Tereza Revaj SVI SNOVI SVETA.pdf

TEBI Immer mit Liebe. Nisam ništa. Nikad neću biti ništa. Ne mogu ţeleti da budem ništa. Ako se to izuzme, imam u sebi sve snove sveta. Fernando Pesoa

PRVI DEO

Pariz, oktobar 1944.

U

metnost laganja ne toleriše prosečnost. Ili se u tome neprestano usavršavate, ili ste potonuli. Tog dana, kada je prvi put slagala svoju kćerku, Ksenija ju je uzela za obe ruke i odlučnim ali neţnim tonom saopštila da joj je otac umro od srčanog napada. Nataša je prebledela. U velikom salonu koji je gledao na park Luksemburg, dok joj je devojčica jecala na ramenu, Ksenija je udisala miris krvi svog supruga kojom su bili poprskani tepisi i zidovi i čiji su se tragovi i dalje nazirali. Nije pravedno, pomislila je, ganuta drhtavicom koja je obuzimala slabašno telo njenog deteta. Nakon četiri duge godine razdvojenosti, trebalo je da ovi susreti budu trenuci sreće. Tokom invazije nemačkih trupa na Francusku, Ksenija je smatrala da će, daleko od Pariza, Nataša biti na sigurnom, i poverila ju je svojoj sestri, koja je bila izbegla na jug, u okolinu Nice. Situacija se oduţila. I evo, umesto da slave, svojoj devojčici saopštila je okrutnu vest. Nataša je oboţavala Gabrijela, tog briţnog i poţrtvovanog oca. Kako da joj kaţe istinu? Kseniji se pred očima pojavi prizor: grad u pobedničkoj euforiji dva meseca ranije, crkvena zvona odzvanjaju pod suncem, slavlje oslobođenih Pariţana, i cev pištolja Gabrijela Vodojea na njenoj slepoočnici. Primoravao ju je da mu prizna svoju ljubav prema drugom čoveku. „Nije se mučio, mamuška?" upita je Nataša promuklim glasom. „Ne", prošaputa Ksenija. Lica iskrivljenog od besa i ljubomore, Gabrijel je imao pogled čoveka koji je izgubio samokontrolu. Taj inteligentni i prefinjeni advokat, suočen sa istinom, nije mogao da joj oprosti što je ostala verna jedinoj ljubavi svog ţivota. Ksenija nije mogla da se ljuti zbog

toga. Ipak, ni Gabrijelove učene ni pretnje nisu uspele da Ruskinju, koja se bila suočila s boljševičkim revolucionarima, a potom i sa egzilom i ratom, nateraju da moli. Pritiskajući obarač, imao je šansu jedan prema dva daje ubije. Ksenija je bila ubeđena u to da bi on zatim ponovo napunio pištolj i pucao u sebe. A Nataša bi postala siroče. Devojčica se iznenada izmače, obrisavši rukom suze. Kosa joj je bila slepljena za mokro čelo. Izgledala je ljutito što se prepustila. Skoro besno. Kako se bila promenila! Nestašno dete s plavim pletenicama i bucmastim obrazima pretvorilo se u viţljastog sedamnaestogodišnjeg devojčurka, neţnih kontura, nespretnih pokreta poput jagnjeta, i kao da je stanovalo u telu koje joj je još uvek bilo nepoznato. Nemaština i strahovi usled rata nisu štedeli nikoga. Pogled joj je bio mračan, dubok, i Kseniji se učinilo da stoji pred strancem. Posmatrala je svoju kćerku sa osećajem znatiţelje i zabrinutosti. Tuđi glasovi, tude ruke vodili su je kroz opasnosti, svih ovih ukradenih godina koje im neće biti vraćene. Zar i odsustvo nije jedan vid izdaje? Začuše se vrata u dnu salona. Ksenija se trgnu. Bila je izgubila naviku da deli stan. Sada ih je među ovim zidovima bilo četvoro i prostor je ponovo oţiveo. Bila se obradovala Natašinom, Feliksovom i Lilinom povratku. Na stanici je, s posebnom radošću, zagrlila decu Seligsonovih. Njena prijateljica Sara poverila joj ih je 1938. kako bi izbegli nacističke antisemitske progone, s nadom da će im se kasnije pridruţiti zajedno sa svojim suprugom i najmlađom kćerkom. Ali Sara i Viktor nisu uspeli da napuste Nemačku. Posrednik zaduţen da ih sprovede na sigurno, bio je otkriven a grupa za otpor uništena. Ksenija nije znala šta se s njima dogodilo i bojala se najgoreg. Tešila ju je jedino pomisao na to da je zaštitila Feliksa i Lili. Deca su insistirala na tome da se vrate u Pariz. Prešli su Francusku, opustošenu bombardovanjima, i Ksenija je naivno očekivala da će ih zateći iste kao što su bili na početku rata: Natašu, vragolastu i nestašnu, ponekad pravog malog zapovednika, Feliksa uţarenog pogleda ispod guste grive svoje tamne kose, i Lili, stidljivu i tihu devojčicu, pogođenu bolnim razdvajanjem od svojih roditelja. Tokom nekoliko proteklih godina, ona ih je čak više puta posećivala, između

ostalog kako bi i Seligsonovima donela laţna dokumenta, ali ti boravci ispunjeni zebnjom bili su izbrisani iz njenog sećanja. Da li je ona to pokušavala da nastavi tamo gde je nit bila pokidana, da odagna tragedije i izbriše bol? Dok je jesenja kiša padala po smeđem i poţutelom lišću, a mlečnobela svetlost obavijala nameštaj od skupog drveta, Ksenija je posmatrala bol na lepom Natašinom licu. Mrzela je kada se osećala nemoćno, i krivila je sebe što nije mogla da pronađe reči kojima bije utešila. Sprečavao ju je osećaj nelagodnosti. Gabrijelova uţasna smrt šokirala ju je, ali i oslobodila. Kompleksnost njihovog odnosa navodila ju je na to da se pokrije tišinom, jer se plašila da ne kaţe previše. Ipak, toliko je ţelela da zaštiti Natašu, da je sačuva od sadašnjih kao i od budućih rana, ali činilo se kao da je bezbriţnost bila napustila njenu porodicu još od one noći februara 1917. godine kada su boljševici ubili generala grofa Fjodora Sergejeviča Osolina u njihovoj palati u Petrogradu, i kada je Ksenija, bosonoga, stajala pred beţivotnim telom svog oca. „Izvini, mama", rekla je Nataša, okrenuvši se. „Ne zameri mi, videćemo se uskoro, vaţi?" Ona ode u svoju sobu ostavivši Kseniju samu u salonu. Samu sa svojim tajnama.

Nekoliko dana kasnije, Ksenija je izašla iz kancelarije sindikata krojača, s fasciklom pod miškom i osmehom na usnama. Sastanak s Lusijanom Lelonom, njenim starim prijateljem, i predstavnicima Francuske humanitarne zajednice bio je uspešan. Društvo je traţilo način da sakupi sredstva za pomoć ţrtvama rata, i rodila se ideja da se predstavi jedna kolekcija figura koje bi nosile kreacije pariških modnih kuća. Modele od kovanog gvozda, visoke sto sedamdeset centimetara, ideja mlade Elijan Bonabel, talentovane ilustratorke, postaviće renomirani umetnici. Originalan spoj sveta mode i sveta umetnosti obećavao je uspeh. Poznati kreatori poput Ţane Lanven, Ţaka Ejmija i Elze Skapareli već su predlagali različite kreacije. Reditelj Kristijan Berar bio se angaţovao da postavi scenu s modelima i pozvao slikare i dekoratere. Ĉak je Ţak Kokto pokazao

interesovanje da osmisli dekor. Cilj je bio dvostruk: sakupiti dovoljnu sumu za asocijaciju, ali i povratiti sjaj visokoj modi, dokazujući da rat i okupacija nisu nimalo oslabili neosporan talenat francuske prestonice za eleganciju. Robert Rici, jedan od podstrekača projekta, bio je taj koji je izloţbi dao naziv „Teatar mode" a Ksenija je bila zaduţena za koordinaciju. Mlada ţena odlučno je koračala ulicom, dok su joj drvene potpetice lupale o trotoar. Prljava voda slivala se niz fasade i curila po izlozima prodavnica oštećenih od metaka. Ona se uvuče u izlizani okovratnik svog kaputa, jer je vazduh bio veoma oštar. Jedan vojni policajac s belom kapom zaustavio je saobraćaj kako bi propustio kolonu američkih vozila koja se kretala ka ambasadi Sjedinjenih Drţava. Retki automobili i biciklisti čekali su, iako nisu skrivali svoje nezadovoljstvo. Srdačnost s kojom su u leto bile dočekane američke trupe ustupila je mesto uzajamnim optuţbama i provokacijama. Izgledalo je da su Francuzi već bili probali njihov hleb, onaj koji su pekari umesili od američkog brašna oslobođenja, ali koji je bio nestao s polica otkad je Alijansa priznala privremenu vladu generala De Gola. Kako je Francuz po prirodi bio gord, uporna nemaština, beda i opstajanje crnog trţišta naveli su ga da ujede ruku koja ga je oslobodila, tim pre što niko više nije verovao u brzu pobedu. Hitlerov poraz bio je neminovan i trupe Vermahta povlačile su se sa svih frontova, ali ipak su se borile srdţbom beznađa. Svi su ţiveli u zebnji. Kada će se košmar završiti? Mi-lioni mrtvih, nestalih i zarobljenih nastavljali su da progone savesti. Ipak, i pored utučenosti i namrštenih lica svojih sunarodnika, Ksenija je ţelela da veruje u bolje dane. Dok je silazila kamenim stepenicama koje su vodile u park Tijeri, odjeknu detonacija. Ona posrnu i uhvati se za ogradu kako bi povratila ravnoteţu. Dosije se razlete, listovi se raštrkaše po prašini. Iza nje, saku-piše se prolaznici: bila je to samo guma na automobilu koja je eksplodirala. Besna, ona se saţe da pokupi nacrte, ali odjednom oseti vrtoglavicu. Bilo je to deset godina ranije tokom februarskih pobuna 1934. godine. Konjičke trupe Republikanske garde bile su udarile na razjarenu masu, uzvikujući 'Marseljezu', manifestanti su evakuisali

svoje ranjene. Vazduh je mirisao na uznemirenost i barut. Strahovalo se od zalutalih metaka a jedan autobus goreo je prevrnut na pločniku. Maks se iznenada pojavi, kao što je to činio svaki put kada bi ušao u njen ţivot. Nepomičan, stajao je ispod ogolelih grana drveća, obučen u beţ kaput s podignutom kragnom i fotoaparatom u ruci. Ima ljubavi koje su poput rana. Svako podsećanje na neku uspomenu dovoljno je da se pojavi jedan potisnuti svet. Ne bi prošao nijedan dan a da Ksenija ne bi pomislila na njega. Ostala je da leţi u mraku, satima, ispunjena njegovim prisustvom, njegovim pogledom, dahom, mirisom njegove koţe, a nije znala ni da li je ţiv ili mrtav. A ta neizve-snost grizla ju je kao kiselina. Maks fon Pasau bio je neizbeţan. Istinu govoreći, ništa drugo osim njega nije ni postojalo. Bio je njena prva ljubav, čovek koji je obeleţio njenu dušu i njeno telo, koji je od nje traţio najveću od svih ţrtava, da poloţi oruţje i preda se, ona, koja je tokom teških godina bila izgradila svoj oklop i koja se najviše plašila da pokaţe svoju osetljivost. Maks ju je odmah zavoleo, kao što vole oni koji nikada ništa nisu izgubili. Ona nije posedovala tu smelost i potrošila je godine beţeći od njega. Trebalo je da se razbesni rat da bi se Ksenija konačno usudila da ode njemu, jednog jesenjeg dana, u Berlin, dok se Evropom širio pakao Trećeg rajha. Ona ubrza korak. Ranije, kada je dolazio u Pariz, Maks bi odsedao u hotelu Moriš. Ona bi mu dolazila krijući se od muţa, usplahirena i nestrpljiva, jer Maks ju je vraćao onom iskonskom. Ipak, i nakon nekoliko meseci, ponovo ga je izdala, iz straha i gordosti. Izgovorila je teške reči i još uvek se sećala njegovog povređenog pogleda. Obuze je jeza. Nikada sebi neće oprostiti što je povredila tog odanog čoveka, ta-lentovanog umetnika koji ju je uzvišeno predstavio dok mu je pozirala, čoveka izuzetne čestitosti, čija je jedina slabost bila to što ju je voleo, nju, Kseniju Fjodorovnu Osolin. Znala je da je nemačka grupa za otpor, u kojoj je Maks bio član još od samog početka, opet pokušala firerovo ubistvo u julu mesecu, ali da zavera nije uspela. Odmazda nacističke vlasti bila je nemilosrdna: na hiljade uhapšenih, od kojih je više stotina bilo pogubljeno tokom

prividnih procesa. Kao i u svakoj diktaturi, izdajice su rizikovale najstroţe kazne. Osuđivani su na giljotinu, vešanje. Na Mostu umetnosti*, Ksenija se, osetivši mučninu, uhvati za ogradu. Hladan znoj sledi joj telo. Šta li se dogodilo Maksu? Da li su ga zarobili i odveli u Gestapove podrume u ulici Princ Albreht, gde su ga mučili njihovi mučitelji i dţelati. „Nije vam dobro, gospodo?" Ĉovek je nosio smeđu uniformu francuskih oslobodilačkih snaga. Ksenija izbegnu njegov pogled i odmahnu rukom. Bilo joj je dosta tih vojnika i tog beskrajnog rata. Ţelela je mir i poraz Adolfa Hitlera koji je Evropu pretvorio u ruševine; ţelela je Maksa u svom zagrljaju, ţivog i zdravog, da čuje njegov smeh, njegov duboki glas, da mu vidi iskru neke bezbriţne sreće u pogledu; ţelela je da ga voli, toliko da se utopi u toj ljubavi. Ali moţda je sve to bila samo iluzija, bilo je prekasno, Maks više nije pripadao ovom svetu, njegovo divno telo trunulo je u nekoj prljavoj jami, i dok je ţurila pod olovnosivim nebom, na trenutak joj se zamagli vid. Nataša je, sklupčana pod ćebetom, leţala na krevetu. U polutami svitanja nije uspevala da se ugreje. Kiša nije prestajala da pada, vlaga je prekrivala ledene zidove. Struja je dolazila na mahove, a jadan šporet na drva koji je njena majka bila postavila u kuhinji jedva da je mogao da zagreje prostoriju za vreme obroka. A toliko su joj bili potrebni toplota i svetlost kako bi pokušala da odagna tugu koja ju je pritiskala. Povratak u Pariz nije prošao onako kako su očekivali. Iako se toliko radovala susretima, osećala se kao stranac u sopstvenoj kući. Gde je bio nestao taj prijatni miris pčelinjeg voska i naftalina koji ju je podsećao na detinjstvo? Ĉak i njena soba, s cvetnim tapetama i paţljivo poredanim knjigama na polici biblioteke, činila joj se kao neko usamljeno mesto. Bila joj je strana. S vremena na vreme, zadrhtala bi verujući da čuje očev glas kako odzvanja praznim prostorijama. Sve ove godine koje je provela daleko od prestonice, ţivela je kao po kazni, ignorišući osećaj duga prema porodici muţa svoje tetke Maše, koja ju je bila prihvatila. Potajno, ljutila se na majku što je nije _______________________ * Na francuskom Le pont des Arts.

bila ostavila pored sebe. Kada joj je Ksenija objasnila da joj je sigurnije na selu, gde je bilo lako pronaći nešto za jelo u bašti ili na obliţnjim farmama, Nataša je negodovala: više je volela da bude gladna u svojoj kući nego sita u tuđoj. Ksenija ju je oštro pogledala. Nije imala prava da se ljuti: mnoga deca dala bi sve kako bi bila tako zbrinuta. „Ali to je još gore od egzila!" uzviknula je Nataša, besna. „Ne pričaj o onome o čemu ne znaš ništa", kratko joj je odgovorila majka, koja nije podnosila kaprice. U teškim trenucima, Ksenija je nametala svojim bliţnjima nesumnjiv autoritet. Pitanje časti. „Ţivot je nije mazio", objašnjavala joj je Maša neţnim glasom kada bi joj se Nataša ţalila na tu njenu strogoću. Devojčica je znala sve detalje iz prošlosti svoje majke. O bekstvu iz Petrograda kada je kao petnaestogodišnja devojčica pobegla od revolucije zajedno s bolesnom majkom, mladom sestrom i bratom koji se upravo bio rodio, o izbegličkim kampovima, njihovom dolasku u Pariz, besanim noćima provedenim u vezenju haljina visoke mode na jednoj mansardi pre nego što će postati jedna od najpoznatijih muza fotografa dvadesetih godina prošlog veka. Njena majka nije bila ničega pošteđena, i zato je njeno drţanje izazivalo divljenje. Nije oklevala da zbrine Feliksa i Lili, zatim da pronađe način da ih zaštiti od hapšenja francuske policije, a Nataša je znala da joj nije bilo dovoljno to što je spasla decu Seligsonovih. Ali heroine istovremeno nose u sebi i nešto veličanstveno i nešto uţasno. Da je samo bila pristala na to da je ostavi kod sebe u Parizu, Nataša bi barem mogla biti uz svog oca poslednjih godina njegovog ţivota. Na vest o njegovoj smrti, Nataša se bacila Kseniji u zagrljaj s jednakom spontanošću kao kada je bila dete, ali njeno telo bilo je kruto, lice uzdrţano. Devojčica je intuitivno shvatala da se njena majka savladavala pomoću jake volje, i pozavidela joj je na toj snazi. Neko pokuca. Feliks promoli glavu kroz odškrinuta vrata. „Je li slobodno?" Nataša se ispravi i prekrsti noge. On sede na krevet. Ne rekavši ništa, izvadi iz dţepa cigaretu i kresnu šibicu koja osvetli njegovo visoko čelo, zamršene obrve, prav nos i pravilne usne, gustu crnu kosu i kovrdţe na njegovoj rol kragni. Njegove okrugle naočare odbijale su svetlost. On povuče dim a onda joj pruţi cigaretu. Imao je

spretne ruke, neţne zglobove. Bila mu je zahvalna za to što je ćutao. Feliks nikada nije pričao samo da bi nešto rekao, stoje njegovo prisustvo činilo još dragocenijim. Poznavali su se već šest godina, od dana kada je njena majka zbrinula dva uplašena deteta, otrgnuta od svojih roditelja u Berlinu, gde su ih progonili nacisti. Nataša se još uvek sećala njihovog prvog susreta. Feliks je stajao u salonu, u tamnom kaputu, s vunenim šalom svezanim na grudima, veoma kratke kose, skoro obrijane glave, i drţao je svoju mlađu sestru za ruku. Bio je vrlo bled, stisnutih usana, mračnog pogleda. Ugledavši je, blago je podignuo bradu. Da bi joj prkosio, naravno, čime se povinuo nepisanim pravilima dece koja se nemilosrdno odmeravaju. Feliks je bio godinu dana stariji od nje i imao je tu privilegiju da bude dečak; međutim, Nataša Vodoje ga je primila pod svoj krov, u jednu prijatnu prostoriju u kojoj je pucketala vatra u kaminu, naoruţana ljubavlju svojih bliţnjih, svetom koji je poznavala do najsitnijih detalja, od školske sveske do tople čokolade koju su joj bili pripremali za uţinu, dok je njemu bilo oduzeto sve: porodica, navike, njegova zemlja. Ima nečeg uvredljivog u činjenici da ste postali izbeglica, prepušteni milosti neznanaca. Odjednom, iščupani ste iz svoje sigurnosti i bačeni na neprijateljsku obalu. Iako to nije proţivela, Nataša je razumela tu nelagodnost ispunjenu poniţenjem. Moglo bi se reći daje to nasledila, jer je sudbina već jedanput i njenu porodicu bila jednako kaznila. Uhvatila gaje za ruku na gotovo autoritativan način. „Guten Abend und willkomen'' rekla mu je na nemačkom, odlučnim tonom. Feliks je zadrhtao; ipak, bledi osmeh zasjao je na njegovom uplašenom licu. I tako, bio im je dovoljan samo jedan pogled da bi se razumeli. Nekoliko godina kasnije, u školskom dvorištu, u uzrastu kada deca ţele da impresioniraju drugare svojom odanošću, Nataša je ponela breme Feliksa i Lili, tu ozbiljnu tajnu čije je otkrivanje moglo izazvati njihovo hapšenje i deportovanje u logor. Seligsonovi, ne samo što su bili Jevreji, nego su bili i Nemci. Dve nepopravljive greške koje su morale biti po svaku cenu sakrivene. Deca su rasla zajedno, usred tog haosa. Stariji su se uvek trudili da zaštite Lili, najmlađu, najslabiju. Slušali su kako nemačke čizme lupaju po kaldrmi tokom osvajanja slobodne zone, čitali obaveštenja Komandantura koja su objavljivala

imena streljanih talaca, naučili da se kriju u ţbunju, da nestanu kada se opasnost suviše pribliţi. Ono što ih je povezivalo prevazilazilo je klasična dečja prijateljstva kojima je uvek pretila kratkotrajna ljubomora ili promena raspoloţenja. Bili su odrasli ranije od većine drugih zato što. nisu imali drugog izbora. Sudbina je načinila od njih decu rata i izbeglištva, decu tišine. „Znaš šta me najviše boli?" prošaputa ona. „Reci." „Pitam se da li sam mu nedostajala na kraju, da li je zaţalio što nisam bila ovde. Moţda se osetio usamljeno, uplašeno..." „Umro je u svojoj kući, pod svojim krovom. Danas je to pravi blagoslov." „Ali ne moţemo se time zadovoljiti, zar ne?" usprotivi se ona. „Tvoj otac je znao da si ţiva i zdrava i da ti ne fali ništa. Nije mogao poţeleti ništa više za svoju kćerku. To je ono što je roditeljima najvaţnije." „Ipak, volela bih da sam mogla biti pored njega." Feliks uzdahnu, a onda promuklim glasom dodade: „Razumem te." On joj uze cigaretu i povuče nekoliko nervoznih dimova. Nataša se pribliţi i pripi se uz njega. Znala je za uznemirujuće misli koje su ga mučile i često ga budile usred noći. Feliks se nije odvajao od jedne crno-bele fotografije. Bila je pohabana usled stalnog guţvanja u dţepu ili novčaniku. Predstavljala je jednu porodicu na okupu: crna, nasmejana ţena, obučena u elegantnu haljinu ukrašenu brošem u obliku cveta i dugačkom niskom bisera, drţala je na svom krilu bucmastu bebu, iza nje, elegantan muškarac, sa istaknutim crtama lica, inteligentnog pogleda, grlio je njihovo dvoje dece. Mogla se prepoznati Lili, koja je jednu ruku spustila na rame svoje majke, i Feliks kako se isprsio, smešeći se. Uobičajena slika jedne srećne porodice. Pa ipak, nasuprot mnogim fotografijama tog tipa, suviše ulepšanim da bi bile iskrene, slika je otkrivala jednu drugačiju priču. Muškarac nije nosio kravatu, već svileni šal, rfimarno svezan oko vrata, povijenih ramena, kao da se branio od vetra. Nestašna beba igrala se bisernom ogrlicom svoje majke, stavljajući je u usta. Glave naslonjene na ruku svog oca, Lili je gazila jedno stopalo drugim, a jedna joj je čarapica bila spala. Feliks se nije plašio da osmehom otkrije svoje krezave zube. Fotograf je umeo da uhvati autentičnost dece i blagost njihovih roditelja. Nije bilo ničeg izveštačenog, nametnutog. Fotografija je bila izvanredna,

lepa i dirljiva, jer je svaka osoba koju je predstavljala bila potpuno opuštena. Nataša je pretpostavljala koliku su patnju preţivljavali Feliks i Lili. Njih niko nije pitao za mišljenje onda kada su morali da napuste Nemačku. Ni jedno ni drugo ne bi prihvatili to razdvajanje da su mogli da biraju, ili da su znali da će potrajati u nedogled. Prvih meseci, sa sigurnošću su iščekivali dolazak Sare, Viktora i njihove male sestre Dalije. Ksenija ih je tešila kako je najbolje umela, dajući im svakodnevne časove iz francuskog kako bi usavršili jezikkojim je Feliks vladao dosta dobro za jednog dečaka tih godina. Planirala je njihove dnevne aktivnosti kako ne bi bili prepušteni sami sebi; časovi klavira za Lili, sportske aktivnosti za Feliksa, koji je pokazivao izdrţljivost na svakom zadatku. A onda se nad njihove ţivote, poput oštrog sečiva, nadneo rat. Izbegli na jug Francuske, bili su primorani da se nauče strpljenju, u onim godinama kada ta vrlina predstavlja neprestani izazov. Novosti od Ksenije stizale su im na kašičicu, putem odvratnih interzonskih ceduljica, gordih dokumenata jadnih duša, na kojima je trebalo precrtati nepotrebne oznake. Trinaest redova da bi se javilo da li su svi zdravo, bolesni, ubijeni ili zarobljeni, da bi traţili namirnice, najavili zaposlenje ili polazak u školu. Trinaest redova za višečlane porodice. „Ponekad se pitam da već nije suviše kasno", reče Feliks. „Kako ćemo se pronaći nakon svega ovoga? Šta ćemo jedni drugima reći?" „Kada te roditelji čvrsto zagrle, neće ti biti potrebne reči. Biće dovoljan samo jedan gest, videćeš." „Pričaš sa mnom, a ne s Lili", odgovori on. „Ne treba da pokušavaš da me tešiš. Misliš kao i ja da su moţda mrtvi. Pošto nikada nismo dobili nikakve vesti o njima, ne moţemo a da ne strahujemo od najgoreg. Moj otac je bio profesor na univerzitetu. Sumnjam da bi preţiveo prinudan rad u logorima. A i mama nikada nije bila veliki sportista. Upravljala je kućom 'Lindner' i provodila vreme dizajnirajući haljine. Zaista, nisu bili baš neke atlete." U njegovom glasu osetila se doza podsmeha, kao da su njegovi roditelji bili krivi zato što nisu imali natčovečanske fizičke sposobnosti. Svog oca nije bio video još od novembra 1938. kada su nacisti upali u njihovu vilu, u Grunevaldu, usred noći. Isprevrtali su nameštaj, po-

lomili ogledala, ispraznili dušeke. Feliks je bio uspeo da se sa svojom majkom i prestrašenim sestrama sakrije u skrovište u dvorištu, ali njegovog oca primorali su da uđe u auto s njima. To je poslednja slika koju je sačuvao o njemu: čovek u pidţami, prebledelog lica, ogrnutog kaputom, koji ničim više nije vladao, koji nije mogao da spreči da mu ţenu i decu izbace na ulicu u ledeno zimsko jutro; uljez izbačen sa univerziteta, kome su oduzeta sva građanska prava, i zvanje profesora; čovek koji je postao kriminalac zato što je rođen kao Jevrejin. On se zagleda u zid. Oči su ga pekle, a krv mu je navirala u slepoočnice. To sećanje uvek je u njemu izazivalo uţasavanje pomešano s gorčinom, jer je jasno shvatao da je osećao saţaljenje prema svom ocu, a to je najtragičnije osećanje koje dete moţe doţiveti. Feliks se na jedan brutalan način suočavao sa istinom. U njegovim očima adolescenta, da bi čovek bio potpun, morao je biti izloţen jednoj zaslepljujućoj svetlosti koja podseća na izolovanost, i koju samo mudrost moţe ublaţiti tokom godina. Nataša i on prepoznavali su se u toj potrebi za jasnoćom. Kada bi se suočavali sa svojim najtajnijim strahovima, njih dvoje bi se našli u nekoj vrsti ekstaze. Samo, ispod njihovih nesigurnih pojava, Feliks je loše sakrivao svoju tugu. Nije mogao da prihvati ideju da su mu roditelji mrtvi. A Dalija? Njegova sestrica, ona je barem bila puna ţivota, s bucmastim telom i smejalicama koje su se pravile na njenom licu čim bi se nasmejala. „Nikada ni na sekundu nisam pomislila da su mrtvi", reče Nataša. „Ali sigurno su izmučeni i trebaće im vremena da se oporave. Moguće je preţiveti najteţe izazove. Moja porodica je primer za to, zar ne?" „Trebalo je da ostanem s njima i pomognem im", insistirao je on. „Ţeleli su da te stave na sigurno. To je uloga roditelja. Zar nije to ono što si maločas hteo da mi objasniš?" „Ja sam, znači, kruna njihovog ţrtvovanja. Teţak oţiljak..." „Ti si, zasigurno, mladić koji suviše razmišlja", reče Nataša skočivši s kreveta. „Hajde da izađemo, zagušljivo je."

Kada se začulo kucanje na vratima, sedeli su za kuhinjskim stolom oko variva od šargarepe, naizgled bljutavog, koje je Nataša mrzovoljno po-smatrala. Lili je i dalje nosila vuneni šal a Ksenija je bila ogrnula dve marame preko ramena sa elegancijom na kojoj joj je kćerka zavidela. Razmeniše uplašene poglede. Koliko će nam još vremena biti potrebno da ne trzamo kao krivci, pitala se Nataša. „Idem da vidim ko je", reče ona dok se zvono neprekidno oglašavalo. Ĉovek je nosio značku FFI (francuske vojske), izguţvan kačket i jaknu neodređene boje. Oko njega su stajala dva policajca u uniformama. Bledo svetio sa stepeništa naglašavalo je njihova namrštena lica. Stajali su kao grabljivci, vrebajući Natašu opakim pogledima. Devojka oseti kako joj se steţe ţeludac. „Gospođo?" reče ona suvim glasom. „Da li je ovde gospođa Vodoje?" upita čovek s kačketom. „Zašto?" Agresivan nastup uvek je kod nje izazivao pobunu. Nataša je bila jogunasta prema zapovedništvu. Jedna crta karaktera ţena Osolinovih. Njena tetka, Maša, bila je odbila da Feliksa i Lili upiše na popis Jevreja, kao što nijednog trenutka nije ni pomislila da im našije ţutu zvezdu na rukav. Kada je njena majka bila donela laţna dokumenta, Nataša je pomogla Seligsonovima da prihvate nove identitete. Osolinovi ne pokazuju poslušnost ni prema kome. Naročito ne prema jednom neznancu, zapuštene brade, koji gleda s visine, sumnjičavo. „Da li je ona ovde, jeste ili nije?" Nemoćna, devojka oseti olakšanje čuvši svoju majku kako prilazi. „Šta ţelite, gospodo?" upita Ksenija mirnim glasom. „Vi ste gospođa Vodoje?" „Da." „Poći ćete s nama u komesarijat." Nataša zadrhta. Nemci su bili otišli, Gestapo više nije terorisao narod, ali zamenili su ih neki drugi ljudi od poloţaja. Francuska je plaćala svoje račune, i to najčešće neprimetno. Mirna, njena majka, zagleda se svojim bistrim pogledom u tri čoveka pred njom. „Pretpostavljam da imate nalog", reče Ksenija, na šta jedan od njih izvadi papir iz dţepa. ,,U redu", odgovori Ksenija bacivši pogled na ceduljicu. „Dajte mi trenutak da uzmem svoje stvari."

„Poći ću za vama", reče jedan iz FFI. Trojica ljudi uđoše u stan. Nataša je bila zaprepašćena majčinom reakcijom, koja nije odavala ni ljutnju ni negodovanje, već neku čudnu pasivnost koju je tada prvi put videla kod nje. U svojoj sobi, Ksenija sloţi papire u torbu, dok ju je čovek s kačketom na glavi čekao nonšalantno naslonjen na zid. Prisustvo tog podrugljivog stranca u njihovom stanu zbunjivalo je i ljutilo Natašu. Njega je zabavljalo da joj ne persira, drţeći sve vreme ruku u dţepu. Poslednjih meseci, muškarci su je sa zanimanjem posmatrali. Njoj je to bilo neobično, naročito dok su joj ovi stranci nametali nekakav autoritet. Ovaj joj je stavljao do znanja da poseduje oruţje, u šta ona nije ni sumnjala. Fifiji se više nisu šetali s podignutim mitraljezima, raskopčanih košulja i razbarušene kose, kao u najsrećnijim trenucima oslobođenja, ali i dalje su pokazivali jednaku aroganciju. „Šta se događa, mama? Ne razumem. Zašto pristaješ da ideš u komesarijat?" „Ne brini, dušo", reče Ksenija uzimajući iz ormara jedan topao dţemper. „Sigurno je u pitanju neki nesporazum." „Ti pričaš o nesporazumu!" zagrme čovek. „Svi govorite isto... a dovoljno je samo da vam se pod nos stavi nekoliko malih dokaza o vašim gadostima i odmah menjate ton. Tako ćete i vi, draga gospođice. Vide-ćemo kako ćete se snaći u tom trenutku." Nataši se smrači pred očima. Pomisli da će se prvi put u ţivotu onesve-stiti. Taj strah je podseti na najgore trenutke okupacije. Poslušnost njene majke koja je, ne opirući se oblačila svoj kaput, govorila joj je da se radi o nečemu ozbiljnom. Sleđenoj, činilo joj se da se nalazi na ivici provalije. „Nešto nije u redu, tetka Ksenija?" zabrinu se Feliks. „Moram da pođem sa ovom gospodom u komesarijat", objasni Ksenija. „Sigurna sam da neće potrajati. Moţda nekoliko sati. U najgorem slučaju, dan-dva. Imate novca i bonove za hranu. Hoću da idete na kurseve kao i obično. Brzo se vraćam." „To vi kaţete", ironično reče čovek. „Sada poţurite! Dosta brbljanja." Njegov pogled postade mračan. Priđe radnom stolu i nervoznom rukom prelista nekoliko papira. U salonu, policajci su razgovarali tihim tonom. Ĉistka je bila reč koja se mogla pročitati sa svih usana. Francuzi su traţili pravdu. Za streljane, deportovane,

maltretirane. Za taoce iskopane iz zajedničkih grobnica. Za četiri godine koje su istraumirale zemlju. Beţeći na drugu obalu Rajne, Nemci su bili udvostručili svoju brutalnost ostavljajući za sobom krvavi trag poslednjih egzekucija. Moţe li se zameriti onima, koji su se, poludeli od patnje, svetili ne čekajući da nečije srce samo presudi? A ni svi ti pravednici nisu bili anđeli. Nataša je znala da su neki koristili situaciju da se oslobode nevinih - konkurenta, napornog komšije, ljubomorne ţene. Odjednom, pred očima joj se pojavi neverovatna slika njene majke kako luta ulicama, obrijane glave, u poderanoj odeći. „Neću da ideš!" povika ona, dok joj srce jako lupalo. Majka je uhvati za ramena i uputi joj dubok pogled. „Sve će biti u redu, Natašice. Obećavam ti. Treba samo da se raščiste neke stvari. Ne brini, srce moje", dodade ona na ruskom. „Nemoj da praviš dramu, molim te." Ksenija se zagleda u devojčino iskrivljeno lice pokušavajući da na nju prenese malo svoje snage. Nasuprot Nataši, nju nije iznenadila ova poseta. Istinu govoreći, očekivala ju je već neko vreme, otkako su je iz banke obavestili da su računi njenog supruga ugašeni. Srećom, u avgu-stu je dobro uradila kada je podigla veću sumu gotovine. Gabrijela su smatrali za „sumnjivca koji je sarađivao s neprijateljem". Njegovo ime sigurno se nalazilo na listi koju je bio objavio Sekretarijat za unutrašnje poslove, sličnoj onima koje su tokom rata objavljivale novine u ilegali. To što je Gabrijel bio mrtav nije menjalo ništa. Istraga je morala da se sprovede. Sigurno je okrivljuju za saučesništvo svom suprugu. Osim ako je neko nije prijavio iz njoj nepoznatih razloga, neki stari neprijatelj, neka neiskazana mrţnja... Već dva meseca, na hiljade ljudi trunulo je u zatvorima bez parnica, bez suđenja. Za mnoge od njih bilo bi zaista neizvodljivo dokazati da su uopšte bili zatvoreni. Ipak, Ksenija je znala da Gabrijelu nije bila čista savest. Neumoljiva mašina nacionalsocijalizma fascinirala ga je još sredinom tridesetih godina, tokom njihove posete Berlinu, za vreme Olimpijskih igara. Svih ovih mračnih godina, taj čovek od moći umeo je vesto da povlači konce u igri, samo Ksenija nije znala koliko je daleko u tome bio stigao, jer on nije bio pričljiv suprug kada su poslovi bili posredi. Ipak, najviše je strahovala od Natašine

reakcije, kada bude otkrila da njen otac nije bio hrabri junak koga je dete bilo postavilo na pijedestal. „U tom slučaju, idem s tobom!" insistirala je Nataša. „Ne dolazi u obzir. Ostaćeš s Feliksom i Lili. To je veoma bitno, čuješ li me?" Nataša je oklevala. Feliks je stajao malo iza njih, bledog lica. Devojka je bila sigurna u to da ih Lili sluša iza kuhinjskih vrata. Seligsonovi su imali laţne papire a rat još uvek nije bio završen. Sve dok Nemci ne budu konačno bili pobeđeni trebalo je biti strpljiv i primiriti se. Nikad se ne zna. Ona klimnu glavom i, stisnuvši zube, pristade. „Sad je dosta!" prasnu čovek s kačketom uhvativši Kseniju za nadlakticu. On je povede u salon a policajci krenuše za njima. Prolazeći pored jednog stočića, ruka mu zakači vazu koja pade na parket i razbi se. Nataša zadrţa vrisak. Na stepenicama, njena majka je morala da preleće preko gazišta, čvrsto opkoljena trojicom ljudi. Potresena, Nataša potrča za njom. „Vraćaj se u kuću!" viknu Ksenija. Zalupiše staklena vrata na stepeništu a zatim i ona teška, ulazna. Nataša se bila zaustavila na prvom spratu. Noge je više nisu drţale i ona se stropošta na stepenice. Feliks joj priđe, zagrli je i natera da se podigne. „Ne shvatam. To mora biti neka greška. Mama ništa nije uradila... Naprotiv..." „Ako se ne bude odmah vratila, sutra rano ujutro idemo u komesarijat. Dođi sada! Nećemo stajati ovde." Ne puštajući njenu ruku, on zatvori vrata stana i dva puta okrenu ključ u bravi. U kuhinji, Ksenijina stolica bila je odgurnuta do zida, čaša vina ispijena do pola, njena salveta smotana na stolu. Nataša izbezumljeno pogleda prazno mesto. „Misliš da je nešto ozbiljno?" upita Lili. Nataša se okrenu ka onoj koju je smatrala za svoju mlađu sestru. Na izraţajnom licu, krupne crne oči ličile su na rupe bez dna. Ĉesto je bilo teško pogoditi šta Lili misli. Sa svojim crvenim šalom, omotanim

dva puta oko vrata, drhtala je od hladnoće, toliko daju je Nataša uzela za obe ruke kako bi joj ih ugrejala. „Naravno da nije", odgovori ona. „Mama ništa nije uradila. Sigurno je u pitanju neki nesporazum. Mora da su je zamenili s nekim. Moţda je neko hteo da joj smesti... Znate dobro da ima teţak karakter. Verovatno ima mnogo neprijatelja koji bi jedva čekali da je na nekoliko sati pošalju policajcima na ispitivanje." Pokušavala je da se šali, ali nervirao ju je njen povišen, piskav ton koji je odavao strah. „Izgledala je tako smireno", dodade ona podignuvši obrve. „Ne čini li vam se da je to čudno? Kao da se tome i nadala." Feliks se pobrinuo da zgreje čorbu koju im zatim nasu u tanjire. „Nisam više gladna", reče Nataša. „Moraš da jedeš" reče odlučnim tonom pruţajući joj korpu s hlebom. „Ti isto, Lili. Uskoro će isključiti gas do sutra i nećemo imati ništa toplo u ţelucu." Nataša mu uputi očajnički pogled. Kao da je to sada bilo vaţno! Ali egzil i rat uticali su na ličnost Feliksa Seligsona. Postao je pragmatičan i promišljen mladić, koji je veliku paţnju poklanjao pitanjima preoz-biljnim za njegove godine. Briţan da nikada ne rasipa hranu, savestan u obavljanju svojih poslova, bio je strog prema sebi ali i zaštitnik za druge. „Verovatno nije ona ta koju okrivljuju", reče Lili duvajući u svoju kašiku da bi ohladila supu. „Kako to?" iznenadi se Nataša. „Moţda je tvoj otac taj koji je pravio nevolje." Nataša je zaprepašćeno pogleda. „Šta ti to pokušavaš da kaţeš? Moj otac nikada nije uradio nešto loše. On je bio čestit čovek. Poznati advokat. U svakom slušaju, kada je počeo rat, bio je već u godinama. Sumnjam da je sklopio dosta poslova pod okupacijom. Nije mu trebalo to. Odakle ti samo jedna tako glupa ideja?" reče ona oštrim tonom. „Znamo da je tvoja majka nevina. Mi nismo jedina jevrejska deca kojima je pomogla. Sigurno je uradila još dosta toga što mi i ne znamo. Mrzela je naciste i nikada to nije krila pred nama. Tvoj otac, naprotiv..."

Bilo joj je neprijatno i ugrize se za usnu, pogledavši svog brata kao da je traţila da joj on pritekne u pomoć. Kad je Feliks spustio pogled na svoj tanjir, Nataši jeza prođe niz kičmu. „E, sada si već rekla previše, ili premalo", reče ona stisnuvši pesnice. „Felikse, o čemu mi ona to govori?" Feliks uzdahnu, zatim skide naočare i poče ih brisati svojom salvetom, stoje potvrđivalo daje bio smeten i daje morao da sredi svoje misli. „Kada smo ţiveli ovde, pre rata, čuli smo jedan dosta buran razgovor između tvojih roditelja. Tvoj otac nas nije rado primao u kuću. Tvoja majka je morala da insistira. Pričali su, takođe i o Hitlerovoj politici. Njegovi stavovi bili su uglavnom... kako da kaţem... uglavnom sumnjivi." Nataši su goreli obrazi. „Šta, znači prisluškuješ iza vrata? Moţda tata jednostavno nije ţeleo Nemce u svojoj kući, bili oni Jevreji ili ne! Moj otac je bio junak iz Prvog svetskog rata. Nije baš oboţavao Švabe." Feliks podiţe ruke u znak izvinjenja. „Zao mi je, Nataša. Postavila si mi pitanje i ja sam ti iskreno odgovorio. Ja mislim da je tvoj otac podrţavao nacističku politiku. U ekonomiji jednako kao i u spoljnoj politici. Kao i mnogi Francuzi tog doba, konačno. Mi smo otišli 1940. i više ga nisam video. Moţda je, tokom godina, bio promenio mišljenje. A moţda i nije", dodade on. Ove poslednje reči padoše poput sečiva. U kuhinji, čulo se još samo bubnjanje peći. Lili je zabrinuto posmatrala Natašu, kao da je naslućivala da ju je povredila. „Vaše sumnje su odvratne!" viknu devojka skočivši. „Ne verujem ni u jednu jedinu reč! Tata sigurno nije bio kolaboracionist. Posreći je ljubomora, to je sve. Mnoge ljude hapse zbog apsurdnih prijava." „Ima, takođe, i krivaca", promrmlja Feliks. „Treba imati hrabrosti i pogledati istini u oči. Naročito u zemlji kao što je Francuska, koja još uvek nosi višijevski reţim na savesti." „Ne zaboravi da su ti baš Francuzi spasli ţivot. Ne znam da li bi mnogo Nemaca učinilo isto."

„Ne, nikada neću zaboraviti šta ste učinili za nas", reče on ozbiljnim tonom a njegovo lice se zgrči, kao da je osetio svu teţinu tog priznanja. „Neverovatno je da ste gajili te sumnje svih ovih godina a nikada mi o tome niste pričali. Ja sam mislila da medu nama nema tajni." Feliks slegnu ramenima. „Šta smo mogli da ti kaţemo? Da je tvoj otac bio pronacistički orijentisan, a mi bili prihvaćeni pod njegov krov? Konačno, trebalo je imati dovoljno istančan sluh da bi se razumele te insinuacije, ali Lili i ja smo imali antene zato što smo imali tu nesreću da odrastamo pod Trećim rajhom. Stavi se na naše mesto. Dolazimo iz jedne zemlje u kojoj smo bili poniţavani pred našim drugovima iz razreda i izbačeni iz naših škola... Kako je vreme odmicalo, oduzeli su nam sve. Bili smo samo klinci, ali više nismo imali pravo da idemo na bazen ni u bioskop. Neki od mojih drugara bili su prestali da mi se obraćaju, kao da sam gubav. A naši roditelji..." Zadihan, on zastade. Lice mu se bilo sledilo od bola. Zbunjeno, ljutio se na sebe zbog ovog razgovora koji se odjednom dogodio, ali ponekad je imao napade besa koji su ga svojom jačinom plašili. „Došli su po mog oca u pola noći i odveli ga u koncentracioni logor. Bez razloga. On je bio zaista nevin! Treba proţiveti sve to da bi se mogli otkriti oni koji su potajno podrţavali nacističku ideologiju. To je nešto što se odaje poput smrada", reče on gadeći se. „Meni se od toga diţe kosa na glavi... Nisam ţeleo da zvuči kao da napadam mrtvog čoveka, ali bojim se da će hapšenje tvoje majke otkriti činjenice koje ti se neće dopasti. Bolje da se spremiš na to." Nataša se uţasnu shvativši da su joj oči pune suza. Veče se bilo pretvorilo u košmar. Neobično ponašanje njene majke, gnusne reči Feliksa i Lili prevrtali su joj ţeludac. Ne rekavši ni reč, ona ode i šćućuri se u svoju sobu. „Nije trebalo da joj kaţem", reče Lili bolno uzdahnuvši. „Istina, propustila si priliku da prećutiš. S druge strane, napravila si joj uslugu. Saznala bi pre ili kasnije." „Stvarno veruješ u to da je bio kolaboracionist?" Feliks se zagleda u svoju mlađu sestru, koja je istovremeno osećala uţas i gnev.

„Najverovatnije. Ĉovek koji je došao da uhapsi tetka Kseniju činio se veoma sigurnim u sebe." „Šta li će joj učiniti?" uplaši se ona. Znao je da je pomislila na najgore torture i njegovo srce se steţe. Da li će se ikada osloboditi tog nasilja koje ih je pritiskalo od najranijih godina njihovog detinjstva, ili su moţda bili osuđeni na to da se zauvek suočavaju s grozotom? Uzimajući u obzir broj kolaboracionista, ipak je sumnjao u to da će fizički nasrtati na Kseniju. Divlje čistke u prvim nedeljama nakon oslobođenja bile su sada malo slabije, ali u Parizu se povećao broj hapšenja. „Ne boj se. Ne verujem da će joj se išta strašno dogoditi, osim što će moţda provesti neprijatnu noć u pritvoru. Sutra ujutru idem da se raspitam. Sada jedi. Moraš rano da ustaneš da ideš na čas." Dok ga je sestra ćuteći poslušala, on vrati svoju porciju supe u šerpu. Prebacivao je sebi što je bio grub prema Nataši. Ako i nije rekao za svoje sumnje u vezi s njenim ocem, bilo je to zato što neke istine ne treba govoriti. On poče da posprema sto, mučen idejom da će sutradan morati u komesarijat. Nije imao nimalo poverenja u francuske policajce, sve ono što je rekao Lili bilo je da bi je utešio. Dok ne bude pronašao svoje roditelje i sestru ţive i zdrave, Feliks Seligson će se čuvati celog sveta. U njegovim očima, jedino je porodica Osolin uţivala poštovanje. Bio je prestrašen upadom policajaca u stan, ljutit videvši ih kako se poput prostačkih zlikovaca ophode prema Kseniji; ipak nije se pobunio. Poneo sam se kukavički, zaţali on, posramljen. Neće dozvoliti da ona, koju je nazivao 'tetka Ksenija', trune iza rešetaka. Za nju, i za Natašu, bio je spreman na sve. Bilo je to pitanje dostojanstva. I ljubavi, konačno.

T

rebalo bi izbegavati hapšenje kada imate nalakirane nokte, pomisli sa ironijom Ksenija videvši ostatke crvenog laka na svojim noktima. Ona uzdahnu i navuče rukavice. Drvena klupa na koju su je policajci bili poseli bila je tvrda, promaja joj je ledila članke a ceo komesarijat smrdeo je na loš ugalj, na strah i na stare papirčine. Bili su je ostavili cele noći u tom bezdušnom holu, ne ponudivši joj ništa, ni čašu vode ni pokrivač. Jedan poznati pijanista čekao je tu već dva dana. Oko tri sata ujutru, zatraţila je dozvolu da ode u toalet i nabusiti straţar sačekao ju je ispred vrata. Bila se iznenadila što je nisu zatvorili u ćeliju, pa je iz toga izvukla utehu; njena situacija ne bi trebalo da bude očajna. Kada su došli po nju, pomislila je, kao i mnogi drugi, da će je zatvoriti u logor u Dransi ili u zatvor Fresni, gde se tada nalazio veliki deo sveta aristokratije i umetnosti, drugim recima „ kolaboracionistički Pariz". Ĉak je i „Zimski velodrom", sa sećanjima uţasa, bio pridodat u tu svrhu. Nervozni pritisak strujao joj je kroz vene i stizao ju je umor. Cele noći nije bila ni oka sklopila. „Gospođo Vodoje. Pođite za mnom." Ona se brzo podiţe, malo se zatetura i nagovesti ironičan osmeh. Tehnika je bila klasična, dosadno banalna: treba prestrašiti zatvorenika demonstrirajući svoju snagu pre nego što počne ispitivanje. Barem se radi samo o nervoznom umoru, ohrabri se ona pomislivši na torture kojima izlaţu najupornije. Nije je bilo strah zato što je bila nevina, ali plašila se sudskih peripetija. Osim toga, potajno, Kseniju je i dalje mučio onaj podmukli strah svakog emigranta koji je nekada posedovao Nansen pasoš ili provizorna dokumenta - da mu status nije regulisan i da nema jednaka prava kao ostali. Njen ispitivač nosio je civilno odelo. Bio je to čovek srednje visine, finih crta lica, s debelim podočnjacima. Razvezana kravata otkrivala je naglašenu Adamovu jabučicu. Dade joj znak da sedne naspram njega. Opušci u pepeljari odašiljali su neprijatan miris ustajalog duvana. Na nekima se video trag ruţa za usne. Među neredom na radnom stolu, ona spazi jedan pozamašan dosije. Naopako, uspela je da pročita podebljana slova imena Gabrijel Vodoje. Njeno srce poče jako da lupa. „Znate li zbog čega ste ovde, gospođo Vodoje?"

„Zbog mog supruga, pretpostavljam." „Zapravo je neko bio tako ljubazan da nam skrene paţnju na slučaj advokata Gabrijela Vodojea." „Dozvolite da vas podsetim da je on umro." „A mrtvi imaju prednost da ne mogu da brbljaju." Govorio je lakonski, napola spuštenih kapaka, uvaljen u svoju stolicu. Ksenija se pitala da li je bio umoran od svih ispitivanja. Poslednja dva meseca, glavni grad vrveo je od članova oslobodilačkog komiteta, koji su posedovali nelegalne sudske naloge. Događala su se razna poniţenja, čak i ubistva u najteţim slučajevima. Situacija je bila još teţa time što se policijska prefektura borila sa svojim unutrašnjim čistkama, čemu treba dodati i istu situaciju u sudstvu. Iako je policija odigrala značajnu ulogu za vreme pobuna u avgustu, nije se mogao sresti nijedan policajac s vojničkom kapom bez zanimanja za njegov stav u vreme racija i rekvizicija. Takođe, i pravičnost svih tih improvizovanih sudija bila je na nezavidnom nivou i izazivala je nepoverenje koje je Francuzima zagorčavalo svakodnevicu. Ĉovek uperi svoje plave oči u nju, s podsmehom na usnama. „Vi ste poreklom Ruskinja, zar ne?" „Da. S francuskim drţavljanstvom već više od deset godina. Ţelite da vidite moje papire?" On nezainteresovano odmahnu rukom. „Imaćemo vremena da ih prostudiramo kasnije." „Za šta me konkretno optuţujete?" „Da vidimo" reče on preturajući po dosijeu odakle izvuče jedno pismo u rukopisu i prelete ga pogledom. Anonimno, naravno. Primaju ih na stotine nedeljno. To je zaista zapanjujuće. „Ne sumnjam u to da su te iste osobe s jednakim elanom pisale vlastima i pre nekoliko meseci", reče ona, ne uspevajući da prikrije svoje gađenje. „Ubeđen sam, takođe. Ali vratimo se našem poslu. Po toj osobi, vi ste izgleda imali običaj da 'prihvatate Nemce u svojoj kući', kao to i da ste bili redovan gost na koktelima u ulici Lil'." Ksenija se najeţi. To, u stvari, i nije bila kleveta: Gabrijel ju je primoravao da organizuje večere na koje je pozivao nemačke oficire i zvaničnike. Takođe je i insistirao na tome da ona ide s njim na

prijeme kod ambasadora Abeca. Mogle su se pronaći fotografije na kojima je ona ruku pod ruku sa svojim suprugom na izloţbama, na trkama na 'Lonšanu', kao i na gala večerama posvećenim slavljenju francusko-nemačkog prijateljstva. Kada je jednom odbila da nastavi s tom ma-skaradom, nakon što je videla uţasnu sudbinu rezervisanu za Jevreje tokom masovnog hapšenja u Zimskom velodromu, Gabrijel je iznenada otkrio jedan nepoznati deo svoje ličnosti. Stavio joj je do znanja da zna za njene detinjarije i da se neće libiti da izazove nevolje njenom ljubavniku ukoliko ona ne bude radila ono što on od nje traţi. Od ove učene osetila je mučninu. U svakoj drugoj prilici, spakovala bi kofere i otišla, ali sada je bila uhvaćena u zamku. Ne samo što se plašila da će Gabrijel izdati Maksa nego je morala da zaštiti i Feliksa i Lili. Samo jedan telefonski poziv mogao je biti dovoljan da izazove dramu. „Ne mogu to negirati", reče ona, ukrućena. Jeţila se pri pomisli na to da mora da pravda svoja dela i postupke tokom okupacije zato što je smatrala normalnim da sakrije jevrejsku decu, prenosi informacije i pomogne onima kojima je pomoć bila neophodna. Na nesreću, moraće da pokaţe dokaze svog dobrog vladanja kako bi se izvukla iz ove nevolje a ta razmena nije joj se dopadala. Ksenija nije bila dobra u pravdanju. Svoje odluke donosila je sama još od svoje petnaeste godine a da nikada nikome nije polagala račune. Veoma rano, izgubila je naviku da traţi savete od drugih. Njena porodica bila se oslonila na nju, jer je uvek prijatno šćućuriti se uz; nečiji čvrst karakter. Ali po koju cenu? Ţivot je načinio od Ksenije ponekad osornu ţenu, zapovednicu, koja je teško sklapala prijateljstva i s neverovatnim talentom skrivala jačinu svojih emocija, svoje ljubavi, kao i svojih rana. Ona primeti da njen ispitivač govori veoma tihim tonom. „Molim? Da li biste mogli da ponovite?" „Nacionalna uvreda, gospođo. Da li te reči imaju neko značenje za vas?" Ksenija se oseti kao ošamarena. Mislima joj prođe slika njenog oca. General carske vojske, kojeg su ubili crvenoarmejci, taj lojalni i dobri čovek zaprepastio bi se da zna da mu kćerku optuţuju za povredu časti. Samo na tu pomisao, osetila se ukaljano.

„Ovaj izraz bi vrlo verovatno mogao da vas pošalje pred sud", nastavi on a Kseniji se učini da ugleda tračak zadovoljstva u njegovom pogledu. „Daje vaš suprug preţiveo, sigurno bi bio osuđen. Nečastan građanin, eto šta je on bio", izjavi on pritiskajući kaţiprstom dosije. „Jedan od onih kolaboracionista druge kategorije, kako ih zovu, oboţavatelj naših neprijatelja, profiter koji se bogatio dok je Francuska patila. Zbog ljudi kao što je on trebalo je izmisliti ovu novu kaznu. Ali vi ne govorite ništa, gospođo... Zato što nema šta da se kaţe, zar ne?" nastavi on ponesen besom. „Vidim da se Vodoje hrabro borio u Prvom svetskom ratu. E pa, morao bi se pozdraviti sa svojim odličjima. I sa svojim zvanjem advokata! Njegova imovina bila bi mu oduzeta. Kada sam saznao da je umro, priznajem da mi je bilo krivo. Samoubistvo, čini mi se, je li tako? Kako je to praktično", zaključi on, podrugljivim tonom. Slabunjav i bezizraţajan čovek bio se transformisao. Na jagodicama su mu se pojavile crvene fleke i streljao je Kseniju mračnim pogledom. Ona pomisli na Fukijea Tenvila iz Francuske revolucije, čiji su ponosni naslednici modernog doba bili sovjetski staljinovci. Takav tip čoveka bio je opasan; rasuđivanje njegov najgori neprijatelj. Kao i uvek, u najteţim trenucima njenog ţivota, Ksenija ponosno podiţe bradu. „Mrtvi se ne diraju, gospodine", naglasi ona. „Moţete da osuđujete postupke mog supruga tokom okupacije, ali ne i da skrnavite njegov grob. To vam zabranjujem." „Ne moţete vi meni ništa da zabranite!" „Moj suprug je platio svoje slepilo. Nije nikoga odao i nikoga nije poslao u logor. Nije mu poslat sanduk kao pretnja osvetom i sumnjam u to da se njegovo ime našlo na listama kolaboracionista koje su objavljivale novine u ilegali. Ne branim njegove greške. Ja samo preciziram daje on delio mišljenje jednog broja Francuza. Ti isti koji su, nekoliko nedelja ranije, pozdravljali maršala Petena i generala De Gola. Moj suprug je pogrešio, slaţem se s vama, ali on nije bio kriminalac. I ne smete prljati njegov grob!"

Bila je povisila ton i fiksirala ga svojim nemilosrdnim, sivim pogledom. Nepokretna na svojoj stolici, u grudima joj je srce lupalo kao bubanj. „Shvatam", promrmlja on, ukrstivši prste obe ruke. ,,A sada, da biste pokušali da se opravdate, sigurno ćete izvući iz šešira vašeg malog Jevrejina. Vi takvi, uvek imate po jednog štićenika da biste se oslobodili krivice. Samo napred, slušam vas. Osećam da ću se još zabavljati." Ksenija stisnu usne. Radije bi upoznala ćelije Fresnija nego se povila pred ovim čovekom. „Ne kaţete ništa. To i nije baš dobra taktika za odbranu, draga gospođo. Ljudi čame iza rešetaka i za manje od ovoga." „Nemam za šta sebe da krivim. Govoriću kada se budem našla pred sudijom dostojnim svoga zvanja. A sada, savetujem vam da me pustite odavde svojoj deci, jer to anonimno pismo nije sudski dokaz." „Kakva arogancija! Mislim da mi se više dopadate kada ćutite. Kako se usuđujete da me pogledate u oči? Vi, koji ste ove uţasne godine iskoristili da biste se obogatili i do guše utonuli u sivo trţište?" Besan, on se nagnu nad njom. Imao je beličaste tragove pljuvačke u uglovima usana. „Viđam ih na desetine takvih kao što ste vi u ovom elegantnom kvartu. Gadite mi se! Pijavice, eto šta ste vi! Jadne pijavice. Poslaću vas na kratkotrajni boravak u Depo pa ćemo videti da li ćete tamo postati malo ljubazniji." On htede da napiše naređenje na jedan papir, ali olovka prestade da radi. Besan, on je baci u drugi kraj prostorije i izlete napolje. Cim je nestao, Ksenija dohvati pismo kako bi ga prostudirala, traţeći neki trag o njegovom autoru. Rukopis crnim mastilom bio je stisnut, nepravilan, slova ispisana sitno, s krupnim velikim početnim slovom. Nezadovoljna, ona shvati da nije mnogo otkrila. Očekivala je da će prepoznati švrakopis svoje domarke, s kojom nije bila u dobrim odnosima, ali nije se radilo o njoj. Ksenija se vrati na svoju stolicu i nervoznom rukom zagladi svoju sivu, vunenu suknju. Uţasavala se mračnih, promiskuitetnih ćelija koje su je čekale u zatvoru. Najviše ju je ljutila ova nepravda, ali nije imala srca da okrivi Gabrijela pred ovim odvratnim čovekom. Duboko u sebi, nije

mogla da se odupre osećanju saţaljenja prema svom suprugu. Osećala je odgovornost za njegovo rastrojstvo koje ga je gurnulo ka samoubistvu. U jednom teškom periodu njenog ţivota, Vodoje joj je pomogao i bio primeran otac. Na tome će mu zauvek ostati zahvalna, izuzev onoga što joj je priređivao poslednjih godina zajedničkog ţivota. Šta će biti s njenom decom? Kako da ih obavesti šta joj se događa? Nije ni na trenutak sumnjala u to da će Feliks paziti na Natašu i Lili. Pokazala im je gde je u stanu sakrila novac. Tako su mogli solidno da se hrane, jer bonovi za obrok nisu bili dovoljni da utole glad trima adolescentima. Izgledalo je da će biti odsutna duţe nego što su očekivali. A zatim, šta će biti s njenim poslom? Sindikalna komora računala je na nju a i njoj je posao bio potreban. Sada, kada su Gabrijelovi računi bili blokirani, morala je da se snađe sama, što nju i nije plašilo. Više joj se sviđalo da bude udovica i sama. Udate ţene bile su tretirane kao nesposobne. Pod tutorstvom svojih muţeva, nisu imale pravo ni na svoj račun u banci, niti na to da primaju platu. Na početku braka, Kseniji je bilo veoma teško da se navikne na te prinude koje je smatrala apsurdnim. Na vratima se pojavi jedan policajac. „Pođite za mnom, gospođo. Gospodin Martino je sprečen. Moram vas odvesti u Depo." Napolju, nad Parizom se podizalo jedno prljavo praskozorje. Fasade sa zatvorenim ţaluzinama pokazivale su svoje ćudljivo lice. Ulice su bile puste. Vlaţan i hladan vazduh stisnu Kseniju poput klešta. Bolje bi mi bilo da sam razgovarala sa onim odvratnim debilom, zaţali ona penjući se na crnu prikolicu. To nije bio prvi put da joj je sopstveni ponos smestio, ali ovoga puta, plašila se da će zbog toga gorko zaţaliti. Nataša je čekala u jednom od salona kuće Lelon, u aveniji Matinjon. Dekor je bio beo, devičanske čistoće, uklopljen s gipsanim draperijama koje su stvarale iluziju pokreta. Pod ugašenim lusterima, prazne stolice nizale su se duţ zida. Ĉulo se dobovanje kiše o prozore. Postavljene na jednom stolu, figure dve lutke od kovanog gvoţđa ispisivale su veličanstvene senke.

Nervozna, šetala je po prostoriji. Bila je slabo spavala, uznemirena burnim razgovorom s Feliksom i Lili. Kako su sati prolazili, prisećala se svojih razgovora sa ocem, u potrazi za nekim znakom, ali ona se njega sećala kao plemenitog čoveka, koji nije umeo ništa da joj odbije. A kako je ona to koristila! Bila je tada tako mala, dete koje još ništa nije znalo o ţivotu. Rat se potrudio da im otvori oči. Zaista nemoguće da se ta slika poţrtvovanog oca pomiri sa onom slikom čoveka koji se poneo nedostojno i nečasno. Ali politički stavovi nemaju ništa sa osećanjima. Da li su Feliks i Lili mogli biti donekle u pravu? Ipak je morala sebi da prizna da joj se otac uvek činio tajanstvenijim od majke. Ponekad bi ga zatekla kako sedi duboko zagledan u nju, kao da je strahovao od toga da je ne zadesi neka nesreća, a devojčica je, okrepljena tom tihom paţnjom, osećala ponos. Mada, umeo je takođe da bude bojaţljiv i previše poslušan. Ne poštuje se onaj koji vam nikada ne odoleva. On nije po-sedovao onu, ponekad uvredljivu odvaţnost njene majke. S Ksenijom, stvari su bile jednostavne, njen jasan autoritet, i ona je bila ta kojoj se Nataša okretala kada je bila zabrinuta. Setila se vazdušnih napada koje su pretrpeli kada su beţali iz Pariza, pred dolazak Nemaca. Zahvaljujući odlučnosti njene majke, nije je bilo strah. Nataša je imala potpuno poverenje u nju. iako joj se njene odluke nisu uvek dopadale, zato što je znala da majka sve radi samo za njeno dobro. Ta ljubav pruţala joj je sigurnost. Zbog toga uţasavala ju je pomisao na to da joj je majka u zatvoru, sigurno nemoćna i uplašena, i bila je spremna na sve da bi je što pre oslobodila. Rano ujutru, otišla je s Feliksom u komesarijat. On se bio izvinio za svoje grube reči od prethodnog dana, i iako mu je Nataša nevoljno oprostila, ipak nije bila osvetoljubiva. Zaprepašćena saznanjem da joj je majka prebačena u Konsijerţeri, počela je da viče na policajca, ţaleći se na nepravdu, i Feliks je morao da je uhvati za ruku kako bi je izveo napolje. Objasnio joj je, zatim, da ne sluţi ničemu da se svađa s policajcima koji nisu imali ovlašćenje nad dosijeom. Trebalo je potraţiti pomoć od prijatelja na visokim poloţajima. Feliks je poţurio da telefonira tetka Maši, Ksenijinoj sestri koja je bila ostala u Nici, kako bi im ona nabavila potrebno svedočenje pokreta otpora koji je Ksenija podrţavala. S druge strane, Nataša se setila Lusijana Lelona.

Bio je to prvi put da je Nataša ušla u rafinirani svet visoke mode u kojem je njena majka briljirala tokom nekoliko godina. Kada je pozvonila na vrata, otvorila joj je mlada ţena u strogoj crnoj haljini, oţivljenoj belom čipkastom kragnom i bisernom ogrlicom. Pod njenim ispitivačkim pogledom, Nataša se osetila postiđeno. Neke ţene uspevale su za tili čas da joj poljuljaju samopouzdanje. Rekli su joj da sačeka u tom salonu. Ona ispravi svoju, odjednom preusku suknju, i povuče rukav na dţemperu ne bi li sakrila zakrpu kojoj je falilo spretnosti. Mislite da sam neka jadna provincijalka, pomisli ona ogledajući se u velikom ogledalu, nezadovoljna što nije našla vremena da se obuče kako priliči. A majka je toliko puta kritikovala njene neverovatne kombinacije. Ksenija je uvek bila savršeno elegantna, čak i u običnoj muškoj košulji i pantalonama, dok je Nataša oblačila prvo što joj dode pod ruku, i još uvek je često imala izgrebana kolena i raščupanu kosu. Ali kako nadjačati tu grozničavost koja ju je neprestano vukla da izađe iz kuće, i na kišu i na vetar? Ĉinilo joj se da je svoje telo uspevala da ukroti samo kada bi pošla u neku avanturu. Mrzela je da ostaje zatvorena u nekom nakinđurenom salonu ili otmenoj sali, koji su je gušili. Još kao malu devojčicu, nije je drţalo mesto, stoje iscrpljivalo njene guvernante. Srećom, uspela je da, godinu dana ranije, završi gimnaziju, i upravo se upisivala na fakultet gde se nadala da će pronaći veću slobodu. Nervoznom rukom, pokušala je da dovede u red svoju kosu. Ispod šiški, imala je podočnjake. „Ličim na strašilo", ljutito progunda ona. „Ali ne, gospođice! Nema ništa šarmantnije od ptića ispalog iz svog gnezda." Ĉovek vedrog lica, sa zaliscima na čelu i prosede kose, obučen u elegantno sivo odelo koje je sakrivalo simpatičnu gojaznost, posmatrao ju je veselim očima. Pod rukom je nosio svitak od tila boje slonove kosti i od muslina tirkiznoplave boje sa sitnim belim tufnama, koji paţljivo spusti na jedan sto. Zatim joj je prišao kako bi je izbliza zagledao. Dok joj je srce lupalo, Nataša oseti kako joj obrazi gore. „Visoka, silueta balerine, lep vrat, elegantan profil... A gospodinu Lelonu se naročito dopadaju plavuše poput vas. Ne plašite se, najpre

ćemo vas osloboditi te grive. Ali prošetajte malo, devojko", zapovedi o.i jednim pokretom ruke. „Hajdete, ne budite stidljivi!" „Izvinite, gospodine, ali mislim da se radi o nekom nesporazumu." „Vi niste došli kao maneken?" iznenadi se on. „Ne, nikako... Došla sam zbog svoje majke. Vi je sigurno poznajete: Ksenija Vodoje. Hoću reći, Ksenija Osolin." „Znao sam da me na nekoga podsećate", reče on prasnuvši u smeh. „lzvinjavam se na grešci, gospođice, ali kako da mi na tome zamerite? Krv ne moţe da prevari, nije li tako? Majka vam je prenela lepotu u nasledstvo. Jeste li danas došli s njom? Baš sam doneo tkanine za prve probe na našim lutkama. Veoma nam je stalo do ove izloţbe. Konačno ćemo oţiveti visoku modu dostojnu tog imena. Pogledajte ovo savršenstvo!" uzviknu on okrećući ka svetlosti til ukrašen šljokicama. „Problem je što je ona u zatvoru." On je pogleda širom otvorenih očiju. ,,U zatvoru?" „Od juče. Odveli su je u Depo, u Konsijerţeri. Nije učinila ništa, uveravam vas!" poţuri da kaţe Nataša, sa odvratnim osećajem da od svoje majke pravi kriminalca. „Optuţuju je da je bila kolaboracionist." „Ah, i nju, dakle", reče on s grimasom. „Došla sam da vidim gospodina Lelona u nadi da će doći i svedočiti u njenu korist. On je vaţna ličnost i njegova intervencija bi imala uticaja. Ne mogu da pronađem svog ujaka Kirila, koji se bori u francuskim oslobodilačkim snagama, a moja tetka Maša i dalje ţivi u Nici. Nemam druge pomoći." „Vaš otac?" Ona preblede. „Moj otac je umro pre dva meseca." „Gospode, jadno dete! Naţalost, gospodin Lelon nije ovde, biće odsutan nekoliko dana. Elem, 1 on sam bio je ţrtva ruţnih nameštaljki. Prošlog meseca, u jednom prostačkom članku, lAudili su se da ga optuţe da je „diktator mode", moţete li da zamislite? I JJo bi Nemci, bez njegovog uticaja, prebacili parišku visoku modu u Berlin, gde bi

ona izgubila svoju dušu. Ako se dobro sećam, baš mu je vaša majka tada pomogla." Nataša klimnu glavom. „Mislim da je bilo tako." „Biće besan kada bude saznao da je Ksenija nepravedno optuţena. Dođite sa mnom, iz ovih stopa ćemo da telefoniramo u sindikat da vidimo šta moţe da se učini." Ljubaznost tog čoveka pogodila ju je pravo u srce i ona povrati nadu. Na licu joj zasija širok osmeh. On se, nakratko, paţljivo zagleda u nju. „Kakva šteta što ne ţelite da postanete manekenka!" uzdahnu on. „Vi tako sijate, mogli biste biti prava inspiracija." „Izvinite, gospodine, ali niste mi rekli vaše ime", reče ona postidevši se, dok je on išao iza nje. ,,Oh, baš sam nespretnjaković. Zovem se Kristijan Dior. Vaša majka i ja imamo nešto zajedničko, znate", reče on tihim glasom. „To su snovi o bogatstvu koji su nas doveli u svet mode, ali ona je prava muza a ja sam samo obični modelista u ovoj slavnoj kući. Dođite brzo, dete moje, ne usuđujem se da pomislim da Ksenija čami u ćeliji Marije Antoanete..." Umotana u svoj kaput, Ksenija je drhtala od hladnoće. U mračnoj, niskoj sali na kraju sveta, jedna ţena nije prestajala da kašlje, oštro hripanje grebalo joj je grlo, što je uţasavalo ostale ţene oko nje. Bilo ih je skoro dve stotine; sedele su na vlaţnom podu, izgubljenog pogleda, retko razmenjujući po koju reč. Neke su već dva meseca trpele tu bedu. Stigavši, Ksenija je bila prepoznala neke poznate ţene i nekoliko slavnih glumica. Pričalo se da je jedna od njih koristila stan konfiskovan jednoj jevrejskoj porodici, a da je neka druga imala nezakonito dete s nekim nemačkim oficirom. Ksenija je bila odlučila da se ne zbliţava ni sa kim, ignorišući to da li su krive ili ne, što je više volela da ne zna. Pretpostavljala je da se i one isto pitaju u vezi s njom, što joj je smetalo jer se smatrala nevinom, ali kao i obično, nije pokušavala da se pravda. Pokušavala je da diše na usta kako bi izbegla smrad znoja i urina. Noću joj se činilo da čuje grebanje insekata pa je morala da se kontroliše da se ne raskrvari češanjem. Tokom tih poslednjih pet dana, u

više navrata traţila je da razgovara s nekim advokatom, ali straţari bi samo slegnuli ramenima na to. Koliko dugo ću ostati zatvorena u ovoj rupi pacova, pitala se, očajna. Istraţne sudije su gomilale dosijee, nemajući dovoljno ni vremena ni načina da ih rešavaju u razumnom roku. Ne pada mi na pamet da ovde ostavim svoje zdravlje, pomisli ona, dok ju je obuzimao napad kašlja. Kakav apsurd! Ona koja je utekla boljševičkim zatvorima, nacističkim tamnicama, našla se u pariškoj ćeliji, gde su je zatvorile pristalice jedne Francuske, koja je ţelela da bude „čista i jaka", obnovljena i oprana od svih prljavština. Ali to neće biti tako jednostavno. Neki od kolaboracionista biće prestrogo kaţnjeni, drugi će se olako izvući. Pre nego što je umro, Gabrijel joj je to i objasnio. Lako će biti okriviti novinare ili ţene. Prve će izdati reči, druge njihova tela, ali od svih tih krivaca koje je lako staviti na stub srama, koliko njih će se izvući kroz rupice na mreţi skrivajući duboko u sebi svoje odvratne tajne? Ksenija Fjodorovna bila je besna. Bilo joj je dosta! Ona ustade, prekorači preko ţene pored sebe i uputi se prema vratima na dnu sale, na koja poče da kuca, čvrsto rešena da im dosađuje dok ne popuste. Začudo, ovoga puta je pobedila. Dok su je vodili niz hodnik s prljavim prozorima, zaslepe je dnevna svetlost. Straţar odgurnu vrata i uvede je u jednu malu prostoriju. Kad Nataša i Feliks ustadoše sa svojih stolica, Ksenija se iznenađena trgnu. Po zaprepašćenom izrazu lica svoje kćerke, Ksenija pomisli daje, verovatno izgledala zapušteno. Zatečena, ona rukom zagladi svoju prašnjavu kosu. Retko kada se osećala tako poniţeno. „Gospođo Vodoje, izvinjavam se!" povika nepoznati čovek. „Dogodila se strašna greška. Sedite, molim vas." On poţuri da joj doda stolicu, dok gaje Nataša posmatrala s gnušanjem. „Jeste li dobro, tetka Ksenija?" prošaputa Feliks, prebledeo. „Naravno, deco", reče ona osmehujući im se. „Ne umire se od nekoliko dana provedenih u francuskom zatvoru. Iako su uslovi zaista gadni", naglasi ona oštro pogledavši čoveka koji je delovao zabrinuto.

„Vaša kćerka i gospodin Seligson doneli su potrebne dokaze koji vas oslobađaju krivice, gospodo", nastavi on, nervozno kliknuvši jezikom. „Dozvolite da vam se predstavim, Ţil Gamblan, istraţni sudija. Ovde imam nekoliko pisama, jedno je od Centra za pomoć deci, od izvesnog gospodina Muse Abadija koji tvrdi da ste pomagali tokom okupacije. Zatim, jedno pismo od gospodina Lelona, iz Sindikata krojača. A i gospodin Seligson, ovde prisutan, kao i njegova sestra, svedočili su da ste im vi spasli ţivot." Ksenija se zahvalno nasmeši Feliksu. Dakle, on i Lili se nisu dvoumili da otkriju svoj pravi identitet kako bi joj pomogli. To je bio dokaz ljubavi čiju je teţinu ona znala da ceni. „Uostalom, jasno je da vi nemate ništa s pomalo nezgodnim dosijeom vašeg supruga", nastavi sudija. Ksenija primeti drhtaj koji obuze njenu kćerku. Tada shvati da Natašino zaprepašćenje zbog njenog izgleda neće biti ništa u odnosu na otkrića s kojima je devojka trebalo da se suoči. Ona^spusti svoju ruku na Natašino rame. Samo da sudija ne ospe paljbu A Gabrijelu! Nije bilo ni vreme ni mesto. „U tom slučaju, gospodine sudijo, da li bih mogla da napustim ovo mesto, za koje me neće vezivati lepe uspomene? Malo sam umorna." „Naravno, draga gospođo! Razumite nas. Ima toliko dosijea koji se gomilaju. I mi grešimo, mada, posle svega što se događalo, ne moţe ni biti drugačije, zar ne?" Pričajući, stavljao je pečate na razne papire. „Ne znam, gospodine, ali samovolja nikad nije vodila ničemu drugom osim diktaturi i smrti. Nijedan reţim, bio on i demokratski, ne moţe sebi dozvoliti pravdu koja se ne poštuje." On joj pruţi sveţanj papira preko svog stola, pretrpanog dosijeima. „Izvolite, gospodo, razumem vašu ljutnju, ali verujte mi, Republika čini sve što je u njenoj mogućnosti u teškim uslovima. Treba imati pove-renja. Nakon nekoliko trzaja, ţivot će nastaviti svojim normalnim tokom." Ksenija stisnu usne da ne bi odgovorila. Republika, kako da ne! Govorio je o njoj s nekim gotovo mističnim divljenjem u svom glasu. Pojedini su hteli da nastave kao da je višijevski reţim bio samo prolazna faza, realizovani košmar starog senilnog maršala, tuţno

krvava ludost, rođena 16. juna 1940. dana kada je okončana vlada Pola Rejnoda i ponuđeno primirje. General De Gol oslanjao se na ono što je smatrano ilegalnim tokom četiri godine kolaboracije drţave, ali Ksenija se pitala da li će to neograničeno punomoćje biti dugog roka. Previše ljudi sličnih Gabrijelu, verovalo je u Višijevu legitimnost. Istorija se ne rasparčava. Ona je jedna i nepodeljiva. Kao i čovekov ţivot. Napolju, ona se okrenu ka Seni, stojeći između Feliksa i Nataše, i podiţe lice prema suncu kako bi udahnula punim plućima. „Mama, uţasno mirišeš", reče Nataša namreškavši nos. Nekoliko meseci kasnije, u Muzeju dekorativne umetnosti, u ulici Rivoli, vrvelo je od posla. Ĉulo se udaranje čekića radnika koji su završavali postavljanje dekora. Na merdevinania, mlada ţena sa elegancijom pravog akrobate proveravala je da li su zastori od crvenog somota čvrsto zakačeni. Kristijan Berar šetao je sa svojim četkicama u ruci, s keceljom kao togom, i nanosio poslednje poteze na imitaciju mermera i minijature iz pozorišta koje je on sam oslikao. S vremena na vreme, odjeknuli bi zvuči muzike, koji bi se odmah zatim ugušili u umirućim jecajima. Sa sveskom u ruci, Ksenija je nadzirala da svaka figura pronađe ono mesto koje joj je bilo predviđeno na postavci. Karusel od sirena i konja stajao je uz čarobnu pećinu, rešetke ograde od gvozda na carskoj palati nalazile su se u blizini fasada Gradskog ostrva. Više osoba bilo je zaduţeno za postavljanje lutaka, tako da pokreti njihovih ruku ili nakloni njihovih glava stoje u harmoniji. Trebalo je paţljivo rukovati tim skulpturama fantazmičnih armatura, s licima od gipsa, s perikama, rukavicama i šeširima, malim kišobranima i minijaturnim koţnim tašnama, skrivajući čak i od indiskretnih pogleda svileno donje rublje. Mesecima, Ksenija se divila preciznom radu ruku koje su zimu provele umotane u rukavice bez prstiju pored jadnih peći koje su odavale iluzornu toplotu, jer struje nije bilo. Neki su bili primorani da svoje radove završe uz svece. „Pazite!" uzviknu ona podiţući cipelu koja je bila spala sa stopala lutke obučene u tirkiznoplavu Lelonovu haljinu. Grubim glasom, sa oštrim slovenskim akcentom - podsećanje na rodnu Rusiju - Boris Košno grdio je majstora svetla. Svi su bili na

ivici nerava, jer je izloţba trebalo da počne za dva sata. Gledajući ih uţurbane oko tih lutaka ukrašenih velurom i brokatom protkanim zlatom, u dugim suknjama od tila, ali i krznenim bundama i strukiranim sakoima, moglo se pomisliti da su to odrasli koji se igraju kapriciozne dece. Ali krojači, vlasuljari, modisti, čizmari, frizeri, koji su bili posvetili toliko truda ovom spektaklu, kojem su takođe i finansijski doprineli, samo su sledili tradiciju koja je poticala još iz srednjeg veka kada su putujuće lutke već hvalile modu prestonice po dvorovima. Svi su bili svesni uloga; trebalo je podsetiti da pariška visoka moda nije mrtva. Umeće tih umetnika vaţilo je za jedinstveno u svetu i oni će opet zasijati u velikom pozorištu ţivota gde su te lutke bile samo šarmantni simbol. Očekivalo se na desetine hiljada posetioca. Ksenija, zamišljena, zastade ispred crno-belog dekora koji je bio postavio Ţak Kokto. Predstavljao je sobu kućne pomoćnice opustošenu poţarom, jednu nepomičnu nevestu, kao da je bila smrtno ranjena, nad kojom je, trijumfalna, u večernjoj haljini, letela veštica na metli. Veran svojoj nesputanoj fantaziji, vizionarski poeta umeo je da pomeša gorčinu napuštenosti i brutalnost smrti s jednim renesansnina^enčanjem proţetim opasnošću. Tada još nije znala da će je ta scena propkniti neko vreme kasnije, neočekivano, dok bude koračala kroz ruine Berlina, stegnutog srca, traţeći čoveka kojeg je volela. Ţurili su da stignu na vreme, ne ţeleći da propuste ništa od spektakla. Nataša, Feliks i Lili grabili su kroz dupli red pripadnika Nacionalne garde u svečanim uniformama. Paviljon Marson ukazao se u svom najlepšem svetlu. Mlade nasmejane manekenke dočekale su ih s programom na čijem se omotu nalazila ilustracija Kristijana Berarda. Masa je bila zgusnuta, vesela takođe, jer je konačno mogla da se opusti nakon mrske zime tokom koje je Pariz cvokotao od hladnoće, praznog stomaka. Ţelja za uţivanjem ogledala se na uţarenim pogledima i šapatima punim divljenja. Svi su bili tu da bi videli i bili viđeni, kao u najlepšim vremenima pariške mode. Ţene su bile ogrnute krznom. Nataša prepozna vitku siluetu Lusijana Lelona, u tamnom kaputu, s belim šalom oko vrata. Posetioci su prolazili kroz

dekor u gotovo religioznoj tišini. Jedino svetio koje je postojalo prolazilo je kroz makete, što je prijemu davalo zanosnu leţernost. „Ovo je neverovatno!" uzviknu Lili, naginjući se napred toliko da je Nataša morala da je uhvati za kaiš kaputa. „Ĉak i dugmad su prava. A vidi te svečane haljine! Bude ţelju za plesom cele noći, čini li ti se?" Dok se Lili oduševljavala poput deteta, Feliks dade odeći jednu, dosta precizniju ocenu. „Već se nazire buduća moda" konstatovao je gurnuvši prstom svoje naočare. „Pojavljuje se nova silueta. Uzak struk, naglašeni bokovi, široke suknje. Po mom mišljenju, treba nastaviti sa starom tradicijom korseta. A vidite asesoare: moţete reći zbogom vašim velikim tašnama, gospođice. Evo povratka pisma tašne u koju staje samo pudrijera. I belo se, takođe, vraća u modu, sa svojom simbolikom čistoće i slabosti. Treba da se naviknete: ţena će opet biti ţena, i to nije prerano", reče on zadirkujući Natašu. „Ne poznajem te tako ludog za ţenskom modom", iznenadi se ona. On slegnu ramenima, odjednom se osetivši pogođenim. „Verovatno mi je to u krvi. Kuća 'Lindner' bila je jedna od najpre-stiţnijih robnih kuća u Berlinu a mama je dobila zlatnu medalju na Međunarodnoj izloţbi 1937", precizirao je on, ponosno. To je ţena koja nam je prenela ukus za lepe stvari. Jedno vreme bila je poznata čak i u Americi. U Njujorku su se otimali za njenu marku. Detinjstvo sam proveo gledajući je kako dizajnira svoje kolekcije. Dešavalo mi se da radim domaće zadatke u njenoj kancelariji dok je ona birala tkanine. Ponekad bih joj i sugerisao. To me je veoma zabavljalo." „Nemoj mi reći da ćeš postati kreator!" našali se Nataša, koja je otkrivala nepoznato lice tog mladog čoveka. Feliks se namrači. Oseti se izazvan ispitivačkim pogledom svoje prijateljice, kao da je bio otkrio neku, pomalo srameţljivu tajnu. „Trebalo bi podići našu firmu na noge. Bog zna staje od nje ostalo!" reče utučen, pomislivši na aktuelnosti koje su prikazivale Berlin srušen bombardovanjima. „Ali ne bih se bunio da radim s mamom. Kuća 'Lindner' pripada našoj porodici već duţe od jednog veka, i to nasledstvo računa na mene. Oduvek je bilo očigledno da ću igrati neku ulogu u tome, a bolje da to bude što pre. Ne mislim da gubim vreme na dugačka, uzaludna studiranja."

Nataša ga je zaprepašćeno gledala. U njenim očima, Feliks je bio rođen u ratu. S prisvojenim pasošem, otetim iz grobnice jednog deteta u nekom mračnom selu u regiji Soma čija su sva ostala dokumenta bila spaljena, on je bio samo senka, bledi odraz samog sebe. Njegovo detinjstvo pripadalo je jednom potonulom svetu, skoro nestvarnom, a nije bilo nikakvih kontura koje bi oblikovale njegovu budućnost. Ţiveo je kao talac situacije na koju on nije imao nikakvog uticaja. Ponekad, pričao bi joj o Berlinu i o svom nekadašnjem ţivotu, ali sve se to njoj činilo nerealno. U školi je bio vredan učenik koji je izbegavao da pravi nerede i uvek na vreme donosio domaće zadatke, dok je ona trpela kazne zbog sklepanih tekstova. Za jednog jedinca, Feliks je bio neočekivani drugar, i Nataša iznenada shvati kako joj je laskalo da nameće svoju volju jednoj poslušnoj duši. Prvi put, otkrivala je mladog čoveka koji je izvlačio ponos iz svoje prestiţne prošlosti i koji se suočavao sa svojom budućnošću. Ĉak su se i crte njegovog lica bile promenile. Izgledao je odlučno: istaknuta vilica, snaţan pogled. Ona primeti da je paţljivo odabrao odeću za izloţbu: tamno odelo, koje je njena majka bila prepravila od ujka Kirilovog kompleta, crvena kravata, svilena maramica koja proviruje iz dţepa. Sa začešljanom kosom, mirisom kolonjske vode na koţi, Feliks Seligson više nije ličio na njenog ortaka u dečjim igrama. Natašino srce poče brţe da kuca. Zbunjena, ona zavuče ruke u dţepove svog kaputa. Prateći Lili, koja je bila nestrpljiva, mladi ljudi nastavili su sa obilaţenjem, ali Nataša je teško uspevala da se koncentriše. Lutke su se zbrkale pred njenim očima; pruge, karo i škotski motivi različitih modela odeće stvarali su neobične kaleidoskope. Od sada, osećala je Feliksovo prisustvo i ne gledajući ga. Bio je najedanput porastao i za glavu viši od nje. Da mu je prišla, mogao je da je zagrli jednom rukom i ona bi pronašla mesto na njegovom ramenu. Ona primeti da je izgubila svoje rukavice i program. Pošto su je odgurnuli uţurbani posmatrači, udaljila se od svojih prijatelja i izdvojila se, zatim se našla pred scenom jednog pristaništa. Male putne torbe stajale su napuštene na doku, pored broda s pocepanim jedrima, neobično krhkog, a lutke su izgledale usamljeno i ranjivo. Iz postavke je proizlazila neka nostalgija neprikladna toj bajnoj večeri.

Nečija ruka spusti se na njeno rame. Ona udahnu parfem svoje majke a svetlost iz makete osvetli pravilan profil, prav nos, oivičene usne, plavu kosu umotanu na potiljku i pričvršćenu mreţom, bisere na ušima. Kao što se to često dešavalo, zatekla ju je lepota njene majke, ispunivši je divljenjem i stidom, jer ju je podsećala na njenu sopstvenu nespretnost. „Vidim da ti se dopada delo Ţorţa Vakeviča", reče Ksenija. „To je filmski dekorater koji je 1920. godine došao iz Rusije, kao i mi. Rođen je u Odesi." „Pristanište u nedodiji", pročita Nataša naslov makete. Njena majka zagleda scenu, zatim promuklim glasom dodade: „Bilo je ovoga u Odesi, februara 1920." Ganuta maketom svog sunarodnika, Ksenija Osolin dozive čudan osećaj da se ponovo nalazi u pretrpanoj luci, gde se sakupilo na hiljade terorisanih Rusa, progonjenih boljševičkim granatiranjem. Ĉula je jauke ranjenih vojnika, osećala ledeni vetar na svom licu, ruku male Maše stisnutu u svojoj da joj se ne bi izgubila u gomili. Opet je videla svoju majku, uţarenog pogleda, koja će podleći tifusu na jednom ne-srećnom brodu, a njanjuška je drţala Kirila u naručju. Bili su pošli u nepoznato, ne ponevši ništa osim malo nakita koji je morala da proda da bi preţiveli. Kako se samo plašila tog dana, na tuţnom pristaništu u Odesi, ali to niko nikada nije saznao. „Jesi li dobro, mamuška?" upita Nataša. „Sva si prebledela." „Izvini. To je od uzbuđenja zbog izloţbe. Kakav ogroman uspeh. Slaţeš li se?" Ksenija se naljuti na sebe zbog te iznenadne slabosti. Nije bio njen običaj da se prepusti bolnim uspomenama iz prošlosti. Kćerka ju je zabrinuto posmatrala i ona se potrudi da se nasmeši. Nipošto je nije smelo potresati to krhko primirje koje su zaključile nakon burnih razgovora. Ksenija se bila potrudila da joj ispriča o Gabrijelovom ponašanju tokom okupacije na način na koji bi Nataša mogla da sačuva ne mnogo okrnjenu sliku svoga oca. Bila je čak i samu sebe iznenadila korišćenjem diplomatskih pojmova. Zavaljena u fotelju u salonu, Nataša ju je slušala, paţljiva i povređena, ali sa olakšanjem je prihvatila objašnjenje po kojem je Gabrijel bio dozvolio da bude zaslepljen kao i mnogi njegovi sunarodnici - visoki funkcioneri,

katolička burţoazija, vojna lica, ugledni građani, ali i zemljoradnici koji su postali višijevci više zbog kajanja nego zbog pristanka, uvereni u to da će Francuska platiti cenu jednog korumpiranog političkog sistema koji ju je doveo do poraza. Po Gabrijelu, kancelar Rajha Hitler bio je nepobediv i kolaboracija je obezbedila da se izbegne totalna okupacija zemlje, što je bila obmana. Iako je ponekad savetovao preduzećima da sklapaju poslove u Nemačkoj, nije nosio ničiju smrt na savesti. „U to uţasno vreme, bilo je to neznatno zlo", završi Ksenija, ţeleći da izbegne dosi-jee u kojima su bili spiskovi privatnih hotela konfiskovanih jevrejskim porodicama i prepisanih arijevskim vlasnicima, klijentima njenog supruga. Nataša nije traţila više da bi poverovala. Ali poverenje koje joj je ukazala kćerka istovremeno ju je i umirilo i uplašilo, jer Ksenija je nastavljala da je laţe da bi izbegla, ali predosećala je da, jednog dana, kada se istina bude otkrila, Nataša neće biti tako tolerantna. Ksenija ponovo pogleda masu koja se okupljala ispred postavke. Novinari su pisali komentare, a jedan fotograf ovekovečavao je goste. Bez imalo sumnje, ova izloţba ostaće zabeleţena. Već se govorilo o tome da će biti postavljena i u Londonu, Kopenhagenu, Stokholmu, pa čak i u Njujorku. Ipak, ona oseti ujed za srce. Lica joj odjednom po-stadoše izveštačena i našminkana, slična maskama na karnevalima. Prepoznavala je neke od tih ţena koje su prisustvovale revijama visoke mode, kao i njihove muţeve zadovoljnog izgleda, glatko očešljane kose, s vratovima zaštićenim krznom od vizona zbog promaje. Gabrijelovi prijatelji. Ta ista lica, nije li ih već bila srela na jednom ranijem prijemu, nedaleko odavde pod svodovima Oranţerije, na izloţbi u slavu Arnoa Brekera, omiljenog firerovog skulptora? Danas su nedostajale samo nemačke uniforme i vedro prolećno nebo 1942. godine. Bio je to jedan od njenih poslednjih susreta s Maksom. On je bio iskoristio ovaj dolazak u Pariz da bi doneo oficijelne pečate članu Otpora, jednom knjiţaru u ulici Rivoli. Odjednom, njegovo odsustvo preseče joj dah. Ona stavi ruku na svoje usne. Nije mogla da nastavi ovako, čekajući novosti koje ne stiţu nikada, niti je mogla da ţivi u tom iščekivanju, gutajući jadne novine, prateći ukopana ispred radija probijanje savezničkih trupa. Berlin je goreo. Crvena armija je neumoljivo napredovala. Bilo je to

pitanje nedelja, dana, sati... Od nemačkih gradova neće ostati ništa, ništa osim kratera od bombardovanja, prašine, rupčaga i blata, ništa osim iskasapljenih i spaljenih leševa, neprepoznatljivih, a među njima i Maksov, naravno. Kako bi drugačije moglo biti? U ime čega su mogli da zasluţe čudo? Već mesecima, Ksenija je ţivela u jednom paralelnom svetu. Samo je automatski reagovala kako bi brinula o najbliţima. Gledala ih je dok jedu i hranila sopstveno telo kako bi mogla da nastavi da funkcioniše, iako je svaki zalogaj imao ukus pepela. Noću, kada bi konačno uspela da zaspi, njeno telo bi utonulo u dubok san. Ponekad bi u daljini čula sebe kako govori, odvojena od sebe same, glas joj je odzvanjao poput eha, i bila bi oduševljena tom povezanošću što je mogla istovremeno da se smeje i odgovara na pitanja bez smisla. Moram da izađem odavde, pomisli ona prestrašena. Moram da idem da ga pronađem. Moram da saznam šta mu se dogodilo. Nečija ruka uhvati je za nadlakticu. „Mama, kuda ćeš?" viknu Nataša. „Šta ti je?" Kseniji je trebalo nekoliko sekundi pre nego što se okrenula prema svojoj kćerki. Njena odluka je doneta. Još jednom će ostaviti Natašu. Na neodređeno vreme. Prvom prilikom i čim bude našla načina da ode u Nemačku, otići će u Berlin. Bila je to neodoljiva potreba. Apsolutna nuţnost. Nije mogla da nastavi da se pretvara. Nataša ju je posmatrala, zaţarenih obraza, grozničavog pogleda. Koliko puta ju je Maks isto tako gledao, istovremeno razljućen i izmučen, jer nije shvatao šta je od njega očekivala, a Ksenija je bila suviše mlada ili suviše divlja da bi i ona sama razumela. Pokretom beskrajne neţnosti, ona pomilova lice svoje kćerke. „Moram da odem, Natoška. Izvini, ali mora tako..."

Iako je ustajao u zoru, nikada nije bio prvi. Svako jutro, išao je da se sretne sa onima koji kao da su bili pustili korenje po okolnim skverovima ili ispod mostova; i više nisu imali snage da se uveče vraćaju kućama, jer su ţiveli suviše daleko ili jednostavno nisu podnosili da čekaju između četiri zida. Ćutljivi, skoro nemi, čekali su, straţareći pognutih glava, s rukama u dţepovima, dok su zraci praskozorja

bojili prolećno nebo zlatnom i purpurnom bojom. Kako bi sati prolazili, njihov broj bi se povećavao. Gurali bi se iza ograde, promuklih glasova od dozivanja i preklinjanja, ruku podignutih s fotografijama u šakama. Ispitivački bi gledali liste imena ili obaveštenja prelepljena preko nekadašnjih biračkih panoa, proţdirući očima te skelete u prugastim pidţamama koji su dolazili iz pakla. Feliks Seligson je znao da niko iz njegove porodice ne bi bio vraćen u otadţbinu, ni u stanicu Orsej ni kod hotela Lutecija. Seligsonovi nisu bili Francuzi. Oni nisu imali svoje mesto ovde, među prvim oslobo-đenicima sa obrijanim glavama iz koncentracionih logora, ali mladić je ipak dolazio svakog dana, s fotografijom najbliţih koja ga je pekla u dnu dţepa. Dolazio je ovde, tela i duše obuzetih uţasom otkad je ugledao te fantome nalik na robijaše. Dolazio je, rascepan na duboku tugu i ludu nadu da je neko negde sreo njegovog oca i njegovu majku, njegovu malu sestru. U holu hotela Lutecija oštar miris DDT grebao je grlo. Bolničarke su ţurile, ozbiljnih lica, dok su se namršteni sluţbenici u uniformama bavili dosijeima, nemilosrdno ispitujući pridošlice kako bi im izdali neophodnu zatvoreničku kartu i pokušali da uvedu kakav-takav red u administraciju u čitavoj ovoj ljudskoj zbrci. Bio je to spoj dva, sada potpuno različita sveta koja su se neprestano sudarala zbog njihovih obostranih smetenosti. Bilo je tu nekog neprijateljstva koje se rađalo iz straha, ali najviše iz nepoverenja. Nadmenost nekog sluţbenika ili rezervisanost nekog doktora koji bi obavio samo površnu oskultaciju, izazvali su pobunu jednog od deportovanih, dok je jednako indiferentna i hladna reakcija zatvorenika iz Aušvica, Bergen-Belsena ili Buhe-nvalda ledila srce nečijoj majci, ocu ili detetu. Ne razumemo vise jedni druge, pomisli Feliks, posmatrajući zaprepašćenje ţene kojoj je jedan od deportovanih hladno sasuo u lice istinu o tome da joj je muţ još odavno mrtav. Nimalo saosećajnosti ni paţnje prema nečijim oseća-njima. Realnost kampova bila je uništila pravila ponašanja. Evo do čega su nas doveli nacisti, pomisli on ponovo. Govorimo istim jezikom, ali reči više nemaju isti smisao. Neki pritisak mu stisnu slepoočnice i on se uhvati za glavu.

Već nedeljama, isprekidano je spavao, i tokom noći više puta se budio, dok mu je srce snaţno lupalo u grudima. Krv mu je navirala na uši i on je gledao unaokolo po sobi, lišen odmora. Izostajao je s predavanja na univerzitetu a ispitni rok se pribliţavao. Nije uspevao da se koncen-triše na gradivo iz prava i ekonomije. Slova su se stapala pred njegovim očima. U amfiteatru, gledao je u svoje profesore dok su predavali, ne slušajući ih, fiksirajući pogled na njihovo otvaranje usta u uzaludnom trudu da im pročita sa usana, kao da je bio ogluveo. Nepojmljivo! Bilo je jednostavno nepojmljivo da su njegovi roditelji i Dalija mogli biti ţrtve strašnih terora o kojima se pisalo u štampi. Kako su komunističke novine bile opširnije od ostalih u opisivanju grozota, on se zatvarao u svoju sobu da bi čitao Lumanite i sakrivao tajni uţas koji će ga na kraju dovesti do ludila. Odjednom, on oseti da mu nedostaje vazduha. Raskrči sebi prolaz kroz gomilu i nađe se na trotoaru ispred jednog od panoa koji su se nizali bulevarom Raspaj. Očajan, on poče da zagleda lica, da prelistava oglase na kojima su brojevi konvoja i skraćenice ličili na šifre izabranih. Sva ta iščekivanja odgovarala su ehom na njegovo lično, nije više znao da li treba da nastavi da se nada ili ne, niti da li će još dugo moći tako da oscilira između nadanja i ponora. „Felikse! Felikse!" Glas je dolazio izdaleka, pomešan s bukom. Prodrmaše ga za ramena. On shvati da je bio zalepljen za jedan od panoa, i glupo se osetio, besan što je zauzeo toliko mesta dok su ljudi pokušavali da pročitaju oglase. Nataša ga zgrabi za ruku i snaţno povuče, noktiju zarivenih u njegovu koţu, kao da je pretio da joj pobegne i nestane. „Šta ti radiš ovde?" upita on, suvim glasom. „Pratila sam te." „Zašto?" „Zato što već danima laţeš. Govoriš mami da ustaješ rano da bi išao da učiš, a ne nosiš čak ni beleţnicu. Juče su mi tvoji prijatelji rekli da više ne dolaziš na predavanja. I tako, jutros sam te pratila." On pokuša da istrgne svoju ruku. Telo mu je bilo teško čitavu tonu, boleli su ga zglobovi. Srušiće se tu, na trotoar, pod Natašine noge. „Pusti me."

„Ne." „Pusti me, kaţem ti!" „Idemo da popijemo nešto." „Ne pije mi se." „Meni da." „Šta da traţim u kafeu dok mi roditelji crkavaju kao oni tamo!" viknu on, pokazujući rukom ka zgradi Lutecije. „Ili su već mrtvi... Otrovali su ih gasom kao parazite a njihova tela bacili u peći da sagore..." Nestade mu glasa. Lice mu je bilo izobličeno, oči iskolačene. Vene na vratu isticale su mu se pod koţom. Nataša ga nije prepoznavala. Prolaznici su se udaljavali okrećući glavu. Histerični napadi bili su česti oko mesta gde su se sakupljali deportovani, i nije se znalo šta da se radi s tom ogromnom emocijom. Sa neočekivanom snagom, Feliks grubo odgurnu devojku i trčeći pobeţe. „Ĉekaj!" viknu ona i polete za njim. Jedno iza drugog, trčeći su prolazili bulevarom. Jedan kočijaš zaurla na njih da paze. Automobil prođe tik pored njih, sa upozoravajućom sirenom, i Feliks skoči u stranu, pridrţavši se rukom za branik. Saobraćajac zazviţda mašući svojom palicom za zaustavljanje. Nataša izbegnu automobil ne gubeći Feliksa iz vida. Nikada još nije bila videla tako divalj očaj. Plašila se da njegovo rastrojstvo ne rastera sav razum i inteligenciju kojima se divila, iako se ponekad šalila na račun njegove izraţene ozbiljnog Shvatila je da je Feliks bio sagradio utvrđenja da bi se zaštitio, i ta ranjivost ju je pogodila. On se zaustavi boreći se s kapijom na ulazu u park Busiko, što joj omogući da ga stigne. „Felikse, slušaj me..." Tresao se toliko da su mu cvokotali zubi. „Preklinjem te, pođi sa mnom. Sešćemo zajedno. Biće bolje, obećavam." On ostade nekoliko trenutaka nepomičan, oborene glave, ubrzano dišući, a zatim ona vide kako mu se telo opušta. „Hajdemo tamo, preko puta, ima slobodnih stolova na suncu", bila je uporna, zagrlivši ga. „Bićemo mirni. Nas dvoje. Treba nam sunce, znaš, kao na jugu. Sećaš se onog vedrog neba? To je bilo nešto najlepše, slaţeš li se?"

Feliks se ukroti. Paţljivo, kao da je mogla da ga razbije u paramparčad, ona ga povede ka bistrou, koji se nalazio na drugom kraju parka, i dok ga je jednom rukom pridrţavala oko struka, lica podignutog ka njemu, Nataša više nije mislila ni o čemu, ispunjena prisustvom tog mladog i drhtavog tela koje je hodalo uz nju. Na terasi, sedeo je čovek pomodrelog lica, s tamnim podočnjacima. Tanak sloj znoja presijavao se na njegovom licu. Ruke, poloţene na stolu, grlile su šoljicu kafe. Zglobovi su mu bili toliko mršavi da su ličili na ruke nekog deteta. Njegov osušeni vrat pomaljao se iz jakne engleske uniforme koju su mu očigledno bili obukli na brzinu i u kojoj se njegovo telo gubilo. S knedlom u grlu, Nataša se smesti za susedni sto, pokazujući Feliksu stolicu pored nje. Dugo ostadoše ćuteći. De-portovani čovek usporeno se pokretao. I najmanji njegov pokret bio je slabašan kao u starca. S vremena na vreme, dodirivao je kašičicu ili površinu stola, kao da je ţeleo da se uveri u to da su zaista opipljive. Nataša primeti da joj je ruka i dalje stajala na Feliksovom ramenu. Kada je, postidena, pokušala daje skloni, on ju je uhvatio i isprepletao svoje prste s njenim. „Ne verujem da ću moći da podnesem", promrmlja on. „Nemaš izbora, Felikse. Ma šta se desilo, moraćeš da se suočiš. Pre ili kasnije saznaćeš da li su preţiveli ili..." Ona zaćuta, ne mogavši da pronađe reči, jer one nisu ni postojale. Samo je bojaţljivo pomilovala Feliksove prste, nokte, zglobove, zadivljena neţnošću njegove koţe, šokirana osetivši nadraţivanje u dnu stomaka. Obuze je drhtavica. Ona primeti da on plače gledajući u čoveka koji je sedeo pored njih; pa ipak, njegovo lice izgledalo je ravnodušno. Ništa nije isticalo njegove blede crte, njegovo lice nije bilo naduto od tuge, ni oči zakrvavljene. Plakao je uspravnog tela. Plakao je kao muškarac. Natašu obuze neka snaţna emocija od koje joj se zavrte u glavi. „Ţao mi je", reče Feliks, brišući oči rukavom. „Nisam ţeleo da me vidiš u ovom jadnom stanju. Zbog toga sam uvek dolazio krišom." „Zašto?" On slegnu ramenima.

„Pitanje ponosa. Muškarac ne voli da plače pred drugima." „To je glupo." „Nema ničeg goreg od saţaljenja." „Nemam ja saţaljenja za tvoju tugu. Ja je delim, to je sve. Više samu sebe saţaljevam", reče stisnutih zuba. „Sebe, jer mi je otac bio kolaboracionist." „Nije mogao da zna da su istrebljivali nevine." „Znao je da su deportovali ţene i decu! Svi su znali. Otac me je izdao. Verovala sam mu. Divila sam mu se. Ono što je on govorio bile su reči jevandelja. A sada uviđam da je bio saučesnik u svemu ovome." „Preteruješ." „Bio je dovoljno inteligentan da ne dozvoli da ga prevare. Prinudni rad? Za starce, decu? Šta pričaš... Morao je da oseti zlo. Kao mama. Bio je to, znači, neki njegov jači poriv. Nešto dublje." Feliks je gledao Natašu kako pati, tela ukrućenog toliko da joj leda nisu ni doticala stolicu, bela otkopčana košulja otkrivala je belinu njene koţe. Okačen na tankom zlatnom lančiću, medaljon se gubio medu njenim grudima. Lice joj je bilo sveţe ruţičasto. Mirisala je na sapun i proleće. Na njenom licu sa izraţenom vilicom i punim usnama, sevao je pogled sa odsjajem ćilibara koji je uvek odavao njene najskrivenije misli. Nataša nije umela ništa da sakrije. To je bilo ono što je voleo kod nje. Otkako su grozote bile otkrivene, devojka je ponovo počela da postavlja pitanja u vezi sa svojim ocem. Video je kako se ona muči, započinje diskusije s tetka-Ksenijom koja se svim silama trudila da njena kćerka sačuva pozitivnu sliku o Gabrijelu Vodojeu. „Tata je bio pokvarenjak, je li tako?" rekla je, besna i povredena. „Ne govori tako, molim te", odgovorila je Ksenija. Nataši se činilo da je ţelela da čuje majku kako prosipa bujicu optuţbi na račun njenog oca, ali Feliks je znao da ona to ne bi podnela. Tetka Ksenija je pruţala dokaz strpljenja i razumevanja time šr^|^je sipala so na ranu svojoj dovoljno rastuţe-noj i srditoj kćerki. „Ne treba sve brkati, Natuška. Svako se borio onako kako je umeo, svojim oruţjem. Mnogi su bili suviše slabi da bi izdrţali apsolutno zlo. Ali tvoj otac nije bio monstrum." „Ne, bio je kukavica... I moraću da naučim da ţivim s tim."

Nagnuti jedno prema drugom, isprepletanih prstiju, ćutali su, uplašeni, jednako stidljivi kao da su se upravo upoznali. Oko njih, trg se topio na suncu, ptice su cvrkutale na granama, iz parka se širio miris procvetalog kestena; sve je bilo ţivlje, oštrije. Po čemu se prepoznaje daje prijateljstvo preraslo u nešto drugo? Ubrzan puls, nekontrolisano drhtanje, pogled koji više ne ţeli samo da dotiče već da probija kako bi otkrio šta onaj drugi duboko sakriva? Ĉudnom alhemijom, ono što jeTereza Revaj samo privrţenost, odjednom postaje jednako ţestoko kao i neizbeţno, i ovog aprilskog jutra, na ovoj pariškoj terasi, Feliks Seligson i Nataša Vodoje bili su još uvek dvoje izgubljene dece, ali i već mnogo više od toga. Lili ostade da sedi u mekoj fotelji iako se prikazivanje filma završavalo. Namrštenih lica, gledaoci su je gurkali prolazeći kroz uzan prolaz. Ona se nije pomerala, noge su joj bile skupljene a školska tašna na krilu. Lili Seligson imala je samo četrnaest godina, ali i svu odlučnost i strpljenje ovoga sveta. Znala je da će je zaboraviti. Ĉesto su je zaboravljali. Sitne siluete, izraţajnog lica uokvirenog crnom ravnom kosom koja joj je padala na ramena, imala je talenat da se stopi s dekorom. Ja sam kameleon, mislila je zadrţavajući disanje. Ako hoću, mogu da me ne vide. Naravno, to nije bilo uvek tačno. Dešavalo se da neka radnica dode i zatekne je, s ljutnjom govoreći da prevarante treba odvesti u policiju, ali na ovom mestu, strategijski postavljenom u zabačenom delu sale, mogla je da se nada da će proći neopaţeno. Iako pretvaranje nije bilo u njenoj prirodi, Lili je veoma rano shvatila da ona zapravo i nije postojala. Jednog dana, uzeli su joj identitet i nametnuli onaj od Lilijan Bertan, nepoznate devojčice koja je bila sahranjena negde u Francuskoj i koja se na neki način reinkarnirala u njoj. Tako je Lili sebe smatrala ţivim mrtvacem. Volela je da zamišlja grob male Lilijan ukrašen andelčićima i ruţama isklesanim od kamena, plač njenih roditelja na dan sahrane. Lili Bertan odmeravala je svoja ushićenja i svoja prijateljstva. U školi, profesori su morali da se potrude kako bi je ugledali u dnu učionice. Bila je prijatna drugarica, usluţna, diskretna i nasmejana. Znala je daje ostale devojčice smatraju bezizraţajnom, ali ne i dosadnom. Nikada

dosadnom. Lilijan Bertan bila je mudra kao slika, glatka i providna kao ledena površina jednog berlinskog jezera usred zime. Ona se još dublje uvuče u fotelju. Vrata zalupiše za poslednjim gledaocima koji su komentarisali film, kojeg se Lili više nije ni sećala. Svetla zatreptaše, zatim se ugasiše. Nestanak struje išao joj je na ruku. Vlasnik je štedeo. Tako Lili ostade da čeka u mraku. Za nekoliko minuta, sala će se ponovo napuniti, aktuelnosti će još jednom blesnuti na velikom ekranu i Lili će gledati crno-bele scene, isprekidane i drhtave, mršava tela koja lopatama bacaju u zajedničke grobnice, razjapljena usta puna pepela u pećima krematorijuma, ispijena lica s mrtvačkim pogledom, ţivi skelet jednog zarobljenika kome je vojnik pomagao da hoda, kao jadnom pajacu, polne organe muškaraca kojima najstrašnija nagost nije bila ona telesna. A Lili se nije pomerala. Te scene, znala je napamet. Dolazila je da gleda, krijući se od tetka Ksenije, koja bi pobesnela da sazna šta je Lili sebi dozvoljavala onoliko često koliko joj je to dozvoljavao njen dţeparac od nekoliko franaka koje je uzimala iz novčanika svoje zaštitnice. Krala je taj novac bez imalo ustezanja. Morala je da vidi te kratkotrajne filmove, i opet iz početka. Isto kao što je gledala i novine i ilustracije koje je njen brat skrivao u dnu svog ormara. Fotografije leševa u jamama okačene po zidovima Pariza. Posmatrala ih je ne zadrhtavši, očiju bez suza. Nije je bilo strah. U početku, iznenadila se svojom reakcijom. Zar nije trebalo da zaurla od plača? Zar nije trebalo da ispovraća svoju utrobu? Ona je zagledala, analizirala, studirala. Traţila je lice svoje majke medu tim izobličenim bićima i ţenama bez godina. Traţila je svoju majku, sama i u tišini. Tišini jačoj od bilo koje u ţivotu. Tišini mrţnje i osvete.

Berlin, maj 1945.

U

mreću... Leţeći na stomaku, glave uvučene u ramena, uporno zatvorenih očiju, Aksel Ajzenšaht apsorbovao je potrese tla. Njegov torzo, stomak, njegove noge vibrirali su u toj groznici koja je već nede-ljama drmala utrobu Berlina. Zaista, nikada se neće navići da pada kao pokošen pod ovim paklenim pljuskom. Bila je to besmislenost. Jedna loša šala. Tragična greška. Ovaj put ću stvarno umreti... Pod dahom plamena, bio je zbačen sa svog bicikla. Usta su mu bila puna prašine a delići kreča škripali su mu medu zubima. Srce mu je udaralo tako jako da je pretilo da će eksplodirati. Dok mu je vrelina jednog poţara pekla desnu slabinu, on pokuša da otvori oči, odjednom prestravljen pomišlju da će na mestu izgoreti. Oko njega, zgrade su plamtele. Iz kiše varnica šikljao je gust, crni dim. On odgurnu panzer-faust, jedno od dva protivtenkovska oruţja, sada potpuno beskorisna, okačena o volan njegovog bicikla, i poče da puţe između ruševina, dok mu je koţu sekao mitraljez kojeg je nosio okačenog oko vrata. Pet metara dalje, on nabasa na leš jednog od svojih drugova. Rasprslog stomaka, iscurelih unutrašnjih organa, mladićevo lice se grčilo, a beli zubi drsko su mu sijali i bili kontrast njegovom licu crnom od čađi. Nekoliko minuta ranije, obojica su se gušili u slatkišima ukradenim iz jedne napuštene poslastičarnice. Stefanove oči sijale su od sreće. Po-slednjih dana, davali su im da jedu samo bajati hleb, kutiju sira i čaja koliko su ţeleli. Što se tiče cigareta, na njihovo veliko nezadovoljstvo, bile su im zabranjene pod nalogom dr Gebelsa, zato što su bili toboţe suviše mladi da bi pušili. Ponesen nekom suludom silom, Aksel uhvati svog prijatelja za ruku kako bi ga odvukao u zaklon, ali odmah odustade. Nije imao nimalo snage. On kleknu i pokuša da ustane. Nesvestica ga zaljulja. Drhtavom rukom, on obrisa tečnost koja mu se slivala u oči. Krv ostavi crveni trag po njegovoj sivkastoj koţi. Umreću, blesavo pomisli on. Ta misao učini mu se nepojmljiva, skoro sramna. Ipak, umreti za firera, dati ţivot za svoju zastavu i otadţbinu, zar to nije bilo jedno od najveličanstvenijih ţrtvovanja? Pripremali su ih za to godinama, još od kolevke, činilo mu se.

Zakletva fireru, već sa svojih deset godina, počasni marševi, bdenja uz baklje, velike mise u Nirnbergu i Sportpalastu u Berlinu, fizička izdrţljivost uveţbana u internatima isto kao i divljenje i odanost prema svojim nadređenima, sve to vodilo je samo jednoj stvari, neizbeţnoj koliko i zanosnoj, kojoj je svaki mladi Nemac dostojan svoga imena morao teţiti: herojskoj smrti. Ali evo, sada kada je kucnuo Ĉas, odakle mu taj iznenadni otpor, taj očajnički revolt koji je goreo njegovim venama? U glavi mu je brujalo i bolni pritisak zaglušivao mu je uši. On primeti da ne čuje ništa, osim krvi koja mu je hučala u mozgu. Osetivši snaţno gađenje, ispovraćao se po svom kaputu. Ostade nekoliko sekundi ošamućen, posramljen što je spao na poziciju ţivotinje upale u klopku. Zatim pogleda oko sebe sa osećajem da se nalazi pod vodom, kao usred leta kada bi na dah zaronio u Vanse i plivao, prkoseći svojim limitima. On odgurnu metalni šlem koji mu pade preko očiju. Gde je bila nestala njegova smešna druţina nesrećnih drugara? Među gomilama ruševina odakle su štrcale metalne grede, navoji bodljikave ţice i nakaradne barikade od delova nameštaja, on ugleda jedan leš, zatim još jedan. Starog Ţorţa, sa dobrih šezdeset godina, belih brkova, u tamnoj uniformi na kojoj se isticala ţuta traka Volksturma, a zatim i slatko lice malog Hajnriha, poderanih kolena ispod prekratkih pan-talona. Hajnrih, tako ponosan na svoja odličja osvojena kao nagrada za uništavanje dva sovjetska T-34, koji se hvalisao mašući svojim pan-zerfaustom i uzvikujući da su tenkovi poput bikova koje treba staviti na povodac, kao što to rade Španci. Ali od 26. aprila, arena se svela na opkoljeni Berlin, a metalni bikovi postali suviše brojni za te mladiće ushićene 'Hitlerovom omladinom'. Ĉak i ako su s nepojmljivom hra-brošću uspevali da unište određen broj, prilazeći na nekoliko metara od svog cilja, pojavljivalo se na desetine novih; njihove gusenice rovarile su trotoare, kanonade zapljuskivale zgrade. Pričalo se da su boljševici sakupili dva i po miliona ljudi za osvajanje prestonice, ali to uopšte nije bilo vaţno zato što će firerovo tajno oruţje istrebiti tu sramnu slovensku rasu. Radilo se samo o tome da je trebalo izdrţati još nekoliko dana, moţda nekoliko sati, dok Dvanaesta armija generala Venka ne probije opsadu. Izdrţati... To je bilo ono što je firer traţio.

Aksel se sakri u ulaz jedne zgrade sa odsečenim krovom. Pod je bio prekriven delićima stakla i neprijateljskim lecima koji su pozivali na predaju. Naslonjen na zid, on proveri da li i dalje ima dve granate u svom opasaču. Detonator panzerfaust bio mu je napravio otok na boku. On potraţi po dţepu svoje jakne i, među malo municije, pronađe čuturicu i šaku ulepljenih bombona. Pijući poslednji gutljaj mlake vode, kapi opekoše njegova osušena usta. Očajan, on je baci daleko... „Sranje!" viknu, ali u ušima mu je i dalje brujalo i on se razdera uprazno. Odmoriću nekoliko minuta, pomisli on naslonivši glavu na zid. Samo nekoliko minuta. Neće mi zameriti zbog toga... Kad se Aksel probudi, ponovo začu paljbu 'kaćuša' i odahnu sa olakšanjem. Hvala ti, boţe, nije bio ogluveo! Zadimljeni ulaz zgrade bio je sav u mraku. On uspe da se podigne i da priđe otvoru odakle su se videli ostaci nekadašnje elegantne glavne ulice. Znao je da se nalazio negde u okolini Pariškog trga, ali grad je bio pretvoren u iluzorni lavirint. Pred očima mu se otvori uobičajena masovna grobnica. Vazduh je bio teţak i gust, gotovo lepljiv. Plamenovi su gutali oguljene fasade. S jednog grafita pretilo je: „Iskoristite rat - mir će biti uţasan!" Ionako ćemo svi pocrkati ranije, ljutito pomisli on, vrativši se pored Stefana. Šakali koji su vrebali kroz ruine već su bili otrgli s njegovog prijatelja oruţje i dugački kaput, ali Aksel se ne trgnu. Sada je trebalo preţiveti. Nije bilo vremena ni da se zakopaju mrtvi, čemu onda poštovanje njihove jadne imovine? On ipak kleknu i zatvori mu oči. Voleo je Stefana, ali nije osećao tugu, više neku vrstu utrnulosti. Danas, Stefan i ostali; sutra on. Očiglednost, naravno, a ipak, predati se smrti sa šesnaest godina kao pripadnik rase vladara, zar to nije svetogrđe? Dezorijentisan, Aksel se udalji posrćući. S vremena na vreme, okrenuo bi se oko sebe i uperio pištolj u nestalne senke. Nedostajala mu je njegova mala trupa. Nije bio navikao na to da bude sam. Ţeleo je da čuje Hajnrihove glupe šale, ali i duboki glas starog Ţorţa koji ga je psovao. U početku, on i Stefan su se bunili. Ne obraća se tim tonom učenicima Napole, jedne od najprestiţnijih škola Trećeg rajha, ali bilo je nečeg ohrabrujućeg u tom deki koji je imao tipično berlinsku ironiju. Na jednoj raskrsnici, Aksel nabasa na napušteni tenk. Dušeci

s metalnim oprugama okačeni po stranama nisu uspeli da ga zaštite. Nekoliko dečjih leševa u tamnim uniformama ukazaše se pred njim. Još heroja, pomisli on, zatečen gorčinom koja mu stegnu grlo. On poskoči i uperi svoje oruţje. Nečija silueta pojavi se iz rupe, iz same zemlje. Ţena s turbanom na glavi i belom trakom oko ruke nosila je torbu. Bila je siva, prekrivena prašinom i pepelom. Siva i crna kao grad. Ona ga mračno pogleda. „Bolnica je ovamo!" viknu ona pokazavši mu rukom. „Na stotinjak metara, u podrumima Adlona." On klimnu glavom u znak zahvalnosti. Zašto da ne? Moţda mu je trebao flaster, moţda da ga ušiju. On krenu u pravcu koji mu je ona pokazala, jednako se plašeći da će nabasati na ruske vojnike kao i na ljude Feldgendarmerije, poljske vojne ţandarmerije. Ti tipovi, s metalnom pločom umesto pseće ogrlice, bili su laki na obaraču i nezgodni na recima. Pitali bi ga odakle dolazi, zašto je razdvojen od svoje grupe. Ĉak i u potpunom haosu, svako je bio duţan da bude na svom mestu. To je suludo, pomisli Aksel. Tumarao je usred košmara. Ni u najluđim snovima ne bi mogao da zamisli nešto ovako: otadţbina preplavljena boljševicima, Drezden precrtan na mapi stotinama hiljada bombi. A Berlin... gospode boţe, Berlin... Njegov rodni grad, sa svojim šumama, parkovima i jezerima, svojim velelepnim građevinama gde je sedeo njegov otac za impozantnim radnim stolom od ebanovine, svojim zoološkim vrtom, mostovima koji su prekoračivali Špreju, svojim krcatim krčmama, koncertnim dvoranama, bioskopima i umetničkim galerijama u koje je nekada išao sa svojim ujakom fotografom. Danas proglašen utvrđenjem, opsednutim, zagušljivim. Nekoliko vojnika išli su jedan za drugim uz zgrade. On se uplaši da ga ne pozovu, ali ga oni ni ne pogledaše. Skrenuvši u jednu ulicu, on najednom zastade. Sa uličnih fenjera visila su tela, s rukama svezanim na leđima, s natpisom oko vrata. Vojnici Vermahta, okrivljeni za dezerterstvo, za napuštanje svojih ţena i dece u Ivanima. Kukavice... Stopala jednog od njih okrznuše mu rame. Mladić koraknu u stranu, na ivici da povrati. Ubrzo, Branderburška kapija se ukaza pred njim. Trijumfalna kapija začudo je i dalje stajala uspravno, kvadriga konja u galopu. Rupe od

granata prosejale su aveniju Unter den Linden*, ali hotel Adlon uzdizao se medu presečenim zgradama, čvrst i ohrabrujući, skoro zastrašujući sa svojim odbrambenim zidom koji gaje opasavao do visine prvog sprata. Aksel oseti talas zahvalnosti. Odjednom, pred njim se ukaza slika njegove majke. „Adlon je jedna od mojih najlepših ljubavi!" govorila je ona smejući se. Ĉesto ga je tamo vodila pre rata. Kao na dan njegovog sedmog rođendana. Nosila je kaput s krznenim okovratnikom, beretku ukrašenu brošem; drţala ga je za ruku prolazeći crvenim stepenicama. Šef poslastičarnice bio mu je napravio njegovu omiljenu tortu. Kad je Aksel dunuo svećice, ceo restoran mu je aplaudirao. Majka mu je dozvolila da popije gutljaj šampanjca. Opčinjen njenim sjajem, voleo je njen osmeh, njene crvene usne, narukvice koje su zveckale kada je pomerala ruke. Kada se sagnula da ga poljubi u obraz, zatvorio je oči, obavijen oblakom mirisnog pudera. Uniformisano osoblje s belim rukavicama tretiralo ju je kao kraljicu, poznate ličnosti pozdravljale su je klimanjem glave. Marijeta Ajzenšaht, rođena Fon Pasau, bila je jedna od nezaobilaznih figura berlinskog društva. Sedeći pored oveprelepe, elegantne i tako jedinstvene ţene, koja je bila njegova majka, Akselovo srce topilo se od ponosa. „Mama", prošaputa on, izgubljen. Nije je bio video od boţičnog raspusta, kada je došla u internat da ga povede na nekoliko dana u Bavarsku. Učinila mu se slaba i mršava. Bore su se isticale oko njenih očiju i usana. Oklevala je da ga vrati u školu: „Veoma je riskantno", rekla je, Ijutito. ,,I šta uopšte učiš? Da iskopavaš rovove i rukuješ oruţjem. To nije ozbiljna edukacija. Bolje je da ostaneš sa mnom. U svakom slučaju, Nemačka će uskoro biti poraţena. Ovde, moţeš ići u neku običnu školu i učiti lekcije prilagođene tvom uzrastu." Aksel je ţivo protestovao, uţasnut pomišlju na to da ga drugovi tretiraju kao dezertera, i šta je mislila pod tim „obična škola"? Kao da je edukacija koju je do sada stekao bila zabluda. Cele noći nije bio oka sklopio. Jedan telefonski poziv njegovog oca stavio je tačku na njene prohteve. Aksel je seo u voz i vratio se u internat, odahnuvši što ____________ * Pod lipama.

se vraća među svoje, ali nekoliko dana kasnije, kada su bili evakuisani Iz škole da bi se borili u Berlinu, u redovima Volksturma, otkrio je da realnost rata nije ličila na ono što je zamišljao. Pomislivši na majku, morao je potajno da prizna da bi voleo da je pored nje. Artiljerijska i topovska paljba koncentrisala se oko Rajhstaga, koji se nalazio nedaleko odatle. Povijenih ramena, Aksel pređe aveniju prolazeći između leševa. Kako je glavni ulaz u hotel bio zazidan, on se uputi ka sporednim vratima koja su izlazila na Vilbelmštrase. Ulica moći bila je zamračena oblacima dima. Bilo mu je teško da diše, njegova pluća nisu uspevala da filtriraju zbijen i prljav vazduh. Na stotinjak metara odatle, nalazile su se kancelarije Rajha i firerov bunker, branjeni hrabrim inostranim trupama Vafen SS-a, medu kojima je bila i francuska divizija Šarlemanj. Jednom su se isti ti vojnici poubijali naočigled onih Berlinaca koji su se bili usudili da na balkone okače bele zastave. Uhvaćen napadom kašlja, on uđe u unutrašnjost zgrade. Veličina hola, sa svojim tepisima, mermerom i fontanom od slonova bila je samo uspomena. Prozori u prizemlju bili su zazidani da bi se saloni zaštitili od bombardovanja. Strme stepenice vodile su do jednog od najdubljih bunkera u gradu, gde su diplomate i visoki funkcioneri iz okolnih ministarstava dolazili da se sklone. Mnogo ranjenika leţalo je po podu u svim okolnim mračnim prostorijama. Svece su osvetljavale lica blistava od znoja, poderane uniforme i konture obogaljenih tela koje su se reflektovale u ogledalima. Doktor u bluzi umazanoj krvlju zbrinjavao je pacijenta koji je jaukao traţeći morfijum. Aksel se najeţi. Zaţali što je došao. Nije bilo ničega za njega na tom mestu patnje. Ničega osim agonije i smrti. Ukus poraza i svršetka. Smetene bolničarke prilazile su invalidima. Po njihovim izmučenim licima, videlo se da već danima nisu spavale. Sedeći na stolici, jedna devojka je jecala, unakaţena opekotinama. „Dođite", reče nečiji blagi glas, dok su ga podizali drţeći ga za ruke. „Skinite kapu. Jeste li povređeni još negde osim na licu? Jeste li gladni ili ţedni? Nemamo baš mnogo namirnica, ali moţda bih mogla nešto pronaći za vas." Njena bolničarska kapa padala je preko plave kose upletene u krunu. Imala je okrugle obraze na kojima je bilo ostalo zrno

detinjstva, prćast nos. Posmatrala ga je na briţan i neobično majčinski način za jednu tako mladu devojku. Aksel se pitao da li je došla s neke druge planete. „Evo, sedite ovde", nastavi ona, uzimajući mu oruţje. Kada mu skide šlem, krv mu ponovo šiknu preko očiju i Aksel stisnu zube da ne zakuka. „Ţao mi je. Rana je otvorena. Očistiću je." Ona podiţe obrve posmatrajući ne baš privlačne flastere koji su stajali na jednom stolu, zatim podiţe svoju suknju i otcepi parče tkanine od onoga što je trebalo da joj sluţi kao podsuknja. I pored svoje volje, Aksel, pocrvenevši, skrenu pogled. „Ovo je bila podsuknja moje bake", objasni ona osmehnuvši se. „Sam bog zna šta me je navelo da je obučem za posao, ali praktična je. Pazite, moţda će da peče." Aksel progunda dok mu je ona tamponirala koţu glave. „Barem niste ostali bez jezika", našali se ona. „Biće potrebno da se ušije, ali doktor je prezauzet." „Onda to sami uradite!" povika on. „Nemoguće. Nemam pojma kako se to izvodi. Početnica sam", precizira ona, uz malo ironije. „Uzmete deo koţe i zašijete ga kao porub vaše odvratne suknje. Samo da se ne onesvestite", reče on prezrivo. „Slušajte me dobro, mladiću, nećete mi vi drţati lekcije! Da je trebalo da izgubim nerve, bilo bi to još odavno. Mislite daje ovo ovde uţivanje? Više bih volela da se borim sa oruţjem u rukama nego što ostajem ovde zatvorena s budućim leševima, čekajući da me Rusi siluju." Streljala ga je pogledom, s rukama na bokovima. Kako je slatka, oduševi se Aksel. „Izvinjavam se. Bio sam nepristojan. Uradite šta mislite da treba." „Ovo mi se više sviđa" reče ona i ode. Aksel ju je gledao kako prolazi salom i naginje se ka jednoj svojoj koleginici. Odjednom, ponovo dođe struja. Nekoliko sijalica osvetliše ţalosni spektakl kojim je dominirao neprikladni ostatak prošlosti, jedan kristalni luster. Iza njega, krčao je stari radio-prijemnik. On okrenu dugme pokušavajući da uhvati vesti. Svi su bili postali

slušaoci navučeni na novosti vrhovnog zapovedništva Vermahta, koje je neki komentator deklamovao metalnim tonom. On prepozna Vagnerov 'Posmrtni marš', zatim jedan glas objavi: „Naš firer Adolf Hitler pao je za Nemačku ovog popodneva, boreći se do poslednjeg daha protiv boljševizma, na svom radnom mestu kancelara Rajha". Istog trenutka, Aksel oseti kako mu se ledi krv u ţilama. Prostorija ie okrenu oko njega. „Firer je umro!" viknu jedan vojnik, podiţući se. „Ovo je kraj!" „Gospode, smiluj nam se!" uspaniči se neka ţena dok su se podizali vapaji. „Sjajno! Nije prerano", reče neko piskavim glasom. Mlada bolničarka stade ispred Aksela. Bila je prebledela a usana stisnutih poput crte izvučene lenjirom. Ponovo, ona ga uhvati za nadlakticu, ali ovoga puta stisnuvši ga tako kao da se plašila da će on ispariti. „Sada, nije više pitanje sati", reče ona kroz nos. „Rusi će ući ovde i bolje bi bilo da vas ne zateknu u toj odeći. Suviše je opasno." Aksel spusti pogled na svoju maslinastu uniformu sa ukrasnim epoletama. On htede da joj objasni da uniforma nije iz Vermahta, već iz njegovog internata, i da je na tu uniformu bio ponosan, ali bolničarka mu ne ostavi vremena. Ona poče tako što mu potrga traku Volksturma, zatim nastavi skidajući mu jaknu. Mladić se oseti tako zbunjeno da se prepusti. „Umro je firer", suvo prošaputa on. „To je nemoguće. Sigurno je laţ. Trovanje." „Ma kako da ne?" viknu ona, besna. „Mislite da će Denic da gubi vreme šireći dezinformacije!" „Admiral Denic?" ponovi Aksel, preneraţen. „Jeste li gluvi, ili šta? On će naslediti firera. Sigurno će pregovarati za mir, ali pitam se kako će taj mir izgledati", izusti ona, puna gorčine. „Bezuslovna kapitulacija, to zahtevaju Saveznici. Kladim se da smo mi ţene te koje će platiti." Drhtavim pokretima, ona isprazni dţepove kaputa. Meci se prosuše po podu. Ona zatim skide opasač i bombe. „Došla sam da ušijem ranu", reče jedna stara bolničarka, prinoseći svećnjak jer je struja opet bila nestala. „Daću sve od sebe, maleni, ali

nestalo je antiseptika, tako da ćemo se pomoliti da ne dobiješ neku infekciju." Kada mu igla probode koţu, Aksel se do krvi ujede za usnu. Lude misli proleteše mu glavom. Firer je mrtav. Rat je završen. Više nema potrebe za borbom. Sreća što Hajnrih nije ovde. On ne bi podneo novost. U njegovim očima, Adolf Hitler bio je bog. A bogovi su besmrtni. Ja sam preţiveo. Ţiv sam! Mama, moram da pronađem mamu... On primeti da mu se suze slivaju niz lice. Bol je zračio njegov mozak koji je maltene varničio, telo mu je podrhtavalo kao daje imao groznicu, i on se suzdrţavao da ne povrati na bolničarkinu kecelju. Nervozan smeh ostade mu blokiran u grlu. Na trenutak, učini mu se daje poludeo. „Evo, gotovo je. Imaš li još povreda? Ne... Dobro, onda idem. Doneće ti civilnu odeću. Tako će biti bolje. Tako si mlad... Kakva nesreća!" Ona sa ţaljenjem odmahnu glavom i ode da se posveti drugim ranjenicima koji su je čekali. „Našla sam vam jaknu", reče mlada bolničarka. „Pantalone koje sam bila stavila sa strane nestale su. Nema veze. Snaći ćemo se. Sada poţurite." „Pustite me!" progunđa on, iznerviran što ga tretiraju kao dete. „Znam da ţelite da mi pomognete, ali moram da razmislim." „Nema više vremena. Bolje vam je da odete. Ima previše vojnika ovde. Srećom, SS su zbrinuti u bolnici ministarstva, ipak, Rusi ne prave razliku." „Gospođice", pozva jedan čovek, očajan. „Vode!" Kada se devojka okrenu na drugu stranu, Aksel iskoristi trenutak i zavuče ruku u unutrašnji dţep svoje uniforme. Paţljivo, on uhvati kapsulu cijanida koju mu je Hajnrih bio dao. Nekoliko nedelja ranije, poveravali su ih mladim hitlerovcima, da bi ih ovi delili. Ona je blago svetlucala u njegovoj stisnutoj šaci. Ispuni ga čudno osećanje mešavine straha, saosećajnosti i besa. „Ne bi valjalo upasti boljševicima u šake", rekao je Hajnrih. „Ako nas ne ubiju ranije, uvek postoji ovo kao reše-nje." Na njegovom golobradom licu, oči su mu sijale nekim fanatičnim sjajem. Do sada, Aksel nije mogao da zamisli takvu mogućnost. Biti do te mere smrvljen da izbor bude

samoubistvo. Krv je brzo tekla njegovim venama, a ipak njegov ţivot se topio. Bio je sam u Adlonu, u srcu Berlina koji će svakog minuta kapitulirati, na nekoliko minuta od var-vara gladnih krvi i osvete. Znalo se šta su radili ţenama, starcima i deci u selu Nemersdorf, u Istočnoj Pruskoj. Masakr... Od njih se nije mogla očekivati nikakva milost. Izgubili smo, pomisli Aksel, sleđen od uţasa. „Izgubili smo", prošaputa on i čvrsto stegnu kapsulu otrova, kao da je hteo da je zaštiti. Probudi je tišina. Tišina mučna i prepuna pretnji. Marijeta Ajzenšaht se trgnu, srce joj je jako lupalo. Posle višednevne nesanice, utonula je u dubok san. Ona protrlja svoj bolan potiljak. Podrum, koji je tokom napada uspela da zamrzi, bio je pust. Fantomskim sjajem, petrolejka je osvetljavala krevet na sprat, na koji se obično smeštala cela porodica s prvog sprata, rasklimanu fotelju one stare gadure frau Kiršner, kutije sa prvom pomoći od kojih se jedan Berlinac nije odvajao otkako je bom-bardovanje bilo postalo učestalo, police s gasmaskama i zavojima, dušeke po podu... Gde su svi bili nestali? Zidovi se nisu tresli i prašina od kreča nije više padala s pukotina na plafonu. Bili su premestili limenu ploču koja im je sluţila za zaštitu od poţara. Marijeta oseti iznenadnu zebnju pri pomisli na to da su svi isparili, ne samo njeni prijatelji u nesreći već i tri miliona Berlinaca uhvaćenih u zamku, i da je ona bila jedini preţiveli u tom prokletom gradu opkoljenom boljševicima. „Frau Ajzenšaht?" Odahnuvši, ona se okrenu ka mladoj izbeglici iz Istočne Pruske, koja je stajala na vratima. „Šta se dogodilo?" naljuti se Marijeta. „Zašto su me ostavili samu?" „Pokušala sam da vas upozorim, ali vi ste tako čvrsto spavali da sam vas ipak pustila da se odmorite. Gotovo je. Kapitulirali smo. Rusi su prošli ulicom objavljujući novost na megafonu. Izašli smo da ih vidimo." Nekoliko trenutaka, Marijeta ostade nepomična, kao pod anestezijom, očiju uprtih u Klarisino mršavo lice. Dakle, taj trenutak, dugo ali i sa strahom iščekivan, konačno je došao. Kraj rata. Potpuni poraz. Bezuslovna kapitulacija. Dvanaest godina euforije i ludila, krvi i ţrtvovanja, da bi se stiglo do ovog kraha: Nemačka na

kolenima, opustošeni gradovi, milioni mrtvih i izbeglih, sovjetske trupe u srcu Berlina... Dragi boţe, učini da je Aksel preţiveo, pomoli se ona zdušno. Kada je, u februaru, saznala da su joj sina, zajedno s drugovima iz razreda, poslali da brani prestonicu, vrisnula je od besa. Izbegla u Bavarsku, kod svojih rođaka, ona je odmah telefonirala svom suprugu i izgrdila ga. Poslovan čovek, dosledan, ubeđeni nacionalsocijalista i član SS od njihovog preuzimanja vlasti, Kurt se i dalje nalazio u Berlinu. Ona gaje preklinjala da pronađe Aksela i dovede joj ga, ali Kurt se pokazao nepokolebljivim. Bilo je nezamislivo prestati s borbom. Naređenja su bila jasna: braniti prestonicu Rajha do poslednjeg čoveka i poslednjeg metka. Svako naselje, svaku zgradu, svaku kuću. „To je pitanje časti, naročito za jednog jungmana* kao stoje Aleks", naglasio je. „Ĉasti, ma šta ti znaš o časti?" Tresla se od besa. Poslednje dve godine, njihove svađe bile su se raţestile, gorčina je trovala tu vezu, koja se zasnivala, istinu govoreći, samo na zadovoljenju interesa. Dvadeset godina ranije, Marijeta je bila zavedena harizmom i samopouzdanjem tog obućarevog sina, koji je postao uticajan i bogat čovek i koji joj je, tokom prve dve godine njihovog braka, omogućio uzbudljiv ţivot. Njen brat, Maks, pokušao je da joj brani, ne skrivajući nepoverenje i odbojnost prema svom zetu, ali njegove pridike ona je obrisala jednim potezom gumice. Kurt Ajzenšaht posedovao je auru opasnosti, koja je kod devojke pogodila onu mračnu stranu koju svako prikriva negde u sebi. Njoj je, takođe, laskalo to što je on bio fasciniran njenom lepotom i njenim aristokratskim poreklom. Ipak, ako je Marijeta i volela da pred muškarcima glumi praznoglavu, bila je daleko od glupače. Kurt i ona nikada se nisu prevarili oko toga šta ih je zbliţavalo, i njihova mračna i strasna igra načinila je od njih ljubavnike opijene moći koju je svako od njih uspostavljao nad onim drugim. A onda, sve se zakočilo pred slikom rata po preteranoj zamisli Adolfa Hitlera. Marijeti je postalo jasno da je osnova nacizma đavolja stvar i da ju je suprugova ambicioznost povela stopama kriminalaca. ___________________ * Na nemačkom jungmann - mlad čovek.

Tokom jedne ceremonije u Sportpalastu, kada je Gebels pokazao svu svoju megalomaniju, Marijetu je uţasnuo Akselov ushićeni pogled. Shvatila je svoju katastrofalnu grešku i osetila se odgovornom za to što je prepustila sina utkaju tog opasnog duha. Ali kome se sada poveriti? Maks se udaljio od nje, otkrivajući jedan nepoverljivi karakter, koji joj je bio nepoznat, a njene bliske prijateljice bile su nestale u olujama Trećeg rajha. Jedne, usrdne supruge nepomirljivih nacista, druge, poput Sare Lindner, progonjene jer su Jevrejke, za čije ţivote ona nikada nije ni pokušala da se raspita. Poslednje dve godine, Marijeta je predosećala da će kazna biti vrtoglavo visoka, a njen najgori košmar ostvario se onda kada su nacističke vođe odlučile da kao poslednju ţrtvu ponude decu - njeno dete! U jednom krvoločnom činu koji je ličio na pagan-ska ţrtvovanja. Ona pokvasi svoje usne. Ukus cementa i kreča sušio joj je usta. „Moram da pronađem sina", prošaputa. „On je negde u gradu. Ne znam gde, ali moram da idem da ga traţim." Grozničava, ona otrese svoju haljinu zatim umota turban preko prljave kose. Kako više nije bilo tekuće vode, nedeljama se nisu mogli okupati. Koţe ulepljene prašinom, svi su smrdeli na znoj i onaj kiselkasti vonj svojstven koţi. Marijeta se bila pretvorila u grozotu. Ĉak je imala i neprijatan zadah pošto se hranila samo kašom od griza i zamenom za kafu. Glad je bila postala veran i uporan prijatelj. „Suviše je opasno", usprotivi se Klarisa. „Dobro znate da su ţene prepuštene njima na milost. Preklinjem vas, ne idite tamo... Ne moţete da zamislite na šta su sve oni spremni." U njenim svetlim očima, raširene ţenice odavale su uţas koji je bila preţivela. Nekoliko meseci ranije, usred zime, njena porodica bila je krenula na put egzila, kada su se ruske trupe pribliţavale njihovim imanjima u Istočnoj Pruskoj. Pri ekstremnim temperaturama, pošli su pešice, s dve prikolice, zajedno sa seoskim pisarom i ratnim zarobljenicima, Francuzima, koji su pokušavali da ih prate. Na smrznutim putevima, mala grupa nailazila je na duge kolone terorisanih staraca, ţena i dece. Svako je znao da se radilo o pitanju ţivota ili smrti: nije trebalo očekivati nikakvu milost od Rusa. Bebe su umirale od hladnoće u svojim korpama. Klarisini baba i deda nisu dugo izdrţali preţivljavanje u tom paklu. O svojoj majci,

devetnaestogodišnja devojka nikada nije pričala, i pri samoj pomisli na nju, lice bi joj se skamenilo. Ona je banula u Berlin kod jedne rođake, ali stanovnici zgrade nisu blagonaklono gledali na njen dolazak. Na stotine hiljada izbeglih Nemaca rasprostranjenih po Rajnu, pristiglih iz provincija koje su bili osvojili Sovjeti, gledano je s nepoverenjem i srdţbom. Patnja se ne deli rado onda kada aema ni kuće ni hrane. Iritirana podozrenjem svojih komšija, Marijeta je primila devojku pod svoj krov. „Vratila sam se zbog Aksela", reče joj ona jasno. „Kada sam htela da ga ubedim da se vrati sa mnom u Bavarsku, on je odbio. Plašio se da će ispasti kukavica! Kakva nebuloza! Dečak od jedva šesnaest godina da bude iskorišćen kao topovska meta. Šta su oni očekivali, ti prokleti vojnici? Da će klinci svojim telima napraviti barikade? Ali Aksel nije ţeleo ništa da čuje usled ideološke zbrke kojom ga je otac hranio još od najranijeg detinjstva. Simpatičan rezultat, zar ne?" reče ona ironično. „Firer je, eto, ţeleo da zaštiti Nemačku od boljševika, a uspeo je samo da ih dovede usred Berlina. Sada, moram da spasem sina koga već ne-deljama nisam videla. To je moja obaveza. Razumeš, Klarisa? Ako je Aksel zatvoren negde u ovom gradu, koji je sada samo nepregledna grobnica, to je zbog mene. Zato što sam bila nedostojna majka i što nisam umela da ga sačuvam od ljudskog ludila." Marijetin glas prepuknu. Usne su joj drhtale a dve crvene fleke ţarile joj obraze. Klarisi su oči bile pune suza. Bez ijedne reči, devojka je čvrsto zagrli. Stegnuvši je, Marijeta primeti krhkost slabašnog tela ispod ogromnog dţempera i zakrpljene haljine. Ličimo na oderane mačke, ironično pomisli ona. Kojima su preostale samo kandţe, i još... ,,U tom slučaju, idem s vama. Ali uzmite makar ovu belu traku", reče Klarisa pruţajući joj svoju. ,,A ti?" „Pronaći ću sebi drugu. Moramo se prilagoditi aktuelnom ukusu", dodade ona, šaleći se. „Ţene šiju turbane od nacističkih zastava. Treba samo iseći simbol da bi se dobila prava sovjetska crvena. To je nova moda." Marijeta uspe da se nasmeši. Ovakav devojčin nastup pogodi njenu osetljivu tačku.

„Da imam kćerku, volela bih da bude kao ti, Klarisa." „Zahvalite bogu što imate samo sina!" odgovori ona, piskavo. „Nije baš dobro danas biti ţena u Berlinu." Bilo je retko vedro. Najlepše vreme koje su ikada videli, jedno od onih proleća ispunjenih obećanjima zbog kojih vam je toplo oko srca, koja pozivaju na ljubav; predivno sunce na kristalno plavom nebu, trijumfalna priroda, jabuke i kruške u punom cvatu i prijatni miris ljubičica koje prkose onom mlakom i mučnom mirisu tela koja se raspadaju, prekrivena muvama, medu ruševinama zgrada i uništenih crkava, razbijenih snova, nepreglednih ruina. Marijeta je traţila Aksela u Berlinu, koji je ličio na halucinaciju nekog luđaka. Traţila ga je sa strahom u stomaku, goloruka. Od nje, nije bilo ostalo ništa. Ni gordost, ni lepota, ni prestiţ, ni bogatstvo. Bila je jedna od bezbroj ţena u dronjcima, sa šalovima oko glava, posivele i zgasle, koje su se stapale s ruinama i prašinom. Preţivele. Ţene ruševina. Marijeta fon Pasau bila je samo majka koja je traţila svog sina medu leševima. U svojoj pometenosti, nije se ustručavala da zapitkuje mlade vojnike. Da li su poznavali Aksela Ajzenšahta? Da li su ga moţda videli? Oni su vrteli glavom, razvlačeći usta u čudnu, opasnu grimasu. Uţasavala ju je praznina u njihovim pogledima. Po njihovim pocepanim kapama i rukavima, videlo se da su odšivali nacističke oznake. U unutrašnjim dvorištima, Berlinci su palili ostatke nacionalsocijalizma, firerove portrete, zastave i uniforme kojih je trebalo po svaku cenu osloboditi se. Sovjeti su bez razlike zarobljavali vojnika, vatrogasca, člana Hitlerove omladine, ţelezničara ili bivšeg borca Vafen SS-a, koga su ipak hvatali s posebnom odlučnošću. Na uglu jedne ulice, njih dve moradoše da stanu da bi propustile kolonu zarobljenika, mršavih lica i poderane odeće. Opkoljeni sovjetskim borcima na malim, snaţnim konjima, koračali su u tišini u redovima od po petorica, pognutih leda, vukući svoje teške noge koje su podizale oblake bele prašine. Ĉulo se samo trljanje njihovih kaputa, ponekad kašljanje ili ţamor. Marijeta se priseti trijumfalnih parada Vermahta, s plamenom baklji i povicima „Zig, hajl", udaranjem čizama o tle, ravnanjem ramena, pravim pogledima.

„Toliko ih je", reče ona, zbunjena. „Gde će ih zatvoriti?" „Rusi će ih povesti u njihovu zemlju da podignu sve ono što su im porušili", reče Klarisa. „Tako su napisali na zidovima Rajhstaga. Staljingrad i Berlin. Dva simbola. Dva grada stradanja. Moj stariji brat je poginuo u Staljingradu. Mlađeg su tamo zarobili. Njega su isto odveli u Sibir. Više ništa nismo čuli o njemu, nikada." „Ali pogledaj njihova lica! Neki su tako mladi. Moj boţe, šta ako je Aksel među njima?" Ona nesvesno krenu korak napred, a Klarisa je uhvati za ruku da je zaustavi. „Ne mislimo na najgore! Hajde, ne znači nam ništa da stojimo ovde." Ali kada ona htede da je povede, Marijeta se zatetura i devojka mo-rade da joj pomogne da sedne ispod jednog trema. „Bolje bi bilo da se vratimo. Iscrpljeni ste. Nije pametno da nastavimo." „Ne dolazi u obzir!" Tereza Revaj „Ali hodamo nasumice već satima" naljuti se Klarisa. „Ako je Aksel ţiv, on će se sigurno vratiti kući." „A ako je ranjen? Treba ga traţiti po bolnicama. Njegova jedinica borila se oko Vilhelmštrasea. Nismo daleko", molećivo reče ona. „Dobro, kad već insistirate... Ali treba povratiti snagu. Ima jedna pokretna kuhinja, malo dalje. Idem da vidim da li će mi Rusi dati krompira." „Dele hranu?" iznenadi se Marijeta. „Kradu satove i bicikle, siluju ţene, ali daju hranu i uglavnom su velikodušni prema maloj deci. To je jedan od njihovih čudnih paradoksa." Klarisin isprekidan ton upozori Marijetu. Ona primeti da se njeno drţanje bilo promenilo otkad su hodale napolju, okruţene sovjetskim vojnicima. Bilo je nestalo one postidene izbeglice s početka. Sada se devojka drţala uspravno, ispravljenih ramena, uzdignute brade. Izgledala je istovremeno i odlučno i lomljivo, kao da je bio dovoljan samo jedan gest pa da se sruši. „Šta su ti učinili, Klarisa?" upita Marijeta podiţući se. Klarisa okrenu glavu na drugu stranu. Kada poče da priča, glas joj je bio mrtav.

„Silovali su mi majku pred mojim očima. Bilo ih je petorica. Iskrvarila je. Nisam mogla da učinim ništa daje spasem." „Gospode..." uzdahnu Marijeta. Znači, istina je, pomisli ona obuzeta uţasom. Sve do sada, jedan deo nje odbijao je da se suoči s najgorim. Godinama, Nemcima su ulivali u glavu priče o teroru sovjetskih trupa. Nacistička propaganda bila je napravila od toga jedan od svojih glavnih aduta kako bi podstakla svoje ljude da se bore bez milosti. Ali Marijeti se vaše sviđalo da ne misli o tome, moţda zato što joj nije padalo na pamet da dozvoli sebi da se nađe u jednoj, tako opasnoj situaciji. To je bio jedan od razloga zbog kojih se bila sklonila u Bavarsku. Niko nije ni pomišljao na to da će Rusi stići tamo, a rasplet rata je to i potvrdio budući da se region nalazio pod američkom kontrolom. Jedan veo se pocepa i nju preplavi tal^av strah kakav do tada nikada nije bila osetila. „A ti? Da li su te...?" „Tri puta", hladno izusti Klarisa. Ne rekavši više ništa, devojka se uputi prema ruskom kamionu ispred kojeg se već bio formirao red. Marijeta pomisli na one koji su izabrali da se ubiju pre nego da se suoče sa uţasom. Nije se bila iznenadila kada je čula da Hitler nije umro herojski, na čelu svojih trupa, kao što su to hteli da ih ubede, već da se ubio zajedno sa svojom ljubavnicom, Evom Braun. Kako zamisliti firera kojeg su zarobili njegovi okoreli neprijatelji? Moţda odvučenog u Moskvu da bi ga tamo istakli kao trofej? Nimalo nije bila iznenađena ni kada je saznala daje jedna od njegovih najvernijih oboţavateljki, lepa Magda Gebels, koja joj je često bila kućni gost, takođe izabrala da se, zajedno sa svojim suprugom, ubije u bunkeru, ali najeţila se saznavši da je Magda otrovala cijaniđom svoju decu - njih šestoro. Mališani su nekada dolazili da se igraju u vrtu njihove vile u Grunevaldu. Sećala se njihovog gromkog smeha dok su se jurili između drveća. Dakle, prva dama Trećeg rajha bila je dovedena dotle da poubija rođenu decu. Mala Hajdi nije imala ni pet godina. Rusi su ih pronašli kako leţe u svojim krevetima, u be-lim pidţamama, devojčice sa sjajnim trakama u kosi. U sličnim okolnostima, da li bi i ona bila dovoljno hrabra ili dovoljno luda da ubije Aksela? Na trenutak, sunce se pojavi na nebu. „Frau Ajzenšaht?"

Miris kuvanog krompira uvuče joj se u glavu. Klarisa joj ih je pruţala na svojim dlanovma. „Izvinjavam se, ali nisam imala u čemu da vam ih donesem." I Marijeti fon Pasau se učini da proţivljava neki bezumni san, u kojem je ona stajala u jednoj ulici u Berlinu, golih nogu, jedući rukama. Treba preţiveti, pomisli ona. To se zove ponos. Ţiveti uprkos svojim najdubljim strahovima. I tako, sa slabim smeškom, ona pruţi ruku da bi uzela hranu koju joj je Klarisa nudila.

Traţio je svetlost. Bila je to potreba, ţestina, koja ga je podstakla da ustane iz kreveta uprkos zabrani medicinske sestre. Nekoliko metara koji su ga odvajali od prozora izgledali su mu beskrajni, i on krenu, stisnuvši zube, nesigurnim koracima starca. Zatim, zatvori oči, prepustivši svoje obamrlo telo toploti sunca, koja se poput melema širila njegovim venama. Prepustivši se blagosti, udisao je kiselkasti miris sveţe trave, divio se proleću. Spoljašnjost je čuo samo prigušeno, ali s vremena na vreme, trgao bi se na odjeke glasova. Puls mu se ubrza i hladan znoj sledi mu kičmu. Trebalo mu je malo vremena da se sabere. Košmar je bio završen, sati provedeni na mestu prozivke u logoru, u lancima, obrijane glave na zimi na kojoj se ledilo srce, u čekanju da komandant pokaţe na one koji će biti odvedeni u gasne komore, prinudni rad u ciglani, da slaţu cigle od ţućkaste gline, šest sati dnevno bez pauze, povijenih ramena i leda, šaka izguljenih do krvi, da trpe urlanja i udarce, svakodnevna poniţenja. I vetar, taj neumoljivi vetar sa severa, koji je brisao branderburške doline, dugo hodanje nakon izlaska iz Zaksenhauzena, praznog stomaka po strašnoj kiši, pod prismotrom SS-ovacakoji više nisu imali šta da izgube, i svakog trenutka tokom svih tih dugih meseci pakla, ona izvesnost daje smrt tu, blizu, pratilac koji istovremeno i privlači i revoltira. Maks je preţiveo. Ponekad se pitao da li je to zahvaljujući proviđenju, sreći ili njegovoj sopstvenoj odlučnosti. Sada mu je sveţ vazduh milovao lice, posmatrao je pčele kako sleću na cveće u vrtu, ali iako je imao utisak da pije svetlost i vraća se u ţivot, osećao se neobično izgubljeno. Rat je bio završen, ali on je i dalje bio zatvorenik, progonjen

uspomenom na bliske prijatelje, one koji su bili mrtvi. Nijedan nije bio utekao drami. Ferdinand, Milo, Valter, Helmut... Streljani ili obešeni. Njihova lica su ga opsedala. Kada bi zatvorio oči, video bi njihovu inteligenciju, njihovo ţrtvovanje, srce i hrabrost koji su od njih načinili pravedne ljude. I bol bi ga ujedao za srce. Poslednji put kada je video Ferdinanda, advokat je pod pretnjom ulazio u automobil Gestapoa. Njegov najbolji prijatelj, njegov brat. Jedini čovekpred kojim je mogao da otkrije svoje najdublje rane, najskrivenije strahove, jedini koji ga je video kako plače. Tog dana, za samo nekoliko minula, Maks je bio izbegao najgore. Ĉudom. A Ferdinand nije odao ništa, jer u sledećih nekoliko sati nisu došli po Maksa. Ipak, ne progovoriti u podrumima Princ Albert štrasea svaki otporaš reţima Adolfa Hitlera znao je šta je to pretpostavljalo. Tako je Maks bio spašen zahvaljujući ţrtvovanju jednog prijatelja koji bi svakako bio uhapšen, ali koji je umro ne izdavši svoje najbliţe. Nekoliko meseci odmora da bi nastavio da pruţa otpor u srcu nacističke jazbine, goloruk, vrebajući neki nepoverljivi pogled, neko sumnjivo pitanje, dok su Amerikanci i Englezi rešetali Berlin bombardovanjem. Nikada do tada nije bio doţiveo dublju samoću. Svaka sekunda bila dragocena. Trebalo je zaštititi Jevreje, „podmornice" koje su i dalje ţivele u gradu. Bilo ih je oko pet hiljada koji su uspeli da se sakriju. Na kraju rata, samo oko hiljadu pet stotina njih bilo je ţivo i zdravo. Ništa nije smelo biti prepušteno slučaju, ni što se ticalo njih ni drugih kojima je, takođe, bila potrebna pomoć: hrana, laţna dokumenta, ali ni delje-nje letaka u vezi s planom u dubokoj tajnosti - drţavnog udara koji je trebalo da počne atentatom na Hitlera, 20. jula 1944. Otporaši nisu smeli da budu u kontaktu ni putem telefonske veze ni putem pisama. Sve se odvijalo noću, tokom munjevitih susreta, a nedostatak sna postajao je nepodnošljiv. Koliko se puta Maksu dogodilo da zaspi danju, stojeći? Ali pokušaj pukovnika Klausa Šenka Grafa fon Štaufenberga je propao, kao i svi prethodni, a firer je naredio nemilosrdnu odmazdu. Blizu sedam hiljada ljudi bilo je uhapšeno, a Maks uhvaćen u klopku. Prođe ga jeza. Nikada neće zaboraviti prve sate zarobljeništva, uţas od kojeg mu se dizala kosa na glavi. Poniţavajući osećaj da je

prepušten na milost svojim mučiteljima. Ispitivali su ga i tukli, tokom deset dana bio je zatvoren u ćeliji bez svetlosti, ruku svezanih na leđima. Dokazi protiv njega nisu bili dovoljno ubedljivi da bi dobio smrtnu kaznu. Predlagali su da ga osude na doţivotnu robiju. Jedna još gora, sporija smrt. „Ali još uvek sam ovde", promrmlja on s mešavinom ponosa i nestrpljenja. Neko pokuca na vrata. „Her Fon Pasau?" Mlada ţena nosila je teget plavu uniformu britanske armije i nakrivljenu kapu na svojoj plavoj kosi. Imala je inteligentan pogled na pravilnom licu, drţala se uspravno, s jednom fasciklom ispod ruke, sa onim izgledom nesumnjive efikasnosti koja se viđala kod pojedinih savezničkih oficira i koja je iscrpljivala Maksa. „Da?" „Imam nekoliko pitanja da vam postavim", reče ona na nemačkom. „Izvolite." „Sami ste?" iznenadi se ona ugledavši prazne krevete. „Jedan od mojih cimera trenutno je pod hirurškim noţem a druga dvojica su sinoć umrli", odgovori on suvo. „Razumem. U tom slučaju, moţemo obaviti naš razgovor ovde", nastavi ona, ne zbunivši se, i zatvori vrata. „Sedite, molim vas. Osim ako ne ţelite da legnete." Maks je mračno pogleda, negodujući zbog njenog autoritativnog tona. Nekoliko pitanja, je li tako rekla? Za šta će ponovo biti okrivljen? Tri nedelje ranije, nakon što su ga pokupili iz jedne jame, Crveni krst ga je ostavio u ovoj zaplenjenoj kući koja je sluţila kao seoska bolnica britanskoj armiji. Iako nije imao nimalo sumnje u svoj poloţaj ţrtve reţima, nije bio raspoloţen za to bolesničko ispitivanje. Pre rata, bio bi još i uvreden ukoliko bi se bilo šta očekivalo od njega ako je bio obučen u pidţamu, ogrnut mantilom, ali njegov boravak u Zaksenhauzenu naučio ga je da ne pridaje paţnju tim detaljima. Bosih stopala pred tom neznankom, obrijane glave, Maks se nije osećao ranjivo, osećao se prazno, samo što ta, njemu već bliska senzacija, nije dolazila od nje, već od njega.

Ona primače jednu stolicu i postavi je na osunčano mesto. Pridrţavši se da bi seo, Maks primeti da mu ruka drhti i istog časa je skloni. „Slušam vas", reče. „Zovem se Lin Nikolson. Moram da proverim neke informacije koje se tiču vas." Imala jelep vrat, duge noge u tamnim, svilenim pantalonama, koje su isticale cipele na pertle, izglancanu dugmad boje zlata na uniformi, trag sjaja na usnama. Skockana, puna samopouzdanja, hladnokrvna, bila je iritantna. Ona sede na ivicu jednog kreveta, pročita svoje papire i pogleda ga, puna očekivanja. Zatim, poče da mu postavlja pitanja kao iz rafala, precizna i podrobna, u vezi s njim, njegovom porodicom, njegovim poslom fotografa i njegovom novinarskom akreditacijom, sačuvanom iz vremena kad je Gebels upravljao Ministarstvom informacija i propagande; zatim u vezi s njegovim procesom u Tribunalu, datumom ulaska u Zaksenhauzen, njegovim vezama s nekim od najznačajnijih figura nemačkog otpora. Maks je lakonski odgovarao. Dobro je znao da mu je ona postavljala zamke, prekrajajući datume i imena. Na trenutke, reči bi mu beţale, a u glavi kao da su mu se stvarali pamučasti oblaci. Gledajući u njeno ravnodušno lice, imao je utisak da joj priča neverovatne priče, neki čudnovat i pomahnitao san, jedan od onih teških košmara kad se krećemo usporeno, kada jedan pokret ne moţe da bude ni shvaćen ni ocenjen u njegovom pravom značenju. Konačno, šta je uopšte dobila i a šaka otporaša u jednoj zemlji potpuno odanoj fireru? Pomisli on s jnorčinom. Iz poraza u poraz, od njihovih neuspelih pokušaja ostali su samo leševi i ogromna mrlja. Osećao se neprijatno primećujući nepo-verenje mlade Engleskinje. Po mišljenju njenih nadređenih, nije Hi-tlerovo divljaštvo bilo ono što je izazvalo pobunu oficira 20. jula, već neuspeh njegove politike. Maksu nije padalo na pamet da se opravdava. Na njegovom čelu presijavale su se kapljice znoja. „Kako to da tako dobro govorite nemački?" prekide je on, pobunjeničkim tonom. Ona na trenutak zastade, ali ne zbuni se. „Provela sam neko vreme u Minhenu, pre rata."

„Mora da ste bili veoma mladi. Pretpostavljam da ste jedna od onih Engleskinja iz bogatih porodica koje šalju u inostranstvo kako bi usavršile svoju opštu kulturu", ironično reče. „Sigurno ste bili razočarani kad su vam roditelji izabrali Nemačku. Pariz ili Firenca su zabavnije destinacije. Jeste li se bunili?" Tračak zabavljenosti nasluti se u devojčinom plavom pogledu. „Mi se ništa nismo pitali." „Koje još jezike govorite?" „Imala sam Francuskinju za guvernantu." On odmahnu glavom. Tako je i mislio. Sigurno je za svoj osamnaesti rođendan Lin Nikolson bila predstavljena na balu, obučena u dugu haljinu, s bisernom ogrlicom i frizurom ukrašenom s tri smešna pera belog noja. U nekom drugom ţivotu, Maks bi se našao u Londonu kako bi napravio nekoliko portreta te mlade devojke iz visokog društva. „Šta vi od mene očekujete?" „Vaše ime nam je već bilo poznato zbog vašeg zvanja fotografa, i tokom rata bili ste označeni kao priznati otporaš." „Nemojte mi reći da ste i moje ime objavili nakon epizode Štaufenberga?" Devojčino lice prekri tamna senka. Englezi su, u stvari, bili napravili grešku objavivši identitete pojedinih nemačkih otporaša, ne znajući pri tom da su oni bili nepoznati policiji Rajha, što je bila nesmotrenost koja je izazvala Gestapo da sprovede više hapšenja. „Sve to mi i dalje ne govori zašto se interesujete za mene", insistirao je Maks. „Potrebno nam je da se oslonimo na Nemce od poverenja. Sada treba ponovo izgraditi vašu zemlju i konačno joj dati pravi demokratski duh. Velika većina vaše elite sramno se nagodila s nacistima. Potrebni su nam ljudi dobre volje. Mora biti da ima takvih, zar ne?" Mrvica prezira u njenom glasu dovede ga na ivicu nerava. Slušajući je, Maks je pogađao šta ih je čekalo: Saveznici će ih gledati kao decu koju će do grla zatrpati demokratijom kako bi iz sećanja izbrisali jednu Nemačku koju su okrivljavali da je u poslednjih trideset godina bila pokazala samo jedno ratno lice i ništa drugo.

„Naročito ako se radi o antikomunistima, je li tako?" „Da li biste vi bili partizanski drug Staljina i Rusa?" Istog časa, uobičajeno snaţno, obuze ga sećanje na Kseniju Osolin, tu plavu Ruskinju na koju je mislio svakog dana dok je trunuo u paklu, i koja je, sada kada je bio slobodan da ode i pronađe je, u njemu čudno izazivala jednu bolnu sreću pomešanu sa strahom. „Mogu se voleti Rusi, ali ne i boljševici." Engleskinja ga je dugo posmatrala, ozbiljnog izraza lica, kao da je pokušavala da otkrije njegove misli. „Ovaj monstruozni rat u Evropi, tek što je počeo da se završava..." „ A jedan drugi već počinje, zar ne?' reče on, završivši njenu rečenicu. „Amerikanci i Rusi pali su jedni drugima u zagrljaj u Torgau, samo ta slika neće potrajati. Vaš Ĉerčil nema nimalo poverenja u Ujka Dţoa. Podela sveta neće proći bez nečije škripe zubima." ,,A na čijoj strani ćete vi biti u tom trenutku?" Maks se iznenadi osetivši nalet ţestine. Kako se usudila da mu postavi to pitanje? Od samog početka bio se angaţovao protiv tiranije, a ni ova sovjetskog reţima nije mu ništa više odgovarala od one koju je nametao Adolf Hitler. Da li bi ova strankinja mogla da shvati da mu je dosta svega toga? Toliko je bio iscrpljen da ni na trenutak nije mogao da pomisli da nastavi s borbom. Iako je teţio samo obaranju nacizma, budućnost, neizmerna i mučna kao izgorela zemlja, sada se pruţala pred njim. Ne mogavši da izdrţi više, on ustade, nasloni se rukama na prozorsko okno i udahnu duboko. „Biću uvek na strani slobode. Moji prijatelji dali su ţivote za nju. Ţelite da nađete čestite ljude da biste izgradili Nemačku sutrašnjice. Klem, većina njih je ubijena. Bila bi učinjena nepravda sećanju na njih ali i mojim ličnim ubeđenjima ukoliko se odreknem tog angaţovanja." Kada mu se ona pribliţi, Maks opazi siluetu iza svojih leđa, udahnu cvetnu toaletnu vodu. „Znala sam da ćemo moći da računamo na vas. Biće vam potrebna propusnica kako biste se vratili u Berlin. Pretpostavljam da je to ono što ţelite da učinite." „Berlin... ili ono što je ostalo od njega", reče gorkim tonom. „Imate li tamo nekog od porodice?" „Ne, sestra i sestrić nalaze se na sigurnom, u selu."

„Utoliko bolje. Ne bih volela da je neko od mojih najbliţih zaglavljen tamo." „Šta hoćete da kaţete?" „Nadletajući grad, jedan novinar podsetio je na drugu Kartaginu." „Lepo formulisano", podsmehnu se on. „Mora da se obradovao ugledavši jazbine uništenog monstruma." „Zašto ste besni? Nemate vi ništa s nacistima. Trebalo bi da odahnete." Polako, Maks se okrenu. Očekivao je da mu se obraća na ti, superiornim stavom, ali ona je delovala iskreno zainteresovana. Kako oni mogu da razumeju, upita se on, očajan. I kako im na tome zameriti? Šta su oni znali o Berlinu pre sramoćenja? Ta uzavrela prestonica koju je toliko voleo, gde je prvi put drţao Kseniju u svom naručju, kosmopolitska i inspirativna metropola, koja gaje uputila njegovom zanimanju. Pojedinim gradovima istorija odredi oznake od kojih se nikada ne odvoje. Njegov će zauvek ostati simbol terora, kao što će ubuduće Lenjingrad predstavljati otpor. Jedan obeleţen zlom, drugi slavom. „Danas, u mojim očima i očima sveta, ja više nisam nacistički otporaš", reče on teškim tonom. „Danas, ja sam samo Nemac." I Maksu se opet učini da udiše bljutavi i mučni vazduh krematorijuma, taj ukus koji mu se lepio za dušu. Ponovo je video lepo lice Sare Lindner Seligson, o kojoj nije bio čuo ništa još od kada je bila zarobljena, iako je pokušavao daje prebaci u Švajcarsku, zajedno s njenim muţem i malom kćerkom. Deportovani su u Aušvic. Maks je čitao novine, gledao dokumentarce snimljene u koncentracionim logorima koje su oslobodili Amerikanci. Nije imalo ništa da se doda na to. Reči su bile podrugljive. Još gore, bile su postale nedostojne. Lin Nikolson posmatrala je mršavog čoveka, skoro skeleta. Njegova obrijana glava bestidno je otkrivala oblik lobanje a nos mu se isticao na licu oblikovanom patnjom. Iako nije bila naviknuta na to da vidi telo dovedeno do svog najprostijeg izraza ni kod jednog logoraša, taj aske-tizam bio je još više uznemirujući kod njega, jer crte njegovih punih usana nisu drhtale od srdţbe i uspravnog drţanja, s ponosom nekog drugog vremena. Obično, svako se uvek s paţnjom kiti svojim

najlepšim perjem kako bi se suočio sa ţivotom. Rat je bio poskidao maske fizičkog izgleda, odeću, iluzorne ukrase koje iziskuju prosperitet i uspeh. Ostala je samo autentičnost bića. Njegov istiniti deo. A onaj Maksa fon Pasaua nametao je poštovanje. U tamnim očima gorela je snaga koja je nosila i ţar i bes. Lin je nazirala vitalnost koja mu je omogućila da izdrţi ono što je ona jedva mogla i da zamisli, iako uopšte nije bila mala, glupa neznalica. U svojoj dvadeset trećoj godini, već je poznavala Blic, bombardovanje Londona, izgorele trotoare pod suviše finim donovima, polomljeno staklo s vitrina prosuto po podu koje seče stopala, njenu zemlju utonulu u sumnjivu i gustu tamu, zebnju u prepunim skloništima, odlazak mladih avijatičara, prijatelja, braće i rođaka, koji su jutrom odlazili da se nikada ne vrate, hrabri mladići koji su se bez oklevanja ţrtvovali za Englesku. Ona više nije bila ona mlada bezbriţna devojčica koja se dobrovoljno prijavila u Vrens, na samom početku rata, sigurno da bi sluţila svojoj zemlji, ali takode potajno zbog njihove uniforme, tamnoplave boje, koja je bila daleko najlepša od svih ţenskih ratnih odela. Do tada, ţivot joj je bio predstavio svoje radosno lice: porodično imanje na jugozapadu Engleske, toplinu zabavišta, paţljive guvernante, lov po ciči zimi, distancirane i hladne roditelje koji joj uopšte nisu nedostajali, jer nije ništa od njih ni očekivala. Ali istini za volju, ni od nje se nije očekivalo mnogo, osim dobre udaje. I tako, njeno detinjstvo srodilo se s podrugljivom samoćom, prazninom, koje će ona tek kasnije postati svesna. Ipak, po objavi rata, u vreme letnjih balova i prvih obećavajućih hajki na fazane, mlada ledi Lin Nikolson bila je resila da ostane u Londonu. Kao i većina aristokrata njenih godina, nije umela da kuva, niti da sprema krevete. Pre nego što bi odlazila na spavanje, razbacala bi svoju odeću koju je raspremala kućna pomoćnica. Ali nakon nekoliko meseci obuke, devojka je kao niko do tada dešifrovala poruke radara. Sjajnih očiju, povijenih ramena, ostajala je po čitavu noć kako bi de-kodirala skrivene poruke koje će spašavati ţivote. Prvi put u svom ţivotu, bila je hvaljena njena inteligencija, a Lin se činilo da se rađala jedna nova zora.

Jednog dana, došli su da provere njeno poznavanje stranih jezika. Kada je otvorila vrata diskretnog apartmana u Orčard kortu*, nedaleko od Bejker strita, nije ni znala da ulazi u aneks glavne zgrade Spešl operejšens egzekutiv, jedne grane britanskih tajnih jedinica zaduţenih za podsticanje rušilačkog rata iza neprijateljskih redova, za „pustošenje Evrope ognjem i mačem", kao što je to bio objavio Vinston Ĉerčil. Bio je dovoljan jedan razgovor s nekim brkatim čovekom, koji je pušio svoju cigaru i oduvek poznavao njenu porodicu, da joj dokaţe kako je od svojih predaka nasledila promišljenost i kako je ubeđena u zločinački duh nacista - dovoljno da se ţivot Lin Nikolson promeni. Trenuci zaborava, bilo ih je, otrgnutih od patnje. Ništa nije smelo da ih oduzme - ni teškoće da se promeni mesto, ni noćni napadi bombardovanjem. Nagrada, kao kucanje srca da bismo se uverili u to da i dalje postojimo. Noći prijatnog ukusa slobode, provedene u plesu do zore s najšarmantnijim vojnicima savezničkih trupa, između plišanih stolica i zidova presvučenih crvenom svilom, u elegantnom noćnom klubu na Lester skveru. Ĉvrste muške ruke oko njenog struka, nečiji obraz uz njen, tuţna melodija Let there be love, i jedna skrivena ţudnja za nečim drugim, nejasna i nestalna, ništa osim ţelje, lepršanja krila u dnu stomaka. Pa ipak, tog jutra, u toj urednoj sobi na nemačkoj farmi, koja je sluţila kao bolnica, dok je čudesno sunce grejalo zidove, naspram tog stranca koji je stajao bos pred njom, britanski oficir odlikovan za hrabrost imao je utisak da je ponovo postao onako nevin kao nekad, pre misija u Francuskoj, sabotaţa i krvi - pre straha. Maks je nemilosrdno istraţivao devojku koja je ćutala. Ruku opruţenih uz telo, nepomična, Lin Nikolson bila je ujedno i spokojna i silno prisutna. Ispitivao ju je pogledom, ali ona se nije ni pomerila. Iako je bila još veoma mlada, šta je to ona bila preţivela da tako prihvati tišinu a da je se ne uplaši, niti da pokuša da je prekine? On pomisli kako ih sudbina i patnja nisu poštedele, ni jedne ni druge, i ______________________________________ * Na engleskom. Orchard Court - londonski hotel koji su, tokom DrugogI svetskog rata, koristili pripadnici SOE.

kako će sada morati da uče sve iz početka. On pomisli kako ona ima lice koje privlači svetlost.

Ništa više neće biti isto, pomisli Maks dok je voz polako ulazio u stanicu. Bio se zakačio za krov, dok su mu noge visile. Putnici su se podizali na stepenike, neki su se kačili za lokomotivu da ne bi pali; većina njih bila je natrpana u vagonima za prevoz stoke. Tih prvih dana jula, kao da su rojevi mušica prekrivali ţelezničke stanice u Nemačkoj: na peronima su gamizale premršave ţene, pogrbljene usled tereta teških rančeva na njihovim leđima, grozničavi ratni zarobljenici, oslobođeni logoraši, vojnici u pocepanim sivomaslinastim uniformama, s platnenim trakama umesto cipela jadni ostaci grandioznog Vermahta Adolfa Hitlera, kojima je bila obećana ne samo Nemačka nego i čitav svet. Pad je bio jednak prekomernoj oholosti. U praznim pogledima boraca čitao se njihov nemir. Umesto da su nametali respekt, izazivalH su nejasno saţaljenje, koje se graničilo s gađenjem. Krov na stanici bio je odavno srušen, ptice su obletale oko glava. Maks se progura do izlaza. Svako bi se onesvestio na prizor svog rodnog grada unakaţenog tim potresima tla. Uništenje je bilo tako potpuno, tako brutalno, oţiljci tako vrišteći da se kičma morala poviti. Pa ipak, tog dana, ispod svoda vedrog letnjeg neba, dok je koračao sam i u tišini, ponovo uţivajući u svom gradu, u njegovoj prašini i pepelu, Maks fon Pasau pomisli kako ova beda kao eho odgovara na njegovu, i kako nikada Berlin nije voleo više. Nije posedovao više ništa, osim poderane odeće koju je nosio na leđima. Hodao je nasumice stazama koje su vijugale između ruševina. Jedino je velike ulice bilo moguće prepoznati, uličice su bile samo uspomena. Kose skrivene ispod crvenih turbana, ţene su raskrčavale naslage šljunka. Fleke znoja ocrtavale su se na njihovim bezobličnim haljinama a mišići na rukama napinjali su se dok su gurale kolica prepuna otpada. Sedeći na jednom tabureu, raširenih nogu, čekićem je udarala u cigle koje je slagala jednu na drugu. Ĉak i usred haosa, nametao se neki red.

Rusi su bili podigli logor na preseku dve ulice. Uvaljen u fotelju presvučenu plišom, s jednom nogom preko bočnog naslona, neki vojnik je spavao, otvorenih usta. Zgrada u kojoj je Maks nekada stanovao više nije postojala. Samo su zidovi podizali svoje zupce ka nebu. Dugo ju je posmatrao, tuţan ali pomiren, zatim je nastavio svojim putem. Bosonoga deca rovarila su po ruševinama. Na prljavim licima, oštri pogledi podsećali su na zveri iz dubokih šuma. Kada, nešto kasnije, stiţe do ulice gde se nekada nalazio njegov studio, gde je takođe i stanovao kao mladić, očekivao je da će ugledati istu tuţnu scenu, ali na njegovo veliko iznenađenje, gomila kuća poredanih jedna za drugom bila je relativno očuvana. Njegovo srce poče jako da lupa. U ulazu se podizao miris urina. On se pope stepenicama, zaustavljajući se na svakom spratu kako bi došao do daha. Nemam ključeve, pomisli, i ta munjevita i apsurdna misao izazva mu osmeh. On gurnu nogom i vrata popustiše. Velika prostorija više nije imala prozore. Pod sivkastom prašinom, reflektori su leţali na podu, među izvrnutim stolicama i ormarima, filmovi i delovi platna bili su pretvoreni u kreč. Nije to bio prvi put da zatekne svoj studio uništen. Više od deset godina ranije, iritirani nekim njegovim reportaţama, SA-ovci su se već bili potrudili za osvetu. Maksa preplavi talas stida, ali prisili se da nastavi. Dok je staklo škripelo pod njegovim koracima, činilo mu se da gazi po svojoj prošlosti, po svemu što je pojmio i zamišljao dok je bio fotograf. Koliko je dana i noći bio posvetio ovom mestu? Koliko je sati proveo u mračnoj sobi, gde je jedan deo zida bio srušen i tako omogućavao dnevnoj svetlosti da uđe? Bio je ovde ostavio i jedan deo sebe. Iscrpljen, on ispravi jedan tabure i sede. Zatim, izvadi iz dţepa cigaretu, kresnu šibicu. Obuze ga jeza. Trebao mu je viski. Dobro bi mu došao tada jedan viski. Voleo bi da je mogao da bude dete i da briţne u plač. Brzi koraci začuše se na stepeništu, ali on ne okrenu glavu. U tom trenutku, nije ga bilo strah. Ni od koga, ni od čega. „Ujače Maks?"

Njegov sestrić Aksel, imao je kosu preko očiju, preveliku košulju, vojničke pantalone pričvršćene debelim koţnim kaišem. „Gospode, Aksel... Otkud ti ovde?" Mladić ga je ispitivao grozničavim pogledom, ruţna oteklina pokrivala mu je deo čela. „Došao sam da zakačim ovo", reče, pokazujući mu parče papira. „Nisam znao gde si, ali mislio sam, ako se ikada budeš vratio, mogao bi da nas pronađeš." Maks prepozna jedan od onih papira istaknutih na drvenim panoima nasred ulice - poruke razdvojene porodice koje su se nadale da će pronaći trag svojih najbliţih. „Ko to, mi?" nastavi on, suvo. „Mama i ja." „Marijeta je u Berlinu! Ali mislio sam da ste oboje na sigurnom. Šta se dogodilo?" Akselovo lice se iskrivi, ali on podiţe bradu. „Borio sam se u Volksturmu", ponosno reče on. „Škola nas je ovde poslala krajem januara. Učinili smo sve što smo mogli, ali eto, izgleda da nije bilo dovoljno." On slegnu ramenima, oborivši pogled. Odjednom, ponovo je bio petogodišnji dečak koga je Maks oboţavao da vodi u zoološki vrt ili u šetnju u Tirgarten. Sada, najlepši park grada bio je samo opustošeni^ teren, s polomljenim drvećem. Maks priđe svom sestriću i zagrli ga. Aksel je bio porastao, bio mu je do ramena. Istog trenutka, mladić se instinktivno povuče, s rezervisanošću proţetom strahom. Kao svi pripadnici njegove generacije, nije bio navikao na emotivne gestove, ali Maks ga ne pusti. On ga jako zagrli, skoro besno, i nasloni obraz na njegovu kosu. Aksel nastavi da odoleva, ukrućen, onda odjednom i on zagrli ujaka i briţnu u plač. Neka tuţna neţnost preplavi Maksa, kao da je pored sebe grlio onu omladinu označenu amblemima, glava napunjenih nebuloznim idejama o krvi i zemlji; nemačku omladinu postavljenu kao taoca, koju je gledao kako raste i sanja krvave fantazije tokom mnogo godina. On sačeka da se Aksel savlada, a onda ga uhvati za ramena.

„Gde ti je majka?" prošaputa. „Pretpostavljam da je došla u Berlin kada je saznala da si ovde." „Nije trebalo!" viknu Aksel, ljutit, odmaknuvši se da bi obrisao suze nadlanicom. „Dovoljno sam veliki da brinem o sebi. Izloţila se opasnosti. To je glupo!" „Kako ste se pronašli?" ,,U Adlonu. Posle kapitulacije, Rusi su opljačkali podrume i podmetnuli poţare. Hotel je goreo, ali uspeli su da sačuvaju nekoliko soba u jednom krilu. Znaš mamu. Prvom prilikom, otišla je da se sakrije u Adlon. A ja sam se vukao ovuda okolo." „Kako je ona?" „Nije dobro. Uopšte nije dobro", reče Aksel, prebledeo. „Gore je, na spratu, u tvojoj nekadašnjoj sobi. Nismo znali gde da odemo, pa je mama pomislila da odemo kod tebe. Imali smo sreće. Jutros sam gledao plan, nalazimo se u američkom sektoru." Ne rekavši više ni reč, Maks izađe iz studija i sjuri se niza stepenice; Aksel za njim. Bleda svetlost obasjavala je prostoriju, provlačeći se kroz platnene trake koje su sluţile umesto zavesa i otkrivajući Marijetinu siluetu, sklup-čanu na krevetu, s rukama ispod lica. Maks pređe sobu u tri koraka. „Marijeta, šta ti je?" upitao ju je, kleknuvši pored nje. Tako je bleda, pomisli on, uplašen. Usne su joj bile ispucale, koţa prozračna. Teško je disala. Dva dugmeta s njene bluze bila su otpala, zbog čega su joj se dojke nazirale. Neţno je pomerio u stranu pramenove njene crne kose prošarane sedima koje su joj se bile zalepile za lice. „Ja sam, Maks. Ĉuješ li me?" Ona otvori oči, osmotri ga nekoliko trenutaka, i njeno lice zasija kao posle dugog sna. „Ţiv si", prošaputa ona, oduševljena. Nešto prepuknu u njemu. Uspomene navreše, burne i ţive, oluje, bure, vaskrsnuća. „Ne znam još uvek", prizna on, zbunjen, ţeleći da bude iskren. Marijeta, godinu dana starija od njega, veoma elegantna, tanka kao sečivo, egoistična i rasipna, kao što to umeju da budu veoma lepe

ţene, izgubljena devojćica koja je pre dvadeset godina bila zalutala među opojnim parfemima Vajmarske republike, čije su slobode i jedno i drugo probali; Marijeta, koja se usled svoje slabosti udala za okorelog nacistu, zbog njegove euforične nonšalantnosti koja je mirisala na moć novca; Marijeta, koja je napustila selo u Bavarskoj da bi došla da pronađe svog sina pod bombama. Ona ga pomilova po licu. „Moje zlato, odakle dolaziš sa ovakvom glavom?" „Iz Zaksenhauzena." Oči njegove sestre se izbečiše. Ona se podiţe s bolnim izrazom na licu. „Bio si otporaš, zar ne?" „Da." „Kada si uhapšen?" „U avgustu, prošle godine." Ona odmahnu glavom. „Zato si mi se sve manje javljao otkako je počeo rat." „Bilo je veoma teško. Nismo više pripadali istom svetu. Nisam mogao da podnesem da te gledam kako se gubiš. Suviše sam te voleo da bi to radio." „Znači, napustio si me." Kao i obično, Marijeta je bila nepravedna. Maks pomisli na to koliko je puta pokušao da je odvrati od trupe Ajzenšaht. Na početku njenog braka, koliko su meseci bili posvađani? Ali Maks joj se uvek vraćao, jer uprkos svemu, Marijeta je bila njegova sestra, jedina osoba njegove krvi, s kojom je delio strogo i usamljeno detinjstvo sa svim svojim tananim ranama. „Ne, uvek si bila slobodna pri svojim izborima. Pustio sam te da ih napraviš sama. Na određeni način, poštovao sam te." Ona ga uhvati za ruku. „Zameraš mi što sam te izdala? Što te nisam slušala?" Iza njih, Maks je čuo Akselovo uznemireno disanje. Razumeo je njegovu zapanjenost, ali i neki vid osude. Ali kako pred njim reći istinu u vezi s njegovim ocem? Njegovo duboko gađenje prema SS-ovcu Kurtu Ajzenšahtu, njegov bes pri samoj pomisli na tog čoveka koji je oličavao sve najgore u njegovoj zemlji, na manipulaciju muškarcima i

ţenama čija je inteligencija i obrazovanje trebalo da ih sačuva od najgoreg? Wessen Schuld? Ko je kriv? U američkoj zoni, natpisi crnim slovima stajali su iznad fotografija kostura. Otkrivanje logora izazvalo je duboko negodovanje u čitavom svetu. Amerikanci su bili postavili strogo pravilo 'nebratimljenja s lokalnom populacijom. Dok su vojnici Vermahta pozdravljali oficire, ovima je bilo zabranjeno da ih otpozdrave. Po ugledu na Henrija Morgentaua, bivšeg Ruzveltovog sekretara finansija, pojedini su nastavljali da podstiču na obezglavljivanje Nemačke i njeno transformisanje u veliku ratarsku zemlju bez imalo industrije. Oni koji su ţiveli u blizini logora bili su primoravani da ih obilaze kako ne bi mogli da negiraju njihovo postojanje. Oni su tvrdili da ništa nisu znali, ništa pretpostavljali. Ĉudan smrad su, naravno, osetili. Ĉak im je i smetao. Ali nisu mogli da posumnjaju, je li, da su u pećima krema-torijuma gorela tela... Tačno, Maks je zamerao Marijeti na njenom slepilu, njenom kukavičluku. Zamerao joj je na tome što je bila zaboravila na dve neodvojive vrednosti: čast i ponos. Zbog gadova kao što je njen muţ, koji je podrţavao taj reţim odgovoran za zločine protiv čovečnosti izraz koji je trebalo izmisliti za njih, Nemce - njegova zemlja više nije pripadala ljudskoj zajednici. I sve je to u njemu izazivalo jedan osećaj koji mu je do tada bio stran: mrţnju sa svim onim uništavajućim i nasilničkim što ona nosi sa sobom. Maks nije bio ohol čovek. Umeo je dosta toga da oprosti. Svakodnevne sitne sebičluke, manjkavosti u prijateljstvu, ludosti srca, čak i u ljubavi, njegove izdaje koje su najčešće samo odricanja, ponekad lepa i uznemirujuća, tela suočenog s poţudom. Zbog tih slabosti, mogao je da se kaje i pati, ali prihvatao ih je, jer on je pre svega bio čovek zaljubljenik u slobodu i poštovanje drugoga. U svakom slučaju, nikada nije tolerisao sklonost ka moći, onu koji vodi ka posesivnoj ljubomori u ljubavi, a u politici ka potčinjavanju i ratu. „Kako ti mogu zameriti što si Akselova majka?" konačno reče on i primače ruku svoje sestre svojim usnama. Nad tihim gradom pomaljala se zora. Kroz prozore bez stakla ulazilo je malo sveţeg vazduha, ali i otrovan smrad paljevine i leševa. Na hiljade mrtvih bilo je zakopano na brzinu, na istim mestima gde

su i stradali. Sada ih je trebalo ekshumirati kako bi se preneli na odgovarajuće mesto, ali nije bilo moguće pronaći ni kovčege ni mrtvačka kola. Tog leta, u Berlinu, mrtve su prenosili golim rukama. Maks je bio zabrinut, jer mu se Marijeta činila grozničavo i slabo. Leţala je u polusnu, otvorenih usta, teško dišući. Vlasti su se bojale epidemija, retke bolnice bile su prepune bolesnika zaraţenih dizenterijom i tifu-som. Aksel je bio izašao u potragu za hranom. Već nedeljama, hranili su se supom od kocke i crnim, vlaţnim hlebom koji se lepio za zube i bio teţak za stomak. Kako niko nije posedovao validan novac, i kako više nije bilo prodavnica, trebalo je nekako snaći se. Razmenjivale su se sve vrste robe, iz ruke u ruku. Crno trţište brzo se bilo formiralo oko Branderburške kapije. Šapatom, Maks je pitao sestru šta se dogodilo s njenim muţem. Uzdrţao se od zajedljive opaske kada mu je ona rekla da je Kurt Ajzenšaht na vreme nestao, zajedno s glavašima iz partije, onima koje su nazivali „zlatnim fazanima", verovatno zbog gorde lepote njihovih ćeretanja. Ni trenutka nije sumnjao u to da je tip spasao svoju koţu. Ti đavoli imali su po nekoliko ţivota. Utonuo u svoje misli, nije ni čuo devojku da se pribliţava. Lišeni telefona, kao i pisama, Berlinci se više nisu najavljivali. Stajala je nasred prostorije, mršava prilika s belom značkom i crnom baskijskom beretkom. Maks ustade, malo iznenađen. Ona gaje posmatrala u tišini, ozbiljnog lica, steţući dršku kofe s vodom, tako bleda i providna da je mogla biti jedan od onih fantoma koji progone grad. „Gospođice? Da li mogu da vam pomognem?" „Klarisa, ti si?" pozva je Marijeta mekim glasom. „Uđi, ne boj se. Ovo je moj brat." Strankinja odahnu. Nasmeja se i spusti kofu. Voda je bila pokvasila njenu haljinu koja joj se lepila za butine. „Klarisa sada ţivi s nama", objasni Marijeta. „Dolazi iz lnsterburga." Njegova sestra nije morala više ništa da doda. Maks je znao za stradanje tih izbeglica koji su bili preplavili puteve ka zapadu, ostavljajući za sobom svoje kuće i svoja imanja, i više od toga, svoja nasledstva i svoju budućnost. „Kako se osećate, frau Ajzenšaht?" upita Klarisa.

„Malo bolje, hvala", veselo dobaci ona. „Sada, kada sam pronašla Maksa i Aksela, šta bih mogla više da poţelim? Njegov povratak na mene deluje poput onih nekadašnjih boţanstvenih koktela." Ova šala ne nasmeja Klarisu, i Maks se još više zabrinu zagledavši se u njeno zabrinuto lice. Nekoliko minuta kasnije, kada Marijeta ponovo zadrema, Klarisa izađe na balkon. Predivne biljke nicale su iz okrnjenih saksija. „Opasno je", reče Maks prilazeći prozoru. „Bolje je da ostanete unutra." „Ah, izdrţaće još malo", reče ona slegnuvši ramenima. „Brinem za Marijetu. Nadam se da nije zakačila nešto na plućima. tTrebalo bi da potraţim doktora..." „Vaša sestra je silovana. Ima infekciju. Traţila sam svuda pirimal. Uzalud. Treba mi dva kilograma kafe da bih dobila jednu bočicu." Maksu se sledi krv u ţilama. Nije znao šta ga je više bolelo: to što je euo šta je Marijeta pretrpela, ili ravnodušan ton kojim mu je ova nepoznanica sve bacila u lice, bez imalo obzira i stida. „Šokirala sam te", nastavi ona strogim tonom, prelazeći odjednom na ti. „Ţao mi je, ali prošlo je vreme obazrivog obraćanja. Treba se navići na to. Rusi su odlučili da se svete na Nemicama. Kriveći nas, vas poniţavaju, vas muškarce, u onom što vam je najsvetije. Ţeno, dođi! Koja od nas nije čula tu naredbu? A plaćamo visoku cenu. Ne samo jedanput, ne... Deset, dvadeset puta! Progone nas kao zveri. Mnoge ţene umiru. Rasporene. Kao moja majka. Druge biraju samoubistvo. U Berlinu nema hrane, ali otrova ne fali", naglasi ona sa zadovoljstvom koje je ujedalo. „Mnoge od nas zaraze se bolestima, ali nemamo penicilina da bismo lečile sifilis i gonoreju. A za nekoliko meseci na svet će doći bebe koje ne budu bile pobačene." Maks ostade nepomičan. Rafalne scene bile su previše otrovne. Preneraţen, on ne mogade da se odupre da ne zamisli tu mladu devojku prepuštenu vojnicima, koji joj razmiču butine i probijaju je, jedan za drugim... I njegovu sestru? On zatvori oči. „Najgore je što te ţene ćute, jer ih je sramota, ne zato što su silovane, već što su Nemice. Kao da se osećaju odgovornima. Ja tu krivicu odbijam, razumeš?" viknu ona. Istini za volju, Maks više ništa nije razumeo. Pravila igre njemu su bila izmakla. Nakon meseci provedenih u koncentracionom logoru,

on otkriva jedan drugi pakao u kojem mu se neka nepoznata devojka obraća na ti i otkriva mu uţas od kojeg mu je srce zadrhtalo. Kod nje, on nije otkrio nimalo neţnosti, nimalo uzdrţljivosti. Bila je očajna, divlja. On se okrenu ka svojoj sestri koja se bila probudila i gledala ga, ćuteći. „Marijeta, ja..." „Ćuti, molim te!" reče ona, podiţući ruku. „Klarisa je bila u pravu što ti je rekla istinu. Nijedna ţena nije na sigurnom. Maskiraju se u muškarce i unakazuju kako bi izgledale bolesno. U većini slučajeva, to ništa ne pomaţe. Preferiraju punačke, koje pucaju od zdravlja. Tako da ja, nisam imala pravo baš često..." naruga se ona. „Taman koliko treba. Ostavili su mi i poklon za uspomenu. Ne dete, ne brini! Za to sam suviše stara. Bar neka satisfakcija, zar ne? Kurtovu glavu, da sam mu napravila jednog malog Ivana..." Marijeta je neusiljeno govorila, ne ostavljajući nimalo mesta emocijama. Maks se zapita odakle je crpela tu neobičnu snagu, gotovo nadrealnu. Koraci odjeknuše na stepeništu. „Pazite, evo ga Aksel", prošaputa Marijeta. „Ne ţelim da on sazna, čuješ li me? Ne bi mogao da podnese." „Naravno", uzruja se Maks. „Ali ja ću da ti pomognem, pronaći ću lekove." Mladić otvori vrata, zatim isprazni svoje dţepove široko se osmehujući, vadeći cigarete, kornišone, nekoliko komada kobasica uvijenih u mastan papir. Njegov mršavi ulov obasjavao mu je pogled tolikom srećom da se Maks uplaši. Kako se Aksel mogao zadovoljiti s tako malo? A on, kako će on uspeti da ih zaštiti od razočaranja koja su ih očekivala?

Berlin, oktobar 1945.

T

okom ţivota, neka mesta znače mnogo više od ostalih, a Berlin će zauvek ostati zvezda vodilja u ţivotu Ksenije Fjodorovne Osolin. Raskršće. Grad u kojem je postala ţena, u kojem je jedan čovek obeleţio njeno telo i njenu dušu, u koji je bila došla na početku rata da mu zatraţi oproštaj koji joj je on rado dao. I evo je kako se vraća, ali ovoga puta orlovi nacističke imperije leţali su u ruševinama a Staljinov portret nasred ulice odmeravao je upropašćeno lice Adlona; ovoga puta, Ksenija nije nosila haljine visoke mode za modne revije ili raskošne prijeme, već francusku uniformu. „Na kolenima su, i to je pravedno", rekao je jedan visoki oficir dok je vojni voz prolazio pored nečega što je ličilo na ostatke brodova s polomljenim katarkama. Ksenija je bila hladna, nokti su joj se zarivali u dlanove. Niko nije smeo da zna za bol koji joj je stvarala odsutnost Maksa fon Pasaua, niti za to da su te rane na površini zemlje reflektovale one njene. Vratila se zbog njega, jer je morala da sazna da li je ţiv ili mrtav. Vratila se, jer bez Maksa, ona nije bila ništa. Bio je to njen prvi slobodan dan i Ksenija se probudila u zoru. Njeno znanje ruskog, engleskog i nemačkog jezika, uz priznanje njenog angaţo-vanja tokom otpora, doveli su je do toga da bude izabrana za prevodioca u Savetu za savezničku kontrolu u Nemačkoj. Put od predgrađa Frohnau, gde je francuska delegacija imala svoj kvart, i centra grada predstavljao je put ratnika. Retki i prepuni metroi bili su zagušljivi, tramvaji ćudljivi, ali ona je bila uspela da se preveze s jednim američkim podoficirom. Berlinci su ţurili, mršavih silueta, uvek u potrazi za hranom ili parčetom drveta za ogrev. Engleski i američki vojnici stajali su u redu, gurajući se ispred ostataka kancelarija Rajha, koje su obezbeđivali ruski borci puni ponosa zbog osvajanja prestonice. Početkom leta, dolazak Anglosaksonaca u grad, kojima su se zatim pridruţili i Francuzi na koje su s prezirom gledali kao na pridošlicu, sirotog rođaka velikih pobednika, nije se odigrao bez teškoća. Sovjetima se nimalo nije dopalo zadiranje u njihov domen, gde su još od proleća

organizovano pljačkali, pod izgovorom „popravki". Rastavljali su sve: fabrike, laboratorije, ateljee, kupatila, kuhinje, plakare, vozove, sve do električnih sijalica, jer su neki od njih bili ubeđeni u to daje u njima zarobljena svetlost. A ono što nisu mogli da ponesu uništavali su i rasipali. Slali su kućama testere, stolice, šerpe, radio-aparate, gramofone, ogledala, posteljine, pisaće mašine, haljine, aparate za koje nisu znali kako se upotrebljavaju i koji su završavali polomljeni. Skupljati su satove ne bi li impresionirali svoje bliţnje i birali bicikle koji su ih fascinirali. Bili su nezasiti, besni što je jedna bogata zemlja poput Nemačke smatrala neophodnim osvajanje 'majke Rusije' da bi je raskomadala. Ušavši u Istočnu Prusku, bili su zapanjeni otkrivši bogatstva farmi, zatim impozantne zgrade u velikim gradovima, gde se neki vojnici poreklom iz udaljenih sela Sovjetskog Saveza nisu usuđivali da popnu usled nesvestice do poslednjih spratova. Berlinci su se čuvali skrivajući se na vrhovima svojih zgrada. U mnogima od njih, nailazak na zapadnjački prosperitet, toliko neočekivan za tu decu socijalističkog raja, izazvao je neobično uzbuđenje što nije promaklo da bude signalizirano njihovim nadređenim i opreznim političkim komesarima. Ksenija je bez uzbuđenja svakodnevno sretala te ljude poreklom iz njene domovine. Njihov jezik više nije bio isti kao njen. Izrazi i rečnik bili su drugačiji, ali začudo, tokom rada, Sovjeti nisu strogo reagovali na njeno staromodno izraţavanje. Ĉak su je i zadirkivali zbog njenog „knjiţevnog ruskog". Skoro trideset godina kovani u boljševizmu, kao da su bili rođeni u nekom drugom svetu. Njihovi maniri bili su prome-njeni, rasuđivanje takođe. Pa ipak, nešto unutra vezivalo ih je za nju. Njihova lica s razmaknutim očima i istaknutim jagodicama, njihovo ponašanje često nepojmljivo za zapadnjake koje je osciliralo između velikodušnosti i gnusne surovosti, ta silina u vazduhu, svojstvena slovenskom temperamentu koji sluša svoje srce i prezire razum - sve to vraćalo ju je ne samo u detinjstvo već i njenoj istinskoj prirodi. A kada je na nekom koktelu jedan sovjetski oficir pričao ispred francuskog poručnika, Ksenije Vodoje, o herojstvu građana Lenjingrada, njen rodni grad pojavi joj se pred očima, sa svojom sneţnom grivom, svojim mostovima, palatama i kupolama na crkvama. Sankt Peterburg, Petrograd, Lenjingrad - tri imena za jedan

isti grad koji će zauvek ostati njen, i iz kojeg su je revolucionari proterali. Njen zabranjeni grad. Njeno izgubljeno kraljevstvo. Njena tiha molitva. „Leave me here*" reče ona vozaču koji nije prestajao da brblja otkako je bila ušla u automobil. On.se iznenadi, ali posluša je, i ona mu zahvali pre nego što iskoči iz dţipa. Namignuvši joj, on predloţi da se kasnije nađu u blizini Kur-firstendama da slušaju dţez, u jednom od lokala gde su sluţili tople napitke, ali ne i hranu. Ksenija se samo kiselo nasmeja. Bila je toliko nervozna da nije mogla da razdvoji zube. Zar nije shvatao da je htela da bude sama, odmah, sada? Srećom, mladi čovek nije insistirao. Iako se pripremala da je vidi u jadnom stanju, Ksenija zadrhta: kuća 'Lindner' bila je samo svoja senka. Zidovi Sarine velike robne kuće bili su uglavnom srušeni a veliko staklo razbijeno u paramparčad. Kroz zjapeće rupe od prozora, nazirale su se opustošene hale. Ona polako priđe, skoro prestrašeno. Kao i po ćelom gradu, osećao se grozan miris prašine i leševa. Unutra, tajni ţivot oţivljavao je prostor. Ljudi su se bili sakrili u podrume, koji su nekada sluţili za odlaganje stokova robe. Kako nije bilo građevinskog materijala, Nemci su bili primorani da upotrebe svako skrovište, često i ona s rupama po podovima. Svako se brinuo zbog nadolazeće zime. Ne samo što su se na najbolji mogući način morale zakrpiti kuće i zgrade već su vlasti strahovale i od gladi i epidemija. Konačno, predviđajući ţrtve, iskoristili su to što tle još uvek nije bilo smrznuto da iskopaju zajedničke jame. Dok je lutala uništenom robnom kućom, Ksenija pomisli na Natašin besan izraz lica, raščupanu kosu i prekrštene ruke dok ju je gledala kako pakuje kofer. Njena kćerka nije shvatala zašto je ona morala da ide u Nemačku, zemlju neprijatelja, poraţenih, zemlju zlih, i Ksenija se stidela što je našla za izgovor nestanak Seligsonovih. Laţ iz nehata nije bila ništa manje gorkog ukusa od prevare. ________________ * Ostavi me ovde.

Bilo joj je zaista stalo do Sare i obećala je Feliksu i Lili da će pronaći trag njihovim roditeljima, ali Maks je bio taj koji ju je proganjao. Nema ovde ničega za mene, pomisli ona, s mukom. Gubila je dragoceno vreme. Konfiskovana 1938. slavna kuća 'Lindner' skliznula je u novčanik Kurta Ajzenšahta, Maksovog zeta. Promenili su joj ime, skinuli velika slova naziva Lindner, koja su je ponosno isticala još od 19. veka. Mornari dobro znaju da menjanje imena donosi nesreću, pomisli ona s gorčinom, napuštajući to depresivno mesto gde se nije imalo više čemu nadati. Da bi se raspitala o Sari, moraće da se vrati na mesto gde je poslednji put videla svoju prijateljicu, u jednu sirotinjsku kuću iza trga Aleksandar. Jedino ako je Maks već uspeo nešto da sazna, i tako se opet vraćala njemu, kao da je to bilo najprirodnije. Napolju, Ksenija krenu brzim koracima, pod sivim nebom prepunim oblaka. Sitna kiša blatila je puteve. Panoi na četiri jezika delili su sektore četiri moćna saveznika, ali između njih uglavnom se slobodno prolazilo, osim što se radije izbegavao sovjetski sektor. Prestonica nije više pripadala sebi. Nemcu je bilo oduzeto svako pravo. Jedino mu se još dozvoljavalo da diše. Sada je morao da plati račune. Uskoro će u Nirnbergu, gradu nacista, koji su uvek više voleli od Berlina i gde je njihova egzaltacija bila najsurovija, biti započet proces protiv Trećeg rajha. Ona izađe iz tramvaja nedaleko od zgrade u kojoj je nekada ţiveo Maks. Suvog grla, ona pogleda u ruine. Najednom stubu bile su okačene papirne ceduljice. Kredom su bila ispisana i kolska vrata. Ona pročita poruke vlaţne od magle. Otkrivale su imena, adrese, napola izbrisane. Kao poruke u boci, u moru. Ali nijedan trag o Maksu. Bez sumnje će morati da se raspita u administraciji, ali mrzela je da zavisi od dobre volje šalterskih sluţbenika. Američki i engleski automobili probijali su se kroz zakrčene ulice. Nepokolebljive, ţene su čekale ispred pumpi kako bi napunile kofe s vodom. Nedostajalo je svega: krompira, uglja i brašna. Kako li će ovim jadnicama biti zimi, pomisli Ksenija. Kao petnaestogodiŠnjakinja, tokom revolucije u Rusiji, i ona je preţivela isti očaj. Za ove ţene, rat nije bio završen, on je samo bio promenio lice.

Sat vremena kasnije, Ksenija je bila ispred Maksovog ateljea, gde je ţiveo na početku svoje karijere. Setila se one noći kada je prvi put bila ovde, ona u dugoj haljini, on u smokingu, peli su se stepenicama, tihi i grozničavi, vođeni neodoljivim zahtevom poţude. Soba u neredu, prozori otvoreni ka nebu, i Maks koji joj je odjednom izgledao tako mlado i smeteno, toliko daje ona bila ta koja je prišla njemu, ponosna što gaje do te mere zbunjivala iako nije znala ništa o ljubavi, ali izgleda da su ponekad ţene te koje odlučuju zato što određeni gestovi iziskuju smelost, ludu snagu i što određuju čitav jedan ţivot. Ona uđe i krenu uza stepenice. Srce joj je toliko lupalo da joj je bubnjalo u ušima. A šta ako je ovde? Moţe li sudbina ponekad da bude tako milostiva? „Anđeli bde", nije li to rekla Maksu na početku rata kada je bila došla da mu prizna svoju ljubav, ali šta se moglo očekivati od anđela u gradu koji je postao grobnica sveopšteg zla? Na jednom od spratova, zjapila je rupa u zidu i ona zadrhta od naleta hladnog vazduha. Na poslednjem spratu, vrata garsonjere bila su poluotvorena. Telo joj se zgrči. Da li su sva mesta koje je volela bila osuđena da, pre ili kasnije, budu opustošena? Za Kseniju, prošlost je bila nesrećni teren koji je odzvanjao bolom. Bio je tu trem njihove vile u Sankt Peterburgu, sa svojim polomljenim ogledalima i tragovima od metaka, radna soba u kojoj je leţalo mrtvo telo njenog oca i, godinama kasnije, krv njenog muţa po zidovima jednog salona u Parizu. Nekoliko fotografija i dalje je bilo okačeno na jednom panou. Rukom, Ksenija obrisa prašinu s njih. Njeno vitko telo ukaza joj se u punoj snazi ljubavi, sa svim svojim oblinama, u nagosti koju je Maks prikazao svojim jedinstvenim talentom. Da li je bilo ičega u vezi s njom što on nije primećivao? Kada se sreće čovek poput Maksa fon Pasaua, ništa nije beznačajno, nijedan pogled, nijedan pokret, nijedan poljubac. Kako uteći toj silini, toj ţestini? Kako je preţiveti? Maks je bio pun ţivota. On je bio ţivot. Kada im je bilo po dvadeset godina, Ksenija Fjodorovna nije izdrţala taj nalet. Suviše mlada, suviše gorda, moţda ljubomorna zato što je njemu sve izgledalo tako jasno i što je već posedovao onu lakoću da prodre u bit stvari, dok se ona borila sa svojim strahovima i kontradiktornostima a sam ţivot bio joj je neprestana bitka.

Pred očima joj se pojavi njegov lik, stisnutih usana usled koncentrisanosti dok ju je fotografisao, s nestašnim pramenom, tragajući za onom posebnom emocijom koja običnu fotografiju pretvara u remek-delo. Njegovo lice nad njenim dok su vodili ljubav. Ona je bila prva koja ga je naučila jeziku patnje. Zbog nje, prošle su mnoge godine a da se nisu bili ni videli ni čuli, ali pri svakom susretu iznova bi se otvorila rana. Dovoljno je bilo samo da jedno drugom osete koţu, pogled, i rađala bi se ţelja kao prvog dana. „Šta ţelite?" Mladić je bio opreznog izraza lica, tamne razbarušene kose. Nosio je vojnički kaput neodređene boje i podignutog okovratnika, i nepoverljivo ju je gledao. „Nema ništa da se zapleni", nastavi on napadačkim tonom. „Zgrada nije dovoljno čvrsta. Nemamo ni vode, ništa. Treba ići u Grunevald ili Dahlem. A i ovde je američki sektor. Vi ostali, Francuzi, vi ste u Ve-dingu i u Rajnikendorfu." „Nisam ovde zbog toga", reče Ksenija. „Traţim prijatelja." „Danas, u Nemačkoj svi nekoga traţe", ironično odgovori on. „Kako se zove?" „Maks fon Pasau." On se uznemiri. Zračak straha zasija u njegovom pogledu. „Šta hoćete od njega?" „Hoću da znam da li je ţiv, kako je?" Odjednom, Ksenija se naljuti što izgleda tako slabo. Odakle joj taj molećivi izraz? Zašto je ovaj dečak, vršnjak njene ćerke, uspeo da je zbuni? „Da li znate gde mogu da ga nađem?" nastavi ona odmerenijim tonom. On ju je dugo posmatrao, zatim, ne rekavši ni reč, okrenu leđa i ode. Ksenija pođe za njim, stepenicama. Kada on pokuca na vrata Maksovog nekadašnjeg stana, ona zaustavi dah. „Neka Francuskinja traţi ujaka Maksa", reče on devojci plave kose koja mu otvori vrata. Kseniji ledeni drhtaj prođe kičmom. „Izvolite", reče devojka odmerivši je od glave do pete. Ksenija uđe u hladnu prostoriju koju nije prepoznavala. Nekoje leţao najednom krevetu primaknutom do zida. U jednom uglu, drveni ormar bio je napola demontiran. Očigledno, daske su sluţile za ogrev. Neprijatan miris vlage, uţegle

supe i bolesti štipao je za grlo. Mladić se uvali u jednu fotelju i prekrsti noge podigavši ih na stočić. Ne udostoji je čak ni jednog jedinog pogleda. Nijedna lampa nije osvetljavala tu tminu usred dana. „Ko je to?" upita osoba koja je leţala na krevetu. „Marijeta!" viknu Ksenija. Lice Maksove sestre bilo je olovne boje a pogled grozničav. Poslednji put kada su se srele, bilo je to na prijemu kod dr Gebelsa, u njegovoj pa-lati u Vilhelmštraseu. Marijeta joj je delovala nervozno, ali sama je bila izabrala da posećuje moćne krugove, pod ruku sa svojim muţem. Kako ju je Ksenija prezirala tog dana. Pa ipak, prišavši mršavoj silueti čije su se konture jedva nazirale ispod pokrivača, osetila je samo ţaljenje. „Ko ste vi?" upita Marijeta, zabrinuta. „Ksenija Osolin." Marijeta raširi oči i pohotno se zagleda u plavu uniformu i Ksenijino lice, kao daje ţelela da se uveri u to da ne sanja; zatim se njeno lice zgrči. „Vratili ste se... I dalje jednako lepi, sada kao heroina", naruga se, „to mora da je opojno, zar ne?" Dakle, nije baš potpuno mrtva, pomisli Ksenija, skoro zabavljena tim animozitetom. Nisu joj se dopadale ţene poput Marijete; smatrala ih je lakomislenim i zavisnim od muškaraca, kao i od moći. Već pri njihovom prvom susretu, stavila joj je to do znanja. Ksenija je sudila drugim ţenama u odnosu na sebe. Nikada nije umela da prihvati njihove slabosti, što ju je učinilo vukom samotnjakom, i ponekad nepravednom. „Vredi li da vas pitam šta ţelite?" nastavi Marijeta pribravši se, dok su joj dve crvene fleke gorele na obrazima. Kseniju obuze bes, izazvana ovom igrom mačke i miša. Da li je Ma* Ostavi me ovde. rijeta nesvesno pokušavala da je kazni zato što je bila povredila Maksa? Da li je čak bila u toku svega što ih je istovremeno i razdvajalo i spajalo? Sumnjala je u to da se Maks bio poverio svojoj sestri. Muškarci poseduju stidljivost koja je ţenama nepoznata. Jedina kojoj je bio otvorio dušu bila je Sara Lindner, ali Sara nije bila istog kalibra kao jedna Marijeta Ajzenšaht. Sara je bila od onih retkih

ţena koje je Ksenija poštovala i kojima se divila, kojima nepokornost moţe da bude zakletva. Jedna ţena koja je verovatno ubijena u nekom koncentracionom logoru. „Došla sam zbog Maksa, naravno", suvo odgovori ona. „Kako ste mogli i da sumnjate? Ţelim da znam da li je preţiveo." ,,A zašto bih vam to rekla? Šta je uradio da zasluţi da se ponovo vratite i uništite mu ţivot?" Ţiv je, pomisli Ksenija osetivši vrtoglavicu. Boţe, hvala ti, prošaputa stegnuvši šake. „Ne treba ja vama da polaţem nikakve račune, Marijeta. Hoću odmah da vidim Maksa! Gde je on?" Ona pogledom prostreli bolesnicu; odjednom, isparilo je njeno saţaljenje prema Marijeti. Mrzela ju je zbog njene prošlosti i njenih sramota, mrzela ju je što je nastavljala s tom malom perfidnom igrom koju suTereza Revaj neke ţene tako dobro igrale, kao da se Marijeta nalazila u raskošnoj vili Ajzenšahtovih, a ne u ovoj jadnoj sobi koja je smrdela na bedu. „Gde je on?" insistirala je, primetivši da je mladić, koji je nesumnjivo bio sin jedinac Marijete i Kurta, stajao pored kreveta svoje majke, kao da je ţeleo da je zaštiti. Marijeta zabaci glavu unazad i prasnu u smeh, bolan i zajedljiv smeh, od čega se Ksenija najeţi. „Kod vas je, Rusa", svađalački viknu. „Kod boljševika koji se svete nad nama. Zlikovac! Eto šta je postao Maks! Zlikovac u rukama onih dţelata koji dolaze iz vaše lepe zemlje, grofice Osolin", prosikta ona, prezrivim tonom. „Koji nas pljačkaju i masakriraju. Koji nisu ništa bolji od nacista, ali se pred celim svetom uzdiţu kao pravednici, dok je Maks bio osuđen pred Narodnim sudom i čudom preţiveo Zaksenhauzen. Sada, izlazite odavde, napolje! Ne ţelim više da vas vidim! Sejete zlo kuda god prođete!" Marijeta se bila podigla. Njena raskopčana košulja otkrivala je sparušenu koţu, mršave butine, rahitične ruke koje su se pruţale kao lijane. Njena kosa prošarana srebrnim nitima bila je slepljena na temenu. Ksenija udahnu opor smrad znoja i zadaha. Ona ostade nepomična, dok joj je Marijeta zamahivala pesnicama ispred lica. Maksova sestra bila je izgubila razum. Njen izgubljeni pogled ličio je

na pogled lica koja1" dolaze s druge strane ogledala. Strah moţe dovesti do ludila. Tragedija takođe. Konfuzno, Ksenija je nagađala šta se dogodilo Marijeti, ali nije je bilo briga za to. Ono što je bilo vaţno bio je Maks. On, i samo on. „Odlazite!" viknu Aksel, uhvativši majku za ruke kako bije sprečio da se baci na Kseniju. „Vidite dokle ste je doveli! Ona je bolesna. Teško bolesna. Ako ostanete, ubićete je..." On se borio sa svojom majkom, koja ga odgurnu, neočekivanom snagom. Ksenija se okrenu ka nepoznatoj devojci koja se nije bila pomerila otkako je ona ušla u sobu, i snaţno je uhvati za nadlaktice. „Gde je Maks fon Pasau?" povika, drmusajući je. Ogromne plave oči gutale su lice mlade devojke, a njena usta razvukoše se u belu liniju. Bila je strahovito mršava. Nikada Ksenija nije ispoljila toliki bes prema nekome tako slabom. Ona primeti daje bila spremna daje udari. „Marijeta je rekla istinu", reče Nemica. „Sovjeti su ga uhapsili pre nekoliko nedelja. Kaţu nam da je opet zatvoren u Zaksenhauzenu... Osim ako nije deportovan u Rusiju."

B

io je to najstrašniji košmar Ksenije Fjodorovne, njen najskriveniji strah, jedan od onih uţasa koje svako nosi u sebi, koji najčešće potiče još iz detinjstva i liči na previše mračne noći. Saznavši da se Maks nalazi u rukama Sovjeta, jedan trenutak, jedan otkucaj srca, njene misli prekri crveni veo. Ti ljudi, bili su uništili njen ţivot. Zbog njih, doţivela je ubistvo svog oca, telo svoje majke dala je moru, nemoćno je gledala rastrojstvo svog ujaka Saše. Oteli su joj kuću i zemlju. Upoznala je nemaštinu i bedu, naučila da štiti najbliţe besom i očajem. Usput je zaboravila na sebe. Zbog njih, skovana u egzilu i borbi, Ksenija Fjodorovna postala je ona stroga i samostalna ţena koja zauvek prkosi vetrovima. Maks fon Pasau bio je jedini čovek koji je razbio njene barijere, koji je pogodio da se iza utvrđenja krije jedna plemenita i strasna duša. Vratio ju je samoj sebi. Zahvaljujući njemu, Ksenija je ponovo osetila onaj zaboravljeni ukus neţnosti, topline, bezbriţnosti. Konačno se usudila da pokaţe svoju krhkost, kada voli i kada je voljena. Sovjeti su je uţasavali. Iako ju je izluđivalo to priznavanje sopstvene slabosti, ipak je morala da se suoči s tim. Staljin se pokazao surovim: svi sovjetski građani, kakvo god bilo njihovo lično ubeđenje, morali su da pripadnu Sovjetskom Savezu. Moglo bi se pomisliti da Sovjeti nisu marili za čiste Ruse; ipak, vlasti nikada nisu prestale da pokušavaju da ih privuku. Zar nije jednom i njen ujak Saša bio upao u istu zamku? Ksenija nije gajila laţne nade: prognanici koji su se rado vraćali svojoj voljenoj otadţbini završavali su u Gulagu. Konačno, niko nije bio siguran u to da neće biti silom odveden u Rusiju. U Berlinu, otimanja ljudi bila su deo svakodnevice. Nemački inţenjeri i naučnici, naročito istraţivači u atomskoj tehnologiji, bili su posebno zanimljiv plen. Crvena zastava obeleţena srpom i čekićem vijorila se na vetru, istaknuta na zaplenjenoj zgradi. Sedište sovjetske vojne administracije u Nemačkoj nalazilo se u Karlhorstu, u kvartu Lihtenberg, u istočnom delu grada. Iako se prva predaja dogodila u Rajmsu, ipak je nemačko vrhovno zapovedništvo bilo pozvano baš ovde na potpisivanje bezuslovne kapitulacije, u noći 8. maja, jer su Sovjeti ţeleli da simbolično zapečate poraz Vermahta u gradu koji su bili osvojili sa ogromnim ljudskim gubicima, uzaludnim, šaputali su

neki dušebriţnici, ali svako je znao da njima ljudski ţivot ne znači ništa. Ipak, ono što se moglo smatrati snagom na bojnom polju pokazalo se takođe i kao opasna rana. Stroga građevina od sivog kamena uzdizala se na kraju jedne staze oivičene ogolelim drvećem. S kapama nakrivljenim na čelo, dva vojnika čuvala su straţu, izglancanih čizama i s bajonetima u rukama. Ksenija pokuša da se ohrabri. Zar nije bila zaštićena svojim francuskim prezimenom, pasošem i uniformom? Ali njen strah bio je dubok. Nije to bilo kao kada ih je susretala tokom poslovnih sastanaka, gde su prevodioci bili mnogobrojni i često se menjali, ili tokom čajanki uz kavijar u Sa-vetu za kontrolu kada je votka tekla na litre medu ruskim zvaničnicima. Izbegla je da svojim nadređenima traţi dozvolu za ovaj postupak kako ne bi naišla na odbijanje, ili još gore, kako ne bi bila vraćena nazad u Francusku. Tako, kao i uvek u ţivotu, Ksenija Fjodorovna sama se pojavila pred svojim neprijateljem. Smešna si, ukori ona samu sebe. Ali oni ipak neće izazvati diplomatski incident s poručnikom Ksenijom Vodoje! Ona nije predstavljala ništa za njih, ali kako biti siguran u to? Slovenski prevrtljiv karakter bio je pojačan komunističkim identitetom, čega se ona čuvala kao đavola. Došla je da razgovara sa Sovjetima o jednom Nemcu, zatvoreniku jednog od nacističkih koncentracionih logora, kojeg se oni nisu libili da prisvoje i zatraţe njegovo oslobađanje. Bilo je to čisto ludilo! Neće je čak ni saslušati, ili u suprotnom, šta će traţiti zauzvrat? Ksenija podiţe bradu. Bila je svesna toga da posledice njenog postupka mogu biti dramatične, ali zbog Maksa, ne bi ustuknula ni pred čim. Kancelarija obloţena pločama mirisala je na smolu. Luster je prigušivao jarku svetlost u bezličnoj prostoriji. Na jednoj polici, isticala se bronzana statua maršala Ţukova. Na prijemima, delovao joj je naočito, u jahaćim pantalonama od svetle koţe i sa zlatnom lulom u rukama. Kako nije imala izbora, Ksenija je bila odvaţna i uputila je svoju molbu jednom sekretaru, pazeći da govori s naglašenim francuskim akcentom, traţeći reči, što je mladog čoveka podstaklo na to da joj pomogne. Uspela je da ga nasmeje i on joj reče da sačeka u toj prostoriji. Ali minuti su bili beskrajni. Grlo joj se sušilo a dlanovi znojili. Šta bi dala za čašu vode! Više bi joj votka

pomogla, pomisli ona. Napolju, iznenadna i jaka oluja lupala je o prozore. Napeta, ona poče da hoda po sobi uzduţ i popreko. Odjednom se otvoriše vrata. Ona se okrenu, srce joj je jako lupalo. Nasuprot ruskim oficirima, najčešće zdepastim, čovek sede kose bio je vitak a uniforma je isticala njegovu impozantnu figuru, široka ramena. Imao je muţevne crte, visoko čelo, široko lice i delovao je kao da je loše volje. „Upravo su mu javili da ste ovde, poručnice", reče on na francuskom. „Kako nam vaša poseta nije bila najavljena, nema nikoga da vas primi. Sve ovo je veoma neobično, i priznajem, veoma sam iznenađen. Nemam mnogo vremena da vam posvetim", dodade bacivši pogled na svoj sat. „Imate dva minuta da mi izloţite šta ţelite. Slušam vas." Ksenija zadrhta. Da li je halucinirala? Taj panični strah koji je jedva uspevala da obuzda, da li je mogao da oţivi fantome iz prošlosti? Osim ako nije gubila razum i vraćala vreme? „Poručnice, slušam vas", ponovi general, razdraţljiv. „Poţurimo, molim vas! Nećemo ceo dan provesti ovde." „Igore", reče ona na ruskom. „Jesi li to zaista ti? Da li je moguće, posle svih ovih godina?" Istog trenutka, čovek se ukoči a njegovo lice dobi hladan izraz. Kao vrata koja se zatvaraju. On se zagleda u nju, pa promrmlja prebledevši: „Ksenija Fjodorovna..." I jedno i drugo zaćutaše. Kseniji se učini daje ponovo devojčurak. Igor Kunjin bio je štićenik njenog oca, najbolji drug ujaka Saše, ali naročito, uzrok prvih nesanica zaljubljene mlade devojke. Poslednji put kada ga je videla, oficir Kraljeve garde nosio je elegantnu streljačku uniformu, kaput srednje duţine, napumpane pantalone, rusku košulju boje maline. Bio je prvi muškarac koga je čekala, uznemirena i nesigurna, takođe nestrpljiva, nadajući se da će ga videti na prijemu organizova-nom u čast njenog petnaestog rođendana. Te večeri, on nije bio došao. Te večeri, u Petrogradu je buknula revolucija. Nije shvatala da je Igor još uvek mogao biti ţiv, zatočenik haotične prošlosti rukovođene konfuzijama i dramama. I kojim je čudesnim

spletom okolnosti on danas bio general Crvene armije? Mislima joj prođe uspomena na ujaka Sašu. Njegova hrabra borba u Beloj armiji, poraz Vrangelovih pristalica, dugo padanje tog iskusnog oficira garde, koji se našao kao radnik u Renou, zatim kao zatvorenik iza rešetaka jednog francuskog zatvora, duše i tela predatih egzilu iz kojeg se nikada nije izvukao. Bilo je u tome nečeg neprihvatljivog. „Ne razumem", suvo reče ona. Igor zadrhta, videvši kako se nepoverenje rađa na licu Ksenije Fjodorovne. Još onomad, nije znala da sakrije osećanja, pomisli on. Zrelost je oplemenila lepotu koja je bila samo obećanje onda kada ju je posmatrao u salonu njenih roditelja, a njen sivi pogled toliko intenzivan da se od njega mutilo u glavi. Šta li bi se dogodilo da tok istorije nije skrenuo njihove ţivote sa svojih putanja? Bila je zaljubljena u njega, ali koji značaj dati prvim zanosima srca, često jednako strastvenim koliko i nestalnim? Davno, mlada devojka bila gaje zaplašila svojom drskošću, svojom sposobnošću, i time što niko i ništa nije mogao da joj odoli. Kao talentovani pijanista, Igor je bio pokušao da joj muzikom pokaţe kompleksnost osećanja koja je kod njega izazivala, ali Ksenija je bila suviše čvrsta da bi čula strah koji je njoj bio savršeno nepoznata emocija. Još uvek se sećao njenog zvonkog smeha, entuzijazma koji je u njemu izazivalo njeno ubeđenje da će* ţivot biti predivan. Mlada grofica Ksenija Fjodorovna Osolin nije mogla predvideti da se sudbina i ljudi ne povijaju pred njenim hirovima. Njena pisma paţljivo je čuvao godinama, do dana kada su bila uništena - čak i pisma - jednim političkim reţimom koji nije imao obzira ni prema jednom građaninu Sovjetskog Saveza, koji nije tolerisao ni intimnost ni lične tajne. A koliko je samo, u trenucima samoće, Igor voleo da otvori te ispisane listove papira i iznova čita zbrkane rečenice kako bi iz tog ţara izvukao razlog da nastavi da veruje. Ţivot nije bio štedeo Igora Nikolajeviča Kunjina. Nasuprot većini svojih drugova koji su bili osuđeni ili na preranu smrt ili na zamršeni put egzila izvan granica Rusije, njemu je sudbina bila rezervisala drugačiji egzil, onaj u rodnoj zemlji, koji nije bio najlakši.

„I meni se dešava da ne razumem", priznade on, tihim glasom. „Ali evo nas, Ksenija Fjodorovna. Danas. Ti i ja. I, zahvaljujem bogu za ovo čudo." Kseniju preplavi ogromno olakšanje ugledavši njegov paţljivi pogled prepun dobrote. Znači, Igor je i dalje bio isti. Uprkos uniformi Crvene armije kojoj je priznavala hrabrost, ali koje se i dalje plašila, uprkos neizbeţnim kompromisima koji su ovom čoveku omogućili da preţivi u jednom reţimu kojeg se ona gnušala, Ksenija nije mogla a da ne zahvali sudbini što joj se put ukrstio s jedinom osobom koja će moţda prihvatiti da Maksa izvuče iz pakla. Odjednom, obuze je silna sreća, slična onoj koja ju je nosila dok je bila mlada aristokratkinja, slavljenica u salonima Sankt Peterburga kojoj je sreća bila obećana. „Igore, moraš da mi pomogneš!" uzviknu ona, sjajnih očiju, rumenih obraza. Gospode, zaista se nije promenila, pomisli on, zadivljen.

Početkom popodneva, nalazili su se u sovjetskom sektoru, nedaleko od skamenjenog kostura hotela Adlon. Igor nije ţeleo da s Ksenijom razgovara u kancelarijama vojne administracije. Kada je bila počela da priča, on joj je dao znak da ćuti, a ona shvati, videvši njegov strog izraz lica, da je preţiveo samo zahvaljujući stalnoj opreznosti. ,,I sreća je, takođe, odigrala svoju ulogu", reče on dok su hodali prema sali u kojoj se odrţavao koncert na koji je bio pozvan. „Bez nje, već odavno bih bio mrtav. Bio sam teško ranjen u revoluciji. Bilo mije nemoguće da se pridruţim Kornilovu i Beloj armiji. Mesecima, bio sam otpisan. Kada sam konačno stao na noge, činilo mi se da sam postao jedna od onih starih olupina koje more izbacuje na obalu. Ni za šta... Moja porodica je ţivela u Petrogradu. Baba i deda, roditelji i mlađa sestra. Niko od njih nije ţeleo da ode. Tako da sam i ja ostao." On napravi pauzu a lice mu prekri tamna senka. Njoj bi jasno da su se vraćale uspomene i da su bile surove. „Ljutio sam se na sebe. Ĉinilo mi se da sam izdajica. Ali svakodnevica nas je uzela pod svoje. Svakog dana smo se borili,

trebalo je pre-ţiveti. Pomisao da napustim Rusiju postajala mije sve nestvarnija. Da odem gde?" „Nikome nije bilo lako da ode", reče ona. ,,U Odesi, Saša se u poslednjem trenutku predomislio. Odbio je da ide s nama i ostavio me da se sama ukrcam s majkom, Masom, Kirilom i njanjuškom. Tada mi se činilo da me je izdao. Tek kasnije sam shvatila, kada je i on došao u Pariz. Egzil ga je polako pojeo. Ponekad sam ţalila za tim što nije umro na ruskom tlu." Govorila je tako tiho da je Igor morao da nagne glavu kako bi je čuo. Po njenim strogim crtama i prozračnom pogledu, slutio je koliku je patnju pretrpela. Na trenutak, učini mu se tako ranjivo da on obuzda ţelju da je stegne u zagrljaj, ali ona se povrati i ispravi ramena. „Znači, prošao si revoluciju i čistke. Teror. Godine staljinizma, pravog pravcatog", nastavi ona šaljivim tonom. „Šta si uradio? Jesi li odbacio sve one uţasne burţoaske ideje kao što su savest, čast i humanost, ako sam dobro shvatila marksističke propise?" „I zamenio ih onim lepim sovjetskim vrednostima kao što je ljubav prema radu, skromnost i poslušnost", odgovori on, smejući se. „Krupne reči, slaţeš li se? Samo što su stvari mnogo kompleksnije. Naročito sam se trudio da ostanem častan, Ksenija", dodade on, ozbiljno. „Bili smo samleveni. Ţrtvovano je na hiljade ljudi. Na trenutke, u zajedničkom stanu, činilo mi se da sam poludeo. Naučio sam da odagnam svoju prošlost, zaboravim svoje snove. Radio sam u fabrici da bih zaradio političku nevinost i osvojio status radnika. Uspeo sam da postanem inţenjer. Oţenio sam se..." „Stvarno?" glupavo se obradovala, kao da je bila iznenađena što je i Igor imao ţivot odraslog čoveka i nije ostao stidljivi mladić u koga je bila zaljubljena dok je još i sama bila dete. „Kako se ona zove?" On iznenada stade, vadeći iz dţepa paklu cigareta. Paleći jednu, ruke su mu drhtale. „Ljudmila. Umrla je tokom opsade Lenjingrada. Naša kćerka, takođe... Obe su umrle od gladi." Ksenija skrenu pogled. Pred njima se uzdizaopanzer, izlepljen oglasima za pozorišta, filmove i škole plesa. Samo nekoliko nedelja nakon kapitulacije, umetnički ţivot nastavio je svoj polet, jer su

Sovjeti bili ubeđeni u to da je kultura neophodan instrument za izgradnju novog antifašističkog društva. Ţene su ih obilazile, oborenih pogleda, idući uza zidove. Ruski vojnici bili su strašni zato što nisu mogli biti poštovani. S druge strane Tirgartena, oko Kurfirstendama, devojke su uplitale trake u kosu i šalile se sa engleskim, američkim ili francuskim vojnicima. Neke grozote zauvek ostaju ţive rane, pomisli Ksenija, očajna. Kako se nauči da se ţivi posle svega toga? Da li je to uopšte moguće i podnošljivo? „Bila je profesor muzike", nastavi Igor promuklim glasom, nastavljajući da hoda. „Kćerka nam je imala sedamnaest godina. Bila je neţna. Osećajna. Iznad svega je volela poeziju." „Ţao mi je", prošaputa Ksenija, spustivši ruku na njegovu nadlakticu. „Hvala." „Je li vam ona bila jedino dete?" Njegovo lice se ozari. On odmahnu glavom. Ne, imamo i starijeg sina. Dmitrija. Više i ne brojim njegova odlikovanja. Mislim da ih ima više nego ja." „Heroj, znači?" reče Ksenija osmehujući se. „Pre svega, jedan dobar momak. Mladić kakvog bi tvoj otac oboţavao. To je najhitnije, zar ne, da još uvek ima dobrih ljudi?" Kseniji se oči napuniše suzama, ne shvatajući odakle se pojavila ta emocija. Toliko često su joj prigovarali da je stroga. Bezobzirna. Surova. Ţena od zadatka. Toliko se borila. Toliko izgubila. Zašto je postala tako osetljiva otkako se završio rat? Da li je to bilo zbog ove nesigurnosti u vazduhu u vezi s Maksovom budućnošću? Iz straha da ga ponovo ne izgubi, a bila ga je pronašla nakon svih ovih mračnih godina. Da li su to bili ovi Rusi, koje je sada svakim danom sretala i koji su je, uprkos njenoj volji, vraćali nekoj drugoj iskrenosti? „Volim jednog dobrog čoveka", iznenada reče ona, osetivši se kao da skače s vrha neke litice. „Volim ga već godinama. On je otac moje kćerke Nataše. Fotograf je. Izvanredan umetnik. Jedan čestit čovek kakav se u ţivotu retko sreće. Ĉovek od svetlosti, kao što bi rekao suprug moje prijateljice, Sare", istaknu ona s tuţnim osmehom. „Nemac, nacistički otporaš, koji je preţiveo koncentracioni logor. Došla sam zbog njega. Samo zbog njega. On je moja duša, shvataš?"

Jedan hiroviti zračak sunca obasja profil Ksenije Fjodorovne, i kada se okrenu prema njemu, Igor se oseti uhvaćen intenzitetom ljubavi koja joj je gladila crte lica i nudila se u svom najiskrenijem obliku, bez straha i stida. Nije tu bilo nikakve lakomosti, nikakve pohlepe, koja se otkriva kod onih kojima je ljubav samo jedan oblik izopačene posesivnosti. Nije bilo ni izve-štačenosti ni slabosti koje truju neodlučne ljubavnike; kod ove mlade ţene u plavoj uniformi, koja je stajala među minama Berlina, nije bilo ničega osim ljupkosti koja nekima pomaţe da se prepoznaju na ovom svetu, da ţive u zajednici, ne samo telesnoj nego i u duhovnoj. Igor Nikolajevič je voleo svoju ţenu, ali nikada nije osetio ljubav poput ove, i na jedan trenutak, dugačak taman koliko i jedan drhtaj, on oseti ubod muške ljubomore.

I

gor je bio zabrinut. Leţeći na krevetu, ruku prekrštenih pod glavom, očiju uprtih u mrak, slušao je kako kiša dobuje po prozorima i pokušavao da obuzda preterano lupanje svog srca. Nepoverenje, oprez pri svakoj reči, svakom pogledu, plašt tišine i sumnje, ta robovanja kojima je već decenijama bio povinovan i čiju teţinu je osećao svaki sovjetski građanin, ţrtva jednog surovog i iracionalnog političkog reţima, sve je to nestalo kada je sreo Kseniju Fjodo-rovnu. U nekoliko sekundi, prošlost mu se vratila i protresla ga svom snagom patnje i neostvarenih snova. Nije shvatao kako mu se dogodilo da spusti svoj štit, otkrivajući da je nesumnjivo bio jedan od bezbroj „neprijatelja naroda", koji je zasluţivao, ako ne smrt, ono bar doţivotnu kaznu u jednom od sibirskih logora Gulaga. Odakle su dolazile te opasne emocije, ta ţeđ za iskrenošću, ta iznenadna ţelja da vrisne? Igor se plašio. Imao je čudan osećaj da je pogođen munjom, a da bi to bilo moguće razumeti, trebalo je skoro dvadeset pet godina drţati zapušena usta, gledati svoje najbliţe, prijatelje i kolege, sestre i rođake, snaje i zetove kako nepovratno odlaze u logore. Bez razloga. Trebalo je i sam provesti nekoliko godina kao osuđenik na prinudnom radu, negde na dalekom severu, kako bi se moglo pojmiti ono što oseti duša koja odjednom udahne slobodu. Pustošeći efekat. Dubinsku opijenost. Nikada nije mogao da pretpostavi da bi mogao biti tako slab. U sobama za mučenje NKVD-a*, nakon ispitivanja i udaranja, tajna policija je lomila ćutljive optuţenike preteći im deportovanjem njihovih bliţnjih. Dešavalo se da mučitelji siluju suprugu ili kćerku ispred okrivljenog. Efikasna metoda za priznavanje krivice nevinih. Uvek se slama srcem. Recimo da je uvek srce ono koje vas izda, pomisli Igor. Ksenijin postupak, da sama dođe u sedište vojne administracije, bio je toliko besmislen da je od njega još uvek drhtao. Iako je posedovala neophodne dozvole za cirkulisanje između četiri sektora u prestonici, izloţila se riziku da iritira sovjetske nadleţne, ali i svoje nadređene. Pa ipak, kao što svako zna, sreća prati hrabre. Mladi sekretar koji ju je primio, vraćao se iste večeri u majku Rusiju', u svoje selo na Uralu. ___________________ NKVD* skraćenica Narodnog komesarijata unutrašnjih poslova SSSR-a. Odgovara ministarstvu unutrašnjih poslova

Mislio je samo na svoje pakovanje, na izbu u kojoj ga je čekala majka, na verenicu koju već četiri godine nije video. Dolazak ovog francuskog oficira, lepe ali i zbunjene ţene, samo ga je zabavio. Nije obratio paţnju na njeno ime, upisano u registar uz pravopisne greške, i obratio se drugu generalu Kunjinu, jer je ovaj slučajno još uvek bio unutra, govorio francuski i uţivao pravu popularnost među svojim ljudima. Ĉim se povratio od iznenađenja, Igor je odmah poţurio da zatraţi Kseniji da napuste zgradu, pošto je u svom raportu precizirao da se radilo o banalnoj kurtoaznoj poseti novih francuskih oficira, nedavno pristiglih u grad. Objašnjenje je bilo rizično, ali i moguće. Te jeseni, 1945. Saveznici su još uvek definisali norme koje je trebalo da budu uspostavljene nakon rata, u Berlinu. Izuzev nekoliko zapreka smrtonosnih hitaca vojnika nakon dvadesettročasovnog prekida vatre - odnosi su bili uglavnom srdačni. Samo, Igor je znao da to neće potrajati. Već su se naslućivali sukobi interesa i prva nestrpljenja. Predloţio je Kseniji da se sastanu kasnije, na koncertu na koji su bili pozvani i drugi saveznički vojnici. Tako će moći neopaţeno da razgovaraju. Koncertne dvorane bile su hladne ali prepune, mecima oštećenih zidova. Nemci su bili gladni za muzikom, naročito onom koja je bila omiljena nacistima; Rusi su iskreno voleli sve što je bila umetnost. Kultura je bila teren sloge za sve. Ako su muzičari i svirali praznih stomaka i ispijenih lica, violine su slavile Ĉetvrtu simfoniju Ĉajkovskog, kao i Baha i Mendelsona, a Rusi su gromko aplaudirali na kraju svakog izvođenja. U pauzama, Ksenija je nastavljala da mu priča o Maksu fon Pasauu, i što je više spominjala voljenog čoveka, više se Igorovo lice grčilo i do-bijalo onaj hladnokrvni izraz na koji se godinama navikavalo. Traţila je nemoguće. Kao i Gulag, i „specijalni logori" smešteni u sovjetskim zemljama zavisili su od NKVD, koja je postavljala svoje ljude i metode. Dva od njih, Buhenvald i Zaksenhauzen, bili su oduzeti od nacista. Tamošnji uslovi za ţivot bili su grozni. „Gore nego u Sovjetskom Savezu. Trećina zarobljenika neće preţiveli", šaputalo se medu informisanim ljudima. Ĉuvši za to, Igoru se bilo steglo srce. On, koji

je i sam trpeo drakonske uslove za rad, minimalnu ishranu i prenatrpane barake. Ipak, većina nemačkih zarobljenika nisu bili nacistički zlikovci, koji su odmah bili odvedeni u Moskvu zatim poslati u zatvorske logore u Sibiru. Ne, novi osvajači osuđivali su one koji su bili zatvarani u Speziallegern*, optuţivali su ih da su „neprijatelji socijalizma", one čiji je jedini zločin bio taj što su pripadali kobnoj socijalnoj klasi, što su bili doktori, inţenjeri, profesori, novinari, preduzetnici, sudije, one koji su predstavljali nemačku burţoaziju. „Bio je otporaš!" viknula je Ksenija. „Kako moţe da mu se nametne takva nepravda?" Ali Igor nije bio iznenađen. Maks fon Pasau nije bio jedini otporaš iza rešetaka. Sa svojim izopačenim načinom gledanja na svet, Sovjeti su moţda smatrali da se oni koji su imali petlju da se odupru Adolfu Hitleru mogu takođe okrenuti i protiv Josifa Staljina? I da li su zaista toliko grešili? Igor nije poznavao frajhera** Fon Pasaua, ali Maks je imao manu što je ujedno bio slobodan čovek, novinar i aristokrata. Omraţene osobine u očima Moskovljana. Očajan, on ustade iz kreveta da bi zapalio cigaretu. Napolju, grane drveća njihale su se na vetru. Neće izdrţati ako ostane tamo, pomisli on gledajući u tamnu noć. Zima će biti teška za sve. Zatvorenici su umirali od gladi i hladnoće u barakama. Ne računajući zarazne bolesti. Ali kako reagovati? Vesti nisu mogle da procure iz Zaksenhauzena. Pisma su bila zabranjena a većina molbi za posetu odbijena. Igor je znao zbog čega: zakon olovne tišine. Kao i u svakom totalitarnom reţimu, civilima nije bilo dozvoljeno da se šunjaju bilo kuda. On pomisli na Ksenijin sjajan pogled uperen u njega. To očekivanje. Ta vera. „Nisam ja Mesije!" poţeleo je da protestuje iako se nalazio na vaţnom poloţaju. Bio je blizak s generalom Bersarinom, prvim komandantom grada, čovek koga su jednako poštovali i Berlinci i Sovjeti, i koji je nastradao u saobraćajnoj nesreći. Igor je bio jedan od onih zaduţenih za to da nastave njegove projekte, pri čemu je on i činio najbolje što je mogao, ali trebalo je ţiveti u Sovjetskom Savezu ___________________________________ *Na nemačkom Speziallager - NKVD specijalni kampovi. ** Na nemačkom Freiherr - plemićka titula, baron.

da bi se naučilo poniznosti: danas si heroj okićen odlikovanjima, sutra već moţeš zapasti u nevolju. Ništa nije bilo zauvek dato. Već godinama, Igor je znao za nemirne noći, kada je svako strahovao od lupanja na vrata, od ljudi strogih lica, crnog automobila. Kao i milioni njegovih zemljaka, i on je bio naučio da ţivi sa strahom u stomaku, kao putnik zalutao u ţivi pesak. Ksenija je traţila od njega da izađe iz reda, da napravi jedan od onih pogrešnih koraka koji vas, pre ili kasnije, koštaju. Ali koga ti još moraš da štitiš, pomisli on s gorčinom. Nacisti nisu bili izmislili Sippenhaft, taj nepravedni zakon koji je uzrokovao optuţivanje i gubitak najbliţih rođaka onih koji su toboţe počinili neke zločine. U Sovjetskom Savezu, podstrekivali su decu da se odreknu svojih uhapšenih roditelja, a supruge da ostave svoje muţeve. Od početka boljševičke revolucije, porodične veze postajale su sumnjive. Jedan revolucionar nema ni oca ni majku, on zna samo za veličanstveni ideal revolucije. U Staljinovim očima, jedna porodica bila je kolektivno odgovorna za ponašanje svakog od njenih članova. I tako su nadalje Igorova ţena i kćerka trunule u nekoj jami u Lenjingradu. Bio mu je ostao samo Dmi-trij. Ali on je sa svojih dvadeset četiri godine već bio odrastao čovek. Obojica su preţiveli rat koji ih je doveo do Berlina, ali kako su najdublje rane one na duši, kada je Igor sreo Dmitrija, shvatio je da ni jedan ni drugi nisu izašli nepovređeni. Nikada neće zaboraviti onaj hladni, vlaţni i tmuran dan, s mirisom juţnog vetra, kada je u januaru ušao u jedan logor u Gornjoj Šleziji, niti pogled one neznane ţene u dronjcima koja se pojavila pred njim navratima grozne barake, medu mrtvacima i prestrašenima, ţene koja . ga je dočekala uspravno i u tišini. Igor je to mogao mnogo bolje da razume od Amerikanaca i Engleza koji će nešto kasnije i sami otkriti nacistički svet logora. On je poznavao tu golotinju, tu bedu. Osetio je to na sopstvenoj koţi, na polarnoj zimi u rudničkom regionu Norilsku, pa ipak, pred odlučnim i uţarenim pogledom te ţene, pred njenim ponosom, osetio se ponizno. Osetio je iznenadnu i neizmernu tugu kada se ona srušila pred njegovim očima, konačno prihvativši smrt koju je verovatno odbijala mesecima, moţda godinama, a on je znao šta znači svakodnevno prkositi toj smrti.

Polako, on povuče poslednji dim svoje cigarete i udahnu smeđi duvan koji mu sprţi pluća. U mislima mu se razbistri jedna ideja. Imao je srdačan odnos s pukovnikom Sergejem Tulpanovim, visokim zvaničnikom za kulturna pitanja. „Pokazaćemo im da nismo varvari", rekao mu je jednom Tulpanov, aludirajući na nebrojene agresije koje je izazivala Crvena armija. Većina Berlinki, čak i starije ţene i devojčice, bile su silovane, kao što je to bio slučaj i sa više od milion Nemica. Veliki broj obrazovanih oficira stidio se toga, ali ruski vojnik bio je suviše poniţen da ne bi svom neprijatelju nametnuo ono što je smatrao za jedno od najstrašnijih suo-čenja. U njegovim očima, onaj koji nije umeo da zaštiti integritet svoje ţene, sestre ili kćerke bio je zauvek poniţen i izgubljen čovek. Ako su se elitne trupe, poput one kojoj je pripadao Dmitrij, uglavnom i pokazale pristojnim, pešadija vojske, sa svojim borcima oslobođenim iz logora i vojnicima bez vere i zakona, grubijanima koji su prouzrokovali sve ratove, pokazala se divljačkom i surovom. Kako je takvo ponašanje škodilo slici Sovjetskog Saveza, zapovesti su bile donete u višim krugovima da bi se situacija dovela pod kontrolu. „Podsećam te na izjavu druga Staljina", tada je dodao Tulpanov citirajući dubokim glasom: „Istorija pokazuje da Hitleri dolaze i odlaze; nemački narod, nemačka nacija, ostaju." Isto tako, Rusi su zlobno uţivali pokazujući poštovanje prema umetnicima, dok su ih zapadni Saveznici smatrali zlikovačkim nacistima. U tom trenutku svog ţivota, kao priznati umetnik, Maks fon Pasau imao je moţda poslednju šansu da utekne nemilosrdnom mehanizmu te mašine koja je mlela sve pred sobom. Ĉega se ja bojim, zapita se Igor. Da će me ponovo zarobiti? Da će me streljati zbog saradnje s neprijateljem? Kao da je to sada vaţno! Onda kada je Ksenija Fjodorovna odlučila da napusti boljševičku Rusiju, njegova sudbina je htela da ostane tu. Oboje su upoznali egzil. Samo mu se ukus mnogo razlikovao. On je svoj krst poneo u komunističkoj Rusiji. Ali Rusija mu je dozvolila i ljubav. Njegovu suprugu i kćerku. 1 Dmitrija. Nepoznatu ţenu uţarenog pogleda, Igor Nikolajevič nije uspeo da spase. On i njegovi ljudi stigli su suviše kasno u Aušvic-Birkenau, ali još uvek je mogao da pokuša da spase Maksa fon Pasaua. U stvari,

bilo je to veoma jednostavno. Zar to nije shvatio još kao sasvim mlad oficir carske garde, onda dok tmina još nije bila progutala njegovu zemlju? Kolika god bila cena koju će da plati, kako je mogao i na sekund da posumnja u to koju će konačnu odluku doneti?

P

o Maksa su došli kasno po podne. Kad je ustao sa svoje slamarice, zavrtelo mu se u glavi, i trebalo mu je nekoliko trenutaka pre nego što je mogao da krene, nogu pred nogu. Snagu nije mogao da da tanjir tople vode s nekoliko jadnih zrna ječma, ili kriška krompira, što su imali za ručak. „Daju nam taman onoliko koliko treba da preţivimo i osećamo glad", primetio je čovek pored njega, kao da je ţalio za tim što ne moţe odmah da umre. Sproveden straţarima, Maks prođe centralnim trgom logora pod slepim nebom, osećajući miris snega. Svaki put, ovde bi osetio okrutnu ironiju. U Zaksenhauzenu, bio je isti ledeni vetar, iste beskrajne prozivke, ista poniţenja. Košmar se nastavljao, ali s ruskim zvukom. Jame su se upotrebljavale svakog dana. Gasne komore ne. Diktator je zah-tevao da bude drugačije, ali umiralo se, svakako. Moţe li sudbina biti toliko okrutna? Koliko je muškaraca i ţena bilo osuđeno da napusti pakao nacističkih logora da bi ponovo otkrili ovaj komunistički? „Gadno doba", rekao bi njegov prijatelj Ferdinand da ga nacisti nisu bili izrešetali zbog izdaje. Maksa su uhapsili nasred ulice dok je lutao oko Rajhstaga pokušavajući da nađe lekove za Marijetu. Trebalo joj je još pirimala i salvarsana. Tarifa je bila sto maraka ili dve livre kafe za jednu injekciju ili bočicu le-kova. Tog dana bio je manje obazriv nego inače. Bio je umoran, takođe i zabrinut, jer Marijeti nikako nije bivalo bolje. Ipak, Englezi su bili ti koji su Sovjete hvatali na delu na crnom trţištu. Slavno zauzimajući nemačku prestonicu, ruski vojnik otkrio je kapitalizam: zahvaljujući konačno naplaćenom zaostatku od tri godine, on je uţivao u pijanstvu trošeći osvojene marke. Sovjetskim vlastima nije se sviđao njegov identitet. Aristokrata. Novinar fotograf. Dve mane u njihovim očima koje su ga pretvorile u kriminalca. Šta li me sada čeka, upita se Maks, zabrinut. Neki od njegovih prijatelja u nevolji nestajali su nenajavljeno. „Deportovani u Rusiju", šaputalo se. Da li bi on imao snage da to preţivi? Prvi put, on oseti kako vatra koja ga je nosila kroz nedaće zatreperi. Prvi put, Ksenijina slika se istopila a crte njenog lica izbrisale se iz njegovog sećanja.

Kada se zateturao, straţa nije ni reagovala kako bi ga pridrţala, i on se ispruţi koliko je bio dugačak. Zemlja je bila indiferentna, bolna. Mirisala je na vlagu, na bedu. Zatvorenih očiju, on oseti krv koja mu se slivala niz slepoočnicu. Sada je dosta, pomisli on, i u glavi mu se rodi misao sa jasnom izvesnošću. Bio je kucnuo čas. Nije osetio nikakvu tugu, već neki vid zadivljenosti i poštovanja. Ĉudnu blagost. Niko nije mogao da mu prebaci da nije dao sve od sebe, ali takode je trebalo znati i poloţiti oruţje u nekom trenutku. Ostaće, dakle, tu, opruţen na tlu Oranenburg-Zaksenhauzena, jer je bio na izmaku snage, jer je nada moţda bila izgubljena i jer je, nakon svega, konačno bio samo čovek, običan čovek kao i svi drugi. Nečije ruke obuhvatiše ga ispod pazuha i podigoše s jačinom koja ga iznenadi. Kako to da neko još uvek moţe biti tako snaţan, upita se on, s trunkom divljenja. On sigurno nije bio naročito teţak. Uhvati ga vrtoglavica. Da je imao nešto u ţelucu, povratio bi. Ispod ravnog kačketa sa zlatnim znakom srpa i čekića, on ugleda lice sovjetskog oficira sa izraţenim crtama, na kojem je sijao pogled prepun razumevanja. „Her Fon Pasau?" Sanja li on to? Otkad on više nije samo broj? Pre nego što vas streljaju ili pošalju u Sibir, dopuštaju li vam da umrete pod svojim imenom? Suvog grla, on htede da odgovori, ali ne mogade da izusti ni reč. „Došao sam da vas vodim kući", nastavi stranac, na nemačkom. „Pođite sa mnom, molim vas. Moj auto nas čeka." Videvši da Maks okleva da krene, on ga pridrţa i prebaci njegovu ruku preko svojih ramena. Zatim, viknu nekoliko rečenica straţarima koji zatim i sami pohrliše Maksu u pomoć. Tako prodoše pustom dolinom centralnog trga, dok im je vetar sa Branderburga zavijao kroz uši i šibao Maksovo telo, obučeno samo u tanke pantalone i raskopčanu košulju. Nosila su ga dva ruska vojnika, a njegova stopala samo su blago doticala ledeno tle. U automobilu u kojem nije bilo grejanja, Maks poče da cvokoće zubima. Ĉovek skide svoj kaput i umota ga, a onda prebaci i ćebe preko njegovih nogu. Iz svog dţepa izvadi pljosku, pogleda je, a onda mu je pruţi.

„Konjak. Najbolji", precizira on, osmehnuvši se. Maks otpi gutljaj i zakašlja se. Toplota mu se proširi čitavim telom i on se prepusti uţivanju u njenoj snazi. Sa obe strane druma, nizalo se drveće strogo uspravljeno ka nebu. On se zagleda u šoferov potiljak, u njegove ruke na volanu, šake seljaka. „Ne shvatam", promrmlja on i iznenadi se kada čovek do njega prasnu u smeh. „Izgleda da je ta rečenica lajtmotiv za ljude kao što smo mi. Poštedeću vas nekoliko, pomalo komplikovanih formalnosti koje su me dovele do vas. Dozvolite da se predstavim. Igor Kunjin. Poreklom iz Lenjingrada. General Crvene armije. Drug iz detinjstva izvesne grofice Ksenije Fjodorovne Osolin." Maks se najeţi. Znači, nije ga bila zaboravila, došla je, kao i one noći kada se pojavila na vratima njegovog stana dok su prve britanske bombe gađale grad a poţari gutali zgrade. Te noći, kada je tutnjala pro-tivvazdušna paljba, kada su se uplašeni Berlinci skrivali u skloništa, ona je stajala pred njim, uspravna i mirna u svojoj crvenoj večernjoj haljini. Bila je došla da mu izjavi svoju ljubav i da mu kaţe da ima kćerku, o čemu on nije znao ništa. Sada mu je slala jednog sovjetskog generala da bi ga otrgnuo od sigurne smrti, ili još gore, od ţeljene smrti. Ksenija... Ona koja mu je prouzrokovala najteţu patnju, ali i najdublju sreću. Neuhvatljiva, očaravajuća, zbunjujuća Ksenija Osolin. Njegova muza, naličje njegovog srca. Njegova ţiva rana. „Ksenija je u Berlinu?" upita on. Njegov puls se ubrza, toliko da nije uspevao đa povrati dah. Beli plamičci zasvetleše mu u mislima. Osetio se veoma slabo. Pričalo se da i najmanji emotivni šok moţe da ubije zatvorenike iz koncentracionih logora. Nakon nekog vremena, sloboda za njih ne biva ništa manje opasna od zatočeništva. Igor Kunjin posmatrao je bledo lice Maksa fon Pasaua, njegove crte izdubljene bolom. Na njegovoj slepoočnici, jedna rana je krvarila. To je, dakle, bio on - ljubavnik Ksenije Fjodorovne. Njena duša, kako reče ona. Šta se moţe naslutiti o čoveku ako se zanemare njegovo mršavo telo i odrpana odeća koja je odavala onaj kiselkasti smrad logora? Ona mu je rekla da se radi o izuzetnom fotografu. Talentovanom

umetniku. Da li će njegova inspiracija preţiveti? Neće li bes i posledice svega otrovati njegovu viziju sveta? Ili moţda malodušnost i razočaranje? Pogled ga odjednom zapljusnu posred lica. Uporan pogled sa odsjajem ćilibara. „Ţiva je" reče Maks fon Pasau. „Dobro je." Nije se radilo o pitanjima. „Da" potvrdi Igor. „Dobro je, i još uvek je jednako lepa. Ne, sada je još lepša", ispravi se on osmehujući se. „Upoznao sam je kada je bila devojčica, sada, ona je prava ţena. A čini mi se da joj vi niste stranac." „Pričajte mi", odjednom reče Maks, jer je morao da zaboravi svoje po-slednje mesece, da izbriše rat i sve ono bolno što on sa sobom nosi. „Kakva je ona bila, mlada Ksenija Fjodorovna, ona koju ste nekada poznavali?" I tako, u crnom automobilu sa sovjetskom zastavicom koja je lupkala na vetru, Igor Nikolajevič poče tihim glasom da priča o davnim godinama, da oţivljava salone palate Osolin u Sankt Peterburgu, ogledala s ramovima boje zlata, venecijanske lustere, kolekciju slika poznatih umetnika, persijske tepihe i nameštaj od drveta iz Karelije, visoku figuru Ksenijinog oca, generala carske garde, Fjodora Sergejeviča Osolina, i njegovu suprugu, neţnu groficu Ninu Petrovnu. Bila je to sva ona nekadašnja Rusija koju je opisivao kao rafiniranu i sjajnu, kosmopolit-sku i inspirišuću, ali nije zaboravio i plahovitu Kseniju Fjodorovnu, onu koja je privlačila sve poglede, koju je on na svoj način voleo, znajući moţda već tada da mu ona nije bila suđena, ali svakako ni ne pomišljajući na to da će ona izabrati ovog Nemca kojeg joj je danas dovodio kroz guste pruske šume. Kada se on okrenu da vidi da li ga Maks fon Pasau sluša, on ga ugleda glave nagnute u stranu ka prozoru automobila kako spava, umiren, s blagim osmehom na usnama. Igor Nikolajevič ućuta, zatim neţno povuče pokrivač koji je sklizao, i pobrinu se za njega dok su se u tišini zajedno vozili ka Berlinu. Nekoliko dana kasnije, Ksenija se zaustavi pred jednim skromnim vratima u Vilhelmštraseu. S jedne i druge strane ulice, podizale su se gomile od cigala poput nekakvih čudnih brdašaca. Adlon, naravno, pomisli ona. U Berlinu, sve je počinjalo i završavalo se tamo.

Samo krilo za smeštaj posluge bilo je ostalo neoštećeno poţarom koji je uništio prestiţni hotel, nakon što su ga ruski vojnici opljačkali, trpajući na kola dušeke, fotelje i ogledala. Sovjeti su najpre zahtevali prvih šesnaest slobodnih soba za nemačke komunističke emigrante koji su se vraćali u domovinu, ali oni članovi Partije na visokom nivou sada su preferirali jednu manje oštećenu zgradu u Vilhelmštraseu, koju je Centralni komitet bio izabrao. Mesec dana nakon kapitulacije, otvoren je restoran na prvom spratu, opremljen stolicama u rokoko stilu, koje su ruski vojnici traţili među ruševinama kancelarija Rajha. Igor i Ksenija pitali su se gde da smeste Maksa a da ne skreću paţnju na sebe nakon njegovog izlaska iz Zaksenhauzena. Igor nije ţeleo da rizikuje i odvede ga u svoj stan, a ni Ksenija ga naravno nije mogla povesti u svoju sobu, zaplenjenu od stanovništva, u Frohnau. Adlon je imao prednost jer je bio smešten na ivici sovjetskog sektora, što je Igoru omogućilo da diskretno dolazi i odlazi, ali i da Kseniji bude pristupačan budući da se hotel nalazio na prolaznom delu grada. Maks je već nekoliko dana bio tu, ali ona nije mogla da napusti Frohnau kako bi otišla da ga vidi zato što je jedan od njenih kolega zbog visoke temperature bio prikovan za krevet, što je nju primoralo da radi za dvoje. Sada, pogled joj je sijao od uzbuđenja, i sreća pomešana sa zebnjom stezala joj je stomak kao nekom pesnicom. Bojim se, pomisli ona, odjednom uţasnuta. „Poručnice, mogu li vam pomoći?" Ona se trgnu. Vrata su se otvarala. Portir je bio stariji čovek, nakinđuren u izlizanoj branderburškoj livreji. Kako ona nije reagovala, on dodade da bi je ohrabrio: „Dobro došli u hotel Adlon." „Već sam bila ovde pre nekoliko godina", promrmlja ona, zbunjena. „U Adlon se uvek vraća, poručnice", reče on osmehnuvši se. Ona uđe u prostoriju koja je sluţila kao hol. Sve je bilo drugačije, bez pozlate i mermera, bez buketa cveća i crvenog tepiha, pa ipak, ništa se nije bilo promenilo. Jedan mladi nosač prođe, ruku prepunih časopisa. Osećala se opet ona vesela atmosfera po kojoj je hotel bio prepoznatljiv. Muškarci u odelima razgovarali su sa zanimanjem.

Jedan od njih prasnu u glasan smeh. Ona prepozna reditelja Volfganga Štautea, kao i pisca Hansa Falada koje je sretala pre rata. „Ovi ljudi se sastaju kod nas kako bi obnovili nemačku kinematografsku industriju", ponosno objasni stariji čovek. „Ţivot se nastavlja. Zar to nije čudo?" Ţivot se, u stvari, uvek ponovo rađa, pomisli Ksenija i iznenadna nestrpljivost obuze joj nerve. „Da li moţda znate broj sobe frajhera Fon Pasaua?" upita ona. „Gospodin baron nalazi se u sobi broj dvanaest, poručnice. Stepenice su ispred vas." Ne čekajući, Ksenija krenu. On je tu! Videće ga, zagrliće ga. Na prvom spratu, ona pogreši, vrati se hodnikom u suprotnom smeru, skoro trčeći. Pred vratima sobe, ona skide kapu, prstima zagladi kosu, ispravi svoj kaput. Drhtala je. Gospode boţe, Maks... Pokuca i nečiji glas odgovori joj da ude. Stajao je pored prozora, lica okrenutog ka bledoj svetlosti sunca, zatvorenih očiju, u beloj košulji otkopčanoj pod vratom, sakou od tvida i sivim pantalonama. Kseniji se srce tako jako steţe da joj se učini da će se onesvestiti. Kako je mršav! Hvala ti, boţe, hvala, povrati se ona odmah. Maks se okrenu i ostade dugo zagledan u nju. Koliko puta su se ovako sretali nakon mnogo godina razdvojenosti? I uvek ista iskra, ista magija, iako je Maks bio samo senka samog sebe, iako je imao obrijanu glavu, ranu na slepoočnici, iako je Ksenija nosila vojničku uniformu mada su joj njena zbunjenost i njena zaljubljenost davali izgled uplašene devojčice. On se prvi usudi da se nasmeši, on prvi načini jedan korak, on prvi pruţi ruku ka njoj. „Ĉekao sam te", reče. Ksenija priđe, uze Maksovo lice u svoje ruke. Njegova koţa bila je hrapava, njegove usne ispucale. Ona ostade ćuteći. Svaka reč odala bi jačinu emocija koje je gajila. Plakala je, i to bez imalo stida. Ovom trenutku nadala se danima i noćima tokom čitavog rata, kroz sve nedaće. Oluja je najzad prestala, a s njom i neizvesnost, svi strahovi od sutrašnjice. Njoj se činilo da ponovo ţivi svoj ţivot. Tog čoveka volela je kao što se zaista voli samo jednom, sa svom inteligencijom tela i duše, i tu se uvek radi o potpunom davanju, lišenom ponosa i

sebičnosti, koje ne očekuje ništa zauzvrat. Maks je privi uza sebe. Osećala je njegove poljupce na svom čelu, licu, usnama, i srce joj se rastopi od sreće. Toliko gaje volela da bi bila spremna, ako bi joj on to traţio, ako bi to bilo za njegovo dobro, da ode iz te osamljene i hladne sobe, da ga ostavi zauvek, sada kada ga je videla, kada je znala da ga je vratila u ţivot.

P

etnaest dana kasnije, Maks je sedeo za drvenim stolom u jednoj ledenoj sali, podignutog okovratnika na svom kaputu, nosa uvučenog u šal. Prsti na rukama bili su mu crveni. Jedan upitnik pred njim podsećao ga je na najteţe godine u internatu, kada je njegov mozak bio samo bezoblična masa koja se tvrdoglavo opirala svakoj volji. Kao sredstvo za borbu protiv nacizma, Amerikanci su bili osmislili taj formular od desetak stranica koji su morali da popune svi Nemci stariji od osamnaest godina, i to u nekoliko primeraka, posebno obraćajući paţnju na detalje. Bilo ih je podeljeno više od trinaest miliona takvih. Ĉak su i nekadašnji otporaši bili primorani da se povinuju onome što su neki nazivali apsolutnom inkvizicijom. Onaj koje ţeleo da pronađe posao morao je da prođe taj prijemni ispit, a većina njih takođe je pokušavala da dobije neograničeno punomoćje, kojem je jedan prašak za rublje dao ime, nezamenljivi Perzilšajn, taj dragoceni papir na osnovu kojeg je smatrano da su mrlje sumnjive prošlosti obrisane i koji je potvrđivao moralnost svog vlasnika. Na crno, prodavali su se za basnoslovne sume. U to se ne moţe sumnjati kada se zna da je svaki šesti Nemac bio član neke nacističke organizacije. Maks na brzinu prelete sto trideset jedno pitanje. Ime, datum rođenja, teţina, visina, boja očiju, prebivalište, škole, pripadništvo nacističkim organizacijama, vojna sluţba... Ali isto tako i: poreklo i visina godišnjeg prihoda od 1. januara 1931, putovanja ili boravci van Nemačke, računajući i vojne kampanje... Zaprepašćen, on se upita koji je birokratski ili alkoholisani um mogao da smisli neka od tih pitanja. Kojoj političkoj partiji ste dali svoj glas 1932? A u martu 1933? Da li se on uopšte i seća? A šta bi ga sprečilo i da slaţe? Neki od njegovih prijatelja novinara, suočeni sa istim problemom, slično su reagovali. Prestupi i zločini? Suprotstavljanje Adolfu Hitleru, pomisli on sa ironičnim izrazom lica. Plemićke titule, vaše i vaše supruge, vaših roditelja? Zapadni Saveznici nisu voleli aristokrate, ne iz mrţnje prema određenom društvenom staleţu, što je bilo svojstveno Sovjetima, već zbog toga što su smatrali da su plemići podrţali Hitlera u njegovom političkom usponu, iako su oni tokom rata poloţili, proporcionalno, najveću ţrtvu i pretrpeli najveće gubitke pokušavajući da ga svrgnu. Ali

prekasno i bez uspeha, s gorčinom pomisli Maks, setivši se svog prijatelja Mila fon Ašangera. Ali ţivot priznaje samo pobednike. Uzdahnuvši, on uze penkalo koje je propuštalo. Mastilo ostavi crne mrlje na njegovim prstima. Oţiljci? Na duši, zauvek, priznade on, skamenjen.

Kada se Maks pojavi nekoliko sati nakon što je ispunio svoj zadatak i dobio neophodna dokumenta za povratak svakodnevici, bilo je i dalje tako hladno da su kosti pucale, kao zima poraţenih gradova i tuţnih ljubavi. Padalo je veče. Osećao se slomljeno i poniţeno, osećao se nisko, niţe od tla. Kada on podiţe pogled, ugleda je kako stoji pred njim, i upita se da li ga je čekala napolju po toj psećoj zimi. Ona bi bila spremna na to. Ksenija Fjodorovna se nije plašila zime. Čega se ona uopšte i plašila, pomisli on. Oči su joj blistale, obrazi su joj bili porumeneli, a lice imalo blag izraz. Dok su Berlinke ličile na proţdrljive starice opustošene tugom, Ksenija je širila vedrinu na kojoj joj je Maks morao pozavideti. Njegovo srce zastade, kao i svaki put kada bi se sastali. S jedne strane, mučila gaje teška iznemoglost koja je poticala od fizičkog i mentalnog iscrpljenja, a s druge strane, bojazan da više ne zna kako da usreći jednu ţenu. Na momente, činilo mu se da je zaboravio govor slobodnih tela. „Da li je sve prošlo u redu?" upita ona, odjednom zabrinuta. „Ne izgledaš zadovoljno." „Poloţio sam ispit, ali nisam odgovorio tačno na svako pitanje", progunda on. „Moj ispitivač nije mi ni persirao, kao da sam neki jogunasti učenik. Da sam se usudio, zalepio bih mu taj prokleti upitnik na lice. Provere su neophodne, ali ovakav način je preteran. Ako ne budu obratili paţnju, njihovo ponašanje izazvaće takve posledice da će Nemci početi da ţale za Adolfom Hitlerom." Uznemirenog pogleda, on stisnu usne i zavuče ruke u dţepove. Ksenija ne htede da odgovori. Neraspoloţenja su ponekad hvatala Maksa kao klešta, i on bi se pokazao nabusitim, nervoznim i nepoverljivim. Njegovo ponašanje bilo je postalo nepredvidivo.

Nekada srećan čovek, prepun ţivota i nadanja, sada je otkrivao tišinu koja ju je zastrašivala. Kada Ksenija htede da ga uhvati za ruku, ona primeti njegovo odstupanje, ali kako je bila uporna, on popusti. Shvatila je da će njihov put biti prepun zamki i da još ništa nije rešeno između njih. Ali zar i to nije ljubav? Onda kada se misli da je sve učinjeno i kada dovoljnost zaslepi, tada već počinje sve da se ruši. Njihovi koraci se sjediniše, odzvanjajući po smrznutom tlu. Na pojedinim zgradama, panoi su upozoravali prolaznike da se zidovi mogu srušiti. Hodali su bez reči. Maks se opusti, stavi svoju ruku preko Ksenijinih ramena i stisnu je uza sebe. Ne dogovorivši se ništa, zastadoše ispred jedne kafane. Nekoliko stepenika vodilo ih je u podrum. Na policama, nekoliko usamljenih flaša pokušavalo je da ostavi dobar utisak medu oporim mirisom znoja i lošeg piva. Nije se nudilo bogzna šta, ali oni su osećali potrebu da se vrate nečemu što je ličilo na normalan ţivot. Reklamni posteri predstavljali su razne pozorišne komade. Gazda je bio izvadio stare fotografije sa autogramima glumaca. Bez sumnje, i on je prošao pročišćenje pre nego što ih je okačio. Oni skinuše kapute, šalove i rukavice, proguraše se kroz masu, zatim se smestiše za jedan krivonogi stočić, kolena stisnutih jedno uz drugo kako bi se ohrabrili. S radija, čula se prigušena muzika. Glen Miler, naravno. Kao i svuda u Berlinu. Nekoliko devojaka pohlepnih izraza lica i otvorenih usta progutaše Maksa pogledom. Danju, frajle su bile obučene u odrpanu odeću svojih muţeva, očeva ili braće, palih na frontu ili progutanih u nekom od sovjetskih logora. Noću, kose pokupljene na zatiljku ili iznad čela, nosile su uske korsete i staromodne cipele koje su isticale njihove debele članke, i traţile nekog oficira kako bi zaradile obrok, nahranile dete ili dobile nešto što bi mogle da razmene na crnom trţištu. Muškarac je bio plen, telo roba poput svake druge, najčešće nagrađeno nekom veneričnom bolešću. Maks je netremice gledao Kseniju, ali ona nije uspevala da dešifruje njegov pogled. „Šta je bilo?" reče ona, smetena.

„Ne bi trebalo da ostaneš ovde. Previše si ţiva za Berlin. Previše lepa." „Došla sam zbog tebe, Makse. Bez tebe, moj ţivot nema nikakvog smisla." On začuđeno podiţe obrve. „A Nataša? Kako moţeš da kaţeš tako nešto kada imaš kćerku kojoj si potrebna?" „Potreban joj je i otac." On podiţe pogled, vidno iritiran, i zatraţi od konobara da im donese dva vinjaka. „Već ima jednog, zar ne?" odgovori on, zajedljivim tonom. „Vodoje je do sada savršeno ispunjavao svoj zadatak. Zašto menjati?" „Gabrijel je umro. Ubio se na dan oslobođenja. Nataši sam rekla da je umro od srčanog udara." Maksovim licem prođe oluja emocija. On neţno uhvati Ksenijine ruke koje je ona bila namestila kao u molitvi. „Šta se dogodilo?" „Znao je za nas dvoje. Odavno je već bio otkrio. To ga je uništavalo. Srećom, nikada ništa nije rekao Nataši, ali tog dana, pretio mi je pištoljem. Njegova mala igra, opasna i jadna", reče ona, drhteći. „Nedostojna njega." Bila je prebledela i dve bore oivičavale su njene usne. Još uvek je osećala hladnu cev pištolja na svojoj slepoočnici. Samo jedan metak. Mogla je da umre. I nikad više ne vidi Maksa. „Pitao me je da li te volim, a ja sam rekla istinu. Nije je podneo." Maks odmahnu glavom. Smrt Gabrijela Vodojea nije ga pogađala, ali slutio je da gaje Ksenija poštedela nekih detalja. Zbog stida, sigurno. Ranije, nije shvatao neobičnu vezu koju je imala sa svojim suprugom. Vodoje će zauvek ostati čovek kome se Ksenija okrenula dok je čekala Maksovo dete, pre nego što je ponovo odlučila da nastavi ţivot pored njega kada su se nekoliko godina kasnije sreli. „Kako je reagovala Nataša? Rekla si mi da ga je volela, da je on bio briţan otac", nastavi on, ne uspevajući da sakrije svoj bol. „Loše, a ja nisam znala kako da je utešim. Pošto nisam mogla da joj kaţem istinu, slagala sam. Ne gledaj me tako... Da, dešava mi se da slaţem. Ti to dobro znaš. Nisam ponosna na to, ali ja nisam kao ti i

Nataša. Tvoja kćerka liči na tebe. Vi imate tu istu glad za istinom. Dobro po vas, ali nije svaka istina dobra da se kaţe. Svako ima svoje slabosti, je li tako? Srećom, Feliks je umeo da pronađe reči kako bi je umirio. Ĉak mi se čini da se njihov odnos polako menja. Nataša pokušava da mi to sakrije, ali dobro vidim da između njih dvoje više nije lamo prijateljstvo." Maks na trenutak zatvori oči, dok je i Kseniju obuzimao isti bol. Trebalo je samo da se spomene Feliks i da se njegova majka pojavi između njih. Odjednom, više nije bilo mesta zlopamćenju niti sebičnosti. Ostala je samo uţasna drama koja je pogodila Saru Lindner Selig-son, Maksovu prvu ljubav, ţenu čijoj se hrabrosti i pravičnosti Ksenija iskreno divila. Drama, koja je pokidala porodicu i čije posledice još uvek niko nije mogao da pretpostavi. „Da li znaš šta joj se dogodilo?" prošaputa Ksenija. „Jesi li uspeo nešto da saznaš?" „Veza koju smo bili uspostavili kako bi prebacivali ljude u Švajcarsku bila je izdana. Ferdinand i ja nikada nismo uspeli da saznamo kako. Tog dana, Sara, Viktor i mala Dalija bili su uhapšeni i odvedeni u Aušvic." „Gospode", uzdahnu Ksenija, osetivši nesvesticu. Predosećala je najgore, ali čuti to iz Maksovih usta bilo je nešto sasvim drugo. Nepomično je sedeo na svojoj stolici, torza nagnutog napred, strogog lica. „Da li si siguran? Moţda je ipak greška." „Ne, to je prva stvar koju sam hteo da saznam po povratku u Berlin. Jedan engleski oficir pomogao mi je u potrazi. Iako nikada nećemo saznati detalje, niko od njih nije preţiveo", reče on, slomljen. „Viktor i Dalija ugušeni su u gasnim komorama odmah po dolasku. Sara je izdrţala duţe... Jedna preţivela potvrdila je da je umrla na dan oslobađanja logora." Kseniju obuze drhtavica. Ona skupi snagu i pribra se. Ostadoše u tišini. Maks se prisećao Sarine vitke siluete, kad ju je prvi put ugledao u robnoj kući 'Lindner', obučenu u elegantnu sivu haljinu od kineskog krepa koju je ona sama bila kreirala. Imali su tek dvadeset godina, ludo su se voleli, ali ona je ipak izabrala da se uda za drugog. Tada je bio tuţan, čak i povreden, ali Sara je bila u pravu. Shvatio je

to onog dana kada je upoznao Kseniju Osolin, jednu od onih ţena od kojih se muškarac nikada ne oporavi. Ipak, Sara nije otišla iz njegovog ţivota. Ovekovečio je njenu decu, njenu porodicu u njihovoj vili u Grunevaldu, delio je s njima trenutke sreće koji su s vremenom postajali jednako dragoceni koliko i retki kako su nacisti preplavljivali zemlju. I u trenucima tame, Maks se uvek trudio da bude pored nje. Niko nije mogao da im oduzme to duboko osećanje što sjedinjuje dva bića koja su se iskreno volela i koja su se rastala potpuno slobodno, tu neprocenjivu emociju koja je jedna od strana ljubavi, moţda njena potvrda, otisak poštovanja, ţelje i neţnosti. Ksenija je posmatrala lepo lice čoveka koga je volela, oţiljak na njegovoj slepoočnici koji je polako zarastao. Otkako se vratio, bila mu se povratila snaga, ali crte njegovog lica i dalje su bile oštre kao urezane noţem. Ona ponovo oseti ţelju da pomiluje njegovu obrijanu glavu. Po njegovom zamagljenom pogledu, Ksenija je znala da misli na Saru, ali nije osećala nimalo ljubomore, samo tugu. Maks je ţalio za jednom ţenom koju je voleo. Ksenija je saosećala s njim, u tišini, sećajući se Feliksovog snaţnog lica, Lilinog suviše mračnog pogleda, i to je bio njen način da oda počast Sari Lindner. Ona pomisli kako je konačno postala odrasla osoba, jer je prihvatila da jedan muškarac moţe voleti više ţena. Susreti nam određuju ţivotni put, bilo da traju nekoliko sati, nekoliko dana ili čitav ţivot. Konobar spusti čaše ispred njih. Svetlost jedne svece obasjavala je napitak boje ćilibara. Maks se potrudi da se nasmeši. „Sećaš se prvog puta na Monparnasu? Izgledala si isto tako izgubljeno kao i danas, a ja sam ti poručio čašu vode. Plašio sam se da ti se od nekog alkohola ne zavrti u glavi." „Meni, koja pijem čistu votku naiskap", našali se ona. „Zavoleo sam te onog trenutka kada si ušla u La Rotond" ,,A danas, da li me i dalje voliš?" reče, zaţalivši istog trenutka na svojoj brzopletosti. On ne odgovori, već saţe glavu i zagleda se u čašu koju je drţao obema rukama. Ksenija se ukruti na svojoj stolici. Odjednom, nije više disala, plašeći se čak i da se pomakne. I najmanji pokret, i najmanji drhtaj mogli su da uzdrmaju sav njen ţivot.

„Nije prošao nijedan dan a da nisam pomislio na tebe", konačno reče on, ozbiljnim tonom. „Ti si deo mene, znaš to, i do smrti ću te nositi u sebi. Ti si nezamenljiva. Ali ne ţelim da te laţem. Da bi se volelo, potreban je ţar... Potrebna je ona vera o kojoj smo jednom razgovarali u onom pariškom kafeu veselijem od ovog", reče on, sa oštrim bleskom u pogledu. „Ţao mi je, Ksenija... Negde usput, ja sam tu veru izgubio." Ksenija ne posusta. Krv joj je polako tukla u slepoočnicama. Na njenom mestu neka druga ţena briznula bi u plač ili protestovala, ali Ksenija samo ostade nepomična, ne prestajući da gleda u njega. Samo je lomljenjem prstiju odavala uţas koji ju je obuzimao. Poznavala je oluje, poniţenja, samoću. Poznavala je taj osećaj da si samo sparušena spoljašnost napuštena na neprijateljskoj zemlji. Nikada joj ništa nije bilo dato. Otimala je od ţivota one trenutke sreće koji su joj bili dopušteni. Sudbina joj je vratila Maksa, koji joj je sada na drugačiji način izmicao. Nije mogla da se otrgne osećaju ironije. Ovoga puta, nije više ona bila ta koja je beţala, uplašena od ljubavi kojoj nije poznavala ni granice ni oblike. Ako je Ksenija Fjodorovna Osolin bila rođena u krvavoj revoluciji, Maks fon Pasau sada se i sam rađao iz ruševina rata. Hvala bogu, ona je mogla da ga razume, dok on, dvadeset godina ranije, nije mogao da shvati beskrajne sloţenosti duša koje su bile prošle kroz pakao. Maks se plašio Ksenijine reakcije. Izazvao joj je tugu a mrzeo je da nanosi bol. Ali kako da ne bude iskren kad se osećao tako izgubljeno, tako očajno usamljeno? Gledao je u Kseniju, mogao je da pruţi ruku i dodirne je, a ipak ostajao je u svom staklenom kavezu koji ga je odvajao od ostalog sveta. Ta mora ga je pritiskala i on ispi svoj konjak. Iznenadio se videvši je da se smeši. Ona se nagnu, pomilova mu obraz, i odlučnost njenog sivog pogleda izazva suze u njegovim očima. „Ţelim da me zagrliš, Makse" prošaputa mu. „Ţelim da vodimo ljubav. Sada. Odmah! A šta će biti sutra ili prekosutra, koga je briga za to! Prošlost mora da ćuti, a budućnost ne pripada nama. Baš u ovom trenutku naših ţivota, potrebni smo jedno drugom, i samo to je vaţno."

Ona isprepleta svoje prste s njegovim, prinese njegovu ruku svojim usnama i ujede ga smejući se. Njen pogled je toliko zračio i bio pun po-verenja, pun ţelje, da se Maksu učini kako vetar s Baltika dolazi i briše sve njegove strahove i tuge. Da li je moguće da je bila u pravu, ta bela Ruskinja, koja je izdrţala sve egzile, upita se on, odjednom preplavljen nadom. Da li će uspeti da na nekoliko sati zaboravi lica nestalih i suviše gorke uspomene? Dok bude osećao miris te ţene, opojni dodir njene koţe, vrtoglavost zbog njenih grudi, dok se bude izvinjavao za to stoje još uvek ţiv, dok su drugi, najbolji među njima, bili mrtvi. „Ostavili su ovo za vas, gospodine barone", reče recepcioner. Maks uze paket, nakaradno umotan u novinsku hartiju, zatim se nepoverljivo osvrnu oko sebe. Ĉinilo se da ga niko nije posmatrao u holu. Iznenađivala gaje ta opreznost koja gaje čak i na ulici terala da se osvrne za sobom i proveri da li ga ko prati. Dobre navike ne gube se lako, pomisli on s tračkom ironije. Većina Berlinaca koji su ţiveli u sovjetskom sektoru doţivljavali su taj uţasan osećaj, to da ih nečiji zlobni pogled prati u stopu. Ali Maks je i dalje više voleo da spava u Adlonu, u jednoj skromnoj i hladnoj sobi, nego u stešnjenoj sobici s Marijetom, Akselom i Klarisom. Previše je propatio u zajednici ljudi da je ţeleo da uţiva u samoći. On izađe na Vilhelmštrase, pod čeličnoplavo nebo. Inje je svetlošću paralo skamenjene ruine, delovi poledice čekali su kao u zasedi na prolaznike koji su se kretali korakom invalida. Svako je ţeleo da izbegne banalnu nezgodu, uganuće ili slomljenu ključnu kost. U bolnicama nije bilo ni analgetika ni dovoljno slobodnih kreveta. U to vreme posle rata, u nemačkoj prestonici bilo je bolje umreti zdrav. Na Pariškom trgu, Maks pocepa novinski papir i ugleda lajku i dva filma. Pred noge mu pade jedna ceduljica. On se saţe da je podigne i prepozna elegantni Ksenijin rukopis: „Vreme je, Makse... Volim te." Fotoaparat mu se učini čudan, skoro neprijateljski. On ga okrenu svojim prstima oteklim od hladnoće. Nevešto, kao nešto strano. Besan do te mere daje drhtao. S kojim pravom se Ksenija uplitala u jedan tako intiman domen? Bio je to jedan deo njega, zauvek nestao, od kojeg više nije očekivao ništa... Prisećao se svog opustošenog studija. Sumnjao je u to da će ikada više moći da radi kao pre rata.

Obuze ga neodoljiva potreba da spusti aparat na zemlju, ispod Staljinovog portreta, znajući da će za nekoliko sekundi nestati. Nedaleko od njega, dečaci od desetak godina okretali su se, gledajući ga pretećim pogledima, i polako prilazili obrazujući krug poput izgladnelih vukova. U Tirgartenu, gde je cvetala prodaja na crno, polovna lajka koštala je više od četrdeset hiljada rajhmaraka, ili nekoliko hiljada cigareta. Znaš to zato što si išao tamo i raspitivao se, kao da mu je šapnuo neki glasić, dok su ga filmovi pekli u rukama. Nepravedan si prema Kseniji. Drhtiš od straha, ne od besa. Budi barem toliko pristojan da to priznaš! On okrenu deci leđa i udalji se krupnim korakom, steţući aparat pod miškom, kao neki lopov. Ponovo, Ksenija Osolin ga je uzdrmala. Imala je tu moć da uvek dira u bolnu tačku. Kao i moć da daje ţivot. Kako zaboraviti Ksenijine ruke kako miluju telo, čije je konture bio zaboravio. Telo koje je nakon meseci postalo samo kost i koţa, kazna, jadno breme zavetovano na patnju, na poniţenja. Ona je bila ta koja ga je volela, ona ga je podsetila na pokrete, milujući mu ramena, torzo, istaknuta rebra, stomak, brišući oţiljke od mučenja u koncen-t racionom logoru, kao i one koji će zauvek ostati nevidljivi, dok se on toliko sramio otkrivajući njene neodoljive grudi, liniju njenih bokova, bedara, toplotu njenih vlaţnih usana dok su grizle sa onom drskošću koja jednostavno znači ţivot. Ali ona se pokazala strpljivom i postojanom, svojim nestašnim usnama dozvoljavala je sve drskosti kako se on budio, ponovno rađao, pronalazio snagu, ţelju, onu silinu koja takođe pripada ljubavi i koju jedan dostojan muškarac uspeva da kontroliše, onu silinu koje se, moţda, toliko plašio. Te noći, kada se on bio sakrio u pustu samoću, tako daleko od obala poţude, Ksenija je bila došla po njega, da ga vrati samom sebi. Njegovo povlačenje nije je uplašilo. Legla je na njega da bi ga fiksirala za tlo, s glavom na njegovom ramenu, sa svojim dahom na njegovoj koţi. Osetio je kucanje njenog srca, krv u njenim venama. Usudio se da poljubi njenu dojku koja se nudila, neţna i dareţljiva, da spusti svoje grube ruke na tu delikatnu, svetlu koţu, da proslavi to telo koje je godinama voleo, omamljen mističnim mirisom koji je pripadao samo njoj, i konačno, kao čudom, ponovo su bili dvoje a tama je bila iščezla i pokazala predivne ljubavnike u punom svetlu, nezavisne

ljubavnike, jednog muškarca i jednu ţenu koji se vole u potpunosti i spokojno, zato što je istina duša ujedno i istina tela. Maks je tog dana dugo hodao. Iako ga je probadao bol u leđima, nije hteo da stane i odmori se. I sam je bio iznenađen time što nije osećao ni glad ni ţeđ. S vremena na vreme, primakao bi aparat svom licu, usporen kao nakon dugog sna. Nekada mu se inspiracija rađala iz bilo čega: iz geometrijskih formi koje obrazuju šine na pruzi, vesele svetlosti među lišćem, iz naleta vetra koji odnosi šešir nekoj prolaznici. Sada se intuicija rađala, ali odmah i nestajala. Moţda moram da naučim da me zaboravim, upita se on, potresen. Tih poslednjih godina, bio je nadvijen nad samim sobom, a njegovo egzistiranje svedeno na svakodnevnu borbu za ţivot u jednom svetu pod zapovestima i surovostima. Moraće opet da počne da se otvara prema drugima kako bi pogodio njihove ćutnje i otkrio ih uprkos njima samima, s talentom koji je od njega bio napravio slavnog portretistu, kako u Berlinu tako i u Parizu, Njujorku. Trebalo mu je da pronađe tu dareţljivost, taj sluh. Svoje mesto na ovom svetu. Mesto na koje je imao potpuno pravo, koje nikome nije bio ukrao. On ispravi ramena, polako se okrenuvši oko sebe. Boje su oţivljavale: bela zvezda na vratima nekog dţipa, crveni šal malog prodavca novina s kačketom, britanska zastava na jednoj zgradi. Odjednom, učini mu se da su i zvuči postali jasniji. Kroz jedan otvoren prozor grmeo je zvuk s radija, tramvaj se zaustavi malo dalje niz ulicu, uz škripu točkova. Kada je slučajnost htela da Lin Nikolson izađe iz zgrade i zastane, podignuvši svoju suknju kako bi pogledala čarapu koja je bila skliznula, Maks je instinktivno reagovao. U pozadini plavo nebo, nered ruina naspram kojih se ističu stroge linije uniforme s dugmadima boje zlata, bela košulja i tanka crna kravata koja je samo fino narušavala taj neznatan i ţenstven akt, ruka koja uzalud pokušava da sakrije tu bezazlenu grešku, podignuta obrva ispod kape, ljutito pućenje našminkanih usana. Bila je to prva posleratna fotografija Maksa fon Pasaua koju je načinio jednog decembarskog dana, 1945. nedaleko od Kurfursten-dama. Slika koja će obići svet, ali Maks to još uvek nije mogao da zna.

Mlada Engleskinja ga odmah prepoznade. Nosio je vuneni šal i debeli kaput vojničkog kroja, ali na glavi nije imao kapu. Kosa mu je bila izrasla nekoliko centimetara a njegovo lice ponovo je imalo boju. Ona se zapita ko je od njih dvoje bio više iznenađen. „Po Indijancima, upravo ste ukrali deo moje duše", našali se ona, pokazujući na lajku koju je on drţao uza sebe kao što se nosi dete. Maks fon Pasau napravi tako ozbiljan izraz lica, skoro bolan, da ona zadrhta. On se zbunjeno zagleda u aparat, zatim odjednom podiţe glavu. Ugledavši njegov osmeh, srce Lin Nikolson zamalo ne iskoči iz grudi. „Ĉime mogu da vas počastim u znak izvinjenja, gospođice Nikolson?" „Ne znam", reče ona, zbunjena. „Ţurim. Ĉekaju me u hotelu Zoo, u pet sati." „Ah, sigurno na čaju! Ili moţda, koktelu? Izgleda da tamo prave odličan menhetn. Mogu li vas bar otpratiti do tamo?" Izgledao je baš rešeno da joj pričini zadovoljstvo, pa ona morade da mu uzvrati osmehom. Neodoljiv je, pomisli ona. Ali jedan agent ne moţe biti bez posledica. Ozbiljni treninzi tajnih sluţbi razvili su instinkt zaštite. Svakoje na svoj način slutio nesreću: peckanje u potiljku, stezanje stomaka, znojenje dlanova. Kod Lin, zadrhtao bi jedan nerv pored kapka. Nervoznom rukom, devojka se protrlja po slepoočnici. Setila se priručnika koji je, nekoliko meseci ranije, Forin ofis podelio engleskim vojnicima, sa uputstvima za ponašanje u Nemačkoj: „Drţite se dalje od Nemaca, čak i od onih s kojima imate zvanične odnose. Ne traţite nevolje". Nema ničeg opasnog kod njega, pomisli Lin. Maks fon Pasau bio je čestit čovek. Ĉim je izašao iz bolnice, zamolio ju je da mu pomogne da pronađe informacije o jednoj jevrejskoj porodici čiji je on bio blizak prijatelj. Aušvic se nalazio u sovjetskoj zoni a Rusi nisu sara-đivali. Ipak, Lin je bila uspela da povuče neke veze. Još uvek se sećala njegovog ugašenog pogleda kada su jevrejski sluţbenici, koji su radili na slučajevima deportovanih, potvrdili njegove sumnje. „Ostaćete još dugo u Berlinu?" upita Maks. „Da, zasada." „Da sam na vašem mestu, imao bih samo jednu ţelju: da se što pre vratim kući. Ovaj grad nema više šta da ponudi, osim kriminala svih vrsta i jednog ubitačnog beznađa."

„Ne čeka me ništa posebno kod kuće", priznade ona, zbunjena osećanjem praznine koje je preplavi. „Ovde bar imam osećaj da sam korisna." Lin shvati da nikada nije bila toliko svesna prisustva jednog muškarca. Njihove ruke doticale su se dok su hodali. Ona se odmače, ne mogavši da se suzdrţi da ga krajičkom oka ne pogleda. On je posmatrao red koji se bio formirao ispred jedne prodavnice. Nemci su provodili vreme čekajući. Neki su stajali u red, ne znajući ni šta se prodaje. On napravi fotografiju troje nespretne dece koja su prelazila ulicu noseći kese veće od sebe, prepune drva. Kako je ona mogla da objasni Maksu fon Pasauu da ju je rat spasao od same sebe? Bombardovanja su je pod-stakla na to da izađe iz jedne pasivnosti koju je smatrala nepremostivom. Bila je ohrabrena da iskoristi svoju inteligenciju, svoju intuiciju. Da prevazide svoje limite. Sada joj je delovalo nezamislivo da se vrati toj, koliko udobnoj toliko i monotonoj, prošlosti. „Gde stanujete?" zabrinu se ona. „Bilo je mnogo zaplenjivanja od našeg poslednjeg susreta. Znam da su nekim porodicama davali samo dva sata da napuste svoje stanove." „Mnoge od njih potpuno su uništene" nastavi on osudujućim tonom. „Sve im je oduzeto: kreveti, nameštaj, pokućstvo, lampe, knjige... Ljudi su se našli na ulici, uz zabranu da se vrate svojim kućama do odlaska trupa, koje će se dogoditi kroz neodređeno vreme. Što se mene tiče, ja sam u Adlonu. Pored onog što je ostalo od Branderburške kapije. Kod Rusa." Ona napravi zabrinut izraz, razmisli na trenutak, pa reče: „Bilo bi pametnije da dođete u naš sektor." „Zašto. Verujete li da ću da padnem pod koban uticaj nemačke komunističke partije?" „Oblaci se nadvijaju nad našom sutrašnjicom." „Kao da slušam jednu od onih poruka koju Radio London poručuje francuskim otporašima", ironično reče on. „Nemojte se rugati. Ne znate šta se sprema." Maksovim licem prođe tamna senka. Fiksirao ju je hladnim pogledom. „Ne smatrajte me idiotom."

„Dajem vam kompliment", odgovori ona. „Ako mislite da ostanete u Nemačkoj, iskreno vam savetujem da se preselite na našu stranu. Ĉini se da je kod Amerikanaca ţivot prijatniji. Na francuskoj strani, ţale se na korupciju, a kod nas, priznajem vam, slabo se jede. Ali kod Rusa, svakog trenutka postoji opasnost da budete streljani. Dakle, šta kaţete na to? Jedan moj prijatelj upravo se iseljava iz malog stana jer se vraća u London, a stan je blizu odavde. Ta prilika se ne propušta." Maks stisnu usne. Nije sumnjao u to da je Lin Nikolson znala prave ljude za dobijanje takve usluge. Bilo je uţasavajuće slušati Saveznike kako do te mere uzurpiraju njegov grad i njegovu zemlju. Pa ipak, dok je na radiju slušao jedan od dva izveštaja posvećenih suđenju visokim nacističkim vođama u Nirnbergu, morao je da prizna da su se Nemci bili odrekli svog prava na reč. U holu hotela Zoo, Lin priđe recepcioneru kako bi ga nešto pitala, zatim se vrati Maksu. „Osoba koju čekam zakasniće. Hoćete li da mi pravite društvo?" On je podrugljivo odmeri od glave do pete. „Već je pravo čudo što sam uopšte mogao i da uđem u ovaj hotel. Pre samo nekoliko meseci, bilo nam je zabranjeno i da se rukujemo s vama. Nije nam bilo dozvoljeno ni da upotrebimo smeće koje su Amerikanci bacali u kante za đubre. I vi ţelite da sednete za sto s jednim Nemcem, i to na javnom mestu? Znam da su pravila u vezi s nezbliţavanjem malo oslabila, ali zar se ne bojite kazne? Slušajući vas, reklo bi se da vi čak nešto i očekujete od mene, gospođice Nikolson", reče on nagnuvši se prema njoj. Lin pomisli na reči svog pretpostavljenog koji se interesovao za profil frajhera Fon Pasaua. Bili su im potrebni Nemci od poverenja. Engleska je postavljala svoje pione, ponekad čak i da ovi nisu bili svesni toga. Ali Lin se nije dala prevariti. Mlada ţena nije ţelela da učvrsti veze s Maksom fon Pasauom samo zbog interesa Krune. Taj čovek ju je u isto vreme i intrigirao i uznemiravao. Ţeliš njega, to je, priznala je sebi. „Postoje slučajevi više sile kada je potrebno dokazati smelost", reče ona podignuvši jednu obrvu. „Ubediću vas, dakle, da uzmete jedno piće."

Dok ju je on ispitivao pogledom, Lin neprimetno ispravi ramena. Nerviralo ju je to što je bila zbunjena. Tokom svojih misija u Francuskoj, u očima nacista bila je samo terorista koji je zasluţivao metak u čelo. Bila je naučila da rukuje eksplozivom, da upotrebi sva tri dela mitraljeza sten u nekoliko sekundi, da ga iskoristi ne trepnuvši, pa čak i da ubije čoveka golim rukama. Baš je korisno, sve to, pomisli ona ironično, jer bila je dovoljno pametna da shvati da se igra vatrom. Lin se uputi ka malom stolu koji se nalazio u jednoj od sala. Pogled Maksa fon Pasaua pritiskao joj je potiljak. Nije bila sigurna u to da li će on krenuti za njom. Iz njega je zračilo nešto izrazito slobodno, što ona nikada ranije nije bila srela kod nekog muškarca. Njeni prijatelji Englezi delovali su joj tako jednostavno, kako njihove ţelje tako i njihove ljutnje. Što se tiče Amerikanaca, oni su bili još bezopasniji i ponekad su joj izgledali kao velika deca. Ona oseti olakšanje kada joj se, nakon nekoliko trenutaka razmišljanja, Maks pridruţi. On skinu svoj kaput, ali zadrţa lajku na krilu. Njegovo lice bilo je zatvoreno, crte lica nepomične. „Zbog čega ste besni?" upita ona. „Nisam navikao na to da me ţena pozove na piće." „Svet se promenio. Ali ne plašite se. Uskoro će svako od nas pronaći mesto u društvenom ţivotu organizovanom poput notnog papira. Ili bar ţene koje ga prihvate" dodade s tračkom gorčine. „To neće biti slučaj s vama?" „Ne. Ne verujem." I Lin se odjednom učini da joj se sopstvena budućnost prikaza pred očima. Širina od koje joj se zavrti u glavi. Rasuta porodica, prijatelji koji ne misle ni na šta drugo osim na brak, kao daje rat bio samo prolazna neprijatnost. A ona, šta je ona očekivala od svih tih budućih godina koje joj se odjednom učiniše zastrašujuće? Kada skine tu uniformu, da li će sresti čoveka koji će umeti da je inspiriše, iznenadi, da je usmeri da teţi najboljem? I, da li je njoj uopšte i trebao muškarac u ţivotu? Sanjala je o dalekim putovanjima, o egzotičnim predelima o kojima je znala samo iz svojih knjiga. Vlaga Indije. Dine u Sahari. Jedan drugačiji svet kako bi počela iz početka. Ona izvadi iz dţepa paklu česterfilda. „Dozvoljavate?" upita Maks pruţajući upaljač. Samo od dodira njegovih toplih prstiju ona zadrhta. Lin uputi samoj sebi bujicu pogrdnih imena. Nikada se još nije osetila

tako razoruţano. Do sada, poţuda je za nju bila neki nepoznati svet. Bilo je, naravno, nekoliko poljubaca sa šarmantnim vojnicima, ali ništa ozbiljno. Tek malo otvorenih usta. Mlade engleske aristokrate nisu znale ništa o seksu. Izuzimajući rat, nevinost je vaţila za normu. Bilo je čak paradoksalno stoje toliko puta rizikovala ţivot, a i dalje ostajala tako naivna, pomisli ona, uţasnuta. U Londonu, dok su zbog gustog mraka svi morali da nose dţepnu lampu sa sobom, jedna prijateljica joj se ţalila da je njen* pratilac čuvao svoju u dţepu sve vreme dok su plesali u 400, na Lester skveru. Prasnuvši u smeh, morala je da joj objasni efekat erekcije. „Zato se smeškate?" reče Maks. „Setila sam se nečega", odgovori ona, mahnuvši rukom kako bi pozvala konobara. „Šta pijete?" „Skoč." „I jedan čaj, molim vas." „Kako ste vi fini", pecnu je Maks. Ne uvek." ,,U to ne sumnjam." Posmatrao ju je smešeći se. Pod njegovim, istovremeno blagim i radoznalim pogledom, Lin je osećala kako njena zebnja polako nestaje. Ona se zagleda u lice s pravilnim crtama i punim usnama. Nonšalantna elegancija s razvezanom kravatom, stari sako od tvida, rukavi košulje podvrnuti na zglobovima, a ruke, na kojima su se nazirali beličasti oţiljci, zaštitnički poloţene na fotoaparatu. Uvek je bila okruţena šarmantnim muškarcima, počevši od njene braće koji su bili smatrani za naročito dostojne interesovanja ţenskog roda. Pre rata, njihovi prijatelji koje je redovno sretala na koktelima i balovima u Sizonu, nisu bili kukavice, ali zrelost Maksa fon Pasaua, nekih dvadesetak godina starijeg od nje, nije je ostavljala ravnodušnom. Zašto se nikada nije oţenio? Ko su bile te ţene koje su imale sreću da podele ţivot s njim? „Veoma ste tihi." „Pitala sam se da li ćete ostati u Berlinu ili nastaviti ţivot negde drugde." „Zasada ne vidim sebe na drugom mestu osim u svom rodnom gradu. Moţda zvuči čudno, ali imao bih osećaj da beţim. Moram da

svedočim o svemu ovome", reče on odlučnim tonom, pomilujući svoju lajku. ,,A ipak, nisam siguran u to da znam kako to da uradim." „Videla sam da su vas Amerikanci stavili na belu listu umetnika. Niko vas neće uznemiravati." „To vi mislite", konstatovao je on dok im je konobar posluţivao piće. ,,I ja sam na milosti papirologije kao i svi ostali. To je da čovek poludi! Ali imamo li mi pravo da se ţalimo? Mi smo krivci, ne treba to zaboraviti!" „Što ipak nije osećanje koje vlada u Nemačkoj. Ja ovde zapaţam najviše saţaljenje nad samim sobom." „Što vam verovatno deluje iritantno." „Apsolutno", potvrdi ona. „Nemci sebe smatraju ţrtvom. Po njima, firer ih je izdao uvodeći ih u rat u kojem nisu mogli da pobede; Anglo-Amerikanci su bombardovali njihove gradove; Sovjeti su se bacili na njihovu zemlju poput neke biblijske pošasti. Ja mislim na svoje prijatelje koji su nestali bez traga. Na sve one uništene gradove. Kada čujem kako jadikuju vaši sunarodnici, dode mi da ujedam." Odjednom, njena fizionomija se promeni. Njene neţne crte se zategnuše a pogled joj odluta negde uprazno. Bol se na svakom biću različito ocrtavala. Jedni su je čuvali duboko u sebi i krili svoju slabost iza grozničave pričljivosti, drugi su morali da istaknu svoju tugu, a neki su u njoj čak i uţivali. Maks je odmah bio iznenađen snagom karaktera kojom je odisala ova mlada ţena. Kada je, nekoliko meseci ranije, bila došla da razgovara s njim, na Maksa su snaţan utisak ostavili njen ton, njen nepokolebljiv pogled, njeno drţanje. Pa ipak, evo je kako mu otkriva jednu svoju slabu tačku. „Jeste li pomagali otporu, Lin? Da li ste bili poslati iza neprijateljskih linija? U Francusku, moţda?" Ona zavuče ruku u dţep i dotače zlatnu pudrijeru koju su im davali pre odlaska u misiju, ne samo da bi je mogli prodati u hitnom slučaju već i da bi podsetila na emocionalnu vezu koja je povezivala agenta s njegovim ratnim drugovima. U Engleskoj, to još uvek bila delikatna tema i tajna je i dalje bila ljubomorno čuvana. Ideja da se neko usudio da izloţi opasnosti ţivot mladih ţena civila postavljala je jedno moralno pitanje koje je moglo da uzburka čak i parlament. Od trideset devet Britanki poslatih u Francusku, trinaest ih se nije vratilo.

Konačno, Lin je čekala posetu jednog od njenih pretpostavljenih oficira, misteriozne Vere Atkins, koja je dolazila u Nemačku kako bi pokušala da dode do informacija o ţenskim agentima S.O.E. koje je Gestapo bio zarobio. Lin je bila naročito zabrinuta, jer ih je većinu sretala tokom njihovih obuka. Nacistička direktiva „Noć i magla" bila je nesporno efikasna: njeni zarobljenici bili su osuđivani da nestanu bez traga. Niko nije smeo da sazna šta se dogodilo s tim otporašima civilima koji su bili uhapšeni kako u Nemačkoj tako i na ostalim okupiranim teritorijalna. Tokom godina, nestalo je na stotine hiljada ţrtava i niko više nije ni sumnjao u to da je njihova smrt bila uţasna. Lin je znala da je i ona mogla biti jedna od njih. „Sluţila sam svojoj zemlji, to je sve", suvo reče ona, ţaleći što nije poručila neki alkohol. „Ali da li ćete sada dobiti priznanje za vašu hrabrost?" „Nisam to činila zbog priznanja." „Zbog čega, onda? Šta to jednu mladu aristokratkinju poput vas navodi da prlja ruke?" Maks se zapita odakle mu ta iznenadna ţestina. Uzdrţljivost Lin Nikolson, njene noge sa skupljenim kolenima pristojno poloţenim sa strane, njena ukrućena leda, njeno odsečno izraţavanje budilo je u njemu jedan bolan osećaj, pun besa i nepravde, kao da joj je zamerao to što nije ostala nevino savršenstvo, skrivena iza debelih zidova porodične kuće koja se ponosno uzdizala na nekoj engleskoj planini, zaštićena od sve te tame iz koje on nije uspevao da se izvuče. Preplavljena talasom izmorenosti, Lin uzdahnu. Koliko god beše ona, učini joj se daje Maksovo pitanje premašivalo njenu ličnost. Da li joj je zapravo ikada bilo postavljeno takvo pitanje? S tračkom nostalgije, ona pomisli kako su retki bili oni koji će u budućnosti moći da uhvate onaj fantastični elan solidarnosti koji je bio obuzeo Englesku u prvim danima rata. Jedna izvanredna snaga. Uporno odbijanje ropstva koje je svako nazirao, odbijanje koje je prevazilazilo socijalne klase, toliko istaknute u toj zemlji, u kojoj se mešao ponos stare ostrvske nacije, bezgranična hrabrost, strastveni individualizam star vekovima koji Nemačka Adolfa Hitlera nije poznavala, nešto što je diralo u dušu i što je bila očiglednost. Ipak, Maks fon Pasau mogao je, moţda, da razume. „Da bih disala."

„Uprkos košmarima? Izlaţući svoj ţivot opasnosti?" „Naravno", odgovori ona smešeći se. „Ali čemu sva ova pitanja kada ste i vi reagovali na isti način? I kada je vaš revolt bio još bolniji, zar ne? Dobro znate da ne postoji nijedno moguće opravdanje za takve postupke." Maks samo klimnu glavom, zatim podiţe čašu nazdravljajući joj. „Koliko misija u Francuskoj?" insistirao je on. „Tri." Nije mogao da sakrije svoje iznenađenje. „Dugotrajne?" „Nekoliko meseci." ,,U Parizu?" „Ne samo tamo." „Strah?" „Moj najbolji prijatelj." „Hapšenja?" „Ne bih bila ovde i razgovarala s vama." „Naravno. Izvinite me. Ali vi ste posebno lepi, gospođice Nikolson. Neka obična devojka imala bi više šanse da prođe neopaţeno, zar ne?" „Zahvaljujem vam na komplimentu, ali naši nadređeni smatrali su da su potrebni i agenti sposobni da impresioniraju naciste. Izgleda da su nam naša spoljašnjost i edukacija bili aduti. Sve to ipak nije bilo dovoljno da se spasu ţivoti nekih mojih prijateljica." Na njenom licu pojavi se duboka tuga. Ruke joj stegnuše naslon stolice. Uspomene se vratiše, jasne kao prvog dana. Njena poslednja misija. Telo radio-operatera izrešetano mecima, mladi agent francuske veze odvučen za kosu prema crnom automobilu Gestapoa. Raspad mreţe. Ĉudno spašavanje koje joj je omogućilo da se domogne Engleske. Od tog dana, bila je prisiljena na to da radi u jednoj kancelariji i da učestvuje u obukama svojih prijatelja. Zabrana povratka na teren, jer je Gestapo sada posedovao njenu fotografiju i njen identitet. Ona oseti mučninu. Maks dohvati devojčinu praznu šoljicu u koju nasu polovinu svog skoča. „Pozdravljam hrabrost vaših prijatelja, kao i onih mojih koji se više neće vratiti. Ali vi ste još uvek tako mladi, Lin. Sve to treba da

ostavite iza sebe. Postoje opasne prošlosti iz kojih se ne izvučemo i koje nam pokvare budućnost. Zabranjujem vam da upadnete u tu zamku. To bi bila najvrednija tekovina naših neprijatelja." Dok je Lin Nikolson podizala šoljicu u čast svojih palili prijatelja, ona pomisli kako Maksa izdaje njegov bolni pogled. Tu zamku o kojoj je govorio, Maks je vrlo dobro poznavao, i bilo je mučno otkriti koliko je se plašio.

K

senija poţuri u kupatilo na kraju hodnika i povrati u lavabo. Uhvaćeno drhtavicom, njeno telo više nije uspevalo da se odupre. Kada podiţe glavu i pogleda se u ogledalu, dozive šok ugledavši svoje pomodrelo lice. Kao i ostali oficiri ASTO-a, specijalizovani za okupirane teritorije, i ona je bila smeštena kod jedne lokalne porodice. Starija kćerka vlasnika kuće morala je da joj ustupi svoju sobu, što joj nikako nije mogla oprostiti. Kseniji se nimalo nije dopadala ta mršava pritka s profilom nostalgičnog naciste, koja je sigurno paradirala s Ligom nemačkih de-vojčica, mahala zastavicom s kukastim krstom i sanjala da se uda za nekog slavnog oficira Vermahta. Poniţenje zbog poraza i okupacije navodilo ju je da se usudi da ispoljava oštre reakcije. Devojka završi s pranjem zuba a onda razmetljivo ispljunu. „Lepo buđenje!" ironično reče. „Mogli ste se barem potruditi toliko da stignete do WC-a. Ovako ima da smrdi satima." „Zao mije", promrmlja Ksenija koja se retko kada osećala tako loše. „Sigurno je zbog hrane. Stalno nešto ţvačem." „Samo pokvaren ţeludac", podrugljivo reče odmerivši je pogledom. „Nadajmo se! Videvši vas, čovek bi pomislio da ste trudni." Ona izađe zalupivši vratima. Ksenija dugo ostade nepomična. Hladnoća s pločica podizala joj se uz noge, lepljiva vlaga u prostoriji mirisala je na sapun. Ona oseti još jaču mučninu. Kada konačno uspe da dode do vazduha, dotakla je svoje grudi koje joj se učiniše neobično osetlji-vim. Uhvati je zebnja. Ona i Maks ponovo su bili ljubavnici već više od tri meseca, ali imali su samo ukradene trenutke, ne samo zato što je taj oblik veze bio zabranjen, već zato što ona nije imala mnogo vremena da mu posveti. Stidljivo, ona spusti ruku na svoj stomak. Odvratna Ne-mica sigurno je bila u pravu: čekala je svoje drugo dete. Ona se seti svoje uspaničenosti kada je prvi put otkrila da je trudna, dok je ţivela s njailfcakom i svojim mladim bratom Kirilom u jednoj mansardi, u Parizu. Tada se njena mlada sestra ponašala buntovnički, njen ujak Saša bio je u zatvoru i ţivot nije nudio nikakvu naknadu. Kada je Ksenija prkosno izjavila da će sama podizati svoje dete, njanjuška se razbesnela. Njeno usahlo ali odlučno telo drhtalo je od gneva. Kako se Ksenija Fjodorovna usuđivala da

pomisli da postane skandalozna samohrana majka, ona koja je rođena kao grofica Osolin? Da zanemari to što će tako baciti ljagu i na sve ostale članove porodice? Tom nevinom detetu trebao je otac. Ne pogađa se sa čašću Osolinovih. Ksenija umi lice. Hladna voda preseče joj dah. Kapi se zadrţaše na njenoj kosi. Njanjuška je umrla, a ona je bila donela odluku koja joj je promenila ţivot: prihvatanjem bračne ponude Gabrijela Vodo-jea, neizbeţno se udaljila od Maksa. Iz kojih zabluda je ona izabrala taj trnoviti put, da se skrasi pored starijeg čoveka, kome je priznavala inteligenciju i odanost, ali koga nije volela, kad bi Maks s druge strane bio toliko srećan da ju je oţenio? Bilo te je strah, priznala je sebi. Strah od Maksove ljubavi, strah od toga da gledaš kako se taj ţar s godinama gasi i ostavlja te još usamljenijom nego ranije. Strah od njegovog entuzijazma i bojazan da će ti jednog dana prebaciti za to što si ga zarobila brakom. Strah da se ne prepoznaš u toj ljubavi kojom nisi mogla da upravljaš. S dvadeset pet godina, Ksenija Fjodorovna Osolin već je bila upoznala sve izazove, ali taj ljubavni, činio joj se nesavladivim. Pitanje ponosa? Osim ako to jednostavno nije bila slabost. Mlada ţena platila je za svoju grešku. Skupo. Ona s tugom pomisli na Natašino lepo lice, na njen intenzivan pogled koji je toliko ličio na Maksov. Kada su je kolege pitale da li joj nedostaje kćerka, oklevala je pre nego što je odgovorila. Istina je mogla biti pogrešno shvaćena, ali ona je odlučila da bude iskrena: ne, Nataša joj nije nedostajala. Ljubav koju je osećala prema svojoj kćerki bila je dovoljno umirujuća da se nije morala u nju uveravati njenim svakodnevnim prisustvom. Znala je da je Nataša na sigurnom. Pisala joj je čim je uspevala da pronađe način da pošalje pismo u Francusku, afektivnim i poletnim tonom, ali Natašin jedini lakonski odgovor dokazivao je da joj kćerka nije oprostila ono što je ona smatrala napuštanjem. Kako će ona reagovati kada bude saznala da nosim dete, zabrinu se Ksenija. I kako joj reći istinu u vezi s njenim ocem nakon osamnaestogodišnjeg ćutanja? Neke laţi mogu da ubiju, dobro je to znala. Ona stisnu usne. Nataša i ona su ličile. Ispod njihove, ponekad odsečne spoljašnjosti krio se isti senzibilitet. Nataša će besneti, glasno

i jasno, ali na kraju će razumeti. Sigurno. I Ksenija uguši sitan glasić koji je dolazio iznutra i usudio se da posumnja. Ali, pre nego što se suoči sa svojom kćerkom, treba i Maksu da objavi novost. To neočekivano čudo podsticalo ju je da napusti taj mračan grad i započne svoj ţivot na nekom drugom mestu. Odnedavno, Ksenija je sve gore podnosila atmosferu u Berlinu, gde nije videla više ništa osim bede i nemaštine na svakom ćošku, kao i neprijateljska lica Nemaca, koji su bili toliko sluđeni jednim apsolutnim porazom da su tekuću godinu nazvali „nultom godinom". Kao da se na čitavu zemlju bio spustio neki pokrov i gušio je u čudnoj tišini koju su narušavali samo šuštanje papira za denacifikaciju, hapšenja po naredbama suda pravde, pucketanje drvenih stepenica na skelama, škripanje mašina koje su demontirali Sovjeti, ali svaki od tih gestova namenjenih brisanju korena Zla iščezavao je u jednoj opštoj i zabrinjavajućoj ravnodušnosti. Bio je došao čas da napusti Berlin. Ksenija se uštinu za obraze kako bi im dala malo boje, i pokupi svoju kosu na potiljku. Na trenutak, uţivala je u intenzivnoj sreći koja ju je obuzimala, slična onoj koju je osetila kada je pronašla Maksa. Njih dvoje će imati dete, i Ksenija je bila naumila da podeli svaki trenutak te sreće sa čovekom koga voli. Stan koji je Lin Nikolson bila pronašla za Maksa nalazio se nedaleko od Kurfurstendama. Salon je gledao na jedan trg gde je mrtvo drveće uzdizalo svoje patrljke ka nebu. Dve male prostorije bile su skromno nameštene. Spustivši torbu na krevet, on se zapita ko je tu bio prethodni stanar. U Berlinu, otkako su počele ratne oluje, sećanja na dom bila su proţeta mučnim osećanjima. Dugo je bauljao po stanu, napetih nerava. Sloj prašine pokrivao je sve predmete. Romani nemačke literature u biblioteci i slike planinskih predela ostajali su anonimni poput onih u nekoj hotelskoj sobi. Ĉiji glasovi su nekada odzvanjali među ovim zidovima? Neke jevrejske porodice kojoj je sve bilo oduzeto? Nekog okorelog naciste koji se borio u Vafen SS-u? Da li će se jednog dana pojaviti neki povratnik i zahtevati da on napusti stan? Lin gaje uveravala u suprotno, ali ta mogućnost za mnoge je postajala reallfc&st. Sada su se mešali i isprepletali ţivoti izbeglih, nestalih i preţivelih,a fantomi su često imali zaglušujuće glasove.

Maks je otkrio egzil usred svog rodnog grada. Osećaj da nije posedovao više ništa izazivao je u njemu neku mešavinu nestalnosti i vrtoglavice. Međutim, nije imao izbora. Lin je bila u pravu: opreznost je zahtevala da se on prvom prilikom preseli u zonu zapadne alijanse. Da bi ga ubedila, pokazala mu je dugačak telegram koji je 22. februara stigao u Vašington a koji je poslao Dţordţ F. Kenan, diplomata pri američkoj ambasadi u Moskvi. Početkom meseca, tokom jednog govora u Boljšoj teatru, Staljin je izjavio da je ubeđen u to da će neizbeţan konflikt suprotstaviti kapitalizam komunizmu. Njegova zemlja će, dakle, nastaviti politiku industrijalizacije i pripreme za rat. Kenan je zaključio da Sovjetski Savez nema nikakvu nameru da napravi bilo kakav modus vivendi sa Sjedinjenim Drţavama, već da priţeljkuje raspad američkog društva. Po njemu, neprijateljstvo i mrţnja ruskih vođa prema Zapadu bili su sastavni deo njihovog političkog sistema, jer je jednoj diktaturi neophodan poznat ili izmišljen neprijatelj kako bi narodu mogla da nametne svoje zakone. Takođe, Sovjetski Savez predstavljao je pravu pretnju demokratskim drţavama. Ĉak je i ambasador Velike Britanije u Moskvi delio njegovo mišljenje, kao i mnogi zapadni političari. „Ĉerčil je bio u pravu", rekla je Lin. „On je čak ţeleo i da preuzme Berlin. Ruzvelt ipak nije dobro odmerio koliku opasnost predstavlja Rusija." Linini argumenti su delovali, i Maks je odlučio da posluša njen savet. Znao je da bi mnogi Nemci skupo platili za takvu priliku i bio je dovoljno bistar da ne popusti pred svojim ponosom. Otvorivši jedan ormar, on nađe radio-prijemnik, očigledno vlasništvo engleskog oficira koji se bio vratio u domovinu. Instinktivno, on pogledom potraţi jastuk kako bi njime zaglušio ton, kao kada je s Ferdinandom slušao Bi-Bi-Si strahujući da će ih komšije prijaviti. Zatim se trgnu ironično se nasmešivši. Hvala bogu, to vreme je prošlo! Dok je slagao u ormar ono malo svoje garderobe, vesela dţez muzika prestade i ustupi mesto svakodnevnim objavama nemačkog Crvenog krsta: „Danas ćete čuti imena dece nestale tokom rata koju još uvek traţe njihovi roditelji ili članovi njihovih porodica..." Nije bio prvi put da je Maks slušao tu emisiju. Većina obaveštenja ticala se četrnaest miliona Nemaca, proteranih s teritorija koje su bili okupirali Sovjeti u nehumane uslove terora i haosa. Tako je nestalo

trista hiljada dece. Ponekad su ih pronalazili kako lutaju na uglu neke ulice. Oni koji su imali dve ili tri godine nisu se ni sećali svog imena, nisu znali ni odakle dolaze. Jedina nada da se oni vrate svojim porodicama bila je da neko od bliţnjih prepozna fotografiju objavljenu u novinama. Zatim, bilo je mnogo dece razdvojene od svojih roditelja usled bombardovanja. Malene lutalice krile su se u šumama. Neki su organizovali opasne bande u ruševinama gradova, zavučeni u podrumima ili napuštenim kućama, preţivljavajući od sitnih krađa. Nisu se plašili čak ni smrti. Ničega se više nisu plašili. Maks je video devojčice kako se prostituišu. Nema većeg srama za jedan narod od nemogućnosti da zaštiti svoju decu, pomisli on, slomljen. Započe tuţna litija: prezime, ime, godine, mesto rođenja, fizički opis, podaci o osobi koja traţi dete. Dok je monotoni glas nizao beskrajne rečenice, ponekad dopunjene nekim mučnim detaljem, začu se kucanje na vratima. Kada Maks otvori, pred sobom ugleda svog sestrića Aksela, sa osmehom na usnama i flašom vina u ruci. „Poklon za tebe, ujače Makse! Treba proslaviti useljenje, zar ne? Izgleda da je ovo jedna dobra godina." „Gde si to iskopao?" iznenadi se Maks, dok je Aksel spuštao svoj kaput preko stolice. „Dobro znaš da se u Berlinu sve moţe naći. Sve je samo pitanje cigareta." Odjednom se prostorija smanjila od snage bujice mladosti koja je potpuno ispuni. Aksel potrča kroz sve sobe, radoznao kao majmun. Namršti se ugledavši tuš, ali njegovo lice se obasja kada odvrnu slavinu iz koje pljusnu mlaz ţućkaste vode. „Tekuća voda, kakav luksuz, ujače Makse! I struja! Ekstra je dobro kod tebe! Istina, nije baš velik i prostran, i verovatno si razočaran u odnosu na tvoj nekadašnji stan, ali imaš sreće što si sam. Ja počinjem da se gušim između mame i Klarise." On pronađe čaše, obrisa ih svojom maramicom, zatim otvori flašu. Njegovi potezi bili su sigurni, a s vremena na vreme, pokretom glave zabacio bi pramen kose. Njegov tamni pogled spusti se na njegovog ujaka.

„Kako je prošao tvoj razgovor u Berliner ilustrirteu7. Hoće li se sada, kada si odgovorio na sva neophodna pitanja kako bi dokazao svoj integritet, konačno udostojiti da ti daju radno mesto?" Maks nije reagovao na zajedljiv komentar. Njegov sestrić je i dalje bio jednako mršav, a široki koţni kaiš isticao je njegova izbočena bedra, ali šta se moglo i očekivati kad se hranio skoro isključivo ječmenom kašom i supom u kocki? Aksel je izgledao kao da gori od neke unutrašnje vatre koja je još više gutala njegovu snagu. Mladićeva grozničavost odala se naletima srdţbe koja je izbijala kao dim iz njega. Trebalo mu je crveno meso, krompir, maslac, pomisli Maks, ljutito, prisetivši se jakih obroka koje je sam uzimao u njegovim godinama. „Ponovo ću početi da zarađujem za ţivot", reče on, podiţući čašu da bi nazdravio svom sestriću. „Vreme je, je li tako? Predloţili su mi da ilustrujem nekoliko reportaţa. Ništa posebno. Ĉini mi se kao da se vraćam dvadeset godina unazad. Ako previše razmišljam o tome, to je dosta poraţavajuće." „To su samo prolazne neprijatnosti. Siguran sam da ćeš uskoro ponovo imati svoj studio i da ćeš raditi odlične stvari. Ako ijedan domen danas vlada, to je domen kulture. Dovoljno je videti redove ispred pozorišta i bioskopa. Sovjeti su to dobro ukapirali, zar ne?" „Upravo su oni ti koji upravljaju tim stvarima", sloţi se Maks, pomislivši na svoj susret od pre nekoliko dana s pukovnikom Aleksandrom Dimšičem, poreklom iz Lenjingrada kojeg mu je predstavio Igor Kunjin. Još uvek je vladala srdačna sloga u domenu umetnosti, pod uticajem Dimšiča kao i Johanesa Bešera, koji se vratio iz svog egzila u Moskvi, s namerom da promoviše socijalističke pozorište i film, ali i balet, operu i knjiţevnost. Trebalo je Nemačkoj nametnuti jednu antifašističku i demokratsku viziju sveta. Na Šliterštrase, usred britanskog sektora, kancelarije kulturne alijanse, koje je vodio Bešer, svakodnevno su primale posete mnogobrojnih izgladnelih pisaca i umetnika koji su traţili podršku i pomoć u hrani. Predstavnici četiri sile okupacije vršili su čistke, koje su se Maksu činile dosta sumnjive. Lukavim okom takođe je pratio i prepirke između nemačkih pisaca. Jedni su prebacivali onima koji su bili izbegli u inostranstvo da su

izabrali lakši put, naglašavajući oštrim replikama insinuacije kako su se ovi poslednji bili i kompromi-tovali s nacističkim reţimom. Ove ţučne optuţbe ostavljale su gorak utisak na Maksa. Iznenada, Aksel izmače svoju stolicu i priđe prozoru. S rukama u dţepovima, zagleda se u ulicu, ne pomerajući se. Ispod izlizanih laktova na njegovom dţemperu, nazirala se tkanina košulje. ,,A ti? Kako je u školi?" upita Maks. Mladić slegnu ramenima. Profesori se toliko plaše da će reći nešto što se ne bi dopalo Saveznicima da se dugo premišljaju pre nego što bilo šta kaţu", ironično reče. „Svi članovi partije su otpušteni, tako da se moramo zadovoljiti asistentima, a i zaposlili su dosta ţena. Priznajem daje to pomalo neobično, ali matematičarka uopšte nije loša. Ima lepe noge, što ne smeta ničemu", dodade, trudeći se da zvuči pametno. „Ali bilo bi bolje da smo dobili knjige s novim programima." Dugo su malog Aksela Ajzenšahta učili da firer ţeli mlade ljude „brze kao hrtove, izdrţljive kao koţa i čvrste kao čelik Krup". Isto tako, ulivali su mu u glavu da on sam nije vredeo ništa i da je vredeo jedino nemački narod. Samo što je taj veličani narod sada bio samo nakaradni haos, koji su demilitarizovali, uništili, denacifikovali, demokratizovali... Šta mu je preostajalo? „Oţiljci na duši", priznao je on jedne večeri svom ujaku, tiho, skoro posramljeno, što je Maksa duboko dotaklo. Dok je Aksel bio još sasvim mali dečak, njih dvojica su bili bliski, a onda ih je ţivot razdvojio. Maks je nemoćno posmatrao vaspitanje savršenog malog naciste, koje je Kurt Ajzenšaht bio nametnuo svom sinu. Kada se jednom poţalio na to Marijeti, ona je samo zakolutala očima, što je njega izluđivalo. Uplašio se najgoreg kada je Aksel bio upisan u internat, jedan od obrazovnih ustanova nacionalne politike, zvani Napolas, osnovan 1933. godine u čast firerovog rođendana. Maks je bio siguran da su tamo njegovog sestrića kljukali onom perverznom ideologijom koja je zagovarala superiornost arijevske rase, ţivotno okruţenje, ideje o zemlji i poreklu, onom istom ideologijom koja je vladala u kampovima Hitlerove omladine i na grandioznim defileima s pseudoreligioznom estetikom kojima je Aksel kao dete prisustvovao. Svaki od četrdesetak učenika u

internatu posedovao je ispravan karakter, a Aksel je poštovao onu prusku tradiciju škola za kadete. Tamo se pre svega učilo hrabrosti i snazi, prevazilaţenju samoga sebe. Disciplini i jačanju. Kultu ţrtvovanja. Profesori su bili kompetentni, ali paţnja posvećivana fizičkim sposobnostima bila je preneta na razvoj duha. Kada je Maks, dva ili tri puta tokom rata, sretao svog sestrića, bio je iritiran njegovim komentarima koji su slavili pobede Vermahta i podsećali na konačnu pobedu. Stisnutih usana, Maks je morao da sluša Aksela kako hvali one čiji je poraz on tajno priţeljkivao i za koji se borio koliko god je mogao. Sada, kao sedamnaestogodišnjak, Aksel je stajao tu, oborene glave, razoruţan, izloţen jednoj bolnoj nesigurnosti. „Slagao sam jutros", iznenada reče. „Pitali su me da li sam pohađao neku od Napola. Dvoumio sam se... A onda sam slagao." „Dobro si uradio." „Kako moţeš da kaţeš tako nešto?!" uzviknu mladić. „Izdao sam svoju reč. Svoje učitelje. Svoje drugove. Sve u šta sam verovao... Jer jesam verovao, ujače Makse. Ne mogu to da negiram. Moji drugovi i ja, svi smo verovali. Samo što su oni mrtvi. Video sam kako se Stefanu prosipa utroba, odmah pored mene! On je barem umro ne odrekavši se sebe!" Stezao je pesnice a lice mu je bilo bledo. Maksu su ramena bila spuštena, a u potiljku je osećao bolan pritisak. On mu neţno pomilova glavu. Kao i uvek sa svojim nećakom, morao je da traţi reči. Kao kakva divlja ţivotinja spremna da utekne ako bi neka reč bila suviše bolna, neka istina suviše nepodnošljiva. To je i bio razlog što Maks nije ţeleo da spominje ime svog zeta, iznenađen što ni Aksel nikada nije spominjao svog oca. „Prevarili su vas, Aksele. Godinama su vam predstavljali laţnu sliku sveta i davali laţna obećanja. Objašnjavali su vam da ste rasa vladara. To je neodoljivo opojno za mlade dečake. Nisi mogao a da ne upadneš u zamku. Niko oko tebe nije ti otvorio oči. Ionako od tebe nisu ni traţili da razmišljaš. Kako si uopšte i mogao da rezonuješ? Tvoji nadređeni sve vreme su uzvikivali naređenja i nametali ti apsurdne testove fizičke izdrţljivosti. Staje ono sve trebalo da uradiš? Da plivaš između dva otvora u zaleđenom jezeru, uz rizik da se

uspaničiš i udaviš se. Da preskočiš prepreku ne znajući ni da li ćeš slomiti vrat, ni da li će te neko uhvatiti s druge strane? Tako ponosno si mi pričao o tome... Ali šta vam je ponuđeno za budućnost? Da postanete gaulajter* u Sibiru?" ironično reče. „Je li to bio tvoj san?" On napuni sebi čašu i popi je naiskap. „Moraćeš da prihvatiš da se suočiš sa ambisom. Ne radi kao oni koji okreću glavu ne zapitavši se. Oko sebe vidim mnoge koji više ne ţele da čuju ništa o ratu. Gluv, slep i nem, eto kakav je današnji Nemac. Patetično! Zaborav bi bio velika greška. Početak gangrene. Boli, znam, ali konačno učiš sam da rasuđuješ! Suprotno onom što se misli, sloboda se zasluţuje. Naročito sloboda duha. Ona nikada nije duţnost!" Mislite da sam neka mudra budala, pomisli Maks, obeshrabren. On, koji je rizikovao svoj ţivot za odbranu Berlina, kome su drugovi umirali pred očima, koji već mesecima provodi svoje vreme na buvljoj pijaci, koji se bori da bi ušao u prepuni voz kako bi išao u potragu za malo drva i hrane izvan grada, i od koga se sada traţi da mirno spusti dupe na školsku klupu kako bi dobio diplomu i upisao se na fakultet. „Ako nemam hrabrosti da kaţem istinu u vezi sa svojom prošlošću, onda nastavljam da laţem", insistirao je Aksel, poraţen. „Sve te tvoje lepe reči ne sluţe ničemu, jer ja upravo to radim." „Ipak ne treba biti glup, Aksele. Moraš da se zaštitiš. U tvojim godinama, poslušnost nije zločin. Ona to postaje u odraslim godinama kada se pretvara u prihvatanje jednog totalitarnog i zločinačkog reţima." „Ali svi smo krivi, zar ne? Time nas Amerikanci i Rusi bombarduju, morališući od jutra do mraka. Svi smo krivi što smo dozvolili opstajanje tog reţima. Osim tebe, naravno. Ti si heroj!" reče, ne skrivajući dozu prezira u svom glasu. Maks nije reagovao na ovo. Znao je da mali broj nemačkih otpo-raša izaziva ambivalentne reakcije. Mnogi Nemci nastavljaju da ih, na jedan ili drugi način, smatraju izdajicama. Pojedinima je čak smetalo osnivanje organizacije koja je trebalo da pomogne ţrtvama fašizma, iako je ista bila daleko od toga da bude efikasna.

„Ja odbijam kolektivnu odgovornost", odsečno reče Maks. „To je najlakše rešenje. Svako mora da odgovara za sopstvena dela. Verujem u individualnost zločina." Aksel ponovo sede. Stropošta se u stolicu poput mrtvog tela, spustivši ruke ispred sebe, na sto. Imao je crno ispod noktiju. „Zasada, ne verujem više ni u šta", reče mladić. „Kako ćemo se izvući iz ovoga? Biće potrebne godine dok se ne oporavimo i ne vratimo normalnom ţivotu. Biću odrastao čovek u nekoj jadnoj Nemač-koj, podeljenoj između okupatorskih sila; Nemačkoj koja je prekrila Evropu koncentracionim logorima čije snimke treba da gledam jer me primoravaju... Od toga mi se povraća." Maksu se steglo srce. Dešavalo mu se da pomisli da Marijetu i Aksela odvede u inostranstvo. Moţda u Pariz? Šta, u stvari, njegovaTereza Revaj opustošena zemlja moţe dati jednom mladiću kao što je Aksel? Ali čak i da dobije neophodna dokumenta, šta bi inostranstvo ponudilo tom mladom Nemcu dok je čitav svet grmeo od besa i srdţbe? U tišini dnevnog boravka, čuo se samo ujednačeni glas radio spikera koji je nastavljao da nabraja imena nestale dece. „Fridrih fon Ašanger, rođen 1. decembra 1941, kosa plava, oči smeđe. Kontaktirati Sofiju fon Ašanger..." „Boţe, pa to je Milov sin?" uzviknu Maks, odjednom skočivši. On htede da uzme papir kako bi zapisao broj dosijea, ali kao idiot je traţio olovku. U ţurbi, on obori jednu stolicu. Već su se nastavljali opisi druge dece. On opet sede i rukama pokri lice. Obuze ga drhtanje. „Nešto nije u redu, ujače Makse?" zabrinu se Aksel. Milo... Poslednja uspomena na njegovog prijatelja datirala je pre invazije Sovjetskog Saveza, kada su se jedne večeri sastali kod Ferdinanda. Milo je bio došao na nekoliko dana odsustva. Maks nikada neće zaboraviti njegov iznemogao izgled, koji je odudarao od prestiţne uniforme Vermahta, koju se u ono vreme još uvek nosile sve trupe u Evropi. Slomljenim glasom, Milo im je pričao o svim zločinima koje je počinila ajnzacgrupa u Ukrajini. Stotine izmasakriranih Jevreja i Cigana. Bez objašnjenja. Bez ikakvog razloga. Oko njega, neki vojnici, kako bi se opravdali, šaputali su reč partizan.

„Apsurd!" povikao je onda Milo. „Jedini njihov zločin bio je što su ih smatrali za neprijatelje Rajha". U njegovom ugašenom pogledu ogledala se patnja. Bio je odjednom ostareo, i to ne samo zbog terora rata. Ne, Milo je bio mnogo dublje pogođen. „Treba ubiti Hitlera pre nego što nas sve pošalje u pakao", zaključio je tada, bledog lica, a njegove reči oficira odzvanjale su uţasnom odlučnošću u tihoj sobi. Milo je uhapšen nekoliko godina kasnije. Pred narodnim sudom drţao se uspravno. Bila mu je oduzeta uniforma zato što su, po firerovom naređenju, zaverenici bili izbacivani iz Vermahta. S nakaradnim, odrpanim odelom koje je visilo na njegovom mršavom telu, bilo mu je zabranjeno da nosi kravatu kao i kaiš koji bi pridrţao pantalone. Nije trebalo zanemariti nijedno tlačenje, ma koliko beznačajno ono bilo. U nekoliko kratkih rečenica, podsetio je na boga, pravdu, ljudsku čast. Pucajući od mrţnje, Roland Frajzler, predsednik tribunala, javno ga je obrukao, ponizio, izazivajući odvratan smeh prisutnih koji su tu dolazili kao na spektakl. „Milo fon Ašanger bio je jedan od mojih bliskih prijatelja", objasni Maks, bezbojnim glasom. „Uhapšen je nakon atentata 20. juna. Mislio lam da su ga streljali, ali Hitler je objavio da vojnici izdajice ne zasluţuju 'častan metak'. Obešen je. Njegova supruga, Sofija, bila je zaroblje-nik u Ravensbruku a njihovo četvoro dece smešteno u institucije pod upravom SS-ovaca. Očigledno, njihov sin nije pronađen. Sofija će po-ludeti od brige. Moram pokušati da joj pomognem, ali kao neki debil nisam uspeo da zapišem broj njegovog dosijea", zagrme on. „Moţemo da pitamo Klarisu." „Zašto?" ,,I ona traţi nekog iz svoje porodice. Njen mlađi brat izgubio se dok su beţali. Ona misli da on luta negde između Berlina i Istočne Pruske, što mi se čini kao zabluda. Stavila je oglase u novine i na zidove, i stalno ide u Crveni krst. Dođi!" reče Aksel, ustajući. „Nećemo sedeti skrštenih ruku. Idemo da je pitamo kako da pronađemo tvoju prijateljicu. Ona će sigurno imati neku ideju."

N

ekoliko dana kasnije, Ksenija se pela stepenicama u zgradi u kojoj je sada stanovao Maks. I tamo je vladala ona vlaţna hladnoća koja je ledila ceo grad. Ona udahnu poznati miris drva u peći. Doktor joj je potvrdio njeno stanje, preporučujući joj oprez, i njeno uzbuđenje pretvorilo se u tihu zabrinutost. Maks više nije bio bezbriţan i spokojan čovek kakvog je nekad poznavala. Njegove rane bile su duboke. Ponekad mu se dešavalo da je gleda kao da je ona neki stranac. Ksenija se bila naučila strpljenju i mogla je da ga razume. Znala je da mu je potrebno vremena da dođe sebi, povrati svoj mir i sigurnost u sebe, ali vreme joj je sada bilo postalo neposlušan pratilac. Ona zastade na prvom spratu. Bila je to verovatno poslednja šansa za nju da ostane u drugom stanju i nije mogla dugo da izdrţi ritam koji joj je nametao njen posao. U tim čestim sastancima bilo je nečeg očajnog, jer Saveznici nisu prestajali da satima polemišu oko odrede-* nih direktiva da bi na kraju uvek uradili po svome u svojim sektorima. Tenzija s Rusima se pooštravala, Ksenijini pretpostavljeni s paţnjom su analizirali izveštaje koje je ona sastavljala nakon svakog sastanka. Svoje zadatke ispunjavala je najbolje što je mogla, ali počinjala je da oseća umor i nervozu. I bilo joj je nezgodno da kaţe da je trudna a bila je udovica. Stvarno, ti ništa ne moţeš da uradiš kao svi ostali, pomisli ona, iznervirana. Na trećem spratu, oklevala je. Maks joj je bio dao samo nejasna uputstva. Sa zidova je otpadao malter a tamne fleke prekrivale su oljušten pod. Ona pokuca na jedna vrata i ne dobi odgovor, a onda i na još jedna. Osetivši vrtoglavicu, ona se nasloni na jedan zid. Nije se čulo ništa, ni plač deteta, nikakvi glasovi. Tišina je bila neprobojna. Kseniji se činilo da se vratila godinama unazad. Kao da ju je uvek, u tamnom berlinskom hodniku, ispred nekih zatvorenih vrata, čekajući Maksa fon Pasaua, sudbina ostavljala na milost i nemilost. Bila je to zapovest kazne, i molitve. On joj otvori. Kao i uvek kad bi ga videla nakon nekoliko dana, ostala je nepomična, obuzeta naletom sreće, talasom ljubavi, svetlošću.

„Uđi. Još uvek se ne usuđujem da kaţem 'kod mene', ali Akselu je ovde toliko dobro da je prošlu noć i prespavao tu", reče on, nasmešivši se. Ksenija skide rukavice, kapu, dok je Maks kačio njen vojnički kaput na čiviluk. Ona pogleda dve male slike na zidu, rasparene fotelje. Jedan neukusan stolnjak stajao je nasred stola, na kojem se nalazila uljana lampa. Nije tu bilo ničeg Maksovog, i njoj bi lakše. Više joj se sviđalo lo što se njemu mnogo ne dopada taj stan, jer ona nije imala nameru da stanuje u njemu. Zastala je na ulazu u sobu. Na komodi su paţljivo bile sloţene lajka i nekoliko filmova. On priđe bez reči i spusti svoje ruke na njena ramena. Ona se nasloni na njega, zatvori oči. Osećala je Maksov dah u svojoj kosi. Samo njegovo prisustvo kod nje je uvek izazivalo isto oduševljenje. Dotada su bili toliko nadareni da ţive razdvojeno. On joj otkopča dugmad na uniformi, zavuče svoje prste u njenu košulju. Ona zadrhta od njegovog dodira. Ţudnja se probudi, jednako moćna kao prvog dana. Oluja u dnu stomaka. Plima senzibilnosti, izvanredna tenzija među bedrima. Ta bolna potreba za onim drugim. Dok je Maks, skidajući je, obasipao njeno telo poljupcima, Ksenija je zadrţavala dah. Bio je paţljiv, njegov pogled zabrinut. Svaki njegov pokret bio je zapečaćen ozbiljnošću, toliko da ona ostade tiha, skoro postiđena. Kada je htela da pruţi ruku ka njemu, on je spreči jednim nestrpljivim pokretom. Spusti je na krevet i skide odeću sa sebe. Soba je bila ledena, Maksove usne vrele, njegovo još uvek mršavo telo, podstaknuto gubitkom, bez popuštanja. Ksenija ne skide pogled s njega dok je ulazio u nju. Senke se spustiše u prostoriji. Plišana tišina obavijala je sobu, kuću, ceo grad. On zaspa odmah nakon vođenja ljubavi, s glavom na Ksenijinom ramenu, jednom nogom drţeći njene zarobljene. Drţala gaje u zagrljaju, dugo osećajući kako u njoj odzvanja eho zadovoljstva. „Ne otvaraj vrata na kraju hodnika!" viknu on veselim tonom. „Iza nema ništa. Jedan deo zgrade se srušio." Ona se obuče u kupatilu, vrati se u dnevnu sobu i zagrli ga oko struka. Upravo su vodili ljubav, ali ona je još osećala potrebu za njegovim dodirom. Da li će se ikada zasititi?

„Završio sam svoju prvu reportaţu za časopis", reče on, spustivši joj poljubac na čelo. „Fotografije su ţalosno otrcane, ali šef redakcije zahteva skromnost. Ništa ne srne da izaziva neprilike, naročito portreti političkih zvaničnika. Daleko smo od teatralnosti Hajnriha Hofmana", našali se on. „Izgleda da bivši firerov fotograf prečešljava svoju arhivu sa Amerikancima. Nadam se da im se ne ţuri! On je svog gazdu pratio u stopu, još od 1920. Priča se daje sklonio sa strane određeni broj svojih simpatičnih suvenira", ironično reče. „Kada dode vreme, pojedini privatni kolekcionari neće propustiti da ih zgrabe. Daje Marijetin muţ ţiv, on bi sigurno bio kupac. On i Hofman bili su milijarderi. Tipovi kao što su oni uvek uspeju da za sebe izdejstvuju nevinost." Ksenija se seti njenog susreta s Hofmanom na jednom prijemu pre rata. Omalen čovek, debeljuškast i veseo, koji se silno trudio da Maksa nagovori da radi za njega. „To je jedan opasan manipulator", poverio joj se tada Maks. „Izgledaš zadovoljno", reče ona, srećna što ga vidi tako poletnog. „Ovo je početak. Nisam suviše komplikovan. Svakom danu dovoljna je njegova briga. Sigurno ću uspeti da ih ubedim u to da se u narednim mesecima pokaţu smelijim." „Ipak, valjda se nećeš zadovoljiti time da radiš reportaţe za Berliner ilustrirte", usprotivi se ona nimalo se ne šaleći. „Ti vrediš više od toga." Istog trenutka, ona oseti kako se Maksovo telo zgrči. On se odmače od nje i priđe prozoru odakle se zagleda u gluve fasade s druge strane ulice. Stara ţena sva u crnom prolazila je između ugljenisanog drveća. On je otprati pogledom sve dok je ne izgubi iz vida. „Ja više ne znam koliko vredim, Ksenija." „Imam nešto da ti kaţem", reče ona, dok joj je srce jako lupalo, plašeći se jednog od onih njegovih mračnih raspoloţenja koji su je plašili i nervirali istovremeno. ,,I ja tebi" odjednom odvrati on. „Video sam Sofiju." „Nije moguće! Kako je ona?" Sofija Dmitrijevna bila je jedna od njenih drugarica iz detinjstva. Odrasle su u Sankt Peterburgu, zatim su izgubile kontakt tokom egzila. Sofija se skrasila u Berlinu, Ksenija u Parizu. Pronašle su se

neverovatnom slučajnošću najednom prijemu koji je bila organizovala Marijeta. Venčavši se s Milom, Sofija je postala princeza Fon Ašanger." „Preţivela je Ravensbruk. Razdvojili su je od njene dece nakon pokušaja atentata Štaufenberga. Uspela je da pronađe svoje tri kćerke, ali malom Fridrihu ni traga." „Kako to? Ne razumem", reče Ksenija, sedajući. „Nacisti su smestili decu u institucije SS. Kako je trebalo da nestanu bez traga, davali su im druga imena pre nego što su počinjali da ih prevaspitavaju po principima Trećeg rajha. Problem je što se danas najmlađi više i ne sećaju svog pravog identiteta, a Fridriha su razdvojili od njegovih sestara odmah po hapšenju. Sofija čini sve što je u njenoj moći, ali ne uspeva da dobije dozvole za putovanje a ti domovi su rasprostranjeni posvuda. Plaši se da maloga nisu odveli u Bohemiju, a Sudetska oblast je u rukama Ĉeha koji nemaju nimalo milosti za Nemce." „To je uţasno", tuţno prošaputa Ksenija. „Ona je sigurno poludela od brige." „Klarisa i ja ćemo joj pomoći koliko god moţemo." Na trenutak, ona se zapita o kome on govori. „To je devojka koja ţivi s Marijetom i Akselom?" „Da, ona traţi svog mlađeg brata nestalog dok su beţali iz Istočne Pruske." Ksenija se seti kako je kod Marijete u napadu besa zgrabila nepoznatu devojku. Klarisinu sudbinu nije morala da zamisli, ona je preţivela istu. Uspomene navreše neočekivanom silinom: strah od razdvojenosti od najbliţih, uţas boravka u izbegličkom kampu, bez igde ičega. Vrtoglavica izbeglištva na jednom stranom pristaništu. I sva ta zebnja, ta beda. Ksenija oseti nagon za povraćanjem i pritisnu prstima svoje slepoočnice. Zašto se odjednom osećala tako slabo? Mislila je da se oslobodila prošlosti koja je dugo određivala njen ţivot. Da li je moguće da su rane još uvek tako bolne? Da li će se ikada osloboditi tog košmara? Ona shvati da više nema snage da su suočava s tim nedaćama, čak iako su drugi bili ti koji su ih trpeli. Od sada, ţivi srećna i spokojna. Zasluţila je to. Spustila je ruku na stomak i ispravila bradu.

„Trudna sam, Makse." Ĉuvši je, njegovo lice preblede, što mu je naglasilo istaknute jagodice. Iako je imao onaj svoj tamni izraz, učini joj se još lepšim sa svojim izraţenim crtama. Neka druga bi se moţda uplašila, ali KsenijaTereza Revaj Fjodorovna ne posusta. Nosila je dete čoveka koga je volela. To je bila njena snaga. „Ne mogu da ostanem ovde. Uslovi za ţivot su veoma loši. Štaviše, opasni. Nisam više tako mlada. Neću da se izlaţem nikakvom riziku, razumeš? Tako da je bolje da podeš sa mnom i da ţivimo u Parizu. A onda, tu je i Nataša. Bila bi srećna da te upozna. Mislila sam da već sutra započnem neophodne pripreme." Odjednom, Kseniji se ţurilo. Daje mogla, istog časa bi otišla. Odvela bi Maksa da se odmori kako bi povratio svoju snagu. Šetali bi nekom plaţom, na suncu. Konačno bi imali vremena da budu zajedno. Sanjarenje je bilo tako prijatno da se ona nasmeši. Ali upravo tada, ona primeti da Maks ostaje nepomičan. U njegovoj tišini bilo je nečeg nepodnošljivog, gotovo okrutnog. Dnevna svetlost je bleskala, toliko da je on bio samo siva senka zalepljena na zidu, sako od tvida navučen preko iskrivljene rolke, pantalone istegnute na kolenima. Ksenijino srce jako zalupa. „Bilo bi ti mnogo bolje u Parizu", nastavi ona. „Nema više šta da se očekuje od Nemačke, vidiš i sam. Neki čak spominju i podelu zemlje. Sovjeti nikada neće vratiti okupiranu teritoriju, a Berlin se nalazi nasred njihove zone. Ovde je kao u nekom zatvoru." Izmučena, ona ustade pa i sama krenu ka prozoru. „Šta da se očekuje od ovih ruina, Makse? Ovaj grad je mrtav. Vreme je da se okrene stranica. Ovo što nam se danas događa jeste čudo, i ne smemo ispustiti tu sreću. Nisi gledao Natašu kako raste. Tako dugo smo ţiveli razdvojeni. Toliko proćerdanih godina", uzdahnu ona. „Ĉijom krivicom?" odvrati on, hladno. Nije poznavala ovu njegovu nepomirljivost. Taj pogled bez duše. Ipak, nije preterivao. Nekada, nije ga htela. Srce joj se steţe, dok joj je zebnja palila nerve. „Traţila sam ti oproštaj."

,,I šta danas hoćeš od mene?" nastavi on besnim tonom. „Da ostavim sve i krenem s tobom, da preuzmem ulogu neţnog i briţnog oca? Odanog supruga? To ti ţeliš, zar ne? Moram da okrenem stranicu, kaţeš. Samo tako, dok pukneš prstima", reče on pokazujući taj pokret uz gnušanje. „Zato što si ti tako odlučila. Zato što ti danas tako odgovara. Kakva sreća! Daješ mi mesto u svom ţivotu. Treba li da ti zahvalim?" „Ţelim da podelim ţivot s tobom." ,,I, gde bismo ţiveli? U tvom lepom stanu u Parizu? Stanu tvog pokojnog supruga?" Izgovorivši ove reči, Maksu se učini da su ga opekle za grlo. Obuze ga ljutnja i averzija. Odjednom, sa uţasom shvati šta je sve izgubio, ali njegov stan, studio, arhive, nisu predstavljali ono najvaţnije. Retko kada se osećao tako jadno. „Gabrijel je mrtav", reče Ksenija tihim glasom. „Uzalud je da osećaš ljubomoru." „Nisam ljubomoran. Uvek sam bio ravnodušan prema tom čoveku. Nikada nisam shvatio zašto si odlučila da provedeš ţivot s njim. I nikada to neću ni shvatiti." „Ali pokušala sam da ti objasnim..." „Da, znam, plašila si se mene, valjda. Da te moja ljubav ne uguši. Ajde da kaţemo istinu: nisi me dovoljno volela." Ksenija obori pogled. Nakon svih tih godina, Maksova rana bila je i dalje ţiva. To je iznenadi i rastuţi. „Ljubav se s vremenom menja. Moţda i ne preteruješ baš u svemu. S dvadeset pet godina, nisam te volela kao što te volim danas. Tada, nisam mogla da rizikujem da volim koga hoću. Umela sam da budem hrabra za druge, ali ne za sebe, a strah stvara egoistu. Ipak, veruj mi, dala sam ti sve što sam imala da dam, samo što smo i jedno i drugo bili suviše mladi da bismo to razumeli. Zašto vraćaš prošlost?" upita ona sa odvratnim osećajem da govori uprazno. „Ono što je vaţno to je danas, Makse. To je naša jedina nada, čuješ li me?" Kako je tama bivala gušća i jedan od nebrojenih prekida struje pritiskao kvart, Maks upali uljanu lampu. Vatra zatreperi. Tuţna, treperava svetlost naglasi skromnost prostorije što u njemu izazva

stid. U svojoj francuskoj uniformi s diskretnim dekoracijama na grudima, sa svojom plavom kosom paţljivo začešljanom unazad, Ksenija je dolazila iz nekog drugog sveta. Rekla mu je da čeka njegovo dete; pa ipak, ta novost nije izazvala nikakav odjek kod njega. Bilo je to kao da mu je govorila na nekom stranom jeziku. On se zapita da nije postao monstrum, ali kako bi mogao da prihvati pomisao o detetu, on koji nije mogao da zamisli nikakvu budućnost? „Ne moţeš da mi traţiš da odem, Ksenija", nastavi on ne krijući svoju gorčinu. „Ne misliš valjda da bih svoju sestru i sestrića ostavio u ovom mrtvom gradu, kao što i sama kaţeš. Da ih ostavim da crknu kao psi..." „Neka dodu kod mene..." „Pa naravno!" naruga se on. „Svi ćemo se sakriti pod tvoja plemenita krila. Obezbedićeš nam papire da uđemo na francusku teritoriju i ţivećemo kao velika srećna porodica. Nataša će biti srećna da vidi nepoznatog oca, bolesnu tetku i rođaka Nemca o kome ne zna ništa. I ţivećemo kod tebe, Nemci usred Pariza. Kakva sreća!" „Pronašli smo se. To je bilo neočekivano! Srećni smo zajedno, iako ti odbijaš da to priznaš jer te progone tvoji prijatelji koji nisu preţiveli. I ja sam izgubila bliske ljude. Razumem šta osećaš, ali ti imaš pravo na sreću. Kao i ja! Previše smo patili toliko godina. Nemamo više vremena za gubljenje. I sada, čekam tvoje dete. Što, ipak, nije ništa!" „To te nije uplašilo prvi put!" Maks nije mogao da podnese da je gleda pred sobom, mršavu i ukočenu, s tragom crvenog ruţa na svom prozračnom licu. Znao je da je nepravedan, ali neka oluja obuzimala mu je srce. Podsvesno, ţeleo je da je kazni za sve izgubljene godine i za tu bol koju već predugo nosi. Ţeleo je da je kazni za taj gadan rat i sve svoje patnje. Naročito je ţeleo da je kazni za to što ga nije ostavila da umre na ledenoj zemlji Zaksenhauzena. Stisnutih zuba, jedva je disao. Ksenija je mislila da je voljenog čoveka vratila u ţivot, ali koga je zapravo ona izvukla iz pakla? Više se nisu prepoznavali. Izgubili su sve orijentire. Ja sam ţivi mrtvac, pomisli on, prizemljen. Snaţno, pesnicom udari u zid. Bol mu prođe rukom, sve do ramena.

„Šta očekuješ od mene?" viknu ona. „Nemoguće je da ostanem u Berlinu ako ne radim. Nikada ne bih dobila dozvole. Hoćeš da se izmrcvarim preduzimajući uzaludne korake uz rizik da izgubim naše dete? Da bismo imali još jednu smrt da dodamo na sve ostale? Ţeliš da ostanem ovde i gledam te kako se boriš sa svojim demonima? Da se saţalim? Da čupam kosu plačući? Njeno telo bilo je kruto, uspravno ispred njega. „Ništa ne očekujem od tebe. Nisam ti ništa ni traţio. Bilo bi ti bolje da si ostala u Parizu." „Vratila sam se zbog tebe. Samo zbog tebe." „Bila je to greška." Ksenija oseti kako joj nestaje tlo pod nogama. Još jednom, bila je sama. Tako očajno sama. Svojom drhtavom rukom uhvati za čelo i duboko udahnu. Blaţim tonom, punim prezasićenosti i ogromne tuge, ona dodade: „Ne mogu s tobom u tu noć u kojoj se gubiš, Makse. Ţao mi je. Ipak, bila sam spremna na to. Ostala bih duţe i čekala bih koliko god bi trebalo. Znam da me je ţivot ogrubeo, ali promenila sam se ovih poslednjih godina. Zahvaljujući tebi... Osim ako nije zbog toga što sam smogla snage da se pogledam u ogledalo i da mi se ne svidi osoba koja sam postala." Očajna, nije mogla da veruje šta joj se događa. „Sada sam potrebna ovom detetu. Potrebna sam i Nataši. Ne mogu da dozvolim da me prošlost zarobi. Ceo ţivot, borila sam se za druge, da im obezbedim budućnost. Od sada, moram da nastavim da gledam ispred sebe... To je moja jedina nada da se spasem, i ja drugačije ne umem." Ona primeti da on drţi uza sebe svoju povređenu ruku, ali odbija da se pobrine za nju. „Tvoje mesto je pored mene. Ţiveli mi u Parizu ili drugde. Ali ne u Berllinu. Ne u ovom današnjem Berlinu. Ne dozvoli da te zaslepi ponos. Napravićeš istu grešku kao i ja, a cena je previsoka. Konačno, izgleda da nikada i ne uspevamo daje isplatimo." „Nije to pitanje ponosa", reče on, skrenuvši pogled. „To je tvoj omiljeni domen, zar ne? Izgleda mi da je ţivot postao opasna farsa. Izjavljuješ mi da čekaš dete, ali ovoga puta, umesto da mi to kriješ,

zahtevaš od mene da te pratim. Ali ja ne ţelim taj ţivot koji ti pokušavaš da mi nametneš." Nije mogla da zadrţi napad gorkog smeha. „Nikada ti ništa nisam nametala, Makse. Ako postoji nešto što smo iznad svega voleli, onda je to sloboda. Iako nas je ona na kraju uvek razdvajala." Ona obuče kaput i stavi kapu na glavu. Ruke su joj drhtale. Mislila je da će se srušiti, tu, pred Maksovim očima. Ubode je ţaoka besa. Da li je ona to bila osuđena da uvek stoji bosa na snegu, uzaludno pokušavajući da obriše krv svog oca? „Traţiću povratak u Francusku. Ako ţeliš da podeš sa mnom..." Nije uspevala da dešifruje izraz njegovog lica. Da li će je pustiti da ode, ne reagujući? A trebalo je tako malo da bi mu se bacila u zagrljaj. Maks je stajao tako blizu da je mogla da vidi kako mu se torzo podiţe pri udisanju, a ipak nikada joj se nije činio daljim. Oči joj se ispuniše suzama. Ona obori glavu, postiđena. Neki drugi put, Ksenija ne bi plakala. Neki drugi put, okrenula bi se i otišla. „Volim te, Makse." Bilo je toliko ljubavi na licu čoveka koga je volela da se Kseniji učini kako će joj srce pući. Ona navuče svoje rukavice. Bila je na ivici same sebe, nije imala više ništa da ponudi. Začudila se što je mogla još uvek da se pomeri, da se ne razbije u hiljadu komada, ali bio je kucnuo čas, nije više mogla da se zadrţava. Ksenija Fjodorovna Osolin mnogo je ţrtvovala mraku i tami. Ţivot joj ništa nije dozvolio i primoravao ju je da se silno bori za svaki svoj uspeh i retke trenutke sreće. Pronašavši Maksa, pomislila je daje borba konačno završena. Očigledno, prevarila se. Od sada, moraće da nastavi da se bori za njihovo dete koje je na putu, jer ako bi ga izgubila ne dajući mu svaku šansu da se rodi i ţivi, znala je da to Maksu nikada ne bi oprostila i da to njihova ljubav ne bi mogla da preţivi.

DRUGI DEO Pariz, april 1946.

U

podrumu s prigušenim svetlima, Nataša se progura do bine na kojoj su svirali muzičari. Vlaţna vrućina presecala je sveţinu prolećne večeri. U oblaku dima od cigareta, ona ugleda Feliksa koji joj je široko mahao. Nakon što je prokrčila ţivu ogradu od ramena, laktova i bedara, ona stiţe do njega i on je brzo zagrli oko struka i stegnu uza sebe. Gromki tonovi trube, saksofona i bubnja odzvanjali su pod kamenim svodom. „Hoćeš da plešemo?" povika on. „Samo da dođem do vazduha." „Ma idemo! Hajde, dođi!" Par koji je ispred njih plesao bi-bap pomeri se kako bi im napravio mesta. Feliks odmah povuče Natašu. Devojčin konjski rep skakao joj je po ramenima, a njene noge i stopala kretali su se u skladu s Feliksovim. Oko njih, mladići i devojke mrdali su glavama u ritmu muzike. Ispod šiški, sjajila su se oznojena lica. Feliks zavrte Natašu uhvativši je oko struka, podiţe je ka plafonu pa je vrati nazad, izazvavši vriske oduševljenja kod iskusne publike. Zadovoljni, oni se odmakoše. Jedan dečko u kariranoj košulji i somotnim pantalonama krenu ka svojoj izabranici. Natašin crni dţemper lepio joj se za koţu. Bila je izgubila traku s kose. Pripijena uz Feliksova leda, ona ode s njim do dna prostorije, gde se nalazio bar. On joj pruţi mlako pivo koje ona ţedno ispi. „Super, je 1 da?" reče on, nameštajući svoje naočare. „Nemam zamerki", odgovori ona, srećna. Poslednjih nedelja, njih dvoje su obilazili bistroe i kabaree u kvartu San Ţerman de Pre, privučeni kao magnetom onom fantazijom i vrevom koja je tamo vladala. Dolazili su da bi s društvom plesali, pili, razgovarali kako da promene svet. Taj deo Pariza bio je raj za

mlade ljude koji su zadovoljno uţivali u svojim dvadesetim godinama. Drskost njihove ţelje za ţivotom sijala im je u očima. Smatrali su da je to nagrada za sve one godine oskudice, iako su restrikcije još uvek kvarile svakodnevicu. Dţez, sloboda, bezbriţnost palili su njihova srca i izoštravali njihove apetite. Bili su mladi, bili su lepi, i niko i ništa nije im se mogao naći na putu. Kada se u masi pojaviše lica njihovih prijatelja, Feliks i Nataša pozdraviše ih klimanjem glave. Jedan od njih, ogroman davolak raščupane kose, rukama im pokaza neke tajanstvene gestove. Oni razumeše da će se naći u destileriji. Novi jezik rađao se u tim podrumima koji su entuzijaste oslobodili tona vina i jadnih rezervi uglja. Svet koji je imao svoje šifre i svoje članove, gde se komuniciralo pogledom, odećom, gestom. Nijedno pravilo nije upravljalo njihovim kretanjem. Sakupljali su se u jednom gotovo svetom krugu, s granicama nevidljivim ali utisnutim u njihove umove, koji se pruţao između keja Malake i keja Kontf, trga Sen Sulpis, ulice Sen Per i ulica Dofin i Lansijen Komedi. Bio je to njihov teren. Njihov vazduh. Tamo su slušali samo svoja srca, zakazivali sastanke na koje nisu dolazili jer su se slučajno sretali u lavirintu uličica. U tom kraju bili su kao privilegovani članovi nekog kluba. Imali su tamo i svoje štićenike: umetnike i talentovane ljude. Ali i one koje nisu podnosili; nije bilo mesta ni dosadnjakovićima ni pozerima. Feliks i Nataša smestiše se na taburee s tvrdim sedištima. Ona ispravi svoju suknju dok je on maramicom brisao čelo. Zaglušujući zvuči odzvanjali su u njihovim telima, pa su se, kao i ostali, i oni njihali u ritmu muzike. Devojka je volela to zajedništvo, tu neumornu vrevu. Na nekoliko sati, slasno su gutali ţivot. Ništa drugo nije bilo vaţno. Sadašnji trenutak ţiveo se intenzivno, i bilo je u tome neke neodoljive opijenosti. Feliks je bio jednako lud za tim kao ona. Svoje muke i svoj nemir ostavljao je u garderobi zajedno sa svojim đubretarcem, ugurao bi se u usko stepenište, pazeći da sagne glavu kako ne bi udario u plafon. Odmah mu je bilo jasno daje to jedini način da se razvije u okviru grupe; „Neću da ostanem poput nekog debila nasukan na obali", rekao je jednog dana Nataši. Zbog toga ga je samo još više volela, jer, nasuprot njihovim prijateljima, bezbriţnost je za Feliksa Seligsona ostajala zabranjena nagrada.

Na brzinu su jeli i spavali, obuzeti nekom vrstom grozničavosti. Mnogi njihovi drugari pohađali su kurseve glume ili muzike. Svi su pustošili obliţnje knjiţare, obilazili izloţbe. Bili su nezasiti i radoznali. Drski. Zahtevali su da budu iznenađivani, mrzeli su konformizam, porodične ručkove, kravate. Oslovljavali su se nadimcima i nisu ţeleli da znaju ništa o poreklu jednih ili drugih. Nisu imali ni roditelje ni prošlost. Bili su upravo rođeni. A budućnost? Za nju će se pobrinuti kada budu imali više vremena. Feliks se odjednom nagnu kako bi spustio poljubac na njene usne. Osetivši njegovu strast, ona zadrhta. Na trenutke, bio bi ponesen tom spontanošću koja bi je uhvatila nespremnu. Zanimljivo, nikada nisu pričali o ljubavi, kao iz praznoverja. Odbijali su da se vezuju obećanjima koja su i suviše podsećala na okove koje su odrasli sebi nametali. Pošto su još bili suviše mladi, nisu bili romantični. Bila je to jedna druga vrsta srameţljivosti, slična onoj koja ih je još uvek sprečavala da postanu ljubavnici. Oni saslušaše pesme nekoliko neustrašivih prisutnih, koji skočiše na binu čim su muzičari sebi dozvolili pauzu, bez milosti se rugajući sa ostalima ako bi im se stihovi učinili neinspirativni, zatim bez ikakve najave, ustadoše sa svojih taburea i baciše se u masu na putu ka izlazu. Pređoše u destileriju, gde se pridruţiše svom prijatelju Liku, zvanom Versanţetoriks iz nekog razloga koji su već svi bili zaboravili. „Zdravo, golupčići", dobaci im on, dok su se drugari pomerali kako bi im napravili mesta. Feliks zagrli Natašu preko ramena, kako bi dobio nekoliko dragocenih centimetara mesta, ali i zato što mu je prijalo da je oseti uza sebe. „Kako protiče povratak tvoje majke u topli dom?" upita Lik dajući istovremeno znak da im donesu još jednu turu punča. „Je li se oporavila od svojih emocija?" Nataša se namrgodi. U stvari, njena majka je baš pogodila kada da se vrati. Rano jednog jutra, izašla je iz vojnog voza kojem je trebalo dva dana da stigne u Pariz. Nakon više meseci odsustvovanja, ozbiljnih crta lica i neraspoloţena, Ksenija se nije nadala prizoru mladića i devojaka opruţenih po sobama i na kanapeu u salonu, iscrpljenih nakon noćne zabave i utonulih u dubok san.

»Kao mačka u golubarniku", našali se jedna sitna, ridokosa plesačica u operi. „Uplašila sam se kao nikada u ţivotu! Ali majka ti je strašno ljubazna. Kad pomislim na to da nam je čak ponudila i doručak. Moja bi nas metlom izbacila kroz vrata!" ,,I, je li ti očitala lekciju?" zabrinu se Lik, nagnuvši se ka Nataši. Bacio je oko na nju još pri njihovom prvom susretu, što nije ni skrivao, ali nije se usuđivao da napravi bilo kakav korak, jer je ona bila Feliksova devojka. Zadovoljavao se time da čeka svojih pet minuta, ubeđen u to da mladalačke ljubavi nisu večne. „Nisu je zabrinuli prolazni posetioci, čak ju je i zabavilo saznanje da su se Nadin i Mišel u međuvremenu bili uselili. Kod Rusa postoji jedna tradicija gostoprimstva. Navikli su da prihvataju lutajuće duše", reče ona zadirkujući svoje prijatelje. Ksenija zapravo i nije bila iznenađena ponašanjem bliskih prijatelja svoje kćerke. Ti mladi ljudi osećali su se slobodno poput vazduha. Par košulja za presvlačenje u nekom starom koferu, nekoliko knjiga, često neki muzički instrument u kutiji. Jedni su dolazili iz provincije kako bi-okušali svoju sreću u prestonici, drugi se nisu slagali sa svojim namrštenim roditeljima. Skromni hoteli davali su im kredit pre nego bi ih bezobzirno izbacili ako ovi suviše dugo ne bi plaćali račune. „Pristala je da Nadin još neko vreme ostane kod nas, a Mišel je odmaglio", nastavi Nataša. „Nakon što je tokom cele godine leteo na sopstvenim krilima, ne bi podneo da ponovo polaţe račune odraslima. Je li tako, drugar?" umeša se Feliks, smejući se. „Iako si rekao daje stan uređen sa ukusom." Na drugom kraju stola, Mišel klimnu glavom. „Ţao mi je, ali više ne ţelim da mi govore u koliko sati ujutro treba da se probudim. U svakom slučaju, tvoja majka je vrlo lepa! Pitam se zašto se mesecima skrivala kod Švaba." „Nisi jedini", prošaputa Nataša, spustivši glavu. Ona oseti kako se Feliksovo telo grči. Nekoliko sati nakon njenog povratka, dok su mladi ljudi bili negde napolju, Ksenija je pozvala troje adolescenata u svoju sobu. Sela je na krevet sa Lili, dok je Feliks stajao pored prozora. Drţeći Lilinu ruku u svojoj, Ksenija im je ispričala šta je čula o sudbini njihovih roditelja i njihove male sestre. Nataša nikada neće

zaboraviti Feliksovo posivelo lice, njegove stisnute pesnice i slomljeno telo. Stajala je skamenjena, osećajući se beskorisno i glupo, nesposobno da pokaţe sav uţas koji je osećala. Kada je Lili briznula u plač, Ksenija ju je ljuljuškala u svom naručju milujući je po kosi, dok ju je Feliks uporno gledao nekim mrtvim pogledom. Ona je nastavila da govori odmerenim tonom, izbegavajući nepodnošljive detalje, ali ne pokušavajući da ublaţi dramu, i Nataša joj se divila što je nalazila reči istine i utehe. Te noći, devojka se bila izvukla iz svog kreveta da bi na prstima otišla u Feliksovu sobu. Nije je bilo briga ako je majka uhvati! Znala je da mu je potrebna iako joj on ništa nije traţio. Kada ju je stegao uza sebe, osetila je njegovo lice mokro od suza. Feliks i Lili sada su bili siročad. Jedini preţiveli od pobijene porodice. Stavivši tačku na njihove poslednje nade, Ksenija je presekla vezu koja ih je još uvek vukla njihovoj prošlosti. „Imam utisak da vrtim uprazno", promrmljao je Feliks, poraţen, dok je Lili tiho stajala. Nataša uze Feliksovu ruku. Njegova koţa učini joj se mlitavo. Odjednom, bio je negde drugde. Veoma daleko. Niko od njihovih prijatelja nije znao za dramu porodice Seligson. Niko nije znao da su oni Jevreji i Nemci. Upravo ta neverovatna sloboda postojanja sa samo svojom ličnošću bila je ono što je Feliks toliko cenio. „Mislio sam da to neće biti moguće", poverio joj je jednom. Njih dvoje bili su sklopili prećutan pakt da nikada ne započinju tu osetljivu temu u prisustvu svojih prijatelja, ali spominjanje Berlina bilo je dovoljno da ih potrese.

Nataša je dočekala svoju majku ne preterano oduševljena. Troje mladih ljudi bilo se naviklo na taj period potpune slobode, kada su njihovi prijatelji ulazili u stan i izlazili iz njega kad im se htelo, ali devojka se takođe i radovala majci, nadajući se da će obnoviti s njom nekadašnje savezništvo, pa se bacila u Ksenijin zagrljaj, dok ju je ova obasipala poljupcima. Iako se, iz ponosa, branila, Nataši je bilo potrebno njeno prisustvo, njeno razumevanje, da vidi sopstveni odraz u očima svoje majke. Bila je rastrzana između sile koja ju je

vukla Feliksu i neke slabosti koja ju je vraćala u detinjstvo. U tom delikatnom periodu svog ţivota, Nataša se osećala kao hodač na konopcu, i traţila je u svojoj majci skrovište od svega što joj je pretilo, onog specifičnog grča u dnu stomaka, svojih nesigurnosti, svoje slabosti. Na nesreću, Ksenijino ponašanje nastavljalo je da je zbunjuje. Njena majka je bila postala tajanstvena, manje paţljiva, ponekad odsečna, kao u najgorim trenucima rata kada se radilo o ţivotu ili smrti. Odjednom, Nataša više nije mogla da izdrţi. Prostorija se zatrese pod njenim pogledom. Bar je bio previše šaren, previše bučan. Ĉaše zazvoniše medu kreštavim glasovima. Ĉinilo joj se da će se ugušiti od svih tih tela stisnutih jedna uz druga. „Sutra moram rano da ustanem", reče ona, drhtava. „Idem kući, Felikse. Ti ostani ako ţeliš." On odmahnu glavom. „Ne, idem s tobom." „Ali tek što ste došli!" povika Lik, podiţući ruke. „Ne moţete sada da odete." Nataša se pope na klupu kako bi se provukla između svojih prijatelja. Ako brzo ne izađe na sveţ vazduh, rizikovaće da se onesvesti. „Vidimo se u subotu", reče Feliks, izveštačeno veselim glasom. „Zdravo, drugovi, lepo se zabavite." Nađoše se napolju, bez daha, kao da su trčali. Nisu morali da govore: jedan pogled bio je dovoljan da se razumeju. Drţeći se za ruke, vratiše se kući, u tišini, malim ulicama oko Sen Ţermena, gde bi ponekad odjeknuli veseli glasovi, dugačak zvuk saksofona, i gde Natašine baletanke nisu nimalo odzvanjale o kaldrmu.

Nekoliko dana kasnije, sedeći za svojim radnim stolom, Ksenija je bila zadubljena u bankovne račune. Njeni nokti kuckali su o drvo ujednačenim, brzim ritmom. Kao nekada, finansijski problemi trovali su joj svakodnevicu. Nije mogla da se odupre pomisli na igru sudbine. A trebalo je da je brak zaštiti, a s njom i njene najbliţe, njenu porodicu. Nekada, nije ţmurila pred istinom. Povoljna finansijska

situacija Gabrijela Vodojea navela ju je da se uda za njega. Nikada se nisu iskreno voleli, na šta nije bila ponosna, ali imala je hrabrosti da to prizna, i evo kako joj banka sada ukida pravo na korišćenje novca. Ispred nje, leţalo je jedno pismo poslato iz Njujorka. Pitali su je da učestvuje u organizaciji izloţbe „Teatar mode", koja je trebalo da počne kroz nekoliko nedelja. Nakon trijumfalnog početka u Londonu, zatim u Lidsu, gde su mnoga francuska preduzeća kupovala tkanine, festival lutaka otputovao je u Kopenhagen, Stokholm i Beč. Elegancija Francuske igrala je na veliko: radilo se o ponovnom osvajanju američkog trţišta, s kojeg je Pariz tokom rata bio izbačen i koji je u međuvremenu iskoristio taj predah da prikupi snagu i naoštri svoje olovke. Ksenijino poreklo zanimalo je nadleţne, jer se jedna vaţna ruska kolonija bila nastanila na istočnoj obali. Njeno poznavanje engleskog bilo je dodatni adut, a naročito njen renome nije trebalo da se stvara na drugoj obali Atlantika. Ona je grofica, bila je muza Maksu fon Pasauu čiji je talenat bio veoma zapaţen, i hrabro se izvukla iz jedne dramatične sudbine. Amerika je bila slasni kolač nakon svih njenih pobeda nad nedaćama. Lepa Ksenija Fjodorovna Osolin umela je kao niko da sakrije svoje rane. Od nje se ništa više nije traţilo. Ksenija otpi gutljaj kafe. Predlagali su joj mesto na brodu koji je isplovljavao iz Avrea. Mogla bi ceo mesec maj da provede u Njujorku. Beba treba da se rodi na jesen. Uskoro će morati da reguliše svoje bankarske dugove. Istinu govoreći, znala je da nema izbora. Suvog grla, osećala je zebnju, ali i uzbuđenje. Moţda joj je i bila potrebna ta nova avantura da bi pokušala da umanji svoju tugu. Miris drugog kontinenta. Drugi vetrovi, druge oluje. Moţda ću manje da patim kada između mene i njega bude bio okean, zapita se ona, ali odgovor je gluvo odzvanjao u njenim venama: da ode i na kraj sveta, nikada neće uteći Maksu fon Pasauu. Zvono na vratima odjeknu nekoliko puta uzastopno. Nekoliko trenutaka kasnije, odjeknu Natašin veseo i jasan glas. „Mamuška, nikada nećeš pogoditi ko je ovde!" Ksenija se ne pomeri. Zabrinuta i umorna, nije imala volje da se susretne s prijateljima svoje kćerke. Mladalački entuzijazam ličio je ponekad na neslanu šalu. Ali Nataša se pojavi na vratima, rumenih obraza, lica uokvirenog njenom

razbarušenom kosom. Prsti na jednoj ruci bili su joj umrljani mastilom, njen dţemper nespretno zakopčan. Izgledala je tako nevino i razoruţavajuće. „Šta se događa? Ĉemu sva ova uzbuna?" „Dođi da vidiš!" insistirala je njena kćerka. Uzdahnuvši, Ksenija ustade. Pogleda se u ogledalu, češljom prođe kroz svoju kosu i popravi ruţ na usnama. Uplašiću nekoga svojom ruţnoćom, pomisli ona, nervozna. Zatim začu dubok glas nekog muškarca. Jeza joj prođe kičmom. Kako negirati tajnu nadu da će se Maks jednog dana pojaviti? Onda se oglasi smeh, i odjednom, obuze je talas sreće. Ona poţuri u salon. On je naginjao glavu ka Nataši, a sunce je obasjavalo njegovu plavu kosu, njegov istaknut profil, njegovu visoku figuru u tamnom odelu koje je isticalo njegova ramena. Kao i uvek kada se susretala sa svojim mlađim bratom, Kseniju preplavi osećaj ljubavi, ţara i ponosa. Bio je to on. Dete Petrograda. Dete čuda. Onaj koji je prošao iskušenja ne ţaleći se, koga je ona drţala u naručju dok je telo njihove majke bilo bacano u more. Onaj koji se tukao u školskom dvorištu kada su ga mali Pariţani nazivali prljavim strancem, nikogovićem, lutalicom. Mladić koji je prolio krv za zemlju koja ga je prihvatila. „Kirile!" vrisnu ona. „Ksenija, kako sam srećan što te vidim!" U dva koraka, on skoči do nje, steţući je u zagrljaj. Ona pritisnu obraz na njegovo rame, udišući njegovo prisustvo, njegovu ţivotnu snagu, i nije bio samo Kiril taj koga je grlila; grlila je i njihove roditelje, njanjušku, njihovu opustošenu porodicu, miris ljiljana i prašinu njihovog detinjstva, Rusiju kojoj je ona otrgla Kirila i Mašu kako bi im spasla ţivote, tu Rusiju koju je nosila u sebi poput duboke rane. „Uţasno si bleda", konstatovao je steţući je za ramena. „Hvala na komplimentu", odgovori ona, s grimasom na licu. „Ti, naprotiv, izgledaš kao da si u punoj formi." „To je zbog narednih petnaest slobodnih dana koji me čekaju u našem lepom Parizu. Šta moţe biti bolje od toga?" „A onda, šta planiraš posle toga?" „Prestani, mama, tek što je došao!" uzviknu Nataša. „Pusti ga da odahne!"

Kiril se zagleda u mladu devojku, sa izrazom neţnosti i zanimanja. Uvek je bio slab na svoju sestričinu čiji je temperament bio toliko sličan Ksenijinom. Crte lica bile su joj postale neţnije, a elegancija istaknutija. Bila je ţivahna i energična, radoznala da sazna sve, pa je počela da ga bombarduje pitanjima tek što je bio kročio u stan. „Zar ti ne treba da ideš na predavanja?" upita Ksenija pogledavši na svoj sat. „Vraćaš se na večeru, ujače Kirile? Obećavaš?" „Sa zadovoljstvom, mala moja golubice. Hajde sad, trči! Neću da zakasniš zbog mene." Nataša ga čvrsto zagrli, a zatim uze svoje knjige pod mišku i zalupi vrata stana. Kiril zavrte glavom, smešeći se. „Liči na tebe", reče on, sedajući na kauč. „Nadam se da nije tako! Uvek su me smatrali groznom." Gledajući zgrčeno lice svoje starije sestre, Kirila srce zabole. „Ukrali su ti tvoju bezbriţnost. Trebalo je naći načina da se pobuniš protiv te nepravde." Ksenija uspe da se nasmeši i sede naspram njega. Kao i uvek, Kiril je bio vrlo elegantan. Njegova gusta kosa začešljana unazad, sveţ ten, pune usne, činili su ga tako spokojnim da mu ona pozavide na tom miru. Bio je prošao rat bez ozbiljnih povreda, boreći se u pustinjama Afrike, zatim na francuskoj teritoriji, pre nego što je prešao Rajnu s borcima generala de Latra. Rat je od njega bio napravio čoveka. „Maša mi je rekla da si se upravo vratila iz Berlina. Nisam znao da si ostala tako dugo. I ja sam tuda prošao. Mogli smo da se vidimo. Zašto me nisi obavestila?" Zato što sam bila okupirana uzaludnim pokušavanjem da voljenom čoveku vratim ţelju za ţivotom, gorko pomisli Ksenija. „Dobro znaš da nije jednostavno komunicirati između zona", izvrda Ksenija. „Vidi, vidi", reče on obešenjački. „Moţda u tom grmu leţi zec?" „Na šta to insinuiraš?" Kiril se zasmeja. „Berlin ima posebno mesto u tvom srcu. Ne misliš valjda da ne znam." Izazvana, Ksenija se ugrize za usnu. Zbunjivalo ju je to što je njen mali brat, kome je pevala uspavanke, pomagala da radi domaći i

drţala ruku dok je prelazio ulicu, postao odrastao čovek koji je i sam poznavao kompleksnost osećanja. „Vratila sam se s tuţnom vešću zbog koje sam i išla da traţim. Ĉuo si za Seligsone?" Istog časa, Feliksovo lice se skameni. Tereza Revaj „Ne, ali pretpostavljam najgore." „Najgore se i dogodilo. Sara, Viktor i njihova mala Dalija." On nervozno provuče ruku kroz kosu. Po njegovom mračnom pogledu moglo se zaključiti da su mu pred očima sevale bolne scene. „Nikada to neću moći da prihvatim", reče. „Niko od nas." ,,A Feliks, Lili? „Njihov ţivot više nikada neće biti isti. Nadam se da će uspeti da ukrote bol. Ako ne, ona će ih polako ubijati", tiho dodade Ksenija. Kiril ustade i poče da hoda po sobi. Odjednom, izgledalo je kao da se salon smanjio. Ksenija nije odvajala pogled od njega. Svaka sekunda pored njega bila joj je dragocena. To što ga je rat poštedeo dokazivalo je čudo. Tokom četiri duge godine, bila je primorana da svog mlađeg brata prepusti sudbini daleko od nje. Vratio se jednog posebnog dana, istovremeno slavljenog i kobnog, kada je Pariz slavio svoje oslobođenje, ali kada je Gabrijel ţeleo da je ubije. U tom istom salonu, varljivo tihom, upoznala je osećaj hladne cevi na slepoočnici, ponizan znoj od straha kako klizi niz leđa. „Vratiću se u Nemačku", reče Kiril. ^ „Ja sam mislila da treba da budeš demobilisan", iznenadi se ona. „Konačno, ne shvatam zašto to već nije učinjeno." „Sva ta patnja, Ksenija... Ne mogu se svi ti ljudi tek tako ostaviti." Gledao je kroz prozor, s rukama u dţepovima. „O kome ti pričaš? O Nemcima? Ništa se ne moţe učiniti za njih. Trebaće im godine da se oporave. U svakom slučaju, dobili su šta su traţili." Kirila iznenadi ţestina koja je njegovoj sestri davala metalni akcent. Ako su mnogi i delili to mišljenje, nije se nadao takvoj reakciji od nje. Ksenija je mogla da bude nepomirljiva, ali retko kada je bila nepravedna. „Mislim na prognane. Na one koje stidljivo nazivaju 'raseljenim licima. Šarmantan eufemizam", ironično reče, „za bića koja su

izgubila sve i koja su sakupili u izbegličkim kampovima, od kojih su neki bivši koncentracioni logori. Sada je neka senka zebnje i tuge mračila Kirila, koji je sada stajao povijenih ramena. Ksenija uzdahnu. To nije moglo biti moguće. Ne i Kiril. Usisan, preplavljen, zatrovan tom tugom, koja se nije podizala samo iz Nemačke već i iz centralne i istočne Evrope, i naročito iz svih Onih zemalja koje su bile pale pod jaram sovjetske vlasti. Od početka neprijateljstva, skoro šezdeset miliona ljudi u Evropi bilo je rasejano protiv svoje volje. Brojka od koje se vrti u glavi. Ratni zarobljenici, izbeglice, ţrtve političkog reţima Hitlera i Staljina, a zatim i odjeci rata. I judi odsečeni od svojih korena, sa uništenom prošlošću kojima je budućnost bila samo neizvesnost, koji su ponekad dolazili s nemogućih teritorija čiju istoriju i granice Saveznici nisu čak ni poznavali. Skoro deset miliona njih još uvek je čamilo u kampovima koje su Saveznici slabo snabdevali. „To je apsurdno, Kirile", usprotivi se ona, glasom suvljim nego što je htela. „Vreme je da nastaviš svoj ţivot. Uskoro ćeš imati trideset godina. Završio si pravni fakultet. Sada treba da počneš da radiš i da osnuješ porodicu. Treba da vodiš normalan ţivot." On ostade tih. Sa ulice se podizala graja dece koju su vodili u park Luksemburg. „Kako nastaviti normalan ţivot nakon svega što smo preţiveli? Mora se sve početi iz početka. A najpre iznaći novi smisao reči. Kako mogu ostati indiferentan, Ksenija? Nekada, to smo bili mi." Dakle, kazna se nastavlja, pomisli ona, ţalosna. Egzil je zauvek obeleţio Osolinove. A ipak, toliko se borila da prošlost ne postane ni nostalgija ni gorčina za Kirila. „Ti se sećaš toga?" promrmlja ona. „Bio si tako mali. Ţelela sam da te zaštitim od svega toga. Uvek sam se nadala da si zaboravio." „Sećam se neprijatnih mirisa. Prljavštine. Daje bilo veoma hladno na brodu kada je mama umrla", reče on, a glas mu zadrhta od tuge. „se straha, pogleda drugih kada smo se smestili u Parizu... Tokom rata, shvatio sam da je tvoja strogoća bila zapravo odbrana. Uvek si bila tu da me zaštitiš. Ti si mi bila sigurnost. Ni trenutka nisam posumnjao u tebe. Uvek sam imao kome da se okrenem..." On na trenutak zastade i ispravi ramena.

„Kada sam prvi put otišao u izbeglički kamp, sva sećanja iz detinjstva odjednom su se vratila, iako sam, iskreno, i sam mislio da sam bio zaboravio... Bilo je to tokom jednog odsustva. Hteo sam da odem da vidim, pomalo iz radoznalosti, a onda sam ostao da pomognem, kako bi i ti ljudi imali nekoga kome mogu da se okrenu", zaključi on, skoro postiđen. „To su nepoznati ljudi, Kirile. Ta tuga, to je kao zaraza. Ako je predugo osećaš, uništiće te. Ja već vidim na tvom licu da te je obeleţila. Dobro je poznato da su se nacisti umešali medu njih! Postoje grupe bivših zatvorenika koji su sada kriminalci. U tim kampovima ne srne se prošetati nenaoruţan. Hoću da okreneš leđa tom haosu i organizuješ sebi ţivot u kojem ćeš biti srećan." Njegov pogled zamrači ljutnja. „Opet ţeliš da me zaštitiš kao kada sam imao pet godina. Bilo je medu njima Rusa koji nisu hteli da se vrate. Bili su uţasnuti pomišlju na to da ih vrate u Sovjetski Savez." „Pa šta?" povika ona, šireći ruke u znak nemoći. „Verovatno su bili okrenuli oruţje protiv majke domovine, je li tako? Najverovatnije su to Vlasovi ljudi, oni koji su izabrali kugu umesto kolere. Slaţem se da je izbor između nacista i socijalista bio uţasan, ali pojedini su ipak otišli predaleko. Veoma daleko! Ne misli da branim to smeće od Staljina, ali ne moţe se sve dozvoliti." „Znala si za kozake?" insistirao je, oštrog pogleda. Ona se ugrize za usnu. Kozaci su bili Ahilova peta svih potomaka oficira carske garde. Tu se ne odriče odanosti ni po cenu sopstvene duše. Taj slobodan i nepokolebljiv narod nikada nije bio prihvatio boljševička osvajanja njihovih teritorija u oblasti Dona i Kubana. Dolazak Nemaca doţiveli su kao oslobođenje. Tokom povlačenja Vermahta, mnogobrojni muškarci, ţene i deca, iz straha od odmazde, pošli su za nemačkim trupama, pešice i na konjima, sa svojom stokom i kamilama. Konačno su se našli u rukama Britanaca, računajući daje Engleska nekada bila podrţala Belu armiju." „A Englezi su ih izdali", nastavi Ksenija. „Vratili su ih Sovjetima a ovi ih masakrirali. To je jedan od mnogobrojnih zločina u ovom uţasnom veku."

,,U stvari, nasilno vraćanje u otadţbinu predstavlja neoprostiv zločin zapadnih zemalja", izjavi Kiril, obuzet besom. „Staljin je nemilosrdan. Po povratku kući, bivši ratni zarobljenici i prinudni radnici šalju se u Gulag. Neki naivni vratili su se s najboljim namerama, ali oni koji su mi pričali bili su malo pametniji. Jesi li znala daje Staljin zabranjivao ruskim ratnim zarobljenicima da primaju pomoć Crvenog krsta? Kakva sreća što zemlja nije potpisala Ţenevsku konvenciju, zar ne? Sve osobe koje je neprijatelj zarobio bile su smatrane izdajicama domovine. Švabe su ih tretirale kao niţu vrstu a Staljin ih puštao da pocrkaju kao psi. U SSSR-u, tolerisali su samo mrtve ili heroje drţane na uzici. To je jedan paranoičan i krvoločan reţim." Ksenija pomisli na ozbiljno lice Igora Kunjina koji je rizikovao sve kako bi spasao Maksa. Znala je da ceni ţrtvu na koju je njen prijatelj iz detinjstva pristao kako bi joj pomogao. „Moj izbor je napravljen", dodade Kiril, blaţim glasom. „Vratiću se u Nemačku kao predstavnik UNRRA*. Upravo su imenovali novog generalnog direktora, Fjorela la Gvardiju. Mene je angaţovao tehnički komitet zaduţen za pomoć oko povratka u otadţbinu." Kseniji ostade samo da odmahne glavom. Znala je da je međunarodna organizacija koja je stvorila Agenciju Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu i koju su najvećim delom finansirali Amerikanci napravila dobar posao nakon rata pomaţući milionima ljudi. Nije to bilo ono što bi poţelela za svog mlađeg brata, ali Kiril joj je umakao. Sada je sam donosio svoje odluke, ne pitajući nju za mišljenje. Isto kao što je bilo s Masom, onda kada joj je sestra bila otišla od kuće nakon njihovih nezaboravnih svađa. Morala je da nauči da popusti kočnicu, da onima koje je gledala kako rastu dopusti da prate svoj put, makar on bio i posut zamkama. Provodimo ţivot vraćajući drugima njihovu slobodu, pomisli ona, teška srca. Posmatrao ju je, zabrinut i oborene glave. ____________________ * UNRRA (United Nations Relief and Rehabilitation Agency) - Agencija Ujedinjenih nacija za pomoć i obnovu.

„Biće srećni ako imaju tebe, Kirile Fjodoroviču", konačno reče ona, osmehnuvši se. „Ti si jedan izvanredan čovek. Znam to. Ja sam te odgajila." Kiril oseti olakšanje. Nije bio došao da traţi blagoslov od svoje sestre, ipak, bilo mu je potrebno da zna da ga ona podrţava. On priđe, neţno primače njenu ruku svojim usnama, ali Ksenijin osmeh bio je tuţan. Mršavog tela, ulegnutog u fotelji, obučena u crnu suknju, vuneni dţemper i jaknu ukrašenu bisernim dugmadima, izgledala je podmla-đeno. On pomisli da je nikada nije video tako ranjivu, a znao je i da to nije bilo zbog njega. „Za petnaest dana biću u Berlinu", reče on, nesigurno. „Mogu li učiniti nešto za tebe?" Krv joj se zaledi u ţilama. Ona ustade skočivši. „Apsolutno ništa. Taj grad je grobnica. Ne verujem da ću se vratiti tamo." Stajao je toliko blizu da je njegovo telo sprečavalo zrake sunca da se probiju do nje. U njenom pogledu čitala se sva usamljenost ovog sveta. Osetivši se uhvaćeno, Ksenija se za korak izmače, ali Kiril je uhvati za ruku. „Uţasno si bleda. Šta to kriješ od mene? Jesi li bolesna?" „Ma kakvi. Šta ti pada na pamet!" povika ona, pokušavši da odagna sumnju, ali Kiril se dobro drţao, uz svoju osolinovsku upornost. Iznenadi je mučnina. Ona se izvuče i otrča ka kupatilu, zbog tela koje se bunilo. Nakon nekoliko dugih minuta, grčevi se umiriše. Isprekidano dišući, poniţena, ona se ispravi. Drhtavom rukom, poprska se hladnom vodom. Kirilovo lice pojavi se u ogledalu. Bio je zabrinut, mračnog pogleda iz kojeg su sevale varnice. Pruţao joj je peškir. „Tvrdiš da nisi bolesna", suvo reče on. „Zahtevam da mi kaţeš istinu." Ona se potapka po čelu, obrazima, udahnu miris sveţe opranog veša pokušavajući da povrati dah. „Nisam bolesna, Kirile. Trudna sam." Da se nije osećala tako poraţeno, smejala bi se njegovoj zapanjenosti. On ode za njom do salona ne rekavši ništa. A

„Ko je otac?" konačno upita, tako neţnim glasom da Ksenija po-ţele da zaplače. Ona shvati da se plašila svojih najbliţih, pogleda koji sudi i kaţnjava, pogleda onih s tradicionalnim shvatanjima, čiji je ţivot ograničen moralnim načelima. Još gore, strahovala je od toga da će kod svog brata naslutiti stid i prezir. Moguće je biti nepokoran poput Ksenije Fjodorovne, graditi sebi put izvan ustaljenih staza, a ipak osetiti taj gluvi strah rođen iz religioznih i običajnih shvatanja, tu nejasnu zebnju koju osećaju sve ţene koje su ikada volele izvan svete bračne zajednice. „Otac, Ksenija", neţno je insistirao Kiril. „Ko je on?" „Maks fon Pasau." „Fotograf." Ona klimnu glavom. „Zbog njega si i išla u Berlin?" „Da. Morala sam da saznam da li je ţiv ili mrtav." „I, očigledno, preţiveo je." Kiril je pokušao da se našali, ali Ksenijino lice ostade nepomično. „Odlučio je da ostane u Berlinu. Ja to nisam mogla." „Da li Nataša zna?" „Ne. Još uvek. Ne znam kako da joj saopštim novost." Ozbiljan, on na trenutak razmisli, a zatim nastavi. „Treba joj što pre reći. Što duţe čekaš, biće sve teţe. Duguješ joj istinu. Nema ništa gore od skrivanja... Natoška je plemenita osoba. Onakva kakvu je poznajem, teško će prihvatiti činjenicu da je otac Nemac, ali siguran sam da je to dobar čovek jer si ga ti izabrala. Razumeće, videćeš." Izgledao je tako velikodušan, tako siguran da će se sve završiti u najboljem redu, da to Kseniji zasmeta. Da li je on znao da postoje rane koje ne zarastaju nikada? „Sumnjam da će se pokazati tako tolerantnom kada bude saznala da je Maks takođe i njen otac." Kiril ostade zapanjen. Istog trenutka, vrati se prošlost. On se seti sebe u istom tom salonu, drţao je Kseniju za ruku, a ona je drţala malu koţnu torbu. Njanjuška je bila mrtva, Masa daleko. Ksenija mu je objasnila da će se udati za jednog Francuza i da će ţiveti u lepom

stanu, da će on ići u jednu od najboljih gimnazija u Parizu. Setio se stiska Ksenijine ledene ruke. Stan s visokim prozorima, nameštajem i ukrasima, učinio mu se svetao. Muţ njegove sestre pokazao se distanciranim, ali beskrajno ljubaznim. Nataša se rodila nekoliko meseci kasnije. Nikada nije posumnjao u očinstvo Gabrijela Vodojea... „Gospode! Znači, bila si već trudna kada..." „Da", preseče ona. „Gabrijel je znao, ali i dalje je hteo da se oţeni mnome. Bio je savršen otac. Sa ove tačke gledišta, nemam zamerki na njega." Nesvesno, njihovi pogledi pređoše preko ofarbanih tragova Gabrijelove krvi koja je bila poprskala parket i zidove. Tog dana, Kiril je zalupao na vrata nakon što je čuo obarač revolvera. Na njegovo ogromno olakšanje, Ksenija mu je otvorila vrata, uspravna i bleda, pre nego što mu se onesvestila u naručju. Koje bio on da joj sudi? Staje on znao o ljubavi? U Londonu, imao je prolazne avanture s mladim devojkama koje se nisu plašile da se daju jednom vojniku osuđenom da umre u dogledno vreme. Ratne ljubavi imaju neku posebnu čar. Ĉar drame koja čini njihovu bit. Vreme svedeno na svoj najjednostavniji izraz lišava ţelju njenih lukavština. Strah od smrti proganja duh. Gestovi postaju oštriji, emocije se pojavljuju u svojoj golotinji. Ali ne treba se prevariti. Preziri su jednako mnogobrojni kao i u mirnim vremenima. Moţda čak i češći. Praveći od ljubavi talisman, ljudi prevare sami sebe, pa mir zatim suoči dvoje stranaca koji ne znaju ništa jedno o drugom, koji se nisu ni razumeli ni naslutili, jer ono što su traţili nije bilo ništa drugo nego zaklon od košmara. Impresionirala gaje Ksenijina ljubav prema Maksu fon Pasauu. On koji je Kseniju smatrao neuništivom, sada je otkriva prozračnom. Stezala je ruke oko njegovog tela kao da joj je bilo hladno. Kiril je zagrli i spusti svoju bradu na njenu glavu. Drhtala je, dok je pariško prolećno sunce obasjavalo salon.by voki „Jednom", nastavi on, neţnim glasom, „pitao sam njanjušku kako sam dospeo na svet. Ona mi je ispričala sve. Crvenoarmejci, Maša sakrivena u kuhinji, ti spremna na sve da nas zaštitiš... Rekla mi je da postoje deca obeleţena nadom. Veruj mi, moja voljena sestrice, to vaţi i za ovo koje ti sada nosiš. Treba zahvaliti bogu za ovu sreću."

Lili se udalji od vrata i na prstima se vrati u svoju sobu. Sede na krevet, podvi noge i nasloni bradu na kolena. Nataša nije bila kćerka svog oca! Bilo je to neverovatno. A tetka Ksenija je bila trudna! Desetine pitanja vrtelo joj se u glavi. Pojavi se slika: Ksenija, s novorodenčetom u naručju, ozbiljnim tonom objašnjava njoj i Feliksu da ne mogu ostati u kući, jer treba napraviti mesta za bebu. Gde oni da odu? Kome oni trebaju? Lili pokuša da ukroti luđačko lupanje svog srca. Ona spusti glavu, i njena duga crna kosa prosu joj se po obrazima, krijući joj lice. Ĉuvši spominjanje imena Maksa fon Pasaua, ona se odjednom vrati nekoliko godina unazad. Na čudan način, učinilo joj se da oseća miris svoje majke, da čuje njen glas kako odzvanja u sobi. Onaj koga je ona neţno nazivala čika Maksom bio je blizak prijatelj njenih roditelja. Sećala se visokog čoveka, vedrog pogleda, koji se nikada nije mrštio da se igra s njom i da joj ugađa, dok je većina prijatelja njene majke izgledalo zauzeto i neraspoloţeno. Ali ne i čika Maks. Imao je lak osmeh, velikodušno se smejao. Bio je to tip osobe s kojim se čovek oseća na sigurnom. Pa ipak, čak ni on nije mogao ništa da spreči, pomisli ona, stisnutih zuba. Mrzela je te muke. Ponovo je videla njihovu kuću u Grunevaldu, napadnutu usred noći, slabu siluetu svog oca dok su ga uvodili u automobil, svoju majku, bosu, u dugoj beloj košulji, kako viri kroz prašnjavi prozor šupe u dvorištu u koju su se bili sakrili. Lili se još uvek sećala poniţavajućeg osećaja slivanja urina niz noge. Nije se bila usudila ništa da kaţe iz straha da joj se Feliks ne naruga, ali i da ne bi privukla paţnju muškaraca koji su urlali iz mraka. Ona poče da se ljulja napred-nazad. Istog dana preselili su se kod čika Maksa, u njegov lep stan sa izglancanim parketom i prostranim sobama, čiji su zidovi bili ukrašeni slikama ţivih boja i fotografijama Berlina u raznim godišnjim dobima kćje je on sam bio napravio. U kaminu je gorela vatra, osećao se miris vanile i šećera. Ruka čika Maksa grlila ju je dok joj je čitao priču. A onda, došao je trenutak rastanka. Ako bi čvrsto sklopila oči, ako bi na trenutak prestala da diše, Lili bi i dalje osećala u kosi dah svoje majke, njene ruke koje su joj stiskale lice kao klešta i čiji prstenovi su joj stvarali bol, njene ţedne usne na svojim obrazima, čelu, slepoočnicama, svaki

centimetar njenog lica predat tom vrelom pečatu; osećala bi majku koja je nije puštala, koja ju je gutala očima, proţdirala poljupcima, i njen gest, moj boţe, taj instinktivni i nespretan gest osmogodišnjeg deteta smetenog tim izlivom osećanja u kojem je bilo nečeg nekontrolisanog, nerealnog, skoro ludog; njene male ruke koje su odgurnule majku, zalepršale krilima kao mali uplašeni ptić, jer, konačno, nije bilo ništa toliko strašno, mama, bićemo razdvojeni samo neko vreme, rekla si mi samo nekoliko nedelja, dok se tata ne vrati iz Zaksenhauzena i dok nam se ne pridruţite zajedno s Dalijom, i bićemo opet svi zajedno u Parizu, i nećemo se više plašiti, je li tako, mama, moći ćemo da ţivimo normalno, kao pre, i sve će biti dobro, tako si mi rekla, mama, je li tako, mama, to si mi obećala? Ona primeti kako cvili, kao mala ţivotinjica uhvaćena u zamku, i ugrize se za usnu. Ćutati! Naročito ćutati. Ne govoriti ništa. Ne pokazivati ništa. Ugušiti bes koji je neprestano pretio njenom slabašnom telu prepunom suza. Ugušiti bes i sram. I strah takode. Sav taj grozan nered od osećanja od kojeg joj se povraćalo. Ugušiti sve to i misliti na Lilijanu Bertan, mirnu francusku devojčicu, sahranjenu u jednom grobu s le-pim spomenikom ukrašenim kamenim anđelčićima i ruţama. Lilijan nije poznavala ta osećanja. Lilijan je bila spokojna. Uvek nasmejana. Lilijan je bila srećna. Nekoliko minuta kasnije, kada se Lili uputila u salon, brat tetka Ksenije već je bio otišao. Stan je bio tih, kao da je vraćao svoj dah. Ona priđe nekadašnjem radnom stolu Gabrijela Vodojea. Ranije je izbegavala tu prostoriju strahujući od toga da ga ne sretne. Po svom dolasku s Feliksom, odmah je primetila nešto neprijatno kod njega. One suviše fine usne, onaj dalek pogled, bez i malo topline. Jedan od onih pogleda koje je dobro poznavala. Pogled koji se uputi bebi koja vrišti na nekom javnom mestu, psu lutalici, klošaru koji smrdi na mokraću i loše vino. Tetka Ksenija je sedela za svojim pisaćim stolom, povijenih ramena, s glavom u rukama. Izgledala je slomljeno. Lili je nikada nije videla takvu, što oţive njenu zabrinutost. Neobično ponašanje njene zaštitnice morala je izazvati ta prokleta beba koja će sve pokvariti! Devojku obuze napad besa. Ksenija je morala da bude nepokolebljiva. Jaka i spokojna. Ona je bila njen zaklon, njen bedem.

Jedina koja je tokom sedam godina ponekad uspevala da umiri njenu sevajuću tugu. Jedina koja je mrzela okolišanja i usuđivala se da upotrebi reči koje bole, ali imaju snagu istine. „Lili, šta radiš tu?" povika ona. Lice joj je gorelo, šminka na njenim očima i usnama bila je razmazana. Kao napola izbrisan crteţ. Lili podiţe obrve. „Ĉetvrtak je. Danas nemam predavanja." „Naravno. Izvini, zaboravila sam", reče ona, uhvativši se za čelo. „Imaš nekih problema?" Uzdahnuvši, Ksenija odgurnu nagomilane papire ispred sebe. „Računi su u crvenom, kao po običaju. Sećaš se izloţbe lutaka u paviljonu Marsan?" „Oduševila sam se", zanese se Lili, sjajnih očiju, ljuljajući se na naslonu jedne fotelje. „Ponudili su mi da budem saradnik na jednoj izloţbi koja će se otvoriti sledećeg meseca u Njujorku. Ne mogu sebi dozvoliti da odbijem. Moram ponovo da počnem da radim. Biće to prilika da se sretnem s ljudima koji mi mogu pomoći. Evropa je na kolenima. Treba gledati dalje." „Hoćeš li dugo ostati?" „Jedan mesec, mislim." Lili obori glavu. Nesvesnim i ponavljajućim gestom, gladila je tkaninu fotelje. „Nataša neće biti zadovoljna. Nije joj se svidelo ni kada si odlazila u Berlin." „Ţao mi je, ali ne idem tamo da bih se zabavljala", rasrdi se Ksenija. „Mora da nauči da u ţivotu ne radimo uvek onako kako se nama sviđa." „Ipak, bio je tvoj izbor da se vratiš u Nemačku. Niko te nije terao na to. I meni je isto bilo teško da shvatim." Osetivši optuţujući ton, Ksenija paţljivije pogleda Lili, tako ozbiljnu i rezervisanu, u svom sivom dţemperu u kompletu sa suknjom koja joj je dopirala do kolena. S petnaest godina, imala je telo mršave adolescentkinje, bez kukova i grudi. Malena je strašno zatvorena, pomisli ona. Ali kako bi drugačije i moglo biti? Lili je bila jedno od povređene dece koja se nikada neće oporaviti od onoga što su

preţivela. Treba biti naivan ili ravnodušan da bi poverovao u to da se mogu pobediti tako jaki demoni. Samo se sebi stvara iluzija da bi se preţivelo, pomisli Ksenija, rastuţena. „Ona se plaši da jednog dana ne odeš tako daleko da se ne vratiš", prošaputa Lili, oborenog pogleda. „Ne moţeš se zbog toga ljutiti na nju." Nervozna, čupala je neki nevidljivi konac na svojoj suknji. „Uvek ću se vraćati", neţno dodade Ksenija. „Ne radimo uvek ono što ţelimo", ironično odgovori Lili, upirući svoj crni pogled u svetle oči. I tada kao da njihova tišina odjeknu glasove, krike i smeh koji su zauvek bili nestali. One glasove koji su dolazili iz daljina, još od pre rođenja mlade devojke. Ksenija ne posustade. Ona prihvati šamar tog tamnog pogleda sa izbuljenim zenicama u kojima su plamtele tuga i bes, iako je Lilino lice ostajalo nepomično a na usnama joj lebdeo neki čudan osmejak. „Tvoja majka je pokušala nemoguće da bi došla do tebe, Lili. Verujem da ste joj ti i Feliks bili dah koji je udisala do poslednjeg trenutka. Ali neke sile nas prevazilaze." Lili se ukoči. Crte njenog lica se izoštriše. ,,I sada, reći ćeš mi da sve to treba da ostavim iza sebe kako bih mogla da nastavim, zar ne?" izusti ona, zajedljivo. „Reći ćeš mi da su bog, proviđenje, sudbina, ili šta ti ja znam šta još, hteli Aušvic i da se treba pomiriti!" „Kakva glupost!" zanese se Ksenija. ,,U tvojim godinama, ja sam izabrala da gledam ispred sebe, inače bih bila mrtva, kao i svi moji. Ali svi smo različiti. Ko sam ja da dajem lekcije? Tvoja najveća pobeda i najveći izazov jeste da budeš slobodna, Lili. Slobodna da posmatraš provaliju dok ne nestaneš u njoj i slobodna da dozvoliš ţivotu da trijumfuje. Ali ti moraš sama da odlučiš. To je jedna od lekcija koju sam naučila. „Ne moţemo ţiveti ţivote drugih, ne moţemo se boriti umesto njih, iako to ţelimo. Volim te, Lili. Od dana kada si kročila u ovaj stan. To nikada neće biti ljubav tvoje majke, ali to je jedina ljubav koju imam

da ti dam. I uvek ću se vraćati, iz Njujorka ili nekog drugog grada. Uvek ću biti tu za tebe i Feliksa, kao što sam tu za Natašu." Lili je bila potpuno nepomična, kao daje bila pustila korene. Iza njenog glatkog čela letele su misli koje je Ksenija mogla samo da nagađa. Zabrinuta, ona pogleda u devojku koja je polako ustajala. Na vratima, Lili se okrenu. Osmeh joj nije gasio oči. „Kao što ćeš biti tu za svoju bebu?" „Ma o čemu ti pričaš!" viknu Ksenija, sva prebledela. „Ĉekaš bebu i nećeš više imati mesta za nas. Zašto bi nas čuvala? S tvoje dvoje dece, samo bismo ti smetali." Ksenija je sustiţe u nekoliko koraka. Uhvati je za ramena i snaţno je prodrma. „Kako se usuđuješ da pomisliš tako nešto? Tvoja majka mi te je poverila kada si bila još sasvim mala devojčica. Ne pravim nikakvu razliku između vas i svoje rođene dece. Sara je bila jedna od retkih prijateljica koje sam mogla imati u ţivotu. Da je izdam, izdala bih samu sebe. Pogledaj me u oči, Lili Seligson, i reci da li veruješ da sam sposobna da ti okrenem leđa?" Lili je odmeri pogledom, ne ustuknuvši. Jednako je sumnjiva kao što sam ja bila u njenim godinama, pomisli Ksenija, i bi joj ţao deteta jer je dobro razumela njenu samoću i tugu, i strahovala je od njihovih posledica. Zatim, Lili se opusti. Na trenutak, ona zatvori oči, a onda se polako odmače. „Treba reći Natoški", promrmlja ona zaglušenim glasom. „Za bebu i čika Maksa. Treba joj reći što pre. Ako to bude čula od nekog drugog a ne od tebe, nikada ti to neće oprostiti." „Trudna si?! Ali to je nemoguće, suviše si stara!" uzviknu Nataša, sedeći na svom krevetu, obučena u kostim, okruţena gomilom papira i knjiga. Njena kćerka je izgledala toliko zaprepašćeno da Ksenija na srcu oseti ujed sebičnosti i zadrţa oštru repliku. Novost ju je morala potresti. Svoje roditelje nikada ne posmatramo kao seksualna bića, čak i kada su venčani i u godinama kada rađaju decu. Trudnoća majke predstavlja akt odvojen od svakog telesnog dodira. Jednu kvazimagičnu inkarnaciju. A ipak, Nataša je sada morala da prihvati prisustvo muškarca u Ksenijinom ţivotu.

Lice mlade devojke se steţe. „Poznajem ga?" „Ne." Ona skoči iz kreveta. Nosila je debele, probušene čarape i smeđ široki dţemper za koji Ksenija nije znala odakle joj. Najverovatnije s buvlje pijace San Uen, pomisli ona. Krajem popodneva, njena kćerka se vratila zabrinuta zbog škole, jer je imala slabe ocene. Večera sa ujakom Kirilom oraspoloţila ju je. On se pokazao naročito vedrim, prepričavajući joj zanimljive anegdote i uspevajući da nasmeje čak i Lili. Kada im je Ksenija rekla za svoj odlazak u Ameriku na nekoliko nedelja, Nataša se natmurila, ali Kiril je uspeo da je razvedri. Ljutita što se osećala nervozno, Ksenija poče da zagleda po prostoriji. Nameštaj je predstavljao nepravilan skup: jedna komoda i dečja biblioteka od belog drveta, ravan radni sto, elegantna fotelja presvučena koţom koju je Gabrijel voleo. Tapete su se na nekim mestima bile odlepile. Fleke su podsećale na nekadašnje curenje radijatora. Treba sve okrečiti, pomisli Ksenija. Treba u stvari napustiti ovaj stan i započeti novi ţivot negde drugde! Bio je to prvi put da joj se tako jasno ukazala ta misao. Nepoverljiva, Nataša poče da hoda po sobi, posmatrajući Kseniju krajičkom oka i plašeći se novog napada. Ne samo da odlazi u Njujork već je njena majka ravnodušnim tonom rekla još i to da čeka dete. Nataša nije shvatala povezanost ta dva događaja. Verovatno i nemaju veze jedan s drugim, pomisli ona sa ironičnom grimasom. Ova novost bila je agresija. Kao u igri domina, bilo je dovoljno oboriti jednu da bi se izazvao lančani pad. Odlomci misli tinjali su u njenoj glavi. Njena majka imala je ljubavnika. Bila je, dakle, okrenula leđa svojoj prošlosti. Njen otac bio je sada samo sramna uspomena. Ali s obzirom na okolnosti, da nije preterala? Izdaja opeče mladu devojku kao prvog dana. Njena majka čekala je dete. Bilo je to neprilično. Nepristojno. Bilo je zaista neukusno. „Ko je on?" reče Nataša. „Zove se Maks fon Pasau." Nataša širom otvori oči. Poznavala je to ime. Njena majka poznavala ga je još od pre rata. Jedan umetnik iz Berlina. Švaba! Ali on je bio napravio fotografiju porodice Seligson od koje se Feliks

nikada nije odvajao. Ona okrenu to ime u svojoj glavi, pokušavajući da mu da neki smisao, konture, da ga prihvati, zato što će taj stranac od sada činiti deo njenog ţivota, htela ona to ili ne. „Videli ste se tokom tvog boravka u Berlinu?" „Da." ,,I šta će se sada dogoditi? Venčaćete se, pretpostavljam?" Njena plava kosa padala joj je po ramenima, čelu, rumenim obrazima. S rukama na bokovima, stajala je ispred svoje majke sa svom moralnom strogošću jedne mlade buntovnice. Na trenutak, Ksenija joj pozavide na njenim ubedenjima. „Ne, ne verujem." „Ali šta ćeš uraditi? Zbog toga odlaziš u Njujork? Da bi se tajno porodila i vratila se s bebom i objašnjenjem da si je usvojila?" Ksenija prasnu u smeh. „Iskreno, ne. Moj boravak u Americi je slučajnost, kao što sam vam maločas i objasnila. Prilika koju ne smem da propustim. Što se tiče bebe, treba da se rodi na jesen." „Ali ne moţeš roditi dete kao udovica!" negodovala je Nataša. „Šta će reći ljudi?" „Da li je to za tebe toliko vaţno?" odgovori Ksenija, kao da se zabavljala, prekrstivši ruke. „Da! U stvari, ne znam. Ne baš... Ali ipak..." Sva izvan sebe, Nataša pomisli na grupu svojih prijatelja. Na upitne, podrugljive poglede. Šokirane takode, uprkos bezbriţnosti koju su vo-leli da pokazuju. Iako su neki od njih vodili ljubav, mnogi su i dalje bili nevini. U svakom slučaju, pravila ponašanja najpre primenjuju odrasli, pomisli ona, besna. Kako se oni usuđuju da prave gluposti? „Ne primećuje se da si trudna", nastavi ona, sumnjičavo. „Moţda je neka greška." Preplavljena iznenadnom premorenošću, Ksenija pređe prostoriju i sede u fotelju. „Isto je bilo i kada sam tebe čekala, dušo", reče, blagim glasom. „Ni tada mi nije bilo nimalo lako." Natašino srce poče da udara. Odakle joj taj čudan predosećaj? Odvratan osećaj da jedan ogromni crni oblak leti pravo na nju. Uprkos utešnom neredu, cipele ostavljene nasred sobe, ploče rasute

po podu, urednost je bila neumesna. Bila je neka praznina u centru prostorije. Ona nije mogla da odvoji oči od svoje majke, koja je sedela ispravljenih leđa, skupljenih kolena, jasnog pogleda uperenog u kćerku u kojem je bilo i neţnosti i brige i saţaljenja, one vrste bednog saţaljenja koje uvek prate loše vesti. Mislima joj prolete jedna nestalna ideja. Ako su ubijali glasnike sa lošim predskazanjima, to je verovatno bilo zato da bi se oslobodili tog nepodnošljivog pogleda. Nataša se uhvati za grlo. Bila je uhvaćena u zamku. Šta god se ubuduće bude događalo, moraće da se suoči sa izjavama svoje majke. „Imala sam dvadeset tri godine kada sam upoznala Maksa. On je bio došao u Pariz da bi napravio reportaţu o Univerzalnoj izloţbi. Bilo je to jedne prolećne noći. Tvoja tetka Maša bila je pobegla. Satima sam je traţila po kafeima i barovima u koje je tada volela da odlazi. A onda sam srela Maksa, na Monparnasu. U Rotondu", precizira ona, ganuta, kao da je to bilo vaţno, kao da su njenoj kćerki trebali svi ti detalji koji joj nisu govorili ništa, ali koji su činili osnovnu bit Ksenije, jer svako se jednog dana ponovo rodi, tokom nekog susreta, pogleda, ţelje koja zai-skri, jednako ţestoke koliko i neočekivane. „Sreli smo se ponovo nakon nekoliko meseci, u Berlinu, gde je on ţiveo", nastavi ona, prstiju tako jako isprepletanih da su bili postali ţućkasti. „Kako da ti objasnim?" „Zaljubila si se, to je sve", naljuti se Nataša, nestrpljiva. „Radije bih rekla da me je Maks vratio u ţivot. Tek kasnije sam shvatila koliko sam ga volela." Ksenija je bila iskrena, ali posmatrajući svoju kćerku, činilo joj se da se ova polako udaljava od nje, kao barka na pučini. Očigledno ju je Ksenijina energičnost prestrašila. Nataša nije mogla da razume puteve mlade Ksenije Fjodorovne. U tome su bile suviše različite. Nataša je ličila na svog oca iz mladih dana. Delili su isti elan za jasnoćom, tu drsku potragu za svetlošću. U njoj, još uvek nije bilo mesta za polutamu, dok je Ksenija, u njenim godinama, bila preplavljena senkama, baš kao što je to sada bila Lili. Tišina se produţavala u nedogled, što je Natašu plašilo još više od nagrizajućih reči koje je upravo bila čula. Već je bila shvatila, doduše. Bilo je dovoljno da pogleda lice svoje majke, da vidi njene ruke sklopljene kao u molitvi. Nataša obori pogled. Samo daje poštedi nepopravljivih reči! Daje zaštiti od te zbrke, te vrtoglavice! Ima stvari

koje nikada ne treba priznati. Duţnost majke je da zaštiti svoje dete, zar ne? To je zadatak. Zakon ţivota. Ne ţelim da znam, urlao je jedan glas. „Ti si Maksova kćerka, Natoška. Gabrijel je to znao. Venčali smo se kada sam bila trudna. Bio je prva osoba koja te je drţala u naručju kada si se rodila. U njegovim očima, bila si njegova kćerka. Beskrajno te je voleo." „Ne", prošaputa Nataša, pokrivajući uši, ali njena majka nastavi. „Maks nije ni znao da si se rodila. Otišla sam da mu to kaţem početkom rata. U tom trenutku, ţelela sam da to zna, u slučaju da se meni nešto dogodi. Imao je pravo da zna. To je takode bio razlog što ni ti ništa nisi znala. Nisam ti mogla reći ono što ni on još nije znao. Imala sam osećaj da ga ponovo izdajem. A onda, bio je tu i Gabrijel. Govorila sam sebi da moram da ćutim, jer nas je on sve prihvatio, Kirila, tebe i mene." Nataša, drhtavom rukom, skloni kosu. „Dakle, imala si obzira samo prema njima", besno reče. „Uredila si da bude pogodno za sve, osim za mene. Šta ću ja da osetim kada budem saznala da sam osamnaest godina volela čoveka koji nije bio moj otac, na to nikada nisi pomislila, je li tako?" Ona se odmače korak unazad i nasloni se na zid, kao da se plašila da će se srušiti. „Lagala si me sve ove godine... Ne mogu da verujem." Preneraţeno je posmatrala majku, skoro sa uţasom. „A kada je tata umro, otišla si da potraţiš svog ljubavnika, naravno", reče konačno, izbečenih očiju. „To je, u stvari, i bio razlog mog putovanja u Berlin. Morala sam da saznam da li je on još ţiv. Videli smo se. I ponovo rastali", priznala je Ksenija, a zatim šapatom dodala: „To najbolje umemo da radimo." Ksenija je bila izmorena. Jednim zaštitničkim gestom, ona stavi ruku na svoj stomak, ne ispuštajući Natašu iz vida. Gledajući je kako pati, srce joj se cepalo. Maksova deca... Deca jedne nemoguće ljubavi, ali na koju je bila ponosna. Nikada neće osporiti svoja osećanja prema tom čoveku. Treba samo s vremenom da naučim da im to objasnim, pomisli ona.

„Volela bih da me sada ostaviš", suvo reče Nataša. „Moram da ostanem sama." Ksenija ustade uz spore i oprezne pokrete jedne trudnice. Ĉitavo telo ju je bolelo. Njena kćerka stajala je uspravno, ispravljenih ramena. Samo su njene usne drhtale. Kada je Ksenija, ustajući, došla do njene visine, na trenutak je oklevala: „Ne dodiruj me!" zapovedi Nataša. „Nipošto me ne dodiruj!" Susrevši njen pogled koji je toliko ličio na onaj Maksov, Ksenija shvati da su njeni strahovi bili utemeljeni. Nataša je bila otišla daleko, predaleko. Ubuduće, odnos između njih biće dug i trnovit put, put s mirisom egzila, te rane koju su Osolinovi nosili u nasledstvo već toliko godina, i koja će na kraju postati prokletstvo. I zato što Ksenija Fjodorovna nikada nije skrivala lice, i što je uvek posedovala onu odvaţnost pomešanu s ponosom da se sama suoči sa ţivotnim nedaćama, ona ispostava ţelju svoje kćerke, iako je znala da joj ništa ne ukazuje na to da će joj se jednog dana, u neko dogledno vreme, Nataša fon Pasau vratiti.

uč se razlivala dan za danom. Kazna u svakom trenutku. Ostajalo joj je nekoliko sekundi odmora nakon buđenja pre nego što bi se realnost sručila na nju. Nataša je bila postala stranac u sopstvenom telu. Kada se gledala u ogledalu, ispitivala je svoje lice, odjednom nepoznato. Prstima je dodirivala svoj nos, konture usana, štipkala se za obraze, ostavljajući na njima crvene tragove. Besna grozničavost ţarila joj je nerve. Naglim pokretom, srušila je gomilu knjiga i ispustila čašu koja se razbila na kuhinjskim pločicama. Sve joj je bilo nepodnošljivo. Lilin pogled, taman i dubok, koji ju je u tišini pratio, nevešti Feliksovi pokušaji da priča o nečemu drugome, stan njenog detinjstva pretvoren u neprijateljski zatvor, progonjen iskvarenim uspomenama, a koji je napuštala prvom prilikom. Ĉesto bi se skrivala pored Sene. Prolećno sunce grejalo je belo i svojim zracima igralo po lišću. Voda je pljuskala obale, gde su stajali ribari, tiho čekajući. Dok su joj noge visile, sedela je iposmatrala brodove kako prolaze, ne misleći ni o čemu. Prevara poseduje sopstvenu skalu vrednosti, smerne laţi, koja je često samo jedan oblik učtivosti, najgore perfidnosti, ali bio je to prvi put da je Nataša iskusila njene prepredenosti. Pa joj je tako prezriva kolaboracija njenog oca izgledala kao manja greška u odnosu na to što je dopustio da ona sve te godine veruje kako je njegova kćerka. Koliko poverenja sada ukazati sopstvenim sećanjima? Kada bi pokušala da se priseti lica svog oca, njegovih neţnih gestova, slike bi se stapale. Crte njegovog lica bile su mekane, njegov glas više nije odzvanjao u njenoj savesti. Na neki čudan i bolan način, bio se pretvorio u senku na zidu. Istovremeno, svi srećni trenuci provedeni s majkom, bili su postali zatrovani. Nataša nije mogla a da ne posumnja u svaku reč. Kako se moţe dozvoliti neprestana laţ, upita se ona, zapanjena. Kako dopustiti svom detetu da se izgradi na ţivom pesku? Onog dana, Ksenijino lice bilo je zabrinuto, telo zgrčeno, ali izgovorivši proročke reči, njen glas nije zadrhtao. Nekada, Nataša joj se divila zbog njene odlučnosti, te volje koja ju je umirivala u teškim trenucima, ali danas joj je zamerala na tome, što nije bilo ništa drugo nego nepomirljivost. Egoizam. A šta da njena majka nije ostala u dru-

Ţ

gom stanju? Verovatno mi ništa ne bi priznala, a ja bih to više volela, pomisli Nataša, s gorčinom, obuzeta naletom sebičnosti prema bebi koja treba da se rodi. Ksenija je bila otišla na mesec dana u Njujork, a mlada devojka je njeno odsustvo doţivljavala kao blagoslov. Ne bi mogla da podnese da se svakodnevnu sreću. U početku, bila je kao pod anestezijom. Sada ju je srdţba nosila. Osećala se prevareno, kao da joj je bilo oduzeto nešto dragoceno. Poniţeno, takođe. A evo, uskoro će joj se i majka vratiti. Nešto joj steţe grlo. Moram da odem... Ideja se iznenada pojavi, neočekivano. Na mostu, pored obale, jedan pas s njuškom ispruţenom ka vetru, poče da laje. Otići, ali gde? Nataša je mrzela da se oseća zarobljeno između četiri zida. Jedna od njenih tajnih čeţnji bila je da proputuje svet, da otkrije druge svetlosti, druge mirise. Do sada, strpljivo je čekala, znajući da će jednog dana, nakon rata i trzavica, doći njenih pet minuta. Ona naglo skoči, ogrebavši svoju golu nogu o kamen. Rana joj izazva suze u očima. Krv je curila niz njenu koţu. Zaista, čitav svet se bio urotio protiv nje! I najmanji njen gest okretao se protiv nje kako bi je povredio. Ona potraţi po svojoj torbi i pronađe maramicu koju drhtavom rukom spusti na ozledeno mesto. Nikada se nije osećala tako napušteno. To je samo ogrebotina, pomisli ona, Ijutita stoje tako oset-ljiva, ona koja je jednom bila pala s drveta i slomila ključnu kost, a da nije bila ni suzu pustila. Ipak, bilo je nečeg patetičnog u tome što se našla sama na obali, sa okrvavljenom maramicom u ruci, s prošlošću u mrvicama, s neizvesnom budućnošću, i sa svojim najbliţima koji ispredaju laţi kao svakodnevne podlosti. Prvi put posle ispovesti svoje majke, Nataša primeti da plače, i ljutitim pokretom obrisa svoje suze. Mala grupa ljudi čekala je ispred zgrade, u jednoj od onih elegantnih pariških ulica koje su iza kamene fasade skrivale popločana dvorišta i skrivene bašte. S rukama u dţepovima, Nataša se nasloni na zid i zagleda se u ljude oko sebe. Na njihovim oduševljenim licima, sijali su vedri pogledi. Muškarci su nosili rasparene sakoe, bezoblične kačkete, ţene su hodale na drvenim štiklama svojih cipela koje su nosile tokom čitavog rata. Šaputati su

medu sobom, ali s vremena na vreme odjeknuo bi nečiji glas na ruskom. Natašini dlanovi bili su vlaţni, srce joj je jako lupalo. Njena noga nastavljala je da cupka. Pojavivši se na ovom mestu, znala je da je prekršila nepisani zakon Osolinovih i počinila prestup uvrede veličanstva. „Uzeo je pasoš", govorilo se sa saţaljenjem i strahom za one koji su odlučivali da se vrate u Sovjetski Savez. „Jadna budala", suvo je izjavila njena majka, pričajući o jednoj svojoj poznanici koja je bila ubedena da će se sve promeniti sada kada je Staljin bio slavljen kao oslobodilac. Medu emigrantima, pojedini su se nadali da će se komunistički reţim konačno otvoriti prema svetu i da će oni pronaći svoje mesto u otadţbini. Neki su se usuđivali na taj korak da pribave sovjetski pasoš i vrate se u Rusiju. Nataša se ugrize za usnu. Nedelju dana ranije, na sedeljci kod jedne od prijateljica njene tetka Maše, primetila je prisustvo dvojice šarmantnih muškaraca koje niko nije poznavao. „Ne treba razgovarati s njima. Oni su iz ambasade", promrmljala je jedna devojka upadljivo im okrećući leda. Osećaj da su nadzirani nije napuštao bele Ruse. Svako je bio poznat sovjetskoj ambasadi što je uzrokovalo nejasan strah, naročito kod onih koji još uvek nisu imali francusko drţavljanstvo. Uz sve to, u nekim udruţenjima hvaljene su zasluge te Rusije, koja je pobedila u Velikom patriotskom ratu, kao da je bila pročišćena ljudskim stradanjem koje je prelazilo dvadeset miliona ţrtava. Natašini prijatelji čak su podrţavali sovjetskog patriotu, u tajnosti od svojih roditelja. Bio je to intiman trzaj, nostalgija koja se prenosila iz generacije u generaciju, potres jednog tla koji je jednako odjekivao i kod onih koji nisu bili rođeni na ruskoj teritoriji. Njena majka joj je malo pričala o svom detinjstvu. Kod Ksenije Fjodorovne, prošlost je skrivala suviše opasne zamke, oţiljak je još uvek bio ţiva rana. Nataša je uvek poštovala tu srameţljivost. Bila je pronašla druge saveznike kako bi zadovoljila svoju radoznalost. Njen ujak Kiril bio je zaduţen za to da joj prenese uspomenu na Osolinove. Ni tetka Maša nije bila ništa manje škrta na sećanjima. Nataša je napamet znala opis palate Osolinovih u Lenjingradu koju je mogla ţmureći da nacrta, kao što joj se činilo i da je poznavala njihov nekadašnji posed na Krimu. Bile su joj drage anegdote o babi i dedi.

Sada, to nasledstvo bilo je sve što joj je ostalo, istina o koju se moţda i naivno zakačila, a koja ju je ovog jutra dovela pred vrata sovjetske ambasade koju njena majka nije volela. Šta će pomisliti sluţbenik kada mu bude pokazala svoja dokumenta? Bila je rođena u Francuskoj, od oca Francuza, njen pasoš nosio je znak Republike. Moţe da joj se nasmeje u lice nazivajući je malom Pariţankom, i da je vrati nazad u školu. Nisam čak ni prava Ruskinja, pomisli ona, poraţena, posmatrajući oko sebe ljude koji su svi bili pribliţnih godina kao njena majka. Ovde nema mesta za tebe, ti si samo smetalo, čula je svoj glas. Odjednom, skupina se stiša. Sva lica istovremeno se okrenuše ka vratima koja su se otvarala. Feliks Seligson je doneo odluku tokom svojih besanih noći, dok je hodao po svojoj sobi pazeći da ne pravi buku kako ne bi smetao Lili i Nataši. Odluka je bila donesena bez mrţnje i zanosa, što joj je davalo posebnu snagu. Trebalo mu je mnogo odlučnosti i strpljenja da otkrije šta duboko u sebi on zaista ţeli. Progonjen zebnjom, mučen mračnim mislima, odbio je da se saţali na samog sebe. Nije ţeleo da postane jedno malo, rđavo stvorenje puno kivnosti. Uţasavala ga je pomisao na to. Zašto bi se odrekao nečega što je oduvek činilo njegov san? S kojim razlogom bi mu mogla biti oduzeta budućnost koju je priţeljkivao? Zasluţivao je bolje od toga. Začudo, otkako je bio napravio svoj izbor, mladića je obuzela neka smirenost koju nije bio osetio još od pre početka rata. Pronašao je svoj ţivotni put od kojeg je bio odvojen već suviše dugo, pa iako strma, ta staza mu je izgledala blisko. Ulazna vrata lupiše, brzi koraci začuše se u hodniku. „Jesi li video Natošku?" upita Lili. „Bile smo se dogovorile da ručamo zajedno, ali nije se pojavila." „Ne. Izašla je rano jutros. Lepo je vreme, nisam iznenađen. Znam da ona ne voli da ostane u zatvorenom." „Ipak je čudno. Obično je veoma tačna", reče Lili, zabrinuto. Nakon nekoliko sekundi razmišljanja, Feliks pođe za njom. Uvek ga je iznenađivala paţljivost kojom je Lili spremala svoju sobu. Sve na svom mestu. Knjige poredane jedna do druge, prekrivač na krevetu besprekorno zategnut. Bilo je to nepoznato mesto bez duše. On se seti sobe svoje sestre u Grunevaldu, razbacanih igračaka, crteţa zakačenih na stari ormar, kuće za lutke sa otvorenim prozorima i

vratima. Ali tada je bila samo mala devojčica, pomisli on, dok je ona vadila knjigu iz svoje školske torbe. „Ima li neki problem?" upita Lili, primetivši da je brat posmatra s vrata sobe. Istog trenutka, ona se spremi za odbranu. Feliksov zamišljen stav nije joj se sviđao. Stajao je prekrštenih ruku. Kosa mu je bila raščupana kao da je neprestano drţao prste u njoj. U poslednje vreme, manje su se viđali. Bio je pronašao posao u jednoj štampariji. Ali Lili je bila razvila predosećaj za loše vesti. Ţivot je imao lošu naviku da joj zadaje niske udarce, koje je ona, zasada, mogla samo mirno da podnosi. „Hoćeš nešto da mi kaţeš?" insistirala je. „Doneo sam jednu odluku koja ti se neće dopasti." Brat i sestra Seligsonovi ličili su jedno na drugo. Imali su istu figuru, vitku i visoku, obraze i bradu svoje majke. Inteligentno očevo čelo, tamne oči. Dok su govorili nemački, što im se nije događalo već dugo, moglo se čuti jednako menjanje tonova u njihovim rečenicama. „Odlučio si da se vratiš u Berlin", tiho izusti ona. „Nemaš stida." Kao što je to često bivalo, Feliks ostade zaprepašćen svojom mlađom sestrom. Njena oštroumnost nije prestajala da ga iznenađuje. Njoj* nije trebalo objašnjavati stvari, ona ih je naslućivala. Lili je imala dar da razume osećanja. Kao i da pronađe oštru reč. „Mnogo sam razmišljao. Moram da saznam da li je naša kuća još uvek čitava i šta se dogodilo s radnjom. Konačno, to je naša očevina. Naše nasledstvo. Ne moţemo ga se tek tako odreći", dodade on, skinuvši svoje naočare kako bi ih obrisao. „To je sve što nam je ostalo." „Ništa nam nije ostalo", suvo ga ispravi Lili. „Uzeli su nam sve. Kuća 'Lindner' nije više nosila ni naše ime. U svakom slučaju, sve je sada samo gomila ruševina. U Nemačkoj nema više ničega za ljude poput nas. Ako se i vratiš tamo, crći ćeš kao i ostali. To je prokleta zemlja." Ona stisnu zube. Vrtelo joj se u glavi od pomisli na Feliksa u Berlinu. Na vestima je videla ruine svog rodnog grada, ali nije to bilo ono što je on za nju predstavljao. U njenim mislima, imućne zgrade, trgovi oivičeni drvećem i široke avenije i dalje su ponosno stajali, okićeni crvenim zastavama s kukastim krstom. Jevrejima je bio

zabranjen ulazak u parkove, bioskope, restorane. Tamo su još uvek praktikovali lov na čoveka. „Ne vidim šta me ovde čeka", odgovori Feliks, otvarajući prozor. „Ne osećam se kao kod kuće." ,,A reklo bi se da se dobro zabavljaš sa svojim društvom." „Je li to prigovor?" naljuti se on. „Da li bi više volela da se zatvorim i plačem danju i noću zatvoren između četiri zida? Razgovarao sam o tome s tetka Ksenijom. Kuća 'Lindner' nalazi se u američkom sektoru. To je neki znak!" „Znak!" uzviknu Lili, besna. „Da li si ti izgubio glavu? Znak za šta? Da treba fino da se vratimo kući da bismo nastavili ţivot koji je pretrpeo samo malu nezgodu? Logori? Ma samo prolazne nedaće", ironično reče, s gestom gađenja. Feliks se ljutio na sebe što joj je nanosio bol a ipak neprestano ju je štitio. Ganut, on pomisli kako je ukočeno lice njegove mlađe sestre bilo lice ţene bez godina. „U našoj porodici, dugo smo se osećali kao Nemci pre nego što smo postali Jevreji", nastavi on, podiţući ruku kako bi sprečio Lili da se baci na njega. „Ĉekaj, pusti me da završim! Tako smo bili odgajani, ali ono što se dogodilo za vreme nacista, sve je promenilo. Ne optuţuj me da ne osećam istu muku kao i ti. Ali ako bih odlučio da nastavim svoj ţivot ovde ili u Palestini ili u Americi a da se prethodno ne vratim u Nemačku, osećao bih se kao kukavica." On udahnu duboko. Iako mu se sve činilo jasnim, on primeti da mu je teško da se izrazi. „Kada smo bili izbačeni iz kuće, bio sam suviše mali da bih protestovao. Morao sam da se povinujem. Sada mi niko ne moţe izdavati naređenja. Na meni je da donesem odluke koje mi se čine korisnim za našu budućnost. Ne zaboravljam tebe, Lili. Ţelim da se vratim tamo da bi nam bio vraćen naš dug." „Nikada ti neće vratiti mamu, tatu i Daliju. Kako moţeš i na trenutak da poveruješ u to da kamenje moţe zameniti našu porodicu?" Lilin glas prasnu u jecaj. Feliks se grozno osećao što je nije uzeo u zagrljaj i utešio je, uverio je da će još neko vreme ostati s njom u Parizu pre nego što ode negde daleko. Dvoje siročadi. Dvoje

iskorenjenih. Dvoje koji će postati saveznici jer im je sve bilo oteto. Pa ipak, Feliksu se činilo daje u tome neka iluzorna sloboda. Potrebna je posebna volja da bi se tako suočilo s prošlošću, a on je mislio da je za to sposoban. Kako svojoj sestri da objasni da je to bilo jače od njega? Nešto iz dubine njegovog bića. Uspomena na jedno srećno detinjstvo, na paţljive učitelje, radosne drugare. Vatra koja je pucketala u kaminu u njihovoj kući u Grunevaldu. Damastni stolnjak na stolu u trpezariji, prepun posuđa od srebra i porcelana, ispod slika s portretima članova porodice. Mali dečak, koga je majka drţala za ruku da se ne bi okliznuo dok je hranio patke pored jezera. Harmonija nemačkog jezika dok je recitovao poemu u razredu. Šlag krem koji mu je brljao usne, njegov otac dok je čitao novine na terasi nekog restorana. Vratar u livreji koji je trijumfalno otvarao teška vrata robne kuće. Ispod staklenog svoda, kristalna piramida čuvena u ćelom svetu. Renome imena Lindner i grobovi njihovih predaka. „Istina je da ţeliš tamo da se vratiš jer si oduvek sebe video na čelu robne kuće. To je čist egoizam. Osećaš se izgubljeno, jer ne znaš šta ćeš sa svojim ţivotom. Nemaš hrabrosti da sam nešto započneš. Potrebno ti je neko toboţe nasledstvo, od kojeg su ostale samo mrvice. Ali to ti se čini lakšim nego da gradiš od ništavih, zar ne? A za to, spreman si da se poniziš? Da pokupiš pepeo među leševima. Tvoj kukavičluk je ovde, Felikse!" Mladić preblede. S nekoliko ubistvenih rečenica, Lili je izopačila osećanja koja je oduvek gajio, ali koja su se kroz nedaće iskristalisala. Ona je zavukla ruke u njegovu dušu da bi je isprljala. „Odvratno je to što mi govoriš, ali u pravu si, ponosan sam što pripadam jednoj talentovanoj porodici. A i volim Berlin, koji se bunio koliko je mogao protiv Trećeg rajha. Nacizam je bio uţasna izraslina. Maligni tumor koji je pokvario jednu zemlju koja je Jevrejima bila dodelila statut i jednakost prava. Naš ujak je poginuo 1914. godine za domovinu koja je bila vredna poštovanja. Odbijam da okrenem leda veku postojanja naše porodice a da ništa ne pokušam, čuješ li me? Bilo bi to kao kad bih pljunuo na sve što su naši preci voleli. Voleo bih da jednog dana imam decu da bi im preneo ovu tradiciju tolerancije i humanizma i da ih podiţem moţda u Nemačkoj. Pa da,

zašto da ne, ako se ikada Nemačka bude oslobodila svojih demona", zaključi on, izazivački. „Onda idi! Vrati se tamo! Videćeš kako će te Nemci dočekati. Preţiveli Jevrejin. Kakvu ćeš lepu sliku dati tim gadovima. Moţda će te čak pobedonosno poneti. Dođite da vidite, nismo ih sve istrebili... Ostao je još po neki. Nismo monstrumi kao što mislite, jer ima čak i Jevreja koji ţele da se vrate i ţive kod nas!" Obuze je drhtaj. Ona reče: „Gadiš mi se." Feliks ustuknu, kao da ga je Lili udarila. To nasilje i mrţnja rađali su se iz nekog ponora previše mračnog za njega. Skoro da gaje plašila. Kako je mogao da joj odgovori na to? Nijedna reč ne bi umirila Lili, ali on je odbio da ţrtvuje ono što je smatrao odgovarajućim za stanje duše jedne povređene adolescentkinje, pa bila ona i njegova rođena sestra. Nije imao snage za to. Morao je najpre i sam da se oporavi. Bez reci, on izađe iz sobe. Ono što ga je najviše bolelo nisu bile toliko Liline uvrede koliko pomisao na bol koju bi njihova majka osetila da je mogla da vidi do kojeg je očaja bilo dovedeno njeno dete. U osam sati uveče, Nataša se još uvek nije bila vratila. Feliks je neraspoloţeno posmatrao kazaljke zidnog sata u salonu. Treba li još da čeka, ili da počne da se brine? Nataša nije volela da je nadgledaju, ali bio je to prvi put daje bez razloga nestala na tako mnogo vremena. Lili se bila zatvorila u svoju sobu. Nepotrebno je bilo traţiti joj bilo kakav savet. Baš me briga-, pomisli on. Nataša će je izgrditi, mada se u posled-nje vreme ponašala previše čudno da bi bila pravedna. On podiţe slušalicu kako bi pozvao neke prijatelje čiji su roditelji imali telefon. Niko je nije video. Kako nije imao uspeha, počeo je da oseća i brigu i očaj. Nataša ga je, ipak, mogla obavestiti. Da nije otišla kod svoje tetka Maše koja se pre nekoliko sedmica vratila u Pariz? Ali ako je njena sestričina nestala, Maša će sigurno poludeti od straha. On se namršti. Bolje malo da sačeka pre nego što alarmira. Osim ako Nataša nije kod svog ujaka Kirila. Pre nekoliko dana, za večerom, gutala ga je očima. Feliks je retko viđao da se jedna mlada devojka tako otvoreno divi nekome. To je sigurno objašnjenje, uteši se on. Znajući da joj ujak neće zadugo ostati u Parizu, trudila se da iskoristi njegovo prisustvo.

Da bi otklonio svaku sumnju, on odluči da potraţi broj Kirila Osolinova u njenom adresaru. Nakon trenutka kolebanja, na vratima sobe, on otvori hoku radnog stola. Crveni notes nije bio unutra, ali on ga spazi na noćnom stočiću. Prilazeći, udari o jednu knjigu. Saţe se i ispruţi ruku da bi je izvukao ispod kreveta, ali otkri zamotuljak sakrivenih papira. Iako nije razumeo ćirilično pismo, predosetio je nevolju ugledavši impozantni znak srpa i čekića. „Šta to to mutiš, Natoška?" prošaputa on. Klečeći, on se naţe da još jednom paţljivije pogleda. Jedan letak na francuskom, odštampan na lošem papiru, potvrdi njegove sumnje. Tu su hvalili prednosti ţivota u Sovjetskom Savezu, raju za radnike, kao i veliku demokratsku naciju. Zagonetni osmeh, skoro dobroćudan, leb-deo je na usnama Josifa Staljina. Odjednom, Feliksu sinu kome da se obrati. On stade grozničavo da pretraţuje po adresaru dok ne pronađe broj koji je traţio. Raisa je bila visoka, ravna kao daska, s tromim pokretima, a s obzirom na svoj bezizraţajni ten, oblačila je odeću suviše jarkih boja. Feliks ju je smatrao brbljivom i dosadnom. Imala je velike ideje o zemlji porekla svojih roditelja, koje je negovala čitanjem svečanih poema o otadţbini, ruskoj zemlji i večnoj ruskoj duši. Šetala je s maramom na glavi, zbog čega je ličila na unakaţenu babušku. Majka joj je bila umrla na porođaju a nju je podigao njen previše rezervisan otac. Za Pariz, u kojem je odrasla, tvrdila je da je tesan i rđav. Ranije, Nataša se često podsmevala njoj i njenim strastvenim govorima, ali u poslednje vreme puštala ju je da govori ne prekidajući je. „Raisa, ovde Feliks", reče, kad je ona konačno podigla slušalicu. „Da li je Nataša s tobom?" Ĉuo je glasove, utišanu muziku. Devojka ne odgovori, a Feliksu se učini da je stavila ruku na slušalicu. „Zašto ţeliš da znaš?" „Hoću da razgovaram s njom." „Da li je to toliko hitno, srce?" zašušta ona podrugljivo. „Tuţan si, razdvojen od svoje drage?" Učini mu se da čuje neko glupo dobacivanje i smeh. Obuze ga bes. „Daj mi je!" naredi on. „Siguran sam daje s tobom. Vaţno je." „Kakva nestrpljivost! Tek što ste se razdvojili a tebi se već čini da propadaš."

„Prestani s prenemaganjima, Raisa! Smešna si." „U redu, dosađuješ nam", naljuti se ona. „Ostavi je na miru! Ona je velika devojka i ne treba joj dadilja. Sama donosi svoje odluke, i ne pada joj na pamet da te pita za mišljenje. Zdravo!" Ona mu spusti slušalicu. Izluden, Feliks se uputi ka Lilinoj sobi, ali njegova sestra bila se zaključala. „Idem po Natašu i brzo se vraćam", viknu on suzdrţavajući se da ne šutne vrata, zatim se sjuri niza stepenice i otrča ka najbliţoj metro stanici.

Stigavši u Bulonj, počela je da pada sitna kiša. Feliks podiţe okovratnik na svojoj jakni. Samo jednom je bio kod Raise pa je tako pogrešio pravac. Ljutit, vrati se nazad do jednog trga s pokislim prodavcima kestena. Plave limene table s nazivima ulica bile su slabo vidljive. Vlaga je obavijala ulične fenjere. Postojala je velika šansa da ih je bila čitava grupa mladih Rusa koji su se zabavljali pijući. Nataša ih je poznavala, ali izbegavala je da cunja s njima, radije birajući prijatelje koje je upoznala s Feliksom. Nakon što je više od pola sata lutao po pustom kvartu, on najzad prepozna uzanu zgradu od crvene cigle u kojoj je stanovala Raisa. Kiša mu se slivala niz vrat, kvasila naočare. Ograda na stepenicama lepila mu se za prste. Na prvom spratu, on zalupa na vrata, potom dugo pritisnu na zvonce. Raisa mu otvori, drţeći u rukama debelu mačku. Nosila je suknju koja je otkrivala njena kvrgava kolena, crni dţemper, ciganske minđuše. Imala je drečavi ruţ za usne. Bila je smešna. „Probudićeš ceo kvart!" reče ona. „Došao sam po Natašu!" „Ne verujem da će hteti da se vrati s tobom." „Otac ti nije ovde?" „Šta se ja mešam!" raţesti se devojka. „Ti si običan prostak! Osim toga, nisam te ni pozvala." On je odgurnu i uđe u hodnik gde je svetlela jedna gola sijalica. Bilo ih je desetak mladića i devojaka u salonu s navučenim zavesama. Neki su sedeli na jastucima, podvijenih nogu. Ĉaše i pepeljare pune opušaka stajale su po podu i na stolu. Gramofon je svirao nešto

folklorno. Dvoje-troje okrenulo se i pogledalo u njega, ali kako ga nisu poznavali, nastaviše svoju konverzaciju na ruskom. „Šta ti radiš ovde?" iznenadi se Nataša. Dolazila je iz kuhinje, drţeći čašu u ruci. Oči su joj bile naduvene, kosa zategnuta na potiljku parčetom tkanine, a košulja flekava na grudima. Mačka skoči iz domaćičinih ruku i poče da se uvija oko Natašine noge. Ona htede da se sagne da bi je pomazila, ali morade da se pridrţi za zid kako bi zadrţala ravnoteţu. „Brinuo sam", reče Feliks. „Došao sam da te traţim." „Ne ţelim sada da se vratim. Lepo mi je ovde." Izgledala je kao za vreme loših dana, namrgođena, nestalnog pogleda. Iza njih odjeknu smeh. Ploča je bila izgrebana. Balalajke su škripale, poput krede na školskoj tabli. „Molim te, pođi sa mnom." Ona se na trenutak zagleda u njega, kao da je pokušavala da pročita njegove misli, zatim zavrte glavom. „Ne mogu. Razgovaramo o vaţnim stvarima. Stvarima koje ti ne razumeš", precizirala je, oholo. „Ovde smo nešto kao porodica. Imamo mnogo zajedničkih tačaka. Oni znaju kako se osećam. Ne moram čak ni da im objašnjavam. Predivno je sa ovakvim ljudima. Oboţavam ih!" „Nemaš šta da razgovaraš s Raisom i njenim prijateljima. Ti ih ne voliš. Nikada ih nisi volela." „Kako se usuđuješ da kaţeš tako nešto?" uvredi se ona, a onda primače čašu svojim usnama. Feliks ispruţi ruku kako bi joj je uzeo, ali ona ga spreči. „Šta je to?" upita on nepoverljivo. „Ne diraj!" Ona je, izazivački, naiskap popi. Feliks se osećao napušteno. Bio je to prvi put da vidi Natašu pijanu, i to mu se nije dopadalo. Bilo je nečeg patetičnog u toj ţustroj devojci koja je odjednom bila samo jadna, raščupana lutka. Ĉak joj se i glas bio promenio. Govorila je isprekidano s naglašenim akcentima. Oči su joj caklile. Ţeleo je da je uhvati za ramena i prodrma je kako bi je urazumio.

„Hajde sada, Natoška. Nemaš više šta da traţiš ovde." „Više bih rekao da si ti taj koji nema šta da traţi ovde", reče čovek koji se pojavio na vratima. Bio je Feliksove visine, ali imao je ramena drvoseče, lice pljosnato kao da su ga udarili tiganjem po glavi kad se rodio. Bila je to ogromna masa s plavim očima i telećim pogledom, koja je nonšalantno palcem i kaţiprstom drţala cigaretu. Karikatura kretena, pomisli Feliks suzdrţavajući se da ne zakoluta očima. Još mu je samo on falio. „Danas sam išla u ambasadu", reče Nataša. „Bilo nas je dosta. Tamo sam i srela... Kako ono beše tvoje ime?" „Boris." „Da, Borisa. Hajde, upoznajte se. Boris je Raisin rođak." „Šta si traţila u sovjetskoj ambasadi?" prekide je Feliks. „Traţila je informacije. Potrebno je neko vreme za dobijanje pasoša." Feliks je poznavao sklonosti Raise i njenih prijatelja koji su se ţalili na to kako im Francuska nije dala šansu, dok su njihove pogreške i nevolje proizlazile naročito iz lenjosti i melanholije koje su uvek krive za sve. ,,Je li to neka šala?" uzviknu Feliks, besan. „Šta pokušavaš, Nataša? Šta hoćeš da pokaţeš?" „Ţelim da upoznam svoje korene", reče ona, podiţući bradu. „Bilo je i vreme, zar ne? Htela bih da saznam odakle potičem. To je moje pravo. Pošto me sve vreme laţu, nemam više poverenja. Hoću da vidim sopstvenim očima." Štucavica joj prekide udisaj. Ona morade da dođe do daha. „Nakon svega, moţda više ništa nije ostalo od Osolinovih u Lenjingradu. Moţda je sve to koješta, sve te priče o našoj, toboţe slavnoj prošlosti. Šta ja znam o tome? Sada sam kao sveti Toma, moram da vidim da bih verovala." „Tvoji koren i su ovde, u Parizu, gde si rođena. Ovde studiraš. Tvoji prijatelji i tvoja porodica ţive ovde. Nemaš šta da traţiš u Sovjetskom Savezu. Podsećam te daje tamo diktatura. Ova šala je predugo trajala!" „Zaista, ne poznajem te, ali postaješ mi sve dosadniji", izjavi mladi čovek, povukavši i poslednji dim cigarete pre nego što ju je smrvio u pepeljari. „Vreme je da se vratiš odakle si i došao."

Boris mu nije persirao, i gledao gaje poluzatvorenih očiju, napućenih usana. Odjednom, posesivnim gestom, on primače Natašu k sebi. Ona se nade uz njegov torzo, vrata zarobljenog njegovim laktom. Izgledala je ranjivo, potčinjeno, izgubljeno. Situacija je bila baš onakva kakvu je Feliks mrzeo. Ona u kojoj nasilnik pokušava da uspostavi svoj zakon. Rat. To što se taj mladić usudio da takne Natašu, izluđivalo gaje. „Pusti je!" naredi on, stisnutih zuba. „Pusti je odmah, ili ću ti razbiti njušku!" Uvek treba biti onaj koji zadaje prvi udarac, podseti ga odjednom daleki glas njegovog oca. Iznenaditi protivnika. Boris grubo odgurnu Natašu. Ona glavom udari o zid i vrisnu od bola. Feliks udari Rusa pesnicom. Začu se pucketanje hrskavice. Krv poteče. Ne čekajući, on uhvati Natašu za ruku i krenu ka vratima. Na stepenicama se opirala, protestovala, ali Feliks, sa iskrivljenim naočarima, odlučno je izvede na silu. Savijena do zemlje, Nataša je povraćala. Feliks joj je jednom rukom drţao kosu, a drugom je pridrţavao da ne padne napred. „Hoću da umrem", zagrme ona, brišući usta nadlanicom. „Biće ti još gore sutra kada se budeš probudila." Ona se ispravi i uze maramicu koju joj je pruţao. Telo joj je ledio hladan znoj. „Ti kao da se raduješ zbog toga." „Uopšte ne." Feliks prekorno stisnu usne. Sveza svetlost praskozorja davala mu je strog izraz. Stajao je uspravno, s rukama u dţepovima. Bilo joj je jasno da se suzdrţavao da joj odrţi lekciju. Odjednom, ona se nasmeši. „Šta je?" upita on, začuđen. „Kad si ga udario... Tvoj izraz lica... Izgledao si tako iznenađeno. Feliks se opusti. „Priznajem da sam bio zatečen. Nisam znao da tako boli kada nekom razbiješ glavu", reče on smeteno, razmrdavajući svoju desnu ruku. Razmeniše jedan pogled, pa prasnuše u smeh. Iza crne rešetkaste ograde, drveće parka Luksemburg podizalo je tamnu straţu.

Nekoliko ptica kreštalo je medu granama, dok je mesec stajao visoko na nebu. ,,U svakom slučaju, Natoška, nadam se da ne misliš ozbiljno da uzmeš pasoš za Rusiju." Izgledao je toliko zabrinuto da ona nije imala srca da se šali. Slegla je ramenima. Nastaviše da koračaju u pravcu kuće. „Srela sam Raisu i Borisa koji su bili došli po svoja dokumenta. Za petnaest dana isplovljavaju iz Marseja. Ţeleli su da me ubede da i ja preduzmem neophodno za dobijanje papira, ali mene je bilo strah. Nisam čak ni htela da uđem u ambasadu. Idiotski, zar ne? Posle sam se ljutila na samu sebe. Otišla sam s Raisom kod nje. Kako njen otac nije bio kod kuće, pozvala je svoje prijatelje. Boris me je tretirao kao derište, tako da sam počela da pijem." Feliks je u tišini uze za ruku. Kakav neotesanko, taj tip", zaključi ona, zadrhtavsi. On se nasmeši, radostan. Moţda su ga i boleli prsti ah bio je vrlo ponosan na to što je presekao nepotrebnu diskusiju s glupakom, tresnuvši ga jednim dobrim direktom. Zapamtiće ga dobro.

Berlin, septembar 1946

N

edaleko od Branderburške kapije, Aksel Ajzenšaht iskoči iz tramvaja. S rukama u dţepovima, on zviţdučući krenu kroz masu učesnika crnog trţišta, među starice nalik na ptice grabljivice, prstiju stisnutih na svojim kesama, i među mršave muškarce u rasparenim odelima koji su toboţe bezbriţno šetali unaokolo. Susretali su se u nekom čudnom baletu, načinivši po neki gest kako bi pokazali svoju robu, otvorivši torbu da bi je odmah potom i zatvorili. Šapatom, mrmljali su svoj šifrovani jezik: menja se svilena haljina za šerpe, radio-aparat za šporet s ringlama, kalem konca, maslac, krompir, igle, električni pribor, naočare, zubne proteze... Trgovina pod vedrim nebom, vođena zaverenicima svih starosnih dobi i različitog porekla koji su neprestano motrili na pojavljivanje policajca. Crno trţište bilo je neophodno da bi preţiveli, ali ništa manje kaţnjivo zatvorom. Iako je sa sobom nosio pozamašne zalihe laki štrajka, Aksel nije oklevao. Tog dana, imao je vaţan sastanak i nije smeo sebi da dozvoli da ga propusti. Mesec dana ranije, bio je otišao u njihovu vilu u Grunevaldu. Skriven iza drveća, nadzirao je kuću pošteđenu bombardovanja, kao i dolaske i odlaske jednog američkog oficira i njegove supruge. Na travi, dvoje dece preskakalo je konopac. Na prvom spratu, prozor njegove sobe bio je otvoren, vetar je mrdao zavesu. Na ulazu, parkiran dţip čekao je da odveze porodicu. Nekoliko trenutaka kasnije, pojavila se kuvarica s cegerom u ruci. Spazivši Aksela, ona vrisnu od sreće a onda ga čvrsto stisnu u zagrljaj. Osvrnuvši se oko sebe, starica ga pusti da uđe u kuću. Bajat miris cigare lebdeo je u radnoj sobi njegovog oca koji nikada nije pušio, a oguljene fleke na zidu označavale su mesta gde su se nalazile gravure koje su predstavljale najlepše nemačke gradove. Prikazi Drezdena i Kelna pre okupacije očigledno nisu bili po ukusu novog stanara. Aksel je primetio fotografiju plave ţene pored mastionice i nepoznatog podmetača. Do najsitnijih detalja, prostorija je sada pripadala nekome drugom. Pa ipak, činilo mu se da je koţna fotelja još uvek čuvala otisak korpulentnog tela njegovog oca. Da li je on preţiveo? Odsustvo novosti gaje uznemiravalo, tim više što nije ni

znao šta treba da priţeljkuje. Da njegov otac nije moţda uhapšen? Da li je očekivao da bude doveden pred sud? Bilo je uspostavljeno pet kategorija u koje je svrstavan nemački narod. Kurt Ajzenšaht morao je da pripadne jednoj od prve dve, kategoriji najodgovornijih krivaca ili onoj koju su činili nacistički aktivisti. Bez imalo sumnje, osudiće ih na deset godina prinudnog rada i oduzeće im svu imovinu koju poseduju. Moţda je bolje da je mrtav? Kako da zamisli oca s njegovim bledim pogledom, širokim ramenima, bez svog bogatstva, svojih građanskih prava i zvaničnih funkcija, bez svoje imovine, svog carstva izdavaštva i nekretnina? Kurt Ajzenšaht nije mogao da postane slomljen čovek, jedan od onih uništenih koji lutaju gradom s jedinom opsesijom da pronađu malo hrane, dovedeni do gladovanja bonovima za obrok koji su im dozvoljavali samo trista grama hleba i dvadeset grama mesa. Bilo je to neprilično. Sa čudnim osećajem da je fantom pod sopstvenim krovom, Aksel se popeo na prvi sprat. U kupatilu njegove majke, Amerikankini kozmetički proizvodi nizali su se na policama. Svileni penjoar boje slonove kosti. U istom hodniku, kolebao se pre nego što je otvorio vrata svoje sobe. Igračke su bile razbacane po podu. Njegov krevet bio je pome-ren do zida, a na mestu gde je bila polica s knjigama sada je stajao još jedan krevet. Njegova kolekcija vojnika bila je nestala. Obuzet bolom, on se okrenuo. Vrativši se u radnu sobu, pogled mu je zastao na plakaru u kojem se nalazio servis od porcelana iz Majsena. Dok mu je srce jako lupalo, on uze stare novine i zamota šoljice za kafu u njih, koje zatim stavi u svoje dţepove. Isto je učinio i s nekoliko figurica iz vitrine u salonu. Sumnjao je da će ih Amerikanci brojati kada se budu vratili, pa je izabrao i orkestar od majmunčića koji se nalazio iza polica. Bio je svestan svog rizika. Iako je kolekcija pripadala njegovom dedi po majci, mogao je da bude optuţen za krađu i bačen u zatvor, ali Aksel je znao da iskoristi svoju šansu. Prilika poput ove bila je jedinstvena, jer se neće uskoro ponoviti. Ne samo daje njegovo prisustvo u oduzetoj kući bilo striktno zabranjeno, i bilo je pravo čudo što se mogao u njoj potpuno slobodno prošetati, već će i kuvarica sigurno biti zaprepašćena kada bude otkrila njegov lopovluk. Pre nego što je odlazio, ona mu je tutnula ostatke od doručka. Isplatilo se. Sada će

konačno imati interesantnu robu za prodaju, a bio je naumio da porcelan iz 18. veka lako ali kvalitetno unovči. Duboko zamišljen, on izvrnu jednu hrpu smeća, ali odjednom se sledi. Grupa dečaka od oko desetak godina stajala je medu ruševinama. Imali su mršave noge, košulje neodređenih boja. Njihove plave kose bile su pobelele od prašine, što im je davalo neobičan izgled staraca u kratkim pantalonama. Iako su bili samo kost i koţa, njihovi iskeţeni osmesi nisu ostavljali nimalo mesta sumnji u njihove namere. Najmlađi, bosonog, češao se po stomaku. Sigurno je bio zaraţen vaškama. Vođa bande, koji je bio za glavu viši od ostalih, prsio se ţvaćući ţvaku. Ne miriše na dobro, pomisli Aksel, i telom mu prođe talas adrenalina. Ne čekajući, on se baci u beg. Uz povike, čopor potrča za njim. Aksel je brzo trčao, ali znao je da mu je snaga ograničena. Iscrpljivali su ga slaba ishrana i hronični umor. Srećom, ni njegov protivnik nije bio ništa bolji. I jedni i drugi imali su nalete energije, ali ne i izdrţljivost. Iako su mu mišići goreli, on pokuša da ubrza. Sigurno neće dozvoliti da bude opljačkan! Ne danas! Takođe je znao da se oni ne bi dvoumili da ga ubiju. Berlin je bio postao prestonica zločina, toliko da su Saveznici bili primorani da ponovo naoruţaju nemačke policajce. On skrenu u jednu ulicu iz koje su izvirivale cevi od odţaka. Da se uputio u senovite jame koje je naglašavala oštra popodnevna svetlost, našao bi jazbine Berlinaca, s nameštajem od trulih dasaka, vojničkim ćebadima, jadnim posuđem koje je bilo nalik kutijama od ručnih bombi pretvorenim u bokale za mleko. Dovitljiva beda. Grad ruina. Svet sa svojim sopstvenim zakonima, gde su kao gospodari vladali de-čaci lutalice i ubice koji su ga jurili. Uţarenih obraza, Aksel se uputi preko jednog zida od šljunka i otpadaka. Kamenčići mu oguliše ruke i raspadoše se pod njegovim nogama. On se zatetura, zamalo izgubi ravnoteţu. Preskočivši na drugu stranu, začu zadihanost svojih napadača koji su se i sami bili ustremili na breţuljak. On skrenu udesno, praveći se da se vraća unazad. Jedan od dečaka, stojeći na uzvišenju, vrisnu od iznenađenja i pokaza prstom na njega. Samo, nasuprot onom što se moglo pomisliti, Aksel nije trčao napamet. On se uvuče u jedan ulaz. Njegovi brzi koraci

odzvanjali su pod svodom. Odjednom, skrenuvši na jednom uglu, on se zatetura. Prođe nekim hodnikom, odgurnu jedna vrata, zatim izađe u još jedan hodnik odakle je vodilo više izlaza, a onda se uputi u novu ulicu. Poslednje račvanje definitivno ga odvoji od njegovih gonioca. Iscrpljen, sa crnim tačkama pred očima, on spusti ruke na kolena kako bi došao do daha. Pojedini kvartovi Berlina za njega više nisu imali tajne. Poznavao je grobnice njihovih zgrada, lavirinte neverovatnih uličica. Što su ţene, marljive kao mravi, više raskrčavale otpad, to je Aksel sve više otkrivao nove tajanstvene prolaze. Grad je, u njegovim očima, bio počeo da do-bija svoj oblik. Bilo je to neumoljivo mutiranje, usklađeno s rušenjem oronulih građevina koje je dizalo oblake prašine i gutalo nove ţrtve. Mutiranje koje gaje fasciniralo i inspirisalo u njemu viziju jednog novog naselja, s drugačijim pozorišnim dekorom. U biblioteci, udubljivao se u literaturu o arhitekturi i urbanizmu, koja je opisivala planove grada iz vremena kada je on postao prestonica Pruske. Proučavao je barokne radove Andreasa Šlitera, slavljenje Šinkelove vitalnosti. Nasuprot tome, police posvećene Albertu Speru i njegovom snu o germanskoj metropoli bile su prazne. Već skoro godinu dana, omiljeni Hitlerov arhitekta odgovarao je pred sudom u Nirnbergu a njegovi faraonski projekti nisu više bili u modi. U početku, Aksela je morila ta kataklizma. Uvređen ruţnoćom haosa, on koji je oduvek imao neki osećaj za estetiku, vraćao bi se bespomoćan sa svojih izleta i legao s jakim migrenama. Sada je nazirao jedan zračak nade. Iz tog nereda, ţeleo je da stvori neku koherenciju. Ţeleo je da nauči da gradi. Da vraća u ţivot. Podsvesno, bio je pronašao svoj put, ali tu tajnu čuvao je u svom srcu, kao da je pomisao na tu budućnost bila suviše smela za jednog mladog Nemca, kao da je, na neki način, činio greh prema duhu koji okupatori nisu tolerisali. On nastavi svojim putem i bez prepreka stiţe na svoje odredište. Povinova se ritualu koji je podrazumevao kucanje na vrata preciznim ritmom, i uđe u podrum koji su čuvala dva nema kerbera. „Dobar dan, her Grubner", reče on.

„Vidi, vidi, mladi Ajzenšaht. Šta nam te dobro dovodi danas?" Sa cigaretom u ustima, Grubner je ponosno sedeo za stolom od mahagonijevog drveta, na kojem je jedna petrolejska lampa gorela ţućkastom svetlošću. Na zglobu je nosio svajcarski sat sa zlatnom narukvicom, jedno od obeleţja koje je označavalo najuspešnije pre prodavce. Bivši šef naselja, koji je za vreme nacista nadgledao grupic kuća medu kojima i onu Kurta Ajzenšahta, bio je mršav, nervozan, pogledom ispod teških kapaka. Vladao je carstvom gajbi i sanduka. Si vomaslinaste uniforme sa odšivenim obeleţjima visile su sa čiviluka, št je stvaralo utisak neke preteče atmosfere. Jedna kutija prepuna najlo čarapa. Flaše skoča stajale su uz palmolajv sapune i Vermahtov pribo za jelo, kašike, viljuške i čaše poredane kao u restoranu. „Izbeglice sa istoka su veoma zahtevne", reče Grubner prateći Akselov pogled. „Dosta im je više da jedu rukama. A ti, šta hoćeš? Kupuješ ili prodaješ?" Aksel zavuče ruku u unutrašnji dţep svog kaputa, onaj koji je bio prišio od parčeta stare tkanine. Zatim spusti novinsku hartiju na sto i odmota je drhtavim rukama. A šta ako je smrskao porcelan u onoj svojoj ludoj trci? Hvala dragom bogu, šoljica i tacna bile su netaknute! Ravnodušnog izraza lica, Grubner ih je razgledao okrećući ih svojim rukama sa crnim noktima. Gledajući kako prljave ručerde diraju omiljen servis njegove majke, Aksel oseti napad besa. Marijeti bi se smučilo pred ovim tuţnim prizorom, ali on joj nije spominjao ništa u vezi sa ulaskom u kuću. Bio je to njegov način da je zaštiti. Zašto da joj pričinjava patnju? Ionako, ona je sve više volela da se otisne u neki svet, u kojem su samo lepe uspomene bile dopuštene. Drţala je duge nostalgične govore, koji su njemu i Klarisi bili dosadni, ali koje su slušali da bi ih pustila na miru, ali i zato što se nisu usuđivali da joj kaţu da ućuti. Ushićenim glasom, opisivala je mondenske večeri, plesne čajanke u Adlonu, egzotične koktele, kupanja u Vanseu, šarmantne muškarce i haljine visoke mode, putovanja Rivijerom. „To je kao prisustvovanje nekom privatnom prikazivanju filma" šalila se Klarisa, dok se Aksel mrštio. Dok se prisećala svojih sjajnih uspomena, njegova majka delovala je još jadnije, sa svojom

nakostrešenom kosom, posivelim tenom i deformisanim dţemperom. Nije to bila ona koju je silno oboţavao kao mali. Marijeta je bila samo jedna bolesna ţena, čija su ga trabunjanja izluđivala i mučila. „Koliko traţiš za ovo?" upita njegov sagovornik. „Znam tipa koji je zainteresovan za ovakve igračkice. Amerikanci oboţavaju da se za malu cenu snabdeju parčetom iz lepog vremena nekadašnje Nemačke." „Trebaju mi lekovi za majku i crveno meso. I par cipela. Moje se raspadaju." „Samo to?" reče čovek, začkiljivši u njega. „Ovo je original Majsen. U savršenom stanju." „Moguće je. Ja nisam ekspert. Ali nisi jedini na trţištu, mali. A i jedna šolja, to nije servis." „Moţda mogu da pronađem ostale", suvo odgovori Aksel, trudeći se da sakrije prezir. Ĉovek je bio okoreli nacista. Odgovorni za iskorenjivanje nacizma mora da su se najeţili od njegovih odgovora u upitniku, fragebogen*, mada je verovatno lagao odgovarajući na pitanja. Sigurno je već bio nabavio jedan uredan i ispravan Perzilšajn, u slučaju da nekada poţeli zvanično da radi, što njemu još nije padalo na pamet. Napredovao je. Iako su vlasti bile zvanično objavile da se svim silama bore protiv crnog trţišta i da su pojedini prosjaci završili na konopcu, her Grubner delovao je siguran u svoju budućnost. Verovatno je u pravu, pomisli Aksel, s gorčinom. Ta vrsta ljudi neprestano se obnavlja. U sovjetskom sektoru, pojedini šefovi naselja izvodili su gotovo neverovatno skretanje od nacionalsocijalizma u komunizam. Konačno, zar se od njih nije traţilo upravo to? Nadgledati i prijaviti svog komšiju u slučaju i najmanje sumnje. Nove sovjetske gazde nisu sumnjale u kvalitet efikasnosti i ozbiljnosti bivših Gestapovih doušnika. Ĉovek ustade i poče da traţi po kutijama s lekovima. „Dobro, daću ti lekove za dva meseca lečenja za tvoju majku. Moţeš da dobiješ i kutiju s hranom koja je upravo stigla iz Amerike", dodade pokazujući _________________________ * Na nemačkom - anketa.

na paket na kojem je bila ispisana reč CARE*. „Ali meso ne dolazi u obzir za jednu solju. Što se tiče cipela, moraćeš ponovo da navratiš, mali moj. Dobro znaš da nam toga najviše nedostaje. To je stvarno sramota! Svi ti bosonogi klinci! Zaista!" reče on vrteći glavom, toboţe raţalošćen. Kada Aksel iz svog dţepa izvadi cigarete i poče polako da ih broji, Grubner podiţe jednu obrvu. Ne rekavši ništa, on ode do dna podruma odakle izvuče par dubokih vojničkih cipela. Akselu srce poskoči u grudima. Stvarno su mu bile potrebne, ali to je bila roba koja se najteţe dobijala. Pogledavši nekoliko laki štrajk cigareta poredanih na stolu, Grubner kucnu jednim prstom o mahagoni. Računica nije bila dobra. Nevoljno, Aksel dodade još dvadesetak. Ĉovek se nasmeši. „Obrati paţnju kada se budeš vraćao kući", ironično reče. „Agresije su sve učestalije u kvartu. Neverovatno, došlo je neko opasno vreme!" Raspoređujući svoju kupovinu u dţepove, Aksel se zapita da li je Grubner moţda imao svoju bandu malih lopova. Nitkov je bio sposoban za to. On navuče svoje nove cipele, opsovavši kako će mu napraviti plikove jer su mu bile prevelike. Stare stavi pod mišku; već će ih nekako iskoristiti. Nakon što je, promrmljavši, pozdravio Grubnera, on se pope stepenicama čija su gazištima bila skroz oronula. Napolju, on se osvrnu oko sebe, kako bi se uverio u to da ga niko ne posmatra, zatim se brzim korakom udalji. Kada se začu kucanje na vratima, Maks baci pogled u ogledalo i odmah zaţali zbog toga. Ako očekuje dolazak Lin Nikolson, to ne treba da znači da mora da se ponaša kao tinejdţer. Nekoliko dana ranije, našli su se u klubu u Kurfurstendamu. U polutami podruma, posmatrao je njene neţne ruke sa crvenim noktima, liniju njenih ramena, njen profil okrenut ka bini na kojoj su svirali muzičari. Haljina, ispod koje su se" nazirale njene grudi, obavijala joj je bokove. Haljina zavodnice, dok se ona drţala tako uspravno i delovala tako smerno. Bio je zbunjen ugledavši je bez uniforme. „Moja misija se završava", objasnila mu je, a on se osetio nekako smeteno. ______________________ * Savez dobrotvornih društava SAD.

Berlin bez Lin? Izbegao je da joj postavi indiskretna pitanja. Nasuprot onima koji su mislili o budućnosti, Maks je ţiveo od danas do sutra. Nije imao snage da gleda dalje. Sa svetlom koţom i plavom, talasastom kosom, izgledala mu je sjajno. Kako poreći daje bila lepa? Poţeljna? Retko su se viđali, ali redovno. Maks je voleo da odlazi kod jedne pruske aristokratkinje koja je svake nedelje pravila prijeme. Kod stare princeze ţurili su zapadni reporteri i oficiri koji su donosili vino, viski, kobasice, konzerve sardina... Lin je tamo redovno odlazila. Postajala bi britka i oči bi joj zasijale kada bi im se pogledi sreli. Skidajući svoju uniformu, bila je spustila oruţje. Nisu mnogo razgovarali. Linin pogled, njene usne koje mu dotiču lice bili su dovoljni. Njeno telo bilo je meko i lagano u njegovom naručju dok su plesali. Bio je zatvorio oči. Lagani parfem podizao se iz njene kose, njenog potiljka. Izgledala je tako odvaţno. Moţda je upravo to njeno spokojstvo i bilo ono što je pobedilo Maksova poslednja kolebanja. I podse-ćanje na jedan odlazak. Onih koji neguju samoću. Te noći, postali su ljubavnici. Otada, kad bi pomislio na nju, primetio je da je imao ţelju da se osmehne. On ode da otvori. „Dobar dan, čika Makse!" Sa šeširom navučenim na čelo, neznanac je nosio tamno odelo. Ĉudno, ali Maks pomisli kako već dugo nije bio video svilenu kravatu svezanu s toliko ukusa. Uprkos svojim mladalačkim crtama, stranac je posedovao eleganciju zrelog čoveka. Maks bi toliko nepristojan da ga odmeri sve do njegovih savršeno izglancanih cipela. „Ne prepoznaješ me?" zabrinu se mladić a osmeh mu se odjedanput sledi. „Felikse?" reče Maks, zapanjen. „Jesi li to zaista ti? Nije moguće!" Ne ostavljajući mu vremena da odgovori, on ga zgrabi i stisnu u zagrljaj. „Kakva sreća što te ponovo vidim! Izvoli, uđi. Ne mogu da verujem. Spusti kofere. Sedi. Kako si? Izgledaš odlično. Kako si porastao! Neverovatno! Ĉitav čovek, ne mogu da dođem sebi. Baš glupo, zar ne? Nećeš valjda ceo ţivot ostati dete, ali prošlo je toliko

vremena otkad smo se poslednji put videli. A mala Lili? Vidim, nije s tobom. Ma kog đavola ti traţiš u Berlinu?" On zastade, bez daha, zatim prasnu u smeh videvši Feliksovu zbunjenost. „Izvini, ali veoma sam iznenađen." Feliks skide šešir, provuče ruku kroz kosu i pogleda oko sebe. Sudeći po njegovom odobravajućem stavu, Feliks je izgledao zadovoljno videvši da Maks ţivi u pristojnim uslovima. „Nisam više mogao da izdrţim u Parizu. Nije bilo lako doneti odluku, ali sada kada sam ovde, ubeđen sam u to da sam ispravno postupio." Maks iznese dve čaše i flašu viskija. „Ovo je sve što mogu da ti ponudim. Popićeš sa mnom?" „Naravno." Feliks nije zamerao Maksu fon Pasauu što ga je tako gutao pogledom. Na njegovom mestu, bio bi jednako radoznao. Svi oni Nemci koji su se vraćali iz inostranstva prolazili su isti taj podrobni test, kao da je trebalo uveriti se u to da izvan granica zaista postoji neki drugi svet. Zagledali su u njihovu odeću, njihovo drţanje, njihove pokrete. Upijali su svaku njihovu reč. Posebno je to bilo izraţeno u Berlinu, tom ostrvu u srcu sovjetske zone. Na moţda malo upadljiviji način nego u drugim delovima Nemačke, ovde se svako odavao svojom garderobom i svojim drţanjem. Feliks je znao da je hodao uspravno, ispravljenih ramena, daje gledao pravo napred. Takode je znao da su mu pojedini zamerali na toj gordosti. „Zaista sam srećan što te vidim, Felikse", reče Maks, ganut, podiţući čašu. Feliks otpi gutljaj viskija i zakašlja se. Još uvek nije bio navikao na ţestoka pića, stoje uvek zabavljalo Natašu koja ga je nemilosrdno zadirkivala. „Kako si uspeo da se vratiš?" „Sa svojim nemačkim pasošem od pre rata. Crveni pečat slova ,,J" od Jevrejin, olakšao mi je neke provere na granici", reče on, ogorčen. „Putovanje vozom bilo je posebna priča. Sovjetski vojnici zauzimali su poluprazne kupee, dok smo mi Nemci leţali po krovovima.

Morali smo da se saginjemo kad bismo prolazili kroz tunele. Bilo mi je čudno kad sam video stanične natpise na ćirilici." Njegovo lice postade ozbiljno, i zagleda se u čašu koju okrenu među prstima. „Došao sam da bi nam vratili našu imovinu, čika Makse. Našu vilu su zauzeli Amerikanci. Zasada, ne očekujem ništa. Ali što se tiče kuće 'Lindner', stvari su drugačije. Preduzeo sam neke korake. U Gemajnde, odgovorni za jevrejska pitanja traţili su mi da dokaţem svoj identitet i popunim brdo papira. Raspitao sam se i u vezi s bankovnim računima koji su 1938. blokirani. U policiji su mi izdali nova lična dokumenta. Sluţbenici su me srdačno primili. Bio sam iznenađen. Da su mi pre nekoliko godina rekli da ću i sam ići kod tih ljudi", zajedljivo reče. „Sada, treba čekati zakon o restituciji nemačke imovine." Maks obori pogled. Godine 1938. Feliksova majka se vratila sva uzrujana sa sastanka s nacistima. Sara im je iznela da je kuću 'Lindner' za smešnu sumu kupio Kurt Ajzenšaht. Maks je mislio da će umreti od stida. Njegov zet. Jedna mrcina. „Plašim se da ipak treba biti dosta strpljiv", uzdahnu on. „Neke stvari idu veoma sporo, znaš. Od rata, vreme je dobilo neku novu dimenziju." „Ne ţuri mi se. Dok čekam, upisao sam se na fakultet. Ali pravda treba da bude zadovoljena." Feliks izvadi jedan papir iz dţepa i baci ga na sto, kao da mu je opekao ruku. Nacistički finansijski biro paţljivo je prebrojao nameštaj, slike, knjige, srebrnariju, porcelan, prekrivače, klavir i nakit iz vile Lindner u Grunevaldu, koji su 1942. stavljeni na aukciju. Mogle su se videti apsurdne cene po kojima su ti komadi bili prodati, kao i imena i adrese srećnih kupaca koji su iskoristili povoljnu priliku. Frau Stajnholc, iz Andreaštrase 25, dobila je kuću za lutke po ceni od trideset rajhmaraka. Maks oseti gorak ukus u ustima. „Sumnjam da ću išta od toga moći da vratim", odsečno reče Feliks. ,,U stvari, ne znam ni da li ţelim da pokušam. Ipak, bakin klavir..." On napravi jedan pokret rukama, kao da je uzaludno pokušavao da obuhvati protezanje jedne drame koja ga je prevazilazila.

„Kuća 'Lindner' pripada nama, meni i Lili", odlučno je nastavio. „Mi smo poslednji naslednici. Ona je bila besna što sam odlučio da se vratim. Ipak, po meni, to mi je obaveza. A ti, čika Makse, da li me ti razumeš?" Odjednom, Feliks je bio izgubio svoju odlučnost. Maks ponovo ugleda na njemu onaj zabrinuti izraz uplašenog dečaka. On shvati da Feliks misli na svoju majku, na svog dedu takođe, čoveka kojeg je Maks beskrajno poštovao. Napregnuto telo, raširene šake na stolu, odavali su ţestinu, iskrenost Feliksa Seligsona. Pokušavao je da učini ispravno, da uvede red u haos koji je bio nametnut njegovom bivstvovanju. Dok se u njegovim godinama Maks borio da se dokaţe izvan zagušujućih okova svoje porodice, gledao je ovog mladića koji je traţio svoje nasledstvo. Feliks je traţio da ponese svu odgovornost za prošlost koja je zahvatala najlepši period Berlina. Bio je inteligentan. Shvatao je koliko će put biti dug. Još uvek je tako mlad, pomisli Maks, nemoćan, suzdrţavajući se da ga posavetuje da sve napusti, ode negde daleko, veoma daleko i započne novi ţivot. Šta se moglo očekivati od tuţnog pozor išta njihovog grada? On spusti ruku na Feliksovu nadlakticu i primeti da on drhti. „Pošto je to ono što ţeliš, podrţaću te u tvojim nastojanjima. Učiniću sve što bude u mojoj moći kako bih ti pomogao. Ali gde stanuješ? Gotovo je nemoguće pronaći stan u Berlinu." „Imao sam sreće. Kada sam se raspitivao o našoj kući, Amerikanci su obavestili pukovnika Vrajta o tome koji je pristao da mi daju jednu od nekadašnjih soba za poslugu. Pretpostavljam da ih je ganula moja priča" reče on, slegnuvši ramenima. „Daju mi i hranu, što nije malo. Ni u Parizu stanje nije baš sjajno, ali ovo ovde... Ovo je uţasno." „Dobro. Inače bih te pozvao da stanuješ kod mene, iako nema toliko mesta kao u mom ranijem stanu." Feliks ustade. Bujica emocija stezala mu je grlo, ali nije ţeleo da posustane pred Maksom fon Pasauom. On zari nokte u svoje dlanove. Morao je da nauči da se kontroliše, inače će mu ţivot biti nemoguć. „Ĉesto se sećam, čika Makse. Poslednjih trenutaka kod tebe, s mamom i Dalijom. Pomučio si se da bi nas primio. Bili smo tvoji gosti, kao da smo dolazili u posetu iz neke daleke zemlje. Visoke

zvanice, ne obični nesrećnici koji više nisu imali krov nad glavom", suvo reče, dok mu se pogled na trenutak negde gubio. „Tada ti se nisam zahvalio", do-dade neţnijim tonom. Ganut, Maks obori glavu. Steţe ga nešto u grudima. Previše uspomena. Previše silnih nedostajanja. Obuze ga jeza. „Samo da me je Sara poslušala..." „Nikada ne bi ostavila tatu. Nije mogla da zna šta će se dogoditi. Ti i Ferdinand Havel ste je ubedili da nas pošalje u Francusku. Znam da je to za nju bilo veoma bolno." Feliks je bio prebledeo. Seo je, primakao čašu usnama i ispio je naiskap. „Moram da ţivim s tim svaki dan." „Ali zar nije još gori uţas vratiti se u Berlin?" Feliks se zagleda u mračno lice onoga koji je bio najbolji prijatelj njegove majke. Maks fon Pasau bio je previše mršav za svoju visinu, što mu je davalo neki ranjiv izgled, ali i dalje je posedovao onu nekadašnju magičnu silu. Znao je da je mogao da ima poverenja u tog čoveka, kao u Kseniju Osolin. Bio je to poklon čiju je vrednost znao da ceni. Samo to poverenje moţe mu pomoći da ponovo izgradi jedan uništeni ţivot. „Gde god da odem, šta god da radim, zauvek će mi nedostajati jedan deo mene. Ako već patim, onda je bolje da sam na svome." ,,U zemlji mučitelja?" ,,U zemlji mojih predaka", odgovori Feliks. Tada Maks shvati da je Feliks Seligson jedno posebno biće, jedan od onih ljudi koji svojim duhom, talentom, veličinom svoje duše obeleţe epohu, i oseti poštovanje i poniznost. Neko pokuca na vrata. Feliks skoči. Njegova stolica pade uz prasak. Videvši Maksovu iznenađenost, on se oseti ljutito i pogođeno. Bilo je čudno, ali nije uspevao da kontroliše svoje reakcije. Otkako se vratio, shvatio je posledice traume koja je obeleţila godine zebnje provedene u Berlinu pre rata. Izgledalo je da su automatizmi bili duboko zašli u njegovu koţu. Prve noći u kući, nije bio ni oka sklopio. Protestovanje cevi za toplu vodu ili škripanje daske u parketu izazivalo je neki iracionalan strah. Prisustvo stranaca nije pomoglo da se odagnaju fantomi. Ono je za njega bilo kao upad, napad na buljuk njegovih

uspomena, mada je sve vreme bio zahvalan američkom pukovniku što mu je dozvolio da spava pod sopstvenim krovom. Iako je pokušavao da se kontroliše, Feliks se konstantno osećao kao u nekoj zasedi. Zbunjen, on podiţe stolicu i paţljivo je vrati na svoje mesto. „Jedna prijateljica", promrmlja Maks odlazeći da otvori vrata. „Smetam li? Imate posetu", reče jedna plava ţena, u britanskoj uniformi. Feliks se zapita koja je njena uloga u okupacionim snagama u Berlinu. Toliko različitih uniformi moglo se videti na ulicama glavnog grada, ali britanski kontigent bio je pet puta veći od američkog. Berlinci su se tiho ţalili jedni drugima kako ih Englezi tretiraju snishodljivo, kao da su bili njihova kolonija. „Lin, izvoli uđi. Ovo je Feliks Seligson, sin moje prijateljice Sare. Upravo je stigao iz Pariza." Imala je spokojan, paţljiv pogled. „Ţao mi je zbog vaše porodice." „Lin mi je pomogla da dođem do informacija", objasni Maks. „Nije bilo lako doći do proverenih podataka. Rusi, razumeš." „Uglavnom su tajanstveni. Da ne kaţem hermetički zatvoreni. Učinila sam sve što sam mogla." Maks i ta ţena delovali su kao da se pribojavaju njegove reakcije. Feliks je stajao kao ukopan. Obuzimao gaje neki duboki umor. Ipak, moraće da se navikne na te poglede, na taj teški, lepljivi pritisak. Bila je to cena povratka u rođeni grad: gledati ponoru u lice, svakog trenutka, pri svakom susretu. „Hvala što ste nam pomogli da saznamo istinu. Nema ništa gore od neizvesnosti." Feliks primeti poglede koji razmeniše Maks i ta neznanka. Jedan od onih pogleda koji razmenjuju oni kojima nisu potrebne reči. Odjednom, oseti se kao višak. Njegove misli odleteše ka Nataši koja mu je bila priznala istinu. Začudo, nije bio iznenađen saznavši da je ona kćerka Maksa fon Pasaua. Setio se para koji su činili Ksenija Osolin i Gabrijel Vodoje. Nikakve inspiracije. Nimalo vitalnosti. Dve duše od mrtve ilovače. Izgledalo je prirodno da se jedna Ksenija Fjodorovna Osolin mogla pronaći samo sa čovekom poput Maksa fon Pasaua. Ranije, Feliks je posmatrao svoje roditelje. Ţar i umetnički

talenat njegove majke udisali su snagu i ponos njegovom ocu, čiji su blistavi akademski duh i jedna povučenija narav, s druge strane, smirivali njegovu suprugu. Feliks nije mogao da zamisli drugačiji ţivot s nekom ţenom. Brutalan upad smrti u njegovo detinjstvo ubedio ga je u to da se ne srne traćiti ţivot pored nekoga s kim se ne deli isti elan. Maks i Ksenija zajedno, bila je to očiglednost. Takođe Nataša i on, moţda, bilo je suviše rano da se zna, ali svaki dan mislio je na nju. „Neću vas više ometati", reče on, osećajući nelagodnost. „Drago mi je što sam te pronašao, čika Makse." „Već ideš?" Feliks pogleda u ravnodušno lice mlade Engleskinje koja nije bila mnogo starija od njega. Stajala je po strani. Ipak, njeno prisustvo u prostoriji bilo je neizbeţno. Da li je ona znala da jedna ţena u Parizu voli ovog čoveka? Prvi put, on oseti zaštitnički zanos prema tetka Kseniji. Uloge su bile zamenjene. Zbog ove strankinje, previše lepe i tihe da ne bi bila pretnja, osećao se nelagodno. On oseti ubod srdţbe. Zašto se Maks zavarava? Zašto traci dragoceno vreme? Trebao je Kseniji Osolin. Nataši, naročito. Svojoj kćerki. Ona ga je sada podsećala na slepog miša koji se namerio na suviše jaku svetlost, na iluziju sunca. Nije više nikoga slušala, izostajala je s predavanja da bi gluvarila s lakoumnim dangubama, s prezrenjem se obraćala svojoj majci. Njen sjaj nije se više rađao iz onog njenog entuzijazma koji ju je činio tako privlačnom, već iz nekog pritajenog besa koji nije mogla da nadjača. Bila je postala namrštena, kapriciozna. Feliks oseti nemir, sastavljen od gneva, razočaranja i straha. „Kada sam odlazio iz Pariza, tetka Ksenija se upravo bila porodila", reče on, provokativnim tonom. „Majka i dete su dobro. Nataša sada ima malog brata." Zatim, on klimnu glavom da bi ih pozdravio, a onda izađe iz stana. Na kraju koncerta, aplauz trgnu Maksa iz neke čudne letargije. Šef orkestra dade znak muzičarima da ustanu pre nego se više puta naklone publici lupkajući petama. Kao marionete, pomisli Maks, loše raspoloţen. Sala mu se učini jadno, s lusterima u kojima je sijala po neka usamljena sijalica, sa oguljenim foteljama čiji su nasloni od pliša već bili pohabani, s mirisom kuvanog krompira koji je vladao u

garderobi. Pa ipak, Berlinke su bile elegantne. Neke su čak nosile i duge haljine. Prva krzna bila su izvučena iz ormara. To nameće i pitanje odakle ih nabavljaju, opet pomisli on. On pode za Lin koja ode u foaje. Masa je bila uţurbana u hodnicima i na velikim stepenicama. Diskretno je slušao komentare ljubitelja muzike. Da su ga pitali za utiske, ne bi bio sposoban da navede program večeri. „Niste aplaudirali? Ne volite Ĉajkovskog? Pazite, to se moţe protumačiti kao uvreda upućena našoj lepoj otadţbini." Naslonjen na jedan zid, Igor Kunjin se zabavljao posmatrajući ga. Svetlost se odbijala o njegove epolete i odlikovanja. Maks se nasmeši. Nije se iznenadio što ga vidi. Kunjin je imao značajnu ulogu u promo-visanju sovjetske ţigosane kulture. On mu priđe. „To je bio Ĉajkovski? Nisam ni obraćao paţnju." „Zabrinjavate me, Makse", reče on zadirkujući ga. „Jednom kultivisanom čoveku kao što ste vi dopao bi se spektakl ovog kvaliteta." „Provodimo vreme u koncertnim dvoranama, u pozorištu i bioskopu", progunđa on. „Ponekad mislim da bi bilo bolje da sam ostao kući uz neku dobru knjigu." „Pritiska vas samoća, moţda... Osim ako se ne varam", dodade Igor pogledavši Lininu siluetu. „Preneli su mi da ste često zajedno." „Da li sam pod prismotrom?" upita Maks, pogođen. „Vi ne. Ona da." „Lin? Ali zašto?" „Sporazum Robertson-Malinin, to vam ništa ne govori? Potpisan je pre nekoliko dana. On dozvoljava razmenu povezanih misija kako bi se unapredila dobra saradnja između okupacionih vlasti naših zemalja. Lin Nikolson naslediće jednog od britanskih oficira. Mi još uvek nismo podelili propusnice za kretanje u našoj zoni. Zainteresovani smo, dakle, za nju." „Pitao sam se zašto je ponovo u uniformi" prošaputa Maks. „Znači, ona ostaje u Berlinu." „To vam se dopada?" Maks slegnu ramenima. „Ona je jedna hrabra mlada ţena. Jedinstvena." „Loše laţete, Makse." „Indiskretni ste, Igore."

„Ne zamerite mi. Večeras se poslednji put vidimo. Pozvan sam nazad u Lenjingrad. Znajući običaje svoje zemlje, sumnjam da ću se više vratiti." Maks zastade, iznenađen. Kunjinovo lice sa energičnim crtama bilo je zatvoreno, pogled ugašen. Maks se priseti jakih Igorovih ruku koje su ga nosile preko centralnog trga Zaksenhauzena. Otada, videli su se više puta, tokom njegovih primanja, gde su nemački civili, oprani od svake sumnje, mogli da se susreću sa Saveznicima. Tako su proveli jedno dugo veče u Adlonu, nakon Maksovog oslobođenja, da bi zajedno popili flašu votke koju je Igor bio doneo i skoro sve sam i popio. Rođeno je jedno spontano prijateljstvo, čija iskrenost ih je obojicu iznenadila. „Zao mi je što odlazite. Mnogo vam dugujem." „Nije to ništa." „Ne mislite da sam naivan. Rizikovali ste sopstveni ţivot za mene. A opasnost još nije prošla. Vaš postupak bi vas jednog dana mogao skupo koštati. Ako vaš štab bude ikad saznao za to, ili politički komesar..." „Pa, u svakom slučaju, opšte je poznato da ljudi iz Lenjingrada nisu odani", ironično reče Igor. ,,U Moskvi, uvek se paze stanovnika Petro-grada. Izgleda da smo drugačiji, da imamo individualistički duh. Duh, vekovima previše okrenut Zapadu. Opasan potencijal revolta i otpora. Ja bih rekao, preţivljavanja", precizirao je on, sa hladnim osmehom. „Strašna opsada samo je još više pojačala nepoverenje prema direktivama iz Moskve. Svuda u Rusiji ljudi slobodnije govore. Očekuju reforme. Pravdu koja će uzeti u obzir ljudsko dostojanstvo. Tokom rata, naši gradovi bili su preplavljeni filmovima, knjigama i robom iz Amerike. Milioni vojnika videli su nivo ţivota na Zapadu. Seljaci ţele kraj kolhozima koji su zemlju doveli do gladi. Oficiri otvoreno kritikuju sistem. Pre ili kasnije desiće se nove čistke. Prisluškuju generale. Jakov je već pomračio Staljinovu slavu. Već je udaljen, i neće biti jedini. Kod nas je to nešto neminovno. Postajemo fatalisti." „Pojedini se nadaju boljoj budućnosti za sve nas. Ĉuo sam one najpesimističnije kako predviđaju Treći svetski rat."

„Staljin ţeli da zaštiti Sovjetski Savez od Nemačke koju će uvek smatrati pretnjom, ali i od demokratskog uticaja. On hoće svoj sanitarni kordon duţ granica zemlje. A za to su mu potrebne socijalističke zemlje pod njegovom direktivom. Truman, pak, pokušava da integriše Nemačku u domen svog uticaja. Ali on je taj koji poseduje bombu. Hirošima, Nagasaki: pretnja je jasna." Igor slegnu ramenima, zatim nastavi. „Rat je promenio prirodu. Sada, samo jednim oruţjem moţe se uništiti čitav grad. Rusi će nadoknaditi svoje kašnjenje. Borba za vrh je neizbeţna. Uskoro, Berlin će se naći usred oluje." „Berlin? Uništen?" iznenadi se Maks. „Koga još moţe interesovati Berlin?" „On će zauvek ostati simbol. U Lenjingradu, tokom opsade, radio je prenosio zvuk metronoma. Srce našeg grada nije smelo da prestane da kuca. Sudbina izuzetnih gradova, kao što su naši, naročito je teška." „Šta vas navodi da tako pričate?" „Predosećaj. Pripremate izbore sledećeg meseca. Sovjeti su pokušavali da silom nametnu ujedinjenje Komunističke partije Nemačke i socijaldemokrata, ali to im je uspelo samo u njihovoj zoni. Pa ipak, njihova Ujedinjena socijalistička partija biće veliki gubitnik, videćete. Ţene će glasati protiv sovjetskih silovatelja. To će biti njihov način da se osvete." Igor se odmače korak nazad, toliko da svetlost ne moţe da osvetli njegovo lice. Izgledalo je kao da se stopio s dekorom od tamnog drveta. Maks se ukoči. Dva sovjetska oficira prođoše nedaleko od njih. „Nauči se čovek da bude oprezan, zar ne?" našali se Igor vadeći iz dţepa dve fine cigare. „Mali poklon za rastanak. Izvrsne su." Maks mu pridrţa upaljač. Priđoše prozoru koji je gledao na jedan prostor gde se sakupljala publika. Postajalo je sve hladnije. Poneki su vezivali svoje šalove, zakopčavali kapute. „Šta je s njom?" upita Igor. Crte njegovog lica opet su bile opuštenije. Neobičan sjaj blistao mu je u očima. Nagnut ka Maksu, nije skrivao svoje emocije. Očigledno, mislio je na Kseniju. Nije očekivao nepotrebne reči, već istinu. Bar toliko mu dugujem, pomisli Maks.

„Vratila se u Pariz jer je čekala naše dete i nije htela da rizikuje i porodi se ovde. Skoro je donela na svet jednog dečaka. Saznao sam večeras pre nego što sam pošao na koncert." Igor širom otvori oči. Na usnama mu se pojavi jedan, pomalo zgrčen osmeh. „Sad mi je jasnije. Vi ste, dakle, otac. Šta mislite da učinite?" „Ne znam." „To je vaš sin, Makse." „Imamo i kćerku koju ne poznajem", suvo reče on. „Izgleda da nisam nadaren za tu ulogu." Miris cigara ispuni alkov. Maks duboko udahnu, uţivajući u ukusu dima. Bio je zaboravio te moćne arome koje su ga podsećale na završnice večeri s prijateljima. Bezbriţnost. Sigurnost u obećavajuću budućnost. On ljutito primeti daje saţaljevao samog sebe. „Iako odsutni, ostajemo očevi", nastavi Igor. „Slabo poznajem svog sina Dmitrija. Proveo sam mnogo godina daleko od njega, u vreme kada sam mu bio potreban. Kod nas su porodične veze postale konstantna pretnja. Kasnije sam nastavio da drţim distancu da bih ga za ? štitio. Ali pisao sam mu. Bilo je to olakšanje. Ne dozvolite da prolazi vreme, Makse. Ono se nikada ne moţe nadoknaditi. Ne pokušavajte da kaţnjavate sebe." Talas besa obuze Maksa. „Moj ţivot je ovde. Moram da brinem o sestri i sestriću. Imam posao koji mi se dopada. Reportaţe koje mi traţe moţda jesu skromne, ali ja ih rado pravim. Počinju da se otvaraju umetničke galerije. Moţda uskoro ponovo budem imao svoju izloţbu, ko zna", reče on, prkosno. „Nemam nameru da odem i na nekom drugom mestu vodim miran ţivot. Verovali vi ili ne, bio bih veoma nesrećan daleko od Berlina." On primeti kako mu ruka drhti. Igor ga je posmatrao. Njegove usredsredene oči, njegova nepomična figura davali su mu neki enigmatičan izgled, skoro orijentalan. „Ne plašite se." „Da se ne plašim?" ponovi Maks prasnuvši u gorak smeh. „Od čega bih se mogao plašiti posle svega šta sam prošao?

„Ksenija Fjodorovna ume da bude teška, ali vi ste joj potrebni. Mislim da je obostrano, iako vi to danas negirate. Vi posedujete slobodu koju mnogi nemaju. Zavidim vam. Kada je budete ponovo videli, recite joj..." Igor se zbuni. „Recite joj da je bila najlepša mlada grofica u Sankt Peterburgu. Da je to što nisam došao na večeru povodom njenog petnaestog rođendana bilo samo zbog stida, i da ţalim zbog toga. I dalje sam joj duţan ples koji sam joj bio obećao. Ali tada, i ja sam je se pomalo plašio", do-dade on a vragolast osmeh zasija na njegovom licu izbrisavši mračne godine. „Zbogom, prijatelju moj", reče on, čvrsto stegnuvši Maksovu ruku, „neka te bog čuva!" Maks ostade zatečen. Nije više pronalazio reči. Odjednom, on oseti da ima toliko toga da kaţe ovom čoveku koga je tako malo poznavao. „ I tebe, Igore Nikolajeviču", promrmlja Maks. Obuzet iznenadnom emocijom, Maks ga zagrli. Igor ga tri puta poljubi u obraze. „Na ruski način", našali se. „To nas razlikuje od vaše proklete pruske ukrućenosti!" Lin se bila diskretno smestila na vrhu stepenica, odakle je posmatrala Maksa i generala Kunjina. Nije znala šta su jedan drugome bili rekli, ali bilo joj je jasno da je njih dvojicu spajala neka posebna veza. Maks fon Pasau nije lako otkrivao svoje tajne, ali tokom meseci ona je bila naučila da protumači njegove gestove, da čita njegove izraze lica, a sada je znala i ritam njegovog tela dok je vodio ljubav. Pogledom je pratio visoku figuru Kunjina koji je silazio stepenicama, i videla je da je osećao bol. Od svog susreta s Feliksom Seligsonom, Maks je bio dekoncentrisan. Iako je bio na koncertu, ostao je mračan, zabrinutog čela. Lin nije ništa pitala. Nije bila radoznala, ne zato što nije bila zainteresovana za njega, već zato što je pretpostavljala da joj se njegove reči ne bi dopale. Mlada ţena bila je bistra: nije bilo mesta za nju u ţivotu Maksa fon Pasaua. Sve ono što jednoj vezi dozvoljava da uspe, bilo je naopako: njena uloga oficira u britanskoj vojsci, Maksov status Nemca, razlika u godinama, njihovi ţivotni putevi, njegova vezanost za Berlin, taj usamljeni grad pod visokim nadzorom. Grad

na kolenima, mesto svih vrsta kriminala i krijumčarenja, ali odakle je zračila jedna ţivotna snaga koja je prštala u koncertnim dvoranama, barovima, kabareima, pozorištima. Berlin vas uhvati za grlo i ne pušta, poput opojnog parfema, čija je inkarnacija za nju bio Maks fon Pasau. Bio je šokiran otkrićem da joj je prvi ljubavnik. Morala je da ga teši; da ga podseća na to da je odrasla osoba, svesna svojih odluka. Ţelela je tog čoveka i htela je da izbegne ţaljenje onog dana kada se budu rastali. Kako ih zamisliti zajedno negde drugde a ne u Berlinu? Između njih nije postojala ljubavna priča. U tom trenutku njegovog ţivota, Maks fon Pasau nije imao ljubavi da daje, najmanje njoj, a Lin je bila suviše stidljiva i inteligentna da bi to očekivala. Znala je da oboje ţive neke prolazne periode u svojim ţivotima. Njena diskrecija je skrivala jednu pravu odlučnost. Taj čovek je izazivao u njoj snaţne emocije. Nije htela da dozvoli da joj izmaknu ti trenuci koji su ispunjavali onu prazninu koju je već predugo nosila u sebi. Prihvatila je novo radno mesto da bi mogla još neko vreme da ostane s njim. General Robertson, koji joj je sada bio pretpostavljeni, pazio se Rusa, koje je smatrao brutalnim, gotovo Azijatima u njihovom načinu pregovaranja, ali predosećao je da su oni ţeleli da dodu do dogovora o budućnosti Nemačke, i bio je spreman da pokaţe strpljenje. Njena veza s Maksom svodila se na dve usamljene duše. Nije to bilo sjajno, njeni prijatelji bili bi uţasnuti što se * zadovoljavala time, ali u njenim očima to je bilo dragoceno. Maks se okrenu i primeti je. Osmeh mu zaigra na usnama. Linino srce poskoči u grudima. Ruke im se isprepletaše dok su silazili niza stepenice. Napolju, vazduh je bio oštar i mladu ţenu obuze jeza.

F

eliks Seligson osećao je duboku utučenost. Od svog dolaska, tri meseca ranije, beleţio je impresije u vezi sa zadivljujućom ode-ćom ţena koje je sretao na ulicama: kaputi prekrojeni od starih kariranih prekrivača na plave i ţute kocke, kostimi koji su podsećali na pačvork, preobraţaj ćebadi spašenih iz skrovišta od bombardovanja. Nedostatak štofa bio je evidentan. Oblačilo se samo kod preprodavača, i to po vrtoglavo visokim cenama. Ako se trenutni uslovi nastave, Nemac moţe očekivati da će novu košulju moći da kupi za petnaest godina, dţemper za trideset a kaput za pola veka. O koţnim cipelama nije imalo svrhe ni misliti. Specijalizovani časopisi poput Berlins modenblat, štampani na lošem papiru, borili su se protiv zle sreće kako su najbolje mogli. Ipak, berlinski šik pokazao se prethodnog leta, tokom prve posleratne revije koja je bila prikazana izabranoj klijenteli u jednom stanu u Vilmersdorfu. Očajan, Feliks se zapita da nije moţda bio previše ambiciozan. Kako će pronaći saradnike, novac, inspiraciju da ispuni zadatak koji je sebi bio postavio? Lili je bila u pravu: on je lud. I pretenciozan. Nije li bilo bolje napustiti sve, vratiti se u Pariz i završiti fakultet? Prepustiti se mirnom ţivotu? Spokojnoj egzistenciji da bi zaboravio na sebe? Bez ambicija i zebnji? Ipak, srce mu je jako lupalo dok je u napuštenu šupu u dvorištu ostavljao više zaveţljaja od starih padobrana kupljenih kod preprodavača. Na tavanu, na dnu jednog kofera pronašao je par starih zavesa od lana. Samom sebi ličio je na vevericu koja prikuplja svoje zalihe. On provede besanu, beskrajnu noć punu samoće. Napolju, temperatura je dostizala minus dvadeset stepeni. Kuća je bila okovana ledom. Ĉak ni američki pukovnik nije imao dovoljno ogreva da zagreje čitavu kuću. Neka duboka tišina pritiskala je Berlin i okolinu. Danju, šumom u Grunevaldu promicale su zgrbljene siluete s torbom na leđima, koje su dolazile da grebu koru s drveta i sakupljaju polomljene grančice. Tereza Revaj Vuci su zavijali u blizini. Uplašeni građani otkrivali su njihove tragove oko usamljenih kuća. Strahovali su za decu. Oko tri sata ujutru, Feliks upali petrolejsku lampu i zavuče se u svoj krevet da bi pisao Nataši, ali sat vremena kasnije, on pocepa stranice ispisane svojim gustim rukopisom. Hartija sumnji i straha! Bilo je to

apsurdno! Poniţavajuće. On zatvori oči. Leţeći sklupčan na boku, ledenog tela, retko kada se osećao tako napušteno. Pomozi mi boţe, prošaputa on, uţasnuto primetivši da su mu oči pune suza. Da bi se utešio, on pokuša da zamisli kuću 'Lindner' renoviranu, s ponosno istaknutim njihovim prezimenom na čelu zgrade, i zadovoljne klijente kako guraju okrugla vrata radnje. Malo-pomalo, san je dobijao oblik, postajao opipljiv. On se zabavljao zamišljajući sale, svoju kancelariju, hrpu pisama dobavljača koji mu nude svoje proizvode. Iznenadi se svojim maštanjem, i poče da se oseća bolje. Ţelim da uspem, reče on nešto umire-niji, i uz boţju pomoć ću i uspeti. Zaspa u zoru, uz smirujući osećaj da je sklopio pakt sa samim sobom. Sutradan, Feliks odluči da krene u obilazak mesta gde su njegovi preci bili počeli čitav vek ranije, a to je jedan mali krojački atelje u blizini trga Hausvogtaj. Decenijama, kvart je odzvanjao kuckanjem šivaćih mašina, uzvicima raznosača koji su donosi namotaje štofova. Kafane su bile prepune preduzetnika koji su se, jednim okom prateći dešavanja u pariškoj visokoj modi, prilagođavali modi koja se stalno menjala. To srce procvetale berlinske konfekcijske industrije posedovalo je sopstveni duh, ţivot i jezik. Izvozili su po čitavom svetu. Skoro devedeset procenata porodica činili su Jevreji. Njihova agonija počela je 1933. Smešten u sovjetskom sektoru, kvart je sada bio samo sopstvena senka. Od njega se više ništa nije moglo očekivati. Feliks se uputi do skupine kuća sa zidovima oguljenim od poţara, u kojima se nalazio prvi atelje Lindnerovih. Njegova majka uvek je odbijala da proda lokal, birajući da tri male prostorije radije daje u zakup. Sneg je prekrivao ruševine. Gavrani su kruţili po nebu, njihovi oštri krici odzvanjali su među ruinama. S rukama u dţepovima, posmatrao je razjapljen otvor koji je vodio u jedno unutrašnje dvorište. U magli, olupine su pucale pod njegovim koracima. Kada on uđe u jednu od prostorija, nečija silueta brzo se ispravi i poţuri ka vratima. „Ĉekajte, ne idite!" viknu on. Ĉovek se okrenu, s rukama sklopljenim na grudima. Zgrčenog lice uvijenog u maramu, razrogačenih očiju, prestrašeno je gledao u Feliksa.

„Ne ţelim da vam naudim", reče Feliks. „Šta radite ovde?" Očigledno, čovek je bio toliko uţasnut da nije mogao da progovori. Feliks se plašio da će se onesvestiti. „Ţao mi je što sam vas uplašio. Dišite. Za nekoliko trenutaka već će biti bolje." „Mislio sam da ste ruska patrola", zamuca čovek, zadihan. „Nemamo prava da preturamo po ruševinama. Koga uhvate, streljaju ga." „Šta vi onda radite ovde?" „Pre rata, ovde sam imao atelje. Posle predaje, došli smo da vidimo da ipak nije ostalo nešto da se spase. Našli smo šivaće mašine koje su još uvek bile u dobrom stanju, i rizikovali smo da ih odnesemo. U nekim podrumima, bilo je čak i materijala koji je ostao neoštećen. Jasno vam je da ih nismo ostavili Ivanima!" Bio je vratio samopouzdanje, ispravio ramena. Jednom rukom, on obrisa čelo. „Do đavola, tako ste me uplašili." „Ponovo ste počeli da radite?" „Da, zahvaljujući mašinama. Nemoguće ih je kupiti kod preprodavača. Preskupe su. Dođem s vremena na vreme da pogledam ima li još nečega korisnog. Naročito sada. Nedostaje svega. A vi, šta vi traţite?" Ne znam, pomisli Feliks, uhvaćen nespreman. Moţda, hrabrost. „Nekada je i moja porodica posedovala jedan atelje u ovoj zgradi." „Zaista? Kako se zovete?" „Feliks Seligson. Ja sam sin Sare Lindner." Ĉovek ga zapanjeno pogleda. Zatim, priđe nekoliko koraka. „Sin Sare Lindner... Nemoguće... Preţiveli ste. To je pravo čudo! Moja ţena je radila kao prva švalja za vašu majku. Mnogo će se obradovati kada joj budem rekao. Zovem se Hajnc Manhajmer." On obema rukama stisnu Feliksovu, sa suzama u očima. Staklići leda bili su mu načičkani po gustim obrvama. „Mi smo se izvukli zato što sam ja arijevac. Moja ţena je Jevrejka. Srećom, uspeo sam daje zaštitim do kraja. Dakle tako, her Seligson... Nije ţelela da danas dolazim ovde, ali ja sam baš bio motivisan!" Njegov dah osećao se na neprijatan miris izgladnelih stomaka, ali on se smešio a u očima mu je blistao neki zračak sreće. Po njegovoj izlizanoj odeći i ispijenom licu, videlo se da se borio za goli ţivot.

„Da li je vaša ţena dugo radila za moju majku?" „Deset godina. Do kraja, 1938. Kada je radnja prešla u ruke arijevaca, ona je, naravno, bila otpuštena. Potom..." On obori glavu i slegnu ramenima. „A gde sada ţivite?" „Kod Amerikanaca. Snalazimo se kako moţemo. Na nesreću, nemamo veze, tako da nije lako. Ne znam kako da ponudim naše usluge ţenama okupatora. One su te koje imaju novca. Ostale kolege su sna-laţljivije. Ja ne govorim engleski, vidite... A onda, i ova prokleta zima... Izvinite. Ali crkavamo otvorenih usta." „Voleo bih da dođem kod vas. Da upoznam vašu suprugu. Mogli bismo malo da porazgovaramo." „Zašto da ne, her Seligsone. Ako bi vam pričinjavalo zadovoljstvo. Ako ţelite, moţemo i odmah da krenemo. Kao što ja uvek kaţem, nemamo vremena za gubljenje, zar ne? Ja više nemam šta da traţim ovde, a vi?" „Ni ja", reče Feliks, osmehujući se. „Ĉini mi se da sam našao ono zbog čega sam došao."

Marijeta Ajzenšaht leţala je na svom krevetu, s kapom na glavi i šalom omotanim oko vrata. I pri najmanjem pokretu, zašuštali bi listovi novinske hartije podvučeni ispod njene odeće. „Smešan poklon paket za Boţić" reče ona. „Fali još samo vrpca u kosi." „Dobro greje, novinski papir", zagrme Klarisa, razbijajući led u jednoj posudi. Ona ubaci parčad u šerpu koju spusti na šporet kako bi ih otopila. „Hajde, grej!" zapovedi ona, kroz zube. ,,Oh, sranje!" povika nekoliko trenutaka kasnije pošto se voda jedva odmrzavala. „Mora da je šest sati. Isključili su struju!" „Odlučili su da nas puste da pocrkamo od zime", zaključi Marijeta kada joj Klarisa donese parče hleba čudne ţućkaste boje na kojem je sijao debeo sloj margarina. „Povoljan način da nas sve jednom zauvek likvidiraju."

„U francuskom sektoru je još gore. Još im nisu podelili ni drva ni ugalj. Popijte dok je topla", reče devojka pruţajući joj šoljicu kafe. „Je li ostalo krompira za večeras?" „Ne." „Za vreme Hitlera, imali smo barem krompira." „I rat, logore, smrt." „Nisam jedina koja tako misli", odgovori Marijeta. „Uvek smo imali šta da jedemo, uprkos restrikcijama. Okupacione sile upravljaju situacijom kao nesposobni. To će podstaći bes. Na kraju ćemo još i ţaliti za firerom!" „Moţda vi, ali ja nikada." Njen dah pravio je oblake pare. Klarisa se vrati u krevet i uvuče se pod pokrivače. Rukama obujmivši solju, pokušavala je da zgreje svoje ledene prste. Bilo je to jedino mesto gde se mogla nadati da će dobiti malo toplote. U prostoriji, kazaljka termometra je uporno ostajala oko nule. Tekuća voda bila je smrznuta u cevima. S vremena na vreme, poneka bi pukla. Ponovo se moralo čekati u redu ispred pumpe na kraju ulice. Više se nije ni sećala kada se poslednji put oprala. Bilo je još gore što je morala da ide na razgovor za posao sekretarice i to s predstavnicima UNRRA. Sigurno smrdim kao tvor, pomisli ona, besna. Nikada me neće zaposliti. Ona ispi svoju retku kafu, zatim ustade, i s malo vode što nije bila iskoristila za doručak, pokuša da opere lice i pazuh. Prstom protrlja zube. Bolje da se smeje zatvorenih usta da ne bi otkrivala jadno stanje svojih desni. Pred ogledalom, ona paţljivo umota maramu kako bi sakrila svoju prljavu kosu. Uštinu se za obraze, stavi ruţ za usne. „Već ideš?" progunđa Marijeta, koja je ponovo bila zadremala. „Tramvaji više ne prolaze. Moram ići pešice. Treba mi sigurno sat vremena." „Misliš da će te primiti?" „Moraće. Inače se nećemo izvući." Marijeta se podiţe i pogleda u pravcu poljskog kreveta na kojem je spavao Aksel, sklupčan pod pokrivačima. Kao neka gomila odbačenih krpa. „Još spava?" „Spava kao top, srećnik! Ionako škola ne radi. Uskoro će vas odvesti u jednu bioskopsku salu. Tamo će biti bolje nego ovde. Dobro, idem

ja", reče Klarisa uzimajući kofu s poklopcem koja im je sluţila kao toalet. „Sakriću je dole, kao i obično. Aksel će je vratiti." Berlinci su svoje otpatke sada bacali u ruševine. „Ja odbijam", izjavila je Marijeta prvi put. „Nisam ţivotinja." „ A ja nisam vaša sluškinja", odgovorila joj je Klarisa spuštajući kofu ispred nje. Marijeta nije imala drugog izbora nego da se povinuje. Napolju, Klarisa se udalji brzim korakom. Oštre zime nisu je plašile. Bila se navikla na to u Zapadnoj Pruskoj u vreme svog detinjstva, ali ovo ovde, gospode boţe, ovo... Izgleda da Evropa nije bila doţivela tako niske temperature još od početka veka. Stegnutog srca, ona pomisli na izbeglice koje su nastavljale da stiţu sa istoka. Neku su se smrzli u vozovima bez grejanja. „Najveći egzodus svih vremena", bio je naslov jednih engleskih novina. Kako da zaboravi na njene? Ovaj put je i za njih bio fatalan. Ponekad se pitala da li bi za nju bilo bolje da je dve godine ranije umrla na ovom apokaliptičnom putu. Šta je bila dragom bogu zgrešila pa da je pusti da ţivi i tako je stavi na muke? Dok je mislila na svoju porodicu, paralisala ju je neka olovna teţa, i nije više mogla ni da zaplače. Aksel se trudio da je oraspoloţi. Poslednjih nekoliko meseci, uspevao je da pronađe neku energiju. Ĉesto je nestajao i po nekoliko sati, sa sveskom pod miškom, ali nije ţeleo da kaţe kuda ide. Videvši ga, skoro srećnog, ne znajući zašto, osećala je tajnu ljubomoru. Zgrada od cigala izgledala je strogo sa svojim prozorima čija su stakla stajala netaknuta. Te građevine stvarale su neki utisak iracionalnog grada. Moglo se proći kroz jednu mirnu stepu do očuvanih kuća koje su za Berlince predstavljale orijentacione tačke. Unutra, Klarisa otkri taman hol kroz koji je prolazilo više osoba, poslovnog izgleda. Oklevala je, zatim se obrati jednoj devojci koja je uputi u kancelariju na prvom spratu. S knedlom u grlu, Klarisa se pope stepenicama. Stigavši na odmorište, pomisli da se nasloni na zid. Vrtelo joj se u glavi. Bilo ju je izmorilo dugo hodanje po hladnoći. Treba mi parče hleba, pomisli ona, inače ću se srušiti. Ona se oseti nervozno. To radno mesto sekretarice morala je da dobije. Nekoliko sua koliko je dobijala raščišćavajući ruine, posao koji joj je takode obezbeđivao dodatnu količinu hrane, više im nije bilo dovoljno za ţivot. Ishrana je bila sramna: četiri parčeta suvog hleba,

tri mala krompira, tri kašike ovsenih pahuljica, pola šoljice mleka, neko jadno parče mesa... Mnogi Berlinci nisu imali snage ni da ustanu iz svojih kreveta. Savezničke okupatorske zone nisu uspevale da prehrane stanovništvo. Dva meseca ranije, širile su se glasine kako će Amerikanci dobiti od Rusa povraćaj teritorija bogatih pašnjacima u istočnim provincijama, ali granica duţ reka Odra i Nisa ostajala je netaknuta. Ipak, Klarisa više nije mogla da podnese da ostane pasivna. Od svog odlaska s porodičnog imanja, činilo joj se daje samo trpela i trpela. Iako je Marijeta ponekad umela da bude nepodnošljiva, ipak joj je ona pruţila ruku po dolasku u Berlin, i mlada devojka će joj zauvek biti zahvalna na tome. Što se tiče Aksela, podsećao ju je na njenu izgubljenu braću. Maks fon Pasau pazio ih je što je najbolje mogao, ali svakodnevica je i za njega bila jednako teška. Bilo joj je dosta ţivota o njihovom trošku. Takođe, morala je da se uhvati u koštac sa ţivotom i da pokuša da se iščupa iz tog vrtloga u kojem joj se činilo da će se udaviti. Mnoge mlade Nemice radile su za okupatorske sile. Nije ona bila ništa gluplja od drugih! Kada je pročitala oglas u novinama, odlučila je da okuša svoju sreću. Ona pokuca na vrata. Začu se muški glas, na francuskom: „Uđite, da vidimo! Još i kasnite sat vremena, Muţot. Kako mislite da radimo ozbiljno ako ne mogu da se oslonim na vas!" Ĉovek joj okrenu leđa. Sagnut, preturao je po jednom ormaru. Velika kancelarija bila je brdo papira, olovaka, knjiga i brošura. Kabl jednog crnog telefona spiralno se uvijao oko paţljivo sloţenih dosijea. „Nadam se da ste pronašli ono što sam vam traţio juče pre nego što sam otišao. Imam sastanak za dvadeset minuta i ispašću budala ako ne budem znao ni imena ljudi koje bi trebalo da branim." Telefon zazvoni. Ĉovek se okrenu da dohvati slušalicu. Aparat mu izmače. On nespretno pokuša da izbegne najgore, ali dosijei se prosuše po podu, iz kojih ispade mnoštvo fotografija i raznih papira. Na Klarisino zaprepašćenje, čovek opsova nešto na ruskom, zatim zaurla u telefon na francuskom. „Gde se to, do đavola, smucate, Muţot? Kako to, bolesni ste? Ne moţe da se bude bolestan. Nema se vremena za bolovanje. Ne moţete ni nogu pred nogu? Sigurni ste? Dobro, dakle, ostanite kod

kuće. Ali ne očekujte da ću vas po povratku dočekati sa osmehom. Prijatno vam popodne, Muţot. Ne moţe biti gore nego stoje moje danas." On energično spusti slušalicu, rizikujući da razbije telefon, izgubljeno pogleda oko sebe, zatim se seti Klarisinog prisustva. Bio je visok, krupan, s pravilnim crtama lica i gustom plavom kosom. I učini joj se strašno, naročito kada se njegov pogled konačno zaustavi na njoj. „Dobar dan, gospođice", reče na nemačkom. „Šta mogu da učinim za vas?" „Došla sam na razgovor za posao sekretarice. Sastanak je zakazan za danas. Malo sam poranila." „Ah, da. Tačno. Potpuno sam zaboravio. Trebalo je da se moja sekretarica pobrine za to, ali ona je bolesna. Pretpostavljam da ste vi prvi kandidat. Govorite li strane jezike? Engleski, francuski?" „Da, gospodine", odgovori Klarisa, ukrstivši prste, jer je njen engleski bio površan. „A ruski, pretpostavljam da bi bilo mnogo očekivati?" „Ne govorim ruski, gospodine, ali poljski da." „Zašto?" „Dolazim iz Istočne Pruske, gospodine." „Ah, tako", promrmlja on, paţljivo je pogledavši. „Imate li potrebna dokumenta? Da vidim." Drhtavim prstima, ona izvadi iz tašne fragebogen. Nije posedovala Perzilšajn, zato što nije imala nikoga u Berlinu koga je sretala tokom rata i ko bi mogao da posvedoči o njenom vladanju. „Liga mladih nemačkih devojaka, naravno", konstatovao je. „Nije bilo izbora, gospodine", odbrani se ona, dok joj je srce ubrzano tuklo. „Ali nisam učinila ništa nečasno, uveravam vas." Istog trena, ona oseti kako joj obrazi crvene. Bilo je ponizno pravdati se kada si nevin. Šta je hteo taj čovek koji ju je gledao svojim sve-tlim, nepomirljivim očima? Da padne pred njega kako bi joj oprostio grehe? Očajna, postade svesna daje na ivici suza, i stisnu usne. Neće se vraćati da lupa čekićem u proklete cigle da bi ispod njih vadila leševe. Bilo joj je dosta ruku krvavih do laktova, ispucale koţe i bolnog tela kao u stogodišnje starice!

„Dobro, dobićete posao", zaključi on vraćajući joj njena dokumenta. „Ali trebalo bi početi odmah kako bi se sve ovo dovelo u red", dodade, pokazujući rukom. „Kako se zovete?" „Klarisa Kronevic." „Počastvovan sam, gospođice. Moţete spustiti licu. Brzo ćete se zagrejati radeći. Znam to, uzaludno se trudim već sat vremena. Ali najpre idite u kantinu u prizemlju da nešto pojedete i popijete. Toliko ste providni da me plašite. Recite da vas je poslao Kiril Osolin. Ubuduće, ja sam vam nadređeni.

D

an uoči Boţića, Aksel Ajzenšaht sedeo je na jednoj metalnoj gredi, s papirom za crtanje na kolenima, u glavnoj dvorani kuće 'Lindner'. Kroz srušeni krov, video je belo nebo. Sneţne pahulje plesale su na vetru, a zidovi su ga štitili od ledenog severca. Osećao se onaj grozni miris uglja i benzina koji je prekrivao grad. Završavao je crteţ koji je bio namenio majci. Bio je obnovio radnju; nije više bilo razjapljenih prozora, srušenih izloga, zidova obeleţenih tragovima metaka. S nekoliko pokreta olovkom, restaurirao je karijatide koje su nekada uokvirivale ulazna vrata, elegantne stubove koji su pridrţavali prozorske lukove uklopljene s fasadom s gotičkom leţernošću. Sve vreme misleći na rad Alfreda Mesela, arhitekte koji je realizovao najslavnije velike robne kuće u gradu, Aksel je bio koncentrisan na sop-stvenu viziju, jedan kompleks sačinjen od stakla i čelika. Njegova linija bila je sigurna, koncepcija koherentna. Hladnoća ga je podsticala na to da brzo radi i ne gubi se u nepotrebnim detaljisanjima. Njegov bivši profesor crtanja bio je srećan što mu daje časove u zamenu za malo hrane ili drva koja mu je Aksel donosio sa sela. On ponese svoj rad pod miškom. Bio je dosta zadovoljan njime. Smatrao ga je najinspirativnijim poklonom za majku. Trebalo je da se tog popodneva svi nadu kod ujka Maksa. Zasada, nikome nije pričao o svojim planovima. Iz sujeverja, ali i zato što je sumnjao u sebe. Iako su ga svi njegovi profesori hrabrili i uveravali ga da poseduje kapacitete da postane arhitekta. Novost će pričiniti zadovoljstvo njegovoj porodici. Kuća 'Lindner' bila je njegov glavni projekat, ne samo zato što je radnja pripadala njegovom ocu. Ĉuvao je lepe uspomene na nju. Njegova majka, verni klijent, često ga je vodila tamo kada je bio dete. Sećao se plesnih čajanki, začuđujuće kristalne piramide, fontane s parfemima, gde je Marijeta poručivala miris pravljen specijalno za nju. Početkom decembra, na Svetog Nikolu, deca najboljih klijenata bila su pozivana da dobiju poklone u jednoj sali ukrašenoj ogromnom jelkom i veštačkim snegom. Otac Futar izazivao je jezu kod zapanjene prisutne mladeţi. Aksel uzdahnu. Kuća 'Lindner' sada je ličila na ugar. Porodice bez doma bile su našle sebi pribeţište u podrumima, a spratovi su bili počišćeni, jer nikakva metalna

armatura, pa ni parče kreča, nisu ostajali dugo bez vlasnika. Berlinci su bili postali virtuozi u umetnosti recikliranja. Da li bi se mogla zamisliti rekonstrukcija slavne staklene kupole koja je pokrivala građevinu, ili treba zamisliti ravan krov? Kako obez-bediti fluidnost premeštanja, a istovremeno sačuvati intimnost koju su zahtevali pojedini klijenti? Baš bi voleo da ode u Pariz ili Njujork da prouči raspored tamošnjih robnih kuća. Ţeleo je najbolje za svoj grad. Bio je to njegov način da okrene leđa prošlosti, da više ne razmišlja o tih dvanaest godina jednog političkog reţima koji je pred čitavim svetom bio osuđen izjavama Međunarodnog suda u Nirnbergu: dvanaest smrtnih kazni vešanjem, tri doţivotne kazne zatvora, mnoge kazne zatvora, od kojih arhitekti Albertu Speru dvadeset godina i tri isplate duga. Dok je crtao, Aksel je bio ponet nekim elanom koji je ličio na opijenost. Nikada ranije nije osećao takav entuzijazam. Jesi, prošaputa mali podmukli glasić, tokom defilea s bakljama u Nirnbergu, sa zastavama, pesmom i masom mladih ljudi jednako uzbuđenih kao ti... Gnevan, Aksel odmahnu glavom kako bi odagnao ruţnu prošlost i ta otrovna sećanja gorkog ukusa.

Marijeta je sedela na fotelji, sa ćebetom preko kolena. Njen ruţ za usne ostajao je na cigaretama koje je pušila dok joj prsti ne bi nagoreli. Ako bi sagnula glavu, mogle su joj se videti izbočene vene na vratu. Bila se namestila tako da joj leda budu okrenuta lampi kako joj svetlost ne bi direktno osvetljavala lice obeleţeno bolešću. Svako se nečeg stidi, rekla je jednom. Njen opušten turban otkrivao je sedi koren kose. Maks oseti saţaljenje, ali odmah zaţali zbog toga. Nema ničeg goreg nego osećati saţaljenje prema osobama koje volimo, pomisli on. Zahvaljujući milosti engleskih okupatora imali su pravo na dodatna dva sata električne energije. Konačno, bio je Boţić. U Lustgartenu, bio je postavljen ringišpil za decu. On pripremi kuvano začinjeno vino i posluţi svojoj sestri i Klarisi. „Ĉestitam vam što ste uspeli da se zaposlite kao sekretarica, Klarisa." „Hvala", reče ona, pocrvenevši.

„Pretpostavljam da radni dan nije uvek zabavan. Bavite se raseljenim licima i pokušavate da ih spojite s njihovim porodicama, zar ne?" „Da." „Da li je vaš šef ljubazan prema vama?" „Da. Odmah mi je pruţio šansu iako nisam imala radnog iskustva." ,,I nije je otpustio kada je otkrio da ne zna da kuca na mašini, već joj je obezbedio časove", reče Marijeta. „Velikodušno, zar ne?" „On je Amerikanac?" „Ne." Klarisa je spustila pogled na čašu. Ţelela je da izbegne preciziranja. Shvatila je da ime Osolin znači opasnu uzbunu u ovoj porodici. Maks ju je posmatrao krajičkom oka. U svojoj beloj košulji, zakopčanoj do vrata, i sivoj suknji izgledala je gotovo neprimetno. Nije ličila na mlade devojke njenih godina koje su pokušavale da zavedu zapadne vojnike, dok su sanjale o venčanju koje bi ih odvelo daleko od Nemačke. Znao je da ona nikada ne izlazi na ples, niti se vida s prijateljima. Pa ipak, imala je lepuškasto lice, šarmantnu figuru. Iznenadio ga je njen odbrambeni stav, ali nikada u potpunosti nije razumeo tu devojku. Osećao se nelagodno pred njenim karakterom koji je bio* mešavina svađalice i stidljivice. S Klarisom, uvek mu se činilo kao da hoda po jajima. „Malo ti je anemično drvo", reče Marijeta pokazujući na skromnu jelku okićenu s nekoliko srebrnih ukrasa. „Liči na nas, jadnica. U svakom slučaju, ljubazno od tebe što si se potrudio. Već petnaest dana nisam izašla iz kreveta. Ĉini mi se da se vraćam u svet ţivih, pre nego što definitivno predem na drugu stranu. Za sve one kojima ću se uskoro pridruţiti gore!" zaključi ona podiţući čašu uz ironičnu zdravicu. „Umetnik si u uništavanju ambijenta", odgovori Maks. „Ne bi to rekla da je Aksel ovde." „Ah, Aksel", uzdahnu ona. „Moja Ahilova peta. Volim tog dečaka, ako hoćete da znate. Za njega, spremna sam na sve..." Oklevala je na trenutak, zatim, stisnutih usana, reče: „Primila sam pismo od njegovog oca." Maks, uz preteranu paţnju, spusti na sto tanjir suvih kolača. „Kurt je ţiv?"

Marijeta duboko udahnu poslednji dim, zatim ugasi cigaretu u pepeljari. Duvan od sedam opušaka omogućavao je da se napravi druga. „To te iznenađuje?" podrugljivo reče ona. „Ne. Gde je on?" ,,U Bavarskoj." „Još uvek? Iza rešetaka da odsluţi zasluţenu kaznu?" „Ne više." Maksa obuze bes. „Kako je znao gde da te nade? Nije mogao da pogodi da ţiviš u mom bivšem ateljeu." „Ja sam njemu prva pisala. Imali smo dogovor da se pronađemo na jednoj adresi pored Minhena. Oklevala sam do sada..." ,,A sada više ne oklevaš", odgovori Maks s gorčinom u glasu. „Hoću da moj sin ima budućnost. Trebalo je, dakle, da znam da li je njegov otac ţiv. Ja ne očekujem ništa od Kurta. Bila bih čak srećna da se više nikada ne vidimo. Nekada smo provodili lepe trenutke zajedno, ali kasnije me je razočarao. Aksel je druga priča." „Misliš da mu je u ţivotu potreban čovek kao što je Kurt Ajzenšaht?" prasnu Maks. „To ti zoveš budućnost? Iako je taj gad iskoristio onaj pokvareni sistem do samog kraja! Budi bar iskrena. Novac je ono što hoćeš. S tobom se uvek vraćamo na isto, zar ne, Marijeta? To je razlog tvoje udaje za njega. Sada misliš da se sigurno snašao da sačuva deo svog bogatstva. Verovatno si u pravu. Kakva nenadana sreća!" Ona slegnu ramenima. „Šta god uradio, Kurt će ostati Akselov otac. Mali ga nikada ne spo minje, to nije zdravo. Kurt se moţe optuţiti za mnogo šta, ali sigurna sam da bi mislio na budućnost svog sina. Aksel je izgubljen. Njegov svet se srušio. Ponekad, reklo bi se da ima trideset godina. Drhtim svaki put kada trguje s preprodavcima. Svakog trenutka rizikuje da bude uhapšen. Pre neki dan, ponovo ga je pretresala patrola na stanici. Ţelim da mu pruţim svaku šansu!" Senka tuge i zebnje prođe joj preko lica. „Uskoro ću umreti, Makse", dodade grubim glasom. „Pravo je čudo što sam danas ovde. Nemam više vremena za gubljenje." Maks se okrenu, jer više nije podnosio njen mračni pogled. Sećanja navreše: Ajzenšahtova arogancija, njegova neumoljiva ambicioznost.

I evo kako se njegov zet ponovo pojavljuje u njihovim ţivotima. Kako je samo uspeo da se izvuče iz mreţe? Bilo je to skoro neverovatno. Amerikanci su sproveli rigorozan proces denacifikacije, iako je njihov postupak bio dosta drugačiji od onih sovjetskih. Sovjetima je bilo manje stalo do toga da kazne preţivele za njihovu nacističku prošlost a više do toga da se uvere da će ubuduće moći da se šepure u jednoj socijalističkoj republici pod svojom čizmom. Kakvom podmuklošću je Kurt Ajzenšaht uspeo da prevari svoje sudije? „Mislim da Aksel nije toliko izgubljen koliko vi mislite" usudi se Klarisa. „Shvatio je da moţe da računa samo na sebe. Za mlade njegovih godina navikle na poslušnost, to je pravo otkrovenje. Novi ţivot koji započinje." Maks sipa sebi viski i popi ga naiskap. „Zaista misliš da će Aksel sagraditi svoj ţivot na novcu koji je njegov otac zaradio na tuđoj nesreći? Nisi sujeverna?" „Preteruješ. Kurt je stvorio bogatstvo pre firerovog dolaska na vlast. Shvatio je daje to stranka koja će upravljati drţavom. Ne bi on sprečio Hi-tlerov uspeh, zbog njega samog. Nije ideologija bila ta koja ga je motivisala." „Naravno da ne!" ironično reče Maks. „Ĉoveka kao što je on zanima samo dobit. Zbog toga je spreman na svaki kompromis. Nije se dvoumio da postane član Nacističke partije, SS-ovaca, ali i da zauzme kancelariju u Gebelsovom ministarstvu." „Nije bio jedini, Makse!" suvo odgovori Marijeta. „Misliš da će hiljade Nemaca koji su profitirali na sistemu biti izbrisani s karte? Oni koji su inteligentni i sposobni neophodni su za rekonstrukciju ove zemlje. Saveznici su bili započeli sa otpuštanjem sumnjivih sluţbenika, udaljavanjem svih koji nisu čisti kao suza. Sada shvataju da je to utopija. Situacija se menja iz dana u dan. Neprijatelj je promenio rov, znaš to dobro. Izuzev pravih ubica koji će biti obešeni, ili bar onih koji će biti uhvaćeni", precizira ona, ne bez gorčine u glasu, „pronaći će se način da se ostali reha-bilituju. Kurt više neće biti vlasnik časopisa, ali ništa ga neće sprečiti da posluje. Na neko vreme, moraće da se povuče, ali za nekoliko godina, sva ova grozna priča pretvoriće se u gubitke i dobitke. Ne budi naivan, jadni moj prijatelju! Kladim se da se uskoro neće čak ni pričati o ovome."

Maks je uţasnuto gledao svoju sestru. Ona je širokim zamahom obrisala portret jedne Nemačke koja će opasnim cinizmom progutati svoju nacionalsocijalističku prošlost. Ţeleo je da joj odgovori da se vara. Ne moţe se odbaciti prošlost. Sve te smrti, ni za šta? Bio bi to neviđeni kukavičluk. Sramota. Ipak, Marijetine reči zvučale su predskazujuće. Već su se osećale u mrtvačkoj tišini koja je prekrivala dela i postupke pojedinih. Istina, sudovi su izricali kazne, ali talas papiro-logije već je počinjao da usporava procedure. Dešavala su se opravdanja, izgovori. Mašina je tonula u ţivi pesak. Amerikanci će uskoro svu odgovornost u vezi s denacifikacijom prepustiti Nemcima. Kako su meseci prolazili, događaji su postajali sve stariji. Ljudi poput Kurta Ajzenšahta će se izvući. Ponovo će proţivljavati mučne trenutke. Neki će odleţati u zatvoru, zatim će biti pušteni na slobodu. Vratiće se svojim porodicama, obući će svoja odela, paţljivo će svezati kravatu pred ogledalom svoje lepe vile rekonstruisane u nekom bogatom predgrađu, potom će šesti za volan nekog dobrog automobila i otići u fabriku, pre-duzeće ili kancelariju. Ja to neću moći da podnesem, pomisli Maks, uzrujan. Ako ona govori istinu, ako je zaista to budućnost koja nas čeka, moraću da napustim ovu zemlju da ne bih poludeo. Neko pokuca na vrata. Klarisa o de da otvori. „Dobro veče, svima!" povika Aksel. Brzo, on skide svoju kapu. Tamna kosa tršavo mu se podizala na glavi. Njegov debeli kaput mirisao je na hladnoću i sneg. Obučen u rolku i prepravljene vojničke pantalone, odašiljao je neku ţivotnu snagu. „Srećan Boţić, mama!" reče, poljubivši je u obraz i pruţivši joj poklon paket uvijen u novinsku hartiju. „Šta je ovo?" upita Marijeta dok su joj oči blistale kao u devojčice. Sa osmehom na usnama, Aksel ostade tih. Marijeta razmota papir i razvi jedan veliki crteţ. Zapanjena, ona ga okrenu da bi ga pokazala Klarisi i Maksu. Svaki Berlinac mogao je da prepozna zgradu, oţivljenu, pa čak i velelepniju. Iznad vrata, stajalo je ime koje je 1938. dao Kurt Ajzenšaht, nakon otkupa od Sare Lindner: Das Haus am Spree. „Ja sam je nacrtao", ponosno reče Aksel. ,,U stvari, to je moj poklon za sve vas. Hteo sam da vam objavim jednu veliku novost, naročito

tebi, mama: odlučio sam da postanem arhitekta, a moj prvi zadatak, biće naša radnja."

Pariz, februar 1947

P

rozori u broju 30, avenije Montanj, podrhtavali su od gromoglasnih aplauza. Medu bisernosivim zidovima, bacali su cveće i uzvikivali 'bravo' svaki put kada bi se pojavio jedan od devedeset modela, i tako gušili voditeljski glas koji je najavljivao broj odela, najpre na francuskom, zatim na engleskom, i podsticali ga da povisuje ton. Publika je bila sačinjena od probranih osoba: rafiniranih Pariţanki, mondenskih ličnosti iz salona na San Zermanu, umetnika, novinara, kupaca iz Novog sveta, šefica redakcija američkih modnih časopisa kojima su vrebali svaku promenu izraza lica... U prvim jutarnjim časovima, drhteći pod zimskim nebom, mala skupina je bila uţurbana mašući svojim pozivnicama ispred ulaznih vrata ukrašenih sivim sa-tenskim baldahinom. Sada nije ţalila zbog meteţa, hladila se mašući programom, mahala, uzvikivala. Bio je to trijumf! Revolucija! Nataša je bila naslonjena na jednu klupicu od belog drveta. Njena majka asistirala je iza velike zavese, u srţi, medu najbliţim. Već četiri dana, Ksenija Fjodorovna praktično je kampovala tu. Sindikalni štrajk pomoćnih radnika bio je izazvao prekid rada u ateljeima. Prijatelji Kristijana Diora, koji su umeli da koriste iglu, bez oklevanja su potrčali u pomoć ugroţenoj kolekciji. Vesela, Ksenija se prisetila laganih haljina od mekih tkanina, prekrivenih sekinima i šljokicama, koje je u toj istoj aveniji dvadeset godina ranije vezla za jednu rusku princezu u izbeglištvu. Srećom po njihove nerve, pobuna nije dugo potrajala. Nataša je bila smetena. Zelela je da otkrije naličje dekora, gde je nazirala uzbuđenje, divljenje i sve one male drame koje su se, nesumnjivo, odigravale tačno u ovom trenutku, ali tajna kolekcije bila je ljubomorno čuvana. Već se osećala srećnicom što je prisustvovala defileu. Nataša nikada neće zaboraviti ljubaznost kojom ju je dočekao Kristijan Dior kada je došla da zatraţi pomoć da bi oslobodila majku iz zatvora. Napisala mu je jedno pismo u kojem mu je zahvalila, što je bio gest koji mu se dopao. Otada, kada bi dolazio na večeru kod njene majke, Nataša je smatrala pitanjem časti da ga uvek pozdravi.

Svaki put, on ne bi propustio da je zadirkuje pitanjem da li je promenila mišljenje i da li bi pristala da nosi njegove modele na reviji. Kako moţe i na trenutak da pomisli da bih mogla da ličim na njih? Iznenadila se ona, zadivljeno posmatrajući manekenke, njihov ponosan hod koji bi zalepršao široke plisirane suknje i otkrio podsuknje od svile i krepa, njihove ruke u rukavicama koje su drţale na svom kuku, drske poglede ispod vragolastog boba, poglede ţena sigurnih u sebe i svoj šarm. Kao i svi prisutni, i ona je bila pod utiskom te nove siluete, duţih haljina sa izraţenim strukom, naglašenim grudima, zaobljenim ramenima. Nakon ratnih restrikcija koje su nametale suknju do kolena, mršavih tela izgubljenih u odeći koja je podsećala na uniformu, Kristi-jan Dior je proglasio ponovnu ţenstvenost koja je sada bila trijumfalna. „Kakva drskost!" našali se neki muški glas. „Ubuduće, elegantna ţena moraće da ima kućnu pomoćnicu koja će joj pomagati da stegne korset, i ljubavnika naoruţanog strpljenjem da bi joj otkopčao haljinu. Prošlo je toliko vremena!" Natašu obuze neka jeza. Nalik na ţelju. Da, na ţelju da liči na jednu od tih ţena koje izazivaju ţudnju, ţenu kao što je njena majka, iako je ta zavodljivost kod Ksenije Fjodorovne bila ono stoje nju zastrašivalo. Ona se seti Feliksovih reči predskazanja tokom izloţbe „Teatar mode". Posmatrajući lutke, od kojih je većina bila obučena u Dior, tada još uvek modelistu kod Lelona, Feliks je već bio otkrio buduće tokove. Dakle, nasledio je od majke taj talenat za naslućivanje modernog. Moram da mu pišem i da mu ispričam, pomisli ona, zamišljajući zadivljene poglede svojih prijatelja ako navuče tu vatrenocrvenu haljinu ili onaj ruţičasti ţaket od šantunga. U tome je moţda i bila tajna ovog odjekujućeg us-peha: Dior je vraćao ţenama ukus i dozvolu da zavode, čak i onima koje na to nikada nisu bile ni pomislile. Miris buketa ruţičastih zevalica i plavih kokotića mešao se sa opojnim mirisom đurđevka, amajlijom slavnog kreatora. Novinari su ţvrljali beleške u svoje notese. Uskoro, uputiće se ka teleprinterima kako bi bili prvi koji su preneli novosti. Jedan od njih bio je postavio

svog saradnika ispred zgrade kako bi mu kroz prozor bacio svoju belešku. Nataša je hvatala sve detalje. Srce joj je lupalo od uzbuđenja. Obuzimalo ju je neko jedinstveno osećanje, opojna sigurnost da je bila u pravo vreme na pravom mestu i daje privilegovani svedok jednog istorijskog trenutka. Dramatična tenzija kao da ih je sve hvatala u klešta. Ono što se događalo u toj prostoriji, gde se jedva bio osušio kreč na zidovima, nije više pripadalo domenu ukusa u odevanju, već je predstavljalo jedno novo rađanje. Nije bilo ničeg nebitnog u toj euforiji. Dirala je u intimu, u ţivot, ali moţda je trebalo proći rat da bi se razumela. Kada se pojavio junak dana, stidljiv, sa suzama u očima, Nataša ustade da aplaudira, ponosna što prisustvuje tom slavnom trenutku. Asistenti su stajali, ushićeni. Tog ekstravagantnog prepodneva, Dior je učinio da se zaboravi na beskrajno dugu zimu, milione štrajkača, strah koji su izazivali komunisti, nemaštinu koja je trovala ţivot, nepokornu i ubojitu Indokinu, nejasnu budućnost prepunu strahova. „Dakle, Natoška, je li ti se svidelo?" Majka joj se smešila. Nekoliko niski bisera oţivljavali su njen tamni kostim. Blistala je. Njeni ruţičasti obrazi, ţiv pogled, poluotvorena usta, davali su joj neki mladalački izgled. Zbog čega neke ţene privlače više paţnje od drugih, zapita se Nataša. Da li su to bile skladne crte lice? . gracioznost, jedan način da istovremeno budu i daleke i neizbeţne? Ĉinilo joj se da je njena majka, od rođenja sina, postala još lepša. Sve do porođaja, Ksenija je strahovala od toga da se dete slabo razvija. Bila je preduzela sve predostroţnosti, kao da je to rađanje bila stvar ličnog izazova. Opustilo ju je savršeno zdravlje malog Nikole. Osećala je olakšanje, ispoljavajući neočekivanu veselost, gotovo nehaj, koji je ponekad iritirao Natašu, jer se osećala isključeno. „Fantastično", reče Nataša. „Drago mi je što je naišao na ovakav prijem." „Kakav neverovatan trenutak!" povika Ksenija. „Nikada nisam doţivela ovoliku buku. Jedva da se i čujemo. A ovo je samo početak. Kolekcija tek što je predstavljena a prodavačice su zatrpane porudţbinama. Izvoli, dušo, ovo je poklon za tebe."

Pruţila joj je bočicu Mis Diora, novog parfema kojim su prskali goste po dolasku. „Mislim da će ti se dopasti", dodade Ksenija. „Odgovara ti. Lagan i sveţ, s jednom misterioznom i dubokom notom." Nataša steţe flašicu u svojoj vreloj šaci. Njena majka imala je talenat da je zatekne nespremnu. Poklon je mogao da izgleda jednostavno, ali ne i reči koje su ga pratile. Nije bio slučajno izabran. Pre nego što joj ga je poklonila, proverila je da li joj odgovara. Ganuta, Nataša ne znade kako da joj zahvali. Uţurbana gomila malo odgurnu dve ţene i pomeri ih dalje na sivi itison. Prilazili su da čestitaju Kseniji na njenoj saradnji s novim majstorom visoke mode. Svako je bio ubeđen u to da je ova revija bila dovoljna da Kristijan Dior postane slavan. Što se tiče Ksenije, ona je odmah prepoznala njegov potencijal. Kada ju je njen prijatelj pitao da li bi htela da mu pomogne u ovoj avanturi, ni trenutka nije oklevala. Nataša je morala da prizna njen njuh. Priđe im jedna mršava ţena, tananih usana i dugačkog nosa, koja je tokom revije ponosno sedela na plišanom kanapeu. Podignuta na visoke potpetice, paţljivo je hodala, sa okruglim šeširom na glavi i kosom šokantne pastelnoplave boje. „Nataša", iznenada reče Ksenija. „Upoznaću te s jednom mojom prijateljicom, gospođom Snou, o kojoj sam ti često pričala. Karmel, dozvoli da ti predstavim moju kćerku." Urednički direktor Harpers bazara, modnog časopisa kojeg je Ksenija zadivljeno proučavala, podiţe glavu kako bi osmotrila Natašu, koja, postiđena pod tim prodornim plavim pogledom, samu sebe iznenadi naklonivši se. „Gorgeous..." izjavi Karmel Snou. „Šarmantni ste, gospođice. Well, my dear'', nastavi ona na engleskom, obraćajući se Kseniji „kada ponovo moţemo očekivati da te vidimo kod nas? Nedostaješ nam. Mislila sam da si već donela odluku. Pričali su mi o jednoj kući koja bi ti potpuno odgovarala." „Pretpostavljam da će se stvari ubrzo precizirati, nakon jutrošnjeg uspeha", odgovori Ksenija, osmehujući se.

„Ja nisam sumnjala nijedne sekunde. Ĉak sam i upozorila neke kupce koji su bili napustili Pariz, da se što pre vrate. Jadni oni koji su već poslali porudţbine drugim kreatorima!" Amerika je bila domaćin ceremonije ovog festivala mode u stalnoj metamorfozi. Ona je raspolagala najvaţnijim kupcima i proizvodila časopise koji su išli u korak s modom. Bez njihove podrške, kreator je bio ništa. Eto zbog čega masa odmah pohrli ka Karmel Snou, gušeći njenu slabašnu figuru. Nataša uperi pogled u Kseniju. „Šta je ona to htela da kaţe?" upita, bez okolišanja. Zašto je uvek moralo biti ovako s majkom, pomisli, uzdrmana onim ruţnim osečajem da hoda po konopcu. Još uvek je naslućivala da postoji još nešto što nije rečeno. Tišina. Nešto se spremalo od čega je osećala mučninu. Od svog povratka iz Njujorka, njena majka je bila zamišljena. „Sada se sve dešava tamo", rekla je jednom, pogleda izgubljenog u daljini. Nataša je znala da se ona u Francuskoj osećala stešnjeno. Psovala je moćan socijalistički zanos, restrikcije, male svakodnevne bitke. Trebalo je da se pita da li je zamrzela celu Evropu. Izbegavala je da čita članke o Nemačkoj, isključivala je radio kada bi novinari prenosili situaciju u toj zemlji. Bila je uspela da deblokira bankovne račune Gabrijela Vodojea, koji su joj opet bili na raspolaganju. Da nije razmišljala o selidbi u Ameriku? Ksenija Fjodorovna bila je slobodna ţena, sa svim egoizmom i nepopustljivošću koje ta sloboda podrazumeva, ali i sa ţestinom i visprenošću. Akcija je bila njeno drugo ime, jer joj ţivot i nije bio ostavio drugog izbora. Da je ostala pasivna i pokorna, da je ustuknula, još uvek bi vegetirala na nekoj mansardi, bez prebijene paPe,* sumorna i posivela sa sećanjima na detinjstvo kao jedinim utočištem. Nesreća voli da joj se ulaguje, govorila je. Uvek je bolje pljunuti je u lice. Nataša joj je priznavala taj kvalitet da vlada svojom slobodom, iako joj se dešavalo da zbog toga pati, jer je bila počela da primećuje da je tu osobinu i sama nasledila. „Nemam sada vremena da ti pričam o tome", reče Ksenija dok su joj mahali. „Večeras, dušo. Obećavam da ću ti sve objasniti." „Večeras si pozvala desetak ljudi kući da biste proslavili kolekciju", podseti je ona. „Onda sutra. Sutra rano."

Ksenija se izvuče i nestade iza velike zavese. Savršeno izvedena pozorišna scena, ironično pomisli Nataša. Niko ne zna da stvori sumnju kao ona. Niko bolje ne upravlja umetnošću pravljenja sebe predmetom ţudnje. *** Lili je tiho stajala pored kolevke u kojoj je spavala beba. Njeno disanje bilo je ujednačeno, njene male oivičene usne odavale su začuđeno pućenje. Pod ćubicom tamne kose, što je Lili smatrala neobičnim za bebu, dete je bilo okruglo. Njegovo lice, njegovi obrazi, njegova brada, njegovo punačko telo. Ispunjavalo je prostor fascinantnom silinom. S mirnoćom apsolutnog vladara, posedovalo je moć diktatora. Svet se organizovao prema njegovim potrebama, ţeljama, kapricima. Dok je plakalo, i njegov glas takođe je bio okrugao. Ne oštar, već elastičan, s tonom koji je često terao Lili da pokrije uši rukama u pokušaju da ga poništi. Ono se promeškolji i zamahnu svojim stisnutim šakama. S kojim se nevidljivim neprijateljem ono borilo? Da li u njegovom uzrastu već postoje košmari? Ili oni dolaze s vremenom, donoseći nedostatke koje nameću, osećaj gladi, iritaciju mokre pelene, ujed hladnoće? Na početku ţivota, samo smo senzacija, s privilegijom mogućnosti urlanja a da se niko zbog toga ne oseti uvređeno, izazivamo samo neţne osmehe, kao da je ta srdţba jednako šarmantna koliko i dopuštena. Odraz dobrog zdravlja. Inteligencije. U tom uzrastu, oprošteni su nam svi gresi: bes, proţdrljivost, nestrpljivost... „Madmoazel Lili, nešto nije u redu?" Lili primeti da se bila nadnela nad kolevku i daje tako paţljivo proučavala dete da je bilo dovoljno samo da otvori usta kako bi ga ugrizla za njegov svilenkasti obraz koji je mirisao na blagi sapun. Dadilja je stajala na vratima, u svojoj besprekornoj beloj uniformi, s malom kapicom na svojoj tamnoj kosi. Gospođica Gordon bila je savršeno oprezna. Ona je funkcionisala, disala, reagovala za bebu Nikolu fon Pasaua i zbog njega, i on je određivao njen ţivot. S njom, Vie Child, ili drukčije rečeno Dete, dobijalo je počasno mesto. Trebalo je da se Velika Britanija bori s takvom upornošću za odbranu svog poljuljanog kraljevstva.

„Učinilo mi se da sam ga čula kako plače", šlaga Lili. „Za deset minuta će se probuditi", reče gospođica Gordon pogledavši svoj sat koji je nosila zakačen za dţep. „Bez sumnje", ironično odgovori Lili. „Ova deca su naštimana kao notni papir." Oborene glave, ona se vrati u svoju sobu. Tetka Ksenija je odrţala svoju reč: dete je rođeno a ona ih nije izbacila kroz vrata, ni nju ni Feliksa. Ipak, kao što se ona i pribojavala, prostorije su bile prilagođene tom uljezu. Soba njenog brata sada je pripadala gospođici Gordon, na koju se moglo nabasati tokom celog dana i noći, čim bi Dete zatraţilo njenu paţnju. Ali Lili se zbog toga nije mogla ljutiti na tetka Kseniju, jer je Feliks i sam odlučio da ode. Dok je drţala dete u naručju, lice Ksenije Fjodorovne dobijalo je sasvim drugačiji izraz. Ta stroga ţena topila se pored njega. Njeni pokreti postajali bi blagi i laki. Boja njenog glasa bi se promenila. Pričala mu je na ruskom, jeziku koji Lili nije razumela, ali devojka bi zatvarala oči i reči bi je obujmile, Ijuljkajući je u blagom šapatu koji je ličio na bistru vodu. Lili nije sebi dozvoljavala da ih gleda. Njihov odnos rađao se iz jednog čudnog ništavila koji nije izazivao u njoj nikakav odjek. Ta dva bića dolazila su iz nekog drugog sveta u kojem su vladali harmonija i poverenje. Ĉak i u prisustvu drugih, bebin pogled obavezno se lepio za majčinu figuru, a Ksenijino telo uvek je bilo okrenuto ka sinu. Ĉinilo se da ih ništa nije moglo omesti, jer su ţiveli u trenutku, hraneći se jedno drugim. Ali druge scene trovale su Lili; smenjivale su se u njenom sećanju uz zvuk suvog pucketanja dijapozitiva usmerenog na ekran. Otkada su saznali istinu od Ksenije Fjodorovne, nikada više nije maštala o nekom srećnom trenutku provedenom s majkom. Svaki put, njeni košmari bi oţiveli zaboravljene konflikte, ogorčenja, glasove ugušene panikom i besom. Kao svedok te majčinske ljubavi, Lili je patila u jednom delu svoje duše kojeg se više nije sećala, kao što se invalid ţali na bolove u amputiranoj nozi, i devojka je oprezno čuvala tu tugu, jer je to bilo sve što ju je vezivalo za njeno osakaćeno detinjstvo. Ona sede za svoj radni sto i uze pero.

Dragi moj Felikse, Hvala za tvoje poslednje pismo. Drago mije što znam da nisi gladan i da tvoji planovi napreduju kao što ţeliš. Taj gospodin Manhajmer je izgleda neki dobar čovek. Njegova ţena mora da je talentovana krojačka. Mama je ne bi tolike godine drţala kao šeficu ateljea da nije zaista kompetentna. Njihovi saveti biće ti dragoceni, to je sigurno. Reklo bi se da si, zahvaljujući njima, postavio prvi kamen onoga što ţeliš da napraviš. Radujem se zbog tebe. Dodaješ da su potrebne godine da bi se ponovo podigla kuća 'Lindner'. Impresionirana sam tvojim strpljenjem. To je nešto stoje meni potpuno strano. Zaboravio si da mi daš adresu čika Maksa koju sam ti traţila. Budi ljubazan pa to ubrzo učini. Hoću da mu pišem. Čuvaj se, ljubim te. Lili. Ona sačeka da se crno mastilo osuši. Zatim presavi pismo i ubaci ga u kovertu. Bila je odlučila da obnovi kontakt sa svojim bratom, ne iz osećaja neţnosti ili samoće, već zato što joj je trebao. Sudeći po njegovim pismima, Feliks nije ţalio zbog svoje odluke da se odseli u Berlin, što je iritiralo Lili koja je uţivala zamišljajući ga kako se vraća u Francusku oborene glave, pobeden boravkom na neprijateljskoj teritoriji koja se pokazala jednako poniţavajućom koliko i očajnom. Ništa od toga nije bilo. Njegova pisma bila su laţno vesela, iako je Lili nazirala da on, kao po običaju, skriva svoje sumnje i strahove. Kada je saznala da joj je brat video Maksa fon Pasaua, Lili je shvatila odakle da počne svoju istragu. Ona se ispruţi na krevetu, prekrsti ruke i zagleda se u plafon. Lagala je u svom pismu: ta osobina strpljivost, odlično je upravljala njome. Bilo je to verno oruţje, neophodno da bi stigla do svojih ciljeva. „Ne, necu otići. Nekoliko dana nakon revije, Ksenija Fjodorovna nalazila se u svom salonu, sa sinom u naručju, suočena s nepopustljivim pogledom svoje kćerke. Mali Kolja bio je teţak. Kada bi zatvorila oči, činilo bi joj

se da je on vuče ka zemlji. Nikada nije osećala takvo spokojstvo. Izgledalo joj je kao da je čitav njen ţivot vodio ka samo jednom cilju, onom da da ţivot tom detetu. Ona se saţe, spusti poljubac na njegovu glavu, udahnu onaj jedinstveni miris od kojeg se nikada neće odvojiti. Da li je i Natošku volela tako potpuno, tako prepušteno? Ili je bila uznemirena, strahujući od Gabrijelovih prebacivanja ako bi se pokazala suviše neţnom prema detetu koje nije bilo njegovo? Da li jedna majka moţe nesvesno da se suzdrţava, da zapuši svoju ljubav? Da li je ta zgrčenost zatrovala njihov odnos pa su njenu cenu danas obe plaćale? Ksenija nije napravila istu grešku sa sinom. Po rođenju, prijavila ga je u opštini sa očevim prezimenom iako nikada više nije trebalo da vidi Maksa. Na tu pomisao, probode je neka tanka oštrica. Ţivela je daleko od njega iako je on bio intenzivno prisutan. Svaki pogled, svaki osmeh, svaki delić tela njihove dece vraćali su ga njoj. Radost svakog trenutka. Kazna takode. „Šta hoćeš da ti kaţem, Nataša?" konačno reče ona, podigavši glavu. „Mislim da je za nas dobro da odemo da ţivimo u Njujork. Volim taj grad. Mislim da se tamo moţemo baviti interesantnim stvarima. Vra-tiće nam onu energiju koja nam ovde nedostaje. Postoje trenuci kada se mora načiniti korak, makar to bilo i bolno. U svom ţivotu, uvek sam bila od onih koji idu napred." „Misliš samo na sebe, kao i obično!" naljuti se Nataša i dodade jedno drvo u vatru u kaminu. „Pitaš li me šta ja ţelim? Ne. To je odluka koju jednostrano donosiš." „Mislila sam da hoćeš da putuješ i otkriješ svet! Šta bolje moţeš da zamisliš za nastavak svojih studija? Pronašla sam jednu kuću, dovoljno veliku za sve nas. Lili je izgledala kao da se obradovala ideji da se preselimo." Besnim pokretom, Nataša gurnu cepanicu ţaračem. Varnice osvetleše njeno čelo, obraze. „Jasno! Ona misli da će, ako ode daleko, moći da prebrodi sv»jti prošlost. Radi suprotno od Feliksa. Zar ne vidiš da je to beg unapred? Ali isto činiš i ti, zar ne?" reče devojka, besna. „Misliš da ćeš se osećati na sigurnom ako odeš daleko od oca svoje dece. Tog čoveka s kojim nisi sposobna da ţiviš. Na kraju ću još početi i da ga saţaljevam,

nesrećnika", ironično reče. „Ako je i on morao da trpi tvoje hirove... Zbog toga što delaš a nikada ne pomisliš na druge, završićeš potpuno sama." Ksenija je, ne trepnuvši, primala udarce koje joj je Nataša zadavala sa izrazitom preciznošću. Već mesecima, osude su stalno lebdele u vazduhu. Bila je odlučila da ne odgovara na te agresivne reči, da izbegne paklenu spiralu u koju je njena kćerka htela da je stavi. Prepoznavala je i kod sebe talenat za te ubojite rečenice koje ostavljaju ţive rane. Ona se prepusti osećaju mekanog i toplog tela Maksovog sina koji se meš-koljeći odmarao u njenom naručju. „Ja neću da idem", ponovi Nataša. „Znam." ,,I ti čak i ne protestuješ? Ne pokušavaš da me ubediš?" Ksenija pogleda u svoju kćerku, njeno napeto telo, njenu odlučnu bradu. Drhtala je, ali da li od besa ili od zime? Kako liči na mene, pomisli ona, ganuta. „Imam poverenja u tebe. Dovoljno si velika da znaš šta ţeliš." Nataša prevrnu očima. Neka druga bila bi srećna zbog tih laskavih reči, ali zašto ih je onda ona doţivljavala kao neki teret? Da li je ona ţelela da čuje majku kako besni i naređuje joj da pode s njom? Ksenija je bila odlučila da eskivira suočavanje. Bilo je to vesto. Odvratno. Odbijajući borbu, razoruţala je svoju kćerku. „Pre tvog odlaska, hoću da dobijem legalnu emancipaciju. Ne ţelim da čekam još više od godinu dana da bih bila punoletna." ,,U redu." Nataša je pogleda, preneraţena. „Zašto izgledaš tako iznenađeno?" upita je majka. „Zar si mislila da ću da pravim scenu? Postajući punoletna s dvadeset godina, nećeš prestati da budeš moja kćerka. Zauvek ćeš biti moje dete. Htela ti to ili ne", reče, osmehnuvši se. „Treba da shvatiš jednu stvar, dušo. Kada volim, volim potpuno slobodno. Radilo se o tebi ili tvom ocu. Za to mi ne treba nikakav papir, niti je potrebno da namećem neki toboţe autoritet. Podigla sam te što sam najbolje umela. Dala sam ti neophodno oruţje da postaneš ţena sposobna da donosi svoje odluke. Priznajem da nam je teško da ţivimo jedna pored druge. Moţda smo predugo bile razdvojene tokom rata? Ne znam. Dok te gledam, mislim na ono šta sam ja osećala u tvojim godinama. Ni

meni niko nije izdavao naređenja. Ponavljam ti, imam poverenja u tebe." Ne rekavši ništa na to, Nataša ode do samovara da bi nasula vruće vode za čaj. Drva su gorela, a varnice sevale. Miris smole lebdeo je u salonu. Napolju, sveţ sloj snega spustio se na terasu. Nikakav zvuk nije dolazio sa ulice. Konjske potkovice gušile su se u sneţnom kaputu koji je pokrivao kaldrmu. Bila je nestašica goriva za automobile. Stanovnici kvarta ostajali su šćućureni u kućama. Kafei su bili zatvoreni zbog odsustva gostiju, novine su štrajkovale. Uporna nedaća. Restrikcije struje redovno su ostavljale stanove u mraku. Višu se nisu osvetljavali izlozi prodavnica, čije su police ionako bile prazne. Vreme se provodilo u čekanju., kraja zime, nezadovoljstava. Vrata se otvoriše. Lili je bila podigla kosu u neobaveznu punđu u koju je zabola dve olovke. Frizura ju je činila starijom i otkrivala je njen osetljivi potiljak. Crvenilo nalik na otoke od nazeba prekrivalo joj je zglobove na šakama. Devojka je bila posebno osetljiva na hladnoću. Ona priđe stočiću i sede na pod, prekrstivši noge pod sobom. Dešavalo joj se da ude bez najave i smesti se pored Ksenije Fjodorovne. Nije ništa pričala, niti je išta traţila. Ponekad bi donosila svoju knjigu i nastavljala da čita, koncentrisana. Kseniji to nije smetalo, čak ni kada bi Lili ušla u njenu sobu. Bez ijedne reči, Nataša joj napuni solju čaja i pruţi joj. Tišina je bila teška. Treba izvući lekciju iz svega toga: tri ţene koje su sedele u tom prohladnom salonu, svaka očekujući različito od ţivota, pomisli Nataša dok joj je čaj pekao jezik. Nije to bilo pitanje godina, već temperamenta. Ksenija Fjodorovna Osolin nastavljala je svoj put. Završavala je jedno poglavlje svog ţivota, ono koje ju je spustilo na obale Sene. Sve dok postoji njeno zabranjeno kraljevstvo, Sankt Peterburg, i njegovi ledom okovani kanali, njegovi čudesni tornjevi, njegove tihe palate, odzvanjaće neki zov daljine. Lili Seligson sanjala je o Americi, jednoj šarenoj i uzbudljivoj budućnosti, kao i svaki šesnaestogodišnjak. Ali ona, šta je ona ţelela? Majka ju je gurala van gnezda iako se potajno Nataša nadala nečemu drugom, ali bilo je nečeg nemilosrdnog u Kseniji Fjodorovnoj. Nečeg neukrotivog što je izmicalo normama, konvencijama. Kada se okrenula ka majci, Nataša je očekivala da će je ugledati ponovo koncentrisanu na svog sina, a

da će njihova konverzacija već biti odloţena u zaborav. Ali pogled Ksenije Fjodorovne bio je fiksiran na nju, prepun razumevanja i opreza. Na svoj neobičan način, ona me ipak voli, pomisli devojka, zbunjena, i nešto se rastopi u njenim grudima.

K

senija nije volela ţurbu. Zbog toga je, nekoliko meseci kasnije, u julu, još uvek bila u Parizu da bi Analizirala poslednje pripreme za svoju selidbu. Kao veoma mlada, već je bila ţrtva imperativa hitnosti, kada je rasuđivanje luksuz, a jedino što vaţi jeste refleks ţivotinje saterane u tesnac. Tada, na ivici nerava, prepuna besa i potisnutih suza, dešavalo joj se da legne na sam pod, sa ţeljom da umre. Sada, sve je bilo drugačije. Rođenje sina ju je umirilo, kao da joj je taj srećni obrt sudbine nametnuo uţivanje u punoj lepoti trenutka. Kada je izašla iz mermerom popločanog hola američke banke, sunce koje je kupalo trg Vandom zapljusnu joj lice. Pridrţavajući jednom rukom svoj slamnati šešir, ona podiţe lice i pusti da joj toplota obliva obraze, ramena, ruke. Sam bog zna kakvo je olakšanje osećala! Pripremala se da promeni drţavu, pređe okean, ali ovoga puta, nije bila ni prisiljena ni naterana. Ona pomisli na zabrinutost bankara. Prvi put u svom ţivotu, Ksenija je bila vlasnik jednog pozamašnog bogatstva, i to je bio osećaj koji joj nije smetao. Kada je jednom konačno regulisala nasledstvo svog supruga, primetila je da je Gabrijel Vodoje izvršio pametna ulaganja. Uprkos nekim neizbeţnim gubicima, njegov račun preţiveo je neizvesnosti i svetski konflikt, i po mišljenju bankara, predstavljao je zanimljiv potencijal. Potrebni su vam mudri savetnici, madam, dodao je, zabrinutog lica, kao daje biti ţena predstavljalo nepovoljnu okolnost. Ksenija se samo blago nasmešila. Svoju snagu crpela je iz manje slavnih vremena. Tamo se više neće vraćati. Nijedan franak neće biti iskorišćen bez njenog odobrenja. U izlogu jedne zlatare, blistao je nakit predstavljen na kubeu od crnog pliša. Jedan tamni oblak pomrači njeno dobro raspoloţenje. Otkako je bio počeo da se bliţi njen odlazak, posmatrala je Pariz iz nekog drugog ugla. Dolaziće ponovo, naravno, ali jedan grad ne nudi nam se na isti način ako u njemu ţivimo ili ako smo samo u prolazu. Uspomene su bile snaţne, često gorkog ukusa. Baš tu je bila došla da proda minđuše svoje majke od smaragda i dijamanata, poklon Osolinovim od Katarine Velike. Njeni prsti zariše joj se u tašnu. Nikada više neće biti suočena s takvom situacijom! Uţurbanim korakom ode.

Bio je to jedan od razloga zbog kojih joj je ţelela da ode iz Francuske. Nestabilnost političke situacije, dominacija francuske komunističke partije nad polugama moći, i podrška koju joj je pruţalo stanovništvo, uporni štrajkovi, siromaštvo, sve to je na nju delovalo nepovoljno. Neki su šaputali o građanskom ratu. Ni u drugim evropskim drţavama situacija nije bila bolja. Očigledan uticaj Sovjetskog Saveza predstavljao je ozbiljnu pretnju koju je ona tokom svog boravka u Berlinu jasno uvidela. Nije ţelela da svoje najbliţe gleda kako rastu u jednom svetu koji ju je podsećao na haos i smrt. Donoseći na svet svog sina, ona je izabrala da ţivi. Sada se radilo o preuzimanju odgovornosti. Neće ostati pasivna, niti će rentirati svoj novac. Ksenija je odlazila u Njujork s namerom da investira. Pod svodovima ulice Rivoli, prodavnice su nudile jadne police na koje je ona bacala samo kratak pogled. Na kraju ćemo se još i navići na nedostatak svega, brašna iprevoza, vune, koţe i gasa, kuća, automobila pa čak i papira. Mogla je da prede nekoliko metara, okrene glavu i ne primeti ih, ali fotografije postavljene u izlogu nisu je pustile da utekne. Ona odjednom stade. Jedan prolaznik je, udarivši u nju, zamalo ne obori. Besan, oštro je prekori, ali Ksenija nije reagovala. Kako da ne prepozna Maksova dela? Nervozna, ona pomisli da je s njim, na jedan ili drugi način, uvek bila u opasnosti. Radilo se o trima fotografijama napravljenim noću, u vreme kada su njih dvoje bili mladi umetnici. Tri fotografije koje su predstavljale jedan par. Bilo je to blagosloveno vreme kada se Maks interesovao samo za zaljubljene. Šta li je danas s njima, tom devojkom s našminkanim usnama i nalakiranim noktima, glave blago zabačene unazad, i njenim ljubavnikom koji joj je jednom rukom grlio ramena, a prstima neţno dodirivao dojku koja se nazirala jer je bretela s haljine bila spala? Te večeri, u pogledu te strankinje leb-dela je opijenost, zato što je bila noć, zato što je bila previše popila, ali nije joj bilo tako loše dok je sedela na klupici s tim mladićem zalizane kose, odlučnih pokreta, koji je od nje ţeleo samo njeno telo. Ksenija gurnu vrata. Više osoba posmatralo je izloţbu. Amerikanci, koji su bili prepoznatljivi po svojim veoma belim zubima i zdravom koţom. Opuštenost novih gazda u Parizu izraţavala se jednako dobro njihovim nastupom kao i krojem njihovih odela od laganih materijala. Mladi demobilisani vojnici dobijali su od vlade po

sedamdeset pet dolara mesečno ako bi se upisali na školovanje. Lepo su ţiveli u Parizu, bez nostalgije za domovinom, nastojeći da se razvesele uz devojke i dobra vina. A od početka meseca, mogli su da se vide i administratori i članovi delegacija koji su dolazili na međunarodne konferencije započete početkom juna govorom sekretara američke drţave, generala Dţordţa S. Maršala, o apokaliptičnoj ekonomskoj situaciji u Evropi koja je pretila svetskoj ravnoteţi i koju je pod hitno trebalo otkloniti. „Gospođo!" Nakon trenutka dvoumljenja, Ksenija prepozna vlasnika galerije. Ţan Bernhajm bio je mnogo ostario. Izraţena ćelavost, spuštena ramena, naboran vrat, bio je samo senka čoveka koji je izlagao dela Maksa fon Pasaua tokom tridesetih godina. „Maks fon Pasau", reče on, slabim glasom. „Ţiv je, znate, preţiveo je." Lice starog čoveka se ozari. „Kakva divna vest, gospodo. Poverio mi je jedan deo svog rada i svojih dela. Ovo je prvi put od svršetka rata da sam sebi dozvolio da ga ponovo izloţim. Izabrao sam temu zaljubljenih. Neka njegova dela su dosta mračna, ali nama je potreban optimizam, zar ne? Konačno, pogledajte!" reče, široko zamahnuvši rukom. „Galerija se ne gasi. Kako nemam novosti od gospodina Fon Pasaua, ništa nije na prodaju, ali već imam nekoliko ponuda od klijenata. Onaj gospodin zaista insistira", reče, pokazujući na sedog, stasitog čoveka koji je stajao u susednoj prostoriji, okrenut leđima. „Da li moţda znate gde mogu da ga pronađem?" „I dalje ţivi u Berlinu. Mogu vam dati njegovu adresu." „Trenutak, molim vas. Samo da nađem papir da zapišem." On se izgubi, ostavljajući Kseniju ispred fotografija. Znala ih je sve. Opijena uspomenama, ona se seti da je Maks u to vreme provodio sate u mračnoj sobi, instaliranoj u jednom kupatilu, paţljivo sprovodeći svaku etapu razvijanja. Ponekad je njegova odeća mirisala na herniju, kao i koţa njegovih ruku, koje je, smejući se, trljao sapunom. Svako delo, uramljeno u tamni okvir, odzvanjalo je u njoj. Eho je rađao ne samo talenat kompozicije i majstorstvo u korišćenju svetla već i emociju koja je proizlazila iz jednog detalja i prenosila priču, koju je pričao Maks.

Bernhajm joj donese olovku i papir. Ona zabeleţi adresu koju j znala napamet. Odjednom, vrućina joj postade zagušujuća. Kapljice znoja proţimale su njene končane rukavice, kvasile joj potiljak, unutrašnjost laktova. Ona pomisli šta bi paţnja jednog renomiranog pariškog galeriste mogla da predstavlja za Maksovu budućnost. Potvrda da ga nismo zaboravili. A očigledno ni zahtevna publika. Bila je ubeđena u to daje zasluţivao više od mina Berlina. Trebalo je da se Maks vrati na svoje mesto medu velikim fotografima, ali ona nije bila uspela da ga ubedi u to, kao da mu njeno mišljenje više nije bilo vaţno. Obuze je neka tuga.by voki „Sigurna sam da bi se obradovao vašem pismu", reče ona Bernhajmu. „Njegov studio u Berlinu je uništen. Kao i ceo grad. Znam da je ponovo počeo da radi. Morate obavezno da razgovarate s njim. Bi-ćete mu potrebni!" „Kao i on nama!" ushićeno odgovori čovek, gledajući u papir kao da ne veruje sopstvenim očima. „Jedan izuzetan umetnik kao što je on to ne srne da čeka. Gledaću da ga što pre pronađem. Hvala vam, gospodo", dodade on, poverljivim tonom. „Izvinjavam se, nisam vas odmah prepoznao. Ĉast mi je što vas vidim ovde." Ksenija pocrvene. Obori glavu. Veliki poster s njenim likom krasio je zid u dnu galerije. Ona se ne zadrţa na njemu. Taj osmeh, taj sjaj, ta radost ţivljenja pripadali su nekoj drugoj ţeni, jednom svetu koji više nije postajao. „Nemojte mu reći da sam vam ja dala njegovu adresu", zatraţi ona, odjednom zabrinuta. „Ne ţelim da budem indiskretna. On je postao... Kako da kaţem? Nije više sasvim isti. Verovatno ćete morati da insistirate da biste ga ubedili, ali to je veoma vaţno, razumete, moraćete da pronađete reči..." Zbunjena, ona ućuta. Bernhajm ju je paţljivo slušao, malo nagnute glave. „Ove uţasne godine ostavile su traga na svima nama", prošaputa on. „Još uvek je veoma bolno. Potrebno je vremena. Strpljenja. Nekima od nas trebaće više vremena da ozdrave." „A neki neće nikada ni ozdraviti", suvo odgovori ona i zaţali istog trenutka, jer se tuga ocrtavala na licu čoveka.

Još jednom, Ksenija oseti daje odluka da ode bila ispravna. „Izvinite me. Nespretna sam. Htela sam samo da vam kaţem da je on preţiveo, u slučaju da to niste znali. Do viđenja, gospodine." Zureći, ona mu dozvoli da je isprati do vrata. Teška vrućina je zapljusnu čim je zakoračila na trotoar.

Prozori Ksenijine sobe bili su širom otvoreni, ali lišće na drveću parka Luksemburg ostajalo je savršeno mirno. Nada za daškom vetra činila se uzaludnom. Sve češće se čula prigušena graja, zveckanje posuđa, krčanje glasova komentatora T.S.F. Zvuči klavira... Ulice glavnog grada sada su učestvovale u pozorištu svakodnevnog ţivota. „Ovo je skoro indiskretno", reče Nataša, nalakćena na prozor. „Sve se čuje i vidi, jer su zavese razmaknute." Njena majka raščišćavala je knjige. Gomila onih koje neće poneti brzo je rasla. „Da li si stvarno zadovoljna što ostaješ?" iznenada upita Ksenija sedajući na krevet kako bi se malo odmorila. U poslednje vreme si dosta ćutljiva." Nataša slegnu ramenima. Nije očekivala da će osećati tu bojazan kako se pribliţavao dan odlaska. Dešavalo joj se da se zapita da nije pogrešila, ali ni za šta na svetu ne bi joj to priznala. „Ne kajem se. A i to nije kao da se više nikada nećemo videti." „Naravno da nije! Ali Njujork baš i nije u komšiluku. Tetka Maša će dobro brinuti o tebi." „Navikla je na to." Ksenija uzdahnu. ,,I dalje mi prebacuješ što sam te ostavila s njom tokom rata, je li tako? Tada sam morala da napravim izbor, Natoška. Nije to bilo da bih te se otarasila. Ţelela sam pre svega da te zaštitim, ali to je verovatno nešto što ne moţeš razumeti sve dok jednom i sama ne postaneš majka." „Ne znam da li mi je zaista stalo do toga", odgovori Nataša da bi je povredila. „Ne pričaj svašta! Da li si skoro imala vesti od Feliksa?"

Osetivši neugodnost, Nataša pocrvene. Aludiranje njene majke zateklo ju je nespremnu i uopšte joj se nije dopalo. Nije ţelela da ona poklanja paţnju tim detaljima njenog ţivota. To je bilo ono što je smetalo u takvim situacijama: ljudi se smatraju obaveznim da se poveravaju, kao da se zauvek rastaju. „Feliks je moj najbolji prijatelj", naglasi ona, ţeleći da stavi tačku na razgovor koji nije trebalo da započne. „Prijateljstvo ne sprečava ljubavne osećaje." „Šta ti znaš o tome? Ne mislim da si ekspert za ta pitanja. Ko je bio više prijatelj nego ljubavnik, Gabrijel Vodoje ili Maks fon Pasau?" „Nemoj opet da se vraćaš na mene." „Ipak, uvek se određujemo u odnosu na ţivot naših roditelja. Za neke, to je čak prokletstvo." Ksenija napuni sebi čašu vode, koju polako popi. Konverzacija je bila delikatna. Još uvek je bila pod utiskom izloţbe koju je tog popodneva otkrila. U vreme tih fotografija, bila je jedva malo starija od svoje kćerke, i bila je besna, i ona, ne na svoju majku, već na ţivot, ali zar to nije bila ista stvar? „Nas dve ličimo, htela ti to ili ne", nastavi ona, posmatrajući Natašu koja se bila tvrdoglavo okrenula ka prozoru kako ne bi srela njen pogled. „Tvrdoglava si kao ja. Jednako slabo prilagodljiva. Osećanje ljubavi moţe biti zastrašujuće za ţene obuzete slobodom." „Nije sloboda ono što toliko traţim, već istina!" uzviknu Nataša, odjednom se okrenuvši. „To je nešto najdragocenije. Saznanje da nas ljudi u našoj okolini ne laţu." Koliko dugo će je Nataša terati da plaća, upita se Ksenija obuzeta snaţnim zamorom. Ţelela je samo najbolje za svoju kćerku, ali nije mogla da se odupre pomisli na to da će ona morati da se suoči sa zastrašujućim iskušenjem ljubavi pre nego što bude sposobna da donese jedan uravnoteţeniji sud o svojoj majci. Biće to moţda vreme kad će ona videti dva lica medalje. Neki napad razdraţljivosti natera je da ustane, i ona odlučnim pokretom odvoji nekoliko knjiga na gomilu sa onima koje će prodati. Zaista, sve je počinjalo daje nervira. I nameštaj, koji je većinom pripadao Gabrijelu i koji je bila namerila da ostavi na čuvanje, koliko

i agresivno ponašanje njene kćerke. Bilo je lako suditi s visine svojih ubeđenja. „Provela sam popodne u ulici Rivoli. Ima jedna izloţba u galeriji Bernhajm koja bi te mogla interesovati. Trebalo bi da odeš tamo i pogledaš." Bilo je traga zlobe u toj izjavi, ali Natašina nepopustljivost bila je počela da je izluđuje. Ksenija Fjodorovna nije volela grize savesti. Pomislivši na izloţene portrete, ona se seti dugog puta iza sebe. Moglo joj se pronaći mnogo mana, optuţiti je da je egoista, stroga nepodnošljiva, ali kako ne priznati daje ta devojka tamo, što se smejala sa zidova galerije, zasluţivala milost.

N

ataša ne posluša majku. Ili bar ne odmah. Pazila se, sluteći neku zamku. Da li će i u budućnosti uvek biti ovako? To pre-ćutkivanje koje je počelo da liči na gangrenu. Dešavalo joj se da je posmatra sa zaprepašćenjem; dešavalo joj se takođe da pozavidi svojim prijateljima čije majke su joj se činile mnogo jednostavnijim za ţivot. „Ti bi htela da je ona bezlična i staromodna, je li to?" nervirao se njen prijatelj, Lik. Nataša se namrgodi. Staje on mogao da razume? Imao je dvadeset godina. A Ksenija Fjodorovna besprekornu figuru, nokte nalakirane crvenim. Poslednjeg jutra, devojka je prošla kroz svaku sobu stana u kojem je odrasla. Njeni koraci odzvanjali su po parketu. Sunce je otkrivalo crne tragove od cevi za grejanje, odlepljene tapete, fleke od bojica na zidu njene sobe, uspomena na neke nestašluke iz detinjstva. Snopovi prašine plesali su na svetlosti. Prostor je drugačije disao. Eho više nije bio isti. Pa ipak, miris kolonjske vode njenog oca još uvek je ispunjavao sobu u kojoj su se nekada nalazila njegova odela. Uzdrmana, ona s posebnom paţnjom zatvori vrata. Odsada, ţiveće pod krovom zgrade u kojoj ţivi njena tetka, Maša. Stan je bio umereno udoban, ali ona je ipak više volela tu oskudnu sobicu nego kuću od smedeg kamena u ulici Ist 71, koju je Ksenija pripremila. Nije bila spremna za Menhetn, niti za to da gleda majku kako blista bilo gde drugde osim u Parizu, s mladim bratom prema kome Nataša nije osećala ništa drugo nego ravnodušnost, s prijateljima, navikama, entuzijazmom koji nije delila. Istini za volju, ona koja je sebe smatrala skitnicom odavala je čudan strah pri pomisli na ţivot u Americi. Ovoga puta, ona je bila ta koja je nametala razdvajanje, pitajući se ponekad koga zapravo ţeli da kazni. Ksenija je čekala ispred zgrade zajedno s Lili. Trebalo je da ih taksi odveze do ţelezničke stanice odakle će otputovati do Avra kako bi se ukrcale na prekookeanski brod. U automobilu, gospođica Gordon drţala je bebu na krilu. Majka ju je grlila. Moţe se mnogo očekivati od majčinog zagrljaja, u njemu se moţe, takode, i izgubiti. Ksenijin obraz bio je neţan, njen pogled briţan. Nosila je haljinu krem boje s kratkim rukavima koja je naglašavala njen fini struk, i mali slamnati šešir ukrašen svilenim cvetom. Kao da će da se udaje, pomisli Nataša. Iznenada, majka joj se učini neobično ranjivom i devojka joj se

nasmeši s pomalo čudnim osećajem da mora daje ohrabri. Onda su otišli. Ostavši na trotoaru, zagledana u auto koji je nestajao iza ugla ulice, ona se oseti sve lakšom i lakšom, providnom, kao obuzetom vrtoglavicom i vetrom. Petnaest dana kasnije, nalazila se pod arkadama ulice Rivoli, pogleda zakovanog za izlog galerije. Tog popodneva, vladala je zagušujuća vrućina. Nebo je bilo usijano. Isparavanja iz cevi i katrana podizalo se s vrelih ulica. Na terasama kafea, iscrpljeni klijenti hladili su se svime što im je dolazilo pod ruku. Većina Pariţana bila je otišla. Konačno, trebalo je da Nataša ode i pridruţi se svojoj tetki na mesec dana odmora u unutrašnjosti. Ovo je bila poslednja prilika da dode i otkrije majčin oproštajni otrovni poklon. Kada je gurnula vrata, oglasi se zvono. Nije morala da proveri ime fotografa. Njegova dela nosila je u sebi oduvek. Kucavica je polako udarala u njenim slepoočnicama. Ovo je tvoj prvi susret s njim, pomisli. Crno-beli susret, sa umetnutim filmom. Ali zar to nije bilo najverodostojnije, najmanje opasno? Dvadesetih godina, sa svom bezbriţnošću, lakoumnošću i drskošću koje su evocirale. Ona obrisa znoj koji joj je klizio niz vrat. Stojeći u jednoj pariškoj fontani, s haljinom podignutom do polovine butina, neka drska devojka s plavim pramenovima slepljenim uz glavu smejala se otkrivajući svoje mršave noge. Kapljice vode prskale su joj lice i gole ruke. Narušavala je zakon sa očiglednim zadovoljstvom, ali kako ne primetiti da je svoju radost delila sa čovekom koji ju je posmatrao? Na svim portretima, videla sa ta ista saradnja, apsolutni talenat, taj bistri pogled kojeg nije bilo briga za objektiv i koji je bio upućivan samo njemu. I ponekad, neka tiha seta u očima. Neka uţasna usamljenost. Još jednom, Ksenija Fjodorovna kršila je pravila, i svaka fotografija, svaka igra svetlosti bila je dokaz ljubavi. Umetnik je uvodio posetioca u samo srce njihove intime. Uzbuđena, Nataša pomisli kako je istovremeno bilo nečeg bludnog i plemenitog u tome. Nečeg neodoljivog. Njena majka, mlada ţena kao ostale. Ili ipak ne, jedna drugačija ţena. Neuhvatljiva. Ona diskretno osmotri reakcije ostalih posetilaca koji nisu mogli da zadrţe smešak posmatrajući fotografije. Poznavaoci su zagledali detalje. Jedan čovek u poodmaklim godinama sa ţarom im je

objašnjavao, gestikulirajući. Kompozicija koja se činila instinktivnom, otkrivala je strukturalnu harmoniju: zvono jedne crkve, ritam gvozdene ograde nekog vrta, sevajući eho senki, neka mutna silueta koja je prolazila u daljini. Ništa nije bilo prepušteno slučaju iako je sve izgledalo spontano, ne zaboravljajući ni tehničke suptilnosti rada u mračnoj sobi koji su izmicali Nataši. Tada mlada devojka oseti iznenadnu i neočekivanu ţelju da ih poskida sa zida i odnese kući, da ih sakrije od tih indiskretnih pogleda odjednom mučnih, kao da se zaštiti od toga, kako bi ih satima posmatrala, cele noći, posvetila im potrebno vreme, čak i čitav ţivot, kako bi konačno uhvatila ključ misterije koja je vezivala Kseniju Fjodo-rovnu Osolin za Maksa fon Pasaua, i dovodila nju, ovog teškog letnjeg dana, da bude svedok vatrene duhovne i telesne strasti svojih roditelja. „Gospođice, izvinite, ali moram da zatvorim." Glas je bio smiren, uviđavan. Nataša izroni iz svoje duge tišine. Primeti da je sada bila jedina u galeriji. Napolju je bilo tako tmurno, kao u pola noći. „Plašim se neke rđave oluje", dodade starac, gledajući kroz prozor. „Potpuno ćete se skvasiti." Treba da prasne oluja, pomisli Nataša. Trebao je jedan lek za glavobolju koja joj je stezala lobanju, za taj gorki ukus na njenom jeziku, za konfuziju njenih osećanja. „ A da nemate neku fotografiju na kojoj je on?" upita ona, iznenada. ,,M. fon Pasau?" iznenadi se čovek. „Da. Mislila sam... U nekom katalogu, moţda?" Srce joj je tuklo u grudima. Morala je da ga vidi. Ovde, sada. „Imam nešto još bolje. Ima jedan autoportret u mojoj kancelariji." Prostorija je izlazila na dvorište. Kroz odškrinut prozor ulazio je vazduh prepun mirisa patnje. Na zidovima, prizor pariških krovova u suton. Jedna devojčica u beloj haljini preskakala je konopac. Solariza-cije. Ne znajući ništa o fotografiji, Nataši je bilo jasno da se radi o radu drugih autora. Nedostajalo im je nešto što ona nije umela da definiše. Ĉovek otvori fioku jednog stola od glatkog drveta. Uz beskrajnu paţnju, on izvadi primerke, spusti ih na sto i upali lampu da bi ih osvetleo.

„Evo. Datira iz 1927. Realizovao je ovu seriju pred svoj povratak u Berlin " Godina njenog rođenja. Nataša sklopi oči. Teško je disala. Prvi put će ugledati lice svog oca. O njemu nije znala ništa: ni njegovu figuru, ni korpulenciju, ni boju njegove kose, očiju, glasa. O njemu je sada znala dosta: njegov senzibilitet, tanana osećanja, talenat, velikodušnost. Poţe-lela je daje slobodna, slobodna da se okrene, ostane stroga, sva napeta od jednog opravdanog besa. Ali bilo je prekasno. Bila je zarobljenik. Radoznalost je bila previše snaţna. Dakle, to je bio oproštajni poklon njene majke: njihov susret, susret njenih roditelja, pre previranja i razlaza. U punoj svetlosti. Nataša obrisa svoje mokre dlanove o pamučnu haljinu, zatim priđe korak napred.

TREĆI DEO Berlin jun, 1948.

F

eliksova noga je, cupkajući, lupkala o parket. Kako bi se smirio, on steţe drške naslonjača na fotelji. S druge strane kancelarije, advokat ga je posmatrao zabrinutog izraza, poluzatvorenih kapaka. „Procedura će dugo trajati, her Seligsone. Suprotna strana smatra da je kuću 'Lindner' kupila po razumnoj ceni, regularnom finansijskom transakcijom." „Moja majka nije imala izbora", prekide ga Feliks. „Eksproprijacija i 'arijanizacija sprovodile su se političkom voljom. Bila je to organizovana krađa. Sve zemlje pod Hitlerovom vlašću bile su joj izloţene. A evropsko stanovništvo se nije mnogo molilo da se povinuje tim naređenjima", reče on, s gorčinom u glasu. „Moja majka je nikada ne bi prodala da nije bila prisiljena na to. Njen postupak ne moţe da se smatra izrazom njene slobodne volje. Ta transakcija je, dakle, ništavna. To i jeste duh po kojem rade američki pravnici, zar ne?" Ĉovek uzdahnu. Sunce je kupalo prostoriju. Erih Hofner ţalio je zbog nestanka drveća iz njegove ulice, čije je lišće nekada pravilo prijatnu senku. Ipak, neće usred bela dana navlačiti zavese. Dosijei su počinjali da se gomilaju na njegovom stolu. Po prvim prognozama, procena izgubljenog jevrejskog bogatstva u Evropi dostizala je sumu veću od osam milijardi dolara, ali čovek od zakona bio je ubeđen u to da će se ona s vremenom još povećati. On pogleda Feliksa Seligsona. Zamršenih obrva, ukrućene brade, mladić se s mukom kontrolisao, ali Hofner je morao da prizna da se on nije prepuštao emocijama. To je ono čega se najviše pribojavao kod nekih svojih novih klijenata. Dramatični intenzitet bio je na

vrhuncu. Jevreji nisu bili izgubili samo zgrade, stanove, obradivu zemlju ili firme. Bili su im oduzeti uspomene, fotografije pa i najmanji predmeti sa sentimentalnom vrednošću, njihova intima. Sada, senke mrtvih bez grobova, pohodile su njegovu kancelariju, lepeći mu se za koţu, ponekad mu oduzimajući san. U teškim trenucima, Hofner se pitao da li je moţda trebalo da promeni profesiju ili područje rada. Neki od njegovih kolega nisu ni izdaleka doticali taj tip slučajeva. „Zahvaljujući Amerikancima, pre više od šest meseci, tačnije 10. novembra 1947. obnarodovan je zakon koji se tiče restitucije imovine", nastavi Feliks, odmerenim tonom. „On je primenljiv u tri oksidentalne zone. Demokratski sistem i trţišna ekonomija ne mogu funkcionisati ako se ne zasnivaju na principu poverenja. Povratak imovine nepravedno opljačkanim ljudima jeste način njegove primene." „Na dobroj ste strani, her Seligsone. To je prava sreća. Oni koji se nalaze u sovjetskoj zoni neće vratiti ništa. Toboţnja socijalna jednakost ne posvećuje nimalo paţnje vašem principu poverenja", ironično reče on. Feliks ga hladno odmeri. Izabrao je ovog advokata zato što su mu za njega rekli daje pošten i efikasan. Sa svojim strogim izgledom i ravnodušnim pogledom, činio mu se svakako pomalo simpatičnim. Ali Feliksu je bila vaţnija kompetentnost. Ĉovek je imao pedesetak godina. Gde li se on nalazio tokom rata? U kojem selu u Nemačkoj ili Ukrajini? Na kojem frontu? Obučen u koji tip uniforme? Misao, neizbeţna, ponavljajuća, pala mu je na pamet. On pokuša da je odagna. Advokat je radio u svojoj staroj kancelariji u kvartu Šarlotenburg. Pošto su mu Saveznici dali dozvolu da ponovo postavi svoju tablu, Hofner je, dakle, umeo da opravda svoju prošlost. Poverenje, opet pomisli Feliks, napet. Reč je potpuno dobijala na svom značenju u toj novoj Nemačkoj, koja je ţivela pod pečatima. „Ne bih baš upotrebljavao reč sreća, gospodine." Ĉovek podiţe obrvu, iznenađen. Odlučnost njegovog klijenta nije ostavljala nimalo sumnje. Iako je njegov slučaj bio bolan, nije se na njemu mogla pročitati nikakva sentimentalnost. Hofner oseti poštovanje prema tom mladom čoveku, guste crne kose, koga nije

uspevao da pripitomi. Već su se bili sreli prilikom prvog sastanka i Feliks mu je stavio do znanja da, uprkos teškoćama, on neće odustati. Homerova istraga odvela ga je u jedno preduzeće sa sedištem u Bavarskoj, čije je interese branio jedan moćan advokat. Jedan strašan krokodil, pomisli on, misleći na svog kolegu. Potom dohvati naočare i prelista papire ispred sebe. „Kuća Lindner, u stvari, moţe biti smatrana za preduzeće podvrgnuto 'transferu pod prisilom'. Zakon broj 59 američke vojne vlade već bi se primenjivao u tim slučajevima, ali mi još uvek nemamo naređenje koje se tiče zapadnih sektora u Berlinu. Biće, dakle, potrebno strpljenja. Zahtev za posedovanje predao sam, u vaše ime, okupatorskim vlastima. Vaš dosije poseduje više tačaka koje idu u vašu korist: radi se o 'nede-flnisanom vlasništvu', ili bar onom što je od njega ostalo", pojasni on. „Imate prednost što ţivite u Nemačkoj i što ste nesporno legitimni na-slednik. Sada", reče, gledajući Feliksa preko okvira svojih naočara, ,,šta nameravate da traţite od suda, kada za to dođe vreme? Da li biste ţeleli da se zaključi transfer po trţišnoj ceni koja je vaţila 1938, uvećanoj, naravno, za iznos kamate? Ili biste više voleli da raskinete transakciju, zatim zahtevate restituciju pre ponovne prodaje?" Feliks se nagnu napred. Suvog grla, osećao je kako mu kuca ţila na slepoočnici. „Mislio sam da sam bio dovoljno jasan, gospodine Hofner. Uopšte ne nameravam da preprodam kuću 'Lindner'. Rekonstruisaću je i nastaviću porodični posao. Niko nije bolje pripremljen za to od mene. Niko nije odlučniji." Advokat se nasloni na svoju fotelju. Dugo je posmatrao Feliksa, potom se nasmešio. „Saznao sam da ste već otvorili jednu radnju pod svojim imenom." „Istina je, pronašao sam lokal, ali veoma skroman. Ima samo jedna prostorija. Imam troje zaposlenih od kojih su dvoje bivši radnici moje majke. Znam da će sudska borba biti dugačka. Niste mi rekli ništa novo. I nemam nameru da diţem ruke od ovoga." „Šta prodajete?" „Zasada samo odeću." „Košulje od svile s padobrana, je li tako?"

„Između ostalog. Kako znate za to?" Hofner nije voleo da svoj privatni ţivot meša s poslom, ali mladićeva odlučnost puna nade navela ga je na poverenje. „Moja supruga", priznade on. „Bila je klijent vaše majke. Kada je u novinama pročitala da kuća 'Lindner' ponovo otvara svoju radnju, išla je da vidi iz radoznalosti. Vratila se oduševljena. Po njenom mišljenju, njuh Lindnera je preţiveo rat." Feliks, ponosan i ganut, obori pogled. Nije to bio prvi put da mu je upućen kompliment, ali svaki put osetio bi istu sreću pomešanu sa zebnjom, i nelagodnost zbog laskanja. Upravo ga je susret s prvom švaljom njegove majke naveo da reaguje. Kada je spomenuo tube tkanina koje je skrivao, njene oči zabli-staše: „Treba ih iskoristiti, her Seligsone!" uzviknula je. „Ne mogu se ostaviti da trunu u ćošku". Upoznala ga je s jednom od svojih rođaka, koja je takođe posedovala šivaću mašinu izvučenu iz pepela na trgu Hausvogtaj. Zajedno su razvili tehniku za uštedu na materijalu. Učili su da prave novo od starog, da tkaju različite naboje jedan za drugim, da menjaju manţetne na rukavima, okovratnike, da produţuju suknje i suţavaju strukove. Feliks im je čitao Natašina pisma puna entuzijazma, u kojima mu je opisivala Nju luk Kristijana Diora. Treba čekati skoro godinu dana kako bi nova moda zarila svoje kandţe u srce Nemaca. Poslednjih nekoliko meseci, razni modni časopisi pisali su samo o tome. On je pronašao lokal za svoju radnju uz finansijsku pomoć institucija. Prvi dan, posmatrao je slabo osvetljenu prostoriju, sa osećajem da počinje od nule, kao njegovi preci u prošlom veku, ali klijenti su dolazili, najpre stidljivo, jedan za drugim gurajući neodlučnom rukom vrata, zatim u sve većem broju. „Trenutno, ljudi kupuju sve što mogu" reče advokat. „Kad prođem pored nekih izloga, vidim prazne police." „Otkad je započela monetarna reforma, ljudi su se bacili na robu. Plaše se devaluacije. Znam neke koji gomilaju svašta kod kuće. A, ne zaboravimo i da su pojedine radnje iskoristile stanje da bi skladištile svoju robu u iščekivanju stabilnije valute", dodade Feliks. „Cene su odskočile. Ljudi su zabrinuti zbog Rusa. Da li će oni pratiti promene ili ne?" Hofner se namršti i ponudi svog klijenta cigaretom.

„Što se mene tiče, sumnjam. U poslednje vreme, situacija se previše zatrovala. Predsednik Truman, koga su smatrali neotesanim prodavcem kravata, srećom je shvatio ono što je Ruzvelt oduvek prikrivao: opasnost od njihovog zauzimanja Evrope. Da bi se zaustavio komunizam, potrebna je ekonomska, fmansijska i vojna podrška Evropi, a posebno Nemačkoj. Od elaboracije Maršalovog plana, Rusi ne prestaju da optuţuju Ameriku za imperijalizam. Zauzimanje Ĉehoslovačke nije bilo povoljno. Dobro ste primetili njihova spletkarenja: Sokolov-ski je započeo zatvaranjem vrata Saveta za medusavezničku kontrolu pre nego što su započela mučenja u pograničnim sluţbama, i to pod laţnim izgovorima. Oni ţele jednu ujedinjenu Nemačku kako bi iz nje izvukli što veću naknadu štete i stavili je pod svoju čizmu, ono što Amerikanci i Britanci odbijaju. „Oni naročito ţele da zapadnjaci napuste Berlin, ali ja imam poverenja u generala Kleja", istaknu Feliks sa sjajem u očima. „On je svestan uloga. Sve dok političari u Vašingtonu imaju sluha za njega, ništa nam se ne moţe dogoditi." Hofner pomisli na odlučnost američkog vojnog guvernera. Početkom aprila, tokom dva dana kada su Rusi bili sprečili slobodan prolazak vozova i brodova između Berlina i zapadne Evrope, Klej je naredio snabdevanje američkog garnizona avionom. Kada je spomenuta evakuacija ţena i dece vojnika, kao i administrativnog osoblja, Klej je odlučno odbacio takvu ideju. Upornost čoveka sa uzanim licem i sivim očima bila je očigledna: on nije ţeleo da izazove paniku, niti da komunistima daje nadu da će Saveznici napustiti Berlin. Ta dva čoveka, pomisli Hofner, toliko različiti što se tiče godina i porekla, na neki način su ličila. „Vi ste mladi i optimistični", nastavi on. „Nadam se da ste u pravu. Jedan američki novinar govorio je o novom obliku rata, hladnom ratu, a mi ovde, mi smo usred oluje, u srcu njihove zone. Rusi su se uvek mrštili na četvorodelnu podelu. Oni neće popustiti. Ţele odlazak zapadnjaka, a ovi neće rizikovati novi konflikt zbog nas." „Saznaćemo sve večeras, kada budu saopšteni koncepti reformi. Videćemo šta su to Amerikanci zakuvali."

„I reakciju Sovjeta", reče Hofner ustajući. „Dobro, gospodine Seligsone, što se tiče našeg posla, mi ćemo, dakle, čekati, i to oprezno." „Recite, da li ste uspeli da saznate ko se krije iza te nebulozne firme?" Hofnera kao da nešto pokoleba. Kasnije, advokat će se zapitati odakle mu taj čudni predosećaj. Bio je to prvi put da se poneo zaštitnički prema nekom svom klijentu. Feliks Seligson mogao je da mu bude sin, onaj koji je pao na ruskom frontu, ispred Staljingrada." „Radi se o čoveku koji ţivi u blizini Minhena. Određenom Kurtu Ajzenšahtu." Feliks preblede. „Izgledate iznenađeno. Poznajete ga?" „Ne", promrmlja Feliks, pokušavajući da se povrati. „Srećom, ne. Ali njegovo ime mi je, naţalost, dobro poznato." On stegnu ruku advokatu koji ga isprati do vrata. Feliks siđe stepenicama drţeći se za ogradu. Kurt Ajzenšaht. Maksov zet. Bilo je to skoro neverovatno. Zašto mu ništa nije rekao? Ni tetka Ksenija? Kako je moguće da oni ne znaju? Gorak ukus ispuni mu usta. Nešto su krili od njega. Koga pokušavaju da zaštite? I zašto? Bilo je skoro šest sati uveče. Kroz prozor Maksove dnevne sobe, Lin Nikolson je gledala ljude kako trčeći prelaze preko trga. Prodavnice su već satima bile zatvorene. Berlinci su bili poznati po svojoj hladnokrvnosti, ali u poslednjih nekoliko dana pritiskala ih je očigledna muka. „Plaše se", reče ona. „Imaju razloga." Maks okrenu dugme na radiju kako bi pojačao ton. Prostoriju ispuni napeti glas komentatora. Bilo je jasno da su se slušaoci širom grada okupljali oko svojih radio-aparata. Berlin je zadrţavao svoj dah. Monetarna reforma dobijala je za njih jedan mnogo dramatičniji smisao nego za ostale Nemce u zapadnoj zoni, jer je ona predstavljala sudbinu koju su im bile namenile dve antagonističke snage. „Prvi zakon koji se tiče nemačke monetarne reforme, a koji su objavile vojne vlade Sjedinjenih Drţava, Velike Britanije i Francuske,

stupice na snagu 20. juna. Devaluacija će biti deset prema jedan. Nova valuta zvaće se dojč marka." Maks je kuckao noktima po stolu. I on je bio nervozan. Nikada Berlinci nisu bili svesniji da su samo kap vode u jednoj crvenoj vojnoj zoni obeleţenoj srpom i čekićem. Komentator nastavi: „Nova monetarna reforma zasada se ne odnosi na Berlin. Kao grad podeljen na četiri dela, Berlin zadrţava dosadašnju valutu..." Maks smanji ton. Dugo su ćutali. „Dobro", reče Lin, sedajući. „Plašim se najgoreg. Rusi nikada neće prihvatiti da zapadne zone vrše reforme na svojoj strani." „Započinje jedna nova era. Otkad Amerikanci i Sovjeti nisu uspeli da pronađu zajednički jezik, komandantura više ne funkcioniše. Jelizarov je bio jasan: ako zapadnjaci ne definišu svoje planove za Nemačku, moraće da napuste Berlin." „Uhvaćeni smo u zamku, kao i obično", zagrme on. Mlada ţena rukom zagladi svoju kosu. Nesvesni gest koji je Lin činila uvek kada je bila zabrinuta. On ugleda boru koja se bila ucrtala između njenih obrva. Kad je bila zabrinuta, delovala je starije. On je zamisli za deset, dvadeset godina. Imaće uvek svoje lepe crte, svoju tananu figuru, distanciranu, skoro gordu. Taj blagi misteriozni osmeh koji je uvek imala, čak i dok je vodila ljubav. „Bolje bi bilo da se vratiš kući", reče on. „Bog zna šta će se dogoditi. Neki su već spakovali kofere. Ima nas skoro dva miliona u tri zapadna sektora a imamo samo šest hiljada pet stotina vojnika koji nas brane. Rusi imaju tri puta više vojnika u svom delu grada, ne računajući trista hiljada ljudi postavljenih oko nas. To je prilično nepovoljna pozicija." „Nemam šta da radim kod kuće. Ovde barem nije dosadno. A i ne ţelim da te ostavim." „Ma, sve su to budalaštine..." On ustade, nervozan. Lin oseti kako joj se srce steţe. Tako joj i treba. Htela je da se igra vatrom. Kako je bila tako glupa da pomisli da moţe biti ljubavnica Maksa fon Pasaua, u ozbiljnom smislu te reči? Mislila je da vlada svojim osećanjima i da je njihovoj vezi pridala samo onoliko vaţnosti koliko je zasluţivala u njihovim ţivotima.

Gurnuta sa strane. Jedno intenzivno, ali privremeno poglavlje. Jadna budalo, reče ona sebi. Bila se zaljubila. Očigledno. I nije govorila ništa. „Zatvoriće granice da bi nas ugušili", reče Maks otvarajući prozor. „Već su to i pokušali u aprilu." „Nije uspelo." „Bio je to pokušaj. Sada će to postati ozbiljnije. A sumnjam da moţemo dugo izdrţati. Sumnjam i da nam poklanjaju toliko paţnje." „Odlazi, onda! Kad si već toliki pesimista", iznervira se Lin, misleći na poverljivi razgovor između američkih i britanskih generala, na izveštaj koji je kucala do duboko u noć, pod snaţnim utiskom mladog sovjetskog vojnika koji je upravo bio postavljen za jednog od oficira veze u okviru dogovora Robertson-Malinin, a koji nije bio niko drugi do Dmitrij Kunjin, sin generala Igora Kunjina, čiji je povratak u Lenjingrad toliko pogodio Maksa. On ne odgovori i okrenu se kako bi je pogledao. Okovratnik njegove bele košulje bio je raskopčan. Spuštenih ramena, razbarušene kose, ličio je na nekog adolescenta. „Ako odem, da li bi pošla sa mnom?" Njegov glas bio je tih, intenzivan. Ona na trenutak oseti ushićenje koje se ubrzo pretvori u iznemoglost. Jedna bolna tačka iza obrva najavljivala je migrenu. Vruće i teško vreme prelazilo je u oluju. Lin bi bila srećna da je ovo pitanje čula nekoliko meseci ranije. Da li bi, moţda, imala hrabrosti da rizikuje? Ili bi bila dovoljno nesvesna da poveruje kako bi njihova veza mogla da preţivi i izvan Berlina? Odjednom, oseti se slabo, obamrlog tela. Da li je on ikada uopšte pokušao daje razume? Da nasluti njene ţelje, htenja? Zamerala mu je na tom potiskivanju. Zasluţivala je bolje, ali Maks nije mogao da joj ponudi ništa drugo osim te snage rođene iz neizvesnosti koja je već nedeljama trovala grad. Ljudi reaguju samo ako su sterani u tesnac. Jedino se ţene usuđuju da predviđaju. Briga o sutrašnjici njima je kao druga priroda. Samo Maks još uvek nije znao da njihova sudbina više nije bila u njihovim rukama. Lin je bila u toku s debatama generala Kleja, generala Robertsona i i njihovih nadređenih: anglosaksonski vojnici neće u neko dogledno vreme otići. Klej je izjavio da bi više voleo da bude prognan u Sibir nego da napusti Berlin. Ona je bila zaljubljena u Maksa fon Pasaua, ali bila je izabrala da sluţi svojoj

zemlji. Za jednu Britanku koja je preţivela Blic u Londonu, nije to bio uzaludni angaţman. Moţda je to jedina stvar koja će me spasti, pomisli ona. „Mislim da ti to ne ţeliš iskreno", prošaputa ona, skrenuvši pogled. „Sve su to samo budalaštine, zar ne?" Maks shvati da ju je bio uvredio. Zaista, nije više umeo sa ţenama. Prvo Ksenija, a sada Lin. On oseti nervozu. Ponekad mu se činilo kao da udara o zidove neke prazne prostorije. Tenzija u gradu samo je naglašavala njegovo loše raspoloţenje. Pogled mu pade na dosije s pismima koja je dobijao dok Sovjeti nisu zaustavili stizanje pošte iz zapadnih zemalja. Galerista Ţan Bernhajm iz Pariza, predloţio mu je da obnove njihov ugovor. Njegovi argumenti bili su jaki. U njima se nije naglašavala pogubna samoća, već jedna jaka volja da se umetnik Fon Pasau vrati svojim obavezama. Svom radu. Tog dana, otvori se jedan prozor u polumračnoj sobi. „Izvini me, Lin, ali moram da izađem", reče on, nervozan. „Imam jedan sastanak na koji sam bio zaboravio." Lukavština je nije uzdrmala. Bio je to jadan izgovor. Beg. Još jedan. Bez reči, ona ustade. Izađoše iz stana, ćuteći. Dok bi ga Ksenija Osolin optuţivala da je egoista i kukavica i zadavala mu nekoliko svojih oštrih prigovora za koje je bila majstor, Lin Nikolson je ostajala tiha. Na ulici, Maks je pogleda dok se udaljavala podignutih ramena i plave kose koja se presijavala na zalazećem suncu. Kako li bi reagovao da se uhvatila za reč i pristala da ode s njim? Obuze ga jeza. Nastavio bi da je činiš nesretnom, pomisli on, tuţan. Pod nekim drugim nebom, drugim svetlom. Ali uvek jednako. Tog dana, dogodilo se jedno hodočašće. Jedna neophodnost kako ne bi izgubio orijentaciju i kako bi povratio svoju snagu. Na svakom zadatku, Feliks Seligson se trudio da se što bolje kontroliše. Njegovi napadi besa ili gneva postajali su sve redi. Nije ţeleo da rasipa svoju energiju. Bila mu je suviše dragocena. Ali ovoga puta, trebalo je da mu vrate ono što je ostalo od kuće 'Lindner'. Pod svodom od otvorenog neba, on pomilova jedan od stubova koji su nekada pridrţavali stakleni deo. Kreč i prašina ţarili su mu se pod nokte. Zauzet u kvartovima udaljenim od centra grada, mesecima nije dolazio ovde. Nije voleo da se vraća u bolnu prošlost. Feliks nije

imao kult ruina. Pa ipak, prvi put, gledao je oko sebe sa osećajem da će mu sve moţda izmaći.byvoki Dakle, Kurt Ajzenšaht je preţiveo. Taj prvoklasni nacista, kralj štampe i nekretnina, amater savremene ali ne izopačene umetnosti, koji se pre rata šepurio na zvaničnim večerama, pod ruku sa svojom prediv-nom suprugom. Od gorčine mu se zgrči stomak. Ponovno spominjanje imena duboko ga je potreslo. Dok se borio protiv nejasne magline, borba mu se činila lakšom. Sada, moraće da se suoči sa čovekom čiji su pipci doticali i osobe njemu bliske. Ţivot nam pravi čudne obrte. Razne sudbine ponekad su toliko isprepletane da je skoro nemoguće poverovati u to. On se seti utučenosti svoje majke nakon potpisivanja papira o prodaji, njenih podočnjaka koji su ličili na modrice, njenog slomljenog ali dostojanstvenog tela. Odsjaja njenih suza. A ipak, ni jedan jedini put, nije povila glavu. Pokvarenjak je fino smešten u Bavarskoj, pomisli Feliks, stegnute vilice. Zar veruje da će se tek tako izvući samo ako reguliše svoje bedne tragove denacifikacijom!? Besan, on udari rukom o kreč na stubu. Glavom su mu prolazile lude misli. Razdiranja, crna i bela. Bunila koja su pozivala na ovaj bes koji se ponekad ogledao na licu njegove sestre. Zašto mu je čika Maks skrivao ono što je morao da zna? Miris izdaje izazivao je mučninu. Maks je bio oslonac za koji Feliks nije mogao da dopusti da se sruši: bio je već previše izgubio u ţivotu. On pomisli na Natašinu muku kada je saznala da ju je majka prevarila skrivajući istinu od nje. Iznenađen ţestinom njene reakcije, činilo mu se da ona preteruje. Nije preterala, mislio je sada, gorko. Kako prihvatiti prećutano, tišinu, toliko nerazjašnjenih čvorova, ili se izgubiti? Neki su smatrali da su oni još dosta mladi da bi pojmili suptilnosti ţivota koje vode u laţi, ali nije li to bilo pitanje temperamenta? „Ponekad se branimo ćutanjem", jednom je rekla tetka Ksenija kada ju je Nataša optuţivala za kukavičluk. „Gutanje moţe biti drugačiji način za ubijanje", odgovorila joj je kćerka. Trgnuvši se iz svojih misli, Feliks primeti u jednom ćošku parče nekog natpisa. On povuče veliku prašnjavu tablu iskrivljenu od vreline poţara. Na njoj se nazirao natpis, gotskim slovima: Das Haus am Spree. Naziv koji je izabrao uzurpator. Besan, on je šutnu jednom nogom, zatim i drugom.

„Šta to radite?" pobuni se neko. Jedan visoki dečak, crne kose, stajao je pred njim. Lica zaleđenog zaprepašćenjern, nosio je jaknu izlizanu na laktovima, beţ pantalone podvrnute na člancima. Pod miškom, blok za crtanje. Feliksovo srce snaţno je lupalo. Adrenalin je goreo u njegovim ţilama. „Šta to tebe briga?" odgovori, pun mrţnje „Nemate pravo da ulazite ovde i gazite taj znak. Jeste li vi poludeli? Šta mislite vi, gde ste?" „U svojoj kući! Ja sam u svojoj kući i radim šta hoću!" On pomisli na Rusa kojeg je u Parizu udario pesnicom, kada se Nataša krila kod laţnih prijatelja. Opet je osetio onu ţelju da tresne. Odjednom, njegovi napori da savlada svoje emocije bili su samo uspomena. Dečak instinktivno ustuknu. On začkilji očima a njegovo telo se zgrči pod njim. Ptice koje su se skrivale u ruševinama kreštale su nad njihovim glavama. „Ne razumem šta hoćete da kaţete", konačno reče on. Feliks iznenadnim pokretom ispusti tablu, ogulivši tako svoje dlanove. Šupljom salom odjeknu buka od udarca table o pod. „Ja sam Feliks Seligson. Naslednik porodice Lindner. Zakonski vlasnik ovog zdanja." Dečak preblede. Ugrize se za usnu, zatim neki nervozni sjaj zablista u njegovom pogledu. „Pa šta? Ništa ne ukazuje na to da će vam vratiti imovinu." Feliks imade loš predosećaj. Dečakovo samopouzdanje zateče ga nespremnog. To mora da je još jedan od prokletih malih nacista, nostalgičan za njihovom slavnom epohom kada su paradirali u smeđim košuljama i kratkim pantalonama, mašući zastavama i kličući o jednoj etnički čistoj Nemačkoj. Isti ti koji su ga popljuvali u školi, bacali kamenje na njega nazivajući ga prljavim Ţidovom. Nisu oni dţaba bili dojeni mle-kom nacionalsocijalizma. Korov dugo nastavlja da ispušta svoje otrove. „Nasuprot onom što se događalo za vreme Adolfa Hitlera", reče on s gađenjem, „tog gada koga tipovi poput tebe zovu firerom, stvar će

se resiti pred sudom. Ali ja ću pobediti, uveravam te. Pa ni onaj odvratni nacista pobegao u Bavarsku neće me sprečiti u tome!" Aksel pogleda Feliksa Seligsona kao daje ugledao nekoga sa onoga sveta. Ujak mu je često pričao o njemu. Zapravo, znao je da se on vratio u Berlin. Ĉudo da se do sada nisu sreli kod Maksa. Bio je mlađi nego stoje on mislio. Iako mu je odelo bilo prekriveno prašinom, Feliks Seligson posedovao je eleganciju zrelog čoveka. Imao je oholo drţanje i obraćao mu se sa ti. Bilo je to apsurdno. Aksel je bio rastrzan između ţelje da mu razbije njušku i neke ravnodušnosti koju je izazivala ironičnost situacije: suočeni u ruševinama te zgrade do koje im je obojici bilo stalo, ali iz različitih razloga, iako nisu ni znali dali će Berlin definitivno pasti u ruke Sovjeta koji su upravo objavljivali potpunu blokadu grada. Aksel je znao da mu je otac ţiv, ali bio je to prvi put da ga neko spominje pred njim. To u njemu izazva neobičan osećaj, kao da mu je otac ustajao iz mrtvih. On se seti zabrinutog lica svoje majke kada mu je to rekla. Marijeta je ponovo bila vezana za postelju. Bila mu je rekla da sedne na njen krevet, što je njemu bilo dosadno, i priznala mu da je razmenila nekoliko pisama s njegovim ocem, koji je sada ţiveo u blizini Minhena. Da li bi hteo da mu piše? Da obnovi vezu nakon više godina bez glasa o njemu? Aksel je bio izgubljen. Istovremeno je osećao i olakšanje i zebnju. Sudovi su nastavljali da izriču svoje presude. Do sada, krišom je čitao članke, traţeći među optuţenima ime svog oca, ne znajući tačno šta očekuje. Bio je odmahnuo glavom, osećajući se veoma loše. Zasada, nije ţeleo išta da zna o Kurtu Ajzenšahtu. Previše teških sećanja vrtelo mu se po glavi. Bio je pogledao u strogo lice ujaka Maksa i izašao napolje, zatim krenuo da luta ulicama, čudno dezorijentisan. „Nemaš nikakvu ideju o tome ko sam ja, zar ne?" mirno upita Aksel. Feliks ga nepoverljivo osmotri. Njegove oguljene ruke su ga pekle. Bio je iznenađen što dečak nije reagovao na njegovu agresivnost, pošto je traţio način da započne kavgu. Zar oni nisu tako učeni, mladi Hitlerovci? Zakon jačeg. Uvek. „Nisam siguran da ţelim da znam", zagrme on. „Ja sam sin odvratnog naciste koji je kupio kuću od tvoje majke", reče on, provokatorski podiţući bradu. „U nekom smislu, i ja sam njegov naslednik, kao što si ti naslednik svoje majke."

Bila je to rukavica bačena u lice, od koje je prvi iznenađeni bio sam Aksel. Bes ga je obuzeo poput iznenadne temperature. Stajao je tu, sa senkom svoga oca koja mu je pritiskala leda i sa svom uţasnom konfuzijom koju je izazivala uspomena na njega. Nije mogao da se uzdrţi a da ga ne izazove, tog Feliksa Seligsona, tako ambicioznog, arogantnog i ponosnog na svoju ispravnost. Osećao je, duboko u sebi, lavinu smrdljivih utisaka za koje je mislio da su izbrisani iz njegovih sećanja, ali smrad je ponovo šiknuo iz srdţbe, jer je Aksel predosećao da je onaj koga su mu bili predstavili kao neprijatelja, taj čovek niţe vrste, taj parazit, bio u pravu: kuća 'Lindner će mu se jednog dana vratiti, jednog, moţda dalekog dana, ali jednom sigurno, bunili se Ajzenšahtovi ili ne, jer su zato ljudi poput Maksa fon Pasaua rizikovali ţivote, stoje bilo neophodno ako su hteli da se podignu iz te grobnice ruševina, što je opet bilo pravedno. Sada je bio red na Feliksa da bude zatečen. Odjednom, njegov neprijatelj se pojavi pred njim, ali u vidu dečaka njegovih godina, lica osenčenog tek poraslom bradom. To nije bilo ono što je on ţeleo. Hteo je da se suoči s nekim iz proklete generacije, iz generacije njegovih roditelja i njihovih protivnika, koji su im ostavili to otrovno naslede. Njegov rival nije imao pravo na prste umrljane mastilom, razbarušenu kosu i neki namrgođen izraz lica, kojim je neobično podsećao na Natašu, njegovu rođaku. „To je, dakle, zbog tebe", reče on, šapatom. „Šta hoćeš da kaţeš?" „Maks mi je prećutao daje tvoj otac bio kupio kuću 'Lindner'. Simpatična laţ s predumišljajem", ironično reče. „Sada razumem. To je bio njegov način da te zaštiti. Ipak, moralo je da mu bude jasno da će se naši putevi na kraju ukrstiti." „Ne treba mene niko da štiti!" planu Aksel. „Već odavno se dobro snalazim sam." Bilo je u tom trenutku nečeg tako nevinog i ranjivog u njegovom pogledu da Feliks ne mogade da zadrţi jedan stisnut smešak. ,,U tome smo isti." Odjednom zakrča glas s megafona. Otkako su Sovjeti bili zaustavili snabdevanje strujom iz centrala koje su se nalazile u njihovoj zoni, Berlinci su ostali i bez radija i vesti neophodnih za njihovo preţivlja-

vanje. Za tehničare iz RIAS-a, radija američkog sektora, rešenje je bilo očigledno: kako slušaoci više nisu primali informacije u svojim domovima, trebalo ih je ponuditi na ulicama. Kamioni oker boje krstarili su gradom a prolaznici bi ţurili da čuju novosti. Instinktivno, dva mladića okrenuše glave i naćuliše uši. Nekoliko minuta kasnije, kada se kamion udaljio, oni se ponovo pogledaše. U očima im se ogledala ista iznenađenost. „Neće da nas napuste", progunđa Aksel, uzrujan, steţući svoj blok za crtanje. „Iako smo odsečeni od sveta. Potpuno izolovani." „Vazdušni most..." dodade Feliks, jednako zapanjen. „Amerikanci i Englezi će nas snabdevati avionima iz čitavog sveta. To je ludost! Dakota koja sleće svakih osam minuta u Tempelhof. I engleski hidroavioni na Havel. Kako je moguće, takva logistika?" Aksel slegnu ramenima, kao da nije mogao da veruje. „Ja idem da vidim sopstvenim očima", reče i okrenu leđa. Feliks neko vreme ostade dvoumeći se. Zlopamćenje je iščezlo na jednako neočekivan koliko i budalast način, ali trebalo je biti srcem i dušom Berlinac da bi se shvatila vaţnost te novosti koju su upravo bili čuli. Berlin, njihov osramoćeni grad, ţigosan ljagom, čiji je Vilhelmštrase sa svojom mračnom reputacijom počinjao na samo stotinak metara od mesta gde su se oni nalazili, taj Berlin je odjedanput zasluţivao da se britanski i američki piloti izloţe opasnosti zbog njega, dok su ga, samo tri godine ranije, njihovi prethodnici nadletali kako bi ga sravnili sa zemljom. Bilo je to neverovatno. Ĉudnovato. Ne čekajući više ni trenutka, Feliks potrča da se pridruţi Akselu. I jedan i drugi ţeleli su da ih vide, kao da su hteli da se uvere u to da ih nisu lagali, ne ovoga puta. Morali su da ih vide, ovde, odmah, s tim strastvenim mladalačkim nestrpljenjem, te avione čiji su motori već brujali svetlim nebom na početku tog leta.

O

čiju crvenih od umora, povijenih ramena, Klarisa je peglala. Bio je jedan sat ujutru. Imali su samo po dva sata dnevno struje, ponekad u pola noći. Niko se na to nije ţalio. Dva sata, i to je već bolje nego ništa. I raspored puštanja gas bio je jednako ćudljiv. Spremanje toplog jela bilo je postalo prava neizvesnost. Devojka sloţi Akselovu košulju koju spusti na gomilu sa čistim vešom. U jednom uglu prostorije, dečak je čvrsto spavao. Kao i uvek, bio je iscrpljen nakon dugog hodanja po hladnoći pošto metroi i tramvaji nisu više vozili. Njegovi dani bili su ispunjeni obavezama. U avgustu, odgovorni u magistratu, u opštini, raspisali su konkurs iz oblasti arhitekture za rekonstrukciju kvarta oko zoološkog vrta. Aksel se prijavio. Predstavljanje devetnaestogodišnjeg talentovanog mladog studenta impresioniralo je profesionalce. Otada, on je nastavio da prisustvuje predavanjima na univerzitetu, uporedo radeći u jednom kabinetu za arhitekturu. Klarisa se divila njegovoj volji. Sada, kada je sebi bio zacrtao put budućnosti, Aksel je bio nošen nekim, skoro opsesivnim ţarom. Ponekad, samo dok ga je slušala kako priča o svojim planovima, osećala se iscrpljeno. Ona ostavi peglu i sede. Glava joj pade na grudi. Telo joj je vapilo za milošću, ali nikako nije smela da zaspi. Ne još. Kroz sat vremena, kada bude završila, moći će i ona da se ispruţi. Juna 24, zamka se brutalno zatvorila oko građana zapadnog Berlina. Opsada. Kao u srednjem veku. Nikakvo snabdevanje hranom, lekovima, ogrevom, robom bilo koje vrste. Ĉak je i sveţe mleko koje je dolazilo iz sovjetske zone nedostajalo prvih dana, što je navelo američkog pukovnika, generala Franka Houlija, da upozori međunarodne novinare na opasnost od umiranja koja je pretila novorođenčadima. Putevi, kanali, pruge bili su zabranjeni za saobraćaj, Sovjeti su sprovo-dili politiku davljenja, ubeđeni u to da će zapadnjaci da popuste i da će Berlinci iz anglo-američkih i francuskih sektora potrčati ka njima traţeći zaštitu. Kod njih su se barem mogli pristojno hraniti, koliko god obroci bili mršavi. Kako bi ih namamili, Rusi su im bili dozvolili da se upišu na liste za namirnice. Ali prevarili su se. U svakom pogledu. Berlinci su odolevali komunističkim sirenama, i u očima celog sveta, zapadni Berlin postao je simbol. Simbol slobode.

Od početka vazdušnog mosta, komunističke novine i radio ironično su komentarisali da nikada neće imati dovoljno aviona da se snabde grad. Nije li bolje predati se nego umreti od gladi? Ali na aerodromu Gatov, kod Engleza, nemački i saveznički radnici odmah su izgradili neophodno za proširenje piste za sletanje. Nasuprot njima, kod Francuza, i dalje nepoverljivih prema nekadašnjoj prestonici Trećeg rajha, počelo se slabom voljom. Zar ne bi bio bolji neki kompromis? Ostaviti Berlin Rusima i povući se u Zapadnu Nemačku. A onda i taj vazdušni most, kako verovati u njegovu efikasnost? Međutim, na kraju su stali na stranu Anglosaksonaca i dopustili izgradnju trećeg aerodroma u svom sektoru. U Tegelu, radnici su neprestano bili aktivni. Za tri meseca, radeći danju i noću, izveli su tehnički podvig bez premca i završili ogroman posao. Za sve to vreme, američki i engleski avioni nastavljali su da lete. Jedan za drugim, u intervalima od nekoliko minuta, sluţeći se vazdušnim koridorima koji su im bili rezervisani na osnovu dogovora potpisanih po završetku rata. Jedna neumoljiva mašinerija. Efikasnost koja nije tolerisala nikakvu grešku, nikakvu pribliţnost. Ako bi jedan pilot promašio svoje sletanje, ne bi imao vremena da izvrši drugi pokušaj, već bi morao da se vrati u bazu svog polaska i čeka red. Petnaest preuranjenih sekundi ili petnaest sekundi zakašnjenja mogli su biti fatalni. Po dolasku, istovar se obavljao kroz pola sata: dţakovi sa ugljem, pošta, sirovinske namirnice poručene od proizvođača, kartoni suve hrane koji su bili privilegovani jer teţe manje od sveţih namirnica... Sve je bilo proračunato. Trebalo je uzeti u obzir brzinu aviona, sinhronizovati da-kotu sjorkom i skajmasterom, i moliti se da im vremenske prilike idu na ruku. Trebalo je i oplakivati avijatičare koji su se rušili na krovove kuća i ţivi goreli u svojim olupinama. Marijeta poče da stenje. Već nekoliko dana, nije joj spadala temperatura. Zabrinuta, Klarisa priđe i spusti ruku na njeno čelo. Telo bolesnice odašiljalo je neki kiselkasti miris. Njeni uţareni obrazi isticali su voštanu koţu. Devojka je predosećala da je kraj blizu. Nije se usuđivala da o tome priča otvoreno sa Akselom, ali otišla je kod Maksa da mu to kaţe. Nekoliko nedelja ranije, on je svoju sestru bio stavio na spisak bolesnika za evakuaciju. Na ivici zime, situacija je

postala prilično zabrinjavajuća za one najslabije. Farmaceuti su bili zabrinuti: lekovi osetljivi na hladnoću morali su u međuvremenu biti smešteni u Da-hlem i Šarlotenburg, mesta koja su još uvek uspevali da zagreju. Usled isključivanja struje, nisu mogli da se koriste neki aparati koje su koristili oboleli od tuberkuloze, iako je bolest harala. Klarisa navuče pokrivače na Marijetu, namesti joj jastuk kako bi joj bilo udobnije. Kako će se izvući iz ovoga? Uvek se njena zebnja javljala usred noći. Mračne misli zadavale su joj mučninu. Nikada nije uspela da uđe u trag svom mlađem bratu. Verovatno je bio mrtav. Kao i ostali. Morala je to da prihvati i prestane da se nada nemogućem. Iako su izvori UNRRA bili nedostupni Nemcima, Kiril Osolin se pomučio da joj pomogne, obišavši nekoliko puta izbegličke kampove. Uzalud. Isto je bilo i za malog Fridriha fon Ašangera, sina Maksovog prijatelja, otporaša. I dalje nije bilo ni traga od njega. Da li će naučiti da ţive s tom neizvesnošću? Da li je postojao neki tajni recept da se podnese ta tišina? Potraga je bila uzaludna... Deca... Mali nestali bili su samo deca. Nakon raspuštanja UNRRA, jula prethodne godine, Kiril je nastavio da radi za međunarodnu izbegličku organizaciju pre nego što je prihvatio radno mesto pri Ujedinjenim nacijama. Nekoliko dana ranije, Savet bezbednosti izglasao je jednu rezoluciju, traţeći od Sovjetskog Saveza da podigne blokadu Berlina, ali dobio je samo kategorično odbijanje. Klarisa se još uvek sećala dana kada joj je saopštio da odlazi. Odjednom, uhvatio ju je strah. Stalo joj je bilo do tog čoveka. Do njegove visoke figure. Do njegovog sivog, opreznog pogleda. Bila se navikla na njega, na njegovo ponašanje. Na tu odlučnost i optimizam koji su mu omogućavali da podnese svoj posao ne posustajući, dok se ona često osećala oslabljeno usled tolike tuge. Umeo je da je ukroti, na-smeje. Pozvao ju je na ples u jedan dţez klub. Na nekoliko sati, ponovo je bila osetila bezbriţnost. Posmatrajući njegov profil, nalazila je da je lep. Iznad svega, naučila je da mu veruje, a za mladu i plašljivu Klarisu Kronevic, to je bila velika stvar. „Voleo bih da pođete sa mnom", rekao joj je, ozbiljnog lica. „Ne kao sekretarica ili asistentkinja. Voleo bih da postanete moja ţena." Ona je ostala neodlučna, srce joj je lupalo. On ju je neţno uhvatio za ruko.

„Razmislite", dodao je, „ne ţelim da vas poţurujem. Pisaćete mi. Javi ćete mi svoju odluku". Otada, prošli su meseci. Ona raširi čaršafe preko daske za peglanje. Trudila se da Marijeta uvek ima čistu posteljinu, ali to je bilo gotovo nemoguće. Klarisa stegnu zube. Trebalo je još izdrţati. Iskušenje blokade bila je borba koju su Berlinci vodili pred međunarodnom scenom. Barem nisu bili sami. Ĉudo vazdušnog mosta i njihova odlučnost da se ne povinuju novoj diktaturi fascinirala je pisce i novinare, koji su dolazili da svedoče o tome. Reportaţe su slali u najudaljenije zemlje. Berlinska epopeja bila je poprimila mitske dimenzije. Klarisa se bila poistovetila s tim otporom. Ĉinilo joj se kao da je konačno smogla snagu da odgovori onima koji su joj uništili porodicu i nasledstvo u Istočnoj Pruskoj. Monstrumima koji su je silovali. Kiril je slutio dramu. Znala je da je on ne prezire, da joj ne zamera. Kako bi se i mogao ljutiti, ponekad bi se sekirala. A ipak, kako negirati to potresno osećanje koje ju je navodilo na pomisao daje mogla umreti kao njena majka? Sramota je bila skrivena, razlivena u njenim venama i njenom telu koje se više nije usuđivala ni da pogleda. Osećanje koje je uzaludno pokušavala da sakrije. Osetiti se dostojanstveno u očima jednog muškarca bilo je olakšavajuće. Pravo otkriće. Sada je to bilo ono što joj je ulivalo snagu da podnese hladnoću, ulice utonule u mrak, odvratne krompire s mirisom budi koje je i Aksel jeo mršteći se. Njena nagrada doći će jednog dana, ako tako bog odluči, pored tog čoveka kog je poštovala i pored kog je naučila da voli, iako još uvek nije imala hrabrosti da mu to prizna. Nekoliko dana kasnije, Maks se peo stepenicama, preskačući po dva gazišta. Zurio je da saopšti dobru vest. Stigavši pred vrata, on pokuca, zatim pritisnu kvaku. Svece su gorele na stočiću pored kreveta, plamenovi su trepereli na promaji. Iritiran, on pomisli kako je veoma hladno za sobu jednog bolesnika, ali kako pomoći? Priđe krevetu, naslutivši mršavu siluetu svoje sestre ispod pokrivača. „Marijeta? Ja sam. Kako se osećaš?" Videvši je nepomičnu, srce mu se steţe. On se saţe da bi je pomilovao po licu. „Marijeta? Imam mesto u avionu za tebe. Konačno ćeš moći da odeš da se lečiš u Bavarsku."

Tanke, plavičaste vene presecale su providne kapke. Ona otvori oči, dezorijentisano ga pogleda, zatim se osmehnu. „Makse, mišu moj... Šta ti to pričaš? Izvini, bila sam se uspavala." „Dobio sam mesto za tebe. Otići ćeš odavde." Ona nakvasi svoje osušene usne. „Prekasno je, srce moje. Nemam više snage." „Ma daj, imaš!" iznervira se on i skide svoj kaput i šal. „Treba me ostaviti na miru, čuješ li? Klarisa je shvatila. Ona ništa ne govori. Tako i treba. Umorna sam. Samo da znaš kako sam umorna od svega ovoga." Ona zatvori oči. Jedva je disala. Maks primače stolicu i sede. Još uvek je drţao papir u ruci. Britanski avion poletao je sutradan, u jedan sat po podne. U njemu će biti evakuisana deca. Treba se javiti u Gatov dva sata pre poletanja. Zahvaljujući Lin, pronašli su automobil koji će odvesti Marijetu do tamo. Odjednom, on se oseti izgubljeno. Njegova sestra je umirala, a on je bio nemoćan. „Treba je slušati", prošaputa neko iza njega. Kao po običaju, Klarisa je nečujno ušla. Ona spusti na sto jednu kesu s namirnicama. „Aksel je išao kod Rusa da potraţi neku pristojniju hranu za nju. On odbija pomisao na to da je uskoro kraj." Maks se ne iznenadi ponašanjem svog sestrića. Uprkos nastojanjima Sovjeta i njihovim stalnim kontrolama i straţarenjima na zabarikidira-nim ulicama, crno trţište je cvetalo. Dva miliona stanovnika zapada, ne bi moglo preţiveti samo sa snabdevanjem iz aviona. Nastavljali su da se snalaze. Imali su pravo da odu u istočni Berlin koji je bio u kontaktu sa zemljama u komšiluku. Razmenjivali su retke proizvode za sveţ maslac, ugalj. Široke građevine sa ograđenim dvorištima omogućavale su prolaznicima da uđu u jednu zgradu u američkom sektoru a da izađu kod Rusa. Aksel je to prolaze znao napamet. Koegzistencija dveju valuta, nove dojč marke, koju su Saveznici konačno uveli u zapadni Berlin, i stare marke, koju su zahtevali Rusi, takođe je navodila na mnoge preprodaje. „Da si je poznavala ranije", promrmlja Maks, videvši da se Marijeta. uspavala.

Klarisa spusti ruku na njegovo rame. „Tvoja sestra ima karaktera. Stala je u moju odbranu kada sam stigla u grad iako me niko nije ţeleo u njenoj zgradi." „Bila je veličanstvena. Nesvesna, ali veličanstvena. Ne moţe ovako da završi. To je nedopustivo." Klarisa upali novu svecu na mestu one koja je bila dogorela. Maksa obuze bes. Da li su oni to osuđeni i da umiru u mraku? Ljutio se na sebe što nije pronašao načina da ranije evakuiše Marijetu. Mislima mu prođe sećanje na Kseniju, onu koja mu je bila predloţila da ih primi kod sebe u Parizu. Da li je moţda ipak trebalo da svi pokušaju da odu iz Nemačke? Da li bi Marijeta mogla da ozdravi? Tada ga je Ksenija osudila da je reagovao iz ponosa, a sada je Maks morao da prizna da je bila u pravu. Bilo je to ovde, u ovom stanu, gde su se prvi put voleli, gde je bila došla da ga traţi posle rata. U svakom najvaţnijem trenutku njegovog ţivota, Maks je mislio na nju. I svaki put ta rana. Ta divlja strast. Ţeleo je da je vidi, da je stegne uza sebe. Ţeleo je da vodi ljubav s njom. Kako bi mogao da nastavi, trebala mu je ta nesvakidašnja snaga koju je ulivala ta ruska ţena. On ustade, izmučen. Napolju je počinjala kiša. Nebo se bilo smračilo. Slušao je brujanje aviona koji su nastavljali svoj neprekidni balet. Berlinski metronom. On spusti ruku na hladno prozorsko staklo. Htela ona to ili ne, njegova sestra će se sutra ukrcati u avion. „Treba je pustiti da umre", prošaputa Klarisa. „Ako joj ti za to ne daješ dozvolu, nastaviće da se bori iako za to više nema snage. To bi bilo nepravedno. Ĉak okrutno." „Prestani da budeš toliko malodušna", reče on, stegnute vilice. „Da sam se ja predao kada sam bio u Zaksenhauzenu, danas ne bih bio ovde." „Prestani da budeš toliki egoista", odgovori ona. „Ne radi se o tebi. Ona je mnogo bolesna. Propada. Nikad joj neće biti bolje. Ţeliš da još dugo nastavi da ţivi ovako? Šta ti hoćeš? Da ostaneš mirne savesti?" „Ona moţe da ozdravi. Ĉim bude bila u Bavarskoj, dobiće neophodno lečenje." „Ona ne ţeli da se izleći. Moţeš li to da prihvatiš?" Maks zapali cigaretu. Ruke su mu drhtale.

„Ne." Klarisa zavrte glavom. Ostade dugo zagledana u njega. „Zašto? Ĉini ti se da te napušta?" reče neţnijim tonom. Obuze ga jeza. Bilo je nečeg neumoljivog u toj inteligentnoj ţeni. „Treba misliti i na Aksela", nastavi ona. „Ne ostavljaj ga samog u ovom trenutku. Moraš da ga vodiš kroz ovu nedaću. Iz tvoje mudrosti on će izvući svoju. Marijeta mu je dala šta je imala da mu ostavi. Došla je da ga pronađe pod bombama. Vratila mu je oca iako se Aksel drţi na distanci. Rekla mu je sve što je trebalo da čuje. Misli na nju sada. Nemoj da je pustiš da ode zabrinuta, nego u miru." Jecaj steţe Maksovo grlo. „Odakle znaš sve to?" reče on, grubim glasom. „Tako si mlada, Klarisa." Ona dugo ostade razmišljajući pre nego što odgovori. „Za ljude kao što sam ja, godine nemaju smisla. Našu generaciju, dugo su lagali. Nama nije ostalo ništa osim srca. Hrabrost za istinom.'4 Još jednom ga pomilova po obrazu kako bi ga utešila, ohrabrila takođe. Moţda i najviše da bi ga ohrabrila.voki Oko njih, neka gusta magla. Beli i sivi gusti oblaci koje je stvarao jork, četvoromotorac iz Rojal er forsa poleteo iz Vunsdorfa. Probijanje kroz vazduh. Pilotska kabina koja je protestovala uz dugo škrgutanje. Zujanje u ušima i u pilotovim slušalicama, precizna naređenja o kursu i visini. Glas koji ih je vodio, njega i njegov tovar od robe i ljudi, ka pisti za sletanje. Sklopljenih ruku, Nataša se molila. Hvatao ju je paničan strah. Njihova sigurnost zavisila je od umešnosti pilota, od preciznosti uputstava koja su dolazila iz kontrolne kule u Gatovu. Kako su svakodnevno podnosili tu tenziju, pomisli ona, paralisana. Na slobodnom nebu striktno, ali sada naslepo. Samo nekoliko sekundi intervala između dva aviona. Treba biti lud... Oblaci se razidoše. Pojavi se pista označena svetlima. Točkovi dotakoše tlo. Obuzeta snaţnim olakšanjem, Nataša se nasmeši čoveku pored sebe, kome ni reč nije uputila tokom kratkog putovanja, ukočena od straha.

Nekoliko minuta kasnije, avion se već bio zaustavio. I dok su se propeleri i dalje okretali, ljudi nagrnuše na kokpit kako bi iskrcali dţakove s hranom i pakete označene naznakom CARE. Putnicima dadoše znak da poţure. Preseče je hladan i vlaţan vazduh. Guţva na pisti bila je impresivna. Brujanje aviona koji su poletali i sletali činilo je bilo kakvu konverzaciju nemogućom. Pokreti ljudi koji su radili za aparati bili su regulisani besprekornom preciznošću. Ličili su na vojsku mrava koja je izvršavala tihe zapovesti. Putnike uvedoše u jednu salu u kojoj su čekala deca. Natašu iznenadi njihova poslušnost. Ti mali tihi putnici stajali su u redu, svaki s torbom ili zaveţljajem u ruci. „Gde oni idu?" upita Nataša. ,,U Nemačku ili Švajcarsku", objasni joj jedan kolega novinar koji je radio za Mond. Potrebno im je da mogu da jedu kada su gladni i da se zabavljaju. Neka su tuberkulozna. Ovde više ne mogu da dobiju potrebnu negu." Nataša se zagleda u mlada lica. Sa svojim zimskim kaputima i debelim pletenim šalovima, podsetili su je na Feliksa i Lili kada su stigli u Pariz. Videla se ista ona tuţna ozbiljnost u njihovim pogledima. Isti nemir na pomisao da se razdvajaju od svojih roditelja i da su pušteni u nepoznato. Ganuta, devojka pomisli kako deca najčešće bivaju prve ţrtve. Figaro joj je poručio seriju članaka. „Ţelim da saznam kako se porodice snalaze iz dana u dan", rekao joj je njen šef redakcije. „Ishrana, odricanja... Takođe, ţelim da upoznam one studente koji su odlučili da osnuju Slobodni berlinski univerzitet. Odbijaju da studiraju na Istoku zbog pristrasnosti komunističkog učenja. Vaših su godina. Sigurno ćete im se lako pribliţiti. Ali ja ţelim ljudsko, ne političko. Jasno, mala?" Nataša je vrlo dobro razumela. I ona sama je ţelela ljudsko. Ţelela je da oda počast onim hrabrim Berlincima koji su izazivali divljenje, da svojim ušima čuje Feliksa koji će joj reći da mu ne nedostaje ništa. Ţelela je da sretne svog oca i da čuje šta on ima da joj kaţe. U ledenoj sali aerodroma vladala je očigledna tenzija. U koloni, uplašena deca drţala su se za ruke dvoje po dvoje. Maks se okrenu ka Klarisi. Mršava i slaba u svom crnom kaputu, s beretkom na glavi,

i ona je ličila na malu devojčicu. Bledog lica, stisnutih usana, izgledala je izgubljeno. „Marijeta bi bila srećna što si uzela njeno mesto", uteši je on. „Ali neću biti na sahrani. Volela bih..." „Da se oprostiš od nje. Učinila si to, Klarisa. Zaspala je sinoć kao što je to ţelela. Kao što si to od mene traţila. U miru. Veruj mi, za tebe je vreme da odeš." „Suviše je iznenadno. Nisam spremna. Ne znam, moţda je ovo neka greška. Ne poznajem nikoga..." On oseti kako talas panike obuzima devojku i zagrli joj ramena. „Sve će biti dobro. Prvom prilikom, pozvaćeš Kirila Osolina i on će ti objasniti sve formalnosti koje treba da obaviš. Zahvaljujući njemu, brzo ćeš dobiti vizu za Ameriku. On te čeka. Imali ste sreće što ste se sreli. Sada, treba da ideš njemu. Na neki način, Marijeta te je oslobodila. Bila bi besna da ostaješ u Berlinu iz loših razloga. Idi, Klarisa. I budi srećna. Zasluţuješ to." Mladoj ţeni se oči napuniše suzama, ali ona se s naporom suzdrţa. Još jednom, ţivot joj se uzburkao u nekoliko trenutaka. Marijeta je umrla tokom noći. Aksel i Maks bdeli su nad njom pored njenog uzglavlja. Umrla je okruţena svojima, voljena. Klarisi je laknulo zbog nje, zatim joj je Maks iznenada javio da će je, umesto svoje sestre, ubaciti u avion. Jedva daje imala vremena da se spakuje. Ionako nije imala šta da ponese. Imanje svojih roditelja, svoju rođenu kuću, uspomene iz detinjstva, od svega nije ostalo ništa opipljivo. Njena, nekada mnogobrojna porodica bila je izbrisana s mape. Toliko mrtvih... Jedan brat zarobljenik u Sovjetskom Savezu, drugi nestao. Nije imala ništa, ali bila je slobodna. Slobodna, jer ju je Maks fon Pasau silom odvukao na taj avion. Kiril neće dobiti pismo, već će to biti telefonski poziv. A šta ako je on promenio mišljenje otkako su se rastali? Šta ako je sreo neku drugu ţenu? Uhvaćena vrtoglavicom, ona se zagleda u Maksovo spokojno lice. Smešio joj se s poverenjem. Doticala ga je devojčina ranjivost. I njena hrabrost. Odakle su svi crpli tu odlučnost - Aksel, Klarisa, Feliks, Lin? Njihovi prethodnici ostavili su im jedan uništeni svet čija je prva ţrtva bila njihova generacija, ali stajali su tu, uspravno, sa svojim burnim i oštrim temperamentima, svojim entuzijazmima i

svojim ćutnjama, a snaga njihove volje na kraju je uvek brisala trenutke njihove sumnje. Jedna ţena, oficir britanskog vazduhoplovstva, poče da broji decu. Nakon što su završili formalnosti po svom dolasku, putnici počeše da prolaze salom. Jedan čovek prijateljski mahnu Maksu. On prepozna francuskog novinara koji ga je intervjuisao tokom svog prethodnog boravka. Kada se otvoriše vrata, brujanje motora se uvuče u prostoriju. Ljudi su se zabavljali komunicirajući signalima. Ovo je cena slobode, pomisli on, pomalo zabavljen. Ne čujemo se šta pričamo, ali zar je i vaţno kada su gestovi jedino što se računa. On poslednji put steţe Klarisu u zagrljaj pre nego što je neţno odgurnu ka izlazu. Oţiljci od uništavanja bili su još u tolikoj meri očigledni da Nataši od svega zastade dah. Pod niskim zimskim nebom, sve je bilo sivo i sumorno. Opustošene zgrade s rupama umesto prozora, skeleti kuća koje su štrcale duţ ulice, gde su samo stare table s gotskim slovima podsećale na mesto gde se nalaze, nepravilni tragovi od konjskih kola u širokom opustošenom Tirgartenu. Udavljena u magli, reka je reflektovala metalne odsjaje. U tom neodređenom času, u tom fantomskom gradu, svetlucale su neupotrebljive tramvajske šine. S vremena na vreme, Nataša je sretala po neku ţenu s torbom na leđima, ili muškarca kako gura kolica. Nije bilo automobila, ni autobusa. Ostaci posečenog drveća, i ti veliki panoi koji su promicali dok je koračala, natpis na engleskom, ruskom i francuskom, tri jezika okupatora, kao dosadna opomena: „Napuštate američki sektor." Videla je reportaţe i čitala članke u novinama. Naročito je proučavala fotografije Maksa fon Pasaua o blokadi koje su se pojavile u Lajfu. Jedna od njih, ateriranje aviona C-54 u Tempelhof, koji kao da je okrznuo glave Berlinaca skupljenih na breţuljku kako bi ga posmatrali, bila je čak na naslovnoj stranici časopisa. Ali ništa je nije pripremilo na ovaj prizor. Bila je to lekcija za novinara početnika: uvek se treba lično uveriti. Posmatrati lica, susresti poglede, zagledati neki način hodanja, uzdignutu glavu ili povijena ramena. Osetiti mučni ambijent grada s mirisom uglja i vlage, utonulog u tamu dok se spremala oštra zima. Opaziti stroga lica sovjetskih vojnika na

rampama, koje su obeleţavale prelazak iz jednog u drugi sektor. Videvši ih, Nataša nije mogla a da ne pomisli na svoju majku. Ona zastade i podiţe glavu da bi proverila adresu. Hotel je gledao na Kurfurstendam. Fasada je bila prekrivena tragovima od metaka. Na jednom koplju bile su zabodene američka i engleska zastava. Srce joj je tuklo u grudima. To je bilo mesto gde joj je otac zakazao sastanak. Nekoliko sati ranije, Feliks je bio izbezumljen od sreće kada ju je ugledao. Dugo ju je stezao u zagrljaju pre nego što joj je pokazao svoju radnju. Otkad je kročila u Berlin, opsedala ju je samo jedna misao. Ne morajući ništa da mu objašnjava, Feliks je shvatio njeno nemo pitanje i dao joj broj telefona. Kada je Maks podigao slušalicu i ona se predstavila, nastao je tajac. Duga tišina. Devojka je čvrsto stezala slušalicu uz svoje uvo, zatvorivši oči. Ĉinilo joj se da ga je čula kako diše. Dah svog oca. Uznemirenim glasom, pitao ju je da li se mogu odmah videti. Bila je zatečena. Nije li im trebao jedan odmor od nekoliko sati, ili bar jedna noć, da bi se pripremili za taj susret? Ta ţelja da je odmah vidi ličila je na provokaciju, osim ako u Berlinu nije postojao drugačiji pojam vremena. Ovde, sve se činilo drugačijim. Hodalo se ulicama sa utiskom lutanja po nekom gradu s dekorom od kartona. Dezorijentisana, Nataša se oseti kao hodač po ţici. U glavi joj je bilo samo jedno ime, Maks fon Pasau, i taj strah u stomaku od kojeg je osećala mučninu. Obuzeta zimom, ona ude u hol osvetljen svećom. Lampe sa širokim abaţurima iscrtavale su senke po zidovima. Izabrao je neutralan teren. Bar jednog hotela. Kako bi zadrţao distancu? Kako bi mu bilo lakše da se izvuče? Desno, mala obloţena prostorija bila je skoro prazna. Nekoliko vojnika se šalilo, sedeći na visokim tabureima. Ona sede za jedan sto, leđima se okrenuvši zidu. Sa izgledom nekoga ko sebi ima nešto da prebaci i ko strahuje od mogućeg iznenađenja. Svece su bile zabodene u grliće flaša, ne da bi izgledale dekorativno već zbog nedostatka sveć-njaka. Ona poruči skoč. Ukus škotskih vresa. Ukus daljine. Ĉim se pojavio, prepoznala ga. Zujalo joj je u ušima. Ustala je kako bi mu skrenula paţnju, ali on ju je već bio primetio. Prilazio joj je,

podignute kragne na svom kaputu, kose malo duţe na potiljku, dubokog pogleda. U tom momentu, kako se ne uporediti s Ksenijom Osolin? Kako se ne osetiti nespretno? Kako se ne plašiti više toga da će ga razočarati nego toga da će biti razočarana? On stade pred njom i nasmeši joj se, zabrinutog izraza. U jednoj ruci, nosio je lajku. „Nataša. Veoma sam ganut. Veoma srećan, takode. Ne moţete da zamislite... Godinama vas čekam." Na poslednjoj reči, glas mu se raspuknu. Nataša se plašila tog trenutka otkako je saznala da je kćerka Maksa fon Pasaua. Poznavala je njegov rad, shvatala je vaţnost mesta koje je taj čovek zauzimao u ţivotu jedne jake ţene kao što je njena majka, i otkad je bila odlučila da dođe i upozna ga, uzaludno je pokušavala da ih zamisli zajedno. A evo, činilo joj se da se'ponovo rađa, u tom iskrenom i promišljenom pogledu koji nije ispuštao njen. Njen ţivot dobijao je drugu dimenziju. Novu boju. I ubuduće, ništa više neće biti kao pre. Nije joj delovao stidljivo, već odmereno, pun poštovanja. I srećno, da, osećala je daje srećan stoje vidi. Njeno telo se opusti. Napetosti u njenom potiljku i ramenima uistinu nestadoše. I ona mu bi zahvalna što je došao, što je bio tu. „Dozvoljavate mi da sednem? Da vam se pridruţim?" upita on, pokazujući na njenu čašu. „Mislim da nam je i jednom i drugom potrebno", dodade, smešeći se. Maks spusti svoj aparat na jednu fotelju i skide kaput. Pod Natašinim pogledom, njegovi najobičniji pokreti dobijali su novu vaţnost. Kada on izvuče iz svog dţepa kutiju za cigarete, primeti kako mu ona posmatra ruke. Kao neka uplašena ţivotinja, spremna da pobegne prvom prilikom, ili uplašena da ne dobije udarac. Nesvesno, on uspori svoje pokrete. Njegova kćerka bila je tu. Njena plava kosa pokupljena na potiljku, njeno lice ukrašeno s malo pudera, njene usne s diskretnim ruţom, njene oči sa odsjajem ćilibara, naglašene crtom ajlajnera. Dete njegove ljubavi s Ksenijom. Mlada ţena. Visoka i mršava. Nosila je dugu somotnu jaknu, ukrašenu vezom, usku crnu suknju koja joj je skrivala kolena, filcanu beretku. Posedovala je otmenost svoje majke, ali bila je drugačija. Videlo se da je njena pariška elegancija bila

urođena a ne promišljena, daje traţila nešto drugo. Ruke su joj bile gole. Nokti izgrizeni. Na prstima je imala mrlju od mastila koju je uzaludno pokušavala da skine. I dalje nije bila izgovorila ni reč. Bi mu ţao nje. Njih dvoje. „Trebaće nam vremena, Nataša", neţno prošaputa on. „Vidite, ne usuđujem se ni da vam se obraćam sa ti, niti da vas zovem imenom. Strani ste mi, ali ţelim da saznam sve o vama. Ili bar ono što ste vi spremni da mi kaţete. Voleo bih da damo sebi vremena za to. I godine ako je moguće. Kako bismo nadoknadili sve one koje smo izgubili." On dade znak barmenu. „Ako ostajete ćutljivi, i to je u redu. Dozvoliću sebi da pričam za oboje." I Nataša shvati kako je mlada Ksenija Osolin podlegla šarmu tog sjajnog čoveka, kako su se voleli kroz sve nedaće. Sve nedaće njihovih gordosti, njihovih razdraţljivosti, najskrivenijih strahova. Nedaće koje su im nametnuli ţivot i istorija. Pa ipak, ponovo su se rastali. „To najbolje umemo da radimo", rekla joj je majka, nemoćna. Prvi put, Nataša nasluti rane. Nepravdu.

Godinama kasnije, često se sećala tog prvog susreta sa svojim ocem, u jednom baru u opsednutom Berlinu, osvetljenom delikatnom svetlošću sveća. Njegove izuzetne ljubaznosti. Inteligencije njegovog pogleda, njegovog visokog čela. Bilo je to doba kada je sve bilo krhko, kada su se svetom širila govorkanja o novom ratu.byvoki Kada se on nagnuo ka njoj, devojka je osetila miris sveţeg vazduha i duvana. Bila je došla k njemu da bi ga čula, i bilo je to ono što je učinila, nema i oprezna, sva obuzeta onim što je već naslućivala o njemu, ali u šta je ţelela da se uveri. Veran svom obećanju, Maks je pričao za dvoje, iako su se i jedno i drugo jednako plašili. On joj je to i priznao bez stida. Bilo je tišine, ali ona im nije nimalo smetala. Te večeri, rođeno je jedno savezništvo. Oni to još nisu znali, ali ono nikada neće biti poreknuto. U noći koja je usledila, sama u svojoj sobi, Nataša nije bila ni oka sklopila. Slušala je brujanje aviona, analizirala svaku rečenicu svog

oca, izraze njegovog lica. Osećala je zahvalnost prema sudbini i Berlinu, koji još uvek nije poznavala. Taj grad joj je pomogao na zaobilazan način, skoro čudnovat, jer tu su se borili za opstanak u ime slobode i istine, koje su takode bile postale i njena lična potraga. Istina koju joj je otac dao bez traga ikakvom prećutkivanju, njegovo lepo lice prepušteno njenom pogledu, s potpunom usluţnošću. U tom trenutku, u srcu pocepane Evrope, pretnja je bila opipljiva, sloboda je visila o koncu, i moţda su zbog toga Maks fon Pasau i njegova kćerka imali beskrajnu volju da, ne čekajući ni časa, pređu na najhitnije. Lin Nikolson je gledala kroz prozor vojnog automobila. Pod mlečno-belim nebom, ledena kampanja u sovjetskoj zoni pokazivala je svoje monotono i neprijateljsko lice. Na ulazu u jedno selo, table ispisane ćirilicom. Jedna izgorela šupa i napušten traktor. Iz nekog nepoznatog razloga, na raskrsnici dva, naizgled banalna puta podizala se bodljikava ograda. A potom, nigde nikoga. Kao daje sve stanovništvo bilo isparilo. Ona oseti gorak ukus u ustima. Ova zemlja je zloslutna, pomisli ona, sleđena. Tri godine ranije, jednog sunčanog proleća, kada je prolazila istim tim krajem s britanskim trupama u pravcu Berlina, posmalrala je ta plodna polja, bogata sela, prepune farme koje su nudile iznenađujuću suprotnost prema pustoši gradova. Uprkos pometenosti građana i apsolutnom porazu koji je bio nametnut Nemačkoj, nije tada primetila ovaj olovni teret. Bilo je to nešto neopipljivo, što se takode moglo osetiti u istočnom sektoru prestonice. Neki nejasan, mrgodan, sparušen ton. Vlaţna odeća koja se lepi za koţu. Smrad uţegle masti. Tuga koja probada. Ona uzdahnu. Baci pogled na čoveka pored sebe. Dmitrij Kunjin tiho je čitao svoju knjigu. Htela je da ga pita za ime pisca. Ĉim je šofer bio skrenuo u pravcu Libeka, izvadio ju je iz svoje torbice. Bila je iznenađena što on na taj način odaje deo svoje intime. Zar izbor literature ne odaje ličnost? Bio je to šarmantan čovek, pravilnih crta lica, impozantne figure nasleđene od oca, Igora. Stajao je uspravno, kao pravi kavaljer. Imao je pune usne, ravne obraze. Oči plave, bistre. „Isušićemo zapadni sektor kao bubuljicu", ironično su komentarisali Sovjeti na početku

blokade. Lin nije mogla da zamisli tog otmenog oficira da izgovara takve vulgarnosti. On je pripadao jednom elitnom puku, jednom od onih koji se teško borio pre nego što će ući u Berlin. Na prijemima, nosio je odlikovanja impozantna za njegove godine, jedina dostojna tog imena, ona koja se dobijaju na bojnim poljima a ne za stolom neke kancelarije. Posebno se priznavala medalja dodeljivana za zauzimanje Berlina, ona za pobedu nad Nemcima u velikom oslobodilačkom ratu, a naročito zvezda heroja Sovjetskog Saveza. Nekoliko dana ranije, kada se jedna dakota britanskih vazdušnih snaga srušila u sovjetskom sektoru tokom obavljanja svoje dnevne rute, traţili su se oficiri veze dveju vojnih snaga. Među engleskom posadom, ţalili su troje mrtvih, ali bio je takode i jedan preţiveli, teško ranjen. Zadatak Lin Nikolson bio je da vrati kući ranjenog pilota, a Dmitrija Kunjina da se uveri u to da ona neće poneti ništa drugo. Nije to bio prvi put da se nalazila u prisustvu Igora Kunjina. Sretali su se na sastancima pre blokade, potom je početkom novembra bila zaduţena da ga oficijelno informiše o otvaranju Šlezvig-Landa, šestog aerodroma u britanskoj zoni, namenjenog da doprinese logistici vazdušnog mosta. Medu sobom, Saveznici su igrali pametno. Svako je imao dara i talenta da odrţi prividno. Bila je to suptilna igra pokera, u kojoj je zelena podloga bio ceo svet. Zapadnjaci su nastojali da veruju kako Staljin ne ţeli treći svetski rat, ali nisu bili sigurni u to. Mnogo ljudi bilo je zbunjeno paranojom i apsolutnom moći gruzijskog diktatora. U Berlinu, situacija je svakodnevno bila paradoksalna. Naočigled svih, Sovjeti su pokušavali da destabilizuju vazdušni most izvodeći rizične operacije. Jedva je bilo izbegnuto nekoliko sudara u vazduhu. Istovremeno, ruski oficiri, koji su susretali svoje savezničke kolege u velikoj sali Centra za vazdušnu bezbednost, nadzirali su dobro odvijanje saobraćaja. To je ono što najviše zbunjuje kod tih ljudi, pomisli Lin. Nikada ne znaš na čemu si. Ali vazdušni most opravdavao je svoje postojanje. Osećalo se pomaljanje razočaranja na ruskoj strani. Da li će Staljin početi da sumnja? Verovatno se nije nadao tom ţestokom otporu.

Dmitrij Kunjin završi jedno poglavlje, paţljivo označi stranicu svojim obeleţivačem i zatvori knjigu. „Nije vam muka od čitanja u kolima?" upita Lin, na francuskom. Tokom njihovog prvog susreta, rekao joj je da bolje vlada jezikom Voltera nego onim Šekspirovim. Tako mu je ona činila uslugu kako on ne bi morao da traţi reči da bi objasnio svoje misli. „Kako nekom moţe da bude muka dok čita Tolstoja?" našali se on. „Ana Karenjina7." „Rat i mir." „Ĉitav program", reče ona osmehnuvši se, jer ju je zabavljao vragolast sjaj u njegovim očima. „Istorija nas mnogo uči. Od prošlosti se ne moţe pobeći." „Pa ipak, ljudi često ponavljaju iste greške. Kao da iz prošlosti ne izvlače nikakav nauk. Pogledajte Adolfa Hitlera koji je mislio da će moći da zavlada vašom zemljom." „Malo mu je falilo da uspe." Nije li u ovom odgovoru bilo sumnje u zlu ćud? Ona se zagleda u vozačev zatiljak. „Ne bojte se", nastavi Kunjin. „Ne razume ni reč francuskog. Uverio sam se u to." „Kako?" „Vređao sam mu majku pre nekoliko dana. Nije reagovao. Dakle, ne razume." „Osim ako ne krije svoju igru." „Vi ste još sumnjičaviji od mojih zemljaka", našali se 011. „Ne, uveravam vas, moţemo slobodno razgovarati. Osim toga, ovog momka znam još od početka rata. Borili smo se zajedno. Nema ni mikrofon u automobilu. To je tehnika koja se razrađuje. Moţete imati poverenja u mene. Shvatam opasnost svakog razgovora. Kod nas, dovoljno je nekoliko neopreznih reči i zauvek nestajete. Na javnim mestima, uglavnom vlada iznenađujuća tišina. Ljudi ne pričaju ni o čemu iz straha da ih ne odaju. U njegovim recima osećala se razočaravajuća ironija. Lin iznenadi pravac u kojem je skrenuo njihov razgovor. Uprkos svojoj vidljivoj bezbriţnosti, Kunjin je govorio ujednačenim tonom, dovoljno tiho da bi reči bile prigušene brujanjem motora. Izraz lica bio mu je ravnodušan, umoran, kao da je pričao o kiši i lepom vremenu. Ali šta ga je moglo navesti da se pokaţe toliko drskim? Slutila je zamku.

„Ne kaţete ništa?" „Vaše reči me brinu. Zbog vas." On slegnu ramenima. „Pre svog odlaska, otac mi je rekao da ste dobra osoba. Za njega ne postoji veći kompliment." ,,A ipak, nije me poznavao." „Imate zajedničkog prijatelja. To mu je bilo dovoljno." Lin pomisli na Maksa, na onaj utisak koji je ostavljao na ljude. Više bi volela da je on neki običan čovek. Bilo bi joj lakše da ga zaboravi. Njihova priča se gasila, ali da li se uopšte i moţe govoriti o nekoj njihovoj priči? Ĉime se meri jačina neke veze? Njenim trajanjem? Srećom koja se osetila, bila ona i kratkotrajna? Kajanjem? „Moj otac je mnogo rizikovao da bi ga spasao. Priznajem vam da sam se bio naljutio na njega zbog te opasnosti." „Ali upravo ste rekli da se ne moţe pobeći od svoje prošlosti", odgovori ona, s gorčinom. „Mislite na famoznu Kseniju Fjodorovnu Osolin." Lin otkopča svoj kaput. Grejanje u automobilu bilo je slabo. Sedišta od koţe lošeg kvaliteta ispuštala su miris od kojeg se vrtelo u glavi. Bilo joj je veoma vruće, ali hladan vazduh koji je dopirao kroz poluotvoren prozor ledio joj je čelo. „Poznajete je?" „Ne. Slušao sam o njoj." „Neverovatno kako ta ţena, o kojoj ne znam ništa, zauzima vaţno mesto u mom ţivotu." Ona odmah zaţali zbog tog apsurdnog poveravanja koje ju je stavljalo u inferiornu poziciju. Smatrala je da je ostala nepokolebljiva, da nije vaţila za pričljivog britanskog oficira, niti za ljubomornu ţenu. Sad je to propalo, pomisli, nervozna. Dmitrij Kunjin posmatrao je mladu Engleskinju ne otkrivajući ništa. Mnogo je znao o njoj, jer su sovjetski servisi za informisanje obavljali svoj posao. Divio se njenoj hrabrosti tokom rata. Bila je to ţena od karaktera, odmerena, koja je delovalo ometeno tom iznenadnom srdţbom koja joj je gorela obraze. Potajno, on joj pozavide na toj slabosti. Oko njega, svi su bili tako dobro naučili da kriju svoja osećanja da mu se ponekad činilo da je učesnik u nekoj pozorišnoj

predstavi. Zar i on sam nije oduvek skrivao svoj senzibilitet? Staljinizam ih je učinio šizo-frenima. S dvadeset sedam godina, Dmitrije je ponekad morao da preispita istinitost svojih osećanja. Trebalo je da budete jaka ličnost kako se ne biste izgubili na tom putu, a samoća je najčešće bila veran drug. Lin Nikolson mu nije verovala. Videlo se to po stezanju njene vilice, po rukavicama koje je nervozno guţvala. Razumeo je da joj je neprijatno. Situacija je bila neobična. Sve se vraćalo na njegov poslednji razgovor sa ocem koji su bili obavili pred njegov odlazak u Lenjingrad. Sastali su se u jednoj od onih berlinskih kafana u koje su navraćali Sovjeti, nedaleko od Branderburške kapije. Atmosfera je bila gusta od znoja i tamnog duvana. Ljudi su glasno pričali. Jedna pevačica trudila se da ih nadglasa. Tamo su nalazili ono drugarstvo na koje su ruski vojnici toliko računali tokom rata i za kojim su osećali nostalgiju od koje su im navirale suze na oči. Otac mu je dao jedan neobičan zadatak. Kako je Dmitrij bio pozvan da ostane u Berlinu, on mu je zatraţio da pazi na određenog Maksa fon Pasaua. Bio je to prvi put da je Dmitrij čuo za to ime. Najpre mu se učinilo da se radi o nekoj šali „Misliš da sam neki anđeo čuvar?" našalio se on. Otac gaje samo značajno pogledao. Potom, kako je noć odmicala i nizale se ispijene votke, Igor Nikolajevič mu je ispričao sećanja na jedno prošlo vreme. Prasak uspomena. Miris davnina. Bio je nagnut ka sinu kako bi mu tiho pričao. Njegova bezazlena poveravanja ganula su mladića, ali moţda je trebalo posedovali onu jednostavnu ali snaţnu percepciju emocija svojstvenu Rusima da bi se shvatila ozbiljnost odjeka koji je nadţiveo godine? Počast koju je Igor odavao svojoj mladalačkoj ljubavi zasluţivala je poštovanje. Dmitrij Kunjin nije bio komplikovana duša. On se kovao kroz ţivot. Kao sasvim mali dečak, nemoćno je prisustvovao nepravednom deportovanju svojih voljenih tetaka u logore. Kazna nije poštedela njegovog oca. Sećao se opustošenog lica svoje majke, njenog praznog pogleda. Crni automobil NKVD uvek je dolazio noću, i u svim zgradama Lenjingrada, u svakoj sobi prepunoj ljudi, u bučnim kuhinjama opštinskih stanova, strah je odavao neki kiselkast miris. Niko nije bio na sigurnom. Ĉistke su se redovno dešavale. Ostajale su, dakle, samo razdvojene porodice, deca raštrkana kod baba i deda, po

institucijama, ili prepuštena sama sebi. Dmitrij je preţiveo izolaciju koja se nameće zaraţenim osobama. I naučio je da ćuti. Nekoliko godina kasnije, javili su mu za dramatičnu smrt majke i sestre, tokom opsade Berlina. Obe su umrle od gladi. Ţiva rana. Neprestana tuga. Brutalni rat bio je spasonosan. Rusi su se borili za otadţbinu, svetu i pravoslavnu, zemlju Puškina i Ĉehova, Kutuzova i Aleksandra Nevskog. Iako je boljševizam hteo da je izbriše, njihova prošlost je pronašla razlog da bude u njihovim ţivotima. Ţrtvovanja su bila na visini te ljubavi prema otadţbini koju su nosili duboko u sebi. Sada je otac traţio uslugu od njega. Bio je to prvi put. Verovatno i poslednji, a njegov gest bio je nekako elegantan. Nije mu trebalo ništa više. I tako je Dmitrij Kunjin pazio na čoveka koga nije poznavao, ali čija je slava bila već izgrađena. Ĉovek oko koga su počinjali da se gomilaju tamni oblaci. Automobil uspori prilazeći barikadi postavljenoj na ulazu u grad. Dmitrij izvadi hrpu sluţbenih papira iz svoje torbice. Lin učini isto. Dok su vojnici opkoljavali crni automobil, oni su bili tihi, čudni saučesnici. Britanski pilot nalazio se u jednoj izolovanoj sobi, sa straţarom ispred vrata. Kao da moţe da mrda, ironično pomisli Lin, ugledavši bandaţe oko izgorelih ruku, polomljene udove i zavoje preko očiju. Nije se znalo da li će ponovo moći da vidi. Stegnutog srca, ona se nadnese nad njega da bi ga utešila, objasnivši mu na engleskom da će ga odvesti kući, da će sve biti dobro. Na trenutak se kolebala, zatim je spustila ruku na njegovo golo rame. Telo mu je gorelo od temperature. Kako nije mogao da je vidi, ţelela je da oseti njeno prisustvo. Osećala je posebno poštovanje prema tim ljudima koji su bili herojski ratnici neba u borbi Engleske. Spasli su svoju zemlju po cenu ogromnih gubitaka. Na njeno veliko iznenađenje, on joj zahvali, a mislila je da je u nesve-snom stanju. Glas mu je bio hrapav, kao da je vatra izgorela i njegovo grlo i pluća. Kada je pitala nemačkog doktora za mišljenje, prognoze su bile rezervisane. Dmitrij je stajao iza nje, na razumnoj udaljenosti, ali ne ispuštajući je iz vida. Prolazeći bolnicom, spazila je i najmanji detalj, kutije s tekovima, broj belih mantila, zauzete krevete. Kao i uvek, njen izveštaj biće detaljan. Moţda nije bilo ničeg posebnog u tome, ali

jedna poseta sovjetskoj zoni uvek je dobrodošla. Bio je to način da se opipa puls komunističkom okupatoru. „Ovaj čovek mora biti prevezen ambulantskim kolima", reče ona Dmitriju. „Inače, neće preţiveti putovanje. Da li je to predviđeno?" Oficir se obrati jednom vojniku, na ruskom. Ovaj odmahnu glavom, izbezumljen. Dmitrij izusti nekoliko rečenica, suvim tonom. Ĉovek ga pozdravi, zatim se udalji. „Imaćete ambulantna kola. Dao sam mu sat vremena da ih pronađe. Ţelite li da izađemo i popušimo po cigaretu dok čekamo? Ovde smrdi." Ona pogleda u ranjenika, kao da bi mu se izvinila, ali on je izgleda već bio zaspao. Napolju, bledo sunce je pokušavalo da se probije kroz oblake. Veo inja prekrivao je širok prostor gde se uzdizala zgrada koja je sluţila kao bolnica. Okolne zgrade bile su sravnjene sa zemljom. U daljini, štrcale su crne ruševine, nadrealne siluete na bledoj svetlosti. Sneg je škripao pod njihovim čizmama. Nije se čuo nikakav zvuk. Bilo je nekog neobičnog osećaja beznađa i mira. Lin obuze jeza. Dmitrij se okrenu ka njoj da bi joj pripalio cigaretu. Crvena zvezda blistala je nasred šapke od sivog krzna. „Morate da prenesete jednu poruku Maksu fon Pasauu", reče on. Lin sakri svoje iznenađenje. U tom trenutku, nije očekivala da će on spomenuti Maksa. Mislila je na pilota, na njegove male šanse da se izvuče. Vazdušni most već je bio doneo i svoje prve ţrtve. Više britanskih i američkih ekipa bilo je mrtvo. „Veoma je upadljiv u poslednje vreme", nastavi Dmitrij, videvši da je skrenuo na sebe svu njenu paţnju. „Njegove fotografije anonimne izlaze u inostranim časopisima, ali nisu ljudi budale. Takođe ima i loše društvo, konkretno Ernesta Rojtera čiji govori nisu baš naišli na oduševljenje. Nije bilo slučajno što je njegov izbor za predsednika opštine dobio veto od sovjetskog štaba. Prisustvo Maksa fon Pasaua počelo je da iritira neke krugove." „Kako vi to znate?" „Znam, to je sve", suvo odgovori on. „On ništa ne rizikuje. Nikada i ne kroči u vaš sektor. A kako nama i ne pada na pamet da napustimo zapadni Berlin..."

Lin ostavi nedovršenu rečenicu. Bilo je nečeg mladalačkog i drskog u njenim recima. Dmitrij se nasmeši. „U to ne sumnjam, naročito na osnovu vaše vazdušne operacije. Simboličan gest je snaţan, priznajem. Ipak, ne bi trebalo da vaš prijatelj predugo ostaje u Berlinu. Podela na sektore jeste prepreka, sada još više nego ranije, ipak, to nije apsolutna zaštita." Kunjin je govorio istinu. Više se nije znao broj muškaraca i ţena koji su bili nestali u Berlinu od završetka rata. Prošlog aprila, dva Maksova prijatelja, jedan novinar, drugi član socijaldemokratske partije, jednostavno su isparili. Maksa je to bilo jako pogodilo. Pričalo se i o nezakonitim hapšenjima, o otimanjima. U štampi, građanima se objašnjavalo kako da se brane. Trebalo je zahtevati papire na uvid od onih koji hapse i praviti buku u slučaju da upotrebljavaju silu. Oni najglasniji spominjali su i mračnu trgovinu ljudskim telima. Ni Maks ni Lin nisu sumnjali u to da pojedine ličnosti smetaju komunistima. Kako će reagovati kada bude saznao daje moţda baš on sledeća ţrtva, upita se ona, zabrinuta. „Zbog čega ovo činite?" „Otac je to traţio od mene. Stalo mu je do njega. Dakle, ako mogu da pomognem..." „Zaista mislite da bi trebalo da ode?" Dmitrij povuče i poslednji dim svoje cigarete. Oštra svetlost istaknu njegove jagodice, liniju njegovog nosa. „Da sam na njegovom mestu, ne bih se dvoumio. Moţemo voleti svoju zemlju i pristati na to da mnogo ţrtvujemo zbog nje, ali dođe trenutak kada čovek treba da se okrene sebi. Video sam njegov rad. Ne verujem da se budućnost jednog umetnika kao što je Maks fon Pasau trenutno nalazi u Berlinu. Moj otac naročito smatra da je njegovo me-sto pored Ksenije Fjodorovne Osolin." Tuga se oslika na licu mlade ţene. Dmitriju bi ţao. Znao je daje zaljubljena u fotografa, ali slutio je da Lin gubi vreme. Otac mu je objasnio situaciju. Lin Nikolson je bila inteligentna, lepa, ali nije bila dorasla tome da se bori protiv sudbine koja je spajala Kseniju Fjodorovnu sa ocem njene dece. „Najgore je što je on u pravu. Istini za volju, znala sam to oduvek", reče ona, uzdahnuvši, iznenadivši ga svojom iskrenošću. „Ĉudno, zar

ne, da vodimo ovakav razgovor na ovom vanvremenskom mestu", dodade ona glumeći zadovoljstvo, gurnuvši ruke u dţepove. Dmitrij joj se smešio, osećajući olakšanje. Lin Nikolson je bila odlučna. Poznavao je ţene poput nje. Ona će preskočiti sve prepreke. „Ţivot čuva razna iznenađenja za nas", reče on. „Ne verujem u slučajnost. Na meni je da vam danas kaţem kako Maks fon Pasau mora da ode. Na vama je da mu prenesete poruku. Svako od vas dvoje mora da pronađe svoju slobodu. To je prilika. Dar s neba. Verujte mi." Njegovo lice se smrači. Mogla se osetiti trunka iritiranosti u njemu. Zavisti, moţda? On zastade i okrenu se. U daljini, pojavi se automobil sa oznakom crvenog krsta.

Maks se namršti okusivši mlaku čorbu koju je ipak bio zgrejao tokom noći, iskoristivši dolazak struje, pre nego što ju je stavio na toplo, u termos. Mala sivkasta peciva bila su toliko suva, gotovo nemoguća za jelo, uprkos Klarisinim savetima da se umotaju u vlaţnu krpu kako bi se bolje očuvali. On spusti na sto bokal s vodom. Bio je to jedan siromašan obrok koji je on posluţio svojoj kćerki. Ĉim se raspršilo divljenje i znatiţelja prvog susreta, učili su da se upoznaju. Svaki put kada bi video Natašu, Maks bi osetio neku vrstu zadivljenosti. Nije ga umarala njena energija, njeno prepričavanje svojih susreta sa studentima Slobodnog univerziteta iz Berlina ili istraţivanja koje je sprovodila po gradu. Bio joj je zahvalan na spontanosti, na lakoći s kojom je svoje emocije delila s njim. Imala je pravedan i human pogled na ljude. Posedovala je istančanu inteligenciju, bila je paţljiv slušalac, ali takode i suviše impulsivna. Ponekad bi mu pokazivala svoje članke pre nego što bi ih poslala, a on je sebi dozvoljavao opaske koje je ona rado prihvatala. Morala je da nauči da sagleda sve strane nekog problema i ne dozvoli da je zaslepi jedan komentar, jedna primedba. ,,U pravu si", rekla je, zamišljena. „Ko sluša samo jedno zvono čuje samo jedan zvuk... To je ţivotna pouka, zar ne?" Pomislio je na Kseniju, naravno. Kada ga je ona pitala da pođe s njom i tako daju svojoj ljubavi novu šansu, on je bio nesposoban daje čuje. Koincidencija da njegova kćerka dođe a

Marijeta umre navela ga je da razmišlja. Prolazio je jedan deo prošlosti. Buduća generacija poleteće u zagrljaj ţivotu. Tako je u prirodi stvari. Ali on, gde je sada bilo njegovo mesto? Nataša je uvek bila tačna. Nije morao da pogleda na sat u momentu kad je čuo njeno kucanje na vratima. Maks već tri dana nije izlazio iz kuće. Bio je obuzet nekim čudnim prezasićenjem od kojeg mu nije bilo ni do čega. Obrazi njegove kćerke bili su zajapureni. Oči su joj blistale. Od svoje majke, bila je nasledila oblo čelo, kosu, prav nos. Bilo mu je drago što vidi Kseniju u crtama njihovog deteta. Delile su istu boju glasa. Ako bi zatvorio oči, činilo bi mu se da čuje glas ţene koju je voleo. I pored sreće koju je otkrivao, kćerka mu je budila uspavane boli. Ksenija Fjodorovna opet je proganjala njegove snove. Nataša ga poljubi u obraz i pokaza mu dve kifle. „Sada, kada pekari ponovo imaju pravo da ih peku, treba to iskoristiti." „Nemam ništa posebno da te posluţim", reče Maks sipajući supu u duboke tanjire. „Ţao mi je." „Uopšte nije vaţno! Nisam došla ovde da bih jela. Stegnućemo kaiševe neko vreme, dok se ne završi blokada." I dok bi drugi pobegli iz uţasnih uslova, Nataša se bila emotivno vezala za Berlin. Maksa je to zabavljalo i pogađalo. „Jesi li čuo novosti?" upita ona sedajući za sto. „General Ganeval porušio je stubove koji su ometali vazdušne operacije oko aerodroma u Tegelu." „Nije moguće!" uzviknu Maks. „Misliš na kule emitore kojima se koristio Berliner Rundfunk za svoje emisije?" „Apsolutno. Komunisti su pobesneli. To im je preseklo dah! Što se tiče generala Kotikova, izgleda da je van sebe. Ganeval je sve osmislio sam. Francuze su optuţivali da su nerado podrţavali napore zapadnjaka, a sada ih smatraju za heroje." „Ipak su bili nastavili s demontaţom industrije Borsig u svom sektoru iako je blokada već bila započela", zagrme Maks. „Izvini, ali čini mi se da je taj postupak prilično nizak." Nataša pogleda u strog izgled svog oca. Brada stara dva dana bila je osenčila njegove obraze. Neraspoloţen je na isti način kao ja, pomisli ona, fascinirana što se prepoznaje u njemu.

„Dobro znaš da je komplikovano između Francuza i Nemaca." Na trenutak, ona se pokoleba, zatim nastavi: „Kada sam saznala da mama čeka tvoje dete, moja prva reakcija bila je da te tretiram kao prljavog Švabu. Ceo rat provela sam pljujući na Nemce, mrzeći ih i plašeći ih se. Bilo je to instinktivno odbacivanje. Duboko u meni. To nije od onih stvari koje se lako zaboravljaju." „Ipak, umela si da postaneš prijatelj Feliksu i Lili." ,,U mojim očima, oni su bili ţrtve. Njihova nacionalnost se ne računa. To je ono što i Lili prebacuje Feliksu. Ona ne shvata kako on i dalje moţe da se oseća kao Nemac. Ona više ne oseća ništa prema svojoj rodnoj zemlji. Presekla je. Onog dana kada mi je mama rekla da sam tvoja kćerka, bilo je strašno", reče ona, obuzeta jezom. „Noćima nisam mogla da zaspim. Pomisao na to da sam pola Nemica... To je bilo nezamislivo za mene. Kao kazna." Potresena, ona obori pogled. Nakon dugog košmara Trećeg rajha, saznanje da posedujete nemačku krv moralo je biti kao breme, pomisli Maks. On pomisli na svog oca, tog istaknutog diplomatu tako ponosnog na svoje korene, koji bi bio ojađen da vidi bol koji je to saznanje izazvalo kod njegove unuke. „Nije to uvek jednostavno. Moj otac, hoću reći Gabrijel", zbuni se ona, „nije voleo Nemce, zbog Prvog svetskog rata, a ipak dopadale su mu se neke stvari kod nacista. Bilo mi je vrlo teško da prihvatim njegove postupke. U stvari, i dalje to ne uspevam. To je strašno mučno. Volela sam ga, a imam utisak da me je izdao." Maks oseti ubod razdraţljivosti. Uspomena na Gabrijela Vodojea bila je jedna gorka uspomena. On se priseti onoga što mu je ispričala Ksenija, na način na koji Vodoje nije oklevao daje ubije pre nego što je izvršio samoubistvo. To Nataša nipošto nije smela da sazna. Neke laţi, kao što mu je to rekla Ksenija, mogu biti dokaz ljubavi. „Bio je dobar prema tebi, to je najhitnije", reče on, suvlje nego što je to ţeleo. „Ĉuvaj lepe uspomene. To je nešto što ti niko ne moţe oduzeti. Vodojeovi politički stavovi su njegova stvar. Ne tvoja." Nataša klimnu glavom. „A sada, postoji čitava priča o tvojoj porodici koju treba da otkrijem, porodici koja je postala i moja. Ponekad, sve mi sepomeša u glavi", priznade ona, blago se osmehnuvši.

Maks odgurnu svoj tanjir. Bio je izgubio apetit. Sve je imalo ukus piljevine. Više se nije ni sećao kada je poslednji put pojeo obrok dostojan tog naziva. Drhteći, on zapali cigaretu. „Imaš li novosti od Lili?" „Pisala mi je da je srećna u svojoj školi u Njujorku. Bolje za nju. Taj novi ţivot moţe joj odgovarati. Lili je čudna. Nikada se ne zna šta ona tačno oseća. Mama je jedina koja uspeva da je koliko-toliko ukroti." Drvo od stola bilo je oštećeno. Maks ga pogladi dlanom. ,,A od majke?" „Ona se bavi poslovima Kristijana Diora u Americi. I Nikolom, naravno..." Na trenutak, ponestade mu daha. Nikola. Njegov sin. On ustade. Sve mu se činilo apsurdnim. Ĉak i istrajnost i optimizam s kojima su Berlinci iz zapadnog dela branili svoju budućnost, ostavljali su ga indiferentnim. Više ni ne znam gde sam, pomisli on, i postide se svoje slabosti. „Nedostaje ti, zar ne?" upita Nataša. Odjednom iscrpljen, Maks nasloni čelo na hladno prozorsko staklo. Kako odgovoriti na to tako kompleksno pitanje? A postavljala ga je njihova kćerka, ona, koju mu je Ksenija toliko godina uskraćivala. „Znam da ti nedostaje", nastavi ona, neumoljiva. ,,I meni nedostaje, ali ja ne mogu da ţivim s njom. Moram sama da se izgradim, jer između nas dve, veoma je teško. Nije više kao nekada. Kada sam bila mala, oboţavala sam je. Stvari su bile jednostavne. A onda, s vremenom, ne znam", reče ona, slegnuvši ramenima. „Kada je odlučila da nakon rata dođe ovde, činilo mi se da me ponovo napušta. Naravno, nisam znala daje tebe traţila, jer mi ništa o vama nije pričala", precizirala je tonom u kojem se osećao tračak gorčine pomešane s tugom. „Nisam mogla da je prepoznam kada se vratila. Izgledala je izgubljeno. Zatim je morala da mi prizna da je trudna. Gledala sam je dok je čekala bebu, rađala... Naravno, bila sam ljubomorna. Trebalo mi je vremena da shvatim da, za nju, to nije toliko njeno dete, koliko tvoje." Nataša se zagleda u svog oca. Stajao je okrenut leđima, povijenih ramena, s rukama u dţepovima.

„Sada jasnije shvatam", tiho dodade ona. „Videla sam izloţbu, kod Bernhajma. Mama me je tamo uputila pre nego što je otišla. Ima nečeg snaţnog između tebe i nje. Neka jedinstvena veza. A to je najvaţnije, zar ne? To je ono što ti otkrivaš na njenim portretima. Taj deo istine. Niko ne moţe ostati ravnodušan na to. Zavidim vam iako je to bolno", priznade ona. „To što postoji između vas jeste retko. Dragoceno. Zar ne misliš tako?" Maks se okrenu. Nataša se činila neodlučnom, kao da se plašila da je bila indiskretna ili bezobrazna. On joj bi zahvalan na toj hrabrosti, on je nije imao. „Meni si i ti beskrajno dragocena, Natoška. Nikada ti ne mogu dovoljno zahvaliti što si došla da me pronađeš. Ne znam da li bih ja, da li bih se usudio da dođem tebi." Nekoliko dana kasnije, Feliks je slagao papire u prostoriji koja mu je sluţila kao kancelarija. Bio je loše raspoloţen. Otkako je počela blokada, klijent je bio biće koje je izumiralo. Konačno, počeo je i da zatvara sat vremena ranije. Na bledoj svetlosti generatora koji je ručno bio instalirao, velika sala njegove prodavnice ličila je na neku prokletu pećinu. Skromni novogodišnji ukrasi bili su bledi u poredenju s veselim dekorom koji je nekada pravila njegova majka u kući 'Lindner'. Bilo gaje gotovo stid. Morao je da kaţe svojim radnicima da ostanu u svojim kućama, jer više nije mogao da ih plati. Mnoge ustanove više nisu uspevale da funkcionišu normalno a nezaposlenost je bila postala epidemija. Smatralo se pravom srećom zaposliti se na nekom od aerodroma gde se, kao naknada, dobijao topli obrok. Pa ipak, Berlinci se nisu predavali. Više od stotinu preduzeća nameravalo je da pošalje izloţbene predmete na veliki sajam koji je trebalo da se odrţi sledećeg aprila u Hanoveru. Na jednom sastanku direktora preduzeća, na kojem je prisustvovao Feliks, bili su odlučili da kreiraju adekvatan znak: na njemu je bio naslikan berlinski medved, simbol njihovog grada, kako kida lanac koji ga zarobljava. Jedan natpis je precizirao: „Napravljeno u opkoljenom Berlinu." Samo kad bi Rusi odustali, pomisli on, ozlojeđen tim više što su se poslovi nastavljali na istoku, iako su pravila igre bila nameštena. U jednoj velikoj staroj prodavnici na Konigštraseu upravo se bila otvo-

rila poslastičarnica i jedan odeljak s tekstilom. Kako bi ugušili crno trţište i dokazali tvrdoglavim Berlincima da i oni poseduju robe u izobilju, komunističke vode Ujedinjene socijalističke partije dozvolili su „slobodne prodavnice". Prvog dana otvaranja, u Frankfurter aleji bilo je više od hiljadu tri stotine klijenata. Feliks je išao da baci pogled; prostudirao je krojeve odeće, predmete galanterije, satove, bicikle, radio-aparate, kuhinjsko posude... Cene nisu dozvoljavale Berlincima sa istoka da kupuju, ali zahvaljujući interesantnom kursu, oni koji su posedovali dojč marke mogli su da iskoriste priliku. „Nelegalna konkurencija", zagrme on, podignuvši prstom svoje naočare na nosu pre nego stoje obeleţio nulu u koloni dnevnih prihoda. On odloţi fasciklu. Bilo je vreme da zatvori radnju. Nataša će ubrzo stići. Bili su se dogovorili da idu na ples u Delfi teatar. Blokada ni u čemu nije umanjila nezasiti apetit građana za spektaklima. Umetnici iz čitavog sveta dolazili su da ih podrţe. Mladi su ne trepnuvši prelazili s koncerta violiniste Jehudija Menjuhina na dţez koncert trubača Reksa Stjuarta. „Oseća se neki miris San Ţermena na obalama Špreje", šalila se Nataša jedne večeri, sva poletna i sjajnih očiju. Nikada mu se nije učinila lepšom. Ali devojka se bila promenila. Nije više bila ado-lescentkinja obuzeta naizmeničnim talasima ljubavi i besa u koju je bio zaljubljen u Parizu. Otkad je upoznala svog oca, njena grozničavost bila se stišala. Njeni gestovi bili su postali blaţi, njen pogled odmere-niji. Bio je srećan zbog nje, ali njihovo nekadašnje savezništvo bilo se promenilo. Nije više bila nošena ljubavlju koja se rađala. Nataša je bila više distancirana. Kada mu je ispričala za intervju koji je obavila sa Ernstom Rojterom, gradonačelnikom zapadnog Berlina, on ju je čak ocenio kao zastrašujuću. Tok njenih pitanja, njena bistra logika oduševili su ga. Sada se snalazila sama i Feliks se osećao suvišnim. Iz srama, još uvek se nije usuđivao da joj postavi pitanja u vezi s njih dvoje, jer se plašio njenih odgovora, i prvi put je otkrio ono nemoćno zagušenje koje se rađalo iz iznenadne samoće. Začu se neko. „Ima li koga?" „Evo čuda, klijent!" promrmlja on. „Trenutak, dolazim!"

U velikoj prostoriji, on na trenutak zastade prepoznavši Lin Nikolson. Maksova ljubavnica. Prijateljica srca i bezumlja. Bio je to prvi put daje došla u prodavnicu. Njegovo raspoloţenje splasnu. Iz nekog, koliko apsurdnog toliko i nepravednog razloga, ljutio se na Britanku. Ona je predstavljala prepreku, onu koja se uzdizala između Maksa i Ksenije, Berlina i slobode, Nataše i njega. „Izvolite?" neljubazno reče on. „Vaša radnja je fantastična", reče Lin, osmehujući mu se. „Šalite se? Ovo je jadan pokušaj da se napravi nešto što liči na celokupno." Ona kao da bi iznenađena njegovom reakcijom, njeno lice se ukruti. „Došla sam da razgovaramo o Maksu." „Zaista? Ono što se događa između vas ne zanima me." „Postoji li neko mirno mesto gde moţemo da razgovaramo?" „Zar vam se ovde ne čini dovoljno tiho?" ironično upita, pokazujući prstom na prazne rafove. Lin stisnu usne. Ljutilo ju je svađalačko raspoloţenje Feliksa Seligsona. Za koga on to sebe smatra? Bio je samo nekoliko godina mlađi od nje, a ponašao se kao neki namršteni stari gospodin. Nije bila raspoloţena da sluša o pravilima lepog ponašanja. U dnu sale, ona primeti jedna otvorena vrata. „Pođite za mnom!" zapovedi ona. Ni na sekundu nije posumnjala u to da li će je mladić poslušati. Nemci uvek reaguju na naređenja, pomisli ona s gorkim zadovoljstvom. Kancelarija je bila veličine kutije za cipele. Petrolejska lampa, postavljena na jednoj gomili s knjigama, odašiljala je blagu svetlost. Kada je Feliks sustiţe, ona mu dade znak da sedne. „Ne dopadaju mi se vaši maniri", reče on. „Ni meni. Ali nemam toliko vremena da ga gubim na vaše duševno stanje. Maks je u opasnosti." Feliks polako sede u fotelju. „Šta hoćete da kaţete?" nepoverljivo upita on. „Upozorili su me da se komunističkim vlastima ne dopada njegovo ponašanje. Privlači mnogo paţnje. Njegovi stavovi izazivaju. Ali kako bi drugačije bilo s njim? Ne mogu da zamislim da Maks fon Pasau sedi tih u nekom ćošku."

„Mora biti da imate neobične relacije kada dobijate takve informacije." Lin uzdahnu, isprovocirana. „Slušajte me dobro, Felikse Seligsone", reče ona, intenzivnim tonom, spustivši dlanove na sto i nagnuvši se ka njemu. „Odlučili ste da me ne volite. Vaša stvar. Ja ne volim ljude koji sude unapred. Poznata mi je povezanost vaše porodice s Maksom fon Pasauom. Prihvatiću vaše ponašanje, koje smatram za detinjasto, ali u ovom trenutku, to nije problem. Zanima me Maks, jedino on, je li to jasno? Stavljeno mi je do znanja da rizikuje ako ostane u Berlinu. Na nesreću, on mene ne sluša, tako da sam došla kod vas, nadajući se da ćete vi moći da ga ubedite." „Kako to mislite da on rizikuje?" upita nečiji ţenski glas. Lin se okrenu. Devojka plave kose stajala je na vratima. Nosila je kapu nataknutu nisko na čelo i elegantan kaput od crvenog somota izvezen na rukavima koji joj je davao renesansni izgled. To je, dakle, ona, pomisli Lin. Kćerka Maksa i Ksenije Fjodorovne. Engleskinja je znala da će Natašin dolazak ubrzati kraj njene veze s čovekom koga je volela. On nije posedovao dovoljno snage da se istovremeno suočava sa svojom kćerkom i s ljubavnicom koja mu nije dovoljno značila. U početku, Lin se ljutila zbog toga. Smatrala ga je kukavicom. Odakle je crpla taj utisak da su muškarci sposobni da se suoče samo s jednim izazovom, dok su ţene primorane da se bore na svim poljima? Zatim se urazumila. Odmah je predosetila da će njihova veza biti kratkotrajna, i danas se priča završava. Njena inteligencija joj je to predskazala. Jedino se još srce bunilo. Dok je Nataša posmatrala neznanku u uniformi, neko neprijatno peckanje podiţe joj kosu na glavi. Feliks je bio ustao iz fotelje. Po njegovom zgrčenom izrazu lica, videlo se da nešto nije u redu. Bila je dovoljno intuitivna da pretpostavi kako ta ţena ne predstavlja samo instituciju britanske krune, i da se tu ne nalazi samo iz sluţbenih razloga. Ta ţena lukavo je narušavala jednu ravnoteţu. Nataša je prostreli pogledom. „Pričali ste o mom ocu, Maksu fon Pasauu, imam pravo da znam zbog čega."

Još je mlada, pomisli Lin, ali biće neodoljiva. Mora da liči na svoju majku. Sigurno imaju istu simetriju crta, istu urođenu otmenost. Istu aroganciju. Nataša je bila od onih retkih ţena koje samo svojom prisutnošću nameću tišinu. „Zovem se Lin Nikolson. Poznajem vašeg oca otkad su ga engleske trupe spasle nakom evakuacije iz Zaksenhauzena. On mi je prijatelj", reče, ne mogavši da prikrije pukotinu u svom glasu. „Saznala sam da on više nije na sigurnom u Berlinu. Smeta komunistima. Mislim da je vreme da ode iz grada." „Jeste li mu to rekli?" „Naravno, ali on ne ţeli da me sluša." Nataša se lukavo nasmeši. Lin odmah nastavi. „Pretpostavljam da je vaše prisustvo ovde s nekim razlogom. Sada, kada vas je pronašao, ne ţeli više da vas napusti. Ali moraćete da ga ubedite." Natašinim pogledom prelete zračak srdţbe. Naslonjen na police pretrpane kutijama, Feliks je tiho slušao razgovor. „Šta ti misliš o ovome, Felikse?" upita ona. „Zaista mislim da je to istina. Poslednjih meseci bilo je mnogo otmica u zapadnom Berlinu. Niko nije sasvim zaštićen. Dakle, ako neko postaje smetnja... A onda, čini mi se i da tvoj otac postaje umoran od ţivota ovde. Ne usuđuje se da sebi to prizna, jer mu se čini da napušta Berlin usred krize, ali ovaj grad je za njega postao mesto tuge i nostalgije. Smrt njegove sestre pogodila ga je više nego što pokazuje. Oseća se to čak i u njegovom radu. Dešava mu se da danima ne izlazi iz kuće." Zabrinut izgled njenog prijatelja iz detinjstva alarmirao je Natašu. Obuzeta srećom što je pronašla oca, nije ni pokušavala da shvati njegovo duševno stanje. Za nju, on je bio neodvojiv od Berlina. Ali sada kada joj je Feliks otvorio oči, shvatala je da, u stvari, njen otac nije izgledao baš najbolje. Pogled mu je bio ugašen, lice bledo, crte duboko urezane. Ona oseti ubod u srcu. Nije ga bila pronašla da bi ga ponovo izgubila. „Jeste li vi sigurni u to što navodite?" upita ona. Iritirana, Lin se nakostreši. „Ne moram da se pravdam, gospođice", odgovori. „Moja reč bi trebalo da vam bude dovoljna. Kao i vama, her Seligsone."

Zbog njene odlučnosti, Nataša se pokoleba i izgubi prisebnost. „ A kako mislite da bi on mogao da napusti grad?" „Ĉim bude doneo odluku, to više neće biti problem." Privatni britanski avioni sada su već nudili mesta svim građaninu koji su mogli da kupe kartu. Maks će, ukoliko to bude odlučio i ţeleo, otputovati s Rojal e rforsom. Lin bi mu olakšala sve formalnosti, jer je imala tu moć i jer joj je Dmitrij Kunjin pomogao da shvati da su ona i Maks morali da pronađu svako svoju slobodu. Ali nikada ne bi pomislila da sloboda moţe biti tako bolna. „Hvala vam što ste me saslušali", reče ona, navlačeći svoje rukavice. „Maks zna gde će me pronaći ako mu budem zatrebala." A i ubuduće, šta god se dogodilo, uvek me moţe potraţiti, pomisli ona. Odjednom je nestala gorčina koju je moţda osetila prema Maksu zato što je nije dovoljno voleo da bi je uveo u svoj ţivot. Lin je bila pametna mlada ţena: ona je bila ta koja je odlučila da Maksa fon Pasaua pusti da se uvuče u pore njene duše. Sada kada je poznavala njegovu kćerku, onu koju je dobio sa ţenom koju je iznad svega voleo, shvatila je daje bitka unapred izgubljena. Samo, začudo, Lin takode oseti i neki vid ponosa. Nju nije bilo strah da voli. Bila je prihvatila taj rizik. Te decembarske večeri, odlazila je uzdignute glave. I ona sama je, u ovih poslednjih nekoliko meseci, bila sazrela. Maks fon Pasau naučio ju je mnogo čemu. O ljudima, ljubavi, poţudi. I mlada Britanka zauvek će mu ostati zahvalna na tome. Nataša se pomeri s vrata kako bi je pustila da prođe. Lin prođe praznom prodavnicom, osećajući na sebi teške poglede Feliksa Seligsona i Maksove kćerke, samo ti pogledi više nisu bili neprijateljski. Nataša nije mogla da izbriše iz glave Lin Nikolson. Njeno lice, njena figura, njeno oholo i odlučno drţanje. Pretpostavljala je da je ta ţena značila njenom ocu, ali ko je bila ona? Prijateljica, kao što ona to tvrdi, ili nešto više? Opsedala ju je pomisao na majku. Kako bi Ksenija Fjodorovna reagovala da sazna da ju Maks prevario? Ne vara je, idiote, zato što oni nisu zajedno, prekori ona sebe. Odakle se pojavila ta posesivnost koju je osećala prema njemu? Provela je nemirnu noć, punu košmara. Ne samo da je brinula za svog oca, koga nije uspela

da dobije telefonom, već joj se i činilo da je otkrila jednu tajnu o kojoj bi više volela da ne zna ništa. Odjednom, grad joj se učini pretećim. Brujanje aviona nije više bio utešan zvuk, već preteče upozorenje daje sve krhko, koliko sloboda toliko i budućnost. Ĉim je svanulo, ona izađe iz hotela i uputi se ka njemu. Stigavši do skvera odakle se videla njegova zgrada, ugleda ga kako se udaljava. „Tata!" viknu ona, i to bi iz srca, otkrovenje, prvi put da ga je tako nazvala. „Tata!" pozva ona još jače, jer je on nastavljao da hoda. Ovoga puta, Maks se okrenu i ona mu potrča u susret. Nosio je debeo kaput i sivu kapu. Izbezumljeno je pogleda, ali toplim očima. Ona morade da se suzdrţi da mu se ne baci u zagrljaj. Tada shvati da se plašila najgoreg, da su ga odveli pre nego je stigla da ga upozori, i da je nestao. Tada shvati da se više nije mogla odvojiti od njega. „Nataša! Baš si poranila. Nešto nije u redu?" „Brinula sam", reče ona, sva zadihana. „Nisam uspela da te dobijem sinoć." „Išao sam na večeru kod Aksela. Proveo sam noć kod njega da bih izbegao da se vraćam kasno. Bilo je veoma hladno. Ali šta se dešava? Pa ti drhtiš, dušo moja." On je uhvati za ruke. „Moramo da razgovaramo. Vaţno je." „Onda, hajde sa mnom. Pošao sam u redakciju. Usput ćemo uzeti nešto toplo da pojedemo. Iskoristiću priliku da te predstavim svojim kolegama. Biće im drago da upoznaju jednu mladu saradnicu, Pariţanku." On je uhvati pod ruku. Ĉinio se veselijim nego prethodni put. Ona ne mogade da se odupre pitanju da li je Lin Nikolson imala nekog udela u tome. „Moraš da odeš iz grada." „O čemu to pričaš?" „Moraš!" insistirala je. „Srela sam onu tvoju prijateljicu, Lin Nikolson. Bila je kod Feliksa, traţila mu je da te ubedi, jer izgleda nju ne ţeliš da slušaš. Feliks i ja mislimo da je ona u pravu. Ne smeš da rizikuješ. Svi znaju tvoja ubedenja. Tvoje fotografije obilaze svet. Molim te..."

Maks nastavi da hoda, u tišini, steţući Natašinu mišku. Ispred njih, čipkasta kula Crkve uspomena podizala je svoj pocrneli kostur. Prethodnog dana, kada je Lin Nikolson bila kod njega, shvatio je da je medu njima gotovo, osetivši zbog toga istovremeno i tračak tuge i olakšanja. Drţala se uspravno i ponosno, kao i uvek. Ispričala mu je o neobičnom razgovoru koji je imala s Dmitrijem Kunjinom, Igorovim sinom. Silu acija je bila toliko neobična da su se tome oboje smejali. „Brineš se zbog mene", reče on, ganut. „Misliš, prestravljena sam!" odgovori Nataša, pokušavajući da se našali. „Znaš bolje od mene za šta su sve sposobni komunisti. Mama... Mama bi zahtevala da odeš." Maks se nasmeši. „Tvoja majka je najbolja u zahtevanju." „Znaš li ko je te informacije dao Lin Nikolson? Misliš li da se radi o nekom od poverenja?" „Da. On se zove Dmitrij Kunjin. To je jedan sovjetski oficir. Alter ego Lin Nikolson, ako tako hoćeš. Ali pre svega, on je sin jednog mog prijatelja koji mi je spasao ţivot izvukavši me iz Zaksenhauzena. Izvesni Igor Nikolajevič Kunjin. Prijatelj iz detinjstva tvoje majke." Nataša ga je gledala širom otvorenih očiju. Nagađala je da je priča sloţena, jednako zamršena kao i ţivoti tih muškaraca i ţena koji su pretr-peli potrese jedne nezahvalne epohe. Bila je jednako iznenađena koliko i zaintrigirana, jer je verovala, kao i njena majka, u čudne puteve sudbine. „Onda, ne shvatam. Šta te zadrţava ovde?" Njihovo disanje pravilo je oblake na hladnoći. Nataša se okliznu o neku ploču i Maks je zadrţa da ne padne. „Strah", priznade on, stegnute vilice. „Strah od čega?" iznenadi se ona, zbunjena tim neobičnim otkrićem kod čoveka poput Maksa fon Pasaua. „Hoćeš istinu?" Ona klimnu glavom. To je bilo ono što ju je očaravalo kod njega. Ta iznenađujuća iskrenost, kao da nisu imali vremena za pretvaranje i ustručavanje. Ali, iskrenost je takođe i zastrašujuća. Kada je sa svojim ocem, Nataši se uvek činilo kao da zadrţava dah.

„Strah od sveta koji se promenio brţe nego ja. Strah da nisam dorastao i da ne mogu pronaći inspiraciju. Strah da napustim ovaj grad koji volim iznad svega. Ali naročito", dodade on nakon nekoliko trenutaka oklevanja, „strah koji me noću budi jeste onaj strah da neću ponovo pronaći put koji će me odvesti do tvoje majke." Nataši se oči napuniše suzama. Nije se bila prevarila. Ono što je spajalo Kseniju Fjodorovnu Osolin i Maksa fon Pasaua preţivljavalo je ratove, revolucije, stradanja. To je, dakle, bila ljubav: rastati se i ţiveti godinama razdvojeno, poći različitim putevima, udisati druge mirise, otkriti druge svetlosti, ali sačuvati zauvek taj ţar, tu potpunu vezanost koja je i iskušenje i pomilovanje. Ona uhvati oca za ruku i primora ga da stane nasred trotoara, nateravši prolaznike koji su odlazili na posao da se sklone u stranu. „Kada se rodio Kolja, mama ni trenutka nije oklevala. Upisala je tvoje prezime na opštinskom izvodu. Vaš sin se zove Nikola fon Pasau. Sada oni ţive u Njujorku, jer Pariz pripada njenoj prošlosti. Ona je imala hrabrosti da okrene stranicu. Tvoje mesto je sada pored njih. To je vaţno. Za tebe i tvoj rad. Za ono što još imaš da pruţiš drugima." Nataša mu se smešila. Nikada se nije osećala tako smireno. „Ne treba da se bojiš, tata. Ne od njih... Naročito ne od njih." Maks je slušao svoju kćerku. Slušao ju je i čuo. Nalazili su se ispred tuţne ruševine Romaniš kafea, tu gde je, toliko godina ranije, sve započelo, pod visokim svodovima rimskog stila, gde je dolazio da raspravlja o svetu s Milom, Ferdinandom, Marijetom i njihovim prijateljima, gde se okupljala elita berlinskih umetnika, gde je proslavio svoj ulazak u Ulštajn, prvu seriju portreta i gde je igrao beskrajne partije šaha... Neţno, Nataša spusti ruku na njegov obraz. Bilo je to obećanje, ceremonija, i Maks shvati da je došlo vreme i za njega, konačno i za njega, nakon toliko patnje, da ode i pronađe onu koju je voleo od prvog dana, koja mu je dala tu ţustru kćerku i sina koga još uvek nije poznavao, ali koji je nosio njegovo ime.

Berlin, maj 1949.

P

rolećna noć bila je vedra, ali još uvek sveza, nebo prepuno zvezda. Pribliţavala se ponoć. Na ulici, masa je jedva kontrolisala svoje nestrpljenje. Ljudi su se podizali na vrhove prstiju i laktali se, u pokušaju da opaze neki pokret medu straţom sovjetskih vojnika. S blistavim pogledom kao kod dece, zbijeni u prvi red ili zakačeni na ulične svetiljke, naslućivali su da je trenutak izuzetan. S vremena na vreme odjeknuo bi nervozan smeh. Nataša, Feliks i Aksel bili su se popeli na jedan balkon koji je gledao na ulicu. Odatle su imali besprekoran pogled na nepokornu masu ljudi i brisan prostor koji je razdvajao dva sektora. Bili su poredani jedno do drugog, noge su ini visile, a devojka je sedela između dva mladića. „Vidiš li šta?" upita Nataša Feliksa. „Ne, ulica je prazna s druge strane." „Meni se čini da su postavili kamione", reče Aksel. „Hoće da se pokaţu. Komunisti oboţavaju teatralnost. Videćeš kako će se snaći da podizanje blokade okrenu u svoju korist. Objasniće nam da je to zbog duţnosti 'politike zbliţavanja naroda koju Sovjetski Savez neprestano, već mesecima zagovara." Nataša podiţe jednu obrvu. „Da li ja to kod mog dragog rođaka otkrivam određenu ironiju prema navođenjima Ujedinjene socijalističke partije?" „Pokvarenjaci!" uzviknuše Aksel i Feliks u isti mah. Nataša se nasmeja. Nakon odlaska svog ujaka, Aksel se našao sam, bez porodice. Iako je to skrivao što je bolje mogao, ona je primetila da ga je usamljenost mučila, i potrudila se da postane svesrdna rođaka: pozivala ga je na večere, na koncerte, ili u nedeljne šetnje po Grunevaldu. On je nju vodio da joj pokazuje tajna skrovišta po gradu, upoznavao ju je sa snaţnim ličnostima čije je anegdote pretvarala u članke, na veliko zadovoljstvo njene redakcije u Parizu. U početku, Feliks je pokazivao znake neugodnosti. „Sudim se s njegovim ocem", jednom je rekao. „Trenutno je dosije odloţen, ali ja neću dići ruke." Nataša se pobunila pitajući ga otkad su deca odgovorna za postupke svojih roditelja? Feliks joj je odgovorio kako

on nije ubeden u dobre namere Aksela Ajzenšahta u vezi s kućom 'Lindner', i da bi ipak više voleo da ga se pripazi. Nataša je od dvojice mladića zatraţila da se otvoreno izjasne. Aksel je, vidljivo iznerviran, podigao obrve: „Nikada neću reagovati protiv oca, zato što mi je otac", izjavio je. „Ali neću ga ni podrţati". Feliks nije bio u potpunosti zadovoljan ovim kompromisom koji je ocenio kao kukavičan, ali nije mogao ni očekivati više. U poslovnim odnosima, bio je suočen sa istim problemom: primenjivao se zakon tišine i bili su potencirani pre-ćutni sporazumi kako bi se progutala jedna nedostojna nacistička prošlost. Kako su nedelje prolazile, dva mladića su više volela da izbegavaju neugodne teme birajući slogu, još uvek slabu, ali uglavnom srdačnu. „Ovo je zaista ogromna pobeda", reče Nataša, radosna. „Nakon jedanaest meseci blokade. Ko bi bio u koţi Berlinaca na početku svega ovoga?" Sovjeti su morali da se suoče sa situacijom: zapadni Saveznici nisu nameravali da napuste Berlin, koji je bio postao simbol slobode, a ni kontrablokada nije uspela da sredi stvari. Izgubivši rat nerava, trebalo je pronaći način da se izađe iz te krize. Predstavnici četiri velike sile bili su se sastali u Njujorku, u Ujedinjenim nacijama, kako bi objavili poništenje blokade, 11. maja, u ponoć. Oprezno, general Klej ipak je najavio da će vazdušni most nastaviti da funkcioniše sve dok rezerve u Berlinu ne budu bile obnovljene, i da će ljudstvo i avioni biti u Evropi u slučaju da Sovjetski Savez odluči da ponovo počne. Te noći, ushićeni Berlinci su bili izašli na ulice da proslave nov početak. To novo iskušenje promenilo je sliku o njima. Radili su ruku pod ruku sa zapadnjacima. Bili su podrţavani, ohrabrivani. Jedan deo sveta sada je osećao divljenje i poštovanje prema tom neobičnom gradu. U jednoj reči, bili su pronašli veru u svoju budućnost. „Vreme je", reče Feliks pogledavši na svoj sat. „Ponoć je." „Pogledajte!" uzviknu Aksel pokazujući rukom ka drugoj strani brisanog prostora. Jedan kamion vozio je sredinom zatvorene ulice. Jedan narednik Crvene armije istupi iz straţe i jednim pokretom ruke podiţe barijeru.

Odmah se podigoše povici oduševljenja. Neznanci su se grlili, deca skakutala visoko podiţući pesnice. Kamion nastavi napred, pun gajbi sa sveţim povrćem. Šofer je bio spustio prozor i mahao. Sa svih strana bacali su cveće. Bez sumnje, i vozovi su sigurno opet počeli da prelaze granice, brodovi da plove, još kamiona otisnulo se autoputevima. Pojaviše se i parole: „Ura! Još uvek smo ţivi! Berlin je oslobođen!" Ogromno olakšanje i radost pomešana s ponosom podizali su se iz mase. Nataša primeti da joj se suze slivaju niz obraze. „Hvala bogu, stvarno nisam više mogao da podnesem one isušene krompire", reče Aksel, uzaludno pokušavajući da skrene temu, ali glas je odavao njegove emocije. Feliks izvadi maramicu iz dţepa i bučno istrese nos. Nataša pomisli na svog oca. Kako bi on voleo da vidi ovo, reče ona u sebi, iako je bila ubeđena u to da, s druge strane Atlantika, Maks sigurno proţivljava taj trenutak, očiju uprtih u svoj sat, misleći na troje mladih koji su bili zbijeni na balkonu, iznad ushićene mase. „Ujka Maks je sigurno presrećan", kao da joj pročitao misli, reče Aksel povišenim tonom kako bi nadglasao uzvike. „Imaš li novosti od njega?" Na trenutak, senka se nadvi nad Natašinu sreću. „Ne. Ali sigurna sam da je dobro stigao u Njujork." ,,A majka, je li ti pisala?" upita Feliks. „Nije ga spominjala u svom poslednjem pismu." Mladi ljudi oboriše glave. Sve troje su se razumeli bez objašnjavanja. Nesposobnost odraslih da sačuvaju ljubav činila im se nerazumljivom, gotovo saţaljivom. U tim godinama, oni su se osećali superiorno, ispunjeni nekom mudrošću koju nisu posedovali njihovi roditelji, i ubeđeni u to da oni nikada neće dozvoliti da im ţivote unište iste greške. „Pronaći će se oni", zaključi Nataša. „Naravno", potvrdi Feliks. „Koliko ja poznajem Maksa, on će najpre ţeleti da pronađe posao", dodade Aksel. „Ne bi on ušao u njenu kuću, s koferom u ruci, kao neka jadna izbeglica. Otići će njoj kada bude bio spreman."

„Uvek vaš prokleti muški ponos!" rasrdi se Nataša. „Već su protraćili tolike godine razdvojeni." „Ţenska naprasitost takođe moţe biti opasna", našali se Aksel. „Pusti ujka Maksa da odmori. Treba im još nekoliko meseci. Potrebni su mu novi orijentiri. Pre nego što je otišao, rekao mi je da će stupiti u kontakt sa svojim nekadašnjim prijateljem, Aleksejem Brodovičem, umetničkim direktorom Harpers bazara." Pri pomisli na svog oca na ulicama Menhetna, medu oblakoderima i Amerikancima osvajačima, Natašu obuze jeza. Delovao joj je tako slabašno pred odlazak. „Misliš da će ga neko hteti?" upita ona slabašnim glasom. Feliks je zagrli preko ramena i privi uza sebe kako bi je utešio. „Pa naravno. Tvoj otac poseduje neverovatan talenat, njegove poslednje reportaţe o blokadi bile su naslovne stranice časopisa. Misliš da bi odbili nekoga kao što je on? Što se tiče ostalog, Aksel je u pravu. To je njihova stvar. Ne moţemo se mešati. Ne više od ovoga što smo već uradili", dodade on misleći na Lin Nikolson, koju su tretirali s prezirom koji ona moţda nije zasluţivala. Aksel potapka svoju rođaku po kolenu. „Tvoja majka ima opasan karakter. Primetio sam to odmah. Maks će ţeleti da mu sve zvezde budu naklonjene pre nego što se suoči s njom." „Ima izrazit karakter, ali nije toliko jaka kao što se misli", reče Nataša iznenađena tim drugačijim pogledom na svoju majku. „ A i uostalom, mora li u ljubavi uvek postojati nekog rata? Zar ne moţe sve da bude jednostavno? Harmonično?" Devojka je delovala tako iskreno, tako ţeljna da u to veruje, da Feliksu skoro bi ţao zbog nje. Jednostavna, ljubav? Ĉuvši je, pomislio bi da još nikada nije stvarno volela. A ja sam gajio iluzije, pomisli on, tuţan. „Ja se još nisam zaljubio", izjavi Aksel, odsečno. „Ali zasada još uvek više volim da se hvatam u koštac sa Sovjetima. S njima je uvek ko će koga oboriti!" Mladićeve iskrene reči nasmejaše Feliksa i Natašu. Još jedan kamion upravo se bio pojavio na ulici, što je izazvalo ponovno ushićenje besposličara. Jednim pogledom, oni se sporazumeše i odlučiše da

promene izvidnicu. Dva mladića pruţiše Nataši ruku kako bi joj pomogli da ustane. Noć je obećavala da će biti duga i lepa. Nekoliko dana kasnije, druga gomila, smerna i tiha, okupila se u parku Treptover. Pod plavim nebom, vojnici su stajali na gotovs. Sovjetski komemorativni skup u čast ruskim borcima palim u Drugom svet svetskom ratu otvorio je general Kotikov, 8. maja, simbolično na datum nema« ke predaje, ali još uvek nerešena situacija blokade sprečila je da se ceremo nija odvija u najboljim uslovima. Zbog toga je više inostranih novinara bilo pozvano na drugu, intimniju komemoraciju. Tog jutra, u srcu nekadašnjeg nacionalnog parka, čist vazduh mirisao je na novu travu. Ponosno se uzdizao spomenik staljinovske koncepcije, na kojem su radili najslavniji sovjetski vajari i arhitekte. Lica su bila ozbiljna, emocije uzavrele. Crvenkasti mermer, donesen iz mina kancelarija u Vilhelmštraseu, blistao je na suncu, a duše pet hiljada vojnika Crvene armije, desetkovanih tokom borbe za Berlin i zakopanih oko spomenika, ispunile su mesto tišinom. Ništa se nije čulo, izuzev zastava sa znakom srpa i čekića koje su se vijorile na vetru. Dmitrij Kunjin ispitivao je lica novinara okupljenih iza jednog konopca. Dok je prelistavao listu sa imenima, upalo mu je u oči jedno od njih, Francuskinje Nataše Vbdoje koju je slao Figaro. Bile su još samo dve ţene, Amerikanke, od kojih jedna fotoreporter. Odmah ih je primetio. Bile su suviše stare da bi bile kćerke Ksenije Fjodorovne Osolin i Maksa fon Pasaua. Dakle, tomoţe biti samo ona, ta mlada plavuša naspram njega, obučena u crni kostim koji je isticao njene fine kukove i vitku figuru. Sa svojim crnim slamnatim šeširom ukrašenim jednom ljubičicom i bisernom ogrlicom u paru sa istim minđušama, posedovala je savršenu parišku eleganciju, što nije prošlo neprimećeno kod više generala, impresioniranih onim što su smatrali znakom poštovanja. Kad bi znali da je polu-Ruskinja, pomisli Dmitrij, i sam šarmiran. Ona je podizala pogled prema ogromnoj statui visokoj trinaest metara, koja se uzdizala iznad mauzoleja, i proučavala vojnika koji drţi dete i čiji je mač uništio izlomljen nacistički znak kukastog krsta.

Stajala je malo dalje od svojih kolega, i dok su se oni vrpoljili i bili nemarni, gledajući levo i desno, Nataša Vodoje stajala je uspravno i mirno. To drţanje sviđalo se Dmitriju, koji ju je posmatrao još otkako je bila došla u park. Odavala je neki oblik spokojstva, sklonost ka udaljavanjem od ostalih da bi bila samo svoja. Bilo je nečeg privlačnog u toj mladoj ţeni, u intenzitetu njenog delikatnog profila sa istaknutim usnama, nečeg tajnog i uzbudljivog što je moralo da zainteresuje čoveka poput njega, diskretnog i intuitivnog. Dmitrij je pretpostavljao da je kod nje proradila ruska krv. Nije mogla da ostane indiferentna pred tom slikom, ona koja je poticala iz jedne slavne porodice vojnika koji su sluţili carskoj vojsci. Tog jutra, svi prisutni Rusi, oni koji su dolazili iz sovjetskih republika predstavljenih na spomeniku ili oni koji su dolazili s drugih mesta, izvan granica, poput nje, odavali su istu počast vojnicima koji su dali ţivot za svetu otadţbinu. Minut ćutanja se završi. Odjeknuše naređenja. Odsvira i poslednji muzički komad, zatim se vojska raziđe, teškim čizmama udarajući o ploče. Zvanicama dadoše znak da mogu napustiti mesta koja su im bila rezervisana. Istog časa, mašući svojim notesima, novinari poţuriše da opkole oficire koji su imali zadatak da odgovaraju na njihova pitanja i da im objasne delove komemoracije. „Gospođice Vodoje?" „Da?" Nataša je čitala tekst ugraviran u ploču na ruskom i nemačkom, koji je navodio vaţne događaje iz rata. Pomalo iznenađena, ako ne i zabrinuta, ona se okrenu. Oficir je stajao zaklanjajući joj sunce, i na trenutak, bila je svesna samo njegove visoke figure i uniforme. Kada se pomerila da bi mu videla lice, srce joj jako zalupa u grudima. „Ovo su navodi druga Staljina lično", reče on na perfektnom francuskom. Zbunjena, ona ostade nema, zadovoljivši se samo klimanjem glave, uţarenih obraza. „Izvinite me ako sam vas uplašio, ali hteo sam da vas pozdravim. Zovem se Dmitrij Kunjin. Moţda vam moje ime nešto govori?"

„Ja... Naravno", promrmlja ona, spustivši ruku na svoje grlo. „Vi ste pomogli mom ocu. Izvinite, baš sam idiot, ali nisam očekivala da govorim francuski, a zatim i mesto, ceremonija, impresionirana sam." „Razumem vas. Niste jedini. I mi osećamo nešto jedinstveno ovde." Natašin pogled zaustavi se na odlikovanjima koja je nosio okačene na grudima. Ona prepozna neke od najznačajnijih sovjetskih medalja. „Vidim da ste se borili tokom bitke za Berlin. Sigurno imate drugova zakopanih oko nas." „Oštroumni ste, gospođice." „Ja sam novinarka." „I Ruskinja, zar ne?" prošaputa on na maternjem jeziku. „Pre svega, moţda." Nataša zadrhta. Bio je to prvi put da je to tako snaţno osetila, prvi put da je ona, Pariţanka, koja je tek nedavno otkrila svoje nemačko poreklo, zaista shvatila šta znači biti Rus. Mračne večeri kod Raise, razgovori s nostalgičnim i ogorčenim emigrantima, sećanja koja joj je preneo ujak Kiril, tetka Maša, zatim i one nešto stidljivije uspomene njene majke nisu se mogli meriti s plavim očima ovog energičnog čoveka, koji joj se iskreno obraćao na ovom berlinskom groblju. „Ĉini se." Blistav, zaţaren osmeh obasja ozbiljno, skoro strogo lice Dmitrija Kunjina koji se transformisao zbog toga. Ona ostade bez daha, pomislivši da taj čovek nikada ne bi trebalo da prestane da se smeje. „Lepa rečenica koja se moţe protumačiti na više načina, zar ne? Naše porodice poznaju se dugi niz godina. Moj otac, vaša majka, Lenjingrad... Ta statua kojoj se divite, izlivena je tamo, jeste li to znali?" On podiţe ruku da bi pokazao na spomenik. Ona ponovo klimnu glavom, fascinirana. Pred očima su joj igrale crne tačke. Zapita se da li je to zbog sunca ili usled emocija. ljuta, ona stisnu zube rešena da se urazumi. „Pođite za mnom", promrmlja on. „Daću vam nekoliko objašnjenja u vezi sa ovim veličanstvenim mestom. Tako će biti bolje. Uvek treba biti oprezan." On se polako udalji a ona krenu za njim. „Hoćete da kaţete da nas posmatraju?"

„Naravno. Ali ono što naročito zadivljuje moje starešine jeste vaša elegancija. Svi su to prokomentarisali." Zbunjena komplimentom, Nataša obori pogled i povuče skute svog sakoa. „Nisam bila sigurna u svoju odeću. Plašila sam se da ne bude suviše upadljiva. Kolege su me zadirkivale, ali htela sam da odam počast palim borcima. Ĉinilo mi se da je to najmanje što se moglo učiniti." „To je upravo ono što smo svi osetili, a vaš gest nas je ganuo. Mi, Rusi, veliki smo sentimentalci, to ni vas nije zaobišlo, zar ne?" Ona baci pogled na novinare koji su paţljivo beleţili. Amerikanka je bila postavila tronoţac za fotografisanje. Sa osećanjem lošeg đaka, Nataša izvuče iz tašne jednu crnu svesku. „Moram da radim domaći" našali se ona. „Treba da pravim beleške i iskoristim vaše prisustvo da vam postavljam vaţna pitanja, ali sad vidim da sam čak i olovku zaboravila..." Ona podiţe obrve. Dmitrij zavuče ruku u svoj dţep. „Izvolite, uzmite moju. Dakle, šta ţelite da me pitate?" „Da li ste oţenjeni?" On prasnu u smeh. Nataša pocrvene do ušiju. „Po vama, to je vaţno pitanje?" „Sigurno ne za mog urednika redakcije, ali za mene moţda." Flertujem sa sovjetskim oficirom, pomisli ona, ponesena. To je besmisleno! Ali u tom neočekivanom razgovoru bilo je nečeg zanosnog, nekog uzbuđenja prema kojem ni sam Dmitrij Kunjin očigledno nije bio ravnodušan. „Ne, nisam oţenjen. A jeste li vi udati?" „Naravno da ne. Kakva smešna pomisao!" „Zašto? Mladi ste i lepi. Ţena poput vas stvorena je za brak." „Ma šta vi znate o tome?" pobuni se ona. „Danas se ne venčava kao nekada. To više nije cilj. Ţene mogu da izaberu drugačiju sudbinu. Srećom, običaji su se promenili." Osećala se sigurno u sebe, neodoljivo, nezavisno. „Ah, vidim da ste pristalica ţenske slobode koja se zagovara u intelektualnim krugovima Pariza." Zadirkivao ju je. Preneraţena, Nataša zastade. „Kako ste vi u toku? Mislila sam da se Sovjeti drţe po strani u odnosu na svet. Da ne znate ništa o onome što se događa na Zapadu."

„Vidite, mi smo te ideje već isprobali kod nas. Boljševički ideal je poništio brak, konvencije i čitavu strukturu društva. Porodica je bila postala neprijatelj. Ţena, izjednačena s muškarcem. Nije joj više trebalo čak ni da bude ţenstvena. Na kraju se deca više nisu ni pravila, a neki su bili došli dotle da napuštaju svoju usled cepanja porodica. Zatim, tokom tridesetih godina, primetilo se da su te stare burţoaske ideje, toliko osporavane, bile moţda i ispravne: supruţnici, deca odgajana uz poštovanje prema roditeljima, sve te veze tkane među ljudima koje nameću prava i obaveze... Tradicionalne vrednosti su se vratile u modu. Ponovo je aktuelan brak, s burmama i uverenjem na debelom sloju papira. Znajte, gospođice, da je staljinistička vrednost monoga mija i odanost porodici." Njegov pogled bio je tako vragolast da se Nataši učini neodoljivim. „Slušajući vas, skoro da poţelim da se udam. Dobro, pokušaću da budem ozbiljna i da vam postavim jedno pitanje još škakljivije od prethodnog", našali se ona na svoj račun. „Slušam vas", reče Dmitrij. Ali dok je ona tapkala njegovom olovkom po svojim usnama razmišljajući, njega obuze nagla ţelja da je uzme u zagrljaj i poljubi. Zatim se koncentrisao na posmatranje drvoreda. Da li je izgubio glavu? U nekoliko minuta, bio je na sve zaboravio: svečano mesto, komemoraciju, prisustvo starešina, skupinu novinara i zvanica, ulogu koja mu je bila dodeljena. Otkad ju je video da izlazi iz automobila, više nije odvajao pogled od nje. Odmah ga je očarala njena elegancija, njeno drţanje. Ali bio je to njen duh koji ju je činio tako privlačnom. Bila je ţustra, inteligentna. Ukusno spontana. Za jednog muškarca odgajanog u uslovima nepoverenja i stalnih bura, ta iskrenost bila je pravo slavlje. Divota, pomisli on, posmat raj ući njeno lice, nestrpljiv da čuje šta će da ga pita. I Dmitrij tada shvati, istovremeno zapanjen i zabrinut, da nikada do tada nije osetio takav zanos sreće. To postade trenutak blagodati. Za Natašu i Dmitrija, vreme je bilo stalo. Prošetali su duţ aleja memorijalnog parka, bez ţurbe. Spokojni. Kao zaštićeni. Među tim mrtvima, imali su neku neobičnu slobodu. Bilo je to moţda jedino mesto u Berlinu, tog maja 1949, gde su jedna

mlada francuska novinarka i jedan sovjetski oficir mogli na miru da razgovaraju. Njihov razgovor beše otvoren, iskren. Ona mu postavi pitanja o ratu, o istrajnosti vojnika Crvene armije koja je očarala ceo svet. On podseti na onu mističnu veru u svetu otadţbinu koja dozvoljava svaku smelost. „Moji ljudi su ginuli uzvikujući Za otadţbinu! Ne Za Staljina!" reče on, i Nataša shvati koliko joj je poverenje ukazivao ovim poveravanjem. Pričajući joj o surovim borbama za Staljingrad, njegovo lice se zgrči. On izvadi cigaretu koju okrenu medu prstima, ne upalivši je. Imao je lepe, elegantne ruke. Dmitrij Kunjin bio je knjiţevno obrazovan. Bilo je dovoljno nekoliko reći da ga podsete na samoću. I strah, naravno. Strah od smrti pod neprijateljskim mecima ili od potkazivanja nekog političkog komesara. On joj ispriča za Damoklov mač koji je predstavljao teror u armiji: Staljinova zapovest br. 270 koja je osuđivala kao „izdajice otadţbine" sve one koji su bili zarobljeni, zatim, godinu dana kasnije, dok je Vermaht pretio Staljingradu, zapovest br. 227 koja je zabranjivala da se odstupi i za jedan korak. Koliko je ljudi bilo ubijeno od ruku svoje rođene braće? „Nikako ne bih mogla da ispričam ovo što mi poveravate", prošaputa ona, uznemirena. „Ne ovako." On samo fatalistički slegnu ramenima. „Ne govorim ja novinaru, već vama." A zatim se pojavi Lenjingrad, njegov rodni grad, herojski centar, sa svojih milion ţrtava, smrt njegove majke i sestre, ta svakodnevna bol, ali i uspomena na Paţeski korpus u kojem je njegov otac bio školovan pre revolucije pod zapovedima njenog rođenog dede. Pričajući, on opisa Nataši, kao neko priviđenje, palatu Osolinovih koju je dobro poznavao, veliki trem, zvuk koraka na ukrasnom parketu, stepenište sa širokim gazištima, svađalačke porodice koje su sada delile sobe i salone pretvorene u opštinske stanove. Zatim, odjednom, Dmitrij promeni temu i pita je za Maksa. Njoj je trebalo vremena da reaguje, toliko je bila pod utiskom njegovog glasa i scena koje joj je dočaravao. „Poslušao je vaš savet. Otišao je da se pridruţi mojoj majci." „Ksenija Fjodorovna", reče on, sagnuvši se da dohvati cvet pao s jedne stabljike. „Nezaobilazna. Ona zbog koje se dešavaju čuda

budući da smo nas dvoje danas zajedno ovde. Da nije pitala mog oca da pomogne Maksu, on me ne bi zaduţio da pazim na njega. Priznajem vam da sam se najpre ljutio saznavši da je otac bio prihvatio da se izloţi tolikom riziku. ,,I vi se izlaţete riziku pričajući mi sve ovo", tiho reče ona. „Izgleda da nam je to porodično. Kunjini mora da su usijane glave." I ponovo, taj osmeh. Dmitrijev pogled, blistav, prodoran. Natašino srce koje je tako jako lupalo da je čula samo njega. U istom trenutku, škljocanje fotoaparata. Devojka se okrenu. Amerikanka je stajala na nekoliko metara od njih, zadovoljna. „Wonderful'' Slika će biti fantastična. Nisam mogla da odolim", izvini se ona pre nego što je nastavila svoj obilazak mauzoleja. ,,E sada, imaće i dokaz", reče Dmitrij, zaverenički. „Dokaz čega?" Nepoverljiva, Nataša je bila na oprezu. Ona skide svoj slamnati šešir, jer joj je smetala ljubičica, i provuče ruku kroz kosu. Vrtelo joj se u glavi od tog susreta. Nije mogla da prepozna samu sebe. Nekoliko mi nuta ranije, činilo joj se da je odvaţna i zavodljiva ţena, ali sada je bila samo izgubljena devojčica. Dmitrij kao da primeti njenu neugodnost. On pruţi ruku da bi joj pomilovao rame. „Ne znam", priznade on. „ Budućnost će pokazati. Ali pričajte mi malo o sebi, Nataša, dozvoljavate da vas zovem imenom? Ostalo nam je još malo vremena. Ne mnogo, zato ne smemo nipošto dozvoliti da nam tek tako prođe."

Berlin, oktobar 1949.

D

a li se genetski nasleduje sklonost ka nemogućim ljubavima? Da li tu ima nekog prokletstva? Nataša je neprestano postavljala sebi isto pitanje. Kakva majka, takva kćerka, osuđene da vole čoveka koji im je zabranjen. Ali ovoga puta, nisi ti kriva, ispravi se ona. Mama je bila slobodna da voli Maksa i slobodna da ga ostavi. Ja, kad bih mogla, na sav glas bih viknula da volim Dmitrija! Odluka je bila stavljena pred Natašu onda kada joj je urednik redakcije zatraţio da se vrati u Francusku. „Ostaću u Berlinu", odgovorila je, ne razmišljajući, dok je telefonska linija krčala. Šta ju je čekalo u Parizu? Mirna svakodnevica, koju bi provodila u pisanju izveštaja na dosadne teme i sretanju s mladima koji su joj sada delovali nezrelo. Izgledalo joj je da će se ugušiti pri samoj pomisli na to da se ponovo nade zatvorena u sobi kod tetka Maše. S dvadeset dve godine, nije imala nameru da se vraća unazad. Bili su joj se osladili snaţni doţivljaji. Susret s Dmitri-jem uticao je na tok njenog ţivota, iako je njihova budućnost bila samo neizvesnost. Ali da bi postala ţena kakva je htela da bude, ţena koja teţi ostvarenju svojih ciljeva, ţelja, slobodna ţena, Nataša je smatrala da treba da ostane pored tog čoveka bar za sad. Kako je odbila da mu da prihvatljivo objašnjenje, šef ju je tretirao kao neozbiljnu, pre nego što je prihvatio da uzme njene članke, ali uz uslov da pripremi još reportaţa o Zapadnoj Nemačkoj. Ono što niko ne bi ni pretpostavio četiri godine ranije ostvarilo se: zemlja je bila podeljena na dva dela, na saveznu republiku od skoro pedeset miliona Nemaca, osnovanu pomoću fundamentalnog zakona koji je izglasao parlament u Bonu, a kojim je upravljao prvi posleratni kancelar, pripadnik hrišćansko-demokratske stranke, Komad Adenauer, - i na demokratsku republiku na istoku, koja je brojala sedamnaest miliona stanovnika, čija je prestonica bio Berlin i koja je trpela strogi komuni stički reţim po zapovestima iz Moskve. Njihova tajna pripadala je samo njima. Malo su se viđali. Nijedan drugi par njihovih godina ne bi tolerisao ono što je bilo kao kazna.

Ponekad bi prolazili dani a da od Dmitrija ne bude ni glasa. I Nataša se naučila strpljenju. Medu dojučerašnjim saveznicima, nisu izostajala delikatna pitanja: podela Nemačke, realizovana na veliku ţalost Sovjeta, njihov strah od toga da će ih Zapad ponovo naoruţati iako su bili utešeni uspešnom demonstracijom svoje atomske bombe, nefleksibilnost Jozefa Staljina koji je sprovodio krutu ideologiju. Dmitrijeva misija kao oficira veze unutar Brixmis-a podrazumevala je saradnju s britanskim vojnicima i dozvoljavala mu slobodu kretanja koja bi inače bila nezamisliva. Nataša se nije usuđivala da ga pita kako se snalazio da ukrade tih nekoliko slobodnih sati da bi bio s njom. Ţiveli su trenutni momenat. Teškoće su njihovom odnosu davale neku posebnu notu. Jedan pogled, jedna tajna, jedan poljubac, dobijali su druge dimenzije. Ipak, nije mogla da se odupre osećanju straha - za njega, zbog rizika kojima se izlagao da bi je video, i za nju, zbog toga što njihova veza nije imala budućnosti, što je bilo očigledno. Ja sam luda, govorila je sebi kada bi je u pola noći probudio košmar. Njih dvoje su dolazili iz dva nepomirljiva sveta. Berlin im je pruţao jedno istovremeno neobično i neočekivano ali i toliko krhko gnezdo. Ničim nije upravljala. Dmitrij je svakog časa mogao biti pozvan nazad u Lenjingrad. Prognan u Sibir. Bila je dovoljna jedna nespretna reč, ponašanje koje bi njegove starešine odjednom okarakterisale kao sumnjivo. Ali Dmitrij se stoički drţao. Znao je da se, u Staljinovom svetu, bio kriv ili ne, ionako pada pod nemilost bez ikakvog razloga. Rus je imao čelične nerve, dok se Nataša, svezanog stomaka, nalazila na ivici provalije. Ona se zagleda u prolaznike zgrčenih lica. Bio joj je zakazao sastanak u pola šest. Predveče je bilo sveţe, ispunjeno vlagom. Zalazak sunca još tuţniji, jer je već podsećao na duge zimske noći, hladne i oštre. Ona pljesnu rukama kako bi ih ugrejala. Dmitrij je kasnio. A šta ako on dode? Sigurno je sprečen, pomisli ona. Ilije imao nezgodu. Srce joj se steţe. Nije bilo nikakvog načina da ga pronađe. „Ovo je nepodnošljivo. Na kraju ćemo još i da se mrzimo", šalio se jedne večeri, obeshrabren. Bio je premoren, a ona se osećala nesrećno i nervozno, jer su im minuti bili odbrojani. „Kao da za to imamo vremena!" odgovorila mu je tada. Pogledali su se s razumevanjem,

zatim prasnuli u smeh. On ju je čvrsto zagrlio, ona poţelela da je više nikada ne pusti. Dmitrij je bio rođen za slobodu. To je ono što ju je fasciniralo kod njega. Taj ideal, najpre ga je crpeo iz knjiga. Njegovo ubeđenje raslo je tokom godina i konstatovao nepravde komunističkog sistema. Govorio je da je s Natašom razgovarao kao ni sa kim do tada. Iznenadili su se otkrivši iste afinitete, mnogo zajedničkog. Odrasli u suprotnim svetovima, posedovali su istu radoznalost, idealizam, ali sticajem okolnosti, Dmitrij je bio promišljeniji. Ona je razumela njegove rane, taj odvratni osećaj da ste rođeni u pogrešno vreme na pogrešnom mestu, što je objašnjavalo njegov cinizam koji se ponekad osećao i davao od-sečnost njegovom karakteru. Vojne stege nisu mu pristajale, ali u svetu koji nije nudio nikakav izlaz, bio je to okov kao i svaki drugi. Ona se divila njegovom osećaju za obavezu. Prema svojoj zemlji, narodu. Ipak, njegovo poverenje, ta spontana otvorenost još od njihovog prvog susreta, ponekad je prestravljivala devojku. ,,S tobom se ponovo rađam", govorio joj je, a ona se prepustila tom zaraznom impulsu. „Pa gde si ti?" progunđa ona, van sebe. Plašila se da ne skrene paţnju na sebe. Sama ţena, koja dugo čeka na ulazu u jednu zgradu, iako je to bila robna kuća... Imali su dva mesta za neki koncert. Neočekivanu mogućnost da večeraju zajedno. Nekoliko blagoslovenih sati stvarnog ţivota. Ona još jednom pogleda na svoj sat. Osećala se umrtvljeno, oteţalo od razočaranja. I dok se pripremala da ode, zabrinuta i iznervirana, on se konačno pojavio. Poznata silueta u dugačkom kaputu, s tamnom šubarom koja je skrivala njegovu plavu kosu, ali bio je to zaista on, pogleda uprtog u nju, a Nataša pomisli kako će početi izvinjavanjem, zato što je uvek imao obzira i zato što mu je bilo ţao da ona pati zbog smetnji njihovoj ludoj vezi. Pokret njegovog tela, koje se pribliţavalo odlučnim korakom, odavao je neodoljiv zanos koji su delili, onaj ţar koji se ne moţe opisati, koji se ne moţe shvatiti, i ona već nije videla ništa osim njega. Smešila se i blistala, podrhtavala na zvuk njegovog glasa, uz osećaj njegovih ruku koje hvataju njene, kušala je onu silnu sreću koja se moţe osetiti samo

pored voljenog bića, i Nataša je znala da se ni za šta na svetu ne bi odrekla tog čoveka koji ju je inspirisao. Sutradan, ona zevnu, prekrsti ruke na stolu i spusti glavu na njih Zajedno su proveli veče i ona je ponovo proţivljavala svaki dragoceni trenutak. Dmitrij joj je najavio da će na nedelju dana otputovati u Moskvu. „Ništa ozbiljno", uveravao ju je, ali ona nije volela da je on daleko. Bez njega, ja više nisam ja, ţalila se. „Ne osećaš se dobro?" Feliks ju je posmatrao, zabrinut, drţeći u rukama ogroman paket. „Ma ne. Samo sam malo umorna, to je sve." „Izgledaš loše. Šta nije u redu? Dobro znam da nešto kriješ od mene. Postaješ sve čudnija. Da nisi ti zaljubljena?" „Prestani da pričaš koješta!" prekori ga ona, osećajući uţasan pritisak u slepoočnicama. „Boli me glava, to je sve." „Zaljubila si se, ali nećeš ništa da mi pričaš. To je baš bezveze." „Prestani da govoriš gluposti!" Feliks spusti paket u jedan ugao. Bio je povećao svoju radnju, dokupivši prvi sprat zgrade. Dugovi su mu ponekad oduzimali san, ali sada je imao kancelariju dostojnu tog naziva, koja je gledala na unutrašnje dvorište, tiho i puno zelenila. Nataša je bila naumila da mu pomogne da se preseli, ali ostajala je prikovana za stolicu, loše raspoloţena. „Moţeš da mi kaţeš ko je on, Natoška. Zašto bih se ja na tebe ljutio? Prijatelji smo, zar ne? Savršeno mi je jasno da nisi zbog mene odlučila da ostaneš u Berlinu. Nisam lud. A sumnjam da si toliko vezana za svog nemačkog rođaka da bi se ţrtvovala zbog njega." „Ne ţrtvujem ja ništa! Srećna sam ovde. Ja sam jedan od dopisnika Figama iz Nemačke. To je zaista uspeh za jednu devojku mojih godina! Više bi trebalo da si ponosan na mene nego što me vrebaš." Feliks promoli glavu kroz odškrinuta vrata i zatraţi od svoje sekretarice da im donese kafu, zatim skide svoje naočare da bi ih obrisao. „Dobro, onda čuvaj svoje tajne, kad tako ţeliš", reče on, kroz zube. „Neću pasti "na kolena. Imam ja svoje probleme." Nataša se naljuti na samu sebe što je bila toliko okrutna. Bila je nepravedna. Feliks je bio povreden zato što mu nije ukazala, poverenje, ali njena ljubavna priča bila je previše neobična da bi se o

njoj pričalo, pa čak i jednom prijatelju iz detinjstva koji joj je izazvao prva ljubavna osećanja. A zatim, bio je to i pakt s Dmitrijem. Njih dvoje imali su obavezu samo jedno prema drugome, i ni prema kome više. Ona shvati da nikada nije znala za veću samoću, ali da je to verovatno bila cena ovog ushićenja. „Izvini" prošaputa ona. „Grozna sam. Ali pričajmo radije o tebi. Kaţi mi, gde si sa svim ovim." Njegovo lice se namrači. On skloni brdo dosijea s fotelje da bi seo. „Proces sa Ajzenšahtom započinje sledeće nedelje. Pravo je čudo što je slučaj toliko ubrzan, ali moj advokat je pesimista. I drugi imaju jednake probleme kao ja, i ne izlaze na kraj s njima. Pojedine transakcije bile su tako vesto izvedene da je gotovo nemoguće dokazati da se radilo o iznuđivanju. To moţe da se odugovlači godinama..." On steţe vilicu i uhvati se za čelo. „Zato sam radije izabrao da ne čekam i povećao prostor ovde." Prvi put, Nataši se učini da se Feliks obeshrabrio. Tuga se ogledala na njegovom licu. Ona primeti da je smršao. Poslednjih meseci, nije toliko vodila računa o njemu. Opsednuta burom sopstvenih emocija, njegove brige činile su joj se manje vaţnim. Ljubav nas čini egoistima, pomisli ona, osećajući se krivom. „Na kraju ćeš dobiti slučaj, sigurna sam.". On samo klimnu glavom, skrenuvši pogled. Uze čekić i ekser da bi okačio jednu sliku. Svakog jutra, prolazio je pored robne kuće, KaDeVe, skraćeno od Das Kaufhaus des Vestens, na Tauencijenštraseu. Radovi su tamo brzo napredovali. Impozantna građevina uništena poţarom tokom rata, biće spremna za sledeće leto. Priča se da će imati najlepše izloge Nemačke. Feliks se osećao rastrzano između zadovoljstva što će učestvovati u rekonstrukciji svog rodnog grada, jer je komercijalni uspeh jednih pravljen na račun drugih, i oštrog ujeda ljubomore. „Događa mi se da više i ne verujem da će se kuća 'Lindner' jednog dana podići iz svog pepela", priznade on. „Ili bar, ne sa mnom. Lili je bila u pravu. Nije trebalo da se bacam na ovaj posao. Ovo je potpuno besmisleno." Ta malodušnost iritirala je Natašu. Feliks nije mogao da uzmakne, ne on. Uvek se divila njegovoj snazi volje. Niko nije hteo da bude u

njegovoj koţi kada se vratio u Berlin, jedan od retkih nemačkih Jevreja koji je odlučio da se vrati u zemlju svog rođenja. Nailazili su na nerazumevanje svojih najbliţih, često na odbacivanje, iako su ţiveli sa istim, uţasnim uspomenama. Feliks je bio jedan od onih koji su ţeleli da dokaţu da se s hrabrošću i odlučnošću moţe golim rukama skovali ţivot kakav se ţeli. Ona primeti da je u poslednje vreme saţaljevala samu sebe. Odjednom se uţasnu. Bilo je to osećanje rezervisano za slabe. Inercija koja je navodila na lenjost, na mirovanje, na odustajanje. Njena ljubav prema Dmitriju nametala joj je pasivnost, jer ju je situacija prevazilazila, ali mogla je da pokuša da pomogne Feliksu. Lek moţe biti gori od bolesti, šapnu joj neki podmukao glas. Ona odluči da ga ne sluša. Odlučnim pokretom, ustade i uze Feliksu čekić iz ruku. „Ne znam šta ti je danas, prijatelju, ali ja te ne prepoznajem. Hajde, daj mi to! Nikada nisi bio majstor. Završićemo sa uređenjem tvoje kancelarije i bolje ćeš se osećati." A posle toga, treba da obavim jednu posetu, pomisli ona.

Njujork, oktobar 1949.

L

ili Seligson posmatrala je učenice koje su stajale na stepenicama ispred univerziteta, njihove zdrave zube, blistavu koţu, plavu kosu i debele konjske repove koji bi se njihali pri svakom pokretu glave. U svojim košuljama paţljivo zakopčanim ispod pastelnih dţempera, plisiranim suknjama koje su otkrivale njihove, još uvek potamnele noge od plaţe i partija tenisa, na njima se ogledala dečja nevinost, poverenje u sebe i budućnost, što je neprestano fasciniralo mladu devojku. Bile su ujedno i bezazlene i iritantne. Lili ih je znatiţeljno proučavala, s tračkom ljubomore. Što se tiče mladića, ličili su joj na glatku površinu kestena u maljavim ljuskama. S besprekornim razdeljcima, glatkih obraza, širokih ramena, i oni su izgledali nekako blistavo. Kao devetnaestogodišnjakinja, odlično se uklopila u Menhetn. Reklo bi se daje ceo ţivot provela tamo. Očigledno, Lili se svuda prilagođavala. Kameleon joj nije bio ravan. To je delikatno učenje. Potrebni su intuicija, talenat, dar za mimiku. Usavršiti veštački osmeh, replike za destabilizovanje drugih, kompliment koji ne treba da prođe kao lice-merje. To je strani jezik koji se uči, s laţnim prijateljima i besmislicama. U tome moţe da se pretera. Moţe takode da bude teško i razdvajanje iskrenih osećanja od laţnih, koja se izmišljaju da bi se prošlo neopaţeno. Lili je bila prošla dobru školu. Mala Lilijan Bertan, tako ljupko lenja i ljubazna, bila joj je odlična veţba. Ona uze svoje knjige pod mišku, pretrča stepenice, zatim sačeka da se reka automobila zaustavi na crvenom svetlu. Dok se uvlačila ujedan od svetlosnih prolaza koje su obrazovale pravolinijske ulice, nalet vetra joj zamrsi kosu. Dugi, crni pramenovi je zaslepeše. Ona zaţmure. Na trenutak dezorijentisana, čula je samo graju oko sebe. Sirene, policijski auto u daljini, štikle koje lupkaju po makadamu. Adrenalin koji je podrhtavao pod trotoarima prođe njenim baletankama i obuze joj telo. Ona se nasmeši i uhvati kosu. Jesen je bila ţiva, krckava pod zubima. Vazduh sveţ, nebo blistavo, sunce još uvek jako. Iz prodavnica su se širili mirisi začina i šećera. S vremena na vreme, Lili

bi obuzela ţelja za šlagom, toplom čokoladom. Na Menhetnu, izobilje je bilo na dohvat ruke. Neizbeţno. Ono se ogledalo u svetlima bioskopa, izlozima robnih kuća, na osmesima, reklamnim panoima, u debljini tepiha, na policama parfimerija, sjaju automobila, jelima u restoranima, opojnim mirisima buketa koje su oboţavaoci slali Kseniji Fjodorovnoj u Sedamdeset prvu ulicu. Pa ipak, to bogatstvo dobara, hrane i optimizma, ponekad bi bilo nesvarljivo, skoro opsceno, jer ono nije, niti će ikada biti, dovoljno da utoli onaj manjak koji je razjedao Lili Seligson. Krajem popodneva, neko pozvoni na vrata. Marta, guvernanta, otvori. Lili je čitala u salonu, sedeći u svom omiljenom ćošku među jastucima pored prozora, koji je gledao na malu baštu iza kuće. Bila je bosonoga i pila je limunadu. Kuća je bila tiha. Tetka Ksenija je bila odvela Nikolu kod pedijatra, na vakcinu. Pomalo iznervirana zbog konverzacije koja se bila oduţila i čije je mutne prizvuke mogla da čuje, ona ustade da ode da pogleda i nagnu se preko ograde stepenica kako bi mogla da vidi ulaz. „Šta se događa, Marta?" upita ona, podignutih obrva. S rukama na kukovima, stara crnkinja podiţe svoje okruglo lice prema devojci. Kosa joj se jeţila od besa. „Ovaj gospodin insistira, gospođice Lili... Ne ţelim..." Neki čovek ovo iskoristi da bi ušao, a zatim skide svoj šešir. „Dobar dan, Lili." Ona ga je odmah prepoznala i ostala bez daha. Nosio je odelo, kravatu s diskretnim motivima. Svetlost je otkrivala njegove osedele zaliske. Imao je isti onaj paţljivi pogled kao i pre rata, ali njegove crte bile su izraţenije, linija njegovih usana, bore na čelu. Ispunjavao je prostor ljubavlju. Kao nekada. S njim, ponovo ju je proţimalo čitavo njeno detinjstvo. Ima bića koja nikada nisu sama, već uvek u društvu fantoma. „Prepoznaješ me?" upita je on. Uzruja je kolebanje u njegovom glasu, ta naglašena ljubaznost. Ne rekavši ništa, ona strča do njega. Pločice u hodniku bile su joj hladne pod nogama. Ona spusti obraz na njegove grudi, nasloni se na njegovo telo, isto kao što je to radila deset godina ranije pre nego što je napustila Berlin. Njegova kolonjska voda nosila je note koţe i

sandalovine. Ĉinio joj se slabijim nego što je to pokazivao. Maks je zagrli i stisnu uza sebe. Dugo ostadoše tako, pod začuđenim Martinim pogledom, koja je brinula jer nije imala običaj da pušta neznance u kuću. Gospođa Osolin nije joj bila dala uputstva, ali stranac je insistirao da uđe a nije bio od onih kojima lako prihvataju ne. Oni pređoše u salon i sedoše na kanape od jelenske koţe beţ boje. S vremena na vreme, Lili bi mu dotakla obraz, ruke. Bilo je stvarno. Veza sa prošlošću čije su je boli svakodnevno proganjale. Ţeleo je da pričaju o njoj, o fakultetu, da je pita da li je srećna, da li je upoznala nove prijatelje. Ali ona samo, nestrpljivim pokretom ruke, odagna njegova pitanja i opaske. Tako on njoj ispriča da je početkom godine stigao u grad da radi za Harpers bazar. Njegov prijatelj, Aleksej Brodovič, angaţovao ga je bez razmišljanja za rad na modnim kolekcijama iz Pariza. Umetnički direktor bio je genijalac, vizionar, koji je shvatio novu psihološku dimenziju modne fotografije. A Maks je bio jedan od prvih, još pre rata, koji je predosetio tu evoluciju. „Morao sam da se prilagodim", objasni on. „Srećom, dobro se slaţem s njegovim štićenikom. Jedan mlad dečko, veoma talentovan. Ričard Avedon. Da li si već videla njegov rad? U početku, plašio sam se da ću biti prevaziđen. Tehnika je mnogo napredovala. Priznajem da me je elektronski blic ostavio zbunjenog. Trebalo mi je vremena da se snađem. Morao sam da se koncentrišem. Da danonoćno radim. Bilo je dobro. To me je sprečilo da previše razmišljam." Smeškao se. „Ne znam nijedno mesto kao što je Njujork. Hvale fotografiju: časopisi, reklame, knjige... Pripremam izloţbu za Boţić. Kada sam stigao, nisam mislio da će biti toliko, toliko... (napravi jedan gest rukama ne mogavši da objasni šta oseća). Ovde, prošlost više ne postoji. To je verovatno dobro. Ali na početku, zbunjujuće je, čini li ti se? U svakom pogledu", dodade on, uznemiren. „I tek sada dolaziš da nas vidiš?" zameri mu ona, pogođena. On zastade. „Nije mi se ţurilo. Veliki deo svog ţivota proveo sam čekajući ovaj trenutak. Nisam smeo ništa da ubrzavam. Ništa da pokvarim."

Razumela ga je. Niko nije bolje od Lili Seligson shvatao strpljenje neophodno odlučnim dušama. Maks je izgledao sigurno u sebe. Pa ipak, nekoliko trenutaka kasnije, kad se začuše ulazna vrata i kad veseli glas Ksenije Fjodorovne odjeknu kućom, on zadrhta. Lili sklupča noge pred sebe i obgrli svoja kolena. Poslednji zraci sunca osvetljavali su prostoriju za koju je Ksenija odabrala umirujuće tonove: belu, beţ i nijansu karamele. Velike zavese uokvirivale su tri prozora dajući utisak leţernosti. Unutra je vladao topao nered, časopisi ispod jednog stočića, razbacane igračke. Zanimljive slike visile su na zidovima. Lili poţele da ga ohrabri, da mu kaţe kako će sve biti dobro, da je tetka Ksenija stavljala u kristalne vaze cveće od svojih oboţavaoca ali da je i dalje odbijala sve ponude. I da je mnogo radila. Brinula je o dečaku, pazila na Lili. Ponekad je njen pogled bio istovremeno odlučan i tuţan. Ksenija se pojavi na vratima. Drţala je uspavanog Nikolu, čije je okruglo lice bilo uokvireno kapicom od plavog kašmira. Ugledavši Maksa, ona stade, lice joj preblede. On polako ustade, paţljivo ispravljajući svoje telo, kao da je neki pogrešan pokret mogao da ugrozi slabu ravnoteţu. Lili obuze jeza. Mrzela je te emotivne trenutke, kad hvata mučnina od jakog lupanja srca, kada sve drhti od neke maglovite neizvesnosti. Maks i Ksenija se zagledaše jedno u drugo, bez reči. Osećala se njihova napetost. Maks se ne usudi da se mrdne. Od početka njihove priče, bio je to prvi put da je on bio taj koji je odlučio da se vrati. Ksenija je to nekoliko puta pokušavala. I uvek uzalud. Sada je shvatao kolika je hrabrost potrebna da se krene u potragu za voljenim bićem izgubljenim u nekoj oluji. Shvatao je uţasan strah da je suviše kasno. Kakav je osećaj biti lagan kao vazduh, nemati šta ponuditi. Da li je u njenom ţivotu bilo mesta za njega? U toj kući koju je uredila prema sebi? U tom gradu mladom i vatrenom, toliko udaljenom od njihovih zajedničkih rana? Njegov pogled konačno siđe s Ksenije i skliznu na dete koje je drţala u naručju. Kseniji je bilo teško da poveruje da je bio tu, u salonu, gde je zauzimao sav prostor.A ipak, zamišljala gaje mnogo, mnogo puta. Svaka boja tkanina, svaki komad nameštaja, svaka slika bili su odabrani dok je mislila na njega i njegov ukus. Dakle, vraćao joj se.

Bilo je to neočekivano. Ništa nije govorio, ali Maks nikada nije bio čovek koji koristi nepotrebne reči. Dobro ga je poznavala. Videla je da je bio zabrinut. Izgubljenog izraza, skoro povređenog, posmatrao je svoje dete. Patio je što je bio udaljen od njega. Ona mu je bila ukrala detinjstvo njegove kćerke, a sin će mu uskoro imati tri godine. Neki trenuci sreće bili su zauvek izgubljeni. Videvši Maksovu muku, Ksenija zadrhta. Njegova tuga uvek će joj biti nepodnošljiva. „Da li bi voleo da uzmeš Kolju?" upita ona, neprirodno povišenim tonom. „Vraćamo se od doktora. Mališi se nije dopala injekcija. Plakao je celim putem nazad, ali sad je sve zaboravljeno." Ona ućuta, uznemirena, zatim nastavi, zbunjena: „Srećna sam što te vidim, Makse. Vrlo srećna. Nadala sam se da ćeš doći otkad mi je Natoška javila da si otišao iz Nemačke. Znam da ste bili zajedno. Kada sam videla tvoje fotografije u Harpersu, oklevala sam da te pozovem. Ali htela sam da ti ostavim tu slobodu da se vratiš ako to ţeliš. Nismo to govorili, ali očekivali smo te. Istina, je li, Lili?" Ksenija je pričala suviše brzo. Izgledala je zadihano, izgubljeno. Plaši se, pomisli Lili, zaprepašćena slabošću koju je otkrila kod te autoritativne ţene. Plaši se da ga ponovo ne otera. Neka laţi, propusti, krade ne budu oprošteni. Neka kazna nikada ne prestane. Devojka je istu slabost naslućivala i kod Maksa. Ona primeti da se bio posekao brijući se, i to je ganu. Lili pomisli da je i ona bila osetila sličan strah, kada je uhvatila svog brata za ruku po njihovom dolasku u pariški salon tetka Ksenije. Strah da se ne mogu pronaći reči. Strah od nerazumevanja. Strah od toga da se više nikada neće osetiti bezbriţnost deteta koje spava u majčinom zagrljaju. Ĉudno, ali taj čovek i ta ţena, nakon toliko nedaća, očekivali su od nje neko oslobođenje. Ona, koja više ni u šta nije verovala, ona, hodač po ţici, tačno je u tom trenutku okrenula ključ čuda, obećane sreće. „Istina je, čika Makse", potvrdi Lili. „Tetka Ksenija te odavno čeka. Trebalo ti je vremena da dođeš, ali dobro je što si konačno ovde. Tvoje mesto je od sada ovde. U ovoj kući sad više ništa ne nedostaje." Istog trenutka, Lili oseti tako duboko spokojstvo da obori glavu, kao da je htela da naćuli uši. Bilo je to blago, neţno i prijatno. Pravo blaţenstvo. Ispunjenje koje je dolazilo izdaleka, od pre brodoloma, za koje je mislila daje bila zaboravila, ali skoro istog časa, osećaj joj

izmače i ona poţele da vrisne. Ponovo je sledi talas hladnoće, ali znala je ona da je to njeno breme, a ne njihovo. Elem, Lili ih ostavi ne rekavši više ništa, klizeći bosim nogama po parketu, jer je bilo došlo vreme za taj par koji se toliko borio. Ksenija Fjodorovna Osolin i Maks fon Pasau pobedili su svoje demone, prošli oluje, i svet oko njih vraćao se na svoje mesto, i sve je bilo dobro, i sve je bilo pravedno.

Minhen, novembar 1949.

A

ksel zavuče prst u okovratnik svoje košulje. Kravata gaje davila. Uprkos hladnom i vlaţnom vetru, znojio se ispod svog kaputa. Bela košulja lepila mu se za plećke. Ţalio je što je došao pešice sa stanice. Naročito je ţalio što je dozvolio da ga Nataša ubedi. Lukav-ština, pomisli on, očajan. Priznaj da si nasamaren. Petnaest dana ranije, njegova rođaka bila mu je došla u posetu. Nervozna, grizla je nokte. Da bi je zadirkivao, rekao joj je da prestane, jer mu je ličila na muškaraču. Ona ga je samo mrko pogledala, zatim počela da šeta levo-desno po maloj prostoriji, nedaleko od univerziteta, u kojoj je stanovao. Nije je poznavao tako grozničavu i zabrinuto ju je posmatrao. Devojke su pripadale nekom svetu koji gaje zbunjivao. Njihova osećanja činila su mu se nedokučivim. Kako je mnogo učio i malo izlazio, često se osećao nevešto. Njegovi drugovi smatrali su ga za stidljivog. Akselu se više sviđalo da misli kako se radilo o prirodnoj povučenosti „Volim da gledam s visine", šalio se. Njegovi prijatelji uz ironiju su mu govorili da se spusti na zemlju. Nataša je bila po prirodi iskrena i spontana. Od nje nije očekivao ruţna iznenađenja. Ali evo je kako je započinjala priču o njegovom ocu. Aksela je bio obuzeo bes. U šta se ona mešala? Odakle je dolazila ta iznenadna agresivnost, kada je njegov ţivot već bio krenuo svojim tokom, kada je imao talentovane profesore, ozbiljnog poslodavca i jednu obećavajuću budućnost? Zašto gaje Nataša odjednom vraćala u prošlost, u jedan svet zapovesti i uniformi, rata i smrti? Svet kojeg mu je bilo dosta i koji više nije ţeleo. Uopšte nije imao nameru da uspostavlja kontakt sa svojim ocem. Ili bar ne zasada, i u svakom slučaju, ta odluka zavisila je od njega, samo od njega. Ona je insistirala, toliko da je on rukama bio pokrio uši zatraţivši joj da ućuti, ili će je izbaciti kroz vrata. „Treba pomoći Feliksu", izjavila je, odsečnim tonom, prekrštenih ruku. „Baš me briga za Feliksa Seligsona", odgovorio joj je. Neko mračno okrilje dotaklo je njegovu dušu u kojoj su se mešale neka opasna ljubomora, osećaj nepravde i čudna ţelja da naškodi. Zaista, nije mu se sviđao taj Seligson. Izazivao je u njemu mutni osećaj krivice iako

on ni za šta nije bio kriv! Prihvatao je da ga viđa iz prijateljstva prema ujaku Maksu i Nataši, ali više bi voleo da ga izbegava. Te večeri, mrzeo je svoju rođaku zato što je bila probudila košmare. Devojka nije popuštala. Pobila je sve njegove odbrane, uzvikujući na sav glas svoju teoriju koja je zahtevala da se suočimo sa svojim demonima. Zar i ona sama nije bila došla u potragu za svojim ocem? „Smatraš me budalom? „ viknuo je, besan zbog te arogancije. „To nema veze sa ovim. Svako bi poţeleo da bude dete Maksa fon Pasaua. „ Nataša je ostajala uporna, pritiskala ga je svojim opaskama sve dok Aksel nije bio primoran da prizna svoj najpodmukliji strah: daje od Kurta Ajzenšahta nasledio ono što je njegovog oca i dovelo do propasti - ambiciju. I on sam, odbijao je ideju o jednostavnom, skromnom ţivotu. Ţeleo je da ostavi svoj trag u svetu, da se dive njegovom talentu i pozdravljaju njegovo nadahnuće. Ţeleo je da zaradi novac. Mnogo novca. Da više nikada ne oseti glad, ni očaj koji izaziva bes srca, niti da pretrpi oholi pogled jednog odvratnog preprodavca na crno od kojeg zavisi da bi preţiveo. Ali Aksel je znao da krv nikada ne laţe. Šta čoveka tera da pređe zabranjenu granicu? Da proda svoju dušu? Niko nije na sigurnom od te pretnje. Granica je krhka. Teţnja za uspehom opasna. Dovoljno je samo malo da se posrne. „Zašto si došla da mi pričaš o svemu tome?" pobunio se, a ona se namrgodila. „Zato što smo potrebni Feliksu. Kuća 'Lindner' pripada njemu. Tvoj otac mu podmeće nogu a sumnjam da mu je uopšte potrebna ona jadna ruševina u centru Berlina. Feliksu, ona znači ceo ţivot. Sada moraš da reaguješ. Vreme je dragoceno. Ne treba ga gubiti. To bi bio još jedan zločin da se doda ostalima." Natašino uzbuđenje splasnu. Pogled joj se izgubi u daljini i ona se odjednom učini ranjivom. ,,U tom slučaju, daj mi jedan valjan razlog", zahtevao je, s rđavim zadovoljstvom, ubeđen u to da njegova rođaka neće moći da pronađe nemoguće reči. Bila je prebledela. Kao da se plašila. Odmerili su se pogledom, zatim je ponosno podigla bradu. „Zaljubljena sam u jednog sovjetskog oficira." Aksel je bio zanemeo. Reklo bi se da ta dva događaja nemaju ništa zajedničko. Pa ipak, razgovarali su celu noć. U četiri sate ujutru, pali su jedno kraj drugog

na njegov studentski krevet i utonuli u san. Sutradan, Aksel je otišao na stanicu da kupi kartu za Bavarsku. Velika kuća uzdizala se malo izdvojeno u jednoj mirnoj ulici u predgrađu Minhena. Na prvom spratu, daske su bile zakovane preko prozora. Na tremu su stajale kante s krečom. Vrt iza kuće spuštao se sve do ivice šume. Bila je to još uvek samo poljana prekrivena ţbunjem, gde su baštovani izravnavali neravnine. Svojim oštrim okom, Aksel strogo proceni impozantnu zgradu, snaţnu, ali bez imalo mašte i duha. Kada mu je majka dala ceduljicu sa očevom adresom, odbio je da je uzme. Marijeta ju je onda stavila u jednu kovertu koju mu je ujak Maks dao nakon njene smrti. Aksel nije imao srca da je pocepa. Briga ga je mučila. Ceo dan nije bio ništa pojeo. Nataša mu je bila pozajmila pare za put. Drugi put bi mu bilo bolje da ih potroši na piće s prijateljima. Ionako on neće biti ovde, uteši se on. Deset je sati ujutru. Sigurno je u kancelariji. Nekada je Kurt Ajzenšaht provodio vreme u kancelariji, bilo da je to bila ona njegova, u zgradi koja je bila njegovo vlasništvo u Fridrihštraseu, ili ona koju je imao u Gebelsovom ministarstvu. Aksel se seti dugih hodnika u kojima se odzvanjali koraci. Grčkih statua i mermernih bista. Ogromnih vrata. Ljudi u uniformama, koji su izgledali opterećeni poslom. Opterećujućeg osećaja da treba da se drţi uspravno, da pametno odgovara na pitanja, da ne razočara. Ne treba zaboraviti ni lepršave zastave u čarobnom krugu u Nirnbergu. Povike „Zig, hajl!" Njegov ponos onog dana kada gaje firer potapšao po obrazu. Taj učitelj i gospodar koji ga je počastvovao svojim pogledom. Sećao se i Gebelsove dece. Njihove igre i smeha u parku njegovih roditelja. Svi su bili mrtvi, ubila ih je njihova majka, lepa Magda, cijanidom. On je čuvao svoju pilulu, paţljivo uvijenu u jednu maramicu, na dnu fioke. Svetinja. U mesecima koji su usledili nakon kataklizme poraza, ponekad ju je drţao na svom dlanu, i ona mu se činila puna obećanja. On se pribliţi, stisnutih zuba, i pozvoni na vrata. Jedna stara ţena okruglih obraza otvori mu i nepoverljivo ga osmotri. „Šta ţelite, mladiću?" „Da li je gospodin Ajzenšaht kod kuće?" „Zbog čega vam on treba?"

„Hoću da razgovaram s njim." „Pogrešili ste adresu." Ona poţuri da zatvori vrata. „Recite mu da njegov sin ţeli da ga vidi." Ona ga odmeri, kao da je htela da pronađe neku fizičku sličnost, ali nije izgledala iznenađeno. Nemci su bili naviknuti da im neko ovako zakuca na vrata. Sovjetski Savez oslobađao je ratne zarobljenike malo-pomalo. Nečiji muţ, brat, sin pojavili bi se odjednom na kućnom pragu, bez najave, najčešće psihički slomljeni i toliko mršavi da su prestravlji-vali decu a ţene, sestre, majke ostavljali očajnima. Isto lako, prijatelji ili roditelji izbegli iz istočnih provincija nastavljali su da pune vozove, naročito u Bavarskoj. Pojedini starosedeoci ţalili su se da je njihov re-gion pretvoren u kamp za raseljena lica. Svako je mogao da očekuje iznenađenje, jedne večeri ili jutra, u podne, bilo kada, a ono je moglo biti lepo i ruţno. Nije uvek prijatno kada vas prošlost ščepa za gušu. Šta li će otac pomisliti, zapita se Aksel, sa ironijom na licu. „Sačekajte trenutak, molim vas", reče guvernanta, a onda mu zalupi vrata pred nosom. Aksel se suzdrţa da ih ne šutne. On sede na jedan zidić i zapali cigaretu. Telo mu je bilo oteţalo, misli prazne. Glup si što si dozvolio da te Nataša prede, pomisli on, morajući da prizna svojoj rođaki izvanredan talenat za ubeđivanje. Ljubavnica sovjetskog oficira. U stvari, moţda ne još prava ljubavnica, bila je stidljiva da otkriva sve detalje, ali ljubavnica srca, sasvim sigurno. Ona sama, delovala je zapanjena time. On je ipak naslutio trunku ponosa u njenom pogledu. Prkos zabranama. Verovanje u nemoguće. Aksel se prepoznavao u tom zanosu, ali nije se usuđivao da pomisli šta bi se dogodilo ako bi neko od njih dvoje bilo uhvaćeno. Naročito on, čovek čije je ime bila odbila da kaţe. „Moţete da uđete", pozva guvernanta. Aksel sačeka da završi svoju cigaretu pre nego što je smrvi petom. Srce mu je jako lupalo. Bio je kao na iglama, ispunjen nekom energijom od koje mu je čitavo telo bilo napeto. Ulaz je bio ukrašen drvenarijom. Lepo stepenište vodilo je na prvi sprat. On oseti miris sveţe farbe, dašak cimeta. Njegov otac je oduvek voleo slatkiše. Guvernanta ga uvede u jedan salon skladnih

proporcija, koji je izlazio na široku terasu s pogledom na vrt i šumu. Duţinom jednog zida prostirale su se napola popunjene police biblioteke. Fotelje subile duboke, ćilimi još uvek umotani stajali su naslonjeni u jednon i ćošku. Naslućivalo se da će mesto biti prijatno, udobno i toplo. Aksel je mogao i da zamisli sebe ovde. U tome jeste tajna uspešnog enterijera, njegova moć zavođenja, umeće da jednom strancu pruţiš osećaj da tu moţe biti srećan. „Aksele, konačno! Trebalo ti je dosta vremena da dođeš." Glas je bio dubok, ritmičan, sa onim naglaskom iz severne Nemačke koji odseca slogove. Na trenutak, Aksel zatvori oči. Odmah poţele da pobegne zbog usputnog prigovora. Okrenu se da bi bio licem u lice s njim. Njegov otac bio je sačuvao svoju korpulenciju. Njegova impozantna figura isticala se u sivom odelu sa širokim reverima, ali njegova proredena kosa bila je posedela i nosio je naočare sa okvirom od školjki. „Mogao si da mi javiš. Došao bih po tebe. Ĉime da te posluţim? Kafu? Ostalo je još sveţih pogačica od jutros. Sigurno si gladan. U tvojim godinama, čovek je uvek gladan." Aksel pomisli šta bi uopšte njegov otac mogao da zna o njegovim ţeljama. Taj tip čoveka kao da se rada sa šlemom i oruţjem. Ĉovek koji ima potpuno vlasništvo nad svojim moćima, koji ne zna ni za kakva mladalačka odlaganja, njihove strepnje i srameţljivosti. On krenu ka njemu, s jednim pokretom ruke kojim je pokazivao na salon. „Nadam se da ćeš mi oprostiti za nered. Kao što vidiš, još uvek sam u toku preseljenja. Ista situacija je i u mojoj kancelariji u centru grada. Posvuda kartonske kutije. Trebalo bi da dođeš da vidiš. Ali u poslednje vreme sve se ubrzava. Dani su suviše kratki. Sviđa li ti se kuća?" „Mama je umrla", reče Aksel, suvog gria. Kurt Ajzenšaht odjednom zastade. Usne mu pobeleše. Aksel oseti zadovoljstvo videvši ga da drhti. „Ţao mi je." „Zaista?" ironično reče Aksel. „Ipak, pustio si je da se vrati u Berlin tokom bombardovanja, a bila je na sigurnom kod naših rođaka. To nije postupak jednog predusretljivog muţa. Prošli su meseci i godine,

ali mislim da si imao prečih problema nego da se brineš za svoju suprugu." Bio je to prvi put da se Aksel usudio da se suoči sa svojim ocem. Bes je palio njegove nerve. On se seti brige koju je bio osetio krajem rata, one grozne muke između straha da mu je otac završio na konopcu i bojazni da će se on ponovo pojaviti u njegovom ţivotu, sa svojim autoritetom, cinizmom i onom očinskom ţestinom koju je Ajzenšaht nekada pokazivao a Aksel se plašio da će ponovo biti slab na nju. Postoji toliko načina da se izdaju svoja deca, pomisli on, toliko mračnog nasleda da im se prenese, toliko načina da se pokvare, jer dete ću uvek, uprkos svemu, traţiti da ga roditelji vole. Kurt Ajzenšaht je posmatrao kruto drţanje svog sina koji je stajao ispred njega kao nakostrešen. Poslednji put kada ga je video, Aksel je bio još dečak u uniformi, kratke kose, s kapom navučenom preko čela, ushićenog pogleda. U velikoj prepunoj sali Sportpalasta u Berlinu, Gebels je pozivao na totalni rat. Aksel je vikao zajedno s masom. Znači, Marijeta je mrtva. Sin bi mu sigurno bio iznenađen daje znao koliko je iskrenu tugu osećao. Voleo je svoju ţenu. Njenu drskost, taj tako jedinstven način da se nikada ne pokorava. Ni Marijeta ni on nisu bili u zabludi u vezi s realnošću njihovog odnosa. On se njome oţenio zbog njene lepote i njenog aristokratskog porekla, ona je njega izabrala zbog svoje ljubavi prema moći i novcu, i zato što je umeo da je zabavi. Ipak, zadrţala je onu ironičnu ravnodušnost koja je sakrivala slabost, što ju je činilo tako zavodljivom. On je znao da joj pruţi onu zaštitu koju je ona traţila. Prvih godina, bili su ushićeni ljubavnici. Na njeno veliko iznenađenje, ostao joj je veran, iako je oko njega bilo susretljivih ţena napretek. Na pomisao da Marijete više nema, Kurtu Ajzenšahtu se za trenutak učini da je izgubio tle pod nogama. voki Njegov sin, mračnog lica, s pramenom crne kose preko očiju, gledao ga je svađalački. Bio je postao mladić vedrih crta, nemirnog pogleda. Kurt je nekada ţeleo da ima više dece. Po mogućstvu sinova, kako bi učvrstio dinastiju. On koji je potekao ni iz čega, sanjao je o jednoj budućnosti drugačijoj od ove koju je sada vodio, sam, u toj provincijskoj kući, u predgrađu Minhena. Ipak nije se imao na šta ţaliti. Neko vreme iza rešetaka, brzo oslobađanje zahvaljujući

čvrstom krugu prijatelja, obećano ponovno preuzimanje poslova. Izuzev časopisa. Amerikanci ne bi tolerisali da se ponovo bavi štampom. Ali zgrada i industrijski proizvodni pogoni bili su u stilu koji se dopao Ludvigu Erhardu, velikom manitu ekonomske rekonstrukcije. Pod vodstvom kancelara Adenauera, federalna Nemačka bila je pozvana na potpuno učešće u svetskoj trgovini. Bila je ona prava obećana zemlja za mudrog poslovnog čoveka. Celokupna industrija bila se dobro izvukla iz rata. Bila je relativno malo uništena i pokazala se modernom i efikasnom, uprko onesposobljavanju i obnavljanju u sukobu s bivšim neprijateljima. Ne, zaista nije imao na šta da se poţali. Usput, izgubio je samo svoju ţenu i svog dvadesetogodišnjeg sina koji nije uspevao da sakrije svoju srdţbu. „Naši putevi su se razišli, ali to nije oduzelo ništa osećanjima koja sam prema njoj gajio." Aksel napravi ironičan izraz lica i poţele da odgovori nekom dosetkom. „Ćuti!" naredi Kurt, podigavši ruku. „Nemoj da pričaš o onome što ne znaš. Ţelim ti da jednog dana voliš neku ţenu kao što sam ja voleo tvoju majku." Aksel ostade nepomičan. Bilo je to upravo ono čega se plašio, te lakoće kojom ga je otac zbunjivao, ostavljao ga da nasluti emociju, iako se bivši SS-ovac predstavljao kao hladni monstrum. Obuzet ludom ţeljom da puši, on izvadi iz dţepa paklu cigareta. „Dozvoljavaš?" „Ako insistiraš." Njegov otac otvori prozor. Na terasi, sveţ vazduh mirisao je na mokru zemlju, smolu iz šume. Vetar je bio rasterao oblake i na plavom nebu sijalo je sunce. Boje su bile ţive, skoro neprirodne. U daljini, nazirale su se planine prekrivene prvim snegom. „Šta radiš u Berlinu?" „Studiram arhitekturu. Izgleda da sam dosta talentovan. Već radim u jednom poznatom kabinetu." „Mislio sam da si došao da traţiš pomoć od mene. Reklo bi se da se dobro snalaziš. Ĉini mi se da bi trebalo da budem ponosan na tebe." Aksel se gorko nasmeja.

„Tome sam se nadao kada sam imao dvanaest godina. Sada više ne. Više me ne zanima šta misliš o meni." „Laţeš. Ne odvaja se lako od očevog mišljenja. Ja to dobro znam", precizirao je Kurt Ajzenšaht gorkim glasom. Aksel mu uputi ispitivački pogled. O svom dedi po ocu nije znao ništa. On shvati da mu je izmaklo sve u vezi sa očevom prošlošću. „Pretpostavljam da mi prebacuješ zbog mojih nekadašnjih političkih stavova." „Naravno. Ali ljudi tvoje generacije ne pričaju. Prošlost je postala tabu. Kao da je sve to bio samo ruţan san. Oni hoće da zatvore oči i nastave svoj put. Da izgrade novu Nemačku. Nemačku Adenauera i Erharda. Sa odlučnim radnikom koji radi četrdeset osam sati nedeljno, s fiskalnim olakšicama za preduzeća, jednom potpuno liberalnom ekonomijom... „Nemoj mi reći da bi više voleo da si kod Sovjeta", naruga se Kurt. „Maločas si spomenuo ponos. Više bih voleo da sam ponosan na tebe. Da se obrađujem dolasku u ovu kuću, na ovo imanje, a da se ne pitam kako si zaradio taj novac, odakle on potiče, kome je ukraden..." Aksel se tresao. Kurt Ajzenšaht zavrte glavom. „Da mi nisi sin i da sam deset godina mladi, razbio bih ti njušku." ,,A ja, misliš da ja ne ţelim da se pobijem?" zanese se Aksel. „Bio si prijatelj s ratnim zločincima koji su obešeni u Nirnbergu. Primao si tu odvratnu svitu u svoju kuću. Koliko puta sam te video u uniformi SS? A bio sam ponosan na to. Da, priznajem! Tada sam ti se divio, jer si me ubedivao u sve te gluposti, iako sam bio još derište." On nadlanicom obrisa svoja usta. „Šta si pomislio kada si video fotografije kampova? Kada si saznao kako su se ponele trupe u Rusiji i Ukrajini? A oni milioni prognanih? A moţda si ti za to znao još od početka? Da li si s gađenjem okrenuo glavu? To je grozno, je li? Ali neophodno da bi se obrnuli poslovi i napunile kase. Dakle, šta sada kaţeš na to, a? Kako opravdavaš te svoje veze?" Vikao je. U dnu dvorišta, baštovani se okrenuše. „Smiri se!" prosikta Kurt, stegnute vilice. „Neću dozvoliti da me vređaš pod mojim krovom. Ako imaš šta da mi prigovoriš, budi toliko pristojan pa kontroliši svoje nerve i ponašaj se kao pravi čovek."

Ovo je uţas, pomisli Aksel. Šta je on očekivao? Miran razgovor? Civilizovanu konverzaciju? Mučnina ga natera da se okrene da bi duboko udahnuo. Stegao je ogradu na terasi toliko da mu prsti pobeleše. Retko se osećao tako poraţeno. Duboko se postidevši, on shvati kako se potajno nadao da će Kurt Ajzenšaht pronaći reči da bi izbrisao svoju uţasnu prošlost. Uprkos svojoj odvaţnosti, otac mu je bio potreban, iako ga nije poštovao. „Zašto, tata?" prošaputa on. Njegov otac ostade tih. Aksel je iza svojih leđa osećao njegovo intenzivno, neizbeţno prisustvo. Ĉuo je njegovo disanje. Disanje astmatičara ili strastvenog pušača. U daljini, začu se motor automobila. Baštovani su bili nastavili svoj posao kao da se ništa nije dogodilo. I uvek ona tišina. Teška. To je zato što nema odgovora, pomisli Aksel. Nikakav koji bi vredelo čuti. „Zašto si došao, Aksele?" „Nisi odgovorio na moje pitanje." „Ne, na ovo." „Zašto?" ,,Ja nisam čovek koji se pravda, a ti nisi spreman da čuješ ono što bih ti rekao." Aksel se okrenu da bi ga ponovo pogledao u oči. „Ti ne znaš ništa o meni. Nije te bilo u najvaţnijim trenucima mog ţivota. Nikada nisi ni pokušao da me razumeš. Ţeleo si da mi nametneš svoju viziju sveta, ne zapitavši se da li je ona meni odgovarala. Mi smo dva stranca." „Ne toliko koliko ti misliš, Aksele. Prepoznajem u tebi svoj snaţni karakter i to mi prija." Mladića obuze jeza. To je bilo ono čega se iznad svega plašio: saučesništva rođenog nasleđem, protiv kojeg nije mogao ništa. „Kada sam s drugovima branio Berlin, dešavalo mi se da te proklinjem." Kurt ostade nepomičan. Jednom rukom, on zagladi svoju kosu. Iza naočara, njegov bledi pogled ne ustuknu. I tada Aksel shvati ponor koji će ga zauvek razdvajati od oca. Ĉoveka koji se nije plašio prokletstva, čak ni onog koji mu je uputio rođeni sin. Ĉovek koji je ostavljao da se naslute neke rane koje su bile u stvari samo zamke. Razdor se dogodi tačno u tom trenutku. U srcu mladića nešto se slomi. Slika ujaka Maksa ukaza mu se pred očima. Njegovo

mršavo telo, obrijana glava, bedna odeća koju mu je bio dao Crveni krst kako ne bi morao da nosi dronjke zatvorenika iz Zaksenhauzena, i njegove ruke koje su ga grlile dok je jecao od iscrpljenosti i straha. Aksel Ajzenšaht nije verovao u boga, ali u tom trenutku, on oseti milost. Ponekad nam je potrebno rame čoveka kao što je Maks fon Pasau da se isplačemo a da ne potonemo. Aksel se ispravi. Njegov bes bese malo splasnuo. „Došao sam da ti traţim da kuću 'Lindner' vratiš Feliksu Seligsonu, nasledniku Sare Lindner." Na Kurtovim usnama pojavi se usiljen smešak. Njegovo telo se ukruti a neki neobičan treptaj pojavi mu se u očima. Aksel shvati da je njegov otac navukao oklop poslovnog čoveka, onaj koji je pokazivao pred svojim konkurentima ili tokom sastanaka rukovodstva.

„Kakvo iznenađenje! Mora da si naišao na Maksa fon Pasaua. Kao mladić, tvoj ujak je bio ludo zaljubljen u tu devojku. Ali kakav neobičan zahtev", nastavi on, suţenih očiju. „Ne vidim kakve ti koristi imaš od toga. Sve će to biti tvoje jednog dana. Poznaješ ga, tog Feliksa Seligsona?" „Da", potvrdi Aksel, zatim, nakon nekoliko trenutaka oklevanja, dodade: „On mi je prijatelj." „Prijatelj?" Njegov otac je delovao kao da sumnja u to. Aksela to iznervira. Feliks je mogao da bude ogorčen, ali on bi hiljadu puta više voleo da sedi s njim u Berlinu i pije pivo, nego što se suočava sa svojim ocem, na toj terasi, u Bavarskoj. Neverovatno koliko utisci mogu da sepromene u nekoliko sekundi, pomisli on. „Ne ţelim ništa od tebe. Baš ništa. Ne bih nikada mogao da podnesem bilo kakvo nasledstvo od tebe", reče on, gledajući oko sebe. Hoću da sagradim sopstveni ţivot bez ikakve obaveze prema tebi. Samo ti traţim da odustaneš od suđenja sa Seligsonom. Hoću da mu vratiš ono što mu zakonom pripada. Traţim ti to u ime svoje majke. One za koju tvrdiš da si je toliko voleo", besno reče. „I ona je nekada bila prijateljica Sare Lin-dner. Inače, da li znaš šta joj se

dogodilo?" izazivački reče. „Pretpostavljam da te baš briga, ali ipak ću ti reći. Sara Lindner je umrla u Aušvicu. Ona, njen muţ i njihova kćerkica..." On ućuta, srce mu je jako lupalo, iščekivao je neku reakciju koja je još mogla da ga spase, naslućivanje grize savesti, kajanja, ali njegov otac nije reagovao. Nikakva emocija nije se očitavala na njegovom licu. Što se tiče njih dvojice, dakle, sudbina je bila zapečaćena. Aksel se izmače jedan korak. On primeti da nije bio čak ni skinuo svoj kaput. A i zašto? Bio je samo sin u prolazu. „To što ti danas odbijaš da razgovaraš i da mi daš objašnjenja to je zato što ona ni ne postoje. Nikada ništa neće moći da izbriše prošlost. Eto kakvo breme nam ostavljate u nasledstvo, ti i tvoja generacija. Prokletstvo koje ćemo da nosimo. Mi i naši potomci, dok je sveta i veka." Obuzet ruţnim predosećajem, Aksel se okrenu, očekujući da će ugledati nekoga ko ga vreba iz vrta, ali nije bilo nikoga. Ĉak su i baštovani bili nestali. „Nemamo više šta da kaţemo jedan drugome", dodade on. „Moram da idem. Imam voz i nipošto ne bih ţeleo da ga propustim." Svi snovi sveta Ali Kurt nije nameravao da ga tek tako pusti da ode. „Ne postaje se otac ako se ne boriš sa svojim slabostima. Ja nisam otac kakvog si ţeleo da imaš, ali svakako sam otac. Da li si se ikada zapitao zašto sam se poslednjih godina drţao dalje od tebe? Koliko me je to koštalo? Misliš da je to zbog toga što me nije bilo briga za tebe. Nikada se nisi zapitao da li je to bio moj način da te zaštitim. Prokleo si me, je li? Ko ti kaţe da si ti jedini koji je to uradio?" Aksel je ćutao. Njegov otac je bio pogrešio, a on nije znao da li će to jednog dana moći da prihvati. „Vidiš, to je ono u čemu nismo slični", konačno reče on, s tračkom olakšanja. „Ti i oni tvoji, vi ste nam dali laţne bogove da slavimo, prokleta nadanja, kobna ushićenja. Nekada si voleo da i ja budem deo te slave, a u stvari, trebalo je upravo od nje da me sačuvaš. Bio si zadovoljan, jer sam ti se divio. Sada, kada si ponosan na ono što si obnovio, zadovoljan si što ti dolazim. Ali kada se sve srušilo, drţao si se na distanci. Iz ponosa, zar ne? Šteta... Nisi shvatio da sam ja baš u tom trenutku ţeleo da budem s tobom. U nedaćama. Ţeleo sam da

podelim s tobom tvoju tamnicu. Moţda je to bila i jedina prilika koju smo imali da se zbliţimo." Kurt Ajzenšaht je bio prebledeo. Aksel je bio povređen, ogoljen. Osećaj mu je odnekud bio poznat, i on ga potraţi po svom sećanju. Isto to osetio je jednom u internatu, kada je osvojio šampionat u boksu. Njegov otac je prisustvovao borbi. Bio je čak i ustao da aplaudira. Majka je bila odbila da prisustvuje, objasnivši da ne ţeli da gleda svog sina kako se unakazuje. Nakon pobede, imao je pocepanu usnu i pomodrelo oko usled jednog direkta svog protivnika. Drugovi su ga bili podigli na svoja ramena a on je visoko podigao pesnice. Pobeda je imala ukus znoja i krvi. Tog dana, prolio ju je dovoljno da se to svidi gomili i njegovom ocu. Jungman, Aksel Ajzenšaht, pokazao se dostojnim onoga što se od njega očekivalo, a onda kasnije, u ruševinama Berlina, rizikovao je svoj ţivot za neki ideal koji nije ni bio njegov. Ne rekavši više ništa, on se okrenu i siđe stepenicama ka ulazu. Nije znao da li će ikada ponovo videti svog oca. Sada više nije imao vremena za gubljenje. Aksel je imao dvadeset godina i ţivot pred sobom, ţivot koji je ţeleo po svojoj zamisli, koji će izgraditi sam, svojim radom i karakterom. Potpuno odgovoran. Potpuno slobodan.

Berlin jun, 1953.

B

ili su s psima i motkama ispred moje prodavnice. Bili su nam dali sat vremena da se spakujemo. I traţili su mi ključeve... Shvatate li, gospodine Seligsone? Traţili su mi moje ključeve!" Ĉovek je imao zategnutu koţu na obrazima, pogled izgubljen, kao daje ponovo video policajce ispred svoje radnje. Glas mu se slomi. ,,A najgore je to što sam ja imao sreće pa me nisu odvukli u zatvor. Poznajem male trgovce kao što sam ja koji su se našli iza rešetaka. Bez razloga. Samo zato što se nisu svideli partiji. Ah, kako je lepa ona klasna borba koju promoviše taj nitkov Ulbriht!" Dve ruţne crvene fleke oslikaše mu se na jagodicama. Feliks ne mogade da obuzda osećaj saţaljenja. Svojim sopstvenim rukama, čovek je bio obnovio skromnu prodavnicu na Markgrafenštraseu i nije traţio mnogo, samo da moţe mirno da radi, ali pripadao je onim malim nezavisnim preduzetnicima, tvrdoglavim i upornim, s ličnim idejama i ambicijama za svoju decu, koje su bljuvale Socijalistička partija generala sekretara Valtera Ulbrihta i vlada Otoa Grotevola. Izbeglice iz istočne zone nisu prestajale da pristiţu na zapad. Bio je to pravi egzodus. Odliv. Beţali su od „uređenja pravog socijalizma", loših ekonomskih uslova, kolektivizacije zemljišta koja je smanjivala prinose, centralizacije, planiranja koje je privilegovalo tešku industriju na štetu potrošnih dobara, desetoprocentnog povećanja proizvodnih normi, represije političkih protivnika, intelektualaca, sveštenika, vlasnika, trgovaca... Beţali su od terora Volkspolicaja, narodne policije koja je svakodnevno jačala. Istočnonemačke vlasti bile su zaključale granice s Bonskom republikom. Zahvaljujući svojoj jedinstvenoj situaciji, jedino je Berlin još ostajao relativno lak prolaz. „Potreban mi je posao, gospodine Seligsone. Zato sam i došao kod vas. Ĉuo sam da zapošljavate na radovima oko rekonstrukcije kuće 'Lindner'. Spreman sam bilo šta da radim. Ne izgledam snaţno, ali na daren sam za rad rukama." Feliks se suzdrţa da ne okrene glavu. Molećiv pogled izazivao je u njemu ruţan osećaj da je neki bogataš, dok je njegova situacija i dalje bila jednako nestalna. Efekti blokade bili su razarajući za ekonomiju

istočnog Berlina. Jedva su počinjali da pomaljaju glavu iz vode. Taj talas pridošlica nije olakšavao situaciju. Srećom, Saveznici su bili odlučili da ih ne napuste. Većina tih Nemaca koji su pobegli od komunističkog reţima, biće smešteni u lander, pokrajine u federalnoj republici. Bili su pretvoreni u politički ulog. Ispravljenih leđa, ruku mirno spuštenih na kolena, propali čovek naspram njega bio je još uvek mlad, uprkos svojoj prerano osedeloj kosi. Feliks pomisli na njegovu suprugu koja ga je sigurno čekala napolju grozničavo čekajući odluku. Verovatno su imali jedno ili dvoje dece. Samo što lična sudbina ovog malog trgovca nikoga nije zanimala. Uskoro će biti pretvoren u statistiku, strpan s desetinama drugih porodica u kolektivan smeštaj Nisen s talasastim limom i vonjom na znoj i vlagu. Ali čovek se nije ţalio. On će se baciti na rad, neće brojati sate, njegov novi vidik ograničen je na nadu da će dostići jedan od tih materijalnih dobara koje su nudili na zapadu: tranzistor, televizor, friţider. Odlučno će se useliti u jedan skroman stan i sanjaće o sedmodnevnom letovanju u Italiji. Jednog dana, njegova deca će ga optuţivati daje bio mali burţuj uskog duha, ali da li bismo zaista mogli da mu zamerimo na tome? Te izbeglice bile su simbolični pioni na šahovskoj tabli na kojoj su se suprotstavljala dva politička sistema koja su međusobno podelila svet, i tog sunčanog jutra, iako se dva Berlinca nisu poznavala, iako su dolazila iz različitih svetova, ni jedan ni drugi nisu sumnjali u očiglednu superiornost jednog od ta dva sistema. „Pronaći ćemo vam mesto", reče Feliks, a olakšanje koje je osetio njegov sagovornik očitavalo se na opuštanju njegovih ramena. „Plata je slaba i moraćete da se snađete za smeštaj. Daću vam adrese organizacija koje se staraju za to." „To je početak, gospodine Seligsone. Ovo je više nego što sam se mogao nadati. Zahvaljujem vam." Feliks napisa jedno pismo poslovođi. Ponovo će se računovođa ljutiti na njega. Još jedan radnik na gradilištu. Još jedna plata. Ali to mnoštvo radne snage omogućiće kući 'Lindner' da nadoknadi svoje kašnjenje. On isprati čoveka do vrata i steţe mu ruku. Prethodne godine, uz veliku pompu proslavilo se otvaranje hotela Kempinski, na Kurfurstendamu. Sada su Berlinci s nestrpljenjem

iščekivali i otvaranje jedne od njihovih omiljenih robnih kuća. Sa svojim smislom za ironiju, nisu se libili peckavih komentara dok su zagledali spoljni izgled kuće koja se ponovo uzdizala u centru grada, a koja nije bila više ni sasvim ista, ali ni sasvim drugačija. Feliks nije hteo da re-konstruiše sve kao nekada. Nije bio nostalgičan za prošlošću. On je ţeleo budućnost, to je sve. Vrativši se u fotelju, on baci pogled na planove koji su leţali najednom stolu. Na margini crteţa, Feliks je nervoznom rukom napisao nekoliko beleški. Nikada neće zaboraviti onaj telefonski poziv svog advokata, tri godine ranije. Suđenje sa Kurtom Ajzenšahtom trebalo je da počne sutradan ujutro. Feliks se bio pripremio na to da mu advokat Hofner još jedanput iznese sve razloge zbog kojih su imali malo šansi da pobede. Ajzenšahtova umešnost iz doba arijanizacije učinila je da je svaka reč u ugovoru bila dobro odmerena. Bivši nacista mogao je da odugovlači proces godinama. Iako se Feliks brinuo za troškove koje će spor izazvati, imao je nameru da istraje. I dok se spremao da ohrabri Hofnera kako bi dao sve od sebe, advokat je uzviknuo: „Vaš suparnik se povlači. Ovo još nisam video. Moj kolega je zaprepašćen, jer mu je ovaj slučaj zlata vredan. Ali Ajzenšaht odustaje. Kuća je vaša, gospodine Seligsone. Kuća 'Lindner' je vaša." Feliksu zazvoni u ušima od ove neočekivane novosti. Šta lije moglo da uzdrma Ajzenšahta? Da nije odjednom uvi-deo svoje greške? Bilo je to malo verovatno. Osim ako nije bio isprovociran upornošću jednog mladog kvrcjina? Nije on bio tip čoveka koji bi gubio svoje vreme i novac na bilo šta nerazumno. Sa svoje strane, Feliks je zaključio da ništa ne odoleva nepokolebljivoj volji i pravednoj borbi. Iste večeri, kada je svoj uspeh slavio s Natašom, ona mu je rekla za Akselov postupak. Bez imalo sumnje, Ajzenšaht je bio odustao od parnice jer je to njegov sin traţio od njega. „Dakle, njegov sam duţnik", tada je prošaputao Feliks, pomalo ljutit. Ne ţeleći da ikome išta duguje, više je ţeleo da sud sam donese časnu odluku. Na neki način, izgledalo mu je da mu je Aksel ukrao parče te njegove pobede, ali Feliks je znao za prećutnu potrebu tog mladića da se suoči sa prošlošću i shvatao je veličinu tog njegovog postupka. Svaki na svoj način, obojica su se pokazali jednako svesnim. Budućnost koju su gradili bila je njihov jedini razlog da ţive. Njihova jedina nada. Feliks nije bio ohol dečak.

Posedovao je i inteligenciju trenutka. Akselova podrška omogućila mu je da stigne do svog cilja pre nego što se očekivalo, nije li to bilo ono osnovno? Takođe, slutio je da je Aksel Ajzenšaht, samim tim što se usudio da se suoči sa svojim ocem u ime porodice Lindner, postao slobodan čovek, i nije mogao a da zbog toga ne oseti određeni ponos. Nekoliko trenutaka kasnije, nakon što je ponovo seo u fotelju u svojoj kancelariji, zazvoni telefon. „Nikada nećeš pogoditi šta se događa!" uzviknu uzbuđeni glas. „Ovo je prava ludnica!" „Aksele?" „Svi su izašli na ulice da demonstriraju. Masa ne prestaje da se uvećava. Ovo je impresivno!" Feliks odmače slušalicu od svog uveta. „Ne razumem o čemu pričaš." „Građevinski radnici koji rade u Staljinovoj ulici. Ĉlanak koji se jutros pojavio u Tribjunu dolio je ulje na vatru. Ĉuješ li ih? Traţe ukidanje novih normi rada, kao i generalni štrajk i slobodne izbore. Ono što je počelo kao socijalna pobuna pretvara se u narodni ustanak. Ovo je kraj vlade, kaţem ti." Osećaj nevere i straha sledi Feliksa. Plašio se mase, posebno nemačke mase. Tog mora lica. Monolitne mase tela. Uzbuđenih pokliča vođa. Imao je loše uspomene. Akselova reakcija činila mu se neumerenom, skoro neumesnom. Ĉuo je buku s druge strane ţice, ali nije mogao da razazna reči. Uzburkanost u Istočnoj Nemačkoj nije bila od juče. Dodatni rad nametnut radnicima od početka meseca samo je podstakao na nezadovoljstvo. Kako je kvote bilo nemoguće ispuniti, plate su se smanjivale. Narod je bio očajan. Bila je to još jedna nepravda, čije su ţrtve bili, iako privilegovani, građevinski radnici. Ali da već sada spominje pad komunističke vlade! Dobro mu je bilo poznato Akselovo ushićenje. „Dođi pa vidi ako mi ne veruješ!" reče mu mladić pre nego što je snaţno zalupio slušalicu. Feliks polako odloţi telefon. Zatim ustade, ode do radija i okrenu dugme. Glas spikera ispuni prostoriju. Ĉovek je slabo kontrolisao svoju emociju. Opisivao je okupljanje hiljada ljudi na Lajpcigerštraseu koji su pozivali na ostavku Grotevola i Ulbrihta i na

slobodno glasanje s tajnim listićima. Bilo je to nezamislivo! Rusi nisu mogli a da ne reaguju. Nikada neće tolerisati takvo suprotstavljanje. Ipak, 5. marta, Staljinova smrt otvorila je Pandorinu kutiju. Borba za vlast u Kremlju destabi-lizovala je koliko sovjetske vlasti toliko i njihovog vazala Istočnu Ne-mačku. Na koga se sada osloniti? Koju političku liniju slediti? Izazvana nefleksibilnošću Ulbrihta i Grotevola, Moskva je zahtevala od njih da preinače svoje odluke i proklamuju „novi put" za drţavu. Ali trebalo je da reforme sačekaju. Je li moguće da je u tome leţala šansa koju je trebalo iskoristiti? Otvorena vrata? Berlinci su bili izašli na ulice. Trebalo je biti lud, nesvestan ili posedovati neku šlepu hrabrost pa nasr-nuti golim rukama na surov sistem. Feliks dohvati svoj šešir i poţuri ka vratima. Klečeći ispod stola, Nataša je sakupljala opalo lišće koje je nalet vetra bio uneo u sobu. Otpadak drveta zakači joj se za čarapu. Pokušavajući da je ne pocepa, ona udari glavom o sto. „Sranje!" opsova ona, izluđena. Ĉim se ispravila, začu povike koji su dopirali sa ulice. Na trenutak, zapita se da joj ne zuji u ušima. Ali ne, buka se pojačavala. Radoznala, ona otvori prozor. Demonstranti su koračali sredinom ulice. Prolaznici su zastajali da bi ih posmatrali. Spontano, mladi su silazili sa svojih bicikala i pridruţivali im se. Začuše se aplauzi, povici uhrabrenja. Glasovi su bili snaţni, odlučni, poletni. „Berlinac neće da bude rob!" „Dole Ulbriht!" „Jedinstvo i sloboda za nemački narod!" Zapanjena, Nataša stavi ruku preko usta. Shvatala je da su ljudi koju su predvodili demonstrante dolazili iz sovjetskog sektora i da su samo prelazili preko francuske zone. ,,Oh, Gospode..." promrmlja ona, dok joj je srce snaţno lupalo. Ne čekajući više, ona stavi notes i olovku u svoju tašnu, zakači je preko ramena, uze fotoaparat i izlete iz sobe. Vetar ponese papire sa člankom koji je upravo bila zabeleţila, a koji već sledeće sekunde vide nije bio aktuelan.

Napolju, demonstranti su brzo koračali, nošeni istom voljom koja se očitavala u njihovim uţarenim pogledima i jedinstvu tela zbijenih jedna uz druga. Bilo je nečeg neodoljivog u njihovom pomicanju napred. Razdvajali bi se da obiđu neki stub, klupu, pano, zatim bi ponovo formirali kolonu. Pridruţivao im se sve veći broj ljudi, kao privučeni nekom magnetnom silom. Ĉim bi zastala da napravi neku fotografiju, Nataša bi morala da potrči kako se ne bi udaljila. Ona uhvati za nadlakticu jednog od prolaznika. „Šta se događa?" „Ovo je poziv na generalni štrajk", reče on, zadihan. „Dosta je više. I mi hoćemo slobodu. Na to imamo pravo koliko i ostali." „Dole Rusi!" uzviknu onaj do njega. „Pridruţite nam se! Traţićemo ostavku vlade..." Nataša ih pusti da odmaknu. Ona pođe za jednom devojkom koja joj se nasmeja. Pored nje, jedan mladić nosio je preko ramena deo jednog od panoa koji su sluţili za razdvajanje sektora u gradu. „Počupali su panoe i spalili kioske u kojima se prodaju one odrpane komunističke novine", ponosno joj objasni ţena, s maramom vezanom preko glave. „Hoće da nas teraju da radimo gore nego prinudni radnici, a ne daju nimalo hrane za našu decu." „Ali policija ne reaguje?" iznenadi se Nataša, pošavši za njom. „Ne. Eno, pogledajte ih! Ne usuđuju se da mrdnu. Narod, to smo mi, zar ne? Prekopala sam ruine ovoga grada sopstvenim rukama. Doći će vreme kada ćemo se i mi čuti." Nataša primeti da su bili ušli u ruski sektor. Nedaleko od jedne stra-ţarske kućice, pripadnici Volkspolicaja stajali su, zapravo, povučeni. Nije razaznavala izraze njihovih lica ispod ravnih kačketa. Demonstranti su im prilazili kako bi ih podstakli na to da im se pridruţe, međutim, niko od policajaca nije reagovao. Stajali su kao ukopani. Nekoliko ulica dalje, ona se pope na haubu nekog automobila pokušavajući da proceni broj demonstranata, ali bezuspešno, jer su se slivali iz svih pravaca. Da li ih je bilo na stotine, hiljade? Devojka još nikada nije bila osetila takvo ushićenje. Ĉulo se odjekivanje refrena starih revolucionarnih pesama. Ţestina je bila valjano čedo. Okrugla i slatka kao letnja voćka. Nataša je imala utisak da se rastopila u tom

osećanju. Radovala se zbog tih muškaraca i ţena, tih mladića u mantilima i kačketima, tih zidara i stolara koji su koračali ruku pod ruku. Bilo je nečeg oštrog u njihovom entuzijazmu. Ništa nije bilo organizovano, niti planirano. Ruke počeše da joj drhte dok je pokušavala da manipuliše objektivom. Bila je novinar pisane štampe, ne fotoreporter. Njena jača strana bila je da neki događaj predstavi recima, ne fotografijom. „Ma pusti", progunda ona, skočivši sa svoje izvidnice. Ona vrati aparat u tašnu. Ponovo je zapljusnu vesela oluja, ali uskoro se pred njima ukaza impozantna zgrada nekadašnjeg ministarstva 'Luf-tvafe', kritične tačke odakle je vlada kontrolisala čitavu Istočnu Nemačku. Talas se razbi o zidove građevine, strogog utvrđenja od sivog kamena koje je preţivelo saveznička bombardovanja. Ostavština Hermana Geringa. Masa poče da poziva Valtera Ulbrihta i Otoa Grotevola. „Nikad se neće pojaviti, ti nemaju muda. Sigurno su precrkli od straha pri pomisli na linč." Ĉovek koji je stajao pored nje imao je koščato lice, tanke usne. S rukama u dţepovima svog mantila, otkopčane kragne, mladić je ţvakao čačkalicu. ,,A vi?" upita Nataša. „Je li vas strah od odmazde? Policija moţe da zapuca. A Rusi, jeste li mislili o njima? Oni se nikada neće povući! Zar ne bi bilo pametnije da se vratite kućama?" On je pogleda, namršten. „Jeste li vi to na strani Ivana?" „Nikako", usprotivi se ona. „Ja sam francuski novinar." „Dakle, moţete da kaţete Francuskoj da je pokret krenuo. Sada idemo do kraja. I recite im da smo mi, Berlinci, ti koji su imali hrabrosti da se prvi pobune." Nekima je prolećna noć pala suviše rano. Oni su ţeleli da se to neočekivano slavlje još dugo nastavi. Male grupe radnika nastavljale su da napreduju popločanom ulicom, pozivajući preko megafona na generalni štrajk. U prepunim kafeima, govornici su ţestili mušterije. U kvartovima Fridrihšajn i Treptov bili su pocepani natpisi sa zapovedima Partije. Komunističke novine punile su kanalizacione odvode. Zahvaljujući reportaţama koje je neprekidno emitovala

RIAS, koju je krišom slušao i veći deo Nemaca u Istočnoj Nemačkoj, entuzijazam se sirio velikom brzinom. Lajpcig, Drezden, Magdeburg, Hale: revolt se uve čavao. Sada je svako s nestrpljenjem iščekivao sutrašnji dan, 17. jun. Trebalo je da se Berlinci, muškarci i ţene dobre volje, sastanu u sedam sati na trgu Strausberger: oni su pozivali na ujedinjenje svoje drţave, na svrgnuće komunističkog reţima, na slobodu za sve. Noć je već bila odmakla, ali u sedištu sovjetskog vojnog zapovedništva u Karlhorstu, kroz sve prozore videla su se upaljena svetla. Krčali su telefaksi, telefoni su zvonili u jednakim intervalima. U hodnicima, sekretari su ţurili, noseći dosijee svojih misija. Negde sa strane, Dmitrij Kunjin pušio je svoju cigaretu. Imao je onaj svoj ravnodušan izraz lica koji se ispoljavao kad mu je loš dan. U jednoj od prostorija, visoki komesar SSSR-a, Vladimir Semjonov i maršal Grečko, komandant jedinica Crvene armije stacionirane u zemlji, dugo su razgovarali sa Ulbrihtom i Grotevolom. Tu dvojicu Nemaca, Dmitrij je spazio čim su stigli, nestalan Ulbrihtov pogled iza naočara i Grotevolova povijena ramena. Tokom popodneva, ni jedan ni drugi nisu se bili usudili da izađu pred masu. Bili su poslali nekog jadnog ministra da pretrpi uvrede i pljuvanja. Ĉovek se ubrzo povukao. „Fašistički provokatori iz zapadnog Berlina jesu ti koji su pokrenuli pobunu!" neprestano je ponavljao Ulbriht, gladeći nervoznom rukom svoju malu, špicastu bradu, koja je bila tema podsmeha demonstranata. „Ali sve će se to smiriti, naravno. Ukinuli smo nove radne norme". „Voleo bih da u to budem jednako siguran kao što ste vi", suvo odgovori Grečko, čije su trupe već danima izvodile veţbe. Ruska i nemačka vlada bile su zatečene, preplavljene radnicima i seljacima koji su se već pripremali za defilovanje po malim gradovima provincije. Ne priznajući to sebi, trudili su se da izgledaju poput jadnih amatera. Dmitrij zadrţa kolut dima u svojim plućima. Napolju, vetar je terao pocepane oblake na olujnom nebu i kovitlao prolećno lišće. Bilo je četiri sata ujutru. Zapovest je bila izdata 12. sovjetskoj diviziji, kao i 1. i 14. ' koje su bile opremljene da se odmah upute ka prestonici: šest stotina oklopnih kola kretalo se ka Berlinu. Ĉinilo mu se da je već čuo

puckanje gusenica na kaldrmi. Slike se iznenada pojaviše pred njegovim očima. Svetlost baklji. Mirisi paljevine. Paljba kaćuša. Stare boli probudiše se u njegovom telu. On shvati da mu je puls poludeo i nazva sebe budalom. Ipak, ovo nije rat! Ne moţe se porediti. Radilo se o savladavanju jedne pobune, ne o istrebljenju zakletog neprijatelja. Pa ipak? Biće sigurno manje mrtvih, ali ipak će ih biti. Pobunjenici neće imati prava ni na kakvu milost. On pokuša da zamisli njihove umove u tom trenutku. Da li su spavali kako bi povratili snagu, ili su ostajali budni, opijeni iluzijom da će sopstvene sudbine uzeti u svoje ruke? Bilo im je ostalo još tako malo odmora, najviše nekoliko sati. Ali oficir Dmitrij Kunjin imao je jednu mnogo vaţniju brigu. Zanimljivo, ono što bi obično uznemirilo njega je činilo opreznijim. Ĉinilo mu se da su mu čula naoštrena, da je razmišljao unapred. Ĉim je shvatio da će okršaj biti brutalan, pomislio je da treba da upozori devojku koju voli, kako bi ona ostala na sigurnom, što nije bilo ni u njegovom temperamentu ni u duhu njegove profesije. Njegov postupak mogao se porediti s krivičnim delom izdaje, ali Dmitrija je proganjalo ljubljeno Natašino lice. Kako i posumnjati u to da će ona sutradan biti u prvim redovima? Bila je izabrala da svedoči, da zahteva istinu. To je bila njena potraga. Njena ţeđ za apsolutnim. To je bila jedna od njenih vrlina kojima se divio, ali koja ju mogla izloţiti opasnosti. Bila je još suviše mlada i naivna da bi pomislila da se smrt moţe interesovati za nju. Jedan ludi pokret. Nevešto postavljen tenk. Zalutali metak. Trebalo je tako malo. U tom času, usled jučerašnjeg neobičnog toka, mislila je da je stvar moţda već završena. On je znao da to nije ništa. Do tada, fatalistički je prihvatao prepreke koje su se isprečavale njihovoj ljubavi, ali sada, kada joj je pretila prava opasnost, situacija mu je bila nepodnošljiva. Prozori se zatresoše. Ako se paţljivo osluškivalo, moglo se pomisliti na grmljavinu nadolazeće oluje, ali nebo je i dalje bilo mračno, bez munja i gromova. Dmitrij baci opušak kroz prozor, zatim zakopča svoj sako. Bilo je vreme. Prvi tenkovi već su bili stigli do predgrađa Karlhorsta. Aksel cele noći nije bio ni oka sklopio, nazdravljao je budućnosti s nekolicinom svojih kolega studenata. Prethodnog dana, sprijateljili su

se s dvojicom mladih zidara koji su radili na Bloku 40 u Staljinovoj ulici, istim onima koji su sve i započeli. Bili su se slučajno sreli početkom večeri, ispred zgrade radija, gde su se radnici bili okupili da bi novinarima predstavili svoje zahteve. Mladići su ih bili pozvali na piće i više se nisu razdvojili. Zora je bila mrzovoljna. Jaka kiša dobovala je po pločnicima. Razbarušene kose i teških kapaka, Aksel je sipao crnu kafu u rasparene šoljice. Svetlost sijalica prelamala je lica, neobrijane obraze, i isticala podočnjake. Bilo ih je desetina, natrpanih u stanu u kojem je lebdeo smolast miris duvana i jeftinog alkohola, miris nakon slavlja i mamurluka. Već neko vreme nije bilo razgovora. Neki su bili zaspali, s glavom na rukama. Jedan od zidara se proteţe, zatim se umornom rukom protrlja po potiljku. Kada Aksel spusti šoljicu pred njega, on mu zahvali pokretom glave. Primakavši šoljicu usnama, on ošuri jezik i namršti se. Zvao se Fric Kiršner i imao je dvadeset godina. Glupavo su gledali jedni u druge, s tegom na ramenima i kleštima na slepoočnicama. „Biće lepo danas" ironično reče Aksel, dubokim glasom. „Biće ţestoko, to je sigurno", ispravi ga Fric. „Moţda se neće ništa desiti", dobaci njegov drug. „Moţda su momci noćas razmislili i odlučili da se vrate na posao. Bolje da pođemo, zar ne? Moţemo da zakasnimo." „Prestravljen si, Vernere?" naruga se Feliks. „Ne. Briga me." Po njegovom uspaničenom izgledu videlo se da se pretvarao. ,,U svakom slučaju, nećemo vas pustiti da se sami vraćate", reče Aksel. „Treba otići i videti šta se događa, a, prijatelji?" Mladići klimnuše glavama. „Daj nam još barem četvrt sata", preklinjao je jedan od njih. „Smuči mi se već i od same pomisli da ustanem da pišam." Napolju, mutna svetlost isticala je tamne fasade i ogledala se u barama. Prošavši unutrašnjim dvorištem, Aksel huknu u svoje dlanove. Bilo je hladno i vlaţno za jedan junski dan. Podignutih okovratnika na svojim mantilima, kapa navučenih do očiju, grupica se uputi ka metrou. Ali čim kročiše u susednu aveniju, oni primetiše da niko nije nameravao da se vrati na posao. Berlinci su zaista bili izašli na ulice

na poziv radnika. Na hiljade njih. Desetine hiljada. Rekoše im da je isto i u ostalim gradovima u zemlji. Istog časa, kao čarolijom, njihov umor izblede. Sa istini osećajem ushićenja kao i prethodnog dana, oni se pridruţiše demonstrantima koji su išli ka Branderburškoj kapiji. Feliks je stajao ispred kuće 'Lindner', s rukom na svom kačketu. Uprkos kiši, nadgledao je radnike koji su upravo završavali postavljanje znaka ove kuće. Falilo je još samo jedno slovo koje se klatilo na dizalici, prepušteno udarima vetra. Ljudi su psovali loše vreme. Prekidali su i ponovo započinjali već dva puta. Konačno, uspeše da uhvate postolje slova i da ga postave na mesto koje mu je bilo namenjeno. Dvadeset minuta kasnije, bilo je gotovo. Neki odoše u unutrašnjost zgrade, dok su se drugi vesto spuštali niz skele. Ţurilo im se. Kada su Feliksu zatraţili dozvolu da se pridruţe demonstrantima, on nije imao srca da ih u tome spreči. Dugo ostade zagledan u znak. Borio se da spozna ovaj trenutak, a najjača borba bila je sa samim sobom, kako bi nadvladao svoje sumnje i svoju agoniju. Ime kuće 'Lindner' ponovo je pronašlo svoje zakonito mesto, ono koje nikada nije trebalo ni da napušta, na čelu zgrade njegovih predaka. Za nekoliko dana, prodavnica će otvoriti svoja vrata. Prve zalihe robe već su bile sloţene u skladištu, kartonske kutije samo su čekale da budu otvorene. Samo je falilo da se urade neke završnice, da se okreče pojedine sale, da se postavi kuhinja restorana na petom spratu. Novinari su redovno dolazili da ga intervjuišu u vezi s njegovim projektima. Dopadala im se ta priča koja je posedovala sve elemente odlučnosti i nadanja da bi se svidela njihovim čitaocima. Slušajući ih, Feliks je ipakosećao određenu kivnost, jer ponovno rađanje kuće 'Lindner' njima je naročito pruţala mirnu savest. Znao je da će biti klijenata, iskreno srećnih, i onih znatiţeljnih, moţda čak i ironičnih. Zavidnih takođe, kao i onih koji su ţalili za natpisom Das Haus am Spree. Potom, jednog dana, posetioci se više neće ni interesovati za tragičnu priču te kuće. Dolaziće iz celoga sveta, jer će ime Lindner biti jednako poznato kao i ono Mejsiz iz Njujorka, ili Herods iz Londona. Sada mu je preostajalo da savlada još jedan izazov: uspeh. Prethodnog dana, Feliks je lično uručio svakoj od šefica po jedan stakleni broš u obliku boţura, simbolični znak kuće, kopiju onog

dragog kamena kojeg je njegova majka nosila na fotografiji, koju je pre rata napravio Maks fon Pasau. Porodična slika bila je izlomljena, ispre-secana ogrebotinama usled dugogodišnjeg nošenja u novčaniku, ali sada je stajala uramljena na njegovom novom radnom stolu, a tako je i trebalo da bude. Ali začudo, na pragu svog uspeha, mladi preduzetnik Feliks Seligson nije osećao nimalo ponosa ni zadovoljstva. Stajao je tu, praznih ruku, kao preţiveli svedok prošlosti, oprezni straţar pod kišom koja mu je padala na lice, naočare i slivala se pod kragnu njegovog sakoa. Mislio je na svoju majku. Ĉuo je njen glas, ponovo je video njeno lice, njen osmeh, eleganciju njenih pokreta, ali njen miris i dalje mu je izmicao, miris njenog tela, njene kose, onaj miris koji je bio samo njen, i u tom trenutku svog ţivota, on se oseti potpuno usamljeno, oseti se očajno, poput izgubljenog deteta. Strujne ţice na linijama metroa bile su presečene kako bi ljudi bili sprečeni da stignu do centra grada. Ali Berlinci su pešačili. To ih nije plašilo. Bili su se navikli na to. Kao i prethodnog dana, demonstranti su kidali panoe koji su označavali razgraničenja sektora u gradu. Svaki komadić bio je pobedonosno podizan. Bili su upali u zatvore i oslobađali zatvorenike. Nisu oklevali da napadaju policijske stanice. Na Potsdamer placu, radnici su rasterali straţare ispred zgrade Kolum-bushausa, ali energija mase više nije bila ista. Kako su prolazili sati, Nataša je primećivala da se lica smrkavaju, pokreti mase rasipaju, da ljudi koračaju napred, zatim usporavaju. Povorka se širila istočnim delovima grada. Demonstranti su znali šta hoće, ali ne i kako da to dobiju. Nedostajao im je vođa, efikasne reči naredbe, direktive. Prethodne večeri, Nataša se nije bila vratila svojoj kući, odlučivši da provede noć u kancelariji i napiše svoj članak koji će odmah poslati redakciji. Ĉim je svanulo, ponovo je poţurila na ulicu kako bi osetila puls revolta. Počinjala je da se oseća umorno. Bolele su je noge i hramala je zbog bolnog ţulja na peti. Stigavši na Lajpcigerštrase, ona primeti pripadnike Volkspolicaja u svojim dugim tamnozelenim mantilima, sa oruţjem u rukama, kako se zbijaju po aveniji. Iza njih, masivne siluete sovjetskih tenkova, s topovima uprtim ka njoj. Ruina jednog spaljenog kioska pušila se u

vlaţnom jutru. Dok joj je srce snaţno tuklo, devojka je ostala skamenjena. ,,Banditi! Zlotvori!" urlala je gomila, psujući te koliko zastrašujuće toliko i omraţene ljude. „Ne pucajte na proletere!" Ogorčeni mladi ljudi počeše da sakupljaju kamenje i bacaju ga na tenkove. Kada policija zapuca u vazduh, bes gomile se raspali. Nataša se trčeći udalji. Grlo joj je bilo suvo, brujalo joj je u slepoočnicama. Najpre nije poverovala svojim očima. Dva mladića pocepaše crvenu sovjetsku zastavu koja se vijorila na Branderburškoj kapiji. Drhtavom rukom, ona izvadi fotoaparat iz tašne. Iako nije bila jednako talentovana kao njen otac, bilo je scena koje jedan novinar nije smeo da propusti. Razdraţena gomila podizala se oko nje. Udarac nečijeg lakta o njenu slabinu preseče joj dah. Ona se presavi. Kad se ispravi, ugleda demonstrante kako grabe zastavu i cepaju je u komadiće. Primakla je aparat i fotografisala scenu. Neko izvadi upaljač. Odrpana zastava se zapali. Opori dim je steţe za grlo. Tornjići tenkova pojaviše se iznad glava demonstranata. „Dolaze!" vikali su. Odjeknuše pucnji. Istog časa, masa obuzeta panikom ras.u se na sve strane. Hiljade demonstranata se guralo, gazilo, padalo. Kao neki ogroman talas, sličan onome koji se pojavljuje iz dubine mora, pokriva vas i sprečava vas da dišete. Prestravljena, Nataša poče da trči, ali bila je izgubila osećaj za orijentaciju. Ne primetivši, ulazila je u sovjetski sektor. Aksel i Fric bili su medu onima koji su, drhteći od uzbuđenja i uţasa, zapalili sovjetsku zastavu. Videvši pokrete tenkova, pobegli su kao i ostali, trkom silazeći niz aveniju Unter deri Linden. Ali obruč se stezao. Tenkovi su ih opkoljavali, dolazeći iz svih pravaca. Fric podiţe parče tkanine i zamaha njime iznad svoje glave. „Prestani! Jesi li poludeo?" povika Aksel videvši da se mladić uputio ka jednom T-34. „Treba da odu!" odgovori Fric, unezveren, iskolačenih očiju. „Treba da nas ostave na miru!"

Na trenutak, Aksel oseti vrtoglavicu. Ĉinilo mu se da se vratio u prošlost. Scena je bila manje apokaliptićna nego pre osam godina, ali topovi su bili isti, protivnik i dalje sovjetski neprijatelj. Osetio je onaj isti ukus prašine i pepela. On ponovo ugleda izrešetana tela svojih prijatelja. „Frice, ne!" zaurla on, pokušavajući da ga uhvati za ruku, ali mladi zidar se otrgnu. Okruţen demonstrantima, tenk se okrenu oko sebe. Fric izgubi ravnoteţu i podlete pod gusenicu. Skamenjen, Aksel ostade nepomičan Oslepljen suzama i besom, više ništa nije ni video ni čuo. Dmitrij Kunjin nije bio uspeo da dođe do Nataše, i briga mu je ledila krv. Najpre joj je telefonirao, ubeđen da će je probuditi oko četiri sata i trideset minuta ujutru, ali zvonjava telefona odjekivala je uprazno. Tada je napravio jedan nepromišljen postupak. Obučen u civilno odelo, otišao je njoj, znajući samo adresu stana gde je stanovala, u francuskom sektoru, iskoristivši u zoru kolonu demonstranata koji su prolazili francuskom zonom. Bio je čudan osećaj čuti aplaudiranje mase, primiti bukete cveća i čokolade koje su građani zapadnog Berlina nudili svojim zemljacima iz sovjetskog sektora. Stigavši nedaleko od njene zgrade, on se odvojio od demonstranata i popeo se stepenicama do njenih vrata. Njeni inicijali stajali su iznad zvona. „Nije se vratila noćas", sumnjičavo mu reče jedna komšinica, čuvši ga da kuca. On je ispisao poruku i provukao je ispod vrata, a zatim je, poput lopova, otišao stegnutog srca. Povratak nazad bio je jednako neverovatan. Straţarske kućice bile su napuštene. Govorilo se da su neki policajci iz istočnog dela bili dezertirali. Sada, ponovo obučen u svoju uniformu, morao se suočiti sa onim čega se najviše bojao: pomišlju da se Nataša nalazi negde u toj pobuni koja je izgledala kao građanski rat. U Karlhorstu, bilo je primljeno pet od pet naredbi iz Moskve. Procenjivalo se da je bilo više od milion Nemaca iz istočnog dela koji su učestvovali u pobuni. Kako je komunistička vlada bila izgubila kontrolu nad situacijom a ulica je uzdrmavala moć, sovjetska komanda presto-nice proglasila je vanredno stanje.

Dmitrij se nalazio u jednom od kamiona s megafonima koji su pozivali stanovništvo da se smiri i zabranjivali, već od tog časa, svako okupljanje sa više od tri osobe na javnom mestu. Policijski čas biće uveden nakon devet sati uveče. Svaki prestupnik bio je izloţen ratnom zakonu. Oklopna kola imala su naređenja da rasteraju demonstrante s velikih trgova i širokih avenija. Ruska pešadija i pripadnici Volkspolicaja hvatali su ih po sporednim ulicama. Više neće oklevati da pucaju. 'Ogromni ob&k crnog dima podizao se iznad krovova. Na Postdamer placu, Kolombushaus je goreo. Dmitrij je bio slomljen. Oko njega, ţene, mladi, uspaničeni muškarci, nedaleko odatle leţalo je nekoliko leševa. Na svoje veliko iznenađenje, video je ruske vojnike koji su odbijali da pucaju na gomilu. Nije ni sumnjao u to da će biti pogubljeni. Ali ono što ga je najviše zateklo bila je brutalnost nemačkih policajaca kojom su tukli demonstrante kojih bi se dočepali. Bez imalo duše. Predaja smrti. Ţrtvovanje. Jedan mladić stajao je skamenjen usred gomile. Pocepane bele košulje, bledog lica, nepomično je gledao u tenk koji je manevrisao. Dmitrij spazi jedno unakaţeno biće. Poznavao je onu paralizu koja neočekivano hvata i oduzima svaku mogućnost reagovanja. Desetine policajaca hrlilo je ka neznancu, s gvozdenim šipkama u rukama. On se neće pomeriti, dokrajčite ga, pomisli Dmitrij. A ako ga i ne pretuku na smrt, baciće ga u zatvor, i bog zna kada će odatle izaći. Ne razmišljajući, on iskoči iz kamiona i potrča, očiju uprtih u mladića. Panika je bila tolika da on uspe da prokrči sebi put a da pobunjenici i ne primete da je nosio uniformu. On svom snagom udari u jednog demonstranta i obojica se nađoše na zemlji. Kada se podigao, bio je izgubio svoju kapu. Mladić i dalje nije mrdao. I dok su policajci bili na samo dva koraka od njega, on ga zgrabi za ruku. „On je sa mnom!" zaurla on i grubo ga odvuče ka jednom ulazu. Više puta, mladić posrnu i umalo što ne pade. Bio je kao mrtvo telo. Glave uvučene u ramena, Dmitrij je očekivao da će pasti, ali on uspe da stigne do trema, gde se mladić stropošta u zaklon. „Moraš da odeš odavde!" zapovedi on, drmusajući ga. „Izmasakriraće te."

Mračne oči su ga gledale, ali nisu ga videle. Zubi su mu cvokotali. Stanje šoka, pomisli Dmitrij, zatim mu opali dva šamara. „Ĉuješ li me sada? Moraš da se vratiš kući." Aksel se uhvati za svoj obraz koji je goreo. Jedan plavi muškarac bio je nadnesen nad njega. Fiksirao ga je snaţnim pogledom. On klimnu glavom, nesposoban da izusti reč. Je li on to sanjao, ili je ovaj čovek zaista bio u sovjetskoj uniformi? „Znaš li gde stanuješ? Kako se zoveš?" „Da..." prošaputa Aksel slabim glasom. „Ali moj drug, video sam ga..." Dmitrij stisnu zube. Bio je izgubio svoju legendarnu kontrolu nad samim sobom. Nikada, čak ni u najteţim trenucima rata, nije bio osetio tako jaku potrebu da zaštiti nekog od tih ljudi. Tog mladića nije poznavao, neće ga više nikada videti, ali morao je da ga zbrine ţivog i zdravog. „Znam. Ali ti ne smeš da ostaneš ovde. Previše je opasno, razumeš?'' Kako on nije reagovao, Dmitrij ga ponovo prodrma. „Ne smeš da se vučeš ovuda. Vrati se kući. Odmah! To je naređenje, jasno?" izjavi on hladnim tonom, uhvativši ga za kragnu kako bi ga naterao da ustane. „Spreman si? Onda, idi!" Ponovo se nađoše napolju, u meteţu. Aksel krenu pored zgrade. Dmitrij se uveri u to da su se policajci udaljili na drugi kraj avenije, ali i kamion sovjetske armije bio je nestao. Bio je sam usred gomile. Strah mu zaledi kičmu. „Dmitrij!" viknu odjednom neki ţenski glas. Aksel se okrenu. Njegova rođaka stajala je s fotoaparatom oko vrata, oguljenih kolena, razbarušene kose. Gledala je u čoveka koji ga je spasao kao da je videla fantoma. I on je bio zastao da je pogleda. Ništa nisu govorili. Gutali su se očima. Moj boţe, pa to je on, pomisli Aksel. To je čovek koga ona voli. Niko od njih dvoje nije obraćao paţnju na pucnje. U nečemu još jačem od oluje, moguće je da postoje trenuci spokojstva u kojima se sve nalazi u jednom pogledu, jednoj boli, jednom osećanju. To traje samo delić sekunde. Skoro nimalo. Ali tačno u tom trenutku jednog postojanja, više nego u bilo kojem drugom, biće je autentično.

Dmitrijevo telo protresoše meci iz mitraljeza. On napravi polukrug oko sebe, a zatim se sruši. Pored njega, još jedan demonstrant stropošta se na zemlju, i on smrtno ranjen. Uţasnutog zbog Nataše, Aksela ispuni talas adrenalina. On skoči ka svojoj rođaci. Nataša uzaludno pokuša da se odupre, ali oh joj čvrsto steţe ruku koju ne bi pustio ni za šta na svetu, i dok ju je trčeći vukao ka Branderburškoj kapiji koja se uzdizala ispred njih, lišena kvadrige i crvene zastave skoro spaljene, Aksel primeti da je ispuštao dugačak krik besa koji se gubio u beskrajnoj guţvi. Vrištao je zbog Frica, smrvljenog ispod sovjetskog tenka, zbog Nataše, kojoj je upravo pred očima stradao voljeni čovek, vrištao je zbog Berlinaca čija je nada za slobodu ugušena u uţasu i krvi, zbog svih ţrtava nekih budućih odmazdi, vrištao je zato što su bili mladi, zato što neće odustati i zato što nikada, šta god da se desi, neće priznati poraz.

Minhen, januar 1955.

L

ili Seligson je čekala. Njoj nije bilo potrebno ništa da ubije vreme, čak ni knjiga ili časopis. Mogla je tako da ostane satima, prekrštenih ruku, izgubljenog pogleda. Sedela je za stolom jedne pekare u Minhenu, pored prozora koji je gledao na trotoar krcat ljudima i na jednu novu zgradu s druge strane ulice. S vremena na vreme, pogledala bi na red prozora na prvom spratu. U kancelarijama, unutrašnje roletne bile su spuštene: zimsko sunce moţe da ošteti oči. Osim ako ti ljudi tamo ne ţele da se zaklone od indiskretnih pogleda. Paţljivo je pogledom pratila one koji su dolazili i one koji su odlazili. Ulazna vrata bila su često pridrţavana. Za Kurta Ajzenšahta, promotera i poslovnog čoveka, posao je išao dobro. Ona pozva konobaricu i poruči još jednu kafu sa šlagom. Nije bila ni blizu onoj koju je probala u Linču. Ono u čemu su Austrijanci bili bez premca bio je krem šantiji. Dešavalo joj se da se ljuti na sebe zbog te čudne sklonosti ka poslasticama. Kada mu je poverila tu tajnu, osećajući malu nelagodu, ali i poverenjc pod njegovim blagonaklonim pogledom, Simon Vizental poprimi vragolasl izgled njegovi tanki brkovi naglasiše mu osmeh: „To je ukus tvog detinjstva. Imaš pravo na to, malena. Ne dopusti nikome da te ubedl U suprotno." Dovoljno joj je bilo da pomisli na njegovu odlučnost i snagu njegove volje da bi se razvedrila. Godinu dana ranije, pročitala je jedan članak o njemu u nekim američkim novinama. Bilo je to otkrovenje za mladu pravnicu koja je uspešno završavala fakultet. On je opisivao centar jevrejske istorijske dokumentacije koji je sam osnovao. Vizental je bio izgubio osamdeset sedam članova svoje familije u koncentracionim logorima. I on sam bio je zatvorenik tokom više godina. Nakon svog oslobađanja iz Mauthau-zena, saznao je da su Amerikanci otvorili jedan biro specijalizovan za ratne zločine, koji je tragao za nacističkim zločincima kako bi ih izveo pred sud. Ne oklevajući, Vizental je ponudio svoje usluge. Imao je odlično pamćenje i odlučnost bez premca. S beskrajnim strpljenjem, Obi lazio je kampove raseljenih

lica, ispitivao preţivele, beleţio mesta, dela, imena, lica. Bivši arhitekta imao je razuman stav prema svojoj misiji. Nije ostavljao mesta sentimentalnosti. Trebalo je dokazivati. I ponovo dokazivati. Zanimala su ga svedočenja, ne govorkanja. Ljudi su mu se javljali. Ţrtve naravno, ali i neki od krivaca koji su dolazili da odaju druge krivce. Posmatrajući pse kako se kolju među sobom, u njemu se javljao trag zadovoljstva. Hladnog pogleda, ironičnog glasa, zvao ih je „herojima" pre nego što su bivali izvedeni pred sud. „Ja sam glas svih onih koji nisu preţiveli", rekao je, a teţina njegove misije povijala je njegovu mršavu figuru. Lili mu je pričala o svojim roditeljima, mlađoj sestri, kako bi čuo istinu. U tom čoveku, koji je bio odlučio da svoj ţivot posveti hajci na ubice, traţeći pravdu za svaku od šest miliona ţrtava, devojka je bila pronašla podršku. Razumevanje. Još više, razlog da ţivi. Feliks joj je u jednom od svojih pisama rekao da je Kurt Ajzenšaht taj koji je 1938. otkupio kuću 'Lindner'. Ime joj je bilo polazna tačka. Jedina tačka. Nije traţila više od svog brata. Tu potragu morala je sama da sprovede. Zahvaljujući izvoru informacija Simona Vizentala, Lili je uspela da ude u trag kretanja svojih roditeljima sve do dana kada je uhvaćen prevoznik koji je trebalo da ih odvede u Švajcarsku. Ona je pronašla i porodicu tog čoveka, kog je Gestapo ubio. Njegova supruga ispričala joj je kako je jedan od njihovih prijatelja bio popustio pod torturama. Dakle, tako, pomislila je Lili. Obična nesreća među tolikim ostalim, splet okolnosti, mreţa raspletena onog dana kada su njeni roditelji planirali da pređu granicu. Osećala je utučenost, kao da se bila nadala nečemu dramatičnijem. Optuţbi. Krivcu kome bi se mogla osvetiti. Ĉoveku poput Ajzenšahta. Vizental se raspitao. Ajzenšaht je bio kriv, nesumnjivo, kriv što je finansijski profitirao od sistema i što je zatvorio oči pred zločinima za koje je morao da zna, ali bio je dovoljno spretan da ruke ne umrlja krvlju. Znao je dp ostane na odstojanju od tog paklenog kruga. „Nacistička partija imala je deset i po miliona članova", objasnio je Lili. „Jedan i po procenat njih učestvovao je u zločinima, i to na koji način. Ostali..." Nije to bilo ni izvinjenje ni pravdanje, već gorka konstatacija. Ĉovek je već mnogo učinio jureći za zločincima, uprkos pretnjama smrću koje su mu stizale. Lili nije bila budala. Pravila je

razliku između onih koji su bili mučitelji u bukvalnom smislu te reči, birokrata koji su nevine slali u smrt, i pasivnih svedoka, te tihe većine, amorfne, nehumane, skamenjene od zavisti, pohlepe i gorčine. Uspravljena na svojoj stolici, leđima okrenuta ka zidu, devojka je bila sleđena. Bila je svesna znatiţeljnih pogleda klijenata, starica koje su dolazile na kolač i kafu. Kaffe und Kuchen... Bilo je to tako tradicionalno, tako germanski. Kada je kročila na nemačko tle, Lili je osetila snaţnu potresenost. Otrčala je u toalet na aerodromu kako bi nakvasila lice hladnom vodom. U početku, bilo joj je naporno da priča svojim maternjim jezikom. Zamuckivala je, traţeći reči, grešeći u sklapanju rečenica. Nemački je za nju bio poput stranog jezika koji je trebalo da nauči. Sada je zamerala sebi što je bila toliko napeta. Već jednom, kameleon je uspeo da skrene paţnju na sebe. Moţda je ulog bio taj koji ju je činio toliko nervoznom. Ubuduće, moraće da nauči da vlada sobom. Obaveštajci volonteri Simona Vizentala koji su progonili naciste i do druge strane planete - otkrivali njihove nove identitete po elegantnim ulicama Buenos Ajresa ili Sao Paula, ţestokog kvarta u Kvinsu, Nju-jorku, ili još jednostavnije, po mirnim kućama provincijskih gradova federalne republike - morali su da budu nevidljivi. Bio je to jedan od ključeva njihovog uspeha. Kurt Ajzenšaht bio je osuđen za svoja dela. Odleţao je zatvorsku kaznu koja je bila samo farsa, presuda koja nije ni sprovedena do kraja. Lili je htela da ga pogleda u lice i suoči se sa svojom morom, jer je ta mora bila od krvi i mesa, a ostali, svi ostali, bili su jednako nestali koliko i neumoljivi. Bilo je već kasno po podne. Ĉovek je nosio zelenu jaknu i tirolski lovački šešir. On izađe iz zgrade, zastade na trenutak i pogleda u nebo. U to doba godine, veče je padalo rano. Kada on krenu ka svom automobilu, Lili ustade. Bila je već spremila sitan novac. Brzim pokretom, navuče svoj dubretarac i vunenu kapu. Već je bila kod svog iznajmljenog auta kada je Kurt Ajzenšaht upalio. Ona prva stiţe na mesto. Nije joj bilo strano. Već nekoliko dana posmatrala je okolinu. U tom bogatom kvartu velikih, osamljenih vila, kuća se skrivala iza kapije. Nazirala se staza od kamenčića,

stepenice, potkresano ţbunje koje je uokvirivalo ulazna vrata. Da bi saznala više, trebalo je da priđe do same ivice šume, vodeći računa o tome da se ne oklizne po smrznutoj zemlji. Vrt se blagim nagibom spuštao do malog jezera. Otvorena staklena vrata vodila su na terasu. Svake večeri, pola sata pre gazdinog povratka kući, jedna kućna pomoćnica palila je lampe u salonu i biblioteci, kao i vatru u kaminu. Flaša šampanjca uvek je bila spremljena u kofi s ledom, ali najčešće je tu i ostajala netaknuta. Očigledno je gospodin Ajzenšaht radije birao jači alkohol, ali voleo je da ima izbora. Takođe je voleo i da bude u društvu. Gosti su često dolazili na večeru. Ţene su nosile večernje satenske haljine s dubokim dekolteima, s malim ţaketima preko. One smelije bile su golih ruku i njihova bela koţa svetlucala je u trpezariji osvetljenoj svećnja-cima. Kurt Ajzenšaht sedeo je na čelu trpeze. Večeri su bile zanimljive, vesele, ali rano su se završavale. Muškarci su odlazili u kancelarije još pre nego što je izlazilo sunce. Januar mesec bio je hladan u Bavarskoj, vetar oštar, ali Lili to nije smetalo iako je obično bila zimogroţljiva. Bila se opremila u jednoj od najboljih prodavnica u Minhenu. Postavljene čizme, skijaška jakna i pantalone. Ona nije zaboravljala da su u Aušvicu zime bile nemilosrdne. Kurt Ajzenšaht bi se iznenadio i pobesneo kada bi znao da je i najmanji njegov gest bio zabeleţen u jednom malom crnom notesu. Tajno uhoditi nekoga, beleţiti njegove postupke i kretanja, njegovu satnicu, navike, bio je način da se taj neko ogoli, da se otkriju njegove male pasije, njegove ludosti. Način da se njime dominira, da se od njega napravi „stvar". Ali Lili više nije zabavljala njena igračka. Trebalo je da se pređe na dela. Bila se zaustavila nedaleko od kuće. Ona proveri vreme na svom satu. Ajzenšaht je i dalje bio veoma precizan. Bilo joj je ostalo da sačeka još samo nekoliko minuta. Sedeći za volanom, u pustoj ulici, dok su se senke nadnosile nad šumu a oštra svetlost reflektovala na snegu, njen puls je bio usporen. Nikada se nije osetila tako duboko svesno. Niko nije znao gde se ona sada nalazila. Ni njena porodica ni bliske osobe. Kroz glavu joj prolete pomisao na brata. Osećaj Feliksove ruke koja je stezala njenu. Njegova mala šaka istovremeno vlaţna i jaka. Priče koje je smišljao da je zabavi. Potom, kasnije, ona

dobrota u njegovom pogledu nasleđena od majke, dobroćudnost koja je umela i da je iritira i da je dirne. Mutna sećanja na jedno detinjstvo od kojeg se nikada neće oporaviti. Bilo je vreme. Ona se smesti ispred kapije. Ugasi motor, ali ostavi upaljene farove. Pulsiralo joj je u slepoočnicama. Nekoliko trenutaka kasnije, začu se Ajzenšahtov moćni automobil. Kada Kurt primeti da je jedan auto zakrčio prilaz kući, on najpre pomisli da se radi o nekoj isporuci, ali pribliţivši se, shvatio je da se nije radilo o kamionetu. Neko je sigurno pogrešio. Malo iziritiran, on pritisnu na sirenu. Ali niko se ne pojavi. „Do đavola, šta se dešava?" viknu on, izlazeći iz automobila. Farovi ga zaslepeše toliko da on zatvori oči. Ţena, naravno, pomisli on, primetivši njenu dugu tamnu kosu Ispod crvene vunene kape. On se saţe i zalupa na prozor. „Šta je s vama, gospođice? Ne moţete ostati ovde. Ovo je privatan posed!" Sa obe ruke na volanu, gledala je pravo pred sobom. „Morate da odete, čujete li me? Hoću da uđem u svoju kuću." On pokuša da otvori vrata, ali ona su bila zaključana. Ponovo zalupa na prozor. „Gospođice? Ĉujete li me?" Ona se polako okrenu ka njemu. Imala je uzano lice, tanke usne, blede obraze. Izgled devojčice. Da li je uopšte imala vozačku dozvolu? Njen pogled bio je uprt. Dugačke trepavice stapale su se sa crnim ze-nicama. On oseti slabost. „Da li je sve u redu? Da vam nije loše?" upita on, ponovo pokušavši da otvori vrata. „Slušajte, ovo je smešno ako ne odete, moraću da pozovem policiju." Ona se odluči da otvori prozor. a hladan osmeh ukaza joj se na usnama. „Uzalud je da zovete policiju, gospodine Ajzenšaht. Blokiram vaš ulaz, ali nalazim se na javnom putu. Ovaj prostor ne pripada vama." Dok je izlazila iz automobila, obuze ga strah. U gustoj magli, farovi automobila opisivali su krugove oko njih. Put je bio pust, okolne vile ušuškane iza svojih ţivih ograda. Da li je ova devojka sama? Da ne iskoči neki čovek i napadne ga? Ona se obazrivo odmače korak

unazad. Obučena u dugi tamni kaput, bila je mršava, vitka, a njeno drţanje zahtevalo je poštovanje. „Otkud znate ko sam ja? Ko ste vi?" „Zovem se Lili Seligson. Ja sam kćerka Sare Lindner i Viktora Seligsona. Sestra male Dalije Seligson. Ja sam svedok vaših zlodela.'' Zatečen, on se seti onog dana u Berlinu, pre rata, kada je Sara Lindner bila došla da potpiše akt o prodaji svoje robne kuće. Nije bio ni obratio paţnju na nju. Jedino što ga je zanimalo bila je perspektiva koju je planirao za svoje preduzeće. Nekoliko godina kasnije, Aksel je smatrao pitanjem časti da ga obavesti o njenoj sudbini. Da ga njime ošamari. Kao što ga je i ova devojka optuţivala da je zločinac. On sam, Kurt, izbegavao je da misli o tim stvarima. Probijao ga je njen inteligentni pogled. Ĉudno, on bi više voleo da je ona imala izgled fanatika. Luđaci su opasni, ali njihovo stanje bezumlja oduzima im svaku sposobnost za delovanje. Ova odlučna mlada ţena nije bila ni pribliţno slična ludači, što je njene optuţbe činilo još teţim. Pade mu na pamet čudna pomisao: šta ako je naoruţana? Hladan znoj zablista mu na čelu. „Šta hoćete? Nemam ja šta da vam kaţem." „Ali nisam ja došla da bih vas slušala, gospodine Seligsone", ironično reče ona. „Obustavio sam proces na zahtev svog sina iako sam mogao da pobedim. Vaš brat je dobio nazad radnju. Trebalo bi da ste zadovoljni. To ste i hteli, zar ne?" „Feliks ne zna ništa o mom prisustvu ovde. On i ja nemamo iste ciljeve u ţivotu. Nemamo istu viziju stvari." Osmeh je lebdeo na njenim bledim usnama. Jednu ruku, i dalje je drţala u dţepu svog kaputa. Videvši njegov uporan pogled, ona je polako izvuče. Kurtovo srce lupalo je tako jako da mu se učini da ga hvata vrtoglavica. „Evo, samo ključevi. Zašto izgledate tako uplašeni, her Ajzenšahte? Da vam moţda nije nemirna savest?" On se naljuti što se bio toliko uplašio. Bilo je apsurdno plašiti se te devojke koja je stajala pred njim, odlučne i gorde, ali bio je uznemiren, jer nije mogao da dokuči šta je ona, u stvari, bila naumila. „Šta vi uopšte hoćete?" planu on.

„Samo da vas vidim. Da gledam vaše lice, vašu kuću, vaš način ţivota, jer nas dvoje smo ţivi. Ĉudno, zar ne? Trebalo je da budem mrtva, kao i moja porodica. Ali evo me ovde. To mora da vam izgleda uţasno, je l' da?" „Pričate koješta! Nemam ja ništa sa onim što se dogodilo vašim roditeljima." „I mojoj sestri, gospodine Ajzenšahte. Ne treba nju zaboraviti! Bila je dete. Zvala se Dalija. Podsećam vas." U tom trenutku, otvorila se kapija i otkrila siluetu ţene ogrnute kaputom. „Gospodine, da li je sve u redu?" zabrinu se guvernanta kuće. „Kakva šteta, ohladiće vam se večera", naruga se Lili, zatim se njeno lice uozbilji. „Ali ja sam takođe došla i da vam prenesem jednu poruku, gospodine Seligsone. Ja nisam sama. Imam prijatelje koji su kao ja i koji su spremni da reaguju. Hoću da znate, vi i vaši bedni drugari, da smo mi ovde. U vašoj senci. Svakog trenutka. Vidite da je sve moguće. Danas ću se zadovoljiti time da vas sprečim da uđete u kuću. Ometam vaš mali mirni ţivot. Ali to je samo jedna prolazna neprijatnost. Ako to budem htela, mogu da napravim mnogo više. Neki od vaših nekadašnjih prijatelja doţiveli su isto, zar ne? Zbog nas, nikada nećete spoznati mir, ni jedni ni drugi." Kurt je zapravo znao da su bivši SS-ovci bili proganjani, da su menjali identitet i kontinente. Mreţa zaštite bila je uglavnom efikasna, ali mnogi su strahovali od toga da će, pre ili kasnije, biti otkriveni. Pretnja se morala ozbiljno shvatiti. Pričali su mu o egzekucijama u snu. Da je to htela, ova devojka je mogla da ga ubije ispred njegove kuće. On ostade ćuteći, fasciniran čudnim smeškom koji je blistao u njenim očima. „Recite vi njima da ćemo moji prijatelji i ja zauvekbiti vaša najgora mora", zaključi ona. Zatim ude u svoj automohil i okrenu ključ. U retrovizoru, Lili poslednji put pogleda Kurta Ajzenšahta, samog na trotoaru prekrivenom snegom. Telo joj je obuzimala drhtavica, ali bila je zadovoljna. Bila je uspela da ga uzdrma, moţda čak i da ga prestraši, ali nije to bilo ono najvaţnije. U njegovom pogledu, pročitala je ono zbog čega je bila i došla. Dovoljno je bilo da izgovori ime svoje majke

da bi je oţivela, u svoj njenoj lepoti, eleganciji, njenom talentu. To je bila njena pobeda. Jedina za kojom je ţudela: da obnovi uspomenu na Saru Lindner. Da vrati imena onima koji nisu imali sahranu. Da smrt izvuče iz ništavila. Zato što nije trebalo zaboraviti. Ni ţrtve ni ubice. Nikada.

Njujork, januar 1955

T

o je trebalo da bude trenutak sreće. Potvrda. Njegovo učešće u jednoj od najvećih izloţbi fotografija svih vremena, koju je osmislio i postavio Edvard Stajhen, onaj koji mu je trideset godina ranije bio učitelj i koji je realizovao jedan scenografski projekat bez presedana, nazvan „Porodica čoveka": pet stotina i tri slike da bi se predstavilo čovečanstvo, njegov večiti ciklus od rođenja do smrti, od sreće do samoće, od potresa do izbavljenja. Ambiciozni opis koji je zahtevao tri godine rada, rigoroznu selekciju medu dva miliona fotografija profesionalaca i amatera iz šezdeset osam zemalja. Jedna fantastična ambicija, neizmerna, namenjena slavljenju univerzalnosti ljudske emocije. Na Menhetnu, masa kao u najslavnijim danima, ţurila je na otvaranje ispred ulaza Muzeja moderne umetnosti. Bila je noć, bilo je hladno. A on, Maks fon Pasau, oklevao je. On podiţe pogled. Soliteri su toliko obasjavali svetlošću da se čak nisu mogle videti ni zvezde. Iz automobila koji su usporavali ispred vrata muzeja izlazile su ličnosti u večernjim odelima. Uprkos ledenoj magli, ušuškana gomila je čekala, znatiţeljna da ugleda neko slavno lice. Prvi pokazatelji najavljivali su ogroman uspeh. Potiljak mu je trnuo od treme. Suviše sveta, suviše strasti. Neprestana čestitanja. Njujorški adrenalin ponekad ga je ostavljao bez daha. Nečija ruka spusti se na njegovo rame. „Nešto nije u redu, Makse?" Glas joj je bio blag i briţan. Kad se on okrenu ka njoj, zaboravi na grozničavost prolaznika, guţvu novinara fotografa, gradsku vrevu. Kse-nija ga je gledala, paţljiva, njen sivi pogled bio je uprt u njegove oči. Nije morao da joj objašnjava. Znala je. Otkad su se bili ponovo sastali, uspeli su da jedno drugo slušaju i razumeju. Ona je bila ponosna što je Stajhen zadrţao više njegovih dela. Ponosna zbog njega, zbog sebe, ali naročito zbog Nataše i Nikole. Dečak je navaljivao da ga povedu, ali njegov otac bio je odlučan: dovešće ga sutradan, čim se bude probudio. Ispod bunde od vizona, Ksenija je nosila haljinu od ruţičaste taft svile i duge satenske rukavice krem

boje. Uprkos zimi od koje se ledio kamen, ona nije drhtala. Ĉekala je. Od spokojstva jednog, sada je zavisila sreća onog drugog. Tu harmoniju osvojili su teškom borbom i ona nije prestajala da ih iznenađuje. „Teško je, je li?" upita ona, zabrinuta. Maks se naljuti na samog sebe. Ti oblaci zebnje progoniće ga do kraja ţivota. Ako je i bio naučio da ih nadvlada, ipak su ga hvatali nespremnog. „Znam i za gore", reče on, narugavši se samom sebi. „Ĉini se da je izloţba neobična i da nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Ĉekaju nas, ali ako bi ti više voleo, moţemo i da se vratimo kući..." „Ne, naravno da ne..." protestovao je, uhvativši je za ruku. „Ti bi mogla i da mi oprostiš ako bih poslušao svoju stidljivost, ali Nataša nikada!" Ksenija se nasmeši. Njen suprug sada je odisao jednostavnošću. Za pet godina, postao je jedan od najslavnijih fotografa na svetu. Ona je bila zaduţena za organizaciju njegovog vremena i izloţbe, i putovala je s njim. Koliko god to neverovatno zvučalo, ni korak se nisu razdvajali jedno od drugog. Dok bi ga čekala u nekom restoranu ili na nekoj stanici, pa ga odjednom ugledala kako se pojavljuje, probijajući se kroz guţvu kako bi došao do nje, uvek bi osetila onaj isti drhtaj, tu duboku sreću, strast prvih dana. Svaki put, bilo je to ponovno rađanje. U holu, Feliks i Aksel stajali su s Natašom. Dva mladića zajedno su doputovala iz Berlina. Feliks je bio odlučio da svoj predstojeći dug boravak u Njujorku iskoristi za uspostavljanje novih poslovnih kontakata. Aksel je provodio sate posmatrajući solitere i praveći nacrte. Arhitektura Menhetna prevazilazila je njegova očekivanja. Utegnuti u svoja odela, sjajnih očiju, izgledali su srećno. Ni za šta na svetu ne bi propustili ovo slavlje koje je bilo posvećeno talentu jednog čoveka kojeg su toliko voleli. „Vidiš li ih?" upita Aksel, nestrpljiv. „Sigurno neće kasniti", reče Nataša nameštajući leptir-mašnu svom rođaku. „Koliko ja poznajem svog oca, morao je sebe da prisili da večeras dođe ovde. On ne voli da se ističe."

„Ujak Maks je suviše diskretan. Na njegovom mestu, bio bih veoma polaskan." „To ti verujem", našali se Nataša. „Uopšte ne sumnjam u to da ćemo jednog dana slaviti i tvoj uspeh." Aksel se namršti, ali videlo se da mu se svidela ta ideja. „Nešto si tih", reče on, obraćajući se Feliksu, koji je očigledno traţio nekoga medu gomilom. „Ĉeka svoju lepoticu", reče Nataša zadirkujući ga. „Ne brini, izloţba je suviše vaţna da bi je iko propustio. Pojaviće se pre ili kasnije." Feliks pocrvene. Najednom koktelu, nekoliko dana ranije, upoznao je kćerku vlasnika lanca luksuznih prodavnica, a usput se nadao da će s njim i sarađivati. Odmah ga je šarmirala. Nataši nije promaklo da primeti kako je njen prijatelj iz detinjstva, inače veoma ozbiljan, više razgovarao s kćerkom nego sa ocem. „Bilo je vreme", rekla mu je. „Počela sam da brinem gledajući te tako usamljenog." „Vidite ko dolazi!" uzviknu Feliks, zadovoljan što moţe da promeni temu. U istom trenutku, Kiril Osolin primeti i njih i podiţe ruku da ih pozdravi. Nadvisivao je gomilu. Kao i svaki put kada bi ugledala svog ujaka, Nataša se pitala odakle ta jedinstvena blistavost ovom čoveku. Iz njegove visoke figure, elegancije? To je verovatno zato što je sretan, pomisli Nataša, videvši Kirila kako prilazi zajedno sa svojom suprugom kojoj je zaštitnički grlio ramena. Klarisa je blistala. Prethodne večeri, kada su svi bili na okupu kod Ksenije i Maksa na večeri, objavila im je da čeka treće dete. I dalje je imala svoju vitku figuru, delovala pomalo krhko, ali njeno lice odavalo je mir. „Koliko sveta!" uzviknu Kiril. „Trebalo nam je dosta da stignemo. Kao da se sastao ceo Njujork." „Ne samo Njujork, ujače Kirile", reče Nataša, pokazujući na jednog Indijca s turbanom i njegovu ţenu obučenu u drečavi sari. „Ljudi su došli sa svih strana. To je i bila Stajhenova namera. Da se pokaţe solidarnost među ljudima." „Zli jezici reći će da on ima jednu pojednostavljenu i sentimentalnu viziju sveta, ali ja svakog dana radim u Ujedinjenim nacijama kako bih promovisao ovo zajedništvo. To je naša jedina nada za

budućnost", dodade, gledajući u Aksela Ajzenšahta i Feliksa Seligsona pored sebe. „Lili nije s vama?" ,,Zauzeta je u Parizu", izvini se Feliks. „Bar je to ono što je ona rekla" ispravi ga Nataša. „Sa Lili je uvek misteriozno. Ona nikada nije tamo gde je očekuju. Ali napisala je jedno veoma ljubazno pismo u kojem čestita Maksu." Na ulazu, masa se uzburka. „Ah, vidim svoju sestru i heroja dana", našali se Kiril. Jedan novinar pruţao je mikrofon ka Maksu. Umetnik ljubazno odgovori na pitanja, dok ga je supruga drţala pod ruku. Trebala mu je Ksenija Fjodorovna, koliko i on njoj, i bili su dovoljno sigurni u svoju ljubav da je ne bi sakrivali. Gledajući ih, Nataša oseti treptaj u svom srcu. Izazivali su u njoj sreću i zadovoljstvo, ali i jedan neobičan ubod nemira. Kao da je osetila njen pogled, Ksenija okrenu glavu. Njenim pogledom prolete zrak zabrinutosti koji nije mogla da sakrije dok je posmatrala svoju kćerku. Nakon pada Berlina, Nataša se sklonila kod svojih roditelja u Njujork. Slomljena tugom, traţila je utehu u svom ocu. Spomenula mu je jednu nemoguću ljubav, ali nije otkrivala detalje. Nije umela recima da iskaţe svoja osećanja. Po tome, ličila je na svoju majku. A kako je Maks bio diskretan, Ksenija se osećala prinuđeno da poštuje taj misteriozni tajni vrt, ali patila je osećajući da joj je kćerka nesrećna. Upornost zabrinutog pogleda njene majke u devojci izazva osećaj nelagode. Ona odluči da sama započne obilazak. Ostali i ne primetiše da se udaljila. Ona se pridruţi reci posmatrača, prođe ispod hodnika ukrašenog mnoštvom nepoznatih slika, koji je predstavljao ulaz na izloţbu, i krenu od portreta mladog peruanskog flautiste. I najmanji detalj imao je veliku vaţnost: progresija slika, varijacija formata, raspored sekvenci. Ritam obilaska, kako ga je zamislio Stajhen, istovremeno linearan i kruţan, nudio je posetiocu jedinstveni doţivljaj. Vesele scene izazivale su osećaj radosti: zaljubljeni par koji se ljubi na jednoj ljuljašci usred neba, afrička deca koja se igraju gola među dinama, jedna Brazilka, oznojenog lica, koja visoko podiţe ruke plešući u nekom prepunom baru. Trebalo je da svako moţe da se prepozna. Besomučni krugovi bili su slični, bilo da

se radilo o mladima u nekoj ruskoj šumi, o nekom kineskom ili italijanskom detetu. Utisak su ostavljala izraţajna lica, naborana ili označena mladalačkom poţudom. S vremena na vreme, blesnula bi neka očaravajuća fotografija: novorođenče mokre koţe još uvek pupčanom vrpcom vezano za majku, ili neka izgladnela ţena koja jede koru hleba, crnih noktiju, s bunilom u pogledu. Natašino iznenađenje bi još jače, jer nije to očekivala. Uljuljkivala ju je prećutna povezanost scena i smerna tišina ljudi oko nje koji su samo šapatom komentarisali, i ona se tome prepuštala. Kao što je to Stajhen i ţeleo, bila je izgubila osećaj za vreme i mesto. Srce joj poskoči u grudima. Ko bi je mogao upozoriti? Niko od njenih bliţnjih nije video selekciju pre otvaranja. Ĉak ni njen otac. Odlično se sećala tog dana, ali bila je zaboravila da ih je slikala jedna američka fotoreporterka; i evo ih, ovekovečeni, ruski oficir i mlada ţena u crnom kostimu, lica podignutog ka njemu, na sovjetskom groblju u Berlinu, s pogledima punim uzbuđenja, s neobjašnjivim i bezumnim zanosom koji samo ljubav izaziva, dok oni još nisu bili svesni toga. Dmitrij. Ĉuvala je sećanje na njega na svojoj koţi, na usnama, nestalno ali precizno uzbuđenje onog daha čuvala je na svom licu; pokret ramena, osećaj debelog štofa uniforme pod svojim prstima. Jedan osmeh. Jedna noć. Bili su ljubavnici samo jednu noć, zabranjenu, ukradenu, i od sada je morala da ţivi sa sigurnošću da će ta noć ostati jedina. Nikada nisu pričali o budućnosti. Zbog stida. Da bi prevarili sudbinu. Od njega joj je ostala poruka s nekoliko reči ispisanih na ruskom, koju joj je proturio kroz vrata onog dana kada su bile demonstracije: „Ne izlazi. Opasno je. Pazi na sebe! Volim te." Uspeo je ono nezamislivo. Došao je da je upozori kako bi je zaštitio, iako ga je sudbina već bila izabrala i imao je samo još nekoliko sati ţivota. Drska i besramna reporterka umela je da uhvati srţ njihove ljubavi u jednom od prvih pogleda, a ona tajna, intimna strast sada se nudila pred celim svetom. Nataša oseti napad besa. Bilo je to nepristojno, bolno. Dmitrij je pripadao njoj, ne ostalima. A ipak, zahvaljujući tom ukradenom trenutku, ostaće zauvek veličanstven i neobičan mladi čovek koga je ona imala sreću da upozna. Obuze je jeza. Bila je to sama bit ekspozicije: deljenje

osećanja. Bilo je istovremeno i prijatno i okrutnog „Je li to on, Natoška?" Njen otac je ozbiljnog lica posmatrao fotografiju, s rukama na leđima. Ona je oklevala. Mogla je da slaţe. Samo je Aksel video Dmitrija. Samo je njen rođak znao celu istinu, a nevini mladić ne bi je izdao. Ali ako ne prizna njihovu ljubav, zar ne bi tako izdala Dmitrij a? Nataša neće napraviti istu grešku kao njena majka. Bilo je prošlo vreme laţi i propusta. „To je sin tvog prijatelja, Igora. Zvao se Dmitrij. On je prvi muškarac koga sam volela. Bilo je to nemoguće i predivno. Neţno ludilo. Toliko me je naučio o ţivotu iako smo se viđali tako malo... Ubijen je pred mojim očima, 17. juna. Pre godinu i po. A ne prođe ni dan da ne mislim na njega." Maks nije mogao da odvoji oči od svoje kćerke. Stisnutih usana, bledog lica, Nataša je gledala čoveka kog je volela. Pogođen, on je uze za ruku i steţe je. Plašio se otrcanih reči. Hteo je samo da bude tu, s njom, da korača pored nje zato što joj je bio potreban. Oboje su dugo ćutali, zatim, jedan za drugim, njihovi najbliţi skupiše se oko njih. I svako je prepoznao Natašu na fotografiji, svako je naslutio da je postojala neka neopisiva drama. Kiril uhvati Klarisu oko struka. Feliks ostade nepomičan, uznemiren. Shvatao je da ta mlada ţena, koja je bila njegova prva ljubav, pati, i saosećao je s njenom tugom. Ksenija bi jedina kojoj nije trebalo govoriti ime sovjetskog oficira. Ličio je na svog oca u istim godinama. Isto dostojanstveno drţanje imao je Igor Nikolajevič, istu muţevnost, isti inteligentni i dobroćudni pogled. Ona priđe svojoj kćerki i pomilova joj obraz. Devojka je drhtala. Iz očevog prisustva, Nataša je crpela snagu, ali sada kada joj je majka bila tu, ona se odjednom oseti ranjivom. Tu je onaj uţasan paradoks majki koje samo svojim prisustvom bude one najskrivenije slabosti, kako bismo ih moţda bolje savladali. „Mrtav je, mamoška", prošaputa ona, očajna. I Ksenija konačno shvati stanje svoje kćerke u proteklih više od godinu dana. Njeno smršalo telo, slomljeno tišinom. Samoću njenog ugašenog pogleda. Njenu zaprcpašeujuću bol, povijenost nad samom sobom. I ona se vrati u svoju mladost, u svoje boli, svoja lutanja, svoje egzile. Paţljivo se zagleda u Dmitrijevu fotografiju. Ţelela je da pomogne svojoj

kćerki, da je ohrabri da krene napred, da ne ostane talac te snaţne emocije koja ju je zarobljavala. Kad je progovorila, glas joj je bio neţan, ali odlučan. „Šta god se desilo između vas, Natoška, ako si umela da ga voliš i da mu to kaţeš, sve je dobro... A sve što te u budućnosti očekuje biće samo dopuna duši." Nataša ne bi podnela uobičajeno tešenje, obećavanje novog poznanstva, nove ljubavi. Njena majka bila je pronašla prave reči, a njen otii gest koji joj je bio potreban. Devojka primeti zabrinuta lica svojih bi i ţnjih. Lanci tuge malo popustiše i njoj se učini da ponovo diše. Njena majka je bila u pravu. Volela je Dmitrija. Njihov susret bio je neočekivani poklon. Sada će morati da iz te ljubavi crpi nuţnu sigurnost kako bi nastavila svoj put. Maks oseti da mu se kćerka smirila. Poseduje snagu svoje majke, pomisli on. Ali Nataša je shvatila ono što njena majka nije uspevala u istim godinama: da ničemu ne sluţi sakriti se u zaklon, i da je uzaludno plašiti se, jer strah nije ništa drugo nego zatvor. Kada se Nataša udalji prema susednoj sali, oni krenuše za njom, Kiril i Klarisa, Aksel i Feliks, Ksenija. Sledili su je s jednakom paţnjom koju su poklanjali i njenom radu. Otada, pisala je pod svojim pravim imenom, Nataša fon Pasau, a oni najoprezniji tvrdili su da će ona jednog dana osvojiti neku od najprestiţnijih nagrada u novinarstvu. Treba se nadati i da će pronaći sreću, pomisli Maks, dok mu je Feliks šaputao na uvo nešto što ga je nasmejalo. Izdaleka, Maks primeti više svojih dela koja su visila s plafona. Zahvaljujući sceni koju je Stajhen bio zamislio, posmatrači su istovremeno gledali i dela i jedni druge. Maks, ganut, ostade bez daha. Ono što mu je bilo vaţno nisu bili ni uspeh ni slava, već Natašin osmeh, prizor njegovog dečaka koji spava u svojoj sobi, osećaj da je okruţen svojim bliţnjima, familijom, porodicom, tim talentovanim i strasnim mladim ljudima koji su u sebi nosili sve snove sveta; bilo mu je vaţno da gleda Kseniju znajući da je ona njegova supruga, da će se sutradan ujutru probuditi pored nje, kao i svih budućih dana. Na njega su se spuštali pogledi divljenja, ali on je traţio onaj svoje supruge i pronašao ga. Dakle, bilo je dovoljno samo

pogledati ga i potvrditi: Da, bez imalo sumnje, Maks fon Pasau bio je srećan čovek.

kraj

By voki