teorija pripovedanja zerar zenet

UDC 840.085 Genette 886.1-991.1

ŸENETOVA TEORIJA PRIPOVEDAWA Adrijana Maråetiã SAŸETAK: U Raspravi o pripovedawu Ÿenet se zalaÿe za redefinisawe formalistiåkog pojmovnog para fabula/siÿe, kao i svih ekvivalentnih opozicija koje su uveli francuski „tematski" naratolozi: histoire/récit, histoire/discours, récit/discours itd., jer smatra da se pripovedni tekst ne moÿe adekvatno opisati pozivawem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci — svejedno da li su one oznaåene kao fabula i siÿe ili kao histoire i récit. Za razliku od svojih prethodnika, Ÿenet narativni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sastavqenu iz tri osnovna elementa: priåe (histoire), pripovedawa ili pripovednog teksta (récit) i naracije (narration). Po wemu, ovo trojno razlikovawe, umesto ranijih dihotomnih podela, u naåelu je boqe zbog toga što ima veãu analitiåku vrednost, te olakšava uvid u „celinu narativne åiwenice". U skladu s tim, Ÿenet svoju analizu pripovedawa opisuje kao „prouåavawe odnosa izmeðu pripovedawa (récit) i priåe (histoire), izmeðu pripovedawa i naracije (narration) i izmeðu priåe i naracije (u onoj meri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)". Da bi precizno opisao ove odnose, Ÿenet polazi od ideje da je svaki narativni tekst „jeziåka tvorevina koju je moÿda opravdano shvatiti kao razvijawe, ako treba i do åudovišnih razmera, odreðenog glagolskog oblika". U sledeãem koraku on probleme analize narativnog teksta razvrstava sluÿeãi se kategorijama pozajmqenim od gramatike glagola, svodeãi ih na tri osnovne klase odreðewa: vreme, naåin i glas (to jest stawe — voix). Ove tri kategorije u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa imaju dvostruku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna aspekta na koje se moÿe rašålaniti svaki narativni tekst; s druge strane, ovi termini upuãuju nas na tri grupe problema u okviru kojih se kreãe naratološko istraÿivawe pripovedawa. Ÿenetova analiza pripovedawa kreãe se u okviru ovih triju aspekata pripovednog teksta: on se bavi pitawem vremena, naåina (to jest, perspektive) i pripovedaåkog glasa u narativnom tekstu uopšte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispitujuãi ove probleme, Ÿenet se oslawa i na osnovne pojmove definisane na samom poåetku Rasprave o pripovedawu — pripovedni

158 tekst, priåu i naraciju. Tako se vreme i naåin razmatraju kroz odnos izmeðu priåe i pripovednog teksta, dok se u analizi glasa posmatra odnos izmeðu naracije i pripovednog teksta, odnosno izmeðu naracije i priåe. Iako Ÿenetova teorija pripovedawa ima nesumwivih prednosti u poreðewu sa srodnim naratološkim koncepcijama, ona ipak nije lišena odreðenih nedostataka. Jedna od wenih slabosti sastoji se u tome što Ÿenet ne pokušava da pokaÿe, ili bar ne na sistematski naåin, kako su pojedini aspekti narativnog teksta meðusobno povezani: drugim reåima, kako izbor jednog narativnog aspekta nameãe neka ograniåewa (ili olakšice) u primeni ostalih. KQUÅNE REÅI: Ÿerar Ÿenet, naratologija, fabula, siÿe, kontrastivne narativne sekvence, priåa, pripovedni tekst, naracija, vreme, naåin, glas, pripovedawe.

¡ Raspravu o pripovedawu Ÿenet poåiwe tvrdwom da su neki problemi sa kojima se naratologija suoåava posledica åiwenice da znaåewe osnovnog termina kojim ova disciplina operiše — termina pripovedawe (récit) — nije dovoqno precizno definisano. U teorijskoj, pa i u svakodnevnoj upotrebi ovaj termin, kaÿe Ÿenet, izraÿava tri razliåita pojma. Prvo, kad se kaÿe récit, najåešãe se misli na narativni iskaz, „usmeni ili pisani diskurs kojim se opisuje jedan dogaðaj ili niz dogaðaja". Na primer, åetiri pevawa Homerove Odiseje (¡H—H¡¡), u kojima glavni junak na feaåkom dvoru priåa o dogaðajima koji su ga zadesili na povratku iz Troje, åine Odisejevo pripovedawe (récit) o tim dogaðajima. Dakle, ovde pod pripovedawem podrazumevamo samo ta åetiri pevawa, to jest „deo Homerovog teksta koji nastoji da verno doåara Odisejevu priåu". Ali da bismo izbegli zabunu, koja bi eventualno mogla nastati zbog specifiånosti Ÿenetovog primera, odmah treba dodati (što Ÿenet i åini, ali tek nešto kasnije) da se termin récit, upotrebqen na ovaj naåin, ne odnosi samo na ova åetiri pevawa veã na celinu Homerovog teksta, dakle na pripovedawe u sva 24 pevawa Odiseje. Specifiånost primera se sastoji samo u tome što je u veãem delu Odiseje pripovedaå Homer, dok u pevawima ¡H—H¡¡ on junaku prepušta da sƒm pripoveda o svojim pustolovinama. Récit u ovom smislu, odnosno „usmeni ili pisani diskurs kojim se opisuje jedan dogaðaj ili niz dogaðaja", oznaåava, po Ÿenetu, sam narativni tekst1 kao takav (tekst romana, pripovetke, novele) i jedini je pravi predmet naratološke analize, koja treba da pokaÿe kako se on, kao specifiåan „naåin predstavqawa priåa", razlikuje od svih drugih „nepripovednih naåina, kakav su dramski i … neki drugi, vanliterarni" [Genette 1983: 12]. Dakle, predmet prouåavawa Ÿenet ograniåava na 1 Termine narativni tekst i pripovedni tekst upotrebqavamo kao sinonimne, a iz stilskih razloga koristimo se i jednim i drugim.

159 pripovedawe kao specifiånu formu predstavqawa i praktiåno ga svodi u okvire epskih ÿanrova, jer se naratološka analiza, kako on kaÿe, ne bavi prouåavawem struktura koje su u lirici i drami ekvivalentne epskom predstavqawu. To nas dovodi do sledeãeg, u svakodnevnoj upotrebi mawe raširenog, ali u naratološkim tekstovima takoðe åestog znaåewa termina récit. Francuski teoretiåari koje Ÿenet naziva „tematskim naratolozima" (Bremon, Gremas, i u nekim fazama svog rada Bart i Todorov) pod terminom récit podrazumevaju „redosled dogaðaja, stvarnih ili izmišqenih, koji su predmet tog [narativnog] diskursa" [Genette 1972: 71]. U ovom sluåaju récit oznaåava neki skup radwi ili situacija kao takav, apstrahovan od medijuma (jeziåkog ili nekog drugog) u kojem se one predoåavaju, a analizira se tako što se utvrðuje redosled pojedinaånih dogaðaja i opisuje naåin na koji su oni meðusobno povezani u priåu — na primer, po principu ulanåavawa, suprotstavqawa, ponavqawa itd. Ako ostanemo kod primera iz Odiseje, terminom récit u ovom sluåaju bili bi oznaåeni svi dogaðaji koje je Odisej doÿiveo od odlaska iz Troje do dolaska kod Kalipse, i to u wihovom vremensko-uzroånom redosledu. U stvari, umesto termina récit, u ovom drugom smislu, u francuskoj naratološkoj teoriji åešãe se upotrebqavaju neki drugi, ekvivalentni termini: najuobiåajeniji je termin priåa (histoire), ali se sreãu i termini pripovedawe kao priåa (le récit comme histoire), kako bi rekao Todorov [Todorov 1966: 127 i daqe], odnosno pripovedana priåa (le récit raconté) — po terminologiji Kloda Bremona [Bremond 1966: 102 i 321].2 Osim toga, francuski termin histoire, koji stoji u opoziciji prema terminu récit u wegovom prvom znaåewu, odgovara pojmu koji su formulisali još ruski formalisti — pojmu fabule, jer se wime, baš kao i formalistiåkim terminom, oznaåava neki sukcesivni niz radwi ili dogaðaja; dok je récit, u prvom pomenutom znaåewu, ekvivalentan formalistiåkom pojmu siÿea (pošto se i jedan i drugi odnose na pripovedni tekst kao takav). Ÿenet se zalaÿe za redefinisawe oba ova pojmovna para (i formalistiåkog i onog koji su uveli francuski „tematski" naratolozi), jer smatra da se pripovedni tekst ne moÿe adekvatno opisati pozivawem na ideju kontrastiranih narativnih sekvenci — svejedno da li su one oznaåene kao fabula i siÿe ili kao histoire i récit. I sam Ÿenet se ponekad sluÿi terminom histoire, ali da bi izrazio isti pojam, najåešãe upotrebqava termin dijegeza (diégèse). Meðutim, Ÿenetov termin dijegeza, kako i on sƒm istiåe u Novoj raspravi o pripovedawu, nema nikakve veze sa starogråkim, taånije Platonovim terminom diegesis koji oznaåava prosto pripovedawe (ili, kako bi Ÿenet rekao, åisto pripovedawe), to jest ono pripovedawe u kojem nema di2 Bremon u svakom narativnom iskazu razlikuje pripovedajuãu priåu (le récit racontant) i pripovedanu priåu (le récit raconté). Po wemu, pripovedana priåa predstavqa autonomnu strukturu koju je moguãe izdvojiti iz svake konkretne „narativne poruke": to je ona vrsta strukture na koju je Prop ukazao u svojoj analizi ruske bajke i ona je, po Bremonu, pripovedawe (récit) u uÿem smislu te reåi [1966: 11—12]. Shvaãen na ovaj naåin, termin pripovedawe (récit) ekvivalentan je terminu priåa (histoire).

160 jaloga: Platon u ¡¡¡ kwizi Drÿave diegesis suprotstavqa mimesis-u, terminu kojim tu, za razliku od H kwige, oznaåava iskquåivo dramsko predstavqawe.3 Ÿenet se ovde ugleda na Etjena Surioa, estetiåara i teoretiåara filmske naracije, koji terminom dijegeza oznaåava fiktivni svet u kojem se zbiva radwa filma. U Raspravi o pripovedawu Ÿenet se ovim terminom sluÿi kao sinonimom termina priåa (histoire), ali u kasnijim kwigama (Palimpsesti i Nova rasprava o pripovedawu) on mu pridaje drugaåije znaåewe, tvrdeãi da se on u stvari ne odnosi na neki niz dogaðaja poreðanih po vremensko-uzroånom redosledu (što oznaåava termin histoire) veã na ukupan fikcionalni svet nekog romana, pripovetke ili novele koji, osim priåe, obuhvata i mnoge druge elemente: pripovedaåa, likove, „ambijent" itd. Priåa je, dakle, samo jedan od elemenata ovako shvaãene dijegeze.4 Najzad, récit moÿe oznaåavati, kaÿe Ÿenet, i sam åin naracije — izricawa govora o nekom dogaðaju ili nizu dogaðaja. „Reãi ãemo", kaÿe Ÿenet, „da su åetiri pevawa Odiseje (¡H—H¡¡) posveãena Odisejevom pripovedawu, kao što kaÿemo da je HH¡¡ pevawe posveãeno ubistvu prosaca" [Genette 1972: 71]. U ovom sluåaju pripovedawe više ne oznaåava ni narativni tekst ni ono o åemu se pripoveda (narativni sadrÿaj, priåu, fabulu ili dijegezu), veã åiwenicu da jedno lice, stvarno ili fiktivno, govori neku priåu: dakle, „åin naracije kao takav". Pripovedni tekst nastaje u narativnom åinu, te je zato u potpunosti zavisan od wega: dok postojawe Odisejevih avantura nije uslovqeno wegovim pripovedawem o wima (jer bi one mogle ostati i neispriåane), pripovedni tekst (to jest récit u prvom, najopštijem smislu) ne moÿe postojati ukoliko ne pretpostavimo neku govornu instancu — subjekat pripovedawa. U Raspravi o pripovedawu Ÿenet „stvarni ili fiktivni" åin u kojem nastaje pripovedni tekst naziva jednostavno naracijom (narration). Ÿenet, dakle, narativni tekst shvata kao trijadnu strukturu, sastavqenu iz tri osnovna elementa: histoire, récit i narration. Po wemu, priåa, pripovedawe i naracija mogu se samo teorijski razdvojiti, dok u konkretnom pripovednom tekstu uvek åine nerazluånu celinu. U Novoj raspravi o pripovedawu Ÿenet kaÿe da je ovo trojno razlikovawe, umesto ranijih dihotomnih podela, kao što je to bio sluåaj u formalistiåkom pojmovnom paru fabula/siÿe, ili u naratološkim opozicijama histoire/discours, récit/discours, histoire/récit itd., u naåelu boqe zbog toga što 3 Po Platonu, diegesis je åisto pripovedawe (u kojem nema dijaloga) i kao takav suprotstavqen je dramskom predstavqawu (mimesis-u). O Platonovoj razlici Ÿenet opširnije raspravqa u Uvodu u arhitekst [Genette 1983: 13]. 4 Stvar stoji nešto drukåije sa pridevom izvedenim iz termina dijegeza. Dok se u Raspravi Ÿenet terminom dijegeza koristio prvenstveno u znaåewu histoire, osim u registru te kwige, gde mu donekle modifikuje znaåewe, on veã tu pridev dijegetiåki upotrebqava u nešto širem znaåewu od onog na koje ukazuje sama imenica. Dijegetiåki, po Ÿenetu, oznaåava 'ono što se odnosi na priåu ili woj pripada', to jest na ono što pripada dijegezi kao „prostorno-vremenskom univerzumu predoåenom u pripovedawu" [1972: 280]. Ÿenet, dakle, pridev dijegetiåki ni u prvoj Raspravi ne izvodi iz dijegeze shvaãene kao priåa (histoire) veã iz dijegeze kojom se oznaåava neki sveobuhvatan fikcionalni svet [Genette 1982: 341—342 i 1983: 13—14].

161 ima veãu analitiåku vrednost, te olakšava uvid u „celinu narativne åiwenice". U dihotomnim podelama na dve osnovne kategorije razvrstavani su svi narativni elementi koje Ÿenet sada grupiše u tri kategorije, što mu omoguãava da doðe do preciznijeg okvira za analizu. Na primer, razlikovawe izmeðu aspekata naåina i glasa, izmeðu pitawa ko vidi i ko govori u pripovednom tekstu, koje je uveo upravo Ÿenet, napravqeno je tek pošto se pošlo od pretpostavke da trijadna struktura histoire/récit/narration predstavqa adekvatniji opis narativnog teksta od onog koji se izvodio na osnovu dihotomnih podela. Tri kquåna Ÿenetova termina, åije smo znaåewe upravo opisali, prevodiãemo na sledeãi naåin: termin histoire prevodiãemo kao priåa ili fabula, termin récit kao narativni ili pripovedni tekst, dok ãemo treãi Ÿenetov termin, narration, prevoditi našim terminom pripovedawe, ili ãemo se sluÿiti našim oblikom odgovarajuãe latinske reåi — naracija.5 Ÿenetova naratološka analiza odnosi se iskquåivo na ispitivawe pripovedawa shvaãenog u onom prvom, najopštijem smislu, dakle, na narativni ili pripovedni tekst (récit). Ÿenet narativni tekst shvata kao „narativni iskaz (ili diskurs) kojim se opisuje neki dogaðaj ili niz dogaðaja". Jedini pravi predmet naratološke analize jeste sam narativni tekst, pošto su, kako Ÿenet kaÿe, i narativni sadrÿaj i narativni åin, to jest i priåa i naracija, dostupni tekstualnoj analizi samo posredstvom narativnog teksta. Osim toga, predmet Ÿenetove analize nije svako pripovedawe, veã samo ono koje je posredovano jeziåkim medijumom ili, taånije, ono koje je posredovano kwiÿevnim narativnim tekstom — po tome se Ÿenet razlikuje od naratologa koji fenomen pripovedawa prouåavaju poredeãi razliåite medijume (literaturu, film, strip itd.)6 i nastojeãi da teorijski objasne sliånosti izmeðu razliåitih a ipak srodnih semiotiåkih sistema. Uz priåu, i naracija je za Ÿeneta samo jedan poseban aspekat narativnog teksta: priåa i naracija ne postoje nezavisno od teksta, ne mogu se transponovati u neki drugi medijum a da se pri tom ne promene wihove specifiåne karakteristike. Priåa i naracija za nas postoje iskquåivo posredstvom narativnog teksta (récit). S druge strane, narativni tekst ne moÿe biti to što jeste ukoliko ne pripoveda neku priåu (jer u suprotnom ne bi bio narativan veã, na primer, lirska pesma ili filozofska rasprava) i ukoliko ne moÿemo da pretpostavimo postojawe narativne instance, makar i fiktivne, koja ga proizvodi u åinu naracije (ako nema pripovedaåa, nema ni priåe, pa ni samog narativnog teksta). Priåa i narativna instanca nuÿni su uslovi postojawa nara5 Kao što smo veã kazali za izraze narativni tekst i pripovedni tekst, ovom terminološkom dvojstvu ne pribegavamo iz sadrÿinskih veã iskquåivo iz stilskih razloga. 6 Iako je još Bartova „strukturalna analiza pripovedawa" bila zamišqena kao interdisciplinaran pristup fenomenu narativnog, najizrazitiji primeri takvog modela su Gremasov i Kurteov semiotiåki projekat istraÿivawa „narativnosti uopšte" (la narrativité généralisée), to jest pripovedawa shvaãenog kao „organizacionog naåela" svih formi diskursa, a ne samo onih koje su posredovane prirodnim jezikom.

162 tivnog teksta. U skladu s tim, Ÿenet svoju analizu pripovedawa opisuje kao „prouåavawe odnosa izmeðu pripovedawa (récit) i priåe (histoire), izmeðu pripovedawa i naracije (narration) i izmeðu priåe i naracije (u onoj meri u kojoj se javqaju u narativnom diskursu)" [Genette 1972: 74]. Da bi precizno opisao ove odnose, Ÿenet polazi od ideje da je svaki narativni tekst „jeziåka tvorevina koju je moÿda opravdano shvatiti kao razvijawe, ako treba i do åudovišnih razmera, odreðenog glagolskog oblika": „Ja hodam, Pjer je došao — to su za mene najkraãi pripovedni oblici i, obrnuto, Odiseja i [Prustovo] Tragawe na izvestan naåin nisu ništa drugo do amplifikacije (u retoriåkom smislu) iskaza Odisej se vraãa na Itaku ili Marsel postaje pisac. To nam moÿda daje za pravo da probleme analize narativnog diskursa razvrstamo, ili bar formulišemo, sluÿeãi se kategorijama pozajmqenim od gramatike glagola, koje ãemo ovde svesti na tri osnovne klase odreðewa: probleme koji se tiåu temporalnih odnosa izmeðu narativnog teksta i dijegeze uvrstiãemo u kategoriju vremena; one koji se tiåu modaliteta (formi i stepena) narativnog 'predstavqawa' u kategoriju naåina; i najzad, one koji se tiåu toga kako je naracija […] — to jest, narativna situacija ili instanca, sa svoja dva protagonista, pripovedaåem i wegovim slušaocem, stvarnim ili virtuelnim — sadrÿana u narativnom tekstu u kategoriju glasa" [Genette 1972: 75—76]. Vreme, naåin i glas u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa imaju dvostruku funkciju: to su, s jedne strane, tri osnovna aspekta na koje se moÿe rašålaniti svaki narativni tekst; s druge strane, ovi termini upuãuju nas na tri grupe problema u okviru kojih se kreãe naratološko istraÿivawe pripovedawa. U formulisawu ovih triju kategorija svoje analize Ÿenet se donekle oslawa na neke ideje Cvetana Todorova. U radu Kategorije kwiÿevnog pripovedawa Todorov je 1966. predloÿio da se svaki narativni tekst kwiÿevne prirode rašålani na tri osnovna konstitutivna elementa: vreme, aspekt, i naåin [Todorov 1966]. Uvodeãi kategoriju vreme, Todorov ima u vidu odnos izmeðu „vremena priåe i vremena diskursa", to jest izmeðu redosleda dogaðaja u priåi i redosleda tih istih dogaðaja u pripovednom tekstu. Kategorija aspekta odnosi se na „naåin na koji pripovedaå percipira svoju priåu" (ovom kategorijom Todorov obuhvata sve probleme koji se u angloameriåkoj teoriji proze vezuju za pojam taåke gledišta ili narativne perspektive). Najzad, kategorija naåina7 za Todorova se odnosi na „vrstu diskursa kojom se sluÿi pripovedaå" i obuhvata probleme u vezi s narativnom distancom — iste one na koje je ukazao još Platon kada je u ¡¡¡ kwizi Drÿave napravio razliku izmeðu dva osnovna naåina predoåavawa zamišqenih dogaðaja, mimesis-a i diegesis-a. Kasnije, u xemsovskoj tradiciji, ta dva naåina nazvani su showing i telling, dok ih sam Todorov oznaåava terminima predstavqawe i pripovedawe (représentation i narration). 7 Ÿenet dodaje da je Todorov kasnije [Todorov 1967, 1968] termine aspekt i naåin zamenio terminima viðewe (vision) i registar (registre).

163 Od triju Todorovqevih kategorija za Ÿeneta je najmawe sporna prva: „Bez ijedne dopune usvajam prvu kategoriju iz Todorovqeve definicije koju sam upravo citirao, kategoriju koju on objašwava pozivawem na 'temporalne deformacije', to jest na odstupawa od hronološkog redosleda dogaðaja, kao i na odnose ulanåavawa, smewivawa ili 'umetawa' razliåitih niti radwe od kojih je sastavqena data priåa. Ali, Todorov je ovde uvrstio i razmišqawa o 'vremenu' narativnog 'iskazivawa' i narativne 'percepcije' (koje izjednaåava sa vremenom pisawa i vremenom åitawa), dok se meni åini da te kategorije izlaze iz okvira Todorovqeve definicije, te ãu ih zato razmatrati unutar jedne druge klase problema, oåigledno povezanih sa odnosom izmeðu narativnog teksta i naracije" [Genette 1972: 74]. Što se tiåe drugih dveju Todorovqevih kategorija, aspekta i naåina, Ÿenet predlaÿe neke znaåajnije izmene. Todorov u okviru naåina razmatra probleme koji se tiåu narativne distance, kao i modaliteta pripovedaåevog i åitaoåevog prisustva u narativnom tekstu. Ÿenet, meðutim, tvrdi da o ovoj drugoj grupi problema treba raspravqati odvojeno. S druge strane, Ÿenet smatra da razmatrawe pitawa koja je Todorov podelio u dve grupe (aspekt i naåin) treba obuhvatiti jednom kategorijom, tako da bi se zajedno našla pitawa koja se tiåu narativne distance (ili „stepena mimeze") i pitawa koja se tiåu narativne perspektive („taåke gledišta"). Ÿenetove izmene, motivisane shvatawem narativnog teksta kao specifiåne forme predstavqawa, vode bitno drukåijoj analizi pripovedawa od one koju je predloÿio Todorov. Kao što je veã istaknuto, za razliku od nekih ranijih naratoloških projekata, pa donekle i Todorovqevog, Ÿenetova analiza pripovedawa nije zamišqena kao istraÿivawe „gramatike" pripovedawa uopšte. Ona nije motivisana nastojawem da se ukaÿe na jedan univerzalan obrazac narativnosti koji ãe podjednako biti primenqiv na razliåite semiotiåke sisteme — prirodni jezik, grafiåku umetnost, film itd. Ÿenetov pristup pripovedawu mnogo je tradicionalniji; on je zamišqen kao „åista" kwiÿevna teorija åiji je osnovni zadatak da ukaÿe na specifiånost kwiÿevnog pripovednog teksta kao takvog, to jest na one wegove osobine po kojima se on razlikuje od svih drugih, vankwiÿevnih formi predstavqawa. Po Ÿenetu, specifiånost kwiÿevnog pripovednog teksta treba traÿiti pre svega u wegovoj formi — u naåinu na koji je predstavqena priåa (histoire). Ÿenet kaÿe da se pripovedawe (récit) razlikuje od drugih formi iskazivawa iskquåivo po svom naåinu, ne i po sadrÿaju koji moÿe biti predstavqen i drukåijim sredstvima — dramskim, grafiåkim ili nekim drugim. Ÿenet pojam narativnog naåina vezuje, s jedne strane, za jeziåka sredstva upotrebqena u pripovedawu (glagolska vremena, priloge itd.), a s druge, za narativne aspekte unutar kojih se oblikuje priåa (glas, vreme i naåin). Ÿenetova analiza pripovedawa kreãe se u okviru ovih triju aspekata pripovednog teksta: on se bavi pitawem vremena, naåina (to jest, perspektive) i pripovedaåkog glasa u narativnom tekstu uopšte i posebno u tekstu Prustovog romana. Ispi-

164 tujuãi ove probleme, Ÿenet se sve vreme oslawa i na osnovne pojmove definisane na samom poåetku Rasprave o pripovedawu — pripovedni tekst, priåu i naraciju. Tako se vreme i naåin razmatraju kroz odnos izmeðu priåe i pripovednog teksta, dok se u analizi glasa posmatra odnos izmeðu naracije i pripovednog teksta, odnosno izmeðu naracije i priåe. Ali rašålanivši narativni tekst na tri pomenuta aspekta, Ÿenet se nije tu zaustavio. Nastojeãi da ih što preciznije opiše, on ih je daqe rašålanio na nekoliko posebnih „podstruktura". Na primer, u aspektu glasa pripovedawe se moÿe oblikovati bilo kao homodijegetiåko bilo kao heterodijegetiåko. U prvom sluåaju prisutan je jedan profilisan pripovedaåki lik koji kao jedan od aktera uåestvuje u svojoj priåi: reåeno tradicionalnim jezikom, pisac se ovde opredequje za pripovedawe u prvom licu. Ako se, nasuprot tome, narativna instanca ne ovaploãuje kao lik unutar priåe, pripovedawe je heterodijegetiåko, odnosno reå je o pripovedawu u treãem licu. Osim lica, aspektu glasa pripadaju i parametri vezani za narativne „nivoe" (u onim sluåajevima gde se javqa kompozicioni postupak „priåe u priåi") kao i parametri koji se tiåu vremena naracije — „autorovog vremena". Sliåne modifikacije Ÿenet uoåava i u domenu drugih dvaju aspekata — naåina i vremena. Parametri naåina mogu se, po Ÿenetu, odrediti ili s obzirom na dimenziju distance ili s obzirom na dimenziju perspektive. Prva se tiåe posredovanosti narativnog predstavqawa — na primer, da li pripovedaå posredno, u formi saÿetog pregleda ili pripovedaåkog izveštaja, s mawe ili veãe vremenske distance, svojim „glasom" govori o dogaðajima, ili zbivawa predstavqa neposredno, u scenskoj formi, ustupajuãi reå samim likovima. Dok se dimenzija distance odnosi na kvantitativno podešavawe „narativnih informacija" (koliko iscrpno pripovedaå govori o dogaðajima), dimenzija perspektive odnosi se na wihovo kvalitativno podešavawe, na to kojim „kanalom" ili „filterom" te informacije stiÿu do åitaoca. U podešavawu narativnih informacija Ÿenet razlikuje tri osnovne „strategije": pripovedawe s unutrašwom fokalizacijom u kojem se zbivawa sagledavaju i predoåavaju iz perspektive jednog od likova romana; pripovedawe sa spoqašwom fokalizacijom, gde se zbivawa sagledavaju i prenose „spoqa", kao da ih vidi posmatraå kome su nepristupaåne misli, oseãawa i pobude samih aktera radwe; i nefokalizovano pripovedawe, u kojem nema ovakvih restrikcija, pa je zato blisko tradicionalno shvaãenom pripovedawu sa sveznajuãim pripovedaåem. Najzad, u aspektu vremena narativne „strategije" vezane su za razliåite odnose izmeðu vremena priåe, „ispripovedanog vremena" (erzählte Zeit), i vremena pripovedawa, „pripovednog vremena" (Erzählzeit), odnosa koji se — po Ÿenetu — mogu ticati redosleda, trajawa i uåestalosti. Ovakvim rašålawivawem triju osnovnih aspekata narativne proze Ÿenet je u Raspravi o pripovedawu došao do razgranatog sistema pojmova kojima preciznije nego u dotadašwim naratološkim teorijama mogu da se opišu narativne „strategije" u ÿanrovima kao što su roman, no-

165 vela ili pripovetka. To mu je takoðe omoguãilo da opiše i tako sloÿene narativne figure kakve, na primer, nalazimo u Prustovom Tragawu za izgubqenim vremenom. Iako Ÿenetova teorija pripovedawa ima nesumwivih prednosti u poreðewu sa srodnim naratološkim koncepcijama, ona ipak nije lišena odreðenih nedostataka. Jedna od wenih slabosti sastoji se u tome što Ÿenet ne pokušava da pokaÿe, ili bar ne na sistematski naåin, kako su pojedini aspekti narativnog teksta meðusobno povezani: drugim reåima, kako izbor jednog narativnog aspekta nameãe neka ograniåewa (ili olakšice) u primeni ostalih. Na nekim mestima u Raspravi nagovešteno je da takva povezanost postoji, to jest da promene narativnog registra unutar jednog aspekta povlaåe za sobom odgovarajuãe promene u okviru drugog. Na primer, u jednom od poglavqa posveãenih aspektu vremena („Redosled"), Ÿenet konstatuje da su anticipacije buduãih dogaðaja u Tragawu za izgubqenim vremenom toliko åeste, a povremeno i toliko opširne da odstupawe od hronološkog izlagawa dogaðaja prerasta u narativnu normu Prustovog pripovedaåkog postupka. Pitajuãi se zašto je tako, on primeãuje da bi to mogla biti posledica odabranog rešewa u aspektu glasa, to jest izbora da se pripoveda u retrospektivnom prvom licu. Naime, i inaåe, a ne samo u Prustovom sluåaju, nijedna druga narativna forma nije toliko podesna za preplitawe anticipacija s aktuelnim vremenom zbivawa, kao što je to sluåaj sa retrospektivnim prvim licem, odnosno — posluÿimo li se Ÿenetovom terminologijom — homodijegetiåkom naracijom. Sam retrospektivni karakter pripovedawa u prvom licu kao da „ovlašãuje" pripovedaåa da se poziva na dogaðaje koji su se dogodili u buduãnosti wegove priåe, pa i da aludira na svoju sadašwu situaciju, to jest na trenutak u kojem pripoveda. To je, u izvesnom smislu, „deo uloge" retrospektivnog pripovedaåa u prvom licu. Zato Ÿenet kaÿe da anticipacije, „u onoj meri u kojoj neposredno uvode u igru samu narativnu instancu", to jest pripovedaåa, nisu samo „åiwenice" vremena pripovedawa veã su i „åiwenice glasa" [Genette 1972: 106, 108].8 Ipak, nastojeãi da svaku kategoriju koja je predmet wegove analize jasno razdvoji od ostalih, Ÿenet stavqa akcenat na izdvajawe a ne na povezivawe pojedinih aspekata pripovednog teksta (to je verovatno i razlog što sistematiånije i sa više paÿwe ne ispituje meðusobnu uslovqenost narativnih aspekata). On tako postupa drÿeãi se uverewa da je pojmovna nepreciznost bila glavni nedostatak ranijih teorija pripovedawa koje — kao, na primer, Todorovqeva ili Štanclova u svojoj prvobitnoj verziji — najåešãe nisu uspevale da razgraniåe aspekt glasa i aspekt naåina. Ÿenet, naravno, ne misli da je u naåelu nemoguãa tipologija pripovedawa koja bi istovremeno uzimala u obzir „åiwenice glasa" i „åiwenice naåina". Naprotiv, govoreãi o razliåi8 Osim toga, Ÿenet na jednom mestu kaÿe da bi se jedna temporalna „figura" (elipsa — narativni postupak u kojem pripovedaå „preskaåe" izvesni period svoje priåe) mogla tretirati kao „åiwenica naåina", to jest kao posledica namernog ograniåavawa narativne perspektive koja se manifestuje i na planu vremena [1972: 93].

166 tim klasifikacijama, on kaÿe da je „bez sumwe opravdano razmotriti jednu tipologiju 'pripovednih situacija' koja bi istovremeno vodila raåuna i o datostima naåina i o datostima glasa. Meðutim, nije opravdano takvu klasifikaciju predstavqati samo pomoãu kategorije 'taåke gledišta', niti je opravdano sastavqati spisak na kojem bi se te dve kategorije ukrštale, iako je oåigledno da su pobrkane" [Genette 1972: 205—206]. Dok je reå samo o „tipologiji" narativnih tekstova, moÿemo se sloÿiti sa Ÿenetom: klasifikacija koja se zasniva na maglovitim kriterijima i „pobrkanim" aspektima pripovedawa ne moÿe biti ni dobra ni prihvatqiva. Klasifikovawe u ovoj oblasti podrazumeva da ãe neke sloÿene pojave naizgled biti pojednostavqene, utoliko što ãe odreðene razlike meðu wima nuÿno biti zanemarene, dok ãe druge, inaåe meðusobno povezane pojave morati da budu analitiåki razgraniåene. Ali pošto smo jednom razvrstali åiwenice i precizno ih opisali, kao što je to uåinio Ÿenet u Raspravi o pripovedawu, ništa nas ne spreåava da ih, sada svesni razlika, naknadno pokušamo povezati.9 Štaviše, pojedina mesta u Raspravi na kojima sam Ÿenet povezuje osobine vremena pripovedawa sa osobinama glasa ili naåina nedvosmisleno pokazuju da je to vrlo podesan model analize åak i jednog tako sloÿenog teksta kakvo je Tragawe za izgubqenim vremenom. Tako, da se vratimo veã pomenutom Ÿenetovom zapaÿawu, homodijegetiåka narativna situacija omoguãava Prustovom pripovedaåu da se nesmetano i bez ikakvih ograniåewa kreãe kroz vreme svoje priåe, ne vodeãi raåuna o linearnom proricawu vremena i hronologiji dogaðaja. Umesto da se u pripovedawu drÿi „stvarnog" redosleda zbivawa, pripovedaå Tragawa razvija siÿe romana rukovodeãi se svojim seãawem i tako dolazi do mešawa i izvrtawa vremenskih planova priåe, pa se åesto dešava da se o ranijem dogaðaju pripoveda kasnije, tek pošto su veã predoåeni neki dogaðaji koji su se u vremenu priåe odigrali posle wega. Pokušaãemo da na primeru Ÿenetove analize glasa, taånije narativnih „strategija" vezanih za kategoriju vremena naracije, nešto sistematiånije ilustrujemo kako se pojedini aspekti pripovednog teksta (vreme, naåin i glas) meðusobno povezuju i uslovqavaju. ¡¡ Terminom glas (voix) Ÿenet oznaåava jedan poseban aspekt narativnog teksta: onaj koji se odnosi na funkcije subjekta iskazivawa, odnosno pripovedaåa. Ovaj termin (kao i termine vreme i naåin) Ÿenet preuzima iz gramatike glagola, nastojeãi da wime zameni termin tradicionalne teorije proze — lice (personne). Ta zamena nije uslovqena samo 9 Iako je u naåelu skeptiåan prema ideji da su tri narativna aspekta „meðusobno ili jednosmerno determinisana", Ÿenet ne iskquåuje moguãnost da se izmeðu pojedinih aspekatskih rešewa ipak moÿe uoåiti izvestan „afinitet" ili „mawa ili veãa kompatibilnost" [Genette 1983: 89].

167 Ÿenetovim nastojawem da izbegne psihološke konotacije koje su, kako kaÿe, naglašeno prisutne u terminu lice, veã i time što je Ÿenetov pojam glasa znatno širi od pojma lica. Za razliku od tradicionalnijeg termina lice, Ÿenetov glas ne odnosi se samo na gramatiåko lice pripovedawa (pripovedawe u prvom ili pripovedawe u treãem licu), veã na sva pitawa koja se tiåu odnosa izmeðu subjekta iskazivawa (pripovedaåa) i samog iskaza (pripovednog teksta). U Ÿenetovoj koncepciji gramatiåko lice je samo jedan od aspekata kategorije glas, koja osim ovoga obuhvata i pitawa koja se tiåu vremena naracije i wenog odnosa prema vremenu priåe, narativnih nivoa, odnosno umnoÿavawa narativnih instanci, funkcije pripovedaåa i implicitnog åitaoca (narrataire) itd. Dakle, u Ÿenetovoj teoriji pripovedawa kategorijom glasa obuhvaãena su pitawa u vezi s naracijom kao posebnim aspektom pripovednog teksta i wenim odnosom prema priåi koja se „proizvodi" u åinu naracije. Naracija ili narativni åin podrazumeva postojawe pripovedaåa, subjekta koji pripoveda o dogaðajima, odnosno, kako Ÿenet kaÿe, narativne instance koja proizvodi pripovedni tekst u celini. U fikcionalnom narativnom tekstu ova instanca je autonomna i specifiåna, pa je, s jedne strane, treba razlikovati od lika koji je u datom tekstu nosilac „taåke gledišta" i, s druge strane, od pisca, empirijskog autora teksta. Dok je u romanu u treãem licu razlika izmeðu pripovedaåa i lika oåigledna veã i na jeziåkom planu, u romanu u prvom licu, gde su obe ove instance oznaåene zamenicom ja, postoji opasnost da se one pomešaju. Na to su upozoravali teoretiåari i pre Ÿeneta, bilo naåelno — kao Štancl, bilo u vezi s konkretnim tekstom. Na primer, još od Špicerovog eseja o Prustovom stilu opšte mesto „prustologije" postala je tvrdwa da pripovedaå u Tragawu za izgubqenim vremenom nije identiåan sa likom koji percipira zbivawa ili uåestvuje u wima; iako se Prust sluÿi zamenicom prvog lica i kada govori o Marselu junaku i kada govori kao Marsel pripovedaå, intelektualna, moralna i emotivna distanca izmeðu wih toliko je velika da smo primorani da ih posmatramo kao dve razliåite osobe, kao dva razliåita „ja": „doÿivqajno ja" i „pripovedaåko ja". Ali Ÿenetova teorija nam omoguãuje da osim ove „karakterne" razlike izmeðu dva Marsela zapazimo da izmeðu junaka i pripovedaåa Tragawa postoji još jedna, u teorijskom smislu, vaÿnija razlika. „Doÿivqajno" i „pripovedaåko" ja razlikuju se prvenstveno po tome što u Prustovom romanu imaju razliåite funkcije: Marsel junak nosilac je „taåke gledišta", on je lik iz åije se perspektive predoåava veãina zbivawa u romanu, on, kako bi Ÿenet rekao, „vidi", dok je Marsel pripovedaå onaj koji „govori", izveštava i o samom zbivawu i o tome kako ga Marsel junak „vidi". Ova razlika åisto je formalne, taånije aspekatske prirode i upravo ona svakoj od tih dveju instanci, i Marselu junaku i Marselu pripovedaåu, garantuje specifiånost i autonomnost. Isto tako, kako je åesto isticao i sam Prust, Marsela, pripovedaåa Tragawa, ne treba brkati sa stvarnim Marselom Prustom — piscem ovog romana, i pored åiwenice da se wihova mišqewa ponekad poduda-

168 raju. Za razliku od istorije ili autobiografije, u romanu i fikcionalnom tekstu uopšte pripovedaå je i sam jedna fiktivna figura, izmišqena uloga, pa makar se stvarni autor poistovetio s wom u onoj meri u kojoj je to uåinio Prust. Åak i u sluåajevima gde se pripovedaå sam predstavqa kao pisac teksta koji je pred nama (na primer, Tristram u Sternovom Tristramu Šendiju), moramo voditi raåuna o ovoj razlici: pripovedaå je fiktivna figura, a sve eventualne aluzije na pisawe datog romana odnose se u stvari na fiktivni åin pisawa åiji je subjekt pripovedaå, a ne na stvarni åin u kojem empirijski autor zaista piše svoj tekst. Ÿenet kaÿe: „Ali, na jedan suptilniji i istovremeno radikalniji naåin, pripovedaå Åiåa Gorija 'nije' Balzak, åak i ako tu i tamo izraÿava wegova mišqewa, jer je ovaj pripovedaå-autor neko ko 'poznaje' pansion Voker, gazdaricu i goste, dok ih Balzak samo zamišqa: i, naravno, upravo u tom smislu narativna situacija jednog fikcionalnog narativnog teksta nikada se ne moÿe poistovetiti sa situacijom u kojoj se on piše" [Genette 1972: 226]. Pripovedaåev lik u pripovednom tekstu ne mora uvek biti profilisan, kao što je to sluåaj u Prustovom, Sternovom ili Balzakovom romanu. U znaåajnom delu romaneskne tradicije prisutna je suprotna tendencija — nastojawe da se pripovedaå kao samostalni lik ukloni iz teksta ili barem da se u najveãoj moguãoj meri obezliåi i prikrije. Ali pod pretpostavkom da se sloÿimo sa Ÿenetom da je pripovedaå konstitutivni element narativnog teksta, onda moramo zakquåiti da je pripovedaå uvek prisutan u svojoj priåi i da je zato uvek u nekakvom odnosu prema woj. Ÿenet kaÿe da je zadatak teorije da istraÿi upravo taj odnos — poziciju pripovedaåa prema priåi, kao i wegov status u narativnom tekstu kao takvom. U ovom poslu poetika treba da se inspiriše istraÿivawima kakva je u strukturalnoj lingvistici sprovodio Emil Benvenist baveãi se problematikom „subjektivnosti u jeziku" [Benveniste 1966: 258—266]. Drugim reåima, poetika treba, kaÿe Ÿenet, da „preðe sa analize iskaza na analizu odnosa izmeðu iskaza i instance koja ih proizvodi — na analizu onoga što danas nazivamo iskazivawem (énonciation)" [Genette 1972: 226]. Takvo istraÿivawe, i u lingvistici i u poetici, podrazumeva shvatawe po kojem jeziåki ili pripovedni iskaz nije jednostavna forma, prost zbir meðusobno autonomnih elemenata koji se do kraja mogu jasno razluåiti i posebno opisati, veã sloÿena celina åiju prirodu bitno odreðuju ne samo pojedinaåni elementi od kojih je sastavqena veã i naåin na koji su oni povezani jedni s drugima. Kako i Ÿenet pripovedawe shvata kao sloÿenu strukturu, sastavqenu od tri konstitutivna elementa (histoire, récit, narration) åiji se odnos moÿe posmatrati u trima razliåitim aspektima — vremenu, naåinu i glasu, razumqivo je što mu je bliska ideja ovakvog, višedimenzionalnog prouåavawa narativnog teksta kao posebnog vida jeziåkog iskazivawa. Meðutim, iako je polazište ovakve analize shvatawe narativnog teksta kao nerazluåne celine razliåitih elemenata, potrebe teorijskog opisa nalaÿu da se ta celina rasklopi, ponekad i nasilno, na sastavne delove: „Kao i svaka druga

169 situacija, i narativna situacija je jedna sloÿena celina u kojoj analiza, ili prosto opis, ne moÿe ništa razluåiti ukoliko ne napravi rez u tkivu naåiwenom od meðusobno tesno povezanih elemenata — narativnog åina, wegovih protagonista, wegovih prostorno-vremenskih odreðewa, wegovog odnosa prema drugim narativnim situacijama sadrÿanim u istom pripovednom tekstu, itd. Potrebe ovog izlagawa nas primoravaju da izvršimo to neizbeÿno nasiqe — neizbeÿno samo zbog toga što kritiåki diskurs, kao i svaki drugi, nije u stawu da sve kaÿe odjednom" [Genette 1972: 227]. U skladu s ovim stavom Ÿenet pojedine elemente glasa, koji „u stvari funkcionišu istovremeno", analizira sukcesivno, rasporeðujuãi ih, kako sƒm kaÿe, „po onome što im je suštinsko u sledeãe kategorije: vreme naracije, narativni nivoi i 'lice' " [Genette 1972: 227]. U okviru ovih triju kategorija Ÿenet posmatra odnos izmeðu pripovedaåa i priåe koju pripoveda, kao i odnos izmeðu pripovedaåa i wegovog eventualnog implicitnog åitaoca (narrataire). Pozivajuãi se na Kristijana Meca, teoretiåara filmske naracije, Ÿenet kaÿe da je svako pripovedawe „dvostruko temporalno": pripovedni tekst „traje" u dve vremenske dimenzije — u dimenziji priåe (dogaðaja o kojima se pripoveda) i u dimenziji pripovedawa (samog narativnog teksta). Vreme priåe je, uslovno reåeno, hronološko, jer su dogaðaji tu „poreðani" onim redosledom kojim su se dogodili, dok je vreme pripovedawa, odnosno, kako bi rekli ruski formalisti, vreme siÿea, podloÿno razliåitim temporalnim deformacijama (izvrtawu redosleda dogaðaja, ispuštawu ili udvajawu pojedinih epizoda itd.). „Dvostruka temporalnost" pripovednog teksta, åiwenica da ova dva vremena, vreme priåe i vreme pripovedawa, „naleÿu" jedno na drugo, podudaraju se ili razilaze, omoguãava pripovedaåu da se u svom tekstu na bezbroj razliåitih naåina „poigrava" s vremenom [Genette 1972: 71]. Na primer, dogaðaji koji su „realno" kratko trajali mogu se prikazati kao da su zauzimali veoma dug vremenski period (tada se „radwa", a samim tim i vreme pripovedawa, usporava); moÿe se postupati i obrnuto — „radwa" i vreme u kojoj se ona odvija mogu se ubrzavati, vremenski planovi mogu se „preklapati" itd. U teoriji kwiÿevnosti, još od ruskih formalista, upravo se ova „igra" s kombinovawem „faktiåkog" i „siÿejnog" vremena shvata kao „umetniåko vreme" pripovednog dela. „Umetniåko vreme" nije, dakle, neko filozofsko shvatawe problema vremena uopšte, kako ga postavqaju pojedini pisci (Prust, Xojs, Man), veã naåin na koji se ono reprodukuje i prikazuje u pripovednom tekstu: „vreme kao umetniåki faktor kwiÿevnosti" [Lihaåov 1972: 250, 251]. Umetniåku reprodukciju vremena u narativnom tekstu (prvenstveno u Prustovom romanu) Ÿenet prouåava u uvodnim poglavqima svoje Rasprave o pripovedawu, posveãenim aspektu vremena. U poglavqu o glasu on, meðutim, istraÿuje narativno vreme u jednom sasvim specifiånom smislu. Naime, u izvesnim sluåajevima moÿe se dogoditi da osim ova dva vremena, „faktiåkog" i „siÿejnog", vaÿnu ulogu u pripovednom tekstu ima još jedna vremenska dimenzija — pripovedaåevo vreme. Ovu vre-

170 mensku dimenziju pripovednog teksta identifikuje i Lihaåov u Poetici stare ruske kwiÿevnosti i naziva je „autorovim vremenom". U nekim romanima (na primer, Tristramu Šendiju) prikazivawe vremenske dimenzije u kojoj pripovedaå „proizvodi" svoj tekst i problematizovawe odnosa izmeðu te i drugih dveju vremenskih dimenzija dela predstavqa vaÿan element umetniåke zamisli. Lihaåov kaÿe da je isticawe „autorskog vremena" i wegove razlike u odnosu prema temporalnom planu priåe naroåito svojstveno sentimentalizmu (romanu 18. veka) [Lihaåov 1972: 252]. Kategorija vremena koju Ÿenet razmatra u poglavqu o glasu odnosi se upravo na ovu dimenziju kwiÿevnog narativnog dela — na vreme same naracije, to jest na pripovedaåevu temporalnu poziciju u odnosu prema priåi koju pripoveda. U pripovednom tekstu hronološko vreme naracije, odnosno vreme u kojem se odvija neki narativni åin, ne mora biti precizno odreðeno. U stvari, ono najåešãe to i nije; sluåajevi da nas pripovedaå eksplicitno obaveštava o svojoj taånoj poziciji u istorijskom vremenu — poput, na primer, Serenusa Cajtbloma u Doktoru Faustusu — u okvirima pripovednih ÿanrova pre predstavqaju izuzetak no pravilo. Meðutim, u odnosu prema priåi vreme naracije uvek je implicitno odreðeno; štaviše, to odreðewe je nuÿno, jer pripovedaå, åak i kad bi to hteo, ne bi mogao da ga izbegne. Po Ÿenetu, ova nuÿnost proizlazi iz prirode samog jezika: u svakodnevnom govoru, kada o neåemu pripovedamo, mi se sluÿimo nekim glagolima, a oni moraju biti u jednom od tri osnovna glagolska vremena: prezentu, preteritu ili futuru. Samim izborom jednog od ova tri vremena, mi se — kao subjekti iskazivawa — postavqamo u odreðenu temporalnu poziciju prema dogaðajima koje opisujemo. Kada govorimo u nekoj od formi preterita, mi trenutak iskaza automatski definišemo kao kasniji u odnosu na dogaðaje o kojima govorimo, odnosno te dogaðaje oznaåavamo kao prošle. Isto tako, kada na standardan naåin upotrebqavamo prezent ili futur, dogaðaj kojim se bavimo smeštamo u naš sadašwi, odnosno u neki buduãi trenutak. Ÿenet smatra da glagolska vremena i u kwiÿevnom narativnom tekstu funkcionišu na isti naåin: svaka priåa mora biti ispripovedana u jednom od triju osnovnih glagolskih vremena, a veã sama ta åiwenica odreðuje vremensku poziciju naracije u odnosu prema priåi. Kada je priåa ispripovedana u nekom od oblika preterita, to znaåi, kaÿe Ÿenet, da je narativni åin kasniji u odnosu na dogaðaje predstavqene u priåi. Ovu vrstu pripovedawa Ÿenet naziva naknadnom naracijom (narration ultérieure). Ako je priåa ispripovedana u prezentu, dogaðaji o kojima se pripoveda i sam narativni åin istovremeni su — ovu vrstu naracije Ÿenet naziva simultanom (narration simultanée) — a ako je priåa ispripovedana u buduãem vremenu, onda to znaåi da narativni åin prethodi predoåenim dogaðajima. To je prediktivna ili anteriorna naracija (narration antérieure). Najzad, kaÿe Ÿenet, ima i sluåajeva da se naracija, inaåe voðena u nekom od oblika preterita, toliko pribliÿava trenutnom zbivawu da se stiåe utisak da mu je praktiåno

171 simultana. Naracija tu u stopu prati dogaðaje; ona kao da je „rascepkana" i umetnuta izmeðu razliåitih trenutaka priåe, pa u izvesnom smislu postaje sliåna reportaÿi. Kao izrazit primer ove vrste pripovedawa Ÿenet navodi HH¡H poglavqe Ajvanha u kojem Rebeka kroz prozor zamka posmatra bitku koja se vodi kraj wegovih zidina i istovremeno rawenom Ajvanhu opisuje ono što vidi. Ovakva naracija svojstvena je romanu u pismima, odnosno romanu u formi dnevnika, kaÿe Ÿenet. Ovu vrstu pripovedawa Ÿenet naziva umetnutom naracijom (narration intercalée). U celokupnoj tradiciji pripovednih ÿanrova naknadna naracija (to jest pripovedawe u nekom od oblika preterita) apsolutno je dominantna. Iako u ovoj vrsti pripovedawa ne mora biti izriåito reåeno kolika je vremenska distanca izmeðu trenutka u kojem se odvija naracija i onog u kojem se odvija priåa, upotreba nekog prošlog vremena, sama po sebi, signalizuje minulost predoåenih dogaðaja.10 U klasiånom romanu u treãem licu (na primer, kod Balzaka) ta distanca uglavnom je neodreðena, a pitawe o woj se u stvari i ne postavqa: åitalac se ne pita koliko je pripovedaå udaqen u vremenu od svoje priåe, jer „preterit tu oznaåava neku prošlost izvan vremena" [Genette 1972: 232]. U vezi s ovom vrstom naracije Ÿenet ukazuje na izvesne razlike izmeðu pripovedawa u treãem licu (heterodijegeze) i pripovedawa u prvom licu (homodijegeze) koje proistiåu iz odnosa pripovedaåa prema fikcionalnom svetu likova, ali na to ãemo se vratiti nešto kasnije. Sa stanovišta „umetniåke reprodukcije" vremena u romanu pripovedawe u prezentu je, po Ÿenetu, najjednostavniji narativni oblik: ovde nema mesta nikakvoj „igri" s narativnim vremenom (premeštawu ili umetawu razliåitih vremenskih planova), pošto se teÿi apsolutnom poklapawu vremena priåe i vremena naracije. Naracija je istovremena s predoåenim zbivawima. Ÿenetova kategorija simultane naracije ne obuhvata sluåajeve u kojima se sadašwe vreme javqa u funkciji istorijskog ili deskriptivnog prezenta (gde prezent gubi svoju temporalnu vrednost), veã samo one narativne forme u kojima prezent zaista oznaåava aktuelnu sadašwost pripovedaåa. Na ovaj naåin prezent se u kwiÿevnom pripovedawu upotrebqava tek od kraja 19. veka, a kao prvi primer simultane naracije Ÿenet navodi Diÿardenove Poseåene lovore (1887). U zavisnosti od toga da li je u pripovedawu akcenat stavqen na priåu ili na samu naraciju, odnosno „narativni diskurs", Ÿenet razlikuje dva glavna tipa simultane naracije: pripovedawe u prezentu „bihevioristiåkog" tipa i pripovedawe u prezentu kakvo nalazimo u romanu „toka svesti" ili „unutrašweg monologa". U prvoj vrsti, „bihevioristiåkom pripovedawu", naglasak je stavqen na priåu, dogaðaji se predoåavaju „objektivno", u nastojawu da se stvori privid da ni10 Ÿenet kaÿe da u francuskom jeziku izuzetak predstavqa passé composé, prošlo vreme koje, kao i present perfect u engleskom, oznaåava relativno blisku prošlost. Po Benvenistu, ovo vreme povezuje dogaðaj iz prošlosti sa sadašwim trenutkom subjekta koji ga evocira [Genette 1972: 232].

172 su posredovani pripovedaåevim glasom. Najizrazitije primere ovakvog pripovedawa nalazimo u francuskom „novom romanu", pravcu poznatom i pod nazivom „škola pogleda", a naroåito u Rob Grijeovim romanima iz pedesetih i šezdesetih godina (Qubomora, U lavirintu, Kuãa sastanaka). U drugom tipu simultane naracije, onom koji sreãemo u tehnici „unutrašweg monologa", situacija je obrnuta: sam narativni iskaz — govor pripovedaåa u prezentu — potiskuje u drugi plan dogaðaje koji se svode na najmawu moguãu meru, tako da se åini da je „radwa" kakvu poznajemo iz tradicionalnog romana potpuno izbrisana. Ÿenet kaÿe da je taj efekat prisutan veã u Diÿardenovom romanu, ali da je vaÿan i za åitavu tradiciju „toka svesti", od Xojsa, Virxinije Vulf i Foknera, pa sve do Beketa ili Kloda Simona. Za razliku od ostalih triju tipova Ÿenet umetnutu naraciju ne definiše pozivawem na neko posebno gramatiåko vreme pripovedawa (i ovde je, kao i u naknadnoj naraciji, preterit osnovno vreme pripovedawa), veã pozivawem na minimalnu temporalnu distancu izmeðu priåe i naracije. Meðutim, videãemo da, izdvajajuãi ovaj tip naracije, Ÿenet u stvari primewuje jedan drugi kriterij koji uopšte nije temporalne prirode i bitno je drukåiji od onih koji su mu posluÿili u odreðewu prvih triju tipova. U umetnutoj naraciji, kakvu sreãemo na primer u romanu u pismima, temporalni odnosi izmeðu priåe i narativnog åina veoma su sloÿeni. Po Ÿenetu, ova sloÿenost je uslovqena dvema okolnostima: åiwenicom da je u ovoj vrsti pripovedawa narativna instanca obiåno „umnoÿena" (ima nekoliko korespondenata, to jest pripovedaåa), kao i time što su priåa i naracija veoma bliski u vremenu, toliko bliski da „druga moÿe uticati na prvu" [Genette 1972: 229]. U epistolarnom romanu ili u romanu dnevniku distanca izmeðu vremena u kojem su smešteni sami dogaðaji („evo šta mi se danas dogodilo") i vremena u kojem pripovedaå, iznoseãi svoje misli i oseãawa, te iste dogaðaje komentariše („evo šta o tome veåeras mislim") toliko je mala da to, po Ÿenetu, proizvodi jedan specifiåan efekat: efekat „trewa" izmeðu temporalnosti samih zbivawa i atemporalnosti pripovedaåevog iskaza, utisak da je statiånost narativnog iskaza neprekidno u koliziji s progresijom i dinamiånošãu dogaðaja: „Veoma velika blizina izmeðu priåe i naracije ovde najåešãe proizvodi, ako tako smem da kaÿem, jako suptilan efekat trewa izmeðu pripovedawa o dogaðajima koje lagano protiåe u vremenu… i apsolutne simultanosti misli i oseãawa u [narativnom] iskazu. U dnevniku i epistolarnoj ispovesti åvrsto je povezano ono što se jezikom radiofonije zove direktni i odloÿeni prenos, kvaziunutrašwi monolog i naknadni izveštaj. Ovde je pripovedaå istovremeno još junak i veã neko drugi: dogaðaji koji su se dogodili tog dana veã pripadaju prošlosti, a 'taåka gledišta' se u meðuvremenu mogla promeniti; veåerašwa i sutrašwa oseãawa u potpunosti pripadaju sadašwem trenutku, i ovde je fokalizacija na pripovedaåa istovremeno i fokalizacija na junaka" [Genette 1972: 230]. U epistolarnoj formi zbivawa nisu prikazana neposredno, u trenutku dok ih lik doÿivqava, veã su „propuštena" kroz svest, „misli i

173 oseãawa", tog istog lika koji se sada, na kraju dana dok piše o svojim dogodovštinama, javqa u ulozi pripovedaåa. Iako je izmeðu trenutka doÿivqavawa i trenutka pisawa proteklo veoma malo vremena, pripovedaå je veã postao „neko drugi", wegova oseãawa su sazrela ili su se promenila. Pošto su sva zbivawa u epistolarnoj ispovesti predstavqena kao u „odloÿenom prenosu", posredstvom pripovedaåevog glasa, åitalac ih tumaåi iz perspektive ovog pripovedaåkog ja. „Juåerašwu Sesil [Sesil Volanÿ, junakiwu Lakloovih Opasnih veza] vidi i o woj pripoveda današwa Sesil. Ovde imamo dve junakiwe od kojih je (samo) ova druga (istovremeno) i pripovedaå. Ona nameãe svoju taåku gledišta koja neposredno prati dogaðaje, a udaqena je od wih taåno onoliko koliko je potrebno da bi se stvorio utisak disonantnosti" [Genette 1972: 230]. Meðutim, utisak disonantnosti izmeðu dveju narativnih instanci ili perspektiva, junakove i pripovedaåeve, nije specifiåan samo za epistolarnu formu u kojoj je temporalna distanca izmeðu dogaðaja i wihovog komentarisawa minimalna. Identiåan efekat proizvodi se i u narativnom tekstu u kojem je ta distanca mnogo veãa i proteÿe se na nekoliko godina, pa åak i decenija. Na primer, u Prustovom romanu, u kojem je vremenski jaz koji deli junaka i pripovedaåa u najveãem delu teksta veoma veliki, o aktuelnom dogaðaju ili prizoru najåešãe ne „izveštava" sam junak veã jedna drukåija, prefiwenija i senzibilnija svest — pripovedaåko ja. Dogaðaji se ne „prenose" direktno, iz perspektive doÿivqajnog ja, veã onako kako ih vidi pripovedaå. To stvara efekte sliåne onima koje Ÿenet pripisuje epistolarnom romanu: „smisaoni sklop" romana izgraðuje se oslawawem na pripovedaåevu taåku gledišta, naracija uvek mawe ili više zaostaje za dogaðajima i, najzad, prisutan je i efekat „trewa", jer se åini da dogaðaji teku po nekoj zamišqenoj progresiji, dok je istovremeno komentar posredovan narativnim glasom statiåan i uvek „prisutan" u sadašwem trenutku iskazivawa. Utisak „disonantnosti" nije svojstven samo epistolarnoj ili dnevniåkoj formi veã je tipiåan za temporalnu situaciju svakog retrospektivnog pripovedawa u prvom licu. I ovde, kao i u klasiånom romanu u prvom licu, taj utisak ne proizlazi iz minimalne temporalne distance izmeðu priåe i naracije, kako to tvrdi Ÿenet (ona moÿe biti i veãa, a da efekat o kojem je reå ostane nepromewen, što se vidi i iz Prustovog primera), veã je posledica pripovedne situacije prvog lica u kojoj je, kao što smo videli, narativna instanca podeqena na dva subjekta: pripovedaåko ja i doÿivqajno ja. Doÿivqajno ja, zajedno sa dogaðajima åiji je akter, nalazi se u prošlosti priåe, dok je pripovedaåko ja smešteno u sadašwi trenutak pripovedawa. Odatle sledi da utisak „disonantnosti", kao i sloÿenost „igre" s vremenom u epistolarnoj formi — i Ich-formi uopšte — zavisi prvenstveno od odabranog rešewa u registru naåina, odnosno od „udvajawa" perspektive, a ne od „blizine" priåe i naracije, koja uostalom moÿe i varirati. Kriterij na koji se Ÿenet oslawa kada ovu vrstu naracije (umetnutu naraciju)

174 izdvaja kao poseban tip uopšte nije temporalne, veã je aspekatske prirode: on se tiåe naåina na koji su dogaðaji u narativnom tekstu predstavqeni. Ÿenetovo zapaÿawe o koliziji izmeðu dijahronijskog naåina postojawa samih dogaðaja i sinhronijske „egzistencije" pripovedaåevog komentara moÿe se primeniti i šire. Veã smo pokazali da Ÿenetov efekat „trewa" nije svojstven samo romanu u pismima veã retrospektivnom pripovedawu u prvom licu uopšte, ali moÿemo ga pratiti i izvan okvira Ich-forme. Åak i u romanu u treãem licu pripovedaåev komentar, nasuprot „izveštavawu" o dogaðajima, smešten je u sinhronijskoj ravni, trenutku koji je sadašwi i za samog pripovedaåa i za åitaoca. Za razliku od dogaðaja, pripovedaåevo komentarisawe ne „odvija" se u vremenu, a vremenski plan na kojem se nalazi jasno je izdvojen od temporalne dimenzije zbivawa. To potkrepquje pretpostavku da je „disonantnost" uslovqena prvenstveno odreðenim rešewima u registru narativnog naåina. Anteriorna naracija ili prediktivno pripovedawe (récit prédictif)11 jeste pripovedawe u buduãem vremenu u kojem narativni åin, kako Ÿenet kaÿe, prethodi dogaðajima opisanim u priåi. Primere ovakvog pripovedawa Ÿenet nalazi u proroåanstvima, apokalipsama, vizijama, astrološkim ili onejromantskim tekstovima itd., a kao jedan sluåaj ovakvog pripovedawa navodi i nekoliko pevawa iz Sent Amanovog Izbavqenog Mojsija. Ali on ne navodi nijedno delo koje je u celini ispripovedano u buduãem vremenu, oåigledno zato što takvog dela, a pogotovu literarno znaåajnog dela, u glavnom toku zapadnoevropske kwiÿevne tradicije jednostavno i nema. Pripovedawe u buduãem vremenu u okvirima narativnih ÿanrova predstavqa sasvim marginalnu pojavu, pa se zato åini da Ÿenet kategoriju anteriorne naracije ne uvodi toliko iz deskriptivnih razloga (da bi wome obuhvatio i opisao jedan mawe ili više znaåajan korpus literarnih tekstova) koliko u nastojawu da svoju klasifikaciju naracije po temporalnoj poziciji pripovedaåa dosledno izvede po analogiji sa gramatiåkom trijadom glagolskih vremena. Ÿenet i sam priznaje da se prediktivno pripovedawe javqa samo unutar nekih veãih narativnih celina (najåešãe kao „uokvirena" priåa). Recimo, u ¢¡ pevawu Sent Amanovog Izbavqenog Mojsija, u kojem se pripoveda o Aronovom proroåanstvu, kao i u ¡¢ i ¢ pevawu — Ÿokabelinom proroåanskom snu — opisana je Mojsijeva buduãnost. Ove umetnute priåe uvek su anteriorne u odnosu na svoju „neposrednu narativnu instancu" (Arona, odnosno Ÿokabelu), ali nisu anteriorne u odnosu prema „vrhovnoj" narativnoj instanci datog pripovednog teksta u celini — pripovedaåu Izbavqenog Mojsija. Drugim reåima, dogaðaji o kojima se u ovim pevawima pripoveda buduãi su samo sa stanovišta samih likova, ali ne i sa stanovišta pripovedaåa koji ih opaÿa kao veã ostvarene, dakle prošle. Ovo Ÿenetovo zapaÿawe dovodi u pitawe „prediktivni" karakter anteriorne naracije: ako se opisana zbivawa, u 11 Ovaj termin Ÿenet, kako sam kaÿe, „pozajmquje" od Cvetana Todorova [Genette 1972: 229; Todorov 1969: 48].

175 celini posmatrano, nalaze u prošlosti „prvostepenog" pripovedaåa (bio on poistoveãen sa autorom teksta ili ne), onda to znaåi da su ona prethodila trenutku naracije, to jest trenutku u kojem se „proizvodi" dati narativni tekst. Sa stanovišta vremena naracije nevaÿno je da li ta zbivawa pojedinaåni likovi (åak i kada se osamostaquju kao „drugostepeni" pripovedaåi) primaju kao buduãa ili ne, jer vizije ovih „drugostepenih" pripovedaåa nisu u buduãnosti subjekta koji pripoveda veã u wegovoj prošlosti. Posmatrano sa stanovišta celine narativnog teksta, ovde u stvari i nije reå o anteriornom pripovedawu veã o „obiånom", naknadnom pripovedawu. Ÿenetova klasifikacija naracije sa stanovišta „autorovog vremena" zasniva se na pretpostavci da je funkcija glagolskih vremena u pripovednom tekstu strogo gramatiåka: da preterit tu uvek oznaåava prošlost, prezent sadašwost, a futur buduãnost. Meðutim, u pripovednom tekstu (uostalom, kao i u govornom jeziku) semantiåka vrednost glagolskih vremena ne moÿe se svesti na ovu jednostavnu shemu. Moÿe se dogoditi, i åesto se dogaða, da recimo buduãnost subjekta koji pripoveda ne bude oznaåena futurom veã nekim drugim glagolskim vremenom — na primer, prezentom. Jedan takav sluåaj navodi i sam Ÿenet: anteriorna naracija u ¡¢, ¢ i delom ¢¡ pevawu Izbavqenog Mojsija nije data u buduãem veã u sadašwem vremenu. Upotreba prezenta (umesto futura) u ovom primeru, s jedne strane, dovodi u pitawe Ÿenetovu klasifikaciju naracije sa stanovišta „autorovog vremena", a s druge, ukazuje na to da se temporalni odnosi izmeðu priåe i pripovedawa ne mogu do kraja objasniti pozivawem na gramatiåku funkciju glagolskih vremena. U Novoj raspravi o pripovedawu do istog zakquåka dolazi i sam Ÿenet. On tu priznaje da je bio u zabludi kad je tvrdio da upotreba preterita u pripovedawu automatski oznaåava prošlost predoåenih zbivawa: „Nema sumwe da sam malo preuveliåao posledice upotrebe prošlog vremena — ono u åitaocu ne budi uvek preterano snaÿan oseãaj da se naracija odvija posle dogaðaja" [Genette 1983: 55]. Nastojeãi da koriguje svoj prvobitni opis pripovedawa u prošlom vremenu, Ÿenet se sada oslawa na neka zapaÿawa Kete Hamburger o funkciji preterita u romanesknoj fikciji. Doduše, Ÿenet ovu teoriju usvaja s izvesnim rezervama koje se tiåu pre svega razlikovawa pripovedawa u treãem licu kao „åiste" fikcije od pripovedawa u prvom licu kao nefikcionalne, autobiografske forme.12 Ÿenetu je najbliÿa ideja po kojoj preterit u „epskoj fikciji", u pripovedawu u treãem licu, „gubi svoju gramatiåku funkciju oznaåavawa prošlog", odnosno svoje gramatiåko temporalno znaåewe i postaje oznaåiteq „fikcionalnosti" narativnog teksta. Ova ideja sreãe se i kod drugih teoretiåara pripovedawa. Ÿenet navodi primer Rolana 12 Ÿenet ima najviše rezervi u pogledu „åistote" „epske fikcije". Da bi se neki narativni tekst mogao odrediti kao „åista fikcija", on bi morao biti lišen svih istorijskih i temporalnih referenci — a u tradiciji narativnih ÿanrova, barem u „velikoj", romanesknoj formi, takav bi se primer teško mogao naãi. Idealu „åiste fikcije" najviše se, po Ÿenetu, pribliÿava novela [Genette 1983: 54].

176 Barta koji je pre Kete Hamburger, u Nultom stepenu pisma, ukazao na åiwenicu da upotreba aorista (passé simple) u pripovednom tekstu ne oznaåava toliko prošlost zbivawa koliko sluÿi kao signal „literarnosti" datog teksta.13 Preterit u romanu ili pripoveci ne oznaåava ni naknadnost naracije u odnosu prema predoåenim zbivawima ni bilo kakav drugi konkretan temporalni odnos: on jednostavno ukazuje na „veåno sada i ovde" epskih lica, wihovu stalnu prisutnost u fikcionalnom svetu, potpuno lišenom svih realnih temporalnih referenci. Ÿenet usvaja ideju Kete Hamburger, ali u wu unosi jednu znaåajnu dopunu: on primeãuje da se utisak „minulosti" ili anteriornosti predoåenih zbivawa u odnosu na trenutak u kojem se odvija sam narativni åin ponekad moÿe postiãi i u „åistoj" „epskoj fikciji". Åak i u pripovedawu u treãem licu mogu se uvesti neke, uslovno reåeno, realne temporalne reference. Na primer, dovoqno je da pisac na kraju romana uvede epilog u prezentu. Na taj naåin svi dogaðaji koji su se dotad dogodili automatski ãe biti prebaåeni u neko prošlo vreme, prethodno u odnosu na trenutak u kojem se odvija radwa epiloga. Drugim reåima, stvoriãe se utisak da su sva zbivawa predoåena u romanu zaista prošla — kao što to pokazuju primeri Toma Xonsa, Evgenije Grande ili Gospoðe Bovari.14 Ovaj retrospektivni „preteritivni" efekat kraja u prezentu Ÿenet objašwava time što prezent (ukoliko nije istorijski ili deskriptivni) u kontekstu pripovedawa u prošlom vremenu oznaåava ne samo neki fiktivni sadašwi trenutak, kasniji u odnosu prema ispripovedanim dogaðajima, veã i jedno potencijalno pripovedaåko ja. Kada pripovedaå u treãem licu upotrebi prezent — a to ne mora biti samo u epilogu romana — on se, kaÿe Ÿenet, automatski stavqa u poziciju savremenika i svedoka dogaðaja koje opisuje. Wegovo prisustvo u svetu dijegeze, dotad potpuno skriveno, poåiwe da se jasnije nasluãuje. Upotrebivši prezent, stavivši se u ulogu svedoka zbivawa, pisac u priåu koju je dotad pripovedao u treãem licu (heterodijegeza) unosi izvesnu „dozu homodijegetiånosti". Drukåije reåeno, na ovakvim mestima promena u aspektu vremena (prezent umesto preterita) povlaåi za sobom i promenu u aspektu glasa: prelazak iz narativne situacije treãeg lica u narativnu situaciju prvog lica, odnosno, da se posluÿimo Ÿenetovom terminologijom, prelaz iz „heterodijegeze" u „homodijegezu" [Genette 1983: 53]. 13 Istraÿujuãi „umetniåko vreme" u kwiÿevnom delu uopšte, a posebno u nekim ruskim folklornim ÿanrovima, do sliånog zakquåka dolazi i Lihaåov: „Problem prikazivawa vremena u kwiÿevnom delu nije problem gramatike. Glagoli mogu biti upotrebqeni u sadašwem vremenu, ali ãe åitalac jasno znati da je reå o prošlosti. Gramatiåko vreme i vreme kwiÿevnog dela mogu se bitno razilaziti" [Lihaåov 1972: 257]. Najzad, na jedan poseban primer semantiåkog pomerawa u upotrebi glagola, taånije glagolskog vida, u pripovednom tekstu ukazuje i Uspenski u Poetici kompozicije [Uspenski 1979: 97—110]. 14 Isti efekat proizvode i anticipacije buduãih dogaðaja u pripovedawu auktorijalnog, balzakovskog tipa. Na primer, kada Balzak kaÿe: „za tri dana desiãe se nešto strašno" ili „tako je prošao sudbonosni dan, koji ãe biti od uticaja na ceo ÿivot bogate i sirote naslednice", on svoje pripovedawe nedvosmisleno smešta u neki kasniji trenutak u odnosu na predoåene dogaðaje iz kojeg se oni u celini opaÿaju kao prošli [Genette 1983: 53].

177 Ÿenetovo zapaÿawe o funkciji epiloga u prezentu potvrðuje našu tezu da se izmeðu pojedinih rešewa u razliåitim aspektima narativnog teksta (vremenu, naåinu i glasu) moÿe uoåiti izvestan „afinitet" ili „mawa ili veãa kompatibilnost". Konkretno, sadašwe vreme u pripovedawu „kompatibilno" je s homodijegetiåkom narativnom situacijom, prezent oznaåava prisustvo pripovedaåkog ja. Osim toga, na primeru koji navodi Ÿenet (kraj Gospoðe Bovari) vidimo da paralelne promene u registru vremena i glasa prati i promena u registru naåina, odnosno perspektive: pripovedaå s fokalizovanog pripovedawa, to jest pripovedawa u kojem je narativna informacija ograniåena na ono što „znaju" sami likovi, prelazi na nefokalizovano pripovedawe — onu vrstu pripovedawa koja podrazumeva neograniåeno romansijersko „znawe". Stoga izgleda da se osnovna temporalna razlika izmeðu dvaju tipova pripovedawa u prošlom vremenu (heterodijegeze i homodijegeze) pre moÿe objasniti pozivawem na narativno lice (treãe ili prvo) nego pozivawem na gramatiåko vreme pripovedawa. Odluåujuãu ulogu u oblikovawu narativnog vremena nema gramatiåka funkcija pojedinaånih vremena, veã lice u kojem se pripoveda, što znaåi da su modifikacije narativnih registara unutar jednog aspekta (vremena) uslovqene odabranim rešewima na planu druga dva aspekta — glasa i naåina. LITERATURA Émile Benveniste, Problémes de linguistique générale, Gallimard, Paris 1966. Claude Bremond, La logique des possibles narratifs, Communications, 8, 1966. Genette Gérard, Figures III, Seuil, Paris 1972. Genette Gérard, Palimpsestes: La littérature au second degré, Seuil, Paris 1982. Genette Gérard, Nouveau discours du récit, Seuil, Paris 1983. D. S. Lihaåov, Poetika stare ruske kwiÿevnosti, Srpska kwiÿevna zadruga, Beograd 1972. Tzvetan Todorov, Les catégories du récit littéraire, Communications, 8, 1966. Tzvetan Todorov, Littérature et signification, Larousse, Paris 1967. Tzvetan Todorov, Poetique u Qu'est-ce que le structuralisme?, Seuil, Paris 1968. Tzvetan Todorov, Grammaire du Décaméron, Mouton, La Haye, 1969. Boris Uspenski, Poetika kompozicije; Semiotika ikone, Nolit, Beograd 1979. Adrijana Maråetiã LA THÉORIE DU DISCOURS NARRATIF DE GÉRARD GENETTE Résumé Dans son Discours du récit Gérard Genette propose une relecture critique de l'opposition formaliste fable/sujet, ainsi que des dichotomies équivalentes introduites par la narratologie „thématique" française: histoire/récit, histoire/discours, récit/discours, etc. Il soutient en effet que le texte narratif ne peux pas être proprement décrit par le recours a l'idée de séquences narratives contrastées, qu'elles soient désignees comme fable et sujet ou comme histoire et récit. À la différence de ses prédécesseurs, Genette en-

178 tend le text narratif en tant qu'une structure tripartite, composée de trois éléments: histoire, récit et narration. Selon lui, cette distinction tripartite, par rapport aux divisions dichotomiques précédentes, présente l'avantage de rendre mieux compte de „l'ensemble du fait narratif". Par conséquence, l'analyse du dicours narratif pour Genette est „l'étude des relations entre récit et histoire, entre récit et narration, et (en tant qu'elles s'inscrivent dans le discours du récit) entre histoire et narration". Afin de préciser ces relations, Genette trouve son point de départ dans l'idée que tout récit est „une production linguistique" et qu'il est „peut-être légitime de le traiter comme le développement, aussi monstrueux qu'on voudra, donné à une forme verbale". Ceci lui authorise à formuler les problèmes d'analyse du discours narratif selon les catégories empruntées à la grammaire du verbe, en les réduisant à trois classes principales de détermination: le temps, le mode et la voix. Ces trois classes, dans la théorie de Genette, ont une double fonction: d'un côté, elles constituent les trois aspects fondamentaux de tout récit; de l'autre, ces termes renvoient a trois groupes de problèmes donnant le cadre pour l'analyse narratologique. L'étude du récit de Genette porte essentiellement sur ces trois aspects du discours narratif: en effet, il examine les questions de temps, de mode (cette-à-dire de perspective narrative) et de voix dans le récit en général et notemment dans le texte du roman de Proust. En examinant ces questions, Genette s'appuie également sur les notions définies au début même de son Discours, à savoir histoire, récit et narration. Ainsi le temps et le mode sont-ils étudies au niveau des rapports entre histoire et récit, alors que la voix désigne à la fois les rapports entre narration et récit et entre narration et histoire. Bien que la théorie du discours narratif de Genette présente les avantages incontestables par rapport aux conceptions narratologiques semblables, elle n'est pourtant pas privée de certains défauts. Par exemple, Genette ne cherche pas à montrer, pas systématiquement du moins, comment les divers aspects du discours narratif sont liés entre eux: c'est-à-dire, comment le choix d'un aspect narratif impose certaines restrictions (ou facilités) dans l'application des autres.