je bila vrlo opasna strategija: ako bi me neko spazio, odmah bi znao da postoji nešto između mene i tetke Hulije; i, u svakom slučaju, taj tajanstveni kavaljer skriven na zadnjem sedištu taksija, na kraju bi izazvao znatiželju, pakost, mnoga pitanja . . . Zbog toga smo odlučili da se manje viđamo noću a više danju, koristeći predahe između mojih emisija na Radiju. Tetka Hulija bi došla kolektivnim taksijem do centra negde oko jedanaest pre podne, ili oko pet popodne i sačekala bi me u nekom kafiću u ulici Kamana, ili u Slatkom kremu u ulici Union. Ja bih ostavio nekoliko biltena spremnih za emitovanje tako da smo mogli da provedemo dva sata zajedno. Odbacili smo Branšu u ulici Kolmena, jer su tu svraćali svi iz Panamerikane i Radio-Sentrala. Povremeno (tačnije, na dan isplate) pozivao sam je na ručak i tada smo provodili čak tri sata zajedno. Ali moja mršava plata nije dozvoljavala ta prekoračenja. Jednog jutra kada je Henaromlađi bio sav euforičan zbog uspeha Pedra Kamaća, održavši mu podobar govor, uspeo sam da ga ubedim da mi poveća platu, čime sam stigao do okrugle sume od pet hiljada sola. Dve hiljade sam davao dedi i babi da im pomognem oko kućnih troškova. Preostale tri hiljade ranije bi mi bile više nego dovoljne za moje poroke: cigarete, bioskop i knjige. Ali otkako je započela moja romansa s tetkom Hulijom, one bi brzo isparile tako da sam stalno bio u stisci, zbog čega sam često posuđivao novac, čak sam navraćao i u Nacionalnu zalagaonicu na Glavnom trgu. A s druge strane, budući da sam imao čvrste hispanske predrasude u vezi sa odnosom između muškarca i žene i nisam nikada dozvolio tetki Huliji da plati račun, moje ekonomsko stanje je postalo dramatično. Da bih ga popravio, počeo sam da radim nešto stoje Havijer prekorno ocenio kao “prostituisanje moga pera”; zapravo, počeo sam da pišem prikaze knjiga i članke za književne dodatke u dnevnim listovima i časopisima koji su izlazili u Limi. Objavljivao sam ih pod pseudonimom da bih se manje stideo zbog toga koliko su bili loši. Ali dvesta ili trista sola više mesečno, znatno su okrepljivali moj budžet. Ti naši sastanci po kafićima u centru Lime bili su gotovo bezazleni: vodili smo duge, romantične razgovore držeći se za ruke, gledajući se u oči i, ukoliko je topografija tog mesta to dozvoljavala, dodirivali smo se kolenima. Ljubili smo se samo kada nas niko nije mogao videti, a to je bilo vrlo retko, jer u to doba dana kafići su uvek bili prepuni ljubopitljivodrskih činovnika. Razgovarali smo, naravno, o nama, o opasnosti da nas iznenadi neki član familije, o tome kako da te opasnosti izbegnemo; jedno drugome smo do u najsitnije detalje pričali o onome što smo radili od našeg poslednjeg viđenja (to jest, od pre nekoliko sati, ili od prethodnog dana), međutim, nikada nismo pravili nikakav plan za budućnost. To pitanje smo prećutno izbrisali iz naših razgovora, jer smo bez sumnje oboje bili ubeđeni da naš odnos neće imati budućnost. Ipak, mislim da se to što je počelo kao igra, u toku naših nevinih susreta po zadimljenim kafićima u centru Lime, postepeno pretvaralo u nešto ozbiljno. Tu smo se, i ne shvatajući, malo-pomalo zaljubili jedno u drugo.

Puno smo pričali o književnosti; bolje reći, tetka Hulija je slušala dok sam joj ja govorio o svojoj mansardi u Parizu (nešto što je bilo neodvojivo od moje vokacije) i o svim onim romanima, dramama i esejima koje ću napisati kada postanem pisac. Onog popodneva kada nas je u kafiću Slatki krem u ulici Union otkrio Havijer, upravo sam čitao tetki Huliji moju priču o Doroteu Martiju. Imala je pet stranica i naslov sa srednjevekovnim prizvukom: “Poniženje krsta”. Bila je to prva priča koju sam joj čitao i činio sam to polagano, da bih prikrio svoju uznemirenost znog onoga što će ona reći. To iskustvo je bilo pogubno po osetljivost budućeg pisca. Dok sam ja čitao, tetka Hulija me je stalno prekidala: — Ali nije tako bilo, ali sve si okrenuo naglavačke, ali on nije to rekao, ali . . . govorila mi je iznenađena i čak ljuta. Krajnje ozlojeđen, prekinuo sam čitanje da bih je obavestio da to što sluša nije veran prikaz događaja koji mi je ispričala, već daje to i priča, priča, i da sve što sam dodao ili izostavio, jeste način da postignem izvesne efekte: — komične efekte, naglasio sam, ne bi ii shvatila, i nasmeših se. premda samo iz sažaljenja. — Ali, naprotiv — žestoko se pobunila tetka Hulija. ne uzmičući — te tvoje izmene su oduzele svu draž priči, ko će da poveruje da je proteklo toliko vremena od trenutka kada se krst zanjihao do njegovog pada. Šta je t u smešno? Premda sam već bio odlučio, osećajući se intimno vrlo poniženim, da priča o Doroteu Martiju bacim u korpu za đubre, dao sam se u vatrenu i bolnu odbranu prava književne imaginacije da prenebregne stvarnost, kada osetih da me neko lupka po ramenu. — Ako prekidam, kažite mi i nestaću. Ja ne volim da budem gnjavator reče Havijer, privučc stolicu, sede i na ruči od konabara kafu. Nasmešio se tetki Huliji: — Tako mi je drago, ja sam Havijer, najbolji prijatelj ovog ovde prozaiste. Kako si je samo tako dobro skrivao, burazeru! — To je Hulita, sestra moje ujne Olge — objasnih mu. — Kako? Čuvena Bolivijanka? — i Havijerov polet poče da se gasi: kada je došao, zatekao nas je kako se držimo za ruke, a tako smo i ostali, i sada je netremice posmatrao naše isprepletene prste, izgubivši onu prethodnu samouverenost svetskog čoveka. — Vidi ti Vargitasa — promrmljao je. — Ja sam ta čuvena Bolivijanka? — upita tetka Hulija. — A po čemu sam čuvena? — Po tome što si antipatična, i zbog onih tvojih odvratnih viceva kada si stigla — objasnih joj. Havijer zna samo prvi deo priče. — Najbolji deo si mi sakrio, loš pripovedač i još gori prijatelj — reče Havijer, povrativši svoju ležernost i pokazujući na naše sklopljene ruke. — Da čujem, da čujem. Zaista je bio simpatičan, govorio je kao navijen i šalio se na sve moguće načine, tako da je oduševio tetku Huliju. Radovao sam se što nas je otkrio; nisam bio planirao da mu pričam o svojoj romansi, jer sam mrzeo sentimentalna poveravanja (a pogotovu u ovako zapetljanom slučaju) ali pošto ga je već slučaj učinio učesnikom moje tajne, bilo mi je drago da s njim popričam o zgodama i nezgodama ove pustolovine. Tog jutra se pozdravio s tetkom Hulijom poljubivši je u obraz i poklonivši se: — Ja sam prvoklasni svodnik, bilo šta da vam treba, računajte na mene. — Čudo nisi rekao da ćeš nam i postelju razgrnuti — prebacih mu tog popodneva čim se pojavio u mom kokošarniku u Radio-Panamerikani, željan da čuje pojedinosti. — Ona ti dođe nešto kao tetka, zar ne? reče, klepnuvši me po leđima. — Stvarno si me impresionirao. Ljubavnica koja je stara, bogata i razvedena: pun pogodak! — Nije mi tetka već sestra moje ujne — objasnih mu ono što je već znao, dok sam prerađivao jednu vest iz “La Prense” o ratu u Koreji. — Nije mi ljubavnica, nije stara i nema novaca. Tačno je samo da je razvedena.

Kada sam rekao stara, mislio sam starija od tebe, a ono za bogatstvo nije kritika, već čestitanje, ja sam pristalica braka iz računa — smejao se Havijer. — Znači nije ti ljubavnica? Pa šta ti je onda? Devojka? — Nešto između to dvoje — rekoh mu, znajući da će ga to nervirati. — Aha! Znači hoćeš da budeš tajanstven. U tom slučaju, možeš odmah da se nosiš u majčinu — upozorio me je. — Sem toga, pravi si kvarnjak: ja ti pričam o svemu što se događa između mene i male Nensi a ti si od mene krio o tvom bogatom ulovu. Ispričao sam mu kako je sve teklo od samog početka, sve zavrzlame koje smo imali da bismo se videli nasamo i sada je shvatio zašto sam mu poslednjih nedelja dva tri puta tražio novac na zajam. Sve ga je živo zanimalo, saletao me je pitanjima i na kraju mi se zakleo da će postati moja dobra vila. Ali kada je odlazio, naglo se uozbiljio: — Pretpostavljam da je sve ovo igra — reče mi glasom propovednika i gledajući me u oči kao zabrinuti otac. — Ne zaboravi da smo ti i ja, uprkos svemu, još uvek dva klinca. — Ako zatrudnim, kunem ti se da ću abortirati — umirih ga. Kada je konačno otišao, i dok je Paskval zabavljao velikog Pablita pričajući mu o lančanom sudaru u Nemačkoj u kome je oko dvadesetak automobila udarilo jedan u drugi krivicom jednog rasejanog turiste iz Belgije koji je zaustavio svoj auto nasred autoputa da bi pomogao nekom psiću, počeh da razmišljam: da li je istina da ova naša pustolovina nije ništa ozbiljno? Da, svakako. To je samo jedno drugačije iskustvo, pomalo zrelije i smelije nego ostala koja sam do tada imao, ali da bih ga zadržao u lepom sećanju, ne bi trebalo da još dugo traje. O tome sam razmišljao kada je ušao Henaro-mlađi da me pozove na ručak. Odveo me je u Magdalenu, restoran s baštom i tipičnom kreolskom kuhinjom i naručio mi patku s pirinčem i uštipke s medom, a kada je na red došla kafa, isporučio mi je račun: — Ti si mu jedini prijatelj, porazgovaraj s njim, uvalio nas jc u gadan sos. Ja ne mogu, mene naziva prostakom i ignorantom, a mog oca je juče nazvao buržujem. Želeo bih da izbegnem svaki mogući sukob s njim. Morao bih da ga otpustim, a to bi bila katastrofa za preduzeće. Problem je nastao zbog pisma koje je argentinski ambasador uputio Radio-Sentralu, napisanog otrovnim jezikom u kome je protestovao zbog “klevetničkih”, perverznih i psihotičkih aluzija protiv domovine Sarmijenta i San Martina, od kojih su vrvele radio-serije (a koje je diplomata nazivao “dramatične priče u nastavcima”). Ambasador je ponudio nekoliko primera koje, tvrdio je, nisu tražili po službenoj liniji, već su ih pokupili nasumice oni članovi poslanstva “koji su naklonjeni toj vrsti emisija”. U jednoj se nagoveštavalo ništa manje nego da je čuvena muževnost muškaraca iz Buenos Ajresa samo mit, budući da su oni gotovo svi homoseksualci (i to radije pasivni); u drugoj, da se u familijama Buenos Ajresa, koje su toliko čoporativne, beskorisnim licima (starcima i bolesnicima) dozvoljavalo da umru od gladi kako bi olakšale budžet; u trećoj, da to što se priča o kravama, važi samo za izvoz jer je konjetina ono što se stvarno priželjkuje u argentinskim domovima; u drugoj, da je vrlo rasprostranjena praksa fudbala oštetila nacionalne gene, iznad svega zbog udaraca lopte glavom, što objašnjava sve veće i veće obilje oligofrenika, akromegalika i drugih podvrsta kretena na obalama žutomrke reke La Plate; da je u domovima Buenos Ajresa — “jednom takvom kosmopolitskom gradu”, kako je precizirano u pismu, uobičajeno da se biološke potrebe obavljuju u jednoj običnoj kofi, u istoj odaji gde se jede i spava . . . — Ti se smeješ a i mi smo se smejali — reče Henaromlađi, grizući nokte, — ali danas nas je posetio jedan advokat i više nam nije smešno. Ako ambasada uloži zvanični protest vladi, mogu nam ukinuti radio-serije, kazniti nas, zatvoriti nam stanicu. Zamoli ga, pripreti mu, neka se mane Argentinaca. Obećao sam mu da ću učiniti sve što mogu ali da se mnogo čemu ne nadam jer je naše piskaralo čovek nesalomivih ubeđenja. Ja sam se zaista osećao njegovim prijateljem; osim —

etnomološke znatiželje koju je pobuđivao u meni, cenio sam ga. Ali da li je to osećanje bilo uzajamno? Činilo se da Pedro Kamaćo nije u stanju da gubi svoje vreme i energiju na prijateljstva, niti na bilo šta što bi ga odvlačilo od njegove “umetnosti”, to jest, njegovog rada ili poroka, te nužde što je brisala ljude, stvari, želje. Istina je da je mene bolje podnosio nego ostale. Odlazili smo zajedno na kafu (to jest, on je pio čaj od nane i vrbene) a ja sam ga povremeno posećivao u njegovoj sobičici i služio mu kao predah između dve stranice. Slušao sam ga krajnje pažljivo i možda mu je to laskalo; možda me je smatrao svojim učenikom, a možda sam jednostavno za njega bio ono što je kučence za neku usedelicu ili ukrštene reči za penzionera: neko ili nešto čime se ispunjava praznina. Tri stvari su me opčinjavale kod Pedra Kamaća: ono što je govorio, strogost njegovog života potpuno posvećenog jednoj opsesiji i njegova radna sposobnost. Naročito, ovo poslednje. U biografiji Emila Ludviga čitao sam o Napoleonovoj izdržljivosti, kako su njegovi sekretari padali od iscrpljenosti dok je on i dalje diktirao, i često sam zamišljao francuskog imperatora s licem našeg nosatog piskarala, koga smo Havijer i ja izvesno vreme nazivali Napoleonom sa Altiplana1 , ili kreolskim Balzakom. Iz radoznalosti sam uspeo da izračunam koliko sati dnevno radi, i premda sam se više puta u to uverio, uvek mi je to izgledalo nemoguće. Počeo je sa četiri radio-serije dnevno, ali imajući u vidu njihov uspeh, povećao ih je do deset; emitovane su od ponedeljka do subote i svaki nastavak je trajao pola sata (odnosno 23 minuta, jer je sedam minuta odlazilo na reklame). Pošto je on sve njih režirao i u svakoj tumačio po neku ulogu, trebalo je da ostane u studiju oko sedam sati dnevno, uzimajući u obzir da su proba i snimanje svakog programa trajali oko četrdeset minuta (između deset i petnaest minuta za njegov uvodni govor i ponavljanja). Pisao je radio-serije u skladu sa svakodnevnim potrebama emitovanja; uverio sam se da mu je za pisanje svakog nastavka bilo potrebno samo duplo više vremena nego za emitovanje: jedan sat, a to je, u svakom slučaju, značilo deset sati za pisaćom mašinom. Ovo se moglo malo smanjiti zahvaljujući nedeljama, njegov slobodan dan koji je neizostavno provodio u svojoj sobičici radeći unapred za iduću sedmicu. Njegov radni dan trajao je petnaest do šesnaest sati, od ponedeljka do subote, a nedeljom, između osam i deset sati. I svi su ti sati bili praktično produktivni, s “gotovim umetničkim” učinkom. Dolazio je u Radio-Sentral oko osam ujutro a odlazio oko ponoći; na ulicu je izlazio jedino sa mnom, u Branšu da popije svoj “moždani” napitak. Ručavao je u svojoj sobici, jedan sendvič i neko osvežavajući piće, koje su mu odano kupovali Hesusito, veliki Pablito ili neko od njegovih saradnika. Nikada nije prihvatao nijedan poziv, nikada ga nisam čuo da kaže da je bio u bioskopu, pozorištu, na fudbalskoj utakmici ili na nekoj zabavi. Nikada ga nisam video da čita neku knjigu, časopis ili novine, osim one knjižurine s citatima i onih mapi glavnog grada koje su predstavljale njegova “oruđa za rad”. Ali lažem: jednom sam ga zatekao sa spiskom članova Nacionalnog kluba. — Potkupio sam vratara s nekoliko novčića — objasnio mi je, kada sam ga upitao otkud mu to. — Odakle bih inače izvukao imena za moje aristokrate? Za ostale su mi dovoljne uši: plebejska imena mogu da pokupim i od uličnog šljama. Uvek me je zapanjivalo kako on proizvodi radio-serije, taj samo jedan sat koji mu je bio dovoljan da napiše svaki rukopis i ne zastavši. Često sam ga posmatrao kako piše ta svoja poglavlja. Za razliku od snimanja, čiju je tajnovitost ljubomorno čuvao, nije mario da ga gledaju dok piše. Dok je kucao na svojoj (mojoj) “remington” mašini, često su ulazili i prekidali ga njegovi glumci, Meljač ili tonski tehničar. Podigao bi oči, saslušao njihova pitanja, dao vrlo barokna uputstva i otpuštao posetioca onim svojim pokožičnim osmehom, nešto najrazličitije od smeha što sam ikada video, a potom bi nastavljao s pisanjem. Ja sam 1 Ime dato ogromnoj visoravni na Andima u Boliviji, prim. prev.

imao običaj da se uvučem u njegovu sobicu pod izgovorom da tu učim, jer je u mom kokošarniku bilo previše ljudi i buke (pripremao sam se za ispite iz prava i čim bih položio, sve sam zaboravljao); to što nikada nisam pao ne govori dobro o meni, već loše o Univerzitetu). Pedro Kamaćo nije imao ništa protiv, čak se činilo da mu prija to ljudsko prisustvo koje oseća dok “stvara”. Seo bih na prozorski sims i zagnjurio svoj nos u neki kodeks. U stvari, uhodio sam ga. Pisao je vrlo brzo, kucajući s dva prsta. Posmatrao sam ga i nisam verovao svojim očima: nikada nije zastao da potraži neku reč, ili razmisli o nekoj ideji, nikada se u njegovim fanatičnim buljavim okicama nije pojavio ni tračak sumnje. Odavao je utisak da piše poslednji, prečišćeni primerak teksta koji zna napamet, kao da kuca nešto što mu diktiraju. Kako je moguće da tom brzinom kojom su se njegovi prstići spuštali po tastaturi, devet, deset sati dnevno, izmišlja situacije, događaje, dijaloge u toliko različitih priča? A ipak je bilo moguće: rukopisi su izlazili iz te uporne glavice i iz tih neumornih rukica, jedan za drugim, odgovarajuće dužine, kao nizovi kobasica iz mašine. Kada bi završio poglavlje, nije ga ispravljao, čak ni čitao; predavao ga je sekretarici da napravi kopije, ne znajući u tom trenutku Sta će se dalje zbiti, i odmah započinjao novi. Jednom sam mu rekao da sam se, gledajući ga kako radi, setio teorije francuskih nadrealista o automatskom pisanju, onom koje izvire direktno iz podsvesti, zaobilazeći cenzuru razuma. Dao mije šovinistički odgovor: — Mozgovi naše Latinske Amerike, kolevke mešanaca, mogu dati bolja ostvarenja nego ti FrancuSčići. Nemojte imati komplekse, prijatelju moj. Zašto kao osnovu za svoje limske priče ne koristi rukopise koje je pisao u Boliviji? Postavio sam mu to pitanje, a on mi je odgovorio do te mere uopšteno da se ništa konkretno nije moglo zaključiti. Da bi priče doprle do publike, moraju biti sveže, baS kao voće i povrće, jer umetnost ne podnosi konzerve, a joS manje hranu istrulelu od stajanja. S druge strane, priče treba da potiču iz istog kraja iz kojeg su i slušaoci. Kako slušaoce iz Lime mogu zanimati epizode koje su se odigrale u La Pasu? Međutim, davao je ova obrazloženja zato što je njegova potreba da teoretiše, da sve pretvara u bezličnu istinu, u večiti aksiom, bila jaka koliko i potreba za pisanjem. Bez sumnje, razlog zbog kojeg nije koristio svoje nekadašnje radio-serije bio je mnogo jednostavniji: uopšte ga nije zanimalo da prištedi sebi posao. Za njega je živeti značilo pisati. Nimalo nije mario da li će njegova dela trajati ili ne. Zaboravljao je svoje rukopise čim bi se oni emitovali preko radija. Potvrdio mi je da nema kopiju nijedne svoje radio-serije. Napisao ih je s prećutnim ubeđenjem da treba da nestanu čim ih publika primi. Jednom sam ga upitao da li je ikada pomišljao da ih objavi: — Moji rukopisi se čuvaju na trajnijem mestu nego što su knjige — smesta mi je odvratio — u sećanju radio- slušalica. Razgovarao sam s njim o protestu koji su uložili Argentinci onog istog dana kada sam ručao s Henarommlađim. Oko šest popodne banuo sam u njegovu sobicu i pozvao ga u Branšu. Strepeći od njegove reakcije, saopštio sam mu tu vest okolišno: ima vrlo ranjivih ljudi koji ne mogu da podnesu ironiju, a s druge strane, zakon o kleveti je veoma strog u Peruu: zbog bilo kakve sitnice mogu zatvoriti radio-stanicu. Argentinska ambasada, pokazujući time koliko su Argentinci sitne duše, osetila se uvređena zbog nekih aluzija i pretila je da će se zvanično žaliti Ministarstvu za inostrane poslove ... — U Boliviji su pretili da će prekinuti diplomatske odnose — rekao je. — Jedan pogrdni spis je čak natuknuo da će doći do koncentracija trupa na granicama. Govorio je to ravnodušnim glasom kao da misli: dužnost sunca je da sija, a šta se može ako to izazove neki požar. — Henarovi vas jedino mole da se potrudite da u vašim radio-serijama ne govorite loše o Argentincima — priznao sam mu i pronašao obrazloženje kojim sam mislio da ću ga pridobiti: — Na kraju krajeva, najbolje je da ih uopšte ne spominjete, pa zar su oni toga vredni?

Jesu, jer me oni inspirišu — objasnio mi je, stavljajući tačku na taj slučaj. Na povratku u radio-stanicu vragolastim glasom mi je dao na znanje da je skandal u La Pasu nastao zbog jednog njegovog pozorišnog komada o “zverskim običajima gauča”, zbog čega su pošandrcali. U Panamerikani, rekao sam Henaru-mlađem da o meni, kao uspešnom posredniku, ne treba da gaji nikakve iluzije. Dva ili tri dana kasnije imao sam priliku da vidim gde Pedro Kamaćo stanuje. Tetka Hulija je doSla da se nađe sa mnom posle poslednjih vesti jer je želela da gledamo film koji se davao u metrou, s jednim od najčuvenijih romantičnih parova: Grir Garson i Volter Pidžen. Oko ponoći, prelazeći trg San Martin da bismo uhvatili kolektivni taksi, ugledao sam Pedra Kamaća kako izlazi iz Radio-Sentrala. Čim sam joj ga pokazao, tetka Hulija je poželela da ga upozna. PriSli smo mu i kada sam mu rekao da je tetka Hulija njegova zemljakinja, bio je vrlo ljubazan. — Ja sam vaša velika obožavatelj ka — reče mu tetka Hulija, i da bi mu još više udovoljila, slagala je: — Još sam u Boliviji počela da slušam vaše radio-serije i nijednu ne propuštam. Gotovo i ne primećujući stigli smo s njim do ulice Kilka, a tokom puta Pedro Kamaćo i tetka Hulija vodili su patriotski razgovor iz kojeg sam ja bio isključen, a u kome su prodefilovali rudnici iz Potosija, pivo Takinja, kukuruzna supa koju nazivaju lagua , kuvani kukuruz s mladim sirom, klima u Koćabambi, lepotice iz La Krusa i štošta drugo po čemu je Bolivija čuvena. Izgledalo je da piskaralo uživa pričajući o krasotama svoje domovine. Zaustavio se pred vratima jedne kuće s balkonima i žaluzinama, ali se nije pozdravio: — Dođite gore — predložio je. — Moja večera je skromna, ali je možemo podeliti. Kuća za izdavanje “La Tapada” bila je jedna od onih starih dvospratnica u centru Lime sagrađenih u prošlom veku, koje su nekada bile prostrane, udobne i možda raskošne; ali kasnije, kada su imućni ljudi počeli da napuštaju centar i odlaze bliže morskoj obali, a stara Lima sve više gubila svoj mondenski status, počele su da se raspadaju i pretrpavaju, jer su ih toliko izdeljivali da su postajale prave košnice, zahvaljujući pregradnim zidovima koji udvostručuju ili učetvorostručuju sobe i novim odajičicama napravljenim zbrda-zdola u predvorjima, na krovnim terasama, čak i na balkonima i stepeništima. Kuća za izdavanje “La Tapada” odavala je utisak da će se svakog časa srušiti; stepenice kojima smo se popeli u sobu Pedra Kamaća ulegnivale su se pod našom težinom i podizali su se oblačići prašine od kojih je tetka Hulija kijala. Kora prašine je prekrivala i zidove i podove, i bilo je očigledno da kuća nije bila nikada čišćena niti je iko ikada obrisao prašinu. Soba Pedra Kamaća je ličila na zatvorsku ćeliju. Bila je vrlo mala i gotovo prazna. U njoj se nalazio jedan stari krevet bez naslona za glavu, prekriven izbledelim pokrivačem i jastuk bez navlake, stočić s mušemom i slamnata stolica, jedan kofer i konopac razapet između dva zida na kome su se sušile gaćice i čarape. Nije me iznenadilo što piskarčić sam pere svoj veš, ali iznenadilo me je da sam kuva. Na prozorskom simsu se nalazio jedan primus, boca s kerozinom, nekoliko tanjira i pribora za jelo, nekoliko čaša. Stolicu je ponudio tetki Huliji, a meni je jednim veličanstvenim pokretom pokazao na krevet: — Priznajem. Moje boravište je siromašno, ali srce mi je veliko. Pripremio je večeru za dva minuta. Namirnice je držao u plastičnoj kesi koja je stajala na prozoru gde je hladnije. Jelovnik se sastojao od kuvanih kobasica i prženih jaja, hleba s puterom i sirom i jogurta s medom. Posmatrali smo ga kako to vešto priprema, kao neko ko to čini svakodnevno i bio sam ubeđen da uvek samo to večera. Dok smo jeli, bio je i pričljiv i uglađen i pristao je da razgovara o temama kao što su recepti za puding od jaja (koji mu je tražila tetka Hulija) i najekonomičniji sapun za pranje belog veša. Nije pojeo sve iz tanjira i odgurnuvši ga u stranu, pokazao je na ostatke i dozvolio sebi da se našali: — Za umetnika hrana je porok, prijatelji moji. —

Videći ga tako dobro raspoloženog, usudih se da mu postavim neka pitanja u vezi s njegovim radom. Rekoh mu da mu zavidim na izdržljivosti, da uprkos njegovom galiotskom radnom vremenu, nikada ne izgleda umoran. — Imam svoju strategiju kako da mi dan bude raznovrstan. Spuštajući glas, kao da skriva svoju tajnu od nekih avetinjskih takmaca, kazao nam je da jednu istu priču nikada ne piše duže od šezdeset minuta i da ga prelaženje s jedne teme na drugu osvežava, jer svakog sata ima utisak da tek počinje da radi. —Zadovoljstvo se nalazi u raznovrsnosti, gospodo — ponovio je, dok su mu oči sijale od uzbuđenja a lice se krivilo u grimasi zlobnog gnoma. Zbog toga je važno da priče budu raspoređene po kontrastu a ne sličnosti: potpuna promena klime, mesta, teme i likova ojačava osećaj da krećete ispočetka. S druge strane, vrlo su korisni čajevi od vrbene i nane: pročišćavaju moždane puteve na čemu im je imaginacija vrlo zahvalna. A to što svaki čas napušta mašinu i odlazi u studio, to prelaženje s pisanja na režiranje i glumu, takođe je odmor, promena koja okrepljuje. Međutim, on je tokom godina otkrio još nešto, nešto što neznalcima i neosetljivcima može da izgleda kao detinjarija. A da li je uopšte važno što takav soj misli? Videli smo ga kako okleva, ućutao je, a njegovo karikaturno lišće se rastužilo: — Ovde, na žalost, ne mogu to da sprovodim — kazao je melanholičnim glasom. Sarno nedeljom, kada sam sam. Ostalih dana ima previše znatiželjnika koji to ne bi shvatili. Otkud odjednom ti obziri kod njega koji na smrtnike gleda sa olimpijske visine? Video sam da i tetka Hulija kao i ja pomno pazi svaku njegovu reč: — Ne možete nas sada ostaviti kratkih rukava — molila ga je ona. — Koja je to tajna, gospodine Kamaćo? Ćutke nas je posmatrao, kao iluzionista zadovoljan pažnjom koju je pobudio. Zatim je sa svešteničkom sporošću ustao (sedeo je na prozoru, pokraj primusa) otišao do kofera, otvorio ga, i počeo iz njega da vadi, kao mađioničar golubove ili zastave iz svog cilindra, neočekivanu zbirku predmeta: periku engleskog sudije, veštačke brkove raznih veličina, vatrogasni šlem, vojničko odlikovanje, masku debele žene, starca i tupavog dečaka, palicu saobraćajca, kapu i lulu jednog morskog vuka, beli lekarski mantil, lažne noseve, veštačke uši, brade od vate . . . Kao neki mali električni robot, pokazivao nam je te naprave i — da bismo bolje videli njihovo dejstvo, ili radi neke njegove lične potrebe? — navlačio ih, nameštao i skidao s lakoćom koja je pokazivala naviku, ustaljeno rukovanje. I dok smo ga tetka Hulija i ja zablentavljeno gledali, Pedro Kamaćo je, na naše oči, menjajući svoju opremu, postajao lekar, mornar, sudija, starica, prosjak, bogomoljka, kardinal ... I sve vreme dok je menjao svoj izgled, vatreno nam je govorio: — Zašto ja ne bih imao pravo da se poistovetim s likovima koje stvaram, da na njih ličim? Ko mi može zabraniti da dok o njima pišem, imam njihove noseve, njihovu kosu, njihovu odeću? govorio je menjajući kardinalsku kapu za lulu, lulu za radni kombinezon i radni kombinezon za štaku. — Šta je kome važno ako ja svoju imaginaciju potpomažem s nekoliko krpica? šta je to realizam, gospodo, taj toliko spominjani realizam? Ima li boljeg načina da se stvori realistička umetnost, nego materijalno se poistovetiti sa stvarnošću? I zar radni dan nije onda podnošljiviji, prijatniji, življi? Ali, naravno — i glas mu je bio prvo besan a potom neutešan, — zbog svog nerazumevanja i gluposti, ljudi sve pogrešno tumače. Da ga u Radio-Sentralu vide kako piše prerušen, počelo bi da se šapuće, proneo bi se glas da je transvestit, njegova kancelarija bi postala magnet za morbidnost svetine. Na kraju je vratio masku i ostale predmete, zatvorio je kofer i opet otišao do prozorskog simsa. Sada je bio tužan. Promrmljao je da u Boliviji, gde je radio u

sopstvenom “studiju”, nije nikada imao problema “sa svojim krpicama”. Međutim, ovde samo nedeljom može da radi onako kako je navikao. — Da li kostime nabavljate da bi poslužili vašim likovima ili likove izmišljate polazeći od kostima koje već imate? — upitao sam tek da bih nešto rekao, ne mogući da dođem k sebi od čuđenja. Pogledao me je kao da sam novorođenče: — Vidi se da ste još vrlo mladi — blago me je prekoreo. — Zar ne znate da je u početku uvek reč? Kada smo, toplo se zahvalivši na pozivu, ponovo izišli na ulicu, rekao sam tetki Huliji da nam je Pedro Kamaćo ukazao izuzetno poverenje uvodeći nas u svoju tajnu i da me je zaista ganuo. Ona je bila zadovoljna: nikada nije zamišljala da intelektualci mogu da budu tako zabavni. — Pa, nisu svi takvi — podsmehnuo sam se. — Pedro Kamaćo je intelektualac pod navodnicima. Zar nisi primetila da nema nijednu knjigu u sobi? Jednom mi je objasnio da ne čita kako drugi pisci ne bi uticali na njegov stil. Držeći se za ruke, vraćali smo se tihim ulicama centra grada, idući ka taksi-stanici i ja sam joj rekao da ću jedne nedelje otići sam u Radio-Sentral ne bih li video kako naš piskarčić pomoću svojih krpica postaje jedan od likova iz svojih priča. — Živi kao neki ubogar, to nije pravo — bunila se tetka Hulija. — Budući da su njegove radio-serije toliko popularne, verovala sam da zarađuje hrpe novca. Brinulo je što u kući za izdavanje “La Tapada” nije videla nijednu kadu ili tuš, tek samo jedan nužnik i lavabo, pozelenele od plesni, na prvom odmorištu stepeništa. Verujem li ja da se Pedro Kamaćo nikada ne kupa? Rekao sam joj da naš piskarčić ne daje ni pet para za takve banalnosti. Priznala mi je da joj se užasno gadilo zbog prljavštine te zgrade i da je samo uz natčovečanski napor uspela da proguta onu kobasicu i jaje. Kada smo ušli u kolektivni taksi, jednu staru krntiju koja je zastajkivala na svakom uglu avenije Arekipa, dok sam je polako ljubio u uvo i vrat, čuo sam je kako uznemireno kaže: — Po svemu sudeći, pisci crkavaju od gladi. A to će reći, Vargitas, da ćeš celog života biti u buli. Otkad je čula od Havijera, i ona me je zvala Vargitas.

DON FEDERIKO TELJES UNSATEGI je pogledao na svoj sat, video je da je dvanaest, rekao je šestorici službenika mešovitog preduzeća “Istrebljivati glodara” da mogu da pođu na ručak i nije ih podsetio da treba da se vrate tačno u tri, ni minut kasnije, jer su svi oni i previše dobro znali da je u tom preduzeću netačnost svetogrđe: plaćala se kažnjavanjem, čak i otpuštanjem. Kada su otišli, don Federiko je, po svom običaju, lično zaključao vrata kancelarije duplom bravom, stavio je svoj mišijesivi šešir i krenuo kroz gomile ljudi trotoarom ulice Uankavelika ka parkiralištu gde je ostavljao svoj automobil (jedan sedan marke “dodž”). Bio je to čovek koji je kod drugih izazivao strah i turobne misli, neko pored koga je bilo dovoljno proći ulicom pa videti da je različit od svojih sugrađana. Bio je u svojim najboljim godinama, pedesetim, i njegovi osobeni znaci — visoko čelo, orlovski nos, prodoran pogled, oličenje ispravnosti — mogli su od njega da naprave Don Žuana da su ga zanimale žene. Ali Don Federiko Teljes Unsategi je čitav svoj život posvetio jednom krstaškom ratu i nije dozvoljavao da ga išta ili iko — sern neophodnih sati koje je morao da odvoji za san, ishranu i svoju familiju — od njega odvlači. Taj rat je vodio već četrdeset godina a cilj mu je bio da uništi sve glodare u zemlji. Za razlog ovog himeričnog poduhvata nisu znali njegovi poznanici, a ni njegova žena, niti njihovo četvoro dece. Don Federiko Teljes Unsategi gaje krio ali ne i zaboravljao: ta uporna mora se danonoćno vraćala u njegovo sećanje i iz nje je on izvlačio nove snage, svežu mržnju da bi istrajao u tom boju koji su neki smatarali nastranim, drugi odvratnim, a većina komercijalnim. Baš sada kada je ušao na parkiralište, jednim kondorovim pogledom proverio da li je dodž opran, upalio motor i sačekao dva minuta po svom satu da se zagreje, njegove misli su opet pohrlile nazad — kao leptirovi što obleću plamenove koji će im spržiti krila — kroz vreme i prostor kao onoj šumskoj naseobini njegovog detinjstva i ka onom užasu koji je odredio njegovu sudbinu. Dogodilo se to u prvoj deceniji veka kada je Tingo Marija bio samo krstić na mapi, nekoliko brvnara na jednoj čistini okruženoj gustom šumom. Tu su ponekad, posle beskrajnih tegoba pristizali pustolovi koji su napuštali udobnost glavnog grada sa iluzijom da će osvojiti prašumu. Tako je u tu oblast stigao i inženjer Ildebrando Teljes sa svojom mladom ženom (čijim je venama, kao što je to kazivao njeno ime Maite i njeno prezime Unsategi, tekla plava baskijska krv) i malim sinom, Federikom. Inženjer je imao velike planove: da seče stabla, da izvozi skupoceno drvo za izgradnju kuća i proizvodnju nameštaja za bogataše, da gaji ananas, avokado, lubenice, guanabanu1 i lukumu2 za ljude širom sveta sa egzotičnim ukusom i da, vremenom, opslužuje malim parnim brodovima po rekama Amazonije. Ali bogovi i ljudi su tu vatru pretvorili u pepeo. Prirodne katastrofe — kiše, boleštine, poplave — i ljudska ograničenja — nedovoljna radna snaga, lenjost i glupost postojeće, alkohol, mali krediti — uništili su jedan za drugim ideale ovog pionira koji je, dve godine po svom dolasku u Tingo Mariju, morao vrlo skromno da zarađuje za život gajeći slatki krompir na jednoj maloj farmi uzvodno od reke Pendensije. Tu, u njihovoj brvnari od debala i palmovog lišća, jedne tople noći pacovi su pojeli živu Mariju Teljes Unsategi, novorođenče koje je spavalo u kolevci bez mreže za komarce. To se dogodilo iia sasvim jednostavan i grozan način. Otac i majka su bili kumovi na jednom krštenju i provodili su noć na drugoj obali reke, prisustvujući uobičajenoj svetkovini prilikom takvog događaja. Za kuću i farmicu bio je zadužen poslovođa koji je sa preostala dva radnika živeo u kolibi daleko od gazdine brvnare, gde su spavali Federiko i njegova sestra. Ali u vreme velikih žega, dečak je imao običaj da iznese svoju slamaricu na obalu reke Pendensije, gde bi ga šum vode uljuljkao u san. To je učinio i te noći (zameraće to sebi dok je 1,s) Slatki plod drveta: guanabano 2w) Slaiki plod drveta: lukumo, prim. p.

živ). Okupao se u reci na mesečini, a potom legao i zaspao. U snu mu se učinilo da čuje kako beba plače. Ali taj plač nije bio ni dovoljno jak ni dug da bi ga probudio. U zoru je osetio nečije oštre zubiće na svom stopalu. Otvorio je oči i poverovao je da je umro, ili radije, da je mrtav i da se nalazi u paklu: okružavale su ga desetine pacova koji su se spoticali, gurali, Šepurili, i iznad svega, žvakali sve na Šta su nailazili. Skočivši sa svoje slamarice, dograbio je jedan štap i derući se iz sveg grla uspeo je da uzbuni poslovođu i nadničare. Svi zajedno, služeći se bakljama, močugama i udarcima nogu, uspeli su da oteraju ovu koloniju najeznika. Ali kada su ušli u brvnaru, od bebe (glavno jelo na gozbi izgladnelih pacova) ostala je samo šačica kostiju. Dva minuta je prošlo i don Federiko Teljes Unsategi je krenuo. U vijugavom nizu kola kretao se avenijom Takna, da bi potom ulicama Vilson i Arekipa stigao u četvrt Baranko gde ga je čekao ručak. Kada je kočio ispred semafora, zatvarajući oči, osećao je, kao i uvek kada se sećao te mračne zore, kao da u njemu kipi nešto kiselo. Jer kako kaže narodna mudrost, “nesreća nikada ne dolazi sama”. Kao posledica tragedije, njegova majka, mlada žena baskijske loze, dobila je hronično štucanje koje je teralo na povraćanje, sprečavalo je da jede i pobuđivalo ljude na smeh. Više nikada nije izustila ni reč: samo neke ćurlikajuće i promukle glasove. Išla je tako preplašenih očiju, štucajući, venući, sve dok nekoliko meseci kasnije nije umrla od iznemoglosti. Otac se zapustio, izgubio je svaku ambiciju, snagu, naviku da se kupa. Kada je zbog nemarnosti izgubio na aukciji i svoju farmicu, izvesno vreme je zarađivao za život kaosplavar, prevozeći ljude, namirnice i životinje s jedne na drugu obalu reke Ualjage. Ali vodena bujica je jednog dana razbila splav o drveće a on nije imao snage ni poleta da napravi drugi. Zavukao se u erotične padine te planine, materinskih dojki i požudnih bokova, koju nazivaju uspavanom lepoticom, napravio je sebi sklonište od lišća i pruća, pustio je da mu izrastu kosa i brada i tu je ostao godinama, jedući trave i pušeći neko lišće koje ga je omamljivalo. Kada je Federiko, kao mladić, napustio prašumu, bivšeg inženjera su nazivali vešcem iz Tingo Marije, a živeo je u blizini pećine Las Pavas sa tri Indijanke iz Uanuka koje su mu rodile nekoliko poludivljih stvorova sa okruglim, naduvenim stomacima. Samo je Federiko uspeo da se suoči s tom nesrećom na kreativan način. Tog istog jutr^, pošto su ga išibali zato što je svoju sestru ostavio samu u brvnari, dečak (koji je u toku nekoliko sati postao čovek) kleknuo je pokraj humčice što je bio Marijin grob i zakleo se da će čitav svoj život, do poslednjeg trena, posvetiti uništavanju tog ubilačkog soja. Da bi osnažio svoju zakletvu, poprskao je zemlju što je prekrivala devojčicu svojom krvlju koju su prolili udarci biča. Četrdeset godina docnije, don Federiko Unsategi — postojanost ispravnog čoveka što pomera planine — mogao je sebi da kaže — dok se njegov sedan kotrljao avenijom u pravcu njegovog skromnog, svakodnevnog ručka — da je dokazao da je čovek od reči. Jer izvesno je da je za sve to vreme, zahvaljujući njegovom trudu i nadahnuću, više glodara uginulo nego što se Peruanaca rodilo. Težak, samopregoran rad bez nagrada napravio je od njega strogog čoveka bez prijatelja i nastranih navika. U početku, dok je još bio dečak, najteže je bilo pobediti gađenje prema sivkastima. Njegova prvobitna tehnika je bila primitnivna: pacolovka. Od svog džeparca kupio je u “Dubokom snu”, radnji gde se prodaju madraci i ostale potrepštine, na aveniji Rajmondi, jednu pacolovku koja mu je poslužila kao model da napravi mnogo drugih. Sekao je drvo i žice, uvijao ih na odgovarajući način i dvaput dnevno ih postavljao posvuda po farmi. ponekad su neke ulovljene životinje joS bile žive. Uzbuđen, Mrajčivao ih je na tihoj vatri, ili ih je mučio tako što ih je probadao, sakatio, vadio im oči. Ali, premda dete, inteligentno je zaključio da ukoliko se prepusti ovim sklonostima, neće uspeti u onome što je naumio: njegova dužnost se ticala kvantiteta, ne kvaliteta. Nije bilo važno zadati maksimalni bol pojedinačnom neprijatelju, već uništiti što je moguće veći broj

neprijatelja u najkraćem vremenu. Sa lucidnošću i voljom izuzetnim za njegove godine, iskorenio je iz sebe svaki sentimentalizam i od tada pa nadalje, idući ka svom genocidnom cilju, njegov kriterijum je bio leden, statistički, naučni. Krao je sate od škole “Kanadska braća” i od sna (ali ne i od zabave, jer otkako se dogodila tragedija više se nije igrao), da bi usavrSio pacolovke: dodao im je jedan nož koji bi iseckao telo žrtve tako da nikada nisu ostajale žive (ne da bi ih poštedeo bola, već da ne bi gubio vreme ubijajući ih). Zatim je napravio multifamilijarne pacolovke, Široke osnove, u kojima je jedna nazupčena viljuška mogla istovremeno da smrvi oca, majku i četvoro mladih. Za ovo njegovo umeće ubrzo se saznalo u tom kraju i neosetno, osveta i lično kažnjavanje prešli su u službu zajednici koju su minimalno (ali kakotako) nagrađivali. Dečaka su pozivali i sa obližnjih i sa udaljenih farmi, čim bi bilo znakova najezde, a on, vredan kao mrav koji sve može, istrebio bi ih za samo nekoliko dana. I iz Tingo Marije su počeli da traže njegove usluge, pozivajući ga u brvnare, kuće, kancelarije; a dečak je doživeo svoj trenutak slave kada ga je žandarmerijski kapetan pozvao da očisti žandarmerijsku stanicu koju su zaposeli pacovi. Sav novac koji je dobijao trošio je za izradu novih pacolovki da bi razvijao ono što su naivne duše nazivale njegovim poslom ili njegovom izopačenošću. Kada se bivši inženjer uvukao u seksuloidnu guštaru planine, Federiko, koji je napustio školu, počeo je da nadopunjuje svoje hladno oružje: pacolovke, drugim, suptilnijim: otrovima. Njegov rad mu je omogućio da zarađuje za život u godinama kada su se drugi dečaci igrali čigrama. Ali zbog tog rada su ga i odbacili kao daje kužan. Ljudi su ga pozivali da im poubija brzonoge, ali nikada da sedne s njima za sto, niti bi mu uputili ijednu ljubaznu reč. Ukoliko je zbog toga patio, nije dozvoljavao da se to primeti; naprotiv, rekao je sebi da mu gađenje njegovih sugrađana laska. Bio je povučen i ćutljiv mladić i niko se nije mogao pohvaliti da ga je ikada zasmejao, ili video da se smeje; činilo se da je njegova jedina strast da ubija prljavce. Vrlo je umereno naplaćivao svoj rad a išao je i u pohode ad honorem u kuće siromaSnih ljudi gde bi se pojavio sa svojom vrećom punom pacolovki i svojim bočicama sa otrovom, čim bi saznao da je neprijatelj tu zauzeo svoje busije. Pored toga što je olovnjake usmrćivao, tehnika koju je ovaj mladić neumorno usavršavao, postojao je i problem kuda i kako ukloniti leševe, što je kod familija, domaćica ili sluškinja izazivalo najveće gađenje. Federiko je proširio svoje preduzeće: uvežbao je seoskog idiota, jednog razrokog grbavca koji je 2iveo u samostanu Službenica svetog Josifa, da ostatke žrtava sakupi u džak, spali ih iza Koliseuma Abad, ili ih kao gozbu ponudi mačkama, psima, prasićima i lešinarima Tingo Marije, i tako zaradi svoj hleb. Koliko je samo vremena od tada prošlo! Ispred semafora na aveniji Havijer Prado, don Federiko Unsategi reče sebi da je bez sumnje veoma napredovao od onog vremena kada je kao mladić, od izlaska do zalaska sunca prelazio blatnjave ulice Tingo Marije, u pratnji idiota, vodeći svojom veštinom i umećem rat protiv Marijinih ubica. Tada je bio momčić i jedino je imao odeću što je nosio na sebi i jednog pomoćnika. Trideset i pet godina kasnije, bio je na čelu jednog tehničko-komercijalnog kompleksa koji je imao ogranke u svim gradovima Perua, a raspolagao je sa petnaest kamioneta i sedamdeset i osam stručnjaka za zaprašivanje pacovskih skrovišta, spravljanja mešavine otrova i postavljanja pacolovki. Oni su delovali na bojnom frontu — ulicama, kućama, poljima širom zemlje — posvetivši se pretraživanju, opsadi i uništenju, a primali su naređenja, savete i podršku od glavnog štaba kojim je on predsedavao (šest tehnokrata koji su upravo otišli na ručak). Međutim, sem te konstelacije, u pohodu su učestvovale i dve laboratorije sa kojima je don Federiko sklopio ugovore (praktično subvencije) u cilju da se neprekidno eksperimentiše s novim otrovima, jer je neprijatelj imao čudesnu sposobnost stvaranja imuniteta: posle dva ili tri pohoda, ispostavilo bi se da su otrovi zastareli i da predstavljaju samo hranu onima koje je trebalo da usmrte. Sem toga, don Federiko — koji je u ovom trenutku, pošto se na semaforu pojavilo zeleno svetio, ubacio kola u prvu brzinu i produžio ka priobalskoj zoni grada — osnovao je

stipendiju kojom je Mešovito preduzeće za istrebljivanje glodara slalo svake godine po jednog diplomiranog hemičara na Univerzitet u Baton Ruž da se specijalizuje u otrovima za pacove. I upravo je to — nauka u službi njegove religije — pre dvadeset godina, navelo don Federika Teljesa Unsategija da se oženi. Budući na kraju krajeva ljudsko biće, jednog dana u njegovom mozgu je počela da se začinje ideja o udarnoj falangi muškaraca njegove krvi i duha, kojima bi još dok su na majčinoj sisi ulio bes protiv gnusnika i koji bi, posebno vaspitavani i obučavani, nastavili njegovu misiju možda i izvan granica zemlje. Slika od šest, sedam Teljesa s doktoratima stečenim na visokim akademijama, koji bi ponovili i ovekovečili njegovu zakletvu, navela je njega, oličenje bračne nezainteresovanosti, da se obrati jednoj bračnoj agenciji; ona mu je, uz malo previsoku naknadu, nabavila suprugu od dvadeset i pet godina, možda ne baš blistave lepote — nedostajali su joj neki zubi i, poput onih damica iz zemlje koju navodnjava hiperbolički nazvana srebrna reka (Rio de la Plata), imala je predebele listove nogu i kobasice mesa iznad struka, ali i tri kvaliteta koje je on iziskivao: savršeno zdravlje, netaknut himen i veliku plodnost. Donja Sojla Saravija Duran bila je devojka iz Uanuka čija je familija, jednim od onih obrtaja životnog točka koji voli da ide gore-dole, od provincijske aristokratije degradirala u subproleterijat glavnog grada. Obrazovala se u besplatnoj školi koju su vodile majke Salesijanas, i to odmah uz školu gde se plaćalo — da li zbog svesti ili publiciteta — i odrasla je, kao i sve njene drugarice, sa argentinskim kompleksom koji se u njenom slučaju ispoljavao kao pokornost, ćutljivost i proždrljivost. Provela je život radeći kao kućepaziteljica kod majki Salesijanas i taj nejasan i neodređen status — sluškinja, radnica, službenica — pogoršao je njenu servilnu nesigurnost zbog čega je u svakoj situaciji popuštala i klimala glavom kao poslušna krava. Kada je u dvadeset i četvrtoj godini ostala siroče, posle velikog preispitivanja i kolebanja, odvažila se da ode u bračnu agenciju koja je povezala sa onim ko će postati njen gospodar. Zbog erotskog neiskustva supružnika, izvršenje telesnog čina u braku više se nego oteglo; bila je to serija u kojoj su se zbog lošeg početka, nedostatka preciznosti, pogrešnog usmerenja ili neuspeha zbog preuranjenosti, poglavlja smenjivala, napetost rasla a tvrdoglavi himen ostajao neprobušen. Paradoksalno, budući da je reč o dvoje kreposnih ljudi, donja Sojla je izgubila nevinost (ne zbog poroka, već glupim slučajem i zbog nedostatka prakse mladenaca) prvo heterodoksalno, to jest, sodomitski. Sem te slučajne grozote, život ovoga para bio je veoma ispravan. Donja Sojla je bila vredna i štedljiva supruga koja je uporno nastojala da poštuje principe svoga muža (neki bi ih nazvali ekscentričnostima). Nikada se, na primer, nije usprotivila zabrani don Federika da se koristi toplom vodom (ona je, prema njemu, slabila volju i bila uzrok prehlada) iako i sada, posle dvadeset godina, svaki put pomodri kad uđe pod tuš. Nikada nije prekršila klauzulu (nenapisanu ali koju je znala napamet) familijarnog kodeksa po kome je utvrđeno da niko u kući ne sme da spava više od pet sati, kako ne bi omlitaveli, premda je svake zore, kada u pet zazvoni budilnik, njeno krokodilsko zevanje potresalo prozorska stakla. Pomirila se s tim da se iz familijarnih zabava, kao nemoralni, isključe: bioskop, igranke, pozorište i radio, a zbog toga što su teški po budžet: restorani i bilo kakvo fantaziranje u odevanju ili opremanju kuće. Imala je samo jedan greh: oblapornost, gde nije uspevala da ostane poslušna gospodaru kuće. Često su se u jelovniku pojavljivali meso, riba i slatkiši s bogatim kremom. Ovo je bilo jedini odeljak njihovog bračnog života gde don Federiko Teljes Unsategi nije mogao da nametne svoju volju: strogo vegeterijanstvo. Ali doi\ja Sojla nije nikada pokuSala da se svom poroku preda potajno, iza leđa svoga muža koji je u ovom trenutku ulazio u svom sedanu u živopisnu četvrt Miraflores, rekavši sebi da je zbog te iskrenosti njen greh ako ne iskupiv ono bar oprostiv. Kada su njene potrebe bile jače od duha poslušnosti, proždirala je biftek s crnim lukom, ili korvinu u ljutom sosu, ili kolač od jabuke sa šlagom, na njegove oči, sva crvena od srama, unapred se pomirivši s kaznom koja

joj je sledovala. Nikada se nije pobunila protiv njegovih kaznenih mera. Ako bi joj don Federiko (zbog jednog ćuraska1 ili štangle čokolade) zabranio da govori tri dana, ona bi sama stavljala sebi brnjicu na usta kako to naređenje ne bi ni u snu prekršila, a ako je kazna bila dvadeset udaraca po nagoj zadnjici, požurila bi da raskopča suknju i pripremi svoju šibu od arnike. Ne, don Federiko Teljes Unsategi, reče sebi bacajući jedan rasejan pogled na sivi (boja koju je mrzeo) Tihi okean, odozgo s kamenog nasipa, Melakon, u Mirafloresu kuda je upravo prošao njegov sedan: kada se sve uzme u obzir, nije se razočarao u donja Soj li. Veliki neuspeh u njegovom životu bila su mu deca. Kakva razlika između potkovanog čelnog odreda prinčeva istrebljenja o kojem je sanjao i ova četiri naslednika što mu ih je dosudio Bog i dala njegova oblapornica. Njihovo prvo dvoje dece bili su dečaci. A onda, neočekivan udarac: nikada mu nije prošlo kroz glavu da bi donja Sojla mogla roditi devojčice. Prva je predstavljala razočaranje, nešto što se moglo pripisati slučajnosti. Ali kako je i četvrta trudnoća takođe proizvela biće na kome se nije mogao zapaziti falus ili testisi, don Federiko, uplašen da će i u budućnosti nastaviti da proizvodi nepotpuna bića, drastično je presekao svaku želju za naslednicima, (zbog čega je svoj veliki bračni krevet zamenio za dva posebna). Nije mrzeo Žene; jednostavno, pošto nije bio ni erotoman ni gurman, čemu bi mu mogle služiti osobe čije su najveće sposobnosti bludničenje i kuhinja. Njegov jedini razlog za reprodukciju bio je da ovekoveči svoj rat. Dolaskom Terese i Laure, ova nada se pretvorila u dim, jer don Federiko nije pripadao modernistima što propovedaju da žena pored klitorisa ima i pamet i da može da radi rame uz rame s muškarcima. S druge strane, zabrinjavala ga je mogućnost da se njegovo ime povlači po blatu. Zar statistike ne ponavljaju do besvesti da je devedeset i pet od sto žena bilo, jesu ili će biti bludnice? Da bi postigao da njegove ćerke uđu u tih pet od sto kreposnih žena, don Federiko im je organizovao život po vrlo strogom sistemu: nikada dekoltei, i leti i zimi tamne čarape, bluze i džemperi s dugim rukavima, nikada ne smeju lakirati nokte, mazati usta, šminkati oči ili obraze, ili nositi šiške, pletenice, konjski rep i sve te vrste mamaca na koje se pecaju muškarci: ne baviti se sportovima i ne prisustvovati zabavama gde se može doći u blizinu muškaraca, kao što su odlasci na kupanje i rođendanske proslave. Kršenje ovih pravila uvek je povlačilo za sobom telesno kažnjavanje. Međutim, njega nije obeshrabrilo samo to uplitanje žena u njegovo potomstvo. Njegovi sinovi — Rikardo i Federiko-mlađi — nisu nasledili očeve vrline. Bili su meku5ni i lenji, voleli su jalove aktivnosti (kao žvakaću gumu i fudbal) i nisu ispoljili ni najmanje ushićenje kada im je don Federiko objasnio kakvu je budućnost za njih pripremio. Kada ih je u toku raspusta, da bi ih uvežbao, stavljao da rade u prvim borbenim redovima, pokazivali su tromost i izrazito gađenje prema bojnom polju. A jednom ih je čuo kako mrmljaju skaredne reči protiv njegovog životnog dela, otvoreno priznajući da se stide svog oca. Naravno, smesta im je obrijao glave kao robijašima, ali to ga nije oslobodilo osećaja izdajstva koji mu je stvorio taj konspirativni razgovor. Don Federiko više nije imao iluzija. Znao je da kada umre, ili bude onesposobljen zbog starosti, Rikardo i Federikomlađi skrenuće sa staze koju im je on odredio, promeniće profesiju (izabraće neku drugu, s krematističkog gledišta privlačniju) i njegovo delo će — kao neka čuvena simfonija — ostati nedovršeno. Upravo u tom trenutku, don Federiko Teljes Unsategi, na svoju fizičku i psihičku nesreću, ugleda časopis koji je jedan prodavač novina ubacio kroz prozor sedana, tu naslovnu stranu u boji što je greSno blistala na jutarnjem suncu. Don Federikovo lice se iskrivilo u grimasu gađenja kada je video da naslovna strana pokazuje fotografiju plaže, s dve kupačice obučene u taj privid od kupaćih kostima kakve su se usuđivale da nose izvesne hetere. Tada je sa izvesnim bolnim trzajem optičkog nerva i otvarajući usta kao vuk koji zavija na mesec 1) Velika, debela Šnicla na žaru, prim. prev.

prepoznao dve polunage kupačice što su se bestidno osmehivale. Osetio je užas baS kao one amazonske zore na obalama reke Pendensije, kada je u kolevci pocrneloj od pacovskog izmeta spazio raStrkani skelet svoje sestre. Na semaforu se upalilo zeleno svetio, kola iza njega su trubela. Izvadio je novčanik, nespretnim prstima je platio taj ržiskalašni proizvod, krenuo je, i osećajući da će se sudariti — volan mu je bežao iz ruku a auto Sevrdao — zakočio je i stao uza sam trotoar. Tu, drhteći od srdžbe i Soka, nekoliko dugih minuta posmatrao je taj užasni dokaz. Nema nikakve sumnje: to su njegove ćerke. Verovatno nisu znale da ih je slikao neki nevaspitani fotograf skriven među ostalim kupačima; devojke nisu gledale u kameru, izgledalo je da razgovaraju ležeći na pesku pohotljive plaže koja je mogla biti Agua Dulse ili Eradura. Don Federiko je nastojao da dođe do daha; premda skrSen i ponižen, uspeo je da zamisli neverovatan niz slučanosti: da neki ulični fotograf uspe da slika Lauru i Teresu, da ih jedan neugledan časopis izloži pogledima ovog trulog sveta, da ih on otkrije ... I tako je, igrom slučaja, sva ta užasna istina zasjala ispred njegovih očiju. Znači, njegove ćerke ga sluSaju samo kada je prisutan; čim okrene leđa, one se, bez sumnje u dosluhu sa svojom braćom i sa, ah — don Federiko oseti ubod u srce — s njegovom sopstvenom ženom, ismejavaju njegovim naređenjima i odlaze na plažu, svlače se i pokazuju se. Suze mu obliSe lice. Pažljivije se zagledao u kupaće kostime: dva tako majuSna komadića koja nisu služila da bilo Sta sakriju, već isključivo da privuku maštu ka onim poročnim delovima. Tu su na videlu svakome: noge, miSice, stomaci, ramena, vratovi Laure i Terese. Osetio se neizrecivo smeSnim pomislivSi da on sam nikada nije video te udove i te delove tela koji su sada izloženi čitavom univerzumu. Obrisao je oči i ponovo upalio motor. Smirio se prividno, ali u utrobi mu je buktala vatra. Dok se sedan vrlo polagano kretao u pravcu njegove kućice na aveniji Pedro de Osma, govorio je sebi, da ako idu razgolićene po plaži, sasvim je prirodno da u njegovom odsustvu odlaze na zabave, nose pantalone, idu s muškarcima, prodaju se ... a da možda ne primaju udvarače u njegovom sopstvenom domu? da nije donja Sojla zadužena da određuje tarife i da ih naplaćuje? Rikardu i Federiku-mlađem sigurno je zapala prljava dužnost da pronalaze klijente. GuSeći se, don Federiko Teljes Unsategi ugleda pred svojim očima sledeću užasavajuću podelu uloga: tvoje ćerke, bludnice; tvoji sinovi, svodnici; tvojažena, podložara. Svakodnevna upotreba nasilja — na kraju krajeva usmrtila je na hiljade bića — napravila je od don Federika čoveka kojeg niste mogli izazvati a da se pri tom ne izložite ozbiljnoj opasnosti. Jednog dana, neki agronom koji je imao pretenzije da postane stručnjak za ishranu, pred njim se drznuo da izjavi kako u Peruu nema dovoljno krupne stoke i da je stoga neophodno pojačati uzgoj morskih prasića, ne bi li se prehranila nacija. Don Federiko Teljes Unsategi je učtivo podsetio ovog drznika da je morsko prase prvi srodnik pacova. Ovaj je, praveći istu grešku, naveo statistike, govorio o njihovoj hranljivoj vrednosti i ukusnom mesu. Don Federiko ga je tada iSamarao i kada je stručnjak za ishranu pao na pod, ugruvavši lice, nazvao ga je imenima koja je u potpunosti zasluživao: bezobraznikom i propagatorom ubica. Sada, dok je izlazio iz automobila, zatvarao ga i ne žureći prilazio vratima svoje kuće, namrgođen i vrlo bled, Čovek iz Tingo Marije je osetio kako u njemu počinje da ključa vulkanska lava, baš kao onog dana kada je kaznio stručnjaka za ishranu. Nosio je paklenski časopis u svojoj desnoj ruci kao usijanu gvozdenu šipku i osećao jak svrab u očima. Bio je toliko uzrujan da nije uspevao da zamisli dovoljno kaznu za takav prekršaj. Osetio je da mu je um zamagljen, da zbog besa ne uspeva da poveže misli, zbog čega se još više ogorčio, jer don Federiko je bio čovek o čijem je ponašanju uvek odlučivao razum; on je prezirao onaj sirovi soj ljudi što se, poput životinja, rukovode nagonom i intuicijom a ne ubeđenjem. Ali ovog puta, dok je vadio ključ i s teškom mukom ga prstima uzdrhtalim od besa ugurao u ključaonicu da bi konačno otvorio vrata svoje kuće, shvatio je da nije u stanju da postupa mirno i proračunato, već onako kako mu to bes bude naložio, nadahnut trenutkom.

Kada je zatvorio vrata, duboko je udahnuo vazduh, nastojeći da se smiri. Bilo ga je sramota da ti nezahvalnici primete do koje su ga mere ponizili. Prizemlje njegove kuće sastojalo se od malog predvorja, uzane dnevne sobe, trpezarije i kuhinje, a na spratu su bile spavaće sobe. Don Federiko spazi svoju ženu s vrata dnevne sobe. Stajala je pokraj kredenca, halapljivo žvaćući neki odvratni slatkiš — karamelu, čokoladu, pomisli don Federiko, kolač u šećernom sirupu — čiji su se ostaci zadržali na njenim prstima. Ugledavši ga, nasmešila mu se s preplašenim izrazom u očima, pokazujući na ono što je jela pokretom blage pomirenosti sa sudbinom. Don Federiko priđe ne žureći, razvijajući časopis sa obe svoje ruke kako bi njegova supruga mogla da posmatra naslovnu stranu u svoj njenoj besramnosti. Bez reči ga gurnu ispod njenog nosa i uživao je gledajući je kako smrtno bledi, kako joj oči iskaču iz duplji i kako otvara usta iz kojih je poteklo vlakance pljuvačke pune mrvica od keksa. Čovek iz Tingo Marije podiže desnu šaku i ošamari uzdrhtalu ženu svom svojom snagom. Ona jauknu, zanese se i pade na kolena, i dalje piljeći u naslovnu stranu sa izrazom pobožnosti i mističkog prosvetljenja. Ukočen, ispršen, u stavu izvršioca pravde, don Federiko je posmatrao optužujući je. Potom suvo pozva okrivljene: — Laura! Teresa! Nekakav zvuk ga natera da okrene glavu. Stajale su tu, u podnožju stepeništa. Nije čuo kada su sišle. Teresa, starija ćerka, imala je na sebi kecelju kao da je upravo spremala kuću, a Laura je bila u školskoj uniformi. Devojke su zbunjeno gledale u svoju majku, na kolenima, u svog oca koji se približavao polagano, dostojanstveno — preuzvišeni sveStenik koji prilazi žrtvenom kamenu gde čekaju nož i vestalka — i konačno u časopis koji im don Federiko, stigavši do njih, sa optuživanjem gurnu pod nos. Njegove ćerke nisu reagovale onako kako je on očekivao. Umesto da poblede i padnu na kolena mrmaljajući objašnjenja, te dve bestidnice, pocrvenevši, izmeniše jedan brz pogled, što je jedino moglo značiti saučesntištvo i don Federiko reče u sebi, u dubini svog očaja i besa, da još nije ispio svu žuč tog jutra: Laura i Teresa su znale da su ih fotografisali, da će se ta fotografija objaviti i to im je čak prijalo —šta bi drugo mogla da znači ta varnica u zenicama? Otkriće da se u njegovom domu, za koji je on verovao da je oličenje iskonske kreposti, izlegao ne samo gradski porok nudizma na plaži, već i ekshibicionizam (i zašto da ne, nimfomanija), omlitavelo mu je mišiće, u ustima stvorilo ukus kreča i navelo ga da se zamisli da li je vredno živeti. Takođe se upitao — sve to nije potrajalo više od sekunde —• nije li jedina prava kazna za sličan užas, smrt. Pomisao da će postati čedoubica manje ga je mučila od saznanja da je hiljadu ljudskih bića prokrstarilo (da li samo očima) po intimnim delovima tela njegovih ćerki. Zatim pređe u akciju. Ispusti časopis na pod da bi imao veću slobodu kretanja, levom rukom ščepa Lauru za jaknicu od uniforme, povuče je nekoliko santimetara da bi bila izloženija silini udarca, podiže desnicu dovoljno visoko da bi udarac bio što je moguće jači i njome je raspali svom žestinom svoje srdžbe. Tada je iskusio — oh, kakav neobičan dan — drugo neverovatno i možda još sablažnjivije iznenađenje nego ono s pornografskom naslovnom stranom. Umesto u mekan Laurin obraz, njegova ruka, ismejana, osujećena, udari u prazno i uvinu se. A to nije bilo sve: najgore je došlo posle. Jer maleckoj nije bilo dosta što je izbegla šamar — nešto Što, don Federiko se iznenada seti u svojoj ogromnoj ogorčenosti, nijedan član njegove familije nije "nikada učinio — izmakla se. Njeno četrnaestogodišnje lišće iskrivilo se u grimasu mržnje — a onda se bacila na njega — njega, njega, i počela da ga udara pesnicama, da ga grebe, gura i rita. Imao je osećaj da mu je od samog zaprepašćenja krv u venama prestala da teče. Bilo je to kao da su iznenada zvezde pobegle iz svojih orbita i počele da jurišaju jedna ka drugoj, da se sudaraju, rasprskavaju, da histerično lete kroz vasionu. Nije bio u stanju da reaguje, povlačio

se, razrogačenih očiju, progonjen maleckom koja je sada, ohrabrivši se i van sebe od pomame, sem što ga je udarala, počela i da viče: “Prokleti vraže, gade, mrzim te, umro dabogda, nestani.” Pomislio je da je poludeo kada je primetio — a sve se odigralo tako brzo, jer samo što bi shvatio šta se događa, situacija bi se promenila — kako Teresa trči ka njemu, ali umesto da odvuče svoju sestru, počela je da joj pomaže. Sada ga je napadala i njegova starija ćerka izvikujući mu najogavnije uvrede: “Cicijo, cepanico, manijače, strvino, tkanine, luđače, pacolovče”, i dve razbesnele tinejdžerke ga malo-pomalo sabiše uza zid. Poče da se brani, konačno se trgnuvši iz svog zapšrepašćenja i ukočenosti i htede da pokrije lice, kada oseti oštar bol u leđima. Okrenuo se: donja Sojla se uspravila i sada ga je grizla. Čak i u stanju u kakvom se nalazio uspeo je da se zaprepasti, videvši da je njegova žena doživela još veći preobražaj nego njegove ćerke. Je li moguće da je donja Sojla — žena koja se nikada ni na šta nije požalila, niti podigla glas, niti bila zlovoljna — ovo isto biće što ga sada zakrvavljenih očiju, udara razjarenim šakama po glavi, pljuje ga, čepa mu košulju i dere se, izludela: ubijmo ga, osvetimo se, neka proguta svoje manije, iskopajte mu oči!” Njih tri su urlale i don Federiko pomisli da su mu od buke prsle bubne opne. Branio se svom svojom snagom, pokušavajući da uzvrati udarce, ali nije uspevao, jer one su se — sprovodeći tehniku koju su podlo negde naučile — smenjivale po dve, držeći mu ruke dok ga je treća mlatila. Osećao je kako gori, otiče, od udaraca je video zvezde, a mrljice koje su se iznenada pojavile na rukama napadačica otkrile su mu da krvari. Nije imao nikakve iluzije kada je u podnožju stepeništa ugledao Rikarda i Federika-mlađeg. Preobrativši se u nekoliko sekundi u potpunog skeptika, znao je da ćc se oni pridružiti gomili samo zato da ga dokrajče. Prestrašen, bez trunke dostojanstva ili osećanja časti, jedino je mislio na to kako da se dočepa ulaznih vrata i pobegne. Ali to nije bilo lako. Uspeo je da napravi dva, tri koraka, a onda mu je jedna od njih podmetnula nogu te je bučno tresnuo na pod. SklupČavši se da bi zaštitio svoju muškost, video je kako mu naslednici napadaju telo, dok su se njegova žena i ćerke naoružavale metlama, peruškama za prašinu i žaračima da bi ga i dalje mlatile. Pre nego što je rekao sebi da ništa ne shvata, sem da je svet sišao s uma, uspeo je da čuje kako mu i njegovi sinovi, udarajući ga nogama, govore da je manijak, cicija, strvina i pacolovac. I dok je sve počelo da mu se pomračuje, jedan mali, sivi uljez, jedan pacov belih očnjaka, iznenada iskoči iz nevidljive rupice u jednom ćošku trpezarije i zagleda se u čoveka na podu s podsmehom u svojim živahnim okicama . . . Da li je don Federiko Teljes Unsategi, neumorni krvnik glodara u Peruu, mrtav? Da li je tu počinjeno oceubistvo, ubistvo bračnog druga? Ili je samo ošamućen taj suprug i otac što leži sred neviđenog nereda ispod trpezarijskog stola, dok članovi njegove familije, na brzinu popakovavši svoju ličnu imovinu, likujući napuštaju dom? Kako će se završiti ovaj nemio događaj u gradskoj četvrti Baranko?

ZBOG MOJE NEUSPELE PRIČE o Doroteu Martiju bio sam nekoliko dana obeshrabren. Ali onog jutra kada sam čuo kako Paskval priča velikom Pablitu o svom otkriću na aerodromu, osetio sam da moja vokacija vaskrsava i počeo sam da smišljam novu priču. Paskval je uhvatio grupicu adrapovaca kako se bave jednim vrlo opasnim i uzbudljvim sportom. U sumrak bi legli na kraj poletno-sletne staze na aerodromu Limatambo i Paskval se kleo da kad god bi neki avion poletao, zbog pritiska izduvnih gasova, dečak koji je ležao na pisti, podigao bi se nekoliko santimetara i lebdeo kao u nekoj opsenarskoj predstavi, da bi posle nekoliko sekundi, kada to dejstvo nestane, tresnuo na tlo. Ja sam tih dana video meksički film: “Zaboravljeni” koji me je oduševio (tek sam mnogo godina docnije saznao da je Bunjuelov i ko je Bunjuel). Odlučio sam da napišem priču u istom duhu: priču o dečacimaljudima, mladim vučićima očvrslim zbog surovih uslova života u predgrađu. Havijer je bio vrlo skeptičan, uveravao me je da je događaj izmišljen, da vazdušni pritisak što ga obrazuju avioni pri poletanju ne može podići ni novorođenče. Raspravljali smo i ja mu na kraju rekoh da će moja priča biti realistična, iako će likovi u njoj lebdeti; (“ne, fantastična!” uzviknuo je on), tako da smo se konačno složili da jedne večeri pođemo s Paskvalom na pustopoljine Krpaka i uverimo se šta je istina a šta laž u tim opasnim igrama (to je bio naslov koji sam izabrao za priču). Tog dana nisam video tetku Huliju, ali nadao sam se da ću je videti narednog, u četvrtak, kod ujka Luća. Ipak, kada sam stigao u kuću u ulici Armendaris, u podne, na uobičajeni ručak, nisam je zatekao. Ujna Olga mi reče da je izišla na ručak s “jednom dobrom prilikom”: doktorem Giljermom Osoresom; bio je to lekar, u nekom dalekom srodstvu s familijom, naočiti pedesetogodišnjak, donekle imućan i odnedavno udovac. — Dobra prilika — ponovi ujna Olga, namigujući mi. — Ozbiljan, imućan, zgodan i ima samo dva sina koji su već poveliki. Muž, kao poručen za moju sestru, zar ne? — Poslednjih nedelja je bez veze gubila vreme, reče ujka Lućo, takođe veoma zadovoljan. — Nije želela ni sa kim da iziđe i živela je kao usedelica. Ali endokrinolog joj je zapa za oko. Osetio sam takvu ljubomoru da sam izgubio apetit i postao zlovoljan i kiseo. Učinilo mi se da će moj ujak i ujna, videvši me tako uzrujanog, pogoditi šta mi je. Nisam morao da se trudim da izvučem još koju pojedinost o tetki Huliji i doktoru Osoresu, jer oni su samo o tome i pričali. Upoznala ga je pre desetak dana na jednom koktelu u bolivijanskoj ambasadi. Saznavši gde stanuje, doktor Osores je došao da je poseti. Poslao joj je cveće, zvao je telefonom, pozvao je na čaj u Bolivar a sada na ručak u klub Union. Šaleći se, endikronolog je rekao ujka Luću: “Tvoja svastika je prva klasa, Luis; možda je ona kandidatkinja koju toliko tražim da bih po drugi put izvršio brakosamoubistvo.” Pokušavao sam da izgledam ravnodušan, ali u tome sam bio toliko loš da me ujka Lućo u trenutku kada smo ostali sami upita šta mi je: da nisam zaradio triper muvajući se po kojekakvim mestima? Srećom, ujna Olga poče da priča o radio-serijama, tako da sam mogao da odahnem. Dok je ona govorila kako Pedro Kamaćo ponekad preteruje i da se svim njenim prijateljicama čini da je baš prekardašio u priči o pastoru koji se “ranjava” nožem za hartiju na sudijine oči kako bi dokazao da nije silovao jednu devojčicu, ja sam, ćutke, iz besa prelazio u razočaranje i iz razočaranja u bes. Zašto mi tetka Hulija nije rekla ni jednu jedinu reč o doktoru? U poslednjih deset dana videli smo se nekoliko puta i nijednom mi ga nije spomenula. Da li ju je zaista, kako reče ujna Olga, konačno neko zainteresovao? U kolektivnom taksiju dok sam se vraćao u RadioPanamerikanu, moje osećanje poniženosti iznenada pređe u gordost. Naše zabavljanje je predugo trajalo, u svakom trenutku su nas mogli iznenaditi, a to bi izazvalo podsmeh i skandal u familiji. Uostalom, šta meni treba da gubim vreme s jednom gospom koja, kako i sama kaže, gotovo, gotovo da može da mi bude majka? Kao iskustvo, ovo dosad je sasvim dovoljno. Pojava Osoresa je providnosna;

pošteđuje me muke da moram da je se otarasim. Bio sam uznemiren i osećao neuobičajene podsticaje, kao da se napijem ili da nekog udarim; kada sam stigao u radio-stanicu, sukobio sam se sa Paskvalom koji je, veran svojoj prirodi, polovinu biltena u tri posvetio jednom požaru u Hamburgu u kome je izgorelo pet, šest turskih useljenika. Rekoh mu da mu ubuduće zabranjujem da unese u vesti bilo koji podatak o mrtvacima, pre nego što ja to odobrim i bio sam vrlo neljubazan prema jednom drugu sa San Markosa koji me je pozvao, podsetio me da fakultet još postoji i opomenuo me da me narednog dana čeka ispit iz procesnog prava. Samo što sam spustio slušalicu, ponovo je zazvonio telefon. Bila je to tetka Hulija: — Ostavila sam te na cedilu zbog jednog endokrinologa, Vargitas, pretpostavljam da sam ti nedostajala — reče mi, hladna kao testija. — Nisi se naljutio? — Naljutio? Zbog čega? — odgovorih joj. — Zar nisi slobodna da radiš šta želiš? — Ah, znači naljutio si se — čuo sam je da kaže, sada ozbiljnija. — Ne budali. Kada ćemo se videti da ti objasnim? — Danas ne mogu — suvo odvratih. — Zvaću te već. Spustio sam slušalicu, bešnji na sebe nego na nju i sa osećanjem da sam ispao smešan. Paskval i veliki Pablito su me posmatrali, zabavljajući se, a zaljubljenik katastrofa se delikatno osvetio zbog toga što sam ga prekorio: — Vidi, vidi, ovaj naš don Mario je baš strog sa ženama. —I treba da bude takav pema njima — podrža me veliki Pablito. — Nilta one toliko ne vole kao da ih drže na uzici. Poslao sam svoja dva urednika dovraga, sastavio bilten za četiri i otišao do Pedra Kamaća. Snimao je jednu emisiju te sam ga sačekao u njegovoj sobici; listao sam njegove papire, ne shvatajući ništa što sam čitao jer sam sve vreme mislio na telefonski razgovor s tetkom Hulijom, pitajući se da li smo time raskinuli. U razmaku od samo nekoliko sekundi ili sam je nasmrt mrzeo, ili čeznuo za njom svom svojom dušom. — Hajte sa mnom da kupim neke otrove — setno mi reče Pedro Kamaćo s vrata, zabacujući svoju lavlju grivu. — Ostaće nam vremena da nešto popijemo. Dok smo u ulicama koje su presecale aveniju Union tralili neki otrov, umetnik mi ispriča da su pacovi u kući za izdavanje "La Tapada" postali nepodnošljivi. — Kada bi se zadovoljili proučavanjem ispod mog kreveta, ne bi mi smetali, nisu deca, a kada su životinje u pitanju. nemam fobiju — objasnio mi je, dok je svojim izboČenim nosom mirisao neki žuti prah koji je, prema dućandiiji, mogao da ubije kravu. — Ali ove brkonje jedu moju hranu, svake noći poglockaju namirnice koje ostavljam na prozoru da bi bile na hladnom. Nema druge, moram ih istrebim. Pogađao se oko cene, navodeći obrazloženja koja su dućandžiju potpuno zablesavila; platio je, tražio je da mu zaviju kesice sa otrovom a onda smo otišli u jedan kafić u Kolmem. Poručio je svoj biljni napitak, a ja kafu. — Muče me ljubavni jadi, prijatelju Kamaćo — priznadoh mu s neba pa u rebra, iznenađen što iz svojih usta čujem tu krilaticu iz sapunskih opera; ali osećao sam da se takvim načinom govora udaljujem od sopstvene priče a da istovremeno uspevam da sebi dam oduška. — Žena koju volim me vara s drugim čovekom. Dobro se zagledao u mene svojim buljavim okicama, hladnijim i mrzovoljnijim nego ikad. Njegovo crno odelo bilo je toliko prano, peglano i korišćeno da se sijalo kao ljuska crnog luka. — U ovim zemljama, koje su se toliko poprostačile, dvoboj se plaća zatvorom — izjavio je vrlo ozbiljno, praveći grčevite pokrete rukama. Što se samoubistva tiče, taj gest viSe niko ne ceni. Čovek se ubije i umesto grižu savesti, jezu ili divljenje, izazove podsmevanje. Najbolji su praktični recepti, dragi prijatelju.

Obradovah se Što sam se njemu poverio. Budući da za Pedra Kamaća niko van njega ne postoji, znao sam da se već i ne seća mog problema i da je to samo sredstvo koje će pokrenuti njegov teoretičarski mehanizam. Više će me utešiti da čujem njega (i sa manje posledica) nego da odem da se napijem. Iskrivivši lice u nešto što je trebalo da bude osmeh, Pedro Kamaćo mi je detaljno izdeklamovao svoj recept: — Jedno pismo preljubnici, vrlo oštro, uvredljivo i jezgrovito — govoro mi je, samouvereno se služeći pridevima — pismo zbog kojeg će se osećati kao gušter bez utrobe, kao prljava hijena. Pokazaćete joj da niste glupi, da znate da vas je izdala, pismo iz kojeg će izbijati prezir, koje će joj pokazati šta znači biti preljubnica. Ućutao je, za trenutak se zamislio i malčice promenivši ton glasa, dao mi je najveći dokaz prijateljstva koji se od njega mogao očekivati: — Ako želite, ja ću vam ga napisati. Izdašno se zahvalivši, rekoh mu da s obzirom da znam da on radi kao galijot, ne bih nikada mogao da dopustim da ga i ja opteretim svojim privatnim poslovima. (Kasnije sam zažalio zbog ovih obzira koji su me lišili svojeručnog piskaralovog teksta). — Što se zavodnika tiče — odmah je nastavio Pedro Kamaćo, sa opakim sjajem u očima — najbolje je poslati mu anonimno pismo sa svim neophodnim klevetama. Zašto bi Žrtva sedela skrštenih ruku dok joj rastu rogovi? Zašto bi on dozvolio da preljubnici mirno uživaju u svom bludu? Treba im pokvariti ljubav, udariti ih tamo gde ih boli, zatrovati ih sumnjama. Neka izbije nepoverenje, neka počnu da budu podozrivi jedno prema drugome, neka se zamrze. Nećete valjda reći da osveta nije slatka? Nagovestih mu da slanje anonimnih pisama nije baS ono što bi uradio jedan gospodin, ali on me brzo umiri: čovek treba da se ponaSa kao gospodin kada ima posla sa gospodom, a kao hulja kada ima posla s huljom. To je “pravilno shvaćena čast”: sve ostalo znači biti budala. — S pismom njoj i anonimnim pismom njemu, ljubavnici će biti kažnjeni — rekoh mu. — Ali šta ćemo s mojim problemom? Ko će me osloboditi moje ogorčenosti, razočaranja i bola? — Za sve to ništa nije tako dobro kao magnezijumovo mleko — odvratio je, a ja se tome nisam mogao čak ni nasmejati. — Znam, znam, ovo vam liči na previše materijalistički odgovor. Ali, poslušajte me, ja imam veliko životno iskustvo. U većini slučajeva, takozvane patnje srca i slično, samo su loša probava, tvrd pasulj koji ne može da se rastvori u stomaku, bajata riba, zatvor. Jedan dobar purgativ uklanja ljubavno ludilo. Ovog puta nisam sumnjao da je on. suptilni humorista koji se ruga i meni i svojim slušaocima; ne veruje ni reči od onoga što govori, bavi se aristokratskim sportom da pokaže samome sebi kako smo mi, smrtnici, nepopravljive budale. — Da li ste vi imali puno lj ubavi, vrlo bogat sentimentalan život? — upitah ga. — Da, vrlo bogat — složio se, gledajući me pravo u oči iznad svoje šolje s čajem od vrbene i nane koju je prineo ustima. — Ali ja nikada nisam voleo ženu od krvi i mesa. Značajno je zastao, kao da odmerava koliko sam naivan ili glup. — Mislite li vi da bih ja mogao da radim to što radim kada bi žene gutale moju energiju? — prekorio me je s gađenjem u glasu. — Verujete li da se mogu istovremeno stvarati deca i priče? Da čovek može da izmišlja i zamišlja, ukoliko živi pod pretnjom sifilisa? Žena i umetnost se uzajamno isključuju, dragi prijatelju. U svakoj vagini pokopan je jedan umetnik. Kakva je draž u reprodukciji? Zar to ne rade psi, paukovi, mačke? Treba biti originalan, dragi prijatelju. Ne nameravajući da nastave razgovor, u skoku ustade, upozoravajući me da ima još samo toliko vremena da stigne u studio za radio-seriju u pet. Bio sam razočaran, rado bih proveo ostali deo popodneva slušajući ga, imao sam utisak da sam slučajno dotakao bolnu tačlcu njegove ličnosti.

U mojoj kancelariji u Panamerikani čekala me je tetka Hulija. Sedela je za mojim pisaćim stolom kao kraljica dok su joj Paskval i veliki Pablito ukazivali poštu, prilježno trčkarajući oko nje, pokazujući joj biltene i objašnjavajući joj način rada naše službe. Smešila se i izgledala vrlo smireno; kada sam ja ušao, uozbiljila se i malčiceprebledela. — Gle, kakvo iznenađenje — rekoh, tek da nešto kažem. Ali tetki Huliji nije bilo do učtivih fraza. — Došla sam da ti kažem da meni niko ne spušta slušalicu — reče odrešitim glasom. — A pogotovu ne klinac kao što si ti. Hoćeš li mi, molim te, reći šta te je spopalo? Paskval i veliki Pablito su stajali kao ukopani i gledali čas u mene čas u nju, krajnje zainteresovani za početak ove drame. Kada sam ih zamolio da za trenutak iziđu, bili su besni ali se nisu usudili da se pobune. Izišli su upućujući tetki Huliji poglede pune mračnih misli. — Zalupio sam ti slušalicu, premda sam u stvari želeo da ti zavrnem šiju — rekoh joj kada smo ostali sami. — Nisam znala za ovakve tvoje napade besa — reče, gledajući me pravo u oči. — Može li se znati šta ti je? — Vrlo dobro znaš šta mi je, prema tome nemoj da se praviš luda — rekoh joj. — Jesi li ljubomoran zato što sam izišla na ručak s doktorom Osoresom? — upita me malčice podsmešljivim tonom. — Eto kako se vidi da si još klinac, Marito. — Zabranio sam ti da me zoveš Marito — podsetih je. Osetih da sam sve razdražljiviji, da mi drhti glas i da više ne znam šta govorim. — A sada ti zabranjujem da me nazivaš klincem. Seo sam na ivicu pisaćeg stola a tetka Hulija, kao da pravi protivtežu, ustade i odšeta do prozora. Držeći ruke prekrštene na grudima, gledala je u sivo, vlažno, pomalo avetinjsko jutro; ali nije ga videla, tražila je reči da mi nešto kaže. Imala je na sebi plavu haljinu i bele cipele i ja iznenada poželeh da je poljubim. — Hajde da sada nešto raščistimo — reče na kraju i dalje okrenutih leđa. — Ti meni ne možeš ništa da zabraniš, čak ni u šali, iz jednostavnog razloga što mi nisi ništa. Nisi mi muž, nisi mi verenik, nisi mi ljubavnik. Ova naša igrarija što se držimo za ruke i ljubimo u bioskopu nije ništa ozbiljno i iznad svega, to ti ne daje nikakva prava nada mnom. To moraš sebi utuviti u glavu, mali moj. — Ti mi u stvari govoriš kao da si mi mama — rekoh joj. — Ja bih ti zaista mogla biti mama — reče tetka Hulija a lice joj se rastuži. Činilo se da ju je bes prošao, a umesto njega zadržala se neka stara uznemirenost, neko duboko nezadovoljstvo. Okrenula se, prišla je stolu i stala vrlo blizu mene. Gledala me je s tugom: — Činiš da se osećam starom, Vargitas, iako to nisam. A to mi se ne sviđa. Nema razloga da ovo naše postoji sada, a još manje u budućnosti. Obuhvatio sam je oko struka i ona je dopustila da je privučem, ali dok sam je s puno nežnosti ljubio u obraz, u vrat, u uho — njena topla koža je kucala ispod mojih usana i to što sam osetio tajni život njenih vena ispunilo me je ogromnom radošću. Nastavila je istim tonom glasa: — Mnogo sam razmišljala i ova mi se situacija više ne sviđa, Vargitas. Zar ne vidiš da je ovo potpuno besmisleno? Imam trideset i dve godine, razvedena sam, hoćeš li mi molim te reći šta radim s klincem od osamnaest godina? To su perverzije za žene u pedesetim, a ja još nisam dotle stigla. Osećao sam se tako uzbuđenim i zaljubljenim dok sam joj ljubio vrat, ruke, polako joj grickao uvo, prelazio joj usnama po nosu, očima, ili joj prstima mrsio kosu, da mi je na trenutke izmicalo ono što mi je govorila. Sem toga i njen glas se čas podizao, čas spuštao a ponekad se gubio do samog šapata.

U početku je to imalo svojih čari, zato što smo morali da se skrivamo — govorila je, dopuštajući da je ljubim, ali ne uzvraćajući mi nijednim pokretom — i iznad svega, zato što sam se ponovo osetila kao devojčurak. — Na Čemu smo onda, prošaputah joj na uvo. — Pored mene se osećaš kao poročna pedesetogodišnja žena ili kao devojčurak? — To Što izlazim s balavcem bez prebijene pare, što se samo držimo za ruke, što večno idemo u bioskop, što se s puno nežnosti ljubimo, vratilo me je u mojih petnaest godina — nastavi da govori tetka Hulija. — Naravno da je lepo zaljubiti se u stidljivog momčića koji te poštuje, koji te ne pipka, koji se ne usuđuje da s tobom legne u krevet, koji se prema tebi ophodi kao prema devojčici što se prvi put pričestila. Ali to je opasna igra, Vargitas, zasniva se na laži . . . — Kad to reče, pišem jednu priču koja će se zvati “Opasne igre” — šapunuh joj. — O nekim deranima što na aerodromu lebde u vazduhu zahvaljujući avionima koji uzleću. Osetih da se smeje. Trenutak docnije zagrlila me je i pritisla svoje lice uz moje. — U redu, prošao me je bes — reče. — Jer došla sam ovamo rešena da ti iskopam oči. Teško tebi ako mi opet zalupiš slušalicu. — Teško tebi ako opet iziđeš sa onim endokrinologom- rekoh joj, tražeći njena usta. — Obećaj mi da više nikada nećeš s njim izići. Odmakla se od mene i pogledala me s ratobornim sjajem u očima. — Ne zaboravi da sam došla u Limu da nađem sebi muža — reče, napola šaljivo. — I verujem da sam ovog puta našla ono što mi odgovara: zgodan, otmen, dobrostojeći i prosed na slepoocnicama. — Jesi li sigurna da će se ta divota oženiti s tobom? — upitah je, ponovo obuzet besom i ljubomorom. Stavivši ruke na kukove, u izazovnoj pozi, odvratila mi je: — Ja mogu da ga navedem da se oženi sa mnom. Ali ugledavši moje lice, nasmejala se, ponovo me je zagrlila i ljubili smo se strastveno i zaljubljeno kada čusmo Havijerov glas: — Uhapsiće vas zbog sablažnjivog i pornografskog ponašanja. Bio je vrlo raspoložen i zagrlivši nas oboje, reče: mala Nensi je prihvatila moj poziv da gledamo borbu s bikovima, a to treba proslaviti. — Upravo smo imali našu prvu veliku svađu i upecao si nas usred pomirenja — rekoh mu. — Baš se vidi da me malo poznaješ — upozori me tetka Hulija. — U velikim svađama ja razbijam tanjire, grebem, ubijam. — Kod svađa su dobra pomirenja — reče Havijer koji je bio stručnjak u tim stvarima. — Ali, dođavola! Ja sav sijam od sreće zbog mog uspeha kod male Nensi, a vi, kao da je pala kiša. Kakvi ste mi vi to prijatelji! Pozivam vas na ručak da to proslavimo. Sačekali su da sastavim nekoliko biltena, a onda smo otišli u jedan restorančić u ulici Belen koji je oduševljavao Havijera, jer premda uzan i prljav, u njemu su pripremali najbolje ražnjiće u Limi. Na vratima Panamerikane zatekao sam Paskvala i velikog Pablita kako flertuje s prolaznicama i vratio ih u Redakciju. Iako je bio dan i mi se nalazili u samom centru, izloženi nebrojenim očima rođaka i prijatelja familije, tetka Hulija i ja smo se držali za ruke i ja sam je sve vreme ljubio. Njeni obrazi su bili rumeni kao kod brđanke i izgledala je vrlo zadovoljna. — Dosta pornografije, vi sebičnjaci, mislite malo na mene — bunio se Havijer. — Hajde da malo porazgovaramo o Nensi. Mala Nensi je bila jedna moja rođaka, vrlo lepa i velika koketa, u koju je Havijer bio zaljubljen otkad je počeo da se služi razumom i koju je proganjao upornošću lovačkog psa. Ona ga nikada nije shvatala sasvim ozbiljno, ali ga nije ni puštala: uvek bi ga ostavila da —

veruje da će možda . . . da će uskoro ... da će sledeći put. Ta pred-romansa traje od prvih gimnazijskih dana a ja, kao Havijerov poverljiv i intiman prijatelj i posrednik, bio sam upućen u sve pojedinosti. Nebrojeno ga je puta mala Nensi ostavljala na cedilu, beskrajno ga je puta puštala da čeka pred vratima Leura dok je ona, za nedeljni matine, odlazila u Kolinu ili Metro; beskonačno puta se na subotnjim zabavama pojavljivala s drugim pratiocima. Moje prvo pijanstvo u Životu bilo je kada sam pratio Havijera da utopi svoj bol u “kapitanima” 1 i pivu u jednom barčiću u Surkilju, onoga dana kada je saznao da je mala Nensi rekla “da” studentu agronomije, Eduardu Tiravantiju (vrlo popularnom u Mirafloresu zato što je upaljenu cigaretu umeo da uvuče u usta i da je potom izvadi i nastavi da puSi, kao da je to najnormalnija stvar na svetu). Havijer je cmizdrio a ja sam bio zadužen, sem što sam mu bio rame za plakanje, da ga, kada dospe u komatozno stanje, odvedem u njegov pansion i smjestim u krevet. (“Uroljaću se kao ćuskija”, upozorio me je, podražavajući Horhea Negreta2). Međutim, ja sam bio taj koji je podlegao: dok sam glasno povraćao i imao napad belih miševa — to je bila pokvarena Havijerova verzija — popeo sam se na šank i držao govor pijancima, noćnim pticama i lupežima koji su bili klijentela Trijumfa. — Svucite svi pantalone, jer pred vama stoji pesnik. Uvek mi je prebacivao što sam ga umesto da ga pazim i tešim te tužne noći, primorao da me vuče ulicama Mirafloresa sve do vile u Oćaranu u takvom raštimovanom stanju da je mojoj prestrašenoj babi predao moje ostatke uz ovako nepromišljene reci: — Gospođo Karmensita, mislim da će nam Vargitas umreti. Od tada je mala Nensi prihvatila i otpravila pola tuceta dečaka iz Mirafloresa, a i Havijer je imao svoje devojke; ali one nisu smanjile već ojačale njegovu ljubav prema mojoj rođaci kojoj je i dalje telefonirao, posećivao je, pozivao da iziđu, iskazivao joj svoja osećanja, ne obraćajući pažnju na njena odbijanja, nevaspitano ponašanje, uvrede i neizlaženje na dogovorene sastanke. Havijer je jedan od onih ljudi koji je sposoban da strast stavi ispred taštine i, odista, nije davao ni pet para na sva ona zaČikavanja njegovih prijatelja iz Mirafloresa za koje je njegovo proganjanje moje rođake bio izvor šala. Jedan momak iz naše četvrti se kleo da ga je video jedne nedelje, posle mise u jedanaest, kako prilazi Nensi sa sledećim predlogom: “Zđravo, Nensita, lepo jutro, da neSto popijemo? Jednu kokakolu ili možda malo Šampanjca? Mala Nensi je izlazila ponekad s njim, uglavnom u periodu između dva mladića — u bioskop ili neku zabavu, a Havijer je tada gajio velike nade i postajao euforičan. Takav je bio i sada, govorio je kao vodenica dok smo pili kafu s mlekom i jeli ražnjiće na hlebu u onom kafiću u ulici Belen, koji se zvao Palmero. Tetka Hulija i ja smo se dodirivali kolenima ispod stola, držali se za ruke i gledali se u oči, dok smo, kao neku propratnu muziku, sluSali Havijera kako priča o maloj Nensi. — Poziv je ostavio na nju snažan utisak — reče. — Jer, možeš li mi, molim te, reći, koji od ovih siromaškovića iz Mirafloresa može da pozove devojku na borbu s bikovima? — Odakle ti pare? — upitah ga. — Jesi li dobio na lutriji? — Prodao sam pansionski radio — reče bez trunke griže savesti. — Misle da je kuvarica i otpustili su je zbog krađe. Objasnio nam je daje napravio savršen plan. Usred koride, iznenadiće malu Nensi jednim ubedljivim poklonom: španskim šalom. Havijer je bio veliki obožavalac Majke Domovine i svega u vezi s njom: bikova, flamenko-muzike, Sarite Montiel. Sanjao je o tome da ode u Španiju (kao što sam ja sanjao da odem u Francusku), a to sa šalom palo mu je na pamet kada je video jedan oglas u novinama. Koštao ga je jednu njegovu mesečnu platu u Kreditnoj banci, ali bio je siguran da će mu se to ulaganje isplatiti. Objasnio nam je kako će to da izvede. Diskretno će uviti šal i poneti ga na borbu s bikovima; kada naiđe trenutak velikog uzbuđenja, otvoriće paket, odviće šal i staviće ga na nežna ramena moje rođake. Šta mislimo? 1,e) Vrsia koktela 2Popularni meksički pevač, prim. prev.

Kako će Nensi to primiti? Ja sam ga posavetovao da stvar zaokruži tako što će joj pokloniti i jedan seviljski ukrasni češalj i par kastanjeta i da joj na kraju zapeva fandango; ali tetka Hulija gaje oduševljeno podržala i rekla mu da je sve što je isplanirao veoma lepo i da će se Nensi, ako ima srca, potresti do suza. Ako bi njoj neki mladić tako ispoljio svoja osećanja, sigurno bi je osvojio. — Eto to je ono o čemu ti stalno govorim — reče mi, kao da me prekoreva. — Havijer je zaista romantičan, kada on osvaja nečiju Ijubav, čini to kako treba. Očaran njome, Havijer nam je predložio da iziđemo svi četvoro bilo kog dana sledeće nedelje, u bioskop, na čaj, ili da igramo. — A šta će reći mala Nensi kada vidi da smo nas dvoje zajedno? — vratih ga na zemlju. Ali on nas poli hladnom vodom: — Ne budi glup, sve zna i misli da je to sjajno; ispričao sam joj pre neki dan. I videvši naše iznenađenje, dodade s vragolastim izrazom lica: Ali ja nemam tajni pred tvojom rođakom, jer, šta god da ona radi, na kraju će se udati za mene. Zabrinulo me je kada sam čuo da joj je Havijer ispričao o našoj romansi. Nensi i ja smo bili vrlo bliski i bio sam siguran da nas neće odati, ali može se desiti da joj se nešto omakne, a ta bi vest projurila kao požar kroz šumu naše familije. Tetka Hulija je za trenutak zanemela i sada je prikrivala svoje iznenađenje ohrabrujući Havijera u njegovim bikovskosentimentalnim planovima. Rastali smo se na vratima Panamerikane; tetka Hulija i ja smo se dogovorili da se vidimo te večeri, pod uobičajenim izgovorom da idemo u bioskop. Poljubivši je, šapnuh joj na uvo: “Zahvaljujući endokrinologu, shvatio sam da sam zaljubljen u tebe.” Ona klimnu glavom: “Čini mi se da je tako, Vargitas.” Gledao sam je kako se udaljava s Havijerom u pravcu stanice kolektivnog taksija i tek sam tada primetio gomilu ljudi iskupljenu ispred vrata Radio-Sentrala. Bile su to uglavnom mlade žene, ali bilo je i muškaraca. Stajali su u dve kolone, međutim, ukoliko je više sveta pristizalo, počeli su da se laktaju i guraju, tako da se red pokvario. Prišao sam da vidim šta se zbiva jer sam pretpostavljao da uzrok mora biti Pedro Kamaćo. I zaista, ispostavilo se da čekaju na autograme. Ugledao sam piskarčića na prozoru njegovog sobička; Hesusito mu je stajao s jedne strane, a Henarostariji s druge, dok je on kitnjastim slovima škrabao svoj potpis po sveskama, beležnicama, parčićima papira, novinama i otpuštao svoje obožavaoce jednim olimpijskim pokretom. Oni su ga zaneseno gledali i stidljivo mu prilazili mrmljajući neke reči u znak zahvale. — Zadaje nam mnogo glavobolje, ali, nema sumnje, on je kralj peruanskih radio-talasa — reče Henaro-mlađi, stavljajući mi jednu ruku na rame i pokazujući na gomilu: — Šta misliš o ovome? Upitah ga otkad traje ovo s davanjem autograma? — Već nedelju dana, pola sata dnevno, od šest do pola sedam; tvoje zapažanje nije baš bogznakakvo — reče mi naprednjački impresario. — Zar ne čitaš oglase koje objavljujemo, zar ne slušaš radio u kome radiš? Ja sam bio skeptičan, ali vidiš kako sam pogrešio. Verovao sam da će biti gužve samo dva dana, a sada vidim da ovo može da potraje i čitav mesec. Pozvao me je na jedno piće u bar Bolivar. Ja sam poručio koka-kolu, ali on je navaljivao da popijem s njim viski. — Shvataš li ti šta znače ovi redovi? To je javno ispoljavanje popularnosti Pedrovih radio-serija među slušaocima, objasnio mi je. Rekoh mu da u to nisam sumnjao, a on me natera da pocrvenim preporučivši mi da, budući da i ja imam “književnih sklonosti”, sledim Bolivijančev primer i naučim se njegovim sredstvima za osvajanje mnoštva. “Ne smeš se zatvarati u tvoju kulu od slonovače”, posavetovao me je. Dao je da se odštampa pet hiljada fotografija Pedra Kamaća koje će lovci na autograme od ponedeljka primati na poklon. Upitah ga da li je naš piskar ublažio svoje napade na Argentince.

To više nije važno, sada može da govori šta god hoće i protiv koga god hoće — reče mi, držeći se nekako tajanstveno. — Zar nisi čuo veliku vest? General ne propušta Pedrove radio-serije. Izneo mi je pojedinosti da bi me ubedio. Pošto mu državni poslovi ne ostavljaju vremena da ih sluša u toku dana, general je naredio da mu se snime tako da ih sluša svake večeri, jednu za drugom, pre nego Što zaspi. Predsednica je to lično ispričala mnogim gospama u Limi. — Čini se da je general osećajan čovek, uprkos onome što pričaju — zaključio je Henaro-mlađi. — A ako je Vrh s nama, što bi bilo važno ako Pedro priušti sebi zadovoljstvo da napada Čeovce1. Zar to ne zaslužuju? Da li razgovor s Henarom-mlađim ili pomirenje s tetkom Hulijom, tek nešto me je jako podstaklo i vratio sam se na svoje tavanče pun nestrpljenja da napišem svoju priču odružini dečaka što lebde u vazduhu, dok je Paskval otpravljao vesti. Već sam imao kraj: u jednoj od tih igara, jedan deran je lebdeo više od ostalih, snažno je tresnuo na potiljak i umro. Poslednja rečenica će pokazati zaprepašćena i prestrašena lica njegovih drugara dok ga posmatraju pod hukom aviona. Biće to spartanska priča, precizna kao hronometar u stilu Hemingveja. Nekoliko dana docnije otišao sam da posetim svoju rođaku Nensi da bih saznao kako je primila vest o mojoj romansi s tetkom Hulijom. Zatekao sam je još uvek pod utiskom “ operacije sa šalom”: — ShvataŠ li ti kakvu je budalu napravio od mene taj idiot? — govorila je dok je trčala po čitavoj kući tražeći Laskija. — Iznenada, nasred stadiona Aćo, otvorio je jedan paket, izvadio toreadorski ogrtač i stavio mi ga na ramena. Svi su gledali u mene, čak je i bik umirao od smeha. Naterao me je da ga ostavim na sebi u toku čitave koride. I čak je hteo da s tim iziđem na ulicu, zamisli. Nikada me u životu nije bilo toliko sramota! Našli smo Laskija ispod poslužnikovog kreveta, em dlakav i ružan pas, em je uvek hteo da me ujede, i odneli ga u štenaru a mala Nensi me je odvukla u spavaću sobu da vidim corpus delicti. Bila je to modernistički napravljena tkanina koja je podsećala na egzotične vrtove, ciganske šatore, raskošne burdelje: u njenim naborirna blistali su svi tonovi crvene, od krvavocinober do zlatnoružičaste, imala je duge, crne rese s čvorićima a njeni kamenčići i ukrasi toliko su bleštali da se čoveku vrtelo od toga u glavi. Moja rođaka je pravila toreadorske poze ili se uvijala smijući. Rekoh joj da ne dozvoljavam da ismeva mog prijatelja i upitah je dali će ga konačno shvatiti ozbiljno. -Razmišljam o tome — odvratila je, kao i uvek. Ali kao prijatelj me oduSevljava. Rekoh joj da ie koketa bez srca i da je Havijer stigao čak do krađe da bi joj kupio taj poklon. — A ti? — odvrati ona, slažući Sal i odlažući ga u ormar. — Je li tačno da si sa Hulitom? Zar te nije sramota? Sa ujna Olginom sestrom? Rekoh joj da je tačno, da me nije sramota i osetih da mi gori lice, I ona se pomalo zbunila, ali nadvladala je njena mirafloreska radoznalost, tako da je gađala pravo u cilj: — Ako se oženiS s njom, ti ćeS kroz dvadeset godina biti još mlad, a ona bakica. UhvativSi me ispod ruke, sišli smo niz stepenice u dnevnu sobu. — Dođi, slušaćerr o muziku a ti ćeš mi ispričati od A do Š o tome kako si se zaljubio. Dok je redala gomilu ploča — Net King Koi, H ari Belafonte, Frenk Sinatra, Havijer Kugat, priznala mi je da otkad joj je Havijer ispričao, kosa joj se podiže na glavi kad god pomisli šta će se desiti ako sazna familija. Jer naši rođaci su takvi nametljivci! Svaki put kada ona iziđe s nekim novim dečkom, deset ujaka, osam tetaka i pet rođaka pozovu njenu mamu da joj to ispričaju. Da ja budem zaljubljen u tetku Huliju! Kakav skandal, Marito! i podseti me da —

1) Argentinci: izvedenica od rečice “če” tipične za govor Buenos Ajresa, p. p.

familija gaji iluzije da sam ja nada plemena. A to je zaista bilo tačno: moja kancerozna rodbina očekivala je od mene da jednog dana postanem milioner, ili u najgorem slučaju, predsednik Republike. (Nikada nisam razumeo zašto su stvorili tako visoko mišljenje o meni. To svakako nije moglo biti zbog mojih ocena u školi, koje nikada nisu bile sjajne. Možda zato što sam od malena pisao pesme svim svojim tetkama ili što sam naizgled bio starmali dečak koji je o svemu imao svoje mišljenje). Naterao sam malu Nensi da se zakune da će ćutati kao grob. Ona je umirala od želje da sazna pojedinosti o naSoj romansi: — Da Ii ti se Hulita samo sviđa ili si lud za njom? Ranije sam joj ponekad poveravao događaje iz svog ljubavnog života i sada to opet učinih, budući da je već znala. Sve je počelo kao igra, ali iznenada, tačno onoga dana kada sam osetio ljubomoru zbog jednog endokrinologa. Postao sam svestan da sam zaljubljen. Međutim, ukoliko sam više o tome razmišljao, sve sam više postajao ubeđen da će ta romansa postati težak problem. Ne samo zbog razlike u godinama. Trebalo mi je još tri godine da postanem advokat a slutio sam da se nikada neću baviti tom profesijom, jer sam jedino voleo pisanje. Ali pisci umiru od gladi. Zasada, zarađivao sam toliko da kupim sebi cigarete, poneku knjigu i da idem u bioskop. Da li će tetka Hulija čekati dok postanem platežan, ukoliko se to uopšte dogodi? Moja rođaka Nensi je bila tako dobra da umesto da mi protivreči, dala mi je za pravo. — Naravno, ne računajući da se dotle može desiti da ti se Hulita više ne sviđa i da je ostaviš — reče mi, vrlo realno. — A sirota ona, uzaludno bi protraćila svoje godine. Ali, kaži mi, je li ona zaljubljena u tebe ili se samo igra? Rekoh joj da tetka Hulija nije lakomislena vetropirka kao ona (što je zaista očaralo). Međutim, to isto pitanje sam i sam sebi postavio više puta. Postavio sam ga i tetki Huliji nekoliko dana kasnije. PoŠli smo da sednemo pokraj mora, u jedan lep parkić s nekim neizgovorljivim imenom (Domodosola ili nešto slično) i tu, zagrljeni i ljubeći se bez predaha, imali smo naš prvi razgovor o budućnosti. — Znam sve do najsitnijih detalja, sve sam videla u jednoj kristalnoj kugli — reče mi tetka Hulija bez i najmanje gorčine. — U najboljem slučaju, ovo naše trajaće tri ili četiri godine, to jest, dok ne sretneš klinku koja će biti majka tvoje dece. Tada ćeš me odbaciti, a ja ću morati da zavedem nekog drugog gospodina. I tu se pojavljuje reČ “kraj”. Ljubeći joj ruke, rekoh joj da toliko slušanje radioserija loše na nju utiče. — Očigledno je da ih ti nikada ne slušaš — ispravila me je. — U sapunskim operama Pedra Kamaća se retko sreću takve ljubavi. Eto, na primer, Olga i ja sada pomno pratimo onu u tri. To je tragedija jednog mladića koji ne može da spava, jer čim zatvori oči, ponovo svojim kolima gazi jednu sirotu devojčicu. Vraćajući se na temu naSeg razgovora, kazao sam da sam ja veći optimista. Govoreći vatreno, da bi ubedio i sebe i nju, uveravao sam je da bez obzira na razliku u godinama, ljubav malo traje ako se zasniva samo na fizičkoj privlačnosti, Kada nestane novina a zavlada rutina, seksualna privlačnost se smanjuje i na kraju umire (naročito kod muškaraca) i dvoje tada jedino mogu da se održe ukoliko među njima postoje druge vrste privlačenja: duhovne, intelektualne, moralne. Za takvu vrstu ljubavi godine nisu važne. — Lepo zvuči i odgovaralo bi mi da je istina — reče tetka Hulija, trljajući svoj uvek hladan nos o moj obraz. — Ali to je laž od početka do kraja. Fizičko da bude drugorazredno? To je najvažnije da bi dvoje ljudi mogli da se podnose, Vargitas. Da li je opet izišla sa endokrinologom? — Zvao me je nekoliko puta — reče, podstičući napetost mog iščekivanja. Zatim je, ljubeći me, otklonila nepoznanicu. — Rekla sam mu da više neću s njim izići.

Sav presrećan, dugo sam joj govorio o svojoj priči o dečacima što lebde u vazduhu: ima deset strana, dobro mi ide i pokušaću da je objavim u dodatku “E1 Komersija”, s kriptografskom posvetom: “Za Hulija u ženskom rodu”.

TRAGEDIJA LUČA ABRILA MAROKINA, mladog propagandiste za lekove kome je sve naveštavalo sjajnu budućnost, počela je jednog sunčanog letnjeg jutra u predgrađu istorijskog mesta: Piska. Završio je sa obilaženjem koje ga je, otkako se pre deset godina prihvatio te putujuće profesije, vodilo kroz sela i gradove Perua, gde je posećivao lekarske ordinacije i apoteke, poklanjajući uzorke i prospekte laboratorija Bajer, i upravo se spremao da se vrati u Limu. Poseta lekarima i hemičarima toga mesta oduzela mu je skoro tri sata. I mada je imao jednog školskog druga, sada kapetana Devete vazdušne eskadrile u San Andresu, u čijoj je kući obično ručavao kada je dolazio u Pisko, odlučio je da se odmah vrati u prestonicu. Bio je oženjen jednom devojkom bele puti i francuskog prezimena i njena mlada krv i zaljubljeno srce požurivali su ga da joj se što pre vrati u zagrljaj. Bilo je tek prošlo podne. Njegov nov-novcat folksvagen, koji je kupio na kredit u isto vreme kada je sklopio brak, pre tri meseca, čekao ga je, parkiran ispod jednog olistalog eukaliptusa na glavnom trgu. Lućo Abril Marokin je gurnuo unutra svoj kofer sa uzorcima i brošurama, skinuo je kravatu i sako (koje su propagandisti, prema helvetskim propisima laboratorije morali uvek da nose kako bi ostavili utisak ozbiljnosti), potvrdio je svoju odluku da neće posetiti svog druga avijatičara i, umesto propisnog ručka, rešio je da samo nešto prezalogaji jer bi ga pun obrok učinio još pospanijim u toku ta tri sata vožnje kroz pustinju. Krenuo je trgom ka poslastičarnici Pjave i kod Italijana je naručio koka-kolu i sladoled od breskve. Dok je jeo svoj spartanski ručak, nije razmišljao o prošlosti ove južnjačke luke, o živopisnom iskrcavanju neodlučnog junaka San Martina i njegove oslobodilačke vojske, već, egoizam i senzualnost vatrenih ljudi, o svojoj toploj ženici, u stvari, gotovo devojčici, snežnobeloj, plavih očiju i zlatnih uvojaka i kako je ona u tamnim, romantičnim noćima umela da ga dovede do grozničavog neronovskog zanosa pevušeći mu na uvo mjaucima čeznutljive mačkice, na erotskom jeziku par exellence (na francuskom, utoliko uzbudljivijem ukoliko , nerazumljivijem), pesmu koja se zvala “Uvelo lišće”. Primećujući da ta bračna podsećanja počinju da ga uznemiravaju, prestao je o tome da misli, platio je i izišao. Pošto je na obližnjoj pumpi napunio rezervoar benzinom, krenuo je. Iako su u to vreme, kada je sunce najjače, ulice Piska puste, vozio je polako i pažljivo ne misleći pri tom na bezbednost pešaka, već na svoj žuti folsvagen koji je, posle svoje plave Francuskinjice, voleo kao ženicu oka. Dok je vozio, razmišljao je o svom životu. Imao je dvadeset i osam godina. Kada je završio gimnaziju, odlučio je da se zaposli jer je bio previše nestrpljiv da izdrži univerzitetske godine i tek se onda zaposli. Primili su ga u Bajerove laboratorije pošto je položio jedan ispit. U toku ovih deset godina napredovao je u plati i položajima a posao mu nije bio dosadan. Više je voleo da radi na terenu nego da vegetira za nekim pisaćim stolom. Ali sada više nije dolazilo u obzir da provodi život na putovanjima, ostavljajući taj nežni cvetak iz Francuske u Limi, gradu koji je, kao što je svima poznato, prepun morskih pasa što vrebaju sirene. Lućo Abril Marokin je razgovarao sa nadležnima. Cenili su ga i pokazali su svoje razumevanje: provešće na putovanjima još samo nekoliko meseci, a početkom naredne godine daće mu mesto u nekoj provinciji. A na to je doktor Švalb, lakonski Švajcarac, dodao: “Mesto koje će značiti unapređenje”. Lućo Abril Marokin nije mogao a da ne misli da će mu možda ponuditi da bude upravnik ogranka u Truhilju, Arekipi ili Ćiklaju. Šta je više mogao da traži? Sada je izlazio iz grada i uputio se autoputom. Toliko je puta prelazio ovu rutu — u međugradskom autobusu, kolektivnom taksiju, vozio je ili su ga vozili — tako da ju je znao napamet. Crna asfaltna traka se gubila u daljini, između dina i ogoljelih brda i nijedan blesak žive nije otkrio neko drugo vozilo na putu. Ispred njega se tresao jedan stari kamion i taman kada je hteo da ga pretekne, spazio je most i raskrsnicu gde se južni ogranak autoputa odvaja od onog kojim je on išao i koji nastavlja uzbrdo, ka gvožđevitim planinama Kastrovirejne. Tada je odlučio — mudrost čoveka koji voli svoj auto i boji se zakona — da sačeka dok prođe raskršće. Kamion nije išao više od pedeset kilometara na sat i Lućo Abril Marokin je

rezignirano smanjio brzinu držeći se na desetak metara iza njega. Približavajući se, video je most, raskršće, montažne objekte — kiosci sa napicima, štandovi s cigaretama, kućicu za naplatu putarine — i siluete ljudi čija lica nije razaznavao — svetio iza njih udaralo mu je u oči — koji su išli pokraj tih kućica, prilazeći i udaljavajući se. Devojčica se pojavila iznenadno, kao da je izronila ispod kamiona, u trenutku kada je on došao do kraja mosta. U sećanju Luća Abrila Marokina zauvek će ostati utisnuta ta malena prilika što se iznenada ukazala ispred njega na putu, preplašenog lica i podignutih ruku, i koja je kao kamenica pogodila prednji deo njegovog folksvagena. Sve se odigralo tako brzo da nije stigao ni da zakoči ni da skrene sve dok nije prošla katastrofa (početak katastrofe). Preneražen, i sa čudnim osećanjem da to nema nikakve veze s njim, osetio je tupi udar njenog tela o branik a onda ga ie video kako se podiže u vazduh, pravi parabolu i pada na osam ili deset metara ispred njega. Sada je zakočio i to tako naglo da ga je volan udario u grudi; premda mu se maglilo pred očima i zujalo u ušima, brzo je izišao iz folsvagena i dok je trčao, spoticao se i razmišljao: “Ja sam Argentinac, ubijam decu”, stigao je do devojčice i podigao je u naručje. Imala je pet ili šest godina, bila je bosonoga i loše obučena, a njeno lice, ruke i kolena prekrivala je kora blata. Nigde se nije videlo da krvari, ali oči su joj bile zatvorene i činilo se da ne diše. Posrćući kao pijanac, Lućo Abril Marokin se okretao naokolo i gledajući nadesno i nalevo, povikao je peščanim sprudovima, vetru, dalekim talasima: “Hitnu pomoć, lekara!” Kao u snu, uspeo je da primeti da niz planinu silazi jedan kamion i možda je zapazio da se kreće prevelikom brzinom za vozilo koje prilazi raskrsnici. Ali ako je i uspeo to da primeti, njegovu pažnju je odmah odvukao jedan žandarm koji mu je sada prilazio, istrčavši iz jedne od kućica. Zadihan, oznojen, spreman da propisno izvrši dužnost, čuvar reda je pogledao u devojčicu i upitao: “Je li onesvešćena ili je već mrtva?” Lućo Abril Marokin će se pitati do kraja svog života koji bi odgovor u tom trenutku bio tačan. Da li je devojčica bila teško ozleđena ili je već izdahnula? Nije stigao da odgovori zadihanom žandarmu jer čim mu je ovaj postavio pitanje, lice mu je dobilo tako užasnut izraz da je Lućo Abril Marokin uspeo da se okrene upravo na vreme da shvati da je kamion koji se spuštao niz planinu sada luđačkom brzinom išao pravo na njih, trubeći. Zatvorio je oči, neki tresak mu je istrgao devojčicu iz naručja a njega bacio u tamu punu zvezdica. I dalje je čuo užasnu buku, krike, jauke, dok je bio u gotovo mističkoj obamrlosti. Mnogo kasnije saznaće da je bio oboren, ne zato što postoji neka suštinska pravda, zadužena da ostvari onu pravičnu izreku: “Oko za oko, zub za zub”, već zato što su kamionu iz rudnika otkazale kočnice. Takođe će saznati da je žandarm poginuo na licu mesta jer mu je slomljen vrat, a sirota devojčica, prava Sofoklova kći, prilikom tog drugog udesa (ukoliko se to već nije dogodilo u prvom) ne samo da je ostala mrtva već je spektakularno spljoštena — radostan karneval za satanu — pošto je preko nje prešao zadnji dupli točak kamiona. Međutim, posle niza godina, Lućo Abril Marokin će reći sebi da od svih poučnih iskustava toga jutra, ni prvi ni drugi udes nije bio toliko upečatljiv kao ono što je došlo kasnije. Jer, začudo, uprkos žestini udara (zbog čega je puno nedelja proveo u bolnici Socijalnog osiguranja, gde su mu nameštali skelet oštećen bezbrojnim lomovima« rušenjima, posekotinama i ogrebotinama), propagandista za lekove nije izgubio svest, ili je izgubio samo za nekoliko sekundi. Kada je otvorio oči, znao je da udes samo što se zbio, jer iz kućica koje su se tu nalazile trčalo je isped njega, uvek naspram svetlosti, deset, dvanaest, možda petnaest pantalona, sukanja. Nije mogao da se pomeri, ali nije osećao bol, samo olakšanje i spokojstvo. Pomislio je da više ne mora da brine; pomislio je na hitnu pomoć, lekare, na brižne medicinske sestre. Tu su, već su stigli, pokuSao je da se nasmeši licima što su se nad njim nadvijala. Ali tada, po golicanju, bockanjima i ubodima, shvatio je da mu novopridošli ne pomažu; strgli su mu sat, gurali mu prste u džepove, dograbili njegov novčanik, jednim trzajem mu oteli medaljon: s likom Gospodina od očišćenja koii je nosio oko vrata još od

prvog pričešća. To je bio trenutak kada je Lućo Abril Marokin, zaprepašćen ljudskom prirodom, utonuo u noć. Ta noć, praktično govoreći, trajala je godinu dana. U početku se činilo da su posledice katastrofe samo fizičke prirode. Kada je Lućo Abril Marokin došao svesti, nalazio se u Limi, u jednoj bolničkoj sobici, u zavojima od glave do pete, a pokraj njegove postelje zabrinuto su ga posmatrali anđeli-čuvari koji uzrujanoj duši vraćaju mir: plava zemljakinja Žilijet Greko i dr Švalb iz laboratorija Bajer. Premda opijen mirisom hloroforma, obradovao se i suze su mu potekle niz obraze kada je osetio usne svoje žene na gazi na svom čelu. Nameštanje kostiju, vraćanje mišića i tetiva na njihovo mesto, zatvaranje i zarašćivanje rana, odnosno krpljenje životinjske polovine njegove osobe trajalo je nekoliko nedelja koje su bile relativno podnošljive zahvaljujući stručnosti lekara, marljivosti sestara i magdalenskoj odanosti njegove supruge kao i solidarnosti laboratorija koje su se pokazale nepogrešivima kako u pogledu osećajnosti tako i plaćanja. U Bolnici socijalnog osiguranja, dok se oporavljao, Lućo Abril Marokin je saznao laskavu novost: I Francuskinjica je ostala u drugom stanju i kroz sedam meseci postaće majka njegovog deteta. Tek kasnije, kada je napustio bolnicu i vratio se svojoj kućici u San Migelu i svom poslu, otkrile su se tajne i složene rane Što su ih udesi naneli njegovom duhu. Od nevolja koje su ga snašle, nesanica je bila najbezazlenija. Provodio je noći bdijući, tumarajući po mračnoj kućici, puSeći bez predaha u stanju krajnje uznemirenosti, mrmljajući nepovezane rečenice u kojima se, na čuđenje njegove žene, stalno ponavljala reč: “Herod”. Kada je njegova nesanica savladana hemijskim putem pomoću pilula za spavanje, ishod je bio još gori: san Abrila Marokina ispunio se koSmarima u kojima je video sebe kako komada svoju još nerođenu kćer. Njegovi neartikulisani krici počeli su da prestrasuju njegovu suprugu i na kraju su je doveli do pobačaja: fetus je verovatno bio ženskog pola. “Moji snovi su se ispunili, ubio sam sopstvenu kćer, poći ću da živim u Buenos Ajresu”, tužno je ponavljao, danju i noću, ovaj onirički čedomorac. Ali ni to nije bilo najgore. Posle besanih i'i Vošmarnih noći usledili su grozni dani. Od kada je došlo do udesa, Lućo Abril Marokin je dobio stomačnu fobiju od svega što je imalo točkove; bilo da u vozilo uđe kao vozač ili kao putnik, osetio bi vrtoglavicu, nadražaj na povraćanje, počeo bi da se preznojava i da vrišti. Svi pokušaji da pobedi ovaj tabu bili su uzaludni, tako da je morao da se pomiri s tim da usred dvadesetog veka živi kao u doba Inka (društvo koje nije znalo za točkove). Da su daljine koje je morao da pređe bile samo onih pet kilometara između njegove kuće i laboratorija Bajer, stvar ne bi bila tako zabrinjavajuća; za jedan izmučen duh ta dva sata jutarnje Šetnje i dva sata večernje, možda bi imali umirujuće dejstvo. Ali za propagandistu za lekove čije je polje delovanja prostrana teritorija Perua, ova fobija od točkova bila je tragična. Pošto nije postojala ni najmanja mogućnost da se oživi atletsko doba indijanskih glasonoša, budućnost profesije Luća Abrila Marokina bila je ozbiljno ugrožena. Laboratorija je pristala da mu da posao koji će obavljati sedeći u kancelariji u Umi, i premda mu nisu smanjili platu, s moralne i psihološke tačke gledista, ova promena (sada je bio zadužen za inventar uzoraka) predstavljala je degradaciju. I kao vrhunac nesreća, njegova Francuskinjica, dostojna suparnica Devojane iz Orleana, koja je hrabro podnosila nervne nesavršenosti svoga supruga, takođe je podlegla histeriji, naročito posle izbacivanja fetusa Abrila. Dogovorili su se da se razdvoje dok ne dođu bolja vremena i devojka — bledilo što podseća na zoru i noći na Antartiku — otputovala je u Francusku da potraži utehu u zamku svojih roditelja. Takvo je bilo stanje Luća Abrila Marokina, godinu dana posle udesa: napustili su ga ženica, san i spokoj, bio je prepun mržnje prema točkovima i osuđen (stricto sensu) da kroz život korača s teskobom kao jedinim prijateljem. (Njegov žuti folsvagen prekrio se brSljanom i paučinom pre nego što ga je prodao da bi svojoj plavuSici platio kartu do Francuske). Kada

su njegove kolege i poznanici počeli da Šapuću da mu joS jedino preostaje da mimo ode u ludnicu ili da gromoglasno izvrSi samoubistvo, mladić je saznao — mana što pada s neba, kiSa na ožednelom pustinjskom tlu- da postoji neko ko nije ni sveStenik ni vrač a ipak leči duSe: doktorka Lusija Asemila. Žena superiorna i bez kompleksa, u godinama koje nauka smatra idealnim — pedesetim — doktorka Asemila- visoko čelo, orlovski nos, prodoran pogled, oličenje ispravnosti i dobrote — bila je živa negacija svog prezimena21} (kojim se ona ponosila i njime pobednički paradirala pred očima smrtnika na svojim odštampanim posetnicama i natpisima na vratima ordinacije), osoba kojoj je inteligencija bila fizičko svojstvo, neSto što su njeni pacijenti (ona je viSe volela da ih zove “prijateljima”) mogli da vide, čuju, omirišu. Stekla je mnoge istaknute diplome u velikim obrazovnim centrima — tevtonskom Berlinu, flegmatičnom Londonu, grešnom Parizu — ali glavni univerzitet na kome je naučila mnogo, što je znala o ljudskoj bedi i njenim lekovima, bio je (prirodno) život. Kao svaku osobu koja se 2I ) Acemila — teretna mazga, preneseno: magarica, budala, orim prev. r uzdigla iznad osrednjosti, osporavale su je, kritikovale i verbalno ismevale njene kolege, oni psihijatri i psiholozi koji, za razliku od nje, nisu mogli da stvore čuda. Doktorki Asemili nije bilo važno Što je nazivaju veSticom, satanistom, potkupljivačicom potkupljenih, luđakinjom i sličnim pogrdnim imenima. Kao dokaz da je u pravu, njoj je bila dovoljna zahvalnost njenih “prijatelja”, te legije šizofreničara, oceubica, paranoika, palikuća, manijakalnih depresivaca, onanista, katatonika, zločinaca, mistika i mucavaca koji se, kada jednom prođu kroz njene ruke i budu podvrgnuti njenom tretmanu (ona bi više volela da to zovu “njenim savetima”) vraćaju u život kao očevi puni lj ubavi, poslušni sinovi, vrle supruge, pošteni profesionalci, rečiti govornici i građani koji patološki poštuju zakon. Doktor Švalb je posavetovao Luća Abrila Marokina da poseti doktorku i upravo je on — švajcarska spremnost koja je dala svetu najtačnije časovnike — ugovorio sastanak. Više rezigniran, no pun poverenja, besanik se pojavio u naznačeno vreme u zgradi ružičastih zidova, okruženoj vrtom prepunim grmlja u cvetovima, u stambenoj četvrti San Felipe, gde se nalazila ordinacija (hram, ispovedaonica, laboratorija duha) Lusije Asemile. Jedna uredna i negovana bolničarka uzela mu je podatke i uvela ga u doktorkinu kancelariju; bila je to odaja s visokim plafonom, a u njoj police prepune knjiga u kožnom povezu, pisaći sto od mahagonija, mekani tepisi i otoman presvučen somotom kao trava zelene boje. — Odbacite predrasude koje donosite sa sobom kao i sako i kravatu, direktno mu se obratila doktorka Asemila sa obezoružavajućom prirodnošću mudrih, dok mu je pokazivala na kauč. — I opružite se na stomak ili na leđa, ne zbog frojdovske pobožnosti, već zato što želim da vam bude udobno. A sada, nemojte mi pričati svoje snove i nemojte mi priznati da ste zaljubljeni u svoju majku, već mi radije, i što je tačnije moguće, recite kako vam radi stomak. Pomislivši da ga je doktorka zamenila za neku drugu osobu, propagandista za lekove koji je već ležao opružen na divanu, stidljivo je promrmljao da je ovamo došao zbog duha a ne stomaka. — Oni su nerazdvojivi — pouči ga lekarka. — Stomak koji se ispražnjava tačno i potpuno blizanac je čistog uma i odmerene duše. Naprotiv, opterećen, lenj, škrt stomak prouzrokuje zle misli, ljutit karakter, rađa komplekse i izopačene seksualne apetite i podstiče želju ka prekršajima, potrebu da u drugome kazni svoje probavne muke. Tako poučen, Lućo Abril Marokin je priznao da ponekad pati od lošeg varenja, zatvora, i da se čak njegovi testisi, pored toga što su nejednake veličine, razlikuju u boji, veličini i bez sumnje, ne seća se da ih je opipavao poslednjih nedelja, čvrstoći i temperaturi. Doktorka je klimnula dobrodušno glavom, mrmljajući: “Znala sam.” I odredila je da mladić svakog jutra, dok mu ona ne kaže drugačije, na šte srce pojede šest suvih šljiva.

Pošto smo rešili ovo osnovno pitanje, preći ćemo na ostala — dodala je gospođafilozof. — Sada mi možete ispričati šta vas muči. Ali unapred vas opominjem da ja neću odstraniti vaš problem. Naučiću vas da ga zavolite, da budete na njega ponosni kao Servantes na svoju otkinutu ruku ili Betoven na svoju gluvoću. Govorite. S lakoćom izražavanja kojoj se naučio u toku deset godina profesionalnog dijaloga s lekarima i apotekarima, Lućo Abril Marokin je iskreno sažeo svoju priču, od onog nesrećnog udesa u blizini Piska do svojih poslednjih košmara i apokaliptičkih posledica koje je ta drama imala po njegovu familiju. Sažalivši se nad samim sobom, u poslednjim poglavljima je briznuo u plač, završivši svoj izveštaj uzvikom koji bi svakom drugom sem doktorki Asemili raznežio dušu: “Pomozite mi, doktorko!” — Vaša priča me ne rastužuje, naprotiv, toliko je banalna i glupa da mi je dosadna — ljubazno ga je utešila ova inženjerka duša. — Obrišite nos i ubedite sebe da je u geografiji duha vaša bolest isto što i zanoktica u geografiji tela. A sada me slušajte. Gestikulirajući i govoreći kao žena koja posećuje salone visokog društva, objasnila mu je da ljude uništava strah od istine i duh protivrečja. što se prvog tiče* prosvetlila je ovog besanika objašnjavajući mu da slučaj, odnosno takozvani udesi ne postoje; da su to izgovori koje su ljudi izmislili da bi prikrili koliko su zli. — Ukratko, vi ste želeli da ubijete tu devojčicu i ubili ste je — doktorka je živo izrazila svoju misao. — A zatim, postidevSi se onoga što ste učinili, strahujući od policije ili pakla, želeli ste da vas udari kamion, da biste bili zasluženo kažnjeni ili da biste imali alibi za ubistvo. — Ali, ali — mucao je propagandista za lekove dok mu se u iskolačenim očima i na oznojenom čelu ogledalo krajnje očajanje. — A žandarm? Dali sam i njega ja ubio? — A ko nekad u životu nije ubio jednog Žandarma? — razmišljala je gospođa-naučnik. — Možda ste ga ubili vi, možda vozač kamiona, a možda je izvršio samoubistvo. Ali ovo nije izuzetna predstava gde dvojica uđu na jednu ulaznicu. Zadržimo se na vama. Objasnila mu je da suprostavljajući se svojim istinskim nagonima, ljudi dovode svoj duh u stanje ozlojeđenosti zbog čega se on sveti stvarajući košmare, fobije, komplekse, mučninu, depresiju. — Čovek se ne može boriti protiv samog sebe, jer u tom boju samo jedan gubi — reče svečanim glasom gospođa-apostol. — Nemojte se stideti onoga što ste; utešite se misleći da su svi ljudi hijene i da biti dobar jednostavno znači umeti se prikrivati. Pogledajte se u ogledalo i recite: ja sam čedomorac i kukavički se bojim brzine. Dosta eufemizama: ne govorite mi o udesima ni o sindromu točka. I prelazeći na primere, ispričala mu je da je malaksalim onanistima koji su je na kolenima molili da im pomogne davala pornografske časopise, a pacijentima koji su bili uživaoci droge — ta ološ Što puzi po podu i čupa kose pozivajući se na zlu kob — nudila je cigarete od marihuane i pregršti koke. — Zar mi preporučujete da nastavim da ubijam decu?- zagrme propagandista — jagnje koje se preobrazilo u titfra. — Ako vam se to sviđa, zašto da ne? — hladno mu je odvratila gospođa-psiholog. I upozorila ga je: — Ne podižite ovde glas. Ja nisam od onih trgovaca koji veruju da je mušterija uvek u pravu. Lućo Abril Marokin je ponovo briznuo u plač. Ravnodušna, doktorka Lusila Asemila je deset minuta ispisivala svojim krasopisom nekoliko listova hartije čiji je sveobuhvatni naslov glasio: “Vežbe: kako da naučim da živim iskreno”. Predala mu ih je i zakazala viđenje kroz osam nedelja. Uz stisak ruke prilikom pozdrava podsetila ga je da ne zaboravi da svakog jutra pojede svoje suve šljive. Kao većina pacijenata doktorke Asemile, Lućo Abril Marokin je izišao iz ordinacije osećajući se žrtvom neke psihičke zasede, siguran da je upao u mreže jedne neuravnotežene —

čudakinje koja će pogoršati njegovu boljku ukoliko bude toliko lud da se drži njenih uputstava. Odlučio je da “Vežbe” baci u klozet i ne pogledavši ih. Ali pročitao ih je te iste noći (iscrpljujuća nesanica koja navodi na ispade). Učinile su mu se pataloški besmislenima i toliko se smejao da je počeo da štuca (zaustavio je štucanje ispivši čašu vode nadušak, kako ga je naučila njegova majka); potom je osetio neizdržljivu radoznalost. Da bi se razonodio, da bi ispunio duge, neprespavane sate, ne verujući u njihovu terapeutsku vrednost, počeo je da ih isprobava. Nije mu bilo teško da na odeljenju za igračke kod Siersa pronađe auto, kamion broj jedan i kamion broj dva koji_ su mu bili potrebni, kao i lutkice koje će predstavljati devojčicu, žandarma, lopove i njega. U skladu sa uputstvima, ofarbao je vozila originalnim bojama kojih se sećao, kao i odeću lutaka. (Imao je smisla za slikanje, tako da su žandarmova uniforma i devojčicina skromna odeća i kore prljavštine vrlo lepo ispali). Da bi dočarao peščane dine pokraj Piska, uzeo je svitak hartije za pakovanje, na kome je, da bi zadovoljio svoju žudnju za vernošću, na jednom kraju naslikao Pacifik: plava traka sa obrubom morske pene. Prvog dana je skoro čitav sat klečao na podu svoje dnevne sobe i trpezarije, reprodukujući taj događaj, a kada je završio, to jest, kada su lopovi navalili da pljačkaju propagandistu, bio je preplaSen i rastužen baš kao na dan kada se to zaista dogodilo. Ležao je na podu na leđima, obliven hladnim znojem i jecajući. Međutim, narednih dana počela je da mi popuSta nervna napetost i čitav taj postupak je izgledao viSe kao sport; ta ga je vežba vraćala u detinjstvo i ispunjavala mu sate koje ne bi znao kako da provede, sada kada mu žena nije tu, jer on se nikada nije hvalio da je knjiSki moljac ili zaljubljenik muzike. Bilo je to kao da nešto pravi od legokockica, reSava slagalicu ili ukrStene reči. Ponekad, u skladištu laboratorija Bajer, dok je izdavao uzorke propagandistima, iznenadio bi sebe kako kopa po sećanju, tražeći neke detalje, gest ili motiv onoga što se desilo što bi mu dozvolile da uvede neku varijantu, da produži oživljavanje događaja kada stigne kući te noći. Videći na podu dnevne sobe drvene lutke i plastične automobiliće, žena koja dolazi da čisti upitala ga je da li namerava da usvoji dete, upozoravajući ga da će mu u tom slučaju viSe naplaćivati. U skladu s redosledom naznačenim u “Vežbama”, sada je već stigao dotle da je svake noći pravio Šesnaest rekonstrukcija — udesa?- na liliputanskoj skali. Odeljak u “Vežbama”:“Kako da naučim da živim iskreno” koji se odnosio na decu, učinio mu se budaiastiji od one predstave s lutkicama, ali i njega se držao — inercija koja nas vuče poroku ili radoznalost zbog koje napreduje nauka? Bio je podeljen na dva dela: “Teorijske vežbe” i “Praktične vežbe”, a doktorka Asemila je naglaSavala da je neophodno da prve prethode drugima, jer, zar nije čovek racionalno biće kod koga ideje prethode delima? Teorijski deo je pružao široko polje njegovom istraživačkom i spekulativnom duhu. Sve Stoje preporučivao bilo je: “razmišljajte svakog dana o nesrećama što ih deca prouzrokuju Čovečanstvu”. To je trebalo da radi sistematski, ma gde da se nalazi u bilo koje vreme. Kako nevina dečica mogu naneti neko zlo čovečanstvu? Zar ona nisu ljupkost, čistota, radost, život? pitao se Lućo Abril Marokin prvog jutra svojih teoretskih vežbi dok je pešačio onih pet kilometara do kancelarije. Ali, viSe da bi se uživeo u ulogu koju su mu propisivale vežbe, nego iz ubeđenja, priznao je da mogu biti bučna. U stvari, mnogo plaču, u svako doba i zbog bilo čega, i pošto se ne služe razumom, nisu svesna kakvu štetu prouzrokuje ta njihova sklonost a nije moguće ubediti ih u vrline tišine. Tada se setio slučaja onog radnika koji je posle iscrpljujućih radnih dana u rudniku dolazio kući i nije mogao da zaspi zbog frenetičnog plača svog novorođenčeta koje je na kraju — ubio. Koliko se miliona sličnih slučajeva dešava na zemaljskoj kugli? Koliko radnika, seljaka, trgovaca i službenika — skup život, male plate, nedovoljan životni prostor — živi u tesnim stanovima i deli svoje sobe s potomstvom, ne mogući da uživa u zasluženom snu zbog deranja nekog deteta koje nije u stanju da kaže da li njegovo urlanje znači da ima proliv ili da želi još da sisa.

Tragajući po svom umu dok je tog popodneva prelazio svojih pet kilometara na povratku, Lućo Abril Marokin je ustanovio da im se mogu pripisati i mnoge štete. Za razliku od bilo koje životinje, potrebno im je previše vremena da bi mogli da se oslone na same sebe, a koliko je samo šteta zbog te njihove mane! Sve razbijaju, umetničke maske ili važne od stenskog kristala, ruše zavese koje je gospodarica kuće šila do kasno u noć, i nimalo im nije neprijatno kada svojim rukama umrljanim kakom uhvate uštirkani stolnjak ili čipkani šal kupljen s ljubavlju i uz lišavanje. A da ne spominjemo njihov običaj da guraju prste u utičnice i izazivaju kratak spoj ili da se glupavo ubiju strujom, i šta to onda znači za familiju: beli sandučić, grob, bdenje, čitulja u “E1 Komersiju”, crnina, ucveljenost. Stekao je naviku da se predaju ovoj mentalnoj gimnastici na svom putu od San Migela do laboratorija i nazad. Da se ne bi ponavljao, na početku bi napravio kratku sintezu optužbi koje je prikupio prilikom prošlog razmišljanja a onda bi nastavio s pronalaženjem novih. Teme su se lako uklapale jedna u drugu i nikada nije ostajao bez obrazloženja. Finansijski prestupi, na primer, dali su mu materijal za trideset kilometara. Jer, zar nije jezivo kako oni uništavaju porodični budžet? Opterećuju roditeljske prihode u obrnutoj srazmeri sa svojom veličinom, ne samo zbog svoje stalne obiapornosti i nežnih stomaka koji zahtevaju posebnu hranu, već zbog raznih institucija koje su zbog njih osnovane: babica, jaslice, obdaništa, dečiji vrtići, dadilje, cirkusi, dečiji matinei, radnje s igračkama, maloletnički sudovi, popravni domovi, ne spominjući specijalnosti vezane za decu- stabloliki paraziti koji guše majku-stabljiku, koje su se pojavile u medicini, psihologiji, odontologiji i drugim naukama; ukratko, vojska ljudi koje treba oblačiti, hraniti i penzionisati na račun sirotih roditelja. Lućo Abril Marokin se jednog dana našao na ivici plača, razmišljajući o onim mladim majkama što prilježno ispunjavaju svoje moralne dužnosti, strogo vodeći računa šta će ko reći, koje se za života zakopavaju da bi negovale svoje potomstvo i odriču se zabava, odlazaka u bioskop i putovanja, a onda ih njihovi muževi napuste, jer izlazeći toliko sami na kraju moraju da zgreše. A kako deca uzvraćaju sve ove besane noći i patnje? Tako što odrastu, osnuju sopstvene domove, prepuštajući svoje majke samotnoj bespomoćnosti starog doba. I idući tim putem, neosetno je uništio mit o njihovoj nevinosti i dobroti. Zar pod poznatim izgovorom da nisu dovoljno razumna ne podrezuju leptirima krila, stavljaju žive piliće u rernu, okreću kornjače na leđa i tako ih ostavljaju da uginu i kopaju oči vevericama? Zar je praćka za ubijanje ptičica oružje odraslih? I zar nisu nemilosrdni prema deci slabijoj od njih samih? S druge strane, kako se mogu nazivati inteligentnima bića koja se, u doba kada svako mačence samo sebi dobavlja hranu, još uvek trapavo klate u hodu, udaraju se u zidove i prave sebi modrice i čvoruge? Lućo Abril Marokin je imao izoštren osećaj za lepo i to je bio izvor mnogih razmišljanja prilikom njegovih šetnji. On je želeo da sve žene mogu da ostanu bujne i čvrste sve do menopauze i rastuživao ga je popis pustošenja što su ih porođaji ostavljali na ženama:tanušni strukovi koji su mogli stati u jednu šaku pucali su od debljine, a takođe i grudi i guzovi; glatki stomaci, ploče mesa tvrdog kao metal koje usne ne mogu udubiti, postajali su meki, naduvavali se, tromboljili i prekrivali strijama; a poneke gospođe zbog napinjanja i grčeva kod teških porođaja, posle su Šepale kao patke. Sećajući se izvajanog tela kao u statue Francuskinjice koja je nosila njegovo ime, Lućo Abril Marokin je osetio olakšanje i radost što ona nije rodila neko debeljuškasto biće koje će joj uništiti lepotu, već jedva parčence čoveka. Pre neki dan je zapazio, dok se olakšavao — suve šljive su pretvorile njegov stomak u brzi voz — da ga razmišljanje o Herodu više ne potresa. I jednog jutra uhvatio je sebe kako nekog dečaka-prosjaka udara po glavi. ''Tada je saznao daje, ne nameravajući, prešao (kao Što zvezde prirodno putuju iz noći u dan) na “Praktične vežbe”. Doktorka Asemila je iznad ovih uputstava stavila podnaslov:

“Direktna akcija” i Luću Abrilu Marokinu se učinilo da čuje njen naučnički glas dok ih je ponovo pročitavao. Za razliku od teoretskih, ove su bile vrlo precizne. Kada jednom postane svestan nevolja koje deca donose, potrebno je da na pojedinačnom nivou preduzme male kaznene mere. To treba učiniti vrlo diskretno, imajući na umu demagogije tipa: “deca su bespomoćna bića”, “dete ne treba udariti ni ružom” i “batine stvaraju komplekse”. Tačno je da ga je ova vežba u početku stajala truda i kada bi na ulici prošao pokraj jednog od njih, ni taj a ni on sam nisu znali da li ta ruka na dečjoj glavici znači kažnjavanje ili malo grublje milovanje. Ali, sa sigurnošću što proizilazi iz prakse, malo-pomalo savladavao je stidljivost i zabrane predaka, ohrabrio se, popravio je svoje ocene, uzeo inicijative i posle nekoliko nedelja, baš kao što se predviđa u “vežbama”, zapazao je da one ćuške po glavi koje je delio na uglovima ulica, ona štipanja što ostavljaju masnice, ona gaženja zbog kojih primaoci jauču, ^iše nisu dužnost koju mu nalažu moral i teorija, već vrs.a zadovoljstva. Voleo je da vidi one male prodavce lozova V uko plaču kada priđu da mu ponude srećku, a onda iznenadno dobiju pljusku; i uzbuđivalo ga je, baš kao borba s bikovima, kada bi vodič neke slepe žene prišao u i utr u zveckajući plehanim tanjirićem, a onda pao na tlo trljajući svoju cevanicu koju je upravo pogodio vrh njegove cipele. “Praktične vežbe” su bile pune rizika, ali propagandistu koji je otkrio da je neustrašivog srca, to je pre podsticalo nego odvraćalo. Čak ni onoga dana kada je probušio loptu i čitav ga čopor dece jurio sa štapovima i gađao kamenicama, nije odustao od svog nauma. I tako je u toku nedelja dok je trajao tretman, izvršio mnoge od tih akcija koje (mentalna lenjost što od ljudi stvara budale) obično nazivaju zlodelima. Obezglavljivao je lutke kojima su dadilje zabavljale devojčice u parkovima; otimao je cucle, grabio karamele baš kada su hteli da ih stave u usta a onda ih gazio nogama ili bacao psima; muvao se po cirkusima, prepodnevnim predstavama za decu i lutkarskim pozorištima i sve dok mu prsti ne bi utrnuli, vukao ih je za pletenice i uši, štipao ručice, nožice, dupenca i, naravno, koristio se vekovnom strategijom da im plazi jezik i pravi razne grimase; a sve dok ne bi promukao i potpuno izgubio glas, pričao im je o babarogi, o strašnom vuku, skeletu, veštici, vampiru i drugim ličnostima koje je stvorila mašta odraslih da bi iyih preplašila. Ali, grudva Što kotrljajući se niz brdo postaje lavina, jednog dana Lućo Abril Marokin se toliko uplašio da je pojurio u ordinaciju doktorke Asemile, uzevši taksi da bi pre stigao. Čim je ušao u njenu strogu kancelariju, obliven ledenim znojem, uzviknuo je drhtavim glasom: — Samo što nisam gurnuo jednu devojčicu pod točkove tramvaja za San Migel. Uzdržao sam se u poslednjem trenutku, jer sam ugledao policajca. I jecajući kao jedan od njih, uzviknuo je: — Samo što nisam postao zločinac, doktorko! — Vi ste već bili zločinac, zaboravni mladiću — podseti ga gospođa-psiholog, naglašavajući svaki slog. I pošto ga je odmerila od glave do pete, zadovoljno je presudila: — Izlečeni ste. Lućo Abril Marokin se tada setio — blesak svetla u tami, kiša zvezda nad morem — da je došao taksijem! Hteo je da padne na kolena, ali mudrica gaje zaustavila: — Niko meni ne Uže ruke, sem mog velikog danca. Dosta tih izliva! Možete ići, jer novi prijatelji čekaju. Račun će vam uskoro stići. “Istina je, izlečen sam”, ponavljao je sav srećan propagandista za lekove: u toku poslednje nedeije spavao je sedam sati dnevno i umesto košmara, imao je prijatne snove u kojima je ležao na egzotičnim plažama, i crneo pod suncem okruglim kao fudbalska lopta, posmatrajući spori hod ogromnih kornjača između kopljolikih palmi i vragolasto sparivanje delfina u plavim talasima. Ovog puta, rasuđivanje i odvažnost čoveka koji je prošao vatreno krštenje, opet je uzeo taksi u pravcu laboratorija i u toku vožnje je plakao, uverivši se da mu kotrljanje kroz život više ne prouzrokuje smrtni strah ni kosmičku mučninu, već samo laku nesvesticu. Potrčao je da poljubi amazonske ruke don Federika Teljesa Unsategija, nazivajući ga “svojim savetodavcem, spasiocem i novim ocem”; gest i reči koje je njegov šef prihvatio s

poštovanjem što ga svaki gospodar koji sebe ceni duguje svojim robovima, premda, ističući — kalvinist čije srce nije otvoreno osećanjima — da, bio on izlečen ili ne od svojih ubilačkih kompleksa, treba da stiže na vreme u “Preduzeće za istrebljivanje glodara”, ili će biti novčano kažnjen. Tako je Lućo Abril Marokin izišao iz tunela što je njegov život bio od onog udesa u prašnjovom Pisku. Sve je od tada počelo da se dovodi u red. Ljupka kći Francuske, oporavljena od svojih nevolja i boli, zahvaljujući brizi i maženju svoje familije i ojačana normanskim dijetama od rupičastog sira i lepljivih puževa, vratila se u zemlju Inka svežih obraza i sa srcem punim ljubavi. Ponovni susret supružnika bio je produženi medeni mesec, opojni poljupci, strastveni zagrljaji i drugi emotivni izlivi koji su zaljubljene supružnike doveli na samu ivicu anemije. Propagandista za lekove — zmija koja je promenivši kožu udvostručila snagu- ubrzo je dobio svoje ranije istaknuto mesto u laboratorijama. Na sopstveni zahtev, jer je samom sebi želeo da pokaže da je onaj koji je bio, doktor Švalb mu je ponovo poverio odgovornost da putem vazduha, zemlje, reka, mora, obilazi sela i gradove Perua i upoznaje lekare i farmaceute s Bajerovim proizvodima. Zahvaljujući Štedljivosti svoje supruge, vratili su sve dugove u koje su upali za vreme krize i kupili na kredit novi folksvagen koji je, naravno, bio opet žut. Ništa na izgled (ali zar narodna mudrost ne preporučuje da se “ne treba pouzdati u izgled?”), nije remetilo okvir u kojem se odvijao život bračnog para Abril Marokin. Propagandista se retko sećao udesa, a kada bi se to dogodilo, pre se ponosio no što je žalio, što — građanin koji poštuje društvene norme — nije pokazivao pred drugima. Ali u intimi njegovog doma, gnezdo grlica, vatra u ognjištu uz zvuke Vivaldijeve violine, nešto je preživelo — svetlost u prostoru i pošto zvezda koja ju je emitovala ugasne, nokti i kosa što rastu na mrtvacu — od terapije profesorke Asemile. S jedne strane, postojala je sklonost, pomalo preterana za godine Luća Abrila Marokina, ka igranju s drvenim lutkicama, lego-kockama, vozićima, limenim vojnicima. Stan je malopomalo počeo da se puni igračkama koje su zbunjivale sluškinju i susede a pojavile su se i prve senke u bračnoj harmoniji jer je Francuskinjica jednog dana počela da se žali da njen muž provodi nedelje i praznike puštajući papirnate brodiće u kadi ili zmajeve s krovne terase. Međutim, mnogo ozbiljnija od ove sklonosti, i očigledno njoj sasvim suprotna, bila je fobija od dece koja je u duhu Luća Abrila Marokina uporno opstojavala još od vremena “Praktičnih vežbi”. Nije moglo da se desi da na ulici, u parku, ili na javnim trgovima prođe pored nekog od njih, a da mu ne počini, što bi narod rekao, neku pakost; a u razgovorima sa svojom ženom običavao je da ih krštava prezrivim imenima kao, “otpali od sise” i “limbomani”. Ovo neprijateljstvo se pretvorilo u mučninu onoga dana kada je plavušica ponovo ostala u drugom stanju. Bračni par — pete koje strah pretvara u propelere — poleteo je da zatraži moralni i naučni savet od doktorke Asemile. Ona ih je saslušala ne trepnuvši: — Vi patite od infantilizma i istovremeno ste potencijalni ponovni čedoubica — telegrafski je zaključila. — Dve gluposti koje ne zaslužuju pažnju i što ja lečim s lakoćom s kojom pljujem. Ne strahujte: oporavićete se pre nego što fetusu izbiju oči. Hoće li ga izlečiti? Hoće li osloboditi Luća Abrila Marokina od tih sablasti? Da li će lečenje od infantofobije i herodizma biti pustolovno kao i ono koje ga je oslobodilo od kompleksa točkova i opsednutosti zločinom? Kako će se zavrSiti ova psihodrama iz San Migela?

PRIBLIŽAVALI SU SE semestarski ispiti na fakultetu a pošto sam ja, otkako je počela moja romansa s tetkom Hulijom, manje posećivao časove a više pisao (Pirove) priče, loše sam bio pripremljen za taj težak trenutak. Spasao me je jedan moj drug sa studija, mladić iz Kamane, po imenu Giljermo Velando. Živeo je u jednom pansionu u centru grada, u blizini trga Dos de Majo i bio uzorni student koji nije izostajao ni sa jednog časa; beležio je čak i disanje profesora i učio napamet članove Zakonika, kao ja stihove. Uvek je govorio o svom zavičaju gde je imao verenicu i samo je čekao da dobije advokatsku diplomu pa da napusti Limu, grad koji je mrzeo, i da otvori praksu u Kamani, gde će se boriti za napredak svog kraja. Posuđivao mi je svoje beleške, šaputao mi na ispitima, a kada su se oni približavali, odlazio sam u njegov pansion ne bi li mi dao neku čudotvornu sintezu onoga što su radili na časovima. Odatle sam dolazio te nedelje, posle tri sata provedena u Giljermovoj sobi, u glavi mi se vrtelo od pravničkih termina, bio sam uplašen od količine latinskih izraza koje sam morao da zapamtim, kada sam, stižući na trg San Martin, u daljini ugledao otvoren prozorčić sobice Pedra Kamaća na olovnoj fasadi Radio-Sentrala. Naravno, odlučio sam da odem da ga pozdravim. Ukoliko sam više vremena s njim provodio — premda je naše prijateljstvo i dalje bilo ograničeno na vrlo kratke razgovore za kafanskim stolom — bio sam sve opčinjeniji njegovom ličnošću, izgledom, retorikom. Dok sam išao preko trga ka njegovoj kancelariji, opet sam razmišljao o gvozdenoj volji tog asketskog čovečuljka zahvaljujući kojoj je posedovao tu radnu sposobnost, tu moć da od jutra do mraka stvara burne pripovesti. Kad bih se u bilo koje doba dana setio njega, pomislio bih: “On sada piše” i video bih ga, kao što sam ga video toliko puta, kako sa svoja dva hitra prstića udara po tipkama remingtona i kako pilji u valjak svojim izludelim očima, i osetio bih čudnu mešavinu sažaljenja i zavisti. Prozor njegovog sobička bio je napola otvoren — mogao se čuti ujednačeni zvuk mašine — i ja ga gurnuh, istovremeno ga pozdravljajući: “Dobar dan, gospodine radniče.” Ali imao sam utisak da sam pobrkao mesto ili osobu, i tek posle nekoliko sekundi prepoznao sam bolivijanskog piskarčića ispod kostima koji se sastojao od belog mantila, lekarske kapice i velike crne rabinske brade. Nastavio je da piše, neprijemljiv, i ne pogledavši me, blago povijen nad pisaćim stolom. Malo posle, kao da pravi predah između dve misli, ali ne okrećući glavu prema meni, čuo sam ga kako kaže svojim milozvučnim, baršunastim glasom: — Ginekolog Alberto de Kinteros pomaže svojoj nećakinji da rodi trojke, a jedan od tih čovečuljaka se zaglavio. Možete li me sačekati pet minuta? Napraviću devojci carski rez a onda ćemo poći na čaj od vrbene i nane. Sedeo sam na prozorskom simsu i pušio cigaretu dok sam čekao da donese na svet zaglavljene trojke, operacija za koju mu je, u stvari, trebalo samo nekoliko minuta. Zatim, dok je skidao svoj kostim, pažljivo ga presavijao i zajedno s veštačkom bradom patrijarha slagao u plastičnu kesu, rekoh mu: — Da porodite trojke, sa carskim rezom i svim ostalim, potrebno vam je samo pet minuta. Pa to je fantastično! Meni je trebalo tri nedelje za priču o tri dečaka koji lebde u vazduhu zahvaljujući vazdušnom pritisku aviona pri poletanju. Dok smo išli ka Branši, ispičao sam mu da mi se, posle puno neuspelih priča, ova o dečacima što lebde u vazduhu učinila pristojnom i da sam je predao za nedeljni dodatak E1 Komersija", drhteći od straha. Direktor je pročitao preda mnom i dao mi tajanstven odgovor: “Ostavite je i videćemo šta ćemo s njom.” Od tada su prošle dve nedelje i ja se svakog vikenda nestrpljivo sjurim da kupim novine, ali do sada ništa. Međutim, Pedro Kamaćo nije gubijo vreme na tuđim problemima: Hajde da žrtvujemo osveženje i da šetamo — reče mi, uhvativši me za mišicu, taman kada sam hteo da sednem i povede me nazad ka Kolmeni. Nešto me golica i probada u listovima što nagoveštava grčeve. To je zbog toga što stalno sedim. Potrebno mi je malo vežbe.

Samo zato što sam znao šta će mi odgovoriti, predložih mu da postupi kao Viktor Igo i Hemingvej: da piše stojeći. Ali ovoga puta sam pogrešio: — U kući za izdavanje “La Tapada” dešava se nešto zanimljivo — reče mi, čak mi i ne odgovorivši, dok smo, gotovo trčeći, kružili oko spomenika San Martinu. — Jedan mladić plače u noćima mesečine. Ja sam retko navraćao u centar nedeljom i začudilo me je da vidim koliko se razlikuje svet koji dolazi preko nedelje od ovog ovde sada. Umesto činovnika srednje klase, trg je bio pun služavki koje su imale svoj slobodan dan, mladih brđana rumenih obraza i u kaljačama, bosonogih devojčica s pletenicama; a u tom šarenom mnoštvu videli su se i putujući fotografi i prodavačice živeži. Primorao sam piskarčića da se zaustavi ispred gospe s tunikom koja, na središnjem delu spomenika predstavlja Domovinu, i da bih video da li ga mogu zasmejati, ispričao sam mu zbog čega je ta ekstravagantna aukenija 1 stavljena na njenu glavu: kada su odlivali bronzu, ovde u Limi, zanatlije nisu razumele skulptorova uputstva da je krunišu zavetnom vatrom (Hama votiva), već životinjom istog imena (Hama animal). Prirodno, nije se ni nasmešio. Ponovo me je uhvatio za mišicu i dok me je požurivao napred, sudarajući se s prolaznicima, nastavio je sa svojim monologom, ravnodušan prema svemu što gaje okruživalo, započinjući od mene: — Niko mu nije video lice, ali moguće je pretpostaviti da je neko čudovište — možda gazdaričino kopile — puno naslednih mana, patuljastog rasta, grbav, dvoglav, koga donja Atanasija krije danju da se ne bismo uplašili, a pušta ga samo noću da udahne malo svežeg vazduha. Govorio je bez trunke osećanja, kao neki magnetofon, i da bih što više izvukao iz njega, odvratih mu da mi se njegova pretpostavka čini preteranom: zar nije moguće da taj mladić plače zbog svojih ljubavnih jada? — Da je reč o zaljubljenom čoveku, imao bi gitaru, violinu, ili bi pevao — reče mi, gledajući me s prezirom ublaženim sažaljenjem. —Ovaj samo plače. Pokušao sam da ga navedem da mi objasni sve od početka, ali on je bio rasejaniji i zatvoreniji nego obično. Izvukao sam iz njega samo to da neko već više noći plače u jednom kutku kuće za izdavanje i da su se stanari “La Tapade” žalili. Gazdarica, donja Atanasija, je rekla da ona ništa o tome ne zna, a prema piskaralu, “duhovi su joj poslužili kao alibi”. — Možda plače i zbog nekog zločina — mozgao je Pedro Komaćo, tonom računovođe koji naglas sabira, dok me je, držeći me i dalje pod ruku, usmeravao ka RadioSentralu, pošto smo napravili desetak krugova oko sporne nika. — Neki porodični zločin? Neki oceubica koji sebi čupa kose i grebe meso kajući se? Jedan od sinova pacolovca? -""Nije bio ni najmanje uzbuđen, ali primetio sam da je odsutniji nego obično, nesposobniji nego ikad da sluša, da razgovara, da se seti da ima nekog pored sebe. Bio sam siguran da me ne vidi. Pokušao sam da ga navedem da nastavi sa svojim monologom, jer to je značilo posmatrati njegovu maštu na delu, ali on je sada zanemeo isto onako naglo kao što je počeo da govori o nevidljivom plačljivcu. Video sam ga kako se ponovo namešta da radi u svom sobičku: skinuo je crni sako i leptir-mašnicu, skupio je kosu u jednu mrežicu i navukao žensku periku s punđom, što je izvukao iz druge plastične kese. Nisam mogao da se suzdržim i grohotom se nasmejah: — A ko je ova osoba u čijem druStvu imam zadovoljstvo da se nalazim? — upitah ga i dalje se smejući. — Treba da dam nekoliko saveta jednom laborantu i frankofilu koji je ubio svog sina — objasnio mi je podsmešljivim glasom, stavljajući na lice, umesto ranije biblijske brade, Šarene minđuSe i koketni mladež. — Zbogom, prijatelju. 1°) Aukenija vrsta sisara koja obuhvata četiri vrste karakteristične za Južnu Ameriku: alpaka, guanako, vikunja i ljama; Prim. prev.

Samo što sam se napola okrenuo da bih pošao, čuo sam kako se ponovo vraća u život, odreSito, samopouzdano, neizbežno, večno — kucanje na maSini “remington”. Vozeći se u kolektivnom taksiju ka Mirafloresu, razmišljao sam o Životu Pedra Kamaća. Kakva druStvena sredina i kakav je splet osoba, odnosa, problema, slučajnosti, događaja, proizveo ovu književnu vokaciju (književnu? ali ako nije to, šta je onda?) koja je uspela da se ostvari, da se kristališe u jednom delu i da stekne publiku? Kako je moguće da je neko s jedne strane parodija od pisca i istovremeno, sudeći po vremenu koje posvećuje svome poslu i ostvarenim đelima, jedini koji zaslužuje to ime u Peruu? Da nisu možda pisci oni političari, advokati, oni profesori što prisvajaju titule pesnika, pripovedača, dramaturga zato što u kratkim zaglavljima svojih života čije su četiri petine posvećene aktivnostima koje nemaju nikakve veze s književnošću, naprave neku knjižicu poezije ili neku škrtu zbirku priča? Zašto bi te osobe koje se literaturom služe kao ukrasom ili izgovorom bile više pisci nego Pedro Kamaćo koji živi samo zato da bi pisao? Da li zato što su oni pročitali (ili su barem znali da je trebalo da pročitaju) Prusta, Foknera, Džojsa, dok je Pedro Kamaćo gotovo nepismen? Kad god sam o ovome razmišljao, bio sam tužan i uznemiren. Postojalo mi je sve jasnije da u životu jedino želim da budem pisac, i bio sam sve ubeđeniji da jedini način da to zaista budem jeste da se književnosti predam dušom i telom. Ni u kom slučaju nisam želeo da budem neki pisac napola, ili napomalo, već istinski pisac, kao ko? Osoba koju sam poznavao a koja je najbliža toj vrsti pisca s punim radnim vremenom, opscdiiut i ushićen svojom vokacijom, bio je bolivijanski autor radioserija: zbog toga me je toliko opčinjavao. U kući moje babe i dede očekivao me je Havijer, sav blistajući od sreće s programom za nedelju od kojeg bi i mrtvi vaskrsli. Primio je novac koji su mu roditelji slali svakog meseca iz Pjure, s dodatkom za nacinalne praznike, tako da je odlučio da te dodatne sole potrošimo nas četvoro zajedno. —Tebi u čast, napravio sam jedan intelektualan i kosmopiltski program — reče mi, klepivši me srdačno po leđima: pozorišna trupa Fransiska Petronea iz Argentine, nemačka zakuska kod Tonijevog kutka i kraj zabave u francuskom stilu kod Negro-Negra, igrajući u mraku bolero. Kao što je Pedro Kamaćo bio nešto najbliže piscu što sam u svom kratkom životu video, među mojim poznanicima, po svojoj velikodušnosti i bujnosti, Havijer je najviše ličio na nekog renesansnog princa. Sem toga, bio je veoma delotvoran: već je obavestio tetku Huliju i Nensi šta nas očekuje te noći i već je u džepu imao karte za pozorište.Program nije mogao biti primamljiviji i smesta je raspršio sve moje sumorne misli o književničkoj vokaciji i o bednoj sudbini literature u Peruu. I Havijer je bio veoma zadovoljan: već je mesec dana izlazio s Nensi i to njihovo stalno druženje primalo je crte zvanične romanse. To što sam svojoj rođaki priznao šta osećam za tetku Huliju, bilo je za njega krajnje korisno, jer pod izgovorom da će nama dvoma izlasci učetvoro olakšati viđenja i pomoći nam da sačuvamo našu tajnu, uspevao je da se vidi s Nensi nekoliko puta nedeljno. Moja rođaka i tetka Hulija sada su bile nerazdvojne: zajedno su išle u kupovinu i u bioskop i izmenjivale su tajne. Moja rođaka se oduševila svojom ulogom dobre vile u našoj romansi i jednog popodneva mi je podigla moral ovakvim razmišljanjem: “Hulita ima nešto u sebi što briše sve razlike u godinama, Marito.” -Veličanstveni program za to nedeljno veče (kada su, ubeđen sam, zvezde odlučile o dobrom delu moje budućnosti) počeo je u najboljem svetlu. U Limi pedesetih godina retko se kad mogao videti dobar pozorišni komad, a argentinska grupa Fransiska Petronea donela je niz dobrih komada koji se nisu prikazivali u Peruu. Nensi je otišla po tetku Huliju kod ujne Olge i obe su došle taksijem u centar. Havijer i ja smo ih čekali na vratima pozorišta Segura. Havijer koji je u tim stvarima pomalo preterivao, zakupio je ložu, i ispostavilo se da je ona bila jedina zauzeta, tako da smo privlačili pažnju baš kao i oni na pozornici. Pošto mi je savest bila nemirna, pretpostavio sam da će nas videti razni rođaci i poznanici i da će naslutiti

šta se dešava. Ali čim je započela predstava, moj strah je iščezao. Izvodili su "Smrt trgovačkog putnika” od Artura Milera i tada sam prvi put video jedan netradicionalan komad koji krši pravila vremena i prostora. Toliko sam bio ushićen i uzbuđen da sam u pauzu počeo da govorim kao navijen, vatreno hvaleći delo, komentarišući njegove likove, ideje, tehniku, a kasnije, dok smo jeli kobasice i pili crno pivo kod Tonijevog kutka u Kolemni i dalje sam ga uznosio, toliko zaokupljen, da me je Havijer docnije ukorio: “Ličio si na papagaja kome su dali johinbin1. " Moja rođaka Nensi, koja je uvek smatrala da su moje književne sklonosti čudne baš kao i hobi našeg ujka Eduarda, omaleni starčić, dedin brat, sada penzionisani sudija koji je skupljao paukove, čuvši me da tako naširoko govorim o delu koje smo upravo videli, iskazala je sumnju da bi moje sklonosti mogle vrlo loše završiti: “Postaješ pomalo ćaknut, dragi moj.” Za kraj večeri, Havijar je izabrao Negro-Negro, jer je to bilo mesto sa izvesnom intelektualno-boemskom atmosferom — četvrtkom su se održavale male predstave: jednočinke, monolozi, recitali, a inače, tu su se okupljali slikari, muzičari i pisci, ali i zbog toga što je to bila najmračniji barčić23 u Limi, jedan podrum pod arkadama trga San Martin s najviSe dvadeset stolova i čiji smo dekor smatrali “egzistencijalističkim”. Bilo je to mesto koje je, ono malo puta koliko sam bio, ostavljalo na mene utisak da se nalazim u nekoj rupi24) na Sen Zermen-de-Preu. Smestili su nas za jedan stočić pokraj platoa za igru a Havijer, izdašniji nego ikad, poručio je četiri viskija. On i Nensi su odmah ustali da igraju, a ja sam, u tom uskom i krcatom šancu, nastavio da pričam Huliji o pozorištu i o Arturu Mileru. Sedeli smo vrlo blizu jedno drugog, držeći se za ruke; ona me je samopregorno slušala a ja sam joj govorio da sam te noći otkrio pozorište: shvatio sam da ono može biti kompleksno i duboko kao roman, a budući da je živo, da u njegovoj materijalizaciji učestvuju bića od krvi i mesa, a i druge umetnosti kao slikarstvo i muzika, može biti čak i superiornije. — Eto, odjednom, mislim da ću promeniti rod i da ću umesto priča početi da pišem drame — rekoh joj krajnje uzbuđen. — šta kažeš na to? — Ja nemam baš ništa protiv — odvratila mi je tetka Hulija, ustajući. — Ali sada me, Vargitas, izvedi da igramo i govori mi nešto lepo na uvo. Između igre i igre, ako želiš, dozvoljavam ti da mi pričaš o književnosti. Sledio sam doslovce njena uputstva. Igrali smo vrlo pripijeni, ljubeći se i ja sam joj govorio da sam u nju zaljubljen, a ona da je zaljubljena u mene i to je bilo prvi put da zbog tog intimnog ambijenta, izazovnog i uzbudljivog, kao i zbog Havijerovih viskija, nisam prikrivao želju koju je u meni izazivala; dok smo igrali, polagano sam prelazio usnama po njenom vratu, moj jezik se zavlačio u njena usta i primao njenu pljuvačku, snažno sam je privijao uza se da bih osetio njene grudi, stomak i butine, a zatim, za stolom, pod okriljem tame, milovao sam joj noge i grudi. U takvom smo stanju bili, opijeni i uživajući kada nam rođaka Nensi, u predahu između dva bolera, sledi krv u žilama: — Bože moj, zamislite koje ovde: ujka Horhe. Trebalo je da računamo na tu opasnost: ujka Horhe, naš najmlađi ujak, živeći krajnje uzbudljivo, hrabro je mešao svoje poslovne poduhvate s burnim noćnim životom ispunjenim zabavama, ženama i pićem. U vezi s njim kružila je priča o jednom tragikomičnom nesporazumu čija je pozornica bila noćni klub “Embesi”: program beše upravo počeo, ali pevačica nije mogla da nastavi s pevanjem jer ju je neki pijanac, sedeći za jednim od stolova, stalno prekidao nevaspitanim upadicama. I usred krcatog noćnog kluba, ujka Horhe je ustao isprsivši se i zagrmeo kao neki Don Kihot: “Tišina, bedniče, ja ću te naučiti kako da poštuješ dame”, i krenuo je na tog nevaljalca u bokserskom stavu samo zato da bi trenutak docnije otkrio da je ispao smešan jer to što je taj nazovi klijent prekidao pevačicu bilo je deo programa. A sada je zaista bio tu, samo dva stola dalje od nas, vrlo elegantan, lice bi mu jedva 1 afrodizijak°) — U orginalu, fr. Boite, p. p. U ) — U orginalu, eng. cave, p. p-

osvetlile šibice pušača, ili baterije konobara. Pored njega, prepoznao sam njegovu ženu, moju ujnu Gabi; premda su sedeli samo nekoliko metara od nas, oboje su se trudili da ne pogledaju u našem pravcu. Sve je bilo savršeno jasno: videli su me kako ljubim tetku Huliju, sve su shvatili i opredelili su se za diplomatsko slepilo. Havijer je zatražio račun, gotovo smo odmah izišli iz Negro-Negra a ujka Horhe i ujna Gabi su se pravili da nas ne vide čak i kada smo se, izlazeći, o njih očešali. U taksiju za Miraflores sedeli smo svi četvoro nemi i pokunjeni, a on da je Nensi ukratko izložila ono što smo svi mislili: “Sav trud uzalud, veliki skandal je na vidiku. ” Ali kao u nekom dobrom, napetom filmu, u nekoliko narednih dana ništa se nije dogodilo. Nije bilo ni najmanjeg znaka da su ujka Horhe i ujna Gabi upozorile familijarno pleme. Ujka Lućo i ujna Olga nisu tetki Huliji rekli nijednu reč na osnovu koje bi mogla da pretpostavi da nešto znaju, a tog četvrtka, kada sam hrabro došao kod njih na ručak, bili su sa mnom prirodni i ljubazni kao uvek. A ni ujna Laura i ujka Huan nisu postavili nijedno lukavo pitanje maloj Nensi. U mojoj kući, baba i deda kao da su bili na Mesecu, i dalje su me pitali s najanđeoskijom mogućom nevinošću, da Ii još pratim Hulitu u bioskop, “jer ona je takav filmoman”. Bili su to dani puni nemira, u kojima smo, sprovodeći krajnje mere predostrožnosti tetka Hulija i ja odlučili da se čak ni tajom ne vidimo barem nedelju dana. Ali zato smo govorili telefonom. Tetka Hulija je izlazila da me pozove iz bakalnice na ćošku, najmanje tri puta na dan i saopštavali smo jedno drugom ono što smo primetili u vezi s pribojavanom reakcijom familije, navodeći svakojake pretpostavke. Da li je moguće da je ujka Horhe odlučio da našu tajnu zadrži za sebe? Ja sam znao da je to nezamislivo, imajući u vidu familijarne običaje. Pa §ta se onda događalo? Havijer je izneo tezu da su ujna Gabi i ujka Horhe onomad popili toliko viskija da nisu sve baš dobro pohvatali, da je u njihovom sećanju ostala samo neka nejasna sumnja i da nisu hteli da raspiruju skandal oko nečega u šta nisu sasvim sigurni. Nešto iz radoznalosti, nešto iz mazohizma, obišao sam te nedelje sve domove klana da bih saznao na čemu sam. Nisam primetio ništa neuobičajeno, sem jedne čudne omaške koja je kod mene izazvala čitav vatromet spekulacija. Tetka Ortensija koja me je pozvala na čaj s biskvitima u toku dva sata razgovora nijednom nije spomenula tetku Huliju “Sve znaju i nešto kuju”, uveravao sam Havijera, a on mi je, sit toga da ni o čemu drugom ne pričam, odgovorio: “U suštini ti umireš od želje da dođe do tog skandala kako bi imao o čemu da pišeš.” Te nedelje prepune događaja, neočekivano sam postao učesnik jedne ulične borbe i nešto kao telohranitelj Pedra Kamaća. Izlazio sam iz zgrade univerziteta San Markos, pošto sam video rezultate ispita iz procesnog prava i veoma me je grizla savest što sam dobio višu ocenu od mog prijatelja Velanda, jer on je bio onaj koji zna, kada sam, prolazeći kroz univerzitetski park naleteo na Henara-starijeg, patrijarha falange koja je posedovala Radio-Panamerikanu i Radio-Sentral. Odšetali smo zajedno do ulice Belen, uz put razgovarajući. Bio je to gospodin uvek obučen u crno i veoma ozbiljan; govoreći o njemu, bolivijanski piskarčić ga je ponekad nazivao — a bilo je lako pogoditi zbog čega — “goničem robova”. — Vaš prijatelj, genije, stalno mi zadaje glavobolju — rekao mi je. — Puna mi je kapa njega. Da nije tako produktivan, već bih ja njega išutirao na ulicu. — Da li se opet neko žalio iz argentinske ambasade? — upitah ga. — Ne znam kakvu to zbrku pravi — požalio se. — Nameračio se da zafrkava ljude, premešta likove iz jedne radio-serije u drugu i menja im imena da bi zbunio slušaoce. Moja žena me je već bila upozorila a sada zovu telefonom i čak su stigla dva pisma. Da se sveštenik iz Mendosite zove kao Jehovin svedok i obrnuto. Ja sam previše zauzet da bih slušao radio-serije. Da li ih vi nekada slušate? Spuštali smo se niz Kolmenu u pravcu trga San Martin, prolazeći pored kineskih restorančića i autobusa koji su kretali za unutrašnjost, i ja se setih kako me je tetka Hulija pre

nekoliko dana nasmejala govoreći mi o Pedru Kamaću i potvrdivši moje sumnje daje piskaralo u suštini humorista. — Desilo se nešto krajnje čudno: devojka je rodila žgepče, ali je ono umrlo na porođaju i sahranili su ga uz sve potrebne obrede. Kako objašnjavaš da su ga u današnjem nastavku odneli u Katedralu na krštenje? Rekoh Henaru-starijem da ni ja nemam vremena da ih slušam i da su ti izmenljivi karakteri i mešanje zapleta verovatno neka njegova originalna tehnika pripovedanja. — Ne plaćamo ga da bude originalan, već da zabavlja naše slušaoce — odvratio mi je Henaro-stariji koji, ni u kom slučaju nije bio naprednjački impresario, već čist tradicionalista. — Sa ovakvim šalama izgubiće svoju publiku a sponzori će nam ukinuti reklamu. Vi ste njegov prijatelj, recite mu da se mane modernizma, inače bi mogao ostati bez posla. Predložih mu da mu to kaže on sam koji je gazda, pa će i pretnja imati veću težinu. Ali Henaro-stariji zatrese glavom sa izrazom ustezanja što je od njega nasledio Henaromlađi: — Ne dopušta mi čak ni da mu se obratim. Uspeh mu je mnogo udario u glavu i kad god hoću s njim da porazgovaram, ne ukazuje mi dužno poštovanje. Otišao je da mu kaže, na najučitiviji mogući način, da u stanicu stižu pozivi i da mu pokaže pisma u kojima su se žalili. Ne odgovorivši mu nijednom rečju, Pedro Kamaćo je uzeo dva pisma, pocepao ih na parčiće i ne otvorivši ih, i bacio ih u korpu za otpatke. Zatim je počeo da kuca na svojoj mašini, kao da u sobi nema nikoga; i dok se udaljavao iz te neprijateljske rupe, misleći da će ga udariti moždana kap, čuo ga je kako mrmlja: “Obućaru, drž se svojih cipela”. — Ja se ne mogu izložiti još jednom takvom prostakluku, morao bih ga izbaciti, a ni to ne bi bilo realno — zaključio je, mahnuvši umorno rukom. Ali vi nemate šta da izgubite, vas neće vređati, vi ste takođe napola umetnik, zar ne? Pomozite nam, učinite to za firmu, porazgovarajte s njim. Obećao sam mu da ću to učiniti'i zaista, na moju nesreću, posle vesti “E1 Panamerikano” u dvanaest, pozvah Pedra Kamaća da popije sa mnom njegov čaj od vrebene i nane. Izlazili smo iz Radio-Sentrala kada nam dvojica rmpalija presekoše put. Odmah sam ih prepoznao: bili su to roštilj-majstori, dva brkata brata iz Argentinskog grila, restorana u istoj ulici, preko puta škole koju su vodile Vitlejemske opatice; u belim keceljama i s visokim kuvarskim kapama, oni su tamo pripremali krvave bifteke i tripice na žaru. Okružili su bolivijanskog piskarčića kao da se spremaju da ga ubiju, a onaj stariji i deblji od njih dvojice mu pripreti: — Znači, mi smo čedomorci, je li, Kamaćo, svinjo jedna? Zar misliš, huljo jedna, da u ovoj zemlji nema nikoga ko te može naučiti da nešto poštuješ? Sve se više uzbuđivao dok je govorio, crveneo je i počinjao da grca. Mlađi brat je potvrdno klimao glavom a kada je roštilj-majstor za trenutak zastao, gušeći se od besa, iskoristio je da i on kaže svoje: — A šta ćemo s vaškama? Znači glavna poslastica našim ženama u Buenos Ajresu su vaške koje trebe iz glave svoje dece, a, kurvin sine? Misliš li ti da ću ja sedeti skrštenih ruku dok mi ti psuješ majku? Bolivijanski piskarčić nije uzmakao ni za milimetar i slušao ih je s doktorskim izrazom lica, upravljajući svoje buljave oči Čas u jednog čas u drugog. Iznenada, napravivši ceremonijalno svoj karakteristični naklon i vrlo svečanim glasom, postavio je najučtivije moguće pitanje: — A da vi niste možda Argentinci? Debeli roštilj-majstor, kome se brkovi već behu zapenušili, lice mu je bilo na dvadeset sentimetara od Kamaćovog, radi čega je morao puno da se sagne patriotski zagrme: — Argentinci, nego šta, pasji sine, i ponosimo se time! Kada su mu to potvrdili šta zaista nije bilo potrebno

jer je bilo dovoljno Čuti samo dve reči da bi se znalo da su Argentinci, videh kako je bolivijanski piskarčić prebledeo kao daje nešto u njemu puklo; oči su mu se zažagrile, dobio je preteći izraz lica i šibajući vazduh svojim kažiprstom, ovako im se obratio: — Namirisao sam ja to. E pa, ako je tako, odlazite smesta da pevate tango! To naređenje nije izrečeno u šali, bilo je smrtno ozbiljno. Roštilj-majstori za trenutak nisu znali šta da kažu. Bilo je očigledno da se Bolivijanac nije šalio: onako mali i tvrdoglav, fizički potpuno bespomoćan, gledao ih je svojim srditim, prezrivim očima. — Sta ste to rekli, uspeo je konačno da prozbori debeli roštilj-majstor, zbunjen i pocrveneo, — Kako, kako, ponovite to? — Idite, pevajte tango i operite uši! — Pedro Kamaćo je obogatio naređenje svojim savršenim akcentom. I posle sasvim kratkog predaha, s drskošću koja nas je upopastila, kazao je, naglašavajući svaku reč, ledeno mirnim glasom: — Ukoliko ne želite da budete bijeni. Ovog puta više sam bio zaprepašćen ja nego roštiljmajstori. Da ovaj majušni čovek, koji je fizički izgledao kao dečak u četvrtom razredu osnovne škole, obećava batine dvojici samsona od po sto kilograma, bilo je ne samo ludost već i samoubistvo. Ali debeli roštilj-majstor je već reagovao: zgrabio je piskarčića za okovratnik i sred smeha ljudi koji se tu behu iskupili, podigao ga je kao perce, urlajući: — Mene da biješ, a? Sada ću ti pokazati, patuljku jedan ... Kada sam video da se stariji brat priprema da udarcem desnice oduva Pedra Kamaća, nisam imao druge nego da se umešam. Uhvatio sam ga za mišicu, istovremeno pokušavajući da oslobodim piskarala koji je visio u vazduhu, poplaveo i mlatarajući nogama kao pauk, i uspeo sam da mu kažem nešto kao: “Čujte, ne budite siledžija, pustite ga”, kada me je, bez opomene, mlađi brat jednim udarcem šake poslao na zemlju. Iz tog položaja i dok sam se, ošamućen, s mukom podizao na noge, pripremajući se da sprovedem u delo filozofiju moga dede, gospodina stare škole koji me je naučio da nijedan žitelj Arekipe dostojan ove zemlje nikada ne odbija poziv na borbu (pogotovu kada je poziv tako ubedljiv kao direkt u podbradak), video sam kako stariji brat ispaljuje pravu kišu šamara po našem umetniku (udarce pesnicama samilosno je zamenio šamarima, imajući u vidu protivnikov liliputanski stas). Kasnije, dok sam izmenjivao guranja i udarce šakama s mlađim roštilj-majstorom (“braneći umetnost” mislio sam) mnogo toga nisam mogao da vidim. Boksovanje nije dugo trajalo, ali kada su ljudi iz Radio-Sentrala konačno uspeli da nas izvuku iz ruku tih snagatora, ja sam imao nekoliko čvoruga a lice Bolivijanca bilo je tako naduveno i otečeno da je Henaro-stariji morao da ga odvede u dežurnu kliniku. Umesto da mi se zahvali Što sam rizikovao svoju kožu braneći njegovu ekskluzivnu zvezdu, Henaro-mlađi me je tog popodneva izgrdio zbog vesti koju je Paskval, koristeći se zbrkom, pustio u dva uzastopna biltena i koja je (uz malo preterivanja) otprilike ovako počinjala:** Banditi iz Rio de la Plate zločinački su danas napali našeg direktora, poznatog novinara”, itd. Tog popodneva, kada je Havijer svratio na moje tavanče u Radio-Panamerikanu, grohotom se nasmejao čuvši priču o tučnjavi i pošao je sa mnom da vidimo kako je piskaralu. Imao je gusarski zavoj preko desnog oka i dva flastera, jedan na vratu i drugi ispod nosa. Kako mu je? Prezrivo je odmahnuo rukom, ne pridajući nikakvu važnost tom događaju i nije mi se zahvalio što sam, iz solidarnosti s njim, ušao u borbu. Njegova jedina primedba je oduševila Havijera: — Spasli su im živote kada su nas razdvojili. Da je potrajalo još nekoliko minuta, ljudi bi me prepoznali a onda bi te jadnike linčovali. Otišli smo u Branšu i tamo nam je ispričao da je jednom u Boliviji, neki fudbaler “iz one zemlje”, koji je čuo njegove programe, došao u radio-stanicu naoružan revolverom koji su srećom čuvari na vreme otkrili. — Moraćete da se pričuvate — upozorio ga je Havijer. — Lima je sada puna Argentinaca.

Sve u svemu, i mene i vas će pre ili kasnije pojesti crvi — filizofski je zaključio Pedro Kamaćo. I održao nam je lekciju o seobi duša u šta je on verovao. I ispovedio nam se: ako može da bira, u svojoj budućoj inkarnaciji, želeo bi da bude neka dugovečna i mirna morska životinja, kao kornjača ili kit. Iskoristio sam njegovo dobro raspoloženje da bih izvršio tu počasnu funkciju mosta između njega i Henarovih koje sam se pre izvesnog vremena primio i preneo sam mu poruku Henara-starijeg: bilo je poziva, pisama, epizoda u radio-serijama koje neki ljudi nisu razumeli. Stari ga moli da ne komplikuje svoje zaplete, da ima u vidu nivo prosečnog slušaoca koji je prilično nizak. Pokušao sam da ublažim tu neugodnost, stajući na njegovu stranu (a to sam zaista mislio): ta molba je, naravno, besmislena, čovek treba da ima slobodu i piše onako kako želi, ja mu samo prenosim ono što su me zamolili damu kažem. Saslušao me je nemo i tako bezizražajnog lica da mi je bilo vrlo neugodno. Ni kada sam završio, nije rekao nijednu reč. Ispio je poslednji gutljaj svog napitka od vrebene i nane, ustao je, promrmljao je da mora da se vrati u svoju radionicu i otišao je ne pozdravivši se. Da li se uvredio zato što sam govorio o telefonskim pozivima pred čovekom koga nije znao? Havijer je smatrao da je to razlog i posavetovao me je da ga zamolim za izvinjenje. Obećao sam sebi da više nikada neću biti posrednik Henarovih. Te nedelje u kojoj se nisam video s tetkom Hulijom, nekoliko puta sam izišao s prijateljima iz Mirafloresa koje nisam potražio otkako je započela moja tajna romansa. Bili su to moji drugari iz škole ili iz susedstva, mladići koji su studirali za inženjera kao Crni Salas, ili medicinu, kao Ružičasti Molfino, ili koji su se zaposlili kao Koko Lanjas, i sa kojima sam od detinjstva delio divne stvari: fudbal na male goliće i park Salasar, plivanje u Terasasu i talase Mirafloresa, subotnje zabave, devojke i filmove. Ali tokom ovih izlazaka, pošto ih mesecima nisam viđao, shvatio sam da našem prijateljstvu nešto nedostaje, da se nešto izgubilo. Više nismo imali toliko zajedničkog kao ranije. U toku te nedelje upuštali smo se svake noći u one iste pustolovine kao ranije: pri svetlosti mesečine tumarali smo po malom starom groblju Surko da bismo među grobovima porušenim od zemljotresa pronašli neku lobanju; kupali smo se goli u ogromnom bazenu kupališta Santa Rose, pored Ankona, koji je još u izgradnji i obilazili sumorne burdelje na aveniji Grau. Oni su ostali isti: pravili su iste štosove, pričali o istim devojkama, ali ja njima nisam mogao da govorim o onome što mi je najvažnije: literaturi i tetki Huliji. Da sam im rekao da pišem priče i da sanjam o tome da postanem pisac, bez sumnje bi, kao i mala Nensi, mislili da mi fali neki šraf u glavi. A da sam im ispričao — kao što su oni meni o svojim osvajanjima — da izlazim s jednom razvedenom gospođom koja mi nije ljubavnica, već dragana (u vrlo mirafloreskom smislu te reči), verovali bi da sam, kako to jedna lepa i ezoterička izreka, tada vrlo u modi, kaže: pizdonja koji hoće da čuva ovce a nema štap. Nisam ih prezirao zbog toga što ne čitaju književnost, niti sam smatrao sebe superiornim zbog moje romanse s jednom zrelom i iskusnom ženom, ali sigurno je da sam se, dok smo tih noći čeprkali po groblju Surko među stablima eukaliptusa i moljea 1 , ili se praćakali u vodi pod zvezdama Santa Rose, ili pili pivo i raspravljali o cenama kurvi kod Nanete, veoma dosađivao i više sam mislio na “Opasne igre” (koje se ni ove nedelje nisu pojavile u “E1 Komersiju”) i na tetku Huliju, nego na ono što su mi oni govorili. Kada sam ispričao Havijeru koliko me je razočarao ponovni susret s mojim drugarima iz susedstva, odvratio mi je, isprsivši se: — To je zato što su oni još balavci. Ali nas dvojica, Vargitas, mi smo postali ljudi. —

1)Zimzeleno drvo crvenog ploda sličnog biberu, prim. prev.

U PRAŠNJAVOM CENTRU GRADA, negde na polovini ulice Ika, nalazi se jedna stara kuća s balkonima i žaluzinama na čijim se zidovima oštećenim vremenom i prostaklucima prolaznika (sentimentalne ruke koje ucrtavaju strele i srca i upisuju imena žena, izopačeni prsti što urezuju polne organe i ružne reci) još mogu videti, kao iz daljine, bledi tragovi prvobitne boje, one što je u Koloniji ukrašavala aristokratske kuće: indigoplave. Ta zgrada (nekadašnja rezidencija markiza) danas je trošna, okrpljena građevina koja nekim čudom odoleva ne samo zemljotresima, već i umerenim limskim vetrovima i čak najsitnijoj kišici. Nagrižena od gore do dole termitima, prepuna mišjih rupa i gnezda rovčica, mnogo je puta izdeljivana — unutrašnja dvorišta i sobe koje potreba pretvara u košnice — kako bi primila više stanara. Mnoštvo ljudi vrlo skromnih sredstava živi između njenih krhkih zidova i trošnih tavanica (a postoji opasnost da pod njima ostanu zgnječeni). Tu na drugom spratu, u šest soba prepunih pohabanog nameštaja i kojekakvih starudija, koje možda nisu najlepše ali su svakako moraltio neukaljane, nalazi se kolonijalni pansion. Vlasnik i upravnik pansiona je tročlana familija Bergua — koja je pre više od trideset godina iz kamenitog, planinskog grada Ajkuća, prepunog crkava, došla u Limu i tu je (oh, mani života) postepeno propadala fizički, ekonomski, društveno i čak psihički, a nema sumnje da će u tom gradu kraljeva ostaviti svoju dušu i ponovo se roditi u vidu ptice, ribe ili insekta. Danas, kolonijalni pansion preživljava žalosnu dekadenciju a njeni klijenti su vrlo skromne i neplatežne osobe, u najboljem slučaju mali provincijski popovi koji dolaze da obave neke formalnosti kod nadbiskupa, a u najgorem, seljanke zarumenjenih obraza i telećih očiju koje svoje pare drže u ružičastim maramicama a brojanicu mole na kečva jeziku. U pansionu, naravno, nema posluge i sav posao oko nameštanja kreveta, spremanja, kupovine i pripremanja obroka zapada gospođi Margariti Bergui i njenoj kćeri, devojci od Četrdeset godina koja se odaziva na mirisno ime Rosa 1 . Gospođa Margarita Bergua je jedna malena, žgoljava žena (što kako se čini pokazuje njeno ime u deminutivu2^ , izboranija no suva grožđica i koja začudo miriše na mačke (budući da u pansionu nema mački). Radi neumorno od zore do mraka i njeni manevri kroz kuću i kroz život su neverovatni, s obzirom da joj je jedna noga dvadeset santimetara kraća od druge, tako da se služi cipelom tipa štule, s drvenom štiklom koja liči na sanduče uličnih čistača cipela; tu cipelu joj je pre puno godina napravio jedan vrlo vešt oltar-majstor iz Ajakuća i od nje se trese drveni pod dok je po njemu vuče. Uvek je bila štedljiva, ali, s godinama, ova vrlina se izopačila u maniju i sada joj bez sumnje odgovara opor naziv tvrdice. Na primer, nijednom podstanaru ne dozvoljava da se okupa više no jednom mesečno — svakog prvog petka — i nametnula je argentinski običaj tako rasprostranjen u domovima ove bratske zemlje — da puštaju vodu u nužniku samo jednom dnevno što čini ona sama, pre nego što pođe na spavanje); otuda se, sto posto, u kolonijalnom pansionu oseća taj stalni vonj, težak i mlak, koji, naročito u početku ošamućuje podstanare (ona tvrdi, mašta žene koja na sve ima odgovor, da zahvaljujući njemu bolje spavaju). Gospođica Rosa ima (ili bolje reći, imala je, jer se posle velike noćne tragedije čak i to promenilo) dušu i prste umetnice. Kao devojčica, u Ajakuću, kada je familija bila na svom vrhuncu (tri kamene kuće i nešto zemlje i ovaca) počela je da uči klavir i tako je dobro svirala da je održala recital u Gradskom pozorištu kome su prisustvovali gradonačelnik i prefekt i na kome su njeni roditelji, čuvši aplauze, zaplakali od uzbuđenja. Podstaknuti ovom slavnom večeri, kada su igrale i neke Inka-princeze, supružnici Bergua su odlučili da prodaju sve što su imali i da se presele u Limu kako bi njihova ćerka mogla da postane koncertna pijanistkinja. Zbog toga su kupili tu ogromnu kuću (koju su kasnije, malopomalo, prodavali i iznajmljivali), zbog toga su kupili klavir, zbog toga su upisali svoju nadarenu ćerku u nacionalnu muzičku školu. Ali nije potrajalo dugo, a veliki razvratni grad je razorio 1)Šp. ruža, p. p. ) Šp. “ita” — nastavak za deminutiv, p. p. 2?

provincijske iluzije. Bračni par Bergua je ubrzo otkrio nešto što nikad nije slutio: Lima je jazbina s milion grešnika i svi oni, bez razlike, žele da siluju nadahnutu devojku iz Ajakuća. To je barem ova devojka — sjajnih pletenica i krupnih očiju koje su se u strahu punile suzama i postajale još okruglije — pričala ujutro, po popodne i uveče: profesor solfeđa se bacio na nju dašćući i hteo je da počini grešni čin na madracu od partitura; vratar muzičke škole je bestidno upitao: “Hoćeš li da budeš moja milosnica?” Dva druga su je pozvala u kupatilo da ih gleda dok piške; policajac na uglu koga je upitala za neku ulicu je s nekim pomešao i hteo je da je pomazi po grudima; a u autobusu, dok joj je naplaćivao kartu, vozač je uštinuo za bradavicu . . . Rešeni da odbrane integritet tog himena koji, prema brđanskom moralu — čija su pravila nesavitljiva kao mramor — mlada pijanistkinja treba da žrtvuje samo svom budućem gospodaru i suprugu, roditelji Bergua su je povukli iz muzičke škole; organizovali su da joj časove daje jedna gospođica kod kuće, obukli su Rosu kao kaluđericu i zabranili joj da izlazi na ulicu sem u njihovoj pratnji. Od tada je prošlo dvadeset i pet godina i zaista, himen je i dalje čitav i na svom mestu, ali u ovom trenutku to više nije bog zna šta, jer sem te draži — koju, uostalom, moderni mladići toliko preziru- bivša pijanistkinja (otkako se zbila tragedija, časovi su otkazani a klavir prodat da bi se platila bolnica i lekar) nema šta drugo da ponudi. Sva je nekako otvrdnula, povila se i smanjila i umotana u te svoje antiafrodizijačke tunike koje stalno nosi i u tim kapuljačama što joj kriju kosu i Čelo, pre liči na neki pokretni svežanj nego na ženu. Ona i dalje tvrdi da je muškarci dodiruju, da je prestrašuju nečistim predlozima i da žele da je siluju, ali, pri ovom stanju stvari čak se i njeni roditelji pitaju da li su te fantazije ikada bile istina. Međutim, uistinu potresna i pokroviteljska ličnost kolonijalnog pansiona bio je don Sebastijan Bergua: starac visokog čela, orlovskog nosa, prodornog pogleda, oličenja dobrote i ispravnosti. Čovek starog kova, moglo bi se reći, zadržao je od svojih dalekih predaka, tih španskih osvajača, braće Bergua, poteklih sa visova Kuenke koji su u Peru stigli sa Pisarom, ne toliko onu sklonost ka krajnostima koja ih je navela da stotinama Inka (svakom ponaosob) namaknu opaku garotu i da ostave trudnima otprilike isti broj vestaljki iz Kuska, koliko njihov besprekorni katolički duh i smelo ubeđenje da gospoda drevne loze mogu da žive od svojih renti i pljačke, ali ne i znoja svojih ruku. Od detinjstva je svakodnevno odlazio na misu, svakog petka se pričešćivao u znak pošte Gospodina od Očišćenja, kome je bio nepokolebljivo odan, i bičevao se ili nosio kostret najmanje tri dana u mesecu. Njegova odvratnost pema radu — nisko zanimanje pogodno za Argentince — uvek je išla do takvih krajnosti da čak nije hteo da naplaćuje najamninu za svoje nekretnine što mu je omogućavalo da živi, a kada se potpuno naselio u Limi, nikada se nije potrudio da ode u banku i podigne kamate na obveznice u koje je uložio svoj novac. Ove dužnosti, praktične stvari koje mogu da obave žene, uvek je izvršavala marljiva Margarita a kada je devojčica porasla, ona i bivša pijanistkinja. Sve do tragedije koja je okrutno ubrzala propast uklete familije Bergua od koje neće ostati ni ime, don Sebastijan je živeo u prestonici kao savestan hrišćanin i gospodin. Ustajao je kasno ujutro, ne zbog lenjosti već da ne bi doručkovao s podstanarima — nije prezirao obične, ponizne ljude ali verovao je u potrebu društvenih, a naročito rasnih razlika. Pojeo bi skroman obrok i odlazio na misu. Ljubopitljivog duha i prijemljiv za istoriju, stalno je menjao crkve — San Agustin, San Pedro, San Francisko, Santo Domingo — kako bi, dok je izvršavao svoju hrišćansku dužnost i obožavao Boga, mogao istovremeno da zadovolji i svoja čula posmatrajući remek-dela kolonijalne vere; sem toga, te kamene uspomene iz prošlosti prenosile su njegov duh u doba osvajanja i Kolonije — koliko je ono bilo živopisnije od ove sivkaste sadašnjosti — u kome bi mnogo više voleo da je živeo i daje bio neki neustrašivi kapetan ili pobožni ništitelj idolatrije. Prožet ovim maštanjem o prošlosti, don Sebastijan se vraćao prometnim ulicama centra grada — uspravan i krut u svom besprekornom crnom odelu, i svojoj košulji sa umetnutim, bleštavobelim i uštirkanim okovratnikom i manžetnama

i svojim cipelama s kraja veka od lakovane kože — ka kolonijalnom pansionu, gde će, zavaljen u stolicu za ljuljanje ispred balkona sa žaluzinama — koji toliko ide uz njegovu nostalgiju za vremenom Perićole1 — provesti ostatak jutra poluglasno čitajući novine, čak i oglase, kako bi doznao šta se dešava u svetu. Odan svome poreklu, posle ručka, koji nije mogao a da ne podeli sa svojim podstanarima, no s kojima se ipak učtivo ophodio — sprovodio je krajnje španski ritual sijeste. Posle toga bi ponovo obukao svoje tamno odelo i uštirkanu košulju, stavio bi sivi šešir i polagano odšetao do kluba Tambo-Ajakućo, institucija koja je u ulici Kailjoma okupljala mnoge poznanike iz njegovog lepog andskog zavičaja. Igrajući domine, poker, lombr2 , praveći viceve na račun politike a ponekad — čovek kao i svako drugi — na teme koje nisu prikladne za uši gospođica, gledao je kako se spušta sumrak i pada noć. Tada bi se, ne žureći, vratio u kolonijalni pansion, pojeo bi supu i pućero3 sam u svojoj sobi, odslušao neki program na radiju i zaspao, miran pred svojom savešću i pred Bogom. Ali to je bilo ranije. Danas, don Sebastijan nikada ne izlazi na ulicu, nikada ne menja svoju odeću — a to je i danju i noću, jedna terakot pidžama, plavi kućni ogrtač, vunene čarape i papuče od alpake — i, od tragedije, nije izgovorio nijednu celu rečenicu. Više ne odlazi na misu, niti čita novine. Kada je dobro, postariji podstanari ga obično vide (otkako su otkrili da su svi muškarci sveta satiri, vlasnici kolonijalnog pansiona primali su samo žene ili onemoćale muškarce čiji su seksualni apetiti umanjeni — što bi se videlo na prvi pogled — zbog bolesti ili godina) kako tumara mračnim i vremešnim odajama kao neka avet, zabludelog pogleda, neobrijan i raščupane perutave kose, ili ga vide kako sedi i satima se njiše u stolici za ljuljanje, nem i otupeo. Više ne doručkuje niti ruča s gostima jer don Sebastijan — osećaj da će ispasti smešan koji aristokrate progoni čak i u sirotištu- ne može da prinese pribor za jelo ustima, tako da ga hrane njegova žena i ćerka. Kada mu je loše, podstanari ga ne vide: plemeniti starac ostaje u krevetu, a njegova soba je zaključana. Međutim, čuju ga; čuju njegovo rikanje, njegove jauke, njegovo kukanje ili njegove urlike od kojih se tresu prozorska stakla. Novopridošlice u kolonijalnom pansionu su iznenađene što u toku ovih kriza, dok potomak konkvistadora zapomaže, donja Margarita i gospođica Rosa i dalje čiste, spremaju, kuvaju, poslužuju i razgovaraju kao da se ništa ne dešava. Misle da su bez srca, hladne kao led, ravnodušne prema patnji njihovog supruga i oca. Drznicima koji se, pokazujući na zatvorena vrata, odvaže da upitaju: “Da li se to don Sebastijan loše oseća?”, gospođa Margarita mrzovoljno odgovara: “Nije mu ništa, seća se jednog preživljenog straha, proći će ga već.” I zaista, posle dva ili tri dana, kriza prolazi i don Sebastijan se ponovo pojavljuje u hodnicima i odajama pansiona Bajer, bled i mršav sred paučine i s prestrašenim izrazom lica. Kakva se to tragedija zbila? Gde, kada, kako? Sve je počelo kada je u kolonijalni pansion, pre dvadeset godina stigao jedan mladić tužnih očiju u odeždi Našeg Gospoda od Čudestva. Bio je trgovački putnik iz Arekipe, patio je od hroničnog zatvora i imao je ime proroka i prezime ribe — Ezekijel Delfin; primili su ga za podstanara uprkos njegovoj mladosti jer su njegov produhovljeni izgled (krajnje mršav, jako bled, tankih kostiju) i očigledna religioznost — pored toga što su mu kravata, maramica u prednjem džepu sakoa i traka na ruci bili ljubičasti, imao je u svom prtljagu skrivenu bibliju a među naborima odeće provirivao je naplećnjak — izgledali kao jemstvo protiv bilo kakvog pokušaja da ukalja maloletnicu. I zaista, u početku, mladi Ezekijel Delfin doneo je samo zadovoljstvo familiji Bergua. Bio je slabog apetita i vrlo lepih manira, uredno je plaćao svoje račune, i umeo je da napravi dopadljivi gest, kao na primer da s vremena na vreme donese dona Margariti kiticu ljubičica, karanfil za rupicu na reveru don Sebastijana ili da Rosi za rođendan pokloni nekoliko 1)La Perrichola — mlada Peruanka-Kreolka (1739-1819), prijateljica starog vicekralja Amata, p. p. 2)Neka igra karata, p. p. 3W ) Spansko nacionalno jelo; supa s nekoliko vrsta mesa i puno povrća, p.p

partitura i taktomer. Njegova stidljivost koja mu nije dozvoljavala da se bilo kome obrati ukoliko njega prethodno ne oslove, a i tada je uvek govorio tihim glasom i gledajući u pod a nikada u lice svoga sagovornika, i njegovo prefinjeno ophođenje i rečnik veoma su se dopali supružnicima Bergua koji su ubrzo zavoleli ovog gosta i možda, u dnu svojih srca — familija koju je život naučio da se prikloni filozofiji: izabrati manje zlo — počeli su da gaje nadu da će ga vremenom unaprediti u zeta. Naročito je postao drag don Sebastijanu: da li je možda u ovom lepo vaspitanom putniku video onog sina kojeg mu njegova hroma vrednica nije mogla dati? Jednog decembarskog popodneva poveo ga je u šetnju do kapelice Santa Rose de Lima gde gaje video kako baca zlatnik u bunar i moli za neku tajnu milost; a jedne vrele letnje nedjelje ponudio ga je limunovim čajem pod arkadama trga San Martin. Mladić mu je izgledao otmen zato što je bio tako ćutljiv i melanholičan. Da li pati od neke tajanstvene duševne ili telesne bolesti koja ga proždire, ili ima neku ljubavnu ranu koja ne može da zaceli? Ezekijel Delfin je bio kao grob a kada bi se, ponekad, uz odgovarajuće mere predostrožnosti, supružnici Bergua ponudili da bude njegovo rame za plakanje i upitali ga zašto je, budući tako mlad, uvek sam, zašto nikada ne ode na neku zabavu, u bioskop, zašto se ne smeje, zaSto toliko uzdiše i bludi pogledom, on bi samo pocrveneo i promrmljavši neko izvinjenje otrčao bi da se zatvori u kupatilo gde je ponekad provodio čitave sate pod izgovorom da ima zatvor. Odlazio je i vraćao se sa svojih putovanja kao prava sfinga — familija nikada nije uspela da sazna čak ni za koju firmu radi i šta prodaje — a ovde, u Limi, kada nije radio, ostajao je zatvoren u svojoj sobi —da li je čitao bibliju ili se posvećivao meditaciji? Puni sažaljenja i provodadžijskih namera, donja Margarita i don Sebastijan su ga nagovarali da prisustvuje Rositinim klavirskim vežbama “kako bi se malo razonodio”; i on je to poslušno činio: nepomičan i pun pažnje slušao je u jednom kutku dnevne sobe a na kraju je učtivo tapšao. Često je pratio don Sebastijana na njegove prepodnevne mise a u toku Svete Nedelje, te godine, obišao je sa članovima familije Bergua postaje Stradanja. Tada je već izgledao kao član familije. Zbog toga se familija Bergua mnogo iznenadila onoga dana kada je Ezekijel, koji se upravo vratio sa svog putovanja na sever, iznenada, usred ručka briznuo u plač i trgnuvši ostale podstanare — mirovnog sudiju iz Ankaša, paroha iz Kahatamboa i dve devojke iz Uanuka koje su učile za medicinske sestre — prevrnuo skromnu porciju graha koju su mu upavo poslužili. Sve troje su ga otpratili u njegovu sobu, don Sebastijan mu je posudio svoju maramicu, donja Margarita mu je pripremila napitak od vrbene i nane a Rosa mu je pokrila noge pokrivačem. Ezekijel se smirio posle nekoliko minuta, zamolio je za izvinjenje zbog svoje “slabosti”, objasnio je da je u poslednje vreme vrlo nervozan, da ne zna zašto ali da vrlo često, bilo gde da je i u bilo koje vreme, najednom počne da plače. Postiđen, jedva čujnim šapatom, otkrio im je da u noćima dobija napade straha: do zore leži budan, skvrčen u klupko i obliven hladnim znojem, razmišlja o duhovima i sažaljeva samoga sebe zbog svoje samoće. Rosa je zbog njegove ispovesti zaplakala, a njena hroma majčica se prekrstila. Don Sebastijan se ponudio da spava s njim u istoj sobi ne bi li olakšao stanje ovog prestrašenog čoveka i povratio mu pouzdanje. Ezekijel mu je izljubio ruke u znak zahvalnosti. U sobu su dovukli jedan krevet i donja Margarita i njena ćerka su ga lepo namestile. Don Sebastijan je u to vreme bio u svojim najboljim godinama, pedesetim, i imao je običaj da pre nego što legne, uradi pedesetak vežbi za stomačne mišiće (radio ih je pre spavanja a ne ujutro kako bi se u tome razlikovao od puka), ali te noći se uzdržao da ne bi uznemirio Ezekijela. Nervčik je rano legao, pošto je večerao s ljubavlju pripremljenu čorbicu od sitneži i uverio ih da ga je društvo don Sebastijana već unapred smirilo i da je siguran da će zaspati kao klada. Pojedinosti koje su se zbile te noći više se nikada neće izbrisati iz sećanja gospodina iz Ajakuća: progoniće ga u snu i najavi, do kraja njegovog života, a ko zna, možda i u budućoj inkarnaciji. Rano je ugasio svetio, čuo je ujednačeno disanje osetljivca na susednom krevetu i zadovoljno pomislio: “Zaspao je.” Primetio je da i njega hvata san, čuo je zvona s Katedrale

i, iz daljine, grohotan smeh nekog pijanca. Potom je zaspao i mirno usnio okrepljujući i najprijatniji mogući san: u jednom zamku sa šiljatim tornjem, čiji su zidovi bili prepuni grbova, pergamenata, heraldskog cveća i rodoslova Što su pratili lozu njegovih predaka sve do Adama, gospodar Ajakuća (bio je to on!) primao je bogati danak i usrdnu počast od gomila vašljivih Indijanaca koje su istovremeno bogatile njegove škrinje i njegovu taštinu. Iznenada, da li je prošlo petnaest minuta ili tri sata?, probudilo ga je nešto što je moglo biti zvuk, predosećanje ili nesiguran hod nekog duha. U pomrčini jedva ublaženoj jednom niti ulične svetlosti što se probijala kroz procep na zavesi uspeo je da spazi priliku koja se podigla sa susednog kreveta i tiho zaplovila ka vratima. Poluošamućen od sna, pomislio je da mladić koji pati od zatvora ide u nužnik da se napinje, ili da mu možda opet nije dobro, te ga je tiho upitao: “Ezekijel, je li vam dobro?” Umesto odgovora sasvim je jasno čuo pomeranje reze na vratima (koja je bila zarđala te je škripala). Nije razumeo, malčice se uspravio u krevetu i donekle uznemiren ponovo je upitao: “Da li nešto nije u redu, Ezekijel, mogu li vam pomoći?” Tada je osetio da se mladić — Ijudi-maČke koji su tako elastični da izgledaju posvudaSnji — vratio i da sada stoji tu, pokraj njegove postelje, zaklanjajući tračak svetlosti s prozor. “Ali, odgovorite mi, Ezekijel, šta vam je”, mrmljao je pokušavajući da napipa prekidač lampe pored kreveta. U tom trenutku primio je prvi udarac nožem, najdublji od svih uboda, koji je utonuo u njegov grudni koš kao da je od putera i probio mu jednu ključnu kost. On je bio siguran da je vikao i pozivao u pomoć; i dok je pokušavao da se odbrani i ispetlja iz čaršava što su mu se obmotavali oko stopala, bio je zaprepašćen da ni njegova žena ni ćerka niti ijedan od stanara nisu pohitali da mu pomognu. Ali, u stvari, niko ništa nije čuo. Kasnije, dok su policija i sudija rekonstruisali to klanje, svi su se začudili da don Sebastijan nije mogao da razoruža zločinca, budući da je on snažan, a Ezekijel kržljav. Nisu mogli znati da je u toj krvavoj pomrčini propagandista za lekove po svoj prilici dobio neku natprirodnu snagu: don Sebastijan je jedino uspevao da vikne u svojim mislima i da pokuša da pogodi put sledećeg udarca noža kako bi ga rukama zaustavio. Primio je četrnaest ili petnaest uboda (lekari su smatrali da bi otvor na njegovom levom bedru mogao biti — čudne podudarnosti zbog kojih čovek posedi u toku jedne noći i počne da veruje u Boga — posledica dva udarca nožem u isto mesto) pravilno raspoređenih po čitavom telu, izuzimajući lice koje je ostalo bez ijedne ogrebotine — čudo Gospodina od Očišćenja, kako je mislila donja Margarita ili Santa Rose, kako je govorila njena imenjakinja? Kasnije je utvrđeno da je nož pripadao familiji Bergua; bilo je to oštro sečivo od petnaest santimetara koje je nedelju dana ranije tajanstveno nestalo iz kuhinje i koje je na telu čoveka iz Ajakuća ostavilo više ožiljaka i rupa no što ih ima neki razbojnik. Čemu se moglo dugovati što nije umro? Slučajnosti, božjem milosrđu i iznad svega jednoj većoj kvazi tragediji. Niko ništa nije čuo; sa četrnaest ili petnaest rana od noža u telu don Sebastijan je izgubio svest i ležao je u mraku gubeći krv; plahoviti mladić je mogao da se dokopa ulice i zauvek nestane. Ali, kao i toliki slavni ljudi u istoriji, nastradao je zbog jednog čudnog hira. Kada je njegova žrtva prestala da se opire, Ezekijel Delfin je bacio nož i umesto da se obuče, svukao se. Go, baš kao na dan svog rođenja, otvorio je vrata, prošao kroz hodnik, pojavio se u sobi donje Margarite Bergue i bez ikakvih objašnjenja bacio se na krevet s nepogrešivom namerom daje potuca. Zašto nju? Zašto da pokuša da siluje jednu gospođu, doduše plemenite loze, ali koja ima pedeset godina i jednu nogu kraću od druge, sitnu i bezobličnu, i, na kraju krajeva, po merilima estetike, neopozivo i nepopravljivo ružnu? Zašto nije radije pokušao da ubere zabranjeno voće, maloletnu pijanistkinju, koja je, pored toga što je bila devica, imala i jedrost i snagu, kao zift crnu kosu i alabasterski ten? Zašto nije pokušao da se uvuče u tajnoviti harem medicinskih sestara iz Uanuka, devojaka dvadesetih godina i verovatno čvrste i slasne ploti? Ove ponižavajuće okolnosti navele su sud da prihvati tezu odbrane prema kojoj je Ezekijel Delfin bio neuračunljiv i da ga pošalje u Larko Erera, umesto u zatvor.

Kada je primila tu neočekivanu i bludnu mladićevu posetu, gospođa Margarita Bergua je shvatila da se nešto vrlo ozbiljno dešava. Ona je bila realna žena i nije imala nikakve iluzije u vezi sa svojim čarima: “Mene ni u snovima ne pokušavaju da siluju, tako da sam odmah znala da je taj golać ili luđak ili zločinac”, izjavila je. Ona se naravno branila kao razjarena lavica — prilikom svog svedočenja zaklela se u Devicu da cvaj raspaljenko nije uspeo da joj “nanese” čak ni jedan poljubac — i, sem toga što je sprečila zloupotrebu svoje časti, spasla je život svome mužu. Dok je grebla i grizla, služeći se laktovima i kolenima da bi ovog degenerika održala na odstojanju, ona je i vikala (ovog puta su to bili stvarni krici) što je probudilo njenu ćerku i ostale-stanare. Rosa, sudija iz Ankaša, paroh iz Kahatamboa i medicinske sestre iz Uanuka uspeli su da savladaju ekshibicionistu, vezali su ga i svi su zajedno potrčali da potraže don Sebastijana: da li je još bio živ? Bio im je potreban gotovo čitav sat da dovedu hitnu pomoć koja će ga preneti u Bolnicu nadbiskupa Loajse, a prošlo je skoro tri sata dok je došla policija da spase Luća Abrila Marokina od noktiju mlade pijanistkinje koja je,, potpuno van sebe htela da mu iskopa oči i popije krv (da li zbog rana nanetih njenom ocu? ili uvrede njenoj majci? a možda, ljudska duša uzburkane ploti i otrovnih kutaka, zbog poniženja naneta njoj?). U policiji, povrativši svoju uobičajenu blagost u ophođenju i glasu, i crveneći od silne stidljivosti čim bi progovorio, mladi propagandista za lekove je odlučno poricao dokaze. Familija Bergua i njihovi podstanari su ga oklevetali: nikada nikoga nije napao, nikada nije pokušao da siluje neku ženu, a ponajmanje bogalja kao što je Margarita Bergua, dama koju zbog njene dobrpte i mnogih pažnji najviše poštuje i voli na ovom svetu — naravno, posle svoje žene, devojke italijanskih očiju i muzikalnih kolena i laktova koja potiče iz zemlje pesme i ljubavi. Njegov mir, učtivost i blagost, odlične preporuke što su za njega dali njegovi šefovi i saradnici iz laboratorija Bajer, netaknutost njegovog policijskog dosijea, naveli su čuvare reda da oklevaju. Da li je moguće — neizmerljiva magičnost varljive pojavnosti — da je sve to bila zavera majke i ćerke žrtve i njihovih podstanara protiv tog nežnog i osetljivog mladića? Četvrta sila države je bila naklonjena ovoj tezi i podržala je. I da bi se stvar još više komplikovala i da bi se održala napetost u gradu, objekat prekršaja, don Sebastijan Bergua nije mogao da razjasni sumnje jer se borio između života i smrti u Državnoj bolnici na aveniji Alfonso Ugarte. Dobijao je obilne transfuzije krvi koje su dovele na ivicu tuberkuloze mnoge njegove zemljake iz kluba Tambo-Ajakućo, jer čim su saznali za tragediju, dotrčali su da se ponude kao dobrovoljni davaoci; te transfuzije, plus serumi, šivenje, dezinfikovanje, zavoji, bolničarke što su stalno dežurale iznad njegove glave, hirurzi koji su mu spojili kosti, namestili organe i smirili nerve, u toku nekoliko nedelja progutali su ovoj familiji njene poslednje prihode, ionako umanjene zbog inflacije galopirajućih životnih troškova. Familija Bergua je morala da rasproda svoje obveznice po niskim cenama, da svoju imovinu izdeli i iznajmi u parčićima i da se stisne na drugom spratu gde sada vegetira. Don Sebastijan se spasao, to da, ali njegovo ozdravljenje nije u početku izgledalo dovoljno da otkloni sumnje policije. Zbog silnih uboda nožem i pretrpljenog straha, ili zbog moralnog kaljanja njegove žene, ostao je nem (a šaputalo se i poremećen). Nije bio u stanju da izgovori nijednu reč, gledao je u sve i svakoga s dremljivom bezizražajnošću kornjače, a nisu ga slušali prsti jer čak nije mogao (ili hteo) da pismenim putem odgovori na pitanja koja su mu postavljali prilikom suđenja bezumniku. Proces je dobio ogromne razmere i Grad kraljeva je napeto pratio tok saslušanja. Lima, Peru, čitava rasno izmešana Amerika — strastveno su pratili sudske rasprave, nadmudrivanja sudskih veštaka, govore javnog tužioca i advokata odbrane, čuvenog pravnog savetnika koji je došao specijalno iz Rima, mramornog grada, da brani Luća Abrila Marokina, zato što je muž jedne Italijančice koja ne samo da mu je zemljakinja već i ćerka. Zemlja se podelila na dva tabora. Oni koji su bili ubeđeni u nevinost propagandiste za lekove — svi novinski listovi — tvrdili su da don Sebastijan umalo nije postao žrtva svoje

supruge i ćerke koje su bile u dosluhu sa sudijom iz Ankaša, popom iz Kahatamboa i medicinskim sestrama iz Uanuka, bez sumnje radi nasledstva i finansijske dobiti. Pravni savetnik iz Rima je carski branio ovu tezu, tvrdeći da kada su familija i podstanari otkrili mirno ludilo Luća Abrila Marokina, urotili su se da mu prilepe zločin (ili da ga možda navedu da ga počini?). I skupljao je obrazloženja koja su organi štampe veličali, tapšali im i tvrdili da su to činjenice: da li neko pri zdravom razumu može da poveruje da jedan čovek primi četrnaest ili petnaest udaraca nožem i da pri tom ćuti? A ukoliko je, kao što je logično, don Sebastijan Bergua urlao od bola, da li bi neko pri zdravom razumu mogao da poveruje da ni supruga, ni ćerka, ni sudija, ne pop, ni medicinske sestre nisu čuli te krike, s obzirom da su zidovi kolinijalnog pansiona pregrade od trske i blata kroz koje se može čuti i zujanje mušice i koraci škorpiona? 1 kakoje moguće da podstanarke iz Uanuka koje su učenice medicinske škole s visokim ocenama nisu uspele da ukažu ranjeniku prvu pomoć, već su bezočno čekale da stignu kola hitne pomoći, dok je ovaj gospodin ležao gubeći krv? I kako je moguće da nijedna od šest odraslih osoba, videći da kola za hitnu pomoć kasne, nije došla na ideju, što bi bilo logično čak i za nekog slabounika, da potraži taksi, budući da se na samom uglu kolonijalnog pansiona nalazi taksistanica? Zar sve to nije čudno, mutno, i zar ne pobuđuje sumnju? Pošto je tri meseca presedeo u zatvoru u Limi, popa iz Kahatamboa koji je došao u glavni grad samo na četiri dana da bi nabavio novog Hrista za crkvu u svom selu, jer su prethodnome derani odrubili glavu praćkama, uzrujan pred pomišlju da će ga osuditi za pokušaj ubistva i da će do kraja života ostati u zatvoru, dobio je srčani napad i umro. Njegova smrt je naelektrisala javno mišljenje i imala pogubne posledice po odbranu; dnevni listovi su sada okrenuli leđa uvezenom pravnom savetniku, optužili su ga da je kazuista, kantoman, kolonijalista i hodočasnik i da je svojim si~ bilinskim i antihrišćanskim nagoveštenjima prouzrokovao smrt jednog dobrog župnika; a sudije (savitljivost trske što se povija prema novinarskom vetru) lišile su ga povlastica zato što je stranac, kao i prava da vodi spor na sudovima u ovoj zemlji i donevši presudu koju su novinski listovi proslavili s nacionalističkim povicima vratili su ga u Italiju kao nepoželjnu osobu. Smrt pope iz Kahatamboa spasla je majku i ćerku kao i podstanare od verovatne osude na zatvor zbog pokušaja ubistva i zločinačke zavere. U skladu sa štampom i mnenjem, javni tužilac je takođe počeo da pokazuje naklonost prema porodici Bergua i prihvatio je, kao u početku, njihovu verziju događaja. Novi advokat Luća Abrila Marokina, jedan domaći pravobranilac, potpuno je promenio strategiju: priznao je da je njegov klijent počinio ta zlodela, ali je tvrdio da se on ne može smatrati odgovornim zato što pati od paropsije i rahitisa na nervnoj bazi, kao i od šizofrenije i drugih nastranosti koje pripadaju mentalnoj patologiji, što su istaknuti psihijatri potkrepili u svojim ljubaznim iskazima. Kao konačni dokaz umne neuravnoteženosti navedeno je to što je nedužni mladić od četiri žene u kolonijalnom pansionu izabrao najstariju i jedinu hromu. U toku poslednjeg govora javnog tužioca — dramatični vrhunac što proslavlja glumce a publici ledi krv — don Sebastijan koji je dotle sedeo na jednoj stolici, ćutljiv i zamagljenog pogleda, kao da ga se suđenje uopšte ne tiče, polagano je podigao jednu ruku i očiju zacrvenelih od napora, besa ili poniženja, čvrsto je njome upro — u toku čitavog jednog minuta kako je zabeležio hronometar (jedan novinar dixit)n)1 — u Luća Abrila Marokina. Smatralo se da je taj pokret izuzetno čudnovat, baš kao daje statua Simona Bolivara na konju počela odista da galopira . . . Sud je prihvatio sva obrazloženja državnog tužioca i Lućo Abril Marokin je zatvoren u ludnicu. Familija Bergua nikada više nije stala na noge. Počelo je njeno materijalno i moralno propadanje. Uništeni zbog plaćanja klinika i raznih loših advokata, morali su da prekinu s časovima klavira (i stoga da zaborave na ambiciju da Rosa jednog dana postane umetnica 1 lat: rekao je, p. p.

svetskog glasa) i da svoj životni nivo svedu na takve krajnosti kao što su post i prljavština. Stara kućerina je još više ostarela i malopomalo zaposele su je prašina, paučina i moljci; imali su sve manje klijenata i sve nižeg nivoa, dok nisu doprli do sluškinja i nosača. Dospeli su do samog dna onoga dana kada je jedan prosjak zakucao na vrata i postavio to užasno pitanje: “Je li ovo kolonijalno prihvatilište?” I tako, dan za danom, mesec za mesecom, prošlo je trideset godina. Već je izgledalo da se familija Bergua navikla na svoj mediokritetski način življenja, a onda je iznenada nešto naišlo — atomska bomba što jedne zore razara japanske gradove — i strašno je uzrujalo. Već godinama nisu slušali radio i već im godinama familijarni budžet nije dozvoljavao kupovinu novina. Tako da su vesti iz sveta stizale familiji Bergua vrlo retko i iz druge ruke, kroz primedbe i viceve njenih prostih gostiju. Ali tog popodneva, kakva slučajnost, jedan vozač kamiona iz Kastrovirejne se prostački nasmejao i otpljunuvši zeleno, promrmljao: “Ovom Ludaji stvarno treba polomiti kosti!” i tresnuo je o izgrebani stočić dnevne sobe primerak lista “Ultima Ora” koji je upravo pročitao. Bivša pijanistkinja ga je podigla i prelistala. Najednom — pobledevši kao žena koju je upravo poljubio vampir — potrčala je u sobu iz sveg glasa pozivajući majku. Zajedno su pročitale jednom i još jednom tu izgužvanu vest a potom su je, prvo jedna pa druga, vičući pročitale don Sebastijanu koji je, u to nema sumnje, sve razumeo jer ga je odmah ščepala jedna od onih njegovih bučnih kriza kada je štucao, znojio se, glasno jecao i prevrtao se kao da je zaposednut. Koja je vest mogla toliko da uzbudi ovu familiju na zalasku? U zoru prethodnog dana, u jednom prepunom paviljonu psihijatrijske bolnice Viktor Larko Erera u Magdaleni del Mar, jedan štićenik koji je među tim zidovima proveo dovoljno vremena da se penzioniše, zaklao je jednog bolničara skalpelom, obesio katatoničnog starca koji je spavao u krevetu do njegovog i pobegao u grad preskočivši kao gimnastičar zid Kostanere. Njegov postupak je sve iznenadio jer je uvek bio primerno miroljubiv, nikada nije bio zlovoljan niti je podigao glas. Sve što je radio u toku tih trideset godina bilo je da drži imaginarne mise u čast Gospodina od Očišćenja i da deli nevidljive hostije nepostojećim pričesnicima. Pre nego što je pobegao iz bolnice, Lućo Abril Marokin — koji je upravo upao u najbolje doba za muškarca: pedeset godina, napisao je jedno učtivo oproštaj no pisamce: “Žao mi je, ali nemam druge, moram odavde da iziđem. Očekuje me požar u jednoj staroj kući u Limi, gde jedna hroma ženica uspaljena kao baklja i njena familija smrtno vređaju Boga. Meni je naloženo da ugasim te plamenove.” Da Ii će to učiniti? Da li će ugasiti plamenove? Hoće li se pojaviti taj čovek, vaskrsao s dna tolikih godina, da bi drugi put gurnuo familiju Bergua u užas, kao što ih je sada gurnuo u strah? Kako će završiti ova prestrašena familija iz Ajakuća?

TA ZNAČAJNA NEDELJA započela je jednom živopisnom epizodom (bez nasilja što je obeležio susret s roštilj-majstorima) u kojoj sam bio svedok i donekle učesnik. Henaro-mlađi je neprekidno izmišljao neke novine u programima i jednog dana je odlučio da vesti propratimo intervjuima kako bismo im dali malo dinamike. Natovario je Paskvalu i meni posao, te smo od tada počeli da emitujemo jedan intervju dnevno o nekoj aktuelnoj temi na večernjim vestima Panamerikane. To je značilo više posla za Informativnu službu, (bez povećanja plate) ali nisam žalio jer je bilo zabavno. Dok sam postavljao pitanja, u studiju u ulici Belen ili s magnetofonom u ruci, kabaretskim izvođačima, članovima parlamenta, fudbalerima i ponekom “čudu od deteta”, naučio sam da svako, bez izuzetka, može postati tema priče. Pre nego Što se dogodila ta živopisna epizoda, najzanimljivija osoba koju sam intervjuisao bio je jedan toreador iz Venecuele. Te sezone postigao je neobičan uspeh na stadionu Aćo. Na svojoj prvoj koridi odsekao je nekoliko ušiju, a na drugoj, posle jednog čudesnog zahvata, dodelili su mu jedno kopito i gomila ga je odnela na ramenima od Rimaka do njegovog hotela na trgu San Martin. Ali na svojoj trećoj i poslednjoj koridi — on je sam preprodavao ulaznice po astronomskoj ceni — nije uspeo ni da vidi bikove, jer se odjednom nasmrt prepao, te je bežao od njih čitavo popodne; nije izveo nijedan dostojanstven udarac mačem i ubio ih je nespretno i malo-pomalo tako da je kod svog drugog bika toga dana dobio četiri opomene. Podigla se ogroman halabuka u redovima sedišta oko arene: pokušali su da upale stadion Aćo i da linčuju Venecuelanca koji je sred kiše izrugivanja i jastuka, morao da ode u pratnji žandarmerije do svog hotela. Narednog jutra, nekoliko sati pre nego što će se ukrcati u avion, intervjuisao sam ga u malom salonu hotela Bolivar. Zbunilo me je kada sam otkrio da je manje inteligentan nego bikovi s kojima se bori i gotovo kao i oni nesposoban da se izrazi rečima. Nije mogao da sastavi nijednu povezanu rečenicu, stalno je grešio u vremenima a način na koji je vezivao ideje navodili su čoveka da pomisli na tumore, afaziju, ljudemajmune. Forma nije bila manje čudnovata od sadržaja: govorio je s nekim nesrećnim naglaskom služeći se deminutivima i apokopama, što je, u toku njegovih čestih mentalnih praznina, bilo obojeno zoološkim groktajima. Naprotiv, Meksikanac koji mi je zapao da ga intervjuišem u ponedeljak te značajne sedmice, bio je vrlo lucidan čovek i rečit izlagač. Izdavač i urednik jednog časopisa, napisao je više knjiga o meksičkoj revoluciji. U Peru je došao predvodeći jednu delegaciju ekonomista i odseo je u hotelu Bolivar. Pristao je da dođe u radio-stanicu i ja sam lično otišao po njega. Bio je to visok i stasit gospodin, lepo obučen i bele kose, verovatno blizu šezdesete. Pratila ga je njegova gospođa, sitna žena živih očiju sa šeširićem punim cveća na glavi. Na putu od hotela do radio-stanice pripremili smo intervju tako da smo ga snimili za petnaest minuta, a Henaromlađi se mnogo uzrujao jer je ovaj ekonomista i istoričar, odgovarajući na jedno pitanje, žestoko napao vojne diktature (i mi u Peruu imali smo jednu takvu na čelu sa izvesnim Odrijom). Dogodilo se dok sam pratio supružnike nazad u hotel Bolivar: bilo je podne i ulica Belen i trg San Martin vrveli su od sveta; išli smo pločnikom, muž u sredini, gospođa s desne strane a ja s leve, ivicom. Upravo smo prošli pokraj Radio-Sentrala i tek da bih nešto rekao, ponovio sam ovom važnom čoveku da je intervju odlično ispao, kada me je neopozivo prekinuo glasić meksikanske dame: — Isuse, Isuse, onesvestiću se . . . Pogledao sam je: bila je vrlo ispijena, treptala je očima i Čudno mrdala ustima. Ali mene je najviše iznenadilo ponašanje ovog ekonomiste i istoričara. Čuvši upozorenje, bacio je jedan brz pogled svojoj supruzi a drugi meni sa zbunjenim izrazom lica, odmah potom je ponovo pogledao ispred sebe i umesto da se zaustavi, ubrzao je korak. Dama iz Meksika je ostala pored mene, praveći grimase. Stigao sam da je uhvatim za mišicu baš kada je htela da se sruši. Pošto je, srećom, bila tako krhka, mogao sam da je držim i da joj pomognem, dok je taj

važni čovek bežao velikim koracima, prepuštajući meni delikatan zadatak