Teodora Toleva (1968-2011).pdf

Теодора Толева – (1968 – 2011) Бугарска историчарка у докторској дисертацији открила:

Албанску нацију је вештачки креирала Аустро-Угарска!!! „ШИПТАРИ НИКАДА НИСУ ПОСТОЈАЛИ КАО НАРОД, већ их је народом учинио Аустро – Угарски двор, ујединио различита племена, сачинио један језик и све то потпомогао новцем како би амортизовали српски притисак и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу истих Аустро-Угарa.“ Приредила редакција ФБ Репортера Белешка ФБ Младен Радовановић (објављено у четвртак, Јануар 12, 2012 у 12:05) МОЛИМ СВЕ СВОЈЕ ПРИЈАТЕЉЕ ДА ПАЖЉИВО ПРОЧИТАЈУ ОВУ ИНФОРМАЦИЈУ „Половином октобра прошле године сам обавештен да је умрла моја добра другарица доктор историјских наука Теодора Толева. Тог тренутка и дуго после тога нисам могао да дођем себи, јер је била не само моја добра пријатељица и уопште Срба већ и изузетна особа и интелектуалац који је дошао до открића изузетних у својој области што је била и тема њене докторске дисертације значајне у светским оквирима а и посебно за нас Србе. У годинама дружења са њом ми је не само причала, већ ми је и представљала свој рад који је за мене тада, око 2005-е био шокантан јер је потврђивао документовано све оно за шта се сматрало да је 1

„романтични поглед“ српских националиста: ШИПТАРИ НИКАДА НИСУ ПОСТОЈАЛИ КАО НАРОД, већ их је народом учинио Аустро – Угарски двор, ујединио различита племена, сачинио један језик и све то потпомогнуо новцем како би амортизовали српски притисак и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу истих АустроУгара. Пасионирано сам гутао сваку Теодорину реч и наравно ширио истину, на коју су многи одмахивали руком. Како је тема коју је обрадила у докторату (документована у сваком свом детаљу) сасвим супротно гледиште од званично важећег „међународне заједнице”, говори о изузетној тежини и важности информације и поруци коју са собом носи: Европска Унија и њене владе заједно са USA и NATO су гомила лажова и ниткова а посебно елите Аустрије, Немачке и Мађарске. Последњи контакт са мојом драгом Теодором сам имао непосредно пре напуштања Шпаније када ме је назвала и тражила од мене неку врсту заштите јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују. Сада када смо пред изборима, нас 99 % можемо да учинимо нешто: а то је да шерујемо и раширимо истину по Србији а и свету! Разбијмо окупаторе Косова и Метохије и њихове слуге у Србији! Молим озбиљне људе, српске патриоте да рашире глас истине који собом носи животно дело моје покојне другарице, пријатељице свих Срба у Барселони и уопсте српског народа! Теодора је можда убијена, тихо уклоњена због нас Срба и због истине и доказа који српском бићу недостају као кисеоник, храна и вода. Молим да се сви у једном тренутку уозбиљимо и схватимо да у рукама имамо дијамант који може свима да нам донесе нову истину, нову владу, нов међународни положај. Помозите мени, помозите себи, помозите нашој Србији, помозите нашем народу на Косову! Преклињем вас!” ***************** Распад Србије и вештачка творевина албанске нације је доказана докторском дисертацијом! Рана смрт бугарске историчарке Теодоре Толеве је прекинуо једну обећавајућу каријеру на самом почетку. Научник и полиглота, радила је на различитим темама од геноцида над Јерменима, до рата за Шпанску сукцесију. За Европску историју XIX – XX века, њен рад у вези албанске нације је врло револуционаран и без икакве сумње биће предмет даљих истраживања и многих полемика. У модерној и важећој историји (Stavro Skendi, Peter Bartl, George Castellan, Hans Dieter Schanderl) се подразумева да је албанска нација у XIX веку већ постојала на чврст и несумњив начин. Теодора Толева је током једног истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у отоманској империји, у царском архиву у Бечу (haus-, hof-, und staatsarchiv) у једном „архивском инциденту” – случајности по њеним речима, нашла документе у вези тајних састанака аустро – угарског двора одржаних 1896! Ни она сама у том моменту, није могла да замисли да ће се следећих неколико година посветити једном дубоком истраживању које ће да резултује њеном докторском дисертацијом на универзутету у Барселони!!

2

Утицај аустроугарске империје на креацију албанске нације! Ти састанци се помињу у документу: „Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl”, али им се не придаје велики значај. По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч да учини конкретне напоре да је изгради (!!!), хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље. Мотиви Аустро – Угарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе а дугорочно Русије. Без сумње је губитак Теодоре огроман губитак за науку а изнад свега губитак личности такве људске категорије која је без сумње оставила дубок траг у свима нама који смо имали част и привилегију да је познајемо! http://www.semanarioserbio.com/ SEMANARIO SERBIO – IN MEMORIAM: TEODORA TOLEVA http://www.semanarioserbio.com *****************

3

Прилог: Основне информације о одбрањеној докторској тези – наслов, аутор, универзитет, департман, датум одбране, ментор, чланови комисије и резиме. http://tesis.com.es/documentos/ http://www.ub.edu/dphc/albania.htm

Tesis: La influencia del imperio austro-húngaro en la construcción nacional albanesa, 1896-1908 Autor: Todorova Toleva, Teodora Universidad: Barcelona Departamento: Informacion No Disponible Fecha De Lectura: 16-09-2008 Director: Colomines Companys, Agusti TRIBUNAL Presidente: Termes Ardevol, Josep Secretario: Suau Puig, Jaume Vocal: Olive Serret, Enric Vocal: Guibernau Berdum, Montserrat Vocal: Vinyamata Camp, Eduard Descriptores: HISTORIA CONTEMPORANEA 4

Resumen: Esta tesis, como señala su título, trata del papel que desempeñó el Imperio Austro-Húngaro en la construcción nacional albanesa en el período 1896-1908. Los documentos manejados, encontrados todos en el Archivo Imperial y Real de Viena () y en su gran mayoría todavía no publicados, nos llevaron a la hipótesis, de que entre la población albanesa, bastante heterogénea en la época antes señalada, no existía el sentimiento de pertenencia a una nación y que el Imperio de los Habsburgo por razones políticas y estratégicas a largo plazo, desarrolló una serie de actividades para fomentar dicho sentimiento. Para examinar esta hipótesis estudiamos las actividades austrohúngaras que pertenecen al ámbito de la educación, el periodismo, de la codificación del idioma escrito unificado, de la publicación de textos de carácter nacionalista en albanés. También prestamos atención al trabajo que Viena efectúa en este sentido con el clero católico que es activo entre los albaneses católicos del Imperio otomano, así como sus iniciativas para fomentar la unión entre los clanes musulmanes y católicos de los albaneses. La conclusión a que llegamos en base al exámen de las actividades e informes de los agentes diplomáticos austrohúngaros, es que Viena tuvo un papel decisivo para que el sentimiento de pertenencia a una nación arraigase entre los albaneses del Imperio Otomano. ФБР: Приближан превод резимеа: Ова теза, као у наслову, посматра улогу коју је имала Аустро-Угарска империја на изградњи албанске нације у периоду 1896-1908. Обрађена докумената која се налазе у царском и краљевском архиву у Бечу (HHStA) и која углавном још нису објављена, довела су до хипотезе, да албанско становништво, које је било врло хетерогено у наведеном периоду, није имало осећај припадности нацији, а да је Хабсбуршко царство зарад политичких и дугорочних стратешких циљева, развило низ активности како би се тај осећај изградио. Да би испитали ову хипотезу ми смо проучавали аустро-угарске активности које се односе на образовање, новинарство, кодификацију јединственог писаног језика, објављивање текстова албанско-националистичког карактера карактера. Такође, пажња је била усмерена и на рад у том правцу католичког свештенства које је било активно међу Албанцима у Отоманском царству и његовим напорима да се промовише јединство међу клановима муслиманских и католичких Албанаца. Закључак до кога смо дошли на основу прегледа активности и извештаја аустро-угарске дипломатије јесте да је Беч одиграо пресудну улогу како би се међу Албанцима у Отоманској империји дубоко укоренио осећај припадности нацији. ***************** АЛБАНСКУ НАЦИЈУ КОНСТРУИСАЛА АУСТОУГАРСКА!

5

Пишу: Ђорђе Опсеница и Горан Игић У бугарској научној јавности не стишава се интересовање за један обимни историјски рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908) „који је заснован на проученим документима Царског архива у Бечу, а и те како може бити интересантан и српској јавности.

Наиме, 2008. на шпанском језику објављен је докторат недавно преминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011) под оригиналним насловом „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“, у коме она у фактографски богатој књизи подељеној у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век. Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом „Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“. Треба рећи да je своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки). Осим тога, скренула је пажњу joш 2006. капиталним радом „Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“. Све ово наглашавамо да би се схватило да је овај њен рад, који је одбрањен у Шпанији, дело вредно пажње и српских историчара, који неретко зазиру од проучавања бугарских историографских дела. У модерној историји углавном се подразумева да је албанска нација постојала и пре 19. века, а о томе говоре радови Ставра Скендија, Петера Бартла, Ханса Дитера Шандерла и др. Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да хомогенизује различита албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ 6

су била аморфна и расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану. Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив ради прикупљања података из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације. Иначе, ти састанци се помињу и у документу „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања. Елем, Беч је морао предузети конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених албанских племена била необједињена језички и религијски, није имала нормирано писмо, било је само неколико школа, нису имали никакву књижевност, ни штампу. Једном речју, нису имали никакав лични идентитет, нити су тежили да га створе. Полазна тачка њеног истраживања је 1896. тј. тајне конференције, када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу. Прво поглавље под називом „Организација спољње политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“. Објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А друти је специфичност самог Министарства. „Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, тј. која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева. Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у контрасту са војним начином мишљења. Треће поглавље „Прихватање плана - дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског Генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународнe норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова који су били против тога. У четвртом делу под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула 7

за завађена албанска племена пред турским властима, јер не треба заборавити, ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима на простору подно Проклетија. У петом поглављу, „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, Толева објашњава успостављање веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена. У шестом поглављу говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се тзв. Kulturprotectorat. У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске. Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено „Штампа или како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе. У последњем, десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“. Наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар. У закључку своје књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију. Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустро-угарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду. Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима - муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација“. Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

8

Занимљиво је шта о овом раду мисле угледни интелектуалци Запада. Каталонски професор др Агусти Коломинес Компанис са Барселонског универзитета каже: „У овом раду Теодора долази до закључка да је аустоугарска дипломатија играла одлучујућу улогу у развоју осећаја националне припадности Албанаца у Османској империји, која се претворила у тамницу народа на исти начин као и сама Аустроугарска. Политичка делатност Беча је одлучујућа у процесу националног изграђивања у светлу Ернеста Гелнера и његове модернистичке теорије, што касније доводи до саздавања албанске државе“. Професор др Леополд Ауер, бивши директор Бечког царског и краљевског архива, и члан Института за аустријска историјска истраживања, каже у предговору бугарскомиздању: „Теодора Толева је поседовала у већој мери оно што Арлет Фарж – француска специјалисткиња историје културе - назива gout de l'archive (осећај за архив). Толева је очарана мноштвом извора, складиштених у архивама, као и могућностима које они отварају/.../ Тако се стигло и до њене дисертације, написане на шпанском, којом ће одбранити докторат у Барселони 2008. Манифестација њене подмукле болести убрзо након тога, где су се лекари показали немоћним, спречила је даља истраживања те теме. Ова књига, која представља превод њене шпанске дисертације, претворила се у њено завештање“. Ваљало би ову књигу превести и на српски језик. Можда ће вас ова занимљива књига натерати да мало више размислимо колико у ствари ми познајемо Албанце. Често се у нашим медијима понавља мантра о два милиона Албанаца на Косову, а зна се да их је далеко мање. Срби су Албанце у прошлости уобичајено називали Арбанаси, док су Турци њих називали Арнаутима. Они су себе најчешће звали Шћиптарима. И нису увек односи између Срба и Албанаца били као данас. Не заборавимо да је цар Душан Силни био „владар Срба, Грка и Арбанаса“. Кратка биографија Теодоре Толеве Теодора Толева је завршила Француску језичку гимназију „Алфонс де Ламартин“ у Софији. Била је полиглота, говорила је француски, енглески, немачки, шпански, португалски, руски и италијански језик. Дипломирала је Балканистику на Америчком универзитету у Благоевграду (Бугарска) (AUBG). Одбранила је дисертацију за заштиту степена Master of Sciences на катедри за савремену историју у Барселони (септембра 2006. године), са темом „Спољња политика грофа Ђуле Андрашија и утицај на македонско питање“. Европски докторат за савремену историју одбранила је пред комисијом представника Универзитета у Барселони, Лондонског Универзитета и Универзитета из Беча, у септембру 2008. године, на Универзитету у Барселони. Тема је била „Утицај Аустроугарске империје на стварање Албанске нације 1896 – 1908)“. У чланку на http://facebookreporter.org/, преко њеног пријатеља Србина, сазнао сам да постоји инсинуација да је њена смрт уствари ликвидација због тема њених истраживања. На почетку њених истраживања, пре десет година, у Бугарској је убијен Теодорин отац, колико сам сазнао, ватреним оружјем. Он је био бизнисмен у области телекомуникација и њему је Теодора посветила своју докторску дисертацију: “НА МОЯ БАЩА“, „МОМ ОЦУ“. У чланку стоји да се она пред саму смрт жалила и тражила неку врсту заштите од свог пријатеља „јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују“, али он није човек из света који је стручан за такву врсту помоћи и није био у стању да помогне, и помоћ било које врсте је изостала. 9

Мени је најискреније жао што нисам имао ту срећу да је упознам, јер бисмо били велики пријатељи. Ја сам јој и овако пријатељ и искрено велики поштовалац. (Ђорђе Опсеница) Извор: Геополитика 71/2014. Шиптари до 19 в. нису постојали као нација; народом их је учинио Беч!

Софија – Бугарска историчарка Теодора Толева је током једног истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака аустро – угарског двора одржаних 1896! Ти састанци се спомињу у документу: „Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl”. По бугарској историчарки меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради (!!!), хомогенизира становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље. Мотиви Аустро – Угарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажити притисак Србије и Црне Горе а дугорочно Русије. Наука се одвише бавила питањем далеког порекла Албанаца – да ли потичу од Илира, или од Трачана, или од неког другог народа или племена античког и праисторијског света – и у томе се дошло до трагикомичних неспоразума и сукоба који ни данас не престају. А све то време, врло је мало пажње поклањано у науци иначе неспорној чињеници да се генеза албанског народа одиграла унутар средњовековне српске државе, у склопу сложених политичких, социјалних, културних и етничких промена и процеса који су се у тој држави дешавали. 10

Албанци ни до данас нису створили своје име за ову стару српску област, нити су се потрудили да назив Косова поља преведу на свој језик. Па ипак, они траже да им се српски Космет данас, под тим истим, непромењеним именом, мада делимично очишћено од Срба, преда у трајно власништво.… Проблем Космета је за Србију решив. То није држава нити ће икада бити, већ легло мафије која нема капацитет да од те наше покрајине створи државу у којој ће постојати владавина права и закона јер се то крши са основним принципима деловања мафије. Главна и готово једина „привредна грана“ данашњег Космета је шверц и трговина дрогом. Зато ни после 12 година тамо није прорадила индустрија нити се експлоатише руда из 27 рудника готово свих метала, па и злата. На покрајину Косово и Метохију се морају извршити сви облици притиска, а Европи и Америци показати одлучност и решеност Србије да део своје територије врати под свој суверенитет. У таквим околностима EU неће годишње бацати 5,6 милијарди на одржавање неке квази државе, од које не може да узети ништа, па би и они променили своју политику. Фебруара 22. 2005. године, процурео је документ немачке обавештајне службе BND који је био означен као Top sicret у коме стоји следеће: Кроз кључне играче као што су нпр. Тачи, Халити, Харадинај – постоји најблискија могућа веза између полиције, економије и међународног организованог криминала на Космету. Деловање криминалних организација у позадину подстиче политичку нестабилност. Они уопште немају интереса у изградњи функционалне и уредене државе, јер би то било штетно за њихове послове у експанзији. Међународне околности нама иду на руку јер запад убрзано тоне, а сходно томе и њихов утицај. Треба да знамо да ово није ни 90-а, ни 99-а када су Руси били на коленима, већ 2013-а година са знатно промењеним односима снага у свету и са EU у проблемима до гуше. Ако хоћемо да будемо уважени чинилац на Балкану, а то морамо да би уопште опстали, морамо имати и знатно опремљенију и снажнију Војску, без обзира да ли се то Западу допада или не. Јачањем Војске, притисцима на косметске Албанце, пресецањем нарко-канала Шиптара, и нескривеном одлучношћу, ту нашу покрајину можемо брзо врати под пуни суверенитет Србије. Косово je у стварности далеко од суверенитета, зависно је од новца из SAD и EU, коју де факто још није признала ни свака друга чланица UN. Косово и Метохија је Србија, и тамо још вреди Устав Републике Србије, и да, ако већ треба да се тражи неко решење, оно мора да се тражи у складу с Повељом UN, Резолуцијом 1244 и под хитно да се ово питање врати у Савет безбедности UN . У складу с Резолуцијом Генералне Скупштине UN 2625 од 24. октобра 1970. године, никакве територијалне промјене које су настале као резултат примјене силе или пријетње силом, не могу се признати законитим. То је противправна анексија. Но, само до тренутка док страна којој је „одузета” територија, сама не иницира процес признања. Само она то може урадити и нико други. Дугорочно и стратешки морамо се повезати са земљама које су наши традиционални пријатељи - Русијом и Кином пре свега, због тога што су то земље у успону, огромне привреде са којима увек можемо наћи мноштво тачака за сарадњу. Од Русије увозимо енергенте и бићемо у том домену трајно зависни, па је и са те тачке логично да са њима имамо блиску сарадњу. Срби бирајте: Бићете слободан народ Еуроазије, или робље атлантиста у EU! Косово и Метохија је срце Србије, не само због Косовске битке која је била брана ширењу Османске империје, већ је сваки Србин на неки начин повезан са Косовом и Метохијом. Одузимање Србији овог дела њене територије, може се поредити са одузимањем детета породици. 11

Ако Србија може да се одрекне Косова и Метохије као саме идеје свог постојања, онда је после тога сваки наредни корак у разградњи српске државе и промени историјског кода српског народа много лакши и изгледнији. И заиста, уколико смо спремни да кажемо да Пећка патријаршија, Грачаница и Дечани нису наши, онда се с правом поставља питање а шта је онда српско када нису ове светиње. Како ћемо било шта моћи да бранимо и одбранимо, како ћемо било шта моћи да докажемо, ако пристанемо да Косово није Србија. Извор: Balkans Chronicles – 26.11.2014.г.

12