Teorija i metodika sportskog treninga
May 4, 2017 | Author: Ves Holman | Category: N/A
Short Description
Sport and medicine book...
Description
prof. dr Franja Fratrić
TEORIJA I METODIKA SPORTSKOG TRENINGA
Sadržaj I deo Teorija sportskog treninga Pojam sporta Poglavlje
9 10 11 12 13 14 15
17
Poglavlje
2.Definicija, predmet i zadaci teorije sportskog treninga 3. Pojam i definicija sportskog treninga 4.Pojam modela i sportskog modelovanja 5.Sistematizacija sportova 6.Značaj razvoja nauke u (o) sportskom treningu 7.Morfologija i sportski trening Fiziološki osnovi sportskog treninga Pojmovi i definicije fenomena u sportskom treningu Struktura i funkcija skeletnih mišića, regulacija i mehanizam mišićne kontrakcije Bioenergetika sportskog treninga Biohemijske i fiziološke osnove metoda treninga Trening-laktati, puls i VO2 max Anaerobni prag u sportskom treningu Stres i adaptacija u sportskom treningu 16. UBACITI-Psihološki osnovi sportskog treninga kao poglavlje 16. (99-120 str) Bjelica Adaptacioni efekti sportskog treninga na organizam sportiste
2 10
24
42 172 196 222 238 286 322
334
Veliko (sportsko-praktično) iskustvo, u prvom redu kao trenera, a zatim kao akademskog građanina (teoretičara sportskog treninga) i naučnika, sve više kod mene stvara zabrinutost zbog farmakoloških avantura koje svakodnevno vrtoglavo rastu u krugu svih sportista. U vrhunskom sportu situacija je takva da glasi: «Mundus vult decipi, ergo decipiatur» (u slobodnom prevodu: «pošto svet želi biti prevaren, onda ga i treba varati»)!!! Moje duboko mišljenje je da su sportisti žrtve, a ne prevaranti. Ko postavlja kvalifikacione norme?! U svakom slučaju onaj koji zna kako i/ili kada se kugla u atletici može baciti preko 20m. Šta to znači? Ovo je pitanje sa vrlo jasnim logičnim odgovorom. Na žalost, doživotnu kaznu i totalnu diskreditaciju neće dobiti onaj koji je postavio normu, već sportista koji je USPEO proći (takvu) prvu rundu. Još više sam zabrinut zbog dostignuća u genetskoj terapiji koja se direktno transmituje u vrhunski sport! Kako se «goloruk» boriti protiv takvog neprijatelja, sa tako moćnim oružjem? Kako zaštiti, a ne kažnjavati sportiste?! Iskreno, osim ovoga što sam ponudio u ovoj knjizi, stručniji, moralniji, humaniji i razumljiviji odgovor nemam. Bar ne u ovom trenutku.
Prof. dr Franja Fratric
Uvod roces sportskog treninga najjednostavnije možemo uporediti sa izgradnjom kuće. Temelj je presudan za kvalitet toga procesa i trajanje sportskog staža. Pri tome se moramo osloniti na genetiku, pružiti organizmu sve korisno i neophodno, a izbegavati "kvarove". Žurba i stres su najčešći uzroci narušenog temelja "kvarova" u genetskom potencijalu od kojih su većina trajni i nepopravljivi. Sa programom poštovanja genetskih zakonitosti u sportskom treningu, moramo započeti još pre polaska deteta u školu i od početka izbegavati "kvarove". Prvo moramo obratiti pažnju na kvalitet informacija, kojima "bombardujemo, odnosno stresiramo organizam, kao i na istovremeno bolje funkcionisanje prijema informacija. Jasno je da samo u integralnom jedinstvu endogeni (genetski) i egzogeni (tehnološki) faktori,koji su kontrolisani i upravljani, mogu dovesti do najviših ciljeva. Takva kontrola i upravljanje stanjem organizma u procesu sportskog treninga je enormno složeno. Dovoljno je samo istaći da regulativni mehanizmi u organizmu pod dejstvom pomenutih interakcija (egzogenih i endogenih) u procesu dejstva snažnih stimulusa (stresora), moraju da upravljaju sa gigantskim "kolektivom" od oko 70 biliona "radnika"ćelija, koji istovremeno rade, kako bi njihovo funkcionisanje bilo savršeno organizovano i usklađeno. To podrazumeva i kontrolu 10³º hemijskih reakcija (to je jedinica sa trideset nula), koje se u organizmu izvedu svake sekunde. Kontrolu odlaska i dolaska 1028 atoma, koji pri tome uvek ponovo grade tkiva organizma, kontrolu svakodnevnog izbacivanja i ponovne proizvodnje 600 milijardi novih ćelija. Ovi
P
detalji govore da menadžment u ovakvom giganstkom kolektivu, koji u trenažnim i takmičarskim uslovima treba da obavlja visoko specifične zadatk, mora biti savršeno organizovan i naučno zasnovan. Bez povratnih informacija o integralnom funkcionisanju organizma svakako da nema reči o optimalnom upravljanju i efikasnosti takvog složenog organizacinog sistema. Iz ovih razloga, savremeni trener mora da savlada niz osnovnih i dopunskih tehnoloških procesa, koji su direktno odgovorni za transformaciju najsloženijeg sistema (ljudski organizam), kao i proces upravljanja tim transformacijama ka strogo definisanim ciljevima.
DEFINICIJA I EKSPLIKACIJA FENOMENA U SPORTSKOM TRENINGU FIZIOLOŠKO-ANTROPOLOŠKI PRISTUP
POGLAVLJE I Pojam sporta Opšte je shvatanje da sport predstavlja takmičenje više ljudi u nečem zajedničkom za sve učesnike. Redosljed uspješnosti se određuje u metrima (daljina, visina), u metrima u jedinici vremena (brzina, izdržljivost), u kilogramima (snaga, sila), u poenima (sportske igre, pojedinačno i grupno), i u bodovima (ocjenjivanje). Kroz istoriju, sport se razvijao sa stalnom tendencijom porasta sportskih rezultata. Da bi se sportski rezultat poboljšao, odgovori na pitanja: šta, kako, koliko i kada, bili su sve složeniji. U početnoj fazi razvoja sporta su pobjeđivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje uvježbali tehniku kretanja. Kada su se tehnička znanja između rivala približno izjednačila, onda su pobjeđivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje razvili silu mišića. Kada su se sile mišića između rivala približno izjednačile, onda su pobjeđivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje razvili, pored mišićne sile, brzinu nervno-mišićne reakcije. Kada su se brzine reagovanja između rivala približno izjednačile, onda su pobjeđivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje razvili i izdržljivost. Kada su se sposobnosti izdržljivosti između rivala približno izjednačile, onda su pobjeđivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bolje primjenili strategiju i taktiku u određenom sportu. Kada su obje strane najbolje primijenile strategiju i taktiku u određenom sportu, onda su pobjeđivali, ili pojedinac ili ekipa, oni, koji su bili psihički jači. Samo ovih nekoliko osnovnih faktora, od kojih zavisi sportski rezultat, ukazuju koliko je složen put do dobrog sportskog rezultata. Svaki od navedenih činilaca ukazuje da se sportski rezultat gradi na bazi više naučnih disciplina, na osnovu čega se može ustanoviti da sport nosi multidisciplinarno obilježje. U svom razvoju sport je dostigao neslućene razmjere. U prenosnom smislu ostvarila se formula održavanja vlasti „panem et circenses, (hljeba i igara)”. Godišnji bilansi oko sporta znatno premašuju bilanse velikih multinacionalnih kompanija, tako da je interesovanje za sport poraslo. Budući da je sport postao sredstvo, preko kojeg može da se stiču materijalna sredstva, komercijalni efekat je sve više počeo da ulazi u sport, tako da je menadžment ušao u sport na velika vrata. U određenom smislu menadžment je unio i neki red u sportu. Pošto se menadžment realizuje na logičkom sistemu sa osnovnim postulatima kao što su planiranje, organizacija, kadrovi, rukovođenje i kontrola, ti postulati su našli svoju praktičnu primjenu i u sportskom treningu.
1.1.1. Tehnika Izraz tehnika nije baš najadekvatniji izraz, ali se on toliko odomaćio, da u sportskim krugovima svako zna da se pod tim pojmom podrazumijeva struktura određenog sportskog kretanja. Na osnovno pitanje šta da se radi, odgovara se projekcijom jedne tehnike na konstituciju određenog sportiste. Kada sportista primjenjuje određenu tehniku, on je prilagodi sopstvenoj konstituciji, što predstavlja njegov lični stil. Osnovni elementi tehnike su zamah i odraz. Nizom zamaha i odraza, sukcesivno i simultano povezanih u otvorene i zatvorene kinetičke lance, čije su karike aktuelni djelovi aparata za kretanje, obrazuje se složeno sportsko kretanje. U toku tog kretanja, određeni mišići prelaze iz distrakcije u kontrakciju i obratno. Kontrakcija je, zavisno od složenog kretanja, dozirana, tako da se isti mišići, u toku jednog složenog kretanja, više puta mogu naći u miometrijskoj, izometrijskoj ili pliometrijskoj kontrakciji, odnosno distrakciji. Čovečji aparat za kretanje je nehomogeno tijelo, sastavljeno od 15 približno homogenih segmenata. To su dva stopala, dvije potkoljenice, dvije natkoljenice, dvije šake, dvije podlaktice, dvije nadlaktice, kaudalni dio trupa, kranijalni dio trupa i glava. Svaki od navedenih segmenata, u toku složenog kretanja, vrši pokret u zglobu, kojim je vezan u sistem aparata za kretanje, i kreće se u sastavu kretanja cijelog sistema. Svaki pokret u zglobu je obrtanje.
1.1.2. Obučavanje Put od prvih pokušaja pa do relativno konačnog dinamičkog stereotipa je vrlo složen, a za mnoge pojedince i nedostupan. Da bi se odgovorilo na pitanje kako se usvaja tehnika složenog kretanja, neophodno je prije toga poznavanje tog složenog kretanja. Poznavanje tog kretanja nije samo vizuelna predstava, nego i sadržajno poznavanje prirode svih aktuelnih unutrašnjih i spoljašnjih sila, kao i karakter njihovog djelovanja u prostoru i vremenu. U praksi sportskog treninga najčešće se primjenjuju sljedeće metode obučavanja: 1. Analitička metoda obučavanja. 2. Sintetička metoda obučavanja. 3. Kompleksna metoda obučavanja. 1.1.2.1. Analitička metoda obučavanja Svako složeno kretanje može da se podjeli na segmente, tzv „dinamičke cjeline”, koji se prvo odvojeno obuče, pa se poslije međusobno povezuju. Ova se metoda najčešće koristi prilikom obučavanja složenih sportskih kretanja. To su najčešće jednoaktna ili aciklična složena kretanja, koja su mnogo složenija od cikličnih, odnosno ponavljajućih prostih pokreta, kao što su trčanje po stazi, trčanje na skijama, trčanje na klizaljkama, trčanje na koturaljkama, plivanje, vožnja biciklom, veslanje i slično. Jednoaktna kretanja su sastavljena od sukcesivno povezanih faza, i nije ih uvijek lako uvježbati. Zbog toga se ona razlažu na tzv „dinamičke cjeline”, koje bi mogle da predstavljaju nezavisne pokrete. To znači da se jedno složeno kretanje ne bi moglo razložiti ne sekvence složenog kretanja ni po prostoru ni po vremenu nego prema navedenim „cjelinama”.
Tako se, na primjer, prosti skokovi, kao što su skok u vis ili skok u dalj, skokovi na gredi, saskoci sa sprava, skokovi u vodu i slično, mogu podijeliti na fazu zaleta, na fazu pripreme za odskok, na odskok sa fazom leta, i na doskok. Složeni skokovi, kao što su skok s motkom, troskok, gimnastički preskoci preko sprava i sl, mogu se podijeliti na fazu zaleta, na fazu pripreme za odskok, na odskok sa prvom fazom leta, na drugi odraz sa drugom fazom leta i na doskok. Tipično za fazu zaleta je način i brzina kretanja. Ako je to skok gdje se ne traži maksimalna, nego optimalna brzina zaleta, onda se na osnovu poznavanja mišićnog efekta u sljedećoj fazi, određuje potrebna brzina zaleta. Optimalna brzina zaleta je najtipičnija kod skokova u vis i kod skokova u vodu. Ako je manja od optimalne, neće se dovoljno iskoristiti za postizanje maksimalnog odskoka. Ako je veća od optimalne, neće moći da se izvrši maksimalni odskok. U slučaju faze pripreme za odskok, prema prethodno izmjerenim mišićnim potencijalima, određuje se najbolji ugao uzdužne ose aparata za kretanje u odnosu na napadnu liniju zaleta. Sljedeća faza, faza odskoka, je osnovni dio svakog jednoaktnog skoka, i ona se ostvaruje sukcesivnom kontrakcijom većih-jačih, pa sve manjih-slabijih aktuelnih mišićnih grupa. Faza leta je samo posljedica faze odskoka, pa se analizom ove faze mogu provjeravati dvije prethodne faze. U fazi doskoka istražuje se ili zauzimanje ravnotežnog položaja (nakon preskoka preko gimnastičke sprave ili saskoka sa nje), ili produžavanje daljine skoka (kao što je slučaj kod skoka u dalj i troskoka), ili pravilnog uranjanja u vodu (kod skokova u vodu), ili „prizemljenje”, pri kojem neće doći do većeg potresa, ili povređivanja (skok u vis, skok motkom). Takođe se i impulsi potiskivanjem i bacanjem, koji se sreću u atletici, sportskim igrama i drugom, mogu analitički uvježbavati, razlažući ih na „dinamičke cjeline”. Prva takva „cjelina” bi bio zalet, izmahivanje, nagib i slično, gdje je cilj da se postigne takav položaj i takva brzina, da se u sljedećoj fazi postigne optimalni nagib i optimalna brzina kretanja sportiste i sprave, tipično za start. Druga faza bi bilo prestizavanje sprave, priprema za zamah. Cilj je da se u ovoj fazi težište tijela spusti na niži nivo, da se kranijalni dio sa spravom pomjeri nazad u odnosu na smjer bacanja, i da se međusobno udalje pripoji aktuelnih mišića. Treća faza je izbačaj ili faza maksimalnog napona, u kojoj je glavni cilj da se postigne najveća brzina kretanja i da se saopšti optimalni ugao kretanja sprave, to jest da se na spravu (kuglu, disk, koplje, kladivo, na sve oblike lopti i slično) djeluje sa što većom silom, na što dužem putu za što kraće vrijeme. Četvrta faza je faza održavanja ravnoteže, doskok za nastavak kretanja i slično. 1.1.2.2. Sintetička metoda obučavanja Svako složeno kretanje može da se obučava u cjelini, što sve zavisi prvo od stepena složenosti tog kretanja, a drugo, od motorno-koordinacionih sposobnosti budućeg sportiste. Iz tih razloga se sintetički metod obučavanja najčešće primjenjuje u radu sa koordinaciono nadarenim početnicima, i kada se uvježbava neko sportsko kretanje, čija složenost nije mnogo zahtjevna. Takođe se ovom metodom uvježbavaju i ona jednoaktna kretanja, koja ne mogu da se razlože na „dinamičke cjeline”. Ni jedno složeno kretanje nije idealno uvježbano. Moglo bi se reći da idealno uvježbano kretanje u sportskoj praksi i ne postoji, jer se u toku razvoja jednog sportiste dešavaju promjene. Te se promjene dešavaju na nivou sile, brzine i izdržljivosti, na nivou promjene morfološkog statusa, kao i u sferi složenog psihičkog razvoja. Naime, dijalektički posmatrano, svaki sportista, „danas nije onaj isti, koji je bio juče, niti će sjutra biti onaj, koji je danas”, tako da se ista tehnika mora u „hodu” prilagođavati tim promjenama. To
znači da se sintetička metoda obučavanja nastavlja, i kada je sportista već relativno savladao to kretanje. 1.1.2.3. Kompleksna metoda obučavanja Najčešći oblik obučavanja je obučavanje kompleksnom metodom. Pokušava se sintetičkom metodom, i kada se utvrde oni segmenti, koji se teže obučavaju, onda se oni izdvajaju u „dinamičke cjeline”, pa se obučavaju analitičkom metodom. U toku obučavanja se sve bolje vlada težim segmentom tehnike. On se uključuje u cijelo kretanje, i ukoliko se skladno ne uklapa u dinamički stereotip tog kretanja, ponovo se izdvaja, analitički se obučava, pa se opet prelazi na sintetički metod obučavanja. * * * Pedagog sporta treba da bude na tom nivou, da zna sasvim pouzdano da odredi, da li će se, za buduće sportiste raznih psihosomatskih konstitucija, koristiti sintetički, analitički ili kompleksni metod obučavanja. Onaj sportski učitelj, koji obučava buduće sportiste, ne mora da bude vrhunski izvođač tog kretanja, ali mora da bude dobar pedagog, dobar teoretičar, i dobar praktičar. Bazični faktor u njegovom poslu je sposobnost da u kontaktu sa budućim sportistima, u toku procesa obučavanja, zna da odredi kada i kako se od poznatog može preći na nepoznato, kada i kako se od lakšeg prelazi na teže, kada se i kako prelazi od prostog ka složenom. Tek kada se ovi elementarni didaktički principi modifikuju prema određenoj sportskoj disciplini, kao i prema određenom sportisti, može da se sagleda koliko sportski učitelj mora teoretski da bude obrazovan. Bazična postavka obučavanja je da se naučnim pristupom utvrdi greška u jednom složenom kretanju. Zatim da se, takođe naučnim pristupom, utvrdi uzrok toj grešci. U nastavku naučne studije, utvrđuje se metodologija odstranjivanje uzroka, i tek kada se odstrane uzroci, neće se pojaviti ni njihove poslijedice, odnosno nestaće greška. Psihosomatska konstitucija kod budućih sportista, koji još nijesu stasali, nije uvijek ista. Ona je u stalnom razvoju, koji se manifestuje u neprekidnim kvalitativnim i kvantitativnim promjenama. Sportski pedagog mora da bude dovoljno obrazovan i da prati te promjene, i na osnovu tih promjena da određuje koju će metodu obučavanja da primjeni. Pored toga, on će, prema trenutnom psihosomatskom statusu svakog pojedinca, da određi da li će određeno kretanje teoretski da objašnjava, da li će da razvije dijalog, navodeći učenika da sam dođe do zaključka (“AHA!” sindrom), da li će to da nacrta ili to isto da sam pokaže, ili da to pokaže vrhunski stručnjak, prisutan kao pomoćnik sportskog pedagoga, ili da se prikaže filmski snimak vrhunskog izvođaca. Didaktički principi i nastavne metode su i sastavni dio sportskog treninga, i njihova naučna primjena u praksi biće objašnjena u jednom od poglavlja sportskog treninga. 1.1.3. Treniranje Glavni elementi sporta odvijaju se sukcesivno, formirajući psihomotornu cjelinu sistemom baze i nadgradnje. Prvu fazu predstavlja teoretsko usvajanje koncepta aktuelnog kretanja. Nakon toga počinje sljedeća faza, a to je obučavanje. Tek kada se složeno kretanje savlada na relativno najvišem psihosomatskom nivou, prelazi se na sljedeću fazu – treniranje. Suštinu treniranja predstavlja stalna tendencija razvoja elementarnih biomotornih dimenzija i usavršavanje dinamičkog stereotipa.
Budući da je sportski trening kapitalna tematika ovog udžbenika, u ovom, uvodnom dijelu, dovoljno je naglasiti da je proces treniranja vrlo složen, obilježje mu je multidisciplinarno, i ne može se sprovesti, ukoliko se ne sprovodi timski, pri čemu se pod terminom „timski rad” pretpostavlja rad tima struka, tj makar ga sprovodio i jedan čovjek, koji poznaje relevantne naučne discipline. U ovom slučaju timski rad nije timski, ako ga sprovodi više ljudi, koji imaju istu kvalifikaciju. Ako je riječ o sportskom treningu, onda se polazi od osnovne pretpostavke, da se kod sportista, koji su prošli obuku i savladali tehniku kretanja do svog najvišeg nivoa, prelazi na sljedeću fazu, gdje se protežirana biomotorna dimenzija podiže do relativno najvišeg nivoa. Konkretno, ako se radi o određenoj sportskoj disciplini, gdje je npr. eksplozivna sila dominantna biomotorna dimenzija, onda je glavni zadatak sportskog treninga da se, uz održavanje tehnike kretanja na najvišem nivou, podigne i eksplozivna sila do najvišeg nivoa. Da bi se postigao taj cilj, neophodno je na bazi adekvatnih testova konstruisati jedan relativno sveobuhvatni plan i program treninga, u kome bi se problematika rješavala sa više aspekata. Prije nego što bi se počelo sa konstruisanjem planova i programa, neophodno je odrediti sistem pri izboru sredstava za razvoj aktuelnih biomotornih dimenzija. a) Postoji veliki broj mogućnosti pri izboru sredstava za poboljšavanje statusa elementarnih biomotornih dimenzija. Da bi se iz mnoštva mogućih selektirala ona najadekvatnija sredstva treninga, izboru tih sredstava se prilazi kibernetičkom metodom. b) Zbog velikog broja sportskih disciplina, koje se razlikuju i po formi i po sadržaju, neophodno je sistematizovati sve sportove, ne prema formi, nego na jedan sadržajan način. c) Sljedeći zadatak u planiranju sportskog treninga odnosio bi se na izbor sportske discipline prema psihosomatskoj konstituciji budućeg sportiste. d) Sljedeći aspekt je fiziološke prirode, i prema podacima, koji su sistematski objavljivani u međunarodnim indeksiranim edicijama, može se zaključiti da je razvoj fizioloških funkcija dominantan u programiranju treninga za vrhunske sportiste. e) Pošto se, prilikom sportskog treniranja, radi o ljudskom biću, sadržaju treninga se prilazi i sa psihološke strane sa tendencijom da se i fizički i psihički tretmani usaglase. f) Način sprovođenja vrhunskog treninga nije jednostavan. Pošto se trenira u prosjeku nekoliko sati dnevno, a opterećenja u toku treninga se penju do gornjeg nivoa opterećenja (do otkaza), prilikom čega dolazi do visoke psihičke napetosti, sportski pedagog za svaki trenutak svog djelovanja određuje i pedagoški postulat, koji će da koristi u datom trenutku. g) Svi navedeni faktori neizostavno moraju da budu obuhvaćeni detaljnim planom i programom treninga, konstruisanim po mikro- mezo- i makrociklusima, sa tendecijom da se količine opterećenja tačno doziraju, kako bi generalna linija poboljšanja odgovarajućih biomotornih dimenzija, u situacionim uslovima, imala svoj optimalan uspon. 1.1.4. Stategija i taktika Strategija i taktika u sportu, a naročito u sportskim igrama, predstavljaju vrlo ozbiljne studije. Budući da je osnovna i jedina tematika ovog udžbenika sportski trening, on nema pretenziju da ulazi u kompletnu studiju strategije i taktike u sportu. Radi uvida u cijelokupnu sportsku problematiku, u ovom uvodnom dijelu ovog udžbenika biće samo navedeni glavni naslovi strategije i taktike. 1.1.4.1. Izvorni pojmovi strategije
1.1.4.1.1. Strategija = opšte vođenje sukoba. 1.1.4.1.2. Taktika = pobjedonosne borbene operacije. 1.1.4.1.3. Suština pojmova = savladati protivnika. 1.1.4.1.3.1. Sa što većim šansama. 1.1.4.1.3.2. Sa što manjim gubicima. 1.1.4.2. Genetske osnove
1.1.4.2.1. Prilagođavanje ekološkim uslovima 1.1.4.2.1.1. Digestivni trakt. 1.1.4.2.1.2. Oklopi i krzna. 1.1.4.2.1.3. Brojnost naraštaja. 1.1.4.2.1.4. Biomotorika. 1.1.4.3. Urođeni refleksi
1.1.4.3.1. Migracije. 1.1.4.3.2. Slabe tačke. 1.1.4.3.3. Grupni lov. 1.1.4.4. Ratne aplikacije
1.1.4.4.1. Udar sa strane. 1.1.4.4.2. Pomračenja. 1.1.4.4.3. Manevar. 1.1.4.5. Aplikacije u sportu, sa i bez konflikta
1.1.4.5.1. Individualne u pojedinačnim sportovima. 1.1.4.5.2. Grupne u pojedinačnim sportovima. 1.1.4.5.3. Individualne u ekipnim sportovima. 1.1.4.5.4 Grupne u ekipnim sportovima. 1.1.4.6. Osnovni ciljevi strategije
1.1.4.6.1. Utvrditi i ukloniti sve svoje slabe tačke. 1.1.4.6.2. Otkriti slabe tačke protivnika. 1.1.4.6.3. Poboljšati svoje potencijale. 1.1.4.2.6. Strateški faktori.
1.1.4.2.6.1. Konstitucionalni faktori. 1.1.4.2.6.1.1. Somatski prostor. 1.1.4.2.6.1.1.1. Longitudinalna dimenzionalnost. 1.1.4.2.6.1.1.2. Transverzalna dimenzionalnost. 1.1.4.2.6.1.1.3. Voluminozna dimenzionalnost. 1.1.4.2.6.1.1.4. Cirkularna dimenzionalnost. 1.1.4.2.6.1.1.5. Adipozna dimenzionalnost. 1.1.4.2.6.1.1.6. Masa tijela (sistema).
1.1.4.2.6.1.2. Biomotorni prostor. 1.1.4.2.6.1.2.1. Sila. 1.1.4.2.6.1.2.2. Brzina. 1.1.4.2.6.1.2.3. Izdržljivost. 1.1.4.2.6.1.2.4. Bioritam. 1.1.4.2.6.1.3. Psihološki prostor. 1.1.4.2.6.1.3.1. Konfliktna situacija. 1.1.4.2.6.1.3.2. Suparnici u ekipi. 1.1.4.2.6.1.3.3. Temperament. 1.1.4.2.6.1.3.4. Anksioznost. 1.1.4.2.6.1.3.5. Agresivnost. 1.1.4.2.6.1.4. Intelektualni prostor. 1.1.4.2.6.1.4.1. Nepoznavanje teorije. 1.1.4.2.6.1.4.2. QI. 1.1.4.7. Spoljašnji ljudski faktor
1.1.4.7.1. Suđenje. 1.1.4.7.2. Publika. 1.1.4.7.3. Lični kontakti. 1.1.4.8. Temporalni faktor
1.1.4.8.1. Trajanje takmičenja. 1.1.4.8.2. Trajanje odmora - prekidi. 1.1.4.9. Spacijalni faktor
1.1.4.9.1. Površina prostora. 1.1.4.9.2. Optimalni i maksimalni domet. 1.1.4.9.3. Položaj i dimenzije cilja. 1.1.4.9.4. Kazneni poeni. 1.1.4.9.5. Neprikosnoveni prostor (“lob”). 1.1.4.9.6. Posebna pravila. 1.1.4.10. Numerički faktor
1.1.4.10.1. Broj učesnika. 1.1.4.10.2. Formacijska igra. 1.1.4.10.3. Broj učesnika u kombinaciji. 1.1.4.10.4. Broj gledalaca. 1.1.4.11. Spoljašnji faktor
1.1.4.11.1. Atmosferske prilike.
1.1.4.11.2. Oblik terena - podloge. 1.1.4.11.3. Kretanje fluida. 1.1.4.11.4. Temperatura. 1.1.4.11.5. Atmosferski pritisak. 1.1.4.11.6. Nadmorska visina. 1.1.4.11.2.6. Vlažnost vazduha i terena. 1.1.4.12. Strateški principi
1.1.4.12.1. Opšta i specijalna priprema. 1.1.4.12.2. Akomodacija. 1.1.4.12.3.1. Na spoljašnje uslove. 1.1.4.12.3.2. Na bioritam. 1.1.4.12.4. Sastav ekipe prema ekipi rivala. 1.1.4.12.5. Postavljanje igre. 1.1.4.12.5.1. Manje po svojim prednostima. 1.1.4.12.5.2. Više prema protivničkim slabostima. 1.1.4.12.6. Uključivanje rezervnih igrača. 1.1.4.13. Taktički faktori
1.1.4.13.1. Hronologija. 1.1.4.13.1.1. Tehnika. 1.1.4.13.1.2. Sila. 1.1.4.13.1.3. Brzina. 1.1.4.13.1.4. Izdržljivost. 1.1.4.13.1.5. Ličnost. 1.1.4.13.1.6. Autogeni trening. 1.1.4.13.2. Zamor 1.1.4.13.2.1. Smanjivanje brzine. 1.1.4.13.2.1. Smanjivanje sile. 1.1.4.13.2.1. Smanjivanje izdržljivosti. 1.1.4.13.2.1. Smanjivanje sposobnosti rasuđivanja. 1.1.4.13.2.1. Smanjivanje agresivnosti. 1.1.4.13.3. Principi taktike u grupnim sportovima. 1.1.4.13.3.1. Varke. 1.1.4.13.3.2. Prenošenje igre. 1.1.4.13.3.3. Parametrizacija (prostor - vrijeme). 1.1.4.13.4. Taktika u grupnim sportovima. 1.1.4.13.4.1. Zamaranje smjenjivanjem. 1.1.4.13.4.2. Poremećaj protivničke formacije. 1.1.4.13.4.3. Raširiti protivničku odbranu. 1.1.4.13.4.4. Programiran slobodni udarac (slobodno bacanje). 1.1.4.13.4.5. Kibernetičko modeliranje kao dio strategije i taktike u sportu.
Poglavlje II DEFINICIJA, PREDMET I ZADACI TEORIJE SPORTSKOG TRENINGA
Bog pokazuje Put, napor moraš učiniti sam… Izreka Tibetanskih mudraca
Ključni termini ----------------------------------------Teorija sportskog treninga
Kineziologija Strukturalna analiza Funkcionalna analiza Zakonitosti
A
daptacija organizma na sve veća opterećenja u trenažnom procesu, moguća je samo pod uslovom da su trenažni stimulusi takvi da kod zdravog organizma iskoriste genetski potencijal. Dakle, ni veća ni manja opterećenja neće dovesti do maksimalne adaptacije i visokog sportskog rezultata. U slučaju primene prevelikih opterećenja, proces je preusmeren ka dekompenzaciji tj. do narušavanja adaptacionih sposobnosti, pri čemu se pokreće ceo lanac negativnih imunoloških reakcija (slabljenje odbrambenih sposobnosti organizma). To dovodi do povreda, pretreniranosti i destrukcije organizma od najblažeg do najtežeg oblika. Previše mala opterećenja neće biti dovoljna da pokrenu transformaciju, genetski potencijali ostaju neiskorišćeni, a rezultat ispod mogućnosti sportiste. Svaki sportista od rođenja nosi određeni genetski potencijal (neki veći, neki manji) za specifičnu sportsku aktivnost i dalju mogućnost razvoja performansi. Osoba sa manjim genetskim potecijalom, u uslovima primene optimalnih opterećenja, može da postigne svoju maksimalnu adaptaciju i najveći relativni napredak u svojoj sportskoj karijereri. Na žalost, nikada toliki napredak, kao osoba sa većim genetskim potencijalom uz primenu optimalnog treninga. U osnovi zakonitosti adaptacije u vrhunskom sportu, leži neophodnost primene optimalnih opterećenja kod zdravog organizma sa visokim genetskim potencijalom, kako bi se stvorila što veća superkompenzacija (napredak-dobit od treninga) i tako ostvarila maksimalna adaptacija. Ona podrazumeva maksimalno iskorišćavanje genetskog potencijala. Prisutnost bilo kakve bolesti, kao faktora rizika u sportu (patološko stanje), smanjuje adaptacionu sposobnost organizma. Čak i najoptimalnija opterećenja u ovom slučaju, mogu dovesti direktno do destrukcije organizma, pa i do smrti (posebno kada je reč o nekim kardiovaskularnim oboljenjima). Srce je bez sumnje u ovom slučaju ključni organ. Model sportskog srca moguće je postići samo dugotrajnom akumulacijom pozitivnih efekata optimalnog treninga. Patološko srce može da se razvije u uslovima primene prevelikih opterećenja, kao i kod primene optimalnih opterećenja uz prisustvo faktora rizika. U oba slučaja se razvijaju klinički znaci bolesti. Iz ovog razloga neophodna je procena genetskog potencijala pojedinca, redovna dijagnostika, kontrola i praćenje zdravstvenog stanja, stepena adaptacije–nivoa treniranosti, kako bi se kod sportiste mogao progresivno razvijati raspon regulativnih mehanizama, koji će ga iz sve veće narušenosti ravnoteže (sposobnost funkcionisanja organizma u sve težim situacijama narušenog acido-baznog stanja i homeostaze), što pre vratiti u normalno stanje kao u miru (talasaste linije na slici). Najpametniji, najoptimalniji i najvredniji trening je onaj koji kod svakog pojedinca omogućava da postigne ono što on može postići.
Teorija sportskog treninga je naučna, nastavna, metodološka i praktična disciplina, koja proučava kineziološke*, antropološke, metodološke i metodičke zakonitosti planiranja, programiranja i kontrole sportskog treninga. U najširem smislu teorija sportskog treninga proučava zakonitosti transformacionih procesa (adaptacije) antropoloških karakteristika sportista, kao višedimenzionalnog, dinamičkog i složenog sistema, u cilju maksimiziranja potencijala organizma za postizanje najviših sportskih dostignuća. Reč trening je latinskog porekla i potiče od glagola trehere , što znači vući, izvlačiti. Kao pojam pojavljuje se u starofrancuskom, a izgleda da je zajedno sa Normanima prešla iz Francuske u Englesku. U Engleskoj se upotrebljava u konjičkom sportu, gde se formira novo značenje–“izvođenje konja iz štale sa ciljem obučavanja, povećanja sposobnosti, treniranja”. Najverovatnije je iz konjičkog sporta pojam “trening” prenesen u sport u celini. Ne zna se tačno kada je reč “trening” poprimila svoje današnje značenje u sportu. Zahvaljujući teoriji sportskog treninga, kao naučnoj disciplini, tačno se zna šta se dešava u organizmu sportiste pod uticajem vrlo napornog trenažnog rada i velikih naprezanja tokom takmičenja, šta se dešava u nervnom sistemu tokom učenja određenih tehničkih i taktičkih znanja, kako pripremiti sportiste u uslovima visinskog treninga, i na koji način osigurati kvalitetnu ishranu u uslovima aerobnih i anaerobnih opterećenja ili opterećenja usmerenih na razvoj snage. Iako je nauka o sportu, posebno teorija sportskog treninga, mlada naučna disciplina, danas raspolažemo sa vrlo značajnim podacima o najboljim biomehaničkim
analizama kretanja i pokreta. Na osnovu njih se može efikasno kontrolisati proces učenja motoričkih znanja. *Naziv kineziologija je prvi put upotrebljen od strane Dally-a (1857), a Stedson i Douman (1953) su predložili da se kineziologija tretira kao samosvojna nauka. U toku i posle ovog perioda, pojam i razvoj kineziologije povezan je sa nizom problema. Danas u širem smislu, pod kineziologijom se podrazumeva nauka, koja proučava zakonitosti upravljanja transformacionim procesima antropoloških karakteristika pod uticajem programiranog vežbanja, radi ostvarivanja odgovarajućih željenih stanja (ishodišta) u različitim kineziološkim aktivnostima (sportu, sportskoj rekreaciji, fitnesu, edukaciji i kineziterapiji), kao i posledice (efekte) tih procesa na ljudski organizam.
Dramatični progres sposobnosti sportista, a time i sportskih rezultata, još više postavlja zahtev da se danas vrhunski trening mora oslanjati na najnovija naučna saznanja iz mnogih naučnih disciplina, koje se objedinjuju u naučne teorije (u okviru teorije i metodologije treninga). Teorija i metodologija treninga koristi, obrađuje i transformiše u novo naučno saznanje informacije od niza antropoloških nauka.
Tab. Teorija i metodologija treninga i naučne discipline
Anatomija
TEORIJA I METODOLOGIJA TRENINGA Fiziologija Biomehanika Statistika Testiranja i merenja
Sportska medicina Biohemija Psihologija Motorno učenje Pedagogija
Nutricija
Istorija
( Ishrana ) Sociologija
Ciljevi teorije sportskog treninga Osnovni cilj teorije sportskog treninga je utvrđivanje zakonitosti funkcionisanja integralnog sistema, koga čine: sportista, sportska aktivnost i sportska sredina (sportisti i treneri i njihov međusoban odnos). Sledeći bitan cilj teorije sportskog treninga je utvrđivanje zakonitosti po kojima je moguće definisati karakteristike sportske aktivnosti, koje su rezultat strukturalnih, biomehaničkih, funkcionalnih i drugih analiza (osnova znanja o specifičnostima pojedinih sportskih disciplina). Strukturalna analiza se koristi prilikom utvrđivanja tipičnih struktura, substruktura i strukturalnih jedinica sportske aktivnosti. Ovom analizom se rešava pitanje hijerarhije i karakteristike tipičnih faza, podfaza i strukturalnih jedinica koje čine motorički sadržaj određenog sporta. Biomehanička analiza se odnosi na određivanje osnovnih kinematičkih i kinetičkih parametara kretanja, tj. na analizu prostorno-vremenskih karakteristika kretanja i dinamometrijsku analizu sila, koje se razvijaju u mišićima i mišićnim grupama tokom izvođenja motoričke aktivnosti.
Biomehanički podaci su korisni prilikom utvrđivanja efikasnosti izvođenja tehnike. Na taj način se vrlo jednostavano mogu utvrditi odstupanja izvođenja nekog kretanja u odnosu na idealan model izvođenja (zbog toga što se i jedno i drugo može opisati jednakim parametrijskim sistemom biomehaničkih veličina). Tako se mogu dobiti podaci o razlikama u uglovnim vrednostima, u pokazateljima brzine i ubrzanja i parametrima sile između kretanja, koje izvodi određeni sportista, kao i one tehnike kretanja, koju realizuje vrhunski sportista. Funkcionalna analiza pruža informacije o strukturi i dominaciji energetskih procesa u pojedinim sportskim granama i disciplinama. Prema Foxu (1972), osnovni energetski procesi su definisani kao aerobni i anaerobni i različito učestvuju u sportskim granama. Nesumnjivo je da u cikličnim sportskim aktivnostima, tipa izdržljivosti, vodeću ulogu ima aerobni energetski kapacitet i potrošnja kiseonika, kao mera aerobnih sposobnosti sportiste. U sportskim disciplinama relativno kratkog trajanja, koja zahtevaju visok stepen brzine i snage, najveći deo energije obezbeđuje se iz anaerobnih rezervi. U ovoj grupaciji nalaze se sportske igre, kao aktivnosti visokog tempa i maksimalnog intenziteta i borilački sportovi u kojima dominira glikolitički anaerobni energetski proces. Na temelju funkcionalne analize, sportske aktivnosti je moguće klasifikovati na sportove: anaerobnog, aerobnog i mešovitog karaktera. Sledeći cilj teorije sportskog treninga je da se utvrde zakonitosti, koje omogućuju analizu ličnih karakteristika sportiste (sposobnosti, osobina i karakteristika, koje omogućuju postizanje visokih sportskih rezultata). Zadatak teorije sportskog treninga je da odgovori na pitanje: “Od kojih osobina, sposobnosti i karakteristika sportista zavisi postizanje sportskog rezultata i kakve su njihove međusobne relacije?” Kada je sve prethodno navedeno poznato, sada je potrebno utvrditi zakonitosti po kojima je moguće optimalno metodički oblikovati trenažni proces, kako bi se najefikasnije delovalo na transformaciju upravo onih sposobnosti, koje su odgovorne za visoku treniranost i sportsku formu kod svakog pojedinca i sportske ekipe. Naredni cilj teorije sportskog treninga je utvrđivanje zakonitosti po kojima bi se odvijala selekcija (usmeravanje i izbor) potencijalnih kandidata za vrhunski sport. U ovu svrhu najbitnije je odrediti precizne (metrijski ispitane) merne instrumente, pomoću kojih će se najbolje moći meriti, kontrolisati i pratiti razvoj dominantnih osobina, sposobnosti i karakteristika sportiste. Kada su svi ovi uslovi ispunjeni, cilj teorije sportskog treninga je određivanje zakonitosti, koje omogućuju racionalno programiranje treninga sportista različitog uzrasta, pola i kvalitetnog nivoa. Realizacija ciljeva teorije sportskog treninga i utvrđivanje zakonitosti je moguće i uspešno, ukoliko se naučni pristup bazira na takvim metodološkim postupcima, čiji su osnovni strukturalni elementi: naučni eksperiment, dijagnostičke metode, statističke i kibernetičke metode.
Sažetak Osnovni cilj teorije sportskog treninga, kao naučne discipline, je utvrđivanje zakonitosti u sledećim strukturalnim elementima, kao njenim podsistemima: 1. Karakteristike sportske aktivnosti (preko strukturalne i funkcionalne analize), utvrđivanje hijerarhijske strukture sporta, sportske grane ili discipline; 2. Karakteristike sportiste (individualno-antropološke), utvrđivanje hijerarhijske strukture antropoloških karakteristika; 3. Uslovi u kojima se proces sportskog treninga, takmičenja i oporavka može uspešno ostvariti; 4. Dijagnostičke metode za kontrolu i praćenje karakteristika navedenih pod rednim brojevima 1 i 2; 5. Selekcija (usmeravanje i izbor) potencijalnih kandidata za vrhunski sport, konstruisanje baterije testova; 6. Proces razvoja sportskih rezultata; 7. Upravljanje trenažnim procesom; 8. Programiranje treninga-primena optimalnih i specifičnih operatora treninga (sredstava, metoda i opterećenja).
Studijska pitanja: 1. 2. 3. 4.
Šta je teorija sportskog treninga? Šta je kineziologija? Koji su ciljevi teorije sportskog treninga? Šta je strukturalna, biomehaničk, a šta funkcionalna analiza?
Poglavlje III
POJAM I DEFINICIJA SPORTSKOG TRENINGA
Trening, lat. “Vučenje-izvlačenje”...u Engleskoj...konja iz štale, radi obučavanja i podizanja sposobnosti – treniranja! Nije tačno poznato, kada je (i da li je) iz konjičkog sporta, reč “Trening” preneta u sport u celini. Sportski trening jeste nauka i to njen veoma bitan segment – Eksperiment. Eksperiment koji neprekidno traje i “nikada” se neće završiti!?
Ključni termini ----------------------------------------Trenažni proces Trenažna tehnologija Transformacioni proces Programirani trening Genetika Zablude u treningu
*Izraz “tehnologija” je sastavljena iz grčkih reči techne–umetnost, veština (zanat) i logos–nauka. Trenažna tehnologija je istovremeno, kako umetnost, tako i zanat i nauka.
S
uština usmerenosti treninga, kao najznačajnije zakonitosti, jeste da trenažni proces usmerimo ka razvoju onih faktora, koji su i sadržani u hijerarhijskoj strukturi, kao modelu određenog sporta. Samo tako je moguće postići željeno finalno stanje definisano na vrhu piramide, kao cilj. Logično je da će vrh piramide biti viši ukoliko je baza (razvijenost bazičnih antropoloških karakteristika zavisnih od genetske predispozicije) šira na inicijalnom stanju, tj. u etapi pre započinjanja sistematskog razvoja specifičnih antropoloških karakteristika. Da bi se postigla vrhunska sportska forma, kao uslov za postizanje željenog sportskog rezultata, neophodna je etapa situacione pripreme. Putem nje se podiže specifična takmičarska efikasnost, kako u funkcionalnom, tako i u strukturalnom smislu (bioenergetika, tehnika, taktika). Tehnološki put u trenažnom procesu započinje dijagnostikom, koja se u vidu kontrole i praćenja ponavlja u svakoj narednoj etapi, tj. u tranzitivnom stanju. U svakom od tranzitivnih stanja (Sta, Stb, Stc,..) se određuju novi stimulišući nadražaji (npr. Stc + 1), tj. optimalni trenažni stimulusi adekvatni trenutnim aktuelnim mogućnostima sportiste detektovanim putem dijagnostike. Optimalno upravljanje trenažnom tehnologijom podrazumeva tačno procenjeno vreme trajanja određenih etapa, pri čemu neće doći do nepotrebnog rasipanja vremena i energije. Ovim putem će se ispoštovati precizna progresija adaptacije sportista na veće zahteve, kao nove stepenice na putu ka vrhu piramide. Suštinski zadaci na ovom putu su stalna traganja (eksperimenti) za sve efikasnijim trenažnim sredstvima, metodama i opterećenjima, koji će biti uključeni u svakoj narednoj etapi-tranzitivnom stanju. Ovo nije moguće bez sistematske i specifične dijagnostike (testiranja), kontrole i praćenja tokom celokupnog sportskog staža, kao i u svim daljim periodima i ciklusima. Graf. Upravljanje trenažnom tehnologijom* njeni zadaci i ciljevi
Brojni pokušaji definisanja sportskog treninga na kraju uvek ostaju nedorečeni i sa mnogo integralnih pojmova, koje ponovo treba definisati. Na taj način praktična korist takvih definicija je svedena na nulu, jer je izgubljena realna suština i cilj ovog izuzetno složenog procesa. Sa druge strane, kada govorimo o sportskom treningu danas, svi se ponašamo kao da nam je potpuno poznato značenje ovog termina. Pri pokušaju da odgovorimo na pitanje "Šta je to sportski trening ?", nailazimo na velike poteškoće. Svaki termin, koji prilikom toga koristimo različito se tumači, te zahteva detaljnije objašnjenje, a što u slučaju favorizovanog pristupa (medicinskog, fiziološko-biohemijskog, psihološkog, sociološkog, pedagoškog...) daje vrlo konfuznu i nerealnu sliku sportskog treninga. Bilo bi prepotentno u ovakvoj situaciji izneti, čak i pokušaj davanja "najboljeg rešenja" za objektivno i aktuelno shvatanje kineziološkoantropološkog pojma sportskog treninga. Ni jedna definicija ne znači mnogo sve dok ne proučimo ono na čemu radimo, a tada je svaka definicija gotovo nepotrebna (Mainland, prema Petzu, 1981). Zato je od "nesrećne definicije", daleko bolje suštinu i pojam sportskog treninga istaći kroz njegov cilj, ulogu i zadatke. S obzirom na to da je ljudski organizam izložen sistematskim napornim višegodišnjim sportskim aktivnostima, primoran je da u trenažnim i takmičarskim uslovima koristi sve svoje adaptivne mehanizme, i prođe sve pojedinačne specifične procese u sistemu adaptacionog sindroma, s pravom se može reći da upravo ovaj složen proces adaptacije, leži u osnovi pojma sportskog treninga. Polazeći od ove koncepcije sportski trening bi se mogao definisati kao: specifičan dugotrajan intenzivan proces adaptacije organizma, ostvaren primenom optimalnih trenažnih stimulusa (sredstva, metode, opterećenja) u planiranom vremenu, a u cilju transformacije onih antropoloških karakteristika od kojih zavisi postizanje vrhunskih sportskih rezultata.
Sportski trening je ciljani kontinuirani proces prilagođavanja organizma na specifične i sve veće napore, koji će obezbediti superadaptacione procese, a samim tim i visok sportski rezultat. Cilj ovakvog procesa je optimalni nivo prilagođenosti svih osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi željeni, ali realno moguć, unapred planirani sportski rezultat. Suština sportskog treninga, bez obzira na različite prilaze određenju pojma, kao i različite definicije je da: -
Izaziva adaptacione promene; Predstavlja specifičnu vrstu mentalnog i fizičkog rada; Sprovodi se sistematično; Planiran je i programiran; Predstavlja dugoročan proces sportske specijalizacije; Predstavlja delatnost, kojom se upravlja pomoću specifičnih sredstava, metoda i opterećenja; Sprovodi se i iznad graničnih opterećenja, pri kojima se savladavaju maksimalni fizički i umni napori; Usmeren je na maksimiziranje sposobnosti u skladu sa dispozicijama i uslovima u kojima se izvodi.
Iz ovoga se vidi da trening ima višeslojni karakter. Ova višeslojnost lepo je izražena i u definiciji sportskog treninga od strane Vittori-a (1982), koja glasi: Sportski trening je kompleksan pedagoški proces, koji se konkretizuje u organizovanom vežbanju-radu, koje se ponavlja sa takvim opterećenjem da aktivira fiziološke procese superkompenzacije i adaptacije organizma. Time se postiže poboljšanje fizičkih, psihičkih, intelektualnih, tehničkih i taktičkih kvaliteta sportiste, koji se manifestuju u postizanju takmičarskih rezultata. Osnovna uloga sportskog treninga je da kroz sistem upravljanja sportskom formom, sportistu "uvede" u sportsku formu i omogući postizanje maksimalnog sportskog rezultata. Ovo upravljanje sportskom formom podrazumeva duboko poznavanje individualnih karaktera optimalnih trenažnih opterećenja. Posebna pažnja, u drugom delu ove knjige, posvećena je određivanju optimalnih trenažnih opterećenja. Velike greške se još čine, upravo zbog nedovoljnog poznavanja uzroka određenih posledica, pa se često "puca u prazno". Dominantno se intuitivno određuju neselekcionisani trenažni stimulusi, sa nadom da će neki od njih da pogodi cilj i izvrši potrebnu adaptaciju. U ovakvoj situaciji je nemoguće odrediti ciljano dejstvo trenažnih stimulusa i upravljati izlazom (posledicama), tj. efektima. U trenažnoj praksi još se ne primenjuje optimalna harmonična kompozicija sredstava, metoda i opterećenja, jer je malo poznato od čega sve zavisi efikasnost u određenim sportskim disciplinama.
Ciljevi i zadaci sportskog treninga Osnovni zadatak sportskog treninga je da sportistu kroz organizovane sisteme dijagnostike, kontrole i praćenja dominantnih osobina sposobnosti i karakteristika uz stalno optimalno planiranje i programiranje njihovog razvoja, dovede do željenog cilja. (vidi sliku).
To znači da je trenažni proces usmeren na razvoj i održavanje svih važnih komponenata treniranosti i sportske forme, koji će sportisti osigurati nastup na takmičenjima i postizanje visokih sportskih rezultata. Zadaci sportskog treninga predstavljaju onaj skup željenih efekata, koji se nastoje postići putem organizovanog i programiranog treninga. Osnovni i najvažniji zadaci sportskog treninga su: -
Formiranje i usavršavanje specifičnih sposobnosti i znanja za izvođenje tipičnih struktura kretanja, koji čine tehniku sportske grane; Formiranje i usavršavanje specifičnih sposobnosti i znanja za izvođenje tipičnih struktura situacija, koji čine taktiku sportske grane; Razvoj i stabilizacija primarnih i specifičnih funkcionalnih i motoričkih sposobnosti, koje čine kondicionu pripremljenost sportista; Podizanje nivoa efikasnosti mentalno-kognitivnih sposobnosti specifičnih za konkretnu sportsku aktivnost; Pozitivno usmeravanje i stimulisanje vrednosnog sistema i motivacije sportista; Poboljšanje zdravstvenog statusa sportista; Razvoj i održavanje pozitivnih osobina ličnosti u skladu sa karakterom sportske grane; Podizanje sposobnosti mikrosocijalne adaptacije; Formiranje integralne efikasnosti sportista, imajući u vidu odnos pojedinih determinanti sportskog uspeha.
Informacije bitne za ostvarivanje ciljeva, uloge i zadataka sportskog treninga Sportski trening ima za cilj postizanje sportskog rezultata, preko razvoja i usavršavanja sportske forme. Međutim, nema optimalnog upravljanja sportskom formom ukoliko ne poznajemo sve faktore od kojih ona zavisi. Pre same operativne etape u trenažnoj tehnologiji, prvo pitanje koje se nameće je:"Koje su to osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi
sportski rezultat?". Ako to nije poznato, upravljanje procesom sportskog treninga nije moguće. Tek nakon utvrđivanja dominantnih antropoloških karakteristika za određenu sportsku granu može se pristupiti programiranju treninga. Nemoguće je uspešno programirati trening, ukoliko ne raspolažemo sa što više informacija o faktorima od kojih zavisi efikasnost, tj. uspešnost u određenoj sportskoj grani. U takvim uslovima dolazi do intuitivnog i stihijskog rada. Samo one antropološke karakteristike, koje su direktno odgovorne za postizanje sportskog rezultata, a pojedinac ih prirodno (genotipski) poseduje, treba sistematski usavršavati (fenotipski). Važno je raspolagati i sa informacijom o genetskoj uslovljenosti svake od bitnih osobina, sposobnosti i karakteristika. Ona koja je genetski visoko uslovljena, tj. ima visok koeficijent urođenosti, koeficijent heriditarnosti h2 (veličinu varijanse svakog faktora, koja je pod uticajem genetičkih komponenti) ima i ograničenu mogućnost menjanja pod uticajem sportskog treninga. Ovo konkretno znači da ako se u hijerarhijskoj strukturi osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi sportski rezultat nađe na početku ona, koja ima visok koeficijent urođenosti, sistem selekcije mora biti usmeren ka otkrivanju onih osoba, koje tu antropološku karakteristiku imaju "prirodno" visoko razvijenu. U protivnom će to postati vrlo velik limitirajući faktor u postizanju visokog rezultata, koji će se na žalost otkriti mnogo kasnije, kada je već uloženo mnogo truda, vremena, energije i sredstava. Ovakav proces tada postaje ne ekonomičan, a sami treninzi sredstvo za "maltretiranje" sportiste sa nizom zdravstvenih i psiho-socijalnih destrukcija. Sve ovo nije dovoljno za uspešno programiranje treninga. Poseban problem predstavlja odgovor na pitanja: Koji su to merni instrumenti i koje metode kojima se mogu izmeriti i kontrolisati dominantne antropološke karakteristike, koji su to optimalni trenažni stimulusi (sredstva, metode i opterećenja) pomoću kojih se te dominantne karakteristike mogu najefikasnije razvijati? Pretpostavimo da znamo od kojih antropoloških karakteristika zavisi sportski rezultat, a nemamo instrumentarijum, kojim ćemo te karakteristike meriti i kontrolisati njihov razvoj. Još gore je da procenjujemo te karakteristike sa mernim instrumentima, koji imaju vrlo loše metrijske karakteristike. Najteža posledica je da smo izmerili nešto drugo, a ne ono što mislimo da jesmo i što smo trebali da izmerimo. U ovakvom slučaju pokrenuli smo ceo lanac katastrofalnih grešaka. Svi trenažni sadržaji, koje određujemo na osnovu ovako procenjenih osobina, sposobnosti i karakteristika su potpuno pogrešni. Njime nećemo uticati na promenu antropološke karakteristike, koja je bitna i koju mislimo da smo izmerili, nego na sasvim neku drugu, koja može da ima čak i antagonističko dejstvo u hijerarhijskom sistemu faktora od kojih zavisi sportski rezultat. Trening je usmeren u potpuno pogrešnom pravcu. Umesto da se približavamo cilju mi se sve više, kako vreme prolazi, udaljavamo od cilja.
Graf. Faktor greške
Trenažnom tehnologijom treba da navodimo proces transformacije dominatnih performansi sportiste ka ostvarenju cilja (sportski rezultat) u određenoj sportskoj grani i disciplini. Direktan put je po liniji O-cilj sa što manjim oscilatornim talasima (greškama i odstupanjima). Sva odstupanja od pravca, koji dovodi do željenog stanja (cilja) predstavljaju grešku (e-eror, različitog stepena I, II, III…) u treningu, tj. trening je preusmeren. Više ne razvijamo one sposobnosti, osobine i karakteristike od kojih direkto zavisi uspeh u određenom sportu, nego one koje su najčešće potrebnije za neki drugi sport ili sportsku disciplinu. Tada rezultat u treniranoj disciplini sve više opada (-1,-2,-3…), i nikad ne dostiže željeno stanje za određeno vreme, kao ni finalno stanje u toku sportske karijere. Greške, slabiji rezultat, pa i skraćenje sportske karijere je (od O do -1,-2,-3…) sve veće što su odstupanja veća. Greške čine trening sve neekonomičnijim i pre svega neefikasnijim. Ista posledica se dešava i u slučaju da smo precizno procenili dominantnu antropološku karakteristiku, a da ne poznajemo ili primenjujemo pogrešne trenažne sadržaje (sredstva, metode i opterećenja) za njenu transformaciju. Ponovo će doći do toga da stimulišemo razvoj neke druge karakteristike, koja opet može da naruši potrebno harmonično jedinstvo optimalne pripremljenosti onih antropoloških karakteristika od kojih zavisi rezultat. Za uspešno programiranje spotskog treninga izuzetan značaj imaju informacije o određenim principima i zakonitostima sportskog treninga, koji uslovljavaju i određuju tok adaptacionih procesa. Svaki trener da bi bio uspešan (kreativan, originalan) mora da bude specijalista-programer treninga, a ne da radi po programu. Ovo je posledica slabog poznavanja zakonitosti, čija je osnova biološke-fiziološko-biohemijske prirode, a nadogradnja metodološke i tehnološke. Posebno poglavlje (br.4) ove knjige detaljno govori o osnovnim zakonitostima sportskog treninga. Kako je trening eksperiment, koji neprekidno traje i nikada se neće završiti, jasno je da treneri, koji upravljaju takvim eksperimentom moraju dobro znati i predvideti dejstvo trenažnih stimulusa. Ovo podrazumeva dobro poznavanje zakonitosti sportskog treninga. U suprotnom "trener" će se naći u haotičnom, začaranom, bez izlaznom krugu u traganju za idealnim "receptima" programima, koji naravno ne postoje izvan individue i izgubiti svaki epitet subjekta, koji upravlja trenažnim procesom. U procesu razvoja sposobnosti i osobina, sportista vođen od strane svog trenera mora da se sretne sa osnovnim faktorima treninga, koji su opisani u određenim poglavljima ove knjige: - Višestrani fizički razvoj–baza; - Sportsko-specifični fizički razvoj;
- Tehnički faktori; - Taktički faktori; - Psihološki faktori; - Zdravstveni faktori; - Prevencija povreda; - Teorijsko usavršavanje. U celokupnom procesu sportskog usavršavanja moraju se poštovati osnovni principi i zakonitosti sportskog treninga (opisani u poglavlju 4 ove knjige), a najbitniji su sledeći:
Tab. Osnovni principi i zakonitosti u sportskom treningu Principi treninga
Zakonitosti treninga
Aktivno učešće sportiste Višestrana priprema Specijalizacija Individualizacija Progresivnost opterećenja
Adaptivnost Usmerenost Kontinuiranost Cikličnost i valovitost
Filozofija treninga mora da se bazira na poznavanju negativnih efekata rane specijalizacije (rani sportsko-specifični razvoj) i pozitivnih efekata višestranog (bazičnog) programa.
Tab. Komparacija između rane specijalizacije i višestranog razvoja FILOZOFIJA TRENINGA Rana specijalizacija razvoj Brzo povećanje sposobnosti
Višestrani program Sporiji razvoj sposobnosti
Najbolje-krajnje sposobnosti se postižu već u 16 godini, jer je izazvana brza adaptacija i iscrpljivanje potencijala
Najbolje sposobnosti se postižu posle 18 godine, kada je dostignuta fiziološka i psihološka zrelost
Sa 18 godina mnogi sportisti “sagore” i prekidaju sa sportom
Ostvaruju se uslovi za dug sportski staž
Konstantne, prolongirane povrede, zbog forsirane adaptacije Nepostojane sposobnosti za takmičenja – nemogućnost dužeg održavanja sportske forme
Malo povreda-otpornost na povrede
Postojane sposobnosti za takmičenje-sposobnost održavanja sportske forme
Apsolutno niži maksimalni rezultat, kratko održiv
Visoki sportski rezultati, koji se mogu ponoviti
Zablude u sportskom treningu Sportski trening nije proces koji se može naučiti, njega treba objasniti i razumeti. Mnoge naučne discipline, koje su direktno u vezi sa sportskim treningom (fiziologija, psihologija, pedagogija, sociologija, biologija, biohemija, genetika.) u svojim definicijama treninga su potvrdili njegovu veliku složenost. Ako se parcijalno pristupi ili se meri bilo koja funkcija, time se određuje samo stanje određene funkcije, a nikako nam ne daje pravo da zaključujemo o treniranosti u celini ili da nekoj funkciji damo prednost u integralnom procesu adaptacije. Složenost procesa treninga je upravo u multidisciplinarnoj međuzavisnosti i interakcijskim odnosima velikog broja kriterijuma, koje za sada, praktično nije moguće uzeti i registrovati u obliku celokupnog integralnog jedinstvenog fenomena. Trening treba shvatiti kao vrlo specifičan proces u kome se za svakog pojedinca stalno pronalazi odgovarajući optimalni redosled dešavanja (tehnološki proces) i broj faktora, koji su odgovorni za uspešnost. Proces sportskog treninga nisu šablonski, ili bilo kakvi drugi mehanički postupci dati u vidu "recepta" važećeg za svakog. Nažalost, još imamo priliku da vidimo i čujemo mnoge "stručnjake", koji sa nepogrešivom sigurnošću nude pogrešna rešenja, jer nemaju dovoljno teoretskog znanja. Trener pored znanja mora imati izraženu intuiciju, kao talenat za posao kojim se bavi.(slučaj u svim kreativnim i stvaralačkim aktivnostima). Mora biti sposoban da sam odluči o aktuelnoj potrebi i vrsti pomoći nekom sportisti od strane drugih stručnjaka (npr. psihologa). Pomoć drugih stručnjaka, autoriteta u svojoj struci, daleko je potrebnija treneru, nego sportisti. Često na ovoj relaciji postoje zablude i zastranjivanja, koja donose veliku štetu samoj struci. Takođe, nedovoljna pažnja se posvećuje genetskim činiocima, pa su zablude o naslednoj uslovljenosti motorike široko rasprostranjene. Genetski činioci određuju neponovljivu biohemijsku individualnost, kroz jedinstvenu morfo-funkcionalnu organizaciju svake jedinke. Niz ovih biohemijskih i morfo-funkcionalnih specifičnosti zahteva potpuno različit pristup i različite optimalne stimuluse kod svakog pojedinca u procesu maksimalne adaptacije. Dugo se verovalo da se procesom sportskog treninga pokušavaju "steći" bolje motoričke sposobnosti. Tako se dešavalo (nažalost, to je još prisutno) da su sporiji sportisti radili na brzini, slabiji na snazi, itd. Ovi sportisti su postizali i postižu prosečne rezultate, jer su svoje sposobnosti podredili treningu, a ne trening njihovim sposobnostima koje poseduju, a koje su bitne za postizanje sportskog rezultata. Ovo svakako govori o nedovoljno poklonjenoj pažnji genetskim činiocima. Današnja svetska istraživanja značaja, stepena i procesa nasleđa motoričkih sposobnosti, zahvaljujući u prvom redu genetskom inženjeringu i molekularnoj biologiji, krče široke puteve ka revolucionarnim saznanjima u oblasti sportske genetike. Sve će to definitivno izbrisati teorijske pretpostavke, kao zablude o receptima i formulama postizanja vrhunskih sportskih rezultata. Treneru će ipak ostati na raspolaganju bogatstvo sredstava, metoda i opterećenja u svojoj ogromnoj raznovrsnosti, koje svojom intuicijom i velikim znanjem treba odabrati i prilagoditi svakom pojedincu do takvog stepena preciznosti da stimulusi deluju tačno na uzrok, kao što to čini neki izvanredan farmakološki preparat. Još jedna zabluda, koja donosi štetu našoj sportskoj praksi je prisutno mišljenje i pojava da se određene vrste priprema, kako ih u praksi nazivamo (kao tehnička, taktička, fizička, psihološka
itd.) tretiraju kao neke izolovane dimenzije treninga iz kojih mogu proisteći rešenja za visoku uspešnost, a da operatori ovih priprema nisu čak prisutni ni fizički niti emotivno u vremenu i prostoru sportskog treninga (kao podela trenera na kondicione, tehničko-taktičke, psiholog u klubu, ili reprezentaciji i sl.). Sve ovo mora biti u delokrugu trenerovih sposobnosti, a za uže poznavanje i dublja saznanja, kao i za podizanje prirodne intuicije na viši nivo, veliku pomoć treba da traži od stručnjaka iz drugih naučnih disciplina, koji mogu da pomognu usavršavanju trenažnog procesa. Jednostavnije rečeno, velika je zabluda da je pomoć drugih stručnjaka potrebnija sportist, nego treneru. Upravo je situacija obrnuta. Samo talentovani treneri sa talentovanim sportistom mogu postići uspeh. Vrlo talentovani treneri bez talentovanih sportista su gotovo nemoćni, kao što i vrlo daroviti sportisti nisu samim tim unapred određeni za visoke rezultate. Nedovoljna objektivizacija u treningu, nažalost nije dozvolila statističku analizu, koliki broj sportista je proslavio trenera ili koliki broj je trenera, koji su proslavili sportistu. Da li su danas ishrana i doping u sportu velike zablude? (a jesu!), ili nešto drugo? ( i još nešto…!), o tome se govori više u 4-om poglavlju ove knjige.
Sažetak Upravljanje promenama (transformacijama) sportskih performansi zahteva visoko poznavanje funkcionisanja ljudskog organizma, kao i faktora od kojih to funkcionisanje zavisi. Celokupan trenažni proces treba da bude baziran na tim osnovama i putem dobro organizovanih tehnoloških procesa usmeren ka postizanju najviših vrednosti u onim sposobnostima, koje su i najvažnije za postizanje visokog sportskog rezultata. Sve ovo zahteva visoko personalizovano programiranje treninga sa jasnim, preciznim i objektivnim zadacima i ciljevima u kome će se maksimalno poštovati principi i zakonitosti funkcionisanja i adaptacije ljudskog organizma. Pri tome su bar dva faktora dominantna-endogeni (genetski) i egzogeni (vrhunska trenažna tehnologija). Oba faktora su višedimenzionalna, što govori da je trenažni proces enormno složen i da ga treba razumeti na specifičan fiziološko-kibernetički način. Upravljanje stresnim situacijama u toku trenažnog procesa, po svemu sudeći pripada njegovom najosetljivijem i najvažnijem delu. Ako kompariramo termine i definicije transformacionog procesa, trenažnog procesa i trenažne tehnologije, onda se može zaključiti da je transformacioni proces najširi pojam, trenažni proces uži i određeniji, a trenažna tehnologija najspecifičniji i sasvim određen i sistemski uređen etapni put transformacije. Programirani trening je centralni i suštinski deo trenažne tehnologije i ključ za uspešno maksimalno podizanje dominantnih sposobnosti kod svakog pojedinca posebno. Upravljanje trenažnim procesom podrazumeva programirani trening, a on podrazumeva stalne objektivne povratne informacije preko redovne kontrole, dijagnostike i evaluacije trenutnih aktuelnih stanja u svim aspektima treniranosti sportiste. Bez stalnog uvida u trenutno stanje sportiste, nema ni programiranja treninga, niti je moguće upravljati trenažnim procesom. Bez svega ovoga nema sportske forme i sportskog rezultata, sve ostaje stvar slučaja.
Studijska pitanja: 1. Šta je sportski trening? 2. Šta je cilj, suština i uloga sportskog treninga? 3. Koji su zadaci sportskog treninga?
4. 5. 6. 7.
Koje su informacije bitne za ostvarivanje ciljeva, uloge i zadataka sportskog treninga? Objasni pojmove: transformacioni proces, trenažni proces i trenažna tehnologija. Koja je osnovna filozofija treninga? Koje su moguće zablude u sportskom treningu?
POGLAVLJE IV Pojam modela i sportskog modelovanja U kompleksu modelovanja posebno mjesto zauzima kibernetičko modelovanje. Kibernetičko modelovanje je samostalni oblik modelovanja, i pretežno nosi funkcionalnoinformatičko, i logičko-matematičko obilježje. Osnovu kibernetičkog modelovanja predstavlja sličnost po obliku (izomorfizam) i po sadržaju. Kibernetičkim modelom se prikazuje funkcionalna veza između modela i originala, dok se istovjetnost njihovih materijalnih supstrata može zanemariti. Model i original ne moraju da budu isti ali moraju da budu slični. Ta sličnost može biti geometrijska, fizička ili matematička. Svaki model se konstruiše tako, da u svakom trenutku može da zamjeni original u procesu njegovog izučavanja. Na taj način se mogu dobiti nove informacije, provjeravane višestrukim ponavljanjem. Na osnovu novih informacija koriguju se prethodne i tek kada se utvrdi relativno najefikasniji sistem razvijanja protežiranih biomotornih dimenzija, model se primjenjuje na originalu. Zahvaljujući postojanju modela, izbjegnuto je sticanje pogrešnih navika složenog kretanja, razvijanje jedne biomotorne dimenzije, koja je manje aktuelna u datoj sportskoj disciplini, na račun druge biomotorne dimenzije, koja je aktuelnija. Mogućnost korišćenja izomorfnih relacija je uslovila prerastanje kibernetičkog modelovanja u vrlo efikasan naučni metod, koji se danas sve više koristi i u sportskom treningu.
Kibernetički model sportskog treninga Veliki fizički napor u napadu i odbrani, koji je bio sastavni dio svakodnevnog života svake jedinke čovjekovog pretka, bio je jedan od primarnih faktora održavanja vrste tako da je, na neki način, ostao zapisan u genetskom kodu, odnosno u programu razvoja savremenog čovjeka. Taj se zapis izražava i u spontanom interesovanju pojedinca za neki oblik fizičkog napora, naročito ako za to postoji izrazitije emotivno angažovanje. Moglo bi se reći da je interesovanje za sport u bilo kakvom obliku, upravo iz tih razloga postalo masovna pojava. Uključivanje političkih, nacionalnih, regionalnih, profesionalnih i egzibicionih faktora uslovilo je još masovnije angažovanje pojedinaca i grupa, a oštrija konkurencija uticala je na porast vrhunskih dostignuća. U početnoj fazi razvoja sporta, kada je nepoznavanje potrebnih informacija bilo veoma veliko, sportski rezultati su, prema ljudskim mogućnostima, bili vrlo skromni. Uključivanjem naučnih disciplina i stručnih ekipa u sport, količina nepoznavanja informacija (entropija) je sve manja a rezultati sve bolji. Od skromnih početaka, razvoj sporta je sve dinamičniji; nekada se
treniralo jednom do dva puta nedjeljno, danas dva i više puta dnevno; nekada se nedjeljno treniralo oko četiri efektivna sata, danas do osam sati dnevno; nekada se za trening trošilo oko 5000 kalorija nedjeljno dok je to danas dnevna potrošnja. Sport je sve manje zabava, a sve više naporan rad. Praćenjem razvoja svjetskih rekorda utvrđuje se buran razvoj. Za neke rekorde, u plivanju, atletici i mnogim drugim sportovima, smatralo se da su nedostižni; danas ih na svakom treningu „obaraju“ omladinci i s tim rezultatima ne može se više postati član nacionalne ekipe. Ne može se reći da se organizam toliko mnogo izmijenio i da je zbog toga moguće postizati sve bolje rezultate u sportu. Do toga dolazi zato što su naučnik i savremena metodologija i tehnologija sve više prisutni u razvoju sporta. Tipično za današnju fazu razvoja sporta jeste približavanje potrošnje energijskog potencijala relativnoj gornjoj biološkoj granici. Budući da prosječna ljudska jedinka u toku 24 časa potencijalno raspolaže sa oko 5000 kalorija, što nije dovoljno za maksimalan razvoj svih organa i svih biomotornih potencijala, primarni ciljevi u sportu definisani su sa dva zadatka: - Adaptirati organske mehanizme za povećanje adekvatnog energijskog potencijala, - u toku treninga raspoložive energetske potencijale raspoređivati regionalno, prema učešću u datom sportu. Tako se, na primjer, svakim treningom, kojim se sprinteru, bacaču, skakaču, dizaču tegova i sl. razvijaju aerobni kapaciteti, smanjuju mogućnosti za razvoj anaerobnih kapaciteta, koji su u tim sportovima primarni. Takođe, ako se npr., skakaču uvis previše doziraju (po broju izvođenja i količini opterećenja) vježbe za razvoj kranijalnih ekstremiteta, tada neće ostati dovoljno energije za razvoj kaudalnih ekstremiteta, što je za skakače uvis primarno. Pošto se u savrijemenim uslovima treninga u toku dana utroši, izuzev energije neophodne za održavanje vitalnih funkcija, sva preostala raspoloživa energija, njome se mora racionalno raspolagati, jer ako bi se previše utrošila za ono što je manje potrebno, ne bi je dovoljno ostalo za ono što je za dati sport više potrebno. Zbog toga je za sastavljače plana i programa treninga sve aktuelniji odgovor na pitanja: - Šta trenirati? - Kako trenirati? - Koliko trenirati? Čim se pojavila potreba za izborom sredstava fizičkog vaspitanja, pojavljuje se i potreba za upravljanjem tim izborom. U vrhunskom sportu na treningu se primjenjuje relativno mali broj pokreta, iako su mogućnosti čovečjeg aparata za kretanje, za izvođenje elementarnih pokreta i njihovih kombinacija praktično bezgranične. Svaki sistem, naročito biološki, može pod uticajem raznih dejstava da prelazi u razna stanja. Stanje sistema bi se moglo definisati kao skup određenih vrijednosti veličina, koje određuju njihovo ponašanje. Ove veličine dozvoljavaju da se međusobno upoređuju stanja određenih sistema u toku njegovog kretanja. Na primjer, iako je eksperimentalna grupa sistematski vježbala samo pokrete balističke repeticije s velikim opterećenjem i dugim trajanjem (BLS-RPTPT), takav tretman razvio je i druge vrijednosti veličina. Tim veličinama može da se prikaže prostor stanja za dati skup vrijednosti veličina; on se može upoređivati ili s drugim sistemima iz ukršenog modela ili sa istim sistemom ali modifikovanim tretmanom. Na slici br.1. prikazan je uticaj vrsta mišićnih naprezanja, izometrijskog (IZM) i repetitivnog (RPT) mišićnog naprezanja s jedne, veličine opterćenja, (P = veliko), (p = malo) s
druge, i dužine trajanja (T = dugo), (t = kratko), s treće strane, na razvoj elementarnih biomotornkih dimenzija, na silu (F), brzinu (v) i izdržljivost (E).
Sl. 1. Ukršteni (crux) model. Relacije između vrsta mišićnih naprezanja, veličine opterećenja i dužine trajanja, i elementarnih biomotornih dimenzija
Tretman kretanja se u mehanici primjenjuje u užem značenju te riječi i označava promjenu položaja nekog objekta u prostoru i vremenu. U kibernetici pojam kretanje ima složeniji smisao i definisan je kao svaka promjena objekta u toku vremena. Svako kretanje sistema u kibernetičkom smislu može se posmatrati kao niz pretvaranja njegovog stanja. Svako pretvaranje jednog objekta u drugi ostvaruje se djelovanjem operatora na objekat. Objekat podvrgnut pretvaranju zove se operand, a kao rezultat pretvaranja nastaje 1ik. Na narednoj tabeli je primjerom iz sportskih igara prikazana navedena konverzija u procesu kretanja (promjena objekta u vremenu) stanja treniranosti sportiste u pripremnom periodu, gdje je operand definisan kao polazno stanje, operator koji izaziva pretvaranje, kao sredstva treninga; novo stanje, nastalo kao rezultat pretvaranja, naziva se likom. U daljem procesu kretanja sistema, lik se tretira kao sljedeći operand. Pretvaranje stanja treniranosti sportiste vrši se prema principu: organizam prvo serijom pretvaranja osposobiti za viši nivo adekvatnih sposobnosti i, najzad, održavati tako stečene sposobnosti (tab. Br.1).
Tab.br.1 Korak
Operand
Konverzija
1.
Polazno stanje
2.
Stanje: aer
3.
Stanje: aer-lac
Program: aerobni kapaciteti Program: anaerobni laktatni kapaciteti Program: anaerobni alaktatni kapaciteti
Lik aer aer-lac aer-lac-alc
4.
Stanje: aer-lac-alc
5.
Stanje: aer-lac-alc-teh
6.
Stanje: aer-lac-alcteh-tak
Program: obučavanje-tehnika Program: obučavanje-taktika Program: takmičarska situacija
aer-lac-alc-teh aer-lac-alc-teh-tak aer-lac-alc-teh tak-sit
Tab.br.1. Kretanje, prikazano kao promjena objekta u vremenu.
Zadatak svakog upravljanja sastoji se u u aktivnom djelovanju na objekat sa ciljem da se poboljša njegovo ponašanje. Ali, da bi se mogli uporediti različiti vidovi ponašanja upravljanog sistema, i među njima najbolji izdvojiti, neophodno je raspolagati određenom veličinom karakterističnom za efikasnost upravljanja. U kibernetici takva veličina nazvana je kriterijum efikasnosti ili index performansi. U sportskoj igri, na primjer, kao kriterijum efikasnosti ne uzima se broj postignutih pogodaka nego broj realizovanih situacija za postizanje pogotka, zato što se pogoci postižu i u takvim slučajevima koji nijesu rezultat kretanja upravljanog sistema. Svakoj varijanti upravljanja odgovara određena vrijednost kriterijuma efikasnosti; zadatak optimalnog upravljanja u sportskoj igri sastoji se u realizaciji većeg broja (gol-poen) šansi u odnosu na protivničku ekipu. Prilikom komponovanja sistema optimalnog upravljanja u sportskoj igri neophodno je uzeti u obzir i činjenicu da su sva upravljačka dejstva, neposredno ili posredno, vezana za ljudski organizam, odnosno za određena biološka ograničenja. Sistem postaje još složeniji ako je neophodno potrebno da se nekim upravljačkim dejstvima operiše do maksimalnih, a drugim do optimalnih granica. Algoritam upravljanja, definisan kao skup pravila po kojima se informacija, koja ulazi u upravljački prostor, prerađuje u signale upravljanja radi poboljšanja kriterijuma efikasnosti u funkciji vremena, u upravljanju sportskom igrom može da bude prilagođen određenim potencijalima igrača kako bi ulazna informacija, poslije prerade u crnoj kutiji, dobila očekivani oblik izlazne informacije. Optimalno upravljanje treningom igrača (pod kojim se podrazumijeva mnoštvo upravljačkih dejstava u skladu sa ograničenjima postavljenom sistemu), a koje obezbjeđuje najpovoljniju vrijednost kriterijuma efikasnosti, moglo bi se prikazati odgovarajućom shemom. Elementarna shema mišićne aktivnosti u raznim sportovima ukazuje na moguće kombinacije broja mišićnih kontrakcija gdje se mišićna kontrakcija može izvršiti pojedinačno i ponavljajuće; gdje karakter mišićne kontrakcije može da bude miometrijski, izometrijski i pliometrijski; gdje učešće mišićne mase može da bude lokalno, regionalno i totalno; gdje se kvantitativna struktura može prikazati intenzitetom kontrakcije, brzinom pokreta i amplitudom pokreta. U grupi sportova u čijem sadržaju postoji prostor repetitivnog dejstva, kvantitativna struktura treninga proširuje se na broj pokreta u jednoj seriji; na trajanje relaksacionih intervala između pojedinih pokreta u aktuelnoj seriji; na broj serija pokreta na jednom treningu i na trajanje relaksacionih intervala između serija. Svi nabrojani elementi kvantitativne strukture mogu se dozirati. Ako bi se gradacija izvela samo na tri nivoa: mali, srednji, i visoki nivo, u prostoru pojedinačnih kontrakcija moglo bi se konstruisati 162, a u prostoru repetitivnih kontrakcija čak 19.683 kombinacije. Analognim izborom i analognom redukcijom, odnosno optimalnim upravljanjem treningom sportista u izboru odnosa izmedju aerobnih i anaerobnih kapaciteta, postiže se potreban kriterijum efikasnosti. I u ovom slučaju potvrđuje se jedan od osnovnih postulata kibernetike da se vještina upravljanja sastoji u vještini izbora.
Iz elementarne sheme treninga svake sportske discipline može da se oformi veliki broj relacija i interakcija pojedinih strukturnih elemenata. Na osnovu ove sheme mišićne kontrakcije, zavisno od toga koje osobine i do koje mjere treba razviti, mogu se konstruisati modeli treninga za svakog sportistu. Na osnovu takvih modela mogu se postaviti istraživački projekti čija bi realizacija trasirala put optimalnom upravljanju. Praktično, rezultati takvih istraživanja mogli bi se primijeniti u izboru i doziranju vježbi u pojedinim fazama treninga uz optimalan kriterijum efikasnosti. Prilikom kibernetičkog modelovanja neophodno je objasniti tokove informacija. Eksperti za neurofiziologiju preuzeli su na sebe zadatak da istraže funkcije mozga. Iako je razvojem elektronike tehnologija mnogo napredovala, što se tiče istraživanja funkcija CNS-a (centralnog nervnog sistema), nije se mnogo napredovalo. Na eksperimentalnim životinjama, presijecanjem nervnih puteva i odstranjivanjem djelova mozga, pokušano je da se, kontrolom ispadanja funkcija, utvrdi koji dio mozga je odgovoran za određenu funkciju. Kontrola ispadanja funkcija je vršena i na ljudima, koji su u ratu ili na radnom mjestu imali povrede mozga, ili je djelove mozga pritisnuo ili oštetio tumor, ili su nastale određene posljedice nakon složenog operativnog zahvata. Takvim eksperimentima je utvrđeno da postoji motorna zona za neposredno upravljanje motorikom, i da postoje određeni putevi, kojima se sprovode motorni impulsi. Zatim je utvrđeno da iz premotorne zone izlazi veliki broj nervnih puteva, usmjerenih u zone prostornog polja i u zone predmetnog dejstva (corpus striatum, globus palidus, koji se nalaze u venteroanteriornom dijelu talamusa), odakle cio niz nervnih vlakana odlazi nazad u motorne zone moždane kore. Time je utvrđeno da postoji kružni sistem (povratna sprega - biofeedback) sa osnovnim funkcijama informisanja i kontrole. Iako je to tek prvi korak u upoznavanju sa CNS-om, i to je dovoljno, da se utvrdi da u humanoj motorici postoji povratna sprega. To znači da je svaki pojedinačni pokret, u nizu pokreta, „oslikan“ u CNS-u, sistemom upravljanja tim pokretom realizovan u spoljašnjem prostoru i vremenu, svim postojećim čulima registrovan i poslat nazad u motornu zonu CNS-a, tamo su na osnovu novonastale situacije izvršene korekcije, motornim putevima je obrazovan modifikovan sljedeći pokret u nizu, itd. Ovaj kružni tok od čulne percepcije, do kognicije u CNS-u, do donošenja odluke o načinu reagovanja, do stvaranja „slike“ reagovanja, do projektovanja niza naređenja sekundarnim djelovima CNS-a, do ostvarenja naređenja, do utvrđivanja daljeg toka sljedećih pokreta, do „oslikavanja“ nove situacije itd, nije tako jednostavan kao što se ovdje teoretski prikazuje. Na toj relaciji PERCEPCIJA-KOGNICIJAPREDSTAVA-PROJEKCIJA-REAKCIJA- KOREKCIJA, koja se odigrava u dijeliću sekunde, hiljade i hiljade „naređenja“ prolaze simultano i sukcesivno eferentnim i aferentnim putevima, tako da je vrlo teško zamisliti taj proces. Čovečiji mozak sadrži oko petnaest milijardi nervnih ćelija, koja svaka za sebe predstavlja računar u malom. Većina nervnih ćelija ima povezane funkcije. Svaka nervna ćelija je sa svojih 300 do 300.000 aksona povezana sa ostalim nervnim ćelijama u jedinstveni sistem, ljudski mozak. Zbog nepoznavanja tog dijela tijela, čovjek je u stanju da registruje, i to prilično površno, samo izlazne manifestacije, dok sve ono šta se dešava u CNS-u, čovjek naziva „crna kutija“. Bilo bi preambiciozno pokušavati sa samo nekoliko stotina pretpostavljenih podataka, objašnjavati šta se dešava u „crnoj kutiji“. Svaki takav pokušaj mogao bi da izazove samo konfuziju. Kao primjer, neka bude naveden jedan tekst, priložen uz jedan pretenciozan crtež: Na priloženoj šemi kibernetičkog modela upravljanja trenažnom tehnologijom (ime autora), simboli V,X,Y, respektivno predstavljaju Hilbertove prostore (vijektorske funkcionalne prostore ortonirmiranom
Fourierovom bazom), referentnih ulaznih signala, aktuelnih trenažnih ekscitacija, internog stanja organizma sportiste i njegovih izlaznih reakcija. Kapica iznad simbola označava estimaciju datog prostora, simboli u boksovima označavaju (hermitske) operatore direktnih i povratnih sprega, fx je nelinearni (haotični) protok homeokinetičkog stanja sportiste, dijeterminiran fraktalnim parturbacionim atraktorima.
POGLAVLJE V Sistematizacija sportova U fazi stihijskog razvijanja sportova, stihijski su se razvijale i podjele sportova. Postoje podjele sportova prema veličini terena na kome se odvijaju, na velike i male sportove. Postoje podjele sportova prema sredini u kojoj se odvijaju, na sportove na tlu, u vodi i u vazduhu. Postoje podjele sportova prema obliku kretanja, na monostrukturalne, polistrukturalne i kompleksne sportove. Postoje podjele sportova prema istorijskom razvoju, na atletiku, gimnastiku, plivanje, borenje, smučanje, klizanje i sl. Sve navedene podjele izvršene su spekulativnim putem, oslanjajući se uglavnom na forme kretanja. Takve podjele nijesu adekvatne, jer sadržajno nijesu istorodne. Na primjer, sva atletska trčanja su srodnija plivanju, biciklizmu, trčanju na skijama i sl. nego atletskim bacanjima i skokovima. Gimnastički preskoci i gimnastička akrobatika su srodnije discipline sa atletskim skokovima, nego ostalim gimnastičkim disciplinama, itd. Sa aspekta sportskog treninga, neophodno je izvršiti sistematizaciju sportova prema njihovom sadržaju. Sadržaj sportova je predstavljen kvalitativnom i kvantitativnom strukturom kretanja, a podjela sportova se vrši na osnovu količine učešća elementarnih biomotornih dimenzija u sportovima, respektivno. 2.3.1 Pojam sistematizacije Tamo gdje postoji više činilaca, koji nose jedan zajednički smisao, kao što je u ovom slučaju sport kao zajedničko obilježje, a sportske discipline kao mnoštvo činilaca, neophodno je izvršiti sistematizaciju svih činilaca i razvrstati ih po njihovom najtipičnijem obilježju. Sport ima milenijumsku tradiciju, ima sve viši društveno-ekonomski značaj, pa je logično da je bilo mnogo zainteresovanih pojedinaca, koji su pokušali da izvrše sistematizaciju sportskih disciplina, kojih je sve više, paralelno sa razvojem ljudskog društva. Rezimirajući postojeće pokušaje sistematizacije sportskih disciplina, može se uočiti nedosljednost po sadržaju i rogobatnost po formi. Vrlo je upadljiva prisutnost tendencije, da se sportske discipline sistematizuju na način, gdje dominira forma. Tako se može sresti sistematizacija sportova na zimske i ljetnje, na sportove na čvrstom tlu i na sportove u vodi, na ciklične i aciklične, na monostrukturalne i multistrukturalne, na sportove sa spravama, na spravama i bez sprava i sl.
Poseban problem u izboru sredstava sportskog treninga čine kompleksni sportovi, koji sadrže više disciplina, od kojih bi svaka za sebe mogla da predstavlja nezavisnu sportsku disciplinu. Atletika i sportska gimnastika spadaju u najtipičnije kompleksne sportove. U sportu dominiraju tri elementarne biomotorne dimenzije: sila, brzina i izdržljivost. Sve ostale osobine su ili konstitucionalne prirode ili su izvedene iz tri navedene biomotorne dimenzije. One se ne mogu posmatrati izolovano, jer su zajednički produkt autonomnog živog organizma, tako da prilikom svakog mišićnog naprezanja, svaka od njih je prisutna, i ispoljava se u doziranoj mjeri. Učešće ovih triju elementarnih biomotornih dimenzija, za svako sportsko kretanje, moglo bi se prikazati trodimenzionalno, svrstavajući svako složeno kretanje u prostorni triedar (Sl.2).
Sl.2. Vektorski prikaz sportskih disciplina za koje je potrebna velika sila, mala brzina i mala izdržljivost.
Sl.3. Vektorski prikaz sportskih disciplina za koje je potrebna mala sila, velika brzina i mala izdržljivost.
Sl.4. Vektorski prikaz sportskih disciplina za koje je potrebna mala sila, mala brzina i velika izdržljivost.
Ni jedno živo biće nije u stanju da istovremeno razvije do svog relativnog maksimuma sve tri elementarne dimenzije, jer energetika za njihov razvoj dolazi sa istog mjesta. Drugim riječima, ako se protežira razvoj jedne elementarne biomotorne dimenzije, nedostajaće energetike za razvoj druge dvije elementarne biomotorne dimenzije. U tom smislu su se razvijale i sportske discipline, gdje obično dominira jedna od elementarnih biomotornih dimenzija, dok je druge dvije podržavaju u određenoj mjeri. Ova podrška je vrlo suptilna, jer se razvija samo do „optimalnog minimuma”, onoliko koliko je potrebno, ništa više, ali i ništa manje od toga, kako bi se iskoristili postojeći energetski resursi za razvoj dominantne elementarne biomotorne dimenzije. Dozirano učešće elementarnih biomotornih dimenzija u raznim sportskim disciplinama, dozirana potrošnja energetskih potencijala u toku trajanja raznih sportskih disciplina, i specifičan oblik izvođenja sportske discipline, jednostavno nameću sportskim stručnjacima obavezu, da za svaku sportsku disciplinu odrede principe izbora sredstava sportskog treninga. Predložena je međunarodna konvencija da se izvrši tzv „trećinska kvantifikacija”. Na osnovu takve konvencije omogućeno je svrstavanje svake sportske discipline u određenu kategoriju, koja bi sadržajno odslikavala tu sportsku disciplinu, sa funkcionalnog aspekta, prema: 1. Angažovanoj sili mišićnih naprezanja. a) Malo angažovanje – do 33% od maksimalnog mišićnog naprezanja. b) Srednje angažovanje – od 33% do 66% od maksimalnog mišićnog naprezanja. c) Veliko angažovanje – 66% do 99% od maksimalnog mišićnog naprezanja. 2. a) b) c)
Razvijenoj brzini mišićnih kontrakcija. Mala brzina – do 33% od najbrže mogućih mišićnih kontrakcija. Srednja brzina - od 33% do 66% od najbrže mogućih mišićnih kontrakcija. Velika brzina - od 66% do 99% od najbrže mogućih mišićnih kontrakcija.
3. Potrebnoj izdržljivosti. a) Nizak nivo izdržljivosti – do 33% od maksimalne izdržljivosti. b) Srednji nivo izdržljivosti – od 33% do 66% od maksimalne izdržljivosti. c) Visok nivo izdržljivosti – od 66% do 99% od maksimalne izdržljivosti. Takođe je neophodno svrstati svaku sportsku disciplinu u određenu kategoriju, koja bi odslikavala tu sportsku disciplinu, sa aspekta forme izvođenja, u: 1. Jednoaktna kretanja. 2. Intermitentna kretanja. 3. Ergostazična kretanja. Moguće je svrstati svaku sportsku disciplinu u određenu kategoriju, koja bi, sa funkcionalnog aspekta ukazivala na količinu utroška energije, i koja kvantitativno određuje dimenziju izdržljivosti: 1. Mala potrošnja. 2. Srednja ptrošnja. 3. Velika potrošnja. Konačno, svako mišićno naprezanje može da se vrši u miometrijskom, izometrijskom i pliometrijskom režimu, pa se sportske discipline mogu i po tome slagati u podvrste. Još suptilnije kategorisanje sportskih disciplina bi se moglo izvršiti ako bi se maksimalni obim i maksimalni intenzitet podjelili, ne na trećine, nego na još manje kvantume. Uključujući sve navedene faktore, podijeljene samo na tri trećine, može se formirati sistem, koji bi obuhvatao svaku moguću kategoriju za postojeće sportske discipline, pa i za one potencijalne, za sada nepostojeće sportske discipline. Takav složeni sistem bi imao 81 kategoriju, što i nije tako mnogo, ako se uzme u obzir cjelokupni sport. Postoji veliki broj sportskih disciplina, za koja su ustanovljena zvanična takmičenja, iako nijesu uvrštene u program Olimpijskih igara. Samo na poslijednjim ljetnjim Olimpijskim igrama održavala su se takmičenja u 28 sportova, sa 301 sportskom disciplinom, a na zimskim Olimpijskim igrama u sedam sportova sa 2.68 sportskih disciplina. Na priloženoj tabeli (Tab.br.2) predstavljene su elementarne biomotorne dimenzije samo sa trodjelnom kvantifikacijom: Tab. br. 2 Kategorije
SILA
BRZINA
IZDRŽLJIVOST
1 – 27
Velika (66%-99%)
Srednja (33%-66%)
Mala (1%-33%)
28 – 56
Srednja (33%-66%)
Mala (1%-33%)
Velika (66%-99%)
57 – 81
Mala (1%-33%)
Velika (66%-99%)
Srednja 66%)
(33%-
Tab. br. 2. Sadržajno svrstavanje sportskih disciplina prema stepenu ućešča sile, brzine i izdržljivosti.
POGLAVLJE VI
ZNAČAJ RAZVOJA NAUKE U (O) SPORTSKOM TRENINGU
“...ako hoćeš i telom biti jak, treba telo naviknuti da služi razumu i treba vežbati naporom i znojem...” Prodik (oko 400 god. pre. n. e.) . Ko zna, a ne zna da zna-probudi ga! . Ko ne zna, a zna da ne zna- nauči ga! . Ko zna, a zna da zna-sledi ga! . Ko ne zna, a ne zna da ne zna-obiđi ga!* Nepoznati autor . Morate se učiti na tuđim greškama, jer nećete živeti toliko dugo da bi ste se naučili na svojim! Sam Levenson
Ključni termini ----------------------------------------Naučna eksplikacija, predikcija i transformacija
Metodološka orijentacija Metodološki principi Metode istraživanja za generisanje hipoteza za prikupljanje podataka za analizu podataka multivarijantne metode
ta dalje, kako i može li se dalje?! Gde su granice ljudskih mogućnosti?! Pitanja su koja se postavljaju svakodnevno, sve češće i na svakom koraku. Neka izvanredan naučni doprinos u ogromnom napretku spotsko-trenažne tehnologije i demantovanja ranijih stavova bude samo velik podsticaj svim učesnicima i kadrovima u sportu, da bez obzira na mišljenja da je sve otkriveno, istraju u naporima na stalnom pronalaženju specifičnih elemenata za maksimalni razvoj dominantnih performansi.
Š
Intenzivan razvoj sportskih rezultata zahteva stalna ispitivanja interdisciplinarnog tipa, kako bi se pronašli i objasnili faktori od kojih zavisi dalje poboljšanje rezultata. Danas su savremeni istraživači orijentisani na konstruisanje kibernetičkih modela, putem kojih se može prognozirati domet svakog pojedinca u specifičnoj sportskoj aktivnosti, odnosno njegov maksimalni stepen adaptacije, a da se ne poremeti njegovo zdravstveno stanje. Ovakvi modeli su i uslov za programirani trening u kibernetičkom smislu, koji je usmeren ka optimalnim i maksimalnim mogućnostima svakog pojedinca, koji se podvrgavaju režimu treninga. Programirani trening je rezultat naučnih saznanja, koji je daleko prevazišao, još dominantnu empirijsku fazu. Savremeni trening mora da se zasniva na dobro ukomponovanom empirijom (iskustvom) i intuicijom sa naučnim činjenicama, odnosno informacijama dobijenim preko naučnih metoda iz mnogih naučnih disciplina, koje na direktan ili indirektan način proučavaju zakonitosti adaptacionih procesa antropoloških karakteristika sportista, pod uticajem specifičnih trenažnih stimulusa. Na taj način, interdisciplinarnost u izučavanju trenažnog procesa se javlja kao imperativ i jedini mogući put do naučnog rezultata. Ovakav naučan rezultat mora da omogući eksplikaciju (objašnjenje), predikciju (predviđanje), kao i transformaciju (promenu) faktora bitnog za postizanje visokog sportskog rezultata. Dakle, prvo je potrebno objasniti kako pojedini faktori deluju na određenu sportsku aktivnost. Utvrđeni karakter dejstva faktora
omogućuje predikciju, odnosno predviđanje rezultata u toj sportskoj aktivnosti. Ako se zatim saznaju veze između faktora, kao i veze između faktora i rezultata u određenom sportu moguće je i delovanje na te faktore u smislu njhove optimalne adaptacije (transformacije) u željenom pravcu i na višem nivou. Naučna istraživanja u sportskom treningu će biti efikasna jedino ako se modelovanje različitih trenažnih procesa izvrši interdisciplinarnim pristupom, adekvatnim metodološkim postupcima i tehnološkim inovacijama. Danas je sasvim jasno da se vrhunski rezultati u sportu sve više postižu primenom naučnih ispitivanja, koja su doprinela usavršavanju trenažnog procesa preko kvalitetnije opreme i rekvizita, pa do farmakoloških sredstava. U novije vreme molekularna biologija, čija se saznanja u vezi sa mogućom adapatacijom organizma sportiste svake godine udvostručuju, pružila je najveći broj kvalitetnih informacija za programirani trening. Od prvih značajnijih naučnih pristupa u sportskom treningu, koji su počeli 50-tih godina, konkretno od Olimpijskih igara (OI) u Melburnu (1956), pa sve do danas, stalno je jačao integralni (sistemski-kibernetički) i interdisciplinarni pristup u izučavanju trenažnog procesa, što je stavljalo pred trenera sve veće i teže zadatke i neophodnost praćenja naučnih rezultata. Olimpijske igre u Montrealu (1976), predstavljale su uspešnu kombinaciju (sintezu) svih dotadašnjih saznanja iz mnogih naučnih oblasti, što je i rezultiralo visokim sportskim rezultatima. Početak razdoblja u ostvarivanju "granice snova", kada je reč o sportskim rezultatima , započeo je tada kada su mozaiku velikog broja elemenata, koji su činili uslov za visok sporski rezultat, dodati i saživeli pojmovi "psihičkih priprema" i tehničke inovacije. Ovo je bilo na OI u Tokiju (1964.). Značajno je istaći još dve OI, zbog prikaza originalnih rezultata naučnih dostignuća. U Meksiku (1968), na nadmorskoj visini od 2000m, potvrđena je vrednost priprema sportista u uslovima hipoksije, i od tada su "visinske pripreme" postale sastavni deo treninga. Nauka je sve uspešnije objašnjavala i pokazala visoke sposobnosti organizma za adaptaciju u uslovima smanjenog parcijalnog pritiska kiseonika da predstavlja jedan od značajnih stimulusa sportske radne sposobnosti, kao i faktor psihofizičke relaksacije. OI u Minhenu (1972.) su prvi put javno pokazale da su u sportska ostvarenja umešani i farmakološki kokteli. Ovo se posebno odnosilo na anaboličke steroide. U celokupnom pomenutom razvojnom periodu broj i časovi treninga su se neprekidno povećavali, od 4 do 5 puta nedeljno 50-tih godina, do više od 20 puta 70-tih godina. Danas je taj broj treninga u pojedinim sportovima i 24 nedeljno, odnosno 3-4 puta dnevno. Doprinos nauke ovde se ogledao u brzem i efikasnom procesu oporavka, koji je omogućio učestalije, obimnije i intenzivnije treniranje u toku dana, mikro, mezo i makrociklusa, kao i veći broj takmičenja u toku godine. Zahvaljujući naučnom (interdisciplinarnom i kibernetičkom) pristupu u trenažnom procesu došlo se do ogromnog napretka, koji se danas u savremenom treningu ogleda u mogućnosti programiranog treninga da izvrši visoke adaptacije organizma na sve veći obim i intenzitet rada u prvom redu, zbog efikasnijeg procesa oporavka, efikasnijem korišćenju talasastosti i cikličnosti treninga, efikasnijem, kompletnom i do detalja razrađenom sistemu sportskog treninga. Nauka je doprinela konkretnim saznanjima da se perspektive programiranog treninga odnose na mogućnosti sportiste (genetske), a daleko manje na želje trenera i time obezbedila osnovu za veću humanizaciju trenažnog procesa.
Osnovni predmet istraživanja savremene nauke u sportskom treningu je utvrđivanje jasnih ciljeva trenažnog procesa, dijagnoza stanja sportiste u relaciji sa ciljevima i utvrđivanje zakonitosti i postupaka planiranja, programiranja, sprovođenja i kontrole procesa treninga.
Kratak pregled i analiza razvoja promena u sportskom treningu Još u razdoblju od 1900. do 1920. pojavio se značajan napredak praktične delatnosti i trenera i sportiste, a dominirao je problem metodike treninga. Metoda kontinuiranog rada javlja se kao najznačajnija metoda treninga. Već tada je preovladavalo mišljenje, (koje je danas uobličeno u zakonitost treninga-prepokrivanje) da se na treningu moraju pretrčavati duže staze nego na takmičenjima, ako se želi postići veliki uspeh. Verovalo se da se time stiče višak snage, koji ostaje kao rezerva za finiš u trci. Sve što se tada znalo proizilazilo je iz iskustva. Razdoblje od 1920. do 1939. karakterisalo je dalji razvoj teorije i metodike treninga, koje je u znatnoj meri obogaćeno naučnim istraživanjima, a sport ulazi u centar interesa i drugih naučnih disciplina kao što su medicina, fiziologija, psihologija i druge. Sve je to rezultiralo pojavama celovitih škola i sistema treninga u kojima je u osnovi stajala metoda intervalnog treninga. Finski teoretičar Lauri Pihkala (1930.) u knjizi “Atletika” po prvi put opisuje metodu treninga, koja se može shvatiti kao intervalni način treniranja. “…povećanje izdržljivosti i brzine kod trkača na dugim prugama može se postići ne samo na račun dugotrajnog neprekidnog trčanja, nego i ponavljanjem trčanja na kraćim deonicama bržim tempom sa prekidima za odmor…” Prve ideje o treningu, kao pedagoškom procesu koji ima svoje zakonitosti, koje treba poštovati, pojavile su se u knjizi “Naučne osnove treninga”, (1922.), autora V. Gorinevski, G. Birsin u knjizi “Osnova treninga” (1925.), tvrdi kako treba trenirati u skladu sa vladajućim fiziološkim zakonitostima i kako treba povećavati volumen rada skladno principu “optimalnog nadražaja”. Suprotstavlja se tada preovladavajućem mišljenju o štetnosti zamora (Pedemonte-1986, Željaskov i Daševa- 2002.). U to vreme najbolji sportisti su trenirali od 4 do 5 puta nedeljno (godišnji fond od 250 do 300 časova).U svom radu “Sadržaji i opšte osnove planiranja procesa sportskog treninga” (1939.), K. Grantin potpuno prikazuje ciklus treninga, promoviše ideju o maksimalnim trenažnim opterećenjima. Karjem ovog razdoblja prvi put se javljaju i dva treninga dnevno, a godišnji fond časova prelazi 500. Drugi svetski rat na neko vreme prekida trenažnu aktivnost (Matveev-1964, Željaskov i Daševa 2002.). Razdoblje od OI 1948. do OI 1956. karakteriše pojava novih metoda razvoja kondicionih sposobnosti sportista. G. Holmer (1945.), švedski stručnjak razvija novu individualnu metodu treninga nazvanu fartlekkontinuirano trčanje promenljivog intenziteta u prirodnim uslovima (Reindell, Roskamm, Gerschler 1964, Željaskov i Daševa 2002.). Emil Zatopek i njegov trener G. Kerssenbrock čine dalji korak u intervalnom treningu-velik broj ponovljenih trčanja ( 20, 30, 40, 60, pa i 100 x 400m, sa pauzom kaskanja 45 sekundi; između OI u Helsinkiju i OI u Melburnu). Sa daljim porastom časova treninga godišnje (900 časova redovno 2 puta dnevno) periodizacija postaje sve “vruća” tema sportsko-naučnih krugova. Prvi put u periodizaciji se javlja pripremni period u kome dominantnu ulogu ima kondiciona priprema sportista sa preovladavajućim naučnim pristupom i analizama problema kondicionog
treninga. Od tada se rezultati naučnih istraživanja primenjuju u tehnologiji priprema vrhunskih sportista. U razdoblju od 1958. do 1970. koje je obuhvatalo OI 1960. (Rim), 1964. (Tokio) i 1968. (Meksiko), dolazi do diferencijacije i specijalizacije u kondicionoj pripremi. Razvijaju se nove i efikasnije metode treninga snage, brzine i izdržljivosti. Izometrijski trening postaje popularan posebno nakon objavljenih radova E. Mullera i T. Hettingera 1953. Razvija se i trening sa tegovima, uprkos još prisutnom razmišljanju kako takav trening smanjuje mišiće i čini sportiste sporijim. Kružni trening - kao efikasan način razvoja maksimalne snage, prvi put predlažu u svojoj knjizi R. Morgan i G. Adams, “Kružni trening”, London, (1959.). H.Tistl i D. Kausilmen su uveli izokinetičku metodu razvoja snage, koja je dovela do kvalitetnog skoka u razvoju maksimalne snage i posebno snažne izdržljivosti. Najveće dostignuće u metodici sportskog treninga u ovoj etapi je bilo istraživanje koje su objavili V. Gercshler, H. Reindel i H.Rockam (1962). “Das Intervalltrainning”, koje je uvelo “klasičan intervalni trening”, a intervalna metoda se potvrđuje kao najznačajnija metoda rada u kondicionoj pripremi sportista. Bitno je za ovo razdoblje istaći da se “probila” još jedna nova metoda treninga tzv. “kompleksni trening”, koji je prvi primenjivao P. Cerutty iz Australije, sa trkačima na srednje i duge pruge. To je sistem treninga građen na visokim funkcionalnim zahtevima u kome se primenjuje trčanje na različitim terenima, (brdo, peščane doline, trava). Fartlek povezan sa specifičnim vežbama za razvijanje maksimalne i eksplozivne snage. Sličan trening sa velikim obimom po brdovitom travnatom terenu tzv. “maratonsko trčanje” primenjivali su atletičari iz Novog Zelanda i Australije, koji su imali velike uspehe na OI 1960,1964. i 1968. godine. Za OI u Meksiku karakteristična je i metoda “visinskog treninga”, koja se i pre i posle 1968. intenzivno istraživala i redovno primenjivala, posebno u pripremnom periodu godišnje periodizacije treninga. Period od 1970. do 1986. godine karakteriše snažan uticaj politike na sport koje je kulminiralo blokovskim bojkotom OI u Moskvi 1980, i Los Angelesu 1984. godine. Nauka u sportu doživljava intenzivan progres i matematičko-statističke metode definitivno ulaze na velika vrata zajedno sa biomehanikom i informatikom, nalaze praktičnu primenu u kondicionom treningu. Solidna naučna podloga omogućuje dalju diferencijaciju i specijalizaciju u svim područjima sporta. Preovladava kibernetički-sistemski način razmišljanja i delovanja, što razvija kompleksni, integralni način i pristup u svim sportovima, vodi do visokih dostignuća (Željaskov i Doševa-2002.). Usavršavaju se brojne metode oporavka, posebno farmakologija, koja je dovela do ozbiljnih etičkih problema u sportu. Od 1986. godine do danas, traje neprekidni razvoj tehnologije sportskog treninga i upravljanje kompletnim sistem-sport. U poslednjih 25 godina ceo svet sporta se neprekidno suočava sa “problemima savremene civilizacije”: Komercijalizacija sporta. Doping. Etika. Olimpizam. Fair play. Ljudska genetika i sport. Globalizacija. Profesionalizam u sportu…
Metodološka orijentacija
Metodološka orijentacija u trenažnoj tehnologiji zavisi pre svega od prirode problema koji se istražuje i time je nužno povezana sa zahtevima struke. Konačna funkcija nauke u trenažnoj tehnologiji je utvrđivanje zakonitosti po kojima se trenažni proces odvija. Kako se do dokaza o određenim zakonitostima dolazi samo adekvatnim naučnim metodama - naučni status trenažne tehnologije zavisi gotovo isključivo od nivoa metodoloških postupaka za prikupljanje i verifikaciju podataka, njihovu obradu, proveru ispravnosti hipoteza i formiranje naučnih zakonitosti. Poseban i ozbiljan problem u trenažnom procesu predstavlja nemogućnost direktnog merenja mnogih antropoloških karakteristika. Potrebno je odabrati one metode, koje na maksimalno objektivan način omogućuju utvrđivanje reakcija sportista na neki poznati sistem stimulusa, na osnovu čega se zaključuje o verovatnoći procesa koji regulišu neki tip motoričke efikasnosti. Iz ovoga se vidi da je metodologija istraživanja u rešavanju trenažnih problema vrlo složena. Najveći deo tih problema može se svrstati u nekoliko velikih kategorija: 1. Analiza motoričkih struktura u određenim sportskim granama i disciplinama. 2. Dijagnostika sportista - integralna procena antropoloških karakteristika sportista. 3. Antropološka prognostika, pod uticajem genetskih i egzogenih činilaca. 4. Analiza trenažnih operatora (sredstava, metoda i opterećenja). Svi ovi problemi koji su od izuzetno velike praktične važnosti, mogu se rešiti pod uslovom da se metodologija istraživanja u trenažnom procesu temelji na: 1. Teoriji merenja - postupci za merenje, registraciju i opservaciju pojava, koje su predmet trenažne tehnologije. 2. Statističkim metodama za analizu podataka-metode za proveru hipoteza i formiranje podataka u razumljiv i praksi primenljiv oblik. 3. Primena računara u obradi podataka i pretraživanju baze podataka (količine informacija i složene statističko-matematičke metode su dostigle granicu, kada je njihova primena nemoguća bez elektronskih računara). Ovakva metodološka orijentacija je danas u savremenoj nauci u treningu generalno prihvaćena u celom svetu. Razlike su samo u metodološkom nivou.
Svrha metoda istraživanja Ranije je već istaknuto da metode koje se koriste u naučnim istraživanjima moraju da omoguće : 1. Deskripciju - odnosno opis određenih procesa ili pojava. Bez poznavanja karaktera i strukture pojava i procesa nije moguće izvršiti operacionalizaciju procedura upravljanja trenažnim procesom. Dakle, deskripcija se odnosi na uočavanje n-tog broja činioca koji učestvuju u određenom procesu. 2. Utvrđivanje uzroka - mehanizama ili osobina, koje regulišu neki proces gde su kvantitativne veličine samo podloga utvrđivanju kvalitativnih i strukturalnih karakteristika koje su u osnovi nekog fenomena. 3. Predikciju - odnosno predviđanje verovatnosti ponašanja, reagovanja i sportskog uspeha-rezultata. Konačan rezultat predikcije je uvek određivanje optimalne pripadnosti sportiste
nekom unapred definisanom kriterijumu (cilju-željenom stanju), a što je osnova programiranom treningu. 4. Utvrđivanje zakonitosti - po kojima se odvija neki proces u treningu, kao konačne svrhe metoda istraživanja. Zakon će biti ostvarljiv jedino ako primenjene metode omoguće merenje pojava. Zakon mora biti izražen u matematičkom obliku, bez čega je dokaz ne naučan i špekulativan.
Metodološki principi i pristupi u sportskom treningu Metodološki principi u trenažnoj tehnologiji su brojni, mogu se izdvojiti četiri osnovna: Prvi se odnosi na to da je neophodno u istraživanju formulisati hipoteze, koje će se nakon adekvatno prikupljenih podataka proveriti, isto tako adekvatnim statističko-matematičkim postupcima. Smisao ovog principa je da se eksperimentalno provere precizno definisane pretpostavke. Drugi važan princip je da predmeti istraživanja u treningu, mogu biti samo merljive veličine. Nemerljive pojave ne omogućuju dokaz, pa ostaju u prostoru hipoteza. U trenažnom (transformacionom procesu) nema univarijantnih problema, pa je sledeći bitan princip da značaj imaju samo one metode, koje omogućuju multivarijantnu analizu problema, bilo da je reč o karakteristikama sportiste ili karakteristikama sportske aktivnosti. Problemi u sportskom treningu su takođe uvek kibernetički (sistemski), i svaki problem izvan kibernetičkog principa nije naučni i ne spada u prostor trenažnih problema.
Osnovne metode istraživanja u sportskom treningu Sve navedeno u delu metodološka orijentacija i svrha metoda istraživanja u trenažnom procesu ostvaruje se korišćenjem tri osnovne grupe metoda: 1. metode za generisanje hipoteza 2. metode za prikupljanje podataka 3. metode za analizu podataka Metode za generisanje hipoteza Sve se hipoteze, po hipotetičko-deduktivnom principu moraju unapred definisati, jer se u suprotnom ne može znati čemu pripisati dobijene rezultate. Pod pojmom definisanje hipoteza podrazumeva se ne samo verbalno definisanje problema istraživanja, već i definisanje u terminima metoda za analizu izmerenih podataka, kojom će se testirati hipoteze. Ovo je bitno iz tog razloga što je prihvatanjem ili odbacivanjem hipoteza moguće obaviti serijom metoda, koje imaju različit naučni nivo, pa je to u formulaciji hipoteza neophodno istaći. Metode za prikupljanje podataka U istraživanjima u trenažnom procesu za prikupljanje podataka metode: - eksperimentalna, - metoda sistematske opservacije,
koriste se sledeće
- genetička metoda, - ideografska metoda ili klinička metoda i - komparativna metoda. Eksperimentalna metoda se smatra najobjektivnijom, zato što je broj i obim remetećih faktora sveden na minimum. Unapred su planirani uslovi u kojima će se izvršiti eksperiment. Osnovna svrha eksperimenta je da se utvrdi u kojoj meri i kako deluje određeni broj stimulusa na reakcije. Eksperiment u treningu uvek treba da bude u skladu sa teorijom stohastičkih sistema, a to znači da treba proučavati skupove stimulusa ili ulaznih (nezavisnih) i skupove reakcije ili izlaznih (zavisnih) varijabli, jer su osnovne karakteristike sistema sportskog treninga uvek multidimenzionalnost sistema, koji na veći broj ulaza reaguje istovremeno različito i kompleksno. (Stohastički sistem slika) Organizam sportiste je stohastički sistem i za razliku od determinističkog sistema, koji uvek reaguje na isti način - na isti ulaz (U), on (organizam sportiste) reaguje suprasumativnim efektom i uvek različito na isti ulaz. Izlaz (I), odnosno reakcija u stohastičkom sistemu zavisi od stanja u sistemu (S) i ulaznih informacija (U) u određenom trenutku.
Najveći broj problema u treningu treba da se rešava u tzv. situacijskim eksperimentima - odnosno na mestu i uslovima u kojima se odvija trening i takmičenje, jer su oni realniji i imaju najveću praktičnu informativnu vrednost. Deo problema se rešava u laboratorijskim eksperimentima, kada nije moguće primeniti situacioni eksperiment ili kada je potrebna provera u rigoroznim laboratorijskim uslovima. U praksi treninga ova dva metoda treba da se dopunjuju, jer se tada dobija najveći broj objektivnih informacija. Kada je reč o takmičenjima, onda nije izvodljivo stimulisanje stvarnih događaja, pa se u tim slučajevima prikupljanje podataka vrši metodom sistemske opservacije. Ova metoda je logički bliska prirodnom eksperimentu, mere se i kontrolišu ulazne i izlazne varijable, važne za testiranje hipoteze. Ovde je bitno osigurati da opservacija ne remeti proces, koji se posmatra. Kao i u drugim slučajevima i ovde je planom potrebno precizno predvideti šta će se na kojem uzorku ispitanika, kako i kada meriti, ko će obaviti merenje i dr. Veliki broj problema u treningu rešava se tzv. genetičkom metodom. To je slučaj kada se žele utvrditi zakonitosti razvoja, ili očekivane vrednosti i moguće relacije daljeg razvoja antropoloških karakteristika pod uticajem trenažnih stimulusa. Prikupljanje podataka ovom metodom moguće je longitudinalnim praćenjem (u određenom vremenskom periodu) i transverzalnim presekom (merenje procesa istovremeno na većem broju uzoraka ispitanika). I u jednom i u drugom slučaju, rezultat genetičke metode je zakonita krivulja razvoja, što je od velike važnosti za trenažni proces. Specifičan slučaj u sportu je kada je broj vrhunskih sportista ograničen, pa se mora prikupiti vrlo velik broj ulaznih i vrlo veliki broj izlaznih podataka o nekom fenomenu, na vrlo malom broju sportista. Tehnologija prikupljanja podataka je ovde različita, a metoda se naziva ideografska ili klinička. Jako je bitno da se istakne da klinička metoda u treningu ima smisla, ako se podaci obrade adekvatnom statističko-matematičkom procedurom. Važan problem u sportskom treningu je utvrđivanje stepena generalnosti neke zakonitosti. U tu svrhu upotrebljava se komparativna metoda. Osnovno pitanje na koje daje odgovor ova metoda je: Može li se zakon primeniti na različite grupe sportista, ili ima diferencijalni karakter? Zašto se sportisti međusobno razlikuju, u kojoj meri i kako? Komparacija se obavlja na osnovu promena neke ulazne varijable, npr. pol, uzrast i stepen transformacije.
Zajedničko obeležje svih metoda za prikupljanje podataka je omogućavanje kvantifikovanja rezultata merenja, jer se inače ne mogu izvesti valjane jednačine, kao osnove za formiranje zakona. Isto tako mora postojati mogućnost za klasifikovanje rezultata merenja, kao diskretnih (kada je rezultat moguće tačno odrediti jednostavnim brojanjem u celim jedinicama), i kontinuiranih (uvek kada se primenjuju merni instrumenti čiji se rezultati mogu izraziti u mernim jedinicama, npr. sekundama, minutima, kilogramima, metrima i dr.). U treningu se koriste četiri grupe skala na kojima se mogu obaviti sve operacije merenja, to su: nominalne, ordinalne, intervalne i srazmerne. Na nominalnim skalama - rezultati merenja nemaju kvantifikovana obeležja, niti imaju kontinuitet, npr. bavi se sportom-ne bavi se sportom. Numeričke vrednosti se zamenjuju simbolima. Kada je rezultate potrebno prikazati po rangu vrednosti (npr. redosled uspeha u nekoj sportskoj disciplini), upotrebljava se tzv. ordinalna skala ili skala rangova. U intervalnim skalama - rezultati merenja omogućavaju i kvalitetnu stranu, odnosno omogućuju tvrdnju ne samo u redosledu veličina neke pojave, nego i koliko je neki slučaj različit od drugog. Pored informacije ko je bolji u nekoj sportskoj disciplini, ova skala omogućuje uvid i za koliko je neki sportista bolji od drugog. Najvažnija skala u trenažnom procesu je tzv. srazmerna skala. Ona pored karakteristika intervalne skale omogućuje i izražavanje rezultata merenja od nulte-vrednosti. Skala se upotrebljava u slučajevima kada su rezultati merenja objektivno merljive veličine, kao što je npr. skok u vis, gde postoji i apsolutna nula. Pre prikupljanja podataka i njihove obrade potrebno je konstruisati odnosno napraviti dobar izbor mernih instrumenata. To podrazumeva proceduru određivanja metrijskih karakteristika instrumenta, odnosno testa (objektivnost, pouzdanost, osetljivost i valjanost), kao i standardizaciju i baždarenje instrumenta. Ovim procedurama i problemima se bavi posebna naučna disciplina, tzv. Kineziometrija-teorija merenja, pa su ovde date samo osnovne postavke bitne za logiziranje procesa.
Metode za analizu podataka U trenažnom procesu imaju smisla samo metode za analizu - obradu podataka, koje omogućuju utvrđivanje jednačine specifikacije sportskih aktivnosti, modele trenažnih (tehnoloških) procesa, obim komponenata trenažnih operatora i njihove modalitete i distribuciju, kontrolu efikasnosti nekog transformacionog (trenažnog) procesa. Ove metode moraju da omoguće rešavanje fundametalnih problema, kao što su: utvrđivanje latentnih dimenzija i testiranje hipoteza o tim dimenzijama, utvrđivanje optimalnih varijanti cilja nekog trenažnog procesa, analiza kvantitativnih i kvalitativnih (strukturalnih) promena anropoloških karakteristika pod uticajem trenažnih tretmana, utvrđivanje međusobnih relacija i/ili razlika većeg broja polidimenzionalnih sistema, utvrđivanje homogenih grupa i njihove međusobne relacije, formiranje grupa na osnovu nekog spoljnjeg kriterijuma što uključuje probleme selekcije sportske aktivnosti. Za rešavanje ovih osnovnih problema od posebnog značaja su: faktorske, kanoničke i regresione procedure, diskriminativna i taksonomska analiza, zatim one za analizu kvalitativnih i kvantitativnih promena pod uticajem procesa treninga, kao što je multivarijantna analiza kovarijanse.
Sve su to multivarijantne analize, jer jedino preko njih se mogu dokazati višestruke međusobno povezane i uslovljene suprasumativnim efektima sve pojave u trenažnom procesu. Treba odabrati onu metodu, koja u konkretnom slučaju daje najveću količinu upotrebljivih (praktičnih) informacija. Statističko-matematički postupci izvođenja pojedinih metoda predmet su kineziološke statistike (izučavaju se u okviru metodologije istraživanja u fizičkoj kulturi i sportu), a za ove potrebe iznosi se samo vrlo sažeta logička osnova navedenih metoda. Faktorska analiza je sistem statističko-matematičkih operacija pomoću kojih se rezultati merenja manifestnih varijabli* transformišu i kondenzuju, kako bi se obavila redukcija i generalizacija na manji broj relativno nezavisnih varijabli, koje objašnjavaju međusobne veze manifestnih varijabli. Na primer, ako se u području antropomotorike analiziraju rezultati raznih testova skočnosti, kao što su Abalakov, Sardžent i dr. faktorska analiza će pokazati visoku povezanost ovih rezultata, jer ih generiše (povezuje) određene latentna dimenzija ili faktor. Prema rezultatima faktorskih procedura, taj faktor je interpretiran kao eksplozivna snaga donjih ekstremiteta. Po istoj logici se definiše svaka druga struktura (faktor) dobijena analizom podataka skupa smislenih manifestnih varijabli. Izolovane dimenzije ili faktori su veoma bitni za upravljanje trenažnim procesom. Trenažni program nije usmeren na manifestacije, nego na latentne dimenzije odgovorne za manifestacije - odnosno na uzroke manifestacijama. Navedene informacije bez faktorske procedure se ne mogu dobiti. *Bilo koja antropološka osobina, sposobnost i karakteristika, koja je predmet merenja ili istraživanja, naziva se varijabla. Po mogućnosti, merenja varijable se dele na manifestne i latentne. Latentna varijab - dimenzija ili faktor se ne može direktno meriti, nego se mora pronaći postupak kako bi se ta latentna varijabla na osnovu određenih indikatora (manifestnih varijabli) procenila, odnosno kako bi se dokazalo njeno postojanje. Najvažniji činioci uspešnosti u sportskim aktivnostima se ne mogu direktno meriti, odnosno ne može se direktno meriti ni jedna sposobnost, osobina i karakteristika sportiste. Iz ovog razloga jedan od ključnih problema u sportu je da se utvrde takvi činioci, odnosno faktori, koji nisu manifestni (koji se ne vide direktno), a od kojih zavisi kvalitet manifestacije u određenoj sportskoj grani i disciplini. Osnovni korak ka ostvarivanju toga cilja je da se prikupe podaci o tome kakve su rezultate postigli sportisti u različitim reakcijama (ili manifestacijama), što konkretno znači u manifestnim varijablama, tj. u onome što se stvarno može izmeriti. Utvrđivanje postojanja neke latentne dimenzije vrši se putem multivarijantne matematičko-statističke obrade podataka, pri čemu se prostoru manifestnih varijabli posvećuje posebna pažnja, jer se za izolovanje svake pretpostavljene (u hipotezi) latentne varijable mora primeniti 3-5 manifestnih na uzorak ispitanika, koji treba da bude 3-5 puta veći od broja primenjenih manifestnih varijabli.
Faktorskom analizom dolazimo do podataka o učešću pojedine manifestacije u definisanju faktora, strukture svake izolovane dimenzije i međusobne povezanosti izolovanih faktora. Ovom metodom se rešavaju i drugi naučni problemi u treningu, kao što je valorizacija i klasifikacija mernih instrumenata, pogotovo utvrđivanje valjanosti mernih instrumenata. Regresijska analiza je metoda, kojom se utvrđuje uticaj većeg broja varijabli (prediktorske varijable) na ne jednu izlaznu varijablu (kriterijska varijabla). Prediktorske (nezavisne), kao i kriterijske (zavisne) varijable mogu biti u manifestnom ili latentnom prostoru, dakle poznati faktori. Cilj regresione analize je da se odredi uticaj nekog n-tog skupa, npr. motoričkih varijabli (prediktora) na jedinstven kriterijum, npr. uspeh u nekoj sportskoj aktivnosti. U naučnom pogledu ovom se metodom rešavaju problemi eksplinacije, predikcije i programiranje treninga. Dobijene informacije ovom metodom pokazuju od kojih faktora zavisi određena sportska aktivnost, od koliko faktora i koji faktori učestvuju više, a koji manje. Ovo govori da se radi o jednačini specifikacije neke sportske aktivnosti, čime je moguće utvrditi i njenu vrednost. Za trenažnu praksu je posebno važno da se regresionom analizom može rešiti
problem utvrđivanja sadržaja transformacionog procesa, jer se putem nje saznaje koji faktori i koliko učestvuju u sportskoj aktivnosti. Da bi se procesom treninga moglo upravljati, mora se delovati na one faktore od koji najviše zavisi efikasnost tog procesa i postizanje cilja. Bez regresione analize do takvih podataka ne možemo doći. Regresionom analizom se može obaviti postupak selekcije, koji podrazumeva optimalnu prognozu verovatnoće uspeha nekog pojedinca u konkretnoj sportskoj grani i disciplini. Analiza varijanse predstavlja pojednostavljni slučaj regresione analize, jer daje informaciju samo o tome da li utiču ili ne, na neki poznati faktor i pojavu, ali ne i koliko oni utiču. U sportu se koriste multivarijantne analize varijanse, jer se uvek analiziraju multivarijantni manifestni ili latentni skupovi varijabli. Ovom metodom se analiziraju razlike između grupa, odnosno između centroida grupa, u prostoru vektora analiziranih varijabli. Na primer, analiza razlika između kontrolne i eksperimentalne grupe u više različitih stanja (inicijalno, tranzitivno, finalno) u n-dimenzionalnom sistemu varijabli, predstavlja slučaj multivarijantne analize varijanse. Na razliku između ove dve grupe može uticati trenažni proces, ali mi ne znamo u kojoj meri, pa se iz tih razloga primenjuje multivarijantna analiza kovarijanse. Ovom metodom se neutrališu eventualne razlike između grupa u inicijalnom stanju, kako bi se dobijeni rezultati u finalnom stanju mogli pripisati trenažnom tretmanu. Sada je ponovo važno utvrditi doprinos rezultatima svake pojedine varijable, što se čini univarijantnom analizom varijanse. Iz ovoga je jasno da će multivarijantne analize latentnog prostora, biti kombinacije faktorskih i regresionih procedura i analize varijanse. U sportu je čest slučaj kada treba utvrditi relacije između dva različita, ali relativno homogena multidimenzionalna skupa, manifestnih ili latentnih varijabli. Pri tome se ,takođe, jedan skup varijabli može tretirati kao multidimenzionalni kriterijum, a drugi kao multidimenzionalni skup prediktorskih varijabli. Ovakvi ciljevi se rešavaju tzv. kanoničkom analizom. Ovom analizom se objašnjava struktura svakog pojedinog skupa varijabli, koje sačinjavaju kanonički faktor i kao takav se interpretira i dobija informacija o strukturi kanoničkih relacija između kanoničkih faktora. Kako su svi problemi u treningu produkt višestrukih relacija između antropoloških karakteristika, informacije dobijene kanoničkom analizom su izuzetno važne za proveravanje integralnosti i formiranje integralnih modela - bitnih za programiranje treninga, odnosno transformacijskih procesa onih karakteristika, koje će doprineti željenim promenama relacija, pod uslovom da je uticaj treninga na te karakteristike moguć. U programiranom treningu, koji podrazumeva racionalni transformacioni postupak, velika je potreba i nužnost da se sportisti razvrstaju u homogene grupe u odnosu na određene sposobnosti. Takva diskriminacija sportista može se obaviti na više načina. Najveću količinu informacija o razlikama između sportista u određenim karakteristikama dobija se primenom diskriminativne analize. Najčešće se upotrebljava linearna diskriminacija kada se utvrđuju razlike između dve grupe, kao i tzv. kanonička diskriminativna analiza (za više grupa), koja je ekvivalentna predhodno navedenoj. Linearna diskriminacija se upotrebljava kada je potrebno prognozirati kojoj sportskoj aktivnosti najbolje pripada neki ispitanik, na osnovu većeg broja sistema manifestnih i latentnih varijabli tretiranih, kao prediktor (koja ima poseban značaj u selekciji), kada je potrebno zbog komparacije utvrditi razlike između dve grupe sportista. Logika diskriminativne analize je da se na osnovu tzv. diskriminativnih koeficijenata formiraju diskriminativne funkcije (varijable ili faktori), koji maksimalno razlikuju i razdvajaju grupe ispitanika. Svaka tako dobijena diskriminativna funkcija sadrži neki postotak varijabiliteta - onih
varijabli pomoću kojih se obavlja razvrstavanje u grupe. Statistička značajnost diskriminacije grupa dobija se testiranjem značajnosti rastojanja centroida grupa (zajednička aritmetička sredina svih primenjenih varijabli u jednoj grupi) pomoću F-testa, kao što je to slučaj i kod multivarijantne analize varijanse. Bez ove analize praktično se ne bi mogla izvršiti procedura klasifikacije ili orijentacije. Prilikom programiranja treninga važno je podeliti sportiste u homogene grupe, tako da su sportisti unutar jedne grupe što sličniji po svojim sposobnostima. Ovo se rešava tzv. taksonomskim analizama. Taksonomskih procedura ima više. Kada nije moguće postaviti hipotezu o broju taksonomskih dimenzija (kategorija), kada je sportiste potrebno podeliti samo u optimalni broj taksona (grupa, kategorija), a ne i utvrditi relacije između njih, može se upotrebiti analiza hijerarhijskog grupisanja. Ovo inače predstavlja prvu fazu taksonomizacije. Druga faza bi predstavljala utvrđivanje relacija nekog ispitanika i sportskih tipova, npr. košarkaša, trkača, gimnastičara, ili utvrđivanje relacija između košarkaša i gimnastičara. Nakon ovoga važno je utvrditi i relativan doprinos manifestnih ili latentnih varijabli određivanju tipova, što se procenjuje diskriminativnom analizom. Važno je istaći da je utvrđena zavisnost ovih metoda, pa se one prema prirodi problema istraživanja kombinuju u tzv. splet metoda, što ih naravno nije moguće primeniti bez elektronskih računara.
Sažetak Naučni rezultat mora da omogući eksplikaciju (objašnjenje), predikciju (predviđanje), kao i transformaciju (promenu) faktora bitnog za postizanje visokog sportskog rezultata. Naučna istraživanja u sportskom treningu će biti efikasna jedino ako se modelovanje različitih trenažnih procesa izvrši interdisciplinarnim pristupom, adekvatnim metodološkim postupcima i tehnološkim inovacijama. Još u razdoblju od 1900. do 1920. pojavio se značajan napredak praktične delatnosti, trenera i sportiste, a dominirao je problem metodike treninga. Metoda kontinuiranog rada javlja se kao najznačajnija metoda treninga. Razdoblje od 1920. do 1939. karakterisalo je dalji razvoj teorije i metodike treninga, ali koje je u znatnoj meri obogaćeno naučnim istraživanjima. Sport ulazi u centar interesa i drugih naučnih disciplina, kao što su medicina, fiziologija, psihologija i druge. Sve je to rezultiralo pojavama celovitih škola i sistema treninga u kojima je u osnovi stajala metoda intervalnog treninga. Razdoblje od OI 1948. do OI 1956. karakteriše, pre svega, pojava novih metoda razvoja kondicionih sposobnosti sportista. U razdoblju od 1958. do 1970, koje je obuhvatalo OI 1960. (Rim), 1964. (Tokio) i 1968. (Meksiko), dolazi do diferencijacije i specijalizacije u kondicionoj pripremi. Razvijaju se nove i efikasnije metode treninga snage, brzine i izdržljivosti. Period od 1970. do 1986. godine karakteriše snažan uticaj politike na sport; Nauka u sportu doživljava intenzivan progres; Usavršavaju se brojne metode oporavka... Od 1986. godine do danas traje neprekidni razvoj tehnologije sportskog treninga i upravljanje kompletnim sistemom sporta.
Savremeni sport karakteriše: Komercijalizacija sporta. Doping. Etika. Olimpizam. Fair play. Ljudska genetika i sport. Globalizacija. Profesionalizam u sportu… Metodološki problemi su: 1. Analiza motoričkih struktura u određenim sportskim granama i disciplinama. 2. Dijagnostika sportista - integralna procena antropoloških karakteristika sportista. 3. Antropološka prognostika pod uticajem genetskih i egzogenih činilaca. 4. Analiza trenažnih operatora. Svi ovi problemi, koji su od izuzetno velike praktične važnosti i mogu se rešiti pod uslovom da se metodologija istraživanja u trenažnom procesu temelji na: 1. Teoriji merenja - postupci za merenje, registraciju i opservaciju pojava koje su predmet trenažne tehnologije. 2. Statističkim metodama za analizu podataka - metode za proveru hipoteza i formiranje podataka u razumljiv i praksi primenljiv oblik. 3. Primena računara u obradi podataka i pretraživanju baze podataka. Metode koje se koriste u naučnim istraživanjima moraju da omoguće : 1.Deskripciju, 2.Utvrđivanje uzroka koji regulišu neki proces, 3.Predikciju i 4.Utvrđivanje zakonitosti. Metodološki principi u trenažnoj tehnologiji su brojni, ali se mogu izdvojiti četiri osnovna: 1. Formulisati hipoteze; 2. Predmeti istraživanja u treningu mogu biti samo merljive veličine; 3. Značaj imaju samo one metode, koje omogućuju multivarijantnu analizu problema; 4. Problemi u sportskom treningu su takođe uvek kibernetički (sistemski). U istraživanjima u trenažnom procesu za prikupljanje podataka koriste se sledeće metode: - eksperimentalna, - metoda sistematske opservacije, - genetička metoda, - ideografska metoda ili klinička metoda i - komparativna metoda. Koriste se četiri grupe skala, na kojima se mogu obaviti sve operacije merenja, to su: nominalne, ordinalne, intervalne i srazmerne. Za rešavanje osnovnih problema od posebnog značaja su faktorske, kanoničke i regresione procedure, diskriminativna i taksonomska analiza, zatim one za analizu kvalitativnih i kvantitativnih promena pod uticajem procesa treninga, kao što je multivarijantna analiza kovarijanse.
Studijska pitanja:
1. Objasni pojmove naučna eksplikacija, predikcija i transformacija. 2. Koja je metodološka orijentacija u sportskom treningu? 3. Koja je svrha metoda istraživanja u sportskom treningu? 4. Koji su metodološki principi i pristupi u sportskom treningu? 5. Objasni pojmove kibernetički pristup i interdisciplinarni pristup? 6. Navedi osnovne metode istraživanja u sportskom treningu? 7. Koje su metode za prikupljanje podataka? 8. Koje su metode za obradu podataka? 9. Šta su latentne, a šta manifestne varijable?
Istraživačke metode u sportskom treningu Objektivno znanje, koje se potvrđuje razvojem društva i tehnologije, postiže se samo na osnovu naučnog istraživanja, zasnovanog na sistematskom i analognom slaganju utvrđenih činjenica. Nauka, koja proučava cijelokupnost svih oblika i načina istraživanja zove se metodologija. Tehničke metode istraživanja zasnivaju se na organizaciji eksperimenta i evaluaciji podataka, dobijenih tačnim mjerenjima. Logičke metode karakteriše naučna obrada podataka, na osnovu kojih se izvode relevantni zaključci, a na bazi njih se dalje grade teorije i sistemi. Sport, a unutar njega i sportski trening imaju svoju, odgovarajuću metodologiju. U sportskoj metodologiji su uključene specifične tehničke i logičke operacije, primjenjljive samo za tipične pojave u području sportskog treninga. Najčešće istraživačke metode u sportskom treningu su sljedeće: 1. Analitička metoda, kojom se utvrđuju aktuelne sile, kao uzroci. 2. Sintetička metoda, kojom se utvrđuju određena kretanja, kao posljedice. 3. Statistička metoda istraživanja. 2.7.7.1. Analitička metoda istraživanja Ova metoda se primjenjuje u svim slučajevima kada još nije savladan pretpostavljeni dinamički stereotip. Iako konačni oblik kretanja nije poznat, postoji način da se njegove performanse izračunaju. Poznato je da je svako složeno kretanje samo posljedica određenog djelovanja određenih sila. Za kvantitativno utvrđivanje tih uzroka odnosno sila, koriste se odgovarajući uređaji, koji su razvojem elektronike sve raznovrsniji i sve precizniji. Tenziometrijska platforma se koristi za određivanje sile odskoka, sile potiska i sile pritiska. Elektronskim dinamometrom se određuje sila aktuelnih mišićnih grupa u statičkom i dinamičkom režimu. Serijski postavljenim elektronskim „mlazevima” mjeri se kretanje vrijednosti brzine kretanja u određenim dionicama (spidometrija). Aerodinamičnim tunelom mjeri se čeoni otpor vazduha na površinu poprečnog presjeka i bočni otpor na strukturu odijela, pri raznim brzinama i pri raznim položajima. Elektromiografijom se mjeri bioelektrična aktivnost određenih mišića u raznim režimima naprezanja.
Kao primjer za analitičku metodu istraživanja poslužiće istraživanja tehnike skoka u dalj. Pomoću navedenih aparatura i dodatne antropometrije, kod jednog skakača u dalj mogu se izmjeriti sljedeći podaci: 1. Tjelesna visina (antropmetrija). 2. Visina težišta tijela u trenutku odskoka (VRT-test). 3. Odskočni impuls (tenziometrijska platforma). 4. Elevacioni ugao (biomehanika-kosi hitac). 5. Mjesni ugao (biomehanika-kosi hitac). 6. Površina poprečnog presjeka (aerodinamički tunel). 7. Gustina i otpor vazduha – čeoni, bočni i depresija (aerodinamički tunel). 8. Brzina zaleta (rapid kino-kamera). 9. Odskočni impuls (biomehanika-kinogram). Na osnovu navedenih podataka sa velikom tačnošću se može izračunati jednačina parabole, odnosno jednačina balističke krive, i njena projekcija na x-osu (apscisu), koja predstavlja teoretski izračunat domet, odnosno daljinu skoka. Ukoliko je teoretski izračunata daljina skoka veća od stvarno postignute, to znači da u tehnici skoka kod tog skakača postoji greška, čiji uzrok treba pronaći i eliminisati. Ukoliko je teoretski izračunata daljina skoka približno jednaka sa stvarno postignutom, to znači da u tehnici skoka kod tog skakača ne postoji greška, što upućuje da se kod tog skakača može poboljšati rezultat skoka samo ako se poboljšaje glavne komponente skoka u dalj, a to je brzina zaleta i jačina odskočkog impulsa. 2.7.7.2. Sintetička metoda istraživanja Tipično za sintetičku metodu istraživanja je posmatranje kretanja u cjelini, definisati suštinu tog kretanja, utvrditi sile, koje su bile potrebne da se takvo kretanje realizuje, i uporediti te sile sa stvarnim silama, koje su izmjerene analitičkom metodom. Za definiciju tog kretanja, pored morfoloških podataka, neophodan je odgovarajući instrumentarij. 1. Sprava za određivanje srazmjere i vertikale, postavljenje u dvije ravni. 2. Dvije elektronske rapid kino-kamera, upravno postavljene u dvije ravni. 3. Računar sa osnovnom pločom i karticama za podršku programa. 4. Program, koji registruje zadate lokacije na ekranu, i dalje vrši obradu. 5. Sistem za telemetrijsko registrovanje signala sa dioda, postavljenih u zonama oko aktuelnih zglobova. Da bi se jedno složeno kretanje moglo predstaviti po svome sadržaju, neophodno je: - Odrediti razmjeru i vertikalu. - Snimiti složeno kretanje rapid-kamerom iz statičke pozicije. - Prikazati kinogram tog kretanja pomoću biomehaničkih poluga. - Odrediti centre zglobova na kinogramu (figurativne tačke). - Izračunati dužinu svakog homogenog segmenta. - Odrediti težište svakog segmenta (reprezentativne tačke). - Odrediti zajednička težišta aktuelnih segmenata. - Pomoću vertikale odrediti aktuelne uglove. - Za svaku reprezentativnu tačku izračunati pređeni put. - Za svaku reprezentativnu tačku izračunati perifernu brzinu. - Za svaku reprezentativnu tačku izračunati periferno ubrzanje. - Za svaku polugu izračunati zahvaćeni ugao. - Za svaku polugu izračunati uglovnu brzinu.
- Za svaku polugu izračunati uglovno ubrzanje. Na osnovu tih podataka dobije se šest krivih linija, koje se upoređuju sa odgovorajućim krivim linijama paradigmalnog kretanja. Tek nakon dijagramske komparacije mogu se utvrđivati greške, pronalaziti njihove uzroke, i otklanjanjem tih uzroka, odrediti način uklanjanja i njihovih posljedica. Paralelno sa snimanjem mehaničkih podataka, snimaju se i anatomski podaci. Ti podaci ukazuju da li je i kada je određena grupa mišićnih vlakana kontrahovana ili distrahovana. Svaka mišićna kontrakcija registrovana je velikim brojem tzv „spajkova”, i njihovim sabiranjem i preklapanjem vrši se dalja obrada te kontrakcije. Da bi se sve navedeno moglo registrovati, a da se što manje remeti složeno kretanje, diode, koje eksperimentalna ličnost nosi na sebi su sve manje i sve osjetljivije. U kinematografskoj metodi, diode su postavljene u projekciji određenih zglobova na ravan kretanja, a u elektromiografskoj metodi anatomski senzori su postavljeni uvijek na ista mjesta u odnosu na mišićna vlakna, cije se kontrakcije registruju. Svi impulsi sa dioda i senzora se telemetrijski prenose na elektronsku jedinicu, koja je vezana za računar. Kao primjer može se navesti biomehanička analiza udarca hrptom stopala po lopti, gdje su prikazane periferne brzine (v) i uglovne brzine (w) reprezentativnih tačaka, težišta natkoljenice (fv,fw), težišta potkoljenice (cv,cw) i težišta stopala (pv,pw), kao autentični indikatori racionalne tehnike udarca nogom po lopti.
Sl. br.7. Sukcesivni talas periferne i uglovne brzine težišta homogenih djelova noge kod zamaha.
2.7.7.3. Statistička metoda istraživanja Za sportski trening značajno je i praćenje rasta i razvoja budućih sportista. Budući da se radi o velikom broju ispitanika, jedna istraživačka metodologija je u tom prostoru našla svoju maksimalnu primjenu, a to je statistika. U oblasti kineziologije je na tom polju dao najveći doprinos prof. dr Konstantin Momirović, koji je svojim originalnim projektima obilježio jednu cijelu epohu istraživanja u toj oblasti. Nakon definisanja uzoraka i njihove eventualne homogenizacije, neophodno je izračunati bazične statističke vrijednosti, kako bi se dalje mogla sprovesti statistička operacionalizacija. Najaktuelniji deskriptivni statistički parametri za prikaz aktuelne Gausove krive su: - Aritmetička sredina. - Standardna greška aritmetičke sredine. - Standardna devijacija.
-
Zajednička standardna devijacija. Koeficijent varijacije. Varijansa. Treći moment. Četvrti moment. Simetričnost (skewnes). Spljoštenost (curtosis).
Navedeni statistici se izračunavaju na sljedeći način:
∑X
Aritmetička sredina =
N
Standardna greška aritmetičke sredine (Sx bar ) =
∑ (X − X )
SD N
2
Standardna devijacija - SD =
N −1
Zajednička standardna devijacija
∑ (X − X ) + ∑ (Y − Y ) 2
- SD(x,y) =
(N X
2
− 1) + ( N Y − 1)
SD × 100 X
Koeficijent varijacije - CV =
∑X Varijansa - VAR=
∑X − N
2
N
Treći moment - M 3
∑X = N
3
−
3∑ X ∑ X 2 N2
Četvrti moment -M4
∑X = N
4
−
4∑ X ∑ X 2 N2
Simetričnost (skewnes) =
Spljoštenost (curtosis) =
+
(M 2 )3
(M 2 )2
(
6∑X2
M3
M4
2
= M2
+
2(∑ X )
3
)(∑ X ) − 3(∑ X )
N3
4
2
N4
2.7.7.3.1. Upoređivanje uzoraka Najčešća istraživanja su vršena u oblasti upoređivanja uticaja jednog ili više trenažnih procesa, ili uticaja jednog ili više programa vježbanja na određeni uzorak. Jedna pojava se može istraživati longitudinalnom procedurom, tj. na istom uzorku na određenoj vremenskoj distanci, ili na više uzoraka, transverzalnom procedurom, gdje vremenska distanca nema veliki značaj. Za takva istraživanja koristi se tzv T-test. U tu svrhu dovoljno je operisati sa četiri testa: - T-test za male nezavisne uzorke. - T-test za velike nezavisne uzorke. - T-test za male zavisne uzorke. - T-test za velike zavisne uzorke. 2.7.7.3.1.1. T-test za male nezavisne uzorke Ovaj test se primjenjuje transverzalnom procedurom na različitim uzorcima i njime se utvrđuje eventualna razlika uticaja jedne vježbe na ispitanike sa različitim statusom: ili su iz raznih sredina, ili jesu ili nijesu aktivno uključeni u sistematsko vježbanje, i sl. Na primjer, ovim testom se može utvrditi da li postoji značajna razlika npr. u sili mišića pregibača u zglobu lakta, između djece jednog razreda iz ruralnog, i djece jednog razreda iz urbanog regiona. Za ove potrebe se koristi t-test za male, nezavisne uzorke: - tmn =
N X × NY X −Y × SD( X ,Y ) N X + NY
2.7.7.3.1.2. T-test za male zavisne uzorke Ovaj test se primjenjuje longitudinalnom procedurom na istom uzorku i njime se utvrđuje eventualna razlika uticaja jedne vježbe sa određenim tretmanom na iste ispitanike. Ovim testom se može utvrditi da li postoji značajna razlika npr. u sili mišića pregibača u zglobu lakta na inicijalnom mjerenju, i sile istih mišića na finalnom mjerenju, koje se izvršilo nakon određenog vremena. U vremenu od inicijalnog do finalnog mjerenja svi ispitanici su bili podvrgnuti određenom vježbovnom tretmanu. U zaključku ispitivanja se navodi da li je taj tretman značajno i u kojoj mjeri uticao na promjenu statusa navedenih mišića. Za ove potrebe se koristi t-test za male, zavisne uzorke: x dif - tmz = 2 ∑ dif 2 − ∑ dif ) : N )
((
)
N (N − 1)
2.7.7.3.1.3. T-testovi za velike zavisne i nezavisne uzorke Postoje posebni obrasci za izračunavanje značajnosti između aritmetičkih sredina i kod velikih zavisnih i nezavisnih uzoraka, koji nijesu toliko osjetljivi kao obrasci za ista izračunavanja kod malih uzoraka. Kada se radi o velikim brojevima, male razlike su potpuno zanemarljive pa se za njihovo izračunavanje mogu konstruisati obrasci sa znatnim matematičkim olakšicama. Tome u prilog govore i kvalitetni statistički kompjuterski paketi, koji zanemaruju posebne obrasce sa t-testove za velike uzorke, i za njih primjenjuju obrasce za male
uzorke, koji su osjetljiviji i na manje greške. Što se tiče sadržaja t-testova za velike uzorke, oni se ne razlikuju od t-testova za male uzorke. 2.7.7.3.1.4. Analiza varijanse Unutar diskriminativne analize moguće je izdvojiti najmanje tri tipične statističke procedure: - t-test (četiri oblika). - Univarijantnu analizu varijanse (ANOVA). - Multivarijantnu analizu varijanse (MANOVA). Procedura analize varijanse se donekle razlikuje od svih t-test procedura, ali se rezultati u suštini ne razlikuju. Pomoću t-testa bilo je moguće numerički utvrditi da li uopšte postoji, i ako postoji, u kojoj mjeri je značajna razlika između aritmetičkih sredina samo dva uzorka, dok kod analize varijanse može istovremeno da se utvrdi značajnost razlika između tri i više statističkih serija. Tehnički se u proceduri analize varijanse prvo izračuna faktorska varijansa, zatim rezidualna varijansa: Faktorska varijansa - VA= SA/dfA Rezidualna varijansa - VR= SR/dfR Zatim se izračunava F-vrijednost: F = VA/VR Dobijena vrijednost se postavlja u posebne tablice, na osnovu kojih se dalje određuje prag i nivo značajnosti razlika aritmetičkih sredina. 2.7.7.3.2. Korelaciona analiza U životu čovjeka su mnoge pojave povezane, i usko zavise jedna od druge. Poznato je da tjelesna visina i tjelesna težina, ako se radi o istom konstitucionalnom tipu, zavise jedna od druge. Kada se radi o sportskom treningu, nije dovoljno utvrditi da postoji povezanost pojava, nego je neophodno utvrditi i numeričku vrijednost te povezanosti. Obrazac za izračunavanje standardnog koeficijenta korelacije (r) izradio je Pearson, K.: r=
N ∑ XY − ∑ X ∑ Y
[N ∑ X − (∑ X ) ] × [N ∑ Y − (∑ Y ) ] 2
2
2
2
Postoji više vrsta koeficijenata korelacije, i svaki nosi sobom svojstvenu karakteristiku. Multiplom korelacijom se u sportskoj praksi izračunava zavisnost neke pojave od svih relevantnih performansi, koje mogu značajno da utiču na rezultat. Parcijalnom korelacijom se izračunava stepen zavisnosti samo dviju varijabli u sistemu većeg broja varijabli, To se radi posebnom procedurom, gdje se određuje mjera povezanosti aktuelnih varijabli, uz isključivanje uticaja ostalih prediktora. Kanoničkom korelacijom se u sportskoj praksi izračunavaju relacije između dva multidimenzionalna sistema varijabli. Ako bi se npr. tražile relacije između repetitivnog i
izometrijskog mišićnog potencijala, onda bi repetitivni sistem bio zastupljen sljedećim setom varijabli: - Vježba vis-zgib do otkaza. - Vježba upor-sklek do otkaza. - Vježba podizanje trupa iz ležanja, do otkaza. - Vježba čučnjevi sa opterećenjem, do otkaza. Izometriski sistem bi bio zastupljen sljedećim setom varijabli: - Vježba izdržaj u zgibu, do otkaza. - Vježba izdržaj u poluskleku, do otkaza. - Vježba izdržaj u ležanju bez oslonca trupom, do otkaza. - Vježba izdržaj u polučučnju sa opterećenjem, do otkaza. Da bi se dobio koeficijent korelacije koji izražava relacije između setova varijabli, neophodno je izvršiti kanoničku korelaciju. Matematički obrazac je vrlo složen, ali postoji u kompjuterskim paketima, tako da je najsloženiji problem, svrsishodno izabrati setove varijabli.
POGLAVLJE VII Morfologija i sportski trening Prilikom opredjeljivanja za sportsku disciplinu, odnosno prilikom izbora sportske discipline kojom će se pojedinac baviti, tjelesna konstitucija igra značajnu ulogu. Veliki je broj endo- i egzogenih činilaca, koji mogu značajno da utiču na sportski rezultat. Endogeni činioci su tipični za svakog pojedinca, lako su uočljivi, i mogu se tretirati kao osobine, sa kojima treba operisati u fazi opredjeljivanja za određenu sportsku granu. Među značajne endogene činioce spada i tjelesna konstitucija. Često se opredjeljivanje za sportsku disciplinu vrši na emotivnoj osnovi, pa se nadareni pojedinac opredijeli ne za ono što njegovoj konstituciji najviše odgovara, nego za ono što mu se najviše sviđa. I lokalni faktor često odlučuje u izboru sportske discipline. To je slučaj kada u okruženju ne postoje informacije o drugim sportskim disciplinama, koje bi više odgovorale tjelesnoj konstituciji pretpostavljenog pojedinca. Lični uticaj najbližih, npr. roditelja, prijatelja, trenera, emotivnog partnera i sl, takođe može da prevagne na pogrešnu stranu, prilikom opredjeljivanja za sportsku disciplinu. U sva tri navedena slučaja, iako to nije najbolje rješenje, takav pojedinac može da postigne visoki, ali ne relativno najviši nivo. Mora se priznati da su takvi slučajevi vrlo rijetki, ali je vrlo indikativna pretpostavka, da bi takav pojedinac mogao da dostigne viši nivo u sportskoj disciplini, koja njegovoj konstituciji više odgovara. Prilikom ovakvog razmatranja konstitucionalnih mogućnosti, može se uvijek staviti primjedba, da je emotivni faktor u kreiranju najboljeg rezultata uticajniji od konstitucionalne povoljnosti. U takvim slučajevima potrebno je uvijek poći od činjenice da je konstitucija relativno nepromjenjljiva, jer visoki ljudi se nijesu smanjivali, niti su mali ljudi porasli, dok se sklonost ka određenim emocijama, u toku vremena, uvijek mogla mijenjati. Ukoliko motiv za postizanje velikog sportskog rezultata postaje jači, tim više slabi želja za opredjeljenjem „pogrešne” sportske discipline. Zabilježeno je više slučajeva, gdje su se pojedinci na vrijeme preorjentisali na sportsku disciplinu, koja je više odgovarala njihovoj konstituciji, što im je sve
više emotivno odgovaralo, kako su u toj novoj sportskoj disciplini počeli da postižu sve bolje rezultate. Za veliki broj sportskih disciplina karakteristična je tjelesna konstitucija. Prirodnom selekcijom su visoki ljudi u sportovima gdje postoji cilj da se postigne velika visina, kao što to u košarci određuje visina koševa, u odbojci visina mreže, u skoku u vis što veća visina letvice; istom selekcijom su dizači tegova pretežno sportisti malog rasta sa kratkim ekstremitetima; plivači sa velikim rasponom ruku i velikim planimetrijskim parametrima šaka i stopala; sprinteri sa jakim karličnim i ramenim pojasom; dugoprugaši sa visoko razvijenim kardiorespiratornom funkcijom, i sl. Iz tih razloga tjelesna konstitucija može da ima značajnu ulogu prilikom izbora sportske discipline. Morfološkim mjerenjem mogu da se dobiju značajni podaci za taj izbor. Postoji više mjera, kojima se određuje morfološki status čovjeka. Longitudinalna dimenzionalnost skeleta predstavljena je prije svega tjelesnom visinom i dužinama ekstremiteta. Mjeri se dužinskim mjerama. Transverzalna dimenzionalnost predstavljena je prije svega širinom ramena i širinom karlice. Za neke sportove značajna je i širina zgloba korena šake i širina gornjeg skočnog zgloba. Mjeri se dužinskim mjerama. Voluminozna dimenzionalnost predstavljena je zapreminom cijelog tijela, a po potrebi i određenih djelova tijela. Mjeri se istisnutom količinom vode. Cirkularna dimenzionalnost predstavljena je obimima djelova tijela. Značajni su maksimalni i minimalni obimi centralnih i perifernih djelova natkoljenice, potkoljenice, nadlaktice i podlaktice. Mjeri se dužinskim mjerama. Adipozna dimenzionalnost je odgovorna za količinu potkožnog masnog tkiva i mjeri se dužinskim mjerama pomoću kalipera. Masu tijela predstavlja tjelesna težina i težine pojedinih segmenata tijela, što se određuje postojećim koeficijentima, prema težini cijelog tijela. Mjeri se težinskim mjerama. Merni instrumenti i tehnika mjerenja su standardizovani, za njih je utvrđen međunarodni standard, a mjerenje obavljaju stručna ili instruirana lica. 2.4.1. Ideja konstitucije U toku milenijumskog razvoja ljudske vrste, mnogi endogeni i egzogeni faktori su izazivali određene promjene u najopštijem smislu, koje promjene su opet uslovljavale adaptaciju, koja je omogućavala preživljavanje u novim uslovima. Ove adaptacije su uslovljavale promenu fenotipa, koji je opet, kroz niz generacija, bio upisivan u genotip. Tako su se razvijale razne vrste živih bića, i različite individue unutar jedne vrste. Otkako se čovjek razvio do tog nivoa, da je iza sebe mogao da ostavlja (pismene) poruke, saznalo se da se već odavno ljudi međusobno razlikuju, kako po ponašanju, tako i po obliku. Razvojem ljudskog uma, sve te psihosomatske razlike su dobro prostudirane. Između ostalih, i somatska konstitucija čovjeka je dobro, ali ne i konačno, definisana. Antropolozi, biolozi i psiholozi se već cio vijek bave biometrijom, utvrđujući značajne tipove ljudskog rasta i razvoja. Utvrdili su tipične razlike, dovoljne da se razvije posebna istraživačka oblast (somatotipija), ali nijesu postigli jedinstvenu saglasnost. Veliki doprinos studiji o konstitucionalim tipovima dao je Krečmer (Kretschmer, 1918.),koji je svoju podjelu entiteta ljudske vrste podijelio prema dvjema tipičnim dimenzionalnostima: longitudinalnoj i transverzalnoj. Osoblje, kod kojih je bila naglašena longitudinalna dimenzionalnost (visoki ljudi sa dugim udovima i „ptičjim profilom”) Krečmer
je klasifikovao kao leptozomne tipove, a one kod kojih je bila naglašena transverzalna dimenzionalnost (ljudi „niskog rasta sa uzanim ramenima i širokim kukovima”) Krečmer je klasifikovao kao pikničke tipove. Između ove dvije ekstremne grupe nalaze se još dva izdvojena konstitucionalna tipa, atletski (muskulozni) i astenični (cerebralni), koje je Krečmer nazvao „konstitucionalnim legurama”. Atletski tip je srednje visine, sa malo izduženom četvrtastom glavom i izrazito razvijenom muskulaturom. Cerebralni tip je manje visine, sa većom glavom, uzanim ramenima i uzanim kukovima, i sa slabo razvijenom muskulaturom (vidi crtež). SOMATSKE KONSTITUCIJE
Sl.5. Opšta klasifikacija konstitucionalnih tipova.
Dosta kasnije, u istu oblast su se uključili i drugi istraživači. Tako su Šeldon Stivens i Taker (1940.) predložili svoju podjelu humanih konstitucionalnih tipova. Oni su se prije svega orjentisali prema gojaznosti ispitivanih entiteta. Izrazito gojazni pojedinci (visceralna komponenta-viscerotonija) su svrstani u grupu endomorfije, izrazito mršavi pojedinci (komponenta mršavosti-cerebrotonija) su svrstani u grupu ektomorfije, a izrazito mišićavi pojedinci (muskulozna komponenta-somatotonija) su svrstani u grupu mezomorfije. U Šeldonovoj somatotipiji upadljiv je nedostatak entiteta sa razvijenom longitudionalnom dimenzionalnošću. Pored standardnih konstitucionalnih tipova, u Šeldonovoj podjeli mogu se naći i ekstremne varijante, kao što je nilska displazija (izrazito dugi ekstremiteti), ulkusna displazija (hipertrofiran kranijalni dio tijela), i akademska displazija (hipertrofiran kaudalni dio tijela). Iako davno objavljena, najprihvatljivija je somatotipija, koju je predložio Konrad. On entitete posmatra u parovima. Dijeli ih na leptozomne i pikničke, i na hipoplastične i hiperplastične. Kod prvih u prvom paru (leptozomnih) izražena je tendencija rašćenja u visinu na račun rašćenja u širinu, dok je kod drugih u prvom paru (pikničkih) izražena tendencija rašćenja u širinu na račun rašćenja u visinu. Kod prvih u drugom paru (hipoplastičnih ili asteničnih) tipična je tjelesna nerazvijenost i slabost muskulature, a kod drugih u drugom paru (hiperplastičnih ili atletskih) tipična je čvrsta građa tijela sa izrazito razvijenom muskulaturom. Indikativna je sličnost između Krečmerove i Konradove somatotipije. Krečmerovom leptosomnom i pikničkom tipu odgovaraju Konradovi leptosomni i piknički tipovi, a u grupi „konstitucionalnih legura”, Krečmerovom atletskom tipu odgovara Konradov hiperplastični tip, dok Krečmerovom asteničnom tipu odgovara Konradov hipoplastični tip.
Uz ovu podjelu, isti autori su svojoj somatotipskoj podjeli dodavali još jednu grupu, koja je tipična za tjelesne anomalije u rastu, kao što su razne displazije, nilska, ulkusna i akademska displazija kod Šeldona, i akromegalična, evnuhoidna i sl. Navedeni autori su pokušali da za tjelesnu konstituciju vežu i određeno ponašanje, u čemu nijesu našli zajednički jezik. U ovom poglavlju neće biti razmatran problem ličnosti, temperamenta i karaktera entiteta, koji bi eventualno bio vezan za njegovu tjelesnu konstituciju, ali će biti navedene neke psihičke osobine, koje bi se mogle vezati za određeni konstitucionalni tip. Višestrukim istraživanjem je utvrđeno da su neke osobine vezane prvenstveno za dva najekstremnija konstitucionalna tipa: za leptosomni i piknički tip. Kod leptosomnih tipova uočena je jača prijemčivost oblika, dok je kod pikničkih tipova uočena jača prijemčivost boja. Kod leptosomnih tipova veća je sklonost ka zadržavanju novih informacija, dok kod pikničkih tipova je ova sklonost manja. Kod leptosomnih tipova asocijacije su ovlaš primijećene, dok kod pikničkih tipova asocijacije se razvijaju sa više detalja. Kod leptosomnih tipova vlada zatvorenost i težnja za apstrakcijom, dok kod pikničkih tipova vlada otvorenost i konkretnost. Kod leptosomnih tipova tipična je upornost sa usamljenim misaonim tokom, dok je kod pikničkih tipova tipična govorljivost i otvorenost. Kod leptosomnih tipova dominira subjektivnost, dok kod pikničkih tipova dominira objektivnost. Kod leptosomnih tipova zapažena je osjećajna uzdržanost, dok kod pikničkih tipova je zapažena naivna osjećajnost. Kod leptosomnih tipova vlada promišljenost u finoj motorici, dok kod pikničkih tipova u finoj motorici tipična je popustljivost i bezbrižnost. Kod leptosomnih tipova motorika je kruta zbog sigurnosne brižnosti i psihičke napetosti, dok kod pikničkih tipova u motorici vlada slivena mekoća i harmonična zaokrugljenost pokreta. Postoji još cio niz razlika u karakteru i ličnosti između navedenih konstitucionalnih tipova, ali i do sada navedene razlike nijesu pravilo, jer se javljaju vrlo česta odstupanja od navedenih razlika. One su samo uputstvo stručnom štabu za određenu sportsku disciplinu, koji te razlike treba da utvrdi, i na osnovu utvrđenih razlika, odredi formu i sadržaj sportskog treninga prema određenom konstitucionalnom tipu. 2.4.2. Tjelesne karakteristike i sportske discipline. Za leptosomne tipove najadekvatniji su sportovi oni gdje je tjelesna visina dominantna, gdje se zahvaljujući tjelesnoj visini lakše savladavaju prepreke, odnosno postiže se bolji rezultat. Tako, na primjer, u sportskim igrama, gdje je cilj ili visoko (košarka), ili postoji visoko postavljena mreža (odbojka), ili je postavljen „zid” od visokih igrača (rukomet), tjelesnom visinom se u odbrani sa više sigurnosti „blokira” napad protivnika (košarka, rukomet, odbojka), i sa manje rizika se postiže pogodak u napadu. I atletska disciplina „bacanje kugle”, odgovara visokim sportistima, jer se na dometu postiže više, ako je tačka izbačaja što više iznad tačke pada. Atletska disciplina „skok u vis” najviše odgovara visokim skakačima, jer je težište njihovog tijela već u samom odrazu na višem nivou u odnosu na skakače sa manjom tjelesnom visinom. U plivačkom sportu, naročito na kraćim stazama, tjelesna visina predstavlja realnu prednost, jer je zaveslaj dužom rukom mnogo efikasniji od zaveslaja kraćom rukom. Zaveslajem
dužom rukom se postiže veća periferna brzina šake, čime se postiže veći otpor vode, a time i veća propulzija plivanja. Za pikničke tipove najadekvatniji su sportovi oni gdje tjelesna visina ne samo da nije dominantna, nego je u određenoj mjeri i nepovoljna. To su uglavnom sportske igre sa konfliktnom situacijom, gdje se traži velika brzina kretanja, nagla promjena pravca u velikoj brzini kretanja, grubi sudari sa protivnikom (fudbal, hokej na ledu, hokej na travi), zatim borački sportovi, gdje je cilj da se u direktnoj borbi savlada protivnik (sve vrste rvanja i sve vrste boksa). Za astenične (cerebralne) tipove iz hipoplastične konstitucionalne legure najviše odgovaraju one sportske discipline gdje do izražaja manje dolazi sila, brzina i izdržljivost, a više taktičko razmišljanje i motorička vještina (karling, jahanje, šah, bilijar i sl). Za atletske tipove iz hipoplastične konstitucionalne legure najviše odgovaraju one sportske discipline gdje do izražaja najviše dolazi sila, brzina i izdržljivost. Može se reći da je atletski konstitucionalni tip najpovoljniji tip za sport. Najveći broj takmičara na Olimpijskim igrama je atletskog konstitucionalnog tipa, jer taj tip nosi najbolju osnovu za povećavanje sve tri elementarne biomotorne dimenzije tako da nema sportske discipline, u kojoj ne učestvuju i sportisti sa atletskom konstitucijom. Na kraju, potrebno je naglasiti da u sportu, pored tjelesnih i motoričkih odlika, učestvuje i intelekt, na osnovu kojeg sportista savlada složeno izvođenje nekog sportskog kretanja, pa je vrlo čest slučaj, da sportista koji nosi sve konstitucionalne i biomotorne odlike, zbog nedovoljno dobro savladane tehnike složenog sportskog kretanja, postiže slabiji rezultat od sportiste, koji nosi sve konstitucionalne i biomotorne odlike na nižem nivou, ali je dobro savladao tehniku složenog sportskog kretanja. Osim toga, česta je pojava da svaka humana jedinka može da razvije visok (ali ne i najviši) nivo neke biomotorne dimenzije, koja nije tipična za njegovu konstituciju. Reference Allport, G.W.: PERSONALITY, New York, Holt, 1937. Ansbacher, H.L. – Ansbacher, R.R. (eds.): THE INDIVIDUAL PSYCHOLOGY OF ALFRED ADLER, New York, Basic Books, 1956. Bjelica, D., i saradnici: Fizička priprema sportista, FSCG, Podgorica, 1993. Bjelica, D.: Stavovi učenika osmih razreda prema nastavi fizičkog vaspitanja, UKMF Podgorica, 1995. Bjelica, D.: Fudbalski klupski praktikum, CID, Podgorica , 1996. Bjelica, D.: Stavovi učenika osmih razreda osnovnih škola Crne Gore prema nastavi fizičkog vaspitanja, FSCG, Podgorica, 1999. Bjelica, D.: Sport u 21.vijeku, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2004/2-3. Bjelica, D.: Zavisnost tjelesnih sposobnosti od sportskog treninga kod populacije fudbalskih kadeta Crne Gore, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2004/4. Bjelica, D.: Sportski trening i antropomotoričke sposobnosti fudbalera petnaestogodišnjaka kontinentalne regije u Crnoj Gori, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/5. Bjelica, D.: Metodologija i tehnologija rada u sportui društveno-ekonomski odnosi u sportu u XXI vijeku, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/6-7.(Uvodni referat na Prvom međunarodnom kongresu CSA, Kotor 2005.). Bjelica, D.: Razvoj tjelesnih sposobnosti mladih fudbalera mediteranske regije u Crnoj Gori uticajem sportskog treninga, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/6-7.(Prvi kongres CSA, Kotor 2005.).
Bjelica, D.: Stavovi učenika VIII razreda osnovnih škola mediteranske regijeu Crnoj Gori prema nastavi fizičkog vaspitanja, IMeđunarodni simpozijumnovih tehnologija u sportu (Fakultet sporta i tjelesnog odgoja, Sarajevo UBiH, april, 2005.). Bjelica, D.:Sportski trening i njegov uticaj na antropomotoričke sposobnosti fudbalera četrnaestogodišnjaka mediteranske regije u Crnoj Gori, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/8-9. Bjelica, D.: Učenicima osmih razreda osnovnih škola u Crnoj Gori nedovoljno dva časa fizičkog vaspitanja u nedjeljnom rasporedu, Zbirka sažetaka str. 28-29.(Prva Međunarodna naučna konferencija ’’Menadžment u sportu’’-Univerizitet ’’Braća Karić’’, Beograd, 22-23.april.2005.). Bjelica, D., Hadžić, R.:Učenicima osmih razreda nije dovoljno dva časa fizičkog vaspitanja u nedeljnom rasporedu, Naučna konferencija sa međunarodnim učešćem, Makedonija, kočani-Ponikva, 1314.maj.2005.). Bjelica, D.: Stavovi učenika iz južne regije Crne Gore prema nastavnim i vannastavnim sadržajima u nastavi fizičkog vaspitanja , Zbirka sažetaka str.33, ( XI Međunarodni naučni skup, FIS komunikacije , Niš, 2-3.jun.2005.). Bjelica, D.: Stavovi učenika u nastavi fizičkog vaspitanja u školama srednje regije Crne Gore , Zbirka sažetaka str. 34, ( XI Međunarodni naučni skup, FIS komunikacije, Niš, 2-3.jun.2005.). Conrad, K.: Konstitutionstypus als genetisches Problem. Berlin, 1941. Freud, S.: THE BASIC WRITINGS OF SIGMUND FREUD, New York, Modern Library, 1938. Hall, C.S. – Lindzey, G.: THEORIES OF PERSONALITY, New York, Wiley, 1957. Jaspers, K.: Allgemeine Psyhopathologie. IX Auf. Springer-Verlag. Berlin-Heidelgerg-New York, 1975. Kluckhohn, C., Murray, H.A., Schneider, D.M. (eds.): PERSONALITY IN NATURE, SOCIETY AND CULTURE (rev. ed.), New York, Knopf, 1953. Kretschmer, E.: Der sensitive Beziehungswahn, Berlin, 1918. Maslow, A.H.: MOTIVATION AND PERSONALITY, Harper, New York, 1954. Murphy, G.: PERSONALITY, Harper, New York, 1947. Office of Strategic Services, Assessment staf.: ASSESSMENT OF MEN, Rinehart, New York, 1948. Sheldon,W.H., Stevens, S.S. and Tucker, W.R.: The varieties of human physique. New York, 1940. White, R.W.: LIVES IN PROGRESS: A STUDY OF THE NATURAL GROWTH OF PERSONALITY, Dryden, New York, 1952
POGLAVLJE VIII Fiziološki osnovi sportskog treninga Svaka sportska disciplina ostvaruje se u četiri osnovne faze: obučavanje tehnike, usvajanje tehnike, teorijsko i praktično savladavanja taktike, i trening. Od navedenih faza ostvarivanja i usvajanja sportske discipline, sportski trening ima dominantno mjesto. Od svih aktuelnih naučnih disciplina, u fazi treninga fiziologija ima najznačajniji udio. Procesi koji se u toku treninga odigravaju u CNS-u (centralnom nervnom sistemu), u mišićnim kontrakcijama, u
kardiorespiraciji, u digestivnom traktu i u funkciji žljezda sa unutrašnjom sekrecijom, izučavaju se u oblasti humane fiziologije. Iz tog razloga ovo poglavlje je istovrijemeno i najznačajniji dio ovog udžbenika. 2.5.1. Teorija mišićne kontrakcije U čovečjem organizmu postoje tri vrste mišića: poprečno-prugasti (aparat za kretanje), poprečno-prugasti (srčani mišić), i glatki mišići (mišići digestivnog trakta). Samo mišići u sastavu aparata za kretanje podliježu volji sportiste. To je ujedno i muskulatura, koja ima najznačajniju funkciju u sportskom treningu, stoga je neophodno i poznavanje suštine mišićne kontrakcije. Osnovni strukturni element skeletnog mišića je mišićno vlakno. Njegov prečnik zavisi od funkcionalnih osobenosti mišića, ali nije veći od 0,1 mm. Dužina vlakana u mišićima čovjeka je srazmjerna dužini samog mišića, a poneki put vlakna mogu da se prostiru uzduž cijelog mišića. Motorni nervi obrazuju na površini vlakna žbunaste motorne završetke koji ostvaruju kontakte sa mišićnim vlaknom preko tananih vlakana – terminalnih grančica. Jedno mišićno vlakno može da ima nekoliko nervnih završetaka. Obim nervnih stabala koji dopiru do mišića nalazi se u određenoj korelaciji ne samo sa masom mišićnog tkiva nego i sa funkcijom mišića. U mišićima dinamičkog tipa (vretenasti mišići) jedno nervno vlakno dolazi na 1,5 mg težine mišića, u mišićima statičkog tipa (perasti mišići) – na 7,5 mg, u mišićima prelaznog tipa – na 2,5 mg. Ukoliko mišić obezbjeđuje veću raznovrsnost pokreta, utoliko je značajnija količina nervnih vlakana koja ga inerviraju. Osim somatske, motorne i osjećajne inervacije, poprečno – prugasti mišići su još inervirani i simpatičkim vlaknima. Sva mišićna vlakna imaju dobro snabdijevanje krvlju, uslovljeno ne samo dobrom protočnošću arterija, vena i kapilarne mreže već i postojanjem unutar mišićnih vaskularnih anastomoza. Što je mišić aktivniji, to mu je gušća vaskularna mreža. Mišićno vlakno pokriveno je elastičnim omotačem – sarkolemom. Njena trajnost i elastičnost određuje se kolagenim vlaknima koja obrazuju na površini mišićnom vlakna gustu mrežu, vidljivu samo elektronskim mikroskopom. Unutrašnji dio sarkoleme zove se plazmatična membrana; ona se sastoji iz bimolekularnog sloja lipida, s obje strane pokrivenog monomolekularnim bjelančevinskim slojem. Plazmatična membrana ne odvaja samo ćeliju od sredine koja je okružuje, već i reguliše razmjenu materija među ćelijama. Za neke materije, plazmatična membrana je sasvim nepropustljiva, za druge je propustljiva u oba smjera, za treće, opet, propustljiva je samo u jednom smjeru. Njena propustljivost mijenja se u zavisnosti od funkcionalnog stanja mišićnog vlakna i za različite materije u različitoj mjeri. Sem toga, membrana ima funkciju izolacije dvaju jonskih bazena, i ima električno punjenje, koje stvara između spoljašnje i unutrašnje površine razliku potencijala. Veličina ovog potencijala zavisi od stepena razlike koncentracija jona kalijuma između unutraćelijskog i vanćelijskog prostora: u unutrašnjosti vlakna koncentracija jona kalijuma veća je za 20-40 puta izvan njega. Promjena membranskog potencijala u rezultatu oslobađanja jona kalijuma iz mišićnog vlakna igra važnu ulogu u ostvarivanju njegove osnovne funkcije – kontrakcije. U unutrašnjosti mišićnog vlakna, ispod sarkoleme, nalazi se sarkoplazma – tečan bjelančevinski koloidni rastvor, koji okružuje kontrakcione elemente mišićnog vlakna – miofibrile i njegove organoide. Sarkoplazma se odlikuje značajnom ljepljivošću i stoga nešto usporava kontrakciju i opuštanje vlakana (unutrašnje trenje mišića-viskoznost).
Frakcionisanje bjelančevina sarkoplazme pomoću elektroforeze omogućuje da se izdvoji više frakcija, pri čemu mnoge od njih ne predstavljaju individualne bjelančevine, već grupe bjelančevina koje imaju bliske vrijednosti molekularne težine. Tu spadaju, prije svega, različite enzimatične bjelančevine: enzimi glikolize, kreatinkinaza, miokinaza, adenildezaminaza. Sarkoplazmatičnim bjelančevinama pripada i mioglobin, srodan po strukturi hemoglobinu krvi. Mioglobin je izvor rezerve kiseonika iz krvi unutar mišićnog vlakna radi obezbjeđenja oksidacionih procesa koji se u njemu vrše. Na kraju, sarkoplazma sadrži mioalbumin – rezervnu bjelančevinu mišića. Naročit značaj imaju mitohondrijalne bjelančevine, strukturno oranizovane u mitohondrijalnim membranama, koje se odlikuju aktivnošću enzima aerobno biološke oksidacije spregnute sa fosforilizacijom (enzimi ciklusa trikarbonkih kiselina i oksidacionog lanca, prenosioci elektrona – hromo proteidi i citohromi koji sadrže gvožđe. Sem različitih u vodi rastvorljivih bjelančevina, u sarkoplazmi se nalaze i nebjelančevinski sadržaji – grudvice glikogena i kapljice masti. Miofibrilarne bjelančevine takođe se dijele na niz frakcija. To je prije svega miozin – osnovna kontraktilna bjelančevina miofibrila – koji se sastoji od dvije individualne bjelančevine; teškog H – i lakog L – meromiozina. Miozin se odlikuje adenozin trifosfatnom aktivnošću i spada u grupu tiolovih enzima. Enzimatična aktivnost miozina uslovljena je HS-grupama koje se nalaze u njemu. Vezivanje ovih grupa jonima teških metala, oksidacija i drugi putevi inaktivacije dovode do smanjenja (ili potpunog gubitka) kontrakcionih svojstava miozina. Druga najvažnija bjelančevina miofibrila je aktin. Poznata su dva njegova oblika – globularni A-aktin i fibrilarni F-aktin, koji predstavlja produkt konvertibilne polimerizacije prvog. Pri mišićnoj kontrakciji F-aktin se sjedinjuje sa miozinom, obrazujući nov bjelančevinski kompleks, aktomiozin. Pored ovih osnovnih bjelančevina u miofibrilama se nalazi tropomiozin i različite u vodi rastvorljive bjelančevine. Tropomiozina ima naročito mnogo u mišićima beskičmijenjaka, kao i u embrionalnoj muskulaturi. U skeletnim mišićima odraslih sisara i čovjeka on iznosi samo oko 4% bjelančevina miofibrila i nalazi se uglavnom u oblasti diskova Z. Po svoj prilici, on ne predstavlja posebnu bjelančevinu, već bjelančevinski kompleks i igra određenu ulogu pri statičkom naprezanju mišića. Nebjelančevinskim (ekstraktivnim) materijama koje sadrže azot i koje se nalaze u mišićnom vlaknu pripadaju makroenergična jedinjenja (adenozin trifosfat, adenozin difosfat (ADP) i drugi tri – i difosfonukleotidi, kreatinfosfat) monofosfonukleotidi (prije svega adenozin monofosfat), nukleozidi, kreatin, karnozin, anserin, karnitin, slobodne aminokiseline, amonijak, tripeptid glutation i dr. U bezazotne ekstraktivne supstance spadaju glikogen, heksozo i triozofosforni estar, mliječna i pirogrožđana kiselina, niz među produkata ciklusa trikarbonskih kiselina (ćilibarna kiselina slobodne neesterifikovane masne kiseline, ketonska tijela (B-hidroksi buterne i acetosirćetna kiselina) i holesterin. U mišićima se nalazi takođe značajna količina fosfolipida (holinfosfatidi, etanolaminofosfatidi, inozotolfosfatidi, serinofosfatidi i dr.), koji ulaze u sastav membrana mišićnog vlakna prije svega membrana mitohondrija. Na kraju, u mišićnom vlaknu nalaze se različiti mineralni joni. Važan elemenat sarkoplazme predstavlja sarkoplazmatična mreža (ili sarkotubularni sistem). Ona se sastoji od uzdužnih i poprečnih membrana i cjevčica. Membrane formirane od bjelančevinskih i lipoidnih molekula, mogu biti dvoslojne i jednoslojne. Periferni krajevi cjevčica dodiruju sarkolemu i otvaraju se u spoljnu sredinu. Unutar vlakna one idu u poprečnom pravcu na nivou diskova miofibrila i obrazuju mrežasti sistem kanalčića i cisterni. Kroz cjevčice mogućna je direktna razmjena materija sa sredinom koja okružuje vlakno. Pri nadraženosti
mišića u uzdužnim cjevčicama dolazi do izdvajanja jona kalcijuma. Ovaj proces je povezan sa depolarizacijom plazmatične membrane i praćen je oslobađenjem aktivacione toplote. Istovremeno sarkoplazmatična mreža radi kao «kalijumova pumpa», koja skuplja jone kalcijuma poslije njima izazvanog efekta – aktivacije adenozin trifosfataze. Ovo odstranjenje jona zahtijeva utrošak energije. U sarkoplazmi se nalaze, takođe, mitohondrije, koje predstavljaju osnovno mjesto generisanja energije u mišićnom vlaknu i njenog akumuliranja u makroenergičnim vezama adenozin trifosfata. Smještaju se uglavnom oko kontrakcionih dionica miofibrila, gdje je potreba adenozin trifosfata najveća. Mitohondrije skeletnih mišića relativno su male, ali ipak na njih otpada 10%, i više, ukupne sadržine bjelančevina u mišiću. Mitohondrije su orkužene spoljnom membranom, od koje se odvajaju paralelene pločaste i cjevaste unutrašnje membrane. Prostor između njih ispunjen je koloidnim bjelančevinskim rastvorom – matriksom. Sve mitohondrijalne membrane sastoje se od dva bjelančevinska sloja, između kojih je prostor ispunjen dvostrukim slojem lipida. Na unutrašnjim membranama struktuirani su enzimi oksidacionog ciklusa i komponente oksidacionog lanca, grupisani u određene enzimatične ansamble – subjedinice membrana. Na kraju obavezan organoid mišićnog vlakna, kao i svake ćelije, predstavljaju mikrozomi (ribozomi), koji se talože tek pri vrlo velikim ubrzanjima i koji služe kao mjesto za sintezu bjelančevina. Miofibrile su najtanje niti, odlikuju se poprečnim prugama, naročito jasno vidljivim u polarizovanom svijetlu. One se smještaju u sarkoplazmi difuzno ili se grupišu u polja, što zavisi od funkcionalnog opterećenja mišića, kao i njihova kvantitativna korelacija sa sarkoplazmom. Pomoću ultrazvuka mogu se mifibrile razložiti u mnoštvo najtanjih vlakana bez poprečnih pruga, ali koja ispoljavaju pozitivnu dvostruku refrakciju. Mišićne fibrile sastoje se iz tankih (izotropskih, aktinskih i debelih (anizotropnih, miozinskih) profibrila. Mjesto prvih označava se kao disk I, drugih – disk A. U ovom posljednjem razlikuju se zona H (mjesto gdje ne ulaze krajevi tankih protofibrila), i centralna zona M, gdje debele protofibrile obrazuju zadebljanja. Disk I dijeli se po sredini diskom Z, koji prolazi preko cijelog prečnika mišićnog vlakna i koji predstavlja membranu; kroz nju prodiru tanke protofibrile. Disk Z ih sjedinjuje sarkolemom. Rastojanje između dva diska Z naziva se sarkomjerom (Sl.6).
Sl.6. Mišićno vlakno (actin-miosin).
Između tankih i debelih protofibrila otkriveni su mostići, obrazovani od izraštaja koji se odvajaju od jednih i drugih. Na poprečnom presjeku u oblasti zone M među debelim
protofibrilama otkrivene su veze koje idu od svake fibrile prema šest drugih koje je okružuje. Prema grafičkom prikazu ove veze postavljene su jedna prema drugoj pod uglom od 60°. One objedinjuju miozinske protofibrile. Ove poslijednje povezane su mostićima tankim, aktinskim protofibrilama, a ove (posredstvom diskova Z) sa sarkolemom, koja prelazi u tetivu. Prema tome, fibrilarni aparat mišićnog vlakna predstavlja jedinstven mehanički sistem. Debele miozinske protofibrile imaju strukturu spirale. Molekuli miozina sastoje se iz dviju spirala – spirale L-meromiozina i H-meromiozina, sa zadebljanjem na jednom kraju. 2.5.2. Hemizam kontrakcije i opuštanja mišića Iako se na polju hemizma mišićne kontrakcije istražuje već više od dva vijeka, potpuno poznavanje tog kaboličnog procesa još nije sasvim utvrđeno. Jedino što je sigurno jeste shvatanje da se hemijska energija, koja se oslobađa u toku katabolizma pretvara u mehaničku. Savremene hipoteze su prilično kontradiktorne, i sva problematika hemizma mišićne kontrakcije mogla bi se generalno svesti na tri aspekta: 1) Energetski – što služi kao osnovni izvor energije mišićne kontrakcije; 2) Morfološki – šta se dešava u mišićnom vlaknu pri kontrakciji; 3) Biofizički – kako se energija transpformiše u mehaničku energiju. Osnova kontrakcije mišićnog vlakna sastoji se u uzajamnom djelovanju između tankih i debelih protofibrila prilikom čega dolazi do uvlačenja tankih protofibrila u disk A. Taj proces se pokreće jonima kalcijuma, koji aktiviraju adenozin trifosfatazu, lokazilovanu u Mmeromiozinskim glavicama debelih protofibrila. Čim motorni impuls, koji se prenosi nervom ,dođe do krajnje motorne ploče nervnog završetka, u ovom posljednjem se izdvaja acetilholin, koji difundira kroz membranu krajnje ploče, dolazi u kontakt sa mišićnom membranom i depolarizuje je. Pri tome se acetilholin brzo razara holesterazom. Smanjenje membranskog potencijala naglo povećava propustljivost membrane za jone natrijuma (Na++). Ovi joni usmjeravaju se prema unutrašnjosti mišićnog vlakna, što još više snižava membranski potencijal. Porast koncentracije jona natrijuma dovodi do slabljenja daljeg njegovog prodiranja u mišićno vlakno. Povećana propustljivost za jone natrijuma smenjuje se s povećanom propustljivošću za jone kalijuma. Oslobađanje ovih posljednjih iz mišićnog vlakna izaziva u smanjenje pozitivnog punjenja i sniženje mebranskog potencijala do nivoa mirovanja. Pojava akcionog potencijala prethodi razvoju naprezanja mišićnog vlakna. On dostiže maksiumu kroz 3-5 msek. poslije nadražaja. U trenutku sniženja potencijala počinje sve veći rast, a zatim oslobađanje jona kalcijuma sarkoplazmatične mreže, koje dostižu najveće vrijednosti kroz 12-15 msek. U vrijeme povećanja koncentracije slobodnog kalcijuma ( u periodu od 7 do 12 msek. poslije nadražaja) napregnutost mišićnog vlakna opada. Ovo takozvano latentno opuštanje objašnjava se promjenom dužine elemenata sarkoplazmatične mreže kao rezultat gubitka kalcijuma i smanjenja unutrašnjeg osmotskog pritiska, koji povlači za soobom i oslobađanje vode. Kada pak koncentracija oslobođenih jona kalcijuma dostigne maksimum, razvija se kontrakcija mišićnog vlakna. Za aktivaciju svakog enzimatičnog centra adenozin trifosfataze potrebna su dva jona kalcijuma. 2.5.2.1. Krebsov ciklus Prilikom metabolizma srednjeg intenziteta, biohemizam mišićne kontrakcije održava kružni tok, koji se u praksi naziva Krebsov ciklus. Krebsov ciklus počinje sa razlaganjem pirogrožđane kiseline dougljen dioksidi vode. Prva faza je njena dekarboksilacija, prilikom koje
se ona vezuje za koencim A, formirajući acetil koencim A. tada dolazi do oslobađanja 2H, i stvara se ugljen dioksid. zatim se acetil koencim A sa oksalsirćetnom kiselinom i stvara limunsku kiselinu, koja zatim prolazi preko cisako-nitinske u izoliminsku, zatim u oksalćilibarsku, pa u alfa-keta-glutanu, pa u ćilibarnu, fumarnu, jabučnu, i ponovo u oksalsirćetnu kiselinu, čime se Krebsov ciklus završava. U tom procesu se za svaki krug dobija jedan adenozin trifosfat, osam H, dva ugljen dioksid i koencim A, tj, za svaki molekul glikoze dva adenozin trifosfata, 16 H, četiri ugljen dioksida dva koencima A. Da bi se acetilkoencim A mogao razložiti, neophodno je da mitohondrije sadrže određeni broj molekula oksalsirćetne kiseline, koje se u mitohondrijama sintetiše iz pirogrožđane kiseline. Pirogrožđana kiselina se vezivanjem za ugljen dioksid karboksiliše i formira oksalsirćetnu kiselinu. Za spajanje ugljen dioksidsa piruvičnom kiselinom neophodan je jedan molekul adenozin trifosfata. Taj adenozin trifosfat se u prisustvu jona mangana razlaže i aktivira karboksilažu piruvične kiseline. Krebsov ciklus dalje nastavlja svoje kruženje pretvaranjem alfa ketoglutarne kiseline u ćilibarnu kiselinu (sukcinilnu kilselinu), pri čemu se sintetiše jedan molekul adenozin trifosfata. Ovaj proces se obavlja uz učešće neorganskog fosfata i GDP (gvanozin difosfata), čime se dalje oformi GTP (gvanozin trifosfat) i ćilibarna kiselina. Energetski potencijali adenozin trifosfata i gvanozin trifosfata su približno podjednaki, prenijeće se visoko energetska fosfatna grupa sa gvanozin difosfata na adenozin difosfat uz učešće enzima fosfokinaze, i nastaće adenozin trifosfat i gvanozin difosfat. Time se pri svakom ciklusu sintetiše jedan molekul adenozin trifosfata, dok se za molekul glikoze dobiju dva molekula adenozin trifosfata. Ne treba smetnuti s uma da je adenozin trifosfat osnovni izvor energije, koji omogućava odvijanje mišićne kontrakcije, odnosno generiše mehaničku silu, kojom svaki živi stvor može po svojoj volji da raspolaže. 2.5.2.2. Autoregulacija razmjene materija prilikom mišićne aktivnosti Energetski metabolizam žive ćelije (pa i mišićne) sastoji se iz procesa koji proizvode i troše energiju. Ravnotežu među njima određuje stacionarni nivo adenozin trifosfata – univerzalnog izvora energije određenih reakcija u procesu razmjene materija i fizioloških funkcija. Aktivacija funkcionalne aktivnosti izaziva cijepanje adenozin trifosfata i odgovarajuće povećanje koncentracije adenozin difosfata i neorganskog fosfata, koji, sa svoje strane, stimuliše procese koji isporučuju energiju, doprinoseći obnavljanju poremećenog energetskog bilansa. Sistem koji trenutno reaguje na promjene balansa adenozin trifosfata u mišiću pri njegovom prelasku od mirovanja ka intenzivnom radu predstavlja kreatinkinazna reakcija. Ta reakcija, koja obezbjeđuje resintezu adenozin trifosfata na račun kreatinfosfata, reguliše se koncentracijom supstrata po zakonu aktivnih masa. Međutim, ona sama ne može da obezbijedi obnavljanje balansa adenozin trifosfata s obzirom na male rezerve kreatinfosfata. Povećanje potencijala fosforilacije u ćelijama radnog mišića, koje se ne kompenzira kreatinokinaznim sistemom, uslovljava aktivaciju oksidativne fosforilacije u mitohondrijama i glikolitičke fosforilacije u citozolima. Oba ova procesa zahtijevaju moblilizaciju izvora energije. Ona počinje sa intenzifikacijom fosforolize glikogena mišića. Mišić koji miruje sadrži vrlo malo visokoaktivne forme fosforilaze a, manje aktivna forma fosforilaze b, koja aktivira adenozin monofosfat, potisnuta je visokom koncentracijom adenozin trifosfata u mišiću. Pri tetanusnoj koncentraciji mišića, sadržaj fosforilaze a brzo raste. Ali, povećanje fosforilazne aktivnosti vrši se na dva načina: putem pretvaranja fosforilaze b u a (što se ostvaruje utroškom adenozin trifosfata) i putem aktivacije fosforilaze b adenozin
monofosfatom uz uslov sniženja nivoa adenozin trifosfata u mišiću. Sem toga, povećanju aktivnosti fosforilaze doprinose, po svoj prilici, oslobađanje iz nerastvorljivih granula i izlaženje u citoplazmu, kao i povećanje, pri mišićnoj kontrakciji, jona natrijuma u mišićnom vlaknu koji aktiviraju fosforilazu. Drukčije stoji stvar sa mobilizacijom glikogena jetre. Pri intenzivnoj mišićnoj aktivnosti sadržaj adenozin trifosfata u jetri se vrlo malo smanjuje. Prema tome ,uzroke aktivacije fosforilaze u jetri treba tražiti u faktorima izvan jetre. U izvjesnoj mjeri jedan od njih može biti hipoksija, ali je verovatnije da glikoliza u jetri postaje intenzivnija pod dejstvom simpatikoadrenalnih uticaja u vezi sa povećanjem inkrecije adrenalina radom nadbubrežnih žljezda i lučenja noradrenalina simpatičkim nervnim završecima pri mišićnoj aktivnosti. Poznato je da kateholamini (noradrenalin i adrenalin) predstavljaju aktivatore adenilatciklaze – enzima koji katalizuju formiranje ciklične 3-5 adenozin monofosfat iz adenozin trifosfata. Ciklični pak adenozin monofosfat aktivira fosforilaza b-kinazu, i prema tome, pretvaranje slabo aktivne fosforilaze b u visokoaktivnu fosforilazu a. Na kraju, moguće je da jačanju glikogenolize u jetri doprinosi jačanje inkrecije – glikogenolitičkog hormona gušterače glukagona. Kako u aktivaciji glikogenolize u jetri učestvuju humoralni fakotri, intenzifikacija razlaganja glikogena jetre nastupa nešto kasnije nego u mišićima, povećavajući se u prvim minutima rada i smanjujući se sa smanjivanjem koncentracije glikogena u ćelijama jetre. Mobilizacija lipida takođe se ostvaruje, prije svega, posredsvom humoralnih uticaja. Adrenalin aktivira tkivne lipaze (slično aktivaciji fosforilaze) posredstvom stimulisanja stvaranja ciklične 3-5 adenozin monofosfataze. Međutim, lipolitička aktivnost masnih tkiva raste samo prilikom dugotrajne mišićne aktivnosti. Visok sadržaj šećera i mliječne kiseline u krvi onemogućuje mobilizaciju lipida, a hipoglikemija je, naprotiv, stimuliše. Povećanje u krvi nivoa lipida i njihovih metabolita (masnih kiselina, glicerina i ketonskih tijela) zapaža se samo pri dugotrajnom radu u uslovima stabilnog stanja, kada se smanjuje koncentracija mliječne kiseline i krvi. Pri tome se istovremeno povećava kako mobilizacija tako i oksidacija lipida; povećanje u krvi slobodnih masnih kiselina i ketonskih tijela ide paralelno, ispoljavajući visoku direktnu korelaciju. Prema tome, mobilizacija ugljenih hidrata i lipida pri mišićnoj aktivnosti predstavlja samo po sebi samoregulacioni ciklus. Mobilizacija i potrošnja glukoze u njemu javlja se kao faktor koji ograničava dospijevanje masnih kiselina iz masnih depoa i ketonskih tijela iz jetre, a povećanje potrošnje lipidnih metabolita kao faktor koji ograničava mobilizaciju glikogena i korišćenje glukoze. Prelazak iz stanja mirovanja na mišićnu aktivnost i s tim povezan poremećaj balansa adenozin trifosfata i povećanje potrebe za kiseonikom dovodi mitohondrije mišićnih ćelija u aktivno stanje. U uslovima fiziološkog mirovanja kiseonik, kojeg ima u izobilju, ne funkcioniše kao kontrolni faktor oksidativnog lanca, dok u uslovima intenzivnog rada mišića dobija tu funkciju. Naglo povećanje potrebe za kiseonikom prilikom prelaska iz stanja mirovanja u stanje mišićne aktivnosti (a pri kratkotrajnom radu maksimalnog intenziteta u čitavom njegovom trajanju) ne može biti zadovoljeno s obzirom na limitiranost krvotoka. Istovremeno kritičke vrijednosti parcijalnog pritiska kiseonika u poređenju sa stanjem mirovanja pomjeraju se prema višim vrijednostima. Faktor koji reguliše potrošnju kiseonika postaje ne adenozin difosfat, već sam kiseonik, dok pri tome nivo adenozin difosfata još više raste. Poremećaj balansa adenozin trifosfata u mišićnoj ćeliji izaziva nadimanje (proliferacija) mitohondrija. Ovo poslijednje još se više pojačava usljed smanjenja sadržaja fosfolipida u njima, do čega dolazi uglavnom na račun frakcija fosfatidilholina i fosfatidiletanolamina. Postojanje
aktivne fosfolipaze A u mitohondrijama i visoka brzina obnavljanja masnih kiselina, koje ulaze u sastav molekula fosfolipida, daju osnova za pretpostavku da u uslovima energetskog deficita razlaganje fosfolipida dominira nad njihvom sintezom. Smanjenje nivoa fosfolipida i akumuliranje slobodnih masnih kiselina u mitohondrijama praćeni su njihovim proliferacijama. Djelimično razdvajanje oksidacije i fosforilacije povećava negativan bilans adenozin trifosfata, povećavaju koncentraciju adenozin difosfata i aktivira anaerobnu glikolizu. To se dešava zbog toga, što se oksidativni enzimi odlikuju većim afinitetom prema adenozin difosfatu nego enzimi glikolize. I manje povećanje odnosa adenozin difosfata, Pn i adenozin trifosfata naglo aktivira oksidaciju, ne utičući značajnije na brzinu glikolize. Aktivacija ovog poslijednjeg javlja se samo pri značajnom poremećaju balansa adenozin trifosfata, koji se ne kompenzira oksidativnom fosforilacijom. U intenzivno radnom mišiću taj proces je značajno limitiran kiseonikom koji difunduje u mitohondrije u količinama nedovoljnim u poređenju sa stvarnim potrebama za njim. Osim toga, promjena propustljivosti mitohondrijalnih membrana pri smanjenju koncentracije adenozin trifosfata u ćeliji dovodi do prelaženja u citoplazmu onih supstanci, koje aktiviraju glikolizu. Pri intenzivnom mišićnom radu, aktivnost fosfofruktokinaze raste. Nastaje smanjenje koncentracije adenozin trifosfata i otkalnjanje inhibiranja fosfofruktokinaze citratom, stvaranje slobodnog kreatina i povećanje koncentracije amonijaka (kao rezultat dezaminacije dela adenozin monofosfata i adenozin difosfata), što unekoliko pomjera reakciju sredine na alkalnu stranu, smanjujući inhibirajuće dejstvo protona, koji se stvaraju u procesu glikolize, na aktivnost fosfofruktokinaze. Povećanju aktivnosti fosfofruktokinaze doprinosi i visoka koncentracija adenozin difosfata, adenozin monofosfata i neorganskog fosfata. Kada pak snabdijevanje mišića kiseonikom postaje adekvatno potrebi i kada se bilans adenozin trifosfata u mišićnim ćelijama približava pozitivnom, faktori koji inhibiraju fosfofruktokinazu mogu postati dominantni. Kao rezultat toga opada brzina glikolize. Pojačana oksidativna fosforilacija postaje glavni generator energije za mišić koji radi u uslovima visokog nivoa stabilnog stanja ili koji je prešao u stanje mirovanja. Pri tome mišić sa ugljeno hidratnih izvora energije prelazi na druge izvore. Pri naprezanju višeg nivoa, u uslovima maksimalnog stabilnog stanja, energetski utrošak obezbjeđuje 67% na račun ugljenih hidrata i 33% na račun lipida. Pri nižim nivoima stabilnog stanja udio lipida u obezbjeđenju energije raste, a smanjuje se udio uglenih hidrata. 2.5.2.3. Aerobni kapaciteti Najveći utrošak kiseonika koji jedna osoba može da ostvari tokom fizičkog rada dok udiše vazduh na nivou mora definiše se kao maksimalna aerobna moć, odnosno maksimalni aerobni kapaciteti. Informacija koja se dobija na osnovu podataka o maksimalnim aerobnim kapacitetima pojedinca, između ostalog predstavlja meru maksimalnog aerobnog prometa energije i funkconalnog kapaciteta kardiorespiratornog sistema, jer postoji visoka korelacija između maksimalnog minutnog volumena srca i maksimalne aerobne moći. Maksimalni utrošak kiseonika svakog pojedinca dobar je kriterijum za to u kojoj mjeri se razne fiziološke funkcije mogu prilagoditi povećanim metaboličkim potrebama treninga. U taj proces adaptacije su uključene još neke funkcije, kao što su plućna ventilacija, plućna difuzija, transport kiseonika i ugljen dioksida krvlju, srčana funkcija, vaskularno prilagođavanje (vazodilatacija u aktivnim i vazokonstrikcija u neaktivnim tkivima) i fizička kondicija aktiviranih mišića.
Većina ispitivanja je pokazala da su važniji centralni od perifernih faktora. Postavljena su tri glavna argumenta u korist centralnih faktora koji ograničavaju maksimalni aerobni kapaciteti. Glavno smanjenje potrošnje kiseonika u cirkulaciji odigrava se između plućnih i mišićnih kapilara. Po analogiji sa eletričnim kolom, glavna impedanca transporta kiseonika leži u sposobnosti srca da pumpa krv. Ovu pumpajuću sposobnost srca ograničavaju slabo predopterećenje, koje je u vezi sa slabim perifernim venskim tonusom i nakupljanjem krvi u nogama u uspravnom položaju. Poređenjem različitih fizičkih aktivnosti pokazano je da transport kiseonika tokom trčanja na tredmilu uz nagib može nešto da se povećava dodavanjem druge vrste aktivnosti kao što je služenje skijaškim štapovima (kao u trčanju na skijama). Međutim, ako rezultat ograničavaju periferni protok krvi ili enzimska aktivnost mišića, moglo bi se pretpostaviti da bi povećanje količine aktivnih mišića povećalo najveći transport kiseonika. - Mjerenje najvećeg protoka krvi kroz mišić ukazuje da je vaskularna provodljivost po jedinici tkiva takva da kad bi svi mišićni krvni sudovi bili dilatirani, provodljivost bi jako nadmašila pumpnu sposobnost srca. Uticaj treninga se ispoljava na preraspodjeli krvi ka mišićima u kojima postoji najveća arterijsko-venska razlika u kiseoniku). Za procjenu maksimalnog aerobnog kapaciteta koriste se određeni kriterijumi. Princip mjerenja maksimalnih aerobnih kapaciteta je jednostavan. Savlađuje se rad sa postepenim povećanjem opterećenja, kontinuirano bez pauza između dva uzastopna opterećenja ili diskontinuirano sa pauzama između opterećenja dok se ne dostigne plato u utrošku kiseonika. Na maksimalnu aerobnu moć utiču razni faktori, a najznačajniji od njih su: godine, pol, nasleđe, tip rada, mišićna masa, sastav tijela i stanje treniranosti. - Hronološko doba nije najpogodniji metod za analizu bioloških podataka, naročito kod djece i adolescenata. Poznato je da se razne jedinke u nekoj vrsti u mnogome međusobno razlikuju, pa i u biološkom starenju. Redovnim mjerenjem mase i visine tijela bar dva puta godišnje, kao i praćenjem razvoja sekundarnih seksualnih karakteristika (pojava pubičnih dlaka, razvoj skrotuma, testisa i penisa kod dječaka, a dojki i pojava prve menstruacije kod djevojčica) može se pratiti sazrijevanje mladih osoba. Praćenjem radiograma šaka dobijaju se najsigurniji podaci o biološkom dobu, ali je to skopčano sa zdravstvenim i drugim teškoćama. Longitudinalni rast daje dosta pouzdane podatke o razvoju djeteta. Tokom prvih nekoliko godina života dijete brzo raste, a zatim se rast usporava i taj period može da traje oko desetak godina. Poslije toga dolazi drugi period brzog rasta kad djevojčice mogu da porastu za 7-8 cm, a dječaci za 10 cm godišnje. Kod djevojčica prva mensrtuacija se javlja obično godinu dana poslije početka ubrzanog rasta. Nekoliko mjeseci poslije početka ubrzanog rasta u visinu i tjelesna masa počinje ubrzano da se povećava. To se naziva adolescentni rast. Adolescentni rast se u djevojčica javlja u 12 godini, a u dječaka između 14 i 15 godina. Tako se dešava da su djevojčice već u 13 godini polno zrele, a dječaci su još uvijek nezrela djeca. Ukupna varijacija hronološki iznosi oko 7 godina za oba pola. Prosječno hronološko doba prve menstruacije u razvijenim zemljama iznosi 12,5-13,75 godina. U dječjem dobu i adolescenciji usljed rasta svih tkiva povećavaju se i maksimalni aerobni kapaciteti. Na smanjenje maksimalnih aerobnih kapaciteta sa godinama utiču promjene u raznim tkivima i organima. Jedan od važnih činilaca je smanjenje maksimalne frekvencije srca. Čak i da se udarni volumen ne promijeni mnogo, smanjiće se maksimalni volumen srca, a time i potencijal za transport kiseonika. Za svaku deceniju poslije 25 godina maksimalni aerobni
kapaciteti se smanje za 9% godišnje. Ako ista osoba dalje nastavi sa aerobnim treningom smanjenje je manje. Rezultati ispitivanja starijih sportista koji su se takmičili u orijentacionom trčanju, u poređenju sa mlađim ukazuju na opadanje maksimalnih aerobnih kapaciteta kako u apsolutnim tako i u relativnim vrijednostivma kod starijih osoba, a takođe dolazi i do smanjenja volumena srca. Mnoge funkcionalne i fiziološke sposobnosti organizma ograničavaju nasljedni faktori. Čak i sa najboljim trenažnim programom poboljšanje funkcionalnih sposobnosti zavisi od genetskog potencijala jedinke. Geni igraju kritičnu ulogu u ljudskoj motornoj aktivnosti. Njihova uloga je da obezbijede kodirane informacije koje će služiti kao obrazac za sintezu različitih vrsta proteina. Razne vrste proteina kao kotraktilni, transportni, enzimski, imuni, citoskeletni, hormonalni idr., su osnova života i mehanizma adaptacije. Kad se ispituju slabo fizički aktivne osobe (koje se ne bave sistematski tjelesnim aktivnostima ili sportom), ispostavlja se da nasljeđe minimalno doprinosti varijacijama u različitim fenotipima (ispoljavanja) rezultata aktivnosti tipa izdržljivosti. Pod takvim uslovima individualne razlike su pod slabim uticajem varijanti DNK koje djeluju na ekspresiju gena, nasuprot uslovima kad su pod jakim uticajem stresa povećanog metabolizma. Individualnost se odnosi na još neutvrđene genetske karakteristike. One se mogu ustanoviti upotrebom tzv. genetskih markera utvrđivanjem genetskih varijanti u produktima aktivnosti gena kao što su enzimi, eritrocitni antigeni, antigeni humanih leukocita. zatim utvrđivanjem sistemskih specifičnosti na hromozomima i drugim genetskim testovima, koji se obavljaju na hromozomima. Kod jednojajčanih blizanaca nađeno je da su maksimalni aerobni kapaciteti dijeterminisani sa 93 % genetskim faktorima. Kapacitet za anaerobnu glikozu genetski faktori određuju sa 81 %. Takođe je nađeno da je sastav mišićnih vlakana vrlo sličan kod identičnih blizanaca. (99,5% za muškarce i 92,2 % za žene), a da kod običnih blizanaca postoje znatne razlike. Moguće je da ove procjene predstavljaju gornju granicu genetske dijetermisanosti, jer postojeći podaci ukazuju na to da je aerobni metabolizam pod uticajem faktora koji su vezani za nasleđe. - Zahtjevi od sistema za transport kiseonika mijenjaju se sa veličinom (masom) aktivnih mišića. Pošto izometrijski napor sprečava lokalni protok krvi, a dinamički ga čini lakšim, proističe da se u dinamičkoj aktivnosti može postići veći utrošak kiseonika. U sportskom treningu ima i statičkih i dinamičkim mišićnih kontrakcija. Statički napor izaziva relativno veću frekvenciju srca i veći arterijski pritisak. Ovo može da komplikuje procjenu rada na osnovu frekvencije srca i krvnog pritiska. U praksi, maksimalni utrošak kiseonika približno je isti, bez obzira na vrstu aktivnosti (trčanje na tredmilu, rad na bicikl ergometru, trčanje na skijama u prirodi). Međutim maksimalni rad na bicikl ergometru u ležećem položaju dostiže samo oko 85% vrijednosti ostvarene u sjedećem položaju. Ako osoba radi istovremeno i rukama i nogama u ležećem položaju utrošak kiseonika, minutni volumen srca i frekvencija srca porastu do vrijednosti tipičnih za maksimalne napore u uspravnom položaju tijela. Da bi se na bicikl ergometru dobile skoro iste maksimalne vrijednosti kao na tredmilu, važni su motivacija i stimulacija, jer je lokalni zamor nogu (predio koljena) izraženiji. Od kritičke važnosti je i položaj tijela za vrijeme rada. Sjedište bicikla treba da bude dovoljno visoko i da se ispitanik nalazi skoro vertikalno iznad pedala. Ako se tako ne uradi, položaj tijela će biti manje ili više sličan onom kad se vježba u ležećem položaju. U cjelini, trčanje na tredmilu, po mnogima, će omogućiti nešto veći maksimalni utrošak kiseonika nego rad na bicikl ergometru
ako je nagib 5,1% i veći. U tom slučaju kapacitet za transport kiseonika može biti potpuno angažovan a da se brzina trčanja ne mora mnogo povećati. Kad se radi rukama, maksimalni utrošak kiseonika iznosi oko 70% onog koji se postigne u radu nogama. Direktno izmjeren arterijski pritisak za vrijeme rada rukama viši je nego za vrijeme rada nogama pri istom utrošku kiseonika i istom minutnom volumenu srca. Pri tome je veća i frekvencija srca, što bi značilo da je opterećenje srca veće. Kad se u radu kombinuju ruke i noge, najveći ostvareni utrošak kiseonika zavisi od relativnog opterećenja ruku. Na jedan ili drugi način centralna cirkulacija (zapremina krvi između desne komore i lijeve pretkomore) može da bude ograničavajući faktor za aerobnu moć. Očigledno je da kardiovaskularni sistem i organizam u cjelini mogu da podnesu produženje rada kad se aktivira veća mišićna masa. Subjektivno osjećanje naprezanja više je u vezi sa intenzitetom metabolizma izraženim na poprečni presjek mišića nego sa cjelokupnim metabolizmom. Trening sistema za transport kiseonika efikasniji je i psihološki manje naporan što je veća masa mišića uključena u dinamički rad. Potrošnja kiseonika zavisi i od tjelesne konstitucije.Od ukupne varijabilnosti maksimalnog utroška kiseonika među pojedincima 69% otpada na tjelesnu masu, 4% na tjelesnu visinu, a samo 1% na masu bez masnog tkiva. Nepraktično je upoređivati tjelesne sposobnosti kod osoba različitih tjelesnih dimenzija. Da bi u takvim situacijama mogla da se vrše poređenja. Maksimalni aerobni kapacitet se izražava po kilogramu mase na minut ili još bolje, po kilogramu mase bez masnog tkiva na minut. Pri takvom poređenju razlike se svede skoro na kilogram mase mišića. Najprikladiji parametar u takvim slučajevima je vladanje sopstvenom težinom. U sportskom treningu nekih sportskih disciplina se taj problem rješava utvrđivanjem kategorija, u odnosu na tjelesnu težinu. - Prema maksimalnim aerobnim kapacitetima može se izvršiti rangiranje ili ocjenjivanje fizičke radne sposobnosti za osobe muškog i ženskog pola. Za sve muškarce iznad 26 godina vrijednost iznad 60 ml kg-1min-1 (mililitara kiseonika na jedan kilogram tjelesne težine za jedan minut) vrijednost je visoko ocijenjena. S druge strane, vrijednost od 30 ml kg-1min-1 se ocenjuju kao ”dobra“ za muškarce starosnog doba oko 75 godina. Vrijednost od 50 ml kg-1min-1 je odlična za ženske osobe preko 26 godina starosti, dok je 20 ml kg-1min-1 «dobra» za žene u sedmoj deceniji života. - Maksimalna aerobna moć se može procjenjivati i u odnosu na stanje treniranosti u trenutku mjerenja. Poboljšanje radnog kapaciteta se kreće od 6 do 20 %, mada su zapažena poboljšanja i do 50% što zavisi od trenutnog stanja treniranosti. Ako je početni aerobni kapacitet nizak, povećanje će biti veće. Drugi činilac je nasljeđe. Brojna istraživanja su pokazala da su aerobni rad, udarni volumen srca, oksidativni kapacitet skeletnih mišića i oksidacija lipida, fenotipi koji se mogu promijeniti treningom. Na primjer, kod slabo aktivnih osoba maksimalni aerobni kapacitet može da se poveća za 20-30% poslije nekoliko mjeseci treninga. Oksidativni kapacitet skeletnih mišića se pod uticajem treninga može povećati za 50 %, a ponekad se i udvostruči. Ispitivanja su pokazala da se rezultati treninga različito ispoljavaju u grupi osoba iste starosti i pola, kao i načina i obima treninga. Neka istraživanja su pokazala da varijacije eritrocitnih antigena kao i enzimski polimorfizmi nemaju veze sa statusom elitnog sportiste tipa izdržljivosti. Međutim, ustanovljeno je da doprinos nekih gena za određene enzime nije potpuno bez značaja. Vršena su ispitivanja monozigotnih i dizigotnih (15 parova jednih i drugih) odraslih u istom gradu i čiji su roditelji bili istog ekonomskog statusa. Ustanovljeno je da genetski faktori učestvuju sa 93% kod muškaraca i 95,9% kod oba pola zajedno u ispoljavanju određenih
vrijednosti maksimalnih aerobnih kapaciteta. Drugo ispitivanje uticaja nasljeđa na nivo maksimalnih aerobnih kapaciteta sprovedeno je na jednom paru monozigotnih blizanaca. Jedan je bio dobro treniran za sportske aktivnosti tipa izdržljivosti, dok drugi nije trenirao. Rezultati su pokazali da je maksimalni aerobni kapacitet kod treniranog blizanca bio 37% veći nego kod netreniranog. Međutim, ove vrijednosti su još uvijek bile u normalnom rasponu, tako da je to još jedna potvrda ograničenja koja postavlja genetski faktor. Smatra se, međutim, da bolje rezultate u sportskim aktivnostima ipak određuje uticaj treninga, jer će on ispoljiti genetske sposobnosti osobe za tu vrstu aktivnosti. Najveće vrijednosti za muškarce zabilježene su kod trkača-skijaša i iznosile su oko 7,4 Lmin-1 i 94 ml kg-1min-1 , a kod žena 4,5 Lmin-1, i 77ml kg-1min-1. Uopšte, da bi se govorilo o nekom značajnijem uspjehu u sportovima izdržljivosti, maksimalna potrošnja kiseonika treba da bude veća od 80 ml kg-1 kod muškaraca i preko 60 ml kg-1 kod žena. Sa fiziološke strane gledano, bilo koje povećanje radnog kapaciteta izazvano treningom može da se ostvari više promjenom aktivnosti, nego povećanjem oksidativnog kapaciteta mitohondrija ili nekog poboljšanja respiratornog odgovora na rad koje bi odložilo pojavu respiratorne dispneje. Sa svakim poboljšanjem radnog kapaciteta doći će do izvjesnog povećanja maksimalnih aerobnih kapaciteta, koje je poslijedica promjena u aktivnosti poprečnih mostića u miofibrilama. Maksimalni aerobni kapaciteti mogu uvijek da budu dobar prediktor potencijala sportiste. To važi za slučaj kad se ispituje heterogena grupa. Ako se ispituju osobe sličnih sposobnosti maksimalni aerobni kapacitet je tada relativno slab prediktor. Da bi se predvidio sportski rezultat maksimalni aerobni kapaciteti se ne mogu interpretirati bez uzimanja u obzir efikasnosti kretanja sportiste. Faktor koji predviđa sportski rezultat ne mora biti ni apsolutna vrijednost maksimalnih aerobnih kapaciteta, ni efikasnost trčanja, već može biti u vezi sa faktorom mišićne snage mjerenim kao najveće opterećenje savladano tokom testa maksimalnog trčanja na tredmilu ili plivanju ili pri mjerenju izokinetičke sile. Sportski trening može da utiče na ekonomičnost trčanja kao i na najveće ostvareno opterećenje u testu i tako može različito da utiče na maksimalnu potrošnju kiseonika. Ako je uticaj treninga veći na ekonomičnost trčanja nego na najveće opterećenje, onda će se maksimalni aerobni kapaciteti u stvari smanjiti. Međutim, obično se dešava da povećanje najvećeg opterećenja prevaziđe povećanje u racionalizaciji trčanja, pa se i maksimalni aerobni kapaciteti povećavaju. Interesantno je pitanje zašto se najbolji rezultati u sportskim aktivnostima tipa izdržljivosti postižu između 25 i 30 godina starosti, iako se najveće vrijednosti maksimalnih aerobnih kapaciteta dostižu između 18 i 20 godina starosti. Nekoliko činjenica treba uzeti u obzir. Iako je fizička aktivnost najveća u periodu do 20 godina, kontinuiranim treningom se aerobna moć može zadržati ili čak i povećati u toku daljih 10 godina. Pored toga, rezultat zavisi od tehnike, taktike, motivacije i drugih činilaca. Intenzivan trening i iskustvo tokom godina omogućuju da se ostvari postepeno poboljšanje. Za dobar rezultat, pored visoke aerobne moći važan uticaj imaju usavršavanje tehnike, kao i psihološki faktori koji mogu da utiču pozitivno ili negativno. - Kiseonički puls se dobija kad se utrošak kiseonika podjeli sa frekvencijom srca. U mirovanju iznosi 3-3,5 ml po udaru srca. Pri maksimalnom naprezanju, kad maksimalni aerobni kapacitet iznosi 4L min-1, a frekvencija srca 180-200, kiseonički puls iznosi 20-22ml po udaru srca. Ako je maksimalni aerobni kapacitet veći, biće i kiseonični puls veći. Najveće vrijednosti su oko 30 ml po udaru pulsa. On zavisi prije svega od udarnog volumena, kao i od ostalih faktora od kojih zavisi i maksimalni aerobni kapacitet. Na osnovu vrijednosti kiseoničnog pulsa, može se procijeniti funkcionalno stanje kardiorespiratornog sistema.
2.5.2.4. Anaerobni kapaciteti U sportskoj praksi anaerobni kapaciteti se obično definišu na dva nivoa: anaerobni laktatni i anaerobni alaktatni kapaciteti. Indikator anaerobnih kapaciteta je anaerobni prag. Posljednjih desetak godina koncept anaerobnog praga je pobudio interesovanje zahvaljujući nizu radova koji su pokazali da je razultat u aktivnostima tipa izdržljivosti u visokoj korelaciji sa utroškom kiseonika koji se ostvari tokom rada prije sistematskog povećanja koncentracije mliječne kiseline u krvi. Ovaj podatak je našao važnu primjenu kako u fizilogiji rada i sporta, tako i u preventivnoj i rehabilitacionoj medicini. Anaerobni prag se definiše kao intenzitet rada ili utrošak kiseonika pri kome se prvi put u povećanoj mjeri javljaju laktati u plazmi, povećava stvaranje i eliminacija ugljen dioksida sa istovremenim porastom respiratornog kvocijenta i eksponencijalno povećava plućna ventilacija. Pri pojavi anaerobnog praga laktati počinju eksponencijalno da rastu. Pri lakom naprezanju sa stabilnim stanjem, potreba organizma za energijom zadovoljena je aerobnim procesima, sem u početku rada, a koncentracija mliječne kiseline u krvi je ista kao u mirovanju prije rada, oko 1,1 mmol l-1. Pri mirnom metabolizmu u ćelijama ima dovoljno kiseonika. Tada nema disocijacije glicerinaldehid dehidrogenaze i njen koenzim se ne predaje laktodehidrogenazi jer elektroni i H joni odlaze u respiratorni lanac mitohondrija. Zbog toga je u aerobnim uslovima konačni proizvod glikolize prirogrožđana kiselina. Međutim, čak i u miru ili radu lakog intenziteta konstantno se stvara mala količina mliječne kiseline usljed ograničenja koja postavljaju enzimska aktivnost i konstanta ravnoteže hemijskih reakcija. U takvoj situaciji brzina stvaranja laktata u ćelijama jednaka je brzini njegove eliminacije iz krvi, pa koncentracija u krvi iznosi oko 1,1 mmol L-1. Poslije prvih nekoliko minuta rada lakog intenziteta, iz depoa u masnom tkivu izdvajaju se slobodne masne kiseline, pojavljuju se u cirkulaciji i transportuju do aktivnih mišića. Pošto je brzina difuzije slobodnih masnih kiselina preko sarkoleme proporcionalan njihovom koncentracijskom gradijentu, njihva visoka koncentracija u krvi omogućuje stalno snabdijevanje mišića, što ih čini dominantnim izvorom energije za mišićnu kontrakciju pri manjim opterećenjima. Veća dostupnost i korićenjenje slobodnih masnih kiselina ima izraženo inhibitorno dejstvo na glikolizu, čime se još više povećava njihovo korišćenje kao izvora energije. Pokazano je da se u metabolizmu slobodnih masnih kiselina stvara citrat čija akumulacija utiče na glikolizu, inhibirajući aktivnost dva glikolitička enzima. Kao rezultat inhibicije glikolize putem metabolizma slobodnih masnih kiselina smanjuje se količina stvorenog laktata. Male količine laktata koje se tom prilikom stvore oskidišu se u piruvat u mišićnim vlaknima. U naprezanjima sa rastućim opterećenjem, potreba za utroškom kiseonika počinje da zaostaje. Sve više raste potreba za novim količinama adenozin trifosfata uz istovremeno povećanje koncentracije aktuelnih metabolita. Akumulacija ovih metabolita smanjuje inhibitorne efekte citrata, čime se ubrzava glikoliza i povećava stvaranje piruvata. Pošto je u ovom stadijumu oksidacija slobodnih masnih kiselina još uvijek izražena, prisutna je izvjesna inhibicija oksidacije piruvata. Kao rezultat toga javlja se neravnoteža između produkcije i oksidacije piruvata, pri čemu se jedan dio piruvata redukuje u laktat. Mliječna kiselina koja se u tjelesnim tečnostima disocira na laktatni dio i jon H, reagovaće sa puferskim sistemima koji se nalaze u mišićnim ćelijama u krvi da bi se neutralisali joni vodonika. Daljim povećanjem intenziteta naprezanja troši se više adenozin trifosfat, a time se smanjuje inhibitorni uticaj citrata, što još više pojačava glikolizu, pa se stvara više laktata. Usljed
toga, kao posljedica neutralizacije mliječne kiseline stvara se više ugljen dioksid. Uporedo s tim raste i ostvaruje se povećanjem disajnog volumena sve dok se ne dođe do 60 % od vitalnog kapaciteta pluća. Dalje povećanje ventilacije postiže se samo povećanjem frekvencije disanja. Plućna ventilacija se povećava linearno sa porastom potrošnje kiseonika i ugljen dioksida, sve do opterećenja koja zahtijevaju 60-70%, pa čak i do 90% maksimalne potrošnje kiseonika. Nelinearni porast ventilacije u radu poslijedica je metaboličke acidoze. Ako nje nema, ventilacija se povećava do 25 L za svaki litar povećanja utroška kiseonika. Svako povećanje ventilacije iznad ovog znači acioduzu. Tada za svaki mmol L-1 smanjenja bikarbonata, bez obzira na oblik naprezanja, višak ventilacije iznosi 4Lmin-1, odnosno za svaki mmol neutralisanog laktata stvara se višak od 22ml ugljen dioksida. Uprkos višestrukom povećanju utroška kiseonika i stvaranju ugljen dioksida za vrijeme rada, ventilatorni kontrolni mehanizam održava nivo ugljen dioksida i pH iona konstantnim u arterijskoj krvi, osim ako je napor dovoljnog intenziteta da izazove acidozu ili ako se vrši na velikoj visini. U umjerenom naporu postoji izokapnija, izohidrija i povećani metabolizam. Prilikom velikog naprezanja smanjuje se pH (više mliječne kiselnie u krvi) raste parcijalni pritisak kiseonika u alveolarnom vazduhu, i ventilatorni ekvivalent kiseonika, ali opada parcijalni pritisak kiseonika i ugljen dioksida u arterijskoj krvi. Aktiviranje respiratornih mišića, refleksno ili iz raznih djelova mozga pri povećanoj aktivnosti, podrvgnuto je inhibiciji iz respiratornog centra koji se upravlja prema hemijskom sastavu krvi. Svaka promjena frekvencije disanja radi adaptacije na ritam rada automatski je praćena promjenom disajnog volumena kako bi se osigurala adekvatna alveolarna ventilacija. Hemoreceptori u aortnom i karotidnom tijelu utiču na ventilaciju jer je smanjen protok krvi kroz njih zbog povećane aktivnosti simpatikusa u fizičkom naporu, a time i njihovo snabdijevanje kiseonikom. To ih razdražuje, a preko njih se podstiče ventilacija, iako u arterijskoj krvi potrošnja kiseonika može da bude normalna. Što je rad teži u odnosu na mogućnosti pojedinca, veća je aktivnost simpatičnog nervnog sistema, a to znači veći stimulans za ventilaciju iz hemoreceptora. Ovim se može objasniti povećanje ventilacije u uzbuđenju i veća ventilacija, s obzirom za utrošak kiseonika, u radu sa malim mišićnim grupama. Neinvazivnim mjerenjima tokom rada s rastućim opterećenjima utvrđeno je da se može odrediti pri kom nivou metabolizma nastupa aciodza, odnosno prelazi se anaerobni prag. Intenzitet rada pri kome se prvi put eksponencijalno počne da povećava mliječna kiselina u krvi, naglo povećava stvaranje i eliminaciju ugljen dioksida, sa istovremnim porastom respiratornog kvocijenta, uz eksponencijalni porast plućne ventilacije, bez istovremenog povećanja ventilatornog ekvivalenta za ugljen dioksid, označava se kao anaerobni prag. Pri određivanju anaerobnog praga direktnim praćenjem koncentracije mliječne kiseline u krvi, preporučuje se da svako opterećenje traje bar tri minuta, a smatra se da za tačno određivanje anaerobnog praga opterećenja treba da traju 4-5 minuta. Zbog vremena koje treba da prođe da koncentracija laktata u krvi dostigne maksimalne vrijednosti, kraće trajanje opterećenja izazvaće precjenjivanje anaerobnog praga u odnosu na intenzitet rada ili potrošnju kiseonika. S aspekta sportskog treninga najaktuelnije je da se utvrdi u kakvom je odnosu anaerobni prag sa različitim sportskim granama, odnosno sa različitim sportskim disciplinama u istoj sportskoj grani. Sportisti se mogu klasifikovati prema funkcionalnim sposobnostima, maksimalnoj aerobnoj moći, kao i na osnovu vremena kad se uspostavlja stabilno stanje u naprezanju submaksimalnog intenziteta. Sportisti sa većim vrijednostima maksimalne potrošnje kiseonika imaju nešto niži respiratorni kvocijent i ranije uspostavljaju stabilno stanje, a mehanička
efikasnost im je veća nego kod sportista sa nižim vrijednostima maksimalne potrošnje kiseonika. Niz eksperimenata potvrđuju hipotezu da su sportisti sa većim vrijednostima anaerobnog praga bili fizički bolje pripremljeni nego oni sa nižim anaerobnim pragom, iako su svi imali slične ili iste vrijednosti maksimalne potrošnje kiseonika. Ova činjenica se odnosi i na rezultate upoređivanja stanja anaerobnog praga između sportista i osoba koje se ne bave ili se malo bave sistematskim fizičkim aktivnostima, ili koje se bave sportovima snage. Takođe je ustanovljeno da sprinteri imaju niži nivo anaerobnog praga nego trkači na srednje i duge pruge. Ova istraživanja potvrđuju da je vrijednost anaerobnog praga pouzdan indikator izdržljivosti. Reference Åstrand, I. (1960): Aerobic work capacity in men and women with special reference to age. Acta Physiol. Scand., 49 (Suppl. 169). Åstrand, I. (1967): Degree of strain during buildtng work as related to individua! aerobic work capacity. Ergonomics, 10:293. Åstrand, I., éstrand, P.-O., Christensen, E. H., Hedman R. (1960a): Intermittent muscular work. Acta Physiol. Scand., 48:443. Åstrand, I., éstrand, P.-O., Christensen, E. H., Hedman, R. (1960b): Myohemoglobin as an oxygen store in man. Acta Physiol. Scand, 48:454. Åstrand, P.-O. (1952): Experimenta! studies of physical working capacity in relation to sex and age. Ejnar Munksgaard, Copenhagen. Åstrand, P.-O.: HAlback, J., Hedman, R., Saitin, B. (1963): Blood lactates after prolonged severe exercise. J. Appl. Physiol., 18:619. Astrand, P.-O.: Hultman, E., Juhlin-Dannfelt, A., Reynolds, G, (1986): Disposal of lactate during and after strengous exercise in humans. J. Appl. Physiol., 61:338. Åstrand, P.-O.: Rodahl, K. (1986): Textbook of Work Physio!ogy, third edition, McGraw-Hill Book Company, New York, pp 295, 414 Åstrand, P.-O.: Saitin, B. (1961 .a): Maximal oxygen uptake and heart rate in various types of muscular activity, J. Appi. Physiol, 16:977. Åstrand, P.-O.: Saitin, B. (1961b): Oxygen uptake during the first minutes of heavy muscular exercise. J. Appl. Physiol., 16:971. Bahr, R. (1992): Excess postexercise oxygen consumption - magnitude, mechanisms and practical implications. Acta Physiol. Scand., 144, suppl 605. Bahr, R., Ingnes, L.Vaage, O.,Sepersted, O. M.,Newsholme, E.A. (1987): Effect of duration of exercise on excess postexercise O2 consumption. J. Appl. Physiol., 62:485. Bauchard, C, Malina, R. (1983b): Genetics of physiological fitness and motor performance. in R. L. Terjung (ed.), Exercise and Sports Sciences Reviews, Am. Coll. Sports Med. Series, p 306. Bjelica, D.: Prva međunarodna naučna konferencija CSA, Bar. 2004, Uvodna riječ, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2004/2-3. Bjelica, D. : Uticaj sportskog treninga na antropomotoričke sposobnosti (fudbalskih kadeta Crne Gore), CSA, Podgorica, 2004. Bjelica, D.: Promjena ritma kao faktor smanjivanja optimalnih aerobnih sposobnosti, ’’Sport Mont’’, 2005/5. Brooks, G. A. (1985): Anaerobic threshold: review of the concept and directions for future research. Med. Sci. Sports Exerc, 17:22.
Brooks, G. A., Hittleman, K. J., Faulkner, J. A., Beyer, R. E. (1971a): Temperature, skeletal muscle mitochondrial functions and oxygen debt. Am. J. Physiol., 220:1053. Caiozzo, V. J., Davis, J. A., Ellis, J. F., Azus, J. L, Vandagriff, R., Prietto, C. A., McMaster, W. C. (1982): A comparison of gas exchange indices used to dijetect the anaerobic threshold. J. Appl. Physiol., 53:1184. Christensen, E. H., Hedman, R., Saltin, B. (1960): Intermittent and continuous running. Acta Physiol. Scand., 50:269. Cureton, K., Bishop, P., Hutchinson, P., Newland, H., Vickery, S., Zwiren, L. (1986): Sex differences in maximal oxygen uptake. Effect of equating hemoglobin concentration. Eur. J. Appi. Physio!., 54:656. Davis, H. A., Gass, G. C, Eager, D., Bassett, J. (1981): Oxygen deficit during incremental exercise. Eur. J. Appl. Physio!., 47: 133. Davis, J. A. (1985): Anaerobic threshold: review of the concept and directions for further research. Med. Sci. Sports Exerc, 17:6. Davis, J. A., Vodak, P., Wilmore, J. H., Vodak, J., Kurtz, P. (1976): Anaerobic threshold and maximal aerobic power for three modes of exercise. J. Apll. Physiol., 41:544. deVries, H. A. (1986): Physiloogy of Exercise for physical Education and Athletics. Wm. C. Brown Publishers, Dubuque, pp215, Farrell, P. A, Wilmore, J. H., Coyle, E. F., Billings, J. E., Costill, D. L. (1979): Plasma lactate accumulation and distance running performance. Med. Sci. Sports, 11:338. Gollnick, P. D., Bayly, W. M., Hodgson, D. R. (1986): Exercise intensity, training, diet and lactate concentration in muscle and blood. Med. Sci. Sports Exerc, 18:334. Graham, T. E. (1988): Lactate metabolism during submaximal and maximal exercise. Heart Failure, 4:77. Jacobs, I. (1986): Blood lactate. Implications for training and sports performance. Sports Med., 3:10. Jakovljev, N.: Biohemija sporta. Partizan, Beograd, 1979, str. 30. Jones, N,, Ehrsam, R. E. (1982): The anaerobic threshold. In Exercise and Sports Science Reviews, Am. Coll. Sports Med. Series, p 49 Jorfeldt, L., Juhlin-Dannfeldt, A., Karlsson, J. (1978): Lactate release in relation to tissue lactate in human skeletal muscle during exercise. J. Appl. Physiol., 44:350. Kaman,R.,Heffner, K.,Patton, R., Raven, P. (1979): Blood chemistry changes after anaerobic exercise. Med. Sci, Sports., 11:89. Karlsson, J.: Muscle ATP, CP and lactate in submaximal and maximal exercise. In Pernow, B., Saltin, B. (eds), Muscle Metabolism during exercise. Plenum Press, New York, 1971, p. 383. Katch, F. J., McArdle, W. D., Czula, R., Pechard, S. G. (1973): Maximal oxygen uptake, endurance running performance and body composition in college women. Res. Quart., 44:301. Katch, V. L., Weltman, A. (1979): Interrelationship between anaerobic power output, anaerobic capacity, and aerobic power. Ergonomics, 22:325. Katz, A., Sahlin, K. (1988): Regulatuon of lactic acid production during exercise. J. Appl. Physiol., 65:509. Keul, J., Doll, E., Keppler, D. (1972): Energy metabolism of human muscle. S. Krager, Basel. Margaria, R.: Biomechanics and Energetics of Muscular exercise. Claredon Press, Oxford, 1979. Margaria, R., Edwards, H. T., Dill, D. B. (1933): The possible mechanisms of contracting and paying the O2 debt and the role of lactic acid in muscular contraction. Am. J. Physioi., 106:689. Nikolić, Z. (1974): Kardiovaskularni i respiratomi sistem i plivanje. Sport, med. objave., 11:234. Nikolić, Z.: Anaerobni prag kod dinamičkog rada rukama i nogama, maksimalna izometrijska sila odgovarajućih misićnih grupa i neki rezultati u trčanju i plivanju. Doktorska disertacija, Beograd, 1982. Nikolić, Z.: Fiziologija fizičke aktivnosti. Fakultet Sporta i fizičkog vaspitanja, Beograd, 2003..
Nikolić, Z., Ilić, N. (1992): Maximal oxygen uptake in trained and untrained 15 - year - old boys. Br. J. Sp. Med., 26:36. Nikolić, Z., Todorović, B. (1984): Anaerobic threshold during arm and leg exercises and cardiorespiratory fitness tests in a group of male and female students. Int. J. Sports Med., 5:330. Rasch, P. J. (1974): Maximal oxygen intake as a predictor of performance in running events. Eur. J. Appl. Physioi., 41:83. Sahlin, K., Ren, J. M., Brobjerg, S. (1988): Oxygen deficit at the onset of submaximal exercise is not due to a delayed oxygen transport. Acta Physioi. Scand., 134:175. Saltin, B., estrand, P.-O. (1967): Maximal oxygen uptake in athletes. J. Appl. Physioi. 23:353. Shephard, R. J., Plyey, M. J.: Peripheral circulation and endurance. In Shephard, R. J., estrand, P.-O. (eds), Endurance in Sport. Blackwell Scientific Publ., Oxford, 1992, p 80. Van der Beek, E.J. (1985): Vitamins and endurance training. Food for running or fadish claims. Sports Med., 2:175. Van der Beek, E.J. (1991): Vitamin supplementation and physical exercise performance. J. Sports Sci., 9:77. Volkov. I.N., Bjelica, D. Radunović,G.: Rekordi u sportu: prošlost, sadašnjost i budućnost i metode treninga, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2004/4. Volkov, N. I., Bjelica, D., Radunović, G.: Bioenergetski problemi-vrhunskih dostignuća u sportu, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/5. Volkov, N.I., Bjelica, D., Radunović, G.: Bioenergetski kriterijumi izdržljivosti sportista, ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/6-7. (Prvi kongres CSA, Kotor 2005.). Wasserman, K. (1986): Anaerobiosis, lactate and gas exchange during exercise: the issues. Fed. Proa, 45:904. Weltman, A. Katch. V. (1979): Relationship between the onset of metabolic acidosis (anaerobic threshold) and maximal oxygen uptake. J. Sports Med. 19:135. Weltman, A., Katch, V. (1976): Min-by-min exchange and oxygen uptake kinetics during steady-state exercise in subjects of high and low max VO2. Res. Quart., 47:490. Whipp, B. J., Davis, J. A, Torres, F., Wasserman, K. (1981): A test to dijetermine parameters of aerobic function during exercise. J. Appl. Physiol., 50:217. Wilmore, J. H. (1969): Maximal oxygen intake and its relationship to endurance capacity on a bicycle ergometer. Res. Quart., 40:203. Yoshida, T,, Nagata, A., Muro, M., Takeuchi, N., Suda, Y. (1981): The validity of anaerobic threshold dijetermination by a Douglas bag method compared with arterial blood lactate concentration. Eur. J. Appl. Physiol., 46:423. Yoshida, T., Suda, Y., Takeuchi, N. (1982): Endurance training regimen based upon arterial lactate: effects on anaerobic threshold. Eur. J. Appl. Physiopl., 49:223.
2.5.3. Teorija zamora U najopštijem obliku zamor se može odrediti kao stanje organizma koje nastaje usljed dugotrajnog i napornog rada i koje se karakteriše smanjenjem radne sposobnosti. Čovjek ga subjektivno doživljava kao osjećaj lokalnog zamora ili opšte premorenosti. Konstatacija, da izvor zamora nije u mišićima, nego u nervnom sistemu odredila je pravac proučavanja mnogih kasnijih istraživača. Priznajući izuzetnu ulogu kore velikih hemisfera u upravljanju motornim i vegetativnim funkcijama u procesu napornog mišićnog rada, kao i u razvoju zamora, nemogućno je ignorisati
značaj lokalnih faktora, tj. promjena funkcionalnog stanja nervno-mišićnog aparata. Poznato je da nervna ćelija predstavlja izvor motornih impulsa i trofičnih uticaja. U procesu mišićnog rada, kako u nervnoj ćeliji, tako i u radnim organima – mišićima, troše se izvori energije i mijenjaju se uslovi unutrašnje sredine organizma. Zato za vrijeme povećavanja zamora stanje nervne ćelije zavisi od procesa koji se vrše kako u samoj nervnoj ćeliji, tako i na periferiji, tj. u radnim organima. Pogoršano snabdijevanje mišića krvlju, smanjenje aktivnosti enzima, biohemijske i biofizičke promjene receptora i kontraktilnih mišićnih stuktura, poremećaj hormonalnih funkcija endokrinog aparata i kiseonička glad tkiva imaju veliki značaj u povećanju zamora. Pri čemu se smanjenje intenziteta aktivnosti vegetativnih sistema za vrijeme rada, a posebno žlijezda sa unutrašnjim lučenjem, u mnogim slučajevima javlja ne kao rezultat potpune iscrpljenosti izvora energije, već ima preventivan karakter jer upozorava organizam od opasnosti daljeg iscrpljivanja. Treba odmah istaći da osjećaj zamora ni u kom slučaju nije uvijek adekvatan stepenu zamora, njegova pojava može i da ne odgovara razvoju zamora kako po vremenu, tako i po snazi manifestovanja. Kada životinji ili njenom potomstvu prijeti opasnost ili kada dati rad kod čovjeka izazove jako uzbuđenje, i čovjek i životinja su sposobni da ispolje jako uzbuđenje, da ispolje neslućenu radnu sposobnost, reklo bi se nedostupnu u običnim uslovima. Unošenje u organizam stimulatora nervnog sistema (na primjer, različitih simpatomimetičkih amina) otklanja se osjećaj zamora, i čovjek i/ili životinja, koji su bili pred prekidom rada, nastavljaju ga sa normalnim intenzitetom još dugo vremena (mada to može biti poneki put i pogubno – vidi poglavlje o dopingu). Kako su fiziološki mehanizmi dosta dobro rasvijetljeni u literaturi i kako njihovo proučavanje ne spada u zadatak ove knjige, ovdje će biti govora samo o biohemijskim aspektima zamora. Mada su humoralno-hemijske hipoteze, koje objašnjavaju razvoj zamora iscrpljenjem energetskih resursa ili nakupljanjem metabolita (hipoteze «zagađivanja» i «trovanja»), danas prevaziđene, u savremenoj biohemijskoj literaturi još uvijek postoje shvatanja, koja su bliska tim hipotezama. Tako mnogi autori koji su vršili istraživanje primjenom metoda mikrobiopsije povezuju radnu sposobnost i mogućnost produžavanja rada u vremenu sa veličinom sadržaja glikogena u mišićima i stepenom njegove iscrpljenosti pri mišićnoj aktivnosti, ili pokušavaju objasniti zamor akumulacijom laktata u mišićima. Posljednjih godina sve širu primjenu dobija sistemski prilaz ocjenjivanju zamora, koji pretpostavlja korišćenje strogih kvantitativnih metoda opšte teorije sistema. Objedinjavajući postojeće hipoteze moglo bi se zaključiti da se zamor javlja kao posljedica složene uzajamne povezanosti perifernih, hormonalnih i centralno-nervnih faktora uz dominantan značaj ovih posljednjih. Pri tome udio pojedinih faktora u razvoju zamora kod različite mišićne aktivnosti može biti nejednak. Stoga je važno da se otkriju one karike u nizu fiziloških procesa koje prve popuštaju. Otkrivanje u svakom konkretnom slučaju osnovnog uzroka zamora, «uskog grla» koje ograničava izdržljivost, omogućuje da se poveća radna sposobnost sportiste. Vjerovatno u mehanizmu kočenja izvjesnu ulogu igraju takođe poremećaji bjelančevinskog i nukleinskog metabolizma nervnog sistema. Pri dugotrajnom trčanju ili plivanju sa opterećenjem, što izaziva značajan zamor, u motornim neuronima zapaža se smanjenje nivoa (ribonukleinske kiseline) RNK, dok se pri dugotrajnom, ali ne zamornom radu on ne mijenja ili se čak i povećava. Bitno se mijenja pri nadražaju nervnog sistema i razvoju kočenja metabolizma bjelančevina mozga.
Kako se hemizam i posebno aktivnost enzima mišića regulišu trofičkim uticajima nervnog sistema, može se pretpostaviti da promjene hemijskog statusa nervnih ćelija pri razvoju odbrambenog kočenja, izazvanog zamorom, dovode do promjene trofičke centrifugalne impulsacije, koja za sobom povlači poremećaje u regulaciji hemizma mišića. Ti trofički uticaji se vjerovatno ostvaruju kretanjem biloški aktivnih supstanci po aksoplazmi eferentnih vlakana. Na primjer, iz perifernih nerava izdvojena je bjelančevinska supstanca, koja fungira kao specifičan inhibitor heksokinaze, slična inhibitoru onog enzima koji luči prednji režanj hipofize. Istovremeno, zamor se ne može povezivati samo sa promjenama u motornim nervnim ćelijama. Nesumnjivo, suštinska uloga u tome pripada i periferiji. Tako je dokazano da se kretanje aksoplazme vrši i po aferentnim nervnim vlaknima i da se tim putem mogu ostvarivati kako signalizacija o metaboličkom statusu perifernih tkiva, tako i trofički uticaji ovih posljednjih na centralne nervne elemente. Interesantno je da se u citoplazmi glijalnih ćelija-satelita ganglija kičmene moždine prilikom zamorne mišićne aktivnosti i u periodu odmora zapažaju kolebanja u promjeni sadržaja ribonukleinske kiseline. Sve to svjedoči o mogućnosti obrnutog uticaja periferije na funkcionalno stanje i hemizam centralnih nervnih mehanizama. Promjene pak koje se javljaju pri zamornom radu u mišićima ne mogu biti povezane samo sa centralno-nervnim uticajima. Poremećaj balansa adenozin trifosfata, kao i nagle promjene unutrašnje sredine mišićnih ćelija posljedica je, u prvom redu, njegovog aktivnog rada. U prilog značaju perifernih promjena u razvoju zamora govori i činjenica da fenomen Orbeli – Ginecinski biva praćen povećanjem aktivnosti dehidrogenaze i nivoa kreatinfosfata u mišićima. Za vrijeme krajnjeg zamora mišića, rad može biti nastavljen ako se smanji težina opterećenja, što svjedoči o tome da u nervnim centrima nije dolazilo ni do kočenja, ni do iscrpljenosti. Dakle, priroda zamora je složena i ne može se posmatrati samo preko jedne sheme. Mišićna aktivnost je vrlo raznovrsna. Razlikuje se statičko i dinamičko opterećenje, vježbe različite težine, kretanje cikličnog i acikličnog karaktera, standardne i situacione aktivnosti, vježbe snage i vježbe snage i brzine istovrijemeno, itd. Upravo zato je i zamor raznovrstan. Zamor trkača-maratonca drukčiji je od zamora bacača kladiva ili skakača. Prema tome, zamor se razvija pri uzajamnom djelovanju centralnih i perifernih mehanizama pri glavnom i integrirajućem značaju ovih prvih. On je povezan kako sa promjenama u nervnim ćelijama, tako i sa refleksnim i humoralnim uticajima sa periferije. Biohemijske promjene prilikom zamora mogu imati generalizovan karakter, one mogu biti praćene opštim promjenama unutrašnje sredine organizma i poremećajima regulacije i koordinacije različitih fizioloških funkcija (pri dugotrajnim fizičkim opterećenjima koja zahtijevaju značajne mišićne mase). Te promjene mogu imati i više lokalni karakter, kada nijesu praćene značajnim opštim promjenama, već se ograničavaju samo na radne mišiće i na odgovarajuće grupe nervnih ćelija ili centara (pri kratkotrajnom radu maksimalnog intenziteta ili dugotrajnom radu ograničenog broja mišića). Zamor (i naročito osjećanje zamora) predstavlja odbrambenu reakciju koja štiti organizam od pretjeranog fizičkog opterećenja, koje može da ugrozi život. Istovremeno on utiče na fiziološke i biohemijske kompenzacione mehanizme, stvarajući pretpostavke za proces obnavljanja i dalje povećanje funkcionalnih mogućnosti i radne sposobnosti organizma. 2.5.4. Oporavak u sportu
Savremeni aspekt procesa sportskog treninga posmatra se kao rezultat upravljanja morfološkim i funkcionalnim potencijalom organizma. Opšti zakoni nauke o upravljanju pretpostavljaju transformisanje određenog sistema iz prethodnog u sljedeće stanje. Organizam se posmatra kao jedinstvo sistema koji obezbjeđuju kako unutrašnje jedinstvo i uzajamnu povezanost, tako i složenu korelaciju sa spoljašnjom sredinom. U procesu sportskog usavršavanja jedan od zadataka upravljanja predstavlja dostizanje optimalne korelacije između lokomotornih i visceralnih sistema i kao rezultat toga, poboljšanje tehnike s jedne, i biomotornih dimenzija, s druge strane. U toku sportskog usavršavanja, kao odgovor na uticaj endogenih i egzogenih faktora, vrši se raznovrsno prilagođavajuće prestrojavanje morfološke strukture, tehničkih sposobnosti i funkcionalnih potencijala, javlja se sljedbeni efekat. Pri višestrukom ponavljanju opterećenja zapaža se sumiranje (kumulacija) jednog djelovanja i kao rezultat toga, povećava se specifična radna sposobnost. Isključenje tih uticaja iz sistema upravljanja dovodi sistem u prvobitno, polazno stanje. Pri kvalifikovanju uzajamne povezanosti između uticaja treninga i efekata prilagođavanja, neophodno je svrstavati komponente sportskog treninga prema njihovom značaju. Brza reakcija kao odgovor na ove ili one uticaje ne znači edekvatno po brzini morfološko i funkcionalno prestrojavanje. Često usljed inertnosti fizioloških mehanizama željeni kumulativni efekat ne dođe do izražaja (refrakcija). Karakterističnu osobenost organizma predstavlja relativno brzo privikavanje na ponovne analogne uticaje, koji prestaju da izazivaju prilagođavajuće morfološke i funkcionalne promjene. Ova zakonitost uslovljava potrebu primjene raznovrsnih fizičkih vježbi i progresivnog povećanja mišićnog intenziteta. Definisanjem najbitnijih i dominantnih faktora omogućava se cjelishodnije upravljanje procesom sportskog usavršavanja. Efikasnost treninga umnogome zavisi od kvaliteta i kvantiteta informacije, tj. specifičnih signala koji karakterišu početno funkcionalno stanje sportista, dnevni efekat treninga, karakter uzvratnih reakcija na ovo ili ono opterećenje, kao i kumulativni efekat, poboljšanje sportske tehnike, povećanje radne sposobnosti, treniranosti, itd. Složenost upravljanja procesom sportskog usavršavanja sastoji se u tome što ni trener ni sportista ne mogu neposredno uticati na razvoj ovih ili onih morfoloških ili funkcionalnih prestrojavanja. To se postiže samo posredno, fizičkim vježbama i mišićnim opterećenjima. Stoga težina treninga predstavlja faktor koji u značajnoj mjeri uslovljava efikasnost upravljanja rastom sportskog majstorstva. Promjene ukupnog obima, trajanja i intenziteta pojedinih vježbi, njihovog karaktera i broja ponavaljanja, dužine odmornih intervala, strukture motornih postupaka i sredstava treninga određuju ne samo brzu prilagođavajuću reakciju već dovode i do značajnih adaptacionih prestrojavanja, koja u krajnjem rezultatu, daju kumulativni efekat. Pri tome poenta nije u obimu rada, već u pravilno postavljenom sistemu treninga, što je naročito značajno sada, kada je već u mnogim sportovima iscrpljen značajan dio rezervi «mehaničkog povećavanja» opterećenja na treninzima. U adaptacionim prestrojavanjima, u stvaranju glavnog kumulativnog efekta, najsloženiji zadatak imaju fiziološke reakcije, koje se javljaju ne samo u procesu mišićne aktivnosti nego i u periodu poslije treninga. Za nivo treniranosti organizma značajne su dvije faze u toku treniranja (napor-odmor), i jedna faza nakon treniranja (adaptacija). Poznato je da u vrijeme odmora pojačanje anaboličke razmjene doprinosi obnavljaju energetskih rezervi, potrošenih u procesu rada, kao i povećanju sinteze bjelančevina. Složeno morfološko i funkcionalno prestrojavanje, koje se vrši u periodu oporavka, obezbjeđuje povećanje radne sposobnosti. Stoga se odmor
poslije izvođenja vježbi tretira kao organski dio opšteg procesa treninga u toku jednog treninga ili u toku vremenski definisanih ciklusa (mikro-mezo- i makrociklusa) sportskog treninga. Kao poslijedica velikih opterećenja na treninzima može se pojaviti poremećaj dobro usvojenih pokreta. Izučavanje kinematičkih pokreta kod teškoatletičara omogućilo je da se otkrije da u toku 24 časa poslije napornih treninga dolazi do pogoršanja koordinacije strukture motornih navika. Ukazuje se na potrebu obazrivijeg prilaza pitanju usavršavanja tehnike sportskih pokreta drugog dana poslije velikih opterećenja na treningu. U argumentovanju procesa oporavka, stepena spremnosti za ponovnu mišićnu aktivnost naročito su interesantna istraživanja u kojima se izučavao uticaj različitih režima opterećenja u toku treninga i nakon njega. Različite vrste sporta nemaju isti uticaj na energetsku razmjenu, na rad pojedinih organa i sistema, na različite djelove motornog aparata, na karakter regulacije uzajamnog djelovanja funkcija. Stoga pri ocjeni postaktivnosti treninga (superkompenzacija) treba posebno proanalizirati sukcesivne promjene u zavisnosti od vrste sporta. Motorna hipoksija nerijetko se manifestuje u smanjenju zasićenosti arterijske krvi kiseonikom i akumuliranjem u krvi mliječne kiseline, u nemetaboličkom porastu respiratornog koeficijenta, u kompenzacionom pojačanju disanja, kao i u vidu kiseoničke zaduženosti, koja se određuje po veličini kiseoničkog duga u periodu oporavka. U vezi s tim, očevidno, organizam sportista u kasnim fazama oporavka karakteriše se osobenim svojstvima adaptacije na hipoksiju. Poznato je da između razvoja, likvidacije i kompenzacije hipoksičkog stanja i nivoa oksidacionih procesa, i metaboličkih reakcija, postoji određena uzajamna povezanost. Ustanovljeno je takođe da sukcesivne promjene u razvoju hipoksije i kompenzatornih reakcija spoljnjeg disanja neposredno poslije posljednjeg treninga ukazuju na bitne razlike u raznim etapama postaktivnosti. Razmotrene osobenosti funkcionalne postojanosti u odnosu na hipoksiju u različitim etapama postaktivnosti treninga treba imati u vidu prilikom doziranja ponovnih opterećenja na treninzima, pri određivanju racionalnog kombinovanja treninga i odmora. Ponovna opterećenja na treninzima na bazi manje efikasnih reakcija prilagođavanja na nedostatak kiseonika biće, dakako, manje efikasna u poređenju sa onim koja se primjenjuju u uslovima reakcija prilagođavanja na hipoksiju uz veća opterećenja na treningu. Treba takođe imati u vidu da je viši nivo metaboličkih reakcija uzajamno povezan ne samo sa popunjavanjem energetskih rezervi no i sa pojačanjem, poslije treninga, procesa resintze, sa obezbjeđenjem obnavljanja preko početnog nivoa (superkompenzacije) izvora energije. Brz razvoj hipoksemije, velike kompenzacione promjene spoljnjeg disanja, naročito u kasnijim fazama postaktivnosti (10-20 časova), nemogućno je posmatrati samo sa pozicija nedovoljnog oporavka, bez povezivanja sa adekvatnim promjenama metabolizma. Osobenosti oporavka funkcija spoljnjeg disanja, adaptivnih reakcija pri hipoksemičkim probama, vjerovatno, odražavaju opštije promjene kiseoničkog režima organizma, na šta ukazuju promjene vrijednosti maksimalne potrošnje kiseonika – najznačajnijeg kriterijuma aerobne produktivnosti. Pod uticajem značajnih po intenzitetu i trajanju treninga, dolazi do poremećaja optimalnog balansa energijom bogatih makroerga, potiskuju se procesi resinteze, smanjuje se mogućnost mobilizacije hemijske energije adenozin trifosfata i njenog pretvaranja u mehaničku energiju mišićne kontrakcije. Prema tome, jedna prevelika doza opterećenja na treningu ne daje potreban efekat. U tim uslovima cjelishodno je ukupno opterećenje predviđeno za jedan dan razbiti na više manjih doza. Više treninga dnevno sa većim obimom i intenzitetom izazivaju značajnije promjene bazičnih pokazatelja trenažnog procesa, u poređenju sa jednim treningom dnevno, sa
maksimalnim intenzitetom. Tako je poslije dva treninga dnevno povećanje broja leukocita iznosilo 65,3%, što je znatno više nego poslije napornih treninga jednom dnevno. Prema tome, veća efikasnost treninga postiže se u slučajevima, kada se dnevno opterećenje raspodijeli na dva i više treninga dnevno.
Reference Astrand, I. (1960).: Aerobic work capacity in men and women with special reference to age. Acta physiologica Scand., 49. Astrand, P.-O. and Saltin, B. (1961).: Maximal oxygen uptake and heart rate in various types of muscular activity. J. Appl. Physiol. 16. Astrand, P.-O. and Saltin, B. (1961).: Oxygen uptake during the first minutes of heavy muscular exercise. J. Appl. Physiol. 16. Bjelica, D.: Uticaj fudbalskog treninga na biomotorički status kadeta Crne Gore. Doktorska disertacija, Fakultet sporta i fizičkog vaspitanja Univerziteta u Beogradu, Beograd, 2003. Christensen, H., Hedman, R., Saltin, B. (1960).: Intermittent and comtinuous running. Acta physiologica Scand., 50 Davis, A. (1985).: Anaerobic threshold. Med. Sci. sports exercise, 17. deVries, A. (1986).: Physiology of exercise for physical education and athletics. Brown publishers, Dubuque. diPrampero, E., Ferretti, G. (1990).: Factors limiting maximal oxygen consumption in humans. Respir. Physiol. 80. Drobnjak, D., Nikolić, V., Bjelica, D., Šljivić, R., Rašović, D.: Nacionalni program sporta u Crnoj Gori (Prezentacija na okruglom stolu na Prvom kongresu CSA, Kotor 2005.), ’’Sport Mont’’, Podgorica, 2005/6-7. Farrell, A. and al. (1979).: Plasma lactate accumulation and distance running performance. Med. Sci. sports exercise, 11. Graham, E. (1988).: Lactate metabolism during submaximal and maximal exerise. Heart Failure 4. Guyton, A.C.: Medicinska fiziologija. „Medicinska Knjiga”, Beograd-Zagreb, 1981. Harris, R. and al. (1976).: Time course of phosphorylcreatine resynthesis during recovery of the quadriceps muscle in man. Pfligers Arch. 367. Jakovljev, N.: Biohemija sporta. NIP Partizan, Beograd, 1979. Katz, A., Sahlin, K. (1988).: Regulation of lactic acid production during exercise. J. Appl. Physiol. 65. Margaria, R.: Biomechanics and energetics of muscular exercise. Claredon press, Oxford, 1979. Nikolić, Z.: Anaerobni prag kod dinamičkog rada rukama i nogama, maksimalna izometrijska sila odgovarajućih mišićnih grupa i neki rezultati u plivanju i trčanju. Doc. Dis. Beograd, 1982 Nikolić, Z., Ilić, N. (1992).: Maximal oxigen uptake in trained and untrained 15-years boys. Br. J. Sports Med., 26. Nikolić, Z., Todorović, B. (1984).: Anaerobic threshold during arm and leg exercises and cardiorespiratory fitness tests in a group of male and felame students. Int. J. Sports Med., 5. Rash, J. (1974).: Maximal oxygen intake as a predictor of performance in running events. Eur. J. Appl. Physiol. 41. Rivera, A. et al. (1980).: Metabolic and performance responses to anaerobic threshold and high intensity training. Med. Sci. sports exercise, 12. Sahlin, K. et al. (1967).: Maximal oxygen uptake in athletes. J. Appl. Physiol. 23.
Stamford, A. (1975).: Maximal oxygen uptake during treadmill walking and running at various speeds. . J. Appl. Physiol., 39. Volkov, V. : Oporavak u sportu. NIP Partizan, Beograd, 1978. Wasserman, K. et al. (1973).: Anaerobic threshold and respiratory gas exchange during exercise. . J. Appl. Physiol., 35. Yoshida, T. et al. (1982).: Endurance training regimen based upon arterial lactate: effects on anaerobic threshold. Eur. . J. Appl. Physiol., 49.
POGLAVLJE IX
POJMOVI I DEFINICIJE FENOMENA U SPORTSKOM TRENINGU SISTEM KLJUČNIH ELEMENATA STRUKTURE SPORTSKOG TRENINGA
Uspešna komunikacija među ljudima zavisi od toga koliko znaju, o čemu razgovaraj - da bi se razumeli, moraju definisati pojmove termina kojim se služe. «Umetnost komuniciranja sa ljudima je prva etapa na putu uspeha. Merilo kojim se meri čovekov čitav radni vek je njegova uspešnost sa drugima!» Paul Packer
Ključni termini ----------------------------------------Antropološke karakteristike sportista Kibernetički modeli Jednačina specifikacije Trenažni stimulusi Struktura sportskog treninga Zakonitosti sportskog treninga Trenažna tehnologija Zamor sportista Oporavak sportista Ishrana sportista i zablude Krvne grupe Voda i dehidratacija Aklimatizacija Superkompenzacija ugljenih hidrata Izgradnja mišićnog tkiva Doping u sportu Treniranost sportista Kondiciona (fizička) priprema Sportska forma Selekcija u sportu Optimalni trening Kibernetički pristup Optimalna trenažna tehnologija Sportska takmičenja Menadžment u sportu Menadžment trenažne tehnologije
K
ada se iznose termini i definicije određenih pojmova uvek postoji opasnost da se oni zbog snage određenih autoriteta prihvate bez konvencije. Svakako da to nije pogubno za određenu struku, već naprotiv, predstavlja podsticaj za razmišljanje i traganje za odgovarajućim i boljim. Činjenica je da jedan veći broj pojmova i termina danas u sportskom treningu egzistira u naučnim i stručnim krugovima, kao dobro definisani i specifični izrazi po kojima se struka prepoznaje. Ono po čemu se prepoznaje stručnjak od nestručnjaka ne bazira se
na naučenim definicijama, nego na tumačenju smisla koji nude definicije, pa i sami termini. Značenje pojma izražavamo terminima i svakako da je srećna okolnost, ukoliko naziv (termin) određenog pojma odgovara svrsi njegove primene. Prilikom objašnjavanja nekog pojma obično se polazi od njegove etimologije, međutim, ovoga puta (zbog gore navedenog razloga) u prvi plan će se istaći korišćenje određenih termina, njihova suština i značenje. Ovo je učinjeno iz razloga što je u sportskom treningu prisutno korišćenje više termina, koji logički i empirijski imaju isto značenje, ali isto tako ima znatan broj termina koji nedovoljno dobro tumače sam pojam. Zbog ovoga se dešava da se treneri, pa i stručnjaci drugih struka, koje su u vezi sa sportskim treningom - kao stručni kadrovi u sportu, nedovoljno razumeju i teže sporazumevaju. Iz ovog razloga je važno da se učini temeljan dogovor o tome šta će se pod nekim nazivom (terminom) podrazumevati. Svi pojmovi u sportskom treningu su vrlo složeni, jer su proistekli iz sistemskog, integralnog, tj. kibernetičkog pristupa, zato je od velike koristi da se odmah na početku objasne kako bi dalji sadržaji knjige u kojima se ti pojmovi vrlo često pojavljuju, bili potpuno jasni i razumljivi. Kako se mnogi od definisanih pojmova pojavljuju i mnogo puta pre nego što su predmet razmatranja u određenim poglavljima ove knjige, oni će odmah biti objašnjeni da se izbegne konfuzija, zbog nejasnih termina. Budući da svi fenomeni u sportskom treningu (kao i sam sportski trening), predstavljaju složene dinamičke sisteme,* termini su obrađeni tako da su grupisani u odnosu na strukturu sistema sportskog treninga. Sagledavani su po elementima, kao podsistemima njegove strukture, koji se zasebno detaljno obrađuju u određenim poglavljima ove knjige. Definisani su kao odgovor na pitanje: Šta je to, šta su to? Antropološke karakteristike sportista-jednačina specifikacije, trenažni sadržaji, struktura sportskog treninga-sportska forma, zakonitosti sportskog treninga, trenažna tehnologijatransformacioni proces sportskog treninga, zamor-pretreniranost sportista, oporavak sportistaishrana sportista, doping u sportu, selekcija u sportu, kibernetički pristup sportskom treningu,...? *(složeni dinamički sistemi su otvoreni sistemi, sastavljni iz velikog broja elemenata-podsistema, koji su podložni promenama odnosno transformacijama).
Antropološke karakteristike sportista Antropologija predstavlja kovanicu dve reči: antropos - što znači čovek i logos - što znači nauka. Antropologija je nauka o čoveku. Izvorna definicija kaže da je to nauka o čoveku u vremenu (nastanak i razvoj čoveka od prvih tragova života do danas) i prostoru (cela površina zemljine kugle). Ovom naukom danas se bave razne naučne oblasti: filozofija, istorija, arheologija, geografija, sociologija, psihologija, biologija, fiziologija, medicina, etnologija, demografija, istorija umetnosti, ekologija, kineziologija i druge. Antropolološke karakteristike su: morfološke, konativne i sociološke. Morfološke karakteristike se odnose na procese rasta, razvoja i diferencijacije tkiva, kao i njihovo funkcionalno sazrevanje. One predstavljaju sistem antropometrijskih latentnih dimenzija, koje su dobijene kondenzovanjem (sažimanjem) više izmerenih antropometrijskih mera. Latentne dimenzije su: 1. Longitudinalna dimenzionalnost skeleta-odgovorna za rast kostiju u dužinu (antropometrijske mere, koje ulaze u njen sastav su: telesna visina, dužina ruku-podlaktice i
nadlaktice, dužina nogu-natkolenice i potkolenice, dužina stopala, dužina šake, sedeća visina itd.). 2. Transverzalna dimenzionalnost skeleta-odgovorna za rast kostiju u širinu, (antropometrijske mere, njenu strukturu čine: transverzalni dijametar grudnog koša, biakromijalni raspon, bikristalni raspon, bitrohanterijalni raspon, širina šake, širina kolena, širina stopala itd.). 3. Masa i volumen tela-odgovoran za ukupnu masu i obime tela (njegovu strukturu najčešće čini sledeća grupa mera: telesna masa, obimi grudnog koša, trbuha, natkolenice, potkolenice, podlaktice, nadlaktice itd.). 4. Potkožno masno tkivo-odgovoran je za ukupnu količinu masti u organizmu. Remeteći faktor je za većinu motoričkih radnji (njegovu strukturu najčešće čine nabori na trbuhu, leđima, nadlaktici, podlaktici, natkolenici, potkolenici, itd.). Konativne karakteristike su osobine ili crte ličnosti, koje utiču na modalitete ljudskih reakcija i na sposobnost adaptacije. Postoje normalne* i patološke** konativne karakteristike. Prisustvo ili odsustvo normalnih konativnih karakteristika nema direktnog uticaja na poremećaj adaptacije pojedinca. Za trenažni proces su daleko značajnije informacije o patološkim konativnim karakteristikama kod kojih povećan intenzitet smanjuje stepen adaptacije i tako direktno utiče na smanjenu efikasnost u trenažnom procesu. Tu pripadaju različiti oblici i stepeni neurotizma i psihotizma.
Graf. Kibernetički model regulativnih funkcija
Legenda
Konativni regulatori: epsilon = regulator aktiviteta
Kongitivni procesi:
hi = regulator organskih funkcija
I = ulazni procesor G = centralni procesor M = centralna memorija
alfa = regulator reakcije odbrane sigma = regulator reakcije napada delta = koordinator regulativnih funkcija
K = izlazni procesor
eta = integrator regulativnih funkcija
Model konativnih funkcija na osnovu koga je kasnije izabrana i baterija testova ličnosti, koji je proizišao iz neprekidne desetogodišnje analize Momirovića, Wolfa, Džamonje i saradnika, predstavlja sintezu i izvesnu reformulaciju modela koga su predložili Pauel i Rojs (Powel i Royce, 1982.), Horga, Ignjatović, Momirović i Gredelj (1982.) i Momirović, Horga i Bosnar (1982, 1984.). Po ovom modelu konativni deo pretpostavlja postojanje 6 regulativnih sistema, koji su opisani na sledeći način:
1. Regulator aktiviteta (EPSILON) je jedan od elementranih i najniže lociranih regulacionih sistema u hijerarhiji. Njegova funkcija je regulacija i modulacija aktivirajućeg dela retikularne formacije, pa je stoga neposredno odgovoran za aktivitet i energetski nivo na kom funkcionišu ostali sistemi, uključivši i kognitivne i motoričke procesore. Ekstravertni i introvertni modeli ponašanja zavise delom od osnovnog funkcionalnog nivoa regulatora aktiviteta. Poremećaji regulatora aktiviteta mogu uticati i na efikasnost funkcija kognitivnih i motoričkih procesora, budući da nivo aktiviteta mora biti u nekoj vezi i sa brzinom protoka informacija u centralnom nervnom sistemu. 2. Regulator organskih funkcija (HI) formiran je spregom subkortikalnih centara za regulaciju organskih funkcija, pretežno lociranih u hipotalamičkoj regiji, i njima nadređenih kortikalnih sistema za regulaciju i kontrolu. Poremećaji ovog regulatora izazivaju funkcionalne poremećaje osnovnih organskih sistema, kao što su kardiovaskularni, respiratorni, gastrointestinalni i uropoetski sistem, funkcionalne poremećaje osnovnih sistema za ulazne i izlazne operacije, tj. senzornog i motornog sistema, poremećaje sistema za kontrolu, posebno za kočenje elementarnih biotičkih procesa. Sekundarni poremećaji sprečavaju formiranje hipohondrijskog reakcionog sistema prema osnovnim organskim funkcijama.
3. Regulator reakcije odbrane (ALFA), koji je verovatno lociran u limbičkom sistemu, a modulira toničko uzbuđenje, delom na osnovu programa prenesenih genetičkim kodom, delom formiranih pod uticajem uslovljavanja u toku ontogenetskog razvoja. Model predpostavlja dvosmernu vezu između regulatora reakcija odbrane i regulatora organskih funkcija, jednosmernu vezu između regulatora reakcija odbrane i regulatora reakcija napada i dvosmernu vezu između regulatora reakcija odbrane i sistema za koordinaciju i integraciju regulativnih funkcija. Pri tome su oba ova sistema funkcionalno nadređena, zajedno sa centralnim kognitivnim procesorom, sistemu za regulaciju reakcija odbrane. Većina neurotskih poremećaja povezana je sa disfunkcijom regulatora reakcija odbrane. To su pre svega, različiti modaliteti i simptomi anksioznosti, koja čini osnovu za posebno modelovanje patološke reakcije, kao što su fobičnost,
opsesivnost i kompulsivnost. Senzorna i emocionalna preosetljivost je istovremeno, i jednim delom uzrok i posledica, poremećaja sistema za regulaciju odbrane. Disfunkcija ovog regulatora, ako je u sprezi sa disfunkcijom regulatora aktiviteta, generiše depresivne modalitete ponašanja i modalitete, koji se obično nazivaju psihosteničnim, a ako se ovoj sprezi pridruži i disfunkcija sistema za koordinaciju regulativnih funkcija, formiraju se teže depresivne, opsesivne i kompulsivne reakcije. Poremećaji osnovnih biotičkih funkcija najčešće se javljaju ako se disfunkciji svih ovih sistema pridruži i disfunkcija regulatora organskih funkcija. Pri tome, ALFA regulator je odgovoran za najveći deo varijanse Ajzenkovog faktora generalnog neurotizma, ili tom faktoru sličnog faktora (u prostoru drugog reda) R.B. Katela (Cattell). 4. Regulator reakcije napada (SIGMA), koji je takođe verovatno lociran u limbičkom sistemu, modelira, slično centru za regulaciju reakcija odbrane, primarno toničko uzbuđenje, ali na osnovu programa za destruktivne reakcije, koji su formirani bilo u toku filogeneze ili ontogeneze. Model dopušta neposredno aktiviranje ovih programa - u tom slučaju reč je o primarnoj agresivnosti, ili sekundarno aktiviranje na osnovu signala iz centra za regulaciju reakcija odbrane, pri čemu je reč o sekundarnoj agresivnosti. Zbog energetskog potencijala potrebnog za realizaciju agresije, model pretpostavlja značajnu vezu između regulatora reakcija napada i regulatora aktiviteta. Pretpostavlja se da su funkcije regulatora reakcija napada subordinirane funkcijama sistema za koordinaciju i integraciju regulativnih funkcija, a i funkcijama centralnog kognitivnog procesora. Poremećaji regulatora reakcija napada ogledaju se u različito modelovanim agresivnim reakcijama, od kojih neke mogu biti neposredna posledica fiksacija na oralnu ili analnu fazu libidonoznog razvoja. Slaba kontrola neposredih impulsa, koji ne moraju nužno da vode do destruktivnih reakcija, takođe je po ovom modelu posledica disfunkcije sigma regulatora. 5. Sistem za koordinaciju regulativnih funkcija (DELTA) koordinira funkcije subsistema, koji se funkcionalno ili hijerarhijski razlikuju, uključujući i funkcije kognitivnih procesora. Zbog toga je ovaj sistem funkcionalno nadređen regulatorima organskih funkcija, reakcija napada i reakcija odbrane, a u nekoj meri i regulatoru aktiviteta, bar u ekstremnim područjima raspona regulacije tog regulatora. Poremećaj regulatora za koordinaciju regulativnih funkcija izaziva dezorganizaciju i disocijaciju kognitivnih i konativnih procesa, kao i poremećaje motoričkih funkcija, posebno onih koji zavise od sistema za regulaciju trajektorija kretanja i sistema za sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa. Šizoidni, paranoidni i manični simptomi neposredni su proizvod poremećaja ovog sistema, međutim, teži poremećaji delta sistema proizvode i sekundarne poremećaje svih sistema koji su mu funkcionalno podređeni. Pri tome su po pravilu prvo pogođeni složeniji kognitivni i/ili regulativni procesi, među njima i informatički veoma složeni, ulazno-izlazni procesi. Zbog toga su teže forme senzorne i motorne konverzije, neki oblici inhibitorne konverzije i fiksirane fobije, opsesije i kompulzije. Neposredna posledica poremećaja delta regulatora je po svemu sudeći prava osnova Ajzenkovog faktora psihoticizma. 6. Sistem za integraciju regulativnih funkcija (ETA) ima najviši položaj u hijerarhiji konativnih regulativnih sistema. Osnovna funkcija ovog sistema je da integriše konativne promene pod vidom strukture psihološkog polja, a posebno pod vidom strukture socijalnog polja i strukture promena u tom polju. Zbog toga je verovatno, skup programa koji određuju funkcije ovog sistema pretežno formiran u toku vaspitnog procesa i to ne samo uslovljavanjem, već i pojačavanjem, a možda i internalizacijom. Socijalna dezadaptacija neposredna je posledica
poremećaja ovog sistema čija lokacija nije jasna, ali je možda smešten, kako pokazuju neka Lurijina istraživanja u frontalnim delovima korteksa. Stoga od sistema za integraciju regulativnih funkcija neposredno zavisi stepen socijalizacije, a socijalizacijski procesi neposredno utiču na formiranje programa, koji su implementirani u ovaj sistem. U sprezi sa sistemom za koordinaciju regulativnih funkcija, sistem za integraciju regulativnih funkcija je nadređen svim konativnim regulacionim sistemima. Konstruisani kibernetički model konativnih regulatora zasnovan je na rezultatima empirijskih istraživanja ličnosti i uspostavljenih relacija sa relevantnim teorijama konativnog funkcionisanja, kao što je Eysenckova teorija ličnosti (1947, 1952, 1959, 1969, 1970.), Cattellova teorija ličnosti (1950, 1956, 1968, 1970, 1973.), Guilfordova teorija ličnosti (1956, 1959, 1975.) i Momirovićeva teorija o strukturi patoloških konativnih faktora (1963, 1971). Po svojoj konstrukciji ovaj model je sličan modelu #Big five# Guilforda i kibernetičkom modelu Powla i Royca (1982.). Hijerarhijska struktura modela i položaj osnovnih regulacionih sistema sličan je u svim modelima regulativnih funkcija koji su danas aktuelni. Momirović, Horga i Bosnar (1982.) su prilikom formiranja kibernetičkog modela strukture konativnih faktora izvršili konstrukciju kolekcije od 31 mernog instrumenta (1407 stavki) koji su procenjivali svih 6 regulativnih mehanizama konativnog funkcionisanja (lit red. br.) * Normalne konativne karakteristike su odgovorne za modalitete ponašanja kod kojih stepen adaptacije nije poremećen i uglavnom su normalno raspoređeni u populaciju. Po Cattellu primarni konativni faktori su (16 PF-personalnih faktora): afektomimija (CA), inteligencija (CB), ego snaga (CC), dominacija (CE), surgencija (CF), superego (CG), parmija (CH), premsija (CI), protensija (CL), autija (CM), fitmija (CN), psihastenija (CO), radikalizam (CQ1), individualizam (CQ2), samokontrola (CQ3), ergička tenzija (CQ4) i dr. Ukupno je izolovano preko 60 takvih faktora. Različiti autori, na različitim populacijama i sa različitim mernim instrumentima, dobili su različite rezultate u pogledu strukture normalnih konativnih dimenzija (Cattel-1949, 1956, 1966, Eysenck- 1964, 1969, Momirović- 1971. i dr.). ** Povećan intenzitet patoloških konativnih faktora ili crta ličnosti smanjuje stepen adaptacije, što uz činjenicu da je njihov koeficijent urođenosti (naslednosti) vrlo visok (82) govori koliko je štetno prisustvo bilo kog patološkog faktora u strukturi ličnosti sportiste. U prostoru patoloških konativnih faktora utvrđena je egzistencija sledećih faktora prvog reda: anksioznost (A1), fobičnost (F2), opsesivnost (O3), kompulzivnost (C4), hipersenzitivnost (S5), depresivnost (D6), inhibitorna konverzija (I7), senzorna konverzija (E8), motorna konverzija (Z9), kardiovaskularna konverzija (K10), gastrointestinalna konverzija (G11), respiratorna konverzija (R12), hipohondrija (H13), impulzivnost (N14), agresivnost (T15), hipomatičnost (M16), šizoidnost (L17) i paranoidnost (P18). U prostoru drugog reda izolovane su četiri grupe faktora: Astenični (anksiozni) sindrom (čine ga primarni faktori A1, F2, O3, C4, S5 i D6). Konverzivni sindrom (čine ga sledeći faktori: I7, E8, Z9, K10, G11, R12 i H13). Stenični sindrom (čine ga: H14, T15 i M16). Disocijativni sindrom (pored faktora L17 i P18, njemu pripadaju i I7 i D6). U prostoru trećeg reda postoji generalni neurotizam i generalni psihotizam, a u prostoru četvrtog reda generalni patološki konativni faktor (Momirović i saradnici- 1971.). Sociološke karakteristike su karakteristike mikro (porodica) i makro (društvo) sredine kojima pripada pojedinac. U dosadašnjim istraživanjima socijalnog statusa* utvrđeni su sledeći subsistemi: Socijalizacijski – kojem pripada stepen obrazovanja pojedinca u društvu i karakteristike mesta u kojem je osoba provela rano detinstvo; Institucionalizacijski – kome pripada položaj pojedinca u radnoj organizaciji i društvenopolitičkoj organizaciji, kao i njegova politička orijentacija;
Sankcijski - standard u porodici, životni stil (natprosečni standard) i karakteristike mesta gde pojedinac živi. Otkrivanje zakonitosti u okviru svih ovih subsistema i uticaj tih zakonitosti na uspeh u sportskim aktivnostima je osnovni i najvažniji zadatak sociologije sporta. Poseban sociološki problem u vrhunskim sportskim ekipama je nastajanje i održavanje grupne dinamike za koju još nepostoji neka konkretna odnosno aplikativna teorija. * Socijalni status sportiste, odnosno njegov socijalni položaj (makro i mikrosredina-profesija, materijalna situacija u porodici i društvu, stambeni uslovi i dr.) imaju veliki uticaj na uspešnost u sportu. Danas, kada sportisti ulažu velike napore na treningu i takmičenju - više nego ikad ističe se potreba u pružanju pomoći od strane društva u smislu finansiranja preko marketinga, sponzorstva i sl. Sve ovo zavisi od društveno-ekonomskih mogućnosti i od društvenog i materijalnog vrednovanja i stimulisanja stvaralaštva u sportu. Tome, svakako, pripada i stepen školovanja, socijalne i zdravstvene zaštite sportista itd.
Antropološke sposobnosti sportista su: funkcionalne, motoričke i kognitivne. Funkcionalne sposobnosti sportista su: a) kardiorespiratorne (cirkulatorne) odgovorne za transport kiseonika i aerobne sposobnosti, b) mišićne (metaboličke) odgovorne kako za aerobne, tako i za anaerobne sposobnosti. Reč je o regulativnim mehanizmima cirkulatornih i mišićnih adaptacija, kao i o samim organskim sistemima i njihovoj efikasnosti. Budući da je funkcionalnim sposobnostima sportista posvećen velik deo ove knjige, one su detaljno razmatrane sa posebnim akcentom na optimalne trenažne stimuluse za njihovu transformaciju posebno u delu “Metodika sportskog treninga”. Motoričke sposobnosti (antropomotoričke sposobnosti) predstavljaju u jezičkom smislu kovanicu dve reči: antropos - što znači čovek i motorika (motor lat.) - što znači pokretač, pokretna sila. Odnosi se na motoriku čoveka sa celokupnom kompleksnošću kretanja, u zavisnosti od njegovih individualnih potencijala. Često se kao alternativni termini javljaju biomotorika, a sve manje pogrešan termin psihomotorika. Još su u upotrebi termini “fizičke sposobnosti i fizička svojstva”, može se čuti i vrlo širok i neprikladan naziv psihofizičke sposobnosti. U ovoj knjizi će biti korišćeni termini motoričke i antropomotoričke sposobnosti u kontekstu njihovog učešća u rešavanju specifičnih motoričkih zadataka radi ostvarivanja osnovnog ciljasportskog rezultata. Nivo znanja o motorici još nije takvo da se može jasno otkloniti dilema o njihovom broju, kao i o tome kako treba zvati motoričke sposobnosti koje su osnova celokupnog kretanja čoveka, a kako one koje su se razvile na bazi ovih sposobnosti, a koje su potrebne u specifičnim sportskim aktivnostima. Kao prihvatljivo rešenje uzeto je da se prve nazivaju bazičnim, a druge specifičnim motoričkim sposobnostima. Ovo je vrlo gruba klasifikacija i dalja istraživanja motorike će morati biti usmerena ka pravljenju i proveravanju modela, koji će dati finu diferencijaciju među motoričkim sposobnostima. Bazične (neki autori ih nazivaju i esencijalnim) motoričke sposobnosti su: brzina, snaga, izdržljivost, koordinacija, gipkost, preciznost i ravnoteža. Specifične motoričke sposobnosti grubo rečeno su uvek kombinacija i specifična manifestacija bazičnih motoričkih sposobnosti u određenim sportskim aktivnostima. Svaka od ovih kombinacija (kao brzinska i eksplozivna snaga, izdržljivost u snazi, brzinska izdržljivost, brzinsko-snažna izdržljivost…, i verovatno tu nije kraj?) se ne javljaju u istom obliku. Sve su različitog tipa u zavisnosti od mehaničkog-biomehaničkog i biohemijskog (energetskogmetaboličkog) karaktera specifičnog motoričkog zadatka. Ovi tipovi ispoljavanja specifičnih motoričkih sposobnosti, njihov razvoj i specifična primena sredstava, metoda i opterećenja, treba da bude predmet izučavanja u okviru svakog sporta, sportske grane i discipline. U ovoj knjizi se
kroz metode treninga detaljnije analiziraju specifične motoričke sposobnosti kojima se najčešće operiše u sportskoj praksi. Graf. Kibernetički model motoričkog funkcionisanja
Osnovu pokušaja konstrukcije kibernetičkog modela motoričkog funkcionisanja od strane Momirovića i saradnika (1985.) činila su predhodna strukturalna, funkcionalna i klasifikacijska istraživanja motoričkih sposobnosti i njihova sinteza (Momirović i saradnici- 1970, Gredelj i saradnici- 1975, Kurelić i saradnici- 1975. i 1979, Metikoš i saradnici- 1979, Hošek -1972, i dr.). Ovaj model tretira sisteme za regulaciju motoričkih funkcija, kao poseban segment celokupnog sistema za obradu informacija i donošenje odluka, što je u skladu sa generalno prihvaćenom teorijom u kognitivnoj psihologiji, ali i sa rezultatima najvećeg broja do sada sprovedenih istraživanja, kao i dosadašnjim pokušajima konstrukcije modela (posebno modela Anohina), koji u suštini pripadaju klasi kognitivnih modela.
Kako svaki skup podataka omogućava konstrukciju različitih, ali istovremeno i jednako prihvatljivih modela, to se i ovde prezentirani, analizirani, modifikovani model (Malacko i Fratrić -1996.), može smatrati samo jednim od jednako mogućih i jednako prihvatljivih modela. Osnovnu konstrukciju kibernetičkog modela motoričkog funkcionisanja čine funkcionalne jedinice motoričkih regulatora, kognitivnih procesora i konativnih regulatora, sa ulaznim i izlaznim procesorima, koji su međusobno povezani i uslovljeni Funkcionalne jedinice motoričkih regulatora su: RTK-regulator trajektorije kretanja, odgovoran za formiranje složenih kretnih struktura i kontrolu njihovog izvođenja; SRT-sinergijski regulator i regulator tonusa, odgovoran za koordinaciju rada efektora; RS-regulator snage, odgovoran za intenzitet aktiviranja motoričkih jedinica; RI-regulator izdržljivosti , odgovoran za kontrolu trajanja ekscitacije motoričkih jedinica.
Funkcionalne jedinice kognitivnih procesora u modelu su: I-perceptivni procesor, odgovoran za dekodiranje, strukturiranje i pretraživanje ulaznih informacija; G-centralni kognitivni procesor, odgovoran za koordinaciju i kontrolu rada kognitivnih procesora, sintezu informacija, donošenje odluka i kontrolu njihovog sprovođenja; P-paralelni procesor, odgovoran za simultano procesiranje, pretraživanje memorije i simultanu sintezu; S-serijalni procesor, odgovoran za serijalno procesiranje, pretraživanje memorije i anticipaciju efekata izlaznih signala. Funkcionalne jedinice konativnih regulatora u modelu motoričkog funkcionisanja su: DELTA-regulator za koordinaciju regulativnih funkcija, odgovoran za kontrolu kognitivnih i konativnih procesa, kao i motoričkih funkcija, posebno onih koje zavise od sistema za regulaciju trajektorije kretanja (RTK) i sistema za sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa (SRT), EPSILON-regulator aktiviteta, odgovoran za aktivitet i energetski nivo na kom funkcionišu ostali sistemi, uključivši i kognitivne procese i motoričke regulatore. Ostale funkcionalne jedinice modela su: R-receptorski sistem; T-ulazni (talamički) filter; CL-časovnik (cloock), meri kada će se šta desiti, odgovoran za ritam pokreta; TM-merač vremena (timer), meri ukupno vreme; B-kratkotrajna memorija (bufer); M-dugotrajna ili centralna memorija; Mm-motorička memorija, specifičan deo centralne memorije; K-kinetički (motorički) procesor; E-efektorski (mišićni) sistem. Analizirajući konstruisani kibernetički model motoričkog funkcionisanja sa aspekta njegovog interakcijskog funkcionisanja, može se lako zaključiti, da model motoričkih regulatora ne može egzistirati sam po sebi, već se “gnezdi” u prvom redu u model kognitivnih procesora i konativnih regulatora. To znači da se analiziranjem motoričkih regulatora, bez interakcije sa kognitivnim procesorima i konativnim regulatorima, gubi velika količina relevantnih informacija u razumevanju integralnog motoričkog funkcionisanja ljudskog organizma. Drugim rečima moglo bi da se kaže da niko ne može da se bavi motoričkim funkcionisanjem a da se istovremeno ne bavi i konativnim karakteristikama i kognitivnim sposobnostima. Teorije ili koncepti kognitivnog učenja, perceptivno-motoričkih procesa, učenja veština, učenja pokreta, multisenzornog učenja i dr., dobro potvrđuju i dokazuju interakciju kognitivnih, konativnih i motoričkih procesa i da su njihovi domeni zaista isprepletani. U osnovi tih prosesa leži cirkulacija informacija, organizacija informacija, prerada informacija, smeštanje informacije u memoriju, donošenje odluka i primena informacija u nizu situacija putem kritičkog razmišljanja.
Centralni kognitivni procesor (G) za analizu informacija i donošenje odluka, direktno je povezan sa perceptivnim (ulaznim) procesorom (I), dvostrukom vezom sa serijalnim (S) i paralelnim (P) procesorom. Na motoričko funkcionisanje, preko regulatora za koordinaciju regulativnih funkcija (DELTA), ima najveći uticaj na regulator trajektorije kretanja (RTK) i sinergijski regulator i regulator tomusa (SRT), sa kojim ima dvostruku vezu, a sinergijski regulator i regulator tonusa je u jednostrukoj vezi sa regulatorom za aktiviranje motoričkih jedinica (RS) i regulatorom za kontrolu trajanja aktivnosti motoričkih jedinica (RI). Kinetički (motorički) procesor (K), koji upravlja efektorskim sistemom (E), povezan je dvostrukim i jednostrukim vezama sa svim kognitivnim procesorima, konativnim regulatorima i motoričkim regulatorima, kao i sa centralnom (dugotrajnom) memorijom (M) u kojoj je uskladištena motorička (kinetička) memorija (Mm). Regulator aktiviteta (EPSILON) je povezan sa regulatorom za aktiviranje motoričkih jedinica i regulatorom za kontrolu trajanja aktivnosti motoričkih jedinica. Preko receptorskog sistema (R) i ulaznog filtera (T), koji je u dvostrukoj vezi sa perceptivnim (ulaznim) procesorom, a ovaj sa kratkotrajnom memorijom (B), ima uticaja na kinetički procesor i efektorske organe. Model uključuje još i časovnik - slock (CL) i odmerivač vremena - timer (TM). Na osnovu ovako dobijenog kibernetičkog modela motoričkog funkcionisanja, sasvim je izvesno da je motorička aktivnost u funkciji centralnog kognitivnog procesora i obrnuto, što praktično znači da je motorička aktivnost ustvari specifična intelektualna aktivnost. Kognitivne sposobnosti ili intelektualne sposobnosti su one koje omogućuju prijem, prenos i preradu informacija i najčešće se govori o opštoj kognitivnoj sposobnosti, odnosno o opštoj ineligenciji ili generalnom G-faktoru. Pretpostavlja se da nema ni jednog sporta gde Gfaktor nema uticaja na rezultat. Istraživanja su pokazala da je G-faktor vrlo složen i da njegovu strukturu čine uži faktori kao: -faktor perceptivnog rezonovanja (odgovoran za brzo opažanje, uočavanje odnosa u prostoru i pamćenja podataka); -faktor simboličkog rezonovanja (odgovoran za sposobnost operisanja simbolima i apstraktnog načina mišljenja); -faktor edukcije (sposobnost integralnog načina razmišljanja i uspostavljanja zakonitosti). Pokazalo se da su kod složenije strukture sportske aktivnosti neophodne kognitivne sposobnosti na višem nivou.
Kibernetički model kognitivnih sposobnosti Na osnovnim postulatima Lurije (1976.) o kortikalnim funkcijama, Momirović i saradnici (1978.) razvijaju svoj kibernetički model kognitivnih sposobnosti, za koji sami autori ističu da je u velikoj meri kongruentan modelu Dassa, Kirbiya i Jarmana (1975.). Momirović i saradnici operacionalno definišu inteligenciju, kao efikasnost sistema za procesiranje informacija u situacijama kada je potrebno inteligentno reagovanje, koje se odvija kroz aktivnost sledećih sedam funkcionalnih jedinica sitema za procesiranje informacija: R-receptorski sistem, kao neophodan uslov da dođe do prijema informacija, T-ulazni (talamički) filter, koji filtrira signale,
I-perceptivni procesor-procesor za dekodiranje, struktuiranje i pretraživanje ulaznih informacija (imput procesor). U interakciji sa ostalim procesorima sistema daje efekte, koji mogu da se interpretiraju kao perceptivne sposobnosti, B-kratkotrajna memorija, čija je svrha privremeno čuvanje informacija, koje su prešle ulazne procesore. Veoma je podložna ometanju i deluje, kao selektivni faktor i distributer informacija. M-dugotrajna memorija, čija je osnovna funkcija trajno čuvanje obrađenih informacija, S-serijalni procesor, procesor za serijalnu (sukcesivnu) analizu informacija. Odgovoran je za sekvencijalno pretraživanje kratkotrajne i dugotrajne memorije i analizu informacija, koje su transformisane u neki simbolički kod. Odgovoran je za procese u kojima dolaze do izražaja stečena znanja, verbalne, odnosno simboličke sposobnosti, P-paralelni procesor za paralelnu (simultanu) analizu informacija, odgovoran za istovremeno procesiranje većeg broja informatičkih tokova i paralelno pretraživanje kratkotrajne i dugotrajne memorije. Odgovoran je za procese u kojima učestvuju sposobnosti rezonovanja, spacijalizacije, odnosno edukcione sposobnosti, G-centralni procesor čija je osnovna funkcija programiranje, regulisanje i kontrola rada ostalih procesora i integracija reszultata koji su dobijeni tim procesorima; centralni procesor je i glavni procesor za donošenje odluke i kontrolu njihovog sprovođenje. Komunikacije između pojedinih procesora i jedinice za čuvanje informacija regulisane su posebnim filterskim procesorima čija je funkcija selekcija informacija i diferencijalno usmeravanje njihovih tokova. Sve jedinice modela imaju svoju fiziološku podlogu, a osnovna karateristika jeste da jedinice ne deluju praktično nikada izolovano jedna od druge. Osnovna vrednost za kojom su autori modela tragali je da se utvrdi kako će u skladu sa postavljenim zadatkom teći informacije da bi se ostvarilo najbolje rešenje. U cilju da se formira ekonomična baterija testova za procenu osnovnih dimenzija kognitivnih sposobnosti, autori su primenili skup od 31 testa za procenu kognitivnih karakteristika na uzorku od 800 ispitanika muškog pola, starosti od 19 do 27 godina (Wolf, Momirović i Džamonja1992.). Graf. Model strukture kognitivnih procesora
Na osnovu ovog konstruisanog modela može se videti kako informacije prolaze kroz nervni sistem od izvorišta do odredišta. Do receptorskog sistema (R) dolaze signali koje detektuju promene u fizikalnom polju - ne vršeći obradu, a odatle odlaze u ulazni filter (T), koji ima funkciju da izvrši filtriranje (blokiranje) signala i da odredi dalji pravac (distribuciju) signala. Ako je signal prošao talamički filter, on ide u perceptivni (ulazni) procesor (I), koji obavlja veoma koplikovane radnje, pri čemu koristi tri pomoćna procesora: - indikator - uređaj za identifikaciju (prepoznavanje), koji obrađuje informacije; - analizator - uređaj za analizu, koji analizira sve signale koji su stigli i pronalazi određenu podgrupu signala sa određenim zadatkom, i - sintetizator - uređaj za sintezu, koji formira novi oblik i praktično sadrži glavni perceptivni program. Kada signal uđe u ulazni procesor, on ima gotove programe i reaguje na njih. Iz perceptivnog (ulaznog) procesora signali idu u uređaj (B-bufer) za kratkotrajnu memoriju, koja funkcioniše na taj način da sačuva neke informacije koje su prošle procenjivanje. Kratkotrajna memorija funkcioniše na principu menjanja električnog potencijala ćelija, zbog čega neke kratkotrajne informacije iz tog mesta mogu biti izbrisane, a kasnije obnovljene. Još nije jasno koliko se informacija zadržava u kratkotrajnoj memoriji. Uloga perceptivnog procesora nije samo da primi informacije i da ih dalje pošalje, već može da pretražuje kratkotrajnu memoriju i ono što mu je potrebno zadržava, tj. vrši prepoznavanje stvari. Na taj način, perseptivni procesor sa kratkotrajnom memorijom ostvaruje kontinuiranu kružnu kooperaciju. Kratkotrajna memorija šalje informacije u najvažniji deo nervnog sistema, a to je centralni (glavni) kognitivni procesor (G), od kojeg zavisi funkcionisanje celog nervnog sistema. Centralni procesor ima i pomoćne uređaje, koji su veoma važni, a to su: paraleni procesor (P) i serijalni procesor (S), čija funkcija je već ranije opisana.
Centralni procesor primljene prepoznate informacije (komparira), preuređuje (restruktuira, kondenzuje, transformiše) i na osnovu informacija iz svih procesora donosi odluku da se nešto uradi, ili ne uradi. Obrađene informacije centralni procesor šalje u dugotrajnu memoriju (M), preko koje vrši aktiviranje kinetičkog procesora (K), koji je direktno aktiviran i od centralnog, serijalnog i paralelnog procesora. Kinetički procesor je uređaj koji prima informacije od svih procesora i vrši akciju, pošto je svaka ljudska misaona operacija priprema za neku potencijalnu akciju.
Dijagnostika antropoloških karakteristika sportista U cilju optimizacije treninga neophodno je imati uvid u aktuelno stanje relevantnih sposobnosti, osobina i karakteristika sportista, kao i uvid u specifične zahteve pojedinog sporta ili sportske discipline. Važno je utvrditi i pratiti one antropološke (somatske, funkcionalne, biohemijske, biomehaničke, motoričke, socijalne i psihološke pokazatelje) karakteristike, koje će pomoći u dijagnostici stanja treniranosti i omogućiti programiranje i kontrolu treninga s adekvatnim opterećenjima, sredstvima i metodama. Istovremeno sa analizom sportskih aktivnosti, dijagnostikom se ocenjuju zahtevi te sportske discipline za određenim antropološkim karakteristikama. Dijagnostikom antropološkog statusa istovremeno se ostvaruje i njen najvažniji zadatak, a to je ocenjivanje treniranosti sportiste, kao temeljna aktivnost za unapređenje sportskih rezultata, a time i sporta u celini. Današnja dijagnostika u sportskom treningu je predmet i rezultat naučnih istraživanja sa jedne strane i svakodnevne prakse i rutina sa druge strane. Dijagnostika, tj. utvrđivanje stanja treniranosti i sportske forme predstavlja prvi korak u kreiranju, upravljanju i kontroli procesa sportskog treninga. Tab. Hijerarhijska struktura činilaca uspešnosti u sportskim igrama (preuzeto od Dragan Milanović)
TAKMIČARSKA EFIKASNOST SPORTISTA FAZA ODBRANE
FAZA NAPADA
IV OSTALI PARAMETRI
III
KOMPLEKS OSOBINA ODGOVORNIH ZA MIKROSOCIJALNU ADAPTACIJU
SPECIFIČNA ZNANJA ODGOVORNA ZA TEORIJSKU PRIPREMLJENOST
KOMPLEKS SPOSOBNOSTI I ZNANJA ODGOVORNIH ZA TAKTIČKU PRIPREMLJENOST
KOMPLEKS SPOSOBNOSTI I ZNANJA ODGOVORNIH ZA TEHNIČKU PRIPREMLJENOST
KOMPLEKS SPOSOBNOSTI ODGOVORNIH ZA SPECIFIČNU KONDICIJSKU PRIPREMLJENOST
SITUACIONA EFIKASNOST SPORTISTA
II
SPECIFIČNE SPOSOBNOSTI I ZNANJA SPORTISTA ZDRAVSTVENI STATUS
MORFOLOŠKE KARAKTERISTIKE
BAZIČNE FUNKCIONALNE SPOSOBNOSTI
BAZIČNE MOTORIČKE (FIZIČKE) SPOSOBNOSTI
KONGITIVNE (INTELEKTUALNE) SPOSOBNOSTI
BAZIČNE ANTROPOLOŠKE KARAKTERISTIKE
KONATIVNE DIMENZIJE LIČNOSTI
I
Na temelju dijagnostikovanih veličina, tj. utvrđenih dobrih i loših strana treniranosti sportiste, mogu se postaviti ciljevi i zadaci trenažnog procesa, kao i programi trenažne (upravljačke) aktivnosti za pojedine cikluse u kojima se odvija sportska priprema. Upravljanje kondicionom i tehničko-taktičkom pripremom, ostvaruje se putem programa uz poštovanje osnovnih principa (i/ili zakonitosti), pravila i metoda treninga, kao i situacionih uslova. Efekti ovako primenjenih programa treninga mogu se utvrditi jedino testiranjem (stalna dijagnoza i kontrola) onih antropoloških dimenzija na koje se treningom želi uticati. Ova efikasnost trenažnih programa utvrđuje se putem objektivnih dijagnostičkih postupaka, ali i subjektivnim procenama, koje se ne smeju zanemariti. Dijagnostikovano stanje treniranosti se upoređuje sa željenim unapred definisanim stanjem, koje se nalazi u cilju. Na ovakav način je omogućeno vrednovanje-valorizovanje trenažnog efekta i eventualne korekcije plana i programa narednih treninga. Tumačenje tzv. ekspertiza ukupne treniranosti sportista nije moguće bez integralne, morfološke dijagnostike, funkcionalne dijagnostike, biomehaničke dijagnostike, motoričke (ili antropomotoričke) dijagnostike i psihosocijalne dijagnostike. Reč je o interdisciplinarnom pristupu u dijagnostici stanja treniranosti, koji se u poslednje vreme izuzetno razvio (npr. morfofunkcionalna dijagnostika, funkcionalno-motorička dijagnostika, morfo-funkcionalno-motorička dijagnostika, psiho-motorička dijagnostika, socio-psihološka dijagnostika i njihove međusobne kombinacije). Osnovni cilj dijagnostike sportista je optimalno upravljanje sportskom formom. Da bi to bilo ostvarivo neophodno je poznavati : 1.Individualne karakteristike sportista; 2.Zakonitosti sportskog treninga-teoriju treninga. Putem dijagnostike treniranosti prikupljaju se podaci o utvrđenom stanju sportiste, kao polazište za programiranje treninga; dobijaju se povratne informacije i mogućnost njihovog upoređivanja kada je višestruko sproveden dijagnostički postupak, informacije o uticaju sprovedenog trenažnog programa-da li je došlo, koliko i u kom smeru do promena, da li su promene u skladu sa planiranim i sprovedenim trenažnim programom i da li su potrebne i kakve korekcije. Vrši se edukacija trenera i sportista o predhodno navedenom, povećanje efikasnosti trenažnog procesa; omogućuje se prognoza sportskog potencijala preko baze podataka prikupljenih kroz duži vremenski period; vrši se modelovanje karakteristika vrhunskog sportiste (jednačina specifikacije), koji nam služi u selektivnoj proceduri, a posebno konstruisanje programa identifikacije talenata.
Jednačina specifikacije NAJVAŽNIJE JE DA ODREDIMO, ŠTA JE NAJVAŽNIJE!
Model hijerarhijske strukture sportskih aktivnosti naziva se jednačina specifikacije. Tu strukturu čine faktori od kojih zavisi uspešnost u određenom sportu. Najveći značaj jednačina
specifikacije ima u programiranju trenažnog rada. Ona sadrži sve antropološke karakteristike (osobine, sposobnosti) od kojih zavisi rezultat u određenoj sportskoj grani i disciplini i to u strogo hijerarhijski uređenom sistemu. Prva karakteristika u nizu ima najveći uticaj na rezultat, a poslednja najmanji. Jednačina specifikacije nam daje podatak koliko karakteristika (faktora) utiče na odeđenu sportsku aktivnost i koliki je uticaj (značaj i važnost) svake u postizanju sportskog rezultata. Kako je zadatak sportskog treninga da se trenažnim stimulusima (sredstvima, metodama i opterećenjem ) deluje samo na one osobine, sposobnosti i karakteristike od kojih zavisi sportski rezultat, nije ni potrebno objašnjavati važnost jednačine specifikacije, koja upravo daje odgovor na ovo pitanje. Ako neka antropološka karakteristika ima visok uticaj na rezultat, logično je da se moraju tražiti takvi pojedinci, koji poseduju prirodno visoko razvijenu upravo tu karakteristiku i primeniti takvi operatori treninga koji će maksimalno stimulisati njen razvoj. Mogućnost i veličina transformacije (promene, preobražaja) zavisi od genetske predispozicije, o čemu se ovde mora voditi računa. Jednačina specifikacije ima ogromni značaj za selekciju u sportu, tj. za ostvarivanje njenog najvažnijeg cilja-pronalaska talenta*. Daje odgovor na pitanje: ‘’Koje osobine, sposobnosti i karakteristike kod subjekta moramo dijagnostikovati u inicijalnoj selekciji?’’ Moramo raspolagati sa informacijom o koeficijentu urođenosti svake od antropoloških karakteristika. *Samo mlade osobe koje u sebi kriju talenat za neki sport mogu biti potencijalni vrhunski sportisti u tom sportu. Talenat je vrlo teško odrediti i definisati. Najčešće se u definiciji spominju određene dispozicije, kao pretpostavke na osnovu kojih se realno može očekivati da pojedinac može da razvije specifične sposobnosti od kojih zavisi uspešnost u određenoj sportskoj grani i disciplini. Takve potencijalne sposobnosti se mogu aktivirati samo u procesu konkretne praktične aktivnosti, pri čemu ogroman značaj ima prisustvo i egzogenih faktora, u prvom redu uslova za optimalni trenažni proces. Talenat, kao visok stepen sposobnosti za konkretnu sportsku aktivnost, podrazumeva da su te sposobnosti, karakteristike i osobine pretežno urođene, pri čemu se efikasna dinamika njihovih promena u pravcu maksimalnog razvoja ostvaruje pod uticajem optimalne trenažne tehnologije.
Ako najveći uticaj na sportski rezultat ima karakteristika sa visokim koeficijentom urođenosti (trasformacija ima ograničenu mogućnost), kroz sistem selekcije moramo tragati za onom osobom koja ima natprosečno (po određenim kriterijumima) razvijenu upravo tu karakteristiku. Jednačina specifikacije se izvodi obradom podataka dobijenih složenim procesom (metodama i mernim instrumentima), primenom matematičko-statističkih metoda, faktorske, kanoničke i regresione analize. O njima se više govorilo u trećem poglavlju ove knjige. Najčešći oblik jednačine specifikacije izgleda ovako: R= Suma n sa i=1 (aiFi)+ ex Ona proizilazi iz generalnog linearnog modela Y = AX + U, kojeg je prvi formulisao indijski matematičar Rao. Ova funkcija se takođe može prikazati i na sledeđi analitičan način: Y= a1X1 + a2X2 + a3X3 +...+ akXk + ak + 1U
Znači da R, tj. Y (rezultat ili uspeh u nekoj sportskoj aktivnosti) zavisi od faktora F, odnosno X1, X2, X3....Xk, koji utiču sa određenim koeficijentima a1,
a2, a3...ak. Što je neki koeficijent (a) kod nekog faktora (F odnosno X) veći, to je i veći uticaj tog faktora na uspeh u toj aktivnosti. Faktori su poređani po hijerarhiji, tako da se pomoću jednačine specifikacije može odrediti i relativni uticaj svakog od faktora na uspeh u nekoj aktivnosti. Uspeh zavisi i od još jednog nepoznatog faktora (ex,) odnosno (U), a koji utiče sa koeficijentom ak + 1. U (ex) je komponovan na sledeći način: U=b1E+b2S+b3Xk+1 +...+bmXk+m-2, gde (e) b1E predstavlja faktor greške (eror), b2S specifični faktor, b3Xk+1 sledeći faktor itd., zatim +bm nekakav faktor X koji iznosi k+m-2. Iz ovoga proizilazi da se u onome što nije predviđeno, krije greška merenja, specifični faktor, kao i niz nepoznatih faktora, koje tek treba otkriti. Modelovanje hijerarhijske strukture sporta predstavlja cilj kome treba da težimo i ka kome treba da usmerimo trenažni proces. On definiše uspešnost, tj. visok sportski rezultat. Subjekte odabiramo u odnosu na jednačinu specifikacije i ka njoj je usmeravamo. Kada ona nije utvrđena, rad je stihijskog i intuitivnog karaktera, trening neusmeren, a rezultat nepredvidiv. U takvom slučaju nema programiranja treninga i slaganja mozaika od sitnih detalja iz celokupnog prostora antropološkog statusa sportista, da bi se dobila integralna jasna slika. Onaj trener koji nema viziju (pretpostavku) slike, radi po principu: Ako bude-biće, ili kako bude!? Ukoliko trener ima viziju slike (rezultat i kriterijume), a nema za nju delove (prediktore-jednačinu specifikacije), što je vrlo čest slučaj u današnjoj sportskoj praksi, ostaje samo na nivou vizije. Da ne bi došlo do određene zablude u vezi sa jednačinom specifikacije i da sportista ne "podlegne" nasilju treninga i trenera, mora se istaći bitno upozorenje! Hijerarhijska struktura sportske aktivnosti se ovde sagledava u kontekstu vodećih osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi rezultat u toj aktivnosti. Kod osoba u inicijalnoj selekciji treba tražiti sličnu hijerarhijsku strukturu tj. vodeće faktore, koji odgovaraju određenom sportu, trening usmeriti ka usavršavanju najbolje (one koje sportista poseduje) sposobnosti, dok će ostale u određenoj meri pratiti razvoj najbolje. Mi u procesu treninga ne smemo tražiti vodeće faktore sporta, nego vodeće faktore sportista. Da bi proces sportskog treninga bio visoko efikasan ne smemo zaboraviti da pored navedenog i trener, kao drugi podsistem u sistemu Sportista-Trener mora zadovoljiti određene kriterijume uspešnosti. Slično hijerarhijskoj strukturi karakteristika sportista, uspešan trener je: -
BEZ PREDRASUDA! UVEK FOKUSIRAN I “U TOKU”! PUN ENTUZIJAZMA! SPREMAN NA KRITIKU! U SVAKOM PROBLEMU VIDI IZAZOV! NIJE SEBIČAN! U SVEMU VIDI DOBRO! STRPLJIV JE I UPORAN! NE ZAVIDI! VERUJE U SEBE! NE BOJI SE NEUSPEHA! ODGOVORAN JE ZA SVOJE POSTUPKE!
-
KOOPERATIVAN JE! OHRABRUJE DRUGE! NIJE SITNIČAV! UVEK IMA PLAN! IMA NAPISANE CILJEVE! DOBRO PLANIRA VREME! ZNA SVOJ POSAO! STALNO UČI! NE BOJI SE PROMENA! NIKAD NIJE MALODUŠAN!
Iz ovog modela se vidi koliko je bitno da trener ima visoko izražene pozitivne karakterne (konativne karakteristike) osobine, tj. crte ličnosti. One su stavljene po hijerarhiji na prvo mesto, jer od njih zavise sve ostale niže navedene. Samo ovakav trener je u stanju da motiviše druge, što predstavlja ključ uspeha u bilo kojoj upravljačkoj (menadžerskoj) delatnosti kakva je i trenažna tehnologija.
Trenažni stimulusi Pod trenažnim stimulusima podrazumevamo sredstva, metode i opterećenja u treningu. Primenom ovih stimulusa izazivamo željene efekte ili adaptacije. Njima stimulišemo razvoj onih karakteristika, koje se nalaze u jednačini specifikacije. Trenažnim stimulusima ostvarujemo specifične ciljane adaptacije. Samo precizno odabrana kompozicija sredstava, metoda i opterećenja za svakog pojedinca posebno može dovesti do harmoničnog jedinstva optimalne pripremljenosti, upravo onih karakteristika u hijerarhijskom odnosu, koji se nalaze u jednačini specifikacije. Trenažna sredstva ili sredstva treninga su osnovni trenažni stimulusi i pretstavljaju beskonačan broj mogućih vežbi kojima se koristimo. Raznovrsnost vežbi je uslovljena ciljem koji može biti beskonačno različit, karakteristikama sportske grane i discipline, periodizacijom i fazama treninga, ontogenetskim razvojem jedinke, sportskim nivoom, polom i drugim faktorima. Danas postoji ogroman broj klasifikacija vežbi i svaki put se pojavljuju nove. Većina autora osnovnu klasifikaciju daju prema tome kako sredstva utiču na sportski rezultat. Po ovome, sredstva su grubo podeljena na direktna (specifična) i indirektna (nespecifična ili bazična). Da je ovo sasvim uslovna podela, govori podatak da postoji čitav niz vežbi, koje su u jednom slučaju direktne, dok su u drugom indirekne. Mogu se nalaziti na granici između takmičarskih i tzv. specifično-pripremnih i specifično-pripremnih i opšte-pripremnih vežbi. Termin “opšte” se pogrešno koristi. Nije ni za šta posebno određeno, te je pitanje koliko ima smisla, jer ne postoji jasan cilj. Direktnim sredstvima se smatraju ona koja su po strukturi, formi, karakteru i intenzitetu opterećenja veoma slična takmičarskoj aktivnosti i imaju najveći uticaj na sportski rezultat. Indirektnim sredstvima se smatraju bazične-pripremne vežbe, kojima se razvijaju osobine i sposobnosti koje ne moraju biti specifične za određenu sportsku aktivnost. Moraju biti odabrana tako da ostvaruju visok stepen pripremljenosti organizma za specifičan režim rada (koji u prvom redu podrazumeva metaboličke procese, nervno-mišićna naprezanja i koordinacione sposobnosti). Ostvaruje se baza za kasniju visoku efikasnost u specifičnoj aktivnosti, koja se ostvaruje putem direktnih (specifičnih) sredstava.
Danas možemo sresti veliki broj podela sredstava, posebno kada se tretiraju prema pojedinim sportovima. Ona su samo uža i detaljnija podela direktnih i indirektnih sredstava. Na primer: takmičarske vežbe, osnovne vežbe, imitacione vežbe, taktičke vežbe, tehničke vežbe itd. predstavljaju samo potklasifikaciju direktnih tj. specifičnih sredstava. Metode treninga predstavljaju način primene određenih sredstava. Mogu se zvati i metode opterećenja, jer nam daju odgovor na pitanje, kojim načinom opterećujemo sportistu prilikom primene određene vežbe. Jasno je da se jedna vežba može primeniti na velik broj načina. Osnovna dva načina, tj. metode su: - kontinuirana (neprekidna) - diskontinuirana (isprekidana sa pauzama ili intervalna). Obe metode u trenažnom procesu se primenjuju zajedno, budući da je takav efekat najveći. Postoji veliki broj varijanti kontinuirane i intervalne metode treninga. Osnovna podela kontinuiranog metoda je na: -
ravnomerni; promenljivi.
Ravnomerni kontinuirani metod se odnosi na rad sa nepromenjenim intenzitetom ili minimalnim kolebanjem. Promenljivi kontinuirani metod karakteriše promena intenziteta rada od srednjeg, pa sve do maksimalnog (ima više varijanti: progresivni-opterećenje se stalno povećava, regresivni-opterećenje u glavnom delu treninga sve više opada, valoviti kontinuirani metodintenzitet stalno varira i dr.). Intervalni metod ima dve osnovne varijante: Ponavljajući ili tipičan intervalni metod - kod koga je precizno određena serija ponavljanja istog intenziteta, trajanja i pauze ( ima dve osnovne varijante: a) Sve serije sa istima karakterom rada; b) Serije sa različitim karakterom rada, npr. kružna metoda-na svakoj stanici je različit motorički zadatak.); Promenljivi intervalni metod - kod koga se stalno menja karakter rada- način kretanja, dinamika, intenzitet, sredina-teren, po kome se sportista kreće (uzbrdica, nizbrdica, pesak, trava, plićak i sl.), npr. kao kod fartleka. Tipične tri varijante promenljivog intervalnog metoda treninga su: a) Progresivni-stalno povećanje intenziteta u narednom ponavljanju, b) Regresivnismanjivanje intenziteta u svakom sledećem ponavljanju, c) Kombinovani promenljivi metod sa kombinacijom progresivne i regresivne varijante u jednom treningu. Metode treninga se klasifikuju prema kriterijumu načina opterećenja sportista i kriterijumu načina učenja tehnike i taktike. Prema kriterijumu načina opterećenja sportista postoje: kontinuirana ili trajna (neprekidna) metoda i intervalna ili metoda sa prekidima (diskontinuirani tip). Obe metode imaju svoje dve varijante: standardnu i varijabilnu. Prema kriterijumu načina učenja tehnike i taktike postoje sintetički, analitički, situacioni i ideomotorni metod. Kombinacije ovih metoda čine varijante metoda učenja. Metode treninga se određuju prema ciljevima i zadacima sportskog treninga, sve zajedno zavisi od: 1. Specifičnosti sportske grane i discipline; 2. Stepena treniranosti i sportske forme; 3. Razvojnih karakteristika u pojedinim uzrasnim kategorijama;
4. Uslova i mogućnosti u kojima se trenažni proces izvodi. Napomena: O metodama treninga detaljnije je izneto u drugom delu ove knjige.
Trenažna opterećenja predstavljaju ključni i najteži problem u sportskom treningu. Važno je da trener dobro upravlja dinamikom (obim-intenzitet, doziranje, veličina, specifičnost i sl.) opterećenja kroz određene periode, faze i cikluse trenažnog procesa. Nije samo važno odrediti sredstvo (vežbu) i način njegove primene (metod), nego je bitno kakvo opterećenje pri tome dati. Dva osnovna parametra opterećenja su obim i intenzitet, tj. količina rada (broj treninga, ponavljanja, broj minuta-časova, broj metara-kilometara, količina kg-tona) i jačina rada (npr. m/s, km/h, brzina izvođenja bilo kojeg pokreta i aktivnosti, težina tega i dr.). Oba parametra su zajedno odgovorna za ukupnu veličinu delovanja trenažnih sredstava na organizam sportiste. Graf. Ukupno opterećenje UKUPNO OPTEREĆENJE
OBIM
INTENZITET
UKUPNO OPTEREĆENJE = OBIM + INTENZITET Ukupno opterećenje zavisi od ukupne količine i ukupne jačine rada, znači da akcenti na treningu mogu biti u različitom procentu na obimu ili na intenzitetu. Odnos obima i intenziteta je obrnuto proporcionalan. Što je veći obim, intenzitet mora biti manji i obrnuto. Tendencija i zahtevi u savremenom treningu (zbog visokih zahteva na takmičenju) su da se pomeraju granice mogućnosti istovremenim povećanjem oba parametra opterećenja-obima i intenziteta. Sredstava oporavka ovde imaju ključnu ulogu. U ovoj knjizi posebno je poklonjena pažnja određivanju tj. programiranju optimalnih trenažnih opterećenja, jer je ogroman dijapazon uticaja, karaktera i veličine trenažnih opterećenja, koji uvek zavisi od aktuelnog stanja sportiste i cilja trenažnog procesa. Da bi uopšte bilo govora o optimalnim trenažnim opterećenjima predhodno se mora izvršiti dijagnostika aktuelnog (trenutnog) stanja sportiste.
Struktura sportskog treninga Sportski trening je cikličan proces, koji se sprovodi u različitim vremenskim zaokruženim celinama (ciklusima,) koji se prema određenom redu nadovezuju. Upravo ovi ciklusi čine strukturu (odnosno elemente) sportskog treninga. Kada kažemo struktura sportskog treninga, onda mislimo na cikluse i periode trenažnog procesa. Praktičnim iskustvom i naučnim istraživanjima utvrđena je čvrsta egzistencija četiri dela čitave oblasti strukture sportskog treninga:
- Mikrostruktura se odnosi na jedan pojedinačni trening ili strukturu malog trenažnog ciklusa koji uglavnom traje 7 dana, sastavljen je od trenažnih dana sa jednim i više treninga u toku dana. Postoji više tipova mikrociklusa. Njih određuje karakter, veličina i usmerenost trenažnih opterećenja, sredstva i metode treninga. Tip mikrociklusa zavisi od cilja i zadataka sportskog treninga u određenom periodu makrociklusa. Uspešnost u upravljanju sportskim treningom leži u logici kombinacije različitih mikrociklusa unutar mezociklusa. Tipovi mikrociklusa koji čine strukturu mezociklusa (uglavnom mezociklus čini od 4 do 6 mikrociklusa), određuju tip mezociklusa. - Mezociklusi uglavnom traju mesec dana, ali ne kalendarski mesec dana, tj. vrlo retko. Više mezociklusa čini strukturu perioda. Periodi su: pripremni, takmičarski i prelazni. Sva tri perioda predstavljaju strukturu makrociklusa - polugodišnjeg ili godišnjeg. Svaka godina, tj. svaki makrociklus u višegodišnjoj sportskoj karijeri jednog sportiste, predstavlja jedan segmet, koji ima svoje ciljeve, zadatke i određeni sadržaj koji se ostvaruje kroz periodizaciju, mezo i mikrocikluse. Optimalna dinamika kretanja obima i intenziteta u trenažnom procesu regulisana je tipovima mikro i mezociklusa, odnosno adekvatnom strukturom treninga, koja se neprekidno menja u zavisnosti od aktuelnog stanja sportiste, kalendara takmičenja, ciljeva i zadataka treninga. Ako struktura treninga nije dobro postavljena, upravljanje sportskom formom nije moguće. Dobra struktura treninga podrazumeva sveobuhvatnost svih elemenata treninga u njihovoj međusobnoj povezanosti i uslovljenosti da se dobri rezultati postignu na najvažnijem takmičenju. Osnovni oblik organizacije treninga je svakako pojedinačni trening. Svaki trening mora imati jasan cilj, koji uvažava faze i periode pripreme, uzrast, nivo treniranosti sportista, broj treninga u jednom danu ili mikrociklusu, spoljašnje uslove u kojima se trening sprovodi, itd. Od svega navedenog zavisi i ukupno trajanje treninga. Svaki pojedinačan trening ima svoju strukturu. Nju čine tri dela treninga: 1. Uvodno - pripremni deo, 2. Glavni deo i 3. Završni deo. Danas se u vrhunskom sportu obavljaju kompleksni treninzi i pri određivanju redosleda rešavanja zadataka treba poštovati neka osnovna pravila: - na početku glavnog dela treninga rešavaju se zadaci, koji u većoj meri zavise od centralnog nervnog sistema, a na kraju treninga zadaci koji zahtevaju veliko angažovanje vegetativnih funkcija; - vežbe za razvoj brzine treba obaviti na početku glavnog dela treninga; - vrhunski (visoko trenirani) sportisti mogu primeniti u određenim slučajevima, sa specifičnim ciljem, vežbe za razvoj brzine na kraju glavnog dela treninga, kada treba da pruže maksimum u uslovima zamora; - vežbe za razvoj eksplozivne snage treba raditi na početku ili u sredini glavnog dela treninga, kada sportista još nije zamoren. - kada je akcenat na razvoju izdržljivosti u snazi, zadatak treba rešavati bliže kraju glavnog dela treninga. - kada se radi na usvajanju nove tehnike ili taktike, to mora biti na početku glavnog dela treninga. Poznata tehnika i taktika može da se primeni i na kraju treninga, u uslovima zamora. - razvoj aerobne izdržljivosti je uvek poslednji zadatak u kompeksnom treningu.
U toku pojedinačnog treninga i mikrociklusa, stalno se smenjuju faze napora i faze odmora, tj. oporavka (katabolička i anabolička faza). Samo dobro usklađen odnos ovih faza može da dovede do željenih adaptivnih procesa u organizmu sportiste i do pozitivnih kumulativnih efekata treninga. Neki važniji faktori koji utiču na strukturu mikrociklusa su: -
režim životne aktivnosti sportiste; dinamika fizičke radne sposobnosti; sadržaj mikrociklusa (vrste pojedinačnih treninga i njihova usmerenost); broj treninga u mikrociklusu; ukupno opterećenje u mikrociklusu; individualne reakcije na trenažna opterećenja; bioritmički faktori; mesto mikrociklusa u mezociklusu; mesto mikrociklusa u makrociklusu - karakteristike perioda, faze i etape u kojoj se nalazi; cilj i zadaci u mikrociklusu i dr.
Osnovni tipovi mikrociklusa koji su danas poznati u trenažnoj praksi su: Pripremni Generalni cilj ovih mikrociklusa je da odgovarajućim trenažnim sadržajem (sredstvima, metodama i opterećenjem) povećaju ili stabilizuju motoričko-funkcionalne, tehničke i taktičke sposobnosti, podignu nivo psihološke, teoretske i integralne pripremljenosti sportiste. Akcenat je na velikom obimu opterećenja, podizanju funkcionalnog fundamenta i ukupne treniranosti sportiste. U prvom delu pripremnog perioda UO* = OB** + INT*** U drugom delu pripremnog perioda UO = OB + INT Boldovana slova pokazuju na kom parametru opterećenja je akcenat. * UO-ukupno optereće ** OB-obim opterećenja *** INT-intenzitet opterećenja
Specifično uvodni Ovaj mikrociklus se postavlja na kraju pripremnog perioda. Tipičan uvodni mikrociklus je poslednji mikrociklus u pripremnom periodu. On može da se nalazi i u takmičarskom periodu, kada ima vrlo slične karakteristike situacionom mikrociklusu. Uvođenje sportiste u takmičenje preko ovog mikrociklusa ostvaruje se na račun povećanog intenziteta opterećenja. UO = OB + INT
Udarni Zadatak ovog mikrociklusa je da se uporedo sa relativnim održanjem obima opterećenja, znatno podiže intenzitet. To su veoma naporni treninzi i posle njih se obavezno moraju uvesti
mikrociklusi sa manjim opterećenjem. Ukupno veliko opterećenje se postiže većim brojem treninga u mikrociklusu, većim brojem treninga sa maksimalnim opterećenjem, na koje je sportista u stanju da se adaptira. UO = OB + INT
Situacioni Zadatak ovog mikrociklusa je modelovanje čitavog niza elemenata-situacija, koji će vladati na takmičenju, tj. elemenata režima i programa predstojećih takmičenja. Intenzitet opterećenja u ovom mikrociklusu oscilira na veoma visokim, čak i maksimalnim vrednostima, dok je obim sveden na minimum. UO = OB + INT
Takmičarski Ovaj mikrociklus je određen kalendarom takmičenja, što podrazumeva da se moraju obezbediti optimalni uslovi za uspešan nastup na takmičenju. Osnovni zadatak je da se sportista na dan takmičenja uvede u fazu "super oporavka", tj. superkompenzacije, kojoj predhodi tejperobaranje ukupnog opterećenja, obima i intenziteta. Ovaj mikrociklus i nekoliko dana pred takmičenje predstavljaju i najosetljiviju kariku pri upravljanju sportskom formom. U zavisnosti od sportske discipline (kratkotrajnog do srednjeg i dugotrajnog tipa) može biti: UO = OB + INT; UO = OB + INT; UO = OB + INT; UO = OB + INT
Oporavljajući Ovaj mikrociklus se uglavnom smešta nakon napornih takmičenja, ili treninga u udarnom i situacionom mikrociklusu. Povećava se broj dana aktivnog i pasivnog odmora, trenira se sa malim i srednim opterećenjem, menjaju se sredstava, tako što se akcenat stavlja na bazična sredstva u treningu, menja se stalno mesto treniranja (npr. sale, fudbalski teren i dr.), smanjuju se psihološki zahtevi itd. Zbog manje veličine opterećenja često se ovaj mikrociklus naziva rasterećujućim. Smanjenje veličine opterećenja je najčešće na račun intenziteta, može biti i na račun obima, ukoliko brzo sledi takmičenje na kome treba biti uspešan. UO = OB + INT Važno je istaći da ne postoji jedinstvena, univerzalna (šablonska) struktura mikrociklusa, koja bi bila podjednako dobra za sve moguće slučajeve u treningu. Mezociklusi su građeni od mikrociklusa, suština mezociklusa nije u prostom zbiru mikrociklusa. Osnovni faktori koji određuju strukturu mezociklusa su: -
neophodnost obezbeđivanja kumulativnog efekta treninga; specifičnost adaptacionih reakcija na opterećenje; prioritetni cilj i zadaci u razvoju sposobnosti sportista; sadržaj treninga; karakteristike kalendara takmičenja- broj i karakter takmičenja;
-
dužina intervala između takmičenja; karakteristike sportske pripreme u različitim periodima makrociklusa; uslovi oporavka; bioritmički faktori i dr.
U teoriji i praksi sportskog treninga, izdvojilo se više tipova mezociklusa, koji se razlikuju po svom karakteru i imaju različito mesto u makrociklusu.
Osnovni tipovi mezociklusa su: Uvodni Sa ovim mezociklusom se započinje pripremni period. Osnovni cilj je da se sportista uvede-pripremi za velike napore koji slede u narednim bazičnim mezociklusima pripremnog perioda. Veličina opterećenja u ovom mezociklusu je manja u odnosu na bazične mezocikluse i to na račun intenziteta treninga. Obim može biti veći, posebno u sportovima tipa izdržljivosti. Akcenat je na bazičnim sredstvima i podizanju funkcionalno-motoričkih sposobnosti ,koje će uticati na efikasnost sledećih treninga. Primer dinamike opterećenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon kojeg sledi bazični mezociklus: Mikrociklusi 1. pripremni, UO=OB+INT povećanjem obima.
2. pripremni, UO=OB+INT
3.pripremni, UO=OB+INT
4.pripremni UO=OB+INT, sa progresivnim
Bazični Osnovni cilj ovih mezociklusa je da se sportista putem najvećeg obima opterećenja uz korišćenje osnovnih trenažnih stimulusa dovede na novi nivo treniranosti. Primer dinamike opterećenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi pripremnokontrolni mezociklus: Mikrociklusi: 1. pripremni, 2. pripremni, 3. pripremni, 4. udarni UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT U drugom mikrociklusu obim je povećan u odnosu na prvi, u trećem smanjen, te je ukupno opterećenje manje. U četvrtom su veliki i obim i intenzitet, pa je i ukupno opterećenje veliko.
Pripremno-kontrolni Suština ovog mezociklusa je kontrola dostignutog nivoa treniranosti i dalja priprema. Kontrola podrazumeva utvrđivanje nivoa treniranosti, kao osnove za podizanje sportske forme, čiji razvoj se prati putem primene takmičarskih vežbi i takmičenja. Osim takmičarskih vežbi primenjuju se i specifično-pripremne vežbe sa visokim intenzitetom, koje su im po specifičnosti
veoma bliske. Na osnovu uvida u stanje treniranosti koriguje se dalji rad u narednom mezociklusu koji sledi. To je obično predtakmičarski. Primer dinamike opterećenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi predtakmičarski mezociklus: Mikrociklusi: 1.pripremni, UO=OB+INT
2. udarni, UO=OB+INT
3.oporavljajući, UO=OB+INT
4. situacioni UO=OB+INT
Predtakmičarski Ovo je tipičan mezociklus, koji se smešta u etapu neposredne pripreme za glavno ili jedno od glavnih takmičenja. U pripremnom periodu, predtakmičarski mezociklus se logično nadovezuje na pripremno-kontrolni mezociklus. Budući da se u ovom tipu mezociklusa ostvaruje priprema za glavno takmičenje, ovaj mezociklus se može nalaziti na kraju pripremnog perioda, ako takmičarski period započinje nekim važnim takmičenjem ili u takmičarskom periodu uoči glavnih takmičenja. U ovom mezociklusu se i dalje povećavaju opterećenja u specifičnim vežbama i uvode se udarni mikrociklusi. U pred takmičarskom mezociklusu treba obezbediti adaptaciju sportista na konkretne uslove takmičenja. Osnovni princip u radu je maksimalno približavanje trenažnog procesa takmičarskim uslovima. Primer dinamike opterećenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi situacioni ili takmičarski mezociklus: Mikrociklusi: 1. udarni, UO=OB+INT
2. oporavljajući, 3. udarni, UO=OB+INT UO=OB+INT
4 situacioni. UO=OB+INT
Situacioni Ovaj mezociklus se naziva i mezociklus "šlifa", jer je osnovni zadatak šlifovanje sportske forme. U principu ovaj mezociklus se karakteriše modelovanjem režima predstojeđeg takmičenja, odnosno prilagođavanjem sportiste na sve uslove, koji će biti na samom takmičenju. Posebna se pažnja obraća na "fine" detalje tehnike. Primer dinamike opterećenja za mezociklu sa 4 mikrociklusa, nakon koga sledi takmičarski mezociklus. Mikrociklusi: 1. udarni, 2. oporavljajući, 3. situacioni, 4. specifično uvodni. UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT
Takmičarski Elementi ovog mezociklusa su glavno takmičenje, uvodna takmičenja i neposredna priprema za glavno takmičenje. Osnovnu strukturu čine situacioni i takmičarski mikrociklusi. U ovom mezociklusu, cilj je postići vrhunsku sportsku formu na najvažnijem takmičenju. Primer dinamike opterećenja za mezociklus sa 5 mikrociklusa i dva takmičenja: Mikrociklusi: 1. situacioni, 2. takmičarski, 3. oporavljajući, 4. situacioni, 5. takmičarski UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT
Oporavljajuće održavajući Ovaj mezociklus se karakteriše malim intenzitetom sa uključenjem svih sredstava koja se koriste za oporavak. Koristi se pri dužem trajanju takmičarskog perioda, postavlja se i između serija napornih takmičenja. Može da zahvata ceo prelazni period, ukoliko ovaj period kraće traje.U njemu preovlađuju rasterećujući trenažni mikrociklusi. Primer dinamike smanjenog opterećenja za mezociklus sa 3 mikrociklusa: Mikrociklusi: 1. oporavlajući, 2. oporavljajući 3. pripremni UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT Ukupno opterećenje u drugom mikrociklusu je smanjeno u odnosu na prvi, a u trećem se postepeno povećava obim.
Oporavljajuće pripremni Struktura oporavljajuće-pripremnog mezociklusa treba da ima karakteristike "malog pripremnog perioda". Tipičan je za etapu koja se nalazi između dva takmičarska perioda, za uslove kada takmičarski period duže traje i kada između dva značajna takmičenja ima oko 20 dana. Usmerenost ovog mezociklusa je oporavak i priprema. Potrebno je oporaviti sportistu od predhodnih napora, obnoviti osnovu njegove pripreme i kroz specifičan rad ponovo vratiti u sportsku formu. Strukturu mezociklusa mogu da čine po jedan oporavljajući, pripremni, situacioni (tonizirajući) i uvodni mikrociklus. Primer dinamike opterećenja za mezociklus sa 4 mikrociklusa: Mikrociklusi: 1.oporavljajući, 2.pripremni, 3. situacioni, 4. specifično uvodni UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT UO=OB+INT Ukupno optrećenje u sva 4 mikrociklusa je smanjeno. U prvom mikrociklusu smanjeni su i obim i intenzitet, u drugom povećan obim, u trećem povećan intenzitet, a u četvrtom povećani obim intenzitet sa ukupno nižim globalnim opterećenjem. Odnos obima i intenziteta i njihova dinamika povećanja u mikro i mezociklusima može biti valovito i stepenasto. U prvom slučaju postepeno raste intenzitet, dok obim postepeno opada, zatim dolazi do smene na globalno višem nivou. U drugom slučaju skokovito-stepenasto raste intenzitet, dok obim isto tako skokovito opadne. Ovaj ciklus se ponavlja na globalno višem nivou, što znači da stalno raste i obim i intenzitet. Sl. Odnos i dinamika obima i intenziteta u mikriciklusu
Razlike između mezociklusa istog tipa mogu biti međusobno veoma velike, ne samo u različitim, nego i u istim sportskim granama i disciplinama. Razlike su posebno izražene u pogledu trajanja, strukture i sadržaja pojedinih mikrociklusa koji ih čine. Makrostruktura kako je već naglašeno predstavlja strukturu višemesečnog treninga polugodišnjeg, a najčešće jednogodišnjeg. Struktura olimpijskog ciklusa, koji traje četiri godine naziva se i polimakrostruktura. U jednom makrociklusu (godišnjem) postoje tri perioda: 1. Pripremni, 2. Takmičarski i 3. Prelazni 1. Pripremni period je najodgovorniji za nivo treniranosti sportiste. Zadatak u ovom periodu je da se izvrši kompleksna funkcionalno-motorička priprema sportista. Deli se na dve etape: Bazično-pripremnu i specifično-pripremnu, ili kako se to još naziva, prvu i drugu pripremnu fazu. Osnovni cilj treninga u bazično-pripremnoj etapi je usavršavanje i povećanje nivoa bazično funkcionalno motoričkih sposobnosti, tehničko-taktičkih veština, teoretskog znanja i motivacije sportista za naporan trening. Veća pažnja se posvećuje nedostacima (određenim slabostima) u funkcionalno-motoričkom prostoru i otklanjanju grešaka u oblasti tehnike i taktike. U toku cele etape, obim opterećenja dominira u odnosu na intenzitet i stalno se postepeno povećava. To se ostvaruje kroz bazične mezocikluse, kao osnovne cikluse ove etape. Trajanje bazično-pripremne faze najviše zavisi od vrste sporta i sportske discipline, stepena treniranosti sportiste (kod početnika i slabije treniranih ova faza treba da traje duže) i ukupnog trajanja pripremnog perioda. U specifično-pripremnoj etapi treninga koristi se sve "uži spektar sredstava", tj. sve više se koriste specifično-pripremne i takmičarske vežbe sa sve većim podizanjem intenziteta opterećenja. Osnovni zadatak je da se razvijaju primarne sposobnosti i osobine sa ciljem da se podigne nivo specijalne treniranosti. Specifična treniranost se sve više vezuje za tehničkotaktičke treninge, posebno u tzv. tehničkim disciplinama i kolektivnim sportovima. Prelaz iz bazično-primpremne u specifično-pripremnu etapu ne sme biti oštro naglašen. To se mora učiniti bez jasnih granica, tj. faze treba da se postepeno prelivaju jedna u drugu. Tipične forme konstrukcije treninga sastoje se u primeni kontrolno-pripremnih mezociklusa, koji sadrže udarne i rasterećujuće mikrocikluse.
2. U takmičarskom periodu glavni cilj je postizanje visokih sportskih rezultata, i to na glavnim takmičenjima. Glavni zadaci takmičarskog perioda sastoje se u stvaranju najpovoljnijih uslova za ispoljavanje sportske forme. Dinamika opterećenja u takmičarskom periodu je takva da se opšti obim opterećenja smanjuje i zatim stabilizuje na jednom neophodnom optimalnom nivou, dok intenzitet specijalnog opterećenja raste do maksimalnog. Dominantno se primenjuju specifična sredstva koja su po strukturi, karakteru i dinamici opterećenja veoma bliska takmičarskim. U ovom periodu sportista mora u svom harmoničnom jedinstvu optimalne pripremljenosti svih sposobnosti bitnih za određenu sportsku disciplinu, funkcionisati na svom maksimumu. Osnovnu strukturnu jedinicu takmičarskog perioda čine takmičarski mezociklusi. Najveći problem u formiranju strukture sportskog treninga u takmičarskom periodu je u tome kako komponovati strukturu, koja će stvoriti najpovoljnije uslove za najbolju dinamiku kretanja sportskih rezultata u odgovarajućim uslovima. Uslovi su diktirani, pre svega, kalendarom takmičenja i individualnim sposobnostima sportiste. Ciklično smenjivanje pojedinih mezociklusa, a time i mikrociklusa i njihova konstrukcija unutar takmičarskog perioda zavisi od zakonitosti razvoja sportske forme, koja ovde mora biti strogo ispoštovana. 3. Prelazni period - postakmičarski period, predstavlja vreme između takmičarskog i pripremnog perioda. To je neophodan i veoma važan deo makrociklusa. To nije period bez trenažnog rada, naprotiv, to je period gde se obavlja sasvim određen i drugačiji rad od onog u pripremnom i takmičarskom periodu. U prvom redu obim i intenzitet opterećenja se smanjuju i svode se na jedan određeni neophodan minimum, takav da obezbedi zadržavanje stečenih osobina na jednom određenom nivou. Za vreme priprema i takmičenja dolazi do velikog zamora, posebno centralnog nervnog sistema, koji se može efikasno ukloniti upravo za vreme prelaznog perioda. Osnovni cilj u prelaznom periodu je fizički i psihički odmor sportiste (aktivan), održavanje nivoa treniranosti na takvom stepenu, kako bi sportista sledeću sezonu započeo na jednom višem kvalitetnom nivou. Treba istaći da je struktura treninga, uzimajući u obzir različite sportske grane i discipline, veoma heterogena, odnosno različita. Heterogenost strukture treninga ogleda se u tome da su strukturni elementi ciklusa različiti. Prouzrokovani su specifičnostima sportske grane, karakteristikama etape višegodišnje pripreme, kalendarom takmičenje (broj i nivo takmičenja), sportskim nivoom sportiste, ciljevima, zadacima i sadržajem svakog ciklusa, trajanjem svakog ciklusa i perioda, dinamikom trenažnih opterećenja u makrociklusu, adaptacionim sposobnostima sportiste, materijalnotehničkim uslovima i dr. Potrebno je da se prilikom konstrukcije treninga u različitim sportskim granama i disciplinama uzmu u obzir opšte osnove periodizacije i strukture treninga, a da se u isto vreme poštuju specifične karakteristike, koje zavise od konkretnih uslova.
Hipoteze o bioritmu Pre nego što se bilo šta kaže o bioritmovima, važno je odmah na početku istaći da je sportska praksa pokazala da su spoljašnji uticaji, dobro programiran trening i oporavak, koji
utiču na povećanje radne sposobnosti sportista, mnogo značajniji od biološke (unutrašnje ) komponente-bioritma. Kako je neosporno da bioritmičke oscilacije mogu poslužiti kao orijentacija prilikom utvrđivanja dužine trajanja rada i odmora, tj. povećanja i smanjenja radne sposobnosti u okviru jednog ciklusa, svakako da hipoteze i teorije o bioritmu treba da zasluže pažnju u sportskom treningu. Suština hipoteze o bioritmu ogleda se u tome da trenutak čovekovog rođenja postaje signal za tri neobično stabilna oscilacijska procesa sa periodičnošću od 23 (fizički bioritam), 28 (emocionalni bioritam) i 33 (intelektualni bioritam) dana, koji određuju nivo fizičke, emocionalne i intelektualne aktivnosti toga čoveka u toku čitavog njegovog života. Grafičkim prikazivanjem takvih više dnevnih oscilacija nastaju sinusoidne krive. Pri prolazu iz pozitivnih u negativne vrednosti i obrnuto, one prolaze kroz nulte (kritične) tačke. Onog dana (kritičnog) kada se faze smenjuju, organizam kao da prelazi na drugačiji režim funkcionisanja, koji prate opadanje fizičke radne sposobnosti, emocionalne stabilnosti i umne produktivnosti. Takvog kritičnog dana verovatnije je da se čovek lošije oseća, nervozan je, depresivan, nesposoban da se kontroliše, sklon da oboli i da se povredi, da doživi nekakav udes i slično. Ako se dve ili tri krivulje istovremeno seku u jednoj tački, takvi dvostruko ili trostruko kritični dani su posebno opasni. Hipoteza o tri bioritma se proširila u mnogim zemljama, (SAD, Nemačkoj, Japanu, Engleskoj, Francuskoj, Bugarskoj, SSSR-u i drugim) i svetska literatura je puna primera o dokazanim tezama o bioritmu. Uglavnom su dokazi proistekli iz analiza hiljade slučajeva raznih povreda u mnogim strukama na radu (posebno u radu za mašinama i u saobraćaju) i iznenadnih smrtnih slučajeva. Sva ova istraživanja su dovela do toga da su u mnogim zemljama na koristan način počela upotrebljavati teorija bioritmova. U Moskovskom zavodu za izradu elektrovakumskih instrumenata, dvesta ljudi u šest odabranih pogona, redovno je obaveštavano o kritičnim danima i fazama njihova tri bioritma. Broj povreda se drastično smanjio, a produktivnost rada se povećala za 30%. O uticaju bioritmova na postizanje sportskih rezultata postoje mnogobrojna istraživanja. Interesantno istraživanje je bilo sprovedeno od strane Scholzer-a i saradnika (1974.) u kome je analizirana povezanost između bioritmova 1051 sportskih rezultata (svetski rekordi, rekordi Švajcarske, olimpijske pobede). Rezultati su pokazali da ne postoji osnova za prihvatanje uticaja bioritmova na postizanje rezultata u sportu. Većina autora je dobila slične rezultate istraživanja.
Sl. Krivulje toka sedam bioritmova
Danas je poznat veoma velik broj bioritmova koji se odigravaju u organizmu čoveka, najviše su proučeni fizički, emocionalni i intelektualni. Prema Matvejev-u još 1966. godine bilo je poznato da se u organizmu čoveka odigrava istovremeno oko 50 raznih procesa, koji se ritmički odvijaju i čiji ritam traje kraće ili duže vreme. Na gornjoj slici su prikazane krivulje sedam bioritmova. Vidi se da je tok svih krivulja različit. Osoba se u nekim karakteristikama nalazi u pozitivnoj, a u nekim u negativnoj fazi, kao i da se kritični dani ili poluperiodi dostižu u različito vreme. Pretpostavlja se da se treningom može uticati na optimalniji odnos između bioritmova. Time što se određeni bioritmovi po potrebi mogu skraćivati ili produžavati, da se adaptacijama smanji negativan uticaj kritičnih dana i dana kada je krivulja u negativnoj fazi. Da ovo nije moguće, ni upravljanje sportskom formom ne bi bilo moguće. Proces nije jednostavan i zahteva dugotrajnu progresivnu adaptaciju. Na slici vidimo jednu haotičnost ,koja je fiziološki uvek prisutna. Trenažni proces treba da ostvari optimalnu haotičnost dinamike bioritmova, koji su najodgovorniji za postizanje sportske forme i visokog sportskog rezultata. Sl. Program za izračunavanje bioritma
Na slici vidimo softversku obradu svakog od tri bioritma i prikaz njihove krivulje. Fizički bioritam je obeležen prvom punom tamnom linijom, drugom tamnijom emocionalni, a intelektualni svetlom linijom. Kritični dani su oni, kada krivulje prolaze preko nulte linije (poluperiod). Pozitivni, tj. povoljni dani su oni kada se krivulja nalazi iznad nulte linije. Negativni "loši" dani su oni kada su krivulje ispod nulte linije. Danas je izračunavanje bioritma veoma jednostavno, jer postoji specifični program, koji zahteva samo unos tačnog datuma rođenja (dan, mesec i godina) sportiste, što se vidi sa slike.
Zakonitosti sportskog treninga Zakonitost i princip, kako u nauci, tako i u praksi su veoma slični po smislu, te se redovno pojavljuju kao sinonimi. U nauci oni nisu istovetni. Princip je širi pojam, koji više ili manje odražava određene zakonitosti i predstavlja opštu rukovodeću ideju-načelo, po kome čovek živi i radi. On je izvor ili osnov saznanja. Zakonitost u sportskom treningu (neki autori nazivaju i pravilima-što predstavlja princip ili naučno zasnovani stav) određuju tok i razvoj procesa višegodišnje pripreme sportista putem poštovanja suštinskih veza i odnosa, koji integralno pokazuju specifičnost sportskog treninga. Svi biološki procesi su veoma složeni, pa ih je veoma teško definisati. Ako se neki biološki proces utvrdi kao pravilnost (samo tako i nikako drugačije) i izrazi matematičkom formulom, onda se govori o zakonu. Takvih zakona, koji su zakoni i za sportski trening, danas imamo posebno u biologiji (molekularnoj biologiji), biomehanici, genetskom inženjeringu, biohemiji, fiziologiji, kibernetici i dr. U ovoj knjizi velik prostor je posvećen zakonitosti adaptacije kao najintegralnijeg procesa i najvažnijeg opšteg svojstva života. Da bi se ispoštovala moraju da se ispoštuju sve ostale zakonitosti i/ili principi: usmerenost ka maksimalnom rezultatu, specijalizacija i
individualizacija, odnos (jedinstvo) opšte i specifične pripreme u treningu, kontinuiranost (neprekidnost) trenažnog procesa, postepeno povećanje zahteva na treningu i valovitost dinamike opterećenja, diskontinuiranost opterećenja, prepokrivanje opterećenja, cikličnost procesa treniga i heterohronost (neistovremenost-raznovremenost) treninga. Sve ove zakonitosti su ustvari zakonitosti procesa adaptacije i u ovoj knizi su tako i obrađene. Da bi trener mogao uspešno da upravlja procesom sportskog treninga, da bi bio dobar programer i tehnolog, on bez ikakve sumnje mora duboko poznavati zakonitosti i principe sportskog treninga. U njima leži izvor-osnovni uzrok pojava, izvor saznanja, temelj-baza, tj. ono što leži u osnovama stvari, osnovno pravilo, odnosi, veze i među zavisnosti između fenomena koji određuju razvoj procesa sportskog treninga, odraz objektivnog postojanja odnosa u tehnološkometodološkim procesima i dr. Tek sa ovim saznanjem i uz visoko razvijene intuitivne sposobnosti, trener ima šanse da bude uspešan i "da zna šta radi". Tu leži odgovor na pitanje kako se osloboditi "trenera", koji rade po programu-receptu i uključiti trenere-tehnologe i programere, koji će programirati trening u odnosu na aktuelno stanje sportiste.
Osnovne zakonitosti, principi i pravila u sportskom treningu Na ovom mestu će se izneti osnovne karakteristike, tj. osnovna suština najbitnijih zakonitosti, principa i pravila sportskog treninga. Mora se istaći da se u trenažnoj tehnologiji oni ne mogu razmatrati parcijalno, nego integralno. Samo tako mogu obuhvatiti sve aspekte savremene koncepcije trenažnog rada, odnosno jedino je tako moguće optimalno upravljati, planirati i programirati, konstruisati, kontrolisati i efikasno realizovati proces sportskog treninga.
1. Usmerenost treninga Sportski trening će biti usmeren kada se postupno, specifično i individualno, navodi u pravcu ciljeva, koji se žele postići u konkretnoj sportskoj grani i disciplini. Ovo podrazumeva da se u procesu sportskog treninga moraju optimalno razvijati i usavršavati one sposobnosti i osobine, svi oni kvaliteti, koji su primarni za postizanje što većeg sportskog učinka. Potrebno je poznavati strukture i relacije između antropoloških karakteristika sportista, kao i metode za dijagnostikovanje početnog i prognoziranje finalnog stanja treniranosti. Kada postoji prognozirani cilj i model hijerarhijske strukture antroploških dimenzija sportista, koje su neophodne za postizanje sportskog rezultata, moguće je pristupiti izradi strukture i sadržaja treninga koji su usmereni u željenom pravcu. Sportisti se međusobno veoma razlikuju i za njih su putevi razvoja i usavršavanja različiti. Važna je usmerenost treninga prema karakteristikama uzrasta. Poznato je da je zbog bioloških determinanti razvoja deteta, trening u prvim fazama dugoročne pripreme više usmeren na razvoj jednog kompleksa znanja i sposobnosti. Trening u kasnijim fazama sportskog razvoja usmeren je na razvoj i održavanje drugih sportsko-motoričkih kvaliteta. Za razvoj svake motoričke sposobnosti se mora definisati najpovoljniji uzrast (odnosno period senzibiliteta) deteta-sportiste, u kojem je ono posebno osetljivo na trenažne stimuluse određene usmerenosti. Za svaku uzrastnu kategoriju potrebno je utvrditi stepen senzitivnosti, tj. mogućnosti razvoja primarnih sposobnosti sportiste. Svaki pojedinac se nalazi u različitom inicijalnom stanju i poseduje različite finalne mogućnosti prema kojima se usmerava trenažni proces. Iz tih razloga, sve više se primenjuje individualni trening zasnovan na bazi dijagnostikovanja, planiranja, programiranja, kontrole i
analize procesa treninga. Na svemu ovome se i zasniva princip idividualnosti, koji mora biti ispoštovan da bi trening bio usmeren. Principom postupnosti - koji se ogleda u tome da se pri započinjanju trenažnog procesa (posebno kod mladih sportista) mora postepeno povećavati opterećenje, kako obima, tako i intenziteta. Trening neće biti usmeren, ako se ne ispoštuje princip specifičnosti. On podrazumeva da u treningu najviše vremena treba posvetiti razvoju i usavršavanju specifičnih karakteristika i sposobnosti za datu sportsku granu i disciplinu.
2. Kontinuiranost treninga Kontinuiranosti treninga se sastoji u tome, da u višegodišnjem i jednogodišnjem ciklusu treninga postoji stalna smena intervala rada i intervala odmora tj. opterećenja i rasterećenja. Kontinuirani porast treniranosti sportiste može se osigurati ne samo postepeno doziranim optimalnim opterećenjima, već i optimalnim intervalima odmora. Kontinuiranost treninga podrazumeva da se svaki naredni trening nadovezuje na efekte predhodnog treninga. Intervali odmora treba da budu takvi, da sledeće opterećenje uvek pada u fazi superkompenzacije tj. da se svaki naredni trening oslanjana na "tragove" predhodnog treninga.
U fazi odmora događa se pojava kompenzacije i superkompenzacije, koju treneri moraju znatiprepoznati, kako bi mogli planirati sledeći trening u željenom delu superkompenzatornog talasa. Sa stanovišta superkompenzacije u procesu sportskog treninga potrebno je poznavati specifičnosti i vremensku dinamiku superkompenzacije, nakon pojedinačnih treninga različite ciljne usmerenosti. Dinamika superkompenzacije, nakon treninga brzine je različita za sposobnosti koje omogućuju realizaciju sledećeg treninga brzine, anaerobnih ili aerobnih sposobnosti od dinamike kompenzacije i superkompenzacije ovih istih sposobnosti, nakon treninga koji je usmeren na razvoj anaerobnih, odnosno aerobnih sposobnosti sportiste. Na primer, posle treninga usmerenog na razvoj brzine manifestuju se tri posebna kompenzatorna talasa. Superkompenzacija za efikasan trening brzine nastaje tek nakon 30-36 časova od predhodnog treninga, superkompenzacija za efikasno sprovođenje anaerobnog treninga nastaje
posle 18-22 sata i superkompenzacija za izvođenje maksimalnog aerobnog treninga nastaje već nakon 6 sati. Nakon treninga anaerobne usmerenosti supekompenzacija za efikasno sprovođenje ponovnog anaerobnog treninga nastaje tek posle 30 sati, za aerobni trening posle 6 sati, a za trening usmeren na razvoj brzine posle 18 sati. Kada je obavljen maksimalni aerobni treninga superkompenzacija za ponovni maksimalni aerobni treninga nastaje tek posle 42 sata, superkompenzacija za efikasan anaerobni trening nastaje posle 18 sati, a za efikasno izvođenje treninga brzine, nakon aerobnog treninga potrebno je svega od 4 do 6 sati. Treba voditi računa i o trajanju supekompenzacijskog talasa. Ukoliko se naredno opterećenje daje suviše kasno, tj. kada su se superkompenzacija i tragovi predhodnog treninga izgubili, neće doći do značajnih promena i sportista će stagnirati u svom razvoju. Kada se sledeći trening daje i suviše brzo, a da još nije došlo do superkompenzacije, tj. do nadoporavka, dolazi do pada radne sposobnosti sportiste. Kada sledeći trening padne u najvišu tačku superkompenzatornog talasa, tada su efekti treninga najveći i dolazi do najvećeg porasta radne sposobnosti sportiste. Sredstava oporavka, posebno mere oporavka, koje pripadaju području farmakološke stimulacije, mogu osigurati daleko brži oporavak i jače izraženu superkompenzaciju. Ona omogućuju veću učestalost pojedinačnih treninga, čime se još više pojačava efekat trenažnog rada. U savremenom trenažnom procesu, zbog velikih zahteva u odnosu na količinu i intenzitet rada, praktično i nema dužih pasivnih intervala odmora. U kratkotrajnim aktivnim intervalima odmora, posle napornih treninga, koji služe kao sredstvo pripreme za forsirana opterećenja u narednom treningu, posebna pažnja se obraća na niz mera oporavka, koje će povećati optimalno stanje organizma za naredni trening ili takmičenje. Radni interval ili katabolički proces predstavlja stimulacijski deo procesa. Interval odmora ili anabolički proces predstavlja relaksaciju koja osigurava postizanje povišene radne sposobnosti, kao rezultat anaboličkih ili obnavljajućih procesa do nivoa koji je viši od nivoa pre početka samog treninga. Pojava superkompenzacije ili nadkompenzacije je jedna od osnovnih funkcionalnih reakcija organizma u procesu sportske pripreme, na kojoj se temelji kumulacija efekata treninga i razvoj treniranosti sportista. Kompenzacija i superkompenzacija su odgovori organizma posle doziranog napora i uvek zavisi od karaktera i veličine primenjenog opterećenja. To govori da se kontinuirano prilagođavanje organizma sportiste na sve veće napore mora razumeti i u treningu stalno sprovoditi na dva nerazdvojiva načina. Kao odgovor organizma u toku opterećenja i posle opterećenja. Ovo su dve strane jednog procesa, čija efikasnost zavisi od optimalnih trenažnih stimulusa i od optimalnih intervala odmora. Kontinuitet trenažnog procesa se ne odnosi samo na povezivanje dva treninga ili dva mikrociklusa, nego na čitavu karijeru sportiste. Sportista ne bi smeo da gubi kontinuitet u treningu, jer duže prekide sportista skupo "plaća". Često je povratak na raniji nivo nemoguć. Zašto je sve to tako?
Odgovor na ovo pitanje treba potražiti u procesima adaptacije. Genetski potencijal svake ćelije (genetski materijal u ćeliji RNK i belančevine) nije ravnomerno raspoređen kod ljudi i nije neiscrpan. Svako raspolaže sa određenom "količinom" ovog materijala i određenom veličinom potencijala, znači da su ljudi različito obdareni za sposobnost adaptacije na trenažne stimuluse. Jako je važna dinamika i intenzitet "potrošnje" genetskog potencijala tokom sportske karijere. Neadekvatna opterećenja primenjivana posebno u mlađem uzrastu, dovodi do naglog iscrpljivanja genetskog potencijala, nivo treniranosti opada i sportista nikada ne dostiže svoj maksimum. Ovo se takođe dešava kada postoje duži prekidi u treningu, koji dovode do regresije treniranosti. Kada sportista ponovo započne sa treningom genetski potencijal se iscrpljuje za povratak na predhodni nivo, umesto za skok na viši nivo treniranosti. Sportisti koji često gube kontinuitet u treningu (gube i vraćaju nivo treniranosti), plaćaju veću cenu adaptacije od sportista koji poštuju princip kontinuiteta. Naučnici koji se bave istraživanjem adaptacionih procesa, pokazali su da višekratno gubljenje i vraćanje visokog nivoa treniranosti, pri velikim opterećenjima, dovodi do oštećenja organa i njihovih funkcija, koje su odgovorne za adaptaciju. Poštovanje principa-zakonitosti kontinuiranosti u treningu doprinosi ekonomičnom iskorišćavanju prirodnih potencijala, očuvanju nivoa treniranosti i adaptacije, dugogodišnjoj sportskoj karijeri i postizanju maksimalno mogućih sportskih rezulatata.
3.Valovitost dinamike trenažnih opterećenja Valovitost dinamike opterećenja u treningu je jedan od najvažnijih teorijskih postavki. Važi za sve strukturne jedinice u trenažnom procesu (mikro, mezo i makrocikluse) i ima veliki značaj za sportsku praksu. U osnovi principa valovitosti trenažnog opterećenja leže zakonitosti procesa zamora i oporavka, zakonitosti adaptacionih procesa i međusobne povezanosti komponenata ukupnog opterećenja u pojedinim ciklusima sportske pripreme (Matvejev- 1977. godine). Talasi opterećenja i rasterećenja su najjasnije izraženi u najvećem trenažnom ciklusu, makrociklusu. Makrocikluse karakterišu veliki-makrotalasi opterećenja i rasterećenja, mezocikluse srednji-mezotalasi i mikrocikluse opisuju mali-mikrotalasi. Periodi rada sa velikim opterećenjem u mikrociklusima i mezociklusima se stalno smenjuju sa ciklusima smanjenog trenažnog opterećenja, kada se stvaraju povoljni uslovi za oporavak i efikasan tok adaptacionih promena. Talasasta promena opterećenja i rasterećenja omogućuje efikasno programiranje treninga u smislu precizne kontrole vrste rada različite ciljne usmerenosti, kao i obima i intenziteta rada koji definišu ukupno trenažno i takmičarsko opterećenje. Postoji više razloga koji uslovljavaju talasastu dinamiku trenažnog opterećenja. Jedan je zakonit odnos (međuzavisnost) obima i intenziteta treninga (povećanje jednog od njih uslovljava smanjenje drugog). Drugi razlog je što se procesi oporavka i adaptacije odvijaju po fazama i heterohrono (neistovremeno). Treći razlog je zakonito periodično kolebanje fizičke radne sposobnosti, pod uticajem egzogenih (faktori sredine) i endogenih (bioritmovi) faktora. Ovi faktori su odgovorni za pojavu ritmičkih oscilacija radnog učinka, pri čemu treba imati u vidu objektivne ratmičke oscilacije, kao objektivne bioritmove (smena dana i noći, smena godišnjih doba, menstrualni ciklus itd), a ne bioritmove koji se matematički izračunavaju. Gledano sa aspekta sportskog treninga na problem ritmičkih (periodičnih) oscilacija učinka u sportu, potrebno je posmatrati pod uticajem integralnih uslova (funkcionalnih,
biohemijskih, morfoloških, psiholoških, motoričkih i drugih promena), koji zahtevaju određene vremenske okvire (strukture) za svoj razvoj. Iz tih razloga principom talasate dinamike opterećenja i rasterećenja, neophodno je u bilo kojim vremenski zaokruženim celinama sinhronizovati odnos između opterećenja treninga i ritmičkih oscilacija nivoa pojedinih funkcija organizma.
4. Cikličnost treninga Tokom sportske karijere ceo proces sportske pripreme gradi se po ciklusima. Cikličnost treninga podrazumeva sprovođenje tačno određenih programa trenažnog rada u vremenski zaokruženim celinama, koje se po određenim pravilima nadovezuju jedna na drugu i koje se međusobno nadopunjavaju. Cikličnost treninga predstavlja sukcesivno ponavljanje pojedinačnih treninga, trenažnih dana, mikrociklusa, mezociklusa, perioda i makrociklusa. U ciklusima treninga utilitarno i integralno deluju svi ostali principi sportskog treninga, koji samo u tom slučaju omogućuju efikasno programiranje treninga u svakom ciklusu, tj. efikasnu sistematizaciju zadataka, sredstava , metoda i opterećenja u treningu. Sistemsko ponavljanje pojedinih ciklusa, njihove promene ciljeva i strukture, precizno definisanje položaja pojedinog ciklusa u većim ciklusnim strukturama, leži u osnovi programiranja i pravilnog vođenja treninga, a time i njegove efikasnosti. Najvažnije je istaći da trener mora znati i detaljno poznavati princip postupnosti i progresivnosti povećanja opterećenja na treninzima i tu optimalnu dinamiku opterećenja i rasterećenja sprovesti kroz mikro, mezo i makrocikluse. Prilikom pripreme potencijalnih vrhunskih sportista, pred i postpubertetskog uzrasta, forsirano korišćenje velikih trenažnih opterećenja, specijalnih vežbi i sredstava za brzi oporavak dovodi ,po pravilu, do relativno brzog iscrpljivanja, kako fizičkih, tako i psihičkih potencijala organizma mladog sportiste. O ovome se još ne vodi dovoljno računa, pa mladi sportisti brzo stagniraju ili opadaju u svom razvoju. Povezanost i odnos pojedinih programa sportske pripreme, u toku cele sportske karijere jednog sportiste, direktno zavisi od specifičnosti planiranja i programiranja višegodišnjeg i jednogodišbnjeg ciklusa treninga. U prvim etapama sportskog usavršavanja uloga višestrane (bazične) pripreme je velika i prvenstveno služi za povećanje nivoa široko definisanog područja funkcionalnih i motoričkih sposobnosti dece - sportista za najrazličitije forme motoričke delatnosti. U kasnijim etapama dugogodišnje sportske pripreme počinju dominirati specifična i situaciona priprema, dok višestrana priprema dobija pomoćni karakter, što je prikazano na donjoj slici. Graf. Etape sportske pripreme; (Preuzeto od Milanović, 1997.)
Slično se događa i tokom makrociklusa (jednogodišnjeg) treninga. U pripremnom periodu dominira bazična priprema. Prvenstveno se odnosi na prvi deo pripremnog perioda, dok u takmičarskom periodu dominiraju specijalna i situaciona priprema uključujući i tehničko-taktički trening. Sa približavanjem najvažnijih takmičenja, bazična priprema se svodi na minimum i ne prelazi 10-20% ukupnog trenažnog rada
Trenažna tehnologija Tehnologija predstavlja nauku o veštinama i zanatima (grč. techne, logos). Kada kažemo trenažna tehnologija, onda podrazumevamo nauku o veštini i zanatu, koji se zove trening. S obzirom na to da je svrha tehnologije menjanje, preobražaj (transformacija), trenažna tehnologija predstavlja najviši oblik ove promene, jer se odnosi na promenu, kako oblika (forme), tako i unutrašnje strukture (sastava) ljudskog organizma. Koristi sva naučna saznanja iz svih oblasti koje se dotiču adaptivnih sposobnosti ljudskog organizma (multidisciplinarni pristup-antropološki, metodološki, informatički, kibernetički, organizacioni, operacionalistički i dr.). Predstavlja naučno prikazivanje ljudske delatnosti, čija je svrha optimalna adaptacija u cilju postizanja visokih sportskih rezultata. Trenažni tehnolog (trener) u ovom konceptu je stručni poznavalac treninga, kao veštine i zanata. Tehnološki postupci: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
Definisanje cilja Utvrđivanje stanja subjekta Utvrđivanje faktora ograničenja Izbor trenažnih sredstava Utvrđivanje trenažnih opterećenja Izbor metoda treninga Kontrola tranzitivnih stanja Analiza finalnih rezultata
Cilj trenažne tehnologije je da se za što kraće vreme, postigne što veća efikasnost. Za realizaciju ovakve delatnosti potreban je multidisciplinaran, kompleksan i integralan pristup koristeći sve bitne faktore, kako bi se došlo do optimizacije trenažnog procesa. U navedenim tehnološkim postupcima pod utvrđivanjem faktora ograničenja podrazumevaju se genetska ograničenja, tj. neophodnost da se utvrde genetski limiti svake osobe. Optimizacija trenažnog procesa predstavlja skraćivanje vremena, a maksimiziranje efikasnosti, tj. sportskog rezultata, što u najvećoj meri zavisi od genetskih predispozicija (talenta-stepena i intenziteta adapatacije). Takva optimizacija se danas u vrhunskoj trenažnoj tehnologiji ostvaruje na račun povećanja intenzivnosti (jačine) treninga, što zahteva dodatne napore u odabiranju optimalnih trenažnih stimulusa za razvijanje onih osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih najviše zavisi sportski rezultat. U stručnoj i naučnoj literaturi (koja se odnosi na sportski trening) često se spominje termin transformacija (dobro prihvaćen termin). Transformacija* znači menjanje, odnosno preobražavanje. Kako jeste svrha sportskog treninga promena niza relevantnih elemenata od početnog (inicijalnog), preko velikog broja prelaznih (tranzitivnih) stanja do finalnog stanja ili cilja (modela- željenog sportskog rezultata) termin transformacija se sasvim opravdano i pravilno koristi. U osnovi kibernetički pojam, transformacija označava svaku promenu u sistemu, kako ulaznih i izlaznih stanja, tako elemenata i procesa u samom sistemu. Taj sistem u sportskom treningu je ljudski organizam. Proces menjanja (transformacije) organizma sportiste od inicijalnog do finalnog stanja može se nazvati i transformacioni proces. Pojam- transformacioni proces sportskog treninga u ovom konceptu ima isto značenje, kao i trenažna tehnologija. U prvom i u drugom slučaju govori o neprekidnom menjanju stanja ljudskog organizma, preko niza etapa**, a u cilju postizanja što većeg sportskog rezultata u određenom vremenu. * Transformacioni proces u sportskom treningu može se prikazati formulom Y = T(X), i opisati kibernetičkim pojmovima. Y je rezultat transformacije (output-vektor), tj. transform. Drugim rečima ono u šta se operand (input-vektor, X), odnosno sportista pretvorio. On predstavlja sportistu na višem novom stanju, što je rezultat delovanja operatora transformacije (T), odnosno treninga na operand X. Da bi se to postiglo potreban je proces, koji podrazumeva mnogobrojne promene u sistemu, tj. stalna nova stanja ulaza i izlaza svakog elementa u vremenu. Svaki X (ulaz) i svaki Y (izlaz) treba obeležiti simbolom za vreme. Na osnovu trenutnog stanja sitema (Xstanja sportiste) određuje se optimalni operator (trening) za određeni naredni vremenski period. ** Etape transformacionog procesa su: 1. Etapa pre treninga: modelovanje, dijagnosticiranje, planiranje i programiranje; 2. Etapa za vreme treninga: operacionalizacija, registracija, klasifikacija i kontrola; 3. Etapa nakon treninga: obrada, analiza, komparacija i korekcija. (Malacko,1991.).
Zamor sportista Biološki posmatrano, zamor predstavlja signal, kao prirodnu odbrambenu reakciju od daljeg opterećenja, koji bi mogli oštetiti organizam i dovesti do patoloških stanja. Zamor u sportu je kompleksne prirode i još nedovoljno izučen. U osnovi tog zamora je privremeno narušena unutrašnja ravnoteža organizma (homeostaza), čija je osnovna posledica smanjena radna sposobnost. Sportista se u trenažnim i takmičarskim aktivnostima, ispoljava kao jedinstvena biopsihosocijalna funkcionalna celina, stoga je vrlo teško odrediti vodeći uzrok zamora i dati jednu celovitu preciznu definiciju. Zamor u sportu je stresogeni činilac i stimulus u procesu adaptacije. On je precizno doziran preko metoda (opterećenja) treninga, koje predstavljaju načine zamaranja. Istraživanja u biohemiji sporta- konkretno proučavanje metabolizma daje odgovor na pitanje, koji tip ili karakter zamora izazivamo određenom
metodom treninga. Ovo je od neprocenjive važnosti, zato što se jedino dobrim poznavanjem biohemijskih karakteristika metoda treninga, mogu odrediti optimalna opterećenja, tj. izazvati tačno određeni tip i veličinu zamora, koji stimulišu razvoj bitne bioenergetske sposobnosti sportiste. Bioenergetske sposobnosti sportite su: anaerobno-alaktatne, anaerobno-laktatne i aerobne. Sve mogu biti izražene i stimulisane, po kriterijumu: intenziteta, kapaciteta i efikasnosti (vidi poglavlje 6). Tab. Bioenergetske sposobnosti sportista Sposobnosti
Aerobne
Kriterijumi
Intenzitet Kapacitet Efikasnost
Anaerobnelaktatne Intenzitet Kapacitet Efikasnost
Anaerobne-alaktatne Intenzitet Kapacitet Efikasnost
U toku napora javlja se proces intenzifikacije metabolizma sa čitavim nizom vrlo složenih biohemijskih reakcija, u kojima učestvuje nervni i endokrini sistem. Složeni procesi osovine hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežnih žljezda predstavljaju visoko personalizovan (individualizovan) proces, za kojeg sa sigurnošću možemo reći da leži u osnovi bilo kog karaktera zamora. Posledice ovih procesa su kod sportista uvek psiho-neuro-endokrinog karaktera, a narušavanje njihovog harmoničnog funkcionisanja predstavlja faktor rizika za pretreniranost, jedanog od tipova hroničnog zamora. U sportskom treningu uvek rizikujemo. Rizik je neizvestan, ukoliko stalni poremećaji homeostaze ne podlegnu redovnoj kontroli. Ukoliko ne znamo intenzitet i karakter (tip) zamora, koji smo treningom izazvali, nemoguće je primeniti odgovarajuće metode i period oporavka, što se danas smatra daleko složenijim problemom od zamora. Zamor i oporavak su dve strane istog procesa i tako se moraju tretirati. U sportskom treningu, u zavisnosti od karaktera rada, javljaju se lokalni akutni zamor i lokalni hronični zamor (kada je uključeno do 30% mišićne mase), opšti akutni zamor i opšti hronični zamor (kada je uključeno više od 70% mišićne mase). Zamor koji uključuje od 30% do 70% mišićne mase, smatra se regionalnim koji može biti akutni i hronični. Za sve ove tipove zamora postoje određene teorije, tj. obrazloženja, šta je uzrok pojavi određenog tipa zamora. Najčešće se govori o teoriji iscrpljenosti energetskih izvora, teoriji trovanja ili nagomilavanja raspadnih proizvoda metabolizma, teoriji ugušenja tj. nedostatka kisenika. Mesto pojave zamora može biti na perifiriji–u mišiću (periferni zamor) ili u centralnom nervnom sistemu (CNS)-centralni zamor. Na periferiji, zamor se javlja u motornom nervu, na motoričkoj ploči (sinapsi), u kalcijumovoj (Ca) cisterni i sistemu T-cevčica – tubularnom sistemu. U CNS-u zamor se javlja u motoričkim i senzornim centrima. Zamor može biti: intelektualni, senzorni, emocionalni i fizički. U današnjim trenažnim i takmičarskim uslovima sve ovo se javlja zajedno ali u različitim odnosima, koji su (moraju biti) ciljano izazvani. Ovim je zamor sportista daleko teže definisati kao integralnu pojavu, koja uključuje i centralne regulativne mehanizme u centralnom nervnom sistemu, čije funkcije su sa beskonačno mnogo mogućnosti. Nećemo se mnogo pomeriti u saznanju i rešavanju problema, ukoliko odgovor ne pokušamo pronaći preko multidisciplinarne saradnje (fiziologije, biohemije, genetike, molekularne biologije, neuronauke, endokrinologije, psihologije i dr) u zajedničkim projektima i pomoću dobro organizovanih kliničkih (laboratorijskih i terenskih-situacionih) istraživanja. Ovakvim
pristupom sigurno ćemo se približiti i mogućnosti registracije, tj. objektivizacije svih do sada nemerljivih subjektivnih znakova zamora, koji imaju poseban značaj u sportskom treningu, posebno sa stanovišta prevencije pretreniranosti. Tab. Dominantni uzroci zamora u različitim sportovima Sportovi
Neural ni faktori
ATP-CP Pražnjenje
Atletika 100,200m 400m 800,1500 m 5 i 10km Maraton Skokovi Bacanja Badminton Košarka Boks Biciklizam Sprint200 m 4000m hronom Drumska vožnja
x
x x x
Ronjenje Motosport Mačevanje Umetničko klizanje Gimnastik Hokej-led Džudo Kajakkanu 500,1000 i 10.000m Veslanje Streljaštvo Skijanje Alpsko nordijsko Fudbal Klizanje Kratke/sre dnje dist.
Laktat. acidoza
x x x
Glikog ensko pražnje nje
Krvna glukozapražnjenje
Hipertermija
x x
x
x
X
x
x
x x
X
X X X
x x x
x x
x
X X X
X
X X X X X X
X x
X
X X X
x x x x x x
X
x x x
X
x
x
x x
X
X
Duge dist. Plivanje 50m 100,200, 400m, 800,1500 m Sinhrono plivanje Rukomet Tenis Triatlon Odbojka Vaterpolo Weightlifting Rvanje
X
x x
x x
X
x
X X
x x
X X
x x
X
x
X
X
x
x
X
X
Oporavak sportista Oporavak sportista u suštinskom smislu predstavlja vraćanje homeostaze organizma, a time i sposobnosti sportiste na početni nivo. Oporavak je suprotan proces od zamora, ovde je reč o anabolnoj fazi, dok se pri zamoru odvijaju katabolički procesi. Vraćanje na normalni-početni nivo (niz fizioloških, biohemijskih i drugih procesa, time i sposobnosti svim organima i sistemima), nije istovremeno. Ovo neistovremeno vraćanje ili uspostavljanje homeostaze naziva se heterohronost procesa oporavka i pripada jednoj od zakonitosti sportskog treninga. Potpuni oporavak neke sposobnosti, koja je u radu bila najviše uključena, podrazumeva njeno vraćanje na početni (potpuna kompenzacija) ili na viši nivo (superkompenzacija ili nadoporavak). Trening može da se obavi i u fazi nedovoljnog oporavka, upravo zbog heterohronosti oporavka različitih sposobnosti. Graf. Sprovođenje treninga u različitim fazama:1. Nakon završetka superkompenzatornog talasa; 2. U vreme nepotpune kompenzacije; 3. U vreme superkompenzacije (preuzeo od Milanovic- 1997.)
Radni interval (deo krivulje-iscrpljenje organizma) dovodi do zamora sportiste, što predstavlja stimulišući deo trenažnog procesa. Interval odmora (delovi krivulje-kompenzacija i superkompenzacija) relaksaciju, koja osigurava povišenu radnu sposobnost, kao rezultat
anaboličkih (obnavljajućih) procesa do nivoa koji je viši od početnog, tj. pre početka treninga. Pojava superkompenzacije (nadkompenzacije, nadoporavka) je fenomen funkcionalnih reakcija organizma u procesu sportskog usavršavanja, što je kumulacija efekata i/ili razvoj treniranosti sportiste. Dinamika i intenzitet superkompenzatornih procesa je vrlo individualan i potrebno ga je poznavati za svakog sportistu posebno. Važno je da naredni trening bude u vreme vrha supekompenzatornog talasa. Poznavajući heterohronost, moguće je pronaći optimalnu varijantu smenjivanja opterećenja, koja su različita po usmerenosti (i time angažovanosti određenih sistema, organa i procesa) i veličini. Ako su angažovani maksimalno određeni procesi u prvom opterećenju (treningu), drugo opterećenje (trening) se može obaviti u nedovoljnom oporavku, ako se angažuju drugi procesi. Utvrđeno je da ovakav način rada maksimalno angažuje adaptivne sposobnosti i povećava efikasnost trenažnog procesa. Potrebno je razlikovati brzu-ranu i sporu-kasnu fazu oporavka. Brza faza oporavka je odmah nakon završetka opterećenja. Još nije precizno utvrđeno koliko ona traje, tj. kada se ona završava i započinje druga, kasna-usporena faza oporavka. To zavisi od karaktera i veličine opterećenja, tj. tipa zamora, pa je potrebna redovna registracija aktuelnog stanja organizma u procesu oporavka kako bi se odredilo optimalno vreme oporavka do sledećeg opterećenja. Savremena nauka dovoljno dobro raspolaže podacima o specifičnostima toka procesa oporavka sportista. U znatno manjoj meri je proučen uticaj na tok procesa oporavka, tj. manje su proučene metode i sredstva aktivnog uticaj na brzinu opravka. Danas se u trenažnoj praksi poznata sredstva oporavka dele na tri velike grupe: trenažna, psihološka i medicinska. Trenažna sredstva oporavka predstavljaju osnovna sredstva. Odnose se na dobro planiran i sproveden proces sportskog treninga, optimalno smenjivanje trenažnih i takmičarskih opterećenja i odmora, primene raznovrsnih sredstava i metoda treninga, promena uslova i mesta treninga, ritam treninga i života sportiste i sl. Psihološka sredstava oporavka podrazumevaju sredstva koja pomažu u regulaciji psihičkog stanja sportiste. Ona su ustvari metode iz arsenala psihoterapije, kao: metode sugestije i samosugestije. U sportskom treningu do danas su primenu našle: psihološki trening, aktivna samosugestija i psihoregulacioni trening. U cilju oporavka najveću efikasnost imaju ona u grupi samoregulacije posle završetka opterećenja, kao što su: psihotonični i psihoregulacioni trening, a posebno mesto kao efikasni metod psihoregulacije ima autogeni trening. Medicinska sredstava oporavka su energetsko-supstancijska, koja se odnose na sportsku ishranu (uravnoteženje energetskog bilansa) i dozvoljena stimulativna sredstva, koja se odnose na dodatke ishrani, kao: vitaminski i mineralni preparati, neutralizatori mlečne kiseline, energejzeri, proteini, elektrostimulacija, fizioterapija i dr. Brzina kojom se sportista oporavlja, posebno posle maksimalnih napora, predstavlja izuzetno važan parametar u trenažnom procesu. Govori koliko se brzo organizam sportiste, funkcionalno i strukturno adaptira na primenjena opterećenja, kao značajnog pokazatelja talenta i nivoa pripremljenosti sportiste. Sl. Dinamika i vremenski intervali superkompenzatornih talasa nakon treninga usmerenog na razvoj brzine (B), anaerobnih (AN) i aerobnih (A) mogućnosti. (Preuzeto od Milanovića 1977, prema Platonovu 1984.).
Dinamika supekompenzatornog talasa, npr. nakon treninga koji je usmeren na razvoj brzine. Različita je za sposobnosti koje omogućuju realizaciju sledećeg treninga brzine, anaerobnih ili aerobnih sposobnosti od dinamike kompenzacije i superkompenzacije ovih istih sposobnosti nakon treninga, koji je usmeren na razvoj anaerobnih, tj. aerobnih sposobnosti sportista. Na primer, nakon treninga koji je usmeren na razvoj brzine pojavljuju se tri posebna kompenzatorna talasa: 1. Za sposobnosti koje omogućuju efikasan trening brzine; 2. Za sposobnosti koje omogućuju sledeći trening anaerobnih mogućnosti; 3. Za sposobnosti za aerobni trening. Sa grafika se vidi da se nakon treninga maksimalne brzine (B), već posle šest sati može primeniti trening aerobne usmerenosti, dok se trening za razvoj maksimalne brzine može ponoviti tek posle 30-36 sati. Krivulja dinamike oporavka ima svoje tri faze. Prva pripada prvoj trećini od ukupnog (100%) vremena oporavka i iznosi 70%. Druga pripada drugoj trećini-ukupno 20%, treća trećoj trećini ukupnog oporavka i iznosi 10%. Od usmerenosti treninga, karaktera i stepena zamora zavisi koliko će trajati svaka faza oporavka. Primenjena sredstva oporavka u sve tri faze mogu doprineti bržem vraćanju organizma u homeostazu i superkompenzaciju. Na primer, kada je obavljeno opterećenje sa znatnom koncentracijom laktata (opterećenje anaerobno laktatnog tipa) oporavak je brži ako se odmah posle napora primeni aeroban rad (lagano džogiranje) sa opterećenjem ne većim od 60% od maksimalne srčane frekvence, koju sportista ima (može se koristiti formula 220 – god. života). Utvrđeno je, da se u prvih 10 minuta sa korišćenjem džogiranja izvrši eliminacija ukupno 62% stvorene mlečne kiseline, a između 10 i 20 minuta još 26%. Aktivnim oporavkom u prvih 20 minuta se eliminiše ukupno 88% ukupno stvorenih laktata, dok je pasivnim odmorom moguće svega 50% (Fox, 1984.). Prvo se vraćaju na normalu srčana frekvenca i krvni pritisak, u vremenu od 20 do 60 minuta nakon rada. Posle aerobnog rada obnova ugljenih hidrata se izvrši od 10 do 48 sati, nakon anaerobne aktivnosti za to je potrebno 5 do 24 sata. Za obnovu proteina će trebati 12 do 24 sata. Za masti, vitamine i enzime više od 24 sata. Obnova fosfagena (ATP-CP, ATP-adenozintrifosfat, CP-kreatinfosfat) je veoma brza. U prvih 20 do 30 sekundi se obnovi od 50 do 70%, a potpuno do 3 minuta. U brzim eksplozivnim aktivnostima ( kao što su 100m i 200m sprint), različito je vreme obnove fosfagena. Aktivnosti koje traju do 10 sekundi minimalno koriste fosfagen. Za 30 sekundi rada potrebno je 50% ukupnog fosfagena, za 60 sekundi 75%, za 90 sekundi 87%, za 120 sekundi 93%, za 150 sekundi 97% i za 180 sekundi 98% (Hultman et al. 1967, po Fox-u 1984).
Tab. Preporučeno vreme oporavka posle iscrpljujućeg vežbanja Procesi oporavka Minimum Obnova mišićnog fosfagena (ATP i CP) Otplata alaktatnog O2 duga Obnova O2-mioglobina Obnova laktatnog O2 duga Obnova mišićnog glikogena a. Posle aktivnosti prekidane pauzama – intermitentne b. Posle prolongirane kontinuirane – non-stop aktivnosti Eliminacija mlečne kiseline iz mišića i krvi
2 minuta 3 minuta 1 minut 30 minuta
Maksimum 3-5 minuta 5 minuta 2 minuta 1 čas
2 časa za obnovu 40% 5 časova za obnovu 55% 24 časa za obnovu 100% 10 časova za obnovu 60% 48 časova za obnovu 100% 10 minuta za eliminaciju 25% 20-25 minuta za eliminaciju 50% 1 čas do 1:15 časova za eliminaciju 95%
Različite sportske aktivnosti zahtevaju i različite biološke procese, tj. “napadaju” različite biološke sisteme. Treneri i sportisti moraju znati koji sistemi su bili angažovani pri određenoj sportskoj aktivnosti, jer od toga direktno zavise faze oporavka.
Tab. Biološki parametri aktivirani u treningu različitih sportova Sport Atletika Sprint Srednje pruge Duge pruge Skakačke discipline Bacačke discipline Košarka Gimnastika Rukomet Veslanje Fudbal Plivanje Stoni tenis Odbojka Triatlon
Parametri Neuromišićni, endokrino-metabolički, neuro-psihološki Kardiorespiratorni, neuro-psihološki, nervnomišićni Endokrino-metabolički, kardiorespiratorni, Nervnomišićni Nervnomišni, neuropsihološki Neuro-psihološki, endokrino-metabolički Nervnomišćni Neuro-psihološki, endokrino-metabolički, nervnomišićni Neuro-psihološki, neurometabolički, neuromišićni Neuro-psihološki, endokrino-metabolički, nervnomišićni Endokrino-metabolički, kardiorespiratorni, nervnomišićni Neuropsihološki, nervnomišićni, kardiorespiratorni, endokrino-metabolički Kardiorespiratorni, endokrino-metabolički, neuropsihološki Neuro-psihološki, nervnomišićni Neuro-psihološki, edokrino-metabolički, nervnomišićni Kardiorespiratorni, endokrino-metabolički
Sl. Primena sredstava oporavka u cilju neposredne pripreme za naredni trening aerobnih (A) i brzinskih (B) sposobnosti (prema Platonovu-1984.) ;Preuzeto od Milanovića(1977.).
Ako se pre narednog treninga određene usmerenosti, primene posebne metode i sredstva oporavka, moguće je dostići ranije superkompenzaciju i obaviti veću učestalost treninga. Na primer, u vremenskom intervalu posle anaerobnog treninga (AN), mogu se prvo primeniti mere oporavka od anaerobnog iscrpljenja, a zatim mere oporavka za uspešno sprovođenje aerobnih opterećenja.
Ishrana sportista Zablude vezane za ishranu sportista i dodacima ishrani
V
eliki broj radova i sportska praksa su pokazali da je ishrana sportista postala veoma osetljiv problem u kome su zamke i zablude sve prisutnije. Nije sa sigurnošću potvrđeno da "pojačana ishrana" u odnosu na onu koja je u zavisnosti od specifičnosti metaboličkih procesa raznovrsnih sportskih opterećenja izbalansirana, ima odgovarajući kvalitet (odnos masti, proteina, ugljenih hidrata, vitamina i mineralnih soli) i može da utiče na bolju sportsku formu i postizanje boljih sportskih rezultata. Sa druge strane, dobro je proučen štetni uticaj na sportsku formu ukoliko ishrana nije adekvatna-neodgovara zahtevima specifičnog opterećenja. Na polju sportske medicine posebno nutricionistike, nije mnogo toga rašćišćeno u vezi ishrane sportista. Izdvojila su se dva krajnje ekstremna stava. Jedan potiče od konzervativnih stručnjaka koji se čvrsto drže toga da sve što sportista treba da radi kada se ishrane tiče, je da uzme tri dobro izbalansirana obroka dnevno u kojima treba da su u približno jednakim odnosima zastupljene četiri grupe namirnica: meso, mlečni proizvodi, voće i povrće i žitarice. Drugi pristup je od strane onih stručnjaka koji promovišu ishranu u čudotvorno sredstvo pri čemu se često preteruje. Iz ovih stavova kao i nedovoljnog poznavanja vrednosti kvaliteta ishrane, u sportskoj praksi su se pojavile mnoge zablude o kojima će biti reći u daljem tekstu. Sl. Odnosi hranljivih materija i grupa namirnica u dobro izbalansiranoj ishrani (Preuzeto iz Exercise physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Slika prikazuje odnos proteina, masti i ugljenih hidrata u dobro izbalansiranoj ishrani i odnos generalnih grupa namirnica koje su najveći izvor određene hranljive materije. Da bi sportisti u našoj sredini, preporuke i savete stručnjaka sporske medicine i trenera u vezi ishrane mogli sami kritički da prosude, neophodno je da su u osnovnoj meri upoznati sa funkcionisanjem vlastitog tela. Poznavanjem osnovnih činjenica o građi i funkcionisanju ćelija, metaboličkim procesima, svaki će sportista moći sam najbolje da proceni koja ishrana može u njegovom ličnom slučaju da bude najefikasnija. Došli smo do jednog izuzetno značajnog aspekta ishrane sportista, a to je: da program ishrane mora biti prilagođen za svaku osobu individualno. Takva postavka vodi do drugog važnog principa optimalne ishrane, tzv. biohemijske individualnosti. Zbog genetskih varijacija, tela pojedinih osoba razlikuju se po biohemijskim osobinama isto koliko se međusobno razlikuju i po izgledu (fenotipski). Efikasna sportska ishrana koja ima za cilj postizanje optimalnih rezultata, uvek uzima u obzir velike biohemijske individualne razlike i sastavlja ishranu "po meri" svakog sportiste*.( V. Sedlak). *Jedan od primera koji ilustruje individualnu biohemijsku različitost potiče iz Kolgenovog Instituta za sportsku medicinu u San Diegu, SAD. U ovom Institutu kod sportista se rutinski meri izlučivanje vitamina C i njegovih metabolita putem mokraće. Pojačanim izlučivanjem vitamina C često se želi postići zaštitno dejstvo na izvodne mokraćne puteve. Urinarna ekskrecija vitamina C indirektno pokazuje stepen zasićenosti tkiva ovim vitaminom. Kada su tkiva zasićena vitaminom C, višak se izlučuje putem mokraće u kojoj može da se meri. Ostatak koji se nalazi u telu (od date doze) govori o stepenu saturacije tkiva. U seriji istraživanja je nađeno, da neke osobe mogu da uzimaju čak 5.000 mg (5 g) vitamina C dnevno i da pri tome izlučuju veoma male količine putem mokraće. Sav taj veliki kvantitet C vitamina zadržava se i iskorišćuje u njihovim telima za obavljanje stotine poznatih bioloških funkcija, koje C vitamin ima. Sa druge strane, neke druge osobe pokazuju veoma veliku urinarnu ekskreciju vitamina C na dozi od svega 1.000 mg (1 g) dnevno. U ovim studijama je pokazano da individualne razlike u stepenu iskorišćavanja C vitamina mogu da budu čak desetostruke.
Potpuna razgradnja hranljivih materija (masti, ugljenih hidrata i proteina) odvija se u mitohondrijama uz prisustvo kiseonika (O2) u procesu koji se naziva Krebs-ov ciklus. Kao krajnji produkt se dobija ugljen-dioksid (CO2), voda (H2O) i energija. U ovom procesu ogromnu ulogu imaju vitamini, što je lepo prikazano na donjoj slici. Svaki vitamin ima posebnu i specifičnu ulogu u katabolizmu hranljivih materija a time i u stvaranju energije.
Sl. Generalna šema uloge hidrosolubilnih vitamina u metabolizmu ugljenih hidrata, masti i proteina. (Preuzeto iz Exercise physiology, Mcardle,W.et all.1996)
Svaki organizam ima sebi svojstven prag iskoristljivosti svake hranljive supstance, vitamina i minerala. Telo će iskoristiti onoliko koliki je stepen biološke funkcije, u slučaju viška sve će izlučiti. Kada se pored dobro izbalansirane ishrane uzimaju preterane (mega) doze dodataka ishrani, zbog narušene interakcije između hranljivih materija, narušio bi se biohemijski odnos za optimalni metabolizam. Sa druge strane zbog uskog raspona optimalnih količina energetskih i gradivnih materija, biološko dejstvo postaje suboptimalno a često može biti i toksično. To posebno ima negativno dejstvo na postizanje i održavanje sportske forme. Na slici je prikazan značaj minerala u katabolizmu i anabolizmu glikogena, masti i proteina. I ovde kao što je slučaj kod vitamina, svaki mineral ima specifičnu nezamenljivu ulogu. Važan je optimalni odnos, kako minerala međusobno tako i odnos između minerala i vitamina.
Sl. Minerali uključeni u kataboličkom i anaboličkom procesu glikogena, masti i proteina (Preuzeto iz Exercise physiology. Mcardle,W. et all. 1996)
Zbog biohemijske individualnosti svake osobe proizilazi konstatacija, da preporučene dnevne doze za unos pojedinih hranljivih sastojaka, mogu biti samo kao najgrublji orijentir. Bilo bi lako sastaviti individualnii program ishrane ako bi se trebala uzeti u obzir samo biohemijska individualnost svake osobe u pogledu potreba za hranljivim sastojcima. Varijacije trenažnih opterećenja, nivo treniranosti i ostali faktori radikalno utiču na individualne potrebe, te je situacija daleko složenija. Dokaz za ovo je da sportisti koji su na dobro usklađenom programu ishrane, mogu da održavaju vrhunsku (top) formu sve dok ne menjaju veličinu
opterećenja. Kada se intenzitet treninga pojača, isti sportisti mogu veoma brzo da ispolje znake fiziološkog opadanja forme. Sl. Biološke funkcije vitamina u telu (Preuzeto iz Exercise physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Slika prikazuje značaj i specifičnu ulogu vitamina u biološkim funkcijama organa i organskih sistema organizma. Nedostatak određenog vitamina, dovodi do poremećaja biološke funkcije određenog organa, sistema i cele homeostaze. Javlja se pad kvaliteta crvene krvne slike koja određuje kapacitet korišćenja kisenika. Kvalitet crvene krvne slike se određuje putem merenja tri glavna pokazatelja: količine hemoglobina-crvenog krvnog pigmenta koji transportuje kiseonik do svih tkiva i ćelija; hematokrita-pokazuje odnos ćelijskih elemenata prema tečnom delu krvi, preciznije njihove brojčane koncentracije u jedinici zapremine krvi. Glavni elementi neophodni za produkciju crvenih krvnih zrnaca (eritrocita) su gvožđe, cink, folna kiselina, vitamin B12, B6, C-vitamin i aminokiseline. Kada se pojača opterećenje na treningu, tada i količinu ovih sastojaka u ishrani treba povećati. Princip sinergije predstavlja osnovu nauke o uravnoteženoj ishrani. Kada se sinergizam koji dejstvuje između brojnih sastojaka ishrane uzme u obzir, može se očekivati uravnotežena i optimalna ishrana. Većina sportista je danas svesna da vitamini B-grupe najoptimalnije deluju u sinergiji sa drugima. Malo je onih koji su upoznati sa sinergističkim delovanjem između vitamina E i B12, kalcijuma i magnezijuma, vitamina C i gvožđa ili vitamina A i cinka. Postoje i kompleksne višestruke interakcije između pojedinih hranljivih sastojaka. Na primer, vitamin E sadejstvuje i sa bakrom i sa cinkom. Deficit E- vitamina dovodi do sniženja telesnog nivoa cinka, obe supstance deluju zajedno u cilju zaštite ćelijskih membrana od oštećenja izazvanog slobodnim radikalima koji se pojačano stvaraju pri fizičkom naporu. Kada je nedovoljno E vitamina, cink se koristi u većoj meri da bi se koliko-toliko kompenzovao nedostatak E vitamina. Sve zajedno dovodi do povišenja telesnog nivoa bakra. Najnoviji podaci upućuju na to da velike doze C-vitamina koje sportisti koriste, zahteva unos bioflavonoida i znatno većih količina vitamina-B6, vitamina-B12, cinka, folne kiseline i holina. Samo, svi ti sastojci zajedno dovode do optimalnog rezultata. Zbog nedovoljnog znanja o optimalnoj ishrani i dodacima ishrani, većina sportista upada u zamku neodgovarajuće ishrane.
Najčešće greške i zablude Tačna je informacija da trenažna aktivnost zahteva unos većih količina belančevina. Ako se te povećane potrebe nadoknađuju time što se jede više mesa i mesnih prerađevina, tada se
pored belančevina unosi i velika količina tzv. "skrivenih masti", što je za sportiste nepoželjno i štetno. U zavisnosti od vrste sporta i kategorije sportiste, povećane potrebe za belančevinama treba da se zadovolje unosom belančevina biljnog porekla iz raznih žitarica, koštičavog voća, povrća i nemasnih (posnih) mlečnih prerađevina. Druga veoma prisutna zabluda kod sportista je, da se glad i slabost, koji se dosta često javljaju pri dugotrajnim treninzima (što je sa jedne strane i greška u treningu) mogu najbrže i najefikasnije ukloniti unošenjem uobičajenih slatkiša sa visokim sadržajem tzv. prostih šećera (fruktoza,glukoza). Ovakav način rešavanja (normalizacija sniženog šećera u krvi) nastale hipoglikemije je brz ali je efekat kratkotrajan i kontraproduktivan, jer je ubrzo praćen ponovnim padom šećera u krvi i osećajem jake gladi. U takvom slučaju mnogo je bolje glad otkloniti bananom koja pored energije sadrži i veliku količinu mineralnih materija i vitamina. Sledeća zabluda je da se žeđ, nakon napornog treninga i takmičenja najbolje gasi tzv. izotoničnim napicima. Izotonični napici su takve tečnosti u kojima je koncentracija soli (elektrolita) identična sa onom koja se nalazi u krvnoj plazmi tj. u samim ćelijama. Unos hrane i tečnosti je veoma individualan i specifičan kod svakog sportiste, ipak postoje neka generalna pravila. Tokom napornog treninga i takmičenja dolazi do pojačanog tzv. neprimetnog isparavanja, koje se odigrava putem kože i odavanjem velikih količina izdahnutog vazduha. Ovim putevima gubi se isključivo voda, bez rastvorenih materija. Znoj je hipotonična tečnost, znači da sadrži manju količinu soli nego krvna plazma tj. gubi se znatno više vode nego soli. Ne proporcionalno je veći gubitak vode u odnosu na so. Gubitak je utoliko veći što je sportista u boljoj kondiciji. Adaptivne znojne žljezde konzervišu so i samim tim izlučuju veoma "razblažen znoj". U takvim uslovima dehidratacije, rehidratacija se vrši čistom vodom, dok se neke važne mineralne materije mogu nadoknaditi negaziranom mineralnom vodom ili svežim prirodnim sokom od paradajza ili jabuke. Mnogi sportisti greše smatrajući da se pre početka treninga ne sme uzeti niti jedan zalogaj hrane. Istina, pre početka treninga, bolje je uzeti malu količinu sasvim lagane hrane, nego opteretiti organizam teškom hranom, gladovanje se ne preporučuje. Pre početka jutarnjeg treninga, potrebe zadovoljava jedna banana ili šolja posnog jogurta (od obranog mleka). Ako je doručak bio bogatiji od navedenog, poželjno je da se do početka fizičke aktivnosti sačeka bar jedan sat. Princip koji se bezuslovno mora znati kod sastavljanja programa ishrane , jeste fiziološki dinamizam osobe. Za razliku od lekova, hranljivi sastojci ne deluju brzo. Zadatak nutricije (nauke o ishrani) jeste, da izgradi telo koje je zdravije i stoga funkcioniše bolje. Da bi se to postiglo, potrebno je sačekati na dejstvo prirode da izvrši željene promene na ćelijskom nivou, a za to je potrebno vreme. Crveno krvno zrnce prosečno živi 120 dana. Za 3-4 meseca zameni se celokupna populacija eritrocita u krvi. U periodu od 6 meseci zamene se skoro sve belančevine tela novim molekulima, čak i DNA u genima. Za godinu dana obnove se sve kosti u telu, čak se i zubna gleđ zameni i to sve iz hranljivih sastojaka koji su uneti putem hrane. Iz razloga, što je ishrana sportista veoma važna pojavile su se razne zamke i manipulacije. Da je to zaista tako potvrđuju i reči dr Majkla Golgena (Michael Colgan), doktora medicinskih nauka iz oblasti nauke o ishrani, (nutriciji) koji rukovodi Colgan Institutom za sportsku medicinu u San Diegu u SAD. Citat: "Svakim danom sve smo više izloženi bombardovanju ogromnom masom međusobno protivurečnih podataka sa područja ishrane (nutricije) čak i netačnim, lažnim informacijama i reklamama o proizvodima, za koje se uvek kaže da su najbolji za ishranu sportista. Kada smo uz to svedoci da vrhunski sportisti zavedeni mirisom novca preporučuju, mastima i prostim
šećerima natovarene table slatkiša kao oficijalnu hranu Olimpijskih igara, kome onda uopšte da se veruje?" U jednome se svi relevantni stručnjaci slažu: jedini izvor pouzdanih informacija su referentni, recenzirani naučni časopisi. Samo podaci nepristrasno, naučno ispitani i provereni mogu da daju smernice u pogledu sportske ishrane i dodataka ishrani. Treba da se podvuče da ishrana sportista mora da bude mešovita i raznovrsna, jer jednolični oblici ishrane mogu dovesti do nedostatka određenih hranljivih materija i time narušavanja sportske forme. Mora se voditi računa o navedenim bitnim principima za sastav optimalne ishrane sporista, a to su: -
Sinergizam; Biohemijska individualnost; Dinamizam životnog stila; Preciznost; Fiziološki dinamizam.
Nauka je dokazala da u svim ovim principima, kako u ishrani i optimalnom metabolizmu, tako i u procesu adaptacije na fizičke napore veliku ulogu imaju krvne grupe kao genetski marker.
Kratak sažetak za upoznavanje krvnih grupa ABO sistem krvnih grupa: najznačajniji sistem krvnih grupa, kome je ABO krvna grupa determinanta za reakciju pri transfuziji i presađivanju organa. Za razliku od ostalih sistema, ABO krvne krupe imaju dalekosežni značaj pored ovog, vezanog za transfuziju i transplantaciju - u determinaciji mnogih digestivnih i imunoloških karakteristika tela. ABO grupe podrazumevaju četiri grvne grupe: O, A, B i AB. Krvna grupa O nema pravi antigen, ali nosi A i B antitela. Krvna grupa AB ne proizvodi antitela ni za jednu krvnu grupu, jer ima A i B antigen. (vidi tabele). Ako je KRVNA GRUPA KRVNA GRUPA KRVNA GRUPA KRVNA GRUPA
A B AB O
Ima ovaj antigen/antigene na ćelijama organizma A B AiB Nema antigena
Krvna grupa jedne osobe je nazvana po antigenu krvne grupe koji se nalazi na crvenim krvnim zrncima.
Ako je KRVNA GRUPA KRVNA GRUPA KRVNA GRUPA KRVNA GRUPA
A B AB O
Poseduje antitela protiv Krvne grupe B Krvne grupe A Nema antitela Krvne grupe A i B
Kao što se vidi, krvna grupa AB nema antitela i zato je ona univerzalni primalac. Može da primi krv bilo koje druge krvne grupe, dok je krvna grupa O univerzalni davalac i nemože da primi krv
nijedne krvne grupe osim svoje. Krvna grupa A zato što poseduje anti-B antitela, odbaciće krvnu grupu B a krvna grupa B će odbaciti krvnu grupu A jer poseduje anti-A antitela. Antigen je hemijsko jedinjenje koje podstiče stvaranje antitela kao odgovora od strane imunog sistema. Markeri koji određuju krvnu grupu se smatraju antigenima krvne grupe, zato što ostale krvne grupe mogu biti nosioci antitela. Antigeni se nalaze na površini klica i imuni sistem ih koristi u otkrivanju stranog materijala. Kancerogene ćelije (ćelije raka) proizvode specijalne antigene, koji se zovu tumorski antigeni. Antigeni kancerogenih ćelija su u stanju da oponašaju krvnu grupu i prodru u imuni sistem. Antitelo je vrsta hemijskog jedinjenja, imunoglobulin koga stvaraju ćelije imunog sistema. Služe za specifično vezivanje ili identifikaciju stranog materijala u telu domaćina. Antitela se kombinuju sa specifičnim markerima-antigenima-koji se nalaze na virusima, bakterijama i ostalim toksinima i aglutiniraju ih. Imuni sistem je u stanju da proizvede milione različitih antitela u borbi protiv širokog spektra potencijalnih napadača. Imuni sitem se, uprkos složenosti , svodi na dve osnovne funkcije: prepoznati-svoje i ubiti-tuđe. Dr Peter J. D Adamo je vrlo simbolično opisao ovaj proces: Naš organizam je kao zabava na koju se dolazi samo po pozivu. Ako gost ima odgovarajuću pozivnicu, ljudi iz obezbeđenja mu dozvoljavaju da uđe i uživa. Ako on pozivnicu nema ili je falsifikuje , brzo će biti uklonjen. Aglutinirati (pojam izveden iz latinske reči-znači zalepiti), označava proces pri kome ćelije prijanjaju jedna na drugu, pomoću aglutinina npr. antitelo lektin (lektini, česti i raznovrsni proteini iz hrane, imaju aglutinirajuća svojstva, koja utiču na krv) koji je specifičan prema određenim krvnim grupama. Kada se konzumira hrana koja sadrži proteine-lektine inkompatibilne sa antigenom određene krvne grupe, lektini ciljaju na organ ili organski sistem (bubrezi, jetra, mozak, želudac i dr.) i počinju da aglutiniraju krvne ćelije u toj oblasti. Pozitivan ili negativna RH status? On nema značaja za metabolizam, ishranu i fizičke napore. Predstavlja dodatno nezavisno grupisanje krvi, koje se zove Rezus ili Rh sistem. Ono nema nikakve veze sa ABO krvnom grupom, ali je značajno kod trudnica. Dugo godina lekari nisu mogli da otkriju zašto su neke žene, koje su normalno iznele prvu trudnoću, imale komplikacija sa drugom trudnoćom (rezultirale spontanim pobačajem, pa i smrću majki). Dr Landštajner je 1940. godine otkrio da te žene imaju različitu krvnu grupu od svojih beba, čiju krvnu grupu određuju očevi. Bebe su bile Rh (+), znači da su nosile Rh antigen na svojim krvnim ćelijama. Majke su bile Rh (-), znači da nisu imale antigen. Za razliku od ABO sistema, u kome se antitela na druge krvne grupe razvijaju od rođenja, Rh (-) ljudi ne stvaraju antitela na Rh antigen sve dok se ne senzivitiraju. To se dešava razmenom krvi majke i novorođenčeta tokom porođaja. Imuni sistem majke nema dovoljno vremena da reaguje na prvu bebu. Ukoliko sledeća trudnoća rezultira još jednom Rh (+) bebom, majka će sada senzitivizirana, proizvoditi antitela na krvnu grupu bebe. Reakcije na Rh faktor se javlaju samo kod Rh (-) majki koje nose decu Rh (+) očeva. Rh (+) žene, koje čine 85% populacije, ne treba da se brinu. AKO OSOBA IMA Rh antigen Anti-Rh antitelo
A NEMA Anti-Rh antitelo Rh antigen
ONA JE Rh (+) Rh (-)
Uobičajeno je pitanje, kako je neka osoba dobila svoju krvnu grupu? Krv je univerzalna, a ipak i jedinstvena. Određena je pomoću dva seta gena-nasleđem od oca i majke. Determinišu je izmešani geni u trenutku začeća. Kao i geni, neke krvne grupe su dominantne u odnosu na druge. U nastajanju ćelija novog ljudskog bića, grupa A i grupa B su dominantni u odnosu na grupu O. Ukoliko prilikom koncepcije embrion dobije gen A od majke i gen O od oca, dete će imati grupu A. Nastaviće da nosi i očev gen O, koji nije izražen u njegovoj DNK. Kada dete odraste i prenese svoje gene na potomstvo, polovina ovih gena biće geni za grupu A, a polovina za grupu O. Pošto su geni A i B podjednako dominantni, dete će imati krvnu grupu AB ako dobije gen A od jednog a gen B od drugog roditelja. Pošto je gen O recesivan u odnosu na sve druge, dete će imati grupu O samo ako dobije gen O od oba roditelja. Postoji mogućnost da oba roditelja krvne grupe A začnu dete koje će imati krvnu grupu O. Ovo se događa kada svaki od roditelja ima jedan gen A i jedan gen O, a oba daju gen O svom potomstvu. Na isti način roditelji sa braon očima začinju potomka sa plavim očima ukoliko oboje nose uspavani- recesivni gen za plave oči. Revolucija o krvnim grupama je duboko zahvatila i ušla u polje nutricije, stresa, imunologiju, metabolizma i fizičkog napora. Realno je očekivati da će ova revolucija zahvatiti i procese genetskog ispitivanja ljudskog tela u cilju otkrivanja gena, hromozoma i funkcije svake ćelije u izgradnji organizma koji će biti sposoban za super adaptacione sposobnosti kakve su potrebne u vrhunskom sportu. Najnovija istraživanja upozoravaju da ćemo uskoro biti u mogućnosti da kontrolišemo genetiku kao nikada do sada?! Možda će to biti neka nova krvna grupa C koja će biti visoko adaptibilna. Putem proizvodnje antitela odbraniće se od svih antigena i njihovih permutacija, prevazići će sve nedaće prenaseljenog i zagađenog sveta i postati dominantna u sportskim performansama. Možda će scenario biti sasvim drugačiji. Možda će nam nauka dozvoliti da nadvladamo sve rušilačke životne impulse (nasilje, rat, kriminal, netolerancija, mržnja, bolesti i dr.), i energiju usmerimo u dalje usavršavanje (još uvek nesavršenog) ljudskog bića. Ništa nije dovršeno.
Sažetak Hranljive materije su : 1. 2. 3. 4. 5. 6.
Ugljeni hidrati-najpogodniji izvor energije za organizam; Masti-drugi izvor energije i prenosnik određenih vitamina; Proteini-neophodni za izgradnju i oporavak tkiva, metabolizam (anabolizam); Vitamini-životno važne materije neophodne u procesu metabolizma; Minerali-neophodne materije u metabolizmu; Voda-više od 60% organizma čini voda i ona mora redovno da se obnavlja. Pogrešno je i veoma štetno ne uzimati vodu za vreme fizičkih napora-u toku treninga; 7. Celuloza-neophodna je za probavni sistem (varenje) i za opšte zdravlje sportiste. Energetska materija, proizvodnja energije i utrošak kiseonika
Energetske materije Ugljeni hidrati Masti
Proizvedena energija od 1 gr. 4 kal
Utrošak kiseonika
Kiseonik/kal
0.7 l
0.175 l
9 kal
2.03 l
0.225 l
Hrana životinjskog i biljnog porekla, sadržaj i kvalitet proteina Hrana
% kvaliteta proteina
% koncentracije proteina
100 94 83 70
12 3.5 17 16
73 83 90
7 7 2
Životinjskog porekla Jaja Mleko Govedina Riba Biljnog porekla Soja Pirinač Krompir
Vitamini rastvorljivi u vodi Vitamin
Uloga
C
Značajan antioksidant, jača imuni sitem, učestvuje u metabolizmu gvožđa, proteina, energije i dr. Energetski metabolizam i nervni sistem
B1 Tiamin
Izvor Sveže voće i povrće
Crni hleb, mleko, povrće, krompir, meso, leguminoze, jaja, sir, riba, živinsko meso.
B2 Riboflav in
Energetski metabolizam i metabolizam proteina
Mleko i mlečni proizvodi, crni hleb, riba, zeleno povrće, jaja.
B6 Piridoks in
Metabolizam proteina
Hleb, mleko, jaja, povrće, orasi, meso, riba živinsko meso.
B12
Izgradnja ćelija crvenih krvnih zrnaca, nervnog sistema, proizvodnja energije i proteina Energetski metabolizam, proizvodnja slobodnih masnih kiselina
Mleko, džigerica, jaja.
B3 Niacin Folna kiselina
Proizvodnja krvnih ćelija, rast, metabolizam
Crni hleb, meso, riba, živinsko meso, kikiriki. Džigerica, sirovo zeleno povrće, leguminoze
Vitamini rastvorljivi u mastima Vitam ini A D E K
Uloga
Izvor
Rast, obnavljanje tkiva,oči, koža, imunitet, energetski metabolizam. Metabolizam kalcijuma u kostima
Margarin, buter, mleko, džigerica, šargarepa, žumance. Sunce, margarin, buter, jaje, žumance, riblje ulje Klice žita, jaja, biljno ulje.
Antioksidant, štiti vitamine i osnovne slobodne masne kiseline Koagulacija krvi
Zeleno povrće
Minerali-osnovna uloga i izvor Mineral Gvožđe Kalcijum
Natrijum Kalijum Magnezij um Fosfor
Uloga Prenos kiseonika Izgradnja kostiju, enzimska aktivnost u mišićima (kontrakcija i relaksacija) Regulacija tečnosti, održava ravnotežu između soli i vode Opšta konstitucija Stimuliše transfer u mišićima
Izvor Crni hleb, meso, povrće, leguminoze Mleko i mlečni proizvodi, povrće, hleb.
Većina hranljivih namirnica, kuhinjska so. Povrće, voće, krompir Zeleno povrće, orasi, leguminoze, voće.
Izgradnja kostiju
Mlečni proizvodi, povrće, hleb.
Sastojci u procentima u ishrani-primer za trkače Sastojci Proteini Masti Ugljeni hidrati Celuloza So
Sadržaj u % 11 25-30 55-60 šećer 10, skrob 45-50 30 grama na dan 5 grama na dan
Osnovni principi u ishrani sportista -
Za kuvanje koristiti prirodno biljno ulje, uzimati grilovanu a ne pečenu hranu; Kupovati jestivo ulje i margarin sa etiketom polizasićeni. Puter i margarin mazati u tankom sloju. Margarin ne treba koristiti sa povrćem; Izbegavati više od 3-4 jaja nedeljno;
- Kada se jede crveno meso, odabrati odreske koji nisu masni i odstraniti mast pre kuvanja. Smanjiti količinu govedine, jagnjetine i svinjetine. Umesto toga
jesti više živinskog mesa i ribe. Smanjiti prerađevine i konzervirane proizvode, kobasice i pite od mesa; -
Jesti više hleba-oko 6 kriški dnevno. Prevashodno od integralnog a ne od belog brašna; Pri kuvanju koristiti manje soli i ne dosoljavati obroke za vreme jela; Smanjiti količinu šećera u čaju, količinu ceralija za doručak. Ceralije koje se koriste za doručak ne treba da budu zašećerene; Zamenti punomasno mleko obranim ili poluobranim; Koristiti mlečne proizvode (sir, jogurt) sa malom količinom masti; Smanjiti količinu slatkih kolača, pudinga, biskvita, džema i dr. Umesto toga, koristiti sveže voće, dehidrirano voće, orahe, čajno pecivo, keks ili sendviče; Piti čiste voćne sokove umesto limunada i koncentrata; Jesti više povrća i salate svih vrsta uključujući i krompir i pasulj. Zeleno povrće kuvati kraće i sa manje vode; Jesti više svežeg voća, svežu voćnu salatu i orahe; Jesti više proizvoda od žitarica kao što su testo od integralnog brašna i pirinač;
Napomena: predloženi principi su specifični primer za trkače, što svakako važi i za većinu drugih sportista.
Primer načina ishrane maratonca pred, za vreme i posle takmičenja Predtakmičenje Tri do četiri dana pre takmičenja, treba preduzeti korake da se obezbede velike zalihe (superkompenzacija) glikogena u organizmu. Teški treninzi koji dovode do smanjenja glikogena u mišićima, izbacuju se iz trenažnog programa. Umesto toga uvode se lakši treninzi. Da bi se količina glikogena povećala, treba uzimati hranu sa ugljenim hidratima visokog kvaliteta. Maratonci više vole hranu koja obezbeđuje veće zalihe ugljenih hidrata u telu, tako da se za vreme takmičenja, koristi manja količina masti za potrebnu energiju. Tradicionalni program za unos (superkompenzaciju) ugljenih hidrata, obuhvata tri osnovne faze:
1. Sedam dana pre trke, maratonac treba da obavi dugo trčanje na oko dvadeset milja ili 30-35 km, da bi ispraznio zalihe glikogena u mišićima (nedelja pre podne, ako je maraton u subotu po podne); 2. Sledeća tri dana, maratonac treba da uzima hranu sa velikom količinom proteina i malom količinom ugljenih hidrata (od nedeljnog ručka do ručka u sredu). 3. Ovo se potom zamenjuje obrocima za vreme ručka koji sadrže veliku količinu ugljenih hidrata i to tri dana pre maratona (od ručka u sredu do ručka u subotu). Teorijski, ovakav sistem više nego udvostručiti normalne zalihe glikogena u mišićima, ipak on ima i jedan broj nedostataka. Nekim trkačima ne odgovara da trče trideset i više kilometara neposredno pre trke. Drugima, trening sa malom količinom ugljenih hidrata u hrani izaziva napetost.
Mala količina ugljenih hidarata u hrani obično izaziva dijareju koja može da iscrpi trkača i mentalno i fizički i dovede ga u stanje dehidracije. To može da se odrazi na loš san i subjektivni osećaj da sportista nije dobro pripremljen. Da ne bi došao na start sa slabim samopouzdanjem, negativni aspekti ishrane se moraju izbeći.
Postoje dve alternative tradicionalne vrste ishrane i obe podrazumevaju unos veće količine ugljenih hidrata, tri ili četiri dana pre trke. Jedina razlika je, što se u jednom slučaju koristi malo trenažno opterećenje u poslednjoj nedelji pre trke a u drugom se praktikuje intenzivni trening pre trke. Oba načina povećavaju zalihe glikogena u mišićima, s tim da se drugi načim pokazao boljim od prvog. Važno je istaći da sportista treba da isproba oba načine u toku trenažnog perioda, a nikako da eksperimentiše i rizikuje pred važan maraton. Jedna od posledica supekompenzacije ugljenih hidrata je povećanje telesne težine. Ugljeni hidrati se skladište u organizmu vezujući vodu. Povećanje tečnosti u telu povećava i telesnu težinu. Pošto organizam gubi vodu i telesnu težinu za vreme maratona, ova superhidracija i superkompenzacija imaju pozitivan efekat. Ishrana za vreme takmičenja Unos ugljenih hidrata se nastavlja do poslednjeg obroka pre trke. Predtakmičarski obrok treba da bude lagan i lako svarljiv. Treba ga uzeti 3-4 časa pre trke. Napitak sa velikom količinom ugljenih hidrata mogu uzeti trkači kojim predstavlja problem da jedu na dan kada se održava maraton, treba ga uzeti jedan do jedan i po čas pre trke. Piće treba da obuhvati mešavinu brzo/sporo resorbujućih ugljenih hidrata. Kod dugoprugaških disciplina, u toplim i vlažnim klimama, vodu treba piti u manjim količinama sve do početka trke. Ako se pre dugoprugaške trke popiju dve šoljice kafe, one mogu biti korisne pošto kofein pospešuje iskorišćavanje masti a doprinosi i uštedi zaliha ugljenih hidrata. Kofein je zabranjena supstanca!!! Zabrana se odnosi na velike količine te supstance, a ne na količinu koja se uzima sa čajem, kafom ili blagim pićem. U trkama dužim od 10 km, obezbeđuju se punktovi (okrepne stanice) sa osveženjem (voda za piće i za hlađenje sa sunđerima). Stanice sa vodom se postavljaju na svakim 5 km i preporučuje se da trkač uzme tečnost na svakoj stanici. Dehidracija može dovesti do toplotnog udara, naročito kada se trči u toplim i vlažnim sredinama. Zato je važno stalno obnavljati tečnost koja se gubi znojenjem. Pola časa pre trke, sportista treba da popije pola litre hladne vode što će mu biti dovoljno do prve stanice. Uzimanje tečnosti za vreme trčanja nije lako i treba da se uvežbava za vreme treninga. Treba uzimati i sunđere natopljene vodom za rashlađivanje, odnosno sprečiti pojavu pregrevanja organizma. Voda se cedi na glavu i bedra. Maratonac može i sam da pripremi piće koje obično sadrži nešto ugljenih hidrata i elektrolita ili da koristi jedan od mnogih komercijalnih preparata. Ishrana posle takmičenja Napitak sa ugljenim hidratima koji će doprineti da se obnovi utrošeni glikogen, može se uzeti deset minuta nakon takmičenja. Ovo se može vršiti i posle svakog treninga. Prvi obrok treba uzeti jedan i po ili dva časa posle takmičenja. On treba da sadrži ugljene hidrate, proteine, vitamine i minerale. Sok od narandže ili od paradajza je koristan za obnavljanje izgubljenih minerala. Voda i dehidratacija U trenažnim i takmičarskim uslovima, izdržljivosti, svedoci smo prisutnog izuzetno dehidratacije i njenog štetnog uticaja. Uspešno formom i postizanje visokih rezultata zavisi od
pogotovo kada je reč o sportovima tipa problematičnog i kompleksnog problema sprovođenje treninga, upravljanje sportskom toga koliko trener zna odgovore na sledeća
pitanja: Značaj vode; Kojim se sve putevima gubi telesna voda?; Kada da se pije?; Koliko tečnosti da se pije?; Šta da se pije i šta da se čini da ne dođe do dehidratacije i pregrevanja tela? Sl. Stvaranje i odavanje topolote u toku fizičke aktivnosti (Preuzeto iz Exercise physiology. Mcardle, W. et all. 1996).
Slika prikazuje puteve stvaranja i odavanja toplote tj. kako se organizam oslobađa i čuva od hipertermije (pregrevanja). Postoji veći broj faktora koji mogu da ugroze organizam, posebno visoka temperature i vlažnost vazduha. Oni ometaju normalno znojenje i isparavanje tela, doveode do hipertermije i toplotnog udara. Visoke temperature sa velikim sunčanim zračenjem a malom vlažnošću mogu da izazovu dehidrataciju i sunčanicu. Sportisti u disciplinama izdržljivosti, moraju da budu adaptirani za takmičenja koja se odvijaju u rizičnim uslovima. Postoji izreka "Voda koja život znači". Ogromnu ulogu vode u sportu samo mali broj sportista i stručnjaka dobro poznaje. Kada se povede razgovor o ishrani sportista odmah se čuju izrazi: proteini, ugljeni hidrati, minerali, vitamini, masne kiseline...itd. A voda? Gotovo da se voda nikad ni ne spomene. Dovoljno bi bilo reći u prilog značaju vode, da kada bi se sastavila lista namirnica prema biološkom značaju, voda bi bila na čelu liste. Poznati američki sportski lekar i istraživač dr Majkl Kolgen (Michael Colgan) smatra da je čista voda najvažnija hranljiva materija u ljudskom telu. To je iznenađujuća činjenica sa obzirom da je pažnja sportista usmerena prvenstveno na aminokiseline, proteine, ugljene hidrate i "svemoćne dijete". Voda igra vitalno važnu ulogu u organizmu i bez nje život je moguć 48-72 časa u zavisnosti od predhodnog stanja žeđi. Voda čini preko 60% ukupne telesne mase odrasle mlade osobe, a ostali deo otpada na tzv. "čistu" telesnu masu. Unutar tela ova velika količina vode je raspoređena tako, da se najveći deo, oko 60% nalazi unutar, a svega 40% izvan ćelija. Od vanćelijske vode 33% se nalazi u međućelijskom prostoru. Samo 7% otpada na vodu koja kruži unutar krvnih sudova (plazmina tečnost). Sl. Količina vode u pojedinim tkivima i hidrataciona terminologija: Euhidracija(normalna hidracija tela), dehidratacija (posledica smanjene količine vode u telu), hipohidracija (smanjena količina vode u telu) i rehidracija (nadoknada izgubljene tečnosti)
Muskulatura našeg tela sadrži 75% vode, mozak 76% a krv 82%. Nekoliko studija je pokazalo da
je nadoknada elektrolita, prvenstveno natrijuma (Na) zajedno sa unosom tečnosti, važna da bi se tečnost zadržala u organizmu i ponovo uspostavila ravnoteža. Danas to nije problem jer postoje posebni napici sa optimalnom koncentracijom natrijuma i drugih elektrolita. Napici mogu biti, izotonični, hipotonični i hipertonični. Izotonični napici imaju isti osmotski pritisak kao i krv. Brzo nadoknađuju izgubljenu tečnost i osiguravaju dovoljnu količinu energije za rad. Hipotonični napici imaju niži osmotski pritisak od krvi. Mogu da osiguraju odgovarajuću količinu tečnosti, imaju malu količinu ugljenih hidrata i pogodni su za sportiste koji trebaju da održe minimalnu telesnu masu. Hipertonični napici imaju veći osmotski pritisak od krvi. Imaju za cilj punjenje skladišta glikogena u mišićima. Nisu pogodni za korišćenje u toku takmičenje i treninga, uglavnom se primenjuju u oporavku. Većina istraživanja su dokazala da se slabija fizička aktivnost pojavljuje već pri nedostatku tečnosti u količini od 1.8% telesne mase, da 3% dehidriranost muskulature dovodi do gubitka kontraktilne sposobnosti (snage) od čak 10%, a za 8% smanjuje brzinu! Ovo stanje se već naziva dehidratacija i nadalje može biti kobno po zdravlje sportiste. Kada se izgubi 7% vode dolazi do kolapsa organizma. Hipohidracija nepovoljno utiče na sportske rezultate, otežava termoregulaciju i dugotrajnije aerobno vežbanje. Takođe, nepovoljno utiče na kognitivne funkcije i brzinu pražnjenja želuca. Sasvim je jasno da u toku treninga i takmičenja sportisti gube tečnost (vodu). Gubitak je najveći znojenjem, voda se gubi i putem neprimetnog isparavanja kroz izdahnut vazduh koji je zasićen vodenom parom, kroz kožu, zatim putem mokrače i stolice. Gubitak vode znojenjem enormno raste u nepovoljnim klimatskim uslovima, kao što su visoka temperatura i vlaga iznad tzv. zone komfora, koja se kreće od 40-60%. U ovakvim slučajevima gubitak vode može biti čak 50 puta veći nego u stanju mirovanja (oko 5 litara). Kako je znoj hipotonična tečnost (sadrži manje soli nego ostale tečnosti u krvnim sudovima, između i unutar ćelija), znojenjem se gube i minerali , ali u daleko manjem obimu nego vode. Pojačano znojenje veoma brzo dovodi do dehidratacije, a time i do "zgušnjavanja" (povećanja koncentracije) vanćelijske tečnosti i istovremenog "smežuravanja" tj. isušivanja ćelija. Kako je već napomenuto dehidratacija izuzetno nepovoljno utiče na sportski rezultat, jer se u prvom redu gubi brzina i eksplozivnost mišićnog rada. Pored ovoga voda ima i jednu ne manje značajnu ulogu u toku fizičkog naprezanja, a to je hlađenje. Tokom fizičke aktivnosti dolazi do pojačane produkcije toplote (termogeneze), koja je srazmerna veličini uloženog rada. Organizam se od viška toplote brani aktiviranjen mehanizama za pojačano odavanje toplote. To se kontroliše preko termoregulacionog centra u mozgu i pod njegovim uticajem cirkulišuća krv treba da obavi dvostruki zadatak. S jedne strane treba da dostavi dovoljno kiseonika i hranljivih materija do ćelija, posebno mišićnog tkiva i da iz njih preuzmu i odstrane raspadne produkte metabilizma koji se u mišićima tokom rada stalno nagomulavaju. S druge strane, širenjem krvnih sudova, a time i pojačanim dotokom krvi u kožu, treba da se obezbedi pojačano odavanje suvišne toplote. To su dva međusobno suprotstavljena zadatka, kojima je veoma teško udovoljiti. Što je količina krvi koja se odvoji za hlađenje kože veća, to je protok krvi kroz mišiće manji i time se efikasnost mišićnog rada smanjuje. Da bi se izbeglo pregrevanje tela, neophodno je da se unese što je moguće veća količina odgovarajuće hladne vode, ali ne ledene, da bi hlađenje tela bilo što efikasnije. Da je to vrlo ozbiljan zadatak, dokazuje činjenica, da tokom fizičkog opterećenja, produkcija toplote u mišićima može da poraste čak 20 puta u odnosu na stanje mirovanja. U cilju hlađenja tela velike količine krvi se preusmeravaju u krvne sudove kože. Za tu količinu se cirkulišuća krv u centralnom krvotoku smanjuje, uzrokujući pad udarnog volumena srca (količina krvi koju srce izbaci u krvne sudove tokom jedne sistole), pa se i frekvenca srca kompenzatorno ubrzava. Mišići ipak ne dolaze do
potrebnih količina krvi, kiseonika i energetskih sastojaka hrane. Ako je hlađenje tela neefikasno, veoma brzo dolazi do endogene hipertermije, što znači povišenje telesne temperature iznad 37.5°C. Od tog stanja pa do sloma termoregulacije i nastanka toplotnog udara, samo je jedan korak. Preteći znaci hipertermije su crvenilo i zažarenost lica, pulsiranje u slepoočnicama uz istovremeni osećaj hladnog znoja na grudima i leđima i na kraju dolazi do kolapsa (gubitka svesti). Odgovor na pitanje: Kada da se pije?, glasi: pije se pre, za vreme i nakon fizičkog opterećenja. Tečnost treba unositi gotovo neprekidno, kontinuirano. Ako se pre treninga i takmičenja ne obezbedi dovoljna hidratacija tela, deficit se više ne može nadoknaditi pijenjem tečnosti za vreme treninga ili takmičenja. Drugim rečima, u trening i takmičenja ne treba ulaziti sa deficitom vode. Mnogi poznaju i primenjuju opterećivanje ugljenim hidratima pred takmičenje. To se posebno odnosi na sportove tipa dugotrajnog napora (maratonu, triatlonu, biciklizmu, hodanju, plivanju, veslanju na duge pruge itd). Oni najmanje dva dana uoči takmičenja treba da primene "punjenje" složenim ugljenim hidratima i "punjenje" vodom. Suština ove primene jeste, da se istovremeno sa procesom punjenja vodom postigne i deponovanje rezervne energije u mišićima u vidu glikogena. Njegovim sagorevanjem se oslobađa voda, koja je na raspolaganju mišićima tj. organizmu u celini. Dokazano je da pad sportskog učinka zbog dehidratacije može da se spreči. Deficit vode treba da se nadoknadi kontinuiranim unosom manjih količina tečnosti, za vreme treninga i takmičenja. Ukoliko je to tehnički izvodljivo, preporučuje se pijenje 1 dl čiste vode ohlađene na oko 10°C svakih 15 minuta. Unos tečnosti se ne sme prekinuti ni nakon treninga ili takmičenja. Ovde imamo i odgovora na pitanje, koliko da se pije? Postoji više metoda za izračunavanje nedostajuće količine vode. Najlakše primenljiva a time i najpraktičnija metoda je da svaki izgubljen kilogram telesne težine treba nadoknaditi jednom litrom vode. Ova količina se izračunava iz razlike telesne težine pre i nakon treninga-takmičenja. Nedostajuća količina vode ne treba da se unese odjednom, već postepeno u malim porcijama, sporim pijuckanjem, malim gutljajima. Naglim gutanjem se unese velika količina vazduha u želudac, što može da stvori osećaj neprijatnog rastezanja ili čak grčeva. Zbog toga se nikako ne piju gazirane tečnosti. Kod veoma teškog opterećenja i izraženih dehidratacija zbog ekstremnih klimatskih uslova, rehidracija treba da se nastavi još sledećih 12 časova po završenom treningu ili takmičenju. Primer: Ako je sportista izgubio 3 litre tečnosti (toliko ima manje kilograma), da bi nadoknadio izgubljenu tečnost treba da unese 18-20 x 2,5 dl tečnosti. Ovoj količini treba da doda i onu koja je potrebna za "pred-punjenje" tj. hidrataciju koja predhodi takmičenju ali sa složenim ugljenim hidratima. Ovakav sportista treba da popije negde oko 4-5 litara tečnosti da bi popunio isušene ćelije i pripremio se za sledeći napor. Na ovom mestu je važno istaći i jedno pravilo. To pravilo glasi: Dva dana uoči takmičenja treba da se piju ekstra količine tečnosti. U poslednja 4 časa pre takmičenja, treba da se nastavi sa pijenjem tečnosti na svakih 30 minuta, s tim da poslednja porcija bude najkasnije 20 minuta pre takmičenja. Toliki vremena treba da se čista voda isprazni iz želuca i mokraćne bešike. Ne treba se plašiti od javljanja potrebe za mokrenjem tokom takmičenja. Bubrezi tokom fizičkog napora gotovo potpuno prestaju da produkuju mokraću. Došli smo do sasvim jasnog odgovora na pitanje: Šta treba da se pije?
Frekvenca srca raste ubrzano uz gubitak tečnosti tokom dugotrajnog napora a zamor ranije nastupa. Sa uzimanjem tečnosti od 100 do 200 ml u kraćim intervalima, frekvenca srca je niža, efikasnost veća, a zamor se odlaže. Voda, hladna, čista voda. Voda ohlađena (negde oko 10 stepeni C) se znatno brže apsorbuje u crevima nego voda na sobnoj temperaturi. Ona pored toga i hladi krv tj. sprečava da se telo pregreje. Skoro sve što se doda vodi usporava njenu apsorpciju. Kada je potreba za čistom vodom urgentna, najbolje je da se pije čista destilovana voda. Izgleda da još uvek postoje dileme od kog perioda nakon opterećenja koje je bilo vezano sa dehidratacijom, treba započeti proces superkompenzacije ugljenih hidrata, kada u vodu dodati ugljene hidrate. Za sada vodi mišljenje da to treba učiniti u prvom času nakom opterećenja. Sl. Ekstremna posledica dehidratacije na velikim temperaturama vazduha (narušena koordinacija i poremećaj u centralnom nervnom sistemu). Hlađenjem i uzimanjem tečnosti u toku napora, sprečiće se pregrejavanje organizma i dehidratacija.
Vodu posle velikih napora treba pijuckati hodajući. Kontrakcija mišića je najbolja pumpa za dovod krvi. Kada se mišići naglo opuste veoma često dolazi do grčeva i povreda, jer izmoreni mišići u mirovanju ne dobijaju dovoljno krvi da bi se otklonili nagomilani raspadni produkti. Treba izbegavati gazirana pića.
Superkompenzacija ugljenih hidrata Nakon što su pre tridesetak godina švedski istraživači predvođeni doktorom H. Astrand-om, razvili tehniku popunjavanja glikogenskih rezervi, velika većina autora koja se bavi ovom problematikom smatra da je popunjavanje rezervi glikogena prava umetnost i da među ergogenim sredstvima koja bitno doprinose rezultatima, ima počasno mesto. Superkompenzacija glikogena je tehnika korišćenja raznih ugljeno hidrata da bi se dobilo “pogonsko gorivo” u mišićima i jetri. Ugljeni hidrati predstavljaju najkvalitetnije energetsko gorivo za rad mišićapogonska energija koja, ako se unese u pravo vreme, u odgovarajućem kvalitetu i kvantitetu, obezbeđuje postizanje vrhunskih rezultata bez obzira na stepen opterećenja. Iz ovog razloga usavršavanje procesa popunjavanja ugljenohidratnih depoa je od presudnog značaja u trenažnim i takmičarskim uslovima. Telesne rezerve ugljenih hidrata vrlo brzo daju ogromnu energiju ali se i vrlo brzo potroše. Pojam – (carboloading) podrazumeva punjenje rezervi glikogena 3-4 dana pre takmičenja prema režimu “korak po korak do cilja” tj. jesti testeninu i piti energetike kako bi unos ugljenih hidrata iznosio više od 0.5 kg dnevno. Tehnika je jednostavna ali su jako važni detalji protokola. Ako uopšte postoji “tajna” onda ona leži u tzv. multi-nutrient recovery drinkssredstva za ubrzavanje procesa. Britanski istraživači sa Nottingham Uneversity su zaključili da se kao glikogenski “akcelerator” u napicima treba koristiti kreatin koji daje dva puta bolje rezultate od napitka sa samo ugljeno-hidratima. Kanadski stručnjaci su definitivno utvrdili da se
daleko bolji rezultati postižu sa napicima za oporavak na bazi kombinacije proteina i ugljenih hidrata, od onih sa samo ugljenim hidratima. Za oporavak glikogenskih rezervi u mišićima (uz strogi režim ishrane) potrebno je dvadesetak časova! Iz ovoga proizilazi pravilo da za vreme treninga treba davati tečnost za oporavak sa 7-8% ugljenih hidrata. Odmah nakon treninga koncentraciju ugljenih hidrata treba znatno povećati. Sl. Princip punjenja glikogenom u takmičarskom mikrociklusu nedelju dana pre maratona (Pruzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Biohemijska osnova generisanja energije u mišićima: Primarni izvor energije za rad mišića je adenozintrifosfat (ATP). Za organizam je mnogo jednostavnije da razgradi glikogen iz mišića i sagori krvni šećer i usput da generiše ATP, nego da to isto učini iz masnih kiselina. Pri tome, ATP se stvara znatno brže iz ugljenih hidrata nego iz masti. Brzina sinteze ATP-a iz ugljenih hidrata je oko1.0mol/min (mol = hemijska masena jedinica), dok se iz masti generiše 0.5 mol/min ATP-a. Na taj načim za isti vremenski period ugljeni hidrati daju dvostruko više energije nego masti. Tokom anaerobnog rada pri kome se koriste samo ugljeni hidarti u energetske svrhe, stvaranje energije raste na čak 2.4 mol/min, što je oko 5 puta više nego što se može dobiti iz masti.Kada se istroše zalihe ugljenih hidrata pri daljem mišićnom radu u energetske svrhe se koriste masti i dostignuća rapidno opadaju. Iz tog razloga svaki sportista treba da dobro isplanira i relizuje svoje rezerve ugljenih hidrata (superkompenzaciju) da bi sagorevanje masti u energetske svrhe sveo na najmanju moguću meru. Ovo ne važi samo za dugotrajne aktivnosti kako se to uglavnom misli nego i za kratkotrajne sportske discipline. Da bi se postigao visok sportski rezultat i pobeda u bilo kojoj sportskoj aktivnosti, potrebni su dugotrajni veoma naporni treninzi, a pri tome energija se crpi iz ugljeno hidratnih izvora. Ovaj se cilj , bez dovoljnih zaliha ugljenih hidrata ne može postići. Dokazano je da i motivisanost i samopouzdanje sportiste direktno srazmerno opadaju sa iscrpljivanjem glikogenskih rezervi u mišićima. Suština je da se zahtevi treninga i takmičenja dobro usaglase sa zalihama ugljenih hidrata. Ako je sportista pri kraju svakog treninga znatno sporiji, slabiji, u nedostatku energije, isto će se dogoditi i u ključnim-završnim minutama takmičenja. Da bi se što brže stekli snažni i efikasni mišići, unos i količinu ugljenih hidrata treba isplanirati tako, da rezerve potraju do završetka treninga. Ovo dobro "pamte" mozak i mišići. Trening i tempiranje unosa dovoljnih zaliha ugljenih hidrata su individualno različiti od sportiste do sportiste. Jedan od jednostavnih načina koji može da pruži opšte smernice je da se ugljeni hidrati podele u tri kategorije: pre, za vreme i posle treninga ili takmičenja. Važna je činjenica da mišići mogu znatno manje da iskoriste glukozu uzetu neposredno pre treninga-takmičenja, nego glukozu koja je apsorbovana satima ranije. To je zbog toga, jer se taj šećer već pretvorio u glikogen a neposredni, prirodni izvor energije u mišićima, jeste glikogen. Najvažniji činilac u postizanju vrhunskih sportskih dostignuća je superkompenzacija glikogena u mišićima pre početka takmičenja.
Najveću superkompenzaciju glikogena je moguće postići između dva treninga, a najpovoljnije vreme za stvaranje zaliha mišićnog glikogena je neposredno po završetku treninga. Iz tog razloga je razumljivo zašto je neophodno obezbediti dovoljne količine ugkljenih hidrata upravo u tom periodu. Na osnovu velikog broja istraživanja vršenih na mnogobrojnim grupama sportista i u različitim sportskim granama, došlo se do zaključka da se neposredno po završenom opterećenju unese 225 grama polimera glukoze (kompleksna jedinjenja gde su molekule glukoze međusobno povezane, tako da grade duže lance koji se nakon unošenja u crevni trakt sporije apsorbuju i ne izaziva nagli i snažni porast nivoa šećera u krvi, insulinsku sekrecije kao odgovora na hiperglikemiju) i malih količina fruktoze (do 2%) rastvorenih u dovoljnoj količini vode i da je koncentracija rastvora ispod 10% (obično od 5 do 7%). Navedena količina od 225 grama ugljenih hidrata je samo okvirna. Individualne razlike su veoma velike, posebno kod sportova izdržljivosti gde unos u pripremi za takmičenje može da iznosi 600 pa i 900 grama. Pri proračunu uzimaju se u obzir: telesna težina, telesna građa (sadržaj masnog tkiva), karakter i trajenje fizičkog napora i pripremljenost sportiste. Na proračunatu količinu treba dodati nešto više, da bi unos ugljenih hidrata bio prepokriven tj. da bi se ostvarila superkompenzacija. Dva izuzetno značajna razloga postoje za to. Prvi je da se sa superkompenzacijom glikogena, čak ni najveći napor neće dovesti do nestašice izvora energije u mišićima što je važno, da se ne bi javili znaci iscrpljenosti i klonulosti pred ciljem. Drugi je da superkompenzacija glikogena sprečava razgradnju vlastitih mišića sportiste i njihovo korišćenje u energetske svrhe. Ako bi došlo do jakog katabolizma mišića, o dobrim sportskim rezultatima više ne može da bude govora. U procesu superkompenzacije ogromnu ulogu igra insulin. Njegov je glavni zadatak da prenosi glukozu i aminokiseline do unutrašnjosti svih ćelija tela. Bez njega glukoza ne bi mogla dospeti u ćelije i dati energiju za rad. Insulin je neophodan za mišićne ćelije. On svojim dejstvom sa jedne strane obezbeđuje dovoljan izvor energije za rad mišića, a s druge strane dovoljno gradivnih elemenata za izgradnju mišićnih belančevin. Iz tog razloga mnogi sportisti, pogotovo u disciplinama tipa snage, koriste određene dodatke u ishrani koji podstiču lučenje insulina (npr. preparati koji sadrže hrom-pomaže insulinu da se lakše veže za insulinske receptore ćelija mišića). Izračunate dnevne potrebe ugljenih hidrata treba podeliti u više manjih porcija, i unositi ih nekoliko puta. Količinsko mali unos šećera obezbeđuje stabilan nivo glikemije i insulinemije bez vrhova i padova, olakšava ugradnju glukoze u mišićni glikogen i tako povećava superkompenzaciju glikogena. Pri dugotrajnom treningu i takmičenju, mogu da se troše manje količine ugljenohidratnog napitka (oko 40 grama na 1 čas, u koncentraciji između 5-10%). Viši stepen superkompenzacije glikogena se ostvaruje kada se popuna glikogenskih zaliha vrši kada su mišići potrošili rezerve, jer je to najveći podsticaj za funkcionisanje enzima glikogen sintetaze . Bez prisustva dovoljnih količina ovog enzima, uneti ugljeni hidrati se pretvaraju u rezervnu mast tj. doprinose debljanju. Opterećenja u treningu prilikom popune rezervi glikogena (superkompenzacije) ne treba da budu suviše velika ali treba da angažuju što veću mišićnu masu tj. što više mišićnih grupa. To ne sme biti aerobni trening već dominantno "mišićni" (strečing, rad u teretani i sl). Ovo treba samo da podstakne pomenuti enzim (glikogen sintetazu), kako bi se ugljeni hidrati ugradili u glikogen a ne u mast.
Popunjavanje glikogenskih depoa je deo tempiranja sportske forme za vreme takmičarskog perioda jer je kompatibilan sa tejperom tj. manjenjem obima i intenziteta rada. Metoda koju je razvio Astrand još 1973. se sastoji iz dva dela: - Pražnjenje glikogenskih depoa 6-4 dana pred takmičenje, preko iscrpljujućih dugotrajnih treninga i ishrane siromašne ugljenim hidratima (do 15% ukupnog kalorijskog unosa), a bogate mastima i belančevinama. - Kada se sportisti kome su na taj način ispražnjeni depoi glikogena, 3-1 dan pre takmičenja smanji intenzitet i obim rada na treninzima, da mu hrana bogata ugljenim hidratima onda dolazi do superkompenzacije tj. do povećanja sadržaja glikogena u mišićima preko uobičajenog nivoa. Klasična metoda punjenje glikogenskih rezervi iskustvom i eksperimentima mnogih autora je usavršena (Force feeding). Od tačno 6 dana pred takmičenje i primene tzv. šok treninga-udarnog, svaki dan pred takmičenje je detaljno isplaniran. Strogo je određen unos ugljenih hidrata (g/kg), stepen, karakter i trajanje opterećenja na treningu. On se svakako razlikuje za sportove i sportske discipline tipa izdržljivosti, brzine i snage. Stanje potpune iscrpljenosti glikogena u vreme smanjenog unosa ugljeno-hidratne hrane može se jednostavno utvrditi ketostiksom (štapićima za hemijsko testiranje). Kada ketostiks pokaže pozitivnu reakciju (promeni boju), to je siguran znak da su rezerve glikogena iscrpljene (pojavljuje se produkcija ketona-ketonemija) i da se može pristupiti njihovom efikasnom popunjavanju. Telo koje je u stanju ketoze (pozitivna reakcija na ketostiksu) izuzetno upija ugljene hidrate, kao suv sunđer vodu. U normalnim uslovima organizam uskladišti 2-3 gr. glukoze na 100 gr. telesne mase, dok će u stanju ketoze uskladištiti 4-5 gr. na 100 gr. telesne mase. Na taj način glikogenske rezerve dovode do toga da mišići budu sposobni uskladištiti i proizvesti više energije, da zadrže znatno veće količine vode koje glikogen vezuje i izvlači iz potkožnog tkiva, što znatno ublažava dehidrataciju tokom sportskog napora. Za vreme popunjavanja glikogenskih rezervi treba ograničiti unos natrijuma (zadržava vodu). Važno je proveriti sadržaj natrijuma u namirnicama koje su u ishrani zadnja tri dana pre takmičenja. Pri popunjavnju glikogenskih rezervi ne preporučuje se unos prerađenog šećera. Konzumiranje sirovog šećera dovodi do većeg lučenja insulina koji izaziva neželjenu retenciju vode u potkožnom tkivu. Pri nekontrolisanom unosu ugljenih hidrata vrlo lako se može doći u ketozno stanje (upotreba ketostiksa). Navedeno treba izbegavati jer u tom stanju umesto efikasnog gubitka masti dolazi do gubitka mišićne mase. Bez rezervi ugljenih hidrata sportisti gube velike količine vode što dovodi do naglog gubitka mišićne mase, a samim tim i do gubitka energije. Umesto da se na takmičenjima osećaju dobro i spremno, oni se osećaju iscrpljeno i dehidrirano. Ne smemo zaboraviti i zanemariti činjenicu, da nisu ugljeni hidrati samo gorivo za mišiće. Oni su i najznačajnije pogonsko gorivo za mozak. Mentalna-psihološka spremnost (koncentracija, sigurnost i dr) zavisi od stanja supekompenzacije glikogena. Ugljeni hidrati su pored ostalog i regulator raspoloženja (mood elevator) što je za vrhunske sportiste izuzetno važno!!! Sl. Prosečne vrednosti koncentracije glukoze u plazmi tokom produženog visokog intenziteta aerobnog rada kada osoba ne uzima dodatne ugljene hidrate (krivulja sa kvadraticima) i kada uzima polimere glukoze (linija sa kružićima). (Preuzeti iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Slika dokazuje da se visok intenzitet rada može održati i produžiti samo pod uslovom ako sportista pravovremeno uzme polimere glukoze. Proces je individualan, pa je potrebno svakom sportisti testom odrediti tačno vreme (kada uzeti) i količinu.
Izgradnja mišićnog tkiva Kada je u pitanju povećanje mišićne mase bez “trunke” masnog tkiva, danas postoji ogroman broj različitih preporuka. Od FDA u vidu dnevnih preporučenih količina belančevina (RDA-iznose 0.75 grama proteina na kilogram telesne težine za osobe koje se ne bave sportom), nedovoljno informisanih lekara, nutricionista, dijetetičara koji tvrde da su RDA jedinice potpuno odgovarajuće za svakog bez razlike, pa do onih koji nude "čudotvorne" mešavine u prahu i tečnom obliku proteine i aminokiseline da bi mišići rasli brzo i snažno. Sl. Činioci koji regulišu izgradnju mišićnog tkiva i njihovi međusobni odnosi (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996.).
Presudni uticaj na razvoj i izgradnju mišićnog tkiva ima genetski faktor-direktno i preko nervnog sitema i tipa motoričke aktivnosti. Uticaj endokrinog sitema-indirektan preko međuzavisnosti sa faktorom ishrane i faktorom uslova sredine. Fizička aktivnost i ishrana su u direktnoj međuzavisnosti i imaju kako pojedinačni tako i zajednički direktan uticaj na razvoj mišićnog tkiva. Duplu vezu imaju sredinski uslovi i nervni sistem, koji direktno, pojedinačno i istovremeno zajedno utiču na mišićno tkivo (vidi sliku).
Ovakvo stanje zbunjuje trenere i sportiste. Jedino naučno dokazani rezultati koji su u svakom trenutku dostupni proveri su ono na šta se ozbiljni sportski stručnjaci i sportisti trebaju osloniti. Poseban problem predstavlja istovremeno povećanje “čiste” mišićne mase (suve telesne mase) i najveće moguće snage mišića. Ovo zavisi od usklađenosti dobro odabarane, kvalitetne i odgovarajuće prirodne hrane i karaktera trenažnih opterećenja. Uoči treninga i takmičenja, izuzetno je važno da se povećano unose proteini. Samo tako može da se zaštiti i očuva postojeća mišićna masa. Tokom treninga organizam ne vrši sintezu belančevina, nego troši energiju za rad mišića. Ako je opterećenje veliko i dugotrajno, dolazi do razlaganja belančevina mišića - katabolizma, da bi se obezbedila neophodna energija. U ovom slučaju napori su preterano veliki u odnosu na zalihe glikogena, tako da telo bukvalno proždire vlastite belančevine u energetske svrhe tj. dolazi do "kanibalizma" sopstvenih mišića. Dokazano je da sportisti pri napornim treninzima gube belančevine putem znoja. Kod njih se odvija i mikrohemoliza (raspadanje) eritrocita izazvana mehaničkim i fiziko-hemijskim procesima, što zajedno sa trošenjem belančevina u energetske svrhe dovodi do znatnog oštećenja mišića. Jasno je da je potreba za unosom većih količina proteina kod sportista potpuno opravdana ali dnevne potrebe za belančevinama su kod različitih sportista iz različitih sportskih grana, veoma različite. Razna istraživanja su pokazala da se te potrebe kreću od 1,5-2,0 gr/kg telesne težine pa sve do preko 3 grama/kg na dan (bodi-bilderi). Osnovna smernica za dobijanje ovih vrednosti je održavanje pozitivnog bilansa azota. Ako se sa unosom belančevina pretera dolazi do debljanja. Isto kao da je uneta masnoća ili velika količina ugljenih hidrata, sa tom razlikom što tada sportisti imaju veliku mišićnu masu i mnogo potkožnog masog tkiva. Prilikom izgradnje vitke (suve) mišićne mase, anabolno dejstvo peptida (kada su dve ili više amiokiselina povezane peptidnim vezama u pepdite), iskazano preko pozitivnog bilansa azota je najveće. Informacije koje prenesu peptidi izazivaju takve fiziološke odgovore, koji se nikada ne javljaju kao odgovor na dejstvo pojedinačnih tj. slobodnih aminokiselina. Novija istraživanja pokazuju da dipeptidi i tripeptidi prenose signale jetri da produkuje somatomedin-C, koji je anabolni faktor rasta i stimuliše izgradnju mišića. Taj se faktor naziva inzulinu sličnim faktorom
rasta. Za izgradnju vitke mišićne mase, najefikasnijim su se pokazali hidrolizati proteina (najkvalitetniji hidrolizati se dobijaju iz belanceta jaja) koji povećavaju mišićnu masu čak 7,5%. Dobro odmeren (individualno određen) povećan unos belančevina sa kombinacijom odgovarajućeg treninga (specifične vežbe i metod rada sa tegovima, npr. maksimalno dizanje tereta sa malim brojem ponavljanja i super teške serije) predstavlja primarni stimulus za izgradnju i jačanje mišića. Dokazano je da tako pojačano unošenje belančevina stimuliše lučenje insulina i hormona rasta (IGF-1) koji imaju anabolno dejstvo i putem antikatabolnih mehanizama sprečavaju razgradnju mišićnih belančevina u energetske svrhe. Složeni ugljeni hidrati uzeti u svrhu prepokrivanja, kako je to ranije opisano-deluju antikatabolno. Ograničavaju i sprečavaju trošenje gradivnih belančevina mišića, te se i pri izgradnji mišićne mase moraju ispoštovati principi superkompenzacije glikogena. Samo naporan i optimalan trening i odgovarajuća izbalansirana ishrana, mogu da rezultiraju očekivanom mišićnom masom i snagom. Ključni momenat koji određuje izgradnju mišićne mase bez štetnog gojenja-počinje i završava se metikuloznom kontrolom unosa ugljenih hidrata. Kontrola unosa ugljenih hidrata podrazumeva poznavanje glikemijskog indeksa, i to u relaciji sa inzulinskom sekrecijom. Insulin je ključni glikoregulacijski hormon. U sprezi sa glukagonom, insulin ispraća i prebacuje glukozu preko ćelijske membrane u citosol mišićnih ćelija. Insulin je vitalno važan i za transport glikogenih aminokiselina, kao i aminokiselina razgranatog lanca, (engl. branched chain amino acids, BCAA) u mišićno tkivo. Insulin je ključni hormon za ubacivanje glukoze u masno tkivo gde se ista pretvara u trigliceride (neutralne masti). Naučnici su otkrili da određeni nivoi insulina u krvotoku različito usmeravaju glikozu i BCAA, u pravcu mišićnog, masnog tkiva. Ova činjenica je kod sportista od izuzetnog značaja. Hijerarhijski gledano, insulinska regulacija tkiva je sledeća: za iskorišćavanje glikoze u mišićnim ćelijama plazmatski nivo insulina je najniži, slede ćelije vezivnog tkiva, dok su za ulazak glikoze u masno tkivo potrebne znatno veće količine insulina. To je «teorija o pragu anabolne aktivnosti» pojedinih tkiva u svetlu insulinske regulacije. Veoma je važno da je nivo šećera u krvi tako podešen da generiše idealan insulinski odgovor tj. najoptimalniji prag anabolne aktivnosti. Drugim rečima, insulinemija sve vreme treba da servisira skretanje glikoze u pravcu mišićnog, a ne masnog tkiva. Cilj pravilne suplementacije ugljenim hidratima treba da bude postizanje idealnog nivoa glikemije-i to planiranjem optimalnog vremena i obroka (količine) ugljenih hidrata da bi se podesio idealan prag insulina koji pospešuje anabolnu aktivnost mišića. Prilikom suplementacije ugljenim hidratima (stvaranje supekompenzacije ugljenih hidrata) polimeri glukoze su znatno povoljniji od prostih monosaharidnih molekula, jer se sporije apsorbuju u crevima, te ne izazivaju nagli, snažan i (u pogledu pravca kretanja glikoze) štetan porast nivoa šećera i insulina u krvi. Postepenom i kontinuiranom apsorpcijom ugljenih hidrata u crevim sprečava se nepoželjna gruba fluktuacija nivoa glikemije i insulinemije, što obezbeđuje nesmetano stvaranje velikih količina glikogena u mišićima. Nešto fruktoze se dodaje zbog toga što je ona primarni izvor energije za sintezu glikogena u jetri. Svaki molekul glikogena stvoren u mišićnim ćelijama sa sobom povlači u ćelije po 3 molekula vode. Optimalni, kontinuirani nivo ugljenih hidrata u krvotoku i dobra hidratacija organizma (a samim tim i mišića) osnovni su preduslov za pojačanu izdržljivost sportiste i podsticanje adekvatnog nivoa anabolizma odnosno izgradnje mišićnog tkiva.
Doping u sportu
“Ovo mi ne prija zbog toga ću to ostaviti, nego, ovo mi ne škodi pa ću ga uzimati. Snaga prirode u mladosti prelazi preko mnogih neumerenosti, ali kad starost najzad dođe, taj se dug ipak mora platiti... “Prirodni zakon, (lex naturalis), jeste izvestan propis-opšte pravilo do koga se razumom došlo. Po njemu je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život ili se oduzimaju sredstva za održavanje života, da propušta ono čime bi po njegovom mišljenju život najbolje mogao da se održi.” F. Bekon (1651-1626) Nedozvoljena stimulativna sredstva (doping) javljaju se danas svakim danom. Veruje se da je doping star koliko i čovečanstvo. Specifična masovna ciljana upotreba u sportu je otpočela kada su prvi veliki svetski rezultati dostizali "granicu snova" i kada se nauka u sportskom treningu počela intenzivno razvijati. Taj period je započeo negde oko 1950 godine. Visoki rezultati i veliki napori na treninzima su mnogim sportistima dali podstrek da u dopingu nađu “spas” u većini sportskih disciplina, posebno u onima tipa izdržljivosti i snage. Od prvog zabeleženog smrtnog slučaja zbog prekomernog uzimanja dopinga (trimetil-a) bicikliste Linton-a u trci Bordo-Pariz 1886, godine, broj onih koji su podlegli dopingu je sve više rastao. Danas, kao i 1955. godine u trci "Tour de France" ne jenjava afera oko dopinga, naprotiv čak je i intenzivnija, što je u neskladu sa preduzetim sve drastičnijim merama kažnjavanja. U ovakvoj situaciji postavlja se pitanje: Da li je kažnjavanje rešenje?!. Očigledno da nije. Izgleda da je kazna i nužna jer se određeni propisi sportskih takmičenja moraju poštovati. Oko 1960. godine amfetamin i metilamfetamin su bili stalno na listi doping preparata koje su biciklisti masovno koristili. Tek 1966. god. usledile su diskvalifikacije sportista i novčane kazne zbog uzimanja pomenutih preparata, ali još i koramin-a i efedrin-a. Od tada, dokaza dopingovanih sportista je bilo mnogo ali je osumnjičenih bilo daleko više. I onda kao i danas, sumnjalo se u svakog ko je postigao dobar rezultat. Sumnjalo se i mistifikovalo. Zabeleženo je da je prva primena anaboličkih steroida počela oko 1950. godine i da su je primenili Amerikanci kod bacača, dizača tegova i rvača. Prva laboratorija za detekciju dopinga obrazovana u Firenci 1961. godine i da je od tada započela velika borba protiv dopinga. U Belgiji i Francuskoj 1965 godine donet je i Zakon o zabrani dopinga. Definicija o dopingu ima mnogo. Od 1963. kada je Evropski savez za sport prvi krenuo u odlučnu akciju protiv dopinga i kada se morala odrediti i definicija dopinga, ta definicija je doživela velike transformacije. Kasnije je uz definiciju dodata i lista nedozvoljenih sredstava, kazna za sportiste a zatim i za rukovodstvo. Tako zvana "crna lista" doping sredstava iz godine u godinu se širila i sportista se smatrao dopingovanim ukoliko je koristio neko sredstvo sa liste zabranjenih. Prva definicija je glasila: "Doping je davanje ili uzimanje veštačkih preparata u bilo kakvom obliku, davanje fizioloških supstanci u abnormalnim količinama i neuobičajnim putem zdravim osobama, sa isključivim ciljem da na veštački i nekorektan način podiže sposobnost za takmičenje. I najrazličitije psihološke mere za podizanje čovekove sposobnosti smatraju se kao doping". Kasnije je ova poslednja rečenica izbačena iz definicije. Neke od definicija dopinga su: Po Karpoviću, doping su svi fizički i hemijski agensi koji povećavaju učinak kod čoveka sportiste. Po Mioliu, doping predstavlja supstancu koja veštačkim putem povećava kondiciju, jer utiče na centralni nervni sistem i smanjuje umor.
Po Foa-u, doping je sredstvo koje povećava i dovodi do efikasnosti organe na treningu i takmičenju. Demoley smatra da je doping nepošteni dodatak za stimulaciju sportiste. Challeybert smatra da svaka supstanca koja odmah povećava učinak- doping. La Cava smatra da je doping svako sredstvo koje dovodi do eksitatornih elemenata. Prokop smatra da je doping svaki pokušaj povišenja sportskog rezultata sredstvima koja se normalno ne uzimaju ali se ovom prilikom uzimaju u velikim dozama. Nije važan način uzimanja leka. Doping je davanje ili uzimanje medicinskih preparata u bilo kakvom obliku u abnormalnim količinama zdravim osobama, sa isključivim ciljem da na veštački i nekorektan način podigne sposobnost takmičara. U Madridu 1963. godine je doneta sledeća definicija: Lekovi koji već po svojoj prirodi ili dozi povećavaju telesnu sposobnost preko normale, smatraju se kao doping. Doping su sredstva koja poboljšavaju sportski rezultat a koja se normalno ne uzimaju, ili ne u tako velikim dozama. Doping je sredstvo kojim se nefiziološki povećava radna sposobnost sportiste primenom lekova oralnim, intramuskularnim, intravenoznim putem bilo da sam sportista uzima, ili dobija od trenera ili menadžera za vreme treninga ili za vreme takmičenja. Godine 1952. smatralo se da je doping uzimanje svakog medikamenta koji povećava učinak za vreme takmičenja. Godine 1963. za doping se smatrala svaka supstanca koja se daje zdravim osobama u nenormalnom obliku ili na nenormalni način. Godine 1970. doping je već smatran za lek koji povećava sposobnost i učinak kod sportiste u takmičenju. To je unošenje nefizioloških supstanci. Godine 1971. doping su bile sve supstance upotrebljene u terapeutske svrhe koje ostvaruju učinak kod sportiste. Doping je uzimanje lekova (ili davanje) od strane sportiste ili njegovog pomoćnog osoblja, trenera, menadžera, rukovodioca tima, masera pre takmičenja ili za vreme takmičenja sa ciljem povećanja učinka u sportu. Primena farmakoloških sredstava u procesu sportskog treninga i takmičenja mnogo godina ranije a danas posebno, predstavlja ogromnu aferu i mistifikaciju. Dileme koje se u vezi doping sredstava javljaju više su moralne nego zdravstvene. Zdravstvene dileme gotovo da i ne postoje, jer je štetnost svih veštački stvorenih supstanci dobro dokazana. Od preparata iz porodice heroina i kokaina, naše predstave i saznanja o dejstvu velikog broja današnjih farmakoloških sredstava su vrlo oskudna i protivurečna. Najveći razlog za ovo je nažalost sakrivanje i bežanje od istine i time stalno svrstavanje dopninga u sportu u "tabu teme". Trener je dužan da upozori svakog sportistu koji je krenuo putem ostvarivanja vrhunskih sportskih rezultata, o tome na koji se sve način ostvaruju ovakvi ciljevi. Niko pametan neće afirmisati i propagirati primenu farmakoloških sredstava i nuditi nekakve "čarobne pilule" koje dovode do uspeha. Zapitajmo se: Da li samo (i same) visoke norme za učešće na mnogim vrhunskim sportskim manifestacijama predstavljaju nužnost za korišćenje stimulativnih sredstava!?, a da se o ekstremnim naporima i osvajanju medalja na tim takmičenjima i ne govori. Od sportista se traži maksimum. To zahteva rukovodstvo koje vodi sport! To zahteva publika, koja uvek traži
"više" od sportiste! To traži nacionalni savez! Olimpijski komitet! To zahteva štampa!. Pred ovom iznuđenom istinom, oni koji su direkto učestvovali u određivanju takvih normi i zahteva, nesmeju se pretvarati u sudije, delioce pravde i promotere moralnih kodeksa, jer je to čista prevara. Danas smo suočeni sa trkom za rekordima na skoro svim poljima ljudske delatnosti (umetnosti, kulture, nauke, tehnologije, politike, biznisa i td.) i svedoci slavljenja velikih dela. Da li je ikada neko od slavljenika iz ovih prostora podvrgnut doping kontroli i doživotno eliminisan iz dalje trke?! Sportisti jesu. Dakle, otvaramo samo moralna pitanja za koja smo sami krivi što nemamo odgovor. Ako nas u poljoprivredi rekorderi truju raznim pesticidima, proizvođači prehrambenih proizvoda konzervansima, muzičari hipnotišu muzikom, genijalci koriste sredstva za jačanje memorije i odlaganja umora...!? Ako je to tako, zar nije pravo sportiste da sam odlući, da li je uspeh u životu vredniji od samog života!?. Jednom je američki novinar Bill Gilbert, opisujući stanje u trci za rekordima u savremenom sportu rekao:"Nema tog sredstva kojeg sportista neće koristiti, ako je uveren da će mu ono doneti uspeh, ma koliko to bilo samo po sebi riskantno". Ovo možemo potpuno da razumemo, jer organizatori koji žele "rekord po svaku cenu", zahtevaju od sportista nemoguće da bi postigli moguće, ali i obrnuto. U tom slučaju na prvom je mestu profit, slava, klupski interes, nacionalni prestiž i mnogo toga više. Moralnije je izneti pravu istinu i sistematski edukovati sve stručne kadrove u sportu u vezi farmakoloških sredstava, nego pravno goniti, organizovati hajku i "pecati dopingovane" na bazi etičkih i pravnih normi. Najgori, kako u sportu tako i u dopingu, su oni koji zastupaju neku "srednju vrednost o dopingu" jer oni ne znaju ni štetne ni “korisne” strane dopinga. Ništa manjim posledicama ne doprinose ni oni koji smatraju da doping i nije neko veliko zlo u sportu, kao i oni koji preteruju u vezi štetnosti dopinga. Postoji veliko šarenilo u vezi zauzimanja stavova o dopingu u sportu, kako među pojedincima tako i među državama. Imali smo i imamo prilike da se uverimo kako su mnoge države kategorično protiv dopinga, dok druge i ne obraćaju pažnju kao da doping i ne postoji. Mnoge doživotno kažnjavaju svoje krivce, druge ih isključuju iz daljih takmičenja, treće samo oduzimanjem medalja, a većinom je to novčano kažnjavanje sportista i organizacija. Ako se sportista simbolično kazni, kroz izvesno kraće ili duže vreme, kazne se skidaju iz raznih razloga (najčešće detekcija navodno nije realno urađena i sl.). Nije lako kazniti sportistu zbog uzimanja doping sredstava, pogotovu znajući činjenicu da sportista u određenim sredinama i situacijama ne mora ni da zna (u većini slučajeva i ne zna) da je njegov trening korigovan doping sredstvima, koja su pod kontrolom lekara?! Što se tiče doping sredstava, nažalost nije moguće napraviti definitivnu listu iz više razloga: Svakim danom farmaceutska industrija stvara nove preparate, svaka država pored zajedničkih imena lekova ima i svojih preparata koji imaju različit naziv od zemlje do zemlje, trgovački nazivi lekova su različiti... Svaki lek nije doping ali to uz lek mora biti naglašeno. Identifikacija jednog doping sredstva moguća je ako uz njega postoji hemijska struktura, odnosno formula. Ono što većina sportista i stručnjaka u sportu zna, to je da doping ima svoje dve osnovne karakteristike: -
Da povećava sportski učinak; Da u većim količinama štetno deluje na zdravlje sportista.
Još uvek je nerešen i diskutabilan kvantitet doping supstanci da bi se sportista smatrao dopingovanim. Samo kvalitativan nalaz tj. prisustvo doping supstance a ne i njena količina, predstavlja vrlo neprecizan i nepouzdan diskriminativni kriterijum koji može poslužiti za manipulaciju. Treba dodati da farmakologija u sportu brže napreduje nego sportski rezultati, da detekcija novih supstanci kasni u odnosu na njihov pronalazak, ne može se kategorički tvrditi da sva ta doping sredstva svakom “koriste”. Sportista koji nema genetske predispozicije za vrhunski rezultat u nekom sportu koliko god dugo i mnogo uzimao neki doping ne može da postane šampion. Velike doze mogu izazvati samo štetne posledice i time kompromitovati sport, sportistu, lekara, trenera, nacionalni savez i dr. Za sada još nemamo odgovor na pitanje: Dokle sa dopingom?. Sudeći po sadašnjoj situaciji uz dobrog trenera mora stajati i dobar farmakolog i endokrinolog, što nikako ne predstavlja svetlu budućnost sporta. Poražavajući rezultat je dobijen na jednoj anketi sprovedenoj nad 190 vrhunskih sportista na OI u Los Anđelesu. Na pitanje: Da li bi upotrebljavali doping da bi osvojili zlatnu ili srebrnu medalju i rizikuju da umru za pet godina?!. Pozitivno je odgovorilo 75% sportista. U prevenciji dopinga u sportu najvažniji je rani kontakt sa sportistom, razgovor o negativnim posledicama dopinga na zdravlje, edukacija njegove okoline–lekara, masera, trenera i drugih. Uz adekvatne seminare i literaturu ne bi se smelo dogoditi (slučajno, zabunom ili namerno) da sportista izgubi deo svog sportskog života, zdravlje, medalju i da ode sa terena moralno i etički obeležen i zakonski sankcionisan. JER…KRIVCI SMO SVI MI, ZAJEDNO!!!!
Doping sredstva Grupacija doping sredstava ima više i lista se stalno dopunjuje usled iznalaženja novih. Različite medicinske komisije su davale različite klasifikacije doping sredstava. Razmotrićemo doping listu Međunarodnog olimpijskog komiteta tj. njegove Medicinske komisije od 31. Januara 1998 god., dejstvo određenih sredstava na organizam, štetne posledice njihove upotrebe, vrste lekova koje su predmet određenih restrikcija, zabranjene doping metode i postupak doping kontrole, koja se vrši za vreme takmičenja.
Doping lista Definicija dopinga MOK-ove Medicinske komisije sastoji se iz dve tačke: 1. Zabrana upotrebe supstanci koje pripadaju zabranjenim vrstama farmakoloških agenasa; 2. Upotreba različitih doping metoda.
I Zabranjene vrste supstanci: A. Stimulansi B. Narkotici C. Anabolički agensi D. Diuretici E. Peptidni i glikoproteinski hormoni i analozi II Doping metode: A. Krvni doping B. Farmakološka, hemijska i fizička manipulacija III Vrste lekova koje potpadaju pod određene restrikcije: A. Alkohol B. Marihuana C. Lokalni anestetici D. Kortikosteroidi E. Beta-blokatori
Karakteristike određenih vrsta zabranjenih supstanci Ova lista predstavlja primere različitih doping vrsta. Sve supstance sa liste su zabranjene, čak i one koje ovde nisu date kao primer. Iz tog razloga upotrebljen je termin "i slične supstance". Ovaj termin se odnosi na lekove koji pripadaju datim vrstama po farmakološkom svojstvu i/ili hemijskoj strukturi. Proširena lista primera iz ove klasifikacije zabranjenih supstanci se nalazi na kraju liste. Ako MOK-ova akreditovana laboratorija identifikuje neku od ovih zabranjenih supstanci, svoju odluku donose odgovarajuća odgovorna medicinska lica. I Zabranjene vrste (klase) supstanci:
A. Stimulansi Stimulansi predstavljaju razne vrste supstanci koje povećavaju brzinu, smanjuju zamor i povećavaju volju za takmičenjem. Njihova upotreba može proizvesti gubitak realne procene, što može dovesti do incidenata prema drugim licima u raznim sportovima. Amfetamini i slični sastojci imaju najozloglašeniju reputaciju u vezi pravljenja problema u sportu. Neki smrtni slučajevi sportista su rezultat upotrebe normalnih doza ali pri maksimalnim fizičkim aktivnostima. Ne postoji medicinsko opravdanje za uzimanje amfetamina. Jedna grupa stimulansa su i simpatomimetički amini, od kojih su na primer: ephedrine, pseudoephedrine, phenylpropanolamine i norpseudoephedrine. U velikim dozama ovi sastojci proizvode mentalnu stimulaciju i ubrzavaju protok krvi. Kontra efekti su povišeni krvni pritisak,
glavobolja, ubrzani i nepravilni otkucaji srca, nervoza i uzbuđenost (drhtavica). Ovi sastojci se nalaze u preparatima za prehladu i groznicu koji se mogu nabaviti u apotekama, bez recepta. Izbor lekova za tretiranje astme i ostalih uobičajenih respiratornih oštećenja stvara problem jer su neki od često prepisivanih supstanci, snažni stimulansi. Obzirom da i lekovi imaju više različitih proizvodnih imena, status leka može biti zbunjujući. Najpametniji (najoprezniji) pristup ovome je da se nikada ne primenjuju proizvodi za prehladu, upalu grla i kijavicu bez predhodne provere sa lekarom ili farmaceutom koji ima iskustvo (stručnost) u ovoj oblasti. Predstavnici stimulanasa su: Amineptine, carphedon, pentylentetrazol, amiphenazole, cocaine, pipradol, amphetamini, caffeine*, ephedrini ** , salbutamol***, bromantan, fencamfamine, salmeterol***, mesocarb, tetrbutaline***...i slične supstance. * Za caffeine definicija pozitivnog rezultata zavisi od koncentracija caffeine u urinu. One ne smeju preći 12 mcg/ml. ** Za ephedrine, cathine i methylephedrine, definicija pozitivnosti je 5 mcg/ml urina. Za phenylpropanolamine i pseudoephedrine definicija pozitivnosti je 10mcg/ml. Ukoliko je više ovih supstanci prisutno, količine treba sabrati i ako zbir prelazi 10mcg/ml uzorak će se smatrati pozitivnim. *** Dozvoljeno je da se inhaliraju jedino kada se njihova upotreba predhodno pismeno prijavi od strane pulmologa ili timskog lekara, odgovarajućem medicinskom autoritetu.
Napomena: Svi imidazol preparati su prihvatljivi za lokalnu upotrebu, npr. oxymetazoline. Vazokonstriktori (npr. adrenalin) mogu se primeniti sa agensima lokalnih anestetika. Preparati za lokalnu upotrebu (npr. nazalni, oftalmološki) phenylephrine su dozvoljeni. B. Narkotici Morphin i drugi sastojci ove vrste su snažni analgetici i koriste se kod velikih bolova. Ove supstance imaju velike neželjene efekte, kao što je na primer: respiratorni zastoj, veliki rizik od fizičke i psihičke zavisnosti. Dokazi pokazuju da su narkotički analgetici bili zloupotrebljeni u sportu. Zbog toga je MOK-ova medicinska komisija donela zabranu njihove upotrebe. Zabrana se sastoji u međunarodnim restrikcijama, pravilnicima i preporukama Svetske zdravstvene organizacije koje se tiču narkotika. Neki predstavnici narkotika su: Dextromoramide, morphhine, diamorphine (heroin), pentazocine, methadone, pethidine ...i slične supstance. Napomena: Codeine, dextromethorphan, dihydrocodeine, diphenoxylate, ethylmorphine, pholcodine i propoxyphene su dozvoljeni.
C. Anabolički agensi Klasa anabolika uključuje anaboličke androgene steroide (AAS) i Beta-2 agoniste. Anabolički androgeni steroidi (AAS) Klasa (AAS) uključuje testosteron i supstance koje su u vezi sa njihovim sastavom i dejstvom. Oni su bili zloupotrebljeni u sportu radi povećanja snage mišića i mišićne mase I podsticanja agresivnosti. Upotreba je povezana sa kontra-efektima na jetri kao i kardiovaskularnom i endokrinom sistemu. Mogu da prouzrokuju rast tumora i proizvedu psihijatrijske sindrome. Kod muškaraca, AAS povećava veličinu testisa i smanjuje proizvodnju sperme. Kod žena se povećava muskulatura, smanjuju se grudi i gubi se menstruacija. Upotreba AAS kod tinejdžera može zaustaviti rast.
Neki predstavnici AAS su: Androstenedione, metenolone, clostebol, nandrolone, oxanrolone, dehydroepiandrosterone (DHEA), metandienone, testosterone*... i slične supstance. * Prisustvo testosterona (T) i epitestosterona (E) odnosa većeg od 6 : 1 u urinu takmičara jeste prekršaj, sem ako ne postoji dokaz da je taj odnos prouzrokovan psihološkim ili patološkim uslovima, npr. nisko lučenje epitestosterona, androgena proizvodnja tumora, deficit enzima i dr. U slučaju kad je T/E veći od 6, obavezno je da odgovorna lica sprovedu istragu pre nego što uzorak proglase pozitivnim. Kompletan izveštaj treba da je dat pismeno i da uključuje pregled predhodnih testova, dodatnih testova i sve rezultate endokrinih istraga. U slučaju da predhodni testovi nisu dostupni, sportista treba da bude ne najavljeno testiran najmanje jednom mesečno naredna 3 meseca. Rezultati ove istrage treba da budu uključeni u izveštaj. Nedostatak saradnje u ovome postupku dovešće do toga da se uzorak proglasi pozitivnim.
Beta-2 agonisti Ako se uzimaju oralno ili putem injekcije proizvode snažne anaboličke efekte. Oralna i injekciona upotreba beta-2 agonista je zabranjena. Samo salbutamol i terbutaline su dozvoljeni, i to samo inhaliranjem. Svaki lekar koji želi da upotrebi beta-2 agoniste inhalaciono, mora da dostavi pismeno obaveštenje odgovarajućim medicinskim odgovornim licima. Neki predstavnici beta-2 agonista su: Clenbuterol, salmeterol, fenoterol, terbutaline, salbutamol... i slične supstance.
D. Diuretici Diuretici imaju snažne terapeutske indikacije za eliminaciju viška telesne tečnosti iz tkiva u određenim patološkim uslovima kao i za regulisanje visokog krvnog pritiska. Oni se ponekad zloupotrebljavaju od strane takmičara iz dva osnovna razloga: -
Da se brzo smanji težina u onim sportovima gde postoje težinske kategorije; Da se smanji koncentracija supstanci razređivanjem urina.
Ubrzano smanjenje težine u sportu ne može biti medicinski opravdano. U takvim slučajevima postoje veliki zdravstveni rizici zbog ozbiljnih negativnih efekata koji mogu nastati. Namerna težnja da se veštački umanji težina sa ciljem da se takmiči u nižoj takmičarskoj kategoriji ili da se izbistri urin - predstavlja čistu manipulaciju koja je etički neprihvatljiva. U sportovima gde postoje težinske kategorije, odgovorna lica imaju pravo da dobave uzorke urina takmičara prilikom merenja. Neki predstavnici diuretika su: Acetazolamide, hydrochlorothiazide, bumetanide, mannitol*, chlorthalidone, mersalyl, ethacrynic kiselina, spironolactone, furosemide, triamterene... i slične supstance. •
Zabranjeno davanje intravenoznom injekcijom
E. Peptidni i glikoproteinski hormoni i analozi 1. Human Chorionic Gonadotrophin (HCG): Dobro je poznato da upotreba HCG i drugih sastojaka sa takvim dejstvom, kod muškaraca, dovodi do povećanog nivoa produkcije endogenih i androgenih steroida. Smatra se ekvivalentom egzogene upotrebe testosterona.
2. Corticotrophin (ACTH): Zloupotrebljavan je da poveća nivoe endogenih kortikosteroida u krvi tj. da obezbedi euforične efekte kortikosteroida. Uzimanje corticotrophina se smatra ekvivalentom oralnoj, intramuskularnoj i intravenoznoj upotrebi kortikosteroida. 3. Hormoni rasta (HGH): Zloupotreba HGH u sportu je neetički i opasna, zbog kontraefekta, kao što su: Kardiomiopatija (bolesti miokarda-srčanog mičića), hipertenzija (povišen krvni pritisak), diabetes melitus (šećerna bolest) i akromegalija (uvećanje isturenih delova telašaka, stopala, nosa, usana), kada se daju u velikim dozama na duži vremenski period. Kontaminacija nekih preparata hormonom rasta ljudskog porekla može da prouzrokuje bolest Creutzfeldt Jacob (fatalna neurološka posledica). Svi (bilo koji) odgovarajući oslobađajući faktori gore spomenutih supstanci su zabranjeni. 4. Erythropoietin (EPO): Ovaj prirodno nastajući hormon se proizvodi u kori nadbubrežne žletde i reguliše proizvodnju crvenih krvnih zrnaca (eritropoezu). Sintetički EPO je trenutno dostupan i korišten je za izazivanje promena sličnim krvnom dopingu. Dovodi do povećanja hematokrita (HC), povećanja transportne sposobnosti krvi za kiseonik (veća potrošnja kiseonika) i time izdržljivost.
II Doping metode A. Krvni doping Transfuzija krvi je intravenozna upotreba crvenih krvnih zrnaca ili odgovarajućih krvnih proizvoda koji sadrže crvena krvna zrnca. Takvi sastojci mogu biti dobavljeni iz krvi uzete od iste (autologne) ili od različite (homologne) osobe. Najčešće indikacije za transfuziju crvenih krvnih zrnaca u konvencionalnoj medicinskoj praksi su akutni gubitak krvi ili ozbiljna anemija. Krvni doping je upotreba krvi, crvenih krvnih zrnaca ili odgovarajućih sastojaka od strane sportista. Ova procedura pretpostavlja uzimanje krvi od jednog sportiste koji nastavlja da trenira u stanju smanjenja količine krvi. Ovaj postupak krši etiku medicine i sporta. Postoje i rizici prilikom transfuzije krvi ili krvnih sastojaka. To su razvoj alergijskih reakcija (osip, groznica), akutna hemolitična reakcija sa oštećenjem bubrega ako je korišćen neodgovarajući tip krvi, zakasnela (naknadna) reakcija na transfuziju koja proizvodi groznicu i žuticu, prenos infektivnih bolesti (virus hepatitis i AIDS), opterećenje cirkulacije i metabolički šok. Radi ovoga, upotreba krvnog dopinga u sportu je zabranjena. B. Farmakološka, hemijska i fizička manipulacija MOK-ova Medicinska komisija zabranjuje upotrebu supstanci koje menjaju sastav i vrednost uzorka urina uzetih tokom doping kontrole. Primeri zabranjenih metoda su kateterizacija, zamena (podmetanje) i/ili mešanje urina, sprečavanje (zaustavljanje) bubrežnog lučenja putem probenecida ili sličnih sastojaka i korišćenje epitestosterona. Ako je koncentracija epitestosterona veća od 200ncg/ml, laboratorije treba da obaveste odgovorna lica. MOK-ova Medicinska komisija preporučuje da se u tim uslovima sprovedu dodatna istraživanja. Svaki
pokušaj da se ovakve supstance iskoriste, bez obzira da li je on uspeo ili ne, smatraće se da je supstanca korišćena.
III Vrste lekova i supstanci koji su predmet određenih restrikcija U dogovoru sa međunarodnim sportskim federacijama i odgovornim licima, testovi mogu da se izvode za: A. Alkohol - test za etanol, B. Marihuanu - test za cannabinoide (marihuana, hašiš) Injekciona upotreba lokalnih anestetika je dozvoljena pod sledećim uslovima: - Da se koriste bupivacaine, lidocaine, mepivacaine, procaine itd., ali ne cocaine. Vazokonstriktorni agensi (npr. adrenalin) mogu biti korišćeni zajedno sa lokalnim anesteticima. - Mogu se koristiti samo lokalne ili intraartikularne injekcije. - Samo kada je medicinski opravdano (npr. detalji koji su uključeni u dijagnozu). Dijagnoza, doza i način upotrebe moraju odmah biti pismeno dostavljeni pre takmičenja odgovarajućim medicinskim licima, osim kod upotrebe u stomatologiji. Ukoliko su lokalni anestetici upotrebljeni za vreme takmičenja, odmah nakon primene mora se prijaviti nadležnim medicinskim licima. Kortikosteroidi, prirodni ili sintetički, široko se koriste u medicini radi tretiranja mnogih bolesti, zbog svojih anti-upalnih svojstava. Kada se sistematično koriste, utiču na prirodnu telesnu proizvodnju kortikosteroida. Kortikosteroidi mogu da proizvedu promene u raspoloženju, uključujući euforiju kao i druge spoljne efekte te vrste. Njihova medicinska upotreba, sem kada je korišćena lokalno, zahteva medicinsku kontrolu. Poznato je da su kortikosteroidi bili korišćeni neterapeutski u određenim sportovima i to oralno, rektalno, intramuskularno pa čak i intravenozno. MOK-ova Medicinska komisija je odlučila da ograniči njihovu upotrebu za vreme takmičenja, tražeći izjave lekara. Ipak, kako te restrikcije nisu rešile problem, bile su neophodne još strožije mere. Upotreba kortikosteroida je zabranjena, sem: -
Za lokalnu upotrebu (slušno, dermatološki i oftamološki) ali ne rektalno; Za inhaliranje; Za intraartikularne i lokalne injekcije.
Zbog skorašnjeg primećenog neobjašnjenog povećanja broja sportista koji traže inhaliranje kortikosteroida za vreme takmičenja, MOK-ova Medicinska komisija je uvela obavezno izveštavanje o sportistima koji traže taj tip medicinske pomoći. Svaki lekar u timu koji želi da upotrebi kortikosteroide lokalno, intraartikularno-injekciono ili inhaliranjem na takmičenju, mora dostaviti pismeno obaveštenje odgovornim medicinskim licima. Beta blokatori se neprestalno zloupotrebljavaju u nekim sportovima. MOK-ova Medicinska komisija ima pravo da na Olimpijskim igrama izvrši testiranje u sportovima u kojima smatra da je to potrebno. To sigurno neće obuhvatiti discipline tipa izdržljivosti koje
zahtevaju produžene periode srčanog naprezanja i velike zalihe metaboličkih supstrata, u njima beta blokatori mogu ozbiljno da umanje takmičarsku sposobnost. Dogovor sa međunarodnim sportskim federacijama je da se testovi vrše u sledećim sportovima: streličarstvo, bob, skokovi u vodu, sinhrono plivanje, sankanje, moderni pentatlon, streljaštvo, skijaški skokovi, slobodno skijanje, (lista nije konačana). Neki pretstavnici beta blokatora su: Acebutolol, labetalol, oxprenolol, alprenolol, metoprolol, propranolol, atenolol, nadolol, sotalol... i slične supstance. Sadržaj MOK regulacija za lekove koje lekari moraju pismeno da prijave: Supstance- Zabranjene- Dozvoljene sa prijavom- Dozvoljene bez prijaveSelektirani beta agonisti*- Oralne- Sistemske injekcije- InhalatorniKortikosteroidi- Oralne- Sistemske injekcije- Rektalna- Inhalatorne- Lokalne injekcije- Intraartikularne injekcije- Lokalno (analno,auralno, dermatološki, nazalno, oftamološki)Lokalni anestetici**- Sistemske injekcije- Dentalno- Lokalne injekcije***- Intraartikularne injekcije**** salbutamol, salmeterol, terbutaline - svi drugi beta agonisti su zabranjeni** osim kokaina koji je zabranjen*** u saglasnosti sa nekim Međunarodnim sportskim savezima, prijava može biti neophodna u nekim sportovima.
Sadržaj urinarnih koncentracija iznad kojih MOK-ove akreditovane laboratorije moraju prijaviti nalaze specifičnih supstanci: Cathine > 5 mcg/ml, Ephedrine > 5mcg/ml, Epitestosterone > 200 ng/ml, Methylephedrine > 5 mcg/ml, Morphine > 1 mcg/ml, Phenylpropanolamine > 10 mcg/ml, Pseudoephedrine > 10 mcg/ml, T/E odnos > 6.Napomena: sadržaj i koncentracije (zabranjene i dozvoljene) određene supstance su dinamične kategorije tj. često se menjaju i možda u ovom momentu neke supstance koje su navedene kao dozvoljene ili su dozvoljene uz određenu koncentraciju, više to nisu.
Lista predstavnika doping supstanci Napomena: Ovo nije iscrpna lista doping supstanci. Mnoge supstance koje se ne pojavljuju na ovoj listi su zabranjene pod terminom "i slične supstance".Stimulansi:
Amineptine, amfepramone, amiphenazole, amphetamine, bambuterol, bromantan, caffeine, carphedon, cathine, cocaine, cropropamide, crotethamide, ephedrine, etamivan, etilamphetamine, etilefrine, fencamfemine, fenetylline, fenfluramine, formoterol, heptaminol, methylendioxyamhetamine, mefenorex, mephentermine, mesocarb, methamphetamine, methoxyphenamine, methylephedrine, methylphenidate, nikethamide, norfenfluramine, parahydroxyamphetamine, pemoline, pentylentetrazol, phendimetrazine, phentermine, phenylpropanolamine, pholedrine, pipradol, prolintane, propylhexedrine, pseudoephedrine, reproterol, salbutamol, salmeterol, selegiline, strycnine, terbutaline. Narkotici: Dextromoramide, pentazocine, pethidine.
diamorphine
(heroin),
hydrocodone,
methadone,
morphine,
Anabolički agensi: Androstenedione, bambuterol, boldenone, clenbuterol, clostebol, danazol, dehydrochlormethyltestosterone, dehydroepianrosterone (DHEA), dihydrotestosterone, drostanolone, fenoterol, formoterol, fluoxymesterone, formebolone, gestrinone, mesterolone,
metandienone, metanolone, methandriol, methyltestosterone, mibolerone, nandrolone, norethandrolone, oxandrolone, oxymesterone, oxymetholone, reproterol, salbutamol, salmeterol, stanazolol, terbutaline, testosterone, trenbolone. Diuretici: Acetazolamide, bendroflumethiazide, bumetanide, canrenone, chlortalidone, ethacrynicacid, furosemide, hydrochlorothiazide, indapamide, mannitol, mersalyl, spironolactone, triamterene. Maskirni agensi: Bromantan, epitestosterone, probenecid. Peptidni hormoni: ACTH, erythropoetin (EPO), HCG, HGH. Beta blokatori: Acebutolol, alprenolol, atenolol, betaxolol, bisoprolol, labetalol, metoprolol, nadolol, oxprenolol, propranolol, sotalol.
Doping kontrola Svim sportistima se savetuje da uzimaju samo one lekove koje im je prepisao lekar da bi se osigurali da su uzeli samo one, koji nisu zabranjeni od strane MOK-ove Medicinske komisije ili odgovarajućih autoriteta. Kad god se od sportiste traži da se podvrgne doping kontroli neophodno je da se svi lekovi koji su uzeti ili primenjeni u predhodna tri dana prijave u doping kontroli zvaničnom zapisniku. Doping kontrolu za vreme takmičenja organizuju i sprovode sportske federacije za određeni sport. Za vreme Olimpijskih igara to vrši MOK. Na samom takmičenju formira se Stanica za doping kontrolu. Ona se sastoji minimalno od čekaonice, radne sobe i WC-a (muškog i ženskog). Stanica bi trebalo da bude opremljena sa neophodnim materijalom za uzimanje uzorka urina koji će kasnije biti poslati u neku od akreditovanih laboratorija. Izbor sportista se vrši najčešće metodom slučajnog izbora. Posle takmičenja sportisti se uručuje pozivni list (obeležen kao formular 1.), koji on potpisuje i obavezan je da se javi u doping stanicu najkasnije za 1 čas. Uzeti uzorak urina mora biti najmanje 70ml. Ova količina se podeli u bočicu A i bočicu B, koje imaju svoj kod. Meri se pH vrednost i specifična težina urina, koja ne sme biti ispod 1.010. Vrlo često sportisti teško ili ne mogu da mokre, posebno ako su dehidrirali. Najčešće je uzrok psihičke prirode zbog nadziranja člana komisije za doping. Da se ne bi izvršila neka manipulacija (npr. davanje tuđeg urina) član komisije posmatra takmičara svo vreme pa mnogi sportisti tada teško mokre. U čekaonici mora da bude dovoljno vode koju sportista pije dok ne dobije nagon na mokrenje. Svi ovi podaci se unose u formular za doping kontrolu na kome su potpisi takmičara, pozivaoca i onog ko uzima uzorak. Sa ovim zapisnikom urin se šalje u laboratoriju. Sl. Set bočica za antidoping kontrolu
Sl. Formular antidoping komisije
Dopunski sadržaji sportskog treninga Danas je sasvim jasno da je stepen razvoja tehnologije sportske pripreme posledica optimalno planiranog, programiranog i kontrolisanog sportskog treninga, takmičenja i oporavka, baziranih na najnovijim naučnim saznanjima.
U takvim uslovima neophodno je izgraditi jedinstven sistem sportske pripreme u kome jasnu poziciju zauzimaju proces treninga, sistem takmičenja i dopunski sadržaji tj. nemotorička sredstva. Dopunski sadržaji sportskog treninga ili dopunski faktori su nemotorički sadržaji-sredstva od kojih u prvom redu zavisi uspešan oporavak nakon treninga, takmičenja i efikasna priprema organizma za nova trenažna i takmičarska opterećenja. U sistemu sportske pripreme Željaskov (1999) navodi četiri grupe faktora od kojih zavisi uspešnost trenažnog procesa. Pored genotipskih faktora(morfološke karakteristike, motoričke sposobnosti, inteligencija, emocije i dr.) navodi i nekoliko fenotipskih faktora kod kojih posebno mesto i važnost daje dopunskim faktorima sportske pripreme. Navodi da bez primene dopunskih faktora nije moguće osigurati kvalitetan oporavak, bez kog je teško zamisliti kontinuirani trening sa progresivnim opterećenjem. Željaskov u svom sistemu sportske pripreme navodi i materijalno tehničke faktore (materijalno-finasijska sredstva, tehnički uslovi, životni standard) i upravljačke faktore (stručni kadrovi, dobra organizacija u klubu i sportskom savezu, stručne i naučne informacije na kojima se bazira efikasno upravljanje složenim sistemom sportske pripreme). Kao primarne fenotipske faktore navodi trenažni proces, takmičenja i dopunske faktore. Da podsetimo, motorički sadržaji su motoričke aktivnosti koje se realizuju u trenažnim uslovima i tokom takmičenja sa ciljem podizanja do najvišeg mogućeg stepena kondicione, tehničke i taktičke pripremljenosti kao i najviši nivo takmičarske efikasnosti. Nemotorički sadržaji tj. sredstva (dopunski sadržaji) sportske pripreme po Milanoviću (1997.) şu primarne metode (režim života, socijalni status i ishrana), bio-medicinske metode (fizikalna sredstva, tehnička sredstva i farmakološka sredstva) i psiho-pedagoške metode (autogeni trening, sugestivne tehnike, motivacijske metode i pedagoška sredstva). Iz ove klasifikacije sasvim je jasno da su u pitanju metode oporavka, njihovu efikasnost po Milanoviću treba redovno kontrolisati putem specifičnih testova. Dijagnostika stepena oporavka sportista zauzima ključno mesto u trenažnom procesu i nezaobilazni je faktor u upravljanju sportskom formom i dostizanju visokog sportskog rezultata. U kineziološke aspekte dopunskih sadržaja sportske pripreme, Milanović ubraja: dopunsko unapređenje motoričkih i funkcionalnih sposobnosti, morfoloških karakteristika, preventivni kodicioni trening i postupke sportske rehabilitacije. Pri korišćenju ovih sadržaja moraju se primenjivati individualni dopunski programi koje uglavnom sprovode kondicioni treneri, a koji obavezno moraju sadržavati i procedure dijagnostike treniranosti. Ostali dopunski sadržaji u sportskoj pripremi Po Milanoviću (2002.) u ove sadržaje spadaju: režim života (dobro usklađen ritam celodnevnih obaveza sa treningom i takmičenjem), visinski trening (dopunski faktor za podizanje kondicione pripremljenosti sportiste), temperatura vazduha (povećana temperatura vazduha zahteva dodatne mere hidratacije i hlađenja organizma tj. optimalno unošenje tečnosti), organizacioni uslovi (unapređenje organizacione strukture vrhunskog sporta, sistema takmičenja i izrada kriterijuma za procenu efekata pripreme na različitim etapama višegodišnjeg sportskog usavršavanja), materijalno-tehnička şredstva (broj i kvalitet sportskih objekata, adekvatna oprema i pravilno ulaganje finansijskih sredstava) i trenažna oprema (tehnički uređaji, sprave i pomagala posebno konstruisani za primenu u sportskom treningu radi optimalnog opterećenja ili zaštite sportista).
Individualni dopunski trening
Jedan od osnovnih principa i zahteva sportskog treninga je individualizacija. Ona se odnosi na potrebu da se treneri moraju odnositi prema svakom sportisti individualno, u skladu sa njegovim sposobnostima, potencijalu, specifičnostima sporta, bez obzira na nivo sportskog rezultata (Bompa, 2000).Individualizaciju treba posmatrati kao sredstvo pomoću kojeg se može objektivno proceniti i subjektivno pratiti sportista. Svi vidovi individualnog treninga sportista baziraju se na informacijama dobijenim putem preciznih dijagnostičkih postupaka. Dijagnostika stanja sprovodi se zbog definisanja nivoa antropoloških dimenzija sportistre. Vidovi individualnog dopunskog treninga sportista Preventivni trening (smanjenje broja i težine povreda sportista putem optimalnog kondicionog treninga). Rehabilitacioni programi (brz i efikasan proces vraćanja sportista trenažnom procesu I takmičenjima). Dopunski kondicioni trening za unapređenje morfoloških karakteristika (uticaj na volumen mišićnog tkiva i količine potkožnog masnog tkiva). Dopunski kondicioni trening za razvoj motoričkih sposobnosti (treba da bude usmeren ka dodatnom radu na prioritetnim motoričkim sposobnostima u određenoj sportskoj grani i disciplini). Dopunski kondicioni trening za razvoj funkcionalnih sposobnosti (programi ne smeju zanemariti ni jedan energetski kapacitet, ni aerobni ni anaerobni jer su oba uslovljena jedan sa drugim. Programi moraju biti bazirani na potrebama sportiste, njegovom stanju, sportskoj disciplini i/ili igračkoj poziciji, trenutku ciklusa i perioda treninga). Dopunski trening za unapređenje tehničko-taktičkih sposobnosti (zbog svoje kompleksnosti učenje, usavršavanje tehničkih i taktičkih znanja, zahteva dopunski individualni rad da bi se postigli visoki takmičarski rezultati). Psihološka priprema (elitni sport je veoma izazovan i stresogen. Sve je veća potreba za dopunskom individualnom psihološkom pripremom sportiste, ali i trenera).
Treniranost sportista Treniranost sportista je složena pojava koja podrazumeva optimalno zdravstveno stanje, visok nivo funkcionalno-motoričkih sposobnosti, maksimalnu tehničku i taktičku pripremljenost i odgovarajuću psihičku stabilnost sportiste. Treniranost određuje nivo specijalne radne sposobnosti sportiste, njegovu potencijalnu i aktuelnu sposobnost (kapacitet) za postizanje vrhunskih rezultata u konkretnoj sportskoj disciplini. Visoka treniranost je prva pretpostavka za vrhunsku sportsku formu. Ona je baza na koju se višekratno nadograđuju vrhovi sportske forme. Treniranost je produkt različitih programa sportske pripreme i svojstvo adaptivnosti organizma (organizam sportiste se menja i usavršava pod uticajem odgovarajućih trenažnih i takmičarskih stimulusa.) Ona se kontinuirano menja kako u višegodišnjem tako i u jednogodišnjem ciklusu. Samo visoka treniranost omogućuje ispoljavanje visoke sportske forme u takmičarskom periodu tj. visoku sportsku formu sportista nikada ne može postići na bazi niske treniranosti.
Kondiciona (fizička) priprema sportista-kondicioni trening Reč «kondicija» vuče etimološke korene iz latinskog jezika od reči «conditio» što znači uslov, uslovljeno stanje (Kurelić, 1967.). U teoriji fizičkog vaspitanja uravnoteženo stanje povećane fizičke efikasnosti poznato je pod nazivom fizička pripremljenost (“physical fitness”). Obuhvata tri osnovna dela: telesno zdravlje, fizički razvoj i fizičku efikasnost (Fleischman, 1965; Zatsiorski, 1966; Matveev, 1977; Thomas, 1982; Zhelyaskov & Dasheva, 2002). Sva tri dela kombinovana određuju morfološko-funkcionalni potencijal osobe za izvođenje mnogobrojnih, količinom i intenzitetom, različitih motoričkih aktivnosti. Sistemsko delovanje na te delove, specifičnim metodama i raznim oblicima, poznato je kao “razvoj fizičkih sposobnosti” (“physical development”). Nivo razvijenosti fizičkih sposobnosti-snage, brzine, izdržljivosti, agilnosti i fleksibilnosti-pokazatelj je uspešnosti toga delovanja. Taj osnovni metodički koncept se u teoriju i metodiku treninga sa kvalitetnim sportistima unosi u obliku “kondicionog treninga”. U praktičnom smislu to znači primenu mikro i mezociklusa opšte i specifične fizičke pripreme, nakon čega sledi naglašavanje tehničkog i taktičkog treninga. Na kraju je učestvovanje na takmičenjima. Kondiciona priprema je složen i sveobuhvatan proces primene različitih programa za razvoj i održavanje funkcionalnih i motoričkih sposobnosti i morfoloških karakteristika sportista. Ona je velikim koracima ušla u sistem sportske pripreme u drugoj polovini 20 veka, posebno u sportskim igrama, borilačkim sportovima, tenisu i dr. Prema Foxu (1977.) kondicionu pripremu treba shvatiti kao dugotrajan proces vežbanja u kojem se stalno izmenjuju opterećenje i odmori, stres i prilagođavanje na napore. To će uroditi kvalitetnom kondicionom pripremljenošću, stabilnim i visokim sportskim dostignućima. Kondicioni trening-fizička priprema, usmeren je na razvoj i održavanje motoričkih sposobnosti, definisanih kao: snaga, brzina, izdržljivost, fleksibilnost, koordinacija, agilnost, ravnoteža i preciznost. Optimalni nivo i relacije tj. harmonično jedinstvo optimalne pripremljenosti ovih sposobnosti znače dobru kondicionu pripremljenost, koja kao sastavni deo ukupne treniranosti omogućuje da sportista postigne visok sportski rezultat na takmičenju. Maksimalna granica fizičke radne sposobnosti koju sportista postiže kondicionim treningom, predstavlja motorički tj. kondicioni potencijal tog sportiste. Istraživanja su dokazala da smo još daleko od celokupnog shvatanja kondicione pripremljenosti i motoričkih sposobnosti koje je čine. U cilju optimalne kondicione pripreme sportista, karakter i struktura motoričkih sposobnosti se moraju potpuno precizno odrediti i odvojeno posmatrati u odnosu na karakteristike, uzrasta, pola, vrste sporta i sportske discipline. Kondicionom pripremom treba da delujemo na složenu strukturu kvantitativnih (snaga, brzina i izdržljivost) i kvalitativnih (koordinacija, fleksibilnost i preciznost) svojstava. U procesu kondicione pripreme moramo se rukovoditi modelnim karakteristikama kondicione pripremljenosti. One su rezultati koje vrhunski sportisti postižu u testovima za procenu kondicionih sposobnosti, a koje služe kao kriterijum za procenu inicijalnog, tranzitivnog i finalnog stanja sportista. Rezultate dobijamo putem dijagnostike kondicione pripremljenosti. Ona predstavlja objektivno utvrđivanje stepena funkcionalnih sposobnosti, motoričkih sposobnosti i morfoloških karakteristika sportista u svrhu definisanja “dobrih” i “loših” strana njegove pripremljenosti.
Dijagnostikom se detaljno analizira konkretan sport. U modelovanju kondicione pripreme koriste se rezultati strukturalne, biomehaničke, funkcionalne, anatomske i motoričke analize tog sporta. Kondicionu pripremu ne smemo posmatrati izvan integralne sportske pripreme, jer nije i ne sme biti svrha şama sebi. Struktura i efekti kondicionog treninga (Keul 1984, prema Milanović 1997) izgleda ovako: A. Primarni cilj: - Razvoj i stabilizacija kondicione (fizičke) pripremljenosti sportista. B. Dominantno deluje na: - Energetski sistem; - Ćelijsko-strukturalni sistem; - Neuro-mentalni system. Primarni efekti kondicionog treninga su: - Usavršavanje kondicionih (funkcionalno-motoričkih) sposobnosti; - Odgađanje reakcija zamora; - Ubrzanje procesa oporavka; - Smanjenje broja i težine povreda.
Vrste kondicione pripreme Višestrana kondiciona priprema Pod opštom (višestranom) pripremom podrazumeva se razvoj širokog spektra sposobnosti od kojih se neke u konkretnom sportu ne mogu direktno ispoljiti, već se javljaju kao činioci kasnijeg razvoja specifičnih i situacionih svojstava. Opšta kondiciona priprema usmerena je na poboljšanje sposobnosti svih topoloških regija tela, na podizanje efikasnosti svih organa i organskih sistema, na podizanje funkcionalnih sposobnosti, primarne snage, brzine, izdržljivosti i gipkosti (Milanović, 1987).
Bazična kondiciona priprema Osnovna-bazična kondiciona priprema podrazumeva razvoj najznačajnijih sposobnosti za uspeh u konkretnom sportu putem primene najefikasnijih metodskih postupaka. Kondiciona svojstva koja su u jednačini uspeha konkretnog sporta visoko pozicionirana jesu u prvom planu usmerenosti treninga. Ova priprema je preduslov za razvoj specifičnih kvaliteta. Specifična kondiciona priprema Specifična kondiciona priprema neposredno je vezana za izvođenje različitih struktura tehničkih elemenata u kondicionim uslovima. Ovaj tip kondicione pripreme, integriše kondicioni i tehnički trening. U okviru specifične kondicione pripreme broj svojstava koje želimo transformisati sužava se na one najvažnije. Za ovu pripremu je bitno poznavati tehniku konkretnog sporta. Sadržaji su slični zahtevima konkretnog sporta. Situaciona kondiciona priprema
Situaciona kondiciona priprema integriše taktički i kondicioni treniong. Metodički parametri situacione kondicione pripreme nastoje se izjednačiti sa realnim takmičarskim uslovima ili čak nešto uvećati. Ovaj vid kondicione pripreme trebalo bi da realizuje “glavni” trener uz saradnju sa kondicionim trenerom koji određuje energetske parametre. Situaciona kondiciona pripremljenost sportista omogućuje sportisti neposrednu prezentaciju svih njegovih tehničkih,taktičkih i psihičkih kvaliteta. Na duge staze kondicioni trening se planira u tri glavne faze. Svakoj je svojstvena drugačija dinamika sa obzirom na karakteristike sporta. Prva faza se sastoji od velike količine (ekstenzitet) trenažnog rada usmerenog na izgradnju tzv. osnovnog temelja, što zahteva veliko učešće opšteg-višestranog treninga. Druga faza zahteva manju ukupnu količinu rada, ali veći intenzitet treninga radi razvoja specifičnih temelja određenog sporta. Treća faza kondicionog treninga izgrađuje specifične sposobnosti, takmičarske veštine i motorička znanja, tj. one jedinstvene nervno-mišićne funkcije koje zahteva određeni sport ili sportska grana To su tzv. diferencirane takmičarske osnove, koje su poznate po svojoj visokoj efikasnosti nervno-mišićne aktivnosti. Napomena: Metodičke osnove kondicionog treninga iznete su u drugom delu ove knjige (Metodika treninga).
Sportska forma Postoji veći broj definicija sportske forme ali praktično, to je stanje treniranosti sportiste koje mu omogućuje postizanje svojih trenutnih najboljih rezultata. Stanje treniranosti kako je u ranijem poglavlju izneto, nije isto što i sportska forma. Visoka treniranost sportiste je baza za ispoljavanje sportske forme a sportska forma uslov da sportista uspešno nastupi na takmičenjima. Ne postoje opšti pokazatelji treniranosti. Oni su različiti kako za pojedine sportske grane i discipline tako i za svakog sportistu posebno. Vrlo često se dešava da je sportista po određenim pokazateljima visoko treniran ali nije u sportskoj formi tj. ne postiže sportske rezultate adekvatne dijagnostikovanom stanju treniranosti. Iz ovoga se vidi da je sportska forma vrlo složene i dinamičke prirode (stalno se menja), da velik broj elemenatafaktora ima presudan uticaj, kako na stanje treniranosti tako i na sportsku formu. Drugim rečima, pojam sportske forme obuhvata niz elemenata treninga kome pripadaju pedagoško-trenažni, fiziološki, medicinski-zdravstveni, psihološki, socijalni i drugi uticaji. Dovoljno je samo da sportista nije optimalno motivisan za takmičenje i sportska forma (rezultat) izostaje. Ovo govori da je optimalan, harmoničan sklad (odnos) dimenzija od kojih zavisi visoka uspešnost na takmičenju osnovni uslov za ispoljavanje sportske forme. Praktično je to vrlo teško izvesti i kontrolisati, još uvek ne postoje dovoljno egzaktni kriterijumi i metode za dijagnostiku ovog harmoničnog jedinstva osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi stanje sportske forme. Neke definicije sportske forme Malacko (1991.), definiše sportsku formu kao «harmonično jedinstvo optimalne (najbolje) pripremljenosti svih relevantnih i dominantnih sposobnosti i osobina koje su sadržane
u jednačini specifikacije i od kojih zavisi postizanje najvećeg sportskog učinka, pod određenim uslovima i u željenom trenutku». Krestovnikov pod sportskom formom podrazumeva «takvo stanje sportista koje se karakteriše sposobnošću za postizanje visokih sportskih rezultata, stabilnim očuvanjem svojih rezultata u toku dužeg vremena pri čestom učešću na takmičenjima». Letunov (1962.)naziva sportskom formom «stanje sportista na određenoj etapi razvitka treniranosti sportiste, kada je on spreman za postizanje najviših sportskih rezultata u svojoj sportskoj grani». Željaskov (1979.) za sportsku formu kaže «da predstavlja najveći pothvat sportskih dostignuća sportista u određenom sportu». Ozolin (1953.) prema Željaskov (1979.) za sportsku formu kaže «da je to stanje treniranosti koje omogućuje sportisti uspešno nastupanje na takmičenjima». Peters, Johnson, Edmunson (1960.) prema Željaskov (1981.) sportsku formu definišu kao «stanje koje se može održavati tokom cele godine, primenjujući savremene metode treninga». Možda najprecizniju definiciju pojave sportske forme dali su Ozolin i Homenkov 1974 godine. «Visok nivo pripremljenosti sportista koji dozvoljava učešće na takmičenjima, naziva se sportskom formom. To stanje karakteriše velika radna sposobnost, po pravilu postizanje najviših sportskih rezultata. Sportska forma se treba postići na početku takmičarskog perioda, zatim se u toku istog treba povećavati i dostići najviši nivo za glavno takmičenje. Optimalna sportska forma i visok takmičarski rezultat se u pravilu trebaju podudrati». Pitanje sportske forme nije izolovano pitanje stanja snage, izdržljivosti, brzine ili ma koje motoričke ili funkcionalne sposobnosti, već i stanje centralnog nervnog sistema, zdravstveno stanje, nadarenost (talenat) za neki sport i sistem takmičenja. U situaciji kada ima izuzetno velik broj takmičenja u toku takmičarskog perioda, različito se ponaša sportska forma kod sportista kojima npr. odgovara da se takmičenja odvijaju svake dve nedelje ili sportistima kojima odgovara da takmičenja budu dva puta nedeljno. Ovo zavisi od individualne sposobnosti oporavka, karaktera i veličine opterećenja. tj. vrste sportske discipline. Može da bude prednost ili hendikep za sportistu. To postavlja vrlo ozbiljan i težak zadatak pred trenera jer su pristupi u upravljanju sportskom formom u navedenim individualnim slučajevima veoma različiti i specifični. Danas u praksi još postoje zablude u vezi dovođenja sportiste u sportsku formu. Odnose se na činjenicu da u prvo vreme treniranja (početnici ili slabo trenirani) trening deluje kao jednostavan proces jer ostavlja vidne-merljive rezultate i bez precizno određenog programa. Ovo je sasvim logično, jer je kod tih sportista relativno stanje treniranosti niže pa svaki nadražaj deluje stimulativno i dovodi do bržeg stepena adaptacije. Pravi problemi sportske forme javljaju se tek na visokom nivou treniranosti sportiste. Tada proces adaptacije postaje vrlo specifičan pa je potrebno i specifično dejstvo trenažnih stimulusa da bi delovali dominantno na ono svojstvo ili funkciju organizma koja dominira u određenoj sportskoj disciplini. Na ovom nivou treniranosti postoje vrlo jaki interakcijski odnosi između određenih osobina, sposobnosti i karakteristika. Tada se mogu javiti njihova izražena antagonistička dejstva ili se neka svojstva počinju razvijati na račun drugih možda i neznačajnih karakteristika. Ovaj fenomen je individualna specifičnost organizma sportiste tj. njegovog talenta. Iz ovog razloga na isti trenažni nadražaj svaki sportista različito reaguje, kao i što jedan sportista može različito da reaguje na isti nadražaj u zavisnosti od stanja njegovog organizma. Reakcija na trening može da bude pozitivna, negativna i
neutralna. Nažalost još kod mnogih trenera i sportista postoji uverenje da što se više trenira biće i bolji rezultati, što znači da praktičnu pouku predhodno iznetog nisu prihvatili. Sportska forma ima fazni karakter. Prilikom upravljana njenim razvojem mora biti dobro isplaniran i programiran proces uvođenja sportiste u sportsku formu, njeno održavanje i privremenog gubitka sportske forme. Ove faze se poklapaju sa pripremnim, takmičarskim i prelaznim periodom. U njima se koriste oblici, sredstva i metode rada koji u svakom od ovih perioda najviše mogu uticati, da se promene i modifikacije sportske forme odvijaju u okvirima planiranih vrednosti. Graf. Razvojne faze sportske forme (Zieschang 1980.). (Preuzeto od Milanović,1997)
Savremena periodizacija sportskog treninga je tako konstruisana da svi periodi, etape i ciklusi (mikrociklusi, mezociklusi i makrociklusi) predstavljanju posebnu trenažnu celinu koja ima svoje specifične ciljeve, zadatke, sadržaje i opterećenje u cilju uticaja na nivo treniranosti i sportsku formu. Pojedini periodi i ciklusi su povezani stadijumi procesa upravljanja razvojem sportske forme. Najkritičniji momenat upravljanja sportskom formom predstavlja zadnji takmičarski mezociklus a u okviru njega takmičarski mikrociklus (posebno nekoliko dana pred takmičenje). Upravo se u ovim ciklusima prave najveće greške. Bitni psihološki aspekti sportske forme su: visoki stepen psihičke stabilnosti u stresnim uslovima takmičenja, izražena maksimalna mobilnost psihičkih procesa, povećan raspon motivacijskih reakcija koja omogućuju velika fizička opterećenja i emocionalni napredak, optimizam i želja za takmičenjem. Nivo sportske forme i nivo sportskog rezultata koji se mogu postići zavise od dve komponente treniranosti. Prva, vrlo stabilna, je prilagođavanje organa i sistema (morfologija, motorika, tehnika i taktika) kod sportista pod uticajem treninga. Druga strana predstavlja radnu sposobnost CNS-a (centralni nervni sistem), koja značajno oscilira prvenstveno pod uticajem spoljašnjih faktora. Može se značajno povećati pod uticajem treninga. Radna sposobnost CNS-a u skladu sa nastupima na takmičenjima varira u obliku "plime" i "oseke". Razumljivo je da u vreme "plime" radna sposobnost CNS-a omogućuje sportisti da potpuno izrazi svoju pripremljenost postižući
najbolje rezultate. Neposredno posle važnog takmičenja radna sposobnost, zbog naglog smanjivanja osetljivosti nervnih ćelija, postaje snižena. Za obnovu radne sposobnosti CNS-a potrebno je obično nekoliko dana. Specifično kondiciono, tehničko-taktičko i emocionalno stanje organizma sportiste utiče na postizanje najvišeg sportskog uspeha jer omogućuje iskorištavanja rezervi organizma u uslovima takmičenja (koje je u procesu treninga vrlo teško aktivirati).Zbog toga, veći deo treninga treba bazirati na usmerenom korišćenju što specifičnijih takmičarskih vežbi. Počevši od momenta dostizanja sportske forme, situaciona metoda treninga treba da bude osnovno sredstvo za održavanje visoke sportske forme i sportskih rezultata. Napomena: Treba shvatiti da su u ovoj knjizi određena poglavlja (ishrana, doziranje opterećenja, dijagnostika, programirani i optimalni trening I dr.) ustvari integralne komponente sportke forme kao krune trenažnog procesa. Svako poglavlje ove knjige je u funkciji sportske forme.
Selekcija u sportu Selekcija predstavlja integralni deo trenažnog procesa i specifično interdisciplinarno polje kao prvu kariku u celokupnom sistemu trenažne tehnologije. Pod selekcijom u sportu se najčešće podrazumeva usmeravanje, odabiranje, praćenje i kontrola potencijalnog sportiste u određenoj sportskoj grani i disciplini. Praktično, generalni cilj selekcije u sportu je pronaći "talenat". Ovakav naizgled jednostavan i jasan fenomen, zadaje glavobolje stručnim i naučnim radnicima u sportu još od vremena kada se trenažna tehnologija počela intenzivno razvijati. To vreme teče od 50-tih godina kada su naučni rezultati u sportu omogućili predviđanje i od tada se o selekciji u sportu mnogo pisalo i govorilo. Danas smo srećni ako uspemo da utvrdimo takve kriterijume selekcije na osnovu kojih možemo da predvidimo ishod tj. da možemo sa velikom verovatnoćom predvideti da će određeni subjekt uz optimalni trening, postići značajne sportske rezultate. Da bi došli do stadijuma prognoze ili predviđanja (na stručnoj, iskustvenoj i naučnoj osnovi, a ne proizvoljno određenoj pretpostavci, očekivanju, nadanju, verovanju ...) moraju se znati odgovori na mnoga pitanja. U treningu postoje dve bazične metode selekcije: prirodni i naučni. Prirodnim putem talenat privuče pažnju u svom okruženju, školi, prijateljima i dr. Može biti i slučajno i subjektivno. Snagom svog talenta «probija» se u sportski klub jer ga je zapazilo stručno oko trenera i sl. Selekcija na naučnoj osnovi daje objektivne i pouzdane kriterijume o prirodnim i genetskim potencijalima svake osobe uključene u sistem selekcije. Tako omogućuje tačniju prognozu, da li će osoba uz adekvatan trening biti sposobna za vrhunski sportski rezultat? Ključnu ulogu tu ima dijagnostika, odnosno sistematsko testiranje, praćenje i kontrola antropoloških karakteristika, osobina i sposobnosti potencijalnih vrhunskih sportista. Talenat je gotovo nemoguće utvrditi. Bez obzira koliko bila dobro razvijena tehnologija i organizacija dijagnostičke procedure, jer se talenat ispoljava kroz višegodišnju konkretnu praktičnu aktivnost sa enormnom složenošću ispoljavanja svog fenotipa. Pojmove genotip i fenotip uveo je Johansen 1909 godine. Genotip predstavlja gensku konstrukciju jedinke tj. skup svih njenih gena koji predstavlja genski (nasledni) materijal. Nasledni genski materijal je skup materijalnih nosilaca naslednih procesa i pojava u ćelijama, a
uključuje: DNK (dezoksiribonukleinsku kiselinu), RNK (ribonuklensku kiselinu), hromozome, proteine i citoplazmatsko nasleđivanje. Pod genotipom podrazumevamo kombinacije naslednih faktora roditelja pod čijom se kontrolom nalazi određena karakteristika tj. svojstvo. Fenotip je rezultat uzajamnog delovanja genotipa (naslednih činilaca) i spoljne sredine (sredinskih činilaca). Genotip pod uticajem faktora spoljašnje sredine daje fenotip, koji predstavlja kompleks morfoloških, fizioloških, fizičkih i drugih karakteristika. Pod fenotipom podrazumevamo određeno svojstvo (osobinu) organizma pojedinačno ili grupno (npr. boja očiju ili kose kod čoveka). To je, ustvari, spoljašnji izgled jedinke nastao delovanjem naslednih faktora u određenim sredinskim uslovima. Koeficijent urođenosti predstavlja veličinu varijanse svake antropološke dimenzije koja je pod uticajem genetičkih komponenti, taj deo varijanse koji se ne može menjati. U tu svrhu najčešće se koriste Holtzinger-ove tablice tj. Holtzingerov koeficijent urođenosti (H2). Postoji i niz drugih autora sa sličnim rezultatima istraživanja. Problem određivanja relativnog udela genotipske varijanse u ukupnom varijabilitetu antropoloških karakteristika do danas još uvek nije unificiran, tako da koeficijenti urođenosti pojedinih osobina i sposobnosti u raznim zemljama nisu isti. Morfološke karakteristike pokazuju da najveću genetsku uslovljenost ima dimenzionalnost skeleta (H2=0.98) nešto niža postoji kod volumena tela (H2=0.90). Najmanja je kod masnog tkiva (H2=0.50). Funkcionalne sposobnosti su takođe pod uticajem naslednih faktora. One nisu veličinski jednake (H2=0.60 - 0.80). Motoričke sposobnosti se još uvek nalaze u fazi empirijskih istraživanja, pa je iz tih razloga veoma teško prihvatiti neke definitivne zaključke. Preovladava mišljenje da su brzina (H2=0.90 - 0 .95); eksplozivna snaga, koordinacija, ravnoteža i preciznost (H2=0.80 - 0 .85); snaga, repetitivna snaga, statička snaga i fleksibilnost (H2=0.50) su srednje genetički uslovljeni. Kognitivne sposobnosti su genetički ograničene, jer je koeficijent urođenosti veoma visok (H2=0.85 -0 .92). Konativne karakteristike pokazuju da je koeficijent urođenosti kod normalnih konativnih karakteristika prilično nizak (H2=0.50). Koeficijent urođenosti patoloških konativnih karakteristika je prilično visok (H2=0.80 -0 .85). U vezi ovih koeficijenata urođenosti važi generalno pravilo, da će uticaj na neku dimenziju biti manji što je genotipski deo varijanse te dimenzije veći, i obrnuto. Egzogeni uticaj će biti veći što je genotipska varijansa manja. Efikasnost i efektivnost sistema selekcije zavisi od interakcijskih odnosa njegovih podsistema. Nju čine: naučna tehnologija, centralna baza podataka (dijagnostika), obrazovna tehnologija (usmeravanje) i trenažna tehnologija (izbor, razvoj i praćenje, kontrola i modifikacija). Jedino čvrst integralan odnos nauke i prakse (škole i sportski klubovi) može doprineti otkrivanju pravih talenata i postizanju vrhunskih sportskih rezultata. Iz grafikona se vidi da je neophodno da se dijagnostičkim postupcima obuhvati masovna baza školske populacije. Rezultati testova šalju se u centralnu bazu podataka kako bi bili dostupni obradi i analizi od strane naučnih institucija (instituti i fakulteti). Dobijeni rezultati kao praktični modeli treba da unaprede trenažnu praksu, time što će raznim kanalima biti prosleđeni klubovima i savezima. Na osnovu rezultata testiranja školske populacije, u školama se vrši usmeravanje i preliminarni izbor potencijalnih budućih kvalitetnih sportista koji se upućuju u klubove i bivaju podvrgnuti organizovanom sitemu transformacija antropoloških karakteristika bitnih za uspeh u određenoj sportskoj grani i
disciplini. Efikasnost i efektivnost ovog transformacionog procesa (trenažne tehnologije), zavisiće od saradnje stručnih kadrova u sportu sa naučnim kadrom sa jedne, i kadrom u obrazovanju sa druge strane. Grafik. Operativni integralan model sistema selekcije
Inicijalna selekcija (usmeravanje iz masovne baze i preliminarni izbor) se obavljaju u školama na osnovu dijagnostikovanih bazičnih i specifičnih antropoloških karakteristika pohranjenih u centralnoj bazi podataka. Na osnovu nje se trebaju konstruisati modeli za identifikaciju talenata za pojedine sportove i sportske discipline. Ovakav model bi trebao da sadrži hijerarhijski niz osobina, sposobnosti i karakteristika relevantnih za određeni sport. To je jedna vrsta-tip jednačine specifikacije. Drugi je onaj u višim etapama selekcije (kontrole i praćenja, korekcija i modifikacija) kada su se pod uticajem višegodišnjeg treninga do kraja puberteta izdiferencirale specifične sposobnosti dominantne za postizanje vrhunskog sportskog rezultata u određenoj sportskoj grani i disciplini. Reč je o jednačini specifikacije dominantnih i takmičarskosituacionih antropoloških karakteristika. Na drugoj šemi je detaljniji prikaz značaja dijagnostike (centralne baze podataka), naučne i informatičko računarske tehnologiji u formiranju hijerarhiskih modela i kriterijuma za identifikaciju talenata. Osnovni zadatak informatičko-računarske tehnologije je da načini program (softver) kao ekspertski sistem za odabiranje talenata. Osnovni zadatak naučne tehnologije je da obrađuje i analizira podatke iz centralne baze podataka, utvrđuje pravila, principe i zakonitosti i formira hijerarhiske modele. Dijagnostika mora da se bavi konstrukcijom najboljih mernih intstrumenata za procenu antropoloških karakteristika kao i vrhunskom organizacijom sistemskog merenja i praćenja bazičnih, specifičnih i dominatnih antropoloških karakteristika.
Zadatak trenažne tehnologije je da pronalazi najoptimalnije modele trenažnih sadržaja za transformaciju antropoloških karakteristika iz modela i optimalnu strukturu za svaku etapu sportskog usavršavanja. Od momenta definitivnog izbora do postizanja vrhunskog sportskog rezultata dominantnu ulogu ima naučna tehnologija, dijagnostika, aktuelni vrhunski trenažni proces i dopunski uslovi za razvoj rezultata od kojih su najznačajniji sistem takmičenja i materijalni uslovi. Kada bi se napravila ogromna studija koja bi davala odgovor na pitanje, kakav je značaj određenih osobina, sposobnosti i karakteristika za uspešnost u određenom sportu, ona ipak ne bi mogla da pruži odgovor na pojedinačna i konkretna pitanja. Mogla bi jedino da posluži treneru da na najstručniji, najpouzdaniji i najekonomičniji način usmeri svoju stručnost i intuiciju ka iznalaženju pravog rešenja. Danas se selekcija bazira na odabiranju onih sportista koji su već potvrdili svoju vrednost (sportisti koji su se "probili" snagom svog talenta). Ni nauka ni praksa nisu još dali precizne odgovore na pitanje, kako se u sportu otkrivaju talenti i vrši selekcija. Jedan od bitnih uzroka je nedovoljno istraživanje i time pronalaženje odgovarajućih kriterijuma i metoda selekcije talenata. Da bi sistem selekcije (otkrivanja talenata) bio efikasniji, mora se raspolagati sa: -
Informacijama o nivou i strukturi svih osobina i sposobnosti koje su povezan sa bilo kojom sportskom disciplinom; Rasponom unutar kojih se mogu očekivati natprosečni sportski rezultati; - Krivuljama ontogenetskog razvoja (mogu biti sa velikim individualnim razlikama); - Poznavanjem međusobne povezanosti u različitim fazama razvoja; - Mogućnostima određenih programa da izvrše promenu dominatnih osobina i sposobnosti u različitim fazama razvoja (zavisi od njihove genetske osnove); - Pouzdano definisanim dominatnim osobinama i sposobnostima; - Mernim instrumentima za procenu metrijskih karakteristika (prvenstveno stepen pouzdanosti i valjanosti); - Statističko-matematički postupcima koji moraju da odgovaraju prirodi varijable. Procedure usmeravanja i izbora potencijalnih sportist, moraju biti zasnovane na većem broju principa: Uticajem treninga mnoge osobine, sposobnosti i karakteristike mogu da se menjaju; - Trening nejednako utiče na razvoj pojedinih osobina, sposobnosti i karakteristika. Neke se mogu znatno menjati, a neke malo; - Trening pored razvoja određenih karakteristika, utiče na promenu njihovih međusobnih odnosa; - Pri jednakom obimu i intenzitetu treninga osobe koje imaju viši početni nivo razvijenosti osobina, sposobnosti i karakteristika, transformacioni proces će dovesti do višeg nivoa razvijenosti, nego kod onih osoba kojima je početni nivo niži; - Najveći relativni napredak (pri istom obimu i intenzitetu treninga) je kod osoba kod kojih je početni nivo osobina, sposobnosti i karakteristika između ekstremno niskih i ekstremno visokih;
-
-
-
Da bi se ostvario željeni nivo osobina, sposobnosti i karakteristika od kojih zavisi sportski rezultat, trening mora biti usmeren upravo ka razvoju tih karakteristika. Transfer vežbanja između različitih karakteristika je relativno slab. Ako je trenažni proces započeo ranije, skladno hronološkom uzrastu osobe, verovatnost da će se treningom postići željeni rezultat je veća; Što neka sportska aktivnost zahteva viši nivo većeg broja osobina, sposobnosti i karakteristika, manja je verovatnoća da neko poseduje te karakteristike u meri koju ta aktivnost zahteva; Verovatnoća da neko poseduje željeni nivo u određenom broju osobina, sposobnosti i karakteristika utoliko je manja, ukoliko je veća nezavisnost tih osobina, sposobnosti i karakteristika.
S obzirom da je talenat u sportu visoko baziran na urođenim osobinama, ranije upozorenje od opasnosti geneticizma danas doživljava svoje ekstremne fatalističke posledice (genetski inžinjering, molekularna biologija, farmakologija sa naučnim eksperimentima u sportu). Ove nauke često koriste sport kao izvanredno "zahvalan" poligon za istraživački rad. Nažalost, on u mnogome prevazilazi okvire i potrebe sporta!!! Sve ovo ne čudi jer se sportska nauka sve više zanima za genetske činioce, paralelno sa shvatanjem da i najviša tehnologija trenažnog procesa nije svemoćna. Proces selekcije je sam po sebi eksperimen koji traje i nikada se neće završiti, baš kao što je slučaj i sa trenažnim procesom. Od trenera se traži da budu istraživači (i tehnolozi) na terenu, a ne pasivni konzumatori "gotovih" rešenja. Veliko interdisciplinarno znanje trenera i organizacija timskog rada (naučni i stručni kadrovi koji se bave problemima sporta) su osnovni faktori od kojih zavisi efikasnost organizovane selekcije i dalji njen razvoj. Smernice za identifikaciju talenata u nekim sportovima i sportskim disciplinama: Atletske discipline Sprint Vreme reakcije i sposobnost njenog kontinuiranog ponavljanja Nervnomišićna ekscitabilnost Koordinacija i dobar kapacitet mišićne relaksacije Sposobnost suprotstavljanja (zaštite) stresu Proporcija tela, duge noge Trčanje na srednje pruge Anaerobna moć i maksimalna potrošnja O2 na kg/min Koncentracija mlečne kiseline nakon velikog opterećenja i O2 deficit Sposobnost zaštite i podnošenje stresa Sposobnost održavanja visoke koncentacije u dužem vremenu Discipline trčanja i hodanja VO2max. na kg/min. Volumen srca Visoka otpornost na zamor,motivacija i istrajnost Skokovi Vreme reakcije i eksplozivna snaga Visina sa dugim nogama Visoka anaerobna moć Sposobnost zaštite od stresa
Sposobnost održanja visoke koncentracije u dužem periodu Bacačke discipline Visina i mišićna masa Visoka anaerobna moć Velik biakromalni raspon Vreme reakcije Sposobnost održavanja visoke koncentracije u dužem vremenu Košarka Visina sa dugim rukama Visoka anaerobna moć Visok aerobni kapacitet Koordinacija Otpornost na zamor i stres Taktička inteligencija i smisao za kooperativnost Fudbal Koordinacija i smisao za kooperativnost Otpornost na zamor i stres Visok anaerobni i aerobni kapacitet Taktička inteligencija Odbojka Visina, dužina ruku, velik biakromialni raspon Visok anaerobni i aerobni kapacitet Otpornost na zamor i stres Održanje koncentracije u dužem vremenskom periodu Taktička inteligencija
Biciklizam Visok aerobni kapacitet Volumen srca i visok O2 kapacitet Sposobnost odbrane od stresa Istrajnost Boks Velika koncentracija Hrabrost, odvažnost Vreme reakcije Koordinacija i taktička inteligencija Visok aerobni kapacitet Visoka anaerobna moć Vaterpolo Visina,velik biakromijalni raspon Visok aerobni i anaerobni kapacitet
Taktička inteligencija i kooperativnost Otpornost na zamor i stres Gimnastika Koordinacija, fleksibilnost, snaga Ravnoteža Istrajnost Kapacitet podnošenja stresa, emocionalna stabilnost Visoka anaerobna moć Niža do srednja telesna visina Triatlon Visok aerobni kapacitet Volumen srca i visok O2 kapacitet Sposobnost odbrane od stresa i zamora Istrajnost i motivacija Veslanje Visok anaerobni i aerobni kapacitet Koordinacija i koncentracija Visina, dugi ekstremiteti, velik biakromialni raspon Otpornost na zamor i stres Džudo Koordinacija Vreme reakcije Taktička inteligencija Duge ruke i velik biakromialni raspon Kajak i kanu Velik biakromialni dijametar, duge ruke Koncentracija Visok anaerobni i aerobni kapacitet Otpornost na zamor i stres Hokej Visina, duge ruke, velik biakromijalni raspon Taktička inteligencija, smisao za kooperativnost, hrabrost Visok aerobni i anaerobni kapacitet Snažna, robusna građa Plivanje Niska gustina (nabijenost) tela Dugačke ruke i velika stopala, velik biakromijalni dijametar Visok anaerobni i aerobni kapacitet Dizanje tegova
Snaga Velik biakromijalni dijametar Koordinacija Otpornost na zamor i stres Rvanje Koordinacija i vreme reakcije Visok aerobni i anaerobni kapacitet Taktička ineligencija Velik biakromijalni dijametar, duge ruke Streljaštvo Vizuelno-motorna koordinacija Vreme reakcije Koncentracija, otpornost na zamor Emocionalna stabilnost Alpsko skijanje Hrabrost, odvažnost Vreme reakcije Koordinacija Visoka anaerobna moć Brzo klizanje Kratke distance ---------------------------Vreme reakcije, snaga Koordinacija Visok anaerobni i aerobni kapacitet Visina, duge noge Duge distance ----------------------------Visok aerobni kapacitet VO2 max /kg/min Visina, dužina nogu Umetničko klizanje Koordinacija, estetski zahtev Ravnoteža Harmonični fizički razvoj Visok anaerobni i aerobni kapacitet Mačevanje Vreme reakcije Koordinacija Taktička inteligencija Otpornost na zamor i stres
Visok aerobni i anaerobni kapacitet Za procenu, rezultate uporediti sa određenim modelnim karakteristikama (u odnosu na vrhunske sportiste, kvalitetne i perspektivne, uzrast, pol i dr.)
Pojam optimalnog treninga “Vreme je kao novac. Što ga manje imamo moramo ga deliti na manje delove.» N. Čanak U praksi se koristi termin optimalni trening, pri čemu se misli na najbolje moguće opterećenje na trenigu (raspoređeno po danima, mikrociklusima i mezociklusima) koje će doprineti najboljem rezulatatu. To u osnovi jeste tako, ali treneri imaju ogroman problem kada treba da odrede optimalno opterećenje i postave optimalnu strukturu treninga. Osnovni razlog toga je u stvari u tome što ne znaju šta je to optimalno opterećenje?(Zato primenjuju iste programe kod različitih sportista. ) Ono se može jedino utvrditi redovnom dijagnostikom, kako laboratorijskom tako i terenskom. Često se misli, da je maksimalno opterećenje to koje dovodi do najvećeg stepena adaptacije ("izleti" u veći stepen opterećenja od optimalnog se čine, ali ne smeju biti suviše česti), da za jednog sportistu postoji jedno optimalno opterećenje koje stalno važi i da se ono može pratiti samo štopericom i posmatranjem. Ovo je naravno sasvim pogrešno!!! Za određivanje optimalnog opterećenja potrebno je precizno detektovati, kod svakog sportiste, određene senzitivne zone opterećenja (metaboličke, pulsne) i u zavisnosti od cilja na treningu, dati takvo opterećenje koje neće biti ni veće ni manje od onog koje pada u definisanu zonu u datom trenutku. Ukoliko se za nekog sportistu odredi pet zona opterećenja, onda on za svaku zonu ima svoje optimalno opterećenje za transformaciju ciljane sposobnosti koja je dinamičkog karaktera. Primer: Ako sportista ima frekvencu srca u aerobnoj (ekstenzivnoj) razvojnoj zoni od 150-165 ud-min a u intenzivnoj od 165-175 ud-min, onda je njegovo optimalno opterećenje za razvoj ova dva tipa aerobnih sposobnosti ono koje pada u jednu od zona srčane frekvence zavisnosto da li je usmerenost treninga na aerobnom dugotrajnom ili aerobnom kratkotrajnom radu. Ako je usmerenost na aerobnom dugotrajnom radu, a sportista obavlja trening u pulsnoj zoni intenzivnog aerobnog opterećenja, onda će trening biti čist promašaj. Opterećenje je preveliko i cilj treninga se neće ostvariti (opterećenje nije bilo primereno tj. optimalno). Ukoliko se ovakve greške često ponavljaju dolazi do negativnih kumulativnih efekata koji najčešće dovode do pretreniranosti. Dinamički karakter-znači da se vremenom pod uticajem većeg broja optimalnih treninga u određenim zonama, te zone pomeraju ka višim vrednostima tj. sportista ima veći nivo pripremljenosti (postiže bolji rezultata na nižoj zoni). Potrebno je ponovo odrediti optimalna opterećenja za sledeći period treninga. Smatra se da se ove promene dešavaju već posle tri nedelje (za tri mikrociklusa se poveća VO2 max, anaerobni prag i dr. ). Za određivanje optimalnog trenažnog opterećenja potrebna je redovna kontrola i praćenje stanja treniranosti i u tačno određeno vreme (kada je došlo do stabilizacije adaptacije) menjati trenažne stimuluse. U protivnom predhodni stimulusi više neće izazvati promene,
gubi se na vremenu i trening više nije optimalan. Samo u ovakvim uslovima uštedeće se na vremenu a rezultat će biti veći, bez opasnosti od pretreniranosti. Optimalni trening je takva varijanta koja će minimizirati vreme za koje će se postići maksimalni rezultat. Podrazumeva što manji utrošak sredstava i energije za ostvarivanje cilja. Mora se napomenuti da optimalna opterećenja dovode i do optimalne adaptacije (široka baza koja se ostvaruje u pripremnom periodu). Super adaptacione procese (potrebne za podizanje sportske forme i takmičenja) izaziva samo prepokrivanje opterećenja tj. veća opterećenja od onih koja su u zoni optimalnih. Takva prepokrivanja ne smeju biti suviše česta, moraju biti precizno dozirana i pod stalnom kontrolom jer su bitan faktor upravljanja sportskom formom.
Kibernetički pojmovi i pristupi u sportskom treningu Optimalna trenažna tehnologija Više nego ikada, danas je u treningu potreban sistemski, integralan pristup, sređivanje i integracija nagomilanih činjenica kao istraživački metod usmeren na rešavanje svih bitnih strukturalnih i dinamičkih veza od kojih zavisi optimalno upravljanje trenažnom tehnologijom. Povećanje efikasnosti trenažnog rada, ne samo na račun količine rada, nego prvenstveno boljoj organizaciji treninga, efikasnijem izboru sredstava i metoda, racionalnijem rasporedu rada i oporavka u toku jednog treninga, etapa ili perioda , a sve to uz praćenje stanja sportiste, realizovano je zahvaljujući primeni kibernetičkih principa i pristupa. Oni su ostvarili uslove za optimalno upravljanje celokupnim tehnološkim procesom u sportskom treningu. Od 1948 godine, sa pojavom knjige Norberta Vinera (Cybernetics or control and communacition in the animal and the machine), kibernetika je postala nauka. Gotovo svaka nauka je koristila kibernetički-sistemski pristup u izučavanju svojih problema i to toliko da je došlo do podele kibernetike na tri smera: A. Teorijski (filozofski, matematički i logički problemi upravljanja složenim dinamičkim sistemima); B. Tehnički (stvaranje kibernetskih mašina); C. Primenjeni (primena teorijske i tehničke kibernetike) u koju spada i tzv. sportska kibernetika. Osnovna preokupacija kibernetike je upravljanje. Ako pođemo od definicije kineziologije, u prenesenom smislu (jer etimološkom analizom pojma nije moguće potpuno objasniti njen stvarni predmet istraživanja) kao nauke koja proučava zakonitosti (optimalnog) upravljanja procesom vežbanja i posledice tih procesa na ljudski organizam, sasvim je izvesno da je kibernetički pojam "upravljanje" bitan deo smisla (samosvojnosti, jer je reč o upravljanju procesom vežbanja) kineziologije. Posledice su efekti procesa vežbanja ostvareni transformacijom činioca od kojih zavisi uspeh u nekoj kineziološkoj aktivnosti. To je jedan od uslova da u trenažnom procesu egzistira zakonitost kao rezultat naučnog pristupa. On treba da otkrije najoptimalniji proces treninga (transformacije iz jednog inicijalnog-nižeg u više finalno stanje) u cilju što veće efikasnosti-većeg sportskog rezultata. Jedino ovako shvaćen i sproveden sistem (proces) treninga ima svoj pun smisao i razlog postojanja. Procesom sportskog treninga integralno se ne bavi ni jedna druga nauka. Na ovom mestu govorimo o kineziologiji sporta, gde su pod pojmom upravljanja obuhvaćeni svi elementi dinamičkih odnosa sistema koji upravlja (trener) i sistema kojim se upravlja (sportista), a odnose se na tehnološke procedure, dijagnoze, planiranja, programiranja, operative i kontrole efekata sasvim određenog (usmerenog) procesa treninga, čija je isključiva funkcija transformacija. Ovde se pod pojmom "treniranje" podrazumeva takav proces u kome se primenjuju određeni (optimalni, ne bilo koji) trenažni sadržaji (sredstva, metode i opterećenja),
koji su usmereni ka jasno i precizno definisanoj posledici procesa treniranja tj. definisanom cilju. Dinamiku predstavlja proces transformacije onih karakteristika sistema kojim se upravlja (sportiste), koje su odgovorne za najvišu efikasnost u određenoj sportskoj grani i disciplini. Ova visoka efikasnost je jedino moguća u uslovima maksimalne optimizacije trenažnog procesa, odnosno usavršavanjem svih tehnoloških postupaka od inicijalnog do finalnog stanja u kojem su predmet transformacije sve osobine, sposobnosti i karakteristike sadržane u jednačini specifikacije određene sportske aktivnosti.
Tehnološki postupci su činioci i faze upravljenog procesa u koje spadaju: A. Definisanje cilja trenažnog procesa Cilj u trenažnom procesu je određeno željeno stanje sportiste. Ne postoji univerzalni cilj. Cilj zavisi od individualnih karakteristika sportiste za koga se stvara program. U trenažnom procesu je definisan ako ga je moguće operacionalizovati. To znači da svi činioci koji definišu cilj moraju biti merljivi, jer samo merljive veličine omogućuju operacionalizaciju cilja. Besciljni rad je besmislen rad. B. Utvrđivanje stanja sportiste (dijagnoza) Postoje tri vrste stanja sportiste u nekom zaokruženom ciklusu treninga: finalna stanja, inicijalno stanje i tranzitivna stanja. Finalno stanje se proračunava u odnosu na inicijalno tj. na osnovu karakteristika inicijalnog stanja vrši se programiranje treninga u cilju ostvarivanja željenog finalnog stanja. Finalnih stanja (tzv. realnih finalnih stanja) ima više, to su stanja posle svakog primenjenog programa treninga. Inicijalno stanje je stanje sportiste pre početka procesa treninga. Njega treba opisati sa parametrima kojima je opisano i željeno finalno stanje. Ono predstavlja temelj programiranja trenažnog procesa. Tranzitivna-kontrolna stanja su veoma bitna za ocenu reakcija sportiste na trenažne stimuluse, kao i za korekcije i modifikacije programa treninga. Sva navedena stanja su međuzavisna i ako izostane bilo koji od stanja, proces upravljanja ne može funkcionisati C. Utvrđivanje faktora ograničenja Faktori ograničenja se dele u dve grupe: endogene i egzogene. Endogeni faktori su koeficijenti urođenosti (interakcija genetskog i negenetskog dela varijanse pojedinih karakteristika) i individualne krivulje razvoja osobina, sposobnosti i karakteristika (svaka osoba ima različitu krivulju ontogenetskog razvoja). Uticaj treninga na neku dimenziju je manji ukoliko je genetski deo varijanse veći i obrnuto. Važno je znati krivulje osobina, sposobnosti i karakteristika sportiste u momentu utvrđivanja cilja, jer su uticaji procesa treninga različiti u različitim tačkama senzitivnih faza. Propuštena šansa za promenu osobina, sposobnosti i karakteristika se više ne može nadoknaditi (ovo saznanje bi moralo da bude osnova za planiranje i programiranje treninga). Osnovni egzogeni faktori ograničenja su raspoloživo vreme za trening, materijalni uslovi, društveni interes za određenu sportsku aktivnost.
D. Izbor trenažnih sadržaja Na osnovu utvrđenog cilja i faktora ograničenja određuju se sredstva, metode (modaliteti treninga) i opterećenja (količina-obim i intenzitet rada). E. Kontrola tranzitivnih stanja Tranzitivna-prelazna stanja u određenom delu trenažnog procesa služe kao povratna informacija u toku celog procesa treninga, od inicijalnog do finalnog, kako bi se u pravom trenutku mogle izvršiti potrebne korekcije i trening stalno usmeravao ka cilju. F. Analiza finalnih rezultata treninga Valorizacija efekata trenažnog procesa je procena ostvarenog cilja, procena finalnog stanja, određenih normi i kriterijuma (za svaku osobinu, sposobnost i karakteristiku), procena motoričkih znanja i njihove međusobne odnose (samo one koje su bile predmet trenažnog programa-transformacije.) Prve tri faze predstavljaju planiranje, a ostale programiranje. Krajnje bi bilo besmisleno kada bi se procedure programiranja izvodile samo na osnovu informacija o inicijalnom stanju subjekta, a bez poznavanja cilja trenažnog procesa. U ovom slučaju procesom nije upravljano i rad se sprovodi po intuiciji. Sve navedene faze ne samo da su međuzavisne nego pri njihovom rešavanju postoji gotovo zakonit redosled operacija. Nemoguće je programirati trening (utvrditi sredstva, metode i opterećenja), ako su nam nepoznati cilj, faktori ograničenja i koliko je sportista udaljen od konkretnog cilja. Obzirom da nema vrhunskih ostvarenja bez vrhunske tehnologije, izvesno je da će usavršavanje trenažne tehnologije (u prvom redu razvoj naučnih instituta sa najsavremenijom dijagnostičkoprognostičkom laboratorijom) omogućiti humaniji pristup i veća sportska ostvarenja (rezultat). Princip optimalnosti vodi ka humanizaciji sa obzirom da se pojam "optimalno" u trenažnoj tehnologiji odnosi na dejstva (trenažne stimuluse) koja izazivaju najveće efekte kod svakog pojedinca-odnosi se na individualizaciju. Ovo govori da je zadatak optimalne trenažne tehnologije da se uključivanjem senzitivnih stimulusa (trenažni stimulusi koji kod pojedinca u određenom vremenu ostvaruju najveću adaptaciju) ostvari takvi efekti u kojima će odnos poznatog/nepoznatog (komunalitet/unikvitet) biti povećan(smanjen faktor nepoznatog.) Optimalna trenažna tehnologija je proces u kojem se transformacija od inicijalnog do finalnog stanja vrši na bazi jasno definisanog cilja, stanja sportiste, faktora ograničenja (genetski faktori), trenažnih sadržaja, kontrole tranzitivnih stanja, obrade i analize finalnih rezultata. To znači da nema optimalne transformacije bez optimalne tehnologije i jasno definisanog cilja. Optimalna trenažna tehnologija funkcioniše na bazi povratne veze (feedback), kao jedne od univerzalnih principa upravljanja. Bez povratne veze nema informacija o reakcijama sistema i elemenata (organizma), o promenama ponašanja kao posledice različitih stimulusa, a time ni mogućnosti za primenu korigujuće kontrole upravljanja. Bez povratne veze nema ni samoupravljanih mehanizama (kao uslova za homeostazu organizma/sistema), što trenažnu tehnologiju posebno čini složenom. Iz svega rečenog, jasno je da optimizacija trenažne tehnologije podrazumeva da ona mora biti upravljački sistem sa visokom mogučnošću korišćenja i prerade dovoljnih, blagovremenih i kvalitetnih (valjanih) informacija. U cilju visoke efikasnosti u nekoj sportskoj aktivnosti,
optimizacija mora biti usmerena ka otkrivanju objektivnih informacija (u prvom redu genetske varijanse svake karakteristike iz jednačine specifikacije), kao individualnim krivuljama razvoja svake karakteristike tokom ontogeneze. Ovakvim pristupom je jedino moguće ostvariti uslove za programirani trening (jedino je programirani trening, optimalni trening). Programirani trening kao generator i korisnik svih raspoloživih visoko kvalitetnih informacija, zahteva visoko stručne kadrove sposobne da prime, obrađuju i primenjuju znanja (informacije) u integralnom smislu (kadrovi sa sistemskim načinom razmišljanja-kibernetičkim pristupom u rešavanju problema). Treba istaći da nepostoje programi optimalnih trenažnih procesa (kao recepti), njih treba programirati. Stvaraju ih i realizuju treneri zajedno sa sportistom. Samo treneri sa jakom intuicijom i sposobnošću integrisanja i primene visoko vrednih naučnih informacija u pravo vreme, biće u mogućnosti da ostvare optimizaciju trenažnog procesa. Ovo je bitan uslov za dalje usavršavanje trenažne tehnologije na bazi ozbiljnog naučnog pristupa.
Umesto zaključka: Danas u toku sprovođenja savremene trenažne tehnologije postoji veoma izražena težnja da se postojeći način i postupci koji se još uvek zasnivaju na stihiji, intuiciji i slučajnosti, zamene sa preciznijim, pouzdanijim i objektivnijim parametrima i postupcima. To se može postići samo pod uslovom da se interakcijsko upravljanje na relaciji trener-sportista proširi na interakcijsko upravljanje na relaciji trener-tim stručnjaka i tim stručnjaka-sportista. Do sada je toliko isticana potreba za pravovaljanom i blagovremenom međusobnom saradnjom kadrova u sportu različitih specijalnosti. To postaje u današnje vreme neophodna i veoma bitna nužnost. Da bi se to moglo ostvariti, savremeni trener u svojoj stvaralačkoj trenažnoj aktivnosti u cilju prikupljanja što relevantnijih informacija, mora da sarađuje sa što je moguće širim krugom saradnika. Znači da pored aplikacije savremene trenažne tehnologije koja se u savremenoj sportskoj nauci zasniva na interdisciplinarnosti i integralnosti, mora biti osposobljen i za tzv. informatičko-kibernetičku (upravljačku) tehnologiju, kako bi relevantne informacije mogao ne samo primeniti, već ih i razumeti, prerađivati, selekcionisati, integrisati i prenositi u svakodnevnu stvaralačku praktičnu aktivnost.
Kibernetički model upravljanja trenažnom tehnologijom U šemi kibernetičkog modela upravljanja trenažnom tehnologijom (Malacko i sar. 1991) simboli V, X, Y respektivno predstavljaju Hilbertove prostore (vektorske funkcionalne prostore sa ortonirmiranom Fourier-ovom bazom), referentnih ulaznih signala, aktuelnih trenažnih ekscitacija, internog stanja organizma sportiste i njegovih izlaznih resakcija. Simboli pokazuju da efekat upravljanja vežbanjem zavisi, sa jedne strane, od informacija koje dobija subjekat (X), a sa druge strane, od informacija o stanju subjekta koje dobija onaj koji upravlja, da bi ih neposredno posle izvršene analize preneo na subjekta u vidu korekcija. Većina autora (naučnika, stručnjaka i trenera) koji su analizirali ovo pitanje, gotovo jednoglasno konstatuje da efekat upravljanja trenažnom tehnologijom zavisi sa jedne strane, od kvaliteta i kvantiteta informacija koje dobija sportista ( X= f (Fv+K,X1+K,X2)). Sa druge strane, od kvantiteta i kvaliteta informacija o stanju i radu sportiste koje dobija trener
(Y=f(X+K,,Y1+K,,Y2)). Neposredno posle izvršene analize preneće ih na sportistu kao sumu (simbol za sumu) informacija iz okruženja (tim stručnjaka), sportiste, objektivnih parametara iz laboratorije i svojih zapažanja. Sl. Kibernetički model upravljanja trenažnom tehnologijom; ( Preuzeto od Malacko, 1991)
Iz priložene šeme (modela) proizilazi nužnost da se na jednostavniji i verbalan način objasne veze koje se koriste pri ulazu (X) do izlaza (Y) prema sportisti. Poslednjih godina, pored dobijenih objektivnih informacija na osnovu podataka iz laboratorija i računsko-informatičkih parametara, treneri mnogo koriste i subjektivno opažanje informacije sportista nakon izvršenih trenažnih zadataka. Sve više uvažavaju subjektivne predloge sportista, što sve zajedno čini otvoren i optimalan upravljački (kibernetički) sistem u pripremi sportista.
Sportska takmičenja Osnovna karakteristika sporta je da se kroz takmičenja traži najveći sportski rezultat kao finalni produkt usmerenog razvoja onih osobina i sposobnosti od kojih taj sportski rezultat i zavisi. U toku sportske aktivnosti teži se ka ispoljavanju maksimalnih mogućnosti sportiste, koje će se ostvariti upravo na najvećem i najznačajnijem takmičenju. Sportska takmičenja danas predstavljaju veoma složen i ozbiljan fenomen u celokupnom sistemu sportskog treninga. Primila su veliko socijalno obeležje i postala su, najšire gledano, društveni fenomen sa brojnim i raznovrsnim društvenim funkcijama, kao što su: etalonska, euristička (pronalazačka), hedonistička, pripremna, estetska, posmatračka, ekonomska socijalizacijska i dr. U širem smislu sve su one produkt sistema sportskog treninga koji se u užem smislu posmatra i istražuje u okviru specijalizovanih naučnih disciplina: socijologije sporta, psihologije sporta, teorije sporta, menadžmenta sportskih takmičenja. Na ovom mestu će se izneti određene funkcije sportskih takmičenja koje su u najtešnjoj tj. direktoj vezi sa samim trenažnim procesom, kako bi se istakao i potvrdila njihova složenost.. Hedonistička funkcija sportskih takmičenja se odnosi na mnogobrojna zadovoljstva svih koji u njima učestvuju: sportisti, treneri, publika, stručnjaci iz raznih struka itd. Izvori zadovoljstava su različiti. U prvom redu to su: rekordi, pobede, titule, popularnost. Etalonska funkcija se odnosi na stalnu težnju za usavršavenjem i ispitivanjem granica mogućeg. Sportski rekordi su osnovna mera (etalon) za svakog sportistu. Etalon ima posebnu stimulativnu i mobilizacijsku ulogu u procesu takmičenja.
Euristička (pronalazačka) funkcija sporta potvrđuje stvaralačku i kreativnu prirodu trenera i sportiste. Oni neprekidno tragaju za novim putevima za prevazilaženje postojećih sportskih rekorda, kako mobilisati ljudske rezerve i na najbolji način ih iskoristiti na takmičenjima. U neprekidnom eksperimentu otkrivaju se i novi načini za efikasnije kretanje tela, nove veštine, tehnike i taktike. Pronalaze se nova oprema, sportska odeća, usavršavaju sportski objekti, aparati, materijalno-tehnički uslovi, trenažna tehnologija. Sve ovo sportistima pomaže i omogućuje da postignu sve bolje rezultate na najvažnijem takmičenju. Estetska funkcija sportskih takmičenja je česta tema u umetnosti. Mnoge sportske discipline imaju za takmičarski kriterijum estetsku komponentu. Privlačnost, i za sportiste i za publiku, leži u estetskim vrednostima sportova u kojima se takmičenja odvijaju na raznovrsnim terenima i uslovima: otvoreni i zatvoreni tereni, na i u vodi, pod vodom, u vazduhu, sa mašinama, životinjama, na snegu, na ledu itd. Sasvim je sigurno da je estetska komponenta mnogo doprinela da sportska takmičenja postanu najveći svetski spektakl koji prate milijarde ljudi. Posmatračka funkcija je bliska predhodno navedenoj. Ističe sportsku publiku kao poseban, interesantan i složen fenomen sporta, koji sasvim sigurno odslikava stanje duha jedne sredine. Publika kroz posmatranje sportskih takmičenja zadovoljava svoja mnogobrojna interesovanja i potrebe. Ekonomska funkcija je najviše izražena u vrhunskom (profesionalnom) sportu gde je sport postao jedan od vodećih ljudskih delatnosti sa najvećim obrt kapitala. Putem sportskih takmičenja velike svetske kompanije se reklamiraju i u tome vide i nalaze svoj interes. U socijalizacijske funkcije spadaju: informativne, prosvetiteljske, internacionalnointegrativne, političke i druge koje su intresantne kao predmet detaljnijeg posmatranja. One prevazilaze okvire ove knjige. Sportska takmičenja zahtevaju visoku psihološku napetost i maksimalni fizički napor, što dovodi do složenih procesa zamora a time do teške stresogene situacije. Sportsko takmičenje predstavljaju izuzetno složen biopsihosocijalni stresor pa se on sa tog aspekta i proučava. Posebno poglavlje ove knjige je posvećeno stresu, trenažnim i takmičarskim stresorima. Izučavanje sprovođenja sportskih takmičenja je iz dana u dan sve aktuelnije. Postoje velike razlike između različitih sportskih takmičenja. Razlika se ogleda u značaju (kontrolna, uvodna, selektivna i glavna), po sastavu (pojedinačna i kolektivna), i broju učesnika (masovna i vrhunska). Sva ova takmičenja se odvijaju po određenim principima(npr. amaterizam, profesionalizam, specifičnost, otvorenost, masovnost, selektivnost , stepenovanost, stalnost i dr.), po različitim sistemima (bod sistem, kup sistem) i zahtevaju različitu organizaciju i materijalnu osnovu. Za takmičenja su od posebnog značaja kalendar, propozicije takmičenja i takmičarski plan. Kalendar takmičenja (sadrži podelu, broj, nivo i termine takmičenja) mora da omogući sportisti da na odlučujućem takmičenju postigne svoj planirani sportski rezultat i stoga on predstavlja osnovu za planiranje treninga. Ovo podrazumeva određivanje precizne periodizacije i strukture treninga i druge specifičnosti određene sportske grane i discipline. Takmičarski plan se izrađuje na osnovu kalendara takmičenja. Treba da sadrži informacije o sopstvenim sposobnostima i formi sportiste ili ekipe, informacije o protivniku i o uslovima takmičenja. Propozicije takmičenja sadrže sve precizne informacije u vezi organizacije, uslova, mesta, satnice i drugih opštih i posebnih odredbi.
Iz ovog kratkog opisa sportskih takmičenja može se sasvim jasno videti da ona predstavljaju vrlo kompleksan i multidisciplinaran fenomen.
Zaključak Svi predstavljeni fenomeni u ovom poglavlju knjige su elementi složenog sistema trenažne tehnologije i predstavljaju ključne elemente u procesu upravljanja tim sistemom. Pojmovi su obrađivani tako da daju jasnu sliku o organizovanom i upravljenom procesu trenažne tehnologije. Dobro organizovan sistem trenažne tehnologije istovremeno obezbeđuje dobar i efikasan proces upravljanja tim sistemom, što znači da je precizno usmeren-navođen ka jasno definisanom cilju. To podrazumeva stalnu kontrolu i korekciju. Sasvim je jasno da pri tome elementi, etape ili faze trenažne tehnologije moraju biti složeni kao karike u lancu, u kome svaka karika ima nezamenjivu i obaveznu funkciju održanja lanca u celini. Nedostatak karike znači pucanje lanca i raspad sistema. Pogrešno mesto neke karike u lancu, znači slabiji lanac i loše organizovan sistem. U ovom poglavlju je primenjen uređen sistemski pristup. Počevši od modela (jednačine specifikacije), dijagnostike, postavljanja planiranih ciljeva (na osnovu toga strukture treninga), određivanje trenažnih operatora (moraju se ispoštovati zakonitosti i principi sportskog treninga, kondicioniranja, zamora i oporavka), sistema elemenata dopunskih sadržaja u sportskom treningu (ishrana, hidratacija, selekcija) a koji (jedino zajedno) dovode do krune celog trenažnog procesa-sportske forme i vrhunskog sportskog rezultata. Efikasno upravljanje ovako složenim sistemom moguće je samo uz uslov da postoje neophodni ljudski resursi-visoko stručni tim. Taj tim mora biti sposoban da obavi sve ključne sportske funkcije, kao što su: funkcija selekcije, funkcija treninga, funkcija oporavka, funkcija takmičenja i sve funkcije organizacije tehnologije. Od strukture kadrova i njihovog znanja, dostignutog naučnog i tehnološkog nivoa, kao i nivoa upravljanja direktno zavisi efikasnost funkcionisanja i realizacije postavljenih ciljeva trenažne tehnologije. Osnovni kadrovski potencijal čine: treneri, specijalisti sportske medicine, fiziolozi, psiholozi, nutricionosti, menadžeri i volonteri. Uslov za optimalno upravljanje trenažnom tehnologijom će biti ispunjen ukoliko se formira i dobro organizuje stručni tim obuhvaćen u okviru Stručnog saveta koji će kompletno pokriti područja: treninga, oporavka, kontrole-dijagnostike i takmičenja. Ceo sistem da bi skladno funkcionisao, mora biti dobro organizovan. Iz ovog razloga ni malo ne čudi da se u svetu intenzivno razvija mlada naučno-praktična oblast-Menadžment u sportu. Kod nas je ona od pre pet godina, osnivanjem Fakulteta za menadžment u sportu-Univerziteta ''Braća Karić'', postala i akademska naučna oblast. Menadžment u sportu bi se mogao definisati kao proces: planiranja, organizovanja, upravljanja i kontrole u sportskim organizacijama, radi ostvarivanja unapred zacrtanih sportskih ciljeva uz racionalno korišćenje raspoloživih resursa. Menadžment trenažne tehnologije bi se mogao definisati kao dostignuće postavljenih ciljeva na efikasan i efektivan način kroz predviđanje, planiranje, organizovanje, vođenje i kontrolu svih elemenata uspešnosti u određenoj sportskoj grani i disciplini, uz racinalno angažovanje neophodnih raspoloživih materijalnih i ljudskih resursa.
Studijska pitanja: 1. Koje su antropološke karakteristike sportista? 2. Šta su kibernetički modeli? 3. Šta je jednačina specifikacije? 4. Šta su trenažni stimulusi? 5. Šta je struktura sportskog treninga? 6. Koji su tipovi mikrociklusa? 7. Koji su tipovi mezociklusa? 8. Šta je makrociklus? 9. Koje su hipoteze o bioritmu? 10. Koje su zakonitosti sportskog treninga? 11. Koji su elementi trenažne tehnologije i etape transformacionog procesa? 12. Objasni fenomen zamora sportista. 13. Objasni fenomen oporavka sportista. 14. Koja je uloga vode pri treningu i takmičenju? 15. Šta je dehidratacija, rehidratacija, dohidratacija, prehidratacija i hidratacija? 16. Objasni fenomen superkompenzacije ugljenih hidrata. 17. Šta je doping i koja su zabranjena stimulativna sredstva? 18. Koji su efekti stimulativnih sredstava – po grupama? 19. Kako se vrši doping kontrola? 20. Šta je treniranost? 21. Koji su dopunski sadržaji sportskog treninga? 22. Pojam i značaj individualnog dopunskog treninga. 23. Šta se podrazumeva pod pojmom kondiciona priprema sportista? 24. Šta je sportska forma? 25. Koje su zakonitosti razvoja sportske forme? 26. Kako se upravlja sportskom formom? 27. Objasni sistem selekcije u sportu i njen značaj. 28. Šta je talenat u sportu? 29. Šta je optimalni trening? 30. Šta znači kibernetički pristup u trenažnoj tehnologiji? 31. Šta se podrazumeva pod pojmom optimalne trenažne tehnologije? 32. Objasni fenomen sportskih takmičenja 33. Objasni pojam menadžment u sportu. 34. Koji su stručni kadrovi u sportu? 35. Objasni pojam menadžment trenažne tehnologije.
POGLAVLJE X
STRUKTURA I FUNKCIJA SKELETNIH MIŠIĆA, REGULACIJA I MEHANIZAM MIŠIĆNE KONTRAKCIJE
«Priroda je ljudsko telo tako stvorila i sačinila da je neke njegove delove već prilikom rođenja učinila savršenim, a druge sa odmicanjem godina uobličavala i vrlo se malo koristila pomoćnim sredstvima spolja....Jasno se vidi da su delovi, celi sklop, oblik i držanje našeg tela prilagođeni prirodi...» M.T.Ciceron (106-43. pre.n.e.)
Ključni termini ----------------------------------------Skeletni poprečno-prugasti mišići Mehanizam mišićne kontrakcije
Mišićna vlakna Nervna regulacija mišićne kontrakcije Propriocepcija i kinestezija u motoričkoj aktivnosti
Građa skeletnih (poprečno prugastih) mišića
U
ljudskom telu ima više od 430 skeletnih mišića. Svi oni svojom kontrakcijom deluju na koštano-zglobni sistem poluga i tako ostvaruju pokrete. Ovo se dešava zahvaljujući pretvaranju hemijske energije iz ATP-a u mehaničku energiju. Skeletni mišić (vidi sliku) je u celini prekriven dubokim slojem fascije koja ga povezuje u jednu funkcionalnu celinu. Ta spoljašnja ovojnica vezivnog tkiva naziva se epimysium. Ona se na krajevima mišića spaja sa vezivnim tkivom u tetive, a tetiva za kost. Vezivne pregrade koje od epimysiuma ulaze u unutrašnjost mišića i dele ga na snopove (fasciculus) nazivaju se perimysium. Svaki snop može imati od 12-150 mišićnih vlakana debljine (dijametar) od 10-100 mikrona, a dužine od 1 mm do dužine celog mišića. Svako mišićno vlakno inerviše samo jedna neuromuskularna veza. Oko svakog mišićnog vlakna se nalazi sloj vezivnog tkiva-endomysijum, koje je povezano sa svim vezivnim pregradama u mišiću. Na taj način se integriše aktivnost kontraktilnih jedinica u mišiću i time povezuje mišić sa kostima preko tetive. Mišićno vlakno je na površini obavijeno ćelijskom membranom koja se naziva sarkolema. Sl. Mišićno vlakno (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
U blizini unutrašnje strane sarkoleme nalazi se veći broj jedara čija je uloga u kontroli metabolizma ćelije, posebno sinteze proteina. Tečni deo ćelije se naziva sarkoplazma i u njoj se nalaze ćelijske organele, razni proteini odgovorni za kontrakciju, strukturalni enzimi, kapljice masti, dosta glikogena i drugih molekula. Vlakno prožima sistem kanala i šupljina (vezikula) koji se naziva sarkoplazmatični retikulum. Svako mišićno vlakno sadrži nekoliko stotina do nekoliko hiljada miofibrila (tanka vlakna prečnika oko 1 mikrona) koji se sastoje od još manjih vlakanaca
tzv. miofilamenata (niti), koja se kao i miofibrili, pružaju paralelno duž uzdužne ose mišića. Miofilamenti se sastoje od dve belančevine (proteina) aktina i miozina, koji predstavljaju preko 80% belančevina mišića (miozin 50-60%, aktin 20-25%). Pored toga identifikovano je još šest drugih proteina koji igraju važne uloge u strukturi i interakciji miofilamenata tokom kontrakcije: 1. Tropomiozin (5%) koji je postavljen duž vlakana aktina; 2. Troponin (3%) u sklopu aktina; 3. Alfa aktinin (7%) raspoređen u području Z plošice; 4. Beta aktinin (1%) u sklopu aktina; 5. Mprotein (1%) koji se nalazi u M liniji u sarkomeri; 6. C-protein (1%) smatra se da održava strukturalni integritet sarkomere. Sl. Mikrostruktura skeletnog mišića (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Sarkomera je prostor između dve Z linije i predstavlja funkcionalnu jedinicu miofibrile. Miofibrile su cilindrične tvorevine sa naizmeničnim segmentima tamnijeg i svetlijeg izgleda, poprečno postavljenih na uzdužnu osovinu miofibrila. One su tako poređene da se pojasevi iste svetline nalaze u istom nivou što daje vlaknu u celini izgled poprečne ispruganosti. Svetlija pruga se naziva I pruga (izotropna) a tamnija A pruga (anizotropna). Poređane su paralelno jedna drugoj. Sredinom svake I (svetle) pruge pruža se vertikalna pregrada koja se označava kao Z linija. Takva slika se dobija pri uzdužnom preseku mišićnog vlakna. Z linija je kružna pločica u sredini svetle pruge i niže se u pravilnim razmacima. U sredini sarkomere se vidi tamna (A) pruga dužine 1,6 mikrona, u njenoj sredini se nalazi svetlija zona H (po Hensenu koji ju je prvi opisao 1868 god.) u kojoj nema aktina. U centru H zone se nalazi tamnija M linija . Miozin u sarkomeri se nalazi u A pojasu pripojen za M-mostove u M liniji. Vlakanca sarkomere sastavljena od aktina pričvršćena su za Z pločicu i pružaju se levo i desno od nje. Dužine su oko
1 mikron na svaku stranu od Z pločice, a debljine oko 6 nm. Vlakanca aktina se nalaze u svetloj (I) pruzi i izlaze u A prugu sve do početka H zone. (I) pruga se sastoji samo od aktina, A pruga od aktina i miozina, dok se H zona sastoji samo od miozina. Svako vlakno miozina se nalazi u centru šestougla na čijim uglovima su tanja vlakna aktina. Tri vlakna miozina opkoljavaju jedno vlakno aktina. Jedna mišićna ćelija debljine 100 mikrona i dužine 1 cm sadrži oko 8.000 miofibrila, a svaka miofibrila oko 4.000 sarkomera.
Mehanizam mišićne kontrakcije Sl. Kreatinfosfatni ciklus između mitohondrija i miofibrila u procesu kontrakcije i relaksacije mišićnog vlakna. (Preuzeto iz Training Distance Runners)
Mehanizam kontrakcije mišića nije do kraja razjašnjen. Danas je opšte prihvaćena teorija "klizajućih niti". Miozinske i aktinske niti klize jedne između drugih pri čemu ne dolazi do njihovog skraćenja već do skraćenja ili produženja mišića. Tokom kontrakcije tanke niti aktina klize mimo niti miozina ulazeći dublje u region A trake, a izlaze prilikom opuštanja mišića. Sl. Sarkomera pri relaksaciji i kontrakciji mišićnog vlakna
Glavne strukturalne promene dešavaju se u regionu I trake koja se značajno skraćuje, dok nema značajnih promena u širini A traka. Z trake se približavaju centru svoje sarkomere i pri tome H zone mogu da nestanu, kada se niti aktina sretnu u centru sarkomere. Potencijal mirovanja mišićne membrane iznosi oko -90 mV, slično kao i u nervnom tkivu. Nervni impuls koji dospe do mišićnog vlakna izaziva razdraženje koje se manifestuje depolarizacijom sarkomere (izazvanom dejstvom acetilholina na postsinaptičku membranu). Pri depolarizaciji dolazi do ulaska Na+ u ćeliju i nastaje promena naelektrisanja. Javlja se akcioni potencijal koji iznosi +35 mV i traje oko 2-4 ms. Akcioni potencijal se širi dalje kroz sistem T cevčica u unutrašnjost mišića, oslobađa jone Ca ++ iz cisterni sarkoplazmatičnog retikuluma koji se pojavljuje u okolini miozina i aktina. Njegova koncentracija pri tome može da poraste i do 1.000 puta više nego u mirovanju. Pored porasta koncentracije Ca++ raste i koncentracija Mg++. Joni Ca se vezuju za troponin (koji ima inhibitorno dejstvo na interakciju aktin-miozin). Prekida se inhibitorno dejstvo i time se pomera troponin u prorezu aktina, otkrivaju se aktivna mesta na molekuli aktina. M-ATP mostići se spajaju sa aktinom u aktomiozinski kopleks koji kratko traje, svega 10 ms. Kada se glava miozina spoji sa aktinom, enormno se pojačava miozinska ATP-azna aktivnost i razgrađuje se ATP. Javlja se sledeća reakcija: Aktin + MiozinATPaza - AktomiozinATPaza, Spajanjem aktivnih mesta aktina i miozina aktivira se enzim miozinATPaza, koja dovodi do cepanja ATP-a: AktomiozinATPaza - Aktomiozin + ADP + P + Energija. Oslobođena energija menja konfiguraciju poprečnog mostića miozina. Poprečni mostić koji je postavljen pod pravim uglom u odnosu na osovinu vlakna miozina, pomera se pod oštrim uglom u zglobu između glave i vrata. Tako povlači aktin duž vlakna miozina za 5-12 nm ka centru sarkomere. Na taj način se hemijska energija u molekulu ATP pretvara u mehaničku, sarkomere se skraćuju i razvijaju napetost-kontrakciju. Pri dostizanju maksimuma depolarizacije nastaje repolarizacija (zbog naglog izlaska K+ iz ćelije) i uspostavlja se ponovo potencijal mirovanja.
Prestankom nervnog impulsa, Ca++ se vraća u sarkoplazmatički retikulum i ponovo se ispoljava inhibitorno dejstvo troponin-tropomiozina. Aktin i miozin se razdvajaju i opet se stvara M-ATP. Za ovu aktivnost Ca pumpi je potrebna energija koja se dobija razlaganjem ATP-a. Kada tropomiozinski sistem blokira aktin i spreči njegov kontakt sa miozinom, postiže se relaksacija mišića. Sledeći nervni impuls će ponoviti ceo ciklus. Ponovo stvoreni kopleks AM-ATP će pokrenuti glavu miozina i nit aktina za određenu dužinu. Na taj način se glava poprečnog mostića kreće napred-nazad i u svakom zahvatu povlači aktin za oko 10 nm. Pri standarnoj kontrakciji, sarkomere se skraćuju za 30-50% a poprečni mostići naprave 30-50 ciklusa. Svaki poprečni mostić se posebno aktivira a pri tome je samo oko 50% mostića u kontaktu sa aktinom. Sila kontrakcije je veća, što je veći broj mostića u kontaktu sa aktinom. Svaka deblja nit ima oko 500 glavica i za vreme brze kontrakcije svaka obavi oko 5 ciklusa u sekundi.
Pregled događaja tokom kontrakcionog ciklusa (kontrakcija-relaksacija) Kontrakcija: - Pražnjenje motoneurona; - Oslobađanje transmitera (acetilholina) na motornoj pločici; - Vezivanje acetilholina za acetilholinske receptore u membrani motorne pločice; - Povećanje propustljivosti membrane motorne pločice za Na+ i K+; - Stvaranje potencijala motorne pločice i akcionog potencijala; - Širenje depolarizacije duž T cevčica u unutrašnjost mišićnog vlakna; - Oslobađanje Ca++ iz terminalnih cisterni sarkoplazmatičnog retikuluma i njihova difuzija do niti aktina i miozina; - Vezivanje Ca++ za troponin C i oslobađanje mesta na aktinu za spajanje sa miozinom; - Spajanje poprečnih mostića miozina sa aktinom i kliženje aktina pored miozina, što izaziva skraćenje sarkomera. Relaksacija: - Vraćanje Ca++ u sarkoplazmatični retikulum; - Razdvajanje Ca++ od troponina; - Prestanak međudejstva između miozina i aktina.
Tipovi mišićnih vlakana Odnos između intenziteta vežbanja i uključivanja sporih i brzih mišićnih vlakana Hipotetski model distribucije mišićnih vlakana u ljudskom organizmu govori da su sa 45% zastupljena spora mišićna vlakna Tip I, sa 40% brza mišićna vlakna Tip IIa i sa 15% brza vlakna Tip IIb. U maksimalnom nivou opterećenja uključena su, više od polovine ukupnog broja mišićnih vlakana, brza mišićna vlakna. Spora mišićna vlakna dominantno su u funkciji pri laganom i srednjem opterećenju.
Mišićna vlakna se razlikuju po mehaničkim, morfološkim, metaboličkim, funkcionalnim i kontraktilnim sposobnostima (vidi tabelu). Sve osobine mišićnih vlakana jedne motorne jedinice zavise od osobina i vrste motoneurona, koji formira tu motornu jedinicu. Postojeća klasifikacija mišićnih vlakana na tip I, tip IIa, tip IIb i tip IIc je izvršena na osnovu četiri važna principa: 1. Anatomski izgled ili boja vlakana (crvena ili bela); 2. Brza (lako zamaraju) ili spora (otporna na zamor); 3. Biohemijska svojstva - visoki ili niski aerobni i anaerobni kapacitet; 4. Histohemijska svojstva (sastav enzima, najčešće miofibrilarne ATPaze). Vlakna tip I-crvena vlakna su sporog trzaja, sporo kontrahujuća, otporna na zamor. Ona dobijaju energiju za sintezu ATP-a aerobnim putem i imaju velik potencijal aerobnog metabolizma. Pored sporije kontrakcije ova mišićna vlakna se odlikuju i niskom aktivnošću miozinske ATPaze i niskim glikolitičkim kapacitetom. Ona su označena skraćenicom engl. SO (slow oxidative). Imaju povećan broj mitohondrija i aerobnih enzima, posebno sukcinil dehidrogenaze (SDH). Crvenu boju (pigmentaciju) ovim vlaknima daje povećana količina mitohondrija i mioglobina. Između ovih vlakana je gušća kapilarna mreža i prilagođena su za dugotrajan rad. Vlakna tip II imaju svoje tri podgrupe IIa, IIb i IIc. Podgrupe IIa i IIb imaju slična kinetička svojstva dok podgrupa Iic-prelazna, ima kontraktilna svojstva između tipa I i II. Vlakna tipa IIa imaju visok oksidativni potencijal i veliku glikolitičku moć. Označavaju se kao brza oksidativno-glikolitička vlakna. Relativno su otporna na zamor. Vlakna tip IIb su tipična brza vlakna sa niskim aerobnim potencijalom. To su bela mišićna vlakna velike snage neotporna na zamor. Imaju sposobnost brzog prenosa akcionog potencijala, brzo oslobađaju i preuzimaju jone Ca++ od strane sarkoplazmatičkog retikuluma, kao i visok nivo enzima miozin ATPaze. Za njih se koristi skraćenica engl. FG (fast glycolytic), čime se naglašava da imaju veliku koncentraciju enzima anaerobnog metabolizma. Kontrahuju se duplo brže nego spora vlakna tip I. Vlakna tip IIc su slabo diferencirana, preko njih se verovatno vrši pretvaranje između tipova I i II. Ova vlakna su brzo kontrahujuća, srednje snage i otporna na zamor. Sadrže visoke koncentracije aerobnih enzima (sukcinil dehidrogenaze, SDH). Za ova vlakna se koristi skraćenica engl. FOG (fast oxidative glycolytic) kao i vlakna tip IIa. Naučno je dokazano da ova vlakna u najvećoj meri učestvuju u adaptaciji mišića na trening tako što po potrebi, povećavaju svoja aerobna ili anaerobna svojstva. Tab. Karakteristike mišićnih vlakana (Modifikovano i dopunjeno od Saltin, B., Henriksson,J., Nygaard, E et al. (1977)). Karakteristike
Spora mišićna vlakna (ST)
Brza – oksidativna mišićna vlakna (FOG)
Snabdevenast krvlju Kratak period Zamora Anaerobni kapacitet Velike rezerve goriva Brzina kontrakcije Dijametar vlakna Broj motornih jedinica
Dobro Otporna Umeren Glikogena i masti Mala Mali Mali
Dobro-umereno Otporna Umeren Glikogena i nešto masti Velika Srednji Srednji
Brza glikolitička mišićna vlakna (FG) Slabo Tolerantna Dobar Glikogena Velika Velik Velik
Broj nervnih vlakana Broj oksidativnih enzima Broj glikolitičkih enzima Broj i gustina mitohondrija Kapilarizacija Aerobni kapacitet
Mali Velik Mali Velik
Srednji Umeren Srednji Srednji
Velik Mali Velik Mali
Velika Velik
Dobra Srednji
Mala Mali
Tab. Razlike u kompoziciji mišićnih vlakana u pojedinim mišićima. (Zhelyazkov, 2001.) Mišić m. gastrocnemius m. soleus m. quadriceps femoris m. triceps brachii m. biceps brachii m. deltoideus
ST% 40-64 70-80 32-63 20-60 40-70 55-80
FT% 23-49 20-30 35-64 40-80 30-55 20-40
Tab. Postotak brzih mišićnih vlakana kod sportista različitih anaerobnih sportova (Beachle, 2000.). Sportisti-disciplina: Bodi-bilderi Bacači koplja Trkači 800m. Dizači tegova Bacači kugle Bacači diska Atletičari-sprinteri Atletičari-skakači
FT- brza mišićna vlakna % 44 50 52 60 62 62 63 63
Za određivanje sastava mišićnih vlakana u mišićima čoveka, koristi se biopsijski materijal uzet najčešće iz m. quadricepsa femoris (njegov spoljni deo - vactus lateralis). Ispitivanja su pokazala da mišići netrenirane osobe prosečno sadrže 52% vlakana tipa I, 23% vlakana tipa IIa, oko 14% vlakana tipa IIb i 4-11% IIc vlakana. Što se tiče procentualnog odnosa pojedinih tipova mišićnih vlakana, postoje razlike u mišljenju o uticaju genetskih faktora na to. Neki autori su našli da je koeficijent uticaja naslednih faktora na fenotipsko ispoljavnja tipova mišićnih vlakana vrlo visoko(0.97). To bi značilo da je uticaj ostalih negenetskih činilaca zanemarljiv. Ima drugih nalaza koji govore da su genetski uticaju na raspored tipova mišićnih vlakana mali. Dalja detaljna genetska analiza (posebno između parova monozigotnih blizanaca) je pokazala da nasleđe učestvuje samo sa 25 - 50% od svih faktora, koji deluju na fenotip mišićnih vlakana. Bouchard i saradnici(1986.) smatraju da je mnogo veći uticaj faktora okoline, nego genetskih činilaca, na pojavu vlakana tipa (I) u mišiću. Ima dobrih dokaza za hipotezu da sva mišićna vlakna poseduju u svom genetskom kodu potencijal za sintezu svih komponenti koje su u vezi sa molekularnim strukturama i funkcijama karakterističnim za oba tipa vlakana. Bliska anatomska i funkcionalna povezanost između mišićnog vlakna i motoneurona je neophodna za diferencijaciju i razvoj, kako mišića tako i nerva. Pitanje tipa vlakna se rešava vrstom neuralnih uticaja, naročito frekvence pražnjenja iz
specifičnih motoneurona. Ovaj faktor sublimira sintezu polimorfnih oblika kontraktilnih proteina koji ne odgovaraju budućem obrascu aktivnosti datog vlakna. Motoneuroni koji su u vezi sa vlaknima tipa (I) su relativno mali i imaju sporu frekvencuju pražnjenja (oko 10 Hz). Neuroni koji inervišu vlakna tipa (II) su krupniji i imaju veću frekveciju pražnjenja (oko 40 Hz). Izgleda da je spora frekvencija pražnjenja odlučujući činilac kakav će se tip vlakana razviti. Postoje tri glavna načina nervne kontrole svojstava mišićnih vlakana: 1. Obrazac impulsa (kvalitativna kontrola); 2. Ukupni broj impulsa (kvantitativna kontrola); 3. Neurotrofički mehanizmi koji nisu u vezi sa mišićnom aktivnošću. Prema mišljenju nekih istraživača nervni sistem deli kontrolu nad svojstvima mišića sa drugim kontrolnim sistemima. U moguće uticaje na metabolizam proteina mišićnog vlakna spadaju: nervni uticaji, hormonalni (sistemski), lokalni uticaji (pH, metaboliti), uticaji nuklearnog materijala i spoljni uticaji. Od svih ovih uticaja zavisi diferencijacija mišićnih vlakana unutar određenog mišića. Tab. Tip mišićnog vlakna, trajanje vežbanja, energetski sistem i sportska aktivnost Mišićna vlakna
Trajanje
Energetski sistem
Sportska aktivnost
Brza vlakna, tip II
Manje od 30 sec.
ATP i CP
Bacanja, skokovi, 100m. sprint, tenis
Brza i spora vlakna, tip IIb
30 sec. do 1 min.
ATP-CP+ Laktatni sistem
200 do 400m. sprint, 100m plivanje,500m
Spora i brza vlakna, Tip II a
1,5 do 3 min.
Spora vlakna, tip I
Više od 3 min.
Laktatni sistem, aerobni sistem
klizanje…
Aerobni sistem 800m.trčanje, boks, 1500m. klizanje… Maraton, trčanje na skijama, biciklizam…
Tab. Karakteristike crvenih i belih mišićnih vlakana Bela-brza mišićna vlakna tip II (Fast twitch-FT) Eksplozivni/sprinterski kapacitet Umerena kapilarizacija Velik anaerobni kapacitet Mali aerobni kapacitet Korišćenje energije: laktatni sistem, direktno iz ATP/CP Ne razvijaju se pod uticajem treninga Trajanje rada: kratko Produkcija laktata: visoka Godine starosti: opadaju sa godinama
Crvena-spora mišićna vlakna tip I (slow twitch-ST) Kapacitet za izdržljivost Dobra kapilarizacija Velik aerobni kapacitet Mali anaerobni kapacitet Korišćenje energije: aerobni sistem Razvijaju se treningom Trajanje: dugo
Brzina: velika Snaga kontrakcije: velika Zamaranje: brzo
Produkcija laktata: ne stvaraju laktate Godine starosti: ne opadaju sa godinama Brzina: niska Snaga kontrakcije:mala Zamaranje: sporo
Tab. Karakteristike mišićnih vlakana tip I, tip IIa i tip Iib Kriterijumi
Tip I
Tip IIa
Tip IIb
Izvor energije Energetska materija Intenzitet rada Trajanje rada Produkcija laktata Brzina kontrakcije
Aerobni Masti Lagan Dugo (satima) Nema Spora
Aerobno-anaerobni Ugljeni hidrati/masti Srednji Srednje (1-2h) Umerena Brza
Anaerobni Ugljeni hidrati Visok Kratko Visoka Visoka/maksimalna
Tab. Tip mišićnog vlakna i intenzitet vežbanja Intenzitet vežbanja Lagan Srednji Velik
Aktivirana vlakna Tip I Tip I + Tip IIa Tip I + Tip IIa + Tip IIb
Energetski supstrat Masti Masti, ugljeni hidrati Ugljeni hidrati
Graf. Intenzitet vežbanja i % aktiviranih tipova mišićnih vlakana
Više od 215 pari skeletnih mišića, različite veličine, oblika i funkcije, na specifičan način biva uključeno u izvršavanju svakog koordinirajućeg pokreta. Oni tada mogu da budu: A. Agonisti – primarni izvršioci pokreta; B. Antagonisti – kada imaju suprotno dejstvo u primarnom pokretu; C. Sinergisti – mišići koji pomažu pri vršenju primarnog pokreta.
Pokreti koje mišići izvode mogu da se kategorizuju u tri osnovne kategorije po tipu kontrakcije koja se izvodi: A. Koncentrična – kada se pripoji mišića približavaju; B. Statička ili izometrijska – kada nema vidnog pokreta i raste unutrašnja napetost mišića; C. Ekscentrična – kada se pripoji mišića udaljavaju. Koncentrična i ekscentrična mišićna kontrakcija spadaju u dinamički tip mišićnog naprezanja.
U generatore mišićne sile spadaju: A. Broj aktiviranih motornih jedinica (što je veći broj, sila je veća); B. Vrsta aktivirane motorne jedinice (aktivirana (FT) vlakna generišu veću silu od (ST) vlakna); C. Obim mišića (Veći obim mišića–poprečni presek (hipertrofija) ostvaruje i veću silu) D. Početna dužina mišića u momentu aktivacije (za postizanje najveće sile najoptimalnije je da mišić ima početnu dužinu za 20% veću od normalnog opuštenog stava) E. Veličina ugla u zglobu (npr. za biceps brachii, najoptimalniji ugao između podlaktice i nadlaktice pri kome se postiže najveća sila je 100 stepeni) F. Brzina mišićne kontrakcije.
Studijska pitanja: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8.
Navedi i opiši delove mišićnog vlakna. Navedi delove motoričke jedinice. Koja je uloga kalcijuma u procesu mišićne kontrakcije ? Opiši teoriju klizajućih niti. Kako se skraćuju mišićne niti ? Koje su osnovne karakteristike sporih i brzih mišićnih vlakana? Koja je uloga genetske determinante u proporciji tipova mišićnih vlakana? Opiši relacije između povećanja mišićne sile i regrutovanja sporih i brzih mišićnih vlakana. Koji je način i tip regrutovanja mišićnih vlakana pri: a) Skoku u vis; b) Trčanju na 10 km i c) Trčanju maratona? 9. Diferenciraj i daj primer koncentrične, statičke i ekscentrične mišićne kontrakcije. 10. Koja je optimalna dužina mišića za ispoljavanje maksimalne sile? 11. Koje su relacije između povećanja maksimalne sile i brzine skraćenja (statičke) i produženja (ekscentrične) mišićnih vlakana?
Nervna regulacija mišićne kontrakcije Većina pokreta u sportskim aktivnostima je veoma složena i traži savršenu tehniku izvođenja. Razvoj tehnike (veštine) bazira se na promenama u nervnom sistemu (hemijske promene u neuronima, morfološke promene u presinaptičkim završecima), a u manjoj meri na
promenama u samim mišićima. Tokom treninga za razvoj tehnike (kretne strukture) ostvaruje se uprošćavanje neuromuskularne aktivnosti. Sve one kontrakcije koje remete efikasne pokrete bivaju inhibisane. Nakon svesnog učenja određene radnje, naučeni akt postaje kontrolisan na podsvesnom nivou (automatizacija pokreta). Time se kretanje dalje uprošćava i postaje efikasnije, jer troši manje energije. Kao praktičan rezultat razvoja tehnike kretanja, uočava se poboljšanje snage, brzine, tačnosti i ekonomičnosti pokreta. Sl. Neuromišićna sinapsa (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. at all. 1996)
Uloga skletnih mišića je da putem svojih kontrakcija vrši pokrete tj. održava položaj tela u prostoru (stav). Mišići pokrete izvode: u zglobovima koncentričnim kontrakcijama, usporavanjem ili prigušivanjem pokreta, suprotstavljanjem sili koja ih izdužuje, izometrijskom kontrakcijom (ne menjaju dužinu) pri čemu održavaju fiksirani položaj tela. Da bi se mišićna aktivnost ispoljila (putem kontrakcije različitim brzinama i ispoljavajući različite sile) mišićna vlakna moraju da budu u vezi sa nervnim sistemom. Svako mišićno vlakno (kojih u više od 430 skeletnih mišića ima oko 250.000.000) je zasebna ćelija koja izdvojeno funkcioniše i ima vezu sa nervnim sistemom. Glavni kontrolor motoričke aktivnosti je motorna kora mozga. Mozak i kičmena moždina čine centralni nervni sistem (CNS). CNS je sastavljen od dve vrste ćelija - neurona i glija. Neuroni su ćelije koje stvaraju nervne impulse i prenose ih na ostale neurone i periferne organe. Glijalne ćelije su male potporne ćelije, koje osiguravaju normalni metabolizam nervnog tkiva. Neuron prima signale preko kratkih nastavaka (dendrita), gde se preko specijalnih spojničkih mesta (sinapse) informacija prenosi oslobađanjem hemijskog posrednika (neurotransmitera). Sa
tela nervne ćelije (soma), poruka se preko dugih nastavaka (aksoni) prenosi dalje na dendrite, neurona ili efektorne organe na periferiji, mišiće i žljezde. Neuroni koji regulišu naše pokrete i voljnu aktivnost nazivaju se motoneuroni. Motoneuroni su posebna vrsta neurona koja se nalazi u motornoj kori velikog mozga (gornji ili centralni motoneuroni). Inervaciju skeletnih (ekstrafuzalnih) mišićnih vlakana vrše tzv. alfa motoneuroni. Oni daju krupna alfa nervna vlakna čija je brzina provođenja impulsa 70-120 m/s. Aksoni putuju u sklopu perifernih nerava do skeletnih mišića. Iz kičmene moždine preko prednjih rogova (korenova) izlazi oko 420.000 motornih nervnih vlakana i možda još nekoliko desetina do stotina hiljada motornih vlakana iz motornih jedara moždanih živaca. Svako mišićno vlakno nema svoj alfa motoneuron, nego jedan motoneuron inerviše veći ili manji broj mišićnih vlakana (vidi sliku). Jednu funkcionalnu celinu koja se naziva motorna jedinica čine jedan alfa motoneuron, njegov akson i grupa mišićnih vlakana koju on inerviše svojim ograncima. Alfa motoneuron akcionim potencijalom aktivira sva mišićna vlakna u motornoj jedinici. Krajevi aksona prenose poruku mišićima preko specijalnih mesta koja se zovu neuromišićne sinapse. Intenzitet i brzina mišićne kontrakcije zavisi od broja aktiviranih motornih jedinica i frekvencije pražnjenja njihovih alfa motoneurona. Na mišićnu silu i brzinu kontrakcije utiču: vremenski raspored aktiviranja motoneurona i vremenski raspored nizova njihovih akcionih potencijala. Svojim postepenim aktiviranjem i povećanjem frekvencije pražnjenja, motoričke jedinice obezbeđuju konstantan priraštaj ukupne mišićne sile kroz ceo radni opseg mišića. U jednoj motornoj jedinici mogu da budu vlakna samo tipa I, IIa, IIb ili IIc. Mozak prima informacije preko senzitivnih vlakana na čijim počecima se nalaze receptori (čula, koža, mišići, zglobovi, tetive i dr.). Prosti pokreti su integrisani na nivou kičmene moždine (ne traže učešće mozga) i ostvaruju se preko refleksnog luka. Poseban značaj za pokrete imaju informacije iz dubokih tkiva (mišići, tetive, zglobovi). One informišu o položaju tela i delova tela u prostoru. Informacije se u mozgu predaju drugim neuronima, obrađuju se, a zatim se daje nalog za izvršenje određene mišićne aktivnosti. Poruka za izvršenje pokreta nastaje u neuronima motorne kore (gyrus precentralis). U ovom delu mozga se nalaze piramidalne ćelije koje svojim aksonima formiraju put za prenos motoričkih naredbi iz kore prema kičmenoj moždini (tractus corticospinalis). Ovaj put se naziva i "tractus pyramidalis" jer aksoni koji ga čine potiču iz piramidalnih ćelija motorne kore. Piramidalni trakt prenosi signale prema motoneuronima drugog reda. Oni se nalaze u moždanom stablu i kičmenoj moždini. Vlakna piramidalnog trakta za mišiće glave se delimično ukrštaju, dok se vlakna za ostale mišiće tela skoro potpuno ukrštaju na nivou moždanog stabla (decussatio pyramidum). Zbog toga, komande iz leve motorne kore određuju pokrete u desnoj strani tela. Sl. Putevi prenosa nervnog impulsa i kontrola kontrakcije skeletnih mišića, od CNS-a preko kičmene moždine i motoneurona do nervno-mišićne ploče (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Ekstrapiramidalni sistem kao deo centralnog nervnog sistema učestvuje u kontroli motorike. Glavni putevi ovog sistema su: 1. Tractus vestibulospinalis-nastaje grupisanjem aksona vestibularnog jedra malog mozga, a završava se u kičmenoj moždini. Mali mozak (cerebellum) obrađuje informacije koje pristižu iz motorne kore, perifernih receptora i čula. On vrši upoređivanje, procenu i integraciju informacija bitnih za ostvarivanje finih pokreta, položaja tela u prostoru i ravnoteže. 2. Tractus rubrospinalis-započinje u crvenom jedru (nucleus ruber) srednjeg mozga čiji neuroni preko svojih aksona šalju informacije u kičmenu moždinu. 3. Tractus reticulospinalis-povezuje retikularnu formaciju moždanog stabla i kičmenu moždinu. Retikularna formacija ostvaruje funkcionalnu harmoničnu integraciju kičmene moždine, kore velikog mozga, malog mozga i bazalnih ganglija.*
*Bazalne ganglije su subkortikalne sive mase koje primaju informacije iz velikog mozga, obrađuju ih i šalju u moždano stablo. Do danas njihova uloga nije potpuno jasna, ali se pretpostavlja da se preko njih osigurava koordinacija pokreta.
Retikularna formacija prima informacije iz receptora mišića, tetiva, zglobova, receptora za bol iz kože i iz čula vida i sluha. Preko nje se određuje tonus antigravitacionih mišića (automatskom preraspodelom mišićnog tonusa). To je tzv. nishodni sistem. Ushodni sistem deluje na koru velikog mozga. Reaguje na impulse sa periferije a zatim aktivira koru velikog mozga u cilju održavanja budnog stanja. Naziva se ascendentni aktivirajući retikularni sistem (AARS). Ostvarivanje vrlo preciznih i složenih pokreta omogućava se samo kombinacijom i integracijom lokalnih i centralnih povratnih mehanizama. Posle potencijala pripreme za pokret (proces koji predhodi izvođenju programa aktiviranja motorne kore) premotorno i suplementarno motorno područje, stvaraju koncept planiranog pokreta na osnovu podataka o elementarnim pokretima u memoriji. Plan se šalje do malog mozga i bazalnih ganglija. U ovim područjima koncept pokreta se pretvara u precizne prostorne i vremenske ekscitatorne programe. Pri tome je mali mozak verovatno više odgovoran za brze balističke pokrete, a bazalne ganglije za ravnomerne pokrete koji počinju iz različitih posturalnih obrazaca. Oba područja dostavljaju svoje programe preko motornog dela talamusa do primarne motorne kore. Ona ih sprovodi do kičmene moždine putem kortikospinalnog puta a odatle sve do efektora (mišića). U isto vreme aktiviraju se i drugi putevi odgovorni za izvođenje pokreta. Oni idu iz sekundarne motorne kore i supkortikalnih struktura, preko releja u moždanom stablu. Senzorne informacije (podaci o stanju napetosti, dužini mišića, uglu u zglobu, položaju dela tela u prostoru) o nastupajućim motornim radnjama i o poremećajima koji deluju na njih, sakupljaju se putem receptora (eksteroreceptora, proprioreceptora u mišićima, zglobnim vezama, čaurama, tetivama i koži) i čulnih organa. Prepoznaju se i obrađuju u memoriji. Koriste se za modulaciju centralnih motornih programa koji se ponovo vraćaju mišićima. U toku izvođenja pokreta u sportskim aktivnostima, mišići trupa i udova susreću se sa raznim nepredvidivim opterećenjima i spoljnim silama. Radi kontrole sile i brzine mišićne kontrakcije, oni zahtevaju povratne informacije iz perifernih receptora u koži, mišićima, tetivama i zglobovima. Informacije se šalju spinalnim i supraspinalnim senzitivnim putevima u više "spratova" CNS-a, da bi se korektno obavila kontrola pokreta, održao položaj tela ili dela tela. Povratne informacije koje podešavaju i izglađuju pokret, prenose se direktno do motorne kore i cerebeluma (spinocerebelum). Spinocerebelum ponovo šalje projekcije do premotorne i motorne kore, preko moždanog stabla. Podaci o prostornim koordinatama predmeta u okolini tela prenose se u somatomotornu koru mozga. Ove informacije, dobijene preko eksteroceptora, neophodne su za tačno planiranje ciljanih pokreta, lokomotornih zadataka i posturalnog prilagođavanja.
Kratak pregled događaja Impulsi u mišićne ćelije se prenose nervnim putem. Pri tome neuroni komuniciraju jedan sa drugim preko sinapsi. Tu se vrši transmisija signala sa jednog neurona na drugi, preko neurotransmitera. Sinapsa uključuje: -
Terminalni akson presinaptičkog neurona;
- Postsinaptičke receptore dendrita ili ćelije sledećeg neurona; - Sinaptičku pukotinu između dva neurona. Neurotransmiteri se oslobađaju iz presinaptičkog aksona – terminalnih završetaka u sinaptičku pukotinu. Oni difunduju kroz sinaptičku pukotinu do postsinaptičkih receptora. Impulsi se transmituju a neurotransmiteri mogu biti uništeni od strane enzima ili se aktivnim putem vraćaju u presinaptički neuron i koristite u sledećem ciklusu. Vezani za postsinaptičke receptore stvaraju otvore na membrani. To uzrokuje depolarizaciju (ekscitaciju) ili hiperpolarizaciju (inhibiciju), ostvarenu od strane specifičnog neurotransmitera i receptora. Komunikacija neurona sa mišićnom ćelijom je na neuromišićnoj ploči. Ona uključuje presinaptički terminalni akson (završna motorna ploča), sinaptičku pukotinu i receptore na sarkolemi mišićnog vlakna. Neuromišićna ploča funkcioniše vrlo slično neuro sinapsi. Najvažniji neurotransmiteri u regulaciji pri vežbanju su acetilholin i norepinefrin. Centralni nervni sistem (CNS) čine mozak i kičmena moždina. Mozak ima četiri velike regije (dela): - Veliki mozak – cerebrum; - Srednji mozak – diencephalon; - Mali mozak – cerebellum; - Moždano stablo. Veliki mozak ima četiri velika lobusa: - Frontalni – za generalne intelektualne radnje i motornu kontrolu; - Temporalni – za sluh i interpretaciju ulaznih signala; - Parietalni – ulaz za senzorne signale i njihovu interpretaciju; - Occipitalni – ulaz za vizuelne signale i njihovu interpretaciju. Tri primarne zone cerebruma u motornoj kontroli su: - Primarna motorna kora u frontalnom lobusu; - Bazalne ganglije u cerebralnoj beloj masi; - Primarna senzorna kora u parietalnom lobusu. Sl. Delovi centralnog nervnog sistema . (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Srednji mozak čine talamus i hipotalamus. Hipotalamus se nalazi odmah ispod talamusa i predstavlja vrlo važan deo CNS u motornoj kontroli. On reguliše senzorne impulse. U njemu se nalaze centri koji direktno regulišu: - Autonomni nervni sistem (krvni pritisak, srčnu frekvencu, disanje, varenje itd.); - Telesnu temperaturu; - Promet tečnosti; - Neuroendokrinu kontrolu; - Emocije; - Unos hrane, žeđ;
- Ciklus sna-budnost. U moždanom stablu koji je sastavljen od međumozga, mosta i produžene moždine, nalaze se centri za: - Koordinaciju funkcija skeletnih mišića; - Održavanje mišićnog tonusa; - Kontrolu kardiovaskularne i respiratorne funkcije; - Održava stanje svesti – kontroliše svesno i besvesno stanje.
Značaj propriocepcije i kinestezije u motoričkoj aktivnosti U proprioceptivne i kinestetičke receptore spadaju: mišićno vreteno, Pačinijevo telašce, Rufinijev receptor, Merkelove ploče, slobodni nervni završeci i Goldzijev tetivni organ. Propriocepcija su senzorne informacije nastale stimulacijom mehanoreceptora u mišićima, zglobovima i koži pri zauzimanju pasivnog položaja određenih delova tela. Kinestezija predstavlja osećaje nastale usled kretanja delova tela, jednih u odnosu na druge. Za kontrolu mišićnih aktivnosti, CNS mora da dobija stalne povratne informacije o trenutnoj dužini i sili u mišićima i o brzini promene ovih parametara, Te informacije obezbeđuju mišićna ili neuromišićna vretena. Mišićna vretena su kinestetički receptori koji se nalaze u skeletnim mišićima. Raspored u mišiću im je različit. Pojavljuju se pojedinačno ili u "tandemu" sa Goldzijevim tetivnim organom. Svako vreteno se sastoji od 3-12 mišićnih vlakana koja nemaju izražene poprečne pruge i nazivaju se intrafuzalna vlakna. Krajevi intrafuzalnih vlakana su kontraktilni. Srednji deo je receptorni i ne može da se kontrahuje. U srednjem delu se nalaze primarni i prstenasto-spiralni završeci eferentnih neurona čija vlakna (tipa Ia) prenose informacije brzinom od 100 do 120 m/s. Sa svake strane primarnih završetaka nalaze se sekundarni završeci koji pripadaju tanjim aferentnim, tipa II i prenose impulse brzinom od 30 do 70 m/s. Primarni i sekundarni završeci su mehanoreceptori osetljivi na promenu duzine intrafuzalnih vlakana. Istezanje mišića izaziva depolarizacioni receptorni potencijal u senzornim završecima, koji zatim stvaraju akcioni potencijal u aferentnim vlaknima tipa Ia i II. S obzirom da intrafuzalna vlakna leze paralelno sa ekstrafuzalnim vlaknima, istezanje mišića isteže ekstrafuzalna i intrafuzalna vlakna. Nastala deformacija primarnih završetaka izaziva aferentno pražnjenje u senzornim vlaknima Ia. Istovremeno sekundarni završetak se prazni u senzorno vlakno tipa II. Ovo aferentno pražnjenje iz vretena izaziva motorni odgovor, odnosno kontrakciju istegnutog mišića. Kada se mišić skrati, skrate se ili opuste i intrafuzalna vlakna i prestaje istezanje srednjeg receptornog dela vretena. Usled toga smanji se ili potpuno prestane pražnjenje vretena. Primarni senzitivni završeci vretena trebali bi svojim impulsima da obaveštavaju spinalne i supraspinalne motorne centre o trenutnim vrednostima dostignute dužine mišića, kao i o brzini kojom je ona izvedena, dok bi sekundarni nervni završeci dostavljali pretežno podatke o dužini mišića u datom trenutku izvođenja neke motoričke strukture. U zglobovima se nalaze Pačinijevi i Rufinijevi receptori. Prvi reaguju na spoljni ili unutrašnji pritisak na okolna tkiva mišića, tetiva i kapsule zgloba, i smatra se da osećaju pasivne
polozaje delova tela u prostoru, dok se drugi aktiviraju pri pokretima u zglobovima, i mogu da registruju pokrete i polozaje u zglobu. Aferentna vlakna prave sinapse u kičmenoj moždini, a neuroni drugog reda šalju aksone ushodnim putevima do cerebeluma, talamusa i senzornog dela kore mozga. Svaki odgovarajući senzitivni završetak nadgleda određeni ograničeni deo celokupnog obima pokreta, što bi moglo da znači da je specifičan za određeni ugao u celom pokretu. Da bi se stekao osećaj o celom pokretu, CNS mora da integriše impulse iz pojedinačnih uglova u kojima su određeni receptori najosetljiviji, i u kojima je njihova frekvenca impulsa najveća. Sl. Goldzijev tetivni organ (Preuzeto iz Exercise Physiology. Mcardle, W. et all. 1996)
Goldžijev tetivni organ reaguje na naglo i veliko istezanje mišića . On se deformiše pod dejstvom napetosti u tetivi nastalom kontrakcijom mišića, pri čemu dolazi do njegovog pražnjenja. Uglavnom je vretenastog oblika i sastoji se od snopova kolagenih vlakana. Jednim krajem je pričvršćen za pojedinačne tetive malih snopova mišićnih vlakana a drugi kraj se nastavlja sa mišićnom aponeurozom ili tetivom. Na taj način receptor je postavljen u seriji sa grupom mišićnih vlakana. U slučajevima kada dođe do velikog (posebno preteranog) istezanja mišića, koje može da dovede njegovog oštećenja, nastaje refleksna inhibicija pražnjenja motoneurona preko aktivacije inhibitornih interneurona u kičmenoj moždini, koja nastaje zbog nadražaja Goldzijevog tetivnog organa u tetivama i ligamentima. Smatra se da su tetivni organi izuzetno važni za pružanje povratnih informacija u odnosu na napetost koju izaziva mišić. Aktivnost tetivnog organa, kako se to moglo zapaziti iz izloženog, je zaštitna kako za sam mišić sa kojim je povezan tako i za celu funkcionalnu mišićnu grupu. Smatra se da su najprimarniji kinestetički senzori: mišićna vretena, receptori u zglobovima i tetivama i mehanoreceptori u koži. Najverovatnije je da se najveći broj informacija o položaju u zglobu dobija iz mišićnih vretena. Impulsi iz ovih receptora integrišu se u CNS-u kako bi se dobile informacije o položaju na osnovu brzinske komponente pražnjenja.
Sažetak: U ljudskom telu ima više od 430 skeletnih mišića. Svi oni svojom kontrakcijom deluju na koštano-zglobni sistem poluga i tako ostvaruju pokrete. Ovo se dešava zahvaljujući pretvaranju hemijske energije iz ATP-a u mehaničku energiju. Lokokomotorni sistem (lat. Locus=mesto, i motio=kretanje) se sastoji od koštano-zglobno-mišićnog aparata (izvršioca) i delova nervnog sistema (naredbodavca). Poprečnim presekom može se videti da svaki skeletni mišić ima sledeće delove: 1. mišićni trbuh; 2. epimysium; 3.perimysium; 4. endomysium; 5. fasciculus (snop); 6. mišićno vlako (miofibrili sa miofilamentima),7. membranu mišićnog vlakna (sarcolemma); 8. sarkoplazmu (sarcoplasma); 9. jedra. U sarkoplazmi se nalaze kontraktilni proteini, enzimi, masti i dosta glikogena. Pored jedra nalaze se i mnoge druge specijalizovane organele. Vlakno prožima sistem kanala i šupljina (vezikula) koji se naziva sarkoplazmatični retikulum. Miofibrili tanka vlakna (oko 1 mikron u prečniku) se sastoje od još tanjih vlakanaca tzv. miofilamenata (niti). Miofilamenti se sastoje uglavnom od dve belančevine (proteina): aktina i miozina, koji su odgovorni za nastanak kontrakcije. Pored navedenih belančevina treba ubrojiti i mioglobin (protein sličan hemoglobinu koji vezuje kiseonik i služi kao depo kiseonika). Oko 75% mase skeletnog mišića čini voda, 20% proteini i ostalih 5% čine mineralne soli (kalijum, natrijum, hlor, kalcijum, magnezijum, fosfati), glikogen, masti. Tokom aktivnosti u mišićima se stvaraju produkti metabolizma (katabolizma): ADP, urea, mlečna kiselina i dr. Histološka istraživanja svetlosnim mikroskopom su na poprečnom preseku skeletnih mišića pokazala svetle I trake i tamne A trake. Z linije presecaju A traku na pola i one se spajaju sa sarkolemon. Prostor između Z linija naziva se “sarkomera”. Unutar sarkomere su niti aktina i miozina koje se delimično preklapaju, odgovorne su za nastanak mišićne kontrakcije. Centralni deo sarkomere naziva se H zona. Kontrakcija (contraho=skupiti) ili grčenje mišića je proces skraćivanja mišića pri čemu dolazi do ispoljavanja sile na njegovim krajevima (tetivama). Ova sila se prenosi na kosti za koje su tetive srasle (hvatišta mišića) i tako preko zglobova dolazi do pomeranja poluge. Mehanizam mišićne kontrakcije nije do kraja razjašnjen. Danas je opšte prihvaćena teorija “klizajućih niti” (sliding-filament theory). Pretpostavka je da se mišić produžava i skraćuje zato što tanke i debele niti klize jedna preko druge bez promene svoje dužine. Tanke niti se uvlače dublje u zonu A pri grčenju a izlaze pri relaksaciji. Nervni impuls dovodi do depolarizacije mišića koja nastaje dejstvom acetilholina na postsinaptičku membranu, što je uslov da nastane kontrakcija. Oslobađanje jona Ca++ iz sarkoplazmatičkog retikuluma pokreće važne reakcije kao što je formiranje kompleksa aktomiozina, a koji se ostvaruje pokretanjem ukrštenih mostova (glavica) miozina. Za ovaj proces je neophodna energija koja se dobija iz molekula ATP-a uz prisustvo enzima miozin ATPaze. Prema brzini kontrakcije, snazi koju ispoljavaju i otpornosti na zamor, mišićna vlakna se klasifikuju u tri grupe: A. Tip I-crvena, sporo kontahujuća, otporna na zamor, tzv. SO (slowoxidative) ili spora oksidativna vlakna; B. Tip Iia-prelaznog tipa, tzv. FOG-(fast-oxidative-glycolytic);
C.
Tip Iib-bela vlakna, brza, velike snage i neotporna na zamor, tzv. FG (fastglykolytic).
Glavni kontrolor motoričke aktivnosti je motorna kora mozga. Mozak i kičmena moždina zajedno čine centralni nervni sistem (CNS). CNS je sastavljen od dve vrste ćelija-neurona i glije. Neuroni su ćelije koje stvaraju nervne impulse i prenose na ostale neurone i periferne organe. Glijalne ćelije su male potporne ćelije koje osiguravaju normalni metabolizam nervnog tkiva. Neuron prima signale preko kratkih nastavaka (dendrita), gde se preko specijalnih spojničkih mesta (sinapse) informacija prenosi oslobađanjem hemijskog posrednika (neurotransmitera). Sa tela nervne ćelije (soma) poruka se preko dugih nastavaka (aksoni) prenosi dalje na dendrite neurona ili efektorne organe na periferiji, mišiće i žljezde. Neuroni koji regulišu naše pokrete i voljnu aktivnost nazivaju se motoneuroni.. Motoneuroni su posebna vrsta neurona koja se nalazi u motornoj kori velikog mozga (gornji ili centralni motoneuroni). Inervaciju skeletnih (ekstrafuzalnih) mišićnih vlakana vrše tzv. alfa motoneuroni, koji daju krupna alfa nervna vlakna i čija je brzina provođenja impulsa 70-120 m/s. Aksoni putuju u sklopu perifernih nerava do skeletnih mišića. U proprioceptivne i kinestetičke receptore spadaju: mišićno vreteno, Pačinijevo telašce, Rufinijev receptor, Merkelove ploče, slobodni nervni završeci i Goldzijev tetivni organ. Propriocepcija su senzorne informacije nastale stimulacijom mehanoreceptora u mišićima, zglobovima i pri pasivnom zauzimanju delova tela u određeni položaj. Kinestezija predstavlja osećaje, nastale usled kretanja delova tela jednih u odnosu na druge. Za kontrolu mišićnih aktivnosti, CNS mora da dobija stalne povratne informacije o trenutnoj dužini (refleks na istezanje tzv. stretch reflex), sili u mišićima i o brzini promene ovih parametara. Te informacije obezbeđuju mišićna ili neuromišićna vretena. Mišićna vretena su kinestetički receptori koji se nalaze u skeletnim mišićima. Raspored u mišiću im je različit. Pojavljuju se pojedinačno ili u "tandemu" sa Goldzijevim tetivnim organom U zglobovima se nalaze Pačinijevi i Rufinijevi receptori. Prvi reaguju na spoljni ili unutrašnji pritisak na okolna tkiva mišića, tetiva i kapsule zgloba. Smatra se da osećaju pasivne položaje delova tela u prostoru. Rufinijevi receptori se aktiviraju pri pokretima u zglobovima i mogu da registruju pokrete i položaje u zglobu. Sl. Integralni model motoričkog funkcionisanja (Modifikovani model Momirovića i sar. 1985)
Legenda: Funkcionalne jedinice motoričkih regulatora: RTK- regulator trajektorije kretanja RS- regulator snage
SRT-sinergijski regulator i regulator tonusa RI-regulator izdržljivosti
Funkcionalne jedinice kognitivnih procesa: I-receptivni prostor P-paralelni procesor
G-centralni kognitivni prostor S-serijalni procesor
Funkcionalne jedinice konaktivnih regulatora: δ-regulator za koordinaciju regulativnih funkcija R-receptorski sistem CL-časovnik B-kratkotrajna memorija Mm-motorička memorija E-efektorski sistem
ε-regulator aktiviteta T-ulazni TM-merač vremena M-dugotrajna memorija K-kinetički (motorički) procesor
Kiberneticki model motoričkog funkcionisanja pokazuje da su integralne motoričke manifestacije regulisane preko CNS-a. Svi motorički regulativni mehanizmi su smešteni u određenim fiziološkim regijama pojedinih delova CNS-a (mali mozak, hipotalamus, kora velikog mozga (motorička memorija )) koji su odgovorni za energetsku regulaciju (intenzitet i trajanje eksitacije (kontrakcije)), regulaciju kretanja (sinergijsku regulaciju, regulaciju tonusa i regulaciju trajektorije kretanja). CNS je centralni regulator svih mogućih složenih i svrsishodnih kretanja. U prethodnom tekstu je objašnjeno koji su to nervni putevi i procesi kojima se ostvaruje ovako složena funkcija.
Studijska pitanja: 1. 2. 3. 4. 5. 6. 7. 8. 9.
Kako se nazivaju različiti delovi neurona? Koji su delovi glavne funkcije nervnog sistema? Objasni membranski potencijal u miru. Šta je uzrok tome? Kako se on održava? Opiši akcioni potencijal. Šta se dešava pre uspostavljanja akcionog potencijala? Kada je on uspostavljen, koji je redosled dešavanja? Objasni kako se električni impuls prenosi od presinaptičkog neurona na postsinaptički neuron. Opiši sinapsu i neuromišićni spoj. Kako se stvara akcioni potencijal u postsinaptičkom neuronu? Koji moždani centri imaju glavnu ulogu u kontroli pokreta, i koje su njihove uloge? Kako se razlikuju simpatički i parasimpatički sistem? Koji je njihov značaj u fizičkoj aktivnosti? Objasni kako se vrši pokret, kao odgovor na dodir toplog objekta?
10. Kakav je značaj propriocepcije i kinestezije u motoričkoj aktivnosti? 11. Objasni ulogu mišićnog vretena u kontroli mišićne kontrakcije. 12. Opiši ulogu Goldžijevog tetivnog organa u kontroli mišićne kontrakcije. 13. Šta je motorna jedinica i kako se formira?
POGLAVLJE XI
BIOENERGETIKA SPORTSKOG TRENINGA
«Ljudsko telo je mašina koja sama navija svoje opruge: živa je to slika večitog kretanja”. Ž.O.Lametri (1709-1751)
Ključni termini ----------------------------------------Bioenergetske sposobnosti sportista Bioenergetski procesi Fizička radna sposobnost Aerobni procesi Maksimalna aerobna moć (VO2max) Stabilno stanje RQ Anaerobni procesi Međuzavisnost aerobnih i anaerobnih procesa
Bioenergetske sposobnosti sportista
O
d polovine XIX veka, kada su započeta prva istraživanja bioenergetskih procesa u toku mišićnog rada, pa do današnjih dana naučna saznanja o energetskom kapacitetu čoveka daleko prevazilaze okvire fundamentalnih medicinskih istraživanja. Mnoga istraživanja novijeg datuma ispitujući dinamiku bioenergetskih procesa u toku mišićnog rada i u fazi oporavka, energetske zahteve u sportskim disciplinama, proučavajući efekte specifičnog treninga na bioenergetske sposobnosti sportista itd. pružaju odgovore na mnoga pitanja od velike praktične važnosti za sportski trening. Od prvih istraživanja i merenja potrošnje kiseonika (Krogh, 1919., Hill, 1923., Margaria, 1933., Dill, 1936.) decenije nakon 50-tih godina bile su bogate istraživanjima aerobnog kapaciteta, započetim od Astrand-a (1954). Saznanje koje potiče od 1934. godine od strane Lohmann-a, da su adenozintrifosfat (ATP) i kreatin fosfat (CP) jedinjenja bogata energijom neposredno odgovorna za rad mišića ( 70-tih godina i dubljim poznavanjem i merenjem anaerobnog kapaciteta), omogućilo je sistemski, integralni pristup izučavanju bioenergetskih sposobnosti sportista. Potvrđeno je da u trenažnoj tehnologiji samo takav pristup ima značaj, budući da jedino on omogućuje optimalnu željenu transformaciju i usavršavanje energetskog metabolizma sportiste. Rezultati mnogobrojnih ispitivanja su pokazala da ni jedna elementarna funkcija u organizmu ne može da se izvrši bez prometa energije. U specifičnoj motoričkoj aktivnosti sportista i njenoj efikasnosti, glavnu ulogu igraju faktori vezani za energetski metabolizam, jer je podražavanje visokog nivoa mišićne aktivnosti povezano sa potrebom stalnog dopremanja energije. Zato se, razmatrajući bioenergetiku celog organizma pri mišićnoj aktivnosti, mnogo govori o veličini energetskih rezervi mogućih za mobilizaciju i o regulaciji tempa njiohovog iskorišćavanja, u zavisnosti od uslova i karaktera specifične motoričke aktivnosti. Funkcionalna sposobnost sportiste da izvrši specifičan rad u trenažnim i takmičarskim uslovima, po dosadašnjim saznanjima zavisi od tri osnovna složena mehanizma. To su:
A) Transport energije (aerobni procesi); B) Korišćenje lokalnih energetskih rezervi u mišiču (anaerobni procesi); C) Neuralna komponenta-kao regulativni faktor. U biohemiji sporta, aerobni i anaerobni procesi (obuhvaćeni u okviru regulacionih funkcija prva dva mehanizma) nazivaju se bioenergetske sposobnosti sportista. One imaju jasno definisane kriterijume i razrađene trenažne metode sa biohemijskom osnovom, (vidi poglavlje 7) koje stimulišu tačno određene metaboličke procese. Kriterijumi su: intenzitet, kapacitet i efikasnost. Energetske sposobnosti su: anaerobne alaktatne, anaerobne laktatne i aerobne (vidi tabelu). Tab: Bioenergetski kriterijumi fizičke radne sposobnosti sportista Volkov, 1990 (prema Brdariću, 1991.). ENERGETSKE SPOSOBNOSTI
ENERGETSKE SPOSOBNOSTI
KRITERIJUMI INTENZITET
Anaerobne alaktatne Maksimalni anaerobni intenzitet,brzina razlaganja makroerga (P/t)
Anaerobne laktatne Brzina akumulacije mlečne kiseline (HL/t), brzina izdvajanja viška CO2 (Exc. CO2)
KAPACITET
Opšti sadržaj CP u mišićima, veličina alaktatnog O2 duga
EFIKASNOST
Brzina otplate alaktatnog O2 duga
Maksimum akumulacije mlečne kiseline u krvi. Maksimalne promene pH. Maksimalni O2 dug Mehanički ekvivalent mlečne kiseline (W/HL)
ENERGETSKE SPOSOBNOST I Aerobne Maksimalna potrošnja kiseonika (VO2max), kritični intenzitet (Wkp) Ukupna O2 potrošnja za vreme vežbanja O2 ekviva. rada, prag anaerobnog metabolizmaanaerobni prag (ANP)
Svaka od ovih sposobnosti ima svoja tri kriterijuma. Za potpun uvid u funkcionalnubioenergetsku sposobnost pojedinca, potrebna je detaljna dijagnostika sve tri sposobnosti po svim kriterijumima. Iz tabele se vidi da je za određivanje anaerobne alaktatne sposobnosti potrebno utvrditi brzinu razlaganja kreatin fosfata (CP), za kapacitet utvrditi opšti sadržaj CP-a u mišićima ili izmeriti veličinu alaktatnog kiseoničkog duga (O2 dug), za anaerobnu alaktatnu efikasnost odgovorno je vreme otplate alaktatnog O2 duga. Anaerobno laktatni intenzitet određuje se brzinom akumulacije mlečne kiseline (HL) ili izdvajanjem viška ugljen dioksida (Exc.CO2), kapacitet se određuje merenjem maksimalne koncentracije mlečne kiseline (HL) u krvi (La max.) i/lii maksimalne promene mlečne kiseline i/ili maksimalnog O2 dug. Za anaerobnu laktatnu efikasnost odgovoran je mehanički ekvivalent za mlečnu kiselinu (HL) tj. rad (W) izvršen po mmol/HL. Aerobni intenzitet se ocenjuje veličinom maksimalne potrošnje kiseonika (VO2max), kapacitet - ukupnom potrošnjom O2 za vreme rada, a aerobna efikasnost nivoom anaerobnog metabolizma-anaerobnim pragom (ANP). Iz ovoga je već sasvim jasno da se radi o jednoj vrlo složenoj strukturi koja predstavlja produkt potencijalnih-unutrašnjih mogućnosti organizma (funkcionalnih - metaboličkih sposobnosti), a koji preko svojih interakcijskih odnosa imaju velik uticaj na adaptacione procese koji se javljaju
kao odgovor na specifičan tip i karakter trenažnog opterećenja. Globalno sagledavanje sistema funkcionalnih-bioenergetskih sposobnosti dozvoljava da se efektivnost toga sistema pripiše njegovoj biološkoj moći-faktorima unutrašnjeg potencijala (genetičkog-od kojih zavisi struktura i funkcija regulativnih funkcija tj. nervni sistem) i faktora izlaza kao produkta aktuelnog potencijala (genetičkog u interakciji sa stimulusima iz okruženja-trenažnim nadražajima). Svaki trenažni nadražaj ili stimulus koji deluje na subkortikalne (u prvom redu na hipotalamičke) i kortikalne strukture mozga, ima svoj genetski mehanizam i individualno stečeni mehanizam-kao produkt dinamičke adaptacione mogućnosti bioenergetskih sposobnosti organizma. Na račun karaktera i veličine trenažnih stimulusa i selektivnog razdraženja centralnih elemenata različitog nivoa, pojavljuju se i određene kombinacije (reakcije) izvršnih organa i centralno-perifernih pribora nervnog sistema, u cilju postizanja što efikasnijeg konačnog motoričkog izlaza.
Bioenergetski procesi Bioenergetski procesi u toku trenažnih i takmičarskih aktivnosti zavise od intenziteta, vrste, karaktera i trajanja rada, aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportiste. Za vreme fizičkih napora energija se dobija iz tri osnovne faze metaboličkih promena (kako je to prikazano u tabeli) u okviru kojih postoji više prelaznih faza u kojima se uključuju različiti supstrati kao izvori energije. Svaki od ovih supstrata ima različitu brzinu i količinu oslobađanja energije.. Prve dve metaboličke faze se dešavaju bez učešća kiseonika, a treća uz njegovo korišćenje. Jedan od anaerobnih procesa se zasniva na razlaganju, u mišićima u energetskom pogledu, bogatih jedinjenja adenozin-trifosfata (ATP) i kreatin fosfata (CP)-nelaktatni anaerobni procesi. Drugi je glikoliza-razlaganje ugljenih hidrata uz stvaranje mlečne kiseline (HL). Za vreme trećegaerobnog procesa, energija potiče iz oksidacije ugljenih hidrata i masti. Svaki od pomenutih procesa odlikuje se specifičnim kinetičkim parametrima i protiče na drugačiji način u različitim karakterima napora. Adaenozin-trifosfat (ATP) predstavlja jedini neposredni donor energije za bilo koju aktivnost u organizmu. Zbog toga se ovo jedinjenje i naziva "energetska valuta" organizma. Svi ostali biohemijski procesi kod kojih se oslobađa energija, usmereni su ka održanju fiziološke koncentracije ATP-a u ćeliji tj. služe isključivo za resintezu ATP-a. Kao neposredni izvor energije za mišićni rad služi reakcija razlaganja ATP-a. Molekula adenozintrifosfata sastoji se od purinske baze adenina, šećera riboze i tri u lanac povezane fosfatne grupe. Hidrolizom ATP-a, odnosno hidrolitičkim odvajanjem jedne fosfatne grupe pomoću enzima, oslobađa se energija (34 kJ po molu ATP-a), koja se u procesu mišićne kontrakcije pretvara u mehanički rad i pri čemu nastaje adenozin-difosfat (ADP). U procesu mišićne kontrakcije sinteza ATP-a je u stalnoj vezi sa kataboličkim procesima, te je na taj način sadržaj ATP-a u mišićima relativno postojan. U mišićnoj ćeliji raspoloživa količina ATP-a je dovoljna za održanje maksimalne mišićne kontrakcije u trajanju od svega 2 do 3 sekunde. U običnim uslovima resinteza ATP-a se odvija putem aerobnih reakcija. Pri napornom mišićnom radu, kada je dovođenje kiseonika mišićima nedovoljno, u ćelijama se istovremeno pojačavaju i anaerobni procesi resinteze ATP-a i to preko reakcije kreatinfosfokinaze (CPK), miokinazne reakcije i glikolize. Zajedno sa ATP-om, u mišićima se nalazi drugo makroenergetsko fosforno jedinjenje-kreatin fosfat (CP). Već i najmanja potrošnja ATP-a u ćeliji, pokreće energiju iz CP-a za sintezu novog ATP-a. Pri tome 1 mol CP oslobađa 40 kJ. Sam CP sintetiše se kada u ćeliji ima više ATP-a
nego što je potrebno. To se dešava u toku resinteze ATP-a iz hranljivih materija. Zbog toga kreatin-fosfat i nazivaju puferom adenozin-trifosfata. Rezerve CP-a u mišićima su takođe ograničene. Ovakav put resinteze ATP-a, iako vrlo efikasan, može ostvariti vrlo kratko vreme (20 do 30 sekundi). Sa kontraktilnim proteinom aktinom, tesno je vezan enzim kreatinfosfokinaza koji katalizuje reakciju prefosforilacije između CP-a i adenozin-difosfata (ADP). Reakcija kreatinfosfokinaze se uključuje u proces resinteze ATP-a u momentu početka mišićnog rada i teče maksimalnom brzinom, sve dok rezerve CP-a ne budu znatnije iscrpljene. Reakcija kreatinfosfokinaze čini biohemijsku osnovu lokalne mišićne izdržljivosti. Ima presudnu ulogu u energetskom obezbeđenju kratkotrajnih napora maksimalnog intenziteta. Čim reakcija kreatinfosfokinaze u toku mišićnog rada prestane da obezbeđuje resintezu ATP-a odgovarajućom brzinom, povećava se koncentracija slobodnog ADP-a. Tada osnovnu ulogu u resintezi ATP-a počinje da preuzima anaerobna glikoliza. Glikoliza predstavlja prvu fazu u razgradnji glukoze, pri čemu se energija za resintezu ATP-a oslobađa u anaerobnim uslovima. Tokom glikolize glukoza se troši krajnje neekonomično, pošto efikasnost ovog biohemijskog lanca iznosi svega 29%. Tako od 235 kJ oslobođene energije samo 67 kJ se iskoristi za stvaranje 2 molekula ATP-a, a ostatak prelazi u toplotu. Metabolički kapacitet glikolize, koji zavisi od mišićnih rezervi ugljenih hidrata i sistema pufera koji stabilizuju pH ćelije tj. homeostatske uslove organizma, omogućuju održavanje zadatog intenziteta vežbanja u intervalu od 30 sec. do 2,5 minuta. Kao i svaka druga organska kiselina, mlečna kiselina se razlaže na jone laktata i H+. Zbog toga se koncentracija izražava brojem molova laktata na litar krvi (mmol/l). Razgradnjom glukoze, preko niza međuprodukata, nastaje pirogrožđana kiselina. Dalja sudbina pirogrožđane kiseline zavisi od prisustva kiseonika. U anaerobnim uslovima (preuzimanjem atoma vodonika iz NADH) transformiše se u mlečnu kiselinu, a u aerobnim razgrađuje intramitohondrijalno u Krebs-ovom ciklusu. Sve sportske discipline zahtevaju energiju iz visokoenergetskih fosfata. Mnogima je ovaj način stvaranja energije osnovni (npr. skokovi, dizanje tegova, kratki sprintevi, plivanje na 50m, skokšut, servis i sl.). Za discipline (trčanje na 200m. i 400m, plivanje 100m. i 200m i dr.) dominantan izvor energije je glikoliza. U aerobnim procesima u dugačkom lancu biohemijskih reakcija, uz prisustvo kiseonika oslobađa se energija za resintezu ATP-a. Aerobnim putem oslobođena energija omogućava da se rad srednjeg ili umerenog intenziteta može obavljati satima. Oksidativnim procesima moguće je dobiti energiju iz širokog kruga složenih jedinjenja (ugljeni-hidrati, masti, belančevine), ali sa znatno manjom brzinom od anaerobnih procesa. Kao konačan produkt aerobnog metabolizma nastaju ugljen-dioksid (CO2), metabolička voda (H2O) i energija. Oksidacija ugljenih-hidrata u mitohondrijama započinje sa nivoa pirogrožđane kiseline, pri čemu jedna molekula potpuno razgrađene glukoze oslobodi energiju za resintezu 38 molekula ATP-a. Beta oksidacijom masnih kiselina nastali acetil Co-A dalje se razgrađuje u Krebsov-om ciklusu, čime se ostvaruje regeneracija ATP-a iz masti. Ovo je veoma značajna prilikom dugotrajnih naporima, čiji intenzitet ne prelazi 70% od maksimalnog. Proteini predstavljaju treću grupu hranljivih materija koje učestvuju u ukupno stvorenoj energiji sa svega 2-3%. Postaju značajni u naporu tek u stanju negativnog bilansa, što je krajnje štetno za mišićni sistem.
Tab. Energetski supstrati i njihove karakteristike Supstrat
Procesi
Ograničenje
Brzina stvaranja
CP Glikogen ili glukoza Masne kiseline Izvor energije
Anaerobno/alaktatni Anaerobno/laktatni Aerobno/alaktatni
Vrlo limitirano Limitirano Nelimitirano
Anaerobno alaktatno
Energija iz Stvaranje energije Vreme Produkt Naziv Aktivnost Primer u sprintu Kapacitet
ATP/CP Direktna energija 6-8 sec Ne produkuju se La Fosfatni sistem Maksimalna Kratki sprintevi Sprinterski kapacitet
Anaerobno laktatno Glikolize 2-3 mmol ATP 6-8 sec do 2-3 min Laktati (La) Laktatni sistem Kratka forsirana Trčanje 400 do 800 Laktatna tolerancija
energije Vrlo brzo Brzo Vrlo sporo Aerobno alaktatno Reakcije sa O2 36 mmol ATP Duže od 2-3 min Ne produkuju se La Kiseonički sistem Duga-lagana Duge distance Izdržljivost
Tab. Kvaliteti tri sistema ATP sinteze Sistem Anaerobni ATP/CP sistem Sistem mlečne kiseline
Hrana ili hemijska supstanca Kreatin fosfat
Potreba za kiseonikom Ne
Brzina
Produkcija ATP-a
Maksimalna
Mala, limitirana
Glikogen (glukoza)
Ne
Velika
Mala, limitirana
Glikogen, masti, proteini
Da
Mala
Velika, limitirana
Aerobni O2 sistem
Tab. Maksimalna opterećenja u zavisnosti od trajanja u relaciji sa energetskim izvorima Trajanje
Klasifikacija
Izvor energije
Obeležje
1-5 sec 6-8 sec 9-45 sec 45-120 sec
Anaerobno/alak. Anaerobno/alak. Anaerobno/alak. + anaerobno/laktatno
ATP ATP+CP ATP,CP+mišićni glikogen Mišićni glikogen
120-240 sec
Anaerobno laktatno
Mišićni glikogen
240-600 sec
Aerobno + anaerobno laktatno Aerobno
Mišićni glikogen + masne kiseline
Visoka produkcija laktata Sa povećanjem trajanja, produkcija laktata opada Veće uključivanje masnih kiselina, povećava izdržljivost
Sažetak varijanti izvora energije a. ATP = DP + energija b. CP + ADP = creatin + ATP c. glukoza + ADP = mlečna kiselina + ATP d. glukoza + O2 + ADP = voda, CO2 + ATP e. masti + O2 + ADP = voda, CO2 + ATP
anaerobno, alaktatno anaerobno, alaktatno anaerobno, laktatno aerobno, alaktatno aerobno, alaktatno
ATP-CP/fosfatni sistem/ = a + b
Anaerobna glikoliza/laktatni sitem/ = c Aerobna glikoliza/kiseonički sistem /= d + e
Respiratortni količnik (RQ ili R) Respiratorni količnik predstavlja odnos između oslobođenog CO2 i utrošenog O2 u jedinici vremena- (RQ = produkcija CO2/potrošnja O2). Zavisi od vrste hranljivih materija koje u trenutku određivanja RQ sagorevaju u organizmu. Pri sagorevanju ugljenih hidrata RQ = 1, masti 0.70, a belančevina 0.83 (vidi tabelu). Pri sagorevanju sve tri vrste organskih materija, RQ = 0.82.
Određivanje RQ značajno je radi određivanja bazalnog metabolizma, energetske potrošnje u normalnim uslovima rada, tokom specifičnih karaktera opterećenja i uticaja spoljašnje sredine. Količina oslobođene energije pri utrošku jednog litra kiseonika zavisi od prirode materija koje se razgrađuju u organizmu. Napomena: Anaerobni prag se postiže na vrednostima RQ oko 1.00. Nakon toga počinje dominantno sagorevanje ugljenih hidrata u anaerobnim uslovima. Tab. Respiratorni koeficijent za određenu hranljivu materiju
RQ za ugljene hidrate C6H12O6 + 6O2 – 6CO2 + 6H2O RQ = 6CO2 / 6O2 = 1.00
RQ za masti C16H32O2 + 23O2 – 16CO2 + 16H2O RQ = 16CO2 / 23O2 = 0.696 ili 0.70 RQ za proteine C72H112N2O22S + 77O2 – 63CO2 + 38H2O + SO3 + 9CO(NH2)2
Albumin, urea RQ = 63CO2 / 77O2 = 0.818 ili 0.82
Fizička radna sposobnost Fizička radna sposobnost pojedinca predstavlja vrlo integralan-kombinovan rezultat velikog broja različitih funkcija. U sportu je nemoguće iskazati ovu sveobuhvatnost nekom formulom, jer su vidovi maksimalne radne sposobnosti sportiste u različitim sportskim granama i disciplinama malo nalik jedni na druge. Specifičnu fizičku radnu sposobnost sportiste koji teži visokim sportskim dostignućima, u prvom redu određuje prirodna obdarenost, odnosno genetički faktori. Samo uz pretpostavku da postoji ova obdarenost, optimalni i naporni treninzi će doprineti visokim rezultatima. Delimično objašnjenje za stalno povećanje rekorda u sportu jeste, da se sve više u u trku za rekordima uključuju genetski predisponirane osobe. Ovo podrazumeva i pogodna konstitucija, koja je potrebna za određenu sportsku disciplinu, a genetski je visoko određena. Uz sve ovo, treba napomenuti bolju tehniku i opremu, koji su kao rezultat napretka tehnologije znatno doprineli poboljšanju sportskog rezultata. Fizički radni kapacitet određen je procesima koji daju energiju. U njima učestvuj: plućna ventilacija, minutni volumen srca i areterijsko-venska razlika u kiseoniku-određuje koliko se kiseonika može u plućima upiti u krv i koliko se kiseonika predaje tkivu. Koliko će ćelije iskoristiti dopremljenog kiseonika je jedan od presudnih faktora. Energetske mogućnosti organizma su najvažniji faktori koji određuju limite specifične fizičke radne sposobnosti sportiste. Često se (u suštini i dozvoljava) fizička radna sposobnost poistovećuje sa veličinom energetskog kapaciteta (aerobnog i anaerobnog). Da ona nije samo to, potvrđuju i prethodno iznete karakteristike uz koje treba dodati i psihičke faktore (motivaciju, stavove), godine i pol. Na fizički radni kapacitet mogu delovati nadmorska visina, pritisak, velika toplota i hladnoća, buka, zagađenost atmosfere i prirodne sredine, zračenja i dr. Sve to zajedno određuje fizičku radnu sposobnost sportiste u okviru koje se pod terminom kapacitetizražava celokupna raspoloživa energija, a terminom intenzitet, moć, snaga-energija oslobođena u jedinici vremena. Realno je zaključiti, da je nauka tek započela sistematsko istraživanje fizičkog radnog kapaciteta sportista i faktora koji učestvuju u njemu. Najviše se zna o aerobnim energetskim procesima. To ne čudi, kada se ima u vidu da su postupci za kvantitativno merenje prometa energije već dugo u upotrebi.
Aerobni procesi
Aerobni procesi predstavljaju proizvodnju energije za resintezu adenozintrifosfata(ATP) sagorevanjem organskih materija (masti, ugljenih hidrata i belančevina) uz pomoć kiseonika (O2), pri čemu se ne stvaraju sporedni proizvodi metabolizma koji bi doveli do pojave zamora. Zato se ovaj procesi naziva "čisto" stvaranje energije. Krajnji proizvodi aerobnog ćelijskog disanja su ugljen dioksid (CO2) i voda. Ovaj aerobni proces se odigrava u specijalno organizovanim organelama (delovi ćelije) koje se zovu mitohondrije, u tzv. ciklusu limunske kiseline (Krebsov ciklus)- vidi sliku. Tokom sportske aktivnosti koriste se samo ugljeni hidrati i masti. Belančevine se troše samo pri gladovanju, kada u organizmu nema više na raspolaganju ugljenih-hidrata i masti. Tada se iz belančevina stvara glikogen (proces glikoneogeneze koji reguliše hormon kore nadbubrežne žljezde - kortizol). Aerobni sistem je velik potrošač kiseonika. Pri maksimalnoj sportskoj aktivnosti potrošnja kiseonika raste u odnosu na mirovanje i do 20 puta (sa 200-300 ml/min na 4 l/min.). Aerobni energetski kapacitet, teoretski, izgleda da je neograničen. Međutim, oksidativni energetski izvori nisu apsolutno konstantni: energija koja se oslobađa za mehanički rad u ovim procesima eksponencijalno opada sa vremenom.
Sl. Krepsov ciklus – ciklus limunske kiseline odvija se u mitohondrijama (prema Mcardle, W. et all. 1996)
Na slici se vidi da u ciklusu limunske kiseline (Krebsov ciklus) učestvuje velik broj aerobnih enzima. Oni i Acetil-CoA kao zajednički supstrat razlaganja svih energetskih materija (ugljenih hidrata, masti i belančevina), razgrađuju se do krajnjih produkata oksidacije: ugljen-dioksida (CO2) i vode (H2O). Pri ovom procesu se oslobađa velika količina energije koja se najviše troši za skeletno-mišićni rad. Termin "aerobni kapacitet" označava opšti obim aerobnih metaboličkih procesa u organizmu čoveka. Za razliku od njega, termin "maksimalna potrošnja kiseonika" (VO2max), ili po anglo-saksonskim autorima "maksimalna aerobna moć" (maximal aerobic power) odnosi se na intenzitet aerobnih procesa. Ustvari predstavlja sposobnost organizma da u određenom trenutku utroši, za njega najveću moguću količinu kiseonika. Zbog međusobne visoke korelacije ova dva termina se često poistovećuju, tako da se VO2max koristi kao direktan pokazatelj aerobnog energetskog kapaciteta i kao najintegralniji parametar za procenu opšte radne sposobnosti čoveka. U svim sportskim disciplinama, posebno u disciplinama tipa izdržljivosti, procena veličine VO2max ima ogroman značaj. Poznato je da maratonci imaju veoma visok aerobni kapacitet (VO2max preko 80ml/kg/min) što im omogućuje resintezu i do 1,5 gram/mola ATP-a u minutu, i time visok sportski rezultat.
Maksimalna aerobna moć - VO2max Maksimalna aerobna moć ili potrošnja kiseonika (VO2max) se definiše kao najveći utrošak O2 koji jedna osoba može da ostvari tokom fizičkog rada. Maksimalna potrošnja O2 svakog pojedinca je dobar kriterijum za to u kojoj meri se razne fiziološke funkcije mogu prilagoditi povećanim metaboličkim potrebama pri opterećenju. U to su uključene funkcije: plućna ventilacija (VE), plućna difuzija, transport O2 i CO2 krvlju, srčana funkcija, vaskularno prilagođavanje (vazodilatacija u aktivnim i vazokonstrikcija u neaktivnim tkivima), efikasnost aktivnih mišića i dr. VO2max predstavlja meru maksimalnog aerobnog prometa energije i funkcionalnog kapaciteta kardiorespiratornog sistema. On govori kakva je sposobnost organizma da udahnuti vazduh pretvori u energiju. Sportista sa većim VO2max ima veći potencijal, posebno u sportovima tipa izdržljivosti. Faktori koji ograničavaju VO2max su centralni i periferni. Centralni ograničavajući faktor je maksimalni minutni volumen srca (MVSmax) -maksimalna količina krvi koju je srce sposobno ispumpati za jednu minutu i maksimalni sadržaj O2 u arterijskoj krvi. Ovaj poslednji podatak govori o sposobnosti krvi da primi O2. Zavisi od količine hemoglobina (Hb) tj. oksihemoglobina (HbO2)-količina zasićenog hemoglobina kiseonikom. Periferni ograničavajući faktor je difuzioni kapacitet O2 u tkivima. Zavisi od razlike u parcijalnom pritisku O2 (PO2) između kapilara i mitohondrija. Ovde se ubrajaju periferni protok krvi i enzimska aktivnost mišićnih ćelija, koji zavise od tipa mišićnih vlakana. Kako centralni tako i periferni ograničavajući faktori, u ogromnoj su zavisnosti od nasleđa, starosti, pola, mišićne mase uključene u rad, sastava tela, stanja treniranosti, tipa i karaktera trenažnih opterećenja. Jedno od praktičnih pitanja je: Da li se osoba rađa sa fiksnim VO2max? Potvrđeno je da, čak i sa najboljim trenažnim programom, poboljšanje funkcionalnih sposobnosti zavisi od genetskog potencijala jedinke. Geni igraju odlučujuću ulogu u sportskim aktivnostima koje zahtevaju visoke vrednosti VO2 max-a. Brojna istraživanja su dokazala da su aerobna sposobnost, udarni volumen srca, oksidativni kapacitet skeletnih mišića i oksidacija lipida, fenotipi koji se mogu promeniti treningom. Sve ovo igra ulogu u povećanju VO2max-a. Pokazalo se da postoje osobe koje uopšte ne reaguju na trening izdržljivosti, ima osoba koje slabo reaguju kao i osobe koje jako reaguju. Taj status je familijaran i određen je genetskim karakteristikama. Mnoge studije su pokazale da netreniran početnik može podići svoj VO2max 15-20% za samo 12-16 nedelja redovnog i pravilnog treninga. Kada jednom postigne visok nivo, povećanja su dalje mnogo teža, ili gotovo da ih i nema. Čak i kada se trenira kontinuirano preko cele sezone, VO2 max se može podići najviše 4-5%. Ako se ne trenira 3-4 nedelje, aerobni kapacitet se može smanjiti za čitavih 27-30%. Srećom, većina predhodnog VO2 max se može vratiti za 10 dana a dostići celokupan predhodni nivo VO2max-a za 30 dana redovnog treninga. Tačno je da u sportovima tipa izdržljivosti podizanje VO2 max znači i bolji rezultat. Podizanje VO2max za 5% ne prati i 5% bolji sportski rezultat, već će to biti 1-2%. Razlog za to je što veći intenzitet zahteva i više energije. Čak i 1% bolji rezultat je izuzetno značajan faktor u višegodišnjem treningu. Iz ovoga je jasno da se maksimalna aerobna moć mora procenjivati u odnosu na stanje treniranosti u trenutku merenja. Poboljšanja u velikoj meri zavise od trenutnog stanja treniranosti. Ako je početni aerobni kapacitet bio nizak, povećanje će biti veće.
Tab. Uticaj nasleđa na ispoljavnje nekih fizioloških funkcija (Prema Z. Nukolić, 1995.) Funkcija VO2max VO2max zajedno FS (max) Tip mišićnih vlakana Koncetracija mlečne kiseline max.
Pol m miž m m ž m
% nasleđivanja 93.4 95.9 85.9 99.5 92.2 81.4
Princip merenja VO2max je, da se savlađuje rad sa postepenim povećanjem opterećenja, kontinuirano bez pauza između dva uzastopna opterećenja ili diskontinuirano sa pauzama između opterećenja na različitim ergometrima (bicikl, tredmil, veslački, plivački, za trčanje na skijama) dok se ne dostigne plato u utrošku O2-ili nema razlike u utrošku O2 i ako se opterećenje povećava. Najbolji i najtačniji način za merenje VO2max-a je putem laboratorijiskog testiranja.. Za sportiste su važne direktne metode merenja VO2max-a. Postoje i druge metode, samo one nisu tako precizne. Kao orijentacija mogu biti od velike pomoći razni terenski testovi i formule pomoću kojih se procenjuje veličina VO2 max.
Stabilno stanje Stabilno stanje (Steady state), je takvo metaboličko stanje, pri kome je utrošak kiseonika jednak kiseoničkoj potrebi. Tada frekvenca srca, minutni volumen srca (MVS), plućna ventilacija i potrošnja kiseonika ostaju na istim vrednostima do kraja rada, pod uslovom da se ne menjaju intenzitet i tempo rada. Pri tome se izjednači energetska potreba organizma sa brzinom resinteze adenozin-trifosfata (ATP) putem aerobnog metabolizma. Sva energetska potraživanja su tada pokrivena oksidativnim mehanizmima koje obezbeđuje potrošnju kiseonika za vreme rada. U ovom stanju rad bi mogao da se produži u nedogled, tačnije dok se ne potroše rezerve glikogena, ne dođe do dehidratacije, do bolova u nogama itd. Na početku rada stabilno stanje se ne postiže odmah dostići već tek nakon adaptacije krvotoka, disajnog sistema i samih mišića (vidi poglavlje-Zagrevanje, Drugi deo knjige). Prilikom aerobnih treninga gornja granica stabilnog stanja (kada se još ne stvaraju laktati) se povećava i kod vrhunskih sportista iznosi znatno više od 70% od VO2max.
Anaerobni procesi Ovo je brza nezavisna prečica do energije. Stvara se preko dva energetska sistema: ATP-CP sistema (fosfageni) i laktatnog sistema (anaerobna glikoliza). Kreatin fosfat (CP) se nalazi u većim količinama u mišićima, a u manjim količinama i u nekim drugim ćelijama. Pri kontrakcijama mišića, što se brže razlaže ATP, to će se brže cepati molekuli CP-a da bi se oslobodila energija neophodna za resintezu ATP-a. Razgradnja 1 gram/mola CP-a oslobađa energiju potrebnu za resintezu 1 gram/mola ATP-a.
Fosfageni tj. ATP-CP sistem nema veliki kapacitet, jer su depoi ATP-CP u mišićima mali (dovoljni za maksimalni intenzitet u trajanju od oko 5-10 sec.). Velika brzina oslobađanja i trenutna raspoloživost energije ukazuju na neophodnost postojanja i aktiviranja ovog sistema pri sportskim naprezanjima tipa eksplozivne snage (skokovi, bacanja, dizanje tegova, boks, servis, šut itd.). Aktivnosti koje traju nekoliko sekundi a maksimalnog su intenziteta, zavise od ovog energetskog sistema. Laktatni sistem (anaerobna glikoliza) je drugi sistem nezavisan od dopreme kiseonika u ćelije. U ovom sistemu se energija neophodna za resintezu ATP-a crpi iz procesa razgradnje ugljenih-hidrata, ali samo do piruvične kiseline koja se zatim pretvara u mlečnu kiselinu (acidum lacticum). Za vreme intenzivnog rada glikoliza se tako brzo povećava da mitohondrije ne mogu da koriste piruvat dovoljno brzo, kako bi sprečile njegovo povećanje u mišićnom citosolu. Ovo dovodi do povećanog stvaranja laktata iz piruvata zbog niskog kapaciteta mitohondrija da mobilišu NADH i otpreme protone i elektrone do mitohondrijalnih koenzima, da bi se spojili sa O2 i H2O. To se dešava ako PaO2 (parcijalni pritisak kiseonika) potreban citohrom oksidazi dostigne kritične niske vrednosti. Tada dolazi do promena u ćelijskom redoks potencijalu i pretvaranja piruvata u laktat uz ubrazanu glikolizu. Nagomilavanje mlečne kiseline u velikim količinama, pri radu velikog intenziteta (npr. trčanje na 400m), dovodi do promene koncentracije vodonikovih jona u unutrašnjoj sredini tj. dovodi do acidoze . U organizmu se koncentracija H jona u telesnim (ekstracelularnim) tečnostima održava na stalnoj vrednosti (homeostaza) od pH = 7.4. Može da varira od pH =7.8 do pH =6.9. U prvom slučaju se radi o ekstremnoj alkalozi a u drugom o ekstremnoj acidozi. Acidoza je kiselo stanje telesne tečnosti u organizmu tj. visoka je koncentracija H jona u njima. Prirodno se javlja pri velikom intenzitetu rada zbog intenzivnijeg katabolizma i stvaranja CO2, više H jona zbog hidrolize ATP-a i anaerobne glikolize, oksidacije sumpora-S i fosfora-P u proteinima i formiranja fosforne i sumporne kiseline. Laktati dovode do mišićne hiperacidoze koja je subjektivno vrlo neprijatna i koja iznad određenog nivoa inhibiše mišićnu aktivnost. Ovo se dešava zbog usporene aktivnosti enzima koji regulišu kontraktilnu aktivnost mišića i brzinu anaerobne resinteze ATP-a (odnosi se pre svega na ATP-azu miofibrila, kreatinfosfokinazu (CPK) i osnovne enzime glikolize). Povećanje koncentracije laktata u sarkoplazmatičnom prostoru mišića, prate promene osmotskog pritiska. Pri tome voda iz ekstracelularnog prostora ulazi u mišićna vlakna, izaziva njihovo bubrenje i rigidnost. Znatne promene osmotskog pritiska u mišićima mogu da budu uzrok bolovima u mišićima. Soli piruvatne kiseline (piruvati) sporo prolaze kroz membranu mišićne ćelije, pretvaraju se u laktate (soli mlečne kiseline) koji lako difunduju kroz ćelijsku membranu u krv, zavisno od gradijentu koncentracije. U protivnom, došlo bi do nagomilavanja piruvata u ćeliji, povećanja kiselosti (acidoze) i brze pojave zamora mišića. Ulazeći iz aktivnih mišića u krv, mlečna kiselina stupa u reakciju sa puferskim sistemom bikarbonata, što dovodi do izdvajanja "nemetaboličkog viška CO2". Organizam se bori protiv ovakve narastajuće acidoze preko kompenzatornih mehanizama. Povećanje koncentracije vodonikovih jona i povećanje pritiska CO2 služi kao osnovni metabolički signal za respiratorni centar. Pri prelazu mlečne kiseline u krv, naglo se povećava plućna ventilacija i dovođenje kiseonika aktivnim mišićima. Sl. Enzimske reakcije u glikolizi (Prema Mcardle, W. et all. 1996)
Glikolizu kontroliše i u njoj učestvuje 10 anaerobnih enzima. Ovi enzimi kontrolišu hemiske reakcije u toku anaerobne razgradnje glukoze do piruvata. Mlečna kiselina je produkt anaerobne razgradnje glukoze tj. ona je nepotpuno sagorena glukoza koja sadrži u sebi znatnu količinu energije. Na slici je detaljno prikazan proces glikolize. Dobar sportista (posebno u disciplinama brzinske izdržljivosti) mora da ima visok stepen anaerobnih sposobnosti i da toleriše visoke nivoe laktata. Ta tolerancija na acidizu, zavisi od mnogih faktora(u prvom redu genetskih) ali se treningom može dovesti do visokog nivoa. Poznato je da se stepen anaerobnog metabolizma kod sportista, izražava koncentracijom laktata u krvi. Laktatni sistem je brz sistem, ali malo efikasan. Sagorevanjem 180 grama glikogena (polisaharid koji predstavlja depo glikoze u mišićima i jetri) resintetiše se samo 3 gram/mola ATP-a. Upotreba samo ovog energetskog sistema bila bi dovoljna za najviše 2,5 min. intenzivnog rada (npr. maksimalno trčanje na 800m). Fosfageni i glikolitički sistem odlučuju o mogućnostima sportista za rad u bez kiseoničkimanaerobnim uslovima (količina dopremljenog kiseonika u mišiće nedovoljna u odnosu na potrebe).
Međuzavisnost aerobnih i anaerobnih procesa
Rezultati istraživanja i praksa su pokazali i dokazali, da ni jedan trenažni proces ne deluje strogo selektivno razvijajući sposobnost samo jednog (aerobnog ili anaerobnog) energetskog sistema, nego da oni čine jednu nedeljivu celinu. Svaku podelu ovakve vrste (gde spada i podela sportskih disciplina na anaerobne, aerobne i mešovite), treba shvatita samo uslovno. Već ovo ukazuje da je energetski kapacitet sportiste jedinstvena celina u kojoj različiti energetski sistemi ne predstavljaju samo delove za sebe. Oni se ne uključuju ili isključuju nezavisno jedan od drugoga, već su ti energetski procesi međusobno usko povezani i preklapaju se u vremenu i nadopunjuju u sposobnostima. Potvrđeno je da sposobnost aerobnog sistema igra odlučujuću ulogu u međusobnom odnosu aerobnog i anaerobnog metabolizma u bilo kojoj sportskoj grani i disciplini. Raspoloživost kiseonika u ćelijama, prvenstveno određuje prirodu energetskih procesa koji će se odigrati. To znači, kada je količina kiseonika u ćeliji dovoljna da omogući reoksidaciju koenzima NADH2 isključivo u mitohondrijama (što se dešava pri radu umerenog intenziteta), odigrava će se samo aerobni metabolički procesi. Sa porastom intenziteta rada količina obezbeđenog kiseonika postaje nedovoljna. Sve više se NADH2 reoksidiše anaerobno preko piruvata, gde on preuzima funkciju akceptora vodonika i prelazi u laktat. Još većim porastom intenziteta rada, ova reakcija se sve više odigrava, tako da kad potrošnja kiseonika dostigne svoje maksimalne vrednosti dalji porast intenziteta rada ostvaruje se samo anaerobnim energetskim procesima. Zbog svega ovoga, u većem broju slučajeva nije jednostavno energiju potrebnu za neku sportsku aktivnost, svrstati samo u jednu kategoriju energetskog metabolizma. Pravilnije je govoriti o predominirajućem energetskom procesu u okviru specifičnog opterećenja i u odnosu na to programirati trening. Graf. Pojednostavljen model aerobnog i anaerobnog puta stvaranja energije
Na uprošćenom grafiku se vidi da samo ugljeni hidrati mogu davati energiju anaerobnim putem, pri čemu se stvaraju laktati. Masti, proteini i ugljeni hidrati se razlažu uz prisustvo kiseonika do krajnjih produkata (kroz Krebsov ciklus) do ugljen-dioksida i vode, pri čemu se oslobađa energija.
Uz ovo treba dodati i velike individualne razlike među sportistima u veličini energetskog kapaciteta, uslovljene genetskim faktorom i / ili treningom. Zbog toga jedan isti nivo opterećenja za jednog sportistu može biti pokriven samo aerobnom energijom, dok kod drugog može zahtevati i značajan doprinos anaerobnog metabolizma. Takođe, povećanjem aerobnog kapaciteta treningom, aktivnost za određenog sportistu ranije klasifikovana kao pretežno anaerobna, može se reklasifikovati kao pretežno aerobna, što je jedan od glavnih ciljeva optimalnog treninga. U ovom slučaju trenažni proces povećava aerobne sposobnosti i time smanjuje udeo anaerobne energije u ukupno potrebnoj energiji za određeni rad. Rezultati istraživanja međuzavisnosti aerobnog i anaerobnog kapaciteta potvrđuju da je kod sportista različitih sportskih grana i disciplina (fudbaleri, stonoteniseri, košarkaši, odbojkaši, rvači, veslači, atletičari, biciklisti, plivači, triatlonci, rukometaši i dr.), registrovana povećana vrednost, kako aerobnog tako i anaerobnog kapaciteta. Kod ovih sportista je zabeležen različit prirast aerobnog i anaerobnog kapaciteta što ukazuje da specifično opterećenje u određenom sportu favorizuje jedan od energetskih zahteva. Potvrđeno je, da je razvijeniji onaj energetski sistem čija je uloga za dati sport značajnija. Iz ovog razloga za optimalno programiranje trenažnog opterećenja važno je utvrditi koji energetski kapacitet više doprinosi uspešnosti u određenoj sportskoj grani i disciplini. Samo u tom slučaju, mogu biti pravilno odabrani trenažni stimulusi (sredstva, metode i opterećenja) koji transformišu onaj energetski kapacitet koji je odgovoran za tu uspešnost. U biološkim sistemima, u ovom slučaju metaboličkim procesima, ne postoje stroge granice koje razdvajaju procese. U zavisnosti od mnogih faktora oni se međusobno prepliću i dopunjuju. Istaknuto je da, prednost ima aerobni kapacitet koji se mora podići na visok nivo i kod sportova anaerobnog tipa.
Praktična realizacija međuzavisnosti aerobnih i anaerobnih procesa Sl. Međuzavisnost aerobnih i anaerobnih procesa i njihov uticaj na sportski rezultat
Cirkulacijske adaptacije obuhvataju povećanje minutnog volumena srca, krvotoka mišića, gustoće kapilara, volumena krvi, količine hemoglobina i veličine srca, (dominatno odgovorne za aerobne procese). Mišićne adaptacije su povećanje mioglobina, puferskih kapaciteta, aktivnosti enzima, količine mišićnog glikogena, promena mišićnih vlakana i deljenja mišićnih vlakana (dominantno odgovorni za anaerobne procese). Kombinacija obe adaptacija najviše stimuliše razvoj aerobne izdržljivosti u okviru čega se akcenti na treninzima mogu davati od čisto aerobnog, mešovitog do anaerobnog rada, u zavisnosti od cilja i potrebe za određeni sport. Kritični trenažni intenzitet direktno zavisi od nivoa razvijenost aerobne i anaerobne oblasti. Visok sportski rezultat, posebno u sportovima izdržljivosti, moguće je postići jedino harmoničnim razvojem aerobne i anaerobne sposobnosti, kritičnog trenažniog intenziteta i praga maksimalne tolerancije. Dominantne metode za podizanje cirkulacijske adaptacije putem aerobnog opterećenja su kontinuirane (standardne i varijabilne), a za podizanje mišićnih adaptacija putem anaerobnih opterćenja su intervalne. (vidi u poglavlju 7). Savremena trenažna praksa i novija zajednička istraživanja na terenskom i sportskomedicinskom polju, pokazala su da je efikasnost u razvoju aerobne sposobnosti veća ako se u optimalnom odnosu i primenu optimalnih opterećenja, kombinuju intervalni i kontinuirani metod treninga. Oba načina treninga usavršavaju aerobne procese, ali ne čisto aerobnim radom, nego preko VO2max-a i tolerancije na laktate. Ovakav način treninga odlaže anaerobiozu i dominatno deluje na kardiovaskularni sistem, u prvom redu na povećanje snage srčanog mišića. Kombinacijom oba metoda treninga pokrivene su sve metaboličke zone koje moraju biti stimulisane za: razvoj brzine, povećanje VO2max, anaerobnog praga, tolerancije na laktate, takmičarskog tempa. Na ovaj način se ostvaruju dve najznačajnije adaptacije za metabolizam cirkulacijske i mišićne(vidi sliku). Tab. Učešće određenih energetskih sistema u % u određenim sportovima i disciplinama (prema P.O. Bompa, 1999.). Sport/disciplina Atletika --------------------100m 200m 400m 800m 1500m 3000m sa preponama. 5000m 10000m Maraton Skokovi Bacanja Sport/disciplina Košarka Triatlon* Kanu ---------------------C1 1000m C2 1000m
ATP-CP %
LA %
O2 %
49.50 38.27 26.70 18.00 20 20 10 5 0 100 100 ATP-CP % 80 3
49.50 56.68 55.30 31.40 55 40 20 15 5 0 0 LA % 20 17
1.00 5.05 18.00 50.60 25 40 70 80 95 0 0 O2 % 0 80
25 20
35 55
40 25
C1,2 10000m Biciklizam --------------------200m staza 4000m hronometar Drumska vožnja Ronjenje Mačevanje Umetničko klizanje Gimnastika Odbojka Hokej na ledu Džudo Kajak ----------------------K1 500m K2,4 500m K1 1000m K2,4 1000m K1,2,4 10000m Veslanje Skijanje, Alpsko ----------------------Slalom 45-50 sek. Veleslalom 70-90s. Superslalom 80-120s Nordijsko Brzo klizanje ------------------------500m 1500m 5000m 10000m Plivanje ------------------------100m 200m 400m 800m 1500m Tenis Sport/disciplina Odbojka Vaterpolo Rvanje Fudbal Streljaštvo Biatlon
5
10
85
98 20 0 100 90 60-80 90 80 80-90 90
2 50 5 0 10 10-30 10 10 10-20 10
0 30 95 0 0 20 0 10 0 0
25 30 20 20 5 2
60 60 50 55 10 15
15 10 30 25 85 83
40 30 15 0
50 50 45 5
10 20 40 95
95 30 10 5
5 60 40 15
0 10 50 85
23.95 10.70 20 10 10 70 ATP-CP % 40 30 90 60-80 0 0
51.10 19.30 40 32 20 20 LA % 10 40 10 20 0 5
24.95 70.00 40 60 70 10 O2 % 50 30 0 10 100 95
* Istraživanja autora, odnosi se na olimpijsku distancu u triatlonu: 1500m plivanje, 40km bicikl i 10.000m trčanje.
Podatke iz tabele treba uzeti kao orijentacione vrednosti, nikako kao apsolutne i nepromenljive (kvalitet rezultata menja i veličinu uticaja određenih energetskih sistema). Podaci se odnose na stanje za vreme takmičenja. Svakako da sposobnost treniranja u svakom sportu zavisi od dominatno aerobnih sposobnosti. U tabeli su unete proporcije koje se javljaju za vreme takmičenja. Na osnovu ovoga takmičarskog modela treba formirati model sa distribucijama tj. odnosima energetskih sistema za trening. U ekipnim sportovima zavisnosti se razlike od igračke pozicije (centar, krilo, golman i dr.), u mnogim slučajevima variraju i od situacije u toku takmičenja (protivnik, teren i dr) te se energetski zahtevi menjaju u proporcijama.
Sažetak Funkcionalna sposobnost sportiste da izvrši specifičan rad u trenažnim i takmičarskim uslovima, po dosadašnjim saznanjima zavisi od tri osnovna složena mehanizma: A) Transport energije (aerobni procesi); B) Korišćenje lokalnih energetskih rezervi u mišiću (anaerobni procesi); C) Neuralna komponenta - kao regulativni faktor. Kriterijumi za fizičke radne sposobnosti sportista su: intenzitet, kapacitet i efikasnost a za energetske sposobnosti su: anaerobne alaktatne, anaerobne laktatne i aerobne. Bioenergetski procesi u toku trenažnih i takmičarskih aktivnosti zavise od intenziteta, vrste, karaktera i trajanja rada i aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportiste. Za vreme fizičkih napora energija se dobija iz tri osnovne faze metaboličkih promena. Prve dve metaboličke faze se dešavaju bez učešća kiseonika, a treća se dešava uz njegovo korišćenje. Jedan od anaerobnih procesa se zasniva na razlaganju, u mišićima u energetskom pogledu bogatih jedinjenja adaenozin trifosfata (ATP) i kreatin fosfata (CP)-nelaktatni anaerobni procesi. Drugi je glikolizarazlaganje ugljenih hidrata koji se dešava uz stvaranje mlečne kiseline (HL). Za vreme trećegaerobnog procesa, energija potiče iz oksidacije ugljenih hidrata i masti. Svaki od pomenutih procesa odlikuje se specifičnim kinetičkim parametrima i protiče na drugačiji način u raznom karakteru napora. Adenozin-trifosfat (ATP) predstavlja jedini neposredni izvor energije za bilo koju aktivnost u organizmu. Zbog toga se ovo jedinjenje naziva "energetska valuta" organizma. Zajedno sa ATP-om, u mišićima se nalazi i drugo makroenergetsko fosforno jedinjenje, kreatin fosfat (CP). U aerobnim procesima u dugačkom lancu biohemijskih reakcija, uz prisustvo kiseonika oslobađa se energija za resintezu ATP-a. Aerobnim putem oslobođena energija omogućava da se rad srednjeg ili umerenog intenziteta može obavljati satima. Oksidativnim procesima moguće je dobiti energiju iz širokog kruga složenih jedinjenja (ugljeni hidrati, masti, belančevine), ali sa znatno manjom brzinom od anaerobnih procesa. Kao konačan produkt aerobnog metabolizma nastaju ugljen-dioksid (CO2), metabolička voda (H2O) i energija. Oni ne predstavljaju veće smetnje za homeostazne vrednosti unutrašnje sredine. Respiratorni koeficijent predstavlja odnos između oslobođenog CO2 i utrošenog O2 u jedinici vremena(RQ = produkcija CO2/potrošnja O2) . Zavisi od vrste hranljivih materija koje u trenutku određivanja RQ, sagorevaju u organizmu. Pri sagorevanju ugljenih hidrata RQ = 1, masti 0.70, belančevina 0.83 (vidi tabelu) i pri sagorevanju sve tri vrste organskih materija RQ = 0.82.
Fizički radni kapacitet određen je procesima koji daju energiju. U njima učestvuju: plućna ventilacija, minutni volumen srca, areterijsko-venska razlika u kiseoniku koja određuje koliko se kiseonika može u plućima upiti u krv i koliko se kiseonika predaje tkivu. Koliko će ćelije iskoristiti dopremljenog kiseonika je jedan od presudnih faktora. Aerobni procesi predstavljaju proizvodnju energije za resintezu adenozin-trifosfata (ATP) sagorevanjem organskih materija (masti, ugljenih hidrata i belančevina) uz pomoć kiseonika (O2), pri čemu se ne stvaraju sporedni proizvodi metabolizma koji bi doveli do pojave zamora. Maksimalna aerobna moć ili potrošnja kiseonika (VO2max) se definiše kao najveći utrošak O2 koji jedna osoba može da ostvari tokom fizičkog rada. Maksimalna potrošnja O2 svakog pojedinca dobar je kriterijum za to, u kojoj meri se razne fiziološke funkcije mogu prilagoditi povećanim metaboličkim potrebama pri opterećenju. U to su uključene funkcije kao: plućna ventilacija (VE), plućna difuzija, transport O2 i CO2 krvlju, srčana funkcija, vaskularno prilagođavanje (vazodilatacija u aktivnim i vazokonstrikcija u neaktivnim tkivima), efikasnost aktivnih mišića i dr. Stabilno stanje (Steady state) je takvo metaboličko stanje pri kome je potrošnja kiseonika jednaka kiseoničkoj potrebi. Tada frekvenca srca, minutni volumen srca (MVS), plućna ventilacija i potrošnja kiseonika ostaju na istim vrednostima do kraja rada, pod uslovom da se ne menjaju intenzitet i tempo rada. Pri tome se izjednačuje energetska potreba organizma sa brzinom resinteze adenozin-trifosfata (ATP) putem aerobnog metabolizma. Anaerobni procesi predstavljaju proizvodnju energije za resintezu ATP-a i CP-a, bez prisustva kiseonika. Postoje anaerobni alaktani procesi, pri njima se energija dobija direktno cepanjem ATP-a i CP-a deponovanih u mišićima, bez stvaranja laktata. Fosfageni tj. ATP-CP sistem nema veliki kapacitet jer su depoi ATP-CP u mišićima mali (dovoljni za maksimalni intenzitet u trajanju od oko 5-10 sec.). Aktivnosti koje traju nekoliko sekundi a maksimalnog su intenziteta, zavise od ovog energetskog sistema. Laktatni sistem (anaerobna glikoliza) je drugi sistem nezavisan od dopreme kiseonika u ćelije. U ovom sistemu se energija neophodna za resintezu ATP-a crpi iz procesa razgradnje ugljenih hidrata, ali samo do piruvatne kiseline koja se zatim pretvara u mlečnu kiselinu (acidum lacticum). Laktatni sistem je brz sistem, ali malo efikasan. Sagorevanjem 180 grama glikogena (polisaharid koji predstavlja depo glikoze u mišićima i jetri) resintetiše se samo 3 gram/mola ATP-a. Upotreba samo ovog energetskog sistema bila bi dovoljna za najviše 2,5 min. intenzivnog rada (npr. maksimalno trčanje na 800m). Rezultati istraživanja međuzavisnosti aerobnog i anaerobnog kapaciteta potvrđuju da je kod sportista različitih sportskih grana i disciplina (fudbaleri, stono teniseri, košarkaši, odbojkaši, rvači, veslači, atletičari, biciklisti, plivači, triatlonci, rukometaši i dr.), registrovana povećana vrednost, kako aerobnog tako i anaerobnog kapaciteta. Zabeležen je i različiti prirast aerobnog i anaerobnog kapaciteta, što svakako ukazuje da specifično opterećenje u određenom sportu favorizuje jedan od energetskih zahteva. Potvrđeno je, da je više razvijen onaj energetski sistem čija je uloga za dati sport značajnija. Prednost ima aerobni kapacitet, koji se mora podići na visok nivo i kod sportova anaerobnog tipa. Kombinacijom kontinuirane i intervalne metode treninga za razvoj aerobne i anaerobne sposobnosti, pokrivene su sve metaboličke zone koje moraju biti stimulisane za: razvoj brzine, povećanje VO2max-a, anaerobnog praga, tolerancije na laktate, takmičarskog tempa. Na ovaj način se ostvaruju dve najznačajnije adaptacije za metabolizam - cirkulacijske i mišićne.
Studijska pitanja: 1. Koje su bioenergetske sposobnosti i koji su izvori energije? 2. Šta je ATP i koja je njegova uloga? 3. Šta je CP i koja je njegova uloga? 4. Opiši relacije između ATP i CP sa primerom kod sprinta. 5. Šta su aerobni procesi? 6. Šta su anaerobni procesi? 7. Zašto se ATP-CP i glikolitički energetski sistem smatraju anaerobnim? 8. Kakvu ulogu ima kiseonik u oksidativnom aerobnom metaboličkom procesu? 9. Opiši stvaranje energije putem ATP-CP, glikolize i oksidacije. 10. Šta je VO2max? 11. Šta je stabilno stanje? 12. Šta je respiratorni koeficijent? 13. Kako se respiratorni koeficijent koristi za ocenu stvaranja energije oksidacijom ugljenih hidrata i masti? 14. Kakav je odnos aerobnih i anaerobnih procesa i njihov uticaj na sportske sposobnosti? 15. Šta je fizička radna sposobnost? 16. Kakve su relacije između potrošnje kiseonika i produkcije energije? 17. Šta su laktati i šta je laktatni prag? 18. Zašto sportisti koji imaju veći VO2max imaju bolje performanse za dicipline izdržljivosti od onih sa nižim VO2max.? 19. Opiši verovatne znake zamora tokom vežbanja 15-30 sekundi i 2-4 sata.
POGLAVLJE XII
BIOHEMIJSKE I FIZIOLOŠKE OSNOVE METODA TRENINGA
«Čovek nije ništa drugo nego ono što sam od sebe čini...ništa drugo nego svoj projekat...» Žan-Pol Sartr (1905-1980)
Ključni termini ----------------------------------------Intervalni metod treninga Kontinuirani metod treninga Metode za razvoj brzinsko-snažne izdržljivosti: - Razvoj fosfagenog i laktatnog anaerobnog sistema - Ponavljajuća metoda treninga - Trening laktatnog sistema - Laktatna izdržljivost - Aerobna izdržljivost
N
ovija istraživanja i praktična zapažanja su pokazala da je efikasnost treninga veća ukoliko se u optimalnom odnosu (u zavisnosti od sportske discipline) kombinuju metode za razvoj bioenergetskih-aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportiste. Kako efikasnost u bilo kojoj motoričkoj aktivnosti zavisi od energetskih procesa (metabolizma) potrebno je odrediti najbolji način (metod) za stimulaciju upravo onih, od kojih najviše zavisi sportski rezultat. Postoje u osnovi dve grupe metoda, kontinuirane i diskontinuirane (intervalne) metode treninga, čiji tipovi i varijante zavise od specifične primene. Svi tipovi i sve variajante metoda imaju svoj specifičan fiziološki uticaj na organizam koji predstavlja specifičnu adaptaciju kao posledicu načina treninga. Metoda treninga govori o karakteru i veličini opterećenja koje je direktno odgovorno kako za vrstu, tako i za stepen adaptacije. Iz ovog razloga je veoma bitno da trener dobro poznaje uticaj svake varijante treninga na organizam sportiste, kako bi putem njih odredio optimalnu dozu. Isti je slučaj kao i kod leka, mora se poznavati način primene (metoda), doza (opterećenje), indikacije (za šta je namenjen) i kontraindikacije (da kombinacija metoda ne izazove antagonističko dejstvo). Na ovom mestu će se izneti osnovne karakteristike metoda treninga usmerenih na razvoj anaerobnog (fosfagenog sistema i laktatnog sistema) i aerobnog sistema. Za razvoj anerobnih sposobnosti, danas se u savremenoj trenažnoj praksi najviše koristi intervalna metoda treninga dok je za razvoj aerobnih sposobnosti dominatna je kontinuirana (neprekidna) metoda. Pre nego što se iznesu njihove specifične primene po energetskim sistemima, važno je opisati njihove osnovne karakteristike.
Intervalna metoda treninga Kod ove metode (koju je prvi opisao Reindell, 1964.) u osnovi specifične stimulacije kardiovaskularnih funkcija, u intervalima opterećenja i oporavka, stoji međusobni uticaj aerobnog i anaerobnog metaboličkog iscrpljivanja. U toku opterećenja srce treba da obavi rad koji odgovara 70-90% od VO2 max., sa frekvencom preko 180 otk/min. Kod dobro treniranih sportista ove vrednosti se javljaju na nivou anaerobnog praga i nešto više. Intervali odmora treba da traju toliko, da se omogući oporavak vegetativnog nervnog sistema, ali ne i potpuno povlačenje periferne vazodilatacije. Da bi se ovo ispoštovalo, frekvenca srca u oporavku treba da se spusti na vrednosti od 120-130 nekad i 140 otk/min. Kod dobro treniranih to vreme iznosi i manje od 45 sec., aktivne ili pasivne pauze, u kojoj srce treba da zadrži naveden nizak submaksimalni nivo funkcionisanja. Krajnji efekat intervalnog treniga zavisi od veličine opterećenja, trajanja oporavka i od ukupnog broja ponavljanja intervala u toku treninga. Intervalni trening je u osnovi usmeren na opterećivanje srca i povećanje njegove funkcionalne sposobnosti. Rezultat ovog treninga je veoma brz razvoj morfo-funkcionalnih karakteristika sportskog srca. Pri tome, prema originalnoj šemi intervalnog treninga koju je razvila nemačka škola, bazični efekat na srce se ne postiže toliko u intervalima opterećenja, koliko u intervalima oporavka. Teoretski, ovo je objašnjeno činjenicom da se u pauzama frekvenca srca veoma brzo usporava, ali da se udarni volumen srca dosta dugo održava na visokom nivou u toku pauza (zbog povećanog dijastolnog volumena srčanih komora, povećane kontraktilnosti miokarda i opadanja perifernog otpora; V. Đurđević, 1981.). Tako su rezultati ispitivanja Reindella i saradnika pokazali da se kod intervalnog treninga najveće vrednosti kiseoničkog pulsa (količina O2 koja se nalazi u udarnom volumenu) kao direktnog pokazatelja udarnog volumena srca, registruju na početku pauza a ne na kraju
opterećenja. Kao slika u ogledalu ovaj porast kiseoničkog pulsa (O2 puls) prati paralelno opadanje vrednosti srednjeg arterijskog krvnog pritiska. Kako se u intervalnom treningu primenjuju veća opterećenja u toku kojih se nagomilava manja ili veća količina O2 duga, koji počinje da se otplaćuje neposredno po završetku intervala opterećenja u periodu oporavka, srce mora u ovom intervalu u visokoj meri da aktivira svoju funkciju. Veliki utrošak O2 u toku svakog perioda odmora služi obnovama utrošenih rezervi, a ne uklanjanju proizvoda anaerobnog metabolisma. Otuda je i moguće da O2 dug (u periodima odmora O2 se unosi u višku) bude mnogo veći nego što stvarni O2 dug može ikada biti. Drugim rečima, kao većoj potrošnji O2 u periodu mirovanja posle rada radi uklanjanja proizvoda anaerobnog metabolizma, ne može se govoriti. U intervalnom treningu sa kratkotrajnim periodom aktivnosti, omogućuje se i velik uticaj na mišićnu snagu, jer se za to vreme može podneti velik intenzitet naprezanja. Ako se želi trenirati sistema za transport O2, periodi rada treba da potraju dva do tri minuta. Time će se, tkiva adaptirati na visoku koncentraciju laktata. U intervalnom treningu, najvažnija su pitanja: - Koja je deonica (karakter rada) ponavljanja najprikladnija za trening procesa? - Koja brzina (intenzitet) je optimalna? - Koji broj ponavljanja je najprikladniji? - Koliki odmor je najprikladniji?
određenih
Najteže je odgovoriti na drugo pitanje, jer je intenzitet (brzina) zavisna od sposobnosti sportiste koji treba objektivno utvrditi. Od toga, koliko će trajati interval rada i odmora (pauza), zavisi kolike i kakve će promene u organizmu biti. Za organizam je važnije, trajanje perioda rada od trajanja pauze. Što je period rada duži, uz pretpostavku da i odmor traje isto toliko, promene frekvencije srca i koncentracije mlečne kiseline su veće. Periodi rada mogu trajati 5 i/ili 10 sekundi, 30 sekundi, 1,2 ili 3 minuta. Periodi odmora isto toliko, kraće ili duže. Produženje perioda odmora u odnosu na period rada, smanjiće ukupno izvršen rad a neće znatnije uticati na osećaj zamora ili na fiziološke promene. Osnovno je pravilo: što su kraći intervali, više se razvija anaerobni sistem. Sa produžavanjem intervala razvija se više aerobni sistem. (Npr. , za trening ATP-CP sistema svakih 10 sec. maksimalnog rada, traži 30 sec. pauze. Za trening laktatnog sistema svakih 40 sec. submaksimalnog rada, traži 120 sec. pauze.) Prednost se uvek daje aktivnoj pauzi, radi aktiviranja mišićne pumpe i olakšavanja priliva krvi u srce. Danas postoji velik broj varijanti intervalnog treninga koje imaju specifičan uticaj na organizam.
Kontinuirani (neprekidni) metod treninga Kontinuirani metod treninga podrazumeva primenu malog, srednjeg do velikog opterećenja, uglavnom ujednačenog tempa (ali i sa promenom tempa), u toku kojih srce u dužem vremenskom periodu funkcioniše na submaksimalnom nivou, sa umerenom ili visokom potrošnjom kiseonika (60-8o% VO2 max, a nekad i više). Intenzitet se mora odrediti tako da pripada tzv. senzitivnoj zoni tj. da opterećenje pređe prag iznad koga nastaju pozitivne fiziološke adaptacione reakcije na trening. Krajnji rezultat duže primene kontinuiranog treninga je razvoj klasičnih znakova sportskog srca (V.Đurđević, 1981.). Trajanje neprekidnog rada direktno zavisi
od intenziteta, što govori da jedno duže trajanje rada ( najmanje 50 min.) može da se obavi, samo ako je intenzitet do nivoa anaerobnog praga (ANP-a). Trajanje treninga od 2 i više časova po tipu kontinuiranog treninga nije novost. Ovo predstavlja i nužnost u određenim sportovima (triatlon , maraton, biciklizam itd.). Praksa je pokazala da se ovim načinom treninga (Novozelandski trener Lidiard) neobično brzo podiže aerobni kapacitet i da se on može lako i dugo održavati. Visok aerobni kapacitet automatski znači odlaganje intenzivne akumulacije laktata tj. stvaranje laktata na višem nivou intenziteta-visok anaerobni prag. Intenzitet i trajanje rada su zavisni od nivoa ANP-a. Što je viši ANP, sportista može vršiti duži rad na većem intenzitetu. Ovim je oborena predrasuda da se podizanjem aerobnog kapaciteta gubi na brzini i brzinskoj izdržljivosti. Pravilno uklapanje kontinuiranog metoda sa intervalnom, usmerenom na razvoj brzine i snage (sa snagom je situacija malo složenija), nikad ne daje negativne efekte. Zbog svog pozitivnog efekta na razvoj aerobnog kapaciteta organizma (povećava količinu i aktivnost aerobnih enzima u mitohondrijama, olakšava potrošnju masti, povećava prokrvljenost mišića), kontinuirani metod treninga treba da koriste svi (u određenom odnosu i rasporedu) sportisti bez obzira na vrstu sportske dicipline. Pri ovom treningu veoma je potrebno nositi puls-monitor, jer se tada može izvršiti egzaktna analiza na osnovu opterećenja kardiovaskularnog sistema. Ovo je posebno značajno prilikom primene fartleka (jedne od varijanti kontinuirane metode), koja na švedskom znači igra brzine. Ovaj trening angažuje više energetskih sistema jer se menja ritam, tempo i terenski uslovi. Ovde je ostavljena velika sloboda samom sportisti da kreira trening, ali mora da ima veliko iskustvo i znanje. Poželjno je kombinovati različite metode i varijante treninga zbog manje zamorljivosti nervnog sistema, olakšavanja oporavka i smanjenja rizika od povreda.
Metode za razvoj brzinsko-snažnih sposobnosti Ove metode su prevashodno usmerene na fosfageni i laktatni sistem Anaerobni alaktatni trening, podrazumeva onaj napor koji traje kratko i koji za resintezu ATP-a koristi CP. Budući da su strukturni faktori brzinsko-snažnih sposobnosti sportiste (dužina sarkomera u miofibrilama, sadržaj brzo i sporo kontrahujućih mišićnih vlakana) genetski uslovljeni, osnovni metodski put razvoja ovih sposobnosti je izbor sredstava i metoda koji mogu da usavrše aktivnost ATP-aze miozina i da pojačaju sintezu kontraktilnih proteina u mišićima. U sportovima gde brzinsko-snažne sposobnosti igraju glavnu ulogu, primenjuju se dva osnovna načina ili metoda treninga: 1. Metoda maksimalnog naprezanja (neznatna koncentracija laktata); 2. Metoda graničnih naprezanja (sa znatnom količinom laktata).
Trening fosfagenog sistema Metoda maksimalnog naprezanja (ponavljajuća i intervalna)-alaktatna izdržljivost Trening fosfagenog sistema se vrši nadopterećenjem specifičnih mišićnih grupa (onih koje su uključene pri takmičenju) ponavljajućim maksimalnim naprezanjem koja traju od 5-10
sec. Pri ovome se stvara vrlo malo mlečne kiseline, oporavak je vrlo brz i traje svega 30-60 sec. U mnogim slučajevima on je i duži ali tada je stimulacija fosfagenog sistema manja. Cilj ovakvog treninga je da postigne visok nivo energijom bogatih jedinjenja - ATP-CP sistem tj. CP kapacitet. Vežbe koje se primenjuju u ovom treningu moraju po biodinamičkoj strukturi biti bliske takmičarskim ili takmičarske-situacione. Maksimalno ostvaren obim i intenzitet određen je kritičnom koncentracijom kreatinfosfata (CP) u mišićima. Ispod 1/3 opšteg alaktatnog anaerobnog kapaciteta, više nije moguće održavati maksimalnu brzinu resinteze ATP-a. Bitno je voditi računa o broju ponavljanja (zavisi od nivoa pripremljenosti sportiste). Oni ne smeju biti suviše veliki i dovesti do sniženja koncentracije CP-a ispod kritične vrednosti i pojave glikolize u mišićima koji su aktivni. Glikoliza dovodi do nagomilavanja mlečne kiseline i naglog snižavanja pH u ćelijama, što smanjuje aktivnost ATP-a miozina. Posledica je pad maksimalnog intenziteta rada. To znači da trening mora da se prekine čim se uoči nagla promena koncentracije laktata. Graf. Promena intenziteta rada i sadržaja mlečne kiseline u krvi pri izvođenju kratkotrajnih vežbi maksimalnog intenziteta
Napomena: sve grafike do kraja ovog poglavlja `su (2004), modifikacija originalnih nalaza R.Brdarića 1996)
Metoda ponavljajućih graničnih vežbi je usmerena na pojačanje sinteze kontraktilnih proteina i povećanje mišićne mase. Veličina savlađivanja otpora obično ne prelazi 70% maksimalne izometrijske snage, rad se odvija sa velikim brojem ponavljanja sve do otkaza. Pri ovim naporima krvotok kroz mišić je vrlo oslabljen, javlja se lokalna hipoksija, deficit energije i znatno trošenja alaktatne anaerobne rezerve. U mišićima se nagomilava velika količina slobodnog kreatina i pojačava stvaranje mlečne kiseline kao rezultat glikolize. Dalji rad sve do otkaza, zbog deficita makroenergetskih jedinjenja, dovodi do razaranja mišićnih proteina i nagomilavanja nisko molekularnih peptida, aminokiselina i dr. Ovi proizvodi razlaganja proteina kao i slobodni kreatin, služe kao induktori sinteze proteina u periodu odmora, posle rada brzinsko-snažnog karaktera. U oporavku se uspostavlja normalno snabdevanje kiseonikom i pojačno snabdevanje mišićnog tkiva hranljivim materijama. Graf. Biohemijske promene pri ponavljajućem izvođenju vežbi maksimalnog intenziteta
Nagomilana mlečna kiselina pri graničnom radu i promena intracelularnog osmotskog pritiska, zadržava u mišićima međućelijsku tečnost bogatu hranljivim materijama. Kada se sistematski ponavlja, ovakav trening u mišićima povećava sadržaj kontraktilnih proteina i mišićnu masu. Kombinacija navedenih metoda dovode do visokog nivoa razvoja brzinsko-snažnih sposobnosti sportista. Kratki periodi maksimalnog napora praćeni intervalom odmora, predstavljaju jedan specifičan primer intervalnog treninga čiji je cilj metabolička adaptacija određenih mišićnih vlakana i regrutovanje posebnih motornih jedinica. U intervalnoj metodi usmerenoj na maksimalno iscrpljivanje anaerobnih alaktatnih rezervi u mišićima i povećanje aktivnosti ključnih enzima (ATP-aze i kreatinfosfokinaze-CPK u sarkoplazmi), pauze posle maksimalnog intenziteta moraju da obezbede obnavljanje utrošenih anaerobno-alaktatnih rezervi tj. moraju da odgovaraju vremenu koje je potrebno za otplatu brze frakcije O2-duga (iznose oko 2,5 do 3 min). Za razliku od ponavljajućeg metoda treninga gde intervali odmora nisu precizirani, u intervalnom metodu trajanje odmora je određeno tako da ima najizraženiji uticaj na potrebnu dinamiku biohemijskih promena u organizmu. Graf. Uticaj veličine intervala odmora na karakter biohemijskih promena kod sportista pri treningu u intervalnom sprintu prikazan je na slici (modifikacija originalnih nalaza R.Brdarića 1996)
Ovi tipovi treninga razvijaju alaktatnu izdržljivost. Pri intervalima rada sa maksimalnim intenzitetom najveća brzina oksidativne resinteze CP-a u mišićima koji rade, podudara se sa zakasnelim maksimumom u krivulji potrošnje kiseonika, a koji se opaža u prvoj minuti po završetku rada. U ovakvim uslovima visina "pikova" potrošnje O2 i nagomilavanje mlečne kiseline u krvi stalno raste, sve do 5-og 6-og ponavljanja, što potvrđuje da se iscrpljuju kapaciteti alaktatnih rezervi. Kada dođe do iscrpljivanja CP-a u mišićima koji rade (obično posle 8-10 ponavljanja), naglo se smanjuje intenzitet rada. Navedeni broj ponavljanja smatra se optimalnim za razvoj alaktatne komponente izdržljivosti. Kada se interval odmora skrati (ispod 30 sec.) onda se opisani zakasneli maksimum potrošnje O2 gubi. Najveća brzina potrošnje O2 je na kraju svakog ponavljanja maksimalnog napora, sa malim sniženjem u intervalima odmora. Kriva potrošnje kiseonika pri ovom načinu rada raste u prvih 5 ponavljanja i dalje se ne menja. Kada se intervali odmora još skrate (do 10 sec.), nivo potrošnje O2 sa pikovima se u toku rada izjednačava sa VO2max. Ovo je u prvih 5-6 ponavljanja praćeno brzim nagomilavanjem mlečne kiseline, pada pH vrednosti krvi i pojačanim izbacivanjem suvišnog CO2 (exc.CO2). Graf. Promena sadržaja laktata u toku treninga u intervalnom sprintu
Zbog visokih vrednosti mlečne kiseline (preko 10 mmol/l) smanjuje se brzina reakcije kreatinfosfokinaze (CPK) i intenzitet rada naglo pada. Ako se i dalje nastavi sa ponavljanjem, to vodi ka promeni trenažnog efekta i trening je aerobno-anaerobnog karaktera. Za razvoj anaerobne alaktatne izdržljivosti, intervalni metod treninga u kome se primenjuju kratkotrajni maksimalni napori, sa kratkim intervalima odmora (manjim od 30 sec.) treba obaviti u serijama (5-6 ponavljanja u seriji, sa pauzom do 30 sec.) sa pauzama između serija ne manje od 3 min. U suprotnom nema uticaja na anaerobno alaktatnu izdržljivost.
Trening laktatnog sistema Metoda ponavljajućih graničnih vežbi, (jednokratnog graničnog, ponavljajućeg i intervalnog rada)-laktatna izdržljivost Trening laktatnog sistema ima osnovni cilj razvoj laktatne izdržljivosti. Za to se primenjuju maksimalna naprezanja u trajanju od 30sec. do 2,5 min. sa pauzama koje mogu biti različite, uglavnom 3-5 minuta. Postepeno sa ponavljanjem povećava se i nivo mlečne kiseline u krvi, što može ići sve do maksimalnih vrednosti za datog sportistu. Anaerobni trening ovog tipa je psihološki veoma naporan i zahteva visok stepen motivisanosti. Bitno je istaći da se i ovde radi situaciono tj. koriste se specifične mišićne grupe koje su angažovane i na takmičenju. Tokom ovakvog anaerobnog rada ne sme se raditi na složenim koordinacijskim (tehničkim) zadacima, jer se koordinacija značajno remeti kada koncentracija laktata pređe 7 mmol/l. Vreme oporavka nakon anaerobno laktatnog treninga treba da bude najmanje dva dana. Nije preporučen pasivan, već aktivan oporavak (lagano trčanje strečing, lagano plivanje i sl.). Ponavljajući metod treninga usmeren za razvoj anaerobno glikolitičkih sposobnosti sportiste, zbog proizvoljnih intervala odmora omogućuje da se sa svakim ponavljanjem stvara programirani trenažni efekat. Maksimalni broj ponavljanja u tom slučaju zavisi od sniženja rezervi glikogena i dostizanja određene vrednosti pH (kiselost u organizmu). To je uglavnom 6 do 8 ponavljanja maksimalnog napora. Graf. Dinamika promene potrošnje O2 kod sportista pri vršenju ponavljajućih vežbi laktatne izdržljivosti
ABCD-
odnos rada i odmora 1:1 odnos rada i odmora 1:2 odnos rada i odmora 1:4 odnos rada i odmora 1:6
U intervalnom treningu potrošnja kiseonika dostiže svoju maksimalnu vrednost. Skraćivanje pauze ne menja "pikove" potrošnje O2 u intervalu rada, ali povećava "višak" potrošnje O2 u oporavku, povećava brzinu nagomilavanja mlečne kiseline u krvi i izaziva veći zamor. Kada je odnos rada i odmora 1:1 ili 1:1,5 tj. odmor je manje od 1,5-2min, zamor brzo nastupa zbog brzog razvijanja glikolize a time i najveće vrednosti koncentracije laktata u krvi. Graf. Promena sadržaja laktata u krvi sportista pri vršenju ponavljajućih vežbi laktatne usmerenosti
Za razvoj anaerobne laktatne izdržljivosti koristi se intervalni trening sa serijama u kojima je broj ponavljanja 3-4 sa kratkim pauzama. Između serija pauza je 10-15 min. kako bi se obnovila radna sposobnost posle maksimalnih anaerobnih intervala rada. Pri treningu laktatnog sistema treba biti veoma oprezan, jer je opasnost od pretreniranosti (engl. overtraining) izuzetno velika. Iz ovog razloga je važno da se nakon adekvatnog testiranja, precizno odrede individualna optimalna opterećenja (kao i njihova učestalost) koja stimulišu laktani sistem. Ovakav trening, ako se radi u heterogenim grupama frontalno može biti još štetniji, jer su individualne razlike velike. Dešava se da je jedan sportista (slabijih sposobnosti) preopterećen, dok je drugi (viših sposobnosti) još u aerobnoj zoni. Važno je odrediti svakom sportisti anaerobni prag tj. granicu od koje kod njega započinje dominantno anaerobioza. Druga opasnost pri ovom trteningu je što se rizik od povređivanja povećava sa naglim povećanjem kiselosti u mišićima. Acidoza remeti normalan proces kontrakcije mišića i tako olakšava nastanak grčeva. Pri tome dolazi do mikrotrauma-oštećenja mišićnih vlakana, što predstavlja rizik za istegnuće ovih vlakana i drugih komplikacija.
Metode za razvoj aerobne izdržljivosti U treningu za razvoj aerobne izdržljivosti koriste se metode jednokratnog neprekidnog i ponavljajućeg rada, kao i nekoliko varijanti intervalnog rada Da bi se obezbedio dovoljan stimulus za aerobni metabolizam prilikom korišćenja bilo koje metode, trajanje rada mora da iznosi najmanje 3 minute. To je dovoljno za uvođenje u rad i postizanje potrebnog stabilnog nivoa potrošnje O2. Kada je u pitanju jednokratan neprekidan rad, on treba da traje najmanje 30 minuta kako bi se ostvarile odgovarajuće adaptacione promene.
Graf. Dinamika biohemijske reakcije pri dugotrajnom neprekidnom radu.
Intenzitet rada pri jednokratnom neprekidnom radu mora biti takav, da ostvari značajno naprezanje kardiorespiratornog sistema odgovornog za transport O2 do mišića koji rade. Tokom ovakvog rada neprestano se povećava plućna ventilacija, frekvenca srca i dolazi do znatne promene krvnog pritiska. Vrhunski sportisti su sposobni da vrše neprekidan rad na nivou anaerobnog praga 2,5-3 časa. Intenzitet reakcije aerobnog sistema se znatno povećava kada se koristi promenljiv režim rada. Uzrok ovome je prikazan preko dinamike biohemijskih promena pri ponavljajućem radu. Graf. Biohemijske promene pri ponavljajućem radu mešovitog aerobno-anaerobnog uticaja
Pri svakom intenzivnom ponavljanju potrošnja O2 brzo raste na početku rada, a zatim se održava na maksimumu sve do završetka rada. Trajanje vežbe treba da odgovara vremenu zadržavanja VO2max, što obično iznosi 3-6 minuta. Ovakve povremene nagle promene sa intenzitetom koji odgovara uvođenju u rad, predstavljaju jak stimulus za podizanje i usavršavanje vegetativnog sistema. Kombinacija ponavljajućeg i promenljivog metoda treninga u određenom režimu rada, predstavlja najbolji stimulus za razvoj aerobnog intenziteta (povećanje VO2max) i aerobne efikasnosti (podizanje anaerobnog praga-ANP). Najznačajniji uticaj na aerobni metabolizam pokazuju specijalni režimi intervalnog treninga. Ovde posebno mesto zauzima najbolje proučen intervalni trening Freiburg-ške škole (Prof. Dr. M. Reindel). Sastoji se iz intervala rada u trajanju od 30-90 sec. sa istim trajanjem intervala odmora.
Graf. Biohemijske promene pri intervalnom treningu aerobne usmerenosti
Na slici je prikazana karakteristična dinamika biohemijskih pokazatelja u intervalnom treningu po Fraiburškom pravilu, gde se vide mala kolebanja potrošnje O2 i odsustva izraženih promena anaerobnog metabolizma. Nakon neznatnog povećanja mlečne kiseline u prvih 5-6 ponavlja, ona nadalje pokazuje tendenciju ka sniženju. Ovakav rad zbog izražene hipertrofije (snage) srca, povećava cirkulatorne pokazatelje i time izaziva snažan stimulus za razvoj aerobnih procesa. Dobar metod za razvoj aerobnog intenziteta (VO2max) je intervalni trening sa kratkim intervalima rada, koji je ranije razmatran. Jedna od poznatih modifikacija intervalnog metoda treninga usmerena ka razvoju aerobnih sposobnosti, i to u najvećoj meri aerobne efikasnosti (anaerobnog praga) je tzv "mioglobinski trening". On se sastoji od vrlo kratkih intervala rada od 5 do 10 sec., sa dovoljno visokim intenzitetom-ne maksimalnim, sa isto tolikim trajanjem intervala odmora. U kratkim periodima rada troše se unutrašnje rezerve O2 vezane za mioglobin koje se brzo popunjavaju u kratkim odmornim pauzama. Taj rad se može obaviti sa velikim obimom i sa održavanjem visokog nivoa potrošnje O2. Iz svega navedenog, jasno je da efikasnost primene bilo koje metode treninga za razvoj bilo koje od bioenergetskih sposobnosti sportista, zavisi od dobrog poznavanja njenog fiziološkog i metaboličkog uticaja na organizam sportiste. Naravno nije samo to dovoljno. Primena metoda i sredstava se mora zasnivati na poznavanju osnovnih zakonitosti biohemijske i fiziološke adaptacije u procesu treninga (vidi poglavlje Adaptacija).
Sažetak Danas sa potpunom sigurnošću možemo reći, da bez biohemijskih principa i zakonitosti i daljih dubokih biohemijskih proučavanja metoda treninga i oporavka, nije moguće ni zamisliti ozbiljniji napredak u efikasnosti i efektivnosti tehnologije sportskog treninga-sportskih rezultata. Osnovni predmet biohemije predstavlja tok i regulacija razmene materija-hemijskih transformacija, koje leže u osnovi svih fizioloških funkcija organizma i njegovog prilagođavanja promenljivim uslovima funkcionisanja. Reakcije razmene materija objedinjene su u strogo
regulisane metaboličke cikluse koje su u tesnoj međuzavisnosti sa karakterom trenažnog opterćenja. Zbog ovoga biohemija sporta može da da odgovore na pitanja: • • • •
Kako povećati efikasnost treninga?, Koja su to potrebna i dozvoljena fizička opterećenja? Kakav treba da bude odnos rada i odmora?, Koji metod treninga ima najveću efikasnost?
Sva ova i mnoga druga pitanja, koja nameće sportska praksa, ne mogu biti uspešno rešena bez poznavanja biohemijskih procesa koji se nalaze u osnovi funkcije organizma i promena u toku tih procesa pri specijalno organizovanoj i usmerenoj sistematskoj motoričkoj aktivnosti. Bitan praktičan problem, slaganje treninga u toku dana, mikro i mezociklusa, ne može biti uspešno rešen bez poznavanja biohemijskih procesa i zakonitosti, posebno zakonitosti biohemijske individualnosti. Za ocenjivanje reakcija organizma sportiste na primenjena opterećenja, potrebni su objektivni biohemijski kriterijumi. U ovom poglavlju su iznete biohemijske osnove metoda treninga koje imaju potpuno određenu usmerenost. Preko karaktera i veličine biohemijskih promena u toku opterećenja i u fazi oporavka, direktno utiču na karakter i jačinu stresa. Metode opterećenja u biohemijskom pogledu su metode zamaranja, a optimalne metode zamaranja su optimalne veličine stresa, koje dovode do najvećeg stepena adaptacije. Maksimalni stepen adaptacije će se postići jedino kada se primene takvi trenažni stresori koji će da «napadnu» i pokrenu, tačno određen biohemijski proces, odgovoran za transformaciju dominatne sposobnosti u određenoj sportskoj grani i disciplini. Da bi trener uspešno slagao treninge različite usmerenosti, neophodno je da poznaje biohemijski karakter, kako opterećenja (zamora) tako i oporavka. Opisom biohemijskih specifičnosti metoda treninga koje pokrivaju sve funkcionalne oblasti i zone opterećenja, jasno je istaknut uzrok na koji treba delovati da bi željena posledica bila ostvarena. To je ujedno i osnovna suština trenažnog procesa, konkretno transformacije ciljane sposobnosti tj. delovanje na dominatne latentne funkcije kao uzroke manifestacijama (testovni rezultati i naravno sportski rezultat).
Studijska pitanja: 1. 2. 3. 4.
Koje su fiziološko-biohemijske osnove intervalnog metoda treninga? Koje su fiziološko-biohemijske osnove kontinuiranog metoda treninga? Opiši fiziološko-biohemijske karakteristike treninga alaktatnog sistema. Opiši fiziološko-biohemijske karakteristike treninga laktanog sistema-laktatne izdržljivosti. 5. Opiši metode za razvoj brzinsko-snažnih sposobnosti. 6. Opiši metode za razvoj aerobne izdržljivosti.
POGLAVLJE XIII
TRENING - LAKTATI, PULS I VO2max
«Ma koliko ljudi u opštim crtama međusobno bili slični, oni se bitno razlikuju kako tkivom i uređajem žilica i nerava, tako i prirodom, kvalitetom, kvantitetom materija koje stavljaju ove žilice u pokret. Čovek koji se od drugog čoveka razlikuje već sastavom i dispozicijom svojih žilica, još više se razlikuje kad se hrani jako hranljivom hranom, kad pije vina, kad se neprestano vežba, a drugi pije samo vode, hrani se manje sočnom hranom, mlitavi u nepokretnosti i besposlici. Kad bi svi ljudi bili po snazi svoga tela i po talentu duha isti, ne bi više jedni drugima bili nimalo potrebni». Pol Anri Ditrih Holbah (1723-1789)
Ključne reči ----------------------------------------Laktati u treningu
Kiseonički deficit Kiseonički dug Frekvenca srca Pulsne zone Puls-VO2-laktati
S
rčana frekvenca, koncentracija laktata u krvi i VO2 izražena u % od maksimalne, parametri su koji služe za optimalno programiranje, praćenje i kontrolu intenziteta opterećenja. Posebnu vrednost imaju kada se koriste sva tri parametra zajedno. Vrednosti sva tri parametra u svakoj zoni opterećenja, kako je prikazano u tabeli, individualno određeneomogućuju potpunu preciznost u određivanju jasnih ciljeva treninga.
Tab. Primarne trenažne zone za razvoj funkcionalnih sposobnosti sportista
Fiziološke adaptacije
Laktati u krvi
FS
Vreme trenažno g intervala
% V02 max
Napadnut sistem
Opis treninga
Sprint Brzina i snaga Razvijaju se spora i brza mišićna vlakna, povećava se nervna reakcija, poboljšava puferski kapacitet krvi i toleranciju na stres i acidozu
Fiziološke adaptacije
više od 9 mM/L . . . . . 8 mM/L
Laktati u krvi
200 . . . . . . . . 190
130 . . . . . . . . 100
FS
% V02 max
V02max
Sprint
30 sec . . . . . . . . 2 min.
Trening anaerobnog kapaciteta
Vreme trenažno g intervala
Napadnut sistem
Kratki intervali Ponavljanja kratkobrzo
Opis treninga
Brzina, razvoj sporih i brzih mišićnih vlakana, nešto povećana nervna reakcija i puferski kapacitet krvi, povećanje glikolita enzima Snažna izdržljiva, razvijaju se spora i nešto brža mišićna vlakna tipa IIa , povećavaju se: veličina srčanih komora, udarni volumen, oksid/glikolitički enzimi, volumen krvi Izdržljivost, razvoj sporih mišićnih vlakana Povećavaju se: volumen krvi, vezivno tkivo, količina mišićnog goriva, oksidativni/gli kolitički enzimi, kapilarizacija
8mM/L . . . 7mM/L . . . 5mM/L
190 . . . . . . . 180
100 . . . 98 . . . 90
5mM/L . . . . . . 4mM/L . . . 3.5 mM/l
180 . . . . . . . . . . . 160
90 . . . . . . . . . . . 75
3.5 mM/L . . . . . . 2mM/L
160 . . . . . . . 140
Trening aerobnog kapaciteta 8 min.
Dugački intervali Dugačkobrzo
Tempo trening Laktatni / ventilator ni
Brz tempo Trening anaerobne kondicije Maratonsk i trening
20 min.
75 . . . . . . 60 55
Prag 2 časa
Trening aerobne kondicije
Sve dugačke distance
Tabela pruža praktičnu pomoć, pri određivanju trenažnih opterećenja za optimalni razvoj određene ciljane funkcionalne sposobnosti sportista. Ona omogućava optimalnije programiranje svakog treninga posebno, tj. slaganje treninga po specifičnoj usmerenosti. Svaka zona, kako je to jasno prikazano u tabeli, ima jasne adaptacione efekte. Potrebno je da sportista bude podvrgnut testiranju, kako bi mu se odredile njegove individualne vrednosti srčane frekvence i laktata. Nakon toga za programiranje treninga odlično može da posluži ova tabela.
Laktati u treningu Sl. Laktatna krivulja i anaerobni prag (4 mmol/l)
Danas je već dobro poznato da je značaj koncentracije laktata (LA mmol/l) pri trenažnom i takmičarskom opterećenju izuzetno velik. Na bazi promene koncentracije LA u krvi, vrši se vrednovanje treniranosti sportiste. Posebno značajno mesto zauzima određivanje takvog intenziteta opterećenja kod aktivnosti cikličnog tipa, gde se energetski zahtevi zadovoljavaju aerobnom razgradnjom supstanci, dok je učešće anaerobne glikolize veoma malo. Na osnovu ovih intenziteta, na dalje se procenjuje povećanje ili smanjenje nivoa treniranosti. U miru ili radu lakog intenziteta konstantno se stvara mala količina mlečne kiseline usled ograničenja, koja postavljaju enzimska aktivnost i konstanta ravnoteže hemijskih reakcija. U takvim uslovima brzina stvaranja laktata u ćelijama jednaka je brzini njegove eliminacije iz krvi, pa koncentracija u krvi ne prelazi 1,1 mmol/l. Male količine stvorenog laktata se odmah uklanjaju iz mišića krvlju, i koriste u različitim organima, npr. kao "gorivo" u srcu ili radi ponovne sinteze glikogena u jetri (ciklus Corija*) vidi sliku. Sl. Cori-jev ciklus pretvaranja mlečne kiseline u glikogen (Prema Mcardle, W. et all. 1966)
*Cori-jev ciklus je biohemijski proces, koji se odvija u jetri u kojoj se prispela mlečna kiselina iz aktivne musculature glukoneogenezom pretvara (sintetise) u glukozu, a zatim u glikogen i tu skladišti kao rezerva.
Ukoliko se intenzitet rada poveća (više od 70% maksimalne potrošnje kiseonika-VO2max), oksidacija mlečne kiseline i resinteza glikogena ne mogu da odstrane svu novo proizvedenu mlečnu kiselinu, koja se u povećanoj količini nalazi u krvi. Kao jaka kiselina, ona se direktno razlaže na anjone laktata i katjone vodonika (H+), čija je povećana koncentracija uzrok acidoze kod unutrašnjih organa, posebno mišića. Sa povećanim opterećenjem (npr. povećana brzina trčanja na dugim stazama), koje dostiže i preko 90% od VO2max, stalno se povećava koncentracija laktata u krvi (može da dostigne vrednosti daleko iznad 20 mmol/l.). Ovo povećanje koncentracije LA prati nekompenzovana metabolička acidoza. Graf. Tok zavisnosti koncentracije laktata i opterećenja
Poznato je da sastav mišićnih vlakana i njihova aktivacija, utiču na nivo LA u krvi. Stvaranje i uklanjanje LA je pod uticajem sadržaja enzima laktatdehidrogenaze (LDH) u sarkoplazmi mišićnih vlakana. LDH može da se javi u dva oblika- kao specifičan za srce (H-LDH) ili specifičan za skeletni mišić (M-LDH). Ti oblici se nazivaju izozomi. M-LDH katalizuje redukciju piruvata u laktat a H-LDH katalizuje oksidaciju laktata u piruvat da bi piruvat ušao u Krebsov ciklus i oksidisao se do CO2 i H2O. Vlakna tipa I (sporog trzaja, oksidativna) imaju veću relativnu aktivnost H-LDH izozoma i ona stalno ekstrahuju laktate iz međutkivne tečnosti ili krvi u svojoj okolini i oksidišu ih. Vlakna tipa II (brzog trzaja, glikolitička) imaju skoro tri puta veću aktivnost M-LDH izozoma od vlakna tipa I, i ona produkuju laktate. Nagomilavanje laktata, pojava viška CO2, promene pH, hiperventilacija pluća i pojačana glikoliza u mišićima ispoljava se kod dobro treniranih sportista u disciplinama izdržljivosti, čak i na 90% od maksimalnog aerobnog intenziteta (VO2max). Kod netreniranih je to na 50-60%. Ovaj nivo opterećanja se označava kao anaerobni prag-ANP (anaerobic threshold-ANT). Ukoliko se ANP ranije dostigne utoliko brže nastupa dejstvo glikolize, koja nastaje kao posledica nagomilavanja laktata. Treba naglasiti, da glikoliza služi kao biohemijska osnova tzv. brzinske izdržljivosti. Za procenu brzinske izdržljivosti služi maksimalna koncentracija laktata (LAmax), koja karakteriše laktatnu izdržljivost.
Primena merenja laktata u trenažnoj praksi Novija istraživanja (Allen i dr. 1985), sugerisala su da su parametri mereni za vreme submaksimalnog napora bolji markeri sposobnosti izdržljivosti od VO2max. Konkretno, odgovor laktata u krvi na povećanje opterećenja je u visokoj korelacii sa različitim tipovima izdržljivosti. Odgovor laktata u krvi na različit karakter opterećenja je opisan različitim terminima kao:
laktatni prag, maximal steady state, anaerobni prag, aerobni prag, individualni anaerobni prag, laktatna prelomna tačka, početak akumulacije laktata u krvi (OBLA) i dr. ( vidi poglavlje anaerobni prag). Ove različite koncentracije laktata u krvi se smatraju preciznim prediktorima sposobnosti izdržljivosti, indeksi "submaksimalnog fitness-a" i korisna su informacija za programiranje opterećenja u treningu. Smatra se da intenzitet treninga treba da bude baziran na VO2, ili opterećenju povezanom sa jednim ili više ovih parametara laktata u krvi (Weltman i dr. 1989, 1990, 1992.). Merenje koncentracije laktata u krvi kod sportista ima poseban značaj za procenu nivoa izdržljivosti i stepena adaptacije na trening izdržljivosti, kao i kontrolu rane i kasne faze oporavka. Posebno mesto zauzima analiza laktatne krivulje, koja se dobija kao odgovor laktata u krvi na primenjeno opterećenje. Na ovaj način se određuju i ocenjuju određene metaboličke zone. Koncentracija laktata do 5 mmol/l odgovara zoni kompenzovane metaboličke acidoze, tj. zoni neograničene konzumacije O2. Koncetracija LA do 10 mmol/l opisuje zonu delimično kompenzovane metaboličke acidoze, a koncentracija laktata od preko 10 mmol/l, posebno 15 mmol/l, odgovara zoni nekompenzovane metaboličke acidoze. Određivanje koncentracije LA na različitim nivoima opterećenja izraženim na različite načine ( W, m/s, km/h, frekvenca srca i dr.), omogućava da se odredi aerobno-anaerobni prelaz, koji ima veliku praktičnu primenu. Ovaj prelaz se kreće u granicama od 3,5 do 4,5 mmol/l LA, a vrhunski sportisti ga mogu dostići čak na brzini od blizu 6 m/sec. Merenje koncentracije laktata pre opterećenja- u miru (kasna faza oporavka), daje nam informaciju o stepenu oporavka sportiste od predhodnog treninga. Normalne vrednosti za kasnu fazu oporavka su do 2 mmol/l (optimalne 0,8 mmol/l). Više vrednosti govore o nepotpunom oporavku (spor period oporavka). Rana faza oporavka se ocenjuje merenjem razlike u koncentracijama laktata dobijenim 2-4 minuta nakon opterećeja i u 10-oj minuti oporavka. Vrednosti oporavka su dobre, ako je ta razlika u koncentracijama LA najmanje 1,5-2 mmol/l. Ako je spora rana faza oporavka na relativno nižim vrednostima LA, to nam može ukazati da sportista teško podnosi opterećenja velikog obima, a slabijeg intenziteta. Visoka koncentracija laktata nakon opterećenja sa brzom ranom fazom oporavka, tj. sa brzom eliminacijom laktata, govori da sportista dobro podnosi opterećenja visokog intenziteta. Osnovnu vrednost laktati imaju za izbegavanje prevelikog ili premalog opterećenja (ako se koriste kao vodič u treningu), tj. da se pogodi (odredi) upravo ono najbolje opterećenje koje će stimulisati dalji napredak u izdržljivosti. U poređenju laktatnih krivulja sportista sa različitim stanjima treniranosti, bolje trenirane osobe na izdržljivost pokazuju pomeranje laktatne krive u desno.Vidi grafik. Graf.Laktatne krivulje slabije (A) i bolje (B) pripremljenog sportiste
Osoba A ima slabu aerobnu izdržljivost i nizak aerobni prag. Osoba B ima odličnu aerobnu izdržljivost i visok anaerobni prag-pomerena laktatna krivulja u desno. Za anaerobni prag je uzeto opterećenje koje podiže nivo laktata na 4 mmol/l.
Ovo znači da te osobe mogu i dalje trčati određenom brzinom (ili broj Watti) čisto aerobno, dok će kod manje treniranih sportista na izdržljivost koncentracija laktata porasti i dovesti ih u hiperacidozu i brzi zamor. Ova analiza laktatne krivulje obezbeđuje veoma senzitivan kvantitativan opis razvoja kapaciteta sposobnosti nekog sportiste. Koncentraciju laktata kao metaboličku informaciju, danas zahvaljujući napretku tehnologije, možemo vrlo jednostavno i praktično izvesti, kako u laboratoriji, tako i na terenu. Možemo je odrediti uz pomoć minijaturnih aparata iz male kapi krvi uzete iz prsta ili ušne resice. Sl. Laktat analizator
Primeri: U tabelama i na grafikonu su prikazani rezultati (frekvenca srca, laktati i vreme u sekundama) sa treninga mladog sprintera (17 godina), koji je obavio 3 serije trčanja (5x50m, 5x60m i 5x70m). Na ovakvom treningu, sprinter je postigao visok nivo koncentracije laktata, što svakako dokazuje da je ovo metod treninga za visoku toleranciju na laktate. U ovakvom načinu treninga intervali odmora između serija moraju biti duži, kako je to na grafikonu i prikazano. Posle prve serije odmor je iznosio 10 minuta, a posle druge 12 minuta. Odmor između pojedinačnih ponavljanja unutar serije je iznosio 2 minuta. Kako je reč o kratkom trajanju rada sa velikim intenzitetom, ovaj trening je mogao da ukaže na to da je reč o anaerobnom alaktatnom procesu, što nije tačno. Vidimo iz rezultata da je koncentracija laktata sukcesivno i kumulativno rasla kako iz deonice u deonicu, tako i iz serije u seriju. Ovo je sprintera uvelo u zonu visoke anaerobno laktatne tolerancije. Na tabelama su prikazane vrednosti pulsa pre i posle istrčavanja svake deonice. Sve ovo pokazuje koliku vrednost imaju puls i laktati u evaluaciji treninga. Bez njihove registracije ostalo bi samo nagađanje (sa velikom greškom procene), šta se stvarno dešava u organizmu sportiste.
Tab. Prva serija, 5x50m; laktati na startu2.9 mmol/l Metara 1x 50 2x 50 3x 50 4x 50 5x 50
FS 110 132 136 145 145
FS 147 168 169 179 178
Vreme 5.8 sec. 5.9 sec. 5.9 sec. 6.0 sec. 6.0 sec
Interval odmora 2 min. 2 min. 2 min. 2 min. 2 min.
Laktati 3.7 6.3 12.8 11.2 10.2
Tab. Druga serija, 5x60m; laktati na startu 7.1 mmol/l Metara 1x 60 2x 60 3x 60
FS 140 150 151
FS 172 179 180
Vreme 6.8 sec. 7.0 sec. 7.3 sec.
Interval odmora 2 min. 2 min. 2 min.
Laktati 8.6 11.1 12.6
4x 60 5x 60
145 157
176 180
6.9 sec. 6.9 sec.
2 min. 2 min.
13.5 12.7
Tab. Treća serija, 5x70m; laktati na startu 8.3 mmol/l Metara 1x 70 2x 70 3x 70 4x 70 5x 70
FS 132 154 151 161 156
FS 174 181 180 181 181
Vreme 8.2 sec. 8.0 sec 8.3 sec 8.4 sec. 8.4 sec
Interval odmora 2 min. 2 min. 2 min. 2 min. 2 min.
Laktati 10.6 15.5 16.1 16.2 14.8
Graf. Serije sprinterskih trčanja, koncentracija laktata i srčane frekvence (Prema Janssenu-1995)
Na osnovu praćenja i testiranja velikog broja sportista trkača, Janssen (1995.) je utvrdio relaciju između frekvence srca na određenim vrednostima laktata. Te vrednosti pulsa su na tzv. tački defleksije (engl. deflection point). To je vrednost pulsa ili nivo opterećenja na kome dolazi do akumulacije laktata. Dobijena je tabela (frekvenca srca/konc. laktata) sa vrlo velikom praktičnom vrednošću u procesu pomoći za određivanje željenog trenažnog intenziteta.
Tab. Frekvence srca za trkače
FS/L 4
FS/L 3
FS/L 2.5
FS/L 2
FS/L 1
FS/L 4
FS/L 3
FS/L 2.5
FS/L 2
FS/L 1
140 141 142
137 138 139
143 135 144 145 146 147 148 149
132 133 134
140 124 141 142 142 143 144 145
150 142 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170
134 135 136
138 139 140 141 142 143
137 136 137 138 139 140 141
146 130 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161 162 163 164 165 166
145 146 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 156 157 158 159 160 161 162 163
122 122 123
125 126 127 128 129 129
144 143 144 145 146 147 147 148 149 150 151 152 153 154 155 156 157 158 159 160 161
131 132 133 134 135 136 136 137 138 139 140 141 142 142 143 144 145 146 147 148
171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 195 196 197 198 199 200
167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 182 183 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192 193 194 195
164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 180 181 182 183 184 185 186 187 188 189 190 191 192
162 163 164 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 177 178 179 180 181 181 182 183 184 185 186 187 188 189
149 149 150 151 152 153 154 155 156 156 157 158 159 160 161 162 163 163 164 165 166 167 168 169 170 170 171 172 173 174
Kiseonički deficit i kiseonički dug Kiseonički deficit U prvim minutama rada potrošnja O2 je znatno niža od O2 potrebe. Niža potrošnja kiseonika od potrebe naziva se kiseonički deficit. On se u radu sa stabilnim stanjem dobija kada se od količine, koju predstavlja kiseonička potreba, oduzme ukupno utrošeni kiseonik za vreme rada. Kod lakog napora, dok se kardiorespiratorne funkcije ne prilagode u radu, rezerve kiseonika u mišićima i krvi potpuno će pokriti potrebe u kiseoniku. U težem naporu, aerobni procesi nisu u stanju da trenutno pokriju kiseoničku potrebu organizma, pa se zato energija sve više dobija iz anaerobnih izvora i javlja se kiseonički deficit. Kiseonički deficit se objašnjava sporim prilagođavanjem (inercijom) kardiorespiratornog sistema na opterećenje, što dovodi do neadekvatnog snabdevanja aktivnih mišića kiseonikom.
Razlaganje ATP-a u momentu kontrakcije služi kao stimulus za početak reakcije, koja obezbeđuje resintezu ATP-a. Smanjenje kvocijenta ATP/ADP pokreće reakciju kreatin kinaze u smeru stvaranja ATP-a. KrP+ADP + kreatin kinaza - Kr+ATP Sl. A, B i C prikazuju kiseonički deficit i kiseonički dug kod laganog, srednjeg i visokog opterećenja. (Prema Mcardle, W. ett all. 1996)
Prisustvo povećane koncentracije ADP-primaoca makroergičnih fosfatnih grupa-jedan je od glavnih uzroka intenzifikacije glikolize i oksidativne fosforilizacije. Kao što je poznato, VO2max ima gornju granicu do koje može da se troši kiseonik. Kod prosečnih osoba to iznosi 30-40 ml/kg/min, pri tome se dobija najviše 1 mol ATP-a na minut. Ako VO2max iznosi 5 l/min, kao kod sportista, onda se dobija 1,45 mola/min ATP-a. Ti nivoi potrošnje O2 nisu ni približno dovoljni za radove maksimalnog intenziteta (npr. trčanje na 100m, 200m, 400m i 800m), jer ATP ne može da se sintetiše u dovoljnoj količini. Sprint na 100m zahteva više od 45 l/min O2 ili više od 8litara za 10 sek. Kada bi i mogla da se dopremi dovoljna količina O2, potrebno je 2-3 minuta da se ubrza potrošnja O2 do zadovoljavajućih vrednosti. Potrebno je da prođe izvesno vreme za adekatna biohemijska i fiziološka prilagođavanja pri prelasku iz mira u rad, kao i sa nižeg na viši intenzitet rada (vidi poglavlje zagrevanje ).
Kiseonički dug (višak utrošenog kiseonika u oporavku-VUKO) Pojam kiseonički dug su prvi uveli Hill i Lupton (1922). Pokazali su povećanu potrošnju O2 nakon fizičkog napora, koja prelazi iz trenutne metaboličke potrebe. Posle prekida rada, u oporavku utrošak kiseonika se ne vraća trenutno na vrednosti u mirovanju, već je izvesno vreme povišen. Razlika između ukupno utrošenog kiseonika u oporavku i za isti period mirovanja, naziva se kiseonički dug. U toku opterećenja iznad anaerobnog praga i kada se ne dostiže stabilno stanje, proizvodi se više mlečne kiseline. Njena koncentracija u krvi sve više raste i takva ostane tokom celog rada. Koliko će rad trajati, zavisiće u izvesnoj meri od motivacije sportiste. U vrlo intenzivnom opterećenju deficit O2 i količina mlečne kiseline stalno rastu, zbog dominacije anaerobnih procesa. Rad sa takvim intenzitetom se može održati samo nekoliko minuta, jer mišići ne mogu više da nastave sa kontrakcijama. Krogh i Lindhard (1920) su objavili da se potrošnja O2 u oporavku sastoji iz: a. Prve-brže; b. Druge-sporije tj. duže faze.
Hill i saradnici (1924.) su brzu fazu O2 duga pripisali oksidativnom uklanjaju mlečne kiseline iz mišića, a sporu oksidativnom uklanjanju laktata, koji je difuzijom napustio mišić i prešao u telesne tečnosti i krv. Prema tom konceptu kiseonički dug je služio za: 1. Popunjavanje rezervi ugljenih hidrata, pri čemu se 80% mlečne kiseline resintetisalo u glikogen; 2. 20% mlečne kiseline se oksidisalo preko Krebsovog ciklusa do CO2 i H2O. Novija istraživanja su pokazala da je ovakva klasična hipoteza kiseoničkog duga neodrživa. Utvrđeno je da veličina O2 duga nije u korelaciji sa veličinom O2 deficita ili nivoom laktata u krvi posle rada. Osim toga ne postoji vremenski odnos između smanjenja koncentracije laktata u krvi i spore faze O2 duga. Nađeno je da povišena potrošnja O2 u oporavku traje i pošto se koncentracija laktata vratila na vrednosti u miru. Tako je u novijim istraživanjima pokazano da nakon trke na 800m, laktati u krvi ostaju povišeni i ako se potrošnja O2 vratila na normalni nivo za taj stepen aktivnosti. Suprotno od toga, nakon dugotrajne sportske aktivnosti, laktati se brzo vraćaju na normalni nivo, dok se povećana potrošnja kiseonika održava i više sati. U ekstremnim uslovima, posle maksimalnog napora koji je trajao 5 min, potrošnja O2 u oporavku može da iznese skoro 40 L tokom sledećih 60 min. Kod netreniranih osoba kiseonički dug prosečno iznosi 8-10 L, a kod treniranih preko 15 L. Margaria i saradnici (1933.) su ustanovili da se O2 dug posle napora javlja kao alaktacidni (sa poluvremenom otplate od oko 30 sec.) i laktacidni O2 dug (sa poluvremenom otplate od oko 15 min), kada se polovina nađene mlečne kiseline posle rada otklonila za 15 min. Stvar se komplikovala time što sami termini "alaktacidni" i "laktacidni" O2 dug ne odgovaraju u potpunosti savremenim saznanjima o biohemijskim mehanizmima (potrošnja kiseonika i metabolizam mlečne kiseline u oporavku). Nova terminologija odbacuje naziv "kiseonički dug" i zamenjuje ga izrazom "višak utrošenog kiseonika u oporavku (VUKO)" (EPOC u anglosaksonskoj literaturi). Alaktatni i laktatni O2 dug se zamenjuje izrazom "brza komponenta VUKO-a", bez obzira na mehanizam nastanka i označava VUKO koji traje do 60 min posle rada. Dešava se da je VO2 povišen i posle 60 min. te pripada sporoj komponeti. Danas se smatra da kiseonički dug nastaje iz sledećih razloga: 1. Depoi O2 u venskoj krvi (600 ml), tkivima (50 ml) i hemoglobinu (300 ml), prazne se u toku sportske aktivnosti i moraju da se obnove (ukupno oko 1 litar O2). 2. Razgradnja CP-a, koji pozajmljuje energiju ATP-u, zahteva dodatnu energiju u toku oporavka da bi se ponovo formirale visoko energetske veze kreatina i fosfata. Pri potpunoj iscrpljenosti organizma može da dođe do nedostatka energije za reintezu ATP-a iz ADP-a, što se tada može uračunati u kiseonički dug. 3. Nakon intenzivnog sportskog napora duže vreme je telesna temperatura povišena, što govori da se vrši obnova ćelija koja zahteva energiju. U prilog ovome idu nalazi o povećanoj koncentraciji adrenalina, noradrenalina (kateholamina) i tiroksina u krvi tokom napora. 4. Pošto je pokazano da se laktati veoma malo mogu iskoristiti za resintezu glikogena, laktatni deo kiseoničkog duga je prilično mali. Većina laktata se koristi kao direktno gorivo od strane skeletnih i srčanog mišića, jetre i bubrega.
Frekvenca srca Zbog svoje značajne povezanosti sa metaboličkim oblastima, koje karakterišu bioenergetske sposobnosti pojedinca i intenzitetom opterećenja, frekvenca srca ima rasprostranjenu upotrebu u sportu u cilju određivanja optimalnog intenziteta opterećenja, dijagnosticiranja, praćenja i kontrole stanja treniranosti. Neophodno je poznavati faktore koji utiču na vrednost ovog parametra, kao i kako ga koristiti i na njega uticati. Da bi frekvenca srca bila svrsishodna mora da odgovara zahtevima promenljive metaboličke aktivnosti u mirovanju i za vreme opterećenja. U toku sportske aktivnosti, kada se ubrzavaju metabolički procesi (zbog većih energetskih zahteva), javlja se potreba da se što brže i što više krvi dopremi tkivima koja pojačano rade (u prvom redu angažovani mišići, pluća i miokard). To se postiže pojačanim radom miokarda i preraspodelom krvi u korist pojačano angažovanih tkiva. Ova regulacija pojačanog i bržeg rada srca, ostvaruje se angažovanjem vegetativnog nervnog sistema-simpatikusa i parasimpatikusa, dejstvom hemioreceptora, baroreceptora i kore mozga. Humoralnim faktorima pripadaju: dejstvo temperature krvi, hemijski sastav ekstracelularne tečnosti i pH (znatno se menjaju pri trenažnim i takmičarskim opterećenjima). Poseban deo centra za regulaciju srčanog rada, koji se nalazi u medulopontinskom području (medulla oblongata, pons), pripada centru za ubrzanje srčanog rada (aktivnost simpatikusa) i centru za usporavanje srčanog rada (aktivnost parasimpatikusa). Na celokupnu aktivnost kardioregulatornog centra utiču razni aferentni impulsi iz mnogobrojnih izvora, koji obrazuju senzornu stranu kardioregulatornih refleksa. Ovi impulsi mogu da povećaju ili smanje aktivnost centra. Pojačana aktivnost simpatikusa izaziva tahikardiju, pojačava snagu srčane kontrakcije, ubrzava provođenje kroz srce. Pojačana aktivnost parasimpatikusa smanjuje frekvencu srca (bradikardija), snagu srčane kontrakcije i usporava provođenje impulsa kroz AV čvor. Pored ovoga srce poseduje i automatizam rada, tj. ima vlastiti davalac ritma-pejsmeker (pacemaker). Glavni predvodnik rada srca je tzv. sino-atrijalni čvor (SA čvor). Predvodnici drugog i trećeg stepena su atrio-ventrikularni čvor (AV čvor) i predvodnik koji može da se aktivira u zidu komora. SA i AV čvor su nervne strukture u kojima neuroni imaju sposobnost automatskog okidanja. U toku normalnog rada srca impulsi dolaze iz SA čvora. On određuje frekvencu srca, koja u miru kod netreniranih osoba iznosi 70-80 udara u minuti (vrednost pulsa). Sportisti, posebno iz sportova izdržljivosti, vremenom razvijaju tzv. "sportsku vagotoniju" (parasimpatikusna reakcija- n. vagus usporava rad srca), što se odražava sporijim radom srca, daleko ispod 60 otk/min. Kod nekih elitnih sportista-dugoprugaša izmerene su i vrednosti od samo 35 otk/min. Ovo se dešava zbog povećanog udarnog volumena (UV-zapremina krvi koju svaka komora istisne u cirkulaciju pri jednoj sistoli, prosečno iznosi oko 70 ml), jer je minutni volumen srca (MVS-zapremina krvi koju svaka komora istisne u cirkulaciju u toku jednog minuta, prosečno iznosi 5 L) proizvod udarnog volumena i frekvence MVS=UVxFS.
Faktori koji utiču na FS, UV i MVS u miru Ovim faktorima pripadaju: uzrast, pol, položaj tela, temperatura okoline, treniranost intenzitet rada, trajanje rada, gubitak tečnosti, ishrana, lekovi, nadmorska visina, pretreniranost, nedovoljni oporavak nakon teškog vežbanja.
Uticaj uzrasta na srčanu frekvencu Udarni volumen se povećava od rođenja deteta do odraslog doba. Posle toga UV se manje-više ne menja do starosti. Tada počinje da se nešto smanjuje (usled smanjenja snage miokarda), a kompenzatorno se povećava frekvenca srca. Maksimalna frekvenca srca ( i FS u miru) linearno opada sa starenjem nezavisno od stanja treniranosti, pri čemu se zapažaju velike individualne razlike. Često se u praksi, kao orijentaciona vrednost maksimalnog pulsa neke osobe, izračunava po formuli: Fsmax = 220-godine starosti; za muškarce Fsmax = 226-godina starosti; za žene Standardno odstupanje za ovu formulu, kod osoba starih 20 godina, iznosi plus ili minus 10-12 otk/min. U ovim godinama 2/3 osoba imaju maksimalni puls između 190-210 otk/min, a 90% varira između 180-220 otk/min. Ima i onih, ali znatno manji broj, čiji je maksimalni puls i više od 230 otk/min.
Sl. Maksimalne srčane frekvence u odnosu na godine starosti i trening senzitivne zone (Prema Mcardle, W. et all. 1996)
Tačnija procena maksimalnog pulsa mogla bi se dobiti preko sledeće formule:
FSmax=210-(0,5 x godine starosti) Formula za izračunavanje maksimalnog pulsa za starije osobe koja je razrađena na Ball State University (USA) glasi: FSmax za žene = 209-(0,7) x godine starosti FSmax za muškarce = 214-(0,8) x godine starosti. Kod sportista je veoma bitno preciznije određivanje maksimalnog pulsa i to aktuelnog (u onom momentu kada se meri), pa se u tim slučajevima primenjuju specijalni test-protokoli. Za test određivanja maksimalnog pulsa, sportista mora biti potpuno odmoran (nikada se ne radi posle napornih treninga.) Ponavlja se više puta kako bi se dobio pravi rezultat. Ovakav test zahteva obavezno adekvatno zagrevanje u trajanju 20-40 min, što uglavnom zavisi od spoljne temperature. Primeri za određivanje aktuelne maksimalne srčane frekvence: Za bicikliste: Vozi se hronometar 5 km maksimalnom brzinom, koju je sportista sposoban da izdrži, a da ne dođe do smanjenja brzine. Poslednjih 500m treba da bude maksimalni sprint sa blagim usponom. Postignuta najveća vrednost pulsa u tom trenutku je za sportistu maksimalni puls. Za atletičare: Trči se submaksimalnom brzinom oko 15 min, a poslednjih 20-30 sek. se napravi maksimalni sprint. Najveća vrednost koja se u tom trenutku očita na pulsmetru je maksimalni puls. Uticaj pola Kod žena je UV za 25% manji nego kod muškaraca istih godina (prosečne vrednosti iznose 50-70ml po udaru srca), a frekvenca srca viša. To se odnosi kako u stanju mirovanja, tako i pri naporu. Zbog toga i postoje, prethodno iznete, različite formule za izračunavanje maksimalne frekvence srca kod žena i muškaraca. Ova razlika je pripisana manjoj telesnoj masi prosečne žene u poređenju sa muškarcem. Pri istom submaksimalnom intenzitetu opterećenja MVS, kod žena je za oko 1,5L/min. veći, nego kod muškaraca istih godina. To je pripisano manjoj sposobnosti krvi za trasport O2 kod žena, nego kod muškaraca. Usled toga za istu potrošnju O2, osobe ženskog pola moraju da ostvare veću FS i veći MVS. Uticaj položaja tela U uspravnom stavu MVS je za oko 20% manji nego u ležećem. Pod uticajem zemljine teže krv se zadržava u donjim partijama tela, što smanjuje priliv krvi u srce. U većoj meri se to odražava na smanjenje MVS i povećanje FS. Sistolni volumen se za vreme rada u uspravnom stavu ne smanjuje. Naprotiv, on se povećava i u uspravnom i u ležećem položaju. Ovo povećanje UV izazvano je povećanim pražnjenjem srca, pri svakoj sistoli. Kontraktilnost miokarda se za vreme rada povećava pod uticajem simpatikusa (veća frekvenca srca), što povećava snagu srčane kontrakcije, a time i udranog volumena srca.
Razlike u frekvenci srca su znatnije u sportskim aktivnostima u vodi. Potapanjem tela u vodu gubi se efekat sile zemljine teže na organizam, pošto se specifična težina tela ne razlikuje bitnije od one koju ima voda. Težina tela potopljenog u vodi iznosi svega nekoliko kilograma. U toku plivanja (pliva se rukama i nogama istovremeno), pošto nema posturalnih kontrakcija, ukupna mišićna masa aktivirana za vreme plivanja je manja nego npr. u trčanju. Zbog toga su submaksimalne potrebe organizma za kiseonikom (submaksimalna potrošnja kiseonika) kod plivanja manje i niža je frekvenca srca nego kod trčanja odgovarajućim intenzitetom. Niža frekvenca pri submaksimalnom opterećenju u plivanju je zbog horizontalnog tela u vodi, koji ima pozitivan efekat na srce, jer je povećan priliv krvi u srce, a time su povećani i end-dijastolni volumen srčanih komora i volumen srca. Ako se pliva maksimalnim tempom ove se razlike onda gube. Jedan od najvažnijih mehanizama nastanka bradikardije za vreme plivanja je zadrška disanja. Inspiratorna apnea dovodi do razdraženja preso-receptora karotidnog sinusa sa prenošenjem ovih nervnih impulsa do kardioinhibitornog centra, uz jačanje tonusa vagusa i rezultirajuću sinusnu bradikardiju. Praćenje razlike vrednosti pulsa u ležećem položaju i stojećem stavu, veoma je važan pokazatelj uticaja efekata treninga na organizam sportiste. Ovu ortostatsku metodu (koja se bazira na praćenju promena u krvnom pritisku u ležećem i stojećem stavu), moguće je sprovesti posmatranjem vrednosti pulsa. U ležećem položaju meri se puls najmanje 15 min. Zabeleži se vrednost pulsa na kraju isteka vremena. Sportista ustaje i nakon 15 sek. gleda i beleži novu vrednost pulsa. Izračuna se razlika između ove dve vrednosti. Ako je ona veća od 15-20 otk/min, sportista je još zamoren od prethodnog treninga. Treba biti oprezan pri doziranju opterećenja u narednom treningu kako bi se izbegla opasnost od pretreniranosti. Treba napomenuti da su razlike vrlo individualne i ne smeju se generalizovati. Sportista treba redovno da prati kretanje ove razlike pulsa i da ih uvek meri u isto vreme. Samo tako će moći da se zapazi individualna karakteristika. Sl. Praćenje jutarnje srčane frekvence (preuzeto od Jovanovića- 1999.)
Kao orijentacija, treba da posluži vrlo važna informacija. Razlika između srčanih frekvenci najmanja je onda, kada je sportista u najboljoj formi. Dužim praćenjem ove razlike može se dobiti dijagram ( kao što je prikazano na grafikonima), koji pomaže pri planiranju treninga. Na gornjem grafikonu (baza 1) je prikazan slučaj kada je sportista, zbog napornih treninga, imao veće razlike između srčanih frekvenci, tj. bio je van takmičarske forme. Na donjem grafikonu (baza 2) vidimo da su razlike male i da su na globalno nižem nivou obe srčane frekvence. Znači da je sportista u takmičarskoj formi. Puls u stanju mirovanja može da se meri i metodama 15 udara ili 15 sekundi. Prva metoda (15 udara) sprovodi se tako što se meri vreme za koje srce obavi petnaest udara. Ako to npr. iznosi 20.3 sekunde, broj srčanih udara u minuti će iznositi: (15/20.3) x 60 = 44 otk/min. Druga metoda je jednostavnija, ali manje korektna. Meri se broj otkucaja srca u 15 sekundi. Ako je taj broj npr. 12, onda je frekvenca srca u jednoj minuti: 4 x 12 = 48 otk/min.
Uticaj spoljne temperature i vlažnosti vazduha Frekvenca srca (FS) je jedan od faktora termoregulacije. Povećanje temperature povećava frakvencu srca, protok krvi kroz kožu, sistolni pritisak, MVS, a smanjuje dijastolni pritisak. Najniže vrednosti FS dostiže na temperaturi od 20˚C. Visoka spoljašnja temperatura i vlažnost vazduha predstavljaju dodatno opterećenje za organizam za vreme treninga, što se ogleda u povećanju frekvence srca pri istom opterećenju i opadanju efikasnosti. Kada se spoljašnja temperatura poveća sa 20 na 30˚C, MVS poraste za 10-20%, a udvostručuje se kada spoljna temperatura poraste od 35 na 45˚C. Ove promene su još veće, kada je vlažnost vazduha
povećana. Sa smanjenjem temperature smanjuju se FS, MVS i protok krvi kroz kožu usled vazokonstrikcije krvnih sudova u koži. Najpogodnija temperatura za aktivnosti tipa izdržljivosti je oko 20˚C. Više temperature, od 25 do 35˚C, pogodnije su za sportske aktivnosti koje zahtevaju eksplozivnu snagu (sprintevi, skokovi, bacanja). Graf. Efekti spoljašnje temperature na puls
Na grafikonu vidimo koliki je efekat spoljašnje temperature na srčanu frekvencu. Jasno se vidi da su najkomfornije temperature za fizičke napore oko 20˚C. Temperatura od 30˚C znatno podiže srčanu frekvencu i dalji je proces vrlo ubrzan. Treningom se organizam sportiste adaptira na povišene temperature, ali je važno u tim uslovima voditi računa o odgovarajućoj odeći i adekvatnom unosu vode pre, za vreme i nakon treninga (vidi u delu: Voda i dehidratacija).
Uticaj stanja treniranosti Sportisti koji treniraju discipline tipa izdržljivosti, imaju sportsku bradikardiju, tj. nižu vrednost pulsa u miru, kao posledicu jačeg srčanog mišića izazvanu treningom. Zbog niže frekvence srca kod sportista je UV veći nego kod nesportista. Kod vrednosti maksimalne frekvence srca ne dolazi do značajnih promena, pa je logičan zaključak da ona ne zavisi od stanja treniranosti. Posle određenog perioda treninga izdržljivosti postoje značajne promene u FS na istom stepenu opterećenja. Sportista je sposoban postići veći intenzitet rada uz iste vrednosti pulsa, tj. može obaviti duži rad na većem nivou opterećenja. Važno je pratiti vrednosti FS na nivou ANP-a (vidi poglavlje: Anaerobni prag). Anaerobni prag se postiže na višim vrednostima pulsa (u % od maksimalne) i na većem opterećenju. Generalni efekat treninga izdržljivost (ujedno i cilj) je obaviti što veći intenzitet rada na račun aerobnih procesa. Graf. Srčana frekvenca u miru u inicijalnom, dva tranzitivna i finalnom stanju nakon 3 meseca
Na grafikonu vidimo da je za tri meseca kondicionog treninga srčana frekvenca u miru pala sa 80 otk/min na ispod 50 otk/min. Uticaj treninga ima ogromnu moć na jačanje srčanog mišića i ekonomičnost njegovog rada. Uticaj intenziteta rada Kod sportista povećanjem intenziteta rada povećava se MVS na račun povećanja frekvence srca. Sa progresivnim povećanjem intenziteta rada linearno se povećava i frekvenca srca. Ta linearnost se gubi pri opterećenjima vrlo visokog intenziteta. Prelomna tačka je na nivou anaerobnog praga (ANP). Graf. Relacije srčane frekvence i opterećenja u trčanju ili vožnji bicikla; Tačka razdvajanja linearne povezanosti, tj. anaerobni prag (Prema Janssenu 1995)
Momenat kada srčana frekvenca više ne prati dalje povećanje opterećenja i krivulja skreće u desno (puna linija na grafikonu) naziva se tačka defleksije. To je momenat “probijanja” anaerobnog praga. Veličina opterećenja se pročita na apscisi, a srčane frekvence na ordinati.(vidi poglavlje: Anaerobni prag). S obzirom na to da opterećenja ispod praga (dominantno aerobna), na pragu (aerobno-anaerobna) i iznad praga (dominantno anaerobna) stimulišu različite metaboličke procese, vrednosti pulsa u određenim zonama intenzivnosti su od
izuzetno velike važnosti u određivanju trenažnog intenziteta. Dozirano opterećenje na određenom pulsu mora stimulisati određeni metabolički procesi i time usavršavati određenu bioenergetsku sposobnost sportiste. Preko frekvence srca je moguće precizno odrediti intenzitet opterećenja samo do anerobnog praga. Takva opterećenja imaju povratno dejstvo na srcejačajući miokard, smanjujući frekvencu srca u miru i povećavajući efikasnost na submaksimalnom opterećenju (veće opterećenje-niža vrednost FS). Ovo predstavlja i osnovu Conconijeve metode-testa (vidi poglavlje: Određivanje intenziteta opterećenja na bazi FS). Uticaj trajanja rada Trajanje rada dovodi do zamora, usled čega se povećava frekvenca srca, UV se smanjuje a MVS ne menja.
Uticaj gubitka tečnosti Gubitak tečnosti smanjuje količinu cirkulišuće krvi (hipovolemija). Ova pojava uslovljava smanjen dotok krvi u srce, što se kompenzuje porastom frekvence srca. Tokom treninga i takmičenja, temperatura tela može porasti do 40-42˚C, a telesna masa opasti nekoliko kilograma na račun gubitka tečnosti. Kada gubitak tečnosti pređe 3% telesne mase, dolazi do daljeg porasta temperature, ubrzanja rada srca i može doći do pregrevanja opasnog po život sportiste-toplotnog udara (vidi u delu: Voda i dehidratacija). U takvim uslovima i pri većoj spoljašnjoj temperaturi i vlažnosti, ogroman značaj ima uzimanje tečnosti u kratkim vremenskim intervalima u količini od 100-200ml. Količina izgubljene tečnosti može se odrediti merenjem telesne težine, pre i posle treninga ili takmičenja. Vrednosti staviti u formulu: ((T1-T2):T1) x 100=_____% dehidratacija T1-težina pre treninga; T2-težina posle treninga. Ako dobijeni procenat nije veći od 2-3%, nadoknada tečnosti je adekvatna. Kako se tečnost tokom napora najviše gubi znojenjem, približne vrednosti izgubljene ovim putem bi se mogle izmeriti na sledeći način: Nivo znojenja (L/min) = ((T1-T2) + F(u litrama)):Vt F-tačno izmerena količina popijene tečnosti za vreme trčanja; Vt-vreme trčanja u časovima. Hlađenje tela tokom napora (vlaženjem mokrim sunđerom) predstavlja jedan od važnih načina smanjenja gubitka tečnosti i naglog podizanja FS. Treba izbegavati nagla i prebrza hlađenja tela sa velikom količinom jako hladne vode. Tim putem dolazi do grčenja i pucanja kapilara kože i smetnji pri oslobađanju viška toplote. Graf. Frekvenca srca sa unošenjem i bez unošenja tečnosti
Grafik prikazuje razlike u srčanim frekvencama u slučajevima kada je organizam dovoljno snabdeven tečnošću i kada je u deficitu- dehidrataciji. Jasno se vidi da je reakcija srca na napor daleko bolja kada se blagovremeno unosi tečnos. Hipovolemija dovodi do povećanje srčane frekvence, koja na taj način obezbeđuje neophodan minutni volumen srca. Ovo je vrlo nepovoljno i opasno pri fizičkim naporima. Intenzitet i trajanja rada se smanjuju, a posledice od dehidratacije mogu biti vrlo opasne. Graf. Uticaj hlađenja na puls tokom opterećenja
Uticaj ishrane Od količine i vrste unete hrane zavisi i intenzitet njenog varenja, što ima znatan uticaj na preraspodelu krvi i srčanu frekvencu. Adekvatna ishrana (preovladavanje ugljenih hidrata pre treninga i takmičenja) utiče na smanjenje frekvence srca, a time i na poboljšanje rezultata. Ako je prosečna frekvenca srca pri nekom opterećenju uz normalnu ishranu 156 otk/min, onda je na istom opterećenju uz 200 gr ugljenih hidrata frekvenca srca 146 otk/min. Što je duže trajanje aktivnosti, razlika je veća. Uticaj lekova Mnogi lekovi različito utiču na frekvencu srca, povećavajući je ili smanjujući. Najpoznatiji lekovi su oni koji se koriste protiv visokog krvnog pritiska i angine pektoris. Betablokatori su, takođe, u ovoj grupi. U nekim sportovima, kao što je streljaštvo, koriste se u cilju dopinga, jer smanjuju premor ruku. Oni smanjuju frekvencu srca u miru, maksimalnu frekvencu i
izdržljivost sportiste za 10%. Pri uzimanju lekova, sportista mora znati njihov uticaj na frekvencu srca i time na sposobnost, koja je presudna za uspeh u njegovoj disciplini. Uticaj nadmorske visine Frekvenca srca u stanju mirovanja opada u prvim satima po dolasku na određenu nadmorsku visinu, nakon tog vremena FS se poveća. Na 2000m nadmorske visine porast FS iznosi 10%, a na 4500m 50% u odnosu na FS u satnju mirovanja na nivou mora. Nakon nekoliko dana (zavisno od nadmorske visine), FS se spušta na normalne vrednosti, pa čak i niže. Dostizanje vrednosti individualne frekvence srca u miru na određenoj nadmorskoj visini, znak je dobre aklimatizacije (vidi poglavlje: Adaptacija na različite uslove u kojima se odvija trening). Graf. Srčana frekvenca u miru na nadmorskoj visini i momenat aklimatizacije
Na grafikonu je prikazana krivulja srčane frekvence u stanju mirovanja od prvog dana boravka na nadmorskoj visini, pa do momenta aklimatizacije. Jasno se vidi koliki je porast srčane frekvence u prvim danima boravka ( i do 30% u odnosu na na nivou mora). Prilagođavanje se uspostavlja posle petog-šestog dana, kada se frekvenca srca u miru vraća na normalne vrednosti( posle toga ona biva i niža). Iz ovih razloga je važno da prvih dana, čak i nedelju dana po dolasku na nadmorsku visinu, optrećenja u treninzima ne smeju da budu velikane iznad anaerobnog praga. Intenzitet opterećenja treba da bude u zonama aerobnog rada. Važno je istaći da sportisti koji se pripremaju na nadmorskim visinama treba da: mere jutarnji puls nekoliko nedelja pre odlaska na visinske pripreme, upišu u dnevnik treninga prosečnu vrednost pulsa, ako ga redovno mere. Kada odu na nadmorsku visinu treba da nastave sa svakodnevnim merenjem i beleženjem vrednosti pulsa, kako bi svakim danom dobili sliku o stepenu aklimatizacije. Uticaj pretreniranosti Previše jaki treninzi mogu dovesti do vrlo malog napretka i sloma adaptacionih procesa, što se naziva pretreniranost-preforsiranost “overtraining syndrome”. Ovo je hronični umor i bolest sa psihološkim traumama. Rezultat ovog hroničnog umora (overtraininga), izazvanog uzastopnim preopterećenjima na treningu je da sportista okarakterisan kao talenat, rano napušta sport-daleko pre nego što je dostigao svoj vrhunac. Sve se ovo dešava zbog toga što treneri (u ogromnom broju slučajeva) intuitivno određuju obim i intenzitet opterećenja na treningu, bez dijagnoze stanja sportiste, kontrole i praćenja efekata doziranih opterećenja. Kada trener shvati da je prerano "gurnuo" sportistu u prejak trening, tada je to nažalost prekasno. Posledice se više ne mogu izlečiti sa dan-dva odmora ili nekim dijetnim manipulacijama.
Vrhunski sport traži od sportista izuzetne napore. Sportisti opsednuti treningom, pokušavaju da urade i ono što prevazilazi njihove mogućnosti. Kako se ovo često dešava u sportskoj praksi, postavlja se jedno praktično pitanje: Da li i koliko puta sportista može ili sme "izgoreti", pre nego što ispolji svoj maksimalni potencijal?! Pokazalo se da varirajući nivo zamora u uzastopnim jakim treninzima ne može uvek biti okvalifikovan kao pretreniranost. Zamor koji je izazvan na ovaj način, moguće je korigovati sa nekoliko dana odmora i ugljeno hidratnim "punjenjem" mišićnih i jetrenih depoa. Rano otkrivanje opasnosti od pretreniranosti je od posebne važnosti, a ujedno je i veoma kompleksan problem. Tu složenost povećava visok nivo individualnosti u pojavi simptoma pretreniranosti, posebno preventivnog delovanja. Trenutna tehnologija omogućuje snimanje pulsa, zahvaljujući modernim pulsmetrima, koji imaju mogućnost računarske obrade snimljenih vrednosti. Kako se jutarnji puls u stanju pretreniranosti povećava, praćenje ovog parametra iz dana u dan - u danima jakih treninga, ima posebnu važnost. Ortostatska proba, o kojoj je već bilo reči je važan test prevencije pretreniranosti. Snimanje i analiza pulsa u testu trčanja na 2 km, sa konstantnom brzinom za vreme netreniranja, treniranja i pretreniranog stanja pokazaće nizak nivo pulsa, visok nivo pulsa ili blagi pad u odnosu na visok nivo (nemogućnost ulaska u zonu optimalnog treninga). Najbolji način za sprečavanje pretreniranosti je sistematsko praćenje i kontrola trenažnog procesa, gde je određivanje trenažnih opterećenja kroz cikluse i periode, u službi individualnih zahteva i mogućnosti samog sportiste. Uticaj pretreniranosti na FS je preko autonomnog nervnog sistema (koji se povezuju sa promenama u endokrinom sistemu), koji može da se javi u dva oblika: simpatički i parasimpatički vid pretreniranosti. Simpatički vid pretreniranosti povećava jutarnji puls i produžava fazu oporavka (FS ostaje duže vreme povišena). Parasimpatički vid pretreniranosti pokazuje prerani zamor, usporen rad srca i ubrzano sniženje pulsa u oporavku posle vežbe (engl.heart rate recovery). Treba napomenuti da su pojedini simptomi pretreniranosti autonomnog nervnog sistema prepoznatljivi i kod osoba koje nisu pretrenirane. Treba biti oprezan, jer se ne može uvek tvrditi da su prepoznati simptomi siguran znak pretreniranosti. Studije su pokazale da su mlađi sportisti skloniji simpatičkim simptomima pretreniranosti, a stariji sportisti parasimpatičkim. Uticaj na povećanu FS kod simpatičkog tipa pretreniranosti imaju: gubitak apetita, pad telesne težine, ometano spavanje, emocionalna nestabilnost i povišen nivo bazalnog metabolizma.
Određivanje intenziteta opterećenja na bazi frekvence srca Faktor koga je najteže odrediti u treningu je trenažni intenzitet. On mora biti individualno doziran, što znači da isti intenzitet primenjen kod različitih sportista može rezultirati različitim vrednostima frekvence srca i time sportiste uvesti u različite metaboličke zone. U svetu se koristi više metoda izračunavanja nivoa opterećenja. Kada se koristi FS, kao kriterijum za doziranje intenziteta optrećenja, bitno je odrediti puls u satanju mirovanja i maksimalni puls. Jasno je da kada sportista trenira da je opterećen onoliko kolika mu je vrednost FS u % od maksimalne. Danas se u modernom sistemu treninga nivo opterećenja može odrediti na tri najčešće upotrebljavana načina:
1. Procenti maksimalnog pulsa; 2. Procenti od srčane rezerve (Karvonenova metoda); 3. Procenti od VO2max. 1. Metoda izračunavanja nivoa opterećenja u procentima od maksimalnog pulsa izgleda ovako: Trenažni puls = (max. puls x % opterećenja) x 1.15 Pretpostavimo da sportista ima maksimalni puls 200 otk/min. Trenažni intenzitet od 70% za njega će biti (200 x 70%) x 1.15 = 161 otk/min. 2. Metoda određivanja trenažnog pulsa u procentima od srčane rezerve, razvijena je od strane dr M. Karvonena. On je srčanu rezervu (HRR-Heart Rate Reserve) dobio oduzimanjem vrednosti jutarnjeg pulsa (RHR-Rest Heart Rate) od vrednosti maksimalnog pulsa (MHR-Max. Heart Rate). Formula izgleda ovako: HRR = MHR - RHR Procentualno određivanje srčane rezerve je po formuli: HRR x (50% do 85%) + RHR Pretpostavimo da sportista ima maksimalni puls 200 otk/min, a da mu je jutarnji puls 50 otk/min. Treba da odredimo na kom pulsu je za njega 70% opterećenje. Račun izgleda ovako: 200 - 50 = 150 otk/min; 150 x 0.7 = 105 otk/min; 105 + 50 = 155 otk/min. Iste apsolutne vrednosti pulsa kod dvojice sportista nam govore da obojica nisu isto opterećena. Zaključak je da onaj sportista, koji ima veći puls, nije i više opterećen. Ovo se lepo vidi na sledećem primeru: Prvi sportista ima maksimalni puls 210 otk/min, a njegov puls za vreme trčanja je bio 160 otk/min. Drug sa kojim trenira ima maksimalni puls 170 otk/min i pri istoj brzini trčanja postigao je puls od 140 ud/min. Obojica imaju istu vrednost jutarnjeg pulsa-50 otk/min. Interesuje nas koliko je svaki od njih opterećen. Upotrebićemo Karvonenovu metodu, a izvedena formula glasi: ((Puls za vreme opterećenja - jutarnji puls) : (maksimalni puls - jutarnji puls)) x 100 Opterećenje prvog sportiste je: ((160-50) : (210-50)) x 100 = 68,7 % Opterećenje drugog sportiste je: ((140-50) : (170-50)) x 100 = 75 % Vidimo da je drugi sportista i ako trči sa nižim pulsem, više opterećen nego prvi. 3. Izračunavanje opterećenja u % od VO2max se bazira na približnoj korelaciji FS i VO2max, jer VO2 max nije uvek dostupna informacija. Važno je napomenuti da se najtačnija slika može dobiti samo kada se individua testira u kvalitetno opremljenoj laboratoriji. Orijentacione vrednosti, kao zone intenziteta, dobro su prihvaćene u svetu i svuda gde se primenjuje najnovija tehnologija pulsmetara. U sportskoj praksi postoji velik broj tabela i komparativnih metoda, koje više ili manje odgovaraju određenoj populaciji sportista i rekreativaca. Sve one prikazuju orijentacine vrednosti, kao što se može videti iz tabela. Primer 1.Zone trenažnog opterećenja % Maksimalnog pulsa 50 60 70
% od VO2 max 28 40 58
80 90 100
70 83 100
% Maksimalnog pulsa 60-70 71-75 76-80 81-90 91-100
% od VO2 max 55-65 66-75 76-80 81-90 91-100
Primer 2.Zone trenažnog opterećenja
Zone treningaZone srčane frekvence i trenažnog opterećenjaZona 1Regenerativna zona (60-70%
maxFS
ili
55-65%
VO2max) Ova zona je niskog intenziteta: omogućuje dugotrajan rad i sve aktivnosti sa opterećenjem regenerativnog tipa, kao što je strečing. Zagrevanje i smirivanje (hlađenje) organizma, takođe se odvija u ovoj zoni. Metode treninga u ovoj zoni intenzivnosti omogućuju dugotrajan rad, bez prekida sa održavanjem zadatog intenziteta, kontinuirana metoda i koji na kraju dovode do osećaja "prijatnog" zamora. Fiziološka adaptacija na ovaj intenzitet se odnosi na povećanje oksidativnih procesa, tj. aerobne sposobnosti sportiste, povećanja broja i veličine mitohondrija, povećana aktivnost oksidativnih enzima, potrošnja energije stvorene iz masti, povećanja količine deponovanog glikogena i mioglobina itd. U vrhunskom sportu, ovaj intenzitet služi za aktivan odmor, posebno posle velikih intenzivnih opterećenja.
Zona 2 Ekstenzivna aerobna zona (71-75% maxFS ili 66-75% VO2max) U literaturi i u praksi o ovoj zoni se govori kao o treningu izdržljivosti dužeg trajanja (extensive endurance). Tačno je da u ovom području intenziteta dolazi do vrlo pozitivnih i brzih efekata, posebno kod manje treniranih ili početnika. Veliki broj sportista u disciplinama izdržljivosti zbog toga previše trenira u ovoj zoni ne obraćajući pažnju da posebno u pripremnom periodu, stabilne beneficije dobijaju trenirajući u zoni 1. Oni uglavnom teže podnose dugotrajan rad (monotonija i motivacija), pa ga često zamene za kraći intenzivniji, kao što je ova zona opterećenja, misleći da su tako ostvarili iste fiziološke adaptacije, što svakako nije tačno. Kardiorespiratorni i mišićni sistem mora harmonično da funkcioniše u skladu sa metabolizmom, a ta fina regulacija se ostvaruje u prvoj zoni. Tek nakon dobre stabilizacije uključuje se veći broj treninga u ovoj zoni.
Zona 3 Intenzivna aerobna zona (76-80% maxFS ili 76-80% VO2max) Kod nekih sportista ova zona se poklapa i sa njihovim anaerobnim pragom. Za vrhunske sportiste ovo je potpražni intenzitet, koji visoko stimuliše aerobne sposobnosti, pa se i naziva zona intenzivnog aerobnog treninga. Česta greška u praksi je da se malo treninga obavlja u ovoj zoni i brzo prelazi na veća opterećenja. U njima dolazi do opasnosti od pretreniranosti, ukoliko se sistematski ne vrši precizna kontrola opterećenja, kao i dijagnostika i kontrola stanja oporavka sportiste.
Zona 4 Zona anaerobnog praga (81-90% maxFS ili 81-90% VO2max) Kod vrhunskih sportista u ovoj zoni intenziteta se verovatno nalazi njihov anaerobni prag. Izraz- trening na anaerobnom pragu je sinonim za ovu zonu, u kojoj se trenira koristeći intervalnu metodu treninga ili ako je reč o takmičenju–trci u sportovima tipa izdržljivosti.
Ova zona je veoma osetljiva, tako da kada sportista trenira samo nešto ispod anaerobnog praga, to rezultira dobrom sposobnošću mišića da recikliraju mlečnu kiselinu. Zbog ovoga sportista može dosta dugo održati ovakav intenzitet, pre nego što dođe do zamora. To opterećenje, sa fiziološke strane gledano, razvija visok nivo aerobno-anaerobnog kapaciteta. Intervali rada (kada se koristi intervalna metoda treninga) pri ovom opterećenju su duži, a intervali odmora kraćiuglavnom u odnosu 2:1. Ako se primeni opterećenje nešto iznad praga, proces već teče ka dominatnom razvoju anaerobnih procesa, tj. tada se razvijaju anaerobno-aerobne sposobnosti. Ovo opterećenje je karakteristično za klasičan intervalni trening, u kojem je zadatak "probijanje" praga. Intervali rada su kraći oko 2 min, najduže do 5min. (za visoko trenirane), a intervali odmora duži. Odnos je najčešće 1:1, 1:2 i 1:3, u zavisnosti od dužine intervala rada, koji je kao što smo rekli, nešto iznad praga. Generalno, trening oko anaerobnog praga visoko stimuliše razvoj aerobno-anaerobnih procesa (vidi poglavlje: Anaerobni prag), izuzetno značajnih u svim sportskim disciplinama i granama.
Zona 5 Anaerobna zona ili zona tolerancije na laktate (91-100% maxFS ili 91-100%VO2max) Ova zona intenziteta se primenjuje kada sportista ima dobru bazu, tj. zadovoljavajući stabilan nivo aerobne sposobnosti. Visoka sportska forma se ne može ostvariti bez visokih intenziteta na treningu. Oni smeju biti primenjeni samo u finalnoj fazi u predtakmičarskom period, u toku takmičarskog perioda i kada se održava sportska forma.
Tipovi treninga u ovoj zoni su namenjeni razvoju anaerobnog kapaciteta sportiste, toleranciji na laktate i angažovanju brzih mišićnih vlakana. Pri korišćenju ovog intenziteta opterećenja, bitno je voditi računa da je veliki broj anaerobnih treninga u kontradikciji sa aerobnim kapacitetom. Ne adekvatnim odnosom aerobnih i anaerobnih treninga u korist anaerobnih, mogu se ostvariti negativni efekti-pretreniranost, povrede i pad aerobnog kapaciteta. Metoda ponavljanja visokih submaksimalnih i maksimalnih opterećenja je tipična za ovu zonu. Na primer, maksimalni ponavljajući sprint u trajanju od 6-15 sek. sa pauzama različite dužine (zavisno od cilja treninga) uvodi sportistu u ovu zonu opterećenja, a tada se razvija anaerobni alaktatni (kreatinfosfatni)
kapacitet. Maksimalna opterećenja su karakteristična za trening u “eksplozivnim” sportovima, skokovima i bacanjima u atletici, dizanju tegova, borilačkim sportovima i dr. Kako su najosetljiviji momenti prilikom upravljanja sportskom formom, takmičarski mezociklus, a unutar toga takmičarski mikrociklus i posebno nekoliko dana pred takmičenje, u tim danima je veoma bitno redovno praćenje (monitorisanje i memorisanje srčane frekvence) preko savremenih puls monitora. Oni imaju prateću programsku podršku, kako bi se stalno imao uvid u procentualni odnos (distribuciju) opterećenja kroz zone intenziteta. Previše česta i dugotrajna anaerobna iscrpljivanja su veoma veliki stres za organizam, koji izbacuje sportistu iz forme i remeti njegov imuni sistem (vidi poglavlje: Stres). U praksi, trening usmeren na podizanje VO2 max-a predstavlja u ovom konceptu zonu između IV i V (što ne znači da se i na drugi način ne može razvijati VO2max. Vidi poglavlje: Biohemijske osnove metoda treninga), a koja odgovara metaboličkoj fazi delimično kompenzovane metaboličke acidoze sa koncentracijom laktata do 10 mmol/l. Do ove vrednosti laktata gotovo svi sportisti dostignu svoj VO2-max. Faza iznad ove je tipična anaerobna sa maksimalnim opterećenjima i tolerancijom na visoke vrednosti laktata, ako opterećenja traju više od 30sek.(opterećenja kraća od 30sec usmerena su na CP mehanizme stvaranja energije). Vezujući vrednosti pulsa svakog pojedinca u svim fazama opterećenja i redovnu analizu pulsnih krivulja dobijenih sa određenog treninga, moguće je precizno odrediti optimalni intenzitet opterećenja na treningu i kontrolisati sportsku formu. Orijentacione vrednosti pulsa u određenim zonama opterećenja imaju značaj posebno kod zdravih rekreativaca, gde nije potrebna vrlo stroga preciznost. Odlučujuću ulogu predstavljaju pulsne zone, preko kojih rekreativac ne bi smeo da prelazi. Sl. Orijentacione vrednosti srčanih frekvenci za rekreativce različitih godina starosti (prema Mcardle, W. et all. 1996).
Na slici su prikazane senzitivne trenažne zone za osobe različite starosne dobi koje se kreću od 70 do 90%, od maksimalne srčane frekvence.
Frekvenca srca posle opterećenja
Već napomenuto da je praćenje vrednosti srčane frekvence odmah nakon opterećenja, veoma važna procedura za kontrolu izdržljivosti sportiste. Što se frekvenca srca brže smanjuje, tj. što se sportista brže oporavlja bolje je treniran na izdržljivost. Zbog toga je najbolje da se frekvenca srca meri metodom 10-udara. Ona se sprovodi tako što se meri vreme za koje srce izvrši 10 udara. Kao primer iz tabele vidimo da ako je 10 otkucaja bilo za 4.0 sek., onda je u minuti to 150 tj. 60/4=15, a 15 x 10=150 otk/min.. Tab. Vrednosti srčane frekvence merene metodom-deset udara Vreme (sec)
FS (otk/min)
Vreme (sec)
FS (otk/min)
Vreme (sec)
FS (otk/min)
3.1 3.2 3.3 3.4 3.5 3.6 3.7 3.8 3.9 4.0
194 188 182 177 171 167 162 158 154 150
4.1 4.2 4.3 4.4 4.5 4.6 4.7 4.8 4.9 5.0
146 143 140 136 133 130 128 125 122 120
5.1 5.2 5.3 5.4 5.5 5.6 5.7 5.8 5.9 6.0
118 115 113 111 109 107 105 103 102 100
Primeri: Graf. Srčana frekvenca i koncentracija laktata kod fudbalera u toku oba poluvremena (Prema Janssen,1995
Grafik prikazuje frekvencu srca i koncentraciju laktata u krvi kod vrhunskog fudbalera (centra) u toku utakmice u oba poluvremena, kao i u toku odmora između njih. Pulsna krivulja pokazuje da je fudbaler velik deo utakmice odigrao na vrednosti pulsa oko 85% maksimalne, pri čemu se koncentracija laktata kretala od 4 mmol/l, pa sve do 14 mmol/l. Ovi podaci govore da
vrhunski fudbaleri moraju da imaju odličnu aerobnu izdržljivost i za fudbal specifičnu anaerobni kapacitet. Ovo potvrđuje da fudbal zahteva visoku aerobnu efikasnost, tj. anaerobni prag i visoku toleranciju na laktate. Savremeni vrhunski fudbal sve više zahteva od fudbalera visoku efikasnost kako u aerobnoj, tako još značajnije u anaerobnoj oblasti. Sve to zajedno upozorava da trenažni proces mora da bude usmeren ka visokom razvijanju pomenutih bioenergetskih sposobnosti kod fudbalera.
Puls, VO2 i laktati Međuzavisnost i ponašanje frekvence srca, VO2 i laktata zavisi od karaktera i veličine trenažnog opterećenja. Oni različito reaguju na različita opterećenja. To objašnjava njihovu dobru diskriminativnost i kriterijum za individualno doziranje optimalnih opterećenja, koji podižu efektivnost treninga. Krivulja laktata, puls, VO2-opterećenje pruža izuzetno mnogo vrednih informacija i kompletnih odgovora kako za dijagnostiku, tako i za analizu i prognozu u trenažnom procesu. Puls i laktati na terenu omogućuju detaljnu procenu režima rada (metaboličke zone) u kojem sportista trenira, što nije moguće samo na osnovu vrednosti pulsa. Ovi parametri se mere u miru, tokom opterećenja (laktati nakon svakog intervala rada) i u oporavku. Na kraju se dobijaju krivulje, kao fiziološko metabolički profil svake individue. Sl. Uticaj treninga na aerobnu moć i efikasnost
Grafikon na desnoj koordinati pokazuje tačku defleksije srčane frekvence (anaerobni prag) na 130 otk/min, u uslovima netreniranja. Nakon višemesečnog perioda treninga, tačka defleksije se pomerila-podigla na vrednosti srčane frekvence od 180 otk/min. Jasno se vidi koliko je tome doprinelo povećanje VO2max-a. Maksimalne aerobne sposobnosti tokom perioda treninga su se povećale, pa je i mogućnost dužeg održavanja veće potrošnje kiseonika u toku rada povećana. Ovo konkretno znači da trenirani sportista može u dužem vremenu da održi veći intenzitet opterećenja.
Graf. Među zavisnost i odnos različitih metaboličkih parametara u toku opterećenja
Bolja i preciznija procena treniranosti sportiste se ostvaruje kada se istovremeno prate i kontrolišu najznačajniji parametri, koji direktno pokazuju bioenergetske sposobnosti sportiste. Na grafikonu vidimo krivulje laktata, pH vrednosti, potrošnja kiseonika, srčana frekvenca i respiratorni minutni volumen. Detaljna analiza karaktera krivulja daje nam podatak o trenutnom stanju sportiste i o tome kakva opterećenja treba dozirati na narednim treninzima. Svaki pojedinac ima različite vrednosti u svim parametrima, pa je stoga neophodna analiza svakog slučaja posebno. Ove krivulje se veoma razlikuju i izuzetno mnogo zavise od tipa opterećenja. Ovo opredeljuje koji će se parametar više posmatrati i pratiti, kao kriterijum ili pokazatelj stanja i napretka. Ako je npr. komponenta snage dominantna uz angažovanje određene mišićne grupe, opterećenje se najbolje meri i ocenjuje na bazi nivoa laktata. Kod produženog kontinuiranog rada, koji uključuje više većih mišićnih grupa (trčanje, biciklizam) pored laktata, važna je frekvenca srca i potrošnja O2. Kod sportova tipa izdržljivosti, proveravanje vrednosti pulsa uz koncentracije laktata bi trebalo da se obavlja svake 4 nedelje (mikrociklusa). To je važno zbog dinamike promena frekvence srca. Srčana frekvenca se može povisiti ili sniziti i u velikoj je zavisnosti od laktata. Ako je vrednost laktata suviše visoka za određeno opterećenje tipa izdržljivosti (iznad 4 mmol/l), frekvenca srca se za vreme treninga može sniziti. Ako je laktat suviše nizak, 1.5 mmol/l i manje, frekvenca srca se za vreme treninga može povećati. Nivo laktata kod anaerobnog praga (vidi poglavlje: Anaerobni prag) pada sa povećanjem kapaciteta izdržljivosti (što nije slučaj sa frekvencom srca), tj. visoka izdržljivost je obično povezana sa niskim pragom laktata. Ovaj rezultat se mora uzeti u obzir radi izbegavanja prevelikog ili premalog opterećenja, u situaciji kada se laktati koriste kao vodič u treningu. Na suprot nivou laktata, srčana frekvenca se povećava skoro linearno do 60-70% maksimalnog opterećenja. Zatim nastupa defleksija srčane frekvence, tj. nagib se iznad ovog nivoa smanjuje. Napravljeni su pokušaji da se kvantifikuje tačka na kojoj se kriva srčane frekvence savija u desno (vidi Conconijev test). Mnoge studije su pokazale da je kvantifikacija ove tačke daleko tačnija na osnovu laktatne krivulje.
Zone opterećenja određene u odnosu na laktatni anaerobni prag Kako je kritična zona ona kada se dominantno energija stvara anaerobnim putem, ta se zona kod sportista tipa izdržljivosti naziva anaerobni prag i uzima se kao 100% opterećenje aerobnog karaktera. U ovakvom slučaju imamo sledeće zone opterećenja: A1 = aerobna 1: intenzitet je vrlo nizak, oko 70%-80% od anaerobnog praga; A2 = aerobna 2: intenzitet je nešto viši, 80%-90% od anaerobnog praga; E1 = zona izdržljivosti 1: tranzitivna zona (prelazna), 90%-100% anaerobnog praga. E2 = zona izdržljivosti 2: visok intenzitet izdržljivosti, 100%-110% od anaerobnog praga; An1 = anaerobna 1: osnova je anaerobna glikoliza, maksimalna energija se ostvaruje u toku 2-3 minuta; An2 = anaerobna 2: osnova je fosfatni sistem, maksimalna energija se ostvaruje do 10 sekundi. Trening može da bude usmeren na razvoj fosfatnog sistema, laktatnog sistema ili kiseoničkog (oksidativnog) sistema. Za sve ove različite adaptacije zadužene su i specifične zone prikazane u tabeli. Trening u svakoj od navedenih zona ima specifičnu usmerenost, što je prikazano u tabeli
Tab. Usmerenost treninga u zavisnosti od zone opterećenja Zone opterećenja
Usmerenost treninga
An2
Sprint, maksimalno opterećenje
An1
Kratkotrajna otpornost
E2
Dugotrajna otpornost-tolerancija
E1
Intenzivni aerobni trening
A2
Umereni aerobni trening
A1
Ekstenzivni aerobni trening
RC
Trening oporavka (recovery training)
Trening fosfatnog sistema Kada se trenira u zoni An2, tj. u zoni sprinterskog kapaciteta, aktiviran je fosfatni sistem. Takav trening je anaerobni i alaktatni. Sprint maksimalnom brzinom potpuno istroši depoe visoko-energetskih fosfata, posle svega nekoliko sekundi. Takav kapacitet se najbolje razvija intervalnim treningom sa optimalnim brojem ponavljanja. Ovakav trening nije klasičan
intervalni, zbog toga što je oporavak blizu potpunog. Intenziteti rada mogu biti maksimalni i submaksimalni. Maksimalno opterećenje traje 6-8 sekundi, a submaksimalno 20-30 sekundi. Ključni faktor je potpuno angažovanje visoko-energetskih fosfata, bez akumulacije laktata. To se dešava za oko 6 sekundi, kao npr. u sprintu na 50-60m. Pauze treba da budu dovoljno duge da dođe do potpune resinteze visoko-energetskih fosfata ATP i CP. Ako su pauze previše kratke doći će do aktiviranja laktatnog sistema.(pauza treba da bude 3-5 minuta). Period oporavka ne treba da bude u celosti aktivan, jer se depoi ATP/CP brže pune pri potpunom oporavku. Monitorisanje srčane frakvence pri ovakvom radu je nepotrebno i beznačajno, jer takav kratak intenzivan napor ne korelira sa trenutnim vrednostima frekvence srca.
Trening laktatnog sistema Postoji više formi i načina trenažnog rada za razvoj laktatnog sistema. Trening tolerancije na laktate je u intenzivnoj zoni An1. To je anaerobna laktatna zona. Kada se dužina sprinterske deonice produžava, aktivira se laktatni sistem, a brzina je submaksimalna. Najviši nivo laktata se dostiže na deonicama od 400m do 800m. Intenzivan rad od 1-3 minute, maksimalno aktivira i iscrpljuje laktatni sistem. Slično fosfatnom sistemu i laktatni sistem će biti najbolje treniran intervalnom metodom. Period oporavka ne sme da bude suviše dug da ne bi došlo do velikog pada koncentracije laktata u krvi. Važno je da oporavak bude aktivan od 30 sekundi do nekoliko minuta. Često dva vrlo intenzivna treninga sa visokom koncentracijom laktata u jednoj nedelji, mogu biti previše. Iz tog razloga obavezno posle takvih treninga treba obaviti vrlo lagani rad ili regenerativan trening u zonama A1 ili RC.
Trening kiseoničkog (oksidativnog) sistema Oksidativni sistem će najbolje biti treniran radom na izdržljivosti, tj. korišćenjem dugih perioda rada submaksimalnog nivoa. Pri treningu izdržljivosti ne dolazi do akumulacije laktata. Najčešće su to zone E1 i E2. Trening izdržljivosti se sprovodi sa različitim nivoima intenziteta, u zavisnosti od toga koji su specifični zahtevi u određenom sportu ili sportskoj disciplini. Postoje četiri osnovna tipa trenažnog rada na izdržljivosti: a) Intenzivni trening izdržljivosti; b) Srednji trening izdržljivosti; c) Ekstenzivni trening izdržljivosti; d) Oporavljajući trenažni rad. a) Intenzivni trening izdržljivosti Kratak intenzivan trening izdržljivosti je rad trajanja 2-8 minuta. Najbolja efikasnost se postiže putem intervalnog treninga sa opterećenjem oko 90% od maksimalne srčane frekvence. Tokom ovakvog rada kompletno se aktivira kiseonički sistem. To je intenzitet malo ispod i malo iznad tačke defleksije. Koncentracija laktata je malo povišena, oko 5-6 mmol/l. Taj rad je između aerobnog i anaerobnog opterećenja. Period oporavka u intervalnom treningu je od 4 do 6minuta,
a broj ponavljanja je od 5 do 8. Takav trening ne bi trebalo da se sprovedi više od dva puta nedeljno. Duži intenzivni trening izdržljivosti uključuje trajanje rada 8-15 minuta. Sprovodi se intervalnom metodom u serijama. Intenzitet rada podiže koncentraciju laktata na 3-4mmol/l oko i na anaerobnom pragu, tj. na 85% do 90% maksimalne srčane frekvence. Interval oporavka je oko 5 minuta. Broj ponavljanja je 4-5, a frekvenca ovih treninga u nedelji je jedan do dva. Takav intezivni trening izdržljivosti će biti efikasan samo ako sportista nije potpuno oporavljen između intervala rada, tj. sledeći interval rada započinje sa srčanom frekvencom od 120-140 otk/min. b) Srednji trening izdržljivosti Ovaj trening uključuje dugu vožnju bicikla, dugo trčanje i sl. sa srednjim intenzitetom. Nema akumulacije laktata, a energija se dobija oksidacijom masti i/ili ugljenih hidrata. Srčana frekvenca je na 80% - 85% od maksimalne. Osnovno pravilo je da se ovakav trening primeni jednom nedeljno. c) Ekstenzivni trening izdržljivosti Ovo je trening dugotrajne izdržljivosti, npr. vožnja bicikla od 100 do 200km, trčanje 30km... Frekvenca srca je između 70% - 80% od maksimalne. Oksidativno sagorevanje masti je optimalno. Trening srednje i ekstenzivne izdržljivosti se često kombinuje. Ovo je vema bitno, jer treninzi u zoni oksidacije masti omogućuju bolje čuvanje ugljenih hidrata (odlaganje intenzivnog korišćenja ugljenih hidrata), a time se veći intenzitet rada može održati duže vreme. d) Oporavljajući trenažni rad Oporavak je vitalni deo treninga. Vrlo često je aktivan oporavak daleko bolji od pasivnog i potpunog oporavka. Intenzitet rada pri aktivnom oporavku je vrlo nizak i iznosi ispod 70% od maksimalne srčane frekvence. Takav nizak intenzitet ne može povećati aerobni kapacitet. Opisane zone treninga se određuju (individualno) na osnovu analize laktane krivulje dobijene u testu za određivanje aerobnog (La=2mmol/l) i anaerobnog praga (La=4mmol/l), kako je to prikazano na grafiku. Kada se odredi srčana frekvenca i opterećenja na određenim vrednostima laktata, dobijaju se najznačajniji podaci za optimalno programiranje treninga za svaku zonu trenažnog opterećenja. Tačno se može realizovati usmerenost i postići cilj treninga.
Graf. Laktatna krivulja i zone treninga (Prema Janssenu – 1995.)
Sažetak ABC-da srčane frekvence Ključni činioci u kontroli i praćenju srčane frekvence 1. Parametri trenažnog programa - Frekvenca-učestalost treninga; - Intenzitet treninga; - Trajanje jednog treninga; - Ukupno trajanje; - Tip aktivnosti. 2. Preporuke za razvijanje i održavanje kardiorespiratorne sposobnosti -
Učestalost: 3-5 dana nedeljno; Intenzitet: 55/65%-90% maksimalne srčane frekvence; Trajanje: 20-60 minuta neprekidno (kontinuirano) ili u nekoliko trajanju od 10 minuta;
intenzivnih serija u
-
Tip: aktivnosti koje aktiviraju velike grupe mišića npr. intenzivan hod, planinarenje, trčanje, džoging (kondiciono trčanje), vožnja bicikla, nordijsko skijanje, preskakanje užeta, veslanje, penjanje uz stepenice, plivanje klizanje...
3. Faze-delovi i intenzitet jednog treninga -
Bazični nivo-regenerativni nivo intenziteta; Zagrevanje-vrlo nizak intenzitet; Aerobna faza-nizak, srednji i visok intenzitet; Hlađenje-nizak intenzitet; Streaching / istezanje-vrlo nizak intenzitet.
4. Srčana frekvenca Rad srca: minutni volumen srca = udarni volumen x srčana frekvenca Treningom se povećava udarni volumen srca, što rezultira smanjenjem srčane frekvence u miru i opterećenju submaksimalnog intenziteta.
5. Zašto pratiti srčanu frekvencu? -
Srčana frekvenca je merna jedinica za rad srca; Srčana frekvenca je direktno povezana sa intenzitetom rada u toku treninga; Vrednost srčane frekvence se razlikuje od pojedinca do pojedinca, čak varira kod iste osobe u različitim danima.
6. Zašto je važan monitor (pulsmetar) srčane frekvence u treningu? - Povećava bezbednost/sigurnost tokom opterećenja; - Povećava kvalitet/optimalnost treninga; - Doprinosi dobrom osećaju tokom treninga; - Motiviše u postizanju ciljeva. 7. Kome koristi kontrolisanje srčane frekvence? Svakome ko: - Želi da vežba sigurno/bezbedno i efikasno; - Je postavio ciljeve trenažnog programa; - Želi (treba i mora) da kontroliše obim (količinu) i intenzitet (veličinu) opterećenja; - Želi da prati promenu svoje kondicione sposobnosti; - Želi da prati i upravlja sportskom formom. 8. Alternativa pulsmetru-palpacija ?
-
-
Tradiconalni način da se proveri efekat (opterećenje) treninga je pritiskom dva prsta na ručni zglob (arteriu radialis) ili glavnu arteriju kucavicu (karotidnu arteriju) na vratu, pri čemu se broje otkucaji tokom 10 sekundi i dobijena vrednost se pomnoži sa 6; Postupak je ne izvodljiv tokom samog vežbanja; Lako daje vrednost sa greškom do 15 otkucaja u minuti od prave vrednosti; Greška se uvećava sa povećanjem srčane frekvence.
9. Merenje srčane frekvence -
Srčana frekvenca = broj kontrakcija srčanog mišića; Puls* = mehanička indikacija pritiska (talasa) prouzrokovanih pumpanjem krvi srčanog mišića; Savremeni monitori srčane frekvence mere električnu aktivnost srca (EKG), precizno, memorišu vrednosti srčane frekvence i imaju mogućnost softverske obrade podataka na računaru.
*U osnovi puls i srčana frekvenca nisu jedno te isto, što se iz gornje definicije može videti. Tako se koriste u praksi, uopšte kada se meri srčana frekvenca govori se i misli na puls. I u ovoj knjizi, kada je naveden termin puls (i ako u osnovi nepravilno), odnosi se na srčanu frekvencu (srčani puls?!).
10. Osnovni faktori koji utiču na srčanu frekvencu pojedinca: - Godine starosti; - Nivo treniranosti; - Sposobnost i veština (tehnika) izvođenja tipa kretne strukture (vežbanja); - Genetika; - Pol. 11. Osnovni parametri srčane frekvence: -
Srčana frekvenca u miru; Maksimalna srčana frekvenca; Srčana frekvenca tokom vežbanja; Srčana frekvenca tokom oporavka.
12. Srčana frekvenca u miru -
Meri se nakon potpunog odmora (minimalno 10 minuta po završetku aktivnosti) u ležećem položaju; Kod nesportista iznosi između 60-85 otk/min., kod vrhunskih sportista u sportovima izdržljivosti čak ispod 40 otk/min; Vrednost srčane frekvence u miru će opadati nakon optimalnih treninga zahvaljujući povećanju srčane sposobnosti; Niska vrednost srčane frekvence u miru je u relaciji sa zdravstvenim statusom pojedinca.
13. Maksimalna srčana frekvenca
-
Najviša vrednost srčane frekvence je u toku najvećeg napora-kada se dostiže trenutak iscrpljenja; Njena vrednost grubo se može proceniti na osnovu starosne dobi: Maksimalna srčana frekvenca = 220 - godine starosti Standarno uobičajeno odstupanje (standardna devijacija) od predviđene srčane frekvence je ± 10-12 otkucaja u minuti.
14. Srčana frekvenca tokom treninga -
-
Njena vrednost varira u odnosu na intenzitet vežbanja (npr. mali, srednji, velik, vrlo velik); Sposobnost izvođenja aktivnosti sa stalnom (konstatnom) nepromenjenom vrednošću srčane frekvence, povećava se tokom redovnog vežbanja (npr. pri istoj vrednosti srčane frekvence brzina trčanja se povećava); Ciljna vrednost srčane frekvence tokom treninga je individualna i zavisi od maksimalne srčane frekvence i srčane frekvence pojedinca u miru.
15. Faktori koji utiču na srčanu frekvencu tokom vežbanja: -
Maksimalna srčana frekvenca i srčana frekvenca u miru; Intenzitet i tip vežbanja; Položaj tela; Temperatura okoline (okruženja u kome se vežba); Nivo stresa; Uzimanje hrane pre vežbanja; Pušenje; Lekovi.
16. Ciljne zone srčane frekvence tokom vežbanja Godine starosti 25 30 35
Maksimalna FS 195 190 185
Lagan intenzitet 95-115 90-110 90-110
Srednji intenzitet A 115-135 110-130 110-125
Srednji intenzitet B 135-165 130-160 125-155
40
180
90-110
105-125
125-150
45
175
85-105
105-120
120-145
50
170
85-100
100-115
115-140
55
165
80-95
95-115
115-140
60
160
80-95
95-110
110-135
65
155
75-90
90-105
105-30
17. Frekvenca srca tokom vežbanja % maksimalne srčane frekvence 50-60% 60-70% 70-85% 85-100%
Subjektivni osećaj Mali intenzitet, npr. dnevna aktivnost Nizak-srednji intenzitet Srednji intenzitet Velik i maksimalni intenzitet
18. Klasifikacija intenziteta prema različitim kriterijumima Klasifikacija intenziteta
Relativni intenzitet %VO2max
Relativni intenzitet %max srčane frekvence (SF)
Procena podnetog napora (Borgova skala 6-20)
Vrlo nizak
Manje od 30%
Manje od 35%
Manje od 9
Nizak
30-49%
35-59%
10-11
Srednji
50-74%
60-79%
12-13
Velik
75-84%
80-89%
14-16
Vrlo velik
Više od 85%
Više od 90%
Više od 16
19. Rezerva srčane frekvence i Karvonen-ova formula Rezerva srčane frekvence = razlika između maksimalne srčane frekvence i srčane frekvence u miru. Karvonen-ova formula: Srčana frekvenca u toku vežbanja = ciljni intenzitet x (maksimalna srčana frekvenca - srčana frekvenca u miru) + srčana frekvenca u miru. Primer: Maksimalna srčana frekvenca = 190 otk/min, srčana frekvenca u miru = 60 otk/min. Srčana frekvenca u toku vežbanja = 70% x (190-60) + 60 = 151 otk/min. 20. Srčana frekvenca u toku vežbanja Vrednost srčane frekvence u toku vežbanja, izračunata od maksimalne srčane frekvence, precizna je samo ukoliko je maksimalna srčana frekvenca zaista izmerena. Za Karvonen-ovu formulu moraju se prethodno tačno izmeriti srčana frekvenca u miru i maksimalna srčana frekvenca-ne smeju se koristiti formule za procenu njihovih vrednosti!!!
Savremeni pulsmetri pružaju mogućnost opcije za lako i korisno određivanje ciljne vrednosti srčane frekvence (65-85% maksimalne srčane frekvence), npr. Polar Ownzone. Laboratorijska merenja daju najpreciznija određivanja ciljne vrednosti srčane frekvence.
21. Srčana frekvenca u toku oporavka i vreme oporavka -
Pored srčane frekvence u toku oporavka, oporavak se može meriti i vremenom (dužinom) oporavka; Vreme oporavka je ono za koje vrednost srčane frekvence opada od njene vrednosti tokom vežbanja do vrednosti u stanju mirovanja; Opora vak je brži kod osoba koje redovno treniraju, tj. koje imaju veću izdržljivost.
22. Utrošak energije kao mera doziranog opterećenja -
150 kcal dnevno (1000 kcal nedeljno) je preporučena količina za poboljšanje zdravlja; 2000 kcal nedeljno smanjuje rizik od oboljenja srca; 300 kcal na jednom treningu je preporučeni optimum za smanjenje težine (1kg masti = 7000 kcal).
23. Izvori energije u toku vežbanja 300 kcal 195 Ugljeni hidrati 105 Masti 30 min džoging 75-85% FSmax
300 kcal 120 Ugljeni hidrati 180 Masti 40 min hodanja 65-75% FSmax
-
Što je veća srčana frekvenca potrošnja kalorija je brža; Što je veća srčana frekvenca, manji je procenat potrošnje masti.
Studijska pitanja: 1. Šta su laktati? 2. Koji je značaj laktata u treningu? 3. Šta je kiseonički deficit, a šta kiseonički dug? 4. Šta je frekvenca srca? 5. Koji je značaj frekvence srca u treningu? 6. Koji faktori utiču na frekvencu srca? 7. Navedi metode određivanja intenziteta opterećenja na bazi frekvence srca. 8. Opiši pulsne zone opterećenja. 9. Navedi i opiši osnovne parametre srčane frekvence. 10. Koji je značaj srčane frekvence u stanju mirovanja, u toku treninga, na kraju treninga i maksimalne srčane frekvence? 11. Koje su zone opterećenja određene u odnosu na anaerobni prag? 12. Navedi usmerenost treninga u zavisnosti od zone opterećenja. 13. Opiši među zavisnost pulsa, VO2 i laktata.
POGLAVLJE XIV
ANAEROBNI PRAG U SPORTSKOM TRENINGU
«Nema ničeg uzvišenog u tome da budeš bolji od drugih. Prava uzvišenost je u tome da budeš bolji od predhodnog sebe»! Indijska izreka
Ključni termini ----------------------------------------Anaerobni prag (ANP) Acido-bazni status organizma Modeli anaerobnog praga Neinvazivno određivanje ANP-a Invazivno određivanje ANP-a Ventilatorni anaerobni prag Laktatni prag Konkoni metoda Laktatna krivulja Koncepcije pragova
Pojam "anaerobni prag (ANP)"
P
ojam "anaerobni prag"(engl. Anaerobic Threshold-AT) prvi put je uveden početkom šezdesetih godina, prvo u kliničku, a zatim i u sportsku praksu. Anaerobni prag je nivo opterećenja, pri čijem se premašivanju ispoljava metabolička acidoza (Kindermann et al.1979; Wasserman et al. 1973.). U početku su se interesovanja istraživača koncentrisala na pojavu koncentracije mlečne kiseline u krvi za vreme progresivnog fizičkog napora. Ranih sedamdesetih godina, sa razvojem savremenih istraživačkih tehnika (histohemijske i biohemijske analize uzoraka skeletnih mišića kod čoveka), pojavila su se i ispitivanja metabolizma napora u radom angažovanim mišićima. Intenzitet rada, pri kome se prvi put u povećanoj meri javlja koncentracija laktata u plazmi, povećava stvaranje i eliminacija CO2 sa istovremenim porastom respiratornog koeficijenta (RQ) i eksponencijalnim povećanjem plućne ventilacija (VE), označava se kao anaerobni prag (Wasserman et al. 1973). Sistemski porast VE/VO2-ventilatornog koeficijenta za kiseonik bez istovremenog povećanja VE/CO2-ventilatornog ekvivalenta za ugljen- dioksid, označava se kao anaerobni prag (Nikolić - 1995). Pri rastućem opterećenju, potrebe organizma za kiseonikom (O2) su sve veće i počev od nekog intenziteta rada potrošnja O2 zaostaje za njegovom potrebom. Ovo dalje aktivira glikolitičke procese, kako bi se mišići snabdeli adenozintrifosfatom (ATP-om) povećava se koncentraciju laktata, stvaranje ugljen-dioksida (CO2) i plućne ventilacije (VE). Do opterećenja oko 60% od maksimalnih mogućnosti pojedinca, plućna ventilacija raste linearno sa potrošnjom O2 i eliminacijom CO2. Iznad ovog opterećenja javlja se metabolička acidoza (o acidozi će kasnije biti više reči), što je uzrok nelinearnom porastu plućne ventilacije koja se dešava na nivou ANPa. Rad malog intenziteta se odvija u uslovima stabilnog stanja, sem u početku, gde je potreba za O2 zadovoljena sa potrošnjom O2. Sa povećanjem intenziteta opterećenja dolazi do nedovoljnog stvaranja ATP-a oksidativnim putem i prvo povećanje koncentracije mlečne kiseline dostiže vrednosti dvostruko veće nego u mirovanju (2 mmol/l). Ovo se dešava na nivou aerobnog praga (Skinner and McLellan -1980.), 60% od maksimalnog aerobnog intenziteta kod netreniranih osoba. Tada se pojavljuje višak ugljen-dioksida (exc. CO2) promene pH, hiperventilacija i izražena glikoliza u mišićima. Anaerobni prag pokazuje suptilne promene u ćelijskom metabolizmu i on je najosetljiviji pokazatelj adaptacije na trening izdržljivosti (Dobrzynski 1988.). Mader i saradnici (1976.) su predložili za ANP granicu od 4 mmol/l laktata u krvi i definisali ga kao početak naglog povećanja koncentracije laktata pri opterećenju, koje stalno raste. Laktate proizvode mišići koji rade. Oni proizvode mlečnu kiselinu, koja difunduje u krv i kao jaka kiselina razlaže se na anjone laktata čiju koncentraciju merimo (katjone vodonika, čija povećana koncentracija dovodi do acidoze-vidi poglavlje: Laktati). Sl. Različiti kriterijumi i načini izražavanja i određivanja anaerobnog praga, analizirajući laktatnu i ventilatornu krivu* (prema Mcardle, W. et all. 1996).
Još neke definicije anaerobnog praga: ANP je ono opterećenje pri kome koncentracija mlečne kiseline dolazi do 4 mmol/l, kao početak njene akumulacije u krvi (Oncet of blood lactate accumulation-OBLA),(Karlsson & Jacobs-1982.). ANP je najniže opterećenje za vreme napora narastajućeg intenziteta iznad kojeg nastupa nagli linearni porast, takođe i konstantna koncentracija mlečne kiseline u krvi (Kinderman et al.1979.). ANP je onaj stepen opterećenja, od kojeg se pri daljem povećanju opterećenja pojavljuje sve brža koncentracija laktata u krvi (Haber et al., po Gajsl et al-1980.). Gajsl i saradnici (1980.) navode da pokazatelji ostvarenog rada, koji proizilaze iz energetskog metabolizma za vreme stepenastog opterećenja daju sledeću šemu: I) Aerobni prag (2 mmol/l laktata), II) Aerobno-anaerobni prag (2-4 mmol/l laktata), III) Anaerobni prag (4 mmol/l laktata.) Bunc i saradnici (1982.) definišu anaerobni prag kao maksimalni intenzitet konstantnog opterećenja, kada su još u ravnoteži stvaranje i razlaganje laktata. Graf. Ritam trčanja i bioenergetske sposobnosti sportiste ocenjene analizom kriva metaboličkih parametara. Osnovni kriterijumi laktatni prag, ventilatorni prag i maksimalne vrednosti (Prema P. Coe. ).
Na slici je prikazano kako i kada postepeno povećanje intenziteta trčanja podiže vrednosti: koncentracije laktata, ventilaciju pluća, potrošnju kiseonika i uvodi sportistu u sve više metaboličke zone sve do maksimalne. Prikazani su delovi krivulja, koji pripadaju fazi oporavka. Analizom ovih krivulja može se objektivno proceniti ključni momenti prelaza iz jedne u drugu metaboličku zonu, što ima poseban značaj za kontrolu, praćenje stanja sposobnosti i određivanje optimalnih trenažnih opterećenja za svaku metaboličku zonu.
Acido-bazni status organizma U organizmu postoje mnogobrojni regulacioni mehanizmi, koji održavaju stalnost sredine. Koncentracija slobodnih H+ (označava se sa pH, "potentia hydrogenii"-predstavlja negativni logaritam koncentracije H+ date tečnosti), u telesnim tečnostima je faktor koji određuje kiselost reakcije. Već neznatne promene koncentracije H+, mogu dovesti do ozbiljnih metaboličkih poremećaja u organizmu. Zbog toga, organizam teži da održi stalnost pH (dozvoljava samo blage oscilacije). To se postiže nizu regulacionih mehanizama preko puferskih sistema (puferi su smeše slabih kiselina i njihovih soli, slabih baza i njihovih soli), respiracije i bubrežne funkcije pri čemu je bikarbonat "metabolna", a ugljena kiselina "respiratorna" komponenta acido-baznog stanja. Acido-bazno stanje se definiše međusobnim odnosima pH, bikarbonata i parcijalnim pritiskom CO2 u Henderson-Hasselbalch-ovoj jednačini: pH= pK + log HCO3/0,03 x PaCO2, (pK = 6,1 pri T = 37 º C) Do porasta pH (nastanka alkaloze) dolazi ako se poveća koncentracija bikarbonata (pufer u krvi), tj. smanji koncentracija ugljene kiseline. Do pada pH (nastanka acidoze) dolazi povećanjem koncentracije bikarbonata ili povećanjem koncentracija ugljene kiseline. Svaki od navedenih poremećaja može biti nekompenzovan, delom ili potpuno kompenzovan i mešovit poremećaj
acido-baznog stanja. Poremećaji acido-baznog stanja se mogu podeliti na acidozu i alkalozu (sa acidemijom, alkalemijom ili normalnim pH) i na respiracijske i nerespiracijske (metaboličke) poremećaje. Parcijalni pritisak kiseonika (PaO2) je indikator adekvatnosti pulmonalne razmene kiseonika. Kiseonik u krvi se transportuje vezan za Hb, kao oksihemoglobin (HbO2). Parcijalni pritisak ugljen-dioksida (PaCO2) je veoma senzitivan i specifičan indikator adekvatnosti ventilacije pluća. Povećanje PaCO2 ukazuje na nedovoljnu ventilaciju, a sniženje na prekomernu ventilaciju u odnosu na aktuelni metabolizam. Pošto CO2 sa H2O stvara H2CO3 (ugljenu kiselinu), on je veoma značajan u acido-baznom hemizmu. Parcijalni pritisak nekog gasa je pritisak koji taj gas vrši, bilo da je sam ili u mešavini sa drugim gasovima. Zavisi od broja mola gasa u datoj zapremini i temperature. Saturacija (SaO2) je procentualna vrednost HbO2 (oksihemoglobina) od ukupnog Hb: SaO2 = HbO2 / (HbO2 + Hb). Saturacija O2 zavisi prvenstveno od PaO2. Njihov odnos daje disocijacijsku krivulju oksihemoglobina. Graf. Disocijacijska krivulja saturacije hemoglobina O2 ( Gajton- 1976).
Respiracijska acidoza nastaje ako je smanjen odnos ventilacija/metabolizam, postoji alveolarna hipoventilacija, porast PaCO2 i pad PaO2. Respiratorna alkaloza nastaje kada je odnos ventilacija/metabolizam povećan, PaCO2 niži od normalnog, a pH je povećan (akutna, nekompenzovana respiratorna alkaloza + alkalemija). Nerespiracijska (metabolička) acidoza je karakterizovana sniženjem pH (acidemija), sniženjem bikarbonata i manjkom BE (baze eksces) uz normalan PaCO2. Nerespiracijsku (metaboličku) alkalozu karakterišu povišeni bikarbonati i +BE (višak baza u krvi) sa povišenim pH (alkalemija).
Hipotetska struktura sistema anaerobnog praga (ANP) Ako struktura sistema predstavlja neko željeno stanje ili cilj koji želimo postići, onda ona čini model toga stanja. On mora biti definisan sa što objektivnijim parametrima, kako bi se ti parametri mogli dijagnostikovati, transformisati i kontrolisati. Takve strukture sistema (kao
modela) mogu biti prikazane u vidu crteža, šema, grafikona, simbolički način (npr. matematički, kao što je jednačina specifikacije sportova, koja predstavlja jedan linearni Rao-v model) i opisni način. Ovde se pokušava dati jedan integralni oblik verbalnog hipotetskog modela, koga u takvom obliku treba i proveriti. I ako se on bazira na dosadašnjim istraživanjima u kojima su mnogi elementi (kao sistemi, mehanizmi i procesi), koji će se navoditi potvrđeni (eksperimentalno proveravanje, koristeći savremene najprikladnije naučne metode) može da pruži veći broj dragocenih informacija za trenažnu praksu. Ova hipotetska struktura sistema mora da sadrži elemente, koji se mogu meriti i za koje je moguće odrediti optimalne stimuluse (za njihovu transformaciju), na osnovu kojih se može izvršiti i prognoza njihovog razvoja. Da bi postigli željene veličine ANP-a u nekoj sportskoj aktivnosti, jasno je da ANP tada mora biti u funkciji upravljanja trenažnim procesom. Za to je neophodno poznavati karakter i odnos aerobnih i anaerobnih sposobnosti, potrebnih za određenu granu i disciplinu. Nemoguće je ovaj cilj ostvariti bez poznavanja dominatnih karika u strukturi funkcionalnih mehanizama, odgovornih za optimalno ispoljavanje određenog karaktera i tipa izdržljivosti. Ovo znači da sistem ANP-a mora da ima dobro utvrđenu konstrukciju i strukturu, koja u potpunosti definiše najoptimalniji (za određenu sportsku aktivnost) odnos aerobnih i anaerobnih procesa. Pod konstrukcijom sistema ovde bi se moglo podrazumevati određeni funkcionalni regulativni mehanizmi i dominantni podsistemi odgovorni za nivo ANP-a. Pod strukturom podrazumevamo elemente-merljive pojave svih dominantnih podsistema. Sistem ANP-a može biti optimalan za neki sport samo onda ako sadrži tačno određene veličine (kao model za taj sport) hijerarhijski (kibernetički) uređene. One treba da najbolje definišu mehanizam pojave najoptimalnijeg nivoa ANP-a i pruže mogućnost za njihovu optimalnu transformaciju. Tehnološki proces određivanja ANP-a Iz dosadašnjih koncepcija određivanja ANP-a i u okviru njih primenjenih kriterijuma i načina registrovanja ANP-a, zapaža se da su se dobijale vrlo različite vrednosti registrovanih parametara, što je stvaralo i stvara, veliku zbrku i konfuziju u oceni anaerobioze. Svaka koncepcija ima svoja dva tehnološka dela. Prvi je konstrukcija test protokola za prikupljanje informacija o ANP-u. To podrazmeva najsavremeniju kompjutersku opremu (aparaturu), kako laboratorijsku, tako i onu koja je prilagođena situacionim uslovima. Drugi deo tehnološkog procesa je način određivanja ANP-a, koji je uvek grafički. Oba dela tehnološkog procesa predstavljaju jedinstvenu celinu i moraju dati najoptimalnije rešenje.
Hipotetski opisni model ANP-a
Jedna od osnovnih pretpostavki na osnovu koje je i izvršeno više obimnijih istraživanja je da struktura ANP-a predstavlja definisanu zonu aerobno-anaerobnog prelaza, a ne strogu crtu (mada se govori o pragu, što asocira na jasnu granicu). U funkcionisanju ljudskog organizma ne postoje fiksne tačke, koje jasno ograničavaju aerobne uslove funkcionisanja od mešovitih sa učešćem anaerobne glikolize. Ovo govori da je nemoguće definisati zonu ANP-a izolovano od "podpražnih" i "nadpražnih" zona. Najadekvatnije se ove zone mogu definisati preko analize laktatne krivulje. Potrebno je primeniti dovoljno potvrđene (visoko informativne za dati
problem) pokazatelje, utvrditi njihove odnose i dinamiku promena u okviru određene zone, pod dejstvom specifičnih trenažnih stimulusa. Kao dominantni elementi sistema ANP-a, pojavljuju se pokazatelji: CNS (mehanizmi za regulaciju i kontrolu: ekscitacije i inhibicije, homeostaze, organskih funkcija, energetskih procesa, hipotalamički i drugi subkortikalni i kortikalni centri), kardiovaskularnog sistema (VO2, frekvenca srca-FS, tenzija-TA i dr.), respiratornog sistema (minutna ventilacija pluća-VE, parcijalni pritisak O2 i CO2, saturacija-sat O2, ventilatorni ekvivalent za O2VE/O2 i CO2-VE/CO2 i dr.), metabolizma (laktati-La, pH vrednost, baze exces-BE, pufere, eksces CO2, O2 dug, respiratorni koeficijent-R i dr.), hematološkog sistema (eriteociti-RBC, hemoglobin-Hgb, hematokrit-Hct, enzimi, hormoni i dr.), mišićnog sistema (rezultat biopsije mišića-vrste, sadržaj i distribucije mišićnih vlakana i dr.), neuromuskularnog sistema (rezultati neurofizioloških metoda: elektromiografija-AMG, elektroencefalografija -EEG i dr.). Za sportove tipa izdržljivosti, analizom laktatne krivulje utvrđeno je da su najoptimalniji odnosi između aerobne i anaerobne oblasti onda kada je ugao koji zaklapa tangenta laktatne krivulje i paralelne prave sa apscisom u aerobnoj oblasti α3º, a u anaerobnoj oblasti β60º. Graf. Određivanje laktatnog anaerobnog praga i ocenjivanje aerobne i anaerobne oblasti merenjem uglova u aerobnoj (α) i anaerobnoj zoni (β).
Pretpostavlja se da bi vrednosti gore pomenutih parametara, kod ovakvog stanja aerobne efikasnosti, predstavljali na neki način standarde koji bi mnogo značili za trenažnu praksu. Na osnovu ovoga mogli bi se izrađivati i standardi za pojedine sportske aktivnosti. Za ovakvu aerobnu efikasnost (ANP pri gore pomenutom odnosu aerobnih i anaerobnih sposobnosti), neophodan je u prvom redu visok nivo aerobnog intenziteta (VO2 max) i anaerobnog laktatnog kapaciteta (Lamax.-tolerancija na laktate). Ostale energetske sposobnosti (koje su opisane i prikazane u tabeli u delu bioenergetika sportskog treninga), verovatno imaju nešto manji značaj za aerobnu efikasnost. Aerobni intenzitet (VO2max) zavisi od najmanje dva organska sistema: kardiovaskularnog (uključujući i hematološki) i respiratornog. Oni predstavljaju faktore transporta O2 od atmosfere do mišićnih ćelija i eliminaciju CO2. Što je stanje ovih sistema bolje, viši je i ANP. Anaerobni laktatni kapacitet ili stepen metaboličke acidoze zavisi od puferskih kapaciteta u mišićnoj ćeliji i krvi, energetskog depoa ATP-a, CP-a, mišićnog glikogena i glukoze u krvi, enzimske i hormonalne aktivnosti. Aerobna i anaerobna laktatna izdržljivost zavise od regulativnih mehanizama u centralnom nervnom sistemu-CNS-u, vrste mišićnih vlakana (i od mišićne mase), ishrane i motivacije. Uzimajući sve ovo u obzir, sasvim je logično pretpostaviti da je aerobnu efikasnost (ANP) najbolje izraziti vrednostima navednih pokazatelja, dajući prednost onima koji imaju dominirajući kriterijum u oceni nivoa određenog karaktera izdržljivosti.
Fiziološko-kibernetički model ANP-a Na osnovu rezultata izvedenih prema mnogim postojećim koncepcijama i metodama u određivanju ANP-a, saznanjima o opštim kibernetičkim principima integralnog funkcionisanja ljudskog organizma (na osnovu kojih je i data hipotetska struktura, tj. model ANP-a), formiranja funkcionalnih sistema, njihovih relacija sa konativnim regulatorima iz kibernetičkog modela konativnih funkcija (Momirović i saradnici-1992.), relacija sa kognitivnim procesorima u kibernetičkom modelu (Wolf i saradnici-1992.), motoričkim regulatorima i podsistemima iz kibernetičkog modela motoričkog funkcionisanja (Momirović-1985.) izvedena je na bazi istraživanja Fratrića (1996.) konstrukcija fiziološko-kibernetičkog modela anaerobnog praga. Fratrić (1996.) je izvršio konstrukciju funkcionalnih jedinica regulatora ANP-a na bazi istraživanja u kome je bio primenjen sistem od 92 varijable iz morfološkog, specifičnomotoričkog, fiziološkog (kardiorespiratornog) i metaboličkog (biohemijskog) prostora. Između njih su utvrđene statistički značajne relacije. ANP je određen u situacionim (terenskim) i laboratorijskim uslovima, invazivnom i neinvazivnom metodom izražen putem 11 parametara. Osnovna svrha ovako dobijenog integralnog modela je da se na bazi njega konstruiše baterija većeg broja mernih instrumenata, koja bi ga najbolje reprezentovala. Ovo znači da bi predloženi model mogao biti upotrebljiv u trenažnoj praksi, preko mogućnosti operacionalizacije pomoću većeg broja mernih instrumenata, koji bi dali informacije o suprasumativnom izlazu (ANP-u) sa dinamičkim karakterom (između većeg broja sistema). Da bi model bio primenljiv u trenažnoj tehnologiji, kao i da bi se mogla postaviti objektivna dijagnoza stanja treniranosti sportiste i odrediti optimalni trenažni operatori, potrebno je konstruisati specifične testove za procenu 6 sistema i njihovih elemenata iz modela: Graf.Kibernetički model anaerobnog praga-ANP ( Fratrić- 2000).
(R) Receptori* (RA) Regulator aktivacije**
(KRF) Koordinator regulativnih funkcija** (ROF) Regulator organskih funkcija
(KP) Kinetički procesor*** (RTE) Regulatoe transporta energije (E) Efektori (mišići)**** (RR) Raspon regulacije (SRT) Sinergijski regulator i (IR) Intenzitet regulacije regulator tonusa (SR) Stabilnost regulacije (RTK) Regulator trajektorije kretanja*** (TS) Transportni sistem (IE) Regulator intenziteta ekscitacije*** (LP) Lokalni procesi (TE) Regulator trajanja ekscitacije*** (ANP) Anaerobni prag * Regulator utvrđen u KOG 3. (Wolf et al. -1992). ** Regulator utvrđen u KON 6. (Momirović et al.-1992). *** Regulatori utvrđeni u funkcionalnom hijerarhijskom modelu motoričkih sposobnosti ( Kurelić et al.- 1975). **** Regulatori utvrđeni u kibernetičkom modelu motoričkih sposobnosti ( Momirović-1985).
1. Raspon regulacije (RR) je jedan od bazičnih svojstava organizma (vezan za plastičnost i širinu adaptacije). Veoma je značajan za izvođenje sportskih aktivnosti smeštenih u rasponu od ekstremno niskih do ekstremno visokih vrednosti indikatora, kao kriterijuma za ocenu stanja pojedinih funkcionalnih sistema. Što je ovaj raspon veći, mogućnost adaptacije organizma je veća. Od RR zavisi kapacitet energetskih sposobnosti (anaerobno-alaktatni, anaerobno-laktatni i aerobni), koji je veoma bitno dijagnostikovati prilikom utvrđivanja efikasnosti u pojedinim sportskim aktivnostima. Vrednosti parametara, kao pokazatelja kapaciteta energetskih sposobnosti u rasponu od minimalnih do maksimalnih, predstavljaju vrlo dragocene informacije prilikom utvrđivanja ANP-a. Što je aerobno-anaerobni kapacitet veći, opterećenje na nivou ANP-a se može duže održati. Ovo potvrđuju visoke povezanosti između aerobne moći (VO2 max) i aerobne efikasnosti (ANP), (Weltman et al.-1978; Brdarić-1991; Nikolić-1995; Fratrić-1996). 2. Intenzitet regulacije (IR) direktno je odgovoran za maksimalni anaerobno-alaktatni, anaerobno-laktatni i aerobni intenzitet od kojih je maksimalni aerobni intenzitet (procenjen sa VO2max) u najvećoj vezi sa ANP-om. Takođe, odgovoran je za kritični intenzitet u toku rada, preko kojeg je moguće pouzdano proceniti ANP, s obzirom na to da su korelacije između ANP-a i kritične brzine preko r = 0.90.(Wakayoshi et al.-1993; Fratrić-1996). IR govori o snazi energetskih procesa (sposobnosti), tj. o mogućnosti brzog stvaranja energije u ekstremnim uslovima kakvi se javljaju u trenažnim i takmičarskim uslovima. Potvrđeno je u istraživanju Fratrića da oni sportisti koji mogu da proizvedu i tolerišu veću koncentraciju laktata i imaju veće vrednosti VO2 max., imaju i viši ANP. Trening je pokazao pozitivan uticaj na sve ove parametre. 3. Stabilnost regulacije (SR) predstavlja elemenat najdirektnije povezan sa ANP-om, ali ne znači isto što i ANP. Od SR zavisi efikasnost anaerobno-alaktatne, anaerobno-laktatne i aerobne energetske sposobnosti. Prag anaerobnog metabolizma predstavlja aerobnu efikasnost, koja je viša ukoliko je SR na višem nivou. Od SR zavisi energetska efikasnost u pojedinim sportskim aktivnostima, tj. ANP pri izvođenju određene sportske aktivnosti. Optimalno opterećenje za podizanje SR je ono na nivou ANP-a. Veća SR omogućuje efikasnije uklanjanje laktata iz aktivnih mišića, naročito preko cirkulacijskog i enzimskog sistema koji se razvija pri opterećenju, koje odgovara ANP-u. Ova povezanost pomenutih elemenata govori da se visok ANP može ispoljiti samo u uslovima visoke stabilnosti regulacije (SR), koje nema ukoliko raspon regulacije (RR) i intenzitet regulacije (IR) nije na visokom nivou. Zbog toga je u modelu i prikazano da ta tri elementa imaju zajednički (suprasumativni) uticaj na nivo ANP-a. Oni imaju visoke pojedinačne relacije sa ANP-om, kao i visoke relacije između sebe, što potvrđuje i postojanje jednog generalnog regulatora transporta energije (u modelu RTE) koji ih reguliše i kontroliše. Da ovaj regulator zaista postoji, potvrđeno je i u ovom istraživanju, s obzirom na to da je utvrđena visoka povezanost ANP-a kako sa IR, tako i sa RR.
4. Transportne sisteme (TS) dinamički objedinjavaju skladno funkcionisanje određeni zahtevi organizma (u toku aktivnosti), preko velikog broja stimulusa prispelih iz baro-hemomehano-termoreceptora, osmoreceptora i drugih specijalizovanih receptora (npr. u srcu). Ovim skladnim funkcionisanjem organskih sistema, upravlja regulator organskih funkcija (ROF) direktno ili preko RTE kojim je povezan dvostrukom vezom. Na ovaj način ROF, pretežno lociran u hipotalamičkoj regiji, kome je nadređen mehanizam za koordinaciju regulativnih funkcija (KRF), određuje funkcionalno stanje i vrši mobilizaciju (uvek po hijerarhijskom redosledu u odnosu na zahteve) određenih organskih sistema. Ti sistemi su: kardiovaskularni, respiratorni, motorički, gastrointestinalni, uropoetski, senzorni i dr. Za pojavu ANP-a odgovoran je velik broj funkcionalnih sistema. Zapaženo je prilikom utvrđivanja relacija da su najveće između ANP-a i kardiovaskularnog sistema, koji zajedno sa hematološkim ima odlučujuću ulogu u dinamičkom objedinjavnju svih ostalih sistema, koji su odgovorni za pojavu ANP-a. Stimulusi prispeli iz receptornih polja (R) uspevaju da aktiviraju ili inhibiraju određene strukture mozga (uvek selektivno), samo zahvaljujući postojanju mehanizma za aktivaciju (RA), koji određuje energetski nivo na kome funkcionišu svi sistemi, pa i motorički. Ovaj uticaj na motorički sistem RA ima preko kinetičkog procesora (KP) i KRF sa kojim je KP povezan dvosmernom vezom. KP reguliše i kontroliše transportne procese pri izvođeju neke motoričke radnje, direktno kontroliše i reguliše rad efektorskog sistema (E). Preko RA, signali u KP dolaze i iz energetskih mehanizama za regulaciju i kontrolu intenziteta ekscitacije (IE) i mehanizma za regulaciju i kontrolu trajanja ekscitacije (TE) i iz KP u RTE, ili direktno u E. Signali iz IE i TE preko RA idu i u ROF, a preko njega u RTE ili direktno u TS i LP. U svemu ovome veliku ulogu ima KRF, koji koordinira funkcije različitih subsistema i time održava skladnost i ravnotežu funkcija pri specifičnim zahtevima. Mehanizam za sinergijsku regulaciju i regulaciju tonusa (SRT) i mehanizam za regulaciju trajektorije kretanja (RTK), imaju značajan uticaj na motoričku efikasnost, ali više preko mehanizma za regulaciju trajanja ekscitacije (TE) sa kojim je SRT u direktnoj vezi. Veze sa ANP-om su preko RTE, kako je to u modelu i prikazano. 5. Lokalni procesi (LP) odnose se na biohemijske procese, koji se odvijaju na nivou mišićne ćelije. Informacije o stanju metabolizma (preko enzimskih, hormonskuh, puferskih sistema, produkata metabolizma i dr.) prenose se preko specijalizovanih receptora (R) u regulator aktiviteta (RA), koji dalje selektivno aktivira ROF, KRF ili/i KP, kako je to vezama prikazano u modelu. Ovi mehnizmi preko RTE, regulišu energetske, regulišu ćelijski metabolizam preko TS od kojih zavisi i nivo ANP-a. S obzirom na to da metabolizam zavisi i od egzogenih faktora (parcijalni pritisci gasova u atmosferi, klima, ishrana, opterećenje i dr.) oni, takođe, predstavljaju ulazne informacije koje preko receptornih polja ulaze i utiču na strogo regulišuće transformacione procese u organizmu. Odgovorni su za pojavu ANP-a. 6. Mišićni (efektorski) sistem (E) može da pokaže višu efikasnost ,kao izlaz u određenoj sportskoj aktivnosti, samo onda ako je uz njegove povoljne morfološko-strukturalne (vrste, broj, distribucija i debljina mišićnih vlakana, broj mitohondrija i dr.) i biohemijske (aktivnost aerobnih i anaerobnih enzima) karakteristike, stanje svih opisanih elemenata iz modela na višem nivou. Motorička efikasnost u sportskim aktivnostima tipa izdržljivosti može biti povećana samo zahvaljujući podizanju efikasnosti u funkcijama svih navedenih mehanizama i sistema prikazanih u modelu. Za postizanje željenog stanja (višeg nivoa ANP-a), trenažni proces mora biti usmeren ka optimalnoj transformaciji svih elemenata iz modela. Pored svega navedenog, ne smemo zaboraviti da uticaj na nivo ANP-a ima i stepen motivisanosti za izvođenje određene vrste motoričke aktivnosti, čiji intenzitet zavisi i od osobina ličnostikonativnih faktora. Motiv (kao i crte ličnosti) ima svoju fiziološku osnovu u prometu materija
(hormona i transmitera) u organizmu. Povećanje ili smanjenje tih materija menja i unutrašnje konstante organizma (homeostazu), a time i ceo metabolički proces. To predstavlja nadražaj za specijalizovane receptore preko kojih draž putuje u centralni nervni sistem (CNS) i zahvaljujući regulativnim mehanizmima, vrši selektivno razdraženje strukture mozga. Zatim se aktivnost usmerava ka ostvarenju željenog cilja. Potvrđeno je da dobro motivisan sportista može da postigne veći VO2 max. i viši ANP, što znači veći intenzitet rada i njegovo duže trajanje. Specifičnim fiziološkim testovima treba priključiti i posebne metrijski ispitane sociopsihološke testove.
Trening i anaerobni prag Primena funkcionalnog dijagnostikovanja sportista predstavlja jedan od osnovnih uslova uspešnog sprovođenja trenažnog procesa. S obzirom na to da je određivanje aerobno-anaerobnog praga od velike važnosti za trening (bilo koje sportske discipline, posebno discipline tipa izdržljivosti), tj. za stalno aktuelni problem optimalnog doziranja trenažnog opterećenja, potrebno je ovoj problematici posvetiti veću pažnju. Kod napora tipa izdržljivosti nije osnovna determinanta maksimalna potrošnja kiseonika (VO2max) koju sportista može postići, već značajniju ulogu igra mogući nivo na kome se može iskoristiti maksimalni aerobni kapacitet. Procenat od VO2max-a sa kojim može da se izdrži jedno dugotrajno opterećenje, treningom se može povećati i do 95%. Ovaj maksimalni nivo trajnog korišćenja O2, može se utvrditi preko određivanja anaerobnog praga (ANP). Opterećenje pri kome se dostigao ANP je pražno opterećenje, tj. optimalno trenažno opterećenje za stimulaciju razvoja aerobnih sposobnosti sportiste. Treba razlikovati ANP i trenažni prag jednog sportiste. Trenažni prag predstavlja individualno određeni procentni nivo intenziteta od maksimalnog na kome se treba trenirati da bi se ostvario željeni nadražaj trenažnim operatorima (stimulusima procesa adaptacije organizma sportiste na viši, kvalitetniji nivo). Evo jednog od primera izračunavanja trenažnog praga kod sportiste koji ima maksimalni puls 200 otk/min, a puls u stanju mirovanja 52 otk/min. Ako želi da trenira na intenzitetu od 80% svog maksimuma, onda je to za njega vrednost srčane frekvence od 170 otk/min, prema formuli: ((max. puls - puls u miru) x 80% )) + 52 = trenažni prag (170 otk/min) Rezultati utvrđivanja ANP kod sportiste (Katch & Weltman - 1969; Weltman et al.-1978; Weltman & Katch-1979; Brdarić-1986; Nikolić i Ilić-1986; Fratrić-1993, 1995, 1996, 1997, 2000, 2001, 2002, 2003. i 2004.) su pokazali da se bolja diskriminacija fizičkih radnih sposobnosti ispitanika može postići određivanjem i ANP-a, nego samo na osnovu podatka VO2max. Ovi autori su našli da se fizička radna sposobnost može proceniti na osnovu ANP-a, izraženog bilo intenzitetom u WAT-ima, m/s, km/h, potrošnji kiseonika, %VO2max i dr. Utvrđeno je da su osobe sa višim vrednostima ANP-a, fizički spremnije od osoba sa nižim pragom i ako imaju iste vrednosti VO2max. Prilikom ispitivanja dobro treniranih sportista, velik broj autora je utvrdilo da njihov ANP odgovara potrošnji VO2 od 80% VO2max, statistički značajnu korelaciju između VO2max i ANP-a i ukazali na to da bi sportisti sa visokim vrednostima VO2max trebalo da imaju i visoke vrednosti ANP-a, tj. da se ANP javlja pri intenzitetu rada koji zahteva veći procenat od VO2max (Keul-1970; Keul et al.- 1978;
Kindermann et al., 178; gajsl et al.- 1980; Skinner an McLellan.-1980;Olha et al.1980;Thorlandet al.-1980; Woswell.-1980; Brdarić.-1986; Nikolić-1986; Ropret-1988; Fratrić1993, 1996, 1997. i 2000.). S obzirom na to da ANP procenjuje dominantno aerobnu efikasnost sportista, koja ima značajan uticaj na rezultat u gotovo svim sportskim granama (posebno tipa izdržljivosti) i da se sportski trening najviše obavlja u intenzivnoj (aerobnoj, aerobno-anaerobnoj i anaerobno-aerobnoj) zoni, određivanje i primena ANP-a u treningu svih sportista ima ogroman značaj.
Uticaj treninga na anaerobni prag Najznačajniji parametri u treningu, kao najbolji stimulusi za razvoj aerobne efikasnosti, odnosno ANP-a su intenzitet i metoda ili način treniranja (način primene sredstava i opterećenja). Utvrđeno je da je nabolji stimulus onaj intenzitet, koji odgovara upravo nivou ANP-a, a da optimalna kombinacija kontinuiranog (neprekidnog) i intervalnog metoda treninga ostavlja najbolje efekte na aerobnu efikasnost (Poole and Gaesser-1985; Fratrić-1993). Utvrđeno je da neprekidni trening sa intenzitetom nižim od ANP-a ima veći uticaj na podizanje aerobnog praga (AP), a neznatni na podizanje ANP-a. Neprekidni trening sa pražnim intenzitetom ima značajan uticaj na povećanje ANP-a. Različite varijante intervalnog treninga su imale i različit uticaj na AP i ANP i pokazalo se da najbolje efekte u smislu podizanja nivoa ANP-a, daje optimalna kombinacija ova dva metoda treninga. Mnogi autori su ispitivali uticaj treninga izdržljivosti na promene ANP-a. Došli su do zaključka da trening utiče na porast maksimalne aerobne moći i ANP-a izraženog kao potrošnja O2 ili %VO2max. (Devis et al.- 1979; Rivera et al.-1980; Robinson & Sucec.-1980; Rusko & Rahkila.-1980; Sady et al.- 1980; Brdarić-1986; Fratrić- 1993). Trenažni intenzitet, koji odgovara približno ANP-u može da traje najmanje 50 minuta. Sportisti koji imaju slične vrednosti VO2max, a različite vrednosti ANP-a razlikuju se u vremenu održavanja određenog napora. Sportisti sa višim ANP-om mogu duže da održe napor na zadatom intenzitetu (Stegmann et al.-1981; McLellan- 1982). Intervalni trening sa primenom opterećenja oko ANP-a može da izazove pozitivne efekte (povećanje do 22%) kako na aerobni, tako i na anarobni metabolizam za relativno kratko vreme (6 nedelja sa učestalošću treniga 5 x nedeljo u trajaju od 50 minuta). Ovi efekti su posebno izraženi kod mlađih sportista (Hoffor et al.- 1990). Lep primer uticaja dva tipa treninga na individualni anaerobni prag (IANP) predstavlja istraživanje Keith-a i saradnika (1992.), koji su imali jednu kontrolnu i dve eksperimentalne grupe. Prva eksperimentalna grupa je trenirala kontinuirano u trajanju od 30 min. intenzitetom oko IANP-a (individualni anaerobni prag). Druga je trenirala, takođe, u trajanju 30 min. ali je primenjivala naizmenično oterećenje (7,5 min. rada na intenzitetu 30% nižem od IANP-a i 7,5 min. sa intenzitetom 30% višim od IANP-a.). Kod sve tri grupe kontrola je izvršena posle 4 i 8 nedelja. Rezultati su pokazali statistički značajne razlike u nivou IANP-a, posle 4 i 8 nedelja primenjenog treninga kod obe eksperimentalne grupe, dok ove razlike u kontrolnoj grupi nisu bile statistički značajne. IANP izražen kao %VO2max kod prve eksperimentalne grupe se povećao od 70,5% do 79,8%, a kod druge od 71,1% do 80,7%.
Utvrđeno je da kontinuirani i intervalni trening imaju slične efekte na povećanje laktatnog praga, a da intervalni trening ima veći efekat na povećanje ventilatornog praga. Takvi rezultati sugerišu da laktatni i ventilatorni prag regulišu različiti mehanizmi i da se ne mogu uzimati kao zamena u ocenjivanju stepena adaptacije na trening (Poole & Gaesser-1985). Različiti tipovi intervalnog treninga, koji se sprovodi na intenzitetu (visoko aerobnom) počev od 85%VO2max-a i koji se progresivno povećava za 5% svake dve nedelje, pokazuju slične promene u VO2max, laktatnom pragu i ventilatornom pragu. Najveće promene su u laktatnom pragu (Burke et al.-1994). Trening izdržljivosti sa opterećenjem od 70-80%VO2max-a, 6 x nedeljno sa minimalo 30 minuta trajanja, ostavlja statistički značajne razlike za tri nedelje na VO2max i laktatni prag, ali ne i ventilatorni prag (Gaesser & Poole- 1986). Jedan od lepih primera koliko specifičan trening ima uticaja na određenu adaptaciju kardiorespiratornog sistema i kakve se razlike pojavljuju kod različitog načina testiranja, predstavlja istraživanje Magel-a (1975.). On je prilikom primene 10-nedeljnog intervalnog plivačkog treninga (1h dnevno, 3 x nedeljno), uporedio VO2max, VE, FS, R i vreme rada sa kontrolnom grupom, koja nije primenjivala ovakav trening. Razlike su bile signifikantne u korist eksperimentalne grupe u svim parametrima, merenim u uslovima plivanja. Međutim, kada je VO2max određen na tredmilu (test trčanja) razlike kod eksperimentalne grupe nisu bile signifikantne!!! Poređenjem rezultata trkača i plivača (Coory & Powers-1982.), koji su testirani na tredmilu i specifičnom plivačkom testu sa elastičnom gumom, pokazalo je da su trkači u testu na tredmilu pokazali signifikantno veći VO2max od plivača, dok su u plivačkom testu ove razlik bile u korist plivača. Sve ovo potvrđuje da registrovanje specifične reakcije organizma u pojedinim sportskim aktivnostima ima najveću informativnu vrednost za optimalno doziranje opterećenja na treningu i da treba primeniti i usavršiti one metode testiranja koje će ispuniti naveden uslov.
Anaerobni prag u funkciji upravljanja treningom izdržljivosti Popularnost određivanja ANP-a porasla je poslednjih godina, zbog praktične upotrebljivosti za ocenjivanje stepena treniranosti (nivoa izdržljivosti), efikasnosti treninga izdržljivosti, povećanja napredovanja sportista i za upravljanje treningom različitog tipa izdržljivosti. Istaknuto je da u treningu izdržljivosti vrlo velik značaj ima određivanje pražnog opterećenja. Budući da se intenzivan, dugotrajan mišićni rad vršen u granicama opterećenja, koja odgovaraju pragu odvija u uslovima visoke stimulacije aerobnog metabolizma pri samo malom angažovanju anaerobnih procesa. Takvo opterećenje se smatra kao optimalno za razvoj aerobnih sposobnosti, odnosno aerobne izdržljivosti sportista. Što je viši ANP sportiste, to je viši obim i intenzitet opterećenja vršen u toku dužeg vremena bez narastanja koncentracije mlečne kiseline u krvi i time ulaska u zonu anaerobnog rada. Pražno opterećenje u treningu izdržljivosti se prihvata kao
efikasan nadražaj, jer izaziva odgovarajuću (optimalnu) adaptaciju mišićnih ćelija, neurohormonalnog i kardiorespiratornog sistema. Osim za potrebe dijagnostike, veoma dobra strana određivanja ANP-a u procesu upravljanja trenigom izdržljivosti je njegova pogodnost za kontrolu treniranosti, tj. za ocenjivanje efektivnosti primenjenog programskog sadržaja u cilju razvoja izdržljivosti. U poslednjih nekoliko godina sve više je pokušaja da se objasne mnoge koncepcije, metodologije i kriterijumi koji se koriste za određivanje ANP-a kod sportista i da se ukaže na njihov praktičan značaj za trening izdržljivosti. U vezi sa tim postoje tri prilaza: 1. Metodološki-usmeren na objektivizaciju preciznosti označavanja i određivanja pragova u laboratoriji (sa korišćenjem kompjuterske tehnike); 2. Naučni-koncentriše se na ispitivanje mišićnog metabolizma i mehanizama kontrole ventilacije, kao mogućih regulatora fizioloških procesa, koji označavaju pragove; 3. Utilitarni-koncentriše se na traženje zavisnosti između pragova, fizičke radne sposobnosti organizma i specifičnosti treninga. U najnovijim istraživanjima primenjuje se određeni integralni pristup koristeći sva tri prilaza, ali sa dominantnim utilitarnim svojstvom. Praktične (utilitarne) implikacije primene ANP-a u treningu izdržljivosti su široko prihvaćene, s obzirom na to da omogućuju izbor optimalnih trenažnih opterećenja, koja će se primenjivati u raznim periodima i ciklusima treninga. Na taj način će se najefikasnije upravljati treningom izdržljivosti.
Neinvazivni način određivanja ANP-a Ventilatorni prag i R prag Utvrđeno je da se neinvazivnim merenjem VO2, VCO2, respiratornog koeficijenta (R), ventilacije pluća (VE), parcijalnog pritiska ugljen-dioksida (PaCO2) i parcijalnog pritiska kisonika (PaO2) tokom rada sa rastućim opterećenjem može odrediti pri kom nivou metabolizma (VO2 ili %VO2max) nastupa acidoza-ANP. Anaerobni prag, definisan kao intenzitet rada ili potrošnja O2, od koga počinje nelinearni porast plućne ventilacije (VE), povećanje %O2 bez promena %CO2 u ekspiracijskom vazduhu, povećanje R-a i nagli porast mlečne kiseline u krvi, moguće je odrediti praćenjem promena samo plućne ventilacije iz minuta u minut pri progresivnom povećanju opterećenja. Pri tome, trajanje i veličina opterećenja moraju da budu takvi da dozvole trajanje rada od najmanje 8-10 minuta sa progresivnim povećanjem (Nikolić-1982.). Rezultati istraživanja su potvrdili da se merenjem plućne ventilacije može odrediti momenat od koga počinje porast laktata u krvi, tj. ANP. Ovo je neinvazivni način određivanja ANP-a naziva se ventilatorni prag. Određen je na osnovu odstupanja od linearnog porasta produkcije CO2 i ventilacije u odnosu na porast potrošnje O2, uporedo sa povećanjem intenziteta rada. Ova linearnost ide od 60% kod manje treniranih, a kod dobro treniranih sportista čak više od 80% maksimalnog radnog kapaciteta. Ustanovljeno je da se porast ventilacije (VE) dobro poklapa sa porastom koncentracije laktata u arterijskoj krvi (Wassermann et al.-1973; Davis et al.-1976). U ovakvom načinu kao ANP uzima se ono opterećenje (puls, potrošnja O2, Wat-i, m/s, km/h) pri kome je ventilacija počela nelinearno da se povećava u odnosu na povećanje potrošnje O2 u radu.
Kao osetljiv kriterijum može se uzeti i momenat povećanja VE/VO2-ventilatorni ekvivalent za kiseonik, bez porasta VE/VCO2-ventilatorni ekvivalent za ugljen-dioksid (Wasserman et al.-1973; Fratrić- 1996). Anaerobni prag je moguće odrediti i preko respiratornog količnika (R). Nađeno je da se R u toku rada nije znatnije menjao, dok potrošnja O2 nije dostigao vrednosti od 1,2 l/min. Zatim je kriva R-a naglo rasla sa povećanjem opterećenja (za 0,28-0,45 R jedinica/l O2/min/l). Uporedo sa tim rasla je i koncentracija laktata, dok je koncentracija bikarbonata opadala. Pri najvećim opterećenjima koncentracija laktata se strmo povećavala, dok je R imao blaži porast. Na osnovu ovakvog procesa zaključeno je da su povećanje R-a i smanjenje bikarbonata posledice metaboličke acidoze. Zaključak je da što se kasnije javlja strmi porast R-a, to je sportista bolje pripremljen (Naimark et al.-1964; Wasserman et al.-1973; Fratrić 1996). Graf. Određivanje anaerobnog praga (Wasserman i sar.- 1973; Nikolić- 1982).
Primer: Fratrić, (1993) je kod trkača na 800m i 1500 m odredio anaerobni prag (ANP) na osnovu:
-
-
Kretanja krive minutnog volumena disanja-plućne ventilacije (VE l/min); Kretanje frekvence srca-FS (otk/min), uporedo sa povećanjem intenziteta opterećenja izraženog metrima u sekundi (m/s), 8 km/h (2,2 m/s), 10 km/h (2,7 m/s), 12 km/h (3,3 m/s), 14 km/h (3,8 m/s), 16 km/h (4,4 m/s), 18 km/h (5,0 m/s), 20 km/h (5,5 m/s), uz nagib od 2%. Drugo ponavljanje na 20 km/h uz nagib od 4%, a treće sa 6% nagiba; Krivulje relativne potrošnje kiseonika (VO2 ml/kg/min); Krivulja porasta respiratornog koeficijenta (RQ); Krivulja kretanja maksimalne potrošnje kiseonika (VO2 l/min); Porasta excesa ugljen-dioksida (VCO2 l/min); Porasta relativne vrednosti kiseoničkog srčane frekvence (VO2/kg/FS).
Kao ANP uzeto je opterećenje pri kome se ventilacija ili produkcija CO2 počela nelinearno povećavati u odnosu na povećanje potrošnje O2 u radu. Testiranje je vršeno na kompjuterizovanom ergospirometru na tredmilu. Merena je i saturacija krvi kiseonikom (sat O2) neinvazivnom metodom. Graf. Neinvazivni način određivanja ANP-a. Osnovni kriterijum VE.
Tab. Vrednosti dobijene na ergo-spirometru sa tredmilom
Na osnovu dobijenih brojčanih vrednosti parametara u tabeli i grafičkim prikazom može se proceniti da se ANP nalazi na oko 80% VO2 l/min i na vrednosti FS oko 170 otk/min. Funkcionalni rezervni kapaciteti su na prilično visokom nivou, što potvrđuje bradikardična reakcija srca na dozirano opterećenje diskontinuiranog tipa. Sportista ima dobar kapacitet kardiorespiratornog sistema za kiseonik, budući da ima sposobnost povećanja potrošnje kiseonika i na pulsu 190 otk/min. Dobri puferski kapaciteti omogućuju da ispitivani sportista postiže stabilno stanje na visokim vrednostima potrošnje kiseonika (oko 70% od maksimalne potrošnje O2) na prilično visokim vrednostima frekvence srca od 160 otk/min. Ovo mu omogućuje duži rad na opterećenju koje zahteva potrošnju kiseonika sasvim blizu maksimalne. Za visoku treniranost potreban je još efikasniji minutni volumen disanja (VE l/min), koji će sa istom veličinom obezbediti više O2. On će to moći da ostvari ako obavlja treninge na nivou ANP-a, tj. na vrednosti srčane frekvence do 180 otk/min.
Metoda po Conconiju Neinvazivna metoda po Conconiju, sastoji se u praćenju frekvence srca u toku progresivnog povećanja opterećenja. Momenat od kojeg počinje odstupanje od linearnog porasta vrednosti srčane frekvence u odnosu na opterećenje, uzima se kao ANP. (Vidi grafik)
Graf. Određivanje anaerobnog praga Conconi-jevom metodom (Prema Janssen-1995).
Conconi je upotrebio postojeću korelaciju frekvence srca i intenziteta opterećenja i kao drugi istraživači pre njega, pronašao da kod aktivnostii veoma visokog intenziteta frekvenca srca i intenzitet opterećenja nisu linearno zavisni. Linearna zavisnost navedena dva parametra prestaje u tački ANP-a, gde dolazi do skretanja krive vrednosti frekvence srca u desno. Krivina označava maksimum brzine, koja se može održavati duži vremenski period. Dalje povećanje brzine prouzrokuje nagomilavanje laktata u krvi, budući da aerobno dobijena energija postaje nedovoljna i uključuje se i anaerobni deo glikolize, čiji je rad praćen povećanim stvaranjem mlečne kiseline. Na osnovu navedene zakonitosti Conconi je u cilju utvrđivanja ANP-a preko frekvence srca, konstruisao testove kontinuiranog progresivnog opterećenja. Ti testovi se mogu izvoditi trčanjem na tredmilu i stazi, plivanjem, vožnjom bicikla na drumu i biciklergometra. Sve ove, a i druge modifikacije testa zasnivaju se na principu postepenog povećanja opterećenja, pri kontinuiranom naprezanju. Primer: Mandić i Fratrić (1998) su na uzorku ispitanika koji su činili: 21 fudbaler, 9 triatlonaca i 15 atletičara- uzrasta od 13 do 25 godina, primenili Conconi test trčanja. Generalni cilj je da se odredi stepen treniranosti na osnovu vrednosti frakvence srca i brzine trčanja na nivou anaerobnog praga (ANP), pri čemu su date preporuke za optimalna trenažna opterećenja koja će najefikasnije uticati na transformaciju funkcionalnih sposobnosti. Pre toga je izvršena homogenizacija grupa prema vrednosti frekvence srca i brzine trčanja na anerobnom pragu. Za ocenu stanja treniranosti korišćene su uopštene informacije o stanju treniranosti na osnovu brzine trčanja, pri kojoj je dostignut anaerobni prag (Janssen-1987), prikazane u donjoj tabeli. Tab. Stanje treniranosti na bazi brzine trčanja na nivou ANP-a
-------------------------------------------------------------------------------------Stanje treniranosti Brzina na ANP (km/h) -------------------------------------------------------------------------------------Vrlo loše 9.0 Loše 10.0 Prosečno 12.0 Odlično 14.0
Švajcarski šampion u maratonu
19.0
Svetski šampion u maratonu 23.0 --------------------------------------------------------------------------------------
Testiranje je sprovedeno na stadionu u jutarnjim satima. Pre početka testiranja, ispitanici su se zagrevali 15-20 minuta. Testirani su po grupama. Frekvenca srca registrovana je u toku trčanja i oporavka u 5-sekundnom intervalu na Polar Accurex Plus (pulsmetar) uz memorisanje svih vrednosti srčane frekvence, kao i prolaznih vremena. Tempo trčanja diktirala je osoba na biciklu sa ciklomasterom (brzinometrom), koja se kretala brzinama određenim po protokolu sa povećanjem brzine na svakih 200m. Za slabije trenirane i mlađe ispitanike, početna brzina bila je 10,3 km/h (200m za 70 sekundi), dok su bolje trenirani ispitanici počeli test brzinom od 12 km/h (200m za 60 sekundi). Na svakih 200m ispitanici su memorisali prolazna vremena pritiskom na određeno dugme na pulsmetru. Test se završio nakon najmanje 1600m (8 prolaznih vremena), ili kada ispitanik nije moga više pratiti diktiranu brzinu. Memorisane frekvence srca i opšti podaci preneti su u računar i obrađeni u programu «Training Advisor», u specijalnoj opciji Conconi testa.
Homogenizacijom vrednosti ANP celog uzorka, izraženih preko frekvence srca formirane su tri grupe ispitanika: -
Grupa A1-sa vrednostima FS na ANP-u ispod proseka (do 174 otk/min); Grupa B1-sa prosečnim vrednostima FS na ANP-u (175-184 otk/min); Grupa C1-sa natprosečnim vrednostima FS na ANP-u (preko 185 otk/min) za testirani uzorak. Identičan postupak ponovljen je sa vrednostima ANP-a izraženih preko brzine trčanja, pri čemu su dobijene sledeće grupe tabela: - Grupa A2-sa vrednostima brzine trčanja ispod proseka (do 12 km/h); - Grupa B2-sa prosečnim vrednostima brzine trčanja (12-14 km/h); - Grupa C2-sa natprosečnim vrednostima brzine trčanja (preko 14 km/h) za testirani uzorak. Prema procentualnoj vrednosti ANP-a od maksimalne FS za grupe A1, B1 i C1 određene su pulsne zone (regenerativna zona, zona aerobnog ekstenzivnog opterećenja, zona aerobnog intenzivnog opterećenja i zona anaerobnog opterećenja). FS u okviru određenih zona predstavljaju preporuke za pravilno doziranje opterećenja u zavisnosti od postavljenih ciljeva treninga. Homogenizacijom celog uzorka ispitanika u odnosu na vrednost ANP-a izraženog preko FS i brzine trčanja dobijeni su podaci, koji pokazuju da viša FS na ANP-u ne mora ukazivati i na veću brzinu trčanja pri kojoj je ANP postignut, a samim tim ni na viši stepen treniranosti. Ovo upozorava da se FS ne može uzeti kao odgovarajući diskriminativni faktor za određivanje stepena treniranosti uzorka ispitanika kao celine, po teoretskom modelu (viša vrednost FS na ANP-u ukazuje i na bolji stepen treniranosti). Zbog toga je stepen treniranosti za ispitivani uzorak određen prema brzini trčanja, tj. intenzitetu opterećenja na kome je postignut ANP. - Grupa A-sa stepenom treniranosti ispod proseka; - Grupa B-sa prosečnim stepenom treniranosti; - Grupa C-sa natprosečnim stepenom treniranosti za testirani uzorak. Pulsne zone određene za grupe A1, B1 i C1 predstavljale su preporuku za optimalna trenažna opterećenja za poboljšanje odgovarajućih energetskih sistema. U okviru datih zona za celu grupu neophodno je poštovati individualne razlike. Doneti su osnovni zaključci
Sportisti sa istom vrednošću FS na ANP-u ne moraju posedovati i isti stepen treniranosti. Viši stepen treniranosti ima pojedinac koji je ANP postigao pri većoj brzini trčanja. Pri praćenju stanja treniranosti kod jednog sportiste, povećanje FS na ANP-u ukazuje na poboljšanje stepena treniranosti, budući da je praćeno i povećanjem brzine trčanja na ANP-u. Na osnovu ANP-a izraženog preko FS mogu se odrediti pulsne zone i pomoći njih dozirati optimalna trenažna opterećenja u zavisnosti od cilja treninga. Budući da se sve više zahteva individualizacija sportskog treninga, poznavanje i poštovanje pulsnih zona predstavlja nužnost u savremenom trenažnom procesu, kako bi se izbegle pojave pretreniranosti i iscrpljenosti sportiste.
Conconi test protokol Sl. Conconi test protokol za određivanje ANP-a neinvazivnom metodom, preko srčane frekvence.
. U primeru istraživanja Mandić i Fratrić (1998.) je objašnjen princip Conconi testa i način izvođenja.(vidi: Conconi metod).
Invazivni način određivanja ANP-a Invazivni način određivanja ANP-a se odnosi na proceduru merenja koncentracije laktata u krvi, mada su neki istraživači koristili i pH vrednost u oceni ANP-a. Ova metoda podrazumeva uzimanje malih količina krvi iz rese uha ili prsta za analizu. Danas u vreme visoke tehnologije konstruisani su aparati za registraciju koncentracije laktata, vrlo praktični - malih dimenzija, vrlo jednostavno se mogu upotrebljavati na samom terenu. (Vidi u poglavlju: Trening-laktati, puls, VO2max). Na ovom mestu će se govoriti o određivanju ANP iz krivulje koncentracije laktata. Može se reći da danas u određivanju ANP-a preko krivulje koncentracije
laktata, postoje dve koncepcije u koje bi se mogle svrstati gotovo sve invazivne metode za određivanje ANP-a. Prva koncepcija određivanja ANP-a se odnosi na određivanje onog intenziteta opterećenja kod kojeg se kod njegovog porasta prvi put pojavi povećanje koncentracije laktata u krvi, tj. prvi neproporcionalni porast koncentracije laktata u krvi. Ovde se ubajaju sledeći kriterijumi za određivanje pragova: - Početak porasta koncentracije laktata od prave linije-Laktatni prag, (Ivy-1980); - Koncentracija laktata 2 mmol/l-Aerobni prag (Kindermann- 1979); - Presecište dve prave linije-Laktatni prag; - Presecište tangenti-Individualni anaerobni prag (Bunc- 1985). Druga koncepcija određivanja ANP-a se odnosi na određivanje onog intenziteta kod porasta opterećenja kod kojeg su vrednosti koncentracije laktata još stabilizovane, tj. tačka posle koje nastaje jasna hiperventilacija i brzo povećanje koncentracije laktata u krvi. Ovde se ubrajaju sledeći kriterijumi za određivanje ANP-a: - Koncentracija laktata 4 mmol/l-Anaerobni prag (Kindermann- 1979); - Koncentracija laktata 4 mmol/l-On set of blood lactic acid (OBLA) (Sjodin i Jacobs1981). Postoje i oni kriterijumi koji se ne mogu sasvim određeno svrstati u jednu od navedenih koncepcija, na primer: - Tačka početka strmog padanja pH-Prag dekompenzacije metaboličke acidoze ; - Ekstrem parabole vrednosti pH-Prag acidoze (Šturm i Ušaj-1987). Svi ovi kriterijumi dobro procenjuju stanje izdržljivosti sportista, pa su našli veliku primenu u sportskoj praksi. Izvesna prednost je data: Individualnom anaerobnom pragu. Rezultati istraživanja su pokazali da je individualni anaerobni prag (IANP) određen preko krivulje laktata veoma precizan pokazatelj aerobne i anaerobne sposobnosti sportiste. Iz ovakve laktatne krivulje mogu se dobiti najpreciznije informacije o optimalnom trenažnom opterećenju (Brdarić, Fratrić).
Analiza laktatne krivulje i određivanje ANP-a Praćenje toka zavisnosti koncentracije laktata u odnosu na opterećenje, koje se stalno povećava, omogućuje dobijanje laktatne krivulje. Praćenjem kinetike promene koncentracije laktata u krvi, tj. vrednovanjem krivulje laktata ustanovljeno je da je aerobni prag (AP) onaj intenzitet rada, koji podiže nivo laktata na 2 mmol/l. Daljim povećanjem opterećenja laktati porastu na 4 mmol/l. Taj trenutak-intenzitet rada je označen kao anaerobni prag (ANP). To je momenat kada koncentracija laktata i povećanje opterećenja nije linearnog, već eksponencijalnog karaktera. (Mader-1976). Sl. Laktani prag kod netrenirane i trenirane osobe, faktori relevantni za nivo laktatnog praga (Prema Mcardle, W. et all. - 1996).
Slika pokazuje dve laktatne krivulje, kod netrenirane osobe (puna linija) i trenirane osobe (isprekidana linija). Momenat prvog naglog povećanja koncentracije laktata pri povećanju opterećenja, predstavlja laktatni prag. Vidi se da je to kod netrenirane osobe već na 50% od maksimalnih mogućnosti, a kod trenirane 75%. Laktatna krivulja je pomerena u desno a tačka preloma se dešava na većem opterećenju. Jasno je da trenirana osoba ima mnogo viši nivo aerobne sposobnosti od netrenirane, jer se kasnije (na većem opterećenju) javlja povišena koncentracija laktata. Osnovni faktor ovih razlika su manja potrošnja kiseonika kod netrenirane osobe.
Metoda Madera-dve deonice Porast nivoa laktata u zoni iznad ANP-a javlja se u približno linearnoj formi. Zato je po Mader-u za brži i ekonomičniji postupak dovoljna primena samo dva opterećenja. Ovaj test se sastoji u obavljanju prvog opterećenja sa intenzitetom oko 80% od maksimalnog, na deonici koja je uzeta za određivanje ANP-a, a drugog sa intenzitetom od preko 90% od maksimalnog. Intenzitet-brzina je određena preko formule t = 1/V x najbolji rezultata, gde je "V" u prvom opterećenju 0.80, a u drugom 0.90 maksimalne brzine na deonici koja je uzeta u testu. Nakon svakog opterećenja, u drugoj minuti, uzima se kap krvi za analizu na laktate. Odmor između deonica iznosi 10 minuta. Određivanje ANP-a se vrši na sledeći način: Na apscisi se unese intenzitet rada (npr. m/s), a na ordinatu vrednosti laktata u mmol/l. U ovaj koordinatni sistem se unose vrednosti laktata dobijene posle prvog i drugog opterećenja. Obe tačke se spajaju, a ekstrapolacijom na niže dobije se presek sa linijom nivoa laktata na vrednosti od 4 mmol/l. Presek ovih linija je odredio intenzitet (koji se pročita na apscisi) na nivou ANP-a, za svakog sportistu posebno. Vidi grafik. Graf. Određivanje ANP-a metodom po Mader-u ( prema Mader et al-1996).
Određeni ANP na nivou 4 mmol/l je hipotetske prirode, tj. nije najprikladniji za precizniju ocenu ANP-a kod svakog pojedinca posebno, jer ne prati individualno stanje ispitivanog sportiste. Potvrđeno je da dobro trenirani sportisti na izdržljivost postižu ANP na nižoj koncentraciji laktata od 4 mmol/l, a da slabije trenirani sportisti na izdržljivost mogu svoj prag imati na višim vrednostima od 4 mmol/l laktata. Iz tih razloga postoji potreba da se prati tok koncentracije laktata u odnosu na opterećenje koje stalno raste (linearnu kombinaciju eksponencijala kod svakog sportiste.) Da bi se dobila i vrednovala laktatna kriva u ravni, sportistu treba opteretiti na minimumu tri nivoa stepenasto rastućeg opterećenja tipa ergostaze. U prvom opterećenju trebalo bi postići koncentraciju laktata od 2 mmol/l, u drugom opterećenju oko 4 mmol/l, a kod trećeg bar 6 mmol/l laktata. Ovakvo individualno određivanje IANP-a se sprovodi metodom vrednovanja laktatne krive. IANP se dobija presecanjem ose uglova laktatne krive u aerobnoj i anaerobnoj zoni, putem utvrđenih uglova koji zaklapaju određeni deo krive i vodoravne ose opterećenja. Ugao (α) predstavlja tangentu krive laktata u aerobnoj zoni i vodoravne ose opterećenja. Ugao (ß) čini tangenta ove krive u anaerobnoj zoni i vodoravna osa opterećenja. Empirijski utvrđen optimalni odnos između aerobnih i anaerobnih sposobnosti sportista je kada ugao α iznosi 3º, a ugao ß=60º (vidi Hipotetski model ANP-a). Graf. Način određivanja individualnog anaerobnog praga (IANP-a)
Primer:
Određivanje laktatne krivulje i individualnog anaerobnog praga (IANP-a) vršeno je kod jednog atletičara, trkača na srednje pruge i četiri studetna fakulteta fizičke kulture. Korišćeno je stepenasto rastuće opterećenje na tredmilu ergospirometra-Jaeger. Opterećenja su bila: 8 km/h (2,2 m/s), 10 km/h (2,7 m/s), 12 km/h (3,3 m/s), 14 km/h (3,8 m/s), 16 km/h (4,4 m/s), 18 km/h (5 m/s) i 20 km/h (5,5 m/s) uz nagib od 2%. Drugo ponavljanje na 20 km/h je bilo uz nagib od 4%, a treće 6%. Svako optrećenje je trajalo 2 min. sa pauzom od 1min, radi uzimanja uzorka krvi za određivanje koncentracije laktata. Iz krivulje laktata određen je IANP i ocenjene aerobne i anaerobne zone. Dobijene vrednosti laktata uzete za analizu krivulje, prikazane su u tabeli. Kod atletičara-srednjoprugaša IANP je utvrđen na vrednosti 3,25 mmol/l laktata. Nagib krivulje u aerobnoj oblasti pokazuje ugao α=5º, a nagib krivulje u anaerobnoj oblasti ugao ß=68º. Brzina trčanja pri dostizanju ANP-a je iznosila 17km/h (4,7m/s). Krivulja laktata kod drugog ispitanika D.Z. pokazuje da je on ANP postigao na vrednosti od 3,8 mmol/l laktata i pri brzini od 13km/h (3,6 m/s). Aerobna oblast iznosi α= 25º, a anaerobna ß=70º. Treći ispitanik D.M. je ANP postigao na vrednostiod 4,4 mmol/l laktata, pri brzini od 9km/h (2,5 m/s). Ugao α=32º. a ß=78º. Student Đ.Z. je IANP postigao pri koncentraciji laktata od 4,3 mmol/l, pri brzini trčanja 13,8km/h (3,8m/s). Nagib krivulje laktata u aerobnoj zoni je α=35º, a u anaerobnoj β=71º. Peti ispitanik, student i aktivan srednjoprugaš, IANP je postigao pri koncentraciji laktata od 3,5 mmol/l pri brzini trčanja 16km/h (4,4 m/s). Ugao nagiba laktatne krivulje u aerobnoj oblasti je iznosio α=17º a u anaerobnoj ß=72º. Upoređivanjem dobijenih laktatnih krivulja i pragova moglo se uočiti da atletičar Č.R. ima najbolje funkcionalne sposobnosti. Posebno ima dobro razvijenu aerobnu sposobnost, po kojoj se mnogo razlikuje od ostalih ispitanika. U anaerobnoj oblasti kod njega postoje izvesni nedostaci, ali u poređenju sa drugim ispitanicima ona je značajno bolja. U obe oblasti postoje velike rezerve s obzirom na dobru reakciju njegovog organizma na dozirano opterećenje. Ispitanik S.T. je drugi po kvalitetu funkcionalnih sposobnosti. Aerobna i anaerobna sposobnost mu je slabije razvijena u poređenju sa ispitanikom Č.R. ali znatno bolje nego kod ostalih ispitanika. Vidi se dobra reakcija na dato opterećenje u aerobnoj oblasti i slaba u anaerobnoj. Naravno da bi se ovom ispitaniku, kao aktivnom trkaču savetovalo mnogo više rada u zoni aerobno-anaerobnog prelaza, kako bi uporedo harmonično razvijao obe oblasti. Najslabije funkcionalne sposobnosti je pokazao ispitanik D.M. Njegova laktatna krivulja je izuzetno strmog porasta kako u aerobnoj, tako i u anaerobnoj oblasti. Uglovi α i ß koji su u poređenju sa ostalim ispitanicima znatno veći, govore o slaboj funkcionalnoj pripremljenosti. To se vidi posebno iz brzog dostizanja ANP-a na malom opterećenju uz više vrednosti laktata. Ispitanici D.Z. i Đ.Z. su sličnih funkcionalnih sposobnosti, s tim što ispitanik D.Z. ima bolju reakciju na opterećenja u aerobnoj oblasti, a ispitanik Đ.Z. u aerobno-anaerobnom prelazu. Iz ovoga se može jasno videti da se na osnovu poznavanja karaktera laktatne krivulje i IANP-a može izvršiti vrednovanje trenažnih opterećenja i određivanje optimalnog intenziteta opterećenja na treningu, a u cilju razvoja aerobnih, tj. anaerobnih sposobnosti.
Kombinacija neinvazivne i invazivne metode Određivanje intenziteta opterećenja na bazi trenažnog praga i IANP-a Srčana frekvenca je dobar pokazatelj stepena uloženog napora ali nije najprecizniji u definisanju različitog karaktera rada, ako se ne znaju njegove vrednosti u određenim metaboličkim zonama (određenim putem koncentracije laktata) i vrednosti na nivou ANP-a. Iz
tih razloga određivanje trenažnog intenziteta na bazi trenažnog praga izraženog vrednostima srčana frekvence, može biti daleko prikladniji i precizniji, ako se prethodno odredi ANP i iz laktatne krivulje definišu određene metaboličke zone. Napomenuto je ranije da treba razlikovati trenažni od ANP-a. Trenažni prag je individualno određeni procentni nivo intenziteta od maksimalnog na kome treba da se sprovodi trenažno opterećenje. Za određivanje trenažnog praga može se koristi metoda Karvonena, po kojoj se najpre utvrdi maksimalna srčana frekvenca-određuje metodom testa "do otkaza" (vidi poglavlje: Trening, laktati, puls i VO2max). Od maksimalne srčane frekvence se oduzima srednja vrednost od tri merenja srčane frekvence u miru, čime se dobija rezerva srčane frekvence. Rezerva srčane frekvence se množi sa željenom vrednošću relativnog intenziteta (%) i na taj rezultat se dodaje vrednost srčane frekvence u stanju mirovanja. Dobijena vrednost srčane frekvence predstavlja trenažni prag za željeni intenzitet. Pored trenažog praga potrebno je odrediti i IANP (po metodi Bunca-1985). Od ergospirometrijskih i metaboličkih parametara važno je odrediti i relativnu potrošnju kiseonika (VO2 ml/kg/min) i respiratorni koeficijent (R). Primer: Kod jednog trkača na srednje pruge (Fratrić-1993) trenažni prag je određen na osnovu sledećih vrednosti parametara: -
Maksimalni puls-200 otk/min; Puls u miru-52 otk/min; Rezerva srčane frekvence-148 otk/min; Rezerva srčane frekvence x 80% -118 otk/min; Trenažni prag (118+52)-170 otk/min.
Individualni anaerobni prag je određen na osnovu laktatne krive po metodi Bunca. Laktatna kriva je dobijena merenjem koncentracije laktata (LA mmol/l) u arterijskoj krvi uzetoj iz rese uha, u jednominutnoj pauzi između stepenasto rastućeg opterećenja na tredmilu, sa trajanjem od po dva minuta. IANP je dobijen presecanjem ose uglova laktatne krive u aerobnoj i anaerobnoj zoni. Ergospirometrijski i metabolički parametri (VO2 ml/kg/min, R i FS) mereni su na kompjuterizovanom ergospirometru-Jaeger tredmilu, kao ergometru koji je registrovao vrednosti parametara svakih 30 sek. Opterećenje na tredmilu je bilo sledeće: 8 km/h (2,2 m/s), 10 km/h (2,7 m/s), 12 km/h (3,3 m/s), 14 km/h (3,8 m/s), 16 km/h (4,4 m/s), 18 km/h (5,0 m/s), 20 km/h (5,5 m/s), uz nagib (inklinaciju) trake od 2-6%.
Iz brojčanih vrednosti u tabeli jasno se vidi koje su vrednosti srčane frekvence za određeni relativni intenzitet. tj. do kojih vrednosti u toku rada treba podizati puls da bi se ostvario željeni intenzitet opterećenja (%). Evidentno je da je na nivou srčane frekvence od 163-170 otk/min, dostignuta brzina trčanja od 4,4-5,0 m/s, što je ustvari ANP za sportistu koji je na nivou 75-80% intenziteta opterećenja VO2max.
Intenzitet (%) 50 55 60 65 70 75 80 85 90 95 100
Brz.trč. m/s 2.7 2.7 3.3 3.3 3.8 4.4 5.0 5.5 5.5 5.5 5.5
LA Mmol/L 1.5 2.0 2.0 2.0 2.0 4.0 4.0 6.0 12.0
VO2 ml/kg/min 29.7 33.3 36.4 39.5 42.5 42.5 48.6 51.6 54.6 57.6 60.7
RQ .93 .98 1.00 1.01 1.02 1.1 1.15 1.2 1.28 1.32 1.32
ANP
+ +
Puls Otk/min 126 133 140 148 155 163 170 177 185 192 200
Ako sportista želi da u trenažnom procesu poveća aerobno-anaerobne sposobnosti, on mora da trenira na nivou ANP-a i nešto iznad njega. Na osnovu brojčanih vrednosti u tabeli i kriva na grafikonima vidi se da su ta opterećenja za sportistu, koja podižu puls na 165-175 otk/min., sa brzinom trčanja oko 5,0 m/s, što je oko 80% VO2max. Ako želi da razvija samo (dominantno) aerobne sposobnosti, mora da trenira ispod nivoa ANP-a u zoni aerobnog praga (AP) i aerobnoanaerobnog prelaza. Puls ne sme da prelazi iznad 165 otk/min, niti sme da bude niži od 145 otk/min, jer se u prvom slučaju ulazi u zonu sa pojačanim anaerobnim radom, a u drugom nadražaj je previše mali da bi izazvao adaptaciju, tj. povećanje aerobnih sposobnosti. Trening za razvoj anaerobnih sposobnosti mora biti intenziteta 85%, na pulsu preko 175 otk/min, sa potrošnjom kiseonika od 90% i više. Optimalni intenzitet za stimulaciju aerobne efikasnosti je na nivou ANP-a, pri pulsu od 165 otk/min. Ovakvim radom će pomeriti ANP na viši nivo i steći dobru bazu za razvoj specifične anaerobne sposobnosti. Na osnovu laktatne krive IANP je utvrđen na nivou koncentracije laktata od 3,25 mmol/l. Nagib krive u aerobnoj zoni je α = 5º, a u anaerobnoj ß = 68º, što ukazuje na solidno razvijenu aerobnu sposobnost i nedostatke u anaerobnoj. U cilju smanjenja ugla ß, sportista treba da trenira na intenzitetu koji ga "uvodi" u anaerobno-aerobnu metaboličku zonu. To su opterećenja koja podižu koncentraciju laktata u krvi preko 10 mmol/l sa pulsom preko 175 otk/min. Iz krive trenažnih pragova vidi se koje su vrednosti srčane frekvence u određenim zonama, koje treba dostići u treningu da bi se stimulisao razvoj željene sposobnosti, kao i koje su to brzine trčanja za željeni relativni intenzitet (%). Na osnovu ovoga se može videti kako vrednosti srčane frekvence mogu biti pouzdani parametar za utvrđivanje intenziteta trenažnog opterećenja. U prvom redu je neophodno utvrditi, putem ANP-a, nivo specifične pripremljenosti, a zatim individualno odrediti one vrednosti srčane frekvence, koje vrše optimalnu adaptaciju na željeni nivo u određenom vremenskom periodu.
Sažetak Nešto o koncepcijama pri određivanju anaerobnog praga U dosadašnjim koncepcijama i metodama za određivanje ANP-a postoje dva ključna faktora od posebne važnosti za trenažnu praksu, koji ujedno predstavljaju najčešći izvor protivurečnosti i pogrešnih informacija. Jedan se odnosi na pokazatelje (kriterijume), koji se primenjuju za određivanje ANP-a, a drugi je u vezi za primenjenim opterećenjem (test protokol), tj. za veličinu i trajanje intenziteta u kontinuiranom i diskontinuiranom radu. Kod diskontinuiranog rada često je diskutabilno trajanje intervala odmora od koga mnogo zavisi dinamika i veličina metaboličkih promena, koje se registruju i uzimaju kao kriterijum. Ovo ukazuje da ni jedan ni drugi nisu potpuno usavršeni, mada sve koncepcije i metode za određivanje ANP-a imaju svoje visoko aplikativne vrednosti. Naravno neke više, a neke manje, sve u zavisnosti od cilja kome služe rezultati testiranja. Dosadašnja istraživanja su pokazala da su sve dosadašnje koncepcije i metode za određivanje ANP-a dovoljno dobre, ali da se objektivnije i preciznije ANP može odrediti samo ako se primeni adekvatna kombinacija više metoda. Ako se bilo koji od parametara, odnosno pokazatelja (kao kriterijuma), uzme pojedinačno u proceduri utvrđivanja ANP-a, onda je očigledna razlika u njihovoj upotrebljivosti za korektnu
dijagnozu zone aerobno-anaerobnog prelaza, a u cilju utvrđivanja specifične izdržljivosti. S obzirom na to da u mnogim slučajevima u njihovoj dinamici promena u toku opterećenja nisu utvrđene značajne povezanosti, kao na primer između: VE i LA, LA i FS, FS i VO2, LA i VO2, VE i FS, pH i FS, BE i FS, R i FS i dr. Iz ovog razloga potrebno je pratiti istovremeno veći broj parametara, tj. pokazatelja stanja više funkcionalnih sistema u različitom acido-baznom stanju organizma, registrovanim na više načina (metoda), utvrditi njihove relacije i dinamiku promena na nivou ANP-a. Od do sada najčešće primenjivanih parametara (kao što su VE, VE/O2, VE/CO2, FS, R, eksc.CO2, pH, BE, VO2, LA), pokazalo se da samo laktatna krivulja najadekvatnije odražava aerobne i anaerobne procese. Ovo ukazuje da u cilju što objektivnije dijagnoze treba koristiti takvu aparaturu i takve procedure, koje omogućuju praćenje vrednosti većeg broja pokazatelja istovremeno, uz vezivanje za dinamiku kretanja laktata (karakter laktatne krivulje), koja je direktno zavisna od primenjenog opterećenja. Zbog toga, kako su istraživanja pokazala, određivanje individualnog anaerobnog praga (IANP) pruža mogućnost za najtačniju ocenu pripremljenosti sportiste, posebno za discipline tipa izdržljivosti. Ranije utvrđena vrednost od 4 mmol/l laktata ne uzima u obzir individualne razlike, pa može doći do pogrešnih ocena u pojedinim slučajevima. Da bi se ovakve greške izbegle uvek kada je moguće treba odrediti laktatnu krivulju i IANP. Ovo posebno ima značaj za dodatno dobijene informacije o optimalnim trenažnim opterećenjima. Kada je reč o samom načinu-metodi za određivanje ANP-a, pokazalo se da se posebna pažnja treba obratiti na trajanje i dinamiku intenziteta opterećenja pri registrovanju vrednosti laktata. Oni imaju snažan uticaj na karakter laktatne krivulje, što može da bude izvor greške pri određivanju ANP-a. Često velike greške nastaju zbog ubrzanog testiranja, tj. primenjenog većeg intenziteta opterećenja kraćeg trajanja. Ovo je izraženo u situacionom (terenskom) testiranju, kada se za određivanje ANP-a koriste kraće deonice sa većim intenzitetom (npr. u trčanju kraće od 1200m, u plivanju kraće od 400m). Skrećenjem deonice i povećanjem intenziteta (brzine), dobija se različita lokacija ANP-a. Veći intenzitet i kraće trajanje pokazuje viši ANP na 4 mmol/l laktata (npr. u plivanju korišćenjem deonice od 200m dobija se viši ANP u odnosu na 400m, a korišćenjem deonice od 150 i 100m još viši). Ovo se dešava zbog poznate činjenice da do izjednačavanja koncentracije laktata u mišićima i krvi treba da prođe duže vreme. Nepoštovanje tog uslova, dovodi do različitih rezultata u veličini ANP-a procenjenog preko dinamike kretanja laktata. Neophodno je da se u proceduri za utvrđivanje ANP-a preko vrednosti laktata, utvrdi intenzitet i vreme trajanja rada i izmeri vreme za koje se izvrši maksimalno "ispiranje" laktata iz mišića u krv. Pri određivanju ANP-a direktnim praćenjem koncentracije mlečne kiseline u krvi, preporučuje se da svako opterećenje traje bar tri minuta. Smatra se da za tačno određivanje ANP-a opterećenja, koja stalno progresivno rastu treba da traju 4-5 minuta. Zbog (već istaknutog) vremena, koje treba da prođe da koncentracija laktata u krvi dostigne maksimalne vrednosti, kraće trajanje opterećenja izazvaće precenjivanje ANP-a u odnosu na intenzitet rada ili VO2. Sportista će obavljati rad većeg intenziteta nego što će to odgovarati nivou laktata u uzorku koji je pri tom intenzitetu uzet, jer ta koncentracija laktata odgovara stanju organizma koje je vladalo pri predhodnim intenzitetima rada (Nikolić-1995; Fratrić-1998). U svrhu ekonomičnijeg i bržeg određivanja ANP-a u terenskim uslovima, mogu da posluže metode izvedene iz direktnog načina. Kod direktnog načina potreban je duži vremenski period, veći broj ponavljanja na različitom opterećenju i uzimanje većeg broja uzorka krvi (preko 6), kako bi se tačno ragistrovao momenat naglog porasta koncentracije laktata. Taj porast se javlja
u približno linearnoj formi u zoni iznad ANP-a (od vrednosti 4 mmol/l laktata), ako je opterećenje pravilno (postepeno) dozirano. U ovakvom slučaju je dovoljna primena manjeg broja ponavljanja. Po metodi Madera (dve deonice) dovoljna su dva opterećenja, s tim što prvo mora da bude oko ANP-a, a drugo znatno više. Kao jedan od zaključaka mogla bi se navesti potreba utvrđivanja jedinstvene metodologije određivanja ANP-a u situacionim uslovima, u pojedinim sportskim granama i disciplinama. U prvom redu zato da bi rezultati mogli biti međusobno uporedivi i direktno aplikativni u sportsku praksu.
Studijska pitanja: 1. Objasni pojam anaerobnog praga (ANP). 2. Šta je homeostaza? 3. Kada nastaje acioza, a kada alkaloza u organizmu? 4. Objasni poremećaj acido-baznog statusa tokom opterećenja. 5. Opiši tehnološki proces određivanja ANP-a. 6. Šta je trenažni prag i kako se određuje? 7. Kakav je uticaj treninga na ANP? 8. Koji su invazivni, a koji neinvazivni načini određivanja ANP-a? 9. Šta je individualni anaerobni prag (IANP)? 10. Objasni Conconijev metod određivanja ANP-a. 11. Šta je laktatna krivulja i koji je njen značaj u treningu?
POGLAVLJE XV
STRES I ADAPTACIJA U SPORTSKOM TRENINGU
“Uspeh ne dolazi sam od sebe. On ima svoju cenu koju ćemo, ako ga želimo, platiti!! Savet: Koja god da je cena-platite je!! Neuspeh dolazi sam od sebe ali njegova cena je mnogo veća. On ne pita, hoćemo li da je platimo.” N.Čanak
Ključni termini ----------------------------------------Stres i koncepcije o stresu Trenažni i takmičarski stresori Psihoneuroendokrini procesi u stresu Adaptacija Akutni, prolongirani i kumulativni efekti Principi adaptacije . postupnost . specifičnost . individualnost. . superopterećenje . reverzibilnost dejstva . pozitivno uzajamno dejstvo
. konsekutivna adaptacija . cikličnost
Osnovni pojmovi o stresu
E
ngleska reč “stress” označava veliki pritisak, naprezanje, napor. Prema Hans Selye-u stres je opšta reakcija, tj. skup nespecifičnih reakcija organizma na bilo koji zahtev za prilagođavanjem izmenjenim uslovima spoljašnje sredine. Cilj je održavanje unutrašnje homeostaze, koja je neophodna za preživljavanje. Selye je ovu reakciju nazvao "opštim adaptacionim sindromom". Čovek raspolaže brojnim specifičnim adaptivnim mehanizmima. Oni štite homeostazu organizma, koju neprekidno ugrožavaju razni činioci kako iz spoljašnje, tako i iz unutrašnje sredine. Korišćenje ovih pojedinačnih adaptivnih mehanizama, specifičnih u odnosu na određene činioce (u ovom slučaju trenažna opterećenja), naziva se stresom. Činioci koji izazivaju stres Sejye je nazvao stresorima. Trenažna i takmičarska opterećenja su takvi stresori, koji svoje delovanje ispoljavaju na integralni biopsihosocijalni status sportiste sa dominantnim uticajem na telesne (biološke) funkcije organizma, dovodeći do takvog adaptacionog sindroma, koji omogućuje funkcionisanje organizma pri znatnim promenama homeostaze.
Savremene koncepcije o stresu Selye je još 1945. godine zaključio da pored brojnih stesora (povrede, niska i visoka temperatura, hipovolemija, strah, infekcije i dr.), veliko fizičko opterećenje izaziva opšti adaptacioni sindrom, kao rezultat prilagođavanja organizma na dugotrajno delovanje stresora. Selye je utvrdio da opšti adaptacini sindrom ima tri sukcesivna stadijuma: -
Stadijum alarma (od trenutka delovanja stresora-stimulansa na koje organiozam nije adaptiran); Stadijum otpora (u kojem se organizam adaptira); i Stadijum iscrpljenja-sloma odbrambenih snaga organizma (kada može doći do patoloških procesa pa i smrti).
U trenažnom procesu drugi stadijum odgovara optimalnom opterećenju, kao stresoru koji dovodi do adaptacije. Treći stadijum se javlja prilikom preopterećenja hroničnog tipa i pri korišćenju raznih farmakoloških sredstava. Selye je došao do zaključka da se opšti adaptacioni sindrom odvija preko osovine, koju čine hipofiza i kora nadbubrežnih žljezda, što je praćeno porastom kortikosteroida u plazmi. Danas znamo da je i hipotalamus uključen u ovu osovinu. Trenažna opterećenja posebno aktiviraju osovinu hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežnih žljezda. Cannon je još 1927. godine
utvrdio da je u stresu angažovana osovina, simpatikus-medula nadbubrežnih žljezda, koja se naziva reakcija "Cannona". Posledice ovakvog stresa su fiziološke promene, koje se vide u klasičnom reagovanju tipa borba ili bekstvo. Ova reakcija je prisutna pri sportskom takmičenju, kada organizam pokazuje integralne reakcije na dejstvo adrenalina i noradrenalina i viscelarno prilagođavanje koje je njima izazvano. Pri tome se javljaju oscilacije regulatornih bioloških mehanizama, kao što su: arterijska hipertenzija ili hipotenzija, tahikardija, hipertermija, hemokoncentracija, modifikacija kapilarne propustljivosti, varijacije glikemije, alkalne rezerve hlora i natrijuma u krvi, itd. Istraživanja su pokazala da se stresne reakcije u trenažnim i takmičarskim uslovima ne mogu svesti samo na opisane stereotipne promene i procese, nego da postoje različiti obrasci psihičkih, neuroendokrinih, imunoloških i drugih promena o kojima će biti reči u daljem tekstu. U procesu treninga psihosocijalni stresori su bili prilično zanemareni. Danas im se poklanja sve veća pažnja, zbog toga što u vrhunskom sportu oni mogu biti vrlo snažni i mogu dovesti do ozbiljnih posledica. Lazarus i Folkman (1984.) definišu stres izazvan psihosocijalnim činiocima, kao poseban odnos osobe sa okolinom. Ovde se već vidi da u trenažnom procesu nije reč samo o prosto reagovanju na delovanje stresora (trenažnog opterećenja). Ovo ujedno i predstavlja prednost u odnosu na Selyev model. Ove postavke su omogućile da se bolje sagleda suština stresa i njegova zavisnost ne samo od stresa, nego i od karakteristika ličnosti. Utvrđeno je da je stresna reakcija veća, ukoliko su i emocije jače. Postoje velike individualne razlike u reagovanju, čak i na iste stresore istog intenziteta (npr. isto trenažno opterećenje), tako da je stres visoko personalizovan proces. Uzimajući u obzir jedinstvenu i nedeljivu psihološku, socijalnu i biološku prirodu čovekovog bića, stres se najbolje i najtačnije definiše kao celovit biopsihosocijalni odgovor organizma na delovanje bilo kojih stresora, koji ugrožavaju i remete njegovu homeostazu. Komponente ove opšte adaptivne reakcije utiču jedna na drugu. Njihova složena interakcija ostvaruje se dvosmernim mehanizmima između psihe, nervnog, endokrinog i imunološkog sistema. Novi holistički, multidisciplinarni i interdisciplinarni pristup proučavanju stresapsihoneuroendokrinoimunologija stresa, počeo je da se primenjuje pre petnaestak godina. Iz dana u dan, sve bolje osvetljava složene procese stresa u sportu-trenažnim i takmičarskim uslovima.
Karakteristike trenažnih i takmičarskih stresora Stresori u sportu su kako je već istaknuto, biopsihosociološke prirode sa dominantnim posledicama na biološki integritet organizma sportiste. Trenažni stresori (u prvom redu opterećenja) u vrhunskom sportu su danas visokog intenziteta i dugog trajanja. Tu postoji velika opasnost od nepovoljnog ishoda, tj. pada (sloma) adaptacionih snaga organizma, pojave pretreniranosti i raznih patoloških poremećaja. Pored ovoga, trenažni stresori nikada ne deluju pojedinačno već udruženo, pa se još brže mogu iscrpeti adaptivne sposobnosti organizma, ukoliko intenziteti i trajanje tih stresora pređu prag optimalne adaptcije. Cilj u trenažnom procesu je upravo da akumulacije stresogenih situacija dovedu do porasta tolerancije na nepovoljne uslove funkcionisanja organizma, tj. do adaptacije na viši nivo funkcionisanja. To je jedino moguće preciznim kontrolisanjem intenziteta i trajanja stresora na organizam sportiste. Mnoge od stresogenih situacija (posebno na takmičenjima) se ne mogu izbeći, niti se
mogu predvideti (da bi se sportista uspešno konfrontirao sa njima u situacionom treningu), pa se situacija još više komplikuje. Sportisti koji su manje otporni na stres, često se koriste raznim obrascima ponašanja, koji mogu biti manje ili više štetni (npr. neuredan režim života, nedovoljno uzimanje hrane, nespavanje, preterano zamaranje, upotreba alkohola, lekova i droga i sl.). Sportisti koji efikasno savlađuju stresogenu situaciju imaju takav stil ponašanja, koji im omogućava da brzo shvate i realno procene situaciju; prihvate konfrontaciju s njom; ovladaju sobom i svojim postupcima; naprave analizu, dobro osmisle, planiraju naporne aktivnosti; sposobnost da traže i prihvate adekvatnu pomoć (savete); sposobnost da koriguju svoje ponašanje. Ovakvi stilovi ponašanja zavise od ličnosti i predstavljaju osnovu su za uspešno savladavanje stresnih situacija i efikasan proces adaptacije.
Psihoneuroendokrini procesi u stresu Psihoneuroimunološka istraživanja stresa su ukazala na niz interesantnih i vrlo bitnih pitanja u trenažnom procesu, kao visoko specijalizovanom adaptacionom procesu. Odgovori na ta pitanja jedino se mogu dobiti multidisciplinarnom saradnjom neuronauka, psihologije, endokrinologije, imunologije, genetike i dr. sa kineziologijom sporta preko organizovanih integralnih laboratorija. Danas se koristi termin psihoneuroimunologija, mada je sa stanovišta procesa koji se dešavaju pri trenažnim naporima, ispravnije govoriti o psihoneuroendokrinoimunologiji, jer je reč o dvosmernim interakcijama psihičkih, nervnih, endokrinih i imunoloških procesa. U pitanju je holinistički pristup u istraživačkom i praktičnom radu u sportu, koji zahteva multidisciplinarnu i interdisciplinaranu saradnju. Psihoneuroendokrinoimunološka istraživanja pretreniranosti u sportu (kada stresogene situacije nisu kontrolisane, bilo iz razloga da objektivno nije bilo moguće ili se nisu ni činili pokušaji u tom smislu) su pokazala patološke poremećaje (npr. slabije uzimanje hrane, gubitak telesne težine, povećanje nivoa plazmatskog kortizola, imunološki deficit, depresija i razne somatske bolesti), što sve potvrđuje višestruka inegralna dejstva trenažnih stresora na celokupan antropološki status sportiste. Centralni nervni sistem i imuni sistem, komuniciraju preko neuroendokrinog sistema i tesno su uključeni u adaptacione procese organizma, izazvane biološkim i psihosocijalnim stresorima. Razmatrajući neuroendokrini odgovor na stres (na dejstvo stresora) Borysenko (1984) ovaj odgovor razlaže na sledeće faze: -
Stresni stimulus se prenosi do moždanog korteksa i dalje do limbičkog sistema; Limbički sistem prenosi emocionalne informacije u hipotalamus, čiji je primaran zadatak da reguliše homeostazu; Neurosekretorne ćelije hipotalamusa se stimulišu i oslobađaju male neuropeptide, koji putuju do hipofize i drugih delova mozga; Neuropeptidi kao prenosioci poruka modulišu oslobađanje hormona, kao što je ACTH (adenokortikotropni hormon); ACTH pojačava neprijatan signal izazvan oslobađanjem potentnih aktivnih kortikosteroida iz kore nadbubrežne žljezde;
-
Hipotalamični neuroni istovremeno pojačavaju aktivnost simpatičkih grana autonomnog nervnog sistema; Pojačana aktivnost simpatikusa izaziva sekreciju kateholamina, tj. adrenalina i noradrenalina iz nadbubrežne žlezde.
To uzrokuje oslobađanje osam dodatnih hormona. Kortikosteroidi i kateholamini smanjuju efikasnost imunološkog sistema putem inhibicije makrofaga i limfocita. Posledica navedenih procesa je povećana osetljivost i rizik za pretreniranost. Iz ovoga se vidi da se integralno dejstvo trenažnih stresora ogleda u složenim fiziološkim promenama organizma sportiste, nastalim interakcijskim dejstvom neuroendokrinih mehanizama, psihe i imunog sistema. Ovo govori da trenažni stresori dovode do znatne aktivacije sistema hipotalamus-hipofiza-kora nadbubrežnih žljezda, sa psihoneuroendokrinoimunološkim odgovorom, koji može biti pozitivan (viši stepen adaptacije) ili negativan (pretreniranost-slom adaptacionih sposobnosti).
Ličnost sportiste i reakcija na stres Ličnost sportiste predstavlja jednu od značajnih komponenata, koje određuju tok i ishod stresne reakcije. U skladu sa konceptom sportiste kao biopsihosocijalnog jedinstva, ličnost sportiste se shvata kao relativno kohezivan i promenljiv sklop konativnih karakteristika (kao anksioznost), psiholoških osobina (mišljenje, afektivno reagovanje, inteligencija, ponašanje i mnoge druge) i niza drugih socijalnih i bioloških karakteristika. Otpornost prema stresorima zavisi od raznih karakteristika ličnosti, kognitivnih i afektivnih karakteristika, od njene psihološke organizacije i dominatnih mehanizama odbrane, kojima se služi u stresnim situacijama. Inteligentniji sportisti bolje i objektivnije procenjuju stresnu situaciju i sopstvene mogućnosti konfrontiranja s njom. Od ovoga pravila ima i mnogo odstupanja. Afektivno reagovanje i sposobnost kontrolisanja sopstvenih afekata u mnogim situacijama su od odlučujućeg značaja. Neki autori tvrde da postoji "ličnost sklona stresu" (Forbes-1979). Ovu ličnost karakteriše neprekidna kompetitivnost, kompulzivan rad, nemogućnost opuštanja, multiple polifazne misli, monologizirajuća konverzija, perzistirajuća želja za dostignućima i gratifikacijama iz spoljašnje sredine, ljutnja i hostilnost prema uspešnijima. Kod ovakvih sportista nije teško prepoznati i narcističke karakteristike. Sportisti moraju biti otporniji na stresogene situacije. To podrazumeva da imaju sposobnost vladanja sobom, kao i elastičnost adaptacije (širok raspon adaptacionih sposobnosti).
Adaptacija Sportski trening treba posmatrati kao proces usmerene-specifične adaptacije (prilagođavanja) organizma sportiste na uticaj trenažnih opterećenja. Usmerenost i veličina adaptacionih procesa, predstavlja odgovor na primenjena trenažna opterećenja i određuje trenažni efekat. Veličina uticaja trenažnih opterećenja na organizam zavisi od primenjene doze i njenih karakteristika: intenzitet i trajanje (obim) rada, broj ponavljanja, veličina i karakter odmora između ponavljanja i tipa trenažnih sredstava (vežbi). Kumulativni efekat (adaptacija)
primene svakog tipa i karaktera opterećenja ogleda se u strogim ciljanim fiziološkim i biohemijskim promenama u organizmu, koje omogućavaju da sportista obavi veću mehaničku (motoričku) efikasnost. Adaptivne sposobnosti svake individue su genetski ograničene i različite. One su različite za razne vrste i intenzitete stresora (trenažnih nadražaja), tj. razne vidove stresnih situacija. Postoje kako opšte, tako i specifične adaptacije na određene stimuluse. Direktno ispitivanje dimenzija adaptivne reakcije nije moguće, pa se o njima zaključuje posrednim putem sa određenim stepenom sigurnosti. U trenažnom procesu važno je odrediti takve kriterijume specifične adaptacije, preko kojih ćemo moći na najbolji (optimalnu) način upravljati i uticati na proces adaptacije. Precizno i objektivno ocenjivanje reakcije-adaptacije organizma na trenažne nadražaje, svrstava se u najteže probleme upravljanja treningom. U današnje vreme dat je veliki akcenat u istraživanju u sportu od strane stručnjaka i naučnika različitih disciplina. To se odnosi na izradu i konstrukciju savremenih aparata, uređeja i instrumenata polivalentnog tipa.
Adaptacija na trenažna opterećenja Uslov da trening dovede do pozitivne adaptacije organizma, jeste da se tačno odrede veličina i karakter (usmerenost) trenažnih opterećenja. Takvo trenažno opterećenje, koje može da izazove pozitivni adaptacioni efekat u organizmu je veoma teško odrediti. Zona ovakvog opterećenja se nalazi između suviše velikog i suviše malog. Ona predstavlja raspon od neosetljivosti organizma na nadražaj (stimulus), pa do visokog štetnog stresa. Svaka osoba ima različit raspon regulacije i što je ona šira stepen adaptacije organizma je veći. To znači da sportista sa većim rasponom regulacije fizioloških i biohemijskih promena u organizmu, ima veće bioenergetske kapacitete i može da podnese veća trenažna opterećenja. Trenažna opterećenja, koja provociraju pozitivne adaptacije tačno određene metaboličke oblasti (od aerobnih do visoko anaerobnih) unutar celog raspona homeostatskog talasa u senzitivnoj oblasti, nazivaju se optimalna opterećenja. Samo na takva opterećenja organizam može odgovoriti pozitivnom adapatacijom onih funkcija i organa, koji su takvim opterećenjem angažovani. Takva opterećenja su dinamičke prirode-vremenom se menjaju. Kako se radna sposobnost sportiste povećava, i ona (opterećenja) moraju da se povećavaju u skladu sa stepenom povećanja radne sposobnosti. Organizam se adaptira na viši stepen funkcionisanja, samo ako je jačina stimulusa u skladu sa trenutnim mogućnostima sportiste, tj. kada ona nisu ni veća ni manja od onog koji u datom momentu sportista može da podnese. Samo takva opterećenja dovode do stalnog porasta radne sposobnosti organizma.
Akutni, prolongirani i kumulativni efekti Adaptacija organizma (trenažni efekti, posledice treninga) na uticaj trenažnih sadržaja, ima fazni karakter. U zavisnosti od karaktera i vremena realizacije adaptacionih promena u organizmu sportiste, u teoriji i praksi sportskog treninga izdvajaju se tri raznovrsna trenažna efekta: - Brzi (akutni);
- Zakasneli (prolongirani); - Kumulativni trenažni efekat. Brzi (neposredni ili akutni) trenažni efekat određuje se veličinom i karakterom biohemijskih promena u organizmu, koje nastaju neposredno za vreme delovanja fizičkog opterećeja i u periodu prve faze (brzog) opravka (oko 0,5-1 sata posle završetka opterećenja). Ovo je etapa brze adaptacije, koja nastaje kao neposredan odgovor organizma na jednokratni uticaj trenažnog opterećenja. Svodi se na promene energetskog metabolizma i s njim u vezi funkcije vegetativnog i nervno-mišućnog sistema. Zakasneli (prolongirani) trenažni efekat zapaža se u kasnijim fazama oporavka posle trenažnog opterećenja. Njegova suština je stimulacija hormonalne aktivnosti i plastičnih procesa, tj. usmerenje ka popunjavanju energetskih resursa organizma i ubrzanju obnavljanja (pri radu razorenih i ponovo sintetizovanih) ćelijskih struktura. Kumulativni trenažni efekat se javlja kao rezultat konsekutivnog sumiranja tragova mnogih neposrednih i prolongiranih efekata većeg broja časova trninga. U kumulativnom trenažnom efektu ostvaruju se biohemijske promene, koje su u vezi sa pojačanjem sinteze nukleinskih kiselina i proteina, a zapaža se u toku dužeg perioda treninga (jedan mezociklus oko 60-80 treninga). Ovaj efekat se ispoljava u prirastu pokazatelja radne sposobnosti i poboljšanja sportskog rezultata. Ovo je etapa dugotrajne adaptacije i obuhvata strukturalne i funkcionalne promene u organizmu sportiste, primetno povećava njegovu adaptacionu mogućnost. Strukturalne i funkcionalne osnove dugotrajne adaptacije formiraju se zahvaljujući aktivaciji onih ćelija, koje su pod uticajem opterećenja.
Principi adaptacije-treninga Za pravilno planiranje i sprovođenje trenažnog procesa neophodno je da se pridržavamo određenih principa. Kao rezultat mnogobrojnih fiziološko-biohemijskih ispitivanja, utvrđene su osnovne zakonitosti razvoja adaptacije na uticaj trenažnih opterećenja u procesu treninga. Ove zakonitosti obično se formulišu kao biološki principi sportskog treninga. Najveći značaj imaju sledeći: - Princip postupnosti; - Princip specifičnosti; - Princip individualnosti; - Princip superopterećenja (nadopterećenja); - Princip reverzibilnosti dejstva; - Princip pozitivnog uzajamnog dejstva; - Princip konsekutivne adaptacije; - Princip cikličnosti. Princip postupnosti Stalna sve veća adaptacija organizma sportiste na povećane trenažne i takmičarske zahteve, moguća je jedino kada se trenažna opterećenja postepeno povećavaju i uvek usklađuju sa trenutnim mogućnostima sportiste. Trener mora da poseduje veliko strpljenje i ne sme da žuri u razvoju kvaliteta bitnih za rezultat (primenjuje veliki obim i veliki intenzitet rada). Ovo se
posebno odnosi na početnike, mlađe i talentovane osobe. Trenažna praksa je pokazala da jedna “stepenica” može biti preskočena (u odnosu na standarde i kriterijume za određen uzrast), samo u uslovima kada je osoba starijeg biološkog uzrasta u odnosu na kalendarski. Opterećenja treba da se doziraju u odnosu na biološki, a ne kalendarski uzrast. Princip specifičnosti Ovaj princip treninga omogućuje da se najizraženije adaptacione promene, pod uticajem treninga, dešavaju u onim organima i funkcionalnim sistemima na koje je usmereno određeno trenažno opterećenje. U skladu sa karakterom i veličinom odabranog opterećenja u organizmu se formira dominirajući sistem, čija hiperfunkcija postaje odgovorna za razvoj adaptacije. Ovaj najopterećeniji sistem dobija određena preimućstva u obezbeđenju plastičnih i energetskih potreba u odnosu na druge organe i sisteme, koji nisu u neposrednoj vezi sa vršenjem datog opterećenja. U procesu treninga, adaptacija koja je prekomerna po svom intenzitetu u odnosu na konkretni vid opterećenja, u određenom momentu može da izazove iscrpljivanje funkcionalnih rezervi dominirajućeg sistema i da oslabi funkcionisanje drugih sistema, koji reakcijom nisu neposredno u vezi sa opterećenjem (ovo stanje se već označava kao pretereniranost). Uporedo sa odabiranjem trenažnog dejstva na vodeće (dominantne) funkcije, neophodno je da se obezbedi redovna promena njegove usmerenosti da bi se dostigla efikasna i svestrana adaptacija organizma na sve one faktore, koji ispoljavaju svoje dejstvo u uslovima datog sporta. Princip specifičnosti podrazumeva da se npr. u treningu plivača, najveća pažnja posveti plivanju. Izuzetak od ovog pravila predstavlja rad u periodima aktivnog odmora, kada se preporučuju vežbe koje nisu specifične za datu disciplinu, ali koriste da se oporave mišići, zglobovi, kardiorespiratorni i nervni sistem. Princip individualnosti Više puta je do sada isticano da trenažna opterećenja zavise od individualnih sposobnosti svakog sportiste, tj. da je trenažni proces u suštini visoko personalizovan proces. Velike su razlike čak i kod članova nekog homogenog sportskog tima, pa je individualni rad neophodan. Ako je jednom sportisti zadato opterećenje na nivou od 85% njegovih maksimalnih mogućnosti, za drugog ovo isto opterećenje može da iznosi i 100%. Svim sportistima putem testa moramo utvrditi njihove mogućnosti i tek na osnovu rezultata testa odrediti njihova optimalna opterećenja. Princip superopterećenja Izražene adaptacione promene u organizmu mogu da se postignu samo ako se u procesu treninga primenjuju fizička opterećenja, koja u dovoljnoj meri opterećuju funkcije da time stimulišu njihov razvoj. Ovaj povećani intenzitet funkcionisanja (hiperfunkcija) vodećih sistema ili organa pri opterećenju, predstavlja stimulus za pojačanu sintezu nukleinskih kiselina i proteina u ovim organima ili sistemima. To dovodi do neophodnih strukturalnih i funkcionalnih promena. Ranije smo istakli da intenzitet trenažnih opterećenja, koja izazivaju adaptaciju nije stalan, nego se primetno povećava u procesu treninga. Da bi se obezbedio stalni (kontinuirani) porast radne sposobnosti, intenzitet opterećenja mora postepeno da se povećava u skladu sa porastom treniranosti sportiste, kako bi stalno bio dovoljan i neophodan nadražaj (stimulus) za razvoj specifične funkcije. Princip reverzibilnosti dejstva
Reverzibilnost je svim sportistima veoma poznat princip dejstva u adaptacionom procesu. Iz ovog principa proizilazi da su adaptacione promene u organizmu izazvane treningomprolazne. Pri prekidu treninga (iz raznih razloga, npr. povrede) pozitivne strukturne i funkcionalne promene u dominirajućem sistemu postepeno se smanjuju, dok sasvim ne iščeznu. Merenja su pokazala da se samo za dve nedelje netreniranja aerobni kapacitet (VO2max) smanji za 25%. To praktično znači da se izdržljivost mnogo i brzo smanjuje, ako se ne održava treningom. Ovaj princip važi i za motoričke sposobnost (snaga, brzina, elastičnost…) i za motoričke informacije (složene motoričke radnje-tehnika i taktika). Poznato je da proces učenja prati i proces zaboravljanja, ako se složene motoričke radnje ne izvode u određenom periodu. Ovde se mora naglasiti da za pozitivan kumulativni efekat, tj. razvoj adaptacije u procesu treninga, gde nema povratka na staro, ponavljajuća trenažna opterećenja moraju da se daju u fazi superkompenzacije (povišene radne sposobnosti koja i predstavlja pozitivan efekat treninga).
Princip pozitivnog uzajamnog dejstva Kumulativni efekat, koji se javlja posle višestrukog ponavljanja opterećenja nije prosti zbir izvesnog broja brzih i prolongiranih trenažnih efekata. Svako naredno opterećenje ima određeni uticaj na adaptacioni efekat prethodnog opterećenja i može da ga menja. Ako rezultat takvog zbrajanja trenažnih efekata iz uzastopno vršenih opterećenja dovodi do pojačanja adaptacionih promena u organizmu, to je pozitivno uzajamno dejstvo. Ako svako naredno opterećenje umanjuje efekat prethodnog opterećenja, onda je uzajamno delovanje negativno. Kada se naredno opterećenje primetno ne odražava na trenažne efekte prethodnih opterećenja, to je neutralno uzajamno delovanje. Na trenažni efekat mogu da utiču i drugi nespecifični faktori treninga: ishrana, primena fizioterapeutskih i farmakoloških metoda, bioklimatski faktori i sl. U cilju pojačanja adaptacije na trenažna opterećenja, specifični faktori treninga moraju biti tako kombinovani da njihovo uzajamno delovanje bude pozitivno i ostvari specifičan pozitivan trenažni efekat.
Princip konsekutivne adaptacije Princip konsekutivne (naizmenične) adaptacije proističe iz procesa heterohronizma (raznovremenosti), kao jedne od bitnih zakonitosti u procesu oporavka. Ona se ogleda u neistovremenim biohemijskim promenama, koje se javljaju u treningu i u opravku. Adaptacione promene u sferi energetskog metabolizma kod brzog trenažnog efekta, posle jednokratnog dejstva trenažnog opterećenja zapažaju se od strane alaktatnog anaerobnog sistema i anaerobne glikolize. Najusporenija reakcija se zapaža od strane procesa oksidativne fosforilacije u mitohondrijama. U peridu oporavka brzo se dostiže superkompenzacija sadržaja CP-a u mišićima, zatim glikogena i na kraju lipida i proteina, koji čine subćelijske strukture. U procesu dugotrajne adaptacije na trenažna opterećenja prvo se menjaju pokazatelji intenziteta energetskih procesa, zatim energetskog kapaciteta i tek na završnom stadijumu - pokazatelji energetske efikasnosti.
Princip cikličnosti Kada smo spominjali pojam zakonitosti sportskog treninga u četvrtom poglavlju ove knjige, rekli smo koji su to cilklusi u sportskom treningu (mikro, mezo i makro ciklus). Princip
cikličnosti određuje da adaptacione promene u organizmu pri treningu imaju fazni karakter i da ta kolebanja u brzini razvoja adaptacije od strane vodećih funkcija, imaju različitu amplitudu i dužinu talasa. Da bi stvorili neophodan stimulus za razvoj adaptacije, trenažni efekti nekoliko opterećenja moraju biti sumirani po određenim pravilima i predstavljati izvesni završeni ciklus uticaja na vodeće funkcije. Za potpunu adapataciju na takav ciklus trenažnog uticaja treba ga ponavljati više puta u toku izvesnog perioda treninga, u kome se rešava određeni zadatak pripreme sportista. Takvi ciklusi treninga uzastopno smenjuju jedan- drugog u saglasnosti sa zakonitim razvojem adaptacije.
Sažetak Stres predstavlja opštu reakciju, tj. skup nespecifičnih reakcija organizma na bilo koji zahtev za prilagođavanjem u izmenjenim uslovima spoljne sredine. Stres je poremećaj bilo kojeg činioca homeostaze, a opterećenja i zamor u sportu su značajni uzroci ovoj pojavi. Činioci koji izazivaju stres, nazivaju se stresorima. Opšti odgovor organizma kroz njegove nespecifične reakcije predstavlja stres, a ispoljavanje je stresna reakcija. Do stresa dovode brojni stresori u vidu raznovrsnih činilaca koji potiču iz bioloških, psiholoških, socijalnih i fizičkih prostora idomena. Oni u manjoj ili većoj meri značajno narušavaju pomenutu homeostazu. Reakcije na stres su individualno uslovljene i zavise od praga osetljivosti, koji je različit za svakog od nas. U našim organizmima postoje adaptacioni sistemi koji se posebno angažuju u stresu. Među njima dominantno mesto zauzimaju endokrini i nervni sistem. Oni pomažu čoveku da se stalno prilagođava na promene i nove situacije. Tajna ravnoteže i usmerenog i kontrolisanog adaptivnog reagovanja na stres, jeste upravo tajna zdravlja, sreće i uspeha svakog pojedinca. Za uspešno prevazilaženje stresa potrebno je dobro informisano i primenjeno poznavanje njegovih uzroka, simptoma, manifestacija i posledičnih reakcija i poremećaja. Takođe, potrebna je primena preventivnih terapijskih ili antistresnih tehnika, koje omogućavaju bržu, lakšu i adekvatniju adaptaciju na stalno promenljive faktore u nama i oko nas. Upravljanje stresom je danas najsloženija umetnost u visokoj međuzavisnosti od inelektualnih sposobnosti i crte ličnosti. Sportista je pored redovnih životnih stresora, koje ne možemo izbeći, izložen i redovnim ciljanim i doziranim stresorima, koji imaju jasan i nedvosmislen cilj (postići uspeh, željeni sportski rezultat). Često je, ako ne stalno, na tom putu ka uspehu, prisutan strah od neuspeha, kao snažan i vrlo poguban stresor. Iz tog razloga sportista mora da sam pronađe sebi lek za strah od neuspeha. To je jedino moguće promenom načina gledanja na navike, koje vuku korene još iz detinjstva. On mora da komunicira sa sobom u formi: “Ja to mogu, a ako sada i ne mogu, učiniću sve da bih to mogao”. Mora da prihvati da su trenutni neuspesi način učenja, a neuspeh najveći učitelj. Kao što se u realnom životu, svakim pogrešnim korakom približavamo pravom putu, tako i eliminacijom straha od neuspeha oslobađamo sebe od stresora, koji nam u ogromnoj količini stoje na putu do uspeha. Život je sam po sebi složen proces adaptacije na uslove u kojima živimo, a koji su visoko stresogeni i zahtevaju niz odbrambenih mehanizama. Na sreću, čovek raspolaže velikim
brojem specifičnih adaptacionih mehanizama od kojih su i oni koji učestvuju u procesu prilagođavanja na sve veća opterećenja u sportu. Sportski trening treba posmatrati kao proces usmerene, specifične adaptacije (prilagođavanja) organizma sportiste na uticaj trenažnih opterećenja. Da trenažni proces ne bi imao negativan kumulativni efekat, mora da se sprovodi po osnovnim pedagoškim, biološkim i fiziološkim principima od kojih su najvažniji: - Princip postupnosti; - Princip specifičnosti; - Princip individualnosti; - Princip superopterećenja (nadopterećenja); - Princip reverzibilnosti dejstva; - Princip pozitivnog uzajamnog dejstva; - Princip konsekutivne adaptacije; - Princip cikličnosti.
Studijska pitanja: 1. Šta je stres? 2. Navedi koncepcije o stresu. 3. Koji su trenažni i takmičarski stresori? 4. Objasni psihoneuroendokrini proces u stresu. 5. Objasni vezu ličnost-stres. 6. Opiši proces adaptacije. 7. Koji su akutni, prolongirani i kumulativni efekti? 8. Navedi principe adaptacije na trenažne stresore. 9. Navedi značaj postupnosti i biohemijske individualnosti u treningu.
16 . Psihološki osnovi sportskog treninga 2.6.1. Pojam ličnosti u sportu Najsloženiji i najobuhvatiniji sistem u psihologiji je ličnost. Ličnost predstavlja primjenjljiv, koristan i najrelevantniji način za opis i objašnjenje ponašanja u raznim oblicima sportskog treninga. Neposredna povezanost ličnosti i sportskog treninga dijeterminisana je sa više faktora. - Ličnost je, pored situacionog, organskog, socijalnog i socijalno-istorijskog dijeterminizma, dio dijeterminističkog sklopa svake aktivnosti pojedinca, prema tome i učešća u aktivnostima svih oblika sportskog treninga. - U toku razvoja ličnosti mogu se stvarati povoljniji psihološki uslovi za izvođačku aktivnost u sportskom treningu. - Između sportskog treninga i ličnosti postoji uzajamno dejstvo, permanentna povratna sprega u kojoj ličnost sa svojom strukturom dijeterminiše učešće, ponašanje i uspjeh u sportskoj praksi, što povratno utiče na dalji razvoj određenih struktura ličnosti.
2.6.1.1. Struktura ličnosti Zbog vrlo složene strukture ličnosti, pažnja istraživača se u najvećoj mjeri usredsređuje na istraživanje pojedinih komponenti ličnosti ili, u novije vrijeme, grupe komponenata za koje je empirijskim putem utvrđeno da su relativno trajne, stabilne i da čine neposrednu psihološku osnovu pojedinih oblika ponašanja. Te strukturalno – funkcionalne komponente ličnosti se u literaturi najčešće označavaju kao dispozicije. Dispozicije su teoretska konstrukcija, za koju se pretpostavlja da je odgovorna za izražavanje i stalnost određenih oblika ponašanja svakog pojedinca. Njihova organizacija je takva da kod svake osobe obrazuje sklop koji je u izvjesnoj mjeri neponovljiv kod drugih osoba. Dosljednost i jedinstvenost ponašanja i doživljaja proizilazi iz neuromentalne osnove, koja se formira kroz proces sazrijevanja i učenja. Ispitivanje ličnosti sportista kretalo se najčešće u smislu određivanja opštih, ili zajedničkih, dispozicija ličnosti koje se ispoljavaju u nekoj sportskoj disciplini, ili u sportu uopšte, i koje uslovljavaju da se sportisti ponašaju na isti, ili sličan način. Iako su sportisti u suštini različiti oni se ponašaju slično, ili isto zbog sličnosti situacija i zbog posjedovanja izvjesnih zajedničkih opštih karakteristika. Zato je uvijek postojala tendencija da se otkrije i utvrdi izvjestan tip hipotetičke ličnosti sportista, za koji se pretpostavlja da bi bio drugačiji od profila ljudi koji se ne bave sportom. 2.6.1.2. Osnovne kategorije ličnosti Proučavanje strukture ličnosti može ići najmanje u tri glavna pravca: - U pravcu proučavanja psihičkih funkcija (opažanja, mišljenja, pamćenja, emocije i dr.). - U pravcu psihičkih dispozicija (potrebe, motivi, osobine, stavovi, vrijednosnih orjentacija i sl), - U pravcu psihičkih stanja (raspoloženja, sindromske konstalacije, aksioznost i sl.). Između ove tri orijentacije granice nijesu oštre, jer su funkcije, dispozicije i stanja samo tri različita pristupa u proučavanju i definisanju psihičkih pojava, odnosno unutarličnih procesa i zbivanja. Kada postoji interesovanje za pojedine psihičke aktivnosti ili procese, onda se govori o proučavanju psihičkih funkcija. Osnovne psihičke funkcije ulaze u sklop svakog ponašanja i doživljavanja. U dužim vremenskim periodima, dominantni tok psihičkog života odlikuje se stalnošću ili niskim stepenom promjenjljivosti. Stalnost i dosljednost obezbjeđuje relativno trajne i stabilne dispozicije, tako da način i stepen njihovih funkcija ne dozvoljava da se pojedinac uopšte, ili u pojedinim situacijama, ponaša izvan okvira koji određuje sadržaj odgovarajuće dispozicije ili funkcije psihičkih procesa koji dominiraju u svakoj od njih. 2.6.1.3. Strukturalne komponente ličnosti Ove dispozicije mogu da pripadaju različitim klasama. Navodimo jednu takvu kategorizaciju, u kojoj se sve crte kao osnovne komponente, mogu pojaviti u jednom od sljedećih modaliteta: - Temperament. - Intelektualni potencijal. - Motivacija. - Crte ličnosti.
2.6.1.3.1. Temperament Kada se misli na psihološku strukturu neke osobe onda je pažnja najčešće usmjerena na složene dispozije temperametna, koje su relativno nezavisne od posebnih situacija, zbog čega u najvećoj mjeri određuju konzistentnost, a time i produktivnost ponašanja. Razvoj i formiranje određenih osobina temperameta zavisi od uslova razvoja ličnosti. Pored organsko psiholoških uslova, crte temperamenta zavise od opštih i specifičnih uslova kulturne sredine i načina reagovanja karakterističnih za tu sredinu. Duža izloženost određenih uticaja dovodi do takvog načina ponašanja odnosno razvoja karakterističnih osobina temperametna, koji bi u drugim uslovima imali sasvim drugi tok razvoja i ispoljavanja. Svakako da je temperament povezan sa situacijom, konkretnom aktivnošću pojedinca, njegovim motivima, stavovima, interesima, nivoom aspiracije itd. Prema tome, za dispozicije temperamenta može da se kaže da predstavljaju inherentno svojstvo ličnosti, koje za osnovu imaju organske i konstitucionalne faktore, ali svoj definitivan izraz dobijaju kroz interakciju faktora konstitucije i sredine. Temperament može da se razgraniči na osnovu funkcionisanja nervnog sistema. Osnovni procesi u funkcionisanju nervnog sistema su razdraživanje (stimulacija) i kočenje (inhibicija). U zavisnosti koji od ova dva procesa dominira, zatim na osnovu vrste, brzine i načina uspostavljanja dominacije, moguće je razlikovati četiri tipa temperamenta, koji ustvari odgovaraju Hipokritovoj podjeli: ako je funkcionisanje nervnog sistem živahno onda odgovara sangviničkom tipu, ako je neobuzdano, onda odgovara koleričkom temperamentu, mirno funkcionisanje odgovara flegmatičnom temperamentu, a slabom nervnom funkcionisanju odgovara melanholički temperament. 2.6.1.3.2. Intelektualni potencijali Ove sposobnosti se odnose na onaj aspekt ponašanja koji pokazuje sa koliko uspješnosti osoba shvata i rješava problemske situacije ili izvodi neku aktivnost. Kada se govori o sposobnostima obično se misli na senzorne, intelektualne i senzomotorne. Sve tri vrste sposobnosti vrlo su značajne za sportski trening. Senzorne sposobnosti su izražene u čulnim kvalitetima i imaju značaj za razvijanje i ispoljavanje motornih, a naročito intelektualnih sposobnosti. Zato se senzorne (čulne) sposobnosti proučavaju i sagledavaju zajedno sa intelektualnim, a zajedno sačinjavaju kognitivne ili saznajne sposobnosti. Nema mnogo pitanja koja su u psihologiji toliko proučavana kao što je sfera intelektualnih sposobnosti. Početkom ovog vijeka počeo je pokret pručavanja intelektualnih sposobnosti i traje i danas. Pored toga, i danas je teško govoriti o problemima inteligencije, njenoj prirodi, strukturi, razvoju, mjerenju, kao što je to bilo i ranije, mada su dosadašnja istraživanja značajno obogatila psihološku teoriju i praksu novim saznanjima. Mnoge dileme o inteligenciji su i dalje ostale. Definicije inteligencije se mogu svrstati u tri grupe u zavisnosti da li je određuju kao sposobnost adaptacije i snalaženja u novim situacijama, na: - Biološke, kao sposobnost za učenje. - Pedagoške, kao sposobnost mišljenja i rješavanja problema. - Psihološke. Kada se radi o određivanju relacija između sportske aktivnosti i inteligencije, sportskom pedagogu se čine najprihvatljivije teorije koje zastupaju mišljenje o postojanju opšteg (G-
generalnog) faktora i većeg broja posebnih sposobnosti. Ovo stoga što opšti faktor sažima sve vrste sposobnosti i u najvećoj mjeri, doprinosi individualnim razlikama, a specifični faktori treba da ukažu na specifične sposobnosti karakteristične za sportsku aktivnost. Problem je što još uvijek nije jasno o kojoj vrsti intelektualnih sposobnosti se radi kada je sport u pitanju. Bez sumnje izvjesne posebne intelektualne sposobnnosti, koje su u značajnijoj međusobnoj povezanosti sa senzomotornim sposobnostima (brziza vizuelizacije, perceptivna diferencijacija, specijalnost, koncentrisano ali i difuzno opažanje), brzina donošenja zaključaka i na osnovu njih odluka i dr. Igraju značajnu ulogu u sportu. U poslijednje vrijeme se sve više govori o «sportskoj inteligenciji» ili «motornoj inteligenciji» zbog pretpostavke da postoji posebna, specifična inteligencija sportista, odnosno izvjesna specifična struktura u cjelokupnoj strukturi inteligencije sportista koja doprinosi uspješnosti u sportu. I pored toga što su kvalitetni sportisti u prosjeku postizali statistički značajno više rezultate na testovima opšteg G-faktora u poređenju sa nesportistima, dosadašnja iskustva u radu sa sportistima ukazuju da nije dovoljno samo procjena opšteg G-faktora za predikciju uspješnosti u sportu, a još manje za uspješnost u nekoj određenoj vrsti sportske discipline. Sportske situacije zahtijevaju od njihovih učesnika i mnoge specifične sposobnosti (opažanje prostora, diferenciranje rasporeda i položaja drugih igrača, anticipiranje njihovog kretanja, donošenje odluka itd), koje treba ispitivati pored opšte sposobnosti koja sažima sve ove specifične i koja, iako nije vezana ni za jednu specifičnu vještinu, doprinosi uspješnom izvođenju svake od njih. Postoji više pokušaja da se pojam inteligencije definiše, ali jedinstvena klasifikacija ne postoji, vjerovatno što je pojam inteligencije složeniji, nego sam ljudski mozak. Kao ilustracija, priložen je jedan od modela inteligencije, konstruisan na bazi faktorske analize: 1 W-faktor, rječitost. 2 V-faktor, razumijevanje. 3 N-faktor, operisanje brojevima. 4 S-faktor, sposobnost prostorne orijentacije. 5 M-faktor, sposobnost pamćenja. 6 P-faktor, uočavanje suptilnih razlika čulom vida. 7 R-faktor, sposobnost rješavanja složenih problema. Za sportsku aktivnost od izuzetnog i odlučujućeg značaja su psihomotorne sposobnosti, odnosno sportska motorna sposobnost (S-faktor). Posebno se ističu lomomotorne i manipulativne sposobnosti koje dalje mogu da budu diferencirane prema specifičnim svojstvima pojedinih sportskih disciplina. Takođe, kvocijent inteligencije sportista mora biti na višem nivou. U ovom slučaju ne treba miješati nivo obrazovanja sa nivoom inteligencije. Takodje, za odredjivanje stepena inteligencije sportista nijesu odgovarajući opšti testovi inteligencije, jer svaki test mora da bude tipičan isječak iz oblasi za koju se testira. Prema tome, testovi za odredjivanje stepena inteligencije sportista moraju da obuhvate temporalno-specijalni prostor, tj. onaj test koji ocjenjuje sposobnost sportista da složeni kretni stereotip izvrše za najkraće vrijeme na najdužem putu u stanju visokog stepena zamora i uz relativno najmanju potrošnju energetskih rezervi. Naravno, taj složeni dinamički stereotip predstavlja posebno konstruisano složeno kretanje iz odgovarajućeg sport a. Neki od navedenih faktora inteligencije (V-M-R-faktori) ukazuju na postojanje pojedinaca, kod kojih je vrijeme refrakcije produženo, količina upamćenih informacija skučena a shvatanje
složenijih problema ograničeno. Ti faktori u velikoj mjeri ograničavavu sportske mogućnosti takvih pojedinaca. * * * Sve navedene dispozicije u strukturi ličnosti mogu da budu predmet proučavanja u bilo kojoj ljudskoj aktivnosti, pa i u sportskoj. Sve one pripadaju kategoriji inherentnih obilježja ljudi, a potencijalno se razlikuju s obzirom na to u kojoj su mjeri pod uticajem organskih odnosno konstitucionalnih činilaca, a u kojoj mjeri su pod uticajem faktora sredine, tj. procesa učenja prije svega. Na jednoj strani nalaze se dispozicije koje obuhvataju urođena svojstva koja se javljaju, razvijaju i mijenjaju pod uticajem procesa sazrijevanja. Senzorne i motorne sposobnosti su, u najvećoj mjeri određene organskim faktorima, mada u ovu grupu može da se svrsta veliki broj motiva, intelektualnih sposobnosti i neke primarne crte temperamenta. 2.6.1.3.3. Motivacija Cjelokupni proces pokretanja aktivnosti čovjeka, usmjeravanja te aktivnosti na određene objekte i regulisanje te aktivnosti na određene ciljeve naziva se proces motivacije. Znači u svakom procesu motivacije mora da postoji: motiv koji pokreće organizam, aktivnost koja teži nečemu i cilj kao finalni dio tog procesa. U tom procesu postoji odgovarajući odnos između psiholoških i fizioloških faktora, odnosno svako prisustvo motiva praćeno je odgovarajućim fiziološkim promjenama izraženim kao izvjesno stanje napetosti (tenzije) koje je uslov akcije i usmjerenost prema nekom cilju. Poslije postizanja određenog cilja dolazi do popuštanja napetosti-tenzije, koja je bila prisutna i javljanja zadovoljstva, koje je veće ukoliko su tenzija i napor, da se cilja dođe, veći. Međutim, dolaženjem do cilja, ne završava se proces motivacije. Postizanje cilja, po pravilu je praćeno javljanjem novog motiva koji nastavlja aktivnost. Tako se dobija jedan zatvoren krug koji počinje motivom, koji uslovljava javljanje, koje dovodi do postizanja nekog određenog cilja, a ovaj na svoj način utiče da se pojavi novi motiv. Od vrste i karakteristike postignutog cilja zavisiće i pojava novog motiva. Ukoliko su novi ciljevi veće društvene vrijednosti utoliko će i motivi biti snažniji. Zadovoljenje osnovnih potreba (glad, žeđ i dr) nijesu neposredan uzrok za javljanje novih motiva, ali su indirektan uslova za njihovo javljanje. Opisani motivacioni tok, odnosno dinamizam ovog procesa, najslikovitije se može prikazati analizom kod organskih motiva. Javljanje organskih motiva posljedica je narušavanja unutrašnje ravnoteže, usljed promjena koje se ispoljavaju ili u preterivanju ili u pomanjkanju. U procesu tog treninga prefencijalna uloga motivacije za neku aktivnost je opredjeljenje za neki sport. Zatim, persistencija se u ovom smislu odnosi na kontinuiranost u učestvovanju u nekoj aktivnosti, i u istrajnosti za vrijeme samog vršenja neke sportske aktivnosti. Ova uloga motivacije može dalje da se svede na selektivno-organizacionu ulogu. Vrsta, priroda i intenzitet motiva, naročito njihova stabilnost, pretpostavka su za stvaranje povoljnih uslova za aktivno i kontinuirano bavljenje nekim oblikom sportskog treninga. Istovremeno, iz redova tih učesnika, posebno u ranom periodu bavljenja, planskom ili spontanom selekcijom, izdvajaju se pojedinci izrazito motivisani za postizanje značajnih sportskih rezultata. To znači da motivacija omogućuje intenzivno i ekstenzivno učestvovanje i snažno izvođenje motorne sportske vještine. Drugi aspekt ove uloge, ispoljava se u sferi organizovanosti cijelokupne individualne psihosocijalne aktivnosti pojedinaca, u kojima je sportska aktivnost samo jedan, mada često u određenom vremenskom periodu, najvažniji dio. Tu se prije svega misli, ne samo na motive u
užem smislu te riječi, već i na motivaciono-vrijednostno usmjerenje ispoljeno u moralo-voljnim komponentama dinamičke strukture ličnosti. Sa ovim je povezana uloga motivacije u sportskim aktivnostima sa stanovišta nivoa efikasnosti, tj. uspješnosti. To je problem vezan za pitanje zašto su jedni sportisti uspješniji od drugih, u onim situacijama kada je postignuta izjednačenst u pogledu njihove tehničko-tektičke pripremljenosti. Sve češće se dešava da između «jednakih» pobjeđuju oni čije su psihološke osobenosti, motivacijske posebno, adekvatnije i prikladnije za postizanje vrhunskih rezultata. Ponekad te osobenosti mogu da kompenziraju manje zaostajanje u iskustvu i fizičkoj pripremljenosti. Motivi u sportu. Motiv samoaktuelizacije za mnoge psihologe je jedini viši motiv kod čovjeka. Vrijednost ovog motiva u sportu sadržan je u činjenici da sport, kao i druge privlačne društvne aktivnosti, uspijeva da omogući zadovoljenje ove potrebe kroz stalno javljanje novih, viših motiva, ali i kroz kongruenciju između osjećanja sebe i izvjesnih organskih kvaliteta. Kompetentnost je u tijesnoj vezi sa samoaktuelizacijom, a iz kompetencije razvijaju najvažniji motivi koji dijeterminišu učešće u sportu. I jedan i drugi motiv pripadaju višim ljudskim motivima iz sfere samodeterminišućih potreba. Kompetencija kao najopštiji pojam u psihološkom proučavanju motivacionih tendencija i dispozicija, podrazumijeva stalnu i opštu težnju pojedinca ka provjeravanju i upređivanju lične efikasnosti. Svaki pojedinac se tokom cijelog svog života nalazi pred zadatkom da uspješno saobraća sa svojom sredinom, fizičkom i socijalnom. Potreba da se upoznaju i provjere sopstvene snage i sposobnosti za takvo saobraćanje ispoljava se na svim uzrastima i kroz sve svakodnevne i izuzetne životne situacije. Afilijativni motiv, kao težnja za druženjem, dolazi do posebnog ispoljavanja u sportu. Ovaj motiv je vrlo značajan i javlja se kod svih ljudi pa se pretpostavlja da je univerzalan, pa stoga i urođen. SPORT sa raznovrsnošću svojih oblika i brojnim situacijama, kao tipična društvena aktivnost, pruža mogućnost mladim osobama da na različite načine zadovolje motiv za druženjem. Mada među sportistima postoje oni koji pokazuju više ili manje tendencije da budu u društvu, ili da im je stalo do druženja, iskustva u psihološkom radu sa sportistima upućuje na podatak da sportisti od malih nogu preferiraju sportsku aktivnost i iz razloga što kroz nju mogu da zadovolje svoje afilijativne težnje, da se druže i steknu prijatelje. Afijativni motiv može da bude zadovoljen u sportu na različite načine, počev od sklapanja novih prijateljstva, druženja i prisnih odnosa u timu, ili u ekipi, u kojima je združenost pretpostavka postizanja grupnih, ili individualnih ciljeva, do afilijativnih tendencija ispoljenih kroz komunikaciju sa članovima svoje i drugih ekipa. Sport sve više postaje područje u kome opšti, univerznalni motivi nalaze mogućnost za svoje zadovoljenje, ovo utoliko prije, što čovjek ima sve više slobodnog vremena. Tu se radi o složenom motivu postignuća koji se manifestuje u stalnoj težnji da se prevaziđe postojeće mjerilo vrijednosti, a ne da se ostane na istom nivou ili ispod tog nivoa. Iz ovakvog shvatanja proizašla je danas poznata teorija motivacije postignuća. U sport u se najčešće spominje motiv za samopotrvđivanje ili ličnu afirmaciju, za koji se često kaže da se nalazi ispred motiva postignuća. Motiv za samopotvrđivanjem manifestuje se u težnji pojedinca da ga sredina priznaje, značajno vrednuje i prihvata. Položaj u društvu je isto tako važna komponenta motiva samopotvrđivanja. U traganju za prilikama i aktivnostima, koje pružaju mogućnost za afirmacijom, budući sportisti se rano susreću sa, za to pogodnim, područjem koje se zove sport. U društvu u kome se uspjeh u sportu veoma cijeni, mladi ljudi bivaju time privučeni želeći da preko njega dožive svoju afirmaciju, a mora se priznati da je to u sportu relativno lakše, i svakako mnogo brže, nego u drugim aktivnostima kao što su umjetnost, nauka, politika itd. Jedna komponenta, ili forma ovog motiva, a može se reći i
motiva postignuća može da se javi kod sportista u vidu potrebe da se kroz pobjedu ili uspjeh ovlada nad drugim. U tom slučaju se govori o motivu dominacije. Kada kod sportista tokom bavljenja sportom samopotvrđivanje ili postignuće može da dobije odlike želje da se kroz sportske rezultate i razna zvanja (internacionalac, majstor sporta, šampion i sl) postane prvi među najboljima, da se bude najbolji predstavnik jedne strukture vrijednosti koja se u jednoj sredini cijeni, i samim tim obezbjeđuje odgovarajući socijalni status, govorimo o postojanju motiva za prestižom. Motiv koji se javlja u obliku radosti i zadovoljsta što se čovjek bavi i učestvuje u sportskoj aktivnosti ističe se kao veoma značajan. Smatra se da kod većine sportista postoji to samozadovoljsto i radost što se bave nekim oblikom fizičke kulture, provodeći sate neprekidno vježbajući. To je u suštini najprirodniji motiv, jer je kretanje jedan od najdubljih zapisa u genetskom kodu. 2.6.1.3.4. Crte ličnosti Mnoga istraživanja ličnosti sportista ukazuju na ona dispoziciona svojstva u strukturi ličnosti sportista, koja u najvećoj mjeri imaju uticaja na njihovo ponašanje, prije svega za njihovu uspješnost. Emocionalna stabilnost. Postizanje cilja u sportskom takmičenju uvijek je praćeno osujećenim spoljašnjim i/ili unutrašnjim «pritiscima». To doprinosi javljanju osjećanja ugroženosti, nesigurnosti, bespomoćnosti, straha, strepnje, osjećaju krivice, radosit i dr. u doživljajima sportista. Međutim, da bi sportista bio uspješan od njega se zahtjeva da se prilagođava složenim dinamičkim zahtjevima takmičarskog sporta, da posjeduje stabilnost i da ima visok nivo emocionalne samokontrole u stresnim sportskim situacijama. Emocionalna stabilnost predstavlja dipolarnu dimenziju na čijem se jednom kraju kontinuma nalaze emocionalno stabilni sportisti koji ispoljavaju: zrelost, samokontrolu, realnost, odsustvo neurotičnog umora, optimizam, mirnoću, visok nivo tolerancije na frustracije. Na drugom kraju kontinuma su emocionalno nestabilne osobe koje se karakterišu niskim nivoom tolerancije na frustracije, nezrelošću, nestabilnošću, sklonošću uzbuđenju, brigom, strijepnjom u takmičarskim situacijama, napetošću, umorom i nesigurnošću pred nastupom. Ekstraverzija. Ova dimenzija ima značajnu psihološku vrijednost u ponašanju sportista. Ona se na osnovu kriterijuma opštosti i obuhvatnosti nalazi na vrhu hijerarhije u strukturi ličnosti zbog čega spada u najopštije tipsko obilježje ličnosti. Na taj način pored ponašajnih obilježja, značaj je dat određenju konstitucionalnih činioca, čime je određen odnos između fenotipa i genotipa u eksploraciji pojedinih sfera ličnosti. Ekstraverzija kao bipolarna dimenzija ima svoj drugi tok koji se označava kao introvernost. Osnovne karakteristike osoba koji se označavaju kao ekstraverti su: - Otvorenost, neinhibiranost, lako uključivanje u grupu, komunikativnost, lako sklapanje prijateljstva, impulsivnost, momentalno reagovanje, optimizam, spremnost da koristi priliku, preduzimljivost, neustrašivost i kontrolisanu agresivnost. Osnovne karakteristike osoba koji se označavaju kao introverti su: - Povučenost, teško komunicirnje, ne stvaranje prijateljstva, inhibiranost, osjetljivost, sklonost osjećanju manje vrijednosti, sklonost sanjarenju, strpljivost, upornost, rigidnost, bez afiniteta za šalu. Povezana sa ekstraverzijom je dispoziciona osobina koja se naziva socijabilnost. Ova osobina je značajna za sportiste, jer ukazuje na osobine bez kojih bi, naročito u pojedinim sportovima, postizanje izvjesnih ciljeva u sportu bilo veoma otežano. To su: dobri odnosi,
povjerenje, spremnost za saradnju, prihvatanje i vrednovanje saradnika iz ekipe, neopterećenost osjećanjem zavisnosti itd. Dominacija. S obzirom na prirodu sporta, i zahtjeve koje on postavlja onima koji u njemu učestvuju, može se, bez sumnje, pretpostaviti kod sportista u značajnom stepenu ispoljavanje dispozicije koja se naziva dominantnost. Dominacija kao oblik ponašanja ispoljava se kod sportista i u formi potvrđivanja, samopouzdanja, težnji ka ispoljavanju ponosa, neosjetljivost za socijalne probleme, sklonost hvaljenju, pričanju itd. Sportisti sa snažno izraženom dominacijom, u odnosima sa drugim ispoljavaju nezavisnost, sarkazam koji može da dobije oblik verbalne agresivnosti. Integralne funkcije. Za bavljenje sportom i postizanje uspjeha u toj aktivnsoti značajna je grupa unutaraličnih osobina koje, zbog visoke međusobne povezanosti, smatraju kao jedna složena dispozicija, a identifikuje se kao selfconcept. Sadržina ove dimenzije obuhvata veći broj osobina čija svojstva daju suštinu ovoj složenoj dispoziciji. Jedna od njih je «integrativni karakter» koji se odnosi na sferu moralno-voljnog ponašanja, a izvornost joj se nalazi u obrascima moralnih kategorija sredine. Oblici ponašanja koji karakterišu ovaj aspekt integrativne funkcije, u skladu sa zahtjevima sportske aktivnosti, ispoljavaju se u istrajnosti i upornosti, ne samo u službi ličnog slavoljublja već u sferi «nadličnih ciljeva» i ideala. Savjesnost, odgovornost, upornost, sistematičnost, ispoljavanje osjećanja i impulsa na jedan prikladan i, u skladu sa principima realnosti, zadovoljavajući način, su oblici ponašanja koji spadaju u ovu komponentu. Mentalna oštrina. Uspješnost u sportu, posebno ako je to područje kvalitetnog sporta, ili najviših sportskih ostvarenja, zahtijeva posjedovanje osobine koja se označava koa «mentalna oštrina» (mental toughneš). Ova osobina diferencira uspješne sportiste od nesportista, i izdvojena je kao značajna dimenzija u strukturi ličnosti. Manifestni oblici ponašanja su čvrst stav, uravnotežen realizam, hladan i racionalan odnos bez prisustva emocionalnosti, sentimetalnosti itd. Sportisti koji posjeduje visok nivo ove crte, spremni su da se prihvate teških poslova, ne demotivišu se lako, kritika ne može da ih povrijedi, nije im potrebno ohrabrenje od trenera. Priroda i porijeklo ove crte u najvećoj mjeri je određena faktorom životne sredine, odnosno biografijom svakog pojedinca. Orijentacija na postignuće. Činjenica da je u sportu jedna od osnovnih komponenti takmičenje i vrednovanje učinka, isticanje orijentacije na postignuće, kao dispozicije u strukturi ličnosti i motivacije sportista, je potpuno opravdana i razumljiva. Navedene dimenzije u strukturi ličnosti, ne predstavljaju posebne osobine, već su, kao što se vidi, grupe «sindromi» osobina, koji čine određena dispoziciona svojstva ličnosti. Te grupe karakteristika su jedinstveni složaj ili sklop faktora (jer se obično do njih, dolazilo postupkom faktorske analize), koji u zavisnosti od ostalih djelova u strukturi i organizaciji ličnosti i njihove interakcije sa spoljašnjom sredinom dijeterminišu karakterističan način ponašanja. 2.6.2. Konflikt U svakodnevnom životu, a pogotovo u sportu, interesi pojedinaca se vrlo često ukrštaju, tako da dolazi do situacije da samo jedna strana može da zadovolji svoje potrebe. Kada najmanje dvije strane istovremeno ne mogu da zadovolje svoje potrebe, stvaraju se uslovi za nastajanje konflikta. Ukoliko nastali problem može da se riješi u produženom vremenu, onda postoje uslovi da se konflikt ne ispolji. Ali ako obje strane gaje pretenzije na pozitivno rješenje, a situacija je takva, da samo jedna strana može da dođe do pozitivnog rješenja, onda nastaje
konflikt, koji može da se ispolji u širokom dijapazonu, počevši od ignorisanja, pa sve do fizičkog obračunavanja. 2.6.2.1. Spoljašnji konflikt U sportu se često stvaraju konfliktne situacije, prvenstveno tamo, gdje između pojedinih takmičara ne postoji pravilima određena distanca. Takve distance predstavljaju mreže u igrama, kao što su tenis, stoni tenis, badmington, odbojka i sl.. Tamo gdje ne postoje određene distance, nastaju tzv sportski konflikti, odnosno svjesni materijalni kontakt među sportskim protivnicima. Najtipičniji primjeri se javljaju u boračkim sportovima, ali ne nedostaju i u sportovima kao što su fudbal, košarka, rukomet i sl. 2.6.2.2. Unutrašnji konflikt Postoje i takvi konflikti, koji su izazvani spoljašnjim faktorima, ali predstavljaju konflikt subjekta sa samim sobom. Ovakvi „unutrašnji” konflikti, su poslijedica izražajne individualnosti svakog normalnog pojedinca. Kako je već u uvodu naglašeno, ljudski EGO je duboko involviran u ljudsku psihu. Ako npr. svi učestvuju u trci, samo jedan može da bude prvi; Ako svi bacaju, samo jedan može da baci najdalje; Ako svi skaču, samo jedan može da skoči najviše, itd. Budući da svaki pojedinac želi da bude najbolji u sferi, u kojoj se odvija njegov život, a sticajem objektivnih okolnosti, on tu želju nije ispunio, stvoreni su svi uslovi da se on osjeća „napadnut, odnosno ugrožen”, pa potsvjesno utvrđuje potrebu da se od tog „napada” odbrani. U takvim slučajevima je pojedinac u društvu utvrdio potrebu da se od ugroženosti njegovog EGA odbrani. Takva odbrana se događa isključivo u samom pojedincu, i on taj osjećaj sakriva duboko u sebi, a šta se u njemu događa, može sa zaključiti samo po njegovoj spoljašnjoj reakciji na određeni neuspjeh u društvu. Svaki takav konflikt stvara frustraciju, a nosilac svake takve frustracije formira u sebi „odbranu”, i svaka takva odbrana spada u odbrambene mehanizne „ugroženog” pojedinca. Te mehanizme proučava psihologija, a ako se isti pojavljuju u životu sportista, te mehanizme proučava psihologija sporta, mlada nauka, koja u sportu ima sve značajniju primjenu. Takvi odbrambeni mehanizmi se javljaju u toku života svakog društvenog bića, djeluju sa manje ili više emotivnog naboja, neki vremenom nestaju, neki vremenom nastaju, neki promijene svoj smisao, ali šta je zajedničko, to je njihovo postojanje, čvrsto vezano za društveno biće. 2.6.3. Odbrambeni mehanizmi Uobičajeno je da kada se kaže čovjek, prije svega se misli na njegovo tijelo, odnosno na njegov izgled, a prije svega na izgled njegovog lica. Taj formalistički pristup je uobičajen kod prosječnog čovjeka najčešće se koristi u smislu spoljšnje identifikacije određene osobe. Posmatrajući ljudsko biće u cjelini, formalistički pristup određivanju ljudskog bića je vrlo površan. Sa genetskog aspekta posmatrano, primarni sistem ljudskog bića predstavlja njegova svijest, koju generiše mozak, odnosno kora velikog mozga. Da bi se kora velikog mozga održavala u životu, svi ostali organi čovjekovog tijela su podređeni tom održavanju. Udovi su prije svega odgovorni da zaštite mozak, I da svojim funkcijama omoguće sticanje materije za ishranu. Organi za varenje prerađuju tu hranu, organi za disanje obezbjeđuju kiseonik, čime se
uglavnom obezbjeđuje energetsko snabdijevanje svih organa, a prije svega mozga. U trenutku kada mozak prestane da bude snabdijevan krvlju, počinje proces umiranja. Sve navedeno upućuju na nepobitnu činjenicu, da je ljudsko biće samo djelimično predstavljeno njegovim tijelom, a najvećim dijelom njegovim mentalnim statusom. Centralni nervni sistem je glavni indikator kako će se ponašati svi djelovi tijela. Ovaj aksiom navodi na tvrdnju da će se ljudski biomotorni potencijali ispoljavati ne u onoj mjeri, koliko su sposobni, nego u onolikoj mjeri, koju će diktirati centralni nervni sistem. Ova činjenica navodi na dalje razvijanje iste ideje, tj. ako je nivo čovjekovih biomotornih potencijala razvijen do određenog nivoa, a rješenje određenog sportskog zadatka bi bilo uspješno samo ako bi se primijenili maksimalni biomotorni potencijali, do rješenja neće doći, ako je stanje centralnog nervnog sistema opterećeno nekom frustracijom. U višemilionskim godišnjim periodima razvoja, pojedini živi organizam, od kojeg se u toku vremena razvilo ljudsko biće, u mnoštvu drugih jedinki iste vrste, da bi preživeo, morao je da bude sposobniji od ostalih, I da na račun ostalih jedinki, prvi dođe do materije, od koje je zavisilo dalje održavanje života. To je bio surovi i jedini zakon opstanka, na osnovu kojeg se moglo preživjeti. U takvim se uslovima razvijala i ljudska prajedinka, od koje se razvio današnji homo sapiens. Budući da je čovjek toliko razvio svoj centralni nervni sistem, da nije više bio primoran da nasilno otima hranu od drugih, u njegovoj svijesti je ostao u humanom smislu modifikovan impuls, koji se manifestovao u jednoj vrsti egzibicionizma, a to je snažna želja, da ono, šta on smatra svojom prednošću, pokaže!!! 2.6.3.1. Racionalizacija Svaka jedinka teži da osmisli svoj život u svijetu koji je okružuje. Ona traži objašnjenje kako spoljašnjih fenomena, tako i sopstvenog ponašanja i sopstvenih osjećanja. Ta osoba uglavnom „objašnjava” svoje ponašanje u konfliktnim situacijama tako, da održava samopoštovanje i izbjegava anksioznost (strepnju). Takvo kognitivno prilagođavanje konfliktu, gdje je jedinka objektivno poražena, naziva se racionalizacija. Racionalizacija ima razne oblike manifestacije. Ako se radi o ličnom neuspjehu ili o kršenju etičkih principa, tako frustrirana osoba nije u stanju da prizna neuspjeh, nego uvijek traži opravdanje za taj neuspjeh. U sportskom treningu, na putu od početnika do vrhunskog sportiste, trener sreće komentare svojih štićenika, koji skoro uvijek pokušavaju da obrazlože svoj neuspjeh, tražeći svakakve razloge, osim onih pravih. Fudbaler će obično da kaže, da se igralo kod kuće, sigurno bi pobjedili; stonoteniser će reći da mu je površina stola blještala u oči; teniser će reći da mu nije odgovarala podloga, ili da nije upotrebio pravi reket; bokser će reći da su mu sudije odnijele pobjedu; rukometaš će reći da su sudije tolerisale grubu igru njegovog protivnika u igri; rvač će reći da prethodne noći oka nije sklopio, itd. Čovjek, koji se kreće u društvu sportista, mogao bi da napiše debelu knjigu o prisustvu odbrambenog mehanizma racionalizacije, skoro kod svakog sportiste nakon njegovog neuspjeha! Ipak, postoje i blage pojave racionalizacije, gdje aktuelna osoba ne izbjegava anksioznost, što omogućava veće prisustvo objektivnosti, i u tim slučajevima, jedinke koje su doživjele poraz, sportski priznaju taj poraz, i u dogovoru sa trenerom trude se da uklone greške, koje su dovele do poraza. U ekstremnim oblicima racionalizacije uglavnom dovodi do još težih neuspjeha, jedinka se sve više involvira u mrežu varljivih samoodbrana, što se uglavnom završava napuštanjem sportskog života, jer on navodno nije dobar za zdravlje!!
2.6.3.2. Identifikacija Osobe sa niskim nivoom intelektualnih, sportskih i sl, sposobnosti svoje frustracije ublažavaju, ili čak uklanjaju, posebnim odbrambenim mehanizmom, koji se zove identifikacija. Ovaj odbrambeni mehanizam može da ima kako pozitivne, tako i negativne posljedice. Dobro je ako mladi sportista teži da se kreće u društvu vrhunskih sportista, da se identifikuje sa njima, učeći od njih, što predstavlja pozitivno dejstvo ovog mehanizma. Navijači na utakmici se često identifikuju sa igračima na terenu, što često prate i idiomotorikom, i svojim međusobnim komentarima ignorišu frustraciju, što i oni ne mogu ono, što mogu igrači na terenu, i nađu svoje zadovoljenje, iako nijesu akteri sportskih događaja, nego samo puki posmatrači. Ekstremni oblik identifikacije je masovno poistovjećivanje sa agresivnim i štetočinskim dijelom publike, u izazivanju nereda većih razmjera, počevši od paljenja tribina pa sve do smrtnih slučajeva, što predstavlja negativno dejstvo ovog mehanizma. 2.6.3.3. Kompenzacija Mnogo je pojedinaca, koji su se okušavali u jednom sportu, i kada tamo nijesu postigli željeni rezultat, prešli su na neki drugi sport, ili na neku drugu sportsku disciplinu u toj sportskoj grani. Poznat je slučaj jednog trkača, koji je bio vrlo ambiciozan, nije imao najbolje rezultate, ali nije mogao da ostavi trčanje. Pošto nije imao najbolje rezultate u trčanju na kratke staze, on je postao srednjeprugaš. Ni tu nije imao najbolje rezultate, pa je postao dugoprugaš. Ni tu nije imao najbolje rezultate, pa je prešao na kros-trčanje. Ni ovdje nije imao najbolje rezultate, pa je postao maratonac. I ovdje je pokazao osrednje rezultate, pa je prešao na trčanje na skijama (langlauf), na dvadeset, pedeset, pa na sto kilometara. Kada se približavao stotoj, takmičio se u trci veterana. Svoju je frustraciju potisnuo motom, koje mu je postalo životno: NIKAD NE ODUSTATI!!!
2.6.3.4. Projekcija Pozitivna projekcija se ispoljava u velikoj privrženosti osobama, prema kojima postoji naklonost. Trener, koji je još u takmičarskoj formi, rado bi prenio svoje znanje i sposobnost na svoje štićenike. Vrhunski sportista, čije se dijete bavi sportom, u stanju je da „očinskim” pogledom vidi svoje dijete sa višim nivoom sportske sposobnosti, no što je to stvarno. Negativna projekcija se ispoljava pripisivanjem svojih negativnih emocija osobama, prema kojima nijesu naklonjeni. Rezervni igrač, koji je sjedio na klupi za rezervne igrače, ili nije ni bio rezerva, poslije utakmice prebacuje igračima svoga tima što su izgubili utakmicu, iako je on sve vrijeme utakmice potajno priželjkivao da se utakmica izgubi, čime je potiskivao svoju frustraciju, izazvanu njegovim neuključivanjem u igru. Sportista iste ekipe, koji je osvojio četvrto mjesto, duboko u sebi se raduje, roneći usput „krokodilske suze”, što je član njegove ekipe, koji je osvojio prvo mjesto, bio nepravedno diskvalifikovan, jer je ovaj sa četvrtog, skočio na treće mjesto, čime je zaslužio bronzanu medalju, i ni malo nije nezadovoljan što je njegova zemlja izgubila zlatnu. 2.6.3.5. Sublimacija
Konačno jedan odbrambeni mehanizam, gdje se frustracija, izazvana konfliktom, kanališe u proces socijalizacije jedinke. U ovakvim slučajevima se frustracije ne potiskuju u potsvijest, ne blokira se psihička energija, nego se usmjerava u pozitivnom smislu. U sportskom treningu je to slučaj sa pojavom agresivnosti u ponašanju pojedinca. Prije svega, neophodno je naglasiti da je agresivno ponašanje jedan od uslova za uspjeh u vrhunskom sportu. U procesu sportskog treninga, po pravilu u svim konfliktnim sportovima, se posebnim programima sportisti upućuju na onaj dio sportske aktivnosti, gdje se agresivnim ponašanjem, dozvoljenim u tim sportskim disciplinama, može postići dobar, bolji, pa i najbolji rezultat, a da se ne odstupi od pravila borbe. 2.6.3.6. Regresija Sportske priredbe su idealne za razbuktavanje navijačkih strasti, gdje se spontano stvara konfliktna situacija, kako na terenu tako i u gledalištu. Istraživanja su pakazala da se često i psihički stabilne osobe povedu za masom (čitaj: ruljom). Ispostavilo se da su policijski privedeni ljudi, koji su pokazali nepristojno ponašanje u toku navijanja na utakmici, psujući, pljujući, lomeći i bacajući lake predmete na teren, vrlo ugledni domaćini, službenici, pedagozi i sl, koji u svooj okolini važe za vrlo pristojne ljude. 2.6.3.7. Represija Odbrambeni mehanizam rijetko se sreće u toku sportskog treninga. U toku života svaka jedinka doživljava skoro svakodnevno neprijatne događaje. Neki od takvih toliko su neugodni, da izazivaju tešku frustraciju, pa se ta jedinka „spašava” na jedini način, a to je da te, nepoželjne misaone sadržaje, odnosno neprijatne događaje, potisne duboko u sebe, tako da može sebe dovesti do stanja, da se tih vrlo neprijatnih događaja uopšte ne sjeća. To je, nažalost, samo privremeni spas, jer čim se pojavi slična scena, koja ima elemente koji asociraju na potisnutu scenu, teška frustracija ponovo izroni. Mora se napomenuti da se i na sportskim terenima, i u procesu sportskog treninga, dešavaju događaji, koji kod mladih ljudi, budućih sportista, mogu da izazovu toliko snažnu frustraciju, da ona može da bude privremeno „uklonjena” samo represijom. 2.6.3. Imaginacija Čovečiji EGO teži da u svemu bude najbolji, ili bolje rečeno, da drugi ne budu bolji od njega. Svaka jedinka je u stanju da svaku svoju želju ostvari, makoliko ona izgledala nemoguća. Jedino je u pitanju destinacija: gdje da se te želje ostvaruju. Kada već ne mogu da se ostvare u realnom svijetu, onda psihički manje stabilne jedinke, svoje želje ostvaruju u svojoj mašti. Povremeno ulaziti u „svoj” svijet niko ne može da izbjegne, ali „sakrivati” se u njemu prilikom pojave realnih, i ne nerešivih teškoća, apsolutno dovodi do nesposobnosti shvatanja spoljašnjeg svijeta, i takva samoizolacija već ukazuje na potrebu kliničke intervencije. Sportski trening, koji vodi kvalifikovan profesionalac, profesionalac koji je završio odgovarajuću kadrovsku školu, koji dobro poznaje fiziologiju, pedagogiju, psihologiju, metodiku, kibernetiku i sl, je jedno od najboljih mjesta gdje se na mlade ljude, buduće sportiste, koji su već prestali da budu djeca, ali još nijesu postali odrasli ljudi. Kvalifikovan profesionalac, koji je svjestan činjenice, da je njegov primarni zadatak da oformi ljude, a sekundaran da oformi
vrhunske sportiste, je dovoljno obrazovan da u toku rada na vrijeme otkrije sve uzroke, koji bi mogli da dovedu do frustracije, odnosno do pojave stvaranja negativnog odbrambenog mehanizma, i da poznaje metodologiju, kojom će odstraniti uzroke (neprijatne događaje), čime će biti otklonjene i njihove posljedice (frustracije). 2.6.4. Psihosocijalna dinamika sportskih grupa Iako postoje individualni sportovi, bavljenje sportom ne može da bude individualno, jer su i pojedinci, čija je specijalnost individualni sport, uključeni u rad sa trenerima i ostalim sportistima u sportskoj organizaciji. Svaka sportska organizacija, svi klubovi i slični organizovani ili neorganizovani skupovi pojedinaca, koji se sistematski bave sportom, nazivaju se sportskim grupama. Svaka sportska grupa, kao i sve druge vrste malih grupa, karakterišu se svojstvima koja se ispoljavaju kao stepen njihove uočljivosti (identitet grupe), aktivitet, strukturiranost, identičnost ili sličnosti interesa vrijednosti, ciljeva i sadržaja svakog člana grupe. Ova primarna obilježja grupe involvirana su u razvoj i formiranje specifičnih načina međusobnih kontakata i komunikacija među sportistima, karakterističnih grupnih normi i pravila ponašanja, prihvaćenim ustaljenim načinima nagrađivanja, kažnjavanja, stepenom postignute kooperativnsti, položajem i ulogom koje pojedinci u grupi zauzimaju. 2.6.4.1. Sportski tim kao mala grupa Selekcije, koje su formirane za jedan kratak period da reprezentuje grad, regiju, ili državu, i da u tom vremenu učestvuju na jednoj ili više sportskih priredbi, predstavljaju neformalne grupe. Takve grupe imaju unaprijed određene ciljeve koji su potekli od potreba šire ili uže zajednice, i norme ponašanja su unaprijed određene. Svaka sportska grupa odlikuje se specifičnošću u pojedinim oblicima ponašanja zajedničkim za sve članove grupe. Prihvaćen je svojstven i ustaljen način komunikacije, nagrađivanja, kažnjavanja itd. Za uspješnost sportske grupe kao jednog socijalnog sistema, važno je postojanje karakteristične interakcije i komunikacije među njenim članovima, koje se zasnivaju na uvažavanju, poštovanju, ljubavi, kao pretpostavkama koje omogućavaju iscrpljivanje sportskih potencijala i svih drugih vrijednosti koje sportska aktivnost, kao društvena i individualna aktivnost treba da pruži ljudima. Većina sportskih grupa, naročito one u tzv. kolektivnim sportovima, da bi uspješno ostvarile svoje ciljeve, posebno takmičarske, mora da obezbijedi jedinstvo individualnih sportskih i ljudskih vrijednosti. To jedinstvo ne podrazumijeva najveće vrijednosti, već najpogodnije za tu grupu, njenu aktivnost i njenje ciljeve. 2.6.4.2. Struktura male grupe Za utvrđivanje strukture grupe treba poznavati i propisane uloge, jer one određuju okvir za uspješno formiranje i funkcionisanje grupe, uloge koje nastaju u toku same aktivnosti. Te uloge u sadejstvu sa ostalim ulogama, kroz izvršavanje postavljenih zadataka, bivaju osmišljene i prihvaćene. U procesu razvoja sportske grupe, tj. u toku izvršavanja postavljenih zadataka mora da se izgradi odgovarajuća recipročnost odnosa među ulogama svih članova, koja obezbjeđuje najuspješnije funkcionisanje grupe, njenu najveću efikasnost. Recipročnost odnosa se može shvatiti kao komplementarnost i kompenzacija među postojećim izvršavanim ulogama, i
istovrijemeno kao faktor koji obezbjeđuje postojanje sistema uloga i njegovu stabilnost. Izostajanjem odgovarajućih recipročnih odnosa između «izvršnih» uloga, kada ne postoji njihova komplementarnost u sportskoj grupi dolazi do unutrašnjih sukoba a time i do poremećaja u strukturi grupe. 2.6.4.3. Grupni procesi U grupne procese spadaju kohezivnost i efekti kohezivnosti. Efekti kohezivnosti su samo nabrojani na kraju ovog odjeljka. 2.6.4.3.1. Kohezivnost U odnosu na grupu ovaj pojam bi trebalo da podrazumijeva privlačnost grupe i njenih članova. Međutim, kada se govori o kohezivnsoti grupe, tu se misli i na druga svojstva kao što su jedinstvo stavova i mišljenja grupe po raznim pitanjima, a posebno onim koja su vezana za uspješno funkcionisanje grupe. Pored toga, pod pojmom kohezivnosti sportske grupe podrazumijeva se moral grupe, stepen motivisanosti članova grupe da izvrše neki zadatak, ili spremnost da se maksimalno sarađuje u postizanju cilja i zadovoljavanju određenih zajedničkih i ličnih potreba. Ova dihotomizacija u značenju pojma kohezivnosti ima svoje opravdanje u činjenici da su učesnici u sportskoj aktivnosti oslobođeni prinude, i da slobodno i samostalno učestvuju u njoj. U takvoj konstelaciji interakcijskih odnosa sociopsihološki faktori mogu da dovedu do postojanja određene kohezivnosti grupe, koja je različita od kohezivnosti grupe kada se kao kriterijumi uzmu u obzir funkcionalne dijeterminante kohezije grupe. Naravno da sociopsihološki kriterijumi značajno dijeterminišu koheziju jedne grupe, čak i na današnjem stepenu institucionalizovanosti sporta u kome su organizacioni ciljevi tj. funckionalni kriteriji, jedini kada se određuje efikasnost i svrsishodnost postojanja sportske grupe (ekipe). Najefikasnija kohezivnost grupe se pojavljuje, kada se organizacione forme, kao što je subordinacija, ne primjećuju! 2.6.4.3.2. Efekti kohezivnosti Skup najvažnijih opštih efekata kohezivnosti, može da se primijeni i za sportsku grupu. U taj skup spadaju: 1. Pozitivan uticaj grupe na svoje članove. 2. Principijelno prihvatanje i izvršavanje potrebnih aktivnosti. 3. Osjećanje sigurnosti i osjećanje zadovoljstva uspješnom akcijom grupe. 4. Veća efikasnost svakog člana i grupe kao cjeline. 2.6.5. Rukovodeće uloge u sportskim grupama Vođstvo predstavlja jednu od najizraženijih svojstava grupe koje značajno dijeterminišu personalne odnose u grupi, kohezivnost, komunikaciju, strukturu i dinamiku svake grupe pa i sportske. Rukovođenje je najodgovorniji proces u cjelokupnom području psihodinamike grupe. O vođstvu i vođi se govori uvijek kada postoji određena grupa, bilo da je formalna ili nefomalna po svojoj strukturi. Za vođstvo se često koriste tri termina: vođstvo, vođa i rukovođenje.
2.6.5.1. Izdvajanje vođe i njegova uloga U procesu strukturiranja, a to je permanentni proces, dolazi do spontanog izdvajanja pojedinca ili pojedinaca, koji svojim ponašanjem doprinose uspješnijem dolaženju do zajedničkog cilja. Osoba koja praktično pomaže i doprinosi uspješnijem funkcionsianju grupe doživljava se kao vođa. To se tumači time što u grupnim procesima dolazi do međusobnog stimuliranja i zadovoljavanja potrebe pojedinca da bude vođa i potrebom grupe da ima vođu, i to da ima upravo takvog vođu. Potreba za vođstvom je različito izražena i po obimu i kvalitetu. Šta znači biti vođen? Biti vođen znači smanjiti sopstvenu odgovornost i podijeliti je ne samo sa članovima tima već i sa vođom, makar da on i nije nominalni i formalni. Biti vođen znači djelimični gubitak svoje individualnosti, samoinicijative, spontanosti, ali istovrijemeno i neki dobitak. Jer, lakše je doći do cilja ako neko usmjerava, ako odredi put, ako, u krajnjem slučaju, postoji mogućnost da se u vođi nađe oslonac. Biti dobro vođen podrazumijeva smanjenje odgovornosti zato što se ono dijeli i sa vođom i sa ostalim članovima tima. Tako članovi tima osjećaju veću sigurnost i samopouzdanost u pogledu težnje za postizanje zajedničkih i individualnih ciljeva. Položaj i uloga vođe u sportskoj grupi zavisi od strukture tima, sinhronizovanosti, uloga ostalih članova tima, od shvatanja i svijesti o ostvarivanju zajedničkog cilja, kao i od osobina ličnosti članova tima, uključujući i vođu. 2.6.5.2. Dimenzije vođe Da bi se održao kao vođa i da bi što uspješnije obavio svoju ulogu, vođa mora da posjeduje viši intelektualni nivo od ostalih članova ekipe. Ovu svoju sposobnost vođa treba da koristi, da bi predložio i sproveo najbolju ideju i najbolje rješenje u zavisnosti od situacije, od orijentacije i ciljeva grupe. Vođa mora da bude zainteresovan za sve što se događa u grupi u vezi sa grupom, pristupačan, da se dobro prilagođava, da uspostavlja dobre odnose sa članovima tima i da ima povjerenje u njih. Pokazujući svoje povjerenje, vođa stiće njihovo povjerenje u članove ekipe, i ekipa kao cjelinu ima šire dimenzije i treba da proizilazi iz osnovnog stava vođe – neprekidne okrenutosti prema članovima tima i srpemnosti za otvorenu komunikaciju s njima. U jednom sportskom klubu, vođe su i kapiten i svi članovi stručnog štaba na čelu sa trenerom, svaki sa specifičnom ulogom, ali sa istim mentalnim osobinama. Od vođe se zahtijeva: - Ekstravertnost. - Preduzimljivost. - Hrabrost. - Socijalna zrelost. - Savjesnost. - Upornost. - Odgovornost. - Samopouzdanje - Inicijativa.
POGLAVLJE XVII
ADAPTACIONI EFEKTI SPORTSKOG TRENINGA NA ORGANIZAM SPORTISTE
«Mens sana in corporae sano.» “Teži zvezdama. Ako i promašiš, još uvek si visoko!” N. Čanak “Dok raste telo, raste zajedno i pamet.” Demoked
Ključni termini -----------------------------------------
Fiziološke i biohemijske adaptacije Uticaj treninga na krv, organe i organske funkcije . Srce . Plućne funkcije . Skeletne mišiće i mišićna vlakna . Vegetativni nervni sistem . Endokrini sistem . Nervnomišićne adaptacije na rezistentni trening
Fiziološke i biohemijske (metaboličke) adaptacije na aerobni i anaerobni trening Pregled adaptacija na aerobni trening
P
onavljanja aerobnih opterećenja stimulišu promene u strukturi i funkciji mišićnih vlakana: -
Tip mišićnog vlakna; Gustinu kapilara; Sadržaj mioglobina; Funkciju mitohondrije; Funkciju oksidativnih enzima.
Aerobni trening povećava kako broj kapilara na jedno mišićno vlakno, tako i broj kapilara na površinu poprečnog preseka mišića. Obe ove promene povećavaju prokrvavljenost u mišiću. Povećava se kako broj, tako i volumen mitohondrija u skeletnom mišiću, što povećava efikasnost oksidativnog metabolizma. Trening izdržljivosti više angažuje spora mišićna vlakna (engl. ST-slowe twitch fibers), nego brza mišićna vlakna (engl. FT-fast twitch fibers). Konsekventno tome ST vlakna imaju tendenciju porasta. Procenat ST i FT vlakna ne pokazuje promene, trening izdržljivosti može biti uzrok da FTb vlakna preuzmu većinu karakteristika FTb vlakna. Trening izdržljivosti povećava koncentraciju mioglobina oko 75%-80% (mioglobin veže kiseonik). Sve ove promene i njihove kombinacije usavršavaju oksidativni transportni sistem i time povećavaju izdržljivost. Sa aerobnim treningom se povećava efikasnost korišćenja masti, kao energije za vežbanje, čime se mišićni i jetreni glikogen manje koristi. Ovo je rezultat povećanja aktivnosti enzima uključenih u beta oksidaciju masti. Mišić treniran na izdržljivost ima više glikogena, nego netrenirani, sadrži više triglicerida od netreniranog mišića. Aerobni intervalni trening koji uključuje visok intenzitet kako u brzini, tako i u izdržljivosti, tradicionalno se smatra samo anaerobnim. Taj trening podiže aerobne sposobnosti, zato što u intervalu odmora koji je vrlo kratak, ne dolazi do potpunog oporavka, što visoko angažuje aerobni sistem.
Pregled adaptacija na anaerobni trening Anaerobni trening povećava ATP-CP i glikolitičke enzime, ali ne i oksidativne enzime. On povećava mišićni puferski kapacitet, aerobni trening znatno manje doprinosi povećanju kapacitet mišića na toleranciju aktivnosti sprinterskog tipa. Anaerobni trening ne stresira samo anaerobni energetski sistem. Deo energije, koji se dobija tokom i nakon 30 sekundi sprinta je iz oksidativnog metabolizma. Trening velike brzine (anaerobni režim) povećava efikasnost pokreta preko poboljšanja koordinacije i veštine. Anaerobni trening povećava mišićni kapacitet za toleranciju na kiseline, koje se akumuliraju tokom anaerobne glikolize. Osam nedelja anaerobnog treninga može da pokaže povećanje puferskog kapaciteta od 12% do 50%.
Adaptacija organizma na visok stepen promene acido-baznog statusa Treninzi koji angažuju anaerobni metabolizam dovode do promena u acido-baznom stanju organizma, tj. dovode do promena unutrašnje ravnoteže organizna-homeostaze. Visok stepen zakišeljenosti organizma uzrokovan je nagomilavanjem H+ jona i do padom pH vrednosti krvi. Puferski kapaciteti, koji su odgovorni za neutralizaciju kiselina, razvijaju se putem treninga u uslovima znatnog narušavanja acidobaznog stanja. Takvi treninzi su treninzi brzine i snage u spoju sa izdržljivošću. Trening brzinske izdržljivosti znatno narušava homeostazu, ali istovremeno to izaziva adaptacine efekte u pravcu tolerancije na poremećaj asodobaznog stausa i jačanja puferskog kapaciteta. Ono što važi za adaptacije na anaerobni trening, važi i za adptaciju na promenu acidobaznog stanja-adaptacije na smanjeni parcijalni pritisak, kakav je na nadmorskoj visini i u aktivnostima u kojima se zadržava disanje, npr ronjenje na dah.
Pregled adaptacija organa i funkcija organizma na trening-efekti treninga Ranije je istaknuto da je sportski trening specifičan adaptacioni proces, koji podrazumeva transformaciju integralne funkcije organizma u pravcu što veće tolerancije i efikasnosti organizma u toku specifičnih sportskih napora. Visok stepen kapaciteta, efikasnosti i snage svih organskih sistema moguće je ostvariti samo optimalnim trenažnim stimulusima i velikim brojem iteracija. Efekti optimalnog treninga na organizam sportiste su ogromni. Na ovom mestu će se izneti pregled efekata, tj. uticaja treninga na određene segmente (organe i organske sisteme) organizma sportiste, pri čemu će biti govora i o onima koji predstavljaju faktore rizika, na koje treneri treba da obrate veliku pažnju.
Uticaj treninga na krv Poznato je da povećanje hematokrita (zapreminskom odnosu krvne plazme prema uobličenim ćelijskim elementima eritrocitima, leukocitima i trombocitima), poboljšava
transport O2 između kapilarne krvi i tkiva. Samim tim, radna sposobnost ćelija je povećanaposebno za opterećenja aerobnog tipa. Trening predstavlja snažan stimulator lučenja eritropoetskih faktora (eritropoetin, kortizol, hormon rasta, adrenalin i tiroksin), koji dovode do veće eritropoeze-povećanog stvaranja crvenih krvnih zrnaca usled dejstva eritropietina na koštanu srž. Volumen krvi i koncentracija hemoglobina se povećavaju, što zajedno enormno povećava količinu O2, koja se transportuje aktivnim mišićima i obezbeđuje zadovoljavajući venski priliv u srce. Još nije potpuno dokazano, ali postoje potvrde mnogih istraživanja da se pod uticajem treninga povećava puferski kapacitet krvi (alkalne rezerve), što sprečava kod treniranog organizma brze i velike promene acido-bazne ravnoteže. Omogućuju brzu normalizaciju nakon treninga i takmičenja.
Uticaj treninga na srce Osnovne kardiovaskularne adaptacije se ogledaju u promenama na sledećim parametrima: -
Veličinu srca; Udarni volumen; Frekvencu srca; Minutni volumen; Volumen krvi; Proticanje krvi; Krvni pritisak.
Odavno je zapaženo da opterećenja (karakter i veličina) u različitim sportovima i sportskim disciplinama, dovode do različitih adaptacionih promena u funkciji kardiovaskularnog sistema. Redovan trening, posebno tipa izdržljivosti, povećava udarni volumen srca-UV (bolje pražnjenje srca, pri svakoj sistoli izbaci veća količina krvi), što je posledica bradikardijesmanjene frekvence srca u miru i pri submaksimalnim opterećenjima. Ovo smanjenje frekvence srca izazvano je smanjenjem tonusa simpatikusa i/ili povećanjem aktivnosti parasimpatikusa. Trening dovodi i do evidentne radne hipertrofije mišića srca, tj. jačanje sinteze strukturalnih mišićnih belančevina. Povećava se sadržaj mioglobina i glikogena u njemu, raste aktivnost heksokinaze, laktatdehidrogenaze i sukcinatdehidrogenaze, sadržaj NAD i mogućnost potrošnje šećera i mlečne kiseline iz krvi. Time se poboljšava ekonomičnost srčanog rada sa stanovišta energetskih potreba. Sve ovo omogućuje sportisti da ostvari velik intenzitet rada sa odgovarajućim minutnim volumenom srca (MVS), nižom frekvencom i većim UV. Drugim rečima, trenirani sportista će dati intenzitet rada moći obavljati duže vreme, bez pojave zamora od netreniranog.
Sportsko srce
Normalnom adaptacionom promenom usled treninga smatra se i povećanje srca. Naziva se sportsko srce. Pod njim se podrazumeva zdravo povećano srce trenirane osobe, koje pokazuje gore navedene fiziološke i biohemijske karakteristike. Umereno povećanje srca izazvaće sportske discipline pri kojima se metabolizam odvija na bazi anaerobnih i aerobnih procesa (npr. trčanje na srednje pruge). Da li će se kod sportiste razviti sportsko srce zavisi od: -
Vrste sportske aktivnosti; Obima i intenziteta treninga; Dužine sportskog staža; Pola i konstitucije.
Najveće povećanje srca se zapaža kod sportista u sportskim disciplinama, koje se izvode kontinuirano duže vreme na nivou stabilnog ili prividno stabilnog stanja, do nivoa anaerobnog praga. To su trčanja na duge pruge, trčanje na skijama, biciklizam, plivanje, triatlon, veslanje, vaterpolo idr. Razna ispitivanja su pokazala da na razvoj srca snažno utiču obim i intenzitet opterećenja. Promene na srcu su utoliko veće, ukoliko je duže vreme treniranja i veći intenzitet. Kod žena treniranih na izdržljivost, nađeno je nešto manje povećanje zapremine i mase srca, nego kod muškaraca. One imaju istu adaptacionu sposobnost srca, kao i muškarci. U sportskim disciplinama koje zahtevaju znatna i/ili dominantna statička naprezanja, srce sportiste je hronično opterećeno pritiskom. Usled savladavanja velikog pritiska u krvnim sudovima-zbog statičkog naprezanja, javlja se zadebljanje zida leve komore, tzv "koncentrična hipertrofija". To je fiziološka adaptacija, koja u većini slučajeva ne ostavlja posledice u kasnijem životu sportiste. Srce sportiste koje je hronično opterećeno povećanim volumenom (kod sportskih disciplina dinamičke izdržljivosti) ima tzv. "ekscentričnu hipertrofiju". Kod obe hipertrofije broj mišićnih ćelija u miokardu se ne menja, nego se povećava debljina mišićnih vlakana, koja može da ide sve dok srce ne dostigne svoju kritičnu masu (za levu komoru iznosi 300-350 g u odnosu na normalnu masu, koja iznosi oko 200 g.). Važno je istaći tri osnovna adaptaciona mehanizma pomoću kojih kardiorespiratorni sistem efikasnije savladava maksimalni napor: 1. Povećanje rezerve FS; 2. Povećanje rezerve udarnog volumena; 3. Povećanje korišćenja O2 iz krvi. Bitno je istaći da dok se u skeletnim mišićima pod uticajen treninga povećavaju mogućnosti anaerobne i oksidativne resinteze ATP, dotle se u srčanom mišiću povećavaju samo oksidativne mogućnosti. Trening izdržljivosti, koji povećava udarni volumen u stanju mirovanja je: submaksimalno vežbanje i maksimalni napori. Najveći uticaj na povećanje udarnog volumena ima povećanje end-dijastolnog volumena, verovatno kao uzrok povećanja plazme. Drugi važan faktor je povećanje kontraktilnosti leve ventrikule. To je uzrok hipertrofije miokarda, veće elastičnosti, a time i boljeg punjenja srca za vreme dijastole.
Uticaj treninga na krvotok u skeletnim mišićima Trening izdržljivosti kod sportista dovodi do povećanja gustine kapilara u radnim mišićima i do 40% više u odnosu na nesportiste. Ovo povećanje kapilarne gustine smanjuje razdaljinu između krvi i mišićnih vlakana, što poboljšava razmenu gasova energetskog supstrata i metabolita između te dve sredine. Time se povećava ukupna površina za izmenu materija i vode. Sa većim brojem kapilara više krvi prođe kroz mišić u jedinici vremena. Kod treninga snage situacija je nešto drugačija. Broj kapilara se smanjuje u odnosu na veličinu, zapreminu i broj mišićnih vlakana u mišiću. Samim tim, smanjuje se ukupna površina za razmenu između kapilara i ćelija. Zbog toga protok krvi mora biti veći u mirovanju, kako bi se obezbedilo adekvatno snabdevanje energetskim materijama, kiseonikom, proteinima i da se uklone produkti metabolizma. Trenirani mišići na izdržljivost, zbog navedenih adaptacija imaju visoku mehaničku efikasnost, tj. bolje iskorišćavanje dobijene energije po jedinici mase utrošenog goriva i po litri utrošenog O2. Sportski trening usavršava adaptacioni proces KVS u smislu bolje preraspodele krvi u korist organa koji pojačano rade (srce, pluća i radni mišići). To se ostvaruje na sledeći način: -
Simpatikus izaziva kontrakciju vena i tako se krv pomera sa periferije prema centru (srce, pluća); Povlači se krv iz bubrega, jetre, creva i slezine (region splanhnicusa) i stavlja na raspolaganje aktivnim organima; Pri visokom naprezanju koža se odriče svoje krvi (vazokonstrikcija krvnih sudova kože); Javlja se aktivna hiperemija, tj. krvni sudovi neaktivnih mišića se kontrahuju, a aktivnih šire.
Uticaj treninga na plućne funkcije Parametri plućnih funkcija, koji se danas koriste za ocenu stepena adaptacionih efekata sportskog treninga na respiratorni sistem i funkcionalnu sposobnost organizma u sportu, nisu pokazali posebno veliku vrednost. Mnoga ispitivanja su pokaza da nema značajne razlike u prosečnom vitalnom kapacitetu između sportista i nesportista. Jedino su povećanja u odnosu na "obične" ljude utvrđena kod plivača i ronilaca, koji zbog savladavanja težine vodenog stuba imaju snažnije inspiratorne mišiće. Ispitivanja koja su vodila računa i o telesnoj kompoziciji ispitanika, pokazala su da ne postoji korelacija između VO2max i vitalnog kapaciteta, tj. maksimalnog disajnog volumena. Efikasnost respiratornog sitema koja se povećava treningom, bazira se pre svega na povećanju izdržljivosti respiratornih mišića (disajna izdržljivost), zbog povećanja nivoa aerobnih enzima u njima i veće tolerancije na nagomilanu mlečnu kiselinu. Istraživanja su pokazala da visoke vrednosti disajnih volumena i kapaciteta, koje se mogu izmeriti kod nekih sportista mogu se pre objasniti genetskim predispozicijama, nego efektima samog treninga.
Zdrav respiratorni sistem ima velike funkcionalne rezerve, pa se može pretpostaviti da nije potrebno da se posebno adaptira na fizički rad.
Uticaj treninga na anaerobnu moć i O2 dug Mnoga istraživanja su pokazala da trening povećava anaerobnu moć, kapacitet i efikasnost. Kod dobro treniranih trkača na 400 i 800 m, plivača na 100 i 200 m, izmeren je kiseonički dug koji je bio 2,5 puta veći nego kod netreniranih osoba oba pola. Anaerobni trening povećava i koncentraciju ATP-a, čak za 17,8% i kreatin fosfata (KF) za 5,1% u radnim mišićima. Dolazi do povećanja enzimskih (anaerobnih) funkcija i veličine mišićnih vlakana brzog trzaja, aktivnosti glikolitičkih enzima i sposobnosti za podnošenje (tolerancije) visoke kiselosti unutrašnje sredine-poremećaja homeostaze. Dokazano je da trkači na kratke staze mogu da podnesu značajno veće koncentracije mlečne kiseline u krvi (značajno veću metaboličku acidozu, nego dugoprugaši), što svakako odražava i karakter njihove aktivnosti. Kod ovih sportista je i brža eliminacija laktata, što se smatra posledicom veće mišićne mase koja može bolje i više da koristi laktate (kod dobro treniranih efikasniji je proces uzimanja i korišćenja laktata u procesu metabolizma od strane neaktivnih mišića),.kao i da veće srce može da troši više laktata u toku rada. Dobro odmeren trening aerobno-anaerobne izdržljivosti povećava koncentraciju mitohondrija i njihovih enzima u mišićima, čime se jače stimuliše oksidativni metabolizam, smanjuje akumulacija piruvata u citosolu, ne dozvoljava stvaranje laktata preko zakona o dejstvu masa pod uticajem laktodehidrogenaze. Sve ovo doprinosi da sportista može da obavi velik intenzitet rada uz odloženo visoko stvaranje laktata i da brzo eliminiše visoku koncentraciju laktata nakon maksimalnog opterećenja. Uticaj treninga na maksimalnu aerobnu moć (VO2max) O uticaju treninga na VO2 max u ovoj knjizi je bilo već reči. Na ovom mestu će se ukratko izneti još neki detalji važni za trenažnu praksu. Istraživanja i praksa su pokazali enormnu složenost ispoljavanja fenotipa aerobne moći (velike razlike između pojedinaca u reakcijama na trening izdržljivosti.) Utvrđeno je da neke osobe vema slabo reaguju na trening izdržljivosti (nisu pokazale skoro nikakve promene VO2max), neke osobe znatno bolje reaguju, a ima i osoba koje jako reaguju (povećanje VO2max je iznosilo preko 30%). Smatra se da je taj status familijaran i da je određen genetskim karakteristikama. Povećanje aerobnog kapacitet zavisi i od trenutnog stanja treniranosti, tj. ako je početni aerobni kapacitet nizak, povećanje će biti veće. Maksimalna potrošnja kiseonika (VO2max) je složen parametar, koji se može menjati putem treninga koji integralno menja aerobni rad, udarni volumen srca, oksidativni kapacitet skeletnih mišića i oksidaciju lipida. Svi oni predstavljaju fenotipe, koji se treningom mogu menjati. Kod slabije treniranih sportista VO2max se može za nekoliko meseci povećati do 20-30%, dok se oksidativni kapacitet skeletnih mišića pod uticajem treninga može povećati i 50%. Da bi se procenila uloga genotipa u promenama nastalim treningom, moraju postojati dokazi o individualnim sposobnostima i trenažnim sposobnostima. Istraživanja su potvrdila da postoje znatna ograničenja koja postavlja genetski faktor. Bolje rezultate u sportskim aerobnim aktivnostima određuje uticaj treninga, jer samo će on ispoljiti genetske sposobnosti osobe za tu vrstu aktivnosti. Ustanovljeno je da doprinos nekih gena za određene enzime nije potpuno bez značaja. Nije moguće da će jedan ili nekoliko gena ili data
DNK varijanta biti dovoljni da se definiše odgovor osoba na trening (uzimajući u obzir veliku složenost aerobne moći). Sa fiziološke strane gledano, bilo koje povećanje radnog kapaciteta izazvano treningom može da se ostvari primarno menjanjem aktivnosti, pre nego povećanjem oksidativnog kapaciteta miotohondrija ili nekog poboljšanja respiratornog odgovora na rad koje bi odložilo pojavu respiratorne dispneje. Sa svakim poboljšanjem radnog kapaciteta doći će do izvesnog povećanja VO2max, koje je posledica promena u aktivnosti poprečnih mostića u miofibrilama.
Dokaz za ovo je pojava da sportista i nakon nedelju dana netreniranja, kada mu se znatno smanji mišićni oksidativni kapacitet, može popraviti svoj rezultat. U ovom slučaju rezultat je povezan sa mišićnom snagom, a ne sa oksidativnim kapacitetom, pa se poboljšanje dešava uprkos padu oksidativnog kapaciteta mišića. Rezultat zavisi i od tehnike, taktike, motivacije i drugih činilaca. Intenzitet treninga i iskustvo tokom godina omogućavaju da se ostvari postepeno poboljšanje. Ovo je i odgovor na pitanje-zašto se najbolji rezultati u sportskim aktivnostima tipa izdržljivosti postižu tek posle 25. godine starosti, iako se najveće vrednosti VO2max dostižu između 18-20 godina. Zbog toga faktor koji predviđa sportski rezultat ne mora biti apsolutna vrednost VO2max, niti efikasnost npr. trčanja. On može biti u vezi sa faktorom mišićne snage merenim kao najveće opterećenje savladano u toku određenog testa (npr. maksimalnog trčanja na tredmilu). Kao faktore koji služe za ocenu efekata treninga izdržljivost i klasifikaciju sportista prema funkcionalnim radnim sposobnostima, treba uzeti zajedno maksimalnu aerobnu moć i vreme kada se uspostavlja stabilno stanje u radu submaksimalnog intenziteta. Sportisti sa većim vrednostima VO2max imaju nešto niži R (respiratorni koeficijent) i ranije uspostavljaju stabilno stanje, mehanička efikasnost im je veća nego kod sportista sa nižim vrednostima VO2max.
Uticaj treninga na skeletne mišiće Sportski trening ima snažan uticaj na strukturalnu i biohemijsku promenu sastava skeletnih mišića. Te promene se odnose na dimenzije i tip mišićnih vlakana, kao i na oblik i sastav ćelijskih organela i kontraktilnog aparata. Biohemijske promene, pre svega se odnose na mehanizme mobilizacije, korišćenja i obnavljanja izvora energije. Ove integralne adaptacione promene obezbeđuju veću silu, snagu, brzinu i izdržljivost u toku mišićne aktivnosti. Opterećenja maksimalnog intenziteta koja kratko traju (do 30 sec.) povećavaju sadržaj visokoenergetskih fosfatnih jedinjenja u ćeliji i aktivnost enzima, koji katalizuju njihove energetske transformacije. Ona intenziviraju razmenu ATP u jedinici vremena i dovode do hipertrofije mišića. Sve to rezultira povećanom snagom i brzinom. Opterećenja velikog intenziteta (traju do 3 minuta) povećavaju aktivnost glikolitičkih i oksidativnih enzima i potenciraju anaerobnu sintezu ATP. Ovo rezultira povećanju brzinske izdržljivosti i izdržljivosti u snazi. Opterećenja sa malim intenzitetom, a velikim obimom povećavaju oksidativne sposobnosti ćelije i time pomažu razvoj dugotrajne izdržljivosti.
Uticaj treninga na mišićna vlakna Još ne postoje jasni i čvrsti dokazi o tome da li pod uticajem treninga može da dođe do pretvaranja jednog tipa vlakana u drugi. Mnoga naučna istraživanja poseduju određene dokaze da u toku specifičnog treninga zaista dolazi do pretvaranja belih vlakana u crvena, i obratno. Neophodna su dalja detaljna istraživanja da bi se utvrdilo i saznalo više o karakteru te transformacije. Istaknuto je već da specifičan trening može da promeni metabolička svojstva svih vrsta vlakana. Ispitivanja su pokazala da trening izdržljivosti može da poveća otpornost na zamor i nekih brzih vlakana. Ovo je moguće iz razloga što motoneuroni ne samo da inervišu mišićna vlakna, nego su u stanju da svojim trofičkim uticajem promene i metabolizam svojih miofibrila (smatra se da motoneuroni luče neke hemijske supstance, koje utiču na tip vlakana koja inervišu, što se ostvaruje na sinapsi). Smatra se da nasleđe određuje koji će tip vlakana dominirati u glavnim mišićnim grupama tela. Ovaj podatak (dobijen preko biopsije mišića) se koristi za ocenu predispozicije, tj. talenta za određeni sport. Dalje poboljšanje može da se ostvari specifičnim treningom koji dovodi do adaptacije mišićnih vlakana. Najveći broj ispitivanja je pokazao da se promene tipa vlakana izazvane treningom ostvaruju preko tzv. intermedijernih vlakana (vlakna tipa IIc). Preko njih se vrši konverzija brzih vlakana tipa II u spora vlakna tipa I. Došlo se do podatka da postoji mogućnost da potencijalni sportisti, pored toga što se već rađaju sa većim procentom mišićnih vlakana I ili II, u svojim mišićima sadrže veći procenat vlakana tipa Iic, preko kojih bi se pretvarao jedan tip vlakana u drugi (pod dejstvom specifičnog treninga). Mnoga istraživanja su pokazala da netrenirane osobe oba pola, poseduju u proseku 50% crvenih (sporih-tip I) vlakana, a da su u ostalih 50% podjednako zastupljena oba tipa belih (brzih) vlakana. Pronađeno da je sastav vlakana (brzih i sporih) drugačiji u mišićima sportista (i drugačiji u različitim sportskim granama), nego kod osoba koje se ne bave sportom. Sprinteri imaju izrazito više brzih vlakana tipa II (73-76%), dok dugoprugaši sporih vlakana (73-79%). Sve ovo je potvrđivalo i uveravalo da vlakna jednog tipa mogu da se putem specifičnog treninga pretvore u vlakna drugog tipa. Zaključak bi bio da ispoljavanje fenotipa vlakna ne zavisi isključivo od genetskih faktora nego i od treninga, kao snažnog stimulatora njegove transformacije.
Uticaj treninga izdržljivosti na skeletne mišiće U procesu svakog treninga, u zavisnosti od intenziteta i trajanja opterećenja, povećavaju se mogućnosti svih puteva resinteze ATP-a. Od ravnoteže između razgradnje i resinteze ATP-a i aktivnosti enzimskih sistema koji to omogućavaju, zavise faktori koji ograničavaju produžavanje rada različitog intenziteta. Osnovu izdržljivosti čine biohemijski mehanizmi resinteze ATP-a, koji obezbeđuju njegove adekvatne količine i ravnotežu između razgradnje i sinteze u toku rada, tj. sprečavaju narušavanje te ravnoteže u toku rada.
U procesu treninga izdržljivosti povećavaju se mogućnosti svih puteva resinteze ATP-a, sa akcentom na razvoj anaerobnih ili oksidativnih mehanizama, zavisno od intenziteta i trajanja opterećenja. Izdržljivost je vrlo složena sposobnost što potvrđuje i veći broj njenih tipova. Razlikuje se izdržljivost u dugotrajnim i superdugotrajnom radu, brzinska izdržljivost, izdržljivost u snazi, specifična izdržljivost, koja je različita u svakoj vrsti sportske grane i discipline. Trening izdržljivosti ostavlja niz biohemijskih i strukturalnih promena skeletnih mišića, koji su time adaptirani da razviju veću aerobnu moć i da funkcionišu bez zamora i oštećenja. Osnovne adaptacije na trening izdržljivosti su: povećanje oksidativnog kapaciteta mišića, manje povećanje laktata u krvi i mišićima i sporije iscrpljenje gikogena. Dobro trenirani mišići na izdržljivost štede glikogen tako što mobilišu masti za proizvodnju energije (mišićna vlakna se adaptiraju da više koriste masti, kao oksidativni supstrat u mitohondrijama). Poznato je da trening izdržljivosti povećava broj i zapreminu mitohondrija i aktivnost enzima Krepsovog ciklusa oksidativne fosforilacije (u prvom redu sukcinat dehidrogenaze i citohromoksidaze). Ove mitohondrijalne adaptacije na stres, izazvan treningom, mogu da se shvate kao posledica povećanja ukupnih proteina u njima. Analize su pokazale da rad tipa izdržljivosti utiče samo na mišiće koji su aktivno učestvovali u tom radu. Povećanje sadržaja mitohondrija u ćelijama omogućava da se brzo ukloni ADP iz citosola, koji je stvoren tokom kontrakcije sarkomera. Ovim se povećava oksidativni metabolizam i smanjuje stvaranje laktata u citosolu, čime se odlaže povećanje glikolize (uz stvaranje laktata) za veće intenzitete metabolizma. Raznim istraživanjima uticaja treninga izdržljivosti na mišiće, zapažena je visoka korelacija između VO2max i volumenske gustine mitohondrija. To ukazuje na činjenicu da je kod svakog pojedinca maksimalna aerobna moć ograničena oksidativnim kapacitetom mitohondrija, kao i kapacitetom sistema za transport O2. Trening izdržljivosti povećava sarkoplazmatični prostor, pri čemu se povećava sadržaj glikogena u mišićnim vlaknima. Ovaj tip treninga ne povećava mišićnu masu i fiziološki presek mišića. Istraživanja su pokazala da duplo veća brzina sinteze ATP-a aerobnim putem u mišićima dobro treniranih osoba omogućava da se rad velikog intenziteta obavlja dugo vreme, bez učešća glikolitičkih procesa u kojima se oslobađa velika količina H+, što bi izazvalo brzu pojavu zamora.
Biohemijske promene u mišiću izazvane treningom izdržljivosti se odvijaju na dva načina: 1. Povećanjem deponovanih energetskih materija (superkompenzacija);
2. Povećanjem sposobnosti korišćenja dostupnih materija (uglavnom povećanom aktivnošću oksidativnih enzima u sva tri tipa mišićnih vlakana).
Uticaj treninga brzine i snage na skeletne mišiće
Mnoga istraživanja su pokazala da brzina zavisi od ATP-azne aktivnosti miozina i sadržaja kreatinfosfata u mišićima. Mišićna snaga (tačnije sila) zavisi od mase mišića, sadržaja proteina u njima, količine kontraktilnih proteina i miozinske ATP-azne aktivnosti. Brzo smenjivanje kontrakcije i relaksacije mišića u toku motoričke aktivnosti (veoma bitne u gotovo svim sportovima, posebno tipa brzine i snage) zavisi od sposobnosti sarkoplazmatičnog retikuluma da oslobađa i uklanja Ca++. Trening brzine znatno više povećava sadržaj KP nego trening mišićne snage, a trening brzinske-snage povećava sadržaj KP u istoj meri kao i trening brzine. Pri ovome nije pronađeno povećanje koncentacije ATP u mišiću. Ukupni sadržaj ATP se povećava usled povećanja mišićne mase. Treningom se ubrazava mobilizacija i resinteza ATP u treniranom mišiću i povećava aktivnost enzima (posebno kreatinkinaze). Potvrđeno je da trening snage (rad u jedinici vremena) povećava glikolitički kapacitet i moć i puferski kapacitet mišića 12-50%, što zavisi od individualnih adaptacionih sposobnosti sportiste. Veći puferski kapacitet mišića omogućava da se u toku intenzivnog rada u dužem periodu stvaraju laktati pre pojave kritičnih vrednosti pH u mišiću (nekompenzovane metaboličke acidoze), što bi izazvalo inhibiciju energetskih procesa i odvijanje kontrakcije. Utvrđeno je da što je veća površina vlakana brzog trzaja, veća je enzimska i glikolitička aktivnost. Trening povećava kako alaktacidni, tako i laktacidni kapacitet. Rezultati istraživanja su pokazali da je uticaj genotipa veći na promene laktacidnog kapaciteta, nego na promena alaktacidnog kapaciteta prilikom primene intervalnog treninga velikog intenziteta. Trening mišićne sile povećava mišićnu masu, poprečni presek mišićnih vlakana i površinu poprečnog preseka vlakana tipa I i II. Porast zavisi od individualne reakcije sportiste na trening (intenzitet i trajanje programa treninga, stanja treniranosti i dr.). Varijacije u promenama površine mišićnih vlakana su velike. U adaptaciji na trening mišićne sile nađene su neurogene i miogene promene. Promene u nervnoj kontroli razvoja mišićne sile se sastoje od bolje sinhronizacije (koordinacije) motornih jedinica, povećanja maksimlnog integrisanja elektromiograma i promenama u obrascu regrutovanja motornih jedinica. Nervna adaptacija objašnjava zašto su promene poprečnog preseka mišića manje nego promene u razvijanju maksimalne voljne sile. Hipertrofija mišića nastaje povećanjem mase miofibrila u mišićnim vlaknima, tj. zadebljanjem mišićnih vlakana. Prilikom tog procesa dejstvuju dva mehanizma za akumulaciju proteina. Jedan način je da se poveća njihova sinteza, a drugi je da se smanji razgradnja. Utvrđeno je da su svi tipovi mišićnih vlakana sposobni da hipertrofiraju u različitom stepenu. U brzim vlaknima se povećava sinteza proteina i pod dejstvom nadopterećenja brzo hipertrofiraju. U sporim vlaknima se smanjuje razgradnja proteina, mogu da zadebljaju kao odgovor na čestu aktivnost ali u manjem stepenu nego brza vlakna. Pod uticajem treninga ne dolazi do hiperplazije-stvaranja novih mišićnih vlakana, nego do povećanja mišićne mase dolazi samo usled njihovog zadebljanja. Postoje osobe koje već od rođenja imaju veći broj mišićnih vlakana. To nije posledica treninga, odnosno hiperplazije. Da bi se sve to definitivno potvrdilo potrebna su dalja detaljna ispitivanja.
Uticaj treninga na aktivnost vegetativnog nervnog sistema
Trening utiče na smanjenje lučenja kateholamina (adrenalina i noradrenalina). Posledica toga su niža frekvenca srca i arterijski krvni pritisak. Ovim se smanjuje opterećenje miokarda i troši manje kiseonika pri istom radnom opterećenju, u poređenju sa periodom pre treninga ili sa netreniranim osobama.
Uticaj treninga na endokrine funkcije Sportisti se prema endokrinom ponašanju u periodu treninga mogu podeliti u grupu: 1. Simpatikotonika-brzo ulaze u vrhunsku sportsku formu, ali je održavaju relativno kratko vreme. 2. Vagotonika-sporo ulaze u vrhunsku formu, ali je duže održavaju. Regulacija hormonskih odgovora vrši se brzim mehanizmima-preko nervnih impulsa, a sporih putem hormonalnih mehanizama. Tokom kontinuiranog rada hormonske odgovore mogu da podešavaju impulsi iz termo i baroreseptora, receptora za PO2 i hemioreceptori. Na taj način aktiviraju se mehanizmi brze (nervne) i spore (humoralne) aktivacije i kontrole funkcija endokrinih žlezda. Tab. Uticaj trenažnih stimulusa na glavne hormone organizma ŽLEZDA
HORMON
DEJSTVO
Hipofiza (prednji režanj)
Somatotropin (STH)
+ rast tkiva + potrošnja masti - potrošnja šećera -----------------------+ T3, T4 + kortisol + estrogen -----------------------+ estrogen + progesteron + testosteron ------------------------ testosteron + mas. kiseline ------------------------ bol + raspoloženje + - menses + reapsorp. vode + kontrakciju mišića uterusa + dojke + pretvaranje masti i belančevina u ugljene hidrate + retencija natrijuma i vode - kalijum i vodonik
TSH ACTH FSH LH
PRL
Endorfini
Hipofiza (zadnji režanj)
Vazopresin (ADH) Oksitocin
Kora nadbubrežne žlezde
Kortizol
Aldosteron Srž nadbubrežne žlezde
Adrenalin
Štitna žlezda
Tiroksin (T4) Trijodtironin (T3)
+ rad srca + krvni pritisak + šećer u krvi + metabolizam
UTICAJ TRENINGA Povećanje
Povećanje ? ?
?
Povećanje
Povećanje Povećanje ? Povećanje
Povećanje Povećanje
Povećanje
Pankreas
Insulin
- šećer u krvi + metabol. šećera
Smanjenje
Paratireoidna žl.
Glukagon Parathormon
+ šećer u krvi + kalcijum u krvi - fosfati u krvi + ženske karakteristike
Povećanje Povećanje
Jajnici Testisi
Estrogen Progesteron Testosteron
+ muške karakteristike + rast mišIća + broj eritrocita
Povećanje
Povećanje
Poboljšanje funkcionalnog kapaciteta endokrinog sistema ogleda se u njegovom povećanom odgovoru na maksimalna opterećenja kod sportista. Ispitivanja su pokazala da se pod uticajem treninga javlja hipertrofija kore nadbubrežne žlezde. Osnovna adaptacija funkcionalnog kapaciteta endokrinog sistema na trening, ogleda se u povećanim vrednostima kateholamina, beta-endorfina i kortikotropina pri supramaksimalnom opterećenju, kao i povećanju tiroksina. Promene su pre svega u vezi sa promenjenim pragom intenziteta rada, koji izaziva endokrini odgovor, jer se prag povisio pa su raniji intenziteti rada postali subpražni. Opterećenje većeg intenziteta, koji prevazilazi nov nivo praga, izaziva povećan hormonalni odgovor posle treninga. Tokom trenažnih opterećenja dolazi do porasta lučenja hormona rasta (GH ili somatotropinSTH) koji reguliše rast (deobu ćelija), sintezu proteina kod odraslih i poseduje opšte dejstvo na organizam (postiže povoljan anabolički efekat na kosti, hrskavice i mišiće). Somatotropin povoljan efekat na sportsku aktivnost ispoljava tako što stimuliše potrošnju masti, inhibiše ulazak glukoze u ćelije i tako štedi glukozu. Ovo poseban pozitivan efekat ima na razvoj izdržljivosti. Pretpostavlja se da je u toku sportske aktivnosti potreba za tiroksinom povećana s obzirom na njegovu ulogu u metabolizmu. Ispitivanja su pokazala da u toku određene vrsta naprezanja, nivo ovog hormona može značajno da poraste. Utvrđeno je da je u toku sportske aktivnosti i nivo kortizola (hormona nadbubrežne žljezde, čije lučenje direktno podstiče adrenocortikotropin-ACTH) povišen, pa se pretpostavlja da je i lučenje ACTH pri tome povećano. Imajući u vidu da kortizol reguliše glikoneogenezu (pretvaranje masti i belančevina u šećere) i tako održava stalnu koncentraciju šećera u krvi u toku treninga, uvećanje nadbubrežnih žlezda je sasvim očekivano. Iako su rađena detaljna istraživanja nije razjašnjeno da li su gonadotropini (luteinizirajući-LH i folikulo stimulirajući hormon-FSH), koji stimulišu rast polnih žljezda i hormona (estrogena i testosterona), u sprezi sa porastom nivoa testosterona u toku vežbanja. Dokazano je da trening (posebno pri povišenoj temperaturi spoljne sredine), podstiče snažno lučenje antidiuretskog hormona-ADH (koga luči zadnji režanj hipofize), koji podstiče reapsorpciju vode na nivou distalnih tubula bubrega (nedostatak ovog hormona dovodi do lučenja ogromne količine mokraće). Ovde je reč o adaptaciji organizma u cilju čuvanja vodesprečavanja dehidratacije. Smatra se da trening povećava osetljivost (senzitivnost) mišićnih ćelija na insulin koga luči pankreas (gušterača). On olakšava ulazak glukoze u ćelije. U toku treninga dolazi do potrošnje glukoze, aktiviranja simpatikusa i lučenja glukagona da se oslobodi glukoza iz glikogena jetre
(glikogenoliza). Pri tome dolazi i do pada nivoa insulina plazme. Trening štedi insulin na taj način što povećava potrošnju masti umesto šećera. U toku treninga dolazi do višestrukog porasta nivoa beta endorfina u mozgu i krvi (peptid koji deluje kao morfijum, naziva se endogeni opijat). Lučenje ovog hormona poboljšava raspoloženje (euforija), povećava podnošljivost bola, smanjuje psihičku napetost, strah i konfuziju u toku treninga i takmičenja. Dokazano je da anaerobni trening dovodi do najvećeg povećanja ovih hormona (enkefalina i endorfina, opijati koji deluju kao neuromodulatori u mozgu).
Uticaj treninga na termoregulaciju Kod dobro treniranih osoba adaptirane znojne žlezde i posle velikog opterećenja ne smanjuju sadržaj glikogena. Znoj sadrži manje NaCl i na taj način se so čuva u ekstracelularnoj tečnosti. Pri teškom radu trenirane osobe mogu da izluče veliku količinu znoja (do 3L na sat). Sportisti počinju da se znoje pri nižim temperaturama za vreme opterećenja nego netrenirani. Kod dobro treniranih sportista povećan je protok krvi kroz kožu. Neuromišićne adaptacije na rezistentni trening (engl. Resistance-otpor - odupiranje) Pre nego što se iznesu nervnomišićne promene, kao rezultat rezistentnog treninga treba izneti određene termine. U literaturi na engleskom jeziku se navode termini: Power, Strenght, Force. Svi oni se odnose na snagu, moć i silu. Power se odnosi na funkcionalnu sposobnost mišića, koja uključuje mišićnu silu ili snagu (strenght) i brzinu. Ona je produkt snage (strenght) i brzine pokreta tj, engl. Power = (force x distance)/vreme i predstavlja ono što nazivamo eksplozivnom snagom. Maksimalnu silu koju mišić ili mišićna grupa mogu da ostvare naziva se terminom strenght. Sportista koji može da uradi bench-press sa 150 kg ima duplo veću snagu (strenght) od drugog sportiste koji to može sa 75 kg. U ovom primeru max. strenght se definiše maksimalnom težinom, koju sportista može podići. Ono se obeležava kao jedno maksimalno ponavljanje ili engl. 1-RM-One repetition maximum. Iako je apsolutna sila (strenght) važna sportska performansa, power (može se reći eksplozivna snaga) je mnogo važnija za mnoge sportske aktivnosti. Na primer: Ako jedan sportista može u bench-press-u da podigne 150 kg, a drugi 100 kg, pri tome drugi takmičar taj 1-RM uradi daleko brže, on ima veću Power, tj. eksplozivnu snagu. U vežbi bench-pres se meri vreme za koje sportista spusti teg do grudi i ponovo ga postavi na stalak. Termin mišićna izdržljivost označava maksimalni broj ponavljanja, koji sportista može da obavi sa opterećenjem od 75% od 1-RM. ili vreme pojedinačne statičke kontrakcije. Rezistentni trening uključuje statički ili dinamički rad. Dinamički rad uključuje korišćenje slobodnih tegova, izokinetički rad i pliometriju. Mali broj ponavljanja sa velikim intenzitetom povećava mišićnu snagu, a velik broj ponavljanja sa manjim intenzitetom povećava mišićnu izdržljivost. Periodizacija treniga za različite aspekte rezistentnog rada je varijabilna i ima važnu ulogu u prevenciji od pretreniranosti i pregaranja. Tipičan primer je smanjivanje volumena, dok se povećava intenzitet. Tipičan ciklus ima 4 faze kroz koje se tretiraju različiti mišićni kvaliteti:
-
I faza-mišićna hipertrofija (obim mišića); II faza-mišićna snaga (sila); II faza-mišićna moć (sila + brzina) eksplozivna snaga; IV faza-pik mišićne snage.
Napredak u snazi je visoko povezan za specifični trening brzine i strukture pokreta. Da bi rezistentni trening dao maksimalnu korist program mora uključiti aktivnosti, koje su potpuno u skladu sa aktuelnim performancama sportiste. Nervne adaptacije uvek prate povećanje sile kao rezultat rezistentnog treninga, ali se ne mora pojaviti hipertrofija. Nervni mehanizmi koji igraju glavnu ulogu u povećanju sile mogu uključiti aktivaciju većeg broja motornih jedinica i njihovu sinhronizaciju, kao i smanjiti autogenu inhibiciju iz Goldžijevog tetivnog organa. Autogena inhibicija je refleksni odgovor Goldžijevog tetivnog organa na prekomernu tenziju u mišiću koja preti povredi tog mišića. U tom slučaju motoneuroni iz Goldžijevog tetivnog organa inhibišu mišićnu kontrakciju. Prolazna mišićna hipertrofija je osećaj napumpanosti, koju sportista ima odmah nakon vežbanja. To rezultira edem i kratko traje. Hronična mišićna hipertrofija se dešava od ponavljajućeg rezistentnog treninga. Rezultira aktuelnim strukturalnim promenama u mišiću. Hronična hipertrofija se ogleda u: -
Više miofibrila; Više aktinskih i miozinskih filamenata; Više sarkoplazme; Više vezivnog tkiva; Više kombinacija navedenih pojava.
Mišićna hipertrofija je verovatno rezultat povećanja obima pojedinačnog mišićnog vlakna (engl. fiber hypertrophy). Neka zapažanja sugerišu da je u hipertrofiji uključen i povećan broj mišićnih vlakana (hyperplasia). Mišići atrofiraju-smanjuje im se obim i snaga, kada je sportista neaktivan zbog povrede ili bolesti. Atrofija počinje veoma brzo, ako je trening prekinut ili smanjen-održavajući program bez rezultirajuće atrofije. Jedan tip mišićnih vlakana može da poprimi karakteristike suprotnog tipa pod uticajem treninga. Dokaz za to je da aktuelni tip mišićnog vlakna može da se promeni u drugi tip, kao rezultat ukrštene inervacije ili hronične stimulacije.
Sažetak Pregledom adaptacionih efekata sportskog treninga na organizam ističe se velika složenost i savršenstvo funkcionisanja tela u celini. Pogledajmo sada koliko je onda
ozbiljno i teško usavršavati ono što je već savršeno. Treningom upravo to pokušavamo ostvariti. Treningom možemo samo usavršavati potencijalne mogućnosti organizma, a nikako razvijati potpuno nove koje organizam nema u svom genetskom kodu. Treningom treba selektivno delovati na potencijalne, dominantne karakteristike, kako bi se izvršile specifične adaptacije za onu aktivnost koja se i trenira. Drugim rečima, u tom procesu treba poštovati strogu hijerarhuju, koja ni u jednom momentu neće narušiti skladno, biološko funkcionisanje celog organizma. «Kad se pogleda na divnu složenost našeg telesnog sastava, izgledaće pravo čudo, što uopšte možemo živeti. Tim pre što nebrojeni organi i procesi traju iz dana u dan, iz godine u godinu, s tolikom tačnošću i s tako malo trenja da ponekad mi nismo ni svesni da imamo telo. U tom telu imamo više od dve stotine kostiju složenog i raznovrsnog oblika. Svaka nepravilnost ili njihova povreda uticala bi osetno na naše pokrete. Imamo preko pet stotina mišića, svaki od njih hrani se nebrojenim krvnim sudovima i rukovodi živcima. Jedan od naših mišića, SRCE, udara preko trideset miliona puta u godini. Kada bi stalo, sve bi bilo svršeno. U koži su čudnovati i složeni organi, na primer: preko dva miliona bronhijalnih žlezdi, koje uređuju toplotu i opšte sa površinom kanalima koji imaju ukupno nekih deset milja. Pomislite na milje arterija, žila, kapilarija i živaca. Na krv sa milionima miliona krvnih čestica, a svaki je za sebe svet u malom. Najčudnije od svega jeste mozak. Majnert je izračunao da samo siva masa sadrži ništa manje od šest miliona ćelija. Svaka se ćelija sastoji od nekoliko stotina vidljivih molekula, a svaki molekul opet od više miliona atoma. Pored svega toga, sa razumom i brigom većina nas može održavati zdrav i čitav ceo taj čudnovati sastav tako da on radi bez bola ili neugodnosti po nas niz godina, čak i kad starost dođe.» Džon Lobok (1834-1892). Bergson, posebnu pažnju poklanja nervno-mišićnoj energiji, značaju ugljenih hidrata u ishrani i karakteristikama senzorno-motornog sistema. Po njemu ti faktori igraju značajnu ulogu u sticanju potrebne takmičarske forme. Njima sportisti i treneri moraju poklanjati posebnu pažnju. O nervnoj i mišićnoj energiji, on kaže: « Uloga hrane kod viših životinja je krajnje složena. Ona služi na prvom mestu za obnavljanje tkiva, a zatim daje toplotu. Time ona čuva, održava i daje snage organizmu u kome je izgrađen nervni sistem i od koga nervni elementi moraju da žive. Ovi nervni elementi ne bi imali nikakva razloga da postoje, ako im organizam ne bi ostavljao na upotrebu izvesnu količinu energije ne samo njima, već i mišićima koje oni stavljaju u pokret. Može se pretpostaviti da je u tome bitna svrha hrane. To ne znači da najveći deo energije mora biti upotrebljen za ovaj posao. Hranljive supstance se dele u dve kategorije: prve su plastične-namenjene obnavljanju tkiva, a drugima je specifičnije dodeljena energetična funkcija. Jednom rečju, glavna uloga prvih je da obnavljaju mašinu, a drugih da je snabdevaju energijom..» O značaju ugljenih hidrata Bergson govori: «Zna se da je jedna od glavnih funkcija jetre da održava konstantnom količinu glikoze u krvi, pomoću rezervi glikogena koji izgrađuje ćelija jetre. Količina glikogena koju sadrže mišići, zaista je velika u odnosu prema onom što se nalazi u drugom tkivu. U nervnom tkivu rezerva je ne znatna pošto nervni elementi, čija je uloga da jednostavno oslobađaju potencijalnu energiju nagomilanu u mišićima, nemaju nikada potrebu da daju mnogo rada odjednom. Krv ovu rezervu
nadoknađuje u istom momentu kada se potroši, tako da je nerv trenutno ponovo snabdeven potencijalnom energijom. Mišićno tkivo i nervno su dva prava povlašćenika. Prvo zato što je snabdeveno ogromnom količinom energije, a drugo zato što je njom služeno u svakom trenutku kada je zatreba u tačnoj meri u kojoj treba.»
Senzorno-motorni sistem i pokret Bergson kaže: «Tačnije rečeno, to je senzorno-motorni sistem koji ovde traži glikogen, to jest potencijalnu energiju. Kao da je ceo ostali organizam tu samo da snabdeva energijom nervni sistem i mišiće koje nervi stavljaju u dejstvo. Kada se pomišlja na ulogu koju igra nervni sistem, senzorno-motorni kao regulator organskog života, može se pitati da li je u ovoj uzajamnoj izmeni usluge između njega i ostalog tela, on stvarno gospodar koga služi telo. Ako smo saglasni u tome da cerebrospinalni sistem sa čulnim aparatima, kome se produžuju i mišići kojim upravlja, radi skraćenosti nazovemo senzorno-motorni sistem, može se reći da je viši organizam u osnovi izgrađen iz jednog senzorno-motornog sistema postavljenog na aparatima varenja, disanja, krvotoka, lučenja itd. Njihova uloga je da ga obnavljaju, čiste, zaštićuju, stvaraju konstantne unutarnje uslove i da ga snabdevaju potencijalnom energijom, koju će da preobrati u pokrete.» Anri Bergson (1859-1941). Na kraju možemo konstatovati da su procesi adaptacije i adaptacioni efekti na organizam putem treninga enormno složeni, strogo regulisani i uređeni. Da bi efekti treninga bili maksimalni, trenažni proces mora poštovati savršenstvo funkcionisanja organizma poštujući sve fiziološke, biohemijske i pedagoške zakonitosti.
Studijska pitanja: 1. 2. 3. 4.
Koji su efekti aerobnog i anaerobnog treninga na mišićna vlakna? Kako aerobni trening povećava kiseonički kapacitet u mišićnim vlaknima? Kakav je efekat aerobnog treninga od vrste tečnosti koja se koristi u toku vežbanja? Opiši faktore odgovorne za povećanje mišićnog respiratornog kapaciteta, koji se dešava sa aerobnim treningom. 5. Daj primere vrste intervalnog treninga, koji može da se koristi za povećanje ATP-CP, glikolitičkog i oksidativnog sistema kod trkača. 6. Koje se promene dešavaju u mišićima u toku anaerobnog treninga, koje snažno smanjuju zamorenost u toku visokog glikolitičkog vežbanja? 7. Opiši promene u puferskom kapacitetu mišića, kao rezultata aerobnog i anaerobnog treninga. Koliko jako to može da poveća sposobnosti sportiste? 8. Koja veličina promena se može očekivati na laktatni prag kao rezultat aerobnog treninga? Ilustruj relacije između brzine trčanja i akumulacije laktata u krvi. 9. Kakav je uticaj treninga na krv? 10. Kakav je uticaj treninga na srce? 11. Šta je sportsko srce i kada se razvija? 12. Opiši funkcionalni model sportskog srca?
13. Kakav je uticaj treninga na plućne funkcije? 14. Objasni uticaj treninga na anaerobnu moć. 15. Koje su razlike između mišićne izdržljivosti i kardiovaskularne izdržljivosti? 16. Šta je VO2max? Koja je fiziološka definicija i šta determiniše njen limit? 17. Zašto je važna VO2max za performanse izdržljivosti? 18. Opiši promene u oksidativnom transportnom sistemu koji su uzrokovani
treningom izdržljivosti.
19. Koje su najveće moguće adaptacije u organizmu, kao odgovor na trening izdržljivosti, koji uvek povećava VO2 max i sposobnosti? 20. Koje se metaboličke adaptacije dešavaju u odgovoru na trening izdržljivosti? 21. Kakva je važnost genetskog potencijala u razvoju mladog sportiste? 22. Zašto bi kardiovaskularna izdržljivost bila važna za sportiste u disciplinama koje nemaju karakter izdržljivosti? 23. Kakve se kardiorespiratorne i mišićne adaptacije dešavaju pod uticajem različitog opterećenja na treningu? 24. Zašto visoko trenirane žene na izdržljivost u proseku imaju za 10% niži VO2max od treniranog muškarca? 25. Koje su razlike u kardiovaskularnim i mišićnim adaptacijama na trening između muškaraca i žena? 26. Kakav je uticaj treninga na mišićna vlakna?
27. Koje su najvažnije adaptacije skeletnih mišća na trening različite usmerenosti? 28. Kako nastaje hipertrofija skeletnih mišića? 29. Opiši uticaj treninga na biohemijske adaptacije u skeletnom mišiću. 30. Šta su endokrine žljezde i šta je funkcija hormona? 31. Objasni razlike između steroidnih i nesteroidnih hormona? 32. Kako hormoni mogu imati specifične funkcije, kada dosežu blizu svih delova tela kroz krv? 33. Kako se kontroliše nivo specifičnih hormona u plazmi? 34. Objasni prilično kompleksnu relaciju između hipotalamusa i žlježda sa unutrašnjim lučenjem. 35. Opiši najveće endokrine žljezde, njihove hormone i specifično dejstvo tih hormona. 36. Koji hormoni imaju veliki značaj u toku vežbanja? 37. Šta je hemokoncentracija i kako je endokrini sistem u vezi sa njom? 38. Opiši hormonalnu regulaciju metabolizma u toku vežbanja. Koji su hormoni uključeni, kako oni omogućuju raspolaganje ugljenih hidrata i masti za energiju tokom nekoliko sati istrajnog vežbanja? 39. Opiši hormonsku regulaciju količine tečnosti u toku vežbanja. 40. Šta je hemodilucija i kako je endokrini sistem u vezi sa njom? 41. Definiši i diferenciraj termine strenght, power i mišićnu izdržljivost. Kako se ove komponente odnose prema sportskim performansama? 42. Prodiskutuj moguće mehanizme visoko značajne za superljudska dela i snage. 43. Prodiskutuj različite teorije, koje pokušavaju objasniti kako se mišićna snaga povećava treningom. 44. Šta je autogena inhibicija? Koliko značajan pri tome može biti rezistentni trening? 45. Koje su razlike tranzitne i hronične mišićne hipertrofije? 46. Šta je hiperplazija? Koliko može biti značajan rezistentni trening u povećanju obima i snage mišića? 47. Koja je fiziološka definicija bazične hipertrofije, a koja atrofije? 48. Šta je fiziološka osnova mišne osetljivosti na povrede?
49. Definiši i diferenciraj statički, sa slobodnim tegovima i izokinetički tip rezistentnog treninga. 50. Opiši nekoliko važnih principa, koje treba uvažiti pri planiranju programa rezistentnog treninga.
View more...
Comments
