Teorije u Kriminologiji

TEORIJE U KRIMINOLOGI JI

Pojava, razvoj i osnovne ideje glavnih kriminoloških orijentacija 

Od kraja XVIII i tokom XIX veka – razvija se klasična orijentacija u kriminologiji. Sa

Klasičnom školom počinje sistematsko razmišljanje o zločinu i načinima njegovog suzbijanja (ovo je pre krivičnopravna nego kriminološka škola; ona se ne bavi izričito uzrocima niti pojavnim oblicima kriminalnog ponašanja; u okviru ove škole se smatra da je zločin rezultat racionalnog izbora pojedinaca, kao i da do njega dolazi ne zato što su loši ljudi, već zato što su loši zakoni i njihova primena) 

Od druge polovine XIX veka - razvija se pozitivistička orijentacija u kriminologiji. U

okviru ove orijentacije nastoji se da se kriminalitet proučava metodama prirodnih nauka i ukazuje se da on nije puki rezultat racionalne motivacije odnosno slobodne volje pojedinaca, već da na njegovo javljanje utiču određeni unutrašnji i spoljni činioci 

Od 60-ih godina XX veka – razvijaju se teorije društvene reakcije i radikalna (kritička) kriminologija. Fokus se prebacuje sa

učinilaca zločina na način na koji društvo reaguje na kriminalitet, odnosno način na koji ga sistemski proizvodi i održava

KLASIČNA ORIJENTACIJA U KRIMINOLOGIJI

KLASIČNA ŠKOLA Čezare Bekarija

/Cesare Beccaria, 1738-1794/  

 







Italijan Čezare Bekarija se smatra osnivačem Klasične škole, kao i krivičnih nauka uopšte Autor je knjige ‘O zločinima i kaznama’ (Dei Delitti e Delle Pene, 1764) u kojoj je podvrgao kritici sistem srednjovekovnog krivičnog pravosuđa i sistem sankcija (posebno je kritikovao smrtnu kaznu, beščasteće kazne i kaznu konfiskacije) Bio je užasnut stanjem u evropskim krivičnopravnim sistemima u XIX veku Poput drugih mislilaca u doba prosvetiteljstva, smatrao je da ljudi postupaju racionalno, odnosno da slobodnom voljom biraju ponašanje Zalagao se za načelo zakonitosti i jednakost građana pred zakonom. Smatrao je da kazne treba da budu nužne, srazmerne, hitne, neizbežno primenjive, javno izrečene i da imaju lični karakter . One treba da budu samo onoliko oštre koliko je to neophodno da bi se potencijalni prestupnici odvratili od vršenja zločina. Bio je veliki protivnik torture i smrtne kazne Smatrao je da je prevencija najefikasniji način borbe protiv kriminaliteta - dobri i jasni zakoni su najbolje sredstvo sprečavanja zločina Bekarijine ideje su postavile temelj svih krivičnih nauka, uključujući i kriminologiju, a većina evropskih krivičnih zakonodavstava je ubrzo primenila osnovne njegove postavke

KLASIČNA ŠKOLA Džeremi Bentam

/Jeremy Bentham, 1748-1832/ Engleski filozof Džeremi Bentam je zastupao utilitaristički pogled na ljudsko ponašanje. Smatrao je da su ljudi racionalna bića koja teže što većoj koristi, te da unapred vagaju dobit i štetu koja će proisteći iz određenog ponašanja – ljudi postupaju shodno proračunu korisnosti, odnosno hedonističkom proračunu S toga, zaprećena kazna mora biti dovoljno teška da bi odvratila potencijalnog učinioca od vršenja zločina – zlo koje se učiniocu nanosi kaznom treba da nadilazi prijatnost ili dobit koje mu vršenje dela donosi Kazna treba da zastraši potencijalne učinioce zločina (odvrati ih od vršenja zločina), ali i da omogući popravljanje onih koji su ih učinili Cilj kažnjavanja jeste da:



  

spreči krivična dela, i to na najjednostavniji mogući način ako ih ne spreči, da utiče na učinioca da izvrši delo manje težine da utiče da učinilac ne upotrebi više nasilja nego što je to (za izvršenje dela) neophodno

Bentam se zalaže za:  

umerenost i opozivosti kazne popravljanje učinilaca (smatra da bi osnovna kazna bi trebalo da bude ‘osuda na kazneni zavod za popravljanje’ )

Bentamove ideje su inspirisale promene engleskog krivičnog zakonodavstva početkom XIX veka, doprinele uobličavanju razvoja prve moderne policije u Londonu 1829. godine i uticale na formiranje modernog zatvorskog sistema

KLASIČNA ŠKOLA Anselm Fojerbah

/Anselm Feuerbach, 1775-1813/



Nemački pravni teoretičar Anselm Fojerbah utemeljuje teorija o generalnoj prevenciji psihološkom prinudom – propisivanje kazne, samo po sebi, treba da deluje na potencijalne učinioce tako da se uzdrže od vršenja zločina



Fojerbah se zalagao za dosledno sprovođenje principa zakonitosti 





da bi kazna odvraćala od izvršenja zločina, ona mora biti zakonom unapred propisana pretpostavka kažnjavanja je da je izvršen zločin pretnja kaznom mora biti ozbiljna Iz ova tri stava Fojerbah je formulisao osnovno načelo savremenog krivičnog prava: nullum crimen, nulla poena sine lege

Zasluge i kritika klasične škole 

Zasluge: U svoje vreme, ova škola je odigrala progresivnu ulogu – doprinela je napuštanju feudalnog i izgradnji novog kaznenog sistema u okviru kojeg se polazi od načela zakonitosti i jednakosti građana, napuštaju se telesne kazni i sužava primena smrtne kazne



Glavni nedostaci: 



Klasičnoj školi se prebacivalo da je suviše pojednostavljeno gledala na ljudsko ponašanje Ova škola je je zastupala apriorističko shvatanje o slobodi volje i rigidan stav o racionalnosti učinilaca, zanemarujući razmatranje ostalih uzroka zločina (značaj

slobodne volje i racionalnosti učinilaca je prenaglašen; racionalnost ne karakteriše određene kategorije učinilaca (npr. decu, senilna lica, lica sa teškim duševnim poremećajima i dr.); ljudi se ne ponašanju uvek shodno proračunu dobiti i štete, u mnogim je situacijama njihovo ponašanje vođeno emocijama)

Neoklasicizam 

Interesovanje za povratak idejama klasične škole tokom poslednjih decenija XX veka – mnogi počinju da zastupaju stav da nije previše važno tragati za uzrocima kriminaliteta, već je najvažnije iznalaziti rešenja koja ‘vrše posao’ kod njegovog sprečavanja



Predstavnici neoklasicizma se zalažu za napuštanje tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model kažnjavanja (zasnovan na razmatranju hedonističkog proračuna)



Ne odmerava samo zločinac šta gubi i dobija, već to čini i država – Harris tvrdi da bi društvo zaista moglo da eliminiše sve zločine ukoliko bi bilo spremno da za to plati cenu (cena se pre svega sastoji u povećanju budžeta pravosuđa i porastu neosnovano optuženih lica) 

Po pravilu, društvo nije spremno da plati ovu cenu jer bi šteta bila veća od koristi; Zato organi krivičnog pravosuđa teže postizanju optimalnog nivoa progona, kod kojeg je gubitak za društvo najniži

Desni realizam



Desni realizam je neoklasični smer čiji je utemeljivač Džejms Vilson /James Wilson, 1985/. U okviru ove koncepcije zastupaju se sledeće ideje: 

Biološki i psihički činioci kriminaliteta odlučujuće utiču na procenu očekivane koristi i štete od vršenja zločina



Kada je kriminalitet rezultat izbora pojedinca, treba preduzimati pragmatične mere – u SAD je uvedena praksa da se višestrukim prestupnicima koji se treći put osuđuju za teško krivično delo izriče mera doživotnog zatvaranja (three strikes and you are out / ‘tri greške i ispadaš’)

Kritika desnog realizma: Zamera mu se to što se bavi samo uličnim kriminalitetom zanemarujući ostale oblike, kao i socijalne činioce kriminaliteta

POZITIVISTIČKA ORIJENTACIJA U KRIMINOLOGIJI

POZITIVISTIČKA ORIJENTACIJA 

Javlja se u drugoj polovini XIX veka * (u vreme koje je obeležilo pojačano interesovanje za biološka i medicinska istraživanja, kao i pojava sociologije kao nove akademske discipline)



U okviru pozitivističke orijentacije odbacuje se stanovište Klasične škole o slobodnoj volji i pažnja se preusmerava na istraživanje uzroka zločina, odnosno faktora koji doprinose njegovom javljanju – smatra se da je neophodno primeniti naučne metode u izučavanju bioloških, psiholoških i socijalnih obeležja prestupnika



Dve osnovne struje unutar rane pozitivističke orijentacije:



Koncepcije o zločincu kao patološkom pojedincu Stanovišta prema kojima je zločin neumitna posledica delovanja spoljnih, pre svega socijalnih činilaca



* Opšti socijalni kontekst doba u kojem se razvio rani pozitivizam obeležavale su: nagle društvene i ekonomske promene; razvoj kapitalizma i industrijske proizvodnje; migracije seoskog stanovništva u velike gradove; nagli rast stanovništva i ogromni porast gustine naseljenosti u gradovima

Kartografska škola Pripadnici ove škole zastupaju socijalni determinizam: prema njima, zločin je posledica delovanja spoljnih, socijalnih činilaca Najznačajniji predstavnici: Geri (AndréMichel Guerry) i Ketle (Adolphe Quetelet) Geri (1802-1866) je istraživao distribuciju kriminaliteta u Francuskoj po regionima; Značajnim činiocima kriminaliteta smatrao je nivo ekonomskog razvoja i gustinu naseljenosti Ketle (1796-1874) je, koristeći građu o kriminalitetu u Francuskoj, zaključio da na njega utiču: starost, fizička snaga, pol, klima, godišnje doba, zanimanje, siromaštvo i alkoholizam. Društvene faktore je naglasio kao presudne ‘društvo priprema zločin, pojedinci su samo instrumenti koji ga vrše’

Rani biološki determinizam: fiziognomičari i frenolozi

(prethodnici Antropološke škole) 

Fiziognomičar Đanbatista dela Porta /Giambattista della Porta/ (XVI vek) je istraživao povezanost određenih fizičkih crta, naročito crta lica (velike usne, šiljato lice itd.) sa kriminalnom predisponiranošću



Jedno od najranijih bioloških objašnjenja zločina – frenologija (u okviru koje su proučavani oblik i veličina lobanje), bila je popularna od polovine XVIII do polovine XIX veka 

Frenolozi Franc Gal /Franz Jozeph Gall/ i Johan Špurchajm /Johann Kaspar Spurzheim/ bili su usredsređeni na istraživanje veze između veličine, oblika i deformacija na lobanji i kriminalne delatnosti

Antropološka škola Čezare Lombrozo

/Cesare Lombroso, 1835-1909/



Pravi nastanak kriminologije vezuje se za Lombrozovo učenje - Lombrozo je stavio zločinca u prvi plan interesovanja i utemeljio antropološku školu (Lombroza mnogi nazivaju ‘ocem kriminologije’)



Lombrozo, kao i ostali predstavnici antropološke škole, bio je pod snažnim uticajem učenja Čarlsa Darvina. Prema Lombrozovoj teoriji o ,,atavističkom zločincu”, kriminalci su atavistički tipovi, odnosno niži oblik u evoluciji čoveka



Atavistički tipovi se mogu identifikovati preko određenih telesnih znakova (stigmata degeneracije) - npr. široka vilica, velike uši, sitne oči, ogromne šake, preterana maljavost itd.

Italijanska antropološka škola

(‘Lombrozijanska škola’: Garofalo i Feri)

1. Garofalo /Raffaele Garofalo, 18521934/ razlikuje ‘prirodni’ i ‘zakonski’ kriminalitet Prirodni zločin je onaj čijim se vršenjem ispoljava odustvo bazičnih moralnih osećanja: saosećanja i poštenja  Sve zločince (prema stepenu odsustva moralnih osećanja) deli na:    

Ubice Nasilnike Kradljivce Pohotljive

Garofalo je smatrao da su kriminalne crte ličnosti nasledne (urođene) ili stečene u ranom detinjstvu. Ukazao je da: - Uticaj porodice i crkve je najefikasniji u detinjstvu - Najopasnije prestupnike treba eliminisati iz društva

2. Feri /Enrico Ferri, 1856-1929/ Feri je utemeljivač socio-antropološke varijante Italijanske pozitivne škole 

Smatrao je da je kriminalitet rezultat delovanja bioloških predispozicija i socijalnih činilaca (multifaktorska etiološka koncepcija)



Faktore je podelio na:   



antropološke (uzrast, pol, psihička obeležja itd.) fizičke (klima, geografska lokacija, temperatura itd.) i društvene (gustina naseljenosti, običaji, religija, ekonomski uslovi itd.)

Prestupnike je klasifikovao na:     

Lude (zločince sa mentalnim oboljenjem) Rođene zločince Zločince iz navike Zločince iz strasti Slučajne krivce

Feri (nastavak)



Feri je smatrao da izvršioci krivičnih dela ne mogu biti krivi za zločine jer nisu slobodnom voljom odabrali da ih vrše i zalagao se za ‘neodređenu osudu’ i individualizaciju sankcije



Verovao je da određene socijalnopolitičke mere (npr. poboljšanje stambenih i materijalnih uslova) mogu sprečiti kriminalno ponašanje



Istakao je četiri vrste zaštitnih mera:    

Preventivne (najvažnije mere) Reparatorne Represivne Eliminatorne

Zasluge i kritika Antropološke škole Zasluge:   

Stavljanje ličnosti prestupnika u fokus Ukazivanje na društvenu opasnost prestupnika Isticanje da kazna ne može biti jedina mera suprotstavljanja kriminalitetu 



Ferri je razradio sistem mera koje će fon List kasnije nazvati merama bezbednosti

Razrađen je koncept individualizacije krivičnih sankcija

Kritika: 



Upućeni su joj prigovori metodološke prirode (reprezentativnost uzoraka itd.) Zameren joj je ekstremni determinizam koji čoveka svodi na nivo pasivnog objekta i to što je zanemarila uticaj socijalnih i ekonomskih faktora kriminaliteta

BIOLOŠKA SHVATANJA Zločin i fizička konstitucija 

Jedno od značajnijih istraživanja povezanosti somatskih osobina i sklonosti ka kriminalnom ponašanju sproveo je antropolog Huton /Earnest Hooton, 18871954/ 1937. godine nad 14.000 zatvorenika i 3.200 običnih građana 

 

Utvrdio je značajne razlike između ovih grupa u pogledu mnogih osobina i zaključio da su kriminalci moralno, intelektualno i morfološki inferiorni, a da je njihova inferiornost najverovatnije nasledna Primarnim uzrokom kriminaliteta smatra ‘biološku inferiornost’ Huton je predložio primenu eugeničkih mera* (kontrolu reprodukcije ovih lica)

* Eugeničke mere podrazumevaju mere ‘poboljšanja ljudske vrste’ (tj. poboljšanja njenih naslednih kvalitetata). One, pored ostalog, mogu uključivati sprečavanje „inferiornih ljudi“ da imaju decu (negativna eugenika), kao i podsticanje onih „superiornih“ da ostave što brojnije potomstvo (pozitivna eugenika).

BIOLOŠKA SHVATANJA Zločin i fizička konstitucija Šeldon /William Sheldon, 1898-1977/ je smatrao da je oblik tela čoveka utiče na obeležja njegove ličnosti. Razlikovao je tri tipa telesne konstitucije:   

Ektomorfni tip (vitke i krhke osobe) Endomorfni tip (niže i punije osobe) Mezomorfni tip (snažne, mišićave osobe atletske građe)

Za svaki navedeni tip telesne građe vezuje se osoben tip temperamenta:

cerebrotonični (introvertne, osetljive osobe umetničkih sklonosti); visceralni (opuštene i druželjubive osobe sklone uživanju u hrani), i somatotonični (energične, odvažne i samouverene osobe)

Upoređujući grupu od 200 muškaraca prestupnika sa kontrolnom grupom od oko 4.000 studenata muškog pola, Šeldon je utvrdio da postoji veza između telesne građe i delinkventnog ponašanja, odnosno da su osobe sa mezomorfnim tipom konstitucije sklonije agresivnom i kriminalnom ponašanju, a naročito vršenju nasilničkih i drugih zločina koji zahtevaju brzinu i snagu

BIOLOŠKA SHVATANJA Uticaj genetskih faktora Proučavanje porodičnih istorija 

Dagdejl /Richard Dugdale, 1877/ - izučavao

članove porodice ‘Džuk’ u kaznionicama države Njujork i utvrdio:  



na vršenje zločina odlučujuće deluju i nasleđe i sredina zločin obično prati mušku liniju, a najstarije dete u porodici ima tendenciju da postane zločinac

Godar /Henry Goddard, 1912/- proučavajući

porodicu pod pseudonomom ‘Kalikak’ (potomke iz brakova jednog muškarca sa dve žene), utvrdio je da se inteligencija, duševno zdravlje i moralnost (a time i kriminalne sklonosti) nasleđuju 

Bračni par Glik /Sheldon & Eleanor Glueck,

1950, 1957/ su na osnovu svojih istraživanja utvrdili da je kriminalnost oca najbolji prediktor delinkvencije dece, ali da je takođe važan i nadzor majke nad decom i materijalni status porodice. Naglasili su značaj multidisciplinarnog pristupa u proučavanju etiologije delinkvencije, odnosno nužnost proučavanja međuuticaja nasleđa i sredine

BIOLOŠKA SHVATANJA Uticaj genetskih faktora Proučavanje porodičnih istorija (nastavak) 

Goring /Charles Buckman Goring, 18701919/ je tvrdio da se osobine ličnosti prestupnika i neprestupnika značajno razlikuju i da su te razlike rezultat nasleđa, a ne uticaja sredine 





Kontrolu kriminaliteta bi, prema Goringu, trebalo zasnivati na kombinaciji društvenih mera sa medicinskim zahvatima (koji uključuju i zabranu reprodukcije slaboumnih, epileptičara i lica sa defektnim socijalnim instinktima) Pod uticajem ovih ideja, u mnogim zemljama je vršena prisilna sterilizacija teških zločinaca Ključni prigovor Goringovim tezama – nije pouzdano utvrđeno odsustvo uticaja sredine na kriminalno ponašanje

BIOLOŠKA SHVATANJA Uticaj genetskih faktora Proučavanje blizanaca i usvojenika Poređenje jednojajčanih blizanaca – idealan način

da se ispita uticaj nasleđa. Nekoliko istraživanja je ukazalo na sličnost ponašanja (prisustvo/odsustvo delinkvencije) jednojajčanih blizanaca, koja prevazilazi takvu sličnost između dvojajčanih blizanaca, kao i između obične braće i sestara Proučavanje usvojenika - Mednik i saradnici su, nakon sprovedenog istraživanja nad više od 14.000 usvojene dece u Danskoj, upozorili da se uticaj genetike ne sme zanemariti – kriminalne sklonosti bioloških roditelja pouzdanije određuju ponašanje dece nego takve sklonosti usvojilaca

Koncepcije o uticaju hromozomskih aberacija Sindrom XYY, odnosno višak muškog polnog hromozoma, dovodi se u vezu sa kriminalnim ponašanjem. Rezultati istraživanja sprovedenog u Danskoj nad više od 30.000 muškaraca pokazali su da su lica sa ovom hromozomskom aberacijom sklonija vršenju (nenasilnih) krivičnih dela u odnosu na ostala lica istih godina, inteligencije i socijalnog statusa

Kritika bioloških shvatanja Pored nesumnjivog doprinosa bioloških koncepcija naučnom saznanju u oblasti kriminologije, ovim koncepcijama su upućeni i brojni prigovori 

Pitanje reprezentativnosti uzoraka na kojima su sprovođena neka od istraživanja na osnovu kojih su potvrđivane biološke koncepcije



Rezultatima istraživanja nije pouzdano isključen značajan uticaj faktora sredine na kriminalno ponašanje



Jednostranost – uticaj bioloških činilaca je apsolutizovan

PSIHOLOŠKA SHVATANJA Psihoanalitička objašnjenja Prema psihoanalitičkom učenju koje je utemeljio Zigmund Frojd /Sigmund Freud, 1856-1939/, ličnost je sačinjena od tri međusobno povezane komponente: Ida, Ega i Superega Id predstavlja osnovne fiziološke potrebe i nagone i nesvesne težnje čoveka i neprestano teži njihovom zadovoljenju (princip zadovoljstva). Ego je segment ličnosti koji je svestan i racionalan i deluje kao posrednik između nesvesnih impulsa Ida i zahteva Superega (princip realnosti). Superego predstavlja moralnost i savest i obuhvata društvena ograničenja i zahteve; on se gradi socijalizacijom, odnosno internalizacijom društvenih vrednosti u periodu detinjstva Psihoanalitičari smatraju da zločin može biti posledica nerazvijenog Superega ili previše slabog Ega, nemoćnog da kontroliše instinktivne impulse Sam Frojd je pak verovao da vršenje zločina može biti posledica preterano aktivnog Superega – zločinci osećaju krivicu i anksioznost pa podsvesno teže tome da budu kažnjeni kako bi se rasteretili neprijatnih osećanja Ključna zasluga psihoanalitičkih objašnjenja je u tome što su naglasila znajač iskustva u ranom detinjstvu na kasnije ponašanje Prigovori upućeni ovom objašnjenju su prvenstveno metodološke prirode: uopštavanja iz malih uzoraka i nemogućnost operacionalizacije ključnih kategorija

PSIHOLOŠKA SHVATANJA Teorija inteligencije 

Mnogi istraživači su smatrali da je kriminalno ponašanje posledica niske inteligencije. Nizak količnik inteligencije zatvorske populacije utvrđivan je u brojnim istraživanjima sprovođenim početkom XX veka 



Godar /Henry Goddard/ je 1914. godine utvrdio da je ‘oko 70% zločinaca je maloumno’, te da su slaboumna lica potencijalni prestupnici

Hirši i Hindelang /Travis Hirschi & Michael Hindelang, 1977/ ponovo oživljavaju teoriju inteligencije krajem 70-ih godina XX veka. Oni, naime, utvrđuju da je prosečni količnik inteligencije (IQ) kod delinkvenata za oko 8 poena niži nego kod nedelinkvenata 

Niska inteligencija je značajan faktor prestupništva; osobe niže inteligencije ne uviđaju posledice (štetnost) svog ponašanja

Prigovori:  

Kritika testova inteligencije (Šta uistinu oni mere: inteligenciju ili znanje?) Postavljeno je pitanje reprezentativnosti uzoraka (budući da je u istraživanja obično uključena samo zatvorska populacija)

PSIHOLOŠKA SHVATANJA Ajzenkova teorija ličnosti 

Prema Ajzenku /Hans Eysenck/, postoje tri bazične dimenzije (temeljne crte) ličnosti: psihoticizam, neuroticizam i ekstraverzija. One su u velikoj meri nasledne 





Ekstraverzija – druželjubivost, prodornost, impulsivnost Neuroticizam - emocionalna nestabilnost, sklonost anksioznosti, ljutnji i sl. Psihoticizam – sklonost psihopatološkim ponašanjima, impulsivnosti, kršenju normi, neosetljivost za druge



Ekstraverti se teže uslovljavaju (usled specifičnih obeležja biohemijskih procesa u mozgu) i teško uče, tako da su skloniji kriminalnom ponašanju od introvertnih osoba



Ekstraverzija, neutoricizam i psihoticizam su izraženiji kod zatvoreničke populacije, a na prvom mestu je psihoticizam



Ličnost prestupnika po pravilu karakterišu: potraga za uzbuđenjima, nemogućnost kontrole impulsa, hostilnost, agresivnost, neprilagođenost, potiskivanje, poricanje i nezrelost

PSIHOLOŠKA SHVATANJA Psihopatija i zločin Psihopatija (ili antisocijalni poremećaj ličnosti) predstavlja specifičan sklop ličnosti koji u prvom redu karakterišu: nedostatak empatije, impulsivnost, agresivnost, sklonost rizicima i neodgovorno ponašanje Mnogi istraživači su konstatovali da ovakav sklop ličnosti nosi visok rizik nasilničkog recidivizma – Rezultati brojnih istraživanja govore da je kod psihopata povrat četiri puta češći nego kod ostalih prestupnika

SOCIOLOŠKA SHVATANJA

Škola društvene sredine 1. Tard /Gabriel Tarde, 1843-1904/ 

1905. godine u Parizu objavio knjigu („La psichologie penale“) u kojoj predstavlja zakon imitacije; smatrao je da se devijantno ponašanje isprva „imitira iz mode“, a da potom prelazi u naviku



Imitacija se pojavljuje u 2 oblika: kao moda u gradu i navika na selu  Zločin se javlja kao moda i vremenom postaje navika (niži slojevi društva oponašaju više slojeve)  Kriminalitet je pojava okrenuta protiv društva i nužno je preduzeti sva sredstva borbe protiv njega (veruje u zastrašujući efekat kažnjavanja i sugeriše širu primenu smrtne kazne)

Škola društvene sredine (nastavak) 2. Dirkem /Emile Durkheim, 1858-1917/ 

Prema Dirkemu, ljudska priroda je u osnovi sebična, a aspiracije ljudi su neograničene i one mogu da, ukoliko se ne kontrolišu, dovedu do haosa. Socijalizacija i socijalne veze su mehanizmi pomoću kojih društvo uspeva da ograniči impulse i aspiracije ljudi i spreči haos. Putem socijalizacije, ljudi usvajaju društvene norme i postaju dobri članovi društva, umesto sebičnih jedinki. Neophodni preduslovi stabilnog društva jesu čvrst set društvenih normi (odnosno snažno kolektivno nesvesno) i čvrste socijalne veze (socijalna integracija)



Anomija (odsustvo, nejasnoća ili neefikasnost društvenih normi) dovodi do dezorganizacije društva, konfuzije u moralnoj svesti pojedinca i delinkventnog ponašanja



Stanje anomije je naročito karakteristično za periode naglih i brzih društvenih promena. U tim periodima, norme koje su tradicionalno bile smernice ponašanja postaju manje jasne, budući da iskrsavaju nove okolnosti na koje se one ne mogu primeniti. Aspiracije, koje su ranije držane pod kontrolom, sada su nesputane; mnogi ljudi počinju da se osećaju kao da ih nosi stihija i suočavaju se sa sve većim teškoćama pri rešavanju svojih problema; mnogi osećaju sve snažniju frustraciju usled nemogućnosti da ostvare sve svoje aspiracije



Dirkem je zastupao funkcionalističku perspektivu i smatrao je da je kriminalitet neizbežan i normalna društvena pojava; Kriminalitet postaje patološka pojava tek onda kada poprimi preterane razmere

Sociološka škola

(Škola društvene odbrane) 





Formirana je krajem XIX veka, sa idejom da bude most između pozitivizma i Klasične škole Njeni utemeljivači su: Prins /A. Prins/, Fon List /F. von Liszt/ i Van Hamel /van Hammel/ Fon List smatra da na kriminalitet deluju dve grupe činilaca:  

individualna svojstva učinilaca (nasleđena i stečena) i društveni činioci

Prestupnike deli na:  

Zločince iz navike (popravljive i nepopravljive) Slučajne krivce (krivična dela vrše uglavnom pod uticajem spoljnih činilaca)

Zalaže se za dualitet kazni i mera bezbednosti; najvažnijom smatra specijalnu prevenciju i prilagođavanje sankcije ličnosti prestupnika (individualizacija) Smatra da među prestupnicima postoje oni koje treba samo zastrašiti, oni koje treba ‘popraviti’ i oni koji su nepopravljivi

Istorijski materijalizam Utemeljivači: Marks /Karl Marx/i Engels /Friedrich Engels/ Engels je naročitu pažnju posvetio uslovima života radnika u velikim gradovima, pre svega u Mančesteru 



Skrenuo je pažnju na demoralizujuće dejstvo siromaštva, socijalnu nesigurnost i eksploataciju radnika, kao sigurne faktore prestupništva Zločin je izraz revolta radnika, vid klasne borbe

Rešenje: ukidanje kapitalističkog načina proizvodnje osnovne protivrečnosti društva se, kako su smatrali predstavnici ove škole, ne mogu rešiti na terenu prava, već klasnom revolucijom Shvatanja Marksa i Engelsa uticala su na mnoge kriminologe – neki su uzrok porasta kriminaliteta tražili u propadanju ličnosti u uslovima buržoaskog društva, a drugi u društvenoj strukturi i ekonomskoj sferi. Bonger /Willem Bonger/ je najvažnijim činiocem kriminaliteta smatrao siromaštvo koje degradira ličnost bilo direktno (razvijanjem sebičnosti i parazitizma), bilo u sadejstvu sa alkoholizmom. Veće učešće pripadnika pojedinih rasa u kriminalitetu tumačio je nepovoljnim ekonomskim i socijalnim uslovima njihovog života Bongeru se zameralo da je apsolutizovao dejstvo ekonomskih činilaca

RANE AMERIČKE SOCIOLOŠKE TEORIJE



Prva istraživanja u SAD (s početka XX veka) bavila su se, pod uticajem evropske kriminološke tradicije tog doba, proučavanjem pojedinca



20-ih godina XX veka, pod uticajem Tardovog i Dirkemovog učenja, razvija se sociološka orijentacija, koja je od tada dominantna u američkoj kriminologiji

Ekološka teorija 

Vodeći predstavnici: Šo i Makej /Shaw & McKay/ Oni su 20-ih godina XX veka započeli proučavanje distribucije društveno nepoželjnih ponašanja u Čikagu, gradu koji je u to doba karakterisao veliki priliv stanovništva iz unutrašnjosti, kao i imigranata



Odbacivši tada popularna rasna i kulturalna objašnjenja delinkvencije, Šo i Makej su verovali da je ona rezultat specifičnih sredinskih uslova života. Proučavajući ‘gradsku socijalnu ekologiju’ ustanovili su da su faktori delinkvencije vezani za razvoj grada, odnosno društvenu dezorganizaciju do koje dolazi u određenim gradskim područjima 



Postoji pet jasno odeljenih područja grada koja se prostiru oko jezera Mičigen; u oronulim zgradama u centralnim zonama grada (oko poslovnog jezgra) živi sirotinja i doseljenici; slamove u kojima oni žive karakteriše društvena dezorganizacija i tu je kriminalitet najveći, dok je u rezidencijalnoj zoni koja je udaljena od centra i nastanjena pripadnicima bogatijih društvenih slojeva, kriminalitet daleko niži Društvena dezorganizacija je ono što vodi u delinkvenciju. Nju karakteriše: raspad socijalnih institucija i organizacija; neefikasnost socijalne kontrole; postojanje kriminalnih područja i kulturna transmisija delinkventnih obrazaca ponašanja. Ključni elementi društvene dezorganizacije su: heterogenost i smenjivost stanovništva, siromaštvo i rasturene porodice

Teorije kulturnog konflikta i kulturnog raskoraka 

Ideje o sukobu između kulturnih normi različitih društvenih grupa koje imaju vlastite vrednosne i normativne sisteme, teorijski je uobličio Selin /Thorsten Sellin, 1938/. Prema njemu, do kulturnog konflikta dolazi kada ljudi (pripadnici određene grupe/zajednice) poštujući svoje, dođu u sukob sa normama ponašanja drugih

Od posebnog značaja za kriminologe su sledeće dve vrste kulturnih sukoba:  Primarni kulturni sukobi , koji nastaju kada se pravne norme jedne kulture primene na ljude odrasle u drugoj  Sekundarni kulturni sukobi, koji nastaju kada članovi jedne uže kulturne grupe stvaraju vrednosti koje su oprečne pravnim normama Teorija kulturnog raskoraka tvrdi da se delovi kulture menjaju nejednakim tempom, što dovodi do poremećaja ravnoteže kulturnog sistema u celini 

Iz ovih shvatanja, nastale su teorije potkultura i kontrakultura. U američkoj sociologiji se tradicionalno pravi razlika između opšte kulture (zajedničke za celo društvo) i potkulture (kulture posebne društvene grupe, koja sadrži norme koje su suprotne opštepriznatim)

Teorije kulturnog konflikta i kulturnog raskoraka Sukob sa kulturom srednje klase 

Koen /Albert Cohen, 1955/ smatra da je fenomen supkulture (specifični kulturni milje u kome odrastaju mladi) glavni faktor delinkvencije. Osnovni uzrok nastanka prestupničkih bandi i njihove supkulture jeste otpor radničke omladine prema vrednostima i kulturnim obrascima koje nameće srednja klasa, kao dominantna u društvu



Radnička omladina, naime, ne uspeva da te modele usvoji (deca iz radničke klase ne uspevaju da tokom školovanja dostignu status koji je nametnut kao poželjan) i doživljava statusnu deprivaciju koja proizlazi iz frustracija



Supkultura i identifikacija s alternativnim vrednostima postaju rešenje za statusne probleme mladih iz nižih društvenih slojeva



Društvo teži da konformizuje mlade uveravajući ih u vrednosti srednje klase (materijalno blagostanje, stabilna porodica, uspešan posao itd.). No, znatnom delu omladine je nedostižan stil života srednje klase (oni nisu socijalizacijom opremljeni osobinama i znanjima potrebnim za uspeh prema njenim standardima) , pa nastaje dubok jaz između želja i mogućnosti



Oni iz viših slojeva imaju drugačiju startnu poziciju: socijalizacijom im se podstiče samopouzdanje i ambicioznost, usmerenost ka cilju, sticanju znanja i diploma, snažna volja, suzdržavanje radi kasnijeg dobitka itd.

Sukob sa kulturom srednje klase (nastavak)



Kod mladih iz nižih slojeva nastaju frustracije i odbacivanje uobičajenih sredstava za postizanje ciljeva



Premda je stil života srednje klase privlačan, postoje prepreke vertikalne socijalne pokretljivosti



Na strukturne društvene smetnje reaguje se identifikacijom sa supkulturom (uključujući i delinkventnu)



Delikventnu supkulturu Koen vidi kao negativističku - supkulturna grupa odbacuje konvencionalne vrednosti i usmerava svoje članove prema vandalizmu, nasilništvu i preduzimanju rizika

Teorije kulturnog konflikta i kulturnog raskoraka Kultura niže klase (nastavak)

Miler /Walter Miller, 1958/ kulturu niže klase vidi kao kontekst koji proizvodi delinkvenciju gangova. Ta potkultura počiva na sopstvenim vrednostima koje Miler naziva fokusnim interesovanjima i navodi ih šest: 















Nevolja (biti u nevolji najčešće za omladinu iz niže klase znači imati posla sa krivičnopravnim sistemom; roditelji žele da njihova deca izbegnu nevolju, ali adolescenti ponekad stiču prestiž upadanjem u nevolju) Čvrstina (preokupiranost isticanjem vlastite muževnosti i ekstremnom homofobijom (mržnjom prema homoseksualcima); Miler je smatrao da je to posledica odrastanja u porodicama bez oca, odnosno nedostatka muške figure za identifikaciju) Kefalo (imati kefalo u potkulturi niže klase znači biti snalažljiv i uspeti nadmudriti druge, a ne biti nadmudren od strane drugih) Uzbuđenje (mnoge aktivnosti ljudi iz niže klase uključuju uzbuđenje i rizično ponašanje; nakon dosadne svakodnevice tokom radne nedelje, vikendom ljudi izlaze u grad, opijaju se, kockaju, tuku) Sudbina (ljudi iz niže klase imaju naročito fatalistički pogled na život, više veruju u ‘sreću’ nego u vlastite napore) Autonomija (ovo fokusno interesovanje koje podrazumeva odbacivanje autoriteta i nenaklonost prema svakom ko pokušava da kontroliše njihovo ponašanje pomaže da se opravda kršenje zakona i drugih normi)

Miler smatra da u većini radnih porodica dominira majka, te da je prezauzetost oca na poslu dovela dečake u teškoću da izgrade svoj identitet muškarca Zato su za maloletnike tuče i drugi oblici antisocijalnog ponašanja sredstvo izgradnje identiteta muškarca

Teorije kulturnog konflikta i kulturnog raskoraka (nastavak) Potkultura nasilja 

Volfgang /Marvin Wolfgang/ i Ferakuti /Franco Ferracuti/ su u knjizi Potkultura nasilja (1967) opisali nasilničku potkulturu urbanih maloletnika



Potkultura nasilja uključuje norme koje nalažu da se na određene stimuluse (npr. uvredu) reaguje fizičkom agresijom, kao očekivanom i socijalno poželjnom reakcijom



Volfgang i Ferakuti su ukazali na to da učinioci ubistava koji pripadaju nasilničkoj potkulturi daleko više vrednuju čast nego što se to čini u okviru dominantne kulture. S druge strane, oni daleko manje vrednuju ljudski život

TEORIJE O UČENJU Teorija diferencijalne asocijacije Utemeljivač: Saderland /Edwin Sutherland, 1883-1950/ 

Saderland je smatrao da je kriminalitet proizvod diferencijane asocijacije (različitog povezivanja) sa kriminalnim i nekriminalnim normama – osoba postaje prestupnik zato što u njenim socijalnim kontaktima preovlađuju pro-kriminalne, nad anti-kriminalnim definicijama i obrascima



Prestupničko ponašanje se, kao i svako drugo ponašanje, uči u procesu komunikacije, odnosno u interakciji s drugima. Uče se kako tehnike vršenja krivičnih dela, tako i specifična opravdanja njihovog činjenja



Tokom života pojedinac se identifikuje sa različitim grupama i potkulturama, ali postaje delikvent onda kada socijalizacijom usvoji devijantne (prestupničke) vrednosti



Asocijacije, odnosno grupe koje generišu delinkventnu potkulturu mogu biti: porodica, vršnjačke grupe, susedstvo itd.



Raznolikost, anonimnost i promenljivost urbanih društava pogoduju stvaranju potkultura u koje pojedinac često stupa igrom slučaja

Teorija diferencijalne asocijacije (nastavak)

Saderlend je svoja shvatanja izneo u 9 tačaka: 1. Kriminalno ponašanje se uči (kriminalno ponašanje nije biološki determinisano, odnosno urođeno)

2. Kriminalno ponašanje se uči u interakciji sa drugima, kroz komunikaciju (učenje kriminalnog ponašanja se obavlja kroz interpersonalnu interakciju)

3. Glavni deo učenja se odvija u okviru prisnih grupa

(ljudi uče kriminalno ponašanje od ljudi sa kojima su emocionalno povezani; ono se ne uči posredstvom masmedija)

4. Učenje kriminalnog ponašanja obuhvata: savlađivanje tehnika vršenja zločina i specifičnu usmerenost motiva, opravdavanja i stavova (uči se kako da se izvrši zločin i kako da se njegovo vršenje opravda)

5. Način usmeravanja motiva se usvaja iz definicija kojima se kršenje zakona smatra poželjnim ili nepoželjnim (u interakcijama se uči i to da li će se pravne norme odrediti kao vredne poštovanja ili kao one koje zaslužuju da budu prekršene)

6. Pojedinac postaje prestupnik zato što je izložen većem

broju definicija kojima se kriminalno ponašanje određuje kao poželjno, nego definicija kojima se ono određuje kao nepoželjno (ljudi krše zakonske norme onda

kada usvoje više stavova kojima se kriminalno ponašanje određuje kao poželjno, nego stavova kojima se favorizuje poštovanje zakona)

7. Asocijacije [kontakti, druženja] variraju po intenzitetu,

učestalosti, trajanju i prvenstvu (efekti asocijacija variraju po četiri dimenzije; one zavise od toga koliko u proseku traju, koliko su učestali, koliku važnost neko pridaje određenom kontaktu (intenzitet) i na kom uzrastu je do asocijacije došlo (prioritet); asocijacije će imati veći uticaj ukoliko su učestalije, duže traju, događaju se rano u životu i uključuju osobe čije stavove i prijateljstvo pojedinac visoko vrednuje)

8. Proces učenja kriminalnog ponašanja obuhvata sve one mehanizme koji su deo svakog učenja (pro-kriminalna socijalizacija uključuje iste mehanizme kao i socijalizacija kojom se usvaja poštovanje zakonskih normi)

9. Premda je kriminalno ponašanje izraz opštih potreba i vrednosti, ono se ne može njima objašnjavati, jer je i nekriminalno ponašanje izraz tih istih potreba i vrednosti (motivi nisu dovoljni da objasne kriminalno

ponašanje; primera radi, želja za novcem neke će ljude motivisati da prekrše zakon, dok će većinu motivisati da se dobro obrazuju i marljivo rade; zato se i drugi faktori moraju uzeti u obzir)

Ocena doprinosa teorije: Teorija diferencijalne asocijacije je ostvarila ogroman uticaj u kriminologiji i doživela brojne empirijske potvrde: ona predstavlja uverljivo objašnjenje mnogih oblika delinkvencije. Jedan od glavnih prigovora koji su joj upućeni tiče se uzročnog redosleda (dileme tipa ‘kokoška-jaje’) odnosno pitanja do čega je prvo došlo: do druženja sa delinkventim vršnjacima ili vlastitog delinkventnog ponašanja? Drugi prigovor odnosi se na neuspeh teorije da objasni određena kriminalna ponašanja – npr. zločine koje samostalno vrše određene individue, a za koje se ne može reći da su naučena ponašanja (npr. mnoga ubistva, silovanja i dr.). Saderland je kritikovan i zbog zanemarivanja značaja mas-medija za učenje kriminalnog ponašanja

TEORIJE O UČENJU Akersova teorija socijalnog učenja 

Akers /Ronald Akers/ je proširio teoriju diferencijalne asocijacije tako što je uključio i aspekt ‘pojačavanja’ (koncept teorije socijalnog učenja). Prema Akersu: 





Učvršćivanje nekog ponašanja zavisi od posledica (nagrađivanja ili kažnjavanja) koje ga prate (operantno uslovljavanje). Kažnjavanje nekog ponašanja dovodi do njegovog izbegavanja, dok pozitivan ishod dovodi do njegovog učvršćivanja Da bi subjekt nešto učinio, potrebno je najpre da bude motivisan bilo nagradom (pozitivno pojačavanje), bilo uklanjanjem nečega za njega neprijatnog (negativno pojačavanje) Poseban proces u kome devijantno ponašanje postaje preovlađujuće u odnosu na konformističko naziva se diferencijalno pojačavanje (devijantno ponašanje se više nagrađuje nego konformističko)

TEORIJE DRUŠTVENOG PRITISKA Mertonova teorija anomije Robert Merton je smatrao da je uzrok zločina anomija. Svoju teoriju je izložio u eseju Društvena struktura i anomija (1938). Anomija je društveno stanje koje karakteriše nemogućnost da se kulturom nametnuti društveni ciljevi ostvare legalnim sredstvima. Ona, dakle, označava neusklađenost ciljeva (vrednosti) i sredstava za njihovo postizanje Merton stavlja naglasak na individualnu reakciju pojedinca na stanje anomije i iznosi 5 tipova adaptivnih modela:     

Konformizam (prihvataju se i ciljevi kulture i institucionalizovana sredstva) Inovativnost (prihvataju se ciljevi, ali se odbacuju sredstva) Ritualizam (odustaje se od ciljeva, ali se ritualno pridržava pravila) Povlačenje (odustaje se i od ciljeva i sredstava) Pobuna (odbacuju se i ciljevi i sredstva i zamenjuju se novim)

Mertonova teorija anomije (nastavak)



Nasuprot prvom modelu prihagođavanja (konformizmu), preostali podrazumevaju devijantno ponašanje. Poslednji tip prilagođavanja – pobuna, karakterističan je za pripadnike revolucionarnih i terorističkih grupa koje teže da stvore novo društvo



Kritika Mertonove teorije: Neki autori su osporili zaključak koji proističe iz Mertonove koncepcije da su devijantnosti i kriminalitetu najskloniji pripadnici nižih slojeva. Pored toga, neki kritičari ukazuju da je Mertonovo shvatanje anomije koncipirano u doba Velike krize i da ono ne odgovara američkom društvu iz druge polovine XX veka



Ipak, čini se nespornim da se Mertonova teorija generalno može primeniti u objašnjavanju određenih tipova kriminalne aktivnosti

TEORIJE DRUŠTVENOG PRITISKA Delinkvencija i mogućnost Klauard /Cloward/ i Olin /Ohlin/ su 1960. godine dalje razvili Mertonovo učenje, posebno ukazujući na uticaj supkulture mladih: delinkventima su nepristupačna legitimna sredstva za postizanje kulturalno postavljenih ciljeva, pa oni zadovoljenje svojih potreba pokušavaju da ostvare uključivanjem u supkulture Postoje tri vrste supkulture mladih:  Kriminalna supkultura (u područjima gde postoji organizovani kriminal)



Konfliktna supkultura (nezadovoljstvo se izražava kroz nasilje maloletničkih bandi)



Supkultura povlačenja (nisu uspeli ni legitimnim

niti alternativnim sredstvima, pa se povlače i stvaraju grupe čije pripadnike obično povezuje zloupotreba droga) 

Na odluku mladih o ulasku u svet kriminalaca u velikoj meri utiču uzori koji im se nameću bilo u neposrednim kontaktima sa starijim prestupnicima, bilo posredstvom medija i popularne kulture (koji često kao da teže popularisanju poznatih lica iz kriminalnog sveta)

Tehnike neutralizacije Odgovarajući na pitanje: ‘zašto ljudi krše norme u čiju osnovanost veruju’, Sajks i Maca /Sykes & Matza, 1957/ ukazuju na to da delikventi zapravo nisu okrenuti protiv normi i vrednosti društva, već da uspevaju da neutrališu moralne kočnice. Prestupnik mora opravdati svoje delinkventno ponašanje i osloboditi se osećanja krivice. On to postiže posredstvom ‘neutralizacija’, kojih ima 5 osnovnih vrsta: 

  



Poricanje odgovornosti za delinkventni čin (doveden sam u ovu situaciju bez svoje krivice) Poricanje povrede (ma nije to ništa; niko neće biti povređen) Poricanje žrtve (to je i zaslužila; sama je to tražila) Osuda onih koji osuđuju (policija i pravosuđe su korumpirani, gori od mene; zašto ne bih i ja mogao prekršiti zakon) Pozivanje na višu lojalnost (prijatelj se mora braniti)

KONTROLNE TEORIJE Spoljašnja i unutrašnja kontrola Rajs /Albert Reiss, 1951/ smatra da delinkvenciju izaziva odsustvo lične i društvene kontrole. Prva je internalizovana, dok se druga realizuje delovanjem pravnih i neformalnih društvenih sankcija Naj /Ivan Nye, 1958/ ukazuje da na sprečavanje delinkvencije utiču tri vrste kontrole: 





direktna kontrola (povezana sa kažnjavanjem od strane pravosudnih organa) indirektna kontrola (od vršenja zločina se odustaje da se time ne bi izazvali patnja i razočaranje bližnjih), i interna kontrola (delovanjem savesti)

KONTROLNE TEORIJE Teorija suzdržavanja Rekles /Walter Reckless, 1961/ smatra da snažne unutrašnje i ojačane spoljašnje brane doprinose tome da se pojedinac uzdrži od delinkventnog ponašanja Postoje dve vrste ‘brana’ od upuštanja u prestupničko ponašanje: 



unutrašnje brane (osobine ličnosti – snažan ego; razvijen superego; jaka samokontrola, visoka tolerancija na frustracije itd.) i spoljašnje brane (društvena kontrola; efikasni mehanizmi jačanja normi itd.)

KONTROLNE TEORIJE Hiršijeva kontrolna teorija Hirši /Travis Hirshi, 1969/ smatra da je delinkventni akt rezultat kidanja veza između pojedinca i društva  Ta veza ima sledeće elemente: 







Povezanost (ljudima je važno mišljenje onih koje vole i poštuju; želja da ih ne razočaraju može učiniti da se uzdrže od delinkventnog ponašanja) Posvećenost (što više energije i emocija ljudi ulože u prosocijalne aktivnosti, više mogu izgubiti ukoliko se upuste u delinkventno ponašanje) Angažovanost (okupiranost konvencionalnim aktivnostima onemogućava mnoge da se delinkventno ponašaju) Verovanje (osobe koje prihvate konvencionalni sistem vrednosti u nižem su riziku od upuštanja u delinkventno ponašanje nego oni koji ovaj sistem vrednosti odbace)

Za Hiršija, dakle, pravo pitanje nije zašto neko vrši zločin, već zašto se mnogi uzdržavaju od njegovog vršenja. Povezanost sa drugima učiniće da se delinkventim ponašanjem može previše izgubiti u socijalnom smislu, što će doprineti da se ljudi sa socijalnim vezama uzdrže od prestupničkog ponašanja

TEORIJE DRUŠTVENE REAKCIJE

Nova društvena odbrana 

Nastaje nakon II svetskog rata - godinom začetka smatra se 1946. godina, kada je Filipo Gramatika u Đenovi osnovao Centar za proučavanje društvene odbrane



Deli se u 2 struje:  

ekstremnu (glavni predstavnik: Gramatika) i umerenu (glavni predstavnik: Ansel)



Pripadnici ekstremne struje zagovaraju dejuridizaciju (nepotrebnim su proglašeni pojmovi poput: krivičnog prava, kazne, zločina, prestupnika, a uvode se pojmovi antisocijalnog ponašanja i kurativnih, vaspitnih i mera odvajanja prilagođenih ličnosti učinioca)



Umerena struja ne odbacuje krivično pravo, ali favorizuje specijalnu prevenciju i rehabilitaciju prestupnika

Kritika ove škole: ostalo je otvoreno pitanje

učinka resocijalizacije kao svrhe kažnjavanja; vodi preteranoj blagosti prema učiniocima koji se tretiraju kao pacijenti koje treba lečiti

Interakcionizam



Osnovna teza: ‘Pojedinac nije devijantan zato što je izvršio određeno delo, već zato što je društvo to delo i tog učinioca označilo devijantnim’ (Tannenbaum)



Dominantne društvene grupe su te koje imaju moć da neka ponašanja označe/definišu kao devijantna



Devijanti (i delinkventi) dolaze u sukob sa dominantnim društvenim grupama i u toj interakciji nastaje i učvršćuje se odstupajuće ponašanje

Teorija etiketiranja Predstavlja konkretizaciju teorije socijalnog interakcionizma 

Teorija upućuje na tri osnovna pitanja:   



Definicije kriminaliteta i devijantnosti su relativne 



Definicije devijantnosti i kriminaliteta Diskriminaciju u primeni zvaničnog etiketiranja i sankcija Posledice etiketiranja na nastavak kriminalnog ponašanja

Devijantnost se ne tiče ponašanja, već je rezultat toga kako drugi ocenjuju to ponašanje

Lepljenje etikete devijantnosti 



Neki ljudi i neka ponašanja imaju više šanse da budu stigmatizovani i ocenjeni kao devijantni Ljudi koji imaju moć stigmatizuju i lepe etikete onima bez moći

Teorija etiketiranja (nastavak) Negativne posledice etiketiranja: 

 

Interakcije sa drugima oblikuju subjektovo poimanje samog sebe Pojačavanje devijacije Dramatizovanje ‘zla’

Čepmen /Denis Chapman/ ukazuje da se stvara stereotip kriminalca kao lica koje pripada nižim društvenim slojevima. Stereotip izaziva odbojnost kod viših slojeva, razvija kod njih osećanje ugroženosti, dok sa druge strane upućuje organe formalne socijalne kontrole da potencijalne učinioce zločina traže među pripadnicima tih grupa

Lemert /Edwin Lemert/ razlikuje: 



Primarnu devijaciju – primarno devijantno ponašanje , i Sekundarnu devijaciju – koja nastupa kod osobe koja je uhvaćena i etiketirana i koja nastavlja sa devijantnim ponašanjem jer joj društvo sve više onemogućava povratak među konformiste i učvršćuje njen devijantni identitet kažnjavajući je svaki put sve teže

Teorija etiketiranja stoji nasuprot postavkama o efektu zastrašivanja krivičnopravne reakcije. Dok teorije o zastrašivanju kažu da na opadanje kriminaliteta utiče pretpostavljeni rizik hapšenja i kažnjavanja, teorija etiketiranja upućuje da označavanje nekog lica prestupnikom pojačava rizik njegovog daljeg prestupničkog ponašanja

Zasluge i kritika teorije etiketiranja Zasluge:  Doprinela realnijem sagledavanju prestupničkog ponašanja  Skrenula pažnju na mehanizme stigmatizacije Kritika: 

 



Istraživanja nisu uspela da konzistentno podrže njene argumente Pojedinac se vidi kao pasivan Nije uspela da objasni primarnu devijaciju Zanemaruje kriminalitet moćnih

RADIKALNA KRIMINOLOGIJA 

Nastaje krajem 60-ih godina XX veka na Zapadu (najpre u Engleskoj, pa u SAD i drugim zapadnim zemljama)



Za teorijski okvir uzima se teorija konflikta



Postoje dva bazična pogleda na društvo: 1) društvo je okvir i izraz konsenzusa i 2) društvo je kontekst konflikta  Perspektiva konsenzusa - društvene institucije pomažu da se izgradi društvena stabilnost  Konfliktna perspektiva 



konflikt je ‘fundamentalni aspekt društva koji nikada neće biti potpuno razrešen’ društvene institucije služe interesima moćnih, a država ne reprezentuje zajedničke interese svih (opšti interes), niti pravdu



RADIKALNA KRIMINOLOGIJA Osnovna teza - klasni odnosi (nastavak) proizvode prestupništvo 

Nekolicina ljudi u kapitalističkom društvu ima bogatstvo i moć



Bogati koriste svoju moć da siromašne zadrže u toj poziciji



Krivično pravo reflektuje interese moćnih



Prestupnici su normalni ljudi koji vrše zločine zato što su pritisnuti bedom



Krivičnopravni sistem ne deluje na uzroke kriminaliteta



Sistem mora postati pravičniji – nužna je socijalna i ekonomska reforma

RADIKALNA KRIMINOLOGIJA (nastavak)

Za radikalne kriminologe kriminalitet predstavlja: 



Kršenje politički definisanih prava (prava na pristojnu ishranu i stanovanje, ljudsko dostojanstvo i samoodređenje) Izraz protivrečnosti kapitalizma; Kriminalitet je vid klasne borbe, a pravo je sredstvo u rukama vladajućih

Kvini /Quinney/ deli kriminalitet na:  

kriminalitet represije i dominacije (vrše ga pripadnici vladajućih slojeva) kriminalitet eksploatisanih društvenih klasa (čine ga krivična dela prilagođavanja (npr. imovinski kriminalitet) i krivična dela otpora)

Radikalni kriminolozi smatraju da je neophodno istraživati imperijalizam, rasizam, kapitalizam, seksizam i druge sisteme eksploatacije

Istraživanja bazirana na postavkama teorije konflikta pokazala su da:



Delinkventi iz nižih društvenih slojeva imaju znatno više šanse da budu registrovani od strane policije nego što je to slučaj sa delinkventima koji pripadaju višim društvenim slojevima



Sudovi češće teže kažnjavaju ljude bez moći i pripadnike nižih slojeva/marginalnih grupa

Zasluge i kritika radikalnog pristupa Zasluge: 



Proširen je predmet kriminologije i na oblast reagovanja na kriminalitet Zalaganje za ukidanje kazne lišenja slobode doprinelo je uvođenju alternativa kazni zatvora

Kritika: 



Insistiranje na ekonomskim i političkim činiocima Čoveka–učinioca krivičnog dela, nigde nema: on je sveden na političko biće, aktera klasne borbe

Kritička kriminologija osnovne postavke 

Kriminalitet je u funkciji kapitalističkog načina proizvodnje



Siromašni (proletarijat) uključeni su u ulični kriminalitet, dok bogati (buržoazija) vrše dela koja se ne definišu kao zločini (rasizam, seksizam itd.)



Siromašni slojevi se kontrolišu zatvaranjem, dok viša klasa odvraća pažnju srednjoj klasi putem stvaranja straha od nižih društvenih slojeva

Kritička kriminologija danas U njenom krilu može se zapaziti nekoliko orijentacija kojima je zajedničko to što nastavljaju kritiku formalne socijalne kontrole kriminaliteta i traže njenu transformaciju – šanse i blagostanje moraju biti ravnomernije raspoređeni

Pravci: Levi realizam Postmodernizam Mirotvorna kriminologija Abolicionizam/anarhizam i Feminizam

Levi realizam Nastao 80-ih godina XX veka kao reakcija na ‘levi idealizam’ marksistički orijentisanih autora koji su ulični kriminalitet tretirali kao političku pobunu i neizbežan ishod neprijateljstva i otuđenja koje izaziva kapitalizam Predstavnici: Jang /Young/, Džons /Jones/ i Meklin /MacLean/ 









U okviru ovog pravca zahteva se da se kriminalitet sagledava kao realna pojava i to iz ugla onih koji od njega najviše stradaju, kao i onih koji su sa njim u najvećem dodiru, uključujući: žrtve i njihove porodice, prestupnike , policiju i predstavnike pravosuđa Siromašni i marginalizovane društvene grupe najviše pate od uličnog kriminaliteta i njihov strah od kriminaliteta je realan. Autori u okviru ovog pravca smatraju da su prevencija i kontrola kriminaliteta od suštinske važnosti Mere koje treba primeniti uključuju: unapređenje socioekonomskih uslova, razvijanje koncepta policijskog delovanja u zajednici, razvijanje mehanizama obeštećenja žrtava i primena kazne zatvora samo prema prestupnicima koji zaista predstavljaju pretnju bezbednosti zajednice Saznanja o zločinu i policijskom delovanju moraju biti utemeljena na empiriji 



Kontrola kriminaliteta ne sme ignorisati stvarnu viktimizaciju radnika, žena, manjina (tj. onih segmenata populacije koji od kriminaliteta najviše stradaju)

Klasne razlike i siromaštvo generišu kriminalitet – ‘relativna deprivacija’ i marginalizacija su ključni faktori

Postmodernizam u kriminologiji 

Ostvaruje uticaj krajem XX i početkom XXI veka



Odbacuje ‘privilegovan’ status ‘naučne’ kriminologije (karakteristične za modernizam)



Zastupa relativistički pristup devijantnosti



Kriminologija je produžena ruka socijalne kontrole 

‘Konstitutivni kriminolozi ’ priznaju da su kriminolozi suodgovorni za način na koji se o kategorijama zločina i njegove kontrole izveštava svakodnevno i nastoje da razviju praksu kriminologije stvaranja vesti , koja bi se suprotstavila mitovima, stereotipima i konstrukcijama koje su usmerene na održavanje nejednakosti i isključivanje pojedinih grupa ljudi

Mirotvorni pravac Vodeći predstavnik je Ričard Kvini /Richard Quinney/, koji kombinuje ideje gandizma, marksizma i budizma U okviru ovog pravca ističe se sledeće: 

Kriminalitet je jedan od mnogih oblika ljudske patnje



Glavna uloga kriminologije jeste da promoviše društvo u kome vlada mir



Kažnjavanje pre podstiče nego što zastrašuje prestupnike



Treba tražiti humanistička rešenja za problem kriminaliteta (izlaz je u socijalističkom humanizmu). Umesto ‘negativnog mira’ kojim se red uspostavlja primenom nasilja i koji doprinosi porastu opšteg nivoa nasilja u društvu, potrebno je uspostaviti ‘pozitivni mir’ – pozitivni mir postoji samo onda kada je uspostavljena socijalna pravda

Abolicionizam Nastao u evropskoj kriminološkoj tradiciji Predstavnici: Kristi /Nils Christie/ i Hulsman /Louk Hulsman/ Pristalice ovog pravca kritikuju tradicionalne oblike kažnjavanja i promovišu ideje restorativne pravde Restorativna pravda, prema pripadnicima ovog pravca, ima kapacitet da bude adekvatan i dugotrajan odgovor na kriminalitet, jer zahteva učešće žrtve, prestupnika i zajednice u donošenje odluka

Feministički pristup 

Odbacuje se ‘muškocentrična’ kriminologija, koja se proglašava ‘slepom’ za rodne razlike



Pravci: 

Liberalni feminizam: polne razlike u stopama kriminaliteta uzrokovane su rodnim razlikama u socijalizaciji



Radikalni feminizam: patrijarhat prethodi kapitalizmu; polna pripadnost je važnija od klasne; muška dominacija, a ne klasno potčinjavanje je izvor podređenosti žena



Socijalistički feminizam: kapitalizam i patrijarhat su podjednako važni



Multikulturalni feminizam: naglašava važnost rasne i etničke pripadnosti, pored polne i klasne

Glavne teme feminističkih istraživanja



Viktimizacija žena 



70-ih godina XX veka istraživanja su pažnju javnosti skrenula na probleme nasilja u porodici i silovanja, koje daleko češće trpe žene

Rodne razlike u pogledu kriminaliteta  

Niže su stope prestupništva žena ‘Muškost’ i kriminalitet: rodna socijalizacija muškaraca je drugačija od rodne socijalizacije žena

Objašnjenja kriminaliteta žena sa pozicija feminističkog pristupa 

Feministkinje najpre postavljaju pitanje generalizibilnosti – mogu li se tradicionalne teorije primeniti na žene?



Muškarci i žene u kriminalitetu učestvuju različito, na različit način vrše krivična dela (premda je nepoznanica kolike su zapravo stvarne razmere kriminaliteta žena)

Rodno podeljen proces porodičnog života utiče na kriminalitet i na učešće muškaraca i žena u njemu 

Patrijarhalni: otac radi, majka ostaje kod kuće; polne razlike u stopama kriminaliteta su velike



Demokratski: oba roditelja rade izvan kuće; polne razlike s obzirom na učešće u prestupništvu su manje

NOVIJE KRIMINOLOŠKE TEORIJE

TEORIJA RACIONALNOG IZBORA Teorija o zločinu kao odabranom ponašanju Vilson i Hernstajn /Wilson & Herrnstein, 1985/ smatraju da ljudi imaju mogućnost izbora ponašanja, a da na to kakav će izbor napraviti utiču kako biološki faktori, tako i učenje. Razvijanje savesti pojedinca (učenjem unutar porodice i kroz razne društvene interakcije), najbolja je prevencija vršenja krivičnih dela

Teorija o rutinskim aktivnostima 

Tvorci teorije o rutinskim aktivnostima, Koen i Felson /L. Cohen & M. Felson, 1979/ iznose sledeće: da bi došlo do izvršenja kriminalnog čina, neophodno je da se steknu sledeći uslovi: Motivisani prestupnik  Pogodna meta (osoba; objekat)  Odsustvo čuvara/zaštitnika Ukoliko nije ispunjen neki od ova tri uslova, do izvršenja zločina neće doći, te s toga preventivne aktivnosti treba da budu usmerene na svaki od njih 

NOVE TEORIJE ŽIVOTNE SREDINE Do aktualizacije ekološke teorije i shvatanja Čikaške škole, dolazi u drugoj polovini 20. veka Neki autori ukazuju na ‘prostor’, kao posebnu (četvrtu) dimenziju kriminaliteta: 



kriminalitet varira od naselja do naselja, kao i od jednog do drugog mesta unutar istog grada (uticaj velikih tržnih centara, saobraćajnih čvorišta, dezorganizovanih delova grada itd.) moguće je razvijati nove oblike prevencije zasnovane na saznanjima o prostornoj distribuciji kriminaliteta na nekom području

NOVE TEORIJE ŽIVOTNE SREDINE Zločin i prirodna okolina 

Felson /Marcus Felson, 2006/ smatra da kriminalitet ima svoj sopstveni ekosistem



Zločini proističu iz šireg ekosistema unutar kojeg zločinac i žrtva zavise jedan od drugog



Međutim, život (tj. potreba za preživljavanjem) nagoni ljude i da teže sigurnosti, čime se otvaraju mogućnosti za mere redukcije kriminaliteta



Redukcija kriminaliteta ostvaruje se delovanjem na njegov ekosistem, odnosno otklanjanjem uslova i prilika za vršenje zločina

TEORIJE KULTURALNE KRIMINOLOGIJE Zločin i njegova kontrola kao kulturni fenomeni Kulturalni kriminolozi (Ferel /Jeff Ferrell, 2006/ i drugi) ukazuju na ulogu kulture (odnosno stilova, simbola, različitih supkultura, mas-medija i dr.) u oblikovanju kako kriminalnog fenomena (obeležja krivičnih dela i učinilaca), tako i krivičnopravne reakcije. Oni smatraju da kriminologija ne treba da se bavi samo izučavanjem prestupnika i onoga što oni čine, već mora uključiti i načine na koji se kriminalitet opaža od strane drugih, kao i naročita značenja koja zločini imaju za učinioce, žrtve, predstavnike krivičnopravnog sistema i građane. Posebno je važno istražiti uticaj sredstava masovne komunikacije i popularne kulture na imidž kriminaliteta i praksu organa formalne socijalne kontrole. Centralno pitanje je, dakle: kakav se imidž zločina stvara u mas-medijima. Kulturalni kriminolozi primenjuju specifične metode istraživanja (u prvom redu etnografski metod koji podrazumeva dugotrajno, temeljno istraživanje na terenu i produbljenu analizu sadržaja radi otkrivanja značenja).

Kriminalitet i mediji U okviru kulturalne kriminologije, posebna istraživačka pažnja je usmerena na medije, odnosno način na koji mediji predstavljaju kriminalitet, učinioce i krivičnopravni sistem. Mediji su, kako smatra Kid-Hjuvit /David Kidd-Hewitt, 1995/, jedno od najznačajnijih sredstava manipulacije javnošću, jer selektivno iskrivljuju podatke, stvarajući lažnu sliku o kriminalitetu koja promoviše stereotipe, pristrasnost, predrasude i grubo pojednostavljivanje stvari. Mediji su odgovorni za manipulacije i raspirivanja straha kod ljudi, kao i popularisanja nasilja kao načina rešavanja problema

TEORIJE KULTURALNE KRIMINOLOGIJE Šizofrenija zločina Berk /Roger Burke, 2007/ ukazuje na kontradiktorni dualizam odnosa savremenih društava prema kriminalitetu Naime, s jedne strane se širi propaganda kojom se tvrdi da je jedini izlaz u ‘ratu protiv kriminaliteta’ i donošenju zakona kojima se ljudska prava značajno ograničavaju dok, s druge strane, kriminalitet dobija karakter univerzalne pojave. Tako isti oni ljudi koji zahtevaju da se ‘rat sa kriminalcima dobije po svaku cenu’, u realnom životu i sami vrše brojne delikte (u oblasti biznisa, saobraćaja prometa ‘rekreativnih droga’ i dr.)

TEORIJE O MUŠKOSTI 



Globalno i univerzalno, muškarci vrše daleko više (posebno nasilničkih) krivičnih dela u odnosu na žene Postavlja se pitanje: da li je to rezultat bioloških polnih razlika ili pak vaspitanja, odnosno rodne socijalizacije?

Objašnjenje muške nasilnosti koje daje Segalova Smatrajući da je silovanje žena od strane njihovih muških partnera vid terora kojim se one čine zavisnim, Segalova /Lynne Segal, 1990/ ističe da je neophodno proučiti način na koji društvo posredstvom svojih kulturnih definicija, izjednačavajući muškost sa agresivnošću, ohrabruje muško nasilje prema ženama

TEORIJE O MUŠKOSTI Muškost kao strukturna akcija 

Meseršmit /James Messerschmidt, 2006/ ukazuje da u svakoj sredini postoje društveni običaji koji nalažu na koji se način ispoljavaju muškost i ženskost, a ljudi usklađuju svoje aktivnosti sa tim modelima



‘Muškost’ i ‘ženskost’ nisu biološki određeni – rod je strukturna kategorija



Inače, svaka aktivnost ljudi odvija se u određenom ambijentu koji karakterišu socijalno-strukturna sputavanja

TEORIJE O POSTIĐIVANJU I KOMUNITARNOM PORETKU Teorija reintegrativnog postiđivanja 

Teoriju je utemeljio Brejtvejt /John Braithwaite, 1989/. Prema ovom autoru, postoje dve vrste postiđivanja prestupnika unutar društvene zajednice: reintegrativno i dezinegrativno



Reintegrativno postiđivanje je efikasnije od kažnjavanja 



Ono ne isključuje prestupnika, već osuđujuje samo njegov čin, a prestupniku pruža priliku da se reintegriše u zajednicu (reintegracija doprinosi sprečavanju povrata)

Ove ideje snažno uticale na afirmisanje restorativne pravde

Komunitarna teorija društvenog poretka 

Kordela /Peter Cordella, 1996/ razlikuje sledeće tipove društvenog poretka (i pratećih obrazaca za uspostavljanje jedinstva): 





Prvi, zasnovan na ličnoj osnovi (baziran na uzajamnom poverenju i zavisnosti članova zajednice) Drugi, organski (baziran na osećanju društvene dužnosti) Treći, atomistički (racionalno prilagođavanje kojim se uzima u obzir primena pravne prinude)

Birokratizovane pravosudne institucije mogu veoma malo da utiču na kriminalitet. Nasuprot njima, obrasci prilagođavanja zasnovani na ličnoj osnovi (koji uključuju dva bitna principa: jednakost i slobodu) imaju daleko veće izglede u prevenciji kriminaliteta. Međutim, pretpostavka za jačanje ličnih obrazaca za uspostavljanje jedinstva jeste promena postojećeg ekonomskog i političkog života u celini

TEORIJE ŽIVOTNOG CIKLUSA Teorija o devijantnosti tokom životnog puta 

Životni put – putanja kroz različite životne dobi Sempson i Laob /Sampson & Laub, 1990/ smatraju da važni životni događaji poput zaposlenja, stupanja u brak, roditeljstva mogu biti prekretnice kada je reč o devijantnom i kriminalnom ponašanju, odnosno trenuci kada može doći do odustajanja od kriminalnog ponašanja. U tom smislu naročito povoljan uticaj imaju zadovoljstvo poslom i privrženost bračnom partneru

Teorija o kriminalnim karijerama 

Blamstajn i Koen /Blumstein & Cohen, 1987/ ukazuju da pokazatelji razvijenosti kriminalne karijere jesu: težina dela, intenzitet ktiminalne delatnosti, verovatnoća hapšenja tokom života, , trajanje lišenja slobode i trajanje kriminalne karijere. Veliki deo prestupnika okončava svoju kriminalnu karijeru do 30. godine – oni koji i kasnije nastave sa kriminalnom aktivnošću mogu se smatrati habitualnim kriminalcima

INTEGRATIVNE TEORIJE Integrativne teorije nastoje da objedine polazna stanovišta različitih pravaca u kriminologiji, kako bi se izgradile uspešnije etiološke koncepcije

1. Opšta paradigma kriminalnosti 







Vila /Bryan Vila, 1996/ smatra da su osobine čoveka rezultat kumulacije kognitivnih, afektivnih, fizičkih i socijalnih efekata niza događaja koji su doveli do izgradnje određenog strateškog načina ponašanja tokom života Tako su neki ljudi razvili kriminalnost, životni stil koji karakteriše naglašena primena sile, obmana, podmuklost, dok samog učinioca karakterišu egocentričnost, ravnodušnost prema potrebama i patnji drugih i niska samokontrola Delovanje svakog faktora treba posmatrati u kontekstu svih drugih, a ne izolovano Vila smatra da će kriminaliteta uvek biti u društvu strategije vršenja zločina i strategije njegovog sprečavanja (kontrastrategije) neprestano podstiču razvoj jedna druge. Ipak, razmere kriminaliteta je moguće uspešno kontrolisati primenom adekvatnih kontrastrategija

INTEGRATIVNE TEORIJE 2. Recipročna teorija o kriminalnosti i nekriminalnosti Barak /Gregg Barak, 2004/ pristupa fenomenu nasilja interdisciplinarno i posmatra ga na interpersonalnom, institucionalnom i strukturalnom nivou. Upućuje na to da veliki broj unutrašnjih i spoljašnjih činilaca grade ambijent koji vodi u nasilje ili nenasilje (uzajamno dejstvo sfera interpersonalnog, institucionalnog i strukturalnog nasilja i nenasilja ima recipročne i kumulativne efekte na nastanak i umnožavanje neprijateljskih ili solidarnih odnosa). Borba između nasilja i nenasilja zapravo je borba između tenzija neprijateljstva i kooperativnosti unutar jedne zajednice. Što je više pristunih osobina nasilja (ili nenasilja) na različitim nivoima, to je veća mogućnost njegovog pojavljivanja. Svaki je čovek manje ili više sposoban da stekne karakteristike i prosocijalnog i antisocijalnog ponašanja, kao i da razvije puteve ka nasilju i nenasilju

3. Integrativno-sistemska teorija o antisocijalnom ponašanju Robinson /Matthew Robinson, 2006/ navodi da čovek odlučuje da li će izvršiti zločin ili ne, a faktori koji na njega utiču mogu se podeliti na faktore rizika i faktore zaštite  On navodi više od 60 takvih činilaca kriminaliteta koji uvećavaju (faktori rizika) ili smanjuju (faktori zaštite) verovatnoću antisocijalnog ponašanja

TRIANGULACIJA TEORIJA 

U širem smislu, triangulacija podrazumeva upotrebu različitih teorijskih pristupa u konkretnom istraživanju



Koristi od triangulacije:  



Brana protiv teorijskog zastranjivanja Testira se više teorijskih postavki odjednom Sistematski i stalni međuodnos teorija – od značaja za dalji razvoj kriminologije kao nauke

Jer: nijedan teorijski okvir ne obezbeđuje potpuno i univerzalno objašnjenje zločina