Teresa Careras - Pozar Strasti

Zvoncica&Foxy

~1~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Teresa Careras

Požar strasti

~2~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

I - Gospodine Estrada, znam da je u našem poslu neuobičajeno da trošimo vreme na razgovore uz čašicu ukoliko to nije neophodno, ali zahvalnost koju osećam prema vama nagnala me je da, ipak, odvojim nešto vremena za poseru, iskreno se nadajući da vas njome neću previše deranžirati. - Migele Farini se po drugi put izvinjavao Alehandru, iako je bio jedan od njegovih najvažnijih i najbogatijih klijenata. - Uveravam vas, gospodine Farini, da ste mi svojim dolaskom učinili ne samo čast, već i ogromno zadovoljstvo. Veoma retko imam priliku da se malo opustim sa svojim dugogodišnjim klijentima, da se ponekad zgrozim pred činjenicom u kojoj meri smo podlegli komunikacijskim izazovima kompjutera i telefonskih „sekretarica", potpuno previđajući nezamenjive draži živih poslovnih kontakata. Utoliko me vaša poseta neizmerno raduje. - Zahvaljujem na ljubaznosti i moram vam reći da sam ovamo došao ne samo zbog uobičajene potrebe za vašim dragocenim savetom u vezi s finansijskim ulaganjima, već i da vam se, na neki način, odužim za sve što ste za mene, kao vašeg klijenta, dosad učinili. Poznato vam je da ja veoma često, naročito preko zime, odmaram u svojoj vili u Alikanteu. Budući da je ona preko većeg dela leta slobodna, izuzev kada moj sin i kćerka u nju odu sa društvom, želeo sam da vam tamo ponudim gostoprimstvo u vreme vašeg letnjeg odmora. To je najmanje što mogu da učinim u ime naše sjajne poslovne saradnje i izvanrednih poslovnih poteza koje ste mi sugerisali, a na kojima sam odlično finansijski prošao. - Veoma me raduje da tako mislite o našoj saradnji, gospodine Farini. Priznajem da ponekad i sam zadrhtim dok savetujem klijenta za ulaganje neke veće sume, neprekidno se pitajući da li sam pravilno procenio sve faktore rizika i postoji li verovatnoća da se uslovi za realizaciju u poslednjem trenutku drastično izmene. Znam da je rizik obostran, ali uvek imam u vidu da je klijent taj koji trpi neuporedivo veće materijalne posledice u slučaju neuspeha.

- Srećom, dosad nisam imao nijedno takvo iskustvo u saradnji s vašom agencijom, pa sam utoliko raspoložen da je nastavimo na obostrano zadovoljstvo. Imate li možda trenutno nešto zanimljivo za mene? - Zavisi od visine sume koju ste spremni da uložite. Evo, recimo, jutros sam proučavao političku stabilnost jedne baltičke zemlje i svi pokazatelji govore da je nesigurnost građana u porastu, paralelno sa stopom kriminaliteta, te da su alarmni uređaji jedan od najtraženijih uvoznih artikala.

~3~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hm... vredelo bi razmisliti o tome.

- Ili bi vam možda više odgovarao otkup rashodovanih terenskih vozila sa jednog vojnog skladišta, tehnički potpuno ispravnih, za kakvima imaju potrebu humanitarne misije UNICEF-a u zemljama centralne Afrike, prilikom pružanja usluga epidemioloških službi na terenu i prevoza učenika nižih godišta u mesta gde je organizovano njihovo opismenjavanje. Takođe, sve ove destinacije imaju velike potrebe za aparatima za prečišćavanje vode za piće.

- Sjajno! Veoma mi se dopada - oduševio se njegov sagovornik. - Imam i nekoliko eksportnih ponuda manje vrednosti, kao što su: kolorni cigaret-papir za jednu novoosnovanu duvansku fabriku; ručni aspiratori za osetljive elektro uređaje i kompjutersku tehniku, te fototapeti sa motivima iz dečjih bajki. - Vi ste zaista neverovatni! Svojim entuzijazmom naprosto terate čoveka da se bavi različitim poslovima, čak i kada je godinama specijalizovan samo za jedan sektor - rekao je, s divljenjem, Migele Farini. - U mom poslu vrsta artikla je od sekundarne važnosti. Mada, moram da priznam, i sam uživam kada do mene stignu informacije o potrebi za nečim čime se ranije nisam bavio. Dakle, za šta ste se odlučili? - Ako nemate ništa protiv, radije bih uzeo kopije ponuda s uobičajenim detaljima o veličini kontingenta, rokovima isporuke, mogućim rizicima, visini zarade, pa ću vam za dan-dva javiti svoju odluku. Kao što rekoh, danas sam kod vas, pre svega, u prijateljskoj poseti.

- Kako vi želite, gospodine Farini. Ako dozvolite, podsetio bih vas na moju ponudu da budete moj gost u Alikanteu. Pozivam vas, zaista od srca, uveren da bi vam dobro činio mali odmor u tako ugodnom ambijentu. - Šta da vam kažem? Veoma ste me prijatno iznenadili. Iako nisam previše ozbiljno razmišljao o odmoru, sada ću to svakako učiniti. Nedelja dana u drugoj polovini avgusta biće sasvim dovoljna za jednog ovakvog radoholičara. Duže odsustvovanje s posla zaista mi ne bi prijalo - rekao je Alehandro. - Nemojte tako, gospodine Estrada! Vi ste mlad čovek i ne bi trebalo da se, već u ovim godinama, lišavate onih zadovoljstava koja samo mladost može da pruži - savetovao ga je Migele Farini očinskim glasom. Kad sam bio u vašim godinama, mislio sam da će u odeljenju, u kome sam bio rukovodilac, nastati potpuni raspad sistema ako ja odsustvujem više od dva ili tri dana. Desilo se da sam na jednom službenom putu doživeo saobraćajku, posle koje sam bio prisiljen da odsustvujem celih šest nedelja radi bolničkog lečenja. Naravno da se u firmi nije desilo ništa

~4~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

dramatično. Od tada sam počeo da mnogo realnije sagledavam stvari oko sebe i koristim uobičajene odmore i slobodne dane, kao i svi moji službenici, posvećujući ih u potpunosti privatnom životu i zadovoljstvima. Iskreno žalim što to nisam činio kada sam bio mnogo mlađi. - Mislim da su vaše sugestije sasvim na mestu i da za njih nemam nijedan kontraargument. Računajte da sam prihvatio vaš poziv. Priznajem da i sam već dugo osećam potrebu da se malo odmorim od svakodnevne napetosti koju ovaj posao sobom nosi. - Onda... samo mi se javite dva dana uoči polaska da bi sobarica stigla da odradi svoj deo posla pre nego što tamo stignete - veselo se osmehnuo stari gospodin.

Isprativši svog gosta, Alehandro se osećao kao da je malopre u svojoj kancelariji imao susret sa vidovnjakom, koji mu je pogodio misli koje su ga već danima obuzimale.

Već izvesno vreme pitao se kakav je smisao njegovog života kada, uprkos solidnim primanjima, ne nalazi vremena čak ni da ovlaš baci pogled na izlog neke bolje prodavnice, a kamoli uživa u luksuzu odmora negde daleko od svakodnevnih obaveza. Moram li zaista da neprekidno održavam taj besomučni tempo ili postoji i neko razumnije rešenje? Čemu će mi visok bankovni konto, ako novac ne trošim da bi sebi život učinio prijatnijim? Krajnje je vreme da sebi postavim jasnu granicu do koje profesionalni napor ima smisla, a kada počinje da ugrožava sam kvalitet života. Da, otići ću na odmor u Alikante, svakako. Prijaće mi da, bar izvesno vreme, umesto dijagrama i procenata, gledam oko sebe plavetnilo pučine mora, čemprese i palme, prepustim se umirujućem zagrljaju sunčevih zraka. Idiličnu sliku, koju je u mašti dopunjavao nizom ugodnih vizuelnih detalja, najednom je zatamnila pomisao na Arijanu, koja se nikako nije uklapala u viziju istinskog odmora od svakodnevice.

Iako je Farini, potapšavši ga po ramenu, naglasio da njegov poziv podrazumeva i društvo koje bi Alehandru bilo ugodno, po prvi put je pomislio da bi odmor uz nju bio potpuni promašaj. Štaviše, osećao je, kao nikada do tada, potrebu da bude sam, daleko od svih poznatih lica i svega što bi ga podsećalo na njegov život u Valensiji. Znao je da će ideja da u Alikante ide sam kod Arijane izazvati otvoreni revolt, možda i teške reči, ali mu je svako drugo rešenje izgledalo toliko neprihvatljivo, da je bio spreman da to učini čak i po cenu raskida s njom. Veza s njom, čija je godišnjica upravo minula, bila je najduža koju je do sada imao. Ta činjenica je u njemu izazivala poseban osećaj odgovornosti i moralne obaveze da bude strpljiv i staložen prema njenim sve češćim izlivima bezrazložne ljubomore, kao i upornih nagovaranja da

~5~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

napusti svoj posao i prihvati mesto direktora jedne od robnih kuća u vlasništvu njenog oca, kod koga je obavljala sekretarske poslove. Uprkos tome što su mu nuđena znatno veća primanja od onih koje je imao, Alehandro je zazirao od svake pomisli o tome, svestan da se u toj ponudi krije premnogo ličnog, u smislu očekivanja njenog oca u pogledu budućnosti njegove veze sa Arijanom. Za Alehandra su razmišljanja o braku i porodici još uvek bila veoma daleka, tako da mu je svaka aluzija na tu temu bila nelagodna, što joj je jasno i nedvosmisleno stavio do znanja. No, uprkos tome, ona je nalazila bezbroj načina da bude neprekidno prisutna u njegovom životu, nadzire svaki korak koji bi učinio i učestvuje u donošenju odluka koje se samo njega tiču.

Često je sebe prekorevao zbog nedostatka odlučnosti i energičnosti da joj se suprotstavi ili joj bar otvoreno saopšti do koje granice je spreman da trpi njeno uplitanje u svoj život. Nažalost, najčešće bi uspevala da ga vešto razoruža, predočavajući mu svoju veliku ljubav i odanost, zbog koje se, navodno, brine o svemu što ima veze s njim. Najviše ga je vređalo njeno nipodaštavanje njegovog posla koji je on smatrao izuzetno kreativnim i izazovnim. Još kao student bankarstva nije se zadovoljavao samo knjiškim znanjem, već je pomno pratio sve informacije koje su se ticale berzanskog poslovanja, stavljajući ih u kontekst političkih dešavanja i predviđanja za budućnost. Kombinujući takve podatke često se igrao projektovanja tržišnih trendova, da bi se neretko oduševio uspešnošću svojih prognoza.

To ga je i ponukalo da počne da se bavi mišlju o specijaliziranju berzanskih finansija, te da otvori konsalting agenciju, budući da nije imao sredstava za neka značajnija samostalna ulaganja. Alehandro nikada neće zaboraviti svoj prvi savetnički posao kada noćima nije spavao u strahu da će klijent, njegovom krivicom, izgubiti poveću sumu ukoliko se njegovi proračuni pokažu nedovoljno pouzdanima. Radilo se o povoljnom otkupu zaliha automobilskih delova fabrike u stečaju, za kojima je još uvek postojala izražena tražnja na jednom od nerazvijenih tržišta. Srećom, posao je okončan bolje nego što je i sam predviđao, a zahvalni klijent mu je, pored ugovorenog procenta, poklonio i skupu kompjutersku opremu za kancelariju.

Za četiri godine rada na tim poslovima imao je mnogo sličnih ugodnih trenutaka, a i primanja su mu postala dovoljno visoka, tako da nije imao razloga da bude nezadovoljan svojim profesionalnim izborom.

~6~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Nesvesno je u poslu nalazio satisfakciju za ono što mu je nedostajalo u ličnom životu.

Iako nije imao razloga da se žali na Arijaninu odanost, veza s njom ga je, od početka, ostavljala suviše hladnim, da bi se radovao zajedničkoj budućnosti s njom. Za većinu muškaraca ona je bila jedna od onih, naizgled, savršenih devojaka, kojima ništa nije nedostajalo. I njemu se tako činilo u početku. Nažalost, veoma brzo je shvatio da fakultetska diploma prestižnog univerziteta u Valensiji nije uspela da kod nje suzbije notornu neambicioznost i lenjost duha, kao i da joj njen odevni perfekcionizam na ivici glamura, oduzima previše prirodnosti da bi izgledao dopadljiv.

Ponekad bi, s gorčinom, pomislio da se više topline, jednostavnosti i spontanosti može naći kod jedne ulične prodavačice cveća, nego kod nje. Nije mogao da je zamisli kako bosa šeta plažom u Alikanteu, niti kako sa stabla otkida zrelu smokvu i jede je neopranu. Još manje je mogao zamisliti nadnetu nad neku ozbiljnu i vrednu knjigu. U njenoj putnoj torbi najviše bi mesta zauzeli preparati za zaštitu kože od vrelog sunca i brojni vitamini, koje je neretko uzimala umesto redovnih obroka, strepeći nad svakim dodatnim gramom koji bi pokazala njena kućna vaga. Nikada nije mogao da shvati takvu opsednutost sopstvenim telom i izgledom, koji su na njega uvek ostavljali utisak nevešto prikrivene duboke iskompleksiranosti, čak i kada za to nije bilo vidljivih razloga. Pokušala je više puta da ga nagovori da joj se pridruži na njenim redovnim vežbama u teretani ili na sportskom bazenu, ali je uspešno odolevao, istrajavajući na svojim povremenim rekreativnim vožnjama biciklom, koje su mu bile sasvim dovoljne za održanje potrebne fizičke kondicije.

Još uvek nije znao na koji način će da joj saopšti da ne namerava da je vodi sa sobom u Alikante, ali je do odlaska tamo imao dovoljno vremena da smisli kako da to učini. Ono u što je unapred bio siguran je da će ona biti veoma pogođena njegovom odlukom, ali o tome nije želeo sada da razmišlja. Duboko u sebi priželjkivao je da se desi nešto što bi je navelo da sama učini korak ka raskidu, iako u njenom dosadašnjem ponašanju nije video ni nagoveštaj da tako nešto ima i u primisli. Naprotiv, sve je govorilo u prilog tome da očekuje da on u dogledno vreme učini neki konkretniji korak u pogledu njihove zajedničke budućnosti. Možda joj moj put u Alikante razbije iluziju da moja trpeljivost prema njoj može biti zamena za istinsku ljubav, koju joj nikada nisam mogao pružiti, jer je nisam ni osećao. A bez nje je iluzorno ozbiljno razmišljati o životu udvoje.

~7~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

II Kada je dobila unapređenje i s mesta referenta investicija prešla na poslove kontrolora kreditne dokumentacije, Leticija Santos je znala da je čeka znatno viša zarada, ali ne i beznadežna monotonija uz gomilu gotovo istovrsne dokumentacije, u kojoj se samo menjaju imena klijenata i visina kreditnog iznosa. Ipak, njena poslovična disciplinovanost i pedantnost, u svemu čega bi se prihvatila, bili su garant da će i ovaj posao obavljati korektno, kako se to od nje očekuje, iako bez ikakvog zadovoljstva.

Radeći kao referent imala je posebnu kancelariju, ali i priliku da, čitajući mnoštvo projektnih elaborata, proširi znanje stečeno na studijama. Sada je delila kancelariju sa tri mlađe koleginice, budući da je ekspeditivnost posla zahtevala stalni i neposredni kontakt s ostalim osobljem koje učestvuje u obradi kreditne dokumentacije. U početku su joj je smetale buka štampača i neprekidna užurbanost oko nje, ali se vremenom navikla.

Štaviše, veoma joj je prijala atmosfera vedrine koju su oko sebe širile Huanita, Elena i Laura, ne dozvoljavajući joj da ostane po strani, što je, kako je zaključila, bio idealan način da se jedan prilično dosadan posao učini mnogo snošljivijim. Leticija je imala i drugih razloga zbog kojih joj je sve češće bilo ugodnije da vreme provodi u kancelariji, nego kod kuće.

Krila je svoje probleme od koleginica, stideći se što je sebe dovela u poziciju iz koje ne ume da nađe pravi izlaz. Njena preemotivna, čak sanjalačka priroda, neretko je dovodila u situaciju da podlegne trenutnoj slabosti prema mladiću s kojim je bila u vezi ili prema prijatelju, za koga bi se kasnije ispostavilo da nije zasluživao njenu pomoć i požrtvovanje. Prekorevala je sebe zbog te popustljivosti, ali bi joj otklanjanje njenih posledica donosilo dodatan bol i neprijatnosti.

Divila se svojim mlađim koleginicama koje su uspevale da se zabavljaju s mladićima, ne pomišljajući da se zbog njih odriču bilo kakvih ličnih želja i ambicija, čvrsto čuvajući svoju nezavisnost u donošenju odluka i planova. Još manje su bile sklone da, u ime ljubavi, s blagonaklonošću gledaju na nedostatke svojih partnera, odbijajući da se prihvate majčinske brige oko njih, kako bi ih uverile u svoju odanost. Pokušavajući da vrati „film" unatrag, Leticiji nije polazilo za rukom čak ni da se priseti koji su trenuci bili ključni da njena veza sa Fernandom krene tokom koji je neosetno, ali definitivno, potpuno izmakao njenoj kontroli.

~8~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Nakon četiri meseca zabavljanja oboma se činilo racionalnim da svoj skupi podstanarski status zamene jednim krovom, zajedno deleći troškove. Iskreno se radovala što će, u takvim okolnostima, više vremena provoditi s njim, oboje imati uredniji život, a kasne noćne izlaske zameniti ugodnom kućnom atmosferom, uz ukusnu večeru i prijatnu muziku. Kad su počeli da žive zajedno, Leticija je dala tek dva ispita svojih magistarskih studija iz spoljne trgovine, tako da je svako pominjanje venčanja i budućeg formiranja porodice bilo izlišno pre nego što stekne željenu diplomu.

Fernando, koji je radio kao dobro plaćeni kompjuterski serviser, nije imao ništa protiv njenih planova, iako se otvoreno iščuđavao njenoj ambiciji, ne nalazeći ničeg svrsishodnog u dodatnim naporima školovanja, budući da je za njega najvažnija bila visina zarade koju je moguće postići određenim kvalifikacijama, nemajući previše razumevanja prema nečijim duhovnim potrebama za usavršavanjem. Uspevajući da svojim klijentima nametne raspored satnice usluga kakav je njemu odgovarao, obično bi se vraćao kući već oko dva sata, dok bi ona dolazila nekoliko minuta pre pet.

Redovno bi ga zaticala kako leškari, gledajući neki od satelitskih sportskih programa. Neretko je, vraćajući s posla gladna i iscrpljena, pomišljala kako bi bilo divno kada bi je bar nekada iznenadio ručkom serviranim na stolu. Nije se usuđivala da mu tako nešto naglas pomene, sećajući se njegovih pohvala svojoj majci koja je, kako je često isticao, imala izuzetan talenat da organizuje kućne poslove tako da se u frižideru uvek nađe neko ukusno jelo, bez obzira kada se ona vraća s posla. I Leticija je rasla u sličnoj patrijarhalnoj porodici, gledajući svoju majku, domaćicu, kako po ceo dan ugađa ukućanima, ispunjavajući njihove gastronomske želje i prohteve. Naučila je pored nje mnogo šta da spremi, pa joj nije bilo teško da to učini, ali je, duboko unutra, vređala pomisao da Fernando smatra da je to isključivo njena dužnost i ne pada mu na pamet da joj u tome pomogne. Nije želela da od toga pravi problem, smatrajući da će njihovi prihodi biti dovoljni da jednog dana, kada budu imali bebu, angažuje kućnu pomoćnicu koja će da vodi brigu o domaćinstvu. Međutim, ubrzo je kod njega počela da uočava i mnogo drugih osobina koje su joj se sve manje dopadale. Što je više vremena provodio u kući, sve manje je vodio računa o svom izgledu. Jutarnje brijanje za njega je postalo mrska obaveza koju vikendom nipošto ne bi upražnjavao, srećan što ne mora nigde da izlazi. Neretko je sedeo u fotelji u potkošulji ili raskopčanoj košulji, s flašom piva u ruci, koju bi spuštao na pod pored sebe, dok bi mu sto služio da preko njega pruži noge.

~9~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Dok je on svoje ponašanje očigledno smatrao ležernošću, na koju ima potpuno pravo u svom domu, Leticija je u tome videla nedostatak poštovanja prema njoj. Bolelo je saznanje da joj on tim gestovima, u stvari, nesvesno daje do znanja da smatra da je zauvek osvojio i da više nema nikakvog razloga da se oko nje trudi. Za godinu i po dana zajedničkog življenja činilo joj se daje spoznala sve prednosti i mane budućeg bračnog života s njim, s tim da je ovih drugih bilo neuporedivo više.

Od nekadašnje radosti da se što pre vrati kući s posla da bi bili zajedno, odavno nije ostalo ništa. I njihovi intimni trenuci bili su ređi i sa sve manje strasti Pravila se da to ne primećuje, verujući da će se desiti čudo i jednog dana ponovo vratiti onaj nekadašnji osećaj uzbuđenja i iščekivanja. On nije pokazivao nikakve znake da mu nešto nedostaje, niti da se među njima bilo šta promenilo. Bio je sasvim zadovoljan kada bi im veče upotpunili prijatelji, s kojima bi igrao karte ili ugovarao nove dobro plaćene poslove. Sve češće se pitala šta može da očekuje od života s njim kada se, sa svojih dvadeset pet godina, već oseća zasićenom i umornom od takvog života udvoje.

Nebrojeno puta se dosad pokajala što je roditeljima rekla da žive zajedno, što su ovi shvatili kao njenu ozbiljnu nameru da s njim zasnuje porodicu. Nije imala snage da im prizna da ona nije tako zamišljala svoj život i da bi bilo bolje da raskinu i svako od njih krene svojim putem, jer bi to kasnije, kada budu imali decu, bilo neuporedivo teže učiniti. Ovakve misli bile su samo njene tajne želje, budući da je bila sigurna da je oni ne bi razumeli, niti podržali. Sve što bi im rekla o njemu smatrali bi sasvim normalnim i uobičajenim za većinu muškaraca, a ona bi u njihovim očima izgledala kao razmažena nezahvalnica, koja ne zna šta hoće i misli da su drugi bolji, umesto da mu bude zahvalna što joj je veran i što se trudi da zaradi što više za oboje. Mnogo puta je čula svoju majku kako govori da je najvažnije da je muškarac privržen kući i porodici, a da žena, ionako, kada rodi dete ima kome da poklanja svoju ljubav za ceo život, te da je sve drugo manje važno. Iako je bila svedok da su mnoge velike ljubavi, koje je oko sebe viđala, završile prećutnim porazom i grčevitim traženjem utehe nad dečjom kolevkom, nije mogla da se pomiri da i nju tako nešto čeka i da je to sudbina kojoj ne može pobeći.

~ 10 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Štaviše, sve neprihvatljivijom joj se činila pomisao da Fernando bude otac njenog budućeg deteta, pa je počela da obraća pomnu pažnju na redovno uzimanje kontraceptivnih pilula, kako bi izbegla svaku mogućnost neugodnog iznenađenja. Znala je da, svakim danom zajedničkog života, samo produžava agoniju, ali je još uvek bila daleko od čvrste odluke da s njim otvoreno porazgovara i predoči mu da njihova zajednička budućnost ne bi imala smisla, jer su one prave, duboke emocije, među njima potrošene za manje od dve godine, te da bi ostanak zajedno bio samo zavaravanje i bežanje od stvarnosti, koje ne bi donelo ništa dobro. Hoću, učiniću to sigurno, ali ne sada. Misli su mi ovih dana potpuno okupirane predstojećom godišnjom skupštinom banke, oko koje imam dosta posla. Čim to prođe, koncentrisaću se i pažljivo razmisliti kako bi bilo najbolje da postupim, a da ga previše ne povredim svojim rečima. Kakva god bude njegova reakcija, biće mi znatno lakše, jer će imati u vidu da naš život pod jednim krovom ne smatram obavezujućom garancijom da će naša veza prerasti u nešto ozbiljnije, niti neupitnim razlogom za to. Po ko zna koji put obećala je sebi da više nikada neće dozvoliti da je ljubav prema nekom mladiću toliko obuzme da zaboravi na sebe i potpuno se podredi njegovim željama i očekivanjima.

- Devojke, znate li koji je najbrži način da saznate šta se dešava na kolegijumu koji još traje, a da tamo niste prisutni? - upitala je Huanita, očigledno goreći od želje da svojim koleginicama saopšti novosti. - Prozori su, koliko znam, hermetički zatvoreni... - razmišljala je naglas Laura. - A ugradnja prislušnih uređaja bila bi nepraktična i neizvodljiva dobacila je Elena tobože ozbiljnim glasom.

- Drage moje, nikakva čuda tehnike nisu ravna našoj kafekuvarici. Dok ih posluži kafama i pićem, upije toliko informacija da bi mogla da pomogne zapisničaru ukoliko nije stigao sve da zabeleži - objasnila je Huanita.

- I kakve nam je uzbudljive vesti donela tvoja vredna doušnica? upitala je Leticija, zatvarajući fasciklu s dokumentacijom, koju je upravo pregledala. - Nekoliko, a sve se tiču proslave godišnjice banke. Odlučeno je da se ove godine proslava održi u svečanoj sali prelepog hotela „Bolero". Druga

~ 11 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

vest je da će, nakon radnog dela, goste zabavljati oni slatki dečaci iz „Veranga", benda koji je pobedio na prošlogodišnjoj gitarijadi. A treća vest je da će čast da ove godine kreditno odeljenje tamo predstavlja imati Leticija. Čestitam, draga! - Ja?! Oh! - bilo je sve što je izustila. - Zaboga, Leticija, kakvo ti je to lice? Mislila sam da će te ta vest obradovati - Huanita je gledala razočarano. - Izvini... možda sam prenaglila. Prethodne dve godine sam tamo bila u ulozi hostese, pa mi je sve to izgledalo toliko protokolarno i isprogramirano do najmanjih sitnica, da sam mogla stoprocentno da pogodim šta će direktor, u uvodnoj reči, da kaže, ko će mu se, u ime gostiju, zahvaliti, ko će dobiti pohvale i priznanja. Doduše, nisam prisustvovala drugom delu, onom opuštenijem.

- Onda računaj kao da nisi ni bila tamo - zaključila je Huanita odlučnim glasom. - Ne možeš zamisliti kakve se scene mogu videti kada se neka od naših uštogljenih direktorskih pomoćnica prevari u proceni otpornosti svog organizma na žestoke tekućine. Prošle godine se danima pričalo o „prljavom plesu" koji je, u „ezoteričnom" stanju, naša vajna direktorica za investicije izvela s jednim od naših dugogodišnjih klijenata, poznatim po svojoj sklonosti prema temperamentnim ženama. - Ona?! Oh, ne mogu da je zamislim u takvom stanju! - Leticija je gledala razrogačenim očima. - A i taj ljubitelj temperamentnih žena verovatno je neki padobranac u našoj profesiji. Meni se oduvek činilo da su bankari najnezanimljiviji muškarci na svetu; previše opsednuti poslom i karijerom, da bi umeli da budu opušteni čak i u takvim trenucima. - Što se tiče tog tipa koji je plesao s našom direktorkom, čula sam da je želeo da bude glumac, ali ga nisu primili na glumačku akademiju u prvom pokušaju, pa je, razočaran, odustao i upisao studije ekonomije. A u vezi sa opaskom o našim kolegama... uh, bolje da ne pričam! - Huanita je prevrnula očima, što je bilo sasvim dovoljno da zaintrigira svoje koleginice. - Nadam se da nas nećeš ostaviti bez podrobnog objašnjenja tog svog slikovitog uzdaha - dobacila je Laura. - Ne znam da li da se smejem ili da plačem kada se toga setim. I same znate koliko puta sam rekla kako obožavam pedantne i uredne muškarce. Ako naše kolege i nisu momci s previše mašte, niti neki od kojih se mogu očekivati než- ni ljubavni stihovi i slično, većina svakako spada u osobe koje vode računa o svom izgledu. Ni sanjala nisam da se jedna takva osobina može... hm... u izvesnim trenucima... prometnuti u pravi pakao.

~ 12 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Prestani da govoriš u zagonetkama - nestrpljivo je opomenula Elena. - Ne znam šta može tako neugodno da se desi s momkom koji je primerno uredan i pedantan, kako si rekla.

- Može da se desi da pretera u svojoj pedantnosti u najnezgodnijem trenutku, pa da ga gledaš pola sata kako slaže ivice pantalona, traži naslonjač koji će biti idealan za kroj njegove košulje, kako se ne bi izgužvala. Pa, kad to isto ponovi sa svojim cipelama, čarapama, kravatom i potkošuljom, onda ti dođe da vrisneš od muke, pitajući se da li ćeš pre dobiti kijavicu, onako golišava, ili nervni napad, čekajući ga da obavi sve te pripremne radnje kako bi ispunio svoj časni muški zadatak - karikirala je Huanita svoj doživljaj s njihovim neimenovanim kolegom. - Molim te, ne pričaj više, pući ću od smeha! - Laura je jedva disala držeći se za stomak. - I meni je sada smešno kada se toga setim, ali tad sam bila očajna. Činilo mi se kao da glumim u nekom nadrealnom filmu. Nisam mogla da verujem da je neko u stanju da se u tim intimnim trenucima tako ponaša. Ne treba ni da pominjem da nisam poželela da ga više ikada u životu sretnem. Ni u liftu, a kamoli u spavaćoj sobi - bila je kategorična Huanita. - Oh, moje saučešće, draga! - dobacila je Elena. - Žao mi je što će tvoja priča Leticiji još više pokvariti raspoloženje pri pomisli na učešće svečanoj godišnjoj skupštini.

- Ne brini za mene, Elena. Nikada nisam ni imala naročito mišljenje o našim kolegama kao muškarcima, tako da nema šta da me tamo razočara. Biću zadovoljna ako se nađe bar neko ko neće sve vreme da priča o svojim poslovnim poduhvatima ili me zatrpava najnovijim informacijama sa svetskog bankarskog tržišta. - U svakom slučaju, ako momci budu dosadni možeš računati na odličnu muziku, koja će sigurno da ti popravi raspoloženje - podsetila je Laura. - Zašto samo uzimaš u obzir najgoru varijantu? - pobunila se Elena. Zanemaruješ činjenicu da smo, od prošle godine, otvorili još sedam novih filijala širom zemlje. Nije isključeno da se, među njihovim predstavnicima, nađe neki dasa koji nije „konfekcijski". - Hej, devojke, pa mi smo zaboravile da ona već ima dasu, onog koji je čeka kod kuće - iznenada se prisetila Laura. - Izgleda da sam i ja na to zaboravila poneta vašim pričama uzvratila je Leticija, tobože u šali, iako su njene reči bile veoma blizu istine. - Što se mene tiče, smatram se slobodnom sve dok ne stavim svoj potpis kod matičara - izjasnila se Huanita.

~ 13 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ej, nije ti to loš pristup „materiji"! Pruža pozamašan broj mogućih kombinacija, kao u šahu - našalila se Laura.

- Upravo tako. Jedino o čemu treba voditi računa je da se potezi vuku blagovremeno, da se ne bi došlo u vremenski škripac. Srećom, nijedna od nas nema više od dvadeset pet. Život je pred nama, devojke!

- Pa, šta onda čekamo? - prihvatila je Laura šalu. - Verovatno kraj radnog vremena - dočekala je Leticija, s nevinim izrazom na licu.

~ 14 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

III Iako je njegov novi kompjuter imao dovoljan kapacitet memorije da na njega prebaci ceo sadržaj arhive sa svog starog kompjutera, Alehandro nikada nije uspeo da nađe dovoljno slobodnog vremena da to učini. Praktikovao je da odatle, po potrebi, uzima podatke koji bi mu povremeno zatrebali i, pomoću diska, prebacuje ih na novi kompjuter. Za izveštaj, koji je trebalo da klijentu pošalje najkasnije noćas, nedostajala mu je samo jedna tabela radi kompletiranja uporednih podataka. Rutinski je pritisnuo taster „miša" da bi aktivirao potrebni fajl, ali ova minijaturna, međutim nezamenjiva spravica, nije ga slušala. Dešavalo se to i ranije, pa ga je rasklopio, siguran da su uzrok oslabljenog kontakta čestice prašine koje su se unutra nakupile.

Kada ga je ponovo sklopio i ustanovio da i dalje ne funkcioniše, oblio ga je hladan znoj od panike, pri pomisli da neće moći da blagovremeno dostavi traženi izveštaj. Opsovao je samoga sebe zbog nemarnosti da, za svaki slučaj, savlada duple komande, budući da je znao da se svaka od potrebnih operacija može obaviti i korišćenjem tastature, ali tako nešto i profesionalni operateri su praktikovali samo u slučaju najveće nužde. Nažalost, bilo je kasno da se u osam uveče upušta u studiranje iscrpnih uputstava iz priručne kompjuterske literature, niti bi se na tako nešto uspeo skoncentrisati u takvom stanju. Jedino što mu je preostalo bilo je da pokuša da nađe nekog od servisera, koji bi bio voljan da mu u to doba priskoči u pomoć.

Uzevši poslovni telefonski imenik, podvukao je jedan od mobilnih telefona čiji je vlasnik imao adresu u istoj ulici, s nadom da će imati sreće da s druge strane bude neki od onih agilnih momaka, spremnih za hitne intervencije u bilo koje vreme. - Fernando Terano. Izvolite? - čuo je pomalo promukli muški glas. - Alehandro Estrada kraj telefona. Gospodine Terano, veoma mi je neugodno zbog poziva u ovako kasne sate, ali u velikoj sam nevolji s računarom. - Kažite o čemu se radi. Neki veliki kvar? - Srećom, ne. Nije reč ni o procesoru, niti monitoru. Naime, hitno mi je potreban novi „miš", budući da još večeras moram da pošaljem neke važne poslovne izveštaje - objasnio je. - Pokušao sam da ovaj, kojim se već godinama služim, očistim, ali sam ustanovio da se ne radi o prašini, već

~ 15 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

potpunom prekidu kontakta s memorijom, verovatno usled duge upotrebe. - A o kojem tipu računara se radi? - upitao je njegov sagovornik. - O starom pentijumu.

- Oh, zar tu skalameriju još uvek neko upotrebljava?! Dragi gospodine, „miševi" s četvorougaonom utičnicom, kakav je kod tih kompjutera, već odavno se ne proizvode, tako da biste ga uzalud tražili po prodavnicama. Zašto niste nabavili nešto modernije? - smejao se Alehandro. - Užas! Pa, šta da radim? Kako da dođem do podataka koji su mi hitno potrebni? - Alehandra je obuzeo očaj. - Smirite se, biće sve u redu. Imate sreće da sam ja, nekim čudom, sačuvao „miša" sa svog starog računara, koji je već odavno rashodovan... - Oh, nemam reči da vam zahvalim - uzdahnuo je s olakšanjem.

- Samo... ima jedan mali problem. Moraćete da sami dođete do mene, budući da sam još uvek pod temperaturom od gripa koji me je snašao ovih dana - uzvratio je njegov sagovornik. - Razume se da ću doći, iz ovih stopa. Vi ste mi jedini spas na koji mogu da računam u ovo doba. Molio bih vas samo da mi potvrdite da li je podatak iz javnog adresara važeći: Servantesova 49, je li tako? - Da, u redu je. - Još jednom vam beskrajno hvala. Stižem za nekoliko minuta.

Oh, samo proviđenje me spasio da je taj momak sačuvao jednu, njemu bespotrebnu stvarčicu, bez koje ne bih imao nikakve šanse da večeras aktiviram onu svoju „penzionerku", koju čuvam najviše iz sentimentalnih razloga, jer sam na njoj počinjao s ovim poslom.

Nije imao ni trena vremena za gubljenje. Zaključao je vrata kancelarije i izjurio napolje, ne ugasivši ni svetio.

Zaustavio je prvi taksi, jer se adresa na koju je išao nalazila na samom početku ulice, na udaljenosti više od kilometar. Najvažnije je da večeras obavim planirani posao. Obećavam sebi da ću, koliko sutra, prebaciti svu arhivu sa starog računara da mi se ovako nešto više nikada ne bi desilo.

- Imamo gosta? - upitala je Leticija ovlaš, čuvši malopređašnji Fernandov razgovor preko mobilnog.

~ 16 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ne baš. Neki momak se uspaničio zbog otkazivanja „miša" na nekom prastarom računam, pa sam mu obećao moj. Samo će da svrati da ga uzme. Eno ga, tamo, u poslednjoj fioci mog radnog stola - rekao je, što je značilo da ona treba da ode u njegovu sobu i donese ga. Učinila je to bez reči, opravdavajući svoju bespogovornu poslušnost činjenicom da je on još uvek bolesnik, iako mu je temperatura bila tek nešto veća od normalne. Takva je uvek bila kada je reč o drugome, iako sama, u trenucima kada bi je snašla neka sezonska prehlada, nikada nije zahtevala poseban tretman, radeći svoje uobičajene poslove po kući. - Leti, jesi li mi skuvala čaj? - dočekalo je njegovo pitanje čim se vratila u dnevnu sobu. - Jesam. Odmah ću ti ga doneti - uzvratila je trpeljivo. Tek što je spustila poslužavnik na pokretni stočić pored njega, zazvonio je telefon. - Oh, Izabela, ti si?! - iskreno se obradovala kada je čula glas svoje sestre. - Kad god me pozoveš osetim se postiđeno što ti tako retko dolazim, iako živimo u istom gradu. - Ma, hajde! Nema razloga da sebi prebacuješ kada znam koliko si, kao i svi mi, okupirana obavezama. Važnije je da obe redovno posećujemo roditelje, jer su oni preosetljivi na takve pažnje - uzvratila je ova. - Hvala ti na razumevanju. Kako ste vas dvoje? Kako je Dolores, moja ljubimica? Oh, ne mogu ti opisati koliko sam je poželela.

- E, pa kada si je toliko poželela imaćeš priliku da se s njom družiš već sutra, ukoliko si raspoložena za to - spremno je dočekala njena sestra. - Ne šalim se, Leticija, stvarno mi je potrebna pomoć. Znam da ću ti poremetiti planove za subotnji odmor, ali nemam drugog izlaza. Edoardo je pozvao majstore da nam onaj severni zid kuće oblože stiroporom radi bolje toplotne izolacije, pa ću imati mnogo posla oko spremanja ručka za radnike. Nema šanse da to radim ako mi ona sve vreme bude „asistirala" na svoj način. I sama znaš koliko je to dete nemirno. Bilo bi idealno kada bi mogla da je odvedeš sa sobom i provedete dan kod tebe.

- Draga, znaš da sam to uvek činila, ali ovoga puta moraću da dođem tamo, kod vas. Fernando je upravo preležao grip. Doduše, temperatura mu se još nije potpuno stabilizovala, ah ne bih htela da rizikujem da Dolores od njega pokupi virus.

- Ma, nema problema. Meni je svejedno gde ćete da budete, samo kada si ti s njom. Ne verujem da bi ijedna bebisiterka s njom izašla na kraj, a tebe, kao što i sama znaš, dbožava. - Ne brini. Biće sve u redu. Dolazim ujutro.

~ 17 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hvala ti mnogo. Pozdravi Fernanda i zahvali mu se na razumevanju što ćemo te „ukrasti" na jedan dan - rekla je njena sestra završavajući razgovor. Spustivši slušalicu, Leticija je osetila potrebu da Fernanda obavesti o sutrašnjem odlasku kod sestre, iako je pretpostavljala da je on čuo ceo razgovor. - Ne ljutiš se što ću sutra provesti dan kod Izabele i Edoarda?

Čim je to izustila, pokajala se zbog svog servilnog tona, ali je navika bila jača od nje. - Zašto bih se ljutio?! Subota je moj „sportski" dan. Osim fotelje i televizora, ništa mi više neće biti potrebno. Dobro je što ti ideš tamo, inače bih se s malom ovde ceo dan otimao oko daljinskog upravljača.

U tom trenutku oglasilo se zvono sa ulaznih vrata. - To je sigurno onaj momak što je malopre zvao. Ne zaboravi da poneseš „miša" - dobacio je, očigledno ne pomišljajući da ustane i otvori vrata. Požurila je u predsoblje, gonjena neotklonjivim osećanjem neprijatnosti da posetioca ostavi da predugo čeka pred vratima njihovog stana. - Dobro veče! Je li gospodin Terano tu? - Leticija je jedva čula reči koje su skliznule sa usana mladića koji je stajao pred njom. Mogla bi se zakleti da su to bile najtoplije oči koje je ikada u životu videla. Od boje njegovog glasa osetila je, na trenutak, slabost u celom telu.

- Došh ste po „miša", je li tako? - upitala je gotovo mucajući, pružajući mu kutijicu koju je ponela sobom.

- Ne bih hteo da vas zadržavam, ali... molim vas, pitajte gospodina koliko sam dužan za ovo? - Niste ništa dužni, kao što vam je već rekao. Imali ste sreću da ga nije bacio, budući da mu odavno nije ničemu služio. - Onda... onda... hvala vam mnogo još jednom - rekao je, zadržavši dug i radoznao pogled na njenom licu. - Nema na čemu. To je samo sitnica.

- Laku noć, gospođo! - Laku noć! - uzvratila je, osetivši malu gorčinu u grlu zbog onog „gospođo".

Sporim pokretom zatvarala je vrata, kao da će time produžiti ugodni susret s mladićem od čijeg pogleda je još uvek drhtala.

~ 18 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Da je neko tog trena upitao kako zamišlja anđela, verovatno bi rekla da, sasvim sigurno, ima svetlosmeđu kosu, negovanu i kratko ošišanu, usku bradicu i, kao more, plave oči.

Sve je na njemu izgledalo nestvarno savršeno. Nije mogla da se otme utisku da je taj spoljni izgled samo potcrtavao onu unutrašnju harmoniju, koja je izbijala iz svakog njegovog pokreta. Ni sama nije znala zašto je tog trena pomislila da takav muškarac ne bi nikada šetao po kući u pidžami, ostavljao ispražnjene pivske boce po podu ili negodovao što mu brada prebrzo raste, pa mora da je brije svakog jutra. Odjedanput joj se učinilo da je beznadežno zalutala na neki slepi kolosek, pitajući se kako joj se desilo da se u ovom stanu zarobi s muškarcem prema kome već odavno nije osećala ništa osim prijateljske trpeljivosti, kakva se gaji prema slučajnim susedima ih površnim poznanicima. Ne, ne mogu više ovako. Moraću da što pre sa Fernandom ozbiljno porazgovaram i otvoreno mu kažem šta mislim o našoj budućnosti.

~ 19 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

IV - Tetka Leti, a koliko ti imaš prstiju na ruci? - Pet. Isto kao i ti, dušo.

- A kako to, kad si mnogo starija od mene? - iskreno se čudila Dolores, ostavljajući je, po ko zna koji put, u nedoumici kako da reaguje na ovako neobične dečje komentare. - Pa, moji su prsti samo veći od tvojih i ništa drugo. I ja sam nekada imala tako male, kao ti, ali su porasli zato što sam redovno jela supicu, i spanać, i šargarepu...

- A jesi li pila i sok od jabuke? - htela je da zna devojčica. - Naravno, ali ne iz flašice sa cuclom - uzvratila je Leticija, upućujući joj pomalo prekoran pogled. - A zašto? - Pa, zato što se kroz cuclu provuku bakterije i uđu u sok, pa posle boli stomak.

U trenutku dok je smišljala kako da maloj, na razumljiv način, objasni šta su bakterije, sa šporeta se začuo pisak čajnika, pa je požurila da ga skloni sa ringle. Kad se vratila natrag, zatekla je devojčicu kako sipa sok iz flaše u kristalnu pepeljaru na stolu i unutra umače prste. - Oh, mila, šta to radiš? - pritrčala je pre nego što sok prelije rub pepeljare i prospe se po stolnjaku. - Evo, vidiš da nema nijedne! - čula je njen pobedonosni uzvik. - Čega? - Pa, tih tvojih „baterija" - uzvratila je.

- Oh! - bilo je jedino što se otelo Leticiji dok je pokušavala da se uzdrži da ne prasne u smeh na devojčicin originalni metod bakteriološke „analize". Pre nego što je stigla da počisti ostatke soka sa stola, Dolores je već uveliko bila zadubljena u „razgovor" sa drugarima iz svoje plišane menažerije, obećavajući im da će ih sigurno povesti sa sobom kada jednog dana krene u vrtić i upoznati ih sa svojim novim društvom. - Je li moja lutkica raspoložena za jedan puding sa mnogo šlaga? upitala je tobože u nedoumici, iako je odgovor unapred znala. - Jupiiii! A hoćeš li mi napraviti onaj lepi, od kajsija? - Koji ti želiš, zlato.

~ 20 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hoću taj. I da staviš puno jagoda preko šlaga - naglasila je.

- Kako ti kažeš, dušo. - I požuri, molim te - Leticija je čula nestrpljivi glasić dok je odlazila prema kuhinji.

Miris vrelog pudinga, tek izlivenog u čaše, za Dolores je očigledno bio neodoljiv, pa je odmah dotrčala iz svoje sobe. Leticija je jedva uspela da je spreči da vrele posude ne dira prstima, objašnjavajući joj da puding treba prvo da se dobro ohladi da bi na njega stavila šlag. Saslušavši je ozbiljnog lica, Dolores je spremno ponudila da donese svoju lepezu kako bi se što brže rashladio. Leticijina uveravanja da će je brzo zaboleti ruka, ako pokuša da ga tako hladi, bila su bezuspešna. Nije joj preostalo drugo, nego da je pusti da pokuša.

Kada je videla Izabelu kako ulazi u trpezariju, Leticija joj je samo očima dala znak da se uzdrži od smeha na Doloresine kulinarske inovacije, pozivajući je da sedne za sto. - Leti, zaista ti se divim s koliko takta postupaš sa decom. Sigurna sam da ćeš biti najbolja majka na svetu kada ih jednog dana budeš sama imala. Ruku na srce, stalno u sebi priželjkujem da me, napokon, obrađuješ vešću da si trudna. - Oh, šta ti pada na pamet?! - Leticija je reagovala gotovo užasnuto, kasno primećujući da je preterala u žestini, ostavljajući svoju sestru vidno zbunjenu.

- Zaboga, Leticija, imaš li predstavu kako ti lice izgleda u ovom trenutku? Kao da sam ti rekla nešto nedopustivo ili bogohulno. Ne razumem zašto bi bilo nenormalno očekivati tako nešto od devojke koja skoro dve godine živi s mladićem pod istim krovom, a pritom su oboje solidno situirani i nemaju nikakvih prepreka da sklope brak. - Ma, nisam tako mislila... - pokušala je da ublaži težinu svoje reakcije, ali se Izabela nije dala zavarati. - Nego šta si mislila? - odmerila je ispitivačkim pogledom. - Jesi li sigurna da ne postoje neki dublji uzroci tvog čudnog stava?

- Hm... pa...moglo bi se reći - oklevala je da ispriča sestri svoje pravo stanje svesti. - Znači, ima nešto - zaključila je njena sestra, ne ostavljajući ni najmanju mogućnost da se vara u svojoj proceni.

- Kako da ti kažem... znaš, već duže vreme... tako... čini mi se da Fernando i ja nismo baš najsrećniji spoj - jedva je našla snage da izgovori rečenicu do kraja.

~ 21 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Draga, mislim da bi bilo najbolje da odmah stvari postavimo na svoje mesto. Kada svoju dvogodišnju vezu s njim nazoveš „spojem", to zvuči kao da ste još uvek u nekoj eksperimentalnoj fazi, bez ikakvih ozbiljnih planova za sutra. U stvari, ne znam šta on misli o tome, ali ovo što sam od tebe malopre čula... Neću da te pitam šta je uzrok tome. Dovoljna mi je i sama činjenica da se kolebaš u pogledu svoje namere da s njim podeliš budućnost, pa da se zabrinem za tebe. Ako mogu nekako da ti pomognem... - Izabela... - prekinula je Leticija drhtavim glasom - da li bi bila na mojoj strani kada bih... kada bih učinila nešto... nešto neočekivano? - Kakve su to igre skrivalica, draga? Zašto se plašiš da me otvoreno upitaš da li bih te podržala kada bi se odlučila na raskid veze sa Fernandom? To si htela da kažeš, je li tako? - Pa... da.

- Leti, mila, zar si mogla da, i na trenutak, posumnjaš da ti tvoja jedina sestra ne bi pružila svaku pomoć kada se tiče tvoje sreće? Znam da naši roditelji, kao i vaši prijatelji, očekuju da se vaša veza završi brakom, ali to ne treba da te obavezuje ni na koji način, niti da se na to osvrćeš. Tvoja sudbina treba da bude samo u tvojim rukama. Brak je suviše lična stvar da bi bilo pametno voditi računa o tuđim mišljenjima i željama. Deliti intimne trenutke s nekim prema kome već sada ne osećaš dovoljno, gore je od svake kazne. Takvu emotivnu prazninu ne može ublažiti ni rođenje deteta, ni brojni prijatelji, niti ikakva materijalna satisfakcija. A, koliko mi se čini, kod tebe se radi upravo o tim „simptomima". - Da, nažalost - potvrdila je. - Dugo nisam obraćala pažnju na to, tešeći se da Fernando nema previše lošu narav, iako su me neke njegove navike u kući neizmerno nervirale. Sve češće sam se pitala u čemu bi se naš život razlikovao kada bi se sutra venčali i, na svoj užas, shvatila da smo odavno potrošili sve one strasti i želje za međusobnom fizičkom blizinom, koje život udvoje čine smislenim. Tek potom počela sam da primećujem njegovu duhovnu lenjost, kao i sve veću fizičku zapuštenost, koja me još više udaljila od njega. Osećala sam se kao da sam nesmotreno pala u zamku iz koje nema izlaza. A onda sam se trgnula i rekla sebi da ne smem da tako razmišljam i da niko, pa ni on, nema prava da, zbog te dve godine naše veze, smatra moralno obavezujućim da i ostatak života provedem s njim. - Potpuno si u pravu, draga. Znam da će ti biti potrebno mnogo snage da isplivaš iz svega sa što manje bola - rekla je Izabela saosećajno. Eh, da si malo drugačija sve bi išlo lakše - dodala je kao za sebe. - Drugačija?! Šta si time mislila da kažeš? - upitala je Leticija iznenađeno.

~ 22 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ma, ništa. Zaboravi.

- Ipak... - insistirala je. - Izvini, možda sam malo neuviđavna sa svojim smislom za praktično, ali... eto... mislim da bi bilo sjajno kada bi se iznenada zaljubila u nekog drugog muškarca... To bi ti dalo potrebnu odlučnost i snagu da se lakše izboriš sa ovim što ti predstoji. - Oh, ti si skroz otkačena! Kako ti je tako nešto palo na pamet? - Onako... kao teoretska mogućnost.

- E, pa, sestrice moja, čak ni po zakonu verovatnoće ne vidim kako bih se uklopila u tu tvoju teoretsku mogućnost, kada mi se život već mesecima odvija između banke i kuće, odnosno između tri koleginice iz kancelarije i Fernanda. Ako misliš da je za mene prilika neki muškarac koga bih mogla sresti u frizeraju ili perionici veša... - Uh, nemogući stvore! Jeste li vi, bankari, svi tako nepopravljivo racionalni? Ostavi bar malo prostora igri sudbine koja ti može doneti nekoga onda kada se tome najmanje nadaš - bila je uporna njena sestra. - Priznajem da je tvoj optimizam toliko zarazan da dobijam želju da ovog trena ispišem veliki transparent: „Sudbino, šapni mi njegovo ime" našalila se. - A koje ime, tetka Leti, da ti šapne ta sudbina? - Dolores se neočekivano stvorila pored stola. - Neko lepo, mila. Ono koje se tebi najviše sviđa - uzvratila je, uzimajući devojčicu u krilo. - Uh, čekaj da razmislim... - Dolores je krajnje ozbiljno shvatila dobijeni zadatak. - Hoćeš li da ti mama pomogne? - upitala je Izabela svoju kćerku.

- Kako se zove onaj dečak što si ga upoznala...?

- Znam! Alehandro! - uskliknula je devojčica. - Tetka Leticija, mama mi je obećala da će mi roditi batu i da ćemo mu dati to ime. - Toliko ti se sviđa to ime? - tobože je proveravala Leticija.

- Aha. A tebi? - I meni. - Hej, ti si zaboravila na moj puding - podsetila je njena mala sestričina. - Nisam, zlato. Je li se dovoljno ohladio? - Jeste. Nećeš se ljutiti što sam malo isprljala lepezu?

~ 23 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Zašto bih se ja ljutila? Neka se lepeza ljuti, ako hoće - uzvratila je Leticija „ozbiljnim glasom", zagrlivši je saučesnički.

Dok je odlazila da napravi šlag, primetila je kako devojčica baca ispitivačke poglede na svoju lepezu, koja je ležala raširena na radnom stolu.

Alehandru se nikada do sada nije tako neizbrisivo urezao u sećanje lik jedne žene, koju je video svega na nekoliko trenutaka pred vratima njenog stana. Izgledala mu je kao jedna od onih retkih osoba čije je lice tako skladno, čulno i produhovljeno, da bi mu svaki gram šminke samo narušio prirodno savršenstvo i prefinjenost. U mislima ga je upoređivao sa likovima svetica, koje je viđao po raskošnim katedralama, kao oličenje besprekorne duhovne čistote i božanske plemenitosti. Uzimajući s police u kupatilu bočicu dezodoransa, Alehandro je zadržao dug pogled u ogledalu, proučavajući svoje lice na kome su bili vidljivi tragovi onog neprekidnog grča, koji ga je godinama terao da daje od sebe najviše što može i nikada se, u potpunosti, ne zadovoljava postignutim.

Prekorevao se, po ko zna koji put, što tako dugo odlaže da učini makar mali predah u poslu i prepusti se mladalačkim zadovoljstvima, za koje je većina njegovih vršnjaka, ipak, nalazila vremena, uprkos svakodnevnim brigama za svoju karijeru i napredovanje u profesiji. Arijana je, svakako, spadala u devojke koje se nisu odricale ugodnosti ma koje vrste, često preuzimajući na sebe organizovanje žurki za prijatelje ili zajedničko krstarenje po obali. U početku njihove veze to mu je čak i prijalo, ali se brzo zasitio, zaključivši da se većina takvih druženja svodi na isprazne razgovore o aktuelnim pikanterijama iz krugova džet-seta ili prepričavanjima ličnih dogodovština s nekog egzotičnog putovanja, u kojima su se njeni prijatelji nadmetali ko će pronaći neku, još neotkrivenu, destinaciju, koju bi tek površno upoznali, koliko da je zabeleže kamerom i izazovu zavist u društvu. Neretko bi zaključio da bi mu bilo mnogo ugodnije da veče provede leškareći uz neku dobru knjigu, nego u bučnoj atmosferi, natopljenoj tehno zvucima, koji su bili omiljena muzika većine njihovih znanaca i prijatelja.

~ 24 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Spremajući se da, pozvan od strane direktora banke s kojom je imao uspešnu poslovnu saradnju, ode na njihov svečani godišnji skup, Alehandro je planirao da se tamo zadrži samo na oficijelnom delu, onoliko koliko pristojnost prema domaćinu nalaže. Onaj drugi, neobavezni deo, po pravilu bi eskivirao, znajući iz iskustva da se sadržina razgovora za stolom obično ne razlikuje od one prilikom standardnih poslovnih ručkova. Nameravao je da, po povratku sa skupa, svrati u gradski turistički biro i kupi nekoliko propagandnih publikacija o Alikanteu, da bi se kolikotoliko informisao kakvih zanimljivosti tamo može da se vidi. Na to ga je podsetilo jutrošnje pismo Migela Farinija, u kome je bila slika njegove vile u Alikanteu. Upravo kada je krenuo da, pre polaska iz stana, po običaju, uključi telefonsku „sekretaricu", začuo se poziv, a na displeju je stajao dugački niz brojeva, čiji početak je imao karakteristični pozivni broj Madrida.

Pretpostavljao je da to može biti samo Arijana, koja se nalazila na dvodnevnom šopingu u Madridu, ali nije očekivao da će, za tako kratko vreme, imati naročitu potrebu da ga zove. - Da, ja sam. Upravo sam krenuo iz stana - napomenuo je, želeći da joj da do znanja da će morati da ovoga puta odustane od svoje uobičajene navike dugih telefonskih razgovora. - Neću te zadržavati. Samo sam htela da proverim jesam li dobro zapamtila da si rekao da ćeš svoj godišnji odmor koristiti u drugoj polovini meseca, odnosno za desetak dana? - Da. Zašto? - izgovorio je naizgled mirnim glasom, iako ga je više nego zatekla tim pitanjem, budući da je imao nameru da o svom letovanju porazgovara s njom nakon njenog povratka iz Madrida.

- Ukazala nam se šansa za jedan božanstven aranžman; dve nedelje na Karibima, u vili poslovnog partnera mog oca, koji će u to vreme biti na Bahamima. Kaže da ima mesta i za naše prijatelje, ukoliko želimo da ih povedemo. Već sam razgovarala sa Marijom i Antoniom i oni su oduševljeni. Upravo smo nameravali da se raspitamo da li pasoška kontrola zahteva potvrdu o vakcinisanju protiv neke od tropskih bolesti, pa da to obavimo na vreme... - Arijana, sačekaj... - prekinuo je, ignorišući njenu tiradu oduševljenja. - Ne sećam se da si od mene dobila pristanak da uopšte nameravam da tamo idem.

- Šta?!! Kakve su to ludorije, Alehandro? Možeš li mi, na celoj planeti, naći nekoga ko bi propustio šansu za takvim užitkom? Nadam se da se

~ 25 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

nisi razboleo. Jedino to bi moglo da bude uverljivo opravdanje za takve tvoje reči.

- Nismo se razumeli. Jednostavno, ne želim da idem tamo, jer... jer imam druge planove za letovanje. - Kakve planove? Meni nikakav plan nisi pominjao. - Nameravao sam to ovih dana. Odlazim u Alikante na dve nedelje.

- U Alikante? Kako? Sam?! - Da - uzvratio je suvo, spreman da se na njega sruči sva kiša optužbi za bezosećajnost i neuviđavnost prema njoj. - Alehandro, kaži mi da se šališ - čuo je njen gotovo preteći glas. - Ne, ne šalim se. Potreban mi je mir, savršen mir. Zato želim da idem sam.

- Hm... kada bih te poznavala kao beznadežnog osobenjaka, mogla bih i da progutam tu priču, ma koliko sumanuto zvučalo da se neko odriče letovanja na Karibima, pretpostavljajući mu jedno osrednje zanimljivo domaće letovalište. Na takav korak čoveka mogu da navedu samo neke iznenadne... nepredviđene okolnosti. Ali, svakako, neodoljive prokomentarisala je, jasno aludirajući da razlog tome pouzdano leži u nekoj ženi koja se pojavila u njegovom životu, a o kojoj ona ništa ne zna. - Arijana, zaista nemam vremena da ti odgovaram na tako besmislene optužbe, niti je ovo prava prilika za takav razgovor. Koliko god ti neverovatno zvučalo, jedini razlog moje odluke, koja tebi izgleda tako čudnovata je da želim da provedem nekoliko dana potpuno izolovan od svakodnevnih obaveza i okruženja. - Ah, jasno mi je. U psihijatrijskom priručniku to bi se dijagnosticiralo kao totalno zasićenje. Izgleda da i ja spadam u kategoriju osoba čije prisustvo smatraš nepoželjnim i iritirajućim - frktala je Arijana. - Misli što god želiš, ali neću odustati od svoje odluke - Alehandro je sam sebe iznenadio hladnoćom kojom je to izgovorio. - Vidim da si danas prilično loše volje - neočekivano je pokušala da ublaži opori zvuk njegovih reči. -

Razgovaraćemo o svemu kada se vratim iz Madrida. - Razume se - složio se, iako je na umu imao nešto mnogo ozbiljnije nego što je ovogodišnje letovanje. - Kad se vraćaš? - upitao je tek onako, iako ga to uistinu nije previše zanimalo. - Pa... videću. Nameravala sam sutra, ali... obećala sam jednom divnom momku, slikaru koji radi na nekom trgu, da poziram za portret, pa ne znam koliko će mu vremena biti potrebno... Htela sam samo da kupim nekoliko zgodnih minijaturica za poklone prijateljima, ali on je

~ 26 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

toliko navaljivao da uradi moj portret, neverovatno precizno otkrivajući, po mojim crtama lica da, pored španske, imam i istočnjačke krvi, što me zaista fasciniralo. Nisam pojma imala da se to primećuje. - Drago mi je da si opčinila tog mladog umetnika. Možda mu baš tvoj portret donese davno željenu slavu među stotinama onih koji na raznim trgovima čekaju svoj umetnički zvezdani trenutak - uzvratio je, znajući da će to beskrajno goditi njenoj sujeti. - Uh, baš bi bilo super! - reagovala je oduševljeno. - I nemoj da štediš na osmehu - našalio se. - Imaću u vidu tvoju preporuku - uzvratila je vedro, završavajući razgovor s njim u neočekivano vedrom raspoloženju.

~ 27 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

V Uobičajeni organizacijski protokol nalagao je da za svakim stolom sedi neko od domaćina, dok bi ostalo društvo činile kolege iz područnih filijala banke, kao i predstavnici partnerskih banaka, poslovni prijatelji, važni deponentni, akcionari i finansijski savetnici.

Leticiji je bilo svejedno kakvo će joj društvo dopasti, jer je malo koga od njih hčno poznavala, budući da se u njenom odeljenju vršila samo kontrola kreditne dokumentacije, dok su se kreditni ugovori potpisivali na višoj instanci. U trenutku se neprijatno trgnula, jer joj se učinilo da je sto broj 11, za koji je zadužena da bude „domaćica", bio prazan. Kada je prišla bliže, s olakšanjem je ustanovila da joj se, od neobično stilizovane „sedmice", učinila jedinica". Osvrnula se okolo, tražeći pogledom svoj sto, da bi za njim primetila, leđima okrenutog, smeđokosog muškarca kako nervozno diže pogled svaki put kada bi se neka od zvanica pojavila na vratima svečane sale. Prišla je laganim korakom, s izvesnom nelagodom što će mu, svojim dolaskom za sto, prekinuti koncentrisanost na nešto što mu je očigledno bilo od značaja. - Dobar dan, gospodine! - obratila mu se, ovlaš dotakavši rub stolice da bi joj se, kada se okrenuo licem prema njoj, noge odsekle od uzbuđenja. - Pa, mi... mi se, takoreći, poznajemo. Ako se sećate... - gotovo je promucala, videći pred sobom mladića koji je one večeri dolazio na vrata da mu Fernando da rezervnog „miša" za kompjuter.

- Vaše lice je nemoguće zaboraviti - uzvratio je, široko se osmehnuvši, kao da je njeno prisustvo jedino do čega mu je uistinu stalo na toj svečanosti. - Uzgred, zapazio sam vas na radnom delu svečanosti. Oh, izvinite... već drugi put se srećemo, a da se nisam čak ni predstavio. Alehandro Estrada, finansijski savetnik osnivača vaše banke. - Alehandro?! - otelo joj se gotovo zabezeknuto. - Zar ima nešto posebno u mom imenu? - pogledao je začuđeno. - Oh, ništa... ništa... izvinite. Na trenutak sam se setila moje male sestričine, koja mi je nedavno rekla da je to najlepše ime na svetu i da će se njen brat svakako tako zvati kada njena mama bude odlučila da joj ga rodi.

- Ah, poznata dečja preterivanja! Verovatno joj se dopada neki dečkić koji se tako zove - zaključio je smešeći se. - Naravno.

~ 28 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- A vi ste, pretpostavljam, službeno lice domaćina, zaduženi za goste za ovim stolom? - Da - potvrdila je. - Leticija Santos, pomoćnik rukovodioca kreditnog odeljenja.

- Leticija? Moja baka je oduvek smatrala da su jedino devojke plave krvi dostojne da nose to ime, koje u sebi ima naročito naglašen aristokratski prizvuk, kako je govorila.

- Nažalost, od plavog genetskog nasleđa imam samo ove divlje pramenove kose, koji su za moju frizerku prava noćna mora - našalila se. - A ja, naprotiv, pored takvog izazova, dolazim u iskušenje da ovog trena upišem frizerski kurs - spremno je dočekao. Nasmejala se na njegove reči, iako se ne bi mogla zakleti da je imao samo nameru da napravi duhovitu dosetku. - Izgleda da ćemo ostati sami za ovim stolom. Očigledno da su ostale planirane zvanice odustale od drugog dela svečanosti. Nadam se da vam to ne smeta - rekao je naoko ležernim glasom, ne propustivši da je okrzne, kako joj se činilo, nedvosmisleno ispitivačkim pogledom. - Ne, zašto bi? - pokušala je da glasu da prizvuk službene ljubaznosti. - Što se mene tiče, raduje me što je tako. Iskren da budem, nameravao sam da se zadržim u sali samo dok traje ručak iz obzira prema domaćinima, budući da su mi te ritualne službene „terevenke" savršeno nezanimljive. Ali, sada... imam dovoljan razlog da ostanem. - I ja sam imala sličnu nameru, nadajući se da se gosti za mojim stolom neće predugo zadržati. - Smem li sebi da uobrazim da ste, zbog moje malenkosti, uz bar malo zadovoljstva, odustali od te namere? - Pa... recimo - uzvratila je neodređeno, zatečena njegovim neskriveno provokativnim pitanjem.

- Neobično mi se dopada vaš odgovor - rekao je smešeći se. - A dopada mi se i još nešto - dodao je spuštajući pogled ka njenim prstima. - Mogu li znati šta? - Leticija je iznenadila samu sebe s kakvom je lakoćom prihvatila njegovu npredvidivu igru reči. - Hm... to što ne nosite burmu. - I kako vi to tumačite? - Dvojako: vašom nekonvencionalnošću, osobinom koju izuzetno cenim, ili... ako nije neumesno... vašom dilemom da li je muškarac s kojim živite uistinu pravi izbor za vas, pa se uzdržavate da tako transparentno demonstrirate svoju privrženost njemu.

~ 29 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Oh, anđeli! Jeste li vi zaista završili samo studije bankarstva ili imate i nekoliko overenih semestara na psihologiji? - uzvratila je, ne krijući svoje iznenađenje njegovim rečima. - Radije bih da čujem koliko sam imao pogodaka u svojim pretpostavkama, ako nije tajna - vešto je zaobišao odgovor na njeno, očigledno retoričko, pitanje. - Pa... oba. - Savršeno! - njen sagovornik nije krio oduševljenje. - Molim?! Šta je tu savršeno?

- Sve... počevši od našeg neočekivanog susreta na ovom mestu uzvratio je ne krijući svoje zadovoljstvo.

Prelazak na ovako intiman ton razgovora uneo je u nju izvesno uznemirenje ne zato što joj to nije prijalo, već iz straha da bi se njene reakcije mogle otrgnuti kontroli. Imala je neko nejasno osećanje da je već prešla onu nevidljivu granicu iza koje koketiranje s uzdržanošću zbog moralnih obaveza prema Fernandu postaje deplasirano, potpuno svesna da to njenom sagovorniku ostavlja odrešene ruke da se prema njoj ponaša kao bilo koji drugi muškarac, kome se dopada kao žena.

Nikada nije bila u sličnoj situaciji, oduvek se gnušajući prevare, čak i kada bi se našla u nekoj vezi kojoj je predviđala veoma brz kraj. Najviše od svega je mrzela laž i nikada nije počinjala novu vezu dok ne bi prekinula prethodnu. To je bilo nepisano pravilo koje je sama sebi nametnula, bez obzira da li joj je druga strana uzvraćala na isti način. Ovoga puta to je prekršila, ne osetivši nikakvo žaljenje ili grižu savesti. Od trenutka kada je odlučila da raskine sa Fernandom, sve njene misli hrlile su u neku neodređenu budućnost. Sve joj se činilo privlačnijim i prihvatljivijim od one monotonije u koju je zapala veza s njim, da joj je ponekad izgledalo da će ih uskoro oboje prekriti paučina, a da nijedno neće smoći snage ni volje da načini makar jedan jedini pokret kako bi se suprotstavio takvom toku stvari. Osećala se kao da je neka magijska sila čvrsto ščepala i, u samo nekoliko trenutaka, otrgla od svega onoga što je činilo njen prethodni život, gurajući je u zagrljaj tom muškarcu s neodoljivo plavim očima i obećavajući uzbuđenja o kakvima se nije usuđivala ni da sanja. U njegovom pogledu bilo je nečega što je neosetno otvaralo dušu, mamilo iz njenih usta reči koje nikada nije pomišljala da izgovori pred nekim koga jedva poznaje, ubrzavalo rad srca, zaustavljalo dah, širilo ženice. Nije ni bila svesna koliko je dugo, ćuteći, zurila u njega, izgubljena u sopstvenim mislima.

~ 30 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Hej, devojčice... još sam tu - opomenuo je tiho, glasom punim nežnosti, da je sva zadrhtala, prenuvši se istog trena. - Oh... zaista neoprostiva neuviđavnost - izustila je zbunjeno. - Ne znam šta mi je bilo da se takb zamislim...

- A ja ne znam zašto mi se učinilo da sam ti u očima pročitao sopstvenu misao... ili pre želju... da nas neka čarobna ruka, još ovog trena, izbavi iz onoga što smo do juče zvali svojim životom i budućnošću i odnese negde daleko, što dalje, prepuštajući nas bezimenim i nepredvidivim vetrovima, do nekih obala za koje smo mislili da postoje samo u snu. - Alehandro... oh! Molim te... ne govori tako. Ja... ja neću imati snage da se oduprem... - gotovo je prošaputala skrećući pogled. - A zar bi to uistinu želela? - N... ne znam. - Tako je već mnogo bolje. - Izvini... osećam se tako... tako... grešno. Nikada nisam bila ovakva.

- Znam šta želiš da kažeš. I sam se nalazim u sličnoj situaciji, ali ne mislim da činimo nešto što bi se moglo nazvati grehom. Ta ružna reč primerena je onima koji pristaju na imitaciju života, prihvatajući sigurnost svake vrste u zamenu za istinska osećanja, čiju vrednost ne poznaju, ne razumeju ili ne prihvataju. Ako smo i načinili grešku u životu u izboru odgovarajućeg partnera, ne znači da to treba da prihvatimo kao usud, kažnjavajući sebe do kraja života zbog te nesmotrenosti ili neiskustva. - Oh, kako to logično i jednostavno zvuči kada se tako izgovori, ali teško je potisnuti činjenicu da postoji ona druga strana kojoj ćemo svakako naneti bol postupajući u skladu s tim opredeljenjem. - To je tačno, ali ta bol je, koliko god jaka, ipak prolazna i manja od onog nezadovoljstva koje ćemo nositi bespotrebno dugo, samo zato što nam je nedostajalo hrabrosti da učinimo taj korak u pravom trenutku. Mislim da je mnogo veći moralni prekršaj podleći toj svojoj bolećivosti prema nečemu što je odavno izgubilo pravi sadržaj, živeti lažni život, simulirajući osećanja koja su nas davno napustila, nego pošteno priznati dragoj strani da je besmisleno nastavljati sa tim samozavaravanjem da će budućnost, sama po sebi, doneti neko rešenje povoljno za oboje. Još je gore, zauvek se odreći sebe zarad straha od osude okoline da smo se nepravedno poneli prema nekome ko nam nije ništa nažao učinio. Osećanja su nešto što nas obuzima bez sopstvene volje ili racionalnog izbora, čemu je nemoguće umaći bez dubokih ličnih frustracija. Ono što stalno treba imati u vidu je da su ona najiskreniji i najnepotkupljiviji deo nas i da zaslužuju da se prema njima odnosimo s najvećim poštovanjem,

~ 31 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

uprkos svim potresima do kojih mogu da dovedu. Ako postoji nešto što životu daje pravi smisao i lepotu, to su upravo ti trenuci u kojima s radošću silazimo u najveće dubine sopstvene duše, otkrivajući tamo nešto što nismo ni slutili da postoji. Znam da može da zvuči egoistički kada sopstvenim osećanjima dajemo prednost u tako delikatnim situacijama, ali još je manje oprostivo licemerje ostavljati nekoga u uverenju da može da u budućnosti računa na nas i našu naklonost. Kada tako, rekao bih pošteno, postavimo stvari, onda sve izgleda zaista jednostavno i rešivo. - Alehandro, hvala ti za ove reči. I sama sam osećala da je to jedini ispravan put, ali mi je bilo potrebno ohrabrenje, podrška da učinim ono što moram, što već dugo želim. Poznanstvo s tobom samo je učvrstilo moju odluku. - I ja to isto mogu reći za sebe. Devojka s kojom sam izvesno vreme u vezi nikada za mene nije bila ideal osobe s kojom bih poželeo da podelim budućnost. Moja je greška što joj nisam dovoljno energično davao do znanja da od mene ne treba previše da očekuje. Već duže vreme planiram da s njom otvoreno porazgovaram i priznam joj da našu vezu smatram promašajem i da je najbolje za oboje da raskinemo. Već sam dao od sebe neke signale u tom smislu, a postoji i realna verovatnoća da ona svoje emotivno interesovanje uskoro prebaci na izvesnu osobu koju je upoznala na putovanju na kome se trenutno nalazi, pa me preduhitri u nameri. Priznajem da ne bih imao ništa protiv takvog, za mene lagodnijeg ishoda. - Alehandro, tako se neobično osećam. Ni sanjala nisam da ću danas, za ovim stolom, voditi takve razgovore, pa još sresti nekoga ko je, za samo nekoliko trenutaka razgovora pred vratima mog stana, izazvao u meni buru od koje sam danima uzalud pokušavala da se oporavim. Znam da zvuči potpuno iracionalno da tako intenzivno razmišljamo o nekome koga smo samo jednom videli i bez ikakvog nagoveštaja da ćemo se ikada ponovo sresti. Ali, eto... desilo se baš tako.

- Pogledajmo stvar sa vedrije strane. Zar nije divno što se to desilo upravo u trenutku kada smo se oboje našh pred mučnim dilemama emotivne prirode? Meni to izgleda kao zrak sunca koji se neočekivano probio kroz oblake, želeći da nam poruči da još uvek negde postoji ona toplina za kojom čeznemo i da samo od nas zavisi da li ćemo da je, s radošću, prigrlimo. - Mislim... mislim da sam shvatila šta moram da učinim - promucala je, preplavljena emocijama.

~ 32 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

VI Iako je na svečanosti banke provela svega nekoliko sati, Leticiji se činilo kao da se vraća sa nekog višednevnog, dugog i uzbudljivog puta, neprijatno se stresavši kada je u stepeništu njene zgrade dočekao uobičajeni ravnodušni mir i onaj dobro poznati ustajali miris lifta. Osećala se kao u srednjoškolskim danima kada bi, još opijena utiscima neke potresne ljubavne melodrame, izašla iz tople sale bioskopa u kišnu i prohladnu noć.

Želela je da u sebi, bar još malo, sačuva magiju minulog dana i još jednom, u mislima, proživi one trenutke koji su joj značili više od jednog slučajnog susreta. Kada se, ni posle tri pritiska na zvono, vrata nisu otvorila, s olakšanjem je konstatovala da je Fernando negde na terenu, osetivši neizmerno zadovoljstvo što će moći još izvesno vreme da provede sama, prepuštajući se slatkim maštarijama o nekim budućim danima, u kojima će ta slepa ulica, kako je u sebi nazivala život s njim, biti daleka prošlost. Osvrtala se nekoliko trenutaka po dnevnoj sobi, čudeći se kako joj sve te poznate stvari oko nje najednom izgledaju strane i daleke, kao da je u tom stanu bila samo slučajan prolaznik. Ničega tu nije bilo što bi rado ponela sa sobom, pa čak ni one stvarčice koje je nekada sama, i s velikom radošću, birala po prodavnicama. Sve što bi odatle poželela da ponese bile su njene lične stvari, za koje je, s nemalim iznenađenjem, konstatovala da bi mogle da stanu u tri velike ručne torbe. Nasmejala se u sebi pri pomisli da bi mogla, za jedva pola sata, da ih napuni i nestane iz tog stana kao da tu nikada nije živela. Igrala se u mislima s tom mogućnošću, iako nije ozbiljno pomišljala da tako nešto učini.

Odavno se nije osećala tako jakom i samouverenom da je ono što čini jedino ispravno i pametno u situaciji u kojoj se našla. Isti osećaj imala je i dok je sa Alehandrom, na današnjoj proslavi, zaneseno igrala uz nežne zvuke gitare, potpuno ravnodušna na mogućnost da svojim ponašanjem izazove pažnju kolega i bude meta njihovih lascivnih komentara. Jedino što joj je bilo važno je da što pre ode iz ovog stana i zauvek raskrsti sa ovim delom svog života, koji joj je već odavno ličio na blatnjavu, ustajalu baru, u koju je sve više tonula. Bilo je još nešto što je njenu odluku činilo bespovratnom i definitivnom. Alehandrov poljubac na rastanku, koji je još uvek osećala na usnama, u sebi je doživela kao slatki žig kojim je obeležena od strane tog drugog muškarca, kome se, u srcu, na neki iracionalan način, zavetovala.

~ 33 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Od tog trenutka više nije mogla da podnese pomisao na makar jedan jedini Fernandov dodir.

Pogled na sat opomenuo je da bi se on mogao uskoro vratiti, pa je to nateralo da se, napokon, koncentriše i razradi plan kako da što bezbolnije izvede ono što je nameravala.

Nemam vremena da sada tražim novi stan, jer to zahteva mnogo više pažnje i smirenosti, kako se ne bih uskoro ponovo selila. Najviše bi mi prijalo kada bih provela dve-tri nedelje kod Izabele i Edoarda pre nego što nađem nešto što mi u potpunosti odgovara. Pored toga, lakše će mi biti da u njihovom društvu prebrodim mučne trenutke koji me neminovno čekaju, objašnjenja roditeljima i prijateljima svog postupka, a da ne pominjem razgovor sa Fernandom koji tek predstoji. Najbolje bi bilo da odmah pozovem Izabelu i vidim da li mogu da računam na njenu pomoć. Odlučno je okrenula njen broj, gonjena željom da što pre učini bar jedan korak koji bi je izvukao iz agonije u koju je zapala sopstvenom krivicom. - Ćao, Izabela! Jesam li te prekinula u nekom poslu? - Možda... ako poslom može da se nazove rešavanje skandiukrštenice u nekom „bajatom" ženskom magazinu, koji sam pripremila za bacanje - uzvratila je raspoloženo njena sestra. - Jesi li sama? - proveravala je Leticija.

- Jesam. Ali, zašto pitaš, draga? Kakva je to konspiracija u tvom glasu? - Ma, samo sam htela da budem sigurna da možemo slobodno da razgovaramo. Znaš... treba mi tvoja pomoć. - Da nemaš nekih zdravstvenih problema? - upitala je Izabela zabrinuto. - Hvala nebesima, nemam. Samo bi mi još to falilo u ovom trenutku.

- Oh, već sam se bila uplašila. Onda, o čemu se radi? - Pa... već sam ti nešto nagovestila kad smo se videle kod tebe prošlog puta. Mislim... mislim da ne mogu više... ovde... sa Fernandom. Htela bih da odem, da se odselim - uspela je da nekako prevali preko jezika, zadržavajući dah u očekivanju Izabeline reakcije. Još uvek nije bila sigurna da li je njena sestra dovoljno ozbiljno shvatila kada joj je, pre nekoliko dana, nagovestila svoju želju za raskidom sa Fernandom. - Mila, već sam ti rekla da ću te podržati u svakoj odluci za koju smatraš da će ti činiti dobro. Ako misliš da će ti kod mene biti prijatno, možeš se preseliti ovamo i ostati koliko želiš - ponudila je velikodušno. -

~ 34 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Znaš i sama da imamo duplo više prostora nego što je potrebno za našu tročlanu porodicu. - Upravo sam nameravala da te to zamolim. Bilo bi mi potrebno dvetri nedelje predaha od svega dok ne nađem odgovarajući stan u gradu. Jesi li sigurna da će to biti u redu? Mislim... Edoardo neće imati ništa protiv mog dolaska? - Kako možeš tako nešto i da pomisliš?! Doduše, on zasad ništa ne zna o tvojim problemima sa Fernandom, ali ne brini. Ja ću mu sve objasniti pre nego što se doseliš kod nas. U poverenju, on se Edoardu nikada nije dopadao, ali smatrao je da nije uljudno da se meša u tvoj izbor. Znaš i sama kakve je Edoardo dinamične prirode. Njega neambiciozni i duhovno lenji ljudi beskrajno izluđuju, a Fernando, po njegovom mišljenju, spada među takve. Prema tome, na Edoardovu podršku možeš računati isto koliko i na moju. A što se Dolores tiče, ne treba ni da pominjem koliko će biti oduševljena tvojim dolaskom. - Izabela, mnogo ti hvala na svemu. Zaista ne znam kako da ti se zahvalim. - Mani sada to! Bolje mi kaži treba li ti još neka pomoć. Mislim, oko prenosa stvari i slično? - Ne, hvala. Ono što nameravam da odavde ponesem može da stane u taksi. Najvažnije mi je da sam rešila problem smeštaja, bar za izvesno vreme. Veoma mi znači da dane koji mi predstoje provedem u ugodnom, prijateljskom ambijentu. Mislim da bi mi samoća, u ovim trenucima, prilično teško pala. - Draga moja, samoća u tvojim godinama je, po pravilu, više stvar hčnog izbora nego objektivne nužde. Znaš na šta mislim... - Slutim... ali...

- Nema tu nikakvog „ali" - uzvratila je odlučnim glasom njena sestra. - Najbolji i jedini efikasan lek za žensku samoću je muškarac vredan pažnje, koji će je, kao rukom, odneti. - Obećavam ti da ću imati u vidu tvoju „terapiju" - našalila se.

- A ja obećavam da ću te držati pod „prismotrom" i neću dozvoliti da se ijednog trena prepustiš sumornim mislima. - Već sam pomislila da ćeš se angažovati da mi lično pronađeš odgovarajući terapeutski „preparat". - Ako treba, i to. - Oh, ne, nikako! - A zašto? Snaći ćeš se sama?

- Hm... možda - uzvratila je zagonetnim glasom.

~ 35 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ih si se već snašla?

- Paa... pre bi se moglo reći da sam na dobrom putu da se snađem. - Bravo, mila! To mi se dopada. - Samo, molim te, nemoj sada da mi tražiš pojedinosti. - Neću, ako ne želiš. Ali... jedva čekam da se vidimo.

- I ja. - Leticija, dođi na trenutak na terasu - čula je Fernandov glas.

Začudila se zbog čega je zove, budući da je izašao tamo s flašom piva u ruci, što mu je bila uobičajena navika nakon obilnog ručka.

Krenula je da vidi o čemu se radi, intenzivno razmišljajući kako da započne razgovor koji je već danima odlagala, tražeći pogodan trenutak.

- Pogledaj! - rekao je pokazujući prstom na viseće žardinjere. Difenbahije su ti se potpuno osušile - dodao je optužujućim tonom. Meni?!! - Kakav je to ton? Samo sam hteo da ti skrenem pažnju da si zaboravila da ih zaliješ. - A da li si nekada pomislio da bi bilo sasvim normalno da i ti to ponekad učiniš, s obzirom da provodiš u kući mnogo više vremena od mene? - Svašta! Znaš dobro da se ja uopšte ne razumem u to koliko cveću treba vode, da li hladne ili tople, u koje doba dana... Samo sam mislio da nije lepo zbog suseda da nam se na terasi vidi ovo sparušeno lišće. - U redu je. Neće više da se vidi i neće imati šta da se suši - uzvratila je skidajući žardinjere sa držača i čupajući iz zemlje uvele stabljike. - Zaboga, šta to radiš?! Da li si normalna?

- Da, konačno sam postala normalna. Eto, sada više neće biti potrebe da se zaliva. A ako poželiš da ih ponovo gledaš na terasi, moraćeš da malo prelistaš udžbenik o nezi sobnog cveća. To se odnosi na kuvar ukoliko ti dosadi restoranska hrana. - Kakve su to gluposti? O čemu to pričaš? Ako imaš nekih problema na poslu, mislim da nije pristojno da se zbog toga istresaš na mene. I to na ovakav način. - Ne, Fernando, nemam nikakvih problema na poslu. Moj jedini problem je besmisao koji sam napravila od svog života, pristajući da budem tvoja neplaćena sobarica, kuvarica i čistačica. - Nisi nikada rekla da ti uobičajeni ženski poslovi u kući tako teško padaju. Mislio sam da uživaš da spremaš specijalitete, razmeštaš nameštaj po stanu kako ti se dopada, ideš u kupovinu...

~ 36 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Zaboravio si da pomeneš „uživanje" u usisavanju prašine, sklanjanju ispijenih pivskih flaša sa poda, brisanju kupatila posle tvog kupanja, sklanjanju tvoje razbacane obuće, kuvanju, peglanju i svim ostalim „kreativnim" poslovima koji, po tvom mišljenju, očigledno, treba da čine čast jednoj ženi. Ili to možda smatraš nužnim uslovom da bijedan muškarac imao razloga da se zadrži pored nje. - Leticija, hoćeš li mi objasniti šta se to s tobom dešava? Ako si danas loše volje, najbolje bi bilo da pogledaš neki dobar film i uz njega se malo opustiš i smiriš. - Fernando, ličim li ti ja na neko nerazumno dete? - Naravno da ne. Zato se i čudim šta ti je danas.

- Oh, nebesa! Da li me ti uopšte slušaš i da li ćeš, napokon, razumeti da mi je dosta, dosta, dosta! I ovog stana, i ovakvog života, davno potrošenih reči i osećanja, budućnosti u kojoj ne vidim ništa čemu bih se radovala i težila. Ne sumnjam da postoji žena koja će uživati da ti ispunjava svaku želju, ne tražeći ništa zauzvrat, kojoj neće smetati da po ceo dan trči po stanu s krpom u ruci ili ne odmiče od šporeta dok ti odmaraš u fotelji, držeći daljinski upravljač u jednoj ruci i bocu piva u drugoj. Ja nisam ta i ne želim to da budem. Muka mi je od svega; one gomile neopranog suđa, i tvojih pivskih boca pored fotelje, prekrivača koji se vuče po podu dok ga sama ne podignem, a još više tvoje samodovoljnosti, nepokretnosti, duhovne zapuštenosti. Ne mogu više. I neću. Ispunjavajući ulogu tvoje domaćice, zaboravila sam šta znači biti žena, poštovana i voljena. Planirali smo zajedničku budućnost, u koju sam iskreno verovala, a desilo se da smo, za nepune dve godine, potrošili sve što nas je dovelo pod ovaj krov. Čini mi se da smo iznutra ostarili, a da smo jedva okusili sopstvenu mladost. Tek nam je dvadeset pet, a već su nas napustile sve čežnje i želje. Pravili smo se da to ne primećujemo, plašeći se ili stideći da priznamo da smo promašili i da ne postoji čudo koje će našoj vezi vratiti sadržaj i svežinu, potrebnu da nastavimo dalje. Možda sam bila gruba večeras... znam da me takvu ne poznaješ, ali... danima pokušavam da nađem priliku i način da ti saopštim sve ovo. Znači, tako... A ja sam zaista bio ubeđen da je reč o nekoj tvojoj trenutnoj slabosti. Ne mogu da lažem da me nije pogodilo sve ovo što sam čuo od tebe. U tvojim rečima suviše je kategoričnosti da bi bilo ikakve svrhe da pokušam da nađem opravdanje za sve moje propuste koje si nabrojala. Ako ima nečeg dobrog u ovoj gorkoj čaši koju sam morao da popijem, onda je to saznanje da vreme, samo po sebi, ne može da prebriše sve ono u čemu smo se razlikovali, a za što sam nesmotreno poverovao da nije tako vidljivo i... nepremostivo. Otkad sam te upoznao bio sam svestan da si jača, snažnija od mene, da neću biti u stanju da pratim tvoj tempo, verujući da je, s moje strane, dovoljno da se brinem da finansijski ni u

~ 37 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

čemu ne oskudevamo i da će to biti dovoljno da nas održi zajedno. Tvoju spremnost da se brineš o domaćinstvu, da ugađaš mojim željama, u početku sam doživeo kao čast i nezamenjivo priznanje mojoj muškoj sujeti da sam voljen, mažen i pažen kako bi jedan muškarac samo mogao poželeti. Sada vidim da sam u tome preterao, navikao se na udobnost koju si nam oboma pružala, počevši da je smatram tvojom dužnošću. Tvoje reči su me otreznile. Nažalost, kasno. Potpuno razumem tvoje ogorčenje i... ako ti to nešto znači... osećam stid što sam bio takav prema tebi. U tvojim očima vidim odlučnost da što pre odeš odavde i znam da te u tome ne mogu sprečiti. Znam da nemam prava da te to pitam, ali... priznajem da bi mi bilo lakše kada bih znao da iz ovog stana ne odlaziš nekom drugom muškarcu u naručje... Iako ni sama nije znala kakvu je reakciju očekivala od njega, pomirljivost u njegovim rečima je prilično zbunila, a ovo poslednje je izazvalo kod nje navalu sažaljenja prema njemu. - Ako ti nešto znači... eto... selim se kod Izabele i Edoarda, na izvesno vreme. Kasnije ću da potražim neki trajniji smeštaj, ne suviše daleko od banke u kojoj radim - uzvratila je prijateljskim tonom.

- Leticija... priznajem, teško mi je što odlaziš. Čak kada čovek u podsvesti i očekuje tako nešto, nikada nije dovoljno spreman da se s tim i suoči i u tom trenutku bude dovoljno pribran i racionalan. U pravu si kada kažeš da postoje žene kojima bi život kakav smo mi vodili bio sasvim prihvatljiv... - Sigurna sam, Fernando, da postoje. Sa mnom bi bio nesrećan, jer nikada ne bih bila ono što očekuješ od mene. A i sama bih bila nesrećna, jer sam svoj život i budućnost drugačije zamišljala. Nemoj da pomisliš da sam cinična, ali sve bi izgledalo mnogo komplikovanije da smo se odlučili za brak, decu... Ovako... oboje imamo šansu da od života ponovo potražimo ono što želimo, o čemu maštamo ili verujemo da nam pripada, da zaslužujemo. Nisam želela da se rastanemo uz teške reči i hvala ti što si me razumeo. - Da, ali... nažalost, kasno - ponovio je setnim glasom. - Hvala ti što si mi poklonila ove dve godine svog života, iako ih nisam zasluživao. - Pusti to, Fernando! Samo „onaj odgore" zna šta smo i koliko zaslužili.

~ 38 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

VII - Oh, Leticija, danima se pitam od kakvog si ti materijala napravljena kada ti uspeva da budeš tako staložena i koncentrisana na posao, ma šta ti se dešavalo u privatnom životu - primetila je Laura, odmeravajući je zamišljenim pogledom.

- Neko to naziva vrhunskim profesionalizmom, a neko... hm... nedostatkom prave osećajnosti - dobacila je Huanita pre nego što je stigla bilo šta da odgovori Lauri. - Šta mislite, devojke, u koju od tih kategorija spada naša Leticija? - Drage moje, ne morate da se toliko trudite. Sama ću razrešiti „misteriju". Jedino bih želela da mi kažete čemu imam da zahvalim za vaše iznenadno pojačano interesovanje za intenzitet ispoljavanja mojih emotivnih stanja - uzvratila je Leticija raspoloženo. - Hajde, ne pretvaraj se da ne znaš o čemu pričamo. Već danima se po hodnicima šapuće o nekom božanstveno privlačnom dasi s kojim si igrala na godišnjoj svečanosti banke - Laura je direktno prešla na stvar. - Zar samo igrala?! Kako dežurni radoznalci nisu primetili i to da sam dotičnom dasi bila oficijelna domaćica za stolom i da je bilo razumljivo da mu poklonim dužnu pažnju? - pokušala je da se odbrani. - Naravno da su primetili, ali i to da ste jedno drugom bih toliko posvećeni, da vas ništa okolo apsolutno nije zanimalo, tako da je kolektivni zaključak očevidaca bio da si svoju dužnost domaćice shvatila malo... onako... „presavesno" - zadirkivala je njena koleginica. - Eto, to bi bila kompletna informacija koja je stigla do nas u kreditnom sektoru. Bile smo sigurne da ćeš već sledećeg jutra da s nama podeliš utiske, a ti tako...

- Nažalost, ovih dana sam prepuna utisaka neke druge vrste, zbog kojih nemam naročitih razloga za euforiju. Ukratko, raskinula sam sa Fernandom i najavila mu svoj odlazak iz kuće. Preseliću se kod sestre na neko vreme, a posle ću videti gde ću da se trajno „usidrim". - Hej, šta to pričaš?! - Elena se uključila u razgovor napravivši nagao polukrug na svojoj pokretnoj stolici, kako bi pažljivo odmerila osobu koja savršeno mirno izgovara takve reči. - 1 sve se to dešava, a da se na tebi uopšte ne primeti? - bila je zapanjena. - Devojko, za ime boga, odakle ti tako čelični nervi? Da sam ja u tvojoj koži, čini mi se da bih danima doručkovala i ručala sedative. - Ne pitaj me ništa. U svakom slučaju, ono glavno je već prošlo. Mislim, razgovor sa Fernandom.

~ 39 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Plašila sam se njegove reakcije, žučnih i neodmerenih reči. Srećom, sve je ispalo mnogo bolje nego što sam očekivala. Ovog vikenda nameravam da prebacim stvari kod Izabele i napokon završim s tim poglavljem svog života. - Bravo, devojko! Uvek sam se divila ženama koje imaju hrabrosti da, zbog ljubavi, bez reči ostave sve za sobom, makar napravile potpuni lom u svom životu - primetila je Laura. - Mora da je taj dasa tako nešto zaslužio čim si bila tako odlučna.

- Pobogu, zaustavi se već jednom! Je li ti to pokušavaš da, na licu mesta improvizuješ scenario za neku melodramu, dodeljujući mi glavnu ulogu? Ništa od svega toga što si napričala, draga moja, nije tačno. Nikakav dasa nije razlog za ono što sam učinila. Već duže vreme sam nameravala da preduzmem taj korak, ali sam čekala da se steknu odgovarajući uslovi. Stoga nema ni najmanjeg opravdanja da mi dodeljuješ nezaslužena priznanja za moju tobožnju hrabrost - Leticija je pokušavala da izgleda ubedljivo. - Eto, ako sam ovim uspela da zadovoljim kolektivnu radoznalost, mislim da bi bilo vreme da se vratimo ažuriranju današnje dokumentacije. - Ako baš mora... - uzdahnula je Elena. - Meni se pre čini da joj je to način da nam skrene pažnju da se više ne raspitujemo o onom tipu o kome tako mudro ćuti - bilo je Laurino mišljenje. - Kladim se da će nam, ipak, sama sve ispričati kada se stvar malo „usija" - ponovo se javila Elena, nateravši Leticiju na smeh svojom prognozom.

- Hm... kada malo bolje razmislim, u tvom potezu sve je savršeno logično i opravdano, bez obzira kako nekome sa strane izgleda. Čini mi se da smo prečesto skloni da nekritički gledamo na veze duže od godinu dana. Deluju nam impresivno, same po sebi, jer smo unapred uvereni da su stabilne i duboko sadržajne. Nažalost, veoma često se radi o tome da traju samo zbog neodlučnosti jednog ili oba partnera da se suoče sa istinom i otvoreno priznaju da se osećaju neispunjeno i prevareno u svojim željama i očekivanjima - konstatovala je Huanita zamišljeno. - Nemam baš ništa da dodam na tu tvoju savršeno preciznu „dijagnozu" - dobacila je Leticija, pokušavajući da se udubi u posao. - Ako je tako, draga, želim ti što brže „ozdravljenje"... makar i uz tog dasu, o kome se toliko priča, ako ti je on suđen. - Hvala. Lepih želja nikada nije previše.

~ 40 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

Alehandro se dugo dvoumio razmišljajući šta da učini posle onog susreta, koji je u sebi nosio ne samo nagoveštaj skorog nastavka, već i obostranu želju da do toga svakako dođe. Činilo mu se neumesnim da je pozove već sledećeg dana, znajući da su joj misli koncentrisane na važni korak pred kojim se nalazila i za koji joj je bilo potrebno mnogo snage i pribranosti. Osećajnost koju je u njoj prepoznao smatrao je sinonimom za ranjivost, zbog čega je još više bio zabrinut za nju i nestrpljiv da se uveri da je sve u redu. Što je duže o njoj razmišljao, sve više je u njemu rasla želja da je neizostavno vidi, što pre, makar na samo nekoliko trenutaka. Pogledavši na sat, zaključio je da će Leticija uskoro napustiti kancelariju i verovatno produžiti kući, gde je čekaju časovi prepuni mučnine, napetosti i samooptuživanja. U mislima je video bespomoćnu i očajnu, osetivši potrebu da je neizostavno vidi i pokuša da joj pomogne na bilo koji način.

U momentu je nameravao da je pozove s mobilnog telefona, ali se predomislio, plašeći se da je njegov poziv ne zatekne u nekim nezgodnim okolnostima, pa je odlučio da pošalje poruku, moleći nebo da mu uzvrati na bilo koji način, ali što pre. Ako budem imao sreće možda se vidimo već za pola sata ili nešto više, pomislio je, utipkavajući poruku koja je glasila: Jesi li znala da je s terase kafea „Čežnja"najlepši pogled na pučinu mora? Čekam te tamo... s nadom da ćeš doć". Pritisnuvši „send", brojao je sekunde u grozničavoj nadi da će ona primetiti njegovu poruku i odmah na nju odgovoriti. Kratki zvučni signal, koji se uskoro začuo, zaustavio mu je dah.

Ono što je pročitao na displeju gotovo ga je ošamutilo od radosti. Mogao se zakleti da je i samo sunce danas njegov saveznik, ubrzano razgrćući grozdove sivkastih oblačića, kako bi dalo sve od sebe da njihov ponovni susret učini što ugodnijim i pokazalo svoje bezrezervne simpatije za njihovu ljubav.

Uprkos tome što su se i ona i Fernando, nakon onog razgovora, prećutno trudili da se što manje sreću u kući, Leticija je još uvek u

~ 41 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

sebi nosila izvesno osećanje griže savesti što deli zajednički krov s njim dok joj svaka misao i želja hrli u susret jednom drugom muškarcu.

Samo dva dana preostala su do njenog konačnog iseljenja iz tog stana, ali ni to nije bilo dovoljno da se oslobodi onog osećanja teskobe, nelagodnosti da se, iz dna srca, raduje budućim danima u kojima će ponovo biti slobodna dvadeset petogodišnja devojka, koja ima pravo da bira sopstvenu budućnost i, bez zazora, osluškuje glas svog srca. Leticija je, u sebi, bila beskrajno zahvalna Alehandru što je nije zvao već sledećeg dana nakon onog susreta na proslavi, jer bi joj samo povećao konfuziju u glavi i rastrzanost koju je osećala. Njegova poruka, koju je primila dvadesetak minuta pre završetka radnog vremena, u trenutku joj je vratila onu slatku vrtoglavicu koju je osećala dok joj je, na rastanku nakon proslave, utiskivao svoje poljupce, kao da je njima želeo da prenese bezbroj onih neizgovorenih reči, čija su mu se jačina i strast učinile neprimerenom već pri prvom njihovom susretu. Jedva da je podigla ruku, a taksi se već zaustavio pred njom. Nasmejala se dok joj je kroz glavu prošla smešna pomisao - da su danas ne samo nebo, nego i gradski saobraćaj na usluzi njihovoj ljubavi.

- Leticija, oprosti ako ti se moj iznenadni poziv učinio suviše otkačenim za nekoga ko pokušava da u tvojim očima ostavi utisak ozbiljnosti i pouzdanosti. Jednostavno... morao sam to da učinim. U trenutku mi se učinilo da nema važnije stvari na svetu od našeg susreta, makar samo na nekoliko minuta. Nisam mogao da se koncentrišem na posao, samo si mi ti bila u mislima. Isključio sam kompjuter, izašao u šetnju koja me je, kao mesečara, dovela ovamo. Nikada nisam osetio takvu želju za nekim kao kada sam se našao sam za ovim stolom, zaslepljen plavetnilom mora i obnevideo od sunca koje mi je, činilo mi se, rastočilo sva čula, do fizičkog bola, od želje da budeš tu, pored mene, da te gledam, osećam, slušam tvoj glas. I ovu lepotu da s tobom podelim. - Alehandro, divno si učinio što si me „naterao" da dođem ovamo. Bilo mi je potrebno nešto što će me zadržati što duže van kuće, odvratiti mi misli od onoga što me čeka u narednih nekoliko dana. I ne samo to... Ugodno mi je s tobom. U stvari... lažem... sjajno mi je. Odavno se nisam ovako osećala. Znam da to ne mogu da sakrijem i kada bih pokušala da se to previše vidi na mom licu.

~ 42 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- A zbog čega bi želela da to sakriješ? - više se šalio, nego što je ozbiljno pitao.

- Ne znam. Osećam se tako čudno, kao da činim nešto nepromišljeno i brzopleto, neprimereno položaju u kome se nalazim i problemima koje pokušavam da rešim. Sve što sam želela bilo je da ponovo uzmem život u svoje ruke, otrgnem se iz živog blata, kakvom mi se činila budućnost koja mi se nudila. Mislila sam da mi dugo neće pasti na pamet da se i osvrnem za nekim muškarcem, a kamoli da poželim da što pre uplovim u novu vezu. - Ne treba da se zbog toga neprijatno osećaš. Naše poznanstvo samo je sticaj slučajnih okolnosti, na koji ti nisi mogla ni najmanje da utičeš. Ja bih to protumačio iz sasvim drugog ugla.

- Da čujem? - Pa... recimo... da si, posle svega što si trpela tako dugo, zaslužila da ti se desi nešto što će te ispuniti zadovoljstvom i... ako nisam neskroman... ličnom srećom. - Želela bih da verujem da je tako, da to zaslužujem, jer znam... osećam... da si ti čovek koji mi donosi sreću. - Ljubavi, preduhitrila si me. Mislio sam da ću ja biti prvi koji će izgovoriti te reči. Siguran sam da si ti žena koja mi donosi sreću.

~ 43 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

VIII - Leticija, draga, kada ovako ćaskamo u sobi osećam se kao u onim školskim danima kada smo jedna drugoj poveravale tajne o svojim prvim simpatijama - rekla je Izabela radosnim glasom. - I ja se ugodno osećam među svima vama. Ne znam da li ću ikada moći da ti se odužim za ovo što činiš za mene. - Ne pričaj gluposti! - oštro je ukorila njena sestra. - Za Dolores je kuća postala pravi raj otkad si ti s nama. Nikada mi nije bilo jasno kako neko ko nema svoju decu uspeva da ih tako sjajno razume, osvoji njihovu ljubav i poverenje i privoli ih da se, bez protivljenja, povinuju disciplini i poštovanju kućnog reda. Čini mi se da je u tvom prisustvu neprekidno stimulisana da se ponaša zrelo i odgovorno, kako bi zaslužila pohvale. I Edoardo je toliko oduševljen promenama na njoj, da je došao na jednu sjajnu ideju. - Kakvu? - bila je radoznala. - Da nam praviš društvo na letovanju u Kanu ako nisi već negde rezervisala aranžman. Rekla si mi da ćeš za nedelju dana početi da koristiš odmor, pa sam mislila da ti ponudim... ako se slažeš... - Oh, na odmor sam potpuno zaboravila preokupirana ovim preseljenjem. Ne znam šta da kažem... malo si me zatekla. Nemam nikakav određen plan - slagala je, želeći da malo dobije na vremenu dok ne smisli neki dovoljno ubedljiv razlog za odbijanje ove srdačne sestrine ponude, koja joj je došla u najnezgodniji čas.

Sve njene misli bile su upućene Alehandru i želji da s njim provede svaki slobodan trenutak. Bilo joj je savršeno svejedno gde izlaze, samo da su zajedno. Iako je Kan bio grad njenih snova, nije imala ni najmanju dilemu da bi se odrekla čak i putovanja oko sveta, samo da bi što više bila s njim. - Pa, ako već nemaš nikakav plan, zašto nam se ne bi pridružila? Obećavam ti da ćemo se svi angažovati oko Dolores da ne bi pala samo tebi na teret, iako s tobom najviše voli da se druži. - Ma, nije o tome reč... - uzvratila je grickajući usnu, ne uspevajući da od sebe da ni najmanji znak oduševljenja na sestrinu ponudu. Izabela je dovoljno dobro poznavala da bi joj to moglo promaći. Slutila je da je pitanje trenutka kada će je ova prozreti.

- Hm... neobična reakcija... Rekla bih da, ipak, imaš plan... i to sasvim određen, pa ti se letovanje s nama ne uklapa u njega - rekla je pronicljivo je odmeravajući. - Izvini... nisam očekivala da će sve tako ispasti, ali...

~ 44 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Ne treba ništa da objašnjavaš. Jasno mi je o čemu se radi. Sigurna sam da taj momak zaslužuje da se zbog njega odrekneš letovanja na tako atraktivnom mestu. Mislila sam da će ti dobro činiti da se malo opustiš posle svega što si preživela ovih dana, ali izgleda da si se oporavila brže nego što si se i sama nadala - namignula joj je Izabela saučesnički.

- Ne misliš da sam malo požurila s „oporavkom"? - našalila se. - Nipošto. Za dvadeset prvi vek nikakva brzina ne može biti nedopustiva.

- Ljubavi, ako sam preterao, kaži... Pored tebe zaista nisam u stanju da se obuzdam - čula je njegov glas dok je ležala, sva zadihana, tela vlažnog od njegovih usana. - Cela noć je pred nama, a ja... Oh, nisam imao strpljenja ni da sačekam da popiješ svoju čašu soka. - Da znaš, ta bi mi čaša prijala više od svega u ovom trenutku osmehnula se dodirujući ga prstima po obrazu. - Molim te, dodaj mije. - Evo, odmah! - ustao je s kreveta i pružio joj, gledajući je očima u kojima je sijalo hiljade onih iskrica koje se svakog časa mogu pretvoriti u pravi požar strasti. - Alehandro... je li sa tvojim zdravljem sve u redu? - upitala je, iznenada se setivši da je pomenuo izvesnog doktora s kojim se toga dana video. - Naravno. Zašto pitaš? - začudio se.

- Pa... pričao si da ti je danas dolazio neki doktor Salinas. - Ah, to?! - odmahnuo je rukom, smejući se. - Zaboravio sam da ti napomenem da je Enrike Salinas, pre svega, moj dugogodišnji prijatelj s kojim rado ćaskam kada obojica nađemo malo slobodnog vremena. Srećom, retko sam imao potrebe da koristim njegove stručne usluge, ako zanemarim njegova neizostavna upozorenja da malo smanjim tempo rada. Često me zadirkuje, „preteći" da će na meni da proučava uticaj zavisnosti od kompjutera na telesnu vitalnost i reperkusije po buduću stopu nataliteta nacije. - Oh, vi ste pravi ludaci! - Danas sam sebi prvi put dopustio nešto što inače ne činim: da se jednom sjajnom profesionalcu umešam u posao, razvijajući svoju originalnu medicinsku „teoriju" koja, nažalost, još uvek nije našla mesta ni u fusnoti nekog naučnog rada. Ali, nikad se ne zna...

~ 45 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Gorim od radoznalosti da čujem o čemu se radi.

- Reći ću ti i, naravno, preskočiti svu onu salvu Enrikeovih slikovitih opaski, koju je na mene sručio dok sam mu je obrazlagao. - Da čujem pojedinosti? - Leticija je bila nestrpljiva.

- Pa, ovako... Moj prijatelj Enrike je dosledni pobornik one teze da sve bolesti dolaze „iz glave", imajući u vidu one brojne hipohondre koji, u paničnom strahu od ko zna kakvih boleština, slabe odbrambenu sposobnost svog organizma, dovodeći ga upravo u stanje podložno onome od čega danonoćno strahuju. - A kako glasi tvoja dopuna njegovoj tezi? - Sasvim logično i primenljivo: da ljubav na ono „iz glave" ima upravo učinak suprotnog predznaka, te da predstavlja najefikasnije sredstvo alternativne medicine. Ponudio sam sebe kao očigledan primer uspešne terapije. - Hoćeš reći da si prethodno bio ozbiljno bolestan? - zadirkivala gaje. - Ne baš u nekom alarmantnom smislu, ali Enrike je svedok da sam, do pre nekoliko nedelja, bio na ivici fizičke iscrpljenosti, doduše sopstvenom krivicom, ponekad osećao aritmiju srca, povremeno patio od nesanice i imao sve one simptome totalnog zamora „materijala", kako je to on nazivao. Insistirao je da svakako uzimam bar vitaminske tablete kada već nisam u stanju da smanjim radni tempo. - A onda se desio neočekivani obrt u tvom životu na nekoj bankarskoj fešti i sve to je nestalo kao rukom odneto, je li tako? nastavljala je da se šali.

- Možeš misliti šta hoćeš, ali zaista je tako. Nisam ti rekao da sam, u to vreme, već uveliko pravio planove da, napokon, predahnem i zbrišem negde daleko od svakodnevnog okruženja kako bih organizmu povratio snagu. - Oh, mogu misliti kako je tvoj prijatelj reagovao na tako originalnu „naučnu" postavku.

- Priznajem da mi se u početku smejao, „gađajući" me prigodnim vicevima na temu fizičke vitalnosti, ali kada sam mu pokazao tvoju fotografiju, odmah se uozbiljio, uzdahnuo, prijateljski me potapšao po ramenu i - priznao da je, od tog trenutka, postao iskreni sledbenik moje teorije. - Znači, uz tvoju „alternativnu" medicinu sindikati bi uskoro mogli da pristanu na dobrovoljno ukidanje prava na godišnji odmor, budući da postoji mnogo efikasniji način za održavanje radne energije na najvišem stepenu? - Leticija nije prestajala da ga zadirkuje.

~ 46 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- E, što se tog ukidanja tiče, ne bih previše žurio. Bar ne ovog leta uzvratio je na šalu.

- Zašto baš ovog leta? Na njeno pitanje, Alehandro je ustao, izvadio iz fioke fotografiju na kojoj je bila raskošna vila smeštena na „tepihu" od cveća i okružena čempresima. Pružio joj je, rekavši - Zato što mi to ne bi oprostila ova „klupa među čempresima", koja nestrpljivo čeka da nam pokaže kako su čarobni sutoni u Alikanteu.

- Ali, Alehandro... - Leticija se trgnula pogledavši ga iznenađeno. - Kako to... odjednom? Nikada mi nisi pominjao Alikante i... letovanje... zajedno - promucala je uzbuđeno. - Paa... nisam ni sam bio siguran da ću uopšte otići tamo budući da sam se, po običaju, ponovo zatrpao poslovima zbog kojih nisam dizao glavu ovih dana. Srećom, sve je okončano mnogo pre nego što sam planirao. Ako se ne varam, i ti si pominjala da od ponedeljka počinješ da koristiš svoj godišnji odmor, pa sam mislio da bi bilo sjajno... Ova vila na slici pripada jednom od mojih najboljih klijenata. Ponudio mi je svoje gostoprimstvo u njoj na dve-tri nedelje. - Meni izgleda kao neka od onih u kojima snimaju holivudske ljubavne filmove - primetila je. - Ja bih se pored tebe, i pod šatorom, osećao kao glavni protagonista nekog takvog filma. I to onog malo „tvrđeg" sadržaja - uzvratio je raspoloženo. - Treba li to da shvatim kao primedbu na moju „karakternu" ulogu? pogledala ga je popreko. - Šta ti pada na pamet?! To je samo kompliment tvojoj „nadahnutosti"... kojoj si ti glavni krivac - dopunila je njegovu misao. puta.

- Sa zadovoljstvom ću poneti teret te „krivice"... koliko god želiš - Da ne precenjuješ svoje fizičke snage? - provocirala ga je. - A zar ti još uvek sumnjaš u moju teoriju „alternativne" medicine? - Pa... ne znam. U svakom slučaju, u praksi si nenadmašan. - Hej, zar misliš da je moguće ostati ravnodušan na takav izazov?

- Iskreno se nadam da nije - rekla je pogledavši ga ispod oka. - I nećeš posle da kažeš da sam ja kriv što nisi stigla da popiješ svoj sok? - izmotavao se. - Mislim da će mi pored tebe biti neophodan neki jači vitaminski koktel.

~ 47 ~ Bosnaunited

Zvoncica&Foxy

- Zaista?! Pa... ne znam, onda... šta da radimo...

- Pokazaću ti - uzvratila je, žudno potraživši njegove usne.

KRAJ

~ 48 ~ Bosnaunited