Tehakum i Mjesto Tekfira Musrika u Vjeri - Imam Ebu Muhammed Nedžad Balkan

 

Odbrana osnove dina i šejhul-islama od tvrdnji nosioca neznanja

TEHAKUM  I   MJESTO TEKFIRA MUŠRIKA U VJERI   

  Izdavač  Džemat El‐Tewhid – Holandija  www.el‐tewhid.com    Kompjuterska obrada  Ebu Amatullah    Naslovna strana  Ebu Amatullah   

 

  2 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

X

 

   

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL-ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA

 

TEHAKUM I MJESTO TEKFIRA MUŠRIKA U VJERI

 

1. DIO    Autor  Ebu Muhammed    Beč, Austrija  4. ša'ban 1431 / 16. juli 2010 

 

   

EBU MUHAMMED

   

 

3 

   4 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Sadržaj    Uvod .............................................................................................................................................. 9  1. Odbrana šejhul islama od manipulacije ljudi bez znanja i osnove islama ................................... 21  1.1 Riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“ ......................................................... 21  1.2 Opisi u govoru šejhul‐islama za koje se veže negacija osnove islama a nakon uspostave  argumenta tekfir kufrom kazne ...................................................................................................... 25  1.3 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je Allah objavio ........ 25  1.4 Drugi opis: nepostojanje uvjerenja u zabranjenost pridržavanja tagutskog zakona nutrinski i  vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i slijeđenjem ....................................................... 32  1.5 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma istom ...................... 41  1.6 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno suditi mimo  Kur'ana i Sunneta ........................................................................................................................... 42  1.7 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i tehakumom, nutrinski i  vanjštinski ....................................................................................................................................... 42  1.8 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul‐islamu .................................... 45  2. Govor Ibn Tejmijje i ostalih učenjaka sam po sebi nije šerijatski dokaz ..................................... 49  3. Značenje definicije (hadd) islama i aslud‐dina u tekstovima Objave i kod šejhul‐islama Ibn  Tejmijje ........................................................................................................................................ 53  3.1 Ostala značenja aslud‐dina u govoru učenih ............................................................................ 54  3.2 Vjerski dokazi iz medinskog perioda ....................................................................................... 103  3.3 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika .................................................................................... 111  3.4 Metode ukazivanja pojmova na značenja .............................................................................. 130  3.4.1 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje ......................................................... 137  3.4.2 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil islam ........ 137  3.5. Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida ................................................................ 138  3.5.1 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja .................................. 140  3.5.2 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca .............................................. 140  3.5.3 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut ............................................... 142  3.6 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima kalupa i oblika  velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom suštinskom značenju u vjeri ....... 144  3.6.1 Terminologija Dr. El‐Qarnija u knjizi „Davabitut‐Tekfir“ ................................................. 150  O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“ .............................................................................................. 168  Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've ................................................. 168  Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“ ................................................ 170  3.7 Odricanje od suštinskog velikog širka ..................................................................................... 172 

  

EBU MUHAMMED

5 

3.8 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake jedinke  suštinskog velikog širka i kufr u njega .......................................................................................... 172  3.9 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku ........................................................... 174  3.10 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih šubhi .............. 179  3.10.1 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda ......................................... 179  3.10.2 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta bilo kojeg  roda koje imaju istu suštinu .................................................................................................... 181  3.10.3 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama ......................... 183  3.10.4 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana .............................................. 193  3.10.5 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika  tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću ....................................................................... 198  3.10.6 Oni koji kažu da u aslud‐din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam moraju  objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta! ................................... 200  3.10.7 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i mušrika ......... 202  4. Definicija aslu dinil islama kod učenjaka islama ...................................................................... 211  4.1 Riječi imama Ibnul‐Qajjima .................................................................................................... 232  4.2 Riječi imama Et‐Taberija ......................................................................................................... 235  4.3 Riječi imama Ibn Kethira ......................................................................................................... 239  4.4 Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana ..................................................................................... 242  4.5 Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba ....................................................................... 245  4.6 Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha ................................................................................... 246  4.7 Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana ................................................................................ 246  4.8 Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna ......................................................... 249  4.9 Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je najvažnija stvar u  kufru u taguta ............................................................................................................................... 251  4.10 Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu ........................................... 260  5. Tehakum ulazi u aslud‐din zato što je od tevhidul‐hakimijjeh a tevhid biva srcem, riječima i  djelima ....................................................................................................................................... 267  5.1 Tevhidul‐hakimijje bez sumnje ulazi u aslud‐din pa hukm i tehakum takođe ........................ 269  5.2 Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije od aslud‐dina ....... 270  5.3 Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud‐dina ................................................. 273  5.4 Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud‐din ................................................................ 277  5.4.1 Riječi dr. El‐Qarnija iz „Davabitut‐tekfir“ ........................................................................ 277  5.4.2 'Abdulmedžid Eš‐Šazili i aslud‐din ................................................................................... 305  6. Širk propisivanja zakona (širkut‐tešri'i) ................................................................................... 320  6.1 Predmet promjene Allahovog zakona mogu biti sve vrste dinskih propisa ............................ 325  6.2 Druga vrsta onih koji upadaju u opis promjene vjere ............................................................. 331  6.3 Citati učenjaka o tagutijjetu neovisnog propisivanja zakona mimo ili uz Allaha .................... 335 

 

 

   6 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

7. Širk pokornosti i slijeđenja ...................................................................................................... 353  7.1 Vrste ljudi u pogledu velikog širka pokornosti i slijeđenja...................................................... 353  7.2 Ajet iz sure Et‐Tevba i drugi ajeti o velikom širku pokornosti svojim značenjem takođe  obuhvataju i mali širk pokornosti ................................................................................................. 363  8. Širk uzimanja taguta za zakon i sudiju ili širk suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah  objavio ....................................................................................................................................... 371  8.1 ’Ibadet u islamu znači tevhid u ’ibadetu pa se i slijeđenjem i pokornošću, hukmom i  tehakumom, s obzirom da ulaze u značenje ’ibadeta, takođe želi tevhid .................................... 379  8.2 Dokazi za veliki širk suđenja tagutskim zakonom ................................................................... 380  8.3 Definicija hukma i tehakuma .................................................................................................. 388  8.4 Definicija velikog širka hukma i tehakuma tagutu .................................................................. 389  8.5 Neki dokazi da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum njemu veliki širk i da ima suštinu i  propis velikog širka u obredima ................................................................................................... 391  8.6 Ajeti iz sure El‐Ma’ideh o nesuđenju onim što je Allah objavio.............................................. 398  8.7 Povod objave ajeta ................................................................................................................. 401  8.8 Išaret na stavove učenjaka usula u vezi uzimanja propisa iz sveobuhvatnosti teksta ............ 406  8.9 Primjer ubitačnog neznanja nekih „poštovanih učenjaka“ ..................................................... 406  8.10 Stepeni hukma ..................................................................................................................... 419  8.11 Značenje pojma hukm u jeziku ............................................................................................. 422  8.12 Spona jezičkog i vjerskog značenja pojma „hukm“ ............................................................... 423  8.13 Stepeni hukma i obaveze i karakteristike kadije i muftije .................................................... 423  8.14 Vrste sudija sa aspekta opravdanja neznanjem ................................................................... 433  8.15 Primjer za promjenu suštine nekog vjerskog pojma ............................................................ 470  8.16 Primjer promjene nekog od „postavljenih“ šerijatskih propisa ............................................ 471  8.17 Primjer za promjenu obvezujućih šerijatskih propisa ........................................................... 471  9. Mali kufr ili kufr dune kufr u suđenju ...................................................................................... 481  9.1 Granica suštine malog kufra ili kufr dune kufr ....................................................................... 481  9.2 Suština malog kufra u suđenju ............................................................................................... 485  9.3 Uvjeti koji se moraju ispuniti da počinioc malog kufra ne bude kafir velikim kufrom ............ 503  9.4 Citati suvremenika o malom kufru ......................................................................................... 505  10. Veliki širk tehakuma nečem drugom mimo onoga što je Allah objavio .................................. 522  10.1 Podjela ljudi u velikom širku tehakuma sa aspekta opravdanja neznanjem ili te’vilom ....... 525  10.2 Odgovor na neke šubhe u vezi tehakuma ............................................................................ 530  10.3 Odgovor na „šubhu iz arapskih foruma“ .............................................................................. 554  10.4 Mali širk ili kufr u tehakumu ................................................................................................. 558  10.5 O pojedincima koje smo protekfirili zbog tehakuma tagutu ................................................ 568  10.6 Spomen indicija koje ukazuju da su pojedinci koje smo protekfirili zbog dozvoljavanja  tehakuma tagutu to zaista uradili ................................................................................................ 569 

  

EBU MUHAMMED

7 

10.7 Da li je moguće da takođe postoje osobe koje pojam „tehakum tagutu“ koriste u značenjima  koja ne ulaze u suštinski veliki širk tehakuma? ............................................................................ 573  10.8 Osvrt na problematičan dio u govoru Dr. Qarnija ................................................................ 580  10.9 Mes'ela: da li je tehakum nekim drugim jedinkama taguta koji sude šerijatom sprovodeći  ono što za sobom povlači Allahov rububijjet tehakum tagutu koji izvodi iz vjere? ...................... 618  10.10 Komentar u vezi „novog stava“ 'Abdullaha El‐Gunejmana ................................................. 619    11. Detaljno pobijanje Nusretovih i Bilibanijevih šubhi na kojim su izgradili vjerovanje da tehakum  ne ulazi u aslud‐din .................................................................................................................... 624  11.1 Odgovor na prvu šubhu ........................................................................................................ 625  11.2 Prvi primjer ........................................................................................................................... 628  11.3 Drugi primjer ........................................................................................................................ 630  11.4 Treći primjer ......................................................................................................................... 631  11.5 Metoda spuštanja tekstova objavljenih povodom nevjernika nad muslimanima koji upadnu u  „parče“ njihovog značenja ........................................................................................................... 635  11.6 Odgovor na drugi „dokaz“ .................................................................................................... 640  11.7 Odgovor na treći „dokaz“ ..................................................................................................... 641  11.8 Odgovor na četvrti „dokaz“ .................................................................................................. 645  11.9 Razlike između sedžde ’ibadeta i pozdrava .......................................................................... 654  11.10 Odgovor na peti „dokaz“ .................................................................................................... 655  11.11 Odgovor na šesti „dokaz“ ................................................................................................... 664  11.12 Širk u ’aqidetsko‐teoretskom tevhidu ................................................................................ 666  11.13 Širk u ’ibadetu .................................................................................................................... 667  12. Menhedž Ibn Tejmijje u razdvajanju imena i propisa prije i poslije uspostave argumenta ..... 682  12.1 Murdžije, džehmije i definicija aslu dinil islama ................................................................... 683  12.2 Citati Ibnul‐Qajjima i učenjaka Nedžda o mes’eli ................................................................. 709  13. Pojašnjenje da negacija tekfira onih koji ne sude osim plemenskim zakonima za sobom ne  povlači postojanje islama osim kod neznalica ............................................................................. 734  13.1 Značenje pojmova el‐mentuq i el‐mefhum .......................................................................... 734  13.2 Tumačenje riječi Ibn Tejmijje ............................................................................................... 736  13.3 Odgovor na argumentaciju protivnika .................................................................................. 737  13.4 Prepreke koje sprečavaju uzimanje oprečnog značenja u obzir ........................................... 740  14. Pojašnjenje značenja riječi šejhul‐islama „jer mnogi ljudi su ušli u islam...“........................... 746  14.1 Oni o kojima je Ibn Tejmijje govorio su sprovodili vlast taguta a nisu greškom pripisivali  šerijatu ono što nije od njega želeći sprovođenje Allahove vlasti ................................................ 753  14.2 Pojmom „ohalale“ se misli na praktično ohalaljivanje ......................................................... 758  14.3 Važno tumačenje fetve šejha ’Abdullatifa o kufru mutehakima plemenskim običajima ..... 761 

 

    8   

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

 

EBU MUHAMMED

9 

Uvod

b U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog            va hvala pripada samo Allahu i neka je salavāt i selām na Njegovog roba                  i  poslanika,  pečata  vjerovjesnika,  Muhammeda  sina  'Abdullaha,  njegovu  porodicu, ashabe i sve koji ga slijede do Sudnjeg Dana. A zatim: 

S 

  U  studiji  koja  je  pred  vama,  sa  Allahovom  dozvolom  i  pomoći,  pokušaću  objasniti  i  odgovoriti,  na  nekoliko  aktuelnih  i  opasnih  problematika  i  šubuhata  vezanih za najvažniju stvar u vjerovjesničkom monoteizmu ‐ tevhidu.     Počeću sa obaranjem pogrešnog shvatanja kojeg mnogi ljudi danas pripisuju  riječima šejhul‐islama Ibn Tejmijje, rahimehullah, u knjizi „Minhadžus‐sunneh“, a  koje  se  tiče  pitanja  Allahovog  tevhida  u  „hākimijjetu“,  tj.  Njegove  Jednoće  u  pitanju  propisivanja  zakona  (tešri'i),  suđenju  njima  (hukm)  i  traženju  presude  u  svim sporovima i traženju odgovora na svako neznanje o vjerskim pitanjima samo  u Allahovoj objavi, Kur'anu koji je Njegova riječ i Sunnetu Njegovog Poslanika, ..   Tokom samog rada i onda kada je to potrebno i svrsishodno, osvrnut ću se  na  stavove  Nusreta  Imamovića,  da  mu  Allah  popravi  stanje,  gdje  ću  najčešće  tretirati ona pitanja u kojima vjerujem da je pogriješio.     Između Nusreta i mene i onih koji vjeruju u ono u šta ja vjerujem nema puno  razilaženja.  Slažemo  se  u  većini  temelja,  a  u  onim  stvarima  u  kojima  nam  se  Nusret suprotstavlja, on to radi zbog nepotpunog shvatanja određenih pitanja, a  možda ponekad iz razloga što nam pripisuje određena ubjeđenja od kojih sam ja  čist, neka je hvala Allahu.     Mada  vjerujem  da  Nusret  nema  opravdanja  u  pripisivanju  meni  bilo  koje  stvari koja nije od mog menhedža zbog toga što su moje riječi i predavanja javna i  dostupna svakom ko ih želi čuti i znati, i nije nikome teško da ih, prije nego što me  neosnovano optuži, nađe te posluša da bi znao šta govorim, u šta vjerujem i u šta  pozivam. Dakle, sa te strane on nema opravdanja i to ako se desi nije od osobina  pravednih. A sve ostale mogućnosti su između njega i Allaha.  

  10 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ja  sam,  prije  nego  što  sam  se  upustio  u  pisanje  ovih  redova,  poslušao  dva  predavanja  Nusreta  Imamovića.  Jedno  pod  naslovom  „Suđenje  nečim  drugim  mimo Allahovog zakona“ i jedno pod naslovom „Propisivanje zakona“ kao što sam  pročitao jedno prepisano predavanje od njega. Sve to naravno sa ciljem da dobro  shvatim njegov menhedž  i ubjeđenje u određenim pitanjima i da ne upadnem u  laganje na njega jer laž ne priliči časnom čovjeku a kamoli muslimanu. Taj dio mi  je možda uzeo najviše snage i vremena, jer je bilo potrebno da precizno shvatim  njegove temelje i dijagnoziram greške kako bih precizno, bez laganja i potvaranja  mogao da odgovorim na njih i skrenem mu pažnju na ono što je u njima potrebno  precizirati i ispraviti.    Iskreno rečeno još uvijek se u određenoj mjeri nalazim pred problemom jer  Nusret  u  mnogim  prilikama  govori  uopštenim  izrazima  i  koristi  riječi,  dodatke  i  opise  za  koje  vjerujem  da  ne  veže  vjerske  propise  za  njih,  iako  njihov  spomen  sugerira  pogrešno  shvatanje.  U  mnogim  stvarima  je  dosta  uopšten.  Pogotovo  u  pitanju  malog  kufra  u  suđenju  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona  na  što  nadovezuje  propis  onoga  koji  traži  od  taguta  suda  (hukma)  da  riješi  spor  suđenjem  laičkim  zakonom,  tj.  šejtanskim  zakonom,  što  je  jedan  od  predmeta  našeg razilaženja.    Ja  ću,  inšaAllah,  uvijek  tumačiti  njegove  riječi  sa  onim  što  vidim  da  je  kod  mene  jače,  ukazujući  na  mogućnost  da  je  njima  htio  kod  mene  prevagnuto  značenje, ali je to u datim situacijama vrlo daleko, zbog svih indicija koje se vežu  za  njegovo  stanje  i  izreke  koje  značenju  njegovog  govora  daju  stepen  kategoričnosti.   Ono u čemu se manifestuje naše razilaženje jesu slijedeća pitanja:  1)  Mi  kažemo  da  je  tevhid  Allaha  u  propisivanju  zakona,  suđenju  njima  i  pred  njima  sastavni  dio  aslud‐dina,  bez  kojeg  nema  islama,  i  nasuprot  tome  da  je  ostavljanje  širka  propisivanja  zakona  mimo  Allaha,  širka  suđenja  (hukma)  šejtanskim  zakonom,  i  širka  tehakuma,  tj.  traženja  rješenja  sporova  uzimanjem  šejtanskog zakona za sudiju takođe uvjet za ispravnost aslud‐dina, bez kojeg nema  islama.     Kao  što  vjerujemo  da  u  suđenju  (hukm)  drugim  propisom  mimo  Allahovog  propisa i tehakumu istom, musliman može upasti u veliki kufr a da ne bude kafir,1  i da može upasti u mali kufr ili kufr dune kufr, koji sam po sebi ne izvodi iz vjere.                                                               1

 Ovo se tiče muslimana koji iz neznanja pripiše šerijatu zakon koji nije od njega, nemajući namjeru da sebe učini  sudijom mimo ili uz Allaha niti je uzeo za sudiju taguta, i muslimana koji od prvog traži da u sporu presudi sudeći  tim zakonom. U ovoj knjizi se nalazi detaljan opis ovih mes’ela! 

 

EBU MUHAMMED

11 

Sve  to  sam  jasno  i  glasno,  samo  Allahovom  dobrotom,  podrškom  i  dozvolom,  objasnio u lancu dersova o tehakumu kojih ima trideset devet. Allah zna šta je u  njima rečeno a nakon Njega svaki pravedan čovjek i onaj koji ima znanja o Božjoj  vjeri.    Nusret,  Allah  mu  popravio  stanje,  koliko  sam  ga  ja  shvatio,  (uopšteno)  vjeruje da suđenje šejtanskim zakonom samo po sebi izvodi iz vjere i ruši tevhidul‐ uluhijjeh (Allahovu jednoću u božanstvu) i tevhidur‐rububijeh (Allahovu jednoću u  gospodarstvu), kao i propisivanje zakona mimo Allaha. Kao što vjeruje da postoji  nešto što se zove mali kufr u pitanjima suđenja i tehakuma, ali je u tome uopšten i  neprecizan, a svoj govor puni dodacima koji nisu potrebni i vode u zabludu, jer u  govoru učenjaka kojeg posjeduje i u kojeg ima uvid on nije mogao naći precizno  objašnjenje ovoga pitanja, iz čega je rezultirala greška u drugim mes'elama.    Pored  toga  Nusret  Imamović  i  Idriz  Bilibani  kažu  da  tehakum  nije  od  aslud‐ din!!! Šta god time mislili! Njihova argumentacija u pogledu ove tvrdnje je daleko  od naučne preciznosti i ozbiljnosti, što ćemo lahko dokazati, inšaAllah.     Iz ovoga je rezultiralo da Nusret i oni koji su sa njim misle da mi u pitanjima  hukma (suđenja) i tehakuma (traženja rješenja spora suđenjem) tekfirimo onoga  koji vjerski ne zaslužuje tekfir a mi vjerujemo da on i oni koji zagovaraju njegovo  mišljenje ne tekfire onoga koji radi tehakum pred tagutem, tj. traži rješenje spora  od  taguta  suda  putem  uzimanja  laičkog  šejtanskog  zakona  za  sudiju,  a  nije  prisiljen,  kao  i  onih  koji  su  to  dozvolili  bez  postojanja  šubhe  prisile  u  njihovoj  argumentaciji, i time ruše svoj islam jer nisu ostvarili odricanje od mušrika.     Poput  onih  koji  za  dozvoljenost  traženja  rješenja  sporova  uzimanjem  šejtanskog  suda  za  sudiju  uvjetuju  postojanje  darure,  tj.  stanja  nužde,  koja  je  ispod  stanja  prisile,  ili  postojanje  nekih  drugih  uvjeta  poput  nepostojanja  šerijatskih sudnica i slične budalaštine.     Nusret  takođe  svodi,  na  uopšten  i  njemu  svojstven  način,  pitanje  velikog  širka tehakuma na veliki širk pokornosti (širkut‐ta'ah) te zbog toga kaže da je naše  shvatanje  površno  i  da  ne  znamo  šta  je  veliki  širk  tehakuma  i  to  često  dokazuje  usporedbom  „nekog  tehakuma“,  od  kojeg  sam  ja  možda  nevin  sa  sedždom  pozdrava, i spominje slučaj Mu'aza ibn Džebela, /, koji je učinio sedždu pozdrava  Poslaniku,  ., i nije mu njom 'ibadetio. Kao da u traženju od taguta da spor riješi  suđenjem šejtanskim zakonom postoji mogućnost samo „pozdravljanja“ taguta!   Vidjećeš da u malom širku hukma i tehakuma musliman ne sudi šejtanskim  zakonom,  već  sudi  Allahovim  zakonom  ostavljajući  jedan  dio  vjerske  obaveze  na  način koji ga ne izvodi iz vjere i u svojstvu obaviještivača o Allahovom zakonu za 

  12 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

stanje  koje  je  „konstatovao“  ili  ne  s  karakterom  obaviještivača  o  zakonu  već  u  svojstvu počinioca klasične nepravde koja ne izvodi iz vjere. Da Allah sačuva!    Mi vjerujemo da se svaka osoba koja ne negira islam osobama koje upadnu u  riječi ili djelo velikog širka hukma ili tehakuma nije odrekla od velikog širka hukma  i tehakuma onako kako joj je Allah naredio i nije učinila kufr u njega, s obzirom da  ne vjeruje da to djelo za koje kaže da je veliki kufr, ruši tevhid i islam ili kažu da je  mali kufr što je još gore, a počinilac malog kufra nije mušrik i kafir. Pa je kod njih  onaj  koji  obožava  šejtana  još  uvijek  muvehhid  ‐  musliman  koji  obožava  samo  Allaha!    Zbog  toga  kažemo  da  se  takve  osobe  nisu  odrekle  drugog  dina  mimo  Allahovog, a to je svaka jedinka suštinskog2 velikog širka, i nisu ostvarile naredbu  u riječima Allaha „lekum dinukum ve lije din“, tj. „vama vaša vjera a meni moja“  uz prvi ajet iste sure „Reci: „O vi nevjernici!“, što izričito i direktno ukazuje na to  da  je  svaki  onaj  koji  je  na  drugom  dinu  mimo  dini  islama,  tj.  'ibadetu  nekom  drugom  mimo  Allaha,  nemusliman,  svejedno  da  li  ga  zvali  kafirom  ili  mušrikom.  Ovdje  se  govori  o  mes'eli  sa  aspekta  njene  osnove,  a  ne  o  tekfiru  određenog  mušrika u vanjskoj realnosti i propisu onoga koji ga ne tekfiri, jer ta pitanja imaju  svoje uvjete i prepreke kao što je svima poznato.    Nijedna  osoba  neće  biti  musliman  sve  dok,  pored  ostalih  opisa  koji  sačinjavaju  aslud‐din,  ne  bude  vjerovala  da  je  islam  odricanje  od  svake  jedinke  obožavanja  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  'ibadet  samo  Njemu,  i  da  je  onaj  koji  sprovede  islam  musliman,  a  onaj  koji  odbije  'ibadet  Allahu  ili  obožava  nekog  drugog mimo Njega ili uz Njega, nemusliman.     Moram  napomenuti  da  je  u  praksi  tekfir  (negacija  islama)  onoga  koji  ne  tekfiri mušrika, iako ne sumnjamo da je uvjerenje da mušrik nije musliman uvjet  za ispravnost osnove dini islama, teži i opasniji nego tekfir samog mušrika, jer tu  imamo mogućnost pogrešnog tumačenja stanja osobe koja je upala u opis velikog  širka, bilo da se radi o riječima ili djelima, zbog nejasnoće i zamršenosti stanja ili  činjenice da opis podnosi da bude mali širk i slično, što je opšte poznato kada je u  pitanju naš put (menhedž).    Ovo  je  pitanje  nepoznavanja  stanja  (džehlul‐hal)  ili  pogrešnog  tumačenja  (te'vilul‐hal)  stanja  mušrika,  a  sve  to  ulazi  u  ono  što  učenjaci  usulul‐fikha  tj.  islamske pravne metodologije nazivaju „tahqiqul‐menat“, tj. konstatacijom opisa                                                               2

  Kažem  suštinski  da  bi  time  izašle  neke  slike  koje  mogu  biti  mali  širk  iako  u  vanjštini  nekad  mogu  imati  oblik  velikog  širka,  poput  sedžde  pozdrava  ili  boravljenja  (’ukufa)  na  grobovima  i  slično  od  oblika  kojim  se  mušrici  „privoljavaju“ melekima, vjerovjesnicima ili dobrim ljudima ili lošim ljudima da bi im dali opskrbu (rizq) ili pribavili  korist ili odagnali štetu ili zauzimali se za njih kod Uzvišenog Allaha. 

 

EBU MUHAMMED

13 

za  kojeg  je  Uzvišeni  vezao  propis,  pa  neko  konstatuje  veliki  širk  a  neko  mali  i  slično. Allahulmuste’an!  2)  U  mes'ele  koje  su  predmet  našeg  razilaženja,  a  u  pogledu  kojih  je  govor  Bilibanija  i  Nusreta  kristalno  jasan,  spada  i  mes'ela  tekfira  (negacije  islama)  mušrika, tj. onih koji mimo ili uz Allaha obožavaju druge. Znači, da li je uvjerenje  da  počinioc  jasnog  velikog  širka,  tj.  obožavaoc  nekog  drugog  mimo  Allaha  nije  musliman ‐ muvehhid onaj koji obožava samo Allaha, uvjet za ispravnost temelja  vjere, tj. aslud‐dina ili ne?     U  smislu  da,  ako  neko  u  bilom  kojem  vremenu  ili  na  bilo  kojem  mjestu,  ne  vjeruje  da  je  tagut  ili  mušrik  nemusliman,  zbog  toga  i  sam  nemusliman,  iako  ne  radi veliki širk i obožava samo Allaha, s obzirom da se ova mes'ela tiče aslud‐dina,  u  kojeg,  bez  sumnje,  ulazi  uvjerenje  da  je  islam  čistoća  od  velikog  širka,  tj.  pridruživanja drugih mimo Allaha Njemu u onome što je specifično samo za Njega,  srcem, riječima ili djelom.    Mi kažemo da je uvjerenje u ništavnost islama i tevhida taguta i mušrika bilo  kojom  jedinkom  suštinskog  velikog  širka,  ili  mustekbira  koji  se  ohole  pred  obožavanjem  Allaha,  kao  i  onih  koji  su  srušili  uopšteno  pridržavanje  i  slijeđenje  (el‐iltizāmul‐mudžmel)  samo  Allahovog  zakona,  uvjet  za  ispravnost  osnove  dini  islama i da se bez toga nikada ne može biti musliman.     Nusret i oni koji su sa njim kažu da čovjek može biti musliman iako ne vjeruje  da mušrici i mustekbiri nisu muslimani, tj. kažu da „tekfir mušrika“ nije od aslud‐ dina. Po pitanju taguta, za ispravnost aslud‐dina, uslovljavaju „tekfir kategorije ili  roda (džinsa) taguta“ a ne svake jedinke iako onaj koji ih ne tekfiri zna da su upali  u tagutijjet i veliki širk, ili što je još gore kažu da je obožavanje šejtana mali širk!!!    U tome nas Nusret Imamović kritikuje zbog određenih stvari koje se, kako on  smatra, tiču naše argumentacije, a od kojih smo mi čisti, a zatim radi isto ono zbog  čega  je  nas  kritikovao  ili  još  gore,  dokazujući  pitanje  svojim  shvatanjem  govora  učenjaka,  koji  je  za  njega  „mutešabih“.  A  u  pitanju  tekfira  mušrika,  on  i  sijač  nereda po zemlji, Bilibani, slijede Ebu Jusufa Midhata sina Hasana Alu Ferradža i  Ebu Muhammeda El‐Makdisija, a ne Halidija i Hudajra.     U  pitanju  uvjetovanja  tekfira  (negacije  islama)  kategorije  ili  roda  (džinsa)  taguta za ispravnost osnove dini islama (aslud‐din) slijedi Halidija a ne Makdisija,  koji  kaže  da  tekfir  taguta  nije  uvjet  ispravnosti  osnove  dina.  Ovo  je  takođe  uvjerenje  sijača  nereda  po  zemlji,  Idriza  Bilibanija.  Tokom  ove  knjige  vidjećeš  da  su  njih  dvojica  sebi  „sklepali“  vjeru  od  onoga  što  su  „razumjeli“  iz  govora  „učenjaka“, i da nisu u potpunosti na menhedžu ijednog od njih.  

  14 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vrijedno  je  spomenuti  da  mi  vjerujemo  da  je  negacija  islama  mušricima  i  spomenutim  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  i  da  je  moguće  da  u  početku  i  u  određenim  situacijama  čovjek  bude  u  suštini  musliman  pod  uslovom  da  vjeruje  da taguti, mušrici i mustekbiri pred obožavanjem Allaha, nisu muslimani, iako on  lično  tekfir  (negaciju  islama)  mušrika  nije  uvrstio  u  aslud‐din,  odnosno  nije  ga  učinio uvjetom ispravnosti osnove dini islama u bilo kojem vremenu i mjestu.     Ovo  se  tiče  osoba  koje  su  tek  primile  islam,  ili  odrasle  daleko  od  islamskog  znanja  poput  onih  koji  žive  na  dalekim  planinama  i  pustinjama,  ili  su  živjele  s  nevjernicima  u  dijarima  kufra,  kojima  iz  određenih  razloga  nikad  nije  palo  na  pamet da onaj koji ne zna da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani u stvari  ne zna značenje islama, Božije vjere, koje se ogleda u odricanju od svake jedinke  lažnih božanstava i obožavanju samo Allaha.     Da  je  uspio  dokučiti  vezu  između  njihovog  netekfirenja  taguta,  mušrika  i  mustekbira  i  nepoznavanja  značenja  osnove  islama,  a  ne  posjeduju  svi  ljudi  istu  inteligenciju,  znao  bi  da  onaj  koji  ne  negira  islam  i  tevhid  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima ili ne zna islam i tevhid ili prkosi Allahu i laže na Njega. Dakle, nije  ispravno  konstatovao  stanje  (tahqiqul‐menāt)  onih  koji  ne  negiraju  islam  tagutima, mušricima i mustekbirima, zbog određenog razloga a može ih biti puno.     Nepoznati  su  mu  vjerski  tekstovi  u  kojima  Gospodar  svjetova  i  Njegov  Poslanik,  .,  pojašnjavaju  da  je  negacija  islama  i  tevhida  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima  od  aslud‐dina.  To  znači  da  je  odricanje  od  takvih  od  osnove  vjere  Uzvišenog Allaha. A muslimanom smo ga nazvali zato što je on lično negirao Božju  vjeru  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima,  i  time  ostvario  suštinu  kufra  u  obožavanje  nekog  drugog  mimo  Allaha  ili  oholjenje  (istikbār)  pred  obožavanjem  Allaha. Naravno, pod uslovom da ostvari ostale opise koji sačinjavaju aslud‐din, a  ovdje govorimo samo o tekfiru taguta, mušrika i mustekbira.   Uspostava  argumenta  u  ovim  pitanjima  je  lakša  i  do  nje  dolazi  brže  nego  u  ostalim pitanjima temelja (usul) vjere islama s obzirom da su dokazi ove mes'ele  očigledni i mnogobrojni u Allahovoj Objavi. Uvrštavanje negacije islama tagutima,  mušricima i mustekbirima u aslud‐din i greška u tome je veća i opasnija od greške  u  vjerovanju  da  je  Kur'an  stvoren,  bez  da  je  čovjek  to  vjerovanje  izgradio  na  temeljima  čistih  džehmija  koji  negiraju  sva  Allahova  Imena  i  Svojstva,  i  od  uvjerenja  da  vjernici  neće  vidjeti  Allaha  na  Sudnjem  Danu  i  greški  u  ostalim  temeljima ehlus‐sunneh vel‐džema'ah. Sve ove detalje ćemo naravno spomenuti u  sklopu ove studije na njima odgovarajućem mjestu. 

 

EBU MUHAMMED

15 

  Naravno,  kao  što  smo  se  razišli  u  samim  temeljima,  među  nama,  kao  neminovan  rezultat  sporenja  u  temeljima,  su  se  pojavile  mnoge  nesuglasice  u  pogledu tekfira mnogih pojedinaca. Iako se mora spomenuti da je najvažnije da se  složimo  oko  temelja  a  ako  se  raziđemo  u  pogledu  pojedinaca  a  imamo  iste  temelje, pa i to se da riješiti, jer tekfir pojedinca ima svoja, nama svima poznata,  pravila i ne povlači za sobom mržnju i neprijateljstvo ako se radi o greški koju je  moguće  opravdati,  a  tekfir  pojedinca  je  pitanje  idžtihada,  pod  uslovom  da  onaj  koji je pogriješio ima ispravne temelje u tevhidu.    Ističem da ja u ovoj studiji neću navoditi veliki broj ajeta Allahove Knjige, jer  skoro  čitava  Allahova  Knjiga,  nek'  je  slavljen  Allah,  govori  o  tevhidu  Allaha  i  tevhidu  slijeđenja  vjerovjesnika,  'alejhimusselam,  a  nakon  Muhammeda,  .,  obaveza  je  svih  ljudi  i  džinna  da  samo  njega  slijede,  te  zbog  toga  što  su  nama  svima ti ajeti poznati, već ću se koncentrisati na ajete u pogledu čijih tumačenja se  Nusret slaže sa mnom da bi ga obavezao na istinu po njegovom temelju. Isto važi  za  neznalicu  i  sijača  nereda  po  zemlji,  Idriza  Bilibanija,  koji  je  itekako  posebno  zaslužio srdžbu Gospodara Svjetova i vjernika, a Allah sve zna.    Takođe,  neću  navoditi  puno  citata  učenjaka,  jer  to  može  uraditi  bilo  koji  magarac koji zna arapski jezik, i takav prilaz vjerskim pitanjima je fenomen protiv  kojeg  se  mora  boriti  i  od  kojeg  se  bojim  za  islam  na  našim  prostorima.  Jer,  ako  ljudi nisu u stanju da shvate Allahov jasan govor i govor Njegovog Poslanika,  .,  kako će shvatiti govor učenjaka koji su obični ljudi, i koji je često pun dodataka i  opisa za koje oni nisu htjeli vezati šerijatske propise, kojima možda nije nikad palo  na  pamet  da  će  se  nakon  nekoliko  vjekova  pojaviti  neko  ko  će  ih  instrumentalizirati  u  cilju  postizanja  svojih  interesa  raspirenih  šejtanskim  vesvesama i ubadanjem.    Poznavati citate učenjaka nije islamsko znanje! Islamsko korisno znanje znači  biti u stanju shvatiti Allahov govor i govor Njegovog Poslanika, ., a onaj koji je to  u  stanju  uraditi  njemu  neće  biti  teško  da  shvati  govor  učenjaka  i  da  u  njemu  primjeti  ono  što  je  pogrešno,  ili  da  ustanovi  određene  opise  za  koje  učenjaci  ne  vežu šerijatski propis, iako su ih spomenuli.      Kada  bih  ja  ili  neko  od  naših  protivnika  naveli  sve  ajete  na  ovu  temu  i  sve  citate  učenjaka  koje  znamo,  mi  bi  pred  sobom  imali  knjigu  od  možda  nekoliko  hiljada stranica. Sve to nije potrebno, već je potrebno postaviti temelje na osnovu  kojih će svaki čovjek shvatiti Allahovu Knjigu a nakon nje i citate tih učenjaka, kako  bi se sačuvao od šubhi u vjeri. Da Allah sačuva!  

  16 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Molim Allaha da sačuva islam od glupaka koji su naučili malo arapskog jezika  a  zatim  se  bacili  na  pretrpavanje  svojih  pisarija  citatima  koje  tumače  svojim  bolesnim umovima i srcima, zasnovanim na neznanju! Ako se to desi, još više će  otvoriti vrata rušenja osnove dini islama. Međutim, biće kako Allah odredi da bi se  ljudi  i  džinni  podjelili  na  dvije  skupine;  grupa  koju  će  uputiti  i  grupa  koja  će  u  vatru.    Što se tiče metode obraćanja protivnicima, ovog puta nisam osjetio potrebu  za grubošću, jer mi je cilj da se sačuva islam i njegovi temelji i da se nikom ne da  povoda da ustraje na svojoj grešci, kao što me nije strah da će moja blagost biti  uzrokom nečije fitne, što često zna biti slučaj. Ovoga puta će obraz svih nas kao i  naši  osjećaji  i  rane  zbog  zuluma  koji  se  izdešavao  biti  žrtva  uzdizanja  Allahove  riječi. Ako se ponekad i desi koja žestoka riječ onda je to zbog toga što vjerujem  da je takva u tom kontekstu propisana.     Uopšteno  rečeno  smatram  da  sam  u  ovoj  knjizi  prema  Nusretu  i  Bilibaniju,  koji  su  u  posljednje  dvije  godine  nanijeli  neizmjernu  nepravdu  islamu  i  muslimanima  i  koristili  se  najodvratnijim  metodama,  mogao  biti  puno  žešći  i  grublji, jer Allah je ponizio njihovo shvatanje i put i poklonio muslimanima da ih u  Njegovo ime rastave u komadiće kako god da priđu njihovim lažima.     Čvrsto  vjerujem  da  nije  nemoguće  da  ćemo  se  ponovo  okupiti  oko  zajedničkih  temelja  i  da  će  Uzvišeni  Allah  ujediniti  naša  srca,  jer  je  tevhid  i  slijeđenje  Poslanika,  .,  čudesna  stvar  a  naš  Gospodar  je  kadar  da  sve  učini.  Ostaju  samo  privatne  rane  koje  će  Allah,  ako  bude  htio,  zaliječiti,  iako  sam  svjestan  da  postoje  loši  i  bezobrazni  ljudi  kojima  je  vrlo  teško  halaliti,  a  u  ovim  dvijema godinama i nešto malo više sam shvatio riječi Ibn Tejmijje u kojima kaže  da je sreća jednog roba u tome da svoj odnos prema svim stvorenjima izgradi na  osnovi ljubavi i mržnje u ime Allaha.    Ja sam ovdje izabrao da se više obraćam Nusretu nego Bilibaniju, jer vidim da  je Nusret bliže istini nego Bilibani, a i teže bi mi bilo da sam morao slušati govor  obojice  i  paziti  da  ih  ne  potvorim  i  slično.  Iako  njih  dvojica  imaju  otprilike  iste  temelje. A Allah najbolje zna.     S ciljem da im približim istinu, ja ću navoditi citate učenjaka koje oni poštuju i  priznaju, a neću  navoditi  riječi Ebu  Merjema iz Kuvajta, iako ja ne slijedim njega  niti  bilo  koga  drugog,  već  slijedim  Allahovu  Knjigu  i  Sunnet  Njegovog  Poslanika,  ..  Da rezimiram!  

 

EBU MUHAMMED

17 

1) Griješe u uopštenoj izreci da tehakum ne ulazi u aslud‐din.   2) Govor  o  malom  kufru  u  hukmu  i  tehakumu  i  poređenje  njega  sa  „nekim  tehakumom“ pred tagutom, tj. traženjem od taguta hukma da presudi sudeći  šejtanskim  zakonom,  je  previše  uopšten,  neprecizan,  bezobrazan  i  opasan  a  značenje  koje  se  iz  njega  nameće  je  nevjerstvo  u  Allaha.  Isti  slučaj  je  i  sa  poređenjem  suđenja  zakonom  taguta3  ili  traženja  od  taguta  da  suđenjem  njime  riješi  spor  i  parnicu  (tehakum)  sa  sedždom  pozdrava.  Na  što  su  nadovezali neodricanje od onih koji to dozvoljavaju i rade i uvjerenje da su još  uvijek  muslimani  iako  su  dozvolili  veliki  širk  tehakuma  šejtanu  bez  šubhe  prisile ili ga rade!   3) Griješe u tome što uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani nisu  uveli u aslud‐din.  4) Štaviše, u jednom predavanju Nusret ne tekfiri mušrike koji su „možda“ upali  u  veliki  širk  u  „mes'ail  khafijjet“,  tj.  manje  poznatim  pitanjima.  To  je  bilo  uvjerenje  Bilibanija,  iako  su  do  mene  došli  „dokumenti“  koji  potvrđuju  da  je  Bilibani tokom ove dvije godine naučio da mušrik ne može biti musliman, iako  isti  on  još  uvijek  ne  negira  islam  mušriku  velikim  širkom  hukma  i  tehakuma.  Što se tiče Nusreta, još nisam saznao da se pokajao od vjerovanja da je onaj  koji upadne u veliki širk u „manje poznatim pitanjima“ musliman.  5) Kažu da tekfir nekih jedinki taguta, koji se pripisuju islamu, ne ulazi u aslud‐ din, iako osoba koja ih ne tekfiri zna da rade veliki širk ali ih pravda neznanjem  ili misli, što je još gore, da je to mali širk. Kažu, nakon što je Bilibani vjerovao  da  kufr  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din,  da  tekfir  džinsa  (kategorije/roda)  taguta  ulazi u aslud‐din. Budalaštinu ovog vjerovanja ćemo raskrinkati u odgovoru na  Halidijevu grešku, inšaAllah.   6) Ne  tekfire  mnoge  jedinke  za  koje  znaju  da  su  dozvolile  tehakum  tagutu  i  podržavanje taguta glasanjem za njega, iako iste te jedinke govore da je to što  su dozvolili veliki širk, ali ga dozvoljavaju na osnovu pravila odagnavanja neke  štete  manjom  od  nje.  Ovakve  nazivaju  svojom  „selefijskom  braćom“!  Pored  svega ne tekfire milione ljudi koji nisu učinili kufr u taguta!  7) Vrijeđaju  din  Allaha  i  nazivaju  ga  najružnijim  imenima,  smatrajući  ga  zabludom,  i  one  koji  u  njega  pozivaju  nazivaju  slijepcima,  zabludjelim,  haridžijama,  neo‐haridžijama,  ekstremistima,  novotarcima  i  drugim  ružnim  imenima.  8) I mnoge druge stvari...    Napominjem  da  sam  sve  ove  stvari  objasnio  u  različitim  predavanjima,  posebno u lancu predavanja o tehakumu, ali mnogi ljudi lažu na mene, potvaraju                                                               3

 Misli se na zakon kojim sude taguti u vanjskoj realnosti. 

  18 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

me,  i  vrše  ogromnu  propagandu  protiv  mene  i  onoga  u  što  pozivam,  zabranjuju  narodu da slušaju moja predavanja, pa je bilo potrebno da se obratim na ovakav  način,  sa  željom  da  se  dođe  do  Allahovog  zadovoljstva,  ne  tražeći  ništa  za  sebe,  inšaAllah, mimo uspjeha, spasa i ugleda kod Uzvišenog Allaha, a njega će dobiti ko  god bude i ustraje na Pravom putu.    Allahu  moj!  Učini  sva  moja  djela  ispravnim!  Učini  ih  samo  za  Tvoje  Lice  kristalnim  i  nemoj  dati  da  u  njima  bude  bilo  šta  za  nekog  drugog  mimo  Tebe!  Allahu  moj!  Gospodaru  Džibrila,  Mikaila  i  Israfila,  Stvoritelju  Nebesa  i  Zemlje,  Poznavaoče skrivenog i vidljivog, Ti ćeš presuditi među Svojim robovima u svemu  u  čemu  se  razilaze!  Uputi  me  istini  u  svemu  u  čemu  se  dogodilo  razilaženje!  Ti  uistinu upućuješ koga hoćeš na pravi put! Amin!    Od  Ebu  Muhammeda  vođama  smutnje  i  glavešinama  zablude,  njihovim  pomagačima i sljedbenicima.

   

EBU MUHAMMED

19 

    20 

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ODBRANA ŠEJHUL ISLAMA OD MANIPULACIJE LJUDI BEZ  ZNANJA I OSNOVE ISLAMA   

   

 

Riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“  Opisi u govoru šejhul‐islama za koje se veže negacija osnove islama a  nakon uspostave argumenta tekfir kufrom kazne 



Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je  Allah objavio 



Drugi opis: mora vjerovati da je zabranjeno pridržavati se tagutskog  zakona nutrinski i vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i  slijeđenjem 



Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma  istom 



Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je  potrebno suditi mimo Kur'ana i Sunneta 



Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i  tehakumom, nutrinski i vanjštinski 



Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul‐islamu 

 

EBU MUHAMMED

21 

1. Odbrana šejhul islama od manipulacije ljudi bez znanja i osnove islama   Govor  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  kojeg  ćemo  navesti  i  odbraniti,  danas  mnogi ljudi koriste sa ciljem „dokazivanja“ da je onaj koji uzima šejtanski zakon za  sudiju,  tj.  njime  sudi  ili  traži  da  mu  se  njime  sudi  još  uvijek  musliman,  i  da  nije  dozvoljeno negirati mu islam i tevhid prije uspostave argumenta nad njime. Dakle,  oni  tvrde  da  su  taguti  hukma  i  oni  koji  traže  suđenje  njihovim  zakonom  muslimani, i da njihov islam i tevhid nije srušen opisom tagutijjeta i velikog širka u  kojeg su upali.  Ovisno od vrste grupacija o kojima govorimo u poglavlju odricanja od velikog  širka hukma i tehakuma i taguta i mušrika hukma i tehakuma, oni se međusobno  razlikuju u pogledu opisa koje uvjetuju za negaciju islama spomenutim jedinkama  taguta i mušrika. Neki dolaze do toga da samo suđenje šejtanskim zakonima nije  veliki  širk  ili  kufr  u  djelu,  već  za  tekfir  takve  osobe  uslovljavaju  ohalaljivanje  suđenja  šejtanskim  zakonom  i  slično,  što  je  posebno  poznato  kod  Albanija  i  njegovih sljedbenika poput Halebija i drugih prodanih duša, neznalica i saradnika  obaveštajnih službi.   Nusret  u  jednom  predavanju  pod  nazivom  „Propisivanje  Allahovog  zakona“  od otprilike dvadesete minute do dvadeset i četvrte, išareti na nas i obavezuje nas  da protekfirimo šejhul‐islama Ibn Tejmijje, jer po njegovom shvatanju to proizilazi  iz  našeg  menhedža,  jer  se  Ibn  Tejmijje,  navodno  po  našem,  nije  odrekao  od  mušrika  i  taguta  a  to  je  kod  nas  kufr,  i  mi  ga  moramo  tekfiriti.  Objasnićemo  da  nam to nije obaveza osim kod onoga koji ne shvata pitanje tekfira onoga koji ne  tekfiri mušrike i ne zna naš menhedž i Allahov din u tom pitanju. 

1.1 Riječi šejhul-islama Ibn Tejmijje iz „Minhadžussunneh“ U tom citatu je šejhul‐islam rekao: 

‫وﻻ رﻳﺐ أن ﻣﻦ ﱂ ﻳﻌﺘﻘﺪ وﺟﻮب اﳊﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻋﻠﻰ رﺳﻮﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺤﻞ أن ﳛﻜﻢ ﺑﲔ‬ ‫اﻟﻨﺎس ﲟﺎ ﻳﺮاﻩ ﻫﻮ ﻋﺪﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ اﺗﺒﺎع ﳌﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﺎ ﻣﻦ أﻣﺔ إﻻ وﻫﻲ ﺗﺄﻣﺮ ﺑﺎﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻌﺪل‬ ‫وﻗﺪ ﻳﻜﻮن اﻟﻌﺪل ﰲ دﻳﻨﻬﺎ ﻣﺎ رآﻩ أﻛﺎﺑﺮﻫﻢ ﺑﻞ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﳌﻨﺘﺴﺒﲔ إﱃ اﻹﺳﻼم ﳛﻜﻤﻮن ﺑﻌﺎدا ﻢ اﻟﱵ ﱂ‬

  22 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻳﻨﺰﳍﺎ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ ﻛﺴﻮاﻟﻒ اﻟﺒﺎدﻳﺔ وﻛﺄواﻣﺮ اﳌﻄﺎﻋﲔ ﻓﻴﻬﻢ وﻳﺮون أن ﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻨﺒﻐﻲ اﳊﻜﻢ ﺑﻪ‬ ‫دون اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﻜﻔﺮ ﻓﺈن ﻛﺜﲑا ﻣﻦ اﻟﻨﺎس أﺳﻠﻤﻮا وﻟﻜﻦ ﻣﻊ ﻫﺬا ﻻ ﳛﻜﻤﻮن إﻻ ﺑﺎﻟﻌﺎدات‬ ‫اﳉﺎرﻳﺔ ﳍﻢ اﻟﱵ ﻳﺄﻣﺮ ﺎ اﳌﻄﺎﻋﻮن ﻓﻬﺆﻻء إذا ﻋﺮﻓﻮا أﻧﻪ ﻻ ﳚﻮز اﳊﻜﻢ إﻻ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻠﻢ ﻳﻠﺘﺰﻣﻮا ذﻟﻚ ﺑﻞ‬ ...‫ﺟﻬﺎﻻ‬

‫اﺳﺘﺤﻠﻮا أن ﳛﻜﻤﻮا ﲞﻼف ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻢ ﻛﻔﺎر وإﻻ ﻛﺎﻧﻮا‬

„Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno  suditi  onim  što  je  Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da sudi među ljudima onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir,  jer  nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njegovom  dinu može biti ono što smatraju njihovi velikani.   Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio Allah, subhanehu ve te 'ala, poput „sevālifa“4 beduina i poput naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava  (el‐mutā'ūn)5  i  smatraju6  da  je  to  ono  čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta  i  to  je  (pravi)7  kufr.  Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam8  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  „el‐ mutā'ūn“  (oni  kojima  se  pokorava).  Oni  kada  saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati9  (iltizām)  toga,  već  ohalale da sude suprotnim onom što je Allah objavio su kafiri,10 a u suprotnom će  biti džahili...“11    Naši  protivnici,  tumačeći  ovaj  citat  šejhul‐islama,  kažu  da  se  iz  njegovog  govora razumije da su spomenute osobe „koje ne sude osim aktuelnim običajima  koje  naređuju  taguti  pokornosti“  muslimani  uprkos  svim  opisima  kojim  ih  je  šejhul‐islam opisao. Ti opisi su kao što slijedi:   „...sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  poput  „sevālifa“12 beduina i poput naređenja onih kojim se među njima pokorava (el‐ mutā'in) i smatraju13 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i Sunneta...“                                                                4

 Plemenski zakoni.   Na ar. ‫المطاعين‬ od riječi pokornost. Namjerno sam je ostavio u ovom obliku da ne bih izgubio riječ „pokornost“  jer se ovo tiče mes'ele velikog širka pokornosti kojeg u sebi sadrži propisivanje zakona mimo ili uz Allaha. Da sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.  U  ovom  se  ogleda  važnost  poznavanja  arapskog  jezika  i  vjerske terminologije.  6  Drže, vide...  7  Stavio sam „pravi“ jer je šejh riječ „kufr“ spomenuo sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban vid  kufra.  8  Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.   9  Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.   10  Na ar. kuffar.  11  Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah)  12  Plemenski zakoni.  5

 

EBU MUHAMMED

23 

  Ovdje  šejhul‐islam  nije  spomenuo  samo  opis  suđenja  (hukma)  šejtanskim  zakonom koji se tiče djela, već je dodao da pored toga smatraju da je to ono čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta,  i  to  ulazi  u  'aqidu,  tj.  uvjerenje.  O  ovome  je  rekao da je to „taj“ kufr. Dalje...   „...ne sude osim aktuelnim običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“...14“     Obrati pažnju kako se ovdje izrazio jer je rekao „...ne sudi osim...“ što znači  da nikako ne sude Allahovim zakonom i da pri sebi nemaju osnovu pridržavanja  Allahovog šerijata (aslul‐iltizām ili el‐iltizāmul‐mudžmel). Uprkos ovom opisu neki  ljudi  poput  Nusreta  i  Bilibanija  i  mnogih  prije  njih,  kažu  da  su  ovakve  osobe  muslimani i poturaju šejhul‐islamu da ih on smatra muslimanima, a dokaz za tu laž  i potvoru na islam i na učenjake islama su im riječi šejhul‐islama:   „Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam15  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima koje naređuju „el‐muta'ūn“ (oni kojima se pokorava)... Kada saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio,  pa  se  ne  počnu  pridržavati16  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah  objavio, su kafiri,17 a u suprotnom će biti džahili...“  „Dokazuju“18 islam spomenutih taguta suda sa riječima šejhu‐islama „su ušli u  islam (eslemu)“ i kažu da „činjenica da ih nije protekfirio“, s obzirom da je rekao  „...a  u  suprotnom  će  biti  džahili...“  isto  tako  ukazuje  na  to  da  ih  on  smatra  muslimanima neznalicama a ne kafirima.    Ovo nije ništa drugo do dokazivanje islama taguta hukma putem uzimanja u  obzir  oprečnog  značenja19  pojma  „nevjernici“,  kao  da  iz  govora  šejhul‐islama  i  učenjaka  tevhida  proizilazi  da  svaki  onaj  od  čijeg  se  tekfira  sustežu,  a  upao  je  u  jasan veliki širk, bude musliman!      Ovo pitanje je nama poznato a mi ćemo ga u ovoj knjizi, inšaAllah, ponovo  dokazati.  Dokazat  ćemo  da  se  ovdje  i  u  mnogim  drugim  citatima  u  kojima  se  negira tekfir određenih mušrika radi o tekfiru nakon uspostave argumenta iz čije                                                                                                                                                          13

 Drže, vide...   Oni kojima se pokorava ili taguti pokornosti.  15  Na ar. glagol eslemu u trećem licu  množine.   16  Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo kao „pridržavanje“ i ona će se u ovoj knjizi često ponavljati.   17  Na ar. kuffar.  18  Govor šejhul‐islama nije šerijatski dokaz. Ko kaže da su riječi bilo kojeg učenjaka islama same po sebi vjerski  dokaz,  je  kafir  u  Uzvišenog  Allaha.  A  šejtan  najčešće  vara  ljude  time  što  im  zaledi  mozak  i  srce  i  uvede  ih  u  slijeđenje onoga što oni razumiju iz riječi učenjaka, a što je često pogrešno shvaćeno.   19  Na ar. mefhumul‐mukhalefeh, tj. ako nisu kafiri onda su muslimani! Iako to ne proizilazi neminovno iz negacije  tekfira.   14

  24 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negacije  ne  proizilazi  postojanje  islama  prije  uspostave  argumenta.  Kao  što  ću  objasniti značenje riječi šejhul‐islama „su ušli u islam“.    Ovi  ljudi  daju  prednost  oprečnom  značenju  riječi  „kafir“  nad  „mentuq“  izrekama, tj. onim jasnim i direktnim izrekama šejhul‐islama u kojima objašnjava  da tagut hukma i oni koji traže rješenje sporova putem uzimanja šejtanskog suda i  taguta  za  sudiju  nisu  muslimani,  poturajući  time  šejhul‐islamu  proturječnost  od  koje se stidi običan razuman musliman a kamoli učenjak.     Svaki  ozbiljan  učenik  zna  da  se  mefhumu,  tj.  oprečnom  značenju  ne  daje  prednost nad mentuqom, tj. značenju na koje riječi direktno ukazuju, makar se taj  mentuq  nalazio  na  nekom  drugom  mjestu,  a  kamoli  da  daju  prednost  govoru  učenjaka, iako on ne ukazuje na ono što oni žele, nad govorom Uzvišenog Allaha,  u  kojem  je  jasno  objašnjeno  da  su  oni  koji  sude  šejtanskim  zakonom  kafiri,  jer  njihov  postupak  kategorički  ukazuje  na  to  da  su  ili  sebe  ili  nekog  taguta  učinili  sudijom  mimo  ili  uz  Allaha,  kao  i  oni  koji  traže  da  im  se  njime  sudi  i  rješavaju  sporovi. Pa bujrum!    Nakon  toga  ljudi  poput  Nusreta  i  Bilibanija  dolaze  do  rezultata  da  nisu  svi  sudije tagutskim zakonima taguti niti je svaki onaj koji od njih traži da time sude  mušrik, a kamoli da onaj koji se njih nije odrekao bude nemusliman! Oni su kod  njih  ili  opravdani  neznanjem  prije  uspostave  argumenta,  uz  postojanje  islama,  a  neki, kao što sam spomenuo, idu tako daleko da ne tekfire osim onoga ko jezikom  ohalali  suđenje  šejtanskim  zakonom  poput  Albanija  i  njegovih  sljedbenika  širom  svijeta. Na tome je umro Bin Baz.      Nusret, Allah mu popravio stanje, na predavanju „Propisivanje zakona“, kroz  šalu i išareteći na nas, spominje riječi šejhul‐islama „su ušli u islam“, i kaže da bi  zbog  toga  mnogi  morali  da  protekfire  šejhul‐islama!20  Ali  odustaje  da  dalje  „dokazuje“ naše greške čiji „kratak“ spomen su učinili uzrokom male šale s ciljem  da se opuste učenici na njihovoj medresi!     Ovo su bez sumnje riječi onih koji ne znaju značenje osnove islama i koji ne  znaju  značenje  tevhida  u  vjeri  Uzvišenog  Allaha,  i  nisu  shvatili  o  čemu  govori  šejhul‐islam, mimo činjenice da ne poznaju menhedž šejhul‐islama, rahimehullah,  u ovoj mes'eli niti značenje pojmova koje je upotrijebio u ovom kontekstu kao i u  mnogim drugim, poput pojma „kafir“ i „ohalale“ i slično.     Zato  se  Nusret,  otprilike  na  minutaži  23:30,  osvrće  na  riječi  Ibn  Tejmijje  „...dozvole  ...ustraju“  i  slušaocima  postavlja  pitanje  o  značenju  ovih  dodataka  a                                                               20

 Otprilike kod 23. minute predavanja. 

 

EBU MUHAMMED

25 

nakon  toga  ih  tumači  riječima  šejha  Muhammeda  sina  Ibrahima,  rahimehullah,  bivšeg  saudijskog  muftije,  u  kojima  govori  o  malom  kufru.  Mo'š  mislit'?!  To  je  jedan  od  dokaza  da  Nusret  ne  zna  razliku  između  obožavanja  šejtana  djelom  u  mes'eli  suđenja  tagutskim  zakonom  i  mes'ele  malog  kufra  u  kojoj  musliman  ostavlja  jedan  dio  vjerske  obaveze,  putem  jednog  od  dva  načina  koje  ću  ti  objasniti u ovoj knjizi, ne čineći time drugog mimo Allaha sudijom.    Upravo iz ovog razloga Nusret, koji je po meni pametniji od Bilibanija, a Allah  najbolje  zna  koji  od  njih  dvojice  je  pametniji,  te  zbog  svog  uvjerenja  da  je  širk  hukma  i  širk  tehakuma  identičan  širku  pokornosti  (širku‐ta'ah),  ne  tekfiri  osobe  koje  su  dozvolile  obožavanje  šejtana  putem  tehakuma  tagutu,  tj.  traženjem  od  taguta da riješi spor suđenjem laičkim ili drugim tagutskim zakonima.     Tako  ćeš  često  čuti  da  Bilibani  svoje  netekfirenje  taguta  pokreta  Hamas  obrazložava time što, prema njegovoj tvrdnji, oni ne propisuju zakone što je i kod  njega veliki širk, već sude laičkim zakonima „a to nije veliki širk već veliki kufr“, i  druge gluposti od kojih se vjernicima okreće želudac i zbog kojih su stotine molitvi  uputili  Uzvišenom  iz  mržnje  prema  neredu  i  njegovim  sijačima  na  zemlji.  Allah  nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik! 

1.2 Opisi u govoru šejhul-islama za koje se veže negacija osnove islama a nakon uspostave argumenta tekfir kufrom kazne   Prije  nego  što  otpočnem  sa  objašnjenjem  želim  da  se  podsjetimo  na  sve  menate tekfira, tj. opise za koje se u govoru šejhul‐islama, s obzirom da se radi o  rušenju  aslu  dinil‐islama,  vjerski  veže  negacija  islama  a  nakon  uspostave  argumenta tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu.   

1.3 Prvi opis: nepostojanje uvjerenja da je obavezno suditi samo onim što je Allah objavio   Rekao  je  šejhul‐islam:  „Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno suditi onim što je Allah objavio Njegovom Poslaniku kafir...“     Složili  su  se  muslimani  da  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obaveza  suditi  „samo“  Allahovim zakonom nije musliman. Ibn Tejmijje je spomenuo da je takav kafir. A iz 

  26 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

laži Nusreta i Bilibanija da „tehakum nije od aslud‐dina“ neminovno proizilazi da je  moguće  da  čovjek  bude  musliman  iako  ne  vjeruje  da  je  obaveza  suditi  samo  šerijatom! Kad' bi samo znali!     Ako  kažu  da  vjerovanje  u  obaveznost  toga  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  bez  toga  ne  može  biti  musliman  pitamo  ih  je  li  to  Allah  kada  je  u  pitanju  tevhid  napravio  razliku  između  srca  i  vanjskih  riječi  i  djela?  Pa  da  se  mukeffirati  svedu  samo  na  sumnje,  uvjerenja  i  djela  srca?!  Neka  se  odluče!  Negirati  jedno  znači  negirati  drugo,  a  potvrditi  jedno  znači  potvrditi  drugo,  bez  razlike,  osim  kod  ekstremnih murdžija čiji mezheb ćemo objasniti u toku knjige, a Albani je u pitanju  kufra i tekfira gori od svih džehmija koji su se ikad pojavili u historiji muslimana.     Ovdje bih volio navesti riječi 'Abdullaha El‐Qarnija, autora knjige „Davabitut‐ tekfir“ koju Nusret posjeduje još od dana kada je bio u Beču pa očekujem da je on  prihvata,  iako  je  vrlo  moguće  da  mu  je  ova  knjiga  napravila  dosta  problema  u  životu.  A  Allah  najbolje  zna!  Ja  ću  iz  iste  kasnije  spomenuti  nekoliko  citata  koji  ukazuju  da  suđenje  samo  šerijatom  i  pred  njim  kao  i  ostavljanje  širka  suđenja  šejtanskim  zakonima  i  traženja  da  se  suđenjem  njima  rješavaju  sporovi  itekako  ulazi u aslud‐din.    To je 'aqida ehlus‐sunneta i džema'ata bez razilaženja među njima. To se kod  njih naravno tiče i srca i vanjštine jer oni vjeruju da su riječi i djela srca i vanjštine  ruknovi  koji  sačinjavaju  suštinu  imana  i  da  se  iman  povjećava  i  smanjuje,  te  da  čovjek može  postati nevjernikom  zbog  riječi koju izgovori ili djela koje uradi kao  što postaje nevjernikom zbog sumnji srca, nevjerničkih uvjerenja i djela. U svom  životu nisam čuo nijednu osobu, koja se pripisuje ehlus‐sunnetu, a da je rekla ono  što zagovoraju ovi lašci na Allaha i Njegov din.     U tom kontekstu se u knjizi El‐Qarnija spominje iltizām, tj. pridržavanje samo  šerijata Uzvišenog Allaha, nutrinom i vanjštinom (bātinen ve zāhiren), s time što je  na  početku  islama  dovoljno  da  to  bude  na  uopšten  način  dok  osoba  ne  sazna  islamske detaljne propise. Tahkim (uzimanje za sudiju) šejtanskog zakona i taguta  nutrinski  ili  vanjštinski  ruši  islam  u  svakom  mjestu  i  svakom  vremenu  jer  stoji  nasuprot  pridržavanja,  tj.  iltizāma  samo  zakona  Uzvišenog  Allaha  nutrinski  ili  vanjštinski. U rečenici Ibn Tejmijje se spominje „menāt“ uvjerenja.  Kaže El‐Qarni pod naslovom „Propis određene osobe“:  „Stanje  onoga  koji  se  pridržava  (iltezeme)  nečeg  drugog  mimo  šerijata  svejedno  bio propisivač (mušerri'i) ili sudija (hakim) ne izlazi iz troje.  Prvo: da ne zna da je pridržavanje šerijata i tehakum pred njim obavezno...“  

 

EBU MUHAMMED

27 

Zatim je spomenuo dvije vrste koje ću možda negdje kasnije spomenuti pa kaže:  „Pa  ko  ne  zna  da  mu  je  obaveza  da  slijedi  Poslanika,  .,  i  da  se  pridržava  njegovog šerijata uopšteno takav je kafir aslij.21 Jer je uvjet ostvarenja šehadeta  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik  da  zna  njegovo  značenje  koje  se  ogleda  u  vjerovanju  (tasdiq)  u  Poslanika,  .,  i  pridržavanju  (iltizām)  šerijata,  uopštenim  vjerovanjem  i  pridržavanjem  koji  za  sobom  povlače  detaljno  vjerovanje  i  pridržavanje. U ovoj stvari se niko ne pravda neznanjem, te'vilom ili prisilom.22  Otuda, kod pojedinca se neće ostvariti suštinski islam osim time, i na ahiretu neće  uspjeti ako ga ne ostvari...“  Zatim kaže:  „Što se tiče onoga koji nije neznalica u pogledu obaveznosti pridržavanja šerijata  za ostvarenje aslud‐dina, kao što se to očekuje od svakog koji priznaje (potvrđuje)  islam,  i  koji  odbije23  šerijat  namjernim  pridržavanjem24  nečeg  mimo  njega  on  je  kafir, i tu se ne gleda je li ohalalio ili ne, je li zanijekao ili ne.“25    U  ovom  citatu  kao  i  u  mnogim  drugim  ćete,  Bilibani  i  Nusrete,  inšaAllah,  vidjeti,  da  pridržavanje  samo  šerijata  nutrinom  i  vanjštinom,  tj.  hukm  njime  i  tehakum  pred  njim  i  ostavljanje  širka  u  tome  itekako  ulazi  u  aslud‐din  kod  svih  učenjaka ehlus‐sunneta. Riječi Qarnija u tom značenju su bile jasne.    Ovdje  se  sjetih  onog  pokvarenog  licemjernog  „hodže“  iz  Beča,  koji  je  bio  glavni  inicijator  hajke  protiv  islama  i  muslimana,  koji  uprkos  tome  što  ima  samo  završenu Prištinsku Medresu i ne zna arapski jezik i „odiše složenim neznanjem“ i  neizmjerivom  količinom  bezobrazluka  u  internetskim  sobama  na  Pal  Talk‐u  i  sličnim  prilikama  sebe  lažno  naziva  „profesorom“,  koji  je  želeći  da  dokaže  kako  tehakum ne ulazi u aslud‐din navodio primjer samog sebe, spomenuvši kako je on  u svojoj mladosti valjda znao da mu je Allah Bog ali nije znao da mu je dužnost da                                                               21

 Kafir u osnovi koji nikad nije ušao u islam.     Spomenuo  je  prisilu  zato  što  govori  o  „znanju  srca“  a  čovjek  ne  može  biti  prisiljen  da  nešto  „ne  zna“  ili  na  srčano  nevjerstvo  sumnjama,  nevjerničkim  uvjerenjima  ili  djelima  srca.  U  prisili  je  dozvoljeno  izgovoriti  samo  vanjske riječi kufra a kod nekih učenjaka islama i vanjsko djelo kufra.   23  Svako ko uzme šejtanski zakon za sudiju je tim djelom postao kafir, a to djelo neminovno ukazuje na to da on  odbija šerijat. To može biti na dva načina:   Prvi:  Da  neko  zamjeni  šerijatski  zakon  tagutskim  i  učini  ga  stalnim  zakonom  koji  se  slijedi  i  to  je  ono  što  rade  današnji taguti.   Drugi: Da neko makar u jednom slučaju namjerno presudi suprotnim zakonom na način koji kategorički ukazuje  da je sebe ili drugog učinio sudijom mimo ili uz Allaha kao kada bi sudija rekao: „Sudim ti francuskim zakonom“ ili  kada bi neka osoba od taguta tražila da joj presudi suđenjem francuskim zakonom iako ga nije učinila dinom koji  se treba stalno slijediti. Opis „odbijanja“ se u govoru učenjaka, kao i u riječima El‐Qarnija na ovom mjestu, koristi  u kontekstu govora o stanju u kojem je nad nekim uspostavljen argument, što ne znači da onaj koji nije ostvario  osnovu pridržavanja samo šerijata kod El‐Qarnija prije uspostave argumenta nije kafir.  24  Pridržavanje, tj. iltizām može biti nutrinsko ili vanjštinsko.  25  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 171  22

  28 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  pridržava  samo  šerijata  suđenjem  (hukma)  i  traženjem  suđenja  (tahkima  i  tehakuma), i s obzirom da da on to nije osjećao u „svojoj čistoj duši i fitri“ osjećaj  te njegove „čiste fitre“ je dokaz da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“.    Tako mi je prenijeto od strane braće iz Tutina. Allahulmuste’an! Ali dove se  dižu  prema  Allahu,  i  Allah  ne  zanemaruje  zločince  već  im  ostavlja  roka  do  određenog momenta. Teško li se onome koji nered po zemlji čini, mijenja Allahov  din i odvraća od Allahovog puta!    U nekoliko članaka, čiji je autor Bilibani i to devedeset devet posto, a koje su  distrubuirali  sljedbenici  ove  zabludjele  skupine,  „neko“  „objašnjava“  značenje  aslud‐dina i dokazuje da tehakum i negacija islama nemuslimanima nisu od aslud‐ dina i nakon što je „taj neko“ naveo nekoliko citata učenjaka u kojima konstatuju  da je tevhidul‐uluhijjeh aslud‐din, trijumfalno, poput najvećeg magarca i bez imalo  stida  uz  maksimum  smjelosti,  zaključuje,  da  s  obzirom  da  su  učenjaci  spomenuli  samo  tevhidul‐uluhijjeh,26  tehakum  i  negacija  islama  nemuslimanima  ne  ulazi  u  aslud‐din,  pa  se  u  članku  pod  nazivom  „Dokazi  za  one  koji  (ne)  klimaju  glavom“  između ostalog kaže:  „Ovi ljudi su u aslud‐din stavili stvari koje pripadaju usulud‐dinu27 na osnovu jasnih  dokaza bez ikakve sumnje kao što je po njihovim tvrdnjama odricanje od mušrika  i  tehakum  aslud‐din  što  nikako  ne  može  biti  prihvatljivo  a  za  šta  postoje  nebrojeni  dokazi.28  Spomenut  ćemo  definicije  Aslu‐dina  od  nekih  velikana  ovog  ummeta kako bi nam ove stvari bile što jasnije...“    Nakon što je glupak spomenuo neke citate učenjaka o aslud‐dinu u kojima se  spominje tevhidul‐uluhijje i slično kaže:  „Za one koji danas tvrde da odricanje od mušrika i tehakum spadaju u aslud‐din  tumačeći “Kako odvojiti i izbaciti iz šehadeta negaciju prije potvrde“, skrećemo im  pažnju  da  se  osvrnu  na  ovu  ulemu  i  da  pogledaju  kako  je  šejh  Su'ud  razumio  značenje  šehadeta  a  takođe  i  svi  ostali.  Ovakvih  definicija  ima  na  hiljade  od  poznate  uleme  i  priznate  uleme  ehlu  sunneta  i  kako  od  potonjih  tako  i  ostalih  generacija.  Pogledajte  braćo  kako  su  ovi  uvaženi  alimi  shvatili  šta  je  aslud‐din  i  na  osnovu  toga ga izdefinisali! Kako to da bar na jednom mjestu ne spomenuše tehakum ili                                                               26

 Ahmak ne razumije da tevhidul‐hakimijje ulazi u sve vrste tevhida!   Temeljima vjere, a ne temelju vjere bez kojeg nema islama.  28   Pogledaj kako ahmak „laže“ da postoje nebrojeni jasni dokazi o tome da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ i da  uvjerenje da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani muvehhidi takođe ne ulazi u aslud‐din! Allahulmuste’an!  27

 

EBU MUHAMMED

29 

odricanje  od  mušrika  da  spadaju  u  aslud‐din  kad  se  radi  o  tako  važnim  meselama bez kojih nema imana.   Kako  to  da  to  decidno  ne  razjasniše  već  ostaviše  mene  i  tebe  da  sami  procjenjujemo  i  izvlačimo  zaključke  iz  njihovih  govora  kao  što  će  neki  reći  „Pogledaj!  Ovo  ovdje  je  šejh  mislio  ovako  ondje  onako“  kako  bi  pravdali  svoje  postupke i šubhe nekim svojim izmišljotinama pripisujući to ovoj uvaženoj ulemi.  Kako je moguće da tako opširno razjasniše mnogo manje važne stvari, a o aslud‐ dinu  u  koji  kako  ove  zabludjele  skupine  tvrde  spada  tehakum  i  odricanje  od  mušrika, ne rekoše ni riječi.  Zato  tražimo  od  njih  da  donesu  dokaz  od  uleme  gdje  jasno  i  precizno  definišu  aslud‐din  da  pored  vjerovanja  u  Allaha  kloneći  se  širka  spada  odricanje  od  mušrika i tehakum.“    Vidi kako ovaj magarac ne razumije da se tevhidul‐hakimijje veže za svaku od  vrsta  tevhida,  i  da  kada  učenjaci  spomenu  tevhidul‐uluhijje29  time  obuhvataju  i  tevhidur‐rububijje30  i  tevhidul‐esma'  ves‐sifat31  koji  su  temelj  tevhidul‐uluhijje,  a  time i tehakum! Uvjerenje da nemuslimani nisu muslimani je ono što neodvojivo  neminovno  proizilazi  iz  shvatanja  značenja  islama,  tj.  „lāzim“  čiji  nestanak  kategorički ukazuje na nestanak osnove islama, a kod nekih je kao što ćeš vidjeti  rukn islama. Pa se magarac ne stidi stvorenja niti Gospodara stvorenja!  Kaže:  „Jedina  je  razlika  ali  ogromna  u  tome  što  ovi  učenjaci  zastupaju  mišljenje  na  osnovu jasnih dokaza da u fitri čovjeka nisu urođene ove stvari.“    Na samom početku magarac pravi razliku između aslud‐dina, tj. osnove dina  bez koje ne postoji islam i usulud‐dina, tj. temelja vjere koje je Uzvišeni izvadio iz  osnove, iako suprotstavljanje njima nakon uspostave argumenta izvodi iz vjere, pa  kaže:  „Razlika  između  aslud‐dina  i  usulid‐dina  je  u  tome  što  je  aslud‐din  došao  u  fitri  čovjeka,  tj.  da  svaki  insan  ima  urođeno  to  kod  sebe  pa  stoga  ne  može  niko  biti  opravdan i od onih koji nisu imali kod sebe poslanika ili poslanicu a dokaz tome su  Kuranski ajeti sure El‐A'araf 172‐174... 

                                                             29

 Jednoća Allaha u zasluzi da samo On bude obožavan, odnosno u božanstvu.    Jednoća Allaha u Svojim djelima, odnosno u gospodarstvu.  31  Jednoća Allaha u Imenima i Svojstvima.  30

  30 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ovaj kur'anski ajet se naziva Misak (obaveza) koju su ljudi dali svome Gospodaru  da će samo Njega obožavati ne čineći mu širk, tj. ne smatrajući Mu ništa ravnim i  ovo je aslu‐din.  Što se tiče usulud‐dina (od osnova vjere) to je sve ono što je došlo sa poslanicom  poput odricanja od mušrika, mesele imana, mesele kufra itd...“    Ovaj  prokleti  odlomak,  koji  u  sebi  sadrži  veliki  broj  'aqidetskih  grešaka,  najbolje otkriva neznanje magarca koji stoji iza njega, i jasno ukazuje na to da on,  nakon što je utemeljio kriterij za pravljenje razlike između aslud‐dina i usulu‐dina,  vjeruje  da  se  u  prirodi  čovjeka  (fitri)  na  kojoj  ga  je  Allah  stvorio  ne  nalazi  vjerovanje da je samo Allah Gospodar, Vladar i Upravitelj Koji jedini ima pravo da  naređuje  i  zabranjuje  i  da  se  zbog  toga  u  tome  ne  smije  pokoriti  nikom  mimo  Njega  iz  čega  neminovno  proizilazi  odricanje  od  taguta  propisivanja  zakona  za  stvorenja  mimo  Allaha,  taguta  koji  sude  tim  zakonima  i  tako  dalje,  kao  što  iz  spomena  riječi  „stvorenje“  neminovno  proizilazi  „Stvoritelj“,  iako  nije  izričito  spomenut, zbog toga što ne postoji nijedno stvorenje bez Stvoritelja.     Magarac tvrdi da se ono što ulazi u usulud‐din ne nalazi u „prirodi čovjeka“ i  da ga on ne može dokučiti svojom prirodom, a to je najveća laž, jer čovjek svojom  prirodom dokučuje ružnoću nepravde, laganja, bluda, varanja i slično, usljed čega  može  dokučiti  propis  njihove  zabranjenosti.  Musliman  koji  se  nalazi  u  vremenu  fetre32  može,  poput  kadije  muslimana  koji,  zbog  nepostojanja  jasnog  dokaza  u  određenoj  mes'eli,  radi  idžtihad,  sebi  i  ostalim  muslimanima  zabraniti  te  stvari  podređujući  njihovu  zabranu  onome  što  je  spoznao  od  Allahovih  osobina  i  Njegovih  djela  koja  vidi,  a  ne  zabranjujući  ih  neovisno  od  Allahovog  vjersko‐ zakonskog  htijenja,  tj.  ne  sprovodeći  svoje  vjersko  zakonsko  htijenje  mimo  Njegovog.    Kao  što  može  dokučiti  ispravnost  i  ljepotu  iskrenosti,  pravde,  čednosti,  pomaganja  siromaha  i  potlačenih  i  slično  i  to  učiniti  propisanim  na  isti  način,  poput kadije koji propis pitanja koja ne poznaje podređuje detaljnim propisima i  opštim pravilima šerijata koja  poznaje, a spoznaja Allahovih osobina i djela je za  ovog  muslimana  u  vremenu  fetre,  tj.  mrklog  neznanja,  poput  poznavanja  nekih  detaljnih  propisa  i  „opštih  pravila  šerijata“  od  strane  kadije  koji  radi  idžtihad  u  nekoj  mes'eli  i  tako  dalje.  Jer  ljudski  rod  ne  može  da  opstane  bez  jednog  vida  naredbe  i  zabrane,  ali  musliman  ne  smije  ući  pod  naredbu  i  zabranu  šejtana  i  njegovih poslanika među tagutima. Allahulmuste’an!                                                                32

 Vrijeme mrklog neznanja i nepostojanja ostataka vjerovjesničkog znanja. 

 

EBU MUHAMMED

31 

  Ovu  novotariju  je  najverovatnije  pokupio  od  nekih,  među  našom  braćom,  koji  su  pogrešno  shvatili  moj  govori  i  ono  što  su  pročitali  u  knjigama,  pa  je  brže  bolje požurio da im objasni kako tehakum i odricanje od mušrika ne ulazi u aslud‐ din jer ga valjda neko među njima tamo „nije osjetio u svojoj fitri“. Čuj „hodža i  fitra“! Ovo ako bi rekli da Bilibani nikad nije prisluškivao predavanja!     Govori da „ne činjenje širka“ ulazi u aslud‐din a nakon toga vadi tehakum iz  aslud‐dina,  iz  čega  kategorički  razumiješ  da  magarac  ne  vjeruje  da  je  tehakum  tagutu širk i da tehakum samo Gospodaru i Vladaru nebesa i zemlje, iman i 'ibadet  kojeg  zaslužuje  samo  Istinski  Bog,  ne  ulazi  u  aslud‐din!!!  Šta  je  sa  namjernim  propisivanjem zakona mimo Allaha? Je li „ne činjenje toga“ od aslud‐dina ili ne?!  Kada govori o velikom širku spominje riječ „smatraju“ rekavši:   „Ovaj kur'anski ajet se naziva Misak (obaveza) koju su ljudi dali svome Gospodaru  da će samo Njega obožavati ne čineći mu širk, tj. ne smatrajući Mu ništa ravnim i  ovo je aslu‐din.“    Ograničavajući  time  širk  samo  na  srce  jer  „smatranje“  biva  u  srcu,  a  to  je  'aqida džehmija a ne ehlus‐sunneta i tako dalje. Štaviše, za „činjenje širka“ glupak  kaže  „smatranje  ravnim“.  Isto  tako  prokletnik  generalizira  pa  kaže  da  „mes'ela  imana i mes'ela kufra“ ne ulaze u aslud‐din! To na ovakav način nije rekao niko od  učenjaka niti učenika muslimana, jer od prvih mes'ela koje se uče o kufru i imanu  je da se osnova kufra i imana ne mogu sastaviti i da jedno negira drugo te da kafir  nije mu'min i da mu'min nije kafir. Pa da li ovo uvjerenje ulazi u aslud‐din ili ne?!    Isti  ovaj  članak  je  oštampan  u  vidu  letka  od  šest  stranica  kojeg  su  djelili  poznati  munafici  iz  Salzburga.  U  njima  se  nalazi,  tako  mi  Allaha,  toliko  laži  na  Allaha i Njegov din i prostakluka da čovjek ne može da povjeruje da se neko, koji  je  na  toj  razini  shvatanja,  može  usuditi  da  priča  o  Uzvišenom  Stvoritelju.  Dakle,  govor  je  pun  greški  od  početka  do  kraja,  a  moj  cilj  nije  da  ovdje  raskrinkavam  pojedinosti ove smjelosti na islam. Neka je Allahovo prokletstvo nad onim koji ga  je napisao i širio!    Razlika između aslud‐dina i usulud‐dina je u tome što je Allah određeni opis  učinio aslud‐dinom a neke stvari iz njega izvadio iako sačinjavaju temelje vjere. To  je  Allahovo  htijenje  i  presuda,  pa  se  granica  aslud‐dina  ne  uzima  iz  fitre  već  iz  vjerskih  tekstova,  iako  čovjek  biva  stvoren  na  aslud‐dinu  i  može  dokučiti  mnoge  stvari  koje  ulaze  u  usulud‐din,  Allahulmuste'an,  ali  ih  to  ne  uvodi  u  osnovu  dini  islama. Ovakvog i sličnog govora od ovih šejtana je puno, a kada budeš vidio kako  magarac dokazuje da uvjerenje da nemusliman nije musliman ne ulazi u aslud‐din,  shvatićeš kolika je njihova veza sa Allahom, Njegovim dinom i zdravim razumom.  

  32 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vratimo  se,  nakon  osvrta  na  „preddžehennemsku  atmosferu  i  jad“,  govoru  Qarnija! Dakle, onaj koji ne zna i ne vjeruje u obaveznost iltizāma, tj. pridržavanja  samo Allahovog zakona, taj nikad u životu nije ušao u islam i kafir je u osnovi. Prvi  kojeg  ovo  obuhvata  je  onaj  „hodža“  koji  kaže  da  on  to  nije  znao  i  s  obzirom  da  mangup to nije našao u „svojoj fitri“ to onda nije od aslud‐dina. Da Allah sačuva!   

1.4 Drugi opis: nepostojanje uvjerenja u zabranjenost pridržavanja tagutskog zakona nutrinski i vanjštinski, hukmom, tehakumom, pokornošću i slijeđenjem   Isto tako kao što mora da vjeruje da mu je obaveza da se pridržava (iltizām)  samo šerijata, u hukmu, tehakumu, pokornosti i slijeđenju, nutrinom i vanjštinom,  mora  znati  i  vjerovati  da  je  pridržavanje  tagutskog  zakona  kojim  sude  ljudi  koji  nemaju  nikakve  veze  sa  islamom,  neovisno  od  Allahovog  vjersko‐zakonskog  htijenja, učinivši sebe gospodarima i bogovima mimo Allaha, u hukmu (suđenju),  tehakumu  (traženju  riješavanja  spora  suđenjem),  slijeđenju  i  pokornosti,  zabranjeno  i  da  je  to  drugi  din  mimo  dini  islama  zbog  toga  što  se  stvorenje  poistovjetilo  sa  Stvoriteljem  u  Njegovom  najspecifičnijem  pravu.  Ovdje  se  pametni među vama mora sa mnom složiti, a ako to ne zna i u to ne vjeruje on je  kafir  asli.  I  ovaj  „drugi  opis“  se  neminovno  razumije  iz  prvog,  jer  među  njima  postoji neminovna vjerska uzročna povezanost.    Ako sruši osnovu pridržavanja samo šerijata, nutrinski ili vanjštinski, znajući  samo da ga je Allah vjerski  obavezao da se pridržava samo Njegovog šerijata, tj.  ne  znajući  poseban  dokaz  o  zabranjenosti  pridržavanja  šejtanskog  zakona,  njegovo  znanje  o  obaveznosti  pridržavanja  samo  šerijata  je  dovoljno  da  se  nad  njim uspostavi argument u pitanju zabranjenosti pridržavanja šejtanskog zakona, i  da  se  zbog  toga  protekfiri  kufrom  kazne.  A  spoznaja  fitretske  obaveznosti  pokornosti  samo  Stvoritelju  u  vjersko‐zakonskom  htijenju  za  sobom  neminovno  povlači  spoznaju  fitretske  zabranjenosti  pokornosti  stvorenju  u  neovisnosti  od  Allahovog  vjersko‐zakonskog  htijenja.  Međutim,  ahiretska  kazna  i  propisi  slični  njoj, ne bivaju osim nakon uspostave poslaničkog argumenta o jednom od dvoga;  tj.  o  vjerskoj  obavezi  pridržavanja  samo  šerijata  ili  vjerskoj  zabrani  pridržavanja  tagutskog zakona.     Kako to? Zato što se pojmom 'ibadet u Kur'anu želi tevhid, tj. 'ibadet samo  Allahu, pa se shodno tome i hukmom, tehakumom, slijeđenjem i pokornošću želi  tevhid  Allaha  u  njima,  odnosno  suđenje  samo  Allahovim  zakonom,  traženje 

 

EBU MUHAMMED

33 

riješenja  sporova  suđenjem  samo  Allahovim  zakonom,  pokornost  i  slijeđenje  samo Allahovog zakona, itd. Ko bude samo znao da je Allah naredio da se 'ibadeti  samo Njemu, ne znajući poseban dokaz o tome da je Allah zabranio širk, njegovo  znanje o tome je dovoljno za uspostavu argumenta nad njime, i u pogledu ovoga  ću spomenuti fetvu šejha Ebu Batina, rahimehullah, u kojoj ponižava pamet osobe  koja,  pored  tekstova  u  kojima  je  Allah  naredio  da  se  'ibadeti  samo  Njemu,  uslovljava dolazak posebnog teksta o zabrani širka.    Tu imamo nekoliko mes'ela iz pravne metodologije (usulul‐fikh) koje će nam  biti  potrebne  posebno  u  pitanju  uvjerenja  da  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  nije  muvehhid  u  'ibadetu  Allahu.  Poput  mes'ele  da  li  je  naredba  nečega zabrana njemu suprotnog i obratno?33 Da li je naredba nečega naredba i  za  ono  bez  čega  se  naređeno  ne  može  ostvariti  i  obratno?  Da  li  je  naredba  za  nešto naredba za ono što iz njega neminovno proizilazi i od njega nije odvojivo, tj.  za njegov lazim i obratno?    Npr., da li je Allah naredbom 'ibadeta samo Njemu lično zabranio veliki širk?  Ili se zabrana velikog širka ne razumije tekstualnim putem iz teksta naredbe lično  već  putem  posredstva  razuma?  Da  li  je  zabranom  širka  Njemu  lično  tekstualno  naredio činjenje 'ibadeta samo Njemu ili se to razumije posredstvom razuma? Da  li  je  naredba  'ibadeta  samo  Njemu  naredba  za  sve  ono  što  iz  nje  proizilazi  neminovnom uzročnom povezanošću? Da li je zabrana širka Njemu zabrana onoga  što  iz  nje  proizilazi  neminovnom  uzročnom  povezanošću?  Učenjaci  usul‐fikha  su  se razišli u pogledu detalja ovih mes'ela ali su se svi složili da onaj koji nije izvršio  ono što iz naredbe ili zabrane neminovno proizilazi nije ispunio naredbu odnosno  zabranu, kao što ćemo vidjeti u govoru Ibn Tejmijje.     Što se tiče mes'ele „Da li je naredba nečega lično zabrana suprotnog?“ i „Da  li  je  zabrana  nečega  lično  naredba  suprotnog?“,  istina  u  njoj,  pored  mnoštva  mišljenja  i  diskusija  učenjaka  usulul‐fikha  i  islamskog  prava,  je  ono  što  je  konstatovao šejhul‐islam Ibn Tejmijje, Ibnul‐Qajjim i čemu je prioritet dao šejh Eš‐ Šenqiti,  rahimehumullah,  a  to  je  da  naredba  nečega  nije  lično  zabrana  njemu  suprotnog već je za sobom neminovno povlači.     Jer, traženje nečega je traženja njega lično i onoga što ulazi u neminovnosti  bez  kojih  se  ne  ostvaruje  njegovo  postojanje  u  svjetlu  pravila  „Ono  bez  čega  se  vadžib  ne  može  upotpuniti  je  vadžib“  i  poput  tvojih  riječi:  „Smiri  se!“  koje  za  sobom  povlače  zabranu  pomjeranja,  jer  postojanje  naređenog  nije  moguće  uz  postojanje njemu suprotnog.                                                               33

 Sa „obratno“ mislim na pitanje: „Da li je zabrana nečega lično, naredba činjenja suprotnog?“. 

  34 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zabrana  nečeg  za  sobom  neminovno  povlači  naredbu  njemu  suprotnog,  jer  zabrana  nečeg  znači  traženje  njegovog  ostavljanja  i  izvršenja  svega  što  ulazi  u  neminovnosti  ostavljanja  poput  tvojih  riječi:  „Ne  pomjeraj  se!“  koje  za  sobom  neminovno  povlače  naredbu  da  se  smiriš  s  obzirom  da  postojanje  zabranjenog  nije moguće uz postojanje njemu suprotnog.    Ovu mes'elu je Ibn Tejmijje spomenuo u „Medžmu'ul‐fetava“ 10/531‐532, u  staroj  štampi,  a  u  novoj  se  nalazi  u  5/466.  Nakon  što  je  spomenuo  riječi  Ibn  Qudame El‐Makdisija u „Er‐Revdi“:  „Naredba nečega je zabrana njemu suprotnog sa aspekta značenja, a što se tiče  aspekta  teksta  ne!  Jer  njegove  riječi  „Ustani!“  nisu  „Nemoj  sjediti!“  već  se  samo  gleda u značenje a ono je traženje ustajanja; da li je ono lično traženje ostavljanja  sjedenja...“,   Eš‐Šenqiti, rahimehullah, kaže:  „Znaj  da  u  pitanju  da  li  je  naredba  nečega  zabrana  njemu  suprotnog  ima  tri  mezheba (mišljenja):   Prvi je da je naredba nečega lično zabrana njemu suprotnog i to je mišljenje većine  (džumhura) apologeta. Kažu da je smiraj koji se naređuje sa „Smiri se!“ na primjer  lično ostavljanje kretanja, pa je on dakle zabrana kretanja lično i naredba smiraja  je zabrana kretanja.   Kažu i da je obuhvatanje prostora od strane nekog tijela lično ostavljanje prostora  sa kojeg se premjestio, i da je udaljenost od zapada lično blizina istoku a da je on u  pogledu na istok blizina a u pogledu na zapad udaljenost. (Kažu) tako je isto i sa  traženjem  smiraja  koje  je  u  pogledu  na  njega  naredba  a  u  pogledu  na  kretanje  zabrana.  Oni  koji  zagovaraju  ovo  mišljenje  su  u  pogledu  naredbe  uvjetovali  da  ono  što  je  naređeno  bude  određeno  i  da  mu  vrijeme  bude  „tijesno“  a  autor  to  nije  spomenuo.  Ako  nije  određeno  poput  naredbe  da  se  uradi  jedan  od  vidova  iskupljenja  to  nije  zabrana  njemu  suprotnog  tako  da  na  primjer  u  ajetu  o  iskupljenju  nije  zabrana  suprotnog  oslobođenju  roba  zbog  dozvoljenosti  ostavljanja  oslobađanja  roba  u  osnovi  i  izvršenja  njemu  suprotnog  i  iskupljenja  nahranjivanjem na primjer...  Isto  tako  i  „vrijeme  u  kojem  ima  prostora“;  pa  naredba  namaza  na  početku  vremena  nije  zabrana  rađenja  njemu  suprotnog  u  tom  vremenu.  Štaviše,  dozvoljeno  je  rađenje  njemu  suprotnog  na  početku  vremena  i  njegovo  okašnjivanje do sredine ili njegovog kraja zbog propisa „vremenskog prostora“. 

 

EBU MUHAMMED

35 

Njegov komentator,34 Allah mu oprostio, kaže:  Ono što se nazire, a Allah najbolje zna, je da je mišljenje apologeta i onih koji su  saglasni  sa  njima  od  učenjaka  usula  da  je  naredba  nečega  lično  zabrana  njemu  suprotnog izgrađena na njihovoj neispravnoj tvrdnji o tome da se naredba dijeli na  dvije vrste: nefsij35 i tekstualna, i da je nefsijj‐naredba od teksta odvojeno značenje  koje  opstoji  u  Biću.  I  prekidanjem  pogleda  u  tekst  i  uzimanjem  u  obzir  nefsijj‐ govora su tvrdili da je naredba nečega lično zabrana suprotnog, iako je ono za šta  se naredba veže traženje a ono čega se zabrana tiče ostavljanje...  Ovim  postaje  očigledno  da  naredba  nije  lično  zabrana  suprotnog  i  da  to  nije  moguće reći osim na osnovi tvrdnje da je naredba duševno (nefsijj) obraćanje koje  opstoji u Biću odvojeno od teksta.  To  pojašnjava  njihovo  uvjetovanje  da  bi  naredba  bila  zabranom  suprotnog  da  naredba bude „duševna“ i time misle na „duševno“ obraćanje koje je odvojeno od  forme (teksta). Vezanost ove mes'ele za duševni govor je decidno tvrdio autor „Ed‐ Dija'ul‐Lami'“  i  drugi.  Autor  je  na  ovo  išaretio  svojim  riječima  „sa  aspekta  značenja, a što se tiče aspekta teksta ne...“ i nije primjetio, jer je ova od mes'ela u  kojima  se  nalazi  vatra  ispod  pepela,  jer  je  osnova  ovog  govora  izgrađena  na  neispravnoj tvrdnji a to je da je Allahov govor puko značenje koje opstoji u Biću,  odvojeno  od  slova  i  formi,  jer  to  neispravno  mišljenje  za  sobom  povlači  da  Gospodar  nebesa  i  zemlje  nije  prozborio  formama  i  slovima  riječi  Kur'ana.  Neispravnost toga je jasna i dodatno će biti objašnjenja u „Temama o Kur'anu“ i  „Temama o naredbi“, inšaAllah.  Drugi  mezheb:  naredba  nečega  nije  lično  zabrana  njemu  suprotnog  već  je  za  sobom neminovno povlači. I ovo je najjače mišljenje jer tvoje riječi „Smiri se!“ na  primjer za sobom povlače zabranu kretanja jer nije moguće postojanje onoga što  je  naređeno  uz  rađenje  njemu  suprotnog  zbog  nemogućnosti  sastavljanja  dvije  suprotnosti  a  i  ono  bez  čega  se  vadžib  ne  može  ostvariti  je  vadžib  kao  što  je  prethodilo.  Na  ovom  mišljenju  su  većina  prijatelja  Malika  i  njemu  se  vratio  El‐ Baqilani u svojim posljednjim djelima a bio je zagovarao prvo.  Treći mezheb: da nije ona lično niti je sadrži i to je mišljenje mu'tezilija i El‐Ebjarija  od  malikija,  i  Imamul‐haremejna  i  Gazalija  od  šafi'ija.  Oni  koji  zagovaraju  ovo  mišljenje  to  dokazuju  time  da  je  dozvoljeno  da  onaj  koji  naređuje  u  vremenu  naredbe nema na umu njemu suprotno, pa ako nema na umu njemu suprotno ne                                                               34

 Šejh Eš‐Šenqiti misli na sebe. 

35

 Od riječi nefs što znači duša, a ovdje se misli na „Allahov nefs“, jer oni kada govore o osobini Allahovog govora  potvrđuju samo „duševni“ govor.  

  36 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zabranjuje ga jer ne može se zamisliti zabrana nečega a to mu u osnovi nije palo  na pamet.36  Na  ovo  se  odgovara  da  je  ostavljanje  suprotnog  ono  što  na  neodvojiv  način  neminovno  proizilazi  (lāzim)  iz  njegove  naredbe,  jer  nije  ispravno  sprovođenje  naredbe u bilo kojem stanju osim uz ostavljanje suprotnog njoj. Dakle, naredba za  sobom neminovno povlači zabranu suprotnog njoj zbog nemogućnosti sastavljanja  dvije suprotnosti...  U mes'ele koje se nadovezuju na razilaženje u ovom pitanju spadaju riječi čovjeka  svojoj ženi: „Ako se suprotstaviš mojoj zabrani ti si taliq (puštena)!“ a nakon toga  joj kaže: „Ustani!“, a ona sjedne te njeno sjedenje bude suprotstavljanje njegovoj  zabrani na koju je ukazano formom naredbe pa da bude razvedena i po mišljenju  da je za sobom neminovno povlači. Pa se razgranava na poznatom razilaženju da  li je ono što proizilazi iz mišljenja mišljenje ili ne?  Po mišljenju da nije zabrana lično niti je za sobom povlači neće biti razvedena. U  mes'ele koje se takođe grade na ovu je kada bi klanjač u svom namazu ukrao ili  obukao  svilu  ili  pogledao  u  haram.  Na  osnovi  da  je  naredba  nečega  zabrana  suprotnog  naredba  namaza  biva  lično  zabranom  krađe  na  primjer  pa  će  namaz  biti neispravan, po pravilu da zabrana za sobom povlači neispravnost. Pa je krađa  lično zabranjena u namazu naredbom obavljanja namaza. Po mišljenju da zabrana  za sobom povlači neispravnost namaz će biti neispravan...“37    Ovim  govorom  sam  htio  skrenuti  pažnju  na  novotarsko  porijeklo  prilaza  nekih apologeta učenjaka usulul‐fikha ovoj mes'eli i da prikažem plod razilaženja u  ovim  mes'elama  na  primjeru  nekih  fikhskih  propisa.  Kao  što  su  se  svi  složili  da  naredba nečega za sobom neminovno povlači zabranu njemu oprečnog (neqid) a  to  je  ostavljanje  sprovođenja  naredbe.  Npr.,  naredba  čovjeka  drugom  čovjeku:  „Ustani!“. Da li je lično zabrana (činjenja) sjedenja koje je suprotnost (didd) i da li  je za sobom povlači i u sebi sadrži ili ne? Razilaze se kao što si vidio! Slažu se da  onaj koji sjedne nije izvršio naredbu. Ali slažu se da je naredba: „Ustani!“ zabrana  ostavljanja naređenog ili je u sebi sadrži.   Komentator „Meraqis‐su'ud“, na str. 190, kaže: 

‫ ﻓﻘﻮﻟﻚ ﻗﻢ ﻳﺴﺘﻠﺰم اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ ﺗﺮك‬,‫أﻣﺎ اﻟﻨﻘﻴﺾ اﻟﺬي ﻫﻮ ﺗﺮك اﳌﺄﻣﻮر ﺑﻪ ﻓﺈﻧﻪ ﻲ ﻋﻨﻪ أو ﻳﺘﻀﻤﻨﻪ اﺗﻔﺎﻗﺎ‬                                                              36 

Ovo  se  može  reći  za  stvorenje  ali  ne  za  naredbu  Uzvišenog  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  sallallahu  ’alejhi  ve  sellem, jer Allah zna „lāzim“ Svog govora, a i Njegov Poslanik.  37  Mudhekkiretun fi usulil‐fikh od Muhammeda El‐Emina Eš‐Šenqitija, rahimehullah, str. 32‐34 

 

37 

EBU MUHAMMED

...‫ﺧﻼف‬

‫اﻟﻘﻴﺎم ﺑﻼ‬

“Što se tiče oprečnog (neqid) koji je ostavljanje naređenog ona je zabrana njega ili  ga  u  sebi  sadrži  po  saglasnosti.  Otuda  tvoje  riječi:  “Ustani!„  neminovno  povlače  zabranu ostavljanja ustajanja bez razilaženja…“    Kada  Allah  naredi  'ibadet  samo  Njemu  onda  je  ta  ista  naredba  zabrana  ostavljanja  sprovođenja  'ibadeta  samo  Njemu  ili  je  u  sebi  sadrži  i  za  sobom  je  povlači  po  saglasnosti  učenjaka  usula,  bez  razilaženja.  Ko  uradi  širk  ostavio  je  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  koja  na  zabranu  ostavljanja  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  ukazuje  tekstualno  ili  je  u  sebi  sadrži  i  za  sobom  je  po  saglasnosti  povlači,  a  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo  Allahu  svakako nije izvršio i to po saglasnosti svih, uz razilaženje da li je naredba 'ibadeta  samo  Njemu  ukazala  na  zabranu  suprotnog  (didd)  tekstualno  ili  posredstvom  razuma. Allahulmuste’an!    Isto  tako  po  saglasnosti  svih  nije  ostvario  naredbu  sprovođenja  'ibadeta  samo Njemu ako ne izvrši ono što iz nje neminovno proizilazi. Ove mes'ele su se  ticale  naredbe  i  zabrane  a  ne  smije  se  smetnuti  sa  uma  da  se  pitanje  metoda  i  načina ili vidova ukazivanja pojmova na značenja ne tiče samo naredbe i zabrane  već  i  ostalih  pojmova  koji  na  svoja  značenja  mogu  ukazivati  jednim  od  tri  vida  ukazivanja na koje ćemo se na odgovarajućem mjestu detaljnije osvrnuti:  1) Dilaletul‐mutabeqeh,  tj.  ukazivanje  pojma  na  cijelo  značenje  za  kojeg  je  postavljen;  2) Dilaletut‐tedammun,  tj.  ukazivanja  pojma  na  jedan  dio  značenja  za  kojeg  je  postavljen;  3) Dilaletul‐iltizām, tj. ukazivanje pojma na značenja koja se nalaze izvan njega a  koja  su  od  njega  neodvojiva,  i  iz  njega  proizilaze  neminovnom  uzročnom  povezanošću  ili  su  mu  neminovna,  poput  ukazivanja  pojma  „čovjek“  na  Stvoritelja s obzirom na to da je svako stvorenje dokaz postojanja Stvoritelja i  da je postojanje stvorenog bez Stvoritelja nemoguće.    Prema  Nusretu,  Bilibaniju  i  sljedbenicima  te  medrese  uopšteno  šehadet  tevhida  i  poslanstva  „ne  ukazuje!“  na  to  da  je  izvršioc  širka  mušrik,  a  izvršioc  islama  musliman!!!38  Kao  što  iz  njihovih  laži  proizilazi  da,  s  obzirom  da  negacija  islama mušriku nije od aslud‐dina, ni potvrđivanje islama izvršiocu islama nije od                                                               38

  Džahili kažu da vjerovanje da je izvršioc širka mušrik i da nije musliman muvehhid nije od šehadeta LA ILAHE  ILLALLAH niti iz njega neodvojivo neminovno proizilazi tako da njegov nestanak znači nestanak osnove šehadeta,  usljed čega kažu da tekfir mušrika nije od aslud‐dina! 

  38 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

aslud‐dina,  a  to  su  vallahi,  kao  što  ćeš  vidjeti,  ogromne  riječi  i  smjelost  na  ovaj  din. Allahulmuste’an!     Prema  tome  iz  njihovog  mezheba  neminovno  proizilazi  da  čovjek  koji  npr.  vidi  meleka  koji  obožava  samo  Allah  dan  i  noć  a  zatim  ne  zna  da  je  taj  melek  musliman  Allahu,  onaj  koji  Ga  je  učinio  jednim,  musliman  ispravnog  islama,  pod  uslovom da ostavi „širk“, u kojeg, kao što si vidio, ne ulazi širk hukma i tehakuma,  i  obožava39  samo  Allaha!  Razumiješ  li?!  Vidjećeš  suštinu  ovog  menhedža  kod  odgovora  na  grešku  Ebu  Muhammeda  El‐Makdisija  i  Ebu  Jusufa  Midhata  sina  Hasana!    Vallahi,  ako  tvrdnja  da  nije  od  osnove  dina  Uzvišenog  Allaha  da  čovjek  vjeruje da je onaj koji je sproveo islam i tevhid musliman ‐ muvehhid i Njegov rob  s  kojim  je  zadovoljan,  ogromna  riječ,  ja  onda  ne  znam  šta  je  „ogromna  riječ  na  Allaha“!?  Ako  makar  priznaju  da  je  Allah  šehadetom  tevhida  naredio  da  čovjek  vjeruje  da  je  onaj  koji  sprovede  islam  i  tevhid  musliman  ‐  muvehhid  i  da  je  to  uvjerenje učinio sastavnim djelom aslud‐dina onda moraju reći da je uvjerenje da  je obožavatelj nekog drugog mimo Njega od aslud‐dina takođe, jer između rukna  negacije  i  rukna  potvrde  u  šehadetu  tevhida  nema  razlike.  I  nek'  je  Allah  na  pomoći!     Ove  teme  se  nalaze  u  poglavlju  o  „naredbi  i  zabrani“  i  vrstama  ukazivanja  pojmova  na  značenja  i  koje  su  od  njih  tekstualne  a  koje  su  razumske.  Allahulmuste’an! Sve su ovo pitanja iz oblasti usulul‐fikha čiju spoznaju i primjenu  su preskočili kolovođe smutnje od neznalica, licemjera i smutljivaca.    Kao  da  šehadetom  tevhida  muslimanu  nije  naređeno  da  vjeruje  šta  je  to  islam i ko je musliman a ko mušrik i kakva je razlika među njima! A isti oni u aslud‐ din,  kao  što  ćeš  vidjeti,  uvode  uvjerenje  da  je  mušrik  na  batilu  a  muvehhid  na  istini i ovdje  pitamo smutljivce, a Allah  nam je dovoljan protiv njih i divan je  On  Zaštitnik,  na  koji  je  to  način  šehadet  tevhida  i  islama  ukazao  na  uvjerenje  da  je  onaj koji 'ibadeti drugom mimo Allaha na neistini, a onaj koji 'ibadeti samo Allahu  na istini a nije ukazao da je onaj koji 'ibadeti drugom mimo Allaha mušrik koji nije  musliman,  a  onaj  koji  'ibadeti  samo  Allahu  muvehhid  ‐  musliman  koji  nije  nemusliman  ili  mušrik!?  Odakle  vam  dokaz  za  prvo  i  dokaz  kojim  ste  napravili  razliku između njega i drugog!? Sram vas i stid bilo banditi jedni!  Štaviše,  vođe  smutnje  i  glavešine  zablude  slijede  Halidija  u  uvjerenju  da  je  tekfir kategorije ili roda (džinsa) taguta od aslud‐dina, a tekfir pojedinaca nije, što                                                               39

 Iz stava džahila da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ takođe proizilazi da je onaj koji nije ostvario rukn potvrde u  tevhid Allaha u hakimijjetu, nutrinski i vanjštinski, musliman koji samo Njega obožava!  

 

EBU MUHAMMED

39 

znači  da  je  tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  od  šehadeta  tevhida  lično,  tj.  njegov  rukn,  ili iz njega neodvojivo vjerskom uzročnom povezanošću proizilazi, tj. njegov  lazim,  a  uskoro  ćeš  vidjeti  riječi  Nusreta  u  kojima  se  čudi  nama,  koje  naziva  „praaavim  novotarima“,  zbog  toga  što  smo  tekfir  mušrika  uveli  u  šehadet  LA  ILAHE ILLALLAH.  Dovoljan nam je Allah i divan je On zaštitnik protiv svakog prkosnog ahmaka bez  stida!  A sada izvoli riječi šejha Ebu Batina, koje sam ti nagovijestio!    Upitan  je  šejh  Ebu  Batin,  rahimehullah,  o  mišljenju  onoga  koji  kaže  da  naredba 'ibadeta samo Allahu ne ukazuje na zabranu širka, te da je potrebno da  se posebno zabrani širk, pa je odgovorio: 

‫ ﻻ‬،‫ إن اﻷﻣﺮ ﺑﻌﺒﺎدﻩ اﷲ وﺣﺪﻩ‬:‫ ﻣﻦ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫ اﳍﺎﺿﻢ ﻟﻜﻼم اﷲ ﻋﻤﺎ أرﻳﺪ ﻣﻨﻪ‬،‫ اﻟﻜﺎذب ﻋﻠﻰ اﷲ‬،‫ﻗﻮل اﳉﺎﻫﻞ‬ ‫ واﻟﻮﻋﻴﺪ اﻟﺸﺪﻳﺪ ﻓﻴﻤﻦ ﻗﺎل ﰲ‬،‫ ﻓﻬﺬا ﳐﻄﺊ ﺿﺎل‬،‫ ﺑﻞ ﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك‬،‫ﻳﻔﻴﺪ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك‬ ‫ ﻛﻞ ﻣﺎ ورد ﰲ اﻟﻘﺮآن ﻣﻦ‬:‫ وﻟﻮ أﺻﺎب؛ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ ﻗﺎل ﺑﺮأﻳﻪ وأﺧﻄﺄ! وﻗﺪ ﻗﺎل اﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬،‫اﻟﻘﺮآن ﺑﺮأﻳﻪ‬ ‫ إن ﻗﻮﻟﻪ‬:‫ ﻓﻌﻠﻰ ﻗﻮل ﻫﺬا اﳉﺎﻫﻞ‬.‫ واﻟﻌﻠﻤﺎء‬،‫ ﻓﻤﻌﻨﺎﻫﺎ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ وﻋﻠﻰ ﻫﺬا ﲨﻴﻊ اﳌﻔﺴﺮﻳﻦ‬,‫اﻷﻣﺮ ﺑﺎﻟﻌﺒﺎدة‬ ‫ }وأﻧﺎ‬:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬5 :‫ }إﻳﺎك ﻧﻌﺒﺪ{ ]اﻟﻔﺎﲢﺔ‬:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬21 :‫ }اﻋﺒﺪوا رﺑﻜﻢ اﻟﺬي ﺧﻠﻘﻜﻢ{ ]اﻟﺒﻘﺮة‬:‫ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ‬ :‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬56 :‫ }وﻣﺎ ﺧﻠﻘﺖ اﻟﺠﻦ واﻹﻧﺲ إﻻ ﻟﻴﻌﺒﺪون{ ]اﻟﺬارﻳﺎت‬:‫[ وﻗﻮﻟﻪ‬92 :‫رﺑﻜﻢ ﻓﺎﻋﺒﺪون{ ]اﻷﻧﺒﻴﺎء‬ ،‫ ﻻ ﻳﻔﻴﺪ اﻟﻨﻬﻲ ﻋﻦ اﻟﺸﺮك؛ ﻓﺈذا ﻛﺎﻧﺖ اﻟﻌﺒﺎدة اﳌﺄﻣﻮر ﺎ‬،‫[ وﳓﻮ ذﻟﻚ‬56 :‫}ﻓﺈﻳﺎي ﻓﺎﻋﺒﺪون{ ]اﻟﻌﻨﻜﺒﻮت‬ :‫ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ؛ اﻟﱵ ﺣﻘﻴﻘﺘﻬﺎ‬:‫ وﻫﻮ ﻣﻌﲎ‬،‫ وﻧﻔﻴﻬﺎ ﻋﻤﻦ ﺳﻮاﻩ‬،‫ ﻫﻮ إﻓﺮاد اﷲ ﺑﺎﻹﳍﻴﺔ‬،‫ﻫﻲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ واﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ ‫ ﻓﻘﺪ‬،‫ وﻣﺎ ﳛﺘﺎج إﱃ إﻳﻀﺎح‬،‫ وﻫﺬا أﻣﺮ واﺿﺢ‬،‫ وﻧﻔﻲ اﻟﺸﺮﻛﺔ ﻋﻦ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ ﻓﻴﻬﺎ‬،‫إﺛﺒﺎت اﻟﻌﺒﺎدة ﷲ وﺣﺪﻩ‬ .‫ﺗﺒﲔ ﺑﻄﻼن ﻗﻮﻟﻪ ﲟﺎ ذﻛﺮﻧﺎﻩ‬ „Riječi  neznalice,  lažova  na  Allaha,  onoga  koji  čini  nepravdu  Allahovom  govoru  tumačeći  ga  u  neželjenom  značenju,  rekavši:  „Naredba  'ibadeta  samo  Allahu  ne  ukazuje  na  zabranu  širka,  već  je  potrebna  zabrana  širka“;  takav  je  pogriješio  i  zabludio.  Postoji  velika  prijetnja  onome  koji  govori  o  Kur'anu  svojim  mišljenjem  makar i pogodio, a kako je tek sa onim koji govori iz svog razmišljanja i pogriješi!  Ibn 'Abbas je rekao: „Svaka naredba 'ibadeta spomenuta u Kur'anu znači tevhid“, i  na tome su svi mufessiri i učenjaci.  Prema riječima neznalice, riječi Uzvišenog: 'Ibadetite vašem Gospodaru, Koji vas  je  stvorio  i  riječi:  Samo  Tebi  'ibadetimo  i  riječi:  Ja  sam  vaš  Gospodar,  pa 

  40 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

'ibadetite  Mi,  i  slično,  ne  ukazuju  na  zabranu  širka!?  Pa  ako  je  značenje  naređenog  'ibadeta  tevhid  a  tevhid  je  činjenje  Allaha  jednim  u  božanstvu  (ilahijjetu)  i  njegovo  negiranje  od  svega  mimo  Njega,  i  to  je  značenje  LA  ILAHE  ILLALLAH,  čija  je  suština  potvrđivanje  'ibadeta  samo  Allahu  i  negacija  učesništva  uz Uzvišenog Allaha u njemu, a to je poznata stvar koja nije potrebna objašnjenja,  onda neispravnost njegovih riječi postaje jasna ovim što smo spomenuli.“40    Pa ko zna da je Allah naredio pridržavanje samo Njegovog šerijata, nutrinom  i  vanjštinom,  time  se  nad  njim  uspostavio  argument  u  pogledu  zabranjenosti  ostavljanja tog pridržavanja i zabrane pridržavanja šejtanskog zakona, hukmom i  tehakumom,  slijeđenjem  i  pokornošću.  Onaj  koji  učini  sebe  ili  drugog  sudijom  mimo Allaha, nutrinski ili vanjštinski, je ostavio Njegov tevhid u hukmu (suđenju) i  propisivanju zakona. I nek' je Allah na pomoći!     Svako ko ima pameti zna koliko je spomenuti temelj važan, jer mnogi džahili  koji  za  ispravnost  osnove  dini  islama  uvjetuju  da  čovjek  vjeruje  u  obaveznost  suđenja  samo  Allahovim  zakonom  i  tehakuma  samo  njemu,  a  Nusret  i  Bilibani,  prema  njihovoj  tvrdnji  da  tehakum  nije  od  aslud‐dina,  to  ne  uvjetuju,  da  Allah  sačuva,  ne  izbacuju  iz  islama  onoga  koji  ne  vjeruje  u  zabranjenost  suđenja  tagutskim  zakonom  i  traženja  riješavanja  sporova  suđenjem  njime,  tj.  tehakuma  njemu, ili onoga koji to radi, ako ne zna poseban tekst koji mu naređuje da vjeruje  u zabranjenost spomenutog i da ga ostavi.     Dakle,  iako  je  poznavanjem  prvog  nad  njim  uspostavljen  argument,  nakon  kojeg zaslužuje tekfir kufrom kazne, on prije njegove uspostave, zbog vjerovanja u  dozvoljenost  suđenja  tagutom  i  tehakuma  njemu,  ili  nevjerovanja  da  je  to  zabranjeno,  ili  pak  sumnje  u  pogledu  toga  ili  činjenja  istog,  nije  musliman  zbog  toga  što  nije  sproveo  kufr  u  veliki  širk  i  u  taguta  ili  što  je  vjerovao  u  veliki  širk  i  uradio ga i time povjerovao u taguta.      Kao  što  rekoh,  prema  nekim  ljudima  danas,  a  riječi  onih  koji  kažu  da  tehakum  nije  od  aslud‐dina  na  to  ukazuju,  čak  i  oni  koji  ne  znaju  obaveznost  pridržavanja  samo  Allahovog  zakona,  i  zabranu  suprotnog  mogu  biti  opravdani  neznanjem, jer to ne ulazi u aslud‐din! Nastavimo sa navođenjem opisa iz govora  Ibn Tejmijje za koje se veže propis nestanka islama i tekfira kufrom kazne nakon  uspostave argumenta!   

                                                             40

 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/309 

 

EBU MUHAMMED

41 

1.5 Treći opis: ohalaljivanje suđenja onim što Allah nije objavio i tehakuma istom   Ohalaljivanje  suđenja  odnosno  rješavanja  sporova  ljudi  putem  suđenja  šejtanskim  zakonom  od  strane  taguta  hukma  koji  je  jedan  od  jedinki  taguta  pokornosti  kojima  se  pokorava  neovisno  od  pokornosti  Allahu,  tj.  u  apsolutnoj  nepokornosti Allahu i mimo slijeđenja šerijata, je kod Ibn Tejmijje veliki kufr. Ko to  uradi, kafir je i u pogledu ovoga se slaže čitav ummet!  Rekao je Ibn Tejmijje:    

.‫ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺤﻞ أن ﳛﻜﻢ ﺑﲔ اﻟﻨﺎس ﲟﺎ ﻳﺮاﻩ ﻫﻮ ﻋﺪﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ اﺗﺒﺎع ﳌﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬

„Pa  ko  god  dozvoli  da  sudi  među  ljudima  onim  što  on  smatra  pravdom,  mimo  slijeđenja onoga što je Allah objavio, kafir je.“ 41    Ohalaljivanje  može  biti  jezikom  ali  nije  uvjet  za  tekfir  onoga  koji  sudi  tagutskim  zakonom  ili  traži  da  mu  se  sudi  kao  što  kažu  braća  taguta,  a  može  se  zaključiti iz činjenice da su taguti hukma i njegovi robovi zamjenili Allahov zakon  za tagutski i posljednji učinili onim koji treba biti slijeđen, a svaki narod tvrdi da je  njegov zakon pravda, pa sve to ukazuje na najveći mogući vid kufra u Gospodara  nebesa i zemlje, i prema pravilima ehlus‐sunneta i džema'ata neminovno je da je  srce  osoba  koji  to  rade,  i  nameću  taj  zakon  ljudima,  i  kažnjavaju  onoga  koji  se  prema  njemu  „ogriješi“  puno  nevjerstva  ili  u  'aqidi  ili  u  djelima  srca,  a  vanjsko  djelo  je  kod  ehlus‐sunneta  lično  veliki  kufr  ili  srčani  kufr  iz  njega  neminovno  proizilazi, a ne znak za srčani kufr kao što kažu džehmije.    Takav  je  kafir  bez  obzira  što  svojim  jezikom  kaže  da  on  to  nije  ohalalio,  jer  činjenica  da  je  nametanje  zakona  uz  indicije  koje  postoje  pri  njima  došlo  u  kontekstu  „nametanja  pravde“  narodu  je  najveći  vid  ohalaljivanja  vladanja  i  suđenja tagutskim zakonima.     Ustavi  i  zakoni  taguta  izričito  ukazuju  na  to  da  pravo  apsolutnog  zakonodavstva posjeduju njihovi parlamenti i više i niže instance vlasti. Pa ima li  većeg  ohalaljivanja  od  ovoga  čak  i  po  uvjetu  onih  koji  za  tekfir  taguta  hukma  uslovljavaju  ispoljavanje  jezičkog  ohalaljivanja!?  Kada  budemo  govorili  o  greškama  Albanija  spomenućemo  riječi  Ibn  'Usejmina  o  ovoj  mes'eli  i  pojasniti  njihovo značenje.                                                               41

 Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah) 

  42 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kada je u pitanju ohalaljivanje harama pukim djelom imamo primjer kada je  Poslanik, ., naredio ashabima da ubiju čovjeka koji je oženio ženu svoga oca i da  mu  uzmu  imetak.  Protumačio  je  njegovo  djelo  ili  kao  ohalaljivanje  Allahove  zabrane  ili  opiranje  i  odbijanje  pridržavanja  nje  iz  oholosti,  a  oba  opisa  su  kod  ehlus‐sunneh  sami  po  sebi  vrste  kufra.  Kufr  ohaljivanja  zabranjenog  i  kufr  odbijanja, opiranja i  oholosti i slično.    Dakle,  ovdje  imamo  još  jedan  opis  a  to  je  ohalaljivanje  suđenja  šejtanskim  zakonom,  a  maloprije  smo  spomenuli  nepostojanje  uvjerenja  da  je  to  haram.  Ja  spominjem još jedan opis koji se nalazi između ova dva iako ga šejhul‐islam  nije  spomenuo,  a  to  je  da  čovjek  niti  vjeruje  da  je  to  haram  niti  da  je  halal.  Znači,  nema nikakvo mišljenje u pogledu toga. Takav je kafir u osnovi (kafir asli).    

1.6 Četvrti opis: suđenje tagutskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno suditi mimo Kur'ana i Sunneta  Suđenje (hukm) šejtanskim zakonom i smatranje toga onim čime je potrebno  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta.  Kaže:  „Štaviše  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  poput  „sevālifa“  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava (el‐mutā'in) i smatraju da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i  Sunneta i to je (pravi)42 kufr.“  Ovdje  je  spomenuo  opis  suđenja  tagutskim  zakonom  a  to  je  djelo  kao  i  opis  uvjerenja  da  je  to  ono  čime  je  potrebno  ili  čime  se  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunnneta a posljednji je gori od pukog uvjerenja da je dozvoljeno suditi tagutskim  zakonom, jer ovdje se kaže da vjeruju da je to potrebno i ono čime se treba suditi.  

1.7 Peti opis: nepridržavanje samo Allahovog zakona, hukmom i tehakumom, nutrinski i vanjštinski Na kraju je spomenuo nepridržavanje tevhida Allaha u suđenju (hukmu), rekavši:  

                                                             42

 Stavio sam „pravi“ jer je je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban  vid kufra. 

 

EBU MUHAMMED

43 

 „Oni kada saznaju da nije dozvoljeno suditi osim onim što je Allah objavio pa  se ne počnu pridržavati43 (iltizām) toga, već ohalale da sude suprotnim onom  što je Allah objavio su kafiri,44 a u suprotnom će biti džahili...“     Dakle,  nepridržavanje  tevhida  Allaha  u  hukmu  bilo  nutrinom  (batinen)  ili  vanjštinom  (zahiren)  je  kufr,  bez  obzira  da  li  je  to  ohalalio  jezikom  ili  nije,  je  li  zanijekao ili nije, a Nusret se sa mnom u pogledu ovoga mora složiti, iako mu je  ostao  problem  sa  riječima  „ušli  u  islam“,  kojeg  ćemo  riješiti,  inšaAllah.  A  nakon  toga  je  spomenuo  „...ohalale...“  što  je  samo  jedan  vid  rušenja  iltizāma  samo  šerijata, ali ne jedini, i koji se kao što smo rekli kod ehlus‐sunneta može ostvariti  srcem, riječima ili djelom.     A  i  da  kažemo  da  su  ti  ljudi  kod  šejhul‐islama  imali  opis  pravnog  islama  na  osnovu  izgovaranja  šehadeta  i  slično  od  dokaza  pravnog  islama  kod  učenjaka,  Nusretu ostaje pitanje šta ćemo uraditi sa njima kada vidimo da imaju pri sebi bilo  koji od uzroka rušenja iltizāma (pridržavanja) samo šerijata Allaha, nutrinski ili u  vanjštini?     Ako bi im Nusret negirao islam, a to zabranjuje njegova tvrdnja da tehakum  nije od aslud‐dina, kao i njegovo shvatanje riječi šejhul‐islama, problem koji ostaje  nije  opasan,  već  je  fikhske  prirode  a  tiče  se  toga  da  li  ćemo  ako  su  bili  opisani  pravnim  islamom,  a  nakon  što  saznamo  da  nisu  vjerovali,  što  može  podrazumijevati da nisu znali da se samo smije i mora pridržavati šerijata Allaha i  da  je  zabranjeno  pridržavati  se  šejtanskog  zakona  i  sprovoditi  ga,  bilo  hukmom,  tehakumom,  pokornošću  ili  slijeđenjem,  takve  nazvati  murteddima  uzimajući  u  obzir njihov vanjski tj. pravni islam, s obzirom da je riddet povratak u kufr nakon  islama i u pravnom smislu se tiče vanjštine a mi ne znamo stanje srca, ili ćemo ih  uprkos njihovom izgovaranju šehadeta i slično kojim su ispoljili „ulazak u islam“ u  vanjštini  nazvati  kafirima  u  osnovi  zbog  toga  što  nam  je  postalo  jasno  da  nikad  nisu ušli u suštinski islam.    Čak  iako  bi  im  se  u  vanjštini  presudilo  da  su  murteddi  zbog  suđenja  tagutskim  zakonom,  to  ne  znači  da  u  suštini  ne  mogu  biti  kafiri  u  osnovi  ako  svojim srcem nikad nisu ostvarili osnovu dini islama. Ovo nije veliki problem. Ova  mes'ela se spominje u pogledu osoba kojima se posvjedoči pravni islam na osnovu  nekog dokaza a nakon toga se pokaže da, npr., ne zna osnovu islama i slično, ili u  slučaju  malodobnog  djeteta  nevjernika  koje  ima  sposobnost  razaznavanja  (mumejjiz), koje primi islam pa se otkine prije punoljetstva; da li je kafir aslij ili se  tretira murteddom u vanjštini.                                                                43

 Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  kao  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.    Na ar. kuffar. 

44

  44 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Važno je da se složimo u pitanju negacije islama onoga koji sruši aslud‐din u  pogledu  pridržavanja  samo  Allahovog  šerijata,  nutrinom  ili  vanjštinom,  tj.  uvjerenjem  ili  djelima  srca,  govorom  jezika  ili  djelima  tijela,  ili  ostavljanjem  uvjerenja  i  djela  srca  bez  kojih  nema  aslud‐dina  kao  što  smo  vidjeli,  ili  ostavljanjem  pridržavanja  (iltizāma)  šerijata  u  potpunosti,  tj.  et‐terkul‐mutlaq,  makar se to ticalo samo jednog propisa, što se manifestuje kroz neke vrste kufra  poput  kufrut‐tevelli  (kufra  okretanja  od  pokornosti),  ili  kufrul‐'irada  (kufra  izbjegavanja)  i  kufrul‐istikbār  (kufra  oholosti)  i  slično,  koje  ulaze  u  kategoriju  potpunog ostavljanja.     S time što je u vanjskoj realnosti često teško ustanoviti te vrste kufrova. Ali  onaj koji upadne u veliki širk i tagutijjet propisivanja zakona, ili tagutijjet suđenja  tagutskim  zakonom,  ili  veliki  širk  tehakuma  koji  se  ogleda  u  traženju  suđenja  tagutskim  zakonom  je  mušrik  i  njegovo  djelo  kategorički  ukazuje  na  nevjerničko  ostavljanje šerijata i pridržavanja (iltizāma) samo njega, jer ko god uradi veliki širk  ostavio  je  tevhid.  Ovo  sam  pojasnio  u  knjizi  „Odgovoru  na  šubhu  poturenu  Ibn  Kethiru“.    Dakle,  u  govoru  šejhul‐islama  imamo  nepostojanje  uvjerenja  u  obaveznost  suđenja Allahovim sudom, ohalaljivanje suđenja zakonom taguta, samo suđenje i  smatranje  toga  onim  čime  treba  suditi  mimo  Knjige  i  Sunneta,  i  nepridržavanje  Allahovog  zakona  nutrinom  ili  vanjštinom.  Ovo  su  menati,  tj.  opisi  koje  je  spomenuo  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  i  za  koje  je  vezao  propis  tekfira.  Evo  još  jednom riječi šejhul‐islama da se bolje urežu u srce:  „Nema sumnje da je onaj koji ne vjeruje da je obavezno suditi onim što je Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da sudi među ljudima onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir.  Jer  nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njihovom  dinu  može  biti  ono  što  smatraju  njihovi  velikani.  Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju islamu sude svojim običajima koje nije objavio Allah, subhanehu ve te  'ala,  poput  „sevālifa“45  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava (el‐mutā'in)46 i smatraju47 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige i  Sunneta i to je (pravi)48 kufr.                                                                45

 Plemenski zakoni.    Na  ar.  ‫المطاعين‬  od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bi  izgubio  riječ  „pokornost“  jer  se  ovo  tiče  mes'ele  velikog  širka  pokornosti,  a  da  sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.   47  Drže, vide...  48  Stavio sam „pravi“ jer je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći time ukazati na poseban vid  kufra.  46

 

EBU MUHAMMED

45 

Jer,  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam49  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“ (oni kojima se pokorava). Oni kada saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati50  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah  objavio su kafiri, a u suprotnom će biti džahili...“    Nema  sumnje  da  bi  mi  uzelo  puno  mjesta  i  vremena  kada  bih  htio  da  precizno i u potpunosti protumačim riječi Ibn Tejmijje i objasnim prave menate tj.  opise  za  koje  se  veže  tekfir,  a  koje  je  Ibn  Tejmijje  želio  svojim  govorom,  i  da  anuliram  i  zanemarim  sva  ona  značenja  do  kojih  se  dolazi  putem  metode  oprečnog  shvatanja  (mefhumul‐mukhalefeh)  za  koje  se  prema  konsenzusu  muslimana u ovom pitanju ne smiju vezati propisi.     Tokom  ove  studije  će  se,  inšaAllah,  ponavljati  spomen  važnih  pitanja  kao  i  objašnjenje da se govor Ibn Tejmijje tiče nekih vidova velikog kufra i širka, što ne  znači  da  ne  postoje  manji  vidovi  velikog  kufra  i  širka,  kao  i  činjenicu  da  je  u  pogledu  nekih  uvjeta  govor  Ibn  Tejmijje  došao  u  kontekstu  tretiranja  neke  poznate  i  česte  pojave  u  njegovom  vremenu,  o  kojoj  on  trenutno  govori.  Allahulmuste’an!    Sljedbenici  Albanija  su  se  dočepali  ovog  citata  i  unakazili  i  njega  i  vjeru  igrajući se njime i Allahovim dinom vežući propise tekfira za neželjene opise, tako  da  je  čak  i  Stalna  Komisija  za  Fetve  u  Saudijskoj  Arabiji  izdala  fetve  u  kojima  je  objasnila  greške  spomenutih.  Ja  sam  bio  u  Jordanu  kada  je  rasprava  između  Dr.  Ebu Ruhajjima i 'Alija Halebija bila aktuelna, nakon koje je Ebu Ruhajjim napisao  poznatu knjigu u kojoj je otkrio menhedž sljedbenika Albanija i čak poslao pismo  Stalnoj Komisiji u kojem im je predstavio 'aqidu sljedbenika Albanija i od njih, zbog  naučnog i vjerskog emaneta, zatražio da se oglase što su i učinili. Neki bošnjački  studenti,  sa  kojima  sam  tada  bio  kod  Dr.  Ebu  Ruhajjima,  su  dobro  upoznati  s  tokom odvijanja stvari.   

1.8 Naslovi kroz koje ćemo detaljno pobiti šubhe poturene šejhul-islamu   Detaljno  pobijanje  ovih  šubhi,  poturenih  šejhul‐islamu,  ćemo  izvršiti  kroz  slijedeće naslove pod kojima ćemo konstatovati važne vjerske temelje.                                                               49

 Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.    Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.  

50

  46 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 



Govor  šejhu‐islama  i  bilo  kojeg  učenjaka  na  zemljinoj  kugli  sam  po  sebi  nije  šerijatski dokaz, iako šejhul‐islam ovdje nije pogriješio.   Pojašnjenje osnove islama kod šejhul‐islama i tumačenje njegovog govora koji  je mnogima nejasan (mutešābih) u svjetlu njegove definicije osnove islama, jer  ona je muhkem51 i mentuq52 u ovom pitanju, a neznalice su do svog zaključka  došle putem umišljenog oprečnog značenja kojeg su zaključili iz činjenice da je  šejhul‐islam prvo protekfirio onoga koji zna a za onoga koji ne zna je rekao da  je džahil a ne kafir, a iz ustezanja učenjaka ehlus‐sunneta od tekfira pojedinaca  ne  proizilazi  neminovno  potvrđivanje  islama  istim.  Zbog  toga  što  je  negirani  tekfir onaj koji biva nakon uspostave argumenta, što ne znači da prije toga nije  kafir  ako  nema  pri  sebi  islam  čiju  je  osnovu  šejhul‐islam  definisao.  Isto  tako  ćemo  kao  muhkem  i  mentuq  njegovog  govora  koristiti  druge  citate  koji  se  naravno  grade  na  njegovu  definiciju  osnove  islama,  te  u  svjetlu  njih  protumačiti  ono  što  je  nekom  nejasno,  jer  najveća  pravda  je  protumačiti  njegove riječi njegovim govorom lično.   Pojašnjenje prepreka koje sprečavaju i zabranjuju uzimanje oprečnog značenja  u obzir i građenje propisa na njemu.   Riječi Ibn Tejmijje, s obzirom da su postale predmet razilaženja, ne mogu biti  „uzete kao dokaz“, jer je pravilo u šerijatu da nije validna „argumentacija“ bilo  kojim dokazom koji je postao predmet hipotetičnosti, a šta da se kaže za govor  ljudi!   Konstatacija  da  šejhul‐islam  sa  aspekta  uspostave  argumenta  prije  i  poslije  njega  koristi  pojam  velikog  kufra  u  dva  značenja.  Veliki  kufr  prije  uspostave  argumenta  nad  pojedincem  koji  u  tom  stanju  za  sobom  ne  povlači  neke  dunjalučke  i  ahiretske  propise  poput  kažnjavanja  i  slično,  i  veliki  kufr  nakon  uspostave argumenta nad pojedincem, i to je onaj koji za sobom povlači kaznu  i  slično.  Što  znači  da  kada  šejhul‐islam  nekom  negira  kufr  to  za  sobom  ne  povlači potvrdu opisa islama istom ako ga pri sebi nema.   Komentar značenja riječi šejhul‐islama „...mnogi ljudi su ušli u islam...“, jer je  to problem protivnicima, nekom više nekom manje.     Kada sve objasnimo, inšaAllah, svaki iskren čitaoc  će u svojim prsima i srcu  osjetiti  rahatluk  i  prepoznati  istinitost  menhedža  i  shvatanja  kojem  nas  je  Allah  uputio, velhamdulillah na početku i na kraju.        

 

                                                             51

 Ono što je jasno i predstavlja temelj kojem se mora vratiti nejasno.   Značenje na koje je direktno ukazano. 

52

 

     

EBU MUHAMMED

47 

  48     

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  GOVOR IBN TEJMIJJE I OSTALIH UČENJAKA SAM PO SEBI NIJE  ŠERIJATSKI DOKAZ   

 

EBU MUHAMMED

49 

2. Govor Ibn Tejmijje i ostalih učenjaka sam po sebi nije šerijatski dokaz

  Kao  šerijatski  dokaz  u  islamu  se  tretiraju  samo  Kur'an  i  Sunnet  Allahovog  Poslanika,  .,  i  oni  su  osnova.  Nakon  toga  dolaze  idžma',  tj.  konsenzus  koji  se  gradi na dokazu, te qijās, odnosno analogija. Ovo su opšti izvori i dokazi šerijata u  pogledu  kojih  postoji  saglasnost.  Oni  koji  se  suprotstavljaju  analogiji  najčešće  je  potvrđuju i sprovode pod drugim imenom i metodom.     Postoje  takođe  opšti  dokazi  i  izvori  šerijata  u  pogledu  kojih  se  učenjaci  razilaze. Ali su se svi složili da govor bilo kojeg čovjeka mimo Allahovog Poslanika  Muhammeda, ., nije šerijatski, osim kada je u pitanju pravno mišljenje nekog od  ashaba,  gdje  većina  učenjaka  pod  određenim  uvjetima  smatra  da  je  pravno  mišljenje  nekog  od  ashaba  šerijatski  dokaz,  ali  ne  zbog  njega  samog  po  sebi  već  što  se  pretpostavlja  da  je  u  suštini  utemeljen  na  dokazima  Kur'ana  i  Sunneta,  s  obzirom da su ashabi bili svjedoci spuštanja Objave i njenog tumačenja od strane  Poslanika,  ., i da bolje poznaju vjeru od bilo koga nakon njih, posebno u stanju  kada  se  mišljenje  ashaba  u  pitanju  u  kojem  nije  dozvoljen  idžtihad  podiže  na  stepen  onoga  što  je  rekao  Allahov  Poslanik,  .,  lično,  tj.  daje  mu  se  propis  merfu'u  hadisa.  Tokom  knjige  ćeš  vidjeti  govor  šejha  Muhammeda  El‐Emina  Eš‐ Šenqitija o ovoj mes'eli.    Zbog svega toga se sa pravnim mišljenjem ashaba ne može postupati po ćefu  neznalica  već  se  mora  staviti  na  njemu  odgovarajuće  mjesto  kako  u  hijerarhiji  opštih  šerijatskih  dokaza  tako  i  u  pogledu  ophođenja  sa  parcijalnim  dokazima  Kur'an i Sunneta.     Niko od učenjaka islama nije rekao da je govor ostalih ljudi šerijatski dokaz,  što znači da je dokazivanje i argumentiranje govorom običnih ljudi među ulemom  propao projekat prije svog početka. Prema tome shvatanje Ibn Tejmijje, svejedno  odgovaralo istini ili ne, nije šerijatski dokaz. Ko kaže da je govor učenjaka sam po  sebi dokaz i da je on vjera, je kafir u Allaha, +, jer je uzeo učenjake za gospodare  (erbabe) mimo Allaha i za vjerovjesnike mimo Allahovog Poslanika, ..   Danas  imamo  grupe  ljudi  koji  svoja  mišljenja  bukvalno  argumentiraju  i  dokazuju riječima učenjaka daleko od Kur'ana i Sunneta Allahovog Poslanika,  .,  a  problem  leži  još  više  u  tome  što  nisu  u  stanju  da  ih  shvate  već  ih  iskrivljuju.  Paradoks  je  još  veći  kada  kažu  da  ne  razumiju  jasan  govor  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  i  da  im  za  to  treba  posrednik  među  učenjacima,  a  nakon  toga  ih 

  50 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vidiš kako odjednom navodno razumiju govor učenjaka bez posredstva učenjaka!  Ovo  važi  za  riječi  bilo  kojeg  učenjaka  od  selefa  i  khalefa.  Ibn  Tejmijje  je  u  ovoj  mes'eli na istini, ali ne na onoj koja mu se potura od strane zabludjelih i neznalica.    Musliman  se  treba  potruditi  da  stekne  znanje  i  osposobi  sebe  za  shvatanje  tekstova  Objave  i  argumentiranje  njima,  i  da  u  korijenu  prekida  svaki  pokušaj  manipulisanja  riječima  učenjaka  i  da  odmah  na  početku  odbije  prepucavanja  sa  njihovim  citatima,  jer  to  nikuda  ne  vodi.  Riječi  učenjaka  se  mogu  navesti  nakon  argumentiranja šerijatskim dokazima, kao potvrda tog shvatanja ili da se dokaže  greška u njima ako je ima, a moram priznati da me najviše izmorilo prepucavanje  riječima ljudi.     Bitno je znati din i njegove temelje, naučiti i dokučiti temelje učenjaka da bi  znali  na  čemu  grade  svoje  fetve  i  pravna  rješenja.  Allahulmuste’an!  To  kada  se  nauči  lahko  je  sastaviti  sve  citate  koji  na  izgled  djeluju  proturječnim,  a  u  suštini  nisu.  Govoreći  o  sebi  kažem  da  u  pogledu  naše  'aqide  nemam  problema  ni  sa  jednim citatom učenih koji su došli do mene, pogotovo ne sa onima koje navode  vođe sekte kojima odgovaram i oni od kojih oni prenose. Allahulmuste’an! 

  

EBU MUHAMMED

51 

  52   

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ZNAČENJE DEFINICIJE (HADD) ISLAMA I ASLUD‐DINA U    TEKSTOVIMA OBJAVE I KOD ŠEJHUL‐ISLAMA IBN TEJMIJJE                           

Ostala značenja aslud‐dina u govoru učenih  Vjerski dokazi iz medinskog perioda  Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika  Metode ukazivanja pojmova na značenja  Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje  Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil  islam  Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida  Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja  Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca  O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut  Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima  kalupa i oblika velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom  suštinskom značenju u vjeri  Terminologija Dr. El‐Qarnija u knjizi „Davabitut‐Tekfir“  O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“  Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've  Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“  Odricanje od suštinskog velikog širka  Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake  jedinke suštinskog velikog širka i kufr u njega  Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku  Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih  šubhi  Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda  Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta  bilo kojeg roda koje imaju istu suštinu  Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama  Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana  Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika  tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću  Oni koji kažu da u aslud‐din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam  moraju objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta!  Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i  mušrika 

 

53 

EBU MUHAMMED

3. Značenje definicije (hadd) islama i aslud-dina u tekstovima Objave i kod šejhul-islama Ibn Tejmijje     Svaki  musliman  i  učenik  treba  znati  da  se  sa  pojmom  haddul‐islam,53  tj.  definicija islama kod učenjaka islama želi ukazati na minimalan opis sastavljen od  riječi i djela koji sačinjava suštinu osnove dini islama iz kojeg se dobija ime islama  u Allahovoj vjeri i bez kojeg nema tevhida niti ulaska u Džennet.     Kada kažemo „riječi i djela“ mislimo na unutrašnje i vanjske riječi i djela, tj.  na uvjerenja i djela srca i govor jezikom i rad udovima. Po prioritetnom mišljenju  ostavljanja ulaze u djela, inšaAllah, a ako neko kaže da ostavljanja ne ulaze u djela  on  će  u  definiciji  spomenuti  dodatak  ostavljanja  riječi  i  djela  koje  se  ne  mogu  sastati sa osnovom dini islama.     U  opisu  aslu  dinil‐islama  učestvuju  najveći  griješnici  muslimana  i  najbolji  vjernici,  jer  je  to  onaj  opis  bez  kojeg  islam  ne  postoji,  a  sve  ispod  njega  je  nevjerstvo  u  Allaha.  Dakle,  učenjaci,  pored  ostalih  upotreba,  u  osnovi  koriste  pojam aslu dinil‐islam i haddul‐islam za minimalan opis sastavljen od riječi i djela  koji sačinjava suštinu osnove islama kojom čovjek zaslužuje ime islama i ulazak u  Džennet ako umre na tome ili ulazak u Džehennem i vječni ostanak u njemu ako  umre na suprotnom, da Allah sačuva! Ovo značenje je predmet naše knjige.      U  vezi  ovoga  sam  na  lancu  predavanja  o  tehakumu  citirao  riječi  'Abdulmedžida  Eš‐Šazilija  iz  knjige  „Haddul‐islam  ve  haqiqatul‐iman“  gdje  govoreći o ulasku praktičnog tevhida u aslud‐din na 383. str. kaže: 

 ‫ﳑﻦ‬ ‫ﻟﻐﲑﻩ‬ ‫ﻳﺘﺤﻘﻖ‬ ‫وﻻ‬ ‫ﻓﺎﺟﺮا‬ ‫أو‬ ‫ﻛﺎن‬ ‫ﺑﺮا‬ ‫ﻣﺴﻠﻢ‬ ‫ﻛﻞ‬ ‫ﰲ‬ ‫وﻳﺘﺤﻘﻖ‬ ‫ﻛﻠﻬﻢ‬ ‫اﳌﺴﻠﻤﻮن‬ ‫ﻓﻴﻪ‬ ‫ﻳﺸﱰك‬ ‫أﻣﺮ‬ ‫اﻟﺪﻳﻦ‬ ‫وأﺻﻞ‬    .‫اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ‬ ‫ﻳﻌﺒﺪ‬ „Aslud‐din je stvar u kojoj učestvuju svi muslimani i koja se ostvaruje kod svakog  muslimana,  bio  časan  ili  griješan,  a  ne  ostvaruje  se  kod  drugih  od  onih  koji  'ibadete tagutu.“    Kada  dođe  vrijeme  za  to,  vidjećeš  da  je  Eš‐Šazili  praktični  dio  tevhida  koji  ulazi  u  aslud‐din  sveo  na  tevhid  Allaha  u  hukmu  (zakonu),  tevhid  Allaha  u  obredima i tevhid Allaha  u vilajetu, tj. lojalnosti prema Njemu kroz vezanost  za                                                               53

 Definicija ili granica islama. 

  54 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Njega  Njegovom  vjerom  iz  čega  proizilazi  ljubav  i  mržnja  u  ime  Njega  i  Njegove  vjere.   

3.1 Ostala značenja aslud-dina u govoru učenih    Napominjem  da  se  pojmom  aslud‐din  u  govoru  učenjaka  ponekad  nazivaju  stvari koje ne ulaze u prethodno značenje već su u oblasti temelja vjere (usulud‐ din) i stvari koje se ne znaju osim Objavom.    Primjer  za  to  su  propisi  oko  kojih  su  se  složili  svi  vjerovjesnici,  'alejhimusselam,  poput  zabrane  bluda  i  razvrata,  nepravde  i  laganja,  lažnog  svjedočenja i ispoljavanja dina (izharud‐din) i slično. Tada kažu da je to aslud‐din u  smislu da su se svi vjerovjesnici složili u njihovoj propisanosti, a ne u smislu da je  nevjernik onaj koji nešto od toga ne zna i da nema opravdanja u neznanju, kao što  je to slučaj u prvom značenju aslud‐dina kojeg se tiče naš govor.     Na  tu  činjenicu  ukazao  je  'Ali  El‐Hudajr,  da  mu  Allah  popravi  stanje,  na  početku  knjige  „Odjeljak  (džuz')  o  aslu  dini  islama  ‐  Tevhid  i  Poslanica„  u  kojoj  govori  o  aslud‐dinu,  gdje  je  iz  govora  Ibn  Tejmijje  naveo  značenja  u  kojima  neznalica može biti opravdan.     Kada je prenosio taj govor El‐Hudajra u svojim odgovorima na net‐u i slično,  Bilibani nije skrenuo ljudima pažnju na tu činjenicu, niti je neznalica shvatio da je  u  govoru  'Alija  El‐Hudajra  dokaz  da  je  tehakum  samo  Allahu  i  ostavljanje  tehakuma šejtanskim poslanicima od taguta od aslud‐dina, jer će svakom čovjeku  u kaburu biti postavljena tri pitanja: „Ko je tvoj Bog?“, „Ko je tvoj vjerovjesnik?“ i  „Koji  je  tvoj  din?“  A  ovaj  din  je  predanost  Allahu  s  tevhidom  što  podrazumijeva  pridržavanje samo Njegovog dina, nutrinom i vanjštinom. Allahulmuste'an!    Da je ovaj sijač nereda imao imalo stida i veze sa Uzvišenim Allahom shvatio  bi da tevhidul‐hakimijje, s obzirom da ulazi pod sve tri vrste tevhida Allaha kao i  pod  tevhid  Poslanika,  .,  u  slijeđenju  (tevhidul‐muta'be'ah)  i  da  se  Allahov  din  ogleda  u  pridržavanju  samo  Njegovog  šerijata,  ulazi  pod  ova  tri  pitanja,  koja  će  čovjeku biti postavljena u kaburu. Ko je tvoj Bog? Ko je tvoj Poslanik? Koji je tvoj  din?    Zbog toga što onaj koji sebe ili drugog riječju ili djelom učini sudijom mimo ili  uz Allaha, ili ne dao Allah, pridržava se (jeltezim) zakona šejtanskih poslanika, koji  najčešće  oponašaju  Allahove  propise,  nije  ostvario  značenje  tevhida  Allaha  u  hukmu.  Većina  slijepih  sljedbenika  i  bolesnih  srca  je  nasjela  na  laži  Bilibanija  i 

 

EBU MUHAMMED

55 

Nusreta  pored  očitih  dokaza  i  nakon  dugogodišnjeg  slušanja  dersova  o  tevhidu,  imanu  i  kufru,  i  to  onda  kada  je  došlo  do  kolizije  između  vjerovanja  u  Allaha  i  vjerovanja u „voljene“. Da Allah sačuva!    Na pitanje „Šta je to aslud‐din i šta ulazi u aslud‐din?“, Bilibani, nakon što je  naveo  citate  učenjaka  koji  govore  protiv  njegovih  laži,  jer  se  u  njima  spominje  ulazak ostavljanja širka u aslud‐dina a tehakum tagutu je veliki širk, sijač nereda  po zemlji ,navodi54 riječi 'Alija Hudajra:  „Kaže dalje šejh Ali Hudajr u poglavlju kako spoznajemo šta je asl islama (tj. aslud‐ din op. prev):   Spoznajemo aslu el islam na osnovu sljedećih stvari:   1.  Da  su  sve  vjere  složile  na  njemu.  Kaže  Uzvišeni:  „A  mi  prije  tebe  nijednog  Poslanika  nismo  poslali  a  da  mu  nismo  objavili:  Nema  drugog  boga  osim  Mene  zato mene obožavajte“ (Zatim je šejh spomenuo još par ajeta: Šura 13, Bekare 131  i druge ajete).   2. Spoznajemo na osnovu toga što je to prvi vadžib (zatim je šejh spomenuo hadis  Mu'aza  kada  ga  je  Poslanik  poslao  u  Jemen  jer  u  hadisu  stoji  da  prvo  u  što  ih  Mu'az treba pozvati jeste obožavanje Allaha).   3. Na osnovu toga što je to prvo što se traži od čovjeka (zatim je šejh spomenuo  hadis:  „Naređeno  mi  je  da  se  borim  protiv  ljudi  sve  dok  ne  posvjedoče  da  nema  drugog boga sem Allaha i da je Muhammed njegov rob i Poslanik“. A prisjeti se da  je gore šejhul islam rekao da su dva šehadeta aslud‐din).   4.  Spoznajemo  isto  tako  na  osnovu  toga  što  je  to  prva  stvar  u  Islamu.  Kaže  Uzvišeni: „O  ti pokriveni ustani i opominji (a  nema sumnje da se  ovdje opomena  odnosi na opomenu činjenja širka op. prev), i Gospodara svog veličaj (tj. Obožavaj  Allaha op. prev), svoje haljine očisti i kumira se kloni.“ (Sve ovo, dakle, ukazuje da  Uzvišeni  ovdje  naređuje  da  se  Allah  obožava  i  da  se   ostavi  obožavanje  kipova  i  bilo čega drugog mimo Allaha a to je aslud‐din op. prev)   5. Spoznajemo na osnovu onoga što je bilo u mekanskom periodu (a poznato je  da  je  u  mekanskom  periodu  bio  poziv  u  tevhid  i  ostavljanje  širka   a  to  je  opet  aslud‐din. Zatim je šejh ovdje spomenuo riječi šejhul islama oko stvari koje je Allah  zabranio u svakom šerijatu a od njih je širk).  

                                                             54

Njihove izreke i pisarije prenosim najčešće bez ispravljanja greški koje su u njima. 

  56 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

6. Na osnovu onoga o čemu će rob biti upitan u kabru (zatim je šejh spomenuo  hadis Bera ibn Aziba o pitanju dva meleka u grobu: „Ko je tvoj gospodar, koja je  tvoja  vjera  i  ko  je  tvoj  poslanik.“ (Završen  citat  šejha  Alija  Hudajra  iz  njegove  knjige Aslu dinil islam).   Ovo je dakle definicija šejhul islama i uleme Nedžda a sve ove definije iako različite  u  formi  ipak  su  iste  u  suštini  i  dopunjavaju  i  pojašnjavaju  jednu  drugu  a  Allah  najbolje zna.   Što  se  tiče  toga  da  li  čovjek  ima  opravdanja  u  aslud‐dinu  mislim  da  je  kroz  definicije  ove  uleme  jasno  i  da  nema  potrebe  za  odgovorom.  Stim  što  se  mora  napraviti razlika između osobe koja pobrka u definiciji aslud‐dina a sama pri sebi  ima  aslud‐din  i  između  osobe  koja  pri  sebi  nema  aslud‐dina.  Prva  osoba  se  ne  tekfiri šta više vidio si da šejh Abdurrahman spominje da je neka ulema pogriješila  u tom pojmu, tj. shvatanju aslud‐dina.   Dakle to je aslu din. Kao što vidis šejhul islam nije u aslu din spomenuo odricanje  od  mušrika  ili  tekfir  mušrika  itd.  Normalno  to  ne  znači  da  takva  stvar  ne  može  izvesti iz vjere ali je razlika u tome što se kod ove zadnje stvari može uzeti u obzir  neznanje, tevil, i tome slično. Dok kod prve stvari tj. kod aslu dina to se ne uzima u  obzir. Onaj ko ne ostvari aslu din takav nije vjernik i ne uzima se u obzir sebeb radi  kojeg nije ostvario aslu din.   A Allah najbolje zna.   Odgovorio: prof. Idriz Bilibani“    Ovo  je  odgovor  sijača  nereda!  Ostavio  sam  ga  u  originalnoj  formi  i  nisam  ispravljao gramatičke, pravopisne i ostale greške a masnim slovima sam ukazao na  važne dijelove. Iz svega vidiš da magarac ne smatra da je pridržavanje šejtanskog  zakona  veliki  širk,  ili  da  je  suđenje  šejtanskim  zakonom  ili  tehakum  njemu  veliki  širk, i da to sve ne ruši tevhid Allaha, jer glupak i njegova braća se neumorno bore  da dokažu da „tehakum nije od aslud‐dina“. Allahulmuste’an!    Druga  stvar,  sijač  nereda  kaže  da  „odricanje  od  mušrika  i  tekfir  mušrika  ne  ulazi u aslud‐din“ pored toga što je citat prenio iz knjige „Džuz' o aslu dinil‐islama  – Tevhid i Poslanica„ u kojoj Hudajr spominje da u  aslud‐din ulazi mržnja prema  tagutima, mušricima, mustekbirima i neprijateljstvo prema njima. Zatim spominje  dva stepena u pogledu tekfira:   a) Negacija njihovog islama; 

 

EBU MUHAMMED

57 

b) Njihov tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu. Navodi opšte poznate citate  učenjaka da've o razlici između negacije islama i tekfiru kufrom koji za sobom  povlači kaznu te da je moguće da neko u zadnjem pogriješi.     Iz  svega  toga  razumiješ  da  je  'Ali  El‐Hudajr  negaciju  islama  tagutima,  mušricima i mustekbirima uvrstio u aslud‐din!55 Međutim, smutljivci i sljedbenici  strasti vide samo ono što im odgovora makar ih to isto lično proklinjalo. Od stvari  koje  su  bile  zabranjene  još  u  mekkanskom  periodu  su  „tajni  i  javni  razvrat  i  nasilje“  pored  širka  i  govora  o  Allahovoj  vjeri  bez  znanja.  Tajni  i  javni  razvrat  i  nasilje  nisu  stvari  čije  neznanje  ili  počinjenje,  ne  dao  Allah,  se  ne  može  nikad  sastaviti sa aslud‐dinom.  Isto tako iz riječi ovog sijača nereda proizilazi da ulaskom  u  islam  na  samom  početku  i  kod  prihvatanja  šehadeta  tevhida,  muslimani  nisu  negirali  islam  nemuslimanima,  štaviše,  da  to  nisu  radili  u  čitavom  mekkanskom  periodu!    Ako ahmak kaže da jesu, nećemo ga pitati od kojeg momenta su to radili, da  Allah sačuva nesreće, već ga pitamo zašto to nije uvrstio u aslud‐din? Ako kaže da  je negacija islama nemuslimanima poput „tajnog i javnog razvrata i nasilja“ ostaje  da  se  upita  zašto  nije  ukazao  na  razliku  između  dva  značenja  u  kojima  se  koristi  aslud‐din? Zar je pravednom čovjeku potreban dodatan dokaz da shvati smjelost  ovog stvorenja protiv vjere i nepravdu koju je nanio tevhidu i da'vi u njega i da se  radi o bolesniku koji kao papagaj prenosi tuđe riječi a razumije ih kao...?    Kada  sam  prvi  put  sa  ovom  osobom  pričao  na  PalTalku,  vidio  sam  da  je  neznalica  i  da  ne  zna  islam,  a  to  sam  jednom  prilikom  rekao  jednom  „njihovom  albancu“  koji  mi  je  nakon  što  sam  mu  rekao  da  je  džahil  rekao  da  sam  „tagut“  usljed  čega  je  Bilibani  izgubio  kontrolu  nad  sobom  i  počeo  svoju  klovn‐hajku  protiv  islama  i  muslimana  i  javno  dokazao  i  potvrdio  moje  uvjerenje  da  ne  zna  islam.     Govorio  je  da  kufr  u  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  i  bestidno  se  razbacivao  tražeći  govor  „makar  jednog  učenjaka“  koji  jasno  ukazuje  da  je  kufr  u  taguta  od  aslud‐dina  a  on  je  „uz  sebe  imao  sve  učenjake“  u  toj  mes'eli,  pa  je  to  poslije  popravio i umalo ga nije uradio, da bi još uvijek i to nakon dvije godine ostao da  tumara u svom neznanju i nepravdi i da ga njegove riječi lično proklinju gdje god  se čuju i pojave. Sve do sada navedeno je samo djelić primjera za jad i bezobrazluk  ove osobe. Dovoljan nam  je Allah i divan je  On Zaštitnik! Za čuditi se je kako  su  „neki  ljudi“  dozvolili  sebi  da  budu  „braća“  i  u  „istom  saffu“  sa ovim  uništivačem  islama pod imenom tevhida i odbrane učenjaka i mudžahida!                                                               55

  Na puno mjesta  ’Ali El‐Hudajr spomenute stvari naziva temeljima tevhida koji sačinjavaju njegovu osnovu, a  neke od njih ćemo navesti u ovoj knjizi, inšaAllah. 

  58 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Nastavimo s našom temom!    Može se takođe primjetiti da neki učenjaci pojam aslud‐din ponekad koriste  za opise za koje se u određenim situacijama veže propis pravnog, tj. vanjštinskog  islama,  u  smislu  ako  osoba  ne  ispolji  te  opise  presuđuje  joj  se  da  je  kafir  u  vanjštini, što ne znači da mora biti kafir u suštini ako je ostvario aslud‐din u prvom  smislu.  Primjer  za  to  su  potlačeni  muslimani  koji  žive  u  nevjerničkim  državama  (dijarima)  i  nisu  u  stanju  da  ispoljavaju  svoj  din,  kojima  se  u  vanjštini  presuđuje  propisom nevjerničke države i zajednice sa aspekta uopštenosti.    To  možemo  naći  u  fetvi  šejha  Hameda  b.  'Atiqa  i  drugih  učenjaka  tevhida.  Risala šejha Muhammeda „Aslu dini islama i Njegov stub“ koju sam protumačio u  lancu  predavanja  se  tiče  upravo  ove  mes'ele.  Ja  sam  tokom  predavanja  neprestano  skretao  pažnju  na  razliku  između  mes'ele  ostavljanja  ispoljavanja  vjere i mes'ele rušenja aslud‐dina, iako je ispoljavanje vjere bilo uvjet za dobijanje  imena aslud‐dina u vanjštini u posebnom značenju, i to je, elhamdulillah, jasno.     Međutim,  neki  siromasi  nisu  ni  čekali  da  počnem  sa  predavanjima  a  već  su  počeli sa kanonijadom fitni i laži po meni  i po menhedžu tevhida, da Allah sačuva,  a možda su tek nekad kasnije saznali i naučili o čemu se radi, i u kojim značenjima  šejh  i  njegovi  unuci  koriste  pojam  aslud‐dina,  kao  što  su  mnoge  druge  mes'ele  učili  postepeno.  Ali  bolje  ikad  nego  nikad!  Dakle,  u  ovoj  knjizi  koristim  pojam  aslud‐din  u  značenju  minimalnog  opisa  sastavljenog  od  riječi  i  djela  iz  kojeg  se  uzima i dobija ime i opis islama kod Allaha, dželle ve 'ala, i bez kojeg nema spasa  na  ahiretu.  Pitanje  pravnog  islama  pojedincu  je  skroz  druga  mes'ela  i  u  osnovi  nema veze sa našom.     Svaki  musliman  i  ozbiljan  student  treba  da  vjeruje  da  je  tevhid  Allaha  i  ostvarenje osnove vjere najvažnija stvar dini islama, i da sve ostalo ne koristi bez  postojanja  osnove,  i  da  je  Allah  u  Svojoj  Knjizi  i  na  jeziku  Poslanika,  .,  u  potpunosti objasnio njegovo značenje na način kojeg može shvatiti obični beduin i  učenjak. Poslanik  ., kaže da je sura El‐Ikhlas trećina Kur'ana. To zato što trećina  Kur'ana  govori  o  tevhidu  i  aslud‐dinu  koji  je  Allahovo  pravo,  druga  o  pravima  tevhida  a  ona  su  detaljni  propisi  islama,  i  treća  koja  govori  o  vjernicima  i  nevjernicima, njihovim stanjima na dunjaluku i na ahiretu.  A aslu dinil islam se djeli na dva djela:  a) Opšti aslu dinil islam na kojeg ukazuju riječi la ilahe illallah i  b) Posebni  aslu  dinil  islam  na  kojeg  ukazuje  šehadet  Muhammedun  Resulullah  uz prvi dio šehadeta.  

 

EBU MUHAMMED

59 

  Dakle, imamo opšti i posebni aslu dinil‐islam! Prvi se tiče onoga čime su došli  svi  vjerovjesnici  Allaha,  a  posebni  islam  se  od  opšteg  razlikuje  u  detaljnim  propisima  i  zakonima  koji  se  mogu  razlikovati  od  vjerovjesnika  do  vjerovjesnika,  ali  je  srž  njihove  vjere  ista  i  opšti  aslud‐din  kao  i  mnogi  propisi  Uzvišenog  Gospodara  su  nepromjenjivi  od  Adema,  'alejhisselam,  prvog  čovjeka  i  vjerovjesnika  do  Muhammeda,  .,  zadnjeg  poslanika  i  pečata  vjerovjesnika  i  prvaka među Ademovom djecom.    Stvari  i  propise  mimo  aslud‐dina  u  pogledu  kojih  postoji  konsenzus  među  vjerovjesnicima učenjaci nekad takođe nazivaju opštim islamom zbog toga što su  svi vjerovjesnici došli s njima. Ti moraš imati na umu razliku između osnove dini  islama bez koje nema islama niti spasa kod Allaha i pitanja poput vjerovanja da je  blud i lažno svjedočenje haram i slično.     U  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Njegovog  Poslanika,  .,  nalazimo  pojašnjenje  ovog  značenja  od  početka  njegove  misije  do  kraja  života.  U  suri  El‐Muddeththir,  koja je objavljena na samom početku poslaničke misije, Allah naređuje Poslaniku,  ., da se kloni idola i da veliča samo Allaha.  ﴾٥﴿

ِ ‫﴾ َواﻟﱡﺮ ْﺟَﺰ ﻓَ ْﺎﻫ ُﺠ ْﺮ‬٤﴿ ‫ﻚ ﻓَﻄَ ﱢﻬ ْﺮ‬ َ َ‫﴾ َوﺛِﻴَﺎﺑ‬٣﴿ ‫ﻚ ﻓَ َﻜﺒﱢـ ْﺮ‬ َ ‫﴾ َوَرﺑﱠ‬٢﴿ ‫﴾ ﻗُ ْﻢ ﻓَﺄَﻧْﺬ ْر‬١﴿ ‫ﻳﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟْ ُﻤ ﱠﺪﺛـﱢُﺮ‬

„O ti, pokriveni!  ﴾1﴿ Ustani i opominji!  ﴾2﴿ I samo Gospodara svog veličaj!  ﴾3﴿ I  haljine svoje očisti! ﴾4﴿ I „rudžza“ se kloni! ﴾5﴿56  Šta sve se razumije iz ovih ajeta?!    Mufessiri  navode  da  se  sa  riječu  „rudžz“  ovdje  misli  na  idole  i  kipove.  Naravno to je sve obuhvaćeno pojmom tagut i pod njega ulazi sve što ulazi pod  značenje  pojma  tagut,  bez  obzira  da  li  se  radi  o  živim  bićima  ili  predmetima.  Pojam  „idol“  obuhvata  zakone  šejtanskih  poslanika  i  one  koji  njima  sude  poput  taguta hukma, vračara i slično.     Kao što u ajetu imamo negaciju i potvrdu, i to je tevhid. Naredba klonjenja  „kumira“  kako  prevodi  Korkut,  tj.  idola  i  kipova  odnosno  taguta  je  negacija  (la  ilahe) a naredba veličanja samo Allaha je potvrda (illallah). Potvrda nije ispravna  bez negacije, koju je Allah propisao da bi se ostvario tevhid kao što negacija nije  ispravna  bez  potvrde,  a  oba  rukna  su  međusobno  povezana  vjerskom  neminovnom  uzročnom  povezanošću.  Zbog  toga  se  u  islamu  ne  kaže  da  neko  vjeruje u Allaha osim ako je ostvario kufr (nevjerstvo) u taguta niti se kaže da je  neko ostvario kufr u taguta osim ako vjeruje u Allaha!                                                               56

 Sura El‐Muddeththir (74) 1‐5 

  60 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Iz ovog ajeta se razumije da je samo din Allaha ispravan a da je din „rudžza“  drugi din, i da se samo Allah smije veličati a da se o „rudžz“ mora imati najgore  mišljenje, jer stoji nausprot „veličaj“, tj. uradi kufr (nevjerstvo) u „rudžz“, a uraditi  kufr  u  nekoga  je  najveći  vid  kidanja  veze  i  to  je  ono  što  Allah  hoće  kada  su  u  pitanju lažni gospodari i božanstva zadovoljni onim na čemu su njihovi robovi!    Iz ajeta se takođe razumije da nisu isti oni koji veličaju samo Allaha i oni koji  su odbili da veličaju Allaha ili uz Njega veličaju „rudžz“ i da oni nisu na Allahovom  dinu!  Ovo,  vallahi,  shvata  svako  osim  čovjeka  kome  je  Allah  zapečatio  srce  i  oslijepio  ga  pred  svjetlom  Objave.  Da  Allah  sačuva!  Ako  bi  ovim  ajetom  htio  da  definišem  aslud‐din  rekao  bih  da  je  aslud‐din  napuštanje  „rudžza“  i  veličanje  samo Allaha, i elhamdulillah. Nisu mi potrebne riječi ni ovoga niti onoga, jer sam  definisao aslud‐din riječima mog Gospodara i Njegovog Poslanika.     Kao  što  u  ajetu  imamo  sve  vrste  srčanih  'ibadeta  iz  kojih  rezultira  značenje  „veličanja Allaha“, poput ljubavi, straha, strahopoštovanja, oslonca i slično a one  su obavezan rezultat ispravne spoznaje Uzvišenog. Sve to vjerski nije ispravno bez  ostvarenja suprotnog u negaciji la ilahe. Što znači da osoba mora mrzeti „rudžz“ i  one  koji  njih  veličaju,  ne  plašiti  se  njih  mimo  Allaha  u  onome  što  ne  može  osim  Allah,  tj.  ne  pridružiti  ih  Allahu  u  onom  što  je  od  Njegovih  prava  od  kojih  je  „veličanje“  koje  ima  osnovu  u  srčanom  uvjerenju  i  'ibadetima.  Prije  svega  toga  vjerovanje  da  je  Allah  savršen  i  da  samo  On  zaslužuje  da  bude  obožavan  „veličanjem“ a da „rudžz“ nemaju učesništvo u Allahovim specifikama.   Rekao je šejhul‐islam: 

‫ﺗﻨﺎزع اﻟﻨﺎس ﰲ اﻷﻣﺮ ﺑﺎﻟﺸﻴﺊ ﻫﻞ ﻳﻜﻮن أﻣﺮا ﺑﻠﻮازﻣﻪ؟ وﻫﻞ ﻳﻜﻮن ﻴﺎ ﻋﻦ ﺿﺪﻩ؟ ﻣﻊ اﺗﻔﺎﻓﻬﻢ ﻋﻠﻰ أن ﻓﻌﻞ‬ ...‫اﳌﺄﻣﻮر ﻻ ﻳﻜﻮن إﻻ ﻣﻊ ﻓﻌﻞ ﻟﻮازﻣﻪ وﺗﺮك ﺿﺪﻩ‬ „Ljudi se razilaze u pogledu toga da li naredba nečega biva naredbom za ono što iz  nje  neminovno  proizilazi  (levazim)?  Da  li  je  ona  zabrana  suprotnog?  Uz  njihovu  saglasnost  da  obavljanje  naređenog  neće  biti  ostvareno  osim  uz  obavljanje  onoga što iz njega putem neminovne uzročne povezanosti proizilazi (levazima) i  ostavljanje njemu suprotnog“.57    Znači,  učenjaci  usula  se  razilaze  da  li  je  „emr“,  tj.  naredba  nečega  zabrana  njoj  suprotnoga  i  naredba  onoga  što  iz  nje  neminovno  proizilazi  (levāzim)  iako  nisu izričito spomenuti? Kao ukazivanje broja „4“ na parnost (parni broji) ili broja  „3“  na  neparnost.  Ili  ukazivanja  pojma  „čovjek“  na  to  da  nije  nešto  drugo  mimo                                                              

57

 „Medžmu'ul‐Fetava“ 10/253 

 

EBU MUHAMMED

61 

čovjeka  poput  slona  na  primjer,  ili  da  je  stvoren  i  da  ima  Stvoritelja  i  slično.  Ili  poput ukazivanja pojma sto ili krevet na uzdignutost iznad zemlje, ili pojma krov  na stubove i zidove kuće bez kojih krov ne može postojati, ili rečenice „dva plus  dva je...“ na četvorku iako ona nije izričito spomenuta, itd.   Isto  tako  aslud‐din  se  može  razumjeti  iz  riječi  Poslanika,  .,  koje  prenosi  Imam Muslim od 'Amra ibn 'Abese Es‐Sulemija, /, gdje 'Amr kaže: 

ٍ ٍ ِ ِ ِ ْ ‫ُﻛْﻨﺖ وأَﻧَﺎ ِﰱ‬ ِ ‫ﺖ‬ َ ‫ﱠﺎس َﻋﻠَﻰ‬ ُ ‫ﱠﻬ ْﻢ ﻟَْﻴ ُﺴﻮا َﻋﻠَﻰ َﺷ ْﻰء َوُﻫ ْﻢ ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن اﻷ َْوﺛَﺎ َن ﻓَ َﺴﻤ ْﻌ‬ ُ ‫ﺿﻼَﻟَﺔ َوأَﻧـ‬ َ ُ َ ‫اﳉَﺎﻫﻠﻴﱠﺔ أَﻇُ ﱡﻦ أَ ﱠن اﻟﻨ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ -‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠﻪ‬ ُ ‫ﺖ َﻋﻠَْﻴﻪ ﻓَﺈ َذا َر ُﺳ‬ ْ ‫ﺑَِﺮ ُﺟ ٍﻞ ﲟَ ﱠﻜﺔَ ُﳜْﱪُ أ‬ ُ ‫َﺧﺒَ ًﺎرا ﻓَـ َﻘ َﻌ ْﺪ‬ ُ ‫ت َﻋﻠَﻰ َراﺣﻠَِﱴ ﻓَـ َﻘﺪ ْﻣ‬ ِ ِ ِِ ‫ﺖ َوَﻣﺎ‬ ‫ﺖ ﻗَ َﺎل »أَﻧَﺎ ﻧَِ ﱞ‬ ُ ‫ ﻓَـ ُﻘ ْﻠ‬.«‫ﱮ‬ َ ْ‫ﺖ ﻟَﻪُ َﻣﺎ أَﻧ‬ ُ ‫ﺖ َﻋﻠَْﻴﻪ ﲟَ ﱠﻜﺔَ ﻓَـ ُﻘ ْﻠ‬ ُ ‫ﺖ َﺣ ﱠﱴ َد َﺧ ْﻠ‬ ُ ‫ُﻣ ْﺴﺘَ ْﺨﻔﻴًﺎ ُﺟَﺮءَاءُ َﻋﻠَْﻴﻪ ﻗَـ ْﻮُﻣﻪُ ﻓَـﺘَـﻠَﻄﱠْﻔ‬ ٍ ‫ ﻓَـ ُﻘ ْﻠﺖ وﺑِﺄَ ﱢ‬.«‫ﻧَِﱮ ﻗَ َﺎل »أَرﺳﻠَِﲎ اﻟﻠﱠﻪ‬ ِ ِ‫ﻚ ﻗَ َﺎل »أَرﺳﻠَِﲎ ﺑ‬ ِ َ‫ﺼﻠَ ِﺔ اﻷَرﺣ ِﺎم وَﻛﺴ ِﺮ اﻷَوﺛ‬ ‫ﺎن َوأَ ْن ﻳـُ َﻮ ﱠﺣ َﺪ‬ َ َ‫ى َﺷ ْﻰء أ َْر َﺳﻠ‬ ‫ﱞ‬ ُ ْ ْ َ َْ َْ َْ َ ُ   .«ٌ‫اﻟﻠﱠﻪُ ﻻَ ﻳُ ْﺸَﺮُك ﺑِِﻪ َﺷ ْﻰء‬ „Dok sam bio u vremenu džahilijeta vjerovao (dhann) sam da su ljudi u zabludi i da  nisu  na  pravom  putu  ('ala  šej'in)  s  obzirom  da  'ibadete58  idolima.  Pa  sam  čuo  o  nekom čovjeku u Mekki koji obaviještava o različitim stvarima, te sam odjahao do  njega i zatekoh Allahovog Poslanika,  ., kako se krije, a njegov narod bijaše smio  protiv njega. Kriomice sam ušao dok nisam došao do njega u Mekki, pa mu rekoh:  „Ko si ti?“ „Ja sam vjerovjesnik!“, reče on. Rekoh: „Šta je to vjerovjesnik?“. „Allah  mi  je  dao  poslanstvo!“  Rekoh:  „Čime  te  je  obavezao  (poslao)?“.  On  reče:  „Da  se  održavaju rodbinske veze, rušenjem (lomljenjem) idola i da se Allah učini jedinim  (juvehhedAllah) i da Mu se ništa ne pridružuje...“.59    Na početku da've u Mekki Poslanik,  ., je objašnjavao ljudima da je njegova  vjera, na koju ga je Allah obavezao, da se Allah učini jedinim u  Svojim pravima i  specifikama,  i  da  Mu  se  u  njima  niko  i  ništa  ne  pridružuje,  i  da  se  srcem  i  vanjštinom sruši kult obožavanja lažnih božanstava mimo Allaha. U ovim riječima  Poslanika, ., je objašnjen sav aslud‐din, iako neka slijepa srca to ne vide. Jednom  rečenicom  u  kojoj  mu  je  objasnio  aslu  dinil‐islam  mu  je  objasnio  da  onaj  koji  Allahu  pridružuje  nije  musliman  već  da  je  mušrik,  i  da  je  musliman  onaj  koji  je  ostvario  tevhid  Allaha,  tj.  „činjenje  Allaha  jednim“  nasuprot  kojeg  stoji  opis  „pridruživanja Allahu“.  

                                                             58

  Pogledaj kako je ’Amr znao da je ono što rade mušrici ’ibadet a to je ono što ne znaju mnogi koji se pripisuju  islamskom znanju i da’vi danas!  59  Sahih Muslim, br. 1967 (Šamilah) 

  62 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zato je nemoguće da neko zna značenje islama i tevhida a da ne zna da islam  i tevhid nestaju pojavom velikog širka, tj. pridruživanja Allahu i ovo je temelj za  tekfir  mušrika,  tj.  uvjerenje  da  onaj  koji  obožava  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  Njemu ga pridružuje nije muvehhid u obožavanju Allaha, onaj koji je Allaha učinio  jednim.  Ali  neki  ljudi  slijepih  srca  danas  imaju  šubhu  pa  kažu  da  se  ovo  tiče  mušrika koji se ne pripisuju islamu, da nas Allah sačuva Svoje srdžbe i od neznanja  koje  vodi  u  vječnu  kaznu!  To  što  oni  kažu,  na  njima  svojstven  način,  nije  rekao  niko od muslimana.     Pogledaj u poglavlje o riddetu i vidjećeš da se od početka do kraja gradi na  tekstovima  u  kojima  su  protefkireni  mušrici  koji  nemaju  Knjigu,  mušrici  Židova  i  kršćana,  i  munafici  koji  se  pripisuju  islamu.  Pa  se  po  njihovoj  logici  mora  praviti  razlika  između  kršćana  koji  vjeruje  da  je  Allah  jedan  od  trojice  i  čovjeka  koji  se  pripisuje islamu a isto govori?!    Ja  ću  se  kasnije,  inšaAllah,  na  to  detaljnije  osvrnuti.  Ovdje  nam  je  cilj  da  prikažemo aslud‐din na jednostavan način i to tekstovima Objave. Riječi učenjaka  mogu doći tek nakon Allahovih i Poslanikovih,  ., riječi. U suri Ez‐Zumar, koja je  objavljena  u  Mekki,  Allah  spominje  klonjenje  'ibadeta  tagutu  i  neprestanu  predanost i 'ibadet samo Njemu (el‐inabeh), pa kaže: 

ِ ‫﴾ وأ ُِﻣﺮ‬١١﴿ ‫ﻗُﻞ إِ ﱢﱐ أ ُِﻣﺮت أَ ْن أ َْﻋﺒ َﺪ اﻟﻠﱠﻪ ﳐُْﻠِﺼﺎ ﻟَﻪ اﻟﺪﱢﻳﻦ‬ ِِ ‫ﺎف‬ ُ ‫َﺧ‬ َ ‫ت ﻷَ ْن أَ ُﻛﻮ َن أَﱠوَل اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠﻤ‬ ُْ َ ُْ َ ‫﴾ ﻗُ ْﻞ إِ ﱢﱐ أ‬١٢﴿ ‫ﲔ‬ َ ُ ً َ ُ ْ ٍ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﺎﻋﺒُ ُﺪوا َﻣﺎ ﺷْﺌﺘُ ْﻢ ﻣ ْﻦ ُدوﻧﻪ ﻗُ ْﻞ‬ ْ َ‫﴾ ﻓ‬١٤﴿ ‫ﺼﺎ ﻟَﻪُ د ِﻳﲏ‬ ُ ‫ﺼْﻴ‬ ً ‫﴾ ﻗُ ِﻞ اﻟﻠﱠﻪَ أ َْﻋﺒُ ُﺪ ﳐُْﻠ‬١٣﴿ ‫اب ﻳَـ ْﻮم َﻋﻈﻴ ٍﻢ‬ َ ‫إِ ْن َﻋ‬ َ ‫ﺖ َرﱢﰊ َﻋ َﺬ‬ ِ ‫ﺎﺳ ِﺮ ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ْ ‫إِ ﱠن‬ ‫﴾ َﳍُ ْﻢ ِﻣ ْﻦ ﻓَـ ْﻮﻗِ ِﻬ ْﻢ‬١٥﴿ ‫ﲔ‬ ْ ‫ﻚ ُﻫ َﻮ‬ َ ‫ﻳﻦ َﺧ ِﺴُﺮوا أَﻧْـ ُﻔ َﺴ ُﻬ ْﻢ َوأ َْﻫﻠﻴ ِﻬ ْﻢ ﻳَـ ْﻮَم اﻟْﻘﻴَ َﺎﻣ ِﺔ أََﻻ َذﻟ‬ ُ ِ‫اﳋُ ْﺴَﺮا ُن اﻟْ ُﻤﺒ‬ َ ‫ﻳﻦ اﻟﺬ‬ َ َ‫اﳋ‬ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ِِ ُ ‫ﻚ ُﳜَﱢﻮ‬ ِ ‫ﻮت‬ َ ‫ﻇُﻠَ ٌﻞ ِﻣ َﻦ اﻟﻨﱠﺎ ِر َوِﻣ ْﻦ َْﲢﺘِ ِﻬ ْﻢ ﻇُﻠَ ٌﻞ َذﻟ‬ َ ُ‫اﺟﺘَـﻨَﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ْ ‫ﻳﻦ‬ َ ‫﴾ َواﻟﺬ‬١٦﴿ ‫ف اﻟﻠﱠﻪُ ﺑﻪ ﻋﺒَ َﺎدﻩُ ﻳَﺎ ﻋﺒَﺎد ﻓَﺎﺗﱠـ ُﻘﻮن‬ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻚ‬ َ ِ‫َﺣ َﺴﻨَﻪُ أُوﻟَﺌ‬ َ ‫أَ ْن ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ‬ ْ ‫ﻳﻦ ﻳَ ْﺴﺘَﻤﻌُﻮ َن اﻟْ َﻘ ْﻮَل ﻓَـﻴَﺘﱠﺒِﻌُﻮ َن أ‬ َ ‫﴾ اﻟﺬ‬١٧﴿ ‫وﻫﺎ َوأَﻧَﺎﺑُﻮا إ َﱃ اﻟﻠﱠﻪ َﳍُ ُﻢ اﻟْﺒُ ْﺸَﺮى ﻓَـﺒَﺸ ْﱢﺮ ﻋﺒَﺎد‬ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ‫ﻚ ُﻫﻢ أُوﻟُﻮ ْاﻷَﻟْﺒ‬    ﴾١٨﴿ ‫ﺎب‬ َ ْ َ ‫ﻳﻦ َﻫ َﺪ ُاﻫ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪُ َوأُوﻟَﺌ‬ َ ‫اﻟﺬ‬ Reci:  „Meni  se  naređuje  da  'ibadetim  samo  Allahu,  čisto  ispovjedajući  din  (poniznost)  samo  Njemu  ﴾11﴿  i  naređuje  mi  se  da  budem  prvi  musliman.“  ﴾12﴿  Reci:  „Ja  se  bojim  kazne  na  Velikom  danu,  ako  se  prema  Gospodaru  svom  ogriješim.“  ﴾13﴿ Reci: „Samo Allahu 'ibadetim, iskreno Mu ispovjedajući din, ﴾14﴿  a vi, pored Njega, 'ibadetite  kome hoćete! Reci: „Stradaće, uistinu, oni koji na  Sudnjem  danu  izgube  i  sebe  i  porodice  svoje.  Eto,  to  je  pravo  stradanje!“  ﴾15﴿  Nad njima će biti naslage vatre, a i ispod njih naslage; time Allah straši robove  Svoje. „O robovi Moji, samo se Mene bojte!  ﴾16﴿ Za one koji se klone taguta, da 

 

EBU MUHAMMED

63 

joj 'ibadete,60 i koji se Allahu vraćaju, njima su namijenjenje radosne vijesti, zato  obraduj  robove  Moje,  ﴾17﴿  koji  Kur'an  slušaju  i  slijede  ono  najljepše  u  njemu:  njima je Allah na pravi put ukazao i oni su pametni. ﴾18﴿61  Šta se može razumjeti iz ovih ajeta?!    U ovim ajetima Uzvišeni Allah na početku objašnjava da je aslud‐din  'ibadet  samo  Allahu  bez  primjese  pridruživanja  drugih  u  Njegovim  specifikama.  Objašnjava  da  se  taj  din  zove  islam  i  da  je  onaj  koji  ga  je  ostvario  musliman.  SubhanAllah! Ovo prvo je opšta definicija aslud‐dina koja je dovoljna svakom da  shvati  Allahovu  poruku.  Uprkos  tome,  nakon  što  je  spomenuo  kaznu  onih  koji  'ibadete  drugim,  pa  su  zbog  toga  mušrici  i  nisu  muslimani,  Uzvišeni  prelazi  na  detaljno  objašnjenje  onoga  što  je  uopštio  u  prethodnim  ajetima  pa  spominje  „klonjenje  'ibadeta  tagutu“  i  „stalno  vraćanje  Allahu  sa  'ibadetom  samo  Njemu“.     Pa  se  na  osnovu  ovoga za aslud‐din  može reći da je on klonjenje 'ibadeta  tagutu i stalni čisti 'ibadet samo Allahu bez primjesa širka. Ova definicija uzeta iz  ajeta  koja  govori  o  tevhidu  u  'ibadetu  u  sebi  sadrži  ostale  vrste  tevhida  jer  se  tevhidul‐'ibadeh  gradi  na  uvjerenju  da  je  Allah  savršeni  Gospodar,  Vladar  i  Upravitelj, i da su šteta i korist samo u Njegovoj ruci, i da u Njegovim savršenim  osobinama  na  koje  ukazuju  i  Njegova  Imena  nema  manjkavosti  u  bilo  kojem  smislu  pa  zbog  toga  samo  On  zaslužuje  da  bude  Bog  i  da  se  samo  Njemu  približava, i da se samo Njemu pokorava.     Ono na šta ova definicija na koju ukazuje šehadet LA ILAHE ILLALLAH putem  neminovne  uzročne  povezanosti  (dilaletul‐iltizām)  ukazuje  jeste  da  onaj  koji  'ibadetI tagutu i pridružuje ga Allahu nije onaj koji čisto 'ibadeti samo Allahu i čini  Ga  jednim.  Odnosno  da  je  jedan  mušrik  a  drugi  musliman!  Pored  svega  toga  neznalice  tvrde  da  šehadet  tevhida  ne  ukazuje  na  to  da  je  obožavaoc  taguta  mušrik  a  obožavoc  samo  Allaha  musliman!!!  Teško  li  se  njima  zbog  njihove  smjelosti!    Uvjetovanje klonjenja 'ibadeta tagutu za ostvarenje aslud‐dina se razumije iz  činjenice  da  je  Allah  na  to  nadovezao  nagradu  a  na  suprotno  vječnu  kaznu.  U  ovom  ajetu  se  spominje  tagut  'ibadeta  uopšteno,  a  u  taj  pojam  kao  i  u  pojam  „rudžz“ ulaze tagut pokornosti i slijeđenja, tagut hukma i tagut rituala kojima se  mušrici  njima  približavaju  da  bi  oni  od  njih  odagnali  štetu  ili  pribavili  im  korist,                                                               60

 Ovo je bukvalan prijevod, a riječ tagut je ovdje došla u ženskom rodu.  

61

 Sura Ez‐Zumer (39) 11‐18 

  64 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

opisujući  ih  djelima  i  osobinama  koje  pripadaju  samo  Uzvišenom  i  Svetom  i  obožavajući ih ritualima ('ibadetima) kao što se obožava Uzvišeni.    Obrati  pažnju  na  to  da  se  iz  riječi  „se  klone  taguta,  da  joj  'ibadete“  uzima  negacija  islama  i  tevhida  taguta  i  onih  koji  mu  'ibadete.  Pa  neka  je  Allah  na  pomoći!  Ovo  što  smo  rekli  u  pogledu  ovih  i  prethodnih  ajeta  se  kaže  kod  svih  ostalih. Koliko je samo ovaj Kur'an jasan! Ali kada Allah nekom želi kušnju niko ga  ne može sačuvati.    Zato  mi  vjerujemo  da  je  kufr  u  taguta  sa  svim  svojim  ruknovima  koji  se  spominju  u  Kur'anu  i  Sunnetu  a  koje  nam  je  ulema  objasnila  uvjet  za  ispravnost  rukna potvrde, i da je on rukn u cjelini suštine LA ILAHE ILLALLAH. Ako bismo rekli  da  su  mržnja,  neprijateljstvo  i  negacija  islama  taguta  i  njihovih  robova  od  lavazima a ne od ruknova, u tome se ne bi ništa promjenilo.     Kasnije ćemo objasniti da se tu samo radi o razilaženju u terminologiji; da li  se neki opisi nalaze unutar samog šehadeta, tj. da li su njegovi ruknovi ili šehadet  na njih ukazuje poput neminovne uzročne povezanosti (dilaletul‐iltizām) i da li je  ova vrsta ukazivanja pojma na značenje (dilaletul‐iltizām), tekstualno ili razumsko  ukazivanje na lavazime, tj. stvari na koje tim putem ukazuje i koje su neodvojive  od  osnove  iz  koje  proizilaze  tako  da  njihov  nestanak  znači  nestanak  njihove  osnove,  iz  čega  dolazi  pravilo  „zevalul‐lāzim  delil  'ala  zevalil‐melzum“,  tj.  „nestanak lazima je dokaz nestanka osnove iz koje proizilazi“.    Zbog  svega  toga  vjerujemo,  govorimo  i  pozivamo  u  vjerovanje  da  kufr  u  taguta znači odricanje od velikog širka i tagutijeta, i odricanje od taguta i njihovih  robova,  tj.  vjerovanje  da  nisu  muslimani  i  to  se  u  poglavlju  aslud‐dina  o  kojem  govorimo želi pojmom tekfir mušrika i taguta, koji se ponekad može upotrijebiti  u  značenju  tekfira  kufrom  kazne,  a  ne  samo  u  pukoj  negaciji  islama.  Štaviše,  pojam tekfir u govoru učenjaka se najčešće upotrebljava u značenju kufra koji za  sobom  povlači  kaznu.  Pa  je  prvi  kufr  ono  što  je  suprotno  osnovi  dini  islama  i  s  čime se aslud‐din ne može sastati a drugi kufr je suprotstavljanje poslanici bilo  kojom vrstom nevjerstva!    Mi  smo  zbog  ovog  vjerovanja  haridžije,  neo‐haridžije,  ekstremisti  (gulati),  psihopate,  slijepci,  zabludjeli  i  slično.  Molim  Allaha  da  popravi  stanje  Nusretu  i  Bilibaniju, i svim ostalim koji ne shvataju neka pitanja dina! Amin!    Prije  neku  noć,  za  vrijeme  pisanja  ove  knjige,  subhanAllah,  čitah  suru  El‐ En'am, koja je mekkanska sura, i dođoh do ajeta: 

 

EBU MUHAMMED

65 

ِ ‫ي َﺷﻲ ٍء أَ ْﻛﺒـﺮ َﺷﻬﺎدةً ﻗُ ِﻞ اﻟﻠﱠﻪ َﺷ ِﻬﻴ ٌﺪ ﺑـﻴ ِﲏ وﺑـﻴـﻨَ ُﻜﻢ وأ‬ ‫ﱄ َﻫ َﺬا اﻟْ ُﻘ ْﺮآَ ُن ِﻷُﻧْ ِﺬ َرُﻛ ْﻢ ﺑِِﻪ َوَﻣ ْﻦ ﺑَـﻠَ َﻎ أَﺋِﻨﱠ ُﻜ ْﻢ‬ ‫ُوﺣ َﻲ إِ َ ﱠ‬ َ َ ُ َ ْ ‫ﻗُ ْﻞ أَ ﱡ‬ ُ َ ْ َْ َ َْ ِ ‫ﻟَﺘَ ْﺸﻬ ُﺪو َن أَ ﱠن ﻣﻊ اﻟﻠﱠ ِﻪ آَ ِﳍﺔً أُﺧﺮى ﻗُﻞ َﻻ أَ ْﺷﻬ ُﺪ ﻗُﻞ إِﱠﳕَﺎ ﻫﻮ إِﻟَﻪ و‬ ‫اﺣ ٌﺪ َوإِﻧﱠِﲏ ﺑَِﺮيءٌ ِﳑﱠﺎ ﺗُ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ َ ََ َ ٌ َُ ْ َ ْ َْ َ Reci: „Ko je svjedok najpouzdaniji?“ – i odgovori: „Allah, On je svjedok između  mene i vas. Meni se ovaj Kur'an objavljuje i da njime vas i one do kojih on dopre  opominjem.  Zar  vi  zaista  svjedočite  da  pored  Allaha  ima  drugih  koji  zaslužuju  obožavanje?  Reci:  „Ja  ne  svjedočim.“  Reci:  „Samo  je  jedan  Bog  Koji  zaslužuje  obožavanje,  i  ja  sam  beri'i  (čist,  nevin,  nemam  ništa  sa)  od  onog  što  pridružujete“.62    U  ovom  ajetu  se  objašnjava  da  je  aslud‐din  bera'at,  tj.  odricanje  od  svega  što  mušrici  pridružuju  Allahu,  tj.  taguta,  i  jezičko  i  praktično  svjedočenje  da  je  Allah jedini koji zaslužuje ilahijjet, tj. obožavanje.     Odricanje  od  taguta  kategorički  ukazuje  na  odricanje  od  onih  koji  ih  pridružuju  Allahu,  a  sve  to  opet  u  sebi  sadrži  odricanje  od  velikog  širka  koji  predstavlja  vezu  između  taguta  i  mušrika  koji  su  zadovoljni  njime.  Tagut  je  zadovoljan  da  bude  obožavan  a  mušrik  je  zadovoljan  da  obožava  drugog  mimo  Allaha. Ovo je značenje kufra u taguta i kufra u veliki širk.    S time što je rječitije da se kaže „odričem se od onih koje pridružujete“ što  obuhvata  odricanje  od  mušrika  i  taguta  i  onoga  što  ih  povezuje  od  velikog  širka  nego da se samo kaže „odričem se od širka“ ili da se razloži u tri djela „odričem se  od širka, onih koje pridružujete i vas koji pridružujete“! Pa kada će ovo doći do  vaših srca!     Danas ima nekih jadnika i siromaha koji bi voljeli da se Allah nije izrazio kao  što  jeste.  Harf  „ma“  u  riječima  „mimma  tušrikun“  ima  značenje  prenosne  zamjenice, tj. „ellezine“ koja u arapskom jeziku i kod učenjaka usulul‐fikha spada u  pojmove  koji  imaju  sveobuhvatno  značenje,  tj.  u  elfazul‐'umum  koji  svojim  značenjem „iscrpljuju“ svaku moguću jedinku pri kojoj se ostvarilo to značenje.   Rekao je imam mufessira Et‐Taberi, rahimehullah, u tefisru ovog ajeta: 

،‫ أن ﻣﻊ اﷲ آﳍﺔ أﺧﺮى‬:‫ ﲟﺎ ﺗﺸﻬﺪون‬،"‫ ﻳﺎ ﳏﻤﺪ "ﻻ أﺷﻬﺪ‬،"‫"ﻗﻞ‬:‫ﰒ ﻗﺎل ﻟﻨﺒﻴﻪ ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ ‫ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻳﺴﺘﻮﺟﺐ‬،‫ إﳕﺎ ﻫﻮ ﻣﻌﺒﻮد واﺣﺪ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬، "‫ﺑﻞ أﺟﺤﺪ ذﻟﻚ وأﻧﻜﺮﻩ "ﻗﻞ إﳕﺎ ﻫﻮ إﻟﻪ واﺣﺪ‬

                                                             62

 Sura El‐En'am (6) 19 

  66 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

،‫ﻛﻞ ﺷﺮﻳﻚ ﺗﺪﻋﻮﻧﻪ ﷲ‬ ّ ‫ وإﻧﲏ ﺑﺮيء ﻣﻦ‬:‫ ﻗﻞ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬،"‫ﻋﻠﻰ ﺧﻠﻘﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﺒﺎدة "وإﻧﲏ ﺑﺮئ ﳑﺎ ﺗﺸﺮﻛﻮن‬    .‫ وﻻ أدﻋﻮ ﻏﲑﻩ إﳍًﺎ‬،‫ ﻻ أﻋﺒﺪ ﺳﻮى اﷲ ﺷﻴﺌًﺎ‬،‫ وﺗﻌﺒﺪوﻧﻪ ﻣﻌﻪ‬،‫وﺗﻀﻴﻔﻮﻧﻪ إﱃ ﺷﺮﻛﺘﻪ‬ „Zatim  je  rekao  svom  vjerovjesniku  Muhammedu,  .:  „Reci!“,  o  Muhammede:  „Ne  svjedočim“  ono  što  vi  svjedočite,  tj.  da  uz  Allaha  ima  drugih  božanstava.  Štaviše  ja  to  niječem  i  poričem“.  „Reci:  „Samo  jedan  je  Bog!“  Kaže  da  postoji  samo jedan ma'bud Koji nema sudruga u onome što zaslužuje kod Svojih stvorenja  od  'ibadeta.  „I  ja  sam  beri'i  mimma  tušrikun“  Kaže:  „Reci:  „Ja  sam  beri'i  od  svakog  sudruga  kojeg  molite  mimo  Allaha  i  kojem  pripisujete  učešće  sa  Njim,  i  'ibadetite  mu  uz  Njega.  Ja  mimo  Allaha  ničemu  ne  'ibadetim  niti  se  mimo  Njega  drugom molim.“    Obrati  pažnju  na  riječ  „svakog“  koju  je  Et‐Taberi  uzeo  iz  čestice  „ma“  čiju  smo funkciju i značenje objasnili. Tako naši dragi učenjaci koji su nam Allahovom  podrškom sačuvali ovaj din idu sa Kur'anom gdje god on bio. Ono što je uopšteno  i sveobuhvatno tako mora i ostati i niko iz toga ne smije ništa izuzeti bez dokaza.  Suština  aslud‐dina,  kao  što  ćeš  naučiti,  ne  može  biti  predmet  izuzimanja  u  koju  ulazi specifiziranje (takhsis) i ograničavanje (taqjid) niti predmet derogacije.     Otuda se ne može reći da „kategorija ili rod velikog širka uopšteno“ izvodi  iz  islama  a  „neke  jedinke  velikog  širka“  ne,  kao  što  se  ne  može  reći  da  se  „netekfirenje kategorije ili roda taguta  i mušrika uopšteno“ ne može sastati sa  aslud‐dinom,  a  „netekfirenje  nekih  jedinki  taguta  i  mušrika“  može!  Zbog  toga  što  je  Allah  aslud‐din  vezao  za  određeni  opis  a  taj  opis  u  ruknu  negacije  je  „odricanje  od  velikog  širka  i  mušrika“,  tj.  od  svakog  velikog  širka  i  od  svih  mušrika.  Zapamti  ovo  zlatno  pravilo  i  ne  poklanjaj  svoj  din  neznalicama  i  smutljivcima!    Nusret i Bilibani su upali u stravičnu grešku pa su se suprotstavili Allahovim  riječima sa shvatanjem Halidija koje on pripisuje određenim učenjacima.  Ja  ću ti  dokazati da je govor Halidija obična glupost i da će se pretvoriti u maglu kada se  podvrgne ispitu od strane istine koju je Allah objavio. Zato je musliman dužan da  obrati pažnju na tekstove Objave u ovom kontekstu u kojima se spominju elfazul‐ 'umum,  tj.  čestice  koje  ukazuju  na  sveobuhvatno  značenje  koje  iscrpljuje  svaku  moguću  jedinku  koja  mu  odgovara.  Jadnici  kažu:  „Da!  Ali  'am,  tj.  sveobuhvatan  tekst  može  biti  sužen  u  propisu.“,  tj.  da  bude  predmet  takhsisa  odnosno  izuzimanja.     Jeste, i mi se slažemo s tim, ali to se tiče propisa koji se vežu za suštine a ne  suština stvari. Takhsis (specifiziranje) sveobuhvatnog ('am) u vjeri je da se nekim 

 

67 

EBU MUHAMMED

jedinkama sveobuhvatnog ('am) da propis različit od propisa ostalih jedinki ali ne  postoji  nijedan  pametan  čovjek  koji  specifiziranjem  mijenja  suštinu  stvari.  To  može  da  uradi  samo  džahil  ili  glupak  a  ako  se  desi  da  neko  od  učenih  upadne  u  fitnu, zar se u tome smije slijediti!?    Evo ti mali primjer! Pojam „el‐insan“ sa određenim članom „el“, u prijevodu  „čovjek“,  ima  sveobuhvatno  značenje  kojim  iscrpljuje  svaku  jedinku  pri  kojoj  postoji  značenje  osnove  „insanijjeta“  i  on  obuhvata  sve  moguće  vrste  i  jedinke  ljudi;  crnce,  bijelce,  žutu  i  crvenu  rasu,  stare  i  mlade,  muškarce,žene  i  djecu,  zdrave i bolesne, čitave i sakate i slično, sve dok postoji osnova iz koje se dobija  ime „insan“ iako fali jedan vid „ljudske potpunosti“ kao što je u slučaju sakatih i  bolesnih. Uzvišeni Allah je „el‐insana“ u Svojoj Knjizi opisao određenim opisima i  za njega, ovisno od njegovih postupaka, vezao određene propise.    Često  ga  prvo  opiše  sveobuhvatnim  opisom  ili  propisom  a  zatim  iz  njega  izdvoji  određe  jedinke  „el‐insana“.  Ni  u  jednom  slučaju  specifiziranje  ili  ograničavanje  pojma  „el‐insan“  u  nekim  vrstama  ili  jedinkama  nije  promjenilo  suštinu značenja „insanijjeta“ iz kojeg se dobija ime „el‐insan“.   Rekao je Uzvišeni u suri El‐’Asr: 

ِ ِ ‫إِﱠﻻ اﻟﱠ ِﺬﻳﻦ آَﻣﻨُﻮا وﻋ ِﻤﻠُﻮا اﻟ ﱠ‬ ‫اﺻ ْﻮا‬ ْ ِ‫اﺻ ْﻮا ﺑ‬ ََ َ َ َ ‫ﺎﳊَ ﱢﻖ َوﺗَـ َﻮ‬ َ ‫ﺼﺎﳊَﺎت َوﺗَـ َﻮ‬

﴾٢﴿

ِْ ‫إِ ﱠن‬ ‫اﻹﻧْ َﺴﺎ َن ﻟَِﻔﻲ ُﺧ ْﺴ ٍﺮ‬

‫ﺼ ِﺮ‬ ْ ‫َواﻟْ َﻌ‬ ِْ ‫ﺼ‬ ﴾٣﴿ ‫ﱪ‬ ‫ﺑِﺎﻟ ﱠ‬

﴾١﴿

Tako  mi  vremena!  ﴾1﴿ Uistinu,  (svaki)  insan  je  na  gubitku,  ﴾2﴿  osim  onih  koji  budu vjerovali i dobra djela činili i jedan drugom istinu i strpljenje oporučivali.  63 ﴾3﴿     U  ovoj  kratkoj  suri  je  riječ  čovjek  na  arapskom  “insan”  došla  sa  određenim  članom  “el”,  tj.  “el‐insan”  pa  sam  zbog  toga  u  zagradi  stavio  “svaki”.  Uzvišeni  je  prvo  presudio  da  je  svaki  insan  na  gubitku  i  ta  presuda,  s  obzirom  da  se  tiče  sveobuhvatnog pojma, obuhvata sve moguće vrste i jedinke insana. To znači da su  svi oni na gubitku; arapi i nearapi, muškarci i žene, itd.    Nakon toga je Uzvišeni Allah napravio “takhsis”, tj. specifiziranje kojim je iz  sveoubuhvatnog propisa “bitka na gubitku” koji se tiče svake jedinke, izuzeo one  “koji  budu  vjerovali  i  dobra  djela  činili  i  jedan  drugom  istinu  i  strpljenje  oporučivali.” Time je svim jedinkama insana, koje pri sebi budu imale spomenute  opise, dao drugi propis, a to je da će oni uspjeti i da nisu na gubitku kao nevjernici.                                                                63

 Sura El‐Asr (103) 1‐3 

  68 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovaj “takhsis” nije zalazio u suštinu pojma “insan” niti za sobom povlači da  neke  jedinke  koje  pri  sebi  imaju  “insanijjet”  nisu  insani  ako  upadnu  u  određene  opise. A ti, kada budeš  čitao Allahovu Knjigu, obrati pažnju na ajete u kojima  se  govori o “insanu” i opisima i propisima koje je Allaha vezao za njega i na vidove  specifiziranja i ograničavanja u njima.     Isto važi i za druge kolektivne sveobuhvatne pojmove koji svojim značenjem  iscrpljuju  svaku  moguću  jedinku  i  za  one  koje  je  Allah  vezao  za  određene  opise  poput  pojma  “islam”  čiji  su  ruknovi  kufr  u  taguta  koji  podrazumijeva  negaciju  islama  tagutu  i  njegovim  obožavateljima,  i  iman  u  Allaha  što  podrazumijeva  vjerovanje da su ostvarioci islama muslimani.    Učenjaci islama su za osobe koje na osnovu uopštenih dokaza i predaja koje  se  tiču  “događaja  vezanih  za  pojedince”  (qadajal‐e’ajan),  vrše  specifiziranje  osnovnih propisa koje je Zakonodavac vezao za sveobuhvatne pojmove ili one koji  su vezani za određene opise, rekli da su zabludjeliji od magarca, kao što ćeš vidjeti  u riječima šejha Ishaqa sina ’Abdurrahmana, rahimehullah. Tebi ostaje da izabereš  naziv  za  one  koji  tvrde  da  specifiziranje  (takhsis)  i  ograničavanje  (taqjid)  zalazi  u  suštine  stvari  i  svoju  zabludu  primjenjuju  nad  opisom  za  kojeg  je  Allah  vezao  postojanje  aslu  dinil  islama.  Ovi  zadnji  su  gori  od  magaraca  a  kada  je  u  pitanju  osnova dini islama ja ih nazivama šejtanima ljudi, koliku god bradu da imaju.       Moram spomenuti da sam jednom prilikom razgovarao sa jednim magarcem  kojeg su ljudi nepravedno okitili nazivima od kojih je taj čist poput „šejha“ i slično,  kao  što  je  i  islam  čist  da  takvi  ljudi  budu  u  njemu  šejhovi.  Upitah  ga  da  li  riječi  Uzvišenog  „Uistinu,  svaki  insan  je  na  gubitku“  kategorički  ukazuju  na  svaku  jedinku  ili  hipotetički?  Dakle,  da  li  u  pojam  „insan“  ulazi  svaka  moguća  jedinka?  On  me  pogleda  zbunjeno  i  pun  sramote  reče  da  ne  zna!  Ja  mu  rekoh:  „Iskren  si  bio!“ Molim Allaha da ga uputi istini a nas sačuva od nezhvalnosti i zablude!    Postoji  jedna  druga  mes’ela  u  metodologiji  islamskog  prava  (usulul‐fikh)  o  kojoj  neznalice  i  smutljivci  misle  da  se  tiče  mog  postavljenog  pitanja  a  u  suštini  nije tako niti ta mes’ela ima ikakvog odraza na aslud‐din. Prema onome što sam  do sada vidio razilaženje učenjaka u toj mes’eli se odrazilo samo na neke fikhske  propise.   Mes’ela:    Da  li  sveobuhvatan  pojam  na  svoje  jedinke  ukazuje  kategorički  ili  hipotetički? 

 

 

EBU MUHAMMED

69 

  U  knjigama  usulul‐fikha  se  nalazi  pod  naslovom  „dilaletul‐’am“,  tj.  „ukazivanje  sveobuhvatnog  pojma“.  Ovo  se  tiče  propisa  koji  je  vezan  za  sveobuhvatan  pojam  i  da  li  vjerski  dokaz  u  kojem  je  taj  propis  potvrđen  sveobuhvatnom  pojmu  kategorički  ukazuje  na  njegovu  punovažnost  za  svaku  jedinku  ili  na  to  ukazuje  hipotetički?  U  ovoj  mes’eli  učenjaci  imaju  određene  stavove.  Evo ti primjer! Rekao je Uzvišeni:  64

Zabranjuje vam se strv.  

‫ﻣﺖ َﻋﻠَْﻴ ُﻜ ُﻢ اﻟْ َﻤْﻴﺘَ َﺔ‬ ْ ‫ُﺣﱢﺮ‬

  Dakle, zabranjuje vam se jedenje strvi (el‐mejteh). Riječ „el‐mejteh“ je došla  sa određenim članom „el“ i ima sveobuhvatno iscrpljujuće značenje svake jedinke.  Rečenica u ajetu je „sastavljena“ od sveobuhvatnog pojma „el‐mejteh“ i glagola uz  prijedlog i ličnu zamjenicu „zabranjuje vam se“ na arapskom „hurrimet ’alejkum“.    Primjena spomenute mes’ele nalaže pitanje da li ovaj dokaz na zabranjenost  jedenja svake jedinke strvi ukazuje kategorički ili hipotetički? Šta se nadovezuje na  to  razilaženje?  Sa  specifizranjem  (takhsisom)  se  ovdje  misli  na  ograničavanje  propisa sveobuhvatnog pojma na neke jedinke gdje se nekima daje različit propis  kao  što  se  dogodilo  sa  jedinkama  strvi  ribe  i  skakavca  čije  konzumiranje  je  dozvoljeno vjerskim dokazom.     Kao  prvo,  učenjaci  su  se  složili  da  ukazivanje  sveobuhvatnog  na  jednu  jedinku  mora  biti  kategoričko,  jer  ta  „jedna  jedinka“65  ne  smije  postati  predmet  „specifiziranja“ inače stvar prelazi u derogaciju (en‐neskh), jer derogacija mijenja  propis svih jedinki sveobuhvatnog pojma. U pogledu ovoga se svi slažu, a razilaze  se u pogledu propisa „ostalih jedinki“ na dva mišljenja:  1) Neki,  među  kojim  su  učenjaci  hanefijskog  mezheba,  su  mišljenja  da  „sveobuhvatan  pojam“  kategorički  ukazuje  na  punovažnost  propisa  za  sve  jedinke  sve  dok  se  ne  dogodi  specifiziranje  (takhsis)  sveobuhvatnog  dokaza.  Kada  se  dogodi  specifiziranje,  na  „ostatak  jedinki“  ukazuje  hipotetički  a  ne  kategorički.  2) Većina  učenjaka,  tj.  „džuhmhur“  su  mišljenja  da  „sveobuhvatan  pojam“  hipotetički ukazuje na punovažnost propisa za ostale jedinke. 

                                                             64

 Sura El‐Maideh (5) 3    U  drugom  djelu  ove  knjige  prilikom  kritike  Halidijevog  stava  će  se  spomenuti  mes’ela:  „Do  koliko  jedinki  se  sveobuhvatan pojam smije specifizirati“.  65

  70 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Šta je značenje kategoričnosti i hipotetičnosti o kojima se ovdje govori? I šta  se nadovezuju na razilaženje u ovoj mes’eli? Sa kategoričnošću se ovdje misli na  nestanak  mogućnosti  specifiziranja  nastalog  iz  dokaza,  a  ne  na  negaciju  mogućnosti  specifiziranja  apsolutno,  pa  ako  se  uspostavi  dokaz  za  njegovo  specifiziranje, njegovo ukazivanje na svaku jedinku je hipotetičko.    Zagovarači  prvog  mišljenja  to  dokazuju  time  da  je  sveobuhvatan  pojam  u  jeziku  postavljen  za  iscrpljivanje  svih  njegovih  jedinki,  i  ovo  je  ono  suštinsko  značenje sveobuhvatnog pojma, tako da je obaveza da se tako protumači kada se  neograničeno  spomene,  i  nije  dozvoljeno  odstupiti  od  njega  osim  uz  dokaz  koji  ukazuje na njegovo specifiziranje i ograničavanje na neke jedinke.     Što  se  tiče  mogućnosti  specifiziranja  bez  uspostavljenosti  dokaza  za  tu  mogućnost  to  je  stvar  na  koju  se  ne  osvrće  niti  se  na  nju  obazire.  Tako  da  ukazivanje sveobuhvatnog pojma na sve jedinke ostaje kategoričko a mogućnost  specifiziranja  bez  dokaza  na  to  nema  nikakvog  uticaja,  jer  ta  mogućnost  je  u  kategoriji umišljaja a on se ne uzima u obzir.    Zagovarači drugog mišljenja, a oni su većina učenjaka, kažu da je najčešće da  propis  sveobuhvatnog  biva  specifiziran,  i  na  to  ukazuje  iščitavanje  šerijatskih  tekstova u kojima su spomenute „sveobuhvatne forme“. Tako da nema nijednog  sveobuhvatnog  pojma  a  da  nije  postao  predmetom  specifiziranja  osim  rijetkih  slučajeva, pa se među učenim čak proširilo da ne postoji sveobuhvatan pojam čiji  dio  nije  specifiziran.  Pa  s  obzirom  da  je  to  tako  mogućnost  specifiziranja  je  vrlo  jaka i nije umišljaj pa shodno tome njegovo ukazivanje na punovažnost propisa za  ostale jedinke nije kategorički.  Šta je plod ovog razilaženja među učenjacima?   1) Specifiziranje  sveobuhvatnog  teksta  iz  Kur’ana  „specifičnim“  tekstom  kojeg  prenose  pojedinci  (khaberul‐ahad)  koji  nije  na  stepenu  mutevatira  kao  Allahova knjiga ili analogijom (qijasom).    Učenjaci  su  se  složili  da  je  dozvoljeno  da  se  sveobuhvatni  tekst  Kur’ana  specifizira  Kur’anom  ili  mutevatir  sunnetom,  ali  su  se  razišli  u  pogledu  dozvoljenosti sa ahad sunnetom, jer je Kur’an mutevatir a sunnet kojeg prenose  pojedinci je hipotetičke potvrđenosti a hipotetičko ne posjeduje potrebnu snagu  da specifizira ono što je kategorički utvrđeno.     To  je  mišljenje  hanefija  kod  kojih  nije  dozvoljeno  specifiziranje  Kur’ana  sunnetom  kojeg  prenose  pojedinci,  osim  kada  sveobuhvatan  tekst  Kur’ana  bude  specifiziran dokazom koji posjeduje istu snagu poput teksta iz Kur’ana i mutevatir 

 

EBU MUHAMMED

71 

sunneta,  jer  nakon  specifiziranja  njegovo  ukazivanje  na  ostale  jedinke  postaje  hipotetičko (dhanni) te ga može specifizirati ono što je hipotetičko poput predaje  koje prenose pojedinci.     Kod većine učenjaka je dozvoljeno specifiziranje sveobuhvatnog spomenutog  u Kur’anu sa specifizirajućim koji se spominje u predajama koje prenose pojedinci  od  Poslanika,  .,  tj.  ahad‐predajama.  Jer,  ahad‐predaje,  iako  su  hipotetičke  potvrđenosti,  na  svoje  značenje  s  obzirom  da  su  specifizirajuće  ukazuju  kategorički  a  sveobuhvatan  tekst  Kur’ana  iako  je  kategoričke  utvrđenosti  na  validnost propisa za ostale jedinke ukazuje hipotetički pa se time izjednačavaju i  specifiziranje  sveobuhvatnog  teksta  Kur’ana  specifizirajućim  ahad‐tekstom  biva  mogućim.   2)  Postupak  učenjaka  kada  dođe  do  oprečnosti  između  sveobuhvatnog  i  specifizirajućeg u određenoj mes’eli.    Oni  koji  kažu  da  sveobuhvatan  kategorički  ukazuje  na  validnost  propisa  za  ostale jedinke potvrđuju oprečnost među njima zbog jednakosti u kategoričnosti  ukazivanja.  Ako  u  tom  slučaju  znaju  da  je  specifizirajući  vremenski  spomenut  povezan  sa  sveobuhvatnim  khas‐tekst  se  tretira  specifizirajućim  sveobuhvatnog.  Ako  je  došao  kasnije,  khas‐tekst  se  tretira  derogirajućim  sveobuhvatnog  u  pogledu  nekih  jedinki.  Ako  ne  znaju  datum  spomena  khas‐teksta  postupa  se  prema  prioritetnijem  u  svjetlu  pravila  davanja  prioriteta  (terdžiha).  Ako  ni  to  ne  bude moguće, ne argumentira se ni sa jednim.     Zagovornici  drugog  mišljenja,  prema  kojem  sveobuhvatan  na  punovažnost  propisa  za  ostale  jedinke  ukazuje  hipotetički  ne  potvrđuju  oprečnost  između  sveobuhvatnog  i  specifizirajućeg  teksta,  jer  khas‐tekst  ukazuje  kategorički  a  sveobuhvatan  hipotetički,  pa  se  daje  prednost  kategoričkom  i  radi  se  po  njemu.  Dakle, specifizira se sveobuhvatni svejedno da li se zna koji je stariji ili ne. Ovo je  mišljenje hanbelija, šafi’ija i drugih.     Autor  knjige  „Nethrul‐Vurud  'ala  Mera'qis‐Su'ud“,  Dr.  Muhammed  Veled  Sejjidi  Veled  Habib  Eš‐Šenkqiti,  u  kojoj  se  komentariše  hiljadnica  u  usulul‐fikhu  pod nazivom „Meraqis‐su’ud“, koji je tumačio jedan dio a ostali je prije svoje smrti  tumačio  stari  šejh  Muhammed  El‐Emin  Eš‐Šanqiti,  rahimehullah,  u  poglavlju  o  „sveobuhvatnom“ kod jednog stiha kaže: 

‫ﻓﺈذا ﻋﺮﻓﺖ ﻫﺬا ﻋﻠﻤﺖ أن ﻣﺪﻟﻮل اﻟﻌﺎم ﻗﺒﻞ اﻟﱰﻛﻴﺐ ﻛﻞ اﻷﻓﺮاد ﻻ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻓﺈذا رﻛﺐ ﻛﺎن‬ ...‫اﻷﻓﺮاد‬

‫ﻣﺪﻟﻮﻟﻪ ﻛﻠﻴﺔ ﺣﻴﺚ وﻗﻊ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﲨﻴﻊ‬

  72 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Kada  to  spoznaš  znaćeš  da  je  značenje  sveobuhvatnog  prije  „konstrukcije“  sve  jedinke,  ne  propis  za  svaku  jedinku,  a  kada  se  „konstruiše/sastavi“  njegovo  značenje je kullijjeh s obzirom da je propis obuhvatio sve jedinke...“66    Znači,  kada  Allah  kaže  „el‐mejteh“,  tj.  strv  njeno  značenje  je  sve  jedinke,  a  kada se kaže „zabranjuje vam se jedenje strvi“ njegovo značenje je „kullijjeh“ jer  je propis obuhvatio sve jedinke. Značenje pojma „kullijjeh“ u terminologiji usulul‐ fikha znači „povrđenost propisa za svaku jedinku tako da nijedna ne ostane“. Kaže  Dr. Muhammed na str. 247: 

.‫و اﻟﻜﻠﻴﺔ ﻫﻲ ﺛﺒﻮت اﳊﻜﻢ ﻟﻜﻞ واﺣﺪ ﲝﻴﺚ ﻻ ﻳﺒﻘﻰ واﺣﺪ‬ „Kullijjeh je potvrđenost propisa za svakog tako da ne ostane nijedan.“    Uveo sam te u značenje pojma „kullijjeh“ zbog toga što će se tokom knjige u  govoru učenjaka spomenuti pojam „kullijj“ kojeg ćemo protumačiti na njegovom  mjestu.   Autor „Meraqis‐su’ud“, govoreći o svemu ovome, kaže: 

‫ﻋﻠﻴﻪ ﰲ اﻟﱰﻛﻴﺐ ﻣﻦ ﺗﻜﻠﻤﺎ‬ ‫وﻓﻬﻢ اﻻﺳﺘﻐﺮاق ﻟﻴﺲ ﺟﺰﻣﺎ‬  ‫واﻟﻘﻄﻊ ﻓﻴﻪ ﻣﺬﻫﺐ اﻟﻨﻌﻤﺎن‬ 

‫ﻣﺪﻟﻮﻟﻪ ﻛﻠﻴﺔ إن ﺣﻜﻤﺎ‬  ‫وﻫﻮ ﻋﻠﻰ ﻓﺮد ﻳﺪل ﺣﺘﻤﺎ‬ ‫ﺑﻞ ﻫﻮ ﻋﻨﺪ اﳉﻞ ﺑﺎﻟﺮﺟﺤﺎن‬

Značenje mu je kullijjeh ako presudi

nad njim u konstrukciji govornik 

I on na jednu ukazuje obavezno

a značenje iscrpljivanja nije kategoričko  67

Već je kod većine preovladavajuće

a kategoričnost je mezheb Nu’mana68 

Kaže Dr. Muhammed:  „Tj. ukazivanje sveobuhvatnog na osnovu njegovog značenja a to je jedna jedinka  je  kategoričko  zbog  obaveznosti  njenog  ostanka  prilikom  specifiziranja...  A  značenje njegovih riječi „obavezno“ je „decidno“ i „jekinski“, a zatim je ukazao da  razumijevanje  iscrpljivanja  svih  jedinki  nije  „obavezno“  tj.  nije  stvar  koja  se  kategorički  tvrdi,  već  je  hipotetički  (madhnun)  kao  što  je  na  to  ukazao  svojim  riječima: „Već je kod većine prevagnjujuće“, tj. „mišljenje“ (dhann)...“                                                               66

 Nethrul‐Vurud 'ala Mera'qis‐Su'ud, str. 248    Sa hipotetičkim se u prethodnoj mes’eli misli na preovladanost mišljenja da će nešto od preostalih jedinki biti  predmet specifiziranja.  68  Ebu Hanife, rahimehullah.  67

 

EBU MUHAMMED

73 

  Shvatamo  da  sa  pojmom  „hipotetičko“  i  „preovladavajuće“  misle  na  „preovladavajuće mišljenje“ (galebetudh‐dhann). Odnosno da sveobuhvatan tekst  putem preovladavajućeg mišljenja ukazuje na važnost propisa za ostale jedinke, tj.  da preovladava mišljenje da će nešto od njih biti predmet specifiziranja. Ovo sam  spomenuo,  jer  riječ  „hipotetički“  po  mom  shvatanju  ne  posjeduje  snagu  pojma  „preovladavajuće mišljenje“.     Pa  šta  je  to  spriječilo  „šejhove”  da  znaju  da  pojam  el‐insan  sam  po  sebi  kategorički  ukazuje  na  svaku  jedinku  i  da  pojam  “el‐mušrik”  takođe  sam  po  sebi  takođe  kategorički  ukazuje  na  svaku  jedinku  bez  obzira  na  vjeru  kojoj  se  pripisuje!? Utičemo se Allahu od zla ovog vremena!  A  onaj  „šejh“  se  možda  prepao  ove  mes’ele  misleći  da  postoji  razilaženje  o  tome  da  li  riječ  „el‐insan“  na  svaku  svoju  jedinku  ukazuje  kategorički  ili  „hipotetički“  ne  shvativši  da  se  u  spomenutoj  mes’eli  govori  o  snazi  mogućnosti  specifiziranja  propisa  nekih  od  preostalih  jedinki  nakon  one  jedne  koja  po  konsenzusu ne smije biti predmet specifiziranja. Allahulmuste’an! Pa se sustegao  od  odgovora  na  pitanje  da  li  riječ  „el‐insan“  obuhvata  svaku  jedinku  bijelaca,  crnaca i slično!!! Opasni li su „šejhovi ovog vremena“!    „Efendije” Nusret, Bilibani i Hisen Ademi nam moraju objasniti kako je i kojim  dokazom „magareća eminencija” uspjela „da specifizira” sveobuhvatne tekstove o  suštini tevhida i islama pa tvrde da:  1) Ostavljanje širka hukma i tehakuma;  2) Uvjerenje da neke jedinke taguta nisu muslimani.  Ne ulazi u aslud‐din!? Iako je Allah pojam islam vezao za opis koji je sačinjen od:  1) Kufra u taguta koji podrazumijeva odricanje od svakog velikog širka i uvjerenje  da svaki tagut i mušrik nisu muslimani;  2) Vjerovanja u Allaha koje podrazumijeva lojalnost prema islamu i uvjerenje da  su izvršioci islama muslimani.    Kako  i  kojim  dokazom  su  ta  značenja  „specifiziranjem  izvukli“  iz  sveobuhvatnih tekstova?! Gdje je taj specifizirajući tekst iz Kur’ana i Sunneta koji  presuđuje da neki vidovi velikog širka poput širka propisivanja zakona, suđenja i  tehakuma ne stoje nasuprot aslu dinil islama i da se on može sastati s njima? Gdje  je  taj  dokaz  koji  presuđuje  da  „neodricanje  od  nekih  jedinki  taguta“  ne  stoji  nasuprot  dini  islama  i  da  se  on  može  sastati  s  time,  a  što  su  izvukli  iz  sveobuhvatnih  neograničenih  dokaza  koji  presuđuju  da  „neodricanje  od 

  74 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kategorije ili roda taguta sveobuhvatno“ stoji nasuprot aslu dinil islama i da se on  ne može sastati s tim opisom?  Sram i stid ih bilo!    Gdje  je  taj  dokaz?  Kada  je  vremenski  u  odnosu  na  sveobuhvatni  i  neograničeni  spomenut?  Je  li  došao  uz  dokaze  koji  presuđuju  da  veliki  širk  i  neuvjerenje da taguti, mušrici i mustekbiri nisu muslimani ili je došao nakon njih?  Je  li  pojam  širk  u  Kur’anu  prije  nego  što  se  dogodilo  „vaše  specifiziranje“  obuhvatao te jedinke koje „se mogu sastati sa aslu dinil islamom“ ili ne? Da li su  pojmovi „el‐mušrik“ i „el‐mušrikun“, čiji tekfir (negacija islama) ulazi u aslud‐din, u  Kur’anu i Sunnetu prije nego što se dogodilo „vaše specifiziranje“ obuhvatali sve  moguće  jedinke  mušrika?  Kako  ćete  stati  pred  Allaha  sa  vašim  lažima  na  vjeru  i  njenim iskrivljivanjem ako pameti imate?!    Ako  je  specifizirajući  dokaz  došao  „nakon  obaveznosti  sprovođenja  sveobuhvatnog“  što  postaje  obavezno  od  prvog  izgovaranja  šehadeta  tevhida  onda je to derogacija a derogacija u aslud‐dinu nije moguća. Mezheb hanefija je  da  specifizirajući  dokaz  bude  spomenut  uz  sveobuhvatni,  a  većina  učenjaka  dozvoljava  da  specifizirajući  dokaz  dođe  malo  nakon  sveobuhvatnog  ali  pod  uslovom  da  se  spomene  u  vremenu  kada  je  sprovođenje  sveobuhvatnog  uz  specifizrane jedinke vjerska obaveza, a ovdje govorimo o šehadetu tevhida!     Da  vas  naučimo!  Vaše  laži  i  smjelost  na  islam  za  sobom  povlače  da  se  specifizirajući  dokaz  morao  spomenuti  uz  poziv  u  la  ilahe  illallah  jer  je  rad  po  njemu  obavezan  od  prvog  izgovaranja.  Pa  je  od  samog  početka  ljudima  moralo  biti  „objašnjeno“  da  se  „neke  jedinke  velikog  širka“  mogu  sastati  sa  aslom  dinil  islama i da netekfirenje nekih jedinki taguta, a kod vas ni tekfir kategorije ili roda  mušrika  uopšteno  ne  ulazi  u  aslud‐din,  ne  stoji  nasuprot  islama  iz  straha  da  musliman „ne protekfiri onoga koji je upao u veliki širk i koji ne tekfiri neke jedinke  mušrika  i  taguta“  jer  to  je  put  haridžija,  neoharidžija,  ekstremista,  novotaraca,  slijepaca, zabludjelih skupina...     Ovakvi idioti tvrde da su „svi učenjaci na njihovoj strani“!!! Poželite smrt ako  istinu govorite! Ili pozovite Allahovo prokletstvo na vas i vaše žene i djecu ako ste  slagali na Allaha! Kukavice ste vi od glave do pete od prvog do zadnjeg!    Na ova pitanja bi magarci trebali odgovoriti u mes’elama u kojima je moguće  specifiziranje  i  ograničavanje.  U  pogledu  suština,  a  suština  aslud‐dina  je  temelj  Allahove  vjere,  nije  dozvoljeno  niti  je  moguće  derogiranje,  specifiziranje  niti  ograničavanje.  Šta tek moja drago braćo i poštovane sestre treba reći za ove ljude 

 

EBU MUHAMMED

75 

koji tvrde da značenje pojma „islam“ iz kojeg se dobija ime „musliman“, kojeg je  Allah vezao za opise:  1) Odricanje od svakog velikog širka;  2) Odricanje  od  svih  taguta,  mušrika  i  mustekbira,  čija  ja  osnova  uvjerenje  da  nisu  muslimani  zbog  toga  što  su  upali  u  veliki  širk  ili  odbijaju  obožavanje  Allaha.    Nije  obuhvatilo  odricanje  od  „nekih  vidova  velikog  širka“  i  odricanje  od  „nekih jedinki taguta“. Svi znamo da smutljivci još uvijek nisu počeli da vjeruju da  je  odricanje  od  „kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  od  aslud‐dina  iako  vjeruju  da  „odricanje  od  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslud‐ din! Zamisli prostaka!    Kakva je to razlika u vjeri Istinskog Boga između onoga koji je zadovoljan da  bude obožavan mimo Allaha i onoga koji je zadovoljan da obožava drugog mimo  Allaha?  Naravno  da  je  tagut  gori  od  mušrika,  ali  koja  to  razlika  nalaže  da  tekfir  jednih  ulazi  u  aslud‐din  a  tekfir  drugih  ne  osim  obožavanje  strasti  i  neznanja  na  koje ih je navelo obožavanje „sveštenika i monaha“!? Sram ih bilo! Koliko su samo  štete nanijeli Allahovoj vjeri! Sa kakvom smjelošću se ova ološ samo usuđuje kada  je u pitanju islam!?    Znate kakvi su im dokazi? Vidjećete ih, inšaAllah, na kraju ove knjige. U njima  nema  nijedan  dokaz  iz  Kur’ana  i  Sunneta  osim  nekih  pokušaja  koji  najbolje  ukazuju  na  to  da  su  ovi  ljudi  stranci  kada  je  u  pitanju  govor  o  islamu,  njegovim  disciplinama  i  metodama  argumentacije.  Ostali  „dokazi“  su  za  kolovođe  ove  zabludjele sekte mutešabih citati iz govora učenjaka čije značenje ćemo pojasniti  sa lahkoćom i koji idu nama u prilog a ne njima.     Da  bi  još  bolje  shvatio  značenje  njihovog  menhedža  o  primjeni  „specifiziranja“    kojim  iz  aslu  dinil  islama  vade  opise  koji  ga  sačinjavaju,  vadeći  „neke  jedinke“  iz  sveobuhvatnosti  pojma  „širk“  i  „mušrikun“  želim  ti  navesti  još  neke primjere.  Napominjem  da  oni  kažu  da  je  onaj  ko  ne  negira  islam  i  tevhid  „kategoriji ili rodu taguta sveobuhvatno“ kafir jer bez toga nema aslud‐dina ali ko  ne negira islam i tevhid nekim jedinkama taguta iako poznaje njihovo stanje i zna  da je opis u kojeg su upali tagutijjet i veliki širk, ali ih opravdava neznanjem pa im  ne negira islam, ili vjeruje da je njihovo djelo mali kufr pored njegove jasnoće, je  kod njih musliman.     To  ne  dokazuju  argumentima  iz  Kur'ana  i  Sunneta  Allahovog  Poslanika,  .,  već riječima i shvatanjem Halidija koji navodno bolje od njih razumije govor uleme 

  76 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

a oni s druge strane bolje razumiju riječi Halidija ili Alu Ferradža nego govor Allaha  koji kod njih u tom pogledu valjda nije dovoljno jasan!     Nekim  neznalicama  među  njima,  koji  su  pročitali  „dva‐tri  reda“  iz  knjiga  usulul‐fikha ili više ali to očigledno nisu razumjeli, pade na pamet da je to „samo“  vid vađenja nekih jedinki iz sveobuhvatnog teksta specifizirajući ih propisima koji  se  razlikuju  od  propisa  ostalih  jedinki  koje  nisu  izuzete,  što  ukazuje  da  Zakonodavac u osnovi nije želio te jedinke sveobuhvatnim tekstom, jer da ih je  želio a nakon toga ih „izuzeo“ to bi bila derogacija. Ovo je značenje specifiziranja  kod učenjaka usulul‐fikha znali oni to ili ne znali!  Evo ti još nekih primjera uz ponovni kratak osvrt na pitanje „strvi“!     Allah  je  zabranio  jedenje  strvi,  tj.  „el‐mejteh“  koja  se  u  ajetu  spominje  sa  određenim  članom  što  riječi  daje  sveobuhvatno  značenje,  i  iz  kojega  se  naravno  mora  uzeti  propis  zabranjenosti  jedenja  svih  vrsta  i  jedinki  „el‐mejteh“  (strvi).  U  hadisu  Poslanika,  .,  se  izuzimaju  dvije  vrste;  skakavac  i  riba,  pa  je  muslimanu  dozvoljeno  da  jede  strv  ribe  i  skakavca.  Kažu  da  je  ovo  primjer  za  specifiziranje  jedinki drugim propisom!    Odgovaramo,  jeste  propisom,  ali  se  specifiziranje  tiče  propisa  a  ne  suštine  strvi, tj. vađenje nekih jedinki iz propisa zabranjenosti konzumiranja ih nije izvela  iz bitka strvlju i nije promjenila opšte poznatu suštinu za koju se veže ime „strv“.  Dakle,  ona  se  još  uvijek  zove  el‐mejteh,  a  Poslanik,  .,  je  rekao:  „Dozvoljene  su  nam dvije el‐mejteh“, pa ih je nazvao istim imenom a dao im drugi propis. Dakle,  predmet specifiziranja su propisi nekih jedinki a ne suštine!     Ali  ako  bi  činjenicu  da  pojava  suštine  „strvi“,  koja  u  moždanoj  predožbi  postoji kao slika, u jedinkama vanjske realnosti iste čini „strvlju“ nazvali propisom  onda taj propis takođe ne smije biti predmet specifiziranja. Kao kada bi se reklo  da  postojanje  značenja  „insanijjeta“  u  jedinkama  u  vanjskoj  realnosti  njih  čini  „insanima“.  „Ovaj  propis“  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  jer  bi  se  u  ovom  kontekstu  dogodila  „promjena  suština“  stvari.  Ili  kao  kada  bi  se  reklo  da  „neke  jedinke velikog širka“ ne ruše islam i tevhid iako se suština islama i tevhida sastoji  od rukna „ostavljanja svakog velikog širka“.    Dalje,  Uzvišeni  Allah  je  dio  nasljedstva  odredio  za  djecu  (el‐evlad),  ali  ubica  svog roditelja nema pravo na nasljedstvo zbog zabrane u hadisu Poslanika,  ., u  kojem kaže da ubica ne naslijeđuje. Šta je razlika između nekog od (evlada) koje je  ubilo i onoga koje nije i ima pravo na nasljedstvo? Razlika je u propisu. Ubica ne 

 

EBU MUHAMMED

77 

naslijeđuje! Gubi li on zbog toga ime el‐veled69? Ne gubi, već se još uvijek naziva  tim imenom! Ime koje dobija, iz suštine koja se ogleda u činjenici da je od vjerski  validnog  potomstva  ubijenog,  može  promjeniti  samo  džahil!  Ali  može  se  reći  da  nije  više  „el‐veled“  u  pogledu  nasljeđivanja  kao  što  kafir  prije  uspostave  argumenta  nije  kafir  u  dozvoljenosti  krvi,  imetka,  časti  i  vječnoj  kazni  u  Džehennemu.    Allah je u ajetu sure El‐Baqara zabranio da se muslimani žene mušrikinjama i  zabranio im je da udaju muslimanke za mušrike. Što se tiče žena, ispravno je da se  taj  ajet  tiče  mušrikinja  koje  nemaju  Knjigu,  a  ajet  u  suri  El‐Ma'ideh  dozvoljava  ženidbu mušrikinjama sljedbenika knjige. Je li specifiziranje mušrikinja sljedbenika  knjige  propisom  dozvoljenosti  ženidbe  njima  promjenio  činjenicu  da  su  mušrikinje? Nije i ne može!     Prema njihovoj logici bi to, samo kada bi toga bili svjesni, trebali uraditi, jer  „metodom  specifiziranja“  iz  propisa  „nepostojanja  islama“  izuzimaju  pojedinca  koji  ne  tekfiri  neke  jedinke  taguta  na  spomenuti  način,  pod  uslovom  da  tekfiri  „kategoriju  ili  rod  taguta  sveobuhvatno“,  dolazeći  tako  do  propisa  „postojanja  islama“ istog. I to čine Allahovom vjerom!    Isto tako po jednom dijelu te logike, s obzirom da se u ajetu u suri El‐Baqara  u  kojem  se  zabranjuje  udaja  muslimanki  za  mušrike  koji  nemaju  Knjigu  ili  se  ne  pripisuju  dini  islamu,  ne  bi  trebalo  biti  u  osnovi  haram  udati  muslimanku  za  mušrika koji se pripisuje islamu, jer po nekim od njih ti ajeti se tiču onih zbog kojih  su objavljeni a ne svakog ko upadne u veliki širk kao što je moguće da „musliman“  upadne  u  neke  jedinke  „manje  poznatog  velikog  širka“  kao  što  kažu  Nusret,  Bilibani  i  Ademi,  i  da  bude  musliman!  Ne  kažem  da  je  ovo  njihovo  mišljenje  u  mes'eli udaje muslimanke za počinioca velikog širka ali to proizilazi iz jednog dijela  njihovih temelja prema kojem „neke jedinke velikog širka“ ne izvode iz islama.    Da  me  ne  bi  optužili  da  lažem,  kako  bi  to  oni  voljeli,  da  je  to  mišljenje  Nusreta  u  pogledu  „manje  poznatog  velikog  širka“  navodim  slijedeće  riječi  iz  jednog  od  njegovih  predavanja,  u  kojem  je  napravio  katastrofalne  greške  u  pogledu pravila „Ko ne tekfiri mušrike ili sumnja u njihov kufr ili smatra njihov put  ispravnim“ i obavezivao nas na lančani tekfir koji nama nije obaveza „dokazujući“  da smo „praaaaaavi novotari“. Kaže Nusret:  „Odkud ti pravo da idžtihadiš kad je ovo asludin? Jesmo li sad shvatili ili će svi biti  kafiri do tebe ili ćeš se vratiti na naš mezbeh ehli suneta i reći i ovaj prvi treba mu  objasniti, čak i onom prvom koji čini širk kojeg si ti odmah protekfirio možda čak                                                               69

 Jednina od evlad. 

  78 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

i njemu treba objasniti jer se radi možda o mesail el khafijjeh ili nečemu drugom  ili  možda  čak  nije  ni  širk  i  kufr  kako  si  ti  izdefinisao.  Jeste  li  razumili?  Dobro!  Drago mi je da ste nešto razumili.“70    Dakle, kod ovog neznalice se ne negira islam ni kada čovjek upadne u veliki  širk ako se radi o „manje poznatim pitanjima“ (el‐mesa'ilul‐khafijjeh). Da je time  mislio na suštinski veliki širk dokazuje to što je nakon toga spomenuo „ili možda  čak nije ni širk i kufr“, a prije toga „onom prvom koji čini širk“ što znači da govori o  suštinskom velikom širku.     Na  istoj  osnovi  su  izgradili  uvjerenje  da  se  veliki  širk  u  hakimijjetu  može  sastati sa aslom dinil islama, i da čovjek može biti musliman iako je upao u veliki  širk u pitanjima zakona, odnosno hakimijjeta. Ovo je ono što znam o ovom džahilu  i jedan od razloga zbog kojih smo zauzeli naš poznati stav prema njemu i njegovim  sljedbenicima.   Pravilo: Sve što kažemo u pogledu specifiziranja (takhsisa) kažemo u pogledu  ograničavanja (taqjiida). 

 

  Zbog svega toga im kažemo da, ako žele da sprovedu takhsis u pitanju nekih  jedinki  taguta,  to  mogu  samo  učiniti  ostavljanjem  imena  tagutijjeta  tagutu  zbog  suštine  koja  je  pri  njemu,  a  u  pogledu  nekih  jedinki  i  u  određenim  stanjima  ustezanjem  od  spuštanja  nekih  propisa  na  njega,  poput  ubijanja,  ohalaljivanja  imetka, časti i slično.     Ovo je kada se radi o tekfiru taguta u propisima koji bivaju nakon uspostave  argumenta,  tako  da  se  nekada  mogu  opravdati  one  osobe  koje  su  pogriješile  u  spuštanju  nekih  propisa  na  taguta  uz  vjerovanje  da  su  oni  taguti  i  mušrici,  tj.  nemuslimani,  kao  što  se  desilo  onim  učenicima  šejha  Muhammeda  bin  'Abdulvehhaba  koji  su  pogriješili  u  nepravljenju  razlike  između  razumijevanja  argumenta i njegove uspostave.     Nusret je nekad ranije, želeći da dokaže da tekfir taguta ili jedinki taguta nije  od osnove kufra u taguta, navodio to pismo šejha Muhammeda svojim učenicima,  a zatim im pripisao da su oni vjerovali da su dotični taguti muslimani, i da ih šejh  Muhammed nije tekfirio, a na šta ukazuje činjenica da im je nazvao selam! Zatim  je, naravno, opalio po onima koji se ne slažu sa njim.                                                                70

 Predavanje pod nazivom „8. Vrste velikog širka, licemjerstvo i otpadništvo. Šta negira‐ruši islam?“. Braća su mi  prepisala ovo predavanje od dvadeset devete do četrdeset i treće minute, a ova rečenica je među posljednjim.  

 

EBU MUHAMMED

79 

  Danas, preko neke braće, saznajem da je promjenio svoje mišljenje. Ne znam  je li ga javno promjenio da to svi znaju kao što su saznali prvu laž, i da kaže da su ti  učenici  pogriješili  u  tekfiru  ali  nisu  u  negaciji  islama,  baš  onako  kao  što  smo  mi  uvijek govorili. To je vrlo moguće našao u djelu 'Alija Hudajra, da mu Allah popravi  stanje, u kojem tretira opravdanje neznanjem u velikom širku gdje u zagradi kaže  da  su  pogriješili  u  tekfiru  a  ne  u  tešriku,  tj.  ne  u  negaciji  islama  i  davanju  imena  širka spomenutim. Elhamdulillah!    Neka  su  promjenili  i  treba  tako,  ali  od  njih  očekujem  da  se  sada  jedan  drugom  izruguju  poput  jednog  licemjera  i  neznalice  koji  je  lažno  stavljen  u  red  daija  koji  našu  braću,  poturajući  im  da  mene  slijede,  pita  na  kojem  su  od  mojih  mišljenja?  Onom  od  juče,  prekjuče,  itd...?  Želeći  da  dokažu  da  je  promjena  mišljenja dokaz da je čovjek na pogrešnom putu. Bože sačuvaj od napasnika ovog  vremena!  Svima  je  vrlo  dobro  poznato  šta  sam  promjenio  i  kako  i  kada  mi  god  postane  jasno  da  nešto  nisam  dobro  shvatio  i  da  sam  pogriješio  opet  ću  ga  promjeniti  u  ime  Allaha.  Oni  neka  truhnu  u  svojoj  oholosti,  neznanju  i  licemjerstvu,  dok  im  Allahova  vatra  ne  izgori  lice  kojeg  nemaju  pa  u  njoj  ostanu  iskeženih zuba.     Na kraju, što je ovdje najvažnije, moram da skrenem pažnju Nusretu da su se  učenjaci  islama  složili  da  u  osnovi  islama  nema  derogacije,  niti  specifiziranja  niti  ograničavanja značenja na način kojeg su oni sproveli. Nazvati muslimanom onoga  koji se nije odrekao nekog suštinskog velikog širka ili od nekog taguta čije stanje i  opis  poznaje  znači  vjerovati  u  postojanje  vjerskog  značenja  islama  uprkos  nepostojanju nekih ruknova ili uvjeta bez kojih se ne može ostvariti osnova cjeline  i to je u suštini promjena Allahove vjere i derogacija suštine islama na određeno  vrijeme; vađenjem iz njega nekog rukna ili šarta ili neophodnog lazima  tvrdeći da  je  ta  „novonastala  unakažena  i  promjenjena  tvorevina“  Allahov  islam.  Allahulmustean!     To bi ti isto bilo kao kada bi rekli da podne namaz ima svoje ruknove i vi to  znate  a  zatim  vidite  čovjeka  koji  je  klanjao  ispuštajući  neke  ruknove  a  zatim,  oslanjajući se na vaš princip izuzimanja  jedinki, tvrdite da taj čovjek pri sebi ima  još  uvijek  suštinu  podne  namaza  i  da  se  šerijatski  naziva  obavljačem  podne  namaza. Ispravno je da u pogledu „obavljača namaza“ izuzmete pojedince samo u  propisima, a ne u suštinama pa da kažete da ako je džahil i nije mogao naučiti nije  griješan, a u suprotnom jeste, itd. Ali podne namaz nije klanjao.    Ili da imate nekog kradljivca, ubicu, „pijača“ vina, „jedača“ kamate, bludnika  i  slično,  koji  radi  nešto  od  spomenutog  i  vi  znate  šta  spomenute  suštine  u  Allahovoj vjeri znače, a zatim njihovog počinioca iz neznanja ili te'vila ne nazovete 

  80 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

imenom djela kojeg je učinio, na jedno određeno vrijeme i dok mu se ne objasni.  Pa određene pojedince nazivate tim imenima a druge koji isto rade iz neznanja i  slično nazivate suprotnim ili oprečnim.    Kradljivca  nazivate  onim  koji  daje  sadaku,  „pijača“  vina  nazivate  „pijačem“  vode,  onoga  koji  jede  kamatu  nazivate  onim  koji  jede  halal  imetak,  bludnika  nazivate  čednim,  a  ubicu  nazivate  onim  koji  ostavlja  ljude  u  životu.  Dakle,  neznanje  i  njegove  pratilje  od  te'vila,  slijepog  slijeđenja  i  idžtihada  nemaju  nikakvog uticaja na promjenu suštine opisa u kojeg je čovjek upao i iz kojeg dobija  njegovo ime vjerski, razumski, jezički i fitretski.     Islam je kufr u svaki veliki širk, što podrazumijeva negaciju islama tagutima i  mušricima,  i  lojalnost  prema  Allahu  i  Njegovom  dinu  'ibadetom  samo  Njemu  i  vjerovanjem  da  su  izvršioci  islama  muslimani.  Ova  osnova  dolazi  prije  mržnje  prema tagutima, mušricima i mustekbirima i prije ljubavi prema vjernicima, jer je  uvjerenje  da  su  jedni  muslimani  a  drugi  nemuslimani  osnova  ljubavi  i  mržnje  i  prijateljevanja i neprijateljevanja koji se nadovezuju na njih.    Ako  je  kod  vas  tekfir  „kategorije  ili  roda  taguta71  sveobuhvatno“,  kao  što  misli Halidi, uvjet za ispravnost aslud‐dina u bilo kojem vremenu i za aslud‐din u  kojeg  ulazi  taj  opis  se  veže  postojanje  i  nepostojanje  islama,  a  onaj  koji,  netekfireći  neke  jedinke,  ostavi  njegovu  suštinu  kod  vas  uprkos  tome  biva  muslimanom,  onda  vam  je  obaveza  da  isto  to  uradite  sa  suštinom  bilo  kojeg  pojma čije postojanje je vezano za postojanje određenih opisa pa kada dođe neka  osoba  i  upadne  u  jedinke  značenja  koje  se  ne  mogu  sastati  sa  osnovom  suštine  tog  pojma,  dotičnu  osobu  nazovete  imenom  te  suštine  i  pripišite  mu  njeno  posjedovanje kao kada bi bludnika nekim jedinkama bluda nazvali čednim, ubicu  nekih  jedinki  čije  ubijanje  nije  dozvoljeno  pravednim,  pijača  nekih  jedinki  vina  pijačem vode ili onim koji to ne radi i sve ostalo.     Zato ću vam kasnije, kada budem objašnjavao da se ne smije praviti razlika  između  vrsta  i  jedinki  istog  roda  (džins),  spomenuti  riječi  šejha  Ishaqa  ibn  'Abdurrahmana u kojim čovjeka koji kolektivnom sveobuhvatnom neograničenom  tekstu, koji obuhvata svaku svoju jedinku i onome koji je vezan za određeni opis  poput  pojma  „el‐islam“  i  „eš‐širk“,  oponira  hipotetičkim,  uopštenim  i  dokazima  koji se tiču pojedinaca, naziva zabludjelijim od svoga magarca.  

                                                             71

 Bilibani se dugo suprotstavljao nama u vjerovanju da kufr u taguta ulazi u asl dinil islama da bi kasnije uvidio  svoju  grešku  ali  upao  u  drugu,  doduše  manju  u  odnosu  na  prvu,  vjerujući  da  je  tekfir  kategorije  taguta  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina  a  tekfir  nekih  jedinki  nije.  Svoje  poricanje  opšte  poznatog  među  djecom  muslimana  je  nazvao “greškom u definiciji”! 

 

EBU MUHAMMED

81 

  Ove  važne  koristi  u  pogledu  činjenice  da  suština  aslud‐dina  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  (takhsisa)  i  ograničavanja  (taqjiida)  na  spomenuti  način  sam zaključio ličnim razmišljanjem primjenjujući nad mes’elom ono što znam i to  sam  prvi  put  spomenuo  u  raspravi  sa  jednim  arapom  na  jednom  od  foruma  na  internetu a Ebu Merjemu Kuvajćaninu se dopalo i to je potvrdio. Isto sam ponovio  u odgovoru Ebu Muhammedu El‐Makdisiju kojeg sam napisao tokom pisanja ove  knjige za tu i tamo ne više od četiri dana, elhamdulillah.     Nakon  toga  mi  je  jedan  od  svršenika  medinskog  fakulteta,  koji  se  pripisuje  ovoj  da’vi,  skrenuo  pažnju  da  je  Eš‐Šazili  to  takođe  spomenuo  u  svojoj  knjizi  „Aslud‐din“, sa kojom sam prije toga bio upoznat ali vjerovatno nisam bio shvatio  važnost  i  vezu  između  njegovih  riječi  i  mes’ela  o  kojima  govorimo  a  koje  su  predmet aktuelnog spora. Kaže Eš‐Šazili, spominjući specifike aslud‐dina: 

،‫ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﺤﻜﻢ ﻻ ﻳﺪﺧﻞ ﻋﻠﻴﻪ ﻧﺴﺦ وﻻ ﲣﺼﻴﺺ وﻻ اﺳﺘﺜﻨﺎء وﻻ ﻳﺘﻐﲑ ﻣﻦ رﺳﺎﻟﺔ إﱃ رﺳﺎﻟﺔ‬- ١ ,‫وأﺣﻜﺎﻣﻪ واﺣﺪة ﰲ ﻛﻞ اﻟﺮﺳﺎﻻت ﲞﻼف اﻟﻔﺮوع ﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻳﺘﻐﲑ ﻣﻦ رﺳﺎﻟﺔ إﱃ رﺳﺎﻟﺔ ﺑﻞ وﰱ ﻧﻔﺲ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬ .‫وﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻻ ﻳﺘﻐﲑ‬ „1) Aslud‐din je muhkem ne trpi derogaciju, niti specifiziranje niti izuzimanje niti  promjenu  od  poslanice  do  poslanice.  Njegovi  propisi  su  isti  u  svakoj  poslanici  suprotno  ograncima  koji  od  poslanice  do  poslanice  trpe  promjenu,  štaviše,  u  jednoj te istoj poslanici. Među njima ima onih koji se ne mijenjaju.“  Takođe je rekao: 

‫ ﻻ ﻳﻘﺒــﻞ رﻛ ــﻦ ﻣــﻦ أرﻛــﺎن اﻟﺤــﺪ ﺑﻐﻴ ــﺮ اﻟــﺮﻛﻦ اﻵﺧ ــﺮ ﻓــﻼ ﻳﻘﺒــﻞ ﺗﺼــﺪﻳﻖ ﺑﻐــﲑ اﻟﺘ ـﺰام وﻻ اﻟﺘ ـﺰام ﺑﻐــﲑ‬- ٣ ‫ ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ اﺳﺘﻴﻔﺎء اﳊﺪ ﻛﻠﻪ ﻻﺳﺘﺤﻘﺎق اﻻﺳﻢ واﻟﺼﻔﺔ وﲣﻠﻒ رﻛﻦ ﻣﻦ أرﻛﺎن اﻷﺻﻞ ﻳﺘﺨﻠـﻒ ﺑـﻪ‬،‫ﺗﺼﺪﻳﻖ‬ ْ‫ } َﺧﻠَﻄُـﻮا‬:‫ أﻣـﺎ اﻟﻔـﺮوع ﻓﺎﻟﻐﺎﻟـﺐ ﻓﻴﻬـﺎ أﻻ ﺗـﻼزم ﺑﻴﻨﻬـﺎ ﻟﻘﻮﻟـﻪ ﺗﻌـﺎﱃ‬.‫ واﻟﺪﻳﻦ ﻳﺘﺨﻠﻒ ﺑﺘﺨﻠﻒ اﻷﺻـﻞ‬،‫اﻷﺻﻞ‬ ‫ وإن ﻛﺎﻧــﺖ ﺑﻌــﺾ اﻟﺴــﻴﺌﺎت ﲢــﺒﻂ ﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت وﲤﻨــﻊ ﻣــﻦ ﻗﺒــﻮل اﻟــﺒﻌﺾ‬,{‫ﺻــﺎﻟِ ًﺤﺎ َوآ َﺧـ َـﺮ َﺳـﻴﱢﺌًﺎ‬ َ ً‫َﻋ َﻤـﻼ‬ ‫اﻵﺧــﺮ وﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت ﻳﻜﻔــﺮ ﻋــﻦ ﺑﻌــﺾ اﻟﺴــﻴﺌﺎت ﻓــﺈن اﳊﺴــﻨﺎت ﻳــﺬﻫﱭ اﻟﺴــﻴﺌﺎت وﺑﻌــﺾ اﳊﺴــﻨﺎت ﳍــﺎ‬

‫ واﻷﺻـﻞ ﻻ ﺗﻔـﺎوت وﻻ‬،‫ﺧﺼﺎﺋﺺ ﰲ اﻟﺘﻜﻔﲑ ﻋﻦ اﻟﺬﻧﻮب ﻟﻴﺴﺖ ﻟﻐﲑﻫﺎ إﻻ أن اﻟﻔﺮوع ﺗﺘﺒﻌﺾ وﺗﺘﻔـﺎوت‬ .‫ﺗﺒﻌﻴﺾ ﺑﻴﻦ أرﻛﺎﻧﻪ‬ „3) Nijedan rukn od ruknova definicije (hadd) se ne prihvata bez drugog rukna.  Tako  se  ne  prihvata  vjerovanje  u  istinitost  (tasdiq)  bez  pridržavanja  (iltizām)  niti  pridržavanje bez tasdiqa. Dakle, neophodno je da se ispuni cijela definicija da bi 

  82 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  dobilo  ime  i  opis  a  izostanak  jednog  od  ruknova  asla  za  sobom  povlači  izostanak  asla,  a  din  izostaje  izostankom  asla.  Što  se  tiče  ogranaka,  najčešće  u  pogledu njih je da među njima nema neminovne uzročne povezanosti72 zbog riječi  Uzvišenog: ...pomiješali su dobro djelo s drugim, lošim.  Iako neka loša djela uništavaju neka dobra djela i sprečavaju da se druga prihvate,  a neka dobra djela brišu neka loša djela jer dobra djela odnose loša a neka dobra  djela  u  brisanju  grijeha  imaju  specifičnosti  koje  nemaju  druga,  s  time  što  se  ogranci rasparčavaju i međusobno variraju. U aslu nema međusobnog variranja  niti rasparčanosti među njegovim ruknovima.“    Prema  riječima  Šazilija  nije  dozvoljeno  reći  da  se  „neki  vidovi  velikog  širka“  mogu sastaviti sa aslud‐dinom a neki ne, niti se smije reći da se „netekfirenje nekih  jedinki  taguta  i  mušrika“  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  a  neki  ne  jer  je  to  šejtansko  rasparčavanje.  To  je  menhedž  zabludjele  sekte  na  čije  zablude  i  laži  ovom knjigom odgovaramo i na njih već više od dvije godine upozoravamo.     Tajna  u  ovoj  mes’eli,  pored  toga  što  je  Uzvišeni  ime  islama  vezao  za  opis  kufra u svaki veliki širk i negaciju islama svakom tagutu, mušriku i mustekbiru, leži  u tome što je pravljenje razlike između jedinki i vrsta jednog roda koje imaju istu  suštinu  pored  suprotstavljanja  dinu  svih  poslanika  kategorički  dokaz  o  nestanku  razuma i zdrave ljudske prirode onih koji to zagovaraju.    Razilaženje  učenjaka  da  li  je  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  rukn  u  šehadetu tevhida ili njegov lāzim je čisto terminološke prirode i na njega se, koliko  je meni poznato, ništa ne nadovezuje. Riječi onih koji kažu da je rukn su jasne a  oni  koji  kažu  da  je  „lazim“  vjeruju  da  izostanak  „lazima“  kategorički  ukazuje  na  nestanak „melzuma“, tj. osnove iz koje neminovno proizilazi i od koje se ne može  odvojiti  u  bilo  kojem  stanju.  Pa  šta  je  nakon  ovoga  ostalo  šejtanima  od  ljudi!?  Allah ih ubio kuda se odmeću!  Vratimo se dokazivanju aslud‐dina sa ajetima Allahove Knjige!    Dakle,  u  Allahovoj  Knjizi  nalazimo  ogroman  broj  mekkanskih  i  medinskih  ajeta  u  kojima  se  spominje  značenje  osnove  islama.  Nekada  je  to  uopšteno,  ali  dovoljno. Nekada se spominju uvjeti i ruknovi, a nekada i „lavazimi“, itd. Uzet ću  još  jednu  suru  iz  mekkanskog  perioda  a  nakon  toga  ćemo  preći  na  neke  ajete  iz                                                               72

 Rekoh, ali između ruknova i od njih neodvojivih levazima poput tekfira, mržnje i neprijateljevanja ima itekako,  zbog  toga  što  je  nestanak  levazima  kategorički  dokaz  nestanka  osnove  iz  koje  proizilaze,  a  riječi  Eš‐Šazilija  ukazuju na saglasnost sa ovom konstatacijom zbog toga što se ograničio samo na spomen „ogranaka“, a od ljudi  poput  njega  se  očekuje  da  ne  negiraju  međusobnu  uzročnu  povezanosti  između  ruknova  tevhida  i  njegovih  levazima. 

 

EBU MUHAMMED

83 

medinskih  sura  i  nećemo  duljiti,  jer  se  ovdje  ne  radi  o  stvarima  koje  vođe  ove  sekte  ne  znaju,  a  ono  u  čemu  griješe  i  prema  svemu  nisu  dokučili  podrobno  objašnjavamo sa naše tačke gledišta.     Sura El‐Kafirun, sura odricanja, koju učenjaci nazivaju jednom od sura ikhlasa  ili  praktičnog  tevhida,  koja  u  sebi  sadrži  objašnjenje  svega  u  pogledu  čega  se  razilazimo. 

‫﴾ َوَﻻ أَﻧَﺎ َﻋﺎﺑِ ٌﺪ َﻣﺎ َﻋﺒَ ْﺪ ُْﰎ‬٣﴿ ‫﴾ َوَﻻ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﻋﺎﺑِ ُﺪو َن َﻣﺎ أ َْﻋﺒُ ُﺪ‬٢﴿ ‫﴾ َﻻ أ َْﻋﺒُ ُﺪ َﻣﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن‬١﴿ ‫ﻗُ ْﻞ ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ ِ ِ ِ ِ ‫ﱄ ِدﻳ‬ ﴾٦﴿ ‫ﻦ‬ َ ‫﴾ ﻟَ ُﻜ ْﻢ دﻳﻨُ ُﻜ ْﻢ َو‬٥﴿ ‫﴾ َوَﻻ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﻋﺎﺑ ُﺪو َن َﻣﺎ أ َْﻋﺒُ ُﺪ‬٤﴿ „Reci:  „O  kafiri!  ﴾1﴿  Ja  ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  ﴾2﴿  i  vi  niste  obožavaoci  Onoga  Kome  ja  'ibadetim.  ﴾3﴿  Niti  sam  ja  obožavaoc  ('abid)  onoga  kojem ste vi 'ibadetili,  ﴾4﴿ a i vi niste obožavaoci Onoga Kojem 'ibadetim.  ﴾5﴿ Vi  imate vaš din (vjera) a ja imam moj din!73 ﴾6﴿“74    U ovoj mekkanskoj suri Uzvišeni Allah objašnjava vjeru islam koja se sastoji  od ruknova odricanja od svega što mušrici obožavaju u šta ulaze taguti  koji su s  time zadovoljni, te svih mušrika i onoga što ih veže a to je svaki veliki širk. Sve ovo  ponovo  razumijemo  iz  čestice  „ma“,  koja  ima  sveobuhvatno  značenje  kada  se  govori  o  tagutima  mušrika  kojim  'ibadete  mimo  ili  uz  Allaha.  Ako  obožavaju  meleke,  vjerovjesnike  ili  dobre  ljude  o  kojima  znamo  da  nisu  zadovoljni  time  musliman  se  odriče  velikog  širka  i  mušrika  uz  lojalnost  prema  melekima,  vjerovjesnicima i dobrim ljudima, koji ne ulaze u značenje pojma tagut.    Prema ovoj suri aslud‐din je ostavljanje 'ibadeta svih mogućih jedinki taguta  koje  obožavaju  njihovi  robovi,  tj.  mušrici  putem  tog  'ibadeta  njima,  što  je  veliki  širk.  SubhanAllah!  Ima  li  išta  rječitije  i  jasnije  od  ove  sure!?  Na  kraju  dolazi  potvrda i pojašnjenje značenja suštine od Allaha željenog odricanja od svih jedinki  taguta  i  mušrika  riječima  „Vi  imate  vaš  din  a  ja  imam  moj  din!“  Dakle,  svako  odricanje od bilo koje jedinke taguta i mušrika, čije stanje je poznato, koje u sebi  ne sadrži negaciju tevhida i islama tagutima i mušricima, je nepotpuno i ruši islam,  tj. islam se ne ostvaruje sa takvim odricanjem, a ne početku sure je naređenje da  im  se  kaže,  što  prije  svega  podrazumijeva  uvjerenje,  da  su  oni  kafirun.  Dakle,  nevjernici čiji ma'bud nije samo Allah i koji imaju drugi din. Ovo je značenje sure  El‐Kafirun.  

                                                             73

 Ili „Vama vaš din a meni moj din“   Sura Kafirun (109) 1‐6 

74

  84 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Da ljudi danas imaju pameti shvatili bi tajnu i mudrost u činjenici da Uzvišeni  Allah  uvijek  prvo  spominje  odricanje  od  mušrika  i  taguta  a  često  ne  spomene  posebno  odricanje  od  širka  jer  se  ono  podrazumijeva  iz  odricanja  od  taguta  i  mušrika. U nekim ajetima se spominje odricanje od njihovog djela i da oni nemaju  nikakve veze sa našim djelom niti vjernici s njihovim.      Značenje  obaveznosti  pravljenja  razlike  u  vjeri  između  muslimana  ‐  muvehhida i mušrika i taguta se ističe kroz tri stvari:  1) Uzvišeni je naredio da im se kaže da su kafiri;  2) Naredba, s kojom je završena sura, da im se kaže da imaju drugi din;  3) Negacija,  spomenuta  u  sredini  sure,  tevhidul‐'ibadeh  mušricima,  jer  je  Allah  naredio  da  im  se  negira  da  su  'abidun  onoga  Kome  on  'ibadeti,  tj.  da  im  se  negira  opis  participom  aktivnim  od  glagola  'abede,  tj.  obožavati,  kojeg  zaslužuje samo onaj koji Allahu ne čini širk, pa mu je opis tevhida u 'ibadetu  stalan,  što  nije  slučaj  kod  mušrika  koji  ponekad  obožavaju  samo  Allaha,  kao  što  biva  kada  se  nađu  u  tjeskobi,  a  kada  ih  Allah  iz  nje  izbavi  ponovo  se  vraćaju  širku,  s  time  što  se  mora  napomenuti  da  oni  nisu  na  suštinskom  tevhidu ni u onom momentu tjeskobe u kojem se mole samo Allahu zbog toga  što ne vjeruju da samo Allah zaslužuje 'ibadet u blagostanju i nemaju namjeru  da se toga pridržavaju ako im Allah ukaže pomoć. Kao što sura u sebi sadrži  obaveznost  vjerovanja  da  je  onaj  koji  ostvari  tevhid  'abid  samo  Allahu  Uzvišenom, tj. musliman predan Allahu s tevhidom.     Napominjem  da  je  ispoljavanje  dina  kojeg  je  Allah  naredio  u  ovoj  suri  obaveza  i  spada  u  kategoriju  obavezne  potpunosti  imana,  koja  kada  se  bez  vjerskog  opravdanja  ostavi  za  sobom  ne  povlači  nestanak  aslud‐dina  ali  je  ogroman  grijeh.  Kao  što  ova  sura  ne  ukazuje  na  to  da  je  musliman  dužan  u  svakom stanju svom sagovorniku u lice reći da je kafir, pogotovo kada se nalazi u  stanju  pozivanja  u  Allahov  din,  tako  da  svako  stanje  ima  svoj  propis.  Isto  tako  napominjem  da  nije  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina  da  čovjek  naziva  mušrike  imenom mušrik ili kafir već je važno da vjeruje da oni imaju drugi din i da su na  batilu i da ma'bud mušrika nije samo Allah.     Ovo  kažem  zato  što  je  moguće  da  postoje  osobe  koje  imaju  aslud‐din  a  do  njih  nisu  došli  tekstovi  Objave  iz  kojih  bi  mogli  naučiti  da  Gospodar  nebesa  i  zemlje takve naziva mušricima i kafirima. Isto tako je moguće da neko ima aslud‐ din ali ne zna da se Allahova vjera zove islam a pri sebi ima njenu suštinu pa  će  Allahovom dobrotom ući u Džennet.  

 

EBU MUHAMMED

85 

  Primjer  za  to  je  Zejd  sin  'Amra  sina  Nufejla,  jedan  od  monoteista  (muvehhida)  prije  Poslanstva,  kojem  su  jevrejski  i  kršćanski  učenjak  rekli  da  je  prava vjera da bude „hanif“ a on upita šta je to hanif pa mu rekoše: „Ne 'ibadeti  nikom  osim  Allahu.“  Što  ukazuje  da  nije  znao  da  se  Allahov  din  naziva  imenom  „hanifijjeh“ i da je onaj koji ga ostvari „hanif“ iako je on lično bio jedan od njih.    Međutim danas je osnova da svi koji se pripisuju dini islamu znaju da se kafir  kaže za onoga koji nije musliman, tj. predan samo Allahu svim vidovima 'ibadeta.  Dakle,  Nusrete,  ovo  su  naši  dokazi,  a  doći  će  ih  još.  Činjenicu  da  izharud‐din,  tj.  ispoljavanje dina nije uvjet ispravnosti aslud‐dina u suštini nismo uzeli od običnih  ljudi već smo je shvatili iz tekstova Objave u kojima Allah osobe koje su iz straha  od mušrika krili islam naziva vjernicima i vjernicama. To je i kod tebe jasno!    Jedna  od  katastrofa  smutljivca  Bilibanija  je  bila  upravo  ta  što  je  neulaženje  negacije  islama  (tekfira)  tagutima  i  mušricima  „dokazivao“  činjenicom  da  ostavljanje  ispoljavanja  negacije  islama  spomenutim  za  sobom  ne  povlači  nestanak aslu dinil islama, pa nije napravio razliku između ostavljanja ispoljavanja  i nestanka uvjerenja da tagut i mušrik nisu muslimani, i na to je idiot nadovezao  da „uvjerenje da tagut i mušrik nisu muslimani“ ne ulazi u aslu dinil islam. On je to  spominjao u više prilika a jedan od dokaza za to su oni prokleti letci dijeljeni  od  strane vođa licemjerstva u najnižim klasama ljudskog roda iz Salzburga u kojim se  „laže“:  „Dokazi da odricanje od mušrika ne spada u aslud‐din  Svima je poznato što ne negira ni ova strana koja tvrdi da ovo spada u aslud‐din  da  odricanje  od  mušrika  i  kufr  u  taguta  izražava  se  srcem,  udovima  i  riječima,  a  dokaz tome je Ibrahim, a.s.  Međutim  stav  uleme  je  da  osoba  kada  se  nađe  u  stanju  potlačenosti  nemajući  snage da ispolji ovo odricanje sa sve tri komponente (srce, udovi, jezik) i nemajući  mogućnosti da učini hidžru da je takvom dovoljno da ostane u islamu da se u tom  stanju potlačenosti odrekne mušrika samo srcem. Ovo je stvar koju ne negiraju ni  ovi što kažu da je odricanje od mušrika i kufr u taguta aslud‐din. Dokaz ovome su  muslimani  Mekke  koji  su  bili  potlačeni  i  od  mušrika  odricali  se  samo  u  srcu  ne  ispoljavajući javno jezikom i udovima zbog neposjedovanja snage.   Postavlja se pitanje na koje treba dobro obratiti pažnju: “Kako to ako je odricanje  od  mušrika  i  kufr  u  taguta,  kako  vi  tvrdite,  aslud‐din  za  kojeg  svi  znamo  da  jedino  opravdanje  može  biti  ikrah  a  spomenuli  smo  šartove  da  bi  prisila  bila  prihvatljiva kao prepreka, kako to da sad u stanju potlačenosti dovoljno je samo  odricanje u srcu. Zašto su izostali udovi i jezik ako se radi o aslud‐dinu? Iz ovoga 

  86 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jasno vidimo da ova stvar nikako ne može biti aslud‐din ili neminovno ispade da  su muslimani Mekke bili mušrici zbog izostavljanja šartova za ispravnost aslud‐ dina.  Drugo pitanje: “Kako ste se onda složili sa nama da u slučaju potlačenosti dovoljno  je odricanje  srcem i  kako  to da niste protekfirili sve  one koji su se složili sa ovim  vršeći idžtihad po ovom pitanju još od učenjaka prvih generacija.  Zašto oni nisu kafiri iako su idžtihadili u aslud‐dinu i složili se da u potlačenosti  dovoljno je učiniti odricanje u srcu?“    Ispravio sam veliki broj gramatičkih i pravopisnih greški u ovom citatu a neke  sam ostavio da bude svjedok smjelosti ovih bakterija na islamsku nauku. Isto tako  pogledaj  kako  ovaj  tekst  odiše  prostaklukom,  neznanjem  i  prljavštinom  srca!  U  njemu se vide tragovi ubjeđenja šejtana da „kufr u taguta nije od aslud‐dina“ kao  što  se  vidi  blentavo  poređenje  ispoljavanja  tekfira  i  uvjerenja  da  taguti  i  mušrici  nisu muslimani.    Ovaj ahmak i sijač nereda po zemlji zvani Bilibani je izgleda prisluškivao moja  predavanja „aslud‐din“ u kojima sam u detaljima objasnio najvažnije mes'ele koje  se  mogu  naći  u  ovoj  knjizi,  gdje  sam  tumačio  poslanicu  šejha  Muhammeda  „Temelj dini islama i njegov stub“, i mržnja, srdžba i ljubomora mu najvjerovatnije  nisu dali ni da čuje da mi ispoljavanje dina nismo uvrstili u aslu dini islam u smislu  da onaj koji ne ispolji svoj din nikako ne može biti musliman.    Štaviše, tada smo govor učenjaka Nedžda u kojem se u vanjštini tekfiri onaj  koji nije ispoljio din sveli na situaciju postojanja darul islama i mogućnosti hidžre k  njemu  a  pojedincima  smo  davali  opis  pravnog  islama  na  osnovu  obilježja  specifičnih za vjeru islama poput brade, hidžaba i slično, smatrajući ih u dotičnom  stanju  prevagnjujućim  ili  kategoričkim  dokazom  koji  ukazuje  na  izgovaranje  šehadeta ili klanjanje namaza. Allahulmuste’an!     Isto  tako  pogledaj  kako  nas  magarac  obavezuje  da  tekfirimo  učenjake  koji  „ostavljanje  ispoljavanja“  nisu  učinili  uvjetom  ispravnosti  aslu  dinil  islama  bez  kojeg nema osnove islama! Pogledaj kako prostak spominje „nekakav idžtihad“ u  aslud‐dinu  čime  je  izgleda  zarazio  Nusreta!  Kako  njegov  govor  ukazuje  da  je  „odricanje od mušrika srcem“ od aslu dinil islama iako se oni danas bore upravo  protiv toga. Da li to sada znači da se glupak slaže sa nama da uvjerenje da tagut i  mušrici  nisu  musliman  ulazi u aslud‐din bez  kojeg nema imena ni opisa islama u  suštini?! Bože sačuvaj!   Zatim ide još dalje sa svojom bahatošću, pa kaže: 

 

EBU MUHAMMED

87 

„Odgovor na ova pitanja je više nego jasan i neka se svako pripremi kako će stati  pred Allaha iako ovi dokazi neminovno ukazuju na suprotno tvrdnjama ovih ljudi.“    Može  li  ovaj  lažov  „neminovno“  dokazati  da  je  neko  od  nas  u  bilo  kojem  djeliću vremena vjerovao i govorio da čovjek u suštini ne može biti musliman bez  ispoljavanja negacije islama tagutima i mušricima?! Allah ih ubio kuda se odmeću!  A zatim neviđeni bezobrazluk kruniše „šejtanskim povraćanjem“, pa kaže:  „Imam Sujuti je napisao djelo koje nosi naziv „“Et‐Tazimu vel minne fi enne ebevej  Resulillah  fil  Dženneh“  vezano  za  ulemu  koja  smatra  da  su  roditelji  Poslanika  u  Džennetu  iako  mi  znamo  da  su  oni  bili  mušrici.  Ulema  Ehlu  Sunneta  nije  protekfirila ove učenjake iako oni ne samo da se nisu odrekli od mušrika već ih  staviše  u  Džennet.  Za  dokaz  su  uzeli  izmišljeni  hadis  da  je  Allah  oživio  roditelje  Poslanika  i  oni  povjerovali  u  Njega.  Iako  su  nasuprot  tome  znali  da  su  hadis  u  Muslimovoj zbirci gdje Poslanik sam kaže da su njegovi roditelji u vatri.“    Pogledaj smjelost ovog smutljivca! Kako dokazuje da srčano negiranje islama  mušricima  ne  ulazi  u  aslud‐din!?  Kako  se  odgovora  na  ovaj  prostakluk?  Lahko!  Kažemo da su oni koji su pripisali islam roditeljima Poslanika,  ., to uradili nakon  što su povjerovali da ih je Allah oživio  i da su primili islam, što znači da su imali  namjeru  pripisivanja  islama  muslimanima  a  ne  mušricima,  i  ovo  ne  naziva  „neodricanjem od mušrika“ osim notorna neznalica.     „Neodricanje  od  mušrika“  i  nenegiranje  islama  mušricima,  koje  izvodi  iz  vjere,  bi  se  ostvarilo  da  su  rekli  da  su  roditelji  Poslanika,  .,  bili  muslimani  ‐  muvehhidi prije nego što su primili islam, tj. dok nisu bili na aslu dinil islamu! Da je  neko  od  „učenjaka“  to  uradio,  pa  zar  bi  pametan  musliman  oklijevao  u  pogledu  tekfira istih? To što ih „staviše u Džennet“ je neminovan razlog vjerovanja da ih je  Allah  oživio  pa  su  primili  islam,  te  će  ih  usljed  toga  uvesti  u  Džennet.  Dakle,  oni  nisu imali namjeru nazvati onoga koji je upao u opis velikog širka mušrikom, već  su imali namjeru nazvati onoga koji je izvršio islam muslimanom i to su uradili.  Ovaj  mezheb  je  bez  sumnje  neispravan  i  suprotstavlja  se  hadisu  Poslanika,  ., i opšte poznatom u pogledu toga da su njegovi roditelji u vatri, jer su umrli na  velikom širku. Ovo nije greška u aslu dinil islamu već se tiče „vjerovanja i poricanja  tekstova“ (tasdiq ve reddul‐khaber). 

 

  Ibn  Hadžer  u  „Fethul‐Bari“,  u  kojem  komentariše  Sahih  imama  Buharije,  spominje neke rivajete koji ukazuju da se glava munafika 'Abdullah sin Ubeja sina  Selula  pokajao  i  da  su  neki  ljudi  povjerovali  u  to  iako  su  u  Allahovoj  Knjizi  jasni  dokazi  o  tome  da  je  Ibn  Selul  umro  na  velikom  nifaku.  Hoće  li  magarac  i  za  njih 

  88 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

reći  da  „nisu  protekfirili  kafira“  i  da  se  ta  mes'ela  tiče  aslud‐dina,  i  ovaj  događaj  uvrstiti u red svojih „dokaza“? Allahulmuste’an!    Ono što ruši aslud‐din jeste da ne negira islam onome koji nije ostvario islam  i tevhid koji se sastoji od ostavljanja velikog širka i obožavanja samo Allaha! Ako  čovjek povjeruje da je neki nevjernik primio islam i na osnovu toga vjeruje da je  musliman, odakle smjelost i manjkavost razuma da se kaže da je to „netekfirenje  mušrika“ o kojem se govori u poglavlju o aslu dinil islama i da ga poredi s njime i  izjednači njihove propise!?  Zaista je ovo neviđen bezobrazluk i ahmakluk!    Ako  je  u  nekom  društvu  opšte  poznato  da  su  određene  osobe  umrle  na  nevjerstvu  poput  faraona  kojeg  je  Uzvišeni  potopio  i  slično  onda  se  tekfiri  onaj  koji ga ne tekfiri jer je porekao opšte poznato u vjeri Uzvišenog. A Jevreji, kršćani i  muslimani su se složili da je potopljeni faraon umro kao nevjernik.    Isto  tako  možemo  teoretski  reći  da  kada  se  nad  onim  koji  tvrdi  da  je  Allah  oživio  roditelje  Poslanika,  .,  pa  su  primili  islam,  uspostavi  argument  da  je  taj  hadis neispravan i da se suprotstavlja autentičnim vjerskim dokazima, isti postaje  kafirom zbog laganja na Allaha i poricanja i odbijanja vjerskih tekstova.    S  druge  strane  sam  u  govoru  Nusreta  vidio  stvar  koja  ga  u  potpunosti  čini  kvalifikovanim  za  kritiku  „svog  brata“  Bilibanija,  gdje  Nusret,  govoreći  o  pravilu  „Ko ne tekfiri kafira kafir je“, kaže:  „Tekfir od strane Allaha i Poslanika za nekog pojedinca gdje se ne može razići oko  čega  se  to  odnosi  poput  riječi  tebbet  jeda  ebi  lehebin  we  tebb  ovdje  nema  mogućnosti  nikakvog  te'vila.  Može  li  se  ovo  prote'viliti  nekako  drugačije?  Ne  može!  Pa  dokazi  sunneta  za  Ebu  Taliba  ili  za  svoje  roditelje  za  koje  je  dovio  Poslanik; ovakve ko ne tekfiri kafir je i on...“75    Evo,  Nusretov  govor  neograničeno  i  bez  detalja  ukazuje  da  je  onaj  koji  ne  tekfiri roditelje Poslanika, ., kafir. Pa ko je preči Bilibanijeve laži i budalaštine? Ja  ili  njegov  brat  „šejh  Nusret“?!  Nakon  toga  Bilibani  spominje  govor  šejha  Sulejmana  sina  Sehmana  kojeg  ćemo  objasniti  u  drugom  dijelu  ove  knjige.  Kada  vidiš kako dokazuje da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“, bojim se da ne dobiješ čir  na želucu. 

                                                             75

 Predavanje „8. Vrste velikog širka, licemjerstvo i otpadništvo. Šta negira i ruši islam?“ Prenio sam ga kao što mi  je prenešeno! 

 

EBU MUHAMMED

89 

  Tvrditi da mi „samo tako“ tekfirimo onoga koji ne protekfiri onoga koga smo  mi  protekfirili  je  preizkalkulirana  sistematska  laž  kojom  se  služe  protivnici  ove  da've da bi je suzbili i proširili svoje laži. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je  On  Zaštitnik!  Sav  dunjaluk  zna  da  mi  ne  tekfirimo  osim  jasnim  (sarih)  uzrocima  tekfira,  i  da  poznajemo  mes'elu  tekfira  dvosmislenim  uzrocima  uz  uzimanje  u  obzir indicija i dokaza stanja koji se vežu za osobu i da smo precizno odredili opis  svakog  velikog  širka  kojim  tekfirimo  a  kamoli  da  tekfirimo  osobu  koja  je  prote'vilila stanje neke osobe koja je upala u neki od uzroka tekfira.    Kako  da  to  bude  naš  mezheb  kada  nismo  tekfirili  onoga  koji  nije  tekfirio  panteistu  Ibn  'Arabija  pravdajući  ga  time  da  je  nekim  riječima  želio  vjerski  prihvatljivo  značenje  pored  činjenice  da  ovakvo  shvatanje  vlada  među  našom  braćom  što  je  najbolji  dokaz  da  protivnici  lažu  na  nas!?  Ova  knjiga  je  potvrda  svega što sam prije govorio i kruna dokaza.  Govoreći o suri „El‐Kafirun“ Ibn Tejmijje je rekao: 

ٍ ‫ﻀﻲ ﺗَـْﻨ ِﺰﻳﻬﻪ ﻋﻦ ُﻛﻞ ﻣﻮ‬ ِ َ‫ } َﻻ أَ ْﻋﺒ ُﺪ ﻣﺎ ﺗَـ ْﻌﺒ ُﺪو َن وَﻻ أَﻧْـﺘُﻢ َﻋﺎﺑِ ُﺪو َن ﻣﺎ أَ ْﻋﺒ ُﺪ{ ﻳـ ْﻘﺘ‬:‫ﻓَـ َﻘﻮﻟُﻪ‬ .‫ﻮد ُﻫ ْﻢ‬ ُ ُ‫ﺻﻮف ﺑِﺄَﻧﱠﻪُ َﻣ ْﻌﺒ‬ ُْ ْ َ ُ َ ُ ُ َْ ‫َ ُ َ ْ ﱢ‬ َ ُ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِْ ُ‫ﻮدﻩ‬ ْ َ‫ﻷَ ﱠن ُﻛ ﱠﻞ َﻣﺎ َﻋﺒَ َﺪﻩُ اﻟْ َﻜﺎﻓُﺮ َو َﺟﺒ‬ ُ ُ‫ﺖ اﻟْﺒَـَﺮاءَةُ ﻣْﻨﻪُ ﻷَ ﱠن ُﻛ ﱠﻞ َﻣ ْﻦ َﻛﺎ َن َﻛﺎﻓًﺮا َﻻ ﻳَ ُﻜﻮ ُن َﻣ ْﻌﺒ‬ ُ‫اﻹﻟَﻪَ اﻟﱠﺬي ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪﻩ‬ ِ ِ ِ ِ َ ‫ أَ ﱠن َذﻟ‬:‫َﺣ ُﺪ َﻫﺎ‬ َ ‫ َو َذﻟ‬.‫ﻮدﻩُ ﻟَ َﻜﺎ َن ُﻣ ْﺆِﻣﻨًﺎ َﻻ َﻛﺎﻓًﺮا‬ َ َ‫ﻚ ﻳَـﺘ‬ َ ُ‫ إ ْذ ﻟَ ْﻮ َﻛﺎ َن ُﻫ َﻮ َﻣ ْﻌﺒ‬.‫اﻟْ ُﻤ ْﺆﻣ ُﻦ‬ ُ‫ﻚ ﻳَ ْﺴﺘَـ ْﻠ ِﺰُم ﺑَـَﺮاءَﺗَﻪ‬ َ ‫ أ‬.‫ﻀ ﱠﻤ ُﻦ أ ُُﻣ ًﻮرا‬ ِ ِ ِ ‫ﺎن ﻣﻦ ﻳـﻌﺒ ُﺪوﻧَـﻬﻢ ِﻣﻦ د‬ ِ ‫ اﻟﺜ‬.‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ‫ﻮد ُﻫ ْﻢ اﻟْ َﻤ ْﺠ ُﻤﻮعُ َوُﻫ َﻮ َﻻ ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ‬ ُ ُ‫ﱠﻬ ْﻢ إ َذا َﻋﺒَ ُﺪوا اﻟﻠﱠﻪَ َو َﻏْﻴـَﺮﻩُ ﻓَ َﻤ ْﻌﺒ‬ ُ ْ ْ ُ ُ ْ َ ْ َ َ‫ﻣ ْﻦ أ َْﻋﻴ‬ ُ ‫ أَﻧـ‬:‫ﱠﺎﱐ‬ ِ ِ ِ ِ ‫إﺧ َﻼ‬ ...‫ﲔ‬ ْ ‫ ﻓَـﻴَـ ْﻌﺒُ ُﺪﻩُ َﻋﻠَﻰ َو ْﺟﻪ‬.ُ‫ﻮع َﻻ ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ ﱠإﻻ اﻟﻠﱠﻪَ َو ْﺣ َﺪﻩ‬ َ ‫اﻟْ َﻤ ْﺠ ُﻤ‬ َ ْ ‫ص اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ ﻟَﻪُ َﻻ َﻋﻠَﻰ َو ْﺟﻪ اﻟﺸ ْﱢﺮك ﺑَـْﻴـﻨَﻪُ َوﺑَـ‬ „Njegove  riječi:  „Ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  niti  ste  vi  obožavaoci  Onoga Kome ja 'ibadetim“ za sobom povlače njegovu čistoću od cjelog opisanog  kao  njihov  ma'bud.  Jer  obaveza  je  odricanje  od  svega  čemu  'ibadeti  kafir  zbog  toga  što  ma'bud  bilo  kojeg  kafira  nije  Onaj  Kome  'ibadet  mu'min,  jer  da  je  On  njegov ma'bud bio bi mu'min ne kafir. To u sebi sadrži nekoliko stvari.  Jedna od njih je: da to za sobom neminovno povlači njegovo odricanje od svake  jedinke (ličnosti) onih kojima 'ibadete mimo Allaha.  Druga: je da je njihov ma'bud,  kada 'ibadete Allahu i drugim mimo Njega, „zbir“ a  on ne 'ibadeti „zbiru“; ne 'ibadeti osim Allahu Jedinom, Kojem 'ibadeti sa ikhlasom  dina ne na način pridruživanja drugih Njemu...“76    U riječima Ibn Tejmijje „od svake jedinke“ je potvrda našeg razumijevanja i u  to  ulazi  svako  živo  biće  taguta  i  svaki  predmet  i  tagutski  zakon,  a  to  sve                                                               76

 Medžmu’ul‐fetava 16/598 (Šamilah) 

  90 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

podrazumijeva odricanje od svake jedinke koja 'ibadeti tagutu jer u osnovi nema  razlike između onoga koji je zadovoljan da obožava i onoga koji je zadovoljan da  bude obožavan mimo Allaha. Ova sura je jedan od glavnih dokaza našeg uvjerenja  kojeg  branimo  i  kojem  pozivamo  u  ovoj  knjizi.  Ona  je  dokaz  da  je  tekfir  mušrika  uvjet ispravnosti aslud‐dina i da čovjek ne može biti musliman dok ne negira islam  i  tevhid  svakom  tagutu,  mušriku  i  mustekbiru  iz  vanjske  realnosti,  čije  stanje  poznaje.     U suri El‐En'am, koja je mekkanska, Uzvišeni Allah posebno spominje pitanje  propisivanja zakona mimo Njega i veliki širk pokornosti, iako se iz samog šehadeta  tevhida  kojem  je  Poslanik,  .,  pozivao  od  samog  početka,  bez  posebnog  spominjanja  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  (tešri'i),  ili  tešrika  ili  tekfira  onoga  koji  upadne  u  veliki  širk  pokornosti  ili  hukma  i  tehakuma,  s  obzirom  na  to  da  u  opšte  značenje  'ibadeta  kojeg  ne  zaslužuje  niko  mimo  Allaha  ulaze  apsolutna  poniznost, apsolutna pokornost, apsolutno slijeđenje, koji se ruše velikim širkom  propisivanja zakona mimo Njega, velikim širkom pokornosti tim zakonima (širkut‐ ta'ah),  velikim  širkom  suđenja  tagutskim  zakonima  i  velikim  širkom  tehakuma  pred njima, tj. traženja da se suđenjem njima riješavaju sporovi i slično.     Kao  što  ćeš  kasnije  vidjeti  u  mom  odgovoru  protivnicima  tevhida  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  su  kategorički  dokaz  za  veliki  širk  pokornosti  i  slijeđenja  i  sadrže  ga  u  sebi  neminovno,  dok  nije  moranje  da  onaj  koji  uradi  veliki  širk  pokornosti  sudi  tim  zakonom  ili  traži  da  mu  se  njime  sudi,  tj.  da  upadne  u  širk  hukma i tehakuma iako bez sumnje širk pokornosti u sebi sadrži značenje davanja  drugom mimo Allaha prava na propisivanje zakona i presudu pa sa ove strane ima  veze sa tevhidom u hukmu i tehakumu.     Ove  vrste  širka,  koje  smo  spomenuli,  su  sve  međusobno  isprepletene  i  povezane ali se razlikuju i njihova poglavlja u knjigama tevhida su različita. Greška  Nusreta  koja  kategorički  ukazuje  na  to  da  on  ne  zna  šta  znači  tehakum  tagutu  jeste  to  što  on  značenje  tehakuma  tagutu  izjednačava  sa  širkom  pokornosti  vraćajući razliku između velikog i malog kufra u njima samo na uvjerenje, a to je  velika katastrofa.  Vratimo se suri El‐En'am!    Mušrici  su  se  u  mekkanskom  periodu  raspravljali  sa  muslimanima  oko  propisa zabrane jedenja strvi. Pa je šejtan objavio mušricima da muslimane pitaju  kako  to  vi  dozvoljavate  da  se  jede  ono  što  ste  svojom  rukom  zaklali  a  ne  dozvoljavate  da  se  jede  ono  što  je  Allah  ubio,  odnosno  zaklao  svojim  „zlatnim 

 

EBU MUHAMMED

91 

nožem“,  ili  slično  tome  od  šejtanskih  vesvesa,  pa  je  Allah  u  toj  suri  koja  je  objavljena odjednom, rekao: 

ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻮﺣﻮ َن إِ َﱃ أ َْوﻟِﻴَﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ ﻟِﻴُ َﺠ ِﺎدﻟُﻮُﻛ ْﻢ َوإِ ْن‬ َ ‫اﺳ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪ َﻋﻠَْﻴﻪ َوإِﻧﱠﻪُ ﻟَﻔ ْﺴ ٌﻖ َوإِ ﱠن اﻟﺸﱠﻴَﺎﻃ‬ ْ ‫َوَﻻ ﺗَﺄْ ُﻛﻠُﻮا ﳑﱠﺎ َﱂْ ﻳُ ْﺬ َﻛ ِﺮ‬ ُ ُ‫ﲔ ﻟَﻴ‬ ‫ﻮﻫ ْﻢ إِﻧﱠ ُﻜ ْﻢ ﻟَ ُﻤ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ ُ ‫أَﻃَ ْﻌﺘُ ُﻤ‬ Nemojte jesti ono nad čime nije spomenuto Allahovo ime. To je uistinu grijeh.  Šejtani objavljuju svojim štićenicima da bi se s vama raspravljali, pa ako biste im  se pokorili, sigurno biste bili mušrici.77    Te je objasnio da je mušrik svako ko im se pokori u tom zakonu, prihvatajući  ga srcem ili vanjštinom. Dakle, ako bude govorio da je jedenje strvi halal, takav je  mušrik bez obzira na ono što mu je u srcu. Ako taj tagutski zakon prihvati i pokori  mu se uz namjeru pridržavanja (iltizāmen) tagutskog zakona takav je mušrik čak i  kada ne zna da je Allah zabranio jedenje strvi, a pravi uzrok njegovog tekfira ovdje  jeste pridržavanje tagutskog zakona i pokornost njemu bez obzira na vanjski opis i  izgled tog pojedinačnog propisa taguta.     Međutim,  ako  se  desi  da  neki  musliman,  iz  opravdanog  neznanja,  smatra  jedenje strvi halalom i taj propis pripisuje vjeri islamu, imavši namjeru pokornosti  Allahovom vjersko‐zakonskom htijenju i pridržavanja Njegovog zakona, takvom se  ne  negira  islam  sve  dok  se  nad  njim  ne  uspostavi  argument  o  zabranjenosti  jedenja strvi u islamu a o ovim važnim aspektima ćemo kasnije govoriti. Isto tako  je mušrik svaki onaj koji sudi tim propisom ili traži da mu se njime sudi, čak i da  vjeruje ili govori da je jedenje strvi haram.    To zbog toga što je propis uvjerenja dozvoljenosti jedenja strvi tagut kojeg je  propisao šejtan pa ko bude tražio da mu se njime presudi ili bude njega tahkimio,  tj. uzeo za sudiju ili njime sudio, što podrazumijeva tahkim, time je učinio nekog  drugog mimo Allaha sudijom i propisivačem zakona. Ovo je osnova iz koje se ne  izlazi sa vesvesama.     Tokom  knjige  ću  objasniti  „vidove  i  oblike  velikog  širka  u  suđenju  i  traženju  presude“  koji  ne  povlače  za  sobom  gubljenje  imena  islama  prije  uspostave  argumenta i da se to tiče onog muslimana koji iz neznanja pripiše šerijatu nešto  što  nije  od  njega  i  time  upadne  u  opis  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i  promjenu šerijata, uz namjeru pokornosti Allahovom zakonu i pridržavanja njega.  Ali  onaj  koji  traži  suđenje  tagutskim  zakonom  je  uvijek  mušrik  jer  je  namjerno                                                               77

 Sura El‐En'am (6) 121 

  92 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

učinio  nekog  drugog  mimo  Allaha  sudijom  i  propisivačem  zakona,  bez  obzira  na  ono što mu je u srcu.      Ajet u suri Et‐Tevba u čijem komentaru se spominje priča 'Adija b. Hatima Et‐ Ta'ija,  /,  koji  nije  znao  da  je  pokornost  ljudima  u  prihvatanju  zakona  suprotnih  Allahovim  obožavanje  tih  ljudi  i  „uzimanje  njih  za  gospodare“,  je  svima  nama  poznat.  Na  ovaj  širk  pokornosti  koji  u  sebi  sadrži  ukazivanje  na  širk  propisivača  zakona  mimo  Allaha  i  širk  onih  koji  ga  uzimaju  za  sudiju,  je  ukazano  u  velikom  broju mekkanskih sura.    Pogledaj  suru  Eš‐Šua'ra  i  obrati  pažnju  kod  govora  o  poslanicima  i  njihovoj  da'vi gdje svojim narodima govore:  Bojte se Allaha i pokorite mi se!78 

ِ ِ ‫َﻃﻴﻌ‬ ‫ﻮن‬ ُ ‫ﻓَﺎﺗﱠـ ُﻘﻮا اﻟﻠﱠﻪَ َوأ‬

  Znači,  pokorite  se  samo  Allahu  i  samo  Njegovom  zakonu,  kojeg  je  objavio  meni,  a  pokornost  meni  je  pokornost  Allahu.  Zašto  kažem  „samo  Njegovom“?  Zato  što  je  značenje  'ibadeta  u  Kur'anu  tevhid,  pa  otuda  i  naredba  slijeđenja  i  pokornosti  znači  tevhid  u  slijeđenju  i  pokornosti,  tj.  odricanje  od  slijeđenja  i  pokornosti tagutskom zakonu i slijeđenje i pokornost samo Allahovom zakonu, jer  se  tevhid  sastoji  od  negacije  i  potvrde  i  ne  biva  tevhidom  osim  uz  negaciju  i  potvrdu.  Na jednom mjestu te sure:  ﴾١٥٢﴿‫ن‬ َ ‫ﺼﻠِﺤﻮ‬ ْ‫ﻳ‬

ُ

ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻳﻦ ﻳـُ ْﻔ ِﺴ ُﺪو َن ِﰲ ْاﻷ َْر‬ َ ‫﴾ َوَﻻ ﺗُﻄﻴﻌُﻮا أ َْﻣَﺮ اﻟْ ُﻤ ْﺴ ِﺮﻓ‬١٥٠﴿ ‫ﻓَﺎﺗﱠـ ُﻘﻮا اﻟﻠﱠﻪَ َوأَﻃﻴﻌُﻮن‬ ُ ‫ض َوَﻻ‬ َ ‫﴾ اﻟﺬ‬١٥١﴿ ‫ﲔ‬

Bojte  se  Allaha  i  pokorite  mi  se!  ﴾150﴿  Ne  pokoravajte  se  naredbama  onih  koji  pretjeruju, ﴾151﴿ koji na Zemlji nered čine i red ne zavode! ﴾152﴿79    Ovo je značenje la ilahe illallah jer od značenja riječi „el‐ilah“, tj. „Bog“ jeste  „el‐muta'a“  odnosno  „Onaj  Kojem  se  pokorava“.  Pa  treba  li  pametnom  nešto  mimo ovih ajeta?! Allahulmuste’an!    Ovdje  se  sjetih  jednog  jadnika,  kojeg  ljudi  tretiraju  kao  „velikog  šejha“,  koji  me, želeći da dokaže kako prije ajeta o tehakumu tagutu iz sure En‐Nisa' nije bilo  drugih koji na to ukazuju i kako se na to pitanje Objava prije ajeta u suri En‐Nisa'  nije  osvrnula  u  smislu  kojeg  mi  zagovaramo  i  traži  mi  dokaz  pa  mu  rekoh  da  su  dokaz  svi  oni  ajeti  u  kojima  Allah  naređuje  slijeđenje  i  pokornost.  Štaviše,                                                               78

 Sura Eš‐Šua'ra (26) 126   Sura Eš‐Šua'ra (26) 150‐152 

79

 

93 

EBU MUHAMMED

šehadetom  la  ilahe  illallah  se  nad  arapima  uspostavio  argument  u  pitanju  jednoće Allaha u 'ibadetu, hukmu i tehakumu, pokornosti i slijeđenju i odricanju  od taguta, mušrika i mustekbira!    U  isto  vrijeme  čudim  se  kako  su  ljudi  preskočili  i  zaboravili  sve  one  mekkanske ajete u kojima se spominje zakon i suđenje (hukm) i Allahova jednoća  u  njemu.  Ponavljam,  da  nemamo  ništa  drugo  osim  riječi  la  ilahe  illallah  i  da  poznajemo njihovo vjersko značenje to bi nam bilo dovoljno da shvatimo sve ove  mes'ele,  kao  što  će  biti  dovoljno  vjernicima  pred  Sudnji  dan,  kada  nestane  islamskog znanja i ljudi ne budu znali šta je namaz, niti post, niti sadaqa, osim što  će  ostvariti  značenje  riječi  la  ilahe  illallah,  čime  će  ih  Allah  spasiti  od  vatre.  Jer,  „ilah“  je  na  arapskom  jeziku  između  ostalog  Onaj  koji  zaslužuje  apsolutnu  pokornost i slijeđenje i poniznost. Nema snage niti promjene osim uz Allaha!    A ti brate muslimanu i radoznali tragaoče za istinom uzmi Allahovu Knjigu i  obrati  pažnju  na  ajete  o  pokornosti,  slijeđenju,  poniznosti  i  hukmu  pa  će  ti  sve  postati jasno.   Ibn 'Abbas, /, je rekao: 

.‫إذا َﺳﱠﺮك أن ﺗﻌﻠﻢ ﺟﻬﻞ اﻟﻌﺮب ﻓﺎﻗﺮأ ﻣﺎ ﻓﻮق اﻟﺜﻼﺛﲔ واﳌﺎﺋﺔ ﻣﻦ ﺳﻮرة اﻷﻧﻌﺎم‬ „Ako te raduje da saznaš neznanje arapa čitaj suru El‐En’am nakon sto triedesetog  ajeta!“80  Rekao je Uzvišeni: 

ِِِ ِ ِ َ‫اﳊﺮ ِث و ْاﻷَﻧْـﻌ ِﺎم ﻧ‬ ‫ﺼﻴﺒًﺎ ﻓَـ َﻘﺎﻟُﻮا َﻫ َﺬا ﻟِﻠﱠ ِﻪ ﺑَِﺰ ْﻋ ِﻤ ِﻬ ْﻢ َوَﻫ َﺬا ﻟِ ُﺸَﺮَﻛﺎﺋِﻨَﺎ ﻓَ َﻤﺎ َﻛﺎ َن ﻟِ ُﺸَﺮَﻛﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ ﻓَ َﻼ‬ َ َ َْْ ‫َو َﺟ َﻌﻠُﻮا ﻟﻠﱠﻪ ﳑﱠﺎ َذ َرأَ ﻣ َﻦ‬ ِ ِ ِ ‫ﺼﻞ إِ َﱃ اﻟﻠﱠ ِﻪ وﻣﺎ َﻛﺎ َن ﻟِﻠﱠ ِﻪ ﻓَـﻬﻮ ﻳ‬ ‫ﻚ َزﻳﱠ َﻦ ﻟِ َﻜﺜِ ٍﲑ ِﻣ َﻦ‬ َ ‫﴾ َوَﻛ َﺬﻟ‬١٣٦﴿ ‫ﺼ ُﻞ إِ َﱃ ُﺷَﺮَﻛﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ َﺳﺎءَ َﻣﺎ َْﳛ ُﻜ ُﻤﻮ َن‬ ََ َ َُ ُ َ‫ﻳ‬ ِِ ِ ِ ‫وﻫ ْﻢ َوﻟِﻴَـ ْﻠﺒِ ُﺴﻮا َﻋﻠَْﻴ ِﻬ ْﻢ ِدﻳﻨَـ ُﻬ ْﻢ َوﻟَ ْﻮ َﺷﺎءَ اﻟﻠﱠﻪُ َﻣﺎ ﻓَـ َﻌﻠُﻮﻩُ ﻓَ َﺬ ْرُﻫ ْﻢ َوَﻣﺎ‬ َ ‫اﻟْ ُﻤ ْﺸ ِﺮﻛ‬ ُ ‫ﲔ ﻗَـْﺘ َﻞ أ َْوَﻻدﻫ ْﻢ ُﺷَﺮَﻛ ُﺎؤُﻫ ْﻢ ﻟﻴُـ ْﺮُد‬ ﴾١٣٧﴿

‫ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬

Oni  određuju  za  Allaha  dio  ljetine  i  dio  stoke,  koju  je  On  stvorio,  pa  govore:  "Ovo je za Allaha" ‐ tvrde oni ‐ " a ovo za božanstva (šureka’) naša!" Međutim,  ono  što  je  namijenjeno  božanstvima  njihovim  ne  stiže  Allahu,  dok  ono  što  je  određeno za Allaha stiže božanstvima (šureka’) njihovim. Kako ružno oni sude!  ﴾136﴿  Mnogim  mušricima  su  tako  isto  njihova  božanstva  (šureka‘)  ubijanje  vlastite  djece  lijepim  prikazali  da  bi  ih  upropastili  i  da  bi  ih  u  dinu  njihovom                                                               80

 Tefsir Ibn Kethir 3/347 (Šamilah) 

  94 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zbunili.  A  da  je  Allah  htio,  oni  to  ne  bi  činili.  Zato  i  njih  i  njihove  izmišljotine  ostavi! ﴾137﴿81    Pa su učinili zabranjeno lijepim i propisanim lažući na Allaha. One koji su im  to  propisali  Allah  naziva  šureka‘,  tj.  “učesnici”,  njihove  robove  Allah  naziva  mušricima.  Nazvani  su  „učesnicima“  ili  „ortacima“  zato  što  su  im  ljudi  svojim  srcima  ili  vanjštinom  dali  „učešće“  u  onom  što  je  specifično  i  posebno  samo  za  Uzvišenog  Stvoritelja.  Mušrici  arapa  kojim  je  poslan  Allahov  Poslanik,  .,  su  vjerovali  da  je  Allah  Stvoritelj  svega,  i  da  samo  On  upravlja  stvorenim,  i  da  je  u  Njegovoj vlasti sluh i vid i da samo On spušta opskrbu.    Međutim,  skrenuli  su  u  pitanju  obožavanja  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi i umiljavali im se različitim postupcima želeći, s obzirom da sebe nisu smatali  dostojnim  da  direktno  traže  od  Allaha,  da  ih  oni  približe  Allahu.  Pa  su  im  se  umiljavali  različitim  vidovima  ’ibadeta  koji  pripadaju  samo  Allahu,  namirisavajući  kipove  koji  simboliziraju  na  njih,  prinoseći  im  žrtve,  određivajući  im  dio  ljetine,  boraveći kod njihovih kipova i slično.     Možda  su  neki  tražili  direktno  od  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi  da  od  njih  odagnaju  štetu  i  pribave  im  korist,  približavajući  im  se  time,  ne  bi  li  oni  zamolili Uzvišenog Allaha da od njih odagna štetu i pribavi im korist koje su od njih  tražene.  Da  Allah  sačuva  zablude!  Uzvišeni  Allah  je  u  Svojoj  Knjizi  detaljno  objasnio vidove širka predislamskih arapa koji su se lažno pripisivali dinu Isma’ila i  Ibrahima, ’alejhimusselam.   Uzvišeni dalje kaže: 

ِ ٌ ‫ﻗَﺎﻟُﻮا ﻫ ِﺬ ِﻩ أَﻧْـﻌﺎم وﺣﺮ‬ ِ ‫ﻮرَﻫﺎ َوأَﻧْـ َﻌ ٌﺎم َﻻ ﻳَ ْﺬ ُﻛُﺮو َن‬ ْ ‫ث ﺣ ْﺠٌﺮ َﻻ ﻳَﻄْ َﻌ ُﻤ َﻬﺎ إِﱠﻻ َﻣ ْﻦ ﻧَ َﺸﺎءُ ﺑَِﺰ ْﻋﻤ ِﻬ ْﻢ َوأَﻧْـ َﻌ ٌﺎم ُﺣﱢﺮَﻣ‬ َْ َ ٌ َ َ ُ ‫ﺖ ﻇُ ُﻬ‬ ِ ِ ِِ ِ ِ ِ ِ ِ ٌ‫ﺼﺔ‬ ْ َ ‫﴾ َوﻗَﺎﻟُﻮا َﻣﺎ ِﰲ ﺑُﻄُﻮن َﻫﺬﻩ ْاﻷَﻧْـ َﻌﺎم َﺧﺎﻟ‬١٣٨﴿ ‫اﺳ َﻢ اﻟﻠﱠﻪ َﻋﻠَْﻴـ َﻬﺎ اﻓْ َﱰاءً َﻋﻠَْﻴﻪ َﺳﻴَ ْﺠ ِﺰﻳ ِﻬ ْﻢ ﲟَﺎ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫﴾ ﻗَ ْﺪ‬١٣٩﴿ ‫ﻴﻢ‬ ْ ‫ﻟ ُﺬ ُﻛﻮرﻧَﺎ َوُﳏَﱠﺮٌم َﻋﻠَﻰ أ َْزَواﺟﻨَﺎ َوإ ْن ﻳَ ُﻜ ْﻦ َﻣْﻴﺘَﺔً ﻓَـ ُﻬ ْﻢ ﻓﻴﻪ ُﺷَﺮَﻛﺎءُ َﺳﻴَ ْﺠﺰﻳﻬ ْﻢ َو‬ ٌ ‫ﻴﻢ َﻋﻠ‬ ٌ ‫ﺻ َﻔ ُﻬ ْﻢ إﻧﱠﻪُ َﺣﻜ‬ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ِ ‫ﺿﻠﱡﻮا َوَﻣﺎ َﻛﺎﻧُﻮا‬ َ ‫ﻳﻦ ﻗَـﺘَـﻠُﻮا أ َْوَﻻ َد ُﻫ ْﻢ َﺳ َﻔ ًﻬﺎ ﺑِﻐَ ِْﲑ ﻋ ْﻠ ٍﻢ َو َﺣﱠﺮُﻣﻮا َﻣﺎ َرَزﻗَـ ُﻬ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪُ اﻓِْ َﱰاءً َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ ﻗَ ْﺪ‬ َ ‫َﺧﺴَﺮ اﻟﺬ‬ ِ ِ ٍ َ ‫ﺎت و َﻏﻴـﺮ ﻣﻌﺮ‬ ٍ َ ‫ﱠﺎت ﱠﻣﻌﺮ‬ ٍ ‫َﻧﺸﺄَ ﺟﻨ‬ ‫ع ﳐُْﺘَﻠِ ًﻔﺎ أُ ُﻛﻠُﻪُ َواﻟﱠﺰﻳْـﺘُﻮ َن‬ ْ ‫وﺷﺎت َواﻟﻨ‬ َ ‫ﱠﺨ َﻞ َواﻟﱠﺰْر‬ َ َ ‫﴾ َوُﻫ َﻮ اﻟﱠﺬي أ‬١٤٠﴿ ‫ﻳﻦ‬ َ ‫ُﻣ ْﻬﺘَﺪ‬ ُ ْ َ َ ْ َ ‫وﺷ‬ ُْ ِ ِ ِ ٍ ‫ﲔ‬ ‫ﺼ ِﺎد ِﻩ َوﻻَ ﺗُ ْﺴ ِﺮﻓُﻮاْ إِﻧﱠﻪُ ﻻَ ُِﳛ ﱡ‬ َ ‫ﺐ اﻟْ ُﻤ ْﺴ ِﺮﻓ‬ َ ‫َواﻟﱡﺮﱠﻣﺎ َن ُﻣﺘَ َﺸﺎ ًﺎ َو َﻏْﻴـَﺮ ُﻣﺘَ َﺸﺎﺑِﻪ ُﻛﻠُﻮاْ ﻣﻦ َﲦَِﺮِﻩ إِ َذا أَْﲦََﺮ َوآﺗُﻮاْ َﺣﻘﱠﻪُ ﻳَـ ْﻮَم َﺣ‬ ِ ‫﴾ وِﻣﻦ اﻷَﻧْـﻌ ِﺎم َﲪﻮﻟَﺔً وﻓَـﺮ ًﺷﺎ ُﻛﻠُﻮاْ ِﳑﱠﺎ رزﻗَ ُﻜﻢ اﻟﻠّﻪ وﻻَ ﺗَـﺘﱠﺒِﻌﻮاْ ﺧﻄُﻮ‬١٤١﴿ ِ َ‫ات اﻟﺸﱠﻴﻄ‬ ‫ﲔ‬ ٌ ِ‫ﺎن إِﻧﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻋ ُﺪ ﱞو ﱡﻣﺒ‬ ْ َْ ُ َ َ َ َ ُ ُ َ ُ ُ ََ ِ‫ﲔ أَﱠﻣﺎ ا ْﺷﺘَﻤﻠَﺖ ﻋﻠَﻴﻪ‬ ِ ِ ‫﴾ َﲦَﺎﻧِﻴﺔَ أ َْزو ٍاج ﱢﻣﻦ اﻟ ﱠ‬١٤٢﴿ ِ ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ْ ‫ﻀﺄْن اﺛْـﻨَـ ْﲔ َوﻣ َﻦ اﻟْ َﻤ ْﻌﺰ اﺛْـﻨَـ ْﲔ ﻗُ ْﻞ آﻟﺬ َﻛَﺮﻳْ ِﻦ َﺣﱠﺮَم أَم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬ َْ ْ َ َ َ َ                                                              81

 Sura El‐En’am (6) 136‐137 

 

EBU MUHAMMED

95 

ِ ِ ‫ﲔ ﻧَـﺒﱢـﺆ ِوﱐ ﺑِﻌِْﻠ ٍﻢ إِن ُﻛﻨﺘﻢ‬ ِ ِ ْ ‫ﲔ وِﻣﻦ اﻟْﺒَـ َﻘ ِﺮ اﺛْـﻨَـ‬ ِ ‫ﲔ ﻗُ ْﻞ آﻟ ﱠﺬ َﻛَﺮﻳْ ِﻦ َﺣﱠﺮَم‬ ُ ِ ْ ‫أ َْر َﺣ ُﺎم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬ َ ‫ﺻﺎدﻗ‬ َ ُْ َ َ ْ ‫﴾ َوﻣ َﻦ ا ِﻹﺑْ ِﻞ اﺛْـﻨَـ‬١٤٣﴿ ‫ﲔ‬ ِ ْ ‫ﺖ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ أ َْر َﺣ ُﺎم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬ ِ ْ ‫أَِم اﻷُﻧﺜَـﻴَـ‬ ‫ﺻﺎ ُﻛ ُﻢ اﻟﻠّﻪُ ِ ـَ َﺬا ﻓَ َﻤ ْﻦ أَﻇْﻠَ ُﻢ ِﳑﱠ ِﻦ اﻓْـﺘَـَﺮى‬ ‫ﲔ أ َْم ُﻛﻨﺘُ ْﻢ ُﺷ َﻬ َﺪاء إِ ْذ َو ﱠ‬ ْ َ‫ﲔ أَﱠﻣﺎ ا ْﺷﺘَ َﻤﻠ‬ ِ ِ ِِ ِ ِ ِ ِ ﴾١٤٤﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫ﱠﺎس ﺑِﻐَ ِْﲑ ﻋ ْﻠ ٍﻢ إِ ﱠن اﻟﻠّﻪَ ﻻَ ﻳَـ ْﻬﺪي اﻟْ َﻘ ْﻮَم اﻟﻈﱠﺎﻟﻤ‬ َ ‫َﻋﻠَﻰ اﻟﻠّﻪ َﻛﺬﺑًﺎ ﻟﻴُﻀ ﱠﻞ اﻟﻨ‬ Oni govore: "Ova i ova stoka i ti i ti usjevi su zabranjeni, smiju ih jesti samo oni  kojima mi dozvolimo" ‐ tvrde oni ‐ "a ove i ove kamile je zabranjeno jahati." Ima  stoke prilikom čijeg klanja ne spominju Allahovo ime, izmišljajući o Njemu laži.  On će ih, sigurno, zbog onoga što izmišljaju kazniti. ﴾138﴿ Oni govore: "Ono što je  u  utrobama  ove  i  ove  stoke  dozvoljeno  je  samo  muškarcima  našim,  a  zabranjeno  ženama  našim.  Ako  se  plod  izjalovi,  onda  su  u  tome  sudionici."  ‐  Allah će ih za neistine njihove koje oni pričaju kazniti, On je Mudri i Sveznajući.  ﴾139﴿ Oni koji iz lahkoumnosti i ne znajući šta rade djecu svoju ubijaju i koji ono  čime  ih  je  Allah  podario  zabranjenim  smatraju,  govoreći  neistine  o  Allahu,  sigurno će nastradati. Oni su zalutali i oni ne znaju šta rade.  ﴾140﴿ On je taj koji  stvara  vinograde,  poduprte  i  nepoduprte,  i  palme  i  usjeve  različita  okusa,  i  masline i šipke, slične i različite ‐ jedite plodove njihove kad plod dadu, i podajte  na dan žetve i berbe ono na šta drugi pravo imaju, i ne rasipajte, jer On ne voli  rasipnike,  ﴾141﴿  i  stoku  koja  se  tovari  i  kolje  ‐  jedite  dio  onoga  čime  vas  Allah  opskrbljuje, a ne slijedite šejtanove korake, jer vam je on pravi neprijatelj,  ﴾142﴿  i  to  osam  vrsta:  par  ovaca  i  par  koza  ‐  Reci:  "Da  li  je  On  zabranio  mužjake  ili  ženke ili ono što se nalazi u utrobama ženki?" Kažite mi, i dokažite, ako je istina  to  što  govorite  ‐  ﴾143﴿  i  par  kamila  i  par  goveda.  Reci:  "Da  li  je  On  zabranio  mužjake ili ženke ili ono što se nalazi u utrobama ženki? Da li ste vi bili prisutni  kad vam je Allah to propisao?" Ima li onda nepravednijeg od onoga koji izmišlja  laži  o  Allahu  da  bi,  ne  znajući,  ljude  u  zabludu  doveo.  Allah,  sigurno,  neće  ukazati na Pravi put ljudima koji su nepravedni. ﴾144﴿82    Dakle,  apsolutno  slijeđenje  šejtanovih  koraka  (‫)المتابعة المطلقة‬  je  isto  kao  i  apsolutna  pokornost  (‫)الطاعة المطلقة‬  i  to  je  drugi  din.  Djelimično  (nepotpuno)  slijeđenje  taguta83  (‫)مطلق المتابعة‬  ili  djelimična  (nepotpuna)  pokornost84  (‫لطاعة‬ ‫)مطلق‬ tagutima ne izvodi iz vjere već je grijeh. Isto važi i za hukm i tehakum! To je  pitanje malog kufra ili velikih grijeha u slijeđenju, pokornosti i hukmu i tehakumu.                                                                82

 Sura El‐En’am (6) 138‐144   Ovim terminom se misli na minimum koji se može nazvati slijeđenjem i ovo se tiče velikih grijeha pa naniže  poput bluda, konzumiranja strvi i slično. Ne mora značiti da je onaj koji čini blud taj čin ohalalio i slično. Dakle,  onaj koji radi blud, slijedi šejtanove stope ali samim bludom ne postaje kafirom, što ne znači da čovjek ne može  izaći iz islama zbog riječi nevjerstva koje izgovori ili djela nevjerstva kojeg uradi bez obzira na ono što mu je u  srcu, iako vanjsko nevjerstvo za sobom neminovno povlači srčano, bilo u uvjerenjima srca ili njegovim djelima.  84  To je minimum koji se može nazvati pokornošću. O ovome se kaže isto kao i o slijeđenju.  83

  96 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kakva je suština malog kufra u hukmu i tehakuma? Nusret, Bilibani i Ademi  to nisu dokučili niti su ga ikad precizno objasnili i greška u toj mes’eli ih je navela  na  nerazlikovanje  između  malog  i  velikog  širka  i  mušrika  i  muslimana  u  ovom  poglavlju.  Ja  sam,  Allahovom  dobrotom,  u  nekoliko  predavanja  u  „Lancu  o  tehakumu“ objasnio granicu malog kufra u hukmu i tehakumu a u ovoj studiji ću  ga pismeno i detaljno objasniti.    Dakle, mušrici su slijedili šejtane  džina  i ljudi i pokoravali im se  u zakonima  koji  su  propisani  neovisno  od  Allaha  i  koji  su  s  obzirom  da  je  tako  i  u  suštini  i  vanjštini bili suprotni Allahovim propisima. Jer, „suprotnost Allahovom zakonu“ u  govoru učenjaka se tiče dva opisa:  1) Da  je  propisan  neovisno  od  Allaha,  tj.  neovisno  od  Njegovog  vjersko‐ zakonskog  htijenja,  makar  u  vanjštini  bio  identičan  pojedinačnom  propisu  Uzvišenog.  Ovakav  zakon  je  suprotan  Allahovom  u  osnovi  jer  ga  je  propisao  šejtan koji se učinio neovisnim od Allaha i mimo toga nameće svoje vjersko‐ zakonsko htijenje;  2) Da  je  propisan  neovisno  od  Allaha  a  u  vanjštini  se  razlikuje  od  Allahovog  propisa.     Na ovo skrećem pažnju jer ogromna većina ljudi kada čuje pojam „suprotan  Allahovom zakonu“ misli samo na suprotnost u vanjštini, pa se na to nadovezuje,  ne  dao  Allah,  neodricanje  od  tagutskog  zakona  koji  je  u  vanjštini  identičan  Allahovom,  usljed  čega  neke  neznalice  tehakum  takvom  zakonu  taguta  ne  smatraju  tehakumom  tagutu  koji  izvodi  iz  vjere,  iako  je  osoba  time  vjersko‐ zakonsko htijenje taguta i njegovu ličnost učinilila zakonom i sudijom. Utičemo se  Allahu od uzroka Njegova srdžbe!    Kao  što  moram  napomenuti  da  nije  moguće  da  bilo  koji  detaljan  propis  taguta  u  vanjštini  bude  identičan  Allahovim  propisima  u  potpunosti  i  da  među  njima postoje esencijalne razlike. Jedna od njih je što Allahovi propisi nakon smrti  Njegovog Poslanika, ., ne mogu biti promjenjeni i derogirani a tagutski mogu.     Glavna  razlika  leži  u  činjenici  da  je  tagutskih  zakon  izgrađen  na  neispravnoj  osnovi  pa  je  i  on  sam  neispravan  bez  obzira  na  svoj  oblik  i  izgled,  i  jedan  je  propisan od šejtana a drugi od Istinskog Boga, Gospodara i Vladara. Tako da se za  zakon taguta u osnovi uvijek kaže da je suprotan Allahovom zakonu bez obzira na  vanjski  oblik.  Vratimo  se  ajetima  sure  El‐En’am  i  „neznanju  i  širku  predislamskih  arapa“!    Činjenica  da  su  predislamski  arapi  svjesno  lagali  na  Allaha  i  Njegovom  dinu  lažući  pripisivali  zakone  i  propise  od  kojih  je  čist  ne  znači  da  je  tagutijjet  i  širk 

 

EBU MUHAMMED

97 

ograničen samo na ovaj opis u smislu da onaj koji od sebe lično propiše neki zakon  kojeg  ne  pripisuje  Allahu  time  ne  upada  u  opis  koji  se  ne  može  sastaviti  sa  aslu  dinil  islamom.  Ne!  Prema  konsenzusu  muslimana  „tagutijjet  i  širk“  i  opis  „promjene zakona“ se sa aspekta onoga kome se taj zakon pripisuje dijeli na dvije  vrste:  1)  Pripisivanje  dotičnog  propisa  Allahovom  dinu.  Ovdje  se  kaže  da  je,  ako  je  to  namjerno  uradio  ili  iz  neznanja  ali  uz  postojanje  mogućnosti  da  stekne  znanje  i  kada je ta mes’ela opšte poznata, onaj koji to učini tagut kafir. Ali nije isti onaj koji  ne  tekfiri  onoga  koji  je  to  namjerno  uradio  i  onaj  koji  ne  tekfiri  onoga  koji  je  to  uradio iz neznanja uz uspostavu argumenta nad njime, ako je pogriješio u mes’eli  kakvoće uspostave argumenta u opšte poznatim pitanjima.  2) Propisivanje zakona od sebe, tj. neovisno od Allaha. Ovakav je tagut mušrik u  bilo  kojem  stanju  i  predstavlja  jednog  od  glavešina  taguta.  Ovo  je  opis  Džingis  Khana  i  današnjih  sekularnih  i  demoktratskih  uređenja  i  sličnih  njima.  Ovaj  ne  samo da je „promjenio zakon“ već je promjenio osnovu dinil islama na kojem ga  je Allah stvorio koji se ogleda u ostvarenju Božje Jednoće u gospodarstvu, vlasti i  božanstvu, jer je srušio pridržavanje Allahove jednoće u propisivanju zakona, a to  je djelo koje pripada samo Uzvišenom Stvoritelju.      U  surama  Junus  i  En‐Nahl,  koje  su  mekkanske,  Uzvišeni  spominje  njihovo  laganje na Allaha, pa kaže: 

‫ﻗُ ْﻞ أ ََرأَﻳْـﺘُ ْﻢ َﻣﺎ أَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ ِﻣ ْﻦ ِرْزٍق ﻓَ َﺠ َﻌ ْﻠﺘُ ْﻢ ِﻣْﻨﻪُ َﺣَﺮ ًاﻣﺎ َو َﺣ َﻼًﻻ ﻗُ ْﻞ آَﻟﻠﱠﻪُ أ َِذ َن ﻟَ ُﻜ ْﻢ أ َْم َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺗَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬ ِ ِ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ‫ﻀ ٍﻞ َﻋﻠَﻰ اﻟﻨ‬ ‫ﱠﺎس َوﻟَ ِﻜ ﱠﻦ أَ ْﻛﺜَـَﺮُﻫ ْﻢ َﻻ‬ ْ َ‫ب ﻳَـ ْﻮَم اﻟْﻘﻴَ َﺎﻣ ِﺔ إِ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ﻟَ ُﺬو ﻓ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬ َ ‫﴾ َوَﻣﺎ ﻇَ ﱡﻦ اﻟﺬ‬٥٩﴿ ﴾٦٠﴿ ‫ن‬ َ ‫ﻳَ ْﺸ ُﻜُﺮو‬ Reci:  "Kažite  vi  meni  zašto  jednu  hranu  koju  vam  Allah  daje  smatrate  zabranjenom, a drugu dopuštenom?" Recite: "Da li vam je prosuđivanje o tome  Allah prepustio ili o Allahu laži iznosite?"  ﴾59﴿ I šta misle oni koji o Allahu iznose  laži,  šta  će  na  Sudnjem  danu  biti?  Allah  je  doista  neizmjerno  dobar  prema  ljudima, ali većina njih ne zahvaljuje. ﴾60﴿85  U suri En‐Nahl kaže Uzvišeni: 

                                                             85

 Sura Junus (10) 59‐60 

  98 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ‫ﺼﻒ أَﻟْ ِﺴﻨﺘ ُﻜﻢ اﻟْ َﻜ ِﺬب ﻫ َﺬا ﺣ َﻼ ٌل وﻫ َﺬا ﺣﺮام ﻟِﺘـ ْﻔﺘـﺮوا ﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ اﻟْ َﻜ ِﺬ ِ ﱠ‬ ِ ِ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬ َ َُ َ ٌ ََ َ َ َ َ َ َ َ ‫ب إ ﱠن اﻟﺬ‬ ُ َُ ُ َ‫َوَﻻ ﺗَـ ُﻘﻮﻟُﻮا ﻟ َﻤﺎ ﺗ‬ ِ ِ ِ ِ ﴾١١٧﴿ ‫اب أَﻟِﻴﻢ‬ َ ‫َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬ ٌ ٌ ‫ﻴﻞ َوَﳍُ ْﻢ َﻋ َﺬ‬ ٌ ‫﴾ َﻣﺘَﺎعٌ ﻗَﻠ‬١١٦﴿ ‫ب َﻻ ﻳـُ ْﻔﻠ ُﺤﻮ َن‬ I ne govorite neistine jezicima svojim: "Ovo je dopušteno, a ovo je zabranjeno",  da biste tako o Allahu neistine iznosili. Oni koji o Allahu govore neistine ‐ neće  uspjeti, ﴾116﴿  kratko će uživati, i njih će strašna patnja čekati. ﴾117﴿86  U medinskoj suri El‐Ma’ideh, Uzvišeni spominje: 

ِ ِ ِ‫ٍ ِ ﱠ‬ ٍ ِ ِ ٍ ِ ٍِ ‫ب َوأَ ْﻛﺜَـُﺮُﻫ ْﻢ‬ َ ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬ َ ‫َﻣﺎ َﺟ َﻌ َﻞ اﻟﻠﱠﻪُ ﻣ ْﻦ َﲝ َﲑة َوَﻻ َﺳﺎﺋﺒَﺔ َوَﻻ َوﺻﻴﻠَﺔ َوَﻻ َﺣﺎم َوﻟَﻜ ﱠﻦ اﻟﺬ‬ ِ ‫﴾ وإِ َذا ﻗِﻴﻞ َﳍﻢ ﺗَـﻌﺎﻟَﻮا إِ َﱃ ﻣﺎ أَﻧْـﺰَل اﻟﻠﱠﻪ وإِ َﱃ اﻟﱠﺮﺳ‬١٠٣﴿ ‫َﻻ ﻳـﻌ ِﻘﻠُﻮ َن‬ ‫ﻮل ﻗَﺎﻟُﻮا َﺣ ْﺴﺒُـﻨَﺎ َﻣﺎ َو َﺟ ْﺪﻧَﺎ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ آَﺑَﺎءَﻧَﺎ أ ََوﻟَ ْﻮ‬ َْ ُ َ َ ُ َ َ ْ َ ُْ َ ﴾١٠٤﴿

‫َﻛﺎ َن آَﺑَ ُﺎؤُﻫ ْﻢ َﻻ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن َﺷْﻴﺌًﺎ َوَﻻ ﻳَـ ْﻬﺘَ ُﺪو َن!؟‬

Allah  nije  propisao  ni  behiru,  ni  saibu,  ni  vasilu,  a  ni  hama;  to  oni  koji  su  zanevjerovali govore o Allahu laži, i većina njih nema pameti. ﴾103﴿ A kada im se  kaže:  "Pristupite  onome  što  Allah  objavljuje,  i  Poslaniku!",  oni  odgovaraju:  "Dovoljno  nam  je  ono  što  smo  od  predaka  naših  zapamtili."  ‐  Zar  i  ako  preci  njihovi nisu ništa znali i ako nisu na Pravome putu bili?! ﴾104﴿87    Dakle, imena i propisi koje su izmislili za određene životinje su njihova laž na  Allaha, i u tome se pokoravaju i slijede svoje šejtane i tagute. A ko je nepravedniji  od onoga koji uzima Allahova prava i uzima drugog za Boga mimo Njega?    Kao  što  su  putem  tih  propisa  određene  vrste  spomenute  stoke  posvećivali  „svojim božanstvima“ od meleka, vjerovjesnika i dobrih ljudi, želeći da im se time  umile, ne bi li ih oni približili Allahu zauzimajući se za njih kod Njega, i od Njega  zatražili  da  od  njih  odagna  štete  i  nevolje  ili  pribavi  im  neku  korist.  Ekstremni  mušrici  traže  od  meleka,  i  mrtvih  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi  lično  da  im  daju  opskrbu,  i  od  njih  odagnaju  štetu  i  pribave  im  korist,  vjerujući  da  je  Allah  te  mogućnosti  poklonio  melekima,  vjerovjesnicima  i  dobrim  ljudima.  A  najekstremniji  među  mušricima  ovog  svijeta  vjeruju  da  se  htijenje  njihovih  božanstava ostvaruje bez obzira na ono što Allah hoće i želi, iako na kraju moraju  reći  da  Allah  želi  ono  što  oni  žele,  i  da  je  njihovo  „djelo“  ovisno  od  Njegovog  htijenja, moći i stvaranja. A rijetki vjeruju da su  njihova božanstva u potpunosti  neovisna od Allahovog htijenja, moći i stvaranja. Allahulmuste’an!                                                                86

 Sura En‐Nahl (16) 116‐117   Sura El‐Ma’ideh (5) 103‐104 

87

 

EBU MUHAMMED

99 

  Znači, postoje mušrici koji su bili puno ekstremniji od predislamskih arapskih  mušrika. Danas veliki broj grupacija koje se pripisuju islamu slijede put ekstremnih  mušrika kada su u pitanju određenja uvjerenja, na šta grade propisanost traženja  od stvorenja svega onoga što se može i smije tražiti samo od Stvoritelja stvorenja.    Predislamski arapi koji su djeca Isma'ila i Ibrahima, 'alejhimasselam, i koji su  amidžići  izraelićanima  sinovima  Ja'kuba  sina  Ishaqa  sina  Ibrahima,  su  jedno  vrijeme bili na vjeri tevhida ali kada je proteklo određeno vrijeme i znanje nestalo  jedan od njihovih glavešina ih prevari i odvede u širk a da toga nisu bili ni svjesni.     Onaj  koji  je  promjenio  vjeru  Ibrahima,  'alejhisselam,  i  namjerno  propisao  nove  zakone  suprotne  Allahovim,  i  naveo  arape  da  obožavaju  meleke,  vjerovjesnike i dobre ljude, i da od njih traže zauzimanje i posredstvo kod Allaha  molitvom i drugim 'ibadetima, se zvao 'Amr b. Luhajj, Allah ga prokleo. Rekao je  Ibn Kethir, rahimehullah: 

‫ُﺤ ّﻲ ﺑﻦ ﻗَ َﻤ َﻌﺔ ﻳَ ُﺠﺮ‬ َ ‫ "رأﻳﺖ ﻋﻤﺮو ﺑﻦ ﻟ‬:‫وﻗﺪ ﺛﺒﺖ ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺢ أن رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻗﺎل‬ ‫ وﻫﻮ أول ﻣﻦ ﻓﻌﻞ‬،‫ وﻛﺎن ﻫﺬا اﻟﺮﺟﻞ أﺣﺪ ﻣﻠﻮك ﺧﺰاﻋﺔ‬.‫ﺼﺒَﻪ ﻓﻲ اﻟﻨﺎر" ﻷﻧﻪ أول ﻣﻦ ﺳﻴﺐ اﻟﺴﻮاﺋﺐ‬ ْ ُ‫ﻗ‬ .‫ ﻟﻌﻨﻪ اﷲ وﻗﺒﺤﻪ‬،‫ وﻫﻮ اﻟﺬي َﲪَﻞ ﻗﺮﻳﺸﺎ ﻋﻠﻰ ﻋﺒﺎدة اﻷﺻﻨﺎم‬،‫ﻫﺬﻩ اﻷﺷﻴﺎء‬

„U Sahihu je potvrđeno da je Allahov Poslanik,  ., rekao: „Vidio sam 'Amra sina  Luhajja sina Qame'ah kako vuče svoja crijeva u vatri“. Jer je on prvi koji je uveo  „seva'ib“.88 Ovaj čovjek je bio jedan od kraljeva plemena Khuza'ah i on je prvi koji  je uradio ove stvari, i on je onaj koji je naveo Kurejšije da 'ibadete kipovima, Allah  ga prokleo!“    Ovo je citat iz tefsira Ibn Kethira u suri Eš‐Šura a slično, uz sened hadisa, je  spomenuo u tumačenju ajeta sure El‐Ma'ideh kojeg smo naveli.   Kod tumačenja ajeta sure Eš‐Šura: 

ِ ُ‫أ َْم َﳍُ ْﻢ ُﺷَﺮَﻛﺎء َﺷَﺮﻋُﻮا َﳍُﻢ ﱢﻣ َﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ َﱂْ ﻳَﺄْ َذن ﺑِﻪ اﻟﻠﱠﻪ‬

Zar oni imaju božanstva (šureka') koji su im od dina propisali ono što Allah nije  dozvolio?89  Ibn Kethir je rekao: 

                                                             88

 Množina od sa'ib, koja se spominje u ajetu sure El‐Ma'ideh.   Sura Eš‐Šura (42) 21 

89

  100 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ‫ ﻫﻢ ﻻ ﻳﺘﺒﻌﻮن ﻣﺎ ﺷﺮع اﷲ ﻟﻚ ﻣﻦ‬:‫َﻢ ﻳَﺄْ َذ ْن ﺑِ ِﻪ اﻟﻠﱠﻪُ{ أي‬ ْ ‫ }أ َْم ﻟ َُﻬ ْﻢ ُﺷ َﺮَﻛﺎءُ َﺷ َﺮﻋُﻮا ﻟ َُﻬ ْﻢ ﻣ َﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ ﻟ‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬

‫ ﻣﻦ اﻟﺒﺤﲑة‬،‫ ﻣﻦ ﲢﺮﱘ ﻣﺎ ﺣﺮﻣﻮا ﻋﻠﻴﻬﻢ‬،‫ ﺑﻞ ﻳﺘﺒﻌﻮن ﻣﺎ ﺷﺮع ﳍﻢ ﺷﻴﺎﻃﻴﻨﻬﻢ ﻣﻦ اﳉﻦ واﻹﻧﺲ‬،‫اﻟﺪﻳﻦ اﻟﻘﻮﱘ‬ ‫ اﻟﱵ‬،‫ إﱃ ﳓﻮ ذﻟﻚ ﻣﻦ اﻟﻀﻼﻻت واﳉﻬﺎﻟﺔ اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ‬،‫ وﲢﻠﻴﻞ اﳌﻴﺘﺔ واﻟﺪم واﻟﻘﻤﺎر‬،‫واﻟﺴﺎﺋﺒﺔ واﻟﻮﺻﻴﻠﺔ واﳊﺎم‬ .‫ واﻷﻗﻮال اﻟﻔﺎﺳﺪة‬،‫ واﻟﻌﺒﺎدات اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ‬،‫ ﻣﻦ اﻟﺘﺤﻠﻴﻞ واﻟﺘﺤﺮﱘ‬،‫ﻛﺎﻧﻮا ﻗﺪ اﺧﱰﻋﻮﻫﺎ ﰲ ﺟﺎﻫﻠﻴﺘﻬﻢ‬ „Njegove riječi: Zar oni imaju božanstva (šureka') koji su im od dina propisali ono  što Allah nije dozvolio?, tj. oni ne slijede ispravan din kojeg je Allah propisao tebi,  već slijede ono što su im propisali njihovi šejtani od džinna i ljudi od zabranjivanja  onog što su im zabranili od behire, sa'ibeh, vesile i hama, i ohalaljivanja strvi, krvi,  kocke i slično od lažnih zabluda i neznanja, koje su izmislili u džahilijetu, od tahlila i  tahrima90 i lažnih 'ibadeta i neispravnih mišljenja“91    Ajet iz sure Eš‐Šura je dokaz da su oni koji propisuju zakone mimo Allaha kao  i  oni  koji  ih  u  tome  slijede  i  u  njima  im  se  na  spomenuti  način  pokoravaju  nevjernici. Onaj koji namjerno slaže na Allahov šerijat je tagut kafir, kao i onaj koji  ljudima uljepšava veliki širk u 'ibadetu o bilo kojoj vrsti širka da se radi i u njega ih  poziva  i  naređuje  ga,  da  Allah  sačuva.  Onaj  koji  ga  slijedi  u  tome  je  mušrik,  rob  taguta mimo Uzvišenog Allaha.     Oni  koji  danas  lažu  na  dini  islam  i  kažu  da  je  tehakum  tagutu  koji  je  obožavanje taguta i šejtana dozvoljen mimo prisile, prema konsenzusu muslimana  su taguti, zbog toga što su veliki širk učinili dinom, i ulaze u značenje ovih ajeta,  iako žestina nevjerstva taguta od jednog do drugog može varirati, a oni koji ih u  tome  slijede  su  njihovi  robovi  mušrici.  I  svi  oni  lažu  na  Uzvišenog  Allaha,  iako  je  značenje tevhida u Allahovoj knjizi jasno objašnjeno.     Iako je opšte poznato među ehlus‐sunnetom da u tehakumu mora postojati  opis velikog širka koji se tiče djela, a riječi neznalica koji nevjerstvo mutehakima  tagutu uvjetuju srčanim nevjerstvom kategorički  ukazuju na to da oni uopšte ne  vjeruju  da  čovjek  može  pukim  djelom  i  riječima,  bez  obzira  na  ono  što  je  u  srcu  iako  vanjski  kufr  za  sobom  neminovno  povlači  srčani,  obožavati  taguta  hukma  činom tehakuma. Allah ih ubio kuda se odmeću!    Vallahi,  sav  Kur'an,  od  početka  do  kraja,  govori  o  tevhidu  i  ovim  propisima  pred  kojim  su  većina  ljudi  danas  slijepi,  ali  ja  navodim  neke  važne  ajete  da  bi  naučili kako da dokažemo naše vjerovanje opšte poznatim argumentima.                                                              

90

 Ohalaljivanja i oharamljivanja.   Mišljenja. 

91

 

EBU MUHAMMED

101 

Na početku sure Eš‐Šura Uzvišeni Allah je rekao: 

ِ ِ ٍ ‫اﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ ﻓِ ِﻴﻪ‬ ‫ِأم ﱠاﲣَ ُﺬوا ِﻣ ْﻦ ُدوﻧِِﻪ أ َْوﻟﻴَﺎءَ ﻓَﺎﻟﻠﱠﻪُ ُﻫ َﻮ اﻟْ َﻮِ ﱡ‬ ْ ‫﴾ َوَﻣﺎ‬٩﴿ ‫ﱄ َوُﻫ َﻮ ُْﳛﻴِﻲ اﻟْ َﻤ ْﻮﺗَﻰ َوُﻫ َﻮ َﻋﻠَﻰ ُﻛ ﱢﻞ َﺷ ْﻲء ﻗَﺪ ٌﻳﺮ‬ ِ ِ ِ ‫ِﻣﻦ ﺷﻲ ٍء ﻓَﺤﻜ‬ ِ ﴾١٠﴿ ‫ﺖ وإِﻟَْﻴ ِﻪ أُﻧِﻴﺐ‬ َ ُ ‫ْﻤﻪُ إ َﱃ اﻟﻠﱠﻪ َذﻟ ُﻜ ُﻢ اﻟﻠﱠﻪُ َرﱢﰊ َﻋﻠَْﻴﻪ ﺗَـ َﻮﱠﻛ ْﻠ‬ ُ ُ َْ ْ ُ Zar  oni  da  druge,  a  ne  Njega,  za  zaštitnike  (evlija')    uzimaju,  a  Allah  je  jedini  zaštitnik (velijj)!? On će oživiti umrle, samo je On kadar sve.  ﴾9﴿ U čemu god da  se  raziđete  propis/presuda  za  to  je  (samo)  kod  Allaha.  To  vam  je  Allah,  moj  Gospodar. (Samo) na Njega se oslanjam i (samo) Njemu se obraćam. ﴾10﴿92    Znači,  u  bilo  kakvom  vašem  sporu  vi  za  sudiju  smijete  uzeti  samo  Allahov  zakon,  kojeg  je  objavio  u  Knjizi  i  Sunnetu.  To  zbog  toga  što  je  on  vaš  Stvoritelj,  Vladar,  Upravitelj  i  Mudri  Sudac  i  samo  On  zaslužuje  apsolutnu  pokornost,  slijeđenje  i  poniznost  i  samo  Njemu  pripada  pravo  na  propisivanje  zakona  i  suđenje među stvorenjima na dunjaluku i ahiretu.   Rekao je imam mufessira Et‐Taberi, rahimehullah: 

ٍ ِِِ ‫ وﻣﺎ اﺧﺘﻠﻔﺘﻢ أﻳﻬﺎ اﻟﻨﺎس ﻓﻴﻪ ﻣﻦ‬:‫ْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ﻳﻘﻮل ﺗﻌﺎﱃ ذﻛﺮﻩ‬ ُ ‫} َوَﻣﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ ﻓﻴﻪ ﻣ ْﻦ َﺷ ْﻲء ﻓَ ُﺤﻜ‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬

‫ ﻛﻤﺎ‬.‫ ﻓﺈن اﷲ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻘﻀﻲ ﺑﻴﻨﻜﻢ وﻳﻔﺼﻞ ﻓﻴﻪ اﳊﻜﻢ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬.‫ ﻓﺤﻜﻤﻪ إﱃ اﷲ‬،‫ﺷﻲء ﻓﺘﻨﺎزﻋﺘﻢ ﺑﻴﻨﻜﻢ‬ ‫ ﺛﻨﺎ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﺛﻨﺎ اﳊﺴﻦ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﺛﻨﺎ ﻋﻴﺴﻰ; وﺣﺪﺛﲏ اﳊﺎرث‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﺛﻨﺎ أﺑﻮ ﻋﺎﺻﻢ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ﺣﺪﺛﲏ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﻤﺮو‬ ٍ ِِِ ‫ْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ﻗﺎل‬ ُ ‫} َوَﻣﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ ﻓﻴﻪ ﻣ ْﻦ َﺷ ْﻲء ﻓَ ُﺤﻜ‬:‫ ﰲ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫ ﻋﻦ ﳎﺎﻫﺪ‬،‫ ﻋﻦ اﺑﻦ أﰊ ﳒﻴﺢ‬،‫ورﻗﺎء ﲨﻴﻌﺎ‬ .‫ ﻓﺎﷲ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ‬:‫ وﻗﺎل اﳊﺎرث‬،‫ ﻓﻬﻮ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ‬:‫اﺑﻦ ﻋﻤﺮو ﰲ ﺣﺪﻳﺜﻪ‬ „Njegove riječi: U čemu god da se raziđete propis mu je (samo) kod Allaha. Kaže  nek  mu  je  Spomen  uzvišen:  O  ljudi!  U  čemu  god  da  se  raziđete  i  međusobno  se  sporite presuda za to je kod Allaha. Kaže: jer Allah je Onaj Koji sudi među vama i  rješava93 (fasl) presudu (hukm) u njemu.   Kao  što  mi  je  pričao  Muhammed  b.  'Amr,  rekavši:94  pričao  nam  je  Ebu  'Asim:  pričao  mi  je  El‐Harith  rekavši:  „Pričao  nam  je  El‐Hasan,  rekavši:  „Svima  nam  je  pričao Verqa' od Ibn Ebi Nedžiha od Mudžahida u vezi Njegovih riječi: U čemu god                                                               92

 Sura Eš‐Šura (11) 9‐10   Razdvaja, donosi, odlučuje. Faslun‐niza' je rješavanje spora.    Nisam navodio navodne znake nakon dvije tačke jer se u lancima prenosioca i njihovim izrekama potreba za  time  prečesto  ponavlja,  a  bojao  sam  se  da  navodni  znaci  ne  odnesu  duh  lanca  prenosioca  i  njegovu  jednostavnost. Time sam na svoju ruku odlučio da govor prenosioca u lancu ostavim bez navodnih znakova i ne  podredim ga uobičajenim pravilima u pisanju. A Allah najbolje zna! 

93 94

  102 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da  se  raziđete  propis/presuda  za  to  je  (samo)  kod  Allaha.  Rekao  je  Ibn  'Amr  u  svom govoru: „Pa On sudi u njemu“. El‐Harith je rekao: „Allah sudi u njemu.“    U ovom ajetu je dokaz da se pojmom „hukm“ i glagolom „jahkum“ ne misli  samo na „vladanje“95 kao što se često može čuti kod nekih ljudi, već se njima misli  na  rješavanje  spora  zakonom  i  donošenja  presude  i  odluke  u  njemu,  pa  nek'  je  Allah  na  pomoći.  Oni  koji  su  ga  ograničili  na  „vladanje“  veliki  širk  u  hukmu  i  tehakumu  ograničavaju  samo  na  slučaj  u  kojem  tagut  hukma  zamjeni  šerijat  drugim  zakonom  i  njime  vlada  određenim  narodom,  nameće  ga  i  slično...  A  ako  presudi  njime  „jednom,  dva  puta  i  slično...“  imajući  namjeru  tahkima  istog,  tj.  činjenja istog zakonom i sudijom, to je kod njih mali kufr pod uslovom da vjeruje  da je to što radi zabranjeno! Ovo se da primjetiti u Nusretovim predavanjima.     Obrati  pažnju  kako  su  Et‐Taberi  i  ovi  učenjaci  protefsirili  značenja  hukma  u  ajetu  u  značenju  rješavanja  spora  zakonom,  presude  i  odluke  u  njemu  što  podrazumijeva tevhid Allaha u propisivanju zakona i suđenju zakonom. Iz ovoga i  mnogih drugih ajeta se razumije da hukm pored značenja vladanja znači suđenje  rješavanjem sporova zakonom i obavezivanje drugog na pridržavanje zakona.     Nepotpuno je prevoditi glagol hakeme u ovom kontekstu riječju „vladati“ pa  da  se  riječ  el‐hakim  prevede  kao  vladar,  iako  je  to  dio  značenja.  Glagol  hakeme  posebno  ukazuje  na  spomenuto  značenje.  A  „el‐hukmu  bigajri  ma  enzelAllah“96  prvenstveno znači rješavanje sporova suprotnim zakonom ili obavezivanje drugog  na suprotan zakon makar ne postojao spor.     U malom kufru, kao što ću objasniti, kadija ne rješava spor tagutskim sudom  i  ne  uzima  strasti  za  sudiju  već  i  u  toj  određenoj  parnici  i  slučaju  u  osnovi  sudi  Allahovim zakonom, ali je slijeđenjem strasti ostavio obaveznu potpunost imana,  što ga samo po sebi ne izvodi iz vjere ali ga čini velikim griješnikom, ili naređuje ili  zabranjuje  nešto  ali  ne  u  svojstvu  sudije  čija  karakteristika  je  obavijest  o  zakonu  već u svojstvu nepravednog muslimana koji ono što čini ne pripisuje vjeri i zakonu,  a sve ovo se vraća  namjeri i a ne uvjerenju kao što misle džahili. 

                                                             95

  Nusret  Imamović  pojmove  „hukm“  i  „jahkumu“  u  kojima  se  događa  veliki  širk  često  koristi  u  značenju  „vladanja“ i to se takođe može vidjeti u vrlo slabom prijevodu knjige „El‐Mukhtesar“ iz koje Nusret prenosi, pa je  moguće da je iz nje „pokupio“ to značenje.   96  Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio. 

 

EBU MUHAMMED

103 

3.2 Vjerski dokazi iz medinskog perioda   Naravno  u  medinskim  surama  imamo  mnogobrojne  jasne  ajete  u  kojima  Allah negira iman ljudima koji sude (hukm) tagutskim zakonom i traže da im se u  sporovima  njime  sudi,  ili  odbijaju  i  okreću  se  od  pokornosti  Allahu  u  hukmu  i  tehakumu.  Ovo  sve  biva  djelima  i  to  će  biti  težište  naše  rasprave,  jer  se  niko  ne  razilazi u pogledu srčanih i jezičkih nevjerstava koja neminovno ukazuju na srčana  poput ohalaljivanja, mržnje islamskog zakona i slično.   U suri El‐Baqara, koja je medinska, Uzvišeni je, pojašnjavajući aslud‐din, rekao:  

ِ ِ ُ‫َﻻ إِ ْﻛﺮاﻩ ِﰲ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ ﻗَ ْﺪ ﺗَـﺒـ ﱠﲔ اﻟﱡﺮ ْﺷ ُﺪ ِﻣﻦ اﻟْﻐَﻲ ﻓَﻤﻦ ﻳ ْﻜ ُﻔﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ﻚ ﺑِﺎﻟْﻌُْﺮَوِة‬ َ ‫ﻮت َوﻳـُ ْﺆِﻣ ْﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ ﻓَـ َﻘﺪ ا ْﺳﺘَ ْﻤ َﺴ‬ ََ ََ ْ َ َْ ‫َ ﱢ‬ ِ ‫اﻟْﻮﺛْـ َﻘﻰ َﻻ اﻧِْﻔﺼﺎم َﳍﺎ واﻟﻠﱠﻪ َِﲰ‬    ‫ﻴﻢ‬ ٌ ُ ََ ََ ٌ ‫ﻴﻊ َﻋﻠ‬ ُ Nema  prisile  u  vjeru.  Pravi  put  se  jasno  razlikuje  od  zablude!  Onaj  ko  zanevjeruje u taguta i povjeruje u Allaha, prihvatio se za najčvršću vezu, koja se  neće prekinuti. A Allah je Svečujući i Sveznajući.97    Iz ovoga ajeta zaključujemo da je aslud‐din kufr u taguta i iman u Allaha jer  onaj koji to nema pri sebi se nije prihvatio za najčvršću vezu a ona je šehadet la  ilahe illallah. Tagut je svako biće koje je zadovoljno da mu se daju prava Uzvišenog  Allaha  ili  svaki  predmet  kojeg  su  ljudi  i  džinni  podigli  na  stepen  Istinskog  Boga  dajući mu nešto od Njegovih specifika.     Ko  god  nekom  stvorenju  da  bilo  koje  od  Allahovih  prava,  time  ’ibadeti  glavešini  svih  taguta  a  to  je  Iblis,  odnosno  šejtan.  Pojmom  tagut  se  takođe  nazivaju  zakoni  koje  je  tagut  propisao  i  svaki  zakon  koji  je  suprotan  Allahovom  i  ulazi u „tagute predmeta“.    Kufr u taguta kojeg je Allah propisao i naredio i učinio ga jednim od ruknova  aslud‐dina predstavlja najveći vid odricanja koji svoju osnovu ima u uvjerenju da  tagut  nije  musliman  –  muvehhid  zbog  svog  zadovoljstva  sa  'ibadetom  kojeg  mu  njegovi robovi mušrici usmjeravaju mimo Allaha. Znači, Uzvišeni Allah opis tekfira  taguta,  odnosno  negacije  islama  i  tevhida  tagutu,  koji  se  neminovno  razumije  iz  opisa  kufra  u  taguta,  ovim  ajetom  čini  uvjetom  za  ispravnost  imana  u  Allaha  i  ruknom u kufru u taguta koji je rukn u aslud‐dinu.      Ako  iz  tekfira  taguta  zbog  'ibadeta  koji  mu  se  usmjerava  mimo  Allaha  a  s  čime je tagut zadovoljan ne proizilazi negacija islama i tevhida onome koji 'ibadeti  tagutu  ili  mu  daje  neko  od  Allahovih  prava  i  to  lično  ovim  ajetom  ili  ruknom                                                               97

 Sura El‐Baqara (2) 256 

  104 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negacije  u  šehadetu  tevhida,  svejedno  da  li  rekli  da  se  radi  o  tekstualnom  ukazivanju  ili  ukazivanju  teksta  na  značenje  posredstvom  razuma  po  pravilu  ukazivanja  pojma  na  ono  što  iz  njega  neodvojivo  neminovno  proizilazi,  onda  je  neko od nas zaista veliki lažov i glupak?!     Ja, vallahi, vjerujem da je tekfir svakog mušrika rukn u kufru u svakog taguta,  jer riječ tagut je spomenuta sa određenim članom „el“ i kao takva spada u elfazul‐ 'umum,  tj.  sveouhvatne  pojmove  što  znači  da  se  njom  želi  ukazati  na  svakog  taguta  kojeg  ljudi  obožavaju.  Oni  koji  bez  dokaza  i  slijedeći  šejtanske  vesvese  iz  ovoga pojma izvlače nekakve jedinke nek' čekaju Allahovu kaznu nakon svih koje  su im do sada došle a da nisu svjesni!    Ajet  u  suri  El‐Baqara  direktno  i  tekstualno  ukazuje  na  negaciju  islama  i  tevhida  tagutu  odnosno  na  njegov  tekfir,  jer  kufr,  tj.  nevjerstvo  u  njega  znači  kidanje najmanjeg vida lojalnosti a ovdje se govori o kidanju vjerske lojalnosti čija  je  osnova  negacija  islama  i  tevhida  onoga  koji  je  zadovoljan  mu  se  daju  prava  Istinskog  Boga.  Isto  tako  riječi  neke  osobe  muslimanu:  „Ja  sam  kafir  u  tebe!“  u  osnovi  ukazuju  da  ga  ne  smatra  muslimanom.  Ovo  je  značenje  ove  rečenice  u  šerijatskoj terminologiji.     Tekfir  taguta  je  kategorički  dokaz  ispravnog  odricanja  od  onoga  što  tagut  naređuje  i  u  šta  poziva  a  to  je  veliki  širk  i  jasan  kufr.  Napominjem  da  pojmom  „zadovoljstvo  da  bude  obožavan“  želim  ukazati  na  minimum  iz  kojeg  se  dobija  opis i ime taguta i da većina taguta to izričito traži, naređuje, uljepšava i nameće.  Isto tako ovim dodatkom želim spriječiti ulazak meleka, vjerovjesnika i dobrih ljudi  u  pojam  taguta  jer  oni  nisu  zadovoljni  onim  što  im  pripisuju  mušrici  od  prava  Allahovog  gospodarstva  i  božanstva  i  svetosti,  i  'ibadetima  koje  im  mušrici  usmjeravaju i kojim ih žele mimo Allaha.     Glagolu  „jekfur“,  prezentu  od  glagola  „kefere“,  kojeg  sam  preveo  sa  zanevjerovati je uslijedila čestica „bi“ u „bit‐taguti“, tj. „u taguta“, koja značenju  kufra  u  nešto  i  nekog  daje  maksimalno  značenje.  Značenje  nevjerstva  u  nekog  i  nešto  lijepo  oslikava  Iblisova  hutba  u  Džehennemu.  Iblis  se  u  džehennemskoj  hutbi  odriče  svojih  sljedbenika  i  obavještava  ih  da  je  još  na  dunjaluku  zanevjerovao u njih i odrekao ih se onog momenta kada su uradili veliki kufr i širk,  pa će im reći: 

ِ ‫إِ ﱢﱐ َﻛ َﻔﺮت ِﲟَﺂ أَ ْﺷﺮْﻛﺘُﻤ‬ ‫ﻮن ِﻣﻦ ﻗَـْﺒ ُﻞ‬ ُْ ُ َ

Ja sam ranije bio zanevjerovao u vaše pridruživanje mene (Allahu).98                                                               98

 Sura Ibrahim (14) 22 

 

105 

EBU MUHAMMED

  U suri El‐Hašr kada čovjeka navede da učini kufr i ovaj ga učini, stoji da šejtan  kaže:  

‫ﺎف اﻟﻠﱠ َﻪ‬ ُ ‫َﺧ‬ َ ‫ﻓَـﻠَ ﱠﻤﺎ َﻛ َﻔَﺮ ﻗَ َﺎل إِ ﱢﱐ ﺑَِﺮيءٌ ﱢﻣ‬  َ ‫ﻨﻚ إِ ﱢﱐ أ‬

I kada on zanevjeruje on kaže: „Ja se tebe odričem, ja se bojim Allaha...99    Dakle, kufr u nečega i nešto znači odricanje, tj. el‐bera'ah koliko god nekima  od vas ova riječ smetala, a Kur'an potvrđuje sam sebe. Odmah u slijedećem ajetu,  pred kojim su mnogi slijepi, Allah objašnjava značenje ovog ajeta i kufra u taguta i  imana u Allaha, pa kaže: 

ِ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ‫اﻟﻠﱠﻪ وِ ﱡ ﱠ‬ ِ ِ ِ ‫ﻮت ُﳜْ ِﺮ ُﺟﻮﻧَـ ُﻬ ْﻢ ِﻣ َﻦ اﻟﻨﱡﻮِر‬ ُ ُ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا أ َْوﻟﻴَ ُﺎؤُﻫ ُﻢ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ َُ َ ‫ﻳﻦ آَ َﻣﻨُﻮا ُﳜْ ِﺮ ُﺟ ُﻬ ْﻢ ﻣ َﻦ اﻟﻈﱡﻠُ َﻤﺎت إ َﱃ اﻟﻨﱡﻮر َواﻟﺬ‬ َ ‫ﱄ اﻟﺬ‬ ِ ‫إِ َﱃ اﻟﻈﱡﻠُﻤ‬ ‫ﺎب اﻟﻨﱠﺎ ِر ُﻫ ْﻢ ﻓِ َﻴﻬﺎ َﺧﺎﻟِ ُﺪو َن‬ َ ِ‫ﺎت أُوﻟَﺌ‬ ْ ‫ﻚأ‬ ُ ‫َﺻ َﺤ‬ َ Allah  je  zaštitnik  (velijj)  onih  koji  vjeruju  i  On  ih  izvodi  iz  tmina  na  svjetlo,  a  onima  koji  ne  vjeruju,  zaštitnici  (evlija‘)  su  tagut  i  oni  ih  odvode  sa  svjetla  na  tmine; oni će biti stanovnici vatre, oni će u njemu vječno ostati.100    Iz  ajeta  zaključujemo  da  je  musliman  samo  onaj  koji  je  lojalan  (jetevella)  i  vezan  samo  za  Allaha  tevhidom  i  ljubavlju  i  prijateljevanjem  u  Njegovo  Ime,  jer  ljubav  i  prijateljevanje  (el‐muvalah)  proizilaze  iz  imana  u  Allaha  i  islam.  Neki  učenjaci  će  za  njih  reći  da  su  rukn  a  neki  da  su  levazim,  tj.  značenja  koje  se  ne  nalaze  u  pojmu  direktno  ali  iz  njega  neodvojivo  neminovno  proizilaze  a  neće  se  razići u pogledu toga da bez ljubavi i prijateljavanja u ime Allaha nema aslu dinil  islama.     Onaj koji je lojalan (jetevella sa vilajetom) prema tagutu 'ibadetom i ljubavlju  prema  njemu  i  njegovim  robovima  i  prijateljevanjem  (muvalah)  prema  njima  na  vjerskoj  osnovi,  takav  je  kafir,  jer  je  Allah  rekao:  vellezine  keferu  evlija'uhumut‐ tagut, tj. ...oni koji su zanevjerovali njihovi „evlija'“ su tagut.     Vilajet  prema  tagutu  u  osnovi  biva  'ibadetom  njemu  i  davanjem  tagutu  Allahovih  prava  kao  i  nazivanjem  njega  i  njegovih  robova  muslimanima  ‐   muvehhidima. Na ovom svijetu nema ljepše pohvale za neko stvorenje od toga da  se kaže da je on musliman ‐ muvehhid samo Allahov rob! Uzvišeni Allah je Svog  Poslanika  u  najuzvišenijim  kontekstima  za  Svoja  stvorenja  nazvao  „Svojim  robom“. Pa ima li jasnijeg dokaza od ovoga?                                                               99

 Sura El‐Hašr (59) 16   Sura El‐Baqara (2) 257 

100

  106 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Znači, Allah je one koji su „lojalni“ prema tagutu nazvao nevjernicima odmah  nakon  ajeta  u  kojem  je  asl  dinil  islama  definisao  kufrom  u  taguta  i  imanom  u  Allaha. Kakvog smisla ima da se kaže da je prijateljevanje prema tagutu i njegovim  robovima na vjerskoj osnovi opis koji se nikad ne može sastati sa aslu dinil islamu  a da se nakon toga kaže da je opis taguta i njegovih robova islamom i tevhidom,  što  podrazumijeva  konstataciju  da  je  njihov  ma'bud  samo  Allah,  stvar  koja  se  može sastati sa aslu dinil islamom?     Kakva  je  razlika  između  prijateljevanja  sa  tagutima  i  njihovim  robovima  na  vjerskoj  osnovi  i  davanja  tagutima  i  njihovim  robovima  imena  i  opisa  vjere  Uzvišenog  Allaha?  Allahulmuste’an!  Štaviše,  onaj  koji  pomaže  tagute  i  njihove  robove  protiv  muslimana  je  nevjernik  po  idžma'u  muslimana  makar  mrzio  vjeru  taguta i opis njegovog postupka se nikad ne može sastati sa aslu dinil islamom, pa  kako  da  ovaj  opis  bude  na  visočijem  stepenu  od  mes'ele  netekfirenja  taguta  i  njegovih robova, ili što je još gore davanja njima opisa tevhida i islama!?     Isto  tako  pametni  razumiju  da  je,  s  obzirom  da  je  kufr  u  taguta  uvjet  za  ispravnost  imana  u  Allaha,  uvjerenje  da  je  vjera  taguta  pogrešan  din  isto  tako  uvjet za ispravnost uvjerenja da je islam jedini ispravan din, i da je mržnja prema  tagutu zbog njegovog dina uvjet ispravnosti ljubavi prema Allahu. Mržnja prema  robovima taguta je uvjet ispravnost ljubavi prema muslimanima u ime islama, i da  je  neprijateljstvo  prema  njemu  i  njegovim  robovima  uvjet  za  ispravnost  prijateljevanja  sa  vjernicima,  i  da  je  negiranje  islama  i  tevhida  tagutu  i  njegovim  robovima  uvjet  za  ispravnost  vjerovanja  da  su  sprovodioci  islama  i  tevhida  muvehhidi ‐ muslimani.     Zato  učenjaci  tevhida  kažu  da  je  ostvarenje  osnove  rukna  negacije  i  onoga  što slijedi uvjet ispravnosti rukna potvrde; njegove osnove i onoga što slijedi! Jer  iz  Allahove  naredbe  da  se  sprovede  rukn  negacije  neminovno  proizilazi  naredba  da se sprovode rukn potvrde a iz Njegove naredbe da se sprovede rukn potvrde  neminovno proizilazi naredba da se sprovede rukn negacije.     Iz  naredbe  odricanja  od  velikog  širka  neminovno  proizilazi  negacija  islama  i  tevhidima mušricima, mržnja i neprijateljevanje prema njima, kao što iz naredbe  lojalnosti  prema  islamu  neminovno  proizilazi  potvrda  islama  i  tevhida  muvehhidima  ‐  muslimanima  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema  njima.  Pored  svega  toga Uzvišeni Allah je zasebno naredio svaki dijelić ruknova negacije i potvrde koji  sačinjavaju  asl  dinil  islama,  tako  da  je  aslu  dinil  islam  sa  svim  opisima  koji  ga  u  ruknovima  negacije  i  potvrde  sačinjavaju,  što  podrazumijeva  njihove  levazime,  savršena međusobno isprepletena i bez pukotina povezana građevina kojoj nema  ravne. Allahulmuste’an! 

 

EBU MUHAMMED

107 

  Nazvati  taguta  muslimanom  uz  poznavanje  njegovog  stanja  predstavlja  osnovu  za  rušenje  skoro  svih  opisa  iz  rukna  negacije  koji  su  uvjet  za  ispravnost  imana  u  Allaha  i  opisa  koji  rezultiraju  iz  njega  u  ruknu  potvrde.  Onaj  koji  tagutu  pripiše islam i tevhid, a to je dovoljno jer je time potvrdio da je ma'bud taguta i  muslimana jedan te isti će ga voljeti u „ime islama“, prijateljevati prema njemu u  „ime  islama“  i  čak  mu  pomagati  protiv  muslimana,  pogotovo  ako  je  taj  tagut  vladar  a  muslimani  „tekfirovci  i  haridžije“,  kao  što  radi  vaša  „poštovana  ulema“  taguta, koji valjda toliko imaju znanja da još ne znaju šta je kufr u taguta i ko je  tagut  i  ne  vide  šta  njihova  „kraljevina“  radi!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!     A mi smo ekstremisti, haridžije i neo‐haridžije, a vaši „učenjaci“ koji vjeruju u  taguta i prosipaju krv „vaše braće mudžahida“ su bogobojazni ehlus‐sunnetlije, a  vi ste oni koji su uspjeli sastaviti ljubav prema njima i njihovim neprijateljima od  „mudžahida“,  uprkos  tome  što  sastavljanje  dvije  suprotnosti  nije  moguće  osim  kod  munafika,  jer  u  islamu  je  nemoguće  da  čovjek  bude  vjerski  prijatelj  dvojici  neprijatelja na vjerskoj osnovi u ovim mes'elama.     Dakle,  kufr  u  taguta  znači  više  nego  napuštanje  velikog  širka  i  obožavanje  samo Allaha. U tom smjeru se rječitost Kur'ana u svim ajetima ogleda u tome da  spomene  odricanje  od  taguta  i  mušrika  da  bi  se  iz  njega  zaključilo  odricanje  od  velikog širka koji je predstavlja vezu između taguta i mušrika. Allahulmuste’an!  Zato  je  Ibn  Kethir  tumačeći  riječi  'Omera  u  kojima  kaže  da  je  tagut  šejtan,  a  mi  znamo izreke uleme u vezi taguta i da taguta ima puno i da ima svoje glavešine,  rekao: 

‫ ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة‬،‫ إﻧﻪ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻗﻮي ﺟﺪًّا ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺸﻤﻞ ﻛﻞ ﺷﺮ ﻛﺎن ﻋﻠﻴﻪ أﻫﻞ اﳉﺎﻫﻠﻴﺔ‬:‫وﻣﻌﲎ ﻗﻮﻟﻪ ﰲ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬ .‫اﻷوﺛﺎن واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ واﻻﺳﺘﻨﺼﺎر ﺎ‬ „Značenje  njegovih  riječi  u  pogledu  toga  da  je  tagut  šejtan  je  vrlo  jako,  jer  obuhvata  svo  zlo  na  kojem  su  bili  sljedbenici  džahilijeta  od  'ibadeta  idolima,  tehakuma njima, i traženja pomoći od njih.“    Pa je Ibn Kehtir, rahimehullah, odricanje od svih mogućih vrsta širka i kufra  zaključio iz kufra u ličnost svake jedinke taguta a glavna jedinka taguta je Iblis koji  stoji  iza  svakog  taguta  koji  se  manifestuje  u  živom  biću  ili  predmetu.  Među  vidovima velikog širka i jasnog kufra koje naređuje Iblis je spomenuo i tehakum i  'ibadet  tagutima,  iz  čega  vidimo  da  učenjaci  islama  ne  prave  razliku  između  tehakuma  tagutu  i  'ibadeta  tagutu  ritualima  a  konstatacija  ovog  temelja  će  se  ponovljati u ovoj studiji.  

  108 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kako onda da Nusret, Bilibani i Ademi kažu da tehakum ne ulazi u aslud‐din i  da  zbog  toga  vode  rat  protiv  islama  i  muslimana?!  Znači,  kod  njih  ostavljanje  tehakuma  tagutima  i  njihovim  zakonima  i  tahakum  samo  Allahu  i  Njegovim  zakonima nije od aslud‐dina. Pogotovo ako znamo da neznalice vjeruju da postoji  tehakum  koji  je  veliki  širk  i  onaj  koji  kada  se  ostavi  čovjek  postaje  kafirom.  Kod  nekih  možda  i  bez  uvjetovanja  srčanog  kufra!  Nema  sumnje  da  se  ovdje  radi  o  ogromnoj grešci. Molim Allaha da im popravi stanje!    Dakle, pojam tagut i drugi koji se spominju u ajetima ukazuju na obaveznost  kufra  u  sve  vrste  i  jedinke  velikog  širka  te  u  dvije  strane  koje  su  njime  vezane;  stranu taguta i mušrika. Ovo je pakleni trougao: tagut, veliki širk i mušrik.  Mes'ela  i  pravilo:  Nema  razlike  između  onoga  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan mimo Allaha i onoga koji obožava nekog ili nešto mimo Uzvišenog  Allaha.  

 

  Ovim  pravilom  se  odgovora  blesanima  koji  kažu  da  je  „tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  od  aslu  dinil  islama  a  „tekfir  kategorije  ili  roda  mušrika sveobuhvatno“ nije od aslu dinil islama, tj. onaj koji ne tekfiri „kategoriju  ili  rod  mušrika  sveobuhvatno“  ima  aslu  dinil  islam,  a  onaj  koji  ne  tekfiri  „kategoriju ili rod taguta sveobuhvatno“ nema aslu dinil islam. Allahulmuste’an!    Koliko god da je blesavo uvjerenje Bilibanija, Nusreta i onih koje oni slijede  poput Halidija, na osnovu kojeg pripisuju islam osobi koja nije protekfirila „neke  jedinke  taguta“  pod  uslovom  da  tekfiri  „kategoriju  ili  rod  taguta  sveobuhvatno“,  vađenje  tekfira  „kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  iz  aslu  dinil  islama  je  još luđe. Da Allah sačuva!     Uzvišeni Gospodar ne pravi razliku između onoga koji je zadovoljan da bude  obožavan  mimo  Allaha  a  to  je  tagut  i  onoga  koji  je  zadovoljan  da  ga  obožava  mimo Allaha a to je mušrik i tu razliku ne prave ni vjernici, niti ijedan iole razuman  čovjek. Subhanallah! Kako je moguće da se nekom koji se pripisuje ljudskoj vrsti  dogodi da napravi razliku između ova dva opisa?! Nakon toga kako je moguće da  se nekom, koji se pripisuje islamskom znanju, tevhidu i džihadu i odbrani „uleme i  mudžahida“  desi  da  napravi  razliku  između  onoga  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan i onoga koji je zadovoljan da obožava! Zar ovo ne ukazuje na ogromnu  kaznu koja je pogodila Bilibanija, Nusreta i Ademija?!     Zar  nije  zajednički  opis  za  taguta  i  mušrika  „zadovoljstvo  obožavanjem  drugog  mimo  Allaha“?!  Naravno  da  jeste!  Pa  zašto  onda  šejtani  ljudi  lažu  na 

 

EBU MUHAMMED

109 

Allaha  i  kažu  da  je  On  napravio  razliku  između  ove  dvije  skupine?!  Gdje  je  taj  argument  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  kojim  se  to  dokazuje?!  Allahu  dragi!  Kako  je  samo  izašlo  na  vidjelo  licemjerstvo  svih  onih  ljudi  koji  su  prihvatili  ovo  uvjerenje nakon što je do njih došla 'aqida tevhida! Sram ih i stid bilo ako imalo  obraza imaju!     Na  ovu  činjenicu  sam  skretao  pažnju  u  lancu  predavanja  o  tehakumu  i  u  drugim  prilikama  ukazujući  na  to  da  je  menhedž  Halidija  da  „tekfir  kategorije  ili  roda  mušrika  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslu  dinil  islama  kao  i  „tekfir  kategorije  ili  roda  taguta  sveobuhvatno“  jer  je  tekfir  obožavaoca  taguta  spomenuo  u  kufru  u  taguta  a  „pravilo  Halidija“  kojim  „izuzima  netekfirenje  nekih  jedinki“  svojim  duhom i opisom obuhvata „netekfirenje jedinki taguta i mušrika“. Nakon žaljenja  Allahu,  subhanehu  ve  te  'ala,  izašao  sam  pred  muslimane  i  one  koji  se  islamu  pripisuju  i  objašnjavao  im  da  Nusret  i  Bilibani  u  toj  mes'eli  nisu  na  menhedžu  Halidija i da su glupaci napravili razliku između dva ista opisa.     Grešku  Halidija,  Allah  ga  uputio,  ćemo  uništiti  i  njeno  pravo  porijeklo  dokazati u drugom djelu ove knjige. Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe!  Vidite sada ovo! Ljudi znaju da munafik Bilibani i njegova klapa prisluškuju našim  predavanjima  a  Allah  zna  šta  su  sve  uzeli  od  nas.  Nakon  što  je  licemjer  i  sijač  smutnje  sa  svojim  bratom  Nusretom  proširio  vjerovanje  da  „tekfir  kategorije  ili  roda mušrika sveobuhvatno“ ne ulazi u aslu dinil islam a „tekfir kategorije ili roda  taguta  sveobuhvatno“  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  može  biti  musliman  ako  ne  tekfiri  neke  jedinke  taguta  iako  zna  da  je  njihovo  djelo  veliki  širk,  pravdajući  ih  neznanjem,  ili  pak  vjerujući  da  je  opis  u  kojeg  je  tagut  upao  mali  širk  pored  jasnoće  postupka  taguta,  u  govoru  ovog  prokletnika  se  odjednom  pojavljuje  „opcija da tekfir kategorije ili roda mušrika sveobuhvatno“ bude od aslud‐dina.     Dokaz  za  to  je  razgovor  kojeg  je  vodio  jedan  od  naše  braće  muslimana  sa  Bilibanijem. Prije svega želim da svi znaju da se ja nijednom u svom životu nisam  anonimno  javio  bilo  kome  od  kafira  i  licemjera  a  kamoli  muslimana.  Drugo,  od  kako  je  nastala  ova  smutnja  u  aslu  dinil  islamu  i  od  kako  su  mi  uzeli  mikrofon  i  spriječili mi da govorim u njihovoj sobi možda sam jednom ili dva puta ušao u nju  na  nekoliko  sekundi,  i  to  u  periodu  od  više  od  dvije  godine.  Treće,  uvijek  sam  savjetovao  braći  da  se  mušricima  ne  javljaju  anonimno  i  da  ako  žele  da  se  raspravljaju  sa  njima  predstave.  Četvrto,  onoj  braći  koji  ne  poznaju  detalje  mes'ela sam savjetovao da ne ulaze u rasprave.     Na  svu  žalost,  u  mnogim  razgovorima  koje  su  mi  braća  muslimani  poslali,  kako  bih  iskoristio  kao  argumente  kojim  ću  potvrditi  ispravnost  onoga  što  pripisujem protivnicima i da me ne bi nazvali lašcem; to je ono što bi oni voljeli ali 

  110 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

u Allahovoj ruci je svaka stvar, našao sam mnogo greški u govoru naše braće. Iako  se njihove greške naravno ne mogu porediti sa greškama Bilibanija!    Na  kraju  želim  reći  da  mi  se  želudac  grči  zbog  toga  što  moram  navoditi  razgovore  sa  interneta,  bilo  da  su  bili  na  MSN‐u  ili  Pal  Talk‐u,  jer  najviše  mrzim  rekla‐kazala,  priče  iz  komšiluka  i  prepirke  besposlenih  „tetki“.  Međutim,  dokazivanje da ih je Bilibani lično rekao, potrebno je u ovom trenutku.     Nije daleko bilo kada je ovaj šejtan, Allah nek' prema njemu postupi kako On  želi,  naredio  da  se  objavi  razgovor  vođen  između  njega  i  čovjeka  sa  imenom  „Aisha...“  i  još  nekih,  tvrdeći  da  sam  to  bio  ja  i  koristeći  ga  kao  „putokaz  za  raspravu sa tekfirovcima“ iako je taj razgovor, kojeg do dan danas nisam pročitao  u  cjelosti,  najveći  dokaz  svega  ovoga  što  pripisujemo  ovim  licemjerima  i  prkosnicima. Molim Allaha da sačuva islam i muslimane od njihovog zla i laži!    Razgovor se vodio između Bilibanija, koji koristi ime „ebu ‐ usama“, i osobe  pod imenom „VIP‐PROFESSIONAL“. Izvoli isječke iz njega:  „ebu ‐ usama: i kada bi tekfir musrika  ebu ‐ usama: svrstali u asludin  VIP‐PROFESSIONAL: ebu usama  ebu ‐ usama: rekli bi da je tekfir dzinsa (roda)  VIP‐PROFESSIONAL: ja te dobro razumijem  ebu ‐ usama: musrika  ebu ‐ usama: od asludina  VIP‐PROFESSIONAL: mislim da ti mene ne razumijes  ebu ‐ usama: a aposle bi opet gledali   ebu ‐ usama: ali zar se tekfir musrika vip sveo na to da je potrebna logika  ebu ‐ usama: zasto ne predemo na dokaze serijatske  ebu ‐ usama: na osnovu kojih  ebu ‐ usama: si to svrstao u asl?“    Pogledaj kako Bilibani ovdje olahko prilazi pitanju da li u aslu dinil islam ulazi  „tekfir kategorije ili roda mušrika sveobuhvatno“ ili ne? Kako se u govoru vidi da je  najvažnija  stvar  za  Bilibanija  da  „tekfir  svake  jedinke  taguta  i  mušrika“  ne  uđe  u  aslud‐din,  jer  nakon  toga  bi  morao  da  protekfiri  „svoje  poštovane  učenjake  i  mudžahide“!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  Znači,  aslu  dinil  islam  se  kod njih spustio na stepen „ako bi to rekli onda to svakako ne bi...“, itd.     U  razgovoru  između  „VIP‐a  i  Bilibanija“  se  vidi  veliki  broj  njihovih  šubhi  na  koje  odgovaramo  u  ovoj  knjizi.  Međutim,  naša  braća  muslimani  su  toliko  bili  dostojanstveni  da  se  nikad  nisu  htjeli  srozati  na  stepen  objavljivanja  privatnih 

 

EBU MUHAMMED

111 

razgovora  sa  Bilibanijem  na  stranicama  interneta,  za  razliku  od  njega  koji  je  požurio da objavi svoj jad na svojoj jadnoj stranici u kojem je zagovarao da kufr u  taguta nije od aslud‐dina i mnoge druge laži na din Uzvišenog Allaha.     Ja  odavde  poručujem  toj  neznalici  da,  ako  kaže  da  nije  od  mene  čuo  da  prema Halidijevom temelju „tekfir kategorije mušrika sveobuhvatno“ mora ući u  aslud‐din kao i tekfir kategorije taguta, na sebe i svoju ženu, djecu nećemo dirati,  pozove Allahovo prokletstvo. Molim Allaha i nadam se da će jednog dana dati da  se  odmore  islam  i  muslimani  od  ovog  kova  ljudi  koje  nije  stid  ni  od  ljudi  ni  od  Allaha.  Ali  oni  su  kukavice!  Nikad  u  životu  oni  ne  smiju  izaći  sa  nama  na  „mubahalu“  pa  da  pozovemo  Allahovo  prokletstvo  na  onoga  ko  je  slagao  na  Njegov din! Nikad u životu! Allah ih ubio kuda se odmeću!    Na ostatak njihovih zabluda i šubhi ćemo odgovoriti tokom knjige, inšAllah, a  do  sada  spomenuto  možeš  tretirati  kao  zaslađeni  uvod  u  preostalu  materiju  knjige. Ovaj ajet iz sure El‐Baqara, pored sure El‐Kafirun, je jasan dokaz za sve što  sam  rekao  i  što  ću  reći.  To  su  naši  dokazi  protiv  glupaka,  a  oni  ako  imaju  neke  neka ih navedu i protumače da vidimo i to čudo i bruku...    

3.3 Dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika Izvoli jedan dokaz iz sunneta Allahovog Poslanika, .:  Imam Muslim, rahimehullah, bilježi: 

ٍِ ِ ِ ِ ‫ﻴﺪ واﺑﻦ أَِﰊ ﻋﻤﺮ ﻗَ َﺎﻻ ﺣ ﱠﺪﺛَـﻨَﺎ ﻣﺮوا ُن ﻳـﻌﻨِﻴ‬ ٍِ ‫ﺖ‬ ‫ﺎن اﻟْ َﻔَﺰا ِر ﱠ‬ ُ ‫ي َﻋ ْﻦ أَِﰊ َﻣﺎﻟﻚ َﻋ ْﻦ أَﺑِﻴﻪ ﻗَ َﺎل َﲰ ْﻌ‬ َ ْ َ ََْ َ َ َ َ ُ ُ ْ َ ‫وﺣ ﱠﺪﺛَـﻨَﺎ ُﺳ َﻮﻳْ ُﺪ ﺑْ ُﻦ َﺳﻌ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ ِ ِ َ َ‫ } َﻣ ْﻦ ﻗ‬:‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ ﻳَـ ُﻘﻮل‬ َ ‫َر ُﺳ‬ ُ‫ﺎل َﻻ إﻟَﻪَ إ ﱠﻻ اﻟﻠﻪُ َوَﻛ َﻔ َﺮ ﺑ َﻤﺎ ﻳُـ ْﻌﺒَ ُﺪ ﻣ ْﻦ ُدون اﻟﻠﻪ َﺣ ُﺮَم َﻣﺎﻟُﻪ‬ َ ‫ﻮل اﻟﻠﱠﻪ‬ ِ    {.‫ﺴﺎﺑُﻪُ َﻋﻠَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ َ ‫َو َد ُﻣﻪُ َوﺣ‬ „Pričao  nam  je  Suvejd  b.  Se’id  i  Ibnu  Ebi  ’Omer  rekavši:  pričao  nam  je  Mervan  misleći  na  El‐Fezarija  od  Ebu  Malika  od  njegovog  oca  da  je  rekao:  „Čuo  sam  Allahovog  Poslanika,  .,  da  kaže:  „Ko  kaže  la  ilahe  illallah  i  zanevjeruje  u  sve  čemu  se ’ibadeti mimo Allaha, zaštićen mu je imetak i život, a račun će polagati  pred Allahom“.101    Upotrijebio je česticu „ma“ koja je sveobuhvatnog značenja usljed čega sam  je  preveo  kao  „sve“,  koja  obuhvata  sve  moguće  jedinke  taguta.  Iz  hadisa  se                                                               101

 Sahih Muslim, br. 139. (Šamilah) 

  112 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

razumije  da  je  kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  u  šehadetu  LA  ILAHE  ILLALLAH  dodatak  na  ostavljanje  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha,  jer  Poslanik,  ., ne ponavlja dva puta jedno te isto značenje na jednom mjestu bez  postojanja  razlike  među  njima  u  spomenutom  kontekstu.  Može  se  reći  da  je  spomen  „kufra  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha“  došlo  u  smislu  spomena  posebnog nakon sveobuhvatnog i to spada u vidove rječitosti, tj. kufr u sve čemu  se 'ibadeti mimo Allaha je obuhvaćen ruknom negacije „la ilahe“ ali ga je Poslanik,  ., posebno spomenuo na kraju hadisa da bi istakao njegovu važnost.     Kao primjer za spomen posebnog nakon sveobuhvatnog se mogu spomenuti  riječi Uzvišenog: ...osim onih koji vjeruju i dobra djela čine..., jer je iman odnosno  „vjerovanje“  vjersko  značenje  u  koje  ulazi  činjenje  dobrih  djela  te  spomen  dodatka činjenja dobrih djela nakon imana ne znači da on ne ulazi u iman već se  radi  o  isticanju  važnosti  činjenja  dobrih  djela  i  spomenu  posebnog  nakon  sveobuhvatnog.     Ako  bi  neko  rekao  da  činjenje  dobrih  djela  ne  ulazi  u  suštinu  imana  već  je  ono  što  putem  međusobne  uzročne  povezanosti  iz  imana  neminovno  proizilazi  i  da  nestanak  kategorije  činjenja  dobrih  djela  za  sobom  neminovno  povlači  nestanak imana u u srcu u 'aqidi ili djelima srca, onda bi se ovdje radilo samo o  terminološkom sporu.     Dakle, osoba naziva kategoriju činjenja dobrih djela „lazimom“ a ne ruknom  imana, ali vjeruje da nestanak lazima neminovno ukazuja na nestanak melzuma,  tj. osnove iz koje proizilazi. Najpoznatiji učenjaci ehlus‐sunneta kategoriju činjenja  dobrih djela nazivaju ruknom imana i uvode ga u njegovu suštini kao i rukn govora  jezikom.   Eh sada, ako bi se to primjenilo nad ovim hadisom Poslanika, ., reklo bi se:  1) Kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  je  rukn  u  negaciji,  tj.  u  „la  ilahe“  a  njegov  spomen  nakon  spomena  šehadeta  je  došao  u  smislu  spomena  posebnog nakon sveobuhvatnog i to ne znači da kufr u sve čemu se 'ibadeti  mimo Allaha ne ulazi u suštinu rukna negacije, tj. u „la ilahe“ odnosno „nema  nikog koji istinski zaslužuje obožavanje“.  2) Kufr  u  sve  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  je  ono  što  neodvojivo  neminovno  proizilazi  iz  rukna  negacije  i  ne  ulazi  u  njegovu  suštinu  ali  njegovo  neostvarenje neminovno znači neostvarenje rukna negacije iz kojeg proizilazi  zbog  neminovne  međusobne  uzročne  povezanost  među  njima,  tj.  zbog  telazuma.  

 

EBU MUHAMMED

113 

  Mi  zaista  nalazimo  da  neki  učenjaci  negaciju  islama  i  tevhida  tagutima  i  mušricima  smatraju  ruknom  aslu  dinil  islama,  a  neki  je  smatraju  „lāzimom“,  tj.  onim što proizilazi iz ruknova ali njegov nestanak znači nestanak njegove osnove a  osnova  je  sačinjenja  od  ruknova,  što  znači  da  njegov  nestanak  neminovno  znači  nestanak ruknova.     Uvjet ispravnosti svih ruknova je spoznaja, vjerovanje i ubjeđenje da je islam  predanost  Allahu  tevhidom  što  se  ogleda  u  čistoći  od  svakog  vida  velikog  širka  i  obožavanju  samo  Allaha.  Zato  učenjaci  kažu  da  je  znanje  o  značenju  šehadeta  tevhida u negaciji i potvrdi prvi uvjet prihvaćenosti šehadeta LA ILAHE ILLALLAH.  Dakle, razilaženje je čisto terminološke prirode i na njega se, prema onome što je  meni poznato, ništa ne nadovezuje, suprotno tvrdnji sijača smutnje koji ne voli da  mu se spominju „nekakvi lazimi“! Bože sačuvaj!    Šejh  'Abdullatif,  rahimehullah,  je  u  knjizi  „Misbahuz‐zalam“  odgovorio  na  različita neznanja i laži 'Osmana sina Mensura i Davuda sina Džirdžisa koji su bili  neprijatelji  da've  tevhida,  a  prvi  je  jedno  vrijeme  ispoljavao  prihvatanje  da've  i  podučavao ljude „Knjizi tevhida“, a kasnije se radi prolaznih interesa ovog svijeta  odmetnuo,  među  kojima  ovaj  filozofira  o  poznatoj  argumentaciji  šejha  Muhammeda  sina  'Abdulvehhaba,  rahimehullah,  hadisom  kojeg  smo  naveli,  pa  mu šejh 'Abdullatif kaže: 

‫ﱠ‬ ‫اﺳﺘﺪل ﺑﺎﳉﻤﻠﺔ اﳌﻌﻄﻮﻓﺔ اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ‬ ‫ ﻓﺈﻧﻪ‬،‫وﺗﻘﺮﻳﺮ اﻟﺸﻴﺦ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﳊﺪﻳﺚ ﻣﻦ أﺣﺴﻦ اﻟﺘﻘﺎرﻳﺮ وأد ﱠﳍﺎ وأﺑﻴﻨﻬﺎ‬ ‫ وأن ﻻ ﻋﺼﻤﺔ ﲟﺠﱠﺮد اﻟﻘﻮل‬،‫ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ )ﺷﺮط ﰲ ﲢﺮﱘ اﻟﺪم واﳌﺎل‬ ‫ واﻟﻜﻔﺮ ﻓﻴﻪ‬،‫واﳌﻌﺮﻓﺔ وﻻ ﲟﺠﺮد ﺗﺮك ﻋﺒﺎدة ﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ(؛ ﺑﻞ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬ ‫ }ﻓَ َﻤ ْﻦ ﻳَ ْﻜ ُﻔ ْﺮ‬:‫ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬.‫ وﻫﺬا ﻻ ﺑ ﱠﺪ ﻣﻨﻪ ﰲ اﻹﺳﻼم‬،‫ واﻟﱪاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻌﺮﻓﺔ ﺑﻄﻼﻧﻪ‬،‫ ورﱠدﻩ‬،‫ﺑﻐﻀﻪ وﺗﺮﻛﻪ‬ ِ ُ‫ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ ﻓﺠﻤﻊ ﺑﲔ اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ واﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﰲ‬.{‫ﻮت َوﻳُـ ْﺆِﻣ ْﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻤﺴﻚ ﺑﺎﻟﻌﺮوﺛﺔ اﻟﻮﺛﻘﻰ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﺎل إِﺑْـﺮ ِاﻫ‬ ِ ٌ‫ﻴﻢ ﻷَﺑِﻴﻪ َوﻗَـ ْﻮﻣﻪ إِﻧﱠﻨﻲ ﺑَـ َﺮاء‬ ُ َ َ َ‫ } َوإ ْذ ﻗ‬:‫ ﻛﻘﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬.‫ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ وﳍﺎ ﻧﻈﺎﺋﺮ ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ‬ ‫ِﻣ ﱠﻤﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن إِﱠﻻ اﻟﱠ ِﺬي ﻓَﻄََﺮﻧِﻲ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ َﺳﻴَـ ْﻬ ِﺪﻳ ِﻦ{ ﻓﺪﻟﱠﺖ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ وﻣﺎ ﻗﺒﻠﻬﺎ ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬ ‫ ﻓﺈ ﱠن اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ ﻫﻮ ﺷﻬﺎدة ﻻ إﻟﻪ‬،‫ وﻫﻜﺬا ﻫﺬا اﳊﺪﻳﺚ ﻣﺜﻞ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت‬،‫ﺷﺮط ﻻ ﳛﺼﻞ اﻹﺳﻼم ﺑﺪوﻧﻪ‬ .‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ذﻛﺮ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﻌﻪ ﰲ ﺣﺼﻮل اﻻﺳﺘﻤﺴﺎك ﺑﺎﻟﻌﺮوة اﻟﻮﺛﻘﻰ‬،‫إﻻﱠ اﷲ‬ „Konstatacija  šejha  u  vezi  ovog  hadisa  spada  u  najljepše,  najjasnije  i  najukazivljivije  konstatacije.  Jer  je  on  drugom  nadovezanom  rečenicom102                                                               102

 Riječima: „I zanevjeruje u sve čemu se ’ibadeti mimo Allaha“. 

  114 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

argumentovao  da  je  kufr  u  taguta  i  ono  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  (uvjet  zaštićenosti života i imetka, i da nema zaštićenosti na osnovu pukog izgovaranja i  spoznaje niti pukim ostavljanjem 'ibadeta onoga čemu se 'ibadeti mimo Allaha;  štaviše, neophodan je kufr (nevjerstvo) u ono103 čemu se 'ibadeti mimo Allaha, a  kufr  u  sebi  sadrži  njegovu  mržnju,  odbijanje,  odricanje  od  njega  i  spoznaju  njegove  neispravnosti  i  ovo  je  neophodno  za  islam.  Rekao  je  Uzvišeni:  Pa  ko  zanevjeruje u taguta a povjeruje u Allaha prihvatio se za najčvršću vezu.  Te je u ovom ajetu sastavio između imana u Allaha i kufra u taguta. U Allahovoj  Knjizi ima dosta njemu sličnih. Poput riječi Uzvišenog o Ibrahimu: I kada Ibrahim  reče  svom  ocu  i  svom  narodu:  „Ja  se  uistinu  odričem  svega104  čemu  'ibadetite  osim Onoga Koji me je stvorio, i On će me uputiti!“  Ovaj ajet i ono prije njega ukazuje da je kufr u taguta uvjet bez kojeg se islam ne  ostvaruje.  Isto  tako  je  ovaj  hadis  poput  ovih  ajeta  jer  iman  u  Allaha  je  svjedočenje  la  ilahe  illallah,  a  on  je  i  pored  toga  uz  njega  za  ostvarenje  prihvatanja za najčvršću vezu spomenuo kufr u taguta.“    Rukn  kufra  u  taguta  je  u  odnosu  na  rukn  potvrde  uvjet105  ispravnost  rukna  potvrde,  tj.  „illallah“  ali  je  u  cjelini  tevhida  koji  se  sastoji  od  rukna  negacije  i  potvrde rukn.106 Znači, rukn negacije i njegovi djelići su u odnosu na rukn potvrde  uvjeti. Kao kada bi se reklo da je stajanje u namazu uvjet za ispravnost pregibanja  (ruku'a)  iako  su  oboje  ruknovi  u  cjelini  namaza.  A  između  ruknova,  kao  što  sam  objasnio, takođe postoji međusobna uzročna povezanost. Allahulmuste'an!  Dalje kaže šejh: 

‫ ﻓﺈ ﺎ داﻟﺔ ﻋﻠﻰ‬،‫ ﻛﺸﻬﺎدة أن ﻻ إﻟﻪ إﻻﱠ اﷲ‬،‫ ﻓﻴﺪﺧﻞ ﻓﻴﻪ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬،‫وﻗﺪ ﻳﻔﺮد اﻹﳝﺎن وﳜﺺ ﺑﺎﻟﺬﻛﺮ‬ ‫ وﻗﺪ ﳚﻤﻊ ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﻛﻤﺎ ﰲ ﺣﺪﻳﺚ‬.‫اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ اﳌﺘﻀﻤﻦ ﻟﻠﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﺒﺎدة اﷲ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ‬ ‫ وأﻳﻀﺎً ﻓﺈن دﻻﻟﺔ‬،‫ ﺳﻮاء ﻛﺎﻧﺖ اﳉﻤﻠﺔ اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ ﻣﺆﻛﺪة أو ﻣﺆ ﱢﺳﺴﺔ‬،‫ ﻓﻴﺴﺘﻔﺎد ﻣﻌﲎ زاﺋﺪ وﺣﻜﻢ آﺧﺮ‬،‫ﻃﺎرق‬ ،‫ وﻣﻌﻠﻮم أن اﳉﻤﻠﺔ اﳌﻌﻄﻮﻓﺔ أﻓﺎدت ﻓﺎﺋﺪة أﺧﺮى‬،‫اﻷﻟﻔﺎظ واﻷﲰﺎء ﲣﺘﻠﻒ ﰲ ﺣﺎل اﻗﱰا ﺎ واﻧﻔﺮادﻫﺎ‬ ‫ ﻓﺈن اﻟﻨﻔﻲ‬.‫ وﻛﺬا اﻟﻘﻮل ﺑﺄ ﺎ ﻣﺆﻛﺪة‬،‫ ﻋﻠﻰ اﻟﻘﻮل ﺑﺄ ﺎ ﻣﺆ ﱢﺳﺴﺔ‬،‫وﺣﺼﻞ ﺎ ﺣﻜﻢ ﱂ ﳛﺼﻞ ﺑﺎﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ‬ ‫ وﰲ اﳉﻤﻠﺔ‬،‫ﰲ اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ ﻳﺘﻀ ﱠﻤﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ ﻋﻠﻰ وﺟﻪ اﻟﻌﻤﻮم اﳌﺴﺘﻔﺎد ﻣﻦ اﻟﻨﻔﻲ‬                                                             

 „...u sve“ jer je čestica „ma“ ima sveobuhvatno značenje.   „onoga“ a preveo sam ga u sveobuhvatnom značenju jer se ono želi ajetom.   105  Na ovo skrećem pažnju da šejtan ne bi nekom ubacio misao da Ebu Muhammed kaže da je kufr u taguta ili  rukn ili lazim u aslu dinil islamu a učenjaci tevhida kažu da je šart, tj. uvjet.   106  Ovdje nećemo ulaziti u detalje mes’ela koje se nadovezuju na pitanje je li kufr u taguta rukn ili je lazim u aslu  dinil islamu ili je nešto u njemu rukn a nešto lazim, itd., da ne bi zbunili čitaoca.  103 104

 

EBU MUHAMMED

115 

‫ ﺗﻨﺒﻴﻬﺎً ﻋﻠﻰ أﻧﻪ أﺟﻞ ﻣﻌﺎﻧﻴﻬﺎ وأﳘﻬﺎ وﻫﺬا ﻣﺸﻬﻮر‬،‫ﺼﺖ أﺣﺪ اﳌﻌﺎﱐ اﳌﺴﺘﻔﺎدة ﻣﻦ اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ‬ ‫اﻷﺧﺮى ﺧ ﱠ‬ ‫ "إﻧﻪ ﻻ ﳛﺮم دﻣﻪ وﻣﺎﻟﻪ ﺣﱴ ﻳﻀﻴﻒ إﱃ ذﻟﻚ اﻟﻜﻔﺮ‬:‫ وﻗﻮل اﻟﺸﻴﺦ‬.‫ﰲ ﻛﻼم اﷲ وﻛﻼم رﺳﻮﻟﻪ وﻛﻼم اﻟﻌﺮب‬ .‫ﲟﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ" ﻫﻮ ﻧﺺ اﳊﺪﻳﺚ وﻣﻨﻄﻮﻗﻪ وﺻﺮﳛﻪ‬ „Moguće je da se iman ponekad zasebno i posebno spomene pa da u njega uđe  kufr u taguta107, kao šehadet LA ILAHE ILLALLAH jer on ukazuje na iman u Allaha  koji u sebi sadrži kufr u taguta i ’ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga. Moguće  je  da  se  zajedno  spomenu  kao  što  je  u  hadisu  Tariqa108  pa  se  dobije  dodatno  značenje i drugi propis, svejedno da li je druga rečenica potvrđujuća ili osnivajuća.  Takođe, značenja pojmova i imena su različita u stanju spojenosti i samoće.   Poznato je da je nadovezana rečenice ukazala na drugu korist (fajdu) i da se njom  ostvario propis koji se nije ostvario prvom rečenicom kako prema mišljenju da je  ona osnivajuća tako i prema mišljenju da je ona potvrđujuća. Jer zabrana u prvoj  rečenici u sebi sadrži kufr u ono109 čemu se ’ibadeti mimo Allaha na sveobuhvatan  način, koji se dobija iz negacije.110   U  drugoj  rečenici  je  posebno  izdvojeno  jedno  od  značenja  koje  se  dobija  iz  prve  rečenice, sa ciljem skretanja pažnje na to da je ono od njenih najveličanstvenijih i  najvažnijih  značenja.  To  je  poznato  u  govoru  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  i  u  govoru arapa. Riječi šejha: „...i da mu nije zaštićen život i imetak sve dok tome ne  doda kufr u ono čemu se ’ibadeti mimo Allaha“ je tekst hadisa, njegov mentuq111 i  njegov sarih.112“ 

‫ ﻓﺄي ﺟﻬﻞ وﻛﺬب وﻣﻜﺎﺑﺮة ورد‬،‫ وﺧﺎﻟﻔﻪ ﺧﻼﻓﺎً أوﺿﺢ ﻣﻦ اﻟﺸﻤﺲ‬،‫ ﲪﱠﻠﻪ ﻣﺎ ﱂ ﳛﺘﻤﻞ‬:‫وﻫﺬا اﳌﻔﱰي ﻳﻘﻮل‬ ‫ وإﻧﻜﺎر ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ ﺷﻴﺨﻨﺎ ﳑﺎ‬،‫ واﻟﻀﻼل ﺑﻌﺪ اﳍﺪى‬،‫ﻟﻠﻨﺼﻮص أﻋﻈﻢ ﻣﻦ ﻫﺬا؟ ﻓﻨﻌﻮذ ﺑﺎﷲ ﻣﻦ اﳉﻬﻞ واﻟﻌﻤﻰ‬ ‫ﱠ‬ .ً‫دل ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻨﺺ ﻫﻮ اﻟﺒﺎﻃﻞ ﺷﺮﻋﺎً وﻋﻘﻼً وﻟﻐﺔ‬                                                              107

 Kada se u šerijatu kaže „iman u Allaha“ u to neminovno ulazi „kufr u taguta“.   To je hadis kojeg smo naveli.  109  U sve čemu se ’ibadeti.   110  Autor misli na negaciju „la ilahe“ tj. „nema Boga“ odnosno „nema ma’buda“, tj. „onoga Koji istinski zaslužuje  ’ibadet“.  Čestica  „la“  za  koju  se  kaže  „La  koja  negira  kategoriju  (en‐nafijetu  lildžins)“  i  imenica  „ilahe“  koja  je  došla u neodređenoj formi i u kontekstu negacije pa ima sveobuhvatno značenje, ukazuju da se negacijom, koja  ima sveobuhvatno značenje iscrpljuje svaka jedinka koja ulazi u značenje kategorije ili roda a to je svako lažno  neistinito  božanstvo.  Nakon  negacije,  u  ruknu  potvrde  „illallah“  i  njime,  se  iz  rukna  negacije  izuzima  Uzvišeni  Allah Stvoritelj Nebesa i Zemlje, jer samo On posjeduje osobine apsolutnog savršenstva pa zbog toga samo On  istinski zaslužuje da Mu se ’ibadeti. Allahulmuste’an!  111  Značenje na koje direktno ukazuje.  112  Očigledno jasno značenje.  108

  116 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Ovaj  lažov  kaže:  „Dao  mu  je  značenje  kojeg  ne  podnosi  i  suprotstavio  mu  se  suprotstavljanjem jasnijim od sunca.“ Pa koje neznanje, i laž, i oholost i odbijanje  tekstova  je  veće  od  ovoga?  Utičemo  se  Allahu  od  neznanja  i  slijepila  i  zablude  nakon upute! Poricanje onoga što je rekao naš šejh od stvari na koje ukazuje tekst  je ono što je neispravno vjerski, razumski i jezički.“ 

‫ أو ﻋﻄﻒ اﳋﺎص ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺎم ﻓﻬﻮ دال ﻋﻠﻰ ﺗﻘﺪﻳﺮ ﲟﻨﻄﻮﻗﻪ ﻋﻠﻰ أن اﻟﻜﻔﺮ‬،‫وﻟﻮ ﺟﻌﻠﻨﺎﻩ ﻣﻦ ﻋﻄﻒ اﳌﺮادف‬ ‫ وإﻧﻜﺎر‬،‫ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻣﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻨﻪ ﰲ اﻹﳝﺎن واﻹﺳﻼم؛ وﻻ ﻋﺼﻤﺔ ﻟﻠﺪم واﳌﺎل إﻻﱠ ﺑﺬﻟﻚ‬ ‫ واﻟﺜﺎﻧﻴﺔ ﻣﺆﻛﺪة‬،‫ ﻓﺈن اﻟﻜﻔﺮ ﲟﺎ ﻋﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ إن ﻛﺎن ﻣﻦ ﻣﺪﻟﻮل اﳉﻤﻠﺔ اﻷوﱃ‬.‫ﻫﺬا ﻣﻜﺎﺑﺮة ﻇﺎﻫﺮة‬ ‫ ﻷن اﳊﺎل‬،‫ وﻟﻴﺲ ﻓﻴﻪ ﻣﺎ ﻳﺴﱰﻳﺢ ﺑﻪ ﻫﺬا اﳌﻌﱰض؛ ﻟﻜﻨﻪ ﻻ ﻳﺘﺄﺗﻰ ﻋﻠﻰ ﻗﻮاﻋﺪ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ‬،‫ﻓﺎﳊﻜﻢ اﻟﺬي ﻗﱠﺮرﻩ‬ .‫وﺻﻒ ﻓﻀﻠﺔ ﻣﻔﻬﻢ ﻟﻠﺤﺎﻟﻴﺔ؛ وﻳﺸﱰط ﰲ ﻛﻮن اﳉﻤﻠﺔ ﺣﺎﻻً ﺷﺮوط ﻻ ﺗﺘﺄﺗﻰ ﻫﻨﺎ‬

“Kada bi rekli da se radi o nadovezivanju sinonima, ili nadovezivanju posebnog na  sveobuhvatno,  on,  u  svakom  slučaju,  svojim  mentuqom113  ukazuje  da  je  kufr  u  taguta i ono čemu se ‘ibadeti mimo Allaha neophodno u imanu i islamu; i život i  imetak neće biti zaštićeni osim time, a poricanje ovoga je očigledno oholjenje. Jer  kufr  u  ono  čemu  se  ‘ibadeti  mimo  Allaha  ako  ulazi  u  značenje  prve  rečenice  a  druga je potvrđujuća propis je ono što je konstatovao,114 i u tome nema ničeg čime  se  odmara  ovaj  koji  se  ispriječava;  ali  to  prema  pravilima  arapskog  jezika  nije  moguće zbog toga što je stanje (hal) opis dodatka koji pojašnjava značenje stanja  (halijjeh)  a da bi rečenica došla u značenju stanja  (hal) se uslovljavaju uvjeti  koji  ovdje nisu ostvareni.”  

‫ وإﱠﳕﺎ‬،ً‫ ﻓﺎﻟﻮاو ﻻ ﺗﻘﻊ ﺷﺮﻃﺎ‬،‫ )أو ﺟﻌﻠﻨﺎ اﻟﻮاو ﺷﺮﻃﺎً أو ﻟﻠﺤﺎل( ﻛﻼم ﺟﺎﻫﻞ ﺑﻘﻮاﻋﺪ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ ﻻ ﻳﺪرﻳﻬﺎ‬:‫ﻓﻘﻮﻟﻪ‬

،ً‫ ﻓﺈ ﺎ ﲨﻠﺔ ﻓﻌﻠﻴﺔ ﻣﺎﺿﻴﺔ ﻻ ﺗﻘﻊ ﺣﺎﻻ‬،‫ﺗﺼﺢ أن ﺗﻜﻮن ﻟﻠﺤﺎل‬ ّ ‫ واﳉﻤﻠﺔ ﺑﻌﺪﻫﺎ ﻻ‬،‫ﺗﻘﻊ ﻟﻠﻌﻄﻒ واﻟﺘﺸﺮﻳﻚ‬ ‫ وﻫﺬا اﻟﻐﻤﺮ‬.‫وﻟﻐﲑ ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻮاﻧﻊ اﳊﺎﻟﻴﺔ ﻛﻤﺎ ﻳﻌﻠﻢ ﻣﻦ ﺑﺎب اﳊﺎل ﰲ "اﳋﻼﺻﺔ" وﻏﲑﻫﺎ ﻣﻦ ﻛﺘﺐ اﻟﻌﺮﺑﻴﺔ‬ ‫ أﻳﻦ أﻧﺖ‬،‫ وأﻓﺴﺪ ﺗﺮﻛﻴﺒﺎً ﻣﻦ اﻟﱪﺑﺮ واﻟﺪﻳﻠﻢ‬،ً‫ وﻫﻮ ﻓﻴﻬﺎ أﺷ ّﺪ ﳊﻨﺎ‬،‫ﻳﺮﻣﻲ أﺗﺒﺎع اﻟﺸﻴﺦ ﺑﻌﺪم اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻌﺮﺑﻴﺔ‬ ‫وﻣﻌﺮﻓﺔ ﻣﻌﺎﱐ اﳊﺮوف واﻟﱰاﻛﻴﺐ؟‬

“Njegove  riječi:  “Ili  česticu  “i”  učinili  uvjetom  ili  dali  joj  funkciju  stanja”  je  govor  džahila o pravilima arapskog jezika, onoga koji ga ne poznaje. Jer “i” ne dolazi kao  uvjet  (šart),  već  dolazi  kao  veznik  i  u  značenju  davanja  učešća,  a  rečenica  nakon                                                               113

 Značenje na koje pojam direktno ukazuje!    Ono što je konstatovao šejh Muhammed u svojoj poznatoj argumentaciji ovim hadisom koju ćemo spomenuti  kasnije.   114

 

EBU MUHAMMED

117 

toga ne može doći u značenju stanja (hala) jer je ona glagolska rečenica u formi  prošlog vremena i ne dolazi u značenju stanja, te zbog drugih stvari od prepreka  stanja  kao  što  je  to  poznato  u  poglavlju  o  stanju  u  “El‐Khulasah”    i  drugim  knjigama arapskog jezika.  Ovaj neznalica optužuje sljedbenike šejha da ne znaju arapski jezik a on je u njemu  žešćeg  griješenja  i  kvarnije  konstrukcije  od  berbera  i  dejlemija.  Pa  gdje  si  ti  u  odnosu na spoznaju značenja čestica i konstrukcija?”115    Pojam  “kufr  u  sve  čemu  se  ‘ibadeti  mimo  Allaha”  obuhvata  više  opisa  a  za  značenje  napuštanja  velikog  širka,  mržnje  i  neprijateljstva  prema  njemu  se  bez  sumnje kaže da je rukn i da šehadet tevhida na njega direktno ukazuje i u sebi ga  sadrži.     Opisi  koji  se  tiču  taguta,  mušrika  i  mustekbira  od  negacije  islama  i  tevhida,  mržnje i neprijateljevanja su predmet razilaženje u terminološkom smislu gdje ih  neki nazivaju ruknovima a neki levazimima, tj. onim što proizilazi. Isto to se može  reći  za  svjedočenje  islama  muslimanima  ‐  muvehhidima  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema njima. Kao što rekoh, ovdje se radi o pukom terminološkom razilaženju na  koji se ne nadovezuje nijedan meni poznat spor.     Iz prethodnog zaključujemo da je moguće da čovjek zna značenje šehadeta,  vjeruje u njegovu ispravnost, ostavi širk, i obožava samo Allaha, ali nije musliman  zato što nije ostvario kufr u taguta srcem i vanjštinom. U najvažnije opise u kufru  u  taguta  spada  vjerovanje  da  ni  on  ni  njegovi  robovi  mušrici  nisu  muslimani  ‐  muvehhidi,  tj.  njihov  tekfir,  uz  obaveznost  pravljenja  razlike  između  srčanog  i  vanjskog tekfira jer posljednji ulazi u  obaveznu potpunost.     Zato  Allah  u  suri  El‐Mumtehaneh,  pojašnjavajući  vjeru  Ibrahima,  .,  čije  slijeđenje je naređeno Muhammedu, ., i njegovim sljedbenicima, prvo spominje  odricanje od mušrika a zatim od svega čemu 'ibadete mimo Allaha, pa kaže: 

ِ ‫ﺖ ﻟَ ُﻜﻢ أُﺳﻮةٌ ﺣﺴﻨَﺔٌ ِﰲ إِﺑـﺮ ِاﻫﻴﻢ واﻟﱠ ِﺬﻳﻦ ﻣﻌﻪ إِ ْذ ﻗَﺎﻟُﻮا ﻟَِﻘﻮِﻣ ِﻬﻢ إِﻧﱠﺎ ﺑـﺮاء ِﻣﻨ ُﻜﻢ وِﳑﱠﺎ ﺗَـﻌﺒ ُﺪو َن ِﻣﻦ د‬ ‫ون‬ ُ ُ َ َ َ َ َ َْ ُْ َ ْ َُ ْ ْ َ َ َ ْ ْ ْ َ‫ﻗَ ْﺪ َﻛﺎﻧ‬ ِ ِ ِ َ ‫اﻟﻠﱠﻪ َﻛ َﻔ ْﺮﻧَﺎ ﺑِ ُﻜ ْﻢ َوﺑَ َﺪا ﺑَـْﻴـﻨَـﻨَﺎ َوﺑَـْﻴـﻨَ ُﻜ ُﻢ اﻟْ َﻌ َﺪ َاوةُ َواﻟْﺒَـ ْﻐ‬ ُ‫ﻀﺎء أَﺑَ ًﺪا َﺣ ﱠﱴ ﺗُـ ْﺆﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ َو ْﺣ َﺪﻩ‬ Vi  imate  divan  uzor  u  Ibrahimu  i  onima  koji  su  sa  njim,  kada  rekoše  svom  narodu:  „Mi  se  odričemo  od  vas  i  svega  čemu  'ibadetite  mimo  Allaha! 

                                                            

 Misbahuz‐zalam, str. 162‐164. (Darul‐Hidajeh... ‐ Rijad) 

115

  118 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Zanevjerovali  smo  u  vas,  i  između  vas  i  nas  će  očigledno  biti  neprijateljstvo  i  mržnja, zauvijek, sve dok ne povjerujete u Allaha, Njega jedino...116    Ovo  je  tevhid  i  aslu  dinil  islam  sa  detaljno  objašnjenim  ruknom  negacije  i  uopštenim  ali  jasnim  ruknom  potvrde,  jer  ispoljavanje  tekfira,  mržnje  i  neprijateljstva  ukazuje  na  suprotno  u  ruknu  potvrde.  Pa  nemojte  dozvoliti  da  padnete na stepen onih kojima je sve potrebno crtati! Nije ovo jedini ajet u kojem  Allah spominje mržnju, neprijateljstvo i rušenje aslud‐dina prijateljevanjem prema  mušricima i tagutima i slično. To vam je poznato.    Tako  vam  Allaha?!  Zašto  neki  koji  iz  aslud‐dina  izbacuju  negaciju  islama  i  tevhida pod izgovorom da je „niđe nema“ u šehadetu u aslud‐din uvode ljubav i  prijateljevanje prema muslimanima i mržnju i neprijateljevanje prema mušricima,  a ona se isto kao i tekfir u šehadetu direktno ne spominje?! Nema sumnje da se  ovdje radi o ljudima koji su slijepi pred svjetlom Objave i ne poznaju arapski jezik,  usulul‐fikh i kakvoću ukazivanja pojmova na značenja.     Zato  sam  takvima  uvijek  govorio  a  i  danas  to  radim  da  ako  iz  aslud‐dina  izbace  tekfir  isto  tako  iz  njega  moraju  izbaciti  ljubav  i  mržnju,  prijateljevanje  i  neprijateljevanje a ne da prave razliku između tih opisa od kojih svaki predstavlja  ili  rukn  ili  lazim  u  ruknovima  negacije  i  potvrde  nakon  čega  ostaju  zbunjeni  kao  neki njihovi šejhovi čije ćemo riječi kasnije spomenuti.     Dakle, protivnici na čije greške u ovoj knjizi odgovoramo moraju znati kojom  metodom šehadet tevhida ukazuje na mržnju i neprijateljstvo prema širku, mržnju  i  neprijateljstvo  prema  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima,  ljubav  i  lojalnost  prema islamu i ljubav i prijateljevanje prema muslimanima ‐ muvehhidima.     Pa  ako  se  magarci  „odluče“  da  šehadet  tevhida  na  to  ukazuje  metodom  „tedammuna“,  tj.  ukazivanjem  pojma  na  jedan  dio  značenja  kojeg  u  sebi  sadrži  moraju nam objasniti zašto uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani  ‐ muvehhidi, i da su izvršioci islama muslimani ‐ muvehhidi, ne ulazi u to značenje!     Ako  se  odluče  za  opciju  da  šehadet  tevhida  na  neka  od  spomenuta  pitanja  koja se tiču sljedbenika širka ili islama ukazuje putem „iltizāma“, tj. onoga što iz  njega  neodvojivo  i  neminovno  proizilazi,  neka  nam  magarci  objasne  zašto  u  to  značenje ulaze ljubav i mržnja, prijateljevanje i neprijateljevanje, a uvjerenje da su  sljedbenici širka nemuslimani, a sljedbenici islama, muslimani – muvehhidi, ne!    Ovo  kažem  jer  je  kao  što  si  vidio,  a  tokom  knjige  ćeš  to  još  bolje  upoznati,  tekfir mušrika, taguta i mustekbira, i uvjerenje da su izvršioci islama muslimani ‐                                                               116

 Sura El‐Mumtehaneh (60) 4 

 

EBU MUHAMMED

119 

muvehhidi  ili  rukn  u  šehadetu  tevhida  ili  njegov  lazim  čiji  nestanak  ukazuje  na  nestanak  osnove  (melzuma)  i  ukazivanje  šehadeta  na  spomenuto  je  jasno  kao  sunce u po' b'jela dana. Allahulmuste’an!     Kako  se  zove  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  Njemu  pridružuje? Muvehhid koji Ga je učinio jednim?! Da Allah sačuva zablude! Kako se  zove onaj koji je Allaha učinio jednim? Mušrik koji Mu druge pridružuje?! Ispravan  odgovor  ovdje  je  nezaobilizan.  Onaj  koji  pridružuje  nije  onaj  koji  je  Uzvišenog  učinio jednim, a onaj koji Ga je učinio jednim nije onaj koji Mu pridružuje. Nakon  što  si  koliko  toliko  upoznao  određene  naučne  vjerske  temelje  možeš  shvatiti  prostakluk i jad u Nusretovim riječima kada kaže:  „...Oni  koji  nas  nepravedno  i  zulmen  i  zbog  svoje  bolesti  i  zbog  svojih  grešaka  u  menhedžu tekfira koji su nas proglasili kafirima već i tako se odnose prema nama,  pozivamo da saslušaju gdje su pogriješili i da se pokaju i da se vrate ne menhedž  ehlussunneta na kojem su do skoro bili...“  Nakon toga spominje novotarije nekih sekti, poredeći nas sa njima, pa kaže:  „...Tako su ovi došli do pravila kojeg imam Muhammed ibn Abdulvehhab spominje  kao stvar koja izvodi iz vjere i kaže:“Ko ne tekfiri mušrike i sumnja u njihov kufr ili  smatra  njihov  mezheb  ispravnim,  učinio  je  kufr  i  sam  je  kafir.“  Pa  su  odavde  izdefinirali pravilo, ko ne tekfiri pravilo – ko ne tekfiri kafira i sam je kafir. Ovo je  pravilo,  šta  je  ovo,  istina,  ovo  pravilo  je  istina,  jel  tako?  Ko  mušrike  ne  tekfiri  ili  sumnja u njihov kufr ili smatra njihov put ispravnim, da je sam kafir, jel tako? Ovo  je braćo istina, ali oni su uzeli ovo pravilo, pa onda uzmu muslimane117 i kažu, ko  ih  ne  tekfiri  i  on  je  kafir.  Onda  su  uzeli  ovo  pravilo  i  učinili  ga  od  samog  šehadeta,118 učinili ga osnovom vjere, najvažnijom stvari u ovoj vjeri, učinili ga,  ovo pravilo, temeljem vjere, jel tako?   Onda poslije ko god nekog kafira kojeg su oni zamislili da je kafir119 ne protekfiri i  on je kafir. I greška je ovde glavna, šta? Što se ovo smatra osnovom vjere, a nije                                                               117

 Reći da je onaj koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire musliman je prava laž. Meni nije poznato da smo mi  protekfirili jednog jedinog muslimana. Ako Nusret zna da smo mi protekfirili nekog muslimana na osnovu ovog  pravila neka nam ga spomene i dokaže da je musliman! On je sigurno musliman po „Nusretovom islamu“.   118   Iz  ovoga  vidiš  da  ovaj  džahil  ne  priznaje  da  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  ili  ulazi  u  sam  šehadet  ili  šehadet na njega ukazuje metodom dilaletul‐iltizām, tj. putem ukazivanja nekog pojma na značenje koje se nalazi  izvan  njega  ali  iz  njega  neodvojivo  i  neminovno  proizilazi.  Ovo  je  dokaz  da  je  čovjek  došao  nepozvan  na  sofru  govora o islamu i da je stranac kada je u pitanju arapski jezik i islamske naučne discipline. Allahulmuste’an!  119  Ovo je takođe jedna od njihovih laži na mene i moju braću. Jer opšte poznato je da mi ne tekfirimo onoga koji  ne zna stanje neke osobe ili ga pogrešno protumači i da smo često navodili primjer učenjaka islama koji su govor  panteiste Ibn ’Arabija protumačili u značenju koje ne izvodi iz vjere. Naravno, radilo se o govoru koji je podnosio  takvo tumačenje. 

  120 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

osnova vjere, znači smatra se temeljem vjere, smatra se šehadetom samim,120 a  nije  tako,  jer  i  sam  šejh  Muhammed  ibn  AbdulVehhab  i  učenjaci  Nedžda  nisu  to  pravilo tako gledali na njega121 iako su ga općenito122 vako izgovarali i govorili ko  ne tekfiri kafira i on je kafir, jel tako?“    Govor  Nusreta  je  pun  neznanja  i  na  njemu  izgrađen  od  početka  do  kraja,  uzduž i poprijeko. Na njihove glavne šubhe i temelje njihove laži ću odgovoriti u  dolazećem  djelu  knjige  uz  uvjerenje  da  je  pametnom  dovoljno  i  ovo  što  sam  do  sada spomenuo. U tom dersu Nusret, a ovaj citat navodim iz pravednosti prema  njemu, i da se ne bi rekli da Ebu Muhammed trga njegove riječi iz konteksta, uz  uvjerenje  da  je  njihov  kontekst  laž  na  Allaha  i  da  ih  nikad  ne  može  navući  na  prihvatljivo značenje, takođe kaže:  „Dobro šta je onda pogrešno ovde kod njih, gdje su oni pogriješili? Zato što su to  stavili  da  je  to  osnova  vjere,  a  mi  kažemo  da  nije  osnova  vjere.123  Šta  nam  je  dokaz  da  nije  osnova  vjere?  Zato  što  ni  sami  prave  kontradiktornost  svojoj  tvrdnji!124 Oni kažu osnova je vjere, a onda dođu i šta urade? Kažu ovaj prvi koji  učini  širk  on  je  mušrik,  jel  tako,  mi  se  slažemo  ‐  onaj  koji  je  učinio  širk  on  je  mušrik,125 dođe ovaj drugi i neće da protekfiri ovog prvog ‐ oni kažu mušrik, dobro,  dođe  ovaj  treći  i  neće  da  protekfiri  ovog  drugog,  što  nije  htio  protekfirit  ovog  prvog ‐ kažu ovaj treći nije kafir.   Što  nije  kafir?!  Neće  da  protekfiri  kafira!  Zašto  nije  kafir?!  Ovo  je  osnova  vjere!Moraš  da  je  primjeniš  sad  ako  je  osnova  vjere.  Šta  će  onda  reći?:    „Pa  ne  misli  se  to  tako  bukvalno  i  općenito.«  Aha  ‐  vidi  sad  se  ne  misli  bukvalno  i                                                               120

 Ovo je dokaz da ovaj stranac poriče da uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir nisu muslimani muvehhidi i da  su izvršioci islama muslimani muvehhidi, ulazi u aslud‐din i da je od šehadeta la ilahe ilalllah, svejedno rekli da je  rukn ili da je lazim. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je On Zaštitnik!  121  Ovo je tvrdnja džahila koji ne razumije govor Allaha i Njegovog Poslanika, ’alejhisselam, a kamoli da razumije  govor učenjaka.  122  Glupak želi ovim da kaže da aslud‐din može biti predmet specifiziranja (takhsisa) a to je mes’ela koju smo već  dobro objasnili. Elhamdulillah!  123  Obrati pažnju kako ponovo ponavlja da vjeruje da se islam i tevhid ostvaruje bez uvjerenja da tagut, mušrik i  mustekbir nisu muslimani muvehhidi!  124   Pogledaj  tako  ti  Allaha  u  ovaj  vjerski  dokaz!  Stvar  kojom  Nusret  dokazuje  da  negacija  islama  i  tevhida  tagutima, mušricima i mustekbirima odnosno njihov tekfir nije od aslud‐dina jeste „naša kontradiktornost“. Bože  sačuvaj! Nije mu palo na pamet da se to samo njemu učinilo da smo kontradiktorni, kao što mu se „učinilo“ da  šehadet la ilahe illallah ne ukazuje na uvjerenje da onaj koji nema tevhida nije muvehhid a da je onaj koji ga je  sproveo muvehhid. Allahulmuste’an! Nije se za čuditi da ne shvata moj govor za kojeg je lično rekao nekim od  naše braće iz Salzburga da ga  „ne sluša“ kao što Bilibani kaže da ga „ne sluša“ već „slušaju ulemu“. Pa kako onda  govorite o mojim stavovima i onome čemu pozivamo ako niste lično čuli šta sam rekao i u šta pozivam!  125  Ovaj ders je izgleda jedan od kasnijih, i u njemu se vidi da je naučio da onaj koji upadne u veliki širk ne može  biti musliman već mušrik. To još uvijek ne sprovode kada je u pitanju veliki širk hukma i tehakuma i tekfir (tešrik)  onih  koji  su  ga  dozvolili  bez  šubhe  prisile,  ili  onih  koji  ga  rade.  Jer  „tehakum“  kod  njih  ne  ulazi  u  aslud‐din!!!  Možda i to jednog dana shvate. 

 

EBU MUHAMMED

121 

općenito, a rekli ste da je od osnove vjere, onda će reći: »Nije ulema tekfirila nikad  tog  trećeg.«  Mi  kažemo,  ako  je  ovo  osnova  vjere  onda  je  ta  ulema  sva  izašla  iz  vjere, zato što nisu primjenili i sproveli osnovu vjere do kraja.   Treća stvar ‐ otkud ulemi pravo da idžtihadi u osnovi vjere kad se sva ulema složila  da nema idžtihada u osnovi vjere?“    Ovaj  čovjek  se  izgleda  pravi  lud  ili  zaista  misli  da  će  njegove  manipulacije  i  trikovi imati efekta a Allah ne daje uspjeh djelima onih koji nered siju. Prije svega,  kao što sam rekao, konstatovanje opisa (tahqiqul‐menat) za kojeg je Zakonodavac  vezao  propis  u  riječima  ili  djelima  mukellefa  iz  vanjske  realnosti  ulazi  u  domen  idžtihada i tu osoba može pogriješiti. Zato ne tekfirimo onoga koji je pogriješio u  „tahqiqul‐menat“ i nije protekfrio neku osobu vjerujući da  njegove riječi ili djelo  ne ukazuju kategorički na veliki širk i jasan kufr.      Ovo se naravno tiče slučajeva koji podnose grešku u tumačenju. Govor ovog  prkosnika  i  oholnika  ukazuje  na  to  da  mi  tekfirimo  onoga  koji  ne  tekfiri  neku  jedinku taguta, mušrika ili mustekbira u vanjskoj realnosti, samo ako zamislimo da  je prvi mušrik i bez ikakvih pravila, uvjeta i prepreka.    Međutim, istina je u skroz nečem drugom. Istina je u činjenici da je ovaj bivši  „hodža“ službeno a još uvijek „hodža“ moralno stranac u shvatanju ovih vjerskih  poglavlja  i  mnogim  islamskim  naučnim  discplinama  pa  nad  nama  i  našem  menhedžu  presuđuje  na  osnovu  svog  smušenog  i  smiješnog  shvatanja  želeći  da  dokaže svojim slijepim sljedbenicima da i on ima „konja za trku“.     Razlog zbog kojeg se zaustavljamo kod treće osobe je jasan. Radi se o tome  što šehadet ukazuje na tekfir onoga koji ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha ili je  zadovoljan  time  poput  taguta,  ili  odbija  da  ’ibadeti  Allahu  poput  mustekbira,  a  ona „druga osoba“ u „lancu“ nije upala u opis vanjskog ’ibadeta nekom drugom  mimo  Allaha  niti  vanjsko  odbijanje  ’ibadeta  Uzvišenom  Allahu  iako  je  njena  greška, s obzirom da ne tekfiri mušrika, ogromna i kreće se između nepoznavanja  značenja  tevhida  i  islama  ili  prkošenja  istini,  a  oboje  stoji  nasuprot  aslu  dinil  islama.   A treći u lancu je musliman koji iz jednog ili više razloga nije još dokučio da se  greška  drugog  tiče  nepoznavanja  suštine  islama  i  tevhida,  s  time  što  tekfir  „trećeg“  u  vanjskoj  realnosti  najčešće  nije  lahak,  i  što  je  „tekfir  trećeg“  u  „lancu  tekfira“  „lazim  od  lazima“  a  šehadet  ukazuje  samo  na  lazim,  a  ne  na  „lazim  od  lazima“, tj. na ono što proizilazi iz onoga što proizilazi. A to da li je tekfir mušrika  rukn u tevhidu se ne zna osim poslanicom, iako spoznaja tevhida neminovno vodi  u tekfir mušrika i taguta i to je ono što je „treći u lancu“, hvala Allahu, sproveo. 

  122 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ova „treća osoba“ koja se odrekla od širka, taguta i mušrika, i obožava samo  Allaha, imajući lojalnost prema vjernicima i odričući se od mustekbira, tim opisom  ima aslu dinil islama i možda nikad u životu nije razmišljala o propisu onoga koji  ne tekfiri mušrike posebno kada znamo u koliko slika i na koliko načina se može  pojaviti opis netekfirenja mušrika.     Najpametniji  među  nama  su  morali  uložiti  ogroman  trud  da  konstatuju  sve  dimenzije vezane za „lančani tekfir“ a kamoli obični neuki musliman. Zbog toga je  Uzvišeni Allah za ispravnost osnove dini islama od Svojih robova zatražio da znaju  da širk ruši tevhid i da je onaj koji je u njega upao mušrik a onaj koji je ostvario  tevhid  muvehhid  i  ovo  znanje  je  prirodno  i  neminovno  za  svakog  ko  je  shvatio  značenje tevhida.     Dakle,  mi  se  držimo  tekstova  i  ne  prelazimo  ih.  Allahulmuste’an!  „Trećoj  osobi“  koja  najčešće  griješi  zbog  toga  što  vjeruje  da  negacija  islama  i  tevhida  tagutima, mušricima i mustekbirima ne ulazi u aslud‐din, ne bivši svjesna značenja  svojih riječi, treba objasniti da onaj koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire ili  ne zna islam i tevhid, a takav je mušrik, ili prkosi islamu a takav je gori od njega.  Što znači da se tekfir „treće osobe“ gradi na onome što iz njenih riječi neminovno  proizilazi  a  ona  toga  nije  svjesna,  niti  bi  ga  se  pridržavala  kada  bi  joj  bilo  objašnjeno.     Obavezivati  ljude  da  od  početka  islama,  kao  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina,  znaju  propis  „drugog  i  trećeg  i  četvrtog...  pa  do  milionitog  i  u  beskraj“  u  „lancu  tekfira“ je novotarija na koju ne ukazuje ni Kur'an niti Sunnet Allahovog Poslanika,  ., i najviše liči na novotariju mu'tezila koji su ostvarenje ulaska u islam uvjetovali  poznavanjem  njihovih  „razumskih  pravila“  koja  najčešće  nisu  imali  puno  veze  sa  razumom i ljudskom prirodom. A u drugom djelu ove knjige ću ti navesti riječi El‐ Maltija o mezhebu mu'tezilija u lančanom tekfiru u nedogled.    Uz napomenu da je predstava o „lančanom tekfiru od trećeg u beskraj“ kao  uvjet za ostvarenje aslu dinil islama, iako je odvratna novotarija ovoga vremena,  mnogo  lakša  nego  njeno  sprovođenje  u  praksi,  odnosno  u  vanjskoj  realnosti.  To  zbog toga što se opis za kojeg je vezan propis (menat) tokom lanca sve više i više  mijenja i udaljuje od osnovnog opisa. Pa nije isti onaj koji nije protekfirio mušrika i  onaj  koji  nije  protekfirio  onoga  koji  nije  protekfrio  onoga  koji  nije  protekfrio  onoga  koji  nije  protekfirio  onoga  koji  nije  protekfirio  ...onoga  koji  nije  ...onoga  koji..., itd. Da nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!     Isto tako mi nevjerstvo onoga koji ne tekfiri tagute, mušrike i mustekbire ne  ograničavamo  kao  Makdisi  na  odbijanje,  poricanje  ili  nijekanje  vjerskih  tekstova, 

 

EBU MUHAMMED

123 

jer to je suprotno tekstovima Objave i iz njega proizilaze najodvratniji opisi kao da  je moguće da čovjek bude musliman iako ne zna da onaj koji voli širk i mrzi tevhid  iz dna duše i psuje Stvoritelja dan i noć nije musliman, a do njega nisu došli vjerski  tekstovi o tekfiru te osobe koje bi mogao poreći, zanijekati, odbiti i slično kada se  ne može ostvariti Makdisijev temelj za tekfir onoga koji ne tekfiri tagute, mušrika i  mustekbire.     Nusret je onaj koji, iz svog neznanja, za tekfir onoga koji ne tekfiri mušrike,  tagute i mustekbire uvjetuje poricanje tekstova i slično ponavljajući riječi učenjaka  u pogledu kojih je stranac, rekavši:  „Kaže  dalje,  ovdje  zapazite  ovu  stvar,  kaže:  „Zato  što  tjera  u  laž  Allaha,  subhanehu  ve  te  ’ala,  i  Poslanika,  .,  i  zato  što  se  suprostavlja  idžma’u  –  konsenzusu  ummeta.“  Pa  to  je  mjerilo  gdje  se  primjenjuje  ovo  pravilo.  Onaj  ko  neće  da  protekfiri  kafira,  kojeg  je  protekfirio  Allah,  subhanehu  ve  te  ’ala,  i  Poslanik,  .,  jasnim  i  očitim  dokazom,  on  u  tom  slučaju  šta,  tjera  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  u  laž  i  konsenzus  muslimana  i  naravno  da  na  njega  slijedi  pravilo ko ne tekfiri kafira da je i on kafir, na njemu će se onda primjeniti.“    Svaki iole pametan čovjek zna da iz ovoga proizilazi da ona osoba koja nikad  u životu nije čula riječi Allaha i Njegovog Poslanika i ne zna za idžma’ muslimana i  nađe se na primjer među mušricima predislamskih arapa ili drugih i ne zna da nisu  muslimani  ‐  muvehhidi  koji  obožavaju  samo  Allaha  ima  aslu  dinil  islama  jer  nije  utjerao u laž Allaha i Njegovog Poslanika i idžma’ muslimana.     Ili  da  iz  toga  proizilazi  da  su  ljudi  koje  je  Poslanik,  .,  pozivao  u  la  ilahe  illallah i oni ga izgovore, ostave širk, mrze ge i imaju neprijateljstvo prema njemu i  obožavaju  samo  Allaha,  vole  tevhid  i  imaju  prijateljevanje  prema  njemu  ali  s  obzirom  da  su  na  početku  „islama“  još  uvijek  ne  znaju  da  arapski  mušrici  nisu  muslimani ‐ muvehhidi, i da Jevreji i kršćani nisu muslimani ‐ muvehhidi, iako zna  njihove  širkijjate  i  jasne  kufrove,  muslimani  koji  su  ostvarili  suštinu  aslu  dinil  islama i da će ući u Džennet ako umru na tome, jer nisu porekli riječi Zakonodavca  i idžma’a muslimana koji ukazuju na to da su oni koji upadnu u opise širka u koje  su upali predislamski arapi, Jevreji i kršćani mušrici. Allahulmuste’an!     Ako  te  nije  stid  radi  šta  hoćeš!  Ovo  je suština  njihovog  vjerovanja  i  toga  se  moraju pridržavati u pogledu osoba koje su na početku „islama“ i svih osoba koje  nisu bile u stanju da nauče tekstove koji tekfire one koji upadnu u opise velikog  širka. Uistinu, velike riječi izlaze iz njihovih usta!    Je  li  moguće  da  ovom  starom  hodžusiji  nije  palo  na  pamet  šta  iz  njegovih  riječi  proizilazi?!  Koje  su  gore?  Naše  iz  kojih  prema  njegovom  pogrešnom 

  124 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

shvatanju proizilazi lančani tekfir ili njegove koje jasno ukazuju na opis za kojeg se  veže  propis  tekfira  onoga  koji  ne  tekfiri  tagute,  mušrike  ili  mustekbire,  a  to  je  „tjeranje Allaha i Njegovog Poslanika u laž i idžma’a muslimana“. Da Allah sačuva!  To biva kada osoba govori bez stida i znanja i kada joj je aslud‐din da ne bude na  onome na čemu je Ebu Muhammed!     Značenje  riječi  učenjaka  „zbog  toga  što  je  utjerao  u  laž  Allaha  i  Njegovog  Poslanika“  ću  pojasniti,  inšaAllah.  Isto  tako  Nusret  u  tom  svom  predavanju  zaključuje pa kaže: „Prema tome, ovo pravilo nije tekst ni Kur'ana ni sunneta i nije  osnova vjere, nije temelj vjere, nije šehadet LA ILAHE ILLALLAH. Dokaza za to je  mnogo...“126  Ovdje  potvrđuje  sva  prethodna  buncanja  i  majevičke  monologije  i  poriče  da  je  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  osnova  vjere,  temelj  vjere  i  da  ulazi u šehadet la ilahe illallah kao rukn ili kao lazim. Allahulmuste’an!     Dokazi  koje  je  spomenuo  su  hadis  Ebu  Mu'avije  El‐Hakemija  u  kojem  se  spominje  priča  oslobođene  robinje  kojoj  je  Poslanik,  .,  potvrdio  pravni  islam  nakon  što  je  upitao:  „Gdje  je  Allah?“  i  „Ko  sam  ja?“,  pa  je  odgovorila  ispravno.  Spomenuo je i događaj vezan za učenike šejha Muhammeda koji neke tagute nisu  tekfirili tekfirom kazne iako su ih smatrali tagutima. Govor šejha Muhammeda o  netekfirenju  onih  koji  'ibadete  turbetu  El‐Kivvaz,  itd.  U  ovoj  knjizi  će  biti  odgovoreno na sve njihove, meni poznate šubhe i laži na kojima se bazira njihov  san.     Opaska:  nevjerovatno  smiješno  je  to  što  neznalice  tvrde  da  u  šehadet  la  ilahe  illallah  ulazi  uvjerenje  da  je  ono  što  radi  tagut,  mušrik  ili  mustekbir  neispravno  (batil)  i  uvjerenje  da  se  oni  nazivaju  imenom  „oni  koji  rade  batil„  (mubtilun) a da uvjerenje da se ono što rade tagut, mušrik i mustekbir nikada ne  može sastati sa aslud‐dinom i uvjerenje da se zbog toga nazivaju imenom „oni koji  nisu izvršili tevhid i islam“, tj. „nemuslimani ‐ nemuvehhidi“ ne ulazi u aslud‐din.  Ovo nepotpuno shvatanje je danas prošireno među ljudima. Da Allah sačuva!    Kaže  Bilibani  (ebu‐usama)  u  poznatom  razgovoru  sa  „Aisha_340“  poredeći  mes'elu ostavljanja namaza i odricanja mušrika time vadeći tekfir mušrika iz aslud‐ dina:  „aisha_340: zato što Namaz dolazi poslije poslanice!  ebu ‐ usama: PA ZATO I OVO GORE NE DOLAZI  ebu ‐ usama: POSLE POSLANICE                                                               126

  Ders  Nusreta  kojeg  sam  dobio  pod  nazivom  „Novi  ders“,  kojeg  posjedujemo  u  pisanoj  i  audio  formi,  a  trenutno se ne može naći na njihovim stranicima. Sličnih „bisera“ ima u svom dersu kojeg je održao u Goraždu  gdje govori o „Najnovijim dešavanjima na terenu“. 

 

EBU MUHAMMED

125 

aisha_340: i nikome nije naredjen dok se ne upozna sa njim  ebu ‐ usama: ISTO I SA ODRICANJEM OD MUŠRIKA  aisha_340: Odricanje od Mušrika, pa kako znadose Amr i zejd onda da jeste?  ebu  ‐  usama:  ZATO  STO  SU  ČINILI  ŠIRK,  OBOŽAVALI  DRUGOG  MIMO  ALLAHA  A  FITROM JE ZNAO DA JE TO NEISPRAVNO PA NORMALNO DA SU NEISPRAVNI I TI  KOJI GA ČINE  aisha_340: kako su se to njih odricali i smijavali se sa njima i govorili im vi ste svi  mušrici‐mnogobošci, a mi smo jedini na vjeri  ebu ‐ usama: DAJ MI DOKAZ DA JE REKAO VI STE MUŠRICI  ebu ‐ usama: ?“    Dakle,  želi  da  kaže  da  je  uvjerenje  da  su  mušrici  neispravni  od  aslud‐dina  valjda zbog toga što se mora znati da je ono što rade neispravno ali da uvjerenje  da su oni mušrici ili kafiri ili nemuslimani ‐ nemuvehhidi nije od aslud‐dina kao da  iz  spoznaje  osnove  tevhida  ne  proizilazi  neminovno  da  je  ono  što  oni  rade  suprotno tevhidu, tj. obožavanje drugog mimo Allaha. To se ponavlja u razgovoru.  Kaže:  „ebu ‐ usama: ZATO ŠTO SU FITROM ZNALI DA JE OBOŽAVANJE KIPOVA ŠIRK  aisha_340: moguće, hadz  aisha_340: neznam za drugo  ebu ‐ usama: A ČIM ZNAŠ DA JE TO LOŠE  ebu ‐ usama: ZNAŠ    aisha_340: ti mi reci?  ebu ‐ usama: DA JE I ONAJ KO TO RADI U ZABLUDI  ebu ‐ usama: I DANAS KO NE SMATRA DA SU TAKVI U ZABLUDI JE KAFIR  aisha_340: koje bio u zabludi?  ebu ‐ usama: ALI RIJEČ JE OKO TEKFIRANJA TAKVIH  ebu ‐ usama: KAZEM  aisha_340: amr i Zejd?  ebu ‐ usama: DANAS NA PRIMJER OSOBA OBOŽAVA KABUR  ebu ‐ usama: KO NE KAŽE DA JE TAKVA OSOBA U ZABLUDI JE KAFIR  ebu ‐ usama: ALI TEKFIR  ebu ‐ usama: JE DRUGA STVAR“    U  ovom  djelu  se  još  jednom  vidi  spomenuta  zabluda.  Štaviše,  ovaj  džahil  toliko  sebi  skače  u  stomak  i  potvrđuje  da  su  muvehhidi  prije  dolaska  objave  Allahovom Poslaniku,  ., poput Zejda sina ’Amra sina Nufejla, znali da je ono što  su radili mušrici od obožavanja kipova širk. Kaže džahil:   „ZATO ŠTO SU FITROM ZNALI DA JE OBOŽAVANJE KIPOVA ŠIRK“ 

  126 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako su znali da je ono što rade veliki širk, zašto nisu znali da je onaj koji to  radi  mušrik?  Zašto  to  ne  ulazi  u  aslud‐din  a  uvjerenje  da  su  „neispravni“  ulazi?!  Ako je onaj koji radi „neispravno“ neispravan onda je i onaj koji radi širk mušrik!  Mislim,  gluposti  koje  je  izvaljala  i  objavila  ova  osoba  nisam  čuo  u  svom  čitavom  životu. Ime mušrik je ime koje se dobija iz samog djela poput imena:       

Zalim, tj. nepravednik;  Zinalučar, tj. bludnik;  Murabin, tj. kamatojedac;  Kezzab, tj. lažov;  Qatil, tj. ubica;  Pijač, tj. onaj koji pije, itd. 

  Dakle,  ovo  spada  u  kategoriju  imena  koji  se  dobijaju  iz  samog  opisa  čim  se  pojavi  i  znanje  o  tom  je  ukorijenjeno  u  ljudskoj  prirodi  i  jeziku  i  u  spomenutim  slučajevima razliku između opisa i onoga koji je u njega upao ne pravi osim ludak,  notorni džahil ili prokleti munafik. Ime mušrik spada u kategoriju „imena kojim se  kude djela“ (esma’u dhemmil‐efa’al).     Volio  bih  znati  kojom  je  to  metodom  šehadet  la  ilahe  illallah  ukazao  da  uvjerenje da je mušrik „neispravan“ i „u zabludi“ ulazi u aslud‐din a uvjerenje da  je  onaj  koji  čini  širk  mušrik  ne  ulazi  u  aslud‐din?  Isto  tako  moramo  pitati  ovog  džahila  da  li  u  aslud‐din  ulazi  uvjerenje  da  je  ono  što  radi  mušrik  veliki  širk  ili  je  dovoljno da vjeruje da radi nešto neispravno?! Posljednje je mes’ela odricanja od  velikog širka koja se ruši:  1) Nazivanjem velikog širka malim širkom;  2) Nazivanjem velikog širka velikim grijehom pa sve do mekruha koji je batil;  3) Nazivanje velikog širka velikim širkom bez tekfira onoga koji je u njega upao  pravdajući ga neznanjem, te’vilom, taqlidom i idžtihadom.     Svi  ovi  opisi  ruše  značenje  odricanja  od  velikog  širka  koji  ulaze  u  aslud‐din.  Allahulmuste’an! Budalaštine neznalica ne zaslužuju da im se posveti više od ovih  redova  koje  sam  naveo  samo  da  bih  dokazao  da  je  Bilibani  autor  i  ove  šubhe  i  batila.   Isto  tako  ovdje  obavezno  moram  skrenuti  pažnju  da  onaj  ahmak,  Nusret,  kada se opire i nama buni zbog toga što smo tekfir mušrika uveli u aslud‐din, tj. u  sami  šehadet  la  ilahe  illallah,  u  stvari  iste  kritiku  upućuje  Halidiju,  sebi  i  svom  bratu Bilibaniju a da toga nije ni svjestan. Kako to? 

 

EBU MUHAMMED

127 

Ahmaci, slijedeći Halidija, lično vjeruju da je tekfir roda taguta sveobuhvatno  od aslud‐dina, tj. od šehadeta LA ILAHE ILLALLAH, pa se ovom ahmaku kaže kako  to da tekfir roda taguta sveobuhvatno ulazi u šehadet LA ILAHE ILLALLAH, a tekfir  roda mušrika koji su zadovoljni da ’ibadete drugom mimo Allaha kao što je tagut  zadovoljan da mu se ’ibadeti mimo Allaha, ne ulazi u šehadet LA ILAHE ILLALLAH,  svejedno da li rekli da je rukn ili da je lazim.  Štaviše, kaže mu se kako je moguće  da  tekfir  roda  taguta  sveobuhvatno  bude  od  aslud‐dina  a  tekfir  svakog  taguta  ne?!  A Bilibani kao što si vidio otvara mogućnost – od koga li je to samo čuo?! –  da  tekfir  roda  mušrika  sveobuhvatno  bude  od  aslud‐dina,  kao  što  je  tekfir  roda  taguta sveobuhvatno od aslud‐dina, tj. od šehadeta LA ILAHE ILLALLAH. Pa, ako je  tako, kaže im se zašto onda nije moguće da tekfir svakog mušrika bude od aslud‐ dina na kojeg ukazuje šehadet LA ILAHE ILLALLAH?!   Što znači da nam ahmak poriče ono što rade njegov šejh, on i Bilibani, lično,  ili  možda  „branioci  tevhida  i  džihada“  vjeruju  da  je  „tekfir  roda  taguta  sveobuhvatno“  od  „aslud‐dina  koji  nema  nikakve  veze  sa  šehadetom  LA  ILAHE  ILLALLAH“. Allahulmuste’an! Neka nam to malo pojasne!  Allah ih ubio kuda se odmeću!   Što  se  tiče  riječi  učenjaka  u  kojima  za  ispravnost  islama  određene  osobe  uvjetuju  da  vjeruje  da  je  ono  što  mušrik  radi  neispravno  (batil)  i  da  su  oni  neispravni (mubtilun) to se mora shvatiti na jedan od dva načina:  1) Da se pojmom batil i mubtilun misli na veliki širk i mušrikun. Rekao je Uzvišeni  Allah u suri El‐A’araf: 

ِ ِ ِ ِ َ ‫وإِ ْذ أَﺧ َﺬ رﺑﱡ‬ ‫ﺖ ﺑَِﺮﺑﱢ ُﻜ ْﻢ ﻗَﺎﻟُﻮا ﺑَـﻠَﻰ َﺷ ِﻬ ْﺪﻧَﺎ‬ ُ ‫ﻚ ﻣ ْﻦ ﺑَِﲏ آَ َد َم ﻣ ْﻦ ﻇُ ُﻬﻮِرﻫ ْﻢ ذُﱢرﻳـﱠﺘَـ ُﻬ ْﻢ َوأَ ْﺷ َﻬ َﺪ ُﻫ ْﻢ َﻋﻠَﻰ أَﻧْـ ُﻔﺴ ِﻬ ْﻢ أَﻟَ ْﺴ‬ َ َ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫﴾ أ َْو ﺗَـ ُﻘﻮﻟُﻮا إِﱠﳕَﺎ أَ ْﺷَﺮَك آَﺑَ ُﺎؤﻧَﺎ ﻣ ْﻦ ﻗَـْﺒ ُﻞ َوُﻛﻨﱠﺎ ذُﱢرﻳﱠﺔً ﻣ ْﻦ‬١٧٦﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫أَ ْن ﺗَـ ُﻘﻮﻟُﻮا ﻳَـ ْﻮَم اﻟْﻘﻴَ َﺎﻣﺔ إِﻧﱠﺎ ُﻛﻨﱠﺎ َﻋ ْﻦ َﻫ َﺬا َﻏﺎﻓﻠ‬ ﴾١٧٣﴿ ‫ن‬ َ ‫ﺑَـ ْﻌ ِﺪ ِﻫ ْﻢ أَﻓَـﺘُـ ْﻬﻠِ ُﻜﻨَﺎ ﺑِ َﻤﺎ ﻓَـ َﻌ َﻞ اﻟ ُْﻤ ْﺒ ِﻄﻠُﻮ‬ Kada Gospodar tvoj iz kičmi sinova Adema izvede njihovo potomstvo i uze ih za  svjedoke  protiv  sebe  samih:  „Zar  nisam  Ja  vaš  Gospodar?“  Rekoše:  „Jesi!  Svjedočimo!“ Da ne biste na Kijametskom danu rekli: „Mi o ovome ništa nismo  znali!“  ﴾172﴿ Ili da ne biste rekli: „Pridruživali su samo naši preci ranije a mi smo 

  128 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

potomstvo nakon njih! Zar ćeš nas uništiti zbog onoga što su uradili mubtilun?! 127  

﴾173﴿

  Pa se sa riječju mubtilun žele oni „koji su pridruživali“, tj. mušrikun! Ovdje je  svaki mušrik mubtil i obratno.  Kaže Uzvišeni u suri El‐Hadždž: 

ِ ِ ِِ ِ ِ ِ ْ ‫ﻚ ﺑِﺄَ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ُﻫ َﻮ‬ َ ‫َذﻟ‬ ُ‫اﳊَ ﱡﻖ َوأَ ﱠن َﻣﺎ ﻳَ ْﺪ ُﻋﻮ َن ﻣ ْﻦ ُدوﻧﻪ ُﻫ َﻮ اﻟْﺒَﺎﻃ ُﻞ َوأَ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ُﻫ َﻮ اﻟْ َﻌﻠ ﱡﻲ اﻟْ َﻜﺒﲑ‬ To  je  zbog  toga  što  je  samo  Allah  istina  a  ono  čemu  se  oni  mimo  Njega  mole  neispravno i što je samo Allah Svevišnji Veliki.128    Iz ovoga ajeta se uzima propis da je svaki tagut batil i da je ’ibadet mušrika  bilo kome mimo Allaha batil. Ovaj ajet u sebi sadrži ukazivanje na to da je onaj koji  to radi mubtil jer se moli nekom drugom mimo Allaha i obožava ga a onaj koji to  radi  nije  muvehhid  ‐  musliman  čak  i  po  saglasnosti  arapskih  beduina  koji  su  to  razumjeli samo iz značenja šehadeta la ilahe illallah. Allahulmuste’an! Na šta smo  mi spali!? Da objašnjavamo da svaki čovjek razumije da onaj koji obožava nekog  drugog  mimo  Allaha  ne  obožava  samo  Allaha  pa  zbog  toga  nije  musliman  ‐  muvehhid  svog  Gospodara!  Dova  (molitva)  koja  se  spominje  u  ajetu  obuhvata  dvije vrste:  1) Dovu (molitvu) traženja (du’aul‐mes’eleh);  2) Dovu ’ibadeta (du’aul‐’ibadeh), pa se tim pojmom u Allahovoj knjizi misli i na  ’ibadet, što ne znači da dova traženja nije ’ibadet takođe.    Ovo zaslužuje samo Gospodar nebesa i zemlje. Onaj koji se moli melekima,  mrtvim  vjerovjesnicima  i  dobrim  ili  lošim  ljudima,  i  živim  odsutnim  ljudima,  je  mušrik  u  Allaha  velikom  širkom  koji  izvodi  iz  vjere.  Isto  tako  je  i  sa  onim  koji  ritualima (’ibadetima) želi nekog drugog mimo Allaha i približava mu se svejedno  da li time  traži da ga približi Allahu ili  da zamoli Allaha da mu pribavi korist i od  njega odagna štetu, ili lično od njega traži da to uradi. Utičemo se Allahu uzroka  Njegove srdžbe.    Uvjerenje  da  je  ono  što  određene  osobe  rade  „neispravno“  i  da  su  one  „neispravne“  mimo  tekfira  i  svjedočenja  da  je  to  djelo  veliki  širk  koji  izvodi  iz  islama učenjaci islama uvjetuju u pogledu djela koja se mogu protumačiti na više  načina.  Primjer  za  to  bi  bili  postupci  „obožavaoca  kaburova“  koji  se  mogu  protumačiti kao:                                                               127

 Sura El‐A’araf (7) 172‐173   Sura El‐Hadždž (22) 62 

128

 

EBU MUHAMMED

129 

 Veliki širk;   Mali širk;   Novotarija sa primjesom širka.    Može  se  dogoditi  da  onaj  koji  gleda  u  njih  ne  zna  da  li  oni  ’ibadetom  žele  mrtvog  ili  Gospodara  mrtvog  i  slično.  Na  primjer  čovjek  čini  sedždu  u  pravcu  kabura  pa  se  ljudi  raziđu  i  neki  vjeruju  da  je  učinio  sedždu  Allahu  na  kaburu  pogotovo ako se okrenuo prema kibli, drugi kažu da je učinio sedždu mrtvom i da  je želio mrtvog sedždom kao što se želi Allah da bi se umilio mrtvom i da bi ga on  približio Allahu i kod Njega uložio dobru riječ za njega, ili od njega odagnao štetu  ili pribavio mu korist, a treći kaže da je učinio sedždu pozdrava mrtvom i nije ga  njome obožavao.     U  ovoj  situaciji  i  sličnoj  njoj  se  od  muslimana  traži  da  vjeruje  da  je  to  djelo  neispravno.  Ili  primjer  čovjeka  koji  kolje  žrtvu  na  kaburu.  Neki  kažu  da  je  žrtvu  zaklao želeći tim djelom Allaha a drugi kažu da je zaklao žrtvu želeći mrtvog. Tu se  određenoj osobi najčešće presuđuje na osnovu indicija i dokaza stanja koji se veže  za dotično djelo.     U  ovim  situacijama  je  obaveza  svakom  muslimanu  da  vjeruje  da  je  taj  postupak neispravan inače je njegov islam u opasnosti. Jer, u najmanju ruku onaj  koji kolje na grobovima misli da je Allah taj postupak učinio vjerskim uzrokom za  postizanje dobra i odagnavanjem i odbijanjem štete. Ovo pogotovo važi za neuke  muslimane koji nisu sposobni da tumače značenje indicija kao učenjaci ili učenici. I  tako  dalje...  Ovo  je  uopšten  odgovor  na  Bilibanijevu  šubhu  u  vezi  govora  šejha  Sulejmana sina Sehmana, kojeg ću detaljno pojasniti u drugom djelu knjige. Kaže  se u raspravi između Bilibanija i Aisha_340:  „ebu ‐ usama: riječi Sulejmana ibn Sahmana : "Zatim kada bi pretpostavili da neko  od  uleme  zastane  po  pitanju  kufra  nekog  od  ovih  neznalica  od  džehmijskih  mukallida  ili  neznalica  od  mukallida  obožavalaca  grobova  mogli  bi  takvog  opravdati  da  griješi  [pogledaj  kako  se  šejh  izražava  :  da  griješi  a  ne  kaže  da  je  grešan] i opravdan, a nećemo reći da je time učinio kufr jer niko nije sačuvan od  greške. " Fetve imama Nedžda 3/73.  ebu ‐ usama: ŠTA JE SAD SA OVIM ŠEJHOM  ebu ‐ usama: OPRAVDAVA   ebu ‐ usama: OVE LJUDE ?  ebu ‐ usama: U SMISLU NJIHOVA NE TEKFIRANJA  ebu ‐ usama: UČENJAK NEDŽDA  ebu ‐ usama: ETO NIJE DANAŠNJI  aisha_340: niko danas ne tekfiri za grijehe! 

  130 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ebu ‐ usama: PA JEL OVO GRIJEH  ebu ‐ usama: OBOŽAVAOCI KABURA  ebu ‐ usama: ONAJ KO NE TEKFIRI OBOŽAVAOCE KABURA  aisha_340: Niko danas zivi ne tekfiri za grijehe  ebu ‐ usama: VIDIŠ LI ŠTA JE SPOMENUO ŠEJH  ebu ‐ usama: PROČITAJ  ebu ‐ usama: JOS JEDNOM  ebu ‐ usama: VIDI O KOJEM SE GRIJEHU RADI  ebu ‐ usama: NE ODRICANJU OD MUŠRIKA“    Sve ovo i više od njega će detaljno biti uništeno, inšaAllah, u drugom dijelu  knjige u poglavlju o tekfiru mušrika gdje ću protumačiti sve meni poznate za njih  problematične  citate  učenjaka.  Ali  ponovo  podsjećam  na  to  da  sam  ubjeđen  da  sam u dosadađnjem djelu knjige postavio temelje za odgovor na svaki „temelj“ i  šubhu protivnika. To zna onaj koji zna a ne zna onaj koji neće da zna.    Sura El‐Kafirun, ajet iz sure El‐Baqara i ovaj hadis Poslanika, ., pored čitave  Allahove knjige i Sunneta Poslanika, su naši dokazi u pogledu toga da je vjerovanje  da tagut i mušrici koji obožavaju drugog mimo Allaha nisu muslimani ‐ muvehhidi  koji obožavaju samo Allaha uvjet ispravnosti vjerovanja u Allaha i opis bez kojeg  se aslu dinil islama ne ostvaruje!    Našu vjeru kao što se vidi nismo uzeli iz riječi učenjaka već iz jasnih dokaza  na osnovi ispravne metodologije razumijevanja. Dokaz protivnika da tekfir taguta i  mušrika  nije  od  aslud‐dina  i  da  to  učenjaci  islama  nisu  htjeli  reći  kada  su  spominjali određene fetve nisu ajeti i hadisi već neke „fetve“ tih učenjaka koje su  bez  sumnje  pogrešno  razumjeli  znajući  da  u  pogledu  njihovog  shvatanja  postoji  razilaženje između dvije skupine i pored svega toga grade svoj din na njima!    Na ovom mjestu ću prekinuti navođenje najvažnijih vjerskih dokaza a u dijelu  u kojem budemo raspravljali pitanje tekfira mušrika i taguta i da li je on od aslud‐ dina  ili  ne  ćemo  spomenuti  mnoge  druge  dokaze,  koji  su  svima  poznati,  ali  čije  značenje  nije  došlo  do  mnogih  srca  zbog  naslaga  grijeha  i  koprene  koja  je  nad  njima. 

3.4 Metode ukazivanja pojmova na značenja   Dakle, šehadet la ilahe illallah Muhammedun Resulullah ukazuje na aslud‐din  putem tri metode ukazivanja (dilalat) na značenje. 

 

EBU MUHAMMED

131 

1) Dilaletul‐mutabaqeh,  tj.  ukazivanje  pojma  na  svo  značenje  za  koje  je  riječ  postavljena, poput ukazivanja riječi insan i na dušu i na tijelo;  2) Dilaletut‐tedammun,  tj.  ukazivanje  pojma  na  jedan  dio  značenja  za  kojeg  je  pojam postavljen, poput ukazivanja riječi insan ili na tijelo ili na dušu;  3) Dilaletul‐iltizām, tj. ukazivanje pojma na od njega neodvojivo značenje koje se  nalazi  van  značenja  pojma,  ali  između  njega  i  pojma  postoji  neminovna  uzročna povezanost tj. telazum, poput ukazivanja riječi insan na stvorenost i  Stvoritelja, ili ukazivanja riječi auto na fabriku i onoga koji ga je sklopio.    U  fusnoti  komentara  Muhammeda  sina  Ibrahima  Alu  šejha  risale  „Kešfuš‐ šubuhat“  čiji  je  autor  šejh  Muhammed  bin  'Abdulvehhab,  rahimehullah,  Muhammed sin 'Abdurrahmana sina Qasima kaže: 

‫ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﻠﻰ ﻣﻌﲎ اﻟﺒﻴﺖ )اﻟﺴﻘﻒ‬,‫دﻻﻟﺔ اﳌﻄﺎﺑﻘﺔ ﻫﻲ دﻻﻟﺔ اﻟﻠﻔﻆ ﻋﻠﻰ ﲤﺎم ﻣﺎ وﺿﻊ ﻟﻪ‬ ‫ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﻠﻰ )اﻟﺴﻘﻒ( ﻷن‬,‫ ودﻻﻟﺔ اﻟﺘﻀﻤﻦ ﻛﻮن اﳉﺰء ﰲ ﺿﻤﻦ اﳌﻌﲎ اﳌﻮﺿﻮع ﻟﻪ‬.(‫واﳉﺪران‬ ‫ ودﻻﻟﺔ اﻻﻟﺘﺰام ﻛﻮن اﳋﺎرج ﻻزﻣﺎ ﻟﻠﻤﻌﲎ اﳌﻮﺿﻮع ﻟﻪ ﻛﺪﻻﻟﺔ ﻟﻔﻆ‬.‫ﻟﻔﻆ اﻟﺒﻴﺖ ﻋﺒﺎرة ﻋﻦ اﻟﺴﻘﻒ واﳉﺪران‬ ‫ وﻻ ﻳﺘﻀﻤﻦ إذ ﻟﻴﺲ اﳊﺎﺋﻂ‬,‫اﻟﺴﻘﻒ ﻋﻠﻰ اﳊﺎﺋﻂ ﻷن اﻟﺴﻘﻒ ﻏﲑ ﻣﻮﺿﻮع ﻟﻠﺤﺎﺋﻂ ﺣﱴ ﻳﻜﻮن ﻣﻄﺎﺑﻘﺎ ﻟﻪ‬ ‫ ﻟﻜﻨﻪ‬,‫ﺟﺰءا ﻣﻦ اﻟﺴﻘﻒ ﻛﻤﺎ ﻛﺎن اﻟﺴﻘﻒ ﺟﺰءا ﻣﻦ ﻧﻔﺲ اﻟﺒﻴﺖ وﻛﻤﺎ ﻛﺎن اﳊﺎﺋﻂ ﺟﺰءا ﻣﻦ ﻧﻔﺴﻪ أﻳﻀﺎ‬ .‫ﻛﺎﻟﺮﻓﻴﻖ اﳌﻼزم اﳋﺎرج ﻣﻦ ذات اﻟﺴﻘﻒ اﻟﺬي ﻻ ﻳﻨﻔﻚ ﻋﻨﻪ‬ „Dilaletul‐mutabeqah  je  ukazivanje  pojma  na  sve  za  što  je  postavljen  poput  ukazivanja  riječi  „kuća“  na  značenje  kuće  (krov  i  zidovi).  Sadržajno  ukazivanje  (dilaletut‐tedammun)  je  bitak  parčeta  unutar  značenja  za  kojeg  je  postavljen129  poput  ukazivanja  pojma  „kuća“  na  (krov)  jer  pojam  kuća  se  sastoji  od  krova  i  zidova. Nužno uzročno ukazivanje (dilaletul‐iltizām) je bitak vanjskog neophodnim  za značenje za koje je postavljen130 poput ukazivana pojma „krov“ na zid jer pojam  „krov“ nije postavljen za zid pa da ga on obuhvata mutabaqom, niti ga sadrži jer  zid nije dio krova kao što je krov dio kuće lično i kao što je zid takođe dio nje lično,  ali je kao neodvojivi pratilac koji se nalazi izvan suštine krova, koji je neodvojiv od  njega.“131  Kaže „njihov šejh“ Ibn ’Usejmin u „El‐Qava’idul‐muthla...“:                                                               129

 Ukazivanje pojma na parče značenja za kojeg je postavljen.   Ukazivanje pojma na stvar koja se nalazi van njega koja je nužna za njega i od njega neodvojiva.  131  Ovo nalazimo u svim knjigama usulul‐fikha. Pogledaj npr. „Revdatun‐Nazir...“ od Ibn Qudame sa komentarom  Dr. ’Abdulkerima En‐Nemleh 1/94, izdanje Darul‐’Asimeh. I El‐Bahrul‐muhit od imama Ez‐Zerkešija 2/269 i nakon  toga, izdanje Darul‐Kutub.  130

  132 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Četvrto pravilo:  Ukazivanje  imena  Uzvišenog  Allaha  na  Njegovo  biće  i  osobine  biva  putem  mutabaqeh,  i  tedammuna  i  iltizāma.  Primjer  za  to:  „Stvoritelj“  ukazuje  na  Allahovo biće i osobinu stvaranja putem dilaleletul‐mutabaqeh i ukazuje samo na  biće  i  samo  na  osobinu  stvaranja  putem  parcijalno‐sadržajnog  ukazivanja  (tedammun)  i  ukazuje  na  osobine  znanja  i  moći  putem  uzročno‐neminovnog  ukazivanja  (iltizām).  Zbog  toga  je  Allah  kada  je  spomenuo  stvaranje  nebesa  i  zemlje rekao: ...da biste znali da je Allah kadar na sve i da je znanjem obuhvatio  sve... Et‐Talaq 12  Uzročno‐neminovno  ukazivanje  (dilaletul‐iltizām)  je  vrlo  korisno  za  učenika  kada  razmisli  o  značenju  i  Uzvišeni  Allah  ga  podrži  da  shvati  nužnu  uzročnu  vezu  jer  time putem samo jednog dokaza dođe do mnogih mes’ela.“132    Protivnici  koji  kažu  da  vjerovanje  da  taguti,  mušrici  i  mustekbiri  nisu  muslimani ‐ muvehhidi i da su sljedbenici islama muslimani ‐ muvehhidi, ne ulazi u  šehadet ili iz njega nužnom uzročnom povezanošću ne proizilazi, su pravi stranci  kada je u pitanju shvatanje pojmova i poznavanje metoda njihovog ukazivanja na  značenja  i  primjenu  istog.  Vrhunac  svega  je  u  tome  što  su  oni  pogriješili  u  aslu  dinil  islamu  i  prvoj  mes’eli  koja  se  za  njega  veže,  da  Allah  sačuva,  i  tu  nisu  bili  podržani  od  strane  Gospodara  svjetova!  Utičemo  se  Allahu  uzroka  Njegove  srdžbe!    Imam Ez‐Zerkeši, rahimehullah, govoreći o ovom poglavlju objašnjava da se  ukazivanje pojma na značenje (ed‐dilaleh) dijeli na dvije vrste, pa kaže:  „Ono  se  dijeli  na  tekstualnu133  (jezičku)  i  na  netekstualnu.134  Druga  može  biti  terminološka  (vad’ijje)  poput  ukazivanja  postojanja  onoga  za  što  se  nešto  drugo  uvjetuje  (mešrut)  na  postojanje  uvjeta  (šart),  i  razumska  poput  ukazivanja  traga  na onoga koji ga je ostavio kao ukazivanje dima na vatru i obratno.  Prva:  tekstualna  (lafzijje)  se  dijeli  na  razumsku  poput  ukazivanja  glasa  na  život  svog vlasnika, i prirodnu poput ukazivanja „ah“ na bol u prsima, i terminološka. I  djeli  se  na  tri:  onu  za  cijelo  značenje,  sadržajnu,  nužno  ukazujuću,  jer  pojam  ukazuje ili na cjelinu za koju je postavljen kao prvo. Prvo: je ona koja ukazuje na  cjelo značenje poput ukazivanja pojma insan na govoreće živo biće, a druga se ili  tiče  parčeta  njegovog  značenja  kao  prvo  a  to  je  parcijalno‐sadržajno  ukazivanje  kao  ukazivanje  pojma  „insan“  samo  na  živo  biće  ili  samo  na  govoreće,  i  poput                                                               132

 El‐Qava’idul‐muthla, str. 14. Izdanje Mektebetus‐sunneh.    Na ar. lafzijjeh.  134  Na ar. gajru lafzijje.  133

 

133 

EBU MUHAMMED

ukazivanja vrste na kategoriju. Druga je da bude izvan njegovog značenja a to je  uzročno‐neminovno  ukazivanje  poput  njegovog  ukazivanja  na  onoga  koji  piše  ili  onoga koji se smije...  Sve  vrste  ukazivanja  su  se  sastavile  u  pogledu  pojma  „deset“  jer  on  ukazuje  na  cjelinu  sastavljenu  od  jedinki  putem  ukazivanja  na  cjelo  značenje,  na  pet  parcijalno‐ sadržajno i na parnost135 putem iltizāma.“136     Pojašnjavajući  značenje  pojma  „lāzim“  kojeg  smo  preveli  kao  ono  što  iz  nečega neodvojivo i neminovno proizilazi i nalazi se van njega čiji nestanak znači  nestanak njegove osnove (melzum)  El‐Džurždani ’Ali sin Muhammeda sina ’Alija,  rođen 740 g.h. a preselio 816 g.h. je u svojoj knjizi „Et‐Ta’rifat“ rekao: 

‫ اﻟﻼزم ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﻟﺸﻲء‬- ١٢٠٦

‫واﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر ﻣﻊ ﻣﻠﺰوﻣﻪ ﰲ ﺟﺰم اﻟﻌﻘﻞ ﺑﺎﻟﻠﺰوم ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﻛﺎﻻﻧﻘﺴﺎم ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ ﻟﻸرﺑﻌﺔ‬ ‫ﻓﺈن ﻣﻦ ﺗﺼﻮر اﻷرﺑﻌﺔ وﺗﺼﻮر اﻻﻧﻘﺴﺎم ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ ﺟﺰم ﲟﺠﺮد ﺗﺼﻮرﳘﺎ ﺑﺄن اﻷرﺑﻌﺔ ﻣﻨﻘﺴﻤﺔ ﲟﺘﺴﺎوﻳﲔ وﻗﺪ‬

‫ﻳﻘﺎل اﻟﺒﲔ ﻋﻠﻰ اﻟﻼزم اﻟﺬي ﻳﻠﺰم ﻣﻦ ﺗﺼﻮر ﻣﻠﺰوﻣﻪ ﺗﺼﻮرﻩ ﻛﻜﻮن اﻹﺛﻨﲔ ﺿﻌﻔﺎ ﻟﻠﻮاﺣﺪ ﻓﺈن ﻣﻦ ﺗﺼﻮر‬

‫اﻻﺛﻨﲔ أدرك أﻧﻪ ﺿﻌﻒ اﻟﻮاﺣﺪ واﳌﻌﲎ اﻷول أﻋﻢ ﻷﻧﻪ ﻣﱴ ﻛﻔﻰ ﺗﺼﻮر اﳌﻠﺰوم ﰲ اﻟﻠﺰوم ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر‬ ‫اﻟﻼزم ﻣﻊ ﺗﺼﻮر اﳌﻠﺰوم ﻓﻴﻘﺎل ﻟﻠﻤﻌﲎ اﻟﺜﺎﱐ اﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻷﺧﺺ وﻟﻴﺲ ﻛﻞ ﻣﺎ ﻳﻜﻔﻲ اﻟﺘﺼﻮرات‬ ‫ﻳﻜﻔﻲ ﺗﺼﻮر واﺣﺪ ﻓﻴﻘﺎل ﳍﺬا اﻟﻼزم اﻟﺒﲔ ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻷﻋﻢ واﻟﻼزم اﻟﻐﲑ اﻟﺒﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻔﺘﻘﺮ ﺟﺰم اﻟﺬﻫﻦ‬ ‫ﺑﺎﻟﻠﺰوم ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ إﱃ وﺳﻂ ﻛﺘﺴﺎوي اﻟﺰواﻳﺎ اﻟﺜﻼث ﻟﻠﻘﺎﺋﻤﺘﲔ ﻻ ﻳﻜﻔﻲ ﰲ ﺟﺰم اﻟﺬﻫﻦ ﺑﺄن اﳌﺜﻠﺚ ﻣﺘﺴﺎوي‬

.‫اﻟﺰواﻳﺎ ﻟﻠﻘﺎﺋﻤﺘﲔ ﺑﻞ ﳛﺘﺎج إﱃ وﺳﻂ وﻫﻮ اﻟﱪﻫﺎن اﳍﻨﺪﺳﻲ واﻟﻼزم ﰲ اﻻﺳﺘﻌﻤﺎل ﲟﻌﲎ اﻟﻮاﺟﺐ‬ „1206 – Lāzim je ono što nije moguće odvojiti od nečega  Jasan lāzim je onaj u pogledu kojeg je dovoljno steći predodžbu o njegovoj osnovi  (melzumu)  da  bi  razum  odsječno  utvrdio  postojanje  neminovne  uzročne  povezanosti  među  njima,  poput  djeljivosti  broja  četiri  brojem  dva.  Jer  ko  stekne  predodžbu  o  broju  četiri  i  djeljivost  dvjema  istim  decidno  će  zaključiti  na  osnovi  puke predodžbe o njima da je četiri djeljivo dvjema istim. Može se reći „jasan“ za  „lāzim“  čija  predodžba  neminovno  proizilazi  iz  sticanja  predodžbe  o  njegovoj  osnovi  (melzum)  poput  bitka  broja  dva  duplim  broja  jedan.  Jer  ko  stekne  predodžbu o dva, dokučiće da je on duplo od jedan. Prvo značenje je obuhvatnije                                                               135

 Tj. da je broj deset parni broj.    El‐Bahrul‐muhit 2/269‐270 

136

  134 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jer  čim  je  dovoljna  predodžba  o  osnovi  za  konstataciju  uzročne  povezanosti  dovoljna je predodžba o „lāzimu“ uz predodžbu o „melzumu“.   Pa se za drugo značenje kaže „jasan lazim“ u posebnijem značenju...   „Lazim  koji  nije  jasan“  je  onaj  u  pogledu  kojeg  je  mozgu  (mislima)  potreban  posrednik  da  bi  ustanovio  postojanje  međusobne  povezanosti  između  njih  poput  jednakosti tri ugla u odnosu na dvije okomite.137 Da bi mozak decidno zaključio da  je trokut jednakih uglova u odnosu na dvije okomite potreban mu je posrednik a to  je geometrički dokaz. U upotrebi „lazim“ znači „vadžib“. 

‫وﻻزم اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻫﻲ ﻣﻊ ﻗﻄﻊ اﻟﻨﻈﺮﻋﻦ اﻟﻌﻮارض ﻛﺎﻟﻀﺤﻚ ﺑﺎﻟﻘﻮة ﻋﻦ‬ ‫اﻹﻧﺴﺎن واﻟﻼزم ﻣﻦ اﻟﻔﻌﻞ ﻣﺎ ﳜﺘﺺ ﺑﺎﻟﻔﺎﻋﻞ وﻻزم اﻟﻮﺟﻮد ﻣﺎ ﳝﺘﻨﻊ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻊ ﻋﺎرض‬ .‫ﳐﺼﻮص وﳝﻜﻦ اﻧﻔﻜﺎﻛﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻫﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻫﻲ ﻫﻲ ﻛﺎﻟﺴﻮاد ﻟﻠﺤﺒﺶ‬ „A „lāzim“ suštine je ono što nije moguće odvojiti od suštine sa aspekte nje same  bez obzira na prolazna svojstva poput odvojivosti sposobnosti smijanja od insana.  „Lāzim“ djela je ono što je specifično za počinioca, a egzistencijalni „lāzim“ je ono  što  je  od  suštine  uz  posebno  prolazno  svojstvo  nemoguće  odvojiti  a  njegova  odvojivost od suštine sa aspekta nje same je moguća poput crnila za abesince.“138     Bez  ulaženja  u  detalje  i  njihova  pojašnjenja,  cilj  navođenja  ovih  citata  je  samo da se stekne uvid u govor učenjaka o „lāzimu“ i njegovim vrstama. Ono što  je bilo teško prevesti ili eventualno teško shvatiti svakako nema uticaj na mes’ele  o kojima govorimo.  Rekao je Ez‐Zerkeši, rahimehullah:  „Lāzim se dijeli na dvije vrste: lāzim u mozgu (mislima) u smislu da mozak dolazi  do  njega  kod  shvatanja  značenja,  i  iz  sticanja  predodžbe  o  nečemu  proizilazi  predodžba o njemu, poput neparnosti za „tri“ i parnosti za „četiri“, svejedno da li  je on njegov lāzim u vanjskoj realnosti takođe, poput kreveta u svojoj uzdignutosti  iznad  zemlje,  jer  krevet  kada  god  se  nađe  na  zemlji  je  podignut  i  kada  god  se  pojavi predodžba o njemu u mozgu on je podignut, ili nije139 poput crnila kada se  uzme  uz  dodatak  da  je  suprotnost  „bjelini“,    jer  sticanje  predodžbe  o  njemu  sa  ovog aspekta za sobom neminovno povlači sticanje predodžbe o „bjelini“, tako da                                                               137

 Namučio sam se u prijevodu ovog dijela i nisam siguran da sam potrefio značenje koje je autor želio ali govori  o matematičkom pitanju.  138  Et‐Ta’rifat, str. 244‐245. Izdanje Darul‐kitabil‐’arebi.   139  Nije njegov lazim u vanjskoj realnosti. Allah najbolje zna! 

 

EBU MUHAMMED

135 

su  u  mozgu  (mislima)  međusobno  povezani  a  u  vanjskoj  realnosti  jedno  drugo  isključuje...  Drugi  lāzim  se  tiče  egzistencije  (vudžud)140  a  to  je  bitak  značenja  takvim  da  njegovo  ostvarenje  u  vanjskoj  realnosti  (kharidž)  za  sobom  povlači  ostvarenje  vanjskog u njemu...“141  Nakon nekoliko stranica Ez‐Zerkeši nastavlja rekavši:  „Nema  razilaženja  da  je  ukazivanje  dilaletul‐mutabeqeh  tekstualno,  a  u  pogledu  parcijalno‐sadržajnog  i  uzročno‐neminovno  neodvojivog  su  se  razišli  na  tri  mezheba:  Jedan od njih: je da su razumski, jer ukazivanje značenja na njih biva posredstvom.  To mišljenje je prihvatio El‐Ghazali i autor  „El‐Mahsul“ i odabrao ga Ethirud‐din  El‐Ebheri u „Kešful‐haqaiq“ i Es‐Safijj El‐Hindi.   Rekavši:  „Opisani  su  razumskim  samo  zbog  toga  što  se  razum  osamostaljuje  u  upotrebi pojma u njima dvoma bez potrebe za upotrebom pojma u njima dvoma  od strane jezičara. Ovo je ispravno prema mišljenju onih koji „postavljanje“142  ne  uzimaju  u  obzir  u  el‐medžazu143  ili  zbog  toga  što  je  ono  što  pravi  razliku  između  njihovih značenja, a to su parče i „lāzim“, razum.“  Drugi: da su tekstualni a neki od njih to pripisuju većini, i to je odabrao Vasil u  „Šerhu džumelil Khavendži“.  Treći:  da  je  parcijalno‐sadržajno  ukazivanje  tekstualno  a  uzročno‐neminovno  ukazivanje  razumsko.  To  je  mišljenje  El‐Amidija  i  Ibnul‐Hadžiba,  jer  parče  ulazi  u  ono za što je postavljen pojam suprotno „lazimu“ jer se on nalazi van njega.  El‐Hindi je rekao:   „Ovo  je  slabo,  jer  ako  se  učini  tekstualnom  zbog  toga  što  se  do  razumijevanja  parčeta iz nje dolazi posredstvom teksta (riječi) pa i nužno uzročno ukazivanje je  isto  tako  jer  se  „lāzim“  iz  njega  razumije  posredstvom  teksta  (riječi)  koji  ukazuje  na melzum (osnovu).                                                                140

  Ovim  primjerom  misli  na  ono  što  je  El‐Džurdžani  spomenuo  u  vezi  svojstva  crnila  za  abesince  jer  su  oba  nazvali „lazimom u postojanju“. A Allah najbolje zna!   El‐Bahrul‐muhit 2/273  142  Postavljanje pojma za neko značenje.   143   El‐medžaz  je,  kod  učenjaka  usulul‐fikha,  pojam  koji  se  koristi  u  nekom  drugom  značenju  mimo  njegovog  osnovnog značenja zbog veze među njima a indicija sprečava njegovu upotrebu u prvobitnom značenju, kao kada  bi  se  reklo:  „Zejd  je  lav!“  Pa  je  nazvan  lavom  u  prenešenom  smislu  zbog  hrabrosti  a  Zejd  se  ne  može  nazvati  pojmom lav u prvobitnom značenju jer je lav životinja.   141

  136 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ako  je  zbog  toga  što  je  riječ  postavljena  za  njega  posebnim  postavljanjem  za  prvobitno  značenje  (haqiqah)  to  je  neispravno,  ili  za  prenešeno  (medžaz)  i  prvobitno  (haqiqah)  značenje  kolektivnim  (mušterek)  postavljanjem,  lāzim  je  takođe takav ako se u obzir uzme postavljanje u prenešenom značenju. Najpreče  analogiji među njima je postavljanje. Ako je zbog toga što parče ulazi u značenje a  lazim je izvan njega onda je to čisto procjenjivanje i terminologija bez smisla.“  Autor „Ed‐Daqa’iqa“, je rekao:   „Ko  učini  uzročno‐neminovno  ukazivanje  tekstualnim  je  pogriješio  jer  mozak  prelazi  od  pojma  do  njegovog  značenja  i  od  njegovog  značenja  do  neodvojivosti  (luzuma),  a  parcijalno‐sadržajna  nije  izvan  značenja  pojma  suprotno  uzročno‐ neminovno ukazujućoj. A mimo toga svako (ukazivanje) od njih je pripisano tekstu  (riječi) i svako od njih je u određenom smislu i sa određenog aspekta razumsko.“144    Ovo  razilaženje  učenjaka  je  slično  onome  kojeg  smo  spomenuli  prilikom  govora da li je naredba nečega zabrana njemu suprotnog i naredba za ono što je  neodvojivo od naređenog? Ovdje se kao što vidiš govori o tome da li su dilaletut‐ tedammun  i  dilaletul‐iltizām  tekstualni  ili  razumski?  Svi  se  slažu  da  se  iz  jednog  pojma razumije ono što je neodvojivo od njega i da onaj koji nije izvršio „lazim“  nije sproveo naređeno.     Sve ovo ukazuje na neznanje i smjelost osoba koje su se usudile da kažu da  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  ne  ulazi  u  šehadet  ili  ne  proizilazi  iz  njega  neminovno u smislu da njegov nestanak znači nestanak šehadeta. Dodatno tome  značenja  na  koja  šehadet  ukazuje  putem  sve  tri  metode  ukazivanja  su  vjerska  značenja  i  Uzvišeni  Allah  kada  je  naredio  šehadet  tevhida  zna  da  iz  ispravnosti  njegove osnove proizilazi tekfir taguta, mušrika i mustekbira, i da s druge strane  nestanak  tekfira  taguta,  mušrika  i  mustekbira  znači  nestanak  šehadeta  tevhida  zbog vjerske međusobne uzročne povezanosti tevhida i njihovog tekfira.     Onaj  koji  kaže  da  tevhid  i  tekfir  taguta,  mušrika  i  mustekbira  nisu  na  ovaj  način povezani tjera u laž Allaha i Njegovog Poslanika i idžma’a muslimana i mimo  Allaha propisuje novi din i drugačiji „šehadet“. Utičemo se Allahu uzroka Njegove  srdžbe!    

                                                              El‐Bahrul‐muhit 2/277. 

144

 

EBU MUHAMMED

137 

3.4.1 Šehadet tevhida i metode ukazivanja na značenje   Svjedočenje „la ilahe illallah“ putem ukazivanja na cjelo značenje za koje je  postavljeno  ukazuje  na  sve  vrste  tevhida,  počevši  od  tevhida  Stvoritelja  u  obožavanju  i  pokornosti  koji  se  gradi  na  uvjerenju  da  je  Allah  jedini  apsolutni  neovisni Gospodar, Vladar i Upravitelj opisan svim osobinama savršenstva a to je  teoretsko 'aqidetski tevhid u kojeg ulaze tevhid Allaha u gospodarstvu (tevhidur‐ rububijjeh) i tevhid Allaha u Imenima i Svojstvima (tevhidul‐esma'i ves‐sifat).    Parcijalno‐sadržajnim  ukazivanjem  se  ukazuje  samo  na  tevhid  u  'ibadetu  i  pokornosti  ili  samo  na  tevhid  u  rububijjetu  ili  samo  na  tevhid  u  Imenima  i  Svojstvima.  Putem  dilaletul‐iltizāma  ukazuje  na  ono  što  je  van  njega  ali  iz  njega  neminovno  proizilazi  i  od  njega  je  neodvojivo.  To  bi  bili  tekfir,  mržnja  prema  tagutima,  mušricima  i  mustekbirima  i  neprijateljstvo  prema  njima  i  uvjerenje  da  su  sljedbenici  tevhida  muslimani  ‐  muvehhidi  i  ljubav  i  prijateljevanje  prema  njima. A oni koji kažu da su spomenuti opis ruknovi tevhida će reći da šehadet na  njih ukazuje putem parcijalno‐sadržajnog ukazivanja. 

  3.4.2 Šehadet tevhida putem sve tri metode ukazivanja ukazuje na sav aslu dinil islam   Tako  šehadet  tevhida  ukazuje  na  sav  aslu  dinil  islam  putem  dilaletul‐ mutabaqah, dilaletut‐tedammun, i dilaletul‐iltizāma. Rekao je šejh ’Abdurrahman  sin Hasana, nek’ je Allahova milost nad njima: 

،‫ وﻫﻮ ﻻ ﻳﻌﺮف ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬،‫ ﲞﻼف ﻣﻦ ﻳﻘﻮﳍﺎ‬،‫ ﻋﻠﻤﺎً ﻳﻨﺎﰲ اﳉﻬﻞ‬،‫ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻌﻠﻢ ﲝﻘﻴﻘﺔ ﻣﻌﲎ ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻤﺔ‬ ‫ ﻓﺈن‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﺮك‬،‫ ﻓﻴﻤﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ؛ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻹﺧﻼص‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﻚ‬،‫وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻴﻘﲔ‬ ‫ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ‬،‫ وﻋﻤﻞ ﺑﻪ‬،‫ وﻳﻌﺎدي ﻣﻦ اﻋﺘﻘﺪﻩ‬،‫ وﻳﻨﻜﺮ ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬،‫ وﻫﻮ ﻳﺸﺮك ﰲ اﻟﻌﺒﺎدة‬،‫ﻛﺜﲑا ﻣﻦ اﻟﻨﺎس ﻳﻘﻮﳍﺎ‬ .‫ اﻟﺬي ﻳﻘﻮﳍﺎ ﻣﻦ ﻏﲑ ﺻﺪق‬،‫ ﲞﻼف ﺣﺎل اﳌﻨﺎﻓﻖ‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﻜﺬب‬،‫اﻟﺼﺪق‬ „Dakle  neophodna  je  spoznaja  značenja  ove  riječi,  znanjem  koje  isključuje  neznanje, suprotno onom koji ih govori a ne zna njihovo značenje. I neophodno je  čvrsto ubjeđenje (jeqin) koje isključuje sumnju u pogledu onoga na što ukazuje od  tevhida.  Neophodan  je  ikhlas  koji  isključuje  širk,  jer  mnogi  ljudi  ih  izgovaraju  a  pridružuju u ’ibadetu i poriču njihovo značenje i neprijateljuju prema onome koji u  njega  vjeruje  i  radi  po  njemu.  I  neophodna  je  iskrenost  koja  isključuje  laganje,  suprotno stanju munafika koji ih izgovara bez iskrenosti...“ 

  138 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺮد؛‬،‫وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﻘﺒﻮل‬

[11

:‫ }ﻳﻘﻮﻟﻮن ﺑﺄﻟﺴﻨﺘﻬﻢ ﻣﺎﻟﻴﺲ ﻓﻲ ﻗﻠﻮﺑﻬﻢ{ ]اﻟﻔﺘﺢ‬:‫ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬

‫ وﻏﲑ ذﻟﻚ؛‬،‫ واﻹﺧﻼص‬،‫ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬،‫ ﳌﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﶈﺒﺔ‬،‫ وﻻﻳﻌﻤﻞ ﺎ‬،‫ﲞﻼف ﻣﻦ ﻳﻘﻮﳍﺎ‬ ،‫ وﻣﺎدﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻄﺎﺑﻘﺔ‬،‫ وﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻻﻧﻘﻴﺎد ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ ﺑﻬﺎ‬،‫ اﳌﻨﺎﰲ ﳋﻼف ﻫﺬﻳﻦ اﻷﻣﺮﻳﻦ‬،‫واﻟﻔﺮح ﺑﺬﻟﻚ‬ .‫ اﻟﺬي ﻻ ﻳﻘﺒﻞ اﷲ دﻳﻨﺎ ﺳﻮاﻩ‬،‫ واﻟﺘﺰاﻣﺎ؛ وﻫﺬا ﻫﻮ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم‬،‫وﺗﻀﻤﻨﺎ‬ „Kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  (Govore  svojim  jezicima  ono  što  nije  u  njihovim  srcima.) ‐ El‐Feth 11. Neophodno je prihvatanje koje isključuje odbijanje, suprotno  onima koji ih izgovaraju a ne rade po njemu. Neophodna je ljubav prema onome  na  što  ukazuju  od  tevhida  i  ikhlasa  i  drugog  i  radost  zbog  toga,  koje  isključuju  suprotne  ovim  dvjema  stvarima.  Neophodno  je  povinovanje  (pokornost)  i  rad  prema njemu, i onome na što on ukazuje metodom ukazivanja na cjelo značenje  (mutabaqah),  parcijalno‐sadržajnog  (tedammunen)  i  uzročno‐neminovnog  ukazivanja (iltizāmen). Ovo je dini islam mimo kojeg Allah neće prihvatiti drugi  din.“145    Nakon svega što smo naveli srećni konstatujemo da se uvođenju spomenutih  opisa  u  aslu  dinil  islam  pod  izgovorom  da  ih  u  šehadetu  nema  neće  buniti  osim  čovjek  koji  ne  zna  svoj  din  kako  treba  i  koji  je  u  žestokom  sukobu  sa  ljudskom  prirodom, jezikom, i šerijatskim znanjem. Allahulmuste’an!    

3.5. Uopštene skretnice u pogledu praktičnog tevhida   Uopšteno  rečeno,  kada  se  govori  o  praktičnom  tevhidu,  kažemo  da  on  obuhvata tevhid Allaha u 'ibadetu, pokornosti i slijeđenju i hukmu146 i tehakumu.  Osnova  praktičnog  tevhida  je  u  djelima  srca  koja  neminovnom  uzročnom  povezanošću za sobom povlače pojavu vanjskog praktičnog tevhida.     Glavešine onih koji su srušili praktični tevhid su tri vrste taguta koji su uzeli  sebi  to  jedinstveno  pravo  Uzvišenog  Allaha.  Pravo  da  samo  On  bude  obožavan,  pravo  da  samo  on  bude  uzet  za  Sudiju,  pravo  da  samo  Njegova  odredba  bude  slijeđena  i  pravo  da  se  samo  Njegovoj  odredbi  pokorava.  Oni  su  tagut  'ibadeta,  tagut  pokornosti  i  slijeđenja  i  tagut  hukma.  A  nakon  toga  dolaze  oni  koji  im  'ibadete mimo Allaha obredima i molitvom, pokornošću i slijeđenjem, i hukmom i  tehakumom.                                                               145

 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/244   Zakonu i suđenju. 

146

 

EBU MUHAMMED

139 

  Isto tako ukratko napominjem da se značenje 'ibadeta u uopštenom smislu i  sa  aspekta  njega  samog  po  sebi  ogleda  u  apsolutnoj  ljubavi  i  apsolutnoj  poniznosti  koje  imaju  svoju  osnovu  u  spoznaji,  uvjerenju  i  ubjeđenju  iz  koje  rezultiraju  drugi  srčani  ruknovi  'ibadeta  koji  su  neminovan  rezultat  apsolutne  ljubavi  i  poniznosti  srca,  a  to  neminovno  za  sobom  povlači  kategoriju  vanjskog  uopštenog 'ibadeta i robovanja Uzvišenom Allahu koje je rukn u cjelini tevhida.     Međutim,  detaljne  „oblike“  i  „kalupe“  'ibadeta  (obreda)  u  koje  se  uliva  'ibadet  u  uopštenom  značenju  ne  smijemo  izmišljati  već  je  osnova  u  njima  obaveznost  sustezanja  sve  dok  ih  Allah  ne  propiše.  Uzvišeni  Allah  je  Svojom  objavom  propisao  savršeni  zakon  i  opisao  nam  vrste  i  jedinke  kojim  ćemo  se  Njemu približavati ulivajući u njih značenja 'ibadeta u uopštenom smislu; srcem i  vanjštinom.  Neki  od  primjera  za  te  „oblike“  i  „kalupe“  su  sedžda,  ili  ruku'u  (pregibanje) ili qijam (stajanje) u cjelini namaza koji je sam po sebi „oblik i kalup“,  zekat, post, hadž, džihad i bilo koji drugi vid jedinki 'ibadeta u posebnom smislu.    Ove  kalupe  su  učenjaci  nazvali  'ibadetima  zbog  toga  što  se  očekuje  da  musliman  u  njih  ulije  opšte  značenje  'ibadeta  te  da  se  putem  njih  ponizno  i  sa  ljubavlju njihovom osnovom i onim što iz njih neminovno proizilazi od stanja srca i  vanjštine približava Uzvišenom Allahu.     Svaki vid činjenja tih oblika i kalupa, bez da u njima bude suštinsko značenje  'ibadeta,  tj.  'ibadeta  u  uopštenom  smislu,  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne  predstavlja u islamu usmjeravanje (sarf) suštinskog 'ibadeta drugom mimo Allaha,  tj. suštinski veliki širk.147 Jer da je to tako Allah nikad ne bi naredio melekima da  urade oblik sedžde, koja je bila sedžda pozdrava i počasti, Ademu, 'alejhisselam, ili  ne  bi  dozvolio  da  to  bude  propisano  u  prijašnjim  šerijatima,  kao  što  nam  je  poznato  u  kazivanju  o  sedždi  roditelja  i  braće  Jusufa,  'alejhisselam,  koji  su  pred  njim učinili sedždu ali ga tom sedždom nisu obožavali.    Isto  tako  svako  ko  u  vanjštini  pokazuje  usmjeravanje  (sarf)  oblika  i  kalupa  'ibadeta Allahu a u njima nema suštinu 'ibadeta u uopštenom smislu, bilo srcem ili  vanjštinom, u suštini nije musliman, ali samo Allah zna njegovo pravo stanje i ovo  je slučaj munafika koji će biti u najnižim dubinama vatre.   Svaki  opis  od  riječi  i  djela  koji  je  Uzvišeni  Allah  nazvao  velikim  širkom  i  'ibadetom drugog mimo Njega u sebi sadrži suštinsko rušenje tevhida Uzvišenog  Allaha  i  suštinski  'ibadet  drugom  mimo  Njega,  vanjštinski  ili  nutrinski,  tako  da  muslimanu  nije  dozvoljeno  da  zamišlja  mogućnost  nepostojanja  suštinskog                                                               147

 Za vrijeme čitanja knjige će ti postati jasno zbog čega sam u ovoj knjizi koristio pojam „suštinski veliki širk“. 

  140 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

'ibadeta  u  onome  što  je  Allah  nazvao  velikim  širkom  i  'ibadetom  drugog  mimo  Njega, iz čega rezultira zaključak da je moguće da takav ne bude mušrik.    

3.5.1 Pojam 'ibadet se u terminologiji učenjaka koristi u dva značenja   Iz ovoga zaključujemo da se pojam 'ibadet u terminologiji učenjaka koristi u  dva značenja:  1) Prvo sa aspekta suštine 'ibadeta samog po sebi i ovo je 'ibadet u uopštenom  smislu  2) Drugo  u  smislu  kalupa  i  oblika  koji  sami  po  sebi  ne  moraju  biti  'ibadetom  u  prvom  smislu,  svejedno  radilo  se  o  munafiku  ili  osobama  koje  oblicima  i  kalupima  'ibadeta  ne  žele  nekog  drugog  mimo  Allaha,  tj.  ne  usmjeravaju  ih  njima  (sarf)  mimo  Allaha,  niti  im  se  približavaju,  niti  to  rade  uz  neko  od  značenja  kojim  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta.  Pojam  „sarful‐ 'ibadeti ligajrillah“, tj. usmjeravanje 'ibadeta nekom drugom mimo Allaha u  govoru  učenjaka  ima  posebno  značenje  i  ne  obuhvata  osobe  koje  su  uradile  neki kalup i oblik 'ibadeta u posebnom smislu pred nekim drugim mimo Allaha  poput sedžde pozdrava i slično. Jer meleki nisu usmjerili (sarf) sedždu Ademu,  niti  je  Mu'az  usmjerio  sedždu  Poslaniku,  .,  niti  su  roditelji  Jusufa  i  njegova  braća  usmjerili  sedždu  Jusufu,  ali  svaki  od  njih  je  učinio  sedždu  pred  nekim  drugim mimo Allaha i time nije upao u veliki širk. Ne dao Allah!    Ovo pravilo nam je važno da bismo razumjeli pitanja suštinskog velikog širka  i tekfira, i da bismo  mogli odgovoriti na neke greške protivnika.  Jer nije moguće  govoriti o tekfiru mušrika i onome ko ih ne tekfiri sve dok se precizno ne odredi  značenje velikog širka.  

  3.5.2 Međusobna uzročna povezanost između vanjštine i srca   Da  bi  se  ovo  detaljno  shvatilo  potrebno  je  takođe  shvatiti  suštinu  veze  između  imana  srca  i  imana  vanjštine  i  između  kufra  i  širka  srca  i  kufra  i  širka  vanjštine  i  značenje  postojanja  neminovne  uzročne  povezanosti  među  njima,  tj.  telazuma kod učenjaka ehlus‐sunneta i džema'ata.  

 

EBU MUHAMMED

141 

  Dakle, ono što je u vanjštini se u suštinskom smislu ne naziva imanom osim  ako u srcu postoji iman. Ono što je Zakonodavac u vanjštini nazvao velikim kufrom  i  velikim  širkom  je  time  nazvano  zbog  neminovnog  postojanja  međusobne  uzročne  povezanosti  između  njega  i  kufra  u  srcu.  Pa  koga  god  Allah  i  Njegov  Poslanik zbog određenih riječi i djela protekfire takav je kafir u vanjštini i u srcu.     Međutim, bitno je pojasniti zašto sedžda pred nekim drugim mimo Allaha ne  mora  biti  obožavanje  onoga  pred  kojim  se  učinila,  jer  to  je  mnoge  navelo  da  tu  sliku i stanje preslikaju na pitanja velikog širka u tehakumu a neke čak i na pitanje  psovanja Uzvišenog Allaha kao što se dogodilo Albaniju koji je na osnovu vanjskih  indicija pokušavao zaključiti da li je neka osoba kafir u srcu ili ne pa je ovisno od  tih  indicija  neke  psovače  Allaha  tekfirio  a  neke  nije,  pa  su  mnogi  džahili  počeli  govoriti da Albani u pogledu tekfira psovača Uzvišenog Allaha ima dva mišljenja.  Da Allah sačuva zablude i smjelosti neznalica!     Kada ovo znaš možeš zaključiti da je razlika između oblika sedžde i tehakuma  u tome što ne mora značiti da je svako ko učini sedždu pred nekim mimo Allaha  njome istog učinio ma'budom, tj. onim kojem se 'ibadeti ali je onaj koji od taguta  hukma traži da presudi tagutskim zakonom ili namjerno presudi zakonom kojeg je  on  lično  izmislio  time  je  neminovno  učinio  drugog  ili  sebe  sudijom  mimo  Uzvišenog Allaha i srušio svoj tevhid Allaha u hukmu i tehakumu kao što onaj koji  čini  sedždu  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  ili  je  traži  sebi  učinio  drugog  mimo Allaha ma'budom.148     U hukmu i tehakumu ne postoji značenje pozdrava i počasti niti se za njegov  bitak  velikim  širkom  uvjetuje  opis  približavanja  (teqarrub)  kao  što  je  to  slučaj  u  velikom širku u obredima! Sve ovo je zabludjele navelo na uvjerenje da je moguće  da čovjek upadne u veliki širk hukma i tehakuma a da bude musliman kao što je  Albanija  njegova  novotarija  navela  da  vjeruje  da  je  moguće  da  neko  opsuje  Uzvišenog Allaha i da bude musliman, jer obje skupine u tami novotarskih uvjeta  za tekfir kod Allaha uslovljavaju srčani kufr i jezičku obavijest o srčanom kufru za  tekfir u vanjštini.     Ekstremne murždije prije njih, poput džehmija i slično, iako su vjerovali da taj  vanjski  opis  lično  nije  veliki  kufr  kao  što  vanjska  dobra  djela  lično  nisu  iman,  se  nisu  pridržavali  svoje  zablude  do  kraja  već  su,  iako  ne  potvrđuju  neminovnu  uzročnu  povezanost  između  vanjštine  i  srca,  protekfirili  onoga  kojeg  su  zbog  određenih riječi i djela protekfirili Allah i Njegov Poslanik.                                                                148

 Onaj kome se ’ibadeti a pravo na to ima samo Allah. 

  142 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Najekstremniji,  o  kojima  Ibn  Tejmijje  kaže  da  su  izašli  iz  islama,  kažu  da  je  moguće  da  onaj  kojeg  su  protekfirili  u  vanjštini  zbog  jasnog  kufra  u  riječima  i  djelima bude vjernik kod Allaha ako u svom srcu nije imao kufr. Zato smo uvijek  govorili  da  je  Albani  gori  od  najekstremnijih  džehmija  kao  i  svi  oni  koji  hode  sličnim putem makar i djelimično i da njihova greška ne spada više u domen greški  islamskih  sektri  od  sljedbenika  strasti  i  novotarija  već  u  neostvarenje  kufra  u  taguta,  pa  se  zbog  toga  ne  smiju  zvati  murdžijama  kao  što  to  smatra  struja  doktora iz Saudijske Arabije i oni koji ih slijede a što je zahvatilo glavešine skupine  na čije novotarije i greške odgovaram.    Pravilo  je  da  vanjski  veliki  širk  i  veliki  kufr  za  sobom  neminovno  povlače  nevjerstvo  u  uvjerenju  srca  ili  njegovim  djelima,  pa  se  na  primjer  ne  smije  reći  „nije kafir ako nije ohalalio“ i slično od opisa koji se tiču 'aqide ili „nije kafir ako  mrzi ono što radi“ jer su zadnjim uzeta u obzir samo neka djela srca a zaboravilo  se da osoba vjerski mora biti kafir u vanjštini i u suštini makar neuki ne dokučio  onaj opis imana koji je nestao iz njegovog srca ili suprotni koji se pojavio a propisi  se svakako vežu za vanjštinu.     Činjenica  da  smo  rekli  da  je  u  jedinkama  (kalupima  i  oblicima)  'ibadeta  osnova  sustezanje  dok  ne  dođe  šerijatski  dokaz  ne  znači  da  ne  može  doći  do  obožavanja  taguta  oblicima  i  kalupima  koji  nemaju  taj  oblik  u  islamskim  'ibadetima  kao  kada  bi  neko  obožavao  tagute  plesom,  vriskom,  zviždanjem,  meditacijama, dubljenjem na glavi, stavljenjem cigara u usta kipa ili šta ti ja znam  od  gluposti  koje  rade  ljudi  bez  pameti.  Ovo  kažem  jer  sam  zatekao  ljude  iz  čijih  riječi  se  ovo  značenje  može  razumijeti.149  A  spomenuti  oblici  su  'ibadet  tagutu  zbog  namjere  približavanja  tagutu  njima,  ili  traženja  od  njega  njima  ono  što  on  nije  kadar  učiniti,  ili  zbog  pridržavanja  tagutskog  vjersko‐zakonskog  htijenja,  odnosno njegovog zakona, što predstavlja apsolutnu pokornost i poniznost. 

  3.5.3 O jedinkama velikog širka putem kojih se obožava tagut   Učenjaci  koji  spominju  jedinke  velikog  širka  kojima  se  obožava  tagut  u  pogledu velikog broja istih nisu našli vjerske tekstove u kojima Allah poimenično                                                               149

  Kada  definišu  širk  u  ’ibadetu  prvo  definišu  ’ibadet  u  šerijatu  i  da  je  to  sve  ono  što  je  šerijat  učinio  mustehabbom  ili vadžibom  pa  kažu  da  je  svako  ko  od  toga  nešto  usmjeri  drugom  mimo  Allaha  mušrik,  što  ne  zatvara  mogućnost  da  je  veliki  širk  usmjeriti  tagutu  neki  drugi  oblik  koji  u  sebi  sadrži  značenje  približavanja,  traženja  onoga  što  obožavani  mimo  Allaha  nije  kadar  učiniti,  ili  pridržavanje  tagutskog  zakonskog  htijenja.  Pa  nek’ je Allah na pomoći! 

 

EBU MUHAMMED

143 

spominje veliki širk klanja žrtve tagutu, veliki širk tavafa oko taguta i slično. Već su  ta imena uzeli iz šerijatskih oblika 'ibadeta samo Allahu s ciljem lakšeg određivanja  imena  jedinki  velikog  širka  i  imena  onoga  koji  upadne  u  njih  te  radi  pojašnjenja  ljudima šta ne smiju raditi, bilo u suštinskom ili samo kalupskom smislu.     Kao  primjer  za  to  se  može  navesti  oblik  i  kalup  sedžde  kojeg  je  Allah  u  posljednjoj  objavi  ograničio  na  Sebe  i  zabranio  da  se  ona  čini  i  usmjerava  bilo  kome  drugom  mimo  ili  uz  Njega  kao  i  pred  bilo  kime.  Tako  su  iz  činjenice  da  je  klanje žrtve u ime Allaha uz namjeru približavanja Allahu 'ibadet kojim obožavamo  Uzvišenog  učenjaci  rekli  da  je  onaj  koji  taj  'ibadet  usmjeri  nekom  drugom  mimo  Njega  upao  u  veliki  širk  jer  ga  je  time  obožavao  mimo  Allaha.  Dakle,  za  mnoge  jedinke velikog širka ne postoji izričit dokaz ali su uzete iz činjenice da se Allah u  šerijatu obožava njima i da ih je ograničio na Sebe.    Imamo  takođe  primjer  zavjeta  (nezr)  koji  je  u  šerijatu  u  osnovi  pokuđen  ali  kada  se  čovjek  zavjetuje  meleku,  mrtvom  ili  odsutnom  da  će  mu  ako  izliječi  bolesnika i slično od stvari koje je samo Allah u stanju učiniti, klanjati dva reka'ata  ili  zaklati  žrtvu  ili  u  njegov  grob  ubaciti  nekoliko  maraka  time  postaje  mušrik  velikim širkom. Pa se iz imena jedinki velikog širka vade imena za one koji su upali  u  njih  pa  se  kaže  mušrik  velikim  širkom  klanja  žrtve,  mušrik  velikim  širkom  zavjetovanja, mušrik velikim širkom ljubavi, mušrik velikim širkom tehakuma itd.    U oblicima koji nisu identični šerijatskim 'ibadetima se dotični mušrik može  nazvati opštim imenom širka pa da se samo kaže da je mušrik ili da se u njegovom  postupku pokuša dijagnozirati ono šta ga je na to navelo od ljubavi prema tagutu,  straha  i  slično.  Pa  da  to  bude  veliki  širk  ljubavi  ili  veliki  širk  straha,  ili  veliki  širk  nade, itd., uz uvjerenje da je vanjski opis lično veliki širk i veliki kufr.    Upravo zbog realne mogućnosti da dotična osoba čineći kalup i oblik 'ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  nije  imala  namjeru  usmjeriti  mu  'ibadet,  u  uopštenom ili posebnom smislu,150 želeći njih lično mimo Allaha, ili približavajući  im se, ili uz bilo koje drugo značenje kojim se ostvaruje suštinski 'ibadet, iz jednog  ili  drugog  razloga,  istu  nije  dozvoljeno  odmah  protekfiriti  sve  dok  se  ne  ostvare  uvjeti  (šartovi)  tekfira  pojedinca  i  nestanu  njegove  prepreke.  S  obzirom  da  se  ovdje radi o konstataciji opisa (tahqiqul‐menat)  za kojeg je šerijat vezao propis i  spuštanju  vjerskog  temelja  na  opis  u  vanjskoj  realnosti,  može  se  desiti  da  se                                                               150

  Usmjeravanje  (sarf)  jedinki  ’ibadeta  odnosno  njihovo  posvjećivanje  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  željenje  drugog  mimo  Njega  je  suštinski  veliki  širk  i  jedan  vid  usmjeravanja  suštinskog  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha.  Postoji  idžma’  muslimana  da  je  to  veliki  širk,  a  na  osnovu  pravila  o  neminovnoj  uzročnoj  povezanosti  između vanjštine i srca vjerujemo da u njegovom srcu mora biti kufr u ’aqidi ili u djelima srca.  

  144 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

muslimani  raziđu  u  pogledu  tekfira  određene  osobe  ovisno  od  odnosa  prema  određenim pitanjima.     Pogotovo  kada  se  radi  o  pitanju  tumačenja  indicija  i  dokaza  stanja  koji  se  vežu za određenu osobu, čije djelo ili riječ podnosi tumačenje u drugom značenju  a ne u značenju jasnog velikog širka i kufra. Iako je obaveza svakom muslimanu da  spusti propis na opis koji je „zahir“ a „zahir“ u ovom slučaju, bez obzira govorili o  riječima ili djelima, je značenje koje se automatski nameće slušaocu ili onome koji  gleda  u  nečije  stanje  nakon  poznavanja  tradicije  naroda  te  osobe  u  upotrebi  dotičnih riječi i djela, čije  značenje, ako se zanemari, za sobom povlači nestanak  najveće  odlike  ljudske  rase  a  to  je  „razumijevanje  i  komunikacija“  kao  što  kaže  Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, govoreći o sličnom poglavlju.     Ovaj „zahir“ se u normalnim uslovima mora uzeti u obzir iako stanje podnosi  neko  daleko  prevagnuto  značenje.  U  stanju  nužde  (darure)  je  prihvatljivo  i  propisano  da  se  u  pogledu  nekih  osoba  uzmu  u  obzir  indicije  koje  ukazuju  na  ispravnost i iskrenost njihove tvrdnje da određenim riječima i djelima nisu željeli  značenje velikog širka i kufra i da im se ne presudi velikim širkom i kufrom. Ali u  jasan (sarih) vanjski veliki širk ili kufr u vjeri nije dozvoljeno upasti osim u stanju  prisile (ikraha), kao što se prevagnjujući uopšteno može reći da u kalupe i oblike  velikog širka takođe nije dozvoljeno upasti osim u stanju prisile, zbog toga što je  razlika između suštinskog jasnog velikog širka i kufra i kalupa i oblika širka i kufra  najčešće  samo  u  namjeri  a  ne  u  vanjskom  obliku,  a  mi  znamo  da  su  učenjaci  islama konstatovali zabranu ispoljavanja kufra, misleći time na vanjski oblik. Tako  da  muslimanu  nije  dozvoljeno  da  uradi  sedždu  pred  kipom  imajući  namjeru  činjenja sedžde Allahu osim u stanju prisile.  

3.6 Moguće je da neke osobe koriste pojam „veliki širk“ i „'ibadet“ u značenjima kalupa i oblika velikog širka i 'ibadeta drugom mimo Allaha, a ne u njihovom suštinskom značenju u vjeri   Kada je u pitanju značenje „činjenja kalupa i oblika“ bez suštinskog 'ibadeta  odnosno  'ibadeta  u  uopštenom  smislu  kao  i  bez  značenja  usmjeravanja  jedinke  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  koje  ulazi  u  'ibadet  drugog  mimo  Allaha  u  uopštenom  ili  suštinskom  smislu,  se  teoretski  može  desiti  da  čujemo  nekog  učenjaka  ili  običnog  muslimana  da  kaže  da  u  pitanjima  velikog  širka  postoji  opravdanje  neznanjem,  a  koji  pojmom  „veliki  širk“  ne  misle  na  suštinski  'ibadet 

 

EBU MUHAMMED

145 

nekom  drugom  mimo  Allaha,  tj.  suštinski  veliki  širk,  niti  na  usmjeravanje  (sarf)  jedinke 'ibadeta nekom drugom mimo Allaha, već misle na činjenje oblika i kalupa  pred  nekim  drugom  mimo  Allaha,  uz  drugu  namjeru,  mimo  namjere  suštinskog  'ibadeta  i  mimo  namjere  usmjeravanja  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Njega,  tj.  bez namjere njegovog posvećivanja njemu ili željenja njega njime, ili približavanja  njemu  ili  bilo  kojeg  drugog  značenja  kojim  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta koje čovjeka čini mušrikom.    Naročito  ako  imaju  „poseban“  odnos  prema  definiciji  velikog  širka  prema  kojoj  je  veliki  širk  u  'ibadetu  „usmjeravanje  (sarf)  bilo  koje  vrste  ili  jedinke  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha“,  gdje  oni  puko  činjenje  jedinke  'ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  bez  ulivenosti  značenja  'ibadeta  u  uopštenom  smislu  u  njemu  i  bez  namjere  značenja  kojim  se  ostvaruje  suštinski  'ibadet  drugom mimo Allaha od kojih smo već neke spomenuli, nazivaju „velikim širkom“  ne  želeći  pojmom  „veliki  širk“  prethodno  konstatovano  značenje  „usmjeravanja  (sarf)  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha“  koje se  ovom  rečenicom  u  govoru  učenjaka prvobitno želi.    Dakle, koriste termin „veliki širk“ ali ne u njegovom originalnom značenju u  tekstovima Objave i u govoru učenjaka već u posebnom značenju. Ako se dokaže  da  je  terminologija  neke  osobe  da  „činjenje  kalupa  i  oblika“  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha,  bez  ulivenosti  suštinskog  'ibadeta  u  njima  i  bez  značenja  njihovog  usmjeravanja  ili  posvjećivanja  drugom  mimo  Allaha  i  željenja  njega  njime,  i  približavanja  njima,  naziva  „velikim  širkom“  i  zagovara  uvjerenje  da  u  tom  „velikom širku“ postoji opravdanje neznanjem i da je onaj koji upadne u taj „veliki  širk“  još  uvijek  musliman  kojeg  nije  dozvoljeno  tekfiriti  prije  uspostave  argumenta,  prema  takvom  nije  dozvoljeno  postupiti  kao  prema  osobama  koje  vjeruju da je onaj koji iz neznanja, kojeg od sebe nije mogao odagnati uz ulaganje  maksimalnog truda, upadne u suštinski veliki širk, musliman ‐ muvehhid, jer je to  upravo onaj opis koji kategorički ukazuje na nepoznavanje tevhida ili na prkošenje  tevhidu  i  time  se  ruši  aslu  dinil  islam  i  tevhid  u  njegovom  ruknu  ili  u  njegovom  „lazimu“ čiji nestanak ukazuje na nestanak osnove (melzum) iz koje je proizišao a  ona je „neposjedovanje ispravne predodžbe“ o dini islamu i tevhidu ili neki drugi  opis u 'aqidi ili djelima srca.     Međutim,  najveći  problem  je  kada  dođe  neko  poput  potpisnika  proglasa  i  sličnih  njima  koji  imaju  istu  novotariju  u  djelimičnom  smislu  i  govor  takvih  učenjaka instrumentaliziraju u značenju suštinskog 'ibadeta i suštinskog velikog  širka pa kaže da u njemu postoji opravdanje neznanjem, te'vilom,151 taqlidom152 i                                                               151

 Pogrešno tumačenje tekstova. 

  146 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

idžtihadom153 i slično. Mnogi to čak rade kada je u pitanju psovanje vjere i širk u  rububijjetu, itd.     Potpisnici proglasa to primjenjuju u svim vidovima velikog širka i na tome su  bili  Nusret  i  Bilibani  da  bi  danas  završili  na  uvjerenju  da  tehakum,  odnosno  tevhidul‐hakimijje,  ne  ulazi  u  aslud‐din  na  što  kategorički  ukazuju  njihove  riječi  koje  smo  naveli  i  koje  ćemo  navesti.  Još  uvijek  se  propagira  da  učenjaci  islama  imaju „dva mišljenja“ u mes'eli opravdanja neznanjem u 'ibadetu nekom drugom  mimo Allaha!!! Allahulmuste’an!    Ovo  nam  još  jednom  pokazuje  i  dokazuje  koliko  je  problematično  i  opasno  kada  potonje  generacije  ili  džahili  koriste  i  argumentiraju  govorom  prethodnih  generacija  učenjaka  nepoznavajući  temelje  na  kojim  su  oni  izgradili  svoje  fetve  i  izreke.  Ovo  nije  samo  problem  u  fikhskim  poglavljima  vezanim  za  brak,  razvod  braka, kupoprodaju i slično, već se dogodilo i u poglavljima aslud‐dina, tj. tekfira  mušrika  i  taguta,  odnosno  svih  onih  koji  nisu  ostvarili  šehadetom  naređeno  značenje.     Ovdje se moramo prisjetiti riječi Ibnul‐Qajjima, rahimehullah, u kojima kaže  da je šteta ovakvih ljudi za vjeru veća nego šteta laika ljekara po tijelo bolesnika.  Nema  sumnje  da  smo  mi  danas  svjedoci  ogromnih  fitni  i  žrtve  prelamanja  Allahovim stvaranjem presudnih događaja za islam i muslimane.    Kao primjer za upotrebu pojma „'ibadeti“ ili „djelo od djela širka“ ili „oblik  od oblika širka“ u spomenutom značenju bih mogao navesti riječi Dr. El‐Qarnija,  autora knjige „Pravila tekfira kod ehlus‐sunneta i džema'ata“ u kojoj pojmovima  „djelo od djela širka“ ili „oblik od oblika širka“ i „'ibadeti“ naziva činjenje kalupa  i oblika ili mes'ele u kojima čovjek nekada može biti opravdan neznanjem, poput  sedžde  pozdrava  ili  ohalaljivanja  pijenja  vina  za  određenu  grupu  ljudi  kao  što  je  uradio Qudameh bin Maz'un, /.    Na  greške  u  ovoj  knjizi  je  pokušao  odgovoriti  Ahmed  El‐Halidi  i  knjiga  je  poznata  studentima  koji  izučavaju  tevhid  i  traže  istinu.  U  tom  odgovoru  Qarniju  on  upozorava  na  mnoge  propuste  u  koje  je  upao  Qarni,  ali  Halidi,  iz  meni  nepoznatog razloga, nije mogao shvatiti zašto Qarni na jednom mjestu kaže da je  onaj  koji  'ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  mušrik  i  da  u  tome  nema  opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  a  na  drugim  mjestima  iste  knjige  opravdava  počinioca nekog od „djela širka“ ili „oblika širka“ neznanjem pa mu je Halidi na to                                                                                                                                                          152

 Slijepo slijeđenje nečijeg mišljenja bez poznavanja dokaza.   Ulaganje maksimalnog truda od strane mudžtehida sa ciljem dolaska do vjerskog propisa. 

153

 

EBU MUHAMMED

147 

odgovorio  svim  dokazima  i  citatima  'uleme  iz  kojih  se  zaključuje  da  se  svi  muslimani slažu da je onaj koji 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha mušrik.     Halidi  je  to  protumačio  kao  kontradiktornost  Qarnija.  Nakon  što  sam  pročitao knjigu Halidija, zaista sam mislio da Qarni opravdava mušrike neznanjem,  ali  prije  nego  što  sam  se  upustio  u  pisanje  ovih  redova  odlučio  sam  da  izučim  Qarnijevu knjigu s ciljem da lično vidim njegovo razmišljanje kako u spomenutom  pitanju  tako  i  u  pitanju  tehakuma  i  da  bi  upoznao  šubhe  protivnika  i  lakše  odgovorio na njih.     Nakon  nekih  mojih  drugih  iskustava  ustanovio  sam  da  Qarni  ne  opravdava  onoga  koji  čini  suštinski  'ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  usmjerava  ga  njemu,  već  opradava  onoga  koji  pred  njim  čini  kalupe  i  oblike  koje  on  naziva  „djelima širka“ i „oblicima širka“, tj. mezāhiruš‐širk.    U  elektronskoj  biblioteci  „Eš‐Šamilah“  sam  pretražio  da  li  se  u  govoru  učenjaka  selefa  i  khalefa  spominje  pojam  „mezahiruš‐širk“.  Pretražio  sam  fetve  Ibn Tejmijje i „Ed‐Durerus‐senijjeh“ od učenjaka da've i nisam našao da je neko od  njih upotrebljavao pojam „mezāhiruš‐širk“, tj. „oblici širka“. Ali sam istog našao u  govoru suvremenika i vidio sam da ga upotrebljavaju u različitim značenjima. Na  početku  knjige  „Komentar  Kešfuš‐šubuhata“,  od  Muhammeda  sina  Ibrahima,  na  dvanaestoj strani, takođe sam našao pojam „mezāhirul‐kufr“, tj. „oblici kufra, gdje  se kaže:  

‫وﻣﻦ أﺳﺒﺎب ﺑﻘﺎء ﻋﺎﻣﺘﻬﻢ ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك أن ﻛﺜﲑا ﳑﻦ ﻳﺪﻋﻲ اﻟﻌﻠﻢ واﻹﻣﺎﻣﺔ ﰲ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻨﻬﻢ ﻳﺸﺎرك ﻋﺒﺎد‬ ‫ "ﻫﺬﻩ‬:‫ وإذا ﺷﺪد اﻹﻧﻜﺎر ﻋﻠﻴﻪ واﻧﻘﻄﻌﺖ ﺣﺠﺘﻪ ﻗﺎل‬.‫اﻟﻘﺒﻮر ﰲ ﻋﺒﺎدا ﻢ واﺣﺘﻔﺎﻻ ﻢ وﻳﺄﻛﻞ ﻣﻦ ذﺑﺎﺋﺤﻬﻢ‬ ‫ وﻳﻌﺘﺬر ﺑﻌﻀﻬﻢ ﻋﻦ‬.‫ﻣﻈﺎﻫﺮ اﻟﻜﻔﺮ" وﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻤﺔ ﲣﻔﻲ ﲢﺘﻬﺎ أن ﻋﻘﺎﺋﺪﻫﻢ ﰲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﺻﺤﻴﺤﺔ ﺳﻠﻴﻤﺔ‬ ‫ أو ﻣﺎ ﻗﺼﺪوا ﺑﻌﺒﺎدة أﺻﺤﺎب اﻟﻘﺒﻮر إﻻ اﷲ ﻓﻼ‬,‫ أو ﺻﻮﻓﻴﺔ‬,‫ أو ﺧﺮاﻓﻴﻮن‬,‫ ﺑﺄ ﻢ ﺟﻬﺎل ﺟﻬﺎل‬:‫ﻋﺎﻣﺘﻬﻢ‬ ‫ﳜﺮﺟﻮن ﻣﻦ داﺋﺮة اﻹﺳﻼم ﺬﻩ اﻷﻓﻌﺎل و أﺷﺒﺎﻩ ﻫﺬﻩ اﻟﻌﺒﺎرات اﻟﱵ ﻓﻴﻬﺎ اﻟﺘﻬﻮﻳﻦ ﻣﻦ ﺷﺄن اﻟﺸﺮك أو‬ .‫ﺗﺴﻮﻳﻐﻪ‬ “U razloge ostanka većine njih na širku spada i to što veliki broj onih koji se među  njima pozivaju na znanje i imamet u dinu učestvuje sa obožavaocima kaburova u  njihovim  ‘ibadetima  i  proslavama  i  jede  meso  životinja  koje  su  zaklali.  Kada  se  bude  žestok  u  njegovoj  kritici  i  prekine  se  njegov  argument  kaže:  „Ovo  su  oblici  kufra!“.154  Ova  riječ  u  sebi  krije  da  su  njihova  uvjerenja  u  tevhidu  ispravna  i                                                               154

 Mezāhirul‐kufr. 

  148 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zdrava.  Neki  svoj  narod  pravdaju  govoreći  da  su  oni  džahili  ili  da  se  povode  za  bajkama  ili  da  su  sufije  ili  da  ’ibadetom  mrtvih  nisu  željeli  osim  Allaha  pa  tim  djelima  ne  izlaze  iz  islama  i  izreke  slične  ovima  u  kojima  je  olahak  odnos  prema  širku ili njegovo dozvoljavanje.“    U  ovom  govoru  se  vidi  da  ovaj  pojam  koriste  mnogi  ljudi  koji  se  pripisuju  znanju  i  imametu  u  vjeri  čineći  ga  sredstvom  preko  kojeg  izbjegavaju  tekfir  mušrika. Da Allah sačuva!     S  druge  strane  mnogi  učenjaci  i  oni  koji  se  pripisuju  znanju  ga  koriste  u  značenju suštinskog veliki širka, za postupke koji mogu biti protumačeni kao veliki  ili mali širk te za mali širk. Što se mene tiče ja dajem prednost postupku selefa i  khalefa uz opasku i uvjerenje da nije problem koristiti „novi termin“ ako se njime  želi ispravno značenje i da se mora biti oprezan u pogledu ophođenja sa istim ako  postoji opasnost da će iz takve upotrebe proizići ono što je Allah zabranio.     Ako u ovoj knjizi budem upotrebljavao pojam „oblici širka“, tj. „mezāhiruš‐ širk“  možda  u  drugima  neću.155  Ovdje  to  činim  zbog  toga  što  ga  koristi  Qarni  i  mnogi od naših protivnika, koji nisu shvatili Qarnijev govor.    Isto tako sam primjetio  da Qarni  drugačije  tumači riječi šejha  Muhammeda  b. 'Abdulvehhaba, rahimehullah, u vezi netekfirenja onoga koji 'ibadeti turbetu El‐ Kivvaz, koje smo mi  i svi  meni  poznati do sada tumačili u značenju ustezanja od  tekfira  kazne  uz  potvrđivanje  imena  širka  i  suštinskog  'ibadeta  turbeta  El‐Kivvaz.  Ali Qarni ih tumači u smislu da su ti ljudi oko tog turbeta radili stvari u kojima nije  morao  biti  suštinski  'ibadet,  tj.  u  značenju  postupaka  koje  neko  može  uraditi  sa  namjerom 'ibadeta ili u značenju novotarije sa primjesom malog širka i slično.     On  šejhu  Muhammedu  b.  'Abdulvehhabu,  rahimehullah,  pripisuje  da  glagol  „ja'budu“,  tj.  'ibadeti  koristi  u  drugom  značenju  mimo  značenja  suštinskog  'ibadeta.  Ovakvo  tumačenje  značeja  glagola  „'ibadeti“  i  pripisivanje  ove  terminologije šejhu Muhammedu, iako je kod mene neispravno i katastrofalno a  mogu  samo  slutiti  šta  je  razlog  tome,  otvorilo  mi  je  vrata  da  zaključim  da  nije  nemoguće da mnogi ljudi danas koriste istu terminologiju. Uzvišeni Allah pojmom  širk i 'ibadet drugom mimo Njega u Svojoj Knjizi u osnovi nije želio osim njihovu  suštinu, a to je onaj opis koji se ne može sastati sa aslu dinil islamom, i mi smo ih  stalno tako shvatali.    Iz  ovoga  proizilazi  da  oni  koji  „činjenje  kalupa  i  oblika“  pred  nekim  mimo  Allaha  i  slično  nazivaju  imenom  „veliki  širk“  ili  „'ibadet“  neće  tekfiriti  njihovog                                                               155

 Mišljenja sam da je Dr. El‐Qarni spomenute pojmove u većini slučajeva upotrebio na ispravnom mjestu. 

 

EBU MUHAMMED

149 

počinioca,  jer  vjeruju  da  on  nije  upao  u  suštinu  velikog  širka  i  'ibadeta  nekom  drugom mimo Allaha. S druge strane Qarni u knjizi išareti da danas postoje grupe  koje pitanje dobijanja imena širka i pravilo tekfira mušrika sprovode u kalupima i  oblicima  i  kažu  da  je  to  aslu  dinil  islam,  a  mi  smo  nevini  i  čisti  od  toga.  Allahulmuste’an!     To  je  greška  bez  sumnje  i  tu  se  obično  radi  o  osobama  koje  nisu  shvatile  detalje  određenih  pitanja,  a  u  svemu  tome  problem  kulminira  kada  na  to  nadovežu tekfir onoga koji „ne tekfiri mušrike“ kao što su uradili neki naši momci  u pitanju potpisa pa im je Allah dozvolio da shvate svoju grešku.     Što  se  nas  tiče,  opšte  je  poznato  da  mi  ne  tekfirimo  osobu  koja  ne  tekfiri  mušrika  ako  je  razlog  njegovog  ustezanja  bilo  nepoznavanje  (džehlul‐hāl)  ili  pogrešno  tumačenje  stanja  (te'vilul‐hāl)  tog  mušrika,  usljed  njegove  nejasnoće  i  zamršenosti.  Velika  je  nepravda  i  daleko  od  istine  da  nam  neko  pripisuje  da  mi  prvo protekfirimo nekog pojedinca ili „to zamislimo“ a zatim tekfirimo svakog ko  ga ne protekfiri. Ali Allah nam je dovoljan kao Zaštitnik i divan je On Pomagač!    To dodatno dokazuje da među nama ima braće koji ne tekfire neke ljude od  učenih koje ja tekfirim i ja ih ne smatram kafirima zbog toga već im dajem prostor  za idžtihad u tekfiru pojedinca. Isto tako je jedan od braće, koji nam je nedavno  zulum učinio, prestao tekfiriti Bin Ladina nakon što ga je tekfirio pa ga nisam zbog  toga  protekfirio.  Kad  bih  sada  čuo  nekog  od  braće  da  ne  tekfiri  nekog  od  pojedinaca,  čiji  se  tekfir  proširio  među  nama,  od  onih  koji  su  dozvolili  tehakum  pred  tagutom  pod  izgovorom  da  nema  šerijatskih  sudnica,  i  svoje  ustezanje  od  tekfira argumentira prihvatljivim dokazima, opet ga ne bih tekfirio.    Svako  će  pred  Allahom  snositi  odgovornost  kako  zbog  uvjerenja  da  je  neko  musliman tako zbog uvjerenja da je neko kafir. Ovim ne želim da povučem tekfir  nekog  pojedinca  kojeg  sam  protekfirio.  Ne  vallah!  Ubjeđeniji  sam  nego  što  sam  ikad  bio  da  su  daleko  od  islama  i  tevhida  i  da  su  krivi  za  ovaj  rat  protiv  islama  i  tevhida i ove mubarek da've.     Teoretski, ako bi se uspostavilo da je neko od njih koristio pojam „tehakum  tagutu“,  misleći  njime  na  nešto  što  nije  kufr  samo  po  sebi  poput  sulha,156  ili  uzimanja  lične  karte,157  ili  nekih  drugih  mogućnosti  koje  ću  spomenuti,  te  osobe  imaju  pri  sebi  veliki  broj  drugih  opisa  koji  izvode  iz  vjere  islama.  Mesdžidi  su  im  puni  ljudi  koji  su  kafiri  i  koji  godinama  ne  znaju  značenje  tevhida,  i  ruše  ga  na                                                               156

  Rješenje spora izmirenjem koje se bazira na obostranom zadovoljstvu bez suđenja tagutskim zakonom.    Obaviješten sam da Ebu Jusuf Alu Ferradž vađenje lične karte smatra tehakumom. Možda je to razlog zbog  kojeg  kaže  da  je  „tehakum  tagutu“  dozvoljen  u  daruri  a  što  je  i  meni  lično  rekao  u  jednom  telefonskom  razgovoru.  

157

  150 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

jedan  ili  drugi  način  i  svi  se  međusobno  muslimankaju,  cmakaju,  bratkaju  i  udruženo se bore protiv da've tevhida i  muslimana.    

3.6.1 Terminologija Dr. El-Qarnija u knjizi „DavabitutTekfir“   Prije  nego  što  počnem  navoditi  dotične  citate  iz  Qarnijeve  knjige,  moram  navesti  njegovo  shvatanje  o  menhedžu  ehlus‐sunneh  u  pogledu  definicije  i  značenja  aslud‐dina  a  u  tome  ću  se  koncentrisati  na  najvažniije,  a  ti  čitaoče  se  pomozi strpljenjem i bogobojaznošću. Kaže Qarni:    „Zbog toga se niko ne opravdava,158 od onih do kojih je došla da'va, neznanjem i  te'vilom  ili  prisilom  u  pogledu  uopštenog  pridržavanja159  suprotno  detaljnom  iltizāmu,160  jer  se  u  detaljnom  pridržavanju  uvjetuje  uspostava  detaljnog  argumenta nad pojedincem i da je sposoban da ga se pridržava.   To  znači  da  se  ljudi  međusobno  razlikuju  u  pogledu  dolaska  poslaničkog  argumenta i nakon njega shodno razlikama svojih mogućnosti. Svejedno ticalo se  to spoznaje svih naredbi ili se tiče spoznaje zabrana. U to spadaju i djela vanjskog  širka  koja  mogu  biti  skrivena  nekim  ljudima,  a  moguće  je  da  ih  oni  rade  bez  namjere za značenjem s kojim biva širk...   ...pa  ako  je  srušio  iltizām  putem  upadanja  u  neka  „djela  širka“  na  primjer,  neophodno je da se nad njim uspostavi argument i da se provjeri njegovo stanje i  da mu se prvo ponudi tevba, pa ako odbije i ustraje biva kafirom, a ako se vrati  musliman je. Prije toga nije problem ophoditi se prema njemu onako kako nalaže  islam, jer mu je to vanjštinsko stanje, osim kada je u pitanju osoba u pogledu koje  smo na jeqinu...161“162     U  pogledu  ovog  citata  mogu  pogriješiti  dvije  grupe.  Prva  grupa  koja  će  ga  protekfiriti  misleći  da  ne  tekfiri  mušrike,  ne  poznavajući  njegovu  terminologiju.  Druga grupa koja će iz njega izvesti opravdanje onih koji čine suštinski veliki širk, i  upecati se u mrežu dodatka „skrivena“ te reći da je počinioc velikog širka, ako je  taj vid velikog širka bio skriven, opravdan.                                                               

158

 Govori o tekfiru koji dolazi nakon argumenta.   Iltizāma.  160  Pridržavanju.  161  Jeqīn je čvrsto ubjeđenje.  162  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 50‐51  159

 

EBU MUHAMMED

151 

  U to su upali Nusret i Bilibani kada je u pitanju tevhidul‐hakimijjeh, tj. veliki  širk hukma, tehakuma i propisivanja zakona, jer su našli Halidija da spominje da su  danas pitanja hakimijjeta  neobjašnjena i skrivena i iz toga razumjeli islam onoga  koji sruši tevhid velikim širkom u hukmu, ili tehakumu ili neodricanjem od taguta  hukma. Riječi Nusreta u kojima za tekfir mušrika uvjetuje objašnjenje ako se radilo  o nekom manje poznatom velikom širku su protekle.     To  je  bio  njihov  menhedž  prije  nego  što  su  naučili  da  su  islam  i  širk  dvije  suprotnosti i da se ne mogu sastaviti u jednoj ličnosti u isto vrijeme i da počinioc  velikog  širka  mora  biti  mušrik,  ali  još  uvijek  pate  od  pitanja  velikog  širka  u  tevhidul‐hakimijje „koje je danas u oblasti manje poznatih pitanja pa se u njima ne  smije negirati islam mušricima“.    Kada su neki od njih upitani o 'ibadetu kipovima i slično odgovoriše da to nije  manje  poznato  (skriveno)163  kao  tehakum,  a  riječi  šejhul‐islama  koje  tumačimo  protumačiše u značenju pripisivanja aslu dinil islama osobama koje ne sude osim  plemenskim  zakonima  zbog  toga  što  je  pitanje  tevhida  Allaha  u  hukmu  i  tehakumu za njih bilo skriveno i manje poznato, ne shvatajući u kojem značenju  šejhul‐islam  upotrebljava  riječi  „ušli  su  i  islam“  i  da  se  one  ne  tiču  suštinskog  islama  već  da  njima  želi  reći  da  su  ispoljili  ulazak  u  islam  ili  da  su  ušli  u  „njihov  umišljeni  islam“  a  ne  islam  Uzvišenog  Allaha.  A  to  ćemo  dokazati  u  ovoj  knjizi,  inšaAllah!  Na 74‐toj strani Qarni kaže:   „Ovdje se mora reći:   Prvo:  ne  postoji  neminovna  uzročna  povezanost  (telazum)  između  upadanja  u  neka  djela  vanjskog  kufra  i  između  neznanja  značenja  dva  šehadeta  sa  jedne  strane, niti između  upadanja u to i obaveze tekfira pojedinca zbog toga sa druge  strane.   Svaki  musliman  mora  poznavati  značenje  dva  šehadeta  sa  aspekta  njihovog  ukazivanja na tevhid Allaha i na uopšteno pridržavanje šerijata. Ali i pored toga se  može desiti da on ne zna neke oblike širka ili da iz neznanja ili te'vila radi nešto što  ruši iltizām šerijata, bez imanja namjere za onim čime nastaje kufr u suštini.  Zbog  toga  je  ehlus‐sunneh  napravio  razliku  između  uopštenog  tekfira  i  tekfira  pojedinca  i  uvjetovali  su  uspostavu  argumenta  nad  pojedincem  prije  njegovog  tekfira  i  provjeru  njegove  namjere  u  slučaju  mogućnosti  da  njegovim  vanjskim                                                               163

 Valjda vjeruju da to nikada ne može biti manje poznato a to je neispravno jer je itekako moguće da u nekom  vremenu i mjestu ne postoje vjerski tekstovi koji zabranjuju ’ibadet kipovima. Allahulmuste’an! 

  152 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

djelom  nije  namjeravao  ono  čime  nastaje  kufr.  Moguće  je  da  se  raziđu  da  li  je  argument  nad  pojedincem  uspostavljen  ili  ne,  ali  se  ne  razilaze  u  pogledu  uspostavljanja  argumenta  i  nisu  se  zadovoljili  pukim  poznavanjem  značenja  dva  šehadeta,  koje  je  uvjet  za  njihovo  ostvarenje  u  pogledu  znanja  o  rušiteljima164  (nevaqid) kao što puko upadanje u oblike kufra nisu učinili dovoljnim u ukazivanju  na nepoznavanje dva šehadeta.“    Ovdje  autor  vodi  raspravu  o  pravnom  islamu  i  njegovim  znakovima,  a  nas  interesuju  njegove  riječi  „neka  djela  vanjskog  kufra“,  i  „oblici  širka“,  jer  njima  misli,  kao  što  sam  napomenuo,  na  djela  poput  sedžde  koja  može  biti  pozdrav  ili  'ibadet i sva druga djela u kojima je to moguće. Sa vanjskim djelima kufra misli na  mukeffirate u kojima može biti opravdanja neznanjem poput ohalaljivanja pijenja  vina iz neznanja i slično. Ovdje ako se ne zna terminologija ovog čovjeka i sličnih  njemu može se desiti da neko pomisli da on u teoriji ne tekfiri mušrike kao što se  desilo Halidiju u pogledu „oblika širka“, iako je pojam „djelo kufra“ jasan.     Riječi Ibn Tejmijje, rahimehullah, koje šejh 'Abdurrahman spominje na kraju  komentara risale „Osnova dini islama...“:  „...ali  zbog  preovladavanja  neznanja  i  manjkavosti  znanja  o  tragovima  poslanice  među mnogim od potonjih nije ih moguće tekfiriti time sve dok im se ne objasni  ono čime je došao Poslanik, ., od stvari u kojima postupa suprotno...“    Ove  riječi  Halidi,  'Ali  Hudajr  i  Ebu  Merjem  i  mi  smo  do  sada  tumačili  kao  negaciju tekfira kazne a potvrđivanje imena širka ili kufra širka, međutim Qarni ih  tumači kao da Ibn Tejmijje govori o ljudima koji su radili „oblike i kalupe“ širka a  ne suštinski širk. Najpreče je da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi Ibn Tejmijje,  jer je 'Ali El‐Hudajr u „Džuz'u o aslud‐dinu“ spomenuo opise kojim je šejhul‐islam  okarakterisao tadašnje mušrike.     Tu  se  radilo  o  jasnim  opisima  velikog  širka  poput  dozvoljavanja  da  se  od  Poslanika,  ., traži pomoć u svemu u čemu se traži od Allaha, ali mi iako kažemo  da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje ističemo da nije  pogriješio  u  temelju  jer  čovjek  ne  opravdava  mušrike  neznanjem  i  njegovim  pratiljama.  Uz  činjenicu  da  nemam  lijepo  mišljenje  o  Qarniju  i  njegovom  starom  mentoru, Dr. Seferu El‐Havaliju, koji mu je nadzirao ovaj magistarski rad.   Kaže Qarni: 

                                                              Poništivačima i negatorima islama.  

164

 

EBU MUHAMMED

153 

„U  to  spada  i  ono  što  je  spomenuo  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  o  nekim stanjima širka u njegovom vremenu, ali im nije presudio kufrom samo na  osnovu njihovog upadanja u to... (pa kaže)  ...Imam Ibn Tejmijje ne želi ovdje reći da je je onaj koji čini 'ibadet nekom drugom  mimo Allaha apsolutno opravdan, već želi reći da nije obaveza tekfiriti onoga koji  je upao u nešto od oblika širka dok se nad njim ne uspostavi poslanički argument,  zbog  mogućnosti  da  je  džahil,  i  da  do  njega  nije  došao  argument,  ili  da  je  mute'evvil koji ima šubhu zbog koje je opravdan. Dakle, njegov govor ovdje se tiče  propisa u vanjštini.   Što  se  tiče  onoga  koji  se  približava165  drugom  mimo  Allaha  i  'ibadeti  drugom  mimo Allaha takav je kafir nutrinom (bātinen) i vanjštinom (zāhiren), uspostavio  se argument nad njim ili ne.166 Ali to se ne zna samo na osnovu vanjskog djela pa  se zbog toga za tekfir uvjetuje uspostava argumenta.“    Halidi kada je ovo vidio je riječi autora protumačio kao proturječnost. Kako  to da na jednom mjestu kaže da onaj koji čini 'ibadet nekom drugom mimo Allaha  ili  je  upao  u  neke  oblike  širka  može  biti  opravdan  i  da  njegovo  djelo  ne  ukazuje  kategorički na suštinski širk, a odmah nakon toga stoji da je onaj koji se približava  ili 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha kafir, nutrinom i vanjštinom, bez obzira na  uspostavu argumenta.     Qarni i ljudi poput njega pojam 'ibadet167 i ja'budu168 koriste kako u značenju  kalupa  i  oblika  'ibadeta,  tako  i  u  suštinskom  značenju  pojma  'ibadet  i  to  isto  preslikavaju na širk pa kažu oblici širka ili možda veliki širk i jušriku169 kao ja'budu.  Koje  značenje  su  u  dotičnom  kontekstu  htjeli,  moramo  zaključiti  iz  indicija  njihovog  govora  a  to  nije  teško  ako  znaš  da  u  mes'eli  tekfira  mušrika  imaju  ispravan temelj i poznaješ njihov običaj u upotrebi tih termina.     Međutim,  ja  ne  znam  ni  jedan  šerijatski  tekst  u  kojem  se  pojam  ja'budu  tj.  obožava nekog drugog mimo Allaha neograničeno koristi u značenju kalupa a ne  suštinskog 'ibadeta i isto važi za pojam jušrikun tj. pridružuju nekog drugog Allahu. 

                                                             165

 Ovdje je spomenuo opis približavanja, tj. „teqarruba“.    U  ovim  riječima  je  jedan  od  dokaza  da  Qarni  tekfiri  mušrike  i  da  ne  vjeruje  da  čovjek  ako  ’ibadeti  nekom  drugom mimo Allaha prije uspostave argumenta nad njim može biti musliman ‐ muvehhid. Dakle, nakon ovoga je  navažnije da se precizno odredi značenje velikog širka u ’ibadetu i da se nauče pravila tekfira pojedinca i onoga  koji ga ne tekfiri.  167  Robovanje i obožavanje.  168  Prezent glagola obožavati, robovati.  169  Prezent glagola ešreke (od riječi širk) u trećem licu jednine što znači pridruživati.  166

  154 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Dakle, ovo je njihova privatna terminologija koju su uveli zbog meni nepoznatog  razloga!170    Ako se pojam „jušriku“ koristi u pitanju malog širka onda je taj tekst uvijek  popraćen indicijama koje ukazuju na to da se ne radi o velikom širku. Ali da bude  ostavljen  bez  indicija?!  Nemoguće!  Za  nas  je  najvažnije  da  ukažemo  na  to  da  postoje ljudi koji imaju navedenu terminologiju.   Još jednom na stranici 228 kaže:  „Da  li  s  obzirom  da  se  samim  priznanjem171  ostvaruje  argument  u  aslud‐dinu  u  smislu  da  onaj  koji  upadne  u  širk  i  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha  ili  se  ne  pridržava  šerijata  uopšteno  nema  opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  to  znači  da  svako ko upadne u neko djelo od djela vanjskog širka, ili presudi (uzme za sudiju)  laičkim  zakonom,  neminovno  mora  biti  kafirom  zbog  samog  svog  vanjštinskog  djela?“    Obratite  pažnju!  Na  početku  pasusa  koristi  pojam  „'ibadeti“  i  „širk“  u  suštinskom smislu a na kraju korist pojam „djelo od djela vanjskog širka“ u smislu  kalupa poput sedžde Mu'aza Poslaniku, ., kojom je želio pozdrav a ne 'ibadet.     Zatim, u pogledu laičkog zakona spominje stvar koja mnogim ljudima može  biti  razlogom  propasti  kod  Allaha  ako  ne  razumiju  terminologiju  autora  i  njemu  sličnih,  a  ja  se  bojim  da  je  Nusret  iz  ove  knjige  „naučio“  poređenje  sedžde  pozdrava  sa  tehakumom  tagutu  i  suđenjem  šejtanskim  zakonima  jer  ovu  knjigu  posjeduje odavno i često je pokušavao dokazati našu grešku tim poređenjem.     Prije nego što objasnim u čemu je poenta, želim da nastavim sa citatom sve  dok ponovo ne dođemo do spomena laičkog zakona jer sam i ja sam na početku  razmatranja autorovih riječi zastao i učinilo mi se da autor proturječi sam sebi ali  sam na kraju shvatio šta je njima želio, a to nije ono što je možda shvatio Nusret,  Allah mu popravio stanje!   Kaže Qarni:  „Neophodno je da napravimo razliku između propisa kufra u suštinskom smislu i  onoga  što  se  veže  za  srce  i  presude  nad  pojedincem  sa  kufrom  u  vanjštini  zbog  toga što nije neminovno da se sa svakim djelom od djela širka u vanjštini željelo  ono čime se ostvaruje 'ibadet drugom mimo Allaha, jer je moguće da ga uradi ne                                                               170

  Kao  da  su  htjeli  da  postave  temelj  za  opravdanje  Ibn  ’Usejmina  i  sličnih  njemu  čije  riječi  ukazuju  na  netekfirenje mušrika prije uspostave argumenta!  171  Na ar. „iqrar“, kojim se misli na izgovoranje šehedeta tevhida. 

 

EBU MUHAMMED

155 

u smislu približavanja nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha. Otuda,neophodno  je da se provjeri njegovo stanje prije presude kufrom nad njim da bi se uklonila ta  mogućnost,  osim  ako  njegovo  djelo  apsolutno  ne  podnosi  drugo  značenje  osim  značenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  drugom  mimo  Allaha.  Tada  se  nad  njim presuđuje kufrom zbog nepostojanja mogućnosti da je imao drugu namjeru.  Isto tako je i sa onim koji uzme za sudiju172 (sudi) laičke zakone, jer moguće je da  to ne radi zbog neznanja o osnovi pridržavanja šerijata, i da tim djelom ne prkosi,  već  možda  misli  da  to  njegovo  djelo  ne  ruši  suštinu  njegovog  pridržavanja  šerijata.  Pa  njegovo  neznanje  biva  sa  strane  nepostojanja  znanja  o  suprotstavljanju  njegovog  djela  osnovi  pridržavanja  šerijata  ne  sa  strane  neznanja o suštini pridržavanja (iltizām).173 Te je neophodno da se provjeri (stanje)  prije tekfira i da se uspostavi argument i ukloni šubha.“174    Kada sam pročitao ovaj govor, odmah sam shvatio koliko može biti opasan za  mnoge  ljude  i  bilo  mi  je  čudno  zašto  autor,  nakon  cijele  knjige  i  konstatacije  da  tehakum  ulazi  u  aslud‐din,  na  kraju  spominje  rečenicu  poput  ove  iz  koje  se  razumije da se suđenje šejtanskim, tj. laičkim zakonom, odnosno uzimanje njega  za  sudiju  (hakema)  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom,  uz  opasku  da  on  izričito  napominje  da  se  radi  o  opisu  koji  ruši  osnovu  pridržavanja  šerijata.  Znači,  opasnost  leži  u  tome  što  se  iz  njegovih  riječi  može  shvatiti  uvjerenje  da  se  uzimanje „laičkog zakona“ za sudiju može sastati sa aslu dinil islamom a to je laž  na Allaha i Njegovog Poslanika.    Na više mjesta u knjizi, autor konstatuje da je iltizām, tj. pridržavanje samo  šerijata  Allaha  hukmom  i  tehakumom,  nutrinom  i  vanjštinom,  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina. Vidjeli smo ga gdje kaže da je onaj koji ne zna da se mora pridržavati  samo  šerijata  kafir  u  osnovi.  Takođe  kaže  da  je  kafir  onaj  koji  namjerno  presudi  tagutskim zakonom, odnosno negira islam zbog tahkima šejtanskog zakona zbog  toga  što  se  taj  opis  nikada  ne  može  sastati  sa  tevhidom  Allaha  u  hukmu  i  tehakumu  jer  je  njime  učinio  sudijom  (hakemom)  nekog  drugog  mimo  Allaha    i  sada odjednom ovo!    Razmišljao  sam  o  tome  da  tokom  cijele  knjige  nije  pravio  razliku  između  nepostojanja  opravdanja  neznanjem  u  usmjeravanju  suštinskog  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  takhima  tagutskog  zakona,  a  ovdje  to  naizgled  radi,                                                                172

 Tahkim.    Zna  da  šehadet  kojeg  izgovara  nalaže  obaveznost  pridržavanja  šerijata  u  uopštenom  smislu  ali  ne  zna  da  „njegovo suđenje laičkim zakonom“ ruši osnovu tog pridržavanja!  174  Upozoravam čitaoca da je Qarni u svojoj knjizi napravio niz greški u pitanju mes’ele uspostave argumenta u  opšte  poznatim  pitanjima  uslovljavajući  uvjete  koji  su  potrebni  za  uspostavu  argumenta  u  manje  poznatim  pitanjima (mesa’il khafijjeh).   173

  156 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

negirajući  islam  zbog  usmjeravanja  'ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  ostavljajući  ga  uz  opis  suđenja  laičkim  zakonima,  rekavši  između  ostalog  da  je  moguće da osoba koja to radi ne zna da time ruši osnovu držanja samo šerijata iz  čega se nameće shvatanje da je neznanje osobe o tome da se njen postupak ne  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  opis  koji  sprečava  negaciju  njenog  islama.  Usljed  toga  se  upitah  zašto  to  isto  ne  kaže  za  osobu  koja  usmjerava  suštinski  'ibadet nekom drugom mimo Allaha i približava mu se jer između ove dvije vrste  nema razlike!?     Na početku sam pomislio da je pogriješio u suštini i da njegovu grešku mogu  dokazati  njegovim  riječima  lično.  Na  koji  način?  Putem  dokazivanja  da  se  vjerovanjem u obaveznost pridržavanja samo šerijata, hukmom i tehakumom, što  je kod autora uvjet ispravnosti aslud‐dina, ostvario argument u pogledu zabrane  svakog opisa koji ga ruši poput pridržavanja (iltizām) tagutskog zakona ili uzimanja  istog za sudiju makar u jednom pitanju.     Menhedž autora je da se izgovaranjem šehadeta, tj. potvrdom ili priznanjem  (iqrar) nad čovjekom ostvaruje argument u pogledu Allahove jednoće (tevhida) i  pridržavanja samo šerijata Allaha, hukmom i tehakumom i slično. Odgovoriću mu  kao  što  je  Ebu  Batin  odgovorio  onome  koji  je  za  uspostavljenost  argumenta  u  pogledu  zabrane  širka  pored  postojanja  naredbe  činjenja  'ibadeta  samo  Allahu  uslovio poseban dolazak zabrane činjenja velikog širka uz činjenicu da se pametni  ne razilaze da nije od uvjeta tekfira da osoba koja je upala u prestup zna propise  koji se na njen prestup nadovezuju.     Dokaz za posljednje je da je Allah u suri Et‐Tevba protekfirio ljude koji su se  „samo  igrali  i  zabavljali“,  tj.  koji  su  se  za  vrijeme  pohoda  na  Tebuk  rugali  učenjacima i hafizima ashaba Allahovog Poslanika,  ., ne želeći da time postanu  nevjernici i ne znajući da se na njihovo „samo igranje i zabavu“ nadovezuje propis  tekfira.    Allah mi je dao riješenje i neka Mu je neizmjerna hvala. Naime, shvatio sam  da  autor  pojmom  „laički  zakon“  misli  na  suprotan  propis  kojeg  neki  kadija  musliman  iz  neznanja  pripiše  Allahovoj  vjeri,  kao  što  je  ashab  Qudameh  ibn  Maz'un,  /,  pripisao  islamu  dozvoljenost  pijenja  vina  dobrim  vjernicima,  kojeg  ashabi  nisu  protekfirili,  ali  su  od  njega  tražili  da  se  pokaje  ili  će  ga  protekfiriti  i  ubiti  kao  murtedda,  pa  se  on  pokajao,  a  Omer  je  naredio  da  se  izbičuje  zbog  pijenja  vina.  Dakle,  Qarni  ovaj  suprotni  zakon  Allahovom  naziva  „laičkim  zakonom“ i njega poredi sa nekim oblicima širka uz činjenicu da njihovi počinioci  ponekad  mogu  biti  opravdani.  Onaj  koji  je  upao  u  oblike  širka,  uz  nepostojanje  namjere  da  tim  djelom  želi  ono  čime  se  ostvaruje  značenje  suštinskog  'ibadeta 

 

EBU MUHAMMED

157 

nekom  drugom  mimo  Allaha,  a  posljednji  neznanjem  da  je  to  djelo  suprotno  šerijatu i prije svega nepostojanjem namjere uzimanja tagutskog propisa za zakon  i sudiju.    Vrati se riječima Qarnija i vidjećeš da ne izlaze iz ovoga! Pa s obzirom da je  stvar  onakva  kakva  jeste,  kažemo  da  se  mi  s  Qarnijem  u  tome  u  potpunosti  slažemo  i  da  smo  mi  to  davnih  dana  jasno  i  glasno  objašnjavali  na  našim  predavanjima.  Ne  slažem  se  sa  njegovim  terminom,  zato  što  taj  termin  sugerira  neželjena značenja koja ljude izvode iz vjere, ako ih pogrešno shvate, kao što se  moguće desilo Nusretu, Allah mu popravio stanje i pomogao mu da izađe na put  istine!    Primjer  kojim  bi  približio  značenje  u  kojem  El‐Qarni  upotrebljava  pojam  „tahkim  laičkog  zakona“  bi  mogao  biti  da  dvojica  muslimana  posvjedoče  kod  kadije da je 'Amr pio vino i kadija prihvati to svjedočenje i konstatuje da je 'Amr  pio  vino,  a  zatim  želeći  da  ispita  stanje  'Amra  u  vjeri,  sazna  da  je  'Amr  dobar  vjernik  i  od  onih  koji  vjeruju  i  rade  dobra  djela  a  zatim  se  boje  Allaha  i  vjeruju  i  rade  ihsan,  kao  što  se  spominje  u  ajetu  sure  El‐Ma'ideh,  kojeg  je  Qudameh  pogrešno protumačio, pa nakon toga kadija kaže: „Sud je konstatovao da je 'Amr  pio vino. S obzirom da je on od vjernika o kojima Allah kaže to i to, sud presuđuje  da 'Amr nije počinio grijeh“ te svojim djelom, tj. presudom na stanje 'Amra kojeg  je spomenuo i konstatovao spusti propis (hukm) „nemanja grijeha“ iz kojeg se vidi  da  je  kod  tog  kadije  pijenje  vina  pod  tim  uvjetima  dozvoljeno.  Ovo  Qarni  zove  presudom  laičkim  zakonom  zbog  toga  što  ga  nije  propisao  Allah  već  ga  je  „postavio  čovjek“,  a  mi  je  ne  nazivamo  tim  imenom,  ne  dao  Allah,  iako  je  ova  presuda tagut, jer iz toga može proizići shvatanje da je onaj koji namjerno uzme  tagutski sud za sudiju musliman.     Zato smo na lancu predavanja o tehakumu objasnili da sudija može upasti u  djelo velikog kufra, a da ne bude kafir i da može presuditi tagutom, a da ne bude  kafir.  Ali  eto,  opet  nema  puno  razlike  između  naše  upotrebe  pojma  „tagut“  u  spomenutom kontekstu i  autorove upotrebe termina „laički zakoni“ s tim što se  čitaocu  kod  prvog  puta,  ako  ne  shvati  srž  govora,  automatski  može  nametnuti  značenje namjernog uzimanja tagutskog laičkog zakona za sudiju.     Ako  bi  kadija  rekao:  „Sud  presuđuje  francuskim  zakonom“  ili  engleskim,  ili  zakonom Ka'ba sina Ešrefa175 ili zakonom vračara iz „plemena Džuhejne“, takav je                                                              

175

 Jedan od jevrejskih taguta za vrijeme Allahovog Poslanika, ’alejhisselam, koji ga je vrijeđao i time srušio svoj  ugovor s njim i muslimanima usljed čega su ga muslimani pod vođstvom Muhammeda sina Mesleme, radijAllahu  ’anhu, ciljano i preciznim zahvatom eliminirali. 

  158 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kafir na licu mjesta po idžma'u muslimana, jer je s time povjerovao176 u taguta i  njegov zakon i podigao ga na stepen sudije mimo ili uz Allaha, koji mu ne dolikuje i  koji pripada samo Allahu.     Time je u pogledu njega prešao granicu svejedno što možda ne zna da se taj  zakon  taguta  u  vanjskom  opisu  suprotstavlja  šerijatskom  propisu  ili  što  misli  da  može  uzeti  tagutski  zakon  za  sudiju  ako  je  njegov  propis  u  vanjštini  identičan  šerijatskom. Štaviše, kafir je i onaj koji prvom ne negira islam, jer nije izvršio kufr u  taguta  koji  u  sebi  sadrži  tekfir  mušrika.  I  neka  je  hvala  Allahu  i  na  početku  i  na  kraju!     Međutim,  autor  takođe  ima  čudan  govor  u  pitanju  tehakuma  zakonima  laičkih sudnica u stanju nužde (darure) i Halidi, kada ga je u toj mes'eli kritikovao,  nije  pogriješio.  Ja  sam  koliko  god  je  to  bilo  moguće  pokušao  da  izvučem  El‐ Qarnija,  i  u  toj  mes'eli  ću  mu,  u  slučaju  da  je  želio  ružno  značenje,  odgovoriti  njegovim govorom lično, jer bi on u tom slučaju sam sebi proturječio. Da nas Allah  sačuva  urzoka  Svoje  srdžbe.  Njegov  govor  na  tu  temu  ću  spomenuti  na  odgovarajućem  mjestu.  Allahulmuste’an!  Molim  Allaha  da  sačuva  islam  i  muslimane od svih iskušenja u vjeri!    Već sam skrenuo pažnju na to da El‐Qarni slično postupa i sa govorom šejhul‐ islama  Muhammeda  b.  'Abdulvehhaba,  rahimehullah,  u  pogledu  onoga  koji  'ibadeti turbetu El‐Kivvaz, te riječi šejha „'ibadeti“ tumači u značenju kalupa a ne  suštinskog 'ibadeta. 'Ali El‐Hudajr, Halidi, Ebu Merjem i mi to tumačimo u smislu  negacije  tekfira  kazne  a  potvrđivanja  imena  širka  i  suštinskog  'ibadeta  turbetu,  kao što vam je poznato.    Kaže El‐Qarni, prenoseći riječi šejha Sulejmana ibn Sehmana, koji objašnjava  menhedž  šejha  Muhammeda  u  pogledu  tekfira  i  uvjetovanja  uspostave  argumenta:   „Znaj da učenjaci islama i njihova braća među tragaocima za znanjem, koji su na  njihovom putu, idu menhedžom šejhul‐islama Muhammeda b. 'Abdulvehhaba, i da  su  uzeli  u  obzir  sve  njegove  riječi  o  građanima  stanovnika  Nedžda  i  njihovim  beduinima, koji su živjeli u njegovom vremenu.   Pa su uzeli u obzir njegove riječi na “šestom mjestu“ kojeg je prepričao iz biografije  (sire)  spuštajući  ga  na  beduine  stanovnika  Nedžda,  s  obzirom  da  se  pri  njima  uspostavio opis koji za sobom povlači tekfir, nakon što su pozivani tevhidu Allaha i  nakon  uspostave  argumenta  nad  njima  i  upozorenja.  Uzeli  su  i  njegove  riječi  u                                                                Vanjskim riječima i djelom. 

176

 

EBU MUHAMMED

159 

pismu kojeg je napisao Šerifu kada ga je pitao o stvarima zbog kojih tekfiri ljude i  zbog kojih se bori protiv njih. Isto tako ono što je spomenuo u pismu Suvejdiju i da  tekfiri  ljude  sveobuhvatno  ('umumen),  a  isto  tako  i  ono  što  spominju  njegova  djeca u tim mes'elama, a mi ćemo navesti ono što su spomenuli.  „Rekao  je  šejhul‐islam  Muhammed  b.  'Abdulvehhab  u  svom  pismu  Šerifu  nakon  što  je  spomenuo  zbog  čega  tekfiri  ljude  i  bori  se  protiv  njih  od  stvari  koje  su  poznate kao njegovi stavovi:   „Što se  tiče laži i potvore, poput  njihovih riječi da mi tekfirimo sveobuhvatno ili  da onoga koji je u stanju da u svojoj zemlji ispolji svoj din obavezujemo na hidžru k  nama, ili da mi tekfirimo onoga koji ne tekfiri177 i ne bori se, i drugo slično i gore  od  tog;  sve  je  to  laž  i  potvora  i  stvar  kojom  odvraćaju  ljude  od  Allahovog  dina  i  Njegovog Poslanika.   Pa  ako  ne  tekfirimo  onoga  koji  'ibadeti  kipu  koji  je  na  kaburu  Ahmeda  El‐ Bedevija zbog njihovog neznanja i nepostojanja nekog ko bi im skrenuo pažnju, pa  kako da tekfirimo onoga koji nije učinio širk u Allaha ako ne učini hidžru nama i  ne tekfiri178 i ne bori se. Slavljen neka si Ti, ovo je ogromna potvora! Naprotiv, mi  tekfirimo četiri vrste zbog njihovog suprotstavljanja Allahu i Njegovom Poslaniku.“  To je suprotno onome na čemu su te neznalice koji tekfire ljude sveobuhvatno179 i  tekfire onoga koji nije učinio hidžru kao što je poznato od njih...“.    Mi  ovaj  tekst  šejha  Muhammeda  i  šejha  Sulejmana  razumijemo  u  potpunosti, ali je problem kada dođu neznalice i ljudi bolesnih srca, koji ne znaju  vjeru  islam,  njene  temelje  i  temelje  učenjaka,  a  zatim  svoje  stavove  počnu  „argumentirati“  sličnim  citatima.  Ima  li  šta  opasnije za  nearape,  koji  se  pripisuju  islamu,  od  glupaka  koji  je  nekako  naučio  samo  malo  arapskog  jezika  a  zatim  se  dočepao  knjiga  i  počeo  soliti  pamet  ljudima,  pretvarajući  se  time  u  šejtanovog  glasnogovornika a da toga ni svjestan nije.  Tumačeći riječi „...'ibadeti kipu“ El‐Qarni u fusnoti kaže:  „Šejh  ovdje  ne  želi  reći  da  je  onaj  koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha180  opravdan  neznanjem. Predmet ovog govora ovdje je ono što se tiče vanjštinskih propisa. Pa                                                               177

 Ova rečenica je „dokaz“ mnogim neznalicama da „tekfir mušrika“ nije od aslu dinil islama. Njeno tumačenje je  jedan od ciljeva ove knjige.  178  Ne tekfiri mušrike.  179   Kažu  da  se  nad  svakim  pojedincem  ostvario  argument  i  da  je  kod  Allaha  kafir  kufrom  kazne  jer  šejh  ovdje  govori o tekfiru kufrom kazne. Isto tako nije ispravno da musliman vjeruje da je svaki pojedinac u darul‐kufru u  suštini mušrik nad kojim nije uspostavljen argument, zbog toga što je moguće da u darul‐kufru žive muslimani  koji kriju svoj din a nisu ispoljili jasan kufr i širk.  

  160 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  bi  se  kategorički  znalo  da  oni  imaju  namjeru  činjenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  Ahmedu  El‐Bedeviju  ili  drugom,  ne  bi  bili  opravdani  neznanjem.“    Pripisuje  šejhul‐islamu  Muhammedu  da  riječ  „'ibadeti“  kojom  je  opisao  vanjštinu tih ljudi koristi u ovom citatu u značenju kalupa i oblika a ne u značenju  suštinskog  'ibadeta  iz  kojeg  neminovno  proizilazi  postojanje  nevjerstva  u  vjerovanju  ili  djelima  srca.  Iako  ovo  smatramo  greškom  u  koju  je  El‐Qarni  upao,  ističemo da je bitno da nam se ne suprotstavlja u temelju.     Ovo  važi  za  svaku  osobu  koja  pogrešno  protumači  govor  učenjaka  na  način  koji  ne  ruši  temelj  vjere  i  koji  za  sobom  povlači  optuživanje  učenjaka  ili  običnih  muslimana da ne znaju da onaj koji usmjerava suštinski vanjski181 'ibadet nekom  drugom  mimo  Allaha  nije  musliman.  Posljedice  pogrešnog  shvatanja  govora  učenjaka  u  ovoj  mes'eli  smo  lično  okusili  na  svojoj  koži  u  slučaju  potpisnika  proglasa koji su daleko od tevhida kao nebo od zemlje, a koje su Nusret i Bilibani,  nakon  sve  naše  borbe  i  svoje  ćutnje,  uzeli  za  „selefijsku  braću“  a  nas  svrstaše  u  džehennemsku paščad i haridžije koji „govore bez dokaza“.     Tako zalim postade mazlum a mazlum postade zalim. Borci za din postadoše  izdajnici  vjere  a  stari  dokazani  munafici  i  prodane  duše,  robovi  dinara  i  dirhema  postadoše mudžahidi i mučenici. Teško li se vama od Allaha! Zaista ste prešli sve  granice. Varljive li su ovo godine!    Obim  ove  knjige  ne  dozvoljava  da  detaljno  objašnjavamo  govor  šejha  Sulejmana  b.  Sehmana  i  šejha  Muhammeda,  ali  ćemo  se  na  njega  površno  osvrnuti, inšaAllah.  U sklopu ove knjige doći  će poglavlje u kojem ćemo obraditi  menhedž šejhul‐islama Ibn Tejmijje i šejha Muhammeda i njegovih sljedbenika od  djece, unuka i drugih, u mes'eli pravljenja razlike između imena širka ili kufra širka  prije uspostave argumenta i imena kufra nakon uspostave argumenta, gdje ćemo  ponoviti  ono  što  smo  davno  objasnili,  a  to  je  da  se  tekfir  sa  aspekta  uspostave  argumenta i da li biva prije ili poslije njega djeli na dvije vrste; tekfir prije i tekfir  poslije argumenta. Svejedno radilo se o srčanom ili vanjskom suštinskom širku.     Vjerujte mi, moja braćo i poštovane sestre u islamu i ostali čitaoci, da mi se  od ovoga momenta otvaraju vrata shvatanja osnove jedne druge šubhe Nusreta i                                                                                                                                                          180

  Pogledaj  kako  El‐Qarni  koristi  pojam  „’ibadeti  drugom  mimo  Allaha“  u  značenju  mimo  značenja  suštinskog  velikog  širka  i  suštinskog  obožavanja  drugog  mimo  Allaha.  Mi  pojam  „’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha“  koristimo  u  značenju  suštinskog  velikog  širka  i  ’ibadeta  drugom  mimo  Allaha  i  nije  nam  poznat  nijedan  vjerski  tekst u kojem se pojavljuje El‐Qarnijeva upotreba. A Allah najbolje zna! Allahulmuste’an!  181   Ona  stvar  koja  vanjsko  djelo  čini  suštinskim  ’ibadetom  je  namjera  a  ne  uvjerenje,  a  vanjsko  djelo  često  ne  ukazuje kategorički na namjeru. Allahulmuste’an!  

 

EBU MUHAMMED

161 

Bilibanija,  na  koju  sam  odgovorio  u  raznim  predavanjima,  koja  se  ogleda  u  njihovoj  tvrdnji  da  njima  nije  obaveza  da  tekfire  počinioca  velikog  širka  prije  uspostave argumenta zbog toga što ne prave razliku između kufra i širka „kao mi“  već, kao jedan dio učenjaka ehlus‐sunneta, smatraju da su oni sinonimi.182     Na  ovu  njihovu  šubhu  ću,  inšaAllah,  odgovoriti  kada  dođe  vrijeme  za  nju.  Mutevatir su predaje i dokazi da Bilibani govori da ne mora tekfiriti mutehakima  tagutu  zbog  toga  što  su  učenjaci  rekli  da  je  to  veliki  kufr  a  nije  veliki  širk  a  u  jednom  interenetskom  razgovoru  s  jednim  od  naše  braće,  iz  istog  razloga  ne  tekfiri tagute pokreta Hamas. Allahulmuste’an!     Paralelno tome vrlo je moguće da su naišli na nekog koji koristi El‐Qarnijevu  terminologiju  i  vidjeli  da  ne  negira  islam  onome  „koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha“ uz konstataciju da je upao u vanjsko djelo kufra, i zaključili da to ima veze  sa razilaženjem učenjaka u pitanju jesu li kufr i širk sinonimi ili ne uz vjerovanje da  onaj dio učenjaka koji kaže da su ova dva pojma sinonimi vjeruje da kufr nikako ne  biva prije uspostave argumenta i da je to njihov mezheb u pogledu velikog širka  takođe.183  Da  Allah  sačuva!  Ukratko  rečeno  i  s  ciljem  da  se  razjasne  te  stvari  odmah kako bi mogli nastaviti sa knjigom rahat duše i srca, osnova njihove greške  u tome se ogleda u činjenici da nisu shvatili riječi Qarnija ili bilo koga drugog koji  ih spominje.    Ne  znaju  njihovu  terminologiju  i  to  da  oni  koriste  riječ  „'ibadeti“  kako  u  značenju  vanjskih  kalupa  i  oblika  tako  i  u  značenju  suštinskog  'ibadeta,  a  isto  tako i pojmove oblici širka ili djela širka ili možda čak veliki širk i „jušriku“. Pa su  ih  zatekli  kako  u  njima  opravdavaju  neznanjem  i  ustežu  se  od  tekfira  ljudi  koji  upadnu u neki „oblik širka“, iako ti isti ljudi ne opravdavaju neznanjem onoga koji   suštinski 'ibadeti184 nekom drugom mimo Allaha, pa su to sve onda pomješali sa  mes'elom koja nema veze s time a tiče se pitanja jesu li kufr i širk jedno te isto ili  ne, pripisujući ulemi Nedžda a i nama da vjerujemo da se ime širka mora dobiti iz  „kalupa i oblika“.                                                                182

  Razilaženje  učenjaka  u  pogledu  toga  da  li  su  kufr  i  širk  sinonimi  ili  među  njima  postoji  razlika  je  čisto  terminološko i na njega se na nadovezuje nijedan jedini propis.   183   Na  ovo  ukazuju  stavovi  Bilibanija  i  jednog  njegovog  „ahbaba“  iz  Misra  kojeg  su  lično  preda  mnom  ispoljili  rekavši da ne prave razliku između kufra i širka. Među učenjacima islama ne postoji niko ko vjeruje da kufr koji se  ne može sastati sa osnovom imana ne biva osim nakon uspostave argumenta, a kamoli da kaže da je to propis  širka takođe na osnovi uvjerenja da su kufr i širk sinonimi. Dakle, ovo je još jedna izmišljotina neznalica!  184   Vjerujem  da  se  pojmovi  „usmjeravanje  ’ibadeta“  i  „’ibadeti“  smiju  koristiti  samo  u  značenju  suštinskog  ’ibadeta  nekog  drugog  mimo  Allaha,  a  ako  se  desi  da  ga  neko  upotrebljava  u  značenju  činjenja  nekih  oblika  i  kalupa  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  kao  što  je  Mu’az  uradio  sedždu  Poslaniku  i  kao  što  je  Allah  naredio  melekima da učine sedždu Ademu vjerujemo da treba ostaviti tu upotrebu i taj pojam koristiti samo u značenju  kojeg sam spomenuo. Nisam zapazio da je El‐Qarni pojam „usmjeravanje (sarf) ’ibadeta drugom mimo Allaha“  koristio izvan značenja suštinskog velikog širka iako si vidio da pojam „’ibadeti“ koristi u značenju kalupa i oblika. 

  162 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ulema Nedžda i mi smo čisti od toga, s time što Qarni spominje u knjizi da  danas valjda postoje neki koji to rade, a Allah najbolje zna. Čak i da takvi postoje,  Qarnijeva  terminologija  je  diskutabilna  i  onaj  koji  dobro  poznaje  govor  učenjaka  Nedžda ne može a da ne pomisli da Dr. El‐Qarni ili nije čitao njihove knjige, koliko  god  to  nekima  zvučalo  čudno,  ili  ih  ne  shvata  ili  namjerno  otvara  ova  vrata  radi  ciljeva i uz namjere koje su poznate samo Gospodaru džinna i ljudi.185 Ovoliko je  ovdje dovoljno.     Dakle, mnogi ljudi ne poznaju ni menhedž učenjaka Nedžda niti naš, a to im  se nije desilo osim zbog nepoznavanja osnove suštine islama. Jer, da su poznavali  suštinu islama nikad ne bi uzeli riječi nekih ljudi poput Qarnija i protumačili ih u  značenju suštinskog širka a drugom pripisali da je nedvojbeno na neistini, ili da je  to menhedž jednog djela učenjaka kojeg nisu dužni prihvatiti.    Da su poznavali suštinu osnove islama kako treba vruhnac koji im se mogao  desiti je kada vide riječi Qarnija i drugih ljudi sa sličnom terminologijom koja je za  njih  trenutno  nepoznata,  da  vjeruju  da  Qarni  opravdava  neznanjem  i  te'vilom  počinioca suštinskog velikog širka kao što se dogodilo Halidiju. Na kraju krajeva ni  Halidi  nije  puno  kriv  obzirom  da  je  Qarni  pogriješio  u  tumačenju  značenja  citata  šejha Muhammeda b. 'Abdulvehhaba, kao što je slučaj sa 'ibadetom kipu na kabru  Bedevija.  Pored  toga  kažem  da  bih,  kada  bih  poznavao  detalje  situacija  koje  je  pred  sobom  imao  šejh  Muhammed,  mogao  presuditi  da  li  je  u  ovom  pitanju  u  pravu Qarni ili Halidi, ’Ali El‐Hudajr, Ebu Merjem i mi.     Kao što rekoh, među nama, s obzirom da su nam temelji isti, nije problem da  drugačije protumačimo određeni slučaj ili citat učenjaka. Problem je da tekfirimo  jedan drugog a ne poznajemo terminologiju onoga kojeg smo zbog nje protekfirili,  a to opet na kraju ulazi u idžtihad u tekfiru pojedinca iz ljubomore prema vjeri koji  se  gradi  na  ispravnim  temeljima  za  kojeg  iskreni  i  kvalifikovan  ima  nagradu  kod  Allaha iako pogriješi a to se dešavalo čak i među ashabima.    Šta onda reći ako neko od nas u nekoj mes'eli greškom protekfiri čovjeka koji  koristi Kur'anske termine o 'ibadetu drugog mimo Allaha i veliki širk za neko svoje  „privatno“  značenje,  a  isti  taj  se  do  guše  uvalio  u  ostale  mukeffirate  kao  što  su  lojalnost  prema  tagutima,  vjerovanje  i  propagiranje  da  su  taguti  muslimani  i                                                               185

 Mnogi ljudi nisu shvatili menhedž šejha Muhammeda i učenjaka da’ve u pravljenju razlike između tekfira prije  i poslije argumenta pa mu zbog toga ili pripisuju da ima dva mišljenja u mes’eli opravdanja neznanjem u velikom  širku ili da neke osobe o kojima je rekao da „’ibadete drugom mimo Allaha“ nije protekfirio zato što je njihovo  djelo  kod  njega  u  datom  trenutku  podnosilo  neko  drugo  značenje  mimo  značenja  suštinskog  ’ibadeta  drugih  mimo  Allaha,  pripisujući  mu  time  da  pojam  „’ibadeti  drugom  mimo  Allaha“  koristi  za  opise  koji  nisu  suštinski  veliki širk. 

 

EBU MUHAMMED

163 

legitimni  vladari  kojima  se  u  Allahovom  dinu  obaveza  pokoriti,  dozvoljavanje  tehakuma tagutu mimo stanja prisile i bez šubhe prisile i slično!  Qarni na idućoj strani kaže:  „Iz prethodnog govora šejha imama i učenjaka da've je postalo jasno da je njegov  menhedž  u  tekfiru  pojedinca  menhedž  ehlus‐sunneta  iz  kojeg  ne  proizilazi  neminovno, s obzirom da ne opravdavamo neznanjem u suštinskom širku, da nad  svakim  koji  upadne  u  nešto  od  djela  vanjskog  širka  presudimo  da  je  mušrik.  Naprotiv,  potrebno  je  da  provjerimo  njegovo  stanje  i  da  uspostavimo  argument  nad njime u  pogledu toga da je ono  što on radi 'ibadet kojeg ne zaslužuje osim  Allah,186 jer je moguće da on na primjer ne zna da je to 'ibadet.187   To se ne zna osim posebnim dokazom,188 a ne putem opšteg argumenta fitrom i  uopštene potvrde. Prema ovome njegov govor u vezi neopravdavanja neznanjem  se  tumači  u  smislu  suštinskih  propisa  (ahkāmul‐bātin)  i  (u  smislu)  da  je  onaj  koji  'ibadeti nekom drugom mimo Allaha mušrik jer nije moguće da musliman ne zna  da 'ibadet ne zaslužuje osim Allah, jedino, i nije moguće da u tome ima šubhu.  Onaj koji to ne zna ili u tome ima šubhu u osnovi (nikad) nije bio musliman.   Kao što se njegov govor u pogledu opravdanja neznanjem tumači u smislu onoga  što se veže za vanjske presude jer se to tiče parcijalnih stvari, gdje je moguće da  musliman ne zna da su širk,189 pa se neće donijeti presuda da je kafir zbog samog  upadanja u njih, dok se nad njim ne uspostavi poseban poslanički argument u vezi  njega.“190    Eh moja braćo! Ovaj citat je ogromne važnosti za nas a spoznaja postojanja  ovakvog  načina  prilaska  stvarima  od  strane  nekih  ljudi  je  bila  stvar  kojom  mi  je  Allah  dao  ogroman  rahat,  elhamdulillah.  Prvi  put  sam  se  sa  ovim  tumačenjem                                                               186

 Na ar. „la tesihhu illa lillah“.    Qarni  ne  želi  reći  da  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  drugom  mimo  Allaha  ne  znajući  da  je  to  ’ibadet  opravdan jer kao što smo vidjeli čovjek ne opravdava neznanjem u suštinskom velikom širku što je ’aqida svakog  muslimana.  Već  želi  reći  da  ona  osoba  koja  čini  „oblik  ili  kalup“  ’ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne  želeći  time  „približavanje“  (teqarrub)  ili  značenje  kojim  biva  ’ibadet  poput  željenja  njega  njime  i  posjvećivanja  ’ibadeta njemu, ne znajući da je taj oblik i kalup Uzvišeni propisao ograničivši ga samo na Sebe, u tome nekada  može biti opravdana. Iz ovoga se zaključuje jedan drugi propis a to je propis osobe koja zna da je Allah određene  oblike i kalupe učinio vidovima ’ibadeta samo Njega i pored toga nastavlja u njihovim činjenju pred drugim mimo  Allaha a slučaj takve osobe se često može protumačiti kao izigravanje sa pravom Uzvišenog Allaha koje se ogleda  u ograničenosti tog oblika i kalupa samo na Njega, dželle ve ’ala. Dakle, s time nema igre!  188   Oblici  i  kalupi  ’ibadeta,  kao  i  detaljni  propisi  Uzvišenog,  se  neznaju  osim  poslanicom.  Ali,  značenja  pojma  ’ibadeta, hukma i  tehakuma, slijeđenja i pokornosti u uopštenom  smislu su urođeni u čovjeku i bez njih nema  tevhida.  189   Ovim  riječima  Qarni  misli  na  postupke  poput  „sedžde  pozdrava  Poslaniku“,  ’alejhisselam,  koju  je  uradio  Mu’az, radijAllahu ’anhu.  190  Davabitut‐tekfir, str. 234  187

  164 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

susreo prošlog ramazana kada sam na jednom od arapskih foruma diskutovao sa  jednim arapom, čije su pisarije moguće došle do Nusreta i drugih. Ovo kažem jer  sam čuo da ih neki djele po Beču.     Taj  Arap  je  u  sklopu  odgovora  neo‐haridžijama  u  njih  uvrstio  i  „grupu  Ebu  Merjema  Kuvajćanina“,  kojeg  slijede  „neuki  stranci“.  Ja  sam,  nakon  što  sam  to  saznao,  došao  na  forum  i  diskusija  je  počela.  Ukratko  rečeno,  nakon  nje  sam  zaključio  da  se  taj  tip  svo  vrijeme  prema  nama  ophodio  kao  da  mi  tekfirimo  pojedinca zbog  „činjenja kalupa i oblika“, i da tekfirimo onoga koji njih ne tekfiri  sve  to  sa  pristrastnom  željom  da  odbrani  razne  svoje  „velikane“  među  „mudžahedinima“ i drugim.     Ja  sam,  iako  sam  mu  predočio  svoje  stavove,  pojasnio  da  ne  tekfirimo  pojedinca  osim  zbog  jasnog  velikog  širka.  Međutim,  on  je  tokom  cijelog  našeg  razgovora  iz  riječi  „veliki  širk“  shvatao  značenje  kalupa  i  oblika  na  način  koji  će  doći nakon nekoliko redova. Iznenadio se kada je čuo da ne tekfirimo onoga koji  sumnja  u  djelić  Allahove  moći,191  i  mnoge  druge  mes'ele  u  kojima  ne  tekfirimo  pojedinca počinioca poput “pitanja sedže pozdrava“ a kamoli da tekfirimo onoga  koji ga ne tekfiri.    Bilo  kako  bilo,  mi  smo  se  ispucali,  a  ja  sam  tek  kasnije  shvatio  značenje  „njegovih termina“, a ne znam da li je on ikad shvatio značenje naših. Vjerovatno  jeste. Ebu Merjem je nakon toga napisao nekoliko odgovora na njegove šubuhate  i  neznanja,  kojim  ga  je  Allah  zbog  početne  namjere  da  ne  traži  istinu  već  da  po  svaku cijenu brani „mudžahide“ znajući da ne tekfire vladu Hamasa, jer je to opšte  poznato  u  „džihadskim“  krugovima,  iskušao,  kao  što  se  svo  vrijeme  trudio  da  njihov menhedž u pogledu opravdavanja neznanjem svede na kalupe i oblike širka  pored toga što na primjer 'Abdulqadir  b. 'Abdul'aziz spominje opravdanje onoga  koji  učini  sedždu  kipu  i  slično  kao  i  onoga  koji  uopšteno  negira  obračun  i  proživljenje.     Ja  ću,  na  odgovarajućem  mjestu,  spomenuti  teoretski  moguća  opravdanja  onih  koji  „opravdavaju  neznanjem  u  velikom  širku“  i  pojasniti  pravila  kojima  se  mora  podrediti  tumačenje  njihovih  riječi,  inšaAllah.  Govorio  je  da  „mudžahidi“  kažu da je ono što radi „Hamas“ bez sumnje veliki kufr, ali ih ne tekfire zbog toga  što  hamasovci  imaju  šubhu  da  su  prisiljeni  i  to  pripisuje  autoru  djela  „Mi  smo  zalutala  omladina“.  Ovo,  ako  je  istina,  je  menhedž  samo  nekih  od  njih  koji                                                               191

 Ovo se tiče osoba koje vjeruju da su određene stvari „nemoguće“ iako su one u suštini moguće. Pa onaj koji  vjeruje da su „nemoguće“ kaže da se Allahova moć ne tiče nemogućeg. Poput osoba koje bi zbog vjerovanja da je  zemlja ploča negirale da je nemoguće da Allah stvori da čovjek krene od jedne tačke i nastavi putovati dok se ne  vrati na nju, ne znajući da je zemlja okrugla. 

 

EBU MUHAMMED

165 

izbjegavaju  tekfir  „Hamasa“  dok  njihovi  prvaci  i  glavešine  imaju  nevjerničko  uvjerenje  u  mes'eli  opravdanja  neznanjem  u  velikom  širku,  pa  ne  tekfire  čak  ni  učenjake  rafidija  ako  se  nad  njima  nije  uspostavio  argument  a  kamoli  njihove  neznalice kao što ćeš vidjeti u govoru Zavahirija koji se oslanja na „svoju verziju“  knjige „El‐džam’i fi talebil‐’ilm eš‐šerif“ autora 'Abdulqadira sina 'Abdul'aziza.      Nakon toga smo posebno pričali o mes'eli mjesta tekfira mušrika u tevhidu  kojeg  je  na  početku  definisao  kao  predanost  Allahu  'ibadetom  i  pokornošću  i  odricanjem od širka i mušrika da bi na kraju naše rasprave, iz razloga koji će ti se  dodatno  razjasniti  iako  sam  već  postavio  najvažnije  temelje,  u  definiciji  tevhida  izostavljao dodatak „odricanje od mušrika“. Ali naša braća su ga tada lovili uvijek  na isti način.     Ta rasprava je snimljena, elhamdulillah, i moji odgovori su bili duži i sastoje  se  od  četiri  dijela,  a  administracija  stranice  tog  foruma  je  zaključala  temu  i  zabranila joj prilaz tako da više niko ne može ući, nakon što je jedan od braće iz  Kuvajta,  uz  dogovor  sa  tim  tipom,  pozvao  Allahovo  prokletsvo  na  onoga  koji  griješi.192  Da  vas  ne  zamaram...  Tokom  knjige  ćete  se  upoznati  sa  mnogo  interesantnih stvari, inšaAllah.   Vratimo se prethodnom citatu Qarnija!     Kao  prvo,  vidite  da  on  lično  konstatuje  da  nije  moguće  da  čovjek  bude  musliman  ako  usmjerava  suštinski  'ibadet  drugom  mimo  Allaha  iz  kojeg  neminovno proizilazi nevjerstvo srca, bilo to putem približavanja njemu (teqarrub)  ili  željenjem  onog  značenja  kojim  biva  'ibadet,  ili  ako  ne  zna  da  je  to  samo  Allahovo  pravo.  Ovo  pravilo  se  tiče  svih  opisa  koji  ulaze  u  pojam  'ibadeta  u  uopštenom smislu poput značenja pokornosti i slijeđenja u koje neminovno ulazi  hukm i tehakum.     Isto tako ste vidjeli da Qarni kalupe i oblike naziva pojmom „'ibadeti“ ali ne  u  suštinskom  smislu.  Zbog  toga  sam  vam  rekao  da  učenjaci  pojmom  'ibadet  između  ostalog  nazivaju  „el‐mute'abbedu  bihi“,  tj.  „ono  čime  nam  je  naređeno  da  'ibadetimo  Allahu,  približavajući  Mu  se  njime  ulivajući  u  njega  suštinski  'ibadet“ u šta ulaze razni oblici poput oblika ruku'a (pregibanja), sedžde i slično.      Kao što činjenje toga pred nekim drugim mimo Allaha naziva djelom širka u  kojem otvara vrata opravdavanja neznanjem. Ali na koji način? Kaže ako nije znao  da je to 'ibadet i da je to pravo samo Uzvišenog Allaha, usljed čega ne zna da je to                                                               192

 Zaista je tog čovjeka pogodio musibet, jer je u kasnijim raspravama sa Ebu Merjemom spomenuo stvari koje  dokazuju da on više ne zna ni šta je veliki širk. Allah nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik! 

  166 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

što radi „djelo širk“ jer se ne može znati da li je neka jedinka ili vid 'ibadeta i taj  parcijalni oblik „propisani 'ibadet“ osim poslanicom.     To  je  ono  na  što  smo  skrenuli  pažnju  kada  smo  tumačili  značenje  šehadeta  rekavši  da  se  jedinke  'ibadeta  kojim  nam  je  naređeno  da  se  približavamo  Allahu  ulivajući u njih značenje suštinskog 'ibadeta ne znaju osim Objavom i da u osnovi  nije  dozvoljeno  da  ih  izmišljamo,  te  da  je  zbog  toga  temelj  učenjaka  da  se  u  pitanjima  'ibadeta  susteže  i  ništa  ne  izmišlja  dok  ne  nađemo  vjerski  dokaz  koji  ukazuje  da  je  određeni  oblik  'ibadet  a  neki  oblik  'ibadeta  može  biti  mustehabb  (pohvalno) ili vadžib (obavezno).     Zato  Qarni  na  jednom  mjestu  kaže  da  je  usmjeravanje  bilo  kojeg,  dokazom  propisanog,  oblika  za  'ibadet  samo  Allahu,  bio  on  mustehabb  ili  vadžib,  nekom  drugom mimo Njega veliki širk. Ova činjenica s druge strane ne smije značiti da se  suštinski  širk  ne  može  desiti  preko  nekog  oblika  koji  ne  postoji  u  islamskim  'ibadetima, jer to poriče ono što je opšte poznato u vanjskoj realnosti, kao što ne  može  značiti  da  ljudi  ne  mogu  obožavati  samo  Allaha  prije  dolaska  poslanice.  A  riječi  šejhul‐islama  o  tome  da  je  „ime  mušrika“  potvrđeno  prije  poslanice  su  poznate, kao što je opšte poznato da je moguće da čovjek ostane na urođenom  instinktu  (fitri)  na  kojem  ga  je  Allah  stvorio,  bivši  nevjernik  u  obožavanje  stvorenog i obožavajući samo Allaha, što znači da je „fitra“ u stvari tevhid.  Što  se  tiče  riječi  El‐Qarnija  „...jer  je  moguće  da  on  na  primjer  ne  zna  da  je  to  'ibadet“ u pasusu:  Naprotiv,  potrebno  je  da  provjerimo  njegovo  stanje  i  da  uspostavimo  argument  nad njime u  pogledu toga da je ono  što on radi 'ibadet kojeg ne zaslužuje osim  Allah,193 jer je moguće da on na primjer ne zna da je to 'ibadet.194“  One su za mene djelimično problematične, jer mi svi znamo da je Mu'az ibn  Džebel  znao  da  je  sedžda  'ibadet  prije  nego  što  je  učinio  pred  Allahovim  Poslanikom, ., želeći njome da ga pozdravi a ne da mu 'ibadeti. Tako da ne znam  kako bi El‐Qarni odgovorio na ovu primjedbu, osim  ako time  misli reći da  Mu'az                                                               193

 Na ar. „la tesihhu illa lillah“.    Qarni  ne  želi  reći  da  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  drugom  mimo  Allaha  ne  znajući  da  je  to  ’ibadet  opravdan jer kao što smo vidjeli čovjek ne opravdava neznanjem u suštinskom velikom širku što je ’aqida svakog  muslimana.  Već  želi  reći  da  ona  osoba  koja  čini  „oblik  ili  kalup“  ’ibadeta  pred  nekim  drugim  mimo  Allaha  ne  želeći  time  „približavanje“  (teqarrub)  ili  značenje  kojim  biva  ’ibadet  poput  željenja  njega  njime  i  posjvećivanja  ’ibadeta  njemu,  ne  znajući  da  je  taj  oblik  i  kalup  Uzvišeni  ograničio  samo  na  Sebe,  u  tome  nekada  može  biti  opravdana. Iz ovoga se zaključuje jedan drugi propis a to je propis osobe koja zna da je Allah određene oblike i  kalupe učinio vidovima ’ibadeta samo Njega i pored toga nastavlja u njihovim činjenju pred drugim mimo Allaha  a  slučaj  takve  osobe  se  često  može  protumačiti  kao  izigravanje  sa  pravom  Uzvišenog  Allaha  koje  se  ogleda  u  ograničenosti tog oblika i kalupa samo na Njega, dželle ve ’ala. Dakle, s time nema igre!  194

 

EBU MUHAMMED

167 

ibn Džebel nije znao da je Allah, nakon što je melekima naredio da urade sedždu  pred  Ademom,  i  nakon  što  je  sedžda  pozdrava  bila  propisana  u  zakonima  prijašnjih vjerovjesnika, u islamu Allahovog Poslanika, Muhammeda,  ., zabranio  činjenje sedžde pred stvorenjem i njen oblik ograničio samo na Sebe, bez obzira  na to je li zabrana sedžde pozdrava čiji propis je Mu'azu bio nepoznat195 postojala  prije tog događaja ili je zabranjena tek u tom trenutku. A Allah najbolje zna!   Zbog ovoga su dakle riječi El‐Qarnija „...ne zna da je to 'ibadet“ problematične.   Sve što se kaže za „oblik sedžde“ se prema ovoj osnovi može reći za bilo koji  oblik šerijatskih 'ibadeta poput tavafa196 i drugih. Tako da se od pravog muslimana  očekuje  da  će,  ako  nije  znao  da  je  Allah  naredio  da  se  tavaf  obavlja  samo  oko  Njegove  kuće,  tj.  Časne  Ka'be,  a  kojeg  možda  iz  neznanja  obavlja  oko  nekog  kabura i slično, ne želeći time da se približi mrtvom ili bilo koje značenje kojim se  ostvaruje 'ibadet, isti trenutačno ostaviti. Isto važi na primjer za oblike ljubljenja  crnog  kamena  i  propisane  oblike  dodirivanja  Ka'be  kojim  obožavamo  Allaha,  a  mušrici  kao  što  znamo  ljube  kaburove  koji  su  „kuće  stvorenja“  i  njih  dodiruju  i  otiru se od njih. A u protivnom mu se može pripisati neka od vrsta kufra, poput  kufra prkosa vjerskim propisima ili izigravanja vjerom i Allahovim pravom i slično.  Rečeno  za  pojedinca  važi  i  za  zajednice  sa  aspekta  uopštenosti.  A  Allah  najbolje  zna!   Napominjem  da  se  pojmom  „oblici  i  kalupi  širka“  nazivaju  samo oni  vanjski  uzroci koji podnose tumačenje u nekom drugom značenju mimo značenja velikog  širka, i da u njih ne ulaze na primjer moljenje meleka, mrtvih i odsutnih, što spada  u traženje od stvorenja ono što je samo Allah u stanju da učini, niti traženje od  taguta da propiše zakon ili njime presudi jer tagut vjerski to nije u stanju učiniti, s  obzirom  da  se  radi  o  djelima  i  osobinama  u  kojima  je  Allah  apsolutno  Jedan  i  Neovisan  kao  što  je  slučaj  sa  stvaranjem,  vlašću  i  upravljanjem  nebesima  i  zemljom kosmičkom odredbom.   Veliki  širk  u  stvaranju,  vlasti  i  upravljanju  nebesima  i  zemljom  u  sebi  sadrži  značenje  neovisnosti  od  Allahove  kosmičke  odrebe  ili  neostvarenje  naređenog  imana  u  Allaha  u  tim  djelima  i  osobinama,  a  veliki  širk  u  propisivanju  zakona,  suđenju  i  tehakumu,  u  sebi  sadrži  neovisnost  od  Allahove  vjersko‐zakonske  odrebe i Njegovog vjersko‐zakonskog htijenja. Allahulmuste'an!                                                                   195

 To ako bi se reklo da je hadis vjerodostojan.    Obilaženja oko Ka’be. 

196

  168 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

O „tekfiru onoga koji ne tekfiri“   Govor  o  „tekfiru  onoga  koji  ne  tekfiri“  kojeg  se  šejh  Muhammed  odriče  s  obzirom  na  moguća  značenja  pojma  „tekfir“  u  njihovoj  upotrebi  i  posebnosti  okolnosti tekfira pojedinaca iz vanjske realnosti može protumačiti na više načina  iako ja vidim da je osnova u govoru učenjaka Nedžda i ehlussunneta uopšteno da  se  tekfirom  misli  na  tekfir  kazne.  Otuda  bi  značenje  njegovih  riječi  bilo  da  nije  tačno da šejh Muhammed tekfiri kufrom kazne onoga koji ne tekfiri mušrike.     Štaviše,  nije  tačno  da  šejh  Muhammed  negira  ime  islama  onome  koji  ne  tekfiri  mušrike  kufrom  kazne  kao  što  se  desilo  njegovim  učenicima  u  poznatoj  fetvi. Čak, vallahi, nije tačno da šejh Muhammed ili bilo koji učenjak negiraju ime  islama  onome  muslimanu  koji  se,  oslanjajući  se  na  prihvatljive  argumente,  sustegao od negacije islama određenoj osobi! To je i naš menhedž, elhamdulillah.  Kako  da  šejh  Muhammed  to  radi  kada  on  lično  ne  tekfiri  zbog  velikih  grijeha,  višesmislenih uzroka i slično!?     Ovdje  se  sjetih  kako  je  jedan  misirac  sa  imenom  'Abdul‐Akhir  Hamad,  nekadašnja vodeća ličnost u „El‐Džema'ah el‐islamijjeh“ iz Misra, želeći da upozori  na Ebu Merjema i nas, i da objasni ljudima da negacija islama mušricima nije od  aslud‐dina, tj. da tekfir mušrika nije od aslud‐dina, spomenuo ove citate tumačeći  ih  na  „svoj  način“.  Tada  je  Abdul‐Akhir  bio  u  Bonu  a  čuo  sam  da  boravi  u  Njemačkoj. Molim Allaha da mu popravi stanje!  

Značenje „sveobuhvatnog tekfira“ u riječima učenjaka da've   Pojmom  „et‐tekfir  bil‐'umum“,  tj.  sveobuhvatni  tekfir  u  navedenom  citatu,  kojeg se šejh odriče, se misli na vjerovanje da se nad svakim pojedincem ostvario  argument  bilo  u  pogledu  suštinskog  širka  a  naravno  još  preče  i  mes'eli  kalupa  i  oblika,  tj.  misli  se  na  tekfir  kufrom  kazne  svakog  pojedinca  u  društvu.  Ovo  značenje je jasno istaknuto u odgovoru šejhovih sinova na slijedeće pitanje: 

‫ وﻳﺘﺴﻢ ﺑﺴﻤﺔ‬،‫ ﻣﻦ ﱂ ﺗﺸﻤﻠﻪ داﺋﺮة إﻣﺎﻣﺘﻜﻢ‬:‫ رﲪﻬﻢ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﺳﺌﻞ أﺑﻨﺎء اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻟﻮﻫﺎب‬ ‫ ﻫﻞ دارﻩ دار ﻛﻔﺮ وﺣﺮب ﻋﻠﻰ اﻟﻌﻤﻮم؟‬،‫دوﻟﺘﻜﻢ‬ „Je  li  dar  (teritorija  ili  zajednica)  onih  koje  ne  obuhvata  vaša  vlast  (imamet)  i  ne  pripisuju se vašoj državi dar kufra i rata (harb) uopšteno?“ 

 

EBU MUHAMMED

169 

Pa su odgovorili: 

‫ ﻓﻬﻮ‬،‫ واﻧﺘﻬﻰ ﻋﻤﺎ ﻰ ﻋﻨﻪ وزﺟﺮ‬،‫ وأﻃﺎع رﺑﻪ ﻓﻴﻤﺎ أﻣﺮ‬،‫ أن ﻣﻦ دان ﺑﺎﻹﺳﻼم‬،‫اﻟﺬي ﻧﻌﺘﻘﺪﻩ وﻧﺪﻳﻦ اﷲ ﺑﻪ‬ ‫ وﱂ ﻧﻜﻔﺮ أﺣﺪا دان ﺑﺪﻳﻦ‬،‫ ﻛﻤﺎ دل ﻋﻠﻰ ذﻟﻚ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وإﲨﺎع اﻷﻣﺔ‬،‫اﳌﺴﻠﻢ ﺣﺮام اﳌﺎل واﻟﺪم‬ ‫ وﻣﻦ‬،‫ ﺑﻞ ﻻ ﻧﻜﻔﺮ إﻻ ﻣﻦ ﻛﻔﺮ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬،‫ وﱂ ﻳﺘﺴﻢ ﺑﺴﻤﺔ دوﻟﺘﻨﺎ‬،‫ ﻟﻜﻮﻧﻪ ﱂ ﻳﺪﺧﻞ ﰲ داﺋﺮﺗﻨﺎ‬،‫اﻹﺳﻼم‬ ‫ ﻓﻘﺪ ﻛﺬب‬،‫ أو ﻧﻮﺟﺐ اﳍﺠﺮة إﻟﻴﻨﺎ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ ﻗﺪر ﻋﻠﻰ إﻇﻬﺎر دﻳﻨﻪ ﺑﺒﻠﺪﻩ‬،‫زﻋﻢ أﻧﺎ ﻧﻜﻔﺮ اﻟﻨﺎس ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم‬ .‫واﻓﱰى‬  „Ono  u  šta  mi  vjerujemo  i  čime  robujemo  Allahu  je  da  je  musliman  zaštićenog  imetka i krvi svako ko robuje dini islamom i pokorava se svom Gopodaru u onome  što je naredio i kloni se onoga što je zabranio kao što na to ukazuje Knjiga, Sunnet  i idžma‘ ummeta, i nismo protekfirili nikog koji robuje dini islamom zbog toga što  nije ušao u „naš krug“ i što se nije pripisao našoj državi. Ne tekfirimo osim onoga  kojeg  je  protekfirio  Allah  i  Njegov  Poslanik  a  ko  tvrdi  da  mi  tekfirimo  ljude  sveobuhvatno  ili  da  onoga  koji  je  kadar  da  u  svojoj  zemlji  ispolji  svoj  din  obavezujemo na hidžru k nama je slagao i izmislio.“ 

‫ وأﻗﺎم ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك‬،‫ وأﰉ أن ﻳﺪﺧﻞ ﰲ ذﻟﻚ‬،‫ واﻟﻌﻤﻞ ﺑﻔﺮاﺋﺾ اﷲ‬،‫وأﻣﺎ ﻣﻦ ﺑﻠﻐﺘﻪ دﻋﻮﺗﻨﺎ إﱃ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ‬ ;‫ ﺑﻞ ﺑﺪارﻩ‬،‫ وﻧﺸﻦ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻐﺎرة‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻧﻜﻔﺮﻩ وﻧﻘﺎﺗﻠﻪ‬،‫ وﺗﺮك ﻓﺮاﺋﺾ اﻹﺳﻼم‬،‫ﺑﺎﷲ‬ „Što  se  tiče  onoga  do  kojeg  je  došla  naša  da’va  u  tevhid  Allaha  i  u  izvršenje  Allahovih  farzova  pa  odbije  da  „uđe“  u  to  i  ostane  na  širku  Allahu  i  ostavljanju  farzova islama, takvog tekfirimo i borimo se protiv njega i napadamo ga. Štaviše  i na njegov dar (teritoriju)! 

‫ واﳊﺮﻣﲔ واﻟﺸﺎم‬،‫ أن أﻫﻞ اﻟﻴﻤﻦ و ﺎﻣﺔ‬:‫ ﺑﻞ اﻟﺬي ﻧﺘﺤﻘﻖ وﻧﻌﺘﻘﺪﻩ‬،‫وﻛﻞ ﻣﻦ ﻗﺎﺗﻠﻨﺎﻩ ﻓﻘﺪ ﺑﻠﻐﺘﻪ دﻋﻮﺗﻨﺎ‬ ‫ ﻣﻦ اﻹﺷﺮاك‬،‫ وﻧﻨﻜﺮ ﻣﺎ ﻋﻠﻴﻪ أﻛﺜﺮ اﻟﻨﺎس‬،‫ وﲢﻘﻘﻮا أﻧﺎ ﻧﺄﻣﺮ ﺑﺈﺧﻼص اﻟﻌﺒﺎدة ﷲ‬،‫ ﻗﺪ ﺑﻠﻐﺘﻬﻢ دﻋﻮﺗﻨﺎ‬،‫واﻟﻌﺮاق‬ ‫ وإﻏﺎﺛﺔ اﻟﻠﻬﻔﺎت; وأﻧﺎ ﻧﺄﻣﺮ‬،‫ وﺳﺆاﳍﻢ ﻗﻀﺎء اﳊﺎﺟﺎت‬،‫ واﻻﺳﺘﻐﺎﺛﺔ ﻢ ﻋﻨﺪ اﻟﺸﺪاﺋﺪ‬،‫ﺑﺎﷲ ﻣﻦ دﻋﺎء ﻏﲑ اﷲ‬ ‫ وﺳﺎﺋﺮ اﻷﻣﻮر‬،‫ وﺳﺎﺋﺮ أﻣﻮر اﻹﺳﻼم; وﻧﻨﻬﻰ ﻋﻦ اﻟﻔﺤﺸﺎء واﳌﻨﻜﺮات‬،‫ وإﻳﺘﺎء اﻟﺰﻛﺎة‬،‫ﺑﺈﻗﺎم اﻟﺼﻼة‬ ‫ ﻓﺈن اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أﻏﺎر ﻋﻠﻰ ﺑﲏ‬،‫اﳌﺒﺘﺪﻋﺎت; وﻣﺜﻞ ﻫﺆﻻء ﻻ ﲡﺐ دﻋﻮ ﻢ ﻗﺒﻞ اﻟﻘﺘﺎل‬ .‫ وﻏﺰا أﻫﻞ ﻣﻜﺔ ﺑﻼ إﻧﺬار وﻻ دﻋﻮة‬،‫اﳌﺼﻄﻠﻖ وﻫﻢ ﻏﺎرون‬ „Naša  da’va  je  došla  do  svih  protiv  kojih  smo  se  borili.  Štaviše,  ono  u  što  smo  činjenično  ubjeđeni  i  u  šta  vjerujemo  je  da  je  naša  da’va  došla  do  stanovnika  Jemena,  Tihame,  Dva  Harema,  Šama  i  ‘Iraqa,  i  da  su  shvatili  da  mi  naređujemo 

  170 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ikhlas197 ‘ibadeta samo Allahu i da poričemo ono na čemu je većina ljudi od širka  Allahu,  poput  dove  drugim  mimo  Allaha,  traženja  pomoći  od  njih  u  tjeskobi,  traženja od njih da ispune želje i potrebe i pomognu u muci, i da mi naređujemo  da se klanja namaz i daje zekat i ostale stvari islama. I da zabranjujemo razvrat i  zla  djela  i  ostale  inovacije.  Takve  nije  obaveza  pozivati  prije  borbe  jer  je  Vjerovjesnik, ., napao Benil‐Mustelaq iznenadno i krenuo u pohod na stanovnike  Mekke bez upozorenja ili da’ve.“ 

‫ " اﻧﻔﺬ ﻋﻠﻰ رﺳﻠﻚ ﺣﱴ ﺗْﻨﺰل‬:‫ وﻗﺎل‬،‫ ﳌﺎ أﻋﻄﺎﻩ اﻟﺮاﻳﺔ‬،‫وأﻣﺎ ﻗﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻟﻌﻠﻲ ﻳﻮم ﺧﻴﱪ‬  ‫ أن أﻧﺎﺳﺎ ﱂ‬:‫ وأﻣﺎ إذا ﻗﺪرﻧﺎ‬،‫ ﻓﻬﻮ ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻋﻠﻰ اﻻﺳﺘﺤﺒﺎب‬،"‫ ﰒ ادﻋﻬﻢ إﱃ اﻹﺳﻼم‬،‫ﺑﺴﺎﺣﺘﻬﻢ‬ ،‫ ﻓﻴﺪﻋﻮن إﱃ اﻹﺳﻼم‬،‫ ﻓﺈن اﻟﻮاﺟﺐ دﻋﻮ ﻢ أوﻻ ﻗﺒﻞ اﻟﻘﺘﺎل‬،‫ وﱂ ﻳﻌﻠﻤﻮا ﺣﻘﻴﻘﺔ أﻣﺮﻧﺎ‬،‫ﺗﺒﻠﻐﻬﻢ دﻋﻮﺗﻨﺎ‬ ‫ ﻓﺈن أﺑﻮا ﺣﻠﺖ دﻣﺎؤﻫﻢ‬،‫ ﰒ ﻳﻜﻒ ﻋﻨﻬﻢ‬،‫ ﻓﺈن أﺟﺎﺑﻮا ﻓﺈﻧﻪ ﻳﻘﺒﻞ ﻣﻨﻬﻢ‬،‫وﺗﻜﺸﻒ ﺷﺒﻬﺘﻬﻢ إن ﻛﺎن ﳍﻢ ﺷﺒﻬﺔ‬ .‫وأﻣﻮاﳍﻢ‬ „Što  se  tiče  njegovih  riječi,  .,  'Aliji,  /,  kada  mu  je  dao  zastavu  i  rekao:  „Idi  spokojno  dok  ne  dođeš  do  njihovog  predgrađa  a  zatim  ih  pozovi  u  islam“,  to  se  kod  učenjaka  tumači  u  smislu  pohvalnosti  (istihbab).  Ako  bi  pretpostavili  da  postoje  ljudi  do  kojih  naša  da'va  nije  došla  i  koji  ne  poznaju  suštinu  naše  stvari,  takve je obaveza pozvati prije borbe, pa će biti pozvani u islam i šubha će im biti  otkonjena  ako  imaju  šubhu.  Pa  ako  se  odazovu  bit  će  im  prihvaćeno  i  biće  ostavljeni, a ako odbiju, njihovi životi i imetak postaju dozvoljenim.“198 

  Posljedice pogrešnog shvatanja pojma „sveobuhvatni tekfir“   Danas  postoje  neki  ljudi  koji  negacijom  „sveobuhvatnog  tekfira“  u  riječima  šejha  Muhammeda  „dokazuju“  da  je  on  ljude  tih  zajednica  (dijār)  smatrao  muslimanima sa aspekta uopštenosti i da je obaveza da i mi današnje dijare kufra  smatramo  muslimanskim  ili  stanovništvo  muslimanima  sa  aspekta  uopštenosti  uprkos  tome  što  su  danas  proširene  i  nametnute  i  zavladale  sve  vrste  kufra,  od  laičkih zakona, njihovih taguta i robova, do oholjenja prema islamu, izigravanja sa  njegovim propisima, a da ne govorimo o tome da ljudi ne poznaju suštinu islama.  

                                                             197

 Čistoću od širka.    Ed‐Durerus‐senijjeh 9/253 

198

 

EBU MUHAMMED

171 

  Pogledajte u njihove „daije“, koji se godinama bave „izučavanjem nauka“ koji  još uvijek ne znaju šta je suština islama, a isti takav slučaj je i sa „borcima“, među  kojima  mnogi  sigurno  imaju  dobru  namjeru,  ali  se  u  svom  poznavanju  i  praktikovanju  vjere  ne  razlikuju  puno  od  svojih  „daija“,  među  kojim  su  i  „poštovani  branioci  taguta“,  koji  svojim  fetvama  ubijaju  njihovu  braću  po  menhedžu i obavezuju na pokornost tagutu i desetine stvari od kojih skoro svaka  sama po sebi izvodi iz vjere.     Dakle, ne smijemo se razići u pogledu temelja, a moguće je da se raziđemo u  pogledu pojedinaca, pogotovo u pitanjima koja se tiču tevhidul‐uluhijje199 u kojem  je  teže  ustanoviti  opis  suštinskog  velikog  širka  u  pogledu  kojeg  se  muslimani  ne  razilaze nego u pitanjima koja se tiču tevhidur‐rububijje200 i slično, ili izreka koje na  značenja jače ukazuju nego djela.     Ovo je što se tiče tekfira pojedinca u vanjskoj realnosti ali govor o temeljima  je skroz druga stvar i ja u svojoj da'vi govoreći o velikom širku i odricanju od njega  i  onima  koji  se  nisu  odrekli  od  mušrika  sam  uvijek  govorio  o  temeljima,  a  ne  sprovođenju  toga  u  vanjskoj  realnosti,  jer  tu  dolazi  mes'ela  nestanka  prepreka  tekfira pojedinca.     Ako  vjerujem  da  je  neki  pojedinac  kafir  to  je  zbog  toga  što  sam  u  pogledu  njegovog slučaja idžtihadio i što sam ubjeđen da zaslužuje tekfir. U slučaju nekih  čovjek  svoju  presudu  gradi  na  ubjeđenju  zbog  samo  jednog  uzroka,  a  u  pogledu  drugih  dobije  ubjeđenje  zbog  skupa  stvari  i  indicija  vezanih  za  te  osobe  i  svi  ovi  problemi  koje  imamo  danas  bi  nestali kada  bismo  imali  svoj  dar  i  svoje  sudstvo,  jer bi se tada muslimani odvojili od mušrika, a u dārul‐islamu  ehlul‐kitabije nose  odjeću kojom se razlikuju od muslimana.     Isto  tako  bi  bilo  ako  bismo  radili  po  pojašnjenoj  metodi  odnosa  prema  činjenju kalupa i oblika 'ibadeta pred stvorenjem ili njemu nakon što smo se složili  da se nad narodom sa aspekta uopštenosti uspostavio argument u pogledu toga  da je Allah te kalupe i oblike ograničio samo na Sebe i da ih nije dozvoljeno činiti  pred  stvorenjem  ili  njemu  i  ne  bi  došlo  do  problematičnih  razilaženja  u  pogledu  pojedinaca. Tekfir pojedinca je, kao što rekoh, predmet idžtihada. 

 

                                                             199

 Tevhidul‐’ibadeh odnosno tevhid Allaha u djelima robova (’ibadet). Ovo je praktični tevhid.   Tevhid u gospodarstvu odnosno jednoća Allaha u Svojim djelima. 

200

  172 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

3.7 Odricanje od suštinskog velikog širka   Sada ćemo preći na drugu važnu temu, inšaAllah, a tiče se mes'ele odricanja  od suštinskog velikog širka iako je dodatak „suštinski“ potreban samo u pogledu  vanjskih uzroka tekfira koji mogu biti predmet višesmislenosti.    Nema sumnje da je odricanje od suštinskog velikog širka uvjet za ispravnost  aslu dinil islama i da se odricanje tiče kako kategorije ili roda velikog širka tako i  svih vrsta i jedinki suštinskog velikog širka a onaj koji u ovo ne vjeruje je kafir, koji  nije učinio kufr u taguta i koji ne zna šta je islam zbog toga što vjeruje da se islam  ostvaruje bez odricanja od velikog širka. Kafir je ne samo zbog poricanja tekstova  objave, već prije svega zbog neostvarenosti aslud‐dina iz kojeg se izvodi ime i opis  islama.      Nekim  „ljudima“  je  puno  teško  kada  se  spomene  riječ  „odricanje“  jer  osjećaju  i  znaju  da  ona  znači  više  nego  rečenica  „ostavljanje“  velikog  širka.  Pričajući o ovim mes'elama sa jednim čovjekom, koji ima šubhe poput Nusreta i  Bilibanija,  spomenuh  riječ  „odricanje“  i  citat  šejha  'Abdurrahmana  koji  će  doći  malo kasnije u kojem je upotrijebio ovaj kur'anski termin, on mi reče da je bolje  da se kaže „tedžerrud“ (ostavljanje)201 nego odricanje. Rekoh mu, ne vallah, jer se  u  tekstovima  objave  koliko  je  meni  poznato  na  više  mjesta  spominje  riječ  odricanje a riječ tedžerrud nikad nisam vidio.    

3.8 Odricanje od svake jedinke taguta i kufr u nju ukazuje na odricanje od svake jedinke suštinskog velikog širka i kufr u njega   Na  obaveznost  odricanja  od  svakog  velikog  širka  između  ostalog  ukazuje  obaveza odricanja od svake jedinke  taguta i  mušrika. Iako je bez sumnje osnova  da se čovjek odrekne širka, ali Allah prvo spominje odricanje od taguta i mušrika  da  bi  shvatili  da  se  onaj  koji  se  k'o  bajagi  „odriče“  od  velikog  širka  a  njime  ne  tekfiri tagute i mušrike, u stvari nije odrekao od velikog širka onako kako mu je to  Allah naredio.     Jer,  da  je  tako  on  bi  znao  da  veliki  širk  ruši  islam  pa  bi  vjerovao  u  nepostojanje islama i tevhida kod tih taguta i mušrika i tekfirio bi ih. S obzirom da  je  'aqida  Nusreta  i  Bilibanija  sada  da  je  tekfir  kategorije  (džinsa)  ili  roda  taguta,                                                               201

 Otprilike.  

 

EBU MUHAMMED

173 

nakon  što  kod  Bilibanija  nije  bio,  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  ali  tekfir  nekih  vrsta  ili  jedinki  nije,  jer  je  kod  njih  onaj  koji  tekfiri  kategoriju  ili  rod  taguta  a  ne  tekfiri neke vrste i jedinke musliman, u čemu siromasi slijede Halidija, razumijemo  da je suština njihovog menhedža, iako mnogi njihovi sljedbenici toga nisu svjesni,  da  je  onaj  koji  se  odrekao  od  kategorije  ili  roda  velikog  širka  ali  se  nije  odrekao  nekih vrsta ili jedinki suštinskog velikog širka isto tako musliman.    Kada  „objašnjavaju“  to  pitanje  navode  primjere  u  kojima  čovjek  koji  ne  tekfiri neke tagute kaže da je to djelo veliki kufr i suštinski veliki širk ali vjeruje da  u  njemu  ima  opravdanja  neznanjem  i  da  je  onaj  ko  u  njega  upadne  još  uvijek  musliman ‐ muvehhid ili neko drugo neprihvatljivo opravdanje, ili vjeruje da je to  djelo mali kufr i mali širk, koji ne izvodi iz vjere pa zbog toga ne tekfiri te vrste ili  jedinke  tagute.  Naravno,  gore  je  da  čovjek  vjeruje  da  je  veliki  širk  mali  širk  a  vjerovanje  da  onaj  koji  upadne  u  suštinski  veliki  širk  time  ne  izlazi  iz  islama  i  tevhida se ne može sastati sa aslu dinil islamom.    Mi smo jasnim tekstovima Objave dokazali da se onaj koji ne negira islam i  tevhid zbog suštinskog velikog širka nije odrekao velikog širka a kamoli onaj koji  ga  smatra  malim  širkom.  Jer,  ostavljanje  negacije  islama  i  tevhida  zbog  velikog  širka  kategorički  ukazuje  na  nepoznavanje  islama  i  tevhida  i  značenja  'ibadeta  nekog drugog mimo Allaha u islamu ili na prkošenje Uzvišenom Allahu. Onaj koji  ne pravi razliku između obožavanja taguta i velikih grijeha je još gori. Podsjećam  čitaoca da ja ovdje ne govorim o nekom pojedincu u vanjskoj realnosti čije djelo  može  biti  predmet  razilaženja,  već  govorim  o  temeljima,  a  kada  se  dogovorimo  oko  temelja,  preći  ćemo  na  njihovo  sprovođenje,  a  podjela  Nusreta  i  Bilibanija  i  njihovih prijatelja i sljedbenika predstavlja njihov temelj.    Kada riješimo ovo pitanje lahko ćemo lupiti od zid njihovu 'aqidu prema kojoj  je  onaj  koji  ne  tekfiri  kategoriju  ili  rod  taguta  nevjernik  a  musliman  ako  tekfiri  kategoriju ili rod taguta a ne tekfiri neke jedinke ili vrste. Govoreći o ovoj mes'eli,  kao  što  ćemo  vidjeti  u  drugom  djelu  knjige,  kažu  da  u  kategoriju  ili  rod  taguta  ulaze taguti Židova,  kršćana i drugih skupina koji se ne pripisuju dini islamu i da je  onaj koji njih ne tekfiri kafir, a ko ne protekfiri neke jedinke taguta koji se pripisuju  dini islamu koji su upali u isto u šta su upali taguti Jevreja i kršćana na primjer je  još uvijek musliman ‐ muvehhid opravdan neznanjem.     Vidjećeš da iz njihovih riječi proizilazi da ni tekfir taguta Židova i kršćana nije  od  aslud‐dina  i  da  će  morati  da  prihvate  naš  menhedž  istine  ili  da  ostave  svoj  temelj  i  odu  dalje  u  zabludu  i  da  kažu  da  tekfir  taguta  Židova  i  kršćana  nije  od  aslud‐dina  kao  što  tekfir  nekih  jedinki  koji  se  pripisuju  dini  islamu  nije  od  aslud‐ dina i mnoge druge laži koje proizilaze iz njihovog temelja. 

  174 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Mes'ela:  iz  menhedža  onih  koji  zagovaraju  da  tekfir  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  proizilazi  da  odricanje  od  nekih  vrsta  ili  jedinki  suštinskog velikog širka ne ulazi u aslud‐din.  

  3.9 Ibn 'Usejmin i opravdanje neznanjem u velikom širku   Upoznali smo se se činjenicom da neke osobe koriste termine „djelo od djela  širka“  ili  „oblik  od  oblika  širka“  i  „ja'budu“  tj.  'ibadeti  u  značenju  koje  nije  suštinski veliki širk i 'ibadet nekom drugom mimo Allaha već u značenjima koja se  mogu  sastati  sa  aslud‐dinom;  u  to  ulazi  oblici  velikog  kufra    u  kojima  postoji  opravdanje  neznanjem,  pitanja  malog  širka  i  kufra  i  one  slike  koje  u  vanjštini  podnose tumačenje u značenju velikog i malog širka.     Što  se  tiče  oblika  velikog  kufra  u  mes'elema  u  kojima  se  može  opravdati  neznanjem  tu  nije  ništa  problematično.  Problem  može  nastati  iz  upotrebe  pojmova  „ja'budu“,  tj.  'ibadeti  ne  u  značenju  suštinskog  'ibadeta,  ili  pojmova  „djelo  od  djela  širka“  ili  „veliki  širk“    ili  „jušriku“  ako  time  ne  misli  na  suštinski  veliki  širk  pa  da  neko  na  to  nadoveže  uvjerenje  da  je  onaj  koji  „iz  neznanja“  obožava  drugog  mimo  Allaha  i  pridružuje  Mu  druge  u  Njegovim  pravima  musliman ‐ muvehhid, kao što se danas dogodilo.    Ibn  'Usejmin  je  u  svojoj  knjizi  „Eš‐šerhul‐mumt'i  'ala  zadil‐mustaqni'“  spomenuo  govor  iz  kojeg  se  razumije  da  vjeruje  da  je  onaj,  koji  iz  opravdanog  neznanja 'ibadeti kaburu (grobu) ili nekom evliji, musliman i da ga nije dozvoljeno  tekfiriti  prije  uspostave  argumenta.  Ali,  s  obzirom  da  smo  vidjeli  da  postoji  mogućnost  da  određeni  ljudi  pojmom  „'ibadeti“  ne  žele  značenje  suštinskog  'ibadeta, ostaje mogućnost da Ibn 'Usejmin pojmom „'ibadet kaburu ili evliji“ nije  mislio na suštinski 'ibadet nekom drugom mimo Allaha koji se ne može sastati sa  aslu dinil islamom.     Meni  je,  iskreno  rečeno,  kada  sam  prvi  put  vidio  taj  govor  Ibn  'Usejmina,  toliko bilo čudno i teško da povjerujem da se čovjeku sa njegovim znanjem moglo  dogoditi da ne zna da onaj koji ne obožava samo Allaha već mimo Njega obožava  druge  nije  musliman  ‐  muvehhid.  Kako  razumjeti  riječi  Ibn  'Usejmina?!  Allahulmuste’an!  Izvoli njegove riječi: 

 

175 

EBU MUHAMMED

‫وﻟﻜﻦ ﻫﻞ ﺗﻘﺒﻞ دﻋﻮى اﳉﻬﻞ ﻣﻦ ﻛﻞ أﺣﺪ؟‬ ‫ ﻻ‬:‫ وﻗﺎل‬،‫ أو اﳊﺞ‬،‫ أو اﻟﺼﻮم‬،‫ أو اﻟﺰﻛﺎة‬،‫ وﺟﺤﺪ اﻟﺼﻼة‬،‫ ﻓﺈن ﻣﻦ ﻋﺎش ﺑﲔ اﳌﺴﻠﻤﲔ‬،‫ ﻻ‬:‫اﻟﺠﻮاب‬ ‫ ﻟﻜﻦ ﻟﻮ ﻛﺎن‬،‫ ﻓﻼ ﻳﻘﺒﻞ ﻗﻮﻟﻪ؛ ﻷن ﻫﺬا ﻣﻌﻠﻮم ﺑﺎﻟﻀﺮورة ﻣﻦ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم؛ إذ ﻳﻌﺮﻓﻪ اﻟﻌﺎﱂ واﻟﻌﺎﻣﻲ‬،‫أﻋﻠﻢ‬ ،‫ ﻓﻴﻘﺒﻞ ﻣﻨﻪ دﻋﻮى اﳉﻬﻞ وﻻ ﻳﻜﻔﺮ‬،‫ أو ﻛﺎن ﻧﺎﺷﺌﺎً ﺑﺒﺎدﻳﺔ ﺑﻌﻴﺪة ﻋﻦ اﻟﻘﺮى واﳌﺪن‬،‫ﺣﺪﻳﺚ ﻋﻬﺪ ﺑﺎﻹﺳﻼم‬ ‫ وﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔـ أﻋﲏ ﻣﺴﺄﻟﺔ اﻟﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ـ ﻣﺴﺄﻟﺔ ﻋﻈﻴﻤﺔ‬،‫وﻟﻜﻦ ﻧﻌﻠﻤﻪ ﻓﺈذا أﺻﺮ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﱠﺒﻴﲔ ﺣﻜﻤﻨﺎ ﺑﻜﻔﺮﻩ‬ ‫ ﻻ ﻳﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ﰲ أﺻﻮل‬:‫ ﻓﻤﻦ اﻟﻨﺎس ﻣﻦ أﻃﻠﻖ وﻗﺎل‬.ً‫ وﻫﻲ ﻣﻦ أﻋﻈﻢ اﳌﺴﺎﺋﻞ ﲢﻘﻴﻘﺎً وﺗﺼﻮﻳﺮا‬،‫ﺷﺎﺋﻜﺔ‬ ،‫ إﻧﻪ ﻣﺴﻠﻢ‬:‫ وﻳﻘﻮل‬،ً‫ ﻓﻠﻮ وﺟﺪﻧﺎ ﻣﺴﻠﻤﺎً ﰲ ﺑﻌﺾ اﻟﻘﺮى أو اﻟﺒﻮادي اﻟﻨﺎﺋﻴﺔ ﻳﻌﺒﺪ ﻗﱪاً أو وﻟﻴﺎ‬،‫اﻟﺪﻳﻦ ﻛﺎﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ ‫ واﻟﺼﺤﻴﺢ أﻧﻪ ﻻ ﻳﻜﻔﺮ؛ ﻷن أول ﺷﻲء ﺟﺎءت ﺑﻪ‬.‫وإﻧﻪ وﺟﺪ آﺑﺎءﻩ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا وﱂ ﻳﻌﻠﻢ ﺑﺄﻧﻪ ﺷﺮك ﻓﻼ ﻳﻌﺬر‬ ِ ‫[ ﻓﻼ ﺑﺪ‬15 :‫ﺚ َر ُﺳﻮﻻً{ ]اﻹﺳﺮاء‬ َ ‫ﻴﻦ َﺣﺘﱠﻰ ﻧَـ ْﺒـ َﻌ‬ َ ‫ } َوَﻣﺎ ُﻛﻨﱠﺎ ُﻣ َﻌ ﱢﺬﺑ‬:‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫اﻟﺮﺳﻞ ﻫﻮ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ .‫ وإﻻ ﻓﻼ ﻳﺴﺘﺤﻖ اﻟﻌﺬاب‬،ً‫أن ﻳﻜﻮن اﻹﻧﺴﺎن ﻇﺎﳌﺎ‬

“Ali da li se od svakog prihvata tvrdnja neznanja?  Odgovor: Ne! Jer onaj koji živi među muslimanima i niječe namaz ili zekat ili post  ili hadždž i kaže: „Ne znam!“, njegove riječi se ne prihvataju, jer je to neminovno  poznato u dini islamu s obzirom da ga zna učenjak i običan čovjek. Ali ako je tek  primio islam, ili je odrastao u pustinji dalekoj od gradova od njega će se prihvatiti  tvrdnja neznanja i neće se protekfiriti, ali ćemo ga podučiti, pa ako ustraje nakon  objašnjenja presudićemo da je kafir.   Ova mes’ela, mislim na mes’elu opravdanja neznanjem, je velika i teška, i spada u  mes’ele koje su najviše izučavane i predstavljane. Ima ljudi koji su generalizirali i  rekli:  „Nema  opravdanja  u  temeljima  dina  kao  što  je  tevhid.  Pa  kada  bi  našli  muslimana u nekim gradovima ili dalekim pustinjama da ’ibadeti kaburu ili evliji i  da govori da je musliman i da je našao svoje pretke na tome i da nije znao da je to  širk, ne opravdava se.   A ispravno je da se ne tekfiri, jer prva stvar s kojom su došli poslanici je tevhid, a  Uzvišeni  je  pored  toga  rekao:  (Mi  ne  kažnjavamo  sve  dok  ne  pošaljemo  poslanika.) ‐ El‐Isra’ 15  Tako da je neophodno da čovjek bude zulumćar, inače ne zaslužuje kaznu.“202 

                                                             202

 Eš‐Šerhul‐mumti’i 6/193 (Šamilah) 

  176 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako  bi  njegove  riječi  „'ibadeti  kaburi  ili  evliji“  protumačili  u  smislu  suštinskog 'ibadeta a to je ono značenje koje se njome želi u tekstovima Kur'ana i  Sunneta,  značenje  koje  se  neminovno  nameće  je  da  Ibn  'Usejmin  vjeruje  da  je  mušrik  musliman.  Na  to  ukazuje  činjenica  da  je  izabrao  da  je  ispravno  da  se  ne  tekfiri  onaj  koji  'ibadeti  kaburi  ili  evliji  a  nijednom  nije  negirao  da  je  musliman  kojim se deklariše. Allahulmuste’an!     Ako bi rekli da je pojmom „'ibadeti kaburu ili evliji“ mislio na kalupe i oblike  poput  El‐Qarnija,  stvar  je  jasna  i  Ibn  'Usejmin  ne  opravdava  neznanjem  u  suštinskom velikom širku, što je mezheb svih muslimana.     Međutim, kako sada presuditi Ibn 'Usejminu u ovoj mes'eli? Vjerujem da je  prije  svega  potrebno  da  se  poznaje  njegova  „tradicija“  ('urf)  u  upotrebi  pojma  „'ibadeti“  jer  samo  tako  možemo  odrediti  koje  značenje  je  u  njegovom  govoru  „zahir“, tj. ono što se automatski nameće i ono čije zanemarivanje znači obaranje  komunikacije koja je specifika ljudskog roda.     Bez  toga  njegov  govor  ukazuje  na  preovladavajuće  i  daleko  prevagnuto  mišljenje, tj. „radžih i merdžuh“. A preovladavajuće kod mene, koje ne mora biti  „zāhir“,  je  da  se  njegove  riječi  „'ibadeti  kaburi  ili  evliji“  protumače  u  šerijatskoj  tradiciji  i  upotrebi,  a  to  je  suštinski  'ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  a  za  očekivati je da ljudi koji se pripisuju znanju, poput Ibn 'Usejmina, koriste vjersku  terminologiju i to je osnova.     Dalje, ako Ibn 'Usejmin koristi pojam „'ibadeti kaburu ili evliji“ u „privatnom  značenju“, a zna značenje tog pojma u šerijatu i da će ljudi iz njega shvatiti da je  onaj koji suštinski 'ibadeti nekom drugom mimo Allaha, musliman ‐ muvehhid koji  je ostvario 'ibadet samo Allahu, zašto nije na to upozorio?! Jer i El‐Qarni koji se, iz  meni nepoznatih razloga, poveo za tom terminologijom je ponavljao više puta da  onaj koji 'ibadeti suštinski nekom drugom mimo Allaha ne može biti musliman. To  bih  uradio  i  ja  u  slučaju  da  koristim  njihovu  terminologiju  i  imam  ispravno  vjerovanje.    Treća,  kod  mene  najslabija,  mogućnost  je  da  Ibn  'Usejmin  govori  o  suštinskom 'ibadetu nekog drugog mimo Allaha i da negacijom tekfira želi negirati  tekfir kufrom kazne i ono što se nadovezuje na kufr nakon uspostave argumenta  na  što  ukazuje  njegov  govor  o  kazni  i  da  se  potvrđenost  islama  mušriku  u  njegovom  govoru  razumije  samo  iz  oprečnog  shvatanja.  Međutim,  to  pobijaju  lično njegove riječi u kojima kaže: 

 

EBU MUHAMMED

177 

„Pa  kada  bi  našli  muslimana  u  nekim  gradovima  ili  dalekim  pustinjama  da  ’ibadeti kaburu ili evliji i da govori da je musliman i da je našao svoje pretke na  tome i da nije znao da je to širk, ne opravdava se.“.    Pa je rekao: „kada bi našli muslimana“!, tj. muslimana koji 'ibadeti kaburu ili  evliji! A opcija kojom bi ga i ovdje mogli izvući je da se kaže da je, mimo toga što  se  potvrđenost  suštinskog  islama  spomenutom  razumije  samo  metodom  oprečnog shvatanja, moguće da Ibn 'Usejmin pojmom „musliman“ želi reći da je  takav  musliman  samo  u  pravnom  smislu,  tj.  da  je  musliman  samo  u  nekim  propisima  poput  zaštićenosti  života,  imetka  i  krvi  i  slično,  tj.  nije  kafir  u  njima  kufrom koji biva nakon argumenta. Najbolji način za provjeru ovog stava bi bio da  se  on  i  slični  njemu  upitaju  da  li  će  ovaj  „musliman“  ako  umre  na  „'ibadetu  kaburima  i  evlijama  ući  u  Džennet“?  Pa  ako  bi  to  negirao  znali  bi  da  mu  nije  pripisao suštinski islam i tevhid, i da vjeruje da je on u suštini mušrik.     Da li je moguće da je El‐Qarni svojim govorom htio postaviti temelje kojim će  se  spriječiti  tekfir  Ibn  'Usejmina?!  I  da  li  je  Ibn  'Usejmin  ona  osoba  na  koju  neprestano  aludira  'Ali  El‐Hudajr  kada  kaže  da  danas  postoje  neki  koji  opravdavaju neznanjem u velikom širku i to dokazuju pitanjima sljedbenika strasti  i novotarija od sekti koje su još uvijek unutar okvira islama?!     Znamo  da  je  Albani  bio  u  velikom,  opšte  poznatom  musibetu,  ali  nije  nemoguće  da  je  'Ali  El‐Hudajr  upravo  ciljao  na  Ibn  'Usejmina  kao  što  sam  sto  posto  ubjeđen  da  je  na  nekim  mjestima  upozoravao  na  novotariju  El‐Qarnija  u  mes'eli traženja dove od mrtvih poput riječi čovjeka: „O Allahov Poslaniče! Zamoli  Allaha  da  mi  oprosti!“  gdje  El‐Qarni  kaže  da  je  to  novotarija, a  ne  veliki  širk  i  to  pripisuje  shvatanju  Ibn  Tejmijje,  a  'Ali  El‐Hudajr  kaže  da  je  to  veliki  širk.  Ja  sam  prilično dosta pročitao o ovoj mes'eli i došao sam do zaključka da je ona suštinski  veliki širk i na nju ću se osvrnuti u drugom djelu ove knjige prilikom govora o šubhi  uzetoj iz govora šejha 'Abdullaha sina Muhammeda o Ibn Hadžeru El‐Hejtemiju.     Dakle, kod mene je jače da Ibn 'Usejmin nije shvatio vezu između aslu dinil  islama  i  opravdanja  neznanjem  u  suštinskom  velikom  širku  a  oni  od  naše  braće  koji ne tekfire u sličnim stanjima zbog mogućnosti da osoba nije željela suštinsko  značenje 'ibadeta i velikog širka su još uvijek naša braća u vjeri i imaju pravo na  idžtihad  pod  uslovom  da  su  kvalifikovani  za  njega,  uz  napomenu  da  tekfir  pojedinca  takođe  zahtijeva  da  čovjek  poznaje  vjerska  pravila  vezana  za  to  poglavlje. Svima nam je obaveza da onoga momenta kada nam  se pokaže šta je  „zāhir“  u  govoru  bilo  koje  osobe,  tj.  ono  značenje  koje  se  nakon  spoznaje  upotrebne tradicije te osobe automatski nameće, istoj shodno tome presudimo. 

  178 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo je što se tiče Ibn 'Usejmina! Vjerujem da se isto može reći i za govor Ebu  Basira  i  „'Abdulqadira  bin  'Abdul'aziza“  i  da,  iako  se  iz  njega  može  razumjeti  da  pripisuju  islam  i  tevhid  onome  koji  'ibadeti  drugom  mimo  Allaha,  kao  što  se  'ibadeti Allahu, postoji prevagnuta mogućnost da su svojim govorom željeli oblike  i kalupe a ne suštinski veliki širk koji se ne može sastati sa islamom posebno kada  znamo da se govor uvijek tiče osoba i slučajeva u kojima se ne zna zbog čega i na  koji način na primjer tavafi oko kaburova, radi sedždu pred kaburom ili kipom.   Međutim,  kada  pokušaš  da  opravdaš  „'Abdulqadira“  sa  ove  strane,  on  ti  zatvori vrata svog opravdanja spominjući osobu koja poriče obračun i proživljenje,  a  da  li  je  moguće  da  osoba  učini  „sedždu  kipu  vjerovjesnika  i  slično“  a  da ona  u  sebi ne sadrži 'ibadet je diskutabilno i osnova je da se kaže da to nije moguće!?203    Želim reći da riječi određenih osoba mogu ukazivati na opravdanje mušrika  neznanjem  na  preovladavajući  način  ili  slabije  od  toga  ali  da  postoji  prevagnuta  mogućnost  da  žele  neko  drugo  značenje  što  nalaže  spoznaju  prirode  njihove  terminologije. A Allah najbolje zna! Sve ovo kažem radi pravde i zbog toga što mi  je  teško  da  povjerujem  da  onaj  koji  od  početka  svog  traženja  znanja  sluša  i  čita  riječi  „veliki  širk  koji  izvodi  iz  milleta  i  islama“  ne  zna  da  se  islam  i  veliki  širk  ne  mogu sastati i da mušrik nije musliman.     Takođe  postoji  jedna  mogućnosti  koja  se  može  uzeti  u  obzir  i  nju  ću  spomenuti  u  drugom  djelu  ove  knjige  a  tiče  se  osoba  koje  mušricima  ostavljaju  samo „ime islama u nekim propisima“ ne želeći time da kažu da su oni suštinski  muslimani ‐ muvehhidi već da su muslimani u nekim propisima poput munafika i  da ako umre u tom stanju neće ući u Džennet jer nemaju pri sebi suštinu islama a  u Džennet ne ulazi osim musliman ‐ muvehhid.    Međutim,  ogroman  je  minus,  ako  sebe  smatraju  onima  koji  poznaju  aslud‐ din, to što nisu upozorili slušaoca i čitaoca na to da se iz njihovih riječi ne smije  razumjeti  da  je  mušrik  musliman.  I  to  je  ono  što  kod  nekih  može  prouzrokovati  razumjevanje  da  je  prevagnujuće  značenje  njihovih  riječi  presuda  mušriku  islamom. A Allah im neće nepravdu učiniti.     Kao što bez sumnje postoje osobe koje pripisuju islam i obećavaju Džennet  osobama  koje  su  upale  u  suštinski  veliki  širk  bilo  da  se  tiče  srca,  riječi  ili  djela  tijela.  Pa  ako  je  neko  u  određenom  momentu  nedovoljno  objasnio  željeno  značenje  u  svojim  riječima,  oni  koji  dolaze  nakon  njih  su  iz  njihovog  govora  zaključili nevjerničko značenje koje se ogleda u uvjerenju da je mušrik musliman ‐   muvehhid. Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe!                                                               203

 „Abdulqadir” opravdava neznanjem „muslimana“ koji čini sedždu kipu i negira obračun i proživljenje. 

 

EBU MUHAMMED

179 

  Ova zadnja mes'ela je slična stavu Ibn Hadžera El‐Hejtemija koji dar kufra koji  je nekad bio pod vlašću  islama i muslimana naziva darom islama uzimajući u obzir  ono  na  čemu  je  taj  dar  bio  ranije,  ali  dajući  mu  propise  kufra.204  Propisi  koji  se  vežu za kufr se ne znaju osim poslanicom te je moguće da osoba u njima pogriješi.  Sve dok nije pogriješio u suštini već u terminima i nekim propisima ne znači da je  osoba  izgubila  aslu  dinil  islama.  Zamislivo  je  da  su  neke  osobe  iz  hadisa  „zatul‐ envat“  razumjele  da  je  mušrik  koji  se  pripisuje  dini  islamu  „pravno  musliman  u  nekim propisima“  ili da se prema njemu odnosi kao prema muslimanima, ali da  to ne znači da vjeruju da osoba koja je upala u opise velikog širka ulazi u Džennet  koji  je  zabranjen  mušricima,  što  znači  da  mu  negiraju  tevhid  i  to  je  ono  što  je  bitno.    Spoznaja ovih opcija i mogućnosti su rezultat našeg razmišljanja i istraživanja  i  želje  za  pravdom  i  nisam  ih  našao  ni  u  čijem  govoru.  Allahulmuste’an!  Najveći  problem je u tome što mnogi ljudi koji su govorili o ovoj mes'eli nisu shvatili vezu  između  aslu  dinil  islama  i  nenegiranja  islama  i  tevhida  mušricima,  tagutima  i  mustekbirima.   

3.10 Značenje pojmova kategorija ili rod, vrsta i jedinka i pobijanje protivničkih šubhi   Da  bi  bolje  shvatili  o  čemu  se  radi,  moramo  naučiti  šta  znače  termini  kategorija  ili  rod,  vrsta  i  jedinka  i  u  kakvom  odnosu  stoje  i  mogu  doći.  Arapska  riječ  za  ono  što  sam  preveo  kao  kategorija  ili  rod  je  „džins“,  vrsta  je  „nev'u“  a  jedinka je „ferd“.   

3.10.1 Ne smije se praviti razlika između vrsta i jedinki istog roda   Svi pametni ljudi su se složili da se ne smije praviti razlika u propisu između  jedinki  i  vrsta  istog  roda  ili  kategorije,  zbog  toga  što  imaju  istu  (zajedničku)  suštinu.     Pojmom „kategorija ili rod“ (džins) u ovom smislu mislim na sveobuhvatno  kolektivno  značenje  koje  ne  postoji  u  vanjskoj  realnosti  lično,  već  je  u  stvari  teoretsko‐moždana  slika  i  predodžba  o  nekom  pojmu  kada  se  on  spomene  kao                                                               204

 Dakle, kaže za dār kufra da je dār islama ali mu daje sve propise dāra kufra. 

  180 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  se  prilikom  spomena  riječi  insan205  u  slušaocu  koji  zna  značenje  te  riječi  neminovno  pojavi  slika  insana.  Ta  slika  u  vanjskoj  realnosti206  ne  postoji  osim  u  svojim  jedinkama.  Vrste  u  odnosu  na  jedinke  takođe  mogu  biti  kategorija  pa  se  otuda i za njih može reći da ukazuju na teoretsko‐moždanu sliku, jer u odnosu na  jedinku  ne  postoje  lično  u  vanjskoj  realnosti.  Riječ  koja  ukazuje  na  „džins“,  tj.  kategoriju ili rod je zajednička ili kolektivna imenica.  El‐Džurdžani je rekao:  „En‐nev'u (vrsta): je ime koje ukazuje na više stvari koje su različite u ličnostima...  –  zatim  je  spomenuo  podjelu  „vrste“  pa  je  rekao  ‐  ...A  „en‐nev'ul‐haqiqi“  (prava  vrsta)  je  kolektivni  (kullijj)  koji  se  izriče  za  jednoga  ili  za  više  stvari  koje  imaju  zajedničku suštinu kao odgovor na pitanje: „Šta je to?“   Dakle,  kolektivni  (el‐kullijj)  je  džins  (kategorija),  a  „koji  se  izriče  za  jednoga“  je  išaret na vrstu koja se ograničava na osobu. Njegove riječi: „za više stvari“ se tiču  vrste čije su osobe mnogobrojne... Nazvan je njime zbog toga što je njegov bitak  vrstom osnovan na razmatranju jedne (iste) suštine u njegovim jedinkama“207    Vrste kategorije insana bi mogli podijeliti, iako to nije jedina mogućnost, na  crnce,  bijelce,  mongoloidne  i  slično.  Podjela  bi  mogla  biti  isto  na  predsjednik,  vratar i sportista, ali uzećemo podjelu crnci, bjelci i kinezi. Njihove jedinke bi bile  npr.  određeni  Hasan  među  bjelcima,  određeni  Samir  među  crncima  i  određeni  Muhammed među predstavnicima žute rase.    Pojam  insan,  kao  kategorija,  je  bez  sumnje  izgrađen  od  opisa  bez  kojih  ne  može opstojati i to su ruknovi njegovog značenja a svaki pojam ima svoje ruknove  i svoju osnovu, čiji nestanak znači njegov nestanak. Kao što postoje opisi koji ulaze  u oblast potpunosti, čiji nestanak ne znači nestanak osnove.     Osnova suštine pojma insan kao kategorije je zajednička za sve njegove vrste  i  jedinke,  jer  sve  one  pri  sebi  imaju  ruknove  insanijjeta.  Zato  svaki  čovjek  koji  poznaje  značenje  riječi  insan  i  zna  da  postoje  bjelci,  crnci  i  mongoloidni,  i  vidi  Hasana,  Samira  ili  Muhammeda,  neće  posumnjati  da  su  oni  obuhvaćeni  značenjem pojma insan koji je zajednička imenica u koju ulaze sve vrste i jedinke  koje pri sebi imaju osnovu insanijeta.     To je u prirodi (fitri) i razumu ljudi slučaj čak i onda kada neko izgubi dio tijela  recimo a ovdje govorimo o aslu insanijjeta u pogledu kojeg se svi ljudi neminovno                                                               205

 Čovjek.   Na ar. el‐kharidž.  207  Et‐Ta’rifat, str. 317, izdanje Darul‐kitabil‐’arabi.  206

 

EBU MUHAMMED

181 

slažu. Ako bi neko došao i negirao asl insanijeta Hasanu, Samiru ili Muhammedu,  svaki  pametan  čovjek  bi  rekao  da  negator  asla  insanijjeta  ne  poznaje  značenje  riječi insan, ili se pravi lud ili je zaista lud, ili se oholi ili namjerno laže.     Isto tako bi bilo ako bi negirao da je neka od vrsta poput bjelaca, crnaca ili  mongoloida obuhvaćena pojmom insan. Onaj koji im potvrdi insanijjet će naravno  među njima napraviti razlike koje postoje ali ne utiču na osnovu insanijjeta. Bjelci  su  bjeli,  crnci  su  crni,  mongoloidi  su  žuti.  Hasan  je  snažan,  Samir  je  pametan,  a  Muhammed je plemenit. Sve vrste i jedinke su insani i to je opis koji je zajednički  za sve njih.    Može  se  zamisliti  da  neka  osoba,  npr.,  ne  zna  da  su  bjelci  insani  samo  pod  uslovom da ih nikad nije vidio ili da nije čuo o njima pa zbog toga ne zna značenje  riječi „bjelci“ kao kada bi ga neko pitao: „Jesu li bjelci insani?“ i on upita: „Šta ti je  to bjelci?“ Tada nije ispravno da mu drugi kaže: „Ti ne znaš šta znači riječ insan!“.    Isto  se  kaže  u  pogledu  osobe  koje  ne  poznaje  Samira  lično,  pa  usljed  toga  negira  postojanje  njegove  ličnosti,  iako  će  prvo  značenje  koje  će  mu  pasti  na  pamet  biti  da  se  najverovatnije  radi  o  insanu  jer  je  osnova  da  se  imenom  Samir  naziva čovjek.    Takođe je moguće da ne prepozna da li je neka jedinka insan ili nije u slučaju  da se taj insan preruši ili se zamaskira nekim krznom ili odjelom tako da onaj koji  gleda  u  njega  ne  može  presuditi  da  li  se  radi  o  insanu  ili  nekom  drugom  biću.  Pametan o ovakvom ne kaže da oklijeva zbog toga što ne poznaje značenje insana  već  da  čovjek  nije  mogao  presuditi  zbog  zamršenosti  stanja  zamaskirane  osobe.  Znanje o ovome je prirodna i razumska neminovnost. 

3.10.2 Čak se i novotari slažu da se ne smije praviti razlika između jedinki i vrsta bilo kojeg roda koje imaju istu suštinu208    Ovaj sud važi u svim ostalim primjerima u kojima jedinke i vrste roda imaju  istu  suštinu209  i  to  su  kao  što  rekoh  shvatili  svi  ljudi  pa  i  novotari  među  muslimanima, osim ovih „naših mudžahida“ koji sebe nazivaju ehlis‐sunnetom a o  nama kažu da smo džehennemska paščad, havaridži, ili neo‐haridžije, ili tekfirovci,  ili gulati (ekstremisti) i mnoge druge gluposti, koje su izrodili njihovi temelji.                                                                208

 Jedinke i vrste uvijek imaju istu suštinu!   Sve moguće vrste i jedinke istog roda imaju istu (zajedničku) suštinu. 

209

  182 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  U  drugom  odgovoru  jednom  od  naše  braće  u  kojem  sam  pojasnio  pitanje  potpisa  sam  naveo  primjer  murdžija  i  havaridža  i  njihovog  novotarskog  odnosa  prema suštini imana. Kod obje sekte je iman jedna cjelina s time što murdžije ne  uvode djela u suštinu imana a haridžije uvode i kao ehlus‐sunnet kažu da su sva  djela  od  suštine  imana,  ali  nakon  toga  kažu  da  ostavljanje  bilo  kojeg  vadžiba  ili  činjenje  bilo  kojeg  harama  znači  nestanak  imana  u  potpunost,  jer  je  iman  jedna  nerazdjeljiva cijelina koja se ne može rasparčavati. Džehmije ne ubrajaju u suštinu  imana ni riječi iako ih uslovljavaju za potvrđivanje islama u vanjštini.    Kod obje skupine ono što sačinjava iman ima istu suštinu i može se podijeliti  na vrste i jedinke među kojima ne prave razliku. Upravo zbog nepravljenja razlike  među vrstama i jedinkama je kod haridžija svako ko ostavi bilo koji vadžib ili uradi  bilo  koji  veliki  grijeh  kafir,  jer  je  iman  jedna  nerazdjeljiva  cjelina  i  sve  vrste  i  jedinke  koje  ga  sačinjavaju  imaju  istu  suštinu;  suština  ostavljanja  bilo  kojeg  vadžiba  je  da  za  sobom  povlači  nestanak  imana  kao  i  suština  činjenja  bilo  kojeg  velikog grijeha bez razlike među vrstama i jedinkama!    Isto će biti i kod džehmija koji su iman ograničili samo na srce pa je kod njih  iman samo spoznaja ili tasdiq (vjerovanje da je nešto istina) a nevjerstvo koje je  suprotnost imanu je samo neznanje ili tekzib (poricanje) i ko god ostavi neku vrstu  ili  jedinku  znanja  ili  tasdiqa  bez  kojih  nema  aslu  dinil  islama  ili  upadne  u  neku  vrstu ili jedinku neznanja ili poricanja koja se ne može sastati sa aslu dinil islamom  nema islama.     Za  slučajeve  u  kojima  je  moguće  opravdanje  neznanjem  će  svaku  vrstu  i  jedinku  nazvati  velikim  kufrom  ili  oblikom  velikog  kufra  i  reći  da  ruši  islam.  Niko  među njima nije rekao da ako neko ima osnovu a ostavi neku vrstu ili jedinku bez  koje  nema  aslu  dinil  islama  još  uvijek  biva  muslimanom  ili  da  nije  upao  u  veliki  kufr.  Sustegneće  se  samo  kod  detaljnih  stvari  koje  se  ne  znaju  osim  poslanicom  poput vjerovanja da je pijenje vina haram i slično.    Ehlus‐sunnet,  koji  je  u  ovoj  mes'eli  i  u  svakoj  drugoj  na  istini,  isto  tako  nije  napravio razliku između vrsta i jedinki koje imaju suštinu, ali je shvatio da je iman  jedna raščlanjiva suština, koja se sastoji od tri različite suštine koje predstavljaju  njegove  stepene, pa se zbog toga iman povećava i smanjuje i ne mora značiti da  je ako neko ostavi neki vadžib ili uradi neki haram time poništio osnovu imana.  Pa kažu da se stepeni imana dijele na tri:  1) Aslul‐iman,  tj.  osnova  imana,  a  aslud‐din  je  pojam  užeg  značenja  od  pojma  aslul‐iman;  2) Obavezna potpunost imana (el‐kemalul‐vadžib); 

 

EBU MUHAMMED

183 

3) Pohvalna potpunost imana (el‐kemalul‐mustehabb).     Prvi je nazvan islamom, drugi imanom a treći ihsanom. Svaki od ovih stepeni  ima  posebnu  suštinu  od  kojih  svaka  ima  svoje  vrste  i  jedinke.  Sve  tri  ulaze  u  suštinu vjerskog imana. Ko upadne u nešto što je Allah učinio mukeffirom od opisa  koji se ne mogu sastati sa aslu dinil islamom bilo da se radi o riječima, djelima ili  ostavljanjima je nevjernik bez obzira da li je to uradio u cjelom značenju ili samo u  nekim vrstama ili jedinkama koje se ne mogu sastati sa aslu dinil islamom.    Za mukeffirate koji se nekada mogu sastati sa aslu dinil islamom će reći da su  mukeffirati i neće praviti razliku među njihovim vrstama i jedinkama jer pametni u  tome  ne  prave  razliku!  Isto  tako  će  reći  za  vrste  i  jedinke  obavezne  i  pohvalne  potpunosti pa će reći da ostavljanje bilo kojeg vadžiba i činjenje bilo kojeg velikog  grijeha  za  sobom  povlači  nestanak  obavezne  potpunosti  imana  i  da  ostavljanje  bilo kojeg mustehabba imana i da činjenje bilo kojeg mekruha za sobom povlači  nestanak pohvalne potpunosti imana.    

 

3.10.3 Primjena pravila o vrsti i jedinkama istog roda na osnovu dini islama   Primjenimo prethodno pravilo na aslu dinil islamu! Svaki pametan čovjek, a  kamoli  musliman,  treba  razumjeti  da  temelj  islama  mora  posjedovati  opise  koji  sačinjavaju  njegovu  osnovu  čiji  nestanak  znači  nestanak  osnove.  Opis  o  kojem  ovdje govorimo je odricanje od velikog širka.     Pa obzirom da je odricanje od velikog širka bez sumnje sastavni dio aslu dinil  islama i njegov rukn nije moguće napraviti razliku između onoga koji se odrekao  od kategorije ili roda velikog širka ali se nije odrekao nekih vrsta ili jedinki velikog  suštinskog širka? Razliku u tome pravi samo čovjek koji je gluplji od onoga koji je  gluplji od svog magarca. Rekao je šejh Ishaq b. 'Abdurrahman: 

،‫ ﻛﺎﻹﻧﺴﺎن ﻣﺜﻼ‬،‫ اﻟﺼﺎدق ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد اﳉﻨﺲ‬،‫وأﻣﺎ اﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺎم اﻟﻜﻠﻲ اﳌﺴﺘﻐﺮق ﳌﺎ ﺻﻠﺢ ﻟﻪ‬ ‫ ﻓﻬﻮ ﻣﻦ اﻟﻜﻠﻴﺎت اﳌﻄﻠﻘﺔ؛ وﻣﻦ زﻋﻢ أﻧﻪ ﻳﻌﺎرض ﺑﺎﶈﺘﻤﻞ أو‬،‫ أو اﻟﺸﺮك‬،‫واﳌﻨﻮط ﺑﺎﻟﻮﺻﻒ ﻛﺎﻹﺳﻼم ﻣﺜﻼ‬ ...‫أﻫﻠﻪ‬

‫ أو ﺑﺎﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﻴﻨﻴﺔ ﻓﻬﻮ أﺿﻞ ﻣﻦ ﲪﺎر‬،‫ﺑﺎﺠﻤﻟﻤﻞ‬

 „Što se tiče sveobuhvatnog kolektivnog (el‐kullijj) pojma koji iscrpljuje sve što mu  odgovara  i  kojim  je  ispravno  nazvati  svaku  jedinku  od  jedinki  kategorije/roda  (džins)  poput  (riječi)  insan  na  primjer,  i  vezanog  za  opis  poput  (riječi)  islam  na 

  184 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

primjer, ili širk, on spada u neograničene kolektivne cjeline. Onaj koji tvrdi da mu  se može oponirati hipotetičkim ili uopštenim (mudžmel), ili slučajevima pojedinaca  takav je zabludjeliji od svog magarca...“210    Rekoh,  objasnio  sam  značenje  termina  „kullijjeh“211  a  ovdje  se  spominje  pojam  „el‐kullijj“  kojeg  sam  preveo  kao  „kolektivan“  Šta  znači  ovaj  pojam  u  govoru učenjaka? Ez‐Zerkeši je govoreći o podjeli imenice u jednini rekao:  „Nakon  toga  imenica  se  djeli  na  al‐kullijj  (kolektivnu)  i  el‐džuz'ij  (parcijalnu),  jer  predodžba o njoj lično ili ne sprečava učesništvo mnogih u njoj ili sprečava; a prva  je  kolektivna  (el‐kullijj).  Značenje  učesništva  ličnosti  u  njoj  je  da  njeno  značenje  obuhvata  njihova  značenja  imenom  i  granicom212  (hadd),  ne  u  značenju  da  ono  postoji  u  njima...  ‐  zatim  kaže  ‐  ...već  postoji  u  razumu  i  to  je  ono  što  svaki  razuman  osjeća  u  sebi  od  značenja  koja  bi  kada  bi  ih  pripisao  odgovarajućim  ličnostima njih obuhvatila.“213    Prije nego što nastavim sa primjenom riječi šejha Ishaqa sina 'Abdurrahmana  nad  temeljima  sekte  protivnika  na  čije  laži  odgovaramo  želim  objasniti  čitaocu  prirodu greške u koju je upala osoba o kojoj šejh govori da bi shvatio zbog čega  sam ja rekao da je onaj koji zagovara mezheb Nusreta i Bilibanija gluplji od onoga  koji je gluplji od svog magarca.    Šejh Ishaq sin šejha 'Abdurrahmana u svojoj brilijantnoj risali koja je jedan od  najvećih  dokaza  njegove  skromnosti  i  poznavanja  islamske  nauke  odgovara  na  greške nepoznate osobe koja je pisala nešto u vezi boravka u dāru širka, tj. među  mušricima,  i  propisima  hidžre  i  putovanja  u  dar  širka  a  u  sklopu  svog  govora  se  takođe  dotakla  značenja  ispoljavanja  dina  i  između  ostalog  područje  u  kojem  je  preovladao širk a koje je nekad bilo dar islam zbog toga nazvala daru islamom.     Dakle,  govori  se  o  propisima  hidžre,  boravka  među  mušricima,  propisu  putovanja u dar širka i tako dalje. Šejh Ishaq, neka je Allahova milost nad njime, je  na način koji dolikuje samo vrhunskim učenjacima ukazao na niz greški koje je ta  osoba  napravila  u  metodologiji  islamskog  prava  (usulul‐fikhu),  pravilima  argumentacije iz kojih su rezultirale greške u propisima.     Taj nepoznati džahil je teritorije i zajednice kojima je nekada vladao islam a  nakon toga je njima preovladao širk i riddet nazvao daru islamom i dao im propise                                                               210

 Ed‐Durerus‐senijjeh 12/425    „Kullijjeh“  u  poglavlju  propisa  koji  je  vezan  za  sveobuhvatan  pojam  znači  pravovažnost  propisa  za  svaku  jedinku sveobuhvatnog pojma, što je već objašnjeno.   212  Ili definicijom.  213  El‐Bahrul‐muhit 2/285, izdanje Darul‐kutub.  211

 

EBU MUHAMMED

185 

daru  islama  vezujući  ih  za  ime  u  kojem  je  pogriješio.  Konstatovao  je  da  se  ispoljavanje  vjere  u  tim  „dijarima“  ogleda  u  ispoljavanju  dva  šehadeta,  i  obavljanju  vjerskih  obaveza  poput  obavljanja  namaza,  učenja  ezana  i  Kur'ana  i  slično  i  na  to  nadovezao  dozvoljenost  boravka  u  daru  širka  i  putovanje  u  njega  zanemarivši  značenje  ispoljavanja  suprotstavljanja  mušricima  i  svakom  ko  je  na  pogrešnom putu u onome u čemu su pogriješili.     Šejh Ishaq, rahimehullah, je u odgovoru istakao da se te zajednice i teritorije  ne  nazivaju  darom  islama  i  skrenuo  pažnju  da  oni  učenjaci  koji  osvojenim  teritorijama  islama  od  strane  kafira  ili  murtedda  daju  ime  islama  istim  daju  propise kufra i da je šejh Ebu Batin, rahimehullah, na čije se riječi ne shvatajući ih  džahil oslonio, njima htio reći da ti dijari nemaju propis kafira u osnovi već imaju  propis otpadnika i riječi onih koji takvim dijarima daju propise islama uporedio sa  netekfirenjem mušrika ističući da je šejh Ebu Batin od toga čist. Da Allah sačuva!    Objasnio je da je osnovni  propis za boravak u dijarima širka zabranjenost a  da je kod nekih učenjaka boravak u dijarima širka dozvoljen samo onima koji su u  stanju da ispoljavaju  svoj din tj. svoje neslaganje sa uvjerenjem naroda i to rade,  a onome koji nije u stanju da to uradi je hidžra obavezna. Kod nekih učenjaka je  boravak u dijarima širka apsolutno zabranjen.     Objasnio  je  da  je  putovanje  u  dijare  širka  dozvoljeno  samo  onoj  osobi  koja  poznaje  svoj  din  i  koja  će  ga  ispoljavati  i  postavio  je  opšte  naučne  temelje  iz  metodologije  islamskog  prava  koji  su  dovoljni  kao  dokaz  neispravnosti  mišljenja  protivnika  a  nakon  toga  je  detaljno  odgovorio  na  svaki  protivnikov  argument.  Kada razmislimo o stavovima protivnika u kojima ga je šejh kritikovao neće nam  biti teško da primjetimo da protivnik ni u jednom momentu, osim u pitanju imena  daru  islama  i  njegovog  propisa,  nije  pogriješio  u  suštinama  iz  kojih  se  dobijaju  imena i opisi, već u propisima koje je Zakonodavac vezao za njih. Šta ovo znači?    Dakle, boravak među mušricima je nazvao boravkom među mušricima i nije  rekao  da  neke  vrste  i  jedinke  boravka  među  mušricima  nisu  boravak  među  mušricima ili ih nazvao boravkom među muslimanima ili rekao da se neke vrste ili  jedinke boravka među mušricima mogu sastati sa boravkom među muslimanima  u daru islama. Isto tako nije rekao da neke vrste i jedinke hidžre nisu hidžra ili da  se  neke  vrste  i  jedinke  ostavljanja  hidžre  mogu  sastati  sa  izvršenjem  naređenje  hidžre!    Nije rekao da neke vrste i jedinke putovanja u dar širka koje je dozvolio nisu  putovanje u dar širka niti je rekao da se neke vrste i jedinke putovanja u dar širka  mogu sastati sa ostavljanjem putovanja u dar širka. Dakle, džahil koji je gluplji od 

  186 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

svog magarca nije pogriješio u suštinama stvari i imenima koje se vade iz njih i nije  njih  učinio  predmetom  specifiziranja  i  ograničavanja  kao  što  rade  vođe  ove  zabludjele sekte, već je pogriješio u propisima koji se vežu za ove suštine i njihova  imena i u odnosu prema njihovim dokazima. Allahulmuste’an!     Šejh  Ishaq  sin  'Abdurrahmana,  Allah  im  se  smilovao,  je  spomenuo  neke  njegove  greške  i  laži  na  islamsku  nauku  i  rekao  da  su  osobe  koje  prave  slične  greške gluplje od svog magarca. Navešću ti, inšaAllah, nekoliko važnih citata šejha  Ishaqa u pogledu temelja islamske pravne metodologije, u koje ulazi poznavanje  pravila argumentacije koji su bili dovoljni za dokazivanje greške džahila. Rekao je  šejh Ishaq: 

‫ ووﺟﻮب اﻟﺮد إﻟﻴﻬﻤﺎ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد ﻧﻮع ﻫﺬا‬،‫ أﻧﻪ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﳊﻜﻢ اﻟﺴﻨﺔ واﻟﻘﺮآن‬:‫ﻫﺬا واﻋﻠﻢ‬ ‫ ﻓﻼ ﳝﻜﻦ‬،‫ ﻓﻘﺪ أﲨﻊ ﻋﻠﻤﺎء اﻟﺴﻨﺔ أﻧﻪ إذا ﺗﻮاﻃﺄ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﺻﺮﻳﺢ اﻟﻌﻘﻞ ﻋﻠﻰ إﺛﺒﺎت ﺣﻜﻢ‬،‫اﻹﻧﺴﺎن‬ ‫ أو ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض‬،‫ ﺑﻞ إن ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض ﲰﻌﻴﺎ ﻛﺎن ﻛﺬﺑﺎ ﻗﻄﻌﺎ‬.‫أن ﻳﻌﺎرض ﺛﺒﻮﺗﻪ ﺑﺪﻟﻴﻞ ﺻﺤﻴﺢ ﺻﺮﻳﺢ اﻟﺒﺘﺔ‬ .‫ أو ﻋﻘﻠﻴﺎ ﻓﻜﺬﻟﻚ‬،‫ﺑﻪ أﺧﻄﺄ ﰲ ﻓﻬﻤﻪ‬ „Znaj da nakon predanosti presudi Sunneta i Kur'ana i obaveznosti vraćanja njima  svakoj  od  jedinki  vrste  ovog  insana,  postoji  idžma'  učenjaka  sunneta  da  kada  se  slože  Knjiga  i  Sunnet  i  zdrav  jasan  razum  u  potvrdi  nekog  propisa  apsolutno  nije  moguće  da  se  njegovoj  potvrđenosti  oponira  dokazom  koji  je  sahih  sarih.214  Već  ako  je  ono  što  oponira  tekst  onda  je  nedvojbeno  laž  ili  je  onaj  koji  se  njime  suprotstavlja  pogriješio  u  njegovom  shvatanju,  a  isto  tako  je  ako  je  dokaz  razumski.“215    Rekoh,  džahil  je  dozvolio  boravak  u  dāru  širka  pod  uslovom  da  se  muslimanima  ne  sprečava  da  obavljaju  namaz  u  džematu  i  slično  od  stvari  s  kojima se slažu i mušrici ili čak prijateljuju prema onima koji to rade, a zanemario  uvjet  ispoljavanja  suprotstavljanja  u  uvjerenju  i  time  oponirao  jasnim  sveobuhvatnim  neograničenim  tekstovima  koji  naređuju  ispoljavanje  suprotstavljanja i nije ih specifizirao (takhsis) i ograničio (taqjid) kao što smatra.     Onaj  koji  pod  izgovorom  specifiziranja  ili  ograničavanja  kaže  da  se  neodricanje  od  nekih  vrsta  ili  jedinki  velikog  širka  ili  netekfirenje  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  i  mušrika  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  je  napravio  mnogostruko  veću  grešku  i  jasno  oponirao  najjasnijim,  najjačim  i  autentičnim  vjerskim dokazima.                                                               214

 Autentičan, jasan.   Ed‐Durerus‐senijjeh 12/395 

215

 

EBU MUHAMMED

187 

  Odavde  kažemo  vođama  ove  zabludjele  sekte  koji  nemaju  ni  slovo  „d“  od  vjerskog ili razumskog dokaza, osim slijepog slijeđenja ovoga ili onoga, da su ono  što imaju pogrešno razumjeli i da se okane laži i magaričluka.  Šejh Ishaq je takođe rekao: 

‫ ﻓﺄﺟﺐ ﻋﻦ‬،‫ وأﻃﻨﺒﺖ ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺎﺋﻞ ﺑﻌﺾ اﻹﻃﻨﺎب‬،‫ ﻗﺪ أرﺧﻴﺖ ﻋﻨﺎن اﻟﻘﻠﻢ ﰲ ﻫﺬا اﻟﺒﺎب‬:‫ﻓﺈن ﻗﻠﺖ‬ ‫ اﳉﻮاب ﻋﻦ‬:‫ ﻗﻠﺖ‬.‫ ﻟﺸﺪة اﳊﺎﺟﺔ إﱃ ﻛﺸﻒ ﻫﺬا اﳊﺠﺎب‬،‫ وإن ﺧﺮج ﺑﻨﺎ ﻋﻦ ﻗﺎﻧﻮن اﳉﻮاب‬،‫اﳌﻌﺎرﺿﺔ‬ :‫ أﻣﺎ اﺠﻤﻟﻤﻞ‬.‫ وﻣﻔﺼﻞ‬،‫ ﳎﻤﻞ‬:‫ ﻫﻮ ﻣﻦ وﺟﻬﲔ‬،‫ وإن ﻛﺎن ﻳﺴﺘﻔﺎد ﳑﺎ ﺗﻘﺪم ﳌﻦ ﺟﻌﻞ اﷲ ﻟﻪ ﻧﻮرا‬،‫اﳌﻌﺎرﺿﺔ‬ ،‫ أﻧﻪ ﻻ ﺗﻌﺎرض ﺑﲔ ﻧﺼﲔ‬:‫ ﻓﻘﺪ ﺗﻘﺮر ﰲ اﻷﺻﻮل‬،‫ وأﱏ ﻟﻪ ذﻟﻚ‬،‫ﻓﺈﻧﻪ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻣﻊ اﺠﻤﻟﻴﺰ ﻧﺺ ﰲ ﳏﻞ اﻟﻨّﺰاع‬ ‫ ﻷن اﻟﺴﻨﺔ ﻻ ﺗﺘﻨﺎﻗﺾ‬،‫ وﻻ ﺑﲔ ﳎﻤﻞ وﻣﻔﺼﻞ; ﻷن اﻟﺘﻌﺎرض ﺑﲔ اﻟﻨﺼﲔ ﳏﺎل ﻗﻄﻌﺎ‬،‫وﻻ ﺑﲔ ﻧﺺ وﻇﺎﻫﺮ‬ ،‫ ﻓﻴﻘﺪم اﻟﻨﺺ اﻟﺬي ﻻ ﳛﺘﻤﻞ إﻻ ﻣﺪﻟﻮﻻ واﺣﺪا‬،‫ ﻷﻧﻪ ﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﺻﺤﻴﺤﺎ ﻻ ﺻﺮﳛﺎ‬،‫ وﻟﻮ ﺻﺢ‬،‫وﻻ ﺗﺘﻌﺎرض‬ .‫وﳛﻤﻞ ﻋﻠﻴﻪ ﻣﺎ ﻋﺪاﻩ‬ „Ako kažeš: „Otpustio si uzda pera u ovom poglavlju i u ovim mes'elama si se na  izvjestan način proširio, pa sad nam odgovori na protivljenje iako će nas izvesti iz  zakona odgovora zbog veličine potrebe za uklanjanjem ovog zastora!“  Rekoh: odgovor na protivljenje, iako ga onaj kome je Allah da svjetlo može uzeti iz  prethodnog, biva sa dva aspekta: uopšten i detaljan.  Što se tiče uopštenog: kada bi onaj koji dozvoljava posjedovao jasan tekst (nass)216  u  predmetu  spora,  a  odakle  mu  to,  konstatovano  je  u  usulu  da  nema  kolizije  između  dva  nassa  niti  između  nassa  i  zāhira,217  niti  između  uopštenog218  i  objašnjenog,219 zbog toga što je kolizija između dva nassa kategorički nemoguća  jer Sunnet međusobno ne kolizira niti se proturječi, čak i da je sahih (autentičan),  jer  je  moguće  da  bude  sahih  (autentičan)  ali  nije  sarih  (jasan),  pa  da  se  da  prednost  tekstu  koji  ne  podnosi  osim  jedno  značenje  a  da  se  ostali  protumače  u  svjetlu njega.“ 

‫ وﻻ ﻳﻌﺎرض ﻣﺘﺤﺪ‬،‫ ﻓﺪﻻﻟﺘﻪ ﻇﻨﻴﺔ‬،‫ وﻛﺎن أﺣﺪﳘﺎ أﻇﻬﺮ‬،‫وﻗﺪ ﺻﺮح أﺋﻤﺔ اﻷﺻﻮل ﺑﺄن ﻣﺎ اﺣﺘﻤﻞ ﻣﻌﻨﻴﲔ‬ ،‫ وﻻ ﺳﺒﻴﻞ إﱃ ﻧﺴﺦ وﻻ ﲨﻊ‬،‫ ﺑﻞ ﻳﻄﻠﺐ اﻟﺘﻮﻓﻴﻖ; ﰒ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻛﻼﳘﺎ ﻣﺘﺤﺪ اﳌﻌﲎ ﰲ اﳌﻘﺎﺑﻠﺔ‬،‫اﳌﻌﲎ إﲨﺎﻋﺎ‬                                                              216

 U ovom smislu je nass ono što ima samo jedno značenje.     Zahir  je  pojam  ili  tekst  koji  ukazuje  na  prevagnjujuće  značenje  uz  mogućnost  prevagnutog  a  nekad  se  tim  pojmom želi ono značenje koje se automatski nameće nakon spoznaje upotrebne tradicije govornika.   218  Mudžmel.  219  Mufassal.  217

  188 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﺧﺼﻮﺻﺎ إذا‬،‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﻘﺪم ﻋﻠﻰ اﻹﺑﺎﺣﺔ‬،‫ ﻛﺎﳊﻈﺮ ﻣﺜﻼ‬،‫ أو ﲢﻒ اﻟﻘﺮاﺋﻦ‬،‫ﻓﺎﻟﺘﻮﻗﻒ إﱃ أن ﻳﻈﻬﺮ اﻟﱰﺟﻴﺢ‬ ،‫ ﰒ إن اﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﻴﻨﻴﺔ ﻣﻘﺼﻮرة ﻋﻠﻰ ﻣﻮاردﻫﺎ‬.‫ ﻷن اﻟﺸﺮع ﺟﺎء ﺑﺎﳌﺼﺎﱀ اﶈﻀﺔ‬،‫ﺻﺎر أﻇﻬﺮ ﰲ ﺳﺪ اﳌﻔﺎﺳﺪ‬ ‫ ﻓﻘﺪ ﻗﺮروا أن‬،‫ وﻻ ﺗﻌﺎرض اﻟﻨﺼﻮص ﺑﻮﺟﻪ ﻋﻨﺪ اﻷﺻﻮﻟﻴﲔ; ﰒ ﻟﻮ ﻛﺎن اﳌﻌﺎرض ﻣﺴﺎوﻳﺎ‬،‫ﻻ ﻳﻘﺎس ﻋﻠﻴﻬﺎ‬ ‫ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﺎ ﻫﻮ دوﻧﻪ؟‬،‫اﳌﺴﺎوي ﻣﺪﻓﻮع‬ „Učenjaci usulul‐fikha su jasno ukazali da ono što podnosi dva značenja, a jedno je  prevagnjujuće,  ima  prevagnjujuće  hipotetičko  (dhanijjeh)  ukazivanje220  a  onome  koji ima jedno značenje se ne oponira po idžma’u, već se traži mogućnost njihovog  spajanja. Zatim ako  bi oba posjedovali jedno  značenje suprotno drugom a  nema  puta  do  derogacije  niti  njihovog  spajanja  prelazi  se  na  sustezanje  sve  dok  ne  postane jasno koje je prioritetnije, ili na osnovu postojećih indicija, poput zabrane  na  primjer,  jer  se  njoj  daje  prednost  nad  dozvoljenosti,  posebno  ako  postane  prečim u preventivi šteta jer šerijat je došao sa čistim koristima.   Zatim događaji koji se tiču pojedinaca se ograničavaju na svoja stanja i na njih se  ne  vrši  analogija,  i  oni  ne  oponiraju  na  bilo  koji  način  tekstovima  kod  učenjaka  usula. Zatim ako je oponirajući jednak konstatovali su da se jednak odbacuje, pa  kako je tek sa onim što je ispod njega?“ 

‫ اﻟﺬي‬،‫وﻛﻞ ﻣﺎ ذﻛﺮﻧﺎ ﳚﺮي ﰲ ﻣﺴﺄﻟﺘﻨﺎ ﻋﻨﺪ اﻟﺘﺄﻣﻞ واﻟﺘﻔﺼﻴﻞ؛ ﻓﻠﻴﻌﺮض اﺠﻤﻟﻴﺰ ﺑﻀﺎﻋﺘﻪ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﻷﺻﻞ‬ ‫ وﻟﻴﺘﻪ ﲨﻊ ﺑﲔ اﻟﻨﺼﻮص‬.‫ وﻟﻴﺘﻌﻠﻢ ﰒ ﻟﻴﺘﻜﻠﻢ‬،‫ وإن ﱂ ﻳﺘﺨﻠﺺ ﻣﻨﻪ ﻓﻼ ﻳﺪﻋﻲ ﻣﺎ ﻟﻴﺲ ﻟﻪ‬،‫ﻳﺴﻠﻤﻪ أﺋﻤﺔ اﻟﻨﻘﻞ‬ ،‫ وأﻋﻄﻰ ﻛﻞ ذي ﺣﻖ ﺣﻘﻪ‬،‫ وﱂ ﻳﻀﺮب اﻟﺼﺮﻳﺢ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﺑﺘﻠﻚ اﶈﺘﻤﻼت‬،‫ وﺑﲔ ﻣﺎ ﻳﺴﺘﺪل ﺑﻪ‬،‫اﳌﺘﻘﺪﻣﺔ‬ ‫ وﻗﻮﻓﺎ ﻣﻊ اﻟﺮﺧﺼﺔ‬،‫ وﱂ ﻳﻮﺟﺐ اﳍﺠﺮة ﻋﻠﻰ ﻛﻞ أﺣﺪ‬،‫ وﻗﻮﻓﺎ ﻣﻊ اﳌﻨﻊ‬،‫ﻓﻠﻢ ﻳﻨﻒ وﺟﻮب اﳍﺠﺮة ﻋﻦ ﻛﻞ أﺣﺪ‬ .‫ وأﺣﺴﻦ ﻋﺎﻗﺒﺔ وأﺧﻒ ﺿﺮرا‬،‫ ﻓﺈﻧﻪ ﺧﲑ ﻣﻦ اﻹﻃﻼق اﳌﺘﻜﺮر ﰲ ﻋﺒﺎراﺗﻪ‬،‫ﺑﺸﺮوﻃﻬﺎ‬ „Sve što smo spomenuli kada se promisli u detaljima važi u ovoj našoj mes'eli. Pa  neka  onaj  koji  dozvoljava  procjeni  vrijednost  svoje  robe  prema  ovoj  osnovi  koju  prihvataju imami predaje pa ako se nije izvukao iz nje nemoj da tvrdi ono što mu  ne pripada i neka nauči a zatim neka priča. Kamo sreće da je sastavio prethodne  tekstove  sa  onim  čime  je  argumentirao  i  da  nije  opalio  po  sarihu  sahihu  tim  hipotetičkim  stvarima  i  da  je  svakom  dao  njegovo  pravo  te  da  nije  negirao  obaveznost hidžre svakom stajući uz zabranu221 i da nije obavezao hidžru svakom 

                                                             220

 Misli na preovladavajuće mišljenje.   Zabranu boravka u dāru širka. 

221

 

EBU MUHAMMED

189 

stajući uz dozvolu222 uz njene uvjete, jer to je bolje nego neograničene izreke koje  se ponavljaju u njegovom govoru, i ima bolje posljedice i manje je štetno.“    Rekoh, ovdje pitam vođe ove zabludjele sekte, iako suština aslu dinil islama  ne  može  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja,  koji  je  to  dokaz  iz  Kur'ana,  Sunneta  ili  idžma'a  koji  jasno  ukazuje  da  se  neke  vrste  suštinskog  velikog  širka  poput  „manje  poznatog“  suštinskog  velikog  širka  ili  velikog  širka  u  hukmu  i  tehakumu  ili  netekfirenje  nekih  vrsta  ili  jedinki  taguta  i  mušrika  može  sastati  sa  aslu dinil islamom i da suština islama koju je Allah vezao za poznati opis još uvijek  postoji!? Ljubazno od vas tražimo da nam pokažete taj dokaz! Sram vas bilo!     Zatim, da li je taj dokaz kojim ratujete protiv vjere Allaha koju je objavio svim  vjerovjesnicima  jednog  značenja  ili  ga  je  moguće  protumačiti  u  svjetlu  opšte  poznatog?  Zatim,  ako  je  taj  dokaz  „jednak“  u  snazi  dokazima  u  kojima  Allah  suštinu islama veže za opis odricanja od svakog velikog širka i odricanja od svakog  taguta i mušrika zašto ne odbacite „te dokaze“?!     Kako  vas  nije  stid  da  citatima  učenjaka  koji  se  tiču  pojedinaca  rušite  vjeru  Allaha kada su se učenjaci složili da vjerski dokazi koji se tiču događaja vezanih za  pojedince  nemaju  snagu  kojom  oponiraju  autentičnim  jasnim  vjerskim  tekstovima?! Zašto se kada ste vidjeli „oprečnost između vaših dokaza“ i dokaza iz  Kur'ana  i  Sunneta  niste  sustegli  dok  vam  ne  postane  jasno  „koji  su  dokazi  prioritetniji i jači“?!     Na  osnovu  kojeg  pravila  ste  dali  prednost  „vašim  dokazima“  i  riječima  Halidija  nad  jasnim  Kur'anskim  ajetima,  hadisima  Allahovog  Poslanika,  .,  i  idžma'u  svih  vjerovjesnika  i  muslimana?!  Je  li  jača  tekstualna  sveobuhvatnost  ili  semantička koja je osnova  analogije sličnosti?!     Jer ako „imate dokaz u pogledu neke jedinke širka ili taguta i mušrika“ onda  vam za svaku drugu treba analogija i to je semantička sveobuhvatnost (el‐'umum  el‐ma'navij)  pa  se  morate  odlučiti  da  li  je  jača  tekstualna  sveobuhvatnost  koja  ukazuje  na  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  taguta  i  mušrika  kao  i  semantička  sveobuhvatnost  koja  iz  nje  proizilazi  ili  „vaša  analogija  na  jedinku  o  kojoj  posjedujete  tekst“!  Pa  na  osnovu  čega  dajete  prednost  semantičkoj  sveobuhvanosti  (el‐'umumul‐ma'navii)    nad  tekstualnom  i  semantičkom  koja  je  osnova u mes'eli?  

                                                            

 Dozvolu boravka u dāru širka uz njene uvjete. 

222

  190 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zašto  ako  je  stvar  došla  do  specifiziranja  i  ograničavanja  i  terdžiha,  tj.  davanja  prednosti  (prioriteta)  jednom  od  dokaza  a  što  je  dokaz  da  se  radi  o  idžtihadu kažete da ste vi „ehlus‐sunnet“ a da smo mi sve ono što kažete?!  Napominjem da sam ova pitanja naveo da bih dokazao bankrot ovih glupaka  i  magaraca,  čak  i  da  je  moguće  da  aslu  dinil  islam  bude  predmet  specifiziranja,  ograničavanja i slično. Šta tek treba o njima reći kada znamo da aslud‐din ne biva  predmetom specifiziranja, ograničavanja, derogacije ili rasparčavanja?    Dovoljan  nam  je  Allah  protiv  vas  i  divan  je  On  Zaštitnik.  Molim  Allaha  da  sačuva  islam  i  muslimane  od  vaših  jezika  i  srca  čime  On  želi!  Teško  li  se  vama  i  onom za kojim se povodite, zar se nećete opametiti!    Pa ako je onaj džahil, koji je neke jedinke boravka u dāru širka i putovanja u  njega „dozvolio“ iako ih je nazivao „boravkom“ i „putovanjem“, zaslužio da se o  njemu,  zbog  greške  koju  je  napravio  u  propisu  a  prije  toga  u  pravilima  argumentacije,  kaže  da  je  gluplji  od  magaraca,  pitam  vođe  smutnje  i  glavešine  zablude da li je gori on ili onaj koji kaže da je neka jedinka velikog širka halal,  ili da  nije  veliki  širk,  ili  kaže  da  se  može  sastati  sa  tevhidom223  pa  da  čovjek  uz  njega  bude musliman ‐ muvehhid? Isto važi za netekfirenje nekih vrsta i jedinki taguta i  mušrika!!224    Nadam  se  da  će  Allah  dati  da  ljudi  razumiju  i  nađu  istinu  u  ovim  mojim  riječima  i  da  će  shvatiti  žestinu  smutnje  koju  su  poveli  sijači  nereda  i  smutnje  i  prkosne notorne neznalice poput Bilibanija, Nusreta, Ademija i ostalih neprijatelja  da've tevhida u ovom vremenu. Allah ih ubio kuda se odmeću!  Šejh nastavlja: 

‫ ﻗﻮل ﺳﺎﻗﻂ ﻻ ﻳﻌﻮل‬،‫ أﻧﻪ اﺳﺘﺪل ﺑﻌﻤﻮﻣﺎت أﺣﺎدﻳﺚ ﻣﻊ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ‬:‫ ﻓﻘﻮﻟﻪ ﻋﻦ اﳌﺎﻧﻊ‬:‫وأﻣﺎ اﳉﻮاب اﳌﻔﺼﻞ‬ ‫ وﻣﺎ‬،‫ ﻟﺌﻦ ﻛﺎن اﻟﺮد واﻟﻘﺒﻮل ﲟﺠﺮد اﳍﻮى‬،‫ وﻻ ﺳﺒﻘﻪ إﻟﻴﻪ أﺣﺪ ﳑﻦ ﻳﻌﺘﺪ ﺑﻘﻮﻟﻪ وﻳﺮﺟﻊ إﻟﻴﻪ; وﻟﻌﻤﺮ اﷲ‬،‫ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫ ﻓﺈن اﳋﺼﻢ ﻻ ﻳﻌﺠﺰ ﻋﻦ ﻣﺜﻞ ﻫﺬﻩ‬،‫ ﻫﻮ ﻋﻤﻮﻣﺎت وأﺣﺎدﻳﺚ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ‬:‫ ﻳﻘﺎل‬،‫ﻻ ﻳﻼﺋﻢ اﻟﻐﺮض‬ ‫ ﺑﻞ ﺑﺎﻟﻌﻠﻢ واﻋﺘﺒﺎر ﺷﺮوﻃﻪ‬،‫ وإن ﻛﺎن اﻟﺮد ﻟﻴﺲ ﺑﺎﳍﻮى‬.‫ ﻓﻼ ﻳﺜﺒﺖ ﻟﻪ ﺣﺠﺔ ﺑﺸﻲء ﻣﻨﻬﺎ أﺻﻼ‬،‫اﻟﻜﻠﻤﺎت‬ ‫ ﻻ ﺟﺮم أن‬:‫ وﺣﻴﻨﺌﺬ ﻓﺄﻗﻮل‬،‫ ﰒ اﺗﺒﺎﻋﻬﺎ ﺣﻴﺚ وﺟﺪت‬،‫ ﻓﻼ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻻﺗﻔﺎق أوﻻ ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮوط‬،‫ﻋﻨﺪ أﻫﻠﻪ‬ ،‫ ﲞﻼف ﻣﺎ ﻣﻊ اﺠﻤﻟﻴﺰ‬،‫ واﳊﺠﺞ اﻟﺴﺎﻃﻌﺔ اﻟﱵ ﻻ ﲢﺘﻤﻞ ﻏﲑ ﻣﺪﻟﻮل واﺣﺪ‬،‫اﳌﺎﻧﻊ ﻣﻌﻪ اﻟﻨﺼﻮص اﻟﻘﺎﻃﻌﺔ‬                                                              223

  Svaki  od  njih  je  promjenio  vjerski  propis  velikog  širka.  A  onaj  koji  kaže  da  je  veliki  širk  mali  ili  da  se  može  sastati sa islamom je pogriješio u pogledu njegove suštine.  224  Jer propis netekfirenja spomenutih je nestanak islama i tevhida, a zagovaranje postojanja islama bez tekfira  svakog taguta i mušrika je promjena islama u njegovoj suštini.  

 

EBU MUHAMMED

191 

‫ ﺑﻞ ﻻ ﻳﻌﻤﻞ ﺎ إﻻ إذا ﺳﻠﻤﺖ ﻋﻦ‬،‫ﻓﺈ ﺎ أﺧﺒﺎر ﺧﺎﺻﺔ ﻻ ﺗﻌﺎرض اﻟﻌﻠﻢ اﳌﻄﻠﻖ اﳌﺴﺘﻐﺮق ﳌﺎ ﺻﻠﺢ ﻟﻪ‬ ‫ ﻓﻴﺘﻌﲔ اﳉﻤﻊ ﻛﻤﺎ ﻗﺪﻣﻨﺎ؛ ودﻋﻮاﻫﻢ أ ﺎ‬،‫ وأﻣﺎ إذا ﻛﺎن اﻟﻌﻤﻞ ﺎ ﻳﻔﻀﻲ إﱃ ﺗﺮك اﶈﻜﻢ اﻟﺒﲔ‬.‫ﻣﻌﺎرض‬ ،‫ ﻷن اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻫﻲ دﻋﻮى ﺗﻨﺎول اﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺎم ﻟﻠﻤﺤﻜﻢ اﳋﺎص‬،‫ﻋﻤﻮﻣﺎت ﺧﻄﺄ ﺑﲔ‬ .‫واﳌﻨﺎزع ﻻ ﻳﺴﻠﻢ ذﻟﻚ‬ „Što  se  tiče  detaljnog  objašnjenja:  njegove  riječi  o  onome  koji  zabranjuje:225  „Argumentirao  je  sveobuhvatnostima  hadisa  pored  svega  što  je  u  njima.“226  su  bezvrijedne riječi na koje se ne osvrće niti ga je u njima pretekao neko od onih čije  se  riječi  uzimaju  u  obzir  i  kome  se  vraća.  Tako  mi  Allaha,  ako  se  odbijanje  i  prihvatanje radi na osnovu puke strasti pa se o onome što se ne slaže sa interesom  kaže  da  su  sveobuhvatnosti  hadisa  u  kojima  je  ono  što  je,  pa  protivnik  nije  nemoćan da kaže iste te riječi, i da u osnovi ni u čemu ne ostane dokaz za njega.   Ako  se  odbijanje  ne  gradi  na  strasti  već  na  znanju  i  uzimanju  u  obzir  njegovih  uvjeta kod učenjaka hadisa onda je prvo potrebna saglasnost u pogledu uvjeta a  zatim njihovo slijeđenje gdje god se nađu i tada kažem da onaj koji zabranjuje227  ima  kategoričke  tekstove  i  blistave  argumente  koji  ne  podnose  osim  jedno  značenje  suprotno  onome  što  je  uz  onoga  koji  dozvoljava228  jer  to  su  posebne  obavijesti koje ne mogu oponirati neograničenom znanju koje iscrpljuje sve što mu  odgovara. Štaviše, po njima se ne radi osim kada im ništa ne oponira.   Ako rad po njima vodi u ostavljanje jasnog muhkema obaveza ih je sastaviti kao  što  je  prethodilo.  Njihova  tvrdnja  da  su  oni229  sveobuhvatnosti  je  jasna  greška,  zbog  toga  što  su  sveobuhvatnosti  kod  učenjaka  tvrdnja  da  sveobuhvatan  tekst  obuhvata specifičan (poseban) muhkem, a protivnik to ne priznaje.   Što  se  tiče  sveobuhvatnog  kolektivnog  (el‐kullijj)  pojma  koji  iscrpljuje  sve  što  mu  odgovara i kojim je ispravno nazvati svaku jedinku od jedinki kategorije230 (džins)  poput (riječi) insan na primjer, i vezanog za opis poput (riječi) islam na primjer, ili  širk,  on  spada  u  neograničene  kolektivne  cjeline.  Onaj  koji  tvrdi  da  mu  se  može  oponirati hipotetičkim231 ili uopštenim (mudžmel), ili slučajevima pojedinaca takav  je zabludjeliji od svog magarca.“                                                               225

 Boravak i putovanje u dāru širk osim uz poznate uvjete.   Želi reći da su hadisi slabi i da nisu autentični.   227  Zabranjuje boravak i putovanje u dāru širk bez poznatih uvjeta.  228  Boravak u dāru širka i putovanje u njega bez poznatih uvjeta.  229  Dokazi onih koji zabranjuju.  230  Ili roda.  231  Ovo obuhvata i „zāhir“ tj. koji ukazuje na prevagnjujuće značenje uz mogućnosti daljeg prevagnutog značenja.   226

  192 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ اﻟﻌﱪة ﺑﻌﻤﻮم‬:‫ ﻓﻬﻮ ﻋﺎم وﻳﻘﺎل ﻓﻴﻪ‬،‫ ﻓﺈذا ﱂ ﻳﻌﺎرض ﲟﺎ ﻫﻮ أوﱃ ﻣﻨﻪ‬،‫أﻣﺎ اﳌﺘﻌﻠﻖ ﺑﺎﻟﺸﺨﺺ ﻓﻬﻮ ﳏﻞ ﻧﻈﺮ‬ ‫وﻗﺪ‬..."‫"ﺣﻜﻤﻲ ﻋﻠﻰ اﻟﻮاﺣﺪ ﺣﻜﻤﻲ ﻋﻠﻰ اﳉﻤﺎﻋﺔ‬:‫اﻟﻠﻔﻆ ﻻ ﲞﺼﻮص اﻟﺴﺒﺐ؛ وﻗﺪ رﺟﺢ ﻋﻤﻮﻣﻪ ﲝﺪﻳﺚ‬ ‫ اﻟﻤﺘﻌﻠﻖ ﺑﻜﻞ ﻓﺮد ﻣﻦ أﻓﺮاد‬،‫وردت ﺑﺤﻤﺪ اﷲ ﻧﺼﻮص اﻟﻘﺮآن واﻟﺴﻨﺔ ﻓﻲ إﺛﺒﺎت ﻫﺬا اﻟﺤﻜﻢ اﻟﻌﺎم‬ ،‫ واﻟﻤﺤﻜﻢ اﻟﺬي ﻫﻮ ﻋﺎم ﻟﺨﻄﺎب‬،‫ ﻓﺠﻌﻞ اﻟﻤﺘﺸﺎﺑﻪ دﻟﻴﻼ ﻗﺎﻃﻌﺎ‬،‫ ﻓﻌﻜﺲ ﻫﺬا اﻟﺰاﻋﻢ اﻟﻘﻀﻴﺔ‬،‫ﺟﻨﺴﻪ‬ ‫ إذا ﻋﺎرﺿﻬﺎ ﻣﺎ ﻫﻮ‬،‫ ﺟﻌﻠﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت اﻟﺘﻲ ﻳﻀﻌﻔﻬﺎ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ‬،‫اﳌﻨﻮط ﺑﺎﻷوﺻﺎف اﳌﻄﺎﺑﻖ ﳌﺪﻟﻮﻟﻪ‬ ‫ وﺑﻴﻦ اﻟﻤﺤﻜﻢ اﻟﺬي‬،‫ ﻓﺎﷲ اﳌﺴﺘﻌﺎن! وﻣﻦ ﻟﻢ ﻳﻔﺮق ﺑﻴﻦ اﻟﻌﺎم اﻟﻤﻄﻠﻖ اﻟﻤﻄﺎﺑﻖ ﻟﻤﺪﻟﻮﻟﻪ‬.‫أﻗﻮى ﻣﻨﻬﺎ‬ .‫ ﻓﻬﻮ ﺣﺎﻃﺐ ﻟﻴﻞ وﺣﺎﻃﻢ ﺳﻴﻞ‬،‫ﻳﺪﻋﻲ أن اﻟﻌﻤﻮﻣﺎت ﺗﺘﻨﺎوﻟﻪ‬ „Onaj  koji  je  vezan  za  (određenu)  osobu  je  predmet  razmatranja.  Pa  ako  mu  ne  oponira nešto što je preče od njega on je sveobuhvatan ('am) i u pogledu njega  se  kaže:  „Pouka  je  u  sveobuhvatnosti  pojma  ne  u  posebnosti  objave“.  Njegova  sveobuhvatnost je prioritetna hadisom:232 „Moja presuda nad jednim je presuda  nad zajednicom.“...   ...Veliki  broj  tekstova  Kur'ana  i  Sunneta  je,  Allahu  hvala,  došao  potvrđujući  ovaj  sveobuhvatan propis koji se veže za svaku od jedinki njegove kategorije. A ovaj  što  (koji)  tvrdi  (se  poziva)  je  okrenuo  stvar  naopako  pa  je  mutešabih233  učinio  kategoričkim  dokazom  a  muhkem  koji  je  sveobuhvaćujuće  u  poruci,234  i  koji  je  vezan  za  opise  i  obuhvata  svoje  cijelo  značenje,  učinio  od  sveobuhvatnosti  koje  učenjaci  smatraju  slabim  kada  im  oponira  nešto  što  je  jače  od  njih.  Allahulmuste’an!  Onaj  koji  ne  razlikuje  između  sveobuhvatnog  neograničenog  (teksta)  koji  obuhvata svoje cijelo značenje i muhkema za kojeg tvrdi da ga uopštene (izreke)  obuhvataju, je skupljač ljuski po noći i onaj što mlati po potoku.“235    Rekoh, vallahi, da su Nusret, Bilibani i Ademi pogriješili u propisima za njih bi  se  reklo  ono  što  je  šejh  rekao  za  ovog čovjeka  ali  ovi  ljudi  su  načeli  suštinu  aslu  dinil  islama  i  učinili  je  predmetom  specifiziranja  i  ograničavanja  upavši  time  u  promjenu vjere Uzvišenog Allaha a pošto to pripisuju Uzvišenom onda potvrđuju  da  aslu  dinil  islam  može  biti  predmet  derogacije  na  određeno  vrijeme  jer  je  po  njima  onaj  koji  se  nije  odrekao  nekih  vrsta  ili  jedinki  velikog  širka  ili  taguta  i                                                               232

  Učenjaci  mu  ne  daju  sveobuhvatno  značenje  osim  ako  mu  ništa  ne  oponira.  Allahulmuste’an!  Ovi  daju  prednost „sveobuhvatnosti mutešābiha“ govora učenjaka kojem oponira muhkem vjere Uzvišenog Allaha i svih  Njegovih poslanika. Bože sačuvaj!  233  Nejasan ili višesmislen.  234  Šerijatskog teksta.  235  Ed‐Durerus‐senijjeh 12/425‐426 

 

EBU MUHAMMED

193 

mušrika  musliman  sve  dok  se  nad  njim  uspostavi  argument,  a  to  je  najveća  promjena vjere koja se može dogoditi. Kad' te nije stid čini šta hoćeš! 

3.10.4 Primjena temelja iz govora Ishaqa sina ’Abdurrahmana   Dakle, nemoguće je da se sveobuhvatnim kolektivnim riječima koje iscrpljuju  svaku jedinku svoga roda (džinsa) poput riječi „insan“ ili onima koje su vezane za  opis poput riječi „islam“ ili „širk“ oponira višesmislenim hipotetičkim (muhtemil) ili  uopštenim  (mudžmel)  šerijatskim  dokazima  niti  sa  događajima  vezanim  za  pojedince iz vremena Objave. Aslu dinil islam ne može biti predmet specifiziranja  ili  ograničavanja  kada  su  u  pitanju  njegovi  mnogi  sveobuhvatni  neograničeni  propisi a kamoli njegova suština. Izvoli nekoliko primjera za ovu konstataciju kako  u vezi suštine tako u pogledu nekih njenih sveobuhvatnih neograničenih propisa.    Rekli  smo  da  je  Uzvišeni  Allah  opis  islama  vezao  za  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  od  svakog  mušrika  i  to  je  ono  na  što  ukazuje  šehadet  LA  ILAHE  ILLALLAH  i  bezbrojni  šerijatski  tekstovi  pa  je  islam na  osnovu  toga  „odricanje  od  svakog velikog širka i svakog mušrika i obožavanje samo Allaha i lojalnost prema  muslimanima“.     Suština riječi onih koji kažu da je onaj koji se nije odrekao od nekih vrsta ili  jedinki  velikog  širka  ili  mušrika  musliman  je  da  islam  nije  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  mušrika  jer  su  pripisali  islam  onome  koji  nije  ostvario  odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika što kategorički ukazuje na to da  je  islam  kod njih  „odricanje  od  nekih  vrsta  i  jedinki  velikog  širka  i mušrika  ali  ne  svih“  i  ovo  je  oponiranje  aslu  dinil  islamu  u  njegovoj  suštini.  Imamo  definiciju  Uzvišenog Allaha o islamu koja u sebi sadrži opis:  1) Odricanja od svakog velikog širka i svakog mušrika;    Imamo  definiciju  sekte  Nusreta,  Bilibanija  i  Ademija  i  onih  koje  slijede  čije  riječi  pod  plaštom  zagovaranja  pravila  specifiziranja  i  ograničavanja  kategorički  ukazuju na to da je islam:  2) Odricanje od nekih vrsta i jedinki velikog širka i mušrika ali ne svih.     Ako kažu da to nije njihovo mišljenje već da vjeruju da je islam odricanje od  svake poznate vrste i jedinke velikog širka i mušrika obavezujemo ih da negiraju  islam onome koji se nije odrekao nekih vrsta ili jedinki velikog širka ili mušrika a 

  194 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ako  nakon  toga  ponovo  potegnu  poput  magaraca  za  pravilom  specifiziranja  i  ograničavanja  stvar  se  vraća  ponovo  na  njen  početak  i  tako  biva  uvijek  sa  mjesečarima i onim koji buncaju u snu. Ovo je što se tiče suštine!     U  pogledu  sveobuhvatnih  neograničenih  propisa  koji  se  vežu  za  aslud‐din  možemo navesti slijedeći primjer. Uzvišeni Allah je presudio da će svaki musliman  ući  u  Džennet  i  da  je  Džennet  zabranjen  svakom  mušriku,  tj.  da  nijedan  mušrik  neće  ući  u  Džennet.  Rekoh,  ni  u  ovim  propisima  nije  moguće  da  se  dogodi  specifiziranje i ograničavanje jer većina ljudi koji se pripisuju islamu ne bi sumnjali  da  je  onaj  koji  dođe  i  na  osnovu  „nekih  tekstova“  tvrdi  da  neke  vrste  ili  jedinke  muslimana ne ulaze u Džennet ili da neke vrste ili jedinke mušrika ulaze u Džennet  obični magarac ili prodani lažljivi munafik.     Ulazak  i  zabranjenost  ulaska  u  Džennet  su  propisi  koje  je  Allah  vezao  za  suštinu  islama  i  širka  i  ne  mogu  kao  što  vidiš  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja  iako  je  onaj  koji  bi  u  njima  pogriješio  potvrdio  značenje  islama  i  širka i napravio razliku između mušrika i muslimana muvehhida. Allahulmuste’an!     Isto  tako  znamo  da  je  Allah  sveobuhvatnim  neograničenim  propisom  rekao  da je imetak nevjernika u osnovi halal236 a ako bi neko tvrdio da postoji neki dokaz  koji  ukazuje  da  imetak  nekih  vrsta  i  jedinki  kafira  nikad  ne  postaje  halal  time  bi  upao u istu grešku. I ovo je još jedan primjer za propise vezane za aslu dinil islam  koji ne smiju biti učinjeni predmetom specifiziranja i ograničavanja.     Šta  onda  reći  za  ove  magarce  bez  obraza  koji  su  se  usudili  na  najveću  promjenu  vjere  koja  se  može  dogoditi  s  obzirom  da  su  promjenili  značenje  dini  islama s kojim su poslati svi poslanici i vjerovjesnici i koji je spušten u svakoj objavi  Uzvišenog Boga.    Specifiziranje  i  ograničavanje  se  može  dogoditi  samo  u  smislu  kojeg  smo  djelimično objasnili a tiče se nevjernika nad kojim se nije uspostavio argument a  mi znamo da je Zakonodavac za nevjerstvo vezao niz propisa na ovom svijetu i na  ahiretu  i  da  su  neki  na  snazi  prije  uspostave  argumenta  poput  zabranjenosti  traženja oprosta za mušrike a neki dolaze tek nakon uspostave argumenta poput  ohalaljivanja krvi, imetka i časti i vječne kazne u džehennemskoj vatri.     Uzvišeni  Allah  je  presudio  da  će  svaki  nevjernik  nad  kojim  se  uspostavio  argument  biti  vječno  u  vatri,  a  ako  bi  neko,  pod  izgovorom  specifiziranja  i  ograničavanja, tvrdio da postoje neke vrste i jedinke nevjernika čiji propis nakon                                                               236

 Zabranjen je na primjer onda kada između nevjernika u osnovi i muslimana postoji ugovor, ili prije uspostave  argumenta nad njima kada je neuspostavljenost argumenta prepreka ohalaljivanja krvi, imetka, časti i vječnosti  pojedinca u džehennemskoj kazni.   

 

EBU MUHAMMED

195 

uspostave  argumenta  nije  vječni  ostanak  u  vatri  nijedan  iole  malo  obrazovan  musliman ne bi sumnjao da je ovaj daleko od nauke.  Ali postoje hadisi Poslanika,  ., koje je većina učenjaka ehlus‐sunneta uzela  u obzir koji ukazuju na to da će određene skupine nevjernika poput osoba koje su  živjele u vremenima i mjestima mrklog neznanja koje od sebe nisu mogle odagnati  neznanje pored ulaganja maksimalnog truda ili staraca koji ništa nisu razumjeli ili  gluhe  osobe  i  slično  biti  kušane  na  Sudnjem  Danu  i  da  će  im  Allah  tada  poslati  poslanika. Pa ako mu se odazovu i prihvate islam ući će u Džennet, a ako mu se  suprotstave ući će u vatru.     Na  ovom  svijetu  ako  se  desi  da  muslimani  dođu  do  takvih  skupina  nije  im  dozvoljeno  da  otpočnu  borbu  protiv  njih  sve  dok  ih  ne  pozovu  u  islam.  Dakle,  pored toga što je sam opis kufra uzrok dozvoljenosti njihove krvi, imetka, časti i  poroda i vječnosti u džehennemskoj kazni, postoji prepreka koja zabranjuje da se  to  u  pogledu  pojedinca  praktično  uradi  a  ona  je  neuspostavljenost  argumenta.  I  ove  vrste  i  jedinke  nevjernika,  bilo  da  se  radi  o  dunjalučkim  ili  ahiretskim  propisima,  su  primjer  za  specifiziranje  ili  ograničavanje  propisa  koje  je  Uzvišeni  vezao za nevjerstvo u aslud‐dinu.    U  ovim  propisima  koji  mogu  biti  predmet  specifiziranja  i  ograničavanja  je  osoba dužna da se pridržava temelja argumentacije koje je spomenuo šejh Ishaq  sin  'Abdurrahmana  i  da  ne  oponira  sveobuhvatnim  kolektivnim  tekstovima  koji  ukazuju  na  sveobuhvatne  neograničene  propise  već  da  propise  koji  se  vežu  za  pojedince ograniči samo na stanje i kontekst u kojem su spomenuti i da po njima  radi  samo  ako  ne  postoji  vjerski  tekst  koji  im  oponira  a  višesmislene  i  uopštene  tekstove mora sastaviti sa autentičnim i jasnim i protumačiti ih u njihovom svjetlu  ne rušeći vjerske propise koji su temelji dini islama.     Konačno zaključujemo koliki je kredit Nusreta, Bilibanija i Ademija kada je u  pitanju poznavanje aslu dinil islama, usulu‐fikha i jezika i u kakvoj zavadi stoje sa  zdravom  ljudskom  prirodom  i  logikom  i  ovo  je  bez  sumnje  jedan  dio  kazne  Uzvišenog  Allaha  koja  ih  je  pogodila  zbog  okretanja  od  izučavanja  tevhida,  i  na  kraju prkošenja i borbe protiv tevhida i njegovih sljedbenika.     Kada bi njihove temelje primjenili na pojmove „insan“ i „strv“ to bi značilo da  se zbog činjenice da su neke jedinke insana i strvi postale predmet specifiziranja   iste  više  ne  nazivaju  „insanom“  i  „strvlju“  ili  da  na  osnovu  višesmislenih  i  uopštenih  dokaza  kažu  da  zagovaraju  dozvoljenost  jedenja  svake  strvi  što  stoji  nasuprot jasnim kura'nskim ajetima.  

  196 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Nusret, Bilibani i Ademi  zbog svega proteklog  nikad  ne mogu naći dokaz za  svoje nevjerničke tagutske tvrdnje u kojima se oslanjanju na višesmislene fetve i  govor učenjaka, njihove uopštene izreke vezane za slučajeve pojedinaca kojima se  ne smije oponirati bilo kojem poznatom i ustaljenom vjerskom temelju a kamoli  islamu i tevhidu, koji je isti od Adema, 'alejhisselam, do Muhammeda, ..     Ponavljam!  Ljubazno  od  vas  tražimo  da  nam  napokon  pokažete  validan  vjerski  dokaz  koji  pravi  razliku  između  vrsta  i  jedinki  iste  kategorije  ili  roda  koje  imaju istu suštine bilo u pogledu odricanja od velikog širka ili mušrika! Crknite od  muke, uistinu Allah zna ono što se krije u ljudskim prsima!    Lahko je bez dokaza ponavljati „Mi smo ehlus‐sunneh“ i kada bi to bio vjerski  dokaz  onda  bi  svi  koji  se  pripisuju  islamu  bili  na  istini  jer  svi  sebe  smatraju  sljedbenicima sunneta Allahovog Poslanika,  .. Njihova metoda me podsjeća na  metodu  hitlerovog  ministra  za  propagandu,  Gebelsa,  koji  je  zagovarao  teoriju:  „Laži dok ti ne povjeruju!“.    Ko želi biti musliman mora imati temelj na osnovu kojeg vjeruje da je svaka  osoba  koja  se  ne  odriče  bilo  koje  jedinke  velikog  suštinskog  širka  kafir.  U  to  između  ostalog  ulaze  veliki  širk  suđenja  zakonima  kojima  sudi  tagut,  veliki  širk  propisivanja zakona, veliki širk pokornosti i veliki širk traženja od taguta da riješi  spor suđenjem svojim zakonom što podrazumijeva sprovođenje tagutskog lažnog  gospodarstva i božanstva.     Ko god sa aspekta samog temelja ne ostvari odricanje od ovih jedinki velikog  širka uz tekfir njihovih počinioca nije musliman. Ako ima ispravan temelj mora ga  ostvariti čim u vanjskoj realnosti prepozna njegovu sliku koja „opstoji“ u djelima i  riječima ljudi. Tu jedino opravdanje može biti da je pogriješio u tumačenju stanja  određene osobe ili da nekog u pogledu tumačenja istog slijepo slijedi.    Zato  ovi  sektaši  moraju  imati  uvjerenje  da  je  počinioc  spomenutih  jedinki  velikog širka, kao i svih ostalih, kafir kao i onaj koji im to dozvoli bez šubhe prisile.  Nakon toga im je najveća obaveza da vjeruju da onaj koji se nije odrekao svih pa i  tih  mušrika  nije  musliman  bez  pravljenja  razlike  između  vrsta  i  jedinki.  Nije  problem  ako  se  raziđemo  u  praksi.  Musibet  je  ovo  što  se  sada  dešava,  a  to  je  razilaženje u samim temeljima.      Ali  ono  u  šta  ja  vjerujem  jeste  da  vođe  ove  sekte  ne  znaju  suštinu  širka  hukma i tehakuma što će se pokazati u toku knjige, jer kažu da tehakum ne ulazi u  aslud‐din, po nekoj njihovoj desetoj terminologiji, i tehakum tagutu kojim se tagut  čini sudijom mimo Allaha i onim kojem se apsolutno pokorava porede sa sedždom  pozdrava kojom onaj pred kojim je učinjena ne biva uzet za ma'buda (božanstvo) i 

 

EBU MUHAMMED

197 

kažu  da  se  suština  pitanja  tehakuma  tagutu  i  suđenja  tagutskim  zakonima  spoznala putem idžtihada a ne postojanjem autentičnih i jasnih tekstova o tome.     U listovima koji su djeljeni u njihovim mesdžidima je, između ostalog, stajalo  da ne mora biti da je svaki tehakum laičkim sudnicima 'ibadet jer isto kao što se  može desiti da munafik obožava Allaha namazom ili nekim drugim vidom 'ibadeta  i da ga to ne čini muslimanom. Isto tako je moguće da „musliman“ uradi isto to  pred tagutom, imajući u svom srcu kufr u taguta, kao što je munafik u svom srcu  imao kufr u Allaha, uprkos tome što je jasnim vanjskim tehakumom tagutu njega  učinio  sudijom  mimo  Allaha  i  onim  kojem  se  pokorava,  zaboravljajući  da  kod  učenjaka  ehlus‐sunneta  čovjek  izlazi  iz  vjere  kada  upadne  u  jasan  vanjski  opis  velikog širka i kufra bez obzira na ono što je u srcu.     Ja  vjerujem  da  se  vođe  ove  sekte  nisu  odrekli  tih  vidova  širka  i  njihovih  počinioca  od  mušrika  i  onih  koji  su  to  dozvolili.  Mogućnost  da  Nusret,  Bilibani  i  Ademi  govore  o  nekom  postupku  pred  tagutom  koji  sam  po  sebi  nije  kufr  nazivajaći  ga  tehakumom  tagutu  i  velikim  kufrom  i  širkom  kojeg  zabranjuju  je  prevagnuta i daleka.237     Zbog svega ovoga sam rekao da su Nusretove riječi čudne i uopštene i da ću  spomenuti ono što je kod mene značenje koje se samo po sebi nameće  kao i ono  što je moguće u prevagnutom smislu a u to da je te mes'ele pobrkao i da ih nije  shvatio nema sumnje. Pogotovo kada spominju slučaj kadije koji upada u mali kufr  kada  iz  „strasti“  ne  presudi  kao  što  mu  je  Allah  naredio  jednom  i  slično  tome  i  opet  tu  mes'elu  porede  sa  čovjekom  koji  ode  i  traži  od  taguta  hukma  da  mu  presudi svojim zakonom?!     Kakvog  smisla  ima  ovo  poređenje?!  Da  li  je  moguće  da  Nusret  koristi  riječ  tehakum  tagutu  i  ono  što  samo  po  sebi  nije  veliki  kufr  od  „motanja  po  laičkim  sudnicima“  naziva  velikim  kufrom  i  da  je  razilaženje  između  nas  samo  terminološke prirode? Ja u to, pored svog unutrašnjeg nagona za pravednošću, ne  vjerujem iako ne smijem da kažem da nije nemoguće. A Allah najbolje zna!     Traženje  da  Allah  spusti  Svoje  prokletstvo  na  onoga  koji  laže  je  otvorena  opcija  do  Sudnjeg  Dana,  pa  ako  Nusret,  Bilibani  i  Ademi  kažu  da  je  razilaženje  između  nas  i  njih  samo  terminološko  neka  pozovu  Allahovo  prokletstvo  na  sebe  ako u toj tvrdnji lažu!                                                               237

 Da ono što u vjeri nije jasan veliki kufr i širk tehakuma tagutu nazivaju tehakumom tagutu i velikim širkom i  kufrom i zabranjuju ga ali ne tekfire onoga koji ga dozvoli ili ga uradi zbog toga što „osjećaju“ da to nije ono što je  Allah  nazvao  tehakumom  tagutu.  Kao  kada  bi  nazvali  sedždu  pozdrava  velikim  širkom  i  zabranjivali  je  ali  ne  tekfire onoga koji je dozvoli ili uradi. 

  198 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ono što se kaže za riječ insan, islam i širk se kaže i za riječi musliman, mušrik i  tagut, jer se radi o vjerskim pojmovima koji su vezani za određene opise. Tekstovi  Knjige  i  Sunneta  svojom  tekstualnom  i  semantičkom  (ma'navijj)  sveobuhvatnošću,  kada  je  u  pitanju  islam  i  musliman,  širk  i  mušrik,  tagutijjet  i  tagut, obuhvataju sve vrste i jedinke kao što ukazuju na značenje kategorije. Sjeti  se  ovdje  onog  jadnik‐šejha  koji  nije  znao  da  li  riječ  „insan“  u  suri  El‐'Asr  kategorički obuhvata i ukazuje na svaku jedinku čovjeka! Allahulmuste’an!   

3.10.5 Vjerski dokazi ukazuju na odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika tekstualnom i semantičkom sveobuhvatnošću238    Dakle,  ajeti  i  tekstovi  Objave  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  obuhvataju  odricanje  od  svake  jedinke  velikog  širka  i  mušrika.  Tekstualna  sveobuhvatnost se nalazi u tekstovima koji jezički iscrpljuju svaku jedinku koja im  odgovara  a  semantička  (značenjska)  sveobuhvatnost  se  tiče  analogije  nespomenutih  vrsta  i  jedinki  na  spomenute  i  one  zbog  kojih  su  izrečeni  vjerski  tekstovi,  zbog  učestvovanja  u  zajedničkom  opisu  poput  zabrane  svakog  opojnog  pića  i  materije  analogijom  na  u  tekstovima  spomenutu  zabranu  pijenja  vina.  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

،‫ ﻳﺘﻨﺎوﻻن ﻋﻤﻮم اﻟﺨﻠﻖ‬،‫ اﻟﻠﺬﻳﻦ ﳘﺎ دﻋﻮة ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬،‫ﻓﺈن ﻧﺼﻮص اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ‬ ‫ وﻋﻬﻮد اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ ﻛﺘﺎﺑﻪ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ أو ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم اﻟﻤﻌﻨﻮي‬،‫ﺑﺎﻟﻌﻤﻮم اﻟﻠﻔﻈﻲ واﻟﻤﻌﻨﻮي‬ .‫ ﻛﻤﺎ ﺗﻨﺎوﻟﺖ أوﳍﺎ‬،‫وﺳﻠﻢ ﺗﻨﺎول آﺧﺮ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬ „Tekstovi  Knjige  i  sunneta,  koji  su  da'va  Muhammeda,  .,  obuhvataju  sva  stvorenja,  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  ili  sa  semantičkom  sveobuhvatnošću,  i  Allahove  obaveze  u  Njegovoj  Knjizi  i  sunnetu  Njegovog  Poslanika,  .,  se  tiču  zadnjeg  djela  ummeta  kao  što  su  se  ticali  prvog  djela  ummeta.“ 

‫ وﻧﻘﻴﺲ أواﺧﺮ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬،‫ ﻓﻨﺸﺒﻪ ﺣﺎﻟﻨﺎ ﲝﺎﳍﻢ‬،‫ ﻟﺘﻜﻮن ﻋﱪة ﻟﻨﺎ‬،‫وإﳕﺎ ﻗﺺ اﷲ ﻋﻠﻴﻨﺎ ﻗﺼﺺ اﻷﻣﻢ ﻗﺒﻠﻨﺎ‬ ‫ وﻳﻜﻮن ﻟﻠﻜﺎﻓﺮﻳﻦ واﳌﻨﺎﻓﻘﲔ‬،‫ ﺷﺒﻪ ﲟﺎ ﻛﺎن ﻟﻠﻤﺆﻣﻨﲔ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ‬،‫ ﻓﻴﻜﻮن ﻟﻠﻤﺆﻣﻦ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﺄﺧﺮﻳﻦ‬،‫ﺑﺄوﳍﺎ‬                                                               Na ar. „el‐'umumul‐lafzij vel‐ma'navi“. 

238

 

EBU MUHAMMED

199 

ِ ‫ }ﻟََﻘ ْﺪ َﻛﺎ َن ﻓِﻲ ﻗَﺼ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل‬،‫ ﺷﺒﻪ ﲟﺎ ﻛﺎن ﻟﻠﻜﺎﻓﺮﻳﻦ واﳌﻨﺎﻓﻘﲔ ﻣﻦ اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ‬،‫ﻣﻦ اﳌﺴﺘﺄﺧﺮﻳﻦ‬ ‫ﺼ ِﻬ ْﻢ‬ َ ِ َ‫ِﻋ ْﺒـﺮةٌ ِﻷُوﻟِﻲ ْاﻷَﻟْﺒ‬ .[111 :‫ﺎب َﻣﺎ َﻛﺎ َن َﺣ ِﺪﻳﺜﺎً ﻳُـ ْﻔﺘَـ َﺮى{ ]ﺳﻮرة ﻳﻮﺳﻒ آﻳﺔ‬ َ „Allah je nama ispričao kazivanja naroda prije nas da bi nam bili pouka, te da bi  uporedili  naše  stanje  sa  njihovim,  i  stanje  potonjih  generacija  ovog  ummeta  sa  prvim  pa  da  se  mu’min  potonjih  poistovjeti  sa  mu’minom  prethodnih  i  da  se  poistovjete kafiri i munafici potonjih sa kafirima i munaficima prijašnjih, kao što je  Uzvišeni rekao: Uistinu u kazivanju o njima je pouka za pametne, i to nije govor  koji se izmišlja… Sura Jusuf 111„   

‫ﺸﻰ{ ]ﺳﻮرة‬ َ ‫ }ﻓَﺄَ َﺧ َﺬﻩُ اﻟﻠﱠﻪُ ﻧَ َﻜ‬:‫وﻗﺎل ﳌﺎ ذﻛﺮ ﻗﺼﺔ ﻓﺮﻋﻮن‬ َ ‫ﻚ ﻟ َِﻌ ْﺒـ َﺮةً ﻟِ َﻤ ْﻦ ﻳَ ْﺨ‬ َ ِ‫ﺎل ْاﻵ ِﺧ َﺮِة َو ْاﻷُوﻟَﻰ إِ ﱠن ﻓِﻲ َذﻟ‬ ِ ِ‫ }ﻗَ ْﺪ َﻛﺎ َن ﻟَ ُﻜ ْﻢ آﻳَﺔٌ ﻓِﻲ ﻓِﺌَﺘَـ ْﻴ ِﻦ اﻟْﺘَـ َﻘﺘَﺎ ﻓِﺌَﺔٌ ﺗُـ َﻘﺎﺗِ ُﻞ ﻓِﻲ َﺳﺒ‬:‫ وﻗﺎل‬،[26-25 :‫اﻟﻨﺎزﻋﺎت آﻳﺔ‬ ‫ﻴﻞ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوأُ ْﺧ َﺮى‬ ِ ِ ِ َ ِ‫ }إِ ﱠن ﻓِﻲ َذﻟ‬:‫َﻛﺎﻓِﺮةٌ ﻳـﺮوﻧَـﻬﻢ ِﻣﺜْـﻠَﻴ ِﻬﻢ رأْي اﻟْﻌﻴ ِﻦ{ إﱃ ﻗﻮﻟﻪ‬ ‫ﺼﺎ ِر{ ]ﺳﻮرة آل ﻋﻤﺮان‬ َْ َ َ ْ ْ ْ ُ ْ َ َ َ َ ْ‫ﻚ ﻟَﻌ ْﺒـ َﺮًة ﻷُوﻟﻲ ْاﻷَﺑ‬ ِ ‫ ﻓﺄﻣﺮﻧﺎ أن‬،[2 :‫ﺼﺎ ِر{ ]ﺳﻮرة اﳊﺸﺮ آﻳﺔ‬ َ ْ‫ }ﻓَﺎ ْﻋﺘَﺒِ ُﺮوا ﻳَﺎ أُوﻟﻲ ْاﻷَﺑ‬:‫ وﻗﺎل ﰲ ﻗﺼﺔ ﳏﺎﺟﺔ ﺑﲏ اﻟﻨﻀﲑ‬،[13 :‫آﻳﺔ‬ .‫ وﻣﺎ ﻗﺒﻠﻬﺎ‬،‫ﻧﻌﺘﱪ ﺑﺄﺣﻮال اﳌﺴﺘﻘﺪﻣﲔ ﻣﻦ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ‬ „A kada je spomenuo priču faraona je rekao: Pa ga je Allah kaznio zbog zadnje i  zbog prve. Uistinu u tome ima pouka za onoga koji se boji – Sura En‐Na'zi'at 25‐ 26 – Rekao je: Vi imate znak u dvjema skupinama koje su se suočile. Skupini koja  se borila na Allahovom putu i drugoj, kafirskoj. Činilo im se da pred sobom imaju  dvostruko više neprijatelja. Sura Alu 'Imran 13. U priči o Benu Nadir je rekao: Pa  uzmite  pouku  o  razumom  obadereni!  Sura  El‐Hašr  2.  Pa  nam  je  naredio  da  uzmemo u obzir stanje prethodnih generacija ovog ummeta, i onih prije njih.“239  Rekao je šejh Muhammed, rahimehullah: 

‫ واﳌﺮﺟﻊ ﰲ ذﻟﻚ إﱃ ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ‬،‫ اﻧﻈﺮوا ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ ﻣﻦ أوﻟﻪ إﱃ آﺧﺮﻩ‬،‫ ﻓﺘﻜﻔﲑ ﻫﺆﻻء اﳌﺮﺗﺪﻳﻦ‬،‫إذا ﺛﺒﺖ ﻫﺬا‬ ‫ ﻫﻞ ﻗﺎل أﺣﺪ ﻣﻦ أﻫﻞ‬:‫ ﻓﻘﻮﻟﻮا ﻟﻪ‬،‫ ﺑﻜﻮن اﻵﻳﺔ ﻧﺰﻟﺖ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر‬،‫ ﻓﺈن ﺟﺎدل ﻣﻨﺎﻓﻖ‬،‫اﳌﻔﺴﺮون واﻷﺋﻤﺔ‬ ‫ إن ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت ﻻ ﺗﻌﻢ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﺎ ﻣﻦ اﳌﺴﻠﻤﲔ؟ ﻣﻦ ﻗﺎل ﻫﺬا ﻗﺒﻠﻚ؟! وأﻳﻀﺎ‬:‫ أوﳍﻢ وآﺧﺮﻫﻢ‬،‫اﻟﻌﻠﻢ‬ ‫ ﳑﻦ‬،‫ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ ﺎ‬،‫ ﻫﺬا رد ﻋﻠﻰ إﲨﺎع اﻷﻣﺔ؛ ﻓﺈن اﺳﺘﺪﻻﳍﻢ ﺑﺎﻵﻳﺎت اﻟﻨﺎزﻟﺔ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر‬:‫ﻓﻘﻮﻟﻮا ﻟﻪ‬ .‫ أﻛﺜﺮ ﻣﻦ أن ﺗﺬﻛﺮ‬،‫اﻧﺘﺴﺐ إﱃ اﻹﺳﻼم‬                                                              239

 Ed‐Durerus‐senijjeh 11/174 

  200 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S obzirom da je ovo konstatovano, pogledajte što se tiče tekfira tih murtedda u  Allahovu  Knjigu  od  početka  do  kraja;  a  u  tome  se  vraća  onome  što  su  rekli  mufessiri i imami. Ako se neki munafik bude raspravljao govoreći da je dotični ajet  objavljen  zbog  kafira.  Recite  mu:  „Da  li  je  neko  od  učenjaka,  od  prvog  do  zadnjeg, rekao da ti ajeti ne obuhvataju onoga ko uradi ono što je u njima od  muslimana?  Ko  je  to  rekao  prije  tebe?!“  Isto  tako  mu  recite:  „Time  se  odbija  konsenzus  ummeta,  jer  njihovog  argumentiranja  ajetima  koji  su  objavljeni  zbog  nevjernika, u pogledu svakog ko uradi ono što je u njima, od onih koji se pripisuju  islamu, ima više nego što je moguće spomenuti!“240    Dakle,  poglavlje  o  murteddima  se  gradi  na  tekstovima  koji  govore  o  narodima vjerovjesnika, Jevrejima, kršćanima, mušricima arapa, i munaficima koji  su se pripisivali islamu.  

3.10.6 Oni koji kažu da u aslud-din ulazi samo odricanje od kategorije ili roda nam moraju objasniti značenje kolektivne slike „kategorije“ velikog širka i taguta!   Dalje  vas  pitam!  S  obzirom  da  smo  vidjeli  da  je  „ismul‐džins“,  tj.  zajednička  imenica  riječ  koja  sveobuhvatno  ukazuje  na  značenje  iscrpljujući  svaku  jedinku  roda  koja  mu  odgovara  a  riječi  „veliki  širk“  i  „mušrik“  i  „tagut“  su  sveobuhvatni  vjerski  pojmovi  i  zajedničke  imenice  za  svaku  jedinku  velikog  širka,  mušrika  i  taguta, a vi uslovljavate da bi čovjek bio musliman da se odrekne od „kategorije ili  roda“ velikog širka i taguta a ne svakog velikog širka i taguta; tražimo od vas da  nam  objasnite  suštinu  tog  kolektivnog  značenja  koje  iscprljuje  svaku  jedinku  a  koju vi nazivate „džinsom“, tj. kategorijom.    Šta  mora  čovjek  zamisliti  kada  se  „odriče  od  kategorije  velikog  širka  i  taguta“?  Koje  je  to  značenje?  Vrlo  me  interesuje!  SubhanAllah!  Šta  ćete  ovdje  reći?!  Koje  je  to  kolektivno  iscrpljujuće  značenje  svake  jedinke  koje  je  „čovjek  spoznao“ a ne prepoznaje njegove jedinke u vanjskoj realnosti? Ovo pitamo iako  vjerujemo  da  nije  moguće  da  se  sa  vjerskog  aspekta  kaže  da  je  osoba  spoznala  kolektivno iscrpljujuće značenje pojmova „veliki širk“, „tagut“ i „mušrik“ a da ne  prepoznaje njegove vrste i jedinke.     Hoćete  li  ga  ograničiti  na  obrede  ili  na  širk  pokornosti  i  zašto  ako  date  prednost jednom nad drugim pravite razliku među njima?! Pa ako ga ograničite na                                                                Ed‐Durerus‐senijjeh 10/58 

240

 

EBU MUHAMMED

201 

jedno  od  dvoje  i  kažete  na  primjer  da  se  mora  odreći  „taguta  ’ibadeta“  mimo  „taguta hukma i pokornosti“ kako je moguće da je taj vaš „opravdani musliman“  spoznao  da  je  onaj  koji  je  zadovoljan  da  bude  obožavan  mimo  Allaha  a  ne  pripisuje se islamu Allahovog Poslanika Muhammeda,  ., poput taguta  Jevreja i  kršćana, a ne zna da je tagut onaj koji je zadovoljan da se obožava mimo Allaha a  pripisuje se posebnom islamu?!     Dalje, ako u vanjskoj realnosti postoji samo veliki širk pokornosti i veliki širk  hukma i tehakuma i stanovnici zemlje ne rade veliki širk u obredima i približavanju  nekom  drugom  mimo  Allaha  šta  je  onda  značenje  „kategorije“  velikog  širka  i  taguta  koje se mora odreći? Još uvijek veliki širk i  tagut obreda?! Ako kažete  da  jeste pitamo vas odakle vam to?     Ako kažete da čovjek neće biti musliman sve dok ne bude znao tevhid Allaha  u ’ibadetu mi kažemo da čovjek neće biti musliman sve dok ne bude znao tevhid  Allaha  u  ’ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu  i  tehakumu;  tj.  dok  ne  bude  znao  sav  tevhid  kao  što  mu  je  Allah  naredio  i  posebno  se  odrekao  velikog  širka,  taguta i mušrika koje je vidio i o kojima je čuo a onome što nije vidio i čuo i što mu  nije palo na pamet ga Uzvišeni neće pitati.     Ako  kažete  da  je  u  tom  slučaju  obaveza  da  se  odrekne  od  „kategorije“  velikog širka pokornosti i taguta pokornosti mi vas pitamo kako je moguće da je  taj vaš „opravdani musliman“ spoznao da je onaj koji propisuje zakone neovisno  od Allaha i njima sudi, a ne pripisuje se posebnom islamu, tagut kojeg obuhvata  sveobuhvatno iscprljujuće kolektivno značenje riječi „tagut“ a ne zna da je tagut  onaj koji se pripisuje posebnom islamu a radi isto to? Gdje vam je pamet Allahovi  neprijatelji! Isto vas pitamo o velikom širku hukma i tehakuma i tagutima hukma.    Zatim,  ako  u  vanjskoj  realnosti  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  rade  samo  oni  koji se pripisuju islamu a Jevreji i kršćani ga ne rade i nije nikad čuo da ga rade niti  ih je vidio, je li i tada uvjet ispravnosti kufra u taguta i dio aslud‐dina da vjeruje da  su  taguti  i  mušrici  hukma  Jevreja  i  kršćana  taguti  i  mušrici  a  ako  pogriješi  u  pogledu onih koji se pripisuju islamu, a koji to rade, nije?!     Ako kažete  da jeste pitamo koje je to značenje „taguta hukma“,  na osnovu  kojeg  mora  vjerovati  da  su  taguti  hukma  Jevreja  i  kršćana,  koji  to  ne  rade  u  vanjskoj  realnosti,  taguti  spoznao,  a  putem  istog  nije  spoznao  da  je  onaj  koji  se  pripisuje islamu a radi isto tagut?!     Zatim,  ako  to  u  vanjskoj  realnosti  rade  Jevreji  i  kršćani  a  on  je  spoznajom  tevhida Uzvišenog Allaha prepoznao da su tim opisom lično postali taguti i mušrici  kako  ne  spoznaje  da  taj  isti  opis  čini  tagutom  i  mušrikom  onoga  koji  upadne  u 

  202 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njega od onih koji se pripisuju islamu ako vjeruje da se taj opis ne može sastati sa  tevhidom  i  islamom?!  Je  li  moguće  da  čovjek  zna  značenje  bilo  koje  zajedničke  imenice, a ne zna prepoznati njene vrste i jedinke?! Nije! To važi za bilo koju vrstu  pojmova; jezičku, tradicionalnu ili vjersku.    Važnost  ovih  pitanja  se  ogleda  i  može  rezimirati  u  slijedećim  redovima.  Dakle,  govori  se  o  velikom  širku  i  tagutu!  Ako  neznalice  kažu  da  je  značenje  kategorije  ili  roda  velikog  širka  kojeg  se  mora  odreći  „veliki  širk  u  ’ibadetu“  mi  kažemo da to nije „kategorija“ već da je to vrsta kategorije.     Ako kažu da je to „veliki širk u pokornosti“ mi kažemo da je to takođe vrsta a  nije  kategorija.  Ako  kažu  da  je  to  „veliki  širk  hukma  i  tehakuma“  mi  kažemo  takođe  da  je  to  vrsta  a  ne  kategorija.  Odnosno  svi  ovi  vidovi  velikog  širka  pojedinačno  predstavljaju  dio  značenja  koji  ulazi  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje koje smo nazvali „kategorijom“.    Isto tako ako kažu da je značenje „kategorije taguta“ kojeg se mora odreći da  bi  bio  musliman  „tagut  ’ibadeta“  mi  kažemo  da  je  to  vrsta  koja  ulazi  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje,  tj.  kategoriju  a  ne  kategorija.  Isto  im  odgovaramo ako značenje kategorije ograniče na bilo koju vrstu taguta, svejedno  radilo se o tagutu hukma i tehakuma ili tagutu slijeđenja i pokornosti. Mi znamo  da  se  rod  taguta  uopšteno  dijeli  na  tri  vrste;  tagut  ’ibadeta,  tagut  slijeđenja  i  pokornosti, i tagut hukma i tehakuma.    Dakle,  nijedno  od  ovih  značenja  koje  bezobrazni  džahili  spominuju  nije  kolektivno  i  ne  može  biti  uzeto  kao  kategorija  koja  obuhvata  sve  vste  i  jedinke.  Allahulmuste’an!  Šta  je  onda  značenje  kategorije  velikog  širka,  mušrika  i  taguta  kojeg  se  mora  odreći  prilikom  izgovaranja  šehadeta  da  bi  postao  musliman?!  Odgovor na to je vrlo lahak! Mora se uzeti kolektivno značenje koje obuhvata sve  vrste i jedinke.  

  3.10.7 Sveobuhvatno kolektivno značenje „kategorije“ velikog širka, taguta i mušrika Dakle, sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije (džinsa) velikog širka bi bilo:  1)  Pridruživanje  nekog  ili  nečega  Uzvišenom  Allahu  u  Njegovim  pravima,  srcem,  riječima ili djelom, na način koji se ne može sastati sa islamom i tevhidom.  Sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije taguta bi bilo: 

 

EBU MUHAMMED

203 

2)  Svaka  ličnost  koja  je  sebi  pripisala  bilo  koje  od  jedinstvenih  prava  Uzvišenog  Allaha, ili je zadovoljna da joj se pripisuje, srcem, riječima ili djelom, kao i svaki  predmet kojeg su ljudi i džinni podigli na taj stepen.  Sveobuhvatno kolektivno značenje kategorije mušrika bi bilo:  3) Svako ko pridružuje nekog ili nešto Uzvišenom Allahu u Njegovim jedinstvenim  pravima, srcem, riječima ili djelom.    Ovo  je,  o  „vjerski  kriminalci“,  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  velikog  širka,  taguta  i  mušrika  koje  obuhvata  svaku  vrstu  i  jedinku,  čija  ispravna  predodžba za sobom neminovno povlači prepoznavanje njegovih vrsta i jedinki. S  time što je obaveza čovjeku da se prilikom izgovoranja šehadeta tevhida odrekne  sveobuhvatnog  kolektivnog  značenja  velikog  širka,  taguta  i  mušrika,  a  zatim  njegovih vrsta i jedinki koje vidi u vanjskoj realnosti ili o kojima je čuo. A Allah ga  neće pitati o onome što mu nije palo na pamet niti je ikad čuo o njemu.    Ako bi neko od neznalica značenje „kategorije“ ograničio na skupine koje se  ne  pripisuju  islamu  mi  ponavljamo  da  „oni  koji  se  ne  pripisuju  islamu“  nisu  „kategorija“ već vrsta koja je dio sveobuhvatnog kolektivnog značenja a koja je u  odnosu  na  njene  jedinke  kolektivna,  a  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  smo  precizno  odredili.  Na  kraju  podvlačimo  da  neznanje  o  ulasku  značenja  vrste  ili  jedinke  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  znači  nepoznavanje  sveobuhvatnog  kolektivnog značenja i islama i tevhida!    Zato vas savjetujem da se pokajete Allahu i  da prestanete voditi ovaj narod  u zabludu i da vjerujete da čovjek neće biti musliman sve dok se ne bude odrekao  od svake jedinke velikog širka i  tagutijjeta i  mušrika i taguta u vanjskoj realnosti  bez  obzira  na  vjeru  kojoj  se  pripisuje  i  dok  ne  bude  obožavao  samo  Allaha  vjerujući da su oni koji sprovode tevhid muslimani ‐ muvehhidi uz lojalnost prema  njima.     Rekao  je  šejh  'Abdurrahman  b.  Hasan,  rahimehullah,  govoreći  o  značenju  tevhida uopšteno i o suri El‐Kafirun posebno, išareteći na govor Ibn Kethira o toj  suri: 

،‫ }ﻗﻞ ﻳﺎ أﻳﻬﺎ اﻟﻜﺎﻓﺮون{ ذﻛﺮ أن ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة‬:‫ ﰲ ﺗﻔﺴﲑ ﺳﻮرة‬،‫ رﲪﻪ اﷲ‬،‫ﻓﺪوﻧﻚ ﻛﻼم اﻟﻌﻤﺎد اﺑﻦ ﻛﺜﲑ‬ ‫ وأن ﻗﺮﻳﺸﺎً دﻋﻮا رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ‬،‫ وﻫﻲ آﻣﺮة ﺑﺎﻹﺧﻼص‬،‫ اﻟﺬي ﻳﻌﻤﻠﻪ اﳌﺸﺮﻛﻮن‬،‫ﺳﻮرة اﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﻌﻤﻞ‬ ‫ وأﻣﺮﻩ ﻓﻴﻬﺎ أن ﻳﺘﱪأ ﻣﻦ‬،‫ وﻳﻌﺒﺪون إﳍﻪ ﺳﻨﺔ؛ ﻓﺄﻧﺰل اﷲ ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة‬،‫اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ إﱃ ﻋﺒﺎدة أوﺛﺎ ﻢ ﺳﻨﺔ‬

  204 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

{‫ }وﻻ أﻧﺘﻢ ﻋﺎﺑﺪون ﻣﺎ أﻋﺒﺪ‬،‫ واﻷﻧﺪاد‬،‫ }ﻻ أﻋﺒﺪ ﻣﺎ ﺗﻌﺒﺪون{ ﻳﻌﲏ ﻣﻦ اﻷﺻﻨﺎم‬:‫ ﻓﻘﺎل‬،‫دﻳﻨﻬﻢ ﺑﺎﻟﻜﻠﻴﺔ‬

.‫ ﳏﻤﺪ رﺳﻮل اﷲ؛ واﳌﺸﺮﻛﻮن ﻳﻌﺒﺪون ﻏﲑ اﷲ‬،‫ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬:‫وﻫﻮ اﷲ وﺣﺪﻩ؛ وﳍﺬا ﻛﺎﻧﺖ ﻛﻠﻤﺔ اﻹﺳﻼم‬ „Eto  ti  govor  'Imada  b.  Kethira,  rahimehullah,  u  tefsiru  sure:  Reci:  “O  vi  nevjernici!“. Spomenuo je da je to sura odricanja od djela kojeg rade mušrici, i da  ona  naređuje  ikhlas,241  i  da  su  Kurejšije  pozvale  Allahovog  Poslanika,  .,  da  'ibadeti  njihovim  idolima  godinu  dana,  i  da  oni  'ibadete  Njegovom  Bogu  godinu  dana pa je Allah objavio ovu suru i u njoj mu naredio da se u potpunosti odrekne  njihovog  dina,  pa  je  rekao:  Ja  ne  'ibadetim  onome  čemu  vi  'ibadetite,  tj.  od  kipova i endada.242 Niti ste vi obožavaoci Onoga Kojem ja 'ibadetim, a to je Allah,  jedino.  Zbog  toga  je  la  ilahe  illallah  Muhammedun  Resulullah  riječ  islama  a  mušrici 'ibadete drugim mimo Allaha.“ 

‫ وأوﺛﺎ ﻢ؛ ﻓﺄﻣﺮ اﷲ ﻧﺒﻴﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ‬،‫ ﻓﺪﻟﺖ ﻫﺬﻩ اﻟﺴﻮرة اﻟﻜﺮﳝﺔ ﻋﻠﻰ اﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة أﺻﻨﺎم اﳌﺸﺮﻛﲔ‬:‫ﻗﻠﺖ‬ ،‫ واﻟﻌﺰى‬،‫ اﻟﻼت‬:‫ وأﺻﻨﺎﻣﻬﻢ اﻟﺘﻲ ﻛﺎﻧﺖ ﻣﻮﺟﻮدة ﻓﻲ اﻟﺨﺎرج‬،‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أن ﻳﺘﱪأ ﻣﻦ دﻳﻦ اﳌﺸﺮﻛﲔ‬ ‫ وﻏﲑﻫﺎ؛‬،‫وﻣﻨﺎة‬ „Rekoh, ova plemenita sura ukazuje na odricanje (bera’ah) od ‘ibadeta kipovima  mušrika i njihovih idola. Allah je naredio Svom Vjerovjesniku, ., da se odrekne od  dina mušrika i njihovih kipova koji su postojali u „vanjskoj realnosti“; Lata, i ‘Uzza  i Menata i drugih…“ 

‫ )ﻣﺎ( ذا ﻛﻨﺘﻢ )ﺗﻌﺒﺪون( اﻵﻳﺎت‬:‫ وﻗﻮﻣﻪ‬،‫ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻷﺑﻴﻪ‬،‫ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺴﻼم‬،‫وﻗﺪ أﺧﱪ اﷲ ﻋﻦ ﺧﻠﻴﻠﻪ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬ ‫ وﻫﻲ ﻣﻮﺟﻮدة ﻓﻲ اﻟﺨﺎرج؛‬،‫[ ﻓﺼﺮح ﺑﻌﺪاوة أﺻﻨﺎﻣﻬﻢ ﺑﺄﻋﻴﺎ ﺎ‬77-70 :‫]اﻟﺸﻌﺮاء‬ „Allah nas je obavijestio o Svom prijatelju Ibrahimu, 'alejhisselam, da je svom ocu i  narodu rekao: Sve čemu ste bili ('ibadetili).  Eš‐Šu'ara' 70‐77, pa je jasno izrekao  neprijateljstvo prema njihovim kipovima lično a oni postoje u „vanjskoj realnosti“ 

‫ ﻓﺎﺳﺘﺜﲎ اﳌﻌﺒﻮد‬.‫ ﻟﻜﻨﻬﻢ ﻳﻌﺒﺪون ﻣﻌﻪ اﻷﺻﻨﺎم‬،‫ ﻷ ﻢ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪون اﷲ‬،‫ رب اﻟﻌﺎﳌﲔ‬:‫واﺳﺘﺜﲎ ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ‬ {‫ }أﺋﻔﻜﺎ آﻟﻬﺔ دون اﷲ ﺗﺮﻳﺪون‬:‫ ﻓﺄﺧﱪ ﺗﻌﺎﱃ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ‬،‫ اﻟﺬي ﻻ ﺗﺼﻠﺢ اﻟﻌﺒﺎدة إﻻ ﻟﻪ‬،‫اﳊﻖ‬

،‫إﻻ اﻟﺬي ﻓﻄﺮﻧﻲ ﻓﺈﻧﻪ ﺳﻴﻬﺪﻳﻦ‬.‫ }إﻧﻨﻲ ﺑﺮاء ﻣﻤﺎ ﺗﻌﺒﺪون‬:‫وأﺧﱪ ﻋﻨﻪ أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ‬                                                              241

 Obožavanje Allaha uz čistoću od primjesa širka.   Od riječi nidd, a to su oni koje su učinili Allahu ravnim. 

242

[86

:‫]اﻟﺼﺎﻓﺎت‬

 

205 

EBU MUHAMMED

‫ ﻓﻌﱪ ﻋﻨﻬﺎ‬،‫ "ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ" ﺑﺈﲨﺎع أﻫﻞ اﳊﻖ‬:‫وﻫﻲ‬

[28-26

...‫اﻟﺨﺎرج‬

:‫وﺟﻌﻠﻬﺎ ﻛﻠﻤﺔ ﺑﺎﻗﻴﺔ ﻓﻲ ﻋﻘﺒﻪ{ ]اﻟﺰﺧﺮف‬

‫ اﻟﺘﻲ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪوﻧﻬﺎ ﻓﻲ‬،‫ﺑﺎﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ‬

„Iz  njihovih  ma'budata243  je  izuzeo  Gospodara  Svjetova,  jer  su  oni  bili  'ibadetili  Allahu,  ali  su  uz  Njega  'ibadetili  kipovima.  Pa  je  izuzeo  istinskog  ma'buda,  pored  Kojeg  nije  ispravno  'ibadetiti  drugom.  Pa  je  Uzvišeni  obavijestio  da  je  on  rekao  svom  narodu:  Zar  potvorom  hoćete  božanstva  mimo  Allaha?!  Es‐Saffat  86.  Obavijestio nas je da je on rekao svom narodu: Ja sam uistinu beri'i (odričem se)  od svega čemu 'ibadetite, osim Onoga, Koji me je stvorio, i On će me uputiti. I on  je  učini  trajnom  riječju  za  potomstvo  svoje...  Ez‐Zuhruf  26‐28,  a  ona  je  la  ilahe  illallah  prema  idžma'u  (konsenzusu)  sljedbenika  istine.  Te  se  o  njoj  izrazio  kroz  odricanje  (bera'ah)  od  njihovih  ma'budata,  kojima  su  'ibadetili    u  vanjskoj  realnosti...“244    Dakle značenje „džinsa“ postoji u „vanjskoj realnosti“ a Allah je posredstvom  odricanja  od  „kategorije“  naredio  ono  čime  se  u  stvari  din  ostvaruje  a  to  je  odricanje  svega  i  svakoga  pri  kome  se  ostvarilo  značenje  „džinsa“  taguta  u  vanjskoj  realnosti.  Mezheb  Nusreta,  Bilibanija  i  Ademija  je  da  je  musliman  onaj  koji ne zna da je onaj koji se pripisuje posebnom islamu a 'ibadeti Latu i 'Uzza'u i  Menatu i drugim tagutima arapa mušrik.  U odgovoru Kašmiriju, šejh 'Abdurrahman b. Hasan, rahimehullah, je rekao: 

،‫ ﻓﺈن اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻫﻮ اﻟﺬي ﺗﻮﱃ ﺑﻴﺎﻧﻪ ﰲ ﻣﻮاﺿﻊ ﻣﻦ ﻛﺘﺎﺑﻪ‬،‫ﻓﺈذا ﻛﺎن اﻟﻜﻼم ﰲ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬ ِ ُ‫ﻮل إِﱠﻻ ﻧ‬ ٍ ‫ﻚ ِﻣ ْﻦ ر ُﺳ‬ ‫ﻮﺣﻲ‬ َ ِ‫ } َوَﻣﺎ أ َْر َﺳﻠْﻨَﺎ ِﻣ ْﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫وأﲨﻌﺖ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺮﺳﻞ ﻣﻦ أوﳍﻢ إﱃ آﺧﺮﻫﻢ‬ َ ِ ‫إِﻟ َْﻴ ِﻪ أَﻧﱠﻪُ ﻻ إِﻟَﻪَ إِﱠﻻ أَﻧَﺎ ﻓَﺎ ْﻋﺒ ُﺪ‬ .[25 :‫ون{ ]ﺳﻮرة اﻷﻧﺒﻴﺎء آﻳﺔ‬ ُ „Ako  je  predmet  govora  objašnjenje  značenja  la  ilahe  illallah  pa  Allah  je  na  više  mjesta u Svojoj Knjizi preuzeo objašnjenje toga i poslanici su se na tome od prvog  do zadnjeg složili. Kao što je Uzvišeni rekao: Prije tebe nijednog poslanika nismo  poslali  a  da  mu  nismo  objavili:  "Ništa  i  niko  ne  zaslužuje  ‘ibadet  (obožavanje)  mimo Mene, zato samo Meni ‘ibadetite!" El‐Enbija’ 25 

ِ ِ َ َ‫ }وإِ ْذ ﻗ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﺑﻞ اﻟﻘﺮآن ﻛﻠﻪ ﰲ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬ ‫ﻴﻢ ِﻷَﺑِ ِﻴﻪ َوﻗَـ ْﻮِﻣ ِﻪ إِﻧﱠﻨِﻲ ﺑَـ َﺮاءٌ ِﻣ ﱠﻤﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن‬ َ ُ ‫ﺎل إﺑْـ َﺮاﻫ‬ ِ ِ ِِ ِ ِ ِ ِ -26 :‫َﻌﻠﱠ ُﻬ ْﻢ ﻳَـ ْﺮِﺟﻌُﻮ َن{ ]ﺳﻮرة اﻟﺰﺧﺮف آﻳﺔ‬ َ ‫إِﱠﻻ اﻟﱠﺬي ﻓَﻄََﺮﻧﻲ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ َﺳﻴَـ ْﻬﺪﻳ ِﻦ َو َﺟ َﻌﻠَ َﻬﺎ َﻛﻠ َﻤﺔً ﺑَﺎﻗﻴَﺔً ﻓﻲ َﻋﻘﺒِﻪ ﻟ‬

                                                             243

 Sve čemu su činili 'ibadet mimo Allaha iako nisu vjerovali da to što obožavaju stvara mimo Allaha, daje život i  usmrćuje i slično.   244  Ed‐Durerus‐senijjeh 2/259‐260 

  206 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻛﻘﻮل إﻣﺎم اﳊﻨﻔﺎء ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ وإﺧﻼص اﻟﻌﺒﺎدة ﻟﻪ‬.‫ إﻟﻴﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﱪاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﺳﻮى اﷲ‬:‫[ أي‬28 ِ ِ ِ ِ ‫ﻚ ﺑِﺎﻟْﻌُ ْﺮَوِة اﻟ ُْﻮﺛْـ َﻘﻰ ﻻ‬ َ ‫اﺳﺘَ ْﻤ َﺴ‬ ْ ‫ }ﻓَ َﻤ ْﻦ ﻳَ ْﻜ ُﻔ ْﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت َوﻳُـ ْﺆﻣ ْﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ ﻓَـ َﻘﺪ‬:‫ ﰲ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ‬،‫اﻟﺼﻼة واﻟﺴﻼم‬ ِ .‫ وﻫﻲ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬،[256 :‫ﺼ َﺎم ﻟ ََﻬﺎ{ ]ﺳﻮرة اﻟﺒﻘﺮة آﻳﺔ‬ َ ‫اﻧْﻔ‬ „Štaviše  Kur’an  sav  govori  o  objašnjenju  njegovog  značenja,  kao  što  je  Uzvišeni  rekao: Kada Ibrahim svom ocu i narodu reče: „Ja sam uistinu beri’i245 od svega246  čemu ‘ibadetite, osim Onoga Koji me je stvorio i On će me uputiti.“ I on je učini  trajnom riječju za potomstvo svoje ne bi li se vratili. Ez‐Zuhruf 26‐28, tj. (ne bi li  se vratili) njoj od odricanja (bera’ata) od ‘ibadeta svakom ma’budu mimo Allaha i  ikhlasa ‘ibadeta samo Njemu poput riječi vođe pravovjernih, ‘alejhisselam, u ovom  ajetu. Pa ko zanevjeruje u taguta i vjeruje u Allaha prihvatio se za najčvršću vezu  koja se ne kida. El‐Baqara 256, a ona je la ilahe illallah.” 

ِ‫ﱠ‬ ،[17 :‫وﻫﺎ َوأَﻧَﺎﺑُﻮا إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ]ﺳﻮرة اﻟﺰﻣﺮ آﻳﺔ‬ َ ُ‫اﺟﺘَـﻨَﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ َ ‫ﻮت أَ ْن ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪ‬ ْ ‫ﻳﻦ‬ َ ‫ } َواﻟﺬ‬:‫وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ،‫ وﻣﺎ زﻳﻨﻪ ﻟﻠﻤﺸﺮﻛﲔ ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻣﻌﺒﻮدا ﻢ اﻟﱵ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻌﺒﺪو ﺎ ﻣﻦ دون اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ اﻟﺸﻴﻄﺎن‬:‫واﻟﻄﺎﻏﻮت‬ ‫ وﻣﺎ ﻻ ﳛﺼﻰ ﻛﺜﺮة ﰲ اﻟﻌﺮب واﻟﻌﺠﻢ‬،‫ واﻟﻼت واﻟﻌﺰى وﻣﻨﺎة‬،‫ وأﺻﻨﺎم ﻗﻮم إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬،‫ﻛﺄﺻﻨﺎم ﻗﻮم ﻧﻮح‬ ‫ وﻏﲑﻫﺎ ﳑﺎ ﻻ ﳛﺼﻰ ﻛﺜﺮة؛ ﻓﻤﻦ‬،‫ ﻛﺄﺻﻨﺎم ﻗﻮم ﻧﻮح‬،‫ وﻫﻲ ﻣﻮﺟﻮدة ﰲ اﳋﺎرج ﻣﻌﻴﻨﺔ ﻣﻌﻠﻮﻣﺔ اﻟﻮﺟﻮد‬.‫وﻏﲑﻫﻢ‬ ‫ ﻣﻤﻦ ﻛﺎن ﻳﻌﺒﺪﻩ‬،‫ ﻓﻘﺪ ﺑﺮئ ﻣﻦ ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬،‫ﻗﺎل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﺑﺼﺪق وإﺧﻼص وﻳﻘﲔ‬ .‫أﻫﻞ اﻷرض‬ „Rekao  je  Uzvišeni:  Oni  koji  se  klone  taguta,  da  joj247  'ibadete  i  koji  se  samo  Allahu obraćaju. Ez‐Zumer 17. Tagut je šejtan i sve ono što je uljepšao mušricima  od  'ibadeta  njihovih  ma'budata,  kojima  su  bili  'ibadetili  mimo  Uzvišenog  Allaha,  poput kipova naroda Nuha, i kipova naroda Ibrahima, i Lata, Uzza'a, i Menata, i  svega drugog, što se zbog svojeg mnoštva među arapima i strancima i drugim ne  može izbrojati. Sva ona postoje u vanjskoj realnosti, određena (oličenja) poznate  egzistencije,  poput  kipova  naroda  Nuha  i  drugih,  koji  se  zbog  svog  mnoštva  ne  mogu izbrojati. Pa ko kaže la ilahe illallah sa sidkom (iskreno) i ikhlasom,248 taj se  odrekao  svakog  ma'buda  kojem  se  'ibadeti  mimo  Allaha,  od  onoga  čemu  su  'ibadetili stanovnici zemlje“249                                                               245

 Odričem se, čist sam...   Prenosna zamjenica “ma“ ima sveobuhvatno značenje.   Ovdje se riječ tagut koristi u ženskom rodu i ja sam je bukvalno preveo.  248  Samo želeći Allaha, čisto, bez primjesa širka u htijenju i djelu.   249  Ed‐Durerus‐senijjeh 11/242  246 247

 

EBU MUHAMMED

207 

  Dakle,  ko  se  ne  odrekne  svih  taguta  iz  vanjske  realnosti  nije  iskreno  i  sa  ikhlasom  rekao  LA  ILAHE  ILLALLAH  a  osnova  svemu  tome  je  spoznaja  značenja  šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH!  Odricanje  taguta  i  mušrika  iz  vanjske  realnosti  je  kategorički dokaz da se osoba odriče od velikog širka koji ih spaja. Ali neki ljudi iz  sličnih  riječi  shvataju  da  se  onaj  koji  ostavi  veliki  širk,  rekavši  „iskreno“  i  sa  „ikhlasom“  LA  ILAHE  ILLALLAH,  odrekao  svih  ma'buda  mimo  Allaha,  iako  ih  ne  mrzi  zbog  velikog  širka,  ne  suprotstavlja  im  se  i  ne  negira  tevhid  i  islam  njima  i  njihovim robovima! Da Allah sačuva!  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ ﻛﺎن ذﻟﻚ ﳑﺎ ﻳﻌﲔ ﻋﻠﻰ‬،‫ ﻓﺈذا ﻋﺮف ﲢﻘﻖ ﺑﻌﺾ أﻓﺮادﻩ ﰲ اﳋﺎرج‬،‫واﻟﻜﻠﻰ ﻻ ﻳﻜﻮن ﻛﻠﻴًﺎ إﻻ ﰲ اﻟﺬﻫﻦ‬ ‫ ﻻ ﺳﻴﻤﺎ إذا‬،‫ اﻧﺘﺰع ﻣﻨﻪ وﺻ ًﻔﺎ ﻛﻠﻴًﺎ‬،‫ ﻓﺈﻧﻪ إذا أﺣﺲ اﻹﻧﺴﺎن ﺑﺒﻌﺾ اﻷﻓﺮاد اﳋﺎرﺟﻴﺔ‬،‫اﻟﻌﻠﻢ ﺑﻜﻮﻧﻪ ﻛﻠﻴًﺎ ﻣﻮﺟﺒًﺎ‬ .‫ واﻟﻌﻠﻢ ﺑﺜﺒﻮت اﻟﻮﺻﻒ اﳌﺸﱰك ﻷﺻﻞ ﰲ اﳋﺎرج ﻫﻮ أﺻﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻘﻀﻴﺔ اﻟﻜﻠﻴﺔ‬،‫ﻛﺜﺮت أﻓﺮادﻩ‬

„Kolektivni  (el‐kullijj)  ne  biva  kolektivnim  (kullijj)  osim  u  umu.  Pa  kada  se  spozna  ostvarenje  nekih  njegovih  jedinki  u  vanjskoj  realnosti  to  biva  od  stvari  koje  pomažu  u  spoznaji  njegovog  bitkom  kolektivnim  (kullijj)  prouzročnim.  Jer  čovjek  kada osjeti neke vanjske jedinke iz njih izvlači kolektivan (kullijj) opis, naročito ako  su  mu  jedinke  mnogobrojne,  a  znanje  o  postojanju  zajedničkog  opisa  nekog  temelja250 u vanjskoj realnosti je osnova za znanje o kolektivnom pitanju (sudu).“ 

‫ ﻻ ﻳﻮﺟﺪ‬:‫ وإﻣﺎ أن ﻳﻘﺎل‬،‫ إﻣﺎ أن ﻳﻜﻮن ﺳﺒﺒًﺎ ﰲ ﺣﺼﻮﻟﻪ‬،‫ ﻓﺎﻟﻘﻴﺎس اﻟﺘﻤﺜﻴﻠﻲ أﺻﻞ ﻟﻠﻘﻴﺎس اﻟﺸﻤﻮﱄ‬،‫وﺣﻴﻨﺌﺬ‬ ،‫ اﻟﻜﻞ أﻋﻈﻢ ﻣﻦ اﳉﺰء‬:‫ وﻫﺆﻻء ﳝﺜﻠﻮن اﻟﻜﻠﻴﺎت ﲟﺜﻞ ﻗﻮل اﻟﻘﺎﺋﻞ‬،‫ ﻓﻜﻴﻒ ﻳﻜﻮن وﺣﺪﻩ أﻗﻮى ﻣﻨﻪ‬،‫ﺑﺪوﻧﻪ‬ ‫ وﻣﺎ ﻣﻦ ﻛﻠﻲ ﻣﻦ‬.‫ واﻷﺷﻴﺎء اﳌﺴﺎوﻳﺔ ﻟﺸﻲء واﺣﺪ ﻣﺘﺴﺎوﻳﺔ وﳓﻮ ذﻟﻚ‬،‫واﻟﻨﻘﻴﻀﺎن ﻻ ﳚﺘﻤﻌﺎن وﻻ ﻳﺮﺗﻔﻌﺎن‬ ‫ وإذا أرﻳﺪ ﲢﻘﻴﻖ ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻴﺔ ﰲ اﻟﻨﻔﺲ ﺿﺮب ﳍﺎ‬،‫ﻫﺬﻩ اﻟﻜﻠﻴﺎت إﻻ وﻗﺪ ﻋﻠﻢ ﻣﻦ أﻓﺮادﻩ اﳋﺎرﺟﺔ أﻣﻮر ﻛﺜﲑة‬ ‫ وﺑﲔ اﻧﺘﻔﺎء اﻟﻔﺎرق ﺑﻴﻨﻪ وﺑﲔ ﻏﲑﻩ أو ﺛﺒﻮت اﳉﺎﻣﻊ وﺣﻴﻨﺌﺬ ﳛﻜﻢ اﻟﻌﻘﻞ ﺑﺜﺒﻮت‬.‫اﳌﺜﻞ ﺑﻔﺮد ﻣﻦ أﻓﺮادﻫﺎ‬ .‫ وﻫﺬا ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻗﻴﺎس اﻟﺘﻤﺜﻴﻞ‬،‫اﳊﻜﻢ ﻟﺬﻟﻚ اﳌﺸﱰك اﻟﻜﻠﻲ‬ „S  obzirom  da  je  tako,  onda  je  analogija  poređenja251  temelj  za  analogiju  obuhvatanja;252 ona je ili uzrok za njeno ostvarenje, ili će se reći da neće postojati  bez nje. Pa kako da ona sama bude jača od nje? Oni navode primjere za kolektivne                                                               250

 Sa temeljom ovdje misli na mes’elu koja je spomenuta u tekstovima i služi kao „temelj“ u analogiji (qijasu) za  nespomenute.   251  El‐qijasut‐temthilij.  252  El‐qijasuš‐šumulij. 

  208 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

teoretske  cjeline  (kullijjat)  na  primjeru  riječi  onoga  koji  kaže:  „Cjelina  je  veća  od  parčeta,  oprečnosti  se  ne  mogu  sastati  niti  nestati  i  stvari  za  koje  je  zajednička  jedna te ista stvar su identične“ i slično tome.   Ne  postoji  nijedna  kolektivna  teoretska  cjelina  (kullijj)  od  ovih  (kullijata)  a  da  od  njenih  jedinki  u  vanjskoj  realnosti  nisu  poznate  mnogobrojne  stvari.  Kada  se  želi  ostvarenje  ove  kolektivne  cjeline  u  umu  (duši)  za  nju  se  navodi  primjer  putem  spomena  neke  od  njenih  jedinki  i  objašnjava  se  razlika  između  nje  i  drugih  ili  postojanje  zajedničkog  opisa;  i  tada  razum  presuđuje  postojanjem  propisa  za  zajednički opis u kolektivnom.253 Ovo je suština analogije poređenja.“254    Iz  ovoga  shvatate  zašto  Poslanik,  .,  na  početku  da've  kao  i  u  mnogim  prilikama,  nije  spominjao  mnoge  stvari  čijim  nepostojanjem  vi  argumentirate  neispravnost našeg shvatanja. Čak i kada je od ljudi tražio „svjedočenje“ šehadeta,  čije  su  značenje  znali,  on  ih  je  prepustio  njihovoj  spoznaji  tevhida  i  primjeni  spoznaje nad pojavama u vanjskoj realnosti i situacija je tada bila jasna. Vi danas  kada  se  tagut  hukma  proširio  i  uvukao  u  sve  pore  života  umjesto  da  se  borite  protiv toga onako kako vam je Allah naredio, izmišljate kojekakve temelje, koji su  svojom suštinom ogromna greška, i iz kojih proizilaze kobne stvari i najgori grijesi i  prestupi.     

                                                             253

 El‐mušterekul‐kullijj je zajednički opis poput “insanijeta” u arapima, bošnjacima i kinezima na primjer. Među  njima postoje mnoge razlike ali je zajedničko za njih da su “insani”. To je njihov el‐mušterekul‐kullij. Kada osoba  konstatuje postojanje tog zajedničkog opisa ne pravi u propisu razliku između vrsta i jedinki.   254  Medžmu’ul‐fetava 9/204 (Šamilah) 

   

EBU MUHAMMED

209 

  210   

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  DEFINICIJA ASLU DINIL ISLAMA KOD UČENJAKA ISLAMA   

 

 

         

Riječi imama Ibnul‐Qajjima  Riječi imama Et‐Taberija  Riječi imama Ibn Kethira  Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana  Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba  Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha  Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana  Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna  Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je  najvažnija stvar u kufru u taguta  Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu 

 

211 

EBU MUHAMMED

4. Definicija aslu dinil islama kod učenjaka islama

Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ وﻫﻮ ﲦﻦ اﳉﻨﺔ وﻻ ﻳﺼﺢ إﺳﻼم‬,‫ﻓﺈن اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻫﻮ أﺻﻞ اﻹﳝﺎن وﻫﻮ اﻟﻜﻼم اﻟﻔﺎرق ﺑﲔ أﻫﻞ اﳉﻨﺔ واﻟﻨﺎر‬ .‫أﺣﺪ إﻻ ﺑﻪ‬ „Tevhid  je  temelj  imana  a  on  je  govor  koji  razdvaja  stanovnike  Dženneta  od  stanovnika vatre, on je cijena za Džennet, i ničiji islam nije ispravan bez njega.“255    Dakle, ko ne ostvari tevhid neće ući u Džennet jer nema islama, a u Džennet  može  ući  samo  muvehhid  ‐  musliman.  Govorom  misli  na  značenje  tevhida  na  kojeg ukazuju riječi la ilahe illallah ne na puko izgovaranje šehadeta.  Takođe je rekao: 

.‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﻻ ﻟﻐﲑﻩ ﺑﺄن ﻳﻜﻮن اﻟﻌﺒﺎدة واﻟﻄﺎﻋﺔ ﻟﻪ واﻟﺬل وﻫﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬ „On je potpuna predanost Allahu, ne nekom drugom mimo Njega, time da ’ibadet  i pokornost budu samo Njegovi, i poniznost, i on je suština la ilahe illallah.“256    Ovdje  se  misli  na  predanost  samo  Allahu  i  ’ibadet  i  apsolutna  pokornost  i  apsolutna  poniznost  samo  Allahu  i  ko  srcem,  riječima  ili  djelima  učini  nekog  drugog  mimo  Allaha  ma’budom257  ili  muta’om258  poistovjetio  ga  je  sa  Allahom  u  Njegovim specifikama i time upao u veliki širk. Tagutijjet hukma i širk tehakuma u  sebi sadrže širk pokornosti kao što ćeš vidjeti suprotno Nusretovom shvatanju.    U  ovom  citatu  vidimo  da  učenjaci  riječ  „Ilāh“,  tj.  „Bog“  između  ostalog  tumače  kao  „El‐Muta’u“  odnosno  „Onaj  Kojem  se  apsolutno  pokorava“  a  to  je  samo Allahovo pravo. Iz toga zaključujemo da je spoznajom značenja riječi „Ilāh“  nad ljudima uspostavljen argument u pogledu tevhida Allaha kako u ’ibadetu tako  i u apsolutnoj pokornosti. To je „fitretullah“259 na kojoj ih je Allah stvorio.    Rekao je takođe:                                                               255

 Meždmu’ul‐fetava 24/235, stara štampa i u „Šamili“.   Meždmu’ul‐fetava 5/239, stara štampa i u „Šamili“.  257  Onim kome se ’ibadeti.  258  Onim kome se apsolutno pokorava.  259  Zdrava ljudska priroda i urođeni instinkt.  256

  212 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

.‫ واﳋﻀﻮع ﻟﻪ‬,‫ وذﻟﻚ ﳚﻤﻊ ﻣﻌﺮﻓﺘﻪ وﳏﺒﺘﻪ‬,‫ وﻫﻮ أﺻﻞ ﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬,‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ‬ „On  je  predanost  Allahu,  jedino,  a  ona  je  temelj  ’ibadeta  Njemu  jedino,  a  to  obuhvata spoznaju Njega, ljubav prema Njemu i poniznost Njemu.“ 260    Tj.,  apsolutnu  predanost,  apsolutnu  ljubav  i  apsolutnu  poniznost,  a  osnova  svega toga je spoznaja Uzvišenog Allaha i Njegovih prava. Ko Mu u spomenutom  pridruži  drugog  srcem  ili  vanjštinom  je  mušrik.  Iz  riječi  poniznost  se  uzima   pokornost,  slijeđenje,  suđenje  (hukma)  i  tehakum,  jer  svaki  čovjek  koji  je  spoznao Allaha kako treba nikad se neće pokoriti drugom na način kojeg zaslužuje  samo Allah a što njegovo srce neminovno mora osjećati.  Rekao je: 

‫ ودﻳﻦ اﻹﺳﻼم اﻟﺬي‬.‫ إذا ﺧﻀﻊ وذل‬,‫ واﻟﺪﻳﻦ ﻣﺼﺪر دان ﻳﺪﻳﻦ دﻳﻨﺎ‬,‫وﺣﻘﻴﻘﺔ اﻟﻔﺮق أن اﻹﺳﻼم دﻳﻦ‬ ‫ارﺗﻀﺎﻩ اﷲ وﺑﻌﺚ ﺑﻪ رﺳﻠﻪ ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ ﻓﺄﺻﻠﻪ ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻫﻮ اﳋﻀﻮع ﷲ وﺣﺪﻩ ﺑﻌﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬ ‫ وﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪﻩ ﺑﻞ اﺳﺘﻜﱪ ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﱂ ﻳﻜﻦ‬,‫ ﻓﻤﻦ ﻋﺒﺪﻩ وﻋﺒﺪ ﻣﻊ إﳍﺎ آﺧﺮ ﱂ ﻳﻜﻦ ﻣﺴﻠﻤﺎ‬.‫دون ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ‬ ‫ أﺳﻠﻢ اﻟﺮﺟﻞ إذا‬:‫ وﻫﻮ اﳋﻀﻮع ﻟﻪ واﻟﻌﺒﻮدﻳﺔ ﻟﻪ ﻫﻜﺬا ﻗﺎل أﻫﻞ اﻟﻠﻐﺔ‬,‫ واﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ‬,‫ﻣﺴﻠﻤﺎ‬ .‫اﺳﺘﺴﻠﻢ‬ „Suština razlike je u tome što je islam din, a din je infinitiv od glagola dāne jedīnu  dīnen,  kada  se  pokori  i  ponizi.  Dinul‐islam  kojim  je  Allah  zadovoljan  i  kojim  je  poslao Svoje Poslanike je predanost samo Allahu, jedino. Njegova osnova je u srcu  a to je poniznost samo Allahu putem ’ibadeta Njemu, jedino, mimo svega ostalog.  Pa ko ’ibadeti Njemu i uz Njega ’ibadeti drugom bogu ne biva muslimanom, a ko  ne ’ibadeti Njemu već se oholi pred ’ibadetom Njemu ne biva muslimanom. Islam  je istislam (potpuna predanost) Allahu a ona je poniznost Njemu i ropstvo Njemu.  Tako su rekli jezičari: Čovjek je esleme kada se u potpunosti preda (istesleme).“261   Takođe je rekao: 

‫ }ﺿﺮب اﷲ‬:‫ إذ اﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﻻ ﻟﻐﲑﻩ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬,‫وأﻣﺎ اﻹﺧﻼص ﻓﻬﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﻹﺳﻼم‬ ‫ ﻓﻤﻦ ﱂ‬.‫اﻵﻳﺔ‬

29‫اﻟﺰﻣﺮ‬

- {‫ﻣﺜﻼ رﺟﻼ ﻓﻴﻪ ﺷﺮﻛﺎء ﻣﺘﺸﺎﻛﺴﻮن ورﺟﻼ ﺳﻠﻤﺎ ﻟﺮﺟﻞ ﻫﻞ ﻳﺴﺘﻮﻳﺎن ﻣﺜﻼ‬

                                                             260

 Meždmu’ul‐fetava 20/115, stara štampa i u „Šamili“.   Meždmu’ul‐fetava 7/263, stara štampa i u „Šamili“. 

261

 

EBU MUHAMMED

213 

‫ وﻛﻞ ﻣﻦ اﻟﻜﱪ واﻟﺸﺮك ﺿﺪ اﻹﺳﻼم‬,‫ وﻣﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﷲ وﻟﻐﲑﻩ ﻓﻘﺪ أﺷﺮك‬,‫ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﷲ ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻜﱪ‬ .‫واﻹﺳﻼم ﺿﺪ اﻟﺸﺮك‬ „Što se tiče ikhlasa on je suština islama, jer islam je predanost (istislam) Allahu, ne  drugim mimo Njega. Kao što je rekao Uzvišeni: Allah navodi primjer čovjeka koji  je  u  vlasništvu  ortaka  koji  se  oko  njega  otimaju  i  čovjeka  koji  je  predan  samo  jednom čovjeku. Jesu li njihovi primjeri isti? Ez‐Zumer 29  Pa  ko  se  ne  preda  Allahu  uzoholio  se  (istekbere),  a  ko  se  preda  Allahu  i  drugom  mimo Njega pridružio je.262 Svaki od kibra i širka je suprotnost islama a islam je  suprotnost širka.“ 263  Rekao je: 

.‫ اﻹﺷﺮاك واﻻﺳﺘﻜﺒﺎر‬:‫وﳌﺎ ﻛﺎن اﻟﺪﻳﻦ ﻋﻨﺪ اﷲ ﻫﻮ اﻹﺳﻼم واﻹﺳﻼم ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ وﻟﻪ ﺿﺪان‬ ‫ ﻓﻤﻌﲎ اﻷﺣﺪ ﻳﻮﺟﺐ‬.‫ وإن ﻛﺎن ﻗﺪ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ‬,‫ﻓﺎﳌﺴﺘﻜﱪ اﺳﺘﻜﱪ ﻋﻦ اﻹﺳﻼم ﻟﻪ واﳌﺸﺮك اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻐﲑﻩ‬ .‫ وﻣﻌﲎ اﻟﺼﻤﺪ ﻳﻮﺟﺐ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻼﺳﺘﻜﺒﺎر‬,‫اﻹﺧﻼص ﷲ اﳌﻨﺎﰲ ﻟﻠﺸﺮك‬ „S obzirom da je pravi din kod Allah islam a islam je predanost Allahu, jedino, a on  ima  dvije  suprotnosti:  širk  (pridruživanje)  i  istikbar  (oholost)  pa  se  mustekbir  uzoholio pred predanošću Njemu a mušrik se predao drugom mimo Njega, iako se  predao  i  Njemu.  Otuda  značenje  El‐Ehad  obavezuje  na  ikhlas  Allahu,  koji  negira  širk,  a  značenje  Es‐Samed  obavezuje  na  predanost  Allahu,  jedino,  koja  negira  istikbar (oholost).“264  Rekao je:  „Što  se  tiče  tevhida  kojeg  je  Allah  spomenuo  u  Svojoj  Knjizi  i  kojeg  je  objavio  u  Svojim  knjigama  i  kojim  je  poslao  Svoje  poslanike  i  u  pogledu  kojeg  su  se  složili  muslimani iz svakog naroda, on je kao što su rekli imami: šehadet la ilahe illallah,  a on je 'ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga, kao što je to objasnio u svojim  riječima:  Vaš  Bog  je  jedan  Bog,  niko  ne  zaslužuje  'ibadet  (obožavanje)  mimo  Njega. On je Milostivi, Samilosni. Pa je obavijestio da je samo jedan Bog i da nije  dozvoljeno da uzmu drugog za Boga mimo Njega i da se ne 'ibadeti osim Njemu...  Širk kojeg je Allah spomenuo u Svojoj Knjizi je u stvari 'ibadet drugom mimo Njega  od  stvorenja  poput  'ibadeta  melekima,  zvijezdama,  suncu,  mjesecu,                                                               262

 Upao je u širk.   Meždmu’ul‐fetava 10/14, stara štampa i u „Šamili“.  264  Bejanu telbisil‐džehmijjeh 2/309  263

  214 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vjerovjesnicima,  ili  kipovima  koji  simboliziraju  njih,  ili  njihovim  grobovima  ili  drugim ljudima i slično od stvari kojih ima mnogo kod tih džehmija i sličnim njima  među  onim  koji  smatraju  da  su  dostigli  vrhunac  tevhida  a  oni  su  najvećeg  širka  među  ljudima.  Rekao  je  Uzvišeni:  Ako  ih  upitaš  ko  je  stvorio  nebesa  i  Zemlju,  sigurno će reći: "Allah!", a ti reci? "Mislite li vi da bi oni kojima se, pored Allaha,  molite  mogli  otkloniti  štetu,  ako  Allah  hoće  da  mi  je  učini,  ili,  da  bi  mogli  zadržati milost Njegovu, ako On hoće da mi je podari?" Reci: "Meni je dovoljan  Allah, u Njega se pouzdaju oni koji se pouzdavaju. Ez‐Zumer 38  Nevjernici  su  priznavali  tevhidur‐rububijjeh,265  a  to  je  vrhunac  kojeg  potvrđuju  ti  apologeti, ako se desi da se sačuvaju od novotarija u njemu, i uprkos tome su bili  mušrici jer su bili 'ibadetili drugom mimo Allaha...  Allahov  din  je  da  Mu  se  robovi  ponize,  pa  da  Mu  'ibadete,  jedino,  i  da  Mu  se  pokoravaju. I to je islam! Pa ko bude želio nešto mimo ovoga za din neće mu se  prihvatiti. Isto tako je rekao u drugom ajetu: Allah svjedoči da niko ne zaslužuje  ’ibadet266 osim Njega ‐ a i meleki i učeni ‐ i da On postupa pravedno. – Niko ne  zaslužuje ’ibadet osim Njega, Silnog i Mudrog! Allahu je prava vjera (din) jedino  ‐ islam. Alu ’Imran 18‐19  Pa je nakon što je obavijestio o Svom svjedočenju i svjedočenju meleka i učenih da  niko ne zaslužuje da bude obožavan mimo Njega spomenuo da je kod Allaha pravi  din islam. El‐Ilāh (Bog) je onaj koji zaslužuje ’ibadet. Što se tiče onoga koji vjeruje  da je Allah Gospodar svega i Njegov Stvoritelj i pored toga ’ibadeti drugom mimo  Njega on je mušrik svom Gospodaru, onaj koji je uzeo drugog boga mimo Njega.   Dakle  el‐ilāhijjeh  (božanstvo)  ne  znači  stvaranje  ili  moć  stvaranja  ili  praiskonstvo  (vječnost) kao što ga tumače ti novotari u tevhidu među apologetima, jer mušrici  arapa i drugih kojima je Allah i Njegov Poslanik posvjedočio da su mušrici nisu bili  sumnjali da je Allah Stvoritelj svega i Njegov Rabb (Gospodar). Da je to (značenje)  ilāhijje značilo bi da su oni govorili la ilahe illallah.   Dakle,  ovo  je  pitanje  ogromne  važnosti,  koje  je  obaveza  naučiti  s  obzirom  da  je  mnogim grupama temelj islama postao nejasan, pa su počeli upadati u ogromne  stvari  koje  su  širk  koji  negira  islam  ne  smatrajući  ih  širkom  a  u  tevhid  i  islam  su  uveli mnoge neispravne stvari, smatrajući ih od tevhida a one ga u stvari negiraju,  a iz islama i tevhida su izbacili mnoge velike stvari, ne smatrajući ih od tevhida, a  one su njegov temelj. Tako većina tih apologeta ne definišu tevhid osim onim što  se tiče govora, mišljenja i vjerovanja u to, mimo onoga što se tiče djela i htjenja i                                                               265

 Tevhid u djelima Gospodara, tj. vjerovanje da je Allah jedan u Svojim djelima.   Da nema Boga osim Njega. 

266

 

EBU MUHAMMED

215 

uvjerenja u to.   Štaviše onaj tevhid koji je neophodan ne biva osim uz tevhid htjenja i namjere a to  je  tevhid  u  ’ibadetu  i  on  je  ostvarenje  šehadeta  la  ilahe  illallah:  da  sa  ’ibadetom  želi  (traži)  Allaha  mimo  svega  ostalog.  I  to  je  islam  jer  islam  sadrži  u  sebi  dva  temelja:  Prvi: predanost Allahu.  Drugi: da to bude čisto za Njega tako da niko nema učešća u islamu Njemu.  To  je  predanost  Allahu  mimo  svega  ostalog,  a  sura:  Reci:  „O  vi  nevjernici!“  to  objašnjava.  Nema  sumnje  da  su  htijenje  i  namjera  preteknuti  znanjem,  pa  je  neophodno  da  zna  i  svjedoči  la  ilahe  illallah.  Što  se  tiče  teoretsko‐’aqidetskog  tevhida, koji je obavijest o Allahu, on je u suri: Reci: „On, Allah, jedan je!, koja je  jednaka trećini Kur’ana, i u njoj je Njegovo ime El‐Ehad i Es‐Samed. Svako od ova  dva imena ukazuje na suprotno mezhebu tih džehmija kao što smo to objasnili na  njemu odgovarajućem mjestu.  U ’ibadet Allahu, jedino, ulazi potpuna ljubav samo Allaha, potpuni strah samo od  Njega,  nada  Njemu  i  oslanac  na  Njega,  jedino,  kao  što  to  objašnjava  Kur’an  na  više mjesta. Sve je to aslut‐tevhid (temelj tevhida) kojeg je Allah učinio obaveznim  Svojim robovima, i time sav din (vjera) biva Allahu, kao što je Allah naredio Svojim  poslanicima i vjernicima da se bore sve do ostvarenja tog cilja gdje kaže: I borite  se  protiv  njih  dok  smutnje  ne  nestane  i  dok  sav  din (poniznosti)  ne  bude  samo  Allahu. Pa ako prestanu, pa Allah vidi sve što oni rade.“267     Rekoh, u ovoj studiji moraš obratiti pažnju na pojam „pokornost“, jer se za  njega  veže  predmet  našeg  spora  iako,  kao  što  smo  već  rekli,  pokornost  ulazi  u  'ibadet.  Pojmovi  pokornost  i  slijeđenje  su  univerzalni  kao  i  pojam  'ibadet  i  sav  praktični tevhid268 se svodi na njih, kao što se praktični veliki širk i tagutijjet svodi  na  veliki  širk  i  tagutijjet  u  'ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu269  i  tehakumu.270  Detaljni  šerijatski  obredi  i  propisi  koji  se tiču  'ibadeta,  pokornosti  i  slijeđenja se ne znaju osim putem objave i ne smiju se izmišljati.    Dakle, kod šejhul‐islama, kao i kod svih muslimana, se aslud‐din ne ostvaruje  osim ostvarenjem rukna negacije i potvrde, tj. islam nestaje upadanjem u širk ili  tagutijjet ili oholjenjem pred 'ibadetom Allahu. Ovaj temelj nam je potreban da da                                                               267

 El‐Fatava El‐Kubra 5/248‐251   Et‐Tevhidul‐’amelijj, tj. jednoća Allaha u djelima Njegovih robova.   Suđenje.  270  Traženje suđenja.  268 269

  216 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

bi  dokazali  da  oni  „koji  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima“  „muta'una“271  i  ne  pridržavaju  (iltizām)  se  šerijata  kod  šejhul‐islama  nisu  i  ne  mogu  biti  muslimani,  kao da bi dokazali da kada učenjaci islama negiraju tekfir od mušrika to ne znači  da im pripisuju islam, zbog toga što mušrik kod njih ne ulazi u definiciju islama.     Štaviše, ni džehmijske grupacije nisu ostavljale vanjski opis islama onome koji  upadne  u  nešto  zbog  čega  je  Allah  i  Njegov  Poslanik,  .,  negirao  islam.  Mnoge  njihove grupacije, iako ne vjeruju da su govor i djelo od suštine imana, kažu da je  ostavljanje stvari koje izvode iz vjere (mukeffirāt) od suštine imana, tj. od aslud‐ dina. Dakle, iako imaju novotarsku definiciju aslud‐dina i imana oni negiraju islam  mušricima  i  tagutima,  a  šta  je  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  rekao  o  njima ćeš vidjeti na odgovarajućem mjestu.    U  jednom  dužem  govoru  u  kojem  objašnjava  granicu  (hadd/definiciju)  praktičnog tevhida272 i njegove ruknove, a ja ću vam prenijeti samo potreban dio,  je rekao: 

‫ﻓﺎﻹﺳﻼم ﻳﺘﻀﻤﻦ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ؛ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ وﻟﻐﲑﻩ ﻛﺎن ﻣﺸﺮﻛﺎ وﻣﻦ ﱂ ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ ﻛﺎن‬ ‫ﻣﺴﺘﻜﱪا ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ واﳌﺸﺮك ﺑﻪ واﳌﺴﺘﻜﱪ ﻋﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﻛﺎﻓﺮ واﻻﺳﺘﺴﻼم ﻟﻪ وﺣﺪﻩ ﻳﺘﻀﻤﻦ ﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ‬ ...‫ ﻓﻬﺬا دﻳﻦ اﻹﺳﻼم اﻟﺬي ﻻ ﻳﻘﺒﻞ اﷲ ﻏﲑﻩ‬.‫وﻃﺎﻋﺘﻪ وﺣﺪﻩ‬ „Islam  u  sebi  sadrži  potpunu  predanost  samo  Allahu.  Pa  ko  se  preda  Njemu  i  drugom  mimo  Njega  biva  mušrikom  a  ko  se  ne  preda  Njemu  biva  mustekbirom  pred 'ibadetom Njemu. Mušrik Njemu i mustekbir pred 'ibadetom Njemu je kafir.  Predanost  samo  Njemu  sadrži  u  sebi  'ibadet  Njemu,  jedino,  i  pokornost  Njemu,  jedino. Ovo je dinul‐islam pored kojeg Allah ne prima drugu vjeru...“273    Znači,  onaj  koji  ne  ostvari  tevhid  pokornosti  samo  Allahu,  u  šta  neminovno  ulaze hukm i tehakum, nije musliman, i on će biti ili mušrik ili mustekbir. Između  širka pokornosti i širka tehakuma postoje neke razlike, ali je velika greška reći ono  što  govori  Nusret  koji  veliki  širk  i  kufr  tehakuma  ograničava  samo  na  širk  pokornosti po svom privatnom shvatanju prema kojem je moguće da neko uradi  tehakum  tagutu  a  da  ne  upadne  u  neko  od  neodvojivih  značenja  od  širka  pokornosti  i  da  ne  izađe  iz  islama,  jer  se  iz  riječi  Nusreta  razumije  da  tehakum  tagutu  (npr.  zakonima  laičkih  sudnica)  kod  njega  ne  izvodi  iz  islama  osim  ako  u  sebi sadrži ohalaljivanje harama ili oharamljivanje halala i slično.                                                              

Onim kojima se pokorava u zakonu mimo Allaha.   Glavni predmet ove knjige je veliki širk i tagutijjet u praktičnom tevhidu.  273  Er‐risaletut‐tedmurijje, str. 52  271  272

 

EBU MUHAMMED

217 

  Kaže Nusret, nakon nekolikominutnog tumaranja i razbajavanja neukima po  majevičkoj šumi:  „Pa  ovo  upućuje  na  šta,  da  taj  tehakum  treba  vidjeti  kako  je  izdefinisan  on  u  šerijatu,  koji  je  to  tehakum  koji  izvodi  iz  vjere?  Pa  kaže  u  ajetu:  Uzeli  su  svoje  svećenike i monahe za gospodare mimo Allaha. Kaže Adij ibni Hatim: „Nismo ih  uzeli  za  gospodare.“274  Kaže  Resul,  .:  „Zar  nije  kad  vam  ohalale  smatrate275  halalom,  kad  vam  oharame  smatrate  haramom.“  „Jeste.“,  „E,  to  vam  je  ibadet  njima.“  Tehakum  koji  je  ibadet,  e  to  je  taj  tehakum  koji  je  ibadet,  kojeg  je  Resul,  .,  izdefinisao kao ibadet, i kaže: »To je vaš ibadet njima.«! Shvatate li braćo? To je  taj ibadet, to je taj tehakum koji je ibadet njima! Jel’ tako?“276     Dakle, tehakum koji je kod Nusreta 'ibadet je samo onaj koji u sebi sadrži širk  pokornosti i to, kao što si vidio, na Nusretov privatan način s obzirom da ga svodi  samo  na  prihvatanje  propisa  i  zakona  taguta  poput  ohalaljivanja  Allahovog  harama  ili  oharamljivanja  Allahovog  halala,  svodeći  ga  na  „srčano  smatranje“  lažući  time  na  Allahovog  Poslanika,  .,  i  zanemarujući  opis  činjenje  taguta  i  njegovog  zakona  sudijom  koji  u  sebi  sadrži  činjenje  taguta  „onim  kome  se  pokorava“  što  u  sebi  sadrži  značenje  koje  je,  ako  nije  gore  onda  je  identično  značenju  prihvatanja  zakona  i  propisa  taguta,  a  to  je  prihvatanje  njegovog  hakimijjeta direktno, jer osoba u tehakumu tagutu od taguta traži da sudi svojim  tagutskim  zakonom.  Allahulmuste’an!  Pa  kako  da  bude  kafir  onaj  koji  vjeruje  u  sihr i prihvata ga a nije kafir onaj koji traži da se radi sihr!?  U jednom drugom predavanju Nusret kaže:  „Jer  kad  se  govori  o  tehakumu  i  hukmu  bi  gajri  ma  enzelellah277  onda  se  govori  istovremeno o širku ta'ah.“278  Nakon toga ga ljudi pitaju: 

                                                             274

 U hadisu je rečeno „Nismo im ’ibadetili!“ a ne „Nismo ih uzeli za gospodare!“.      Allahov  Poslanik  nije  rekao  „smatrate“  koje  ukazuje  na  „srčano  smatranje“  već  je  rekao  „učinite  ga“  ili  „ohalalite  ga“.  A  vraćanje  širka  pokornosti  na  „srčano  smatranje“  je  stav  džehmija.  Allahulmuste’an!  I  ovaj  beduin hoće da priča o islamu!?  276  Nusretov ders koji je do mene došao pod nazivom „Novi ders“ kojeg posjedujemo u pretipkanoj i audio formi  a koji se kako je meni rečeno ne može naći na njihovim stranicama. To je onaj u kojem je Nusret „u pet minuta“  „pobio“ naše stavove u vezi tehakuma i aslud‐dina!  277  Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio.  278  Širku pokornosti.  275

  218 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Pitanje:  braća  pitaju  misle  da  je  širk  ta'ah  kad  se  pokori  nekome  u  nekoj  stvari  koja  nije  širk  i  kufr  a  zadržao  je  ubjeđenje  da  je  ono  zabranjeno  npr.  neko  ga  ponudi alkoholom a on pije pokori se njemu???“  Nusret „pojašnjavajući“ odgovara:  „Misli se na pokornost uz vjerovanje i ubjeđenje i prihvatanje halala i harama od  njih uz prethodno znanje279 da nije...“  Opet mu se postavlja pitanje od minutaže otprilike 01:05 do 01:11:  „Na koji način su monasi dozvoljavali i zabranjivali stvari, i mi pitamo šta je halal i  haram?“  Odgovara:  „Znaš  na  koji  način?  Vi  pitate  šta  je  halal  i  haram  onda  onaj  ko  vam  odgovori  odgovara na osnovu ajeta hadisa ili razumjevanja ili analogije ili predaje ashaba  ne zna dokaz al' učenjaci su rekli tako... Sve dotle je to u redu. Međutim, da dodje  npr., do situacije, da navedemo neku situaciju, boravak na mini poslije 'Arefata i  Muzdelife one noći kad se bacaju kamenčići i dođe neko i kaže ne treba ili nečeg  drugog gdje svi kažu da je vadžib, „Ne treba, promjeni to!“ i ljudi to prihvate, i kad  znaju  da  je  to  vadžib  povedu  se  za  njim.  „Odsjecanje  ruke  može  zatvorom“  to  je  promjena  opšteg  propisa,  to  je  ta  pokornost  u  onome  što  je  Allah  zabranio,  kao  kamatu, pa neko dođe pa kaže „Može mala“ ili „Može ako nemaš stana“ imaš i tih  primjera, Allah zabranio ženi da se ragolićuje i dođe Cerić „Može i ovo i ono meni  je drago što to ima“ zato se ljudi povedu za tim, jel' ovo sad širk ta'ah? Jeste!“280    Ovdje, kao što vidiš, „siromah“ ograničava širk pokornosti (širkut‐ta'ah) samo  na vjerovanje, ubjeđenje i prihvatanje promjene Allahovog zakona, a nevjernički  tehakum  tagutu  paralelno  tome  svodi  samo  na  širk  pokornosti  ne  znavši  da  tahkim tagutskog zakona, tj. uzimanje njega za sudiju u sebi sadrži širk pokornosti  i da je to jedan od njegovih praktičnih vidova, kao što širk pokornosti predstavlja  jedan od vidova širka u tevhidul‐hakimijje.     Ograničavanje nevjerničkog značenja bilo kojeg vida praktičnog velikog širka  samo na srce je put džehmija a Nusret je u ovim pitanjima gori od njih jer pripisuje                                                               279

  Iz  ovih  riječi  neko  može  razumjeti  da  čovjek  ako  upadne  u  širk  pokornosti  tagutskom  zakonu  i  prihvatanja  istog,  čak  i  po  njegovim  novotarskim  uvjetima  u  kojima  ga  vraća  samo  na  srce,  „bez  prethodnog  znanja  da  nije...“,  ne  postaje  mušrikom.  Da  Allah  sačuva!  Oni  izgleda  ne  prave  razliku  između  pokornosti  svećenicima  i  monasima u opšte poznatom pitanju i pokornosti tagutima pokornosti iz vanjske realnosti koji propisuju i sude  neovisno od Allaha i svoje zakone ne podređuju Njegovom vjersko‐zakonskom htijenju.   280  Predavanje „8. Vrste velikog širka...“ 

 

EBU MUHAMMED

219 

islam  onome  koji  „ne  sudi  osim  aktuelnim  zakonima  kojim  sude  „el‐muta'ūn“  i  onim koji tagutski zakon uzimaju za sudiju, tj. rade njegov tahkim. Ovo je značenje  mojih  riječi  u  kojima  sam  rekao  da  su  veliki  širk  pokornosti  i  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  različiti  ali  međusobno  isprepleteni.  Veliki  problem  leži  takođe  u  njegovim riječima u kojima kaže da se osoba u širku pokornosti ne tekfiri ako je od  onih koji su opravdani u nepoznavanju Allahovog propisa koji je promijenjen.     To je istina, ali njegovi sljedbenici su, a njegov govor u sebi sadrži ukazivanje  da  je  to  takođe  njegovo  mišljenje,  na  to  nadovezali  da  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu, ne znajući da je dotični propis i zakon taguta suprotan281 šerijatskom, ne  postaje kafir! To se od strane njegovih sljedbenika proširilo diljem našeg govornog  područja i do mene je lično došla obavijest o tome. Da Allah sačuva!    Isto tako se iz njegovog govora razumije da danas tekfiri onoga koji kaže da  je dozvoljena „mala kamata“ ili „ako nemaš stana“ ili ako „mu je drago da se neka  žena  ne  pokriva  ili  to  dozvoli“  poput  Cerića,  a  jadnik  ne  tekfiri  onoga  koji  je  dozvolio  tehakum  tagutu  radi  manjeg  od  vrijednosti  tog  stana  i  onoga  koji  obavezuje  ljude  na  pokornost  tagutskim  vlastima,  poput  „njihove  uleme“  koji  svakog  ko  se  suprotstavlja  tagutskim  vlastima  nazivaju  nasilnkom,  tekfirovcem,  haridžijom ili kafirom. Allahulmuste’an!     Ovo je ta ćorava škola sa svim njenim izrodima! Tekfiri Cerića zbog toga što  je  rekao  da  mu  je  drago  kada  u  Ferhadiji  vidi  zajedno  pokrivenu  i  razgolićenu  djevojku  i  zbog  dozvoljavanja  razgolićavanja,  a  ne  tekfiri  onoga  koji  dozvoli  tehakum  tagutu  i  obavezuje  na  pokornost  tagutu  i  kaže  da  su  tagut  i  mušrici  muslimani!!!  Ne  tekfiri  one  koji  su  ohalali  krv  „mudžahida“  i  koji  su  dozvolili  dolazak američke vojske na Arapsko Poluostrvo a tekfiri zbog spomenutih razloga!  Sram vas i stid bilo!     'Ali El‐Hudajr je u jednoj od svojih fetvi objasnio grešku onih koji nevjernički  tehakum tagutu svode na širk pokornosti poput Nusreta, Allah ga uputio pravom  putu. Izvoli nekoliko fetvi od Hudajra, Allah mu osvjetlio put do Svog zadovoljstva: 

‫ﻫﻞ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ ﻳﻜﻮن ﺑﻤﺠﺮد اﻟﻌﻤﻞ أم ﺑﺎﻻﺳﺘﺤﻼل؟‬ : ‫اﻟﺠﻮاب‬

                                                             281

 Iz ovoga se razumije da ne tekfire onoga koji se tehakumi tagutu u zakonima koji su u svom vanjskom opisu  identični šerijatskim.  

  220 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

:‫ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ دون اﻟﻨﻈﺮ إﱃ اﻻﻋﺘﻘﺎد أو اﻻﺳﺘﺤﻼل‬،‫ وﻫﻮ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬،‫أﻣﺎ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻓﻴﻜﻮن ﲟﺠﺮد اﻟﻌﻤﻞ‬ ‫ }إن اﻟﺬﻳﻦ ارﺗﺪوا ﻋﻠﻰ أدﺑﺎرﻫﻢ ﻣﻦ ﺑﻌﺪ ﻣﺎ ﺗﺒﻴﻦ ﻟﻬﻢ‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،{‫}وإن أﻃﻌﺘﻤﻮﻫﻢ إﻧﻜﻢ ﻟﻤﺸﺮﻛﻮن‬ ‫اﻟﻬﺪى اﻟﺸﻴﻄﺎن ﺳﻮل ﻟﻬﻢ وأﻣﻠﻰ ﻟﻬﻢ * ذﻟﻚ ﺑﺄﻧﻬﻢ ﻗﺎﻟﻮا ﻟﻠﺬﻳﻦ ﻛﺮﻫﻮا ﻣﺎ ﻧﺰل اﷲ ﺳﻨﻄﻴﻌﻜﻢ ﻓﻲ‬ ‫ }اﺗﺨﺬوا أﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧﻬﻢ أرﺑﺎﺑﺎ ﻣﻦ دون اﷲ{ وﻗﺪ ﻓﺴﺮﻫﺎ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،{‫ﺑﻌﺾ اﻷﻣﺮ‬ ‫ أﻣﺎ رﺑﻂ ﺷﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ ﺑﺎﻻﻋﺘﻘﺎد أو اﻻﺳﺘﺤﻼل ﻓﻘﻂ؛ ﻓﻬﺬا‬.‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ؛ ﺑﺎﻟﻄﺎﻋﺔ ﰲ اﻟﺘﺤﻠﻴﻞ واﻟﺘﺤﺮﱘ‬ .‫ﻣﻨﻬﺞ اﳌﺮﺟﺌﺔ واﳉﻬﻤﻴﺔ‬

„Da li širk pokornosti biva pukim djelom ili ohalaljivanjem?  Odgovor:  Što se tiče širka pokornosti on biva pukim djelom a to je pokornost bez obzira na  uvjerenje ili ohalaljivanje. Rekao je Uzvišeni: A ako im se pokorite vi ste uistinu  mušrici! Rekao je Uzvišeni: Oni koji su se vratili svojim stopama nakon što im je  uputa postala jasna, šejtan im je uljepšavao i obećavao. To je zbog toga što su  govorili onima koji mrze ono što je Allah objavio: „Pokorićemo vam se u nekim  stvarima,  rekao  je  Uzvišeni:  Uzeli  su  svoje  učenjake  i  pobožnjake  za  gospodare  mimo  Allaha.  Vjerovjesnik,  .,  ga  je  protefsirio  pokornošću  u  ohalaljivanju  i  oharamljivanju.282   Što se tiče povezivanja širka pokornosti samo sa uvjerenjem ili ohalaljivanjem to  je menhedž murdžija i džehmija.“283  Izvoli još! 

‫ وذﻟﻚ ﻟﺘﺤﺎﻛﻤﻬﻢ ﰲ‬،‫ﺳﺆال ﻣﺘﻌﻠﻖ ﺑﺸﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻣﻌﻈﻢ أﻫﻞ اﻹﺳﻼم اﻵن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﱃ ﻏﲑ ﺷﺮع اﷲ‬ ‫ ﻣﺜﻞ‬- ‫ ﲜﺎﻧﺐ ﺗﻄﺒﻴﻘﻬﺎ ﻟﺒﻌﺾ أﺣﻜﺎم اﻹﺳﻼم‬،‫اﶈﺎﻛﻢ اﻟﻘﻀﺎﺋﻴﺔ واﻟﱵ ﲢﻜﻢ ﺑﻘﻮاﻧﲔ ﻓﺮﻧﺴﻴﺔ وأﺧﺮى ﻏﺮﺑﻴﺔ‬ ‫ وﻫﻲ اﻟﱵ‬،‫ ﻓﻬﻞ ﻫﺬا ﻫﻮ اﳌﻘﺼﻮد ﺑﺸﺮك اﻟﻄﺎﻋﺔ؟ وﻣﺎ ﻫﻮ واﺟﺒﻨﺎ ﻣﻨﻬﺎ‬- ‫اﻷﻣﻮر اﳌﺘﻌﻠﻘﺔ ﺑﺎﻟﻄﻼق واﳌﻮارﻳﺚ‬ ‫ﲢﻜﻢ ﰲ ﺟﻞ أﺣﻮاﻟﻨﺎ اﻵن؟ ﻋﻠﻤﺎ ﺑﺎن اﻟﺒﻌﺾ ﳑﻦ ﻳﺘﺼﻔﻮن ﺑﺎﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺪﻳﻦ؛ ﻳﻌﻠﻤﻮن ﻋﺪم ﺷﺮﻋﻴﺔ ﻫﺬﻩ‬ .‫ وﺟﺰاﻛﻢ اﷲ ﺧﲑا‬،‫ ﻧﺮﺟﻮ ﻣﻨﻜﻢ اﻟﺘﻮﺿﻴﺢ‬.‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻻ ﻳﺴﺘﻄﻴﻌﻮن أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا ﻟﻐﲑﻫﺎ‬،‫اﶈﺎﻛﻢ‬

                                                             282

 Praktična pokornost u zakonu.   Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“. 

283

 

EBU MUHAMMED

221 

:‫اﻟﺠﻮاب‬

‫ أﻣﺎ ﺷﺮك‬.‫ ﻷن ﻓﻴﻪ ﺧﺼﻮﻣﺔ وﺣﻜﻢ ﺑﲔ اﺛﻨﲔ ﻣﺘﺨﺎﺻﻤﲔ‬،‫ﻻ! ﻫﺬا ﺷﺮك اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬

.‫ ﳎﻤﻊ ﻋﻠﻴﻬﺎ‬،‫ ﳐﺎﻟﻔﺔ ﻇﺎﻫﺮة‬،‫اﻟﻄﺎﻋﺔ؛ ﻓﻬﻮ ﰲ اﺗﺒﺎع ﻣﻦ ﻟﻪ أﻣﺮ و ﻲ ﰲ أﻣﺮ ﻋﺎم ﳐﺎﻟﻒ ﻟﻠﺸﺮﻳﻌﺔ‬ „Pitanje  se  tiče  širka  pokornosti;  većina  sljedbenika  islama  danas  se  tehakume  drugim zakonima mimo Allahovog i to zbog svog tehakuma laičkim sudnicima koje  sude francuskim i drugim zapadnjačkim zakonima, pored toga što sprovode neke  propise islama, poput pitanja koja se tiču razvoda braka i naslijeđivanja, da li se to  želi širkom pokornosti? Šta je naša obaveza prema njima a to su one koje sude u  većini  naših  stanja  danas?  Znajući  da  neki  koji  se  opisuju  pridržavanjem  vjere  znaju  nelegitimnost  tih  sudnica  a  pored  toga  ne  mogu  da  se  tehakume  drugim  mimo njih. Tražimo objašnjenje od vas, i neka vas Allah nagradi!“  Odgovor:  „Ne! To je širk tehakuma drugom mimo Allaha i Njegovog Poslanika jer u njemu  postoji spor i presuda između dvojice koji se spore. Što se tiče širka pokornosti on  je  slijeđenje  onoga  koji  naređuje  i  zabranjuje  u  opštoj  stvari  suprotnoj  šerijatu,  koja je poznata i koja je predmet idžma’a.“284    Nakon  toga  je  spomenuo  da  je  vadžib  naspram  njih  da  se  napuste,  da  se  mrze, da se prema njima ima neprijateljstvo da se tekfire njihovi sudije i drugo i  da  tehakum  njime  nije  dozvoljen  osim  u  prisili  tj.  da  nije  dozvoljen  tehakum  laičkim sudnicima u stanju „darure“ kao što to kažu neki ljudi danas. Nakon toga  je  naveo  nekoliko  šerijatskih  dokaza  uz  odgovarajuće  citate  učenjaka.  Allahulmuste’an!    Dakle, Hudajr pravi razliku između širka pokornosti i širka hukma i tehakuma  tagutskom  zakonu!  Kao  što  vidiš  buncanja  majevičkog  „šejha  džihada  i  tevhida“  čak i o širku pokornosti su manjkava, a kamoli o širku hukma i tehakuma.   Nastavimo sa citatima šejhul‐islama! Rekao je takođe: 

‫وﳍﺬا ﻛﺎن ﻛﻞ ﻣﻦ ﱂ ﻳﻌﺒﺪ اﷲ ﻓﻼ ﺑﺪ أن ﻳﻜﻮن ﻋﺎﺑﺪا ﻟﻐﲑﻩ ﻳﻌﺒﺪ ﻏﲑﻩ ﻓﻴﻜﻮن ﻣﺸﺮﻛﺎ وﻟﻴﺲ ﰲ ﺑﲏ آدم‬ ‫ﻗﺴﻢ ﺛﺎﻟﺚ ﺑﻞ إﻣﺎ ﻣﻮﺣﺪ أو ﻣﺸﺮك أوﻣﻦ ﺧﻠﻂ ﻫﺬا ﺬا ﻛﺎﳌﺒﺪﻟﲔ ﻣﻦ أﻫﻞ اﳌﻠﻞ واﻟﻨﺼﺎرى وﻣﻦ‬ .‫أﺷﺒﻬﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﻀﻼل اﻟﻤﻨﺘﺴﺒﻴﻦ إﻟﻰ اﻹﺳﻼم‬                                                              284

 Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“. 

  222 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Zbog  toga  svako  ko  ne  'ibadeti  Allahu  neminovno  mora  biti  obožavaoc  drugog,  pa će biti mušrik i među ljudima nema treće vrste. Ili će biti muvehhid ili mušrik, ili  onaj  koji  je  pomiješao  jedno  s  drugim  poput  onih  koji  su  promjenili285  od  sljedbenika vjera, nasranija (kršćana) i njima sličnih od zabludjelih koji se pripisuju  islamu.“286    Kasnije će nam takođe trebati i pojam el‐mubeddilun koji dolazi od infinitiva  tebdil  što  znači  promjena  a  tiče  se  onih  koji  mijenjaju  propise.  O  tome  će  biti  govora  kod  širka  propisivanja  zakona  (tešri'i),  širka  pokornosti,  širka  hukma  i  tehakuma. Kao što će nam pojašnjenje te teme biti osnova za konstataciju prave  razlike  između  velikog  i  malog  kufra  u  pitanju  suđenja  da  bi  nakon  toga  protumačili riječi šejha Muhammeda b. Ibrahima u kojima kaže da je mali kufr u  suđenju zakonom ako neko ne presudi onim što je Allah objavio jedanput i slično.     Iz  govora  nekih  ljudi,  poput  Nusreta  i  Bilibanija,  može  se  razumjeti  da  je  jedina suštinska razlika između velikog kufra i malog kufra u suđenju to što onaj  koji to radi u slučaju malog kufra to ne radi iz ubjeđenja, tj. uz srčane kufrove, ili  zbog  toga  što  „nije  postavio  taj  zakon  sa  redoslijedom  obavezujući  druge  na  njega“  i  zbog  nekih  drugih  opisa  koje  je  spomenuo  Muhammed  b.  Ibrahim  u  pogledu sudaca laičkim zakonom, koji imaju svoje sudnice, pisane zakone, izvore i  knjige, članove i ostale tagutske izmišljotine.   Šejhul‐islam Ibn Tejmijje je takođe rekao:  „U  kategoriju  (vidove)  prijateljevanja287  prema  nevjernicima  zbog  kojeg  je  Allah  pokudio sljedbenike knjige i munafike je i iman u jedan dio onoga na čemu se od  kufra  i  tehakum  njima  mimo  Allahove  knjige.  Kao  što  je  Uzvišeni  rekao:  Zar  ne  vidiš one kojima je dat dio Knjige, kako vjeruju u džibta i taguta i govore onima  koji su zanevjerovali da su na boljem putu nego oni koji su povjerovali? En‐Nisa'  51.  Poznato  je  da  je  uzrok  njegove  objave  događaj  vezan  za  Ka'ba  ibn  Ešrefa,  jednog od glavešina Židova, kada je otišao mušricima i dao prioritet njihovoj vjeri  nad dinom Muhammeda i njegovih prijatelja. Priču smo spomenuli u „Es‐Sārimul‐ Meslūl“, kada smo spomenuli riječi Vjerovjesnika,  .: „Ko će se pobrinuti o Ka'bu  ibn  Ešrefu?  Ezijetio  je  Allaha  i  Njegovog  Poslanika?“.  Slične  ovom  ajetu  su  riječi  Uzvišenog: A kada im je poslanik od Allaha došao, potvrđujući da je istinito ono  što  već  imaju,  mnogi  od  onih  kojima  je  Knjiga  dana  ‐  za  leđa  svoja  Allahovu  Knjigu  odbacuju,  kao  da  ne  znaju,  i  povode  se  za  onim  što  su  šejtani  o  Sulejmanovoj vladavini kazivali. El‐Baqara 101‐102                                                               285

 Na ar. el‐mubeddilun.   Medžmu’ul‐Fetava 14/282‐284  287  Na ar. el‐muvalah.  286

 

EBU MUHAMMED

223 

Obavijestio  je  da  su  slijedili  sihr  i  da  su  ostavili  Allahovu  Knjigu,  kao  što  to  rade  mnogi  Židovi  i  neki  od  onih  koji  se  pripisuju  islamu,  slijedeći  knjige  sihra,  od  neprijatelja  Ibrahima  i  Musa'a  od  filozofa  i  sličnih  njima.  To  je  poput  njihovog  imana u džibta i taguta. 

:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﻋﻤﺮ ﺑﻦ اﳋﻄﺎب‬،‫ ﻫﻮ ﻣﻦ اﻷﻋﻤﺎل واﻷﻗﻮال‬:‫ واﳉﺒﺖ‬،‫ اﻟﻄﺎﻏﻲ ﻣﻦ اﻷﻋﻴﺎن‬:‫ﻓﺈن اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻫﻮ‬ ‫ واﻟﻄﺮق ﻣﻦ‬،‫ )اﻟﻌﻴﺎﻓﺔ واﻟﻄﲑة‬:‫ واﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺸﻴﻄﺎن؛ وﳍﺬا ﻗﺎل اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬،‫اﳉﺒﺖ اﻟﺴﺤﺮ‬ .‫ رواﻩ أﺑﻮ داود‬.(‫اﳉﺒﺖ‬ Jer tagut je et‐tāgi (onaj koji prelazi granicu) među pojedincima a džibt obuhvata  riječi  i  djela,  kao  što  je  rekao  'Omer  ibnul  Khattab:  „El‐Džibt  je  sihr,  a  tagut  je  šejtan“. Zbog toga je Vjerovjesnik,  ., rekao: „El‐'Ijafeh i et‐tijereh i et‐tarq288 su  od džibta.“ Bilježi ga Ebu Davud.   Isto  tako  i  Njegova  obavijest  o  sljedbenicima  Knjige,  u  Njegovim  riječima:  Reci:  "Hoćete li da vam kažem koji su gori od takvih i koje će Allah još teže kazniti?  Oni koje je Allah prokleo i na koje se rasrdio i u majmune i svinje pretvorio, oni  koji  su  'ibadetili  tagutu...  El‐Ma'ideh  60.,  tj.  i  one  koji  su  'ibadetili  tagutu.  Jer  je  među  ehlul‐kitabijama  bilo  onih  koji  su  upali  u  širk  i  'ibadetili  tagutu.  Ovdje  je  spomenuo  njihov  'ibadet  tagutu,  a  u  El‐Baqara  je  spomenuo  njihovo  slijeđenje  sihra, a u En‐Nisa' je spomenuo njihovo vjerovanje u oboje: u džibta i u taguta.  

ِ‫ﱠ‬ ‫إﻟىﻚ َوَﻣﺎ‬ َ ‫آﻣﻨُﻮاْ ﺑِ َﻤﺎ أُﻧ ِﺰ َل‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰ ُﻋ ُﻤﻮ َن أَﻧﱠـ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ‫ }أَﻟ‬:‫ ﻓﻘﺪ ﻗﺎل‬،‫وأﻣﺎ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻛﺘﺎب اﻟﻠّﻪ‬ َ ‫َﻢ ﺗَـ َﺮ إﻟﻰ اﻟﺬ‬ ِ ِ ِ ُ‫ﻚ ﻳ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَن ﻳـﺘَﺤﺎ َﻛﻤﻮاْ إﻟﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ﻮت َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮواْ ﺑِ ِﻪ َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪ اﻟ ﱠ‬ ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ ُن أَن‬ ُ َ ‫أُﻧ ِﺰ َل ﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬ ُ َ َ ِِ ِ ِ ِ ِ‫ﻳ‬ ِ ‫َﻧﺰ َل اﻟﻠّﻪُ وإﻟﻰ اﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬ ‫ﺼﺪﱡو َن‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ َ ْ‫ﻮل َرأَﻳ‬ َ ‫ﻴﻞ ﻟ َُﻬ ْﻢ ﺗَـ َﻌﺎﻟ َْﻮاْ إﻟﻰ َﻣﺎ أ‬ ُ َ‫ﺖ اﻟ ُْﻤﻨَﺎﻓﻘﻴ َﻦ ﻳ‬ ُ َ َ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌﻴ ًﺪا َوإ َذا ﻗ‬ ‫ ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ‬:‫ ﻛﻤﺎ أن اﳌﻠﻜﻮت‬.‫ ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ اﻟﻄﻐﻴﺎن‬:‫ واﻟﻄﺎﻏﻮت‬.[61 ،60 :‫ودا{ ]اﻟﻨﺴﺎء‬ َ ‫َﻋ‬ ً ‫ﺻ ُﺪ‬ ُ ‫ﻨﻚ‬ ،‫ ﳎﺎوزة اﳊﺪ‬:‫ واﻟﻄﻐﻴﺎن‬.‫ واﻟﺮﻏﺒﺔ‬،‫ واﻟﺮﻫﺒﺔ‬، ‫ ﻓﻌﻠﻮت ﻣﻦ اﻟﺮﲪﺔ‬:‫ واﻟﺮﻏﺒﻮت‬،‫ واﻟﺮﻫﺒﻮت‬،‫ واﻟﺮﲪﻮت‬.‫اﳌﻠﻚ‬ ‫ ﻃﺎﻏﻮت؛ وﳍﺬا ﲰﻲ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ‬:‫ ﻓﺎﳌﻌﺒﻮد ﻣﻦ دون اﻟﻠّﻪ إذا ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎرﻫﺎ ﻟﺬﻟﻚ‬.‫وﻫﻮ اﻟﻈﻠﻢ واﻟﺒﻐﻲ‬ .(‫ )وﻳﺘﺒﻊ ﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ اﻟﻄﻮاﻏﻴﺖ‬:‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ اﻷﺻﻨﺎم ﻃﻮاﻏﻴﺖ ﰲ اﳊﺪﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﳌﺎ ﻗﺎل‬

‫ واﳌﻄﺎع ﰲ اﺗﺒﺎع ﻏﲑ اﳍﺪي ودﻳﻦ اﳊﻖ ـ ﺳﻮاء ﻛﺎن ﻣﻘﺒﻮﻻ ﺧﱪﻩ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻟﻜﺘﺎب‬،‫واﳌﻄﺎع ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﻟﻠّﻪ‬

                                                             288

 Vidovi sujevernih postupaka koje su radili i na čije znakove su se oslanjali mušrici kao kada neko od njih krene  na put i vidi ptice da polete na određenu stranu i to protumači kao znakom da je bolje da ne putuje i slično.  

  224 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻣﻦ ﺣﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻛﺘﺎب‬،‫ أو ﻣﻄﺎﻋﺎ أﻣﺮﻩ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻷﻣﺮ اﻟﻠّﻪ ـ ﻫﻮ ﻃﺎﻏﻮت؛ وﳍﺬا ﲰﻲ ﻣﻦ ﲢﻮﻛﻢ إﻟﻴﻪ‬،‫اﻟﻠّﻪ‬ ...‫اﻟﻠّﻪ ﻃﺎﻏﻮت‬ Što se tiče tehakuma nečem drugom mimo Allahove Knjige, Allah je rekao: Zar ne  vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se tebi objavljuje i što je objavljeno prije  tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu a naređen im je kufr u njega, a šejtan  želi da ih odvede u daleku zabludu. A kada im se kaže dođite onome što je Allah  objavio i Poslaniku vidiš munafike kako se od tebe okreću. En‐Nisa 60‐61  Tagut je na kalupu fa'luut od riječi tugjan, kao što riječ melekuut dolazi od riječi  mulk  (vlast),  i  er‐rahamuut,  er‐rahabuut  i  er‐ragabuut  su  kalup  fa'luut  od  riječi  rahmeh (milost), rehbeh (strah) ragbeh (želja). Tugjan je prelaženje granice, a to je  nepravda  i  nasilje.  Zato  je  svaki  ma'bud289  mimo  Allaha,  ako  to  ne  mrzi,  tagut.  Zbog toga je  Vjerovjesnik,  ., u vjerodostojnom hadisu nazvao kipove tagutima,  rekavši: „I oni koji su 'ibadetili tagutu će slijediti tagute.“   El‐muta'a (onaj kome se pokorava) u griješenju Allahu,290 i el‐muta'a u slijeđenju  nečeg  drugog  mimo  upute  i  istinske  vjere,  svejedno  da  li  se  radi  o  onome  čija  obavijest suprotna Allahovoj Knjizi biva prihvaćena, ili el‐muta'u (onome kojem se  pokorava)  u  naredbi  suprotnoj  Allahovoj  naredbi,  je  tagut.  Zbog  toga  se  hakim  (sudija)  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  Allahove  Knjige,  pred  kojim  se  radi  tehakum, naziva tagutom...“291    Pogledaj kako je u zadnjoj rečenici povezao tagutijjet hukma i širk tehakuma  sa tagutijetom i širkom pokornosti jer onaj koji sebe učini sudijom mimo Allaha je   sebe  učinio  gospodarem  i  bogom  mimo  Njega  s  obzirom  da  ljudima  sudi  suprotnim propisanim zakonom i obavezuje ih na pokornost njemu i sebi!    Obrati  pažnju  kako  je  u  ovom  citatu  nazvao  tehakum  nevjerničkim  prijateljevanjem  prema  tagutima  i  mušricima  i  da  je  onaj  kome  se  pokorava  (el‐ muta'u) neovisno od pokornosti Allahu, a to je griješenje i suprotstavljanje Allahu  i  neminovno  suprotan  put  osnovi  upute  islama  i  istinske  vjere,  tagut,  kao  i  na  sponu između njega i onoga koji mu 'ibadeti a ta spona je tehakum, tj. traženje od  njega da uzimanjem svog zakona za sudiju rješava sporove ili traženjem njegovih  propisa  da  bi  se  njih  pridržavao.  Isto  tako  razmisli  kako  se  Allah  izrazio,  subhanAllah, rekavši: ...vjeruju u taguta, tj. vjeruju u ličnosti i predmete taguta,  srcem ili vanjštinom u šta bez sumnje ulazi tehakum.                                                                289

 Onaj kome se usmjerava ’ibadet mimo Allaha   Sa griješenjem se ovdje misli na kufr, tj. u suprotnosti tevhidu Allahu u pokornosti.  291  Medžmu’ul‐fetava 28/201 (Šamilah)  290

 

EBU MUHAMMED

225 

  Allah  je  naredio  da  se  izvrši  kufr  u  taguta  hukma  tj.  da  se  ostavi  tehakum  njemu i srcem i djelom inače se kufr u taguta neće ostvariti, bez obzira na ono što  je u srcu čovjeka i da li je on taj tehakum tagutu ili njegove propise uzeo za vjeru  (din)  ili  ne,  kao  što  neki  govore.  Isto  obrati  pažnju  na  riječi  Gospodara  svjetova:  ...slijede  ono  što  kazuju  šejtani...,  tj.  slijede  sihr.  Iz  čega  razumijemo  da  se  za  svakog  ko  radi  sihr  mora  reći  da  ga  slijedi  makar  ga  svojim  srcem  smatrao  zabranjenim s time što je pravi sahir od srca uzeo sihr za put i šejtana za boga a  onaj  koji  ga  radi  iz  drugih  razloga  je  uzeo  za  boga  šejtana  i  prolazne  stvari  ovog  svijeta koje su ga navele na pravljenje sihra.     To  isto  se  mora  reći  i  za  onoga  koji  radi  bilo  koje  djelo  velikog  kufra  poput  psovanja vjere ili bacanja Kur'ana u prljavštinu ili tehakuma tagutu i slično pa se za  onoga koji je učinio tehakum tagutu kaže da mu se i šejtanu pokorio nevjerničkom  pokornošću  iako  je  teoretski  moguće  da  mrzi  to  djelo,  taguta  i  njegov  zakon,  u  slučaju kada ga je njegovo pravo božanstvo navelo na veliki kufr kojeg mrzi, pa je  dao prednost onome što voli kao što se Allah voli nad ostavljanjem velikog kufra  kojeg mrzi. Ali onaj koji je upao u djelo velikog širka tehakuma, iako se teoretski  može  zamisliti  da  ga  mrzi,  ne  voli  tevhid  Allaha  u  tehakumu  onako  kako  mu  je  vjerski naređeno.     Širk tehakuma tagutu na ovaj način bi bio poput čovjeka koji od sahira traži  da  uradi  sihr  ne  bi  li  mu  pomogao  u  vraćanju  prava,  ili  od  nekog  traži  da  baci  Kur'an  u  prljavštinu  a  traženje  kufra  je  kufr.  Pa  je  traženje  suđenja  i  rješavanja  sporova  tagutskim  zakonom,  što  je  u  stvari  suština  tehakuma,  veliki  kufr,  bez  obzira  što  ne  uzima  dotični  propis  taguta  za  vjeru,  što  ga  ne  slijedi  u  njemu,  ili  tvrdi da ga mrzi ili da ga ne voli.     Ovo je jedan od vidova nevjerničkog tehakuma koji u sebi neminovno sadrži  osnovu širka pokornosti jer mutehakim traži od taguta hukma da uzme taguta za  sudiju, tj. njegov zakon iza kojeg stoji šejtan što podrazumijeva uzimanje taguta i  njegovog  zakona  za  sudiju  mimo  Allaha  i  Njegovog  zakona  ili  uz  Njega  kao  i  zadovoljstvo sa širkom propisivanja zakona na kojeg se egzistencijalno nadovezuje  veliki širk pokornosti, te ili zadovoljstvo sa tagutskim zakonom ili nezadovoljstvo  sa šerijatom kako mu je Allah naredio.     Ovo je jasno svakom osim čovjeku kojeg su uništile smutnje i polovnjacima u  traženju  znanja  i  spoznaji  vjere  i  onome  koji  je  svoje  srce  napunio  zabranjenom  ljubavlju prema stvorenjima i stvarima pa nema svjetla da uoči istinu i snage da je  se prihvati. Allahulmuste’an! Detalje ovoga ćemo pojasniti kada budemo objasnili  Nusretovu  grešku  u  ograničavanju  nevjerničkog  tehakuma  samo  na  vid  u  kojem  ima veliki širk pokornosti po njegovom privatnom shvatanju.  Tj.,  da  je  uvjet  kojim 

  226 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

tehakum  tagutu  izlazi  iz  velikog  širka  i  kufra  da  mutehakim  tagutu  ne  ohalali  haram ili obratno, tj. da ne prihvati zakon tog taguta292 iako je od njega tražio da  uzme laički zakon za sudiju odnosno da učini veliki kufr i širk suđenjem zakonom!  Uz ponovnu opasku da je spomenuo opise „smatranja“, „uvjerenja“ i „ubjeđenja“  što je 'aqida murdžija i džehmija.    Nusret je u ovo upao samo zbog nepreciznog i nedovoljnog shvatanja suštine  velikog  širka  suđenja  (hukma)  tagutskim  zakonom  i  neshvatanja  razlike  između  velikog i malog kufra u pitanjima hukma i tehakuma. Najproblematičnije u svemu  tome  je  što  on  poredi  tahkim  zakona  kojim  sude  taguti  u  vanjskoj  realnosti  sa  kadijom  koji  presudi  suprotno,  ne  određujući  precizno  kakva  je  granica  opisa  postupka  ovog  kadije  kojem  je  analogijom  pridružio  osobu  koja  se  tehakumi  tagutu iako kadija musliman koji je upao u mali kufr ne uzima drugog mimo Allaha  za  sudiju  već  ostavlja  obavezu  i  radi  grijeh  a  tagut  hukma  uzima  drugi  zakon  za  sudiju i sebe čini istim.     Eh taj „neodređeni opis postupka muslimanskog sudije“ koji je kod Nusreta  mali  kufr  je  onaj  opis  koji  ako  se  uradi  u  tehakumu  laičkim  sudnicima,  ali  pod  uslovom da ne ohalali haram i obratno odnosno da ne prihvati zakon taguta tj. da  ne upadne u veliki širk pokornost koji ne biva širkom osim uz opise „smatranja“,  „uvjerenja“ i ubjeđenja“, „onaj tehakum koji nije 'ibadet i koji ne izvodi iz vjere“ i  koji se poredi sa sedždom pozdrava.     Zbog toga Nusret o nama kaže da mi površno shvatamo značenje tehakuma  tagutu  i  da  nije  svaki  tehakum  tagutu  veliki  kufr  i  širk  kao  što  nije  svaki  hukm  (presuda)  muslimanskog  kadije  veliki  kufr  i  širk  upadajući  zbog  toga  i  time  u  najgore grijehe na svijetu.   Kaže Nusret:  „Za  ovih  pet  minuta293  spomenuću  još  jednu  kobnu  grešku  a  to  je  da  su  sam  tehakum – suđenje ili vladanje294 mimo onoga što je Allah, subhanehu ve te ’ala,  objavio isto  tako stavili, šta, u osnovu vjere – u sam šehadet.  Može li tehakum  tako biti osnova vjere, vidjećemo da ne može nikako295 – zašto?                                                               292

  Nisam  čuo  da  je  Nusret  lično  rekao  „da  ne  prihvati  zakon  taguta“.  On  je  govorio  o  ohalaljivanju  harama  i  obratno a „prihvatanje zakona  taguta“ je opis koji obuhvata sve o čemu je govorio.  293  Obrati pažnju kako „šejh“ to objašnjava za „pet minuta“ samo!  294  Ovo je dokaz da Nusret koristi riječi „hukm“ i „tehakum“ u značenju vladanja njima državom. Zato se u  predavanjima može čuti da opis velikog kufra u njima ograničava samo na „vladara“ koji je zamjenio šerijat  laičkim zakonom.   295  Pogledaj kako ahmak kaže da „tehakum ne ulazi u šehadet“ i aslud‐din?! Allahulmuste’an!  

 

EBU MUHAMMED

227 

Zato  što  ćemo  odmah  doći  do  činjenice  da  su  učenjaci  i  po  ovom  pitanju,  šta,  ‐  idžtihadili, a u osnovi vjere nema idžtihada. Pa šta su došli i rekli – da kadija koji  inače  sudi  po  šerijatu  ali  jednom  presudi  radi  svoje  strasti,  krivo,  ne  presudi  po  onome  što  je  Allah  objavio,  ne  presudi  kako  treba  po  šerijatu,  jel’  tako,  šta  za  njega kažu?: „Nije kafir!“  Pa šta je onda? Griješnik, fasik! Ovo je kufr dune kufr, zato što (postoji)296 predaja  od ’Abdullah ibn ’Abbasa da je to kufr dune kufr, da je to mali kufr koji ne izvodi iz  vjere  ‐  da  je  to  veliki  grijeh.  Mi  kažemo  –  dobro  –  na  osnovu  čega  ste  općeniti  govor297  ’Abdullaha  ibn  ’Abbasa  kufr  dune  kufr  učinili  da  se  odnosi  baš  na  tog  kadiju?! Jel’ tako? Jer ovaj govor ’Abdullaha ibn ’Abbasa: “To je kufr dune kufr!“ ili  druga rečenica gdje kaže: „Nije to kufr kojem ste vi otišli.“ ‐ znači nije veliki kufr,  ovo je općenito,298 nije ’Abdullah ibn ’Abbas rekao: „Kadija koji jednom presudi a  inače sudi po šerijatu nije izašao iz vjere nego učinio kufr dune kufr.“299   Nije tako rekao, nego je općenito!300 Na osnovu čega  ste vi  to sveli da se odnosi  samo na tog kadiju – na osnovu idžtihada,301 vratili ste se i gledali, kojom prilikom  i  kad  je  to  rekao  ’Abdullah  ibn  ’Abbas,  onda  se  to  vidjeli  haber,  odnosno  one  predaje  koje  govore  o  Midžlezu  koji  je  raspravljao  tamo  sa  haridžijama,  da  im  kaže:  »Ne,  ove  emevijske  kadije,  oni  su  prihvatili  islam  i  to  je  njihova  vjera,  al 

                                                             296

 Ovu sam riječ dodao da bi se kompletirala misao a u meni predočenoj pretipkanoj formi nije postojala.    Pogledaj kako se ovaj beduin u islamskoj nauci buni tome što učenjaci islama nisu dali prednost govoru Ibn  ’Abbasa  nad  jasnoćom  i  sveobuhvatnošću  ajeta  koji  govore  o  Allahovoj  jednoći  i  velikom  širku  u  hukmu  i  tehakumu uz idžma’ ehlus‐sunneta da kufr i širk bivaju srcem, riječima i djelima, već su ga ograničili na sliku koja  izlazi iz značenja velikog kufra i širka! Ovo je upravo ono o čemu je rekao šejh Ishaq „zabludjelili od magarca“ jer  ovaj džahil traži da se riječi Ibn ’Abbasa prenesu na opis velikog kufra i širka u djelima ili želi da kaže, kao što je  rekao,  da  učenjaci  nisu  ustanovili  razliku  između  malog  i  velikog  širka  i kufra  osim  idžtihadom,  a  to  znači  da  u  pitanjima  velikog  kufra  i  širka  ne  postoje  jasni  tekstovi  pa  je  zbog  toga  idžtihad  bio  dozvoljen  jer  pravilo  glasi  „Nema  idžtihada  uz  postojanje  teksta!“  Bože  sačuvaj!  Nije  ga  ni  stid!?  Ne  znaš  ko  je  gori,  on  ili  Bilibani!?  Ali  i  pored toga prema Nusretu blaže postupam nego prema Bilibaniju.   298  Pogledaj kako džahil ponavlja „ovo je općenito“!!!  299  Nije to rekao, ali je Allah rekao da je kafir onaj koji uzme taguta i njegov zakon za sudiju a ehlus‐sunnet se  složio da veliki kufr i širk kao što bivaju srcem i riječima bivaju i djelima, a riječi ovog beduina ukazuju na to da je  moguće  da  kod  Ibn  ’Abbasa,  radijAllahu  ’anhuma,  ne  postoji  opis  velikog  širka  i  kufra  u  hukmu  i  tehakumu  u  samom djelu već se uslovljava srčano nevjerstvo. Allahulmuste’an!  300  Opet nam „maočki šejh“ skreće pažnju na mogućnost „sveobuhvatnosti općenitih“ riječi ashaba u pogledu čije  autentičnosti postoji razilaženje među učenjacima hadisa, koju želi da upotrijebi protiv značenja u pogledu kojeg  među muslimanima postoji idžma’a.  301   Nismo  na  osnovu  idžtihada,  jer  idžtihad  nije  dozvoljen  kada  postoje  jasni  šerijatski  tekstovi  već  smo  iz  šehadeta la ilahe illallah i mnogobrojnih jasnih ajeta shvatili značenje velikog širka i kufra u hukmu i tehakumu a  vjerujemo da Ibn ’Abbas, radijAllahu ’anhuma, nije kafir ili džehmija, da Allah sačuva zablude!  297

  228 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nekad  ne  presude  kako  treba,302  to  je  grijeh  kojeg  su  oni  svjesni  (jel  tako),  pa  to  nije kufr (jel tako).«   Vidi sad, na osnovu idžtihada izuzeli ste ovu situaciju, kako može idžtihada biti u  osnovi vjere, kako? Može li biti idžtihada u osnovi vjere?303 Ne može!   Dobro,  kako  ste  vi  onda  ulemu  koja  je  idžtihadila  osnovu  vjere  tako  prihvatili  i  slijedite nju u tome? Otkud kad nema u osnovi vjere, ne smije biti slijeđenja, nema  slijeđenja?!“.     Nakon ovoga dolaze riječi u kojima veliki širk hukma i tehakuma ograničava  na širk pokornosti, uz svoje murdžijsko džehmijske uvjete, pa kaže:  „Prema tome, vidite da ovo šta? Nije osnova vjere! Da je osnova vjere ništa ne bi  bilo  izuzeto304  a  ako  je  nešto  izuzeto  idžtihadom  učenjaka  kako  je  ulema  onda  idžtihadila u osnovi vjere i otkud vam pravo da slijedite učenjake ako su idžtihadili  u  osnovi  vjere?  Prema  tome  tehakum  nije  od  osnove  vjere  nego  vadžib  od  vadžiba!305 Jel’ tako?  Ko  ga  ostavi  u  određenoj  situaciji,  ne  jednom  ili  nekada  zbog  strasti,306  nego  ga  ostavi  slijedeći  nekoga  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu,307  okrećući  leđa  šerijatu308  itd. 

                                                             302

 Ebu Midžlez nije rekao „ne presude kako treba“ već je rekao „ako nešto od njega ostave“ kao što ćeš vidjeti  na odgovarajućem mjestu. Nusret s obzirom da u pet minuta objašnjava ovu temu ne pazi kome šta pripisuje i  kako se izražava. Allahulmuste’an!  303   Nusret  na  svoju  tvrdnju  da  se  značenje  riječi  Ibn  ’Abbasa  „kufr  dune  kufr“  i  to  da  li  se  one  tiču  praktičnog  velikog  širka  i  kufra  hukma  i  tehakuma  ili  nečeg  drugog  ne  zna  osim  idžtihadom  nadovezuje  uvjerenje  da  „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ zbog toga što je postao „predmet idžtihada“ a u aslud‐dinu nema idžtihada! Na  ovu šubhu sam odgovorio u ovoj knjizi takođe.  304  Iz ovoga proizilazi da s obzirom da u ’ibadetu i pokornosti postoji mali širk a koji sigurno nije izuzet idžtihadom  već  jasnim  tekstovima  „’ibadet  i  pokornost“  ne  ulaze  u  aslud‐din,  a  Nusret  kaže  da  oni  ulaze  u  aslud‐din  a  tehakum  ne!!!  Pa  kakva  je  razlika  između  velikog  i  malog  širka  u  ’ibadetu,  pokornosti  i  slijeđenju,  i  hukmu  i  tehakumu?! Problem ovog džahila je u tome što misli da je jedina razlika između velikog i malog širka hukma i  tehakuma u onome što biva u srcu čovjeka, ali mimo namjere srca jer džahil nijednom nije spomenuo namjeru!  305  Ovo su riječi kufra, da Allah sačuva, i nema razlike između njih i riječi nekog čovjeka „’ibadet i pokornost“ nisu  od aslud‐din već vadžib od vadžiba zbog toga što u njima postoji mali širk. Shvati ovo!  306  Ovo je mali širk bez sumnje; ostaviti obavezu u suđenju bez uzimanja taguta za sudiju djelom. Ali nakon toga  dolaze vratolomije.  307   Ovdje  praktični  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  ograničava  na  širk  pokornosti  i  slijeđenja  a  to  je  greška!  A  iz  ovoga se razumije da ako se tehakumi tagutu i njime sudi bez upadanja u veliki širk pokornosti i slijeđenja nije  mušrik, iako to nije  moguće i među njima postoje diferencije.  308   Iz  ovoga  možeš  razumijeti  da  „ako  ne  okrene  leđa  šerijatu“  ali  slijedi  nekog  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu  nije  kafir.  Međutim,  vjerujem  da  Nusret  ne  želi  ovo  oprečno  značenje  iako  ga  nepreciznost  u  govoru  ubija.  Ali  se  razumije da ako se tehakumi tagutu ili njime sudi ne okrećući leđa šerijatu nije kafir, ne shvatajući da je onaj koji  se tehakumi tagutu time okrenuo leđa tehakumu samo šerijatu, zbog toga što su širk i tevhid dvije suprotnosti  koje se ne mogu sastati. Ovo je stav ovih sektaša bez imalo sumnje. 

 

EBU MUHAMMED

229 

želeći  nečiji  drugi  sud,309  ne  bude  zadovoljan  sa  Allahovim  sudom,310  jel’  tako?  Onda je on šta? Munafik311 kod Allaha, tako Allah, subhanehu ve te ’ala, definiše  munafika  i  to  je  onda  djelo312  kufra  i  širka,  sve  mimo  toga  –  raspravljamo,  jel’  tako, šta je s njim, dokle je to došlo itd.? Jel’ to od tehakuma koji je širk313 ili je to  možda nešto iz kojeg može prozići tehakum koji je širk, itd.?   Pa tekfirimo samo onoga ko sam učini očito djelo314 širka i kufra, a onoga ko učini  neko djelo koje je možda, može bit podrška tom širku i kufru ili možda vodi ka tom  širku i  kufru,  ili možda iz njega proizilazi širk i kufr ali samo  to djelo nije  širk  niti  kufr, njega ne tekfirimo dok ne razjasnimo. E tako mi, ehlus‐sunne,315 ne tekfirimo  odmah onoga ko ne tekfiri tagute i mušrike, jel’ tako, koji čine širk, a pripisuju se  islamu, jel’ tako? Ne tekfirimo ga odmah dok mu ne iznesemo dokaze i razjasnimo  i dok ne vidimo šta je.  Oni316 kažu tehakum je ’ibadet, ako se posveti nekome drugom, odmah je širk. Mi  kažemo, jel’ sedžda’ ibadet? Jest’ – ako neko učini sedždu nekom vladaru ili kralju  jel’  odmah  mušrik  –  nije.  Ne  smiješ  odmah  reći  da  je  mušrik,  zašto,  zato  što  je  Mu’az ibni Džebel došao i Resulu  ., učinio sedždu iz počasti i poštovanja. Pa jel’  sedžda  ibadet?  Jest’!  Al  vidiš  da  nije  svaka  sedžda  ’ibadet.  Jel’  tehakum  ’ibadet?  Jest’!  Al’  vidiš  da  nije  svaki  tehakum  ibadet.  Prema  tome,  ovo  su  krupne  greške,  koji ih se odričemo317 i ne slijedimo taj put. I ovo sam večeras se potrudio,318 da  jasno i glasno,319 kažem onima...“320                                                               309

 Iz ovoga se može razumijeti da ako se tehakumi tagutu slijedeći nekog drugog u tahlilu i tahrimu „ne želeći  njegov  sud“  nije  kafir!  Međutim,  i  ovdje  ćemo  „maočkog  šejha“  opravdati  jer  shvatamo  da  je  glavni  opis  kod  njega „slijeđenje nekog drugog u tahlilu i tahrimu“. Mi smo muslimani i pravedni ljudi, hvala Allahu.  310   Iz  ovoga  se  može  razumijeti  da  ako  upadne  u  tehakum  tagutu  slijedeći  nekog  drugog  u  tahlilu  i  tahrimu  ali  „zadovoljan je sa Allahovim sudom“ nije kafir! Međutim, i ovdje ćemo ga opravdati i reći da se radi o opisima  koje  džahil  navodi  iako  nemaju  uticaju  na  ostvarenje  minimalnog  praktičnog  velikog  širka  i  kufra  u  hukmu  i  tehakumu.  Kao  što  se  bez  imalo  sumnje  razumije  da  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu  ili  njime  sudi  ali  nije  nezadovoljan  šerijatom  nije  mušrik,  i  ovo  je  shvatanje  glavešina  ove  sekte  koje  sam  im  pravedno  pripisao.  Allahulmuste’an!   311  U vjerskoj terminologiji je munafik onaj koji pokazuje islam a krije kufr a onaj koji pokazuje tehakumu tagutu i  suđenje njime je mušrik kafir.  312  Ako je Nusretu važno „djelo kufra i širka“ zašto onda bunca oko srčanih opisa?! Iz ovoga vidiš da džahil vjeruje  da  vanjsko  djelo  tehakuma  tagutu  i  suđenja  njime  ne  biva  velikim  kufrom  i  širkom  osim  ako  u  srcu  postoji  nevjerstvo,  a  ne  kao  ehlus‐sunneh  koji  vjeruju  da  je  vanjski  jasan  veliki širk  i  kufr  kategorički  dokaz  postojanja  srčanog nevjerstva, svejedno bilo ono u ’aqidi srca ili njegovim djelima. Džahil jedan!  313   Tehakum  tagutu  koji  je  kod  Nusreta  širk  je  onaj  koji  se  ograničava  na  veliki  širk  pokornosti  po  njegovom  privatnom shvatanju.  314  Ako gleda u „djelo“ zašto spominje „želeći drugi sud“ „nije zadovoljan sa Allahovim sudom“ i druge opise koji  se tiču srca?! Ovo je jedna od proturječnosti koje ukazuju na to da čovjek ne zna ono o čemu govori.  315  Ovaj čovjek nije ostvario osnovu islama a naziva se ehlus‐sunnetom! To o sebi može reći bilo ko!  316  Tj., mi kažemo!  317  Beduin se ovim odriče islama iako nema tu namjeru! 

  230 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kao  prvo,  kada  se  govori  o  velikom  širku  pokornosti  i  slijeđenja  i  velikom  širku  hukma  i  tehakuma,  ne  spominje  se  i  ne  uvjetuje  se  značenje  približavanja  nekom drugom mimo Allaha kao što je to slučaj u velikom širku u ’ibadetu, tj. u  obredima gdje osoba usmjerava ili posvjećuje određene postupke tagutima želeći  od njih direktno ili posredstvom kod Allaha nakon što su im ’ibadetili ili tražeći od  njih da posreduju kod Uzvišenog Gospodara.     Otuda je neispravno to što se Nusret ograničava na značenje „posvjećivanja  tehakuma  i  njegovog  usmjeravanja“  tagutu.  U  velikom  širku  pokornosti  i  slijeđenja,  hukma  i  tehakuma,  je  poenta  u  tome  što  osoba  putem  njega  tagutu  daje  stepen  Gospodara  koji  propisuje  i  sudi  i  Boga  kojem  se  pokorava  i  čije  presude se prihvataju. Pa kao što onaj koji se ’ibadetom približava nekom drugom  mimo  Allaha  istom  daje  stepen  Allaha  u  jedinstvenoj  zasluzi  da  bude  obožavan  tako  onaj  koji  sudi  uzimajući  taguta  za  sudiju  i  zakon  ili  traži  rješavanje  sporova  uzimajući  taguta  i  njegov  zakon  za  sudiju  istom  daje  stepen  Uzvišenog  Suca  i  Propisivača zakona i Boga kojem se pokorava u hukmu i tehakumu.     Kada tagutu  kažeš „Presudi mi tvojim  zakonom!“ je gore nego kada nekom  kažeš  „Budi  zadovoljan  da  budeš  obožavan  mimo  Allaha“  jer  tagut  hukma  dodatno  na  zadovoljstvo  svojim  postupkom  govori  i  radi  tagutijjet  hukma.  Preciznije  rečeno  riječi  „Presudi  mi  tvojim  zakonom“  i  svaki  postupak  koji  kategorički  ukazuje  na  ovo  značenje  su  poput  riječi  „Obožavaj  sam  sebe  i  svoj  zakon!“, jer osoba postaje tagutom hukma samim djelom bez obzira na uvjerenje,  iako Nusret kaže da je onaj „koji ne sudi osim plemenskim zakonima koje naređuju  taguti“  musliman  i  to  pripisuje  Ibn  Tejmijji,  rahimehullah.  Ako  uradi  tehakum  tagutu  želeći  da  mu  se  približi  ili  imajući  pri  sebi  neke  druge  vidove  srčanog  vjerovanja u njega to je još gore.   

Što se tiče poređenja sedžde pozdrava koju je Mu’az učinio pred Poslanikom, 

.,  sa  tehakumom  tagutu,  kažemo  da  je  to  bolesna  i  neispravna  analogija  zbog 

ogromne  razlike  između  značenja  sedžde  pozdrava  kojom  Mu’az  nije  učinio  Poslanika  ma’budom  (bogom)  i  tehakuma  tagutu  kojim  osoba  kategorički  daje  tagutu stepen Sudije, Propisivača zakona, i Boga Kojem se pokorava i Čiji zakon se  slijedi,  bilo  da  se  radi  o  ličnosti  taguta  ili  njegovom  zakonu,  uz  ili  zadovoljstvo  tagutskim zakonom ili nezadovoljstvo šerijatom, a širk i tevhid se ne mogu sastati i                                                                                                                                                          318

 Pogledaj ovaj prostakluk! Posvetio je pet minuta govoru o ovoj temi i napunio ih desetinama greški i kaže da  se „potrudio“ a što se mene tiče ja zaista vjerujem da se on potrudio i da ne može više od ovoga.   319  Njegovu galamu i viku po Majevici pred skupinom neukih ljudi niko od nas nije čuo i da mi ljudi nisu skrenuli  pažnju na ovaj „trud“ „maočkog šejha“ ne bih ni čuo ove njegove „jasne i glasne“ riječi.  320  Predavanje koje je do mene došlo pod nazivom „Novi ders“.  

 

EBU MUHAMMED

231 

nevjerstvo  mora  biti  ili  u  neostvarenju  rukna  negacije  ili  potvrde,  nutrinski  ili  vanjštinki.      Zbog  toga  što  tehakum,  s  obzirom  da  se  značenje  velikog  širka  u  njemu  ne  ogleda  u  približavanju321  nekom  drugom  mimo  Allaha  kao  što  je  to  slučaj  u  velikom širku u obredima i ritualima, ne podnosi značenje pozdravljanja taguta i  ukazivanja počasti. Onaj koji bi se usudio da tehakum tagutu nazove pozdravom i  počašću ne bi promjenio suštinu tehakuma tagutu i bio bi kafir, kao što ste vi izašli  iz  islama  zbog  nepravljenja  razlike  između  sedžde  počasti  Mu’aza  i  tehakuma  tagutima ličnosti i zakona. Allahulmuste’an!    Ako bi primjenio Nusretove temelje na „traženje sihra“ riječima „Uradi sihr“ i  svako  djelo  koje  kategoričko  ukazuje  na  „traženje  sihra“  od  sahira  isto  ne  bi  izvodilo iz islama sve dok se ne ostvare nusretovski uvjeti! Isto važi i za „traženje  psovanja  vjere“.  Pa  ako  Nusret  kaže  da  je  djelo  „suđenja  tagutskim  zakonom“  samo po sebi veliki širk i tagutijjet kako je moguće da onaj koji traži rješenje spora  ne  postaje  mušrikom  mutehakimom  tagutu  i  robom  taguta  hukma  istim  tim  opisom  samim  po  sebi,  daleko  od  Nusretovog  uvjeta  „širka  pokornosti“  uz  „smatranje“,  „uvjerenje“,  „ubjeđenje“,  „okretanje  leđa  od  šerijata“,  „nezadovoljstva šerijatom“ i druge?!    U  pojam  ’ibadet  u  uopštenom  smislu,  zbog  kojeg  nas  je  Allah  stvorio,  ulazi  značenje  ’ibadeta  u  obredoslovnom  smislu,  značenje  slijeđenja  i  pokornosti,  hukma i tehakuma, a nasuprot njega stoji veliki širk u ’ibadetu i obredima, veliki  širk  u  pokornosti  i  slijeđenju,  i  veliki  širk  u  hukmu  i  tehakumu,  srcem,  riječju  i  djelom.    Molim Allaha da mu popravi stanje i ukaže mu na sve greške i da mu podari  snage  da  se  pokaje!  Na  odgovarajućem  mjestu  ćemo  spomenuti  lijepe  fetve  šejhova  'Abdurrahmana  b.  Hasana  i  Sulejmana  b.  'Abdul'aziza,  nek'  je  Allahova  milost nad njima, iz njihovog komentara „Knjige tevhida“, koju je napisao, kao što  je svima poznato, njihov dedo šejh Muhammed, rahimehullah.    Ovim  nam  je  postalo  jasno  da  ljudi  opisani  u  govoru  šejhul‐islama  u  „Minhadžus‐sunneh“,  bilo  da  se  radi  o  tagutima  ili  mušricima,  ne  mogu  biti  muslimani  ‐  muvehhidi,  jer  ne  ulaze  u  njegovu  definiciju  islama.322  S  obzirom  da                                                               321

 Veliki širk tehakuma tagutu se u svojoj suštini i obrazloženju, pored ostalih spomenutih opisa, vraća na opis  „traženja od taguta onoga što je samo Allah „kadar“ da učini“,  jer je to djelo koje pripada samo Allahu, a to što  je Allah svoje vjersko‐zakonsko htijenje učinio predmetom kušnje džinna i ljudi je njihov problem.  322   Naveo  sam  nekoliko  citata  šejhul‐islama  u  kojima  definiše  značenje  aslu  dinil  islama  i  spominje  značenje  pokornosti.  

  232 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

smo  došli  do  taguta  hukma,  i  taguta  slijeđenja  i  pokornosti,  želim  da  navedemo  još neke citate učenjaka u pogledu ove mes'ele.  Vidjeli smo da je šejhul‐islam tagute podijelio na dvije grupe:   1) Tagut obavijesti suprotne Allahovoj i  2) Tagut  naredbe  suprotne  Allahovoj,  u  čije  obavijesti  ljudi  vjeruju  i  čijim  zakonima se pokoravaju mimo ili uz Allaha.    Tagut, bez obzira da li se radilo o razumnim živim bićima ili  predmetima je  sve ono čime je čovjek prešao granicu tevhida, tj. ropstva i obožavanja ('ibadeta)  samo Allahu i onoga na čemu se gradi praktičini tevhid od 'aqidetsko‐teoretskog  tevhida.  Pojmom  'ibadet  mislimo  na  'ibadet  u  uopštenom  smislu  u  kojeg  ulazi  'ibadet  u  obredoslovnom  značenju,  značenje  slijeđenja,  pokornosti,  hukma  i  tehakuma. 

  4.1 Riječi imama Ibnul-Qajjima Rekao je njegov prijatelj i učenik, Ibnul‐Qajjim, rahimehullah,:  „Vjernike njihovo razilaženje ne izvodi iz imana  Što  se  želi  reći  je  da  vjernike  njihovo  razlaženje  u  nekim  mes'alama  vezanim  za  propise  ne  izvodi  iz  suštine  imana  kada  predmet  spora  vrate  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku,  kao  što  im  je  to  Allah  uvjetovao  Svojim  riječima:  O  vi  koji  ste  povjerovali  pokoravajte  se  Allahu  i  pokoravajte  se  poslaniku  i  vašim  pretpostavljenim! A ako se u nečemu sporite vratite ga (spor) Allahu i Poslaniku  ako vjerujete u Allaha i Sudnji Dan.  Nema sumnje da propis vezan za uvjet nestaje njegovim nestankom.323   Vraćanje (spora) Allahu i Njegovom Poslaniku je dokaz postojanja svih propisa u  Kur'anu i Sunnetu.  Od  njih  je:324  da  su  Njegove  riječi:  „A  ako  se  u  nečemu  sporite“,  neodređena  čestica325 u kontekstu uvjetovanja koja obuhvata sve u čemu se vjernici spore od  pitanja vjere, velikog i malog, poznatih i manje poznatih, a da u Allahovoj Knjizi i                                                               323

  Onaj  koji  ne  vraća  sporove  samo  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Allahovog  Poslanika,  ’alejhisselam,  ne  vjeruje  u  Sudnji Dan.  324  Od koristi vezanih za navedeni ajet.  325  Riječ šej’un koju sam preveo sa „nečemu“, tj. bilo čemu, a šej’un znači „nešto“.  

 

EBU MUHAMMED

233 

kod Njegovog Poslanika ne postoji prois za ono u čemu se spore i da nisu dovoljni  ne bi naredio da se (spor) vraća njima, jer nemoguće je da Uzvišeni naredi da se  spor vrati onome kod kojeg ne postoji rješenje spora (faslu‐niza'a).  Od  njih  je:  da  su  se  ljudi  složili  da  vraćanje  Allahu,  subhaneh,  znači  vraćanje  Njegovoj Knjizi i da vraćanje Poslaniku,  ., znači vraćanje njemu lično dok je živ, i  njegovom Sunnetu nakon njegove smrti.  Nestanak imana nestankom vraćanja 

‫ أﻧﻪ ﺟﻌﻞ ﻫﺬا اﻟﺮد ﻣﻦ ﻣﻮﺟﺒﺎت اﻹﻳﻤﺎن وﻟﻮازﻣﻪ ﻓﺈذا اﻧﺘﻔﻰ ﻫﺬا اﻟﺮد اﻧﺘﻔﻰ اﻹﳝﺎن ﺿﺮورة اﻧﺘﻔﺎء‬:‫وﻣﻨﻬﺎ‬ ‫اﻟﻤﻠﺰوم ﻻﻧﺘﻔﺎء ﻻزﻣﻪ وﻻ ﺳﻴﻤﺎ اﻟﺘﻼزم ﺑﲔ ﻫﺬﻳﻦ اﻷﻣﺮﻳﻦ ﻓﺈﻧﻪ ﻣﻦ اﻟﻄﺮﻓﲔ وﻛﻞ ﻣﻨﻬﻤﺎ ﻳﻨﺘﻔﻲ ﺑﺎﻧﺘﻔﺎء‬ ‫اﻵﺧﺮ ﰒ أﺧﱪﻫﻢ أن ﻫﺬا اﻟﺮد ﺧﲑ ﳍﻢ وأن ﻋﺎﻗﺒﺘﻪ أﺣﺴﻦ ﻋﺎﻗﺒﺔ ﰒ أﺧﱪ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ أن ﻣﻦ ﲢﺎﻛﻢ أو ﺣﺎﻛﻢ‬ ‫إﱃ ﻏﲑ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﻓﻘﺪ ﺣﻜﻢ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﲢﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ واﻟﻄﺎﻏﻮت ﻛﻞ ﻣﺎ ﺗﺠﺎوز ﺑﻪ اﻟﻌﺒﺪ ﺣﺪﻩ ﻣﻦ‬ ‫ﻣﻌﺒﻮد أو ﻣﺘﺒﻮع أو ﻣﻄﺎع ﻓﻄﺎﻏﻮت ﻛﻞ ﻗﻮم ﻣﻦ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﻟﻴﻪ ﻏﻴﺮ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ أو ﻳﻌﺒﺪوﻧﻪ ﻣﻦ دون‬ ‫اﷲ أو ﻳﺘﺒﻌﻮﻧﻪ ﻋﻠﻰ ﻏﻴﺮ ﺑﺼﻴﺮة ﻣﻦ اﷲ أو ﻳﻄﻴﻌﻮﻧﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻻ ﻳﻌﻠﻤﻮن أﻧﻪ ﻃﺎﻋﺔ ﷲ ﻓﻬﺬﻩ ﻃﻮاﻏﻴﺖ اﻟﻌﺎﱂ‬

‫إذا ﺗﺄﻣﻠﺘﻬﺎ وﺗﺄﻣﻠﺖ أﺣﻮال اﻟﻨﺎس ﻣﻌﻬﺎ رأﻳﺖ أﻛﺜﺮﻫﻢ ﳑﻦ أﻋﺮض ﻋﻦ ﻋﺒﺎدة اﷲ إﱃ ﻋﺒﺎدة اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﻦ‬ ‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﷲ وإﱃ اﻟﺮﺳﻮل إﱃ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻋﻦ ﻃﺎﻋﺘﻪ وﻣﺘﺎﺑﻌﺔ رﺳﻮﻟﻪ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬ ...‫وﻣﺘﺎﺑﻌﺘﻪ‬

Od njih je: da je to vraćanje učinio od stvari na koje iman obavezuje i njegovih  lavazima326 pa kada nestane to vraćanje nestane i iman po pravilu neminovnosti  nestanka  melzuma  zbog  nestanka  njegovog  lāzima,  naročito  kada  je  u  pitanju  neminovna  uzročna  povezanost  (telazum)  između  ove  dvije  stvari  jer  potiče  sa  obje strane i svaka nestaje nestankom druge.327 Zatim ih je obavijestio  da je  to  vraćanje  bolje  za  njih  i  da  su  njegove  posljedice  najljepše  posljedice  a  zatim  je,  subhaneh,  obavijestio  da  je  onaj  ko  se  tehakumi  ili  uzima  sud  (hukm)  iz  nečega  drugog mimo onoga čime je poslat Poslanik, uzeo za sudiju taguta i tehakumio se  njemu.   Tagut je sve ono  čime (u čemu) je rob prešao granicu od ma'buda,328 metbu'a329  ili  muta'a.330  Otuda,  tagut  svakog  naroda  je  onaj  kome  se  tehakume  mimo                                                              

 Ovdje ono što iz njega uzročno neminovno proizilazi.   U ovoj rečenici se vidi primjena pravila o melzumu i lazimu i vezu među njima tj. telazum.  Onih kojim se ’ibadeti.  329  Ono što se apsolutno slijedi, tj. ne u velikom grijehu već u nevjerstvu.  330  Ono čemu se apsolutno pokorava, tj. ne u velikom grijehu već u nevjerstvu.  326 327

328 

  234 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  ili  mu  'ibadete  mimo  Allaha,  ili  ga  slijede  bez  dokaza od Allaha, ili mu se pokoravaju u onom o čemu ne znaju da je pokornost  Allahu. Ovo su (ti) taguti svijeta. Kada o njima razmisliš i razmisliš o stanjima ljudi  u odnosu prema njima vidjećeš da je većina njih (odstupila)331 od 'ibadeta Allahu  ka  'ibadetu  tagutu,  i  od  tehakuma  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tehakumu  tagutu,  i  od  pokornosti  Njemu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tagutu  i  slijeđenju  njega.“332    Pa  je  tagute  podijelio  na  tagute  'ibadeta,  taguta  hukma  (zakona),  i  tagute  pokornosti  i  slijeđenja.  Iz  činjenice  da  je  „ove  tagute  svijeta“  i  njihove  opise  spomenuo  zajedno  i  razdvojio  ih  česticom  „ili“  zaključujemo  da  se  radi  o  tri  različite vrste i opisa, koji u knjigama učenjaka imaju različita poglavlja, ali svi ovi  vidovi velikog širka i tagutijjeta, iako su različiti, su međusobno isprepleteni a širk  hukma i tehakuma kategorički ukazuje na širk pokornosti jer širk pokornosti dolazi  nakon  propisivanja  zakona  ili  suđenja  njime  a  mutehakim  tagutu  traži  suđenje  koje u sebi sadrži propisivanje zakona.     Maloprije sam napomenuo da Nusret, pored desetina greški, takođe griješi u  tome  što  smatra  da  tehakum  tagutu  biva  širkom  samo  onda  kada  mutehakim  ohalali haram ili obratno odnosno „prihvati“ nešto od suprotnog zakona makar taj  tagutski  propis  u  nekom  djeliću  svog  vanjskog  opisa  bio  identičan  šerijatskom  propisu. Kažem djeliću, zato što tagutski propisi iako u vanjštini mogu biti slični ili  identični  šerijatskim,  ipak  nisu  poput  šerijatskih,  jer  šerijatski  propisi  između  ostalog nikad ne mogu biti stavljeni van snage i derogirani nakon smrti Poslanika,  ., i slično.     Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  takođe  rekao,  definišući  značenje  osnove  islama, bez koje čovjek ne može biti musliman: 

‫ ﻓﻤﺎ ﱂ‬،‫ واﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ وﺑﺮﺳﻮﻟﻪ واﺗﺒﺎﻋﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺟﺎءَ ﺑﻪ‬،‫واﻹﺳﻼم ﻫﻮ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ وﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ‬ .‫ﻳﺄْت اﻟﻌﺒﺪ ﺬا ﻓﻠﻴﺲ ﲟﺴﻠﻢ وإن ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎﻓﺮاً ﻣﻌﺎﻧﺪاً ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﺟﺎﻫﻞ‬ „Islam je tevhid Allaha i 'ibadet Njemu, jedino, Koji nema sudruga i iman u Allaha i  Njegovog Poslanika i slijeđenje njega u svemu čime je došao. I sve dok rob ovo ne  ostvari nije musliman. Ako nije kafir prkosnik onda je kafir džahil (neznalica“).“333 

                                                            

331

  Ova  riječ  ne  postoji  u  osnovi  knjige.  Za  to  u  nekim  primjercima  stoji  „’adelu“  a  u  nekim  „mimmen  ’arede  ’anhu“.  332  I’lamul‐muweqq’iine 1/58, a u „Šamili“ na stranicama 49‐50.  333  Tariqul‐hidžretejn, str. 411 

 

EBU MUHAMMED

235 

  Dakle,  aslud‐din  je  iman  u  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  koji  se  ogleda  u  tevhidu  Allaha  i  vjerovanju  u  Poslanika,  .,  u  čiju  suštinu  ulazi  slijeđenje  samo  Poslanika,  .,  mimo  svih  ostalih.  Zato  mnogi  učenjaci  kada  govore  o  vrstama  tevhida  spominju  tevhidul‐muta'beah,  tj.  tevhid  u  slijeđenju,  koji  ulazi  u  opšte  značenje tevhidul‐'ibadeh, a neki spominju tevhidul‐hakimijjeh.     Zbog svega toga nema smetnje da se kaže i tevhid pokornosti i slijeđenja. Ko  bude apsolutno slijedio334 druge mimo Allahovog Poslanika,  ., makar u jednom  pitanju, takav je mušrik i kafir, čak i ako bi se to desilo čovjeku koji je na opštem  tevhidu a nikad nije čuo za poslanike, pa počne apsolutno slijediti ili apsolutno se  pokoravati  šejtanskim  poslanicima  i  to  ulazi  u  'ibadet  šejtanu  kojeg  je  Allah  spomenuo u suri Ja Sin: 

‫﴾ َوأَ ْن ْاﻋﺒُ ُﺪ ِوﱐ َﻫ َﺬا ِﺻَﺮا ٌط‬٦٠﴿ ‫ﲔ‬ ٌ ِ‫آد َم أَن ﱠﻻ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪوا اﻟﺸْﱠﻴﻄَﺎ َن إِﻧﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻋ ُﺪ ﱞو ﱡﻣﺒ‬ َ ‫أَ َﱂْ أ َْﻋ َﻬ ْﺪ إِﻟَْﻴ ُﻜ ْﻢ ﻳَﺎ ﺑَِﲏ‬ ﴾٦١﴿ ‫ﱡﻣﺴﺘَ ِﻘﻴﻢ‬ ٌ ْ Zar vam  nisam naredio  o  sinovi Adema da ne 'ibadetite šejtanu, jer  on vam  je  uistinu očiti neprijatelj. ﴾60﴿ I da samo Meni 'ibadetite, to je pravi put. ﴾61﴿335 

  4.2 Riječi imama Et-Taberija Rekao je imam Et‐Taberi u komentaru ovog ajeta: 

‫آد َم أَ ْن ﻻ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪوا اﻟ ﱠ‬ ‫ﻴﻦ{ وﰲ اﻟﻜﻼم ﻣﱰوك‬ َ ‫َﻢ أَ ْﻋ َﻬ ْﺪ إِﻟ َْﻴ ُﻜ ْﻢ ﻳَﺎﺑَﻨِﻲ‬ ٌ ِ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ َن إِﻧﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻋ ُﺪ ﱞو ُﻣﺒ‬ ْ ‫ﻗﻮﻟﻪ }أَﻟ‬ ‫ أﱂ أوﺻﻜﻢ وآﻣﺮﻛﻢ ﰲ‬:‫ ﻳﻘﻮل‬،‫ أﱂ أﻋﻬﺪ إﻟﻴﻜﻢ ﻳﺎ ﺑﲏ آدم‬:‫ ﰒ ﻳﻘﺎل‬:‫ وﻫﻮ‬،‫اﺳﺘﻐﲏ ﺑﺪﻻﻟﺔ اﻟﻜﻼم ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻨﻪ‬ ‫ إن‬:‫ وأﻗﻮل ﻟﻜﻢ‬:‫ﻴﻦ{ ﻳﻘﻮل‬ ٌ ِ‫اﻟﺪﻧﻴﺎ أن ﻻ ﺗﻌﺒﺪوا اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻓﺘﻄﻴﻌﻮﻩ ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﷲ }إِﻧﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻋ ُﺪ ﱞو ُﻣﺒ‬

‫ ﻋﻠﻰ‬،‫ﺣﺴﺪا ﻣﻨﻪ ﻟﻪ‬ ً ،‫ ﻷﺑﻴﻜﻢ آدم‬،‫ ﻗﺪ أﺑﺎن ﻟﻜﻢ ﻋﺪاوﺗﻪ ﺑﺎﻣﺘﻨﺎﻋﻪ ﻣﻦ اﻟﺴﺠﻮد‬،‫اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻟﻜﻢ ﻋﺪو ﻣﺒﲔ‬ ِ ‫ وﻗﻮﻟﻪ }وأ‬.‫ ﺣﱴ أﺧﺮﺟﻪ وزوﺟﺘﻪ ﻣﻦ اﳉﻨﺔ‬،‫ وﻏُﺮورﻩ إﻳﺎﻩ‬،‫ﻣﺎ ﻛﺎن اﷲ أﻋﻄﺎﻩ ﻣﻦ اﻟﻜﺮاﻣﺔ‬ ‫َن ا ْﻋﺒُ ُﺪوﻧِﻲ َﻫ َﺬا‬ َ ِ ِ ‫ وإﻳﺎي‬،‫ﻛﻞ ﻣﺎ ﺳﻮاي ﻣﻦ اﻵﳍﺔ واﻷﻧﺪاد‬ ٌ ‫ﺻ َﺮا‬ ٌ ‫ط ُﻣ ْﺴﺘَﻘ‬ ّ ‫ وأﱂ أﻋﻬﺪ إﻟﻴﻜﻢ أن اﻋﺒﺪوﱐ دون‬:‫ﻴﻢ{ ﻳﻘﻮل‬ .‫ واﻟﻄﺮﻳﻖ اﳌﺴﺘﻘﻴﻢ‬،‫ ﻫﻮ اﻟﺪﻳﻦ اﻟﺼﺤﻴﺢ‬،‫ وﻣﻌﺼﻴﺔ اﻟﺸﻴﻄﺎن‬،‫ وإﻓﺮاد ﻃﺎﻋﱵ‬،‫ ﻓﺈن إﺧﻼص ﻋﺒﺎدﰐ‬،‫ﻓﺄﻃﻴﻌﻮا‬

                                                             334

 Na primjer, kada ohalaljuje neki halal ohalaljuje ga zbog toga što ga je tagut neovisno od Allaha ohalalio, a ne  zbog toga što ga je Allah ohalalio, i isto se kaže u pogledu ostalih vjeskih propisa.  335  Sura Ja Sin (36) 60‐61 

  236 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Njegove riječi: Zar vam nisam naredio o sinovi Adema da ne 'ibadetite šejtanu,  jer  on  vam  je  uistinu  očiti  neprijatelj?  U  govoru  ima  nešto  izostavljeno  i  nespomenuto zbog ukazivanja konteksta na njega. A to je: „A zatim se kaže: „Zar  vam  nisam  naredio  o  sinovi  Adema?“,  tj.  (kaže)  Zar  vam  nisam  oporučio  i  naredio  vam  na  dunjaluku  da  ne  'ibadetite  šejtanu  pokoravajući  mu  se  u  griješenju Allahu (on vam je uistinu veliki neprijatelj).   Tj. (kaže): „I govorio sam vam da vam je šejtan očiti neprijatelj, koji vam je iskazao  svoje  neprijateljstvo  odbivši  da  učini  sedždu  vašem  ocu  Ademu,  iz  zavisti  prema  njemu zbog počasti koju mu je Allah dao, i time što ga je obmanjivao dok njega i  njegovu  ženu  nije  izveo  iz  Dženneta.“  Njegove  riječi:  I  da  samo  Meni  'ibadetite,  ovo  je  Pravi  put,  tj.  (kaže)  zar  vam  nisam  naredio  i  oporučio  da  samo  Meni  'ibadetite mimo svega ostalog pored Mene od božanstava i endada, i da se samo  Meni  pokoravate,  jer  ikhlas  u  'ibadetu  Meni  i  činjenje  Mene  jednim  u  pokornosti,  i  suprotstavljanje  šejtanu  je  ispravan  din  i  siratun  musteqim  (Pravi  put).“    SubhanAllah!  Pogledaj  govor  ovih  učenjaka  selefa,  neka  je  Allahova  milost  nad  njima,  koliko  je  on  samo  jednostavan  i  jasan.  U  ovim  riječima  imama  Et‐ Taberija imamo sve što smo do sada rekli a to je da onaj koji nije ostvario tevhid  slijeđenja  i  pokornosti  Allahu  u  Njegovom  dinu  i  nije  izvršio  kufr  u  tagute  pokornosti i slijeđenja čiji glavešina je šejtan ne može biti musliman.     Ovo je pravi din! Iz ovoga se ne smije razumjeti da čovjek dobija ime širka tek  nakon dolaska poslanice do Njega, zbog toga što se ime širka dobija i ime islama  nestaje, u bilo kojem vremenu ili mjestu, onog momenta kada se pri osobi pojavi  opis  koji  to  za  sobom  povlači,  jer  Allah  je  objasnio  značenje  islama  i  ono  važi  za  svakog u bilo kojem vremenu. Ali, od pitanja da li je do čovjeka došla poslanica ili  ne  ovisi  da  li  će  Allah  kazniti  mušrika  odnosno  da  li  će  sa  nad  njim  sprovesti  određeni propisi na ovom svijetu ili ne, koji stupaju na snagu tek nakon uspostave  argumenta. O tome ćemo govoriti u posebnom poglavlju.    Definicija  islama  koju  je  spomenuo  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  u  „Tariqul‐ hidžretejn“ je dokaz da su se ashabi i svi koji ih slijede na Pravom putu složili da  čovjek  neće  biti  musliman  sve  dok  ne  ostvari  islam  spomenut  u  definiciji  bez  obzira  na  znanje  i  neznanje.  Ovu  konstataciju  činim  uvodom  za  pobijanje  jedne  Bilibanijeve  laži  na  islam  i  ashabe  u  kojoj  kaže  da  se  od  ashaba  ne  prenosi  tekstualni ili jasan govorni idžma' u pogledu  toga da onaj koji je je upao u veliki  širk  nije  musliman,  već  se  to  prenosi  samo  iz  „njihovog  postupka“  u  ratu  protiv  murtedda.  

 

EBU MUHAMMED

237 

  Sama predodžba o suštini  Bilibanijevih  riječi je  dovoljna da shvatiš smjelost  ovog stvorenja prema vjeri Uzvišenog Allaha i obim nereda kojeg širi po zemlji jer  iz  njegovih  riječi  se  razumije  da  ashabi  nisu  znali  da  mušrik  nije  musliman  i  da  kada  su  se  borili  protiv  murtedda  koje  su,  kako  kaže  šejh  Muhammed,  rahimehullah, tekfirili kao i onoga koji sumnja u njihov kufr, to nisu konstatovali  riječima odnosno govorom već samo „postupkom“!!!     Ti  zamisli  kako  je  prema  ahmakovim  riječima  izgledala  ta  „komunikacija“  ashaba u pogledu tekfira murtedda i onih koji sumnjaju u njihov kufr, na koju se  nadovezuju  najveći  i  najopasniji  propisi,  ako  je  u  pogledu  toga  prenešen  „samo  njihov  postupak“.  Kao  da  su  ashabi  „mumljali“  i  „mahali  sabljama“  i  nisu  progovorili  nijednu  riječ  i  iz  „tog  postupka“  mimo  kojeg  ništa  drugo  nije  preneseno,  su  učenjaci  razumjeli  idžma'  ashaba  u  pogledu  tekfira  otpadnika  nakon  smrti  Poslanika,  .,  kao  i  tekfir  onoga  koji  sumnja  u  njihov  kufr  i  otpadnišvo. Allahulmuste’an! Allah ih ubio kuda se odmeću!    Kaže  ahmak  u  jednom  od  „svojih  odgovora“  koji  se  mogu  naći  na  njihovoj  stranici na internetu:  „Mesela  neopravdanja  neznanjem  nije  mesela  oko  koje  je  neko  od  prijašnjih  učenjaka  prenio koncenzus.336 Nećeš naći da neko od ranijih učenjaka spominje  na primjer koncenzus da nema opravdanja neznanjem u širku ili tome slično.337  Već kasnija ulema, ulema  Nedžda,   spominje taj koncenzus  na osnovu onoga  što  su vidjeli od govora uleme  po pitanju ove mes’ele.338 To se mora uzeti u obzir!339 S  druge  strane  mesela  tekfiranja  mušrika  nije  od  aslu  dina.  Šejh  Midhat  Alu 

                                                             336

  Ovo  je  laž  na  učenjake  islama,  jer  Ibnul‐Qajjim  je  prenio  konsezus  ehlussunneta  u  pogledu  tekfira  u  opšte  poznatim  mes’elama  kufrom  kazne  uz  mogućnost  sticanja  znanja,  kao  što  je  naveo  definiciju  islama  iz  koje  se  dobija  ime  i  opis  islama  i  pogledu  toga  postoji  konsenzus.  Idžma’  u  ovoj  mes’eli  prenosi  takođe  šejh  Ishaq  sin  ’Abdurrahmana  i  šejh  ’Abdullatif.  Dalje,  pitamo  ahmaka  u  kojem  se  stoljeću  pojavilo  uvjerenje  da  je  mušrik  musliman  pod  izgovorom  opravdanja  neznanjem?!  Pa  kada  to  shvati  shvatiće  da  je  ono  što  je  prije  toga  bilo  konsenzus muslimana, jer niko od muslimana nije sumnjao da mušrik nije musliman makar bio neznalica.  337  Pogledaj u ovaj mahaluški prostakluk! Allahulmuste’an! Kao da je pročitao sve knjige učenjaka!? Hoćeš li naći  nekog  koji  je  govorio  da  u  suštinskom  velikom  širku  postoji  opravdanje  neznanjem  i  da  je  mušrik  musliman?!  Kako da čovjek ne mrzi ovo stvorenje u ime Allaha!!!  338  Znači, činjenica da se prije protivnika da’ve nije pojavio niko ko je zagovarao opravdanje neznanjem u velikom  širku i da je mušrik musliman pored idžma’ muslimana da je islam ono što je spomenuo Ibnul‐Qajjim u definiciji  islama, ovaj džahil otvara vrata da idžma’ kojeg su prenijeli učenjaci Nedžda nije nedvojben. Zašto onda prenosi  od učenjaka Nedžda? Zašto prenosi od običnih ljudi koji su obične neznalice u odnosu na ulemu Nedžda poput  Ebu  Jusufa  Midhata  i  drugih?!  Ili  hoće  da  slijedimo  njegovo  buncanje  ili  buncanje  onih  koje  obožava  mimo  Allaha?! Allahulmuste’an! Ima li nekog ko je ljubomoran prema Allahovoj vjeri da prema ovom čovjeku postupi  kao što je Allah naredio, a ne da mu povećava broj i moral!?   339  Ovo je laž na vjeru, jer je to zabranjeno uzeti u obzir zato što je laž! 

  238 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ferradž340 kaže: "Tekfiranje mušrika koji obožavaju druge mimo Allaha nije od aslu  dina koji je obavezan svakom robu da bi njegov islam bio ispravan i njegov iman  prihvaćen.341 S druge strane konstatujemo isto tako da netekfiranje mušrika može  u  određenim  situacijama  biti  djelo  koje  samo  po  sebi  izvodi  iz  islama  bez  uspostavljanja dokaza i odstranjivanja šubhe." Fethu el‐’alijji el‐hamid, str. 255   Dakle, šejh Midhat želi da kaže da mes’ela nije od aslu dina već od usuli itikada,  poput  mesele  imana,  namaza342  i  njima  slične  mesele.  Stoga  kako  god  nismo  protekfirili  one  koji  su  oprečni  ehli  suunetu  po  pitanju  mesele  imana  i  nismo  protekfirili onoga ko ne tekfiri ostavljača namaza, naprotiv, ne smatramo ga čak  ni grešnim pored toga što je u mes’eli jasan idžma’ ashaba,343 isto tako nećemo  protekfiriti  onoga  ko  zastane  po  pitanju  tekfiranja  određenih  mušrika  za  koje  misle da imaju opravdanja oslanjajući se pri tom na šerijatske tekstove tj. njihove  šubhe koje je spomenuo šejh Midhat u „Pravdanju neznanjem pod lupom šerijata“  a i drugi.344   Po  pitanju  namaza  imamo  jasan  jezički345  idžma  ashaba  i  pored  toga  smo  opravdali one koji nisu istog mišljenja, dok po pitanju pravdanja neznanja imamo  njihov  postupak  ali  ne  i  govor.346  Po  pitanju  mesele  pravdanja  neznanjem347                                                               340

 Ahmak, nakon što je ubacio sumnju u idžma’ kojeg prenose učenjaci Nedžda prenosi, „riječi jednog“ Midhata  koji nije učenjak da bi njima dokazao da tekfir mušrika nije od aslud‐dina?! Ja sam dokazao da je tekfir mušrika  itekako od aslud‐dina! Narode moj! Kada ćete se osvijestiti?!   341  Riječi jednog običnog Midhata moramo uzeti u obzir a konsenzus kojeg prenose učenjaci Nedžda u pogledu  toga da mušrik nije musliman, nakon jasnih tekstova objave i idžma’ učenjaka i ćutnje sektaša sve do vremena  protivnika da’ve je stvar hipotetičke prirode!!!  342  Džahil poredi mes’elu namaza, koja se ne zna osim objavom, sa pitanjem uvjerenja da onaj koji nema tevhida  nije muvehhid uprkos tome što je Allah stvorio ljude na tevhidu i njegovoj spoznaji!   343  Ovo je takođe laž, jer u mes’eli propisa ostavljača namaza ne postoji „jasan idžma’ ashaba“ već učenjaci kažu  da se radi o „ćutećem idžma’u ashaba“ s obzirom da se od nekih ashaba prenosi tekfir ostavljača namaza a drugi  su ćutali i nije poznato da se neko suprotstavio! Da je idžma’ bio jasan kao što kaže ovaj ahmak niko od učenjaka  se ne bi sustegao u pitanju tekfira ostavljača namaza!  344  Koji drugi?! Jesu li njihove riječi jače od konsenzusa kojeg prenose „džahili“ učenjaka Nedžda? Jesu li njihove  riječi jače od autentničnih jasnih vjerskih tekstova i od idžma’a učenjaka oko definicije islama u kojoj spominju  „odricanje od mušrika“ i „kufr u taguta“?! Allah ih ubio kuda se odmeću! Pogledaj šta rade „džihadske selefije“,  izrod učenjaka taguta i džehmija!  345  Ovdje dodaje „jezički“ a rekao sam da među ashabima ne postoji jezički idžma! Jedan od tabi’ina po imenu  ’Abdullah sin Šeqiqa prenosi od ashaba uopšteno da su smatrali ostavljanje namaza kufrom. Pogledaj šta radi ova  štetočina!  Kaže  da  postoji  idžma’  u  pogledu  tekfira  ostavljača  namaza  ali  da  ne  postoji  idžma  da  je  musliman  musliman i da je mušrik mušrik?! O Allahu moj! Ti ih preuzmi! Tebi ih prepuštam! Izbroj njihov broj, i sve ih uništi  i nijednog od njih ne ostavi!  346  Znači, ashabi se nisu jezički i jasno složili da mušrik nije musliman i da musliman nije mušrik!!! Teško tebi, jado  jadni!  347   Tekfir  kojeg  su  ashabi  sprovodili  u  borbi  protiv  otpadnika  je  tekfir  kufrom  kazne  jer  je  bilo  nakon  smrti  Poslanika, alejhisselam, i da’va se davnih dana proširila a nad onim koji su se pripisivali islamu pa se nakon toga  otkinuli je argument bio uspostavljeniji nego nad rimljanima i perzijancima, tako da je ovaj džahil ponovo naveo  pogrešan  primjer.  Bilibani  argumentuje  spomenutim  događajem  u  mes’eli  nestanka  islama  upadanjem  u  veliki  širk  rekavši  da  se  od  ashaba  ne  prenosi  ništa  “jasno,  tekstualno  i  jezički”  već  samo  ovo  “misteriozno  djelo 

 

EBU MUHAMMED

239 

imamo  kao  primjer  sljedbenike  Musejleme  oko  kojih  se  ashabi  nisu  razišli  pored  njihova džehla ili one koji su uskratili zekat ...i jedno i drugo je dokaz ali želim da  kažem da nema sumnje da je ono što se tekstualno prenosi od ashaba jače od  onoga što se podrazumijeva iz njihova djela.“348  Nastavimo sa citatima učenjaka! 

  4.3 Riječi imama Ibn Kethira   Rekao  je  Ibn  Kethir,  rahimehullah,  u  tefsiru  dolazećeg  ajeta  iz  sure  Alu  'Imran: 

ِ ‫ﻗُﻞ أ‬ ‫َﻃﻴﻌُﻮا اﻟﻠﱠ َﻪ‬ ْ

﴾٣١﴿

ِ ‫ﻗُﻞ إِ ْن ُﻛْﻨﺘُﻢ ُِﲢﺒﱡﻮ َن اﻟﻠﱠﻪ ﻓَﺎﺗﱠﺒِﻌ ِﻮﱐ ُﳛﺒِﺒ ُﻜﻢ اﻟﻠﱠﻪ وﻳـ ْﻐ ِﻔﺮ ﻟَ ُﻜﻢ ذُﻧُﻮﺑ ُﻜﻢ واﻟﻠﱠﻪ َﻏ ُﻔ‬ ‫ﻴﻢ‬ ٌ ُ َ ْ َ ْ ْ ََ ُ ُ ْ ْ ُ َ ْ ٌ ‫ﻮر َرﺣ‬ ْ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ِ ‫ﱠ‬ ﴾٣٢﴿ ‫ﻜﺎﻓﺮﻳﻦ‬ َ ‫َواﻟﱠﺮ ُﺳ‬ ‫ﻮل ﻓَﺈ ْن ﺗَـ َﻮﻟ ْﻮا ﻓَﺈ ﱠن اﻟﻠﻪَ َﻻ ُﳛ ﱡ‬ َ َ ْ‫ﺐ اﻟ‬

Reci: „Ako Allaha volite (samo) mene slijedite, i On će vas voljeti i grijehe vam  oprostiti. Allah je Onaj Koji prašta i Samilosni.“  ﴾31﴿ Reci: „Pokorite se Allahu i  Poslaniku, a ako se okrenete, pa uistinu Allah ne voli kafire. ﴾32﴿349 

‫ وﻟﻴﺲ ﻫﻮ ﻋﻠﻰ اﻟﻄﺮﻳﻘﺔ اﶈﻤﺪﻳﺔ ﻓﺈﻧﻪ ﻛﺎذب ﰲ‬،‫ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ اﻟﻜﺮﳝﺔ ﺣﺎﻛﻤﺔ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﻣﻦ ادﻋﻰ ﳏﺒﺔ اﷲ‬ ‫ ﻛﻤﺎ ﺛﺒﺖ ﰲ‬،‫ ﺣﱴ ﻳﺘﺒﻊ اﻟﺸﺮع اﶈﻤﺪي واﻟﺪﻳﻦ اﻟﻨﺒﻮي ﰲ ﲨﻴﻊ أﻗﻮاﻟﻪ وأﺣﻮاﻟﻪ‬،‫دﻋﻮاﻩ ﰲ ﻧﻔﺲ اﻷﻣﺮ‬ ِ ‫ﺲ ﻋﻠﻴﻪ ْأﻣُﺮﻧَﺎ ﻓَـ ُﻬ َﻮ َرﱡد‬ َ :‫اﻟﺼﺤﻴﺢ ﻋﻦ رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أﻧﻪ ﻗﺎل‬ َ ‫"ﻣ ْﻦ َﻋﻤ َﻞ َﻋ َﻤﻼ ﻟَْﻴ‬                                                                                                                                                         mumljanja” u kojem prema njemu nijedan ashab nije progovorio ni jednu riječi. Allahulmuste’an! Ako ovo liči na  ljudski razum a kamoli na slovo “u” od učenika onda je autor ovih riječi uskraćeni jadni siromah!  348  Ashabi su otpadnike tekfirili kufrom kazne a i onoga koji sumnja u njihov kufr, a uvjerenje da musliman nije  mušrik i da mušrik nije musliman je daleko prije toga. Iz riječi ovoga ahmaka razumiješ da se ashabi nisu „jezički“  i  „jasno“  složili  u  pogledu  neopravdanja  otpadnika  neznanjem,  što  znači  da  je  do  toga  najverovatnije  došlo  „nerazumljivim  artikuliranjem“  ili  „urlanjem“  ili  „mumljanjem“  ili  „mahanjem  sablje“  ili  nekim  drugim  „postupkom  i  djelom“  kojim  su  mukom  jedan  drugom  dali  do  znanja  da  otpadnici  i  oni  koji  ih  ne  tekfire  nisu  muslimani! Ehlus‐sunnet se složio u pogledu tekfira kufrom kazne onih koji griješe u opšte poznatim mes’elama i  taj  idžma’  je  prenio  Ibnul‐Qajjim  u  istom  poglavlju  a  tekfiru  kufrom  kazne  u  opšte  poznatim  pitanjima  uz  uspostavljenost argumenta postojanjem mogućnosti sticanja znanja su se suprotstavili samo neki od novotaraca  apologeta  ali  su  im  negirali  islam  i  dali  im  propis  ehlul‐fetre.  Ja  kažem  da  iako  bih,  radi  nastavka  rasprave,  dopustio ovom ahmaku da ashabi nisu progovorili nijednu riječ u navedenom događaju, njihovo djelo u obliku u  kojem se dogodilo jače ukazuje na tekfir nego ćuteći idžma’ ashaba u pogledu tekfira ostavljača namaza ili bilo  koje druge mes’ele, jer je sav dunjaluk bez sumnje shvatio da ashabi tekfire murtedde i one kojih ih ne tekfire.  Dokaz tome je da se učenjaci nisu razišli u pogledu tekfira sljedbenika Musejleme, i onih koji su se vratili ‘ibadetu  kipova ili su učinili kufr u vjerovjesništvo Allahovog Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve selelm. Eto, to kažem! Ahmaku  su ruke prazne!  349  Sura Alu 'Imran (3) 31‐32 

  240 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Ovaj  plemeniti  ajet  je  presudio  svakom  ko  tvrdi  da  voli  Allaha  a  nije  na  putu  Muhammeda,  jer  je  takav  lažac  u  svojoj  tvrdnji  u  pogledu  te  stvari  sve  dok  ne  bude  slijedio  Muhammedov  zakon  i  vjerovjesnički  din  u  svim  svojim  riječima  i  stanjima,  kao  što  je  konstatovano  u  sahihu  od  Allahovog  Poslanika,  .,  da  je  rekao: „Ko uradi neko djelo koje nije od našeg (emra)350 odbija mu se.“    Dalje  kaže  Ibn  Kethir  u  komentaru:  Reci:  „Pokorite  se  Allahu  i  Poslaniku  a  ako se okrenete, pa uistinu Allah ne voli kafire. 

ِ ‫ }ﻗُﻞ أ‬:‫ﰒ ﻗﺎل آﻣﺮا ﻟﻜﻞ أﺣﺪ ﻣﻦ ﺧﺎص وﻋﺎم‬ ‫ ﺧﺎﻟﻔﻮا ﻋﻦ أﻣﺮﻩ‬:‫ﻮل ﻓَِﺈ ْن ﺗَـ َﻮﻟﱠ ْﻮا{ أي‬ َ ‫َﻃﻴﻌُﻮا اﻟﻠﱠﻪَ َواﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬ ْ ً ِ ِ ِ ،‫ واﷲ ﻻ ﳛﺐ ﻣﻦ اﺗﺼﻒ ﺑﺬﻟﻚ‬،‫ﻳﻦ{ ﻓﺪل ﻋﻠﻰ أن ﳐﺎﻟﻔﺘﻪ ﰲ اﻟﻄﺮﻳﻘﺔ ﻛﻔﺮ‬ ‫}ﻓَِﺈ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ ﻻ ﻳُﺤ ﱡ‬ َ ‫ﺐ اﻟْ َﻜﺎﻓﺮ‬

‫ ورﺳﻮل‬،‫ ﺣﱴ ﻳﺘﺎﺑﻊ اﻟﺮﺳﻮل اﻟﻨﱯ اﻷﻣﻲ ﺧﺎﰎ اﻟﺮﺳﻞ‬،‫وإن ادﻋﻰ وزﻋﻢ ﰲ ﻧﻔﺴﻪ أﻧﻪ ﳛﺐ ﷲ وﻳﺘﻘﺮب إﻟﻴﻪ‬ ‫ ﰲ زﻣﺎﻧﻪ ﳌﺎ‬-‫ ﺑﻞ أوﻟﻮ اﻟﻌﺰم ﻣﻨﻬﻢ‬،‫ ﺑﻞ اﳌﺮﺳﻠﻮن‬- ‫اﷲ إﱃ ﲨﻴﻊ اﻟﺜﻘﻠﲔ اﳉﻦ واﻹﻧﺲ اﻟﺬي ﻟﻮ ﻛﺎن اﻷﻧﺒﻴﺎء‬ ‫ واﺗﺒﺎع ﺷﺮﻳﻌﺘﻪ‬،‫ واﻟﺪﺧﻮل ﻓﻲ ﻃﺎﻋﺘﻪ‬،‫وﺳﻌﻬﻢ إﻻ اﺗﺒﺎﻋﻪ‬

„Zatim je rekao naređujući svakom: Reci: „Pokorite se Allahu i Poslaniku, a ako se  okrenete),  tj.  ako  se  suprotstavite  njegovoj  odredbi  (pa  uistinu  Allah  ne  voli  kafire), što ukazuje da je suprotstavljanje njemu u putu (vjeri, zakonu) kufr. Allah  ne  voli  onoga  koji  je  opisan  time  iako  tvrdi  i  smatra  sebe  onim  koji  voli  Allaha  i  približava Mu se, sve dok ne bude slijedio Poslanika, vjerovjesnika koji ne zna da  čita i piše, Pečata vjerovjesnika, i Allahovog Poslanika džinnima i ljudima. Onoga,  kojeg bi vjerovjesnici, štaviše poslanici, štaviše 'ulul‐'azm351 među njima, da su bili  u  njegovom  vremenu  morali  slijediti  bez  druge  opcije,  i  ući  u  pokornost  njemu  i  slijeđenje njegovog šerijata.“    Ove citate sam prenio zbog riječi „slijeđenje“ koje je Ibnul‐Qajjim spomenuo  u svojoj definiciji a kada se govori o aslud‐dinu misli se na apsolutno slijeđenje iz  kojeg  izlazi  slijeđenje  šejtanovih  stopa  u  činjenju  velikih  grijeha  i  slično,  čije  ostavljanje je uvjet za ispravnost obavezne potpunosti slijeđenja, tj. imana.     Ako bi zamislili postojanje nekog naroda koji je na tevhidu, svejedno radilo se  o  kršćanima  ili  Židovima,  koji  nisu  čuli  za  Poslanika,  .,  i  imaju  opravdanje  u  neznanju  da  su  dužni  slijediti  Poslanika,  .,  jer  je  njegov  zakon  derogirao  prijašnje,  obaveza  je  smatrati  ih  muslimanima  opštim  islamom  sve  dok  se  nad                                                               350

 Vjere i zakona.    Oni  su  Ibrahim,  Mus’a,  ’Isa  i  Nuh,  ’alejhihumusselam.  Naš  Poslanik,  ’alejhisselam,  ima  najveći  stepen  među  božjim  poslanicima  i  vjerovjesnicima.  Allah  ga  je  odabrao  za  posljednjeg  vjerovjesnika  i  poslao  ga  savršenim  šerijatom na kojeg je obavezao sve džinne i ljude do Sudnjeg Dana a ’Isa, ’alejhisselam, kada dođe pred Sudnji  dan dolazi kao sudac šerijatom Muhammeda, ’alejhisselam.  351

 

EBU MUHAMMED

241 

njima  ne  uspostavi  argument  u  pitanju  kojeg  ne  poznaju  a  u  tome  su  opravdani  neznanjem.    Jer,  ajeti  i  tekstovi  kojima  se  svi  narodi  obavezuju  na  slijeđenje  posljednjeg  Božijeg  Vjerovjesnika,  .,  nisu  objavljeni  na  početku  Objave,  već  kasnije,  i  moguće je bilo da neko bude muvehhid ‐ musliman a da ne slijedi zakon Allahovog  Poslanika,  ., kao što je to bio slučaj sa Nedžašijom, kraljem Abesinije,  /, koji je  prema  mom  shvatanju  bio  musliman  ‐  muvehhid  prije  nego  što  su  ashabi  učinili  hidžru u Abesiniju.    U suri El‐'Araf je Uzvišeni rekao: 

ِِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ُﻧﺰل‬ َ ‫﴾ اﺗﱠﺒِﻌُﻮا َﻣﺎ أ‬٢﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫ﺎب أ‬ َ ‫ُﻧﺰل إِﻟَْﻴ‬ َ ‫ﺻ ْﺪ ِرَك َﺣَﺮ ٌج ﻣْﻨﻪُ ﻟﺘُـْﻨﺬ َر ﺑِﻪ َوذ ْﻛَﺮى ﻟ ْﻠ ُﻤ ْﺆﻣﻨ‬ ٌ َ‫﴾ ﻛﺘ‬١﴿ ‫أﳌﺺ‬ َ ‫ﻚ ﻓَﻼ ﻳَ ُﻜ ْﻦ ِﰲ‬ ﴾٣﴿ ‫ن‬ َ ‫إِﻟَْﻴ ُﻜ ْﻢ ِﻣ ْﻦ َرﺑﱢ ُﻜ ْﻢ َوﻻ ﺗَـﺘﱠﺒِﻌُﻮا ِﻣ ْﻦ ُدوﻧِِﻪ أ َْوﻟِﻴَﺎءَ ﻗَﻠِﻴﻼ َﻣﺎ ﺗَ َﺬ ﱠﻛُﺮو‬ Elif Lam Mim Sad.  ﴾1﴿ Objavljuje ti se Knjiga ‐ i neka ti u grudima ne bude nikakve  tegobe zbog nje da njome opominješ i da vjernicima bude pouka. ﴾2﴿ Slijedite ono  što vam se od Gospodara vašeg objavljuje i ne slijedite mimo Njega evlija‘a, ‐ A  kako vi malo pouku primate! ﴾3﴿ 352  Rekao je imam Et‐Taberi u komentaru trećeg ajeta: 

‫ اﻗﺘﻔﻮا آﺛﺎر اﻟﻨﱯ اﻷﻣﻲ اﻟﺬي ﺟﺎءﻛﻢ‬:‫ُﻧﺰل إِﻟ َْﻴ ُﻜ ْﻢ ِﻣ ْﻦ َرﺑﱢ ُﻜ ْﻢ{ أي‬ َ ‫ }اﺗﱠﺒِ ُﻌﻮا َﻣﺎ أ‬:‫ﰒ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ ﳐﺎﻃﺒًﺎ ﻟﻠﻌﺎﱂ‬ ِ ِِ ِ ِ ‫ ﻻ ﲣﺮﺟﻮا ﻋﻤﺎ ﺟﺎءﻛﻢ‬:‫ﺎء{ أي‬ َ َ‫ } َوﻻ ﺗَـﺘﱠﺒﻌُﻮا ﻣ ْﻦ ُدوﻧﻪ أ َْوﻟﻴ‬،‫ﻛﻞ ﺷﻲء وﻣﻠﻴﻜﻪ‬ ّ ‫ﺑﻜﺘﺎب أﻧﺰل إﻟﻴﻜﻢ ﻣﻦ رب‬ .‫ ﻓﺘﻜﻮﻧﻮا ﻗﺪ ﻋﺪﻟﺘﻢ ﻋﻦ ﺣﻜﻢ اﷲ إﱃ ﺣﻜﻢ ﻏﲑﻩ‬،‫ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل إﱃ ﻏﲑﻩ‬ „Zatim je Uzvišeni rekao obrativši se svijetu: …slijedite ono što vam se objavljuje  od vašeg Gospodara, tj. povodite se stopama vjerovjesnika, koji nije znao da čita i  da piše, koji vam je došao sa Knjigom objavljenom vama od Gospodara i Vladara  svega. I ne slijedite mimo Njega evlija‘, tj. nemojte izlaziti iz onoga čime je došao  Poslanik  ka  drugom  mimo  njega,  pa  da  time  odstupite  od  Allahovog  hukma353  hukmu drugih mimo Njega.“    Njegov  komentar  ukazuje  na  isprepletenost  širka  pokornosti  i  slijeđenja  sa  širkom  hukma  i  tehakuma.  Volim,  vallahi,  kada  citiramo  komentare  imama  prijašnjih  generacija,  da  se  ne  svede  sve  samo  na  citate  učenjaka  Nedžda,  ili  ne  dao  Allah,  na  citate  učenjaka  taguta,  kao  da  se  din  nije  mogao  naučiti  osim                                                               352

 Sura El‐'Araf (7) 1‐3   Zakona, presude, ili propisa. 

353

  242 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njihovim posredstvom. To je bolest ovog vremena! Rad na ovoj knjizi mi je samo  povećao ubjeđenje da učenjaci Nedžda, Allah im se smilovao, nisu izašli iz okvira  shvatanja prvih generacija muslimana.  Rekao je imam Ibn Kethir, rahimehullah, u komentaru dove Ibrahima, .: 

ِ ْ ‫اﺟ َﻌ ْﻠﻨَﺎ ُﻣﺴﻠِﻤ‬ ‫ﻚ‬ َ َ‫ﲔ ﻟ‬ ْ ‫َرﺑـﱠﻨَﺎ َو‬ َ ْ Gosopodaru naš! Učini nas predanim (muslimanima) (samo) Tebi!354 

‫ ﻻ ﻧﺸﺮك ﻣﻌﻚ ﰲ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬,‫ ﺧﺎﺿﻌﲔ ﻟﻄﺎﻋﺘﻚ‬,‫ واﺟﻌﻠﻨﺎ ﻣﺴﺘﺴﻠﻤﲔ ﻷﻣﺮك‬:‫ ﻳﻌﻨﻴﺎن ﺑﺬﻟﻚ‬:‫ﻗﺎل اﺑﻦ ﺟﺮﻳﺮ‬ .‫ وﻻ ﰲ اﻟﻌﺒﺎدة ﻏﲑك‬,‫أﺣﺪا ﺳﻮاك‬ „Rekao je Ibn Džerir: „Time misle: Učini nas predanim (musteslimejni) samo Tvojoj  Odredbi,  poniznim  u  pokornosti  (samo)355  Tebi,  da  Ti  u  pokornosti  ne  pridružujemo nikog mimo Tebe, niti u 'ibadetu drugog mimo Tebe.“356     Ima li neko ko će nakon ovih dokaza i citata reći da „pokornost“ ne ulazi u  opšte  značenje  'ibadeta  i  da  el‐ilah  ne  znači  el‐muta'a  kao  što  znači  el‐ma'bud,  kao što su nam to pojasnili učenjaci islama?! Allahulmuste’an! 

  4.4 Riječi šejha Sulejmana sina Sehmana   Rekao je šejh Sulejman b. Sehman, rahimehullah, u risali o tagutu u kojoj se  osvrće  na  govor  šejhul‐islama  iz  „Minhadžus‐sunneh“  kojeg  smo  naveli  i  kojeg  objašnjavamo:  „U ime Allaha, Milostivog, Samilosnog.  Ovima riječima će se razjasniti značenje taguta i obaveznost njegovog napuštanja.  Rekao  je  Uzvišeni  Allah:  Nema  prisile  na  vjeru  ‐  Pravi  put  se  jasno  razlikuje  od  zablude!  Onaj  ko  zanevjeruje  u  taguta  a  vjeruje  u  Allaha  –  prihvatio  se  za  najčvršću  vezu,  koja  se  neće  prekinuti.  ‐  A  Allah  je  Svečujući    Sveznajući.  El‐ Baqara 256  Uzvišeni  je  objasnio  da  je  onaj  koji  se  prihvatio  za  najčvršću  vezu  onaj  koji  je  zanevjerovao u taguta (kufr u taguta); a kufr u njega je spomenuo prije imana u                                                               354

 Sura El‐Baqara (2) 128   Ja sam ubacio riječ „samo“ jer se iz pokornosti želi tevhid u pokornosti.  356  Tefsir Ibn Kethir 1/446  355

 

EBU MUHAMMED

243 

Njega, zbog toga što je moguće da neko tvrdi da vjeruje u Allaha a nije napustio  taguta, pa mu je tvrdnja lažna. Uzvišeni je rekao: Mi smo svakom narodu poslali  poslanika:  „Allahu  'ibadetite  a  taguta  se  klonite,  pa  je  spomenuo  da  su  svi  poslanici  poslati  sa  klonjenjem  taguta,  pa  onaj  koji  ga  se  nije  klonio  postupa  suprotno  svim  poslanicima.  Rekao  je  Uzvišeni:  A  oni  koji  se  klone  taguta,  da  joj  'ibadete, i koji se (samo) Allahu obraćaju, njima radosna vijest.   U  ovim  ajetima  imamo  mnogo  aspekata  koji  ukazuju  na  obaveznost  klonjenja  njega.  Sa  klonjenjem  njega  se  želi  mržnja  prema  njemu,  neprijateljstvo  prema  njemu  u  srcu,  vrijeđanje  i  prikazivanje  njega  ružnim  putem  govora,  uklanjanje  njega  rukom  kada  je  to  moguće,  i  napuštanje  njega.  Onaj  koji  tvrdi  da  se  klonio  taguta a to nije uradio nije rekao istinu. Što se tiče njegove suštine, izreke selefa o  njemu  su  mnogobrojne  a  najljepše  što  je  rečeno  je  govor  Ibnul‐Qajjima,  rahimehullah te 'ala, gdje kaže:   „Tagut je sve ono  čime (u čemu) je rob prešao granicu od ma'buda,357 metbu'a358  ili muta'a.359 Otuda, tagut svakog naroda je onaj kome se tehakume mimo Allaha i  Njegovog  Poslanika,  ili  mu  'ibadete  mimo  Allaha,  ili  ga  slijede  bez  dokaza  od  Allaha, ili mu se pokoravaju u onom o čemu ne znaju da je pokornost Allahu. Ovo  su  (ti)  taguti  svijeta.  Kada  o  njima  razmisliš  i  razmisliš  o  stanjima  ljudi  u  odnosu  prema njima vidjećeš da je većina njih (odstupila)360 od 'ibadeta Allahu ka 'ibadetu  tagutu,  i  od  tehakuma  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  ka  tehakumu  tagutu,  i  od  pokornosti Njemu i Njegovom Poslaniku ka tagutu i slijeđenju njega.“361  Ovo  se  svodi  na  to  da  se  taguti  djele  na  tri  vrste:  tagut  hukma,  tagut  'ibadeta  i  tagut  pokornosti  i  slijeđenja  a  predmet  ovih  listova  je  tagut  hukma,362  jer  su  se  mnoge grupacije onih koji se pripisuju islamu počele tehakumiti363 običajima svojih  predaka i to nazivaju „haqqom“364 „zakonom rifaqah“ poput njihovih riječi „zakon  'Udžmana“,  i  „zakon  Qahtana“  i  drugih.  I  ovo  je  lično  onaj  tagut  kojeg  nam  je  Allah naredio da ga se klonimo.   Šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje  u  svom  „Minhadžu“  i  Ibn  Kethir  u  svom  „Tefsiru“  su  spomenuli  da  je  onaj  koji  to  uradi  kafir  u  Allaha,  a  Ibn  Kethir  je  dodao:  „protiv                                                              

357

 Onih kojim se čini ’ibadet.   Onoga što se apsolutno slijedi.  359  Ono čemu se apsolutno pokorava.  360   Ova  riječ  ne  postoji  u  osnovi  knjige.  Za  to  u  nekim  primjercima  stoji  „’adelu“  a  u  nekim  „mimmen  ’arede  ’anhu“.  361  I’lamul‐muweqq’iin 1/58, a u „Šamili“ str. 49‐50.  362  Pogledaj kako je šejh napravio razliku između ove tri vrste tagutijjeta, velikog širka i taguta i nije rekao da su  jedno te isto a nakon toga je rekao da će govoriti o tagutima hukma. Allahulmuste’an!   363  Tražiti propise i rješavanje sporova suđenjem tagutskim zakonima  364  Istinom ili pravom.  358

  244 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

koga  je  se  obaveza  boriti,  dok  se  ne  vrati  zakonu  Allaha  i  Njegovog  Poslanika“.  Šejhul‐islam je rekao:  „Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno  suditi  onim  što  je  Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da među ljudima sudi onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir.  Jer  nema  nijednog  naroda  a  da  ne  naređuje  suđenje  pravdom.  Pravda  u  njegovom  dinu može biti ono što smatraju njihovi velikani.   Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio Allah, subhanehu ve te'ala, poput „sevālifa“365 beduina i poput naređenja  onih kojim se među njima pokorava (el‐mutā'ūn)366 i smatraju367 da je to ono čime  treba suditi  mimo Knjige  i Sunneta i to je (pravi)368 kufr. Jer mnogi ljudi su ušli  u  islam369  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  „el‐ mutā'ūn“  (oni  kojima  se  pokorava).  Oni  kada  saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati370  (iltizām)  toga,  već  ohalale da sude suprotnim onom što je Allah objavio su kafiri...371“372  U  tome  je  pojašnjenje  kufra  samog  sudije  (hakima)  i  onih  koji  od  njega  traže  da  sudi (mutehakimun) na način kojeg je spomenuo. Isto tako i onaj koji ne vjeruje u  obaveznost  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio,  makar  ne  bio  hakim  (sudija),  niti  mutehakim; razmisli o tome! On je to spomenuo kod riječi Uzvišenog: Ko ne sudi  po onome što je Allah objavio, pa ti, oni su pravi kafiri.   Ibn  Kethir,  rahimehullah,  je  kod  riječi  Uzvišenog:  Zar  džahilijetski  zakon  hoće  (žele)?!, rekao:  „Uzvišeni poriče svakom ko napusti zakon Allaha koji obuhvata svo dobro i pravdu,  i  zabranjuje  svako  zlo,  ka  nečemu  drugom  mimo  njega  od  mišljenja,  strasti,  i  termina  koje  postavljaju  (izmišljaju)  ljudi,  bez  oslonca  na  šerijat  Allaha  poput                                                               365

 Plemenski zakoni.    Na  ar.  ‫المطاعين‬  od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bih  izgubio  riječ  „pokornost“ jer se ovo tiče mes'ele velikog širka pokornosti kojeg u sebi sadrži propisivanje zakona mimo ili uz  Allaha.  Da  sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.  U  ovom  se  ogleda  važnost  poznavanja  arapskog jezika i vjerske terminologije.  367  Drže, vide...  368  Stavio sam „pravi“ jer je je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban  vid kufra.  369  Na ar. glagol „eslemu“ u trećem licu množine.   370  Na ar. je riječ „iltizām“ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.   371  Na ar. „kuffar“.  372  Šejh Sulejman se čak zaustavio kod riječi „kuffar“ i nije naveo dodatak u kojem šejhul‐islam kaže da su džahili  ako  nisu  kafiri?!  Šta  misliš  zbog  čega!?  Mislim  da  je  to  uradio  upravo  zbog  toga  da  se  ne  bi  desilo  ono  što  se  dogodilo Nusretu i drugima koji iz negacije tekfira kufrom kazne vade propis postojanja islama koji je ovdje bez  sumnje neželjeno oprečno značenje. A Allah najbolje zna!  366

 

245 

EBU MUHAMMED

onoga  čime  su  sudili  sljedbenici  džahilijeta  i  poput  onoga  čime  sude  tatari  od  kraljevskih  regulativa  (sijasat)  uzetih  od  njihovog  kralja  Džingis  Khana,  koji  im  je  postavio (sastavio) Jasik. Radi se o knjizi u kojoj su sakupljeni propisi (zakoni) koje  je  on  uzeo  iz  različitih  zakonodavstava;  judeizma,  kršćanstva  i  islamske  vjere  i  drugih, a u njemu ima i velikih broj propisa koje je on uzeo iz svog razmišljanja i  strasti,  pa  je  među  njegovim  narodom  postao  slijeđenim  zakonom,  kojem  daju  prednost nad suđenjem Allahovom Knjigom i Sunnetom Njegovog Poslanika, ..   Ko god to uradi je kafir protiv koga je se obaveza boriti373 sve dok se ne vrati sudu  Allaha i Njegovog Poslanika, tako da mimo njega ne uzima ništa drugo za sudiju,  ni u malom ni u velilkom.“374    Zadovoljiću se u ovom poglavlju sa do sada navedenim citatima o tagutu a u  poglavlju o velikom širku hukma i tehakuma ćemo navesti ostatak citata učenjaka  islama.  Allahulmuste’an!  Želim  spomenuti  još  neke  izreke  učenjaka  islama  u  kojima definišu osnovu islama bez koje niko ne može biti musliman.  

  4.5 Riječi šejha Muhammeda sina ’Abdulvehhaba Rekao je šejh Muhammed b. 'Abdulvehhab, rahimehullah: 

,‫ ﻓﻤﻦ اﺳﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ وﻟﻐﲑﻩ ﻓﻬﻮ ﻣﺸﺮك‬,‫ وﻳﺘﻀﻤﻦ اﻹﺧﻼص‬,‫وﻟﻔﻆ اﻹﺳﻼم ﻳﺘﻀﻤﻦ اﻻﺳﺘﺴﻼم واﻻﻧﻘﻴﺎد‬ .‫وﻣﻦ ﱂ ﻳﺴﺘﺴﻠﻢ ﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻣﺴﺘﻜﱪ‬ „Riječ  islam  sadrži  u  sebi  el‐istislām  (potpuna  predanost)  i  povinutost  i  sadrži  u  sebi  ikhlas.  Pa  ko  se  preda  Njemu  i  drugom  mimo  Njega  je  mušrik,  a  ko  se  ne  preda Njemu je mustekbir.“375  Takođe kaže: 

.‫ واﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﺸﺮك وأﻫﻠﻪ‬,‫ واﻻﻧﻘﻴﺎد ﻟﻪ ﺑﺎﻟﻄﺎﻋﺔ‬,‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﺑﺎﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ „On  je  potpuna  predanost  Allahu  sa  tevhidom  i  povinutost  Njemu  pokornošću  i  odricanjem od širka i njegovih sljedbenika (ehluš‐širk).“376 

                                                             373

 Borba o kojoj se ovdje govori sprovodi samo islamska država, tj. zajednica a ne potlačeni pojedinci koji žive u  dārovima kufra u vremenu nepostojanja islamske države.   Ed‐Durerus‐senijjeh 10/502  375  Ed‐Durerus‐senijjeh 2/83  376  Fetve uleme Nedžda 1/83  374

  246 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovu  definiciju  je  takođe  spomenuo  El‐Halidi  u  „Podučavanju  najvažnijim  pitanjima“.  Obrati  kako  je  šejh  u  definiciji  islama  spomenuo  odricanje  od  širka  i  mušrika377 kao i pokornost samo Allahu što ukazuje da vjeruje da čovjek ne može  biti musliman bez odricanja od svakog velikog širka i svakog mušrika.  

  4.6 Riječi šejha Sulejmana sina 'Abdullaha Rekao je šejh Sulejman b. 'Abdillah, rahimehullah: 

.‫ وﺗﺮك اﻟﺸﺮك‬,‫ واﻻﻧﻘﻴﺎد ﻟﻪ ﺑﻔﻌﻞ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬,‫ﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬ „On  je  potpuna  predanost  Allahu,  Uzvišen  je,  i  povinutost  Njemu  sprovođenjem  tevhida i ostavljanjem  širka.378“379 

  4.7 Riječi šejha 'Abdurrahmana sina Hasana Rekao je šejh 'Abdurrahman, rahimehullah:  „La  ilahe  illallah  je  riječ  islama.  Nikom  se  neće  ostvariti  islam  osim  spoznajom  onoga  za  što  je  postavljena  i  na  šta  ukazuje,  njegovim  prihvatanjem,  i  uz  povinutost  njemu  djelom  i  ona  je  riječ  ikhlasa,  koji  negira  širk  i  riječ  bogobojaznosti (taqwa).“380  Rekao je dalje: 

‫ وﲨﻴﻊ أﻫﻞ اﻟﺴﻨﺔ أن اﳌﺮء ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ‬،‫ واﻷﺋﻤﺔ‬،‫ ﻣﻦ اﻟﺼﺤﺎﺑﺔ واﻟﺘﺎﺑﻌﲔ‬،‫وأﲨﻊ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﺳﻠﻔﺎ وﺧﻠﻔﺎ‬ ،‫ واﻟﻘﺪرة‬،‫ وﺑﻐﻀﻬﻢ وﻣﻌﺎدا ﻢ ﲝﺴﺐ اﻟﻄﺎﻗﺔ‬،‫ واﻟﺒﺮاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻤﻦ ﻓﻌﻠﻪ‬،‫إﻻ ﺑﺎﻟﺘﺠﺮد ﻣﻦ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ‬ ‫ أن‬:‫ "ﻓﺈن ﺣﻖ اﷲ ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺒﺎد‬:‫ ﻛﻤﺎ ﰲ ﺣﺪﻳﺚ ﻣﻌﺎذ اﻟﺬي ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺤﲔ‬،‫وإﺧﻼص اﻷﻋﻤﺎل ﻛﻠﻬﺎ ﷲ‬  

.‫ﻳﻌﺒﺪوﻩ وﻻ ﻳﺸﺮﻛﻮا ﺑﻪ ﺷﻴﺊ‬

„Postoji  konsenzus  (idžma')  među  'ulemom  prijašnjih  (selefa)  i  potonjih  (khalefa)  generacija,  počevši  od  ashaba,  tabi'ina,  imama  i  svih  učenjaka  ehlis‐sunneta,  da  čovjek  ne  biva  muslimanom  osim  ostavljanjem  velikog  širka,  odricanjem  od                                                               377

 Širk i ehluš‐širk u njegovim riječima imaju sveobuhvatno značenje.   Svakog širka jer je „širk“ spomenuta sa određenim članom i ima sveobuhvatno značenje.   Tejsirul‐'azizil‐hamid, str. 110  380  Fetve ‘uleme Nedžda 1/90  378 379

 

EBU MUHAMMED

247 

njega  i  od  onoga  ko  ga  radi,381  mržnjom  prema  njima,  neprijateljstvom  prema  njima  shodno  mogućnosti  i  ikhlasom  (čistim  usmjeravanjem)  djela  samo  Allahu.“382    Pa je uslovio ostavljanje i odricanje od svakog velikog širka i svakog mušrika,  mržnju prema njima zbog širka kojeg rade, koji je gori nego bilo koji mogući grijeh,  kao  i  neprijateljstvo.  Osnova  odricanja  od  mušrika  je  uvjerenje  da  kod  sebe  nemaju  islam  i  tevhid  i  da  nisu  muslimani,  što  dolazi  iz  uvjerenja  da  je  širk  suprotan islamu i da je islam suprotan širku, a onaj koji ne vjeruje da mušrik nije  musliman i da musliman nije mušrik, se nije odrekao od velikog širka niti je lojalan  prema  imanu.  Onaj  koji  ga  nazove  muslimanom  je  dodatno  na  prvo  upao  u  nevjerstvo  prijateljevanja  (muwalāh)  prema  njemu,  koje  stoji  nasuprot  neprijateljevanja prema mušricima, čija je osnova tekfir mušrika.     Ove  riječi  šejha  'Abdurrahmana,  u  kojima  prenosi  idžma'  učenjaka  svih  generacija muslimana da čovjek neće biti musliman sve dok se ne odrekne svakog  velikog  širka  i  svakog  mušrika,  su  dokaz  neispravnosti  i  prostakluka  Bilibanijevih  tvdnji  koji  je  u  svom  repertoaru  u  najkraćem  vremenu  postigao  niz  rekorda  u  laganju i iskrivljavanju vjere Uzvišenog Allaha uz neviđeno nepostojanje naznaka  stida i smjelosti prema islamskim svetinjama. Allahulmuste’an!     Dakle,  uvjet  odricanja  od  mušrika  nisu  uslovili  samo  učenjaci  da've  zbog  nekog  „posebnog“  stanja  među  njima,  kao  što  kažu  neki  danas,  već  je  to  konsenzus  muslimana  svih  generacija,  jer  se  osnova  islama  i  bilo  kojeg  drugog  pojma definiše njegovim ruknovima i daleko od svakog opisa koji ne ulazi u njega.  Jer,  da  je  stvar  kao  što  tvrde  neki  ljudi  onda  bi  se,  ovisno  od  kufrova  koji  su  prošireni u određenom vremenu, prilikom definicije islama trebalo govoriti da je  islam  „uvjerenje  da  je  dozvoljeno  jesti  hljeb  i  tekfir  onoga  koji  ga  zabranjuje“,  ako se među ljudima proširi zabranjenost jedenja hljeba uz uspostavu argumenta  nad njima.     Danas postoje neki ličnosti383 koje smatraju da je šejh Muhammed, definišući  osnovu  islama,  tekfir  mušrika  spomenuo  zbog  toga  što  su  se  u  dotičnoj  situaciji  bili ostvarili svi uzroci za kufr onoga koji ih ne tekfiri, pored toga što je u svakom  svom citatu riječ „mušrici“ spomenuo i ostavio u sveobuhvatnom neograničenom  smislu.384                                                                381

 Odricanjem od svakog velikog širka i svakog mušrika.    Ed‐Durerus‐senijje 8/338 i Fetwe 'uleme Nedžda 1/435  Mislim na Ebu Jusufa Alu Ferradža, Allah ga uputio!  384  Nije rekao „ti i ti mušrici“ ili „mušrici mog vremena“.  382 383

  248 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vidjeli  smo  da  je  sve  to  nemoguće,  i  ponovo  ćemo,  iz  svih  prethodnih  dokaza,  te  na  primjerima  definicija,  kao  i  dokazivanjem  osakaćenosti  argumentacije onih koji zagovaraju nekakav „takhsīs“ ili pravljenje razlike između  vrsta  i  jedinki  koje  ulaze  u  sveobuhvatno  kolektivno  značenje  neke  imenice.  Ko  želi  da  bude  gluplji  od  magaraca,  neka  ostavi  islam  i  njegove  učenjake  na  miru!  Spomenuta grupa ljudi smatra da se odricanje od mušrika ostvaruje bez uvjerenja  da  oni  nisu  muslimani,  ali  kažu  da  je  mržnja  i  neprijateljstvo  prema  njima  neophodna! Zamisli!  Rekao je šejh 'Abdurrahman: 

:‫ﻟﻮازم ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬ ‫ ﻓﻬﺬا ﺷﺮط ﻋﻈﻴﻢ ﻻ‬،"‫ وﻛﻔﺮ ﲟﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬:‫وأﻣﺎ ﻗﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﰲ اﳊﺪﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺢ‬ ‫ وإن ﻟﻢ ﻳﻮﺟﺪ ﻟﻢ ﻳﻜﻦ ﻣﻦ ﻗﺎل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﻣﻌﺼﻮم اﻟﺪم‬،‫ﻳﺼﺢ ﻗﻮل ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ إﻻ ﺑﻮﺟﻮدﻩ‬ ‫ ﻷن ﻫﺬا ﻫﻮ ﻣﻌﲎ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ؛ ﻓﻠﻢ ﻳﻨﻔﻌﻪ اﻟﻘﻮل ﺑﺪون اﻹﺗﻴﺎن ﺑﺎﳌﻌﲎ اﻟﺬي دل ﻋﻠﻴﻪ ﻣﻦ ﺗﺮك‬،‫واﻟﻤﺎل‬ ‫ وﻋﺎدى َﻣﻦ‬،‫ وﺗﺒﺮأ ﻣﻨﻪ‬،‫ ﻓﺈذا أﻧﻜﺮ ﻋﺒﺎدة ﻛﻞ ﻣﺎ ﻳﻌﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬.‫اﻟﺸﺮك واﻟﺒﺮاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻤﻦ ﻓﻌﻠﻪ‬ ِ ُ‫ }ﻓَﻤﻦ ﻳ ْﻜ ُﻔﺮ ﺑِﺎﻟﻄﱠﺎﻏ‬:-‫ﺗﻌﺎﱃ‬- ‫ ﺻﺎر ﻣﺴﻠﻤﺎ ﻣﻌﺼﻮم اﻟﺪم واﻟﻤﺎل؛ وﻫﺬا ﻣﻌﲎ ﻗﻮل اﷲ‬،‫ﻓﻌﻞ ذﻟﻚ‬ ‫ﻮت‬ ْ َ َْ ِ ‫وﻳـﺆِﻣﻦ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ ﻓَـ َﻘ ِﺪ اﺳﺘﻤﺴﻚ ﺑِﺎﻟْﻌﺮوِة اﻟْﻮﺛْـ َﻘﻰ ﻻ اﻧِْﻔﺼﺎم َﳍﺎ واﻟﻠﱠﻪ َِﲰ‬ ‫ وﻗﺪ ﻗﻴﺪت ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ ﰲ‬.{‫ﻴﻢ‬ ٌ ُ َ َ ََ ْ ُْ َ ٌ ‫ﻴﻊ َﻋﻠ‬ ُ َ ُْ َ َ ْ َ ْ ...‫وﻋﻤﻼ‬

،‫ واﻋﺘﻘﺎدا‬،‫ ﻗﻮﻻ‬،‫ ﻻ ﺑﺪ ﻣﻦ اﻹﺗﻴﺎن ﲜﻤﻴﻌﻬﺎ‬،‫اﻷﺣﺎدﻳﺚ اﻟﺼﺤﻴﺤﺔ ﺑﻘﻴﻮد ﺛﻘﺎل‬

„Lavāzimi385 značenja la ilahe illallah:  Što se tiče njegovih riječi, ., u sahih hadisu: „I zanevjeruje u sve čemu se 'ibadeti  mimo Allaha“; u njima je veliki uvjet bez kojeg riječi la ilahe illallah nisu ispravne i  koji  ako  ne  postoji  život  i  imetak  onoga  koji  ih  izgovara  nisu  zaštićeni,  jer  to  je  značenje la ilahe illallah pa mu ne koristi izgovaranje bez ostvarenja značenja na  kojeg  ukazuje od ostavljanja širka i odricanja od njega i onoga koji ga radi. Pa  kada  porekne  'ibadet  svemu  čemu  se  'ibadeti  mimo  Allaha  i  odrekne  ga  se  i  neprijateljuje prema onome koji to radi postaje muslimanom, zaštićenog života i  imetka.  To  je  značenje  Allahovih  riječi:  Pa  ko  zanevjeruje  u  taguta  i  vjeruje  u  Allaha,  prihvatio  se  za  najčvršću  vezu,  koja  se  ne  kida.  A  Allah  je  Svečujući  Sveznajući.  Riječi la ilahe illallah su u sahih hadisima uvjetovane teškim uvjetima, koje je sve  neophodno ostvariti govorom, vjerovanjem i djelom...“386                                                               385

 Značenja koja putem neminovne uzročne povezanosti proizilaze iz osnovnog značenje, čiji nestanak ili rušenje  ukazuje na nestanak osnove kakvoće iz koje su rezultirali ili ona koja se neminovno shvataju iz shvatanja osnove  iz koje proizilaze. 

 

EBU MUHAMMED

249 

  Obrati  pažnju  na  činjenicu  da  je  zajedno  spomenuo  ostavljanje  širka  i  odricanje od njega što ukazuje na to da se njima žele dva različita značenja, iako  imaju  nešto  zajedničko,  ali  je  odricanje  šireg  značenja  od  ostavljanja,  koje  je  temelj  za  neprijateljstvo  i  uvjerenje  da  mušrik  nije  musliman.  Isto  tako  učenjaci  često u svom govoru zajedno spominju pojmove „odricanje od mušrika“ i „tekfir  mušrika“ što ukazuje da se tim pojmovima žele različita značenja.     U  tom  slučaju  se  tekfirom  žele  propisi  koji  dolaze  nakon  uspostave  argumenta  poput  borbe,  ohalaljivanja  imetka,  života,  časti  i  slično  a  odricanjem  od  njih  uvjerenje  da  nisu  muslimani  i  da  imaju  drugi  din  i  da  njihov  ma'bud  nije  samo Allah. Zbog toga je potrebno razumjeti značenje pojma tekfir koji se koristi  u određenom kontekstu ili imati na umu terminologiju učenjaka islama kako bi se  sačuvali  od  zablude  u  koju  su  upali  vođe  protivničke  skupine.  Riječi  šejha  'Abdurrahmana su jasne. 

  4.8 Riječi sinova šejha Muhammeda, 'Abdullaha i Husejna   Rekli  su  sinovi  šejha  Muhammeda,  rahimehullah,  'Abdullah  i  Husejn,  u  kontekstu odgovora na pitanje koje im je postavljeno: 

،‫ أو ﻋﺎداﻫﻢ وﱂ ﻳﻜﻔﺮﻫﻢ‬،‫ وﻟﻜﻦ ﻻ ﻳﻌﺎدي اﳌﺸﺮﻛﲔ‬،‫ رﺟﻞ دﺧﻞ ﻫﺬا اﻟﺪﻳﻦ وأﺣﺒﻪ‬:‫اﳌﺴﺄﻟﺔ اﳊﺎدﻳﺔ ﻋﺸﺮة‬ ‫ورﺟﻞ دﺧﻞ ﻫﺬا‬،‫ وﻟﻮ ﱂ ﻳﻌﺮﻓﻮا ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ‬،‫ وﻟﻜﻦ ﻻ أﻗﺪر أن أﻛ ّﻔﺮ أﻫﻞ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬،‫ أﻧﺎ ﻣﺴﻠﻢ‬:‫أو ﻗﺎل‬ .‫ وﻟﻜﻦ ﻣﺎ أﺗﻌﺮﺿﻬﺎ‬،‫ وأﻋﻠﻢ أ ﺎ ﻻ ﺗﻨﻔﻊ وﻻ ﺗﻀﺮ‬،‫ ﻻ أﺗﻌﺮض ﻟﻠﻘﺒﺎب‬:‫ وﻟﻜﻦ ﻳﻘﻮل‬،‫اﻟﺪﻳﻦ وأﺣﺒﻪ‬

„Jedanaesta mes'ela: čovjek koji je ušao u ovaj din i zavolio ga ali ne neprijateljuje  prema mušricima, ili neprijateljuje ali ih nije protekfirio, ili kaže: „Ja sam musliman  ali  nisam  u  stanju  da  tekfirim  one  koji  izgovaraju  la  ilahe  illallah  iako  ne  znaju  njihovo  značenje“.  I  čovjek  koji  je  ušao  u  ovaj  din  i  zavolio  ga  ali  kaže:  „Neću  se  ispriječavati  turbetima,  znam  da  ona  ne  koriste  niti  nanose  štetu,  ali  neću  im  se  ispriječavati. 

‫ وﺻﺪق اﻟﺮﺳﻮل‬،‫ وﻋﻤﻞ ﺑﻤﻮﺟﺒﻪ‬،‫ إﻻ إذا ﻋﺮف اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ودان ﺑﻪ‬،‫ أن اﻟﺮﺟﻞ ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ‬:‫اﳉﻮاب‬ :‫ وآﻣﻦ ﺑﻪ وﺑﻤﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ; ﻓﻤﻦ ﻗﺎل‬،‫ وأﻣﺮ ﺑﻪ‬،‫ وأﻃﺎﻋﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﻧﻬﻰ ﻋﻨﻪ‬،‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﻴﻤﺎ أﺧﺒﺮ ﺑﻪ‬                                                                                                                                                          Medžmu’atur‐Resail vel‐mesa’il 2/27‐28 

386

  250 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ وﻟﻮ ﻓﻌﻠﻮا اﻟﻜﻔﺮ‬،‫ ﻻ أﺗﻌﺮض أﻫﻞ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬:‫ أو ﻗﺎل‬،‫ أو ﻋﺎداﻫﻢ وﱂ ﻳﻜﻔﺮﻫﻢ‬،‫ﻻ أﻋﺎدي اﳌﺸﺮﻛﲔ‬ :‫ ﺑﻞ ﻫﻮ ﳑﻦ ﻗﺎل اﷲ ﻓﻴﻬﻢ‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ‬،‫ أو ﻗﺎل ﻻ أﺗﻌﺮض ﻟﻠﻘﺒﺎب‬،‫واﻟﺸﺮك وﻋﺎدوا دﻳﻦ اﷲ‬ ِ ‫ﺾ وﻳ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَ ْن ﻳـﺘ‬ ٍ ‫} َوﻳَـ ُﻘﻮﻟُﻮ َن ﻧُـ ْﺆِﻣ ُﻦ ﺑِﺒَـ ْﻌ‬ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎ ِﻓ ُﺮو َن‬ َ ِ‫ﻚ َﺳﺒِﻴﻼً أُوﻟَﺌ‬ َ ِ‫ﱠﺨ ُﺬوا ﺑَـ ْﻴ َﻦ َذﻟ‬ َ ُ َ ٍ ‫ﺾ َوﻧَ ْﻜ ُﻔ ُﺮ ﺑِﺒَـ ْﻌ‬ ً‫ }ﻻ ﺗَ ِﺠ ُﺪ ﻗَـ ْﻮﻣﺎ‬:‫ ﻓﻘﺎل‬،‫ وﺗﻜﻔﲑﻫﻢ‬،‫ وﻣﻨﺎﺑﺬ ﻢ‬،‫ أوﺟﺐ ﻣﻌﺎداة اﳌﺸﺮﻛﲔ‬:‫ واﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ‬.{ً‫َﺣ ّﻘﺎ‬ ِ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ‫آﻣﻨُﻮا ﻻ‬ َ ‫ﻳﻦ‬ َ ‫ }ﻳَﺎ أَﻳﱡـ َﻬﺎ اﻟﺬ‬:‫ اﻵﻳﺔ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،{ُ‫ﻳُـ ْﺆﻣﻨُﻮ َن ﺑﺎﻟﻠﱠﻪ َواﻟْﻴَـ ْﻮم ْاﻵﺧ ِﺮ ﻳُـ َﻮادﱡو َن َﻣ ْﻦ َﺣﺎ ﱠد اﻟﻠﱠﻪَ َوَر ُﺳﻮﻟَﻪ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ْﺤ ﱢﻖ ﻳُ ْﺨ ِﺮ ُﺟﻮ َن‬ َ ‫ﺎء ُﻛ ْﻢ ﻣ َﻦ اﻟ‬ َ َ‫ﺗَـﺘﱠﺨ ُﺬوا َﻋ ُﺪ ﱢوي َو َﻋ ُﺪ ﱠوُﻛ ْﻢ أ َْوﻟﻴ‬ َ ‫ﺎء ﺗُـ ْﻠ ُﻘﻮ َن إﻟ َْﻴ ِﻬ ْﻢ ﺑﺎﻟ َْﻤ َﻮ ﱠدة َوﻗَ ْﺪ َﻛ َﻔ ُﺮوا ﺑ َﻤﺎ َﺟ‬ .‫ﻮل َوإِﻳﱠﺎ ُﻛ ْﻢ أَ ْن ﺗُـ ْﺆِﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ َرﺑﱢ ُﻜ ْﻢ{ اﻵﻳﺎت؛ واﷲ أﻋﻠﻢ‬ َ ‫اﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬ „Odgovor je da čovjek ne biva muslimanom sve dok ne spozna tevhid i pokorava  se  njime,387  i  radi  po  onome  što  on  za  sobom  povlači,388  i  vjeruje  u  istinitost  Poslanika,  .,  u  svemu  o  čemu  je  obavijestio,  i  pokori  mu  se  u  onome  što  je  zabranio  i  naredio,  i  vjeruje  u  njega  i  sve  čime  je  došao.  „Pa  ko  kaže:  „Neću  se  suprotstavljati mušricima“, ili im se suprotstavi (mu'adah), ali ih ne tekfiri, ili kaže:  „Neću  da  se  ispriječavam  ehlu389  „la  ilahe  illallah“,  pa  makar  radili  kufr  i  širk  i  neprijatelji bili (suprotstavljali se) Allahovom dinu“, ili kaže: „Neću se ispriječavati  turbetima“, takav nije musliman. Naprotiv, on je od onih o kojima je Allah rekao: I  govore: „Vjerujemo u neke a u neke ne vjerujemo“ ... do riječi: ...pravi nevjernici.  Allah  je  naredio  suprotstavljanje  (neprijateljstvo)  mušricima,  odricanje  i  odbacivanje i tekfirenje istih.  Nećeš naći narod, koji vjeruje u Allaha i Sudnji Dan, da je u ljubavi sa onima koji  se suprotstavljaju Allahu. El‐Mudžadileh 22  Kao  što  kaže:  O  vi  koji  ste  povjerovali!  Ne  uzimajte  Moje  neprijatelje  i  vaše  neprijatelje za prijatelje, ukazujući im ljubav... El‐Mumtehaneh 1390    Riječ  „mudžeb“  je  objekat  glagola  evdžebe,  koji  znači  nešto  neminovno  za  sobom povući a ja sam to preveo kao  „onome što on za sobom povlači“ i u ovom  kontekstu  je  ona  ista  kao  i  riječ  „lavazim“  jer  se  radi  o  opisima  koji  neminovno  proizilaze  iz  ostvarenje  tevhida  u  srcu,  počevši  od  njegove  spoznaje  do  ostalih  njegovih  srčanih  ruknova,  iz  kojih  proizilaze  ostale  vanjske  stvari,  čiji  nestanak  ukazuje na nestanak tevhida u srcu.                                                              

387

 Uzima ga za din.   Neminovno za sobom povlači putem uzročne povezanosti.    Sa „ehlu“ se ovdje misli na mušrike koji izgovoraju „la ilahe illallah“.  390  Ed‐Durerus‐senijjeh 10/139‐140  388 389

 

EBU MUHAMMED

251 

  Ovo je mezheb ehlus‐sunneta i džema'ata, koji vjeruje u neminovnu uzročnu  povezanost između vanjštine i srca, kao što svi pametni ljudi vjeruju u neminovnu  uzročno  povezanost  između  neke  osnove  i  onih  opisa  koji  se  međusobnom  neminovnom  uzročnom  povezanošću  usko  vežu  za  nju  i  od  ne  ne  mogu  biti  odvojeni. Zato rušenje principa odricanja od mušrika znači nepostojanje tevhida u  svakom mjestu i vremenu.     Dalje,  obrati  pažnju  kako  su  i  sinovi  šejha  prvo  spomenuli  „odricanje“  pa  nakon  toga  „tekfir“,  što  ukazuje  na  različitost  njima  željenih  značenja  u  ovom  kontekstu i kako su rekli da osoba ne biva muslimanom dok ne ostvari spomenuto  a ova izreke se naravno ne tiče samo njihovog vremena jer je njihov govor opšta  definicija islama: „Čovjek ne biva muslimanom prije nego što...“, i ko o ovakvim  izrekama  tvrdi  da  se  njima  misli  „..ne  biva  muslimanom  u  ovom  vremenu...“  je  time  dokazao  svoju  ograničenost,  neznanje,  tendecioznost,  smjelost  na  Allahov  din i ismijavanje učenjaka koji dobro znaju kako se treba izraziti i koji zatvaraju sva  vrata neshvatanja Allahovih propisa pa i svojih riječi lično. Allahulmuste’an! Čime  se mi danas sve moramo bakćati! 

4.9 Tekfir zbog velikog širka i negacije (ta'tila) Allahovih Imena i Svojstava je najvažnija stvar u kufru u taguta   Šejh 'Abdullatif, rahimehullah, u odgovoru Es‐Sahafu pojašnjava da je tekfir  zbog širka i ta'tila391 najvažnija stvar u kufr u taguta rekavši: 

.‫ وﻻ ﻳﺼﻠﻰ ﺧﻠﻔﻪ‬،‫ وأﻃﺎل اﳍﺬﻳﺎن; وزﻋﻢ أن ﻣﻦ ﻛﻔﺮﻫﻢ ﻳﻜﻔﺮ‬،‫واﻟﺼﺤﺎف ﻗﺪ ﺧﻠﻂ ﻫﻨﺎ‬ ‫ وأ ﺎ ﻻ ﺗﺼﺢ ﺧﻠﻒ ﻣﻦ‬،‫ وﺑﻪ ﻳﻌﺮف ﺣﻜﻢ اﻟﺼﻼة ﺧﻠﻔﻪ‬،‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺪﻣﻨﺎﻩ‬،‫وﻗﺪ ﻋﺮﻓﺖ أن اﳌﺴﺄﻟﺔ ﻓﻴﻬﺎ ﺗﻔﺼﻴﻞ‬ ‫ ﻣﻌﺮﻓﺘﻪ واﻟﻌﻤﻞ‬،‫ اﻹﺳﻼم‬:‫ ﻫﻮ‬،‫ أو ﺟﺤﺪ أﲰﺎءﻩ وﺻﻔﺎﺗﻪ ﻟﻜﻔﺮﻩ؛ وأﻫﻢ ﺷﺮوط اﻟﺼﻼة واﻹﻣﺎﻣﺔ‬،‫أﺷﺮك ﺑﺎﷲ‬ ،‫ ﻓﻬﻮ أﻓﻀﻞ اﻷﺋﻤﺔ وأﺣﻘﻬﻢ ﺑﺎﻹﻣﺎﻣﺔ‬،‫ ﻓﻠﻢ ﻳﻌﺒﺪ ﺳﻮاﻩ‬،‫ وأﺧﻠﺺ دﻳﻨﻪ ﷲ‬،‫ﺑﻪ; وﻣﻦ ﻛ ّﻔﺮ اﳌﺸﺮﻛﲔ وﻣﻘﺘﻬﻢ‬ .‫ ﻫﻮ أﻫﻢ ﻣﺎ ﻳﺠﺐ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬،‫ﻷن اﻟﺘﻜﻔﻴﺮ ﺑﺎﻟﺸﺮك واﻟﺘﻌﻄﻴﻞ‬

„Es‐Sahaf je ovdje pobrkao i oduljio buncanje tvrdeći da je kafir onaj koji ih tekfiri i  ne  klanja  iza  njih.  Ti  si  saznao  da  mes'ela  ima  detaljno  objašnjenje  kao  što  smo                                                               391

  Ovdje  negacija  koja  se  tiče  Allahovih  Imena  i  Svojstava  što  može  biti  u  potpunosti  ili  djelimično.  U  tom  pogledu  imamo  čiste  džehmije,  mu'tezile,  aš'arije  i  maturidije.  Čiste  džehmije  negiraju  sva  Imena  i  Svojstva,  mu'tezile potvrđuju Imena tvrdeći da ona u sebi ne sadrže Svojstva, a posljednji potvrđuju imena ali alegorično  tumače neka Svojstva Uzvišenog. Sa ta'tilom se ovdje misli na ta'til prvih. 

  252 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

prethodno objasnili, i time se zna propisa namaza iza njega i da on nije ispravan  iza  onoga  koji  pridružuje  (širk)  Allahu  ili  niječe  Njegova  Imena  i  Svojstva,  zbog  njegovog kufra. Najvažniji uvjet namaza i imameta je islam, njegova spoznaja i  rad po njemu. Onaj koji tekfiri mušrike i mrzi ih,392 i svoj din čisto ispovijeda Allahu  i ne 'ibadeti drugom mimo Njega, takav je najbolji imam i najpreči imameta, jer je  tekfir zbog širka i ta'tila najvažnija obaveza u kufr u taguta.“393    Može li  čovjek na jasniji način od ovoga ukazati na  to da je tekfir mušrika  i  taguta najvažnija stvar u ruknu kufra u taguta?! Ovim riječima je šejh 'Abdullatif  samo potvrdio riječi Uzvišenog Allaha i Njegovog Poslanika,  ., u kojima se prvo  spominje  odricanje  od  taguta  i  mušrika  da  bi  se  iz  toga  zaključilo  odricanje  od  velikog širka koji ih spaja.     Međutim,  kod  Ebu  Jusufa  Alu  Ferradža,  Makdisija,  i  njihovih  sljedbenika,  i  onih  koji  bi  to  željeli,  poput  Nusreta  i  Bilibanija,  negacija  islama  tagutima  i  mušricima je zadnja stvar u kufru u taguta. Halidija namjerno nisam spomenuo jer  njegova greška nije poput greški spomenutih, iako iz njegovog mezheba proizilazi  mezheb Makdisija ili naš mezheb, što ćemo spomenuti u drugom djelu ovog lanca  u poglavlju u kojem ćemo detaljnije voditi raspravu sa onim koji smatraju da tekfir  mušrika i taguta ne spada u aslud‐dina i asl (osnovu) kufra u taguta.     Makdisi  je  u  toj  mes'eli  zaista  puno  pogriješio,  da  nas  Allah  sačuva  Svoje  srdžbe.  Ebu  Jusuf  Alu  Ferradž  nije  učenjak  i  nije  naučno  sposoban  da  govori  o  detaljima  ovih  mes'ela,  iako  je  svakom  kojeg  je  Allah  sačuvao  nesreće,  vallahi,  lahko  da  shvati  ovo  pitanje,  ali  problem  je  kada  čovjek  prvo  zavoli  neki  put  i  njegove  velikane,  a  zatim  počne  namještati  sebi  vjeru  u  tom  smjeru.  Naravno  Nusret, Bilibani i protivnici uopšteno, ovu bolest pripisuju uvijek drugom.     Za  rješavanje  svih  tih  sporova  postoji  naučno  argumentiranje  vraćanjem  spora Allahovoj Knjizi i Sunnetu Njegovog Poslanika, ., što se neće ostvariti osim  metodologijom  argumentiranja  učenjaka  selefa  u  kojoj  ih  slijede  sretni  među  potonjim generacijama. Kako je moguće da čovjek zna šta je tevhidullah a da ne  zna  šta  je  širk  Allahu  koji  veže  taguta  i  njegove  robove!?  Nije  moguće  osim  u  bolesnim umovima!    Kako  je  moguće  da  čovjek  zna  šta  je  tevhidullah  i  islam  a  ne  zna  ko  je  muvehhid  ‐  musliman  a  ko  nije?!  Nije  moguće!  Jer  je  pravljenje  razlike  između  muslimana  i  nemuslimana  prva  stvar  koja  neminovno  rezultira  iz  shvatanja  tevhidullaha i islama. Kao što onaj koji je spoznao značenje riječi sunce time zna                                                              

392

 Riječ maqt ukazuje na najveći vid mržnje.   Ed‐Durerus‐senijjeh 12/264 

393

 

EBU MUHAMMED

253 

da sve što pri sebi nema opis sunca nije sunce iako dotičnu stvar nije vidio niti je  čuo o njoj. Zbog toga učenjaci kažu da je najbliži „lāzim“ neke stvari da ona nije  nešto drugo mimo sebe same.    Stotine je drugih fetvi i citata kojima bi mogli ispuniti hiljade stranica, a čiju  većinu  svi  mi  znamo,  pa  je  zbog  toga,  inšaAllah,  moguće  da  se  zadovoljimo  spomenutim a ostalo prepustimo znanju i upućenosti čitaoca i protivnika. Šehadet  la ilahe illallah Muhammedun Resulullah, koji ukazuje na opšti i posebni islam, na  svoje  značenje,  kao  što  smo  već  objasnili,  ukazuje  putem  ukazivanja  na  cjelo  značenje, parcijalno‐sadržajnog i uzročno‐neminovnog neodvojivog ukazivanja.     Učenjaci  islama  su  se  razišli  u  pogledu  toga  da  li  su  neki  opisi  ruknovi  šehadeta, koji se nalaze unutar tevhida ili su njegovi levāzimi, ali to razilaženje je  puke terminološke prirode, tj. na njega se ne nadovezuje bilo kakvo razilaženje u  vjerovanju  i  praksi,  kao  što  su  se  učenjaci  usulul‐fikha  razišli  da  li  je  dilaletul‐ iltizām  tekstualno  ukazivanje  ili  razumsko  odnosno  da  li  neki  pojam  na  svoje  levazime ukazuje putem teksta ili posredstva razuma, koji zaključuje međusobnu  vezu, ali uzrokom teksta.     Razišli su se u pogledu naredbe i zabrane u mes'elama koje sam spomenuo  ali su se složili da naredba nečega znači zabranu ostavljanja istog, kao što su se svi  složili da onaj koji nije sproveo levazime naredbe, koji iz nje neminovno proizilaze  i  od  nje  su  neodvojive,  nije  sproveo  ono  što  mu  je  naređeno,  jer  je  nestanak  levazima dokaz nestanka osnove (melzum) iz koje proizilaze.     Izvoli  jedan  važan  citat  Ibn  Tejmijje  o  ukazivanju  nestanka  lāzima  na  nestanak  melzuma  u  mes'eli  imana.  Rekao  je  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah: 

‫ وﻋﻠﻢ أن اﻹﳝﺎن اﻟﺬي ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻣﻦ اﻟﺘﺼﺪﻳﻖ واﳊﺐ وﻏﲑ ذﻟﻚ ﻳﺴﺘﻠﺰم اﻷﻣﻮر اﻟﻈﺎﻫﺮة ﻣﻦ‬,‫إذا ﺗﺒﲔ ﻫﺬا‬ ‫ وأﻧﻪ ﳝﺘﻨﻊ ﻣﻘﺎم‬,‫ ﻛﻤﺎ أن اﻟﻘﺼﺪ اﻟﺘﺎم ﻣﻊ اﻟﻘﺪرة ﻳﺴﺘﻠﺰم وﺟﻮد اﳌﺮاد‬,‫اﻷﻗﻮال اﻟﻈﺎﻫﺮة واﻷﻋﻤﺎل اﻟﻈﺎﻫﺮة‬ ‫ وﱂ‬,‫اﻹﳝﺎن اﻟﻮاﺟﺐ ﰲ اﻟﻘﻠﺐ ﻣﻦ ﻏﲑ ﻇﻬﻮر ﻣﻮﺟﺐ ذﻟﻚ وﻣﻘﺘﻀﺎﻩ زاﻟﺖ اﻟﺸﺒﻪ اﻟﻌﻠﻤﻴﺔ ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ‬ ‫ ﻫﻞ ﻫﻮ ﺟﺰء ﻣﻨﻪ داﺧﻞ ﰲ ﻣﺴﻤﺎﻩ ﻓﻴﻜﻮن ﻟﻔﻆ اﻹﳝﺎن‬,‫ ﰲ أن ﻣﻮﺟﺐ اﻹﳝﺎن اﻟﺒﺎﻃﻦ‬,‫ﻳﺒﻖ إﻻ ﻧﺰاع ﻟﻔﻈﻲ‬ ‫ ﻓﺘﻜﻮن دﻻﻟﺔ اﻹﳝﺎن ﻋﻠﻴﻪ ﺑﻄﺮﻳﻖ‬,‫داﻻ ﻋﻠﻴﻪ ﺑﺎﻟﺘﻀﻤﻦ واﻟﻌﻤﻮم؟ أو ﻫﻮ ﻻزم ﻟﻺﳝﺎن وﻣﻌﻠﻮل ﻟﻪ وﲦﺮة ﻟﻪ‬    ‫اﻟﻠﺰوم؟‬

  254 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S  obzirom  da  je  ovo  postalo  jasno  i  da  se  spoznalo  da  iman  koji  je  u  srcu  od  tasdiqa394 i ljubavi i drugog neminovno prouzrokuje (jestelzim) vanjštinske stvari  od  vanjskih  riječi  i  vanjskih  djela,  kao  što  potpuna  namjera  uz  sposobnost  neminovno prouzrokuje postojanje željenog, i da je nemoguće da se u srcu ostvari  obavezni iman bez pojave njegovog prouzrokovanog i onog što za sobom povlači,  nestaju teoretske nedoumice (šubhe) u ovoj mes'eli i ne ostaje osim terminološki  spor  u  vezi  toga  da  li  je  prouzrokovano  unutrašnjeg  imana  parče  u  njemu  koje  ulazi  u  njegovo  ime  pa  da  pojam  iman  na  njega  ukazuje  parcijalno‐sadržajnim  putem395 i putem 'umūma,396 ili je on lāzim397 imana i njegova posljedica i njegov  plod,  pa  da  ukazivanje  imana  na  njega  bude  putem  uzročno‐neminovnog  ukazivanja?398“399    Učenjaci  su  se,  kao  što  sam  rekao,  razišli  u  pogledu  toga  da  li  lojalnost400  i  neprijateljevanje401  ulaze  u  značenje  la  ilahe  illallah  ili  se  radi  o  opisima  koji  su  izvan značenja la ilahe illallah ali iz njega neminovno proizilaze i njihov nestanak  znači nestanak osnove la ilahe illallah.   Kaže Mihmas b. 'Abdillah Muhammed El‐Džel'ud:  „Obaveza  je  svako  muslimanu  da  zna  da  je  Allah  svima  nama  naredio  neprijateljstvo  prema  mušricima  i  da  ne  prijateljujemo  prema  njima  i  sve  nas  je  obavezao  da  volimo  vjernike  i  pomažemo  im  riječju,  djelom  i  uvjerenjem,  i  obavijestio  da  je  to  od  uvjeta  iman  i  velikih  stvari  koje  iz  njega  neminovno  proizilaze,  pa  je  negirao  iman  onome  koji  ukazuje  ljubav  onome  koji  se  suprotstavlja  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku  makar  se  u  tom  ukazivanju  ljubavi  radilo  o  najbližem  rođaku.  Zbog  toga  među  učenjacima  ima  onih  koji  prijateljevanje  i  neprijateljevanje  uvode  u  značenje  la  ilahe  illallah,  a  ima  i  onih  koji se ustežu,402 pa bi u ovoj mes'eli imali dva mišljenja.   Prvo mišljenje: prijateljevanje i neprijateljevanje je od značenja la ilahe illallah...“    Zatim  je  spomenuo  fetve  učenjaka,  čiju  većinu  znamo,  hvala  Allahu  da  bi  nakon toga rekao:                                                               394

 Vjerovanje u istinitost.   Putem dilaletut‐tedammun.  396  Sveobuhvatnog ukazivanja. Na ar. umum.  397  Ono što iz njega neminovno proizilazi putem uzročne povezanosti.  398  Putem neminovne uzročne povezanosti.   399  Medžmu’ul‐fetava 7/575, stara štampa i „Šamilah“.  400  El‐muvalāh, tj. prijateljevanje.  401  El‐mu’adāh, tj. suprotstavljanje.  402   Ustežu  se  od  rasprave  da  li  šehadeta  tevhida  na  njih  ukazuje  parcijalno  sadržajnim  ili  neminovno  prouzrokujućim putem.  395

 

EBU MUHAMMED

255 

‫ ﻫﻞ اﳌﻮاﻻة واﳌﻌﺎداة ﻣﻦ ﻣﻌﲎ »ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ« أم ﻻ؟‬:‫ ﻗﻮل ﻣﻦ ﺗﻮﻗﻒ‬:‫اﻟﻘﻮل اﻟﺜﺎﻧﻲ‬

‫ إﻧﻪ ﳚﺐ ﻋﻠﻰ اﳌﺴﻠﻢ أن ﻳﻌﻠﻢ أن اﷲ اﻓﱰض‬:‫ﻳﻘﻮل اﻟﺸﻴﺦ ﺳﻠﻴﻤﺎن ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻟﻮﻫﺎب‬ ‫ وأﺧﱪ أن ذﻟﻚ ﻣﻦ ﺷﺮوط‬،‫ وأوﺟﺐ ﻋﻠﻴﻪ ﳏﺒﺔ اﳌﺆﻣﻨﲔ وﻣﻮاﻻ ﻢ‬،‫ﻋﻠﻴﻪ ﻋﺪاوة اﳌﺸﺮﻛﲔ وﻋﺪم ﻣﻮاﻻ ﻢ‬ ‫ وأﻣﺎ ﻛﻮن ذﻟﻚ‬،‫ وﻟﻮ ﻛﺎن أﻗﺮب ﻗﺮﻳﺐ ﰲ اﻟﻨﺴﺐ‬،‫ وﻧﻔﻲ اﻹﳝﺎن ﻋﻤﻦ ﻳﻮاد ﻣﻦ ﺣﺎد اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬،‫اﻹﳝﺎن‬ ‫ وإﻧﻤﺎ ﻛﻠﻔﻨﺎ ﺑﻤﻌﺮﻓﺔ أن اﷲ‬،‫ ﻓﻠﻢ ﻳﻜﻠﻔﻨﺎ اﷲ ﺑﺎﻟﺒﺤﺚ ﻋﻦ ذﻟﻚ‬،‫ﻣﻦ ﻣﻌﻨﻰ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ أو ﻣﻦ ﻟﻮازﻣﻬﺎ‬ ‫ وﻣﻦ ﻋﺮف‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻫﻮ اﻟﻐﺮض اﻟﺤﺘﻢ اﻟﺬي ﻻ ﺷﻚ ﻓﻴﻪ‬،‫ﻓﺮض ﻋﻠﻴﻨﺎ ذﻟﻚ وأوﺟﺒﻪ وأوﺟﺐ اﻟﻌﻤﻞ ﺑﻪ‬ .‫أن ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻌﻨﺎﻫﺎ وﻟﻮازﻣﻬﺎ ﻓﻬﻮ ﺣﺴﻦ وزﻳﺎدة ﺧﻴﺮ اﻫـ‬ „Drugo  mišljenje:  mišljenje  onih  koji  se  ustežu  u  pogledu  toga  da  li  je  prijateljevanje  i  neprijateljevanje  od  značenja  la  ilahe  illallah  ili  nije?  Kaže  šejh  Sulejman b. 'Abdillah:  „Obaveza  je  muslimanu  da  zna  da  mu  je  Allah  naredio  neprijateljevanje  prema  mušricima i da ne prijateljuje prema njima i obaveznim mu učinio da voli vjernike i  prijateljevanje prema njima, i obavijestio da je to od uvjeta imana i negirao iman  onom koji ukazuje ljubav onome koji se suprotstavlja Allahu i Njegovom Poslaniku  makar se radilo i o najbližem rođaku.   Što se tiče pitanja da li je to od značenja403 la ilahe illallah ili njegovih levazima,  Allah nas nije obavezao da to ispitujemo, već nas je obavezao da znamo da nam  je  to  Allah  učinio  farzom  i  da  ga  je  učinio  obaveznim  i  da  je  obavezao  na  praktično sprovođenje toga. Ovo je ta neminovna mudrost u koju nema sumnje.  Za  onoga  koji  spozna  da  li  je  to  od  značenja  la  ilahe  illallah  ili  je  od  njegovih  levazima je to lijepo i dodatno dobro.“404    Kaže 'Ali El‐Hudajr, molim Allaha da mu popravi stanje i da ga uputi odricanju  od uleme taguta i istini u svemu u čemu je pogriješio, u knjizi „El‐Vesit“: 

‫ﻓﺼﻞ‬ ‫ ﳏﺒﺔ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ وأﻫﻠﻪ‬:‫ﻗﺒﻞ اﻟﺪﺧﻮل ﰲ أﻧﻮاع اﻟﻌﺒﺎدات ﻓﺈن ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻷﻟﻮﻫﻴﺔ ﻳﺘﺒﻌﻪ أﺻﻮل وأرﻛﺎﻧﻪ و ﻫﻲ‬ ‫ وﺑﻐﺾ اﻟﺸﺮك وأﻫﻠﻪ وﻣﻌﺎدا ﻢ وﺗﻜﻔﲑﻫﻢ واﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وأرﻛﺎﻧﻪ ﲬﺴﺔ ذﻛﺮﻫﺎ اﳌﺼﻨﻒ ﰲ‬،‫وﻣﻮاﻻ ﻢ‬    .‫اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬

‫رﺳﺎﻟﺔ ﻣﺴﺘﻘﻠﺔ ﺑﻌﻨﻮان رﺳﺎﻟﺔ ﰲ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﻮﺟﻮدة ﰲ ﳎﻤﻮﻋﺔ‬

                                                             403

 Unutar.   Medžmu'atut‐tevhid, str. 50‐51 

404

  256 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Prije  nego  što  počnemo  govor  o  vrstama  'ibadeta,  tevhidul‐uluhijjeh  slijede  temelji i njegovi ruknovi, a oni su: ljubav prema tevhidu i njegovim sljedbenicima i  prijateljevanje  prema  njima,  mržnja  prema  širku  i  njegovim  sljedbenicima,  i  neprijateljevanje prema njima, njihov tekfir, i kufr u taguta; a on se sastoji od pet  ruknova,405  koje  je  spomenuo  autor  u  posebnoj  risali  o  kufru  u  taguta,  koja  se  nalazi u „Medžmu'atut‐tevhid“.“    Zatim je počeo navoditi citate učenjaka na ovu temu. Obrati pažnju na to da  je spomenute stvari nazvao ruknovima tevhida, a svaki iole obrazovan musliman  znači šta znači pojam rukn i da kada rukn bilo koje stvari izostane nestane i suštine  te  stvari.  To  bez  sumnje  zna  i  Nusret!  Samo  je  problem  u  tome  što  je  Allah  na  njega  poslao  šejtane  džinna  i  ljudi  da  ga  podstiču  na  zabludu  a  to  se  ne  dešava  osim zbog grijeha kojeg je Allah sigurno ubrojao iako ga čovjek zna zaboraviti. Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  'Ali  El‐Hudajr  takođe  spominje  da  kufr  u  taguta ima pet ruknova406 a to su oni opisi, koje smo u međuvremenu svi,  hvala  Allahu, naučili.    Za  ostvarenje  osnove  kufra  u  taguta  se  uvjetuje  da  vjeruje  da  je  'ibadet  tagutu  laž  i  neispravna  stvar,  da  ga  mrzi,  bude  mu  neprijatelj,  napusti  ga,  to  smatra  drugim  dinom,  i  vjeruje  da  su  tagut  i  njegovi  robovi  nemuslimani.  Ako  sazna za pojmove tagut, mušrik, kafir i tekfir, mora ih prihvatiti i sprovoditi ih a  ako je u stanju da to sve ispolji on će to uraditi na odgovarajući način i u skladu sa  pravilima  pozivanja  u  islam  i  uzimanju  u  obzir  opšteg  stanja  muslimana.  Ako  ne  ispolji svoj din, uz mogućnost da to uradi, griješan je ali nije kafir, a nekad se osobi  koja  ne  ispoljava  din  može  presuditi  kufrom  u  vanjštini,  što  ne  znači  da  nije  moguće da ista bude mu'min u suštini.     Razmisli  kako  'Ali  El‐Hudajr  nije  rekao  da  se  riječi  šejha  Muhammeda  i  učenjaka da've tiču samo „njihovog vremena“ u kojem se „nad nekim narodom  uspostavio  argument“  kao  što  to  tvrdi  Ebu  Jusuf  Alu  Ferradž,  da  ga  Allah  uputi  istini i sačuva islam od njegovih greški!  Nakon dvadesetak strana El‐Hudajr kaže: 

،‫ واﻟﺒﺮاء‬،‫( وﻟﻮازﻣﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﻮﻻء‬360‫)ص‬

/2

‫ ﻗﺎل اﺑﻦ ﺳﺤﻤﺎن ﰲ اﻟﺪرر‬: ‫وﻣﻨﻬﻢ ﻣﻦ ﺟﻌﻠﻬﺎ ﻣﻦ اﻟﻼزم‬

.‫ أو ﲢﺼﻴﻞ دﻧﻴﺎﻩ؛ وﻫﺬﻩ ﺣﺎل ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﻟﻨﺎس‬،‫ وﻻ ﻳﻼﺋﻤﻪ إﻻ ﻣﺎ واﻓﻖ ﻫﻮاﻩ‬،‫واﻟﻌﻤﻞ ﺑﺸﺮاﺋﻊ اﻹﺳﻼم‬                                                              405

  Pogledaj  kako  ’Ali  El‐Hudajr  ukazuje  da  su  navedene  stvari  ruknovi  tevhidul‐uluhijjeh  a  mi  znamo  šta  znači  kada je nešto rukn u nečemu! Allahulmuste’an!  406  Što znači da je tekfir mušrika i taguta od aslud‐dina jer je tekfir taguta i mušrika rukn u kufru u taguta. 

 

EBU MUHAMMED

257 

„Među njima ima i onih koji su ih učinili levazimima. Rekao je  Ibn Sehman u Ed‐ Dureru 2/360:  „...I  njenih  lavazima  od  el‐vela'407  i  el‐bera'408  i  sprovođenja  islamskih  propisa.  Njemu  ne  godi  osim  ono  što  je  u  skladu  sa  njegovim  prohtjevima,  ili  sticanjem  dunjaluka, i to je stanje većine ljudi.“    Dakle, nije problem hoće li ih neko tekfir mušrika, taguta i mustekbira i ono  što  se  na  njega  nadovezuje  nazvati  ruknovima  ili  levāzima  sve  dok  se  to  ne  suprotstavlja vjerskom tekstu, već je problem biti džahil pa srušiti opis bez kojeg  nema osnove islama i suprotstavljati se istini i njenim sljedbenicima.     Nusret i Bilibani i ostali koji su sa njima su u posljednje dvije godine ili manje,  imali  vremena  da  zavode  narod  i  manipulišu  ljudskim  emocijama  pod  plaštom  odbrane „poštovanih učenjaka“ i „mudžahida“, koje protekfiriše „džehennemska  paščad“, „neo‐haridžije“, „tekfirovci“ ili „gulati“, kojima ne bi bilo drago kada bi se  sada  uspostavio  „darul‐islam“,  i  koji  su  toliki  džahili  „pa  su  tekfir  mušrika  i  tehakum  uveli  u  značenje  la  ilahe  illallah“  ili  ga  učinili  onim  čiji  nestanak  znači  nestanak osnove la ilahe illallah!!!     Ovo  je  dugačka  lista  njihovog  zuluma  prema  Allahovom  dinu  a  nakon  toga  prema sebi i prema nama. Šta onda treba reći na sve to kada vidimo u kakve su  sramote,  neznanja  i  bućkuriše  upali  Nusret  i  njegova  životna  nesreća  zvana  „Bilibani“, a da ne govorimo o ostalim lažovima i licemjerima, koji su pomislili da  su  ovi  događaji  najbolja  šansa  za  sticanjem  ugleda  i  ostvarenjem  niskih  nagona  duše i pohota, pakosti,zavisti i mržnje prema Allahovim robovima.     Stare  neznalice,  zulumćari  i  eksploatatori  ljudskih  imetaka  i  emocija  odjednom postadoše branioci islama i džihada, dižući svoj „džihad“ na lobanjama i  časti islama i vjernika pa sve to bi kušnja za srca munafika i džahila i svih drugih  koje Allah bolje zna nego mi, te ih fitne uzdrmaše i ono što su im srca krila izađe  na  javu,  pa  neka  je  hvala  Allahu,  Gospodaru  svjetova  Koji  razdvaja  čisto  od  prljavog prilazeći zlikovcima sa strane s koje se najmanje nadaju. Molim Allaha da  nas učini od dobrih i čistih!    Ako ovo nije  vrhunac  poraza i  kušnje šta je onda  značenja poraza i kušnje?  Da  upadneš  u  desetine  kufrova  misleći  da  spadaš  u  najbolju  grupu  muslimana  i  onda ti postane jasno da si svo vrijeme griješio! Ko je taj kojem će Allah dozvoliti  da se pokaje nakon svega? Ko je taj koji će dati prednost Allahovom zadovoljstvu i  istini nad svojim „obrazom“ i „časti“? Ko je taj koji će priznati da je on bio taj koji                                                               407

 Lojalnost i prvrženost.   Odricanje. 

408

  258 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

je svo vrijeme griješio i radio zulum i da je njegov protivnik, kojem je jeo meso dan  i noć, bio na istini? Allahulmuste’an! Biće ono što Allah odredi.     Onaj  koji  se  istinski  pokaje  i  objavi  svoju  tevbu  i  ispravi  sve  što  je  greškom  pripisao islamu je ljudina u svakom mjestu i vremenu i svi sinovi Adema su griješni  a najbolji među njima su oni koji se često i brzo kaju. Zbog svega što je prethodilo  naš menhedž se ogleda u konstataciji onoga što je rekao šejh 'Abdullatif, a to je da  samo  iz  nedovoljnog  shvatanja  i  nepotpune  predodžbe  o  suštini  tevhida  i  širka,  može proizići rušenje islama iz neznanja, bilo u osnovi rukna negacije409 ili rukna  potvrde,410  ili  onome  što  ih  prati,411  svejedno  nazvali  te  stvari  ruknovima  ili  levazimima ili se ustegli.  Rekao je šejh:  „Znaj da ko god ima predstavu o bilo kojoj suštini onakom kakva je ona u vanjskoj  realnosti i spozna njenu kakvoću iz njenih za nju specifičnih opisa neminovno zna  šta  je  ruši  i  šta  joj  oponira  a  skrivenost  se  može  dogoditi  samo  u  slučaju  neraspoznavanja jedne od dvaju suština ili nepoznavanjem obje kakvoće.  Uz  nestanak  toga  i  ostvarenje  potpune  predstave  o  njima  dvjema,  ono412  nije  nepoznato niti se jedno može pobrkati sa drugim. Koliko je samo grupa nastradalo  zbog manjkavosti znanja i nepoznavanja granica i suština!?413 Koliko se zbog toga  samo pojavilo greški i muka kao na primjeru pravila koje glasi:   „Islam i širk su dvije, jedna drugoj suprotne stvari, ne mogu se sastati, niti nestati  tako  da  nijedna  ne  ostane“.414  Neznanje  o  njihovoj  suštini415  ili  samo  o  jednoj,  uvelo  je  mnoge  u  širk  i  obožavanje  ('ibadet)  dobrih  ljudi  i  to  sve  zbog  nepoznavanja suština i nemanja ispravne predstave o njima...“416    Šejh 'Abdullatif, rahimehullah, je u odgovoru na potvore Ibn Mensura koji je  tvrdio da šejh Muhammed tekfiri  muslimane, nazivajući tim imenom one koji su  upali u veliki širk, takođe rekao: 

‫ وﻻ ﻳﻮﺟﺪ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﺎ‬،‫ﺳﺒﺤﺎﻧﻚ ﻫﺬا ﺘﺎن ﻋﻈﻴﻢ! وأﻣﺎ دﻋﻮى ﻫﺬا اﳌﻔﱰي أن ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ ﳍﺎ ﺣﻜﻢ اﻹﺳﻼم‬ ،‫ ﻓﻤﻘﺘﻀﻰ ﻫﺬا اﻟﻘﻮل ﻧﺒﺬ اﻹﺳﻼم وراء اﻟﻈﻬﺮ‬،‫ وﻟﻴﺲ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﻦ ﲢﺮم ﻣﻮادﺗﻪ وﻣﻮاﻻﺗﻪ ﻟﻜﻔﺮﻩ وﺷﺮﻛﻪ‬،‫ﻳﻨﺎﻓﻴﻪ‬                                                              409

 Rukn negacije je „la ilahe“ a njegova osnova je „odricanje od širka“.   Rukn potvrde je „illallah“ a njegova osnova je „lojalnost prema imanu“.   Ono što ih prati su npr. u ruknu negacije tekfir, mržnja i neprijateljevanje.  412  Ono što je ruši i što joj oponira.  413  Šerijatskih imena.  414  Ili niti obje nestati.  415  Islama i širka.  416  Minhadžut‐Te'sis, str. 12  410 411

 

EBU MUHAMMED

259 

‫ ﻗﺪ ﻋﻤﻲ‬- ‫ واﻟﺤﺎﻟﺔ ﻫﺬﻩ‬- ‫ ﻓﺈﻧﻪ‬،‫ واﻻﺧﺘﻼق اﳌﺨﺎﻟﻒ ﻟﻠﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وإﲨﺎع اﻷﻣﺔ‬،‫واﻹﳝﺎن ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬ ‫ وﱂ ﻳﺼﺪق ﲟﺎ أﺧﱪ ﺑﻪ اﻟﻨﱯ‬،‫ وﺗﺼﻮر اﻟﺒﺎﻃﻞ ﻋﻠﻰ ﻣﺎ ﻫﻮ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ﻗﻠﺒﻪ ﻋﻦ ﺗﺼﻮر اﻟﺤﻖ ﻋﻠﻰ ﻣﺎ ﻫﻮ ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫ ﻓﺘﻌﲔ رد ﻗﻮﻟﻪ‬،‫ وﻋﺎد اﻟﻀﺮر ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻣﻦ وﻗﻮع اﻟﺸﺮك ﰲ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ؛ ﻓﺎﻧﻘﻠﺐ ﺗﺼﻮرﻩ‬ .‫ﻫﺬا ﲨﻠﺔ‬ „Slavljen neka si Ti! Ovo je velika potvora! Što se tiče tvrdnje ovog lažova da ovaj  ummet ima hukm islama i da u njemu ne postoji ono što ga negira, i da u njemu  ne  postoji  niko  prema  kome  je  zabranjeno  ukazivati  ljubav  i  prijateljevati  prema  njemu zbog njegovog kufra i širka.   Značenje  koje  ove  riječi  za  sobom  povlače  je  bacanje  islama  iza  leđa  i  iman  u  taguta,417 i izlagana tvorevina suprotna Knjizi, Sunnetu i idžma'u ummeta, a on – s  obzirom  da  je  stanje  ovako  –  je  slijepog  srca  kada  je  u  pitanju  posjedovanje  predodžbe  o  istini  onakom  kakva  jeste  i  posjedovanjem  predodžbe  o  neistini  onakom  kakva  jeste,  i  ne  vjeruje  u  istinitost  onoga  o  čemu  je  obavijestio  Vjerovjesnik,  .,  od  pojave  širka  u  ovom  ummetu,  pa  mu  se  predodžba  izopačila418 i šteta se vratila na njega, te je preostalo samo da se njegove riječi u  potpunosti odbiju.“419     Pogledaj kako je šejh 'Abdullatif njegovo netekfirenje mušrika i nazivanje njih  muslimanima  nazvao  „imanom  u  taguta“  i  kako  je  presudio  da  je  njegov  stav  dokaz da ne  zna značenje islama i širka te kako je konstatovao da se predodžba  spomenutog  pokvarenjaka  izopačila.  Zato  mi  kažemo  da  vođe  ove  zabludjele  sekte na čije zablude odgovaramo ne znaju šta je islam i tevhid i nemaju ispravnu  predodžbu o njemu, uz mogućnost da ga nauče a što nisu uradili, već više od dvije  godine  prkose  i  čine  nepravdu  i  šire  smutnju.  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!    Zbog  toga  onaj  koji  ne  zna  suštinu  velikog  širka  ne  vjeruje  da  mušrik  i  mustekbir nisu muslimani ili to zna ali ruši tevhid iz drugog razloga, a onaj koji ne  zna  suštinu  islama  ne  vjeruje  da  muslimani  ‐  muvehhidi  nisu  nevjernici.  Mušrici  Kurejša  su  se  rugali  Poslaniku,  .,  kada  ih  je  pozivao  u  tevhid,  nazivavši  njega  i  ashabe  „sabejcima“,  jer  su  znali  da  su  sabejci  bili  na  tevhidu  i  da  se  njemu  pripisuju  što  ukazuje  da  svjesno  nisu  sprovodili  tevhid  jer  su  počeli  vjerovati  da  tevhid  znači  vrijeđanje  i  omalovažavanje  meleka,  vjerovjesnika  i  dobrih  ljudi,  tj.  „njihovih  božanstava“,  pa  su  muslimani  ‐  muvehhidi  kod  njih  bili  nevjernici  na                                                               417

 Pogledaj kako je netekfirenje mušrika i nazivanje njih muslimanima nazvao imanom u taguta!   Pa misli da su nemuslimani muslimani!  419  Ed‐Durerus‐senijjeh 12/306  418

  260 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

neistini,  a  sebe  su  smatrali  upućenim.  Onaj  koji  poznaje  značenje  islama  i  širka  neminovno zna razliku između mušrika i muslimana.     Koliko mi se samo sviđaju riječi autora knjige „Qava'id fi bejan haqiqatil‐iman  'inde  ehlis‐sunneh  vel‐džema'ah“,  'Adila  b.  Muhammeda  b.  'Alija  Eš‐Šikhanija,  u  kojim kaže:  „Iman,  kao  što  smo  prethodno  objasnili,  nije  puki  tasdiq  srcem  ili  jezikom  ili  ispoljavanje imana i njegova tvrdnja. Štaviše, iman ima svoje levazime i uvjete i  ruknove i stvari koje povlači za sobom,420 bez kojih se iman neće ostvariti niti će  biti ispravan...  Iman  u  Allaha  zahtijeva  od  njegovog  sahibije  odricanje  od  širka  i  njegovih  sljedbenika te da nepriteljuje prema Allahovim neprijateljima i da zanevjeruje u  taguta, i da ne prijateljuje osim radi Allaha, Slavljen je i Uzvišen.“421  Nakon toga je spomenuo većinu našeg govora.    

4.10 Komentar o raznolikosti definicija učenjaka o aslu dinil islamu   Dakle, činjenica da su učenjaci na različite načine definisali osnovu islama ne  predstavlja problem osim bolesnom srcu koje vjeruje u mutešabih a sumnja u ono  što je jasno u Allahovoj Knjizi. Ja sam skoro ubjeđen da se učenjaci nisu bojali da  će neki beduin iz njihovog vremena iz aslud‐dina izvesti ono čime su ga definirali  ili iz njega izbaciti ono što u nekoj od definicija nisu spomenuli kao što se dogodilo  Bilibaniju, koji je iz definicije da je aslud‐din „'ibadet jedino Allahu“ „shvatio“ da  kufr  u  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din  zbog  toga  što  u  njoj  nije  spomenut,  i  da  odricanje  od  svakog  velikog  širka  i  svakog  mušrika  nije  od  aslud‐dina,  iako  je  izričito spomenut u definiciji, pod ovim ili onim izgovorom.     Može  li  se  dogoditi  veća  nepravda  prema  govoru  učenjaka  od  ove?!  Da  iz  definicije  izbaciš  ono  što su  spomenuli  i  ono  što se neminovno  podrazumijeva  u  shvatanju i znanju običnog muslimana. Očigledno je da u njihovom vremenu nije  postojala  bojazan  od  toga  ni  za  obične  muslimane  a  kamoli  za  tragaoce  za  znanjem.  Zbog  toga  vjerujem  da  je  u  vremenima  smutnje  poput  našeg  najbolje,  koliko  god  je  to  moguće,  objasniti  suštinu  aslud‐dina  spomenom  njegovih                                                               420

 Na ar. “el‐muqtedejat”.   Qava'id fi bejan haqiqatil‐iman 'inde ehlis‐sunneh vel‐džema'ah, str. 414 

421

 

EBU MUHAMMED

261 

ruknova,  uvjeta  i  levazima,  kao  što  je  to  radio  šejh  Muhammed,  rahimehullah,  i  učenjaci da've nakon njega.    Raznolikost  u  njihovim  definicijama  me  podsjetila  na  sličnu  pojavu  u  definicijama  imana  kod  učenjaka  ehlus‐sunneta  vel‐džema'ata,  koje  je  šejhul‐ islam složio objasnivši da među njima nema proturječnosti i suštinske razlike, već  da su učenjaci usljed pojava raznih neshvatanja i šubhi spominjali dodatke kojim  bi zatvarali vrata novotarijama. Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah.  “U  tom  smislu  su  riječi  selefa  i  prvaka  učenjaka  sunneta  u  definiranju  pojma  “iman”. Ponekad kažu: “On je riječ i djelo i nijjet.”, ponekad: “On je riječ, djelo,  nijjet  i  slijeđenje  sunneta.”,  ponekad:  “Riječ  jezika,  vjerovanje  srca  i  rad  udovima.”  –  zatim  kaže  –  “...i  sve  ove  izreke  su  ispravne,  jer  kada  kažu  riječ  i  djelo,  onda  u  riječ  ulazi  riječ  srca  i  jezika  zajedno,  i  to  se  razumije  iz  pojmova  “riječ” i “govor” i slično kada se spomenu bez dodataka.”     Zatim  kaže:  “Ono  što  želim  ovdje  reći  je  da  oni  od  selefa  koji  su  rekli  da  je  iman riječ i djelo misle na riječ srca i jezika i djelo srca i udova (tijela). Oni koji su  htjeli da ukažu na ´aqidu smatrajući da se ona ne razumije iz pojma riječ, već samo  riječ jezika, ili su se toga pobojali, dodali su ´aqidu srca.   Oni  koji  su  rekli  riječ,  djelo  i  nijjet,  vide  da  pojam  riječ  obuhvata  ´aqidu  i  govor  jezika ali da je moguće da se iz pojma djelo ne razumije nijjet, pa je dodao to. A ko  je dodao slijeđenje sunneta, je to učinio zbog toga što djela nisu voljena od Allaha  osim uz slijeđenje Sunneta.   Dok  oni422  nisu  ciljali  na  bilo  koje  riječi  ili  djela,  već  samo  na  ono  što  je  od  njih  propisano. Njima je bio cilj da odgovore murdžijama koji su iman ograničili samo  na riječi, pa su rekli da je iman riječ i djelo. Oni koji su ga podijelili na četiri dijela  su objasnili šta time žele kao što je upitan Sehl ibn ‘Abdillah Et‐Testeri o imanu i  šta je iman, pa je rekao: “Riječ, djelo, nijjet i sunnet, jer ako bi iman bio samo riječ  bez djela, to bi onda bio kufr. Ako bismo rekli da je riječ i djelo bez nijjeta, onda bi  to bio nifak, a ako bismo  rekli da je on riječ, djelo i nijjet bez slijeđenja sunneta,  onda bi to bio bid´at.“423    Tako  i  mi  danas,  s  obzirom  da  su  se  pojavile  novotarije  u  aslud‐dinu,  spominjemo da je uvjerenje da mušrik, tagut i mustekbir nisu muslimani opis kojie                                                               422

 Koji su rekli riječ i djelo.   Sura Alu‐Iman (3) 162‐163 

423

 

  262 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se ne može sastati sa aslud‐dinom svejedno nazvali ga ruknom, šartom (uvjetom)  ili lāzimom. Suštine se mogu definisati spomenom njihovih ruknova ili spomenom  samo njihovih levazima kao što je Ibnul‐Qajjim protumačio značenje “trajne riječi  među  njegovim  potomcima  ne  bi  li  se  vratili”  prijateljevanjem  i  neprijateljevanjem a šejh Ishaq kaže da je to metoda tumačenja nekog značenja  spomenom  njegovih levazima.  Učenjaci fikha, kada  definišu “namaz”, kažu da je  to  poznati  ‘ibadet  koji  se  sastoji  od  određenih  ruknova  i  koji  je  uvjetovan  određenim uvjetima.    Razmisli  takođe  o  tome  kako  je  šejhul‐islam  spomenuo  riječi  i  djela  u  uopštenom smislu ne spominjući njihove vrste i jedinke, i sjeti se njegovih riječi da  onoga  momenta  kada  neko  prizna  da  su  vanjštinska  djela  neminovna  uzročna  posljedica  srčanog  imana  ostaje  samo  terminološki  spor  u  pitanju  toga  da  li  su  vanjska  djela  unutar  suštine  imana  ili  su  njegov  lāzim  čiji  nestanak  kategorički  ukazuje na nestanak srčanog imana, a uvjerenje da mušrik, tagut i mustekbir nisu  muslimani  ulazi  u  spoznaju  i  ‘aqidu  srca  i  tiče  se  spoznaje  aslu  dinil  islama,  a  očuvanje  tog  principa  u  vanjštini  izbjegavanjem  onoga  što  ga  ruši  u  riječima,  nazivanjem  njih  muslimanima  ili  ispoljavanjem  sumnje  u  to  jesu  li  muslimani  ili  nemuslimani,  spada  u  domen  ostavljanja,  a  ostavljanje  spada  u  djelo  po  ispravnom mišljenju.   U pogledu ajeta iz sure El‐Ma'ideh: 

ِ‫ﱠ ﱠ‬ ِ ِ ِ ‫ﺖ َﳍُﻢ أَﻧْـ ُﻔﺴﻬﻢ أَ ْن ﺳ ِﺨ َﻂ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴ ِﻬﻢ وِﰲ اﻟْﻌ َﺬ‬ ِ ‫اب ُﻫ ْﻢ‬ َ َْ َ ‫ﺲ َﻣﺎ ﻗَﺪ‬ َ ْ ُ ُ ْ ْ ‫ﱠﻣ‬ َ ‫ﺗَـَﺮى َﻛﺜ ًﲑا ﻣْﻨـ ُﻬ ْﻢ ﻳَـﺘَـ َﻮﻟ ْﻮ َن اﻟﺬ‬ َ ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا ﻟَﺒْﺌ‬ ِ َ‫﴾ وﻟَﻮ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳـ ْﺆِﻣﻨُﻮ َن ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ واﻟﻨِﱠﱯ وﻣﺎ أُﻧْ ِﺰَل إِﻟَﻴ ِﻪ ﻣﺎ ﱠاﲣَ ُﺬوﻫﻢ أَوﻟِﻴﺎء وﻟَ ِﻜ ﱠﻦ َﻛﺜِﲑا ِﻣْﻨـﻬﻢ ﻓ‬٨٠﴿ ‫ﺧﺎﻟِ ُﺪو َن‬ ‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن‬ َ َ ْ ََ ‫َ ﱢ‬ ُ َْ ُْ ً َ َ َْ ُْ ﴾٨١﴿

Ti  vidiš  mnoge  od  njih  kako  prijateljuju424  prema  onim  koji  su  zanevjerovali.  Ružno li je zaista ono što sami sebi pripremaju: da se Allah na njih rasrdi i da u  patnji vječno ostanu. ﴾80﴿ A da su vjerovali u Allaha i vjerovjesnika i u ono što se  njemu objavljuje, oni ih ne bi uzeli za evlija‘, ali mnogi od njih su nevjernici.425  426 ﴾81﴿   Rekao je Ibn Tejmijje u komentaru ovih ajeta:                                                               424

 Ovim pojmom se u vjeri misli na ljubav prema njima na vjerskoj osnovi, ili pomaganje njih protiv muslimana ili  nazivanje njih muslimanima. Ovo su vidovi prijateljevanja koji izvode iz islama. Dakle sa pojmom prijateljevanje  se ne misli na jezičko značenje riječi.  425  Na. ar. el‐fasiqun, tj. oni koji su svojim griješenjem u  potpunosti napustili pokornost Allahu, što znači da se  ovdje  sa  fisqom  misli  na  veliki  fisq,  a  pravilo  je  da  se  pojmovi  kufr,  fisq,  zulum  i  slično  koji  su  neograničeno  spomenuti u tekstovima objave shvate u ovom smislu, tj. u smislu onoga što izvodi iz vjere.  426  Sura El‐Ma'ideh (5) 80‐81 

 

EBU MUHAMMED

263 

‫ وﺟﺪ اﳌﺸﺮوط ﲝﺮف "ﻟﻮ" اﻟﱵ ﺗﻘﺘﻀﻲ ﻣﻊ اﻟﺸﺮط اﻧﺘﻔﺎء‬،‫ﻓﺬﻛﺮ ﲨﻠﺔ ﺷﺮﻃﻴﺔ ﺗﻘﺘﻀﻲ أﻧﻪ إذا وﺟﺪ اﻟﺸﺮط‬ ِ ِ ‫وﻫ ْﻢ أ َْوﻟِﻴَﺎء{ ﻓﺪل ﻋﻠﻰ أن‬ ُ ‫ } َوﻟ َْﻮ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳُـ ْﺆﻣﻨُﻮ َن ﺑِﺎﷲ واﻟﻨﱠﺒِ ﱢﻲ َوَﻣﺎ أُﻧ ِﺰ َل إِﻟ َْﻴﻪ َﻣﺎ اﺗﱠ َﺨ ُﺬ‬:‫ ﻓﻘﺎل‬،‫اﳌﺸﺮوط‬

‫ ودل ذﻟﻚ ﻋﻠﻰ‬،‫ وﻻ ﳚﺘﻤﻊ اﻹﳝﺎن واﲣﺎذﻫﻢ أوﻟﻴﺎء ﰲ اﻟﻘﻠﺐ‬،‫اﻹﳝﺎن اﳌﺬﻛﻮر ﻳﻨﻔﻲ اﲣﺎذﻫﻢ أوﻟﻴﺎء وﻳﻀﺎدﻩ‬ ...‫إﻟﻴﻪ‬

‫ ﻣﺎ ﻓﻌﻞ اﻹﳝﺎن اﻟﻮاﺟﺐ ﻣﻦ اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ واﻟﻨﱯ وﻣﺎ أﻧﺰل‬،‫أن ﻣﻦ اﲣﺬﻫﻢ أوﻟﻴﺎء‬

„Spomen uvjetavajuće rečenice za sobom povlači da se, kada se pojavi uvjet pojavi  i  uvjetovano  česticom  „da“,427  koja  uz  uvjet  za  sobom  povlači  nestanak  uvjetovanog. Pa je rekao: A da su vjerovali u Allaha i vjerovjesnika i u ono što se  njemu objavljuje oni ih ne bi uzeli za evlija'.428  Ukazuje da spomenuti iman negira njihovo uzimanje za evlija' i oponira mu i da se  ne može sastati iman i njihovo uzimanje za evlija' u srcu. To upućuje da onaj koji ih  je uzeo za evlija' nije sproveo obavezni429 iman od imana u Allaha i vjerovjesnika i  ono što mu se objavljuje.430    Sa obaveznim imanom šejh ovdje misli na osnovu imana jer je u jednom od  prethodnih citata osnovu srčanog i vanjskog imana nazvao „obaveznim imanom“,  a  opšte  poznat  je  idžma'  muslimana  da  je  prijateljevanje  prema  mušricima  i  nevjernicima  rušioc  islama,  a  nazivanje  mušrika  i  mustekbira  muslimanima  je  najveći  vid  prijateljevanja  prema  njima,  jer  se  na  njega  nadovezuje  sve  ostalo,  poput  ljubavi  i  prijateljevanja  u  ime  vjere,  kao  što  s  druge  strane  to  znači  neostvarivanje  principa  odricanja  od  mušrika,  čija  je  osnova  uvjerenje  da  su  nemuslimani, i svjedočenje da je njihov ma'bud samo Allah. Allahulmuste’an!     Zato  pitanje  negacije  imana  mušricima,  tagutima  i  mustekbirima  ulazi  u  sveobuhvatnost neprijateljevanja, i takvi tekstovi su itekako dokaz za mes'elu koja  je predmet našeg spora, a koja je toliko jasna u Allahovoj Knjizi da u nju ne sumnja  osim osoba kojoj je Allah učinio srce slijepim pred svjetlom objave.  Rekao je šejh Hamed b. 'Atiq, rahimehullah: 

                                                            

 Na ar. “lev”.    One  za  koje  su  privrženi  i  prema  kojim  su  lojalni  ljubavlju  na  osnovi  vjere,  smatranje  njih  muslimanima,  i  pomaganje njih protiv muslimana.   429  Ovdje sa obaveznim imanom misli na osnovu imana a ne na obaveznu potpunost!  430  El‐Iman, str. 14 i Medžmu’ul‐fetava 7/17 (Šamilah)  427 428

  264 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ وأﻛﺪ إﳚﺎﺑﻪ وﺣﺮم ﻣﻮاﻻ ﻢ‬،‫ﻓﺄﻣﺎ ﻣﻌﺎداة اﻟﻜﻔﺎر واﳌﺸﺮﻛﲔ ﻓﺎﻋﻠﻢ أن اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ ﻗﺪ أوﺟﺐ ذﻟﻚ‬ ‫ ﺣﱴ أﻧﻪ ﻟﻴﺲ ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﺣﻜﻢ ﻓﻴﻪ ﻣﻦ اﻷدﻟﺔ أﻛﺜﺮ وﻻ أﺑﲔ ﻣﻦ ﻫﺬا اﳊﻜﻢ ﺑﻌﺪ‬،‫وﺷﺪد ﻓﻴﻬﺎ‬ .‫ وﲢﺮﱘ ﺿﺪﻩ‬،‫وﺟﻮب اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ „Što  se  tiče  neprijateljstva  prema  nevjernicima  i  mušricima,  znaj  da  je  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  na  to  obavezao  i  potvrdio  obligatnost  toga,  i  zabranio  prijateljevanje  prema  njima  i  to  toliko  naglasio  da  u  Knjizi  Uzvišenog  Allaha  ne  postoji hukm u pogledu kojeg postoji višebrojnijih i jasnijih dokaza od ovog hukma,  nakon obaveze tevhida i zabrane njemu suprotnog“.431    Kaže  Dr.  'Abdul'aziz  El  'Abdullatif,  autor  knjige  „Nevaqidul‐iman  el‐qavlijjeh  vel‐'amelijjeh“: 

‫ واﳊﺬر‬،‫ أو اﻹﻋﺠﺎب ﻢ‬،‫ وﻋﺪم اﻟﺮﻛﻮن إﻟﻴﻬﻢ‬،‫ وﻣﻔﺎرﻗﺘﻬﻢ‬- ً‫ دﻳﻨﺎ‬- ‫واﻟﱪاءة ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺎر ﺗﻜﻮن ﺑﺒﻐﻀﻬﻢ‬ ‫ وﳓﻮ ذﻟﻚ ﻣﻦ ﻣﻘﺘﻀﻴﺎت‬،‫ وﺟﻬﺎدﻫﻢ ﺑﺎﳌﺎل واﻟﻠﺴﺎن واﻟﺴﻨﺎن‬،ً‫ وﲢﻘﻴﻖ ﳐﺎﻟﻔﺘﻬﻢ ﺷﺮﻋﺎ‬،‫ﻣﻦ اﻟﺘﺸﺒﻪ ﻢ‬

.‫اﻟﻌﺪاوة ﰲ اﷲ‬

„Odricanje  od  nevjernika  biva  mržnjom  prema  njema,  dinski  (vjerski),  napuštanjem njih, nenaklonjenošću njima, ili njihovim simpatisanjem, opreznošću  od poistovjećivanja sa njima, ostvarenjem razlikovanja od njih u vjerskom smislu, i  džihadom protiv njih govorom, kopljem, i drugim sličnim ovome od stvari koje za  sobom povlači neprijateljstvo u ime Allaha“432    Kakvo  je  to  neprijateljstvo  prema  mušricima  i  kafirima  i  odricanje  od  njih  „čovjek ostvario“ ako ne vjeruje da oni imaju drugi din mimo dini islama i tevhida i  da  njihov  ma'bud  nije  samo  Allah?!  Dalje,  ako  su  se  muslimani  složili  da  je  nevjernik svako ko na bilo koji način pomogne nevjernike protiv muslimana, u bilo  kojem mjestu ili vremenu bez obzira na neznanje, kako da se muslimani ne slože  da nije musliman onaj koji ne vjeruje da  mušrik, tagut i mustekbir nisu muslimani,  ili ne dao Allah, da vjeruje da su muslimani i da ih tako naziva?!    S  obzirom  da  se  mes'ela  tiče  pitanja  ljubavi  i  mržnje,  prijateljevanja  i  neprijateljevanja,  nema  potrebe  da  na  ovom  mjestu  spominjemo  dodatne  šerijatske dokaze i citate učenjaka. Stvar je jasna, hvala Allahu, osim nesrećniku,  šejtanovom prijatelju milom ili varkom.                                                              

 En‐Nedžatu vel‐fikak,  str. 363   Nevaqidul‐iman el‐qavlijjeh vel‐'amelijjeh, str. 361 

431 432

  

EBU MUHAMMED

265 

  266   

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

TEHAKUM ULAZI U ASLUD‐DIN ZATO ŠTO JE OD TEVHIDUL‐   HAKIMIJJEH A TEVHID BIVA SRCEM, RIJEČIMA I DJELIMA   



Tevhidul‐hakimijje bez sumnje ulazi u aslud‐din pa hukm i tehakum  takođe 



Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije  od aslud‐dina 

   

Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud‐dina  Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud‐din  Riječi dr. El‐Qarnija iz „Davabitut‐tekfir“  'Abdulmedžid Eš‐Šazili i aslud‐din 

 

EBU MUHAMMED

267 

5. Tehakum ulazi u aslud-din zato što je od tevhidul-hakimijjeh a tevhid biva srcem, riječima i djelima

  Kao što sam uvijek govorio, a i nakon svega što je prethodilo, vjerujem bez  imalo sumnje, da tehakum u smislu odricanja od velikog širka tehakuma tagutu i  ostvarenja tehakuma samo pred Knjigom i Sunnetom, ulazi u aslud‐din, i da je to  'aqida  ehlus‐sunneh  vel‐džema'ah,  i  da  čovjek  neće  biti  musliman  sve  dok  se  ne  odrekne velikog širka tehakuma i mušrika tehakuma i taguta hukma.      Kao što vjerujemo da su se svi muslimani složili da je onaj koji upadne u opis  velikog širka tehakuma tagutu mušrik. Sljedbenici ehlus‐sunneta i džema'ata kao i  ekstremne džehmije, koji se u pitanju tekfira dijele na dvije vrste:  1) Prva  kaže  da  je  vanjski  kufr  dokaz  postojanja  srčanog  kufra  iako  srce  i  vanjština međusobno nisu uzročno povezani pa jedni kufr svode na značenje  poricanja a drugi na neznanje.  2) Drugi  kažu  da  je  takav  kafir  u  vanjštini  ali  je  moguće  da  bude  mu'min  kod  Allaha  uprkos  tome  što  je  počinio  jasan  kufr,  analogno  mukrehu  (prisiljeni)  koji izgovori ili učini jasan kufr bivši smirenog srca u imanu, koji je zbog toga  kod Allaha mu'min.433  Mes'ela  i  važno  osnovno  pravilo:  mali  i  veliki  kufr  su  različiti  i  u  suštini  i  obliku i u propisu!      Ovo naše vjerovanje ne stoji u oprečnosti sa našim uvjerenjem da u pitanju  hukma (suđenja) i tehakuma (traženju rješenja spora suđenjem zakonom) postoji  opis  koji  se  u  šerijatu  naziva  malim  kufrom  uz  napomenu  na  jednu  vjersku  i  razumsku neminovnost, a to je da je nemoguće da vanjski opis malog kufra bude  apsolutno identičan vanjskom opisu velikog kufra u vjeri Uzvišenog. Ovo u suštini  važi i za srce, riječi i djela, ali sam se ograničio samo na vanjski opis zbog toga što  su vanjski opisi od uzroka tekfira u riječima i djelima predmet  tekfira i odricanja  od mušrika u vanjskoj realnosti.                                                                433

 Mukreh koji je opravdan je onaj koji je usljed djelovanja prisile izgubio odabir srca i njegovo htijenje, a onaj  koji nije prisiljen ima potpun odabir i htijenje. 

  268 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Onaj  koji  u  srcu  krije  nevjerstvo  a  pokazuje  tevhid  je  munafik  kod  Allaha,   musliman u vanjštini. Ovo pravilo je osnova, jer riječ ili djelo velikog kufra i širka  samo po sebi izvodi iz islama a riječ ili djelo malog kufra i širka ne izvodi iz islama  osim uz srčano nevjerstvo. Tako da je iz početka neispravno da se razlika između  malog  i  velikog  širka  u  hukmu  i  tehakumu  traži  samo  u  'aqidi  i  djelima  srca!  Zapamti  ovo  i  shvati  ga  Allah  će  te  sačuvati  od  mnogih  zabluda!  Što  se  kaže  za  jednu vrstu ili jedinku velikog kufra i širka se kaže za ostale.    Psovanje Allaha i vjere i svaki drugi opis koji izvodi iz vjere islama po idžma'u  muslimana ne može nikad sam po sebi biti mali kufr i na ovo sam bezbroj puta u  svojim  predavanjima  skrenuo  pažnju  objašnjavajući  braći  da  je mali  kufr  i  širk  u  hukmu  i  tehakumu  sve  ono  što  nije  veliki  kufr  i  širk  te  da  nam,  nakon  što  smo  precizno  naučili  granicu  opisa  velikog  kufra  i  širka,  ostaje  samo  da  precizno  odredimo granicu i opis malog kufra i malog širka.     Na  ovo  se  nadovezuje  da  svako  ko  postavi  pravilo  prema  kojem  kaže  da  je  razlika između velikog i malog kufra i širka u hukmu i tehakumu u tome što mali  kufr biva kada bez srčanog nevjerstva upadne u isti onaj vanjski opis koji je veliki  kufr i širk u pitanju hukma i tehakuma, takav se u suštini nije odrekao od velikog  širka i kufra hukma i tehakuma.     Suština njegovog mezheba i 'aqide je da to djelo samo po sebi nije veliki kufr  i  širk,  i  ovo  je  suština  onoga  na  čemu  su  Nusret  i  Bilibani.  Tu  je  grešku  siromah  napravio čak i u „njegovom širku pokornosti“, a kakvo mu je tek stanje u velikom  širku  hukma  i  tehakuma!?  Iz  njihovih  riječi  razumiješ  da  ona  osoba  koja  presudi  tagutskim  zakonom  i  uzme  ga  za  sudiju  (tahkim)  jednom  ili  dva  puta  i  slično,  a  Nusret u jednom predavanju kaže: „...i još jednom“ ‐ pod uslovom da „tu presudu  ne  učini  stalnom“  i  da  ne  upadne  u  srčano  nevjerstva  poput  „uvjerenja“,  „ubjeđenja“,  „nezadovoljstva  šerijatom“  i  „okretanja  leđa  od  njega“,  nije  tagut  hukma  već  je  upala  u  mali  širk  i  to  pripisuje  bivšem  muftiji  Saudijske  Arabije  Muhammedu sinu Ibrahima, čije će riječi doći.     Dakle,  kod  njega  je  jedina  razlika  između  malog  i  velikog  kufra  u  hukmu  i  tehakumu u tome što se nije ostvario Nusretov uvjet za „njegov širk pokornosti“ i  što  nije  upao  u  srčano  nevjerstvo.  Zbog  toga  kažu  da  je  musliman  onaj  koji  se  tehakumi  tagutu  i  dozvoli  tehakum  tagutu  na  spomenuti  način!  Da  nas  Allah  sačuva  uzroka  Svoje  srdžbe!  Da  je  stvar  kao  što  kaže  Nusret  i  njegov  nesrećni  ahbab  nikad  niko  od  onih  koji  se  pripisuju  islamu  samim  djelom  i  riječima  ne  bi  izašao iz vjere islama zbog tehakuma tagutu i suđenja njime, jer je potrebno samo  da  ne  ohalali  haram  i  obratno  i  da  svojim  srcem  mrzi  taguta  i  njegov  zakon  i  da  voli šerijat! Allahulmuste’an! 

 

EBU MUHAMMED

269 

  Preslikano na mes'elu psovanja Allaha i vjere ili rađenja sihra, to bi bilo poput  osobe koja kaže da je psovanje Allaha i vjere bez obzira na srčano uvjerenje i djela  srca samo po sebi veliki kufr,434 ali ako to neko uradi jednom ili dva puta i slično ili  to  traži,  ne  ohalalivši  ga,  ili,  uopšteno  rečeno,  u  svom  srcu  nema  nijedan  opis  velikog kufra, već je to učinio slijedivši strasti, ili ne uzimavši to za din i menhedž i  opšte pravilo, takav je kafir malim kufrom i nije izašao iz islama.     Ko  ovako  nešto  kaže,  u  pogledu  bilo  kojeg  velikog  kufra  koji  je  predmet  idžma'a ehlus‐sunneta, takav je kafir jer se nije odrekao od dotičnog velikog širka i  kufra  i  njihovih  sljedbenika.  Pravljenje  razlike  u  propisu  između  psovanja  vjere  i  velikog širka i kufra hukma i tehakuma ili bilo koje druge vrste ili jedinke velikog  širka i kufra u riječima ili djelima nije dozvoljeno.    Opise  „ili  ne  uzimavši  to  za  din  i  menhedž  i  opšte  pravilo“  sam  namjerno  naveo,  jer  se  spominju  u  Nusretovom  i  Bilibanijevom  govoru,  Allah  im  popravio  stanje, kada govore o malom kufru u hukmu i tehakumu, iako je bilo dovoljno da  samo spomenom jedan „njihov opis“ a on je „učinivši to radi slijeđenja strasti“,  kojeg oni „puno vole“.     Želim reći da je napravio ogromnu grešku ko na takav način napravi razliku  između  vanjskog  velikog  i  malog  kufra,  i  da  je  suština  njegovih  riječi  da  opis  velikog  kufra  sam  po  sebi  ne  izvodi  iz  vjere  i  da  je  gori  od  ekstremnih  džehmija  zbog  toga  što  takve  ne  tekfiri  ni  u  vanjštini,  štaviše,  smatra  ih  najboljim  muslimanima  koji  su  opravdani  ovim  ili  onim,  a  mi  smo  prema  njima  najgora  stvorenja među muslimanima. Allahulmuste’an! 

5.1 Tevhidul-hakimijje bez sumnje ulazi u aslud-din pa hukm i tehakum takođe   Naravno da pitanje tehakuma na spomenuti način mora ući u aslud‐din jer su  učenjaci  potonjih  generacija  ehlus‐sunneh  vel‐džema'ata  među  vrstama  tevhida  spomenuli tevhidul‐hakimijjeh, tj. tevhid Allaha u zakonu i suđenju a onaj koji se  buni  upotrebi  ovog  termina  mora  uraditi  isto  i  u  pogledu  termina  tevhidul‐ uluhijjeh,435 tevhidur‐rububijjeh,436 tevhidul‐esma'i ves‐sifat,437 tevhidut‐talebi vel‐                                                              434

 Nisam nikad čuo da su Nusret i Bilibani „jasno i glasno“ konstatovali opis velikog kufra i širka u samom djelu  hukma i tehakuma, bez ulaženje u uvjerenje i djela srca i slično.   435  Tevhid u božanstvu.  436  Tevhid u gospodarstvu.  437  Tevhid u Imenima i Svojstvima. 

  270 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

qasd,438 tevhidul‐ma'rifeti vel‐ithbat439 i svim drugim koje spominju učenjaci selefa  i khalefa, iako oni nisu izričito spomenuti u tekstovima Objave, već su ih učenjaci  zaključili  i  spomenuli  te  podjele  sa  ciljem  olakšavanja  muslimanima  da  nauče  Allahov din i to se tiče svih termina u raznim islamskim naučnim disciplinama koji  nisu izričito spomenuti u Knjizi i Sunnetu.      Nusret, Bilibani i mnogi drugi, iako znaju da kod učenjaka postoji nešto što se  zove tevhidul‐hakimijje i znaju da kod nas ima nešto što se zove mali kufr u hukmu  i tehakumu,  kažu da tehakum ne  ulazi u aslud‐din  a to je džehmijska novotarija.  Ovako  uopštavanje  ove  izreke  je  veliki  kufr  jer  su  time  porekli  tekstove  Objave,  koji  su  vezali  ime  islama  za  opis  tevhida  Allaha  pridržavanjem  (iltizām)  samo  Njegovog dina i zakona, u šta ulazi očuvanje tevhida propisivanja zakona, suđenja  i tehakuma odricanjem od velikog širka u njima i predanošću samo Allahu.     Oni se u toj svojoj tvrdnji oslanjanju na nekoliko pogrešnih shvatanja a sve to  ima  porijeklo  u  činjenici  da  nisu  precizno  odredili  opis  velikog  kufra  u  suđenju  šerijatu  suprotnim  zakonom,  kao  što  bez  sumnje  nisu  naučili  granicu  aslu  dinil   islama.  

5.2 Šubhe Nusreta i Bilibanija na kojim su izgradili tvrdnju da „tehakum nije od aslud-dina Kažu:  1)  Rivajeti  koji  se  u  pitanju  malog  kufra  prenose  od  Ibn  'Abbasa,  /,  i  drugih  selefa, koji se spominju kod ajeta: Oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti,  oni  su  pravi  nevjernici  ukazuju  da  postoji  nešto  što  je  mali  kufr  u  hukmu  i  tehakumu  a  „riječi  Ibn  'Abbasa  su  općenite“  i  ne  zna  se  da  li  je  on  njima  želio  suđenjem  tagutskim  zakonom  ili  ne  osim  idžtihadom,  a  sve  do  čega  se  došlo  idžtihadom nije od aslud‐dina.440                                                               438

 Tevhida traženja i namjere, a on je drugi naziv za tevhidul‐uluhijjeh i tevhidul‐’ibadeh.   Tevhid spoznaje i potvrde, a on obuhvata tevhidur‐rububijjeh i tevhidul‐esma’i ves‐sifat.  440  Već smo ukazali na neispravnost ove tvrdnje i objasnili na čemu se gradi i da ona u sebi sadrži optuživanje Ibn  ’Abbasa da je kafir ili džehmija, a ja ovdje konstatujem čak i u pogledu činjenice da Ibn ’Abbas svojim riječima  nije želio suđenje tagutskim zakonom da se do tog zaključka nije došlo idžtihadom već idžma’om muslimana, jer  se ne prenosi ni od koga da je rekao da je Ibn ’Abbas pogriješio ili da je upao u kufr ili postao kafir, ne dao Allah,  što kategorički ukazuje da svojim riječima „kufr dune kufr“ nije želio suđenje tagutskim zakonom. Isto važi i za  ostale  selefe  od  kojih  se  prenose  izreke  o  malom  kufru.  Pa  da  li  je  preče  ovo  što  sam  ja  rekao  ili  Nusretove  riskantne  tvrdnje?  Ponavljam,  ovo  važi  čak  i  za  Ibn  ’Abbasa  a  kamoli  za  samu  konstataciju  tevhida  u  hukmu  i  tehakumu.   439

 

EBU MUHAMMED

271 

2) Opis kojeg sam načeo pod tačkom jedan a to je da je granica opisa malog kufra  koji se spominje u njihovim izrekama „predmet idžtihada“ i da se ne zna precizno  koje  je  značenje  Ibn  'Abbas  time  želio  i  oni  koji  tvrde  da  time  nije  mislio  na  suđenje  tagutskim  zakonom  to  samo  dokazuju  činjenicom  da  u  vrijeme  Ibn  'Abbasa  i  drugih  selefa  nije  bilo  sudija  koji  sude  tagutskim  zakonom,  iz  čega  zaključuju da Ibn 'Abbas neminovno govori o drugom opisu a sve što je zaključeno  na  osnovu  idžtihada  nikad  ne  može  biti  od  suštine  aslud‐dina  a  postojanje  tog  idžtihada  opet  potvrđuje  postojanje  „učenjaka“  danas  koji  suđenje  tagutskim  zakonima smatraju malim kufrom, poput Albanija, Bin Baza i drugih.   3)  „Dokazivanje“  „islama“  onih  koji  iz  neznanja  sude  tagutskim  ili  plemenskim  zakonima riječima šejhul‐islama koje su osnovna teme knjige: „...jer puno ljudi je  ušlo u islam ali pored toga ne sude osim...“ iz kojih Nusret i Bilibani razumiju da  je  šejhul‐islam  potvrdio  islam  onim  koji  ne  sude  osim  tagutskim  zakonom  što  je  dokaz da to ne ulazi u aslud‐din, jer da je tako ne bi ih smatrao muslimanima.   4)  Poređenje  tehakuma  tagutu  i  suđenja  tagutskim  zakonom  makar  u  jednoj  mes'eli  sa  sedždom  pozdrava  koju  je  Mu'aza  učinio  Poslaniku,  .,  koja  nije  bila  sedžda  'ibadeta.  Zaključuju  da  pošto  je  sedžda  „'ibadet“  a  Mu'az  je  „usmjerio  Poslaniku“ ne želivši njom 'ibadet i time nije postao mušrikom isto tako i onaj koji  sudi tagutskim zakonom ili se tehakumi tagutu tražeći rješavanje spora suđenjem  tagutskim  zakonom,  ne  želeći  time  'ibadet  tagutu,  bez  srčanog  nevjerstva,  nije  mušrik, što ukazuje da tehakum ne ulazi u aslud‐din. 'Ibadet koji se mora ostvariti  u  tehakumu  tagutu  i  suđenju  tagutom,  da  bi  nekog  izveli  iz  islama,    je  „tahlil  i  tahrim“,441  kao  što  je  „poznato“  u  slučaju  'Adija  b.  Hatima,  /.  Pa  ko  sudi  tagutskim zakonom ili tehakumom tagutu traži da mu se sudi tagutskim zakonom  a nije upao u tahlil i tahrim je još uvijek musliman.   5) Kažu da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum tagutu veliki kufr a ne veliki  širk, pa onda na to nadovezuju pravila o kojim Allah nikakvog dokaza nije objavio  kao što to radi Bilibani, a i Nusret nije daleko od njega.  6)  Kažu  tekfir  onoga  koji  sudi  tagutskim  zakonom  ili  se  tehakumi  pred  njim  je  obaveza samo onih koji prave razliku između širka i kufra a kufr i širk su kod njih  sinonimi, te im valjda zbog toga nije obaveza da ih tekfire! Napominjem da ranije  pod  istim  izgovorom  nisu  tekfirili  ni  počinioca  velikog  širka  u  'ibadetu  da  bi  na  kraju završili na riječima da postoji razlika između širka 'ibadetom i širka u hukmu i  tehakumu  te  da  u  posljednjem  ne  mogu  tekfiriti  zbog  toga  što  je  ova  mes'ela                                                               441

 Ohalaljivanje i oharamljivanje. 

  272 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nepoznata  ljudima  i  to  dokazuju  riječima  šejhul‐islama,  koje  tumačimo  u  ovoj  knjizi braneći ih od njihovih avantura.    Sve to završava neposjedovanjem precizne predodžbe o opisu malog kufra i  širka u pitanju suđenja iz čega rezultira općenit govor, pogrešno shvatajući riječi  šejha  Muhammeda  b.  Ibrahima  na  koje  se  „oslanjaju“,  a  na  šta  se  onda  nadovezuje  neposjedovanje  precizne  predodžbe  o  opisu  velikog  širka  u  kufru  hukma i tehakuma tagutu.     Još uvijek se čudim kako im se moglo dogoditi da slučaj kadije koji namjerno  pogrešno  presudi,  na  način  koji  ga  sam  po  sebi  ne  izvodi  iz  vjere,  uporede  sa  osobom  koja  traži  rješenje  spora  tahkimom  (uzimanjem  za  sudiju)  tagutskog  zakona  a  tahkim  taguta  izvodi  iz  vjere?!  Razlog  tome  je  što  ne  znaju  razliku  između granica opisa velikog i malog kufra u hukmu, jer ako znaš precizno šta je  veliki  širk  i  kufr  u  hukmu  znaćeš  da  je  onaj  koji  je  to  tražio,  a  to  je  mutehakim,  kafir. Zapamti ovo!    Nusret,  a  nakon  njega  Bilibani,  se  s  nama  slažu  u  pogledu  toga  da  je  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  veliki  širk  i  da  je  onaj  koji  to  radi  od  glavešina  taguta,  i  da  je  širk  pokornosti  koji  se  ogleda  u  tahlilu  i  tahrimu,  tj.  promjeni  zakona, takođe od stvari koje izvode iz vjere ali ne znam da li će to sprovesti nad  svakom osobom u bilo kojem vremenu ili mjestu jer još uvijek imaju problema sa  shvatanjem granice aslu dinil islama, na šta ukazuje njihovo shvatanje riječi šejhul‐ islama Ibn Tejmijje kojima pripisuju islam onome „koji ne sudi osim plemenskim  zakonima“.    Nakon što navedem riječi nekih kod njih prihvaćenih suvremenika u pogledu  toga  da  tehakum  ulazi  u  aslud‐din,  osvrnuću  se  ukratko  na  širk  propisivanja  zakona  i  širk  pokornosti,  da  bih  nakon  toga  detaljno  ušao  u  određivanje  granice  opisa  velikog  kufra  u  hukmu  iz  kojeg  ćemo  shvatiti  razliku  između  njega  i  malog  kufra,  kao  što  ćemo  shvatiti  značenje  poređenja  tehakuma  tagutu  sa  „neodređenim  opisom“  velikog  i  malog  kufra  kod  Nusreta,  a  nakon  njega  Bilibanija.   

 

EBU MUHAMMED

273 

5.3 Tehakum samo Allahovom zakonu je dio suštine aslud-dina   Naučili smo do sada kao i u našim predavanjima da se tevhid Allaha u hukmu  (zakonu) veže za sve tri vrste tevhida a navikli smo se na trostruku podjelu tevhida  na:  1) Tevhidur‐rububijeh, odnosno jednoća Allaha u Njegovim djelima ili  gospodarstvu;  2) Tevhidul‐uluhijjeh, odnosno jednoća Allaha u djelima Njegovih robova ili u  božanstvu;  3) Tevhidul‐esma'i ves‐sifat, odnosno jednoća Allaha u Njegovim Imenima i  Svojstvima.    'Ali Hudajr govoreći o načinu  podjele  tevhida kod  učenjaka selefa i khalefa,  nakon što je spomenuo nama poznato, kaže:   „Je  li  dozvoljeno  da  kažemo  da  se  tevhid  djeli  na  četiri  vrste  i  da  mu  dodamo  tevhidul‐hakimijje tj. činjenje Allaha jednim u hukmu?  Posebno bavljenje sa tevhidul‐hakimijje i njegov odvojen spomen nije bilo prisutno  osim  u  zadnjim  stoljećima,  tj.  u  trinaestom  hidžretskom  stoljeću  i  nije  vidljivo  izdvojen u spomenu osim nakon što su postavljeni laički zakoni pa se pojaviše oni  koji  su  govorili  o  njemu  i  o  tome  da  je  hukm  (zakon)  samo  Allahov,  iako  su  se  njegovi počeci počeli javljati u vremenu Ibn Tejmijje i Ibn Kethira u Jasiku442 tatara.   Kažemo da danas postoje neki koji imaju poseban stav prema onima koji govore o  tevhidul‐hakimijje,  koji  se  gradi  na  kritici  „struje  buđenja“443  ili  gradeći  to  na  nekim događajima a ne na činjenici da se tu radi o naučnom pitanju. Izdavane su i  fetve  u  kojima  se  onaj  koji  inovira  tevhidu‐hakimijje  proglašava  novotarom.  Ispravno  je  da  nema  smetnje  u  tome  da  se  doda  tevhidul‐hakimijje  i  da  se  o  takvom ne kaže da je novotar. Proglašavanje novotarom zbog toga je greška jer  prema tome i oni koji su podjelili tevhid na dvije vrste, pa oni nakon njih koji su ga  podijelili na tri vrste isto tako trebaju biti novotari!  Među  učenjacima  ima  i  onih  koji  su  podjelili  tevhid  na  pet  vrsta  pa  su  dodali  tevhidul‐mutabe'ah,  je  li  i  takav  novotar?  Pravilo  je  da  ne  smeta  razići  se  u  terminologiji ako je ona ispravnog značenja i da stanje vanjske realnosti zahtijeva                                                               442

 „Jasik“ je zakonodavstvo Tatara.   Na ar. „tejjarus‐sahveh“. 

443

  274 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

isticanje  određenog  tevhida  i  brigu  o  njemu  i  da  se  učini  zasebnom  vrstom,  iako  ulazi u vrste prije njega. Nema smetnje u tome i za to imamo puno primjera.  Hakimijjeh ulazi u tevhidul‐esma'i ves‐sifat i gradi se na imenu El‐Hakem, kao što  je u hadisu: Allah, On je El‐Hakem i samo Njemu pripada hukm, i na upravljanju  a ono je od značenja rububijjeta, tj. upravljanju putem naredbe i zabrane. Kakva je  novotarija u tome?...   Isto kažemo da među učenjacima ima onih koji su uvjete la ilahe illallah sveli na  sedam. Neki su idžtihadili i sveli ih na osam pa su spomenuli uvjet kufra u taguta  iako se on nalazi unutar sedam uvjeta, ali zbog njegove važnosti ga je odvojio od  uvjeta ljubavi i učinio ga odvojenim. Je li takav kod njih novotar?   Isto  tako  je  i  sa  imanom.  Neki  selefi  su  ga  sveli  na  dvije  riječi  „riječi  i  djelo“,  pa  kada su novotari došli sa novom neki su rekli „riječi, djelo i uvjerenje“, pa kada su  murdžije  počele  pričati  o  djelu  selefi  su  rekli  „uvjerenje,  riječi  i  sprovođenje  ruknova“ pa su dodali riječ erkan444 s ciljem pojašnjenja, a neki su ga definisali sa  „riječ, djelo, uvjerenje i nijjet“ a neki su dodali „...i slijeđenje“ i sve što je prethodilo  je ispravno. Ali, svaki put kada situacija nalaže pojašnjenje ili zbog važnosti nečega  selefi  su  dodavali  shodno  tome  i  to  nije  izmišljeni  dodatak,  već  se  uopšteno  izrečeno i isprepleteno nalazi u govoru prethodnih.  Prema  njihovom  pravilu  treba  biti  novotar  i  onaj  koji  je  dodao  na  „dvije  riječi“  u  imanu! S time da je bolje da se ustale termini i da se iz njih ne vade novi pa da ih  postane puno i da se oduže, a ustaljeni su na tri vrste; er‐rububijjeh, el‐uluhijjeh,  el‐asma'u ves‐sifat. To su spoznali isčitavanjem i razmatranjem ajeta i hadisa pa  su našli da tevhid ne izlazi iz ove tri vrste te su ga utemeljili na tri osnove ili vrste.  Nijedna vrsta ne izlazi iz ove tri. I neće se izdvojiti niti izvesti bilo koja vrsta a da ne  bude  uzeta  iz  ove  tri.  Zbog  toga  je  ovo  najljepša  podjela,  jer  je  sveobuhvatna  i  sprečava  ulazak  stranog  u  nju,  precizna  i  ostvaruje  željeno.  A  Allah  najbolje  zna.“445  Stari 'Abdullah El‐Gunejman, o ovom pitanju, u jednoj fetvi takođe kaže: 

‫ﻣﺎ رأﻳﻜﻢ ﰲ إﻧﻜﺎر ﺗﻮﺣﻴﺪ اﳊﺎﻛﻤﻴﺔ؟ وﻫﻞ إﻓﺮادﻩ ﺑﻘﺴﻢ ﻣﺴﺘﻘﻞ ﺧﺮوج ﻋﻦ ﻣﺬﻫﺐ اﻟﺴﻠﻒ؟ وﰲ أي أﻧﻮاع‬ ‫اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻳﺪﺧﻞ ﻫﺬا اﻟﻘﺴﻢ؟‬ „Šta mislite o poricanju tevhidul‐hakimijjeh? Da li je njegov spomen kao zasebna  vrsta izlazak iz mezheba selefa? U koju vrstu tevhida ulazi ova vrsta?“                                                               444

 Množina od riječi „rukn“.   El‐Vesit. 

445

 

EBU MUHAMMED

275 

:‫اﻟﺠﻮاب‬

‫ وﻟﻜﻨﻪ داﺧﻞ ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﻌﺒﺎدة‬،‫ ﻓﻬﻮ ﻧﻮع ﻣﻦ أﻧﻮاع اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬،‫ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﳊﺎﻛﻤﻴﺔ ﻻ ﳚﻮز إﻧﻜﺎرﻩ‬.‫اﳊﻤﺪ ﷲ‬ ‫ ﻓﻬﻮ داﺧﻞ ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪ‬- ‫ ﻳﻌﲏ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬- ‫ أﻣﺎ ﺑﺎﻟﻨﺴﺒﺔ ﷲ؛ ﻓﻬﻮ‬- ‫ ﻛﺸﺨﺺ‬- ‫ﺑﺎﻟﻨﺴﺒﺔ ﻟﻠﺤﺎﻛﻢ ﻧﻔﺴﻪ‬ ‫ ﻓﻬﻮ ﻳﻜﻮن‬،‫ ﻓﻴﺠﺐ أن ﻳﻜﻮن اﻟﺮب اﳌﺘﺼﺮف ﻫﻮ اﻟﺬي ﻟﻪ اﳊﻜﻢ‬،‫ ﻷن اﳊﺎﻛﻢ ﻫﻮ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ‬ ‫أﻣﺎ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ اﻟﺘﻄﺒﻴﻖ واﻟﻌﻤﻞ؛ ﻓﺎﻟﻌﺒﺪ‬. ‫داﺧﻼً ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ اﳊﻜﻢ واﻷﻣﺮ واﻟﻨﻬﻲ واﻟﺘﺼﺮف‬

‫ ﻷﻧﻪ‬،‫ وﺟﻌﻠﻪ ﻗﺴﻤﺎً راﺑﻌﺎ ﻟﻴﺲ ﻟﻪ وﺟﻪ‬.‫ ﻓﻬﻮ ﻣﻦ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﻌﺒﺎدة ﻣﻦ ﻫﺬﻩ اﳉﻬﺔ‬،‫ﻣﻜﻠﻒ ﺑﺎﺗﺒﺎع ﺣﻜﻢ اﷲ‬

‫ واﻷﻣﺮ ﺳﻬﻞ ﻓﻴﻪ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ‬،‫ واﻟﺘﻘﺴﻴﻢ ﺑﻼ ﻣﻘﺘﻀﻰ ﻳﻜﻮن زﻳﺎدة ﻛﻼم ﻻ داﻋﻲ ﻟﻪ‬،‫داﺧﻞ ﰲ اﻷﻗﺴﺎم اﻟﺜﻼﺛﺔ‬ .‫ وﻻ ﳏﺬور ﻓﻴﻪ‬،‫ إذا ﺟﻌﻞ ﻗﺴﻤﺎً ﻣﺴﺘﻘﻼً ﻓﻬﻮ ﻣﺮادف‬،‫ﺣﺎل‬

„Odgovor: 

Hvala Allahu! Nije dozvoljeno poricati tevhidul‐hakimijjeh jer je on jedna od vrsta  tevhida,  ali  s  obzirom  na  sudiju  (vladara)  samog  po  sebi,  kao  osobu,  ulazi  u  tevhidul‐’ibadeh,  a  u  odnosu  na  Allaha  on,  tj.  tevhid,  ulazi  u  tevhidur‐rububijjeh,  jer  Sudija  je  samo  Uzvišeni  Allah  pa  je  obaveza  da  Gospodar  Koji  Upravlja  bude  Onaj  Kome  pripada  sud,  tako  da  on  sa  aspekta  suđenja,  naredbe  i  zabrane  i  upravljanja, ulazi u tevhidur‐rububijjeh.   Što se tiče sprovođenja i djela rob je obavezan da slijedi Allahov zakon i to je od  tevhidul‐’ibadeh sa ove strane. Da se učini četvrtom vrstom nema smisla jer ulazi u  tri vrste a podjela bez povoda je samo dodatan govor za kojeg nema potrebe, iako  je stvar u tome lahka u svakom stanju jer ako ga učine neovisnom vrstom on je  sinonim i u tome nema ništa zabranjeno.“446    Dakle,  Nusretu  i  Bilibaniju  je  trebalo  biti  dovoljno  da  se  sjete  povezanosti  pitanja  Allahove  jednoće  u  hukmu  sa  vrstama  tevhida,  ili  činjenice  da  su  neki  posebno  spomenuli  tevhidul‐hakimijjeh,  da  zaključe  da  kao  što  onaj  koji  sruši  tevhidul‐uluhijjeh  širkom  ili  istikbarom  u  'ibadetu  ili  u  teoretsko‐'aqidetskom  tevhidu rušenjem principa zasluge Allaha da bude Jedini Bog nema islama.     Onaj koji sruši osnovu tevhidul‐hakimijjeh, bilo širkom propisivanja zakona ili  širkom suđenja ili širkom traženja suđenja ili ohološću i okretanjem, takođe nema  islama,  i  da  to,  s  obzirom  da  se  tevhid  sastoji  od  riječi  i  djela,  može  biti  srcem,  riječima  ili  djelima  bez  dodatnog  uvjetovanja  srčanog  nevjerstva  za  tekfir  onoga  koji upadne u veliki širk i kufr u riječima ili djelima.                                                                446

 Fetva sa „Minbera tevhida i džihada“.  

  276 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo  iz  razloga  što  u  tevhidul‐hakimijjeh  postoji  opis  malog  širka  koji  ruši  obaveznu potpunost imana, ali ne oponira činjenici da je tevhidul‐hakimijjeh rukn  od  ruknova  vjere  i  dio  suštine  aslud‐dina,  kao  što  postojanje  malog  širka  u  'ibadetu, slijeđenju i pokornosti, ne oponira činjenici da je tevhidul‐uluhijjeh rukn  od ruknova vjere i dio suštine aslu dinil islama.     Isto  tako  i  činjenica  da  čovjek  može  učiniti  i  mali  širk  u  rububijjetu  recimo,  smatrajući  uzrocima  određene  stvari  koje  Allah  nije  učinio  uzrocima,  niti  su  kao  takvi poznati u znanju i iskustvu ljudi, uz osnovu oslonca na Allaha, poput nošenja  konca  oko  ruke  s  ciljem  odagnavanja  nevolje.  Ovo  je  mali  širk  u  rububijjetu  i  uluhijjetu jer je pripisao uzročnost nečem što je ne posjeduje i vezao srce za njega  na način koji ga ne izvodi iz vjere ali je mali širk, da Allah sačuva.    Dakle,  postojanje  opisa  malog  širka  i  kufra  u  bilo  kojoj  od  vrsta  tevhida  pametnog ne navodi da kaže da određena vrsta tevhida, njene vrste i jedinke koje  sačinjavaju  njenu  osnovu,  svejedno  radilo  se  od  odricanja  od  velikog  širka  ili  lojalnosti  prema  tevhidu,  nije  rukn  od  ruknova  Allahove  vjere  i  sastavni  dio  aslu  dinil islama. Ovo je uzrok Nusretove i Bilibanijeve greške, Allah ih uputio istini!    Činjenica da Nusret priznaje da postoji veliki širk propisivanja zakona i veliki  širk  pokornosti  i  da  zna  da  to  ulazi  u  pitanja  tevhidul‐hakimijjeh  i  uprkos  tome  govori da tehakum ne ulazi u aslud‐din samo dodatno dokazuje da on ostvarenje  pridržavanja  (iltizāma)  samo  Allahove  vjere,  očuvanjem  prinicipa  Allahove  jednoće  u  propisivanju  zakona,  hukma  i  tehakuma,  nutrinom  i  vanjštinom,  ne  smatra uvjetom ispravnosti osnove islama, ili dijelom njegove suštine, bez koje ne  postoji aslu dini islam, i to shvatanje potkrijepljuje svojim neshvatanjem riječi Ibn  Tejmijje iz „Minhadža“, što je jasan dokaz da on nije spoznao suštinu islama. Da  nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!     Na samom početku ovih previranja su imali probleme i sa tekfirom mušrika u  'ibadetu  prije  uspostave  argumenta  govoreći  da  je  to  obaveza  samo  onoga  koji  pravi  razliku  između  širka  i  kufra  a  kasnije  su  valjda  shvatilli  da  takav  mora  biti  mušrik, a možda su i to izgradili na pogrešnim temeljima, ali neke vrste i jedinke  mušrika  u  pokornosti,  slijeđenju,  hukmu  i  tehakumu,  još  uvijek  smatraju  muslimanima,  posebno  one  koji  to  rade  iz  neznanja,  oslanjajući  se  na  citat  Ibn  Tejmijje i druge njihove šubhe koje sam spomenuo.     Zbog svega što je prethodilo kažem da je mezheb ehlus‐sunneta i džema'ata  vjerovanje  da  je  odricanje  od  svih  vrsta  i  jedinki  velikog  širka  u  hakimijjetu  i  ostvarenje  Allahove  Jednoće  u  njemu,  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina  ili  dio  njegove suštine.  

 

EBU MUHAMMED

277 

  To je jasno u govoru svih selefa i khalefa kao i govoru suvremenika čije knjige  i mišljenja sam upoznao. To je čak i mišljenje branioca taguta, njihove „poštovane  uleme“, kao i Makdisija i ostalih. U to nema sumnje! Nusret i Bilibani se boje da  ću, ako priznaju da pitanja velikog širka hakimijjeta ulaze u aslud‐din, biti u pravu  u svemu što sam rekao i kažem i onda će njihova laž pasti u vodu, i neće više imati  osnovu  kojom  bi  mogli  braniti  svoje  velikane.  Danas  je  aslud‐din  kod  mnogih  postalo da kontriraju Ebu Muhammedu šta god on da kaže. Da Allah sačuva!   

5.4 Citati suvremenika o ulasku tehakuma u aslud-din 5.4.1 Riječi dr. El-Qarnija iz „Davabitut-tekfir“ Izvoli citate Qarnija iz knjige „Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah“: 

‫ ﺗﺠﺮﻳﺪ اﻟﻤﺘﺎﺑﻌﺔ ﻟﻠﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬:ً‫ﺛﺎﻧﻴﺎ‬

،‫ ﺗﺼﺪﻳﻘﺎً واﻟﺘﺰاﻣﺎً إﲨﺎﻟﻴﲔ‬،ً‫ واﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﺑﺎﻃﻨﺎً وﻇﺎﻫﺮا‬،‫وﺣﻘﻴﻘﺘﻪ ﺗﺼﺪﻳﻖ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ ‫ﻳﻨﺸﺄ ﻋﻨﻬﻤﺎ اﻟﺘﺼﺪﻳﻖ ﺑﻜﻞ ﻣﺎ ﳜﱪ ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ واﻻﻟﺘﺰام ﺑﻜﻞ ﻣﺎ ﻳﺮد ﰲ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﻣﻦ‬ ‫ واﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﺑﺄﺣﻜﺎﻣﻬﺎ ﻣﻊ ﲢﻘﻴﻖ‬،‫ واﻟﺮﺿﻰ ﺎ‬،‫ وﻳﺘﺤﻘﻖ اﻻﻟﺘﺰام اﻟﺒﺎﻃﻦ ﺑﻘﺒﻮل اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬.‫ﻃﻠﺐ اﻟﻔﻌﻞ أو اﻟﱰك‬

  .‫ اﻟﺬي ﻫﻮ أﻳﻀﺎً ﺷﺮط ﰲ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ اﳉﻤﻠﺔ‬،‫اﻻﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ اﻟﻈﺎﻫﺮ‬ „Drugo: slijeđenje samo Poslanika, .  Suština  toga  ja  vjerovanje  u  istinitost  (obavijesti)  Poslanika,  .,  i  pridržavanje  šerijata  nutrinom  i  vanjštinom,  uopštenim  vjerovanjem  i  pridržavanjem  iz  kojeg  rezultira vjerovanje u sve o čemu je obavijestio Poslanik,  ., i pridržavanje svega  što se spominje u šerijatu od traženja djela ili ostavljanja.  Nutrinsko pridržavanje se ostvaruje prihvatanjem447 šerijata, zadovoljstvom njime  i  predanošću  njegovim  propisima  uz  ostvarenje  pridržavanja  vanjskim  djelom  koje je u uopštenom smislu takođe uvjet u aslud‐dinu.“448    Autor ovdje govori o osnovi nutrinskog i vanjskog pridržavanja, a ne o onome  koje  ulazi  u  domen  obavezne  potpunosti  imana  u  kojem  se  dešava  mali  kufr  i  veliki  grijesi.  Dodatkom  „uopšteno“  želi  reći  da  čovjek  može  biti  musliman  ako  opravdano  ne  zna  jedinke  nekih  vjerskih  propisa  ili  obavijesti,  ali  naravno  pod  uslovom  da  ne  'ibadeti  šejtanu  i  tagutu,  jer  se  za  osobu  koja  živi  u  vremenu  ili                                                               447

 Obrati na pažnju na to da je opis „prihvatanja“ šerijata ovdje spomenuo unutar nutrinskog pridržavanja.    Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 45 

448

  278 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

mjestu  mrklog  neznanja  (fetre)  i  povjeruje  ili  se  pokori  lažnim  vjerovjesnicima  u  njihovom  zakonu  ili  obavijestima  o  gajbu,449  što  im  objavljuje  šejtan,  ne  kaže  da  nije mušrik zato što nije znala detalje Allahovih propisa i obavijesti!     Upravo  ovo  je  'ibadet  šejtanu  koji  se  spominje  u  suri  Ja  Sin.  Dakle,  nepoznavanje  detaljnih  propisa  šerijata  i  vjerskih  obavijesti  nema  veze  sa  'ibadetom, slijeđenjem i pokornošću i tehakumu tagutima i vjerovanjem u njih, a  to sam objasnio na početnim stranicima ove knjige.  Kaže El‐Qarni: 

ِ‫ﱠ‬ ‫ﻚ ﻳُ ِﺮﻳ ُﺪو َن‬ َ ِ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧ ِﺰ َل ِﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬ َ ‫آﻣﻨُﻮاْ ﺑِ َﻤﺎ أُﻧ ِﺰ َل إِﻟ َْﻴ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن أَﻧﱠـ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ‫ }أَﻟ‬:‫وﻳﻘﻮل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬ َ ‫َﻢ ﺗَـ َﺮ إِﻟَﻰ اﻟﺬ‬ ِ ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ ُن أَن ﻳ‬ ِ ُ‫أَن ﻳـﺘَﺤﺎ َﻛﻤﻮاْ إِﻟَﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ﻮت َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮواْ ﺑِ ِﻪ َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪ اﻟ ﱠ‬ {‫ﺿﻼَﻻً ﺑَ ِﻌﻴ ًﺪا‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ُ ُ َ َ

‫ و أن‬،‫ ﻓﻴﻬﺎ ﻧﻔﻲ اﻹﳝﺎن ﻋﻤﻦ ﻳﺮﻳﺪ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﺷﺮﻳﻌﺔ اﷲ‬،‫ وﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ ﻛﺎﻟﱵ ﻗﺒﻠﻬﺎ‬.[60/‫]اﻟﻨﺴﺎء‬ ‫ إذ ﻛﻴﻒ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﱃ‬،‫ادﻋﺎءﻫﻢ اﻹﳝﺎن ﻣﻊ ﲢﺎﻛﻤﻬﻢ إﱃ ﻏﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ زﻋﻢ ﺑﺎﻃﻞ وادﻋﺎء ﻣﺘﻨﺎﻗﺾ‬ .‫ ﰒ ﻳﺰﻋﻤﻮن ﻣﻊ ذﻟﻚ أ ﻢ ﻣﺆﻣﻨﻮن ﺑﺸﺮع اﷲ‬،‫اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻫﻮ ﻛﻞ ﻣﺎ ﻋﺪا ﺷﺮع اﷲ‬ „Rekao  je  Uzvišeni  Allah:  Zar  ne  vidiš  one  koji  tvrde  da  vjeruju  u  ono  što  se  objavljuje tebi i što je objavljeno prije tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju  u  njega,  a  šejtan  želi  da  ih  odvede  u  daleku  zabludu. En‐Nisa' 60  Ovaj  ajet  je  poput  onoga  prije  njega.  U  njemu  se  negira  iman  onom  koji  se  tehakumi nečem drugom mimo Allahovog šerijata i o tome da je njihova tvrdnja  imana  uz  tehakum  nečem  drugom  mimo  šerijata  neispravna  i  kontradiktorna  tvrdnja, jer kako da se tehakume tagutu, a on je sve mimo Allahovog zakona, a  zatim pored toga da tvrde da vjeruju u Allahov zakon!?450   Kaže: 

،‫ وﻟﻮ ﺣﺼﻞ ﻣﻨﻪ ﳐﺎﻟﻔﺔ ﻟﻪ ﰲ اﻟﻈﺎﻫﺮ‬،‫ﻷن اﳌﺆﻣﻦ ﻻ ﳝﻜﻦ أن ﻳﺮﺿﻰ ﲝﻜﻢ ﻏﲑ ﺣﻜﻢ اﷲ ﻋﻠﻰ اﳊﻘﻴﻘﺔ‬ ‫ﻀﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َوَر ُﺳﻮﻟُﻪُ أ َْﻣ ًﺮا أَن ﻳَ ُﻜﻮ َن‬ َ َ‫ } َوَﻣﺎ َﻛﺎ َن ﻟِ ُﻤ ْﺆِﻣ ٍﻦ َوﻻ ُﻣ ْﺆِﻣﻨَ ٍﺔ إِ َذا ﻗ‬:‫ وﳍﺬا ﻗﺎل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬.‫ﻟﺸﻬﻮة أو ﳓﻮﻫﺎ‬ ِ ‫ﻟَﻬﻢ اﻟ‬ ‫ ﻓﺎﻟﺮﺿﻰ ﺑﺪﻳﻦ اﷲ واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ ﺷﺮط ﻓﻲ ﺗﺤﻘﻴﻖ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ‬.[36/‫ْﺨﻴَـ َﺮةُ ِﻣ ْﻦ أ َْﻣ ِﺮِﻫ ْﻢ{ ]اﻷﺣﺰاب‬ ُُ .‫اﻟﺬي ﻻ ﻧﺠﺎة ﺑﺪوﻧﻪ‬                                                             

 Apsolutno nepoznato i skriveno, a to je ono što zna samo Uzvišeni Allah.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 46 

449 450

 

EBU MUHAMMED

279 

„Jer  nemoguće  je  da  mu’min  bude  zadovoljan451  zakonom  (presudom)  nekog  drugog mimo Allaha u suštini, čak i da se od njega dogodi vanjska mukhalefeh,452  zbog  strasti  i  slično.  Zbog  toga  je  Uzvišeni  Allah  rekao:  Kada  Allah  i  Njegov  Poslanik  nešto  odrede,  onda  ni  vjernik  ni  vjernica  nemaju  pravo  da  po  svome  nahođenju postupaju… El‐Ahzab 36  Dakle,  zadovoljsto  Allahovim  dinom453  i  tehakum  njemu  je  uvjet  za  ostvarenje  aslud‐dina, bez kojeg nema uspjeha.“454    Sa vanjskom „mukhalefeh“, tj. postupanjem suprotnim šerijatu kojim se ruši  obavezna  potpunost  tevhidul‐hakimijjeta,  autor  misli  na  mali  kufr  a  ne  na  opis  velikog kufra, koji prema Nusretu i Bilibaniju ako se uradi jedanput i slično, ali iz  strasti uz ostale „novotarske uvjete“, ne izvodi iz vjere.     Spominjući „zadovoljstvo“, koje je rukn srčanog pridržavanja, i tehakum, koji  je  rukn  vanjskog  pridržavanja  (iltizāma),  autor  ne  želi  reći  da  onaj  koji  je  zadovoljan  samo  sa  Allahovim  zakonom  i  mrzi  sud  taguta  a  zatim  se  tehakumi  tagutu,  nije  srušio  aslud‐din,  već  je  cilj  autora  da  objasni  da  je  vanjsko  pridržavanje samo šerijata uvjet za ostvarenje aslud‐dina, što se u pogledu djela  ruši  kako  tehakumom  tagutu,  koji  je  djelo,  tako  i  okretanjem  od  tehakuma  šerijatu, tj. kufrom tevelli, koji ulazi u oblast apsolutnog ostavljanja, i to je kufr,  kao što je ostavljanje rukna ili kategorije djela veliki kufr, uz podsjetnicu da svaki  veliki  širk  neminovno  ukazuje  na  nevjerničko  ostavljanje,  jer  onaj  koji  upadne  u  veliki širk je time ostavio tevhid.     Na  ovo  upozoravam  jer  ima  puno  bolesnih  srca  koji  se  igraju  sa  govorom  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  kao  i  sa  govorom  ljudi.  Sami  sebi  štete!  Govoreći  upravo  o  tome  da  čovjek  neće  biti  musliman  kod  Allaha  ako  odbije  pridržavanje  samo šerijata, hukmom i tehakumom, ili ne ostavi pridržavanje tagutskog zakona,  hukmom  ili  tehakumom,  bez  obzira  na  njegovo  srčano  uvjerenje,  i  u  kontekstu  govora  o  nekim  Židovima  koji  su  ispoljavali  svoje  vjerovanje  u  to  da  je  Muhammed,  ., Allahov poslanik, ali se nisu htjeli povinuti njegovom putu, autor  kaže: 

                                                             451

  Ko  god  se  tehakumi  tagutu  zadovoljan  je  tim  djelom  iako  ne  mora  značiti  da  voli  njegov  zakon  i  da  mrzi  Allahov, i on je ili zadovoljan sa tagutskim zakonom ili nije zadovoljan samo šerijatom onako kako  mu je Allah  naredio, a autor ne želi tekfir počinioca tehakuma tagutu uvjetovati srčanim nevjerstvom jer je to put džehmija i  ekstremnih murdžija.   452  Postupanje suprotno naređenom.  453  Ovo je jedan od opisa koji je rukn u nutrinskom pridržavanju šerijata, a tehakum se tiče vanjštine.  454  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 47. 

  280 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Mnogi su potvrdili istinitost Allahovog Poslanika,  ., i to posvjedočili i priznali, i  on  im  pored  toga  nije  presudio  islamom  zbog  nepostojanja  zadovoljstva  sa  šerijatom, i pokornosti njemu i slijeđenja455 Poslanika, ..   Primjer  za  to  je  predaja  Safvana  b.  'Assala,  koji  kaže:  „Jedan  Židov  reče  svom  prijatelju: „Hajd' sa nama kod ovog vjerovjesnika!“. Njegov prijatelj reče: „Nemoj  govoriti da je vjerovjesnik, jer ako te čuje imaće četiri oka“, pa su došli Allahovom  Poslaniku,  .,  i  upitali  ga  o  devet  jasnih  znakova,  pa  im  je  odgovorio:  „Ne  pridružujte Allahu ništa, ne kradite, ne činite blud, ne ubijajte onoga čije je ubistvo  Allah  zabranio  osim  s  pravom,  nemojte  nevinog  privoditi  vladaru,  nemojte  činiti  sihr,  ne  jedite  kamatu,  ne  optužujte  čednu  ženu  za  blud,  i  ne  bježite  sa  bojnog  polja, i vama posebno Židovi, da se ne ogriješite o dan subote.“, pa mu poljubiše  ruke i noge i rekoše: „Svjedočimo da si vjerovjesnik!“ Reče: „Šta vas sprečava od  moga  slijeđenja?“  Rekoše:  „Davud  je  zamolio  da  u  njegovom  potomstvu  uvijek  bude vjerovjesnika i bojimo se da nas ne ubiju Židovi ako bismo te slijedili.“  Kaže autor: 

‫ ﻟﻜﻦ ﳌﺎ ﱂ ﻳﻘﺒﻼ اﺗﺒﺎﻋﻪ واﻻﻟﺘﺰام‬،‫ وﺷﻬﺎد ﻢ ﻟﻪ ﺑﺄﻧﻪ ﻧﱯ‬،‫ﻓﺎﻧﻈﺮ إﱃ ﺗﺼﺪﻳﻘﻬﻢ ﻟﻠﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ ،‫ ﺑﻞ ﺑﻘﻴﺎ ﻋﻠﻰ ﻛﻔﺮﳘﺎ اﻷﺻﻠﻲ‬،‫ﲟﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ ﻣﻦ ﺷﺮع ﱂ ﳛﻜﻢ ﳍﻤﺎ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﺎﻹﺳﻼم‬ ‫ﻓﺪل ذﻟﻚ ﻋﻠﻰ أﻧﻪ ﻻﺑﺪ ﻓﻲ ﺗﺤﻘﻴﻖ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎد أن دﻳﻦ اﷲ ﺣﻖ ﻣﻦ ﻗﺒﻮﻟﻪ واﻟﺮﺿﻰ ﺑﻪ و‬ .‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ وﺣﺪﻩ‬  „Pogledaj u njihovo vjerovanje u istinitost Poslanika,  ., i njihovo  svjedočenje da  je on vjerovjesnik, ali s obzirom da nisu prihvatili njegovo slijeđenje i pridržavanje  (iltizām) onoga čime je došao od zakona, Poslanik,  ., im nije presudio islamom.  Oni  su  ostali  na  svom  osnovnom  kufru  (kufr  asli).  To  upućuje  na  to  da  je  za  ostvarenje  aslud‐dina  uz  uvjerenje  da  je  din  Allaha  istina,  potrebno  njegovo  prihvatanje, zadovoljstvo njime, i tehakum njemu, jedino.“456    Dakle  tehakum  jedino  šerijatu  je  od  aslud‐dina  i  ulazi  u  uopšteno  vanjsko  pridržavanje (iltizām) Allahovog zakona, koji se ruši istikbarom457 ili širkom458 koji  biva tehakumom tagutu.  

                                                            

 Tevhida pokornosti i slijeđenja.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 48   Oholjenjem pred tehakumom šerijatu.  458  Pridruživanje nekog drugog Allahu u onome što je specifično za Njega.  455 456 457

 

EBU MUHAMMED

281 

Mes'ele:   a) Uopšteni  tasdiq  (vjerovanje  u  istinitost)  i  iltizām  za  sobom  neminovno  povlače  vjerovanje  u  istinitost  svake  jedinke  vjerskih  obavijesti,  i  pridržavanje svake naredbe ili zabrane koju vjernik sazna.   b) Činjenjem  velikih  grijeha  ili  malog  kufra  i  ostavljanjem  obaveza  čije  ostavljanje  za  sobom  ne  povlači  tekfir,  se  ruši  obavezna  potpunost  iltizāma šerijata a ne njegova osnova.    Kaže: 

:‫ اﻻﻟﺘﺰام اﻟﻈﺎﻫﺮ‬.٢

‫ﻻﺑﺪ ﻣﻦ اﻟﺘﻨﺒﻴﻪ ﻫﻨﺎ إﱃ أن اﻟﻐﺎﻳﺔ ﻣﻦ اﻟﻜﻼم ﻋﻦ اﻻﻟﺘﺰام اﻟﻈﺎﻫﺮ وﻛﻮﻧﻪ ﻣﻦ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ ﻫﻲ ﺑﻴﺎن اﳊﻜﻢ‬ ‫ واﺷﱰاط ﺗﻼزم‬،‫ ﻋﻨﺪ اﻟﻜﻼم ﻋﻦ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﻹﳝﺎن‬،‫ ﻛﻤﺎ أﲨﻊ ﻋﻠﻴﻪ أﻫﻞ اﻟﺴﻨﺔ واﳉﻤﺎﻋﺔ‬،‫اﻟﺸﺮﻋﻲ ﳍﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ‬ .‫اﻟﻈﺎﻫﺮ واﻟﺒﺎﻃﻦ‬ „2. Vanjsko pridržavanje:  Neophodno je napomenuti da je cilj govora o vanjskom pridržavanju i njegovom  bitku od aslud‐dina da se objasni šerijatski propis za ovo pitanje onako kao što se  u pogledu njega složio (idžma') ehlus‐sunneh vel‐džema'ah kod govora o suštini  imana i uvjetovanju neminovne uzročne povezanosti (telazum) između vanjštine i  nutrine.“   Dakle, ovo je predmet idžma'a kod ehlus‐sunneta i džema'ata.  Kaže: 

‫ﻓﻜﻞ ﻣﺴﻠﻢ ﻻ ﺑﺪ أن ﻳﻜﻮن ﻋﺎﳌﺎ ﲟﺪﻟﻮل اﻟﺸﻬﺎدﺗﲔ ﻣﻦ ﺟﻬﺔ دﻻﻟﺘﻬﺎ ﻋﻠﻰ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ واﻻﻟﺘﺰام اﺠﻤﻟﻤﻞ‬ ‫ ﻟﻜﻨﻪ ﻣﻊ ذﻟﻚ ﻗﺪ ﳚﻬﻞ ﺑﻌﺾ ﻣﻈﺎﻫﺮ اﻟﺸﺮك أو ﻳﻌﻤﻞ ﻣﺎ ﻫﻮ ﻣﻨﺎﻗﺾ ﻟﻼﻟﺘﺰام ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﺟﺎﻫﻼ‬,‫ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬ .‫أو ﻣﺘﺄوﻻ ﻣﻦ ﻏﲑ ﻗﺼﺪ إﱃ ﻣﺎ ﺑﻪ اﻟﻜﻔﺮ ﻋﻠﻰ اﳊﻘﻴﻘﺔ‬ „Neophodno je da svaki musliman zna značenje dva šehadeta sa strane njihovog  ukazivanja na tevhid Allaha i uopšteno pridržavanje šerijata, ali je moguće da uz  to  ne  zna  neke  oblike  širka  ili  da  iz  neznanja  ili  te'vila  radi  nešto  što  ruši  pridržavanje šerijata, bez namjere onoga čime biva kufr u suštini.“459                                                              

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 74‐75 

459

  282 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Željeno  oblicima  širka  smo  pojasnili.  Ono  što  ruši  uopšteno  pridržavanje  šerijata,  a  u  njemu  se  može  opravdati  neznanjem,  obuhvata,  npr.,  ohalaljivanje  nekih zabranjenih stvari i obratno, uz uvjerenje da je to od Allahovog zakona a ne  slijeđenje  tagutskog  zakona  što  je  osnova  suštinskog  širka,  a  ko  god  to  uradi  uzimajući taguski zakon za sudiju (tahkimut‐tagut) imao je namjeru činjenja djela  koje  se  u  suštini  ne  može  sastati  sa  aslud‐dinom,  makar  to  i  ne  znao,  jer  je  uzimanje tagutskog zakona za sudiju veliki kufr a za tekfir se ne uvjetuje da čovjek  ima namjeru da postane kafir.    Uopštenim  pridržavanjem  šerijata  se  misli  na  pridržavanje  njega  „jedinog“  kao  što  je  prije  nekoliko  redova  rekao  o  tehakumu,  jer  se  pojmom  „'ibadet“  u  Kur'anu misli na 'ibadet „jedino“ Allahu u kojeg ulaze pojmovi hukma, tehakuma,  pokornosti,  slijeđenja,  ljubavi,  oslonca,  straha,  nade  i  slično  od  opisa  koji  sačinjavaju suštinu osnove imana, a učenjaci su značenja riječi El‐Ilāh (Bog) uzeli  iz Allahove Knjige nakon spoznaje arapskog jezika, jer je Uzvišeni Allah u Knjizi, od  početka do kraja, detaljno objasnio značenja koja ulaze u sveobuhvatnost pojma  'ibadet  u  uopštenom  smislu,  kao  i  njegove  vrste  i  jedinke  koje  se  tiču  nutrine  i  vanjštine.   Kaže:  „Kufrur‐redd (kufr odbijanja)  Uvod:  Neophodno  je  za  ostvarenje  imana  u  Poslanika,  .,  i  ono  čime  je  došao  da  vjerovanje  u  njegovu  istinitost  i  uopšteno  pridržavanje  šerijata,  nutrinom  i  vanjštinom.   Kao  što  za  ostvarenje  imana  nije  dovoljno  puko  ostvarenje  pridržavanja  šerijata  bez  vjerovanja  u  istinitost  (tasdiq),  isto  tako  puki  tasdiq  nije  dovoljan  bez  ostvarenja uopštenog pridržavanja.   To  zbog  toga  što  priznanje  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik  za  sobom  povlači  prihvatanje  onoga  čime  je  došao,  tasdiqom  i  povinutošću,460  jer  u  pogledu  prihvatanja onoga čime je došao,  ., je dovoljno puko uvjerenje i tasdiq, a što se  tiče „traženja“ (taleba)461 tu je uz tasdiq potrebno ostvarenje pridržavanja kao što  je Uzvišeni rekao: Nismo nijednog poslanika poslali osim da bi mu se pokoravalo  Allahovom dozvolom. En‐Nisa' 63                                                               460

 Pokornošću. Ovdje je vanjsku pokornost nazvao „prihvatanjem“!   Traženja rađenja djela ili ostavljanja zabranjenog od strane Zakonodavca. 

461

 

EBU MUHAMMED

283 

Prema  tome,  kufrur‐redd  može  biti  ili  tjeranjem  u  laž  (tekdhib)  i  ohalaljivanjem  koje  ruši  tasdiq,  ili  okretanjem  (et‐tevelli)  i  izbjegavanjem  (i'irad)  koje  ruši  pridržavanje, svejedno radilo se o nutrinskom ili vanjštinskom pridržavanju.   Sve  ovo  ulazi  u  kufr  'inata  (prkosa),  koji  biva  nakon  uspostave  poslaničkog  argumenta i njegove istaknutosti pojedincu, u smislu da njegovo tjeranje u laž462 i  ohalaljivanje i upadanje u ono što ruši uopšteno pridržavanje ne bude zbog te'vila i  šubhe kojom bi mogao biti opravdan.“463    Ovaj citat nam je puno važan, jer u njemu autor dobro objašnjava da nema  osnove  islama  bez  uopštene  vanjske  pokornosti  Allahu  i  da  njen  nestanak  znači  nestanak islama kao i nestanak srčanog odnosno nutrinskog pridržavanja. Zatim je  spomenuo neke vrste kufra kojim se ruši srčano ili vanjsko pridržavanje. Tjeranje  u laž i ohalaljivanje ruše 'aqidetsko srčano a okretanje464 i izbjegavanje465 su opisi  koji se tiču praktičnog tevhida.    Što se tiče kako djela srca tako i djela tjela, i ovi opisi ruše osnovu srčanog i  vanjskog  pridržavanja  (iltizāma),  jer  između  djela  tijela  i  djela  srca  postoji  neminovna  uzročna  povezanost  kao  što  postoji  između  govora  jezika  i  govora  srca, tj. njegove 'aqide. U srcu onoga koji upadne u jasan vanjski kufr neminovno  mora  nestati  imana,  bilo  da  se  tiče  djela  srca  bez  kojih  nema  imana  ili  se  tiče  'aqide  srca  a  nestanak  djela  srca  je  neminovan  dokaz  nestanka  korisnog  vjerovanja srca.    Riječi  autora  „I  sve  ovo  ulazi  u  kufr  'inata  (prkosa),  koji  biva  nakon  uspostave poslaničkog argumenta i njegove istaknutosti pojedincu“ se ne smiju  apsolutno  shvatiti  u  ovom  smislu,  jer  se  tiču  detaljnih  propisa  vjere  a  ne  njene  osnove a i sam autor se slaže da je onaj koji utjera tevhid u laž ili ohalali suštinski  širk kafir bez obzira na uspostavljenost argument. Autor ovdje govori o osobama  koje  su  upale  u  vidove  rušenja  uopštenog  pridržavanja  bez  namjere  tahkima  i  pokornosti  tagutskom  neovisnom  vjersko‐zakonskom  htijenju.  Tj.  o  onima  koji  neke suprotne propise iz neznanja pripisuju šerijatu, čiji islam se ne smije negirati  sve dok se nad njima ne uspostavi argument. S time što se na riječi autora dodaje  da  je  moguće  da  osoba  upadne  u  nevjerstvo  neznanja,  uz  uspostavu  argumenta  nad  njom,  a  to  biva  onda  kada  se  suprotstavljanje  dogodilo  u  opšte  poznatoj  mes'eli uz uspostavljenost argumenta postojanjem mogućnosti saznanja, što znači                                                               462

 Na ar. et‐takdhib.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 137   Na ar. et‐tevelli.  465  Na ar. el‐i’irad.  463 464

  284 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da je greška nevjerstvo onih nad kojima je uspostavljen argument ograničiti samo  na kufr 'inata i spomenute vrste nevjerstva koje ulaze u njega.    Obrati pažnju da je kod autora kufr okretanja i kufr izbjegavanja sam po sebi  veliki  kufr  u  vanjskim  djelima,  bez  obzira  na  srce,466  a  to  će  nam  trebati  kada  budemo  došli  do  jedne  mes'ele  u  tehakumu,  u  kojoj  ćemo  pokušati  da  ga  izvučemo  iz  greške,  gdje  ću,  ako  bi  se  pretpostavilo  da  je  želio  ružno  značenje,  dotičnu grešku i nepotpunost između ostalog dokazti ovim njegovim temeljom. I  neka je hvala Allahu Gospodaru svjetova!    Dalje  kaže,  govoreći  o  propisivanju  zakona  i  suđenju  tagutskim  zakonom,  spominjući  mezheb  „murdžija“  –  a  vjerujem  da  autor  puno  griješi  u  nazivanju  određenih  ljudi  murdžijama  kao  i  njegov  mentor  što  ću  objasniti  na  odgovarajućem  mjestu  –  koji  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  i  suđenje  tagutskim zakonima ne smatraju velikom kufrom i širkom, misleći najvjerovatnije  na Albanija i njegove sljedbenike širom svijeta:  „Drugo: Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio:  Murdžije  kao  što  nisu  napravile  razliku  između  suprotnog  postupanja  (mukhalefeh)  ostavljanjem  kategorije  (džinsa)  djela  i  suprotnog  postupanja  ostavljanjem  nekih  djela,  isto  tako  ovdje  nisu  napravili  razliku  između  suprotnog  postupanja  činjenjem  grijeha  i  suprotnog  postupanja  pridržavanjem  nečeg  drugog  mimo  šerijata  propisivanjem  zakona  mimo  Allaha,  pa  su  sve  to  učinili  grijehom, a zatim su na to nadovezali da onaj koji propiše zakon mimo Allaha i  promjeni propise šerijata ne postaje kafirom svojim djelom, jer njegovo djelo kod  njih  nije  kufr,  već  se  uvjetuje  ohalaljivanje,  kojim  se  pojedincu  ne  može  presuditi  osim  kada  ga  ispolji  govorom,  ne  pukim  prkošenjem  ('inatom)  i  suprotnim  postupanjem djelom.   Pored  grozote  mišljenja  da  onaj  koji  ostavi  kategoriju  djela  ne  postaje  kafirom,  mišljenje da propisivanje zakona mimo Allaha nije kufr je još groznije.“467  Nakon ovoga je govorio o opasnosti te greške zbog toga što se za tagutijjet  vladara i njegovog zakona veže puno propisa iz različitih fikhskih poglavlja.    Ono u čemu se ne slažemo sa autorom u ovom citatu je njegovo uvjerenje da  je onaj koji kaže da je propisivanje zakona mimo Allaha i suđenje njima mali kufr  musliman  i  da  se  takvi  ljudi  nazivaju  murdžijama.  Osnova  je,  nakon  svega  što  je  prethodilo, da su takvi ljudi kafiri jer se nisu odrekli od velikog širka i nisu učinili                                                               466

 Ali za sobom neminovno povlači ove dvije vrste nevjerstva u djelima srca.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 162 

467

 

EBU MUHAMMED

285 

kufr u njega te da je ogroman zulum porediti ih čak i sa ekstremnim džehmijama  jer  su  oni  takve  tekfirili  u  vanjštini,  uz  postojanje  razilaženja  među  njihovim  grupacijama  u  pogledu  suštinskog  kufra.  O  tome  ću  govoriti  u  drugom  dijelu  knjige kada budemo detaljno raspravljali pitanje tekfira mušrika i da li je on uvjet  za ispravnost aslud‐dina ili ne.     Očigledno je da su mnogi pisci danas bili pod raznim pritiscima i da im je bilo  teško  da  se  suprotstave  onome  što  je  prošireno  među  ljudima  i  da  presude  Allahovim propisom nad svojim velikanima i onim koje široke mase neznalica vole  i  okivaju  ih  u  zvijezde  pa  se  sav  govor  okreće  oko  toga  da  se  određeni  ljudi  po  svaku  cijenu  ostave  u  islamu.  Jednostavno,  ne  postoji  „šubha“  ili  govor  uleme  u  kojem im se prividi neki dokaz za njih a da ne pohrle za njim, tumačeći ga po svom  ćefu.  Kaže:  „Zatim ostavljanje kategorije djela, ako zamislimo da se može dogoditi, nije osim  puko  ostavljanje,  a  što  se  tiče  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  to  je,  dodatno  na  to  što  je  ostavljanje  šerijata  i  nepridržavanje  njega,  pridržavanje  drugog  zakona, pa se sastalo ostavljanje šerijata sa pridržavanjem nečeg drugog mimo  njega.“468  Kaže:  „Treća  razlika  je  da  se  ostavljanje  kategorije  djela  –  takođe  ako  bi  zamislili  njegovo  ostvarenje  –  tiče  samo  presude  pojedincu,  a  što  se  tiče  propisivanja  zakona mimo Allaha, pa  kao što  se  tiče presude nad pojedincem  pri kojem se  to  ostvarilo, ono takođe obuhvata i presudu nad laičkim zakonima, i nad društvima  koja  sude  njime,  i  razliku  između  dārul‐islama  i  dārul‐kufra.  Dakle,  oblast  propisivanja zakona mimo Allaha je opširnija od puke presude pojedincu.  Ali  pored  toga  postoje  neki  koji  ne  prave  razliku  između  propisivanja  zakona  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  i  suđenja  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona u određenom slučaju zbog strasti, uz bitak šerijata osnovom469 kojoj se  tehakumi.“470    U zadnjem djelu govori o malom kufru, i njegova izreka za nas ne predstavlja  nikakav  problem,  ali  je  drugima  kušnja.  Jer,  mi  ćemo  dokazati  da  onaj  koji  u                                                              

468

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 163   Obrati pažnju kako je rekao da u samoj slici malog kufra postoji osnova pridržavanja šerijata i to je ono što  mnogi ne mogu da shvate. Dakle, u ovom slučaju kadija ili vladar ne sude zakonom taguta već sude šerijatom ali  su ostavili jedan dio obaveze i učinili jedan vid harama čiju prirodu ću objasniti u poglavlju o malom kufru.  470  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 163  469

  286 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

određenom  pitanju  i  slučaju  upada  u  mali  kufr  u  istom  tom  pitanju  pri  sebi  ima  osnovu  pridržavanja  Allahovog  zakona,  iako  u  domenu  obavezne  potpunosti  ne  sudi  Allahovim  zakonom,  i  ove  dvije  stvari  nisu  suprotnosti  koje  se  ne  mogu  sastaviti,  jer  se  radi  o  dvije  različite  suštine;  osnovi  pridžravanja  Allahovog  zakona  čije  rušenje  znači  nestanak  vjere  u  potpunosti,  i  suprotno  postupanje  nepravednim  suđenjem  i  presudom,  na  način  koji  ruši  obaveznu  potpunost  pridržavanja Allahovog zakona, a ne njegovu osnovu.     Zato sam u sklopu svojih predavanja govorio da počinioc malog kufra u istom  tom  pitanju  sudi  šerijatu,  objašnjavajući  da  se  to  odnosi  na  osnovu,  ali  da  sudi  nepravedno,  objašnjavajući  da  se  to  tiče  obavezne  potpunosti,  a  dvije  stvari  različitih suština se itekako mogu sastati, i ovo je 'aqida ehlus‐sunneta i džema'ata  koji  vjeruju  da  je  moguće  da  se  sastane  osnova  imana  sa  velikim  grijesima  ili  malim kufrom, jer se iman povećava i smanjuje.     A onaj, braći poznat, neznalica i nesrećnik je požurio da se pobuni i nasmije  mojoj  tvrdnji  da  neko  može  nepravedno  suditi  šerijatom,  poturajući  mi  da  sam  time rekao da je šerijat nepravedan, ne shvatajući suštinu mes'ele, jer se siromah  nadojio  zabluda  raznih  Allahovih  neprijatelja  u  ruhu  svršenika  fakulteta,  magistara, doktora i ostalih voštanih figura.    Međutim, kod Nusreta i Bilibanija nikad nećeš čuti detaljno razgraničavanje  opisa  velikog  i  malog  kufra,  već  se  sva  razlika  svodi  na  to  da  je  počinioc  malog  kufra  onaj  koji  presudi  suprotno  šerijatu  jedanput  i  slično  slijedeći  svoje  strasti,  bez  kufra  ohalaljivanja  ili  srčanog  kufra,  tako  da  ispade  da  u  mes'eli  suđenja  tagutskim  zakonom  u  vanjskim  riječima  i  djelima  ne  postoji  opis  koji  je  sam  po  sebi  veliki  kufr  i  širk,  bez  obzira  na  srce.  Allahu  moj,  osim onoga  što  kažu  u  vezi  vladara  koji  je  taj  zakon  nametnuo  i  učinio  ga  stalnim,  zamjenivši  njime  zakon  i  propis  Uzvišenog  Allaha.  Razlog  tome  je  što  nisu  upućeni  preciznom  shvatanju  opisa velikog kufra i širka.     Činjenica  je  da  ostavljanje  širka  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i  širka  pokornosti,  koje  priznaju,  u  bilo  kojem  mjestu  ili  vremenu,  nisu  uvrstili  u  aslud‐ din,  na  što  ukazuje  njihovo  buncanje  da  „tehakum“  ne  ulazi  u  aslud‐din,  a  smotano tumačenje riječi šejhul‐islama Ibn Tejmijje je vrhunac svega. Ne znam na  čemu su danas, jer su vrlo tihi kada se radi o javnoj ispravci stavova.   Kaže Qarni:  „Prvi slučaj znači odbijanje šerijata i rušenje principa pridržavanja dina i izlazak iz  milleta. Što se tiče drugog slučaja, on ne prelazi granicu bilo kojeg grijeha, koji ne  ruši aslud‐din, niti je sam po sebi kufr, jer se griješnik pored toga što je suprotno 

 

EBU MUHAMMED

287 

postupio  obaveznom471  pridržavanju,  pridržava  šerijata,  i  predan  je  Allahovom  hukmu, i uvjeren da je učinio grijeh. To se nije moguće ostvariti kod onoga koji je  promjenio  Allahov  din  i  odbio  Njegov  šerijat  i  propisao  zakon  mimo  Allaha.  Nepravljenje  razlike  između  ova  dva  stanja  je  polazište  naopakog  shvatanja  u  ovom  opasnom  pitanju.  Oni  se  drže  nekih  izreka  koje  su  spomenute  u  pogledu  propisa  onoga  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  u  određenom pitanju,  i da  kadija i sudija pri kome  se to ostvarilo ne biva kafirom  osim uz uvjet ohalaljivanja.   Govor selefa o ovom pitanju je ispravan, ali je shvatanje suvremenih murdžija u  dokučivanju  njegove  suštine  i  opisa  za  kojeg  se  veže  propis  (menat)  nepotpuno“472    Rekoh, kao i shvatanje Nusreta i Bilibanija koji porede kadiju muslimana, koji  pri  sebi  ima  osnovu  pridržavanja  šerijata  i  ruši  obaveznu  potpunost  u  dotičnom  pitanju, sa osobom koja od taguta hukma traži da riješi spor suđenjem tagutskim  zakonom, i koji vjernike u džibta i taguta, od onih koji su dozvolili tehakum tagutu  i davanje glasova tagutu smatraju  svojom „selefijskom braćom“. Allahulmuste’an!    Nakon  što  je  naveo  rivajete  Ibn  'Abbasa,  i  dijalog  Ebu  Midžleza  sa  haridžijama, te govor braće Mahmuda i Ahmeda Šakira, autor kaže:  „Ovim se zna da se onaj koji je uvjetovao ohalaljivanje za kufr onoga koji mijenja  propise šerijata, ne može držati onoga što je spomenuto od selefa u tefsiru ajeta;  tj. da se njima želi kufr dune kufr, i zulm dune zulm,473 i fisq dune fisq.474  Iako  je  mišljenje  tih  selefa  samo  po  sebi  ispravno  u  pogledu  onoga  o  čemu  govore,475  ono  se  prema  najispravnijem  ne  tiče  značenja  koje  se  u  osnovi  želi  ajetima. Štaviše, njihov kontekst ukazuje da se se kufrom, zulmom i fiskom u njima  želi veliki kufr, veliki zulum i veliki fisk.“476  Kaže:                                                               471

  Vidi  kako  kaže  „obaveznom  pridržavanju“,  a  ne  kaže  „osnovi  pridržavanja“!  Što  znači  da  čovjek  ne  sudi  tagutskim  zakonom  niti  traži  da  mu  se  njime  sudi  već  je  ostavio  obaveznu  potpunost  pridržavanja  šerijata.  Allahulmuste’an!  472  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 163‐164  473  Mala nepravda a ne velika nepravda koja izvodi iz vjere.  474  Malo griješenje a ne veliko griješenje koje izvodi iz vjere.  475  Iz riječi Nusreta i Bilibanija razumiješ da oni otvaraju vrata da je moguće da je Ibn ’Abbas svojim riječima htio  reći  da  je  ono  djelo  koje  su  radili  Židovi  zbog  kojih  je  objavljen  ajet  samo  po  sebi  mali  kufr,  jer  kažu  da  smo  idžtihadom odredili značenje njegovih riječi. Vidi ove smijelosti na Allaha a zatim na najučenije ashabe Allahovog  Poslanika, ’alejhisselam!  476  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 165 

  288 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„S ciljem dodatnog pojašnjenja propisa ove mes’ele i jasnog ukazivanja na to da je  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  kufr  koji  izvodi  iz  vjere,  i  na  to  da  su  propisivanje  zakona  i  suđenje  drugim  šerijatom477  mimo  Allahovog  kufr,  i  na  razliku između ove mes’ele i mes’ele sudije muslimana koji u određenom pitanju  presudi  suprotno  istini;  zbog  svega  toga  neohodno  je  da  prikažemo  izreke  učenjaka ehlus‐sunneta u ovom pitanju, posebno one čije su riječi i fetve došli kao  propis onoga što su u zemljama muslimana doživjeli i vidjeli od tahkima478 nečeg  drugog mimo šerijata.“479    Zatim  je  spomenuo  da  se  to  desilo  za  vrijeme  tatarskih  osvajanja  islamskih  država kada su donijeli „Jasik“, i nakon pada „Osmanskog hilafeta“, i raspadanja  „zemalja  muslimana“  i  zapadanja  pod  zapadnu  sekularističku  vlast,  a  zatim  povlačenja  zapadne  kolonizacije  u  vanjštini  uz  ostanak  različitih  laičkih  zakona  izvorom za tehakum i parničenje u „zemljama muslimana“!    Autor  kao  da  ne  zna  da  su  njegovi  djedovi,  učenjaci  Nedžda  i  vojske  muslimana,  smatrale  Osmansku  državu  darom  kufra  a  stanovništvo  sa  aspekta  uopštenosti  nemuslimanima,  ili  se  ovdje  radi  o  namjernim  potezima?!  Isti  slučaj  imamo  i  sa  vođama  Kaide  koji  sigurno  znaju  stav  učenjaka  Nedžda  u  pogledu  Osmanske  države,  kao  što  znaju  i  njeno  stanje,  ali  je  neprestano  nazivaju  islamskim  hilafetom  pod  izgovorom  da  se  učenjaci  ne  smiju  slijediti  u  svemu.  Rekoh, to je riječ istine kojom se željela laž. Allahulmuste’an!  Kaže:  „Propis određene osobe:  „Stanje  onoga  koji  se  pridržava  (iltezeme)  nečeg  drugog  mimo  šerijata  svejedno  bio mušerri'i (propisivač) ili sudija (hakim)480 ne izlazi iz tri mogućnosti:  Prvo: da ne zna za obavezu pridržavanja šerijata i tehakuma pred njim.481   Drugo: da to zna, ali namjerno odbija482 šerijat, ne kao neznalica ni mute'vvil. 

                                                             477

 Vidi kako je rekao „drugim šerijatom“!   Od uzimanja tagutskih zakona za zakon i taguta za sudiju mimo Allaha i Njegovog zakona.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 167  480  Autor propisivača zakona mimo Allaha i sudiju tagutskim zakonom naziva onim koji se pridržava nečeg drugog  mimo šerijata.  481  Samo pred njim kao što je rekao na drugim mjestima.  482   Iz  riječi  „odbija“  se  razumije  da  autor  presudu  osobe  koja  namjerno  presudi  tagutskim  zakonom  tretira  odbijanjem Allahovog zakona kojim je trebao presuditi. To je bez sumnje ispravno zbog toga što je kada se govori  o sudijama osnova da oni presuđuju uz svojstvo obaviještivača o zakonu i uz namjeru tahkima istog.  478 479

 

EBU MUHAMMED

289 

Treće:  da  zna  za  obaveznost  pridržavanja  šerijata,  ali  ne  zna  da  njegovo  djelo  oponira osnovi pridržavanja šerijata zbog toga što ne zna šerijatski propis u tome,  tako  da  njegovo  djelo  ne  biva  odbijanjem  njega  (redd),  ili  iz  te'vila,  ne  namjeravajući odbijanje (redd) Allahovog zakona kad bi znao za njega.483  Pa  ko  ne  zna  da  mu  je  obaveza  da  slijedi484  Poslanika,  .  i  da  se  pridržava  njegovog šerijata uopšteno takav je kafir aslij.485 Jer uvjet ostvarenja šehadeta da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik  je  da  zna  njegovo  značenje  koje  se  ogleda  u  vjerovanju  (tasdiq)  u  Poslanika,  .,  i  pridržavanju  (iltizām)  šerijata,  uopštenim  vjerovanjem  i  pridržavanjem  koji  za  sobom  povlače  detaljno  vjerovanje  i  pridržavanje.  U  ovoj  stvari  se  niko  ne  opravdava  neznanjem  i  te'vilom  ili  prisilom.486  Otuda  kod  pojedinca  se  neće  ostvariti  suštinski  islam  osim  time  i  na  ahiretu neće uspjeti ako ga ne ostvari.487  Ali mi to, kada je u pitanju stanje pojedinca, ne znamo samo na osnovu vanjskog  djela, jer on kao što je moguće da bude džahil o obaveznosti pridržavanja šerijata  za ostvarenje aslud‐dina, moguće je i da ne bude neznalica, pa će presuda u tome  ostati vezana za suštinu,488 osim ako to ne saznamo putem obavijesti pojedinca o  sebi  ili  putem  njegovog  priznanja,  tako  da  ne  ostaje  nijedna  druga  mogućnost  osim da je neznalica o suštini uvjetovanosti pridržavanja šerijata za aslud‐din.   Što  se  tiče  onoga  koji  nije  neznalica  u  pogledu  obaveznosti  pridržavanja  šerijata   za ostvarenje aslud‐dina ‐ kao što se to očekuje od svakog koji priznaje (potvrđuje)  islam  – i koji odbije489 šerijat namjernim  pridržavanjem nečeg mimo njega on  je  kafir, i tu se ne gleda je li ohalalio ili ne, je li zanijekao ili ne.490 

                                                            

483

  Ovdje  se  misli  na  muslimana  koji  vjeri  islam  pripiše  propis  koji  nije  od  nje,  misleći  da  je  od  nje,  jer  se  muslimani  ne  razilaze  u  pogledu  toga  da  je  onaj  koji  ima  namjeru  tahkima  zakona  svega  što  sudi  neovisno  od  Allaha mušrik i kafir, bez obzira na oblik i opis dotičnog propisa.  484  Da slijedi samo Poslanika!  485  Kafir u osnovi koji nikad nije ušao u islam, poput onog starog licemjera koji je svojim neznanjem o obaveznosti  pridržavanja samo šerijata hukmom i tehakumom dokazivao da „tehakum“ ne ulazi u aslud‐din.  486   Zato  što  se  radi  o  neznanju,  jer  te  niko  ne  može  prisiliti  na  neznanje.  Isto  tako  te  niko  ne  može  prisiliti  da  srcem uradiš kufr a riječi autora se moraju shvatiti u tome značenju, zbog toga što je opšte poznato da je ikrah tj.  prisila prepreka tekfira, s time što postoji razilaženje među učenjacima  da li se ona tiče samo riječi ili važi i za  djela.  487  Ovo je još jedan dokaz da pridržavanje samo šerijata hukmom i tehakumom i odricanje od velikog širka hukma  i tehakuma ulazi u aslud‐din bez kojeg se ne dobije ime i opis islama i bez kojeg se ne ulazi u Džennet.  488  U tom slučaju samo Allah zna da li osoba posjeduje znanje o obaveznosti pridržavanja samo šerijata ili prema  tome će mu presuditi na ahiretu ako na tome umre, a nama ostaje vanjština.  489   Svako  ko  uzme  šejtanski  zakon  za  sudiju  je  kafir  tim  djelom  a  ti  to  djelo  neminovno  ukazuje  da  on  odbija  šerijat. Autor ovdje govori o muslimanu koji „namjerno“ uzme suprotan zakon za sudiju u nekom pitanju.   490  Ko namjerno propisuje mimo Allaha ili namjerno sudi drugim zakonom ili traži da mu se sudi je kafir mušrik  istim  tim  djelom  bez  obzira  na  ono  što  je  u  njegovom  srcu.  Tako  da  Nusret,  Bilibani  i  ostali  vodiči  klape  svoje  uvjete „jedanput i slično“ i „slijedivši strasti“ mogu da okače mačku o rep! Hasbunallah ’alejhim ve ni’mel‐vekil! 

  290 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ovaj  opis  je  predmet  spora  između  ehlus‐sunneta  i  murdžija.491  Dakle,  radi  se  o  sporu  u  pogledu  presude  nad  pojedincem,492  koji  je  rezultirao  iz  spora  u  pogledu  suštine imana i kufra u šerijatu, onako kao što je prethodno objašnjeno.  Što  se  tiče  onoga  koji  zna  za  obaveznost  pridržavanja  šerijata  za  ostvarenje  šehadeta  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik,  a  pri  kojem  se  u  vanjštini  ostvarilo  suprotno  postupanje  pridržavanjem  nečeg  drugog  mimo  šerijata,  ali  ne  u  smislu  odbijanja šerijata već možda zbog toga što misli da njegovo djelo ne ruši suštinu  pridržavanja;493  eh  ovdje  je  neophodno  uspostaviti  argument  nad  pojedincem  i  odgovoriti  na  njegovu  šubhu  dok  ne  sazna  da  je  ono  što  je  uradio  odbijanje  šerijata.  Pa  ako  ustraje  na  svom  djelu  kafir  je,  jer  ga  tada  nije  uradio  osim  odbijajući šerijat i to je menat kufra ovdje“494    Iz njegovog riječi: „Pa ko ne zna da mu je obaveza da slijedi Poslanika,  . i  da se pridržava njegovog šerijata uopšteno takav je kafir aslij“ se vidi nevjerstvo  onog  pokvarenjaka  koji  dokazajući  da  tehakum  nije  od  aslud‐dina  kaže  da  je  on  dok  je  bio  mlađi  valjda  znao  da  mu  je  Allah  Bog  ali  nije  znao  da  se  mora  pridržavati samo šerijata, hukmom i tehakumom,495 a dokaz da to nije od aslud‐ dina je „njegova fitra“. Ova novotarija dokazivanja aslud‐dina sa fitrom se mora u  korijenu  sasijeći,  da  Allah  sačuva,  jer  ljudi  preko  „fitre“  propisuju  zakon  i  vjeru  mimo Allaha a da toga nisu ni svjesni.     Ovdje govorim o osobi koja se u javnosti predstavlja sa prefiksom profesora  iako ima završenu samo prištinsku medresu, i što je najodvratnije, njegova „braća  selefije i mudžahidi“ to sve gledaju i dopuštaju. Allahulmuste’an! Imaju takođe još  jednog  koji  se  u  javnosti  predstavlja  kao  profesor  a  koji  je  završio  tri  godine  fakulteta u Jordanu, pa je istjeran zbog jedne stvari koju neću spomenuti. Bitno mi  je samo da istaknem  o kakvom kovu ljudi se radi kako u vjerskom tako i u opšte  cijenjenom ljudskom smislu. 

                                                             491

  Stare  murždije  kažu  da  opis  nije  lično  veliki  kufr  ali  ukazuje  na  srčani  kufr  poput  svjedočenja  svjedoka  o  nečemu, ne putem uzročne povezanosti, i tekfire onoga koji u njega upadne. Allahulmuste’an! Ovi danas, koji ne  tekfire tagute hukma, nisu murdžije zato što nisu muslimani, jer nisu izvršilii kufr u taguta.  492  Kod presude nad pojedincem postoje još neki precizni opisi koji se u određenim okvirima mogu uzeti u obzir,  a koje ću spomenuti kasnije, inšaAllah.  493  Ovo se tiče osobe koja iz neznanja ili te’vila pripiše šerijatu nešto što nije od njega, a ne čovjeka koji namjerno  uzima drugog za sudiju mimo Allaha i Njegovog zakona.  494  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 171‐172  495  Ovo je dokaz da nije znao da mu je Allah Bog, osim ako misli da je znao da mu je Allah Stvoritelj kao što su  vjerovali mušrici arapa i kao što vjeruje Iblis, a posljednji zna bez imalo sumnje da samo Allah zaslužuje hukm i  tehakum. 

 

EBU MUHAMMED

291 

  Naravno,  riječi  autora  obuhvataju  i  Nusreta  i  Bilibanija  koji  ne  vjeruju  da  je  uopšteno pridržavanje šerijata, nutrinom i vanjštinom, hukmom i tehakumom,496  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina  u  bilo  kojem  mjestu  ili  vremenu,  s  obzirom  da  je  Allah Taj koji je opisao i ograničio značenje islama, koje važi za svakog i zauvijek.  Njihov  „dokaz“  kao  što  si  vidio  su  riječi  šejhul‐islama  u  „Minhadžu“  i  druge  gluposti  koje  su  od  svojih  „šejhova“  naučili  metodom  „iz  usta  u  usta“  a  mi  smo  „samouka  džehennemska  paščad“.  Neka  je  Allahovo  prokletstvo  nad  demagogijom, manipulacijom i laganjem!    Dalje,  nema  sumnje  da  autor  griješi  kada  kufr  onoga  koji  se  „pridržava“  drugog zakona mimo šerijata vraća samo na opis odbijanja šerijata. To se može  reći u pogledu čovjeka koji je šerijatu pripisivao propise koji nisu od njega a nad  kojim  se  ostvario  argument  i  nestala  šubha  i  koji  u  tome  ustraje.  Takav  je  kafir  kufrom prkošenja ili bilo kojom vrstom kufra koja ulazi u kufr prkošenja.  Ali čovjek takođe može biti kafir kufrom kazne ako pogriješi u opšte poznatoj  mes'eli  uz  uspostavljenost  argumenta  postojanjem  mogućnosti  saznanja  iako  je  neznalica i njegove šubhe nisu uklonjene, i nije imao namjeru odbijanja šerijata. U  pogledu tekfira kufrom kazne u opšte poznatim mes'elama, gdje je neznalica sam  kriv  za  svoje  neznanje,  je  Ibnul‐Qajjim  prenio  nama  svima  poznat  idžma'  ehlus‐ sunneta u svojoj knjizi „Tariqul‐hidžretejn“.  A u pogledu osoba koje u osnovi imaju namjeru tahkima tagutskog vjersko‐ zakonskog  htijenja,  tj.  njegovog  zakona,  neovisno  od  Allahovog,  je  istina  da  se  kaže da je uzrok njegovog kufra „pridržavanje i prihvatanje drugog zakona“, što  je  samo  po  sebi  suštinski  veliki  širk,  bilo  da  se  radi  o  hukmu  ili  tehakumu,  ali  kažemo  da  to  „pridržavanje  drugog  zakona“  neminovno  i  stalno  ukazuje  na  nevjerničko  ostavljanje  pridržavanje  tevhida  Allaha  u  hakimijjetu,  nutrinski  ili  vanjštinski, a autor je lično konstatovao da pridržavanje samo šerijata, nutrinski i  vanjštinski ulazi u aslud‐din, i da onaj koji ga nije ostvario nije musliman bez obzira  na uspostavu argumenta. Ako ovaj opis naziva „kufrom odbijanja“ onda bi jedina  zamjerka  bila  u  tome  što  vjerujem  da  je  pogriješio  u  imenu  ove  vrste  kufra,  s  obzirom  da  se  nevjerstvo  odbijanja  više  tiče  odbijanja  poslaničkog  argumenta  ili  nepridržavanja istog, a ne rušenja tevhida neovisnim propisivanjem zakona mimo  ili uz Allaha ili neovisnog suđenja prije uspostave argumenta, i tehakuma istim na  isti način.      Svakoj osoba koja ne bude shvatila vrste kufra i opise za koje se vežu propisi  prijeti opasnost da iz riječi autora ove knjige i drugih izvuku propise koji mu nisu                                                               496

 Tevhidom u njima! 

  292 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

padali  na  pamet,  postavljajući  svoje  privatne  uvjete  za  ostvarenje  odbijanja  šerijata,  kao  kada  bi  iz  njegovih  riječi  shvatili  tekfir  samo  onih  koji  su  šerijat  zamjenili laičkim zakonima i iste učinili obaveznim i njima vladaju i obavezuju na  tehakum  njima,  a  to  nije  uvjet  za  ostvarenje  minimuma  značenja  velikog  širka  u  propisivanju zakona, suđenju (hukmu) i tehakumu.    Jer, počinioc svakog kufra je kafir, poput psovača, iako psovanje nije uzeo za  svoj din, ili čak vjeruje da je psovanje vjere zabranjeno ili mrzi psovanje vjere ali ga  radi  zbog  prolaznih  stvari  ovog  svijeta  koje  više  voli  i  slično.  Zato  kažemo  da  činjenica da  su taguti  današnjice postavili zakone, ispisali knjige  o njima, koje su  učinili  njihovim  izvorima,  sa  redoslijedom,  obavezujući  druge  na  njih  i  slično,  mimo toga što je jasan veliki širk i kufr, ukazuje na dodatak u kufru a to je da oni u  njih zaista vjeruju i da ih smatraju lijepim i pravednim, ili čak boljim od šerijata.    Dakle,  nemoguće  je  da  to  neko  uradi  a  da  smatra  da  je  šerijat  ljepši,  savršeniji,  pravedniji  i  slično,  i  da  u  svom  srcu  ima  osnovu  potčinjenosti  i  prihvatanja Allahovog dina. Ali to ne znači da ne postoji opis velikog kufra i širka u  hukmu i tehakuma u djelima koji je na manjem stepenu od spomenutog. Ovako se  razumiju riječi učenjaka!    Zaključak  je  da  nema  islama  bez  uopštenog  pridržavanja  (samo)  Allahovog  zakona, nutrinom i vanjštinom, što počinje iz znanja srca, a završava na ostvarenju  toga djelima srca i udova, i ostavljanjima srca i udova. Ako čovjek nikad nije čuo za  Allahov objavljeni zakon ne smije se „pridržavati“ šejtanskog zakona i nečijeg od  pokornosti Allahu neovisnog htijenja, jer je to veliki kufr i širk u bilo kojem stanju.     U toj situaciji će postupiti poput kadije koji ne zna detaljne islamske propise  te  će  na  osnovu  onoga  što  je  spoznao  od  Allahovih  osobina  i  djela  idžtihadom  pokušati  doći  do  onoga  čime  bi  Allah  mogao  biti  zadovoljan,  ali  ne  u  svojstvu  neovisnog  propisivača  zakona  mimo  Allaha,  već  u  svojstvu  otkrivača  Allahovih  propisa  i  sprovođenja  onoga  što  za  sobom  povlači  Njegov  Rububijjet  i  Uluhijjet,  odnosno  Gospodarstvo  i  Božanstvo,  jer  ljudska  vrsta  ne  može  živjeti  bez  nekog  vida naredbe i zabrane. Ovo smo, hvala Allahu, objasnili na našim predavanjima o  tehakumu. Ogromna je greška skupine o kojoj govorimo kad' bi samo znali!  ’Ali El‐Hudajr, da ga Allah uputi onome čime je zadovoljan, govoreći o greški  u  pogledu  naziva  nekih  vrsta  nevjerstva  uz  uvjerenje  da  je  vanjska  riječ  ili  djelo  lično uzrok i razlog kufra, kaže: 

‫ ﺳﻮف ﻧﺘﻜﻠﻢ إن ﺷﺎء اﷲ ﺑﻌﺪ أﺳﻄﺮ ﻋﻦ‬: ‫ﻗﺎﻋﺪة ﻛﺒﺮى ﰲ ﲢﺪﻳﺪ ﻧﻮع اﻟﻌﺒﺎدة اﻟﱵ ﺻﺮﻓﺖ ﻟﻐﲑ اﷲ‬ ‫ أ ـ أن‬:‫ ﻟﻜﻦ ﻻ ﺑﺪ أن ﻳُﻌﺮف أن ﻫﻨﺎك ﻗﻮاﻋﺪ ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ وﻫﻲ‬،‫اﻟﻌﺒﺎدات وﲢﺪﻳﺪ ﻣﺴﻤﻴﺎت أﻧﻮاﻋﻬﺎ‬

 

EBU MUHAMMED

293 

‫ﲢﺪﻳﺪ ﻧﻮع ﻣﺴﻤﻰ اﻟﻌﺒﺎدة ﻻ دﺧﻞ ﻟﻪ ﺑﺎﻟﺘﻜﻔﲑ واﻹﺧﺮاج ﻋﻦ اﳌﻠﺔ ﻓﻤﺜﻼ إذا وﻗﻊ ﺧﻼف ﻫﻞ ﻫﺬا ﺷﺮك‬ ‫ ﻓﻜﻮﻧﻪ ﺷﺮﻛﺎ ﻫﺬا واﻗﻊ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﺣﺎل وﻣﻨﺎﻃﻪ اﻟﻔﻌﻞ ﻟﻜﻦ اﳋﻼف ﰲ ﻣﺴﻤﻰ‬،‫رﺟﺎء أم ﺷﺮك ﰲ اﶈﺒﺔ‬ ‫ أو ﻗﻴﻞ ﻫﺬا ﻛﻔﺮ اﺳﺘﻜﺒﺎر أم ﻛﻔﺮ إﺑﺎء أم ﻋﻨﺎد؟ ﻓﻜﻮﻧﻪ ﻛﻔﺮا ﻫﺬا واﻗﻊ ﻋﻠﻰ ﻛﻞ ﺣﺎل ﻟﻜﻦ اﳋﻼف‬،‫اﻟﻨﻮع‬ ‫ وﻋﻠﻰ ﻫﺬﻩ اﻟﻘﺎﻋﺪة ﻓﺎﳋﻼف ﰲ ﻣﺴﻤﻰ اﻟﻨﻮع ـ إذا ﻛﺎن ﻟﻪ ﺣﻆ ﻣﻦ اﻟﻠﻐﺔ ـ إذا اﺗﻔﻘﻨﺎ أﻧﻪ‬،‫ﰲ ﻣﺴﻤﻰ اﻟﻨﻮع‬ ‫ﻛﻔﺮ أﻛﱪ أو ﺷﺮك أﻛﱪ ﻓﺎﳋﻼف ﺑﻌﺪ ذﻟﻚ ﺧﻼف ﻓﻴﻪ ﺧﻄﺄ وﺻﻮاب وﻟﻴﺲ ﻓﻴﻪ ﺳﻨﺔ أو ﺑﺪﻋﺔ ﳐﺮﺟﻪ إﱃ‬ .‫ﻣﺬاﻫﺐ أﻫﻞ اﻷﻫﻮاء واﻟﺒﺪع‬ „Najveće  pravilo:  o  određivanju  vrste  ’ibadeta  koji  je  usmjeren  drugom  mimo  Allaha.  Progovorićemo,  inšaAllah,  nakon  nekoliko  redova  o  ’ibadetima  i  određivanju  njihovih  imena  i  vrsta,  ali  se  mora  znati  da  postoje  pravila  za  tu  mes’elu, a ona su:  a)  određivanje  vrste  imena  ’ibadeta  nema  veze  sa  tekfirom  i  izbacivanjem  iz  vjere; na primjer ako se  desi razilaženje je li to širk nade ili je širk ljubavi; dakle,  činjenica da se radi o širku je prisutna u svakom slučaju i da je njegov menat (opis)  djelo,497  ali  se  razilaženje  tiče  imena  vrste,  ili  da  se  pokrene  dilema  da  li  je  kufr  oholjenja  ili  kufr  odbijanja  ili  prkosa?  Činjenica  da  se  radi  o  kufru  je  u  svakom  slučaju  ostvarena,  ali  se  razlaz  tiče  imena  vrste.  Prema  tome,  ako  se  razilaženje  tiče imena vrste – ako ima smisla u jeziku – ako se složimo da je veliki kufr ili veliki  širk,  razilaženje  koje  ostaje  nakon  toga  se  svodi  samo  na  to  šta  je  istina  a  šta  greška  i  u  njemu  se  ne  kaže  sunnet  i  bid’at,  koji  izvodi  u  mezhebe  sljedbenika  strasti i novotarija“ 

‫ب ـ إﳕﺎ اﳋﻼف اﻟﺬي ﻓﻴﻪ ﺳﻨﺔ وﺑﺪﻋﺔ ﻣﻦ ﺑﺪع أﻫﻞ اﻷﻫﻮاء واﻟﺒﺪع ﻫﻲ اﳋﻼف ﰲ أﺳﺒﺎب اﻟﻜﻔﺮ‬ ‫ ﻷﻧﻪ ﺑﺈﲨﺎع أﻫﻞ اﻟﺴﻨﺔ أن اﻟﻜﻔﺮ إﻣﺎ ﻗﻮل أو ﻋﻤﻞ أو اﻋﺘﻘﺎد ـ وﺑﻌﻀﻬﻢ ﻳﺰﻳﺪ أو‬،‫وﻣﻮﺟﺒﺎت اﻟﻜﻔﺮ واﻟﺸﺮك‬ ‫ ﻓﺎﻟﻘﺎﻋﺪة ﰲ‬،‫ﺷﻚ ـ ﻓﻤﺜﻼ ﻣﻦ ﺧﺎﻟﻒ وﱂ ﻳﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ أو اﻟﻘﻮل ﻓﻬﺬا ﻣﺒﺘﺪع ﺑﺪﻋﺔ أﻫﻞ اﻷﻫﻮاء واﻟﺒﺪع‬ ‫ ج ـ إذا ﲰﻰ ﺳﺒﺒﺎ ﺑﺎﺳﻢ آﺧﺮ ﻣﺜﻞ أن‬.‫ واﷲ اﻋﻠﻢ‬،‫ﻫﺬا أن اﳌﺨﺎﻟﻔﺔ ﰲ اﻷﻧﻮاع ﻟﻴﺲ ﻛﺎﳌﺨﺎﻟﻔﺔ ﰲ اﻷﺳﺒﺎب‬ ‫ﻳﻜﻮن ﺳﺒﺐ اﻟﻜﻔﺮ أو اﻟﺸﺮك ﻫﻮ اﻟﻌﻤﻞ ﻓﻠﻢ ﻳﻌﻠّﻘﻪ ﺑﺎﻟﻌﻤﻞ ﺑﻞ ﺑﺎﻟﻘﻠﺐ أو اﻻﻋﺘﻘﺎد ﻣﺜﻞ اﻟﺬﺑﺢ ﻟﻐﲑ اﷲ ﻗﺎل‬ ‫إﻧﻪ ﺷﺮك ﻷﻧﻪ اﻋﺘﻘﺪ ﺑﻘﻠﺒﻪ أو ﺳﺠﺪ ﻟﺼﻨﻢ ﻓﻘﺎل ﻫﺬا ﺧﺮج ﻋﻦ اﳌﻠﺔ ﻷﻧﻪ اﻋﺘﻘﺪ ﺑﻘﻠﺒﻪ ﻓﺴﺠﺪ ﻓﻬﺬا اﻟﻜﻼم‬

.‫ وأﻣﺜﺎل ذﻟﻚ‬،‫ﻣﻦ ﻛﻼم أﻫﻞ اﻷﻫﻮاء واﻟﺒﺪع‬

                                                             497

 Nusret i Bilibani „menat“ za kojeg je Allah vezao propis tekfira sudije tagutom i mutehakima tagutu vraćaju ili  na srce ili na to da ga osoba učini stalnim zakonom kojem se vraćaju sporovi. To je ono što sam uz pravednost  prema njima shvatio iz njihovih stavova. 

  294 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„b)  Razilaženje  u  kojem  postoji  sunnet  i  bid'at  od  novotarija  sljedbenika  strasti  i  novotarija je razilaženje koje se tiče uzroka kufra i prouzročnika498 kufra i širka, jer  po  idžma'u  ehlus‐sunneta  kufr  biva  riječju,  ili  djelima  ili  uvjerenjem,  a  neki  dodaju  ili  sumnjom;  pa  na  primjer  onaj  koji  se  suprotstavi  i  ne  tekfiri  djelom  ili  riječima,  takav  je  novotar  novotarijom  sljedbenika  strasti  i  novotarija.  Dakle,  pravilo  je  ovdje  da  razilaženje  u  pitanjima  vrsta  nije  poput  razilaženja  u  pitanju  uzroka, a Allah najbolje zna!   c) Ako nazove uzrok drugim imenom kao kada bi uzrok kufra ili širka bilo djelo i  on ga ne veže za djelo već za srce ili uvjerenje, poput klanja žrtve drugom mimo  Allaha gdje kaže da je to širk jer je svojim srcem vjerovao... ili da učini sedždu kipu  pa da kaže da je taj izašao iz vjere jer je svojim srcem vjerovao... Ovakav govor i  sličan njemu je govor sljedbenika strasti i novotarija.499“500    Ovaj citat sam naveo da bih zatvorio vrata šejtanu u prethodno spomenutom  pitanju  u  kojem  je  El‐Qarni  veliki  kufr  i  širk  pridržavanja  nekog  drugog  zakona  mimo šerijata naizgled apsolutno vratio na kufr odbijanja, čime želim reći da je El‐ Qarni pogriješio u pogledu imena vrste kufra, ali nije pogriješio u pogledu uzroka  kufra, jer tekfiri samim vanjskim riječima ili djelom i ne ide putem novotara koji  kažu  „onaj  koji  propisuje  zakone  mimo  Allaha  ili  sudi  tagutskim  zakonima  je  kafir  zbog  toga  što  vjeruje...  ili  svojim  srcem  mrzi...“  i  slično  od  novotarskih  avantura  koje  ukazuju  da  čovjek  ne  vjeruje  da  kufr  lično  biva  vanjskim  djelima  i  riječima  već  ga  ograničava  na  srce  iako  vjeruje  da  su  riječi  i  djela  svjedoci  postojanja srčanog kufra.     Ovo je novotarija, ali može se sastati sa aslud‐dinom, međutim, kada mezheb  ehlus‐sunneta  u  ovoj  mes'eli  postane  opšte  poznat  onaj  koji  u  njoj  pogriješi  uz  postojanje  mogućnosti  da  ga  nauči  je  kafir  kufrom  kazne  po  idžma'u  ehlus‐ sunneta kojeg je prenio Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, u „Tariqul‐hidžretejn“.    Vrhunac  tragične  komedije  čiji  završetak  njeni  akteri  zaslužuju  se  ogleda  u  postupku  Bilibanija  koji  kaže  da  suđenje  drugim  zakonima  mimo  Allahovih  nije  veliki  širk  već  veliki  kufr,  a  zatim  na  to  nadovezuje  propise  od  kojih  su  čisti  novotarci i svi razumni ljudi,  što nikad u životu nisam vidio. Da Allah sačuva! Pa  zbog toga što je suđenje tagutskim zakonom valjda „veliki kufr“ a nije „veliki širk“,  a Bilibani kao što kaže „ne pravi razliku između kufra i širka“ onaj koji je upao u  taj veliki kufr je opravdan neznanjem i drugim pronalascima Bilibanija, što valjda                                                              

 Onoga što za sobom povlači...   Zbog toga kažem da oni koji ne tekfire taguta hukma i mušrike tehakuma nisu murdžije i džehmije muslimani  već su kafiri zbog toga što nisu ostvarili odricanje i kufr u veliki širk, tagute i mušrike. Allahulmuste’an!   500  El‐Vesit.  498 499

 

EBU MUHAMMED

295 

nije slučaj sa onim koji čini „veliki širk“ poput onoga koji propisuje zakone mimo  Allaha,  a  to  sve  opet,  tj.  pitanja  hakimijjeta  na  način  kojeg  smo  spomenuli  nisu  uvjet za ostvarenje aslud‐dina!    Ovo  je  Bilibanijev  temelj  i  stav  u  pogledu  taguta  pokreta  „Hamas“  koji  po  njemu nisu nevjernici zbog toga što nisu propisali zakone mimo Allaha, iako je to  laž, već „samo sude sa 'Arafatovim zakonima“ a posljednje je veliki kufr a ne veliki  širk  kao  propisivanje  zakona,  pa  se  mogu  opravdati  neznanjem  i  njegovim  pratiljama,  kao  što  im  je  „pronašao“  opravdanje  „prisilom“  a  tokom  pisanja  ove  knjige  je  jedan  od  članova  šerijatske  komisije  na  stranici  Makdisija  pod  imenom  Ebul  Velid  El‐Makdisi  izdao  fetvu  u  kojoj  pojedinačno  tekfire  tagute  Hamasa,  njihovu vojsku i policiju, ne opravdavajući ih neznanjem jer su upali u veliki širk,  niti prisilom. Možda je spomenem na odgovarajućem mjestu, inšaAllah.    Na kraju, zar sve ovo nije dovoljan razlog da se čovjek iskreno upita: „Šta se  ovo danas dešava o Allahu moj!? Koliko su ta stvorenja kod Tebe nevažna kada si  dao da njima vladaju ćoravi lažljivci čiju ćoravost doživljavaju vrhuncem ljepote i  blagodati!“. Allahulmuste’an!  Mes'ela:  Ko  kaže  da  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  i  suđenje  tagutskim  zakonima  nije  veliki  kufr  ili  širk  samo  po  sebi,  već  je  svjedok  ili  dokaz  unutrašnjeg kufra, a tekfiri tagute hukma, je džehmija ekstremni murdžija. 

 

Mes'ela: Ko od njih kaže da je takav kafir u vanjštini a da je moguće da bude  mu'min  u  srcu,  na  osnovi  vjerovanja  u  razdvojivost  vanjštine  od  nutrine,  takav  je  skinuo  omču  islama  sa  svog  vrata  kao  što  kaže  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah.   

  Mes'ela:  Ko  kaže  da  je  vanjski  opis  mali  kufr  ili  širk  i  da  su  taguti  hukma  muslimani je kafir, jer nije ostvario kufr u veliki širk ili kufr i kufr u taguta.    Mes'ela: Ko kaže da je vanjski opis jasan veliki kufr i širk i tagute hukma koji  su  upali  u  njih  opravdava  neznanjem  ili  pogrešnim  tumačenjem  vjerskih  tekstova, pa ih naziva muslimanima, takav je njihov brat, jer se nije odrekao  od širka, mušrika i taguta, bio ko bio, makar to mnogima  bilo mrsko! 

 

 

  296 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

El‐Qarni takođe kaže:  „Kriterij uspostavljanja argumenta nad pojedincem  Uvod:  Osnova je da se pojedinac ne tekfiri osim nakon što je do njega došao poslanički  argument.  Ali  dolaskom  poslaničkog  argumenta  se  može  misliti  na  puki  opšti  dolazak  kojim  se  uspostavlja  argument  u  aslud‐dinu,  koji  se  ogleda  u  'ibadetu  Allahu i približavanju Njemu, jedino, i pridržavanju šerijata uopšteno.501  Kao  što  je  moguće  da  se  uspostavom  argumenta  želi  ono  što  se  tiče  detalja  poslaničkog  argumenta  i  detaljnog  pridržavanja  sprovođenjem  naredbi  i  ostavljanjem zabrana a u tome nije dovoljno ostvarenje argumenta pukim opštim  dolaskom, već je potrebno da se ostvari detaljni dolazak takođe.   Odavde znamo da je mišljenje, prema kojem je neznanje opravdanje u apsolutnom  smislu,  u  alud‐dinu  i  drugom,  pogrešno,  kao  što  je  mišljenje  po  kojem  neznanje  nije  opravdanje  u  apsolutnom  smislu,  takođe  pogrešno.  Naprotiv,  potrebno  je  pravljenje  razlike  između  suprotnog  postupanja  (mukhalefeh)  rušenjem  aslud‐ dina i onoga u čemu se suprotno postupanje tiče detaljnog pridržavanja.502“503     Upadanje u rušenje parcijalnog ili detaljnog pridržavanja ruši aslud‐din nakon  uspostave argumenta a prije toga ne, iako je dotični opis sam po sebi od rušioca  islama  i  ovo  se  tiče  opravdanog  nepoznavanja  nekih  šerijatskih  propisa  i  pripisivanja  istih  vjeri  islamu,  a  ne  traženja  od  onih  koji  sprovode  tagutski  rububijjet  i  uluhijjet,  tj.  njihovo  lažno  gospodarstvo  i  božanstvo  da  sude  ili  rješavaju  sporove  suđenjem  tagutskim  zakonom,  jer  zabrana  toga  se  zna  iz  uvjerenja  da  je  Allah  jedini  Gospodar  i  Bog  i  da  niko  nema  učešća  u  Allahovom  pravu  na  propisivanje  zakona  i  suđenja  među  stvorenjima,  i  iz  vjerovanja  da  je  musliman  samo  onaj  koji  sprovede  tevhid  Uzvišenog  Allaha  u  Njegovim  specifičnostima, a ko ovo ne razumije nije naučio vjeru svog Stvoritelja.  Nastavljam citat:  „Zatim,  neophodno  je  pored  toga  napraviti  razliku  između  propisa  suštine  i  kriterija opravdavanja u njima, i propisa vanjštine i kriterija opravdavanja u njima,  i da se izbjegne miješanje  između ove dvije stvari.                                                               501

 Ovim dodatkom izlazi opravdano nepoznavanje detaljnih vjerskih propisa i obavijesti od strane pojedinca.   Poput osobe koja, npr., ne zna neke detaljne vjerske obavijesti ili ne sprovodi neke detaljne vjerske naredbe ili  ne  ostavlja  neke  detaljne  vjerske  zabrane,  ali  pri  sebi  ima  uopšteno  vjerovanje  i  pridržavanje  bez  kojeg  se  ne  ostvaruje aslu dinil islam.  503  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 225  502

 

EBU MUHAMMED

297 

Ovu uopštenost treba detaljno pojasniti spomenom:  1. Onoga što za sobom povlači (muqteda) priznanje aslud‐dina.  2. Opis za kojeg se veže propis vjerske obveznosti (teklifa) u detaljnom  pridržavanju.  Muqteda504 priznanja aslud‐dina  Neophodno  je  za  ostvarenje  priznanja  dva  šehadeta,  koji  su  značenje  aslud‐dina  na kojeg ukazuju metodom ukazivanja na cijelo značenje:   Poznavati njihovo značenje u uopštenom smislu;   Pridržavanje tog značenja;   Ostavljanje onoga što ga ruši.  Ove  tri  stvari  su  međusobno  povezane  i  neminovne  za  ostvarenje  aslud‐dina,  jer  nije  moguće  da  se  dva  šehadeta  ostvare  bez  znanja  o  njihovom  značenju  ili  uz  činjenje  onoga  što  ih  ruši.  Otuda  je  uvjetovanje  znanja  o  njima  u  uopštenom  smislu  kao  uvjetovanje  ostavljanja  onoga  što  ih  ruši,  jer  nije  moguće  ostvarenje  aslud‐dina  u  početku  osim  nakon  znanja  o  njegovoj  suštini,  niti  je  moguće  da  ta  osnova (asl) ostane uz ono što je ruši.  Ovim ovdje se ne želi objašnjenje suštine aslud‐dina niti suštine onoga što ga ruši.  To  je  detaljno  prethodilo  u  dva  prošla  poglavlja,  već  se  želi  objasniti  uvjetovanje  znanja  o  značenju  dva  šehadeta  za  njihovo  ostvarenje  i  to  da  je  njihovo  puko  priznavanje  dovoljno  za  uspostavu  argumenta  nad  pojedincem  u  dvije  stvari,  a  one su:  Prvo:  da  je  'ibadet  jedino  zasluga  Allaha  i  ostvarenje  toga  tevhidom  i  nerušenje  njega širkom.  Drugo: uspostava argumenta u pogledu uopštenog  pridržavanja šerijata.505  Ove dvije stvari su aslud‐din i njegova suština. Što  se tiče  suštine tevhida ona se  ogleda u čistom okretanju bića i namjere, i htijenja i približavanja Allahu, jedino, i  to  je  osnova  svih  'ibadeta  i  njihov  duh;  pa  ko  ga  usmjeri  nekom  drugom  mimo  Uzvišenog  Allaha  takav  je  upao  u  širk  i  nema  opravdanja  u  neznanju    u  tome.  Štaviše,  argument  u  njemu  je  uspostavljen  nad  svim  sinovima  Adema  putem                                                              

 Ono što nešto za sobom povlači.    Pridržavanje  samo  šerijata,  i  u  ovo  ulazi  hukm  i  tehakum  i  propisivanje  zakona  i  odricanje  od  velikog  širka  propisivanja zakona, hukma i tehakuma jer to ruši tevhid. 

504 505

  298 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

onoga što za sobom povlači fitra (ljudski urođeni instinkt) a poslanički argument u  njemu se ostvario dolaskom poslanice, dodatno na argument fitre.   Što se tiče suštine uopštenog pridržavanja šerijata, ona je slijeđenje Vjerovjesnika,  ., i povinutost Allahovom hukmu i Njegovom zakonu,506 i onaj koji ne ostvari ovo  pridržavanje neće biti musliman u dunjalučkim propisima. Rekao je Poslanik, .: 

 „Tako  mi  Onoga  u  Čijoj  Ruci  je  moja  duša,  neće  o  meni  čuti  niko  iz  ovog  ummeta, bio Židov ili nasranija,507 a zatim umrijeti ne povjerovavši u mene a da  ne bude od stanovnika vatre.“   Pa  nad  kime  god  se  ostvari  poslanički  argument  a  zatim  se  njega  ne  pridržava  takav je kafir u dunjalučkim i ahiretskim propisima....“508  Zatim kaže nakon nekoliko redova:  „Temelj  bitka  priznanja  (potvrde)  argumentom  nad  svakim  koji  ga  je  potvrdio  je  da  onaj  koji  potvrđuje  šehadet  mora  znati  suštinu  onoga  što  je  potvrdio  od  uvjetovanja  ostvarenja  tevhida  i  pridržavanja  šerijata,  pa  kada  to  sazna  neminovno  mora  znati  da  širk  i  uopšteno  nepridržavanje  šerijata  ruši  aslud‐ din.509  Pa  ako  se  okrene  bićem  i  približi  se  nekom  drugom  mimo  Allaha  takav  je  mušrik  i  nije  opravdan  neznanjem,  a  ako  se  ne  pridržava  šerijata  u  smislu  nepostojanja  zadovoljstva510  s  njime  i  pokornosti511  njemu,  takav  je  kafir,  ne  opravdava se neznanjem zbog uspostave argumenta nad njime samim priznanjem  njega.512“513    Masno  obojene  rečenice  su  temelj  za  vjerovanje  da  su  tagut,  mušrik  i  mustekbir  nemuslimani  i  da  je  njihov  tekfir  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  jer  musliman mora znati da svaka jedinka velikog širka ili kufra koji se ne može sastati  sa aslu dinil islamom ruši aslud‐din. U pogledu pridržavanja šerijata je spomenuo  dva opisa:                                                                506

 Povinutost i pokornost „samo“ Allahovom hukmu i zakonu jer se pojmom ’ibadet i svime što u njega ulazi u  Allahovoj Knjizi želi „tevhid“.  507  Kur’anski naziv za kršćane, koji u osnovi nije ime kuđenja jer su se njime nazivali muvehhidi sljedbenika ’Isa’a,  ’alejhisselam, ali je njegovom upotrebom za mušrike od strane Zakonodavca postao imenom kuđenja.   508  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 227  509   Eh,  kada  bi  vođe  smutnje  i  glavešine  zablude  znale  značenje  šehadeta,  znali  bi  da  neovisno  propisivanje  zakona mimo ili uz Allaha, suđenje njima i tehakum tagutu ruši aslud‐din!  510  Ovom jedinkom se ruši osnova nutrinskog pridržavanja.  511  Pokornost obuhvata tevhid u hukmu i tehakumu i spomenutim opisom se ruši osnova vanjskog pridržavanja.  Nestankom osnove vanjske pokornosti neminovno nestaje osnova srčane pokornosti, i to obuhvata na primjer  kufrut‐tevelli, tj. kufr okretanja od pokornosti šerijatu i širk propisivanja, suđenja i tehakuma. To je to!  512  Šehadeta la ilahe illallah Muhammedun Resulullah.  513  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 227 

 

EBU MUHAMMED

299 

1) Zadovoljstvo koje se tiče nutrine;  2) Pokornost i povinutost koja se tiče djela srca i tijela, koja se ruši nevjerničkim  ostavljanjem  ili  pridržavanjem  tagutskog  zakona  hukmom  ili  tehakumom,  ili  namjernim propisivanjem zakona mimo Allaha.   Na kraju navodim već spomenuti citat koji za neke može biti problematičan:  „S obzirom da se samim priznanjem ostvaruje argument u aslud‐dinu u smislu da  onaj koji upadne u širk i 'ibadeti drugom mimo Allaha, ili se ne pridržava šerijata  uopšteno,  nema  opravdanja  u  neznanju  i  te'vilu,  da  li  to  znači  da  svako  ko  upadne  u  neko  djelo  od  djela  vanjskog  širka  ili  presudi514  laičkim515  zakonom,  neminovno mora biti kafirom zbog samog njegovog vanjštinskog djela?  Neophodno  je  da  napravimo  razliku  između  propisa  kufra  u  suštinskom  smislu  i  onoga što se veže za srce i presude nad pojedincem sa kufrom u vanjštini516 zbog  toga što nije neminovno da se sa svakim djelom od djela širka u vanjštini željelo  ono čime se ostvaruje 'ibadet drugom mimo Allaha, jer je moguće da ga uradi ne  u smislu približavanja nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha.   Otuda, neophodno je da se provjeri njegovo stanje prije presude kufrom nad njim  da  bi  se  ta  mogućnost  uklonila,  osim  ako  njegovo  djelo  apsolutno  ne  podnosi  drugo  značenje  osim  značenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  drugom  mimo  Allaha.  Tada  se  nad  njim  presuđuje  kufrom  zbog  nepostojanja  mogućnosti  da  je  imao drugu namjeru.517  Isto tako je i sa onim koji uzme za sudiju518 (tahkimi) laičke zakone, jer moguće je  da  to  ne  radi  zbog  neznanja  o  osnovi  pridržavanja  šerijata,  i  da  tim  djelom  ne  prkosi, već možda misli da to njegovo djelo ne ruši suštinu njegovog pridržavanja  šerijata.519  Pa  njegovo  neznanje  biva  sa  strane  nepostojanja  znanja  o  suprotstavljanju  njegovog  djela  osnovi  pridržavanja  šerijata  ne  sa  strane                                                               514

 Autor je rekao „presudi“, na ar. „hakeme bi...“ a nije rekao „uzme za sudiju“ na ar. „hakkeme“ od kojeg dolazi  riječ „tahkim“.  515  Laičkim zakonom autor ovdje misli na zakon ili propis koji nije vjerski a kojeg musliman iz neznanja ili te’vila  pripisuje šerijatu, a ne na osobu koja namjerno uzima nekog drugog za sudiju mimo Allaha i Njegovog zakona, a  tehakum  tagutima  iz  vanjske  realnosti  ne  biva  osim  namjerno,  jer  se  zna  da  tagut  hukma  sprovodi  lažno  gospodarstvo šejtana i sebe obožavajući time Iblisa i samog sebe. Allahulmuste’an!  516  Na primjer, ako osoba ne ispolji da je uzela zakon taguta iz vanjske realnosti, koji sprovode svoje i šejtanovo  lažno gospodarstvo (rububijjeh) time obožavajući šejtana i sebe, za sudiju, postoji mogućnost da jeimala namjeru  uzimanja Allaha i Njegovog zakona za sudiju ne znajući da dotični propis nije od šerijata, suštinski sud o njoj se  prepušta Allahu, a njena vanjština je u ovom kontekstu višesmislena.  517  Pogledaj kako je rekao „namjeru“ a ne „uvjerenje“ ili „ubjeđenje“ i slično od džehmijskih uvjeta!  518  Autor je ovdje upotrijebio riječi “tahkim” od glagola “hakkeme”.  519  Ako autor ovom rečenicom misli na osobu koja uzima za sudiju šejtanove sudije i njihove zakone i o njoj kaže  da  „misli  da  to  njegovo  djelo  ne  ruši  suštinu  njegovog  pridržavanja  šerijata“  i  takvog  ostavlja  u  islamu,  je  napravio najveću grešku. Da Allah sačuva! Ali ja sam ponudio riješenje da bi izbjegao najgore značenje. 

  300 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

neznanja  o  suštini  pridržavanja  (iltizāma).520  Te  je  neophodno  da  se  provjeri  (stanje) prije tekfira i da se uspostavi argument i ukloni šubha.“521    Kao  što  smo  na  početku  knjige  rekli,  autor  pojmom  „tahkimul‐qanun“  tj.  „uzimanje  laičkog  zakona  za  sudiju“  misli  na  slučaj  u  kojem  sudija  musliman  iz  neznanja  pripiše  islamu  neki  propis  koji  nije  od  njega  ili  mu  nešto  negira  i  svaki  suprotan  propis  šerijatu  se  može  nazvati  tagutom  pa  i  laičkim  zakonom;  nije  u  tome problem.     Ali ne smijemo biti žrtve termina pa da izjednačimo slučaj ovog muslimana sa  osobom koja je namjerno uzela suprotan zakon za sudiju, bilo da se radi o nekom  zakonu u vanjskoj realnosti, kojim sude taguti hukma poput robova demokratije i  sekularizma,  sprovodeći  šejtansko‐tagutsko  lažno  gospodarstvo  i  božanstvo  i  namećući  stvorenjima  svoj  teklif  (obveznosti)  i  obavezujući  ih  na  njega,  da  Allah  sačuva.    Ili se radi o čovjeku koji je u dotičnom pitanju namjerno uzeo svoje strasti za  sudiju522  i  taj  propis  pripisao  konstatovanom  opisu  kojeg  ima  pred  sobom  u  „određenom slučaju“, kao što su Židovi, čija priča je bila povod objave ajeta sure  El‐Ma'ideh, bili uzeli Poslanika,  ., za sudiju (tahkimili ga), a imali su namjeru da  im presudi suprotnim zakonom, iako su vjerovali da taj zakon nije Allahov zakon, i  da je Njegov zakon kamenovanje ženjenih bludnika do smrti.     Dakle, razlika između ova dva vida tahkima se ogleda u namjeri i strani koja  se uzima za sudiju! Zato Stalna Komisija za Fetve definušući značenje taguta, kao  što  ćeš  kasnije  vidjeti,  kaže  da  je  tagut  svaki  onaj  koji  namjerno  presudi  nečim  drugim mimo onoga što je Allah objavio, i isto to prenosi El‐Bagavi, rahimehullah,  od  učenjaka  islama  sveobuhvatno  ('umumen).  To  ćemo,  inšaAllah,  malo  kasnije  objasniti.     U citatu autora vidimo, bez sumnje, da je tahkim laičkog zakona veliki kufr ili  rušioc  islama  sam  po  sebi,  što  znači  da  se  u  tom  opisu  za  nevjerstvo  njegovog  počinioca  ne  uvjetuje  zadovoljstvo  srca  sa  laičkim  zakonom  ili  drugi  nevjernički  opisi koji bivaju u srcu, bilo da se tiče srčanog vjerovanja ili srčanih djela, iako, kao  što  smo  rekli,  iz  kufra  u  djelima  tijela  neminovno  rezultira  kufr  u  djelima  srca,  zbog njihove uzročne povezanosti. 

                                                             520

  Zna  da  šehadet  kojeg  izgovara  nalaže  obaveznost  pridržavanja  šerijata  u  uopštenom  smislu  ali  ne  zna  da  „njegovo suđenje laičkim zakonom“ ruši osnovu tog pridržavanja!  521  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 228  522  U ovom slučaju to uvijek biva namjerno, a iz mojih riječi „namjerno“ se ne smije uzimati oprečno značenje. 

 

EBU MUHAMMED

301 

  Ako bi neko pokušao da protumači riječi Dr. El‐Qarnija u značenju uzimanja  taguta  hukma  i  njihovog  zakona  za  sudiju,  a  ne  namjere  uzimanja  Allaha  i  Njegovog  zakona  za  sudiju  uz  grešku  u  vjerovanju  da  je  dotični  propis  od  Allahovog dina, kažemo da to pobijaju temelji koje je El‐Qarni lično postavio, a oni  su:  1) Čovjek  neće  biti  musliman  sve  dok  ne  bude  uopšteno  znao  i  vjerovao  da  se  mora  pridržavati  samo  Allahovog  zakona  hukmom  i  tehakumom  i  da  nepridržavanje  samo  Allahovog  zakona,  što  biva  uzimanjem  taguta  hukma  i  njegovog zakona za sudiju ili zakonodavca, ruši aslud‐din. Ovaj se dio tiče srca.  2) Čovjek neće  biti musliman sve dok ne ostvari uopšteno vanjsko pridržavanje  samo  šerijata,  pokornošću  i  slijeđenjem,  hukmom  i  tehakumom,  i  ostavljanjem  pridržavanja  tagutskog  zakona  pokornošću  i  slijeđenjem,  propisivanjem zakona, hukmom ili tehakumom. I ovo se tiče vanjštine.    Sve  ovo  kategorički  ukazuje  da  El‐Qarni  kada  je  u  pitanju  vanjštinsko  pridržavanje vjeruje da čovjek ne može biti musliman sve dok ne ostavi veliki širk  propisivanja zakona mimo Allaha, i hukma i tehakuma tagutima hukma i njihovim  zakonima,  i  da  ne  pravi  razliku  između  osnove  nutrinskog  i  vanjštinskog  pridržavanja  samo  šerijata.  U  „problematičnom  pasusu“  je  kao  opravdanje  spomenuo:  1) Ne  mora  značiti  da  to  osoba  radi  iz  neznanja  o  potrebi  osnove  pridržavanja  samo šerijata za ostvarenje aslud‐dina, i ovo se tiče srca;  2) Ili misli da njegov postupak ne ruši osnovu pridržavanja šerijata a i ovo se tiče  srca.    Tako  da  bi  prema  tumačenju  nastranog  i  naopakog  srca  opisi  koji  se  tiču  osnove vanjskog pridržavanja ostali bez uticaja a to poriče El‐Qarnijeva knjiga od  početka do kraja. Što znači da su ostale dvije mogućnosti:  1) El‐Qarni  time  misli  na  muslimana  koji  je  imao  namjeru  uzimanja  Allaha  i  Njegovog zakona za sudiju ali je pogriješio u pripisivanju dotičnog propisa, koji  u  vanjštini  može  biti  identičan  propisima  taguta  hukma  iz  vanjske  realnosti,  šerijatu  Uzvišenog  Allaha.  Ovo  je  moj  odabir  i  iznalaženje  riješenja  za  Dr.  El‐ Qarnija.  2) El‐Qarni  misli  na  osobu  koja  ima  namjeru  da  uzme  taguta  i  njegov  zakon  za  sudiju, ali pošto ona ne zna da se taj opis ne može sastati sa aslu dinil islamom  ili misli da može, El‐Qarni je opravdava i ostavlja u islamu. Ovo je nevjerstvo i  prema meni zmačenje koje El‐Qarni nije želio iako to nije nemoguće. A Allah  najbolje zna! 

  302 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Na prioritetnost prve opcije u tumačenju riječi El‐Qarnija ukazuje i to što je u  jednom od već navedenih citata u kojima je govorio o „kufru odbijanja“ rekavši da  on kao i neke druge vrste kufra koje je spomenuo a koje ulaze u „kufr odbijanja“  ulaze u „kufr prkosa“, tj. „kufr 'inata“. Kaže El‐Qarni:  „Prema  tome,  kufrur‐redd  može  biti  ili  tjeranjem  u  laž  (tekdhib)  i  ohalaljivanjem  koje  ruši  tasdiq,  ili  okretanjem  (et‐tevelli)  i  izbjegavanjem  (i'irad)  koje  ruši  pridržavanje, svejedeno radilo se o nutrinskom ili vanjštinskom pridržavanju.   Sve  ovo  ulazi  u  kufr  'inata  (prkosa),  koji  biva  nakon  uspostave  poslaničkog  argumenta i njegove istaknutosti pojedincu, u smislu da njegovo tjeranje u laž523 i  ohalaljivanje i upadanje u ono što ruši uopšteno pridržavanje ne bude zbog te'vila i  šubhe kojom bi mogao biti opravdan.“524    Ovo  se  može  ticati  samo  musliman  nad  kojim  se  uspostavio  argument  da  propis  kojeg  je  uzeo  za  zakon  i  sudiju  nije  propisan  od  strane  Uzvišenog  Zakonodavca, jer u protivnom iz toga proizilazi da El‐Qarni u aslud‐dinu opravdava  neznanjem onoga koji nije ostvario osnovu nutrinskog ili vanjštinskog pridržavanja  ili  da  pravi  razliku  među  njima  uvodeći  u  aslud‐din  samo  nutrinsko  pridržavanje  mimo vanjštinskog, a oboje je, kao što je, hvala Allahu, postalo jasno, neispravno,  i ne može se pripisati Dr. El‐Qarniju, iako je njegov govor neoprezan.   Nastavimo sa njegovim citatima!  Kaže Qarni, da ga Allah uputi istini:  „Kriterij opravdanja šubhom  Opravdanje šubhom i te'vilom ne znači da je apsolutno opravdan svako ko to tvrdi,  već  je  opravdanje  šubhom  ograničeno  time  da  ne  smije  biti  u  aslud‐dinu  koji  je  'ibadet samo Allahu, jedino, i tehakum šerijatu,525 i to je značenje dva šehadeta.  Kao  što  nema  opravdavanja  šubhom  u  svemu  mimo  toga  od  stvari  koje  se  tiču  detaljnog pridržavanja uz nepostojanje mogućnosti da onaj koji se na nju poziva u  suštini nije utjerivač u laž niti ohalaljivač.   1‐ Što se tiče nepostojanja opravdanja šubhom u onome što se veže za značenje  dva  šehadeta,  to  je  zbog  toga  što  njihovo  ostvarenje  uz  neznanje  o  njihovom  značenju ili pojavom šubhe u pogledu njih nije moguće.                                                               523

 Na ar. et‐takdhib.   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 137   „I tehakum samo šerijatu“ kojim se uspostavio argument zabranjenosti tehakuma nečem drugom mimo njega  od zakona taguta iz vanjske realnosti. 

524 525

 

EBU MUHAMMED

303 

Pa  ko  sebi  „dozvoli“  širk  u  'ibadetu  Allahu  ili  mimo  Njega  uzme  posrednike  u  gospodarstvu od kojih traži i na koje se oslanja kao što se od Allaha traži i kao što  se  na  Njega  oslanja,  ili  vjeruje  da  je  nešto  drugo  mimo  šerijata  od  džahilijetskih  zakona potpunije od njega, ili sebi „dozvoli“ netehakumljenje šerijatu,526 ili tvrdi  da  obveznosti  (tekalif)  spadaju  sa  njega,  ili  slijedi  ili  vjeruje  onome  koji  sebi  pripisuje  vjerovjesništvo,527  ili  mrzi  Allahov  zakon,  i  u  svemu  tome  i  njemu  slično  tvrdi  da  je  mute'evvil,  neće  se  od  njega  prihvatiti  i  neće  biti  opravdan  šubhom.528“529    Današnji  taguti  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i suđenja  njima,  koji svoje  od sebe neovisno i od šejtana propisane zakone nameću Allahovim stvorenjima,  ne samo da tim djelom dokazuju da se oni ne pridržavaju Allahovog „teklifa“, već  ljudima nameću svoj teklif i tjeraju ih da uđu u svoj din.     Vallahi,  u  njihov  kufr  ne  sumnja  osoba  koja  poznaje  vjerovjesnički  islam,  a  onaj koji sumnja u njihov kufr je vallahi kafir poput njih, o bilo kome da se radi i  bilo kakvu titulu da ima, a ako zna istinu i pored toga ih naziva muslimanima takav  je glavešina zablude i pravi tagut, koji je napravio najveću promjenu u Allahovom  dinu, i u njega se mora učiniti kufr kao što je Allah naredio.     Kako  da  sumnja  u  kufr  onih  koji  su  Allahovim  stvorenjima  nametnuli  pridržavanje  svog  teklifa  ili  da  ih  naziva  muslimanima,  ili  da  se  u  njihovom  redovima  bori  protiv  istinske  vjere  i  pozivača  u  nju  i  boraca  da  riječ  istine  bude  gornja? Ovdje, o Nusrete i ti čitaoče, se sjeti svakog onoga pokvarenog hodže ili  „učenjaka“ za kojeg znaš da je nemoguće da nije poznavao stanje taguta hukma u  svojoj  državi  i  da  nije  moguće  da  je  trideset  godina  bio  prisiljen  i  „da  ga  je  snajperista možda držao na nišanu“, i da nije opravdan ako bi lagao da on lično  misli da su njegovi taguti prisiljeni od strane zapadnih ili istočnih taguta.     Čuvajte  se  Allaha  i  Njegove  kazne  kada  je  u  pitanju  Njegov  din!  Držite  se  njegove osnove i temelja i učinite kufr u svakog taguta i okrenite svoje biće samo  Allahu, jer možda sretnete svog Gospodara kao muslimani, koji su se sačuvali od  širka i tagutijjeta i onih koji vjeruju u džibta i taguta! Čuvaj se Nusrete od ljudi bez                                                               526

 To između ostalog biva dozvoljavanjem tehakuma zakonu taguta, jer širk i islam su dvije suprotnosti koje se  ne mogu sastati i jedno isključuje drugo, tako da se onaj koji se tehakumi tagutu ne tehakumi samo šerijatu.  527   Makar  ga  slijedio  u  jednom  propisu,  i  što  se  kaže  za  slijeđenje  se  kaže  i  za  tehakum,  što  ukazuje  na  neispravnost mišljenja onih koji mutehakima tagut ne tekfire ako „nije znao da je dotični detaljni propis i zakon  taguta suprotan šerijatu“!!! Allahu sačuvaj!  528   Postoji  idžma’  ehlus‐sunneta  da  se  argument  u  opšte  poznatim  mes’elama  ostvaruje  pukim  postojanjem  mogućnosti  dolaska  do  znanja,  bez  obzira  na  šubhu  čovjeka.  Ovo  je  jedna  od  mes’ela  u  kojoj  je  El‐Qarni  bio  neprecizan i nepotpun.  529  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 261 

  304 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

pameti! Onih čija svaka druga riječ dokazuje da nikad nisu osjetili miris tevhida i  islama! Allah nam je dovoljan i divan je On zaštitnik!  Zato autor nastavlja, pa kaže:  „Zbog  toga  postoji  konsenzus  među  muslimanima  u  pogledu  tekfira  batinija  od  nusajrija,  druza,  isma'ilija  i  sličnih  njima,  i  da  se  oni  ne  pravdaju  šubhom,  jer  je  suština  njihovog  mezheba  da  ne  'ibadete  Allahu  i  da  se  ne  pridržavaju  propisa  islama.  Štaviše,  oni  ih  tumače  na  način  koji  ni  u  bilo  kojem  stanju  nema  smisla.  Zbog  toga  su  prote'vilili  vanjske  propise  islama  poput  namaza,  zekata,  posta  i  hadždža na način u kojem se kategorički zna da u njemu nemaju šubhu.   Zbog  toga  su  Židovi  i  kršćani  manjeg  kufra  od  njih.  Njima  se  uz  sve  ovo  ne  potvrđuje  islam  makar  priznavali  dva  šehadeta  i  pozivali  se  na  islam,  osim  onih  među  njima  čija  je  tevba  postala  jasna,  pa  'ibadeti  samo  Allahu  i  pridržava  se  samo Njegovog šerijata i ostavi sve na čemu je od laži i neispravnog te'vila.“530     Ovo je zadnji citat u knjizi u kojem je El‐Qarni spomenuo pojam „aslud‐din“ u  smislu  uvjetovanja  tehakuma  samo  šerijatu  za  njegovu  ispravnost  i  u  to  nema  sumnje. Ja kažem, vallahi, da su današnji taguti, robovi demokratije i sekularizma,  i ostalih arapskih i međunarodnih tagutskih režima, sistema i puteva, gori od ovih  sekti, jer se ne kriju iza islama, već sebi otvoreno pripisuju rububijjet i uluhijjet, i  svoje vjere snagom koju imaju nameću drugima, smatrajući svojim neprijateljem  svakog  muslimana  boreći  se  protiv  muslimana  ne  ostavljajući  nijedno  moguće  sredstvo  za  ostvarenje  svojih  ciljeva,  špijunirajući  ih,  maltretirajući  ih,  rušeći  njihova „ljudska prava“, ubacujući „crve“ u njihove zajednice da prave probleme  koje će pripisati islamu i muslimanima i tako dalje.    Pored  svega  što  nam  rade  i  nakon  našeg  znanja  o  Allahovoj  vjeri  kojom  su  došli svi poslanici neko od nas treba da učini kufr u Allaha vjerujući da su taguti i  njihovi  pomagači  od  „hodža“  i  „učenjaka“  i  njihovih  „vojski“  muslimani?!  HasbunAllahu  ve  ni'mel‐vekil!  Uskoro  će  se  sresti  sve  partije  spora  na  najpravednijem sudu i pred Najpravednijim Sudijom, Koji će nam suditi Kur'anom i  Sunnetom  Svog  Poslanika,  .,  a  taguti  hukma  i  njihovi  zakoni  će  biti  gorivo  paklene vatre a da su bili božanstva kao što su tvrdili sigurno u Džehennem ne  bi  ušli!  Rekao je Uzvišeni u suri El‐Enbija': 

                                                            

530

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 261 

 

EBU MUHAMMED

305 

ِ ِ ِ ِ ِ ‫وﻫﺎ َوُﻛﻞﱞ‬ َ ‫﴾ ﻟَ ْﻮ َﻛﺎ َن َﻫ ُﺆَﻻء آَﳍَﺔً َﻣﺎ َوَر ُد‬٩٨﴿ ‫ﱠﻢ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﳍَﺎ َوا ِرُدو َن‬ َ ‫إِﻧﱠ ُﻜ ْﻢ َوَﻣﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن ﻣ ْﻦ ُدون اﻟﻠﱠﻪ َﺣ‬ ُ‫ﺼ‬ َ ‫ﺐ َﺟ َﻬﻨ‬ ﴾٩٩﴿ ‫ن‬ َ ‫ﻓِ َﻴﻬﺎ َﺧﺎﻟِ ُﺪو‬ Uistinu,  vi  i  oni  kojima  'ibadetite  mimo  Allaha  ćete  biti  džehennemsko  gorivo!  Zasigurno ćete u njega ući!  ﴾98﴿ Da su oni bili bogovi ne bi u njega ušli, i svi će u  njemu vječno ostati. ﴾99﴿531    Završio  sam  sa  citatima  iz  knjige  „Davabitut‐tekfir  'inde  ehlus‐sunneh  vel‐ džema'ah“  autora  Dr.  'Adullaha  El‐Qarnija,  nadajući  se  da  će  vođe  smutnje  i  glavešine zablude  i svako ko traži istinu u njoj naći ono što mu je izmaklo, ne da bi  vjerovali  u  Qarnija,  što  ni  ja  ne  želim,  već  da  bi  vjerovali  u  Gospodara  i  Boga  Muhammeda sina 'Abdullaha,  ., i svih ostalih vjerovjesnika. Prelazimo na citate  ’Abdulmedžida Eš‐Šazilija! 

5.4.2 'Abdulmedžid Eš-Šazili i aslud-din   Na  početku  želim  navesti  njegove  riječi  iz  knjige  „Aslud‐din“  u  kojoj  objašnjava  značenje  aslud‐dina  kako  u  teoretsko‐’aqidetskom  tevhidu,  koji  je  osnova na kojoj se gradi vanjski tevhid, tako i u vanjskom praktičnom tevhidu, koji  je predmet našeg spora i ove knjige.  Kaže u knjizi „Aslud‐din“ nakon što je spomenuo riječ „granica“ (hadd)532 islama: 

‫ وﻫﻮ أﻗﻞ ﻣﺎ ﻳﻨﻄﺒﻖ ﺑﻪ اﻻﺳﻢ ﻋﻠﻰ ﻣﺴﻤﺎﻩ؛ وﻟﻴﺲ اﳌﻘﺼﻮد ﺑﻪ اﻟﺘﻌﺮﻳﻒ‬،‫اﳌﻘﺼﻮد ﺑـ )اﳊﺪ( ﻫﻨﺎ اﳌﻌﲎ اﻻﺻﻄﻼﺣﻲ‬ ‫اﳌﻨﻄﻘﻰ اﻟﺬى ﻻ ﻳﺘﺼﻮر ﻛﻨﻪ أو ﻣﺎﻫﻴﺔ أو ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻟﻠﻤﺤﺪود ﺑﺪوﻧﻪ وﻫﻮ اﳌﻌﲎ اﻟﺬى ﻋﺎرﺿﻪ ﺷﻴﺦ اﻹﺳﻼم وﻏﲑﻩ‬ .‫ﰲ ﻣﻮاﺿﻊ ﻛﺜﲑة‬ „Granicom  (haddom)  se  ovdje  misli  na  terminološko  značenje  a  ono  je  minimum  kojim ime obuhvata ono što je njime nazvano. Željeno ovim nije definicija logičara  bez  koje  se  suština  ili  kakvoća  ograničenog  ne  može  predočiti  a  to  je  značenje  kojem se šejhul‐islam i drugi suprotstavio na više mjesta.“533    Pa je objasnio da pojmom granica islama ili aslud‐din misli na minimalan opis  sastavljen od riječi srca i jezika, djela srca i udova i ostavljanja stvari koje izvode iz                                                              

531

 Sura El‐Enbija' (21) 98‐99   Definicija.  533  Suprotstavio se stavu logičara u pogledu definicije.   532

  306 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vjere, za kojeg se veže ime islam, u bilo kojem vremenu ili mjestu, i u kojem nema  opravdanja  neznanjem,  te'vilom  i  slično,  što  znači  da  je  onaj  koji  ga  ostvari  musliman i da je onaj koji ga nema nemusliman.     Mi  smo  naučili  da  ta  osnova  ima  svoje  uvjete,  ruknove,  i  stvari  koje  iz  nje  uzročnom  povezanošću  neminovno  proizilaze  (levāzim),  čiji  nestanak,  bez  razilaženja  među  muslimanima  i  razumnim,  znači  nepostojanje  osnove  iz  koje  neminovno  proizilazi  i  od  koje  je  neodvojiva.  Allah  je,  s  obzirom  da  zna  suštinu  osnove imana i šta iz nje neminovno proizilazi kad god se ostvari osnova srčanog  imana,  negirao  iman  počiniocima  i  ostavljačima  mnogih  stvari,  što  ukazuje  da  nestanak  levāzima  ili  pojava  opisa  koji  se  ne  može  sastati  sa  aslud‐dinom  neminovno znači nestanak osnove iz koje proizilaze. Bitno je ovdje da se sjetiš da  iz spoznaje tevhida neminovno proizilazi spoznaja širka i da iz spoznaje značenja  muslimana neminovno proizilazi spoznaja nemuslimana.    Eš‐Šazili  kaže  da  se  praktični  tevhid  sastoji  od  tri  rukna  bez  kojih  ne  može  postojati:  1) Tevhid Allaha u zakonu (hukmu);  2) Tevhid Allaha u obredima (en‐nusuk);  3) Tevhid Allaha u lojalnosti (vilajetu);   Kaže Eš‐Šazili: 

‫ وﰱ ﻫﺬﻩ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬.(‫ وﻫﻮ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ اﻟﻌﻤﻠﻲ )ﺗﻮﺣﻴﺪ اﻟﻌﺒﺎدة‬:‫ﻓﻼﺑﺪ ﻣﻦ ﻣﻌﺮﻓﺔ أرﻛﺎن اﻟﻨﻮع اﻟﺜﺎﱐ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ ‫ ﻫﻮ ﻗﺒﻮل ﺷﺮع اﷲ ورﻓﺾ ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ وﻫﻮ‬:‫ اﻟﺮﻛﻦ اﻷول‬:‫ﻳﺘﻜﻠﻢ اﺑﻦ ﺗﻴﻤﻴﺔ ﻋﻦ رﻛﻨﲔ ﻣﻦ أرﻛﺎن ﻫﺬا اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ ‫ ﻫﻮ ﻧﻔﻲ اﻟﻨﺴﻚ ﻋﻦ ﻏﲑ اﷲ‬:‫ اﻟﺮﻛﻦ اﻟﺜﺎﱐ‬.‫ﻣﻌﲎ اﻹﺳﻼم اﻟﻌﺎم اﻟﺬي أرﺳﻠﺖ ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻞ وأﻧﺰﻟﺖ ﺑﻪ اﻟﻜﺘﺐ‬ .‫ﻋﺰ وﺟﻞ‬ “Neophodno  je  spoznati  ruknove  druge  vrste  tevhida,  a  to  je  praktični  tevhid  (tevhidul‐’ibadeh) a u ovoj risali534 šejhul‐islam govori o dva rukna tevhida:  Prvi  rukn:  prihvatanje535  Allahovog  zakona  i  odbijanje  svega  mimo  njega  i  to  je  značenje opšteg islama s kojim su poslati poslanici i objavljenje knjige.  Drugi rukn: negacija obreda nekom drugom mimo Allaha, +.“                                                               

534

 Er‐risaletut‐tedmurijjeh, str. 167   S obzirom da govori o praktičnom tevhidu razumijemo da pojmom „prihvatanje“ misli na djela srca i tijela, a  ne na ’aqidu srca.  535

 

307 

EBU MUHAMMED

‫ ﰒ‬،‫ وﻓﺴـﺮ اﻻﺳﺘﺴـﻼم ﺑﺎﻟﻄﺎﻋـﺔ‬،‫ ﺑﺄﻧﻪ اﻻﺳﺘﺴـﻼم‬:‫ ﻓﺴﺮ اﺑﻦ ﺗﻴﻤﻴﺔ اﻹﺳﻼم اﻟﻌﺎم‬:‫وﰱ ﺑﻴﺎن ﻣﻌﲎ اﻟﺮﻛﻦ اﻷول‬ ‫ وﻛﻼﳘــﺎ‬،‫ـﺘﻜﺒﺎرا‬ ً ‫ ﺷــﺮًﻛﺎ أو اﺳـ‬,‫ ﻓــﺈذا ﺟﻌﻠــﺖ ﻟﻐــﲑ اﷲ ﻣﻌــﻪ أو ﻣــﻦ دوﻧــﻪ ﻛﺎﻧــﺖ ﻛﻔـ ًـﺮا‬،‫ﻗﺼــﺮﻫﺎ ﻋﻠــﻰ اﷲ وﺣــﺪﻩ‬ .‫ﻛﻔﺮ‬

“Pojašnjavajući  prvi  rukn:  Ibn  Tejmijje  je  značenje  opšteg  islama  protumačio  istislamom a istislam je protumačio kao pokornost, a zatim ju je sveo na Allaha,  jedino. Pa ako se da nekom drugom mimo Allaha, uz Njega ili mimo Njega, biva  kufrom, širkom ili ohološću (istikbar), a oboje su kufr.” 

:‫واﻟﻄﺎﻋﺔ ﻧﻮﻋﺎن‬ .‫ ﻫﻮ ﻗﺒﻮل اﳊﻜﻢ واﻟﺪﺧﻮل ﲢﺖ أﺣﻜﺎم اﻟﺘﻜﻠﻴﻒ ﻟﻠﻤﻮﱃ ﻋﺰ وﺟﻞ وﺣﺪﻩ‬:‫اﻷول‬ ‫ ﻷن اﳌﺨﺎﻟﻔـﺔ ﻓﻴـﻪ ﻻ‬،‫ واﻟﻨﻮع اﻟﺜﺎﱐ ﻟﻴﺲ ﻫـﻮ اﳌﻘﺼـﻮد ﻣـﻦ ﻛـﻼم اﺑـﻦ ﺗﻴﻤﻴـﺔ‬.‫ ﻫﻮ اﻟﺪﺧﻮل ﰲ اﻷﻋﻤﺎل‬:‫اﻟﺜﺎﻧﻲ‬

‫ـﻮرا ﻋﻠـﻰ‬ ً ‫ ﻓﻴﻜـﻮن ﻛﻼﻣـﻪ ﻣﻘﺼ‬،‫ وﻫﻮ ﻣﻌﻠﻮم اﻟﺒﻄﻼن ﻣﻦ اﻟﺪﻳﻦ ﺑﺎﻟﻀـﺮورة‬،‫ﻛﻔﺮا إﻻ ﻋﻠﻰ ﻣﺬﻫﺐ اﳋﻮارج‬ ً ‫ﺗﻜﻮن‬ ...‫اﻟﻨﻮع اﻷول‬ „Pokornost se djeli na dvije vrste:  Prva: prihvatanje536 zakona i ulazak jedino pod propise teklifa Zaštitnika, +.   Druga: ulazak u djelo.537  Druga  vrsta  nije  predmet  govora  Ibn  Tejmijje,  jer  suprotno  postupanje  u  njoj  ne  biva kufrom osim po mezhebu haridžija, čija neispravnost je neminovno poznata u  vjeri, tako da se njegov govor svodi na prvu vrstu...“538    Iz  njegovih  riječi  „prihvatanje  Allahovog  zakona  i  odbijanje  svega  mimo  njega“ se ne smije dogoditi ono što se dogodilo nekim ljudima poput Nusreta, a o  Bilibaniju  da  ne  govorim,  a  to  je  da  se  nevjernički  tehakum  tagutu  svodi  na  „prihvatanje  tagutskog  zakona“  riječima  srca,  tj.  srčano  uvjerenje  ili  samo  na  značenje ohalaljivanja harama i obratno i da se usljed toga zaključuje da „onaj koji  se  tehakumi  tagutu  a  nije  prihvatio  njegov  zakon  nije  upao  u  veliki  širk“,  jer  ko  god se tehakumi tagutu prihvatio je njegov zakon i hakimijjet a ostavio Allahov.    Međutim  greška  Nusreta  leži  u  tome  što  je  smetnuo  sa  uma  opis  nevjerničkog tehakuma koji stoji uz suđenje tagutskim zakonom tj. da nevjernički                                                               536

 Obrati pažnju! Misli na djela srca i tijela!   Ovo je termin Eš‐Šazilija kojeg koriste svi koji su naučili od njega, a željeno njime objašnjava u, nakon njega  spomenutim riječima.  538  Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman, str. 138  537

  308 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

tehakum  tagutu  između  ostalog  znači  traženje  od  taguta  hukma,  riječima  ili  djelom,  da  riješi  spor  uzimanjem  njegovog  zakona  za  sudiju,  odnosno  bukvalno  rečeno  traženjem  od  njega  da  učini  kufr  suđenja  tagutom,  a  šejtan  ljudima  uljepšava kufr nazivajući ga lijepim ili drugačijim imenima.     Ovaj opis nevjerničkog tehakuma u sebi mimo praktičnog kufra, neminovno  sadrži  zadovoljstvo  sa  djelom  taguta  hukma  kao  i  sa  samim  zakonom  jer  ga  je  tražio,539  ili  „nepostojanje  vjerski  naređenog  zadovoljstva  šerijatom“,  kao  što  tagutijjet suđenja drugim zakonom u sebi sadrži zadovoljstvo šejtanovim zakonom  i svojim i njegovim hakimijjetom mimo Allahovog.    Propisivanje zakona mimo Allaha je osnova širka pokornosti koji se ogleda u  prihvatanju  zakona  taguta,  bilo  da  se  radi  o  promjeni  Allahovog  zakona  ohalaljivanjem harama i obratno, ili prihvatanju zakona taguta koji je u vanjskom  opisu  identičan  šerijatskom  propisu,  jer  pravi  menat  kufra  u  širku  pokornosti  je  prihvatanje tagutskog zakona, kako god on izgledao, bilo srcem ili vanjštinom.    Zbog  toga  smo  rekli  da  širk  hukma  i  tehakuma  kategorički  ukazuje  na  širk  pokornosti  te  da  su  ove  vrste  širka  i  kufra  međusobno  isprepletene,  a  onaj  koji  ograniči nevjernički tehakum samo na prihvatanje zakona u 'aqidetskom ili samo  srčanom  smislu,  smetnuvši  sa  uma  značenje  traženja  suđenja  suprotnim  zakonima je upao u najveći grijeh. Otuda je tehakum u ovom smislu nevjernička  pokornost  tagutu  hukma  u  osnovi  suštine  širka  pokornosti  koja  se  ogleda  u  suđenju propisanim tagutskim zakonom. Naše gledanje na mes’elu nije površno  kao što se to Nusretu pričinilo, već je njegov stav nepotpun i krajnje opasan.     Ono  što  je  kod  Nusreta  nevjernički  tehakum,  a  svodi  se  samo  na  širk  pokornosti, ali na džehmijski način, je kod nas drugi opis nevjerničkog tehakuma,  koji se može desiti i bez postojanja spora a to je traženje propisa taguta da bi ga  se  pridržavao  (iltizām),  i  vjerujemo  da  to  biva  djelima  srca  i  tijela,  kao  što  može  biti riječima srca i govorom jezika, a u Nusretovom govoru nisam nijednom vidio  opis velikog širka pokornosti u djelu koji izvodi iz vjere, već se poput džehmija vrti  samo  oko  srca  ili  poput  Kerramija  oko  govora  jezikom.  Zato  sam  u  lancu  predavanja o tehakumu objasnio da tehakum tagutu znači:  1) Traženje riješenja spora hukmom, tj. suđenjem tagutskim zakonom riječima ili  djelima;  2) Traženje tagutskog propisa da bi ga se pridržavao, riječima ili djelima, makar  ne postojao spor.                                                               539

 Riječima ili djelima. 

 

EBU MUHAMMED

309 

Molim Allaha da im olakša da shvate svoj propust i da se prihvate istine!    Upravo  zbog  toga  kažemo  da  je  muslimanu  u  stanju  nužde  (darure)  dozvoljeno da se brani na sudu pod uvjetom da ne upadne u spomenutu definiciju  tehakuma  tagutu,  riječima  ili  djelima,  i  da  ispolji  svoj  din,  kao  što  je  pod  istim  uvjetima dozvoljeno da svjedoči na sudu. Da Allah sačuva muslimane od poniženja  u hramovima taguta!     Zbog  spomenutih  opisa  nikad  nismo  tekfirili  niti  to  danas  radimo!  S  druge  strane, tokom ovih dešavanje su se pojavili neki džahili koji su u pitanju odbrane  na sudu taguta upali u ekstremizam definišući nevjernički tehakum djelom sudije,  tj. rješavanjem spora, i onda, na neki njima svojstven način, na to nadovezuju da  je onaj koji se brani, ne tražeći od taguta da uzima zakon za sudiju već odbijajući  od sebe njegovu presudu, kafir, jer je nevjernički tehakum „rješavanje spora“!!!    Onaj koji se brani je, prema njima, valjda upao u ono što radi sudija a to je  „rješavanje  spora“  koje  je  kod  njih  tehakum  tagutu!  Allahulmuste’an!  Ne  zna  čovjek da li da se smije ili da plače! Obavijestio me je jedan od braće studenata  koji ne laže da me ovi džahili sto posto tekfire zbog toga što sam dozvolio da se  musliman pod spomenutim uslovima brani na sudu taguta, a među grupacijama,  koji se pripisuju ovim džahilima, se proširilo kako mi ne znamo šta je to tehakum  tagutu ili kako smo popustili u mes'eli tehakuma!    Najparadoksalnije  je  to  što  ovi  džahili,  koji  me  izgleda  tekfire  zbog  spomenutog, ne tekfire Makdisija koji u toj mes'eli ima isto mišljenje, niti tekfire  Nusreta, Bilibanija i Ademija, koji dozvoljavaju više od toga, i  koji su upali u više  uzroka  tekfira,  već  ih  uzimaju  za  braću  muslimane  u  ime  Allaha  u  borbi  protiv  „onih koji tekfire najbolje ljude“! Allah nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik!    O momcima koji su na pogan način pružili ruke i jezike protiv nas i ove da've   kažem kao što je rekao imam Malik: „Nikome ne halalim!“, mimo toga što se dove  dižu prema Allahu i što Allah neće zaboraviti i zanemariti djela zulumćara, i neka  je hvala Allahu Gospodaru svjetova. Ima li veće kazne nego kada te Allah kuša da  upadneš  u  kufr  i  jasan  nifak,  a  ti  sebe  smatraš  najboljim  i  najučenijim  muslimanom! Ali, samo polako, vidjećemo čija će biti zadnja i protiv koga će Allah  okrenuti Svoje vojske i srca Svojih stvorenja!    Ko bude tražio ugled među ljudima na račun svoje vjere, ne plašeći se Allaha  zbog zuluma kojeg je nanio vjeri i Njegovim stvorenjima i robovima, skupo će ga  platiti,  a  nakon  toga  će  njegov  ugled  biti  gažen  nogama  najponiženijih  i  mimo  Allaha  neće  naći  ni  Zaštitnika  ni  Pomagača,  pa  nek'  čekaju  i  mi  ćemo  čekati;  imamo vremena do smrti. 

  310 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Dalje kaže Eš‐Šazili: 

‫ ﺣﻖ اﷲ ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺒﺎد ﻓﻲ ﻛﻞ ﻓﻌﻞ ﻣﻦ‬:‫ وﻣﻦ ﻫﺬا اﻟﺒﻴﺎن ﻳﺘﻀﺢ اﳌﻌﲎ اﻟﺜﺎﻟﺚ ﻟﻠﻔﻆ اﻟﻌﺒﺎدة اﻟﺬي ﻫﻮ‬- ٣ ‫اﺟﻌﺎ إﻟﻰ اﻟﻌﺒﺎدات أو اﻟﻌﺎدات أو اﳌﻌﺎﻣﻼت وﻫﻮ ﻣﻌﲎ ﻳﺘﻔﻖ ﰲ دﻻﻟﺘﻪ ﻣﻊ ﻣﻌﲎ‬ ً ‫أﻓﻌﺎﻟﻬﻢ ﺳﻮاء ﻛﺎن ر‬

‫ وﻣﻌﻨﺎﻩ ﻗﺒﻮل‬،‫ وﻫﻮ ﻣﻌﲎ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ‬،‫اﻹﺳﻼم اﻟﻌﺎم اﻟﺬي أرﺳﻠﺖ ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻞ وأﻧﺰﻟﺖ ﺑﻪ اﻟﻜﺘﺐ‬ ‫ وﻫﻮ ﻣﻌﲎ اﻟﻌﺒﺎدة اﺠﻤﻟﺮد‬.‫ اﻟﺘﺰام ﺷﺮﻳﻌﺔ اﻟﺮﺳﻮل ﲨﻠﺔ وﻋﻠﻰ اﻟﻐﻴﺐ‬:‫ﺣﻜﻢ اﷲ ورﻓﺾ ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ أو ﺑﻌﺒﺎرة أﺧﺮى‬ ،‫ واﻟﻌﺒﺎدة ﺬا اﳌﻌﲎ ﻫﻲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬.‫اﻟﺮاﺟﻊ إﱃ أﺻﻞ اﻟﺪﻳﻦ اﻟﺬي ﻫﻮ رﻛﻦ ﻣﻦ أرﻛﺎن اﻟﻨﻮع اﻟﺜﺎﱐ ﻣﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬ :‫ وﻛﺬﻟﻚ ﻳﻘﻮل اﻟﻨﺴﻔﻲ ﰲ ﺗﻔﺴﲑ ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬.‫وأﻏﻠﺐ أﻟﻔﺎظ اﻟﻌﺒﺎدة ﰲ اﻟﻘﺮآن ﻫﻲ ﻣﻦ ﻫﺬا اﻟﻨﻮع اﻟﺜﺎﻟﺚ‬ ِ‫ﱠ‬ ِ‫ﱠ‬ :[21:‫ اﻵﻳﺔ‬،‫ﻳﻦ ِﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠِ ُﻜ ْﻢ ﻟ ََﻌﻠﱠ ُﻜ ْﻢ ﺗَـﺘﱠـ ُﻘﻮ َن{ ]ﺳﻮرة اﻟﺒﻘﺮة‬ َ ‫ﱠﺎس ا ْﻋﺒُ ُﺪواْ َرﺑﱠ ُﻜ ُﻢ اﻟﺬي َﺧﻠَ َﻘ ُﻜ ْﻢ َواﻟﺬ‬ ُ ‫}ﻳَﺎ أَﻳﱡـ َﻬﺎ اﻟﻨ‬ ‫ ﻛﻞ ﻋﺒﺎدة ﰲ اﻟﻘﺮآن ﻓﻬﻲ ﺗﻮﺣﻴﺪ؛ إﺣﺘﺞ ﻋﻠﻴﻬﻢ ﺑﺄﻧﻪ ﺧﺎﻟﻘﻬﻢ‬:‫ ﻗﺎل اﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬،‫ وﺣﺪوﻩ‬:‫„ﻓﺎﻋﺒﺪوا رﺑﻜﻢ‬ ‫وﺧﺎﻟﻖ ﻣﻦ ﻗﺒﻠﻬﻢ ﻷ ﻢ ﻛﺎﻧﻮا ﻣﻘﺮﻳﻦ ﺑﺬﻟﻚ ﻓﻘﻴﻞ ﳍﻢ إن ﻛﻨﺘﻢ ﻣﻘﺮﻳﻦ ﺑﺄﻧﻪ ﺧﺎﻟﻘﻜﻢ ﻓﺎﻋﺒﺪوﻩ وﻻ ﺗﻌﺒﺪوا‬ .“‫ ﺗﻮﺣﻴﺪﻩ واﻟﺘﺰام ﺷﺮاﺋﻌﻪ‬:‫ „اﻟﻌﺒﺎدة ﻫﻨﺎ‬:‫ وﻳﻘﻮل اﻟﻘﺮﻃﱯ ﰲ ﺗﻔﺴﲑ ﻧﻔﺲ اﻵﻳﺔ‬.“‫ﻏﲑﻩ‬  „3  –  Ovim  pojašnjenjem  je  postalo  jasno  treće  značenje  pojma  'ibadet  koji  je  Allahovo  pravo  nad  robovima  u  svakom  od  njihovih  djela,  svejedno  vraćalo  se  'ibadetima ili 'adetima, ili međuljudskim odnosima, i to je značenje koje se u svom  ukazivanju  podudara  sa  značenjem  opšteg  islama  kojim  su  poslati  poslanici  i  objavljene  knjige.  To  je  značenje  istislama  Allahu,  Jedinom,  čije  je  značenje  prihvatanje  Allahovog  zakona  i  odbijanje  svega  mimo  njega,  ili  drugačije  rečeno  pridržavanje  šerijata  Poslanika  uopšteno,  i  u  gajbu,540  i  to  je  čisto  značenje  'ibadeta  koje  se  vraća  aslud‐dinu,  koje  je  rukn  od  ruknova  ove  vrste  tevhida.  'Ibadet  u  ovom  značenju  je  tevhid.  Većina  riječi  'ibadet  u  Kur'anu  su  u  ovom  trećem  značenju.  Isto  to  kaže  En‐Nesefi  u  tefsiru  riječi  Uzvišenog:  O  ljudi!  'Ibadetite  vašem  Gospodaru,  Koji  vas  je  stvorio,  i  one  prije  vas,  ne  bi  li  ste  se  bojali. El‐Baqara 21, „'ibadetite vašem Gospodaru“, tj. učinite ga jednim. Kaže Ibn  'Abbas:“ Svaki 'ibadet u Kur'anu je tevhid.“  On  je  nad  njima  uspostavio  argument  činjenicom  da  je  On  njihov  Stvoritelj  i  Stvoritelj  onih  koji  su  bili  prije  njih,  jer  su  to  bili  priznavali,  pa  im  je  rečeno  ako  priznajete da vam je On Stvoritelj, onda Mu 'ibadetite i ne 'ibadetite drugom mimo  Njega.“541  Qurtubi  u  tefsiru  istog  ajeta  kaže:  „'Ibadet  ovdje  je  Njegov  tevhid  i  pridržavanje Njegovih propisa“                                                                540

 Vjerujući u skriveno koje zna samo Allah.   Tefsir Nesefija, str. 173 

541

 

EBU MUHAMMED

311 

Zatim kaže: 

‫وﻳﻘﻮل اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ ﻋﻦ رﻛﻦ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ وﻫﻮ ﻗﺒﻮل ﺷﺮع اﷲ ورﻓﺾ ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ وﻫﻮ اﻻﺳﺘﺴﻼم ﷲ وﺣﺪﻩ وﻫﻮ اﻟﺘﺰام‬ ...‫اﻟﻐﻴﺐ‬

‫ ﲨﻠﺔ وﻋﻠﻰ‬,‫ﺷﺮﻳﻌﺔ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬

„Rekao  je  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  o  ruknu  tehakuma,  a  on  je  prihvatanje  Allahovog  zakona  i  odbijanje  svega  drugog  mimo  Njega,  a  on  je  istislam  (potpuna  predanost)  Allahu,  Jedinom,  a  to  je  pridržavanje  šerijata  Poslanika,  sallallau ’alejhi ve sellem, uopšteno i uz gajb...“542    Pa  je  tehakum  nazvao  ruknom,543  a  svi  znamo  da  nijedna  cjelina  ne  postoji  kad  joj  nestane  jedan  od  ruknova,  pa  kako  onda  da  tehakum  ne  bude  od  aslud‐ dina? Nema sumnje da je onaj koji se tehakumi tagutu srušio pridržavanje samo  šerijata, svejedno da li je zakon taguta uzeo za din ili ne,544 jer je traženje suđenja  tagutskim  zakonom  kufr,  kao  i  samo  suđenje  njime,  svejedno  ohalalio  to  ili  ne,  zanijekao vjerski propis ili ne, bio zadovoljan ili ne, a pravilo je da je svaki počinioc  kufra, koji nije prisiljen, zadovoljan onim što je rekao i uradio, i da je prsa učinio  prostranim za kufr, kao što se kaže u ajetu prisile u suri En‐Nahl.   Takođe kaže:  „Sažetak  svega  ovoga  je  da  tevhidul‐'ibadeh,  koji  se  tiče  djela  u  aslud‐dinu,  ne  izlazi iz tri značenja. Ona su:  1.  Hukm  pripada  samo  Allahu  bez  sudruga:  Hukm  ne  pripada  osim  Allahu!  Naredio  je  da  ne  'ibadetite  osim  Njemu.  To  je  istinska  vjera.545  Hukm  je  oporuka546  Zakonodavca  obveznicima,  putem  traženja,547  ostavljanja  mogućnosti  na izbor548 ili postavljanja.549  2. Vilajet pripada samo Allahu bez sudruga: Zar da drugog mimo Allaha uzmem  za Zaštitnika i Zar da mimo Allaha uzimaju evlija', pa Allah, On je jedini Velijj i                                                               542

 Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman, str. 173    Siromah  Nusret  kaže  da  je  „Vadžib  od  vadžiba“  kao  što  si  vidio,  okliznuvši  se  na  mes’eli  malog  kufra  u  tehakumu.  544  Time je ostavio din Allaha, a ostavljanje Allahovog dina je din šejtana.  545  Poznati ajet iz sure Jusuf.  546  Na ar. „khitab“.  547  Traženje činjenja djela i ovo obuhvata mustehabb i vadžib ili traženja ostavljanja djela i ovo obuhvata mekruh i  haram.  548  Ovo se tiče mubaha, tj. dozvoljenog.  549   Ovo  se  tiče  „postavljenih  šerijatskih  propisa“  poput  uvjeta,  prepreka,  uzroka  i  slično.  Nazvani  su  „postavljenim“  zato  što  je  Zakonodavac  postavio  neke  opise  kao  uvjete,  prepreke  ili  uzroke  za  obvezujuće  šerijatske propise koji se tiču postupaka vjerskih obveznika.  543

  312 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Vaš  zaštitnik  (velijj)  je  samo  Allah,  i  Njegov  Poslanik,  i  oni  koji  su  povjerovali  i  Moj  Velijj  je  samo  Allah,  Onaj  Koji  je  objavio  Knjigu,  i  On  se  brine  o  dobrima.  Vilajet je da si privržen (lojalan) za Allaha, subhaneh, i da prijateljuješ radi Njega  subhanehu ve te'ala.550  3.  Obredi  pripadaju  samo  Allahu  bez  sudruga:  Reci:  „Uistinu  moj  namaz,  i  moji  obredi,  i  moj  život  i  moja  smrt  pripadaju  Allahu  Gospodaru  svjetova,  Ne  činite  sedždu  suncu,  niti  mjesecu!  Činite  sedždu  Allahu,  Onome  Koji  ih  je  stvorio  ako  samo  Njemu  'ibadetite.  Obredi  su  čisto  Allahovo  pravo,  koji  ne  prihvataju  saučesništvo,  suprotno  hukmu,  jer  je  pokornost  Poslaniku  pokornost  Allahu,  a  halal  je  ono  što  je  ohalalio  Poslanik  i  haram  ono  što  je  oharamio,  i  suprotno  vilajetu,  jer  je  vilajet  prema  vjernicima  radi  Allaha  vilajet  Allahu,  subhanehu  ve  te'ala.  Način vezanosti ovih ruknova sa tevhidul‐'ibadeh, kao što je objašnjeno u govoru  Ibn Tejmijje u njegovim risalama i knjigama, kojeg smo prenijeli, je slijedeći:  Činjenje Allaha jednim u hukmu:551  1.  Jer  je  to  tefsir  islama,  jer  islam  je  istislam552  a  to  se  neće  ostvariti  osim  prihvatanjem553  propisa.  Pa  ko  se  preda  Allahu  i  drugom  mimo  Njega  takav  je  mušrik554 a ko odbije Allahovu odredbu njemu je mustekbir, a svaki od njih je kafir.  Opšti islam555 je tevhidul‐'ibadeh, a on je din mimo kojeg Allah drugi ne prima ni  od prvih ni od zadnjih generacija.  Tekst556 na to ukazuje sa dva aspekta:  1. Sa aspekta ukazivanja da je islam vjera svih poslanika i sa aspekta da je islam  značenje tevhidul‐'ibadeh, koji je din svih poslanika.  2.  On  ulazi  u  značenje  'ibadeta  s  obzirom  da  je  'ibadet  ljubav,  strah,  nada,  veličanje i pokornost. A dokaz ovdje je „pokornost“.  3.  Sa  aspekta  njegovog  bitka  činjenjem  Allaha  jednim  (ifrād)  u  onom  što  ne  pripada osim Allahu:                                                                550

 Ova tačka je temelj za uvjerenje da čovjek ne može biti musliman sve dok ne bude vjerovao da tagut, mušrik i  mustekbir nisu muslimani.  551  Tevhid Allaha u hukmu.  552  Potpuna predanost.  553   Ne  smiješ  smetnuti  sa  uma  da  autor  pojmom  „prihvatanje  zakona“  misli  na  praktično  značenje  koje  se  tiče  djela srca i tijela jer govori o tevhidul‐’ibadeh odnosno praktičnom tevhidu.  554  Ko „prihvati“ zakon taguta što biva propisivanjem zakona mimo Allaha, ili hukmom i tehakumom, je mušrik.  555  Onaj s kojim su došli svi poslanici i spuštene sve knjige.  556  Vjerski tekstovi. 

 

313 

EBU MUHAMMED

‫أَﻓَـﻐَْﻴـَﺮ اﻟﻠّ ِﻪ أَﺑْـﺘَﻐِﻲ َﺣ َﻜ ًﻤﺎ‬ Zar da nekog drugog mimo Allaha uzmem za Hakema/Sudiju! 557  4. Mutevatir tekstovi o nevjerstvu onoga koji suprotno postupa.558  5. Naredba njega nije zakasnila,559 štaviše on je temelj onoga u šta su pozivali od  tevhida.560“561  Eš‐Šazili takođe kaže:  

‫ ﻳﺘﻀﺢ ﻣﻦ اﻻﺳﺘﻘﺮاء اﻟﻘﺮآﱐ أن ﺣﻜﻢ اﻟﻜﻔﺮ إﳕﺎ ﻳﺴﺎق ﰲ اﻷﺣﻮال‬:‫وﻗﺒﻞ أن ﻧﻨﻬﻲ اﳌﻮﺿﻮع ﲤﺎﻣﺎ ﻧﻘﻮل‬ :‫اﻟﺘﺎﻟﻴﺔ ﰲ ﻣﻮﺿﻮع اﳊﻜﻢ واﻟﺘﺸﺮﻳﻊ‬ „Prije nego što završimo temu u potpunosti kažemo: jasno je iz izučavanja Kur’ana  da se propis kufra u temi hukma (suđenja) i tešri’a (propisivanja zakona) tiče samo  slijedećih stanja: 

‫ اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ ﺑﺘﺤﻠﻴﻞ اﳊﺮام أو ﲢﺮﱘ اﳊﻼل أو ﺗﻐﻴﲑ أﺣﻜﺎم اﻟﻮﺿﻊ أو إﺳﻘﺎط اﻟﻮاﺟﺐ وﻫﺬا ﻫﻮ ﺣﻜﻢ‬.1 .‫اﻟﺸﺮﻛﺎء‬ 1.  Propisivanje  zakona  ohalaljivanjem  harama  ili  oharamljivanjem  halala  ili  promjenom  „postavljenih“  propisa  ili  anuliranjem  (obaranjem)  vadžiba,  i  ovo  je  propis „eš‐šureka’“ (sudruga).  

:‫ وﺑﺎﻟﻨﺴﺒﺔ ﻟﻐﲑﻫﻢ‬.2 .‫أ – رﻓﺾ ﺣﻜﻢ اﷲ ﺑﺎﻟﺘﺤﺮﱘ وﻫﻮ اﻻﺳﺘﺤﻼل رﺟﻮﻋﺎ إﱃ ﺷﺮﻳﻌﺔ أﺧﺮى أو ﻣﻦ ﻏﲑ رﺟﻮع‬ 2. Što se tiče drugih mimo njih:  a)  Odbijanje  Allahove  presude  o  zabrani  a  to  je  ohalaljivanje  (istihlāl)  vraćanjem  drugom šerijatu ili bez vraćanja.                                                               557

 Sura El‐En’am (6) 114   Onoga koji sudi tagutskim zakonom ili traži da mu se njime sudi.  559  Ovo će ti trebati prilikom pobijanja Nusretove jadne argumentacije „hadisom robinje“ koju je Poslanik pitao:  „Gdje je Allah?“ i „Ko sam ja?“ pa je odgovorila te joj je pripisao islam, iz čega Nusret zaključuje da ono čemu nije  podučena ne ulazi u aslud‐din jer pravilo je da „nije dozvoljeno okasniti pojašnjenje izvan vremena potrebe za  njim“. Allahulmuste’an!  560   Ono  na  što  ukazuje  sam  šehadet  la  ilahe  illallah,  osim  kod  onih  koji  od  šehadeta  ne  razumiju  ono  što  su  razumjeli mušrici arapa, svejedno radilo se o ekstremnim sufijama i rafidijama ili Nusretu i Bilibaniju i onima koji  ih slijede, koji su izvadili tehakum iz osnove la ilahe illallah.  561  Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman, str. 176‐177  558

  314 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

.‫ب – رﻓﺾ ﺣﻜﻢ اﷲ ﺑﺎﻹﳚﺎب وﻫﻮ اﻹﺑﺎء ﻣﻦ ﻗﺒﻮل اﻟﻔﺮاﺋﺾ رﺟﻮﻋﺎ إﱃ ﺷﺮﻳﻌﺔ أﺧﺮى أو ﻣﻦ ﻏﲑ رﺟﻮع‬ b)  Odbijanje  Allahove  presude  o  obligatnosti  (vudžubu)  a  to  je  odbijanje  (el‐ība’)  prihvatanja fardova vraćanjem drugom šerijatu ili bez vraćanja. 

.‫ج – اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﺷﺮﻳﻌﺔ أﺧﺮى ﻏﲑ ﺷﺮﻳﻌﺔ اﷲ وإﱃ ﺣﻜﻢ آﺧﺮ ﻏﲑ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬ .‫ وﺿﻊ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ أو اﻟﺸﺨﺺ ﻣﻮﺿﻊ اﳊﻜﻢ ﻟﲑﺟﻊ إﻟﻴﻪ أو إﻟﻴﻬﺎ ﻋﻨﺪ اﻟﺘﻨﺎزع‬:‫د – اﻟﺘﺤﻜﻴﻢ‬ ‫ه – اﳊﻜﻢ ﲟﻮﺟﺐ ﺷﺮﻳﻌﺔ أﺧﺮى ﻏﲑ ﺷﺮﻳﻌﺔ اﷲ وﻫﻮ اﻟﻘﻀﺎء ﺎ ﰲ ﻣﻮاﺿﻊ اﻟﻨﺰاع وإﺟﺮاﺋﻬﺎ ﻋﻠﻴﻬﻢ ﰲ‬

.‫ﻣﻌﺎﻣﻼ ﻢ وﺣﻴﺎ ﻢ اﻟﻴﻮﻣﻴﺔ‬ .‫وﻫﺬﻩ اﳋﻤﺴﺔ ﻳﺪﺧﻞ ﻓﻴﻬﺎ ﻣﻦ اﲣﺬ إﳍﻪ ﻫﻮاﻩ وﻣﻦ أﺷﺮك ﺑﺎﷲ ﻏﲑﻩ‬ .‫واﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ أﻋﻠﻢ – وﺑﻪ وﺣﺪﻩ اﻟﺘﻮﻓﻴﻖ‬

c) Tehakum drugom šerijatu mimo Allahovog šerijata i drugom sudiji mimo Allaha  i Njegovog Poslanika.  d) Et‐tahkim: stavljanje zakona (šerijata) ili osobe na stepen sudije (zakona) da bi  se vraćalo njima prilikom sporenja.  e) Suđenje/presuda (hukm) prema onom što za sobom povlači drugi šerijat mimo  Allahovog  šerijata  a  to  je  suđenje  njime  (el‐qada’)  u  sporovima  i  njegovo  sprovođenje  nad  njima  u  njihovim  međuljudskim  odnosima  i  svakodnevnom  životu.  U  ovo  petoro  ulazi  onaj  koji  je  uzeo  svoju  strast  za  boga  i  onaj  koji  je  pridružio  Allahu drugog mimo Njega.   Allah, subhanehu ve te ’ala, najbolje zna i podrška je samo od Njega“.562    I  tako  dalje  i  tako  dalje...  Dakle,  trećina  knjige  Šazilija  govori  o  tome  da  je  tehakum  rukn  od  ruknova  tevhida  te  da  zbog  toga  neminovno  ulazi  u  aslud‐din  bez kojeg nema islama niti uspjeha, i zaista se čudim kako je moguće da neko kaže  da je propisivanje zakona mimo Allaha veliki širk, i da je prihvatanje tuđih zakona  hukmom  i  tehakumom  veliki  širk,  i  uprkos  tome  kaže  da  tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din! Allahulmuste’an!     Da li se tu radi osim o nepoznavanju suštine osnove islama i svemu što se na  to  nadovezuje?!  Molim  Allaha  da  ih  uputi  na  pravi  put  i  da  sačuva  islam  i                                                               562

 Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman, str. 437.  

 

EBU MUHAMMED

315 

muslimane od njihovog zla! Molim Allaha da se osveti svakom licemjeru, oholniku  i pokvarenjaku, koji Ga se ne boji i koji nije propustio nijednu priliku za sijanjem  nereda na zemlji a da je nije iskoristio i udvostručio!    Dakle, ne smije biti sumnje u pogledu toga da su se učenjaci ehlus‐sunneta  složili  da  je  ostvarenje  tevhida  Allaha  u  hukmu  i  tehakumu  rukn  od  ruknova  tevhida i aslud‐dina, a ekstremne murdžije koji djela ne uvode u suštinu imana se  slažu  da  se  počiniocu  nekog  od  vanjskih  uzroka  kufra  i  tekfira  u  vanjštini  mora  presuditi  kufrom  a  razilaze  se  po  pitanju  suštinskog  propisa  pa  neki  kažu  da  je  moguće da u suštini bude mu'min iako je u vanjštini kafir, a o takvima šejhul‐islam  kaže da su izašli iz islama.     Tvrdnja Nusreta i Bilibanija je sama po sebi gora nego novotarija ekstremnih  murdžija  jer  vjeruju  da  tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din  i  da  čovjek  može  biti  musliman  iako  nije  ostvario  nutrinske  i  vanjštinske  ruknove  tehakuma  u  ruknu  potvrde  u  šehadetu,563  ili  u  ruknu  negacije  u  šehadetu  tevhida564  odričući  se  velikog širka tehakuma, „dokazujući“ sve to riječima šejhul‐islama iz „Minhadžus‐ sunneh“ da bi time sačuvali svoje voljene od tekfira Uzvišenog Zakonodavca.     Ako kažu da vjeruju da uvjerenje u zabranjenost tehakuma tagutu i odricanje  od uvjerenja dozvoljenosti tehakuma tagutu ulazi u aslud‐din mi im odgovoramo  da ehlus‐sunnet ne pravi razliku između uvjerenja i djela i da u aslud‐din kod njih  ulaze  uvjerenja  srca,  djela  srca,  govor  jezika  i  djela  tijela,  i  to  bi  još  jednom  dokazalo  da  imamo  posla  sa  ljudima  koji  su  gori  od  džehmija,  jer  imaju  temelje  džehmija u imanu i kufru, s obzirom da sve vraćaju na srce, a ne tekfire mušrike i  tagute.     Znači  ostaje  im  da  izaberu  da  mes'ela  tehakuma  ne  ulazi  u  aslud‐din  ni  u  'aqidetskom  smislu  a  to  je  vanjština  njihovog  prokletog  govora  ili  da  naprave  razliku  između  srčanih  i  vanjskih  opisa  a  to  je  mezheb  ekstremnih  murdžija,  a  mušrike tehakuma i tagute koji su to dozvolili bez šubhe prisile svakako ne tekfire.  Da Allah sačuva!    Ljudi poput njih su posljednji koji drugog smiju optužiti da prvo izmisli temelj  koji mu paše a onda traži bilo kakvu podršku u dokazima šerijata makar ona bila i  umišljena.  U  jednom  od  svojih  predavanja  Nusret  se  razbacuje  po  Majevici  pred  bukvama i ljudima koji su poput šupljih palminih debla pa kaže: 

                                                             563

 Rukn potrvde u šehadetu je „illallah“.   Rukn negacije u šehadet je „la ilahe“. 

564

  316 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„One  koji  nas  nepravedno  i  zulmen  i  zbog  svoje  bolesti  i  zbog  svojih  grešaka  u  menhedžu  tekfira  koji  su  nas  proglasili  kafirima  već  i  tako  se  odnose  prema  nama,565 pozivamo da saslušaju gdje su pogriješili i da se pokaju i da se vrate na  menhedž ehlussunneta na kojem su do skoro bili. Pogriješili su u dvije važne stvari  i dvije velike stvari, dvije velike osnove, a to je put svih novotara, svi novotari kroz  čitavu  istoriju,  šta  su  uradili,  prvo  dođu  i  izmisle  neku  novu  osnovu  u  vjeri,  jel  tako, sami nešto skontaju i kažu ovo je osnova vjere, a to ne bude osnova vjere  ili izmisle neko pravilo u vjeri ili im se učini da je to pravilo u vjeri, a onda ko god  to pravilo ne prihvati oni ga tekfire, oni ga protekfire, i to je put svih novotara...  sve novotarije svode se na to ‐ na haridžije, na rafidije, na kaderije i na murdžije.   Svi su došli sa nekim svojim pravilima misleći da je to neko važno pravilo, koje su  oni izdefinisali u vjeri, a onda ko  ne prihvati to  pravilo, uglavnom su ga  smatrali  zabludjelim, zalutalim i tekfirili ga.“566    Nakon  toga  se,  kao  što  si  djelimično  vidio,  „potrudio“  da  objasni  da  smo  pogriješili u našem uvjerenju da „tehakum i uvjerenje da tagut, mušrik i mustekbir  nisu  muslimani  ne  ulaze  u  aslud‐din“!  A  „dokaze“  si  vidio  a  imaćeš  priliku  da  dublje pogledaš u „magični sanduk“ Nusreta i Bilibanija, s kojim se slažu i mnogi  drugi  koji  ovdje  nisu  spomenuti!  Šta  bi  mi  sve  mogli  reći  o  njima  nakon  što  je  postalo  očigledno  da  oni  pri  sebi  nemaju  ni  „a“  od  vjerske  argumentacije!  Dovoljan nam je Allah i divan je Zaštitnik!    Najgluplje  mi  je  u  svemu  tome  to  što  smatraju  da  postoji  veliki  širk  propisivanja zakona, i veliki širk pokornosti, i veliki  širk hukma i  tehakuma  kojeg  nepravilno svode na širk pokornosti i uprkos tome govore da nije od aslud‐dina!  Pa valjda i kod njih nešto od ovih opisa mora ući u aslud‐din?! Allahulmuste’an! I  ako  neke  uvedu  u  njega  a  druge  ne  kakva  je  razlika  među  ovim  vrstama  i  jedinkama  velikog  širka  koje  stoje  nasuprot  osnove  islama?!  Ako  posegnu  za  pravljenjem  razlike  između  srca  i  vanjštine  ponovo  smo  se  vratili  na  džehmijski  početak i mušrički kraj.    Zadovoljiću  se  navedenim  citatima  'Abdulmedžida  Eš‐Šazilija  uz  ponovnu  napomenu  da  trećina  njegove  knjige  „Haddul‐islam  ve  haqiqatul‐iman“  i  „Aslud‐ din“  dokazuju  da  je  praktično  prihvatanje  samo  Allahovog  zakona  i  odbijanje  svega  mimo  njega  rukn  od  ruknova  tevhida  i  sastavni  dio  aslud‐dina  iz  kojeg  se  dobija ime i opis islama i bez kojeg nema uspjeha i spasa na ahiretu, što znači da  sam mogao navesti još citata na ovu temu.                                                              

 Ovo govori iako je on lično oteo imetak muslimana koji su imali kuće u Maoči!   Predavanje koje je meni predočeno pod imenom „Novi ders“. 

565 566

 

EBU MUHAMMED

317 

  Došli smo do velikog širka propisivanja zakona (širkut‐tešri'i), nakon čega ću  preći na govor o velikom širku pokornosti, a onda na veliki širk suđenja (hukma),  koji kod njih nije preciziran, da bi ga na kraju povezali sa velikim širkom tehakuma,  jer onaj koji priznaje postojanje velikog širka u samom djelu u pogledu hukma isto  to  mora  priznati  kada  je  u  pitanju  tehakum.  U  sklopu  spomenutih  tema  ću  detaljno objasniti suštinu i granicu malog kufra i širka i rješiti ono što je u govoru  nekih učenjaka za većinu ljudi danas bilo problematično i kobno. 

 

    318 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  

EBU MUHAMMED

319 

ŠIRK PROPISIVANJA ZAKONA (ŠIRKUT‐TEŠRI'I)   

 

  

  Predmet promjene Allahovog zakona mogu biti sve vrste dinskih propisa  Druga vrsta onih koji upadaju u opis promjene vjere  Citati učenjaka o tagutijjetu neovisnog propisivanja zakona mimo ili uz  Allaha 

  320 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

6. Širk propisivanja zakona (širkut-tešri'i)

  Nusret i Bilibani se slažu da postoji nešto što se zove veliki širk u propisivanju  zakona mimo ili uz Uzvišenog Allaha koji biva riječima ili djelima i da je onaj koji  upadne  u  ovaj  opis  jedan  od  glavešina  taguta  ali  uprkos  tome,  i  iz  meni  neshvatljivog razloga,  kažu da tehakum samo šerijatu ne ulazi u aslud‐din!    Vidjeli  smo  da  Uzvišeni  Allah  u  Svojoj  Knjizi  nije  napravio  razliku  između  kipova  koji  su  obožavani  mimo  Njega  i  između  onih  koji  mimo  ili  uz  Njega  propisuju  zakone  te  je  kipove  nazvao  imenom  šureka’  (ortacima)  kao  što  je  i  propisivače zakona nazvao šureka’. 

ِِِ ِ ِ َ‫اﳊﺮ ِث و ْاﻷَﻧْـﻌ ِﺎم ﻧ‬ ‫ﺼﻴﺒًﺎ ﻓَـ َﻘﺎﻟُﻮا َﻫ َﺬا ﻟِﻠﱠ ِﻪ ﺑَِﺰ ْﻋ ِﻤ ِﻬ ْﻢ َوَﻫ َﺬا ﻟِ ُﺸَﺮَﻛﺎﺋِﻨَﺎ ﻓَ َﻤﺎ َﻛﺎ َن ﻟِ ُﺸَﺮَﻛﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ ﻓَ َﻼ‬ َ َ َْْ ‫َو َﺟ َﻌﻠُﻮا ﻟﻠﱠﻪ ﳑﱠﺎ َذ َرأَ ﻣ َﻦ‬ ِ ِ ِ ‫ﺼﻞ إِ َﱃ اﻟﻠﱠ ِﻪ وﻣﺎ َﻛﺎ َن ﻟِﻠﱠ ِﻪ ﻓَـﻬﻮ ﻳ‬ ‫ﻚ َزﻳﱠ َﻦ ﻟِ َﻜﺜِ ٍﲑ ِﻣ َﻦ‬ َ ‫﴾ َوَﻛ َﺬﻟ‬١٣٦﴿ ‫ﺼ ُﻞ إِ َﱃ ُﺷَﺮَﻛﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ َﺳﺎءَ َﻣﺎ َْﳛ ُﻜ ُﻤﻮ َن‬ ََ َ َُ ُ َ‫ﻳ‬ ِِ ِ ِ ‫وﻫ ْﻢ َوﻟِﻴَـ ْﻠﺒِ ُﺴﻮا َﻋﻠَْﻴ ِﻬ ْﻢ ِدﻳﻨَـ ُﻬ ْﻢ َوﻟَ ْﻮ َﺷﺎءَ اﻟﻠﱠﻪُ َﻣﺎ ﻓَـ َﻌﻠُﻮﻩُ ﻓَ َﺬ ْرُﻫ ْﻢ َوَﻣﺎ‬ َ ‫اﻟْ ُﻤ ْﺸ ِﺮﻛ‬ ُ ‫ﲔ ﻗَـْﺘ َﻞ أ َْوَﻻدﻫ ْﻢ ُﺷَﺮَﻛ ُﺎؤُﻫ ْﻢ ﻟﻴُـ ْﺮُد‬ ﴾١٣٧﴿

‫ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن‬

Oni određuju567 za Allaha dio ljetine i dio stoke, koju je On stvorio, pa govore:  "Ovo je za Allaha" ‐ tvrde oni ‐ "a ovo za naša božanstva (šureka‘)!" Međutim,  ono što je namijenjeno njihovim božanstvima (šureka‘) ne stiže Allahu, dok ono  što je određeno za Allaha stiže božanstvima (šureka‘) njihovim. Kako ružno oni  sude! ﴾136﴿ Mnogim mušricima su tako isto  njihova božanstva (šureka‘) ubijanje  vlastite  djece  lijepim  prikazali  da  bi  ih  upropastili  i  da  bi  ih  u  dinu  njihovom  zbunili. A da je Allah htio, oni to ne bi činili. Zato i njih i ono što izmišljaju ostavi!  568 ﴾137﴿     Pa  je  u  prvom  ajetu  riječju  šureka’  nazvao  kipove  a  u  drugom  one  koji  im  propisuju zakone mimo Allaha koji su im uljepšali ubijanje vlastite djece.  U suri Eš‐Šura: 

                                                             567

 Ovaj opis obuhvata djelo onih koji to rade.   Sura El‐En’am (6) 136 

568

ِ ُ‫أ َْم َﳍُ ْﻢ ُﺷَﺮَﻛﺎء َﺷَﺮﻋُﻮا َﳍُﻢ ﱢﻣ َﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ َﱂْ ﻳَﺄْ َذن ﺑِﻪ اﻟﻠﱠﻪ‬

 

EBU MUHAMMED

321 

Zar  oni  imaju  božanstva  (šureka')  koji  im  od  dina  propisuju  ono  što  Allah  nije  dozvolio?!569  Pa je propisivače zakona nazvao šureka’!    Dalje,  riječju  erbāb,  koja  je  množina  riječi  rabb  (gospodar),  Allah  je  nazvao  one koji su sebe podigli na Njegov stepen propisujući zakone mimo ili uz Njega, i  koje  su  ljudi  podigli  na  taj  stepen,  a  prvi  su  zadovoljni  time,  pokoravajući  im  se  prihvatanjem njihovog zakona, bilo da se radi o ohalaljivanju harama ili obratno ili  bilo  kojem  drugom  vidu  prihvatanja  zakona,  kao  i  one  kojima  usmjeravaju  i  posvjećuju razne vrste ’ibadeta, ili vjeruju da se Allah utjelovio u njima ili sjedinio  s njima i tako dalje.     Međutim,  kada  su  u  pitanju  vjerovjesnici,  meleki  i  dobri  ljudi,  koje  ljudi  obožavaju i koje su podigli na stepen Gospodara i Božanstva, kaže se da ih je neko  uzeo za erbabe i njih nije dozvoljeno nazvati imenom erbāb ili tagut, jer oni nisu  zadovoljni time niti su to od njih tražili.  Rekao je Uzvišeni u suri Et‐Tevba: 

ِ ‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ واﻟْﻤ ِﺴﻴﺢ اﺑﻦ ﻣﺮَﱘ وﻣﺎ أ ُِﻣﺮوا إِﱠﻻ ﻟِﻴـﻌﺒ ُﺪوا إِ َﳍﺎ و‬ ِ ‫ﱠاﲣَ ُﺬوا أَﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧَـﻬﻢ أَرﺑﺎﺑﺎ ِﻣﻦ د‬ ‫اﺣ ًﺪا َﻻ إِﻟَﻪَ إِﱠﻻ‬ ُ ْ ً َْ ْ ُ َ ْ ُ َ ْ ُ َ َ ْ َ ً ُْ َ ُ َ َ َ َْ َ ْ َ َ َ ‫ُﻫ َﻮ ُﺳْﺒ َﺤﺎﻧَﻪُ َﻋ ﱠﻤﺎ ﻳُ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ Uzeli  su  svoje  svećenike570  i  monahe571  za  erbabe  mimo  Allaha,  i  Mesiha  sina  Merjeminog,  a  nije  im  naređeno  bilo  osim  da  ’ibadete  samo  Jednom  Bogu,  nema Boga mimo Njega. Slavljen neka je On šta mu pridružuju!572    U ovom ajetu je u jednom te istom kontekstu zajedno spomenuo veliki širk u  dovi,  propisivanju  zakona  i  pokornosti  na  kojeg  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  kategorički  ukazuje,  kao  i  veliki  širk  inkarnacije  ili  utjelovljenja  s  obzirom  da  kršćani vjeruju da je Allah sjedinjen sa ’Isaom, a neki vjeruju da se Allah utjelovio u  njega, i da još uvijek postoji razlika između božanskog i ljudskog u njemu, kao što  Židovi isto kažu za ’Uzejra, a neki koji se pripisuju islamu kao Ibn ’Arebi i drugi to  kažu za sve stvoreno.    Allah je sve to nazvao ’ibadetom i širkom, i između ovih vrsta i jedinki velikog  širka ne pravi razliku osim kafir koji ne zna Allaha i Njegov din. A koliko je samo  takvih,  koji  se  obraćaju  neukom  narodu,  vodeći  ih  na  najperfidniji  način  u                                                               569

 Sura Eš‐Šura (42) 21   Na ar. „ahbar“ tj. učenjake.  571  Na ar. „ruhban“ tj. pobožnjake.  572  Sura Et‐Tevba (9) 31  570

  322 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Džehennem!?  Ljudi  čitavog  života  klanjaju  i  poste,  a  nikad  nisu  ušli  u  islam!  U  ajetu  sure  Alu  ’Imran,  kojim  je  Poslanik,  .,  slavši  pisma  okolnim  bizantijskim  vladarima, iste pozivao u islam, se kaže: 

ِ ‫ﺎب ﺗَـﻌﺎﻟَﻮا إِ َﱃ َﻛﻠِﻤ ٍﺔ ﺳﻮ ٍاء ﺑـﻴـﻨَـﻨَﺎ وﺑـﻴـﻨَ ُﻜﻢ أﱠَﻻ ﻧَـﻌﺒ َﺪ إِﱠﻻ اﻟﻠﱠﻪ وَﻻ ﻧُ ْﺸ ِﺮَك ﺑِِﻪ َﺷﻴﺌﺎ وَﻻ ﻳـﺘ‬ ِ َ‫ﻗُﻞ ﻳﺎ أ َْﻫﻞ اﻟْ ِﻜﺘ‬ ‫ﱠﺨ َﺬ‬ ُْ َ َ ًْ ْ َ ْ َْ َ َْ َ َ َ ََ َ َ ْ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻀﺎ أ َْرﺑَﺎﺑًﺎ ﻣ ْﻦ ُدون اﻟﻠﱠﻪ ﻓَﺈ ْن ﺗَـ َﻮﻟﱠْﻮا ﻓَـ ُﻘﻮﻟُﻮا ا ْﺷ َﻬ ُﺪوا ﺑﺄَﻧﱠﺎ ُﻣ ْﺴﻠ ُﻤﻮ َن‬ ً ‫ﻀﻨَﺎ ﺑَـ ْﻌ‬ ُ ‫ﺑَـ ْﻌ‬ Reci:  „O  sljedbenici  knjige!  Dođite  zajedničkoj  riječi  između  vas  i  nas;  da  ne  ’ibadetimo osim Allahu, i da Mu ništa ne pridružujemo, i da ne uzimamo jedni  druge za erbabe mimo Allaha.“ A ako se okrenu recite: „Posvjedočite da smo mi  muslimani!“573    Dakle, dođite da ostvarimo značenje Allahove jednoće u ’ibadetu, pokornosti  i slijeđenju, i hukmu i tehakumu, vjerujući da je Allah svojim Bićem iznad svega što  je stvorio i da je odvojen od stvorenja, i da se nije utjelovio niti sjedinio s bilo kime  od Njegovih stvorenja, makar bili vjerovjesnici i Njemu najbliži meleki! To je islam!     Ko  ga  ne  sprovede  nije  musliman  iako  jezikom  govori  la  ilahe  illallah  čije  izgovaranje  je  bila  zajednička  riječ  između  muslimana  i  mnogih  koji  su  ih  tada  izgovarali  od  Židova  i  kršćana,  a  mnogi  ih  danas  isto  tako  samo  izgovaraju,  jer  islam nije samo izgovaranje la ilahe illallah, već sprovođenje značenja na koje la  ilahe illallah ukazuje putem ukazivanja na cijelo značenje, parcijalno‐sadržajnog i  uzročno‐neminovnog ukazivanja, kako nutrinom tako i vanjštinom.   Uzvišeni je u istoj suri rekao: 

ِ ِ ِ ِ ‫ﱠﺎس ُﻛﻮﻧُﻮا ِﻋﺒﺎدا ِﱄ ِﻣﻦ د‬ ِ ‫ﻮل ﻟِﻠﻨ‬ ‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ َوﻟَ ِﻜ ْﻦ ُﻛﻮﻧُﻮا‬ ْ ‫ﺎب َو‬ َ ‫ْﻢ َواﻟﻨﱡﺒُـ ﱠﻮةَ ﰒُﱠ ﻳَـ ُﻘ‬ ُ ْ ًَ َ َ‫َﻣﺎ َﻛﺎ َن ﻟﺒَ َﺸ ٍﺮ أَ ْن ﻳـُ ْﺆﺗﻴَﻪُ اﻟﻠﱠﻪُ اﻟْﻜﺘ‬ َ ‫اﳊُﻜ‬ ِ ِ ِ ِ ‫رﺑﱠﺎﻧِﻴﱢ‬ ‫ﲔ أ َْرﺑَﺎﺑًﺎ‬ َ ‫﴾ َوَﻻ ﻳَﺄْ ُﻣَﺮُﻛ ْﻢ أَ ْن ﺗَـﺘﱠﺨ ُﺬوا اﻟْ َﻤ َﻼﺋ َﻜﺔَ َواﻟﻨﱠﺒِﻴﱢ‬٧٩﴿ ‫ﺎب َوِﲟَﺎ ُﻛْﻨﺘُ ْﻢ ﺗَ ْﺪ ُر ُﺳﻮ َن‬ َ َ َ َ‫ﲔ ﲟَﺎ ُﻛْﻨﺘُ ْﻢ ﺗـُ َﻌﻠﱢ ُﻤﻮ َن اﻟْﻜﺘ‬ ِ ِ ِ ﴾٨٠﴿ ‫ن‬ َ ‫أَﻳَﺄْ ُﻣُﺮُﻛ ْﻢ ﺑﺎﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ ﺑَـ ْﻌ َﺪ إ ْذ أَﻧْـﺘُ ْﻢ ُﻣ ْﺴﻠ ُﻤﻮ‬ Ne priliči nijednom čovjeku, da mu Allah da Knjigu, i zakon i vjerovjesništvo, a  da  zatim  kaže  ljudima:  „Budite  moji  robovi  mimo  Allaha!“,  već:  „Budite  božji  obzirom da ste podučavali Knjizi i obzirom da ste učili!“, ﴾79﴿ niti će vam narediti  da uzmete meleke i vjerovjesnike za erbabe. Zar da vam naredi kufr nakon što  ste muslimani postali?! ﴾80﴿574 

                                                             573

 Sura Alu ’Imran (3) 64   Sura Alu ’Imran (3) 79‐80 

574

 

EBU MUHAMMED

323 

  Dakle,  kufr  je  uzimati  drugog  za  rabba  mimo  Allaha  makar  se  radilo  o  najbližim melekima i plemenitim poslanicima, a u  to ulazi veliki  širk propisivanja  zakona,  veliki  širk  pokornosti  tagutima  hukma  koji  su  erbabi  onome  koji  im  se  pokorava, i veliki širk hukma i tehakuma kao i druge vrste i jedinke velikog širka, s  time što je tagut gori od mušrika, jer je sebe pridružio Allahu ili je zadovoljan time  a nije svaki mušrik tagut.  Mufessiri  selefa  su  takođe  spomenuli  da  je  onaj  koji  se  moli  melekima  i  vjerovjesnicima  nakon  smrti  ili  u  odsutnosti  ili  od  njih  traži  da  zatraže od Allaha iste uzeo za erbabe, što znači da je tim riječima i djelom postao  mušrik, i da je učinio veliki širk u božanstvu i gospodarstvu.     Ako  bi  melekima  i  vjerovjesnicima,  nakon  smrti  pripisao  htjenje  i  djelo  neovisno od Allaha, ili vjerovao da im je Allah dao neograničenu dozvolu da rade  šta hoće time je upao u najekstremniji vid velikog širka u rububijjetu u kojeg nisu  upali ni mušrici arapa kojima je poslan Allahov Poslanik Muhammed,  ., čiji širk  se  ogledao  u  usmjeravanju  raznih  vidova  ’ibadeta  melekima,  vjerovjesnicima  i  dobrim ljudima da bi se zauzimali za njih kod Allaha, ili u direktnom traženju od  njih  da  zatraže  od  Allaha.  Sve  ovo  je  veliki  širk  i  uzimanje  drugog  za  boga  i  gospodara koje se ne može sastati sa aslu dinil islamom.  Mes’ela: Kada se riječ rabb spomene sama, obuhvata značenje riječi ilah, a  kada  se  spomene  uz  nju  obuhvata  značenje  gospodarstva  a  riječ  ilah  značenje  božanstva.  U  ajetu  o  „ugovoru“  Uzvišeni  obaviještava  da  je  Ademovo  potomstvo  upitao  „E  lestu  birabbikum?“,  tj.  „Zar  nisam  vaš  Gospodar?“, a ime Gospodar (Rabb) u ovom ajetu obuhvata značenje Boga  (Ilah) i Rabba svakako.      U hadisu u kojem nas Poslanik,  ., obaviještava da će meleki Munkir i Nekir  čovjeka  nakon  njegove  smrti  u  berzehu  upitati  „Ko  je  tvoj  Rabb?“  i  ime  Rabb  u  ovom hadisu obuhvata značenje Boga (Ilaha) što znači da meleki prije svega pitaju  o značenju na koje šehadet direktno ukazuje a to je tevhidul‐’ibadeh ili tevhidul‐ uluhijjeh odnosno „Ko je tvoj Bog?“, tj. „Ko ga si obožavao?“.    U  navedenim  ajetima  je  riječ  „rabb“  spomenuta  sama  pa  obuhvata  i  značenje riječi „ilah“ odnosno „bog“ ili „božanstvo“. Što znači da su ih oni svojim  ’ibadetom, slijeđenjem i pokornošću, hukmom i tehakumom učinili božanstvima i  time  im  pripisali  osobine  gospodarstva  poput  propisivanja  vjere  i  zakona,  upravljanja svemirom, svejedno vjerovali da im je to Allah dozvolio ili vjerovali da  to rade neovisno od Allaha, a pitanje onih koji vjeruju da su stvorenja Bog lično ili 

  324 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da u njima ima neko svojstvo koje nije stvoreno već je vječno je najekstremniji vid  poistovjećivanja stvorenog sa Stvoriteljem.    Allah  je  uzeo  obećanje  od  svih  vjerovjesnika  prije  Muhammeda,  .,  da  će,  ako ga zateknu, u njega vjerovati i pomagati ga, tj. da će pored opšteg islama na  kojem su bili slijediti njegov vjerozakon, koji se od prijašnjih razlikuje u detaljnim  propisima. Zato nije moguće da Allah za vrijeme Ibrahima bude Jedan Jedini, a da  za  vrijeme  ’Uzejra  ili  ’Isa’a  „ima  sinove  ili  drugu“;  to  su  izmišljotine  onih  koji  ne  znaju  Uzvišenog  Stvoritelja,  niti  je  moguće  da  se  pojmovi  islam,  ’ibadet,  širk  i  tagut, u dotičnim vjerozakonima razlikuju, jer je osnova dini islama od Adema do  Muhammeda, .,  jedna te ista.  Rekao je Uzvišeni: 

ِ ٍ ِ ِ ‫ﱢق ﻟِ َﻤﺎ َﻣ َﻌ ُﻜ ْﻢ ﻟَﺘُـ ْﺆِﻣﻨُ ﱠﻦ ﺑِِﻪ‬ ٌ ‫ْﻤ ٍﺔ ﰒُﱠ َﺟﺎءَ ُﻛ ْﻢ َر ُﺳ‬ ٌ ‫ﺼﺪ‬ َ َ‫َﺧ َﺬ اﻟﻠﱠﻪُ ِﻣﻴﺜ‬ َ ‫ﺎق اﻟﻨﱠﺒِﻴﱢ‬ َ ‫َوإِ ْذ أ‬ َ ‫ﻮل ُﻣ‬ َ ‫ﲔ ﻟَ َﻤﺎ آَﺗَـْﻴﺘُ ُﻜ ْﻢ ﻣ ْﻦ ﻛﺘَﺎب َوﺣﻜ‬ ِِ ِ ِ ﴾٨١﴿ ‫ﺪﻳﻦ‬ ْ ِ‫َﺧ ْﺬ ُْﰎ َﻋﻠَﻰ َذﻟ ُﻜ ْﻢ إ‬ َ ‫ﺼُﺮﻧﱠﻪُ ﻗَ َﺎل أَأَﻗْـَﺮْرُْﰎ َوأ‬ ُ ‫َوﻟَﺘَـْﻨ‬ َ ‫ﺻ ِﺮي ﻗَﺎﻟُﻮا أَﻗْـَﺮْرﻧَﺎ ﻗَ َﺎل ﻓَﺎ ْﺷ َﻬ ُﺪوا َوأَﻧَﺎ َﻣ َﻌ ُﻜ ْﻢ ﻣ َﻦ اﻟﺸﱠﺎﻫ‬ ِ ‫﴾ أَﻓَـﻐَﻴـﺮ ِدﻳ ِﻦ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﻳـﺒـﻐُﻮ َن وﻟَﻪ أَﺳﻠَﻢ ﻣﻦ ِﰲ اﻟ ﱠﺴﻤﺎو‬٨٢﴿ ‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن‬ ِ ‫ﻚ ﻫﻢ اﻟْ َﻔ‬ ِ َ ِ‫ﻓَﻤﻦ ﺗَـﻮﱠﱃ ﺑـﻌ َﺪ َذﻟ‬ ‫ات‬ َْ َ ْ َ ْ َ َ ْ ُ َ َْ ََ َْ ُ ُ َ ‫ﻚ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ِ ِ ‫َو ْاﻷ َْر‬ ﴾٨٣﴿ ‫ن‬ َ ‫ض ﻃَ ْﻮ ًﻋﺎ َوَﻛ ْﺮًﻫﺎ َوإِﻟَْﻴﻪ ﻳـُْﺮ َﺟﻌُﻮ‬ Allah je od svakog vjerovjesnika kome je Knjigu objavio i znanje dao ‐ obavezu  uzeo:  "Kad  vam,  poslije,  dođe  poslanik  koji  će  potvrditi  da  je  istina  ono  što  imate, hoćete li sigurno u njega vjerovati i sigurno ga pomagati? Da li pristajete i  prihvatate  da  se  na  to  Meni  obavežete?"  ‐  Oni  su  odgovarali:  "Pristajemo!"  ‐  "Budite, onda, svjedoci" ‐ rekao bi On ‐ "a i Ja ću s vama svjedočiti."  ﴾81﴿ A oni  koji  se  poslije  toga  okrenu575  oni  su  doista  nevjernici.  ﴾82﴿  Zar  pored  Allahove  žele drugi (din) vjeru, a Njemu su se, htjeli ili ne htjeli, apsolutno predali i oni na  nebesima i oni na Zemlji, i Njemu će se vratiti! ﴾83﴿576    Zato se Poslanik,  ., naljutio kada je vidio ’Omera da čita Tevrat, objasnivši  mu da to  muslimanima nije potrebno, i to da je Musa, ’alejhisselam, ne bi imao  drugi  izbor  osim  da  slijedi  zakon  Muhammeda,  .,  iako  je  ’Omer  čitao  Tevrat  samo iz radoznalosti.    Zatim  je  naredio  Svom  Poslaniku  da  im  kaže  da  je  osnova  vjere  svih  vjerovjesnika  ista  i  da  se  raznolikost  propisa  njihovih  vjera  tiče  samo  nekih  detaljnih  pitanja,  zbog  različitosti  mjesta  i  vremena  i  drugih  razloga,  i  da  ih  obavijesti da Allah ne prihvata nijednu drugu vjeru mimo islama, kako opšteg tako                                                               575

 Od pokornosti srcem i tijelom.   Sura Alu ’Imran (3) 81‐83 

576

 

EBU MUHAMMED

325 

i  posebnog  islama,  nakon  saznanja  o  dolasku  Allahovog  Poslanika  Muhammeda,  ., ili postojanja mogućnosti da to sazna.  

ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﺎﻋﻴﻞ وإِﺳﺤﻖ وﻳـﻌ ُﻘﻮب واﻷ‬ ِ ‫ﺎط وَﻣﺎ أ‬ ِ ِ ‫ﻮﺳﻰ‬ ْ َ َ ْ َ َ َ َ ْ َ َ َ‫ﻴﻢ َوإِ ْﲰ‬ َ ‫ُوﰐَ ُﻣ‬ َ َ‫َﺳﺒ‬ َ ‫ﻗُ ْﻞ َآﻣﻨﱠﺎ ﺑﺎﻟﻠّﻪ َوَﻣﺎ أُﻧﺰَل َﻋﻠَْﻴـﻨَﺎ َوَﻣﺎ أُﻧﺰَل َﻋﻠَﻰ إﺑْـَﺮاﻫ‬ ِ ِ ِ ‫﴾ َوَﻣﻦ ﻳَـْﺒﺘَ ِﻎ َﻏْﻴـَﺮ ا ِﻹ ْﺳﻼَِم ِدﻳﻨًﺎ‬٨٤﴿ ‫َﺣ ٍﺪ ﱢﻣْﻨـ ُﻬ ْﻢ َوَْﳓ ُﻦ ﻟَﻪُ ُﻣ ْﺴﻠِ ُﻤﻮ َن‬ َ ْ ‫ﻴﺴﻰ َواﻟﻨﱠﺒِﻴﱡﻮ َن ﻣﻦ ﱠرﱢ ْﻢ ﻻَ ﻧـُ َﻔﱢﺮ ُق ﺑَـ‬ َ‫ﲔأ‬ َ ‫َوﻋ‬ ِ ِ ِ ْ ‫اﻵﺧﺮِة ِﻣﻦ‬ ِ ﴾٨٥﴿ ‫ﺎﺳ ِﺮﻳﻦ‬ َ َ ‫ﻓَـﻠَﻦ ﻳـُ ْﻘﺒَ َﻞ ﻣْﻨﻪُ َوُﻫ َﻮ ﰲ‬ َ َ‫اﳋ‬ Reci:  „Mi  vjerujemo  u  Allaha  i  u  ono  što  se  objavljuje  nama  i  u  ono  što  je  objavljeno Ibrahimu, i Ismailu, i Ishaqu, i Jakubu, i unucima, i u ono što je dato  Musau i Isau i vjerovjesnicima ‐ od Gospodara njihova; mi nikakvu razliku među  njima ne pravimo, i mi smo muslimani (predani) samo Njemu.“  ﴾84﴿ A onaj koji  želi  neku  drugu  vjeru  osim  islama,  neće  mu  biti  primljena,  i  on  će  na  onome  svijetu biti od gubitnika. ﴾85﴿577    Zbog toga su se muslimani složili, kao što prenosi Ibn Kethir, da je onaj koji se  tehakumi  derogiranim  zakonima  Allaha  kafir,  a  kamoli  onaj  koji  se  tehakumi  zakonima taguta i šejtana! 

6.1 Predmet promjene Allahovog zakona mogu biti sve vrste dinskih propisa   Namjerno propisivanje zakona mimo ili uz Allaha  je kao što smo vidjeli veliki  širk  odnosno  tagutijjet,  a  opis  propisivanja578  u  sebi  često  sadrži  promjenu579  (tebdil)  Allahovog  zakona  čiji  predmet  može  biti  bilo  koja  od  vrsta  Allahovih  propisa.  Tj.  može  se  ticati  Allahovih  obavezujućih  propisa  koji  se  tiču  djela  obveznika poput propisa pohvalnosti, obligatnosti, pokuđenosti i zabranjenosti ili  dozvoljenosti, ili Allahovih „postavljenih zakona“ poput uvjeta, prepreka ili uzroka  i slično.    Npr., gdje se radi o o određenim opisima koje je Allah „postavio“ kao uvjete,  ili  prepreke  ili  uzroke  za  određene  propise,  poput  zalaska  sunca  kao  uvjet  obaveznosti  klanjanja  akšam  namaza,  ili  malodobnosti  kao  prepreka  ostvarenje  šerijatske  obveznosti,  ili  pojava  mjesečnog  krvarenja  kod  žene  kao  prepreka                                                               577

 Sura Alu ’Imran (3) 84‐85   Bez obzira je li namjerno ili nenamjerno što se može dogoditi muslimanu, koji nije imao namjeru da propiše  nešto suprotno dini islamu.   579  Ovo je jedno od stanja, jer moguće je da onaj koji namjerno neovisno propisuje zakone mimo ili uz Allaha  propiše zakon koji je identičan Allahovom, ali toga ne vadi iz bitka tagutom.   578

  326 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

obaveznosti  posta  ili  uzroka  obaveznosti  njegovog  ostavljanja,  ili  izostavljanja  nekog  od  ruknova  namaza  kao  uzrok  njegove  neispravnosti,  ili  propisivanja  zakona mimo Allaha kao uzrok obaveznosti tekfira i slično. Ovo zbog toga što se  šerijatski propisi djele na šerijatske obavezujuće i šerijatske „postavljene“ propise.    Kao  što  se  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  može  ostvariti  promjenom  suštine vjerskih imena i pojmova, kao kada bi im nešto dodao ili oduzeo, a to se  može  ticati  pojmova  iman,  kufr,  islam,  širk,  kamata,  blud  i  slično,  jer  riječ  din  je  sveobuhvatan  pojam  za  sve  do  sada  spomenuto.  Ko  oduzme  nešto  iz  suštine  imana ili nešto na nju doda upao je u promjenu vjere Allaha i time u isto vrijeme u  opis  odbijanja  vjerskih  tekstova  o  toj  suštini,  a  to  može  biti  namjerno  ili  nenamjerno, a može se desiti da je kafir onaj koji to nenamjerno uradi ako se radi  o pitanju koje je u vjeri neminovno poznato u određenom stanju.    Ako iz suštine kamate izvadi neke vidove ili joj neke doda koji nisu od nje, ili  isto  uradi  sa  pojmom  blud  i  slično  ili  promjeni  neke  šerijatske  obavijesti.  Dakle,  tiče  se  čitavog  dina  bilo  da  se  radi  o  šerijatskim  praktičnim  i  postavljenim  propisima ili vjerskim obavijestima i ovome se ne čudi osim onaj koji je smetnuo  sa uma da su neki učenjaci ehlus‐sunneta ’aqidetska djela koja su napisali nazvali  imenom  „Šeri’ah“  poput  El‐Adžurrija,  rahimehullah,  a  sve  ovo  obuhvata  pojam  promjene vjere, tj. tebdīl koji se pojavljuje kako u opisu propisivanja mimo Allaha  tako i u suđenju nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio koje u sebi sadrži  obavijest o zakonu i namjeru uzimanja propisa za zakon.    Međutim,  ovdje  postoji  jedna  stvar  ogromne  važnosti  koju  smo  podrobno  objasnili u lancu predavanja o „tehakumu“, a tiče se podjele onih koji upadaju u  opis  propisivanja  mimo  Allaha  sa  aspekta  opravdanja  neznanjem,  te’vilom,  idžtihadom ili taqlidom, gdje smo ih podjelili na dvije vrste:  1) Onaj koji propisuje neovisno od Allaha, tj. iz početka ima namjeru neovisnosti  od  pridržavanja  Allahovog  vjersko‐zakonskog  htijenja,  tj.  Njegovog  zakona,  i  ova  vrsta je najpreča za značenje termina „propisivati mimo ili uz Allaha“.    Otuda, svako čije riječi ili djela kategorički ukazuju na to da on sebi pripisuje  pravo na neovisno propisivanje zakona je tagut u kojeg je obavezno izvršiti kufr, i  ovakva  osoba  ne  može  biti  muslimanom,  u  bilo  kojem  mjestu  ili  vremenu,    niti  onaj koji nije izvršio kufr u njega.    Sve što osobe ove vrste propišu neovisno od Allaha je tagut jer je poteklo iz  tagutijjeta,  svejedno  da  li  je  taj  opis  u  nekim  svojim  osobinama  identičan  ili  suprotan šerijatskom propisu, a prihvatanje i pokornost, ili pridržavanje bilo čega 

 

EBU MUHAMMED

327 

od njegovih propisa je veliki širk. Postoji fikhsko pravilo koje glasi: „Ono što slijedi  neku osnovu nema poseban propis“.    Iz  ovoga  možeš  zaključiti  grešku  onih  koji  veliki  širk  pokornosti  svode  samo  na  prihvatanje  ohalaljivanje  harama  i  obratno  a  istina  je  da  se  veliki  širk  pokornosti tiče prihvatanja zakona taguta uopšteno bez obzira na njegov vanjski  opis, pa ko na primjer vjeruje u zabranjenost bluda pokoravajući se u tome tagutu  i slijedeći njega i njegov zakon je kafir iako je Uzvišeni Allah takođe zabranio blud.  Ova  osoba  je  nevjernik  zbog  toga  što  slijedi  i  pokorava  se  tagutu  i  njegovom  zakonu.     Dakle, nije ohalalio haram niti oharamio halal kao što uvjetuje Nusret već je  prihvatio  taguta  i  njegov  zakon.  Ako  ono  što  je  propisao  nameće  ljudima  i  kažnjava ih ako se suprotstavljaju njegovom zakonu to je dodatni opis nevjerstva i  tama  iznad  tame,  što  znači  da  iz  govora  učenjaka  u  kojem  spominju  određene  opise dodatnog nevjerstva ne smijemo zaključiti da manje od njih nije nevjerstvo,  a  to  se  najčešće  dešava  neznalicama  i  bolesnim  srcima,  koji  vjeruju  u  džibta  i  taguta.     Ova vrsta je jedan od glavešina taguta, i ovakav se sa aspekta imena islama i  tagutijjeta  i  širka  ne  opravdava  neznanjem.  Štaviše,  kufr  u  njega  je  uvjet  ispravnosti  islama  i  onaj  ko  ga  ne  izvrši  nije  musliman,  bez  obzira  na  svoje  neznanje, ali kazna ne biva osim nakon uspostave argumenta.     Ova  prva  vrsta  se  tiče  taguta  demokratije,  sekularizma,  nacionalizma  i  njihovih  institucija,  koje  su  sebi  dale  pravo  na  apsolutno  propisivanje  zakona  i  neovisno  propisuju  zakone  mimo  Allaha.  Na  spomenuto  ukazuju  njihove  svete  knjige koje zovu „ustav“ a svoje prethodnike imaju u faraonu, Džingis Khanu i svim  prijašnjim  tagutima  koji  su  pri  sebi  imali  isti  opis.  U  njihov  kufr  ne  sumnja  osim  kafir,  koji  ne  poznaje  značenje  islama  i  tevhida  i  koji  dodatno  na  to  time  poriče  tekstove  Kur'ana i Sunneta i opšte poznato među svim muslimanima.  Kaže Ahmed Šakir, rahimehullah:  „Zar je pored ovoga u zakonu Allaha dozvoljeno da muslimani u svojim zemljama  sude zakonodavstvom uzetim iz zakondavstava idolopokloničke Evrope!? Štaviše,  zakonom koji je predmet  neispravnih  mišljenja  i strasti, kojeg mijenjaju kad'  god  požele, čiji postavljač ne mari da li se slaže sa šerijatom Allaha ili ne...  Stvar u ovim laičkim zakonima je jasna kao sunce! To je jasan veliki kufr, bez imalo  nejasnoće  i  kruženja,  i  niko  ko  se  pripisuje  islamu,  o  kom  god  se  rdilo,  nema 

  328 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

opravdanja  u  pogledu  rada  po  njima,  ili  poniznosti  njima  ili  njihovom  priznavanju.“580  Takođe kaže:   „U zemljama muslimana vidimo zakone koji su im nametnuti, koji su preneseni iz  nevjerničke  idolopokloničke  Evrope.  Radi  se  o  zakonima  koji  se  esencijalno  suprotstavljaju islamu u mnogim svojim temeljima i  ograncima. Štaviše, u  nekim  od njih se nalaze stvari koje ruše islam, i to je jasna i neminovna stvar, u pogledu  koje se ne suprotstavlja osim onaj koji sam sebe obmanjuje i koji ne zna svoj din ili  nesvjesno neprijateljuje prema njemu. Oni se u mnogim svojim propisima takođe  slažu sa islamskim zakonodavstvom ili u najmanju ruku ne oponiraju mu.   Rad po njima u zemljama muslimana nije dozvoljen, čak ni u onome što se slaže  sa  islamskim  zakonodavstvom,  jer  onaj  koji  ga  je  postavljao,  kada  ga  je  postavljao, nije gledao na to da li se on slaže sa islamom ili mu se suprotstavlja.  Već  je  samo  gledao  da  se  slaže  sa  zakonima  Evrope  i  njenim  principima  i  pravilima, učinivši njih temeljem kojem se treba vraćati. On time postaje griješnik  murtedd,  svejedno  da  li  je  postavio  zakone  koji  se  slažu  sa  islamom  ili  mu  se  suprostavljaju!“581    Ovaj  propis  je  jasno  objašnjen  u  Kur’anu,  jer  ako  je  onaj  koji  je  neovisno  propisao  zakon  mimo  Allaha  mijenjajući  propise  Njegovog  dina  tagut,  mušrik  i  kafir, onda je još preče da bude kafir onaj koji je srušio din svojim tagutijjetom i  promjenom  osnove  tevhida  na  kojem  ga  je  Allah  stvorio.  Onaj  koji  namjerno  i  neovisno propisuje mimo ili uz Allaha je tagut koji je promjenio osnovu tevhida na  kojem je stvoren! A svjesna promjena Allahovog zakona, koja u sebi teoretski ne  mora  sadržati  namjeru  neovisnosti  u  propisivanju  zakona,  neminovno  mora  značiti namjerno i svjesno laganje na Allaha i to je ono što su radili mušrici Arapa.  Mora biti jedno od dvoga.    Šejh Muhammed El‐Emin Eš‐Šenqiti je, nakon što je protumačio neke ajete u  vezi Allahove jednoće u zakonu i  pokornosti navevši spomenute  ajete iz sure  El‐ En'am i sure Et‐Tevba, rekao:  

‫ أن اﷲ ﺟﻞ وﻋﻼ ﰲ ﺳﻮرة اﻟﻨﺴﺎء ﱠﺑﲔ أن ﻣﻦ ﻳﺮﻳﺪون أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا إﱃ ﻏﲑ‬:‫وﻣﻦ أﺻﺮح اﻷدﻟﺔ ﰲ ﻫﺬا‬ ‫ وﻣﺎذﻟﻚ إﻻ ﻷن دﻋﻮاﻫﻢ اﻹﳝﺎن ﻣﻊ إرادة اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ‬،‫ﻣﺎﺷﺮﻋﻪ اﷲ ﻳﺘﻌﺠﺐ ﻣﻦ زﻋﻤﻬﻢ أ ﻢ ﻣﺆﻣﻨﻮن‬ ‫ }أﻟﻢ ﺗﺮ إﻟﻰ اﻟﺬﻳﻦ ﻳﺰﻋﻤﻮن‬:‫ وذﻟﻚ ﰲ ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫اﻟﻄﺎﻏﻮت ﺑﺎﻟﻐﺔ ﻣﻦ اﻟﻜﺬب ﻣﺎﳛﺼﻞ ﻣﻨﻪ اﻟﻌﺠﺐ‬                                                              580

 'Umdetut‐tefsir 4/171   Kelimetul‐haqq, str. 95 

581

 

EBU MUHAMMED

329 

‫أﻧﻬﻢ آﻣﻨﻮا ﺑﻤﺎ أﻧﺰل إﻟﻴﻚ وﻣﺎأﻧﺰل ﻣﻦ ﻗﺒﻠﻚ ﻳﺮﻳﺪون أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا إﻟﻰ اﻟﻄﺎﻏﻮت وﻗﺪ أ ُِﻣﺮوا أن‬ ‫ و ـﺬﻩ اﻟﻨﺼـﻮص اﻟﺴﻤﺎوﻳـﺔ اﻟﱵ ذﻛـﺮﻧﺎ ﻳﻈﻬـﺮ ﻏﺎﻳﺔ‬.{ً‫ﻳﻜﻔﺮوا ﺑﻪ وﻳﺮﻳﺪ اﻟﺸﻴﻄﺎن أن ﻳﻀﻠﻬﻢ ﺿﻼﻻ ﺑﻌﻴﺪا‬ ‫ أن اﻟﺬﻳﻦ ﻳﺘﺒﻌﻮن اﻟﻘﻮاﻧﲔ اﻟﻮﺿﻌﻴﺔ اﻟﱵ ﺷﺮﻋﻬﺎ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻋﻠﻰ أﻟﺴﻨﺔ أوﻟﻴﺎﺋﻪ ﳐﺎﻟﻔﺔ ﳌﺎ ﺷﺮﻋﻪ اﷲ‬:‫اﻟﻈﻬﻮر‬ ‫ أﻧﻪ ﻻﻳﺸﻚ ﰲ ﻛﻔﺮﻫﻢ وﺷﺮﻛﻬﻢ إﻻ ﻣﻦ ﻃﻤﺲ اﷲ‬،‫ﺟﻞ وﻋﻼ ﻋﻠﻰ أﻟﺴﻨﺔ رﺳﻠﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻬﻢ وﺳﻠﻢ‬ .‫ وأﻋﻤﺎﻩ ﻋﻦ ﻧﻮر اﻟﻮﺣﻲ ﻣﺜﻠﻬﻢ‬،‫ﺑﺼﲑﺗﻪ‬ „Od najjasnijih dokaza u tome je to da je Allah, Uzvišen je i Veličanstven, u suri En‐ Nisa’  objasnio  da  je  se  za  čuditi  tvrdnji  imana582  onome  koji  hoće  (želi)  da  se  tehakumi nečem drugom mimo onoga što je Allah propisao. To nije ni zbog čega  drugog  osim  što  je  njihova  tvrdnja  imana  uz  htijenje  tehakuma  tagutu  dostigla  toliki  stepen  laži,  koji  izaziva  čuđenje.  To  je  u  Njegovim  riječima,  Uzvišen  je:  Zar  nisi vidio one koji tvrde da vjeruju u ono što se objavljuje tebi i što je objavljeno  prije tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu, a naređeno im je da zanevjeruju u  njega, a šejtan želi da ih odvede u daleku zabludu.  Ovim  nebeskim  tekstovima,  koje  smo  spomenuli,  postaje  apsolutno  jasno  da  u  kufr i širk onih koji slijede laičke zakone583 koje je propisao šejtan na jeziku svojih  prijatelja,  u  suprotnosti  onom  što  je  Allah  propisao  na  jeziku  Svojih  poslanika,  sallallahu ’alejhim ve sellem, Uzvišen je i Veličanstven, ne sumnja osim onaj kome  je Allah oslijepio srce pred svjetlom objave, poput njih.“584    Pogledaj u riječi ove hodajuće islamske enciklopedije, šejha Muhammeda El‐ Emina, rahimehullah, o onome koji sumnja u kufr propisivača zakona mimo Allaha  i  onih  koji  ih  slijede  i  pokoravaju  im  se  hukmom  i  tehakumom,  i  onda  razmisli  o  kufru  onih  koji  lično  propisuju  i  koji  ih  slijede  i  pokoravaju  im  se  hukmom  i  tehakumom!  Rekao je šejh Muhammed El‐Emin, rahimehullah, takođe: 

ً‫ ﻓﺎﻟﺬي ﻳﺘﺒﻊ ﻧﻈﺎﻣﺎ‬،‫ ﻻ ﻓﺮق ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ اﻟﺒﺘﺔ‬،‫ واﻹﺷﺮاك ﺑﻪ ﰲ ﻋﺒﺎدﺗﻪ ﻛﻠﻬﺎ ﲟﻌﲎ واﺣﺪ‬،‫اﻹﺷﺮاك ﺑﺎﷲ ﰲ ﺣﻜﻤﻪ‬ ‫ وﻻ ﻓﺮق ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ اﻟﺒﺘﺔ ﺑﻮﺟﻪ ﻣﻦ‬،‫ ﻛﺎﻟﺬي ﻳﻌﺒﺪ اﻟﺼﻨﻢ وﻳﺴﺠﺪ ﻟﻠﻮﺛﻦ‬،‫ وﺗﺸﺮﻳﻌﺎً ﻏﲑ ﺗﺸﺮﻳﻊ اﷲ‬،‫ﻏﲑ ﻧﻈﺎم اﷲ‬ .‫ وﻛﻼﳘﺎ ﻣﺸﺮك ﺑﺎﷲ‬،‫ ﻓﻬﻤﺎ واﺣﺪ‬،‫اﻟﻮﺟﻮﻩ‬                                                              582

 Tvrdnji da su mu'mini.    Pogledaj kako je  povezao tehakum  tagutu sa slijeđenjem i pokornošću laičkih zakona, ali  ne na način  kojeg  zagovara Nusret, Allah ga uputio!  584  Adva‘ul‐Bejan 3/259 (Šamilah)  583

  330 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Širk Allahu u Njegovom hukmu i širk Njemu u 'ibadetu Njemu su jednog značenja,  i među njima nema nikakve razlike. Jer onaj koji slijedi585 neki drugi zakon (nizam)  mimo  Allahovog  nizama,  i  drugo  zakonodavstvo  mimo  Allahovog  zakonodavstva  je  poput  onoga  koji  'ibadeti  kipu  i  čini  sedždu  idolu.  Među  njima  nema  nikakve  razlike u bilo kojem pogledu. Oboje je jedno te isto, i obojca su mušrici Allahu“586  Prije prvog citata na istoj stranici u njegovom Tefsiru je rekao: 

ِِ ِ ‫َﺣ ًﺪا{ أن ﻣﺘﺒﻌﻲ أﺣﻜﺎم اﳌﺸﺮﻋﲔ ﻏﲑ ﻣﺎ ﺷﺮﻋﻪ اﷲ أ ﻢ‬ َ ‫ } َوﻻ ﻳُ ْﺸ ِﺮ ُك ﻓﻲ ُﺣﻜْﻤﻪ أ‬- :‫وﻳﻔﻬﻢ ﻣﻦ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ‬

‫ ﻛﻘﻮﻟﻪ ﻓﻴﻤﻦ اﺗﺒﻊ ﺗﺸﺮﻳﻊ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﰲ إﺑﺎﺣﺔ اﳌﻴﺘﺔ‬،‫ وﻫﺬا اﳌﻔﻬﻮم ﺟﺎء ﻣﺒﻴﻨﺎً ﰲ آﻳﺎت أﺧﺮ‬،‫ﻣﺸﺮﻛﻮن ﺑﺎﷲ‬ ‫ }وﻻ ﺗﺄﻛﻠﻮا ﻣﻤﺎ ﻟﻢ ﻳﺬﻛﺮ اﺳﻢ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وإﻧﻪ ﻟﻔﺴﻖ وإن اﻟﺸﻴﺎﻃﻴﻦ ﻟﻴﻮﺣﻮن‬- :‫ﺑﺪﻋﻮى أ ﺎ ذﺑﻴﺤﺔ اﷲ‬ ‫ واﺗﺒﺎع‬،‫ وﻫﺬا اﻹﺷﺮاك ﰲ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬،‫إﻟﻰ أوﻟﻴﺎﺋﻬﻢ ﻟﻴﺠﺎدﻟﻮﻛﻢ وإن أﻃﻌﺘﻤﻮﻫﻢ إﻧﻜﻢ ﻟﻤﺸﺮﻛﻮن{ ﺑﻄﺎﻋﺘﻬﻢ‬ ‫َﻢ أَ ْﻋ َﻬ ْﺪ إِﻟ َْﻴ ُﻜ ْﻢ ﻳَﺎ ﺑَﻨِﻲ‬ ْ ‫ }أَﻟ‬- :‫ ﻫﻮ اﳌﺮاد ﺑﻌﺒﺎدة اﻟﺸﻴﻄﺎن ﰲ ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ اﳌﺨﺎﻟﻒ ﳌﺎ ﺷﺮﻋﻪ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬ ِ ٌ ‫ﺻﺮا‬ ِ ِ ِ ِ ‫آد َم أَن ﻻﱠ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪوا اﻟ ﱠ‬ ‫ آﻳﺔ‬،‫ﻴﻢ{ ]ﻳﺲ‬ َ ٌ ‫ط ﱡﻣ ْﺴﺘَﻘ‬ َ ‫{ َوأَ ْن ا ْﻋﺒُ ُﺪوﻧﻲ َﻫ َﺬا‬60} ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ َن إﻧﱠﻪُ ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻋ ُﺪ ﱞو ﱡﻣﺒﻴ ٌﻦ‬ ِ ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ َن َﻛﺎ َن ﻟِﻠ ﱠﺮ ْﺣﻤ ِﻦ َﻋ‬ ِ ‫[ وﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﻦ ﻧﺒﻴﻪ إﺑﺮاﻫﻴﻢ }ﻳﺎ أَﺑ‬61 ،60 ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ َن إِ ﱠن اﻟ ﱠ‬ ‫ﺖ ﻻ ﺗَـ ْﻌﺒُ ِﺪ اﻟ ﱠ‬ {‫ﺼﻴًّﺎ‬ َ َ َ [44 ‫ آﻳﺔ‬،‫]ﻣﺮﱘ‬ „Iz ovog ajeta „I nikog ne pridružuje u Svom hukmu“587 se razumije da su oni koji  slijede588  propise  propisivača  nečeg  drugog  mimo  onog  što  je  Allah  propisao,  mušrici Allahu. Ovo značenje je došlo objašnjeno u drugim ajetim, poput Njegovih  riječi o onome koji slijedi zakon šejtana u ohalaljivanju strvi pod izgovorom da ju je  Allah zaklao: I ne jedite od onoga nad čime nije spomenuto Allahovo ime, i to je  uistinu fisq. A šejtani objavljuju svojim štićenicima da se sa vama raspravljaju, i  ako  im  se  pokorite  vi  ste  uistinu  mušrici  sa  pokornošću  njima.  Ovaj  širk  u  pokornosti i slijeđenju suprotnog zakona onome što  je Uzvišeni Allah propisao  je  željeno ’ibadetom šejtanu u riječima Uzvišenog: „Zar vam nisam naredio o sinovi  Adema  da  ne  'ibadetite  šejtanu?  On  vam  je  uistinu  očiti  neprijatelj.  I  da  samo  Meni 'ibadetite, to je pravi put.“ Ja Sin 60‐61   I  Njegovim  riječima  o  Ibrahimu:  O  oče!  Ne  'ibadeti  šejtanu,  uistinu  je  šejtan  Milostivom neposlušan. Merjem 44“589                                                               585

 Ovdje povezuje veliki širk hukma i tehakuma sa velikim širkom slijeđenja i pokornosti ali na način protivnika!   Adva‘ul‐Bejan 7/48 (Šamilah)  587  U svojoj presudi!  588  Ovo biva srcem, riječima ili djelima.  589  Adva‘ul‐Bejan 4/83 i pogledati 3/440 (Šamilah)  586

 

EBU MUHAMMED

331 

  I desetine drugih citata, za koje bih, kada bi ih htio sve navesti, trebao hiljadu  strana, ali sve to nije znanje. Tekstovi o ovoj temi u Knjizi i Sunnetu su toliko jasni  da me strah da se ne izgubi njihovo značenje kada ih neko počne tumačiti!    Ovaj  neovisni  propisivač  mimo  Allaha,  svejedno  da  li  se  radi  o  obavijesti  suprotnoj Allahovoj, ili o naredbi suprotnoj Allahovoj, biva tagutom bez obzira na  uvjerenje  srca,  i  nije  neminovno  da  on,  iako  je  postavio  taj  zakon,  njime  sudi  među ljudima kao što to  rade sudije i  kadije.  Sudija tagutskim zakonom je  drugi  glavešina  taguta  kojeg  je  šejh  Muhammed  b.  ’Abdulvehhab,  rahimehullah,  spomenuo. 

  6.2 Druga vrsta onih koji upadaju u opis promjene vjere 2) Čovjek musliman koji nenamjerno, želeći pokornost Allahu, upadne u inovaciju  novog  zakona,  pripisivajući  ga  iz  neznanja  ili  te'vila  vjeri  Uzvišenog  Allaha,  tj.  upadne  u  promjenu  vjerozakona,  svejedno  ticalo  se  to  obavijesti  ili  šerijatskih  obavezujućih ili „postavljenih“ propisa.590    To  se  dešavalo  ashabima,  tabi'inima,  i  svim  nakon  njih,  jer  svaka  greška  u  vjeri, pripisivanjem njoj onoga što nije od nje, znači promjenu vjere, s time što je  najvažnije istaći da ova osoba nema namjeru propisivanja mimo Allaha već misli  da  je  ono  što  je  pripisao  vjeri  Uzvišenog  Njegov  din.  Predmet  ove  nenamjerne  promjene  mogu  biti  vjerske  obavijesti,  šerijatski  obvezujući  i  postavljeni  propisi  kao  i  suštine  vjerskih  imena.  Zato  svaka  novotarija  u  sebi  sadrži  opis  promjene  zakona  i  dio  ove  vrste  širka,  i  na  ovo  značenje  učenjaci  skreću  pažnju  u  svojim  knjigama.  To se može naći u govoru Šatibija i Ibn Tejmijje, rahmetullah  'alejhim,  kao i kod drugih učenjaka.    Na lancu predavanja o tehakumu smo objasnili da opravdanje ovakve osobe  neznanjem ovisi od vrste mes'ele  u kojoj se dogodila greška odnosno promjena;  pa ako je osoba upala u opis promjene vjere u pitanjima koja su opšte poznata u  dini islamu  takav je kafir na licu  mjesta, jer je u oblasti opšte poznatih pitanja u  nekoj  sredini  za  uspostavu  argumenta  dovoljno  postojanje  mogućnosti  saznanja  propisa  po  idžma'u  ehlus‐sunneta  kojeg  je  prenio  Ibnul‐Qajjim  u  „Tariqul‐ hidžretejn“.  

                                                             590

 Namjerno ponavljam „obavijesti i obje vrste šerijatskih propisa“ jer se tagut hukma uopšteno može podijeliti  na taguta obavijesti (khaber) i taguta odredbe (emr). 

  332 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Sve  vrste  opravdanih  neznalica,  mimo  aslud‐dina,  obuhvata  pravilo  koje  se  spominje  u  govoru  učenjaka  a  to  su  njihove  riječi  „...ako  ljudi  poput  njega  ne  poznaju istu stvar...“. U predavanjima o tehakumu smo rekli da se ta greška može  dogoditi u:     

Poznatim pitanjima;  Skrivenim pitanjima;  Djeliću poznatog pitanja;  Djeliću  skrivenog  pitanja,  iako  ne  postoji  potreba  za  ovom  tačkom  jer  je  skrivenost pitanja sama po sebi dovoljna;   Nekoj mes'eli koja je predmet idžma'a, koja može biti ili poznata ili skrivena;   U  mes'elama  u  kojima  postoji  razilaženje  među  učenjacima,  tj.  ograncima  u  pogledu kojih ne postoji jasan dokaz iz Knjige, Sunneta ili idžma'a.    Ovdje  napominjemo  da  onaj  učenjak  koji  svoj  idžtihad  gradi  na  pokornosti  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku,  .,  i  koji  u  nekom  skrivenom  ili  manje  poznatom  pitanju  pokušava  da  dođe  do  vjerskog  propisa  koristeći  se  propisanom  metodologijom  argumentiranja,  ima  jednu  nagradu  ako  pogriješi,  ali  kada  mu  istina  postane  jasna  dužan  je  da  svoje  mišljenje  lupi  od  zid,  i  da  slijedi  Sunnet  Poslanika,  .,  tj.  istinu  u  dotičnom  pitanju,  jer  njegovo  mišljenje  nije  vjera  Uzvišenog Allaha.    Onaj  koji  nije  kvalifikovan,  a  govori  o  određenom  pitanju  bez  znanja  i  propisane osnove, griješan je makar i kada bi slučajno potrefio istinu, a kamoli da  ima nagradu, a smjelost na idžtihad u vjerskim pitanjima bez posjedovanja vjerske  naučne kvalifikacije ulazi u oblast malog kufra. Da Allah sačuva!  Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

ِ ِِ ِ ِ ‫ِ ِ ِ ِ ﱠ‬ ِ ِ‫اﳊﺎﻛِ ِﻢ اﻟْﻤ َﺨﺎﻟ‬ ‫ﻒ ِﳊُ ْﻜ ِﻢ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوَر ُﺳﻮﻟِِﻪ َﻛﺎ َن‬ َْ ‫ْﻢ‬ ُ َ ‫َوَﻣ َﱴ ﺗَـَﺮَك اﻟْ َﻌﺎﱂُ َﻣﺎ َﻋﻠ َﻤﻪُ ﻣ ْﻦ ﻛﺘَﺎب اﻟﻠﻪ َو ُﺳﻨﱠﺔ َر ُﺳﻮﻟﻪ َواﺗـﱠﺒَ َﻊ ُﺣﻜ‬ ِ ِ ِ ِ ‫ﻚ ﻓَ َﻼ ﻳَ ُﻜ ْﻦ ِﻓﻲ‬ َ ‫ﺎب أُﻧْ ِﺰ َل إﻟ َْﻴ‬ ٌ َ‫ }اﻟﻤﺺ{ }ﻛﺘ‬:‫ُﻣ ْﺮﺗَﺪًّا َﻛﺎﻓًﺮا ﻳَ ْﺴﺘَﺤ ﱡﻖ اﻟْﻌُ ُﻘﻮﺑَﺔَ ِﰲ اﻟ ﱡﺪﻧْـﻴَﺎ َو ْاﻵﺧَﺮِة ﻗَ َﺎل ﺗَـ َﻌ َﺎﱃ‬ ِ ِ ‫ﺻ ْﺪ ِر َك ﺣﺮج ِﻣ ْﻨﻪُ ﻟِﺘُـ ْﻨ ِﺬر ﺑِ ِﻪ وِذ ْﻛﺮى ﻟِﻠ‬ ‫ﻴﻦ{ }اﺗﱠﺒِﻌُﻮا َﻣﺎ أُﻧْ ِﺰ َل إﻟ َْﻴ ُﻜ ْﻢ ِﻣ ْﻦ َرﺑﱢ ُﻜ ْﻢ َوَﻻ ﺗَـﺘﱠﺒِﻌُﻮا ِﻣ ْﻦ ُدوﻧِِﻪ‬ َ ٌ ََ ُ َ َ َ َ ‫ْﻤ ْﺆﻣﻨ‬ ِ ‫ وﻟَﻮ ﺿ ِﺮب وﺣﺒِﺲ وأ‬.{‫أَوﻟِﻴﺎء ﻗَﻠِ ًﻴﻼ ﻣﺎ ﺗَ َﺬ ﱠﻛﺮو َن‬ ِ‫ُوذي ﺑِﺄَﻧْـﻮ ِاع ْاﻷَ َذى ﻟِﻴ َﺪع ﻣﺎ ﻋﻠِﻤﻪ ِﻣﻦ َﺷﺮِع اﻟﻠﱠ ِﻪ ورﺳﻮﻟِﻪ‬ َ ََْ ُ ََ ُ ْ ْ َُ َ َ َ َ َ َ َ َ َُ َ ُ َْ ِ ِ ِ ‫اب اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺑﻞ ﻋﻠَﻴ ِﻪ أَ ْن ﻳ‬ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ‫ﺎﻋﻪُ واﺗـﱠﺒﻊ ﺣﻜْﻢ َﻏ ِْﲑِﻩ َﻛﺎ َن ﻣﺴﺘَ ِﺤﻘًّﺎ ﻟِﻌ َﺬ‬ ‫ي ِﰲ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﻓَـ َﻬ ِﺬ ِﻩ‬ ْ َ َْ َْ َ ُْ َ ‫ﺼ َﱪ َوإ ْن أُوذ‬ ُ ‫اﻟﺬي َﳚ‬ َ ُ َ َ َ ُ َ‫ﺐ اﺗـﱢﺒ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ }اﻟﻢ{ }أ‬:‫ﺎﻋ ِﻬﻢ ﻗَ َﺎل اﻟﻠﱠﻪ ﺗَـﻌ َﺎﱃ‬ ‫آﻣﻨﱠﺎ َو ُﻫ ْﻢ َﻻ‬ َ ‫ﱠﺎس أَ ْن ﻳُـ ْﺘـ َﺮُﻛﻮا أَ ْن ﻳَـ ُﻘﻮﻟُﻮا‬ َ َ ُ َ ‫َﺣﺴ‬ ُ ‫ﺐ اﻟﻨ‬ ْ َ‫ُﺳﻨﱠﺔُ اﻟﻠﱠﻪ ِﰲ ْاﻷَﻧْﺒﻴَﺎء َوأَﺗْـﺒ‬ ِ ِ ‫ﻳـ ْﻔﺘـﻨﻮ َن{ }وﻟََﻘ ْﺪ ﻓَـﺘـﻨﱠﺎ اﻟﱠ ِﺬ‬ ِ‫ﱠ‬ ِِ   .{‫ﻴﻦ‬ َُ ُ َ َ ‫ﻳﻦ‬ َ َ ‫ﺻ َﺪﻗُﻮا َوﻟَﻴَـ ْﻌﻠَ َﻤ ﱠﻦ اﻟْ َﻜﺎذﺑ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻣ ْﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ ِﻬ ْﻢ ﻓَـﻠَﻴَـ ْﻌﻠَ َﻤ ﱠﻦ اﻟﻠﱠﻪُ اﻟﺬ‬ َ

 

EBU MUHAMMED

333 

„Onog  momenta  kada  učenjak  ostavi  ono  što  zna  od  Allahove  Knjige  i  Sunneta  Njegovog Poslanika i slijedi sud sudije (vladara) suprotan sudu Allaha i Njegovog  Poslanika,  biva  murteddom  kafirom,  zaslužuje  kaznu  na  dunjaluku  i  na  ahiretu.  Rekao  je  Uzvišeni:  Elif‐Lam‐Mim‐Sad.  ﴾1﴿  Ovo  je  Knjiga  koju  Smo  ti  spustili,  pa  nek'  ne  bude  u  tvojim  prsima  tegobe  zbog  nje,  da  bi  njome  opominjao  i  kao  pouku vjernicima.  ﴾2﴿ Slijedite ono što vam je objavljeno od vašeg Gospodara i  ne slijedite mimo Njega božanstva. Malo vi pouku primate. ﴾3﴿ El‐A'raf 1‐3  Ako  bi  bio  tučen  i  zatvaran  i  bude  mu  se  činio  ezijet591  na  razne  načine  kako  bi  ostavio  ono  što  zna  od  zakona  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  kojeg  je  obaveza  slijediti,  i  bude  slijedio  sud  nekog  drugog,  zaslužuje  Allahovu  kaznu.  Njemu  je  obaveza da se strpi  makar doživljavao neprijatnosti u ime Allaha. Ovo je Allahov  sunnet  prema  vjerovjesnicima  i  njihovim  sljedbenicima.  Rekao  je  Uzvišeni  Allah:  Elif‐Lam‐Mim.  ﴾3﴿ Zar  ljudi  misle  da  će  biti  ostavljen  ako  kažu:  „Povjerovali  smo!“ a da ne budu provjereni (iskušani)? ﴾2﴿ Mi smo kušali one prije njih i Allah  će sigurno ukazati na one koji su iskreni i sigurno će ukazati na lažljivce.  ﴾3﴿ El‐ 'Ankebut 1‐3“592    Podjela  koju  sam  naveo  je  opšte  poznata  među  učenjacima  i  učenicima  islama!  Kada  se  nad  drugom  vrstom  uspostavi  argument  i  ona  ustraje  na  svom  postupku, onda se pridružuje prvoj jer ih tada obuhvata opis namjerne promjene  vjere, tj. namjernog propisivanja zakona, uz opasku da je druga vrsta ako ustraje  na  svom  postupku  i  to  nastavi  pripisivati  islamu  gora  od  prve  vrste  sa  strane  da  namjerno laže na Allaha, dok prvi svoje propise u osnovi ne pripisuje islamu, a nije  nemoguće da to uradi, jer se prenosi da je Džingis Khan tvrdio da dobija objavu od  Uzvišenog Allaha. Allahulmuste’an!    Početnicima skrećem pažnju na to da je u mnogim pitanjima koja su predmet  razilaženja  među  učenjacima  teško  uspostaviti  argument  nad  zagovornikom  drugog  mišljenja,  jer  dokazi  često  podnose  i  jedno  i  drugo  mišljenje,  s  time  što  nema  sumnje  da  istina  suštinski  mora  biti  samo  u  jednom  od  mišljenja,  pa  zbog  toga mora postojati vjerski propisana tolerancija u takvoj vrsti razilaženja kao što  je  postojala  stoljećima,  i  kao  što  će  postojati  među  muslimanima  do  Sudnjeg  dana.     Kakvoća  uspostave  argumenta  nad  osobama  iz  druge  vrste  se  razlikuje  diferentnošću kategorija pitanja, i početnici u traženju znanja ne mogu ni sanjati o  tome  da  u  mnogim  pitanjima  nad  nekim  uspostave  argument.  Štaviše,  ti  njihovi                                                               591

 Neprijatnosti.   Medžmu'ul‐Fetava 5/373 

592

  334 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

pokušaji  često  vode  do  rušenja  jedinstva  muslimana,  koje  je  preče  očuvati  nego  spriječiti razlaz u onome što podnosi razilaženje.    Činjenicu da se za onoga koji pogriješi u nekoj mes'eli, koja u datom stanju  može biti predmet opravdanja neznanjem, ne kaže da je odbio vjersku obavijest ili  propis, s obzirom da je posljednje kufr, iako je pogriješio, a mudžtehid ima jednu  nagradu  ako  pogriješi,  pored  ostalih  opšte  poznatih  izreka  učenjaka,  potvrđuju  riječi Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

,‫ ﻟﻜﻦ ﻗﺪ ﻳﻌﻔﻰ ﻋﻤﺎ ﺧﻔﻴﺖ ﻓﻴﻪ ﻃﺮق اﻟﻌﻠﻢ‬,‫ دق أو ﺟﻞ‬,‫وﰲ اﳊﻘﻴﻘﺔ ﻓﻜﻞ رد ﳋﱪ اﷲ أو أﻣﺮﻩ ﻓﻬﻮ ﻛﻔﺮ‬ ...‫واﻷواﻣﺮ‬

‫وﻛﺎن أﻣﺮا ﻳﺴﲑا ﰲ اﻟﻔﺮوع ﲞﻼف ﻣﺎ ﻇﻬﺮ أﻣﺮﻩ وﻛﺎن ﻣﻦ دﻋﺎﺋﻢ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻦ اﻷﺧﺒﺎر‬

„U suštini je svako odbijanja Allahove obavijesti ili Njegove naredbe kufr, radilo se  o  malom  ili  velikom,  ali  u  pogledu  stvari  u  kojima  su  putevi  znanja  manje  poznati593 a tiče se lakših stvari od ogranaka može biti oprošteno, što nije slučaj u  poznatim stvarima, koje su od stubova vjere, od obavijesti i naredb594 i...“595  Citat je uzet iz knjige „Šerhul‐'Umdeh“ od Ibn Tejmijje.  Učenjaci usulul‐fikha su u poglavlju o „idžtihadu“ diskutovali o pitanju da li je  svaki mudžtehid u „ograncima“ (furu'u) „pogodio“ ili je istina samo u jednom od  njihovih mišljenja, a ostali su pogriješili iako imaju nagradu za idžtihad.  Većina  učenjaka  je  na  tome  da  je  istina  kod  Allaha  samo  jedna  i  da  ju  je  usljed  toga  samo  jedan  među  njima  pogodio,  jer  nemoguće  je  da  jedna  te  ista  stvar za nekog bude halal a za drugog haram. Neki kažu da su u „ograncima“ svi  „pogodili“ i to mišljenje se pripisuje većini apologeta. Drugi kažu da su oni koji su  pogriješili  „pogodili“  u  svom  djelu  a  ono  je  ulaganje  maksimalnog  truda  i  nezasluživanje  grijeha,  ali  je  istina  ipak  u  jednom  od  mišljenja.  A  od  nekih  se  prenosi  da  su  rekli  da  istina  u  „ograncima“  kod  Allaha  nije  samo  u  jednom  mišljenju.  Kao primjer pogledaj ovu mes'elu u „Revdatun‐nadhir...“ od Ibn Qudame El‐ Makdisija i bilo kojoj drugoj od knjiga usulul‐fikha. Štaviše, mnogi početnici nisu u  stanju uspostaviti argument u mes'elama sljedbenika novotarija i strasti.    

                                                             593

 Skriveni.   Pogledaj kako Ibn Tejmijje spominje „obavijesti i naredbe“!!! A promjena i odbijanje se može desiti u njima.  595  El‐Bejan el‐ezhar fil‐ferq bejneš‐širkil‐ekberi vel‐asgar, str. 10.   594

 

EBU MUHAMMED

335 

6.3 Citati učenjaka o tagutijjetu neovisnog propisivanja zakona mimo ili uz Allaha   Puno je citata učenjaka na temu tagutijjeta propisivanja zakona. Navešćemo  neke,  inšaAllah,  uz  napomenu  da  navođenje  citata  učenjaka  nije  znanje,  već  je  znanje  sposobnost  neovisnog  ispravnog  shvatanja  vjerskih  tekstova,  a  to  je  u  pitanjima koji su predmet spora obaveza beduina iz pustinje.   Komentarišući 37. ajet iz sure Et‐Tevba: 

ِ ‫ﱠﺴﻲء ِزﻳﺎدةٌ ِﰲ اﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ ﻳ ِِ ﱠ‬ ِ ِ ِ ِ َُ َ َ ُ ‫إِﱠﳕَﺎ اﻟﻨ‬ ُ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮواْ ُﳛﻠﱢﻮﻧَﻪُ َﻋ ًﺎﻣﺎ َوُﳛَﱢﺮُﻣﻮﻧَﻪُ َﻋ ًﺎﻣﺎ ﻟﱢﻴُـ َﻮاﻃ ُﺆواْ ﻋ ﱠﺪ َة َﻣﺎ َﺣﱠﺮَم اﻟﻠّﻪ‬ َ ‫ﻀ ﱡﻞ ﺑﻪ اﻟﺬ‬ ‫ﻓَـﻴُ ِﺤﻠﱡﻮاْ َﻣﺎ َﺣﱠﺮَم اﻟﻠّﻪُ ُزﻳﱢ َﻦ َﳍُ ْﻢ ُﺳﻮءُ أ َْﻋ َﻤﺎﳍِِ ْﻢ َواﻟﻠّﻪُ ﻻَ ﻳَـ ْﻬ ِﺪي اﻟْ َﻘ ْﻮَم اﻟْ َﻜﺎﻓِ ِﺮﻳﻦ‬ Premještanje svetih mjeseci je samo dodatak na nevjerstvo, čime se nevjernici  odvode u zabludu: jedne godine ga proglašavaju običnim (halal), a druge godine  ga  čine  svetim  (haram)  da  bi  ispunili  broj  onih  mjeseci  koje  je  Allah  učinio  svetim,  pa  ohalaljuju  one  koje  je  Allah  učinio  svetim.  Uljepašano  im  je  zlo  njihovih djela. A Allah neće uputiti na pravi put nevjernički narod.596  Ibn Kethir, rahimehullah, je u svom „Tefsiru“ rekao: 

‫ﺗﺼﺮﻓﻬﻢ ﰲ ﺷﺮع اﷲ ﺑﺂراﺋﻬﻢ اﻟﻔﺎﺳﺪة وﺗﻐﻴﲑﻫﻢ أﺣﻜﺎم اﷲ ﺑﺄﻫﻮاﺋﻬﻢ‬ ّ ‫ﻫﺬا ﳑﺎ ذم اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﺑﻪ اﳌﺸﺮﻛﲔ ﻣﻦ‬ ‫ﻣﺎأﺣ ّﻞ اﷲ ـ إﱃ ﻗﻮﻟﻪ ـ ﻓﻜﺎﻧﻮا ﻗﺪ أﺣﺪﺛﻮا ﻗﺒﻞ اﻹﺳﻼم ﲟﺪة ﲢﻠﻴﻞ‬ َ ‫ﻣﺎﺣﺮم اﷲ وﲢﺮﳝﻬﻢ‬ ّ ‫ وﲢﻠﻴﻠﻬﻢ‬،‫اﻟﺒﺎردة‬ ‫ﺣﺮم اﷲ اﻷﺷﻬﺮ‬ ّ ‫اﶈﺮم‬ ّ ‫ ﻓﻴُﺤﻠﻮن اﻟﺸﻬﺮ اﳊﺮام‬،‫ﻓﺄﺧﺮوﻩ إﱃ ﺻﻔﺮ‬ ّ ّ ‫ ﻟﻴﻮاﻃﺌﻮا ﻋﺪة ﻣﺎ‬،‫وﳛﺮﻣﻮن اﻟﺸﻬﺮ اﳊﻼل‬ .‫اﻷرﺑﻌﺔ‬

„Ovo  spada  u  stvari  zbog  kojih  je  Uzvišeni  Allah  pokudio  mušrike,  od  njihove  promjene Allahovog šerijata svojim neispravnim mišljenjima, i njihovog mijenjanja  Allahovih propisa svojim hladnim strastima, i njihovog ohalaljivanja onoga što je  Allah  zabranio  i  zabranjivanja  onoga  što  je  Allah  ohalalio...  ‐  do  riječi  ‐  ...neko  vrijeme prije islama oni su inovirali ohalaljivanje al‐muharrema597 i premještali ga  do  safera,598  te  bi  ohalaljivali  sveti  mjesec  a  oharamljivali599  obični  mjesec  da  bi  ispunili broj četiri mjeseca, koja je Allah učinio svetim.“600                                                                596

 Sura Et‐Tevba (9) 37   Hidžretski mjesec.  598  Hidžretski mjesec.  599  Činili svetim ili zaštićenim.  600  Tefsir Ibn Kethir 4/150 (Šamilah)  597

  336 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Premještanje  svetih  mjeseci  (en‐nesi')  predstavlja  zakon  suprotan  šerijatu  Allaha,  dželle  ve  'ala,  u  pogledu  svetih  mjeseci,  a  oni  su  redžeb,  zul‐ka'deh,  zul‐ hidždžeh i el‐muharrem. U tim mjesecima je Uzvišeni bio zabranio borbu, a oni bi  u  džahilijetu,  kada  bi  htjeli  ratovati  u  nekom  od  svetih  mjeseci  taj  mjesec  „ohalaljivali“,  a  „oharamljivali“  (svetim  činili)  neki  drugi  mjesec  od  običnih  mjeseci,  da  bi  ispunili  broj  onih  koje  je Allah  učinio  svetim,  tj.  da  bi  postigli  broj  svetih  mjeseci.  Allah  je  objasnio  da  je  ovo  propisivanje  i  promjena,  koja  se  suprotstavlja  Njegovom  zakonu  i  propisu,  dodatak  u  nevjerstvu,  a  dodatak  na  nevjerstvo je nevjerstvo.     Ebu  Mensur  El‐Bagdadi,  rahimehullah,  je  objašnjavajući  karakteristike  sekti  koje su izašle iz okvira islama, u svome djelu „El‐ferqu bejnel‐fireq“ rekao: 

‫ ﻓﻠﻴﺲ ﻫﻮ ﻣﻦ أﻣﺔ‬،‫ أو َﺣّﺮم ﻣﺎ أﺑﺎﺣﻪ اﻟﻘﺮآن ﻧﺼﺎً ﻻﳛﺘﻤﻞ اﻟﺘﺄوﻳﻞ‬،‫ﻣﺎﻧﺺ اﻟﻘﺮآن ﻋﻠﻰ ﲢﺮﳝﻪ‬ ‫أو أﺑﺎح‬ ّ .‫اﻹﺳﻼم وﻻ ﻛﺮاﻣﺔ‬ „...ili  ohalali  ono  što  je  Kur'an  (jasnim  tekstom)  zabranio,  ili  zabrani  ono  što  je  Kur'an (jasnim tekstom) dozvolio, tekstom koji ne može biti predmet te'vila, takav  nije od ummeta islama, bez imalo ustručavanja.601“602    Onaj koji, neovisno, propisuje zakone mimo Allaha je tagut i preči da ne bude  musliman po idžma’u muslimana.  Rekao  je  Ibn  Hazm,  rahimehullah,  a  citate  prenosim  iz  knjige  „Trijumf  vjerovjesničkog monoteizma“:  „Ako  bi  vjerovao  da  neko  poslije  smrti  Vjerovjesnika,  .,  ima  pravo  da  zabrani  nešto  što  je  bilo  halal  do  momenta  njegove  smrti  ili  da  ohalali  nešto  što  je  bilo  haram do momenta njegove smrti,  ., ili da vadžibom učini neki hadd603 koji nije  bio vadžib do momenta njegove smrti, ., ili da propiše zakon (šeri'at) koji nije bio  za vrijeme njegovog života, ., onda je takav kafir mušrik, njegova krv i imetak su  halal i njegov propis je propis murtedda bez ikakve razlike.“604   Rekao je dalje:  „Što se tiče onoga koji misli da neko poslije smrti Allahovog Poslanika,  ., može  derogirati hadis Vjerovjesnika,  ., i inovirati neki zakon kojeg nije bilo za vrijeme                                                               601

 Bukvalan prijevod zadnjeg dijela rečenice je: „ne zaslužuje počast“.    El‐Farqu bejnel‐fireq, str. 11 (Šamilah)  603  Šerijatski određena sankcija.  604  El‐Ihkam 1/71 (Šamilah)  602

 

EBU MUHAMMED

337 

njegovog života,  ., takav je zanevjerovao i uradio širk, halal mu je krv i imetak i  pridružuje se idolopoklonicima zbog svog poricanja riječi Uzvišenog Allaha: Danas  Sam  vam  upotpunio  vašu  vjeru,  i  usavršio  Svoju  blagodat  prema  vama,  i  zadovoljan Sam da vam islam bude vjera. El‐Ma’ideh 3  Rekao je Uzvišeni:  Ko  bude  želio  neku  drugu  vjeru  mimo  islama,  neće  mu  biti  primljena,  a  na  ahiretu će biti od izgubljenih. Alu 'Imran 85  Pa ko god bude tvrdio da se nešto što je u njegovom vremenu, ., imalo određeni  propis,  promijenilo  nakon  njegove  smrti,  taj  time  želi  drugi  din  (vjeru)  mimo  islama, jer ti 'ibadeti, i propisi, i zabranjenje stvari, i dozvoljene stvari, i naređene  stvari  koje  su  bile  u  njegovom  vremenu,  .,  su  islam  sa  kojim  je  Allah  nama  zadovoljan; islam nisu drugi propisi mimo njih.   Pa  ko  god  ostavi  nešto  od  njih  ostavio  je  islam,  a  ko  inovira  druge  mimo  njih  inovirao  je  nešto  mimo  islama.  U  ono  o  čemu  nas  je  Allah  obavijestio  da  ga  je  upotpunio  nema  nikakve  sumnje,  a  svaki  hadith  i  ajet  koji  su  došli  nakon  objave  ovoga  ajeta  su  u  stvari  samo  tefsir  onoga  što  je  prije  objavljeno,  pojašnjenje  njegove uopštenosti i potvrda prijašnje stvari. Podrška je od Uzvišenog Allaha.“605  Rekao je:   „...i  da  je  onaj  koji  presudi  sudom  Indžila  u  stvari  za  koju  nema  dokazni  tekst  iz  Objave u šeri'atu islama kafir mušrik koji je izašao iz islama...“606  Rekao je:   „Takođe  nema  razlike  između  dozvoljenosti  propisivanja  nekog  suda  poput  obaveznosti  ili  dozvoljenosti  na  osnovu  ličnog  mišljenja,  bez  da  su  Uzvišeni  ili  Njegov Poslanik,  .,  ukazali na njega, i anuliranja nekog propisa kojeg je Allah  propisao  na  jeziku  Svoga  Poslanika,  .,  na  osnovu  ličnog  mišljenja.  Onaj  koji  pravi razliku između ove dvije stvari sudi neistinom i laže607 i svaka od njih je kufr  bez imalo skrivenosti u njemu.“608  Rekao je:                                                                 605

 El‐Ihkam 2/260‐261 (Šamilah)   El‐Ihkam 5/162 (Šamilah)  607   Slično  obuhvata  one  koji  kažu  da  mutehakim  tagutu  postaje  mušrikom  samo  kada  „odbije  šerijat“  a  po  njihovom to biva kada postoje šerijatske sudnice, što ukazuje da kod njih tehakum tagutu nije kufr sam po sebi  već ga na nevjernički način svode na „odbijanje šerijata“.  608  El‐Ihkam 6/204 (Šamilah)  606

  338 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„...jer  inoviranje  propisa  (sudova)  biva  na  jedan  od  četiri  načina:  ili  da  obori  obavezujući fard poput anuliranja nekih namaza, ili nečega od posta, ili nečega od  zekata, ili nečega od hadždža, ili djela hadda za zinaluk, ili hadda za potvoru, ili da  sve  to  anulira,  ili  da  doda  na  nešto  od  njih,  ili  da  inovira  novi  fard,  ili  da  ohalali  zabranjeno  poput  ohalaljivanja  svinjskog  mesa,  vina  i  strvine,  ili  da  oharami  dozvoljeno, poput dozvole mesa ovna i sl.   O  kojem  god  načinu  da  se  radi,  njegov  zagovornik  je  kafir  mušrik,  pridružuje  se  Židovima  i  kršćanima.  Fard  je  svakog  muslimana  da  ubije609  onoga  koji  dozvoli  nešto  od  ovoga  bez  traženja  pokajanja  (istitabeh)  niti  primanja  tevbe  ako  bi  se  pokajao,  te  uzimanje  njegovog  imetka  za  državnu  kasu  muslimana  (bejtul‐mal),  jer  je  promijenio  svoj  din,  a  . je  rekao:  „Ko  promjeni  svoj  din  ubijte  ga!“  Utječemo  se  Allahu  od  srdžbe  radi  neistine  koja  bi  nas  dovela  do  ovih  uništavajućih stvari.“610    Ako  je  ovo  propis  osobe  koja  upadne  u  spomenuto  u  opšte  poznatim  pitanjima,  kakav  je  onda  propis  taguta  koji  neovisno  propisuju  zakone  mimo  Allaha, iste nameću i ljude kažnjavaju ako ih se ne pridržavaju?!  Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ }أم ﻟﻬﻢ ﺷﺮﻛﺎء ﺷﺮﻋﻮا ﻟﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﺎﻟﻢ ﻳﺄذن ﺑﻪ اﷲ{ ﻓﻤﻦ ﻧﺪب إﱃ ﺷﻲء ﻳﺘﻘﺮب ﺑﻪ إﱃ‬

‫اﷲ أو أوﺟﺒﻪ ﺑﻘﻮﻟﻪ أو ﻓﻌﻠﻪ ﻣﻦ ﻏﲑ أن ﻳﺸﺮﻋﻪ اﷲ ﻓﻘﺪ ﺷﺮع ﻣﻦ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﺎﱂ ﻳﺄذن ﺑﻪ اﷲ وﻣﻦ اﺗﺒﻌﻪ ﰲ ذﻟﻚ‬ ‫ ﻧﻌﻢ ﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﻣﺘﺄوﻻ ﰲ ﻫﺬا اﻟﺸﺮع ﻓﻴﻐﻔﺮ ﻟﻪ‬.‫ﻓﻘﺪ اﲣﺬﻩ ﺷﺮﻳﻜﺎ ﷲ ﺷﺮع ﻟﻪ ﻣﻦ اﻟﺪﻳﻦ ﻣﺎﱂ ﻳﺄذن ﺑﻪ اﷲ‬ ‫ﻷﺟﻞ ﺗﺄوﻳﻠﻪ إذا ﻛﺎن ﳎﺘﻬﺪا اﻻﺟﺘﻬﺎد اﻟﺬي ﻳﻌﻔﻲ ﻓﻴﻪ ﻋﻦ اﳌﺨﻄﺊ وﻳﺜﺎب أﻳﻀﺎ ﻋﻠﻰ اﺟﺘﻬﺎدﻩ ﻟﻜﻦ ﻻ‬ ‫ﳚﻮز اﺗﺒﺎﻋﻪ ﰲ ذﻟﻚ ﻛﻤﺎﻻ ﳚﻮز اﺗﺒﺎع ﺳﺎﺋﺮ ﻣﻦ ﻗﺎل أو ﻋﻤﻞ ﻗﻮﻻ أو ﻋﻤﻼ ﻗﺪ ﻋﻠﻢ اﻟﺼﻮاب ﰲ ﺧﻼﻓﻪ‬ ...‫وإن ﻛﺎن اﻟﻘﺎﺋﻞ أو اﻟﻔﺎﻋﻞ ﻣﺄﺟﻮرا أو ﻣﻌﺬورا‬ „Rekao je Uzvišeni:  Zar oni imaju „šureka“ (božanstva), koja im od vjere propisuju ono što Allah nije  dozvolio? Eš‐Šura 21  Pa  ko  nešto  čime  se  približava  Allahu  učini  mendubom  ili  ga  svojom  riječju  ili  djelom611 učini obaveznim a da to Allah nije propisao, propisao je od vjere ono što                                                              

609

 Osnova je da se ovaj propis sprovodi samo za vrijeme postojanja islamske države.   El‐Ihkam 6/264 (Šamilah)  611  Pogledaj kako je spomenuo „riječju i djelom“ a govori o propisivanju zakona!  610

 

EBU MUHAMMED

339 

Allah  nije  dozvolio.  Onaj  koji  ga  u  tome  slijedi  uzeo  ga  je  za  „šerika“  (druga,  ortaka) Allahu, koji mu je propisao od vjere ono što Allah nije dozvolio.  Da,  moguće  je  da  bude  mute’evvil  u  tom  zakonu  pa  da  mu  zbog  te’vila  bude  oprošteno ako je mudžtehid idžtihadom u kojem se oprašta onome koji pogriješi i  da  takođe  bude  nagrađen  zbog  svog  idžtihada,  ali  nije  dozvoljeno  njegovo  slijeđenje u tome kao što nije dozvoljeno slijeđenje ostalih koji kažu neko mišljenje  ili urade neko djelo o kojima se zna da je istina u suprotnom iako će zagovarač i  počinilac biti nagrađeni ili će im biti oprošteno...“612    Nakon  toga  je  spomenuo  ajet  iz  sure  Et‐Tevba  o  uzimanju  učenjaka  i  pobožnjaka za gospodare i bogove i rekao da ko god pripiše vjeri nešto što nije od  nje  ima  udio  u  postupku  učenjaka  i  pobožnjaka  koji  bivaju  slijeđeni  u  promjeni  vjere Uzvišenog Allaha.  Mes’ela: Kako se iz djela „pobožnjaka“ razumije promjena dina? 

 

  Odgovor je više nego jasan, a ovaj temelj je vrlo koristan; naime, pobožnjak  tvrdi  da  obožava  Allaha,  a  za  ono  čime  Ga  obožava  će  reći  ili  da  ga  je  Allah  propisao ili da ga je on neovisno propisao, a većina onih koji se pripisuju islamu i  obožavaju  Allaha  ne  propisuju  neovisno,  već  upadaju  u  novotarije  polazeći  od  traženja  Allahovog  propisa  i  Njegovog  zakonodavstva.  Dakle,  njegovo  djelo  kategorički ukazuje na uvjerenje da je dotični vid ’ibadeta kojeg radi od islama, i  da bi to shvatili nije potrebno da ga izgovori jezikom. Kada se nad njim uspostavi  argument  da  je  ono  što  radi  novotarija  i  da  nije  od  Allahovog  dina  ostaju  dva  opisa:  1) Da ga još uvijek smatra Allahovim dinom, a to je veliki kufr i širk;  2) Da se približava Allahu haramom što je takođe veliki kufr.     Postoji treća opcija koja se u opšte poznatim mes’elama ne uzima u obzir a  to je da mu se ponovo pojavila neka šubha pa novotariju koju je izmislio ili u kojoj  slijedi  drugog  ponovo  smatra  vjerom  Uzvišenog  Allaha,  a  osoba  koja  je  posjedovala  mogućnost  sticanja  znanja  se  ne  opravdava  šubhom  u  opšte  poznatim mes’elama.    Važno  je  da  shvatimo  važnost  dodatka  „riječima  ili  djelima“  u  govoru  Ibn  Tejmijje, jer će nam to koristiti kod govora o sudijama čija osnova je obavijest o                                                               612

 Iqtidaus‐siratil‐musteqim, str. 268 

  340 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zakonu i uzimanje zakona za sudiju, bilo da se radi o muslimanima ili tagutima, a  veliki širk hukma i tehakuma kao što biva srcem, biva riječima i djelima!  Ibn Tejmijje, rahimehullah, je takođe rekao: 

ِ ِ ِ ْ ‫وﻣﻌﻠُﻮم ﺑِ ِﺎﻻ‬ ِِ ِ ِ ِِ ِْ ‫ﺎع َﻏ ِْﲑ ِدﻳ ِﻦ‬ ‫اﻹ ْﺳ َﻼِم أ َْو‬ َ ‫ﲔ أَ ﱠن َﻣ ْﻦ َﺳ ﱠﻮ‬ َ َ‫غ اﺗـﱢﺒ‬ َ ‫ﲔ َوﺑِﺎﺗﱢـ َﻔﺎق َﲨﻴ ِﻊ اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠﻤ‬ َ ‫ﺿﻄَﺮا ِر ﻣ ْﻦ دﻳ ِﻦ اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠﻤ‬ ٌ ْ ََ ِ ٍ ِ ِ ِ ٍ ِ ِ ‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ ﻓَـ ُﻬ َﻮ َﻛﺎﻓٌﺮ َوُﻫ َﻮ َﻛ ُﻜ ْﻔ ِﺮ َﻣ ْﻦ َآﻣ َﻦ ﺑِﺒَـ ْﻌ‬ ‫ﺾ اﻟْﻜﺘَﺎب َوَﻛ َﻔَﺮ‬ َ َ‫اﺗـﱢﺒ‬ َ ‫ﺎع َﺷ ِﺮ َﻳﻌﺔ َﻏ ِْﲑ َﺷ ِﺮ َﻳﻌﺔ ُﳏَ ﱠﻤﺪ‬ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ‫ﺑِﺒـ ْﻌ‬ ‫ﻳﻦ ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮو َن ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ َوُر ُﺳﻠِ ِﻪ َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَ ْن ﻳُـ َﻔ ﱢﺮﻗُﻮا ﺑَـ ْﻴ َﻦ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوُر ُﺳﻠِ ِﻪ‬ َ ‫ }إ ﱠن اﻟﺬ‬:‫ﺾ اﻟْﻜﺘَﺎب َﻛ َﻤﺎ ﻗَ َﺎل ﺗَـ َﻌ َﺎﱃ‬ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ٍ ‫َوﻳَـ ُﻘﻮﻟُﻮ َن ﻧُـ ْﺆﻣ ُﻦ ﺑﺒَـ ْﻌ‬ ٍ ‫ﺾ َوﻧَ ْﻜ ُﻔ ُﺮ ﺑﺒَـ ْﻌ‬ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓ ُﺮو َن‬ َ ‫ﻚ َﺳﺒ ًﻴﻼ{ }أُوﻟَﺌ‬ َ ‫ﺾ َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَ ْن ﻳَـﺘﱠﺨ ُﺬوا ﺑَـ ْﻴ َﻦ َذﻟ‬ ِ ِ .{‫ﻳﻦ َﻋ َﺬاﺑًﺎ ُﻣ ِﻬﻴﻨًﺎ‬ َ ‫َﺣ ًّﻘﺎ َوأَ ْﻋﺘَ ْﺪﻧَﺎ ﻟ ْﻠ َﻜﺎﻓ ِﺮ‬ „Neminovno je poznato u vjeri muslimana a i po saglasnosti svih muslimana da je  svako ko dozvoli slijeđenje nekog drugog dina613 mimo islama ili slijeđenje nekog  drugog  šeri'ata  mimo  šeri'ata  Muhammeda,  .,  kafir.614  Njegov  kufr  je  kao  kufr  onih  koji  vjeruju  u  jedan  dio  Knjige  a  nevjernici  su  u  drugi.  Kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  Oni  koji  ne  vjeruju  u  Allaha  i  Njegove  Poslanike,  i  žele  da  razdvoje  između  Allaha  i  Njegovih  poslanika  govoreći:  „Vjerujemo  u  neke,  a  u  neke  ne  vjerujemo“ i žele da uzmu put između toga; ti, oni su pravi nevjernici, a Mi smo  nevjernicima pripremili ponižavajuću kaznu. En‐Nisa’ 150‐151615  Šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah, je rekao: 

ِ ِ ‫ }أ َْم ﻟ َُﻬ ْﻢ ُﺷ َﺮَﻛﺎءُ َﺷ َﺮﻋُﻮا ﻟ َُﻬ ْﻢ‬:‫ﻮز اﺗـﱢﺒَﺎﻋُﻪُ َﻛ َﻤﺎ ﻗَ َﺎل‬ َ ‫َوَﻣ ْﻦ ﺑَﺪ‬ ُ ُ‫ع َﺷ ْﺮ ًﻋﺎ ﻓَ َﺸ ْﺮﻋُﻪُ ﺑَﺎﻃ ٌﻞ َﻻ َﳚ‬ َ ‫ع ْاﻷَﻧْﺒِﻴَﺎء َواﺑْـﺘَ َﺪ‬ َ ‫ﱠل َﺷ ْﺮ‬ ِ ‫ِِ ﱠ‬ ِ ٍ ‫ﻮد واﻟﻨﱠﺼﺎرى ِﻷَﻧـﱠﻬﻢ ﲤََ ﱠﺴ ُﻜﻮا ﺑِ َﺸﺮِع ﻣﺒﺪ‬ ٍ ‫ﱠل َﻣْﻨ ُﺴ‬ ُ‫ َواَﻟﻠﱠﻪ‬.‫ﻮخ‬ ْ ‫ﻣ َﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ ﻟ‬ َُ ْ ُْ َ َ َ ُ ‫َﻢ ﻳَﺄْ َذ ْن ﺑﻪ اﻟﻠﻪُ{ َوﳍََﺬا َﻛ َﻔَﺮ اﻟْﻴَـ ُﻬ‬ ِِ ِ َِ ‫أَوﺟﺐ ﻋﻠَﻰ‬ ِِ ِ ‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ َﺧ َﺎﰎُ اﻟﱡﺮ ُﺳ ِﻞ ؛ ﻓَـ َﻌﻠَﻰ‬ ْ ‫ﲨﻴ ِﻊ‬ َ َ َْ َ ‫اﳋَْﻠ ِﻖ أَ ْن ﻳـُ ْﺆﻣﻨُﻮا ﲜَﻤﻴ ِﻊ ُﻛﺘُﺒِﻪ َوُر ُﺳﻠﻪ َوُﳏَ ﱠﻤ ٌﺪ‬ ِ ِِ ِ ِ َِ ِ ِ ِ ِِ ‫ﺎب‬ ْ ‫ﲨﻴ ِﻊ‬ ُ َ‫اﳋَْﻠ ِﻖ اﺗـﱢﺒَﺎﻋُﻪُ َواﺗـﱢﺒَﺎعُ َﻣﺎ َﺷَﺮ َﻋﻪُ ﻣ ْﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َوُﻫ َﻮ َﻣﺎ أَﺗَﻰ ﺑﻪ ﻣ ْﻦ اﻟْﻜﺘَﺎب َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔ ﻓَ َﻤﺎ َﺟﺎءَ ﺑﻪ اﻟْﻜﺘ‬ ِ ‫اﳋ ْﻠ ِﻖ اﺗـﱢﺒﺎﻋﻪ؛ وﻟَﻴ‬ ِ ِ ِ‫ﱠ‬ ‫وج َﻋْﻨﻪُ َوُﻫ َﻮ اﻟﺸ ْﱠﺮعُ اﻟﱠ ِﺬي ﻳـُ َﻘﺎﺗِ ُﻞ‬ ْ ‫َﺣ ِﺪ‬ َ‫ﺲﻷ‬ ُ ‫اﳋُُﺮ‬ ُ ‫َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔُ َوُﻫ َﻮ اﻟﺸ ْﱠﺮعُ اﻟﺬي َﳚ‬ َ ْ َ ُ ُ َ َْ ‫ﺐ َﻋﻠَﻰ َﲨﻴ ِﻊ‬ ِ ِ ِ ِ ِِ ‫ﺎب َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔُ َﻛ َﻤﺎ ﻗَ َﺎل‬ ُ ُ‫ َو ُﺳﻴ‬.ُ‫ﺎب َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔ‬ َ ‫ﺼ ُﺮ َﻫ َﺬا اﻟﺸ ْﱠﺮ‬ َ ‫ﻮف اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠﻤ‬ ُ ‫ﲔ ﺗَـْﻨ‬ ُ َ‫َﻋﻠَْﻴﻪ اﻟْ ُﻤ َﺠﺎﻫ ُﺪو َن َوُﻫ َﻮ اﻟْﻜﺘ‬ ُ َ‫ع َوُﻫ َﻮ اﻟْﻜﺘ‬ ِ ُ ‫ }أَﻣﺮﻧَﺎ رﺳ‬:‫ﺟﺎﺑِﺮ ﺑﻦ ﻋﺒ ِﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ‫ َﻣ ْﻦ‬- ‫ﻒ‬ ‫ ﻳَـ ْﻌﻨِﻲ اﻟ ﱠ‬- ‫ب ﺑِ َﻬ َﺬا‬ ْ َ‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ أَ ﱠن ﻧ‬ َ ‫ﺴ ْﻴ‬ َ ‫ﻮل اﻟﻠﱠﻪ‬ َ ‫ﻀ ِﺮ‬ ُ َ ََ َْ ُ ْ ُ َ ...{‫ﻒ‬ َ ‫ﺼ َﺤ‬ ْ ‫ ﻳَـ ْﻌﻨِﻲ اﻟ ُْﻤ‬.‫َﺧ َﺮ َج َﻋ ْﻦ َﻫ َﺬا‬                                                              613

 Sa riječju „din“ se misli na vjeru ili zakon globalno i parcijalno.    Isto  tako  je  kafir  svako  ko  dozvoli  uzimanje  tagutskog  zakona  za  sudiju  i  traženje  riješenja  spora  suđenjem  njima, jer veliki širk slijeđenja i hukma i tehakuma su različiti ali isprepleteni.   615  Medžmu’ul‐fetava 28/524 (Šamilah)   614

 

EBU MUHAMMED

341 

„Ko promijeni zakon vjerovjesnika i uvede novi zakon, njegov zakon je neispravan i  njegovo  slijeđenje  nije  dozvoljeno,  kao  što  je  Uzvišeni  rekao:  Zar  oni  imaju  božanstva, koja im od vjere propisuju ono što Allah nije dozvolio. Eš‐Šura 21  Zbog  toga  su  Židovi  i  kršćani  postali  nevjernicima,  obzirom  da  su  se  prihvatili  izmijenjenog i derogiranog zakona.616 Allah je sva stvorenja obavezao da vjeruju  u  sve  Njegove  knjige  i  Njegove  poslanike  i  Muhammeda,  .,  pečata  poslanika;  dakle, svim stvorenjima je obaveza njegovo slijeđenje i slijeđenje onoga što im je  propisao od dina a to je ono čime je došao od Knjige i Sunneta.   Ono  čime  je  došla  Knjiga  i  Sunnet  je  zakon  kojeg  je  svim  stvorenjima  obaveza  slijediti;  niko  nema  pravo  da  izađe  iz  njega  i  to  je  zakon  zbog  kojeg  se  bore  mudžahedini i to je Knjiga i Sunnet. I sablje muslimana pomažu ovaj zakon a on je  Knjiga  i  Sunnet  kao  što  je  rekao  Džabir  sin  ’Abdullah:  „Naredio  nam  je  Allahov  Poslanik, ., da ovim, tj. sabljom, udarimo ko izađe iz ovoga, tj. mushafa...“617  Rekao je Ibn Tejmijje: 

ِ ِ ِ ِ ِِ ِ ِ ‫ﺲ‬ َ ‫ﺎب َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔُ اﻟﱠﺬي ﺑَـ َﻌ‬ َ ‫ﺚ اﻟﻠﱠﻪُ ﺑِﻪ َر ُﺳﻮﻟَﻪُ ؛ ﻓَِﺈ ﱠن َﻫ َﺬا اﻟﺸ ْﱠﺮ‬ ُ َ‫اﻟﺸ ْﱠﺮِع اﻟْ ُﻤﻨَـﱠﺰل ﻣ ْﻦ ﻋْﻨﺪ اﻟﻠﱠﻪ ﺗَـ َﻌ َﺎﱃ َوُﻫ َﻮ اﻟْﻜﺘ‬... َ ‫ع ﻟَْﻴ‬ ِ ...‫ﻛﺎﻓِﺮ‬ ْ ‫اﳋَْﻠ ِﻖ‬ ْ ‫َﺣ ِﺪ ِﻣ ْﻦ‬ َ‫ﻷ‬ ُ ‫اﳋُُﺮ‬ ٌ َ ‫وج َﻋْﻨﻪُ َوَﻻ َﳜُْﺮ ُج َﻋْﻨﻪُ ﱠإﻻ‬ „Šeri'at spušten od Uzvišenog Allah je Knjiga i Sunnet kojim je Allah poslao Svog  Poslanika; nikom od stvorenja nije dozvoljeno da izađe iz ovog šeri'ata, i ne izlazi iz  njega osim kafir.“618     Ko  namjerno  propiše  mimo  ili  uz  Allaha  je  time  izašao  iz  šerijata  i  osnove  tevhida na kojoj ga je Allah stvorio i postao tagut.  Rekao je šejhul‐islam, rahimehullah: 

 ‫ﻛﺎن‬  ‫ﻋﻠﻴﻪ؛‬  ‫اﺠﻤﻟﻤﻊ‬  ‫اﻟﺸﺮع‬  ‫ﺑﺪل‬  ‫أو‬  ‫ﻋﻠﻴﻪ؛‬  ‫اﺠﻤﻟﻤﻊ‬  ‫اﳊﻼل‬  ‫ﺣﺮم‬  ‫أو‬  ‫ﻋﻠﻴﻪ؛‬  ‫اﺠﻤﻟﻤﻊ‬  ‫اﳊﺮام‬  ‫ﺣﻠﻞ‬  ‫ﻣﱴ‬  ‫واﻹﻧﺴﺎن‬... ِ ِ ْ َ‫اﻟْ َﻘﻮﻟ‬  ‫َﺣ ِﺪ‬  ُ‫اﻟﻠﱠﻪ‬  ‫أَﻧْـ َﺰ َل‬  ‫ﺑِ َﻤﺎ‬  ‫ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ‬  ‫َﻢ‬ ْ ‫ﻟ‬  ‫} َوَﻣ ْﻦ‬ :‫ﲔ‬ ْ َ ‫أ‬  ‫ َﻋﻠَﻰ‬  ُ‫ﻗَـ ْﻮﻟُﻪ‬  ‫ﻧَـَﺰَل‬  ‫ َﻫ َﺬا‬  ‫ﻣﺜْ ِﻞ‬  ‫ َوِﰲ‬  .‫اﻟﻔﻘﻬﺎء‬  ‫ﺑﺎﺗﻔﺎق‬  ‫ﻣﺮﺗﺪا‬  ‫ﻛﺎﻓﺮا‬ ِ   .ُ‫اﻟﻠﱠﻪ‬ ‫أَﻧْـَﺰَل‬ ‫ َﻣﺎ‬ ‫ﺑِﻐَ ِْﲑ‬ ‫ﻟِْﻠ ُﺤ ْﻜ ِﻢ‬ ‫اﻟْ ُﻤ ْﺴﺘَ ِﺤ ﱡﻞ‬ ‫ ُﻫ َﻮ‬ ‫َي‬ َ ِ‫ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ْ ‫أ‬ {‫ﻟْ َﻜﺎﻓ ُﺮو َن‬ ‫ ُﻫ ُﻢ‬ ‫ﻚ‬ „Kada  čovjek  ohalali  haram  u  pogledu  kojeg  postoji  idžma'  ili  oharami  halal  u  pogledu  kojeg  postoji  idžma'  ili  promjeni  zakon  u  pogledu  kojeg  postoji  idžma',                                                               616

 Onaj koji ga je namjerno propisao mimo Allaha je tagut i rabb i bog onih koji mu se pokoravaju i slijede ga i  njemu se tehakume.   617  Medžmu’ul‐fetava 35/365 (Šamilah)  618  Medžmu’ul‐fetava 11/262 (Šamilah) 

  342 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

postaje  kafirom  murteddom  po  saglasnosti  pravnika.  Povodom  stanja,  poput  ovoga, je prema jednom od dva mišljenja619 objavljen: A oni koji ne sude onim što  je  Allah  objavio,  ti,  oni  su  pravi  nevjernici,  tj.  onaj  koji  ohalali  presudu  nečim  drugim mimo onoga što je Allah objavio.“.620    Nakon toga je pojasnio u kojim značenjima ljudi koriste pojam „eš‐šer'u“, tj.  zakon, rekavši: 

:‫وﻟﻔﻆ اﻟﺸﺮع ﻳﻘﺎل ﰲ ﻋﺮف اﻟﻨﺎس ﻋﻠﻰ ﺛﻼﺛﺔ ﻣﻌﺎن‬ ‫ وﻣﻦ ﺧﺎﻟﻔﻪ وﺟﺒﺖ‬،‫ وﻫﻮ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ وﻫﺬا ﳚﺐ اﺗﺒﺎﻋﻪ‬:‫اﻟﺸﺮع اﻟﻤﻨﺰل‬ .‫ﻋﻘﻮﺑﺘﻪ‬

‫ وﻻ‬،‫ وﻫﻮ آراء اﻟﻌﻠﻤﺎء اﺠﻤﻟﺘﻬﺪﻳﻦ ﻓﻴﻬﺎ ﻛﻤﺬﻫﺐ ﻣﺎﻟﻚ وﳓﻮﻩ ﻓﻬﺬا ﻳﺴﻮغ اﺗﺒﺎﻋﻪ‬:[‫واﻟﺜﺎﻧﻲ ]اﻟﺸﺮع اﻟﻤﺆول‬ .‫ وﻻ ﳝﻨﻊ ﻋﻤﻮم اﻟﻨﺎس ﻣﻨﻪ‬،‫ﳚﺐ وﻻ ﳛﺮم وﻟﻴﺲ ﻷﺣﺪ أن ﻳﻠﺰم ﻋﻤﻮم اﻟﻨﺎس ﺑﻪ‬ ‫ وﻫﻮ اﻟﻜﺬب ﻋﻠﻰ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ أو ﻋﻠﻰ اﻟﻨﺎس ﺑﺸﻬﺎدات اﻟﺰور وﳓﻮﻫﺎ؛ واﻟﻈﻠﻢ‬:[‫واﻟﺜﺎﻟﺚ ]اﻟﺸﺮع اﻟﻤﺒﺪل‬ ‫ ﻛﻤﻦ ﻗﺎل إن اﻟﺪم واﳌﻴﺘﺔ ﺣﻼل ـ وﻟﻮ ﻗﺎل ﻫﺬا‬،‫اﻟﺒﲔ ﻓﻤﻦ ﻗﺎل إن ﻫﺬا ﻣﻦ ﺷﺮع اﷲ ﻓﻘﺪ ﻛﻔﺮ ﺑﻼ ﻧﺰاع‬ .‫ﻣﺬﻫﺒﻲ وﻧﺤﻮ ذﻟﻚ‬ „Pojam „zakon“ se u tradiciji ljudi koristi u tri značenja:  Objavljeni  zakon:  a  on  je  ono  čime  je  došao  Poslanik,  .,  i  njega  je  obavezno  slijediti, a ko postupi suprotno njemu obaveza ga je kazniti.  Drugo,  protumačeni  zakon:  su  mišljenja  uleme  koji  su  u  njima  radili  idžtihad  poput  mezheba  Malika  i  slično  tome.  Ovo  je  dozvoljeno  sljiediti,  a  nije  obavezno  niti je  zabranjeno, i  niko nema  pravo da sve ljude obaveže na njega niti da svim  ljudima to zabrani.                                                               619

 Prema onome što sam shvatio iz riječi učenjaka dva mišljenja koja Ibn Tejmijje ovdje spominje obuhvataju dva  postupka koja se spominju u povodu objave ajeta:   1)  Postupak  onih  koji  su  promjenili  Allahov  zakon  i  učinili  promjenjeni  zakon  stalnim  zakonom  i  onim  čime  se  sudi,  i  to  je  ono  što  su  uradili  Židovi  koji  su  se  sakupili  i  dogovorili  da  Allahov  propis  obaveznog  kamenovanja  ženjenog bludnika do smrti promjene bičevanjem i mazanjem ugljom i ostalo što se spominje...  2)  Postupak  onih  koji  su  njime  nakon  toga  sudili  iako  nisu  učestvovali  u  prvoj  promjeni  u  njegovom  činjenju  stalnim.   Dakle, prvi su ga riječima i djelima učinili Allahovim dinom, i time pravdom i vrhuncem halala, a drugi njime sude  i  pridržavaju  ga  se,  iako  su  obje  vrste  vjerovale  i  znale    da  promjenjeni  zakon  nije  Allahov.  Znači,  iz  riječi  Ibn  Tejmijje  se  ne  smije  razumjeti  ono  što  žele  proklete  džehmije  a  to  je  da  među  učenjacima  ehlus‐sunneta  ima  nekih koji kažu da je uzimanje tagutskog zakona za sudiju riječima ili djelima mali kufr odnosno kufr dune kufr!!!  Niti znači da spomen jednog opisa isključuje drugi jer je ograničavanje na spomen jednog opisa kojim se ukazuje  na sveobuhvatno značenje opšte poznato među učenjacima selefa. A Allah najbolje zna!  620  Medžmu’ul‐fetava 3/267 (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

343 

Treće, promjenjeni zakon: a on je laž na Allaha i Njegovog Poslanika, ili na ljude,  lažnim  svjedočenjem  i  slično  tome;  i  čisti  zulum.  Ko  kaže  da  je  to  od  Allahovog  zakona,  kafir  je  bez  sporenja  poput  onoga  koji  kaže  da  je  krv  i  strv  halal,  makar  rekao to je moj mezheb621 i slično tome...“622    Dakle, kafir je kada to kaže makar ga pripisao sebi, ali tek nakon uspostave  argumenta  ako  se  radi  o  muslimanu  koji  je  nenamjerno  pogriješio  u  manje  poznatim pitanjima, a ako njegova vanjština ukazuje da on to radi namjerno ili u  svojstvu neovisnog propisivača mimo Allaha takav je odmah kafir i tagut.    Šejhul‐islam,  rekavši  „u  pogledu  kojeg  postoji  idžma'“,  nije  htio  reći  da  promjena Allahovog zakona u pitanjima u kojima ne postoji 'idžma'a samo po sebi  nije veliki kufr, već želi reći da se u pitanjima 'idžma'a kada su neminovno poznata  u  određenom  društvu  odmah  tekfiri  zbog  uspostavljenosti  argumenta  u  njima  u  tom stanju. To je opšte poznato u njegovim knjigama i knjigama drugih učenjaka.    Tako da propisivač zakona mimo ili uz Allaha ulazi u riječi Poslanika,  .: „Ko  promjeni  svoj  din  ubijte  ga“,  ali,  potrebno  je  znati  detalje  pitanja  u  pogledu  opravdanja neznanjem i slično kao što je prethodilo. Onaj koji neovisno propisuje,  sudi,  i  tehakumi  se  tagutu  je  promjenio  osnovu  tevhida  na  kojem  ga  je  Allah  stvorio, a onaj koji ne zna da ovakvi nisu muslimani ne zna islam i tevhid.   Rekao je Ibn Tejmijje takođe: 

ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﲔ واﻵﺧﺮﻳﻦ‬ َ ‫ﺐ َﻋﻠَﻰ ْاﻷَﱠوﻟ‬ َ َ‫ ﻓَـ ُﻬ َﻮ َﻣﺎ ﺛَـﺒ‬:‫أَﱠﻣﺎ اﻟﺸ ْﱠﺮعُ اﻟْ ُﻤﻨَـﱠﺰُل‬ ُ ‫ﺖ َﻋ ْﻦ اﻟﱠﺮ ُﺳﻮل ﻣ ْﻦ اﻟْﻜﺘَﺎب َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔ َوَﻫ َﺬا اﻟﺸ ْﱠﺮعُ َﳚ‬ ِ ‫اﺗـﱢﺒﺎﻋﻪ وأَﻓْﻀﻞ أَوﻟِﻴ ِﺎء اﻟﻠﱠ ِﻪ أَ ْﻛﻤﻠُﻬﻢ اﺗـﱢﺒﺎﻋﺎ ﻟَﻪ وﻣﻦ َﱂ ﻳـ ْﻠﺘ ِﺰم ﻫ َﺬا اﻟﺸﱠﺮع أَو ﻃَﻌﻦ ﻓِ ِﻴﻪ أَو ﺟ ﱠﻮز ِﻷ‬ ‫وج‬ َ ْ َ َ ْ ْ ََ ُ ً َ ْ ُ َ َ ََ ْ َ ْ ُ َ َ ُُ َ ُ ‫َﺣﺪ ا ْﳋُُﺮ‬ ََ ْ َْ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ‫َﺣ َﻜﺎم ﻓَـ َﻬ َﺬا َﻣ ْﻦ ﻗَـﻠﱠ َﺪ‬ ْ ‫اﺟﺘَـ َﻬ َﺪ ﻓﻴﻪ اﻟْﻌُﻠَ َﻤﺎءُ ﻣ ْﻦ ْاﻷ‬ ْ ‫ َوأَﱠﻣﺎ اﻟْ ُﻤ َﺆﱠو ُل ﻓَـ ُﻬ َﻮ َﻣﺎ‬.‫ﺎب َوإﻻ ﻗُﺘ َﻞ‬ َ َ‫ﺎب ﻓَﺈ ْن ﺗ‬ ُ َ‫َﻋْﻨﻪُ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ ﻳُ ْﺴﺘَﺘ‬ ِ َ ‫ﻓِ ِﻴﻪ إﻣﺎﻣﺎ ِﻣﻦ ْاﻷَﺋِ ﱠﻤ ِﺔ ﺳﺎ‬ ِ ٍ ‫ﱠﺎس اﻟْﺘَِﺰا ُم ﻗَـﻮِل َإﻣ ٍﺎم ُﻣ َﻌ ﱠ‬ ِ ‫ﺐ َﻋﻠَﻰ اﻟﻨ‬ ‫ﱠل ﻓَـ ُﻬ َﻮ‬ ُ ‫ َوأَﱠﻣﺎ اﻟﺸ ْﱠﺮعُ اﻟْ ُﻤﺒَﺪ‬.‫ﲔ‬ َ ‫غ َذﻟ‬ َ ْ ًَ ْ ُ ‫ﻚ ﻟَﻪُ َوَﻻ َﳚ‬ ِ ‫ْاﻷ‬ ِ ِ ِ ِ ‫ْﻢ ﺑِﻐَ ِْﲑ َﻣﺎ‬ ْ ‫ﺖ ﻣْﻨﻪُ َو‬ ُ ‫َﺣﺎد‬ ْ ‫ﺖ ِﰲ اﻟﺸ ْﱠﺮِع َوﻟَْﻴ َﺴ‬ ْ َ‫ﻳﺚ اﻟْ َﻤ ْﻜ ُﺬوﺑَﺔُ َواﻟﺘﱠـ َﻔﺎﺳﲑُ اﻟْ َﻤ ْﻘﻠُﻮﺑَﺔُ َواﻟْﺒِ َﺪعُ اﻟْ ُﻤﻀﻠﱠﺔُ اﻟﱠِﱵ أ ُْدﺧﻠ‬ َ ُ ‫اﳊُﻜ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ ِ ‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ ‫ْﻢ‬ ْ ‫ْﻢ‬ َ ‫ ﻓَـ َﻬ َﺬا َوَْﳓ ُﻮﻩُ َﻻ َﳛ ﱡﻞ ﻷ‬.ُ‫أَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﻪ‬ ُ ‫ َوإﳕَﺎ ُﺣﻜ‬.ُ‫َﺣﺪ اﺗـﱢﺒَﺎﻋُﻪ‬ ُ ‫اﳊُﻜﺎم ﺑﺎﻟﻈﺎﻫﺮ َواَﻟﻠﻪُ ﺗَـ َﻌ َﺎﱃ ﻳَـﺘَـ َﻮﱃ اﻟ ﱠﺴَﺮاﺋَﺮ َو ُﺣﻜ‬ ِِ ِ ِِ ْ :‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ أَﻧﱠﻪُ ﻗَ َﺎل‬ ِ ‫ﺼ ِﺤ‬ ‫ﺖ ِﰲ اﻟ ﱠ‬ ‫ﻴﺢ َﻋ ْﻦ اﻟﻨِ ﱢ‬ َ َ‫ ﻓَـ َﻘ ْﺪ ﺛَـﺒ‬.‫ﻴﻞ ْاﻷَ ْﺷﻴَﺎءَ َﻋ ْﻦ َﺣ َﻘﺎﺋﻘ َﻬﺎ‬ َ ‫ﱠﱯ‬ ُ ‫اﳊَﺎﻛﻢ َﻻ ُﳛ‬ ِ َ‫}إﻧﱠ ُﻜﻢ ﺗَ ْﺨﺘ‬ ِ ٍ ‫ْﺤ َﻦ ﺑِ ُﺤ ﱠﺠﺘِ ِﻪ ِﻣ ْﻦ ﺑَـ ْﻌ‬ ‫َﺳ َﻤ ُﻊ‬ َ ‫َﻲ َوﻟ ََﻌ ﱠﻞ ﺑَـ ْﻌ‬ ‫ﺼ ُﻤﻮ َن إﻟ ﱠ‬ ْ ‫ َوإِﻧﱠ َﻤﺎ أَﻗْﻀﻲ ﺑِﻨَ ْﺤ ِﻮ َﻣﺎ أ‬.‫ﺾ‬ َ ‫ﻀ ُﻜ ْﻢ أَ ْن ﻳَ ُﻜﻮ َن أَﻟ‬ ْ                                                              621

  Treći  vid  suđenja  je  neovisno  suđenje  mimo  Allaha  poput  neovisnog  propisivanja  mimo  Allaha,  a  prvo  podrazumijeva drugo, jer onaj koji neovisno sudi je time propisao zakon makar samo za tu presudu.  622  Medžmu’ul‐fetava 3/268 (Šamilah) 

  344 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ‫ﻀﻴﺖ ﻟَﻪ ِﻣﻦ أ‬ ‫اﳊُ ﱠﻜ ِﺎم َو َﺳﻴﱢ ُﺪ‬ ْ ‫َﺧ ِﻴﻪ َﺷ ْﻴﺌًﺎ ﻓَ َﻼ ﻳَﺄْ ُﺧ ُﺬﻩُ ﻓَِﺈﻧﱠ َﻤﺎ أَﻗْﻄَ ُﻊ ﻟَﻪُ ﻗِﻄ َْﻌﺔً ِﻣ ْﻦ اﻟﻨﱠﺎ ِر{ ﻓَـ َﻬ َﺬا ﻗَـ ْﻮ ُل َإﻣ ِﺎم‬ ْ ُ ْ َ َ‫ﻓَ َﻤ ْﻦ ﻗ‬ ِ .‫آد َم‬ َ ‫َوﻟَﺪ‬ “Objavljeni šerijat: je ono što je konstatovano od Poslanika od Knjige i Sunneta i  slijeđenje ovog šerijata je obaveza prvim i posljednjim a najbolji Allahove evlije su  oni koji ga najpotpunije slijede, a od onoga koji se ne pridržava ovog zakona ili ga  vrijeđa  ili  nekom  dozvoli  izlazak  iz  nega,  se  traži  da  se  pokaje  a  u  suprotnom  se  ubija. A „protumačeni“ je ono u čemu su učenjaci idžtihadili od propisa; u ovom ko  slijepo  siljedi  nekog  od  imama  to  je  dozvoljeno  a  ljudima  nije  obaveza  da  se  pridržavaju mišljenja određenog imama.   Što  se  tiče  „promjenjenog  šerijata“  to  su  slagani  hadisi  i  izokrenuti  tefsiri  i  zabludjele  novotarije  koje  su  uveden  u  šerijat  a  nisu  od  njega  i  suđenje  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio.  Ovo  i  slično  njemu  nije  dozvoljeno  slijediti, a presuda sudija se tiče vanjštine a Allah preuzima tajne, a presuda sudije  ne mijenja suštinu stvari. U Sahihu je potvrđeno da je Vjerovjesnik, ., rekao:  „Vi  se  sporite  preda  mnom  i  možda  neki  od  vas  bude  u  svom  argumentiranju  riječitiji od drugih, a ja samo sudim prema onome što čujem; pa kome presudim  nečim  od  njegovog  brata  nemoj  da  ga  uzme,  jer  ono  što  mu  dodijeljujem  je  parče vatre.“ Ovo su riječi imama sudija i prvaka Ademove djece.“ 

ِ ‫ ﻓَِﺈ ْن أَﺻﺎب ﻓَـﻠَﻪُ أ‬: ‫وﻗَ َﺎل ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪ ﻋﻠَﻴ ِﻪ وﺳﻠﱠﻢ }إ َذا اﺟﺘَـ َﻬ َﺪ اﻟْﺤﺎﻛِﻢ‬ ُ‫اﺟﺘَـ َﻬ َﺪ ﻓَﺄَ ْﺧﻄَﺄَ ﻓَـﻠَﻪ‬ ْ ‫َﺟ َﺮان َوإِ َذا‬ ْ ْ َ َ َ ُ َ َ َ ََ َْ ُ ِ ِ ‫ﺎض ﻓِﻲ اﻟ‬ ِ ‫ﺎﺿﻴ‬ ِ ٍ َ‫ﺎن ﻓِﻲ اﻟﻨﱠﺎ ِر َوﻗ‬ ‫ﻀﻰ ﺑِ ِﻪ ﻓَـ ُﻬ َﻮ ﻓِﻲ‬ َ َ‫ْﺤ ﱠﻖ َوﻗ‬ َ ‫َﺟ ٌﺮ{ " َوﻗَ َﺎل }اﻟْ ُﻘ‬ ْ‫أ‬ َ ‫ َر ُﺟ ٌﻞ َﻋﻠ َﻢ اﻟ‬.‫ْﺠﻨﱠﺔ‬ َ َ َ‫ ﻗ‬:ٌ‫ﻀﺎةُ ﺛََﻼﺛَﺔ‬ ِ ِ ِ ‫ﻀﻰ ﻟِﻠﻨﱠ‬ ."{‫ﻀﻰ ﺑِ ِﺨ َﻼ ِﻓ ِﻪ ﻓَـ ُﻬ َﻮ ﻓِﻲ اﻟﻨﱠﺎ ِر‬ َ َ‫ْﺤ ﱠﻖ َوﻗ‬ َ َ‫ْﺠﻨ ِﱠﺔ َوَر ُﺟ ٌﻞ ﻗ‬ َ ‫ﺎس ﺑِ َﺠ ْﻬ ِﻞ ﻓَـ ُﻬ َﻮ ﻓﻲ اﻟﻨﱠﺎ ِر َوَر ُﺟ ٌﻞ َﻋﻠ َﻢ اﻟ‬ َ ‫اﻟ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻀ ٍﺎﻩ‬ َ ‫َوَﻣ ْﻦ َﺧَﺮ َج َﻋ ْﻦ اﻟﺸ ْﱠﺮِع اﻟﱠﺬي ﺑَـ َﻌ‬ َ ‫ﺻﻠﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﻠَْﻴﻪ َو َﺳﻠﱠ َﻢ ﻇَﺎﻧًّﺎ أَﻧﱠﻪُ ُﻣﺘﱠﺒِ ٌﻊ ﻟ ْﻠ َﺤﻘﻴ َﻘﺔ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ ُﻣ‬ َ ‫ﺚ اﻟﻠﱠﻪُ ﺑِﻪ ُﳏَ ﱠﻤ ًﺪا‬ ِ ِ‫ﻟِْﻠﻤ ْﺸ ِﺮﻛِﲔ اﻟْﻤ َﻜ ﱢﺬﺑ‬   ...‫ﺳ ِﻞ‬ َ ُ َ ُ ُ ‫ﲔ ﻟﻠﱡﺮ‬ „Rekao je, .:  

„Kada  sudija/vladar  (hakim)  idžtihadi  i  pogodi  ima  dvije  nagrade,  a  kada  idžtihadi i pogriješi ima jednu nagradu“.   Rekao je:  „Trojica  je  kadija:  dvojica  kadija  u  vatri  i  jedan  u  Džennetu.  Čovjek  koji  je  prepoznao  istinu  i  njom  presudio  je  u  Džennetu  i  čovjek  koji  ljudima  sudi  neznanjem, takav je u vatri,  i čovjek koji je prepoznao istinu i presudio suprotno  njoj takav je u vatri.“ 

 

EBU MUHAMMED

345 

Ko  izađe  iz  zakona  kojim  je  Allah  poslao  Muhammeda,  .,  misleći  da  slijedi  „haqiqu“ takav oponaša mušrike koji poriču poslanike...“ 

ِ ‫ﻮك ﻃَ ِﺮ ِﻳﻖ اﻟﻠﱠ ِﻪ ُﺳْﺒ َﺤﺎﻧَﻪُ وﺗَـ َﻌ َﺎﱃ ِﳑﱠﺎ ﻳَـ َﻘ ُﻊ ِﰲ ﻗَـ ْﻠ‬ ‫ﺐ اﻟْ َﻌْﺒ ِﺪ ِﻣ ْﻦ اﻟ ﱠﺬ ْو ِق َواﻟْ َﻮ ْﺟ ِﺪ‬ ْ ‫َوأَﱠﻣﺎ‬ ُ ُ‫"اﳊَِﻘﻴ َﻘﺔُ اﻟْﺒِ ْﺪ ِﻋﻴﱠﺔُ" ﻓَ ِﻬ َﻲ ُﺳﻠ‬ َ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠﺼ َﺎرى ﻓَـ ُﻬ ْﻢ ﺗَ َﺎرةً ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن َﻏْﻴـَﺮ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوﺗَ َﺎرةً ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن‬ َ ‫ َﻛﻄَ ِﺮ ِﻳﻖ اﻟﻨ‬.‫َواﻟْ َﻤ َﺤﺒﱠﺔ َوا ْﳍََﻮى ﻣ ْﻦ َﻏ ِْﲑ اﺗـﱢﺒَ ِﺎع اﻟْﻜﺘَﺎب َواﻟ ﱡﺴﻨﱠﺔ‬ ِ ‫ َﻛﺎﻟﻨﱠﺼﺎرى اﻟْﻤ ْﺸ ِﺮﻛِ ﱠ‬.‫ﺑِﻐ ِﲑ أَﻣ ِﺮ اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ِ ِ ِ َ ُ ََ َ‫ﻴﺢ اﺑْ َﻦ َﻣ ْﺮَﱘ‬ ْ ‫ﻳﻦ ﱠاﲣَ ُﺬوا أ‬ ْ َْ َ ‫َﺣﺒَ َﺎرُﳘْ َﻮُرْﻫﺒَﺎﻧَـ ُﻬ ْﻢ أ َْرﺑَﺎﺑًﺎ َﻣ ْﻦ ُدون اﻟﻠﱠﻪ َواﻟْ َﻤﺴ‬ َ ‫ﲔ اﻟﺬ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ .ُ‫َواﺑْـﺘَ َﺪﻋُﻮا اﻟﱠﺮْﻫﺒَﺎﻧﻴﱠﺔَ ﻓَﺄَ ْﺷَﺮُﻛﻮا ﺑﺎَﻟﻠﱠﻪ َﻣﺎ َﱂْ ﻳـُﻨَـﱢﺰْل ﺑﻪ ُﺳ ْﻠﻄَﺎﻧًﺎ َو َﺷَﺮﻋُﻮا ﻣ ْﻦ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ َﻣﺎ َﱂْ ﻳَﺄْ َذ ْن ﺑﻪ اﻟﻠﱠﻪ‬ „Što se tiče „novotarske haqiqeh“,623 ona je kretanje Allahovim putem, subhanehu  ve te ’ala, od stvari koje rob osjeti u svom srcu od ukusa, doživljaja, ljubavi i strasti  bez slijeđenja Knjige i Sunneta, poput puta nasranija koji nekad ’ibadete drugom  mimo Allaha a nekad ’ibadete bez Allahove naredbe, poput nasranija mušrika koji  su  uzeli  svoje  učenjake  i  pobožnjake  za  erbabe  mimo  Allaha  i  Mesiha  sina  Merjema, i koji su inovirali monaštvo pa su pridružili Allahu ono o čemu nikakvog  dokaza nije objavio i od dina propisali ono što Allah nije dozvolio.624  Rekao je: 

‫واﻟﺘﺒﺪﻳﻞ ﻧﻮﻋﺎن أﺣﺪﳘﺎ ان ﻳﻨﺎﻗﻀﻮا ﺧﱪﻩ واﻟﺜﺎﱐ أن ﻳﻨﺎﻗﻀﻮا أﻣﺮﻩ ﻓﺎن اﷲ ﺑﻌﺜﻪ ﺑﺎﳍﺪى ودﻳﻦ اﳊﻖ وﻫﻮ‬ ‫ﺻﺎدق ﻓﻴﻤﺎ أﺧﱪ ﺑﻪ ﻋﻦ اﷲ آﻣﺮ ﲟﺎ أﻣﺮ اﷲ ﺑﻪ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﻣﻦ ﻳﻄﻊ اﻟﺮﺳﻮل ﻓﻘﺪ أﻃﺎع اﷲ وأﻫﻞ اﻟﺘﺒﺪﻳﻞ‬ ‫اﻟﺬﻳﻦ ﻳﻀﻴﻔﻮن اﱃ دﻳﻨﻪ وﺷﺮﻋﻪ ﻣﺎ ﻟﻴﺲ ﻣﻨﻪ وﻫﻢ أﻫﻞ اﻟﺸﺮع اﳌﺒﺪل ﺗﺎرة ﻳﻨﺎﻗﻀﻮﻧﻪ ﰲ ﺧﱪﻩ ﻓﻴﻨﻔﻮن ﻣﺎ أﺛﺒﺘﻪ‬ ‫أو ﻳﺜﺒﺘﻮن ﻣﺎ ﻧﻔﺎﻩ ﻛﺎﳉﻬﻤﻴﺔ اﻟﺬﻳﻦ ﻳﻨﻔﻮن ﻣﺎ أﺛﺒﺘﻪ ﻣﻦ ﺻﻔﺎت اﷲ وأﲰﺎﺋﻪ واﻟﻘﺪرﻳﺔ اﻟﺬﻳﻦ ﻳﻨﻔﻮن ﻣﺎ أﺛﺒﺘﻪ ﻣﻦ‬ ‫ﻗﺪر اﷲ وﻣﺸﻴﺌﺘﻪ وﺧﻠﻘﻪ وﻗﺪرﺗﻪ واﻟﻘﺪرﻳﺔ اﺠﻤﻟﱪة اﻟﺬﻳﻦ ﻳﻨﻔﻮن ﻣﺎ أﺛﺒﺘﻪ ﻣﻦ ﻋﺪل اﷲ وﺣﻜﻤﺘﻪ ورﲪﺘﻪ وﻳﺜﺒﺘﻮن‬ ‫ﻣﺎ ﻧﻔﺎﻩ ﻣﻦ اﻟﻈﻠﻢ واﻟﻌﺒﺚ واﻟﺒﺨﻞ وﳓﻮ ذﻟﻚ ﻋﻨﻪ وأﻣﺜﺎل ذﻟﻚ وﻣﺴﺴﺎﺋﻞ أﺻﻮل اﻟﺪﻳﻦ ﻋﺎﻣﺘﻬﺎ ﻣﻦ ﻫﺬا‬ ‫اﻟﺒﺎب ﰒ إ ﻢ اﻳﻀﺎ ﻳﻮﺟﺒﻮن ﻣﺎﱂ ﻳﻮﺟﺒﻪ ﺑﻞ ﺣﺮﻣﻪ وﳛﺮﻣﻮن ﻣﺎ ﱂ ﳛﺮﻣﻪ ﺑﻞ أوﺟﺒﻪ ﻓﻴﻮﺟﺒﻮن اﻋﺘﻘﺎد ﻫﺬﻩ‬ .‫اﻻﻗﻮال واﳌﺬاﻫﺐ اﳌﻨﺎﻗﻀﺔ ﳋﱪﻩ وﻣﻮاﻻة أﻣﻠﻬﺎ وﻣﻌﺎداة ﻣﻦ ﺧﺎﻟﻔﻬﺎ‬ „Promjena  (tebdil)  se  dijeli  na  dvije  vrste:  jedan  od  njih  je  da  se  suprotstave  njegovoj  obavijesti  i  druga  da  se  suprotstave  njegovoj  naredbi.  Jer,  Allah  ga  je                                                               623

  Prije  ove  rečenice  je  spomenuo  koja  značenja  se  razumiju  iz  pojma  „haqiqah“  kojeg  koriste  oni  koji  sude  suprotno šerijatu. Riječ obuhvata dva zabranjena značenja:   a) opravdanje kaderom i tvrdnja da je presuda suprotnim zakonom Allahovo određenje.  b) presuda novotarijama do kojih su došli pogrešnim putem.   624  Medžmu’ul‐fetava 11/507‐509 

  346 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

poslao  sa  uputom  i  dinom  istine  a  on  je  iskren  u  onome  o  čemu  od  Allaha  obaviještava, i naređivač onoga što Allah naređuje kao što je rekao:  Ko se pokori poslaniku pokorio se Allahu  Oni koji mijenjaju (ehlut‐tebdil) dodaju Njegovom dinu i zakonu što nije od njega i  oni  su  sljedbenici  promjenjenog  šerijata;  nekad  mu  se  suprotstavljaju  u  njegovoj  obavijesti  pa  negiraju  ono  što  je  potvrdio  ili  potvrđuju  ono  što  je  negirao  poput  džehmija  koji  negiraju  ono  što  je  potvrdio  od  Allahovih  svojstava  i  imena,  i  kaderija koji negiraju ono što je potvrdio od Allahovog kadera i Njegovog htijenja,  stvaranja i moći, i kaderija mudžbireh koji negiraju ono što je potvrdio od Allahove  pravde, mudrosti i milosti i potvrđuju ono što je Sebi negirao od nepravde, igranja,  škrtosti i slično tome.   Mes’ele  usulud‐dina  (temelja  dina)  su  većinom  ovakve.  Zatim  oni  takođe  obavezuju  na  ono  što  nije  obaveznim  učinio,  štaviše  zabranio  ga  je,  i  zabranjuju  ono što nije zabranio, štaviše, učinio ga je obaveznim, pa obavezuju na vjerovanje  u  ta  mišljenja  i  mezhebe  koji  se  suprotstavljaju  Njegovoj  obavijesti,  na  lojalnost  prema  njihovim625  sljedbenicima  i  neprijateljevanje  prema  onome  koji  im626  se  suprotstavi...“627     Ovaj  citat  potvrđuje  moje  riječi  o  tome  da  predmet  promjene  dina  bivaju  obavijesti  i  naredbe;  a  tagut  se  uopšteno  može  podijeliti  na  taguta  obavijesti  suprotne Allahovoj i taguta naredbe suprotne Allahovoj. Allahulmuste’an! Citata  šejhul‐islama o ovim temama ima puno!  Rekao je Eš‐Šatibi, rahimehullah: 

‫ﻓﺼﻞ‬

‫وﻳﺘﻌﻠﻖ ﺬا اﳌﻮﺿﻊ ﻣﺴﺎﺋﻞ‬

‫ أن ﲢﺮﱘ اﳊﻼل وﻣﺎ أﺷﺒﻪ ذﻟﻚ ﻳﺘﺼﻮر ﰲ أوﺟﻪ‬:‫إﺣﺪاﻫﺎ‬ ‫ اﻟﺘﺤﺮﱘ اﳊﻘﻴﻘﻲ وﻫﻮ اﻟﻮاﻗﻊ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺎر ﻛﺎﻟﺒﺤﲑة واﻟﺴﺎﺋﺒﺔ واﻟﻮﺻﻴﻠﺔ واﳊﺎﻣﻲ وﺟﻴﻤﻊ ﻣﺎ ذﻛﺮ اﷲ‬:‫اﻷول‬ ‫ }وﻻ ﺗﻘﻮﻟﻮا ﻟﻤﺎ ﺗﺼﻒ أﻟﺴﻨﺘﻜﻢ اﻟﻜﺬب ﻫﺬا‬:‫ﺗﻌﺎﱃ ﲢﺮﳝﻪ ﻋﻦ اﻟﻜﻔﺎر ﺑﺎﻟﺮأي اﶈﺾ وﻣﻨﻪ ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬ .‫ﺣﻼل وﻫﺬا ﺣﺮام ﻟﺘﻔﺘﺮوا ﻋﻠﻰ اﷲ اﻟﻜﺬب{ وﻣﺎ أﺷﺒﻬﻪ ﻣﻦ اﻟﺘﺤﺮﱘ اﻟﻮاﻗﻊ ﰲ اﻹﺳﻼم رأﻳﺎ ﳎﺮدا‬ „Poglavlje:                                                                 625

 Sljedbenicima tih stavova.   Suprotstavi se stavovima.  627  En‐Nubuvvat, str. 68‐69 (Šamilah)  626

 

EBU MUHAMMED

347 

Za ovo se vežu neka pitanja:  Prvo: da se oharamljivanje halala može zamisliti na više načina:  (Prvi) suštinsko oharamljivanje – a to se događa od strane kafira – poput Behire,  Sa'ibe,  Vesile  i  Hama,  i  svega  što  je  Allah  Uzvišeni  spomenuo,  od  stvari  koje  su  nevjernici oharamili pukim mišljenjem. Toga se tiču i riječi Uzvišenog: I ne govorite  neistine jezicima svojim: "Ovo je dopušteno, a ovo je zabranjeno", da biste tako  o  Allahu  neistine  iznosili...  En‐Nahl  116,  i  slično  tome  od  oharamljivanja  pukim  mišljenjem među sljedbenicima islama...“628  Rekao je šejh Muhammed sin 'Abdulvehhaba, rahimehullah:  „Znaj, Uzvišeni Allah ti se smilovao, da je prvo što je Allah čovjeku fardom učinio  (naredio),  kufr  u  taguta  i  iman  u  Allaha.  Dokaz  tome  su  Njegove  riječi,  Uzvišen  neka  je:  Mi  smo  svakom  narodu  poslanika  poslali:  Samo  Allahu  'ibadetite  i  klonite se taguta. En‐Nahl 36  Što  se  tiče  svojstva  (kakvoće)  kufra  u  taguta;  (pa)  da  si  uvjeren  u  neispravnost  'ibadeta nekom ili nečem mimo Allaha, da ga ostaviš, da ga mrziš, da protekfiriš  one koji to rade i da im se suprotstaviš (neprijateljstvo).   Vjerovati  u  Allaha  znači  da  si  uvjeren  ('aqida)  da  je  Allah  el‐ilah  el‐ma'bud  (Bog  koji  zaslužuje  'ibadet),  jedino,  mimo  svih  ostalih  pored  Njega,  i  da  sve  vrste  'ibadeta čisto (ikhlas) usmjeriš samo Allahu, i da ih negiraš svakom obožavanom  mimo Njega, da voliš sljedbenike ikhlasa i da prijateljuješ (el‐vela') sa njima, i da  mrziš sljedbenike širka i da im se suprotstavljaš.   Ovo je millet Ibrahima, kojeg odbija samo bezumni, i to je onaj uzor o kojem nas je  Allah obavijestio u Svojim riječima: Vi imate divan uzor u Ibrahimu i onima koji su  s njim, kada rekoše svom narodu: „Mi se odričemo vas i svega čemu  'ibadetite  mimo  Allaha.  Zanevjerovali  smo  u  vas,  i  između  vas  i  nas  će  očigledne  biti  neprijateljstvo  i  mržnja,  zauvijek,  sve  dok  ne  povjerujete  jedino  u  Allaha.  El‐ Mumtehaneh 4  A tagut je opšti pojam. Pa, sve čemu se 'ibadeti mimo Allaha a zadovoljno/an je da  mu se 'ibadeti, bilo da se radi o obožavanom (ma'bud), ili slijeđenom (metbu'u) ili  onome  kome  ili  čemu  se  pokorava  u  nepokornosti  Allahu  i  Njegovom  Poslaniku,629 je tagut. Taguta ima puno, a glavnih pet su:                                                               628

 El‐I'tisam 1/256 (Šamilah)   Pogledaj kako je šejh Muhammed spomenuo taguta ’ibadeta, slijeđenja i pokornosti kao Ibnul‐Qajjim, ali nije  zasebno  spomenuo  taguta  propisivanja  zakona  i  suđenja  iako  će  ih  navesti  kao  drugog  i  trećeg  među 

629

  348 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Prvi: Šejtan, pozivač u 'ibadet nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha. Dokaz tome  su riječi Uzvišenog: Zar vam nisam naredio, o sinovi Adema: „Nemojte 'ibadetiti  šejtanu! On vam je uistinu otvoreni neprijatelj“. Ja Sin 60  Drugi:  Nepravedni  sudija  (hakim),  koji  mijenja  propise  Uzvišenog  Allaha.  Dokaz  tome su riječi Uzvišenog: Zar nisi vidio one koji «tvrde» da vjeruju u ono što ti se  objavljuje i u ono što je objavljeno prije tebe, hoće/žele da se tehakume tagutu,  a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju  u  njega.  A  šejtan  želi  da  ih  odvede  u  daleku  zabludu. En‐Nisa 60  Treći:  Onaj  koji  sudi  nečim  što  Allah  nije  objavio.630  Dokaz  tome  su  riječi  Uzvišenog:  I  ko  ne  bude  sudio  onim  što  je  Allah  objavio,  pa  ti,  oni  su  pravi  nevjernici. El‐Mai'da 44“631    Propisivač zakona mimo ili uz Allaha je drugi među glavešinama taguta, i on  je  tagut  koji  je  spomenut  u  ajetu  kao  što  riječ  tagut  u  ajetu  obuhvata  i  zakone  kojim  sudi,  zbog  čega  je  ličnost  postala  tagutom.  Isto  tako  pojam  tagut  u  ajetu  obuhvata  i  onoga  koji  sudi  tagutskim  zakonom,  iako  je  taj  zakon  propisan  od  strane nekog drugog taguta, a sudac zakonom taguta je treći od glavešina taguta.  Međutim,  šejh  Muhammed,  pošto  je  spomenuo  ajet  sure  En‐Nisa’  kod  druge  vrste, je za treću ostavio ajet iz sure El‐Ma’ideh.    O  ajetu  iz  sure  El‐Mai’deh  kažemo  da  obuhvata  i  propisivača  i  onoga  koji  uzima  tagutski  zakon  za  sudiju,  bez  obzira  da  li  je  on  to  ohalalio  ili  ne,  kao  što  tagutijjet  i  veliki  širk  suđenja  šejtanskim  zakonom  i  traženja  istog  u  sebi  sadrži  zadovoljstvo  sa  širkom  propisivanja  zakona  i  širkom  pokornosti  koji  je  manji  od  njega jer slijedi velikom širku propisivanja zakona i od njega ovisi.     Ajet  sure  El‐Ma’ideh  se  takođe  mogao  uzeti  kao  dokaz  za  širk  propisivanja  zakona, jer se u povodu objave spominje da su se Židovi bili dogovorili da Allahov  propis  obaveznog  kamenovanja  ženjenog  bludnika  do  smrti  zamjene  propisom  bičevanja  i  mazanja  ugljem  i  još  nekim  radnjama  kojim  su  željeli  osramotiti  bludnika. Oni su poznavali Allahov propis, znali su da rade nešto zabranjeno i da je  to njihova izmišljotina, a Allah ih je pored tog uvjerenja i znanja zbog inovacije tog  propisa proglasio nevjernicima,  kao i zbog pukog čina suđenja njime i traženja da  se njime sudi, i ovo je hukm i tehakum.                                                                                                                                                           glavešinama taguta!!! Ovaj i svaki drugi citat učenih se mora shvatiti u značenju kojeg smo istakli a to je da su  ova tri vida tagutijjeta međusobno različiti ali isprepleteni.  630  Iz činjenice da šejh Muhammed nije zasebno spomenuo taguta hukma se razumije da ih čini vrstama taguta  pokornosti  i  slijeđenja  i  to  je  istina  bez  imalo  sumnje,  kao  što  su  taguti  pokornosti  i  slijeđenja  vrste  taguta  ’ibadeta u uopštenom smislu.  631  Medžmu'atut‐tevhid str. 329‐330 i Ed‐Durerus‐senijje 1/161‐163 

 

EBU MUHAMMED

349 

  Tagut je među njima, bez imalo sumnje, bio i onaj koji ga sprovodi bez obzira  na to što priznaje da to nije Allahov propis, i čin suđenja ne ohalaljuje, jer je jedan  od jevrejskih učenjaka priznao Allahovom Poslaniku, ., da to nije Allahov propis i  objasnio  mu  razlog  njihove  promjene  Allahovog  zakona,  i  spomenuo  faze  kroz  koje su prošli dok promjenjeni zakon nisu učinili dinom.     Dakle,  opis  za  kojeg  se  veže  propis  tekfira  je  „propisivanje  zakona  mimo  Allaha“ i „suđenje promjenjenim zakonom“  i „traženje suđenja njime“ a što sve  za sobom neminovno povlači nevjerstvo „okretanja od pokornosti samo Allahu“  ili  druge  vrste  nevjerstva  koje  ulaze  u  „nevjerničko  ostavljanje“,  tj.  „apsolutno  ostavljanje  (et‐terkul‐mutlaq)  ili  „nevjerničko  nesuđenje  onim  što  je  Allah  objavio“ jer u ajetu se kaže „lem jahkum“, tj. „ne bude sudio“.     Što znači da se propis tekfira veže za „nesuđenje“; otuda, onaj koji namjerno  propiše  zakon  mimo  Allaha  ili  uzme  zakon  taguta  za  sudiju632  je  upao  u  vrhunac  „nesuđenja onim što je Allah objavio“ kao što onaj koji traži da se propiše zakon  mimo Allaha ili traži da mu se presudi zakonom taguta traži vrhunac „nesuđenja  onim što je Allah objavio“. Pa nek’ je Allah na pomoći!    Ovdje  je,  sa  ciljem  sasjecanja  Nusretovog  neshvatanja,  obavezno   konstatovati da su oni nevjernici bez obzira na to da li su svojim srcima prihvatili  promjenu zakona ili ne, ili čak govore da ne prihvataju promjenjeni zakon, jer opis  za kojeg se veže tekfir je vansko „propisivanje“ i „suđenje“ njime. Kako mali kufr i  širk izlazi iz ovoga, objasnit ću malo kasnije.    Iz  istog  razloga  vjerujemo  i  kažemo  da  je  opis  za  kojeg  se  veže  tekfir  u  nevjerničkom tehakumu „traženje od taguta hukma da sudi zakonom taguta“, bez  obzira na to da li ga mutehakim  prihvata za svoj din ili ne, i bez obzira na srčana  nevjerstva, kao što je traženje činjenja sihra  i psovanja vjere veliki kufr, bez obzira  na spomenute problematične opise. Ovo je izmaklo protivnicima ove da’ve!    Onaj  koji  traži  zakon  i  propis  od  nekog  drugog  mimo  Allaha,  da  bi  ga  prihvatio i uzeo ga za svoj din ne mora zbog toga ići u sudnicu, iz čega razumiješ  da se opis tekfira u tehakumu tagutu ne tiče samo „prihvatanja zakona taguta“ na  Nusretov  način  ograničavanja  nevjerničkog  tehakuma  na  veliki  širk  pokornosti,  već  se  tiče  traženja  od  njega  da  sudi  svojim  tagutom,  a  to  može  biti  riječima  ili  djelima kao i svaka jedinka velikog širka, što je gore od velikog širka pokornosti,  jer se veliki širk pokornosti i slijeđenja gradi na širku propisivanja i širku suđenja  tagutom i ne postoji bez njih. Pa ako Nusret prizna da je suđenje zakonom taguta                                                               632

 Ovo biva uvijek namjerno. Nenamjerno uzimanje suprotnog zakona za sudiju se može desiti muslimanu koji  pogriješi u pogledu Allahovog propisa. 

  350 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

gore od širka pokornosti, mora priznati da je traženje suđenja zakonom tagutom,  tj. tehakum njemu takođe gori od širka pokornosti!?    Ali  kao  što  sam  rekao,  on  pri  sebi  u  ovim  pitanjima  ima  niz  nepotpunih  shvatanja  koji  su  bili  direktan  uzrok  nastanka  nepreciznosti  i  uopštenosti  u  njegovim riječima na šta je, svjesno ili nesvjesno, nadovezao ogromne nepravde  prema  vjeri  i  nama.  Što  se  tiče  vjere  vjerujem  da  to  radi  nesvjesno  ali  nije  opravdan, a što se tiče nas mislim da se ne sekira puno o našim pravima i osnovi  na kojoj je izgradio svoje neprijateljevanje prema nama i onome što ga ja na njega  ponukalo.  Iduća  tema  je  veliki  širk  pokornosti  i  slijeđenja  koji  se  do  sada  već  uveliko razjasnio.       

  

 

  

EBU MUHAMMED

 

 

351 

  352   

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

ŠIRK POKORNOSTI I SLIJEĐENJA   

Vrste ljudi u pogledu velikog širka pokornosti i slijeđenja  Ajet iz sure Et‐Tevba i drugi ajeti o velikom širku pokornosti svojim  značenjem takođe obuhvataju i mali širk pokornosti 

 

EBU MUHAMMED

353 

7. Širk pokornosti i slijeđenja  

 

  Iz  svega što je prethodilo je postalo jasno da se širk pokornosti i slijeđenja  ogleda  u  prihvatanju  i  pokornosti  suprotnom  zakonu,  srcem  ili  vanjštinom;  svejedno je. 

7.1 Vrste ljudi u pogledu velikog širka pokornosti i slijeđenja   Kao  što  smo  ljude  u  pogledu  širka  propisivanja  zakona  mimo  ili  uz  Allaha  podjelili na dvije vrste, isto tako ih u pogledu velikog širka pokornosti  i sa aspekta  opravdanja neznanjem djelimo na dvije vrste:  1)  Oni  koji  u  osnovi  i  namjerno  prihvataju  zakon  taguta  tj.  pokoravaju  mu  se  i  slijede  ga,  oni  čiji  cilj  je  tagutsko  vjersko‐zakonsko  htijenje.  Ovakvi  su  mušrici  u  svakom  mjestu  i  vremenu  i  nemaju  opravdanja  u  neznanju,  kao  i  njihova  božanstva  i  gospodari,  koji  im  propisuju  zakone  neovisno  od  Allaha.633  Dakle,  njihova  prva  namjera  i  osnova  je  pokornost  i  slijeđenje  zakona  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  ovdje  kao  i  u  velikom  širku  propisivanja  i  suđenja  i  tehakuma,  ne  igra  nikakvu  ulogu  da  li  je  zakon  taguta  propisivanja  ili  suđenja  u  vanjštini  identičan šerijatskom ili ne. Npr., Allah je zabranio blud, ali ko se pridržava ovog  zakona, nutrinski ili vanjštinski, pokoravajući se u njemu tagutu hukma i slijedeći  njega,  a  ne  samo  Uzvišenog  Zakonodavca,  takav  je  mušrik  velikim  širkom  pokornosti,  koji  nema  opravdanja  u  neznanju  ili  te’vilu  pa  zbog  toga  dobija  ime  velikog širka prije uspostave argumenta nad njime.  2)  Muslimani  koji  nesvjesno  upadnu  u  pokornost  i  slijeđenje  „promjenjenog  zakona“, slijeđenjem i pokornošću učenjaka, pobožnjaka, reisul‐ulema, „muftija i  ostalih  koji  manipulišu  narodom,  ili  onih  koji  su  nesvjesno  i  nenamjerno  upali  u  promjenu Allahovog zakona, bilo da se radi o obavijesti ili naredbi. Ova grupa stoji  nasuprot druge grupe koju smo spomenuli kod velikog širka propisivanja zakona.  Opravdanje  pojedinaca  druge  grupe  neznanjem  ili  te’vilom  i  drugim  pratiljama  neznanja,  ovisi  od  vrste  mes’ele  u  kojoj  se  dogodilo  slijeđenje  i  pokornost  u  promjeni  zakona.  Podjelu  mes’ela  sa  ovog  aspekta  smo  već  imali,  objasnili  smo  njenu srž i nećemo je više ponavljati.                                                               633

 Rade „et‐tašri’ul‐mutlaq“, odnosno „apsolutno propisivanje zakona“. 

  354 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Mes’ela: Mali kufr ili širk u pokornosti i slijeđenju.      Sada  ovdje  imamo  jednu  mes’elu  koju  nismo  imali  kod  velikog  širka  propisivanja  zakona  mimo  Allaha,634  a  može  se  nazvati  slijeđenjem  i  pokornošću  koja nije veliki kufr i širk, ili mes’elom malog kufra ili širka slijeđenja i pokornosti,  koja se tiče osoba koje govore ili rade određene zabranjene stvari, ne upadajući u  pokornost  i  slijeđenje  u  promjeni  vjere  ili  njeno  prihvatanje,  ni  srcem  niti  vanjštinom.  Poput  osoba  koje  rade  blud,  jedu  svinjsko  meso,  ogovaraju  muslimane i prenose riječi a to nisu ohalalili, niti to rade pokoravajući se zakonu  taguta i slijedeći ga.     Mi znamo da je vjerovanje ehlus‐sunneta da su, npr., bludnik i onaj koji jede  svinjsko meso veliki griješnici, ali da nisu kafiri, osim ako uz to upadnu u neki vid  srčanog  nevjerstva  koje  se  tiče  riječi  ili  djela  srca.  Ako  se  desi  da  neki  musliman  fasiq slijedi nečije stope ili mu se „pokorava“ u činjenju bluda ili prestupa vezanih  za kamatu, ali nije prihvatio promjenu vjere, ni srcem ni vanjštinom, odnosno nije  mu se pokorio u zakonu niti ga slijedi u zakonu, takav nije kafir, već je musliman  fasiq, a tekfir ovakvih je put haridžija.     Zamisli  da  neki  tagut  hukma  kaže  muslimanu:  „U  mom  zakonu  je  blud  dozvoljen. Uradi blud daću ti milion dolara!“ ili „Uradi blud slijedeći moj zakon!“ i  musliman, ne dao Allah, radi tih milion dolara uradi blud ali nije upao u bilo koji  vid  srčanog  nevjerstva,  time  nije  postao  mušrikom  velikim  širkom  pokornosti  i  slijeđenja, bez obzira što je ponuda stigla od strane taguta hukma, a mi znamo da  je Iblis najveći tagut i da on ljudima naređuje da rade loša djela i da oni u tome  slijede šejtanske stope i djelo, ali nevjernicima postaju samo kada upadnu u opis  velikog  kufra  ili  širka,  a  ne  zbog  upadanja  u  mali  kufr  ili  širk  ili  velike  grijehe  i  slično.     Na  ovu  vrstu  širka,  kao  što  si  vidio,  ukazuju  mnogi  kur’anski  ajeti  i  hadisi  Poslanika,  .,  kao  što  mnogi  tekstovi  Objave  ukazuju  na  to  da  počinioc  velikih  grijeha  nije  kafir,  već  fasiq,  pod  uslovom  da  ne  upadne  u  srčano  nevjerstvo  prilikom  velikog  grijeha  u riječima  ili  djelima,  i  u  pogledu  toga  se  suprotstavljaju  samo haridžije, a mu’tezilije kažu da je takav na ahiretu kafir a na dunjaluku fasiq,  na stepenu između dva stepena. Šejh Muhammed b. ’Abdilvehhab, rahimehullah,  je u „Risali o tevhidu i širku, imanu i kufru“ rekao:                                                               634

 Možda je moguće da se kaže da je svaki mali širk u pokornosti i slijeđenju, hukmu i tehakumu, mali širk u  propisivanju zakona, s obzirom da vodi u njega. A Allah najbolje zna! 

 

EBU MUHAMMED

355 

„Treća vrsta: širk u pokornosti. Dokaz za njega su riječi Uzvišenog: Uzeli su svoje  učenjake i pobožnjake za gospodare (božanstva, erbabe) mimo Allaha i Mesiha  sina Merjeminog, a nije im bilo naređeno osim da ’ibadete samo jednom Bogu.  Nema  dostojnog  obožavanja  osim  Njega,  slavljen  neka  je  On,  šta  (Mu)  pridružuju.  Tefsir ovoga ajeta, u kojem nema ništa problematično, jeste da je on pokornost635  učenjacima i pobožnjacima u griješenju636 Allahu, a ne upućivanjem molitve njima,  kao što ga je protumačio Poslanik,  . 'Adiju b. Hatimu, kada ga je upitao rekavši:  „Ne ’ibadetimo im?!“637 Pa mu je spomenuo da je njihov 'ibadet njima pokornost  njima u griješenju.“    Griješenjem misli na osnovu griješenja koje ruši osnovu pokornosti Allahu, a  ne  na  griješenje  koje  stoji  nasuprot  rušenja  obavezne  potpunosti  pokornosti  Allahu, čije ostavljanje za sobom povlači mali fisq ili veliki grijeh  a ne veliki kufr.  Zato je u suri Merjem na jeziku Ibrahima, ’alejhisselam, rečeno: Uistinu je šejtan  prema  Milostivom  griješan/neposlušan,  tj.  griješenjem  koje  ga  je  učinilo  tagutom.  Rekao je:   „Riječi  Uzvišenog  Allaha:  Uzeli  su  svoje  učenjake  i  pobožnjake  za  erbabe  mimo  Allaha..., Allahov Poslanik,  ., je u hadisu 'Adija ibn Hatima protumačio ovim na  čemu ste vi danas u temeljima i ograncima.  Ne  znam  da  su  vas  nadmašili  za  zrno  gorušice...  Isto  tako  su  ga  protumačili  i  mufessiri,  i  nije  mi  poznato  da  među  njima  (u  tom  pogledu)  ima  razilaženja.  U  najljepše spada ono što je rekao Ebul‐'Alijeh:  „Oni im nisu ’ibadetili.638 A da su im to naredili oni im se ne bi pokorili, već su našli  Allahovu  Knjigu,  pa  su  rekli:  „Nećemo  ni  u  čemu  preticati  našu  'ulemu.  Što  nam  narede pridržavaćemo ga se, a ono što nam zabrane ćemo ostaviti...“639    Dakle, nisu ih obožavali ritualima i obredima, jer oni ljudi koji značenje pojma  ’ibadet svode samo na rituale i obrede teže upadaju u tu vrstu velikog širka. Zbog  toga  ih  šejtani  džinna  i  ljudi  obmanjuju  i  odvode  u  širk  u  pokornosti  i  slijeđenja,                                                               635

 Prihvatanjem suprotnog zakona nutrinski ili vanjštinski.   Apsolutnim ostavljanjem pokornosti samo Njemu u zakonu što biva prihvatanjem suprotnog zakona.  637   ’Adi,  radijAllahu  ’anhu,  iako  je  bio  jedan  od  kršćanskih  učenjaka  nije  znao  da  je  pokornost  drugom  mimo  Allaha prihvatanjem suprotnog zakona jedan od vidova ’ibadeta.  638   U  ritualnom  obredoslovnom  smislu,  jer  većina  ljudi  ograničava  značenje  ’ibadeta  na  posvjećivanje  obreda  nekom drugom mimo Allaha a ne znaju značenje širka pokornosti, hukma i tehakuma!  639  Ed‐Durerus‐senijjeh 1/40  636

  356 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

hukmu i tehakumu i slično, mijenjajući mu ime, ne nazivajući ga ’ibadetom nekom  drugom mimo Allaha i velikim širkom, jer ljudi se svojom prirodom zgražavaju od  imena obožavanja nekog drugog mimo Allaha iako to možda rade dan i noć a da  toga nisu ni svjesni.     Kada neko od nas pokuša da im učini uslugu i iskreno im ukaže na najopasniji  grijeh  ne  bi  li  se  pokajali  Allahu  i  krenuli  Pravim  putem  radi  svoje  lične  koristi,  učine  nas  metom  svih  oružja  kojim  raspolažu.  Allahulmuste’an!  A  vjera  većine  ljudi danas je „pusti mozak na ispašu a nek’ drugi vjeruje i uči za tebe“.  Rekao je šejh Muhammed sin ’Abdulvehhaba, rahimehullah:  „Nema razilaženja izmenu mene i vas u tome da je obavezno slijediti učene kada  se  slože  (u  mišljenju),  ali,  problematika  je  u  tome  da  li,  kada  se  oni  raziđu,  ja  moram  prihvatiti  istinu  od  onoga  koji  dođe  sa  njom  i  da  vratim  mes'elu  Allahu  i  Poslaniku, povodeći se za (metodom) učenih, ili ću uzeti mišljenje nekih od njih bez  dokaza, smatrajuću da je istina u njegovom mišljenju? Vi ste na ovom drugom, što  je  Allah  pokudio  i  nazvao  ga  širkom,  a  to  je  uzimanje  uleme  za  „erbabe“  (gospodare), a ja sam na prvom; njemu pozivam, na toj osnovi diskutujem. Pa ako  bi istina bila kod vas mi bismo se njoj vratili i prihvatili je od vas.“640  Šejh Muhammed je takođe rekao:   „Znaj, Allah ti se smilovao, da se značenje LA ILAHE ILLALLAH sastoji od negacije i  potvrde.  „LA  ILAHE“  je  negacija,  a  „ILLALLAH“  potvrda.  Negira  četiri  stvari  i  potvrđuje  četiri  stvari.  U  negirano  ulaze  božanstva,  taguti,  endadi  i  erbabi  (gospodari)... A erbabi su oni koji ti daju fetvu suprotnu istini, pa im se pokoriš, u  skladu sa riječima Uzvišenog:  Uzeli su svoje učenjake i pobožnjake za gospodare  (božanstva,  erbabe)  mimo  Allaha  i  Mesiha  sina  Merjeminog,  a  nije  im  bilo  naređeno  osim  da  ’ibadete  samo  jednom  Bogu.  Nema  dostojnog  obožavanja  osim Njega, slavljen neka je On, šta (Mu) pridružuju.“641    U  ovim  divnim  riječima  šejha  Muhammeda,  nek’  je  Allahova  milost  nad  njime, je  potvrda svega što sam do sada rekao u pogledu  toga  da u  negirano sa  česticom „la“ u negaciji „la ilahe“, tj. „nema boga...“ koja se zove „la koja negira  džins  (rod)“  ulaze  sve  vrste  i  jedinke  taguta  poput  taguta  ’ibadeta,  pokornosti  i  slijeđenja i hukma i tehakuma, a onaj koji kaže da riječ la ilahe illallah sama po  sebi  i  od  samog  početka  da’ve  ne  negira  spomenuto  je  neznalica  i  neprijatelj  tevhida i islama; najpreči ovom opisu su Nusret i Bilibani i svi koji se slažu sa njima  od  onih  koji  kažu  da  „tehakum  i  odricanje  od  mušrika  ’ibadeta,  pokornosti  i                                                               640

 Ed‐Durerus‐senijjeh 1/45   Ed‐Durerus‐senijjeh 2/122 

641

 

EBU MUHAMMED

357 

slijeđenja,  hukma  i  tehakuma  i  tekfir  nekih  jedinki  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din“.  Allahulmuste’an!  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje u „Zbirci Fetvi“: 

‫ﻗﺎل أﺑﻮ اﻟﺒﺨﱰى أﻣﺎ أ ﻢ ﱂ ﻳﺼﻠﻮا ﳍﻢ وﻟﻮ أﻣﺮوﻫﻢ أن ﻳﻌﺒﺪوﻫﻢ ﻣﻦ دون اﷲ ﻣﺎ أﻃﺎﻋﻮﻫﻢ وﻟﻜﻦ أﻣﺮوﻫﻢ‬ ‫ وﻗﺎل اﻟﺮﺑﻴﻊ ﺑﻦ أﻧﺲ ﻗﻠﺖ ﻷﰉ‬،‫ﻓﺠﻌﻠﻮا ﺣﻼل اﷲ ﺣﺮاﻣﻪ وﺣﺮاﻣﻪ ﺣﻼﻟﻪ ﻓﺄﻃﺎﻋﻮﻫﻢ ﻓﻜﺎﻧﺖ ﺗﻠﻚ اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ‬ ‫اﻟﻌﺎﻟﻴﺔ ﻛﻴﻒ ﻛﺎﻧﺖ ﺗﻠﻚ اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ ﰲ ﺑﲎ إﺳﺮاﺋﻴﻞ ﻗﺎل ﻛﺎﻧﺖ اﻟﺮﺑﻮﺑﻴﺔ أ ﻢ وﺟﺪوا ﰲ ﻛﺘﺎب اﷲ ﻣﺎ أﻣﺮوا ﺑﻪ‬ ‫ ﻓﺎﺳﺘﻨﺼﺤﻮا‬،‫و ﻮا ﻋﻨﻪ ﻓﻘﺎﻟﻮا ﻟﻦ ﻧﺴﺒﻖ أﺣﺒﺎرﻧﺎ ﺑﺸﻲء ﻓﻤﺎ أﻣﺮوﻧﺎ ﺑﻪ اﺋﺘﻤﺮﻧﺎ وﻣﺎ ﻮﻧﺎ ﻋﻨﻪ اﻧﺘﻬﻴﻨﺎ ﻟﻘﻮﳍﻢ‬ ‫ ﻓﻘﺪ ّﺑﲔ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أن ﻋﺒﺎد ﻢ إﻳﺎﻫﻢ ﻛﺎﻧﺖ ﰲ‬،‫اﻟﺮﺟﺎل وﻧﺒﺬوا ﻛﺘﺎب اﷲ وراء ﻇﻬﻮرﻫﻢ‬ .‫ﲢﻠﻴﻞ اﳊﺮام وﲢﺮﱘ اﳊﻼل ﻻ أ ﻢ ﺻﻠﻮا ﳍﻢ وﺻﺎﻣﻮا ﳍﻢ ودﻋﻮﻫﻢ ﻣﻦ دون اﷲ ﻓﻬﺬﻩ ﻋﺒﺎدة ﻟﻠﺮﺟﺎل‬ „Ebul‐Bakhteri  je  rekao:  „Oni  se  nisu  njima  klanjali.  Da  su  im  naredili  da  im  'ibadete  mimo  Allaha  ne  bi  im  se  pokorili,  ali  naredili  su  im  pa  su  učinili  Allahov  halal  haramom  i  Njegov  haram  halalom,  pa  su  im  se  pokorili,  pa  je  to  bio  rububijjeh.» 642 Rekao je Er‐Rebi' b. Enes: „Upitao sam Abul‐'Alijeh: „Kako je došlo  do  tog  rububijjeta  kod  Sinova  Israila?“  On  odgovori:  „Taj  rububijjet  se  ogleda  u  tome  da  su  oni  našli  u  Allahovoj  knjizi  ono  što  im  je  naređeno  i  što  im  je  zabranjeno  pa  su  rekli:  „Nećemo  ništa  raditi  prije  naših  učenjaka.  Ono  što  nam  narede  radićemo  a  što  nam  zabrane  ostavićemo  na  osnovu  njihovih  riječi,  pa  uzeše  ljude  za  „zakonodavce“  i  odbaciše  Allahovu  knjigu  iza  svojih  leđa.“  Vjerovjesnik,  .,  je  objasnio  da  je  njihov  'ibadet  njima  bio  u  ohalaljivanju  harama  i  oharamljivanju  halala,  ne  u  tome  da  su  im  se  klanjali,  i  njima  postili  i  dovu im činili mimo Allaha. Ovo je 'ibadet ljudima.“643     Dakle, naređenje kod njih je ono što im učenjaci naređuju, zabrana ono što  im  zabranjuju  a  din  ono  što  im  propisuju,  bez  obzira  na  Allahove  propise  i  obavijesti. Šejhul‐islam nakon toga spominje kategorije ljudi u pogledu pokornosti  i dijeli ih na dvije grupe. Ja ću ti prvo navesti citat koji se tiče prve: 

‫وﻫﺆﻻء اﻟﺬﻳﻦ اﲣﺬوا أﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎ ﻢ أرﺑﺎﺑﺎ ﺣﻴﺚ أﻃﺎﻋﻮﻫﻢ ﰲ ﲢﻠﻴﻞ ﻣﺎ ﺣﺮم اﷲ وﲢﺮﱘ ﻣﺎ أﺣﻞ اﷲ‬ ‫ أن ﻳﻌﻠﻤﻮا أ ﻢ ﺑﺪﻟﻮا دﻳﻦ اﷲ ﻓﻴﺘﺒﻌﻮ ﻢ ﻋﻠﻰ اﻟﺘﺒﺪﻳﻞ ﻓﻴﻌﺘﻘﺪون ﲢﻠﻴﻞ ﻣﺎ‬:‫ أﺣﺪﻫﺎ‬:‫ﻳﻜﻮﻧﻮن ﻋﻠﻰ وﺟﻬﲔ‬ ‫ﺣﺮم اﷲ وﲢﺮﱘ ﻣﺎ أﺣﻞ اﷲ إﺗﺒﺎﻋﺎ ﻟﺮؤﺳﺎﺋﻬﻢ ﻣﻊ ﻋﻠﻤﻬﻢ أ ﻢ ﺧﺎﻟﻔﻮا دﻳﻦ اﻟﺮﺳﻞ ﻓﻬﺬا ﻛﻔﺮ وﻗﺪ ﺟﻌﻠﻪ اﷲ‬                                                              642

 Gospodarstvo koje se spominje u ajetu.   Medžmu’ul‐fetava 7/67 (Šamilah) 

643

  358 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻓﻜﺎن ﻣﻦ اﺗﺒﻊ ﻏﲑﻩ ﰲ ﺧﻼف اﻟﺪﻳﻦ ﻣﻊ ﻋﻠﻤﻪ‬، ‫ورﺳﻮﻟﻪ ﺷﺮﻛﺎ وإن ﱂ ﻳﻜﻮﻧﻮا ﻳﺼﻠﻮن ﳍﻢ وﻳﺴﺠﺪون ﳍﻢ‬ .‫أﻧﻪ ﺧﻼف اﻟﺪﻳﻦ واﻋﺘﻘﺪ ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ ذﻟﻚ دون ﻣﺎ ﻗﺎﻟﻪ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﻣﺸﺮﻛﺎ ﻣﺜﻞ ﻫﺆﻻء‬ „Oni koji su uzeli učenjake svoje i pobožnjake svoje za „erbabe“ pokorivši im se u  ohalaljivanju  onoga  što  je  Allah  zabranio  i  zabranjivanju  onoga  što  je  Allah  dozvolio se dijele na dvije vrste:  Prva: da znaju da su oni promijenili Allahov din, pa ih slijede u promjeni, i vjeruju  u  dozvoljenost  onoga  što  je  Allah  zabranio  i  zabranjenost  onoga  što  je  Allah  dozvolio, slijedivši svoje glavešine, znajući da su se oni suprotstavili dinu poslanika.  Ovo je kufr, a Allah i Njegov Poslanik su ga učinili širkom iako im se nisu klanjali i  sedždu im činili. Otuda je svako ko slijedi drugoga u suprotnosti vjeri, znajući da  je to suprotno vjeri, i vjeruje u ono što je taj rekao mimo onoga što je rekao Allah i  Njegov Poslanik, mušrik poput njih.“     Sa  aspekta  osnove  mes’ele,  kaže  se  da  se  veliki  širk  pokornosti  ostvaruje  srcem,  jezikom  ili  djelom,  a  to  da  Ibn  Tejmijje  ne  uvjetuje  kufr  mušrika  velikim  širkom  pokornosti  srčanim  uvjerenjem  ili  kufrom  je  opšte  poznato  od  njega  i  ostalih  učenja  ehlus‐sunneta  i  džema’ata.  A  kada  i  kako  će  se  na  riječi  ili  djela  određene osobe spustiti ovaj temelj ulazi u poglavlje o tekfiru pojedinca koje ima  svoja  pravila  uz  napomenu  da  u  velikom  širku  nema  opravdanja  neznanjem  ili  te’vilom kada je u pitanju dobijanje imena širka.  Uz  važnu  napomenu  da  je  obrazloženje  kufra  mušrika  širkom  pokornosti  vjerovanjem  u  suprotno,  nakon  što  je  poznavao  Allahov  zakon  i  vjerovao  u  propisanost istog suprotno razumu zbog toga što je nemoguće da čovjek zna da je  nešto kod Allaha halal i da čvrsto vjeruje u to bez imalo šubhe a nakon toga više  ne zna da je to halal i u to ne vjeruje. To je nemoguće! Šejhul‐islam je konstatovao  isto a Eš‐Šazili je o tome govorio u svojoj knjizi „Haddul‐iman...“.  Rekao je: 

‫ أن ﻳﻜﻮن اﻋﺘﻘﺎدﻫﻢ وإﳝﺎ ﻢ ﺑﺘﺤﺮﱘ اﳊﻼل وﲢﻠﻴﻞ اﳊﺮام ﺛﺎﺑﺘﺎ ﻟﻜﻨﻬﻢ أﻃﺎﻋﻮﻫﻢ ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﷲ ﻛﻤﺎ‬:‫واﻟﺜﺎﱐ‬ ‫ﻳﻔﻌﻞ اﳌﺴﻠﻢ ﻣﺎ ﻳﻔﻌﻠﻪ ﻣﻦ اﳌﻌﺎﺻﻲ اﻟﱵ ﻳﻌﺘﻘﺪ أ ﺎ ﻣﻌﺎص ﻓﻬﺆﻻء ﳍﻢ ﺣﻜﻢ أﻣﺜﺎﳍﻢ ﻣﻦ أﻫﻞ اﻟﺬﻧﻮب ﻛﻤﺎ‬ ‫ﺛﺒﺖ ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺢ ﻋﻦ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ أﻧﻪ ﻗﺎل إﳕﺎ اﻟﻄﺎﻋﺔ ﰲ اﳌﻌﺮوف وﻗﺎل ﻋﻠﻰ اﳌﺴﻠﻢ اﻟﺴﻤﻊ‬ ‫ وﻗﺎل ﻻ ﻃﺎﻋﺔ ﻟﻤﺨﻠﻮق ﻓﻲ ﻣﻌﺼﻴﺔ اﻟﺨﺎﻟﻖ وﻗﺎل ﻣﻦ‬،‫واﻟﻄﺎﻋﺔ ﻓﻴﻤﺎ أﺣﺐ أو ﻛﺮﻩ ﻣﺎ ﱂ ﻳﺆﻣﺮ ﲟﻌﺼﻴﺔ‬ .‫أﻣﺮﻛﻢ ﺑﻤﻌﺼﻴﺔ اﷲ ﻓﻼ ﺗﻄﻴﻌﻮﻩ‬

 

EBU MUHAMMED

359 

„Druga:  da  njihovo  uvjerenje  i  njihov  iman  u  pogledu  zabranjenosti  halala  i  dozvoljenosti harama bude ispravan, ali im se pokoravaju u griješenju Allahu kao  što musliman čini ono što  čini od grijeha644 vjerujući da su to grijesi. Takvi imaju  propis  njima  sličnih  od  griješnika,  kao  što  se  u  sahihu  od  Vjerovjesnika  .,  vjerodostojno  prenosi  da  je  rekao:  „Pokornost  biva  samo  u  dobrom»,  i  da  je  rekao:  „Obaveza  je  muslimanu  da  sluša  i  da  se  pokorava  u  onome  što  voli  i  u  onome  što  mu  je  mrsko,  sve  dok  mu  se  naredi  griješenje“.  Rekao  je:  „Nema  pokornosti  stvorenju  u  nepokornosti  Allahu“  i  „Ko  god  vam  naredi  da  se  ogriješite prema Allahu nemojte mu se pokoriti.“...“645    Kao što vidiš, ova kategorija se tiče činjenja velikih grijeha, koji ne izvode iz  vjere,  normalno  bez  srčanih  nevjerstva  u  ’aqidi  ili  djelima  srca,  kao  i  bez  vanjštinskog  pridržavanja  zakona  taguta  i  namjere  istog.  Ljudi  ove  kategorije  imaju imena i propise koji se tiču muslimana griješnika, tj. fasiqa.   Nakon toga je rekao o mudžtehidu i prirodi mes'ele u kojoj se opravdava: 

‫ﰒ ذﻟﻚ اﶈﺮم ﻟﻠﺤﻼل واﶈﻠﻞ ﻟﻠﺤﺮام إن ﻛﺎن ﳎﺘﻬﺪا ﻗﺼﺪﻩ إﺗﺒﺎع اﻟﺮﺳﻮل ﻟﻜﻦ ﺧﻔﻰ ﻋﻠﻴﻪ اﳊﻖ ﰲ ﻧﻔﺲ‬ ‫ وﻟﻜﻦ‬،‫اﻷﻣﺮ وﻗﺪ اﺗﻘﻰ اﷲ ﻣﺎ اﺳﺘﻄﺎع ﻓﻬﺬا ﻻ ﻳﺆاﺧﺬﻩ اﷲ ﲞﻄﺌﻪ ﺑﻞ ﻳﺜﻴﺒﻪ ﻋﻠﻰ اﺟﺘﻬﺎدﻩ اﻟﺬي أﻃﺎع ﺑﻪ رﺑﻪ‬ ‫ﻣﻦ ﻋﻠﻢ أن ﻫﺬا ﺧﻄﺄ ﻓﻴﻤﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﰒ اﺗﺒﻌﻪ ﻋﻠﻰ ﺧﻄﺌﻪ وﻋﺪل ﻋﻦ ﻗﻮل اﻟﺮﺳﻮل ﻓﻬﺬا ﻟﻪ ﻧﺼﻴﺐ‬ ‫ﻣﻦ ﻫﺬا اﻟﺸﺮك اﻟﺬي ذﻣﻪ اﷲ ﻻ ﺳﻴﻤﺎ إن اﺗﺒﻊ ﰲ ذﻟﻚ ﻫﻮاﻩ وﻧﺼﺮﻩ ﺑﺎﻟﻠﺴﺎن واﻟﻴﺪ ﻣﻊ ﻋﻠﻤﻪ ﺑﺄﻧﻪ ﳐﺎﻟﻒ‬ ‫ﻟﻠﺮﺳﻮل ﻓﻬﺬا ﺷﺮك ﻳﺴﺘﺤﻖ ﺻﺎﺣﺒﻪ اﻟﻌﻘﻮﺑﺔ ﻋﻠﻴﻪ وﳍﺬا اﺗﻔﻖ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﻋﻠﻰ أﻧﻪ إذا ﻋﺮف اﳊﻖ ﻻ ﳚﻮز ﻟﻪ‬ .‫ﺗﻘﻠﻴﺪ أﺣﺪ ﰲ ﺧﻼﻓﻪ وإﳕﺎ ﺗﻨﺎزﻋﻮا ﰲ ﺟﻮاز اﻟﺘﻘﻠﻴﺪ ﻟﻠﻘﺎدر ﻋﻠﻰ اﻻﺳﺘﺪﻻل‬ „Zatim,  taj  zabranjivač  halala  i  ohalaljivač  harama,  ako  je  mudžtehid  čija  je  namjera slijeđenje Poslanika, ali skrivena mu je bila istina u konkretnom slučaju,  i  bojao  se  je  Allaha  koliko  je  mogao,  takvog  Allah  neće  kazniti  zbog  njegove  greške.  Štaviše,  nagradiće  ga  za  njegov  idžtihad  kojim  se  pokorio  svome  Gospodaru. Ali onaj koji zna da je to greška s kojom nije došao Poslanik, a zatim  ga slijedi u toj grešci i odstupi646 od riječi Poslanika, ima udio u ovom širku, kojeg                                                               644

 Da bi pojasnio razliku između velikog širka pokornosti u djelima i velikog grijeha u djelima je spomeuo opis  „kao  što  musliman  čini  ono  što  čini  od  grijeha  vjerujući  da  su  to  grijesi“.  Tj.,  radi  ih  ali  ne  pridržavajući  se  tagutskog zakona. Ova razlika mora biti sačuvana u ’aqidetskom smislu i moraju se zatvoriti vrata ograničavanja  razlike između velikog kufra i širka i velikih grijeha jedino na srce. Allahulmuste’an! Nusret je, nakon što nije bio  podržan  da  nađe  razliku  u  vanjskom  opisu  između  velikog  i  malog  širka  u  hukmu  i  tehakumu,  je  poletio  za  srčanim opisima, pa se desilo ono što se desilo, i isto važi za njegovu nesreću Bilibanija.  645  Medžmu’ul‐fetava 7/70 (Šamilah)  646  Riječ „odstupi“, koja se pojavljuje u govoru učenjaka, je bila kamen spoticaja mnogim neznalicama i mušricima  ovog vremena pa su na to nadovezali da onaj koji se tehakumi tagutima hukma a „ne odstupi“ od šerijata, što 

  360 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

je  Allah  pokudio,  naročito  ako  u  tome  bude  slijedio  svoju  strast  i  pomogao  ga  govorom i rukom, znajući da se taj suprotstavlja Poslaniku. Ovo je širk, čiji počinioc  zaslužuje kaznu zbog njega. Zbog toga su se učenjaci složili da onome koji spozna  istinu nije dozvoljeno bilo koga slijepo slijediti (taqlīd) u suprotnosti njoj, a razišli  su  se  samo  u  pogledu  dozvoljenosti  slijepog  slijeđenja  sposobnom  da  razmatra  dokaze.“647    Izvoli  citat  iz  knjige  koju  sam  kao  odgovor  na  predavanje  „Tekfir“  od  S.  I.  spremao još 2005 god., ali sam bio spriječen da ga dovršim i objavim, da bi onda  2006  god.  izdao  knjigu  „Trijumf  vjerovjesničkog  monoteizma“  kojom  sam  odgovorio na nebuloze i buncanja S.I‐a u novini „Saff“, prenijevši u njoj veliki dio  onog  što  sam  pisao  u  prvom  odgovoru.  Allahulmuste’an!  Izvoli  citat,  naravno  uz  neke „estetske“ promjene:  „'Ali  b.  Hudajr,  komentariše  riječi  šejha  Muhammeda  sina  ’Abdulvehhaba,  rahimehullah,  kao  i  podjelu  šejhul‐islama  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  pa  u  svojoj  knjizi „El‐Vesit“ pod naslovom o širku pokornosti kaže:  „Rezime značenja govora Ibn Tejmijje se ogleda u slijedećoj podjeli:   a)  Da  se  pokorava  učenjacima  i  vladarima  vjerujući  da  oni  imaju  pravo  na  ohalaljivanje i zabranjivanje. To je veliki širk.  b)  Da  im  se  pokorava  u  grijesima  vjerujući  da  su  oni  pogriješili  u  tome  i  da  je  njegova  pokornost  njima  greška,  ali  ih  slijedi  iz  strasti.  Ovo  je  grijeh  i  propis  za  ovoga je poput propisa za njemu slične od počinioca grijeha.  Ovo  je  značenje  riječi  Ibn  Tejmijje,  ali  ovdje  je  problematična  uopštena  i  neobjašnjena  izreka  autora,648  jer  autor  nije  napravio  podjelu,  već  je  rekao:  „Pokornost u griješenju...“ i rekao je: „U kojem nema ništa problematično...“ Pa  kako? 

                                                                                                                                                        prema nekim biva kada „ne postoje šerijatske sudnice“ a kod drugih možda ima šire značenje, ne biva mušrikom.  Da Allah sačuva! Isti ovi ne primjećuju da se ovdje kao prvo govori o osobama koje traže propis Allaha i da se  konstatuje da je svako  ko zna propis Allaha a zagovara suprotni odstupio od Allahovog propisa, a tehakumom  tagutima  hukma  koji  ne  biva  osim  namjerno  se  automatski  dobija  ime  širka  i  nestaje  islam  i  tevhid  i  nastupa  odstupanje  od  njega,  kao  što  osoba  postaje  kafirom  ako  pogriješi  u  opšte  poznatim  mes’elama  kada  god  zagovara  suprotan  propis  šerijatu  makar  vjerovala  da  je  dotični  propis  Allahov  propis,  i  to  po  idžma’u  ehlus‐ sunneta  kojeg  prenosi  Ibnul‐Qajjim  u  „Tariqul‐hidžretejn“.  Pa  kako  da  se  onda  kaže  za  onoga  koji  se  tehakumi  tagutu da je musliman, pod izgovorom da nije znao da je zakon taguta suprotan Allahovom, ili pod izgovorom da  nije odstupio od tehakuma samo šerijatu?!   647  Medžmu’ul‐fetava 7/71 (Šamilah)  648  Šejha Muhammeda čiju risalu ’Ali El‐Hudajr tumači a risalu je nazvao „Risala o tevhidu, širku, kufru i nifaku“. 

 

EBU MUHAMMED

361 

Najvažnija mes'ela u širku pokornosti je da im se pokori u „tahlilu“ (ohalaljivanju) i  „tahrimu“  (zabranjivanju),  tj.  u  zakonodavstvu  (tešri'i).649  Pa  ako  propišu650  i  njihovo  ohalaljivanje  i  zabranjivanje  bude  imalo  karakter  opšteg  zakonodavstva651  onda  ima  poseban  propis,  a  onda  kada  nema  karakter  opšteg  zakonodavstva ima poseban propis652 i njega se tiču riječi Ibn Tejmijje,653 dok ga  se,  ako  ima  karakter  opšteg  zakonodavstva,  tiču  riječi  autora,  što  za  sobom  povlači podijelu na dvije grupe:  Prva  grupa:  da  učenjaci,  pobožnjaci  i  vladari  ohalaljuju  i  zabranjuju  u  opštem  smislu  i  opštim  stvarima.  Primjer  za  to  bi  bio  da  neki  učenjak  da  fetvu  i  učini  je  „opštom“ za sve ljude, kao kada bi rekao da je vino halal, ili neku „opštu“ fetvu da  je  nešto  od  dozvoljenih  stvari  (mubahat),  poput  rada  i  drugog,  haram.  Ovdje  se  uslovljava  karakter  sveobuhvatnosti  (općenitosti)  fetve.  Ta  sveobuhvatnost  se  zaključuje  iz  «sveobuhvatnih,  opštih»  riječi  (termina),  kojima  se  obuhvataju  svi  ljudi.  Ona  se,  uz  ovu  karakteristiku,  tretira  zakonodavstvom  (tešri'i)  i  zakonom  (qanun).  Isto  bi  bilo  kao  kada  bi  propisao  laički  zakon  sveobuhvatnog  karaktera,  što je kufr.654   Ali, ako to rade vladari, kraljevi, zakonodavci (qanunijjun) on se naziva laičkim655  zakonom,  a  ako  to  potekne  od  učenjaka  i  pobožnjaka  naziva  se  „tahlilom“  i  „tahrimom“.  Ako  bi  se  u  pogledu  toga  složilo  pleme  ili  neka  zajednica,  to  se  naziva „tradicijom“ ('urf, teqalid) i „selum“656 širkovskog karaktera. Ali ako bi im  se  dobrovoljno  pokorio  u  tom  grijehu,  koji  ima  taj  karakter,  propis  bi  u  svakom  slučaju bio isti. Ovakav postaje nevjernikom bez obzira na svoje uvjerenje, što bi  bio i slučaj ako bi se pokorio zakonodavcima657 laičkih zakona.658 U ovom slučaju  se ne gleda u njegovo uvjerenje ('aqidu).                                                                649

 U propisivanju zakona.   Učenjaci i pobožnjaci.  651   Ovdje  se  govori  o  situacijama  kada  neki  „učenjak“  upadne  u  promjenu  zakona  na  način  u  kojem  nema  opravdanja  u  neznanju  i  pogrešnom  tumačenju,  u  opšte  poznatom  pitanju  gdje  automatski  postaje  mušrik  murtedd,  kao  kada  bi  rekao  da  je  pijenje  vina  uopšteno  halal,  jer  opšta  zabrana  pijenja  vina  je  neminovno  poznata u dinil islamu.  652  Riječi šejha Muhammeda u risali se tiču osobe koja upadne u promjenu zakona u opšte poznatom pitanju a  riječi Ibn Tejmijje se tiču kategorije pitanja u kojima se može opravdati neznanjem, te’vilom i slično.  653  Ibn Tejmijje svojim riječima tretira pitanje učenjaka koji nije pogriješio u opšte poznatom pitanju.  654   Neovisno  propisivanje  zakona  mimo  ili  uz  Allaha  je  samo  po  sebi,  bez  obzira  je  li  propisani  zakon  sveobuhvatnog karaktera ili ne.  655  Možda je ovo razlog zbog kojeg El‐Qarni koristi pojam „laički zakon“, a poznato je da živi u kraljevini.  656  Arapska riječ kojom su plemena nazivala svoje zakone.  657  Propisivačima.  658   U  pokoravanju  onim  koji  propisuju  neovisno  od  Allaha  se  ne  gleda  da  li  je  mes’ela  opšte  poznata  ili  manje  poznata jer se radi o tagutima čiji zakon u osnovi nije od Allaha, ali ’Ali El‐Hudajr poredi onoga koji se pokori u  promjeni zakona u opšte poznatim mes’elama sa onim koji se pokorava propisivačima laičkih zakona. Propisivači  plemenskih zakona ako propisuju neovisno od pokornosti Allahu su poput propisivača laičkih zakona danas.  650

  362 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ovo  mora  biti  u  stvarima  u  pogledu  kojih  postoji  konsenzus  (idžma'),  iz  okvira  poznatih mes'ela (mesail zahire) a ne manje poznatih (khafijje), niti onih u pogledu  kojih  postoji  razilaženje,659  poput  ohalaljivanja  vina,  zinaluka,  brijanja  brade,  dozvoljavanje kamate. Ovo je odabir autora.  Uzvišeni je rekao: Nemojte jesti ono pri čemu nije spomenuto Allahovo ime... ‐ do  riječi ‐ ...a ako im se pokorite uistinu ste mušrici. Ovaj ajet, kao što se spominje u  povodu  objave,  se  tiče  jednog  sveobuhvatnog  tradicionalnog  propisa  ('urf)  oko  kojeg  su  se  složile  Kurejšije,  pa  je  Allah  obavijestio  da  bi,  ako  bi  se  dogodila  pokornost  u  tom  sveobuhvatnom  'urfu  i  ako  bi  insan  radio660  po  njemu,  to  bio  veliki  širk  pokornosti.  Tu  je  takođe  i  hadis  'Adija  b.  Hatima,  kojeg  je  spomenuo  autor.  Druga  grupa:  tiče  se  konkretne  situacije  (biva  u  užem  smislu),  kao  kada  bi  neki  učenjak  samo  tebi  dao  posebnu  fetvu;  ovo  je  predmet  govora  iz  podjele  Ibn  Tejmijje. Ako bi ti on dao  fetvu o dozvoljenosti griješenja i ti vjerovao da on ima  pravo na to,661 to bi bio kufr, ali ako bi ti bio uvjeren da je on pogriješio, ali mu se  radi strasti pokoriš i činiš grijeh, onda je to griješenje.   Ovo  je  u  skladu  sa  govorom  selefa  u  komentaru  ajeta  Uzeli  su  svoje  svećenike  i  monahe..., kao što je rekao Ebul 'Alijeh...  Dakle, riječ „pokornost“ u komentaru autora se tiče „opšte stvari“ sa karakterom  zakonodavstva,  a njegove riječi „u griješenju“ se tiču poznatih stvari u pogledu  kojih postoji konsenzus (idžma'), poput vina, zinaluka i dr. U tom smislu određeni  član „el“ u riječi „griješenje“ (el‐ma'sijeh) ima funkciju davanja užeg smisla riječi  „griješenje“.662“663   Okoristili smo se od komentara 'Alija b. Hudajra.  Naučili smo da ako takvu stvar urade zakonodavci laičkih zakona, vladari, kraljevi,  nju nazivamo laičkim zakonom.664 Ako se to desi od strane islamskih učenjaka ili  pobožnjaka onda se to zove tahlil i tahrim.                                                                659

 Ovo je dokaz da govori o situacijama u kojima odmah postaje murteddom, i nema opravdanja u idžtihadu i  slično.  660   Pogledaj  kako  ’Ali  El‐Hudajr  stavlja  akcenat  na  djelo  a  prije  toga  je  skrenuo  pažnju  na  to  da  kufr  mušrika  velikim širkom pokorosti nije uvjetovan srčanim nevjerstvom kao što misle džehmije i mušrici. Da Allah sačuva!  661  Ili imao namjeru slijeđenja suprotnog zakona i pokornosti njemu makar ne vjerovao da on ima pravo na to!!!  Zapamti ovo dobro!  662   Pokornost  u  griješenju  prema  Allahu  prihvatanjem  suprotnog  zakona,  riječima  ili  djelima,  u  opšte  poznatoj  mes’eli.  663  Ovdje prestaje citata Hudajrovih riječi.   664  Na ar. „el‐qanunul‐vadi’ijjj“. 

 

EBU MUHAMMED

363 

Međutim,  ako  je  u  pitanju  plemenski  zakon  ili  zakon  različitih  ljudskih  zajednica  onda se to naziva tradicijom ('urf) ili na ar. „selum“.   To su dakle termini, koje bi trebali koristiti ako bi htjeli biti precizni.“665    Da bih ti pojasnio riječi ’Alija El‐Hudajra navešću slijedeći primjer. Musliman  u  džihadu  doživi  frakturu  lobanje  i  odžunupi  se  po  noći,  pa  upita  nekog  od  muslimana  o  šerijatskom  propisu  za  svoj  slučaj,  tj.  da  li  je  dozvoljeno  da  uzme  tejemmum i ovaj mu kaže da nije već da mora da se okupa. Ili da muftija dozvoli  nekom  muslimanu da pije vino, koristeći ga  kao lijek, upavši u  grešku u  pogledu  okvira prinude (darure) misleći da se dotični nalazi u stanju darure i to mu dozvoli,  a u stvari griješi.     Njihov  postupak  je,  bez  sumnje,  promjena  propisa  šerijata  za  dotičnu  situaciju,  ali  nije  isto  kao  kad  bi  rekao  da  je  pijenje  vina  uopšteno  halal,  gdje  postaje murteddom onda kada je zabrana pijenja vina opšte poznata. Po Hudajru  šejh  Muhammed  u  naslovu  želi  drugu  sliku  a  Ibn  Tejmijje  prvu.  A  Allah  najbolje  zna!   

7.2 Ajet iz sure Et-Tevba i drugi ajeti o velikom širku pokornosti svojim značenjem takođe obuhvataju i mali širk pokornosti Važna  mes’ela  i  zlatno  pravilo:  Vidio  si  da  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah, kod govora o ajetu o velikom širku pokornosti iz sure Et‐Tevba  kod kojeg se spominje priča ’Adija sina Hatima Et‐Taija,  /, spominje podjelu  koja obuhvata veliki i mali širk pokornosti. Šta se iz ovoga razumije a šta se  ne smije razumjeti? 

 

  Iz ovoga se razumije da taj ajet, s obzirom da su potrebni pojmovi u njemu  spomenuti  „neograničeno“,  svojim  značenjem  u  osnovi  obuhvata  veliki  širk  pokornosti.  Ovo  je  zlatno  pravilo  u  svakom  šerijatskom  tekstu  u  kojem  se  neko  vjersko  ime  ili  suština  spominje  neograničeno  koje  se  mora  protumačiti  u  „apsolutnom  smislu“,  tj.  kao  „el‐haqiqatul‐mutlaqah“  odnosno  u  maksimalnom  značenju,  a  osnova  u  govoru  Zakonodavca  je  željenje  „maksimalnog  značenja“  osim  kada  indicije,  koje  mogu  biti  u  istom  tekstu  ili  u  drugom,  ukazuju  da  se                                                              

 Ovdje se završava prenos iz planiranog „prvog odgovora“ S.I.‐u. 

665

  364 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

određenim  pojmom  htjelo  „minimalno  značenje“,  tj.  „mutlaqul‐haqiqah“,  kojim  se  može  nazvati  neka  suština,  a  to  bi  ovdje  bio  mali  širk  pokornosti.  Ali  kao  što  smo rekli ajet sure Et‐Tevba kategorički ukazuje na veliki širk pokornosti.    Međutim,  pored  svega  toga,  ovaj  ajet  obuhvata  i  značenje  malog  širka  pokornosti i može se „spustiti na njega“ i ovo je mes’ela „argumentiranja ajetima  koji  su  objavljeni  povodom  kafira  i  mušrika  nad  muslimanima“,  a  to  je  radio  Allahov Poslanik, ., lično, a nakon njega ashabi, i pametni učenjaci islama.     Ali  poređenje  između  dvije  slike  biva  samo  u  djeliću  koji  je  za  njih  dvije  „zajednički“ dok su njihova imena i propisi različiti. Pa se za onoga koji je upao u  veliki  širk  pokornosti,  riječima  ili  djelima,  kaže  da  je  mušrik  ili  kafir  i  daju  mu  se  propisi nevjernika uz njihovu različitost prije i poslije argumenta, a onome koji je  upao u mali širk pokornosti, riječima ili djelima, se daju imena i propisi muslimana  koji  upadaju  u  mali  širk  ili  velike  grijehe,  koji  su  poznati  kod  ehlus‐sunneta  i  spomenuti  u  ’aqidetskim  poglavljima  o  vjerskim  imenima  i  propisima.  Ehlus‐ sunnet  se  idžma’om  složio  da  mali  širk  i  veliki  grijesi  sami  po  sebi  ne  izvode  iz  islama.     Opis  koji  je  zajednički  za  veliki  i  mali  širk  pokornosti  jeste  „vid  pokornosti  drugom  mimo  Allaha“  koje  ne  izvodi  iz  vjere  a  to  bi  mogli  nazvati  „minimalnom  pokornosti  u  nepokornosti  Allahu“,  tj.  „mutlaqut‐ta’ah  fi  ma’sijetillah“.  Nazvao  sam  je  minimalnom  zbog  toga  što  je  to  značenje  najmanje  što  je  potrebno  i  dovoljno  da  se  neko  nazove  „pokornim  drugom  mimo  Allaha  u  nepokornosti  Allahu“ iako ga ta pokornost ne izvodi iz vjere.   Pravilo:  Dakle,  iako  ajeti  obuhvataju  oba  značenja,  njihovi  predmeti  a  to  su  veliki i mali širk i oni koji u njih upadnu imaju različita vjerska imena i propise. 

 

  U pogledu ovoga se ne buni osim džahil koji ne pravi razliku između metode  selefa  u  ovoj  mes’eli  i  puta  haridžija  koji  ajete  o  nevjernicima  spuštaju  na  počinioce  velikih  grijeha  od  muslimana  dajući  im  vjerska  imena  i  propise  velikog  kufra  i  širka,  poput  prezrenog  lažova  iz  Makedonije  koji  je  vodio  filozofske  monologe o nekim koji idu putem haridžija zbog toga što spuštaju ajete objavljene  povodom nevjernika na muslimane. Haridžije su jedno a mi smo drugo a prezreni  magarac i lažov ostaje prezreni magarac i lažov.    Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  nakon  što  je  spomenuo  ajet  iz  sure  Et‐Tevba  i  mnoge  druge  u  kojima  se  govori  o  nevjernicima  i  u  kojima  se  neograničeno  spominju mnoga vjerska imena i opisi, propisi i prijetnje, je rekao: 

 

EBU MUHAMMED

365 

ِِ ِ ْ ‫َﻻ رﻳْﺐ أَﻧـ َﱠﻬﺎ ﺗَـﺘَـﻨَﺎو ُل "اﻟﺸﱢﺮَﻛ‬ ‫ﺎﻋﺘِ ِﻪ؛‬ ً ْ‫َﺻﻐََﺮ َو ْاﻷَ ْﻛﺒَـَﺮ َوﺗَـﺘَـﻨَ َﺎو ُل أَﻳ‬ َ َ‫اﺳﺘَ ْﻜﺒَـَﺮ َﻋ ﱠﻤﺎ أ ََﻣَﺮﻩُ اﻟﻠﱠﻪُ ﺑِﻪ ﻣ ْﻦ ﻃ‬ ْ ‫ ْاﻷ‬:"‫ﲔ‬ ْ ‫ﻀﺎ َﻣ ْﻦ‬ َ َ َ ْ ِ ِ ِ ِ ِ‫اﻹﻟَﻪَ ُﻫﻮ اﻟْﻤﺴﺘَ ِﺤ ﱡﻖ ﻟِْﻠﻌِﺒ َﺎد ِة ﻓَ ُﻜ ﱡﻞ ﻣﺎ ﻳـ ْﻌﺒ ُﺪ ﺑِِﻪ اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَـﻬﻮ ِﻣﻦ ﲤََﺎم‬ ِ ِ ‫ﱠ‬ ‫ﱠ‬ َ ‫ﻓَِﺈ ﱠن َذﻟ‬ َُ َ َ ْ َُ ْ ُ َ ِْ ‫ﻚ ﻣ ْﻦ َْﲢﻘﻴﻖ ﻗَـ ْﻮل َﻻ إﻟَﻪَ إﻻ اﻟﻠﻪُ؛ ﻓَﺈ ﱠن‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ‫ﺾ ِﻋﺒﺎدﺗِِﻪ ﺳ ِﺎﻣﻌﺎ ﻣ ِﻄﻴﻌﺎ ِﰲ َذﻟ‬ ‫ َﻻ إﻟَﻪَ ﱠإﻻ اﻟﻠﱠﻪُ ِﰲ‬:‫ﱢﻖ ﻗَـ ْﻮَل‬ َ ْ ‫ﻚ ﻟﻐَ ِْﲑﻩ؛ َﱂْ ُﳛَﻘ‬ ْ ‫ﺗَﺄَﻟﱡﻪ اﻟْﻌﺒَﺎد ﻟَﻪُ ﻓَ َﻤ ْﻦ‬ ً ُ ً َ َ َ ِ ‫اﺳﺘَ ْﻜﺒَـَﺮ َﻋ ْﻦ ﺑَـ ْﻌ‬ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ...‫َرﺑَﺎﺑًﺎ‬ ْ ‫ﻳﻦ ﱠاﲣَ ُﺬوا أ‬ ْ ‫َﺣﺒَ َﺎرُﻫ ْﻢ َوُرْﻫﺒَﺎﻧَـ ُﻬ ْﻢ أ‬ َ ‫ َوَﻫ ُﺆَﻻء اﻟﺬ‬.‫َﻫ َﺬا اﻟْ َﻤ َﻘﺎم‬ „Nema sumnje da oni obuhvataju oba širka: mali i veliki, i da takođe obuhvataju  onoga koji se uzoholio (istikbār) pred onim što mu je Allah naredio od pokornosti  Njemu, jer to ulazi u sprovođenje riječi LA ILAHE ILLALLAH, jer Bog (El‐Ilāh) je Onaj  koji  zaslužuje  ’ibadet  a  sve  čime  se  ’ibadeti  Allahu  ulazi  u  potpunost  obožavanja  robova Njega, pa ko se uzoholi od jednog djela ’ibadeta Njemu, u tome slušajući i  pokoravajući se drugom, nije ostvario riječi LA ILAHE ILLALLAH na ovom mjestu. A  oni koji su uzeli svoje svećenike i monahe za erbabe...666“667    Ovaj  citat  potvrđuje  sve  što  sam  objasnio.  On  takođe  ukazuje  na  to  da  odricanje  od  velikog  širka  pokornosti  i  taguta  pokornosti  ulazi  u  ostvarenje  značenja LA ILAHE ILLALLAH, tj. u aslud‐din i da čovjek neće biti musliman sve dok  ne ostvari odricanje od velikog širka pokornosti i taguta i mušrika pokornosti i dok  se ne pokori samo Allahu onim što je naredio, uz lojalnost prema muvehhidima i  odricanje  od  onih  koji  su  se  uzoholili  od  pokornosti  samo  Allahu,  tj.  od  mustekbira.     O velikom širku hukma i tehakuma i tagutima hukma i tehakuma se kaže isto,  jer  među  njima  u  vjeri  Uzvišenog  Allaha  nema  nikakve  razlike.  Allahulmuste’an!  Ovo je ono što se treba naučiti, razumjeti i vjerovati!!!   A šta se ne smije razumjeti?    Ne  smije  se  razumjeti  da,  pošto  u  „tevhidu  pokornosti  i  slijeđenja“  postoji  mali  širk  ili  mali  kufr  kojeg  učenjaci  i  mufessiri  spominju  kod  ajeta  koji  govore  o  velikom širku i kufru pokornosti i slijeđenja ili kod ajeta koji govore o pokornosti  samo  Allahu,  ta  „pokornost  i  slijeđenje  ne  ulazi  u  aslud‐din“.  Ovo  se  nipošto  ne  smije razumijeti!     Zbog čega ovo spominjem?! Ovo spominjem s ciljem postavljanja temelja za  pobijanje katastrofalne greške u koju su upali Nusret i Bilibani koji su, nakon što  su  kod  poznatog  ajeta  sure  El‐Ma’ide:  A  oni  koji  ne  sude  onim  što  je  Allah  objavio,  ti,  oni  su  pravi  nevjernici,  u  raznim  knjigama  Tefsira  našli  izreke  Ibn                                                               666

 Odavde počinje poznati citat koji u sebi sadrži spomenutu podjelu.   Medžmu’ul‐fetava 7/70 (Šamilah) 

667

  366 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

’Abbasa i drugih selefa nakon njega o malom kufru ili takozvanom kufr dune kufr u  suđenju  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio,  zaključili,  putem  niza  džahilskih  argumentacija,  da  „tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din“.  To  si  već  mogao  vidjeti  u  govoru  Nusreta,  a  govor  iz  „prokletih  letaka“,  iza  kojeg  stoji  Bilibani  a  Nusretov govor ga potvrđuje, ću spomenuti na odgovarajućem mjestu, inšaAllah.  Ovo se nipošto ne smije razumjeti!    Postavljeni  temelji  i  zlatna  pravila  ti  ukazuju  da  su  Nusret  i  njegov  ahbab  Bilibani,  zbog  svog  ličnog  temelja,  obavezni  vjerovati  i  reći  da  „pokornost  i  slijeđenje ne ulaze u aslud‐din“, ili da budem što precizniji, a to je predmet našeg  spora,  da  „odricanje  od  velikog  širka  pokornosti  i  slijeđenja,  da  ne  govorimo  o  odricanju  od  taguta  i  mušrika  pokornosti  i  slijeđenja,  ne  ulazi  u  aslud‐din“,  zbog  toga što se kod tumačenja dotičnih ajeta spominje kufr dune kufr i širk dune širk  odnosno mali kufr i mali širk. Allahulmuste’an! Ovo je ono što ih neminovno kači  ako imaju pameti i obraza.    Štaviše,  obaveza  im  je,  a  to  će  se  kasnije  ponoviti,  da  kažu  da  „’ibadet  ne  ulazi u aslud‐din“ ili da „odricanje od velikog širka u ’ibadetu ne ulazi u aslud‐din“  jer se kod ajeta o velikom širku u ’ibadetu u tefsirima učenjaka spominje mali širk  u ’ibadetu takođe. Štaviše, spominju hadise Poslanika, ., o rija’u (pretvaranju) ili  riječi „Šta Allah hoće i ti“ koje su mali širk i druge vidove malog kufra i širka. Da li  to sada treba značiti da „’ibadet ne ulazi u aslud‐din“, ne dao Allah?! Odgovor na  ovo pitanje, kao i ono što im je obaveza promjeniti u pitanju hukma i tehakuma,  je više nego jasan.  Šta se još ne smije razumjeti?    Ne smije se razumjeti da je jedina razlika između velikog i malog širka i kufra  pokornosti  u  uvjerenju  čovjeka,  odnosno  u  srčanim  opisima,  kao  što  neznalice  i  neprijatelji islama, svjesno ili nesvjesno, spominju kod hukma i tehakuma, već se  kao vjerski temelj i sa istog aspekta mora konstatovati da između velikog i malog  širka  i  kufra  pokornosti  postoji  nutrinska  i  vanjštinska  razlika,  iako  je  u  pogledu  pojedinaca  konstatovanje  određenog  opisa  često  problematično  i  osoba  mora  posegnuti za indicijama i dokazima koji se vežu za stanje određene osobe. Ali, kao  vjerski  temelj  i  sa  istog  aspekta  se  mora  vjerovati  da  riječi  i  djelo  velikog  širka  i  kufra  pokornosti  i  slijeđenja  u  suštini  nisu  kao  riječi  i  djelo  malog  širka  i  kufra  pokornosti i slijeđenja.    Kada ovo shvate i priznaju dužni su da isto sprovedu kada je u pitanju hukm i  tehakum  i  da  kažu  da  veliki  širk  i  kufr  hukma  i  tehakuma  kao  i  veliki  širk  pokornosti  može  biti  srcem,  riječima  ili  djelima,  i  da  između  nutrinskog  i 

 

EBU MUHAMMED

367 

vanjštinskog opisa velikog i malog kufra i širka hukma i tehakuma postoji suštinska  razlika, bez obzira što se u pitanju tekfira pojedinca, zbog dvosmislenosti njegovih  riječi i djela i postojanja željenja nekog drugog značenja njima, može dogoditi da  se muslimani raziđu i da neki kažu da je upao u opis velikog širka a drugi kažu da  je upao u opis malog širka.     Ali  činjenica  da  je  pitanje  tekfira  pojedinca  u  vanjskoj  realnosti  pitanje  idžtihada  u  kojem  se  moguće  razići  ne  dozvoljava  mijenjanje  vjerskih  temelja  i  propisivanje  suprotnih,  što  se  kategorički  ogleda  u  Nusretovoj  i  Bilibanijevoj  novotariji  u  kojoj  se  nijednom  ne  vidi  precizan  vanjski  opis  velikog  širka  i  kufra  hukma  i  tehakuma  tagutu,  već  se  kufr  sudije  tagutom  i  mutehakima  tagutu  uvjetuje  srčanim  opisima  i  drugim  neodređenim,  uopštenim  i  nepreciznim,  tako  da Nusretu uopšte ne koristi kada kaže „To je taj ’ibadet“ ili „To je taj tehakum“  jer u tih „pet minuta“ niti u drugim „minutama“ nije ništa objasnio, već je govorio  o onome što ne zna.     U pogledu tekfira pojedinca u vanjskoj realnosti se razilaženje, kao što je bilo  moguće  u  pokornosti  i  slijeđenju  i  hukmu  i  tehakumu,  može  dogoditi  i  u  oblasti  ’ibadeta u ritualnom obredoslovnom smislu što je očigledno u govoru učenjaka o  „obožavaocima kaburova“ na primjer. Jer ponekad se može razići da li je onaj koji  se otire od kabur, ili radi sedždu prema grobu, ili radi tavaf oko kabura, ili dodiruje  kabur, ili ga ljubi, ili ga namirisava, ili ga prekriva pokrivačem, upao u veliki ili mali  širk. Da je suštinska razlika između vanjskog velikog i malog širka u ’ibadetu, zbog  svega  toga,  samo  u  srčanim  opisima  ili  drugim  nepotrebnim,  neće  reći  osim  neotesani ahmak koji se usudio na govor o onome što ne zna. Allahulmuste’an!    Zaključiti  iz  govora  učenjaka  i  njihovog  razilaženja  u  pogledu  pojedinaca  iz  vanjske relanosti da odricanje od velikog širka u ’ibadetu, pokornosti i slijeđenju,  hukmu  i  tehakumu,  kao  i  od  taguta  i  mušrika  ’ibadeta,  pokornosti  i  slijeđenja,  hukma i tehakuma, ne ulazi u aslud‐din neće osim ahmak veći od prvog. O Allahu  moj!  Šta  se  ovo  dešava  danas!?  Lažovima  i  prkosnicima  nije  ostao  nijedan  način  da se izvuku osim da kažu da su svojim riječima da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“  željeli pravu vjersku suštinu malog kufra u hukmu i tehakumu što bi onda značilo  da sam ja taj koji je rekao da činjenje malog kufra u hukmu i tehakumu ruši aslud‐ din! Hoće li posegnuti za ovom kartom?! Allah najbolje zna!    Poslušaj moja javna, opšte poznata predavanja, od početka do kraja, pa ćeš  shvatiti o kakvom se zulumu ovdje radi i koliko bi nisko bilo kada bi, nakon što je  neistini razbijen mozak, rekli da „su mislili“ da sam ja rekao da odricanje od malog  kufra  ulazi  u  aslud‐din.  Allah  mi  je  dovoljan  i  divan  je  On  Zaštitnik!  Meni  nije  poznat nijedan „pravi tekfirovac“ koji zna rivajete Ibn ’Abbasa i ostalih selefa, koji 

  368 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

su  među  nama  opšte  poznati  već  petnaest  godina,  koji  kaže  da  „odricanje  od  malog  kufra  hukma  i  tehakuma  ulazi  u  aslud‐din“.  Zato  savjetujem  kolovođama  smutnje i zablude da se boje Uzvišenog Allaha i da se što prije pokaju jer ne znaju  koliko dugo  će vrata Tevba za njih biti  otvorena kod Uzvišenog Stvoritelja. Ovim  sam ti skrenuo pažnju na ono što se mora i što se ne smije razumjeti!                                 

  

 

     

EBU MUHAMMED

369 

 

  370   

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

ŠIRK UZIMANJA TAGUTA ZA ZAKON I SUDIJU ILI ŠIRK  SUĐENJA NEČIM DRUGIM MIMO ONOGA ŠTO JE ALLAH  OBJAVIO   



’Ibadet u islamu znači tevhid u ’ibadetu pa se i slijeđenjem i pokornošću,  hukmom i tehakumom, s obzirom da ulaze u značenje ’ibadeta, takođe  želi tevhid 

   

Dokazi za veliki širk suđenja tagutskim zakonom 

           

Definicija hukma i tehakuma  Definicija velikog širka hukma i tehakuma tagutu  Neki dokazi da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum njemu veliki širk  i da ima suštinu i propis velikog širka u obredima  Ajeti iz sure El‐Ma’ideh o nesuđenju onim što je Allah objavio  Povod objave ajeta  Išaret na stavove učenjaka usula u vezi uzimanja propisa iz  sveobuhvatnosti teksta  Primjer ubitačnog neznanja nekih „poštovanih učenjaka“  Stepeni hukma  Značenje pojma hukm u jeziku  Spona jezičkog i vjerskog značenja pojma „hukm“  Stepeni hukma i obaveze i karakteristike kadije i muftije  Vrste sudija sa aspekta opravdanja neznanjem  Primjer za promjenu suštine nekog vjerskog pojma  Primjer promjene nekog od “postavljenih” šerijatskih propisa  Primjer za promjenu obvezujućih šerijatskih propisa 

 

EBU MUHAMMED

371 

8. Širk uzimanja taguta za zakon i sudiju ili širk suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio

  Ovaj vid velikog širka se može dogoditi srcem, ili riječima ili djelima a ja ću se  u ovoj mes'eli koncentrisati na vanjski aspekt odnosno na vanjske riječi i na djela,  jer se ne razilazimo u pogledu tekfira onoga koji je upao u bilo koji oblik srčanog  nevjerstva668 u tevhidul‐hakimijje. To je ono čemu se nadam iako iz Nusretovog i  Bilibanijevog  uvjerenja  da  da  „tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din“  obavezno  proizilazi  da se opisi srčanog nevjerstva, bilo da se radi o uvjerenjima ili djelima srca, iako su  kod njih veliki kufr sami po sebi, mogu sastati sa aslu dinil islamom.     To  je  ono  što  proizilazi,  pa  zato  moraju  pripisati  islam  onome  koji  voli  tagutski zakon i koji vjeruje da je suđenje njime dozvoljeno i slično. Ako kažu da se  toga ne pridržavaju iz toga razumijemo da kod njih „srčani tehakum ulazi u aslud‐ din“ i na osnovu toga ih pozivamo da izjednače propis nutrine i vanjštine jer ehlus‐ sunnet vjeruje da tevhid biva riječima i djelima srca, riječima jezika i djelima tijela,  pa prema tome i veliki širk koji stoji nasuprot tevhida biva riječima i djelima srca,  govorom jezika i djelima tijela.     Ekstremne  murdžije,  kao  što  smo  rekli,  iako  vjeruju  da  rukn  djela  tijela  i  govor jezika ne ulaze u suštinu tevhida i imana tekfire onoga kojeg su protekfirili  Allah  i  Njegov  Poslanik,  .,  a  najekstremniji  u  historiji  otvaraju  mogućnost  da  psovač  Allaha  na  primjer  kojeg  tekfire  u  vanjštini  bude  vjernik  u  srcu,  odnosno  kod Allaha.     Pa ko potvrdi da se opis za kojeg je Zakonodavac vezao propis tekfira u ovoj  vrsti  velikog  širka  tiče  riječi  i  djela  i  precizno  ga  spozna  shvatiće  pravo  značenje  velikog  širka  tehakuma  tagutu,  kao  što  smo  ga  i  mi  shvatili,  i  da  on  može  biti  riječima i djelima bez novotarskog uvjetovanja srčanih nevjerstava. Ako ne bude  precizno  spoznao  opis  za  kojeg  se  veže  tekfir  u  velikom  širku  suđenja  tagutskim  zakonom ili uzimanja taguta za sudiju na to će nadovezati pogrešnu predodžbu i                                                               668

  Osim  u  pogledu  „srčanog  htijenja  i  namjere“  za  suđenjem  tagutskim  zakonom  ili  tehakumom  istom,  bez  nevjerničkih uvjerenja. Ako kažu da suđenje tagutskim zakonom i tehakum njemu samo po sebi nije veliki kufr  osim  uz  nevjernička  uvjerenja  i  djela  srca  poput  ljubavi  prema  njemu  i  mržnje  prema  šerijatu,  moraju  reći  da  „srčano htijenje i namjera“ nije veliki kufr i širk samo po sebi. A ako kažu da jeste moraju reći da je djelo hukma i  tehakuma tagutu, koje je rezultat srčanog htijenja i namjere, veliki širk i kufr samo po sebi. Ovako učenjaci islama  postupaju prema murždijama i džehmijama. 

  372 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

stav  o  velikom  širku  tehakuma  tagutu  kao  što  se  desilo  Nusretu,  Allah  mu  popravio stanje, i Bilibaniju.     Meni je od početka bilo jasno da je konstatacija vanjskog opisa, za kojeg se  veže tekfir u ovoj mes'eli, ključna stvar za dokazivanje greške Nusreta i Bilibanija   u  pitanjima  tevhidul‐hakimijjeh  u  kojima  su  pogriješili,  i  da  oni  ne  mogu  izbjeći  priznavanje ispravnosti našeg stava u pogledu tehakuma tagutu  osim da izbjegnu  istinu u mes'eli suđenja tagutskim zakonom odnosno uzimanja njega za sudiju, jer  su ove dvije mes'ele usko povezane.     Učenjaci  islama  su  onoga  koji  namjerno  mijenja  propise,  i  onoga  koji  namjerno  sudi  promjenjenim  zakonom  nazvali  tagutom,  a  onoga  koji  je  upao  u  veliki  širk  pokornosti  mušrikom  a  ne  tagutom,  što  na  samom  početku  znači  da  Nusret  uzrok  tagutijjeta  sudije  tagutskim  zakonima  ne  smije  svesti  na  širk  pokornosti,  već  na  neki  grozniji  opis,  a  to  je  tahkim  taguta,  tj.  uzimanje  nekog  drugog  za  sudiju  mimo  Allaha,  makar  se  radilo  o  uzimanju  taguta  samog  sebe  i  svojih  strasti  za  sudiju.  Pa  ako  uzrok  tagutijjeta  sudije  nije  samo  veliki  širk  pokornosti,  onda  je  usljed  toga  nedvojbeno  pogrešno  svesti  opis  velikog  širka  u  tehakumu tagutu samo na veliki širk pokornosti, pogotovo na Nusretov način. Da  Allah sačuva!     Jer,  nije  neminovno  da  sudija  koji  uzme  drugog  mimo  Allaha  za  hakema  (sudiju) srcem prihvata promjenu Allahovog zakona, o bilo kakvoj slici promjene  da  se  radi,  a  ova  činjenica  se  izuzetno  jasno  ističe  u  mes'eli  u  kojoj  bi  sudija  u  nekom  pitanju presudio  zakonom taguta koji je u vanjštini identičan šerijatskom  propisu,  kao  kada  bi,  nakon  što  je  ustanovio  blud  već  ženjenog  ili  udavate  te  nestanak svih prepreka za sprovođenje sankcije (hadd) kamenovanja do smrti nad  pojedincem,  presudio,  riječima  ili  djelom,  nekim  zakonom  mimo  Allahovoga.  Neka  ovdje  bude  zakon  Džingis  Khana  ili  bilo  koji  drugi  tagutski  zakon  koji  je  u  vanjštini  identičan  šerijatskom  u  dotičnom  propisu,  jer  taguti  su  iz  zakona  Uzvišenog Allaha uzeli ogroman broj propisa.    Dakle, bitno je da se radi o suđenju tagutskim zakonom, vanjskim riječima i  djelima  bez  obzira  na  srce,  a  ovo  ne  biva  osim  namjerno,  s  obzirom  da  je  opšte  poznato  da  tagut  ne  sudi  šerijatom  niti  sprovodi  ono  što  za  sobom  povlači  Allahovo gospodarstvo i Njegova vlast. Allahulmuste’an!     U pogledu činjenice da je ovo veliki širk i da je onaj koji upadne u njega tagut  se muslimani ne razilaze jer ovo je značenje tahkima taguta i prelaženja granice  pokornosti samo Allahu, sa zakonom taguta, a to je tagutijjet. Moguće je takođe  da je taj sudija u tom trenutku izmislio zakon i propis i da se ne pridržava zakona 

 

EBU MUHAMMED

373 

neke  druge  osobe,  kao  što  je  moguće  da  ima  namjeru  da  ga  učini  zakonom  i  propisom samo za taj slučaj i za dvije minute. Allahulmuste’an!    Hoće li Nusret i Bilibani reći da se ovdje radi o malom kufru zbog toga što ne  postoji  opis  ohalaljivanja  harama  i  obratno,  niti  opis  „prihvatanja  tuđeg  zakona“,  po  njihovom  privatnom  shvatanju,  ili  zbog  toga  što  se  radi  o  jednom  slučaju  u  kojem  je  sudija  presudio  svojim  strastima?  Masno  obojene  riječi  su  dodaci koji su prouzrokovali njihove greške! Ako kažu da je ovim postao tagut, ne  ostaje  im  osim  da  priznaju  da  je  menat669  kufra  ovdje  upravo  vanjski  tahkim  taguta.    Time  su  ga  izjednačili  sa  Allahom  i  Njegovom  Objavom  i  Allahu  i  Njegovoj  Knjizi su učinili šejtana i njegovu knjigu ravnim, a ako kažu da ovakav nije kafir sve  dok se ne ostvare njihovi „umišljeni uslovi“, time, po ne znam koji put, dokazuju  da su daleko od shvatanja osnove dini islama i čak početništva u traženju znanja o  tevhidu, koji je osnova svih drugih naučnih disciplna, pa ako ne znaju tevhid kako  da poznaju ostale nauke, a onaj koji ne zna tevhid i bori se protiv njega i njegovih  sljedbenika je šejtan a ne islamski učenjak ili islamski učenik.    Kada priznaju da je vanjski tahkim taguta lično veliki kufr moraju priznati da  je  mutehakim  tagutu  koji  traži  upravo  taj  opis  kafir  kao  i  sudija  tagutskim  zakonom, bez obzira na srčana nevjerstva i ohalaljivanje harama i obratno, i na to  da  li  je  mutehakim  tagutu  prihvatio  dotični  zakona  za  svoj  lični  din  tj.  zakon.  Vanjski  tahkim  taguta  i  tehakum  njemu  je  nevjernička  pokornost  šejtanu  u  osnovi670 suštine djela samo suđenja ili traženja suđenja671 na kojoj se gradi veliki  širk pokornosti koji ne postoji bez propisivanja zakona i suđenja njime, koji su gori  od njega, jer propisivač i sudija su taguti a onaj koji se pokorava je mušrik.     Sjeti  se  primjera  onoga  koji  radi  sihr  ili  traži  njegovo  činjenje,  ili  onoga  koji  psuje vjeru i onoga koji to traži, a da nijedan od njih ne uzme sihr i psovanje vjere  za  din  niti  da  ohalali  ono  što  radi  i  traži  i  slično,  jer  to  nije  moranje  po  idžma'u  razumnih. Neko će reći ja ne psujem vjeru niti tražim da se psuje! Kažemo, tako  je! Zato te šejtan nije mogao tu prevariti, ali te je prevario da tražiš od taguta da ti  presudi  radeći  tahkim  taguta,  kojeg  ti  ne  naziveš  širkom  već  vraćanjem  prava  i  odagnavanjem veće štete podnošenjem manje, ili malim širkom, koji je dozvoljen  u prinudi (daruri) i slično.                                                               669

 Opis za kojeg je Zakonodavac vezao propis.    Uvjetom  „u  osnovi“  izlazi  obavezna  potpunost  čije  rušenje  ne  izvodi  iz  vjere  iako  je  grijeh,  kao  i  ono  što  je  manje od nje poput pohvalne potpunosti.   671  S ciljem riješavanja spora.  670

  374 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Upravo ovdje je lijepo da navedem riječi 'Alija El‐Hudajra, Allah mu popravio  stanje,  u  kojima  konstatuje  opis  za  kojeg  se  veže  tekfir  u  velikom  širku  suđenja  tagutskim zakonom. Izvoli pitanje koje mu je postavljeno i njegov odgovor: 

‫ أم أن اﳌﺴﺄﻟﺔ ﳍﺎ ﺗﻔﺼﻴﻞ؟ أرﺟﻮ ﺗﻮﺿﻴﺢ اﳉﻮاب ﻷن ﻫﺬا اﻷﻣﺮ‬،‫ﻫﻞ ﻣﻦ ﱂ ﳛﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ؛ ﻳﻜﻔﺮ ﺑﻌﻴﻨﻪ‬ ‫أﻟﺘﺒﺲ ﻋﻠﻲ ﻛﺜﲑا؟‬ „Da  li  onaj  koji  ne  sudi  onim  što  je  Allah  objavio  biva  kafirom  lično,  ili  u  mes’eli  postoji  detaljno  objašnjenje?  Želim  pojašnjen  odgovor,  jer  mi  je  ova  stvar  puno  zamršena?!“ 

:‫اﻟﺠﻮاب‬

.‫ وإﳕﺎ ﺣﻜﻢ ﺑﻘﺎﻧﻮن أو ﻧﻈﺎم أو ﻻﺋﺤﺔ أو ﺗﻌﻤﻴﻢ ﳐﺎﻟﻒ ﻟﻠﺸﺮع؛ ﻓﻬﺬا ﻛﺎﻓﺮ ﺑﻌﻴﻨﻪ‬،‫إذا ﱂ ﳛﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ‬ ‫ ﻓﻌﻞ ﻛﺒﲑة ﻣﻦ ﻛﺒﺎﺋﺮ‬،‫ إﳕﺎ ﻫﻮ ﻣﺬﻧﺐ ﻋﺎﺻﻲ‬،‫ وﻟﻴﺲ ﻋﻦ ﻗﺎﻧﻮن؛ ﻓﻬﺬا ﻟﻴﺲ ﻛﺎﻓﺮ‬،‫أﻣﺎ إذا ﺣﻜﻢ ﻮى‬ .‫اﻟﺬﻧﻮب‬

„Odgovor:   Kada  ne  sudi672  onim  što  je  Allah  objavio  već  sudi  zakonodavstvom  ili  uređenjem,673  ili  statutom,674  ili  dekretom  suprotnim  šerijatu,  takav  je  kafir  lično.   Ako sudi zbog strasti,675 ali ne qanunom, takav nije kafir, već je griješnik ’asija  koji je uradio jedan od velikih grijeha.“676    Znači,  veliki  griješnik  je  kada  ostavi  obaveznu  potpunost  ne  uzimajući  suprotan  zakon  šerijatu  za  sudiju  makar  ga  uzeo  iz  svoje  strasti.  Kako  to  biva  u  malom kufru i da u njemu kadija još uvijek uzima šerijat za sudiju, ili nekad to ne  radi  uopšte  u  svojstvu  obaviještivača  o  zakonu  ili  onoga  koji  uzima  drugog  za  sudiju,  već  kao  čisti  zulumćar  malim  zulmom,  ćeš  naučiti  i  vidjeti  u  poglavlju  o  malom kufru u suđenju.   Pojam „suprotnim šerijatu“ obuhvata dva značenja:  1) Suprotan zakon iz neznanja pripisan Allahovom i smatran takvim, a ovakav je  u vanjštini suprotan šerijatskom.                                                               672

 Pogledaj kako je ’Ali El‐Hudajr precizan te kaže „ne sudi“ kao što je spomenuto u ajetu sure El‐Ma’ideh a nije  rekao „sudi nečim drugim mimo onog  što je Allah objavio“.  673  Na ar. „nidham“.   674  Na ar. ‫الئحة‬ 675  U prvom slučaju u kojem sudi suprotnim zakonom ne sprečava tekfir to što slijedi svoje strasti kao što misle  neznalice.  676  Fetva uzeta sa „Minbera tevhida i džihada“ koja je objavljena na forumu „Selefijjun“. 

 

EBU MUHAMMED

375 

2) Zakon kojim sude taguti iz vanjske relanosti koji je u osnovi suprotan šerijatu  jer ga je tagut propisao za sprovođenje svog lažnog gospodarstva (rububijjeta)  tražeći od ljudi da ga obožavaju pokornošću u zakonu, a koji u vanjštini može  biti identičan šerijatskim propisima.    Što se tiče govora’Alija El‐Hudajra vidim da obuhvata laičke zakone i dekrete,  zakonske  tabele  i  uređenja  kralja  države  koja  ga  je  prije  deset  godina  bacila  u  tamnicu,  koji  su  suprotni  šerijatu.  Izvoli  još  jedan  odgovor  El‐Hudajra  na  pitanje  sličnog sadržaja: 

‫ وﻗﺮﻳﺐ‬،‫ ﲣﺮج ﻣﻦ "ﺟﺎﻣﻌﺔ اﻹﻣﺎم" وﻳﻌﻤﻞ ﻛﻘﺎﺿﻲ ﰲ إﻣﺎرة ﻣﻦ اﻹﻣﺎرات‬،‫ﺷﺨﺺ ﻣﻦ أﻗﺎرﺑﻨﺎ اﻟﻘﺮﻳﺒﲔ ﺟﺪا‬ ‫ وﻫﻢ ﻳﺘﺤﺠﺠﻮن ﺑﺄن ﺣﻜﺎﻣﻬﻢ ﻳَ ّﺪﻋﻮن ﲢﻜﻴﻢ‬،‫آﺧﺮ ﻳﻌﻤﻞ ﻛﻤﺤﻘﻖ ﰲ "ﻫﻴﺌﺔ اﻟﺘﺤﻘﻴﻖ واﻻدﻋﺎء اﻟﻌﺎم‬ ‫ﻓﻬﻞ ﳚﺐ ﻧﺼﺤﻬﻢ ﻟﱰك وﻇﺎﺋﻔﻬﻢ؟ وإذا ﻫﻢ أﺻﺮوا ﻋﻠﻰ ﻣﺎ ﻫﻢ ﻋﻠﻴﻪ ﻓﻬﻞ ﳚﺐ ﺑﻐﻀﻬﻢ واﻟﺘﱪي‬. ‫اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬ ‫ﻣﻨﻬﻢ؟‬ „Osoba  koja  mi  je  vrlo  blizak  rođak  je  apsolvent  „Univerziteta  Imam“  i  radi  kao  kadija  u  jednom  od  Emirata  i  drugi  rođak  koji  radi  kao  inspektor  u  „Istražnoj  komisiji i javnom tužilaštvu“ a opravdavaju se da njihovi vladari tvrde da uzimaju  šerijat  za  sudiju  (tahkimuš‐šeri’ah).  Je  li  obaveza  savjetovati  im  da  ostave  svoj  posao? Ako ustraju u onome na čemu su je li obaveza njihova mržnja i odricanje  od njih?“ 

:‫اﻟﺠﻮاب‬

‫ أﻣﺎ اﻟﻘﺎﺿﻲ اﻟﺬي ﳛﻜﻢ‬.‫ ﻓﺠﺰاﻩ اﷲ ﺧﲑا‬،‫ وﻗﺎم ﲟﺎ ﳚﺐ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫اﻟﻘﺎﺿﻲ اﻟﺬي ﻳﻌﻤﻞ ﺑﺎﻟﺸﺮﻳﻌﺔ؛ ﻫﺬا ﳏﺴﻦ‬ ‫ ﻓﻴُﺤﺐ ﲟﺎ ﻣﻌﻪ ﻣﻦ‬،‫ أﺗﻰ ﻛﺒﲑة ﻣﻦ ﻛﺒﺎﺋﺮ اﻟﺬﻧﻮب‬،‫ ﻓﺎﺳﻖ‬،‫ﻋﻦ ﻫﻮى ﰲ اﻟﻘﻀﻴﺔ اﳌﻌﻴﻨﺔ؛ ﻓﻬﺬا ﻋﺎص ﷲ‬ ‫ أﻣﺎ إن ﻛﺎن اﻟﻘﺎﺿﻲ ﻳﻌﻤﻞ ﺑﺎﻟﻘﻮاﻧﲔ أو اﻟﻠﻮاﺋﺢ واﻟﺘﻌﺎﻣﻴﻢ اﳌﺨﺎﻟﻔﺔ‬.‫اﻹﳝﺎن وﻳُﺒﻐﺾ ﲟﺎ ﻣﻌﻪ ﻣﻦ اﳌﻌﺼﻴﺔ‬

‫ }وﻣﻦ ﻟﻢ ﻳﺤﻜﻢ ﺑﻤﺎ أﻧﺰل اﷲ‬:‫ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬.‫ ﻓﻴُﺒﻐﺾ وﻳُﻌﺎدى وﻳُﻜﻔﺮ‬،‫ﻟﻠﺸﺮﻳﻌﺔ؛ ﻓﻬﺬا ﻛﺎﻓﺮ ﻣﺮﺗﺪ ﺑﻌﻴﻨﻪ‬ ‫ }اﻟﻘﻀﺎة ﺛﻼﺛﺔ؛ ﻗﺎض ﻓﻲ اﻟﺠﻨﺔ وﻗﺎﺿﻴﺎن ﻓﻲ‬:‫ﻓﺄوﻟﺌﻚ ﻫﻢ اﻟﻜﺎﻓﺮون{ وﻗﺎل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬

‫ ﻣﺎ‬.‫ واﻟﺬي ﰲ اﻟﻨﺎر اﻟﻘﺎﺿﻲ اﳉﺎﺋﺮ واﻟﻘﺎﺿﻲ اﳉﺎﻫﻞ‬،‫ ﻓﺬﻛﺮ أن اﻟﻘﺎﺿﻲ اﻟﺬي ﰲ اﳉﻨﺔ ﻫﻮ اﻟﻌﺎدل‬،{‫اﻟﻨﺎر‬ .‫اﻟﺬي ﰲ "اﻻدﻋﺎء اﻟﻌﺎم"؛ ﻓﻼ أدري ﻣﺎ ﻋﻤﻠﻪ‬ „Odgovor:  Kadija  koji  radi  po  šerijatu  je  dobročinitelj  (muhsin)  i  uradio  je  ono  što  mu  je  obaveza, i neka ga Allah nagradi. 

  376 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Što  se  tiče  kadije  koji  u  određenom  slučaju  sudi  strastima,677  takav  je  griješan  Allahu, fasiq, koji je uradio jedan od velikih grijeha, i voli se shodno imanu koji je  pri njemu a mrzi se shodno griješenju koje je kod njega.  Ako  kadija  radi678  po  laičkim  zakonima679  ili  dekretima  koji  se  suprotstavljaju  šerijatu, takav je kafir murtedd lično, pa se mrzi, neprijateljuje se prema njemu, i  tekfiri se. Rekao je Uzvišeni: A oni koji ne sude prema onome što je Allah objavio,  ti, oni su pravi nevjernici.  Rekao je .:   „Trojica  je  kadija.  Kadija  u  Džennetu  i  dvojica  u  vatri.“,  pa  je  spomenuo  da  je  pravedni kadija u Džennetu a onaj koji će biti u vatri je nepravedni kadija i kadija  džahil. Što se tiče onoga koji je u „Javnom Tužilaštvu“ ja ne znam680 šta on radi.“681    Rekoh,  ako  je  kafir  lično  kada  sudi  onim  što  je  spomenuo  ’Ali  El‐Hudajr,  prepuštamo Nusretu i Bilibaniju da nas obavijeste o propisu onoga koji od takvog  sudije  radeći  traži,  riječima  ili  djelima,  da  uradi  ono  što  je  veliki  kufr!?  Allahulmuste’an!     Najsmiješnije  je  to  što  Bilibani  u  jednom  od  „svojih  odgovora“  jednom  prenosi sličnu fetvu ’Alija El‐Hudajra i uprkos tome nije sposoban da sabere dva i  dva i da izjednači dvije iste stvari.   Izvoli Bilibanijev prijevod (?)!  Razlika izmedju suđenja i propisivanja  Pitanje:  Koja  je  razlika  između  suđenja  po  onome  što  Allah  nije  objavio  i  propisivanja  šerijata  (zakona)  mimo  Allahova  –  a  to  je  ono  što  je  prošireno  u  raznim islamskim državama? I šta je od ovoga mali kufr a šta veliki kufr? I da li je                                                               677

 Ovo je kadija koji ne uzima suprotan zakon za sudiju, a zbog čega El‐Hudajr spominje dodatak „u određenom  slučaju“ ćemo vidjeti u njegovim riječima iz komentara Kitabut‐tevhid kada budemo govorili o malom kufru, jer u  njemu tekfiri ovakvog ako taj opis preovladava u njegovim postupcima, iako vanjštinski nije uzeo suprotan zakon  za sudiju, gdje El‐Hudajr opis preovladanosti takvog suđenja uzima za dokaz neispravnosti ’aqide. Zbog čega to  itekako ima smisla ćeš vidjeti na tom mjestu. Allahulmuste’an!  678  Rekoh, pogledaj kako je El‐Hudajr vezao propis za vanjski opis djela rekavši „ako kadija radi“ i to uporedi sa  govorom neznalica koji se lažno i nepravedno otiru o stavove ovoga čovjeka.  679  Na ar. „qavanin“.  680   Ovo  je  obaveza  muftije!  Kada  god  ne  zna  stanje  o  kojem  treba  da  izda  vjerski  propis  dužan  je  da  ne  izdaje  fetvu, a ne kao Ibn Baz kojeg neki vole opravdavati nepoznavanjem stanja i slično što znači da je njihov najbolji  šejh izdavao fetve bez ostvarenja neophodnih uvjeta. Ovo je metoda onih koji ne vide da time „srozavaju“ svog  šejha na nivo prezrenog džahila.  681  Fetva je uzeta sa „Minbera...“ a prethodno objavljena na forumu „Selefijjun.“ 

 

EBU MUHAMMED

377 

sud po onome što Allah nije objavio stvar koja izvodi iz vjere ili pak spada u uslove  potpunosti imana?   Odgovor:  Razlika  između  njih  je  u  tome  što  je  zakonodavstvo  –  tešri'  užeg  značenja od suda po onome što Allah nije objavio. A sud po onome što Allah nije  objavio  je  uopćenitiji  pojam.  To  zbog  toga  što  onaj  ko  ne  sudi  po  onome  što  je  Allah objavio može suditi na osnovu zakonodavstva (tj. da donese sud propisujući  određeni zakon op. prev.), a može donijeti sud i na osnovu prohtjeva i strasti bez  zakonodavstva.  Što  se  tiče  tešria  –  zakonodavstva,  to  je  veliki  kufr  bez  ikakvog  detaljnog  pojašnjenja, i on predstavlja veliki kufr u djelu. Neće se gledati u ubjeđenje osobe.  Uzvišeni kaže: "Zar oni imaju bogove – šureka' koji im propisuju u vjeri ono što  Allah nije dozvolio?"  A što se tiče suda po onome što Allah nije objavio tu ima detaljnog pojašnjenja:  ‐  Ako  presudi  iz  strasti  i  prohtjeva  u  određenim  pitanjima  onda  je  to  mali  kufr.  Zbog hadisa. "Ima tri vrste kadija: dvojica u vatri a jedan u Džennet..." Zatim je  Poslanik,  .,  spomenuo  kadiju  koji  je  džahil  i  kadija  koji  sudi  iz  prohtjeva,  a  ovo  zadnje  je  dokaz  našoj  meseli.  Hadis  bilježe  ehlu  sunen  (tj.  Tirmizi,  Ebu  Davud,  Nesai i Ibn Madže, op. prev.).  ‐  A  ako  presudi  donoseći  zakon,  sistem,  običaj  i  tome  slično  od  stvari  koje  su  oprečne  šerijatu,  onda  je  to  veliki  kufr.  Uzvišeni  kaže:  "A  oni  koji  ne  sude  po  onome što je Allah objavio oni su nevjernici." I  kaže uzvišeni:  "Zar ne vidiš one  koji  tvrde  da  vjeruju u  ono  što  se  objavljuje  tebi  i u  ono  što  je objavljeno  prije  tebe pa ipak žele da im se pred tagutom sudi, a naređeno im je da ga zaniječu."  I  kaže  Uzvišeni:  "Oni  pored  Allaha  za  bogove  uzeše  svećenike  svoje  i  monahe  svoje."  A  Allahov  Poslanik,  .,  je  ajet  protumačio  pokornošću  u  ohalaljivanju  i  oharamaljivanju (tahlilu i tahrimu).  I kaže Uzvišeni: "A ako im se pokorite onda ste mušrici."  Šta je od ovoga mali kufr a šta veliki kufr?  Odgovor  je  da  u  sudu  po  onome  što  Allah  nije  objavio  ima  podrobnijeg  pojašnjenja, može biti veliki kufr koji ruši iman i millet kao kada bi doneo sud na  osnovu  zakona,  običaja,  i  tešri'a  koji  je  oprečan  šerijatu.  Ako  presudi  na  osnovu  prohtjeva i strasti onda je  to mali kufr  koji je  oprečan vadžib imanu (a ne i aslul  iman ‐ imanu koji je osnova i bez kojeg nema islama op.prev.) Zbog hadisa: "Ima  tri  vrste  kadija:  dvojica  u  vatri  a  jedan  u  Džennet..."  Zatim  je  Poslanik,  ., 

  378 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

spomenuo kadiju koji je džahil i kadija koji sudi iz prohtjeva, a ovo zadnje je dokaz  našoj meseli.  A  što  se  tiče  tešria  ‐  zakonodavstva  ‐  koje  je  oprečno  šerijatu  to  je  veliki  kufr  i  u  tome  nema  dodatnog  pojašnjenja.  I  da  li  je  sud  po  onome  što  Allah  nije  objavio  stvar koja izvodi iz vjere ili pak spada u uslove potpunosti imana?  Odgovor  je  da  u  sudu  po  onome  što  Allah  nije  objavio  ima  podrobnijeg  pojašnjenja, može biti veliki kufr koji ruši iman i millet kao kada bi doneo sud na  osnovu  zakona,  običaja,  i  tešria  koji  je  oprečan  šerijatu. Ako  presudi  iz  strasti  i  prohtjeva u određenim pitanjima onda je to mali kufr koji je oprečan vadžib imanu  (imanu koji je obaveza).   Šejh Ali ibn Hudajr El‐Hudajr  Preveo: Ebu Usama ‐ Idriz Bilibani“     Bilibani  nije  naveo  izvor  ovih  fetvi  niti  arapski  tekst  da  provjerimo  njegov  prijevod, ali u njemu postoje dvije stvari koje ne liče na ’Alija El‐Hudajra; prva su  riječi  Bilibanija  u  zagradi  gdje  se,  nakon  Hudajrovih  riječi,  kaže  „može  suditi  na  osnovu zakonodavstva (tj. da donese sud propisujući određeni zakon op. prev.)“  jer riječi El‐Hudajra „može suditi na osnovu zakondavstva“ ne znače „propisivanje  određenog  zakona“  kao  što  je  rekao  ovaj  ahmak,  već  znače  „suđenje  zakonodavstvom“, zbog toga što sudija sudi zakonom kojeg je propisao drugi i to  je razlika između pukog sudije zakonom taguta i propisivača zakona mimo Allaha.  Allahulmuste’an!  Ovo  prezreno  biće  nije  ostavilo  na  miru  ni  ’Alija  El‐Hudajra  kojem  se  na  silu  pripisuje  a  nevin  je  od  njega  i  od  njegovog  vjerovanja,  i  on  i  Nusret!    Isto  tako  riječ  „doneseći  zakon“  u  Bilibanijevom  prijevodu  „A  ako  presudi  donoseći  zakon,  sistem,  običaj  i  tome  slično  od  stvari  koje  su  oprečne  šerijatu,  onda je to veliki kufr.“ ne liči na govor El‐Hudajra, jer tagutijjet taguta suđenja se  ogleda u uzimanju zakona taguta za sudiju ili zakon riječima ili djelima a tagutijjet  propisivača zakona je neovisno propisivanje zakona mimo Allaha.     Na ovo skrećem pažnju zbog toga što riječi ovog džahila, koje je izgleda sebi  tendeciozno naštelio, ukazuju da onaj koji sudi tagutskim zakonom ali nije „donio  taj  zakon“  ili  „nije  ga  propisao“  nije  tagut.  Prepuštam  ovog  štetočinu  Allahovoj  mudrosti  i  pravdi!  Ali  on  na  kraju  ipak  spominje  ono  što  se  treba  reći  a  to  je  „donio  sud“  zakonom  taguta,  tj.  „ako  presudi  radeći  zakonom  taguta“  kafir  je  velikim  kufrom  bez  detaljnog  objašenjenja,  i  ovo  je  vjerovanje  ehlus‐sunneta  i  džema’ata. 

 

EBU MUHAMMED

379 

  Eh, ovdje pitamo neznalice i smutljivce, s obzirom da osoba postoje kafirom  samo ako donese sud na osnovu tagutskog zakona, a to je slučaj „hakima“, kakav  je  propis  onoga  koji  traži  od  taguta  hukma  u  laičkim  sudnicama  da  riješi  spor  suđenjem  laičkim  zakonom?!  Zašto  pravite  razliku  između  ova  dva  opisa?!  Oni  naravno imaju „dva džokera“ kojim izbjegavaju istinu:  1) Tehakum ne ulazi u aslud‐din.  2) Možda  osoba  ne  zna  da  se  dotični  propis  suprotstavlja  šerijatskom,  kao  da  onaj koji ide kod taguta hukma da mu presudi od njega traži Allahov propis u  kojem je pogriješio i pripisao ga islamu!?    Ali  ako  taj  propis  ne  pripiše  islamu,  a  puko  traženje  suđenja  tagutskim  zakonom je veliki kufr, ostaje „prvi džoker“, a to je da tehakum na ulazi u aslud‐ din. Allahulmust’ean! 

8.1 ’Ibadet u islamu znači tevhid u ’ibadetu pa se i slijeđenjem i pokornošću, hukmom i tehakumom, s obzirom da ulaze u značenje ’ibadeta, takođe želi tevhid Važne mes'ele: Temeljenje pravila vezanih za ovu vrstu velikog širka počinje  konstatacijom  da  se  pojmovima  'ibadet,  slijeđenje  i  pokornost,  hukm,  tahkim i tehakum, želi tevhid, a tevhid biva riječima i djelima; rječima srca i  jezika,  i  djelima  srca  i  tijela,  koji  ne  biva  tevhidom  osim  uz  negaciju  i  potvrdu.  Dakle,  Allah  nas  je  stvorio  radi  'ibadeta  Njemu,  odnosno  da  ostvarimo  tevhid  'ibadeta  Njega,  subhanehu  ve  te'ala,  a  u  značenje  pojma  'ibadet  ulazi  slijeđenje  i  pokornost,  hukm  i  tehakum,  pa  ako  se  pojmom  'ibadet  želi  tevhid  onda  se  pojmovima  slijeđenje  i  pokornost,  hukm  i  tehakum, takođe želi tevhid, nutrinski i vanjštinski.       Princip  tevhida,  sa  svim  vrstama  i  jedinkama  koje  ga  sačinjavaju,  se  ruši  vrstom kufra potpunog ostavljanja 'ibadeta682 u kojeg ulazi kufr oholosti,683 kufr  okretanja684 ili kufr izbjegavanja,685 ili vrstom kufra 'ibadeta nekom drugom mimo                                                               682

 U kojeg ulazi slijeđenje i pokornost i hukm i tehakum.    Kufrul‐isktibar.  684  Kufrut‐tevelli.  685  Kufrul‐’irad.  683

  380 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Allaha, u ritualnom obredoslovnom smislu, slijeđenjem i pokornošću, hukmom i  tehakumom,  a  ova  vrsta  velikog  kufra  je  veliki  širk,  a  apsolutno  ostavljanje  i  'ibadet  drugom  mimo  Allaha  se  mogu  ostvariti  srcem,  ili  riječima  ili  djelima.  'Ibadet  drugom  mimo  Allaha  ruši  osnovu  rukna  negacije  LA  ILAHE  a  apsolutno  ostavljanje 'ibadeta Allahu ruši osnovu rukna potvrde ILLALLAH.   Zlatno pravilo: Ostvarenje velikog širka ne ovisi od vrsta kufra koje ulaze u  apsolutno  ostavljanje,  ali  iz  'ibadeta  drugom  mimo  Allaha  proizilazi  apsolutno  ostavljanje  osnove  tevhida  jer  ko  upadne  u  veliki  širk  ostavio  je  tevhid,  kao  što  ostvarenje  kufra  apsolutnog  ostavljanja  ne  ovisi  od  velikog  širka,  iako  iz  apsolutnog  ostavljanja  'ibadeta  Allahu  neminovno  proizilazi  'ibadet šejtanu.       Zbog  toga  je  neispravno  reći  da  propisivač  zakona  mimo  Allaha  neovisno,  sudija  tagutskim  zakonom  ili  mutehakim  tagutu  ne  postaju  mušricima  osim  ostvarenjem  neke  od  vrsta  kufra  oholosti,  okretanja  ili  izbjegavanja,  kao  što  je  neispravno  reći  da  kafir  kufrom  oholosti,  okretanja  ili  izbjegavanja  ne  postaje  kafirom osim ako upadne u 'ibadet nekom drugom mimo Allaha.    Pa kao što za kufr propisivača i onoga koji mu se pokorava i slijedi ga nije bio  uslov  da  to  uradi  iz  oholosti  npr.  već  je  bilo  dovoljno  da  upadne  u  opis  propisivanja ili slijeđenja nije ni u širku suđenja tagutskim zakonom uslov tekfira  da to uradi iz oholosti, okretanja ili izbjegavanja šerijata i slično, već je dovoljno da  osoba upadne u opis uzimanja taguta i njegovog zakona za sudiju, za kojeg  se u  riječima Uzvišenog Zakonodavca veže propis tekfira.    

8.2 Dokazi za veliki širk suđenja tagutskim zakonom Dokazi za ovu vrstu velikog širka su mnobrojni; od njih su slijedeći:  Iz sure El‐En'am: 

ِ ‫أَﻓَـﻐﻴـﺮ اﻟﻠﱠ ِﻪ أَﺑـﺘﻐِﻲ ﺣ َﻜﻤﺎ وﻫﻮ اﻟﱠ ِﺬي أَﻧْـﺰَل إِﻟَﻴ ُﻜﻢ اﻟْ ِﻜﺘﺎب ﻣ َﻔ ﱠ ﱠ‬ ِ ‫ﺎب ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن أَﻧﱠﻪُ ُﻣﻨَـﱠﺰٌل‬ ُ َ‫ﻳﻦ آَﺗَـْﻴـﻨ‬ َ َ‫ﺎﻫ ُﻢ اﻟْﻜﺘ‬ ُ َ َ ُ ْ َ َ ‫ﺼ ًﻼ َواﻟﺬ‬ َ ُ َ ً َ َْ َ َْ ِ ِ ‫ﻳﻦ‬ ْ ِ‫ﻚ ﺑ‬ َ ‫ِﻣ ْﻦ َرﺑﱢ‬ َ ‫ﺎﳊَ ﱢﻖ ﻓَ َﻼ ﺗَ ُﻜﻮﻧَ ﱠﻦ ﻣ َﻦ اﻟْ ُﻤ ْﻤ َﱰ‬ Zar  da  drugog  mimo  Allaha  želim/uzimam  za  sudiju,  a  On  je  Onaj  Koji  vam  je  objavio  Knjigu,  detaljno  objašnjenu?!  A  oni  kojima  smo  Mi  dali  Knjigu  dobro 

 

EBU MUHAMMED

381 

znaju da je ona objavljena od tvog Gospodara sa istinom i istinito, zato ti nikako  ne budi od onih koji sumnjaju!686    Znači, zar da uzimam nekog drugog mimo Allaha za sudiju, srcem, ili riječima  ili djelima, u obavijestima ili u praktičnim propisima, a on je Savršeni Znalac, Onaj  koji  govori  apsolutnu  istinu,  i  Najpravedniji  Sudac,  Koji  je  čist  od  svakog  vida  manjkavosti?  Nema  zaslužnog  obožavanja,  slijeđenja  i  pokornosti,  i  hukma  i  tehakuma, mimo Njega, On nema sudruga, ni pomagača, niti se kod Njega bilo ko  za nekog može zauzimati bez Njegove dozvole i zadovoljstva.   Zato Uzvišeni kaže u idućem ajetu:  

ِ ‫ﱢل ﻟِ َﻜﻠِﻤﺎﺗِِﻪ وﻫﻮ اﻟ ﱠﺴ ِﻤ‬ ِ ‫وَﲤﱠ‬ ِ ‫ﻚ ِﺻ ْﺪﻗًﺎ و َﻋ ْﺪﻻً ﻻﱠ ﻣﺒﺪ‬   ‫ﻴﻢ‬ َ ‫ﺖ َرﺑﱢ‬ ْ َ ُ ‫ﺖ َﻛﻠ َﻤ‬ َُ ُ َ ََُ َ ُ ‫ﻴﻊ اﻟْ َﻌﻠ‬ Riječi Gospodara tvoga su vrhunac istine i pravde; Njegove riječi niko ne može  promijeniti i On je Svečujući Sveznajući.687    Dakle,  one  su  vrhunac  istine  u  obavijestima  o  prošlosti  i  budućnosti  i  skrivenom svijetu i vrhunac pravde u propisima kojim je obavezao Svoje robove, a  onaj ko kaže da se riječju „ebtegi“ koju sam preveo kao „uzimam“ ili „želim“ misli  samo na srčane opise, ili samo na riječi, i da to ne obuhvata dijela, ostaje da isto  to kaže u pogledu slijedećih ajeta: 

ِ ِ ِ ِ ِ ِ ْ ‫اﻵﺧﺮِة ِﻣﻦ‬ ‫ﻳﻦ‬ َ َ ‫َوَﻣﻦ ﻳَـْﺒﺘَ ِﻎ َﻏْﻴـَﺮ ا ِﻹ ْﺳﻼَم دﻳﻨًﺎ ﻓَـﻠَﻦ ﻳـُ ْﻘﺒَ َﻞ ﻣْﻨﻪُ َوُﻫ َﻮ ﰲ‬ َ ‫اﳋَﺎﺳ ِﺮ‬ Ko  bude  želio/uzeo  neki  drugi  din  mimo  islama,  neće  mu  biti  primljen,  a  na  ahiretu će biti od gubitnika.688 

‫ب ُﻛ ﱢﻞ َﺷ ْﻲ ٍء‬ ‫ﻗُ ْﻞ أَ َﻏْﻴـَﺮ اﻟﻠّ ِﻪ أَﺑْﻐِﻲ َرﺑًّﺎ َوُﻫ َﻮ َر ﱡ‬

Reci: „Zar mimo Allaha da uzmem/želim/tražim nekog drugog za Rabba, a On je  Rabb svega!?689 

ِ ‫ﲔ‬ ‫ﻗَ َﺎل أَ َﻏْﻴـَﺮ اﻟﻠّ ِﻪ أَﺑْﻐِﻴ ُﻜ ْﻢ إِﻟَ ًـﻬﺎ َوُﻫ َﻮ ﻓَ ﱠ‬ َ ‫ﻀﻠَ ُﻜ ْﻢ َﻋﻠَﻰ اﻟْ َﻌﺎﻟَﻤ‬

Reče: „Zar nekog drugog mimo Allaha da vam tražim za boga, a On vas je iznad  ostalog svijeta uzdigao!?“.690                                                               686

 Sura El‐En'am (6) 114   Sura El‐En'am (6) 115  688  Sura 'Alu Imran (3) 85  689  Sura El‐En'am (6) 164  690  Sura El‐A’raf (7) 140  687

  382 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vidimo da su ajeti koji govore o jednoći Allaha u hukmu, svejedno ticalo se to  obavijesti  ili  praktičnih  propisa,  izrečeni  istim  izrazom  kao  i  ajeti  o  rububijjetu  i  uluhijjetu, i ajeti uzimanja nečeg drugog za din mimo Allahovog dina.    Konstatovali smo da psovač vjere nije na dini islamu, iako nije uzeo psovku za  din,  ili  se  pripisao  nekoj  u  vanjskoj  realnosti  poznatoj  vjeri  mimo  islama;  pa  kao  što se u pogledu tekfira psovača ne uslovljava da psovač uzme psovku za din isto  tako se za tekfir sudije tagutskim zakonom ne uvjetuje da uzme zakon taguta za  din, ali njihov din nije dinil islam iako se njemu pripisuju. Uzeti nevjerstvo ili opšte  poznati grijeh za din je dodatno nevjerstvo i tama iznad tame.  Rekao je Ibn Tejmijje u vezi navedenog ajeta iz sure El‐En’am: 

ِ ِ ِ ِ ‫ﺎك َﻏْﻴـُﺮﻩُ َﱂْ ﻳَ ُﻜ ْﻦ‬ َ َ‫ ﻓَـﻠَ ْﻮ َﱂْ ﻳَ ُﻜ ْﻦ ُﻫﻨ‬.(‫ﺼ ًﻼ‬ ‫ﺎب ُﻣ َﻔ ﱠ‬ َ َ‫ )أَﻓَـﻐَْﻴـَﺮ اﻟﻠﱠﻪ أَﺑْـﺘَﻐﻲ َﺣ َﻜ ًﻤﺎ َوُﻫ َﻮ اﻟﱠﺬي أَﻧْـَﺰَل إﻟَْﻴ ُﻜ ُﻢ اﻟْﻜﺘ‬:‫َوﻗَ َﺎل‬ ِْ ‫اﻟْ ُﻤ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن أ ََﻣﺮوﻩُ ﺑِﻌِﺒَ َﺎد ِة َﻏ ِْﲑ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوَﻻ ﱢاﲣَ ِﺎذ َﻏ ِْﲑ اﻟﻠﱠ ِﻪ َوﻟِﻴًّﺎ َوَﻻ َﺣ َﻜ ًﻤﺎ ﻓَـﻠَ ْﻢ ﻳَ ُﻜﻮﻧُﻮا ﻳَ ْﺴﺘَ ِﺤﻘﱡﻮ َن‬ ‫اﻹﻧْ َﻜ َﺎر ﻓَـﻠَ ﱠﻤﺎ أَﻧْ َﻜَﺮ‬ ُ ِ‫ﻮت َﻏ ٍﲑ ﳝُْ ِﻜﻦ ِﻋﺒﺎدﺗُﻪ واِ ﱢﲣﺎذُﻩ وﻟِﻴًّﺎ وﺣﻜْﻤﺎ وأَﻧﱠﻪ ﻣﻦ ﻓَـﻌﻞ َذﻟ‬ ِ ِ ِ‫ﻚ ﻓَـﻬﻮ ﻣ ْﺸ ِﺮٌك ﺑِﺎَﻟﻠﱠﻪ‬ ‫ﱠ‬ َ ‫َﻋﻠَْﻴ ِﻬ ْﻢ َذﻟ‬ ْ ُ َُ َ َ َ ْ َ ُ َ ً ُ َ َ ُ َ َ ُ َ َ ُ ُ‫ﻚ َدل َﻋﻠَﻰ ﺛـُﺒ‬ ِ ِ ِ ‫آﺧَﺮ ﻓَـﺘَـ ْﻘﻌُ َﺪ‬ َ ِ‫آﺧَﺮ ﻓَـﺘَ ُﻜﻮ َن ﻣ َﻦ اﻟْ ُﻤ َﻌ ﱠﺬﺑ‬ َ ‫ )َﻻ َْﲡ َﻌ ْﻞ َﻣ َﻊ اﻟﻠﱠﻪ إ َﳍًﺎ‬:‫ﲔ( َوﻗَ َﺎل‬ َ ‫ )ﻓَ َﻼ ﺗَ ْﺪعُ َﻣ َﻊ اﻟﻠﱠﻪ إ َﳍًﺎ‬:‫َﻛ َﻤﺎ ﻗَ َﺎل ﺗَـ َﻌ َﺎﱃ‬ ِ ُ ‫ﻣ ْﺬﻣﻮﻣﺎ ﳐَْ ُﺬ ًوﻻ( وأَﻣﺜ‬ .‫ﻚ‬ َ ‫ﺎل َذﻟ‬ َْ َ ًُ َ „Rekao je: Zar da drugog mimo Allaha želim/uzimam za sudiju, a On je Onaj Koji  vam je objavio Knjigu, detaljno objašnjenu?!  Pa  da  tada  nije  postojao  neko  mimo  Njega  mušrici  mu  ne  bi  naredili  ’ibadet  drugog  mimo  Allaha  niti  uzimanje  drugog  mimo  Allaha  za  velijja  niti  hakema  (sudiju); (da nije postojao drugi mimo Njega) ne bi zaslužili ukor. Kada ih je ukorio  zbog  toga  to  ukazuje  na  postojanje  drugog  čiji  ’ibadet,  uzimanje  za  velijja  i  hakema  (sudiju)  je  moguće,  i  da  je  onaj  koji  to  uradi  mušrik  Allahu,  kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  Nemoj  se  mimo  Allaha  moliti  drugom  bogu  pa  da  budeš  od  kažnjenih.  Rekao je: Nemoj uz Allaha činiti drugog boga pa da ostaneš pokuđen ostavljen  na cjedilu!...“691  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ أن اﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻌﺪل واﺟﺐ ﻣﻄﻠﻘﺎ ﰲ ﻛﻞ زﻣﺎن وﻣﻜﺎن ﻋﻠﻰ ﻛﻞ أﺣﺪ وﻟﻜﻞ أﺣﺪ واﳊﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل‬:‫واﳌﻘﺼﻮد‬ ‫اﷲ ﻋﻠﻰ ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻫﻮ ﻋﺪل ﺧﺎص وﻫﻮ أﻛﻤﻞ أﻧﻮاع اﻟﻌﺪل وأﺣﺴﻨﻬﺎ واﳊﻜﻢ ﺑﻪ واﺟﺐ‬                                                              691

 Medžmu’ul‐fetava 2/330 (Šamilah) 

 

383 

EBU MUHAMMED

‫ﻋﻠﻰ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ وﻛﻞ ﻣﻦ اﺗﺒﻌﻪ وﻣﻦ ﻟﻢ ﻳﻠﺘﺰم ﺣﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ وﻫﺬا واﺟﺐ‬ ِ ‫ } َﻛﺎ َن اﻟﻨﱠﺎس أُﱠﻣﺔً و‬:‫ﻋﻠﻰ اﻷﻣﺔ ﰲ ﻛﻞ ﻣﺎ ﺗﻨﺎزﻋﺖ ﻓﻴﻪ ﻣﻦ اﻷﻣﻮر اﻹﻋﺘﻘﺎدﻳﺔ واﻟﻌﻤﻠﻴﺔ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ً‫اﺣ َﺪة‬ َ ُ ِ ِ ‫ْﻜﺘَﺎب ﺑِﺎﻟْﺤ ﱢﻖ ﻟِﻴﺤ ُﻜﻢ ﺑـﻴﻦ اﻟﻨ‬ ِ ِ ِ ‫ﻴﻦُ ﺑَ ﱢ‬ ‫ﻴﻤﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ ُﻔﻮا ﻓِ ِﻴﻪ‬ َ ‫ﻓَـﺒَـ َﻌ‬ َ ‫ﱠﺎس ﻓ‬ َ ‫ﺚ اﻟﻠﱠﻪُ اﻟﻨﱠﺒﻴﱢ‬ َ ْ َ َ ْ َ َ َ ‫ﻳﻦ َوأَﻧْـ َﺰ َل َﻣ َﻌ ُﻬ ُﻢ اﻟ‬ َ ‫ﻳﻦ َوُﻣ ْﻨﺬ ِر‬ َ ‫ﺸ ِﺮ‬ ِ ِ ِ ‫وﻣﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ َ ِ ِ ﱠ‬ ‫ } َوَﻣﺎ ا ْﺧﺘَـﻠَ ْﻔﺘُ ْﻢ‬:‫ﺎت{ ﺳﻮرة اﻟﺒﻘﺮة وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ُ َ‫ﺎءﺗْـ ُﻬ ُﻢ اﻟْﺒَـﻴﱢـﻨ‬ ََ َ ‫ﻒ ﻓﻴﻪ إِﻵ اﻟﺬ‬ َ ‫ﻳﻦ أُوﺗُﻮﻩُ ﻣ ْﻦ ﺑَـ ْﻌﺪ َﻣﺎ َﺟ‬ ِ‫ }ﻓَِﺈ ْن ﺗَـﻨَ َﺎز ْﻋﺘُﻢ ﻓِﻲ َﺷﻲ ٍء ﻓَـﺮدﱡوﻩُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠﻪ‬:‫ﻓِ ِﻴﻪ ِﻣﻦ َﺷﻲ ٍء ﻓَﺤﻜْﻤﻪُ إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠ ِﻪ{ ﺳﻮرة اﻟﺸﻮرى وﻗﺎل‬ ْ ُ ُ ْ ْ ُ ْ ِ ‫واﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬ .‫ﻮل{ ﺳﻮرة اﻟﻨﺴﺎء‬ َ „Želi  se  reći  da  je  suđenje  pravdom  obaveza  u  apsolutnom  smislu,  u  svakom  vremenu  i  mjestu  i  svakom  pojedincu.  Suđenje  onim  što  je  objavljeno  Muhammedu,  .,  je  posebna  pravda,  i  ono  je  najpotpunija  i  najljepša  vrsta  pravde, i suđenje njime je obaveza Vjerovjesniku, ., i svakom ko ga slijedi. A onaj  koji se ne pridržava zakona Allaha i Njegovog Poslanika je kafir. I to je obaveza  ummetu  u  svemu  u  čemu  se  spore  od  ’aqidetskih  i  praktičnih  stvari.  Rekao  je  Uzvišeni: Svi ljudi su sačinjavali jednu zajednicu, i Allah je slao vjerovjesnike da  donose radosne vijesti i opomene, i po njima je slao Knjigu, samu istinu, da se po  njoj  sudi  ljudima  u  onome  u  čemu  se  razilazei.  A  u  pogledu  nje  se  nisu  razišli  osim oni kojima je ona data nakon što su im već bili došli jasni dokazi; Sura El‐ Baqara 213  Kaže Uzvišeni: U čemu god da se raziđete propis za to je kod Allaha. To vam je,  eto,  Allah,  Gospodar  moj  ‐  u  Njega  se  ja  uzdam  i  Njemu  se  obraćam.  Sura  Eš‐ Šura 10  Rekao  je:  Ako  se  u  bilo  čemu  sporite  vratite  ga  Allahu  i  Poslaniku.  Sura  En‐ Nisa’“692    Uzimanje  drugog  mimo  Allaha  za  obožavanog  (ma’buda),  ili  zaštitnika  (velijja), ili sudiju (hakema) može biti srcem, ili riječima ili djelima, a sura El‐En’am  je  mekkanska.  U  dokaze  za  veliki  širk  suđenja  tagutskim  zakonom  spadaju  riječi  Uzvišenog:  I u Svom hukmu/presudi nikog ne pridružuje.693 

ِِ ‫َﺣ ًﺪا‬ َ ‫َوَﻻ ﻳُ ْﺸ ِﺮُك ِﰲ ُﺣﻜْﻤﻪ أ‬

A po drugom kiraetu:                                                                692

 Ove riječi su dio govora šejhul‐islama iz „Minhadžus‐sunneh“ kojeg tumačimo u ovoj knjizi.   Sura El‐Kehf (18) 26 

693

  384 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ne pridružuj nikog u Njegovom hukmu.694 

ِِ ‫َﺣ ًﺪا‬ َ ‫َوَﻻ ﺗُ ْﺸ ِﺮْك ِﰲ ُﺣﻜْﻤﻪ أ‬

  Dakle, On ne pridružuje Sebi nikog u kosmičkoj (qaderskoj) odredbi i presudi  niti u vjerskoj, koja se sastoji od obavijesti i propisa, jer je samo On stvorio i samo  On može naređivati, i samo On zaslužuje apsolutnu pokornost, kao što je rekao u  suri El‐A’araf:  695

Samo Njemu pripada stvaranje i odredba.  

‫اﳋَْﻠ ُﻖ َواﻷ َْﻣُﺮ‬ ْ ُ‫أَﻻَ ﻟَﻪ‬

  Zato onaj koji prizna da svo stvaranje pripada samo Allahu neminovno mora  priznati  da  apsolutna  odredba  pripada  samo  Njemu,  jer  to  ulazi  u  jednoću  u  stvaranju,  upravljanju  i  vladanju,  i  da  samo  On  zaslužuje  pokornost  i  pokoriti  se  samo  Njemu  i  to  je  ono  što  neminovno  proizilazi  iz  tevhidur‐rububijjeh  i  ono  na  što šehadet tevhida direktno ukazuje od tevhidul‐uluhijje.     Onaj koji propisivanjem zakona, hukmom i tehakumom upadne u veliki širk u  u  pogledu  vjerske  odredbe,  kao  da  je  onome,  kojem  je  dao  učešće  u  vjerskoj  odredbi  pripisao  stvaranje  stvorenja  i  vladanje  njima,  jer  pravo  na  apsolutnu  vjersku odredbu ima samo Stvoritelj i Apsolutni Vladar. Da Allah sačuva!    Ako  kaže  da  mu  nije  pripisao  stvaranje,  a  to  naravno  ne  rade  osim  ekstremisti  među  mušricima,  kažemo  da  kao  što  vjeruje  da  je  Allah  jedini  Stvoritelj mora vjerovati da je Allah Jedini Vladar, Upravitelj i Sudija i samo Njegov  zakon  slijediti  i  Njemu  se  pokoravati,  suđenjem  samo  Njegovim  zakonom  i  traženjem rješenja sporova suđenjem samo Njegovim zakonom, i ’ibadetom samo  Uzvišenom Allahu mimo svega stvorenog što je apsolutno ovisno od Njega a On je  Apsolutno Neovisni Hvale Dostojni.    Tako u pogledu Gospodara svega stvorenog iz jednoće u stvaranju proizilazi  jednoća  u  odredbi  a  iz  jednoće  u  odredbi  proizilazi  jednoća  u  stvaranju,  jer  ova  dva opisa su vjerski međusobno povezana neminovnom uzročnom povezanošću.    To svaki razuman i zdrav čovjek osjeća u svojoj prirodi i instinktu čak i kada je  u  pitanju  njegova  vlast  i  upravljanje,  pa  ćeš  ga  zateći  kako  ne  dozvoljava  da  njegovim imetkom kojeg je on zaradio upravlja drugi, ili u njemu ima učešće, ili u  pitanju  njegove  djece  ili  žene.  Ako  bi  neko  zatražio  učešće  u  imetku  on  ga  zabranjuje pod izgovorom da je to njegov imetak i da ga je on zaradio, a ako bi mu                                                               694

 Sura El‐Kehf (18) 26   Sura El‐A’araf (7) 54 

695

 

EBU MUHAMMED

385 

se  žena  „pokoravala  komšiji“  u  „nepokornosti  njemu“  buni  se  tome  pod  izgovorom da je ona njegova žena a ne komšijina. Isto se kaže i u pogledu djece.     Zgražavanje  će  biti  veće  ako  bi  njegova  žena  i  djeca  dali  učešće  njegovom  neprijatelju u onome u čemu njegovi neprijatelji nemaju nikakvog udjela. A sve to  će  biti  još  groznije  ako  je  taj  čovjek  objavio  neprijateljstvo  neprijatelju  zbog  nepoštovanja, zavisti i mržnje prema njegovoj ženi i djeci. Allahulmuste’an!  Rekao je Uzvišeni u suri Er‐Rum:  

ِِ ِ ِ ِ ِ َ ْ ‫ب ﻟَ ُﻜ ْﻢ َﻣﺜَ ًﻼ ﻣ ْﻦ أَﻧْـ ُﻔﺴ ُﻜ ْﻢ َﻫ ْﻞ ﻟَ ُﻜ ْﻢ ﻣ ْﻦ َﻣﺎ َﻣﻠَ َﻜ‬ َ ‫ﺿَﺮ‬ ٌ‫ﺖ أَْﳝَﺎﻧُ ُﻜ ْﻢ ﻣ ْﻦ ُﺷَﺮَﻛﺎءَ ِﰲ َﻣﺎ َرَزﻗْـﻨَﺎ ُﻛ ْﻢ ﻓَﺄَﻧْـﺘُ ْﻢ ﻓﻴﻪ َﺳ َﻮاء‬ ٍ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ‫ﻳﻦ ﻇَﻠَ ُﻤﻮا أ َْﻫ َﻮاءَ ُﻫ ْﻢ‬ ‫ﻚ ﻧـُ َﻔ ﱢ‬ َ ‫َﲣَﺎﻓُﻮﻧَـ ُﻬ ْﻢ َﻛﺨﻴ َﻔﺘ ُﻜ ْﻢ أَﻧْـ ُﻔ َﺴ ُﻜ ْﻢ َﻛ َﺬﻟ‬ َ ‫﴾ ﺑَ ِﻞ اﺗـﱠﺒَ َﻊ اﻟﺬ‬٢٨﴿ ‫ﺼ ُﻞ ْاﻵَﻳَﺎت ﻟ َﻘ ْﻮم ﻳَـ ْﻌﻘﻠُﻮ َن‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻚ ﻟِﻠﺪﱢﻳ ِﻦ َﺣﻨِﻴ ًﻔﺎ ﻓِﻄَْﺮةَ اﻟﻠﱠ ِﻪ اﻟﱠِﱵ‬ َ ‫﴾ ﻓَﺄَﻗ ْﻢ َو ْﺟ َﻬ‬٢٩﴿ ‫ﻳﻦ‬ َ ‫ﺑِﻐَ ِْﲑ ﻋ ْﻠ ٍﻢ ﻓَ َﻤ ْﻦ ﻳَـ ْﻬﺪي َﻣ ْﻦ أ‬ َ ‫َﺿ ﱠﻞ اﻟﻠﱠﻪُ َوَﻣﺎ َﳍُ ْﻢ ﻣ ْﻦ ﻧَﺎﺻ ِﺮ‬ ِ ‫ﻓَﻄَﺮ اﻟﻨﱠﺎس ﻋﻠَﻴـﻬﺎ َﻻ ﺗَـﺒ ِﺪ‬ ِ ِ ِ ‫ﱢﻳﻦ اﻟْ َﻘﻴﱢ ُﻢ َوﻟَ ِﻜ ﱠﻦ أَ ْﻛﺜَـَﺮ اﻟﻨ‬ ‫ﲔ إِﻟَْﻴ ِﻪ‬ َ ‫ﻳﻞ ﳋَْﻠ ِﻖ اﻟﻠﱠ ِﻪ َذﻟ‬ َ ِ‫﴾ ُﻣﻨﻴﺒ‬٣٠﴿ ‫ﱠﺎس َﻻ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن‬ َْ َ َ َ ُ ‫ﻚ اﻟﺪ‬ َ ْ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ٍ ‫ﱠ‬ ‫ﻳﻦ ﻓَـﱠﺮﻗُﻮا دﻳﻨَـ ُﻬ ْﻢ َوَﻛﺎﻧُﻮا ﺷﻴَـ ًﻌﺎ ُﻛ ﱡﻞ ﺣ ْﺰب ﲟَﺎ‬ ‫ﻴﻤﻮا اﻟ ﱠ‬ َ ‫ﺼ َﻼ َة َوَﻻ ﺗَ ُﻜﻮﻧُﻮا ﻣ َﻦ اﻟْ ُﻤ ْﺸ ِﺮﻛ‬ ُ ‫َواﺗﱠـ ُﻘﻮﻩُ َوأَﻗ‬ َ ‫﴾ ﻣ َﻦ اﻟﺬ‬٣١﴿ ‫ﲔ‬ ﴾٣٢﴿ ‫ن‬ َ ‫ﻟَ َﺪﻳْ ِﻬ ْﻢ ﻓَ ِﺮ ُﺣﻮ‬ Allah navodi primjer od vas samih; imate li vi u onome što posjedujete partnere  u  onome  čime  Smo  vas  opskrbili  pa  ih  se  bojite  kao  što  se  bojite  samih  sebe?  Tako  Mi  detaljno  objašnjavamo  znakove  narodu  koji  ima  razum.  ﴾28﴿  Nemate!  Već oni koji su u nepravdu upali slijede svoje strasti, bez imalo znanja, pa ko će  uputiti onoga koga je Allah u zabludu odveo?! I za njih neće biti pomagača.  ﴾29﴿  Zato  ti  okreni  lice  svoje  prema  pravoj  vjeri,  kao  hanif!  To  je  Allahova  fitra  na  kojoj je ljude stvorio, nema promjene Allahovom stvaranju. To je istinska vjera  ali  većina  ljudi  ne  zna.  ﴾30﴿  Iskreno  se  (samo)  Njemu  vraćajući  i  bojte  Ga  se  i  uspostavite  namaz  i  nemojte  biti  od  mušrika!  ﴾31﴿  Od  onih  koji  su  rascijepkali  svoj din i podijelili se na stranke, svaka stranka sretna zbog onoga na čemu je!  696 ﴾32﴿   Rekao je Uzvišeni u suri En‐Nahl: 

ِ ِ َ‫﴾ وَﳚﻌﻠُﻮ َن ﻟِﻠﱠ ِﻪ اﻟْﺒـﻨ‬٥٦﴿ ‫ﺼﻴﺒﺎ ِﳑﱠﺎ رزﻗْـﻨَﺎﻫﻢ ﺗَﺎﻟﻠﱠ ِﻪ ﻟَﺘﺴﺄَﻟُ ﱠﻦ ﻋ ﱠﻤﺎ ُﻛْﻨﺘﻢ ﺗَـ ْﻔﺘـﺮو َن‬ ِ ‫ﺎت‬ َْ َ َ ً َ‫َوَْﳚ َﻌﻠُﻮ َن ﻟ َﻤﺎ َﻻ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن ﻧ‬ ْ ُ ََ َُ ْ ُ َ ْ ُ ِ ِ ِ ‫﴾ ﻳَـﺘَـ َﻮ َارى ِﻣ َﻦ‬٥٨﴿ ‫ﻴﻢ‬ َ ‫﴾ َوإ َذا ﺑُﺸَﱢﺮ أ‬٥٧﴿ ‫ُﺳْﺒ َﺤﺎﻧَﻪُ َوَﳍُ ْﻢ َﻣﺎ ﻳَ ْﺸﺘَـ ُﻬﻮ َن‬ ٌ ‫َﺣ ُﺪ ُﻫ ْﻢ ﺑ ْﺎﻷُﻧْـﺜَﻰ ﻇَ ﱠﻞ َو ْﺟ ُﻬﻪُ ُﻣ ْﺴ َﻮًّدا َوُﻫ َﻮ َﻛﻈ‬                                                              696

 Sura Er‐Rum (30) 28‐32. Ovo je moj prijevod ajeta.  

  386 

ِِ ‫ﻳﻦ َﻻ‬ َ ‫ﻟﻠﱠﺬ‬

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA  ﴾٥٩﴿

ِ ِ ِ ٍ ‫ﻮء ﻣﺎ ﺑﺸﱢﺮ ﺑِِﻪ أَﳝُْ ِﺴ ُﻜﻪ ﻋﻠَﻰ ﻫ‬ ِ ‫ﻮن أ َْم ﻳ ُﺪ ﱡﺳﻪُ ِﰲ اﻟﺘـﱡﺮ‬ ‫اب أََﻻ َﺳﺎءَ َﻣﺎ َْﳛ ُﻜ ُﻤﻮ َن‬ ُ َ ُ َ َ َ ُ َ ‫اﻟْ َﻘ ْﻮم ﻣ ْﻦ ُﺳ‬ ِ ْ ‫ﻳـ ْﺆِﻣﻨُﻮ َن ﺑِ ْﺎﻵَ ِﺧﺮِة ﻣﺜَﻞ اﻟ ﱠﺴﻮِء وﻟِﻠﱠ ِﻪ اﻟْﻤﺜَﻞ ْاﻷ َْﻋﻠَﻰ وﻫﻮ اﻟْﻌ ِﺰﻳﺰ‬ ﴾٦٠﴿ ‫ﻜﻴﻢ‬ ُ َ ََُ ُ ُ َ‫اﳊ‬ ُ َ َ ْ ُ َ َ

I  određuju  onome  što  ne  znaju  udio  od  onoga  čime  Smo  ih  opskrbili.  Tako  mi  Allaha,  bićete  pitani  o  onome  što  ste  izmišljali!  ﴾56﴿  Određuju  Allahu  kćeri,  slavljen nek’ je On, a sebi ono što im se dopada.  ﴾57﴿ A kada se nekom od njih  donese radosna vijest da je dobio kćer lice mu ostane crno a on krijući srdžbu.  ﴾58﴿  Krije  se  od  naroda  zbog  zla  kojim  je  obradovan,  da  li  da  ga  zadrži  uz  sramotu  ili  da  ga  zakopa  u  zemlju?  Uistinu  je  ružno  ono  čime  presuđuju!  ﴾59﴿  Onima  koji  ne  vjeruju  u  ahiret  pripada  najgori  primjer  a  Allahu  pripada  najuzvišeniji primjer i On je Silni i Mudri. ﴾60﴿697  Rekao je Uzvišeni:

ِ ‫وإِ َذا ﺑﺸﱢﺮ أَﺣﺪﻫﻢ ِﲟﺎ ﺿﺮ‬ ِ ‫اﳊِْﻠﻴَ ِﺔ َوُﻫ َﻮ ِﰲ‬ ْ ‫﴾ أ ََوَﻣ ْﻦ ﻳـُﻨَ ﱠﺸﺄُ ِﰲ‬١٧﴿ ‫ﻴﻢ‬ َ ََ َ ْ ُ ُ َ َ ُ َ ٌ ‫ب ﻟﻠﱠﺮ ْﲪَ ِﻦ َﻣﺜَ ًﻼ ﻇَ ﱠﻞ َو ْﺟ ُﻬﻪُ ُﻣ ْﺴ َﻮًّدا َوُﻫ َﻮ َﻛﻈ‬ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ِ ِ‫اﳋ‬ ِ َ ‫ﺎد اﻟﱠﺮ ْﲪَ ِﻦ إِﻧَﺎﺛًﺎ أ‬ ٍِ ‫ﺐ َﺷ َﻬ َﺎدﺗـُ ُﻬ ْﻢ‬ ُ َ‫ﻳﻦ ُﻫ ْﻢ ﻋﺒ‬ َ ْ َ ‫﴾ َو َﺟ َﻌﻠُﻮا اﻟْ َﻤ َﻼﺋ َﻜﺔَ اﻟﺬ‬١٨﴿ ‫ﺼﺎم َﻏْﻴـُﺮ ُﻣﺒﲔ‬ ُ َ‫َﺷﻬ ُﺪوا َﺧ ْﻠ َﻘ ُﻬ ْﻢ َﺳﺘُﻜْﺘ‬ ﴾١٩﴿ ‫ن‬ َ ‫َوﻳُ ْﺴﺄَﻟُﻮ‬ I  kada  se  nekom  od  njih  donese  radosna  vijest  o  onome  što  pripisuje  Milostivom,  lice  mu  postane  crno  a  on  krije  srdžbu.  ﴾17﴿  Zar  ona  koja  raste  u  haljinama  i  u  raspravi  nije  retorična?!  ﴾18﴿  A  učiniše  meleke  koji  su  robovi  Milostivog kćerima! Zar su bili svjedoci njihovog stvaranja?! Njihovo svjedočenje  će biti zapisano i biće pitani. ﴾19﴿698    Dakle,  nevjernici  ljudi  i  džinna  Uzvišenom  Stvoritelju  pripisuju  „primjere“  kojim nisu zadovoljni sebi i svaki razuman čovjek zna da Onaj Koji je sve stvorio i  Koji  je  Uzvišen  i  Savršen  jedini  zaslužuje  da  bude  obožavan,  da  se  samo  Njemu  pokorava  slijeđenjem  samo  njegovih  poslanika,  ’alejhimusselam,  i  znaju  da  je  neispravno  dati  učešće  stvorenom  u  onome  što  pripada  samo  Njemu.  Allahulmuste’an!     Šejtani  džina  i  ljudi  imaju  za  cilj  da  preuzmu  jedan  dio  vladanja  Allahovim  stvorenjima, i da mijenjaju Njegov din, zakon i stvaranje, a to je oponašanje Allaha  u gospodarstvu, vladanju i upravljanju, a tražeći od stvorenja da im se pokoravaju  u nepokornosti Stvoritelju, bilo kojom vrstom ili jedinkom ’ibadeta, traže od njih  da  ih  mimo  Allaha  obožavaju,  i  to  je  onaj  širk  u  rububijjetu  i  uluhijjetu  koji  je                                                                Sura En‐Nahl (16) 56‐60. Prijevod je takođe moj.   Sura Ez‐Zuhruf (43) 17 

697 698

 

EBU MUHAMMED

387 

danas  obuhvatio  skoro  sav  svijet,  i  kojeg  se  sačuvao  samo  mali  broj  odabranih  Allahovih stvorenja.    Rekao  je  šejh  Muhammed  sin  ’Abdulvehhaba,  rahimehullah,  tumačeći  spomenuti ajet iz sure El‐Kehf:  „Šesto: činjenica da u Svom hukmu ne pridružuje nikog.  Sedmo:  zabrana  pridruživanja  (išrak)  stvorenja  u  Allahovom  hukmu  (presudi),  prema kiraetu zabrane.699“700  U dokaze za veliki širk suđenja tagutskim zakonom ulaze takođe riječi Uzvišenog: 

ِ‫ﱠ‬ ِ ‫َﻃﻴﻌﻮا اﻟﻠﱠﻪ وأ‬ ِ ِ ‫ﻮل َوأ‬ ‫ُوﱄ ْاﻷ َْﻣ ِﺮ ِﻣْﻨ ُﻜ ْﻢ ﻓَِﺈ ْن ﺗَـﻨَ َﺎز ْﻋﺘُ ْﻢ ِﰲ َﺷ ْﻲ ٍء ﻓَـُﺮﱡدوﻩُ إِ َﱃ اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ َ ‫َﻃﻴﻌُﻮا اﻟﱠﺮ ُﺳ‬ َ َ ُ ‫ﻳﻦ آَ َﻣﻨُﻮا أ‬ َ ‫ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟﺬ‬ ِ ِ ِ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ِ ‫واﻟﱠﺮﺳ‬ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن‬ َ ‫ﻮل إِ ْن ُﻛ ْﻨﺘُ ْﻢ ﺗُـ ْﺆﻣﻨُﻮ َن ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ َواﻟْﻴَـ ْﻮم ْاﻵَﺧ ِﺮ َذﻟ‬ ْ ‫ﻚ َﺧْﻴـٌﺮ َوأ‬ ُ َ َ ‫﴾ أَ َﱂْ ﺗَـَﺮ إ َﱃ اﻟﺬ‬٥٩﴿ ‫َﺣ َﺴ ُﻦ ﺗَﺄْ ِو ًﻳﻼ‬ ِ ِ ُ‫ﻳﺪو َن أَ ْن ﻳـﺘﺤﺎ َﻛﻤﻮا إِ َﱃ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ِ ِ‫ﻮت وﻗَ ْﺪ أ ُِﻣﺮوا أَ ْن ﻳ ْﻜ ُﻔﺮوا ﺑِﻪ‬ ِ ُ ‫ﻚ ﻳُِﺮ‬ َ ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧْ ِﺰَل ﻣ ْﻦ ﻗَـْﺒﻠ‬ َ ‫ﱠﻬ ْﻢ آَ َﻣﻨُﻮا ﲟَﺎ أُﻧْ ِﺰَل إِﻟَْﻴ‬ ُ ‫أَﻧـ‬ ُ َ ََ ُ َ ُ َ ِ ‫ﻳﺪ اﻟﺸﱠﻴﻄَﺎ ُن أَ ْن ﻳ‬ ﴾٦٠﴿ ‫ﻴﺪا‬ ً ِ‫ﺿ َﻼًﻻ ﺑَﻌ‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ُ ‫َوﻳُِﺮ‬ ُ O vjernici, pokoravajte se Allahu i pokoravajte se Poslaniku701 i zapovjednicima  vašim. A ako se u bilo čemu sporite vratite ga  Allahu i Poslaniku ako vjerujete u  Allaha  i  u  onaj  svijet;  to  je  bolje  i  tako  se  najbolje  tumači  i  ima  najbolje  posljedice. ﴾59﴿ Zar ne vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se objavljuje tebi  i u ono što je objavljeno prije tebe, pa ipak hoće/žele da se tehakume tagutu,702  a naređeno im je da zanevjeruju703 u njega. A šejtan želi da ih u veliku zabludu  navede. ﴾60﴿ 704    Ovaj ajet kao što je dokaz za širk tehakuma tagutu je takođe dokaz i za širk  suđenja tagutskim zakon, jer, kao što si vidio, imaju istu osnovu, s time što sudija  sudi  tagutskim  zakonom  i  time  postaje  tagut,  a  mutehakim  tagutu  traži  suđenje  tagutskim zakonom. Obojica su mušrici bez obzira na srčana uvjerenja.   

                                                             699

 Na arapskom je rečeno „džezm“, misli se na izostavljanje vokala zadnjeg slova što u mnogim glagolima biva u  zapovednoj formi, u koju ulazi zabranjivanje. Ne kaže se ve la tušriku već va la tušrik, pa se izostavlja vokal „u“.    Tarikhu Nedžd, str. 554.  701  Samo Allahu i Njegovom Poslaniku.  702  Kod Korkuta: „...žele da im se pred šejtanom sudi“.  703  Kod Korkuta: „...da ne vjeruju u njega“.  704  Sura En‐Nisa’ (4) 59‐60  700

  388 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

8.3 Definicija hukma i tehakuma   Dva navedena ajeta u sebi sadrže definiciju hukma i tehakuma i ako bi htjeli  da  pomoću  ova  dva  ajeta  definišemo  hukm  i  tehakum  mogli  bismo  reći  da  je  vjerski naređeni hukm koji ulazi u ’ibadet Uzvišenom Allahu:  1. Rješavanje sporova ljudi vraćanjem predmeta spora Kur’anu i Sunnetu kao što  radi  kadija  ili  obavezivanje  ljudi  na  pridržavanje  propisa  Kur’ana  i  Sunneta  bez  obzira  na  postojanje  ili  nepostojanje  spora,  kao  što  radi  islamska  vlast.  Dakle,  hukm u osnovi je rješavanje spora suđenjem zakonom i to je ono što radi sudija  (hakim) a ne mutehakim kao što kažu neki „ljudi“ za čiji opis mi fali riječi i volje.  Vjerski naređeni tehakum koji ulazi u ’ibadet Allaha, dželle ve ’ala, je;  2. Vraćanje predmeta spora (reddun‐niza’i) islamskom sudiji da u njemu presudi,  tj. da ga riješi uzimanjem Kur’ana i Sunneta za zakon i Onoga Koji ih je propisao za  Sudiju,  kao  što  rade  mutehakimi  šerijatu  u  slučaju  postojanja  spora,  ili  traženje  znanja  o  nekoj  stvari  da  bi  je  se  pridržavao,  bilo  da  se  radi  o  obavijestima  ili  propisima, čak i onda kada spor ne postoji, u slučaju kada osoba ne zna dotičnu  vjersku obavijest i propis.    Suđenje vraćanjem spora (reddun‐niza’) Kur’anu i Sunnetu uzimajući njih za  zakon i Onoga koji ih je propisao za Sudiju kao i traženje rješenja spora vraćanjem  spora (reddun‐niza’) Kur’anu i u Sunnetu na isti način, može biti srcem, jezikom ili  djelom, a nas ovdje interesuje vanjština od riječi i djela, jer samo Allah zna ono što  je u srcu ljudi, pa zbog toga Zakonodavac nije vezao propise za ono što je u srcu,  već za ono što iz njega neminovno proizilazi iz riječi i djela.    Onaj koji je tehakum definisao samo kao „rješavanje spora“ (faddun‐niza’i)  ne  samo  da  nije  ispravno  definisao  značenje  suđenja  zakonom,  jer  njegova  definicija  obuhvata  i  rješavanje  sporova  izmirenjem  (sulh)  u  kojem  kadija  ili  musliman  ne  mora  suditi  zakonom  već  posreduje  između  zavađenih  stranki  u  dolasku do pomirenja na osnovi obostranog zadovoljstva s time što musliman pazi  da ne pređe granice šerijata, već je očigledno pogriješio u definiciji tehakuma jer  mutehakim „ne rješava spor“ već ga riješava onaj koji sudi, a svojim tekfirom onih  koji  su  dozvolili  branjenje  na  sudu  pod  uslovom  da  osoba  ne  traži  od  taguta  hukma  suđenje  zakonom  taguta,  ni  riječima  ni  djelima,    već  se  trudi  da  od  sebe  odbije presudu taguta je upao u menhedž haridžija.     Što je najparadoksalnije ista ta osoba o kojoj mi je rečeno da me sto posto  tekfiri,  ne  tekfiri  „svoje  voljene“  koji  su  dozvolili  isto  poput  Makdisija  i  prema  onome što je meni poznato sve „mudžahide“, ili su dozvolili još više od toga, već 

 

EBU MUHAMMED

389 

ih uzima za svoju braću u vjeri, povećavajući njihov broj i moral protiv muslimana,  boreći  se  tako  protiv  da’ve  tevhida  i  njenih  sljedbenika  koji  su  sigurno  bolji  od  mušrika i onih koji se nisu odrekli od njih, kakvi god da su ti muslimani. Allah mi je  dovoljan i divan je On Zaštitnik protiv svakog licemjera i oholog prkosnika i džahila  bez stida i obraza!    Ako  ovo  nije  licemjerstvo  i  najveći  ljudski  jad  i  čemer  i  oličenje  izbezumljenosti  ja  ne  znam  šta  je!  Kažu  ko  god  se  ufati  za  „kvaku“  sudnice  je  kafir!? Da Allah sačuva! Zar i onda kada ode u sudnicu da uradi iman i da ne uradi  kufr!? Na ovo ćemo se ponovo vratiti u poglavlju o velikom širku tehakuma. 

8.4 Definicija velikog širka hukma i tehakuma tagutu   Nakon  što  smo  shvatili  značenje  vjerski  naređenog  hukma  i  tehakuma  možemo  paralelno  tome  odrediti  značenje  mušričkog  hukma  i  tehakuma  pa  kažemo da je veliki širk hukma:  1. Rješavanje spora namjernim vraćanjem istog nekom drugom mimo Allaha kao  što  radi  tagut  hukma  u  slučaju  spora  ili  namjerno  obavezivanje  nekog  na  pridržavanje  nekog  drugog  propisa  i  zakona  mimo  Allahovog,  kao  što  rade  tagutske vlasti. Ovo može biti srcem, ili riječima ili djelima.  A veliki širk tehakuma je:  2. Traženje od taguta hukma da riješi spor vraćanjem istog nekom drugom zakonu  mimo  Allahovog  tj.  uzimanjem  tagutskog  zakona  i  onoga  koji  ga  je  propisao  za  sudiju i zakon ili traženje bilo kojeg propisa od taguta da bi ga se pridržavao makar  ne  postojao  spor,  kao  kada  bi  čovjek  kod  svoje  kuće  listao  po  laičkom  zakonu  tražeći neki propis da bi ga se pridržavao. Ova vrsta velikog širka može biti srcem,  riječima ili djelima.  Pravilo:  Jasan  vanjski  kufr  i  širk  je  kategorički  dokaz  srčanog  nevjerstva  ali  vanjski  iman  nije  kategorički  dokaz  srčanog  imana,  jer  munafici  ispoljavaju  iman a u srcu kriju kufr.      Suđenje šerijatom i traženje riješenja sporova suđenjem šerijatom od strane  vjernika  je  dokaz  i  vid  zadovoljstva  Allahom  kao  Gospodarom,  Muhammedom,  .,  kao  vjerovjesnikom,  i  islamom  kao  dinom,  a  suđenje  tagutskim  zakonom  i  traženje  riješenja  spora  suđenjem  njime  je  dokaz  zadovoljstva  opisom  suđenja  i 

  390 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

traženja  i  dokaz  neostvarenosti  apsolutnog  vjerski  naređenog  zadovoljstva samo  sa šerijatom, jer apsolutno zadovoljstvo samo sa šerijatom za sobom neminovno  povlači  mržnju  i  nezadovoljstvo  suđenjem  tagutskim  zakonom  i  traženje  istog  zbog neminovne uzročne povezanosti koja je među njima.     Zbog  toga  je  upadanje  u  veliki  širk  hukma  i  tehakuma  kategorički  dokaz  nekog od srčanih nevjerstava, a može ih biti puno, i za tekfir onoga koji upadne u  ovaj veliki širk se ne uvjetuje, kao što misle džahili, da zakon taguta uzme za svoj  din  u  kojeg  vjeruje  i  kojeg  se  pridržava  kao  što  se  pridržava  šerijata,  već  je  dovoljno da se dogodi sam opis.    Pravo božanstvo taguta hukma i mutehakima tagutu je ono što ga navelo na  riječi ili djela velikog kufra ili širka, što znači da je tagut hukma i mutehakim tagutu  koje  je  Allah  nazvao  mušricima  moraju  biti  mušrici  u  pravom  smislu.  Ono  što  je  navelo taguta hukma i mutehakima tagutu na kufr u riječima i djelima to može biti  ljubav prema nekom ili nečem ili strah od njega i slično. Allahulmuste’an!     Moguće je da čovjek uradi sihr ili da prinese žrtvu džinnima iz ljubavi prema  bolesnoj ženi, uz mržnju prema opisu u kojeg je upao, ali ljubav prema bolesnoj  ženi je veća od mržnje prema tom opisu, a takav je kafir srcem i vanjštinom, zbog  opisa u kojeg je upao, a njegovo pravo božanstvo je žena koju je ljubavlju podigao  na stepen Uzvišenog Boga kojeg srca obožavaju apsolutnom ljubavlju. Da je ovaj  volio  Allaha  apsolutnom  ljubavlju,  ljubav  prema  ženi  nikada  ga  ne  bi  navela  da  uradi djelo sihra ili prinošenja žrtve džinnima koje mrzi i koje nije uzeo za din, iako  je ostavio aslu dinil islam.    Hoće  li  Nusret,  Bilibani  i  ostali  smutljivci  i  neznalice  i  nakon  ovoga  reći  da  tagut hukma i mutehakim tagutu ne postaju nevjernici ako ne uzmu zakon taguta  za  din,  i  ako  ga  mrze  i  mrze  ono  što  rade,  a  „vole  Allaha,  Njegovog  Poslanika  i  Njegov din“?! Nadam se da neće.  Mes’ela: Nazivanje suđenja tagutskim zakonom velikim kufrom a ne velikim  širkom ne mijenja njegovu suštinu i propis a to je nemogućnost sastajanja sa  aslu dinil islamom i da jedno isključuje drugo.      Bilibani, da ga Allah uputi istini, uporno i naporno, pored svih vjerskih dokaza  i idžma’a muslimana, tvrdi da suđenje tagutskim zakonom i tehakum tagutu nije  veliki  širk  već  je  veliki  kufr,  a  zatim,  što  je  najgore  u  tome,  na  to  nadovezuje  šejtanske  propise  od  kojih  su  čisti  svi  učenjaci  i  učenici  islama,  otvarajući  vrata  opravdanja  neznanjem  „počiniocu  velikog  kufra“  hukma  i  tehakuma  tagutu  pod 

 

391 

EBU MUHAMMED

izgovorom da nije upao u „veliki širk“, uprkos tome što je razilaženje učenjaka u  pogledu toga da li su kufr i širk sinonimi ili se radi o pojmovima različite prirode i  suštine  čisto  terminološko  razilaženje  na  koje  se  ne  nadovezuje  nijedno  jedino  razilaženje u praksi.     

8.5 Neki dokazi da je suđenje tagutskim zakonom i tehakum njemu veliki širk i da ima suštinu i propis velikog širka u obredima Ahmak je, kao i što mu se ranije dešavalo, svjesno ili nesvjesno, smetnuo sa  uma da je Allah u ajetu o tehakumu u suri En‐Nisa’ rekao: 

...a šejtan želi da ih odvede u daleku zabludu.705 

ِ ‫ﻳﺪ اﻟﺸﱠﻴﻄَﺎ ُن أَن ﻳ‬ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌِ ًﻴﺪا‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ُ ‫َوﻳُِﺮ‬ ُ

U istoj suri, o širku uopšteno, Uzvišeni kaže: 

ِ ِ‫إِ ﱠن اﻟﻠّﻪ ﻻَ ﻳـ ْﻐ ِﻔﺮ أَن ﻳ ْﺸﺮَك ﺑِِﻪ وﻳـ ْﻐ ِﻔﺮ ﻣﺎ دو َن َذﻟ‬ ِ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌِ ًﻴﺪا‬ َ َ ‫ﺿ ﱠﻞ‬ َ ‫ﻚ ﻟ َﻤﻦ ﻳَ َﺸﺎء َوَﻣﻦ ﻳُ ْﺸ ِﺮْك ﺑِﺎﻟﻠّﻪ ﻓَـ َﻘ ْﺪ‬ ُ َ ُ ََ َ ُ ُ َ َ Uistinu,  Allah  neće  oprostiti  da  Mu  se  drugi  pridružuje  a  oprostiće  ono  što  je  manje  od  toga  kome  bude  htio.  A  onaj  koji  pridružuje  Allahu  je  skrenuo  u  daleku zabludu.706    Pa  je  suđenje  tagutskim  zakonom  i  traženje  rješenja  spora  suđenjem  njime  nazvao  „dalekom  zabludom“  kao  što  je  širk  uopšteno  i  neograničeno  nazvao  „dalekom zabludom“. Zašto Bilibani zaboravi ove ajete!? Allahulmuste’an! Uistinu  je  ovo  stvorenje  nanijelo  ogromnu  nepravdu  islamu,  muslimanima  i  onim  koji  traže  istinu.  Meni  ne  preostaje  ništa  drugo  do  vraćanje  Allahu  i  pisanje  ovih  redova a Allah nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik. Allah je prokleo učenjake  koji kriju znanje i obavijestio da ih proklinju oni koji proklinju, a šta reći onda za  ove  ljude  koji  već  dvije  godine  lažu  na  Allaha  i  na  Njegovu  vjeru,  pripisujući  joj  najodvratnije stvari?! Kakva su to srca koja nose u svojim prsima!!  Nastavimo sa navođenjem dokaza za ovu vrstu velikog širka!    Navedeni ajeti sure En‐Nisa’ iz kojih smo uzeli definiciju hukma i tehakuma  se završavaju riječima Uzvišenog:                                                               705

 Sura En‐Nisa’ (4) 60   Sura En‐Nisa’ (4) 116 

706

  392 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ِ َ ‫ﻓَ َﻼ ورﺑﱢﻚ َﻻ ﻳـﺆِﻣﻨﻮ َن ﺣ ﱠﱴ ُﳛ ﱢﻜﻤ‬ ِ ‫ﺖ َوﻳُ َﺴﻠﱢ ُﻤﻮا‬ َ َ‫ﻴﻤﺎ َﺷ َﺠَﺮ ﺑَـْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ ﰒُﱠ َﻻ َِﳚ ُﺪوا ِﰲ أَﻧْـ ُﻔﺴ ِﻬ ْﻢ َﺣَﺮ ًﺟﺎ ﳑﱠﺎ ﻗ‬ َ ‫ﻀْﻴ‬ َ ‫ﻮك ﻓ‬ ُ َ َ ُ ُْ َ ََ ِ ‫ﻴﻤﺎ‬ ً ‫ﺗَ ْﺴﻠ‬ Ne!  Tako  mi  tvog  Gospodara!  Neće  vjerovati  sve  dok  (samo)  tebe  ne  uzmu  za  sudiju u svemu u čemu se međusobno spore, a nakon toga u svojim dušama ne  osjete  nikakvu  tegobu  zbog  onog  čime  si  presudio,  i  dok  se  u  potpunosti  ne  pokore.707    Pojam  „tahkim“  koji  se  spominje  u  ajetu  se  tiče  vanjskog  djela  odnosno  islama,708  i  znači  „uzeti  nekog  za  sudiju  ili  nešto  za  zakon“,  nestanak  tegobe  i  srčanog  opiranja,  koji  stoje  nasuprot  prostranosti  prsa  i  srčanog  prihvatanja  i  povinutosti, je uvjet ispravnosti imana, jer kada se iman i islam zajedno spomenu,  iman obuhvata srčane opise a islam vanjske. Opis „ostvarenja potpune predanosti  i  pokornosti“  u  ajetu  se  tiče  stepena  ihsana,  iako  opis  tahkima  samo  Poslanika,  ., u sebi sadrži osnovu predanosti i pokornosti.     Tumačenje ajeta: tahkimom Poslanika, ., se, s obzirom da ulazi u značenje  ’ibadeta  kojim  se  u  Kur’anu  želi  tevhid,  takođe  želi  činjenje  Allaha  jednim  (tevhidullah) tahkimom samo Njegovog Zakona, kojeg je objavio Svom Poslaniku,  ., srcem, riječima ili djelima.     Ovaj tahkim se kao i ’ibadet ruši na dva načina: apsolutnim ostavljanjem  u  kojeg  ulazi  kufr  okretanja,  izbjegavanja,  i  oholosti,  ili  tahkima  nekog  ili  nečeg  drugog mimo Allaha i Njegovog zakona, a to je veliki širk samo po sebi i neovisno  od vrsta kufra koje ulaze u apsolutno ostavljanje, s time što stalno napominjemo  da je kufr apsolutnog ostavljanja u vanjskoj realnosti najlakše ustanoviti pojavom  velikog širka, jer onaj koji uradi širk je ostavio tevhid.     Zbog  toga  je  Allah  čovjeka  koji  je  htio  da  mu  se  sudi  pred  tagutom  opisao  širkom  i  okretanjem  od  Kur’ana  i  Sunneta  a  širk  tehakuma  tagutu  kada  postoji  mogućnost  suđenja  pred  šerijatom  i  vraćanje  prava  putem  šerijatskih  sudnica  je  grozniji  od  velikog  širka  tehakuma  tagutu  u  mjestima  i  vremenima  u  kojim  ne  postoje islamski sudije i sudnice i u njemu je značenje ostavljanja i okretanja od  šerijata izraženije i veće.  Rekao je Es‐Sa’di: 

                                                             707

 Sura En‐Nisa’ (4) 65   Kada se spomene islam uz iman onda se islam tiče  vanjštine, a iman se tiče srca. U ovom ajetu je Uzvišeni  spomenuo „tahkim“ uz srčane opise, iz čega se razumije da se tahkim tiče „vanjskog opisa“, tj. islama.   708

 

393 

EBU MUHAMMED

‫ ﰲ ﻛﻞ ﺷﻲء‬:‫ أي‬،‫ﰒ أﻗﺴﻢ ﺗﻌﺎﱃ ﺑﻨﻔﺴﻪ اﻟﻜﺮﳝﺔ أ ﻢ ﻻ ﻳﺆﻣﻨﻮن ﺣﱴ ﳛﻜﻤﻮا رﺳﻮﻟﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺷﺠﺮ ﺑﻴﻨﻬﻢ‬ ‫ ﰒ ﻻ ﻳﻜﻔﻲ ﻫﺬا‬،‫ ﻓﺈ ﺎ ﻻ ﺗﻜﻮن إﻻ ﻣﺴﺘﻨﺪة ﻟﻠﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ‬،‫ ﲞﻼف ﻣﺴﺎﺋﻞ اﻹﲨﺎع‬،‫ﳛﺼﻞ ﻓﻴﻪ اﺧﺘﻼف‬ ‫ ﰒ ﻻ ﻳﻜﻔﻲ ذﻟﻚ‬،‫ وﻛﻮ ﻢ ﳛﻜﻤﻮﻧﻪ ﻋﻠﻰ وﺟﻪ اﻹﻏﻤﺎض‬،‫اﻟﺘﺤﻜﻴﻢ ﺣﱴ ﻳﻨﺘﻔﻲ اﳊﺮج ﻣﻦ ﻗﻠﻮ ﻢ واﻟﻀﻴﻖ‬ ‫ ﻓﺎﻟﺘﺤﻜﻴﻢ ﰲ ﻣﻘﺎم‬.‫ واﻧﻘﻴﺎد ﺑﺎﻟﻈﺎﻫﺮ واﻟﺒﺎﻃﻦ‬،‫ وﻃﻤﺄﻧﻴﻨﺔ ﻧﻔﺲ‬،‫ﺗﺴﻠﻴﻤﺎ ﺑﺎﻧﺸﺮاح ﺻﺪر‬ ً ‫ﺣﱴ ﻳﺴﻠﻤﻮا ﳊﻜﻤﻪ‬ ،‫ﻓﻤﻦ اﺳﺘﻜﻤﻞ ﻫﺬﻩ اﳌﺮاﺗﺐ وﻛﻤﻠﻬﺎ‬ َ .‫ واﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﰲ ﻣﻘﺎم اﻹﺣﺴﺎن‬،‫ واﻧﺘﻔﺎء اﳊﺮج ﰲ ﻣﻘﺎم اﻹﳝﺎن‬،‫اﻹﺳﻼم‬ ‫ ﻣﻊ‬،‫وﻣﻦ ﺗﺮﻛﻪ‬ َ ،‫ﻓﻤﻦ ﺗﺮك ﻫﺬا اﻟﺘﺤﻜﻴﻢ اﳌﺬﻛﻮر ﻏﲑ ﻣﻠﺘﺰم ﻟﻪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬ َ .‫ﻓﻘﺪ اﺳﺘﻜﻤﻞ ﻣﺮاﺗﺐ اﻟﺪﻳﻦ ﻛﻠﻬﺎ‬ .‫اﻟﻌﺎﺻﲔ‬

‫اﻟﺘﺰاﻣﻪ ﻓﻠﻪ ﺣﻜﻢ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ‬

„Zatim se Uzvišeni Svojim plemenitim Nefsom zakleo da oni neće vjerovati sve dok  ne  uzmu  Njegovog  Poslanika  za  sudiju  u  onom  u  čemu  se  spore:  tj.  u  svemu  u  čemu se dogodi razilaženje, suprotno mes’elama idžma’,709 jer one ne bivaju osim  oslonjene  na  Knjigu  i  Sunnet.  Zatim,  taj  tahkim  nije  dovoljan  sve  dok  u  njihovim  srcima ne nestane tegobe i tjeskobe, i dok ga ne budu uzimali za sudiju (tahkim)  na  ponizan  način.  Zatim  to  nije  dovoljno  sve  dok  se  u  potpunosti  ne  predaju  njegovoj  presudi,  prostranih  prsa,  smirene  duše,  i  vanjskom  i  unutrašnjom  povinutošću.   Dakle, tahkim je na mjestu islama, nestanak tegobe na mjestu imana, a predanost  na mjestu ihsana. Ko upotpuni ove stepene upotpunio je sve stepene dina. Pa ko  ostavi710 spomenuti tahkim ne pridržavajući ga se (iltizām) je kafir, a ko ga ostavi  uz  pridržavanje  (iltizām)  njega,711  njegov  propis  je  poput  propisa  njemu  sličnih  griješnika.“712    Iltizām  (pridržavanje)  tahkima  Poslanika,  .,  kao  što  smo  rekli,  se  ruši  nevjerničkim ostavljanjem, ili velikim širkom, nutrinski ili vanjštinski, svejedno da li  je  zakon  taguta  uzeo  za  svoj  din  ili  ne,  i  ovo  ruši  osnovu  pridržavanja  samo  Allahovog  zakona.  Onaj  koji  u  dotičnom  pitanju  sačuva  osnovu  pridržavanja  i  u  suđenju,  slijedeći  svoje  strasti,  ostavi  obaveznu  potpunost  (el‐kemalul‐vadžib)  pridržavanja je griješnik koji je upao u mali kufr, i njegov propis je poput propisa  njemu sličnih griješnika. Es‐Sa’di je ove riječi uzeo od Ibn Tejmijje, koji je govoreći  o istom ajetu u „Minhadžus‐sunneh“ rekao: 

                                                             709

 Učenjaci se ne razilaze kada postoji idžma’ kojeg znaju.    Ovim misli na „apsolutno ostavljanje“ koje je veliki kufr i ono je „apsolutno nepridržavanje“.   Uz osnovu pridržavanja njega srcem, riječima i djelima, ali ostavi obaveznu potpunost, i ovo je mali kufr.  712  Tejsirul‐Kerimir‐Rahman, str. 173  710 711

  394 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻓﻤﻦ ﱂ ﻳﻠﺘﺰم ﲢﻜﻴﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺷﺠﺮ ﺑﻴﻨﻬﻢ ﻓﻘﺪ أﻗﺴﻢ اﷲ ﺑﻨﻔﺴﻪ أﻧﻪ ﻻ ﻳﺆﻣﻦ وأﻣﺎ ﻣﻦ ﻛﺎن ﻣﻠﺘﺰﻣﺎ‬ .‫ﳊﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﺑﺎﻃﻨﺎ وﻇﺎﻫﺮا ﻟﻜﻦ ﻋﺼﻰ واﺗﺒﻊ ﻫﻮاﻩ ﻓﻬﺬا ﲟﻨﺰﻟﺔ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﺼﺎة‬ „Pa ko se ne  pridržava tahkima Allaha i Njegovog Poslanika u onome u čemu  se  međusobno  spore,  Allah  se  zakleo  svojim  Nefsom  da  on  ne  vjeruje.  Što  se  tiče  onoga koji se nutrinom i vanjštinom pridržava zakona Allaha i Njegovog Poslanika,  ali ogriješi se i slijedi svoje strasti, takav je na stepenu njemu sličnih griješnika.“    Ja sam vam skrenuo pažnju da počinioc malog kufra u istom tom postupku  ima  osnovu  pridržavanja  šerijata  Allaha,  dželle  ve  ’ala,  i  da  mali  kufr  nikad  ne  može biti opis koji se tiče velikog kufra, i da Nusret a kamoli Bilibani tu mes’elu ne  znaju  precizno,  pa  se  zbog  toga  ne  usuđuju  da  o  njoj  dublje  govore  već  je  „objašnjavaju u pet  minuta“. Ali, usuđuju se da na  svom shvatanju grade vjeru i  odnos prema ljudima!  Izvoli pročitati riječi Ibn Hazma, rahimehullah, po pitanju ajeta:  

  Ne! Tako Mi Gospodara tvoga! Neće vjerovati sve dok...713 

...‫ﺣ ﱠﱴ‬ َ

َ

‫ﻚ ﻻَ ﻳـُ ْﺆِﻣﻨُﻮ َن‬ َ ‫ﻓَﻼَ َوَرﺑﱢ‬

‫ ووﺻﻴﺘﻪ ﻋﺰ وﺟﻞ‬,‫ وأﻳﻘﻦ أن ﻫﺬ اﻟﻌﻬﺪ ﻋﻬﺪ رﺑﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬,‫ﻫﺬﻩ ﻛﺎﻓﻴﺔ ﳌﻦ ﻋﻘﻞ وﺣﺬر وآﻣﻦ ﺑﺎﷲ واﻟﻴﻮم اﻵﺧﺮ‬ ‫ ﰲ‬,‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ و ﺳﻠﻢ‬,‫ ﻓﺈن وﺟﺪ ﰲ ﻧﻔﺴﻪ ﳑﺎ ﻗﻀﺎﻩ رﺳﻮل اﷲ‬,‫ ﻓﻠﻴﻔﺘﺶ اﻹﻧﺴﺎن ﻧﻔﺴﻪ‬,‫اﻟﻮاردة ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ و‬,‫ أو وﺟﺪ ﻧﻔﺴﻪ ﻏﲑ ﻣﺴﻠﻤﺔ ﳌﺎ ﺟﺎءﻩ ﻋﻦ رﺳﻮل اﷲ‬,‫ﻛﻞ ﺧﱪ ﻳﺼﺤﺤﻪ ﳑﺎ ﻗﺪ ﺑﻠﻐﻪ‬ ‫ أو وﺟﺪ ﻧﻔﺴﻪ ﲢﻜﻢ ﻓﻴﻤﺎ‬,‫ أو إﱃ ﻗﻴﺎﺳﻪ و اﺳﺘﺤﺴﺎﻧﻪ‬,‫ ووﺟﺪ ﻧﻔﺴﻪ ﻣﺎﺋﻠﺔ إﱃ ﻗﻮل ﻓﻼن وﻓﻼن‬,‫ﺳﻠﻢ‬ ‫ وﻗﻮﻟﻪ اﳊﻖ إﻧﻪ‬,‫ ﻓﻠﻴﻌﻠﻢ أن اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻗﺪ أﻗﺴﻢ‬...,‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ و ﺳﻠﻢ‬,‫ﻧﺎزﻋﺖ ﻓﻴﻪ أﺣﺪا دون رﺳﻮل اﷲ‬ .‫ و ﻻ ﺳﺒﻴﻞ إﱃ ﻗﺴﻢ ﺛﺎﻟﺚ‬,‫ و إذا ﱂ ﻳﻜﻦ ﻣﺆﻣﻨﺎ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬,‫ وﺻﺪق اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬.‫ﻟﻴﺲ ﻣﺆﻣﻨﺎ‬ „Ovaj (ajet) je dovoljan svakom ko razumije, i ko strahuje i vjeruje u Allaha i Sudnji  Dan, i ko je ubjeđen da je ova zakletva zakletva njegovog Uzvišenog Gospodara i  Njegova oporuka,  +, koja ga je stigla. Zato neka svaki čovjek preispita sebe, pa  ako  u  svojoj  duši  osjeti  nešto  naspram  presude  Poslanika,  .,  u  bilo  kojoj  obavijesti koja je došla do njega, i koju on cijeni ispravnom (sahih), ili osjeti da mu  duša nije predana onome  čime je došao Allahov Poslanik,  ., i nađe svoju dušu  (sebe)  naklonu  riječima  toga  i  toga,  ili  njegovoj  analogiji  (qijasu)  i  njegovom                                                               713

 Sura En‐Nisa’ (4) 65 

 

EBU MUHAMMED

395 

preferiranju,714  ili  nađe  svoju  dušu  da  u  onome  u  čemu  se  sa  nekim  spori  uzima  nekog drugoga za sudiju mimo Allahovog Poslanika, . ...Neka zna da se Uzvišeni  Allah zakleo, a Njegove riječi su istina, da on nije mu'min, i istinu je rekao Uzvišeni  Allah. Pa ako nije mu'min, onda je kafir, a puta do treće grupe nema.“715   Ibn Hazm je u komentaru istoga ajeta takođe rekao: 

‫ﻓﻨﺺ ﺗﻌﺎﱃ وأﻗﺴﻢ ﺑﻨﻔﺴﻪ أﻧﻪ ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺆﻣﻨﺎ إﻻ ﺑﺘﺤﻜﻴﻢ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﰲ ﻛﻞ ﻣﺎ ﻋﻦ ﰒ‬ ‫ وأﻧﻪ ﻫﻮ‬,‫ ﻓﺼﺢ أن اﻟﺘﺤﻜﻴﻢ ﺷﻲء ﻏﲑ اﻟﺘﺴﻠﻴﻢ ﺑﺎﻟﻘﻠﺐ‬.‫ﻳﺴﻠﻢ ﺑﻘﻠﺒﻪ وﻻ ﳚﺪ ﰲ ﻧﻔﺴﻪ ﺣﺮﺟﺎ ﳑﺎ ﻗﻀﻰ‬ .‫اﻹﳝﺎن اﻟﺬي ﻻ إﳝﺎن ﱂ ﱂ ﻳﺄت ﺑﻪ‬ „Uzvišeni  je  jasno  ukazao  i  Sobom  se  zakleo  da  neće  biti  mu'minom  osim  uzimanjem (samo) Vjerovjesnika,  ., za sudiju u svemu što je sporno, a zatim da  se svojim srcem sasvim pokori i u svojoj duši ne osjeti nikakve tegobe. Na osnovu  toga  ispravno  se  da  zaključiti  da  je  tahkim  nešto  drugo  mimo  predanosti  (pokornosti)  srcem,  i  da  je  on  (tj.  tahkim)  onaj  iman  bez  kojeg  onaj  koji  ga  ne  ostvari nema imana.“716   Rekao je takođe u „Ed‐Durreh“, str. 338: 

‫ ﻣﻊ أن‬,‫ وأﺧﱪاﷲ ﺗﻌﺎﱃ أﻧﻪ ﻻ إﳝﺎن إﻻ ﺑﺬﻟﻚ‬,‫ إﳝﺎﻧﺎ‬,‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬,‫ﻓﺴﻤﻰ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﲢﻜﻴﻢ اﻟﻨﱯ‬ ‫ ﻷن اﻟﺘﺤﻜﻴﻢ ﻋﻤﻞ وﻻ‬,‫ ﻓﺼﺢ ﻳﻘﻴﻨﺎ أن اﻹﳝﺎن ﻋﻤﻞ وﻋﻘﺪ وﻗﻮل‬,‫ﻻ ﻳﻮﺟﺪ ﰲ اﻟﺼﺪر ﺣﺮج ﳑﺎ ﻗﻀﻰ‬ .‫ وﻣﻊ ﻋﺪم اﳊﺮج ﰲ اﻟﺼﺪر وﻫﻮ ﻋﻘﺪ‬,‫ﻳﻜﻮن إﻻ ﻣﻊ اﻟﻘﻮل‬ „Uzvišeni  Allah  je  tahkim  Vjerovjesnika,  .,  nazvao  imanom,  i  Uzvišeni  Allah  je  obavijestio  da  nema  imana  osim  s  time,  uz  nepostojanje  tegobe  u  prsima  zbog  onoga što je presudio. Na osnovu toga, nesumnjivo (jekinski) je ispravno da iman  obuhvata  djela,  'aqidu  i  govor,  jer,  tahkim  je  djelo,  a  ne  biva  osim  govorom  uz  nepostojanje tegobe u prsima, a to je 'aqida.“     Pravilo je da se negacija imana u ajetu u riječima „neće vjerovati sve dok...“  tiče  čitave  suštine  (el‐haqiqatul‐mutlaqah),  tj.  da  onaj  koji  u  potpunosti  ostavi  tahkim  vjerovjesnika,  .,  ili  upadne  u  tahkim  tagutskog  zakona  kod  sebe  nema  osnovu  imana,  i  negirani  iman  u  ajetu  se  ne  smije  protumačiti  u  značenju  obavezne potpunosti tj. da je onaj koji u potpunosti ostavi tahkim Vjerovjesnika,                                                               714

  Pravnom  preferiranju,  na  ar.  istihsan.  Istihsan  je  jedan  od  „opštih  dokaza  šerijata“  u  pogledu  kojih  postoji  razilaženje među učenjacima.  715  El‐Ihkam 1/95‐96 (Šamilah)  716  El‐faslu bejnel milel ven‐nihal 3/109 (Šamilah)  

  396 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

.,  ili  upadne  u  tahkim  tagutskog  zakona,  musliman  griješnik  koji  je  time  srušio  obaveznu potpunost imana a ne njegovu osnovu.  

  To  se  ne  smije  reći  zbog  toga  što  ne  postoji  nijedan  validan  dokaz  koji  negaciju imana u ovom ajetu vraća na obaveznu potpunost imana niti je moguće  da u tome postoji specifiziranje (takhsis) jer se mes’ela tiče tevhida i velikog širka  tahkima  taguta  i  velikog  kufra  potpunog  ostavljanja.  Dokazi  kojim  neki  argumentuju  zabranjeno  u  suštini,  govore  o  malom  kufru  u  suđenju  i  rušenju  obavezne  potpunosti  uz  osnovu  pridržavanja  šerijata.  O  tome  ćemo  govoriti  u  poglavlju o malom kufru.     Ponekad  sudija  ili  musliman  može  presuditi  nepravedno  a  da  ne  upadne  u  nevjerničko  ostavljanje  pridržavanja  šerijata  niti  u  uzimanje  tagutskog  zakona  za  sudiju i zakon, i da time ne izađe iz vjere islama ali upada u grijeh veći od bluda,  jedenja svinjskog mesa i kamate. Dakle, spomenuti ajet se mora tumačiti kao što  sam  rekao  i  to  je  ono  na  čemu  su  učenjaci  ehlus‐sunneta  i  svi  muslimani.  Allahulmuste’an!    Džahili takođe trebaju znati da u hadisu koji se kod ovog ajeta spominje kao  povod  objave  o  sporu  između  Ez‐Zubejra  i  jednog  ensarije,  ne  postoji  dokaz  za  njihovo nevjerničko mišljenje, kojeg grade na tome da Poslanik,  ., vjeruje da je  onaj  koji  nije  zadovoljan  sa  njegovom  presudom  ili  traži  suđenje  tagutskim  zakonom i presudu iz njega musliman.    Jednom sam pričao sa jednim „šejhom“ kojem najviše dolikuje ime magarca,  koji  je  oprobao  svoju  sreću  u  konstataciji  da  Poslanik,  .,  nije  protekfirio  osobu  koja  nije  bila  zadovoljna  njegovom  presudom,  misleći  na  ensariju  koji  se  sa  Zubejrom sporio oko vode, pa kada sam ga stegao na kraju ispade da „šejh“ takve  tekfiri, a Poslanik, ., ne. Kada je vidio šta je uradio nije imao hrabrosti da kaže da  to  nije  pripisao  Poslaniku,  .,  već  je  ćutio  želeći  da  pomislim  da  nije,  pa  sam  bojeći se da me Allah ne kazni što sjedim sa njim a on optužuje Poslanika,  ., da  ne  negira  islam  onim  koji  nisu  zadovoljni  njegovom  presudom,  ustao  i  napustio  mjesto na kojem smo se sastali.     El‐Halidi  je  u  „Odgovoru  Er‐Risu“  koji  je  tvrdio  isto  što  i  ovaj  „šejh“  konstatovao  istinu  koju  sam  vam  prenio.  Ja  sam  na  predavanju  o  tehakumu,  nakon  što  je  do  mene  došla  obavijest  da  se  „ovaj  argument“  proširio  među  „bošnjačkim  mudžahidima“,  skrenuo  pažnju  na  tu  grešku.  Dovoljan  mi  je  Allah  i  divan je On Zaštitnik.    Veza  ajeta  o  tahkimu  sa  velikim  širkom  suđenja  tagutskim  zakonom  je  očigledna i ogleda se u tome što tahkim tagutskog zakona, zbog kojeg  je Uzvišeni 

 

EBU MUHAMMED

397 

Allah  negirao  iman,  neminovno  podrazumijeva  „apsolutno  nesuđenje  ili  netahkmiljenje“ zakona kojeg je Allah objavio Svom Poslaniku,  ., a čovjek neće  biti musliman sve dok ne bude tahkimio samo Poslanika, ., u svakom sporu, a to  se ruši ili apsolutnim ostavljanjem tahkima ili tahkimom tagutskog zakona.  Izvoli  još nekoliko važnih citata učenjaka koji ukazuju na to da je vanjski opis tahkima i  tehakuma  tagutu  iman  u  taguta  i  kufr  u  Allaha!  Šejh  Muhammed  Džemalud‐Din  El‐Qasimi,  rahimehullah,  je  u  svom  poznatom  tefsiru  „Mehasinut‐te'vil“  u  komentaru šezdesetog ajeta sure En‐Nisa', o kojem smo prozborili, rekao: 

‫ ﻛﻤﺎ أن اﻟﻜﻔﺮ‬,‫ وﻻ ﺷﻚ أن اﻹﳝﺎن ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻛﻔﺮ ﺑﺎﷲ‬.‫ﻓﺠﻌﻞ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻳﻜﻮن إﳝﺎﻧﺎ ﺑﻪ‬ .‫ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت إﳝﺎن ﺑﺎﷲ‬ „Pa je tehakum tagutu učinio imanom u njega a nema sumnje da je iman u taguta  kufr u Allaha kao što je kufr u taguta iman u Allaha.“717    Šejh  Sulejman  sin  ’Abdullaha  sina  Muhammeda,  rahimehumullah,  je  komentarišući šezdeseti ajet sure En‐Nisa', u svojoj knjizi „Tejsirul‐'Azizil‐Hamid“ u  kojoj je tumačio „Kitabut‐tevhid“, djelo svog djeda, šejha Muhammeda, rekao: 

‫ وأن‬,‫وﰲ اﻷﻳﺔ دﻟﻴﻞ ﻋﻠﻰ أن ﺗﺮك اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺬي ﻫﻮ ﻣﺎ ﺳﻮى اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ ﻣﻦ اﻟﻔﺮاﺋﺾ‬ .‫اﳌﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ ﻏﲑ ﻣﺆﻣﻦ ﺑﻞ وﻻ ﻣﺴﻠﻢ‬ „U  ajetu  je  dokaz  da  je  ostavljanje  tehakuma  tagutu,  koji  obuhvata  sve  mimo  Knjige  i  Sunneta,  od  farzova,  i  da  mutehakim  njemu  nije  mu'min.  Štaviše,  ni  musliman.“      Rekoh,  hvala  Allahu,  +,  pa  je  šejh  rekao  da  mutehakim  tagutu  nije  ni  musliman, jer bi mi u protivnom smutljivci „selefijske bratije“ iskopali oči, tvrdeći  da  šejh  negirajući  iman  nije  želio  negaciju  islama.  Ova  filozofija  je  njihova  izgubljenja mudrost!     Isto  tako  je  šejh  Sulejman  rekavši  „ostavljanje  tehakuma  tagutu“  zatvorio  vrata svim onim koji tvrde da je moguće da mutehakim tagutu riječima ili djelima  ostane u islamu pod uslovom „da u srcu nema kufr!?“. Jer, time je, za ispravnost  aslu dinil islama, uvjetovao ostavljanje tehakuma tagutu riječima ili djelima. Nek’  je Allahova milost nad njime i svim učenjacima islama!    Dakle, tahkim i tehakum su djela koja se moraju ograničiti samo na Allahov  zakon, a onaj koji tahkimi tagutski zakon ili mu se tehakumi je upao u veliki širk i                                                               717

 To je tako zbog njihove međusobne uzročne povezanosti. 

  398 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vjerovanje  u  taguta  svojom  vanjštinom,  jer  uvjet  kufra  u  taguta  nije  samo da  ga  mrziš  i  da  ne  prihvatiš  njegove  propise  i  slično,  kao  što  to  govore  džahili,  već  je  uvjet  ispravnosti  kufra  u  taguta  hukma  da  ostaviš  tehakum  i  tahkim  njegovog  zakona, srcem i vanjštinom. Riječi šejha Sulejmana ćemo u poglavlju o tehakumu  navesti u cjelosti uz riječi njegovog brata šejha ’Abdurrahmana sina Hasana, nek’  je Allahova milost nad njima.     Veliki  je  broj  citata  učenjaka  koji  se  mogu  navesti  kod  određenih  ajeta,  ali,  kao  što  rekoh,  navođenje  citata  se  ne  računa  islamskim  znanjem.  Znanje  je  sposobnost shvatanja Kur’ana i Sunneta Poslanika, .. Vjerski tekstovi o pitanjima  osnove  i  ostalih  temelja  vjere  su  toliko  jasni  da  se  bojim  da  ne  postanu  nejasni  navođenjem govora običnih ljudi. Slijepo slijeđenje u osnovama vjere je u osnovi  zabranjeno ali neki ljudi hoće da se obožavaju mimo Allaha i da vjera bude ono što  oni kažu, narede i zabrane.    

8.6 Ajeti iz sure El-Ma’ideh o nesuđenju onim što je Allah objavio U dokaze za ovu vrstu velikog širka spadaju riječi Uzvišenog: 

ِ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ َ ِ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ أ‬ A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri.718 

ِ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟﻈﱠﺎﻟِ ُﻤﻮ َن‬ َ ِ‫أﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ‬ A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi zulumćari.719 

ِ ‫ﻚ ﻫﻢ اﻟْ َﻔ‬ ِ ِ ‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن‬ َ ‫َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ أ‬ ُ ُ َ ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi fasici.720    Ovi ajeti se nalaze u nastavku i kontekstu ajeta sure El‐Ma’ideh u kojima se,  između  ostalog,  spominje  i  povod  njihove  objave.  Navešću  njihov,  približan,  prijevod u potpunosti:                                                              

718

 Sura El‐Ma’ideh (5) 44   Sura El‐Ma’ideh (5) 45  720  Sura El‐Ma’ideh (5) 47  719

 

EBU MUHAMMED

399 

ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ‫ﻮل ﻻَ َﳛﺰ ﱠ‬ ِ ِ ‫ﻳﻦ ﻗَﺎﻟُﻮاْ َآﻣﻨﱠﺎ ﺑِﺄَﻓْـ َﻮ ِاﻫ ِﻬ ْﻢ َوَﱂْ ﺗـُ ْﺆِﻣﻦ ﻗُـﻠُﻮﺑـُ ُﻬ ْﻢ َوِﻣ َﻦ‬ َ ُ ْ ُ ‫ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟﱠﺮ ُﺳ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳُ َﺴﺎرﻋُﻮ َن ﰲ اﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ ﻣ َﻦ اﻟﺬ‬ َ ‫ﻧﻚ اﻟﺬ‬ ٍ ِ ِ ِ ِ ‫اﻟﱠ ِﺬ‬ ِ ‫ﻮك ُﳛﱢﺮﻓُﻮ َن اﻟْ َﻜﻠِﻢ ِﻣﻦ ﺑـﻌ ِﺪ ﻣﻮ‬ ‫اﺿﻌِ ِﻪ ﻳَـ ُﻘﻮﻟُﻮ َن إِ ْن‬ ُ ‫ﻳﻦ ﻫ‬ ُ ‫ﺎدواْ َﲰﱠ‬ َ ‫ﺎﻋﻮ َن ﻟ ْﻠ َﻜﺬ ِب َﲰﱠﺎﻋُﻮ َن ﻟ َﻘ ْﻮم‬ َ َ ُ‫ﻳﻦ َﱂْ ﻳَﺄْﺗ‬ َ ‫آﺧ ِﺮ‬ َ ََ َْ َ ِ‫أُوﺗِﻴﺘﻢ ﻫـ َﺬا ﻓَﺨ ُﺬوﻩ وإِن ﱠﱂ ﺗُـﺆﺗَـﻮﻩ ﻓَﺎﺣ َﺬرواْ وﻣﻦ ﻳ ِﺮِد اﻟﻠّﻪ ﻓِْﺘـﻨﺘﻪ ﻓَـﻠَﻦ ﲤَْﻠِﻚ ﻟَﻪ ِﻣﻦ اﻟﻠّ ِﻪ َﺷﻴﺌﺎ أُوﻟَـﺌِﻚ اﻟﱠ ِﺬﻳﻦ َﱂ ﻳ ِﺮد‬ ُ ََ ُ ُ َ َ ُ ْ ُ ْ ْ ْ َ ُ ُ َ ْ ُ ُ ْ َ َ ْ ًْ َ ُ َ ِ ِ ِ   ‫ﻴﻢ‬ ٌ ‫ي َوَﳍُ ْﻢ ِﰲ اﻵﺧَﺮِة َﻋ َﺬ‬ ٌ ‫اﻟﻠّﻪُ أَن ﻳُﻄَ ﱢﻬَﺮ ﻗُـﻠُﻮﺑَـ ُﻬ ْﻢ َﳍُ ْﻢ ِﰲ اﻟ ﱡﺪﻧْـﻴَﺎ ﺧ ْﺰ‬ ٌ ‫اب َﻋﻈ‬ O  Poslaniče!  Neka  te  ne  rastužuju  oni  koji  se  žure  u  kufr,  od  onih  koji  ustima  svojim  govore:  "Vjerujemo!",  a  srca  im  nisu  povjerovala,  i  od  jevreja  koji  laž  mnogo  slušaju  i  koji    riječi  drugih  ljudi,  koji  tebi  nisu  došli,  rado  prihvaćajaju.  Iskrivljuju  smisao  i  riječi  s  mjesta  njihovih  izvrću  i  govore:  "Ako  vam  se  ovako  presudi, onda pristanite na to, a ako vam se ne presudi, onda nemojte pristati!"  A  za  onoga  kome  Allah  želi  kušnju  (fitnu),  ti  kod  Allaha  (za  njega)  ništa  ne  posjeduješ. To su oni čija srca Allah nije htio očistiti; njih na ovome svijetu čeka  poniženje a na ahiretu kazna golema.721 

‫ض َﻋْﻨـ ُﻬ ْﻢ ﻓَـﻠَﻦ‬ ْ ‫َﻋْﻨـ ُﻬ ْﻢ َوإِن ﺗُـ ْﻌ ِﺮ‬  

ِ ‫َﲰﱠﺎﻋﻮ َن ﻟِْﻠ َﻜ ِﺬ ِب أَ ﱠﻛﺎﻟُﻮ َن ﻟِﻠ ﱡﺴﺤ‬ ‫ض‬ َ ‫ﺂؤ‬ ُ ‫ﺖ ﻓَِﺈن َﺟ‬ ْ ‫ﺎﺣ ُﻜﻢ ﺑَـْﻴـﻨَـ ُﻬﻢ أ َْو أ َْﻋ ِﺮ‬ ُ ْ ْ َ‫وك ﻓ‬ ِِ ‫ﲔ‬ َ ‫ﻀﱡﺮ‬ ‫ﺎﺣ ُﻜﻢ ﺑَـْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ ﺑِﺎﻟْ ِﻘ ْﺴ ِﻂ إِ ﱠن اﻟﻠّﻪَ ُِﳛ ﱡ‬ ُ َ‫ﻳ‬ َ ‫ﺐ اﻟْ ُﻤ ْﻘﺴﻄ‬ َ ‫وك َﺷْﻴﺌًﺎ َوإِ ْن َﺣ َﻜ ْﻤ‬ ْ َ‫ﺖ ﻓ‬

Oni mnogo laži slušaju i rado ono što je zabranjeno jedu; pa ako ti dođu, ti im  presudi  ili  se  okreni  od  njih;  ako  se  okreneš  od  njih,  oni  ti  ne  mogu  nimalo  nauditi. A ako im budeš sudio, sudi im pravo jer Allah voli pravedne.722 

ِ ِ ِ ِِ ِ َ َ‫وَﻛﻴﻒ ُﳛ ﱢﻜﻤﻮﻧ‬  ‫ﲔ‬ َ ِ‫ﻚ َوَﻣﺎ أ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫ْﻢ اﻟﻠّ ِﻪ ﰒُﱠ ﻳَـﺘَـ َﻮﻟﱠْﻮ َن ِﻣﻦ ﺑَـ ْﻌﺪ َذﻟ‬ َ ‫ﻚ ﺑِﺎﻟْ ُﻤ ْﺆﻣﻨ‬ ُ َ َ َْ ُ ‫ﻚ َوﻋ َﻨﺪ ُﻫ ُﻢ اﻟﺘـ ْﱠﻮَراةُ ﻓ َﻴﻬﺎ ُﺣﻜ‬ A otkud da oni traže od tebe da im sudiš723 kad imaju Tevrat, u kome su Allahovi  propisi, a zatim se nakon toga okreću?! Oni nisu nikakvi vjernici!724 

ِِ ِ‫ِ ِ ﱠ‬ ِ ِ ‫َﺣﺒَ ُﺎر ِﲟَﺎ‬ ُ ‫ﻳﻦ َﻫ‬ ْ ‫ﺎدواْ َواﻟﱠﺮﺑﱠﺎﻧﻴﱡﻮ َن َواﻷ‬ ْ ‫ﻳﻦ أ‬ َ ‫إِﻧﱠﺎ أ‬ ٌ ُ‫َﻧﺰﻟْﻨَﺎ اﻟﺘـ ْﱠﻮَراةَ ﻓ َﻴﻬﺎ ُﻫ ًﺪى َوﻧ‬ َ ‫َﺳﻠَ ُﻤﻮاْ ﻟﻠﱠﺬ‬ َ ‫ﻮر َْﳛ ُﻜ ُﻢ َﺎ اﻟﻨﱠﺒﻴﱡﻮ َن اﻟﺬ‬ ِ ِ ‫ﺎب اﻟﻠّ ِﻪ وَﻛﺎﻧُﻮاْ ﻋﻠَﻴ ِﻪ ُﺷﻬ َﺪاء ﻓَﻼَ َﲣْ َﺸﻮاْ اﻟﻨﱠﺎس و‬ ِ َ‫اﺳﺘُ ْﺤ ِﻔﻈُﻮاْ ِﻣﻦ ﻛِﺘ‬ ْ َ َ ُ ْ ْ‫اﺧ َﺸ ْﻮن َوﻻَ ﺗَ ْﺸﺘَـُﺮواْ ﺑِﺂﻳَﺎِﰐ َﲦَﻨًﺎ ﻗَﻠﻴﻼً َوَﻣﻦ ﱠﱂ‬ َ َْ َ ِ ِ ِ   ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓُﺮو َن‬ َ ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ أ‬ Mi  smo  objavili  Tevrat,  u  kome  je  uputstvo  i  svjetlo.  Po  njemu  su/njime  su  jevrejima  sudili  vjerovjesnici,  koji  su  bili  (samo)  Allahu  predani,  i  pobožni  ljudi  (rabbanijjun) i učeni, od kojih je traženo da čuvaju Allahovu knjigu, i oni su nad                                                               721

 Sura El‐Ma’ideh (5) 41   Sura El‐Ma’ideh (5) 42  723  Kako da rade tahkim tebe...  724  Sura El‐Ma’ideh (5) 43  722

  400 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njom bdjeli. Zato se, kada budete sudili, ne bojte ljudi, već se bojte Mene, i ne  zamjenjujte  riječi  Moje  za  nešto  što  malo  vrijedi!  A  oni  koji  ne  sude  onim  što  je/prema onome što je Allah objavio, takvi,725 oni su pravi kafiri.726 

ِ ‫َﻧﻒ ﺑِﺎﻷ‬ ِ ْ ‫ﲔ ﺑِﺎﻟْ َﻌ‬ ِ ‫َوَﻛﺘَْﺒـﻨَﺎ َﻋﻠَْﻴ ِﻬ ْﻢ ﻓِ َﻴﻬﺎ أَ ﱠن اﻟﻨﱠـ ْﻔﺲ ﺑِﺎﻟﻨﱠـ ْﻔ‬ ‫وح‬ ْ ‫َﻧﻒ َواﻷُذُ َن ﺑِﺎﻷُذُ ِن َواﻟ ﱢﺴ ﱠﻦ ﺑِﺎﻟ ﱢﺴ ﱢﻦ َو‬ َ ‫ﲔ َواﻷ‬ َ ْ ‫ﺲ َواﻟْ َﻌ‬ َ ‫اﳉُُﺮ‬ َ ِ ِ ِِ َ ‫ﻗِﺼﺎص ﻓَﻤﻦ ﺗَﺼﺪ‬ ِ   ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟﻈﱠﺎﻟ ُﻤﻮ َن‬ َ ‫أﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫ﱠﺎرةٌ ﻟﱠﻪُ َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ‬ َ َ ٌ َ َ ‫ﱠق ﺑﻪ ﻓَـ ُﻬ َﻮ َﻛﻔ‬ Mi smo im u njemu propisali: glava za glavu, i oko za oko, i nos za nos, i uho za  uho, i zub za zub, a da rane treba uzvratiti. A onome ko od odmazde odustane,  biće mu to  od grijeha iskupljenje. A  oni koji ne sude  onim što  je/prema onom  što je Allah objavio, takvi, oni su pravi zulumućari.727 

ِ ِ ‫وﻗَـ ﱠﻔﻴـﻨَﺎ ﻋﻠَﻰ آﺛَﺎ ِرِﻫﻢ ﺑِﻌﻴﺴﻰ اﺑ ِﻦ ﻣﺮَﱘ ﻣﺼ ﱢﺪﻗًﺎ ﻟﱢﻤﺎ ﺑـﲔ ﻳ َﺪﻳ ِﻪ ِﻣﻦ اﻟﺘـﱠﻮر ِاة وآﺗَـﻴـﻨَﺎﻩ ا ِﻹ ِﳒ‬ ‫ﻮر‬ َ ْ َ ُ ْ َ َْ َ ْ َ َ ْ َ َ َ ُ َ َْ ْ َ َ ٌ ُ‫ﻴﻞ ﻓﻴﻪ ُﻫ ًﺪى َوﻧ‬ َ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱢ‬ ‫ﱢ‬  ‫ﲔ‬ َ ‫ﲔ ﻳَ َﺪﻳْﻪ ﻣ َﻦ اﻟﺘـ ْﱠﻮَراة َوُﻫ ًﺪى َوَﻣ ْﻮﻋﻈَﺔً ﻟ ْﻠ ُﻤﺘﱠﻘ‬ َ ْ ‫ﺼ ﱢﺪﻗًﺎ ﻟ َﻤﺎ ﺑَـ‬ َ ‫َوُﻣ‬ Poslije njih poslali smo Isaa, sina Merjemina, koji je priznavao Tevrat prije njega  objavljen, a njemu smo dali Indžil, u kome je bilo uputstvo i svjetlo, i da potvrdi  Tevrat, prije njega objavljen, u kome je također bilo uputstvo i pouka onima koji  su se Allaha bojali,728 

ِ ‫ﻚ ﻫﻢ اﻟْ َﻔ‬ ِ ِِ ِ ِ ِ   ‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن‬ َ ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓﻴﻪ َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ أ‬ َ ‫َوﻟْﻴَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ أ َْﻫ ُﻞ ا ِﻹﳒ ِﻴﻞ ﲟَﺎ أ‬ ُ ُ َ ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ i  sljedbenicima  Indžila  smo  bili  naredili  da  sude  prema  onome  što  je  Allah  objavio  u  njemu.  A  oni  koji  ne  sude  onim  što  je/prema  onome  što  je  Allah  objavio, takvi, oni su pravi grješnici/fasici.729 

ِ ِ َ ‫وأَﻧﺰﻟْﻨَﺎ إِﻟَﻴ‬ ِ ِ ِ َ‫ﲔ ﻳ َﺪﻳِْﻪ ِﻣﻦ اﻟْ ِﻜﺘ‬ ْ ِ‫ﺎب ﺑ‬ َ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ َوﻻ‬ ْ َ‫ﺎب َوُﻣ َﻬْﻴﻤﻨًﺎ َﻋﻠَْﻴﻪ ﻓ‬ ْ ََ َ ‫ﺎﺣ ُﻜﻢ ﺑَـْﻴـﻨَـ ُﻬﻢ ﲟَﺎ أ‬ َ ‫ﺎﳊَ ﱢﻖ ُﻣ‬ َ َ‫ﻚ اﻟْﻜﺘ‬ َ َ ْ ‫ﺼ ﱢﺪﻗًﺎ ﻟﱢ َﻤﺎ ﺑَـ‬ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﺎﺟﺎ َوﻟَ ْﻮ َﺷﺎء اﻟﻠّﻪُ َﳉَ َﻌﻠَ ُﻜ ْﻢ أُﱠﻣﺔً َواﺣ َﺪ ًة‬ ْ ‫ﺎءك ﻣ َﻦ‬ َ ‫اءﻫ ْﻢ َﻋ ﱠﻤﺎ َﺟ‬ ُ ‫ﺗَـﺘﱠﺒِ ْﻊ أ َْﻫ َﻮ‬ ً ‫اﳊَ ﱢﻖ ﻟ ُﻜ ﱟﻞ َﺟ َﻌ ْﻠﻨَﺎ ﻣﻨ ُﻜ ْﻢ ﺷ ْﺮ َﻋﺔً َوﻣْﻨـ َﻬ‬ ِ ‫ـﻜﻦ ﻟﱢﻴﺒـﻠُﻮُﻛﻢ ِﰲ ﻣﺂ آﺗَﺎ ُﻛﻢ ﻓَﺎﺳﺘﺒِ ُﻘﻮا اﳋﻴـﺮ‬ ِ َِ ‫ات إِ َﱃ اﷲ ﻣﺮِﺟﻌ ُﻜﻢ‬   ‫ﲨ ًﻴﻌﺎ ﻓَـﻴُـﻨَﺒﱢﺌُ ُﻜﻢ ِﲟَﺎ ُﻛﻨﺘُ ْﻢ ﻓِ ِﻴﻪ َﲣْﺘَﻠِ ُﻔﻮ َن‬ َْ َ ْ َ َْ َ‫َوﻟ‬ ْ ُ َْ َ َْ A tebi objavljujemo Knjigu, samu istinu, da potvrdi knjige prije nje objavljene i  da  nad  njima  bdi.  I  ti  im  sudi  prema  onome  što  Allah  objavljuje  i  ne  slijedi  njihove prohtjeve, i ne odstupaj od istine koja ti dolazi; svima vama smo zakon i  pravac propisali. A da je Allah htio, On bi vas sljedbenicima jedne vjere učinio,                                                               725

 Ili „ti“.   Sura El‐Ma’ideh (5) 44  727  Sura El‐Ma’ideh (5) 45  728  Sura El‐Ma’ideh (5) 46  729  Sura El‐Ma’ideh (5) 47  726

 

EBU MUHAMMED

401 

ali,  On  hoće  da  vas  iskuša  u  onome  što  vam  propisuje,  zato  se  natječite  ko  će  više dobra učiniti; Allahu ćete se svi vratiti, pa će vas On o onome u čemu ste se  razilazili obavijestiti.730 

ِ ِ ِ ‫ﻮك َﻋﻦ ﺑَـ ْﻌ‬ ‫ﻚ ﻓَِﺈن‬ َ ُ‫اﺣ َﺬ ْرُﻫ ْﻢ أَن ﻳَـ ْﻔﺘِﻨ‬ َ ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ إِﻟَْﻴ‬ ُ ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ َوﻻَ ﺗَـﺘﱠﺒِ ْﻊ أ َْﻫ َﻮ‬ ْ ‫اءﻫ ْﻢ َو‬ ْ ‫َوأَن‬ َ ‫ﺾ َﻣﺎ أ‬ َ ‫اﺣ ُﻜﻢ ﺑَـْﻴـﻨَـ ُﻬﻢ ﲟَﺂ أ‬ ِ ‫ﱠﺎس ﻟََﻔ‬ ِ ‫ﻳﺪ اﻟﻠّﻪ أَن ﻳ‬ ِ ‫ﺾ ذُﻧُﻮِِ ْﻢ َوإِ ﱠن َﻛﺜِ ًﲑا ﱢﻣ َﻦ اﻟﻨ‬ ِ ‫ﺼﻴﺒَـ ُﻬﻢ ﺑِﺒَـ ْﻌ‬   ‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن‬ ْ َ‫ﺗَـ َﻮﻟﱠْﻮاْ ﻓ‬ ُ ُ ُ ‫ﺎﻋﻠَ ْﻢ أَﱠﳕَﺎ ﻳُِﺮ‬ I sudi im prema onome što Allah objavljuje i ne slijedi njihove prohtjeve, i čuvaj  ih se da te ne odvrate od nečega što ti Allah objavljuje. A ako se okrenu, ti onda  znaj  da  Allah  želi  da  ih  zbog  nekih  grijehova  njihovih  kazni.  A  mnogi  ljudi  su,  zaista fasiqun731.732 

ِ ِ ِ ِ ِ ْ ‫أَﻓَﺤﻜْﻢ‬   ‫ْﻤﺎ ﻟﱢَﻘ ْﻮٍم ﻳُﻮﻗِﻨُﻮ َن‬ ْ ‫اﳉَﺎﻫﻠﻴﱠﺔ ﻳَـْﺒـﻐُﻮ َن َوَﻣ ْﻦ أ‬ ً ‫َﺣ َﺴ ُﻦ ﻣ َﻦ اﻟﻠّﻪ ُﺣﻜ‬ َ ُ

Zar  oni pagansku presudu (hukm) traže!? A ko je od Allaha bolji sudija narodu  koji čvrsto vjeruje?733 

8.7 Povod objave ajeta   Učenjaci tefsira kao povod objave ajeta 44, 45 i 47 iz sure En‐Nisa’ spominju  dvoje Jevreja, koji su učinili blud, nakon čega su Jevreji htjeli tahkim Poslanika, .,  ali ne radi istine koju će im reći, već nadajući se da će presuditi onako kako su oni  do tada postupali, želeći da nađu opravdanje za svoje djelo. Jevreji su bili ostavili  propis  kamenovanja  ženjenih  bludnika  do  smrti,  dogovorivši  se  da  ga  zamjene  propisom bičevanja i mazanja lica ugljem i slično kao jedan vid kazne sramoćenja  zbog bluda kojeg je učinio.    Dakle,  oni  su  tahkimom  Poslanika,  .,  u  osnovi  htjeli  sud  džahilijeta,  odnosno  promjenjeni  zakon,  a  ne  Allahov  zakon.  O  tome  govore  predaje  ’Abdullaha  sina  ’Omera  i  El‐Bera’a  sina  ’Aziba,  nek’je  Allah  zadovoljan  sa  njima.  Imam Muslim je svom „Sahihu“ od El‐Bera’a ibn ’Aziba, /, prenio: 

ِ ‫َﺧﺒَـَﺮﻧَﺎ أَﺑُﻮ ُﻣ َﻌﺎ ِوﻳَﺔَ َﻋ ِﻦ‬ ْ ‫َﺣ ﱠﺪﺛَـﻨَﺎ َْﳛ َﲕ ﺑْ ُﻦ َْﳛ َﲕ َوأَﺑُﻮ ﺑَ ْﻜ ِﺮ ﺑْ ُﻦ أَِﰉ َﺷْﻴﺒَﺔَ ﻛﻼَ ُﳘَﺎ َﻋ ْﻦ أَِﰉ ُﻣ َﻌﺎ ِوﻳَﺔَ ﻗَ َﺎل َْﳛ َﲕ أ‬ ِ ‫ ﺑِﻴـﻬ‬-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﺶ ﻋﻦ ﻋﺒ ِﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺑ ِﻦ ﻣﱠﺮَة ﻋ ِﻦ اﻟْﺒـﺮ ِاء ﺑ ِﻦ ﻋﺎ ِز ٍب ﻗَ َﺎل ﻣﱠﺮ ﻋﻠَﻰ اﻟﻨِﱠﱮ‬ ‫ى‬ ‫ﻮد ﱟ‬ َ ُ َ ْ ََ َ ُ ْ ‫ﱢ‬ َْ ْ َ ِ ‫اﻷ َْﻋ َﻤ‬ َُ                                                              730

 Sura El‐Ma’ideh (5) 48   Fasiq je onaj koji je napustio pokornost Allahu. Fisqom u ovom ajetu se želi veliki fisq, tj. nevjerstvo.  732  Sura El‐Ma’ideh (5) 49  733  Sura El‐Ma’ideh (5) 50  731

  402 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻗَﺎﻟُﻮا‬.«‫َ » َﻫ َﻜ َﺬا ﺗَ ِﺠ ُﺪو َن َﺣ ﱠﺪ اﻟ ﱠﺰاﻧِﻰ ﻓِﻰ ﻛِﺘَﺎﺑِ ُﻜ ْﻢ‬:‫ ﻓَـ َﻘﺎل‬- ‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﺎﻫ ْﻢ‬ ً ُ‫ُﳏَ ﱠﻤ ًﻤﺎ َْﳎﻠ‬ ُ ‫ﻮدا ﻓَ َﺪ َﻋ‬ ِ ِ ‫ﻮﺳﻰ أ ََﻫ َﻜ َﺬا ﺗَ ِﺠ ُﺪو َن َﺣ ﱠﺪ‬ ُ ْ‫ »أَﻧ‬:‫ ﻓَ َﺪ َﻋﺎ َر ُﺟﻼً ِﻣ ْﻦ ﻋُﻠَ َﻤﺎﺋِ ِﻬ ْﻢ ﻓَـ َﻘ َﺎل‬.‫ﻧَـ َﻌ ْﻢ‬ َ ‫ﺸ ُﺪ َك ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ اﻟﱠﺬى أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﺘـ ْﱠﻮَراةَ َﻋﻠَﻰ ُﻣ‬ ِ ‫ُﺧِ ْﱪ َك َِﳒ ُﺪﻩُ اﻟﱠﺮ ْﺟ َﻢ َوﻟَ ِﻜﻨﱠﻪُ َﻛﺜـَُﺮ ِﰱ أَ ْﺷَﺮاﻓِﻨَﺎ ﻓَ ُﻜﻨﱠﺎ إِ َذا‬ َ ‫ ﻗَ َﺎل ﻻَ َوﻟَ ْﻮﻻَ أَﻧ‬.«‫اﻟ ﱠﺰاﻧِﻰ ﻓِﻰ ﻛِﺘَﺎﺑِ ُﻜ ْﻢ‬ ْ ‫ﱠﻚ ﻧَ َﺸ ْﺪﺗَِﲎ َ َﺬا َﱂْ أ‬ ِ ٍ ِ ِ ‫ﻴﻤﻪُ َﻋﻠَﻰ‬ ْ ‫ﻴﻒ أَﻗَ ْﻤﻨَﺎ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ‬ َ ‫َﺧ ْﺬﻧَﺎ اﻟ ﱠﺸ ِﺮ‬ َ ‫ﻳﻒ ﺗَـَﺮْﻛﻨَﺎﻩُ َوإِ َذا أَ َﺧ ْﺬﻧَﺎ اﻟﻀﱠﻌ‬ َ‫أ‬ ُ ‫اﳊَ ﱠﺪ ﻗُـ ْﻠﻨَﺎ ﺗَـ َﻌﺎﻟَ ْﻮا ﻓَـ ْﻠﻨَ ْﺠﺘَﻤ ْﻊ َﻋﻠَﻰ َﺷ ْﻰء ﻧُﻘ‬ ِ ‫ﻳﻒ واﻟْﻮ ِﺿﻴ ِﻊ ﻓَﺠﻌ ْﻠﻨَﺎ اﻟﺘ‬ ِ ِ ‫ »اﻟﻠﱠ ُﻬ ﱠﻢ‬-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ْ ‫ﻴﻢ َو‬ ُ ‫ ﻓَـ َﻘ َﺎل َر ُﺳ‬.‫اﳉَْﻠ َﺪ َﻣ َﻜﺎ َن اﻟﱠﺮ ْﺟ ِﻢ‬ ْ ََ َ َ ‫اﻟ ﱠﺸﺮ‬ َ ‫ﱠﺤﻤ‬ ‫ﻚ‬ ُ ‫ ﻓَﺄ ََﻣَﺮ ﺑِِﻪ ﻓَـُﺮِﺟ َﻢ ﻓَﺄَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﱠﻪُ َﻋﱠﺰ َو َﺟ ﱠﻞ }ﻳَﺎ أَﻳﱡـ َﻬﺎ اﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬.«ُ‫َﺣﻴَﺎ أ َْﻣ َﺮ َك إِ ْذ أ ََﻣﺎﺗُﻮﻩ‬ َ ْ‫ﻮل ﻻَ ﻳَ ْﺤ ُﺰﻧ‬ ْ ‫إِﻧﱢﻰ أَ ﱠو ُل َﻣ ْﻦ أ‬ ِ‫ﱠ‬ ‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ‬- ‫ﻮل اﺋْـﺘُﻮا ُﳏَ ﱠﻤ ًﺪا‬ ُ ‫ﺴﺎ ِرﻋُﻮ َن ﻓِﻰ اﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ{ إِ َﱃ ﻗَـ ْﻮﻟِِﻪ }إِ ْن أُوﺗِﻴﺘُ ْﻢ َﻫ َﺬا ﻓَ ُﺨ ُﺬوﻩُ{ ﻳَـ ُﻘ‬ َ ‫اﻟﺬ‬ َ ُ‫ﻳﻦ ﻳ‬ ِ ْ ‫ ﻓَِﺈ ْن أَﻣﺮُﻛﻢ ﺑِﺎﻟﺘﱠﺤ ِﻤﻴ ِﻢ و‬-‫وﺳﻠﻢ‬ ‫َﻢ‬ ْ َ‫اﳉَْﻠﺪ ﻓَ ُﺨ ُﺬوﻩُ َوإِ ْن أَﻓْـﺘَﺎ ُﻛ ْﻢ ﺑِﺎﻟﱠﺮ ْﺟ ِﻢ ﻓ‬ ْ ‫ ﻓَﺄَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﱠﻪُ ﺗَـ َﻌ َﺎﱃ } َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬.‫ﺎﺣ َﺬ ُروا‬ َ ْ ْ ََ ِ {‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟﻈﱠﺎﻟِ ُﻤﻮ َن‬ َ ِ‫َﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑِ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ َ ِ‫ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑِ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ْ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓ ُﺮو َن{ } َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬ ِ ‫ﻚ ﻫﻢ اﻟْ َﻔ‬ ِ ِ ‫ﱠ‬ .‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن{ ِﰱ اﻟْ ُﻜﻔﱠﺎ ِر ُﻛﻠﱡ َﻬﺎ‬ ْ ‫} َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬ ُ ُ َ ‫َﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ “Pričao  nam  je  Jahja  sin  Jahje  i  Ebu  Bekr  sin  Ebu  Šejbe,  obojca  od  Ebu  Mua’vije;  rekao  je  Jahja:  “Pričao  nam  je  Ebu  Mu’avija  od  El‐A’ameša  od  ‘Abdullaha  sina  Murre od El‐Bera’a ibni ‘Aziba da je rekao:  “Prođoše  pored  Poslanika,  .,  sa  jednim  Židovom,  koji  bijaše  ocrnjen  ugljem  i  izbičevan, pa ih pozva Allahov Poslanik, ., upitavši ih: „Je li to sankcija (hadd) za  bludnika koju nalazite u vašoj knjizi?“ Rekoše: „Da!“. Pa on pozva jednog čovjeka  od  njihovih  učenjaka,  te  ga  upita:  „Zaklinjem  te  Allahom  Koji  je  objavio  Tevrat  Musa'u, je li to sankcija za bludnika koju nalazite u vašoj knjizi?“ „Ne!“, odgovori  on  ‐  „...i  da  me  nisi  zakleo  time  ne  bih  ti  odgovorio.  Propis  kojeg  nalazimo734  je  kamenovanje, ali je blud bio učestao među našim uglednicima, pa bismo kada  bismo uhvatili uglednog ostavljali ga, a kada bismo zatekli slabašnog nad njim  bi sproveli sankciju (hadd).   Pa  rekosmo,  dođite  da  se  zajedno  složimo  oko  nečega  što  ćemo  sprovoditi  nad  uglednim  i  neuglednim,735  pa  smo  umjesto  kamenovanja  odredili  ocrnjavanje  i  bičevanje.“  Allahov  Poslanik,  .,  reče:  „Allahu  moj!  Ja  sam  prvi  koji  će  oživjeti  Tvoju naredbu, nakon što su je umrtvili.“, pa naredi te se kamenova. Na to Allah  Uzvišeni objavi: O Poslaniče! Nemoj da te rastužuju oni koji žure u nevjerstvo –  do riječi – ako vam se ovo da, vi ga uzmite – tj. otiđite kod Muhammeda,  ., pa                                                               734

 Ajet o obaveznosti kamenovanja ženjenih bludnika do smrti je još uvijek u Tevratu.   Onima koji imaju niži nivo u društvu. 

735

 

EBU MUHAMMED

403 

ako  vam  naredi  ocrnjivanje736  i  bičevanje  prihvatite,  a  ako  vam  da  fetvu  kamenovanja onda ga se pripazite, pa je Allah Uzvišeni objavio: A oni koji ne sude  onim što je  Allah objavio, pa takvi, oni su pravi nevjernici... A  oni koji ne sude  onim što je Allah objavio, pa takvi, oni su pravi zulumćari... A oni koji ne sude  onim  što  je  Allah  objavio,  pa  takvi,  oni  su  pravi  griješnici...,  nevjernika  se  tiču  svi.“737    Značenje riječi El‐Bera’a sina ’Aziba „nevjernika se tiču svi“ je da su kufr, fisk  i zulum koji su spomenuti u ajetima veliki kufr, veliki fisk i veliki zulum koji izvode  iz  dinil  islama  i  ne  mogu  se  sastati  sa  njegovom  osnovom,  a  ne  kao  što  misle  džahili da kada Jevreji, kršćani i oni koji se ne pripisuju posebnom islamu upadnu  u taj opis postaju nevjernici ali kada „muslimani“ upadnu u njega to biva kufr dune  kufr.     Dakle, Židovi su prošli kroz dvije faze; jedna je mali kufr a druga je veliki kufr.  Mali kufr je bio kada su sprovodili šerijatski hadd samo nad slabašnima a nisu ga  sprovodili  nad  uglednim.  Veliki  kufr  počinje  dogovorom  o  promjeni  Allahovog  zakona što je prvi opis tagutijjeta, a nakon njega suđenjem tim zakonom, odnosno  uzimanjem  njega  za  zakon  i  sudiju,  i  ovo  je  drugi  opis  tagutijjeta,  iako  onaj  koji  njime sudi ne mora biti od onih koji su ga propisali i oko njega se dogovorili, a iz  predaje  se  očigledno  vidi  da  su  potonje  generacije  Jevreja  sudile  promjenjenim  zakonom,  a  prijašnje  ga  promjenile.  Propisivanje  novog  zakona  kao  i  suđenje  njime u sebi sadrži veliki kufr apsolutnog nesuđenja onim što je Allah objavio.  Imam Muslim je takođe prenio: 

ِ ‫اﳊ َﻜﻢ ﺑﻦ ﻣﻮﺳﻰ أَﺑﻮ‬ ‫َﺧﺒَـَﺮﻧَﺎ ﻋُﺒَـْﻴ ُﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ َﻋ ْﻦ ﻧَﺎﻓِ ٍﻊ أَ ﱠن َﻋْﺒ َﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺑْ َﻦ‬ َ ‫ﺐ ﺑْ ُﻦ إِ ْﺳ َﺤ‬ ْ ‫ﺎق أ‬ َ ُ َ ُ ُ ْ ُ َْ ‫َﺣ ﱠﺪﺛَِﲎ‬ ُ ‫ﺻﺎﻟ ٍﺢ َﺣ ﱠﺪﺛَـﻨَﺎ ُﺷ َﻌْﻴ‬ ِ ‫ى وﻳـﻬ‬ ِ ِ ِ َ ‫ﻋﻤﺮ أَﺧﺒـﺮﻩ أَ ﱠن رﺳ‬ ‫ﺻﻠﻰ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ُ ‫ﻮدﻳﱠٍﺔ ﻗَ ْﺪ َزﻧَـﻴَﺎ ﻓَﺎﻧْﻄَﻠَ َﻖ َر ُﺳ‬ ُ َ َ ‫ أُﺗ َﻰ ﺑِﻴَـ ُﻬﻮد ﱟ‬-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠﻪ‬ ُ َ َُ َ ْ َ َ ُ ِ ِ ِ ‫ﻮﻫ ُﻬ َﻤﺎ‬ َ ‫ َﺣ ﱠﱴ َﺟﺎءَ ﻳَـ ُﻬ‬-‫اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ َ ‫ ﻗَﺎﻟُﻮا ﻧُ َﺴ ﱢﻮ ُد ُو ُﺟ‬.«‫ﻮد ﻓَـ َﻘ َﺎل » َﻣﺎ َﲡ ُﺪو َن ﰱ اﻟﺘـ ْﱠﻮَراة َﻋﻠَﻰ َﻣ ْﻦ َز َﱏ‬ ِ ِ ِ ‫ ﻗَ َﺎل »ﻓَﺄْﺗُﻮا ﺑِﺎﻟﺘـﱠﻮر ِاة إِ ْن ُﻛْﻨﺘﻢ‬.‫ﺎف ِِﻤﺎ‬ ِ ِ ِ َ ْ ‫ﻒ ﺑَـ‬ ‫وﻫﺎ‬ ُ ‫َوُﳓَ ﱢﻤﻠُ ُﻬ َﻤﺎ َوُﳔَﺎﻟ‬ َ ‫ﺻﺎدﻗ‬ َ ُ‫ ﻓَ َﺠﺎءُوا َﺎ ﻓَـ َﻘَﺮء‬.«‫ﲔ‬ َ ُْ َْ َ ُ َ‫ﲔ ُو ُﺟﻮﻫﻬ َﻤﺎ َوﻳُﻄ‬ ِ ِ ِ َ ‫َﺣ ﱠﱴ إِ َذا َﻣﱡﺮوا ﺑِﺂﻳَﺔ اﻟﱠﺮ ْﺟ ِﻢ َو‬ َ ْ ‫ﺿ َﻊ اﻟْ َﻔ َﱴ اﻟﱠﺬى ﻳَـ ْﻘَﺮأُ ﻳَ َﺪﻩُ َﻋﻠَﻰ آﻳَﺔ اﻟﱠﺮ ْﺟ ِﻢ َوﻗَـَﺮأَ َﻣﺎ ﺑَـ‬ ُ‫ﲔ ﻳَ َﺪﻳْـ َﻬﺎ َوَﻣﺎ َوَراءَ َﻫﺎ ﻓَـ َﻘ َﺎل ﻟَﻪ‬ ِ ‫َﻋﺒ ُﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺑﻦ ﺳﻼٍَم وْﻫﻮ ﻣﻊ رﺳ‬ ‫ ُﻣ ْﺮﻩُ ﻓَـ ْﻠﻴَـ ْﺮﻓَ ْﻊ ﻳَ َﺪﻩُ ﻓَـَﺮﻓَـ َﻌ َﻬﺎ ﻓَِﺈ َذا َْﲢﺘَـ َﻬﺎ آﻳَﺔُ اﻟﱠﺮ ْﺟ ِﻢ‬-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ْ ُ َ ََ َ َ َ ُْ

                                                             736

 Ugljem.    Sahih  Muslim,  br.  4536.  Imam  En‐Nevevi  spominje  ovaj  hadis  pod  naslovom  „Poglavlje  o  kamenovanju  jevrejskih dhimijja (ehludh‐dhimmeh) zbog bluda“.   737

  404 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ‫ ﻗَ َﺎل ﻋﺒﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﺑﻦ ﻋﻤﺮ ُﻛْﻨ‬.‫ ﻓَـﺮِﲨﺎ‬-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ُ ‫ﻓَﺄ ََﻣَﺮ ِِ َﻤﺎ َر ُﺳ‬ َُ ُ َ َ ُ ُ ْ ُ َْ ُ‫ﻴﻤ ْﻦ َر َﲨَ ُﻬ َﻤﺎ ﻓَـﻠَ َﻘ ْﺪ َرأَﻳْـﺘُﻪ‬ َ‫ﺖﻓ‬ .‫اﳊِ َﺠ َﺎرِة ﺑِﻨَـ ْﻔ ِﺴ ِﻪ‬ ْ ‫ﻳَِﻘ َﻴﻬﺎ ِﻣ َﻦ‬ „Pričao  mi  je  El‐Hakem  sin  Musa’a  Ebu  Salih,  pričao  nam  je  Šua’jb  sin  Ishaqa,  obavijestio nas je ’Ubejdullah od Nafi’a da ga je ’Abdullah sin ’Omera obavijestio  da su pred Allahovog Poslanika,  ., doveli jednog Jevreja i Jevrejku koji su učinili  blud,  pa  je  Allahov  Poslanik,  .,  otišao  Jevrejima  i  upitao  ih:  „Kakav  je  propis  bludnika  kojeg  nalazite  u  Tevratu?“  Rekoše:  „Da  ocrnimo  njihova  lica  i  da  ih  popnemo na jahalicu, okrenuvši im lica na različite strane i da ih provedemo.“   Reče: „Donesite Tevrat ako istinu govorite!“, pa ga doniješe i pročitaše ga i kada  dođoše do ajeta o kamenovanju jedan mladić koji ga je čitao stavi svoju ruku na  ajet  o  kamenovanju  i  pročita  ono  prije  i  poslije  njega,  pa  mu  ’Abdullah  sin  Selama,738 a bijaše uz Allahovog Poslanika,  .: „Naredi mu da podigne ruku!“, pa  je podiže kada ono ispod nje ajet o kamenovanju, pa Allahov Poslanik,  ., naredi  te ih kamenovaše. Rekao je ’Abdullah sin ’Omera: „Ja sam bio među onima koji su  ih kamenovali, i vidio sam ga kako je štiti svojim tijelom od kamenja.“739  Imam El‐Buhari, rahimehullah, je u svom „Sahihu“ od ’Abdullaha sina ’Omera,  /,  takođe prenio: 

‫ﺣﺪﺛﲏ إﺑﺮاﻫﻴﻢ ﺑﻦ اﳌﻨﺬر ﺣﺪﺛﻨﺎ أﺑﻮ ﺿﻤﺮة ﺣﺪﺛﻨﺎ ﻣﻮﺳﻰ ﺑﻦ ﻋﻘﺒﺔ ﻋﻦ ﻧﺎﻓﻊ ﻋﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﻋﻤﺮ رﺿﻲ اﷲ‬ ‫ "ﻛﻴﻒ‬:‫ أن اﻟﻴﻬﻮد ﺟﺎؤوا إﱃ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ و ﺳﻠﻢ ﺑﺮﺟﻞ ﻣﻨﻬﻢ واﻣﺮأة وﻗﺪ زﻧﻴﺎ ﻓﻘﺎل ﳍﻢ‬:‫ﻋﻨﻬﻤﺎ‬ ‫ ﻓﻘﺎﻟﻮا ﻻ ﳒﺪ ﻓﻴﻬﺎ‬."‫"ﻻ ﲡﺪون ﰲ اﻟﺘﻮراة اﻟﺮﺟﻢ؟‬:‫ﺗﻔﻌﻠﻮن ﲟﻦ زﱏ ﻣﻨﻜﻢ؟" ﻗﺎﻟﻮا ﳓﻤﻤﻬﻤﺎ وﻧﻀﺮ ﻤﺎ ﻓﻘﺎل‬ ‫ﺷﻴﺌﺎ ﻓﻘﺎل ﳍﻢ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﺳﻼم ﻛﺬﺑﺘﻢ ﻓﺄﺗﻮا ﺑﺎﻟﺘﻮراة ﻓﺎﺗﻠﻮﻫﺎ إن ﻛﻨﺘﻢ ﺻﺎدﻗﲔ ﻓﻮﺿﻊ ﻣﺪراﺳﻬﺎ اﻟﺬي‬ ‫ﻳﺪرﺳﻬﺎ ﻣﻨﻬﻢ ﻛﻔﻪ ﻋﻠﻰ آﻳﺔ اﻟﺮﺟﻢ ﻓﻄﻔﻖ ﻳﻘﺮأ ﻣﺎ دون ﻳﺪﻩ وﻣﺎ وراءﻫﺎ وﻻ ﻳﻘﺮأ آﻳﺔ اﻟﺮﺟﻢ ﻓﻨﺰع ﻳﺪﻩ ﻋﻦ آﻳﺔ‬ ‫اﻟﺮﺟﻢ ﻓﻘﺎل ﻣﺎ ﻫﺬﻩ؟ ﻓﻠﻤﺎ رأوا ذﻟﻚ ﻗﺎﻟﻮا ﻫﻲ آﻳﺔ اﻟﺮﺟﻢ ﻓﺄﻣﺮ ﻤﺎ ﻓﺮﲨﺎ ﻗﺮﻳﺒﺎ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ ﻣﻮﺿﻊ اﳉﻨﺎﺋﺰ ﻋﻨﺪ‬     .‫اﳌﺴﺠﺪ ﻓﺮأﻳﺖ ﺻﺎﺣﺒﻬﺎ ﳚﻨﺄ ﻋﻠﻴﻬﺎ ﻳﻘﻴﻬﺎ اﳊﺠﺎرة‬ „Pričao nam je Ibrahim sin El‐Mundhira, pričao nam je Ebu Damireh, pričao nam je  Musa  sin  ’Uqbeh  od  Nafi’a  od  ’Abdullah  sina  ’Omera,  /,  da  su  Jevreji  došli  Vjerovjesniku,  .,  sa  jednim  njihovim  čovjekom  i  jednom  ženom  koji  su  učinili                                                               738

  ’Abdullah  sin  Selama  je  jevrejski  učenjak  koji  je  nakon  dolaska  Allahovog  Poslanika,  ’alejhisselam,  čim  ga  je  vidio  prepoznao  da  je  on  istinski  poslanik  od  Uzvišenog  Allaha  i  primio  je  islam  i  postao  jedan  od  njegovih  ashaba, radijallahu ’anhu. Njegov otac i on su bili među najuglednijim Jevrejima.   739  Sahih Muslim, br. 4533 

 

EBU MUHAMMED

405 

blud,  pa  im  reče:  „Kako  postupate  sa  onim  koji  od  vas  učini  blud?“  Rekoše:  „Ocrnimo  im  lica  ugljem  i  izudaramo  ih“,  pa  reče:  „Ne  nalazite  u  Tevratu  kamenovanje?!“  Rekoše:  „Ne  nalazimo  u  njemu  ništa.“,  pa  im  reče  ’Abdullah  sin  Selama: „Lažete! Donesite Tevrat i pročitajte ga ako istinu govorite!“ Pa jedan od  njegovih poznavaoca među njima, koji je njemu podučavao druge, stavi svoj dlan  na ajet o kamenovanju i poče čitati ono što je ispred i iza njegove ruke, ne čitavši  ajet  o  kamenovanju.  Te  mu  on  trgnu  ruku  rekavši:  „Šta  je  ovo?!“  Pa  kada  to  vidješe  rekoše:  „To  je  ajet  o  kamenovanju.“  Pa  naredi  te  ih  kamenovaše  blizu  mjesta  dženaza  kod  mesdžida,  i  vidoh  njenog  mladića  kako  se  nadvio  nad  njom  štiteći je od kamenja.“740    Ovo su neke predaje koje mufessiri spominju kao povod objave ajeta sure El‐ Mai’deh.  Mufessiri  takođe  spominju  slučaj  dva  jevrejska  plemena,  Benu  Nadir  i  Benu  Kurejza,  koji  su  se  dogovorili  oko  ostavljanja  Allahovog  propisa  u  vezi  krvarine za ubijenog, odredivši veću krvarinu za ubijenog iz plemena Benu Nadir  jer su bili jači od Benu Kurejze. Svaki drugi povod objave koji se spominje, mimo  priče  Jevreja,  je  slab,  zbog  toga  što  se  iz  konteksta  ajeta  jasno  razumije  da  se  govori o Jevrejima.  Važno  pravilo:  Svi  muslimani  se  slažu  da  je  nemoguće  da  isti  onaj  opis  za  kojeg je Allah u ajetu vezao tekfir, u kojeg su upali Jevreji, iz islama izvodi  samo  Jevreje  ili  kršćane  a  one  koji  se  pripisuju  posebnom  islamu  ne.  Odnosno, iako su ajeti objavljeni povodom Jevreja oni svojom tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  do  Sudnjeg  Dana  obuhvataju  svakog  ko  upadne  u  opis  za  kojeg  je  Zakonodavac  u  njima  vezao  propis  tekfira,  a  pouka i propis se uzimaju iz sveobuhvatnosti teksta i ne ograničavaju se na  posebnost povoda objave, a slučaj ovih ajeta i njihovog povoda objave je po  idžma’u  muslimana  stanje  u  kojem  se  propis  uzima  iz  sveobuhvatnosti  teksta i ne ograničava se na posebnost povoda objave.      Oni  koji  kažu  da  se  ajeti  tiču  samo  Jevreja741  kažu  da  ajeti  semantičkom  sveobuhvatnošću  obuhvataju  i  one  koji  se  pripisuju  posebnom  islamu  i  ovo  je  značenje  analogije  koje  ne  poriče  osim  džahil,  posebno  što  se  mes’ela  tiče  aslu  dinil  islama  a  po  Nusretu  i  Bilibaniju  „temelja  (usula)  islama“  i  to  je  dovoljno  za  konstataciju uzimanja propisa putem semantičke sveobuhvatnosti.                                                               740

  Sahih  Bukhari,  br.  4280,  4/1660,  u  poglavlju  „Reci!  Donesite  Tevrat  pa  ga  pročitajte  ako  istinu  govorite!“.  (Šamilah). U Fethul‐Bari 8/72, Darur‐Rejjan...  741  Riječi: „A oni koji ne budu sudili onim što je Allah objavio, takvi, oni su pravi nevjernici.“. 

  406 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

8.8 Išaret na stavove učenjaka usula u vezi uzimanja propisa iz sveobuhvatnosti teksta   Što  se  tiče  mes’ele  uzimanja  propisa  iz  sveobuhvatnosti  ajeta  učenjaci  se  slažu da se onaj tekst koji u sebi ima dodatak koji ukazuje na posebnost propisa  koji je u njemu za nekog pojedinca ili skupinu, tako mora i tumačiti i da se propis  mora ograničiti na njih. Isto tako se slažu da svaki onaj dokaz u kojem se spominje  dodatak  koji  kategorički  ukazuje  da  tekst  važi  za  sve  ljude  tako  mora  biti  i  protumačen. Ovo su dvije mes’ele u kojima se slažu.    U pogledu tekstova u kojim spomenute indicija ne postoje, ogromna većina  učenjaka je na tome da se propis uzima iz jezičke ili semantičke sveobuhvatnosti  teksta i da se ne smije ograničiti na povod objave.   Mi  čak  i  kada  bi  u  raspravi  priznali  protivniku  da  se  ovi  ajeti  tiču  samo  Jevreja  i  kršćana,  jer  se  oni  izričito  spominju  u  njima,  a  Jevreji  su  bili  povod  objave,  i  da  oni  semantičkom  obuhvatnošću  ne  obuhvataju  one  koji  se  pripisuju  posebnom  islamu,  a  to  je  nemoguće, za nas to ne bi bio nikakav problem, jer postoje mnogi drugi jasni ajeti  i  hadisi  Poslanika,  .,  koji  pojašnjavaju  ovaj  vid  velikog  širka,  a  neke  smo  već  spomenuli. Međutim, nedvojbeno je da se iz spomenutih ajeta uzimaju propisi za  sve ljude koji upadnu u isti opis sve do Sudnjeg Dana.  

8.9 Primjer ubitačnog neznanja nekih „poštovanih učenjaka“   U  ubitačno  neznanje  nekih  pojedinaca,  koji  su  među  suvremenicima  važili  kao veliki učenjaci, je to što su govor selefa o tome da su ajeti objavljeni povodom  ehlul‐kitabija a ne povodom muslimana, protumačili u smislu da onaj koji upadne  u  isto  ono  u  šta  su  upali  Jevreji  ne  izlazi  iz  vjere,  i  što  je  vrhunac  svega  taj  zabludjeli temelj sproveli nad današnjim tagutskim državama, njihovim vladarima  i  institucijama,  pripisujući  im  islam,  uvjetujući  na  novotarski  način  znanje  o  srčanom nevjerstvu za njihov tekfir. Vjerovao čitalac ili ne, ovo je temelj „šejha“  Albanija,  a  tome  mu  se  pridružio  Ibn  Baz  pred  kraj  svog  života  u  kojem  je  promjenio Allahov din, teoretski i svojim djelima.    Hajd’  da  čovjek  pogriješi  u  nepravljenju  precizne  razlike  između  malog  i  velikog  kufra  u  pogledu  kadije  muslimana,  kakve  veze  to  sve  ima  sa  današnjim  tagutima  hukma  koji  su  ukonili  šerijat,  sebi  dali  pravo  na  apsolutno  zakonodavstvo,  promjenili  Allahove  propise,  svoj  zakon  nametnuli  stvorenjima 

 

EBU MUHAMMED

407 

obavezujući ih da ga se pridržavaju i kažnjavajući svakog ko se „ogriješi“ od njega,  onih čiji je put bez sumnje gori od uvjerenja u spadanje vjerskih dužnosti sa nekih  osoba,  koje  je  bilo  prisutno  kod  sljedbenika  panteizma,  koje  su  svi  muslimani  protekfirili!?     Takođe je žalosno što mnogi doktori i magistri danas, i oni sa višim titulama  od  njih,  zbog  riječi  određenih  ljudi  poput  Albanija,  dozvoljavaju  pretpostavku  mogućnosti da riječi selefa o tome da su ajeti spušteni zbog Jevreja, znače da se  njihovi propisi ne tiču onoga koji upadne u isto a pripisuje se muslimanima, a da  ne govorimo o tome što nijednom od njih nije palo na pamet da „šejh Albani“ nije  izvršio  kufr  u  taguta,  već  vjeruje  u  njega,  nazivavši  ga  muslimanom,  a  nazivajući  one koji ga tekfire haridžijama i slično. Upravo ovakav odnos pretjerivanja prema  „voljenim“ je razlog najvećih nevolja i gubljenja podrške od Allaha u dolaženju do  Njegovih propisa i istine.   Što se tiče ajeta: 

ِ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ َ ِ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ أ‬

A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, pa takvi, oni su pravi kafiri.742    U  ajetu  se  spominje  čestica  „men“,  tj.  „ko“743  koja  je  došla  u  kontekstu  uvjetovanja  a  ona  se  kod  učenjaka  usulul‐fikha  tretira  kao  najjači  među  pojmovima sveobuhvatnosti,744 te se ovdje mora shvatiti u značenju „I ko god ne  bude sudio...“ ili „I ko god ne sudi...“, a s obzirom da je ajet završen u množini na  našem jeziku se može takođe prevesti kao „A oni koji ne budu sudili...“ ili „A oni  koji ne sude...“ pod uvjetom da se iz množine razumije ulazak svake jedinke u nju,  kao  što  se  iz  „ko  god...“  razumije  obuhvatanje  svake  jedinke.  Neka  se  narod  potrudi da nauči arapski kao što su naučili engleski, njemački, francuski, holandski  ili bilo koji drugi jezik!    Iz te jezičke i semantičke sveobuhvatnosti se razumije ulazak svake jedinke u  značenje, što obuhvata Jevreje, kršćane, one kojji se pripisuju posebnom islamu,  muškarce, žene, starce i punoljetne osobe, itd. Tekstovi su iz ove sveobuhvatnosti  izuzeli malodobnu osobu, onoga koji spava ili je izgubio razum i prisiljenog. Ko od  njih  upadne  u  spomenuti  opis  nije  obuhvaćen  propisom  tekfira,  osim  kod                                                               742

 Sura El‐Ma’ideh (5) 44    S  obzirom  da  je  zadnji  dio  ajeta  došao  u  množini  tu  istu  čestiću  je  moguće  na  našem  jeziku  prevesti  u  „množini“ te reći „A oni koji ne sude“, iako je na arapskom izrečena u jednini pa se zbog toga može prevesti „A  onaj  koji  ne  bude  sudio...“  ili  „...koji  ne  sudi...  takvi,  oni  su  pravi  nevjernici.“  U  arapskom  jeziku  je  poznata  metoda  otpočinjanja  rečenice  zamjenicama  za  jedninu  i  njenog  završavanja  u  množini.  Zbog  svega  toga  je  moguće da se u ovoj knjizi nađu male razlike u prijevodu jednog te istog ajeta, ali značenje ostaje isto.  744  Elfazul‐’umum  743

  408 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Muhammeda ibnil‐Hasana, učenika Ebu Hanife, nek’ je Allahova milost nad njima,  koji u vanjštini tekfiri prisiljenog suprotno svim ostalim učenjacima islama.     Nakon nje je Uzvišeni Allah spomenuo opis (menat) za kojeg je nakon harfa  „fa“ kojeg sam preveo kao „pa (takvi)“, vezao propis tekfira rekavši „pa takvi, oni  su pravi kafiri“ i ovo fa je uzročno fa, tj. fa’us‐sebebijje, koje je tako nazvao zbog  toga što spomen „fa“ nakon određenog opisa ukazuje na to da je taj opis „uzrok  (menat)“  propisa  koji  se  spominje  nakon  „fa“.  Ovdje  se  sjetih  onog  njihovog  „profesora“  i  prijatelja,  neprijatelja  dini  islama,  bez  obraza  i  bez  imalo  griže  savjesti,  koji  je  dokazao  svoje  pojmanje  funkcije  „fa’us‐sebebijjeh“  i  kojem  se  pričinjavaju slova po ajetima.745 Allahulmuste’an!    Opis kojeg Allah spominje prije harfa „fa“  je „nesuđenje“  jer se u ajetu kaže  „lem  jahkum“  tj.  „ne  bude  sudio“  te  ukazuje  na  opis  „ostavljanja  suđenja“  Allahovim zakonom. Allah nije rekao „...ko bude sudio“ već „...ko ne bude sudio“ i  na to se mora obratiti pažnja.     Dakle,  Allah  je  vezao  tekfir  i  njegove  propise  za  opis  „nesuđenja  Njegovim  zakonom“ što bez sumnje obuhvata nevjerničko ostavljanje i okretanje i namjerno  suđenje  sa  suprotnim  zakonom,  kao  i  propisivanje  suprotnog  zakona  Njegovom,  jer  onaj  koji  neovisno  propiše  zakon  mimo  Allaha  i  namjerno  sudi  suprotnim  zakonom je upao u „nevjerničko nesuđenje onim što je Allah objavio“.    „Nesuđenje“  onim  što  je  Allah  objavio  je  u  ajetu  došlo  u  neograničenom  smislu  i  kao  takvo  obuhvata  bilo  koje  nesuđenje  onim  što  je  Allah  objavio  i  musliman  mora  početi  od  tog  značenja  i  iz  propisa  tekfira  ne  smije  izuzeti  neke  vrste  ili  jedinke  opisa  „nesuđenja“  osim  sa  validnim  šerijatskim  dokazom  i  argumentacijom,  a  predmet  izuzimanja,  specifiziranja  i  ograničavanja  nikad  ne  može  biti  apsolutno  ostavljanje  i  ono  što  ga  u  sebi  sadrži  od  neovisnog  propisivanja zakona i namjernog suđenja suprotnim, jer ovo su ona tri opisa koja  se tiču aslu dinil islama u koja su upali Jevreji koji su promjenivši Allahov zakon i  sudeći  promjenjenim  upali  u  nevjerničko  ostavljanje  tahkima  Allahovog  zakona  i  time srušili tevhidul‐hakimijje.     Šerijatski dokazi su iz propisa tekfira zbog nekih vidova nesuđenja onim što  je  Allah  objavio  izuzeli  sliku  malog  kufra  ili  širka  u  suđenju  u  kojoj  sudija  ili  musliman ostavlja obaveznu potpunost u suđenju onim što je Allah objavio ali pri  sebi još uvijek ima osnovu pridržavanja samo šerijata i nije ga apsolutno ostavio ni                                                               745

  Mislim  na  Hisen Ademija,  zvanog  Ebu  Idriz,  koji  je  slagao  na  Allaha,  rekavši  da  se  u  jednom  ajetu  spominje  slovo  „fa“  i  uprkos  toj  laži  pogrešno  primjenio  usulsko  i  jezičko  pravilo  vezano  za  uzročno  fa.  Njega  sam  raskrinkao u nekoliko dersova posebno u dersu „čarobno fa“, koje je nasmijalo muslimane diljem svijeta a mnoge  umalo rasplakalo. 

 

EBU MUHAMMED

409 

u dotičnom pitanu. Da nema drugih šerijatskih tekstova kojim se može sprovesti  izuzimanje nekih opisa iz uopštenosti ili neograničenosti „ostavljanja suđenja“, mi  bismo  morali  vezati  tekfir  i  njegove  propise  za  bilo  koji  vid  nesuđenja  ili  ostavljanja.    U  poglavljima  o  specifiziranju  (takhsis)  i  ograničavanju  (taqjid)  učenjaci  usulul‐fikha  spominju  i  raspravljaju  o  vjerskim  dokazima  kojima  se  može  i  smije  sprovesti  specifiziranje  i  ograničavanje,  pa  spominju  mes’elu  specifiziranja  ili  ograničavanja mišljenjem ashaba, koja je nama ovdje potrebna zbog rivajeta koji  se prenose od Ibn ’Abbasa,  /, iako smo konstatovali da suština aslu dinil islama i  mnogih njegovih propisa ne može biti predmet specifiziranja i ograničavanja.    Učenjaci  usulul‐fikha  su  se  razišli  u  pogledu  propisanosti  specifiziranja  sveobuhvatnog  teksta  mišljenjem  ashaba,  kao  što  su  se  razišli  u  pogledu  argumentacije  mišljenjem  ashaba  pod  određenim  uvjetima,  a  većina  učenjaka  smatra  da  je  mišljenje  ashaba  pod  posebnim  uvjetima  vjerski  dokaz.  Što  se  tiče  specifiziranja sveobuhvatnog teksta mišljenjem ashaba hanbelije, hanefije i neke  šafi’ije  smatraju  da  je  to  moguće  a  suprotstavljaju  im  se  malikije  i  većina  (džuhmhur) šafi’ija.746    Rekao  je  Ibn  Qudameh  El‐Hanbeli,  rahimehullah,  u  „Revdatun‐nadhir  ve  džunnetul‐munadhir“,  govoreći  o  dokazima  kojima  se  specifizira  sveobuhvatni  tekst:  „Osmi:  mišljenjem  ashaba  se  kod  onih  koji  ga  smatraju  argumentom  kojem  se  daje  prednost  nad  analogijom  (qijas)  specifizira  sveobuhvatnost,  jer  qijasom  se  može specifizirati, pa je mišljenje ashaba kojem se daje prednost preče.“747    Što se tiče „’Abdulqadira sina ’Abdul’aziza“, pisca knjige „El‐Džami’ fi talebil‐ ’ilmiš‐šerif“, on je, pored svog hajra koji je u toj knjizi, katastrofalno pogriješio u  mes’eli kufr dune kufr u suđenju nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio.  Nakon  svoje  greške  on  je  bio  primoran  da  da  prednost  mišljenju  da  mezheb  ashaba  koji  se  suprotstavlja  sveobuhvatnosti  nekog  teksta  ne  specifizira  istu.  Istina je da istini u ovoj mes’eli ne škodi ni kada bi se reklo da je ispravno mišljenje  propisanost  specifiziranja  sveobuhvatnosti  mezhebom  ashaba,  jer  aslud‐din  ne  biva predmetom specifiziranja a mišljenje ashaba je vjerski dokaz samo kada se ne  suprotstavlja Kur’anu, Sunnetu i idžma’u muslimana.  

                                                             746

 Pogledati El‐Mahsul 1/q3/191. I El‐Ihkam od El‐Amidija 3/333, i El‐’Uddeh 2/579.    Revdatun‐nadhir ve džunnetul‐munadhir 2/74 uz naučnu valorizaciju Dr. Ša’bana Muhammeda Isma’ila. 

747

  410 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ehlus‐sunnet se složio da čovjek u velikom širku suđenja tagutskim zakonom  postaje  kafirom  riječima  i  djelima,  kao  što  postaje  srcem.  Za  vidove  ostavljanja  koji  se  izuzimaju  iz  propisa  tekfira  velikim  kufrom  postoje  dokazi  iz  Sunneta  Poslanika, ., tako da ih mišljenje Ibn ’Abbasa i drugih samo potvrđuju.    Rekao je šejh Muhammed El‐Emin Eš‐Šanqiti u komentaru „Revdatun‐nadhir  ve džunnetul‐munadhir“:  „Autor je odvojenim specifizirajućim stvarima dodao mišljenje ashaba: „...kod onih  koji ga smatraju dokazom...“, a mi smo prethodno rekli da mišljenjem ashaba nije  moguće  specifizirati  sveobuhvatni  osim  kada  ima  propis  ref’a748  zbog  toga  što  u  njemu nema prostora za lično mišljenje...“749  Na 197. str. rekao je:  „Drugi dokaz (temelj) u pogledu kojeg postoji razilaženje je mišljenje ashaba kada  nije poznato neko ko mu se suprotstavlja.  Autor, Allah mu se smilovao, je rekao:  „Mišljenje ashaba: nije dokaz drugom ashabu...“  Rezime autorovog govora o mišljenju ashaba je da je u pogledu njega spomenuo  četiri mišljenja:  1)  Argument  je  kojem  se  daje  prednost  nad  analogijom  i  njime  se  specifizira  sveobuhvatnost,  i  to  je  pripisao  Maliku,  Šafiji  u  starom  mišljenju,  i  nekim  hanefijama, argumentujući hadisom:   „Moji ashabi su poput zvijezda“. Hadis  I ovo mišljenje se svodi na stvari u kojima nema prostora za lično mišljenje.  2) Nije argument; i njega je pripisao većini apologeta i Šafiji u novom (mišljenju), i  odabir  Ebul‐Khattaba,  argumentujući  ga  mogućnošću  greške  od  strane  ashaba  i  time  da  je  dozvoljeno  razilaženje  među  njima  i  da  njihova  bezgriješnost  nije  konstatovana.  3) Mišljenje upućenih halifa mimo drugih, argumentujući hadisom:  „Držite se mog Sunneta i sunneta upućenih halifa“. Hadis  4) Mišljenje Ebu Bekra i ’Omera, argumentujući hadisom:                                                               748

 Kada je u propisu onoga što je moglo poteći samo od Allahovog Poslanika, ’alejhisselam.   El‐Mudhekkiretu fi usulil‐fikh, str. 268. Mektebetul‐’ulumi vel‐hikem.  

749

 

EBU MUHAMMED

411 

„Povodite se za dvojicom nakon mene; Ebu Bekrom i ’Omerom“. Hadis  U  trećem  i  četvrtom  se  nazire  da  ga  smatraju  dokazom  iako  postoji  neko  ko  se  suprotstavlja. Ovo je rezime njegovih riječi, rahimehullah, u ovoj studiji.  Rekao je njegov komentator,750 Allah mu oprostio: Sažetak analize ove mes’ele je  da mišljenje ashaba koje je poteklo od njega (mewquf) ima dva stanja:  Prvo: da bude o onome u čemu nema prostora za lično mišljenje  Drugo: da bude o onome u čemu postoji prostor za njega  Pa ako se tiče onoga u čemu nema prostora za lično mišljenje onda je u propisu  merfu’a751 kao što je konstatovano u hadiskoj nauci, pa mu se daje prednost nad  qijasom (analogijom) i njime se specifizira tekst (nass), pod uvjetom da ashab nije  poznat  po  uzimanju  israilijata  iako  je  od  stvari  u  kojima  ima  prostora  za  lično  mišljenje.   Pa ako se proširi među ashabima i ne bude vidljiv neko ko mu se suprotstavlja to  je onda ćuteći idžma’ i on je dokaz kod većine, a ako je poznat neko od ashaba ko  mu  se  suprotstavlja  nije  dozvoljeno  raditi  po  mišljenju  bilo  kojeg  od  njih  osim  putem  terdžiha752  razmatranjem  dokaza  kao  što  je  autor  spomenuo  u  poglavlju  nakon ovoga. Ako se ne proširi rečeno je da je dokaz za tabi’ina i one nakon njih  jer  je  ashab  prisustvovao  objavi  te  zna  tumačenje  zbog  svjedočenja  (gledanja)  indicija stanja. A rečeno je da nije dokaz tabi’ini mudžtehidu na primjer, jer obojca  su mudžtehidi kojima je dozvoljeno da pogriješe i pogode, a prvo je jače.  Od  Ahmeda  se  prenosi  da  se  ne  izlazi  iz  mišljenja  četvorice  halifa,  tako  da  je  njihovo mišljenje kod njega argument a nije idžma’ (konsenzus). Hadis „Držite se  mog Sunneta i sunneta upućenih halifa!“ Prenose Et‐Tirmidhi i Ebu Davud.  Rekao  je  El‐Muhalli  da  ga  je  Et‐Tirmidhi  ocijenio  sahihom,  i  on  je  zaista  takav.  Hadis „Povodite se za dvojicom nakon mene!“ Prenosi Et‐Tirmidhi i drugi a autor  „Ed‐Dija’ul‐lami’“  prenosi  od  Velijju‐dina  da  su  ga  Ibn  Hibban  i  El‐Hakim  ocijenili  sahihom. El‐Muhalli kaže da ga je Et‐Tirmidhi ocijenio hasenom.   Hadis „Moji ashabi su poput zvijezda...“ je slab i njime se ne argumentuje.“    Ovo je uopšteno u vezi specifiziranja mišljenjem ashaba, a učenjaci su se, kao  što vidiš, takođe razišli u pogledu specifiziranjem sveobuhvatnosti analogijom na                                                               750

 Šejh Eš‐Šanqiti misli na sebe.   Onoga što je rekao Allahov Poslanik, ’alejhisselam. Ono što je poteklo od ashaba je mewquf.  752  Davanjem prioritetnosti.  751

  412 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

poseban (khas) tekst, i u svakoj od ovih mes’ela postoje detalji na koje se u ovoj  knjizi ne možemo osvrnuti, niti su nam potrebni.  Pravilo:  Suština  apsolutnog  ostavljanja  za  kojeg  je  u  ajetu  sure  El‐Ma’ideh  vezan  tekfir  i  ostavljanja  obavezne  potpunosti  uz  osnovu  pridržavanja  šerijata, koja je izuzeta iz propisa tekfira, su različite i za njih se vežu različita  vjerska imena i propisi.      Onaj  koji  se  zaletio  da  na  osnovu  rivajeta  Ibn  ’Abbasa  o  kufr  dune  kufr  ljudima  sugeriše  da  tekfir  zbog  apsolutnog  ostavljanja  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio, kojeg u sebi sadrži neovisno propisivanje i namjerno uzimanje taguta za  sudiju  suđenjem  njime,  nije  kategoričke  prirode  već  se  do  tog  zaključka  došlo  „idžtihadom“, je time po ne znam koji put dokazo da je došao nepozvan na gozbu  učenjaka  i  učenika,  pa  neka  ostavi  islam  i  njih  na  miru,  jer  iz  njegovih  riječi  proizilazi:  1) Da  tekfir  zbog  velikog  širka  suđenja  tagutskim  zakonom,  riječima  ili  djelima,  nije  predmet  idžma’  muslimana  i  ehlus‐sunneta,  a  do  idžma’  se  ne  dolazi  idžtihadom već jasnim dokazom;  2) Ili  da  u  mes’eli  postoji  idžma’  muslimana  i  ehlus‐sunneta  i  da  je  ona  kategoričke prirode ali se ne zna osim putem idžtihada da li je Ibn ’Abbas,  /,  izrekom o kufr dune kufr mislio da je musliman onaj koji upadne u veliki širk  suđenja tagutom, u kojeg su upali Jevreji, riječima ili djelima, ili je zaista mislio  na  sliku  malog  kufra  u  koju  su  upadali  sudije,  vladari  i  emiri  muslimana  u  njegovom vremenu. To znači da se ne zna kategorički da li je Ibn ’Abbas u toj  mes’eli od ehlus‐sunneta ili od džehmija, štaviše, od nevjernika, jer ne tekfiri  taguta  hukma,  kojeg  je  Allah  protekfirio  jasnim  tekstovima,  u  pogledu  kojih  postoji idžma’ vjerovjesnika i muslimana do Sudnjeg Dana;  3) Iz  druge  mogućnosti  proizilazi  da  Allah  nije  protekfirio  Jevreje  zbog  opisa  velikog širka u riječima i djelima, već ih je protekfirio zbog srčanog nevjerstva,  a ovo nije ni mezheb džehmija,753 već kafira. Da Allah sačuva!    Sve ovo u sebi sadrže riječi Nusreta kada kaže da se ne zna šta je Ibn ’Abbas  mislio svojim riječima „kufr dune kufr“ i slično osim idžtihadom pa je taj „idžtihad“  u toj mes’eli dokaz da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“! Pogledaj mu argumentaciju  tako ti Allaha! Ima li boljeg izraza za nju od riječi „tama iznad tame kada izvadi  ruku skoro da je ne vidi“?                                                               753

 Zbog toga što džehmije tekfire takvog, a ekstremisti među njima samo u vanjštini.  

   

EBU MUHAMMED

413 

Ako  nije  bio  u  stanju  da  izađe  iz  problematike  vezane  za  riječi  Ibn  ’Abbasa, 

/,  kako  se  mogao  usuditi  da  ostavi  jasan  Kur’an  i  da  vjeruje  u  „svoje  privatno  shvatanje“ riječi Ibn ’Abbasa,  /? Kao da Ibn ’Abbas nije poznavao značenja ajeta 

o  hukmu  i  tehakumu  u  Kur’anu  i  da  veliki  širk  u  njima  biva  srcem,  ili  riječima  i  djelima,  i  da  je  obaveza  da  onaj  koji  upadne  u  opis  u  kojeg  su  upali  Jevreji,  riječima ili djelima, mora imati isti  propis kao oni!? Nisam čuo gluplje i  blesavije  stvari  od  ove  a  u  isto  vrijeme  veće  optužbe  ovog  učenjaka  za  kojeg  je  Allahov  Poslanik,  .,  zamolio  Allaha  da  ga  poduči  vjeri  i  tumačenju  Kur’ana.  Allahulmuste’an!     Je  li  to,  o,  Nusrete  i  Bilibani  zaista  moguće  da  je  Ibn  ’Abbas  želio  reći  da  je  onaj  koji  sudi  tagutskim  zakonom,  riječima  ili  djelima,  musliman  griješnik  ali  idžtihadom smo zaključili da on ipak nije želio to mišljenje i da se ono zaista tiče  ostavljanja obavezne potpunosti suđenja ili nepotpunog ostavljanja?     Ako kažete da nije, vaša argumentacija pada u smeće, a ako kažete da je to  moguće, ljudi će makar znati s kim imaju posla, a nakon vaše smjelosti na Allaha i  Njegovog Poslanika, ., nije se začuditi kada ne ostavljate ashabe na miru.     Prije nego što spomenem neke vjerske tekstove za koje vjerujem da se mogu  uzeti kao dokazi kojim se iz tekfira izuzimaju neki vidovi ostavljanja suđenja onim  što je Allah objavio, želim da u nekoliko redova zabilježim još neka važna pravila  koja se tiču vrste kufra koji se spominje u ajetu. U pogledu riječi Uzvišenog: ...fe  ulaike humul‐kafirun, ...pa takvi, oni su pravi kafiri, kažem:  Zlatno  pravilo:  Učenjaci  islama  su  iščitavanjem  i  izučavanjem  tekstova  Kur’ana i Sunneta ustanovili „običaj“ Zakonodavca u upotrebi pojmova kufr i  kafir  i  konstatovali  da  se  njima,  kada  se  neograničeno  spomenu,  želi  veliki  kufr  i  da  se  ne  tumači  u  značenju  malog  kufra  osim  uz  postojanje  drugog  dokaza  ili  indicije  koji  to  pojašnjavaju.  Zbog  toga  je  značenje  velikog  kufra  suštinsko značenje neograničeno spomenute riječi kufr i kafir i sarih Kur’ana  i Sunneta i nije dozvoljeno odstupiti od njega ka malom kufru bez šerijatskog  dokaza. 

 

  Pravilo  je  da  je  osnova  u  govoru  „el‐haqiqah“,  tj.  značenje  za  koje  je  govor  prvobitno  postavljen  a  ne  preneseno  značenje  odnosno  „el‐medžaz“.  Kada  pogledamo  u  ajet,  mimo  svih  ostalih  ajeta  i  idžma’a  vjerovjesnika  i  muslimana,  vidimo  da  je  Uzvišeni  Allah  pojam  kufr  u  imenici  „el‐kafirun“  spomenuo  neograničeno,  pa  nam  je  obaveza  da  ga  ostavimo  u  tom  značenju,  što  znači  da  opis  apsolutnog  ostavljanja,  kojeg  u  sebi  sadrže  neovisno  propisivanje  zakona 

  414 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

mimo  Allaha  i  namjerno  suđenje  njime,  za  sobom  povlači  tekfir  velikim  kufrom  koji se ne može sastati sa aslu dinil islamom.     Vidovi  ostavljanja  koje  su  vjerski  tekstovi  izvadili  iz  propisa  tekfira  imaju  propis  malog  kufra  i  njih  se  tiču  riječi  Ibn  ’Abbasa  i  ostalih  selefa.  Ovo  je  sa  aspekta konstatovanja upotrebnog običaja Zakonodavca u pogledu neograničenih  pojmova. Allahumuste’an! Dalje, ovaj ajet sa aspekta arapskog jezika, retoričnosti  i  stilistike  na  najveličanstveniji  način  ukazuje  na  značenje  velikog  kufra,  jer  u  arapskom jeziku ne postoji jača niti riječitija metoda ukazivanja na veliki kufr od  upotrebljene u ajetu.     Ukratko  rečeno  Uzvišeni  Allah  je  riječi  „el‐kafirun“  spomenuo  u  formi  participa  aktivnog  koji  ima  funkciju  ukazivanja  na  to  da  se  radi  o  osobini  koja  je  postala  neodvojiva  od  onoga  koji  je  njome  opisan,  a  to  je  ovdje  kufr  odnosno  nevjerstvo, kao što je rečeno u ajetu:   Reci: „O vi nevjernici/kafirun!“754 

‫ﻗُ ْﻞ ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬

  U ajetu je, kao što vidiš, upotrijebljena ista forma. Dalje, riječ je spomenuta  sa  određenim  članom  „el“,  tj.  el‐kafirun,  koja  ovdje  ima  funkciju  iscrpljivanja  čitavog značenja pojma kufr, a prije nje je Uzvišeni ličnom zamjenicom za dalekog,  tj.  „ulaike“,  koju  sam  preveo  kao  „ti“  ili  „takvi“,755  započeo  rečenicu  koja  je  odgovor  na  prvi  dio  rečenice  koja  u  sebi  sadrži  opis  (menat),756  da  bi  nakon  nje  spomenuo zamjenicu rastavljanja, tj. „hum“, koju sam preveo kao „oni“.    Otpočinjanje druge rečenice sa ličnom zamjenicom za udaljenog (dalekog), tj.  ulaike i umetanje zamjenice rastavljanja „hum“ između nje i njenog predikata „el‐ kafirun“ koji je došao u formi participa aktivnog sa određnim članom ima funkciju  najjačeg  ograničavanja  opisa  nevjerstva  samo  na  osobe  opisane  opisom  iz  prve  rečenice: Ko god ne bude sudio onim što je Allah objavio, ti/takvi, oni su pravi  kafiri.    Jer ni u našem jeziku nije isto reći „Zejd je kafir“ i „Zejd je pravi kafir“ i „Zejd,  on/taj  je  pravi  kafir“  a  ovdje  je  u  približnom  značenju  rečeno  „Takvi/ti,  oni  su  pravi  kafiri“,  a  moglo  je  biti  rečeno  samo  „Oni  su  kafiri“  i  slično.  Zato  se  i  nije  čuditi zbog čega je Uzvišeni Allah onoga koji sudi džahilijetskim zakonom nazvao  tagutom, iako taguti, naravno, nisu svi na istom stepenu.                                                                754

 Sura El‐Kafirun (109) 1    Preče  je  „ti“  od  „takvi“  a  od  „ti“  sam  se  uplašio  da  narod  iz  nje  ne  shvati  zamjenicu  za  drugo  lice  jednine.  Allahulmuste’an! Zato je naš prijevod približan prijevod i nije Kur’an lično.  756  „Ko god ne bude sudio onim što je Allah objavio...“.  755

 

EBU MUHAMMED

415 

  Dakle,  stvar  u  koju  nema  nimalo  sumnje  je  da  ajet  govori  o  velikom  suštinskom kufru a ne o malom kufru, iako se poput svih ajeta koji su objavljeni  povodom  nevjernika  i  govore  o  velikom  kufru,  može  spustiti  na  griješnike  muslimane,  s  time  što  neće  imati  ime  i  propise  velikog  kufra.  Govor  učenjaka  o  malom  kufru  ili  kufr  dune  kufr,  kojeg  mufessiri  kod  ovog  ajeta  spominju  uopšte  nije problematičan ali se mora razumjeti u svjetlu vjerskih pravila argumentacije a  ne u tami slijeđenja strasti. O tome ćemo malo kasnije.     Što se tiče vjerskih tekstova koji prema mome shvatanju iz tekfira izuzimaju  neke vidove ostavljanja suđenja onim što je Allah objavio, kojeg u sebi sadrže neki  vidovi nepravednog suđenja, to su slijedeći.   Evo nekoliko hadisa Poslanika, .:  1) Prenosi se od Ummu Seleme, z, da je Poslanik, ., rekao: 

ِ َ‫إِﻧﱠ ُﻜﻢ َﲣْﺘ‬ ِ ْ‫ﺾ ﻓَﺄَﻗ‬ ٍ ‫َﳊَ َﻦ ِﲝُ ﱠﺠﺘِ ِﻪ ِﻣ ْﻦ ﺑَـ ْﻌ‬ ‫َﲰَ ُﻊ ِﻣْﻨﻪُ ﻓَ َﻤ ْﻦ‬ ْ ‫ﻀ ُﻜ ْﻢ أَ ْن ﻳَ ُﻜﻮ َن أ‬ ْ ‫ﻀ َﻲ ﻟَﻪُ َﻋﻠَﻰ َْﳓ ٍﻮ ِﳑﱠﺎ أ‬ ‫ﺼ ُﻤﻮ َن إِ َ ﱠ‬ َ ‫ﱄ َوﻟَ َﻌ ﱠﻞ ﺑَـ ْﻌ‬ ْ ِ ِ ِ ِ ِ ِ   .‫ﺖ ﻟَﻪُ ﻣ ْﻦ َﺣ ﱢﻖ أَﺧﻴﻪ َﺷْﻴﺌًﺎ ﻓَ َﻼ ﻳَﺄْ ُﺧ ْﺬﻩُ ﻓَِﺈﱠﳕَﺎ أَﻗْﻄَ ُﻊ ﻟَﻪُ ﺑِﻪ ﻗﻄْ َﻌﺔً ﻣ ْﻦ اﻟﻨﱠﺎ ِر‬ ُ ‫ﻗَﻄَ ْﻌ‬ „Vi se parničite preda mnom i možda neko u svom argumentiranju bude riječitiji  od drugog pa prema onome što sam od njega čuo presudim u njegovu korist. Pa  kome dodijelim nešto od prava njegovog brata dodijelio sam mu parče vatre.“757    Ovaj hadis ukazuje na to da je ona osoba koja zna da je u krivu ali pored toga  se  služi  krasnoriječjem  s  ciljem  da  utiče  na  sudiju  ne  bi  li  ovaj  presudio  kako  joj  odgovara, veliki griješnik, a u tome bez sumnje ima jedan vid traženja ostavljanja  presude  onim  što  je  Allah  objavio  kao  i  traženja  presude  suprotnim,  ali  to  nije  veliki kufr.     Ako neko kaže da se ovaj hadis ne tiče sudije, kažemo da je dokaz u njemu to  što jedan od parničara želi i traži da sudija uradi određenu stvar, a da je ta stvar  veliki kufr i on bi bio kafir, jer željenje i traženje velikog kufra je veliki kufr. Obrati  pažnju  na  to  da  u  ovom  slučaju  griješni  parničar  traži  presudu  iz  šerijata  a  ne  iz  drugog  zakona,  s  time  što  traži  da  se  ostavi  obavezna  potpunost  pridržavanja  Allahovog  zakona  u  hukmu,  koju  je  on  ostavio  u  tehakumu  i  parničenju  želeći  presudu koja je u suštini vjerski neispravna, pa je zbog toga griješan.     Kada bi od sudije tražio da mu presudi suđenjem, npr., francuskim zakonom i  uzimanjem  njega  za  sudiju,  makar  on  bio  identičan  šerijatskom  propisu  u  tom  pitanju, da li bi neko od muslimana sumnjao u njegov kufr! U pogledu činjenica da                                                               757

 Sahih Buhari, br. 6452 i Sahih Muslim, br. 3231 (Šamilah) 

  416 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

je  spomenuti  opis  u  hadisu  veliki  grijeh  a  ne  veliki  kufr  postoji  konsenzus  među  učenjacima ehlus‐sunneta, i ovim smo me’selu malog kufra konstatovali hadisom i  idžma’om.  Da  li  je  kadija  griješan  ako  ga  jedan  od  parničara  slaže  s  ciljem  da  bi  presudio u njegovu korist?    Kadija naravno neće biti griješan u svojoj presudi, jer ne zna da ga parničar  laže, ali ako bi on uradio isto ono što griješni parničar od njega traži, nakon što mu  je  pogrešno  prikazao  činjenično  stanje,  to  bi  bio  mali  kufr  a  ne  veliki,  i  ovo  je  nepravedno suđenje koje ne izvodi iz islama, čije detalje ću malo kasnije objasniti.  2) Od Eš’atha, / se prenosi da je Allahov Poslanik, ., rekao: 

ِ ِ   .‫ﻀﺒَﺎ ُن‬ ْ ‫ﻒ َﻋﻠَﻰ َﻣ ِﺎل ْاﻣ ِﺮ ٍئ ُﻣ ْﺴﻠ ٍﻢ ﺑِﻐَ ِْﲑ َﺣﻘ ِﱢﻪ ﻟَﻘ َﻰ اﻟﻠﱠﻪَ َوُﻫ َﻮ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ َﻏ‬ َ َ‫َﻣ ْﻦ َﺣﻠ‬  „Ko se lažno/prezreno zakune s ciljem da uzme imetak muslimana, srešće Allaha a  On će biti na njega srdit.“758    Argumentacija  ovim  hadisom  je  identična  prethodnoj.  On  se  kune  da  bi  kadija  presudio  u  njegovu  korist  i  zbog  tog  opisa  zaslužuje  ovu  prijetnju,  a  nije  kafir. S druge strane, ako bi kadija namjerno tako postupio upao bi u mali kufr. A  kako to treba uraditi, bez upadanja u veliki kufr, zna svaki musliman koji poznaje  razliku  između  velikog  i  malog  kufra  i  širka.  Paradoksalno  je,  subhanAllah,  što  danas  imamo  ljude  koji  se  nazivaju  kadijama,  i  koji  možda  nikad  ne  bi  slagali  i  nepravdu  uradili,  a  ne  znaju  značenje  islama  i  razliku  između  mušrika  i  muslimana!  3) Od Ebu Umameh El‐Harithija, /, se prenosi da je Allahov Poslanik, ., rekao:  

ِِ ِ ِ ٍ ِ ٍ ‫ ﻓَـ َﻘ َﺎل ﻟَﻪُ َر ُﺟ ٌﻞ َوإِ ْن َﻛﺎ َن َﺷْﻴﺌًﺎ‬.َ‫اﳉَﻨﱠﺔ‬ ْ ‫ﱠﺎر َو َﺣﱠﺮَم َﻋﻠَْﻴ ِﻪ‬ َ ‫ﺐ اﻟﻠﱠﻪُ ﻟَﻪُ اﻟﻨ‬ َ ‫َﻣ ِﻦ اﻗْـﺘَﻄَ َﻊ َﺣ ﱠﻖ ْاﻣ ِﺮئ ُﻣ ْﺴﻠﻢ ﺑﻴَﻤﻴﻨﻪ ﻓَـ َﻘ ْﺪ أ َْو َﺟ‬ ِ َ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ ﻗَ َﺎل »وإِ ْن ﻗ‬   .«‫ﻀﻴﺒًﺎ ِﻣ ْﻦ أ ََر ٍاك‬ َ ‫ﻳَ ِﺴ ًﲑا ﻳَﺎ َر ُﺳ‬ َ „Ko  svojom  zakletvom  uzme  pravo  čovjeka  muslimana,  Allah  mu  je  vatru  učinio  obaveznom, i zabranio mu Džennet“. Neki čovjek mu reče: „Iako se radi o nečem  malom Allahov Poslaniče?“. Reče: „I kad bi se radilo o drvcetu misvaka“.759    Ovdje  je  argumentacija  identična  prethodnim,  da  nas  Allah  sačuva  laganja,  lažnog svjedočenja i nepravde prema Njegovoj vjeri i stvorenjima! Isto kažemo i za  hadise  Poslanika,  .,  u  kojima  upozorava  na  lažno  svjedočenje,  i  ubraja  ga  u  najveće velike grijehe. Da Allah sačuva! Onaj koji lažno svjedoči, želi time da kadija                                                               758

 Sahih Buhari, br. 2666. Sahih Muslim, br. 374   Sahih Muslim, br. 370 (Šamilah) 

759

 

EBU MUHAMMED

417 

nepravedno  presudi  u  njegovu  korist,  pa  ako  bi  se  kadija  dogovorio  s  njime  i  nepravedno  presudio,  ne  uzimajući  suprotan  zakon  za  sudiju,  a  kako  to  biva  uskoro ćeš naučiti,760 upao bi u mali kufr a ne u veliki.   4) Ovdje se takođe mogu navesti i hadisi Poslanika,  ., u kojima proklinje onoga  koji daje mito i onoga koji ga uzima. Od Ebu Hurejre, / se prenosi da je rekao: 

  .«‫اﳊُ ْﻜ ِﻢ‬ ْ ‫ »ﻟَ َﻌ َﻦ اﻟﻠﱠﻪُ اﻟﱠﺮ ِاﺷ َﻰ َواﻟْ ُﻤ ْﺮﺗَ ِﺸ َﻰ ِﰱ‬-‫ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ُ ‫ﻗَ َﺎل َر ُﺳ‬ „Allahov  Poslanik,  .,  je  prokleo  onoga  koji  daje  mito  i  onoga  koji  ga  uzima  u  hukmu.“761    Dakle, Allahov Poslanik,  ., ga je prokleo, ali nije ga protekfirio, da nas Allah  sačuva od uzroka Svoje srdžbe!  Rekao je Ibn Qudameh, rahimehullah:  „Odjeljak: što se tiče mita u hukmu i mita „radnika“, ona je haram bez razilaženja.  Rekao je Uzvišeni Allah: ...rado jedu suht...762 El‐Ma’ideh 42  El‐Hasan i Se’id b. Džubejr su u svom tefsiru rekli da je to mito, i rekao je da kadiju  kada prihvati mito to dovodi do kufra.  Prenio je ’Abdullah b. ’Omer, rekavši: „Allahov Poslanik,  ., je prokleo onoga koji  podmićuje  i  onoga  koji  uzima“.  Et‐Tirmidhi  kaže  da  je  hadis  hasenun  sahih,  i  prenosi  ga  Ebu  Hurejre  i  dodaje  „...u  hukmu“.  Prenosi  ga  Ebu  Bekr  u  „Zadul‐ musafir“ i dodaje i „er‐ra’iš“ a to je onaj koji posreduje među njima dvojicom.   Te zbog toga što onaj koji uzima mito to samo radi da bi nepravedno presudio ili  da spriječi sprovođenje hukma nad njim, a to je najveći zulum.  Rekao  je  Mesruq:  „Pitao  sam  Ibn  Mes’uda  da  li  je  „suht“  mito  u  hukmu“?  Reče:  „Ne!“  A ko ne bude sudio onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri – zulumćari –  fasici. El‐Ma’ideh 44‐47                                                               760

  Moram  ovo  da  kažem  da  me  neki  idiot,  što  mi  se  prije  dešavalo,  ne  bi  optužio  da  sam  rekao  da  je  šerijat  nepravedan,  zbog  toga  što  sam  rekao  da  kadija  ili  musliman  u  malom  kufru  još  uvijek  sudi  šerijatom  ali  nepravedno. Allahulmuste’an!  761   Musned  Imam  Ahmed,  br.  9260  i  četvorica,  a  Et‐Tirmidhi  je  rekao  da  je  hasen.  Ibn  Hibban  ga  je  ocijenio  sahihom, a predaja ima „šahid“ u hadisu ’Abdullaha b. ’Amra kod Četvorice osim En‐Nesa’ija. Pogledaj „Bulugul‐ Meram“ od Hafiza ibn Hadžera. Dakle, postoji predaja nekog drugog ashaba na istu temu koja potvrđuje hadis  Ebu Hurejre, radijAllahu ’anhu. To se u terminologiji zove „šahid“.  762  Arapska riječ koja obuhvata mito, a uopšteno se tiče svega što je zabranjeno. 

  418 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Suht je da čovjek od tebe traži da mu pomogneš u „mazlemi“,763 pa ti da poklon. A  ti  nemoj  uzeti!“  Qatade  je  rekao:  „Rekao  je  Ka’b:  „Mito  zaglupljuje  razboritog  i  zaslijepljuje oči mudrog“  Što se tiče podmićivača, pa ako ga podmićuje da bi nepravedno presudio ili da bi  od  njega  odagnao  neku  obavezu,  takav  je  proklet.  Ako  ga  podmiti  da  bi  time  odagnao njegov zulum i da ga nagradi za ono što ga slijeduje, ’Ata i Džabir b. Zejd  i El‐Hasan su govorili: „Nema smetnje da sačuva sebe“. Džabir b. Zejd je govorio:  „Za vrijeme Zijada nismo za nas vidjeli ništa korisnije od mita“. Te zbog toga što  time  spašava  svoj  imetak  kao  što  čovjek  spašava  svog  zarobljenika.  Ako  sudija  (hakim) uzme mito ili prihvati hediju koju ne smije prihvatiti, mora je vratiti njenim  vlasnicima,  jer  je  bespravno  uzeo,  te  je  u  tome  slična  uzetom  neispravnim  ugovorom. Moguće je da je stavi u „bejtul‐mal“, jer Vjerovjesnik,  ., nije naredio  Ibn  Lutbiji  da  je  vrati  njenim  vlasnicima.  Ahmed  je  rekao:  „Kada  patrijarh  vođi  vojske pokloni neki predmet ili srebro, ne pripada samo njemu mimo ostale vojske.  Ebu Bekr je rekao: „U njemu svi zajedno učestvuju“.“764    Vidjeli  smo  riječi  Ibn  Mes’uda  u  kojima  kaže  da  je  uzimanje  mita  u  hukmu  veliki kufr napravivši razliku između mita i „suhta“ koji se spominje u ajetu. Kojeg  opisa  se  tačno  tiču  riječi  Ibn  Mes’uda?  Je  li  njima  mislio  na  mali  ili  veliki  kufr?  Osnova je da je mislio na veliki kufr i njegovu suštinu. Da li se riječi Ibn Mes’uda  suprotstavljaju riječima Ibn ’Abbasa?     Neki  ljudi  danas  su  shvatili  da  Ibn  Mes’ud  kaže  da  je  opis  malog  kufra  u  hukmu  veliki  kufr,  međutim  ja  vjerujem  da  to  nije  moranje  i  da  se  riječi  Ibn  Mes’uda,  /,  mogu  spustiti  na  suštinu  velikog  kufra  i  njegov  opis  i  da  nije  želio  suštinu  malog  kufra  u  suđenju,  zbog  toga  što  je  Ibn  Mes’ud  poznavao  tevhid  i  razliku  između  velikog  zuluma  koji  izvodi  iz  islama  i  malog  čistog  zuluma  koji  ne  izvodi iz islama ali osobu čini od najvećih griješnika koji zaslužuju veliku kaznu.    Opšte poznato je kod ehlus‐sunneta da je uzimanje, davanje i posredovanje  u zabranjenom mitu veliki grijeh kao što je među njima bilo opšte poznato da je  čisti zulum mali kufr odnosno mali zulum i da nijedan od ovih opisa sam po sebi  ne izvodi iz islama niti kada se sastanu, a to je Ibn Mes’ud,  /, znao bez sumnje.  Tako  da  uzimanje  mita  samo  po  sebi  ne  igra  neovisnu  ulogu  u  tekfiru,  već  je  moglo  biti  uzeto  samo  kao  indicija  koja  ukazuje  na  omalovažavanje  šerijata  ili  postojanje  neke  druge  vrste  kufra,  ali  indicija  nije  kategorički  dokaz.  Preostaje  nam  samo  da  kažemo  da  je  Ibn  Mes’ud  govorio  o  suštini  hukma  u  kojem  se  događa suđenje promjenjenim zakonom.                                                               763

 Stvar u kojoj se događa ili se dogodila nepravda, tj. zulum. Odnosno dati poklon da mu pomogneš u nepravdi.   El‐Mugni 9/57‐58 

764

 

EBU MUHAMMED

419 

  S  druge  strane  moramo  napomenuti  da,  ako  Ibn  Mes’ud  misli  na  namjerno  uzimanje  suprotnog  zakona  za  sudiju  nad  utvrđenim  činjeničnim  stanjem,  neuzimanje  mita  spomenuti  opis  ne  bi  spustilo  na  stepen  malog  kufra,  niti  bi  to  Ibn Mes’ud, /, rekao. Zbog svega toga kažem da Allah najbolje zna!    Tumačenje  riječi  Ibn  Mes’uda  lično  nije  tema  ove  knjige  niti  za  nas  predstavljaju problem. One su problem za one koji kažu da među ashabima nije  bilo  razilaženja  u  mes’eli  kufr  dune  kufr  koja  se  prenosi  od  Ibn  ’Abbasa,  neka  je  Allahovo zadovoljstvo nad svim ashabima Poslanika, ..     Ono  u  šta  ja  ne  sumnjam  jeste  da  nijedan  učenjak  islama  neće  napraviti  razliku  između  propisa  onoga  koji  traži  neko  djelo  i  onoga  koji  ga  radi,  a  ovdje  imamo  onoga  koji  daje  mito  da  bi  dobio  određenu  presudu,  i  onoga  koji  uzima  mito da bi presudio. Iako ne preciziram stav Ibn Mes’uda, ja sam ubjeđen da on  ne pravi razliku između ove dvije stvari i da je vjerovao da uzimanje i davanje mita  samo po sebi ne izvodi iz vjere.  5)  Kao  dokaz  se  takođe  može  spomenuti  hadis  Poslanika,  .,  u  kojem  kori  i  zabranjuje zauzimanje za obustavu sprovođenja vjerskih sankcija nad onim koji ih  zaslužuju. Prenosi se od ’Ai’še, z, da je Poslanik, ., rekao: 

ِ ‫ أَﻳـﱡﻬﺎ اﻟﻨﱠﺎس إِﱠﳕَﺎ أَﻫﻠَ ﱠ‬:‫ود اﻟﻠﱠ ِﻪ؟ ﰒُﱠ ﻗَﺎم ﻓَﺎﺧﺘﻄَﺐ ﻓَـ َﻘ َﺎل‬ ِ ‫أَﺗَ ْﺸ َﻔﻊ ِﰱ ﺣ ﱟﺪ ِﻣﻦ ﺣ ُﺪ‬ ‫ﱠﻬ ْﻢ َﻛﺎﻧُﻮا إِ َذا‬ َ ْ ُ ‫ﻳﻦ ﻗَـْﺒـﻠَ ُﻜ ْﻢ أَﻧـ‬ َ ُ ْ َ ُ َ ‫ﻚ اﻟﺬ‬ َ َْ َ ُ ِ ِ ِ ِ ِ ِ    ...‫اﳊَ ﱠﺪ‬ ْ ‫ﻴﻒ أَﻗَ ُﺎﻣﻮا َﻋﻠَْﻴﻪ‬ ُ ‫َﺳَﺮ َق ﻓﻴ ِﻬ ُﻢ اﻟ ﱠﺸ ِﺮ‬ ُ ‫ﻳﻒ ﺗَـَﺮُﻛﻮﻩُ َوإ َذا َﺳَﺮ َق ﻓﻴﻬ ُﻢ اﻟﻀﱠﻌ‬ „Zar se u pogledu Allahovog hadda zauzimaš!?“ Zatim je ustao i održao hutbu: „O  ljudi!  One  prije  vas  je  uništilo  samo  to  što  su  kada  bi  ukrao  neko  ugledan  među  njima,  takvog  ostavljali,  a  ako  bi  ukrao  slabašan  uspostavljali  bi  sankciju  nad  njim.“765 

8.10 Stepeni hukma   Nije protkefirio onoga koji se zauzima za obustavljanje sprovođenja hadda, a  sprovođenje  šerijatskih  presuda  je  jedan  od  tri  slijedeća  stepena  u  procesu  suđenja:  1) Prvi je ustanovljavanje činjeničnog stanja.  

                                                             765

 Sahih Buhari br. 6404 i Sahih Muslim br. 4505. (Šamilah) 

  420 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

2) Drugi je, a on je suština hukma, spuštanje odgovarajućeg vjerskog propisa na  ustanovljeni  opis,  i  ovdje  se  posebno  dešava  uzimanje  nekog  za  sudiju  ili  nečeg za zakon za ustanovljeno činjenično stanje.  3) Treći je sprovođenje presude.    Musliman  svaki  od  tri  stepena  radi  pridržavajaći  se  samo  Allahovog  dina,  a  mušrik  i  tagut  ih  rade  pridržavajući  se  tagutskog  zakona,  međutim,  ako  bi  neko  tvrdio da se prilikom uzimanja taguta hukma za sudiju i zakon u dotičnoj mes’eli  nije  pridržavao  taguta  hukma  to  mu  ne  bi  koristilo  jer  je  tahkim  taguta  sam  po  sebi veliki kufr i tagutijjet koji ruši asl dinil islam, i sa te strane se djelimično može  nazvati pridržavanjem tagutskog zakona.    Naredbom  suđenja  onim  što  je  On  objavio,  Uzvišeni  je  naredio  ispunjenje  obavezne  potpunosti  u  pogledu  sva  tri  opisa,  što  znači  da  se  prestup  činjenjem  zabranjenog i ostavljanjem naređenog može dogoditi u ustanovljenju činjeničnog  stanja, ili u spuštanju propisa na njega, ili sprovođenju donešene presude.     Tek nakon shvatanja ovih detalja, Nusret ili bilo ko drugi, se može upustiti u  precizno  pravljenje  razlike  između  suštine  opisa  velikog  i  malog  kufra,  a  ovaj  govor,  temelje  i  podjelu,  kao  i  dolazeće,  nisu  mogli  naći  ni  u  jednoj  knjizi  koju  imaju pred sobom, niti su ga čuli od svojih „učenjaka“, od kojih su uzimali znanje  metodom „iz usta u usta“, kao što se vole dičiti. Allahulmuste’an! Kao da smo mi  tolike budale pa ne znamo kakvo je stanje u arapskom svijetu i na kojem su nivou  fakulteti i halke po mesdžidima!  6) Na kraju riječi Poslanika, .: 

ِ ‫ وو‬,‫ﺎن ِﰲ اَﻟﻨﱠﺎ ِر‬ ِ َ‫ اِﺛْـﻨ‬:ٌ‫ﻀﺎةُ ﺛََﻼﺛَﺔ‬ ‫ف‬ َ ‫ َوَر ُﺟ ٌﻞ َﻋَﺮ‬.‫ ﻓَـ ُﻬ َﻮ ِﰲ اَ ْﳉَﻨ ِﱠﺔ‬,‫ﻀﻰ ﺑِِﻪ‬ َ ‫ َر ُﺟ ٌﻞ َﻋَﺮ‬.‫اﺣ ٌﺪ ِﰲ اَ ْﳉَﻨ ِﱠﺔ‬ َ ‫ ﻓَـ َﻘ‬,‫ف اَ ْﳊَ ﱠﻖ‬ َ ‫اَﻟْ ُﻘ‬ ََ ِ ِ ِ ‫ ﻓَـﻠَﻢ ﻳـ ْﻘ‬,‫اَ ْﳊ ﱠﻖ‬ ِ ‫ﻀﻰ ﻟِﻠﻨﱠ‬ ,‫ﺎس َﻋﻠَﻰ َﺟ ْﻬ ٍﻞ‬ َ ‫ ﻓَـ َﻘ‬,‫ َوَر ُﺟ ٌﻞ َﱂْ ﻳَـ ْﻌ ِﺮف اَ ْﳊَ ﱠﻖ‬.‫ ﻓَـ ُﻬ َﻮ ِﰲ اَﻟﻨﱠﺎ ِر‬,‫ َو َﺟ َﺎر ِﰲ اَ ْﳊُ ْﻜ ِﻢ‬,‫ﺾ ﺑِﻪ‬ َ َْ   .‫ﻓَـ ُﻬ َﻮ ِﰲ اَﻟﻨﱠﺎ ِر‬ „Trojica je kadija. Dvojica su u vatri a jedan u Džennetu. Čovjek koji je prepoznao  istinu pa je njom presudio; on je u Džennetu. Čovjek koji je prepoznao istinu i nije  njom presudio i učini nepravdu u hukmu; on je u vatri. I čovjek koji nije znao istinu  pa ljudima sudi na neznanju; on je u vatri.“. 766    U ovom hadisu se ne spominje tekfir već ogromna prijetnja Džehennemom,  pa je ovaj hadis dokaz da nije svaka nepravedna i pogrešna presuda veliki kufr, a                                                               766

 Bulugul‐Meram, br. 1383. Prenijeli su ga četvorica, a El‐Hakim je rekao da je sahih. (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

421 

sadržaji svih ovih predaja su predmet konsenzusa muslimana, pa njima ili samim  idžma’om iz uopštenosti ili neograničenosti opisa „ostavljanja suđenja“ za kojeg je  u ajetu vezan propis tekfira, izuzimamo opise ostavljanja suđenja i nepravednog  suđenja, koji su mali kufr.     Dakle,  za  specifiziranje  sveobuhvatnosti  neograničenog  ostavljanja  koje  je  spomenuto u ajetu sure El‐Mai’deh koristimo sve ove predaje i mnoge druge koje  su predmet idžma’ muslimana i ne ovisimo od rivajeta Ibn ’Abbasa,  /, ili idžma’  muslimana u drugoj generacija i slično. Sada obrati pažnju na dolazeću mes’elu!  Važna  mes’ela:  Od  kada  datiraju  ovi  speficizirajući  dokazi?  Tj.,  jesu  li  došli  prije objave ajeta sure El‐Ma’ideh, uz njega, ili malo nakon njega što je uslov  kod specifiziranja, jer u derogaciji drugi dokaz posebnog propisa dolazi duže  vrijeme nakon prvog? 

 

  Odgovor na ovo pitanje postaje jasnim konstatacijom dvije činjenice. Prva je  da  je  Zakonodavac  na  samom  početku  da’ve  u  šehadet  LA  ILAHE  ILLALLAH  MUHAMMEDUN  RESULULLLAH  objasnio  značenje  ’ibadeta  kojeg  zaslužuje  samo  Uzvišeni  Allah  i  značenje  velikog  širka  koji  se  ostvaruje  kada  se  ’ibadet  kojeg  zaslužuje samo Allah da nekom od Allahovih stvorenja, te razliku između islama i  širka, muslimana i nemuslimana koje sačinjavaju taguti, mušrici i mustekbiri.  Ovo je prvo!    Drugo, mali kufr je čista nepravda u pogledu čije zabranjenosti su se složili svi  vjerovjesnici, koja je bila zabranjena u mekkanskom periodu bez imalo sumnje, jer  se radi o čistoj nepravdi i prevari.     Šta  iz  ovoga  zaključujemo?  Da  su  muslimani  i  prije  objave  ajeta  sure  El‐ Ma’ideh znali značenje velikog širka u hukmu i tehakumu i razliku između njega i  čiste nepravde odnosno malog kufra, zuluma ili fiska, što znači da su oni kada je  objavljen  ajet  sure  El‐Mai’deh  precizno  poznavali  opise  za  koje  se  veže  tekfir  u  ovoj mes’eli i one koje su mali kufr, pa je za njih dio ajeta „Ko ne bude sudio“ u  kojem  se  opis  „nesuđenja“  spominje  sveobuhvatno  neogranično  trenutačno  bio  specifiziran.     Ako bi se desilo da neko od njih argumentuje istim ajetom nad onim što rade  griješnici  muslimana  onda  se  tu  radi  o  poznatoj  mes’eli  čiji  smo  propis  i  suštinu  objasnili.  Tako,  da  ashabi  nisu  morali  tražiti  specifizirajući  dokaz  nakon  objave  ajeta  jer  je  njegovo  postojanje  i  razlika  između  velikog  kufra  i  čiste  nepravde  među njima bila opšta poznata. Allahulmuste’an! 

  422 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Važna  opaska:  Sigurno  si  vidio  da  sam  poznati  ajet  iz  sure  El‐Ma’ideh  spomenuo  na  kraju.  Možda  si  se  upitao  zbog  čega  sam  to  uradio?  To  sam  namjerno uradio da bi ljudima dokazao da se pitanje velikog širka u tevhidul‐ hakimijje  može  dokazati  i  bez  ajeta  sure  El‐Mai’deh  u  pogledu  čijeg  iskrivljivanja  su  taguti,  mušrici,  neznalice  i  plaćenici  uložili  maksimalan  trud  da bi odvraćali od istine koju je Allah objavio.     Dakle,  ajet  u  osnovi  ukazuje  na  veliki  kufr  i  nevjerničko  ostavljanje  suđenja  onim što je Allah objavio. Na to ukazuje sam ajet kao i povod njegove objave. U  ajetu se spominje kufru‐tevelli odnosno kufr okretanja od pokornost jer Uzvišeni  je opisao Jevreje riječima: Kako da tebe uzimaju za sudiju kada kod sebe imaju  Tevrat  u  kojem  je  Allahova  presuda!?  A  zatim  se  nakon  toga  okreću,  oni  nisu  vjernici!“    Okretanje koje je spomenuto u ajetu je nevjerničko ostavljanje suđenja onim  što  je  Allah  objavio,  za  koje  je  vezan  propis  tekfira,  a  koje  u  sebi  sadrže  opisi  neovisnog  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i  namjernog  suđenja  suprotnim  zakonom, u koje su upali Jevreji, jer onaj ko upadne u veliki širk ostavio je tevhid  nevjerničkim  ostavljanjem.  To  je  to,  kratko,  lahko  i  jasno,  daleko  od  filozofije  neznalica i šejtana džinna i ljudi!     Dalje,  da  bi  što  bolje  shvatili  prirodu  i  srž  ovog  pitanja  potrebno  je  da  naučimo neke temelje koji se tiču karakteristika djela kadije i muftije, i onog što su  dužni uraditi da bi njihova presuda i fetva odgovarala Allahovom naređenju. Kroz  to  ćemo  shvatiti  isprepletenost  jezičkog  značenja  pojma  „hukm“  sa  njegovim  vjerskim značenjem. 

8.11 Značenje pojma hukm u jeziku   Hukm, tj. presuda u jeziku znači potvrđivanje nekog opisa nečemu. To može  biti  razumski  kao  da  se  kaže  da  je  dva  veće  od  jedan,  ili  da  je  vatra  vruća  a  led  hladan. Može biti matematički, itd.    Isto  tako  riječ  „hukm“  u  arapskom  jeziku  ima  značenje  sprečavanja.  Zbog  toga  je  halka  (karika)  na  uzdama  kamile  nazvana  „hakemeh“  jer  se  njome  sprečava kamili da ide kuda ona hoće.   

 

EBU MUHAMMED

423 

8.12 Spona jezičkog i vjerskog značenja pojma „hukm“   Oba  ova  značenja  pojma  „hukm“  imamo  u  vjerskom  značenju,  jer  kadija  i  muftija,  obavještavajući  o  šerijatu,  određene  vjerske  propise  pripisuju  činjeničnom  stanju  koje  se  nalazi  pred  njima  i  kojeg  su  ustanovili  ili  moraju,  kao  što kadija i muftija kada obaviještavaju o vjerskom propisu i obavezuju na njega,  time  žele  sprečavanje  slijeđenja  strasti  i  svega  što  je  Allah  zabranio.  I  ovim  dolazimo do slijedećeg važnog naslova koji će nam poslužiti da shvatimo suštinu  vanjskog opisa velikog širka u suđenju i tehakumu.   

8.13 Stepeni hukma i obaveze i karakteristike kadije i muftije Rekao je Uzvišeni: 

ِ ‫ﺎﳊ ﱢﻖ وَﻻ ﺗَـﺘﱠﺒِ ِﻊ ا ْﳍﻮى ﻓَـﻴ‬ ِ ِ ‫ﲔ اﻟﻨ‬ ِ ‫ﺎك َﺧﻠِﻴ َﻔﺔً ِﰲ ْاﻷ َْر‬ ‫ﻚ َﻋ ْﻦ َﺳﺒِ ِﻴﻞ اﻟﻠﱠ ِﻪ إِ ﱠن‬ َ َ‫ود إِﻧﱠﺎ َﺟ َﻌ ْﻠﻨ‬ َ ‫ﻀﻠﱠ‬ ُ ‫ﻳَﺎ َد ُاو‬ َ ْ ‫ﺎﺣ ُﻜ ْﻢ ﺑَـ‬ ْ َ‫ض ﻓ‬ ُ ََ َ َْ ‫ﱠﺎس ﺑ‬ ِ ِ ِ ِ ‫اﻟﱠ ِﺬ‬ ِ ‫اﳊِﺴ‬ ‫ﺎب‬ ٌ ‫ﻳﻦ ﻳَﻀﻠﱡﻮ َن َﻋ ْﻦ َﺳﺒِ ِﻴﻞ اﻟﻠﱠﻪ َﳍُ ْﻢ َﻋ َﺬ‬ َ َ ْ ‫اب َﺷﺪﻳ ٌﺪ ﲟَﺎ ﻧَ ُﺴﻮا ﻳَـ ْﻮَم‬ O Davude! Mi smo te učinili namjesnikom na zemlji. Zato sudi među ljudima po  pravdi i nemoj slijediti strasti, da te ne odvrate od Allahovog puta. Uistinu one  koji  su  skrenuli  sa  Allahovog  puta  slijeduje  žestoka  kazna,  zbog  toga  što  su  zaboravili Dan Obračuna.767   Rekao je Es‐Sa’di: 

ِ ِ َ َ‫}ﻳﺎ َداو ُد إِﻧﱠﺎ ﺟﻌﻠْﻨ‬ ِ ‫ﺎﺣ ُﻜ ْﻢ ﺑَـ ْﻴ َﻦ اﻟﻨ‬ ِ ‫اﻷر‬ ‫ﱠﺎس‬ ْ َ‫ }ﻓ‬،‫ض{ ﺗﻨﻔﺬ ﻓﻴﻬﺎ اﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﺪﻳﻨﻴﺔ واﻟﺪﻧﻴﻮﻳﺔ‬ ََ ْ ‫ﺎك َﺧﻠﻴ َﻔﺔً ﻓﻲ‬ ُ َ ،‫ وﻗﺪرة ﻋﻠﻰ ﺗﻨﻔﻴﺬ اﳊﻖ‬،‫ وﻋﻠﻢ ﺑﺎﻟﻮاﻗﻊ‬،‫ إﻻ ﺑﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻮاﺟﺐ‬،‫ وﻫﺬا ﻻ ﻳﺘﻤﻜﻦ ﻣﻨﻪ‬،‫ اﻟﻌﺪل‬:‫ْﺤ ﱢﻖ{ أي‬ َ ‫ﺑِﺎﻟ‬ ِ ‫ أو ﺑﻐﺾ ﻟﻶﺧﺮ }ﻓَـﻴ‬،‫ ﻟﻘﺮاﺑﺔ أو ﺻﺪاﻗﺔ أو ﳏﺒﺔ‬،‫}وﻻ ﺗَـﺘﱠﺒِ ِﻊ اﻟ َْﻬﻮى{ ﻓﺘﻤﻴﻞ ﻣﻊ أﺣﺪ‬ ‫ﻚ{ اﳍﻮى } َﻋ ْﻦ‬ َ ‫ﻀﻠﱠ‬ ُ َ َ ِ ِ ِ ِ ‫ }إِ ﱠن اﻟﱠﺬﻳﻦ ﻳ‬،‫ﻴﻞ اﻟﻠﱠﻪ{ وﳜﺮﺟﻚ ﻋﻦ اﻟﺼﺮاط اﳌﺴﺘﻘﻴﻢ‬ ِ ِ‫ﻀﻠﱡﻮ َن َﻋ ْﻦ َﺳﺒ‬ ِ ِ‫َﺳﺒ‬ ‫ﻴﻞ اﻟﻠﱠﻪ{ ﺧﺼﻮﺻﺎ اﳌﺘﻌﻤﺪﻳﻦ‬ َ َ ِ ِ ِ ٌ ‫ }ﻟ َُﻬﻢ َﻋ َﺬ‬،‫ﻣﻨﻬﻢ‬ ِ ‫ْﺤﺴ‬ ‫ ﱂ ﳝﻴﻠﻮا ﻣﻊ‬،‫ﺎب{ ﻓﻠﻮ ذﻛﺮوﻩ ووﻗﻊ ﺧﻮﻓﻪ ﰲ ﻗﻠﻮ ﻢ‬ ْ َ ‫ﺴﻮا ﻳَـ ْﻮَم اﻟ‬ ُ َ‫اب َﺷﺪﻳ ٌﺪ ﺑ َﻤﺎ ﻧ‬

.‫اﳍﻮى اﻟﻔﺎﺗﻦ‬

„O  Davude!  Mi  smo  te  učinili  namjesnikom  na  zemlji  da  na  njemu  sprovodiš  vjerska i dunjalučka pitanja (zato sudi među ljudima po haqqu) tj. po pravdi, a to                                                               767

 Sura Sad (38) 26 

  424 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nije  moguće  osim  poznavanjem  onoga  što  je  obavezno  (vadžib)  i  poznavanjem  činjeničnog stanja, i snagom (mogućnošću) za sprovođenje istine. I nemoj slijediti  strasti pa da prema nekom budeš naklonjen zbog rodbinske veze, ili prijateljstva,  ili  ljubavi,  ili  zbog  mržnje  prema  drugom,  da  te  ne  odvrate  strasti  od  Allahovog  puta i izvedu te iz siratil‐musteqima. Uistinu oni koje koji su skrenuli sa Allahovog  puta posebno oni među njima koji to namjerno rade sljeduje žestoka kazna zbog  toga  što  su  zaboravili  Dan  Obračuna  jer  da  su  ga  se  sjetili  i  da  im  se  u  srcima  ostvario strah od njega, ne bi se naklonili varljivim prohtjevima”.    Es‐Sa’di  je,  „komentarišući  „pravedno  suđenje  među  ljudima“,  spomenuo  ustanovljenje  činjeničnog  stanja  koje  se  ne  može  ostvariti  prije  njegovog  poznavanja, a zatim poznavanje šerijatskog propisa koji se tiče tog stanja, a zatim  posjedovanje snage da se to sve sprovede.    Onaj  ko  namjerno  upadne  u  promjenu  vjere  je  mušrik  koji  je  u  potpunosti  skrenuo sa siratil‐musteqima, koji je Allahov put, i pogledaj kako Kur’an potvrđuje  sam  sebe,  jer  u  suri  El‐Fatiha  je  ’ibadet  samo  Allahu  nazvao  es‐siratul‐ musteqimom, tj. Pravim putem, a nakon toga, tokom cijelog Kur’ana, objašnjavao  značenja  koja  ulaze  u  ’ibadet,  od  pokornosti  i  slijeđenja,  hukma  i  tehakuma,  srčanih ibadeta, itd., a najjasnija stvar u Knjizi je da tagut i mušrik nemaju nikakve  veze sa es‐siratil‐musteqimom, a onaj koji je upao u mali kufr pri sebi ima osnovu  pridržavanja es‐siratil‐musteqima te je zbog toga musliman, iako spada u najveće  griješnike. Da Allah sačuva!  Rekao je Ibnul‐Qajjim, rahimehullah: 

‫ﻓﻘﻪ اﻟﺤﺎﻛﻢ‬ ‫ﻓﺎﳊﺎﻛﻢ إذا ﱂ ﻳﻜﻦ ﻓﻘﻴﻪ اﻟﻨﻔﺲ ﰲ اﻷﻣﺎرات ودﻻﺋﻞ اﳊﺎل وﻣﻌﺮﻓﺔ ﺷﻮاﻫﺪﻩ وﰲ اﻟﻘﺮاﺋﻦ اﳊﺎﻟﻴﺔ واﳌﻘﺎﻟﻴﺔ‬ ‫ﻛﻔﻘﻬﻪ ﰲ ﻛﻠﻴﺎت اﻷﺣﻜﺎم أﺿﺎع ﺣﻘﻮﻗﺎ ﻛﺜﲑة ﻋﻠﻰ أﺻﺤﺎ ﺎ وﺣﻜﻢ ﲟﺎ ﻳﻌﻠﻢ اﻟﻨﺎس ﺑﻄﻼﻧﻪ ﻻ ﻳﺸﻜﻮن ﻓﻴﻪ‬ ‫اﻋﺘﻤﺎدا ﻣﻨﻪ ﻋﻠﻰ ﻧﻮع ﻇﺎﻫﺮ ﱂ ﻳﻠﺘﻔﺖ إﱃ ﺑﺎﻃﻨﻪ وﻗﺮاﺋﻦ أﺣﻮاﻟﻪ ﻓﻬﻬﻨﺎ ﻧﻮﻋﺎن ﻣﻦ اﻟﻔﻘﻪ ﻻﺑﺪ ﻟﻠﺤﺎﻛﻢ ﻣﻨﻬﻤﺎ‬ ‫ﻓﻘﻪ ﰲ أﺣﻜﺎم اﳊﻮادث اﻟﻜﻠﻴﺔ وﻓﻘﻪ ﰲ ﻧﻔﺲ اﻟﻮاﻗﻊ وأﺣﻮال اﻟﻨﺎس ﳝﻴﺰ ﺑﻪ ﺑﲔ اﻟﺼﺎدق واﻟﻜﺎذب واﶈﻖ‬    .‫ﻟﻠﻮاﻗﻊ‬

‫واﳌﺒﻄﻞ ﰒ ﻳﻄﺎﺑﻖ ﺑﲔ ﻫﺬا وﻫﺬا ﻓﻴﻌﻄﻰ اﻟﻮاﻗﻊ ﺣﻜﻤﻪ ﻣﻦ اﻟﻮاﺟﺐ وﻻ ﳚﻌﻞ اﻟﻮاﺟﺐ ﳐﺎﻟﻔﺎ‬

„Fikh sudije (hakima)  Sudija ako ne bude obrazovan (fekih) u pitanju znakova, dokaza stanja, spoznaje  njegovih  ukazatelja,  i  u  indicijama  stanja  i  govora,  poput  njegovog  fikha  (shvatanja)  u  pitanju  opštih  propisa,  upropastiće  mnoga  prava  onim  koji  ih  zaslužuju,  i  sudiće  onim  čija  je  neispravnost  kod  ljudi  poznata  bez  imalo  sumnje, 

 

EBU MUHAMMED

425 

oslanjajući se na neki vid vanjštine i ne uzimajući u obzir njegovu suštinu (bātin) i  indicije njegovih stanja.   Otuda, ovdje imamo dvije vrste fikha, koje su neophodne za svakog pravnika:  Fikh  u  opštim  propisima  događaja  i  fikh  činjeničnog  stanja  lično  i  stanja  ljudi,  kojim će prepoznavati iskrenog od lažova, onoga koji je na istini od onoga koji je  na batilu. Zatim će to dvoje složiti i činjeničnom stanju dati njegov obavezni propis  i obavezni propis neće učiniti suprotnim činjeničnom stanju.“768    Dakle, sudija prvo mora utvrditi činjenično stanje, i to u šerijatu propisanim  putevima koji se zovu šerijatskim metodama utvrđivanja. Zato se ova knjiga Ibnul‐ Qajjima  iz  koje  smo  prenijeli  ovaj  citat  zove  „Et‐Turuqul‐hukmijjeh“,  tj.  „Putevi  presude“. Tu se kadija oslanja na priznanje, svjedočenje svjedoka, zakletve i slično,  a  obaveza  mu  je  da  nauči  kakvoću  uzimanja  indicija  stanja  i  govora  u  obzir,  da  upozna stanje društva u kojem živi, njihove običaje, terminologiju i slično, kako bi  im mogao suditi po pravdi.     Ovo  je  prvi  stepen  koji  ukazuje  na  uvjerenje  kadije  i  da  li  će  u  nečemu  promjeniti  vjeru  ili  ne.  Dakle,  da  li  će  suštinu  onoga  što  je  ustanovio  nazvati  šerijatskim  imenima  i  ostaviti  je  u  šerijatskim  granicima;  hoće  li  nazvati  bludom  ono što je blud u šerijatu, jedenjem kamate ono što je jedenje kamate u šerijatu,  otpadništvom ono što je otpadništvo u šerijatu, itd.?     Zatim,  u  pogledu  uvjeta  i  prepreka  sprovođenja  propisa  nad  pojedincem;  hoće  li  promjeniti  Allahov  propis  u  pogledu  tih  opisa  dodavajući  na  njih  ili  oduzimajući od njih, jer obojca, i kadija i muftija, govore u svojstvu obavještivača  o  šerijatu,  i  s  obzirom  na  tu  karakteristiku  je  osnova  u  postupku  kadije  i  muftije  obavijest o zakonu i tahkim.  Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah:  

‫واﳊﺎﻛﻢ ﻓﻴﻪ ﺻﻔﺎت ﺛﻼث ﻓﻤﻦ ﺟﻬﺔ اﻹﺛﺒﺎت ﻫﻮ ﺷﺎﻫﺪ وﻣﻦ ﺟﻬﺔ اﻷﻣﺮ واﻟﻨﻬﻲ ﻫﻮ ﻣﻔﺖ وﻣﻦ ﺟﻬﺔ‬... ‫واﻟﻘﻀﺎء‬...‫ وأﻗﻞ ﻣﺎ ﻳﺸﱰط ﻓﻴﻪ ﺻﻔﺎت اﻟﺸﺎﻫﺪ ﻷﻧﻪ ﻻ ﺑﺪ أن ﳛﻜﻢ ﺑﻌﺪل‬,‫اﻹﻟﺰام ﺑﺬﻟﻚ ﻫﻮ ذو ﺳﻠﻄﺎن‬ ‫ ﻓﺎﳋﱪ ﺛﺒﺖ ﻋﻨﺪي وﻳﺪﺧﻞ ﻓﻴﻪ ﺧﱪﻩ ﻋﻦ ﺣﻜﻤﻪ‬.‫ﻧﻮﻋﺎن إﺧﺒﺎر ﻫﻮ إﻇﻬﺎر وإﺑﺪاء وأﻣﺮ وﻫﻮ إﻧﺸﺎء واﺑﺘﺪاء‬ ‫وﻋﻦ ﻋﺪاﻟﺔ اﻟﺸﻬﻮد وﻋﻦ اﻹﻗﺮار واﻟﺸﻬﺎدة واﻵﺧﺮ وﻫﻮ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﳊﻜﻢ أﻣﺮ و ﻲ وإﺑﺎﺣﺔ وﳛﺼﻞ ﺑﻘﻮﻟﻪ أﻋﻄﻪ‬ ‫ ﺛﺒﺖ ﻋﻨﺪي ﺑﺸﻬﺎد ﻤﺎ ﻓﻬﺬا ﻓﻴﻪ وﺟﻬﺎن‬:‫ ﻗﺎل اﳊﺎﻛﻢ‬.‫وﻻ ﺗﻜﻠﻤﻪ أو أﻟﺰﻣﻪ وﺑﻘﻮﻟﻪ ﺣﻜﻤﺖ وأﻟﺰﻣﺖ‬                                                              768

 Et‐Turuqul‐hukmijjeh, str. 4 

  426 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ وﻓﻌﻞ اﳊﺎﻛﻢ ﺣﻜﻢ ﰲ أﺻﺢ اﻟﻮﺟﻬﲔ ﰲ ﻣﺬﻫﺐ أﲪﺪ‬,‫أﺣﺪﳘﺎ أن ذﻟﻚ ﺣﻜﻢ ﻛﻤﺎ ﻗﺎﻟﻪ اﺑﻦ ﻋﻘﻴﻞ وﻏﲑﻩ‬    ...‫وﻏﲑﻩ‬ „Hakim  (sudija)  ima  tri  karakteristike.  Sa  strane  utvrđivanja    on  je  svjedok,  a  sa  strane  naredbe  i  zabrane  on  je  muftija,  a  sa  aspekta  obavezivanja  na  to  on  je  posjednik  vlasti  (sultan).  Minimum  onoga  što  se  uvjetuje  za  njega  su  osobine  svjedoka, jer je neophodno da sudi po pravdi...  Suđenje  (kadiluk/el‐qada’)  se  dijeli  na  dvije  vrste;  obavijest,  koja  se  ogleda  u  ispoljavanju i otkrivanju, i naredba a ona je začinjanje i otpočinjanje.  Obavijest  je  kao  kada  bi  rekao:  „Utvrđeno  je  kod  mene“;  u  to  ulazi  i  njegova  obavijest o svojoj presudi, o pravednosti svjedoka, o priznanju i svjedočenju.   Druga  vrsta,  i  to  je  suština  hukma,  je  naredba  i  zabrana  i  dozvoljenost  koja  se  ostvaruje  njegovim  riječima:  „Daj  mu!“,  „Ne  pričaj  sa  njim!“  ili  „Obavezujem  ga“,769 i njegovim riječima: „Presudio sam“ i „Obavezao sam“. Hakim je rekao da u  pogledu: „Kod mene je utvrđeno svjedočenjem njih dvojice“ postoji dva mišljenja:  prvo da je to hukm kao što je to rekao Ibn ’Aqil i drugi. Djelo770 sudije je hukm po  ispravnijem od dva mišljenja u mezhebu Ahmeda i drugih...“771    Dakle,  suština  hukma  je  spuštanje  šerijatskih  propisa  na  utvrđeno  stanje,  riječima ili djelima, a sam proces suđenja se sastoji od obavijesti i obavezivanja. U  pogledu  toga  da  li  se  druga  djela  kadije  mimo  spuštanja  vjerskih  propisa  na  ustanovljene opise nazivaju hukmom (presudom), iako je prvo suština hukma?     Postoji  razilaženje  među  ulemom  na  kojeg  se  nadovezuju  neke  mes’ele  u  fikhskim  ograncima,  a  govor  Ibn  Tejmijje  je  jasan.  Dakle,  ustanovljenje  i  utvrđivanje  činjeničnog  stanja,  kao  i  sprovođenje  šerijatske  presude  se  terminološki  može  nazvati  hukmom,  ali  suština  hukma  je  spuštanje  šerijatskog  propisa na utvrđene opise, tj. pripisivanje propisa opisima.     Ne  smije  se  dogoditi  da  neko  zbog  učestvovanja  u  istom  terminu  izjednači  propise  ove  tri  suštine  zbog  toga  što  sve  tri  naziva  hukmom,  jer  iz  toga  može  proizići dozvoljavanje širka hukma i tehakuma i netekfirenje taguta i mušrika,772 ili                                                              

769

 Ili obaveži ga!   Konstataciju činjeničnog stanja, obavijest i izvršenje koji ne ulaze u suštinsko značenje hukma takođe nazivaju  hukmom. Na ovu mes’elu se nadovezuju neki ogranci u fikhu.   771  El‐Fetaval‐Kubra 5/556‐557  772   Kada  suštini  spuštanja  propisa  na  opise,  koje  je  suština  hukma,  da  propis  utvrđivanja  stanja  ili  izvršenja  presude  koje  se  u  terminologiji  učenjaka  nazivaju  hukmom  ili  presudom  samo  zbog  toga  što  ih  radi  kadija  ili  sudija, ali ne u suštinskom smislu.  770

 

EBU MUHAMMED

427 

mezheb  haridžija,  koji  se  vežu  samo  za  ime  a  ne  gledaju  u  suštinu,  i  koji  tekfire  radi  malog  kufra  u  hukmu  i  tehakumu,  kao  kada  bi  tekfirili  nekog  koji  od  taguta  hukma traži ustanovljenje činjeničnog stanja bez pridržavanja tagutskog zakona ili  onoga koji od taguta traži da naredi lopovu, bez pridržavanja tagutskog zakona, da  mu  vrati  ukradeno,  ali  ne  traži  od  taguta  da  sudi  tagutskim  zakonom  i  da  ga  se  pridržava, niti je zadovoljan da se bilo ko pridržava tagutskog zakona.    Kao što postoji ogroman broj učenjaka koji terminom hukm nazivaju ono što  nije hukm u suštini, moguće je da se kod običnih ljudi ili čak i ljudi koji se pripisuju  znanju pojave ružni termini, koji u vanjštini ukazuju na veliki širk i kufr, ali njima  ne misle na širk i kufr, poput nekih koji dozvoljavaju „tehakum“ tagutu ili laičkim  sudnicama,  a  riječju  tehakum  ne  žele  značenje  velikog  širka,  već  vađenje  ličnih  karti,  ovjeru  dokumenata  i  slično.  SubhanAllah!  Zato  je  potrebno  poznavati  terminologiju ljudi!    U mes’ele koje se nadovezuju na to da li se svako djelo kadije zove hukmom  ili  ne  ulazi  na  primjer  mes’ela  kadije  koji  se  zakone  da  je  ako  „presudi“  njegova  žena raspuštena a zatim utvrdi činjenično stanje ili naredi izvršenje presude. Je li  raspuštena (taliq) ilie ne? Ko kaže da je sve što kadija radi hukm reći će da njegove  riječi  obuhvataju  bilo  koji  stepen  presude  i  da  je  žena  puštena,  posebno  ako  je  upotreba pojma hukm u drugim značenjima tradicija kadije.    Primjer  za  to  je  Eš‐Šazili  koji  odgovarajući  nekim  ljudima  koji  tvrde  da  je  Poslanik,  ., radio tehakum mušričkim zakonima, tražeći zaštitu od njih, njihovu  tvrdnju  pobija  dokazivanjem  da  je  taj  propis  kojeg  su  sprovodili  mušrici  bio  od  vjere  Ibrahima,  ’alejhisselam,  ne  ukazujući  da  traženje  zaštite  od  mušrika  nije  tehakum tagutu.     Zbog  toga,  iako  znam  da  Eš‐Šazili  dozvoljava  vraćanje  prava  preko  laičkih  sudnica  nisam  požurio  da  ga  protekfirim,  i  to  znaju  svi  moji  protivnici  koji  su  razgovarali  sa  mnom,  jer  prije  njegovog  tekfira  je  potrebno  da  znam  u  kojim  značenjima  koristi  pojam  tehakum.  Isto  tako  je  jedan  od  studenata  koji  se  pripisuju ovom menhedžu sjedio sa Ebu Jusufom Alu Ferradžom, koji mu je rekao  da  ako  u  određenim  situacijama  zabranimo  tehakum  tagutu  moramo  zabraniti  vađenje ličnih karata. Da Allah sačuva Njegove srdžbe!     Zbog  svega  toga  kažem  da  je  moguće  da  neki  ljudi  danas  koriste  pojmove  širk,  ’ibadet,  tehakum  tagutu  i  laičkim  sudnicama  i  slično  u  „privatnim  značenjima“,  i  to  često  može  biti  razlog  današnjih  problema  od  kojih  je  najveći  kada  dođe  neki  idiot  i  njihove  riječi  sprovodi  u  originalnim  vjerskim  značenjima  pojmova širk, ’ibadet, tehakum tagutu i slično! 

  428 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Dakle, hakim je sa aspekta utvrđivanja stanja svjedok, sa aspekta obavijesti o  Allahovom  zakonu  muftija,  a  sa  strane  ovlasti  da  to  sve  sprovede  i  izvrši  on  je  poput vladara, kao što kadija obaviještava o stanju koje je konstatovao, i o svojoj  presudi,  bilo  da  je  pripisao  šerijatu  ili  nekom  tagutu  iz  vanjske  realnosti,  ili  sebi.  Suštinski  hukm  je  spuštanje  vjerskih  propisa  na  njihove  opise  bilo  da  se  radi  o  praktičnim  obavezujućim  ili  „postavljenim“  ili  o  teoretsko‐'aqidetskim,  a  kasnije  ćemo navesti odgovarajuće primjere nakon kojih će stvar postati još jasnija.     Za one koji ne mogu da čekaju kažemo da se suština jednog od vidova malog  kufra  ogleda  u  tome  da  se  kadija  posluži  lukavstvom  u  promjeni  suštine  činjeničnog  stanja  a  zatim  na  taj  lažni  opis  spusti  njemu  odgovarajući  šerijatski  propis, slijedeći strasti ili iz mržnje prema jednom od dvojice parničara ili iz nekog  drugog razloga bez srčanog nevjerstva.  Rekao je Ibnul‐Qajjim, rahimehulllah: 

:‫ﻣﺎ ﳚﺐ ﻋﻠﻰ اﳊﺎﻛﻢ وﻣﺎ ﻳﺸﱰط ﻓﻴﻪ‬ ‫واﳌﻘﺼﻮد أن اﳊﺎﻛﻢ ﳛﻜﻢ ﺑﺎﳊﺠﺔ اﻟﱵ ﺗﺮﺟﺢ اﳊﻖ إذا ﱂ ﻳﻌﺎرﺿﻬﺎ ﻣﺜﻠﻬﺎ واﳌﻄﻠﻮب ﻣﻨﻪ وﻣﻦ ﻛﻞ ﻣﻦ ﳛﻜﻢ‬ ‫ﺑﲔ اﺛﻨﲔ أن ﻳﻌﻠﻢ ﻣﺎ ﻳﻘﻊ ﰒ ﳛﻜﻢ ﻓﻴﻪ ﲟﺎ ﳚﺐ ﻓﺎﻷول ﻣﺪارﻩ ﻋﻠﻰ اﻟﺼﺪق واﻟﺜﺎﱐ ﻣﺪارﻩ ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺪل وﲤﺖ‬ ‫ ﻓﺎﻟﺒﻴﻨﺎت واﻟﺸﻬﺎدات ﺗﻈﻬﺮ ﻟﻌﺒﺎدﻩ ﻣﻌﻠﻮﻣﺔ وﺑﺄﻣﺮﻩ وﺷﺮﻋﻪ‬.‫ﻛﻠﻤﺎت رﺑﻚ ﺻﺪﻗﺎ وﻋﺪﻻ واﷲ ﻋﻠﻴﻢ ﺣﻜﻴﻢ‬ ‫ﻳﺤﻜﻢ ﺑﻴﻦ ﻋﺒﺎدﻩ واﻟﺤﻜﻢ إﻣﺎ إﺑﺪاء وإﻣﺎ إﻧﺸﺎء ﻓﺎﻹﺑﺪاء إﺧﺒﺎر وإﺛﺒﺎت وﻫﻮ ﺷﻬﺎدة واﻹﻧﺸﺎء أﻣﺮ‬ ‫وﻧﻬﻲ وﲢﻠﻴﻞ وﲢﺮﱘ واﳊﺎﻛﻢ ﻓﻴﻪ ﺛﻼث ﺻﻔﺎت ﻓﻤﻦ ﺟﻬﺔ اﻹﺛﺒﺎت ﻫﻮ ﺷﺎﻫﺪ وﻣﻦ ﺟﻬﺔ اﻷﻣﺮ واﻟﻨﻬﻲ ﻫﻮ‬ ‫ﻣﻔﺖ وﻣﻦ ﺟﻬﺔ اﻹﻟﺰام ﺑﺬﻟﻚ ﻫﻮ ذو ﺳﻠﻄﺎن وأﻗﻞ ﻣﺎ ﻳﺸﱰط ﻓﻴﻪ ﺻﻔﺎت اﻟﺸﺎﻫﺪ ﺑﺎﺗﻔﺎق اﻟﻌﻠﻤﺎء ﻷﻧﻪ‬ ...‫ﳚﺐ ﻋﻠﻴﻪ اﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻌﺪل‬ „Šta je obaveza sudiji i koji su uvjeti za njega:  Želi se reći da sudija mora suditi argumentom kojim istina prevagnjuje ako mu ne  oponira nešto poput njega. Od njega i od svakog ko sudi među ljudima se traži da  zna šta se dogodilo a zatim da presudi onim što je obavezno.  Prvo  se  gradi  na  iskrenosti773  (sidq)  a  drugo  se  gradi  na  pravdi  (A  riječi  tvog  Gospodara su vrhunac istine i pravde) a Allah  je Sveznajući Savršeni Sudija.  Dakle,  dokazi  i  svjedočenja  se  Njegovim  robovima  jasno  pokazuju  a  Njegovom  naredbom i zakonom će suditi među Njegovim robovima. Hukm je ili otkrivanje ili                                                               773

 U obavijestima, poput obavijesti svjedoka ili priznanja osobe. 

 

EBU MUHAMMED

429 

začinjanje; otkrivanje se ogleda u obavijesti i utvrđivanju a ono je svjedočenje, a  začinjanje se tiče naredbe i zabrane i ohalaljivanja i oharamljivanja.  Hakim (sudija) pri sebi ima tri karakteristike; sa strane utvrđivanja on je svjedok,  sa aspekta naredbe i zabrane on je muftija, a sa strane obavezivanja na to on je  posjednik  vlasti.  Najmanje  što  se  uvjetuje  za  njega  jesu  osobine  svjedoka  po  saglasnosti pravnika, jer mu je obaveza da sudi po pravdi...“774    Dakle,  sudija  je  sa  jednog  aspekta  kao  svjedok,  sa  drugog  kao  muftija,  i  sa  trećeg kao vladar s time što je kod muftije izraženija osobina obavijesti o šerijatu,  jer njemu nije dužnost da utvrđuje činjenično stanje poput kadije, već kaže ako se  zaista  desilo  to  i  to  propis  je  takav,  kao  što  u  njegove  ovlasti  ne  ulazi  izvršenje  presuda. Njegova funkcija je obavijest o šerijatskom propisu i u tome se sreće sa  kadijom, koji kada sudi u pojedinim slučajevima mora biti dobro upoznat sa njima.  Zbog svega toga u našoj vjeri postoji pravilo: „Kada kadija presudi muftija ćuti“ tj.  u dotičnom pitanju, jer kadija je bolje upoznat sa dotičnim stanjem nego muftija.  Rekao je Ibnul‐Qajjim, rahimehullah:  „Jedanaesta korist:  Kada  se  pred  hakimom  (sudijom)  ili  muftijom  pojavi  neko  novonastalo  pitanje  (nazileh), on u njemu ili zna istinu ili mu preovladava mišljenje, u smislu da je već  uložio maksimalan trud da je nađe i spozna, ili ne. Pa ako ne zna istinu u njoj niti  mu preovladava mišljenje nije mu dozvoljeno da da fetvu niti da presudi onim što  ne zna. I onoga momenta kada se upusti u to izložio se Allahovoj kazni, i ušao pod  Njegove riječi, Uzvišen je: Reci: „Moj Gospodar zabranjuje samo razvratne stvar,  vidljive i tajne, i grijeh, i nasilje bez pravde, i da Allahu pridružujete ono o čemu  nikakvog dokaza nije objavio, i da o Allahu govorite ono što ne znate.  Pa je govor o Njemu bez znanja uvrstio u najveća četiri grijeha, koji nisu dozvoljeni  ni  u  jednom  stanju.  Zbog  toga  je  njihovu  zabranu  ograničio  česticom  ograničavanja. I ulazi pod Njegove riječi, Uzvišen je: I nemojte slijediti šejtanove  stope!  On  vam  je  uistinu  otvoreni  neprijatelj.  On  vam  samo  naređuje  zlo  i  razvrat i da o Allahu govorite ono što ne znate.  Ušao  je  u  riječi  Vjerovjesnika,  .:  „Ko  da  fetvu  bez  znanja  njegov  grijeh  je  na  onome  kome  je  dao  fetvu“.  I  biva  jedan  od  trojice  kadija  od  kojih  su  dvojica  u  vatri. 

                                                             774

 I’ilamul‐muweqqi’in ’an Rabbil‐’alemin 1/105 (Šamilah) 

  430 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ako zna istinu u pitanju naučno, ili mu preovladava mišljenje, nije mu dozvoljeno  da  daje  fetvu  ili  da  presuđuje  nečim  drugim  po  konsenzusu  koji  je  neminovno  poznat  u  dini  islamu  i  on  je  jedan  od  trojice  kadija,  i  trojice  muftija,  i  trojice  svjedoka. 

‫وإذا ﻛﺎن ﻣﻦ اﻓﱴ أوﺣﻜﻢ أوﺷﻬﺪ ﺑﻐﲑ ﻋﻠﻢ ﻣﺮﺗﻜﺒﺎ ﻷﻋﻈﻢ اﻟﻜﺒﺎﺋﺮ ﻓﻜﻴﻒ ﻣﻦ أﻓﱴ أوﺣﻜﻢ أوﺷﻬﺪ ﲟﺎ ﻳﻌﻠﻢ‬ ‫ﺧﻼﻓﻪ ﻓﺎﳊﺎﻛﻢ واﳌﻔﱵ واﻟﺸﺎﻫﺪ ﻛﻞ ﻣﻨﻬﻢ ﳐﱪ ﻋﻦ ﺣﻜﻢ اﷲ ﻓﺎﳊﺎﻛﻢ ﳐﱪ ﻣﻨﻔﺬ واﳌﻔﱵ ﳐﱪ ﻏﲑ ﻣﻨﻔﺬ‬ ‫واﻟﺸﺎﻫﺪ ﳐﱪ ﻋﻦ اﳊﻜﻢ اﻟﻜﻮﱐ اﻟﻘﺪري اﳌﻄﺎﺑﻖ ﻟﻠﺤﻜﻢ اﻟﺪﻳﲏ اﻻﻣﺮي ﻓﻤﻦ اﺧﱪ ﻣﻨﻬﻢ ﻋﻤﺎ ﻳﻌﻠﻢ ﺧﻼﻓﻪ‬ ‫ﻓﻬﻮ ﻛﺎذب ﻋﻠﻰ اﷲ ﻋﻤﺪا وﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ ﺗﺮى اﻟﺬﻳﻦ ﻛﺬﺑﻮا ﻋﻠﻰ اﷲ وﺟﻮﻫﻬﻢ ﻣﺴﻮدة وﻻ اﻇﻠﻢ ﳑﻦ ﻛﺬب‬ ‫ﻋﻠﻰ اﷲ وﻋﻠﻰ دﻳﻨﻪ وإن أﺧﱪوا ﲟﺎﱂ ﻳﻌﻠﻤﻮا ﻓﻘﺪ ﻛﺬﺑﻮا ﻋﻠﻰ اﷲ ﺟﻬﻼ وإن أﺻﺎﺑﻮا ﰲ اﻟﺒﺎﻃﻦ واﺧﱪوا ﲟﺎ ﱂ‬ ‫ﻳﺄذن اﷲ ﳍﻢ ﰲ اﻻﺧﺒﺎر ﺑﻪ وﻫﻢ أﺳﻮأ ﺣﺎﻻ ﻣﻦ اﻟﻘﺎذف اذا راى اﻟﻔﺎﺣﺸﺔ وﺣﺪﻩ ﻓﺄﺧﱪ ﺎ ﻓﺈﻧﻪ ﻛﺎذب‬ ‫ﻋﻨﺪ اﷲ وإن أﺧﱪ ﺑﺎﻟﻮاﻗﻊ ﻓﺈن اﷲ ﱂ ﻳﺄذن ﻟﻪ ﰲ اﻻﺧﺒﺎر ﺎ إﻻ اذا ﻛﺎن راﺑﻊ أرﺑﻌﺔ ﻓﺈن ﻛﺎن ﻛﺎذﺑﺎ ﻋﻨﺪ اﷲ‬ ‫ﰲ ﺧﱪ ﻣﻄﺎﺑﻖ ﳌﺨﱪﻩ ﺣﻴﺚ ﱂ ﻳﺄذن ﻟﻪ ﰲ اﻻﺧﺒﺎر ﺑﻪ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ اﺧﱪ ﻋﻦ ﺣﻜﻤﺔ ﲟﺎ ﱂ ﻳﻌﻠﻢ ان اﷲ‬ .‫ﺑﻪ‬

‫ﺣﻜﻢ ﺑﻪ وﱂ ﻳﺄذن ﻟﻪ ﰲ اﻻﺧﺒﺎر‬

„Pa ako je onaj koji da fetvu ili presudi ili posvjedoči bez znanja počinioc najvećih  velikih grijeha, kako je onda sa onim koji da fetvu ili presudi ili posvjedoči onim o  čemu  zna  da  je  istina  u  suprotnom!?  Hakim  (sudija)  i  muftija  i  svjedok,  svaki  od  njih  obaviještava  o  Allahovoj  presudi  (hukmu).  Hakim  obaviještava  i  sprovodi,  a  muftija  obavijštava  a  ne  sprovodi,  a  svjedok  obaviještava  o  sudbinsko‐kosmičkoj  presudi (el‐hukmul‐kevnijjul‐qaderijj) na koju se spušta vjerska odredbena presuda  (hukm).  Pa  ko  od  njih  obavijesti  onim  o  čemu  zna  da  je  istina  u  suprotnom,  takav  je  namjerni lažov na Allaha, a na Kijametskom Danu ćeš vidjeti kako će lica onih koji  su lagali na Allah pocrnjeti i nema nepravednijeg od onoga koji je slagao na Allaha  i na Njegov din. Ako te obavijeste o onome o čemu nemaju znanja, slagali su na  Allaha iz neznanja iako u suštini potrefe istinu, i obavijestili su o onome o čemu im  Allah nije dozvolio da obaviještavaju.   Stanje  ovakvih  je  gore  nego  stanje  klevetnika  kada  sam  vidi  razvrat  pa  o  njemu  obavijesti,  jer  takav  je,  iako  je  obavijestio  o  činjenici,  lažov  kod  Allaha.  Jer,  Allah  mu  nije  dozvolio  da  o  tome  obaviještava  osim  kada  bude  jedan  od  četvorice.  Pa  ako se računa lažovom kod Allaha u pitanju obavijesti koja se podudara sa onim o  čemu je obavijestio, s obzirom da mu Allah nije dozvolio da o tome obaviještava, 

 

EBU MUHAMMED

431 

kako je onda sa onim koji obaviještava o Njegovom propisu (hukmu) onim o čemu  ne zna da je Allah njime presudio, niti mu je dozvolio da obaviještava o njemu!?  Rekao  je  Uzvišeni:  I  ne  govorite  neistine  jezicima  svojim:  "Ovo  je  dopušteno,  a  ovo  je  zabranjeno",  da  biste  tako  o  Allahu  neistine  iznosili.  Oni  koji  o  Allahu  govore neistine ‐ neće uspjeti,  kratko će uživati, i njih će strašna patnja čekati.  Rekao  je  Uzvišeni:  Ko  je  nepravedniji  od  onoga  koji  laže  na  Allaha  i  tjera  u  laž  istinu koja mu dolazi!?  Iz laži na Allaha neminovno proizilazi tjeranje prava i istine u laž, rekao je Uzvišeni:  Ko je nepravedniji od onoga koji iznosi laž na Allaha!? Oni će biti izvedeni pred  svog  Gospodara,  pa  će  svjedoci  reći:  „Ovo  su  oni  koji  su  lagali  na  svog  Gospodara. Pa neka je Allahovo prokletstvo nad nepravednicima. 

‫وﻫﺆﻻء اﻻﻳﺎت وإن ﻛﺎﻧﺖ ﰲ ﺣﻖ اﳌﺸﺮﻛﲔ واﻟﻜﻔﺎر ﻓﺈ ﺎ ﻣﺘﻨﺎوﻟﺔ ﳌﻦ ﻛﺬب ﻋﻠﻰ اﷲ ﰲ ﺗﻮﺣﻴﺪﻩ ودﻳﻨﻪ‬ ‫وأﲰﺎﺋﻪ وﺻﻔﺎﺗﻪ وأﻓﻌﺎﻟﻪ وﻻ ﺗﺘﻨﺎول اﳌﺨﻄﺊ اﳌﺄﺟﻮر إذا ﺑﺬل ﺟﻬﺪﻩ واﺳﺘﻔﺮغ وﺳﻌﻪ ﰲ إﺻﺎﺑﺔ ﺣﻜﻢ اﷲ‬ .‫وﺷﺮﻋﻪ ﻓﺈن ﻫﺬا ﻫﻮ اﻟﺬي ﻓﺮﺿﻪ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ ﻓﻼ ﻳﺘﻨﺎول اﳌﻄﻴﻊ ﷲ إن أﺧﻄﺄ وﺑﺎﷲ اﻟﺘﻮﻓﻴﻖ‬ „Ovi  ajeti,  iako  se  tiču  mušrika  i  nevjernika,  obuhvataju  svakog  ko  slaže  na  Allaha  u  Njegovom  tevhidu,  Njegovom  dinu,  Njegovim  imenima  i  svojstvima  i  Njegovim  djelima,  a  ne  obuhvataju  onoga  koji  je  pogriješio,775  koji  ima  nagradu  kada  uloži  maksimalan  trud  da  nađe  Allahov  hukm  i  Njegov  zakon,  jer  to  je  ono  što mu je Allah naredio, tako da ne obuhvataju onoga koji je pokoran Allahu, iako  pogriješi. U pomaganju Allahom je podrška!“776    Rekoh,  opravdava  se  onaj  koji  nije  pogriješio  u  osnovi  dina  i  onome  što  je  opšte  poznato  u  vjeri,  jer  Allah  takvim  ne  prašta  i  u  pogledu  prvog  među  muslimanima postoji konsenzus a u pogledu drugog postoji idžma’ ehlus‐sunneta  kao  što  nagradu  mudžtehida  koji  pogriješi  ne  zaslužuje  neznalica  koji  nije  kvalifikovan za idžtihad koji ima grijeh čak i kada pogodi istinu.     Obavezno obrati pažnju na činjenicu da Ibnul‐Qajjim ajete koji su objavljeni  zbog mušrika i kafira u osnovi spušta na one koji učine isto od muslimana, i tome  se ne protivi osim notorne neznalice i nesrećnici.    Ibnul‐Qajjim  u ovom citatu takođe spominje karakteristike kadije i muftije i  spominje  jednu  lijepu  korist,  koja  se  tiče  svjedočenja,  tj.  utvrđivanja  činjeničnog                                                               775

  Ovo  ne  obuhvata  osobu  koja  pogriješi  u  aslud‐dinu  u  kojem  greška  znači  nestanak  islama  niti  u  opšte  poznatim mes’elama u nekom društvu, i to po idžma’u muslimana i ehlus‐sunneta.  776  I’ilamul‐muweqqi’in ’an Rabbil‐’alemin 4/173‐174 

  432 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

stanja, a to je da se ono u suštini vraća na utvrđivanje Allahovog stvaranja, koje  biva naredbom „Budi!“, jer sve što se u ovom svijetu desi je Allah stvorio, i mimo  Njega nema drugog Stvoritelja, a Allahova naredba „Budi!“ je Njegova sudbinsko‐ kosmička  naredba  u  kojoj  niko  nema  udjela  kao  što  nema  udjela  ni  u  vjerskoj  odredbi, koju je Allah učinio predmetom kušnje džinna i ljudi.     Tako onaj koji lažno svjedoči u stvari laže da je Allah stvorio određene stvari  o  kojima  je  svjedočio  i  ako  ovo  nije  dovoljan  razlog  da  čovjek  ostavi  laganje  na  stvorenja ne znam šta je onda potrebno za to!? Onaj koji upada u laž na šerijat u  aslud‐dinu  ili  stvarima  koje  su  opšte  poznate  među  ljudima  je  kafir  bez  imalo  sumnje, jer mimo toga što njegove riječi znače propisivanje novih propisa, one u  sebi  sadrže  poricanje  Allahovih  propisa  i  odbijanje  istih.  A  onaj  koji  to  namjerno  uradi, takav je još veći kafir, i lica će im pocrnjeti na ovom svijetu prije ahireta, a  vallahi već su crna! Dovoljan nam je Allah i divan je On zaštitnik!    Rezimirajući prethodno podvlačim da presuda sudije muslimana u osnovi ne  biva osim obaviješću o Allahovom propisu. Pa zašto nam Nusret i Bilibani nikad ne  objasniše  kako  je  to  moguće  da  sudija  presudi  ženjenom  bludniku,  nakon  što  je  vjerskim putem konstatovao da je uradio blud, sa tri godine zatvora a da nije upao  u veliki kufr već mali!? Zašto nam, ako su selefije i imaju sa sobom „tonu uleme“  ne spomenu riječi nekog od učenjaka selefa ili potonjih generacija o tome?  Što je  još  gore,  kakve  to  sve  veze  ima  sa  čovjekom  koji  od  taguta  hukma  u  vanjskoj  realnosti  traži  da  suđenjem  tagutskim  zakonom  riješi  spor?  Gdje  nesta  sav  onaj  punih  usta  „selefizam“!  Da  ih  Allah  uputi  na  Pravi  put!  Dovoljno  im  je  da  sami  sebe obračunaju!     Zbog  svega  ovoga  sam  tokom  knjige  rekao  da  onaj  koji  namjerno  spušta  tagutski zakon na ustanovljene opise, bilo da ga pripisuje Allahovom zakonu, sebi  ili  nekom  vanjskom  tagutu,  samim  tim  djelom  postaje  tagut  kafir  bez  obzira  na  njegovo  srčano  uvjerenje,  jer  je  time  promjenio  Allahov  din,  tj.  upao  u  tebdil  a  tebdil  biva  pripisivanjem  tih  propisa  Allahu,  sebi,  ili  nekom  tagutu  hukma  iz  vanjske realnosti kojim se ostvario tahkim taguta, s time što je upadanje u osnovu  širka,  u  kojem  nema  opravdanja  neznanjem  tebdil  (promjena)  Allahovog  stvaranja, tj. osnove dina na kojem je Allah stvorio ljude, a ako je dotični propis  suprotan šerijatu, upao je i u promjenu propisa dina na kojem ga je Allah stvorio.  Sada  dolazimo  do  idućeg  naslova  koji  se  tiče  vrsta  sudija  sa  aspekta  opravdanja  neznanjem.   

 

EBU MUHAMMED

433 

8.14 Vrste sudija sa aspekta opravdanja neznanjem   Paralelno  podjeli  koja  je  prethodila  prilikom  govora  o  propisivanju  zakona  mimo Allaha i širku pokornosti i one koji ne sude onim što je Allah objavio takođe  možemo podijeliti na dvije vrste:  1)  Onaj  koji  sudi  neovisno  od  Allahovog  zakona,  svejedno  sudio  zakonom  nekog  taguta iz vanjske realnosti ili onim što njemu padne na pamet, a ovo ne biva osim  namjerno.  U  pogledu  imena  tagutijjeta  i  širka  ova  grupa  se  nikad  ne  opravdava  neznanjem  i  onaj  koji  ne  ostvari  kufr  u  njih  nije  musliman.  Ovo  danas  obuhvata  sudije laičkim zakonima, bilo da se tiče o pojedincima, institucijama ili državama,  kao  što  je  ranije  obuhvatalo  sudije  Džingis  Khana,  sudije  džahilijetskog  doba,  poput vračara, sihrbaza i drugih. Ova vrsta je treći među glavešinama taguta koje  je spomenuo šejh Muhammed b. ’Abdulvehhab, rahimehullah, rekavši:  „Znaj, Uzvišeni Allah ti se smilovao, da je prvo što je Allah čovjeku farzom učinio  (naredio),  kufr  u  taguta  i  iman  u  Allaha.  Dokaz  tome  su  Njegove  riječi,  Uzvišen  neka  je:  Mi  smo  svakom  narodu  poslanika  poslali:  «Samo  Allahu  'ibadetite  i  klonite se taguta. En‐Nahl 36  Što  se  tiče  svojstva  (kakvoće)  kufra  u  taguta;  (pa)  da  si  uvjeren  u  neispravnost  'ibadeta nekom ili nečem, mimo Allaha, da ga ostaviš, da ga mrziš, da protekfiriš  one koji to rade i da im se suprotstaviš (neprijateljstvo).   Vjerovati  u  Allaha  znači  da  si  uvjeren  ('aqida)  da  je  Allah  el‐ilah  el‐ma'bud  (Bog,  koji  zaslužuje  'ibadet),  jedino,  mimo  svih  ostalih  pored  Njega,  i  da  sve  vrste  'ibadeta  čisto  i  bistro  (ikhlas)  usmjeriš  samo  Allahu,  i  da  ih  negiraš  svakom  obožavanom  mimo  Njega,  da  voliš  sljedbenike  ikhlasa  i  da  prijateljuješ  (el‐vela')  prema njima, i da mrziš sljedbenike širka i da im se suprotstavljaš.   Ovo  je  millet  Ibrahima,  kojeg  odbija  samo  bezrazumni,  i  to  je  onaj  uzor  o  kojem  nas je Allah obavijestio u Svojim riječima: Vi imate divan uzor u Ibrahimu i onima  koji  su  s  njim,  kada  rekoše  svom  narodu:  „Mi  se  odričemo  vas  i  svega  čemu   'ibadetite mimo Allaha. Zanevjerovali smo u vas, i između vas i nas će očigledne  biti neprijateljstvo i mržnja, zauvijek, sve dok ne povjerujete jedino u Allaha. El‐ Mumtehaneh 4  Tagut je opšti pojam i sve čemu se 'ibadeti mimo Allaha, a zadovoljno/an je da mu  se  'ibadeti,,  bilo  da  se  radi  o  obožavanom  (ma'bud),  ili  slijeđenom  (metbu'u)  ili  onome kome ili čemu se u nepokornosti Allahu i Njegovom Poslaniku pokorava, je  tagut. Taguta ima puno, a glavnih pet su: 

  434 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Prvi: Šejtan, pozivač u 'ibadet nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha. Dokaz tome  su  riječi  Uzvišenog:  Zar  vam  nisam  naredio,  o  sinovi  Adema:  „Nemojte  usmjeravati 'ibadet šejtanu! On vam je uistinu otvoreni neprijatelj!“ Ja‐Sin 60  Drugi: Nepravedni sudija (hakim), koji mijenja propise Uzvišenog Allaha. Dokaz  tome su riječi Uzvišenog: Zar nisi vidio one koji «tvrde» da vjeruju u ono što ti se  objavljuje  i  u  ono  što  je  objavljeno  prije  tebe,  pa  ipak  hoće  da  se  tehakume  (parniče)  tagutu,  a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju  u  njega.  A  šejtan  želi  da  ih  odvede u daleku zabludu. En‐Nisa 60  Treći: Onaj koji sudi nečim što Allah nije objavio. Dokaz tome su riječi Uzvišenog:  I ko ne bude sudio onim što je Allah objavio, pa takvi, oni su pravi nevjernici. El‐ Mai'da 44“777    Ovu  vrstu  u  osnovi  obuhvataju  ajeti  sure  El‐Ma’ideh  i  svi  koji  govore  o  velikom širku hukma i tahkima, i ona se kao što smo istakli može dogoditi srcem,  ili riječima ili djelima. Nismo džehmije!  2)  Kadija  ili  običan  musliman  koji  iz  neznanja,  te’vila,  idžtihada,  taqlida,  pripiše  neki  propis  Allahovoj  vjeri,  i  time  upadne  u  oblik  laganja  na  Allaha  i  promjene  Njegove  vjere,  a  taj  opis  je  bez  sumnje  jedan  od  oblika  velikog  kufra,  jer  u  sebi  sadrži  nenamjerno  propisivanje  vjere  mimo  Allaha,  uzimanje  promjenjenog  zakona za sudiju i zakon i poricanje i odbijanje tekstova koje ne poznaje, ili ih zna  ali zbog jednog ili drugog razloga nije shvatio njihovo značenje.    Opravdanje  pojedinaca  koji  upadnu  u  ovaj  opis  neznanjem  ovisi  od  prirode  pitanja  u  kojem  su  pogriješili.  Pa  ako  je  pitanje  u  kategoriji  onoga  što  je  opšte  poznato  u  društvu  muslimana,  takav  nema  opravdanja,  a  ako  se  radi  o  manje  poznatom pitanju, ne smije se tekfiriti  dok se nad njim ne uspostavi argument, a  kadija koji je kvalifikovan da čini idžtihad ima jednu nagradu ako pogriješi, a dvije  ako pogodi, a neznalica koji progovori o Allahovoj vjeri ima grijeh makar potrefio  istinu u dotičnom pitanju zbog smjelosti i usuđivanja na govor o Allahu bez znanja,  te  zbog  toga  što  pitanje  gradi  na  pogrešnoj  osnovi  a  to  je  neznanje.  Da  Allah  sačuva!    Ovdje se širk može dogoditi srcem, ili riječima ili djelima, i za tekfir onoga koji  je  pogriješio  u  manje  poznatim  pitanjima  se  uslovljava  da  „odstupi“  (’udul)  od  Allahovog zakona, a opis „odstupanja“ koji za sobom povlači tekfir se tiče dvojice:  1) Onoga koji zna da sudi promjenjenim zakonom;                                                               777

 Medžmu'atut‐tevhid str. 329‐330 i Ed‐Durerus‐senijje 1/161‐163 

 

EBU MUHAMMED

435 

2) Onoga  koji  sudi  promjenjenim  zakonom  u  opšte  poznatoj  mes’eli  u  društvu  iako to ne zna.    U  ova  dva  slučaja,  kao  i  u  pogledu  prve  vrste,  se  „odstupanje“  dogodilo  namjernim  suđenjem  suprotnim  zakonom  ili  uz  postojanje  mogućnosti  u  opšte  poznatoj  mes’eli,  iz  čega  razumijemo  da  se  opis  „odstupanja  od  Allahovog  šerijata“  zasebno,  oko  kojeg  brste  i  brbljaju  džahili,  uvjetuje  samo  u  pogledu  tekfira muslimana koji u hukmu u manje poznatim pitanjima iz neznanja šerijatu  pripiše propis koji nije od njega, jer se tada za njega ne kaže da je „odstupio od  Allahovog  zakona“  na  način  koji  se  ne može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  iako je  njegov postupak sam po sebi oblik velikog širka i kufra kao što sam rekao.     Na šubhu „odstupanja od Allahovog zakona“ sam se detaljno osvrnuo u knjizi  „Odgovoru na šubhu poturenu Ibn Kethiru“, a konstatovani temelj će nam trebati  na  nekim  mjestima  ove  knjige,  jer  postoje  ljudi  koji  za  onoga  koji  se  tehakumi  tagutima laičkih sudnica kažu da je musliman zbog toga što ne postoje šerijatske  sudnice  pa  se  opis  „odstupanja  od  Allahovog  zakona“  nije  ostvario!!!  Da  Allah  sačuva!     Ovo  je  šubha  onih  koji  ne  znaju  šta  znači  tehakum  tagutu  i  koji  ga  na  nevjernički  način  uvjetuju  drugim  vrstama  kufra  poput  kufra  okretanja,  izbjegavanja ili „odstupanja“ i slično. U lancu predavanja o tehakumu sam pitanja  u kojima se može dogoditi greška od strane sudije muslimana, baš kao i pogledu  propisivača i mušrika širkom pokornosti, podijelio na:  1) Greška  u  opšte  poznatim  pitanjima  (el‐mesa’iluz‐zahire)  ili  neminovno  poznate stvari u islamu u određenom društvu. Ovdje postaje kafir.  2) Greška  u  parčetu  prethodne  kategorije.  Ovdje  ima  opravdanje  jer  se  pridružuje  manje  poznatim  pitanjima  poput  slučaja  ashaba  Qudame  sina  Maz’una koji je dozvolio pijenje vina određenim skupinama vjernika.  3) Greška  u  manje  poznatim  pitanjima  (el‐mesa’ilul‐khafijje)  mimo  aslud‐dina  i  ovdje se opravdava i ne gubi ime islama.  4) Greška  u  parčetu  prethodne  kategorije,  iako  ne  postoji  potreba  za  ovom  tačkom jer opis manje poznatosti je dovoljan.   5) Greška u pitanju koje je predmet idžma’a, a ista se može ticati opšte poznatih  ili manje poznatih pitanja.  6) Greška u pitanjima ogranaka (furu’u) u pogledu kojih ne postoji jasan dokaz iz  Knjige,  Sunneta  ili  idžma’a.  Ovo  su  mišljenja  učenjaka  koje  je  Ibn  Tejmijje  nazvao „protumačeni šerijat“ (eš‐šer’ul‐mue’vvel). 

  436 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Teoretski je bilo dovoljno da mes’ele podijelimo na opšte i manje poznate ali  moja  namjera  je  bila  da  ukažem  na  raznovrsnost  mogućnosti.  Ponovo  napominjem  da  je  moguće  da  neka  mes’ela  bude  predmet  idžma’a  i  da  uprkos  tome bude manja poznata u nekom društvu i zbog greške Nusreta i Bilibanija, koji  pripisuju  islam  čovjeku  koji  upadne  u  veliki  širk  ako  je  taj  veliki  širk  u  nekom  društvu „manje poznat“.     Skrećem pažnju na činjenicu da se rušenje aslud‐dina upadanjem u namjeran  tahkim taguta ostvaruje, iako osoba ne zna da to izvodi iz vjere, bez obzira na to  da li je zabranjenost tahkima taguta manje poznata ili ne, jer islam je čistoća od  bilo koje jedinke velikog širka.  Konstatovano  pravilo  se  ne  tiče  samo  pitanja  velikog  širka  i  nevjerničkog  ostavljanja  već  i  rušenja  aslud‐dina  nestankom  njegovih levazima što ga ruši bez obzira je li stvar manje poznata ili ne.    Kada  se  nad  kadijom  ostvari  argument  i  on  dalje  nastavi  da  sudi  istim  propisom takav je kafir tagut, jer više nije opravdan neznanjem i te’vilom, već to  radi  namjerno,  što  znači  da  je  srž  u  ovom  pitanju  da  svaki  pojedinac  koji  „namjerno“  uzme  suprotan  zakon  za  sudiju  biva  kafirom  tagutom.  Oni  koji  su  opravdani  neznanjem  pored  toga  takođe  mogu  biti  opravdani  nepostojanjem  namjere  tahkima  taguta,  jer  su  njih  dvoje  međusobno  povezani,  pa  se  kaže  da  onaj koji iz neznanja nešto pripiše šerijatu nije imao namjeru uzeti taguta za sudiju  niti lagati na Allaha u određenom pitanju, međutim, to se ne može reći za osobe  koje idu kod šejtanskih sudija poput vračara, sihrbaza i drugih.     Obzirom  da  govorimo  o  „namjernom  uzimanju  taguta  za  zakon  i  sudiju“  odgovorajuće  je  da  u  ovom  kontekstu  navedemo  jednu  lijepu  fetvu  Stalne  Komisije  za  Fetve  iz  Saudijske  Arabije.  Postavljeno  im  je  pitanje:  „Kada  ćemo  određenu osobu nazvati tagutem?“ 

:(٥٩٦٦) ‫اﻟﺴﺆال اﳋﺎﻣﺲ ﻣﻦ اﻟﻔﺘﻮى رﻗﻢ‬ ‫ ﻣﱴ ﻧﻔﺮد ﺷﺨﺼﺎ ﺑﺎﲰﻪ وﻋﻴﻨﻪ ﻋﻠﻰ أﻧﻪ ﻃﺎﻏﻮت؟‬:5 ‫س‬ ‫ إذا دﻋﺎ إﱃ اﻟﺸﺮك أو ﻟﻌﺒﺎدة ﻧﻔﺴﻪ أو ادﻋﻰ ﺷﻴﺌﺎ ﻣﻦ ﻋﻠﻢ اﻟﻐﻴﺐ أو ﺣﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﻟﺜﻪ ﻣﺘﻌﻤﺪا‬:5 ‫ج‬ ‫ ﻛﻞ ﻣﺎ ﲡﺎوز ﺑﻪ اﻟﻌﺒﺪ ﺣﺪﻩ ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮد أو ﻣﺘﺒﻮع أو‬:‫ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬:‫ وﻗﺪ ﻗﺎل اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ رﲪﻪ اﷲ‬،‫وﳓﻮ ذﻟﻚ‬ ‫اﻟﻠﺠﻨﺔ اﻟﺪاﺋﻤﺔ ﻟﻠﺒﺤﻮث اﻟﻌﻠﻤﻴﺔ‬.‫ وآﻟﻪ وﺻﺤﺒﻪ وﺳﻠﻢ‬,‫ وﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻰ ﻧﺒﻴﻨﺎ ﳏﻤﺪ‬،‫ وﺑﺎﷲ اﻟﺘﻮﻓﻴﻖ‬.‫ﻣﻄﺎع‬ ‫ ﻋﺒﺪ اﻟﺮزاق‬،‫ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﻏﺪﻳﺎن‬،‫ اﻟﺮﺋﻴﺲ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﻗﻌﻮد‬،‫ ﻧﺎﺋﺐ رﺋﻴﺲ اﻟﻠﺠﻨﺔ‬،‫ ﻋﻀﻮ‬،‫واﻹﻓﺘﺎء ﻋﻀﻮ‬ .‫ ﻋﺒﺪ اﻟﻌﺰﻳﺰ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ ﺑﺎز‬،‫ﻋﻔﻴﻔﻲ‬ „Peto pitanje iz fetve br. 5966:  

 

EBU MUHAMMED

437 

Pitanje: Kada ćemo za neku osobu  poimenično reći da je tagut?“  Odgovor:  „Kada  poziva  u  širk  ili  ’ibadet  njemu  ili  tvrdi  da  zna  nešto  od  gajba,  ili  namjerno presudi nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, i slično tome.  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  rekao:  „Tagut  je  sve  čime  rob  pređe  njegovu  granicu,  od  onoga  čemu  se  ’ibadeti,  ili  onoga  što  se  slijedi,  ili  onoga  čemu  se  pokorava.“ Podrška je u potpomaganju Allahom. Neka je salavat i selam na našeg  vjerovjesnika Muhammeda, Njegovu porodicu i ashabe.   Stalna komisija za naučne studije i fetve.  Član,  član,  zamjenik  predsjedavajućeg  Komisije  i  predsjedavajući:  ’Abdullah  b.  Qu’ud,  ’Abdullah  b.  Gudejan,  ’Abdurrezzaq  ’Afifi,  ’Abdul’aziz  b.  Baz.“778    Zatim  su  spomenuli  da  je  onaj  koji  namjerno  presudi  suprotnim  zakonom  tagut,  i  ovo  se  tiče  i  propisvača  i  sudije,  jer  pojam  „suđenje  nečim  drugi  mimo  onoga što je Allah objavio“ u terminologiji učenjaka u osnovi obuhvata oba opisa,  kao što obuhvata i mali kufr.     Neka  nam  Bilibani,  Nusret  i  njihova  „selefijska  braća“  objasne  kako  je  moguće  da  čovjek  namjerno  presudi  ženjenom  bludniku  sa  tri  godine  zatvora,  riječima  ili  djelima,  znajući  Allahov  propis,  a  da  to  bude  mali  kufr?  Neka  o  tome  pitaju,  a  izgleda  da  do  sada  nisu,  svoju  ulemu  koja  im  je  prenijela  znanje  principom „iz usta u usta“!     Ovo „iz usta u usta“ spominjem zbog toga što manipulišu narod i neznalice  govoreći kako su oni naučili vjeru direktno od nekakvih učenjaka, a mi smo valjda  samouki  i  nikad  u  životu  nismo  vidjeli  i  čuli  učenog  čovjeka,  pa  smo  zbog  toga  osuđeni  na  vječno  griješenje  bez  obzira  na  predmet  spora  i  jasnoću  dokaza  u  njemu. Sram da ih bude!  Oni, ima već dvije godine, a da ne govorimo o onome što  je  ranije  bilo,  lupaju  kao  Maksim  po  diviziji,  i  svakom  riječju  dokazaju  svoju  naučnu osakaćenost i bankrot argumentacije. Najbolji dokaz su izreke njih samih.   Imamo takođe jednu lijepu fetvu od šejha Muhammed b. ’Ibrahima, rahimehullah,  u kojoj nalazimo prethodne temelje, u kojoj je rekao: 

‫ ﺟﻌﻞ اﻟﻌﺒﺎد ﺑﻴﻨﻬﻢ وﺑﲔ ﻏﻀﺐ اﷲ وﻋﻘﺎﺑﻪ‬:‫ وﺣﻘﻴﻘﺘﻬﺎ‬،‫ﻟﻠﺴﻠﻒ ﰲ ﺗﻔﺴﲑ اﻟﺘﻘﻮى ﻋﺒﺎرات ﻣﺘﻘﺎرﺑﺔ اﳌﻌﲎ‬ :‫ ورأﺳﻬﺎ‬،‫ وأﺻﻠﻬﺎ‬،‫ وآﻛﺪﻫﺎ‬،‫ وأﻋﻈﻢ ﺧﺼﺎل اﻟﺘﻘﻮى‬.‫ وﺗﺮك اﳌﻌﺎﺻﻲ‬،‫ ﺑﻔﻌﻞ اﻟﻄﺎﻋﺎت‬،‫وﻗﺎﻳﺔ ﺗﻘﻴﻬﻢ ذﻟﻚ‬                                                              778

 Fetve Stalne Komisije 5966 

  438 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

،‫ وإﻓﺮاد رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﺎﳌﺘﺎﺑﻌﺔ ﻓﻼ ﻳﺪﻋﻰ ﻣﻊ اﷲ أﺣﺪ ﻣﻦ اﳋﻠﻖ‬،‫إﻓﺮاد اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﺑﺎﻟﻌﺒﺎدة‬ ‫ وﻻ ﳛﻜﻢ ﻏﲑ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ‬،‫ وﻻ ﻳﺘﺒﻊ ﰲ اﻟﺪﻳﻦ ﻏﲑ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬،‫ﻛﺎﺋﻨﺎ ﻣﻦ ﻛﺎن‬ .‫ وأن ﳏﻤﺪا رﺳﻮل اﷲ‬،‫ وﻫﺬا ﻫﻮ ﻣﻀﻤﻮن ﺷﻬﺎدة أن ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬،‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ وﻻ ﻳﺮد ﻋﻨﺪ اﻟﺘﻨﺎزع إﻻ إﻟﻴﻪ‬ „Izreke  selefa  u  pogledu  definicije  riječi  „et‐taqva“779  su  sličnog  značenja.  Njena  suština je da robovi između sebe i Allaha i Njegove kazne naprave zaštitu koja će  ih štititi od toga, činjenjem djela pokornosti i ostavljanjem grijeha. Najveća među  osobinama  takvaluka  i  najpotvrđenija  i  njen  temelj  i  glava  je:  činjenje  Allaha  jednim ‘ibadetom, i činjenje Njegovog Poslanika,  ., jednim u slijeđenju. Pa da se  uz Allaha ne moli nikom od stvorenja, bio ko bio, i da u dinu (vjeri) ne slijedi nikog  mimo Poslanika, ., da ne uzima za  sudiju ništa mimo onoga čime je došao, .,  i  da  sporove  ne  vraća  osim  njemu.  Ovo  je  značenje  svjedočenja  da  nema  boga  osim Allaha i da je Muhammed Allahov Poslanik. 

،‫ وﺧﺸﻴﺘﻪ‬،‫ وﻛﻤﺎل اﻟﺬل ﻟﻪ ﺟﻞ ﺷﺄﻧﻪ‬،‫ﻓﻴﻔﺮد اﻟﺮب ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ ﲜﻤﻴﻊ أﻧﻮاع اﻟﻌﺒﺎدة ﻣﻦ ﻏﺎﻳﺔ اﳊﺐ‬ ‫ إﱃ ﻏﲑ ذﻟﻚ ﻣﻦ أﻧﻮاع اﻟﻌﺒﺎدة‬،‫ واﻹﻧﺎﺑﺔ إﻟﻴﻪ واﳋﺸﻮع ﻟﻪ‬،‫ واﻟﺮﻏﺒﺔ‬،‫ واﻟﺮﻫﺒﺔ‬،‫ واﻟﺘﻮﻛﻞ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ ورﺟﺎﺋﻪ‬،‫وﳐﺎﻓﺘﻪ‬ .‫ وﻏﲑﻫﻢ‬،‫ واﻟﺼﺎﳊﲔ‬،‫ ﻣﻦ اﻷﻧﺒﻴﺎء واﳌﻼﺋﻜﺔ‬،‫ دون ﻛﻞ ﻣﻦ ﺳﻮاﻩ‬،‫ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ‬،‫اﻟﻮاﺟﺐ ﺻﺮﻓﻬﺎ ﻟﻪ‬ ،‫ ﻣﻦ اﻷﻧﺒﻴﺎء‬،‫ واﻟﺘﺤﻜﻴﻢ ﻋﻨﺪ اﻟﺘﻨﺎزع؛ ﻓﻤﻦ دﻋﺎ ﻏﲑ اﷲ‬،‫وﻳﻔﺮد اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﺎﻟﻤﺘﺎﺑﻌﺔ‬ ‫ ﺷﺎء أم أﰉ؛ وﻣﻦ أﻃﺎع ﻏﻴﺮ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ ﻓﻤﺎ ﺷﻬﺪ أن ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬،‫ واﻟﺼﺎﳊﲔ‬،‫واﻷوﻟﻴﺎء‬ ‫ ﻓﻤﺎ ﺷﻬﺪ‬،‫ أو ﺣﻜﻢ ﺑﻬﺎ‬،‫ وﺣ ّﻜﻢ اﻟﻘﻮاﻧﻴﻦ اﻟﻮﺿﻌﻴﺔ‬،‫ ﻋﺎﻟﻤﺎ‬،‫وﺳﻠﻢ واﺗﺒﻌﻪ ﻓﻲ ﺧﻼف ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل‬

.‫ ﺷﺎء أم أﰉ‬،‫أن ﳏﻤﺪا رﺳﻮل اﷲ‬

„Pa da učini Gospodara, subhanehu ve te ’ala, jednim, svim vrstama ’ibadeta, od  apsolutne  ljubavi,  i  potpune  poniznosti  Njemu,  dželle  še’nuh,  i  strahopoštovanja  pred  Njim,  straha  od  Njega,  nadanja  Njemu,  oslonca  na  Njega,  zebnje  i  želje,  obraćanja i vraćanja Njemu, strahovanja od Njega i drugih vrsta ’ibadeta, koje je  obaveza  usmjeriti  Njemu,  jedino,  Koji  nema  sudruga,  pored  svega  ostalog  mimo  Njega, od vjerovjesnika, meleka, dobrih ljudi i drugih.  I da Poslanika, ., učini jednim u slijeđenju, i tahkimu prilikom sporova. Pa ko se  moli nekom drugom mimo Allaha od vjerovjesnika, evlija i dobrih ljudi takav nije  posvjedičio  la  ilahe  illallah,  htio  ili  ne  htio.  Ako  se  pokori  nekom  drugom  mimo  Poslanika,  ., i slijedi ga u suprotnosti onom čime je došao Poslanik, znajući, i                                                              

779

 Takvaluk, tj. bogobojaznost. 

 

EBU MUHAMMED

439 

uzme  za  sudiju  laičke  zakone  (tahkim),  ili  sudi  njima,780  nije  posvjedočio  da  je  Muhammed Allahov Poslanik, htio ili ne htio.“781    U  ovom  citatu  imamo  više  koristi.  Jedna  od  njih  je  činjenica  da  je  propis  onoga koji „znajući“  presudi suprotno  Allahovom zakonu izjednačio sa propisom  onog koji sudi laičkim zakonima ili traži da mu se njima sudi, i ovo je potvrda za  našu podjelu u govoru učenih.     Mi  smo  rekli  da  nema  razlike  između  kadije  muslimana  koji  „namjerno“  tj.  „znajući“ uzme batil za sudiju i onoga koji sudi laičkim zakonima ili traži da mu se  njima  sudi,  a  zabranjenost  suđenja  tagutskim  zakonom  kao  i  traženja  suđenja  njima je ustanovljena samom spoznajom značenja tevhida, kojim je Allah naredio  da se ostvari Njegov tevhid u ’ibadetu, pokornosti i slijeđenju, hukmu i tehakumu,  iz čega proizilazi zabrana suprotnog. A ako pojmom „laički zakon“ želi ono što je  spomenuo  El‐Qarni  poput  slučaja  ashaba  Qudameh  sina  Maz’una,782  kojeg  su  ashabi  na  početku  opravdali,  onda  je  moguće  da  će  u  pogledu  „tahkima  laičkog  zakona“ i suđenja njime takođe otvoriti vrata opravdanja neznanjem.     Dalje,  šejh  Muhammed  b.  ’Ibrahim  je  posebno  spomenuo  širk  pokornosti  i  suđenja i tahkima i razdvojio ih veznikom „ili“, što ukazuje da se radi o različitim  vrstama  širka,  koje  su  međusobno  isprepletene.  U  ovom  je,  između  ostalog,  još  jedan „dokaz“ Nusretu koji širk hukma i tehakuma na novotarski i privatan način  svodi na širk pokornosti, ostavljajući time mogućnost da hukm tagutom i tahkim  taguta,  bez  prihvatanja  tagutskog  zakona  za  din,  nije  veliki  širk.  Na  ovo smo već  skrenuli pažnju!    Opis  za  kojeg  se  veže  tekfir  u  pitanju  suđenja  tagutskim  zakonom  jeste  vanjski  opis  u  riječima  i  djelima  koji  se  ogleda  u    suđenju  tagutskim  zakonom  ili  traženju  da  se  njime  sudi,  a  sve  ovo  obuhvata  pojam  „tahkim  taguta“,  jer  taj  tahkim  taguta  u  sebi  sadrži  značenje  prelaženja  granice  sa  tagutskim  zakonom  i  promjenu  osnove  Allahovog  dina,783  ili  uz  to  još  i  promjenu  propisa784  Njegovog  dina odnosno tebdil. 

                                                             780

  U  ovoj  rečenici  spominje  pokornost,  slijeđenje,  tahkim  i  hukm  i  sve  ih  razdvaja  česticom  „ili“  što  najbolje  ukazuje  da  se  radi  o  različitim  vrstama  velikog  širka  koje  su  međusobno  isprepletene  i  ovim  se  takođe  može  odgovoriti na Nusretovu zabludu u kojoj nevjernički tehakum tagutu svodi na „njegov privatni širk pokornosti“.   781  Ed‐Durerus‐senijjeh 14/511  782   Pogriješio  je  u  vjerovanju  da  je  određenim  vrstama  vjernika  i  pod  određenim  uslovima  dozvoljeno  da  piju  vino.  Ashabi  su  od  njega  tražili  da  se  pokaje  i  nisu  ga  protekfirili,  što  znači  da  su  ga  opravdali  te’vilom,  jer  se  radilo o parčetu opšte poznate mes’ele.  783  Ovo biva kada je propis taguta kojim sudi mušrik u vanjštini identičan šerijatskom propisu.  784  Ovo biva kada je propis taguta kojim mušrik sudi u vanjštini suprotan šerijatskom propisu.  

  440 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Izvoli citat iz knjige „Davabitu tekfiri‐l‐mu’ajjen“ od Abul‐’Ala Rašida b. Ebil‐ ’Ala, gdje on govori o glavešinama taguta a u fusnoti ga ispravlja Salih El‐Fevzan,  objašnjavajući mu da se tebdil ne tiče samo propisivanja tog propisa mimo Allaha  već i suđenja njime. 

‫وﻳﺘﻀﺢ ﻣﻦ ﻛﻼم اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻟﻮﻫﺎب رﲪﻪ اﷲ اﻋﺘﺒﺎر ﻣﻦ ﳛﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻃﺎﻏﻮﺗﺎ ﰲ‬ :‫ﺻﻮرﺗﲔ‬ .‫ اﳊﺎﻛﻢ اﳌﺒﺪل اﻟﺬي ﻳﺸﺮع ﺗﺸﺮﻳﻌﺎت ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﺎ ﻣﻦ ﺳﻠﻄﺎن‬.١ ‫ وﻫﺬا ﻳﺮد ﻋﻠﻰ ﻣﺎ زﻋﻢ أﻧﻪ ﻻ‬,‫ وﱂ ﻳﻘﻊ ﻣﻨﻪ اﻟﺘﺒﺪﻳﻞ واﻟﺘﻐﻴﲑ‬,‫ اﳊﺎﻛﻢ اﻟﺬي ﳛﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﻘﻂ‬.٢ .‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻻ ﻳﻜﻔﺮ‬,‫ﻳﻜﻔﺮ إﻻ اﳌﺒﺪل ﻓﻘﻂ ﲞﻼف اﳊﺎﻟﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ‬ ٢ ‫ ﻗﺎل اﻟﺸﻴﺦ ﺻﺎﱀ اﻟﻔﻮزان ﻣﻌﻠﻘﺎ ﻋﻠﻰ رﻗﻢ‬:‫ "ﻓﺎﺋﺪة‬:"‫و ﻳﻘﻮل ﰲ اﳍﺎﻣﺶ ﻋﻠﻰ ﻗﻮﻟﻪ اﻷﺧﲑ "ﻻ ﻳﻜﻔﺮ‬ ."‫"ﺣﻜﻤﻪ ﺑﺬﻟﻚ ﻫﻮ اﻟﺘﺒﺪﻳﻞ‬ „Iz govora šejha Muhammeda b. ’Abdilvehhaba, rahimehullah, je jasno da onoga  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  smatra  tagutom  u  dva  slučaja:  1. El‐Hakim el‐mubeddil (sudija koji je promjenio), koji propisuje zakone o kojima  Allah nije objavio nikakvog dokaza.  2.  Sudija  koji  samo  sudi  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio,  a  promjena  i  tebdil  nisu  potekli  od  njega.  I  ovo  je  odgovor  na  tvrdnje  onih  koji  kažu  da  ne  postaje  nevjernik  osim  mubeddil  (onaj  koji  mijenja)  mimo  sudije  nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, i da on ne upada u kufr.“  U  fusnoti  kod  riječi  „...ne  upada  u  kufr“  autor  knjige  kaže:  „Korist:  rekao  je  šejh  Salih El‐Fevzan komentarišući broj (2): „Njegovo suđenje njime je tebdil“785    Njegovo suđenje njime je tebdil jer u sebi sadrži zakonodavstvo i propisivanje  zakona, i lažno pripisivanje tog propisa Allahu, sebi ili tagutima iz vanjske realnosti  i uzimanje drugog za sudiju mimo Allaha i drugi zakon mimo Allahovog za šerijat.  Ovo je promjena osnove Allahove vjere ili i osnove i njenih propisa.    Dakle, osnova je da je onaj koji namjerno sudi promjenjenim zakonom koji je  pripisan Allahovom upao u promjenu propisa Allahove vjere, a to je veliki kufr, ili  sudi  zakonom  taguta  iz  vanjske  realnosti  makar  njegov  propis  u  vanjštini  bio                                                              

785

 Davabitu tekfiril‐mua’jjen, str. 198 

 

EBU MUHAMMED

441 

identičan šerijatskom, postao kafir. Da Allah sačuva! Jer „radi“ po zakonu koji nije  Allahov kao što je spomenuo ’Ali El‐Hudajr.     Ovaj opis je sam po sebi veliki kufr bez obzira na različite uvjete koji se tiču  srčanih  nevjerstava  i  slično  koje  spominju  neznalice  i  novotarci.  Džahili  kojima  odgovaramo  ovom  knjigom  često  spominju  opis  „slijeđenja  strasti“  sugerirajući  time  neznalicama  da  onaj  koji  sudi  promjenjenim  ili  zakonom  taguta  iz  vanjske  realnosti  „slijedeći  svoje  strasti“  ili  „ne  uzimajući  ga  za  svoj  din“ nije  kafir  već  je  upao u mali kufr iako činjenica da neko radi veliki kufr slijedeći strasti ne spušta  veliki kufr na stepen malog kufra. Da Allah sačuva! Rekao je šejh ’Abdurrahman b.  Hasan, rahimehullah: 

‫ وﻛﺬﻟﻚ ﻣﻦ دﻋﺎ إﱃ ﲢﻜﻴﻢ ﻏﲑ اﷲ‬."‫ "اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﺎ ﻋُﺒﺪ ﻣﻦ دون اﷲ‬:-‫رﲪﻪ اﷲ‬- ‫ﻗﺎل اﻹﻣﺎم ﻣﺎﻟﻚ‬ ،‫ وﺟﻌﻞ ﷲ ﺷﺮﻳﻜﺎ ﰲ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬،‫ورﺳﻮﻟﻪ ﻓﻘﺪ ﺗﺮك ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ورﻏﺐ ﻋﻨﻪ‬ ِ ‫اﺣ ُﻜ ْﻢ ﺑَـ ْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ‫ } َوأَن‬:‫وﺧﺎﻟﻒ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﻴﻤﺎ أﻣﺮﻩ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﺑﻪ ﰲ ﻗﻮﻟﻪ‬ ِ ِ ‫ﱠ‬ ِ ‫ﻮك َﻋ ْﻦ ﺑَـ ْﻌ‬ :‫ وﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬.4{‫ﻚ‬ َ ُ‫اﺣ َﺬ ْرُﻫ ْﻢ أَ ْن ﻳَـ ْﻔﺘِﻨ‬ َ ‫ﺾ َﻣﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﱠﻪُ إِﻟ َْﻴ‬ ْ ‫اء ُﻫ ْﻢ َو‬ َ ‫ﺑ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﻪُ َوﻻ ﺗَـﺘﱠﺒ ْﻊ أ َْﻫ َﻮ‬ ِ َ ‫ﻚ ﻻ ﻳـ ْﺆِﻣﻨُﻮ َن ﺣﺘﱠﻰ ﻳﺤ ﱢﻜﻤ‬ ‫ﺖ‬ َ َ‫ﻴﻤﺎ َﺷ َﺠ َﺮ ﺑَـ ْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ ﺛُ ﱠﻢ ﻻ ﻳَ ِﺠ ُﺪوا ﻓِﻲ أَﻧْـ ُﻔ ِﺴ ِﻬ ْﻢ َﺣ َﺮﺟﺎً ِﻣ ﱠﻤﺎ ﻗ‬ َ ‫ﻀ ْﻴ‬ ُ َ ‫}ﻓَﻼ َوَرﺑﱢ‬ َ ‫ﻮك ﻓ‬ ُ َُ َ .{ً‫ﺴﻠﱢ ُﻤﻮا ﺗَ ْﺴﻠِﻴﻤﺎ‬ َ ُ‫َوﻳ‬ „Rekao  je  imam  Malik,  rahimehullah:  „Tagut  je  sve  čemu  se  ’ibadeti  mimo  Allaha“.   Isto  tako    onaj  koji  poziva  tahkimu  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  Njegovog  Poslanika, time ostavlja ono čime je došao Poslanik,  ., i odbija ga, i čini Allahu  sudruga u pokornosti, i suprotno postupa onome čime je došao Allahov Poslanik,  ., u onom što mu je Uzvišeni Allah naredio u Svojim riječima: Sudi među njima  onim što je Allah objavio, i nemoj slijediti njihove prohtjeve, i čuvaj ih se da te ne  odvrate od nečega što ti je Allah objavio, i Svojim riječima, Uzvišen je:  Ne, tako mi tvog Gospodara! Neće vjerovati dok samo tebe ne uzmu za sudiju u  svemu u čemu se međusobno spore, a zatim u svojim dušama ne osjete nikakve  tegobe zbog onoga čime si presudio i dok se u potpunosti ne pokore.“ 

‫ أو ﻃﻠﺐ‬،‫ﻓﻤﻦ ﺧﺎﻟﻒ ﻣﺎ أﻣﺮ اﷲ ﺑﻪ ورﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﺄن ﺣﻜﻢ ﺑﲔ اﻟﻨﺎس ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ‬ ‫ ﻓﺈن اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ وإن زﻋﻢ أﻧﻪ ﻣﺆﻣﻦ‬،‫ ﻓﻘﺪ ﺧﻠﻊ رﺑﻘﺔ اﻹﺳﻼم واﻹﳝﺎن ﻣﻦ ﻋﻨﻘﻪ‬،‫ذﻟﻚ اﺗﺒﺎﻋﺎ ﳌﺎ ﻳﻬﻮاﻩ وﻳﺮﻳﺪﻩ‬ ‫ "ﻳﺰﻋﻤﻮن" ﻣﻦ ﻧﻔﻲ إﳝﺎ ﻢ؛ ﻓﺈن‬:‫ وأﻛﺬ ﻢ ﰲ زﻋﻤﻬﻢ اﻹﳝﺎن ﳌﺎ ﰲ ﺿﻤﻦ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫أﻧﻜﺮ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ أراد ذﻟﻚ‬

  442 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﳛﻘﻖ ﻫﺬا‬،‫"ﻳﺰﻋﻤﻮن" إﳕﺎ ﻳﻘﺎل ﻏﺎﻟﺒﺎ ﳌﻦ ادﻋﻰ دﻋﻮى ﻫﻮ ﻓﻴﻬﺎ ﻛﺎذب ﳌﺨﺎﻟﻔﺘﻪ ﳌﻮﺟﺒﻬﺎ وﻋﻤﻠﻪ ﲟﺎ ﻳﻨﺎﻓﻴﻬﺎ‬ ‫ ﻓﺈذا ﱂ ﳛﺼﻞ ﻫﺬا‬،‫ "وﻗﺪ أﻣﺮوا أن ﻳﻜﻔﺮوا ﺑﻪ"؛ ﻷن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت رﻛﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻛﻤﺎ ﰲ آﻳﺔ اﻟﺒﻘﺮة‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬ .‫اﻟﺮﻛﻦ ﱂ ﻳﻜﻦ ﻣﻮﺣﺪا‬ „Pa ko suprotno postupi onome što je naredio Allah i Njegov Poslanik,  ., sudeći  među ljudima nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, ili to traži slijedeći  svoje  prohtjeve  i  ono  što  želi,  skinuo  je  omču  islama  i  imana  sa  svog  vrata,  makar  tvrdio  da  je  mu’min.  Jer  je  Uzvišeni  Allah  ukorio  one  koji  su  to  htjeli,  i  njihovu  tvrdnju  imana  proglasio  lažnom,  zbog  onoga  što  u  sebi  sadrže  Njegove  riječi  „tvrde“  od  negacije  njihovog  imana.  Jer,  „tvrde“  se  najčešće  kaže  samo  za  nekog koji se poziva na neku tvrdnju u kojoj je lažac, zbog suprotnog postupanja  onom  što  ona  za  sobom  povlači  i  rađenja  onoga  što  je  negira.  To  potvrđuju  Njegove riječi: ...a naređeno im je da zanevjeruju u njega..., jer je kufr u taguta  rukn tevhida kao što je u ajetu El‐Baqara, pa ako  se ovaj rukn  ne ostvari neće  biti muvehhid.“786    Obrati  pažnju  na  riječi  „ili  to  traži  slijedeći  svoje  prohtjeve  i  ono  što  želi“  vidjećeš  ono  što  je  poznato  svakom  početniku  u  traženju  znanju  a  kamoli  muslimanu. Dakle, kada je neko djelo samo po sebi veliki kufr, slijeđenje strasti ga  ne spušta na mali. Isto tako se za tekfir njime ne uvjetuje da ga počinioc ohalali  srcem, ili što je još gore da ispolji ohalaljivanje govorom. Fetva ’Abdurrahmana će  u potpunosti biti spomenuta prilikom govora o tehakumu.     Ako  Nusret  i  Bilibani  širk  tehakuma  svode  na  širk  pokornosti,  na  njima  svojstven način, neka isto urade sa onim koji sudi tagutskim zakonom, pogotovo u  mes’eli koja se u vanjštini podudara sa šerijatskim propisom i neka se suprotstave  ’Aliju  El‐Hudajru!  Šejh’Abdurrahman  daje  isti  propis  onome  koji  to  traži  a  to  je  mutehakim. Pa neka je Allah na pomoći!    Kada su neki sljedbenici Albanija iz Jordana pripisali Ibn Tejmijji da ne tekfiri  „sudiju  koji  mijenja“  (mubeddila),  osim  uz  uvjet  ohalaljivanja,  uzimajući  kao  „dokaz“,  između  ostalog,  istu  onu  problematičnu  rečenicu  iz  „Minhadžus‐ Sunneh“,  koju  tumačimo  u  ovoj  knjizi,  i  nakon  što  su  se  počele  širiti  knjige  sljedbenika Albanijeve škole u kojima se postavlja uvjet ispoljavanja ohalaljivanja  za tekfir  taguta hukma, Stalna Komisija za Fetve je izdala nekoliko fetvi u kojim  kritikuje  autore  tih  knjiga,  greške  u  njihovim  knjigama,  laži  i  trganje  riječi  iz  konteksta, i mnoge druge stvari karakteristične za vjernike u džibta i taguta.                                                              

786

 Fethul‐Medžid, str. 392 

 

EBU MUHAMMED

443 

  Osoba  koja  je  Komisiji  poslala  potreban  materijal  i  skrenula  im  pažnju  na  postupke  tih  neprijatelja  islama,  bio  je  Dr.  Ebu  Ruhajjim.  Nekoliko  bošnjačkih  studenata i ja smo bili svjedoci tadašnjih događaja i imali smo kontakt sa Dr. Ebu  Ruhajjimom,  koji  je  između  ostalog  imao  raspravu  sa  šejtanom  zvanim  ’Ali  b.  Hasan  El‐Halebi,  nakon  čega  je  izdao  knjigu  u  kojoj  pojašnjava  greške  „kvazi‐ selefija“.  Dr.  Ebu  Ruhajjim  je  fakultetski  prijatelj  Dr.  Sefera  El‐Havalija  i  ostalih,  i  tada nam je od njih prenosio selame i govorio koliko je Seferu i ostalim bilo drago  što se on bori u Šamu protiv spomenutih i o njihovom strahu za njega od tagutskih  vlasti i slično.    Izvoli  nekoliko  fetvi  Stalne  Komisije  uz  citat  iz  knjige  kojom  sam  planirao  odgovoriti „selefijskoj braći“ Nusreta i Bilibanija još prije pet godina.  „Znaj  da  je  mezheb  ehlis‐sunneta,  što  smo  spomenuli,  da  kufr  kao  što  može  biti  srcem, može biti riječima i djelom, i da je svaka od ovih stvari sama po sebi kufr, i  da  činjenica  da  one  izvode  iz  vjere  nije  neminovno  vezana  za  pitanje  srčanog  uvjerenja  i  istihlala,  a  kamoli  da  neko  za  proglašavanje  neke  osobe  nevjernikom  uslovi  jezičko  ohalaljivanje  stvari  koje  izvode  iz  vjere,  što  se  danas  takođe  može  čuti, a predstavlja najekstremnije mišljenje koje je ikad rečeno po pitanju imana i  kufra. Ovo je pravilo koje će ti koristiti.   Ovih  dana  u  kojima  sam  pisao  o  ovom  poglavlju  odlučih  se  da  prelistam  jednu  knjigu  koju  imam  već  možda  sedam  godina,  a  koju  sam  kupio  u  periodu  mog  boravka u Jordanu. Knjigu je sastavio jedan zabludjeli novotarac, neprijatelj da've  tevhida i mudžahida, koji se računa kao učenik Albanija, a zove se 'Ali b. Hasen El‐ Halebi. Pomislio sam da bih u njoj mogao naći još dokaza o 'aqidi branioca taguta,  koji  se  kriju  iza  selefizma,  kao  i  neke  druge  izreka  Albanija.  Ta  knjiga  nosi  naziv  „Fitnetut‐tekfir“ u prijevodu „Smutnja tekfira“, a radi se o djelu, kojeg je napisao  El‐Albani,  nakon  kojeg  je  El‐Halebi  spomenuo  neke  fetve,  koje  najčešće  ne  razumije ili namjerno neispravno tumači, a koje je izdala Stalna komisija za Fetve  u  Saudijskoj  Arabiji.  Tako  naslov  knjige  i  način  ophođenja  pisca  sa  vjerskim  dokazima ima veliku sličnost sa onim što rade naše daije.   Na trideset prvoj strani kaže Albani:  „Sažetak  prethodnog  govora  je  da  je  obavezno  znati  da  se  kufr,  kao  i  „fisk“  i  „zulum“ djeli na dvije grupe.  1) Kufr, fisk, i zulum, koji izvodi iz vjere, i sve se to vraća na srčano ohalaljivanje  (istihlal qalbijj).“  

  444 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Nakon toga je govorio o onome što je  kod njega kufr 'ameli, tj.  kufr u djelu, i tu  spominje zinaluk, kamatu i ostale velike grijehe.   Obrati pažnju na rečenicu „...i sve se to vraća na srčano ohalaljivanje.“  U  fusnoti,  na  trideset  trećoj  strani,  'Ali  b.  Hasen  El‐Halebi,  kao  da  pokušava  da  izvuče šejha iz problema, pa kaže:  „Rekao je El‐'Allameh El‐Albani, komentarišući:  „Među djelima ima onih čiji počinioc postaje nevjernikom nevjerstvom uvjerenja  ('itiqadi), zbog toga što ona kategorički787 ukazuju na njegovo nevjerstvo u smislu  da  njegovo  djelo  uzima  mjesto  izjašnjavanja  jezikom  o  njegovom  kufru,788  poput  onoga  koji  gazi  mushaf,  uz  znanje  o  njemu  (tj.  da  je  to  mushaf)  i  namjeru  da  to  počini.“  Rekoh, obrati pažnju na činjenicu da nevjerstvo onoga koji gazi mushaf vraća na  srčano  uvjerenje,  a  ne  na  sam  čin.  Dok  čin  smatra  znakom  koji  ukazuje  na  nevjerstvo  srca.  Allahulmuste’an!  To  je,  kao  što  si  vidio,  'aqida  džehmija.789  Ali  opet, ovaj odgovor je bolji od onoga u kojem opravdava psovača neznanjem, lošim  odgojem, nemarom srca, itd.   Ovo  sve  navodim  da  upozorim  na  fenomen  slijepog  slijeđenja  i  zatvaranja  vrata  šerijatskim  propisima  da  uzmu  put  do  taguta  i  mušrika  radi  titula  i  određenih  imena. Da se na našim prostorima nije pojavilo slijepo slijeđenje u ovom smislu ja  ne bih imao potrebu spominjati imena.  Na  35.  str.  Halebi  u  fusnoti  navodi  mišljenje  Ibn  'Usejmina,  u  kojem  izjašnjava  svoje  neslaganje  sa  Albanijom,  koji  za  tekfir  onih  koji  ne  sude  po  Allahovom  zakonu uslovljava istihlal,790 pa kaže:  „Ali  mi  se  ne  slažemo  sa  njim  u  jednoj  mes'eli,  a  to  je  da  im  ne  presuđuje  nevjerstvom  sve  dok  ne  budu  vjerovali  da  je  to  halal.  Ova  mes'ela  može  biti  predmet  diskusije...  ‐  do  riječi  ‐  ...Prema  mom  mišljenju,  nije  moguće  da  neko  sprovodi zakon suprotan  šerijatu, kojim on sudi Allahovim stvorenjima, osim  ako                                                               787

  Albani  ne  tekfiri  svakog  psovača  već  u  pogledu  pojedinca  gleda  da  li  psovanje  vjere  kategorički  ukazuje  na  srčano nevjerstvo ili ne, pa se može dogoditi da neke psovače tekfiri a neke ne. Da Allah sačuva! Neznalice misle  da ima dva mišljenja u pogledu tekfira psovača vjere!  788   Traži  ukazivanje  čina  na  srčano  nevjerstvo,  što  se  prema  Albaniju  može  dogoditi  kod  nekih  psovača  ali  ne  mora kod svih, poput loše odgojenih psovača.  789  Razlika između Albanija i džehmija je u tome što džehmije tekfire svakog psovača u vanjštini ali ekstremisti  među  njima  vjeruju  da  je  moguće  da  onaj  koji  upadne  u  jasan  kufr,  kojeg  su  protekfirili  u  vanjštini,  može  biti  mu’min kod Allaha i da vanjski kufr za sobom ne povlači neminovno srčani kufr.  790  Ohalaljivanje, a Albani uvjetuje jezičko ispoljavanje istihlala. 

 

EBU MUHAMMED

445 

ga je ohalalio, i ako ima uvjerenje da je bolji od šerijatskog suda.791 Takav je kafir i  to je vanjština. Inače, šta ga je to navelo da to uradi...“792  U  svakom  slučaju,  vidiš  u  kojem  pitanju  se  Ibn  'Usejmin  ne  slaže  sa  Albanijem.  Kasnije pokušava da mu dobliži pitanje na način koji bi Albani razumio, međutim,  na  istoj  stranici  u  fusnoti  su  navedene  riječi  Albanija  u  kojima  se  vidi  da  on  ne  razumije793 u čemu se ogleda neslaganje sa Ibn 'Usejminom.   Ova i slične knjige se po Jordanu i ostalom arapskom svijetu inače dijele besplatno,  a onaj ko se pred obaveštajcima u zatvoru pohvlano izrazi po pitanju Halebija, ili  pak prisustvuje njegovim dersovima, brzo biva pušten.  Kasnije je, hvala Allahu dželle ve 'ala, Stalna Komisija za Fetve u Saudijskoj Arabiji,  između ostalog, izdala fetvu u kojoj se zabranjuje djeljenje i štampanje ove knjige  kao  i  jedne  druge  istog  sadržaja  koju  je  Halebi  napisao.  U  knjizi  „Et‐Tahzir  minel  irdža'i ve b'adil‐kutubid‐da'ijeti ilejhi“,794 u prijevodu „Upozorenje na irdža' i neke  knjige  koje  pozivaju  njemu“  se  te  fetve  Stalne  Komisije  mogu  naći  sakupljene  na  jednom mjestu. Stalna Komisija je izdala te fetve upozoravajući na slijedeće knjige  i autore:  1) Fetva kojom se upozorava na knjigu „Ihkamut‐taqrir fi ahkamit‐tekfir“, autor  Murad  Šukri,  iz  Jordana.  Neznalica  koji  u  njoj  zagovara  'aqidu  ekstremnih  murdžija  u  imanu  i  kufru,  a  sam  prijatelj  Halebija,  koji  se  smatra  vrhuncem  selefizma.  2) Oglas i upozorenje na knjigu „Dabtud‐davabit“ od Ahmeda Ez‐Zehranija.  3) Oglas  komisije  po  pitanju  knjige  „El‐Hukmu  bigajri  ma  enzelallah“  od  Halida  El‐'Anberija.  4) Fetva  i  upozorenje  na  knjigu  „Haqiqatul‐iman  bejne  guluvvil‐havaridž  ve  tefritil‐murdži'ah“ od 'Adnana 'Abdulqadira iz Kuvajta.   5) Fetva  i  upozorenje  na  knjige  „Et‐tahzir  min  fitnetit‐tekfir“  i  „Sajhatun‐nezir“,  obje od 'Alija b. Hasena El‐Halebija.  6) Upozorenje na knjigu „Hezimetul‐fikrit‐tekfiri“ od Halida El‐'Anberija.                                                               791

 Ibn ’Usejmin želi reći da vanjski jasan kufr neminovno iziskuje srčani kufr. Reći da suđenje tagutskim zakonima  za sobom neminovno povlači uvjerenje njegove dozvoljenosti i da je bolji od šerijati nije apsolutno tako, već u  nekim  slučajevima  može  biti,  ali  vanjski  kufr  stalno  neminovno  iziskuje  srčani  kufr,  o  bilo  kojoj  vrsti  velikog  srčanog kufra da se radi.  792  Ovo je stvar koja se zamjera Ibn ’Usejminu koji vidi da Albani ne tekfiri taguta, već štaviše kaže da je to mali  kufr, i pored toga ga naziva šejhom i smatra muslimanom. Prema meni ova greška Ibn ’Usejmina je dovoljna za  njegov tekfir, jer svjedoči islam onome koji nije učinio kufr u taguta. Da Allah sačuva!   793   Zašto  Ibn  ’Usejmin  nije  bio  toliko  pošten  i  jasno  objasnio  Albaniju  o  čemu  se  radi!?  Već  su  obojca  bili  zadovoljini branjenjem taguta i nazivanjem onih koji ih tekfire ružnim imenima sve do haridžija, a dovoljno bi bilo  kada bi neko prećutio neistinu a u stanju je da je ispravi.   794  Ovu knjigu sam dobio u Medini i čuo sam da su neki profesori stajali iza njene distrubucije i štampanja. 

  446 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Samo da vam kažem da pouzdano znam da jedan od da'ija kojem sam namijenio  ovaj odgovor puno voli da koristi knjige 'Anberija kao izvor u svojim dersovima. U  istoj  knjizi,  na  26.  str.,  nalazimo  upozorenje  na  Halebijeve  knjige.  Fetva  Stalne  Komisije je zavedena pod brojem 21517, datum 14/6/1421 h.g.  Tamo nalazimo sljedeće:  „Nakon što je komisija prostudirala spomenute dvije knjige, ustanovila je da knjiga  „Et‐Tahzir“, koju je sastavio 'Ali b. Hasen El‐Halebi, u onome što je pripisao govoru  uleme u uvodu knjige i u fusnotama, u sebi sadrži slijedeće:  1) Autor  ga  je  izgradio  na  novotarskom,  neispravnom  mezhebu  murdžija  koji  ograničavaju  kufr  samo  na  kufr  nijekanja,  poricanja,  i  srčanog  ohalaljivanja  kao što je na stranama 6/Fusnota 2, i 22. To je suprotno onome na čemu je  ehlus‐sunnet i džema'at da kufr biva 'aqidom, riječima, djelima i sumnjom.  2) Iskrivljivanje  riječi,  prenešenih  od  Ibn  Kethira,  rahimehullahu  te'ala,  iz  knjige  „El‐Bidajetu ven‐nihajeh“ 13/118, gdje je u fusnoti na 15. str., prenoseći od Ibn  Kethira spomenuo: „...da je Džingis Khan tvrdio za Jasik da je od Allaha i da je  to  razlog  njihovog  kufra.“  Nakon  povratka  na  spomenuto  mjesto  na  njemu  nije bilo ono što je pripisao Ibni Kethiru, rahimehullahu te'ala.  3) Potvaranje šejhul‐islama Ibn Tejmijje, rahimehullahu te'ala, na str. 17‐18, gdje  mu je sastavljač spomenute knjige poturio: „da izmijenjeni zakon  kod šejhul‐ islama ne biva kufrom osim nakon spoznaje i uvjerenja i ohalaljivanja.“795 To  je čista laž na šejhul‐islama Ibn Tejmijju, rahimehullahu te'ala, jer je on onaj  koji je širio mezheb selefa, ehlis‐sunneta i džemata, kao što je prethodilo. Ovo  je ustvari mezheb murdžija.  4) Iskrivljavanje  onoga  što  je  htio  El‐'Allameh  šejh  Muhammed  b.  Ibrahim,  rahimehullahu  te'ala,  u  svojoj  poslanici  „Tahkimul‐kavaninil‐vad'ijjeh“,  jer  sakupljač spomenute knjige tvrdi: „da šejh uslovljava srčano ohalaljivanje“,796  iako je govor šejha u spomenutoj poslanici jasan kao sunce u po bijela dana, i  na pravcu ehlis‐sunneta i džema'ata.  5) Njegov  komentar  na  riječi  uleme  koje  je  spomenuo,  gdje  je  njihov  govor  tumačio u značenju na kojeg ne ukazuje kao što je na str. 108/fn 1, str. 109/fn  21, str. 110/fn 2.                                                               795

  Nusret  ga  potvara  da  on  vjeruje  da  je  musliman  „onaj  koji  ne  sudi  osim  plemenskim  zakonima“.  Da  Allah  sačuva!   796  Nusret se spetljao u tumačenju riječi šejha „...a što se tiče onoga o čemu je rečeno kufr dune kufr to je onaj  kome  se  to  dogodi  jednom  i  slično“  ili  kao  što  je  rekao  šejh,  gdje  Nusret  postavlja  uvjete  koji  se  završavaju  anuliranjem uticaja vanjskih uzroka od riječi i djela, i to sve preslikava na svoj mezheb u tehakumu tagutu koji je  svima postao poznat. 

 

EBU MUHAMMED

447 

6) Kao  što  je  u  knjizi  umanjivanje  važnosti  pitanja  suđenja  onim  što  Allah  nije  objavio,  posebno  na  str.  5/fn  1,  pod  izgovorom  da  je  u  brizi  o  ostvarenju  tevhida u tome pitanju jedan vid poistovjećivanja sa šijama, rafidijama.797  A  to je sramotna greška.  7) Nakon  razmatranja  druge  knjige  „Sajhatun‐nezir“,  ustanovljeno  je  da  je  ona  potpora spomenutoj i da je njeno stanje poput prve.   Zbog toga Stalna Komisija smatra da ove dvije knjige nije dozvoljeno štampati, niti  širiti,  niti  puštati  u  opticaj  zbog  neistine  i  iskrivljavanja  koji  su  u  njima.  Savjetujemo  pisca  tih  knjiga  da  se,  kada  su  u  pitanju  muslimani,  a  posebno  muslimanska  omladina,  boji  Allaha  za  sebe,  te  da  se  potrudi  da  traži  šerijatsko  znanje  na  rukama  uleme,  čije  je  znanje  pouzdano,  kao  i  njihova  'aqida,  kao  što  treba  znati  da  je  'ilm  emanet,  koji  se  ne  smije  širiti  osim  ako  je  saglasan  sa  Kur'anom i Sunnetom.   Savjetujemo  ga  da  se  kane  tih  mišljenja  i  sramotnog  postupka  iskrivljavanja  govora  učenih  ljudi,  a  poznato  je  da  je  vraćanje  istini  vrijednost  i  počast  za  muslimana.  Allah  je  taj  koji  daje  podršku.  Neka  je  salavat  i  selam  na  našeg  vjerovjesnika Muhammeda i njegovu familiju i ashabe.“  Stalna komisija za naučne studije i izdavanje fetvi.  Predsjednik  'Abdul'aziz b. 'Abdillah b. Muhammed Aluš‐šejh  Članovi  'Abdullah b. 'Abdurrahman El‐Gudejan   Salih b. Fevzan El‐Fevzan  Bekr b. 'Abdillah Ebu Zejd„798    Onaj  prezreni  lažljivac,  manipulator  i  borac  protiv  'aqide  tevhida  iz  Makedonije, kojeg je Allah pred svim ljudima ponizio, i još će inšaAllah, od mene  je,  otprilike  98‐e  ili  99‐e  godine,  dobio  knjigu  Ebu  Basira  „Intisaru  ehlit‐tevhid...“  kao i knjigu Ebu Ruhajjima koju mi je dao sa ciljem da je štampamo u inostranstvu,  i  tada  je  Makedonac  počeo  da  „uviđa“  greške  „jordanskih  kvazi‐selefija“,  koji  su  pod plaštom sunneta i selefizma ogrezli u kufru do guše.  

                                                             797

 Kada se počela širiti naša da’va, neki poznati „ljudi“ koji su bili u Maoči su od „šejha“ prenijeli da smo mi na  mezhebu „rafidija“. Allahulmuste’an!    798  Ovim se završava citat iz knjige koju sam prije pet godina spremao kao odgovor S.I.‐u na predavanje o tekfiru,  koje je tada bilo jedini izvor ’aqide u tom poglavlju na našim prostorima. Da Allah sačuva! 

  448 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Taj Makedonac koji je do dan danas presvukao nekoliko odjela se još uvijek,  ne  znajući  značenje  islama  i  boreći  se  protiv  njega  a  da  nije  toga  ni  svjestan,  predstavlja  kao  učenik  „šejha“  Albanija  i  manipuliše  glupacima,  koje  je  Allah  kaznio  preko  njemu  sličnih.  Dovoljan  nam  je  Allah  i  divan  je  Zaštitnik!  O  islamu  moj! Ima  li  boljeg  djela  od  kulturnog  ponižavanja  neprijatelja  islama  i  prkosnih  glupaka u ime Allaha, Jednog i Gordog?! Ali čime poraziti one osobe koje nemaju  ni  znanja,  ni  obraza,  ni  vjere  niti  viteštva!?  Strpljenjem  i  bogobojaznošću,  dok  Allah ne odluči, inšaAllah!    Dakle, suđenje nečim drugim mimo Allahovog zakona, na pojašnjeni način, je  samo po sebi veliki kufr i slijeđenje strasti taj vanski opis u riječima ili djelima ne  spušta na stepen malog kufra, niti se za tekfir onoga koji upadne u njega uvjetuje  ispoljavanje ohalaljivanja, kao što govore nevjernici.     Prije  mjesec  dana  saznadoh  da  se  pojavila  grupa  bošnjačkih  „kadija“  iz  Rijada,  koji  uslovljavaju  ohalaljivanje  za  tekfir  taguta  hukma,  i  koji  kažu  da  su  završili fakultete i specijalizirali se i nisu učili niti jednom čuli pojam aslud‐din, a mi  neznalice uzeli da pričamo o aslud‐dinu! Neka je slavljen Allah Silni i Mudri, Onaj  Koji daje da se smijemo i plačemo, Koji daje život i smrt!    Prema  temeljima  ekstremnih  džehmija  iz  prošlosti  počinioc  bilo  kojeg  vanjskog uzroka za kojeg je Allah vezao propis tekfira, nije kafir samim činom, jer  suština kufra kod njih ne obuhvata vanjska i srčana djela i vanjske riječi, ali kažu  da  je  to  djelo  dokaz  da  u  njegovom  srcu  postoji  kufr.  Neki  će  reći  da  je  to  kufr  utjerivanja u laž (tekzib) u šta ulazi i ohalaljivanje, a neki će reći da je u njegovom  srcu  kufr  neznanja,  jer  da  je  znao  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  nikad  ne  bi  upao u taj uzrok.    Najekstremniji među njima će reći da je kafir u vanjštini a moguće je da bude  mu'min  u  suštini.  O  ovakvim  je  šejhul‐islam  rekao  da  su  skinuli  omču  islama  sa  svog  vrata.  Šta  onda  reći  za  one  koji  nazivaju  tagute  muslimanima?!  Allahulmuste’an!    U  jednoj  lijepoj  fetvi,  punoj  tevhida,  'Abdurrezzaq  'Afifi  je,  nakon  što  je  spomenuo stanja onih koji sude nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, te  spomena prvog stanja zatim drugog, rekao:  „Treće: ko se pripisuje islamu i poznaje njegove propise, a zatim ljudima „postavi“  propise i spremi im uređenja da bi ih sprovodili i tehakumili se njima, znajući da se 

 

EBU MUHAMMED

449 

suprotstavljaju propisima islama;799 takav je kafir, koji je izašao iz milleta islama.  Takav  je  propis  i  za  onoga  koji  naređuje  osnivanja  komisije  ili  komisija  za  to,  i  onoga koji naređuje ljudima da se tehakume tim uređenjima i zakonima, ili ih tjera  da se tehakume njima, znajući da se suprotstavljaju šerijatu islama. Isto tako je i  sa onim koji se latio suđenja njima i koji ih sprovodi u parnicama, i sa onim koji im  se dobrovoljno pokori u tehakumu njima, znajući da se suprotstavljaju islamu.     Svi  oni  su  partneri  u  izbjegavanju  Allahovog  zakona,  ali  neki  postavljaju  zakon kojim se oponaša islamsko zakonodavstvo i ruše ga znajući i pored jasnog  dokaza, a neki naređivanjem da se sprovodi i tjeranjem ummeta da radi po njemu,  ili suđenjem njime među ljudima ili sprovođenjem presuda u skladu s njime, a neki  pokornošću vladarima i zadovoljstvom onim što su im propisali od  onoga što Allah  nije dozvolio, niti je o njemu ikakav dokaz objavio. Svi oni slijede svoje strasti800  bez upute od Allaha, i nad njima je Iblis obistinio svoju pretpostavku (mišljenje), pa  su ga slijedili, i postali partneri u zabludi, bezboštvu, kufru i prelaženju granice.     Njima  ne  koristi  njihovo  znanje  o  Allahovom  zakonu,  i  njihovo  uvjerenje  o  njemu  pored  njihovog  izbjegavanja  njegovih  propisa,  propisujući  zakon  od  sebe  samih, i sprovodeći ga i tehakumeći se pred njim, kao što Iblisu ne koristi njegovo  znanje  o  istini  i  njegovo  uvjerenje  vezano  za  nju,  pored  izbjegavanja  nje,  i  nepostojanjem  predanosti  i  povinutosti  njoj.  I  time  su  uzeli  svoje  strasti  za  boga...801“802    Može  li  se  neko,  nakon  Poslanika,  .,  jasnije  izraziti  od  ovoga?!  Čovjek  govori terminologijom Allahove riječi. Obrati pažnju kako je one koji su, slijedeći  svoje  strasti,  upali  u  spomenute  vanjske  opise  kufra,  nazvao  onim  koji  su  uzeli  strasti za boga kao što se kaže u Kur’anu! Takođe, nemoj da ti izmakne činjenica  da  je  čovjek  napravio  razliku  između  širka  hukma  i  tehakuma  i  širka  pokornosti,  što znači da, iako su međusobno isprepleteni, nisu jedno te isto.     Fetva  u  sebi  sadrži  ono  što  mi  vjerujemo  i  neka  je  hvala  Allahu  Gospodaru  svjetova! I vidi kako je opisanog spomenutim opisima uporedio sa Iblisom koji zna  istinu,  ali  joj  se  ne  pokorava!  Ovakvo  shvatanje  je  put  Poslanika,  .,  a  zatim  njegovih sljedbenika od ashaba pa sve do Sudnjeg Dana; ovo je ’aqida sljedbenika  sunneta i zajednice.                                                               799

 Iz njegovih riječi se razumije da govori o osobi koja u osnovi ne propisuje i sudi neovisno od Allaha već o osobi  koja se pripisuje islamu i njemu pripisuje propise koji nisu od njega. Zbog toga spominje dodatak „znajući“.   800  Slijeđenje strasti nije spustilo njihov postupak na stepen malog kufra.   801  Baš tako! Uzeli su svoje strasti za boga i obožavaju ih mimo Allaha, pa kako da se kaže da slijeđenje strasti u  velikom kufru isti spušta na stepen malog kufra. To ne kaže osim osoba koja ne vjeruje da veliki kufr u toj vrsti  širka biva vanjskim riječima ili djelima.  802  Šubuhatun havles‐sunneh ve risaletul‐hukmi bigajri ma enzelallah, str. 64‐65 

  450 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Neki ljudi kažu da slijeđenje strasti spušta veliki kufr na mali kufr, a drugi da  je uvjet za tekfir spomenutih da ispolji ohalaljivanje onoga što je uradio! Ova dva  mišljenja  se  u  nekim  tačkama  presijecaju  jer  i  zagovornici  prvog  će  onoga  koji  „slijedi  strasti“  protekfiriti  ako  ispolji  istihlal,  tj.  ohalaljivanje  svog  čina  i  kada  to  uradi „jednom ili dva puta i slično, kao što će oni koji uvjetuju istihlal protekfiriti  onoga koji ga ispolji iako je slijedio svoje strasti.     Treći govore da veliki širk hukma i tehakuma ne izvodi iz vjere osim ako se u  njemu ostvari veliki širk pokornosti na njihov privatan način, kao kada bi ohalalio  haram i obratno, ne pojašnjavajući nam propis onoga koji se vanjštinski pridržava  tagutskog zakona, hukmom i tehakumom, koji je identičan šerijatskom propisu, iz  čega razumiješ da u tim vidovima velikog širka ne tekfire osim osobu koja je uzela  propis taguta za svoj din, niti, zbog iste šubhe, tekfire one koji su ohalali tehakum  tagutu.    U  govor  koji  potvrđuje  naše  shvatanje  ulaze  i  riječi  Ibnul‐Qajjima,  rahimehullah, u „Medaridžus‐Salikin“ gdje prenosi govor El‐Begavija. Ibnul‐Qajjim  je, govoreći o ajetima sure El‐Ma’ideh, nakon što je spomenuo mali kufr, rekao:  „Ovo je te’vil Ibn ’Abbasa i većine ashaba u pogledu Njegovih riječi, Uzvišen je: A  oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri.  Rekao je Ibn ’Abbas: „Nije kufr koji izvodi iz vjere, već kada to uradi je to kufr, ali  nije poput onoga koji zanevjeruje u Allaha i Sudnji Dan.“ Isto tako je rekao Tavus.  A ’Ata je rekao: „To je kufr manji od kufra, i zulum manji od zuluma, i fisq manji od  fisqa.“803  Ima  ih  koji  su  protumačili  ajet  u  smislu  ostavljanja  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio nijekajući (džahiden). I ovo je mišljenje ’Ikrime, a to je daleko tumačenje,  jer samo nijekanje je kufr bez obzira da li presudio ili ne.  Ima  i  onih  koji  su  ga  protumačili  u  smislu  ostavljanja  suđenja  svim  što  je  Allah  objavio,  rekavši:  „U  to  ulazi  suđenje  tevhidom  i  islamom“.  Ovo  je  tumačenje  ’Abdul’aziza  El‐Ketanija,  i  ono  je  takođe  daleko,  jer  se  prijetnja  tiče  ostavljanja  suđenja  objavljenim,  a  ono  obuhvata  obustavu  suđenja  sa  svim  ili  sa  jednim  djelom. 

‫ ﺣﻜﺎﻩ اﻟﺒﻐﻮي‬.‫وﻣﻨﻬﻢ ﻣﻦ ﺗﺄوﳍﺎ ﻋﻠﻰ اﳊﻜﻢ ﲟﺨﺎﻟﻔﺔ اﻟﻨﺺ ﺗﻌﻤﺪا ﻣﻦ ﻏﲑ ﺟﻬﻞ ﺑﻪ وﻻ ﺧﻄﺄ ﰲ اﻟﺘﺄوﻳﻞ‬ .‫ﻋﻦ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﻋﻤﻮﻣﺎ‬                                                              803

 Kufr dune kufr, zulm dune zulm i fisq dune fisq. 

 

EBU MUHAMMED

451 

Među  njima  ima  onih  koji  su  ga  protumačili  u  smislu  namjernog  suđenja  presudom suprotnom tekstu bez neznanja o njemu niti greške u te’vilu. Prenosi ga  El‐Begavi od učenjaka, sveobuhvatno.804  Neki su ga protumačili u smislu da se tiče ehlul‐kitabija. To je mišljenje Qatade, Ed‐ Dahaka i drugih,805 i ono je  daleko, i  suprotno vanjštini teksta, pa  se  ne  uzima  u  obzir. Neki su ga učinili kufrom koji izvodi iz vjere.806  Ispravno  je  da  suđenje  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  (el‐hukm  bigajri ma enzelallah) obuhvata807 dva kufra: mali i veliki, shodno stanju sudije. Jer  on ako je uvjeren u obaveznost suđenja onim što je Allah objavio u tom slučaju i  odstupi  od  njega,808  griješeći,  uz  priznanje  da  zaslužuje  kaznu,  to  je  mali  kufr.809  Ako  vjeruje  da  nije  obaveza  i  da  u  tome  ima  pravo  izbora,  uz  ubjeđenje  da  je  to  Allahov zakon, to je veliki kufr. Ako ga nije znao pa pogriješi, takav je pogriješio i  za njega važi propis onih koji griješe“810   Nas interesuju slijedeće riječi: 

‫ ﺣﻜﺎﻩ اﻟﺒﻐﻮي‬.‫وﻣﻨﻬﻢ ﻣﻦ ﺗﺄوﳍﺎ ﻋﻠﻰ اﳊﻜﻢ ﲟﺨﺎﻟﻔﺔ اﻟﻨﺺ ﺗﻌﻤﺪا ﻣﻦ ﻏﲑ ﺟﻬﻞ ﺑﻪ وﻻ ﺧﻄﺄ ﰲ اﻟﺘﺄوﻳﻞ‬ .‫ﻋﻦ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﻋﻤﻮﻣﺎ‬ Među  njima  ima  onih  koji  su  ga  protumačili  u  smislu  namjernog  suđenja  presudom suprotnom tekstu bez neznanja o njemu niti greške u te’vilu. Prenosi ga  El‐Begavi od učenjaka, sveobuhvatno.“    Dakle, onaj koji to uradi, znajući Allahov propis, je kafir, a onaj koji to uradi  ne  znajući  i  u  tom  stanju  ga  pripiše  Allahovom  zakonu,  takav  je  upao  u  oblik                                                               804

 Prenosi ga od učenjaka sveobuhvatno. Ovo mišljenje potvrđuje sve što sam rekao i dokazuje da je onaj koji  namjerno sudi suprotnim zakonom kafir tagut.   805  Ovi selefi, iako su rekli da se ajet „A ko  ne bude sudio onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri“ tiče  Jevreja, ne ograničavaju propis samo na njih već presuđuju isto svakom ko upadne u ono u šta su upali Jevreji.  Kao  što  iz  kritike  koju  je  Ibnul‐Qajjim  usmjerio  ovim  učenjacima  ne  proizilazi  da  su  griješni,  isto  tako  se  riječi  ’Ikrime i ’Abdul’aziza El‐Ketanija mogu protumačiti u značenju koje za sobom ne povlači ni kufr ni grijeh, ne dao  Allah, već se tumače u drugom značenju iako je pogrešno.   806   To  je  ono  mišljenje  koje  prenosi  El‐Bagavi  od  učenjaka,  sveobuhvatno.  Moguće  je  da  ovdje  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah, misli na rivajet Ibn Mes’uda, radijAllahu ’anhu, s kojim smo se upoznali, iz kojeg se može razumjeti  da ono što Ibn ’Abbas naziva malim kufrom Ibn Mes’ud naziva velikim.   807   Ovo  je  istina  bez  imalo  sumnje.  Mali  kufr  ima  drugu  suštinu  i  za  sobom  povlači  drugo  vjersko  ime  i  propis.  Veliki kufr, kao što je opšte poznato, izvodi iz vjere i za njega se vežu propisi velikog kufra.   808  Ovdje koristi termin „odstupi od njega“ u značenju malog kufra.  809   Pod  uslovom  da  svoju  presudu  nije  uzeo  za  zakon,  a  to  može  biti  samo  kada  lukavstvom  prouzrokuje  konstataciju činjeničnog stanja na kojeg spušta propis kojeg želi, ili ako to radi u svojstvu čistog zulumćara a ne  obaviještivača o zakonu i uzimanja nekog za sudiju ili nečeg za zakon mimo Allaha i Njegovog šerijata.  810  Medaridžus‐salikin 1/336‐337 

  452 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

velikog kufra, ali se ne tekfiri prije uspostave argumenta. Ovo El‐Begavi prenosi od  učenjaka  sveobuhvatno.  Zaista  ne  znam  zbog  čega  se  Dr.  ’Abdurrahman  b.  Mahmud,  autor  poznate  knjige  pod  nazivom  „El‐Hukmu  bigajri  ma  enzelellah“,   bunio nakon što je naveo ove riječi Ibnul‐Qajjima rekavši: 

.‫ﺳﻜﻮﺗﻪ ﻋﻤﺎ ﺣﻜﺎﻩ اﻟﺒﻐﻮي ﻣﻊ أن اﻟﻌﺒﺎرة ﻓﻴﻬﺎ ﻣﺎ ﻓﻴﻬﺎ‬ „Njegova  ćutnja811  o  onome  što  je  prenio  El‐Begavi,  uprkos  svemu  što  je  u  toj  izreci!“812    Rekoh, zašto Doktore?! U čemu je problem!? Šta nije u redu sa riječima El‐ Begavija!? Allahulmuste’an!     Ja  lično  vjerujem  da  su  riječi  Dr.  ’Abdurrahmana  Mahmuda  i  mnogih  suvremenika danas koji su pisali na ovu temu ‐ a mnogi su prepisivali iz knjige „El‐ džam’i  fi  talebil‐’ilm  eš‐šerif“  ali  nisu  je  smjeli  navesti  kao  izvor  –  dokaz  djelimičnog neshvatanja ove mes’ele koje se proširilo „među strujom doktora“ sa  Poluostrva i onih koji su u vezi sa njima. Vidim da postoje dva glavna razloga za to:  1)  Prvi  je  što  su  svoj  trud  koncentrisali  da  dokažu  kufr  današnjih  vladara  koji  u  osnovi  ne  sude  šerijatom  već  laičkim  zakonima,  i  u  svoj  toj  žestini  borbe  nisu  osjetili potrebu za izučavanjem detalja velikog širka suđenja suprotnim zakonom i  njegovih  vidova  u  koje  ulazi  slučaj  muslimana  koji  namjerno  i  znajući  sudi  suprotnim  zakonom.  Jedna  od  stvari  koja  dokazuje  ovo  što  sam  spomenuo  je  činjenica  da  se  u  njihovom  govoru  stalno  ponavlja  spomen  dodataka  poput  „činjenja suprotnog zakona stalnim“ ili  „njegovog nametanja ljudima kao zakon“ i  drugih,  iz  čega  je  proizišlo  neshvatanje  zašto  El‐Begavi  prenosi  od  učenjaka  sveobuhvatno  tekfir  onoga  koji  namjerno  presudi  suprotno  šerijatskom  tekstu  a   nije  spomenuo  dodatak  „činjenja  tog  propisa  i  zakona  stalnim“  i  slično.  A  Allah  najbolje zna!  2)  Znali  su  stav  mnogih  „učenjaka“  koji  kod  njih  uživaju  visoku  poziciju,  koji  su  dozvolili tehakum tagutu i slično, pa su htjeli da zaobiđu njihov tekfir koliko su god  u stanju i našli su ispriku i prostora u svojoj prvoj grešci.    Sve ovo sugeriraju njihove riječi, doduše, kod nekog više a kod nekog manje.  Jer,  ako  upravo  ovo  nije  uzrok  problematike  koja  ih  je  pogodila,  zbog  kojeg  se  onda  razloga  buni  ćutnji  Ibnul‐Qajjima  kod  riječi  El‐Begavija,  nek’  je  Allahova  milost nad njima!? Vrlo je velika mogućnost da se ova šubha podvukla većini onih                                                               811

 Ibnul‐Qajjim je prećutujući prenio riječi El‐Begavija s kojim se Dr. ’Abdurrahman ne slaže.   El‐Hukmu bigajri ma enzelellah, str. 154 od Dr. ’Abdurrahmana Mahmuda. 

812

 

EBU MUHAMMED

453 

koji su pročitali po nekoliko stranica iz njihovih knjiga, poput Nusreta i Bilibanija i  drugih.     Što se tiče riječi ’Ikrime, one se mogu protumačiti isto onako kao što je Ibnul‐ Qajjim  protumačio  riječi  selefa  u  vezi  kufr  dune  kufr,  tj.  da  ’Ikrime  kaže  da  ko  upadne  u  suštinu  kufra  dune  kufr  biva  kafirom  ako  zaniječe  obaveznost  suđenja  šerijatom,  a  ne  opisom  malog  kufra  u  kojeg  je  upao,  i  u  ovome  nema  nimalo  smetnje. Jer ako se riječi selefa „kufr dune kufr“, koje se spominju u tefsiru ajeta  ne svode na opis kojim su opisani Jevreji čiji slučaj je bio povodom objave ajeta,  nije  moranje  da  se  riječi  ’Ikrime  protumače  u  smislu  da  ’Ikrime  ne  tekfiri  onoga  koji upadne  u ono u šta su upali Jevreji osim ako „zaniječe“, niti  to Ibnul‐Qajjim  želi reći. Ili neko zaista želi da ovo poturi ’Ikrimi?!      Dalje, s obzirom da je Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, rekao da je nijekanje kufr  samo po sebi presudio ili  ne, mi isto tako kažemo da je uvjerenje da suđenje po  pravdi nije vadžib takođe samo po sebi kufr, presudio ili ne, i isto tako uvjerenje  da ima pravo na izbor, tako da nije ispravno da Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, neki  drugi opis mimo opisa „ostavljanja suđenja“ kojeg je lično spomenuo, kojeg u sebi  sadrži  propisivanje  i  namjerno  suđenje,  učini  opisom  za  kojeg  se  veže  propis  tekfira, jer ga u protivnom slijeduje isto ono zbog čega je kritikovao ’Ikrimu koji je  spomenuo opis „nijekanja“. Dakle Ibnul‐Qajjim nije savršen u vjeri i izrekama!    Pa  mu  kažemo  da  je  uvjerenje  da  suđenje  po  pravdi  nije  vadžib  ili  da  ima  pravo na izbor samo po sebi veliki kufr presudio ili ne, kao što je on rekao ’Ikrimi,  /,  a  ovo  sugerira  ograničavanje  velikog  kufra  „ostavljanja  suđenja  onim  što  je  Allah objavio“ na srce, a ja sam uvjeren da Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, nije želio  značenje koje neki magarci mogu shvatiti iz njegovih riječi.     Najpreče  je  reći  da  se  Ibnul‐Qajjim  koncentrisao  na  govor  o  pojedincu  čija  vanjština podnosi veliki i mali kufr a mi ćemo kasnije vidjeti da u tim situacijama  učenjaci posežu za indicijama i dokazima stanja koji ukazuju na uvjerenje osobe ili  djela njegovog srca, i zbog toga nije spomenuo precizne opise kojim bi razdvojio  suštinu velikog kufra od malog zbog toga što u njegovom vremenu nije postojala  opasnost  pogrešnog  shvatanja  njegovih  riječi  a  usljed  toga  ni  potreba  za  ograđivanjem od pogrešnog sugeriranog značenja.    Što se tiče riječi onih koji kažu da se ajet tiče ehlul‐kitabija, oni žele reći da je  objavljen radi njih i  da se on sam po sebi njih tiče, ali da njegov propis obuhvata  svakog  ko  uradi  ono  što  su  oni  uradili.  Mišljenje  koje  je  prenio  Ibnul‐Qajjim  od  nekih koji kažu da se radi o kufru koji izvodi iz vjere, se očigledno tiče nekih opisa  koji su kod Ibnul‐Qajjima i drugih mali kufr, kao što se prenosi od Ibn Mes’uda u 

  454 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

pogledu  onoga  koji  uzme  mito  da  bi  presudio  u  korist  podmićivača  i  od  drugih  selefa čija su imena spomenuta.     Mada ja lično vjerujem da Ibn Mes’ud, ako bi rekli da govori o malom kufru,  svoj tekfir gradi na tretiranju uzimanja mita kao indiciju koja ukazuje na neku od  vrsta  velikog  kufra,  poput  omalovažavanja  šerijata,  jer  je  opšte  poznato  da  uzimanje mita samo po sebi nije kufr, i ne bi bilo lijepo o njemu misliti drugačije. U  ovom stanju bi se moglo reći da je pravac haridžija da opis malog kufra smatraju  velikim kufrom, a da Ibn Mes’ud to nije uradio.     Danas postoje neki ljudi koji su Ibn Mes’udu pripisali tekfir zbog opisa malog  kufra, a ja, kao što rekoh, vjerujem da govor o toj mes’eli zahtijeva posebnu knjigu  i studiju, zbog čijeg ostavljanja mi nećemo biti griješni, jer nam danas ova mes’ela  ne treba puno. Ovdje samo išaretim na neke temelje i navjažnije mes’ele.    Rezime  svega  je  da  sam  ubjeđen  da  je  moguće  složiti  sva  mišljenja  koja  je  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  spomenuo.  Da  smo  imali  priliku  da  pričamo  sa  onim  koji  su  ih  izrekli  sve  bi  postalo  još  jasnije,  jer  učenjacima  selefa  nisu  padali  na  pamet  problemi  koji  su  danas  nas  zaokupirali,  ali  kad’  god  bi  se  pojavila  neka  smutnja onda bi se selefi koncentrisali na njeno uništenje. Prije fitne o stvorenosti  Kur’ana  niko  od  selefa  o  tome  nije  posebno  govorio,  međutim,  kada  se  pojavila  fitna pojavio se i detaljan govor selefa. Kada je nestala prestali su o njoj pričati i  borili  se  protiv  aktuelnih  devijacija.  Isto  tako  je  bilo  i  sa  tagutskim  zakonima  u  vremenu Ibn Tejmijje i Ibn Kethira i drugih. Tako je danas sa nama.     Zbog  toga  u  fikhskim  knjigama  prvih  generacija  u  poglavlju  o  riddetu  nećeš  naći mnoge mes’ele koje se kasnije spominju, jer svaki od njih govori o aktuelnom  stanju u društvu. Iz ovoga svega se razumije da je smiješno danas pričati o širku  grobova i mrtvaca u društvima u kojima toga skoro da nema u vremenu kada se u  svaku poru života upleo tagut hukma, i kada ljudi ne znaju razliku između taguta i  muslimana, ili mušrika i muslimana. Da su ovi naši protivnici zaista bili „selefijska  braća“  nikad  nam  se  ne  bi  suprotstavili  u  ovoj  da’vi,  i  da  je  Allah  htio,  On  bi  ih  porazio ali On samo iskušava jedne sa drugima! Allahulmuste’an!    El‐Qasimi,  rahimehullah,  je  u  svom  tefsiru  „Mehasinut‐te’vil“  takođe  spomenuo nekoliko korisnih mes’ela rekavši: 

‫ ﺣﻴﺚ‬،‫ ﺗﻐﻠﻴﻆ ﰲ اﳊﻜﻢ ﲞﻼف اﳌﻨﺼﻮص ﻋﻠﻴﻪ‬،‫َﻧﺰ َل اﻟﻠّﻪُ{ اﻵﻳﺔ‬ َ ‫ } َوَﻣﻦ ﻟﱠ ْﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜﻢ ﺑِ َﻤﺎ أ‬:‫ ﰲ ﻗﻮﻟﻪ‬:‫ﻟﺜﺎﻟﺚ‬ .‫ﺑﻌﺪ‬ ُ ‫ واﻟﻈﻠﻢ واﻟﻔﺴﻖ‬،‫ﻋﻠﻖ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻜﻔﺮ ﻫﻨﺎ‬

 

EBU MUHAMMED

455 

‫ اﻟﺜﻼث اﻵﻳﺎت ﰲ‬.{ُ‫أﻧﺰ َل اﻟﻠّﻪ‬ َ ‫ } َوَﻣﻦ ﻟﱠ ْﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜﻢ ﺑِ َﻤﺎ‬:‫ أن ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬:‫ ﻣﺎ أﺧﺮﺟﻪ ﻣﺴﻠﻢ ﻋﻦ اﻟﱪاء‬:‫اﻟﺮاﺑﻊ‬

‫ ﻻ ﻳﻨﺎف‬- ‫ ﻗﺮﻳﻈﺔ واﻟﻨﻀﲑ‬،‫ أ ﺎ ﰲ اﻟﻴﻬﻮد ﺧﺎﺻﺔ‬:‫ وﻛﺬا ﻣﺎ أﺧﺮﺟﻪ أﺑﻮ داود ﻋﻦ اﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬.‫اﻟﻜﻔﺎر ﻛﻠﻬﺎ‬ ‫ } َﻣﻦ{ وﻗﻌﺖ ﰲ ﻣﻌﺮض اﻟﺸﺮط‬:‫ وﻛﻠﻤﺔ‬،‫ ﻷن اﻻﻋﺘﺒﺎر ﺑﻌﻤﻮم اﻟﻠﻔﻆ ﻻ ﲞﺼﻮص اﻟﺴﺒﺐ‬،‫ﺗﻨﺎوﳍﺎ ﻟﻐﲑﻫﻢ‬ .‫ﻓﺘﻜﻮن ﻟﻠﻌﻤﻮم‬

“Tri: o Njegovim riječima: A ko ne bude sudio onim što je Allah objavio – ajet, u  njemu  je  strog  ukor  zbog  suđenja  suprotnim  onome  na  što  ukazuje  tekst,  s  obzirom da je ovdje vezao kufr za njega, a nakon njega zulum i fisq.  Četiri:  ono  što  je  zabilježio  Muslim  od  El‐Bera’a  da  su  riječi  Uzvišenog:  A  ko  ne  bude sudio onim što je Allah objavio, sva tri ajeta o nevjernicima. Isto tako ono  što  je  zabilježio  Ebu  Davud  od  Ibn  ‘Abbasa  da  se  tiče  Jevreja  posebno;  plemena  Qurejza  i  Nadir,  ne  negira  da  oni  obuhvataju  i  druge  jer  je  poenta  u  sveobuhvatnosti  riječi  a  ne  u  posebnosti  uzroka.  Riječ  “ko  (men)”  je  došla  u  kontekstu uvjeta pa ima sveobuhvatno značenje.  

‫ ﻫﻮ اﻟﺬي ﳓﺎﻩ ﻛﺜﲑون وأﺛﺮوﻩ ﻋﻦ‬،‫ ﻛﻔﺮ اﳊﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل ﺑﻘﻴﺪ اﻻﺳﺘﻬﺎﻧﺔ ﺑﻪ واﳉﺤﻮد ﻟﻪ‬:‫اﻟﺨﺎﻣﺲ‬ ‫ أن ﻣﻦ ﱂ ﳛﻜﻢ ﲟﺎ‬:‫ وروى اﳊﺎﻛﻢ واﺑﻦ أﰊ ﺣﺎﰎ وﻋﺒﺪ اﻟﺮزاق ﻋﻦ اﺑﻦ ﻋﺒﺎس وﻃﺎوس‬.‫ِﻋ ْﻜ ِﺮَﻣﺔ واﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬ .‫ ﻛﻤﻦ ﻛﻔﺮ ﺑﺎﷲ وﻣﻼﺋﻜﺘﻪ وﻛﺘﺒﻪ ورﺳﻠﻪ واﻟﻴﻮم اﻵﺧﺮ‬.‫ وﻟﻴﺲ ﺑﻜﻔﺮ ﻳﻨﻘﻞ ﻋﻦ اﳌﻠﺔ‬،‫ ﻫﻲ ﺑﻪ ﻛﻔﺮ‬،‫أﻧﺰل اﷲ‬ ‫ رواﻩ اﺑﻦ‬.‫ وﻓﺴﻖ دون ﻓﺴﻖ‬،‫ وﻇﻠﻢ دون ﻇﻠﻢ‬،‫ ﻫﻮ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬:‫ ﻋﻦ ﻋﻄﺎء ﻗﺎل‬،‫اﻟﺜﻮري‬ ‫وﳓﻮ ﻫﺬا روى‬ ّ

.‫ﺟﺮﻳﺮ‬

“Peto:  kufr  sudije  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  objavio  uz  uvjet813  njegovog  omalovažavanja i nijekanja je ono što su preuzeli mnogi i naslijedili ga od ‘Ikrime i  Ibn  ‘Abbasa.  El‐Hakim  i  Ibn  Ebu  Hatim  i  ‘Abdurrezzaq  od  Ibn  ‘Abbasa  i  Tavusa  prenose da onaj koji ne sudi onim što je Allah objavio, to je kufr pri njemu, ali nije  kufr  koji  izvodi  iz  vjere,  poput  onoga  koji  je  zanevjerovao  u  Allaha  i  Njegove  meleke  i  Njegove  knjige,  i  Njegove  poslanike  i  Posljednji  Dan.  Slično  ovome  je  prenio Es‐Sevri od ‘Ata’ koji je rekao: “To je kufr dune kufr, i zulm dune zulm, i fisq  dune fisq.” Prenio ga je Ibn Džerir.  

‫ أن ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺎت اﻟﺜﻼث ﻋﺎﻣﺔ ﰲ اﻟﻴﻬﻮد وﰲ ﻫﺬﻩ‬:‫اﻟﻨﺨﻌﻲ‬ ّ ‫وﻧﻘﻞ ﰲ "اﻟﻠﺒﺎب" ﻋﻦ اﺑﻦ ﻣﺴﻌﻮد واﳊﺴﻦ و‬ .‫ وإﻟﻴﻪ ذﻫﺐ اﻟﺴ ّﺪي‬.‫ ﻓﻘﺪ ﻛﻔﺮ وﻇﻠﻢ وﻓﺴﻖ‬،‫ ﻓﻜﻞ ﻣﻦ ارﺗﺸﻰ وﺑﺪل اﳊﻜﻢ ﻓﺤﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﺣﻜﻢ اﷲ‬،‫اﻷﻣﺔ‬                                                              813

 Ili dodatak, od riječi „qajd“. 

  456 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ وأﻣﺎ‬.‫ وﺣﻜﻢ ﺑﻐﲑﻩ‬،‫ ﻫﺬا ﻓﻴﻤﻦ ﻋﻠﻢ ﻧﺺ ﺣﻜﻢ اﷲ ﰒ ردﻩ ﻋﻴﺎﻧﺎً ﻋﻤﺪا‬:‫ وﻗﻴﻞ‬:‫ ﰒ ﻗﺎل‬.‫ﻷﻧﻪ ﻇﺎﻫﺮ اﳋﻄﺎب‬ .‫ اﻧﺘﻬﻰ‬.‫ ﻓﻼ ﻳﺪﺧﻞ ﰲ ﻫﺬا اﻟﻮﻋﻴﺪ‬،‫ﻣﻦ ﺧﻔﻲ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﻨﺺ أو أﺧﻄﺄ ﰲ اﻟﺘﺄوﻳﻞ‬ U  “El‐Libab”  je  prenio  od  Ibn  Mes’uda  i  El‐Hasana  En‐Neha’ija  da  ova  tri  ajeta  obuhvataju Jevreje i ovaj ummet. Pa svako ko uzme mito i promjeni hukm i presudi  nečim drugim mimo Allahovog hukma, je zanevjerovao, upao u nepravdu i fisq. To  je mišljenje Es‐Sudija, jer je to vanjština (zāhir) poruke.  Zatim  je  rekao:  „Rečeno  je  da  se  to  tiče  onoga  koji  zna  tekst  Allahovog  hukma  i  nakon toga ga otvoreno namjerno odbije i  presudi814 nečim  drugim  mimo njega.  Što  se  tiče  onoga  kome  je  tekst  skriven,  ili  pogriješi  u  te’vilu,  on  ne  ulazi  u  prijetnju.“ Kraj.  

‫ ﻳﻌﲏ‬- ‫ ﻇﺎﻫﺮ اﻵﻳﺎت ﻳﺪل ﻋﻠﻰ أن ﻣﻦ ﻓﻌﻞ ﻣﺜﻞ ﻣﺎ ﻓﻌﻠﻮا‬:"‫وﻗﺎل إﲰﺎﻋﻴﻞ اﻟﻘﺎﺿﻲ ﰲ " أﺣﻜﺎم اﻟﻘﺮآن‬ ‫ وﺟﻌﻠﻪ دﻳﻨﺎً ﻳﻌﻤﻞ ﺑﻪ ﻓﻘﺪ ﻟﺰﻣﻪ ﻣﺜﻞ ﻣﺎ ﻟﺰﻣﻬﻢ ﻣﻦ اﻟﻮﻋﻴﺪ‬،‫ واﺧﱰع ﺣﻜﻤﺎً ﳜﺎﻟﻒ ﺑﻪ ﺣﻜﻢ اﷲ‬- ‫اﻟﻴﻬﻮد‬

.‫ ﺣﺎﻛﻤﺎً ﻛﺎن أو ﻏﲑﻩ‬،‫اﳌﺬﻛﻮر‬

„Rekao je ’Ismail El‐Qadi u „Ahkamul‐Qur’an“: „Vanjština (zāhir) ajeta ukazuje da  onaj koji uradi isto ono što su uradili, tj. Jevreji, i izmisli propis koji se suprotstavlja  Allahovom  hukmu,  i  učini  ga  dinom  po  kojem  radi,  slijeduje  ga  isto  što  je  njih  slijedovalo od spomenute prijetnje, bio sudija ili neko drugi.“815     Pored  potvrde  mnogih  propisa  koje  smo  konstatovali  ovdje,  El‐Qasimi  prenosi  da  se  riječi  Ibn  Mes’uda  i  drugih  selefa  tiču  „uzimanja  mita  i  promjene  hukma (tebdil) i suđenja nečim drugim“ a ova rečenica prema mom shvatanju ne  ukazuje  na  suštinu  malog  kufra  jer  je  spomenuo  „promjenu  hukma“,  osim  da  njome  opet  misli  na  nepravednu  presudu  u  kojoj  kadija  namjerno  utiče  na  promjenu  stanja  kojeg  utvrđuje  da  bi  presudio  njemu  odgovarajućim  propisom  koji  mu  treba,  i  ovdje  bi  se  radilo  o  upotrebi  pojma  „promjena  hukma“  u  prenešenom drugorazrednom značenju.    Ovo  u  sebi  sadrži  jedan  vid  problematike  jer  nakon  toga  spominje  novo  mišljenje  u  kojem  se  spominje  onaj  koji  zna  Allahov  propis  i  koji  ga  otvoreno  namjerno  odbije  i  presudi  suprotnim  zakonom.  Razlika  među  njima  bi  se  mogla                                                               814

 Za koji opis se veže propis? Opis „odbijanja“ ili „presuđivanja“? Ja ove riječi tumačim u značenju da onaj koji  namjerno uzme suprotan propis za zakon i sudiju tim istim činom otvoreno i namjerno odbija Allahov propis, i  upozoravam na razumijevanje prema kojem je onaj koji namjerno presudi suprotnim „ne odbivši“ Allahov propis  nije kafir.   815  Tefsir El‐Qasimija pod nazivom „Mehasinut‐te’vil“.  

 

EBU MUHAMMED

457 

svesti na opis „namjernog odbijanja“, ali ja ne vjerujem da je El‐Qasimi htio reći da  je  moguće  da  neko  znajući  presudi  suprotnim  zakonom  a  da  time  nije  odbio  Allahov  hukm,  iako  vjerujem  da  je  moguće  da  osoba  ne  presudi  onim  što  mu  je  Allah učinio obaveznim a da time nije odbio Allahov hukm. Ako El‐Qasimi misli na  isto onda govoreći o „presudi suprotnim“ u suštini govori o malom kufru a glavni i  jedini  uticaj  u  tekfiru  u  navedenim  riječima  ima  opis  „otvorenog  namjernog  odbijanja Allahovog hukma“.    Dakle,  ako  Ibn  Mes’ud  govori  o  malom  kufru,  a  riječ  promjena  zakona  u  osnovi ne ukazuje na to, između njegovih i riječi Ibn ’Abbasa nema razlike, a ako  Ibn  Mes’ud  govori  o  promjeni  zakona  koja  je  veliki  kufr  po  saglasnosti  pravnika  nije moguće da se treće mišljenje ne slaže s njegovim, iz čega zaključujem da se  ovdje  najvjerovatnije,  pored  pukog  prenošenja  izreka  učenjaka  u  vezi  ajeta,  najviše radi o pitanju kakvoće tekfira pojedinaca sudija iz vanjske realnosti gdje se  često, s obzirom da njihova vanjština nekad podnosi tumačenje u značenju velikog  i  malog  kufra,  poseže  za  indicijama,  dodacima  i  pojašnjenjima  koja  pomažu  u  presudi nad njime, a ne o prikazu mezheba učenjaka u pogledu osnove značenja  ajeta.  Što  se  tiče  El‐Qasimija  vidjeli  smo  da  je  rekao  da  je  kufr  u  ajetu  vezan  za  „hukm“  tj.  presudu  suprotnu  tekstu  što  znači  da  El‐Qasimi  ne  traži  drugi  opis  mimo njega.     Ja sam precizno pojasnio značenje velikog kufra u hukmu i konstatovao da je  mali kufr ispod toga i u posebnom poglavlju o malom kufru u suđenju ću objasniti  njegovu granicu i suštinu, kao što ponovno izdvajam da vjerujem da se komentari  selefa  koji  su  spomenuti  kod  ajeta  sure  El‐Ma’ideh  mogu  protumačiti  na  prihvatljiv  način  i  da  se  čak  ne  mora  reći  da  su  pogriješili  već  da  svaki  od  njih  govori  o  jednom  određenom  vidu,  radi  nekog  razloga,  ne  želeći  da  svojim  govorom isključi drugo.     Poznati učenjak Nedžda, šejh Hamed b. 'Atiq, rahimehullah, je u svojoj knjizi  „Sebilul‐fikak...“  u  „Medžmu'atut‐tevhid“  (1/321),  nakon  što  je  spomenuo  neke  stvari, koje čovjeka čine murteddom, a u knjizi on govori o zabrani „prijateljevanja  prema murteddima i mušricima“, rekao: 

‫ وﻣﺜﻞ ﻫﺆﻻء ﻣﺎ‬:‫ ﻗﻠﺖ‬...‫ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻛﺘﺎب اﷲ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬:‫اﻷﻣﺮ اﻟﺮاﺑﻊ ﻋﺸﺮ‬ ‫ ﻣﻦ ﲢﻜﻴﻢ ﻋﺎدات آﺑﺎﺋﻬﻢ وﻣﺎ وﺿﻌﻪ أواﺋﻠﻬﻢ ﻣﻦ اﳌﻮﺿﻮﻋﺎت اﳌﻠﻌﻮﻧﺔ‬,‫وﻗﻊ ﻓﻴﻪ ﻋﺎﻣﺔ اﻟﺒﻮادي وﻣﻦ ﺷﺎ ﻬﻢ‬ ‫ وﻣﻦ ﻓﻌﻞ ذﻟﻚ ﻓﺈﻧﻪ ﻛﺎﻓﺮ ﳚﺐ ﻗﺘﺎﻟﻪ‬.‫ ﻳﻘﺪﻣﻮ ﺎ ﻋﻠﻰ ﻛﺘﺎب اﷲ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ‬,‫اﻟﱵ ﻳﺴﻤﻮ ﺎ ﺷﺮع اﻟﺮﻓﺎﻗﺔ‬ .‫ﺣﱴ ﻳﺮﺟﻊ إﱃ ﺣﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬

  458 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Četrnaesta  stvar:  tehakum  nečem  drugom  mimo  Allahove  Knjige  i  Sunneta  Njegovog Poslanika, .. Rekoh:  Poput  njih  je  ono  u  šta  su  upali  (skoro  svi)  stanovnici  pustinje  (beduini)  i  slični  njima,  od  tahkima  'adeta  (običaja)  svojih  predaka  i  onoga  što  su  im  postavili816  svoji  prvaci  od  prokletih  zakona  koje  nazivaju  „zakon  rifaqah“,  kojima  daju  prednost  nad  Allahovom  Knjigom  i  Sunnetom  Njegovog  Poslanika.  Pa  ko  god  to  uradi817 kafir je. Obaveza je boriti se protiv njega dok se ne vrati zakonu Allaha i  Njegovog Poslanika.“    Isti govor imamo i od šejha Sulejmana b. Sehmana, kojeg smo naveli, i šejha  Muhammeda  b.  Ibrahima  u  risali  „Tahkimul‐qavanin“  nakon  što  je  spomenuo  praktični  opis  velikog  kufra  u  suđenju  na  primjeru  robova  sekularizma  i  demokratije. Svi prenose govor Ibn Kethira iz „Tefsira“ i „El‐bidajeh ven‐nihajeh“  ili govor Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“.   ’Abdul’aziz  b.  Hamid,  jedan  od  suvremenika,  u  svojoj  knjizi  „Rasvjetljenje  jednog  od ruknova tevhida“, koja je prevedena i uskoro treba biti objavljena, kaže:  „Vrste sudija818 (vladara)   Onaj koji je razmotrio govor učenjaka zaključuje da se sudije s obzirom na njihovo  stanje dijele na četiri glavne grupe:  1) Sudija (hakim) koji sudi Allahovim šerijatom, +, sprovodeći sve njegove propise  i ne izlazi iz njega ni u čemu.   2) Sudija koji sudi Allahovim šerijatom,  +, ali u nekim slučajevima ne sudi onim  što je Allah objavio zbog idžtihada i neznanja.  3) Sudija koji sudi Allahovim šerijatom,  +, ali u nekim slučajevima ne sudi onim  što je Allah objavio zbog ličnih prohtjeva i naklonosti.  4)  Sudija  koji  sudi  nekim  drugim  zakonom  mimo  Allahovog,  on  se  dijeli  na  dvije  vrste:  a) Sudija koji tvrdi da je taj suprotni zakon Allahovom zakonu od Allaha.  b)  Sudija  koji  priznaje  da  je  taj  Allahovom  zakonu  suprotni  zakon  od  njega  ili  nekog drugog i od onoga što su ljudi postavili i sastavili ili slijedi u tome.                                                                816

 Propisali, učinili zakonom.   Pogledaj kako je vezao propis za djelo rekavši „to uradi“.   818  Na ar. „hukkam“.  817

 

EBU MUHAMMED

459 

Propis svakog od ovih sudija kod učenaka je kao što slijedi:  1) Što se tiče prvog nema razilaženja da je musliman kod svih frakcija i grupacija i  učenjaka muslimana.  2) Drugi koji u nekim slučajevima zbog idžtihada i greške ne sudi onim što je Allah  objavio je musliman nagrađen jednom nagradom, i uvjetuje se da njegova greška  bude  u  ograncima  a  ne  u  temeljima,  i  da  bude  u  propisu  koji  nije  neminovno  poznat  u  vjeri,  i  da  je  uložio  maksimalan  trud  da  dođe  do  propisa.  Nema  razilaženja među ehlus‐sunneh u pogledu njegovog bitka muslimanom.  3)  Treći  sudija;  koji  ne  sudi  onim  što  je  Allah  objavio  u  određenom  slučaju  zbog  ličnog prohtjeva i naklonosti (zejg). On je predmet većine govora učenjaka koji su  živjeli u periodu islamske vlasti od selefa i drugih. Ovaj sudija je musliman, koji se  opisuje kufrom u prenešenom značenju, ili malim kufrom. Takav je griješnik zbog  toga što je učinio grijeh zbog lične strasti u tom određenom pojedinačnom slučaju.   Ko  bude  precizno  izučavao  govor  selefa  naći  će  da  govore  o  jednom  slučaju  u  kojem  se  dogodio  grijeh,  a  on  je  nesuđenje  onim  što  je  Alla  objavio.  Sav  govor  selefa koji je došao da bi se odagnao kufr koji izvodi iz vjere se tiče ove vrste sudija  (vladara),  uz  opasku  da  ovaj  sudija  kada  ne  sudi  onim  što  je  Allah  objavio  to  ne  radi  „mijenjajući“  (tebdil)  Allahov  propis  –  jer  u  historiji  islama  se  nije  dogodilo  da je neki vladar uveo propis i učinio ga zakonom kojim je obavezno suditi – već iz  ličnog prohtjeva koji ga nagoni da tvrdi da se u slučaju npr. nije došlo do presude.   Znači, kada sudi kradljivcu, za kojeg zna da je ukrao, a mi pretpostavljamo da je  on  u  tom  slučaju  u  stanju  strasti  i  griješenja,  ne  govori  da  mu  presuđuje  bičevanjem,  npr.,  zbog  toga  što  je  kazna  za  krađu  bičevanje,  već  govori  da  zločinac  nije  ukrao  već  se  prevarom  vlasnika  domogao  ukradenog  predmeta,  i  da  smo  mu presudili  bičevanjem  kao ta’zir  zbog  njegove  prevare  onoga  koji  je  podigao tužbu. Iako ovaj sudija nije došao sa novim zakonom za suđenje u slučaju  postoje uvjeti koji se moraju ispuniti da bi se sačuvao izlaska iz vjere.“819    Dakle,  počinioc  malog  kufra  pri  sebi  ima  osnovu  pridržavanja  (iltizāma)  Allahovog  zakona  čak  i  u  slučaju  u  kojem  je  nepravedno  presudio,  jer  je  putem  lukavstva  promjenio  opis  činjeničnog  stanja  a  zatim  na  njega  spustio  njemu  odgovarajući  šerijatski  propis,  pa  mu  je  grijeh  došao  sa  strane  stepena  „svjedočenja  i  utvrđivanja“,  da  Allah sačuva,  a  ne  sa  strane  spuštanja  suprotnog  propisa na ustanovljeni opis koji mu ne odgovara.                                                               

819

 Adva’un ’ala ruknin minet‐tevhid, str. 45‐46 

  460 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Na to se nadovezuje ostavljanje sprovođenja hadda rezanja ruke kradljivcu, i  ovo  je  sve  mali  kufr,  koji  je  gori  od  svih  velikih  grijeha  koji  nisu  nazvani  kufrom,  poput  bluda  i  slično.  Dakle,  ključna  stvar  u  ovoj  mes’eli  je  da  shvatimo  vezu  između  utvrđenog  opisa  i  spuštanja  propisa  na  nju,  jer  je  to  suština  hukma,  tj.  suđenja  koji  i  u  jeziku  znači  pripisati  nešto  nečem,  a  prije  suštinske  presude  imamo stepen utvrđivanja opisa činjeničnog stanja.     Ovakav  prikaz  suštine  malog  kufra  spada  u  najpreciznije  koje  sam  do  sada  našao  u  govoru  suvremenika  o  granici  opisa  malog  kufra.  Ali  naše  objašnjenje,  kojem  nas  je  Allah  uputio,  je  najprecizinije  i  najdetaljnije  što  sam  do  sada  vidio.  Ovo je istina a ne oholjenje, i to zna svako ko je čitao knjige, jer govor poput našeg  i detalje objašnjenja nije našao ni u jednoj knjizi, kao i govor o mnogim mes’elama  koje se spominju u knjizi, koje smo mi skupili na jednom mjestu. Jednostavno ne  znam da postoji knjiga u kojoj je sve sakupljeno i objašnjeno na jednom mjestu.  Allahulmuste’an! Dovoljan nam je Allah i divan je On Zaštitnik!  Nakon što je naveo govor učenjaka autor spomenute knjige kaže:  „Ako  dođe  sa  novim  zakonom,  kojeg  je  on  postavio,  ili  neko  drugi,  takav  je  mubeddil,  i  onaj  koji  uklanja  Allahov  zakon,  i  ne  ulazi  uopšte  pod  ovu  vrstu,  već  biva od dolazeće vrste:  4)  Četvrta  vrsta  je  onaj  sudija  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio zbog suđenja drugim zakonom mimo Allahovog zakona, takav se dijeli na:  a)  Onaj  koji  tvrdi  da  je  ovaj  Allahovom  zakonu  suprotni  zakon  od  Allahovog  šerijata. Takav je kafir zbog promjene (tebdila) propisa. Rekao je El‐Qurtubi: „To  se razlikuje. Ako presudi onim što je kod njih u smislu da je od Allaha, to je tebdil  koji za sobom povlači kufr“ (Tefsir Qurtubija str. 2188). Šejhul‐islam Ibn Tejmijje,  rahimehullah, je pojašnjavajući značenje pojma „zakon“ u ’urfu ljudi, rekao:  „Treće, promjenjeni zakon: a to je laž na Allaha i Njegovog Poslanika, ili na ljude  lažnim  svjedočenjem  i  slično  tome;  i  čisti  zulum.  Ko  kaže  da  je  to  od  Allahovog  zakona je kafir bez sporenja...“ (Medžmu’ul‐Fetava 3/268)  b) Onaj koji je sastavio i postavio Allahovom zakonu suprotan  zakon, kao qanun  (zakon)  svom  narodu,  priznajući  da  je  on  od  njega,  ili  nekog  drugog,  ili  slijedi  u  tome; ovaj vladar je predmet naše današnjice. On je kafir koji je izašao iz milleta  muslimana kod svih frakcija i grupacija i učenjaka muslimana, makar to bilo u  pojedinačnom slučaju: 

 

EBU MUHAMMED

461 

Prvo:  zato  što  je  tražio  hukm  iz  nečeg  drugog  mimo  Knjige  i  Sunneta,  tj.  tehakumio  se  nečem  drugom  mimo  Knjige  i  Sunneta.  Ko  to  uradi820  je  kafir  i  u  tome nema razilaženja kao što je postalo jasno u prošlom naslovu „Propis onoga  koji se tehakumi nečem drugom mimo Knjige i Sunneta“.  Drugo: zbog toga što ne vjeruje821 u obaveznost suđenja onim što je Allah objavio.  Ovdje ima stvar koja se mora shvatiti, a to je da nije uvjet za ovog sudiju (hakima)  da niječe Allahov propis, jer postoji razlika između nijekanja propisa i uvjerenja da  suđenje nije vadžib,822 a oboje je kufr. Moguće je da osoba ne niječe Allahov hukm,  već da ga priznaje, ali ne vjeruje u obaveznost suđenja onim što je Allah objavio,823  i to dozvoljavanjem824 suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, tj.  da džahilijetski sud učini dozvoljenim kao sprovođenje Allahovog propisa, +.  Ovaj hakim je kafir makar se njegov sud podudarao sa Allahovim sudom.825 Ovo  uz opasku da samo nijekanje suda biva kufrom, samo po sebi, svejedno da li se sa  njim sastalo nesuđenje onim što je Allah objavio ili ne. Rekao je Ibnul‐Qajjim:   „Ima  ih  koji  su  protumačili  ajet  u  smislu  ostavljanja  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio nijekajući (džahiden). Ovo je mišljenje ’Ikrime, a to je daleko tumačenje, jer  samo nijekanje je kufr bez obzira da li presudio ili ne.“ (Medaridžus‐Salikin 1/336)“    Riječi  ’Ikrime  smo  već  prokomentarisali.  Ovdje  napominjem  da  za  tekfir  onoga  koji  namjerno  presudi  suprotnim  zakonom,  nije  uvjet  da  ga  učini  stalnim  zakonom,  jer  je  moguće  da  danas  sudi  s  jednim,  sutra  s  drugim,  a  prekosutra  s  trećim, i govor suvremenika o stanju vladara, koji je postavio zakone i slično, se ne  smije  razumjeti  u  smislu  da  onaj  koji  namjerno  sudi  suprotnim  zakonima,  a  oni  nisu  „postavljeni“  i  „stalni“  nije  veliki  kufr,  jer  riječi  El‐Begavija  koje  je  pripisao  učenjacima sveobuhvatno su jasne, i to je naše shvatanje.                                                                820

 Pogledaj kako veže propis za „djelo“!   Izgleda da je autor to razumio iz činjenja suprotnog zakona „dinom“, mada vidim da nije neminovno da čovjek  koji to radi vjeruje da nije obavezno suditi onim što je Allah objavio, ali može se reći da je njegovo vjerovanje da  je obaveza suditi Allahovim zakonom beskorisno i nije urodilo plodom.   822  Uvjerenje da nešto nije vadžib i nijekanje propisa (džuhud) je jedno te isto u govoru učenjaka. A u pogledu  zabranjenih stvari se kaže „ohalaljivanje“, tako da ne znam sa koje strane autor pravi razliku između nijekanja i  uvjerrenja  da  nije  vadžib.  Najverovatnije  misli  na  jezičko  nijekanje  kojem  nasuprot  stoji  „priznanje“  koje  je  spomenuo u idućoj rečenici rekavši „...već ga priznaje...“.  823  Ja vjerujem da je nemoguće da neka osoba zna Allahov propis o obaveznosti suđenja Njegovim zakonom, ili  neki Njegov detaljni propis, a nakon toga svojim srcem vjeruje da nije obaveza suditi njime, ili da je dozvoljeno  suditi suprotnim. Moguće je da jezikom kaže ono što nije u srcu.   824   Prema  mezhebu  ehlus‐sunneta  nije  neminovno  da  onaj  koji  jezikom  ispolji  dozvoljenost  suđenja  tagutskim  zakonom u to zaista vjeruje svojim srcem, ali je neminovno da je kafir u srcu jer vanjski kufr neminovno za sobom  povlači nevjersvo u ’aqidi ili djelima srca.  825   Ko  od  njega  traži  da  presudi  tim  propisom,  sprovodeći  svoj  zakon,  upao  je  u  veliki  širk  tehakuma  iako  se  njegov propis podudara sa šerijatskim.   821

  462 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ali  onaj  koji  suprotan  zakon  učini  stalnim  kao  što  je  to  slučaj  danas  je  veći  kafir i tagut od prvoga, koji je sa tagutskim zakonom prešao granicu sudeći njime i  uzeo  ga  za  zakon  i  sudiju  u  jednoj  presudi,  jer  su  učenjaci  selefa  „postavljanje  zakona“ i „činjenje njega stalnim“ tretirali kao dokaz koji kategorički ukazuje na to  da  onaj  koji  to  radi  vjeruje  u  svoj  zakon,  i  da  je  on  kod  njega  u  najmanju  ruku  poput šerijata ako ne vjeruje da je bolji.     Sve to ne znači da vjeruju da onaj koji na spomenuti način presudi suprotnim  zakonom nije kafir. Ispravnost ovog tumačenja se posebno ističe kada se sjetimo  da svi vladari i sudije u osnovi tvrde da sude pravdom, što znači da oni sudeći, na  bilo koji način i od bilo koga drugog mimo Allaha postavljenim zakonima, svojim  stanjem  dokazuju  da  taj  sud  drže  pravdom  kojom  se  treba  suditi  među  ljudima,  iako  jezički  ne  niječu  Allahov  sud  i  obaveznost  suđenja  samo  njime,  ili  svojim  jezicima govore da vjeruju da je obavezno da se sudi Allahovim sudom i da je on  jedina pravda.    Ovako su učenjaci protumačili riječi Ibn Tejmijje iz „Minhadžus‐sunneh“: „...a  zatim ohalale da sude nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio“ objasnivši  da  on  ne  misli  na  uvjetovanje  jezičkog  ispoljavanja  ohalaljivanja  suđenja  suprotnim  zakonima  za  tekfir,  već  na  ohalaljivanje  suđenja  tagutskim  zakonom  svojim djelom i stanjem.    Isto  je  želio  reći  Ibn  ’Usejmin  kada  je  izrazio  svoje  neslaganje  sa  Albanijem  koji čak i za tekfir današnjih vladara uslovljava ispoljavanje jezičkog ohalaljivanja,  iako su oni sebi pripisali pravo na zakonodavstvo, suđenje, obavezivanje ljudi na  njihove  propise,  kažnjavanje  onoga  koji  izađe  iz  njih,  promjenili  mnoge  Allahove  propise  na  različite  načine,  itd.  Ne  može  se  čovjek  prestati  čuditi  Albanijevom  shvatanju tevhida i islama!     Dr.  Ebu  Ruhajjim  nam  je  spomenuo  da  su  Albanija  istjerali  iz  Saudijske  Arabije, i sa mjesta predavača na fakultetu u Medini zbog njegove ’aqide. Uistinu  je  šteta  koju  su  islamu  nanijeli  Albani  i  saudijski  učenjaci  taguta  velika,  iako  su  učenjaci Saudije imali bolje temelje od njega.     Ne smije se reći da ako sudije plemenskim zakonima npr. priznaju da vjeruju  da  su  njihovi  zakoni  nepravda  a  Allahov  zakon  jedina  pravda,  time  ne  bivaju  kafirima, jer je tahkim zakona plemenskih poglavara veliki kufr, kao što su njihovi  poglavari  i  zakoni  koje  su  im  propisali  taguti,  i  zbog  toga  što  je  to  dokaz  zadovoljstva  sa  tim  postupkom  ili  zakonima,  i  to  sve  kategorički  ukazuje  na  širk  pokornosti  bez  obzira  na  ono  što  oni  govore  svojim  jezicima,  i  na  nepostojanje  vjerski naređenog zadovoljstva samo šerijatom. 

 

EBU MUHAMMED

463 

  Za čuditi se je kako su Nusret i Bilibani iz govora Ibn Tejmijje u „Minhadžu“  gdje  šejh  kaže  „...ne  sude  osim...“  mogli  shvatiti  da  su  spomenute  sudije  plemenskim  zakonima  kod  učenjaka  muslimana  ostvarile  aslu  dinil  islama!  Još  luđe  je  njihovo,  izgleda  staro,  uvjerenje  da  je  počinioc  „manje  poznatog  suštinskog velikog širka“ musliman sve dok se nad njim ne uspostavi argument!    Zato  pamet  u  glavu  i  čuvaj  se  lopova  sa  bradama,  ahmedijama,  titulama  i  raznim  odorama  vanjske  čestitosti  i  bogobojaznosti,  a  ko  zastrani  neka  ne  kori  osim sebe! Allahu moj, jesam li dostavio?  Korisna  mes’ela:  Prije  nego  što  navedem  neke  primjere  putem  kojih  ću  približiti shvatanje prethodno objašnjenih temelja, želim da se kratko zadržim  na jednoj mes’eli koja se tiče kadije muslimana koji nenamjerno pripiše neki  propis Allahovoj vjeri.      Mes’ela  se  tiče  vjerskog  imena  kojim  taj  „suprotni  zakon“  treba  i  može  biti  nazvan i konstatacije neispravnosti tretiranja spomenutog opisa poput tretiranja  suštine  opisa  namjernog  suđenja  suprotnim  zakonom,  bilo  da  ga  pripiše  sebi  ili  nekom drugom.     Kako nazvati suprotan zakon i propis kojeg je kadija pripisao islamu? Nema  sumnje da taj propis nije islamski, a sve što nije islamsko je džahilijetsko, i njega je  najpreče nazvati imenima koja se spominju u Kur’anu i Sunnetu. U ta imena spada  npr. „zakon džahilijeta“, tj. hukmul‐džahilijje, koji se spominje u suri El‐Ma’ideh, ili  „tagut“ koji se spominje u suri En‐Nisa’, a tagut je kao što kaže Ibn Kethir, kada se  govori o zakonu, svaki neispravan propis mimo Kur’ana i Sunneta:    „A ajet je općenitiji od svega toga i kudi svakog ko odstupi od Knjige i sunneta i  učini  tehakum  pred  nečim  drugim  mimo  njih  od  batila,  i  to  je  ono  što  se  želi  pojmom tagut...“826    Svi učenjaci nazivaju suprotan zakon tagutom, bez imalo sumnje. Otuda se za  uvjerenje u dozvoljenost pijenja vina može reći da je tagut i da je džahilijetski sud.  Za uvjerenje da Allah nije naredio pet dnevnih namaza se može reći da je tagut i  da  je  džahilijetski  sud,  itd.  Jednostavno  rečeno,  za  sve  što  je  suprotno  islamu  se  može  reći  da  je  tagut  i  da  je  džahilijjetski  sud  svejedno  ticalo  se  to  ’aqide  ili  praktičnih propisa.  

                                                            

826

 Tefsir Ibn Kethir 1/492 

  464 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zbog toga je Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, zabranjeni te’vil (tumačenje), koji je  u suštini iskrivljivanje značenja tekstova nazvao tagutom, kao što je „el‐medžaz“,  tj. metaforu nazvao tagutom, jer su sljedbenici novotarija i strasti ove dvije stvari  učinili  osnovom  zbog  koje  su  iskrivili  značenja  mnogih  tesktova  objave,  posebno  onih koji se tiču Allahovih imena i svojstava i drugih propisa ’aqide. Naći ćeš kako  u knjizi „Poslate munje na džehmije i mu’attile“ kaže „Rušenje taguta el‐medžaza“  i „Rušenje taguta te’vila“ i tako dalje.    Takođe se za bilo koje sektaško učenje poput irdža’a, tj. uvjerenja da djela ili  govor jezikom ne ulaze u suštinu imana i da nisu njegova neminovna posljedica,  čiji nestanak znači nestanak srčanog imana, može reći da je tagut.     U tom smislu se može reći da je neko „presudio tagutom“ i da neko „vjeruje  u  taguta“,  a  da  to  ne  znači  da  nije  musliman,  ali  ovdje  imamo  dvije  ogromne  greške  koje  pogađaju  dvije  vrste  ljudi;  one  koji  slične  izreke  selefa  koriste  da  dokažu  islam  ljudi  koji  vjeruju  u  taguta  u  smislu  u  kojem  nema  opravdanja  neznanjem,  što  smo  objasnili  na  početku  knjige  i  što  je  opšte  poznato  u  vjeri  islamu,  i  drugu  vrstu  koja  je  otišla  u  drugu  krajnost,  koji  slične  izreke  možda  shvataju u smislu tekfira jer znaju da je nemoguće da neko bude musliman a da  „vjeruje u taguta“ ili da „sudi tagutom“.    Dakle obje skupine su žrtve terminologije koje ne razumiju i bolesti svog uma  i  srca,  s  time  što  su  prvi  kafiri  a  drugi  muslimani  na  mezhebu  haridžija.  Tako  su  mnogi  naši  neprijatelji  i  protivnici  ove  da’ve  želeći  da  dokažu  da  kufr  u  taguta  i  tekfir  taguta  nije  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina  uzeli  izreke  selefa  u  vezi  krvnika  Hadždžadža  b.  Jusufa,  poznatog  vladara  i  zulumćara,  koji  na  svojoj  savjesti  nosi  živote hiljade nevinih i najboljih muslimana.     Našli su izreke nekih selefa koji su rekli za Hadžadža da je mu’min u taguta  kafir u Allaha, pa su poletili da nam dokažu kako selefi vjeruju da kufr u taguta nije  uvjet za ostvarenje aslud‐dina!!! To je radio jedan od smutljivaca prvih dana svoje  pojave  na  paltalku  i  širenja  nereda  po  zemlji,  a  ubjeđen  sam  da  je  to  takođe  spomenuo u jednom privatnom pisanom razgovoru sa mnom.     S  druge  strane  njegov  „selefijski  brat“,  S.  K.,  kako  saznajem,  kada  je  bio  u  Švajcarskoj „dokazuje“ istu stvar istom izrekom selefa u vezi Hadždžadža b. Jusufa,  potvrđujući, ne znam po koji put, da ne zna i da ne želi da nauči značenje islama i  da  nema  pojma  o  životu  i  metodi  argumentiranja,  a  punim  ustima  ograničavaju  selefizam  na  sebe  i  svoju  skupinu;  kako  smutljivac  tako  i  „njegova  selefijska  braća“.  

 

EBU MUHAMMED

465 

  Odgovor  na  ovo  je  vrlo  jednostavan,  i  da  im  nisu  srca  bolesna  od  stasti  i  šubhi, nikad u to ne bi upali. Radi se tome da je Hadždžadž, mimo ubijanja ljudi i  sijanja nepravde, vjerovao u ’aqidu irdža’ koja se bila proširila, a što najčešće biva  kada na vlast dođu vladari, koje treba očistiti od grijeha i tekfira, pa s obzirom da  kod novotaraca djela ili riječi ne ulaze u suštinu imana, nema nikakvih problema  za srčani iman šta god da se uradi, jer Allah će mu sve to Allah oprostiti.     U  onom  vremenu  su  novotarci  nalazili  izlaz  u  irdža’u  a  danas  ga  nalaze  u  borbi protiv tekfira taguta i mušrika, čiji nestanak znači nestanak tevhida. Danas  imaju  definiciju  ehlus‐sunneta  o  imanu,  a  od  imana  i  njegovog  značenja  nisu  ostvarili ono što su ostvarili ekstremne džehmije. Allahulmuste’an!    Dakle,  Hadždžadž  b.  Jusuf  je  vjerovao  u  „irdža’“  a  „irdža’“  je  bez  sumnje  tagut pored toga što je radio neviđen zulum kojeg su mnogi selefi protumačili u  smislu  srčanog  nevjerstva,  pa  su  s  obzirom  da  su  ga  lično  tekfirili  rekli  da  je  bio  vjernik  u  taguta  u  tom  smislu,  a  ne  u  smislu  da  je  vjerovao  u  veliki  širk  i  obožavanje  drugog  mimo  Allaha,  ili  da  su  taguti  i  mušrici  muslimani.  Kao  što  iz  njihovog  tekfira  Hadžddža,  zbog  nekih  uzroka  koje  su  protumačili  u  značenju  srčanog nevjerstva, neminovno proizilazi da je isti „vjernik u taguta“.    Dakle, nisu ga protekfirili zbog toga što je bilo opšte poznato da je on uradio  veliki  širk  ili  tagutijet,  koji  je  bio  poznat  svima,  ili  zbog  toga  što  se  nije  odrekao  taguta  i  mušrika,  već  se  radilo  o  idžtihadu  nekih  pojedinaca  u  pogledu  Hadždžadža,  koji  su  ga  protekfirili,  pa  su  zbog  toga  rekli  da  je  vjernik  u  taguta  i  kafir u Allaha, jer je to stanje svakog nemuslimana.    Iz ovoga takođe razumiješ koliko je plitko i glupo na ovaj način dokazati da  tekfir  taguta  nije  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina,  a  ja  kažem  neka  je  Allahovo  prokletstvo na svakog ko se usudio na ovaj korak i ovako dokazuje da tekfir taguta  nije od aslud‐dina zbog tri stvari:  1) Hadždžadž  nije  bio  poznat  po  velikom  širku  i  tagutijjetu  i  neodricanju  od  taguta i mušrika, već po ubijanju najboljih muslimana i običnog naroda.   2) Oni  koji  ga  nisu  protekfirili  se  ne  slažu  sa  idžtihadom  onih  koji  su  ga  protekfirili.  3) Da je Hadžadž zaista upao u veliki širk i neodricanje od taguta i mušrika, a to  nije bilo poznato među selefima koji ga nisu tekfirili, kakvog oni grijeha imaju  u tome? Prema kojem to pravilu se smije zaključivati vjera iz razilaženja selefa  u  pogledu  tekfira  Hadždžadža  koji  nije  bio  poznat  po  upadanju  u  veliki  širk  i  neodricanju od taguta i mušrika! Allahulmuste’an protiv ovog „selefizma“. 

  466 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Onaj koji ne zna stanje nekog taguta iz vanjske realnosti čije stanje nije opšte  poznato,  a  ima  ispravne  temelje  je  musliman,  i  ovo  je  naš  stav  u  pogledu  netekfirenja  taguta  čije  stanje  nije  opšte  poznato,  ali  u  pogledu  opšte  poznatih  taguta  tekfirimo  u  vanjštini  svakog  ko  im  svjedoči  islam.  Allah  je  naredio  kufr  u  taguta,  da  bi  se  sproveo  nad  tagutima  vanjske  realnosti  a  ne  da    se  njime  kite  zidovi  i  parole,  a  ako  Uzvišeni  zna  da  je  neki  pojedinac  zaista  opravdan  nepoznavanjem stanja dotičnog taguta neće mu nanijeti nepravdu. Ovo je što se  tiče  Hadždžadža  i  šejtana  džinna  i  ljudi  koji  na  spomenuti  način  koriste  izreke  selefa. Da nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!     Što se tiče nazivanja suprotnog zakona „laičkim zakonom“ to u osnovi ne bi  trebalo  predstavljati  problem,  ali  problem  može  nastati  kada  postoji  bojazan  da  će  neko  naš  govor  pogrešno  razumjeti  što  se  naravno  može  desiti  i  u  pogledu  imena „tagut“ i „džahilijetski sud“. Zbog toga je obaveza objasniti suštinu pitanja  kad god postoji mogućnost pogrešnog shvatanja. Tokom knjige sam već skrenuo  pažnju  na  to  da  sam  ubjeđen  da  Qarni  pojmom  „laički  zakon“  naziva  suprotni  zakon kojeg kadija musliman nenamjerno pripiše šerijatu. Kaže El‐Qarni:  „Neophodno je da napravimo razliku između propisa kufra u suštinskom smislu  i  onoga  što  se  veže  za  srce  i  presude  nad  pojedincem  sa  kufrom  u  vanjštini  zbog  toga što nije neminovno da se sa svakim djelom od djela širka u vanjštini željelo  ono čime se ostvaruje 'ibadet drugom mimo Allaha, jer je moguće da ga uradi ne  u smislu približavanja nekom drugom mimo Uzvišenog Allaha.   Otuda,neophodno je da se provjeri njegovo stanje prije presude kufrom nad njim  da  bi  se  uklonila  ta  mogućnost,  osim  ako  njegovo  djelo  apsolutno  ne  podnosi  drugo  značenje  osim  značenja  'ibadeta  i  približavanja  (teqarrub)  drugom  mimo  Allaha.  Tada  se  nad  njim  presuđuje  kufrom  zbog  nepostojanja  mogućnosti  da  je  imao drugu namjeru.  Isto tako je i sa onim koji uzme za sudiju827 (sudi) laičke zakone, jer moguće je da  to ne radi zbog neznanja o osnovi pridržavanja šerijata, i da tim djelom ne prkosi,  već  možda  misli  da  to  njegovo  djelo  ne  ruši  suštinu  njegovog  pridržavanja  šerijata.  Pa  njegovo  neznanje  biva  sa  strane  nepostojanja  znanja  o  suprotstavljanju  njegovog  djela  osnovi  pridržavanja  šerijata  ne  sa  strane 

                                                            

827

 Tahkim. 

 

EBU MUHAMMED

467 

neznanja o suštini pridržavanja (iltizām).828 Te je neophodno da se provjeri (stanje)  prije tekfira i da se uspostavi argument i ukloni šubha.“829    Ako  je  Nusret  iz  ovoga,  kao  iz  poređenja  sedžde  pozdrava  sa  tahkimom  laičkog  zakona,  razumio  traženje  od  taguta  hukma  koji  sprovode  svoj  lažni  rububijjet i nameću ga ljudima  tražeći da ih obožavaju tahkimom svog tagutskog  zakona,  neka  ostavi  islam  i  nas  na  miru,  i  neka  ne  kori  osim  sebe,  jer  takvo  shvatanje je kufr u Uzvišenog Allaha!     „Razum“  se  takođe  može  nazvati  „tagutom“  onda  kada  ljudi  počnu  davati  prednost  svom  bolesnom  razumu  nad  Kur'anom  i  Sunnetom,  ili  ako  svojom  „fitrom“  počnu  dokazivati  šta  ulazi  u  aslud‐din  a  šta  ne,  kao  što  se  može  čuti  danas tu i tamo, bilo da se radi o muslimanima ili drugim.    Moguće  je  da  se  nekom  muslimanu  desi  da  od  grčkih  filozofa  uzima  neke  temelje  logike  i  slično,  smatrajući  da  su  u  saglasnosti  sa  Kur'anom,  pa  ih  se  pridržava ali ne u smislu pridržavanja grčke filozofije same po sebi, već polazeći od  pridržavanja Kur'ana i Sunneta, vjerujući da su ta razumska i logička pravila vjerski  potvrđena; za takvog se isto može reći da se tehakumi tagutu i slično, ali se mora  paziti o kakvom se pitanju radi i na koji način to radi. Dakle, ne smijemo biti žrtve  termina, već moramo gledati u suštine stvari, i svakoj dodijeliti njoj odgovarajući  opis.    Moguće  je  da  neko  od  učenjaka  „slijepo  slijeđenje“,  tj.  taqlid  onih  koje  nije  dozvoljeno  slijediti  ili  u  stanju  kada  slijepo  slijeđenje  nije  dozvoljeno  nazove  tagutom,  jer  u  vjerski  prihvatljivom  slijepom  slijeđenju  osoba  slijedi  mišljenje  učenjaka bez poznavanja vjerskog dokaza, naravno zbog toga što očekuje da ga je  taj  učenjak  uputio  Allahovom  propisu  a  ne  svom,  u  dotičnom  pitanju,  ali  kada  slijepo  slijedi  onoga  koga  nije  dozvoljeno  slijepo  slijediti  i  onda  kada  taqlid  nije  dozvoljen  može  se  reći  da  se  tehakumio  tagutu  a  da  to  ne  znači  da  je  time  neminovno izašao iz vjere.     Tekfir ovakvih ovisi od vrste mes'ele u kojoj se dogodila greška. Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  definišući  značenje  taguta  u  vjeri,  itekako  mislio  na  fenomen  slijepog  slijeđenje  koje  nije  dozvoljeno,  bilo  da  se  radi  o  slijepom  slijeđenju  onih  koji  se  ne  smiju  slijepo  slijediti  zbog  toga  što  ne  znaju  šerijatske  propise  ili  nisu  povjerljivi u njihovom prenošenju ili se radi o slijepom slijeđenju u stanju u kojem                                                               828

  Zna  da  šehadet  kojeg  izgovara  nalaže  obaveznost  pridržavanja  šerijata  u  uopštenom  smislu  ali  ne  zna  da  „njegovo suđenje laičkim zakonom“ ruši osnovu tog pridržavanja!  829  Upozoravam čitaoca da je Qarni u svojoj knjizi napravio niz greški u pitanju mes’ele uspostave argumenta u  opšte  poznatim  pitanjima  uslovljavajući  uvjete  koji  su  potrebni  za  uspostavu  argumenta  u  manje  poznatim  pitanjima (mesa’il khafijjeh).  

  468 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ga  Zakonodavac  nije  dozvolio,  jer  to  je  ono  što  je  bilo  prošireno  u  njegovom  vremenu, uz opasku da se muslimani nisu pridržavali zakona Džingis Khana ili bilo  kojeg taguta iz vanjske realnosti sličnog njemu, poput današnjih taguta hukma.    Važno  je  da  mi  izbjegnemo  greške  prethodne  dvije  ekstremističke  skupine,  da Allah sačuva od ekstremizma, bilo da se radi o pretjerivanju ili nedotjerivanju.  Navešću  jedan  citat  Ibnul‐Qajjima,  rahimehullah,  u  kojem  govori  o  slijepom  slijeđenju i korištenju analogije, koji se koristi u šejtanske svrhe bilo na arapskom  govornom području ili na našem, onda kada sudija ne može naći dokaz iz Kur'ana,  Sunneta i idžma'a. Rekao je: 

‫رﺳﻮﻻ ﻓﻴﺘﻀﻤﻦ ﻛﻤﺎل اﻻﻧﻘﻴﺎد ﻟﻪ واﻟﺘﺴﻠﻴﻢ اﳌﻄﻠﻖ إﻟﻴﻪ ﲝﻴـﺚ ﻳﻜـﻮن أوﱃ ﺑـﻪ ﻣـﻦ ﻧﻔﺴـﻪ؛ ﻓـﻼ‬ ً ‫وأﻣﺎ اﻟﺮﺿﺎ ﺑﻨﺒﻴﻪ‬ ،‫ وﻻ ﳛﻜـﻢ ﻋﻠﻴـﻪ ﻏـﲑﻩ؛ وﻻ ﻳﺮﺿـﻰ ﲝﻜـﻢ ﻏـﲑﻩ أﻟﺒﺘـﻪ‬،‫ وﻻ ﳛـﺎﻛﻢ إﻻ إﻟﻴـﻪ‬،‫ﻳﺘﻠﻘﻰ اﳍﺪى إﻻ ﻣﻦ ﻣﻮاﻗـﻊ ﻛﻠﻤﺎﺗـﻪ‬ ‫ وﻻ ﰲ ﺷـﻲء‬،‫ وﻻ ﰲ ﺷـﻲء ﻣـﻦ أذواق ﺣﻘـﺎﺋﻖ اﻹﳝـﺎن وﻣﻘﺎﻣـﻪ‬،‫ﻻ ﰲ ﺷﻲء ﻣﻦ أﲰﺎء اﻟـﺮب وﺻـﻔﺎﺗﻪ وأﻓﻌﺎﻟـﻪ‬ ‫ ﻓــﺈن ﻋﺠــﺰ ﻋﻨــﻪ ﻛــﺎن‬،‫ وﻻ ﻳﺮﺿــﻰ إﻻ ﲝﻜﻤــﻪ‬،‫ ﻻ ﻳﺮﺿــﻰ ﰲ ذﻟــﻚ ﲝﻜــﻢ ﻏــﲑﻩ‬،‫ﻣــﻦ أﺣﻜــﺎم ﻇــﺎﻫﺮﻩ وﺑﺎﻃﻨــﻪ‬ ‫ وأﺣﺴـﻦ أﺣﻮاﻟـﻪ أن‬.‫ﺗﺤﻜﻴﻤﻪ ﻏﻴﺮﻩ ﻣﻦ ﺑـﺎب ﻏـﺬاء اﻟﻤﻀـﻄﺮ إذا ﻟـﻢ ﻳﺠـﺪ ﻣـﺎ ﻳﻘﻴﺘـﻪ إﻻ ﻣـﻦ اﻟﻤﻴﺘـﺔ واﻟـﺪم‬ .‫ﻳﻜﻮن ﻣﻦ ﺑﺎب اﻟﱰاب اﻟﺬي إﳕﺎ ﻳﺘﻴﻤﻢ ﺑﻪ ﻋﻨﺪ اﻟﻌﺠﺰ ﻋﻦ اﺳﺘﻌﻤﺎل اﳌﺎء اﻟﻄﻬﻮر‬ „Što  se  tiče  zadovoljstva  Njegovim  vjerovjesnikom  kao  poslanikom,  to  sadrži  potpunu  povinutost  njemu,  i  apsolutnu  predanost  njemu,  tako  da  mu  on  bude  preči  od  sebe  samog.  Pa  da  ne  uzima  uputu  osim  iz  njegovih  riječi,  i  da  ne  traži  hukm osim od njega, i da u hukmu ne daje drugom prednost nad njim, i da nikako  ne bude zadovoljan hukmom drugog mimo njega.   Ne u bilo čemu od imena Gospodara i Njegovih svojstava i djela, ni u nečemu od  ukusa suština imana i njegovih stepeni, niti u nečemu od propisa njegove vanjštine  ili  suštine  i  da  ne  bude  zadovoljan  u  tome  hukmom  drugog  mimo  njega  i  da  ne  bude  zadovoljan  osim  njegovim  hukmom.  Ako  ne  bude  bio  u  stanju  njegov  tahkim nekog drugog mimo njega će biti kao hrana prinuđenom kada ne može  naći  ono  čime  će  se  prehraniti  osim  strvi  i  krvi.  Najbolje  njegovo  stanje  je  da  bude  poput  zemlje  koja  se  koristi  za  tejemmum  prilikom  nesposobnosti  korištenja čiste/čisteće vode.“830    Zadnje  riječi  o  „tahkimu  nekog  drugog  mimo  njega“  u  kojim  govori  o  slijepom slijeđenju nekog od učenjaka islama su neki „profesori“ sa naših prostora                                                               830

 Medaridžus‐salikin 2/173 (Šamilah)  

 

EBU MUHAMMED

469 

koristili kao „dokaz“ za dozvoljenost tehakuma tagutu u „daruri“ tj. prinudi mimo  prisile!     Vidio  sam  i  neke  arapske  šejtane  da  ovaj  citat  koriste  u  iste  svrhe.  Allahulmuste’an!  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  ovdje  govori  o  čovjeku  kojem  u  određenom  pitanju  nije  preostalo  ništa  drugo  osim  slijepo  slijeđenje  nekog  od  učenjaka muslimana ili korištenje analogije, jer je s obzirom da nije našao dokaz u  Kur’anu, Sunnetu ili idžma’u, u stanju prinude u kojem je slijepo slijeđenje poput  propisa jedenja srtvi i pijenja krvi u stanju darure što je u šerijatu propisano.  Rekao je Ibnul‐Qajjim: 

‫اﳋﺎﻣﺲ أن ﻣﻦ ذﻛـﺮﰎ ﻣـﻦ اﻷﺋﻤـﺔ ﱂ ﻳﻘﻠـﺪوا ﺗﻘﻠﻴـﺪﻛﻢ وﻻ ﺳـﻮﻏﻮﻩ ﺑﺘـﺔ ﺑـﻞ ﻏﺎﻳـﺔ ﻣـﺎ ﻧﻘـﻞ ﻋـﻨﻬﻢ ﻣـﻦ اﻟﺘﻘﻠﻴـﺪ ﰲ‬ ‫ﻣﺴــﺎﺋﻞ ﻳﺴــﲑة ﱂ ﻳﻈﻔــﺮوا ﻓﻴﻬــﺎ ﺑــﻨﺺ ﻋــﻦ اﷲ ورﺳـﻮﻟﻪ وﱂ ﳚــﺪوا ﻓﻴﻬــﺎ ﺳــﻮى ﻗــﻮل ﻣــﻦ ﻫــﻮ أﻋﻠــﻢ ﻣــﻨﻬﻢ ﻓﻘﻠــﺪوﻩ‬ ‫وﻫــﺬا ﻓﻌــﻞ أﻫــﻞ اﻟﻌﻠــﻢ وﻫــﻮ اﻟﻮاﺟــﺐ ﻓــﺈن اﻟﺘﻘﻠﻴــﺪ إﳕــﺎ ﻳﺒــﺎح ﻟﻠﻤﻀــﻄﺮ وأﻣــﺎ ﻣــﻦ ﻋــﺪل ﻋــﻦ اﻟﻜﺘــﺎب واﻟﺴــﻨﺔ‬ ‫وأﻗﻮال اﻟﺼﺤﺎﺑﺔ وﻋﻦ ﻣﻌﺮﻓﺔ اﻟﺤﻖ ﺑﺎﻟﺪﻟﻴﻞ ﻣﻊ ﺗﻤﻜﻨﻪ ﻣﻨﻪ إﻟﻰ اﻟﺘﻘﻠﻴﺪ ﻓﻬـﻮ ﻛﻤـﻦ ﻋـﺪل إﻟـﻰ اﻟﻤﻴﺘـﺔ ﻣـﻊ‬ ‫ﻗﺪرﺗــﻪ ﻋﻠــﻰ اﻟﻤــﺬﻛﻰ ﻓــﺈن اﻷﺻــﻞ أن ﻻ ﻳﻘﺒــﻞ ﻗــﻮل اﻟﻐﻴــﺮ إﻻ ﺑــﺪﻟﻴﻞ ﻋﻨــﺪ اﻟﻀــﺮورة ﻓﺠﻌﻠــﺘﻢ أﻧــﺘﻢ ﺣــﺎل‬ .‫اﻟﻀﺮورة رأس أﻣﻮاﻟﻜﻢ‬ „Peto: učenjaci koje ste spomenuli nisu primjenjivali vaše slijepo slijeđenje, niti su  ga ikako dozvoljavali. Vrhunac onoga što se od njih prenosi je slijepo slijeđenje u  malom broju mes'ela u kojima nisu našli tekst od Allaha i Njegovog Poslanika, niti  su u tome našli osim mišljenje onoga koji je učeniji od njih, pa su ga slijepo slijedili.  Tako  postupaju  učenjaci  i  to  im  je  obaveza,  jer  slijepo  slijeđenje  se  dozvoljava  samo prinuđenom.   Što  se  tiče  onoga  koji  od  Knjige  i  Sunneta  i  izreka  ashaba  i  spoznaje  istine  sa  dokazom,  uz  mogućnost  toga,  odstupi  ka  slijepom  slijeđenju,  takav  je  poput  onoga  koji  je  odstupio  ka  strvi  uz  mogućnost  da  jede  propisano  zaklano.  Jer  osnova je da se bilo čije riječi ne primaju bez dokaza, osim u daruri. A vi ste stanje  darure učinili glavnicom vašeg imetka!“831    Dakle, Ibnul‐Qajjim je govorio o slijepom slijeđenju u spomenutom okviru u  kojem  čovjek  traži  Allahov  propis  a  ne  o  čovjeku  koji  od  taguta  hukma  koji  neovisno propisuje i sudi traži da suđenjem svojim zakonom riješi nastali spor ili  od  njega  traži  propis  da  bi  ga  se  pridržavao.  Onaj  koji  slijepo  slijedi  u  situaciji  u  kojoj ima mogućnost spoznaje dokaza je poput onoga koji jede strv i pije krv onda                                                               831

 I’ilamul‐muveqi’in 2/260 (Šamilah) 

  470 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kada  je  u  mogućnosti  da  jede  zaklano  i  pije  vodu,  i  takav  od  ukora  opisom  „tehakuma tagutu“ zaslužuje onoliko koliko je prešao granicu, a to opet ne mora  značiti tekfir. Allahulmuste'an! Poznata je fetva šejha Muhammeda ibn Ibrahima u  kojoj  je  spomenuo  da  je  tehakum  plemenskim  poglavarima,  koji  ne  poznaju  šerijat, od vidova „tehakuma tagutu“.     Primjeri promjene vjerskih propisa suđenjem nečim drugim mimo onoga što je  Allah objavio    Nakon što smo objasnili temelje ove mes’ele navešćemo neke primjere koji  će nam olakšati shvatanje pitanja i njegovu primjenu.  Pa nek‘ je Allah na pomoći!   

8.15 Primjer za promjenu suštine nekog vjerskog pojma   Da se pred kadijom nađe ženjeni čovjek koji je imao polni odnos sa stranom  ženom  bez  šubhe  da  je  njegova  žena,  i  kadija  kaže:  „Kod  mene  je  putem  svjedočenja četiri pravedna svedoka utvrđeno da je optuženi imao spolni odnos sa  strankinjom bez šubhe da je to njegova žena…“  Nakon toga kaže: „…Ali to nije zinaluk, koji za sobom povlači sankciju (hadd).“    Ovim negira da je zinaluk ono što je u vjeri islamu opšte poznato kao zinaluk.  Tekfir ovakvog se gradi na objašnjenim temeljima, pa ako se radi o mes’eli u kojoj  ljudi poput njega nisu opravdani neznanjem, on je kafir tagut. Ovim je, s obzirom  da govori u svojstvu obaviještivača o Allahovom zakonu, šerijatu pripisao ono što  nije od njega, odnosno negirao ono što je od šerijata.    Ili da kaže: „Znam da je ovo u Allahovoj vjeri zinaluk ali kod mene nije” ili da  kaže: “…ali u francuskom zakonu nije”, a zatim da na to nadoveže svoju presudu,  prema  svom  ili  francuskom  zakonu.  Isti  je  propis  i  ako  ne  bi  rekao:  “Znam  da  je  ovo  zinaluk  u  Allahovoj  vjeri”  jer  se  u  osnovi  radi  o  namjeri  tahkima  svoga  ili  francuskog zakona, a to je kufr kod svih muslimana, pa nakon što je konstatovao  opis zinaluka presudi suprotno vjerskom propisu sankcioniranja.     Ili  da  pred  sobom  ima  čovjeka  koji  je  uradio  jasni  veliki  širk,  pa  kaže:  “Utvrđeno  je  kod  mene  da  je  dotični  uradio  veliki  širk”  pa  zatim  kaže:  “Ali  obožavanje  nekog  drugog  mimo  Allaha  ne  ruši  iman  i  tevhid”,  ili,  nakon  što  je  konstatovao opis vjerootpadništva, presudi suprotno vjerskom propisu, iako nije  izgovorio  ovu  rečenicu,  jer  je  osnova  da  obaviještava  o  zakonu  i  uzima  nekog  ili  nešto za sudiju i zakon. 

 

EBU MUHAMMED

471 

  Ovom  izrekom  i  postupkom  je  pripisao  Allahovoj  vjeri  da  veliki  širk  ne  ruši  osnovu imana i tevhida. Ili da kaže: “Znamo da u islamu veliki širk ruši tevhid, ali  kod  mene  ne  ruši”  ili  “…ali  kod  grčkih  filozofa  ne  ruši”  a  zatim  na  to  nadoveže  presudu.  Imaće  isti  propis  ako  izostavi  riječi:  “Znamo  da  u  islamu  veliki  širk  ruši  tevhid” jer mu ostaje kufr namjernog tahkima suprotnog zakona, uz opasku da se  ovdje radi o mes’eli koja se veže za aslud‐din, u kojoj nema opravdanja neznanjem  i te’vilom.    Dakle,  obavijest  o  zakonu  i  uzimanje  nekog  ili  nečeg  za  sudiju  i  zakon,  biva  riječima ili djelima, a osnova je da kadije obaviještavaju o zakonu i rade po njemu,  a nakon što je ustanovio određeni opis a zatim presudio, osnova je da je njegova  presuda propis za ustanovljeni opis a njegov izvor zakona je njegov sudija i zakon.  

  8.16 Primjer promjene nekog od „postavljenih“ šerijatskih propisa832  Uzećemo prethodne primjere.    Da  kaže:  “Utvrđeno  je  kod  mene...”  a  zatim:  “Ali  sam  ustanovio  postojanje  prepreke  za  sprovođenje  hadda,  a  to  je  činjenica  da  je  dotični  sin  vladara.”,  i  na  osnovu toga presudi suprotno vjerskom propisu.    Ili da kaže: „Ali kod mene…“ ili „Ali u francuskom zakonu je porijeklo prepreka  sprovođenja sankcija”, pa na to nadoveže presudu. Ovakav je kafir tagut. Ovdje je  kafir  jer  je  ovu  prepreku  pripisao  Allahovom  dinu,  a  pripisujući  je  sebi  ili  nekom  drugom  je  uzeo  drugog  mimo  Allaha  za  sudiju  i  nešto  drugo  mimo  šerijata  za  zakon. 

  8.17 Primjer za promjenu obvezujućih šerijatskih propisa833  Uzećemo primjer zinaluka.    Da kadija kaže: “Utvrđeno je kod mene propisanim svjedočenjem svjedoka da  je dotični učinio zinaluk i da su se ostvarili svi uvjeti sprovođenja hadda i nestale                                                               832

 Poput prepreka, uzroka, uvjeta i slično.    Poput pokuđenosti, zabranjenosti, pohvalnosti ili obligatnosti i dozvoljenosti.  

833

  472 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

sve  prepreke,  i  presuđujem  mu  sa  tri  mjeseca  zatvora.”834  Ovakav  je  kafir  jer  je  šerijatu pripisao propis tri mjeseca zatvora za zinaluk ženjenog.     Ili da kaže: „Znam da je šerijatski propis obavezno kamenovanje do smrti, ali  kod mene je tri mjeseca zatvora” ili da kaže: „…ali u francuskom zakonu je tako i  tako”  i  nakon  toga  po  njemu  presudi.  Ovakav  je  kafir  tagut  zbog  namjernog  tahkima  suprotnog  zakona  Allahovom  zakonu,  i  ovdje  nije  uvjet  za  tekfir  da  taj  propis  „učini  stalnim”,  jer  je  moguće  da  danas  sudi  njime,  sutra    drugim,  prekosutra trećim.     Ali  činjenje  tog  propisa  stalnim  na  izvjestan  način  ukazuje  da  ga  je  uzeo  za  din,  ili  da  ga  smatra  istim  ili  boljim  od  šerijatskog,  jer  kada  bi  uvjet  za  tekfir  spomenutog bio da suprotnu presudu „učini stalnom” on u suštini nikad ne bi bio  kafir  ako  bi  danas  sudio  jednim,  sutra  drugim,  prekosutra  trećim  i  tako  u  nedogled,  svejedno  pripisivao  ih  sebi  ili  nekom  drugom.  Ovo  je  greška,  na  koju  ukazuju  riječi  nekih  suvremenika  a  u  koju  su  mnogi  upali,  ne  shvatajući  srž  mes’ele, poput Nusreta, a Bilibani je u svemu gori od njega.     Iz  temelja  onih  koji  uvjetuju  opis  „činjenja  zakona  stalnim“  proizilazi  da  vračari koji sude strelicama i pasuljima i slično, očekujući šejtansku objavu, koja u  svakom slučaju može biti  drugačija od prethodne, time ne upadaju u veliki kufr!  To  je  ono  što  bez  imalo  sumnje  proizilazi  iz  tog  shvatanja.  Zato  ćeš  ih  naći  da  spominju  riječi  poput  “da  ga  učini  stalnim”  ili  “da  se  radi  o  zakonu”  mislieći  na  pisani zakon sa redoslijedom i slično. Nas ne interesuje koju titulu ima osoba koja  je to rekla.   Pravila:  Zaključili  smo  da  se  temelji  ove  mes’ele  grade  na  konstataciji  da  veliki  širk  i  kufr  suđenja  suprotnim  zakonom  ili  tahkima  suprotnog  zakona  biva  vanjskim  riječima  ili  djelima  i  da  je  osnova  u  pogledu  kadija  da  obaviještavaju o zakonu zakonodavca i da ga uzimaju za sudiju i zakon, i u  tome  je  kadija  poput  muftije  koji  obaviještava  o  Allahovom  zakonu.  Poređenje  kadije  i  muftije  u  svim  do  sada  spomenutim  slučajevima  nalaže  da se ovaj kadija tretira poput muftije koji je upitan o propisu već ženjenog  bludnika, ili je rekao da nečiji bitak vladarovim sinem predstavlja prepreku  sankcioniranja bludnika i tako dalje do kraja primjera koje smo naveli.   

                                                             834

 Ovim je promjenio praktični šerijatski propis obaveznosti sankcionioranja bludnika kojeg je vladaru obaveza  sprovoditi. 

 

EBU MUHAMMED

473 

  Pa ako je osnova da onaj muftija koji je upitan o propisu ženjenog bludnika  kaže:  „Tri  mjeseca  zatvora!“  onda  je  to  osnova  i  u  pogledu  kadije!!!  Ali  ko  se  to  usuđuje  reći?!  Isto  tako  ako  bi  muftija  spomenuo  tri  mjeseca  zatvora  ili  njegovo  djelo kategorički ukazalo na to on je kafir bez obzira da li svojim srcem vjeruje ono  što je rekao jezikom, zbog toga što vanjska promjena Allahovog zakona za sobom  neminovno povlači neku od vrsta srčanog kufra u ’aqidi srca ili njegovim djelima.     U  daljnem  dijelu  knjige  i  prilikom  govora  o  malom  kufru  u  suđenju  ću  spomenuti razliku između velikog i malog kufra i da se postupak kadije i odgovor  muftije  ne  tumači  u  značenju  malog  kufra  osim  kada  indicije  i  dokaz  stanja  ukazuje da ni kadija ni sudija ne govore o zakonu već naređuju i sprovode zulum  bez namjere tahkima suprotnog  zakona.    Da bih ti to  pojasnio navodim primjer muslimana koji je zatekao drugog da  radi  blud  i  vidjevši  ga  u  tom  stanju,  da  prostiš,  pljune  muslimana  bludnika.  Je  li  osnova u ovom postupku „pljuvanja“ obavijest o zakonu i uzimanje istog za sudiju  i  zakon  ili  je značenje  koje  se  odmah  nameće  da  se  ovdje  radi o  čistom  zulumu,  kao kada bi taj musliman tog bludnika zatvorio u neku sobu i svaki dan ga tukao i  ponižavao, ne radeći u tome po zakonu, već radeći čisti grijeh, priznavajući da to  nije Allahov din niti radi po tuđem zakonu.     Sada  zamisli  da  neko  muftiju  upita  o  muslimanu  kojeg  je  zatekao  u  stanju  bluda  i  muftija  kaže:  „Pljuni  ga!“  ili  kaže:  „Zatvori  ga  u  sobu  i  svaki  dan  ga  tuci  i  ponižavaj!“. Šta reći o ovom muftiji? Kažemo da nema sumnje da je velika osnova  u  njegovom  slučaju  da  se  radi  o  obavijesti  o  zakonu,  ali  ako  indicije  i  stanje  ukazuju da ne govori o zakonu već je u stanju grijeha, srdžbe koja mu nije uzela  razum, ili slijeđenja strasti, onda se u rijetkim slučajevima, jednom i slično kao što  kaže šejh Muhammed b. Ibrahim, bivši muftija, može reći da je kadija upao u mali  a  ne  u  veliki  kufr,  jer  ne  obaviještava  o  zakonu  i  ne  uzima  drugog  ili  drugo  za  sudiju i zakon, poput običnog muslimana koji nije na poziciji kadije i muftije koji je  pljunuo bludnika ili ga je zatvorio i svaki dan ga je tukao i ponižavao.     Dakle,  ova  mes’ela  zahtijeva  ogromnu  preciznost  i  pravdu,  suprotno  magarcima  koji  uopšteno  kažu  da  je  kadija  koji  bludniku  presudi  s  tri  mjeseca  zatvora ‐ spominjući opise koji nisu presudni u ovoj mes’eli ‐ jednom ili dvaput i  slično,  i  još  jednom,  i  opet  jednom  kao  što  kaže  Nusret  u  jednom  predavanju  tumačeći nam riječi Muhammeda sina Ibrahima.  Mes’ela:  Da li to znači da tekfirimo one koji na primjer ne tekfire kadiju „koji  presudi bludniku s tri mjeseca zatvora“?

 

  474 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Odgovor  je  da  u  ovoj  mes’eli  s  obzirom  da  mnogi  ljudi  nisu  dokučili  vezu  između  postupka  kadije  i  obavijesti  o  zakonu  i  njegovom  tahkimu  pa  nemaju  preciznu predodžbu o ovoj mes’eli, i ne shvataju da je osnova kadije obavijest o  zakonu i tahkim istog kao što je slučaj sa muftijom, ne tekfirimo onoga koji kaže  da je mali kufr ako kadija presudi bludniku tri mjeseca prije nego što se nad njim  uspostavi argument, i objasni mu se karakteristika kadije i muftije i most između  utvrđivanja  opisa  činjeničnog  stanja  i  presude.  Ako  nakon  toga  ustraje  u  svojoj  tvrdnji da je to mali kufr, kafir je. Allahulmuste’an!     Međutim, u pogledu onog kadije koji u osnovi i namjerno radi po tagutskom  laičkom zakonu ili onoga koji je taj zakon učinio stalnim zakonom tekfirimo svakog  ko kaže da je taj postupak mali kufr, pa nek’ je Allah na pomoći.     U  prokletim  lecima,  čiji  je  autor  po  svemu  sudeći  Bilibani,  a  Nusret  njihov  sadržaj  potvrđuje  svojim  riječima,  koje  su  dijelili  šejtani  iz  Salzburga  od  njihovih  sljedbenika,  nakon  što  je  naveo  rivajete  selefa  o  malom  kufru  i  balavurdijski  izlagao na Allaha i Njegovog Poslanika, i na učenjake selefa i khalefa, „autor“ kaže  slijedeću gadost, koju ću prokomentarisati u fusnotama:  „Čovjek čitav život obožava Allaha i čini mu sedždu i ostale ’ibadete i onda samo  jednom  tu  sedždu  posveti  nekom  drugom  kao  ’ibadet  takav  je  postao  kafir  bez  obzira  na  sve  prethodno.  Kako  onda  da  sudac  ’ibadet  koji  pripada  samo  Allahu  posveti835 nekom drugom (u ovom slučaju svojim strastima) pa makar se radilo o  jednom slučaju da takav ne bude kafir ako se radi o aslud‐dinu?836   Druga  stvar,  ako  neko  kaže  poslužio  se  dvosmislenošću  riječi  pitam  vas  kakva  je  dvosmislenost837  riječi  ako  sudac  za  krađu  lopovu  odredi838  pritvor  a  Allah  s.w.t.                                                               835

  U  širku  pokornosti,  hukma  i  tehakuma  se  ne  uvjetuje  značenje  posvećivanja  ’ibadeta  koje  se  uvjetuje  u  pogledu velikog širka u obredima, jer se ovdje radi o tome da je osoba svojim riječima ili djelima nekog ili nešto  podigla na stepen sudije i zakona mimo Allaha i Njegovog šerijata, i time mu pripisala ono što ne pripada osim  Allahu, kao što onaj koji se moli nekom drugom mimo Allaha od njega traži ono što ne može osim Allah i time  biva mušrikom iako to nije uradio uz značenje posvećivanja dove njemu ili sa ciljem da mu se približi kao što se  musliman približava Allahu ’ibadetima.   836  Želi nama da kaže kako je moguće da tehakum ulazi u aslud‐din a selefi su spomenuli da postoji mali kufr u  suđenju. Ovo moje tumačenje je prepravedno, jer „autorove“ riječi ukazuju na tehakum koji je ’ibadet strastima,  znajući,  a  to  će  se  ponoviti  u  njegovim  riječima,  znajući  da  je  jedno  od  njihovih  riješenja  kojim  ’ibadetom  strastima ne negiraju islam da tehakum ne ulazi u aslud‐din, jer su po njihovom shvatanju selefi radili „idžtihad u  tom pitanju“.   837  Ahmak želi reći da je mes’ela o kojoj govori kategorička u svom značenju tj. da ona sto posto podnosi samo  jedno značenje, a ono je ovdje, kao što ćeš vidjeti promjena Allahovog zakona što je veliki kufr.   838  Riječi „odredi“ jezički i vjerski kategorički ukazuju na to da ahmak govori o osobi koja je „za krađu odredila  pritvor“, tj. koja je pritvor učinila zakonom i propisom za krađu, a to je bez imalo sumnje veliki kufr i promjena  Allahovog zakona i propisa odsijecanja ruke kada se ispune uvjeti i nestanu prepreke. Ko god želi ovo značenje je  kafir,  ali  ovaj  džahil  ne  zna  razliku  između  situacije  u  kojoj  sudija,  služeći  se  lukavstvom,  kradljivcu  presudi  pritvorom i slično, koja je mali kufr, jer u njoj sudija nije odredio pritvor kao propis za krađu, već je lukavstvom 

 

EBU MUHAMMED

475 

kaže:  „Kradljivcu  i  kradljivici  odsijecite  ruku!“  Poslanik,  s.a.w.s.  kaže:  „Tako  mi  Onoga  u  čijoj  je  ruci  Muhammedova  duša!  Kad  bi  Fatima  moja  kći,  ukrala  naredio  bih  da  joj  se  odsiječe  ruka“.  O  kakvoj  se  to  onda  dvosmislenosti  riječi  radi?839 O ovome posebno neka obrate pažnju oni koji uzimaju za dokaz kur’anski  ajet  sure  En‐Nisa’  65,  „I  tako  mi  Gospodara  tvoga  oni  neće  biti  vjernici...“  (do  kraja ajeta), bukvalno ga spuštajući i uzimajući to kao dokaz da je tehakum aslud‐ din,840 da li je onda ovaj sudija griješnik ili nevjernik841 i da li je ova ulema upala u  kufr842 vršeći idžtihad u aslud‐dinu?843   Ko  god  pokuša  da  ovo  opere  zamućivanjem,  neka  zna  da  su  ovo  vjerodostojne  predaje844  i  da  je  veliki  broj  islamskih  velikana  još  od  vremena  ashaba  zauzeo  ovakav  stav  na  jasnim  dokazima  da  ova  stvar  ne  pripada  aslud‐dinu.845  U  suprotnom  onda  su  svi  spomenuti  i  oni  koji  zastupaju  ovo  mišljenje  bez  ikakve  sumnje kafiri846 i zato ko ima razuma neka se odazove pameti i razmisli šta on u  stvari  zastupa?847  Zašto  neki  slabokontajući848  ljudi  tekfire  ulemu  današnjice849  koja je samo zauzela i preuzela mišljenja i stavove od prethodnih generacija pa sve  do  ashaba  r.a.850  Zašto  onda  ne  protekfire  i  one  na  koje  se  uleme  današnjice 

                                                                                                                                                        promjenio činjenično stanje vezano za optuženog da bi ga sačuvao od sankcioniranja a onda presudio pritvorom  kao jednim vidom vjerski propisane kazne koja ulazi u značenje ta’zira u šerijatu.   839  U tvojim riječima, ahmaku jedan, nema nikakve dvosmislenosti i jasne su u značenju velikog kufra.   840  Ovo je ponovni dokaz da džahil vjeruje da tehakum ne ulazi u aslud‐din.  841  Sudija kojeg si spomenuo je nevjernik kao i onaj koji ga je spomenuo.  842  Ulema nije upala u kufr već si ti koji misliš da to proizilazi iz naših riječi upao u njega.  843   Nusretova  i  Bilibanijeva  tvrdnja  da  su  učenjaci  selefa  vršili  idžtihad  u  pogledu  velikog  širka  u  tevhidul‐ hakimijjeh, ukazuju ili na to da u toj mes’eli ne postoje jasni dokazi pa su selefi morali da rade idžtihad koji nije  dozvoljen kada postoje jasni dokazi, ili da jasni dokazi postoje a to je istina bez imalo sumnje, ali da ih selefi nisu  razumjeli niti su radili po njima. Da Allah sačuva! Istina je da selefi nisu radili idžtihad u aslud‐dinu niti u pitanju  malog kufra jer su obje mes’ele jasne u Allahovoj vjeri i o objema postoje jasni tekstovi, samo što ovi magarci  nisu razumjeli ni Kur’an ni Sunnet, ni vanjski opis velikog širka u tevhidul‐hakimijjeh, niti značenje malog širka, a  kamoli riječi učenjaka selefa i khalefa, pa su slagali na sve na što se može slagati i promjenili Allahov din. Allah  nam je dovoljan protiv njih i divan je On Zaštitnik!   844  Mi nemamo problema s tim predajama.  845  Učenjaci selefa i khalefa su složni da ostavljanje malog kufra ili širka u hukmu nije uvjet ispravnosti aslud‐dina  i  to  je  ono  u  šta  mi  vjerujemo,  samo  je  vaš  problem  što  ste  vi  džahili  i  niste  se  stidili  da  lažete  na  Allaha  i  Njegovog Poslanika i učene, i da govorite o vjeri ono što ne znate.   846  Onaj ko zagovara ono što ti zagovoraš je kafir ali učenjaci selefa i khalefa su nevini od tvojih laži.   847  Rekoh, Allahulmuste’an!  848  Sav svijet će vidjeti ko je slabokontajući.  849   „Slabokontajući  ljudi“  ne  tekfire  onoga  koji  je  dozvolio  mali  kufr  u  daruri  već  tekfire  onoga  koji  je  dozvolio  tehakum tagutu bez šubhe prisile i onoga koji se nije odrekao od velikog širka hukma i tehakuma i taguta hukma i  njihovih robova.   850  Niko od učenjaka selefa nije dozvolio veliki širk hukma i tehakuma mimo prisile već su govorili o malom kufru,  a to što ti nisi razumio islam je tvoj lični problem kojeg pokušavaš zalijepiti nevinim ljudima od najboljih učenjaka  islama.  

  476 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

oslanja? Zar nije preče protekfiriti učitelja prije učenika?851 Ovo je stvar kad razum  preovlada slijepo slijeđenje, stvar koja se posvađala sa razumom.852   Zašto onda čekate i zašto ne protekfirite ovu ulemu i ne požurite da se odreknete  ovih  „koji“  sebi  dozvoliše  idžtihad  u  aslud‐dinu  i  pravdajući  sudiju  koji  ostavi  Allahov  šerijat  povodeći  se  za  svojim  strastima.853  Da  li  je  moguće  da  do  ove  uleme nisu došli kur’anski ajeti koje ovi uzimaju kao dokaz za aslud‐din?854 Oni koji  to  misle  kad  budu  ovo  pročitali  shvatit  će  da  su  do  ove  uleme  itekako  doprli  ovi  ajeti  i  shvatiće  da  je  ova  ulema  vršila  idžtihad855  u  aslud‐dinu  kako  oni  to  tvrde  (tehakum i odricanje od mušrika), zato ne sumnjam da će nakon ovoga požuriti da  se odreknu od ovih „mušrika“ kako bi „pokazali“ drugima kako su oni bogobojazni  i žure da sprovedu Allahove propise.856   Draga  braćo  i  oni  koji  me  ne  smatraju  tako,857  nadam  se  da  kad  ovo  budete  pročitali da će zdrav razum i da ćete prihvatiti jasne dokaze858 a da će te odbaciti  dodvoravanje  i  slijepo  slijeđenje.  Imajte  na  umu  da  onaj  ko  bude  zadovoljan  pa  makar  svojom  šutnjom  da  se  na  ovakav  način  iznose  laži  na  Allaha  i  Njegovog  Poslanika859  i  na  Allahove  evlije  od  mudžahida  i  alima860  (spuštajući  ovako  kur’anske ajete bez vraćanja na prve generacije da vidimo kako su oni razumjevali                                                               851

 To ne proizilazi iz našeg vjerovanja već je shvatanje ovog lažljivog šejtana.   Ahmak koji nema trunku pameti i islama optužuje drugog svojom manom!   Ova rečenica je bolja od one prve u kojoj kaže „odredio pritvor za krađu“ iako riječi „ostavi Allahov šerijat“  ovako  izrečene  ukazuju  na  nevjerničko  ostavljanje.  Allahulmuste’an!  Ali  ahmak  misli  da  je  ako  kaže  „slijedeći  svoje strasti“ riješio sve probleme.  854  Nije moguće pa zbog toga nije moguće da su radili idžtihad u aslud‐dinu ni u malom kufru a te ajete nisu kao  dokazi uzeli samo „ovi“ kao što kaže džahil ahmak već su ih kao dokaz uzeli svi muslimani ehlus‐sunneta, učeni i  obični, nakon Allahovog Poslanika, ’alejhisselam.   855  Ovo je ponovan dokaz da ovaj šejtan uistinu vjeruje da su ashabi i selefi nakon njih vršili idžtihad u mes’eli  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  vanjskim  hukmom  i  tehakumom,  i  da  nisu  znali  razliku  između  ’ibadeta  šejtanu hukmom i tehakumom i čistog zuluma koji ne izvodi iz vjere. Allah ga ubio! Takođe, odakle im pravo na  idžtihad glupaku jedan ako kažeš da su do njih „doprli ovi ajeti“!?  856   Pogledaj  kako  magarac  ne  sumnja  da  ćemo  protekfiriti  učenjake  selefa  nakon  što  pročitamo  što  je  „on  napisao“  kao  da  mi  nikad  u  životu  prije  njegovih  „gadosti“  nismo  čuli  za  izreke  selefa  o  malom  kufru,  te  kako  podrugljivo govori o nama i čime nas opisuje.   857   Ja  te  ne  smatram  tako  jer  kada  bih  tebe  smatrao  bratom  muslimanom  ne  bih  bio  vjernik  u  riječi  mog  Gospodara i Njegovog Poslanika, ’alejhisselam, u kojima nas je obavijestio da čovjek neće biti musliman sve dok  se ne odrekne od svake jedinke velikog širka, taguta, mušrika i mustekbira.   858   Mi  smo  prihvatili  jasne  dokaze  i  sve  stavili  na  svoje  mjesto  a  to  što  ti  kažeš  je  poricanje  jasnih  dokaza  i  mijenjanje vjere Uzvišenog.   859  Ti si vođa lažova na Allaha i Njegovog Poslanika.   860  Ovo je dokaz da ovaj ahmak misli da su Allahove evlije oni koji se nisu odrekli od velikog širka i mušrika i da  vjeruju da su oni upali u veliki kufr o kojem govori i da ih se on pored toga ne odriče. Isto tako ahmak manipuliše  emocijama  ljudi  stavljajući  sebe  u  poziciju  branioca  učenjaka  i  mudžahida  od  tekfirovaca  kako  bi  što  lakše  proširio  svoje  nevjerstvo  i  što  brže  i  uspješnije  sprečio  napredovanje  da’ve  tevhida.  Allah  ga  ubio  kuda  se  odmeće!   852 853

 

EBU MUHAMMED

477 

ove stvari)861 nek’ se boji Allaha i neka zna da se izlaže Allahovoj srdžbi uzimajući  jedan dio Knjige a drugi odbacujući.862   Molim Allaha s.w.t da ovo bude sebeb mnogima da progledaju i da istinu shvate i  da  je  prihvate  ne  strahujući  od  ljudi  već  se  bojeći  svoga  Gospodara  Koji  je  sve  ionako unaprijed odredio. Molim Allaha s.w.t da one koji su ovo priredili863 obilato  nagradi  i  da  im  upiše  u  dobra  djela  i  da  im  se  nađe  na  Sudnjem  Danu  kada  će  dobra djela itekako vrijednovana biti. Molim Allaha s.w.t da pomogne sve one koji  se bore da Njegova riječ bude gornja zalažući svoje imetke i živote.864 Amin!“     Rekoh,  nisam  ispravljao  mnoge  jezičke  i  pravopisne  greške  koje  su  bile  u  „prokletim  lecima“.  Ovo  je  kapital  Nusreta,  Bilibanija,  Ademija  i  njihove  novotarske  sekte  u  kojoj  skoro  da  nema  razumnog  uravnoteženog  čovjeka.  Allahulmuste’an!     Šta misliš, o čitaoče, kakav je zločin onih koji govor učenjaka o malom kufru  spuštaju  na  današnje  tagutske  države,  ili  „šejhove“  koji  to  rade  nazivaju  učenjacima muslimana, koji su pogriješili u „idžtihadu“, pravdajući ih šubhom kufr  dune kufr, a kada smo mi u pitanju ne postoji opravdanje neznanjem, ni te’vilom,  niti idžtihadom.     Da  znaš  da  smo  mi  bili  osuđeni  da  budemo  kafiri,  samo  zbog  toga  što  smo  protekfirili Nusreta, koji izgleda ima garanciju od Uzvišenog da ne može biti kafir,  zbog  toga  što  smo  time  njegov  islam  nazvali  kufrom,  a  onaj  koji  nazove  islam  kufrom je kafir, pa smo nakon toga bili haridžije, a poslije neo‐haridžije, pa poslije  tekfirovci, a nakon toga ekstremisti, a nakon toga novotari.     Oni pored svih svojih greški u pogledu LA ILAHE ILLALLAH i aslud‐dina i svih  bljuvotina  i  gadosti  koje  su  pripisali  islamu  su  samo  “griješili  u  definicijama”  i  nikad nisu prestali biti predestiniranim za “selefizam! Kakva je ovo vaga!? Gdje je  ovdje pravda? Allahulmuste’an! Koliko je samo štete i nepravde nanijeto islamu i  muslimanima  pojavom  neznalica  dugih  jezika  i  obraza  koji  nisu  vrijedni  jednog  izlizanog opanka!                                                               861

 Pogledaj kako ovaj ahmak koji nije razumio jasne Allahove ajete koji ne mogu biti jasniji nego što jesu vjeruje  da je razumio govor učenjaka selefa o malom kufru koji je sam po sebi uopšten i njime se ne smije specifizirati i  ograničavati  jasan  tekst  Kur’ana  i  Sunneta  Allahovog  Poslanika,  ’alejhisselam,  naročito  u  vrstama  tevhida.  Pa  kako si glupaku jedan razumio njihove riječi a nisu razumio Kur’an i Sunnet!?   862  To je ono što radi ovaj „autor mudžahid“ koji nije smio ni da se potpiše! Utičemo se Allahu uzroka Njegove  srdžbe! Pozivam autora ovog teksta i sve one koji se sa njim slažu da pozovemo Allahovo prokletstvo i srdžbu na  onoga koji je u ovim mes’elama slagao na Njegov din, pa hoće li se odazvati!?   863  Ovo je dokaz da je kukavica pregledala ovaj tekst kojeg je drugi sastavio od njegovih riječi.  864  Ovi džahili zalažu dosta toga da Allahova riječ bude ugašena pod izgovorom borbe da bude gornja, znali to ili  ne znali. 

  478 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Koliko mi je samo teško bilo da slušam kako šire svoje zablude i da ih čitam  da bi na njih odgovorio! Tako mi Allaha da nisam spominjao Allaha dok sam čitao  njihove  pisarije  i  slušao  neke  njihove  dersove  i  da  to  svoje  djelo  nisam  smatrao  vjerski naređenim bojim se da bi mi se jetra raspala od muke. Allah ih ubio kuda  se odmeću! Sada dolazimo do idućeg naslova, a to je mali kufr ili kufr dune kufr u  suđenju nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio.  

   

EBU MUHAMMED

479 

  480   

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

MALI KUFR ILI KUFR DUNE KUFR U SUĐENJU   

     

Granica suštine malog kufra ili kufr dune kufr  Suština malog kufra u suđenju  Uvjeti koji se moraju ispuniti da počinioc malog kufra ne bude kafir velikim  kufrom  Citati suvremenika o malom kufru 

 

EBU MUHAMMED

481 

9. Mali kufr ili kufr dune kufr u suđenju     Važna  pravila:  prvo  pravilo  koje  je  musliman  dužan  naučiti  u  pogledu  ovog  pitanja je da  je mali kufr ili kufr dune kufr svaki veliki grijeh koji  je u tekstovima  Kur’ana  i  Sunneta  nazvan  kufrom  uz  postojanje  vjerskog  dokaza  da  ne  izvodi  iz  vjere islama. Podjela kufra na veliki i mali dolazi sa aspekta činjenice da li on izvodi  iz islama ili ne. Isto pravilo važi za mali zulum i fisq koji ne izvode iz islama.     Pravilo  je  takođe  da  se  svaki  kufr,  zulum,  i  fisk  neograničeno  spomenut  u  tekstovima  Objave  u  osnovi  tumači  u  smislu  potpune  suštine  (el‐haqiqatul‐ mutlaqah) a ne parčeta suštine, tj. onoga što izvodi iz vjere (mutlaqul‐haqiqah)865  zbog toga što je osnova u govoru Allaha i Njegovog Poslanika,  ., „haqiqah“, tj.  suštinsko  značenje  za  kojeg  je  riječ  prvobitno  određena  i  to  se  ne  zna  osim  spoznajom upotrebne tradicije govornika.     Učenjaci  su,  izučavajući  govor  Uzvišenog,  zaključili  da  je  osnova  u  govoru  Zakonodavca da se neograničeno spomenutim pojmom kufr na primjer u osnovi  misli na veliki kufr i tumačenje u tom značenje se ne napušta osim uz dokaz koji  taj kufr spušta na mali kufr, mali zulum ili mali fisq. Ovo je poznato pravilo u jeziku  i usulul‐fikhu.  

9.1 Granica suštine malog kufra ili kufr dune kufr   Kakva je granica suštine malog kufra u pitanju suđenja nečim drugim mimo  onoga  što  je  Allah  objavio?  Na  ovo  pitanje  odgovaram  pravilom  koje  sam  spomenuo na lancu predavanja o tehakumu rekavši braći da je mali kufr sve ono  što je nazvano kufrom a ne ulazi u opise velikog kufra poput propisivanja zakona  mimo  Allaha,  namjernog  tahkima  suprotnog  zakona,  i  nevjerničkog  tj.  potpunog  ostavljanja,  pa  ko  je  detaljno  naučio  granicu  suštine  velikog  kufra  isto  tako  detaljno zna i prepoznaje granicu suštine malog kufra.   Na ovom mjestu se greška dešava dvjema skupinama:  1) Onima koji ime i propis suštine malog kufra spuštaju na suštinu velikog širka  hukma i tehakuma, ili propisivanja zakona mimo ili uz Allaha;  2) Onima koji suštini malog kufra daju ime i propise velikog kufra.                                                                865

 Ovo je minimalno značenje koje je potrebno da se neki opis nazove nekim imenom, poput malog kufra,  ali  nema ime i propise potpune suštine poput velikog kufra.  

  482 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Prvi su kafiri a drugi su haridžije.     Kafiri su zbog toga što se nisu odrekli od velikog širka hukma i tehakuma, kao  i zbog svog neodricanja od taguta i mušrika, a haridžije zato što veliki grijeh koji ne  izvodi  iz  vjere  tretiraju  kao  veliki  kufr  i  njime  tekfire  griješne  muslimane  koje  njihov veliki grijeh nije izveo iz islama i tevhida.     Slijedeće  važno  pravilo  koje  svaki  musliman  mora  naučiti,  a  koje  se  da  zaključiti iz prethodnog, jeste da u osnovi i sa aspekta teorije opis malog kufra nije  identičan opisu velikog kufra što znači da moraju biti različiti, kao i svi ostali vidovi  velikog kufra i velikih grijeha koji su nazvani kufrom, ali ne izvode iz vjere, iako u  određenim slučajevima u vanjskoj realnosti ponekad nije lahko ustanoviti da li je  određena osoba upala u veliki kufr ili u veliki grijeh, pa se mišljenja ljudi u pogledu  pojedinca mogu razići.    Onaj koji u osnovi i sa aspekta teorije ne pravi razliku između suština malog i  velikog  kufra  osim  u  opisu  “slijeđenja  strasti”  kada  to  kod  njega  biva  malim  kufrom, se u stvari nije odrekao od velikog kufra niti je učinio kufr u njega. Njegov  slučaj  je  poput  slučaja  čovjeka  koji  kaže  da  onaj  koji  opsuje  Allaha  „slijedeći  strasti“,  ili  „jednom  i  slično,  ili  dva  put,  ili  još  jednom  pa  opet“,  nije  kafir  već  je  upao  u  mali  kufr,  jer  u  vjeri  Uzvišenog  Zakondavca  nema  razlike  između  velikog  širka hukma i tehakuma u rječima i djelima i između velikog kufra psovanja Allaha  ili Njegovog dina. Zato kada u govoru nekih ljudi vidiš da se motaju oko ovih opisa  znaj da im je projekat propao prije nego što je počeo.    U važna pravila takođe spada da vjeruješ da je nemoguće da onaj opis zbog  kojeg  je  Allah  protekfirio  Jevreje  i  nazvao  ih  pravim  nevjernicima  ne  izvodi  iz  islama  onoga  koji  upadne  u  njega  od  muslimana,  ili  onih  koji  se  pripisiju  islamu  Allahovog  Poslanika,  Muhammeda,  .,  jer  to  je  nemoguće  i  znači  pravljenje  razlike između dvije iste stvari, a Allahov Poslanik, ., rekao je:  

„Ko se poistovjeti s nekim narodom on je od njih.“866 

.‫َﻣ ْﻦ ﺗَ َﺸﺒﱠﻪَ ﺑَِﻘ ْﻮٍم ﻓَـ ُﻬ َﻮ ِﻣْﻨـ ُﻬ ْﻢ‬

  Na ovo se nadovezuje pravilo da je nemoguće da oni ashabi, koji su rekli da  je  ajet  objavljen  povodom  Jevreja  i  da  se  prvobitno  njih  tiče,  u  koje  spada  Ibn  ‘Abbas, nek’je Allah zadovoljan s njim i njegovim ocem, vjeruju da isti taj opis ne  izvodi  iz  vjere  muslimane,  ili  one  koji  se  pripisuju  islamu,  i  da  ako  to  urade 

                                                             866

 Musned Imam Ahmed 2/50 i Bulugul‐meram, br. 1471 (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

483 

„slijedeći  svoje  strasti“  ili  „jednom  i  slično,  ili  dvaput,  ili  još  jednom  pa  opet  tako“867 time upadaju u mali kufr, a ne u veliki.     Zlatno pravilo je takođe da vjeruješ da su Jevreji, čiji postupak je bio povod  objave  ajeta  iz  sure  El‐Ma’ideh,  protekfireni  zbog  vanjskog  opisa  u  riječima  i  djelima a ne samo zbog ’aqide i da je ’aqida ehlus‐sunneta i džema’ata da se veliki  širk pokornosti, hukma i tehakuma, može dogoditi vanjskim riječima ili djelima, a  ne  samo  srcem  kao  što  kažu  džehmije.  Slično  smo  vidjeli  u  riječima  ’Alija  El‐ Hudajra  koji  je  upozorio  da  je  svođenje  velikog  širka  pokornosti  samo  na  ’aqidu  mezheb  džehmija.  Sve  ovo  ti  je  potrebno  da  shvatiš  zabludu  i  suprotstavljanje  Bilibanijevih, Nusretovih i Ademijevih „laičkih zakona“ vjeri Uzvišenog Allaha.     Iduće  pravilo  je  da,  kao  što  smo  dokazali,  vjerujemo,  da  među  izrekama  selefa  koje  su  u  vezi  sa  ajetom  sure  El‐Ma’ideh  i  samog  ajeta  ne  postoji  proturječnost  i  isključivost,  i  da  tumačenje  njihovih  izreka  o  malom  kufru  svođenjem velikog kufra samo na srce znači mezheb džehmija od kojeg je ehlus‐ sunnet čist a kamoli prvaci ashaba i selefa. Allahulmuste’an!     Kao što je pravilo da je pitanje tevhidul‐hakimijje, kao što kaže svaki pametan  musliman, a riječi Eš‐Šazilija o tome smo već naveli, objašnjeno samim pozivom u  LA ILAHE ILLALLAH i njegovi dokazi su jasni, kao što je pitanje zabranjenosti čistog  zuluma i njegove suštine i granice, koji ne izvodi iz vjere, bilo objašnjeno od samog  početka islama, i ashabi su dobro poznavali granicu između ove dvije stvari, i da  idžtihad  uz  postojanje  jasnih  tekstova,  svejedno  radilo  se  o  velikom  ili  malom  kufru, nije dozvoljen, i da su ashabi čisti od onoga što kažu glupaci.     U precizne  stvari  koje  dokazuju  prostakluk  ove  tvrdnje  takođe  ulazi  i  to  što  glupaci  vjeruju  da  su  čak  i  učenjaci  druge  generacije  (tabi’ini)  do  kojih  su  došle  izreke  Ibn  ’Abbasa,  štaviše,  lično  učenici  Ibn  ’Abbasa  poput  Tavusa,  govoreći  o  malom kufru radili idžtihad, a iz toga se valjda treba shvatiti da znanje Tavusa o  mezhebu  Ibn  ’Abbasa  u  pogledu  kufr  dune  kufr  za  njega  nije  bio  vjerski  dokaz  u  mes’eli, pa je zbog toga i on, poput Ibn ’Abbasa, „radio idžtihad“!!! Pa ako riječi  Ibn ’Abbasa nisu bile vjerski dokaz za Tavusa, zašto da budu vjerski dokaz nekom  drugom  nakon  njega,  i  još  preče,  zašto  da  riječi  Tavusa,  koji  nije  ashab,  budu  vjerski dokaz onima koji su došli nakon njega!?     Štaviše,  prema  tvrdnji  glupaka,  dolazeće  generacije  muslimana  do  kojih  su  došli  ajeti  i  sve  izreke  selefa  su  opet  radile  idžtihad!  Što  znači  da  se  „lančana  reakcija“ idžtihada u ovoj mes’eli mora nastaviti do Sudnjeg Dana ili šta?! Kada će  se  više  prekinuti  ovaj  lanac  idžtihada  u  ovoj  mes’eli  i  kakve  onda  ima  koristi  od                                                               867

 „...sve dok ga ne učine stalnim opštim zakonom“ kao što se može čuti u riječima džahila. 

  484 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„poznavanja mezheba selefa“ i da li to možda znači da se lanac idžtihada u ovoj  mes’eli  prekinuo  sa  „šejhom  Bilibanijem  i  šejhom  Nusretom“  koji  su  nam  na  osnovu riječi Ibn ’Abbasa, koje Tavus očito nije prihvatio jer je po njima i on „radio  idžtihad“,  konačno  objasnili  da  tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din  i  da  se  riječi  Ibn  ’Abbasa tiču sudije koji za krađu odredi pritvor?!     Bože  sačuvaj!  Dođe  mi  da  od  ovih  gluposti  iz  kojih  proizilazi  sve  što  sam  naveo puknem od smijeha i da se naglas smijem! Kakvi glupaci!? A sada ja imam  pravo da ih pitam je li ovo njihovo mišljenje takođe „idžtihad“ ili je izgrađeno na  jasnom vjerskom dokazu? Pa ako je izgrađeno na jasnom vjerskom dokazu ja od  magaraca tražim da mi ga spomenu, a ako kažu da su ga izgradili na riječima Ibn  ’Abbasa  ja  ih  pitam  kako  je  moguće  da  su  oni  shvatili  riječi  Ibn  ’Abbasa  a  Tavus  nije?!     Ako  kažu  da  su  ga  izgradili  na  riječima  Tavusa  ja  ih  pitam  kakva  je  razlika  između  riječi  Tavusa  i  riječi  Ibn  ’Abbasa?  Isto  tako  ih  pitam  je  li  „njihova  ulema  današnjice“ svoje mišljenje izgradila na riječima Ibn ’Abbasa ili na riječima Tavusa  ili  su  i  oni  takođe  idžtihadili?  Pa  ako  kažu  da  su  i  oni  idžtihadili  to  znači  da  nisu  mogli precizno odrediti značenje mezheba selefa pa su bili primorani na idžtihad,  pa  odakle  vama  pravo  da  vi  glupaci  jedni  prekinete  ovaj  „idžtihad“  i  time  sebe  stavite na visočiju poziciju od vaših učenjaka koji su radili idžtihad?     Da li vjeruje da vi smijete da radite idžtihad ili ih slijepo slijedite u idžtihadu?  I ako je stvar idžtihada to znači da do dan danas ajeti o tehakumu i mezheb selefa  nije  jasan  pa  je  idžtihad  dozvoljen!  Odakle  vam  nakon  svega  toga  pravo  da  nas  zbog  našeg  suprotstavljanja  „vašem  idžtihadu“  kritikujete  nazivajući  nas  najružnijim imenima zbog toga što smo vam se suprotstavili u jednom od pitanja  koje  je  predmet  idžtihada?  I  tako  dalje  u  nedogled!  Sve  ovo  proizilazi  iz  govora  „šejha Bilibanija i šejha Nusreta“ koji nam konačno objasniše razilaženje selefa u  tevhidul‐hakimijje. Šta da kažem na sve ovo osim Allah ih ubio kuda se odmeću!     Ali  ahmaci  žele  da  nas  ubijede  da  u  ovoj  mes’eli,  s  obzirom  da  je  ona  predmet idžtihada, nije ispravno tekfiriti protivnika, kako bi se odmorili od tekfira  onih koje su protekfirili Allah i Njegov poslanik zbog opisa u koje su upali „njihovi  poštovani  učenjaci  i  mudžahidi“  prema  njihovom  ličnom  priznanju.  A  da  nisu  uvjereni  da  su  ovi  dozvolili  tehakum  tagutu  na  primjer,  ili  da  se  nisu  odrekli  od  mušrika i taguta hukma, nikad se ovako ne bi izrazili, pa su zbog svog neznanja i  želje za odbranom onih koje veličaju i ljubomore i pakosti prema nama posegli za  promjenom Allahovog dina i laganjem na Allaha i Njegovog Poslanika, ., da bi na  bilo  koji  način,  makar  i  zakrpama,  zatvorili  vrata  širenja  ove  da’ve  koja  će  ih 

 

EBU MUHAMMED

485 

pregaziti kao što je Allah dao da se dogodi i onima prije njih od njihove „selefijske  braće“ „potpisnika proglasa“.     Nakon  što  završim  govor  o  velikom  širku  tehakuma  posvetiću  se  raskrinkavanju  „njihovih  zakona“,  tj.  „šejtanskih  bljuvotina,  gadosti  i  vesvesa“,  koje  nazivaju  „najjačim  dokazima“,  uprkos  tome  što  oni  u  sebi  sadrže  i  iz  njih  jasno proizilazi rušenje islama i najgore optužbe na račun ashaba.     Znaj dragi  brate  muslimanu, poštovana  sestro  i  radoznali čitaoče  da  su  ovo  zlatna pravila neprocjenjive vrijednosti, čiju vrijednost zna samo pošten, pravedan  i srećan musliman i svako kojeg je Allah sačuva pristrasnosti i slijepog slijeđenja.    

9.2 Suština malog kufra u suđenju   Sada  da  razmotrimo  suštinu  opisa  malog  kufra  u  suđenju  nečim  drugim  mimo onoga što je Allah objavio! Vidjeli smo da se minimum suštine velikog kufra  u  suđenju  ogleda  u  namjernom  pripisivanju  suprotnog  zakona  ustanovljenom  opisu  činjeničnog  stanja  tahkimom  istog,  makar  u  jednom  slučaju  i  makar  taj  zakon ne učinio stalnim slijeđenim zakonom u društvu.     Ovo je minimum kojim se ostvaruje promjena Allahove vjere odnosno tebdil  o  kojem  govori  El‐Begavi  i  kojeg  pripisuje  učenjacima  sveobuhvatno,  a  ako  taj  suprotan propis učini stalnim kao što su to danas uradili taguti hukma, njegov kufr  je  još  žešći.  Dakle,  minimum  kojeg  smo  spomenuli  je  sadržaj  govora  kojeg  je  El‐ Begavi  pripisao  svim  učenjacima,  što  je  Ibnul‐Qajjim  prećutio  rekavši:  „…prenosi  ga El‐Begavi od učenjaka uopšteno (sveobuhvatno)…“    Znači, kao prvo, važna nam je veza između utvrđenog opisa i presude, a to se  kao  što  smo  rekli  može  ticati  granica  utvrđenih  suština,  uvjeta  i  prepreka  koji  ulaze u “postavljenje“ šerijatske propise, kao i praktičnih šerijatskih propisa, jer u  svemu  spomenutom  postoji  veza  između  „utvrđenih  opisa“  i  „imena  i  propisa“  koji im presudom bivaju dati, riječima ili djelima.     Kadija  musliman  koji  tačno  zna  šta  znači  veliki  kufr  isto  tako  zna  kako  će  izbjeći  upadanje  u  njega,  da  bi  upao  u  mali,  da  Allah  sačuva.  Učen  munafik  zna  kako će vanjštinski izbjeći ispoljavanje velikog kufra, upadajući vanjštinom u mali  ili ono što podnosi tumačenje u značenju velikog i malog kufra, da bi sakrio kufr  koji  mu  je  u  srcu,  s  ciljem  da  izbjegne  tekfir  i  ostvari  svoj  cilj,  i  kada  mu  neko  pripiše značenje velikog kufra on kaže da je htio mali i tako dalje. 

  486 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Primjer  dobrog  muslimana  koji  je  radi  svoje  slabosti  upao  u  mali  kufr,  a  kojem je znanje koristilo da izbjegne veliki kufr, je ashab Allahovog Poslanika,  .,  Hatib sin Ebu Belte’ah, učesnik borbe na Bedru, koji je iz straha za svoju porodicu  koja  je  živjela  u  Mekki,  prije  pohoda  za  oslobađanje  Mekke,  mušricima  poslao  pismo u kojem ih upozorava na dolazak muslimanske vojske, otkrivši poslanikovu  tajnu,  ali  formulirajući  to  pismo  prijetećom  formom,  obeshrabrujući  mušrike  i  pozivajući ih u islam, bez postojanja namjere da ih pomogne protiv muslimana.     O  njegovom  postupku  se  kaže  ili  da  je  samo  po  sebi  bilo  jače  u  značenju  malog  kufra  ili  da  je,  iako  je  mali  kufr  u  suštini,  u  pravnom  smislu  podjednako  podnosilo  tumačenje  u  oba  značenja,  iako  sadržaj  pisma  poslatog  mušricima  ukazuje na prvo. Kada je Džibril ’alejhisselam, otkrio Poslaniku da je Hatib poslao  pismo,  i  kada  je  doveden  pred  Poslanika,  ’Omer,  /,  ga  je  nazvao  munafikom  i  tražio  dozvolu  da  ga  ubije,  a  Poslanik  je  saslušao  Hatiba,  čuo  sadržaj  njegovog  pisma  i  povjerovao  Hatibu  da  nije  imao  namjeru  pomaganja  mušrika  protiv  muslimana  i  potvrdio  njegovu  verziju  priče,  i  nije  ga  protekfirio,  što  kategorički  ukazuje da Hatib nije upao u vanjski veliki kufr.     Iz  postupka  Poslanika,  .,  prema  Hatibu  se  ne  smije  razumjeti  ono  što  propagiraju neki šejtani ljudi govoreći da vanjsko prijateljevanje prema mušricima  u koje ulazi njihovo pomaganje protiv muslimana ne biva velikim kufrom samo po  sebi  osim  uz  srčani  kufr,  na  što  su  nadovezali  da  njihove  tagutske  vlade  koje  sarađuju  sa  nevjernicima  svijeta  protiv  islama  i  muslimana  nisu  kafirske,  jer  vanjski opis ne ukazuje neminovno na srčani kufr i ne smiju se tekfiriti sve dok ne  ispolje srčani kufr, i to sve dokazuju pričom Hatiba.     Ovo je prošireno u svijetu, naročito u Saudiji, a mnogi su studenti i svršenici  fakulteta, koji su svoje diplome, željene pozicije u društvu i saudijski rijal uzeli za  boga,  ovo  objeručke  prihvatili,  i  time  upali  u  kufr  veći  od  kufra  džehmija  koji  tekfire  one  koji  pomažu  nevjernike  protiv  muslimana.  Ovu  ’aqidu  propagiraju  mnogi među „potpisnicima proglasa“. Da Allah sačuva!     Dakle, Hatib je namjerno uradio mali kufr, znajući izbjegavši veliki, a nije, ne  dao Allah, kao što kažu neki, uradio jasan veliki kufr sa te’vilom, pa zbog toga nije  protekfiren.  Šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje  je  na  više  mjesta  u  svojim  knjigama  spomenuo slučaj Hatiba i ukazao da se radi o velikom grijehu koji će biti oprošten  dobrim  djelima  Hatiba,  a  posebno  njegovim  učešćem  u  borbi  na  Bedru,  jer  je  Poslanik,  .,  rekao  ’Omeru:  „Šta  znaš!?  Možda  je  Allah  pogledao  u  učesnike  Bedra i rekao: „Uradite šta želite, ja sam vam već oprostio“.  

 

EBU MUHAMMED

487 

  Dakle, koji god veliki grijeh da urade,  Allah će ih uputiti tevbi i njihova  loša  djela  obrisati  dobrim,  čija  je  glavnica,  nakon  tevhida  i  vjerovanja  u  poslanstvo  Muhammeda,  .,  učesništvo  u  borbi na  Bedru.  Hatib  je sa  te’vilom  upao  u  mali  kufr  i  od  njega  se  pokajao  pa  je  Allah  objavio  prvi  ajet  sure  El‐Mumtehana  koji  svojim kontekstom govori o velikom kufru, što znači da je moguće da neki događaj  u  kojem  se  dogodio  mali  kufr  može  biti  povodom  objave  ajeta  koji  su  došli  u  kontekstu velikog kufra.   Kaže Šazili:  „Dakle,  razlika  između  djela  Hatiba  i  djela  munafika  se  ne  vraća  uvjerenju,  već  šerijatskoj  kakvoći  djela  uz  razliku  u  namjeri,  i  usljed  toga  i  razliku  u  vanjskom  djelu za kojeg se jedino veže šerijatski propis, a ne samo za vanjsko djelo odvojeno  od  namjere,  jer  ono  nema  kakvoću,  niti  samo  za  uvjerenje  koje  se  ne  može  ustanoviti, pa se razlika ne vraća njemu. Dakle, vanjsko djelo je ono za što se veže  šerijatski propis.   Zbog toga  propis špijuna varira između kazne ubistvom kao hadd, ili manjim od  toga  od  kazni,  ili  da  se  ubije  radi  kufra  kao  zindiq,  i  da  se  od  njega  ne  traži  pokajanje. I to sve ovisno od šerijatske kakvoće njegovog djela, ustanovljavanjem  namjere koja možda može postati jasna iz samog djela, ili da bude potrebno da se  ispita i provjeri.   Jasno je iz slučaja Hatiba da je smatrao da je moguće da otkrije stvar kojom neće  naškoditi  muslimanima.  Štaviše,  on  je  pisao  kafirima,  rekavši:  „On  i  kada  bi  se  protiv  vas  sam  borio  bi  vas  pobijedio,  jer  mu  je  Allah  obećao  pomoć  i  on  će  to  neminovno  doživjeti.  Ali  pored  toga  on  vam  dolazi  sa  nečim  protiv  čega  nemate  nikakve šanse. Zato požurite u islam.“  Posrtaj  u  fazi  slabosti,  u  kojoj  je  izgubio  oslonac  i  upao  u  loše  tumačenje,  ali  namjera  nije  bila  pomagati  njima  da  bi  porazili  muslimane  ili  da  im  otkrije  tajne  muslimana i način borbe kojem se muslimani ne mogu oduprijeti.  Poslanik,  ., je provjerio njegovu namjeru, i kazao da je rekao istinu. Dakle, nije  ga ostavio uz činjenicu da se od njega dogodilo „prijateljevanje“ (muwalah), već je  provjerio  njegovu  namjeru  te  je  opis  njegovog  djela868  izveo  iz  značenja  prijateljevanja  prema  nevjernicima  ka  pukom  opisu  špijuniranja  ili  pronevjere  (izdaje) tajne Poslanika, ..“869  

                                                             868

 Vanjsko djelo samo po sebi nije bilo veliki kufr prijateljevanja prema mušricima protiv muslimana.    Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman str. 528 

869

  488 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Tako kadija musliman, kojeg u dotičnom momentu savlada slabost, gleda da  ne upadne u kufr, kao što je to uradio Hatib,  /. On neće promjeniti ni jedno ime  niti  suštinu  nekog  imena,  niti  bilo  koji  vjerski  propis,  svejedno  radilo  se  o  šerijatskim  postavljenim  ili  obavezujućim  propisima,  ili  o  ’aqidi,  niti  će,  ne  dao  Allah, uraditi tahkim suprotnog zakona, čime se ostvaruje prelaženje granice, koju  ne  smije  preći,  sa  suprotnim  zakonom,  a  ovo  je  tagutijjet,  jer  je  tagut  sve  ono  u  čemu  rob  pređe  granicu  od  ma’buda,  muta’a  ili  metbu’a  odnosno  obožavanog,  onoga čemu se pokorava ili onoga što biva slijeđeno.    Da bi približili sliku  malog kufra uzećemo primjer  ženjenog bludnika, za  čije  sankcioniranje kamenovanjem do smrti se uvjetuje da to prizna, ili da protiv njega  posvjedoči četiri pravedna svjedoka, koji će posvjedočiti da su vidjeli spolni odnos.  Kadija  ima  mogućnost  da  obori  validnost  svjedočenja  nekog  od  svjedoka,  i  to  iznalaženjem  opisa  koji  se  u  šerijatu  mogu  uzeti  kao  povod  obaranja  validnosti  svjedočenja,  da  bi  mu  na  kraju  ostalo  samo  tri  svjedoka  ili  još  manje,  pa  da  ne  mora presuditi obaveznošću sankcioniranja i izvršiti hadd nad bludnikom.     To  se  može  „raditi  privatno“  putem  zastrašivanja  svjedoka,  ili  dovođenjem  lažnog svjedoka koji će potvrditi da je dotični svjedok u zavadi sa optuženim, ili da  je  datog  momenta  bio  sa  njim  na  drugom  mjestu  i  slično,  ili  da  zbuni  svjedoka  i  uvali ga u proturječnosti da bi na kraju rekao da nije povjerljiv i slično, da se nađe  neko ko će za datog svjedoka reći da je fasik i donijeti lažne dokaze itd. Znači da  spriječi ostvarenje uvjeta za izvršenje hadda nad bludnikom.     Prije toga može raditi na tome da promjeni opis učinjenog djela, kao kada bi  namjerni  blud  sa  stranom  osobom  prikazao  polnim  odnosom  uz  šubhu,  poput  muža koji je došao kući i zatekao neku ženu u krevetu i imao odnos s njom, misleći  da je njegova žena ne primjetivši da nije, što znači da nije imao namjeru bluda. Ili  da nađe ljekara koji će slagati da je bludnik psihički labilna osoba i sa vremena na  vrijeme  gubi  razum  i  slično,  i  šta  ti  ja  znam  od  gluposti...  Ili  kao  što  je  rekao  ’Abdul’aziz b. Hamid, da od krađe, koja u vjeri ima određen opis, napravi uzimanje  tuđeg imetka lukavstvom i slično, i onda će, naravno, na ustanovljeni opis spustiti  njemu odgovorajući šerijatski propis.     Ili  će  „zbog  neostvarenja  uvjeta“  reći  da  optužba  nije  potvrđena,  ili  da  se  neženjeni bludnik ne može bičevati, nakon što se „svjedočenjem eksperata slaže“  da  je  on  toliko  bolestan  da  ne  može  podnijeti  bičevanje  i  slično,  ili  da  se  naredi  nekom od muslimanske policije da spriječi svjedoka od dolaska na sud, ili da mu  zaprijeti  i  onda  nakon  što  su  ga  „dugo  čekali“  obustavi  slučaj  zbog  nemanja  svjedoka,  ili  da  se  sve  dokaže  i  donese  presuda,  a  zatim  se  na  primjer  odredi  termin  za  izvršenje  sankcije  i  nju  nikad  ne  sprovedu  i  tako  dalje  od  desetina 

 

EBU MUHAMMED

489 

slučajeva koje kadije koji imaju iskustva sa prirodom sudskog procesa u islamu od  nas bolje poznaju.    Ili da jednostavno kaže: „Jeste! On je učinio blud!“ ili „On je ukrao i zaslužuje  šerijatsko  sankcioniranje,  ali  ja  ga  neću  sankcionirati“  i  naredi  da  se  pusti,  ne  uradivši  to  u  svojstvu  obaviještivača  o  zakonu  i  onoga  koji  ga  tahkimi,  već  kao  griješnik.  Ovakvih  slučajeva  može  biti  puno.  Ili  da  mu  se  dovede  bludnik  s  četiri  svjedoka  i  kadija  vidi  da  je  to  vladarev  sin  i  koristeći  snagu  države  naredi  da  ga  puste  ne  želeći  da  mu  sudi,  ali  ne  ostavljajući  šerijat  nevjerničkim  ostavljanjem,  niti u svojstvu muhakkima suprotnom zakonu, već u svojstvu čistog zuluma, i ovo  može shvatiti ko god želi da ga shvati. Dakle, važno je da ne upadne u promjenu  vjere i u tahkim suprotnog zakona.    Ovdje  vidimo  da  kadija,  čak  i  u  pojedinačnom  pitanju  i  parnici,  pri  sebi  ima  osnovu  suđenja  šerijatom  i  pridržavanja  njega,  ali  je  ostavio  njegovu  obaveznu  potpunost, bilo upotrebom lukavstva u stepenu utvrđivanja činjeničnog stanja ili u  pitanju sprovođenja presude iznalaženjem prepreka ili spriječavanjem ostvarenja  njenih  uvjeta,  uz  neupadanje  u  promjenu  vjeroislamskog  zakona  ili  tahkim  suprotnog zakona. Ovo je, prije svega, mali kufr.     Druga mogućnost, koju možda neki učenjaci zasmišljaju, je da se kaže da je  kadija  konstatovao  da  je  optuženi  već  ženjeni  čovjek  učinio  zinaluk  a  zatim  ga,  npr.,  „osudi“  na  tri  godine  zatvora,  ili  bilo  koju  situaciju  u  kojoj  kadija  slučaj  i  parnicu završava suprotno šerijatu, gdje se opravdanje kadije ogleda u tome da se  kaže  da  nije  završio  proces  uz  svojstvo  obaviještivača  o  zakonu  niti  muhakkima  suprotnog  zakona,  već  uz  svojstvo  činjenja  čistog  zuluma,  a  u  suštini  nije  nemoguće  da  kadija  nešto  naredi  ne  želeći  i  nemajući  namjeru  da  time  svoju  naredbu učini propisom stanja kojeg je ustanovio.    U ovom slučaju bi njegov postupak bio poput odgovora muftije na pitanje o  ženjenom  bludniku:  „Zatvorite  ga  tri  godine“  uz  indicije  i  dokaze  stanja  koji  sprečavaju da slušaoc odgovora muftije vjeruje da muftija time želi fetvu odnosno  obavijest o vjerskom propisu. Pa kao što se za muftiju u ovom slučaju ne kaže da  je „dao fetvu“ ni za kadiju se ne smije reći da je „presudio“ i upravo zbog toga sam  u prethodnom pasusu riječ „osudi“ stavio pod navodne znake.     Vjerujem  da  se  u  ovom  kontekstu  riječ  „presudi“  u  svom  prvobitnom  značenju  smije  koristiti  samo  u  značenju  spajanja  utvrđenog  opisa  i  presude  spuštanjem iste na opis, i da se, ako bi je neko upotrijebio u pitanju okončavanja  slučaja  i  parnice  „presudom“  suprotnom  ustanovljenom  opisu,  riječ  „presudio“  mora protumačiti u prenešenom smislu a ne u prvobitnom značenju, poput njene 

  490 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

upotrebe  u  značenju  utvrđivanja  činjeničnog  stanja  ili  izvršenja  presuda,  a  suštinsko  značenje  presude  (hukma)  je  spuštanje  propisa  na  ustanovljeni  opis  ili  kao što kaže „autor prokletih letaka“ „određivanje propisa za opis“.     Zbog  toga  se  riječi  učenjaka  koji  govore  o  malom  kufru  u  kojima  spominju  riječ  „presudi“  tumače  u  prvom  značenju  malog  kufra  jer  se  u  njemu  pojam  „presudi“ koristi u prvobitnom značenju s obzirom da kadija u njemu zaista spušta  vjerski  propis  na  izmanipulisano  ustanovljeno  stanje  i  opis,  a  ako  se  neki  glupak  zakači za njihove uopštene riječi i želi reći da su govoreći o malom kufru riječima  „sudi  onim  što  Allah  nije  objavio“  željeli  suštinu  spajanja  propisa  i  opisa  spuštanjem  istog  na  stanje  koje  mu  vjerski  ne  odgovara,  mi  njihove  riječi  tumačimo  u  prenešenom  značenju  i  kažemo  da  pojmom  presuda  ne  žele  prvobitno  značenje  hukma,  već  da  govore  o  prvoj  slici  malog  kufra  ili  o  drugom  stanju  u  kojem  kadija  okončava  proces  bez  namjere  obavještavanja  o  zakonu  i   tahkima istog.    Onaj  koji  ustraje  u  tvrdnji  da  je  uzimanje  propisa  presude  sa  tri  godine  zatvora  za  sudiju  i  zakon  nad  opisom  krađe  ili  bluda,870  što  je  tahkim  istog  i  „određivanje njega propisom za ustanovljeni opis“, mali kufr je, nakon što mu je  veza  između  presude  i  ustanovljenog  opisa  i  spuštanja  propisa  na  opis,  koje  je  osnovna karakteristika kadije s obzirom da je on obaviještivač o zakonu i njegov  muhakkim,  kafir,  bio  ko  bio.  U  ovome  nema  kompromisa,  jer  je  ovo  tebdil  promjena zakona po idžma’u muslimana! Vrata opravdanja smo otvorili osobama  koje  ne  razumiju  suštinu  riječi  kojima  govore  i  termina  koje  čitaju  i  upotrijebljavaju. Allahulmuste’an!     Napominjem, kada je u pogledu drugi vid malog kufra iznimke su vrlo rijetke  i kada je u pitanju propis tekfira u pogledu kadije mogu biti pravljenje iznimke kao  i  u  pogledu  muftije,  pa  ako  se  tako  olahko  mogu  opravdavati  muftije  koji  daju  pogrešne  odgovore  pod  izgovorom  da  naređuju  zulum  a  ne  govore  o  vjeri  neka  pravdaju i kadije?! Pitanje tekfira pojedinca u kojem se nad pojedincem spuštaju  objašnjeni temelji je predmet idžtihada i musliman je dužan bojati se Allaha koliko  je  god  u  stanju  i  kao  što  se  boji  od  nepravednog  tekfira  mora  se  bojati  od  nepravednog svjedočenja islama.    Vjerujem  da  je  šejh  Muhammed  b.  Ibrahim  zbog  svega  ovoga,  govoreći  o  malom kufru, rekao „jednom i slično“ te da se njegove riječi mogu primjeniti nad  oba  opisa  malog  kufra  kao  što  ćeš  vidjeti  u  govoru  ’Alija  El‐Hudajra,  u  kojem  se                                                               870

  Kojeg  na  primjer  naziva  imenom  „presuda  bludniku  ili  kradljivcu  pritvorom“,  ne  znajući  suštinu  značenja  „presude“ i da je ona u slučaju spuštanja suprotnog zakona na ustanovljeni opis poput fetve muftije.  

 

EBU MUHAMMED

491 

tekfiri  osoba  u  čijim  presudama  u  određenom  propisu  prevagnjuje871  mali  kufr,  zbog ukazivanja tog opisa na neispravnost ’aqide.     Da  je  neko  od  učenjaka  islama,  među  selefima  ili  khalefima,  rekao  da  je  određivanje  tri  godine  zatvora  za  opise  krađe  i  bluda,  nije  poznato  osim  izgleda  Bilibaniju i Nusretu i njihovoj družini, koji nijednom do sada ne vidješe potrebu da  nam pokažu riječi nekog od učenjaka o određivanju tri godine zatvora za krađu ili  blud. Štaviše, izazivam te prkosne neznalice da mi iz govora bilo kojeg od učenjaka  islama spomenu  primjer malog  kufra. Oni  do dan  danas nisu  precizirali  značenje  velikog  kufra  i  širka  a  kamoli  da  odrede  značenje  malog.  Kako  kada  Nusret  objašnjava ove mes’ele „u pet minuta“ i kaže da se potrudio!? Rekao sam ja da je  najlakše držati predavanja po Majevici.     S  obzirom  da  smo  već  došli  do  potrebe  navođenja  primjera  za  mali  kufr  iz  historije  muslimana  lijepo  je  da  spomenem  da  su  neki  učenjaci  pisali  knjige  u  kojima su spominjali stvari koje su se po prvi put pojavile, kada su se pojavile i ko  ih  je  činio.  U  tom  smislu  vam  navodim  citat  iz  moje  knjige,  koju  sam  vam  spomenuo, a koju sam spremao još 2005‐e kao odgovor „selefijskoj braći“.  „U  knjigama  koje  se  bave  spominjanjem  početaka  i  prvih  inovatora  određenih  stvari, ulema nigdje nije spomenula da su vladari ili kadije propisivali mimo Allaha,  namjerno sudili suprotnim zakonom ili u potpunosti ostavljali Allahov propis. Ono  što se dešavalo od strane nekih od njih jeste nepravedno suđenje u parnicama.  Kao  primjer  tih  knjiga  možemo  spomenuti  „El‐Eva'il“  u  sklopu  „El‐Musannef“  od  Ebu  Bekra  b.  Ebi  Šejbeh  p.  235  p.h.,  isto  tako  i  knjiga  El‐Eva'il“  od  Ebu  Hilala  El‐ 'Askerija  gdje  je  na  str.  246,  navodeći  primjer  prvog  kadije  koji  je  počeo  sa  nepravednim suđenjem u prethodnom smislu, rekao: 

ٍ ‫أول‬ ‫ أﺧﱪﻧﺎ أﺑﻮ أﲪﺪ ﺑﺈﺳﻨﺎدﻩ أن رﺟﻼً ﻗ ّﺪم إﱃ ﺑﻼل رﺟﻼً ﰲ‬:‫ﻗﺎض ﺟﺎر ﰲ اﻟﻘﻀﺎء ﺑﻼل ﺑﻦ أﰊ ﺑُﺮدة‬ ‫ ﻗﺎل‬،‫ ﻳﻌﻄﲏ ﺣﻘﻲ أو ﳓﺒﺴﻪ ﺑﺎﻗﺮارﻩ‬:‫ ـ وﻛﺎن ﺑﻼل ﻳـُ ْﻌ َﲏ ﺑﺎﻟﺮﺟﻞ ـ ﻓﻘﺎل اﳌﺪﻋﻲ‬،‫ ﻓﺄﻗﺮ اﻟﺮﺟﻞ ﺑﻪ‬،‫َدﻳْﻦ ﻟﻪ ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫ وأﻧﺎ ﻋﺎرف ﺑﻪ؟ ﻓﺈن ﺷﺌﺖ أﺣﺒﺴﻪ‬،‫ وﻣﺎﺣﺎﺟﺘﻪ إﱃ ذﻛﺮﻩ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﱂ ﻳﺬﻛﺮ إﻓﻼﺳﻪ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ إﻧﻪ ﻣﻔﻠﺲ‬:‫اﻟﻘﺎﺿﻲ‬ .‫ وﻛﺎن ﺑﻼل ﻣﻌﺮوﻓﺎً ﺑﺎﳉﻮر‬،‫ ﻓﺎﻧﺼﺮف اﻟﺮﺟﻞ وﺗﺮك ﺧﺼﻤﻪ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ﻓﺎﻟﺘﺰم ﻧﻔﻘﺔ ﻋﻴﺎﻟﻪ‬ „Prvi kadija koji je nepravedno sudio je Bilal sin Ebu Burde: Obavijestio nas je Ebu  Ahmed  sa  svojim  senedom  da  je  neki  čovjek  doveo  drugog  kod  Bilala  radi  duga  kojeg mu je ovaj dugovao, pa ga je čovjek priznao ‐ a Bilalu je ovaj drugi bio važan  ‐, pa tužitelj reče: „Ili će mi dati moj haqq ili ćemo ga zatvoriti na osnovu njegovog                                                               871

 Prevagnjivanje ne važi za drugi vid malog kufra kojeg sam spomenuo jer su iznimke u njemu rijetke. 

  492 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

priznanja!?“  Kadija  reče:  „On  je  muflis  (tj.  bankrotirao  i  nema  novca).“  Čovjek  reče:  „Nije  spomenuo  da  je  muflis!?“  (Kadija)  odgovori:  „Zašto  da  to  spominje  kada  ja  to  znam?  Ako  hoćeš  zatvoriću  ga,  a  ti  preuzmi  na  sebe  finansijsku  brigu  (nafaku) o njegovoj familiji.“ Pa se čovjek okrenu i ostavi optuženog, a Bilal bijaše  poznat po nepravdi.“872     Ovo je klasičan primjer nepravde bez promjene zakona i tahkima suprotnog  zakona. Pa ako je ovo jedan od prvih slučajeva nepravednog suđenja a činjenica  da u njemu nema promjene zakona je više nego očigledna jasno je da se govor Ibn  ’Abbasa, njegovih učenika ’Ata b. Ebu Rebbaha i Tavusa, a nakon toga sina Tavusa,  i Ebu Midžleza i drugih selefa, u kojem se spominje kufr dune kufr, nikad ne može  ticati vanjskog opisa za kojeg znaju da je bio uzrok tekfira Jevreja.     Konstatacija da u vremenu Ibn ’Abbasa i selefa koji su spomenuli kufr dune  kufr  ili  mali  kufr  „nisu  postojale“  osobe  koje  su  radile  veliki  širk  propisivanja  zakona,  suđenja  i  tehakuma  je  posljednja  stvar  koja  uništava  glupost  Nusreta  i  Bilibanija  koji  tvrde  da  do  zaključka  da  oni  svojim  izrekama  nisu  mislili  na  propisivanje zakona, namjeran tahkim suprotnog zakona i nevjerničko ostavljanje,  nismo došli osim idžtihadom s obzirom da u njihovo vrijeme to nije radio niko od  vladara i emira muslimana.    Pored  toga  kažem  da  nam  nije  ostala  nijedna  druga  mogućnost  za  dokazivanje da svojim govorom o malom kufru nisu mislili na propisivanje zakona,  namjeran  tahkim  suprotnog  zakona  i  nevjerničko  ostavljanje,  mimo  konstatacije  da  u  njihovo  vrijeme  nije  postojao  niko  ko  je  to  radio,  taj  zaključak  bi  bio  kategoričkog a ne hipotetičkog karaktera jer je ova činjenica među muslimanima  bila opšte poznata, s time što ovim ne isključujem postojanje ljudi koji su pripadali  različitim sektama koji su upali u razne novotarije kako u ’aqidi tako i u propisima,  a to je oblik velikog kufra, ali njihov slučaj se kreće između promjene vjere u kojoj  se opravdavaju neznanjem i namjernoj promjeni vjeri ili uz uspostavu argumenta  postojanjem mogućnosti sticanja znanja u opšte poznatoj mes’eli.     Havaridži na primjer ne vjeruju da je propis ženjenog bludnika kamenovanje  do smrti već ostaju samo pri ajetu sure En‐Nur u kojem se spominje bičevanje sto  puta, a hadis ne prihvataju najvjerovatnije zbog toga što su protekfirili ashabe koji  su ga prenijeli, da Allah sačuva, pa su zbog toga ženjenim bludnicima presuđivali  bičevanjem a ne kamenovanjem do smrti i tako dalje. Ovo je veliki kufr bez imalo  sumnje, a selefi za ovako nešto sigurno nisu rekli da je mali kufr ili kufr dune kufr,                                                               872

 Ovo sam prenio iz knjige „El‐Džami’ fi talebil‐’ilmiš‐šerif“.  

 

EBU MUHAMMED

493 

iako riječi Nusreta  i Bilibanija  otvaraju tu  mogućnost jer „ne  zna se  šta su  mislili  osim idžtihadom“.     Kakvo je stanje ovih ljudi kod Allaha kada se usuđuju da sa izrekama poput  ovih ruše čast islama, selefa i khalefa, a na kraju uništavaju i čast svojih porodica.  Na  jednom  predavanju  od  manje  od  četrdeset  minuta  Nusret  kaže  kako  se  „potrudio“ da im to „sastavi“. Bože sačuvaj manjka pameti i prazne glave!    Na  jednom  drugom  u  samo  „pet  minuta“  čovjek  rasturi  sve  naše  „šubhe“.  Allahulmuste’an!  Vode  džihad  protiv  nas  kao  onaj  šejh  sufijskog  tarikata  koji  je  udarajući  motkom  po  svojoj  avliji  odradio  odlučujuću  bitku  protiv  kolonizatora  nekadašnjeg dārul‐islama! Da spomenuti ashabi i selefi ne govore o propisivanju  zakona, suđenju suprotnim i tahkimu taguta, i nevjerničkom ostavljanju, znamo iz  toga  što  su  oni  muslimani,  shvataju  tevhid  koji  je  u  potpunosti  objašnjen  od  početka  da’ve  u  LA  ILAHE  ILLALLAH,  i  zato  što  tekfire  zbog  opisa  zbog  kojeg  je  Allah protekfirio Jevreje.    Nakon  toga,  iz  govora  učenih  znamo  da  se  promjena  zakona  i  tahkima  taguta, prvi put javila u vremenu tatarskih osvajanja, iako je moguće bilo, kao što  sam  rekao,  da  neke  kadije  ili  sekte  upadnu  u  nevjerstvo  u  suđenju,  ali  da  budu  opravdani neznanjem i te’vilom. Dokazano je da su selefi svojim riječima o malom  kufru ili kufr dune kufr odgovarali haridžijama koji su tekfirili nepravedne vladare i  emire muslimana tog vremena, tj. vladare i emire Emejevića.    Evo jednog citata iz „prvog odgovora“ uz potrebne promjene na određenim  mjestima, da vidiš da se ono što sam govorio prije pet godina o ovim mes’elama  ne razlikuje puno od onoga što govorim danas:  „S druge strane, postoji jedan opis ili jedna mes'ela u sudstvu, koja sama po sebi  ne izvodi iz vjere, jer je mali kufr, a ne veliki. To se tiče kadija u islamskoj državi,  koji  u  osnovi  sude  šerijatom,  ali  u  nekim  slučajevima  učine  ono  što  sačinjava  sliku toga grijeha, koji je, kao što smo rekli, mali kufr.   To  se  prenosi  od  Ibni  'Abbasa  i  nekih  njegovih  učenika  poput  Tavusa  i  'Ata'a,  te  sina  Tavusa  i  Ebi  Midžleza,  jednog  od  tabi'ina.  Navedeni  su  time  odgovarali  haridžijama,  koji  su  htjeli  protekfiriti  sudije  i  vladare  muslimana,  iz  epohe  Emejevića,  koji  su  ponekad  ostavljali  Allahov  sud  i  sudili  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio,  ali  u  smislu  nepravde  i  zuluma,  a  ne  u  tagutskom  smislu, promjenom Allahovog propisa ili tahkimom suprotnog zakona ili činjenjem  tagutskih propisa stalnim i obavezujućim, kao što se to danas radi.  

  494 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

U njihovo vrijeme ovaj fenomen tagutizma nije bio prisutan u islamskoj državi, iz  čega  logično  proizilazi,  da  se  njihove  fetve  tiču  nečega  što  je  bilo  aktuelno,  ili  su  htjeli odgovoriti na zablude haridžija, koji su navedeni ajet koristili da bi protekfirili  počinioce velikih grijeha, poput bluda i sl. tvrdeći da njihovi počinioci ne sude po  Allahovom zakonu.   U  svakom  slučaju,  oko  samog  ajeta  se  može  puno  govoriti,  i  istina  u  koju  nema  sumnje  je  da  ajet  svojom  vanjštinom  prvenstveno  ukazuje  na  veliki  kufr,  ali  da  svojim  značenjem  obuhvata  i  mali  kufr.  Tako  je  mali  kufr  u  sadržaju  ajeta  sekundaran  i  slijedi  a  veliki  kufr  primarno,  osnovno  i  slijeđeno  značenje.  To  je  istina  u  koju  nema  sumnje.  S  time  što  mali  kufr  kao  što  ima  drugu  suštinu  ima  drugo ime i propise.   Napominjem još jednom da se ovo tiče kadija koji u osnovi sude šerijatom i drže se  Allahovog zakona, ali ponekad upadnu u dotični opis. Izvoli neke citate učenjaka.  Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, je rekao u „Kitabus‐salah“ str. 61: 

‫ ﻛﻔﺮاً وﻫﻮ ﻣﻠﺘﺰم ﻟﻺﺳﻼم‬,‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ و ﺳﻠﻢ‬,‫وإذا ﺣﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ أو ﻓﻌﻞ ﻣﺎ ﲰﺎﻩ رﺳﻮل اﷲ‬      .‫وﺷﺮاﺋﻌﻪ ﻓﻘﺪ ﻗﺎم ﺑﻪ ﻛﻔﺮ وإﺳﻼم‬

„Kada presudi nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, ili uradi nešto što je  Allahov  Poslanik,  .,  nazvao  kufrom,  a  isti  se  pridržava873  islama  i  njegovih  propisa, pri njemu postoji i kufr i islam.“  Obrati pažnju na njegove riječi „...a  isti se pridržava islama i njegovih propisa...“  shvatićeš da se radi o čovjeku koji se pridržava islamskog suda i njegovih propisa.  Na  to  da  se  sa  kufrom  u  njegovom  citatu  ne  misli  na  veliki  kufr  ukazuje  neminovnost nemogućnosti sastajanja osnove pridržavanja islama i osnove kufra.   Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  u  „Medaridžus‐salikin“  str.  192  (skraćena  verzija),  takođe rekao: 

‫ ﻓﺈﻧﻪ إن‬.‫ اﻷﺻﻐﺮ واﻷﻛﱪ ﲝﺴﺐ ﺣﺎل اﳊﺎﻛﻢ‬,‫واﻟﺼﺤﻴﺢ أن اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻳﺘﻨﺎول اﻟﻜﻔﺮﻳﻦ‬ ,‫ وﻋﺪل ﻋﻨﻪ ﻋﺼﻴﺎﻧﺎ ﻣﻊ اﻋﱰاﻓﻪ ﺑﺄﻧﻪ ﻣﺴﺘﺤﻖ ﻟﻠﻌﻘﻮﺑﺔ‬,‫اﻋﺘﻘﺪ وﺟﻮب اﳊﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﰲ ﻫﺬﻩ اﻟﻮاﻗﻌﺔ‬ ...‫أﺻﻐﺮ‬

‫ﻓﻬﺬا ﻛﻔﺮ‬

„Ispravno je da suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio (el‐hukm  bigajri ma enzelallah) obuhvata dva kufra: mali i veliki, shodno stanju sudije. Jer                                                               873

 Pridržava ga se nutrinski i vanjštinski. 

 

495 

EBU MUHAMMED

on ako je uvjeren u obaveznost suđenja onim što je Allah objavio u tom slučaju i  odstupi  od  njega,  griješeći,  uz  priznanje  da  zaslužuje  kaznu,  to  je  mali  kufr.  Ako  vjeruje da nije obaveza i da u tome ima pravo izbora uz ubjeđenje da je to Allahov  zakon, to je veliki kufr. Ako ga nije znao pa pogriješi, takav je pogriješio i za njega  važi propis onih koji griješe“874     Obrati pažnju na riječi „u tom slučaju“, biće ti jasno da se radi o islamskom  kadiji, koji se u osnovi drži šerijata i njime sudi ali ponekad ga ostavi i ogriješi se na  spomenuti  način.  To  je  mali  kufr.  Slično  je  rekao  i  njegov  šejh  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  u  „Minhadžus‐sunneh“  5/131,  govoreći  o  riječima  Uzvišenog,  u  prijevodu: Ne, tako Mi Gospodara tvoga neće vjerovati...  ...‫ﻳﺆﻣﻦ‬

‫ﻓﻤﻦ ﱂ ﻳﻠﺘﺰم ﲢﻜﻴﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺷﺠﺮ ﺑﻴﻨﻬﻢ ﻓﻘﺪ أﻗﺴﻢ اﷲ ﺑﻨﻔﺴﻪ أﻧﻪ ﻻ‬

„Pa ko se ne  pridržava tahkima Allaha i Njegovog Poslanika u onome u čemu  se  međusobno spore, Allah se zakleo Svojim Nefsom da on ne vjeruje.“  Takođe je rekao:  ...‫ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬

‫وﻣﻦ ﱂ ﻳﻠﺘﺰم ﺣﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬

„A ko se ne bude pridržavao suda (propisa) Allaha i Njegovog Poslanika je kafir...“  Rekoh, ova podjela kod šejhul‐islama se tiče velikog kufra, i tiče se osobe koja se  ne  pridržava  šerijata,  u  cijelosti  ili  makar  u  jednom  propisu,  ostavljanjem  istog  i  propisivanjem ili suđenjem drugim promijenjenim propisom.   Zatim kaže: 

‫وأﻣﺎ ﻣﻦ ﻛﺎن ﻣﻠﺘﺰﻣﺎً ﲝﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﺑﺎﻃﻨﺎً وﻇﺎﻫﺮاً ﻟﻜﻦ ﻋﺼﻰ واﺗﺒﻊ ﻫﻮاﻩ ﻓﻬﻮ ﲟﻨﺰﻟﺔ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﺼﺎة‬ „Što se tiče onoga koji se pridržava zakona (propisa) Allaha i Njegovog Poslanika  nutrinski (batinen) i vanjštinom (zahiren), ali ogriješi se i slijedi svoje strasti, takav  je na stepenu njemu sličnih griješnika“  Eh,  ovo  je  mali  kufr.  Obrati  pažnju  na  „...ali  se  ogriješi  i  slijedi  svoje  strasti...“  vidjećeš  da  se  radi  o  određenoj  situaciji  od  strane  kadije  koji  u  osnovi  sudi  šerijatom,  ali  se  ogriješi  i  slijedi  strasti  pa  nepravedno  sudi  i  lišava  ljude  njihovih  prava.   I  na  kraju  riječi  šejha  Muhammed  b.  Ibrahima,  bivšeg  muftije  Saudijske  Arabije,   koji je rekao:                                                              

874

 Medaridžus‐salikin 1/336‐337 

  496 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

,‫ إذا ﺣﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﷲ ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎدﻩ أﻧﻪ ﻋﺎص وأن ﺣﻜﻢ اﷲ ﻫﻮ اﳊﻖ‬,‫وأﻣﺎ اﻟﺬي ﻗﻴﻞ ﻓﻴﻪ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬ ‫ وإن ﻗﺎﻟﻮا أﺧﻄﺄﻧﺎ‬,‫ أﻣﺎ اﻟﺬي ﺟﻌﻞ ﻗﻮاﻧﲔ ﺑﱰﺗﻴﺐ و ﲣﻀﻴﻊ ﻓﻬﻮ ﻛﻔﺮ‬.‫ﻓﻬﺬا اﻟﺬي ﻳﺼﺪر ﻣﻨﻪ اﳌﺮة وﳓﻮﻫﺎ‬ (189/6 ‫ و‬280/12 ‫ )ﻓﺘﺎوى ﳏﻤﺪ ﺑﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬.‫وﺣﻜﻢ اﻟﺸﺮع أﻋﺪل‬ „Što se tiče onoga, o kome je rečeno da je kufr ispod kufra; (to je) kada se (u sudu)  vrati  nekom  mimo  Allaha,875  vjerujući  da  je  griješnik  i  da  je  samo  Allahov  sud  istina.  Ovo  je  onaj,  kojem  se  to  desi  jednom  i  sl.  Ali,  što  se  tiče  onoga  koji  je  postavio  zakone,  sa  redoslijedom  i  nametajući  ih,  pa  to  je  kufr,  iako  kažu:  „Pogriješili  smo  i  sud  šerijata  je  pravedniji.““  (Fetava  Muhammed  b.  Ibrahim  12/280 i 6/189)876  Rekoh, što se tiče riječi šejha:   „Ovo je onaj, kojem se to desi jednom i sl. Ali što se tiče onoga koji je postavio  zakone, sa redoslijedom i nametajući ih, pa to je kufr, iako kažu: „Pogriješili smo i  sud šerijata je pravedniji.“    Iz  njih  se  ne  smije  razumijeti  da  između  malog  kufra  i  opisa  postavljanja  zakona i njihovog nametanja, koji je bez sumnje veliki kufr, ne postoji drugi stepen  ili  opis,  koji  je  takođe  veliki  kufr,  a  to  je  opis  na  kojeg  ukazuju  riječi  El‐Begavija,  rahimehullah,  koji  se  ogleda  u  namjernom  tahkimu  suprotnog  zakona.  Ponovo  napominjem  da  danas  postoji  veliki  broj  ljudi  koji  ne  vidi  postojanje  „sredine“  između stepena malog kufra i „činjenja suprotnog zakona stalnim“ i „obavezivanja  na njega“ i slično.    Činjenica da su šejh Muhammed b. ’Ibrahim i Ahmed Šakir i drugi govorili o  određenom  stanju  u  vanjskoj  realnosti  u  kojem  je  neko  suprotan  zakon  učinio  stalnim,  zapisanim  redoslijedom  i  nametnuo  ga  ljudima,  ne  znači  da  namjerni  tahkim  suprotnog  zakona,  bez  opisa  koje  smo  spomenuli,  nije  veliki  kufr.  Shvati  ovo!    Kao  što  sam  rekao  u  fusnoti,  riječi  Muhammeda  b.  Ibrahima  „hākeme  ila  gajrillah“  „uzme  sud  od  nekog  drugog  mimo  Allaha“  su  prema  mom  shvatanju                                                               875

 Na ar. „hākeme ila gajrillah“. Rečenica u osnovi ima ružno značenje i mora se protumačiti u značenju malog  kufra koji se ogleda u promjeni činjeničnog stanja ili iznalaženju vjerskih opravdanja, koja u stvari ne postoje, da  bi na njih spustio njima odgovarajući propis. U tom slučaju nema sumnje da on sudi propisom kojeg Allah ne želi  u datoj situaciji, što znači da se njegova rečenica mora tumačiti u prenešenom značenju, jer ako Muhammed sin  Ibrahima time zaista želi čovjeka koji je za sudiju i zakon uzeo suprotan zakon šerijatu, makar u jednom slučaju  iako  taj  zakon  nije  učinio  stalnim,  time  je  upao  u  veliki  kufr  kojeg  je  spomenuo  El‐Begavi  od  učenjaka  sveobuhvatno, a Allah najbolje zna koje značenje je ovom rečenicom zaista želio.   876  Ovdje se završava citat iz „prvog odgovora“.  

 

497 

EBU MUHAMMED

problematične,  i  ja  ne  znam  da  se  neko  od  učenjaka  govoreći  o  malom  kufru  izrazio  na  ovaj  način,  jer  nije  isto  reći  „ne  suditi  onim  što  je  Allah  objavio“  što  učenjaci često kažu i reći „uzeti sud ili propis od nekog drugog mimo Allaha“, ali  tumačim ih u jednom od značenja malog kufra, a možda su bliže drugom značenju  jer  je  rekao  „jednom  i  slično“  a  nije  rekao  kao  što  se  spominje  u  jednom  citatu  šejha  ’Abdurrahmana  sina  Hasana  „ako  bude  preovladavalo“  što  ćemo  takođe  vidjeti u govoru ’Alija El‐Hudajra.     Time njegove riječi „hākeme ila gajrillah“ tumačimo u prenešenom značenju  ili kažemo da se tako izrazio s obzirom da govori o djelu kadije a svako djelo kadije  je  terminološki  prema  nekim  hukm,  pogotovo  okončavanje  presude,  iako  kadija  ovdje  to  ne  radi  u  svojstvu  obaviještivača  o  zakonu  i  tahkima  istog.  A  Allah  najbolje  zna!  Bolje  ga  je  ovako  opravdati  nego  reći  da  nije  shvatio  karakterstike  kadije  i  vezu  između  propisa  i  opisa,  jer  mi  nismo  učeniji  od  Muhammeda  sina  Ibrahima, bivšeg muftije Saudijske Arabije.   Šejh Muhammed b. Ibrahim, je takođe rekao: 

‫ وذﻟﻚ أن ﲢﻤﻠﻪ‬,‫ وﻫﻮ اﻟﺬي ﻻ ﳜﺮج ﻋﻦ اﳌﻠﺔ‬,‫وأﻣﺎ اﻟﻘﺴﻢ اﻟﺜﺎﱐ ﻣﻦ ﻗﺴﻤﻲ ﻛﻔﺮ اﳊﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ‬ ‫ واﻋﱰاﻓﻪ‬,‫ﺷﻬﻮﺗﻪ وﻫﻮاﻩ ﻋﻠﻰ اﳊﻜﻢ ﰲ اﻟﻘﻀﻴﺔ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎدﻩ أن ﺣﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﻫﻮ اﳊﻖ‬ ‫ وﻫﺬا وإن ﱂ ﳜﺮﺟﻪ ﻛﻔﺮﻩ ﻋﻦ اﳌﻠﺔ ﻓﺈن ﻣﻌﺼﻴﺘﻪ ﻋﻈﻤﻰ أﻛﱪ ﻣﻦ اﻟﻜﺒﺎﺋﺮ‬.‫ﻋﻠﻰ ﻧﻔﺴﻪ ﺑﺎﳋﻄﺄ وﳎﺎﻧﺒﺔ اﳍﺪى‬ ‫ ﻓﺈن ﻣﻌﺼﻴﺔ ﲰﺎﻫﺎ اﷲ ﰲ ﻛﺘﺎﺑﻪ ﻛﻔﺮا أﻋﻈﻢ ﻣﻦ‬,‫ﻛﺎﻟﺰﻧﺎ وﺷﺮب اﳋﻤﺮ واﻟﺴﺮﻗﺔ واﻟﻴﻤﲔ اﻟﻐﻤﻮس وﻏﲑﻫﺎ‬ .(‫ )ﲢﻜﻴﻢ اﻟﻘﻮاﻧﲔ‬.‫ﻣﻌﺼﻴﺔ ﱂ ﻳﺴﻤﻬﺎ ﻛﻔﺮا‬ „Što se tiče druge vrste nevjerstva onoga koji sudi nečim drugim mimo onoga što  je Allah objavio, a to je ono koje ne izvodi iz vjere; kao kada bi ga navela strast i  prohtjev (hir) u (jednom) slučaju da presudi nečim drugim mimo onoga što je Allah  objavio,877 vjerujući da je sud Allaha i Njegovog Poslanika istina, i priznavajući da  je učinio grijeh i zastranio od istine. Grijeh ovakvog, iako ga njegov kufr ne izvodi iz  vjere, je ogroman, veći od velikih grijeha, poput zinaluka, pijenja vina, krađe, lažne  zakletve i drugih. Jer, teži je onaj grijeh kojeg je Allah u Svojoj Knjizi nazvao kufrom  od onoga kojeg nije nazvao kufrom.“878     Dakle, riječi selefa i khalefa o malom kufru se prvenstveno tumače u smislu  kojeg  sam  na  početku  spomenuo,  a  riječi  Muhammeda  b.  Ibrahima  se  isto  tako  mogu tumačiti kao što nije problem protumačiti ih u smislu neokončavanja slučaja                                                               877

 Ovdje se drugačije izrazio a ova rečenica se može uzeti kao dokaz da je prethodnom želio isto značenje.    Poznati citat iz knjige „Tahkimul‐qavanin“.  

878

  498 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

od  strane  kadije  u  svojstvu  obaviještivača  niti  onoga  koji  radi  tahkim  suprotnog  zakona,  a  to  se  vraća  namjeri  kadije,  i  kao  takav  govor  šejha  Muhammeda  b.  Ibrahima  se  prvenstveno  tiče  sprovođenja  opšte  poznatih  temelja  o  velikom  i  malom  kufru  nad  pojedincem  čije  stanje  nije  jasno  u  značenju  obavještavanja  o  zakonu ili tahkimu suprotnog zakona, iako, ako to Muhammed sin Ibrahima radi u  pogledu kadije, isto mora primjeniti i nad muftijom.     Riječi „jednom i slično“ su njegov idžtihad i sugeriraju da on na ovog kadiju  gleda kao na muftiju čija „fetva“ nekad ne mora biti protumačena kao obavijest o  vjeri  poput  „presude“  ovog  kadije,  pa  s  obzirom  da  kadija  na  ovakav  način  nije  suštinski upao u veliki kufr njegov tekfir se gradi na uzimanju u obzir indicija stanja  i govora, i tu se muslimani mogu razići.     Ja lično  mislim da  se šejh  Muhammed  b. Ibrahim  ne bi  protivio da  ga  neko  opravda više nego „jednom i slično“ ili čak da bi i on to uradio, jer se očekuje da  zna  da  se  radi  o  osobi  čiji  se  tekfir  gradi  na  indicijama  stanja  i  govora,  a  ne  na  upadanju  u  jasan  uzrok  tekfira  uz  ponovnu  napomenu  da  je  opravdanje  osobe  koja  konstatuje  neki  opis  a  zatim  proces  završi  njemu  vjerski  suprotnim,  rijetka  iznimka, zbog čega je i rečeno „jednom i slično“. Ovaj slučaj je, kao što sam rekao,  gori od stanja sudija koji se služe lukavstvom u promjeni opisa činjeničnog stanja  ili  s  ciljem  sprečavanja  ostvarenja  uvjeta  za  izvršenje  presude.  Ovo  je  bitno  shvatiti!     Ako bi neko u vezi one dvije izreke šejha Muhammeda rekao da među njima  ne postoji velika razlika jer i onaj koji „sudi nečim drugim mimo onoga što je Allah  objavio“,  čiji  opis  učenjaci  spominju  u  svom  govoru  ne  sudi  onim  što  je  Allah  objavio, a ako sudija ne sudi onim što je Allah objavio onda sudi zakonom nekog  drugog, ja odgovoram da u prvoj slici malog kufra nije neminovno da sudija sudi  suprotnim zakonom, štaviše, on u njemu pri sebi ima osnovu pridržavanja šerijata  i još uvijek uzima šerijat za zakon ali je ostavio obaveznu potpunosti; to kao prvo.     Kao  drugo,  u  slučaju  druge  slike  malog  kufra  koju  sam  naveo,  kadija,  kao  i  muftija,  nema  namjeru  obavijesti  o  zakonu  i  njegov  tahkim,  već  čini  čisti  zulum  kao bilo koji musliman sa ulice koji bi uradio isto, ne pripisujući ga vjeri islama niti  pridržavajući se u tome tagutskog zakona, ali pored svega kažem da je rečenicom  „traži ili uzme propis od nekog drugog mimo Allaha“, želio značenja malog kufra  koja  su  obuhvaćena  rečenicom  „suđenje  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio“  u  govoru  učenjaka,  pa  sa  ove  strane  među  njima  ne  postoji  suštinska  razlika. A Allah najbolje zna!  

 

499 

EBU MUHAMMED

  Komentarišući  predaje,  koje  je  naveo  Et‐Taberi  o  dijalogu  koji  se  dogodio  između  Ebu  Midžleza  i  grupe  haridžija,  šejh  Mahmud  Šakir  pojašnjava  raliku  između  vladara  njegovog  vremena  i  vladara  koje  su  haridžije  za  vrijeme  tabi’ina  tekfirili. Radi se o slijedećim predajama: 

‫ ﲰﻌﺖ ﻋﻤﺮان ﺑﻦ ﺣﺪﻳﺮ‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ اﳌﻌﺘﻤﺮ ﺑﻦ ﺳﻠﻴﻤﺎن ﻗﺎل‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﻷﻋﻠﻰ ﻗﺎل‬- ١٢٠٢٥ ‫"وﻣﻦ ﱂ ﳛﻜﻢ ﲟﺎ‬:‫ أرأﻳﺖ ﻗﻮل اﷲ‬،‫ ﻳﺎ أﺑﺎ ﳎﻠﺰ‬:‫ ﻓﻘﺎﻟﻮا‬،‫ﻧﺎس ﻣﻦ ﺑﲏ ﻋﻤﺮو ﺑﻦ ﺳﺪوس‬ ٌ ‫ أﺗﻰ أﺑﺎ ﳎﻠﺰ‬،‫ﻗﺎل‬ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ‬ َ ‫َﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑِ َﻤﺎ أ‬ َ ِ‫َﻧﺰل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ْ ‫ } َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬:‫ ﻧﻌﻢ! ﻗﺎﻟﻮا‬:‫ أﺣﻖ ﻫﻮ؟ ﻗﺎل‬،"‫أﻧﺰل اﷲ ﻓﺄوﻟﺌﻚ ﻫﻢ اﻟﻜﺎﻓﺮون‬ ِ ‫ﻚ ﻫﻢ اﻟْ َﻔ‬ ِ ‫) وﻣﻦ َﱂ َﳛ ُﻜﻢ ِﲟَﺎ أ َ ﱠ‬:‫ ﻧﻌﻢ! ﻗﺎﻟﻮا‬:‫ أﺣﻖ ﻫﻮ؟ ﻗﺎل‬،{‫اﻟﻈﱠﺎﻟِﻤﻮ َن‬ ‫ أﺣﻖ ﻫﻮ؟‬،( ‫ﺎﺳ ُﻘﻮ َن‬ ُ ْ ْ ْ ْ ََ ُ ُ َ ‫َﻧﺰل اﻟﻠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ‫ وﺑﻪ‬،‫ ﻫﻮ دﻳﻨﻬﻢ اﻟﺬي ﻳﺪﻳﻨﻮن ﺑﻪ‬:‫ ﻓﻴﺤﻜﻢ ﻫﺆﻻء ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ؟ ﻗﺎل‬،‫ ﻳﺎ أﺑﺎ ﳎﻠﺰ‬:‫ ﻧﻌﻢ! ﻗﺎل ﻓﻘﺎﻟﻮا‬:‫ﻗﺎل‬ !‫ وﻟﻜﻨﻚ ﺗَـ ْﻔَﺮ ُق‬،‫ ﻻ واﷲ‬:‫ ﻓﺈن ﻫﻢ ﺗﺮﻛﻮا ﺷﻴﺌًﺎ ﻣﻨﻪ ﻋﺮﻓﻮا أ ﻢ ﻗﺪ أﺻﺎﺑﻮا ذﻧﺒًﺎ! ﻓﻘﺎﻟﻮا‬،‫ وإﻟﻴﻪ ﻳ ْﺪﻋﻮن‬،‫ﻳﻘﻮﻟﻮن‬ ‫ وﻟﻜﻨﻬﺎ أﻧﺰﻟﺖ ﰲ اﻟﻴﻬﻮد‬،‫ وإﻧﻜﻢ أﻧﺘﻢ ﺗﺮون ﻫﺬا وﻻ ﲢﱠﺮ ُﺟﻮن‬،‫ أﻧﺘﻢ أوﱃ ﺬا ﻣﲏ! ﻻ أرى‬:‫( ﻗﺎل‬2)   .‫ﳓﻮا ﻣﻦ ﻫﺬا‬ ً ‫واﻟﻨﺼﺎرى وأﻫﻞ اﻟﺸﺮك أو‬

„12025  –  pričao  nam  je  Muhammed  b.’Abdule’ala  rekavši  pričao  nam  je  El‐ Mu’temir  b.  Sulejman  rekavši:  „Čuo  sam  ’Imrana  b.  Hudajra  kako  kaže:  „Dođoše  Ebu  Midžlezu  neki  ljudi  iz  plemena  Benu  ’Amr  b.  Sedus,  pa  mu  rekoše:  „O  Ebu  Midžleze! Šta misliš o riječima Uzvišenog Allaha: „A oni koji ne sude onim što je  Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri“, je li to istina? Reče: „Jeste.“ Rekoše: „A oni  koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi fasici“, je li to istina?“ Reče:  „Jeste.“ Rekoše: „Ebu Midžleze! Je li ovi sude onim što je Allah objavio?“ Reče: „To  im je  din  kojim se  pokoravaju  i  kojeg izgovaraju  i  njemu pozivaju,  pa  ako  ostave  nešto  od  njega  znaju  da  su  uradili  grijeh.“  Rekoše:  „Ne  tako  nam  Allaha,  već  te  strah!“ On im reče: „Vi ste preči tome od mene, koji to ne vidi, a vi to vidite i opet  „ne  izlazite“.879  Ali  ajet  je  objavljen  povodom  Jevreja,  nasranija880  i  počinioca  širka.“881 Ili slično tome.“ 

‫ ﻗﻌﺪ إﱃ أﰊ‬:‫ ﻋﻦ ﻋﻤﺮان ﺑﻦ ﺣﺪﻳﺮ ﻗﺎل‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﲪﺎد‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﺣﺠﺎج ﻗﺎل‬،‫ ﺣﺪﺛﲏ اﳌﺜﲎ ﻗﺎل‬- ١٢٠٢٦ ‫ }وﻣﻦ ﻟﻢ ﻳﺤﻜﻢ ﺑﻤﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻓﺄوﻟﺌﻚ ﻫﻢ‬:‫ ﻳﻘﻮل اﷲ‬:‫ ﻗﺎل ﻓﻘﺎﻟﻮا ﻟﻪ‬،‫ﻧﻔﺮ ﻣﻦ اﻹﺑَﺎﺿﻴﱠﺔ‬ ٌ ‫ﳎﻠﺰ‬ ,‫ إ ﻢ ﻳﻌﻤﻠﻮن ﲟﺎ ﻳﻌﻠﻤﻮن‬:‫}ﻓﺄوﻟﺌﻚ ﻫﻢ اﻟﻔﺎﺳﻘﻮن{! ﻗﺎل أﺑﻮ ﳎﻠﺰ‬،{‫}ﻓﺄوﻟﺌﻚ ﻫﻢ اﻟﻈﺎﻟﻤﻮن‬،{‫اﻟﻜﺎﻓﺮون‬

‫ أﻣﺎ واﷲ إﻧﻚ‬:‫ وإﳕﺎ أﻧﺰﻟﺖ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ ﰲ اﻟﻴﻬﻮد واﻟﻨﺼﺎرى ﻗﺎﻟﻮا‬:‫( ﻗﺎل‬3) !‫ وﻳﻌﻠﻤﻮن أﻧﻪ ذﻧﺐ‬,‫ﻳﻌﲏ اﻷﻣﺮاء‬

                                                             879

 Iz pokornosti vladaru u ustanak protiv vlasti.   Kršćana.  881  Vladari i emiri koje želite protekfiriti ne rade veliki širk iako su upali u grijeh.   880

  500 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

:[‫ أﻧﺘﻢ أﺣﻖ ﺑﺬﻟﻚ ﻣﻨّﺎ! ّأﻣﺎ ﳓﻦ ﻓﻼ ﻧﻌﺮف ﻣﺎ ﺗﻌﺮﻓﻮن! ]ﻗﺎﻟﻮا‬:‫ وﻟﻜﻨﻚ ﲣﺸﺎﻫﻢ! ﻗﺎل‬،‫ﻟﺘﻌﻠﻢ ﻣﺜﻞ ﻣﺎ ﻧﻌﻠﻢ‬   !‫ وﻟﻜﻦ ﳝﻨﻌﻜﻢ أن ﲤﻀﻮا أﻣﺮﻛﻢ ﻣﻦ ﺧﺸﻴﺘﻬﻢ‬،‫( وﻟﻜﻨﻜﻢ ﺗﻌﺮﻓﻮﻧﻪ‬1) „12026  –  pričao  mi  je  Muthenna  rekavši:  „Pričao  nam  je  Hadždžadž  rekavši:   „Pričao  nam  je  Hamad  od  ’Imrana  b.  Hudejra,  koji  kaže:  „Sjede  uz  Ebu  Midžleza  grupa ’ibadija882, pa mu rekoše: „Allah kaže: A oni koji ne sude onim što je Allah  objavio, ti, oni  su pravi kafiri,  (ti, oni su  pravi zulumćari) (ti,  oni su pravi  fasici)!  Reče  Ebu  Midžlez:  „Oni  rade  ono  što  rade  –  misleći  na  emire  –  i  znaju  da  je  to  grijeh!  Ovaj  ajet  je  objavljen  povodom  Jevreja  i  nasranija!“  Rekoše:  „Tako  nam  Allaha, ti znaš ono što i mi znamo ali ih se plašiš!“ On im reče: „Preči ste vi toga,  jer  mi  ne  znamo  ono  što  vi  znate!  A  vi  to  znate  i  ne  sprečava  vas  da  uradite  što  hoćete osim što vas je strah od njih!“883  Mahmud Šakir komentariše ove dvije predaje u komentaru pod brojem (2):  „(2) Predaje: 12025, 12026:  Allahu moj! Odričem se pred Tobom od zablude, a potom:   Sumnjičavci  i  smutljivci  koji  su  se  nametnuli  u  pročelje  onih  koji  govore  u  ovom  našem vremenu, su tražili  opravdanje vlastodršcima  za ostavljanje suđenja onim  što  je  Allah  objavio;  i  u  suđenju  u  pitanjima  krvi,  časti  i  imetaka,  nečim  drugim  mimo  Allahovog  šerijata  kojeg  je  objavio  u  Svojoj  Knjizi,  i  u  njihovom  uzimanju  qanuna884  sljedbenika  kufra  za  šerijat  u  zemljama  islama.  Kada  su  naišli  na  ove  dvije predaje uzeli su ih za mišljenje na osnovu kojeg suđenje nečim drugim mimo  onoga  što  je  Allah  objavio,  u  imecima,  častima  i  krvi,  smatraju  ispravnim,  i  da  suprotstavljanje  šerijatu  u  opštem  sudu  (el‐kada’ul‐’am)  zadovoljnog  njime  i  onoga koji radi885 po njemu ne čini kafirom.  Razmatraču  ove  dvije  predaje  je  neophodno  da  zna  ko  su  oni  koji  pitaju  i  ko  je  upitani.  Ebu  Midžlez  (Lahiq  b.  Humejd  Eš‐Šejbani  Es‐Sedusi)  je  pouzdani  tabi’in.  Volio  je  Aliju,  /,  a  narod  Ebu  Midžleza,  Benu  Šejban,  su  bili  iz  „skupine“  (ši’ah)  Alije  na  „Danu Kamile i Siffina“.  

                                                             882

 Jedna od grupacija haridžija.    Tefsir Taberi, str. 347   Laičkog zakona.  885  Pogledaj kako je šejh propis tekfira vezao za „rad po njemu“!  883 884

 

EBU MUHAMMED

501 

Kada  se  dogodio  slučaj  „dvojice  sudija“  na  „Danu  Siffina“,  i  kada  su  se  haridžije  odvojile, među onima koji su ustali protiv ’Alije,  /, bijaše grupa iz Benu Šejban i  Benu Sedus b. Šejban b. Dhuhel.   Ovi koji su pitali Ebu Midžleza su neki ljudi iz plemena Benu ’Amr b. Sedus (kao što  je u predaji 12025), a radi se o grupi ibadija (kao što je u predaji 12026). Ibadije  bijahu jedna grupa haridžija harurija, sljedbenici ’Abdullaha b. Ibada Et‐Temimija,  i  zastupaju  mišljenje  ostalih  haridžija  u  vezi  tahkima  (arbitraže)  i  u  tekfiru  ’Alije,  /, s obzirom da je „uzeo dvojicu sudija za sudiju“, i da ’Alija nije sudio onim što je  Allah objavio u pitanju tahkima.   Nakon  toga  je  ’Abdullah  b.  Ibad  rekao  da  je  onaj  koji  se  suprotstavi  haridžijama  kafir a ne mušrik, te se suprotstavio svojim sljedbenicima a haridžije su ostale na  mišljenju  da  se  propisi  mušrika  ostaju  sprovoditi  nad  onima  koji  im  se  suprotstavljaju.  Nakon  toga  su  se  ibadije,  nakon  ’Abdullaha  b.  Ibada  Imama,  podijelile  na  frakcije,  tako  da,  kada  su  ove  dvije  predaje  u  pitanju,  ne  znamo  od  koje frakcije su bili oni koji su ga pitali. S time što sve ibadije kažu da su teritorije  onih  koji  se  njima  suprotstavljaju  dijaru  tevhid,  osim  vojske  sultana,  koja  je  dar  kufra  kod  njih.  Zatim  su  rekli  takođe  da  je  sve  što  je  Allah  propisao  Svojim  stvorenjima iman i da je svaki veliki grijeh kufr ni’meta, ne kufr širka, i da počinioci  velikih grijeha vječno ostaju u vatri.   Jasno je da su oni od ibadija, koji su pitali Ebu Midžleza, htjeli da mu dokažu tekfir  emira,  jer  su  bili  u  vojsci  sultana,  i  zbog  toga  što  su  ti  možda  ponekad  griješili  i  činili  ono  što  im  je  Allah  zabranio  da  čine.  Zbog  toga  im  je  rekao  u  predaji  (br.  12025): „i ako nešto od njega ostave znaju da su uradili grijeh“ a u drugoj predaji  im je rekao: „Oni rade ono što rade i znaju da im je grijeh.“  Dakle,  predmet  njihovog  pitanja  nije  bilo  ono  što  žele  dokazati  novotarci  našeg  vremena,  od  suđenja  u  pitanjima  imetaka,  časti  i  krvi,  sa  suprotnim  zakonom  šerijatu  sljedbenika  islama,  niti  o  izdavanju  zakona  koji  obavezuje  sljedbenike  islama da se tehakume nekom drugom zakonu mimo Allahovog zakona u Njegovoj  Knjizi  i  na  jeziku  Njegovog  vjerovjesnika,  .,  jer  ovo  djelo  je  izbjegavanje  (’irad)  Allahovog zakona i njegovo nehtijenje, i davanje prednosti propisima sljedbenika  kufra  nad  Njegovim  propisima,  subhanehu  ve  te  ’ala,  a  to  je  kufr.  Niko  od  sljedbenika  kible,  uz  njihovu  raznovrsnost,  ne  sumnja  u  tekfir  onoga  koji  to  zagovora i njemu poziva.886   Ono  o  čemu  mi  danas  govorimo  je  napuštanje  Allahovih  zakona  uopšteno,  bez  iznimke, i davanje prednosti drugim zakonima mimo Njegovog hukma u Njegovoj                                                               886

 Sumnjaju Albani i Ibn Baz, ali oni, kao što je rekao šejh, nisu od sljedbenika kible jer nisu izvršili kufr u taguta. 

  502 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Knjizi  i  Sunnetu  Njegovog  vjerovjesnika,  i  obustava  svega  što  je  u  Allahovom  šerijatu. Štaviše, stvar je došla do toga da se dokazuje prednost laičkih zakona nad  Allahovim  objavljenim  zakonima,  i  do  tvrdnje  onih  koji  to  dokazuju  da  su  zakoni  šerijata  objavljeni  za  drugo  vrijeme,  ne  za  naše,  i  zbog  razloga  i  uzroka  koji  su  nestali pa su njihovim nestankom nestali i propisi.   Kakve ovo ima veze sa onim što smo objasnili u vezi hadisa Ebu Midžleza i grupe  ibadija iz plemena Benu ’Amr b. Sedus! Da se stvar u predaji Ebi Midžleza, kao što  oni misle, tiče suprotstavljanja vladara nekom od zakona šerijata, pa u historiji  islama se nije desilo da je neki vladar (sudija) uveo zakon i učinio obaveznim da  se sudi njime. Ovo je jedno!   Drugo  je  da  onaj  sudija  (vladar)  koji  u  određenom  slučaju  presudi  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona,  u  njemu  presudio  ili  neznajući,  i  propis  ovoga  je  propis  onoga koji ne zna šerijat, ili je presudio njime slijedeći strasti i griješeći se, a to je  grijeh kojeg briše tevba i kojeg stiže oprost. Ili je time presudio iz te’vila, presudom  kojom  se  suprotstavio  ostalim  učenjacima,  a  propis  ovoga  je  kao  propis  svakog  mute’evvila koji svoje tumačenje (te’vil) uzima iz teksta Knjige i Sunneta Njegovog  Poslanika.   Da je u vremenu Ebu Midžleza ili prije ili poslije njega postojao vladar (sudija) koji  sudi nekim zakonom u nekoj stvari, nijekajući neki od propisa šerijata, ili davajući  prednost  zakonima  sljedbenika  kufra  nad  zakonima  sljedbenika  islama,  to  nikad  nije  bilo.  Pa  nije  moguće  da  se  govor  Ebu  Midžleza  i  ibadija  protumači  u  tom  značenju.   Pa  ko  argumentira  ovim  dvjema  predajama  i  drugim  mimo  njih  iz  njihovog  poglavlja,  i  iskrivljuje  njihova  značenja,  želeći  da  pomogne  vladara,  ili  služeći  se  lukavstvom s ciljem dozvoljavanja suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah  objavio  i  Svojim  robovima  obaveznim  učinio,  propis  ovakvog  u  šerijatu  je  propis  onoga  koji  niječe  neki  od  propisa  Allaha;  od  njega  se  traži  da  se  pokaje,  a  ako  ustraje i oholi se i niječe Allahov zakon, i bude zadovoljan sa promjenom propisa,  pa  propis  kafira  koji  ustrajava  na  svom  kufru  je  poznat    sljedbenicima  ovog  dina...“887    Nema smetnje  u  tome  što  je  Mahmud  Šakir  dokazao  da  se  opis  namjernog  propisivanja  i  suđenja  zakonima  sljedbenika  kufra  i  nevjerničkog  ostavljanja  nije  događao  u  historiji  muslimana,  ali  je  sebe  mogao  razrahatiti  činjenicom  da  selefima ne priliči da se ustežu od tekfira onoga koji upadne u vanjski opis u kojeg  su upali Jevreji, koji su bili povod objave ajeta iz sure El‐Ma’ideh, i da je to mezheb                                                              

887

 Tefsir Taberi 10/348 i Adva’un ’ala ruknin minet‐tevhid, str. 49‐52 

 

EBU MUHAMMED

503 

ehlus‐sunneta. Da su to objasnili i da je Nusret to imao prilike vidjeti, ne bi rekao  da se ne zna osim „idžtihadom“ o kakvoj suštini su govorili selefi rekavši kufr dune  kufr. Allahulmuste’an!    Isto  tako  činjenica  da  Mahmud  Šakir  spominje  stanje  vladara  u  njegovom  vremenu,  a  radi  se  o  počecima  kolonizacije  bivših  zemalja  islama  i  sprovođenju  laičkih  zakona  Evrope,  ne  znači  da  između  suštine  malog  kufra  i  spomenutog  stanja  u  njegovom  govoru  ne  postoji  drugi  opisi  koji  su  veliki  kufr.  To  posebno  obuhvata onog koji namjerno presudi suprotnim zakonom, uzimajući ga za sudiju,  a nije ga učinio stalnim.     Isto  tako  obrati  pažnju  na  njegovu  konstataciju  da  se  niko  među  sljedbenicima  kible,  tj.  islama,  makar  bio  novotar,  ne  suprotstavlja  tekfiru  spomenutih,  i  onda  se  sjeti  da  ih  je  Albani  nazivao  muslimanima,  a  one  koji  ih  tekfire haridžijama, i da mu se u tome pridružio Bin Baz, koji je znao istinu, koji u  jednoj  fetvi  naziva  Jasira  ’Arafata  legitimnim  vladarem,  kojem  su  se  palestinci  dužni pokoriti.     Postoji  audio  odgovor  ’Abdul’aziza  Er‐Radžihija,  jednog  od  starijih  učenjaka  sa  Poluostrva,  koji,  nakon  što  mu  je  jedan  od  mladića  koji  su  bili  na  ovom  menhedžu postavio pitanje o onima koji kažu da je tekfir vladara, koji sude laičkim  zakonima,  mišljenje  tekfirovaca,  u  kojem  kaže:  „Onda  je  sav  Kur’an  knjiga  tekfirovaca!?  To  je  murtedd!“  Odgovor  je  između  ostalog  stavljen  na  stranicu  „Daily Motion“, i tiče se, kao što vidiš, ljudi poput Albanija i njegovih sljedbenika,  koji  one  koji  tekfire  današnje  tagute  hukma  naziva  tekfirovcima  i  njihov  tekfir  fitnom.  

9.3 Uvjeti koji se moraju ispuniti da počinioc malog kufra ne bude kafir velikim kufrom   Koji  se  uvjeti  moraju  ispuniti  da  osoba  u  malom  kufru  ne  bi  postala  kafir?  Ako  bismo  ih  detaljno  htjeli  spomenuti,  obuhvatajući  sve  što  se  spominje  u  govoru učenih, rekli bi:  a)  Da  nije  presudio  suprotnim  zakonom  uzimajući  ga  za  sudiju  i  zakon,  tj.  u  svojstvu  obavještivača  o  zakonu  i  njegovog  muhakkima,  makar  ga  ne  učinio  stalnim. 

  504 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

b) Da propis kojeg je spustio odgovara stanju kojeg je ustanovio ili izmanipulisao,  ostavljajući obaveznu potpunost u stepenu iskrenog i ispravnog utvrđivanju stanja  iz kojeg rezultira ostavljanje obavezne potpunosti pridržavanja pravde.  c) Da nije radio po zakonu taguta makar u svom opisu bio identičan Allahovom  propisu, jer onaj koji radi po zakonu taguta tj. onaj koji je presudio pridržavajući  se zakona taguta vanjštinski je mušrik.  d)  Da  opis  malog  kufra  ne  bude  preovladavajući  u  njegovim  postupcima,  jer  to  ukazuje  na  neispravnost  ’aqide,  a  u  mes’eli  u  kojoj  smo  ga  poistovjetili  sa  muftijom su iznimke rijetke. I ova tačka se tiče tekfira u vanjštini a ne u suštini, jer  je moguće da ga mi protekfirimo a da ne bude kafir u suštini, s obzirom da njegov  postupak nije na stepenu sariha.  e)  Da  vjeruje  u  obaveznost  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio  u  tom  slučaju  u  kojem nije presudio kako mu je Allah naredio.  f) Da vjeruje da nema pravo na izbor između suđenja ili ostavljanja. Tj. mora biti  ubjeđen da je obaveza suditi samo Allahovim sudom, uopšteno kao i u dotičnom  pitanju.  g) Da ne omalovažava Allahov zakon, kojeg je svjesno ostavio.  h) Da je uvjeren da u tom stanju radi haram i nešto ružno i da zaslužuje kaznu.    Jednostavno  rečeno,  uvjetuje  se  da  ne  upadne  u  bilo  koju  vrstu  srčanog  ili  vanjskog velikog kufra. Jedan dio ovih uvjeta je spomenuo ’Abdul’aziz b. Hamid u  svojoj  knizi,  a  ja  sam  u  njih  upleo  mes’elu  suđenja  suprotnim  zakonom  tj.  namjernog  tahkima  što  ne  biva  osim  u  svojstvu  obaviještivača,  bez  da  ga  učini  stalnim,  uvjet  da  mali  kufr  ne  preovladava  u  njegovim  postupcima  i  mes’elu  „muftije i kadije“ u kojoj su iznimke iz vanjskog tekfira više nego rijetke.     Ovi uvjeti su spomenuti u govoru Ibnul‐Qajjima, Ibn Tejmijje, Ibn Ebil‐’Izza El‐ Hanefija,  El‐Qurtubija,  Eš‐Šenqitija,  Muhammeda  b.  Ibrahima  i  drugih,  mada  je  onome  koji  razumije  dovoljno  ono  što  sam  spomenuo  nakon  rečenice  „Jednostavno  rečeno...“.  I  sve  ovo  moramo  da  „crtamo“,  jer  danas  ne  samo  da  „običan narod“ skoro ništa ne shvata već i njihove „vođe“, pogotovo kada su im  bolesna srca i namjere.    

 

EBU MUHAMMED

505 

9.4 Citati suvremenika o malom kufru   Sada  ću,  inšaAllah,  navesti  citate  suvremenika  po  pitanju  malog  kufra,  i  moram  napomenuti  da  ni  u  jednoj  knjizi  suvremenika  koji  su  govorili  o  malom  kufru, nisam našao spomen primjera kojim bi se razjasnila granica suštine malog  kufra i precizna razlika između njega i suštine velikog kufra.     Najbliži citat našem shvatanju su riječi ’Abdul’aziza b. Hamida, koji spominje  promjenu opisa činjeničnog stanja lukavstvom, pa kaže:  „3  –  Treći  sudija;  (je  onaj)  koji  ne  sudi  onim  što  je  Allah  objavio  u  određenom  slučaju  zbog  ličnog  prohtjeva  i  naklonosti  (zejg).  On  je  predmet  većine  govora  učenjaka koji su živjeli u periodu islamske vlasti od selefa i drugih. Ovaj sudija je  musliman, koji se opisuje kufrom u prenešenom značenju, ili malim kufrom. Takav  je  griješnik  zbog  toga  što  je  učinio  grijeh  zbog  lične  strasti  u  tom  određenom  pojedinačnom slučaju.   Ko  bude  precizno  izučavao  govor  selefa  naći  će  da  govore  o  jednom  slučaju  u  kojem se dogodio grijeh, a on je nesuđenje onim što je Allah objavio. Sav govor  selefa koji je došao da bi se odagnao kufr koji izvodi iz vjere se tiče ove vrste sudija  (vladara),  uz  opasku  da  ovaj  sudija  kada  ne  sudi  onim  što  je  Allah  objavio  to  ne  radi „mijenjajući“ (tebdil) Allahov propis – jer u istoriji islama se nije dogodilo da je  neki vladar uveo propis i učinio ga zakonom kojim je obavezno suditi – već iz ličnog  prohtjeva koji ga nagoni da tvrdi da se, npr., nije došlo do propisa u slučaju.   Npr., kada on sudi kradljivcu, za kojeg zna da je ukrao, a mi pretpostavljamo da  je  on  u  tom  slučaju  u  stanju  strasti  i  griješenja,  ne  govori  da  mu  presuđuje  bičevanjem,  npr.,  zbog  toga  što  je  kazna  za  krađu  bičevanje.888  Već  govori  da  zločinac nije ukrao već se prevarom vlasnika domogao ukradenog predmeta,889 i  da  smo  mu presudili  bičevanjem  kao ta’zir  zbog  njegove  prevare  onoga  koji  je  podigao  tužbu.  Iako  ovaj  sudija  nije  došao  sa  novim  zakonom  za  suđenje,  u  slučaju postoje uvjeti koji se moraju ispuniti da bi se sačuvao izlaska iz vjere.“890    Dakle, ovaj sudija u malom kufru nije odredio bičevanje kao propis za krađu  kao  što  kažu  neki  koji  ne  paze  kako  se  izražavaju!  Dalje,  imamo  citat  ’Alija  b.  Hudajra, koji kaže: 

‫ ﺣﻜﻢ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ أو اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ؟‬:‫اﻟﻤﺴﺄﻟﺔ اﻟﺮاﺑﻌﺔ‬                                                              888

 Kao što kaže ahmak, „autor prokletih letaka“.     Promjenio  je  opis  kojeg  je  mu  je  bila  obaveza  konstatovati,  a  to  je  laž  na  Allahovo  stvaranje  a  ne  Njegovu  vjeru.   890  Adva’un ’ala ruknin minet‐tevhid, str. 45‐46  889

  506 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

:‫ﻳﻨﻘﺴﻢ إﱃ ﻗﺴﻤﲔ‬ :‫ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ وﻫﻮ ﺳﺘﺔ أﻧﻮاع‬:‫اﻷول‬ .‫ أن ﳚﺤﺪ ﺣﻜﻢ اﷲ‬-١ .‫ أن ﳛﻜﻢ أو ﻳﺘﺤﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻋﻠﻰ أﻧﻪ أﺣﺴﻦ ﻣﻦ ﺣﻜﻢ اﷲ‬-٢ .‫ أن ﻳﻌﺘﻘﺪ أﻧﻪ ﻣﺜﻞ ﺣﻜﻢ اﷲ‬-٣ .‫ أن ﻳﻌﺘﻘﺪ أﻧﻪ ﳚﻮز اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ أو اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ‬-٤ .‫ وﻫﺬا ﺧﺎص ﺑﺎﳊﺎﻛﻢ‬،‫ أو وﺿﻊ ﺗﺸﺮﻳﻌﺎت ُﲣﺎﻟﻒ اﻟﺸﺮع‬،‫ وﺿﻊ ﳏﺎﻛﻢ ﻗﺎﻧﻮﻧﻴﺔ‬-٥ ‫ ﻛﻤﺎ ﻳﻔﻌﻞ ﺑﻌﺾ أﻫﻞ اﻟﻘﺒﺎﺋﻞ ﻣﻦ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ‬،‫ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻷﻋﺮاف واﻟﺴﻠﻮم ﻋﻨﺪ اﻟﺘﻨﺎزع واﳋﺼﻮﻣﺎت‬-٦ .‫ وﻫﺬا ﺧﺎص ﺑﺎﻟﺘﺤﺎﻛﻢ‬،‫إﱃ رؤﺳﺎء ﻋﺸﺎﺋﺮﻫﻢ‬ „Četvrta  mes’ela:  propis  tehakuma  ili  suđenja  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah objavio?  Dijeli se na dvije vrste:  Prva: Veliki širk, a on se dijeli na šest vrsta:  1 ‐  Da zaniječe Allahov propis;  2 ‐ Da sudi  ili da se tehakumi  nečem drugom mimo onoga  što je Allah objavio  u  smislu da je ono bolje od Allahovog propisa;  3 ‐ Da vjeruje da je poput Allahovog propisa;  4 ‐ Da vjeruje da je dozvoljen tehakum ili hukm nečim drugim mimo onoga što je  Allah objavio;  5  ‐  Postavljanje  laičkih  sudnica  ili  postavljanje  zakona  koji  se  suprotstavljaju  šerijatu, i ovo je posebno za hakima (vladara);  6 ‐ Tehakum tradicijama (’urfovima) i „selumima“891 prilikom spora i u parnicama,  kao  što  rade  neka  plemena  od  tehakuma  poglavarima  svojih  plemena.  Ovo  se  posebno tiče tehakuma.“  

‫ وﻫﻮ أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻢ أو ﳛﻜﻢ ﰲ ﻗﻀﻴﺔ ﻣﻌﻴﻨﺔ ﲟﺎ ُﳜﺎﻟﻒ اﻟﺸﺮع‬،‫ ﻛﻔﺮ أﺻﻐﺮ ﻓﻬﻮ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬:‫اﻟﻘﺴﻢ اﻟﺜﺎﱐ‬ ‫ اﻟﻘﻀﻴﺔ اﳌﻌﻴﻨﺔ ﺧﺮج ﺎ ﻟﻮ ﻛﺎن‬:‫ وﻗﻮﻟﻨﺎ‬.‫ﻣﻦ ﻏﲑ ﻗﺎﻧﻮن أو ﺗﺸﺮﻳﻊ أو ﻋﺮف ﻣﻊ أﻧﻪ ﻳﻌﺮف أﻧﻪ ﳐﻄﺊ وآﰒ‬                                                              891

 Iako su u vanjštini identični šerijatskim propisima, jer Hudajr nije uvjetovao da u opisu budu suprotni šerijatu.  

 

EBU MUHAMMED

507 

‫ﺳﻠﻴﻤﺎ وﺧﺮج اﻟﻘﻀﺎﻳﺎ اﻟﻌﺎﻣﺔ اﻟﱵ‬ ً ‫ أو ﻳﻐﻠﺐ ﻋﻠﻴﻪ اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ وﻟﻮ ﻛﺎن اﻋﺘﻘﺎدﻩ‬،‫ﻫﺬا دﻳﺪﻧﻪ‬ .‫ﺗﺸﻤﻞ اﻟﻨﺎس أو أﻛﺜﺮﻫﻢ‬ “Druga vrsta: mali kufr, a on je kufr dune kufr. Ogleda se u tome da se tehakumi ili  da sudi u određenom slučaju onim što se suprotstavlja892 šerijatu, bez qanuna, ili  zakona, ili ’urfa, s time što zna da je pogriješio i da je griješan.   Iz naših riječi „određenom slučaju“ izlazi kao kada bi mu to bilo „stalna priča“ ili  da kod njega prevagnjuje suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio,  čak  i  da  mu  je  ’aqida  ispravna.  Iz  toga  takođe  izlaze  „opšte  presude“  koje  obuhvataju sve ljude ili većinu njih.“ 

‫ وﻫــﺬا ﻫــﻮ‬،‫ ﻟــﻮ أن ﻗﺎﺿــﻴًﺎ ﻋــﺮض ﻋﻠﻴــﻪ ﺳــﺎرق ﻓﺤﻜــﻢ ﺑــﺄن اﻟﺴــﺮﻗﺔ ﺣـﺮام وﻋﺎﻗــﺐ اﻟﺴــﺎرق ﺑــﺎﻟﻘﻄﻊ‬:‫ﻣﺜــﺎل ذﻟــﻚ‬ ‫ ﻟﻜﻦ ﻗﺪ ﻳﻌﺮض ﻋﻠﻴﻪ ﺳﺎرق ﻣﻌـﲔ ﻓﻨﻈ ًـﺮا ﻟﻠﺼـﺪاﻗﺔ اﻟـﱵ ﺑﻴﻨﻬﻤـﺎ أو ﳌﻨﻔﻌـﺔ وﻟﻨﺤـﻮ ذﻟـﻚ ﻳـﱰك‬،‫اﻟﻐﺎﻟﺐ ﻋﻠﻰ أﻓﻌﺎﻟﻪ‬ ‫ ﻓﻴﻜــﻮن ﺣﻜﻤــﻪ ﺑــﺄن اﻟﺴــﺮﻗﺔ ﺣـﺮام وﺣﻜﻤــﻪ‬،‫ وﻳﻠــﺘﻤﺲ ﻟــﻪ اﳌﻌــﺎذﻳﺮ ﻛــﻲ ﻳﻔﻠــﺖ ﻣــﻦ اﻟﻌﻘﻮﺑــﺔ‬،‫اﳊﻜــﻢ ﻋﻠﻴــﻪ ﺑــﺎﻟﻘﻄﻊ‬ ‫ وﺣﻜﻤـﻪ ﻋﻠـﻰ ﻫـﺬا اﻟﺴـﺎرق اﳌﻌـﲔ ﺑﻌـﺪم اﻟﻘﻄـﻊ‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻳـﺪل ﻋﻠـﻰ أن اﻋﺘﻘـﺎدﻩ ﺳـﻠﻴﻢ‬،‫ﺑﺎﻟﻘﻄﻊ ﻷﻏﻠﺐ اﻟﺴﺮاق‬ .‫ﻛﻔﺮا دون ﻛﻔﺮ ﺑﺸﺮط أن ﻳﻌﱰف أﻧﻪ ﳐﻄﺊ وﱂ ﳛﻜﻢ ﺑﻨﺎء ﻋﻠﻰ ﻗﺎﻧﻮن أو ﻧﻈﺎم أو ﺗﻌﻤﻴﻢ وﳓﻮﻩ‬ ً ‫ﻳﻌﺘﱪ‬ “Primjer za to: da se nekom kadiji privede kradljivac, pa presudi da je krađa haram  i  da  presuđuje  kradljivcu  odsijecanjem,  i  to  prevagnjuje  u  njegovim  djelima.  Ali  možda  mu  se  privede  određeni  kradljivac,  pa  zbog  prijateljstva  koje  je  među  njima,  ili  zbog  neke  koristi  i  slično  ostavi  presudu  nad  njime  odsijecanjem,  i  iznalazi mu opravdanja893 ne bi li se izvukao iz kazne.   U  njegovim  presudama  prevagnjuje  da  je  krađa  haram  i  presuda  odsijecanjem  većini  kradljivaca,  i  to  ukazuje  na  to  da  mu  je  ’aqida  ispravna.  Njegova  presuda  nad određenim kradljivcem neodsijecanjem se smatra kufrom dune kufr, uz uvjet  da  prizna  da  je  pogriješio  i  da  nije  presudio  na  osnovu  qanuna,  ili  uređenja  ili  dekreta i slično tome.”894    Pa  je  spomenuo  „iznalaženje  opravdanja  ne  bi  li  se  kradljivac  izvukao  iz  kazne“, ali i pored toga ’Ali El‐Hudajr ovakve, kao što vidiš, tekfiri pod slijedećim  uslovima:                                                               892

 U primjeru kojeg ću navesti, vidjećeš da ne misli na osobu koja uzima tagutski propis za zakon ili sudiju. Ovdje  je  važno  da  zapaziš  da  se  izrazio  slično  Muhammedu  b.  Ibrahimu,  ali  da  tom  izrekom  ne  želi  značenje  velikog  kufra.   893  Sa riječima „iznalazi mu opravdanja“ misli na izmišljanje prepreka ili promjenu opisa činjeničnog stanja.   894  Komentar Kitabu‐tevhid. 

  508 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

1) Da mu je to „stalna priča“;  2) Da to prevagnjuje u njegovim presudama;  3) Da  nije  došla  u  kontekstu  opšte  presude  za  sve  ljude,  kao  kada  bi  rekao  „Sankcioniranje  ženjenog  bludnika  kamenovanjem  nije  obaveza“  ili  „pijenje  vina je halal“.     Presuda  na  osnovu  zakona  nekog  taguta  iz  vanjske  realnosti  je  mes’ela  u  kojoj  ne  smije  biti  sporenja,  i  ne  znam  zašto  neki  ljudi  danas  uporno  upoređuju  mes’elu kufra dune kufr sa traženjem od taguta da sudi tagutskim ili plemenskim  zakonima!  Ove  se  dvije  stvari  ne  mogu  izjednačiti,  ali  ipak  postoje  opisi  „vrzmanja“ oko taguta, koje ćemo spomenuti, a koji nisu veliki širk.    U riječima ’Alija Hudajra je takođe dokaz da se ova vrsta velikog kufra naziva  velikim  širkom,  tj.  veliki  širk  hukma  i  tehakuma,  a  Bilibani  misli  da  ako  promjeni  ime hukmu i tehakumu, i nazove ga kufrom a ne širkom, to za sobom povlači neku  promjenu u propisima, a sve to opet oblači na džahilski način u pitanje jesu li kufr  i širk sinonimi ili su imena za različite suštine!    ’Ali  El‐Hudajr  ovo  nije  nazvao  širkom  samo  u  jednoj  knjizi,  već  se  to  toliko  spominje  u  govoru  učenjaka,  da  se  pitam  šta  Bilibani  radi  u  slobodno  vrijeme  i  zašto  tip  ne  zna  knjige  „svoje  uleme“?  Allahulmuste’an!  Qarni  ima  takođe  lijep  govor o malom kufru, samo ga je potrebno razumijeti:  „Prvi slučaj znači odbijanje šerijata i rušenje principa pridržavanja dina i izlazak iz  milleta.   Što  se  tiče  drugog  slučaja,  on  ne  prelazi  granicu  bilo  kojeg  grijeha,  koji  ne  ruši  aslud‐din,  niti  je  sam  po  sebi  kufr,  jer  se  griješnik  pored  toga  što  je  suprotno  postupio  obaveznom  pridržavanju,  pridržava  šerijata,  i  predan  je  Allahovom  hukmu, i uvjeren da je učinio grijeh. To se nije moguće ostvariti kod onoga koji je  promjenio Allahov din i odbio Njegov šerijat i propisao zakon mimo Allaha.   Nepravljene  razlike  između  ova  dva  stanja  je  polazište  naopakog  shvatanja  u  ovom opasnom pitanju.895 Oni se drže nekih izreka koje su spomenute u pogledu  propisa  onoga  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  u  određenom pitanju,  i da  kadija i sudija pri kome  se to ostvarilo ne biva kafirom  osim uz uvjet ohalaljivanja.  

                                                             895

 Baš tako, a ovo što se danas dešava ima uzrok upravo u nepravljenju razlike između malog i velikog kufra u  suđenju.  

 

EBU MUHAMMED

509 

Govor selefa u ovom pitanju je ispravan, ali je shvatanje suvremenih murdžija896  u  dokučivanju  njegove  suštine  i  opisa  za  kojeg  se  veže  propis  (menat)  nepotpuno.897  Ibn  'Abbas,  /,  kada  je  rekao  u  pogledu  značenja  riječi  Uzvišenog:  A  oni  koji  ne  sude  onim  što  je  Allah  objavio,  ti,  oni  su  pravi  nevjernici.  El‐Ma'ideh  44;  kufr  dune kufr nije time mislio na onoga koji je uklonio šerijat i tehakumi se laičkim  zakonima, jer u njegovom vremenu nije bilo nekog koji je to radio. Već je mislio na  sudiju  (vladara)  muslimana,  koji  se  pridržava  suđenja  Allahovim  šerijatom,  ali  možda  bude  nepravedan  pa  u  određenom  pitanju  ne  sudi  po  pravdi.  Takav  ne  biva kafirom osim kada ohalali ono što je uradio:  Slično tome je ono što se prenosi od Ebu Midžleza, kada su mu došli neki ljudi od  haridžija ibadija, pa mu rekoše: Oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni  su pravi kafiri. Je li to istina? Reče: „Jeste.“ Rekoše: A oni koji ne sude onim što je  Allah  objavio,  ti,  oni  su  pravi  fasici,  je  li  to  istina?“  Reče:  „Jeste.“  Rekoše:  „Ebu  Midžleze!  Je  li  ovi  sude  onim  što  je  Allah  objavio?“  Reče:  „To  im  je  din  kojim  se  pokoravaju  i  kojeg  izgovoraju  i  njemu  pozivaju,  pa  ako  ostave  nešto  od  njega  znaju da su uradili grijeh.“ Rekoše: „Ne tako nam Allaha, već te strah!“ On im reče:  „Vi ste preči tome od mene koji to ne vidi, a vi to vidite i opet „ne izlazite“...898“899  „U  drugom  rivajetu  od  Ibn  Džerira  da  im  je  rekao:  „Preči  ste  vi  toga,  jer  mi  ne  znamo ono što vi znate! A vi to znate i ne sprečava vas da uradite što hoćete osim  što vas je strah od njih!“900   

Zatim je Qarni prenio govor Ahmeda Šakira, pa kaže na slijedećoj strani: 

„Šejh  Ahmed  Šakir  je  o  tome  takođe  rekao:  „Govor  Ibn  'Abbasa  i  Ebu  Midžleza  i  drugih je istina, nema sumnje u to, i on se ne tiče našeg stanja...i one901 apsolutno  nisu spomenute radi onoga koji u slučaju spora vraća stvar nekom šerijatu mimo  šerijata Allaha...“   Ovim se zna da se onaj koji je uvjetovao ohalaljivanje za kufr onoga koji mijenja  propise šerijata, ne može držati onoga što je spomenuto od selefa u tefsiru ajeta;  tj. da se njima želi kufr dune kufr, i zulm dune zulm, i fisq dune fisq.                                                               896

 Nazivanje onih koji se ne odriču od taguta hukma murdžijama muslimanima je od novotarija ovog vremena,  koje se često mogu naći u govoru suvremenika. To je velika greška, koja se nije smjela dogoditi, jer kako da bude  musliman onaj koji se nije odrekao od drugog dina i kaže za njega da je mali kufr i koji se nije odrekao od taguta i  njegovih robova, makar rekao za njihov postupak da je veliki kufr?!  897  Prekratko.  898  Iz pokornosti vladaru u ustanak protiv vlasti.  899  Džami’ul‐bejan od Ibn Džerira Et‐Taberija 6/252  900  Džami’ul‐bejan od Ibn Džerira Et‐Taberija 6/253, prenešeno iz Davabitut‐tekfir, str. 164.  901  Predaje.  

  510 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Iako je mišljenje tih selefa samo po sebi ispravno, u pogledu onoga o čemu govore,  ali  se  ono  prema  ispravnijem  ne  tiče  značenja  koje  se  u  osnovi  želi  ajetima.  Štaviše,  njihov  kontekst  ukazuje  da  se  sa  kufrom,  zulmom  i  fiskom  u  njima  želi  veliki kufr, veliki zulum i veliki fisk.“902    I mnogo drugih citata u njegovoj knjizi u kojim prenosi idžma' ehlus‐sunneta  da je propisivanje zakona mimo Allaha veliki širk i kufr i da je suđenje njima veliki  širk i kufr.   Rekao je Qarni:   „Propis  je  došao  u  uopštenom  smislu,  obuhvatajući  kufr  Jevreja  i  kufr  svakog  ko  uradi  njihovo  djelo  u  riječima  Uzvišenog  Allaha:  A  oni  koji  ne  sude  onim  što  je  Allah objavio, ti, oni su pravi nevjernici. El‐Ma'ideh 44   Ne smije se obazirati na riječi onoga koji ga ja učinio specifičnim za Jevreje mimo  drugih, jer kako da Jevreji postanu nevjernicima zbog nečeg čime drugi mimo njih  ne postaju nevjernicima!?“903    Ovdje Qarni ne govori o onim koji kažu da se ajet tiče Jevreja, kao i kontekst  drugih  ajeta,  već  o  onima  koji  propis  tekfira  ograničavaju  samo  na  Jevreje,  a  ne  tekfire  one  koji  se  pripisuju  islamu  kada  upadnu  u  isti  opis!  Zamisli  budalaštine!  Nad tim magarcima, koji priznaju da je to djelo izvelo Jevreje iz islama, a kažu da  je  mali  kufr  u  pogledu  onih  koji  ga  rade  od  muslimana,  se  tim  priznanjem  uspostavio argument, pa se kod Allaha ne mogu pravdati da nisu znali da je isti taj  opis sam po sebi veliki kufr kada ga uradi onaj koji se pripisuje islamu, jer među  njima nema suštinske uticajne razlike.    Dakle, Qarni konstatuje da se počinioc malog kufra čak i u dotičnoj mes'eli u  osnovi  pridržava  šerijata  ali  da  je  ostavio  obaveznu  potpunost  iltizāma  tj.  pridržavanja,  a  ko  zna  značenje  velikog  kufra  u  suđenju  i  tehakumu  kod  ehlus‐ sunneta,  nije  mu  teško  da  zaključi  značenje  malog  kufra,  i  možda  je  upravo  ova  lahkoća  dokučivanja  značenja  malog  kufra  bio  razlog  zbog  kojeg  nisu  navodili  slikovite  primjere  za  mali  kufr.  Autor  knjige  „Nevaqidul‐iman  el‐qavlijje  vel‐ 'amelijjeh“ Dr. 'Abdul'aziz b. Muhammed El‐'Abdullatif kaže: 

‫ﻣﺘﻰ ﻳﻜﻮن اﻟﺤﻜﻢ ﺑﻐﻴﺮ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻛﻔﺮاً أﺻﻐﺮ؟‬                                                              902

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 165   Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 166 

903

 

511 

EBU MUHAMMED

‫ﻳﻜﻮن اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻛﻔﺮاً أﺻﻐﺮ إذا ﺣﻜﻢ اﳊﺎﻛﻢ أو اﻟﻘﺎﺿﻲ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ واﻗﻌﺔ ﻣﺎ‬ ‫ ﻣﻊ‬،‫ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎدﻩ وﺟﻮب اﳊﻜﻢ ﲟﺎ أﻧﺰل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ ﻫﺬﻩ اﻟﻘﻀﻴﺔ اﳌﻌﻴﻨﺔ ﻓﻌﺪل ﻋﻨﻪ ﻋﺼﻴﺎﻧﺎً وﻫﻮى وﺷﻬﻮة‬ .‫ ﻣﺴﺘﺤﻖ ﻟﻠﻌﻘﻮﺑﺔ‬،‫اﻋﱰاﻓﻪ ﺑﺄﻧﻪ آﰒ ﰲ ذﻟﻚ‬

„Kada  suđenje  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  biva  malim  kufrom?  Suđenje nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio biva malim kufrom kada  vladar (hakim) ili kadija presudi nečim drugim mimo onoga što je objavio Uzvišeni  Allah  u  nekom  slučaju,  uz  uvjerenje  u  obaveznost  suđenja  onim  što  je  Allah,  te  ’ala, objavio u tom određenom pitanju; pa od njega odstupi griješeći, i iz prohtjeva  i strasti, uz priznanje da je u tome griješan, i da zaslužuje kaznu.“904  Zatim u fusnoti, kod riječi „u nekom slučaju“, kaže: 

‫ ﺑـﻞ‬،‫ ﻛﻤﺎ ﺳﺒﻖ ﺗﻮﺿـﻴﺤﻪ‬- ‫ ﻓﻤﺜﻞ ﻫﺬا ﻳﻌﺪ إﺑﺎءً ورﻓﻀﺎً ﳊﻜﻢ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬،‫ﻓﻬﻮ ﻟﻴﺲ ﻣﻨﻬﺠﺎً ﺛﺎﺑﺘﺎً أو ﻗﺎﻧﻮﻧﺎً داﺋﻤﺎ‬ ‫ " وأﻣﺎ اﻟـﺬي ﻗﻴـﻞ‬:‫ وﻛﻤﺎ ﻳﻘﻮل اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬،...‫ﻫﻮ ﻣﻠﺘﺰم ﻟﺸﺮع اﷲ ﰲ اﳉﻤﻠﺔ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل اﺑﻦ ﺗﻴﻤﻴﺔ‬ ‫ ﻓﻬﺬا اﻟـﺬي ﻳﺼـﺪر‬،‫ إذا ﺣﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﷲ ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎد أﻧﻪ ﻋﺎص وأن ﺣﻜﻢ اﷲ ﻫﻮ اﳊﻖ‬،‫ﻓﻴﻪ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬ "‫ وإن ﻗـﺎﻟﻮا أﺧﻄﺄﻧـﺎ وﺣﻜـﻢ اﻟﺸـﺮع أﻋـﺪل‬،‫ أﻣﺎ اﻟﺬي ﺟﻌﻞ ﻗﻮاﻧﲔ ﺑﱰﺗﻴﺐ وﲣﻀﻴﻊ ﻓﻬـﻮ ﻛﻔـﺮ‬،‫ﻣﻨﻪ اﳌﺮة وﳓﻮﻫﺎ‬ .189/6

‫ ﻓﺘﺎوي ﳏﻤﺪ ﺑﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬:‫واﻧﻈﺮ‬، 280/12 ‫ ﻫـ ﻣﻦ ﻓﺘﺎوي ﳏﻤﺪ ﺑﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬.‫أ‬

„Dakle,  to  nije  stalan  menhedž,  ili  stalan  qanun,  jer  tako  nešto  se  smatra  odbijanjem  zakona  šerijata,  kao  što  je  prethodno  pojašnjeno.  On  se  pridržava  (multezim) Allahovog zakona uopšteno, kao što je rekao Ibn Tejmijje..., i  kao  što  kaže šejh Muhammed b. Ibrahim: „Što se tiče onoga, o kome je rečeno da je kufr  ispod  kufra;  (to  je)  kada  se  (u  sudu)  vrati  nekom  mimo  Allaha,  vjerujući  da  je  griješnik i da je samo Allahov sud istina. Ovo je onaj, kojem se to desi jednom i sl.  Ali, što se tiče onoga koji je postavio zakone, sa redoslijedom i nametajući ih, pa to  je kufr, iako kažu: „Pogriješili smo i sud šerijata je pravedniji.“ Fetava Muhammed  b. Ibrahim 12/280 i 6/189“  Dalje kaže autor: 

‫ وﺣﺴﺐ ﻣﻨﺎﺳﺒﺘﻪ‬،‫ﻓﻴﻨﺒﻐﻲ أن ﻳﻔﻬﻢ ﻛﻼم أﰊ ﳎﻠﺰ – وﻛﺬا ﻛﻼم اﺑﻦ ﻋﺒﺎس رﺿﻲ اﷲ ﻋﻨﻬﻤﺎ – ﻋﻠﻰ ﻇﺎﻫﺮﻩ‬ ‫ وﰲ ﻧﻔﺲ اﻟﻮﻗﺖ‬،‫ ﻓﻼ ﻧﻜﻮن ﻛﺎﳋﻮارج اﻟﺬﻳﻦ ﺟﻌﻠﻮا ﻣﻄﻠﻖ اﳌﺨﺎﻟﻔﺔ اﻟﺸﺮﻋﻴﺔ ﻛﻔﺮاً أﻛﱪ‬،‫ وﻻ ﺟﻔﺎء‬،‫ﺑﻼ ﻏﻠﻮ‬                                                              904

 Nevaqidul‐iman el‐qavlijje vel‐'amelijjeh, str. 335 

  512 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻓﻠﻢ ﻳﻘﺼﺪ‬،‫ﻻ ﻧﻜﻮن ﻣﻊ اﻟﻄﺮف اﳌﻘﺎﺑﻞ ﳍﻢ ﳑﻦ ﺟﻌﻠﻮا رﻓﺾ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ وﺗﻨﺤﻴﺘﻬﺎ واﻹﻋﺮاض ﻋﻨﻬﺎ ﻛﻔﺮاً أﺻﻐﺮ‬ ‫ ﻓﻠﻢ‬،‫ وﲢﺎﻛﻢ إﱃ ﻗﻮاﻧﲔ اﳉﺎﻫﻠﻴﺔ‬،‫اﺑﻦ ﻋﺒﺎس – وﻛﺬا أﺑﻮ ﳎﻠﺰ – ﻣﻦ أﰉ واﻣﺘﻨﻊ ﻋﻦ اﻻﻟﺘﺰام ﺑﺸﺮع اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬ - ‫ ﰲ ﻣﻌﺼﻴﺔ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬- ‫ ﻓﻜﻼم اﻟﺴﻠﻒ اﻟﺼﺎﱀ‬،‫ﻳﻜﻦ ﰲ ﺗﻠﻚ اﻟﻘﺮون اﻟﺴﺎﺑﻘﺔ ﻣﻦ ﻳﻔﻌﻞ ﻣﺜﻞ ذﻟﻚ‬ ‫ ﻣﻊ اﻋﺘﻘﺎد‬،‫ ﻋﻦ ﻫﻮى وﺷﻬﻮة‬،‫ أو واﻗﻌﺔ ﻣﻌﻴﻨﺔ ﰲ اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﻳﺪور ﺣﻮل ﻗﻀﻴﺔ ﻣﻔﺮدة‬ :‫ اﻟﱵ ﺳﺒﻖ ذﻛﺮﻫﺎ‬- ‫ وﻫﺬا أﻣﺮ ﻇﺎﻫﺮ ﺗﻮﺿﺤﻪ ﻣﻘﺎﻟﺔ اﺑﻦ ﺗﻴﻤﻴﺔ‬،ً‫ وﻟﻴﺲ ﻣﻨﻬﺠﺎً ﻋﺎﻣﺎ‬،‫ﺣﺮﻣﺔ ﻫﺬا اﻟﻔﻌﻞ وإﲦﻪ‬     .‫ ﻓﻬﺬا ﲟﻨﺰﻟﺔ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﺼﺎة‬،‫ ﻟﻜﻦ ﻋﺼﻰ واﺗﺒﻊ ﻫﻮاﻩ‬،ً‫"أﻣﺎ ﻣﻦ ﻛﺎن ﻣﻠﺘﺰﻣﺎً ﳊﻜﻢ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﺑﺎﻃﻨﺎً وﻇﺎﻫﺮا‬ „Otuda  je  obaveza  da  se  govor  Ebu  Midžleza,  isto  tako  i  govor  Ibn  ’Abbasa,  /,  razumije  u  svom  zahir  značenju,  bez  pretjerivanja  i  nedotjerivanja,  pa  da  ne  budemo  kao  havaridž  koji  su  minimum  suprotnog  postupanja905  šerijatu  učinili  velikim  kufrom,  i  u  isto  vrijeme  da  ne  budemo  s  drugom  njima  suprotnom  strankom,  koji  su  odbijanje  šerijata  i  njegovo  uklanjanje  i  izbjegavanje  učinili  malim kufrom. Ibn ’Abbas, isto tako i Ebu Midžlez, nisu mislili na onoga koji odbije  pridržavanje šerijata Uzvišenog Allaha, i tehakumi se zakonima džahilijeta.   U tim prošlim stoljećima nije bilo nekog koji je to radio. Dakle, govor dobrih selefa  o grijehu kufra dune kufr se tiče pojedinačnog pitanja, ili određenog slučaja, a ne  stalnog menhedža. To je očigledna stvar, koju pojašanjava izreka Ibn Tejmijje, koja  je  prethodno  spomenuta:  „Ko  se  pridržava  zakona  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  nutrinom i vanjštinom, ali ogriješi se i slijedi svoje prohtjeve, takav je na stepenu  njemu sličnih griješnika.“906    U  fusnoti  je  Dr.  'Abdul'aziz  b.  'Ali  kao  izvore  spomenuo  knjige  Dr.  Qarnija,  'Abdul'aziza b. Hamida, i knjigu „Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman“ od Šazilija i još  neke. Ja sam vam u ovoj knjizi prenosio citate iz sve četiri knjige. ’Abdulmedžid Eš‐ Šazili objašnjava mali kufr pa na jednom mjestu kaže:  ...‫اﻟﻮاﺳﻄﺔ‬

‫اﻟﻄﺮﻓﺎن و‬

,‫ ﻣﻦ رد اﻷﻣﺮ ﻋﻨﺪ اﻟﻨﺘﺎزع إﻟﻰ ﺷﺮع اﷲ وﱂ ﻳﺘﻮاﺿﻊ أو ﻳﺼﻄﻠﺢ ﻋﻠﻰ ﺷﺮﻳﻌﺔ ﻏﲑ ﺷﺮﻳﻌﺔ اﷲ‬:‫اﻟﻮاﺳﻄﺔ‬ ‫ ﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻳﻘﺮب ﻣﻦ‬,‫ وﻫﺬﻩ اﻟﻮاﺳﻄﺔ ﻣﺮاﺗﺐ‬,‫وﻟﻜﻦ ﻣﻊ ﺷﻴﻮع اﻹﰒ واﻟﻄﻐﻴﺎن ﰲ اﳊﻜﻢ واﳉﻮر ﰲ اﻟﻘﻀﺎء‬ ‫اﻟﻄﺮف اﻷول و ﻣﻨﻬﺎ ﻣﺎ ﻳﻘﺮب ﻣﻦ اﻟﻄﺮف اﻟﺜﺎﱐ ﻓﻬﻲ ﻣﱰددة ﺑﲔ اﻟﻄﺮﻓﲔ ﲝﺴﺐ ﻗﺮ ﺎ أو ﺑﻌﺪﻫﺎ ﻣﻦ ﻫﺬا‬    ...‫ﻓﺴﻖ‬

‫ وﻫﺬا اﻟﺬي ﻗﺎل اﺑﻦ ﻋﺒﺎس وﻏﲑﻩ ﻓﻴﻪ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ وﻇﻠﻢ دون ﻇﻠﻢ و ﻓﺴﻖ دون‬.‫اﻟﻄﺮف أو ذاك‬

                                                             905

 Na ar. mutlaqul‐mukhalefeh.    Minhadžus‐sunneh, str. 339‐340 

906

 

513 

EBU MUHAMMED

„Dva kraja i sredina...  Sredina: onaj koji u slučaju spora vraća stvar Allahovom zakonu, i nije postavio niti  se saglasio (oko postavljanja) nekog zakona mimo Allahovog šerijata, ali uz grijeh  i  nasilje  u  presudi,  i  nepravdom  u  suđenju  (kada’).  Ova  sredina  se  sastoji  od  stepeni; neki od njih su blizu prvog kraja, a neki među njima su blizu drugog kraja.  Dakle, ona varira između dva kraja,907 s obzirom na njenu bliskost ili udaljenost od  jednog kraja ili  drugog. To  je ono o  čemu je  Ibn ’Abbas, i  drugi, rekao  da je  kufr  dune kufr, i zulm dune zulm i fisq dune fisq...“908  Nakon nekoliko stranica kaže: 

‫ وﻣﻦ ﻫﺬا ﻳﺘﻀﺢ ﺑﺄﺟﻠﻰ ﻣﺎ ﻳﻜﻮن أن ﻛﻼم اﺑﻦ ﻋﺒﺎس وأﰊ ﳎﻠﺰ وﻏﲑﻩ ﺣﻖ ﻻ ﻣﺮاء ﻓﻴﻪ وﻫﻮ ﻻ‬:‫وﻧﻘﻮل‬ ‫ﻳﻨﻄﺒﻖ ﻋﻠﻰ واﻗﻌﻨﺎ اﻟﺬي ﺳﺒﻘﺖ اﻹﺷﺎرة إﻟﻴﻪ وﻫﻤﺎ ﻟﻢ ﻳﺮدا أﺑﺪا ﻓﻴﻤﻦ رد اﻷﻣﺮ إﻟﻰ ﺷﺮﻳﻌﺔ ﻏﻴﺮ ﺷﺮﻳﻌﺔ‬ ‫ ﺑﻞ إﻟﻴﻜﻢ إﲨﺎع اﳌﺴﻠﻤﲔ ﻋﻠﻰ ﺣﻜﻢ ﻣﻦ رد اﻷﻣﺮ ﻋﻨﺪ اﻟﺘﻨﺎزع إﱃ ﺷﺮﻳﻌﺔ ﻏﲑ ﺷﺮﻳﻌﺔ اﷲ‬.‫اﷲ ﻋﻨﺪ اﻟﻨﺘﺎزع‬ ...‫ﺣﻜﻢ‬

‫ﻓﻴﻤﻦ ﲢﺎﻛﻢ وﻓﻴﻤﻦ‬

„Kažemo: iz ovoga postaje jasno, na najočigledniji način, da je govor Ibn ’Abbasa i  Ebu  Midžleza  i  drugih  istina  oko  koje  nema  rasprave,  i  da  se  on  ne  tiče  našeg  stanja, na kojeg smo prethodno ukazali, i da on uopšte nije spomenut radi onih  koji  u  slučaju  spora  stvar  vraćaju  nekom  drugom  zakonu909  mimo  šerijata  Allaha.  Štaviše,  izvolite  idžma’  muslimana  u  vezi  onoga  koji  u  sporu  stvar  vraća  nekom  drugom  zakonu  mimo  Allahovog  šerijata,  u  pogledu  onoga  koji  se  tehakumi i koji sudi...“    Zatim je prenio govor Ahmeda Šakira u tefsiru Ibn Kethira, nek’ je Allahova  milost  nad  svim  učenjacima  islama.  Nakon  svega  ovoga,  rezimiramo  da  su  se  muslimani složili da je nevjernik onaj koji spor vraća nekom drugom zakonu mimo  Allahovog, makar se radilo o Allahovom derogiranom zakonu, s time što postoje  neke  razlike  između  hukma  i  tehakuma  derogiranom  i  hukma  i  tehakuma  tagutskom zakonu, da Allah sačuva, i da u slučaju malog kufra počinioc ne vraća  stvar tagutskom zakonu, već sudi nepravedno na jedan od dva pojašnjena načina i  to promjenom opisa činjeničnog stanja, ili sprečavanjem njegovog uspostavljanja                                                               907

 Mali kufr varira između obaveznog imana i velikog kufra i manifestuje se u mnogobrojnim vidovima različitih  stepeni, od kojih su neki bliži obaveznom imanu a neki bliži velikom kufru. Allahulmuste’an!  908  Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman, str. 406  909  Pojam „drugi zakon“ obuhvata zakon koji je u opisu suprotan opisu Allahovog šerijata, i ovo je posebnije za  zakon  koji  se  pripisuje  islamu,  kao  i  zakon  kojim  sude  taguti  hukma  koji  je  u  vanjskom  opisu  identičan  šerijatskom, ali se u osnovi od njega razlikuje, a to je činjenica da je potekao od taguta.  

  514 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da  bi  nakon  toga  na  utvrđeno  stanje  spustio  odgovarajući  šerijatski  propis,  ili  nesprovođenjem šerijatske presude.    Ili  da  proces  završi  suprotnim  ishodom  ali  ne  na  osnovu  stalnog  zakona,  dekreta i slično, niti u svojstvu obaviještivača o zakonu, već u svojstvu zulumćara,  a  ja  šejhu  Muhammedu  b.  Ibrahimu  ne  mogu  kategorički  pripisati  da  je  svojim  govorom htio drugi slučaj. Zašto sam onda spomenuo drugi vid malog kufra? Zato  što je teoretski moguće da sudija nešto naredi bez tahkima zakona i ne u svojstvu  obaviještivača,  jer  stvar,  sve  dok  vanjštinom  nije  upao  u  jasan  tahkim,  se  tiče  namjere srca, i niko ga ne može natjerati da svojim srcem želi obavijest o zakonu i  tahkim suprotnog zakona.     Što  se  tiče  tekfira  ovakve  osobe  u  vanjštini,  on  je  pitanje  idžtihada,  i  nema  problema  u  tome  da  ga  kvalifikovan  musliman  protekfiri  na  osnovu  indicija  i  dokaza  stanja,  a  iz  priče  o  Hatibu  smo  zaključili  da  se  najbolji  muslimani  koji  upadaju  u  slične  stvari  ne  ostavljaju  na  miru  dok  se  njihovo  stanje  dobro  ne  provjeri  i  ispita,  što  znači  da  se  moraju  zatvoriti  vrata  neprestanom  ispričavanju  nepostojanjem namjere upadanja u veliki kufr u višesmislenim stvarima.     U  pogledu  tekfira  uzrocima  koji  ne  ukazuju  kategorički  na  nevjerstvo  uopšteno  rečeno  imamo  dva  pravca,  koje  sam  spominjao  u  svojim  pisanjima:  grupu koja tekfiri na osnovu indicija i dokaza stanja i grupu koja u svemu što nije  kategoričkog karaktera poput vanjskih oblika koji podjednako podnose tumačenje  u dva značenja ili su jači u značenju malog kufra, u obzir uzimaju samo namjeru.     Dakle,  ovo  sve  se  gradi  na  konstataciji  da  „svojstvo  obaviještavanja  o  zakonu“ nije neodvojiva karakteristika od sudije, što znači da on može „presuditi“  u  tom  svojstvu  ali  ne  mora.  Isto  tako  postoji  razlika  između  ovog  sudije  i  muslimana koji upada u blud i slične velike grijehe koji nisu nazvani kufrom, jer je  kontekst  suđenja  i  bluda  različit,  s  obzirom  da  je  u  suđenju  osnova  obavijest  o  zakonu i njegov tahkim a u pogledu bluda je osnova veliki grijeh i slijeđenje strasti,  da Allah sačuva uzroka Njegove srdžbe, a ne pridžravanje zakona!     Dalje, suđenje je oblast u kojoj sve sudije traže pravdu a blud čisti predmet  slijeđenja  strasti,  i  skoro  da  nema  razumnog  čovjeka  koji  blud  naziva  pravdom.  Zbog  toga  su  učenjaci  strogi  prema  tekfiru  sudije  ili  vladara  koji  ponavljaju  upadanje u mali kufr.    Ako  bih  htjeli  da  uporedimo  mes’elu  malog  kufra  i  prirodu  tekfira  u  njoj  mogli  bi  je  uporediti  sa  čovjekom  muslimanom  koji  se  nalazi  u  bilo  kojoj  poziciji  čija  osnovna  karakteristika  je  veliki  kufr,  poput  sedžde  pred  kipom  koji  se  obožava, u poziciji osobe koja obožava kip, za koju on tvrdi da je, radi jednog ili 

 

EBU MUHAMMED

515 

drugog razloga, učinio Allahu, ali pred kipom. I ovo poređenje se prije svega tiče  slučaja u kojem kadija okončava proces suprotno ustanovljenom opisu o kojem je  obavijestio, iako je primjer muftije njemu skoro sto posto identičan.     Mes’ela malog kufra se takođe može uporediti sa osobom koja nakon što je  saznala da je sedžda pozdrava u šerijatu Muhammeda,  ., zabranjena, ustraje u  njoj, trvdeći da njom ne ’ibadeti onome pred kojim je radi. A Allah najbolje zna!  Muslimani  ne  mogu  i  ne  smiju  sjediti  skrštenih  ruku  prema  onim  osobama  koji  rade stvari, koje podnose značenja velikog kufra. Poslanik, ., čuvši čovjeka koji je  upao  u  mali  širk,  rekavši:  „Što  Allah  hoće  i  ti.“,  mu  je  rekao:  „Zar  si  me  učinio  Allahu niddom!? Reci: „Što Allah hoće, jedino.“    Kada je vidio čovjeka koji je oko ruke nosio konac uzimajući ga kao uzrok do  izliječenja kojeg traži od Allaha, što je mali širk, rekao mu je: „Da si umro dok ti je  ovo  na  ruci,  ne  bi  nikad  uspio!“.  Dakle,  svi  oni  postupci  koji  dođu  u  kontekstu  „ispoljavanja  vjere  i  pravde“,  a  ovisno  od  namjere,  mogu  biti  mali  ili  veliki  kufr,  moraju biti povodom naređivanja dobra i odvraćanja od zla, i prije svega provjere  stanja onoga koji je u njih upao.     Ovome se može pridružiti i poznati događaj „zatul‐envat“, spomenut u svima  poznatom hadisu; kada su ashabi tražili da i njima Poslanik,  ., odredi neko drvo,  na kojem bi, radi berićeta, kačili svoje sablje,  kao što su to radili mušrici, koji  su  time  željeli  veliki  ili  mali  širk,  jer  nije  neminovno  da  sve  što  rade  mušrici  bude  veliki širk.    Učenjaci poput Ibn Tejmijje i Šatibija su rekli da su ashabi tražili mali širk, tj.  puko vanjštinsko poistovjećivanje, i nije nam poznato da je neko od selefa rekao  da se radilo o velikom širku. Međutim, neki među učenjacima Nedžda, kažu da se  radilo o velikom širku, a ja s time nemam nikakvih problema, jer tumačenje ovog  hadisa mogu vratiti temeljima islama kako je Allah propisao, bez rušenja njegovih  temelja.     Nakon  spoznaje  terminologije  učenjaka  Nedžda  vidim  da  je  moguće  da  su  ovu  stvar  nazvali  velikim  širkom  u  smislu  „kalupa  i  oblika“  jer  „traženje  zatul‐ envat“ je stvar koja može biti kalup za oboje, kao što je moguće da se kaže da je  traženje  od  Poslanika,  .,  da  mali  širk  učini  dinom,  veliki  širk,  a  u  tome  bez  razilaženja među ulemom postoji opravdanje neznanjem, i ovo ulazi u kategoriju  pripisivanja  vjeri  nečega  što  nije  od  nje  ili  traženja  istog  iz  neznanja  ili  te’vila.  Takođe  se  može  reći  da  su  ga  neki  učenjaci  nazvali  velikim  širkom  sa  strane  njegove  vanjske  sličnosti  sa  suštinskim  velikim  širkom  a  vanjsko  djelo  je  opis  za  koje se veže propis i ovo je slično tumačenju „oblicima i kalupima“. 

  516 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako bi rekli da je neko od tih ashaba koji su do nedavno bili mušrici, a ovo  tumačenje smatram najslabijim, tražio suštinski veliki širk hadis se ne smije uzeti  kao dokaz da je onaj koji traži suštinski veliki širk musliman ‐ muvehhid, i njemu se  u argumentaciji ne može dati prednost nad opšte poznatim temeljima u vjeri, već  se može uzeti kao dokaz da se tako postupa prema osobama koje su tek „primile  islam“  kada  ispolje  traženje  suštinskog  velikog  širka,  što  ukazuje  da  nisu  shvatili  značenje LA ILAHE ILLALLAH bez kojeg se osnova islama ne ostvaruje, a to je kao  što rekoh daleko, jer arapi su dobro poznavali značenje šehadeta i svjesno odbijali  njegovo izgovaranje i pridržavanje.     Temelji koje sam spomenuo u pogledu tekfira u malom kufru ili oblicima koji  podnose  značenje  velikog  kufra,  se  ne  tiču  samo  položaja  sudije,  već  teoretski  obuhvataju i vladara910 ili onoga koji sjedi u parlamentu, pod uslovom da nijedan  od  njih  ne  upadne  u  veliki  kufr  ni  nutrinom  ni  vanjštinom,  jer  vladara  niko  ne  može natjerati da u suštini postupa u svojstvu onoga koji se pridržava tagutskog  zakona.  Isto  važi  i  za  osobu  koja  sjedi  u  parlamentu,  koja  ne  mora  „govoriti“  u  svojstvu zakonodavca ili onoga koji se pridržava tagutskog zakona, već u svojstvu  muslimana ‐ muvehhida koji naređuje dobro i odvraća od zla.    Zbog  svega  toga  kažem  da  je  istina,  bez  imalo  sumnje  ono  što  sam  i  ranije  govorio, a i danas vjerujem da je tako, da teoretski nije nemoguće da čovjek sjedi  u parlamentu a da ne upadne u veliki kufr propisivanja zakona i suđenja njima, i u  tom smislu se možemo sjetiti uvjeta koje je spomenuo Halidi da bi takav izbjegao  kufr,  a  oni  su  da  se  ne  zaklinje  zakletvom  u  kojoj  je  jasno  nevjerstvo,  da  ne  propisuje  zakon,  i  da  ne  ćuti  na  kufr,  već  da  naređuje  dobro  i  odvraća  od  zla.  Pitanje  tekfira  ovakvih  osoba  u  vanjštini  je  druga  mes’ela  i  ima  svoje  poznate  temelje.    Međutim, neminovno je poznato da država i parlament nikad neće dozvoliti  da u njemu sjedi musliman ‐ muvehhid koji neprestano ispoljava suprotstavljanje  onome  na  čemu  su,  i  o  kome  znaju  da  ne  vjeruje  u  demokratiju,  sekularizam  i  slične  vjere,  a  ona  osoba  koja  mudruje,  pod  pretpostavkom  da  se  radi  o  muslimanu,  svojim  „mudrovanjem“  i  „ćutnjom“  kad  tad  će  upasti  u  kufr  ili  u  zadovoljstvo njime, i iz njegovog srca će vjerovanje u Allaha i kufr u taguta kad tad  neprimjetno  izaći,  jer  ćutnja,  iako  nije  uvijek  znak  zadovoljstva,  nekad  jeste,  a  opravdanje  onih  koji  prećutuju  kufr  se  ne  može  učiniti  stalnim  temeljem  jer  je  iznimka i dozvola u stanju prinude. Da Allah sačuva uzroka Njegove srdžbe!                                                                910

 Poput Nedžašije o kojemu su kršćani mislili da sudi i vodi državu pridržavajući se promjenjenog ili derogiranog  zakona, a to danas još uvijek misle mnogi koji se pripisuju islamskoj nauci.  

 

EBU MUHAMMED

517 

  Onaj  koji  zna  Allahov  din  i  Njegov  tevhid  i  Njegovo  pravo,  nikad  ne  bi  sebi  dozvolio  da  dođe  u  sličnu  situaciju,  u  kojoj  u  svakoj  sekundi  može  izgubiti  vjerovanje, tako da je naš govor više teorija, koja u sebi sadrži neke temelje, koji  će nas sačuvati od pretjerivanja, a ovo nije ništa novo za nas, jer je naš menhedž  oduvijek  bio  netekfirenje  onoga  koji  je  dao  glas  bez  namjere  postavljanja  zakonodavca, poput  ljudi  koji npr.  daju  svoj glas  „islamistima“  koji su  im  obećali  da  neće  raditi  kufr  i  slično  i  da  će  naređivati  dobro  i  odvraćati  od  zla  i  raditi  za  islam i muslimane.     Ovo  je  primjer  za  pravilo  koje  nije  ograničeno  samo  na  njega,  i  ono  je  bilo  razlog  zbog  kojeg  sam  u  „Trijumfu...“  rekao  da  mi  nije  obaveza  da  tekfirim  Bin  Baza  zbog  fetve  kojom  dozvoljava  ulazak  u  Kuvajtski  Dom  Naroda,  jer  nije  neminovno  da  je  time  imao  namjeru  dozvoljavanja  glasanja  s  namjerom  postavljanja  zakonodavca.  Štaviše,  oni  lično  kažu  da  je  davanje  glasova  sekularistima i slično nevjernička lojalnost prema njima.     Teško  mi  je  da  povjerujem  da  će  ijedna  učena  osoba,  koja  zna  tevhid  a  kamoli  običan  musliman,  tako  olahko  dozvoliti  davanje  glasova  tagutima  uništavajući  sebe  u  očima  svijeta  za  sva  vremena.  Pametan  musliman  zna  gdje  i  kada i u kojim granicima se može primjenjivati ovaj temelj.   Kaže Dr. ’Abdurrahman b. Mahmud u već spomenutoj knjizi: 

‫وﻣﻦ ﺧﻼل أﻗﻮال اﻟﻌﻠﻤﺎء واﻟﻨﻈﺮ ﰲ اﻟﻨﺼﻮص ﻳﺘﺒﲔ أﻧﻪ ﻻ ﺑﺪ ﻟﻜﻲ ﻳﻜﻮن اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻛﻔﺮا‬ :‫أﺻﻐﺮ ﻣﻦ اﻟﻘﻴﻮد اﻟﺘﺎﻟﻴﺔ‬ ‫ واﳊﺎﻛﻢ أو اﻟﻘﺎﺿﻲ‬,‫ وأﺻﻞ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ ﻣﺒﻨﻴﺎ ﻋﻠﻰ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ‬,‫ أن ﺗﻜﻮن اﻟﺴﻴﺎدة ﻟﻠﺸﺮﻳﻌﺔ اﻹﺳﻼﻣﻴﺔ‬- ١ ‫ ﺳﻮاء ﰲ ﻫﺬﻩ اﻟﻘﻀﻴﺔ اﻟﱵ ﻗﻀﻰ ﺎ ﳐﺎﻟﻔﺎ‬,‫ ﻏﲑ ﺟﺎﺣﺪ وﻻ ﻣﻨﻜﺮ وﻻ ﻣﺴﺘﺤﻞ‬,‫ﻣﻌﱰﻓﺎ ﺑﺬﻟﻚ ﻗﺎﺑﻼ ﻟﻪ‬ .‫ﳊﻜﻢ اﷲ أو ﰲ ﻏﲑﻫﺎ – و ﻟﻮ ﱂ ﻳﻘﺾ ﲟﺎ ﳜﺎﻟﻒ اﻟﺸﺮع‬ ‫ أن ﻳﻜﻮن ﰲ ﺣﻮادث اﻷﻋﻴﺎن ﻻ ﰲ اﻷﻣﻮر اﻟﻌﺎﻣﺔ اﻟﱵ ﺗﻔﺮض ﻋﻠﻰ ﲨﻴﻊ اﻟﻨﺎس ﳛﻴﺚ ﺗﺼﺒﺢ ﻗﺎﻧﻮﻧﺎ‬- ٢    .‫ﻋﺎﻣﺎ‬ „Kroz izreke učenjaka i razmatranjem tekstova razjasnilo se da je potrebno da se  ostvare  slijedeći  uvjeti  da  bi  suđenje  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio bilo malim kufrom:  1)  Da  vlast  (dominaciju)  ima  islamski  šerijat,  i  da  osnova  tehakuma  bude  izgrađena  na  Knjizi  i  Sunnetu,  i  da  hakim  (vladar)  ili  sudija  to  priznaje  i  prihvata  ga,  ne  nijekajući  niti  poričući,  niti  ohalaljujući,  svejedno  bilo  to  u  tom  slučaju  u 

  518 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kojem  je  presudio  suprotno  Allahovom  zakonu  ili  u  nekom  drugom,  makar  i  ne  sudio onim suprotnim šerijatu.  2)  Da  to  bude  u  slučajevima  pojedinaca,  ne  u  opštim  stvarima,  na  koje  se  ljudi  obavezuju, tako da postane opštim qanunom.“911    Kao  što  vidiš,  ni  kod  Dr.  ’Abdurrahmana,  koji  se  čudio  ćutnji  Ibnul‐Qajjima,  rahimehullah,  na  govor  El‐Begavija,  se  ne  vidi  sredina  između  malog  kufra  i  velikog  kufra  suđenjem  „stalnim  suprotnim  zakonom“,  i  to  je  onaj  fenomen  na  kojeg sam upozoravao, a na mogući razlog ovoga sam već ukazao, iako sam rekao  da  govor  braće  Šakir  ili  šejha  Muhammeda  sina  Ibrahima  o  laičkim  zakonima  današnjice,  ne  znači  da  ne  postoji  drugi  vid  vanjskog  velikog  kufra  u  mes’eli  suđenja nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio ili tehakuma istom.     Znači,  s  obzirom  da  se  sudski  propis  sastoji  od  tri  stepena  koje  smo  spomenuli,  mali  kufr  se  prije  svega  tiče  stepena  utvrđivanja  stanja  i  stepena  sprovođenja presude, a u drugom vidu malog kufra smo rekli da osoba ne spušta  propis  na  ustanovljeni  opis  već  postupa  u  svojstvu  griješnika  zulumćara  ne  u  svojstvu obaviještivača o zakonu i s namjerom njegovog tahkima.  Važna  opaska:  Primjetio  si  da  nisam  ulazio  u  hadisku  analizu  rivajeta  Ibn  ’Abbasa  i  drugih  selefa.  Zašto?  Zato  što  se  na  pitanje  da  li  je  rivajet  Ibn  ’Abbasa  slab  ili  autentičan  ne  nadovezuje  ništa  važno,  jer  opis  ostavljanja  suđenja  onim  što  je  Allah  objavio,  koji  ne  izvodi  iz  vjere,  je  ustanovljen  vjerskim  tekstovima  koje  sam  spomenuo  i  u  pogledu  njega,  prema  mom  shvatanju, postoji idžma’ muslimana.

 

  Ako bi se reklo da među ashabima nije postojao konsenzus jer se Ibn Mes’ud  nije slagao sa Ibn ’Abbasom, a u to ne vjerujem, onda je do idžma’a došlo u idućoj  generaciji i onim nakon njih. Iz ovoga zaključujemo da za konstatacijom da rivajet  Ibn ’Abbasa nije autentičan kao jedinom opcijom za dokazivanje istine ne poseže  osim osoba koja vjeruje da je Ibn ’Abbas rekao da je veliki kufr mali kufr, a on je  od  toga  čist,  ili  onaj  koji  ne  zna  zbog  čega  to  kaže  ponavljajući  tuđe  riječi  kao  papagaj.      Ponekad  sam,  iščitavajući  govor  uleme  o  ovoj  mes’eli,  sticao  dojam  da  pojmom  kufr  dune  kufr  misle  na  opis  oblika  velikog  kufra  u  kojem  se  nad  pojedincem nije uspostavio argument, i tada bi kufr ispod kufra bio veliki kufr koji                                                                El‐Hukmu bigajri ma enzelallah, str. 213 

911

 

519 

EBU MUHAMMED

nije  na  nivou  velikog  kufra  uz  uspostavu  argumenta  nad  pojedincem,  i  ovim  posebno  mislim  na  govor  šejha  Sulejmana  sina  ’Abdullaha  iz  knjige  „Tevhidul‐ Khallaq“ u kojem kaže da se mali kufr tiče greški u „ograncima“ ne u temeljima.  Pošto  nisam  našao  nijednog  učenjaka  islama  da  je  ukazao  na  ovu  mogućnost,  zadovoljavam  se  time  da  je  spomenem  kao  lični  dojam  na  kojeg  se  ništa  ne  nadovezuje. I neka je hvala Allahu na početku i na kraju!  Sada možemo preći na iduću mes’elu a to je veliki širk tehakuma. 

    

 

    520 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

 

      

EBU MUHAMMED

  VELIKI ŠIRK TEHAKUMA NEČEM DRUGOM MIMO ONOGA  ŠTO JE ALLAH OBJAVIO   



Podjela ljudi u velikom širku tehakuma sa aspekta opravdanja  neznanjem ili te’vilom 

    

Odgovor na neke šubhe u vezi tehakuma  Odgovor na „šubhu iz arapskih foruma“  Mali širk ili kufr u tehakumu  O pojedincima koje smo protekfirili zbog tehakuma tagutu  Spomen indicija koje ukazuju da su pojedinci koje smo protekfirili zbog  dozvoljavanja tehakuma tagutu to zaista uradili 



Da li je moguće da takođe postoje osobe koje pojam „tehakum tagutu“  koriste u značenjima koja ne ulaze u suštinski veliki širk tehakuma? 

 

Osvrt na problematičan dio u govoru Dr. Qarnija 



Mes'ela: da li je tehakum nekim drugim jedinkama taguta koji sude  šerijatom sprovodeći ono što za sobom povlači Allahov rububijjet  tehakum tagutu koji izvodi iz vjere?  Komentar u vezi „novog stava“ 'Abdullaha El‐Gunejmana 

521 

  522 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

10. Veliki širk tehakuma nečem drugom mimo onoga što je Allah objavio     Veliki  širk  tehakuma  nečem  drugom  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio  stoji  nasuprot velikom širku hukma nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, i ko  god vjeruje da postoji vanjski opis velikog kufra i širka u mes’eli hukma i tahkima  mora vjerovati da postoji vanjski opis velikog širka i kufra u mes’eli tehakuma, jer  mutehakim  tagutu  od  taguta  hukma  traži  tahkim  tagutskog  zakona,  makar  on  u  vanjštini bio identičan šerijatskom.    Dokaz za ovu vrstu velikog širka nije samo šezdeseti ajet iz sure En‐Nisa’, već  svi ajeti koji govore o ’ibadetu, hukmu, pokornosti i slijeđenju, jer osnova fitre na  kojoj  nas  je  Allah  stvorio  jeste  vjerovanje  da  samo  On  zaslužuje  da  mu  se  apsolutno ponizimo, zbog toga što je samo On Stvoritelj, Opskrbitelj i Upravitelj, a  kosmička  i  vjerska  odredba  i  naredba  pripadaju  samo  Stvoritelju,  i  praktično  ostvarenje  tevhida  kufrom  u  sva  lažna  božanstva  i  gospodare  uz  predanost  i  poniznost samo Stvoritelju Nebesa i Zemlje.    Tagut hukma, bilo da se radi o propisivaču ili sudiji, pripisuje „odredbu“ sebi  uprkos tome što nije on stvorio, a namećući je ljudima i sudeći im njima, sprovodi  svoje lažno božanstvo i gospodarstvo na zemlji, a taj vanjski opis od njega neće  tražiti nijedan musliman ‐ muvehhid jer je stvar jasna ko sunce u p’o bijela dana.     Ovim na samom početku pobijamo šubhe novotaraca koji svoju vjeru grade  na  tvrdnji  da  je  pitanje  tehakuma  tagutu  i  tekfir  mutehakima  tagutu  prvi  put  objašnjeno  u  ajetu  o  tehakumu,  objavljenom  u  medinskom  periodu  u  vremenu  kada su postojale šerijatske sudnice, a zatim na to nadovezuju vidove nevjerstva  od kojih su čisti islam i muslimani, poput dozvoljavanja tehakuma tagutu kada ne  postoje  šerijatske  sudnice  i  nazivanja  mušrika  tehakuma  tagutu  muslimanima,  a  ako isti taj opis uradi u islamskoj državi je kafir, jer je tek tada počinio djelo jasnog  velikog kufra. Zamisli!     Djelo jasnog velikog kufra koje nekad izvodi iz vjere a nekad ne! Zašto to isto,  radi provjere svog mezheba, ne kažu za bilo koji drugi uzrok jasnog velikog kufra  poput psovanja vjere?! Tako nešto ne postoji. U ovoj knjizi će im biti objašnjeno u  kojim stanjima se može tekfiriti pojedinac kada uradi neko djelo u daru islama a u  daru kufra ne, i da se tu ne radi o tekfiru jasnim uzrocima kufra već o tekfiru uz  uzimanje u obzir indicija i dokaza stanja.  

 

EBU MUHAMMED

523 

  Ako vjeruju da tehakum tagutu nije jasan uzrok tekfira neka nam kažu, mada  smo mi to razumjeli iz njihovih riječi, a ako govoreći o „tehakumu tagutu“ misle na  neki  drugi  opis  mimo  nevjerničkog  tehakuma,  zašto  ga  nismo  čuli  precizno  objašnjenog sve ove godine?   Rekao je Uzvišeni u suri En‐Nisa’: 

ِ ِ ِ ‫ﲔ اﻟﻨ‬ ‫ﱠﺎس أَن َْﲢ ُﻜ ُﻤﻮاْ ﺑِﺎﻟْ َﻌ ْﺪ ِل إِ ﱠن اﻟﻠّ َﻪ ﻧِﻌِ ﱠﻤﺎ‬ َ ْ ‫إِ ﱠن اﻟﻠّﻪَ ﻳَﺄْ ُﻣُﺮُﻛ ْﻢ أَن ﺗُﺆﱡدواْ اﻷ ََﻣﺎﻧَﺎت إِ َﱃ أ َْﻫﻠ َﻬﺎ َوإِ َذا َﺣ َﻜ ْﻤﺘُﻢ ﺑَـ‬ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ ‫َﻃﻴﻌﻮاْ اﻟﻠّﻪ وأ‬ ِ ِ ِ ِِ ‫ﻮل َوأ ُْوِﱄ اﻷ َْﻣ ِﺮ‬ َ ‫َﻃﻴﻌُﻮاْ اﻟﱠﺮ ُﺳ‬ َ َ ُ ‫ﻳﻦ َآﻣﻨُﻮاْ أ‬ َ ‫﴾ ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟﺬ‬٥٨﴿ ‫ﻳَﻌﻈُ ُﻜﻢ ﺑﻪ إ ﱠن اﻟﻠّﻪَ َﻛﺎ َن َﲰ ًﻴﻌﺎ ﺑَﺼ ًﲑا‬ ِ ِ ‫ﻮل إِن ُﻛﻨﺘﻢ ﺗُـﺆِﻣﻨﻮ َن ﺑِﺎﻟﻠّ ِﻪ واﻟْﻴـﻮِم‬ ِ ‫ِﻣﻨ ُﻜﻢ ﻓَِﺈن ﺗَـﻨَ َﺎز ْﻋﺘُﻢ ِﰲ َﺷﻲ ٍء ﻓَـﺮﱡدوﻩ إِ َﱃ اﻟﻠّ ِﻪ واﻟﱠﺮﺳ‬ ‫َﺣ َﺴ ُﻦ‬ ُ ْ ُْ َ ‫اﻵﺧ ِﺮ َذﻟ‬ ْ ‫ﻚ َﺧْﻴـٌﺮ َوأ‬ ُ ُ ْ ُ َ َْ َ ْ ْ ِ ِ ِ ِ ‫ِ ﱠ‬ ْ‫ﻳﺪو َن أَن ﻳَـﺘَ َﺤﺎ َﻛ ُﻤﻮا‬ ُ ‫ﻚ ﻳُِﺮ‬ َ ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧ ِﺰَل ﻣﻦ ﻗَـْﺒﻠ‬ َ ‫ﱠﻬ ْﻢ َآﻣﻨُﻮاْ ﲟَﺎ أُﻧ ِﺰَل إِﻟَْﻴ‬ ُ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰ ُﻋ ُﻤﻮ َن أَﻧـ‬ َ ‫﴾ أَ َﱂْ ﺗَـَﺮ إ َﱃ اﻟﺬ‬٥٩﴿ ً‫ﺗَﺄْ ِوﻳﻼ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻳﺪ اﻟﺸﱠﻴﻄَﺎ ُن أَن ﻳ‬ ْ‫ﻴﻞ َﳍُ ْﻢ ﺗَـ َﻌﺎﻟَ ْﻮا‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ُ ‫إِ َﱃ اﻟﻄﱠﺎﻏُﻮت َوﻗَ ْﺪ أُﻣُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔُﺮواْ ﺑِﻪ َوﻳُِﺮ‬ ُ َ ‫﴾ َوإ َذا ﻗ‬٦٠﴿ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌ ًﻴﺪا‬ ِِ ِ ‫﴾ ﻓَ َﻜﻴﻒ إِ َذا أَﺻﺎﺑـْﺘـﻬﻢ ﱡﻣ‬٦١﴿ ‫ﻨﻚ ﺻ ُﺪودا‬ ِ ‫ﺼﻴﺒَﺔٌ ِﲟَﺎ‬ َ ْ ً ُ َ ‫ﺼﺪﱡو َن َﻋ‬ َ ‫ﺖ اﻟْ ُﻤﻨَﺎﻓﻘ‬ َ ْ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ َوإِ َﱃ اﻟﱠﺮ ُﺳﻮل َرأَﻳ‬ َ ‫إِ َﱃ َﻣﺎ أ‬ ُ َ‫ﲔ ﻳ‬ ََُ ِ ‫﴾ أُوﻟَـﺌِ ﱠ‬٦٢﴿ ‫وك َﳛﻠِ ُﻔﻮ َن ﺑِﺎﻟﻠّ ِﻪ إِ ْن أَردﻧَﺎ إِﻻﱠ إِﺣﺴﺎﻧًﺎ وﺗَـﻮﻓِﻴ ًﻘﺎ‬ ِ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻢ اﻟﻠّﻪُ َﻣﺎ ِﰲ‬ َ ُ ‫ﺖ أَﻳْﺪﻳ ِﻬ ْﻢ ﰒُﱠ َﺟ‬ َْ ْ ‫ﱠﻣ‬ ْ َ ‫ﺂؤ‬ َ ‫ﻗَﺪ‬ َْ َْ َ ‫ﻚ اﻟﺬ‬ ِ ٍ ‫﴾ وﻣﺎ أَرﺳ ْﻠﻨﺎ ِﻣﻦ ﱠرﺳ‬٦٣﴿ ‫ﻗُـﻠُﻮِِﻢ ﻓَﺄَﻋ ِﺮض ﻋْﻨـﻬﻢ و ِﻋﻈْﻬﻢ وﻗُﻞ ﱠﳍﻢ ِﰲ أَﻧ ُﻔ ِﺴ ِﻬﻢ ﻗَـﻮﻻً ﺑﻠِﻴﻐﺎ‬ ‫ﺎع ﺑِِﺈ ْذ ِن‬ ً َ ْ ْ َ َ ْ ََ َ َ‫ﻮل إِﻻﱠ ﻟﻴُﻄ‬ ُ ُْ َ ْ ُ َ ْ ُ َ ْ ْ ْ ِ ِ ﴾٦٤﴿ ‫ﺪواْ اﻟﻠّﻪَ ﺗَـ ﱠﻮاﺑﺎ ﱠرﺣﻴﻤﺎ‬ ُ ‫اﺳﺘَـ ْﻐ َﻔَﺮ َﳍُ ُﻢ اﻟﱠﺮ ُﺳ‬ َ ‫ﺂؤ‬ ُ ‫ﻮل ﻟََﻮ َﺟ‬ ُ ‫ﱠﻬ ْﻢ إِذ ﻇﱠﻠَ ُﻤﻮاْ أَﻧ ُﻔ َﺴ ُﻬ ْﻢ َﺟ‬ ْ َ‫وك ﻓ‬ ْ ‫ﺎﺳﺘَـ ْﻐ َﻔُﺮواْ اﻟﻠّﻪَ َو‬ ُ ‫اﻟﻠّﻪ َوﻟَ ْﻮ أَﻧـ‬ ً ً ِ َ ‫ﻓَﻼَ ورﺑﱢﻚ ﻻَ ﻳـﺆِﻣﻨﻮ َن ﺣ ﱠﱴ ُﳛ ﱢﻜﻤ‬ ِ ْ‫ﺖ َوﻳُ َﺴﻠﱢ ُﻤﻮا‬ َ َ‫ﻮك ﻓﻴ َﻤﺎ َﺷ َﺠَﺮ ﺑَـْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ ﰒُﱠ ﻻَ َِﳚ ُﺪواْ ِﰲ أَﻧ ُﻔﺴ ِﻬ ْﻢ َﺣَﺮ ًﺟﺎ ﳑﱢﱠﺎ ﻗ‬ َ ‫ﻀْﻴ‬ ُ َ َ َ ُ ُْ َ ََ ِ   ﴾٦٥﴿ ‫ﻴﻤﺎ‬ ً ‫ﺗَ ْﺴﻠ‬ ﴾58﴿ 

Allah  vam  zapovijeda  da  odgovorne  službe  onima  koji  su  ih  dostojni  povjeravate  i  kada  ljudima  sudite  da  pravično  sudite.  Uistinu  je  divan  Allahov  savjet! ‐ A Allah doista sve čuje i vidi.  ﴾59﴿  O  vjernici,  pokoravajte  se  Allahu  i  pokoravajte  se  Poslaniku  i  predstavnicima  vašim.  A  ako  se  u  nečemu  ne  slažete,  obratite  se  Allahu  i  Poslaniku, ako vjerujete u Allaha i u onaj svijet; to vam je bolje i za vas rješenje  ljepše.912  ﴾60﴿ Zar ne vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se objavljuje tebi i u ono što 

je  objavljeno  prije  tebe  pa  ipak  žele/hoće  da  se  pred  šejtanom  sudi,913  a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju  u  njega.  A  šejtan  želi  da  ih  u  daleku  zabludu  navede.                                                              

912

 Ili „…ima ljepše posljedice i ljepše se tumači.”    „..pa ipak hoće/žele da se tehakume tagutu...“ Ovo je ispravan prijevod. Iako je svaki tagut šejtan u ljudskom  obliku kojem se ljudi tehakume kao što je rekao Mudžahid.  

913

  524 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

﴾61﴿  Kad  im  se  kaže:  "Dođite  onome  što  Allah  objavljuje,  i  Poslaniku!"  ‐  vidiš 

licemjere kako se od tebe sasvim okreću.  ﴾62﴿ A šta će tek biti kad ih, zbog djela ruku njihovih, pogodi kakva nesreća, pa ti 

dođu  kunući  se  Allahom:  „Mi  smo  samo  htjeli  da  učinimo  dobro  i  da  bude  sloge.“  ﴾63﴿  Allah  dobro  zna  šta  je  u  srcima  njihovim,  zato  se  ti  ne  obaziri  na  riječi 

njihove i posavjetuj ih, i reci im o njima ono što će ih dirnuti.  ﴾64﴿  A  Mi  smo  poslali  svakog  poslanika  zato  da  bi  mu  se,  prema  Allahovom 

naređenju, pokoravali. A da oni koji su se sami prema sebi ogriješili dođu tebi i  zamole  Allaha  da  im  oprosti,  i  da  i  Poslanik  zamoli  za  njih,  vidjeli  bi  da  Allah  zaista prima pokajanje i da je milostiv.  ﴾65﴿ Ne, tako Mi Gospodara tvoga! Oni neće vjerovati dok za sudiju u sporovima 

međusobnim  (samo)  tebe  ne  uzmu  (tahkim)  i  da  onda  zbog  presude  tvoje  u  dušama svojim nimalo tegobe ne osjete i dok se sasvim ne pokore.    Ajete smo objasnili, iako ih u osnovi nije potrebno objašnjavati, a potreba za  time postoji samo kada ljudi više ne razumiju jezička ili vjerska značenja riječi koje  se spominju, kao što je danas slučaj čak i kod mnogih „učenjaka neukog naroda“ a  kamoli kod njih samih.     Kao  što  smo  baš  u  pogledu  posljednjeg  ajeta  naveli  citate  učenjaka  kojim  smo potvrdili da su spomenuti tahkim ili tehakum u ajetu djelo i da je ono vanjski  iman i ’ibadet, i da je svaki onaj koji ga u potpunosti ostavi, ili namjerno za sudiju i  zakon  uzme  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  Njegovog  zakona,  nevjernik.  Ajeti  u  pogledu  ovog  značenja  su  na  vrhuncu  jasnoće  i  za  ukazivanje  na  ovaj  propis,  od  početka do kraja priče, ne postoji jača metoda od spomenute u ajetu.     Allah  se  zakleo  Sobom  da  takvi  nisu  vjernici  a  neki  taguti  u  odjelima  bogobojaznosti i Sunneta danas se zaklinju Allahom da su takvi muslimani, lažući  na  Allaha,  Njegov  din  i  sve  poslanike  i  muslimane!!!  Pa  kako  da  ih  čovjek  ne  prezire!?  Neka  je  nad  njima  Allahovo  prokletstvo  kad  Allahovu  zakletvu  u  laž  tjeraju!  Naslove ovog poglavlja ćemo poredati kao i u poglavlju hukma.   

 

EBU MUHAMMED

525 

10.1 Podjela ljudi u velikom širku tehakuma sa aspekta opravdanja neznanjem ili te’vilom   Ljudi  se  u  ovoj  mes’eli  sa  aspekta  opravdanja  neznanjem  ili  te’vilom,  kao  vrste u prethodno spomenutim vidovima velikog širka, dijele na dvije vrste:  1)  Oni  koji  se  tehakume  tagutima  hukma  iz  vanjske  realnosti  tražeći  od  taguta  hukma  da  suđenjem  svojim  zakonom  bez  obzira  je  li  u  vanjštini  identičan  šerijatskom  propisu  ili  nije,  rješi  spor  ili  tražeći  propis  od  njega  da  bi  ga  se  pridržavali makar spor ne postojao. Ovakvi nikad nemaju opravdanje u neznanju,  te’vilu,  slijepom  slijeđenju,  idžtihadu  i  slično  i  dobijaju  ime  velikog  širka  pukom  pojavom opisa neodricanja od velikog širka tehakuma tagutu. Dakle, osnova kod  njih  je  namjera  tehakuma  tagutskom  vjersko‐zakonskom  htijenju,  tj.  njegovom  zakonu.    Nad  svakim  muslimanom,  koji  je  shvatio  značenje  šehadeta  tevhida  i  poslanstva,  se  spoznajom  osnove  šehadeta  ostvario  argument  u  pogledu  zabranjenosti tehakuma tagutu i obaveznosti odricanja od velikog širka tehakuma  tagutu, a ako ne zna da je tehakum tagutu zabranjen i da je odricanje od velikog  širka tehakuma obaveza, takav je u suštini kafir asli koji suštinski nikad nije ušao u  islam,  za  kojeg  je  dovoljno  da  zna  da  je  Allah  naredio  tehakum  samo  šerijatu  i  lojalnost  prema  tevhidu  Allaha  u  hukmu,  iz  čega  proizilazi  zabrana  tehakuma  tagutu i odricanje od njega.    Gospodar  svjetova  je  tehakum  tagutu  učinio  zabranjenim,  ne  samo  naredbom ostvarenja rukna potvrde, već i posebnom naredbom ostvarenja rukna  negacije, tako da zabrana tehakuma tagutu i obaveznost odricanja od njega dolazi  sa obje strane, a  iz rukna negacije neminovno proizilazi obaveza ostvarenja rukna  potvrde, i ovdje postoji neminovna uzročna povezanost sa obje strane.     Npr.,  ako  nekom  čovjeku  kažeš:  „Ustani!“  Time  si  mu  naredio  da  ustane  i  zabranio ostavljanje ustajanja, koje se ostvaruje ako ostane sjediti npr. ili legne, a  ako mu uz to još kažeš: „Ne sjedi!“ ili „Ne leži!“ ili „Ne radi ništa mimo ustajanja!“  time  si  mu  zabranio  suprotno  ustajanju.  Allah  kada  je  naredio  ’ibadet  samo  Njemu, je time zabranio ’ibadet bilo kome drugom mimo Njega.     Kada  je  zabranio  ’ibadet  bilo  kome  drugom  mimo  Njega  to  za  sobom  neminovno  povlači  naredbu  ’ibadeta  samo  Njemu,  a  naredivši  odricanje  od  mušrika i zabranivši prijateljevanje prema njima je naredio prijateljevanje prema  vjernicima a zabranio odricanje od njih, i obratno. Pa kako je moguće da se desi  da  Allahov  govor  pored  svega  ovoga  mnogim  ljudima  bude  nejasan  i  da  ljudi  ne 

  526 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

razumiju tevhid i mjesto odricanja od mušrika u vjeri koji su najjasnije objašnjeni u  Allahovoj Knjizi i Sunnetu Allahovog Poslanika, ., a svi Njegovi propisi su jasni.    Na  ovaj  temelj  je  ukazao  i  Qarni  uporedivši  to  sa  slijeđenjem  lažnih  vjerovjesnika  i  slično,  što  znači  da  se  u  namjernom  tehakumu  tagutu  zakona  ne  smiju otvoriti vrata opravdanja zbog neznanja o suprotstavljanju detaljnih propisa  taguta  detaljnim  propisima  šerijata,  kao  što  čujem  da  se  to  dešava  na  terenu  među sljedbenicima Nusreta i Bilibanija, koji to porede sa muslimanom koji ne zna  neke  detaljne  propise  Allahovog  dina  i  vjeri  islamu  pripisuje  propise  koji  joj  se  suprotstavljaju, pa zbog toga kažu da se „...tehakum ne zna osim poslanicom“.     Prema  toj  šejtanskoj  logici  je  onaj  koji  uzima  detaljne  propise  od  lažnih  vjerovjesnika,  koji  su  šejtanski  poslanici,  i  slijedi  ih  u  njima,  opravdan  zbog  neznanja  o  suprotstavljanju  tih  detaljnih  tagutskih  propisa  Allahovoj  vjeri,  ili  neznanjem da  je  Allah zabranio  tehakum  tagutu  u detaljnim  propisima,  iako  zna  da je Allah zabranio tehakum tagutu u osnovi! Budalaština! Sve ovo se može čuti  na terenu!     Prema  takvima  onaj  ko  zna  da  je  Allah  zabranio  ’ibadet  tehakuma  tagutu  uopšteno,  i  odrekne  se  od  njega  uopšteno,  ali  ne  zna  da  je  Allah  zabranio  tehakum  tagutu  u  bilo  kojem  propisu  i  ne  odrekne  se  tehakuma  tagutu  u  bilo  kojem propisu, je musliman opravdan neznanjem. Kako da ih čovjek ne prezire!?  Kako? Dovoljan nam je Allah i divan je On Zaštitnik!  Važna  korist:  Radeći  na  ovoj  knjizi  i  pripremajući  se  za  nju  sam  precizno  zaključio  šta  je  razlog  prethodne  greške.  Radi  se  o  temelju  nekih  ljudi  koji  nevjerničko suđenje tagutskim zakonom svode samo na suđenje suprotnim  zakonom šerijatu u vanjskom opisu, a ako je taj propis identičan šerijatskom,  bez obzira što se radi o laičkom zakonu i slično, suđenje njime kod njih nije  veliki kufr i širk.      Dakle,  opis  kufra  svode  samo  na  suđenje  suprotnim  zakonom  u  opisu.  Na  slično  sam  naišao  u  knjizi  „Fitna  tekfira“  od  Albanija  gdje  u  fusnoti  El‐Halebi  prenosi  riječi  Ibn  ’Usejmina,  bez  spominjanja  izvora,  kojima  je  Ibn  ’Usejmin  odgovarajući  na  postavljeno  pitanje  konstatovao  da  veliki  kufr  biva  samo  kada  sudi zakonom suprotnom u opisu, i da nikakvog uticaja nema je li taj zakon laički  ili ne.     Iz ovoga sam shvatio da se mišljenje onih koji dozvoljavaju tehakum tagutu u  stvarima u kojima tagut sudi propisima identičnim šerijatu poput vraćanja otetih 

 

EBU MUHAMMED

527 

prava, i koji i kada tagut presudi sa više uvjetuju da čovjek uzme i bude zadovoljan  samo sa onim što mu dodijeljuje šerijat, gradi na ovom temelju jedan kroz jedan.  Međutim, ovaj temelj shvaćen na ovakav način, a ovo kažem jer Ibn ’Usejminu ne  pripisujem da je neminovno želio nevjerničko značenje, je nepotpun, neispravan,  kontradiktoran i opasan.     Njegova neispravnost se najbolje dokazuje onim što iz njega proizilazi, a to je  da  s  obzirom  da  uzimanje  taguta  kao  zakon  i  sudiju  i  traženje  istog  ne  izvodi  iz  vjere  ako  je  njegov  propis  identičan  šerijatskom,  iz  toga  proizilazi  da  neovisno  propisivanje  zakona  i  veliki  širk  pokornosti  tagutima  hukma,  sami  po  sebi  ne  bivaju  velikim  širkom,  osim  ako  propiše  propis  suprotan  šerijatskom  i  ako  se  tagutu pokori u istom.     Ovo  kao  prvo  znači  anuliranje  uticaja  opisa  neovisnog  propisivanja  zakona  mimo  ili  uz  Allaha,  koji  je  tagutijjet  lično  prema  jasnim  vjerskim  tekstovima,  bez  obzira  na  oblik  njegovog  zakona,  jer  je  oponašao  Allaha  u  specifičnosti  propisivanja zakona i sebi pripisao odredbu.     Kao drugo iz njega proizilazi da je onaj koji je ohalalio halal, oharamio haram,  i  vjeruje  u  obaveznost  obaveznog  i  zabranjenost  zabranjenog,  pridržavajući  se  onoga  što  je  šejtan  propisao,  slijedeći  Iblisa  i  pokoravajući  mu  se  u  tome,  a  ne  pridržavajući se Allahovog zakona,  još uvijek musliman. Pa ako neko ima petlju da  kaže  da  je  onaj  koji  slijedi  Iblisa  i  pokorava  mu  se  mimo  Allaha  u  ohalaljivanju  halala  i  oharamljivanju  halala  musliman,  i  da  je  onaj  koji  neovisno  propisuje  zakone mimo Allaha musliman, i da nije upao u tagutijjet i veliki širk pod uslovom  da ne propiše šerijatu suprotan propis, neka to kaže jasno i glasno da ga svi čuju.  Allahulmuste’an!    Ako u velikom širku neovisnog propisivanja zakona i velikom širku pokornosti  tagutima  hukma  nije  važno  da  li  je  njihov  zakon  u  opisu  suprotan  ili  identičan  šerijatskoj  presudi,  jer  postaju  mušricima  i  tagutima  pukim  opisom  neovisnog  propisivanja  i  namjerne  pokornosti  i  slijeđenja  taguta  hukma,  isto  tako  onaj  koji  suđenjem uzima zakon taguta za zakon i sudiju ili to traži istim tim opisom postaje  tagutom i mušrikom, bez obzira na izgled tog zakona. Allahulmuste’an!     Ovo je ono na što ukazuje Kur’an i Sunnet i idžma’ selefa, a suprotstavljanje  zakona u opisu se uvjetuje samo u pogledu propisa koji se pripisuju šerijatu, a ne  u  pogledu  tehakuma  tagutima  hukma  iz  vanjske  realnosti  koji  sprovode  svoje  lažno  gospodarstvo  nad  Allahovim  stvorenjima,  tražeći  da  time  budu  obožavani  mimo ili uz Allaha. 

  528 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo je ono što se mora razumjeti i po čemu se mora raditi, a u isto vrijeme  ne znači da je Ibn ’Usejmin i slični njemu od onih koji ga slijede želio nevjerničko  značenje, jer mnogi ljudi izgleda dozvoljavaju, a to je ono što se očekuje od učene  osobe i ništa drugo, opis koji sam po sebi ne ulazi u našu definiciju velikog širka  tehakuma, što znači da se zbog toga ne mogu tekfiriti kao ni oni koji su dozvolili  glasanje  za  islamiste  koji  neće  upadati  u  nevjerstvo  već  će  raditi  u  svojstvu  naređivača dobra i odvraćanja od zla.     Moguće  je  da  je  Nusreta  zakačio  jedan  dio  ovih  neshvatanja  jer  je  siromah  veliki  širk  pokornosti  i  nevjernički  tehakum  kojeg  je  sveo  na  njega,  i  to  na  nepotpun  način,  sveo  samo  na  promjenu  šerijatskog  zakona  poput  ohalaljivanja  harama  i  obratno,  zbog  čega  sam  rekao  da  mu  je  ostao  opis  velikog  širka  pokornosti u propisu koji je identičan šerijatskom u opisu ali nije u osnovi, a isto  važi i za veliki širk hukma i tehakuma.     Zajednički  opis  za  njih  je  uzimanje  taguta  za  zakon  i  sudiju,  riječima  ili  djelima, i rekao sam da čovjek kada čita riječi i sluša govor zagovornika ove šubhe  stiče  dojam  da  oni  kada  govore  o  mutehakimu  tagutu  govore  o  čovjeku  koji  je  otišao kod taguta hukma tražeći od njega Allahov propis, pa ako se radi o propisu  suprotnom  šerijatskom  u  opisu  a  mutehakim  tagutu  to  ne  zna,  onda  je  on  opravdan neznanjem kao bilo koji musliman koji šerijatu pripiše nešto što nije od  njega.     Zbog  svega  ovoga  neznalice  govore  da  se  mutehakim  tagutima  hukma  koji  sprovode  svoje  lažno  gospodarstvo  opravdava  neznanjem  šerijatskog  propisa  u  dotičnoj  mes’eli  ili  time  da  tagut  hukma  u  pitanjima  vraćanja  prava  ima  zakone  koji su u vanjskom opisu identični Allahovim. Međutim, ovo je vrlo opasno, jer je  iz njega proizišlo nevjerstvo u Allaha i dvogodišnje saplitanje vjere, a naučno nije  precizno  niti  dovoljno,  jer  s  jedne  strane  ljudi  su  iz  njega  razumjeli  dozvoljenost  tehakuma  tagutu  mimo  stanja  prisile,  a  s  druge  strane  ova  šubha,  prema  meni,  otvara vrata ekstremizma, jer za sobom povlači tekfir onoga koji od taguta hukma  traži ono što mu šerijat nije dodijelio, bez da od njega traži suđenje zakonom.     To ne  mora  biti  uvijek tako,  kao  što  ćeš  vidjeti u  mom  komentaru  riječi  Eš‐ Šazilija iz knjige „El‐Belagul‐mubin“, gdje ću spomenuti riječi Muhammeda sina El‐ Hasana Eš‐Šejbanija i  njihov komentar  od strane  Es‐Serkhasija, u  kojem govori  o  dvojici  kafira  koji  prime  islam  u  daru  kufra  a  zatim  se  odu  raspravljati  ili  sporiti  pred vladarom tog dara kufra i jedan traži da mu se da ono što mu ne pripada.     Ova mes’ela za nas nije nova, jer sam u lancu dersova o tehakumu išaretio na  mes’elu koju su braća samoinicijativno nazvali „sultanijje“ u kojoj čovjek ne traži 

 

EBU MUHAMMED

529 

od taguta da sudi svojim zakonom već od njega, koristeći snagu i moć taguta a ne  traženjem suđenja tagutskim zakonom, iako će to tagut sigurno uraditi a ne mora  ako lično neće ‐ traži da mu se vrati, npr., ukradeni predmet. Ako ovaj opis sam po  sebi nije veliki kufr, tražiti od njega ono što mu ne pripada takođe nije veliki kufr  već  je  grijeh.  Jusuf,  ’alejhisselam,  je  tražio  da  ga  oslobode,  nakon  provjere  njegovog stanja i dokazivanja da je nevin od optužbe koja mu je prilijepljena, ali  nije  tražio  da  se  prilikom  svog  oslobođanja  pridržavaju  zakona  kojim  sude.  Allahulmuste’an!     Opis  malog  kufra,  kao  što  sam  objasnio,  se  prije  svega  tiče  stepena  utvrđivanja  stanja  i  stepena  izvršenja,  a  između  njih  je  stepen  spuštanja  propisa  na ustanovljeni opis i ovo je veliki kufr i širk,914 a traženje vraćanja ukradene stvari  ili  više  od  toga,  nakon  ustanovljenja  da  mu  je  zaista  ukradena,  ulazi  u  traženje  izvršenja a ne u traženje spuštanja propisa na opis, a to je suđenje, pa ne ulazi u  značenje  velikog  širka.  Tražiti  da  to  radi,  pridržavajući  se  tagutskog  zakona,  je  veliki  kufr,  makar  od  njega  tražio  da  jede  hljeb,  jer  je  pridržavanje  tagutskog  zakona ’ibadet tagutu.    Najgore je  što je  ’aqida Nusreta  i  Bilibanija da  tehakum u  osnovi ne  ulazi  u  aslud‐din,  i  da  se  njegova  osnova  ne  zna  osim  putem  poslanice,  pa  kao  što  su  nekad  govorili  za  veliki  širk  u  ’ibadetu,  tj.  da  je  mušrik  opravdan  ako  je  mes’ela  manje  poznata,  iako  se  radi  o  suštinskom  velikom  širku,  danas  isto  to  kažu  za  tevhidul‐hakimije,  i  u  tom  smislu  Nusret  tumači  riječi  Ibn  Tejmijje:  „...jer  mnogi  ljudi su ušli u islam, ali i pored toga ne sude osim aktuelnim običajima“.     Dakle, ko se tehakumi tagutu hukma je kafir kao i onaj koji ne vjeruje da on  nije  musliman,  jer  nije  izvršio  kufr  u  taguta  i  nije  ostvario  naredbu  tevhida,  svejedno  rekli  da  negacija  islama  mušriku  ulazi  u  ruknove  tevhidul‐uluhije  ili  u  levazime,  jer  u  raznolikosti  terminologije  nije  problem  sve  dok  se  slažemo  u  suštini, a ne postoji vjerski tekst kojem se ta terminologija suprotstavlja.   Druga vrsta mutehakima su:  2)  Oni  koji  od  kadije  muslimana,  koji  je  iz  neznanja  upao  u  promjenu  nekog  šerijatskog  propisa  i  njime  sudi  smatrajući  ga  Allahovim  dinom,  traže  riješenje  spora putem tahkima „tog zakona“, koji je suprotan šerijatskom. Ovaj mutehakim  će  biti  opravdan  neznanjem  i  te’vilom  isto  kao  i  onaj  kadija  koji  sudi  njime,  a  opravdanje neznanjem ovisi od kategorije mes’ele u kojoj se dogodila greška, i tu  imamo podjelu iz  prethodnih poglavlja  koju ovdje neću  ponavljati. Ako  se radi  o                                                               914

 Iz kojeg ne izlazi osim ako postupi u svojstvu zulumćara bez uzimanja taguta za zakon i sudiju.  

  530 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

pitanju  koje  je  u  tom  društvu  neminovno  poznato  u  vjeri  onda  je  kafir  i  sudija  i  mutehakim.     Skrećem  pažnju  na  stvar  koju  sam  spominjao  na  lancu  predavanja  o  tehakumu, a to je da se ne smije tekfiriti onaj koji ne tekfiri osobu koja je zaslužila  tekfir  zbog  promjene  vjere  u  stvarima  koje  su  van  aslud‐dina,  nad  kojom  se  uspostavio argument postojanjem mogućnosti dolaska do znanja, a ne ’inatom, tj.  dolaskom  argumenta  do  njega,  ako  je  razlog  ustezanja  od  njegovog  tekfira  neshvatanje propisa uspostave argumenta, što se dešavalo u historiji.      Isto  tako  vjerujem  da  mnogi  muslimani  nisu  u  stanju  uspostaviti  argument  nad osobom koja ne vjeruje da se u opšte poznatim pitanjima argument ostvaruje  postojanjem puke mogućnosti za saznanje propisa, jer kao što znamo mnogi čak i  u opšte poznatim stvarima uslovljavaju shvatanje da je određena stvar istina sama  po sebi, i da nestane svake šubhe, itd.    

10.2 Odgovor na neke šubhe u vezi tehakuma   U pitanju tehakuma postoje opisi koji ulaze u mali kufr kao i mes’eli suđenja  nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, ili mes’eli pokornosti i slijeđenja,  ali  prije  nego  što  dođemo  do  te  teme  moramo  se  osvrnuti  na  neke  vrlo  opasne  šubuhate u vezi tehakuma tagutu, koji su prošireni kako na našim prostorima tako  i među arapima.     Prva šubha na koju ćemo odgovoriti se tiče poređenja usmjeravanja vanjskih  ’ibadeta Allahu od strane munafika sa tehakumom tagutu, jer neki kažu da pošto  munafici  vanjštinom  pokazuju  obožavanje  Allaha,  a  Allah  to  nije  prihvatio  kao  ’ibadet,  zbog  toga  što  munafici  nisu  ostvarili  ’ibadet  Allaha  srcem,  oni  koji  se  tehakume tagutu, a to im je obaveza u pogledu bilo koje druge vrste velikog kufra,  ako  u  svom  srcu  nemaju  vjerovanje  u  taguta  i  ’ibadet  njemu,  vanjskim  tehakumom  tagutu  ne  izlaze  iz  islama,  pa  kao  što  munafik  suštinski  ne  obožava  Allaha, i mutehakim tagutu mu ne ’ibadeti suštinski. O ovoj šubhi sam čuo još dok  sam držao predavanja o tehakumu i na nju sam ukratko odgovorio.     Ovo  shvatanje  je  dodatni  dokaz  da  ovi  ljudi  zaista  pojma  nemaju  o  imanu  i  kufru,  i  tevhidu  i  širku,  i  da  oni  zaista  govore  o  vanjskom  opisu  nevjerničkog  tehakuma jer ga porede sa ’ibadetom Allahu. Traže bilo kakav izlaz kojim bi spasili  svoje velikane od tekfira, pa na slijepo pucaju dok ne potrefe, ne sekirajući se za  svoj din i čast... 

 

EBU MUHAMMED

531 

  Slična šubha je širena u Sarajevu u jednom mesdžidu koji se tada pripisivao  Nusretu,  i  koji  je  to  shvatanje  donio  iz  Nusretovog  sela  nakon  konsultacije  sa  „daijama“. Navešću citat iz te „maočke svete knjige“:  „Svi  se  slažu  i  niko  ne  sumnja  da  je  sudija  koji  sudi  nečim  drugim  mimo  šerijata  kafir.915 To je zato što postoji jasan dokaz za to. Međutim, onaj koji sudi šerijatom,  ali izbjegne Allahov zakon, jednom, iz strasti, on je opravdan hadisom Ibn ’Abbasa  i  to  je  kufr  dune  kufr.916  Takav  nije  kafir  iako  je  sudija  koji  ne  sudi  šerijatom  glavni tagut hukma. Čime je opravdan? Uvjerenjem!917 Kako da se onda ni u kom  slučaju  ne  može  opravdati  manji  učesnik918  u  tome  uvjerenjem,  uz  mržnju,  nepriznavanje i smatranjem tagutom nešerijatskog suda?“919    Ovdje  se  vidi  nepostojanje  jasne  granice  između  tagutijeta  i  opisa  malog  kufra kod njih, jer njihove riječi ukazuju na to do je jedina razlika između taguta  hukma i počinioca malog kufra u uvjerenju, a to je katastrofalno, jer kao što smo  vidjeli  razlika  je  u  samim  suštinama  opisa  malog  kufra  i  tagutijeta.  Nakon  toga  dolazi  ogromna  grozota  koja  opet  potvrđuje  maglovitost  razlike  između  opisa  malog kufra i tagutijeta sudije kod njih, pa kažu:  „Takođe, čovjek može klati ovcu, a da ne čini kurban, tj. ’ibadet. I može postiti, a  da ne čini ’ibadet, tj. drži dijetu. I može se boriti, a da ne bude džihad.“  Šta mi sada iz ovoga trebamo razumjeti?     Da onaj koji od taguta hukma traži da riješi spor suđenjem tagutskim sudom,  ako  taj  zakon  smatra  tagutskim,  mrzi  ga,  ne  prihvata  ga,  ne  biva  mušrikom,  kao  što  onaj  munafik  koji  se  tehakumi  šerijatu,  a  nije  ostvario  osnovu  srčanog  pridržavanja  šerijata  u  suštini  nije  musliman?!  Da  je  onaj  koji  od  taguta  hukma  traži riješenje spora suđenjem zakonom poput onoga koji aluzira ili sugerira post  tagutu imajući namjeru dijete ili posta Allahu, ili onaj koji klanjem žrtve aluzira da                                                               915

 Ako se svi slažu u pogledu toga kako je moguće da se svi ne slažu u pogledu toga da je onaj koji to traži kafir  takođe?!   916  I mi se slažemo i kažemo da je riječ „izbjegne“ u poređenju sa riječju „odredi pritvor za krađu“ bolja.   917   Ovaj  citat  je  jasan  dokaz  da  je  kod  njih  jedina  razlika  između  opisa  tagutijjeta  i  malog  kufra  u  suđenju  uvjerenje,  pa  na  to  nadovezuju  da  je  onaj  koji  upadne  u  opis  tagutijjeta  ako  nema  nevjerničko  uvjerenje  musliman, bili toga svjesni ili ne. A ispravno je da su rekli da je razlika među njima u „namjeri“, jer u velikom širku  postoji namjera tahkima tagutskog zakona a u malom ne.  918  Kod njih je mutehakim koji traži suđenje nečim drugim mimo šerijata, koje je kod njih lično veliki kufr, manji  učesnik!? Zatim vrše analogiju na njihovo shvatanje malog kufra koje se od velikog razlikuje samo u uvjerenju i  završavaju  konstatacijom  da  je  mutehakim  tagutu  još  uvijek  musliman  pod  uslovom  da  ne  upadne  u  „njihove  uvjete“.  919   Ovaj  citat  sam  prenio  iz  Ebu  Ahmedovog  odgovora  na  njihove  letke  pod  nazivom  „Pobijanje  šubhi  da  mutehakim tagutu muže ostati musliman...“ 

  532 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

je  kolje  kao  ’ibadet  tagutu  imajući  u  suštini  namjeru  približavanja  Allahu  ili  običnog klanja radi hrane?!     Ovo  su  različiti  opisi  a  ispravno  poređenje  je  da  se  kaže  da  je  onaj  koji  se  tehakumi tagutu tražeći od njega riješenje spora suđenjem laičkim zakonom time  njega učinio sudijom kojem se pokorava u nepokornosti Allahu kao što je onaj koji  se  prinošenjem  žrtve  približava  nekom  drugom  mimo  Allaha  njega  učinio  ma’budom. Ovo je ispravna analogija!     Svemu ovom  dodaj  šubhu  poređenja sedžde  pozdrava  sa  tahkimom  laičkog  zakona,  što  Qarni  spominje  ali  u  smislu  poređenja  sedžde  pozdrava  sa  kadijom  koji iz neznanja suprotni zakon pripiše Allahovom, a ne poređenja sa kadijom koji  radi  tahkim  tagutskih  zakona  iz  vanjske  realnosti,  činjenicu  da  Nusret  veliki  širk  nepotpunim shvatanjem tehakuma ograničava na ohalaljivanje harama i obratno,  i što kažu da tehakum nije od aslud‐dina, i da su oni koji ne sude osim plemenskim  zakonima muslimani, shvatićeš ono što žele reći.     Ja  bih  bio  obična  budala  ako  bi  im  dao  mogućnost  drugog  značenja,  jer  se  ovdje  radi  o  skupu  izreka  koje  za  sobom  povlače  ubjeđenje  da  oni  vjeruju  da  je  traženje od taguta hukma da riješi spor suđenjem svojim zakonom mali kufr, pod  uslovom da to mrzi, da ga smatra tagutskim zakonom, da ga srcem ne prihvati, da  ne upadne u promjenu Allahovog propisa ohaljivanjem harama i slično.     Ako kažu da su zaista mislili na suštinu malog kufra, pitamo ih zašto su onda  pokrenuli hajku protiv nas, i kakve veze mi imamo s onim o čemu pričaju, jer mi  ne tekfirimo osim zbog navedenih opisa velikog širka, a ja sam u predavanjima o  tehakumu  precizno  objasnio  značenje  velikog  i  malog  širka  u  hakimijjetu,  i  da  rješavanje spora kod taguta putem sulha tj. sporazuma nije veliki širk tehakuma,  kao  što  sam  braći  postavio  temelj  da  traženje  rješenja  spora  putem  „tehakuma  sultanu snage“ nije veliki širk, već da je veliki širk „tehakum sultanu zakona“.     Braća iz Minhena i Novog Pazara su shvatili moje riječi o „tehakumu sultanu  snage“, te me o tome detaljno upitali nakon čega sam im pojasnio da to nije veliki  širk  tehakuma.  Bilo  kako  bilo,  skup  stvari  koje  znam  o  Nusretu  i  Bilibaniju  kategorički  ukazuju  na  to  da  kod  njih  vanjski  opis  suštinskog  tehakuma  tagutu  hukma nije sam po sebi veliki širk.    Šubha poređenje munafika koji nije musliman u srcu iako u vanjštini ’ibadeti  Allahu  i  netekfirenja  mušrika  bilo  kojom  jedinkom  jasnog  vanjskog  velikog  širka  pod  izgovorom  da  je  moguće  da  u  srcu  ne  bude  nevjernik  kao  što  munafici  nisu  muslimani  iako  u  vanjštini  rade  po  islamu  je  u  jednom  opisu  identična  ’aqidi  ekstremnih  džehmija  a  u  drugom  opisu  su  ih  prevazišli.  Prvi  opis  džehmizma  se 

 

EBU MUHAMMED

533 

ogleda u vjerovanju da je moguće da čovjek upadne u vanjske jasne uzroke tekfira  a da u srcu bude mu’min a ko ovo kaže je kafir, a ono u čemu su ih pretekli jeste  uvjerenje  da  je  počinioc  jasnog  kufra  tehakuma  tagutu  musliman  u  vanjštini  i  u  suštini. Allah nam je dovoljan protiv njih i divan je On Zaštitnik!     Sada ćemo, inšaAllah, još jednom, u ime Allaha pobiti njihove šubhe, da bi se  nakon  toga  osvrnuo  na  još  jednu  njoj  sličnu  šubhu,  koja  kola  među  arapima,  nakon čega ćemo preći na opis malog širka u tehakumu. Što se tiče riječi „autora“:  „Takođe, čovjek može klati ovcu, a da ne čini kurban, tj. ’ibadet. I može postiti, a  da ne čini ’ibadet, tj. drži dijetu. I može se boriti, a da ne bude džihad.“    Pored  sve  štete  koje  su  nanijeli  islamu  i  muslimanima,  treba  biti  pravedan  prema  njima,  i  njihove  riječi  tumačiti  objektivno,  bez  imalo  pristrasnosti,  pa  kažem  da  ako  ovim  riječima  žele  reći,  a  to  ne  priliči  neukom  čovjeku  a  kamoli  učeniku,  da  onaj  čovjek  koji  upadne  u  neki  vanjski  opis,  za  kojeg  je  Allah  vezao  propis tekfira, bilo da se radi o riječima ili djelima, nije kafir, ako u srcu nema kufr,  kao  što  nije  mu’min  onaj  munafik  koji  pokazuje  islam  vanjštinom,  rekli  su  stvar  koja nije poznata među najgorim stvorenjima a to su ekstremne džehmije.     Štaviše, priznati da je neko upao u opis jasnog velikog kufra samog po sebi, a  zatim  zbog  mogućnosti  da  u  njegovom  srcu  ne  postoji  kufr,  što  je  mezheb  džehmija koji poriču telazum između vanjštine i nutrine, sustegnuti se od tekfira i  pripisati  mu  islam,  je  rijetkost  današnjice.  Žele  li  ovo  reći?  Ja  vjerujem  da  oni  pojma nemaju o onome o čemu pričaju.    Da  su  htjeli  ispravnu  usporedbu  rekli  bi  da  kao  što  je  munafik  dobio  ime  i  propise islama u vanjštini zbog „ispoljavanja“ vanjskog islama, isto tako onaj koji  vanjštinski ispoljava vjerovanje u džibta i taguta u vanjštini zaslužuje tekfir, a da su  od  ehlus‐sunneta  rekli  bi  da  iz  jasnog  vanjskog  kufra,  koji  je  sam  po  sebi  kufr,  neminovnom  uzročnom  povezanošću  proizilazi  nevjerstvo  u  ’aqidi  ili  u  djelima  srca, jer da je u srcu postojala osnova imana ona bi ga odvratila od osnove kufra, a  osnova  kufra  i  osnova  imana  su  dvije  suprotnosti  i  isključivosti  koje  se  ne  mogu  sastati.     Ko želi biti džehmija reći će da su kafiri u vanjštini i da je vanjski kufr samo  svjedok srčanog kufra koji se kod njih svodi samo na jednu vrstu a to je neznanje  ili  poricanje  i  ovo  je  mezheb  jedne  njihove  grupacije,  ili  će  reći  da  su  kafiri  u  vanjštini a moguće je da budu mu’mini u srcu, kao što su rekli najekstremniji. 

  534 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Pravilo:  Dakle,  iz  vanjskog  imana,  tj.  islama,  s  obzirom  da  on  nije  izvor  imana,  ne  rezultira  neminovno  srčani  iman,  već  iz  srčanog  imana  neminovno rezultiraju djela srca, pa riječi jezika i djela udova, svejedno da  li  ćemo  reći  da  je  vanjština  dio  suštine  imana  ili  njen  lazim,  a  iz  vanjskog  kufra neminovo proizilazi postojanje kufra u srcu jer da je u srcu postojao  iman  sprečio  bi  čovjeka  da  vanjštinski  upadne  u  kufr.  Otuda  je  vjernik  u  džibta i taguta vanjskim riječima ili djelimo neminovno vjernik u šejtana u  svom  srcu,  ’aqidom  ili  djelima  srca,  jer  je  šejtan  taj  kojem  se,  kao  ’ibadet  njemu,  vraćaju  svi  vidovi  nevjerstva  u  Allaha,  a  vjernik  srcem  u  Allaha  je  neminovno vjernik vanjštinom u njega, osim kada je potlačen i krije iman,  ili prisiljen na kufr a srce mu smireno u imanu, s time što u prisili mora da  se služi dvosmislenošću u svemu koliko je god u stanju.      Moguće je takođe da ih je saplela jedna druga šubha, a to je da su shvatili da  nije moranje da neko upadne u neku vrstu kufra a da u istu vjeruje svojim srcem,  a  da  bi  neko  bio  ’abid  nekog  mimo  Allaha  mora  biti  za  njega  vezan  kao  što  je  vezan  za  Allaha,  pa  da  zbog  toga  za  onoga  koji  upadne  u  vanjski  kufr  uz  mržnju  srcem  kažu  da  ga  ne  obožava,  pa  je  valjda  još  uvijek  musliman,  a  na  ovu  šubhu  sam  tokom  knjige  odgovorio  u  nekoliko  rečenica,  ukazavši  na  to  da  je  pravo  božanstvo svake osobe koja upadne u neku jedinku vanjskog kufra, ona stvar koja  ga je navela na to, bilo da se radi o ženi, imetku, domovini i slično.     On  je  u  suštini  ’abid  nje,  a  sve  to  se  vraća  glavnom  tagutu,  tj.  šejtanu.  Ako  kažu da mutehakim tagutu nije ’abid taguta, jer ne vjeruje u njegov zakon, neka  kažu, ako vjeruju da je tehakum tagutu veliki kufr, da je on u stvari ’abid onoga što  ga je na to nagnalo, ili ’abid šejtanu, iako ’aqida ehlus‐sunneta nalaže da se kaže  da  vanjskim  djelom  koje  je  usmjerio  tagutu  njega  takođe  obožava  svojom  vanjštinom i njome u njega vjeruje a naređeno mu je da zanevjeruje u njega.     Onaj  koji  iz  ljubavi  prema  svojoj  bolesnoj  ženi  ode  kod  sihrbaza  kojeg  mrzi  tražeći od njega da radi sihr kojeg mrzi i za kojeg je uvjeren da nije dozvoljen, ali  ga  je  ljubav  prema  ženi  navela  da  uradi  kufr  kojeg  mrzi,  je  upao  u  pravi  ’ibadet  svoje žene i šejtana koji u to poziva, a tražeći od sihrbaza da uradi sihr je i njega  obožavao  svojojm  vanjštinom  a  Allah  mu  je  naredio  da  zanevjeruje  u  njega!  A  svaki  od  spomenutih  ne  vjeruje  u  Allaha,  a  nama  nije  naređeno  samo  da  se  odreknemo od onih koji ’ibadete drugom mimo Allaha, što se u direktnom smislu  tiče  rukna  negacije,  već  i  onih  koji  nisu  ostvarili  vjerovanje  u  Allaha,  a  što  se  direktno tiče rukna potvrde. 

 

EBU MUHAMMED

535 

  Mislim  da  je  ova  novotarija  jedan  od  džepova  Nusretove  šubhe  koji  nevjernički  tehakum  tagutu  novotarski  svodi  na  širk  pokornosti,  ali  samo  u  slijeđenju i pokornosti suprotnog zakona u opisu,920 koji zbog toga kaže da svaki  „tehakum  tagutu“  koji  u  sebi  nema  ohalaljivanje  harama  ili  obratno  i  slično  nije  veliki širk i kufr osim uz nevjerstvo srca, pored činjenice da meni nije poznato da  je neko od njih precizno prikazao sliku opisa vanjskog tehakuma tagutu kojeg lično  smatra velikim kufrom i širkom. Pitam se zašto ga onda ne dozvoli?! Mora taj opis  smatrati dozvoljenim makar u sebi.     Problem koji im ostaje jeste propis taguta koji sudi laičkim zakonom koji je u  vanjskom  opisu  identičan  šerijatskom,  pridržavajući  se  njega  vanjštinski,  kao  i  propis  onoga  koji  traži  riješenje  spora  tahkimom  istog,  jer  u  tome  nema  ohalaljivanja harama i obratno.     Njihov govor ukazuje na to da je ovaj opis kod njih mali širk što znači da su  suštinski nevjernički tehakum tagutu spustili na stepen malog širka, i jedina stvar  kojom se mogu opravdavati jeste da im nikad nije palo na pamet da je vanjštinsko  pridržavanje tagutskog zakona suđenjem njime bez obzira na njegov izgled kao i  traženje  rješenja  spora  suđenjem  njime  veliki  kufr  i  širk,  kao  što  je  slijeđenje  i  pokornost  šetjanu  u  ohalaljivanju  halala  i  oharamljivanju  halala  veliki  širk  pokornosti,  i  da  je  neovisno  propisivanje  zakona  bez  obzira  na  oblik  propisanog  zakona tagutijjet lično.     Međutim,  njihov  govor  je  nepotpun,  neispravan,  pun  greški  i  kontradiktornosti,  i  to  je  najbolji  dokaz  neutemeljenosti  onoga  što  zagovaraju,  a  oni su lično ti koji ne dozvoljavaju drugome da ih opravda,  pogotovo kada govore  da je onaj koji „ne sudi osim plemenskim zakonima koje propisuju taguti hukma“  musliman i da „tehakum nije od aslud‐dina“.     Što  je  najluđe  i  najsmiješnije  njihova  tvrdnja  da  „tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐ din“  ukazuje  na  to  da  ni  odricanje  od  opisa  koji  je  kod  njih  nevjernički  tehakum  tagutu ne ulazi u aslud‐din! Štaviše, ta njihova tvrdnja za sobom povlači da ljubav i  lojalnost  prema  tagutskom  zakonu  ne  ruši  aslud‐din  a  ako  kažu  da  srčani  opisi  ulaze u aslud‐din a vanjštinski ili neki vanjštinski ne, zna se u kakvu su novotariju  upali.    Ovo su njihova petljanja! Šta da čovjek radi sa njima? Od džahila, koji imaju  ovakve temelje, možeš očekivati svašta. Vallahi, veliki je problem! To sam možeš                                                               920

 Ovome se suprotstavlja njihov govor u „sarajevskim lecima“ u kojim kažu da je onaj koji sudi nečim drugim  mimo šerijata kafir, osim ako time misle kao što El‐Halebi prenosi od Ibn ’Usejmina na suđenje zakonima koji se u  vanjštini suprotstavljaju šerijatskim.  

  536 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

primjetiti.  Čovjek  se  boji  Allaha,  dželle  ve  ’ala,  od  činjenja  nepravde,  i  pokušava  koliko  je  u  stanju  da  zatvori  vrata  munaficima,  koji  će  nas  ponovo  optužiti  da  lažemo  ili  da  ih  potvaramo,  kao  što  su  do  sada  radili.  Nema  sumnje  da  se  ovdje  radi o novotarskoj nevjerničkoj sekti, koja ne zna značenje islama i tevhida, i koja  mu se suprotstavlja; nekada nesvjesno a danas, nakon što su prošle dvije godine,  iz inata i okretanja (i’irad), jer se argument nad njima, između ostalog, uspostavio  našim postojanjem i da’vom koju smo proširili.    Na sve ove gluposti i novotarije se odgovara konstatacijom da je tehakum ili  tahkim djelo koje ako se vanjštinski usmjeri nekom drugom mimo Allaha, čovjeka  čini  mušrikom,  i  da  je  Allah  zbog  toga  za  ispravnost  islama  uslovio  odricanje  od  tog  djela  koje  ulazi  u  ruknove  kufra  u  taguta.  U  ovom  smislu  ćemo  navesti  dva  citata  od  šejhova  ’Abdurrahmana  b.  Hasana  i  Sulejmana  b.  ’Abdullaha,  neka  je  Allahova  milost  nad  njima,  u  kojima  su  pojasnili  mnoge  važne  temelje  poput  uvjetovanosti  ostavljanja  tehakuma  taguta  za  ispravnost  islama,  nepravljenja  razlike između ’ibadeta taguta i tehakuma tagutu, i da čovjek neće biti musliman  dok  ne  sprovede  kufr  u  sve  tagute,  bez  izuzimanja  Nusretovih  i  Bilibanijevih  jedinki.     Hvala  Allahu,  knjigu  „Fethul‐Medžid“  komentar  Kitabut‐tevhida  od  šejha  ’Abdurrahmana znam otkako samo naučio arapski jezik, i od tog dana vjerujem u  ono što sam u njoj naučio, a vašem prolaganom hodži i poznatom munafiku sam  prije više od deset godina prevodio govor učenjaka o tevhidu i kufru u taguta, da  bi ga on čitao sa minbera, ne shvatajući ga niti vjerujući u njega, da bi danas svoj  nifak zapečatio borbom protiv ispravnog vjerovanja  spletkama koje priliče samo  licemjerima  koji  su  svoja  tjelesa  hranili  kufrom,  nifakom  i  jedenjem  ljudskog  imetka na zabranjen način.   Kako vam samo odgovaraju riječi Uzvišenog Allaha: 

ِ ‫ون اﻟﻠّ ِﻪ واﻟْﻤ ِﺴﻴﺢ اﺑﻦ ﻣﺮَﱘ وﻣـﺎ أ ُِﻣـﺮواْ إِﻻﱠ ﻟِﻴـﻌﺒ ُـﺪواْ إِﻟَــﻬﺎ و‬ ِ ‫ﱠاﲣَ ُﺬواْ أَﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧَـﻬﻢ أَرﺑﺎﺑﺎ ﱢﻣﻦ د‬ ‫اﺣ ًـﺪا ﻻﱠ إِﻟَــﻪَ إِﻻﱠ‬ ُ ً َْ ْ ُ َ ْ ُ َ ْ ُ َ َ ْ ُْ َ َ ً ُ َ َ َ َْ َ ْ َ َ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ـﻮرﻩُ َوﻟَ ْـﻮ َﻛـ ِﺮَﻩ‬ َ ُ‫ـﻮر اﻟﻠّـﻪ ﺑـﺄَﻓْـ َﻮاﻫﻬ ْﻢ َوﻳَـﺄْ َﰉ اﻟﻠّـﻪُ إﻻﱠ أَن ﻳُـﺘ ﱠﻢ ﻧ‬ َ ُ‫﴾ ﻳُِﺮﻳ ُـﺪو َن أَن ﻳُﻄْﻔ ُـﺆواْ ﻧ‬٣١﴿ ‫ُﻫ َﻮ ُﺳْﺒ َﺤﺎﻧَﻪُ َﻋ ﱠﻤـﺎ ﻳُ ْﺸـ ِﺮُﻛﻮ َن‬ ﴾٣٣﴿ ‫ن‬ ْ ‫﴾ ُﻫ َﻮ اﻟﱠ ِﺬي أ َْر َﺳ َﻞ َر ُﺳﻮﻟَﻪُ ﺑِﺎ ْﳍَُﺪى َوِدﻳ ِﻦ‬٣٢﴿ ‫اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ َ ‫اﳊَ ﱢﻖ ﻟِﻴُﻈْ ِﻬَﺮﻩُ َﻋﻠَﻰ اﻟﺪﱢﻳ ِﻦ ُﻛﻠﱢ ِﻪ َوﻟَ ْﻮ َﻛ ِﺮَﻩ اﻟْ ُﻤ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ‬ ِ ِ ‫ﻳــﺎ أَﻳـﱡﻬــﺎ اﻟﱠـ ِـﺬﻳﻦ آﻣﻨُـﻮاْ إِ ﱠن َﻛﺜِــﲑا ﱢﻣــﻦ اﻷَﺣﺒــﺎ ِر واﻟﱡﺮﻫﺒـ‬ ِ ‫ـﺎن ﻟَﻴَـﺄْ ُﻛﻠُﻮ َن أ َْﻣـ َـﻮ َال اﻟﻨﱠـ‬ ‫ﺼـﺪﱡو َن َﻋــﻦ َﺳـﺒِ ِﻴﻞ اﻟﻠّـ ِـﻪ‬ ُ َ‫ـﺎس ﺑِﺎﻟْﺒَﺎﻃـ ِـﻞ َوﻳ‬ َ َ َْ َ َْ َ ً َ َ ِ ِ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ٍ ِ ِ ِ ٍ ‫ﱠ‬   ﴾٣٤﴿ ‫ﻀﺔَ َوﻻَ ﻳُﻨﻔ ُﻘﻮﻧَـ َﻬﺎ ﰲ َﺳﺒ ِﻴﻞ اﻟﻠّﻪ ﻓَـﺒَﺸ ْﱢﺮُﻫﻢ ﺑ َﻌ َﺬاب أَﻟﻴﻢ‬ ‫ﺐ َواﻟْﻔ ﱠ‬ َ ‫َواﻟﺬ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَﻜْﻨُﺰو َن اﻟﺬ َﻫ‬ Oni, pored Allaha, za gospodare uzeše svećenike svoje i monahe svoje i Mesiha,  sina Merjemina, a naređeno im je da ’ibadete samo jednom Bogu ‐ nema boga  osim Njega. On je vrlo visoko iznad onih koje oni Njemu pridružuju. ﴾31﴿ Oni žele 

 

EBU MUHAMMED

537 

da  ustima  svojim  utrnu  Allahovo  svjetlo,  a  Allah  želi  vidljivim  učiniti  svjetlo  Svoje, makar ne bilo po volji nevjernicima.  ﴾32﴿ On je poslao Poslanika Svoga s  uputstvom i pravom vjerom da bi je izdigao iznad ostalih vjera, makar ne bilo po  volji mušricima.  ﴾33﴿ O vjernici, mnogi svećenici i monasi doista na nedozvoljen  način tuđa imanja jedu i od Allahova puta odvraćaju. Onima koji zlato i srebro  gomilaju i ne troše ga na Allahovom putu ‐ navijesti bolnu patnju. ﴾34﴿921    Vi  ste  promjenili  Allahov  din,  odvraćate  od  njega  i  borite  se  protiv  islama  i  muslimana, i postavili ste se kao gospodari i božanstva neukog naroda, ali što je  istina, u znanju se ne možete porediti sa učenjacima Jevreja i kršćana nekad, niti  sa  njihovim  pobožnjacima,  i  jedete  imetak  ljudi  dan  i  noć  i  trošite  ga  u  nepokornosti Allahu, a mnogi od vas ga sakupljaju i gomilaju.     Sve to krijete iza odbrane „mudžahida i uleme“ od „tekfirovaca“, koji su vas  mjesecima  javno  pozivali  na  raspravu,  a  odjednom  se  poče  širiti  kako  ste  vi  „sa  njima završili“. Ako mislite da nećete ubrzo doživjeti najgorčiji završetak, grdno se  varate.  A  Allah  nevjernicima  i  griješnicima  dolazi  odande  odakle  se  najmanje  nadaju. Čekajte i mi čekamo!    Šejh  ’Abdurrahman,  rahimehullah,  je  u  poglavlju  knjige  tevhida  otpočetog  riječima Uzvišenog:  

ِ ِ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ُ‫ـﻚ ﻳ ِﺮﻳ ُـﺪو َن أَن ﻳـﺘﺤـﺎ َﻛﻤﻮاْ إِ َﱃ اﻟﻄﱠـﺎﻏ‬ ‫ﻮت‬ َ ‫ﱠﻬ ْﻢ َآﻣﻨُﻮاْ ِﲟَﺎ أُﻧ ِﺰَل إِﻟَْﻴ‬ ُ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن أَﻧـ‬ ُ َ ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧـ ِﺰَل ﻣـﻦ ﻗَـْﺒﻠ‬ ُ َ ََ َ ‫أَ َﱂْ ﺗَـَﺮ إ َﱃ اﻟﺬ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻳﺪ اﻟﺸﱠﻴﻄَﺎ ُن أَن ﻳ‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ُ ‫َوﻗَ ْﺪ أُﻣُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔُﺮواْ ﺑِﻪ َوﻳُِﺮ‬ ُ‫﴾ َوإِ َذا ﻗﻴ َـﻞ َﳍـُ ْﻢ ﺗَـ َﻌـﺎﻟَ ْﻮاْ إِ َﱃ َﻣـﺎ أَﻧ َـﺰَل اﻟﻠّـﻪ‬٦١﴿ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌﻴ ًـﺪا‬ ُ ِِ ِ   ﴾٦٢﴿ ‫ودا‬ َ ‫ﺼﺪﱡو َن َﻋ‬ ً ‫ﺻ ُﺪ‬ َ ‫ﺖ اﻟْ ُﻤﻨَﺎﻓﻘ‬ َ ْ‫َوإِ َﱃ اﻟﱠﺮ ُﺳﻮل َرأَﻳ‬ ُ َ‫ﲔ ﻳ‬ ُ ‫ﻨﻚ‬ Zar  ne  vidiš  one  koji  tvrde  da  vjeruju  u  ono  što  se  tebi  objavljuje  i  što  je  objavljeno prije tebe, hoće (žele) da se tehakume tagutu, a naređen im je kufr u  njega, a šejtan želi da ih odvede u daleku zabludu. ﴾60﴿ A kada im se kaže dođite  onome što  je  Allah  objavio  i  Poslaniku  vidiš  munafike  kako  se  od  tebe  okreću.  922 ﴾61﴿,   rekao: 

‫ "واﻵﻳﺔ ذاﻣﺔ ﳌﻦ ﻋﺪل ﻋﻦ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ وﲢﺎﻛﻢ إﱃ ﻣﺎ ﺳﻮاﳘﺎ‬:-‫رﲪﻪ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬- ‫ﻗﺎل اﻟﻌﻤﺎد اﺑﻦ ﻛﺜﲑ‬ ‫ ﰲ ﺣﺪﻩ‬-‫رﲪﻪ اﷲ‬- ‫ وﺗﻘﺪم ﻣﺎ ذﻛﺮﻩ اﻟﻌﻼﻣﺔ اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ‬."‫ﻣﻦ اﻟﺒﺎﻃﻞ; وﻫﻮ اﳌﺮاد ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﻫﺎﻫﻨﺎ‬                                                              921

 Sura Et‐Tevba (9) 31‐34   Sura En‐Nisa' (4) 60‐61 

922

  538 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻓﻜﻞ ﻣﻦ ﺣﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻛﺘﺎب‬،‫ وأﻧﻪ ﻛﻞ ﻣﺎ ﲡﺎوز ﺑﻪ اﻟﻌﺒﺪ ﺣﺪﻩ ﻣﻦ ﻣﻌﺒﻮد أو ﻣﺘﺒﻮع أو ﻣﻄﺎع‬،‫ﻟﻠﻄﺎﻏﻮت‬ ‫ ﻓﻘﺪ ﺣﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺬي أﻣﺮ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﺒﺎدﻩ اﳌﺆﻣﻨﲔ أن‬،‫اﷲ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ ،‫ﻳﻜﻔﺮوا ﺑﻪ; ﻓﺈن اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ ﻟﻴﺲ إﻻ إﱃ ﻛﺘﺎب اﷲ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ وﻣﻦ ﻛﺎن ﳛﻜﻢ ﻤﺎ‬ ‫ وأﻧﺰﻟﻪ ﻣﻨﺰﻟﺔ‬،‫ وﺧﺮج ﻋﻤﺎ ﺷﺮﻋﻪ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬،‫ﻓﻤﻦ ﲢﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑﳘﺎ ﻓﻘﺪ ﲡﺎوز ﺑﻪ ﺣﺪﻩ‬ .‫ﻻ ﻳﺴﺘﺤﻘﻬﺎ‬ „Rekao je ’Imad b. Kethir, rahimehullah: „Ajet kudi svakog ko odstupi od Knjige i  Sunneta  i  tehakumi  se  nečem  drugom  mimo  njih  od  neistina  (batil).  To  se  ovdje  želi pojmom tagut.“   Prethodila je i definicija taguta, koju je spomenuo Ibnul‐Qajjim, rahimehullah; da  je tagut sve čime je rob prešao granicu, od ma’buda ili metbu’a ili muta’a. Otuda,  svako  ko  traži  sud  iz  nečeg  drugog  mimo  Allahove  Knjige  i  Sunneta  Njegovog  Poslanika,  .,  je  tražio  hukm  od  taguta  (muhakemeh),  u  pogledu  kojeg  je  Allah  naredio  vjernicima  da  zanevjeruju  u  njega,  jer  tehakum  ne  pripada  osim  Knjizi  Allaha  i  Sunnetu  Njegovog  Poslanika,  .,  i  onima  koji  sude  njima.  Pa  ko  se  tehakumi nečem drugom mimo njih923 time je prešao njegovu granicu, i izašao iz  onoga  što  je  propisao  Allah  i  Njegov  Poslanik,  .,  i  dao  mu  stepen  kojeg  ne  zaslužuje.“    Rekoh,  obrati  pažnju  na  zadnju  rečenicu,  i  vidjećeš  prethodno  objašnjene  temelje,  i  da  je  onaj  koji  za  sudiju  uzme  tagutski  zakon,  time  upao  u  tagutijjet  i  širk,  jer  je  tim  postupkom  prešao  i  svoju  i  granicu  tagutskog  zakona,  i  dao  mu  stepen  sudije  i  zakona,  a  to  bez  sumnje  znači  napuštanje  tevhida  i  izlazak  iz  zakona Allaha i Njegovog Poslanika, .. A „učiniti“ taj zakon stalnim je dodatak na  nevjerstvo i još jači ukazatelj na odbijanje šerijata ili neku drugu vrstu nevjerstva.  Nakon toga je rekao: 

‫ ﻓﺈن ﻛﺎن اﳌﻌﺒﻮد ﺻﺎﳊﺎ ﺻﺎرت ﻋﺒﺎدة اﻟﻌﺎﺑﺪ ﻟﻪ راﺟﻌﺔ‬،‫وﻛﺬﻟﻚ ﻣﻦ ﻋﺒﺪ ﺷﻴﺌﺎ دون اﷲ ﻓﺈﳕﺎ ﻋﺒﺪ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬ ِ ِ ُ ‫ﺸﺮﻫﻢ ﺟ ِﻤﻴﻌﺎً ﺛُ ﱠﻢ ﻧَـ ُﻘ‬ ‫ﻳﻦ أَ ْﺷ َﺮُﻛﻮا َﻣ َﻜﺎﻧَ ُﻜ ْﻢ‬ َ ْ ُ ُ ُ ‫ } َوﻳَـ ْﻮَم ﻧَ ْﺤ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫إﱃ اﻟﺸﻴﻄﺎن اﻟﺬي أﻣﺮﻩ ﺎ‬ َ ‫ﻮل ﻟﻠﱠﺬ‬ ‫ﺎل ُﺷ َﺮَﻛﺎ ُؤ ُﻫ ْﻢ َﻣﺎ ُﻛ ْﻨﺘُ ْﻢ إِﻳﱠﺎﻧَﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن ﻓَ َﻜ َﻔﻰ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ َﺷ ِﻬﻴﺪاً ﺑَـ ْﻴـﻨَـﻨَﺎ َوﺑَـ ْﻴـﻨَ ُﻜ ْﻢ‬ َ َ‫أَﻧْـﺘُ ْﻢ َو ُﺷ َﺮَﻛﺎ ُؤُﻛ ْﻢ ﻓَـ َﺰﻳﱠـﻠْﻨَﺎ ﺑَـ ْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ َوﻗ‬ ِِ ِ ِ َ ‫إِ ْن ُﻛﻨﱠﺎ َﻋﻦ ِﻋﺒ‬ ٍ ‫ﻚ ﺗَـ ْﺒـﻠُﻮ ُﻛ ﱡﻞ ﻧَـ ْﻔ‬ ‫ﺿ ﱠﻞ‬ ْ ‫َﺳﻠَ َﻔ‬ َ ِ‫ﻴﻦ ُﻫﻨَﺎﻟ‬ َ ‫ْﺤ ﱢﻖ َو‬ ُ ‫ﺖ َوُردﱡوا إِﻟَﻰ اﻟﻠﱠﻪ َﻣ ْﻮ‬ ْ ‫ﺲ َﻣﺎ أ‬ َ ‫ﻻﻫ ُﻢ اﻟ‬ َ ْ َ ‫ﺎدﺗ ُﻜ ْﻢ ﻟَﻐَﺎﻓﻠ‬                                                              923

 Ko se tehakumi nekom zakonu mimo Knjige i Sunneta, bez obzira na njegov vanjski opis. A iz riječi onih koji  dozvoljavaju tehakumu tagutskom zakonu čiji je opis u vanjštini identičan šerijatskom proizilazi da taj propis, iako  je potekao od taguta, nije tagut i nije batil kojeg spominje Ibn Kethir. Allahulmuste’an!  

 

EBU MUHAMMED

539 

ِ ‫ﻮل ﻟِﻠْﻤﻼﺋِ َﻜ ِﺔ أَﻫ ُﺆ‬ ِ ‫ﻻء إِﻳﱠﺎ ُﻛ ْﻢ َﻛﺎﻧُﻮا‬ ُ ‫ } َوﻳَـ ْﻮَم ﻳَ ْﺤ‬:‫َﻋ ْﻨـ ُﻬ ْﻢ َﻣﺎ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳَـ ْﻔﺘَـ ُﺮو َن{ وﻛﻘﻮﻟﻪ‬ َ َ ُ ‫ﺸ ُﺮُﻫ ْﻢ َﺟﻤﻴﻌﺎً ﺛُ ﱠﻢ ﻳَـ ُﻘ‬ ِ ‫ﺖ وﻟِﻴﱡـﻨَﺎ ِﻣﻦ ُدوﻧِ ِﻬﻢ ﺑﻞ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳـ ْﻌﺒ ُﺪو َن اﻟ‬ .{‫ْﺠ ﱠﻦ أَ ْﻛﺜَـ ُﺮُﻫ ْﻢ ﺑِ ِﻬ ْﻢ ُﻣ ْﺆِﻣﻨُﻮ َن‬ َ َ‫ﻳَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن ﻗَﺎﻟُﻮا ُﺳ ْﺒ َﺤﺎﻧ‬ َُ ْ َ َ ْ‫ﻚ أَﻧ‬ َْ ْ “Isto tako onaj koji ‘ibadeti nečem mimo Allaha, u stvari ‘ibadeti tagutu. Pa ako je  ma’bud neki dobar čovjek, ‘ibadet ‘abida se vraća šejtanu, koji mu je to naredio,  kao što je rekao Uzvišeni:   28. A na Dan kad ih sve sakupimo, reći ćemo onima koji su pridruživali: „Stanite,  i vi i božanstva vaša!“ ‐ pa ćemo ih razdvojiti; a božanstva njihova će reći: „Niste  vi nama ’ibadetili 29. Allah je dovoljan svjedok i nama i vama, mi doista nismo  ništa znali o vašem ‘ibadetu nas.“ 30. Tu će svako saznati ono što je prije uradio  ‐  biće  vraćeni  Allahu,  svome  istinskom  Gospodaru,  a  neće  im  biti  onih  koje  su  izmišljali.  I Njegove riječi:  40.  A  na  Dan  kad  ih  sve sabere,  pa  meleke  upita:  „Zar  su  ovi  vama  ’ibadetili.”  41. oni će odgovoriti: „Hvaljen neka si, Ti si Gospodar naš, između nas i njih nije  bilo prijateljstva; oni su džinima ’ibadetili i većina njih je vjerovala u njih.” 

‫ ﳑﺎ ﻳﺘﺨﺬﻩ اﳌﺸﺮﻛﻮن‬،‫وإن ﻛﺎن ﳑﻦ ﻳﺪﻋﻮ إﱃ ﻋﺒﺎدة ﻧﻔﺴﻪ أو ﻛﺎن ﺷﺠﺮا أو ﺣﺠﺮا أو ﻗﱪا أو ﻏﲑ ذﻟﻚ‬ ‫ ﻓﻬﻲ ﻣﻦ اﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺬي أﻣﺮ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﺒﺎدﻩ أن ﻳﻜﻔﺮوا‬،‫أﺻﻨﺎﻣﺎ ﻋﻠﻰ ﺻﻮر اﻟﺼﺎﳊﲔ واﳌﻼﺋﻜﺔ وﻏﲑ ذﻟﻚ‬ ‫ وﻫﺬا ﻛﻠﻪ ﻣﻦ ﻋﻤﻞ اﻟﺸﻴﻄﺎن‬،‫ وﻳﺘﱪءوا ﻣﻨﻪ; وﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﺳﻮى اﷲ ﻛﺎﺋﻨﺎ ﻣﻦ ﻛﺎن‬،‫ﺑﻌﺒﺎدﺗﻪ‬ ‫ ﻓﻬﻮ اﻟﺬي دﻋﺎ إﱃ ﻛﻞ ﺑﺎﻃﻞ وزﻳﻨﻪ ﳌﻦ ﻓﻌﻠﻪ; وﻫﺬا ﻳﻨﺎﰲ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ اﻟﺬي ﻫﻮ ﻣﻌﲎ ﺷﻬﺎدة أن ﻻ إﻟﻪ‬،‫وﺗﺴﻮﻳﻠﻪ‬ ‫ﺖ ﻟَ ُﻜ ْﻢ‬ ْ َ‫ }ﻗَ ْﺪ َﻛﺎﻧ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ ﻫﻮ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﻜﻞ ﻃﺎﻏﻮت ﻋﺒﺪﻩ اﻟﻌﺎﺑﺪون ﻣﻦ دون اﷲ‬:‫ ﻓﺎﻟﺘﻮﺣﻴﺪ‬.‫إﻻ اﷲ‬ ِ ‫أُﺳﻮةٌ ﺣﺴﻨَﺔٌ ﻓِﻲ إِﺑـﺮ ِاﻫﻴﻢ واﻟﱠ ِﺬﻳﻦ ﻣﻌﻪُ إِ ْذ ﻗَﺎﻟُﻮا ﻟَِﻘﻮِﻣ ِﻬﻢ إِﻧﱠﺎ ﺑـﺮآء ِﻣ ْﻨ ُﻜﻢ وِﻣ ﱠﻤﺎ ﺗَـ ْﻌﺒ ُﺪو َن ِﻣﻦ ُد‬ ‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ َﻛ َﻔ ْﺮﻧَﺎ‬ ََ َ َ َ َْ ُ ْ َ ْ ُ َُ ْ ْ َ َ َْ ‫ وﻛﻞ ﻣﻦ ﻋﺒﺪ ﻏﲑ اﷲ ﻓﻘﺪ‬.{ُ‫ﻀﺎءُ أَﺑَﺪاً َﺣﺘﱠﻰ ﺗُـ ْﺆِﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ َو ْﺣ َﺪﻩ‬ َ ْ‫ﺑِ ُﻜ ْﻢ َوﺑَ َﺪا ﺑَـ ْﻴـﻨَـﻨَﺎ َوﺑَـ ْﻴـﻨَ ُﻜ ُﻢ اﻟ َْﻌ َﺪ َاوةُ َواﻟْﺒَـﻐ‬ ‫ "اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﺎ ﻋُﺒﺪ ﻣﻦ‬:‫رﲪﻪ اﷲ‬- ‫ ﻗﺎل اﻹﻣﺎم ﻣﺎﻟﻚ‬.‫ﺟﺎوز ﺑﻪ ﺣﺪﻩ وأﻋﻄﺎﻩ ﻣﻦ اﻟﻌﺒﺎدة ﻣﺎ ﻻ ﻳﺴﺘﺤﻘﻪ‬

."‫دون اﷲ‬

„Ako se radi o onome koji poziva da se ’ibadeti njemu, ili o drvetu, ili kamenu, ili  kaburu  ili  nečem  drugom  od  onoga  što  mušrici  uzimaju  kao  kipove  u  liku  dobrih  ljudi  i  meleka  i  drugih,  to  spada  u  taguta  u  kojeg  je  Allah  naredio  vjernicima  da  zanevjeruju  u  ’ibadet  njemu  i  da  ga  se  odreknu,  i  od  ’ibadeta  svakog  ma’buda 

  540 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

mimo Allaha, o bilo kome da se radi. I sve je to šejtansko djelo i ono što on lijepim  prikazuje.   On  je  taj  koji  poziva  u  svaku  neistinu  (bātil)  i  ukrašava  je  onom  koji  ga  radi,  i  to  negira tevhid koji je značenje šehadeta la ilahe illallah. Jer tevhid je kufr u svakog  taguta  kojem  ’ibadete  obožavaoci  drugog  mimo  Allaha,  kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  Vi  imate  divan  uzor  u  Ibrahimu  i  onima  koji  su  sa  njim,  kada  rekoše  svom  narodu:  „Mi  se  odričemo  od  vas  i  svega  čemu  'ibadetite  mimo  Allaha.  Zanevjerovali  smo  u  vas,  i  između  vas  i  nas  će  očigledno  biti  neprijateljstvo  i  mržnja, zauvijek, sve dok ne povjerujete u Allaha, Njega jedino...  Svako  ko  'ibadeti  nečem  drugom  mimo  Allaha  njime  je  prešao  svoju/njegovu  granicu i dao mu od 'ibadeta ono što ne zaslužuje. Rekao je imam Malik: „Tagut je  sve čemu se 'ibadeti mimo Allaha“.“    Dakle, tevhid je kufr u svaku jedinku taguta, a ne kao što kažu neznalice da je  tevhid kufr u „kategoriju ili rod taguta“ iz čega izlaze neke „jedinke taguta“, što je  vjerski,  jezički  i  razumski  nemoguće.  Ako  je  kufr  u  taguta  rukn  tevhida,  a  kufr  u  taguta  se  sastoji  od  opisa  bez  kojih  on  ne  postoji,  onda  ni  tevhid  ne  postoji  bez  njihovog  postojanja,  i  ovo  sve  ukazuje  na  porijeklo  „objave“  u  koju  pozivaju  Bilibani i Nusret koji kažu da je aslud‐din tevhid, i uprkos tome neke opise iz kufra  u  taguta  koji  su  u  njemu  ruknovi  ili  levāzimi  čiji  nestanak  znači  nestanak  kufra  u  taguta, izvode iz aslud‐dina. Ko je promjenio vjeru poslanika? Ja ili oni? I u kojoj  mes’eli!    Nastavlja  šejh  ’Abdurrahman,  poistovjećujući  ’ibadet  tagutu  ’ibadeta  i  tehakum i tahkim tagutu hukma: 

،‫وﻛﺬﻟﻚ ﻣﻦ دﻋﺎ إﱃ ﲢﻜﻴﻢ ﻏﲑ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﻓﻘﺪ ﺗﺮك ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ورﻏﺐ ﻋﻨﻪ‬ ‫ وﺧﺎﻟﻒ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﻴﻤﺎ أﻣﺮﻩ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﺑﻪ ﰲ‬،‫وﺟﻌﻞ ﷲ ﺷﺮﻳﻜﺎ ﰲ اﻟﻄﺎﻋﺔ‬ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ِ ‫ﻮك َﻋ ْﻦ ﺑَـ ْﻌ‬ ‫ﺾ َﻣﺎ أَﻧْـ َﺰ َل‬ َ ُ‫اﺣ َﺬ ْرُﻫ ْﻢ أَ ْن ﻳَـ ْﻔﺘِﻨ‬ ْ ‫اء ُﻫ ْﻢ َو‬ ْ ‫ } َوأَن‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬ َ ‫اﺣ ُﻜ ْﻢ ﺑَـ ْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ ﺑ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﻪُ َوﻻ ﺗَـﺘﱠﺒ ْﻊ أ َْﻫ َﻮ‬ ِ َ ‫ﻚ ﻻ ﻳـ ْﺆِﻣﻨُﻮ َن ﺣﺘﱠﻰ ﻳﺤ ﱢﻜﻤ‬ ‫ﻴﻤﺎ َﺷ َﺠ َﺮ ﺑَـ ْﻴـﻨَـ ُﻬ ْﻢ ﺛُ ﱠﻢ ﻻ ﻳَ ِﺠ ُﺪوا ﻓِﻲ‬ َ ‫اﻟﻠﱠﻪُ إِﻟ َْﻴ‬ ُ َ ‫ }ﻓَﻼ َوَرﺑﱢ‬:‫ وﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬.{‫ﻚ‬ َ ‫ﻮك ﻓ‬ ُ َُ َ .{ً‫ﺴﻠﱢ ُﻤﻮا ﺗَ ْﺴﻠِﻴﻤﺎ‬ َ َ‫أَﻧْـ ُﻔ ِﺴ ِﻬ ْﻢ َﺣ َﺮﺟﺎً ِﻣ ﱠﻤﺎ ﻗ‬ َ ‫ﻀ ْﻴ‬ َ ُ‫ﺖ َوﻳ‬ „Isto  tako    onaj  koji  poziva  tahkimu  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,924  time  ostavlja  ono  čime  je  došao  Poslanik,  .,  i  odbija  ga,925  i  čini                                                               924

 Tako vam Allaha Uzvišenog, onaj koji je dozvolio tehakum tagutu laičkih sudnica je li dozvolio tehakum onome  koji sudi Kur’anom i Sunnetom ili je dozvolio i pozvao u tehakum i tahkim laičkih zakona?!   925  Ovo je dokaz da opis namjernog tahkima taguta u sebi sadrži značenje „odbijanje Allahovog dina“. 

 

EBU MUHAMMED

541 

Allahu  sudruga  u  pokornosti,  i  suprotno  postupa  onome  čime  je  došao  Allahov  Poslanik, ., u onom što mu je Uzvišeni Allah naredio u Svojim riječima:  Sudi među njima onim što je Allah objavio, i nemoj slijediti njihove prohtjeve, i  čuvaj ih se da te ne odvrate od nečega što ti je Allah objavio, i Svojim riječima,  Uzvišen je: Ne, tako mi tvog Gospodara! Neće vjerovati dok samo tebe ne uzmu  za  sudiju  u  svemu  u  čemu  se  međusobno  spore,  a  zatim  u  svojim  dušama  ne  osjete  nikakve  tegobe  zbog  onoga  čime  si  presudio  i  dok  se  u  potpunosti  ne  pokore.“ 

‫ أو ﻃﻠﺐ‬،‫ﻓﻤﻦ ﺧﺎﻟﻒ ﻣﺎ أﻣﺮ اﷲ ﺑﻪ ورﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﺄن ﺣﻜﻢ ﺑﲔ اﻟﻨﺎس ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ‬ ‫ ﻓﺈن اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ وإن زﻋﻢ أﻧﻪ ﻣﺆﻣﻦ‬،‫ ﻓﻘﺪ ﺧﻠﻊ رﺑﻘﺔ اﻹﺳﻼم واﻹﳝﺎن ﻣﻦ ﻋﻨﻘﻪ‬،‫ذﻟﻚ اﺗﺒﺎﻋﺎ ﳌﺎ ﻳﻬﻮاﻩ وﻳﺮﻳﺪﻩ‬ ‫ "ﻳﺰﻋﻤﻮن" ﻣﻦ ﻧﻔﻲ إﳝﺎ ﻢ؛ ﻓﺈن‬:‫ وأﻛﺬ ﻢ ﰲ زﻋﻤﻬﻢ اﻹﳝﺎن ﳌﺎ ﰲ ﺿﻤﻦ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫أﻧﻜﺮ ﻋﻠﻰ ﻣﻦ أراد ذﻟﻚ‬ ‫ ﳛﻘﻖ ﻫﺬا‬،‫"ﻳﺰﻋﻤﻮن" إﳕﺎ ﻳﻘﺎل ﻏﺎﻟﺒﺎ ﳌﻦ ادﻋﻰ دﻋﻮى ﻫﻮ ﻓﻴﻬﺎ ﻛﺎذب ﳌﺨﺎﻟﻔﺘﻪ ﳌﻮﺟﺒﻬﺎ وﻋﻤﻠﻪ ﲟﺎ ﻳﻨﺎﻓﻴﻬﺎ‬ ‫ ﻓﺈذا ﱂ ﳛﺼﻞ ﻫﺬا‬،‫ "وﻗﺪ أﻣﺮوا أن ﻳﻜﻔﺮوا ﺑﻪ"؛ ﻷن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت رﻛﻦ اﻟﺘﻮﺣﻴﺪ ﻛﻤﺎ ﰲ آﻳﺔ اﻟﺒﻘﺮة‬:‫ﻗﻮﻟﻪ‬ .‫اﻟﺮﻛﻦ ﱂ ﻳﻜﻦ ﻣﻮﺣﺪا‬ „Pa  ko  suprotno  postupi926  onome  što  je  naredio  Allah  i  Njegov  Poslanik,  .,  sudeći među ljudima nečim drugim mimo onoga što je Allah objavio, ili to traži  slijedeći927 svoje prohtjeve i ono što želi, skinuo je omču islama i imana sa svog  vrata, makar tvrdio da je mu’min. Jer je Uzvišeni Allah ukorio one koji su to htjeli, i  njihovu  tvrdnju  imana  proglasio  lažnom,  zbog  onoga  što  u  sebi  sadrže  Njegove  riječi  „tvrde“  od  negacije  njihovog  imana,  jer  „tvrde“  se  najčešće  kaže  samo  za  nekog koji se poziva na neku tvrdnju u kojoj je lažac, zbog suprotnog postupanja  onom  što  ona  za  sobom  povlači  i  rađenja  onoga  što  je  negira.  To  potvrđuju  Njegove riječi: ...a naređeno im je da zanevjeruju u njega..., jer je kufr u taguta  rukn tevhida kao što je u ajetu El‐Baqara, pa ako se ovaj rukn ne ostvari928 neće  biti muvehhid.“929    Ko  traži  suđenje  nečim  drugim  mimo  šerijata,  upao  je  time  u  nevjernički  tehakum,  bez  obzira  na  tahrim  i  tahlil,  jer  nije  uvjet  ostvarenja  vanjštinskog  nevjerničkog  pridržavanja  tagutskog  zakona,  hukmom  i  tehakumom,  da  u  sebi  sadrži promjenu šerijatskih propisa poput ohalaljivanja harama i obratno, kao što                                                               926

 Ovo obuhvata zakon koji pripisan Kur’anu i Sunnetu koji mu se suprotstavlja u opisu kao i zakon taguta koji su  ih propisali neovisno od Allaha iako su u vanjštini identični šerijatskim.   927  Tehakum tagutu i tahkim njegovog zakona je nevjerničko slijeđenje šejtana ili strasti iza kojih stoji šejtan.  928  Ako se ne ostvari rukn kufra u taguta sudije i taguta zakona bez obzira na njegov izgled.   929  Fethul‐Medžid, str. 392 

  542 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

smo  objasnili,  već  se  gleda  koga  je  uzeo  za  zakon  i  sudiju.  I  nek’  je  Allah  na  pomoći.     Sa  aspekta  činjenice  da  je  to  veliki  kufr  i  da  se  time  pokorio  šejtanu  je  to  pokornost  koja  je  veliki  širk,  iako  je  podizanje  taguta  hukma  na  stepen  sudije  i  njegovog  zakona  na  stepen  šerijata  osnova  velikog  širka  pokornosti  i  slijeđenja  zakona taguta sudije.  Nastavlja šejh:  „Tevhid je  temelj imana,  od kojeg  ovisi  ispravnost ili  neispravnost svih  djela,  kao  što je to jasno u riječima Uzvišenog: Ko zanevjeruje u taguta a vjeruje u Allaha,  prihvatio se za najčvršću vezu. El‐Baqara 256, to zbog toga što je tehakum tagutu  iman u njega. 

ِ ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ ُن أَ ْن ﻳ‬ ‫ } َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪ اﻟ ﱠ‬:‫وﻗﻮﻟﻪ‬ ‫ﺿﻼﻻً ﺑَ ِﻌﻴﺪاً{ ﻳﺒﲔ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ أن اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت ﳑﺎ‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ُ

،‫ وﻳﺒﲔ أن ذﻟﻚ ﳑﺎ أﺿﻞ ﺑﻪ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﻣﻦ أﺿﻠﻪ; وأﻛﺪﻩ ﺑﺎﳌﺼﺪر‬،‫ﻳﺄﻣﺮ ﺑﻪ اﻟﺸﻴﻄﺎن وﻳﺰﻳﻨﻪ ﳌﻦ أﻃﺎﻋﻪ‬ :‫ ﻓﻔﻲ ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ أرﺑﻌﺔ أﻣﻮر‬.‫ ﻓﺪل ﻋﻠﻰ أن ذﻟﻚ ﻣﻦ أﻋﻈﻢ اﻟﻀﻼل وأﺑﻌﺪﻩ ﻋﻦ اﳍﺪى‬،‫ووﺻﻔﻪ ﺑﺎﻟﺒﻌﺪ‬ .‫ أﻧﻪ ﻣﻦ إرادة اﻟﺸﻴﻄﺎن‬:‫اﻷول‬ .‫ أﻧﻪ ﺿﻼل‬:‫اﻟﺜﺎﻧﻲ‬ .‫ ﺗﺄﻛﻴﺪﻩ ﺑﺎﳌﺼﺪر‬:‫اﻟﺜﺎﻟﺚ‬ ‫ ﻓﺴﺒﺤﺎن اﷲ ﻣﺎ أﻋﻈﻢ ﻫﺬا اﻟﻘﺮآن وﻣﺎ أﺑﻠﻐﻪ! وﻣﺎ أدﻟﻪ ﻋﻠﻰ‬.‫ وﺻﻔﻪ ﺑﺎﻟﺒﻌﺪ ﻋﻦ ﺳﺒﻴﻞ اﳊﻖ واﳍﺪى‬:‫اﻟﺮاﺑﻊ‬ .‫ﺻﻠﻮات اﷲ وﺳﻼﻣﻪ ﻋﻠﻴﻪ‬- ‫ وﺑﻠﻐﻪ ﻋﺒﺪﻩ اﻟﺼﺎدق اﻷﻣﲔ‬،‫ أوﺣﺎﻩ إﱃ رﺳﻮﻟﻪ اﻟﻜﺮﱘ‬،‫أﻧﻪ ﻛﻼم رب اﻟﻌﺎﳌﲔ‬ „A Njegove riječi: a šejtan želi da ih navede u daleku zabludu; objašnjava Uzvišeni  u  ovom  ajetu  da  je  tehakum  tagutu  stvar  koju  naređuje  šejtan  i  koju  uljepšava  onome koji mu se pokorava. I objašnjava da je to stvar preko koje je šejtan zaveo  one koje je zaveo, i to je potvrdio infinitivnom imenicom i opisao je „dalekom“, što  ukazuje da je to najveća i najdalja zabluda od upute. Dakle, u ovom ajetu imamo  četiri stvari:  Prva: da je to šejtanska želja;  Druga: da je zabluda;  Treća: da je potvrđen infinitivom imenicom;  Četvrta: da je opisan „udaljenošću“ od puta istine i upute.  SubhanAllah! Kako je veličanstven ovaj Kur’an i kako je rječit! I kako samo ukazuje  na  to  da  je  on  Govor  Gospodara  svjetova,  kojeg  je  objavio  Svom  plemenitom 

 

EBU MUHAMMED

543 

poslaniku,  i  kojeg  je  dostavio  njegov  iskreni  i  povjerljivi  rob,  salavatullahi  ve  selamuhu’alejhi.“930    Učenjaci  ne  izlaze  iz  govora  Uzvišenog,  na  njega  ne  dodaju  niti  oduzimaju.  Tehakum  tagutu  je  kao  ’ibadet  tagutu  obredima,  najveća  i  najudaljenija  zabluda  od  puta  istine  i  upute  i  spada  u  obožavanje  šejtana  u  bilo  kojem  mjestu  ili  vremenu. Ako neko ima „rječitiju i iskreniju svetu knjigu“ neka nam je spomene, a  mi kao što smo učinili kufr u njihove „svete knjige“ smo zbog njihovog laganja na  Allaha i mijenjanja Njegove vjere i mnogo drugih stvari, učinili kufr i u njih.    Sva  ova  moja  objašnjavanja  ne  bi  bila  potrebna  da  se  nisu  pojavili  šejtani  džinna  i  ljudi  koji  iskrivljuju  značenje  Allahove  riječi,  jer  Allahov  govor  je  toliko  jasan da me je strah da govorom ljudi ne zbunimo ljude. Rekao je šejh Sulejman b.  ’Abdillah, rahimehullah, u istom poglavlju:  „S obzirom  da tevhid  koji je  značenje šehadeta  la ilahe  illallah, obuhvata  iman  u  Poslanika,  ., i za sobom ga neminovno povlači, i to su dva šehadeta, i zbog toga  ih je vjerovjesnik,  ., učinio jednim ruknom u svojim riječima: „Islam je izgrađen  na  petoro;  šehadetu  da  nema  nikog  zaslužnog  ’ibadeta  osim  Allaha  i  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik,  .,  uspostavljanju  namaza,  davanju  zekata,  postu  ramazana,  i  hadžu  Bejta  svakom  ko  je  u  stanju  doći  do  njega“,  u  ovom  poglavlju  je  skrenuo  pažnju931  na  ono  što  tevhid  u  sebi  sadrži  i  za  sobom  neminovnom  uzročnom  povezanošću  povlači  od  tahkima  Poslanika,  .,  u  sporovima.   Jer  to  je  ono  što  za  sobom  povlači  (muqteda)  šehadet  la  ilahe  illallah,  i  njegov  lazim  koji  je  neophodan  za  svakog  mu’mina.  Jer  onaj  koji  je  spoznao  la  ilahe  illallah  se  mora  povinuti  Allahovom  hukmu  i  predati  Njegovoj  odredbi,  koja  je  došla od Njega na rukama Njegovog Poslanika Muhammeda, .. Pa ko posvjedoči  da  nema  boga  osim  Allaha  a  zatim  u  sporovima  odstupi  tahkimu  nekog  drugog  mimo932 Poslanika, ., takav je slagao u svom šehadetu.  Ako hoćeš možeš reći da s obzirom da se tevhid gradi na dva šehadeta, jer oni se  zbog njihove uzročne povezanosti ne mogu odvojiti jedan od drugog, a ono što je  prethodilo  iz  ove  knjige  od  značenja  šehadeta  la  ilahe  illallah,  koji  u  sebi  sadrži  Allahov  haqq  nad  Svojim  robovima,  u  ovom  poglavlju  je  skrenuo  pažnju  na  značenje  šehadeta  da  je  Muhammed  Allahov  Poslanik,  koji  u  sebi  sadrži  haqq                                                               930

 Fethul‐Medžid, str. 344‐345   Njegov djed šejh Muhammed je u tom poglavlju Knjige Tevhida skrenuo pažnju na...  932  Tako vam Allaha? Koje se značenje nameće svakom čovjeku prilikom čitanja ovih riječi? Tehakum zakonu koji  nije  Kur’an  i  Sunnet  bez  obzira  na  njegov  izgled  ili  samo  tehakum  zakonima  koji  su  u  svom  obliku  suprotni  šerijatskim propisima.   931

  544 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Poslanika ., jer on u sebi sadrži da je on rob, koji se ne obožava, i iskreni Poslanik  koji ne laže, već mu se pokorava i slijedi se, jer je dostavljač od Uzvišenog Allaha.   Dakle,  njemu,  .,  pripada  pozicija  poslanice  i  dostavljanja  od  Allaha  i  suđenja  među  ljudima  u  onome  u  čemu  su  se  razišli,  jer  on  ne  sudi  osim  Allahovim  hukmom.  I  ljubavlju  prema  njemu  više  od  sebe  samog,  porodice,  imetka  i  domovine,  i  da  on  nema  ništa  od  božanstva.  On  je  samo  Allahov  rob  i  Njegov  Poslanik, kao što je Uzvišeni rekao: A kad je Allahov rob ustao da mu se pomoli,  oni su se u gomilama oko njega tiskati stali. El‐Džinn 9  Rekao je Allahov Poslanik, .: „Ja sam samo rob. Zato recite Allahov rob i Njegov  Poslanik!“  U  levazime  toga  spada  slijeđenje  njega  i  njegov  tahkim  u  sporovima,  i  ostavljanje tehakuma nekom drugom, kojeg rade munafici koji tvrde da u njega  vjeruju, a tehakume se drugom mimo njega.  Ovim  rob  ostvaruje  potpunost  tevhida  i  potpunost  slijeđenja  i  to  je  njegova  potpuna  sreća,  i  to  je  značenje  dva  šehadeta.  Nakon  što  je  ovo  postalo  jasno,  značenje  ajeta  kojim  je  otpočeo  poglavlje  je  da  je  Allah,  tebareke  ve  te  ’ala,  porekao onima koji smatraju da vjeruju u ono što je Allah objavio Svom Poslaniku,  i  vjerovjesnicima  prije  njega,  a  pored  toga  želi/hoće  da  se  u  rješavanju  sporova  tehakumi nečem drugom mimo Allahove Knjige i Sunneta Njegovog Poslanika,933  kao što je to autor spomenuo u povodu njegove objave.  Rekao  je  Ibnul‐Qajjim  da  je  tagut  sve  čime  se  prešla  njegova  granica.  Od  riječi  tugjan koja znači prelaženje granice. Otuda je sve čemu se tehakume dvojica koji  se spore, mimo Allahove Knjige i Sunneta Njegovog Poslanika,  ., tagut,934 jer se  njime prešla njegova granica.  U to ulazi da svako ko ’ibadeti nečem mimo Allaha u stvari ’ibadeti tagutu, i svojim  ma’budom je prešao svoju/njegovu granicu, i dao mu ’ibadet kojeg ne zaslužuje,  kao što onaj koji poziva u tahkim nekog drugog mimo Uzvišenog Allaha i Njegovog  Poslanika,935 ., poziva u tahkim taguta.  Razmisli kako je Uzvišeni otpočeo ajet poricanjem tog tahkima onom koji smatra  da  vjeruje  u  ono  što  je  Allah  objavio  Svom  Poslaniku,  .,  i  onima  prije  njega,  a                                                               933

  Je  li  to  zakon  kojim  sude  taguti  hukma  od  laičkih  zakona  i  slično  Kur’an  i  Sunnet  Allahovog  Poslanika,  ’alejhisselam?!  934   Laičkim  zakonima  koji  su  u  vanjštini  identični  šerijatskim  se  takođe  prešla  granica  jer  su  ih  ljudi  popeli  na  stepen Allahovih zakona, pa ulaze u značenje taguta, i ne smije im se tehakumiti.   935  Je li onaj koji poziva u tahkim francuskog ili britanskog zakona pozvao u tahkim zakona Kur’ana i Sunneta ili u  tahkim taguta? Gdje li im je samo pamet ostala?!  

 

EBU MUHAMMED

545 

zatim  pored  toga  poziva  u  tahkim  nekog  drugog  mimo  Allaha  i  Njegovog  Poslanika, salallahu ’alejhi ve sellem, i tehakumi se njemu u slučaju spora.   U Njegovim riječima „smatraju“ je negacija imana na kojeg se pozivaju. Zbog toga  nije rekao: „Zar ne vidiš one koji vjeruju“, jer da su oni zaista bili od sljedbenika  imana936  ne  bi  htjeli/željeli  da  se  tehakume  nekom  drugom  mimo  Uzvišenog  Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  .,  i  ne  bi  rekao  za  njih  da  „smatraju“,  jer  se  to  najčešće kaže za onoga koji se poziva na nešto u čemu laže ili je na stepenu lašca,  zbog suprotnog postupanja onome što ona nalaže i rađenja onoga što je negira.  Kaže Ibn Kethir: „Ajet kudi svakog koji odstupi od Knjige i Sunneta i tehakumi se  nečem drugom mimo njih od neistine i to se ovdje želi pojmom tagut.“ 

‫ أي ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﻫﻮ دﻟﻴﻞ ﻋﻠﻰ أن اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬.{‫ } َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮوا أَ ْن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮوا ﺑِ ِﻪ‬:‫وﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ وﺗﺮك اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ ﻓﻤﻦ ﱂ ﻳﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت ﱂ‬،‫ ﻓﻼ ﻳﺼﺢ اﻹﳝﺎن إﻻ ﺑﺎﻟﻜﻔﺮ ﺑﻪ‬،‫ﻣﻨﺎف ﻟﻺﳝﺎن ﻣﻀﺎد ﻟﻪ‬ .‫ﻳﺆﻣﻦ ﺑﺎﻟﻠّﻪ‬ Njegove riječi, Uzvišen je: a naređeno im je da zanevjeruju u njega, tj. u taguta su  dokaz  da  tehakum  tagutu  negira  iman,  i  da  mu  stoji  nasuprot,  i  da  iman  nije  ispravan osim kufrom u njega i ostavljanjem tehakuma njemu, pa ko ne ostvari  kufr u taguta ne vjeruje u Allaha. 

ِ ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ ُن أَ ْن ﻳ‬ ‫ } َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪ اﻟ ﱠ‬:‫وﻗﻮﻟﻪ‬ ‫ ﻷن إرادة اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻛﺘﺎب اﻟﻠّﻪ وﺳﻨﺔ‬:‫ أي‬.{ً‫ﺿﻼﻻً ﺑَ ِﻌﻴﺪا‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ُ ‫ وﰲ‬.‫ وﻫﻮ إﳕﺎ ﻳﺪﻋﻮ أﺣﺰاﺑﻪ ﻟﻴﻜﻮﻧﻮا ﻣﻦ أﺻﺤﺎب اﻟﺴﻌﲑ‬،‫رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻣﻦ ﻃﺎﻋﺔ اﻟﺸﻴﻄﺎن‬ ‫ اﻟﺬي ﻫﻮ ﻣﺎ ﺳﻮى اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ ﻣﻦ اﻟﻔﺮاﺋﺾ وأن‬،‫اﻵﻳﺔ دﻟﻴﻞ ﻋﻠﻰ أن ﺗﺮك اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬ .‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ ﻏﲑ ﻣﺆﻣﻦ ﺑﻞ وﻻ ﻣﺴﻠﻢ‬ Njegove  riječi:  a  šejtan  želi  da  ih  navede  u  daleku  zabludu,  tj.  zato  što  je  htijenje/željenje tehakuma nečem drugom mimo Knjige Allaha i Sunneta Njegovog  Poslanika, ., pokornost šejtanu, a on svoju partiju samo zove da budu stanovnici  vatre. U ajetu je dokaz da je ostavljanje tehakuma tagutu, koji je sve mimo Knjige i  Sunneta,  od  farzova,  i  da  mutehakim  njemu  nije  mu’min;  Naprotiv,  ni  musliman.“937 

                                                             936

  Da  su  zaista  imali  iman  u  srcu  on  bi  ih  odvratio  od  htijenja  tehakuma  tagutu  a  kamoli  samog  tehakuma.  Allahulmuste’an!   937  Tejsirul‐’Azizil‐Hamid, str. 492‐494 

  546 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Vidimo  da  je  šejh  za  ostvarenje  osnove  islama,  i  osnove  kufra  u  taguta  uslovio ostavljanje djela tehakuma tagutu, i u to nema sumnje. Nusret će reći da  se ovo tiče tehakuma tagutu koji u sebi sadrži ohalaljivanje harama i obratno, a mi  kažemo da se ovo tiče traženja riješavanja sporova suđenjem tagutskim zakonom,  bez obzira hoće li on prihvatiti taj zakon ili neće, jer traženje kufra je kufr, makar  zakoni  taguta  u  vanjštini  bili  identični  zakonima  šerijata,  kao  što  je  traženje  tahkima  taguta,  tj.  tehakum  njemu  nevjernička  pokornost  šejtanu,  i  sve  ovo  je  spomenuo  šejh  Sulejman  sin  ’Abdullaha.  Pa  kako  god  pogledaš,  Nusret  i  Bilibani  ne znaju suštinu velikog širka tehakuma.     Ako  Nusret  i  Bilibani  za  veliki  kufr  „njihovog  tehakuma“  uvjetuju  srčano  ohalaljivanje  halala  i  obratno,  mi  na  to  odgovaramo  da  je  nemoguće  da  se  taj  uvjet  ostvari  jer  onaj  koji  je,  na  primjer,  sto  posto  naučio  da  je  blud  u  Allahovoj  vjeri haram ne može nikad povjerovati da je blud u Allahovoj vjeri halal, jer znanje  koje ima u srcu ne može izbrisati iz svog srca, a to što zna da je blud u tagutskom  zakonu halal ne znači ništa.     Znači, uvjetovanje srčanog ohalaljivanja harama i obratno je nemoguće, a Eš‐ Šazili  je  u  svojoj  knjizi  „Haddul‐islam  ve  haqiqatul‐iman“  u  posebnom  poglavlju  konstatovao ovaj temelj i to je ono na što bez imalo sumnje ukazuje zdrav razum.  Što znači, da je nemoguće nevjerstvo u velikom širku pokornosti i slijeđenja svesti  na uvjerenje srca u neki vid promjene Allahovog zakona nakon znanja o njemu, jer  ono što se zna ne može se izbrisati, a ono što ostaje nakon toga jeste samo šta će  reći  svojim  jezikom  i  kojeg  će  se  zakona  pridržavati  vanjštinski  i  suštinski,  a  to  obuhvata  i  zakone  taguta  koji  su  u  svom  opisu  identični  šerijatskim  zakonima  poput zabrane ubijanja nedužnih ljudi na primjer.     U svim ajetima Allahove Knjige, a što su učenjaci ponovili i potvrdili u svojim  komentarima,  je  jasno  da  se  za  ostvarenje  osnove  kufra  u  taguta  uvjetuje  ostavljanje tehakuma njemu, a tehakum je djelo, što znači da je mišljenje onih koji  kažu da tehakum tagutu izvodi iz vjere samo uz zadovoljstvo srca i ljubav prema  tagutskom zakonu ili tagutu i slično od srčanih nevjerstava daleko od upute. Jer da  je  istina  u  onome  što  oni  zagovaraju  učenjaci  uvjetovanost  ostvarenja  osnove  kufra u taguta, a time i tevhida, ne bi vezali za ostavljanje djela tehakuma tagutu. I  u ovo ne sumnja osim sljedbenik šejtana, šta god o sebi mislio.    Zato ćeš naći iskrene muvehhide i učenjake, koji su shvatili tevhid, da kada o  ovom  pitanju  govore,  veznikom  „ili“  uvijek  razdvajaju  zadovoljstvo  tehakumom  tagutu  od  djela  tehakuma  tagutu,  ukazajući  time  da  se  propis  tekfira  tiče  djela  tehakuma  tagutu  kao  što  se  tiče  zadovoljstva  srca  i  drugih  srčanih  nevjerstava.  Onaj  koji  se  tehakumi  tagutu,  a  nije  prisiljen,  iako  mrzi  tagutski  zakon,  je 

 

EBU MUHAMMED

547 

neminovno zadovoljan svojim djelom, jer da nije, ne bi ga uradio, s obzirom da to  sprečava srčani iman.     Allahovi  neprijatelji  se  u  ovom  kontekstu  vežu  za  riječ  „hoće/žele“  da  se  tehakume tagutu“,  pa kažu  da onaj  koji se  tehakumi tagutu  a to  „ne želi“  ili  „ne  voli“  ili  „mrzi“  nije  mušrik,  pa  riječ  „žele/hoće“  na  ar.  „juridune“  tumače  u  značenju ljubavi prema tehakumu tagutu ili njegovom zakonu i nju čine „uticajnim  opisom“  za  kojeg  je  Zakonodavac  vezao  propis  tekfira,  pa  na  tome  grade  da  je  onaj koji se tehakumi tagutu a „to ne voli“ musliman.   Na ovo sam odgovorio na  predavanjima o tehakumu izgradivši svoj odgovor na konstataciji slijedećih stvari:  1) „Htijenje“ u ajetu se tiče namjere i odluke čovjeka da uradi i izvrši neku stvar i  ne sadrži u sebi značenje „ljubavi“.     „Iradeh“ tj. „htijenje“ ili „želja“ od koje dolazi glagol „juridun“ je unutrašnja  snaga koja  čovjeka  pokreće  ka  sprovođenju  onoga  što  je  naumio,  i  kreće  se  oko  značenja  namjere,  htijenja,  čvrste  odluke  i  želje  za  činjenjem  nečeg,  i  ona  nema  ništa  sa  značenjem  ljubavi  i  zadovoljstva,  iako  činjenje  nečega  neminovno  znači  zadovoljstvo  sa  činom,  ali  ne  mora  značiti  apsolutno  zadovoljstvo  sa  učinjenim,  poput čovjeka koji je iz ljubavi prema ženi zatražio sihr.    ’Ali El‐Hudajr u knjizi „El‐Vesit“, tumačeći značenje „ljubavi“ prilikom govora  o ’ibadetu ljubavi prema Allahu, kaže: 

،‫ واﶈﺒﺔ أﻳﻀﺎ اﺳﻢ ﻟﻠﺤﺐ وﻗﺎﻟﻪ ﰲ اﻟﻨﻬﺎﻳﺔ‬،‫ اﳊﺐ ﻧﻘﻴﺾ اﻟﺒﻐﺾ واﳊﺐ اﻟﻮداد‬:‫ﻗﺎل ﰲ ﻟﺴﺎن اﻟﻌﺮب‬ ‫ وﻳﺄﰐ ﲟﻌﲎ ﻣﻴﻞ‬.‫ واﻟﺘﺤﺒﺐ إﻇﻬﺎر اﳊﺐ واﻹﺣﺒﺎب اﻟﱪوك وأﺣﺐ اﻟﺒﻌﲑ ﺑﺮك اﻫـ ﳐﺘﺼﺮا‬،‫وﲢﺒﺐ إﻟﻴﻪ ﺗﻮدد‬ ‫ ﻗﺎل‬،‫ أن اﻹرادة ﻗﺒﻞ اﻟﻔﻌﻞ واﶈﺒﺔ ﺎ اﻟﻔﻌﻞ‬:‫ وﻣﻦ اﻟﻔﺮوق ﺑﲔ اﻹرادة واﶈﺒﺔ‬.‫اﻟﻨﻔﺲ وﻫﺬا أول ﻣﺮاﺗﺐ اﶈﺒﺔ‬ ‫ واﶈﺒﺔ‬،‫ ﺗﻘﻮل أﺣﺒﺒﺖ زﻳﺪا وﻻ ﻳﻘﺎل أردت زﻳﺪا‬، ‫ ﻟﻴﺲ اﻟﺮﺿﺎ ﻣﻦ اﻹرادة ﰲ ﺷﻲء اﻫـ‬116 .‫اﻟﻌﺴﻜﺮي ص‬ ‫ وﳚﻮز أن ﻳﺮﻳﺪ اﻟﺸﻲء ﻣﻊ‬، ‫ﲡﺮي ﳎﺮى اﻟﺸﻬﻮة ﻓﻴﻘﺎل أﺣﺐ ﻫﺬا أي اﺷﺘﻬﻴﻪ وﻻ ﻳﻘﺎل ﰲ اﻹرادة اﺷﺘﻬﻴﻪ‬ ‫ﻛﺮاﻫﻴﺘﻪ ﻟﻪ وﻻ ﻳﻘﺎل ﳛﺐ اﻟﺸﻲء ﻣﻊ ﻛﺮاﻫﻴﺘﻪ ﻟﻪ واﻹرادة ﻳﺘﻌﻠﻖ ﺎ اﻟﻌﺰم واﳌﺸﻴﺌﺔ واﻻﺧﺘﻴﺎر واﻟﻨﻴﺔ واﻟﻘﺼﺪ‬ .‫ ﰒ اﻹرادة ﻗﺒﻞ اﶈﺒﺔ‬،‫واﳍﻢ‬ Prevešću od kraja zadnje rečenice prvog pasusa: „...i dolazi u značenju naklonosti  duše i to je prvi stepen ljubavi.   Od  razlika  između  ljubavi  (mehabbeh)  i  htijenja  (iradeh)  je  da  htijenje  bive  prije  djela a ljubav je ono čime opstoji djelo. El‐’Askeri kaže na 116. str.: „Zadovoljstvo 

  548 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

(er‐rida’) nema ništa sa htijenjem (iradeh)“. Kažeš: „Zavolio sam Zejda“ a ne: „Htio  sam Zejda“  Ljubav se kreće u značenju „šehve“; kaže se: „volim to.“ tj. „želim ga“ a za htijenje  (iradeh) se ne kaže: „želim ga.“ A dozvoljeno je da nešto „hoće“ uz mržnju prema  njemu,  a  ne  kaže  se  „voli  nešto“  uz  mržnju  prema  njemu.  Dakle,  za  htijenje  (iradeh)  se  veže  čvrsta  odluka,  htijenje,  odabir,  nijjet  i  namjera  i  naum.  Zatim,  htijenja biva prije ljubavi.“    Ovdje  vidimo  da  pojam  „htijenje“  (iradeh),  koji  je  spomenut  u  ajetu,  nema  nikakve  veze  sa  značenjem  „zadovoljstva“  i  „ljubavi“,  kao  što  to  kažu  Nusret,  Bilibani, Porča, i ostali „selefijski burazeri“ i oni koje slijede među arapima, već se  njime misli na namjeru, nakanu, čvrstu odluku, želju za činjenjem nečeg i slično;  upravo  ono  što  smo  mi  shvatili  i  na  predavanjima  objašnjavali.  A  „šejh  maočkih  beduina“  kada  je  čuo  naše  tumačenje  riječi  „htijenje“  se  na  „svojim  predavanjima“ ismijavao našem tumačenju. Allahulmuste’an!    U  dersovima  o  tehakumu  sam  spomenuo  ajet  iz  sure  El‐Kehf,  gdje  Uzvišeni  govori o zidu, kojeg je Hidr podigao, ispod kojeg se nalazio imetak dvaju siročadi. 

ِ ِ ‫ﻳﺪ أَ ْن ﻳَﻨ َﻘ ﱠ‬ ُ ‫ﻓَـ َﻮ َﺟ َﺪا ﻓ َﻴﻬﺎ ﺟ َﺪ ًارا ﻳُِﺮ‬ ُ‫ﺾ ﻓَﺄَﻗَ َﺎﻣﻪ‬ Pa u njemu nađoše zid, koji je „htio“ da se uruši, pa ga ispravi.938    Tj.,  koji  je  počeo  da  se  „naginje“,  nakon  čega  sam  im  naveo  fetvu  Stalne  Komisije u kojoj su upitani u značenju htijenja u ajetu, pa su „htijenje“ protumačili  kao  mi.  U  jednom  dužem  pitanju  im  je,  između  ostalog,  postavljeno  pitanje  o  značenju „htijenja“ u ajetu. Izvoli dio pitanja uz odgovor:  „Drugo: Značenje Njegovih riječi: ...hoće/žele da se tehakume tagutu.  Neki kažu da ovo htijenje ne biva osim u srcu, a to niko ne zna, zbog toga se ne  presuđuje  kufrom  mutehakima  osim  uz  ostvarenje  uvjeta  znanja  o  „srčanom  htijenju“,  a  to  nije  ostvareno.  Ili  se  „htijenje“  tumači  u  značenju  „vanjskog“,  a  dokaz  tome  je  hadis  Poslanika,  .,  o  zadovoljstvu  i  slijeđenju.  Šta  je  od  ovoga  istina?“  Pa  odgovaraju,  nakon  što  su  objasnili  šta  je  tagut,  i  spomenuli  taguta  hukma  i  ’ibadeta. 

                                                             938

 Sura El‐Kehf (18) 77 

 

EBU MUHAMMED

549 

„Drugo:  željeno  „htijenjem“  u  riječima  Uzvišenog:  hoće/žele  da  se  tehakume  tagutu. En‐Nisa’ 60, je ono čemu slijedi djelo, ili indicije i znakovi939 koji ukazuju na  namjeru i htijenje; dokaz tome je ajet koji je došao nakon ovoga ajeta: A kada im  se kaže: „Dođite onome što je Allah objavio, i Poslaniku“, vidiš munafike kako se  od tebe okreću. En‐Nisa’ 61  Na  to  ukazuje  takođe  i  povod  objave,  kojeg  je  spomenuo  Ibn  Kethir  i  drugi  u  pogledu  tefsira  ovog  ajeta.  Isto  tako  je  slijeđenje  dokaz  zadovoljstva,  i  time  nestaje  problematika  koja  se  gradi  na  tome  da  je  htijenje  srčana  stvar,  i  da  se  „onome koji hoće/želi“ ne presuđuje osim znanjem o njemu, a to nije ostvarivo.  Od  Allaha  je  podrška,  i  neka  je  salavat  i  selam  na  našeg  vjerovjesnika  Muhammeda, njegovu porodicu i ashabe.“940    Ovdje  se  govori  o  osobi  koja  još  nije  uradila  tehakum  tagutu,  ali  postoje  vanjske  indicije  i  znakovi  koji  ukazuju  na  htijenje,  koji  se  mogu  uzeti  u  obzir.  Međutim,  okretanje  od  tehakuma  šerijatu  je  jasan  dokaz  nemanja  imana,  i  htijenja  nečeg  drugog  mimo  njega,  i  kao  što  su  rekli  da  je  „slijeđenje  dokaz  zadovoljstva“ kaže se da je tehakum dokaz htijenja, jer da nije bilo htijenja ne bi  bilo  ni  tehakuma,  kao  što  je  tehakum  tagutu  dokaz  zadovoljstva  tim  djelom  i  nepostojanja vjerski propisanog zadovoljstva tehakumom samo šerijatu.     Da  u  srcu  munafika  postoji  osnova  imana  ona  ne  bi  dozvolila  da  se  u  njegovom  srcu  pojavi  čvrsta  odluka  tehakuma  tagutu,  iako  je  moguće  da  musliman osjeti govor duše i vesvesu šejtana. Isto tako iman ne dozvoljava da u  srcu  vjernika  u  potpunosti  nestane  čvrsta  odluka  tehakuma  samo  šerijatu,  pa  se  jedno  tiče  velikog  širka  odluke  srca  na  tehakum  tagutu,  a  prvo  velikog  kufra  okretanja  i  apsolutnog  ostavljanja  srčane  odluke  pokoravanja  i  tehakuma  samo  šerijatu.   Rekao je Ebu Su’ud, rahimehullah: 

ِ ‫اﻻﺳﺘﻘﺒﺎح ﻋﻠﻰ ِذﻛﺮ إر‬ ِ ‫ﻧﻔﺴﻪ ﻣﻊ‬ ِ ‫ادة اﻟﺘﺤﺎﻛ ِﻢ دون‬ ِ ‫وﻗﻮﻋﻪ‬ ‫اﻟﺘﻌﺠﻴﺐ و‬ ‫اﻻﻗﺘﺼﺎر ﺣﻴﻨﺌﺬ ﰲ ﻣﻌ ِﺮض‬ ‫ﻓﻴﻜﻮن‬ ِ ُ .‫اﻟﻮﻗﻮع ﻓﻤﺎ ﻇﻨﱡﻚ ﺑﻨﻔﺴﻪ‬ ِ ‫ﻳﺪﺧ َﻞ ﲢﺖ‬ ُ ‫ وﻻ ﻳﻨﺒﻐﻲ أن‬،‫ﺐ‬ َ ‫أﻳﻀﺎً ﻟﻠﺘﻨﺒﻴﻪ ﻋﻠﻰ أن إرادﺗَﻪ ﳑﺎ ﻳﻘﻀﻲ ﻣﻨﻪ‬ َ ‫اﻟﻌﺠ‬  „Ograničavanje  (na  spomen  htijenja)  onda  biva  u  kontekstu  čuđenja  i  činjenja  nečega ružnim, koji se veže za spomen „htijenja tehakuma“, ne njega lično, pored  njegovog  ostvarenja  takođe,  s  ciljem  da  se  ukaže  da  je  „njegovo  htijenje“  stvar                                                               939

 Dokazi srčanog htijenja i namjere je djelo tehakuma ili indicije i znakovi koji na njega ukazuju.    Fetve Stalne Komisije 1/542‐543 

940

  550 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

koja  izaziva  čuđenje  i  koja  ne  treba  da  se  dogodi,  pa  šta  onda  misliš  o  njemu  samom!?“941     Tako  je  kod  pametnih  muslimana  sam  čin  tehakuma  gori  nego  „htijenje“  tehakuma, a kod „pametnih“ nemuslimana je tehakum tagutu mali kufr, osim uz  „htijenje“  tehakuma  tagutu  u  značenju  „htijenja“  oštampanom  u  njihovoj  „privatnoj štancariji“, na račun vjere. Oni koji „htijenje“ tumače u značenju ljubavi  i  zadovoljstva  i  propis  tekfira  mušrika  uvjetuju  tim  srčanim  opisom,  ako  su  na  istini, moraju isto uraditi i sa riječima Uzvišenog iz sure El‐Hadždž: 

ِ ِ ِ ْ ‫إِ ﱠن اﻟﱠـ ِـﺬﻳﻦ َﻛ َﻔــﺮوا وﻳﺼ ـﺪﱡو َن ﻋــﻦ ﺳ ـﺒِ ِﻴﻞ اﻟﻠﱠـ ِـﻪ واﻟْﻤﺴـ ِـﺠ ِﺪ‬ ِ ‫ـﺎس ﺳــﻮاء اﻟْﻌــﺎﻛِﻒ ﻓِﻴـ ِـﻪ واﻟْﺒـ‬ ‫ـﺎد‬ ُ ََ ُ َ َ َ ُ َ ً َ َ ِ ‫اﳊَـ َـﺮام اﻟﱠــﺬي َﺟ َﻌ ْﻠﻨَــﺎﻩُ ﻟﻠﻨﱠـ‬ َ َْ َْ َ ِ ِ ِ ٍ ِ ٍ ٍ .‫َوَﻣ ْﻦ ﻳُ ِﺮ ْد ﻓِ ِﻴﻪ ﺑِِﺈ ْﳊَ ٍﺎد ﺑﻈُْﻠﻢ ﻧُﺬﻗْﻪُ ﻣ ْﻦ َﻋ َﺬاب أَﻟﻴﻢ‬ Oni koji su zanevjerovali i odvraćaju od Allahovog puta i Svetog Mesdžida kojeg  smo  namijenili  za  sve  ljude,  u  kojem  su  jednaki  mještani  i  došljak,  i  ko  god  u  njemu bude htio nastranjenost (ilhad) nepravdom daćemo da patnju nesnosnu  iskusi.942    U  ovom  ajetu  Uzvišeni  obaviještava  da  je  od  specifičnosti  Svetog  Mesdžida  da će svakog ko odluči i bude imao samo čvrstu nakanu da u Mesdžidul‐Haramu  uradi  nepravdu  kazniti  zbog  tog  htijenja  iako  ga  ne  sprovede,  a  kamoli  ako  bi  uradio nepravdu lično, a najveća nepravda je veliki širk.     Oni  koji  se  u  poglavlju  velikog  širka  tehakuma  tagutu,  čije  značenje  je  objašnjeno  od  početka  pozivanja  u  LA  ILAHE  ILLALLAH,  poigravaju  značenjem  glagola „hoće/žele“ tumačeći ga u značenju ljubavi i nadovezivajući na taj temelj  propise koje Allah nije objavio, moraju u pogledu ovog ajeta u kojem je spomenut  glagol „jurid“, tj. „htjeti“ u prezentu, reći da se njime želi ljubav prema zulumu i da  onaj koji bude htio i nakanio činjenje nepravde ne voleći je ili mrzeći je, ne ulazi  pod  Allahovu  prijetnju!  Allahulmuste’an!  Hoće  li  se  usuditi  da  htijenje  u  ovom  ajetu protumače u značenju ljubavi?    Nepravda koju je Allah spomenuo u ajetu obuhvata nepravdu velikog širka tj.  veliki  zulum  i  svaki  drugi  oblik  zuluma  iako  ne  izvodi  iz  vjere,  s  time  što  svaka  suština ima svoje ime i svoj propis, i mora se praviti razlika između velikog i malog  kufra, velikih i malih grijeha, ali specifika Mesdžidul‐Harama je da će Allah svakom  ko bude naumio činjenje zuluma u njemu dati da iskusi bolnu patnju.                                                                 Tefsir Ebu Su’uda 2/105   Sura El‐Hadždž (22) 25 

941 942

 

EBU MUHAMMED

551 

  Iz  njihovog  tumačenja  ajeta  o  tehakumu  iz  sure  En‐Nisa’  proizilazi  da  onaj  koji  bude  htio  i  odlučio  činjenje  velikog  zuluma  koji  izvodi  iz  vjere  u  Mesdžidul‐ Haramu, ali ga mrzi i ne voli ga, nije mušrik i zalim velikim zulmom koji se ne može  sastati sa aslu dinil islamom, zbog toga što ga nije volio ili „nije zadovoljan njime“,   kao što kažu u pogledu tehakuma. Da Allah sačuva!   Rekao je Es‐Sa’di govoreći o ovom ajetu: 

‫ وﺑﲔ اﻟﺼﺪ‬،‫ وأ ﻢ ﲨﻌﻮا ﺑﲔ اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﷲ ورﺳﻮﻟﻪ‬،‫ﳜﱪ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﻦ ﺷﻨﺎﻋﺔ ﻣﺎ ﻋﻠﻴﻪ اﳌﺸﺮﻛﻮن اﻟﻜﺎﻓﺮون ﺑﺮ ﻢ‬ ،‫ اﻟﺬي ﻟﻴﺲ ﻣﻠﻜﺎ ﳍﻢ وﻻ ﻵﺑﺎﺋﻬﻢ‬،‫ واﻟﺼﺪ أﻳﻀﺎ ﻋﻦ اﳌﺴﺠﺪ اﳊﺮام‬،‫ﻋﻦ ﺳﺒﻴﻞ اﷲ وﻣﻨﻊ اﻟﻨﺎس ﻣﻦ اﻹﳝﺎن‬ ‫ واﳊﺎل أن ﻫﺬا‬،‫ ﺑﻞ ﺻﺪوا ﻋﻨﻪ أﻓﻀﻞ اﳋﻠﻖ ﳏﻤﺪا وأﺻﺤﺎﺑﻪ‬،‫ واﻟﻄﺎرئ إﻟﻴﻪ‬،‫ اﳌﻘﻴﻢ ﻓﻴﻪ‬،‫ﺑﻞ اﻟﻨﺎس ﻓﻴﻪ ﺳﻮاء‬ ‫ ﻓﻤﺠﺮد‬.‫ أن ﻣﻦ ﻳﺮد ﻓﻴﻪ ﺑﺈﳊﺎد ﺑﻈﻠﻢ ﻧﺬﻗﻪ ﻣﻦ ﻋﺬاب أﻟﻴﻢ‬،‫ ﻣﻦ ﺣﺮﻣﺘﻪ واﺣﱰاﻣﻪ وﻋﻈﻤﺘﻪ‬،‫اﳌﺴﺠﺪ اﳊﺮام‬ ،‫ وإن ﻛﺎن ﻏﲑﻩ ﻻ ﻳﻌﺎﻗﺐ اﻟﻌﺒﺪ ﻋﻠﻴﻪ إﻻ ﺑﻌﻤﻞ اﻟﻈﻠﻢ‬،‫ ﻣﻮﺟﺐ ﻟﻠﻌﺬاب‬،‫إرادة اﻟﻈﻠﻢ واﻹﳊﺎد ﰲ اﳊﺮم‬ ‫ ﻓﻤﺎ ﻇﻨﻜﻢ‬،‫ وﻣﻨﻊ ﻣﻦ ﻳﺮﻳﺪﻩ ﺑﺰﻳﺎرة‬،‫ واﻟﺼﺪ ﻋﻦ ﺳﺒﻴﻠﻪ‬،‫ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ واﻟﺸﺮك‬،‫ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ أﺗﻰ ﻓﻴﻪ أﻋﻈﻢ اﻟﻈﻠﻢ‬ ‫أن ﻳﻔﻌﻞ اﷲ ﻢ؟‬ „Uzvišeni  obaviještava  o  grozoti  onoga  na  čemu  su  mušrici  nevjernici  u  svog  Gospodara,  i  da  su  sastavili  između  kufra  u  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  i  odvraćanja  od  Allahovog  puta  i  sprečavanja  ljudi  da  vjeruju,  i  odvraćanja  od  Svetog Hrama takođe, koji nije njihovo vlasništvo niti njihovih predaka, već su ljudi  u pogledu njega jednaki, kako mještanin u njemu tako i došljak. Štaviše, oni su od  njega  odvratili  najbolje  stvorenje  Muhammeda  i  njegove  prijatelje,  a  stanje  je  takvo da je od svetosti i veličanstva ovog Svetog Hrama da „Ćemo“ onome koji u  njemu bude htio nastraniti nepravdom dati da bolnu patnju iskusi.   Dakle, puko  htijenje  zuluma  i  nepravde  u  Haremu  je  uzrok  koji  za  sobom  povlači  patnju, i ako rob zbog drugog943 ne biva kažnjen osim kada uradi zulum. Pa kako  je  tek  sa  onim  koji  uradi  najveći  zulum  poput  kufra  i  širka,  i  odvraćanja  od  Njegovog puta, i sprečavanja onoga koji ga želi posjetiti?! Šta mislite šta će Allah  uraditi sa njima?!     A šta misliš kako je stanje taguta koji vladaju Arapskim Poluostrvom danas, i  stanje „muftija i učenjaka“ koji im pomažu i bore se protiv islama i muslimana, čiji  su stanovi i kancelarije slijepljenje uz kraljev dvorac, i stanje njihovih imama koji ih  pomažu u nepravdi dovom u sred Svetog Hrama?! Allahulmuste’an! Varljiv je ovo  zeman!!!                                                               943

 Zbog drugog mjesta. 

  552 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo je prvi odgovor na njihovo „argumentiranje ajetom“ tumačeći „htijenje“  u značenju ljubavi, i uvjetujući tekfir mutehakima tagutu „srčanom ljubavi“ prema  tehakumu  tagutu,  ili  tagutu,  ili  njegovom  zakonu,  a  to  im  je  obaveza  reći  i  u  pogledu onoga koji hoće/želi da sudi tagutskim zakonom, ili hoće/želi da neovisno  propiše zakone mimo ili uz Allaha, ili hoće/želi da upadne u veliki širk pokornosti.  Nusret,  Allah  mu  popravio  stanje,  se  ismijavao  mom  tumačenju  ajeta  na  ovaj  način.  2)  Ako  bi  rekli  da  se  htijenjem  želi  značenje  „ljubavi“  i  slično  kao  što  protivnici  kažu, to za nas ne predstavlja nikakav problem, jer kažemo da je spomen htijenja  došao u kontekstu spomena najčešćeg, (‫الغالـب‬ ‫مخـرج‬ ‫)خـرج‬,  tj. došao je u kontekstu  spomena najčešćeg, i u ovakvim situacijama se spomenuti opis ne smije tretirati  uticajnim  opisom  na  propis,  kao  što  se  iz  njega  ne  smije  uzimati  propis  iz  oprečnog značenja, poput riječi Uzvišenog: 

ِ ‫آﺧَﺮ َﻻ ﺑـُْﺮَﻫﺎ َن ﻟَﻪُ ﺑِِﻪ‬ َ ‫َوَﻣﻦ ﻳَ ْﺪعُ َﻣ َﻊ اﻟﻠﱠﻪ إِ َﳍًﺎ‬

Ko se, uz Allaha, bude molio drugom bogu, o kojem nema dokaza...,944  jer  se  iz  njih  ne  smije  razumjeti  da  onaj  koji  se  moli  drugom  bogu,  o  kojem  ima  dokaz,  nije  kafir.  Postojanje  dokaza  o  „drugom  istinskom  božanstvu“  je  oprečno  značenje koje se sto posto ne želi spomenutim ajetom i koje je nemoguće.    Oprečno značenje u ajetu o tehakumu u suri En‐Nisa’, ako bi rekli da htijenje  spomenuto  u  njemu  znači  ljubav,  je  da  onaj  koji  hoće  tehakum  tagutu  ne  voleći  tehakum  taguta,  njega  ili  njegov  zakon,  već  mrzeći  ih,  nije  upao  u  nevjernički  tehakuma  tagutu,  pa  zbog  toga  nije  kafir.  Ovo  oprečno  značenje  je  sto  posto  neželjeno  jer  za  sobom  povlači  da  u  velikom  širku  tehakuma  tagutu  i  suđenju  njime u vanjskim riječima i djelima ne postoji opis koji se sam po sebi, neovisno  od  srca,  ne  može  sastati  sa  osnovom  imana  u  srcu,  čija  pojava  za  sobom  neminovno  povlači  nestanak  osnove  srčanog  imana  i  pojavu  kufra  u  njemu,  a  ovakvo vjerovanje je kufr u kufr u taguta. Allahulmuste’an!  3) Ili da je ajet objavljen radi munafika, a to ne znači da spomen njihovih osobina  znači  ograničavanje  propisa  tekfira  samo  na  njih,  jer  od  samog  početka  Objave,  pored  poziva  u  značenje  šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH  MUHAMMEDUN  RESULULLAH, imamo najjasnije vjerske tekstove koji govore o ’ibadetu, slijeđenju i  pokornosti,  hukmu  i  tehakumu,  u  kojima  je  pitanje  tevhida  i  vanjskih  i  srčanih  opisa  širka  savršeno  pojašnjeno,  pa  s  obzirom  na  sve  te  dokaze,  a  i  samu  konstrukciju ajeta sure En‐Nisa’, koji jasno ukazuje na to da čovjek neće biti kafir                                                               944

 Sura El‐Mu’minun (23) 117 

 

EBU MUHAMMED

553 

u taguta dok ne ostavi tehakum njemu, koji je djelo, učenjaci lahko mogu utvrditi  minimalan  opis945  za  kojeg  se  veže  propis  tekfira,  i  u  tom  smislu  odbaciti  sve  neuticajne opise na propis tekfira, i to se zove „tenqihul‐menat“, tj. vađenje opisa  za  kojeg  je  šerijat  vezao  neki  propis  iz  mnoštva  spomenutih  opisa  odbacivanjem  svih opisa koji nemaju uticaj na ostvarenje minimuma propisa, i ovaj treći odgovor  je isprepleten sa drugim. Sve ovo sam spomenuo na dersovima u tehakumu.     Dalje,  riječi  mnogih  ljudi  danas,  a  među  njima  su  protivnici  kojima  odgovaramo,  ukazuju  na  uvjerenje  da  Uzvišeni  Allah  nije  objasnio  značenje  velikog širka tehakuma prije objave ajeta sure En‐Nisa’. Zato ćeš ih zateći kako se  igraju  sa  ovim  ajetom  i  vade  propise  iz  oprečnih  shvatanja  i  govore  da  je  ajet  objavljen za vrijeme postojanja šerijatskih sudnica, što znači da mutehakim tagutu  kada ne postoje šerijatske sudnice nije kafir i druge glupost i šejtanluke.     Kao  da  Uzvišeni  Allah  i  Njegov  Poslanik  pozivom  u  LA  ILAHE  ILLALLAH  od  početka da’ve i u mekkanskom periodu u kojem nisu postojale šerijatske sudnice  nisu bili objasnili značenje velikog širka pokornosti i slijeđenja, hukma i tehakuma,  ili propisivanja zakona, znajući da je Zakonodavac naredio muslimanima da učine  kufr u svaku jedinku taguta koja je postojala u njihovom društvu i o kojoj su čuli, a  među  arapima  su  postojali  taguti  ’ibadeta,  hukma  i  tehakuma,  pokornosti  i  slijeđenja,  tvrdnje  poznavanja  apsolutno  nepoznatog  i  skrivenog  i  budućnosti  i  slično. Da Allah sačuva!     Odakle magarcima pravo da se ponašaju kao da je ajet iz sure En‐Nisa’ prvi  ajet koji govori o odricanju od velikog širka tehakuma i taguta hukma!? Šta god da  licemjeri  pokušaju,  nisu  u  stanju  dokazati    propisanost  bilo  koje  vrste  vanjskog  velikog širka mimo stanja prisile, niti opravdanost onoga koji to, bez šubhe prisile,  dozvoli.     Što  se  tiče  Nusretove  šubhe  ograničenosti  nevjerničkog  tehakuma  na  širk  pokornosti  po  njegovom  shvatanju,  na  to  smo  tokom  ove  knjige  više  puta  odgovorili  rekavši  da  se  u  pogledu  tih  vrsta  velikog  širka  bez  sumnje  radi  o  različitim  vidovima  velikog  širka,  koji  su  međusobno  isprepleteni,  i  da  nije  neminovno  da  ako  neko  sudi  šejtanskim  zakonom  ili  traži  suđenje  njime,  time  ohalaljuje  suđenje  tagutom  ili  oharamljuje  pridržavanje  šerijata,  a  naročito  u  pitanju  suđenja  šejtanskim  zakonom  koji  je  u  opisu  identičan  šerijatu  i  traženju  suđenja njime.     Zato,  ako  oni  potvrđuju  da  je  suđenje  tagutskim  zakonom,  bez  obzira  na  njegov  vanjski  opis,  veliki  kufr,  moraju  potvrditi  da  je  traženje  suđenja  tim                                                               945

 „Menat“ propisa.  

  554 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

tagutskim  zakonom  kufr  a  to  je  tehakum  tagutu.  Na  postojanje  razlike  između  velikog širka  pokornosti  i  širka  hukma  i tehakuma,  po  ne  znam  koji  put,  ukazuju  riječi  Saliha  El‐Fevzana,  kojeg  Nusret  često  citira  na  svojim  predavanjima,  koji  kaže:  „Kao  što  nije  dozvoljeno  pokoravati  se  učenjacima  u  ohalaljivanju  harama  i  oharamljivanju  halala,  isto  tako  nije  dozvoljeno  pokoravati  se  emirima  i  glavešinama u suđenju među ljudima nečim drugim mimo islamskog šerijata, jer  je  obaveza  tehakumiti  se  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Njegovog  Poslanika  u  svim  sporovima i raspravama i životnim pitanjima, zbog toga što to za sobom povlači  ’ubudijjet i tevhid, jer je propisivanje zakona pravo Allaha, jedino. Kao što je rekao  Uzvišeni: Njemu pripada stvaranje i odredba. El‐E’araf 54  Tj.,  On  je  Sudija  i  Njemu  pripada  sud.  Rekao  je  Uzvišeni:  U  čemu  god  da  se  raziđete, njegova presuda je kod Allaha. Eš‐Šura 10  Rekao je Uzvišeni: ...a ako se u nečemu sporite, vratite ga Allahu i Poslaniku, ako  vjerujete  u  Allaha  i  Posljednji  Dan.  To  je  bolje  i  ljepše  se  tumači  i  ima  bolje  posljedice. En‐Nisa’ 59  Dakle,  tehakum  Allahovom  šerijatu  nije  samo  zbog  traženja  pravde,  već  je  on  u  prvom  stepenu  te’abbud  (robovanje)  Allahu,  i  pravo  Allaha,  jedino,  i  ’aqida  (vjerovanje).  Pa  ko  se  tehakumi  nekom  drugom  zakonu  mimo  Allahovog,  od  ostalih ljudskih uređenja i laičkih zakona, takav je postavljače tih laičkih zakona,  i  suce  njima,  uzeo  za  sudruge  Allahu  u  Njegovom  propisivanju  zakona  (Njegovom zakonodavstvu). Rekao je Uzvišeni: Zar oni imaju šureka’ koji im od  dina propisuju ono što Allah nije dozvolio!? Eš‐Šura 21  Rekao je Uzvišeni: A ako im se pokorite uistinu ste mušrici. El‐En’am 121„946    Jasno  se  vidi  da  je  Fevzan  napravio  razliku  između  širka  pokornosti  i  širka  hukma i tehakuma, i ukazao na to da je širk hukma i tehakuma kategorički dokaz  širka pokornosti. Baš kao što mi vjerujemo! Neka je Allah na pomoći protiv onog  što govorite!   

10.3 Odgovor na „šubhu iz arapskih foruma“   Nakon  ovoga  ću  spomenuti  još  jednu  šubhu  sličnu  prethodnoj,  koja  se  spominje  po  arapskim  forumima,  da  Allah  sačuva.  Nije  nemoguće  da  su  ovi  „momci“ s obzirom da vjeru traže preko internetske mašine za pretragu „Google“                                                               946

 El‐Iršad ila tashihil‐i’tiqad, str. 87‐88. Uzeto iz Fetvi uleme Nedžda 1/383‐384 

 

EBU MUHAMMED

555 

nabasali  na  nju,  ali  su  isto  tako  na  tim  forumima  mogli  naći  mnogo  stvari  koje  pobijaju njihove kufrijate.    Razgovarajući sa onim arapom, koji im se u njihovoj sobi na Pal Talk‐u nudio  da vodi raspravu sa Ebu Merjemom i sa mnom, rekoh mu da „glavešina“ te sobe  vjeruje  da  kufr  u  taguta  ne  ulazi  u  aslud‐din,  a  on  kada  to  ču  negira  bilo  kakvu  vezu  s  tim  „ahmakom“  ‐  ovako  se  izrazi  ‐  a  kada  sam  spomenuo  da  je  ahmak  o  kojem se radi Bilibani, nije više pričao.    Tako  ovi  jadnici  odu  na  internet  i  na  arapskom  u  „Google“  ukucaju  „Ebu  Merjem haridžija“ i slično, i što im ispadne to prenose na svojim predavanjima. Ne  zna  čovjek  da  l’  da  plače  il’  da  se  smije!  Ja  sam  putem  iste  metode  naletio  na  jedan dio stvari koje Bilibani prenosi, od kojih je tvrdnja da tehakum nije širk, već  kufr, i da zbog toga što nije širk već je kufr ne ulazi u aslud‐din, i da se u njemu  opravdava neznanjem i šta ti ja znam kakve još gluposti, od kojih je Allah sačuvao  čak i Semira Imamovića i Safeta Kuduzovića.     Šubha  protivnika:  ova  druga  šubha  se  ogleda  u  konstataciji  da  traženje  propisa  od  Allaha  i  Poslanika,  tj.  iz  Kur’ana  i  Sunneta  nije  propisano  zbog  sebe  samog  već  je  propisano  kao  sredstvo  do  cilja,  a  cilj  je  pokornost  Allahu  prihvatanjem i pridržavanjem Njegovog zakona.     Zatim neki to porede sa tehakumom tagutu i kažu da „tehakum tagutu“ ne  biva velikim kufrom osim ako se u njemu ostvari pokornost tagutu, tj. velliki širk  pokornosti, a „tehakum tagutu“ sam po sebi nije veliki širk, iako taj arap, kojeg je  Allah više puta ponizio, kaže da on lično „tehakum tagutu“ smatra velikim širkom,  jer  ne  može  da  zamisli  da  neko  upada  u  „tehakum  tagutu“  osim  da  bi  mu  se  pokorio i da bi radio po toj presudi, tj. ne može da prihvati da osoba može upasti  u  tehakum  tagutu  a  da  se  sačuva  od  velikog  širka  pokornosti,  i  spominje  kako  neka „naša poštovana ulema“ dozvoljava tehakum tagutu, ali ne u „nevjerničkom  značenju“, koje je kod njega izgleda „širk pokornosti“ u istinskom smislu.    Isti  ovaj  mladić,  i  mnogi  drugi  koji  potvrđuju  da  je  samo  suđenje  tagutskim  zakonom veliki kufr, zaboravljaju da je traženje suđenja tagutskim zakonom veliki  kufr  kao  suđenje  tagutskim  zakonom,  i  da  je  traženje  tahkima  taguta,  iako  je  u  osnovi  sredstvo  do  cilja,  samo  po  sebi  veliki  kufr,  bez  obzira  hoće  li  se  ostvariti  pokornost prihvatanjem dotičnog zakona i propisa ili presude ili ne, zbog toga što  je traženjem tahkima taguta upao u uzimanje taguta hukma i njegovog zakona za  sudiju i zakon mimo Allaha i Njegovog zakona. Ja sam ubjeđen da bi, kada bi im se  ponudilo, prihvatili naše shvatanje. 

  556 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Isto  tako  vjerujem  da  nam  ovi  ljudi,  svjesno  ili  nesvjesno,  u  pitanju  tehakuma,  kao  i  u  pitanju  širka  u  obredima,  pripisuju  vjerovanje  i  menhedž  od  kojeg smo čisti, jer mi, kao što ne tekfirimo apsolutno zbog „oblika širka“ isto tako  ne tekfirimo zbog „oblika tehakuma“, koji u sebi jasno ne sadrži traženje tahkima  taguta  ili  širk  pokornosti.  Međutim,  kao  što  sam  rekao,  ljudi  nam  presuđuju  svojim predrasudama, i svojim shvatanjem termina širk i tehakum. Otuda je vrlo  bitno da se prije svake diskusije rasčisti pitanje značenja termina koji se koriste da  bi  se  izbjegao  nesporazum  koji  će  rezultirati  suštinskim  razilaženjem  prouzrokovanim terminološkim razilaženjem.    Odgovor  na  šubhu:  pa  im  se  kaže  da  ako  je  munafik  lišen  nagrade  zbog  nepostojanja namjere približavanja i ’ibadeta Allahu traženjem suđenja Njegovom  objavom,  koje  ulazi  u  traženje  vjerovanja  u  Njega  i  uzimanje  Njega  za  Sudiju  i  Zakonodavca  i  Njegov  šerijat  za  zakon,  to  ne  smije  biti  razlog  zaboravljanja  i  smetanja sa uma da je traženje suđenja šejtanskom objavom veliki kufr, i da se ne  može sastati sa vjerovanjem u Allaha, bez obzira hoće li se ostvariti cilj tehakuma  tagutu  ili  ne,  a  to  je  prihvatanje  zakona  i  pokornost  njemu  u  užem  smislu,  zbog  toga  što  je  mutehakim  tagutu  time  tražio  onaj  opis  zbog  kojeg  je  sudija  postao  tagutem.      Dakle, kao što je tahkim šerijata i prihvatanje šerijata zadovoljstvo Allahom  kao Gospodarom, Islamom kao dinom, Muhammedom,  ., kao vjerovjesnikom i  poslanikom, tako je traženje tahkima taguta zadovoljstvo sa traženjem vjerovanja  u  šejtana,  riječima  ili  djelima,  a  suđenje  šejtanskim  zakonom  je  iman  u  šejtana  i  taguta,  a  ovi  opisi  se  ne  mogu  sastati  jer  se  suprotnosti  i  isključivosti  ne  mogu  sastati već nište jedna drugu.   Zbog toga  je šejh Muhammed b. Ibrahim rekao: 

‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻻ ﳚﺘﻤﻊ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ‬،‫ }ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن{ ﺗﻜﺬﻳﺐ ﳍﻢ ﻓﻴﻤﺎ ادﻋﻮﻩ ﻣﻦ اﻹﳝﺎن‬:‫إن ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬

‫ واﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﺸﺘﻖ‬،‫ ﺑﻞ أﺣﺪﳘﺎ ﻳﻨﺎﰲ اﻵﺧﺮ‬،ً‫اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻣﻊ اﻹﳝﺎن ﻓﻲ ﻗﻠﺐ ﻋﺒﺪ أﺻﻼ‬ ‫ ﻓﻜﻞ ﻣﻦ ﺣﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﻘﺪ ﺣﻜﻢ‬،‫ﻣﻦ اﻟﻄﻐﻴﺎن وﻫﻮ ﳎﺎوزة اﳊﺪ‬ .‫ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت وﺣﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ‬

 „Riječima  Uzvišenog:  ...smatraju/tvrde...  se  tjeraju  u  laž  u  njihovoj  tvrdnji  da  vjeruju,  jer  u  osnovi  se  tehakum  nečem  drugom  mimo  onoga  čime  je  došao  Vjerovjesnik,  .,  i  iman  u  srcu  jednog  roba  ne  sastaju,  već  jedno  negira  drugo.  Tagut  je  izveden  iz  riječi  tugjan  a  on  je  prelaženje  granice.  Otuda  svako  ko  sudi 

 

EBU MUHAMMED

557 

nečim  drugim  mimo  onoga  čime  je  došao  Poslanik,  .,  sudi  tagutom  i  traži  propis od njega.“947    Rekoh,  pa  kako  da  neko  ovom  čovjeku  pripisuje  da  suđenje  tagutom  ili  traženje suđenja tagutom smatra malim kufrom ako to „uradi jednom i slično“ i to  samo na osnovu njegovih poznatih riječi o malom kufru?! Nema sumnje da je tako  tumačenje riječi šejha Muhammeda sina Ibrahima optuživanje šejha da je upao u  kontradiktornost.    Na  kraju  želim  skrenuti  pažnju  na  to  da  vjerujem  da  je  vrlo  moguće  da  oni  „učenjaci“ kojima se pripisuje dozvoljenost „tehakuma tagutu“ mimo prisile, nisu  dozvolili vanjski suštinski opis tehakuma tagutu već su dozvolili opise koji ne ulaze  u  veliki  širk  tehakuma,  pa  su  neznalice  uzeli  njihove  riječi  i  protumačili  ih  na  pogrešan  način  dozvoljavajući  vanjski  opis  velikog  širka  tehakuma  tagutu  lično,  mislivši da osoba izlazi iz opisa nevjerničkog tehakuma tagutu „ako se sačuva od  srčanih  nevjerstava“.  Mi  smo  naučili  da  je  nemoguće  da,  ako  osoba  upadne  u  vanjske jasne uzroke velikog kufra i širka, u svom srcu ima osnovu imana.     Smutljivci  koji  su  pogrešno  protumačili  govor  „učenjaka“  o  dozvoljenosti  „tehakuma laičkim sudnicima“ se nisu ograničili samo na ovu nevolju već su isto  postupili prema fetvama Ibn Baza i Ibn ’Usejmina kojim su dozvolili „islamistima“  da  uđu  u  parlament  pod  uslovom  da  ne  upadnu  ni  u  jedan  vanjski  opis  velikog  kufra i da u njemu ne agiraju u svojstvu demokratskog zakonodavca u ime naroda  već  u  svojstvu  islamskog  naređivača  dobra  i  odvraćivača  od  zla,  nakon  čega  su  došli  smutljivci  i  neznalice  i  njihove  fetve  i  riječi  protumačili  u  značenju  dozvoljenosti  davanja  glasova  tagutima  u  predsjedničkim  i  parlamentarnim  izborima, iako Ibn Baz lično zabranjuje davanje glasova sekularistima i to smatra  nevjerničkom lojanošću prema njima.     Kao  što  lično  vjerujem  da  mnogi  iz  čijih  riječi  se  može  razumjeti  da  „opravdavaju mušrike neznanjem“ ne misle na ono značenje o kojem Allahovom  dobrotom znamo da izvodi iz vjere islama već pojmovima „veliki širk“ i „mušrici“  misle  na  oblike  širka  i  osobe  koji  su  upali  u  vanjske  opise  koji  podnose  višesmisleno  tumačenje  u  pogledu  čijeg  tekfira  se  muslimani  mogu  međusobno  razići.     Međutim, smutljivci koji nisu znali kako odbraniti „svoje velikane“ su kada su  čuli  da  smo  mi  tekfir  nekih  pojedinaca  izgradili  na  vjerovanju  da  tevhidul‐ hakimijjeh  ulazi  u  aslud‐din  i  da  je  tekfir  mušrika  od  aslud‐dina  su  brže  bolje  potegli  za  kontra  tvrdnjom  šireći  među  ljudima  da  „tehakum  i  tekfir  mušrika  ne                                                               947

 Risaletu tahkimil‐qavānīn, str. 2 

  558 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ulaze u aslud‐din“. Dovoljan nam je Allah i divan je On Zaštitnik! Pređimo na idući  naslov! 

10.4 Mali širk ili kufr u tehakumu   Nakon što smo naučili šta je veliki širk u hukmu i tehakumu, možemo, kao što  smo rekli u pitanju suđenja, reći da je pravilo da je mali širk ili kufr u tehakumu  svaki zabranjen opis koji ne ulazi u značenje velikog kufra, a u vjerskim tekstovima  je  nazvan  kufrom.  Precizno  rečeno,  mali  širk  tehakuma  u  potpunosti  stoji  nasuprot opisa malog širka u hukmu, i ima iste uvjete koji se moraju ostvariti da  čovjek  ne  bi  izašao  iz  islama.  Mali  širk  u  tehakumu  možemo,  sa  aspekta  strane  pred kojom se dešava, podijeliti u dvije vrste:  1) Mutehakim traži od kadije ili vladara muslimana da uradi ono što je mali širk u  suđenju,  pa  je  traženje  malog  širka  mali  širk,  i  ovo  je  mali  širk  u  tehakumu,  a  obuhvata:  a) Traženje od kadije da presudi u njegovu korist mijenjanjem činjeničnog stanja i  spuštanjem Allahovog propisa na novo izlagano činjenično stanje, ili iznalaženjem  vjerskih opravdanja ili prepreka i slično.  b)  Traženje  od  kadije  ili  vladara  da  u  svojstvu  zulumćara  okonča  parnicu  nečim  drugim mimo onoga što je Allah objavio, bez promjene činjeničnog stanja, a ne u  svojstvu obaviještivača o zakonu i uz tahkim suprotnog zakona.    U oba slučaja mutehakim koji upada u mali širk u osnovi traži da mu se sudi  Allahovim zakonom a ne tagutskim, imajući pri sebi osnovu pridržavanja šerijata i  ostavljajući  obaveznu  potpunost,  radeći  grijeh  koji  je  gori  od  bluda,  bespravnog  ubijanja i njima slične velike grijehe, i za njega važi sve ono što smo rekli za kadiju  i  vladara  koji  upadaju  u  mali  širk.  Dakle,  njihov  prestup  se  dešava  u  stepenu  utvrđivanja  činjeničnog  stanja,  i  izvršenja  presuda,  ili  okončavanjem  procesa  suprotnim u svojstvu zulumćara.   2)  Onaj  koji  upada  u  mali  širk  pred  tagutima  hukma  iz  vanjske  realnosti  koji  sprovode  svoj  ili  tuđi  lažni  rububijjet  i  uluhijjet.  Opis  malog  širka  pred  njima  je  svaki onaj opis koji, kao što smo rekli, ne ulazi u značenje velikog širka. Pa se sa  aspekta  temelja  teoretski  može  reći  da  onaj  koji  nije  upao  u  traženje  tahkima  taguta, ni riječima niti djelima, i nije upao u veliki širk pokornosti i slijeđenja, nije  mušrik  i  svaki  zabranjeni  opis  ispod  toga,  koji  je  u  vjerskim  tekstovima  nazvan  kufrom, ili vodi u veliki kufr, je mali kufr i širk, a njegovi stepeni  variraju tako da 

 

EBU MUHAMMED

559 

su  neki  bliži  velikom  kufru  iako  su  mali  a  neki  su  bliži  čistim  velikim  grijesima  ili  manje.     Ovaj  temelj  za  nas  nije  ništa  novo,  a  dokaz  tome  su  slijedeće  činjenice.  Ja  sam  u  predavanjima  o  tehakumu,  a  to  je  opšte  poznato  kao  naše  mišljenje,  govorio da onaj, koji se brani na sudu, ne upadajući u traženje tahkima tagutskog  zakona,  niti  u  širk  pokornosti,  nije  mušrik,  i  rekao  sam  čak  da  njegova  ćutnja  na  sudu,  bez  ispoljavanja  vjere,  nije  sama  po  sebi  kategorički  dokaz  zadovoljstva  nevjerstvom, ali je dužnost svakom muslimanu da ispolji svoj din koliko je god u  mogućnosti.     Nakon toga sam onoga koji svjedoči na sudu, pod uslovom da ne upadne ni u  jedan  od  spomenutih  kufrova,  u  propisu  pridružio  onome  koji  se  brani  uz  navedene  uvjete,  i  ja  sam  lično,  nakon  Ebu  Merjemovog  odgovora  u  kojem  nije  prepoznao  mogućnost  da  svjedok  na  sudu  može  izbeći  veliki  kufr,  sa  njim  razgovarao,  i  doveo  ga  do  istine  poredeći  svjedoka  sa  onim  koji  se  brani,  što  je  odmah shvatio i prihvatio.     Isto  tako  sam  objasnio  da  nije  bilo  koje  „traženje  rješavanje  sporova“  pred  tagutom  hukma  veliki  širk  tehakuma,  i  u  tom  smislu  sam  spomenuo  takozvani  „sulh“,  tj.  sporazumno  rješavanje  spora,  koji  je  u  stvari  ugovor  ili  dogovor  ili  sporazum dvije stranke, koji se gradi na obostranom zadovoljstvu, gdje musliman  pazi da ne pređe granice šerijata, a njegov grijeh nije ako se druga stranka u tome  pridržava nekog drugog zakona.    Uzimanje taguta hukma samo za posrednika u sporazumnom riješenju spora,  bez da se od njega traži tahkim zakona ili neki drugi vid velikog kufra, nije veliki  kufr,  što  znači  da  traženje  sporazumnog  riješenja  spora  posredstvom  taguta  hukma  uz  spomenute  uvjete,  može  biti  dozvoljeno  u  daruri,  s  time  što  je  muslimanu  obaveza  da  sačuva  osnovu  kufra  u  taguta,  kao  što  darura  ima  svoje  uvjete i kriterije koji ne smiju biti predmet svojevoljnosti i izigravanja, i razlikuje se  od jedne do druge osobe.    Iz  svega  toga  se  razumije  da  nije  svako  „traženje  rješavanja  sporova“  od  taguta  nevjernički  tehakum  tagutu,  i  sve  to  sam  objasnio  i  ukazao  na  to  da  je  definicija onih koji kažu da je nevjernički tehakum tagutu „traženje rješenja spora“  nedovoljna, iako bez sumnje znam da oni lično njome misle na veliki širk i da ne  znaju mnoge mes’ele i preciznosti u ovom poglavlju    Što  znači  da  se  toj  definiciji  mora  dodati  još  jedan  opis,  kako  bi  izašla  iz  definicije „sulha“, pa se kaže da je nevjernički tehakum tagutu „traženje rješenja  spora  tahkimom  tagutskog  zakona“,  a  neki  kažu  „traženje  rješenja  spora 

  560 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

hukmom“ koristeći riječ hukm u značenju tahkima tagutskog zakona, a veliki broj  ljudi ne razumije detalje koji se tiču ove definicije, pa usljed toga dosta uopšteno  barataju  sa  ovim  pitanjem.  Navodio  sam  govor  Ibnul‐Qajjima  iz  „‘Ilamul‐ muweqqi’in“ o sulhu, te govor Ibn ’Usejmina iz „Šerhul‐mumti’i“.  Rekao je Ibnul‐Qajjim: 

‫ﻓﺎﻟﺼﻠﺢ اﳉﺎﺋﺰ ﺑﲔ اﳌﺴﻠﻤﲔ ﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﻌﺘﻤﺪ ﻓﻴﻪ رﺿﻰ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ ورﺿﻰ اﳋﺼﻤﲔ ﻓﻬﺬا أﻋﺪل اﻟﺼﻠﺢ‬ ‫وأﺣﻘﻪ وﻫﻮ ﻳﻌﺘﻤﺪ اﻟﻌﻠﻢ واﻟﻌﺪل ﻓﻴﻜﻮن اﳌﺼﻠﺢ ﻋﺎﳌﺎ ﺑﺎﻟﻮﻗﺎﺋﻊ ﻋﺎرﻓﺎ ﺑﺎﻟﻮاﺟﺐ ﻗﺎﺻﺪا ﻟﻠﻌﺪل ﻓﺪرﺟﺔ ﻫﺬا‬ ‫ أﻻ أﻧﺒﺌﻨﻜﻢ ﺑﺄﻓﻀﻞ ﻣﻦ درﺟﺔ اﻟﺼﺎﺋﻢ اﻟﻘﺎﺋﻢ ﻗﺎﻟﻮا ﺑﻠﻰ‬- ‫أﻓﻀﻞ ﻣﻦ درﺟﺔ ﻟﺼﺎﺋﻢ اﻟﻘﺎﺋﻢ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل اﻟﻨﱯ ص‬ ‫ﻳﺎ رﺳﻮل اﷲ ﻗﺎل إﺻﻼح ذات اﻟﺒﲔ ﻓﺈن ﻓﺴﺎد ذات اﻟﺒﲔ اﳊﺎﻟﻘﺔ أﻣﺎ إﱐ أﻗﻮل ﲢﻠﻖ اﻟﺸﻌﺮ وﻟﻜﻦ ﲢﻠﻖ‬ ‫اﻟﺪﻳﻦ وﻗﺪ ﺟﺎء ﰲ أﺛﺮ أﺻﻠﺤﻮا ﺑﲔ اﻟﻨﺎس ﻓﺈن اﷲ ﻳﺼﻠﺢ ﺑﲔ اﳌﺆﻣﻨﲔ ﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ وﻗﺪ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ إﳕﺎ‬ .‫اﳌﺆﻣﻨﻮن إﺧﻮة ﻓﺄﺻﻠﺤﻮا ﺑﲔ أﺧﻮﻳﻜﻢ واﺗﻘﻮا اﷲ ﻟﻌﻠﻜﻢ ﺗﺮﲪﻮن‬ „Dozvoljeni  sporazum  (sulh)  među  muslimanima  je  onaj  koji  se  gradi  na  Allahovom  zadovoljstvu  i  zadovoljstvu  parničara.  To  je  najpravedniji  sulh  i  najpreči,  i  on  se  gradi  na  znanju  i  pravdi,  te  onaj  koji  ga  radi  (muslih)  mora  poznavati događaje, poznavati obavezno i željeti pravdu. Stepen ovoga je bolji od  stepena  postača  klanjača,  kao  što  je  rekao  Vjerovjesnik,  .:  „Hoćete  li  da  vas  obavijestim  o  boljem  od  stepena  postača  klanjača?“  Rekoše:  „Hoćemo  Allahov  Poslaniče“.  Reče:  „Izglađivanje  međusobnih  odnosa,  jer  nered  u  međusobnim  odnosima  je „stvar  koja  brije“.  Ne  kažem  da  brije  kosu  već  brije  din.“  U  jednoj  predaji  je  došlo:  „Izgladite  među  ljudima,  jer  Allah  će  izmiriti  vjernike  na  Kijametskom  danu.“  Allah  je  rekao:  „Samo  su  vjernici  braća!  Pa  izmirite  vašu  braću, i bojte se Allaha da bi vam se smilovalo“.“948    Dakle,  sulh  je  u  stvari  dogovor  koji  se  gradi  na  obostranom  zadovoljstvu,  u  kojem  musliman  ne  smije  preći  granicu  šerijata,  a  „hukm“  i  „faslul‐kada’“  tj.  rješenje  spora  hukmom  se  ne  gradi  na  obostranom  zadovoljstvu,  već  sudija  u  njemu  obavezuje  parničare  na  svoju  presudu,  i  sudi  im  svojim  zakonom,  bez  obzira na njihovo htijenje.  Rekao je Ibn ’Usejmin u „Šerhul‐mumti’i“ u „Poglavlju o sulhu“: 

‫ وﻟﻪ أﻧﻮاع‬،‫ ﻫﺬا ﻫﻮاﻷﺻﻞ‬،‫وﻫﻮ ﰲ اﻟﻠﻐﺔ ﻗﻄﻊ اﻟﻨﺰاع واﻟﺼﻠﺢ ﻋﻘﺪ ﳛﺼﻞ ﺑﻪ ﻗﻄﻊ اﻟﻨﺰاع ﺑﲔ اﳌﺘﺨﺎﺻﻤﲔ‬ .‫ ﻓﻜﻠﻬﺎ ﳝﻜﻦ أن ﻳﻘﻊ ﻓﻴﻬﺎ اﻟﺼﻠﺢ‬،‫ وﻳﺘﻌﻠﻖ ﲜﻤﻴﻊ اﳊﻘﻮق اﳌﺎﻟﻴﺔ وﻏﲑﻫﺎ‬،‫ﻛﺜﲑة‬                                                              948

 ’Ilamul‐muveqqi’in 1/109‐110 (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

561 

„On  u  jeziku  znači  „rješenje“  (prekid)  spora.  Sulh  je  ugovor  kojim  se  ostvaruje  prekid spora među zavađenim. Ovo je osnova. On se dijeli na puno vrsta, i tiče se  svih prava imetka i drugih, i moguće je da u se u svima njima dogodi „sulh“.“949    Pitanje sporazuma u islamu bilo da se radi o sporazumu među muslimanima,  ili  sporazumu  između  muslimana  i  nevjernika,  je  opšte  poznato,  a  ovdje  je  najvažnije  dokazati  da  uzimanje  taguta  hukma  za  posrednika  u  sulhu  uz  spomenute uvjete ne znači veliki širk tehakuma tagutu. Tada će se musliman, ako  je  u  stanju  darure,  dogovoriti  sa  drugom  stranom,  a  funkcija  taguta  je  samo  posredovanje  i  vjerovatno  potvrda  i  ovjeravanje  rezultata  njihovog  dogovora.  Ništa više!     Činjenica da neko ovaj postupak taguta hukma možda naziva „hukmom“ kao  što utvrđenje činjeničnog stanja ili izvršenje presude naziva „hukmom“, ne smije  imati uticaj na pitanje tekfira, jer mi gledamo u suštinu stvari a ne njihova imena, i  s obzirom da kažemo da je nevjernički tehakum tagutu traženje od taguta da riješi  spor  tahkimom  svog  zakona,  i  ovo  je  suština  hukma,  suština  traženja  rješenja  spora putem sulha ne ulazi u suštinu velikog širka tehakuma tagutu.     Stari  ’Abdullah  El‐Gunejman  je  u  fetvi  koja  je  u  međuvremenu  postala  poznata  velikom  broju  ljudi,  objasnio  da  musliman,  s  obzirom  da  zna  da  je  tehakum  iman,  ne  smije  riješavati  sporove  putem  tehakuma  laičkim  sudnicima,  već  drugim  metodama,  među  kojima  je  spomenuo  rješenje  spora  sulhom  i  još  jednu stvar koju je nazvao „mukhasemeh“ što se može prevesti kao „rasprava“ ili  „sporenje“,  a  ja  ne  znam  tačno  koje  značenje  i  opis  El‐Gunejman  želi  ovim  pojmom,  ali  znam  da  ne  misli  na  veliki  širk,  već  na  neko  značenje  i  mogućnost  sličnu sulhu, koje ne izvodi iz islama.     Pojam  „mukhasemeh  pred  vladarom  dara  kufra“  se  spominje  u  govoru  Muhammeda  ibnil‐Hasana  Eš‐Šejbanija,  učenika  Ebu  Hanife,  rahimehullah,  na  kojeg ćemo se, nakon što završim govor o sulhu, ukratko osvrnuti, inšaAllah.   Es‐San’ani je rekao: 

‫ﺑﺎب اﻟﺼﻠﺢ‬

‫ﻗﺪ ﻗﺴﻢ اﻟﻌﻠﻤﺎء اﻟﺼﻠﺢ أﻗﺴﺎﻣﺎ ﺻﻠﺢ اﳌﺴﻠﻢ ﻣﻊ اﻟﻜﺎﻓﺮ واﻟﺼﻠﺢ ﺑﲔ اﻟﺰوﺟﲔ واﻟﺼﻠﺢ ﺑﲔ اﻟﻔﺌﺔ اﻟﺒﺎﻏﻴﺔ‬ ‫واﻟﻌﺎدﻟﺔ واﻟﺼﻠﺢ ﺑﲔ اﳌﺘﻘﺎﺿﻴﲔ واﻟﺼﻠﺢ ﰲ اﳉﺮاح ﻛﺎﻟﻌﻔﻮ ﻋﻠﻰ ﻣﺎل واﻟﺼﻠﺢ ﻟﻘﻄﻊ اﳋﺼﻮﻣﺔ إذا وﻗﻌﺖ ﰲ‬

.‫اﻷﻣﻼك واﳊﻘﻮق وﻫﺬا اﻟﻘﺴﻢ ﻫﻮ اﳌﺮاد ﻫﻨﺎ وﻫﻮ اﻟﺬي ﻳﺬﻛﺮﻩ اﻟﻔﻘﻬﺎء ﰲ ﺑﺎب اﻟﺼﻠﺢ‬                                                              949

 Šerhul‐mumti’i 9/226 (Šamilah) 

  562 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Poglavlje o sulhu  Učenjaci  su  sulh  podijelili  na  više  vrsta:  sulh  između  muslimana  i  kafira,  sulh  između  muža  i  žene,  sulh  između  nasilničke  i  pravedne  skupine,  sulh  između  parničara, sulh u povredama poput oprosta uz novčanu naknadu i sulh za prekid  spora  ako  se  dogodi  u  pitanju  posjeda  i  prava.  Ovdje  se  želi  ova  vrsta,  i  nju  spominju pravnici u poglavlju o sulhu.“ 

‫ "اﻟﺼﻠﺢ ﺟﺎﺋﺰ ﺑﲔ‬:‫ﻋﻦ ﻋﻤﺮو ﺑﻦ ﻋﻮف اﳌﺰﱐ رﺿﻲ اﷲ ﻋﻨﻪ أن رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻗﺎل‬ ‫اﳌﺴﻠﻤﲔ إﻻ ﺻﻠﺤﺎ ﺣﺮم ﺣﻼﻻ أو أﺣﻞ ﺣﺮاﻣﺎ واﳌﺴﻠﻤﻮن" وﰲ ﻟﻔﻆ أﰊ داود "واﳌﺆﻣﻨﻮن ﻋﻠﻰ ﺷﺮوﻃﻬﻢ إﻻ‬ ‫ﺷﺮﻃﺎ ﺣﺮم ﺣﻼﻻ أو أﺣﻞ ﺣﺮاﻣﺎ" رواﻩ اﻟﱰﻣﺬي وﺻﺤﺤﻪ وأﻧﻜﺮوا ﻋﻠﻴﻪ ﻷﻧﻪ ﻣﻦ رواﻳﺔ ﻛﺜﲑ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺑﻦ‬ ‫ﻋﻤﺮو ﺑﻦ ﻋﻮف وﻫﻮ ﺿﻌﻴﻒ ﻛﺬﺑﻪ اﻟﺸﺎﻓﻌﻲ وﺗﺮﻛﻪ أﲪﺪ وﰲ اﳌﻴﺰان ﻋﻦ اﺑﻦ ﺣﺒﺎن ﻟﻪ ﻋﻦ أﺑﻴﻪ ﻋﻦ ﺟﺪﻩ‬ ‫ﻧﺴﺨﺔ ﻣﻮﺿﻮﻋﺔ وﻗﺎل اﻟﺸﺎﻓﻌﻲ وأﺑﻮ داود ﻫﻮ رﻛﻦ ﻣﻦ أرﻛﺎن اﻟﻜﺬب واﻋﺘﺬر اﳌﺼﻨﻒ ﻋﻦ اﻟﱰﻣﺬي ﺑﻘﻮﻟﻪ‬ .‫وﻛﺄﻧﻪ اﻋﺘﱪﻩ ﺑﻜﺜﺮة اﻹﺷﺎرة وﻗﺪ ﺻﺤﺤﻪ اﺑﻦ ﺣﺒﺎن ﻣﻦ ﺣﺪﻳﺚ أﰊ ﻫﺮﻳﺮة‬ “Od ‘Amra b. ‘Avfa El‐Muzenija,  /, se prenosi da je Allahov Poslanik,  ., rekao:  “Sulh  među muslimanima  je  dozvoljen,  osim  sulha  koji  zabrani  halal  ili  dozvoli  halal a muslimani…” a kod Ebu Davuda “…a vjernici se drže svojih uvjeta, osim  uvjeta koji zabrani halal ili dozvoli haram.” Prenosi ga Et‐Tirmidhi i ocijenjuje ga  kao sahih, a to su mu porekli jer je on od rivajeta Kethira b. ‘Abdillah b. ‘Amr b.  ‘Avfa,  a  on  je  slab.  Šafija  ga  je  ocijenio  kao  lašca  a  Ahmed  ga  je  ostavio.  U  El‐ Mizanu se od Ibn Hibbana od njega, od njegovog oca, od njegovog djeda, prenosi  slagan  primjer.  Šafija  i  Ebu  Davud  su  rekli  da  je  on  jedan  od  ruknova  laganja,  a  autor je opravdao Et‐Tirmidhija rekavši: “Kao da ga je uzeo u obzir zbog mnoštva  išareta”. Ibn Hibban ga ocijenjuje sahihom u hadisu Ebu Hurejre…” 

‫ﻓﻴﻪ ﻣﺴﺄﻟﺘﺎن اﻷوﱃ ﰲ أﺣﻜﺎم اﻟﺼﻠﺢ وﻫﻮ أن وﺿﻌﻪ ﻣﺸﺮوط ﻓﻴﻪ اﳌﺮاﺿﺎة ﻟﻘﻮﻟﻪ ﺟﺎﺋﺰ أي أﻧﻪ ﻟﻴﺲ ﲝﻜﻢ‬ ‫ﻻزم ﻳﻘﻀﻰ ﺑﻪ وإن ﱂ ﻳﺮض ﺑﻪ اﳋﺼﻢ وﻫﻮ ﺟﺎﺋﺰ أﻳﻀﺎ ﺑﲔ ﻏﲑ اﳌﺴﻠﻤﲔ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺎر ﻓﺘﻌﺘﱪ أﺣﻜﺎم اﻟﺼﻠﺢ‬ .‫ﺑﻴﻨﻬﻢ وإﳕﺎ ﺧﺺ اﳌﺴﻠﻤﻮن ﺑﺎﻟﺬﻛﺮ ﻷ ﻢ اﳌﻌﺘﱪون ﰲ اﳋﻄﺎب اﳌﻨﻘﺎدون ﻷﺣﻜﺎم اﻟﺴﻨﺔ واﻟﻜﺘﺎب‬ „U  njemu  su  dvije  mes’ele:  prva  se  tiče  propisa  sulha,  tj.  da  je  uvjetovan  obostranim zadovoljstvom zbog njegovih riječi: „dozvoljen“ tj. on nije obavezujući  hukm,  kojim  se  presuđuje  iako  parničar  njime  nije  zadovoljan.  On  je  takođe  dozvoljen  među  nevjernicima,  te  se  propisi  njihovog  sulha  uzimaju  u  obzir.  A 

 

EBU MUHAMMED

563 

muslimane  je  posebno  spomenuo  jer  su  oni  predmet  obraćanja  (i)  oni  koji  se  povinjuju propisima Sunneta i Knjige.“950  Ovoliko što se tiče sulha.     ’Abdullah  El‐Gunejman,  kao  što  rekosmo,  spomenuo  je  i  „mukhasemu“.  Držeći  predavanja  na  temu  tehakuma,  skrenuo  sam  pažnju  na  to  da  poznajem  citate učenjaka, koje naši protivnici sigurno ne poznaju, i ispoljio svoju bojazan da  će ih naći i da će ih koristiti u značenju kojeg je Allah zabranio, kao što su do sada  radili, i još uvijek rade.     Takođe  sam  im  govorio  da  poznajem  više  „šubuhata“  koje  oni  nazivaju  dokazima,  od  njih,  i  u  te  citate  spada  govor  Muhammeda  ibnil‐Hasana  Eš‐ Šejbanija,  poznatog  učenjaka  i  učenika  Ebu  Hanife,  nek’  je  Allahova  milost  nad  njima.  Prenosim  komentar  Šemsul‐E’immeh  Es‐Serkhasija,  rahimehullah,  koji  tumači riječi Muhammeda ibnil‐Hasana, rahimehullah: 

ِ ‫ ﰒُﱠ َﻏﺼﺐ أَﺣ ُﺪ ُﳘﺎ‬،‫اﳊﺮ ِب‬ ِ َ‫ ﻓَﺎ ْﺧﺘَﺼﻤﺎ إﻟَﻰ ﺳ ْﻠﻄ‬،‫ وﺟﺤ َﺪﻩ‬،‫ﺎﺣﺒﻪ َﺷﻴﺌًﺎ‬ ِ ْ َ‫وﻟَﻮ أَ ﱠن ر ُﺟﻠ‬ ‫ﺎن‬ ْ‫ﲔ أ‬ ُ َ َ َ ْ َُ ‫ﺻ‬ ََ َ َ َ َ َ ُ َْْ ‫َﺳﻠَ َﻤﺎ ِﰲ َدا ِر‬ َ َْ ِ ِ ِ ِِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﱠ‬ ،‫ َواﻟﱠﺮ ُﺟ َﻼن ُﻣ ْﺴﻠ َﻤﺎن َﻋﻠَﻰ َﺣﺎﳍ َﻤﺎ‬،‫َﺳﻠَ َﻢ أ َْﻫ ُﻞ اﻟﺪﱠار‬ َ ‫ﺗِْﻠ‬ ْ ‫ ﰒُﱠ أ‬،‫ ﻓَ َﺴﻠ َﻤﻪُ ﻟ ْﻠﻐَﺎﺻﺐ ﻟ َﻜ ْﻮﻧﻪ ﰲ ﻳَﺪﻩ‬،‫ﻚ اﻟْﺒِ َﻼد‬ ِ ‫ود َﻋﻠَﻰ اﻟْﻤ ْﻐﺼ‬ .ُ‫ﻮب ِﻣْﻨﻪ‬ ٌ ‫ﻮب َﻣ ْﺮُد‬ ُ َ ُ ‫ﻓَﺎﻟْ َﻤ ْﻐ‬ ُ ‫ﺼ‬ “Kada bi dvojica primili islam u darul‐harbu, a zatim jedan od njih otme nešto od  svog  prijatelja,  i  to  zaniječe,  pa  se  “rasprave/ikhtisam”951  pred  sultanom  tih  krajeva, i on ga preda otimaču zbog toga što je kod njega, a zatim stanovnici tog  dāra uđu u islam, a njih dvojica su još uvijek muslimani, oteto se vraća onome od  kojeg je oteto.”952  

ِ ِ ِ ِ ِ َ‫ وﺑِ ُﻘ ﱠﻮِة ﺳ ْﻠﻄ‬،ً‫ﻳﺪﻩ ﱠإﻻ وَﻛﺎدة‬ ِ ِِ ِ ِ ِ ‫ﺎن‬ ُ َ َ َ ُ ُ ‫ ﻓَﺈ ْﺳ َﻼ ُم أَ ْﻫ ِﻞ اﻟﺪﱠار َﻻ ﻳَِﺰ‬،‫ ﲝُ ْﻜ ِﻢ ْاﻋﺘ َﻘﺎدﻩ‬،‫ﻷَ ﱠن َرﱠد اﻟْ َﻌ ْﲔ ُﻣ ْﺴﺘَ َﺤ ﱞﻖ َﻋﻠَﻰ اﻟْﻐَﺎﺻﺐ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ْ ‫أ َْﻫ ِﻞ‬ ِْ ‫ﱠﻬ َﻤﺎ ﻟَ ْﻮ َﻛﺎﻧَﺎ ِﰲ َدا ِر‬ ‫اﻹ ْﺳ َﻼِم َﱂْ ﻳَ ُﻜ ْﻦ ُﻫ َﻮ‬ ُ ‫ َوَﻻ ُﻣﺘَ َﻤﻠﱢ ًﻜﺎ؛ ﻷَﻧـ‬،‫اﳊَْﺮب اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠ ُﻢ َﻻ ﻳَﺼﲑُ ُْﳏ ِﺮًزا َﻣ َﺎل اﻟْ ُﻤ ْﺴﻠ ِﻢ‬ ِ ِ ‫ ﻓَ َﻜﻴ‬،‫ﺎن اﻟْﻤﺴﻠِ ِﻤﲔ‬ ِ َ‫ﺼﲑ ﻣﺘَﻤﻠﱢ ًﻜﺎ ِﲝ ْﻜ ِﻢ ﺳ ْﻠﻄ‬ ِ .‫اﳊَْﺮ ِب‬ ْ ‫ﺎن أ َْﻫ ِﻞ‬ َ ْ َ ْ ُ َ‫ُﻣﺘَ َﻤﻠﱢ ًﻜﺎ ﲝُ ْﻜ ِﻢ ُﺳ ْﻠﻄ‬ ُ ُ َ ُ ُ َ‫ﻒ ﻳ‬ „Zbog toga što je otimaču vraćanje predmeta sudom njegovog uvjerenja obaveza,  pa  islam  stanovnika  dāra  to  samo  pojačava.  A  snagom  sultana,  onih  koji  imaju  status  muhariba,  musliman  ne  može  prisvojiti  imetak  muslimana,  niti  ga  posjedovati,  jer  kada  bi  njih  dvojica  bili  u  dārul‐islamu  on  to  ne  bi  mogao                                                              

950

 Subulus‐Selam 3/58‐59   Nema smetnje da se kaže i „spore“.  952  Ovdje se završava govor imama Muhammeda ibnil‐Hasana.  951

  564 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

posjedovati presudom sultana muslimana, pa kako da to posjeduje presudom953  sultana stanovnika koji imaju status muhariba (ehlul‐harb)!?“954    Ono  što  nam  je  ovdje  potrebno  jeste  da  nijedan  od  ovih  učenjaka  nije  protekfirio ovu dvojicu muslimana koji su otišli kod sultana nevjerničke države da  se  spore,  tj.  da  urade  „ikhtisam“,  iako  je  jedan  od  njih  dvojice  očiti  zulumćar,  i  nema  sumnje  da  je  obaveza  svakom  muslimanu  koji  ne  zna  da  protumači  riječi  ovih učenjaka, da se drži onog što je jasno u Knjizi i Sunnetu i da kaže da ne zna  šta su oni mislili, ali da je ubjeđen da nisu dozvolili kufr niti su upali u njega.    Istina  je  da  odlazak  vladaru  i  slično,  radi  sporenja,  ne  mora  uvijek  značiti  traženje od njega da riješi spor tahkimom svog zakona, što je vjerovanje u taguta,  svejedno radilo se o sulhu ili nekom drugom načinu čije je ime nama nepoznato,  iako  možda  dokučujemo  njegovu  suštinu.  Zbog  toga  sam  na  predavanjima  skrenuo pažnju na obaveznost pravljenja razlike između:  a) „Tehakuma“955 sultanu snage i  b) Tehakuma sultanu zakona    Dakle, da čovjek ode kod nekog vladara i slično i da iskoristi njegovu snagu i  uticaj za ostvarenje svojih ciljeva, bez traženja tahkima tagutskog zakon, a istina je  da  se  ovaj  opis  ne  smije  nazivati  tehakumom,  zbog  čega  sam  riječ  „tehakum“  spomenuo pod navodnim znacima, jer tehakum tagutu je termin čije je značenje  jasno u Knjizi i opšte poznato je među muslimanima da tehakum tagutu izvodi iz  vjere, iako mnogi koji se pripisuju islamu nevjernički tehakum tagutu ograničavaju  samo  na  srce.  Obaveza  je  koristiti  pojam  koji  se  spominje  u  Knjizi  i  Sunnetu  i  u  govoru selefa, i ostaviti svaki pojam koji može biti uzrokom pogrešnog shvatanja i  na  kraju  rezultirati  dozvoljavanjem  tehakuma  tagutu,  kao  što  je  propisano  da  poznajemo terminologiju govornika da bi izbjegli pogrešnu presudu nad njim.     Neki  od  naše  braće  iz  Minhena,  koji  su  slušali  i  shvatili  predavanja  o  tehakumu  su  me  pitali  da  li  traženje  čovjeka  od  suda  da  mu  se  vrati,  npr.,  ukradeno auto ili bilo šta drugo, ali bez upadanja u opis traženja tahkima taguta,  spada  u  „tehakum“  sultanu  snage,  tj.  ulazi  u  nevjernički  tehakum  tagutu,  nakon  čega  sam  im  potvrdio  da  spomenuti  opis  teoretski  ne  ulazi  u  opis  tehakuma  tagutu. Isti odgovor sam dao i nekima od braće iz Novog Pazara.  

                                                             953

 Hukmom, odnosno presudom sultana. Upotrijebio je riječ „hukm“!   Šerhus‐sijeril‐kebir 4/79  955  Stavio sam riječ „tehakum“ pod navodne znake jer se njom ovdje ne želi nevjernički tehakum tagutu.   954

 

EBU MUHAMMED

565 

  Slika  o  kojoj  se  ovdje  govori  je  slučaj  čovjeka  koji  ode  na  sud  ili  vladaru  nevjernika i od njih traži da mu se vrati to i to, a ako je u stanju obavijestiće ih da  mu njegova vjera zabranjuje pridržavanje nekog zakona mimo islamskog, i da on  od njih ne traži da sude svojim zakonom i da ga se pridržavaju, već da samo želi da  mu  se  vrati  ukradena  stvar  i  slično,  i  ovaj  opis  ne  ulazi  u  nevjernički  tehakum  tagutu,  zbog  toga  što  nije  tražio  tahkim  taguta,  već  samo  traži  da  mu  se  vrati  ukradena stvar koristeći njihovu snagu, ne uzimajući ih ni riječima niti djelima za  sudiju niti njihove propise za zakon.     Međutim,  ja  ovaj  opis  i  ovu  metodu  vraćanja  prava  ne  dozvoljavam  zbog  toga  što  je  razlika  između  nje  i  nevjerničkog  tehakuma  tagutu  tanja  od  dlake  i  lahko  može  odvesti  u  kufr,  da  Allah  sačuva,  kao  što  savjetujemo  muslimane  da  izbjegavaju odlazak na sudnice čak i u svojstvu optuženih onih koji se brane ili u  svojstvu svjedoka, osim kada u vjeri ne postoji nijedan drugi izlaz i osoba se nalazi  u stanju darure.     Vjerujem da je pojam „mukhasemeh“ ili „ikhtisam“ o kojem učenjaci govore  udaljeniji od značenja vraćanja prava „oblikom traženja hukma, a vraćanje prava u  „obliku traženja hukma“ bez traženja tahkima taguta, i bez ispoljavanja dina, kada  je  u  pitanju  tekfir  pojedinca  svojom  vanjštinom  jače  ukazuje  na  nevjernički  tehakum  tagutu  nego  vraćanje  prava  u  „obliku  traženja  hukma“  uz  ispoljavanje  dina, jer kada ispolji din i svoje traženje, zna se da ne traži tahkim taguta.    Kada  ćuti  i  ne  ispoljava  din  ali  isto  tako  ne  tražeći  od  njih  tahkim  taguta  jasnim riječima ostaje nam vanjsko djelo koje ne ukazuje kategorički na traženje  tahkima  taguta  pa  tekfir  ovakve  osobe  biva  predmetom  idžtihada,  a  svakom  muslimanu  je  obaveza  da  u  osnovi  vjeruje  da  mutehakim  tagutu  riječima  ili  djelima nije musliman niti onaj koji ga ne tekfiri pravdajući ga neznanjem i slično.     Slika  u  kojoj  osoba  vraća  svoja  prava  u  „obliku  traženja  hukma“  je  prema  mom shvatanju poput „oblika sedžde“ pred stvorenjem, koji sam po sebi ne mora  izvesti iz vjere poput sedžde pozdrava, ali kada se nad osobom ostvari argument  da  je  Allah  oblik  sedžde  ograničio  samo  na  Sebe,  ustrajanje  u  obavljanju  oblika  sedžde  pred  stvorenjem  pravno  itekako  može  biti  uzrokom  tekfira  pojedinca,  a  obavljanje oblika sedžde pred nečim što se obožava mimo Allaha je jaka indicija  koja ukazuje na značenje ’ibadeta nekom drugom mimo Allaha.       Opis vraćanja prava u „obliku traženja hukma“ u kojem osoba ispolji svoj din  ne držim dozvoljenim jer vodi u veliki kufr, iako nije na stepenu prethodnog opisa.  Ovdje se može reći da se onaj koji dozvoli jedan od ovih opisa ne smije protekfiriti  sve dok se nad njim ne uspostavi da je „tehakum iman“, tj. da je „oblik tehakuma“ 

  566 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

iman i da nije dozvoljeno upasti u „oblik tehakuma“ pred tagutom jer je Uzvišeni  za „vanjski oblik tehakuma tagutu“ vezao propis tekfira, i s time se nije igrati.     Zato  El‐Qurtubi,  rahimehullah,  govoreći  o  prisili  spominje  da  ako  mušrici  prisile muslimana da uradi sedždu kipu on može uraditi sedždu pred kipom ali sa  namjerom  činjenja  sedžde  Allahu,  iz  čega  razumijemo  da  učenjaci  islama  takve  „vanjske oblike ’ibadeta pred tagutom“, koji sami po sebi nisu suštinski veliki širk  već „njegov oblik“, ne dozvoljavaju osim u prisili. To je ono što se razumije, a Allah  najbolje zna.    Vjerujem  da  El‐Gunejman  upravo  zbog  ovih  diferencija  nije  protekfirio  one  koji „dozvoljavaju „tehakum“ laičkim sudnicima radi vraćanja prava“ a on lično je  dozvolio vraćanje prava putem sulha ili mukhasemeh, tj. sporazumnog riješenja ili  sporenja. Odnosno, nije dozvolio vraćanje prava u „obliku traženja hukma“ zbog  toga što su tahkim i tehakum oblici i kalupi imana poput oblika i kalupa sedžde.  Ako  bi  se  pretpostavilo  da  neki  učenjak  islama  ne  tekfiri  mutehakima  tagutu  vanjskim riječima ili djelima on je kod nas kafir o bilo kome da se radi.   Primjer  kojim  bi  približili  prethodno  značenje  je  musliman  koji  ode  vračaru  i  pita ga o „gajbu“956 ali ne da bi mu povjerovao već samo da čuje kako će vračar  odgovoriti.  U  hadisu  se  kaže  da  namaz  onoga  koji  o  nečemu  upita  vračara  neće  biti primljen četrdeset dana. Učenjaci su se, kao što spominje Hudajr u komentaru  „Knjige tevhida“, razišli na tri mišljenja:  1) Kafir je;  2) Nije kafir ali namaz mu neće biti primljen;  3) Sustezanje od tekfira.    Prema  mom  razumijevanju  je  ispravno  da  osoba,  spomenuta  u  hadisu  Poslanika,  .,  nije  kafir,  a  da  se  razilaženje  učenjaka  tiče  tekfira  pojedinca  iz  vanjske realnosti, i razilaženja slična ovom se ponavljaju u pogledu drugih „oblika“  poput  tevafa  oko  kabura  i  slično.  Dakle,  radi  se  o  mezhebu  uleme  u  pogledu  mukeffirata  kojim  tekfire  pojedince  u  određenoj  okolini  i  uvjetima.  A  Allah  najbolje zna! Ovo kažem zbog toga što sam ubjeđen da među muslimanima nema  razilaženja  ni  u  jednoj  mes’eli  suštinskog  velikog  širka,  i  da  se  razilaženja  tiču  njihovih  mezheba  i  stavova  u  pogledu  tekfira  pojedinca  u  određenom  društvu  i  stanju, gdje se poseže za indicijama i dokazom stanja.    Isto  tako  je  moguće  da  musliman  ispituje  sihrbaza  ili  vračara  da  bi  ga  obrukao, kao što je Poslanik, ., tražio od Ibn Sejada Jevreja, kojeg su neki ashabi                                                               956

 O apsolutno nepoznatom i skrivenom koje nepoznaje niko mimo Allaha. 

 

EBU MUHAMMED

567 

smatrali Dedždžalom, a Poslanik,  ., im to nije poricao, da pogodi šta je Poslanik  zamislio, iako je istina da on nije Dedždžal koji će se pojaviti pred Sudnji Dan, već  samo  jedan  od  prevaranata,  tj.  dedždžala.  Poslanik,  .,  je  bio  zamislio  suru  Ed‐ Dukhan a Ibn Sejad je pogodio samo „dukh“ pa mu je Allahov Poslanik, ., rekao:  „Crkni! Nećeš preći granicu onoga što jesi.“, tj. nisi ništa drugo do sihrbaz vračar.    Dakle, za tekfir je bitno šta će određena osoba reći ili uraditi pred tagutom,  bilo da se radi o sihrbazu, vračaru ili tagutu suda, a vjersko pravilo je da sredstva i  putevi imaju propise ciljeva kojima vode, pa ako je cilj osobe da kaže ili uradi kufr  onda je put i sredstvo koje vodi njemu veliki kufr takođe, pa se zbog ovoga kaže  da  svaka  riječ  ili  djelo,  počevši  od  odlaska  ka  sudnici  preko  „hvatanja  za  kvaku  suda“,  a  zatim  svaka  riječ  ili  postupak  koji  ne  ukazuju  na  kategorički  način  na  nevjernički  tehakum  tagutu,  ima  propis  cilja  kojem  vodi,  a  to  se  u  pogledu  pojedinca  ne  može  odrediti  osim  poznavanjem  njegove  namjere  ili  uzimanjem  u  obzir indicija i dokaza stanja.     Iz ovoga shvataš riječi neznalica koji su po našem govornom području počeli  širiti  tekfir  onoga  koji  dozvoli  odbranu  na  sudu  uz  uvjete  koje  smo  spomenuli,  i  koji  kažu  da  je  kafir  „ko  god  se  uhvati  za  kvaku  sudnice“  ili  „ko  god  krene  u  sudnicu“  i  da  čovjeku  nije  dozvoljeno  da  ode  u  sudnicu  ili  da  se  uhvati  za  kvaku  sudnice osim ako je prisiljen, govoreći da mi ne znamo značenje tehakuma tagutu  i da smo popustili u toj mes’eli i tekfireći nas zbog toga, svjedočeći u isto vrijeme  islam  Makdisiju  i  svim  „mudžahidima“  koji  su  dozvolili  isto  ili  gore  od  toga,  ili  tehakum  tagutu  lično,  i  koji  nisu  izvršili  kufr  u  taguta  s  obzirom  da  ne  tekfire  pokret Hamasa, što je postalo skoro opšte poznato čak i u redovima smutljivaca.  Sve  ovo  je  dokaz  njihovog  džehla,  smjelosti  na  vjeru  i  nevine  ljude,  nepravde  i  licemjerstva. Allahulmuste’an!    Opis pukog odlaska na sud ili hvatanja za kvaku sudnice ne znači davanje tom  sudu prava da sudi tagutskim zakonom, kao što kaže druga grupacija bezumnika,  koji  svoju  vjeru  uzimaju  sa  ekstremističkih  foruma  i  stranica  po  internetu,  jer  Poslanik, ., nije protekfirio onoga koji pita vračara, ne vjerujući mu, kao što ne bi  protekfirio  onoga  koji  ode  vračaru  da  ga  pita  da  bi  ga  ponizio,  a  čovjek  svojim  odlaskom tagutu može imati sto namjera, a ne samo jednu nevjerničku, i vjersko  pravilo  je  da  putevi  i  sredstva  imaju  propis  ciljeva  kojima  vode.  Pa  ako  je  osoba  krenula  u  sudnicu  ili  se  uhvatila  za  kvaku  sudnice  da  bi  im  naredila  dobro  ili  odvratila  ih  od  širka  takav  je  mudžahid  na  Allahovom  putu,  jedan  od  najboljih  muslimana.     Ako je krenula u sudnicu ili se uhvatila za kvaku sudnice da bi se tehakumila  tagutu  i  bila  zadovoljna  njegovom  presudom,  takva  je  mušrik  svejedno  bila  u 

  568 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

poziciji  onoga  koji  je  pokrenuo  slučaj,  optuženog  ili  svjedoka,  a  ako  je  krenula  u  sudnicu da upadne u mali kufr njen odlazak u sudnicu i hvatanje za kvaku sudnice  je mali a ne veliki kufr, a onaj koji ode u sudnicu ili se uhvati za njenu kvaku da bi  se branio pod spomenutim uvjetima i od sebe odagnao presudu taguta s obzirom  da nije upao u tehakum nije kafir, i tako dalje.     Dakle,  odlazak  u  sudnicu  ili  hvatanje  za  kvaku  sudnice,  kao  što  kažu  neznalice,  ima  propis  svog  cilja  a  to  se  vraća  namjeri  čovjeka,  a  ćutnja  na  sudu  sama po sebi nije kategorički dokaz zadovoljstva kufrom osim uz indicije i dokaze  stanja. Ukratko rečeno, sve što izlazi iz naše definicije velikog širka tehakuma nije  veliki širk, niti je kod nas ikad bio.   

10.5 O pojedincima koje smo protekfirili zbog tehakuma tagutu   Pojedince  koje  smo  protekfirili  zbog  dozvoljavanja  tehakuma  tagutu  radi  vraćanja prava, nismo protekfirili zbog toga što su dozvolili opis vraćanja prava ili  malog širka u tehakumu, već zbog toga što smo njihove riječi shvatili u značenju  dozvoljavanja  nevjerničkog  tehakuma  tagutu  kojeg  je  Allah  objasnio,  a  ne  „nevjerničkog tehakuma tagutu po njihovom shvatanju“.     Kada su me neki od braće, nakon što sam im objasnio neke temelje, upitali  da  li  je  moguće  da  su  neki  pojedinci  koje  smo  protekfirili  zbog  dozvoljavanja  tehakuma tagutu radi vraćanja prava, mislili na neki drugi opis mimo velikog širka  tehakuma, nazivajući ga tehakumom tagutu, rekao sam im da je to moguće, i da je  tekfir  tih  pojedinaca  naš  idžtihad  i  da  mnogobrojne  indicije  koje  kod  nas  sve  zajedno prouzrokuju ubjeđenost ukazuju na to da su zaista dozvolili opis vanjskog  velikog širka tehakuma tagutu, pored njihovih ostalih kufrova u koje su upali.     Najmanje što se može reći je da je njihovo buncanje o dozvoljavanju vraćanja  prava  putem  laičkih  sudnica  kod  nas  prouzrokovalo  preovladavajuće  mišljenje  o  tome da su oni zaista dozvolili veliki širk tehakuma tagutu.    

 

EBU MUHAMMED

569 

10.6 Spomen indicija koje ukazuju da su pojedinci koje smo protekfirili zbog dozvoljavanja tehakuma tagutu to zaista uradili U te indicije ulazi:  a) Kada mi kažemo da je tehakum tagutu veliki kufr i širk i nije dozvoljen osim u  prisili,  a  tehakum  tagutu  je  njima  poznat  vjerski  termin  kojeg  lično  drže  velikim  kufrom, kontriraju tvrdnjom da je „tehakum tagutu dozvoljen radi vraćanja prava  uz  uvjet  mržnje  prema  njemu“  i  slično,  a  zatim  spominju  opise  koji  dokazuju  da  vjeruju da vanjski opis tehakuma tagutu riječima ili djelima nije veliki širk sam po  sebi, niti za sobom neminovno povlači srčani kufr, pa kažu:  b) Ako je u stanju prinude (darure), dozvoljeno mu je da upadne u vanjski opis koji  je  prema  njima  samim  u  osnovi  tehakum  tagutu,  ali  kada  prava  čovjeka  budu  oštećena i on se nađe u stanju prinude, vraćanje otetih prava putem opisa koji je  kod njih u osnovi tehakum tagutu, isti taj opis čini  vjerski propisanim vraćanjem  otetih prava, pa jedan te isti opis kod njih nekad biva tehakumom tagutu a nekad  vjerski propisanim vraćanjem prava.   c) Ili kaže da je opis koji je kod njih u osnovi tehakum tagutu dozvoljen ako nema  šerijatskih sudnica, i ovdje ne spominju uvjet prinude (darure), a opšte poznato je,  kod  svih  razumnih  ljudi,  da  nepostojanje  šerijatskih  sudnica  ne  znači  postojanje  prinude  koja  u  islamu,  onda  kada  nema  druge  alternative,  u  potrebnoj  mjeri  dozvoljava neke vrste zabranjenih stvari, ali kufr i širk, prelazna nepravda i blud,  npr.,  u  njih  ne  ulaze,  što  znači  da  se  smutljivci  moraju  odlučiti  za  jedno  od  dva  stanja  u  kojima  dozvoljavaju  tehakumu  tagutu,  jer  nepostojanje  šerijatskih  sudnica ne znači postojanje darure, kao što se postojanje darure može ostvariti u  slučaju  postojanja  šerijatskih  sudnica,  a  sve  ovo  ukazuje  da  vanjski  opis  kojeg  u  osnovi  drže  tehakumom  tagutu,  kada  postoje  šerijatske  sudnice  kako  kažu,  nije  veliki  širk  tehakuma  tagutu  lično,  niti  za  sobom  neminovno  povlači  srčano  nevjerstvo u slučaju da nema šerijatskih sudnica.  d) Činjenica  da u njihovom shvatanju uopšte ne postoji opis velikog kufra i širka  tehakuma  tagutu  u  vanjskim  riječima  ili  djelima,  i  da  opis  velikog  kufra  i  širka  stalno  vraćaju  na  srce,  pa  kažu  da  je  ako  mrzi  taguta  i  njegov  zakon  i  upadne  u  „tehakum tagutu radi vraćanja prava“, s obzirom da nema šerijatskih sudnica, ili je  u daruri, još uvijek musliman i nije izašao iz tevhida, pa sve apsolutno vraćaju na  srce,  i  u  svojim  fetvama  i  „došaptavanjima“,  koja  Allah  otkriva,  nikad  „svoje  robove“ ne upozoravaju na upadanje u opis tehakuma tagutu u vanjskim  riječima 

  570 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

i djelima, već ih uče kako je dovoljno da „imaju kufr u taguta u svom srcu“, iako je  to puka laž, jer onaj koji se tehakumi tagutu vanjskim riječima ili djelima ne samo  da  u  svom  srcu  nema  kufr  u  taguta,  već  njegove  riječi  i  djelo  ukazuju  da  u  srcu  nema iman u Allaha i da u stvari vjeruje u šejtana koji želi da ga odvede u daleku  zabludu, kao što se kaže u suri En‐Nisa’. Allahulmuste’an!    e)  Nikad  nikog  nisu  protekfirili  od  „svojih  džematlija“  kao  i  drugih,  koji  se  tehakume laičkim sudnicama, o bilo kakvom obliku da se radi.  f)  Nisu  im  rekli  da  ne  uzimaju  advokata,  s  obzirom  da  advokat  obožava  zakon  i  taguta hukma, ili kada im dozvoljavaju da uzmu advokata ne objašnjavaju im da  ne  smiju  opunomoćiti  advokata  da  traži  pridržavanje  tagutskih  zakona  i  suđenje  njima, a to je osnova svih osnova u advokatskom poslu.   g)  Nisu  se  ogradili  opisima,  kojim  se  ograđuju  oni  koji  su  shvatili  mes’elu  tehakuma, pa da kažu da je dozvoljeno tražiti svoje pravo nazad pod uslovom da  ne tražiš tahkim zakona i pridržavanje njega, već su stvar dozvolili uz njihov uvjet  „srčanog kufra u taguta i imana u Allaha“. Allahulmuste’an!    Prva  osoba  sa  našeg  govornog  područja,  koje  se  ovo  tiče,  je  Muhammed  Porča, koji je upao u sve što sam naveo, i koji je izgleda još uvijek ubjeđen da ne  dozvoljava tehakum tagutu govoreći kako su drugi pogrešno protumačili njegove  riječi,  a  razlog  njegovog  neznanja  o  tome  da  je  zaista  dozvolio  tehakum  tagutu  jeste njegovo uvjerenje da mutehakim tagutu, makar radi vraćanja prava, ne biva  nevjernikom  osim  kada  u  njegovom  srcu  nestane  iman  u  Allaha  ili  se  pojavi  vjerovanje u taguta.     Mnogi džahili koji su ga čuli da kaže da ne dozvoljava tehakum tagutu i da je  to veliki širk misle da je neko na njega slagao i slično, smetnuvši sa srca i sa uma  da Porča govori o terminu koji kod njega ima nepotpuno značenje i ne koristi ga u  potpunom  značenju  kojeg  želi  Zakonodavac,  kao  što  ekstremne  sufije  i  rafidije  negiraju da rade širk i da su ga dozvolili, s obzirom da se njihova definicija velikog  širka razlikuje od definicije muslimana i ehlus‐sunneta.    Štaviše, možda kada bi upitao kršćane i Jevreje rekli bi ti da oni ne obožavaju  nikog  drugog  mimo  Allaha,  i  da  svi  oni  vidovi  velikog  širka  u  koje  su  upali  nisu  obožavanje  drugog  mimo  Allaha.  Lijep  primjer  za  to  je  ’Adi  sin  Hatima,  /,  koji,  iako  je  bio  učen  kršćanin  prije  prihvatanja  islama,  nije  znao  da  su  oni  obožavali  svoje  svećenike  i  monahe  slijedeći  ih  i  pokoravajući  im  se  apsolutno  u  nepokornosti Allahu, i rijetko koji čovjek svjesno i namjerno upada u nevjerstvo,  već se to najčešće dešava radi šubhe. 

 

EBU MUHAMMED

571 

  Dakle,  njihovo  cijelo  stanje  kategorički  ukazuje  na  to  da  su  dozvolili  vanjski  opis  tehakuma  taguta  pa  zbog  toga  kod  nas  nisu  muslimani,  i  da  nisu  razumjeli  tevhid  i  da  ljudima  dozvoljavaju  kufr,  kojeg  je  Allah  zabranio.  Da  Allah  sačuva!  Dozvoljavanje tehakuma tagutu nije njihova jedina boljka i mana. Molim Allaha da  ih uputi! Mi ne samo da vjerujemo da smo nagrađeni zbog njihovog tekfira i da se  time  približavamo  Allahu,  već  mrzimo  i  tekfirimo  svakog  ko  o  njima  zna  sve  ovo  što  sam  spomenuo  a  zatim  ih  ne  tekfiri.  Napominjem,  govorim  o  čovjeku  koji  poznaje njihovo stanje.     Mnogi  su  sigurno  primjetili  da  ja  u  svojim  predavanjima  i  pisanjima  nisam  spominjao  Porču,  a  glavni  razlog  tome  je  njegova  šutnja  i  činjenica  da  ne  vodi  otvoreni rat protiv nas i ove da’ve kao što to rade Bilibani i Nusret, i ovdje kada ga  spominjem,  želim  da  objasnim  ljudima  propise  i  razlog  našeg  spora,  pozivajući  njega  i  njegove  sljedbenike  da  se  pokaju  Allaha  od  neistine  na  kojoj  su  i  u  koju  pozivaju, i od tajnog odvraćanja ljudi od Allahovog puta, ili da, ako imaju dokaz da  smo mi pogriješili, konačno izađu i odbrane Allahov din od „naših laži i greški“, jer  će u protivnom u oba slučaja biti izdajnici Allahovog dina, oni koji su ga ostavili na  cjedilu, kada se pojavio taj i taj i širio zablude koje nisu zaustavljali.     Kada  bih  pretpostavio  da  smo  pogriješili  u  njihovom  tekfiru  u  mes’eli  tehakuma ti ljudi su kod nas kafiri zbog mnogih drugih kufrova u koje su upali, koji  se  tiču  osnove  tevhida  i  onoga  što  iz  njega  neminovno  proizilazi  od  stvari  čiji  nestanak neminovno ukazuje na nestanak tevhida. U najmanje od tih stvari spada  njihovo  podmuklo  ratovanje  protiv  ove  da’ve  i  koalicije  sa  mušricima,  vašom  „selefijskom  braću“,  koji  vjeruju  u  džibta  i  taguta.  To  je  najmanje  što  ih  slijedi.  Njihovi mesdžidi su puni ljudi kojima svjedoče islam i uzimaju ih za braću u vjeri,  iako  je  očigledno  da  nisu  ostvarili  značenje  odricanja  od  velikog  širka  i  mušrika  i  lojalnost prema islamu i muslimanima.      Onaj  koji  je  zaista  shvatio  pitanje  tehakuma  tagutu  i  zna  opasnost  ove  mes’ele  i  koliko  brzo  čovjek  može  upasti  u  nevjerstvo  a  da  nije  toga  ni  svjestan,  nikad  neće  „mutiti“  kao  što  oni  rade,  već  će  zauzeti  jasan  javan  stav  i  ponuditi  detaljno objašnjenje. Najsmešnije je kada Porča kaže da je sve što ja kažem istina  ali  da  to  važi  samo  za  islamsku  državu,  i  da  se  ne  može  primjeniti  danas.  SubhanAllah!     Kako  je  moguće  da  neko  djelo  samo  po  sebi  bude  u  islamskoj  državi  bude  veliki  kufr  a  daru  kufra  ne?!  Oprobaj  ovo  šejtansko  pravilo  na  bilo  kojem  vidu  nevjerstva  u  Allaha,  pa  ćeš  vidjeti  da  ga  je  šejtan  objavio.  Ono  što  oni  iz  govora  učenjaka  nisu  razumjeli  je  izgleda  činjenica  da  se  u  islamskoj  državi  mogu  lakše  tekfiriti ljudi za koje nije ustanovljeno da su upali u jasan uzrok tekfira, poput onih 

  572 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

koji sjede s kafirima, koji se rugaju islamu, ćuteći i ne poričući im, ili se „vrzmaju“  oko taguta hukma, makar od njih ne tražili da tahkime svoj zakon.     U takvim situacijama se odlazak ljudi tagutima hukma od Jevreja i kršćana i  drugih  može  lakše  protumačiti  kao  nezadovoljstvo  šerijatom  i  davanje  prednosti  suprotnom  zakonu  i  uzeti  se  kao  indicija  za  postojanje  nevjerstva,  i  tako  dalje.  Nakon neznalica tevhida sa naših prostora uzmi na primjer Bin Baza, koji u jednoj  fetvi zabranjuje tehakum laičkim sudnicama, i kaže da je to pitanje jasno a zatim  njegovu zabranu dokazuje ajetom: 

ِ ‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ َ ِ‫َﻧﺰَل اﻟﻠّﻪُ ﻓَﺄ ُْوﻟَـﺌ‬ َ ‫َوَﻣﻦ ﱠﱂْ َْﳛ ُﻜﻢ ﲟَﺎ أ‬

A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi nevjernici.957    U  drugoj  fetvi  ga  dozvoljava  ako  se  čovjek  nalazi  u  daruri  bez  ikakvog  objašnjenja! SubhanAllah! I tome  dodaj da je pred  kraj života počeo da „bunca“  nešto  oko  „malog  kufra“.  U  prvoj  fetvi  ga  zabranjuje  a  drugoj  ga  bez  ikakvog  pojašnjenja  dozvoljava  ne  upozorivši  ljude  od  upadanja  u  vanjski  opis  tehakuma  tagutu, kojeg obični ljudi sigurno ne znaju, uz činjenicu da je on učen čovjek i da je  prvi od kojeg se očekuje da koristi vjersku terminologiju i da je nije promjenio! Šta  ja sada da radim sa Bin Bazom? Da ga mazim?!     Moguće  je  da  neka  osoba  zatrovana  tagutskom  bolešću  opravdavanja  učenjaka taguta kaže da je moguće da Bin Baz koristi aluziju i da u drugoj fetvi ne  govori u opisu nevjerničkog tehakuma tagutu već o onome što kod nas takođe ne  ulazi  u  nevjernički  tehakum  tagutu,  ali  koje  je  značenje  jače?  Zašto  je  neukim  ljudima  otvorio  vrata  nevjerstva  u  Allaha  a  učenjaci  prije  njega  su  neukim  muslimanima zabranjivali da putuju u dar kufra zbog trgovine?     Kakav je propis onoga koji se koristi „aluzijom“ iz koje će milioni ljudi shvatiti  nevjerstvo u Allaha i Njegovog Poslanika i upasti u nevjernički tehakum tagutu?!  Koliko  je  samo  potrebno  bezobrazluka  da  čovjek  kaže  da  je  Bin  Baz  decenijama  svog  života  bio  u  stanju  prisile  ili  darure  i  da  mu  traži  opravdanje  za  sve  što  je  uradio  od  promjene  Allahove  vjere  i  lojalnosti  prema  svojoj  državi,  vjernicima  u  džibta i taguta?! Allahulmuste’an!     Ovo  kažem  iako  mi  je  teško  da  povjerujem  da  neko  koji  je  naučio  tevhid  može  dozvoliti  opis  nevjerničkog  tehakuma  tagutu,  kao  što  mi  je  teško  da  povjerujem da neko od učenih ljudi ne zna da mušrik džahil nije musliman, ali Bin  Baz  je  imao  potrebu  opravdavanja  svoje  države  koja  sudi  tagutskim  zakonima  i                                                               957

 Sura El‐Ma'ideh (5) 44 

 

EBU MUHAMMED

573 

traži da joj se njima sudi, što je dodatna indicija da je promjenio Allahov din kako  bi postavio temelj kojim bi spiječio tekfir taguta i onih koji nisu izvršili kufr u njega.    Pogledaj  govor  učenjaka  o  mes’eli  dozvoljenosti  neukim  muslimanima  da  radi trgovine putuju u darul‐kufr, analogno na postupak Ebu Bekra, i koliko su bili  žestoki prema onome koji je to dozvolio blentavim argumentacijama, iz straha za  vjeru  muslimana,  i  da  ne  upadnu  u  fitnu  različitih  grijeha  u  darul‐kufru,  i  da  ne  ostave  ispoljavanje  dina,  i  to  uporedi  sa  postupkom  Bin  Baza  i  ostalih  učenjaka  taguta.     Dakle,  naš  tekfir  njih  je  naše  pravo  i  obaveza,  koji  u  pogledu  nekih  u  datoj  mes’eli  sigurno  dolazi  do  stepena  čvrstog  ubjeđenja,  iako  smo  ubjeđeni  da  su  kafiri radi drugih stvari. Allah će biti Sudija između nas i njih, pa bujrum! Ako se  bojiš  Allaha  da  protekfiriš  muslimana  zar  se  ne  trebaš  bojati  Allaha  ako  posvjedočiš da je mušrik musliman i da je Njegov neprijatelj Njegov prijatelj?!     Ako  kažeš  osnova  kod  onih  koji  se  pripisuju  islamu  je  islam,  kažem  da  je  značenje jasnog kufra u kojeg su upali jače od značenja islama kojeg si im pripisao  na  osnovu  obilježja  koji  nisu  islam  lično,  štaviše,  i  da  si  u  njihovoj  vanjštini  vidio  jasan islam, jasan veliki kufr i širk ga negiraju kao što su ga negirali onim prije njih.  Da nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!   Mes’ela:  Vidjeli  smo  da  neki  ljudi  pojam  „ja’budu  gajrellah“,  tj.  „’ibadeti  nekom drugom mimo Allaha“ ne koriste u značenju usmjeravanja suštinskog  ’ibadeta nekom drugom mimo Allaha, već u značenju „kalupa i oblika“, i da  to  isto  rade  i  sa  pojmovima  „djelo  od  djela  širka“  ili  „veliki  širk“  ili  „oblici  širka“, itd.      

10.7 Da li je moguće da takođe postoje osobe koje pojam „tehakum tagutu“ koriste u značenjima koja ne ulaze u suštinski veliki širk tehakuma?   Kažem da je to teoretski vrlo moguće, bez imalo sumnje, i mi nismo od onih  koji  tekfire  ljude  zbog  izgovorenih  riječi  ako  ne  žele  njihova  značenja,  a  najbolji  primjer za to je što nisam protekfirio Ademija zbog njegovih riječi da je Poslanik,  ., tražeći zaštitu od Mut’ima ibn ’Adija nakon Ta’ifa, uradio tehakum mušricima,  jer sam razumio da magarac time ne misli na veliki širk niti na veliki grijeh, već na  traženje zaštite.  

  574 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Prije  nekog  vremena  mi  je  rečeno  da  je  magarac,  govoreći  o  tom  slučaju  rekao „Ima li veći tehakum od ovoga!?“, a ove riječi su same po sebi veliki kufr, jer  ukazuju  da  je  Poslanik,  .,  uradio  „najveći  tehakum“,  da  Allah  sačuva!  Najverovatnije da su mi tada ove njegove riječi izmakle.     Takođe, kada sam vidio da Eš‐Šazili na šubhu onih, koji dokazom Makedonca  Ademija  dozvoljavaju  tehakum  tagutu,  odgovara  samo  konstatacijom  da  je  taj  zakon Kurejšija bio iz zakona Ibrahima ’alejhisselam, sam shvatio da je moguće da  Eš‐Šazili pojam tehakum koristi u širem značenju od nas, te ga nisam protekfirio  kada  sam  vidio  da  dozvoljava  vraćanje  prava  putem  laičkih  sudnica  i  tako  dalje.  Ovu  stvar  sam  spomenuo  prijateljima  i  neprijateljima,  ali  sam  se  protivio  i  još  uvijek radim, onima koji sličnim riječima dokazuju da „tehakum ne ulazi u aslud‐ din“,  ili  kažu  da  je  nevjernički  tehakum  tagutu  radi  vraćanja  prava  dozvoljen  u  daruri, ili kada nema šerijatskih sudnica.   Eš‐Šazili, odgovarajući nekim skupinama, kaže: 

‫ َﻣ ْﻦ داﻓﻊ ﻋﻦ ﻧﻔﺴﻪ أو ﻃﻠﺐ ﺣﻘﻪ ﻣﻦ اﻟﺴﻠﻄﺎت ﻛﻔﺮ ﻓﻘﺪ ﺗﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ وﻣﻦ ﺗﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ ﻓﻘﺪ‬:‫ﻗﺎﻟﻮا‬ ‫ ﻓﺎﺳﺘﻴﻔﺎء اﳊﻖ ﻳﻄﻠﺒﻪ اﻟﺮﺳﻮل أو اﻹﻣﺎم ﻣﻦ‬،‫ ﳚﺐ أن ﻧﻔﺮق ﺑﲔ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ وﺑﲔ اﺳﺘﻴﻔﺎء اﳊﻖ‬:‫ وﻧﻘﻮل‬.‫ﻛﻔﺮ‬

‫ ﻛﺬﻟﻚ اﻟﺪﻓﻊ ﻋﻦ اﻟﻨﻔﺲ ﲟﺎ ﳜﻮﻟﻨﺎ إﻳﺎﻩ اﻟﺸﺮع وﻻ ﻧﻌﺪل ﻋﻦ‬،‫اﻟﻜﻔﺎر ﳑﻦ ﳍﻢ وﻻﻳﺔ ﻋﻠﻰ ﻣﻐﺘﺼﺐ اﳊﻖ‬ ‫ واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ‬.‫اﻋﺘﺒﺎرا ﻟﻠﻐُْﻨﻢ ﺑﺎﻟﻐﺮم واﻷوﱄ ﺗﺮك ذﻟﻚ‬ ً ‫ذﻟﻚ‬ ً ‫أﺑﺪا إﻻ ﰲ ﺣﺎﻻت ﻧﺎدرة ْﲢ ُﻜ ُﻤﻨَﺎ ﻓﻴﻬﺎ ﺿﺮورة ﻣﺎﺳﺔ‬ ‫اﻟﺼﺮﻳﺢ ﻫﻮ اﻟﻌﺪول ﻋﻦ اﳊﻜﻢ اﻟﺸﺮﻋﻲ واﳊﺎﻛﻢ اﻟﺸﺮﻋﻲ ﻣﻊ وﺟﻮدﻩ إﱃ ﻏﲑﻩ ﻛﻤﻦ ﻋﺪل ﻋﻦ ﺣﻜﻢ‬ ‫ﻣﻨﻌﺎ ﺑﺎﺗًﺎ وﻫﻮ‬ ً ‫ وﻛﺬﻟﻚ ﻃﻠﺐ ﺣﻖ ﻣﻦ ﻗﺎﻧﻮن ﳝﻨﻌﻪ اﻟﺸﺮع‬،‫ إﱃ ﺣﻜﻢ ﻛﻌﺐ ﺑﻦ اﻷﺷﺮف أو ﻏﲑﻩ‬‫اﻟﺮﺳﻮل‬ .‫ﰲ ﻧﻈﺮ اﻟﺸﺮع ﺑﺎﻃﻞ واﻏﺘﺼﺎب ﳊﻘﻮق اﻵﺧﺮﻳﻦ‬

„Kažu: ko brani sebe ili traži svoje  pravo od vlasti  postaje kafirom. Tehakumio  se njima a ko se tehakumi njima kafir je.“  Kažemo:  obaveza  je  da  napravimo  razliku  između  tehakuma  i  vraćanja  prava.  Vraćanje  prava  od  nevjernika,  koji  imaju  vilajet  nad  onim  kome  je  oteto  pravo,  traži  izaslanik  ili  imam,  a  isto  tako  je  i  sa  odbranom  sebe  onim  što  nam  daje  šerijat,  i  od  toga  nikad  ne  odstupamo,958  osim  u  rijetkim  slučajevima,  u  kojima  smo  pod  velikom  darurom  uzimajući  u  obzir  štetu  i  korist,  a  preče  je  da  se  to  ostavi.                                                                958

 Od vraćanja prava putem šerijata. Ovo je značenje koje se nameće, a Allah najbolje zna da li je htio reći nešto  drugo, jer u bilo kojem drugom značenju rečenica nije razumljiva. 

 

EBU MUHAMMED

575 

Sarih  tehakum  je  odstupanje  od  šerijatskog  propisa  i  šerijatskog  sudije,  uz  njegovo postojanje, nekom drugom, poput onih koji su odstupili od Poslanika, .,  Ka’bu  b.  Ešrefu  ili  nekom  drugom  mimo  njega,  a  isto  važi  za  traženje  prava  od  qanuna,  kojeg  šerijat  apsolutno  zabranjuje,  i  koje  se  u  šerijatu  tretira  neispravnim i otimanjem tuđih prava.“959    Eš‐Šazili, kao mnogi drugi, kada govore o širku tehakuma tagutu dovode ga u  vezu sa širkom prihvatanja zakona i širkom pokornosti, i to je bez sumnje ispravno  ali ne na Nusretov način, a greška bi bila ako bi veliki širk tehakuma ograničili na  značenje uzimanja dotičnog propisa taguta za svoj din, i rekli da traženje suđenja  drugim  zakonom  uz  pridržavanje  njega  lično,  makar  on  u  vanjskom  opisu  bio  identičan šerijatskom, nije veliki kufr i da, s obzirom da ga nije uzeo za svoj din, ne  ulazi u značenje vanjskog prihvatanja tagutskog zakona i hakimijjeta.    Ja lično vjerujem da ljudi poput Eš‐Šazilija to nikad neće reći, i da se na ovu  mes’elu  nisu  osvrnuli  zbog  toga  što  im  ne  pada  na  pamet  da  je  moguće  da  musliman  od  taguta  hukma  traži  da  se  pridržava  svog  zakona,  hukmom  i  tahkimom,  ili  u  bilo  čemu  drugom,  jer  uzimanje  taguta  i  njegovog  zakona  za  sudiju,  iz  kojeg  ne  proizilazi  da  će  mutehakim  njegov  detaljni  propis  i  presudu  uzeti za svoju vjeru i zakon, je, pošto se ovdje radi o prihvatanju hakimijjeta osobe  i zakona, glavni vid prihvatanja tagutskog zakona, a prihvatanje dotičnog zakona  taguta za din je njegov specifičniji oblik. Štaviše, govor Eš‐Šazilija podnosi značenje  koje je kod mene pretjerivanje, kao što ćeš vidjeti.     Pojam  „sulutat“,  tj.  „vlasti“  koji  se  spominje  u  Eš‐Šazilijevom  govoru  je  opširniji  od  pojma  „sudnica“,  kojeg  u  ovom  citatu  uopšte  ne  spominje,  iako  je  spomenuo Ka’ba sina Ešrefa, i mi nismo ekstremisti koji uzimanje ili traženje bilo  čega od instanci vlasti smatraju nevjerničkim tehakumom tagutu, poput uzimanja  viza,  ličnih  karti,  pasoša  i  drugih  stvari  i  procedura,  naravno  pod  uslovom  da  u  njima samim ne postoji jasan veliki kufr.     Pojava  pojma  „vlasti“  u  govoru  Eš‐Šazilija,  kojim  odgovara  određenoj  grupi  ljudi,  sugerira  i  ukazuje  na  to  da  ta  grupa  izgleda  tekfiri  ljude  zbog  uzimanja  i  traženja  bilo  čega  od  državnih  instanci,  počevši  od  njihovog  nazivanja  tagutima,  smetnuvši  sa  uma  da  nije  bilo  koje  traženja  ili  uzimanje  od  taguta  vjerovanje  u  njega,  kao  kada  bi  od  njega  tražio  da  ti  da  hiljadu  maraka,  čak  i  kada  ih  nisi  zaslužio, a ovo u vezi hiljadu maraka izgleda razumije svako! 

                                                              El‐Belagul‐Mubin, str. 1243 

959

  576 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Međutim,  u  riječima  Eš‐Šazilija  se  nazire  jedan  mali  problem  a  to  je  što  definišući  sarih960  tehakum  njegovu  suštinu  svodi  na  opise  „odstupanja  od  šerijatskog propisa“ i „tehakum tagutu“ koji se, ako osoba iz njih izvede neželjeno  oprečno  značenje,  mogu  pogriješno  razumjeti,  pa  je  potrebno  protumačiti  njegove riječi.   Da se podsjetimo!   „Odstupanje  od  Allahovog  zakona“  kao  opis  se  u  osnovi  pojavljuje  u  značenjima  koji za sobom trenutno povlače tekfir,961 i to obuhvata:  1)  Osobu  koja  namjerno  ili  u  opšte  poznatoj  mes’eli,  uz  postojanje  mogućnosti  saznanja  propisa  kojeg  je  promjenio,  islamu  pripiše  propis  koji  nije  od  njega.  Ovakav  je  kafir  u  Allaha  i  njegovo  odstupanje  od  Allahovog  zakona  za  sobom  trenutno povlači tekfir.  2)  Osoba  koja  se  tehakumi  tagutima  hukma  iz  vanjske  realnosti,  koji  sprovode  lažno gospodarstvo i božanstvo šejtana i taguta ljudi. O onome koji upadne u ovaj  opis  se  kaže  da  je  time  odstupio  od  tehakuma  samo  šerijatu  i  onim  koji  sude  njime, i nije moguće reći da ovakva osoba nije odstupila od Allahovog zakona.     U manje poznatim mes’elama u kojima musliman pogriješi i šerijatu pripiše  nešto što nije od njega se može reći da je odstupio od Allahovog zakona, ali ne u  značenju  koje  za  sobom  trenutno  povlači  tekfir,  bez  opravdanja  neznanjem  i  te’vilom.  Eš‐Šazili  ne  opravdava  neznanjem  u  namjernom  tehakumu  tagutu  i  svojom definicijom sarih tehakuma želi onaj opis koji za sobom trenutno povlači  tekfir,  i  u  tom  smislu  se  mora  razumjeti  bez  uzimanja  oprečnog  značenja,  što  je  suprotno šerijatu a zatim govoru Šazilija lično.     Nakon  što  smo  postavili  ovaj  temelj  dolazimo  do  zaključka  da  razlog  zbog  kojeg  se  Šazili  usteže  od  tekfira  „onih  koji  u  rijetkim  slučajevima  darure  vraćaju  svoja oteta prava putem vlasti, uzimajući u obzir štetu i korist“ nije nepostojanje  šerijatskih sudnica, ili nepoznavanje šerijatskog propisa u pogledu toga, niti stanje  darure samo po sebi, jer je on lično taj koji je u svojim knjigama konstatovao da je  prisila  jedino  stanje  u  kojem  je  Zakonodavac  dozvolio  upadanje  u  opis  vanjskog  nevjerstva, što znači da ovdje govori o vraćanju prava od tagutskih vlastim putem  opisa  koji  kod  njega  ne  ulazi  u  značenje  praktičnog  tehakuma  tagutu,  i  to  dozvoljava samo u daruri (nuždi).                                                               960

 Jasan tehakum.    Riječ „odstupanje“ u govoru Ibnul‐Qajjima o malom kufru je upotrebljena u parčetu značenja ne u  apsolutnom.  

961

 

EBU MUHAMMED

577 

  Isto tako Eš‐Šazili nije od onih koji značenje nevjerničkog tehakuma svodi na  tehakum  suprotnom  propisu  šerijatu  u  vanjskom  obliku,  i  u  knjizi  „Haddul‐islam  we haqiqatul‐iman“ je kostatovao da se prihvatanje zakona taguta ostvaruje bez  obzira  na  to  je  li  tagutski  zakon  u  svom  obliku  identičan  šerijatskom  ili  ne,  a  prihvatanje  zakona  taguta  naziva  „ulaskom  pod  teklif962  taguta“,  koje  kod  njega  biva srcem ili vanjskim riječima ili djelima, što je bez sumnje ’aqida ehlus‐sunneta.  Ovo su temelji Šazilija, koji se mogu zaključiti iz njegovog govora o ovoj temi.     Zato  kada  Eš‐Šazili  definiše  tevhid  Allaha  u  hukmu,  koji  ulazi  u  aslud‐din,  u  kojem  nema  opravdanja  neznanjem  i  te’vilom,  rekavši  „prihvatanje  Allahovog  zakona  i  odbijanje  svega  mimo  njega“,  time  mora  misliti  na  tehakumu  tagutima  hukma koji ne biva osima namjerno, kao i namjernu promjenu šerijata, jer će se u  protivnom  otvoriti  vrata  opravdanja  neznanjem  i  te’vilom  koja  je  on  zatvorio,  između ostalog uvodeći praktični tevhid Allaha u hukmu u aslud‐din.     Polazeći  od  svega  spomenutog  vjerujem  da  se  on  ne  razilazi  sa  nama  da  je  prihvatanje tuđeg zakona samo po sebi jasan veliki širk, bez dodatnog uvjetovanja  opisa  „odstupanja  od  šerijatskog  zakona“,  kojeg  su  mnogi  u  govoru  Ibn  Kethira  protumačili postojanjem šerijatskih sudnica koje su u stanju vratiti oteta prava, i  da svojim govorom naravno ne želi to oprečno značenje.     Eš‐Šazili izgleda takođe polazi od riječi Ibn Kethira u „Tefsiru“ gdje spominje:  „Ovaj ajet kudi svako ko odstupi...“ kojeg sam, Allahovom dobrotom, pojasnio  u  „Odgovoru na šubhu poturenu Ibn Kethiru“ i ukazao kako se treba shvatiti. Ako bi  kategorički ustanovio da Eš‐Šazili za tekfir osobe koja upadne u opis nevjerničkog  tehakuma  tagutu,  kojeg  sam  prikazao,  odvojeno  uvjetuje  „odstupanje  od  Allahovog hukma“, ne bih nimalo oklijevao u negaciji njegovog islama.   A  rečenica:  „Isto tako je i sa traženjem prava od qanuna, kojeg šerijat apsolutno zabranjuje, i  koje se u šerijatu tretira neispravnim i otimanjem tuđih prava.“963  Može biti protumačena na jedan od tri načina:  1) Pretjerivanja u vjeri i ekstremizam;  2) Dozvoljavanje suštine nevjerničkog tehakuma tagutu; 

                                                             962

 Obveznost njegovim propisima.   El‐Belagul‐Mubin, str. 1243 

963

  578 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

3) Da je izrečena u fikhsko‐pravnom smislu kao opis kojeg pravnik u određenom  društvu  i  vremenu  tretira  kao  uzrok  tekfira  u  vanjštini,  bez  uvjerenja  da  dotična osoba mora biti nevjernik u suštini.  Kako to?  1)  Ako  osnova  suštine  „traženja  od  qanuna“  nije  nevjernički  tehakum  „zakonu“  (qanūn) onda to ne može biti ni ono što se na njega nadovezuje, a to su njegovi  ogranci traženja, koji obuhvataju traženje šerijatski određenih prava kao i onoga  što  je  šerijat  zabranio,  jer  svi  pametni  se  slažu  da  ogranak  mora  imati  propis  osnove iz koje je potekao, pa ako traženje od qanuna nije tehakum tagutu samo  po sebi, onda bilo koje traženje koje se na njega nadovezuje nije tehakum tagutu,  već se radi o halalu i haramu, a haram je traženje onoga što je šerijat zabranio i  otimanje  tuđih  prava.  Ovoga  se  tiču  riječi  Muhammeda  ibnul‐Hasana  i  Es‐ Serkhasija, koji nisu ni išaretili na tekfir onoga koji preko sultana dara kufra otme  pravo drugom muslimanu.    Zamisli  da  neki  griješni  musliman  ode  u  neku  državnu  instituciju  koja  nudi  vino  siromasima  koji  nemaju  novca  da  ga  kupe,  i  kaže  im  „Po  vašem  zakonu  siromasi koji nemaju novca da kupe vino imaju pravo na besplatno dobijanje vina,  a  ja  sam  siromah,  i  tražim  da  mi  date  flašu  vina“,  ne  nazivajući  uzimanje  vina  „pravom“,  što  podrazumijeva  da  je  to  istina,  i  oni  mu  je  daju.  Je  li  ovim  postao  kafir?     Odgovor je da ako je tražio flašu vina, ne ohalaljući pijenje vina, ne opirući se  vjerskoj  zabrani  pijenja  vina,  i  ne  tražeći  od  tagutskih  vlasti  da  mu  je  daju  pridržavajući se zakona, i ne uzimajući je pridržavajući se zakona, nije kafir, već je  poput  njemu  sličnih  griješnika  velikim  grijehom.  Iz  govora  Eš‐Šazilija  se  može  razumjeti  da  je  ovakav  kafir  jer  je  „od  qanuna  tražio  nešto  što  mu  je  apsolutno  zabranjeno“.    Ako bi od njih tražio da ga zaštite kao što je Poslanik,  ., nakon povratka iz  Ta’ifa, tražio od Mut’ima sina ’Adija da ga zaštiti, ne  tražeći od  njih pridržavanje  tagutskog  zakona,  niti  pridržavajući  se  tagutskog  zakona,  tražio  je  ono  što  mu  šerijat dozvoljava i dodijeljuje. Dakle, ako osnova traženja od qanuna o kojoj Šazili  govori  nije  tehakum  tagutu,  opis  traženog  koji  je  ogranak  traženja  takođe  ne  može biti tehakum tagutu, već se radi o halalu i haramu.   2) S druge strane se može reći da ako je kod Šazilija traženje od taguta, o kojem  on  govori,  ono  što  je  u  šerijatu  zabranjeno  jasan  nevjernički  tehakum  tagutu,  onda  je  i  puko  „traženje  od  njega“  koje  je  njegova  osnova  jasan  nevjernički  tehakum  tagutu,  bez  obzira  na  opis  traženog,  pa  je  Šazili,  prema  tome,  dozvolio 

 

EBU MUHAMMED

579 

jasan  nevjernički  tehakum  tagutu  misleći  da  opis  vraćanja  šerijatski  određenih  prava  „traženjem  od  qanuna“  izvodi  iz  njegovog  bitka  velikom  širkom  tehakuma  tagutu.  Ali,  kao  što  sam  rekao,  njegove  knjige  sprečavaju  ovo  značenje,  jer  on  nevjernički tehakum tagutu ne svodi samo na tehakum suprotnom šerijatskom u  vanjskom obliku.   3)  Postoji  mogućnost  da  je  svoj  govor  izrekao  u  fikhsko‐pravnom  smislu  određujući  spomenuti  opis  uzrokom  tekfira  u  vanjštini  u  određenom  mjestu  ili  vremenu,  što  ne  mora  značiti  da  on  lično  vjeruje  da  osoba  koja  upadne  u  spomenuti  opis  neminovno  mora  biti  kafir  u  srcu,  jer  u  govoru  pravnika  u  poglavlju  o  riddetu  se  spominju  mnogi  opisi  za  koje  pametan  zna  da  za  sobom  neminovno ne povlače srčano nevjerstvo. Odstupanje od šerijatskog sudije koji je  u  stanju  vratiti  oteto  pravo  snagom  islamskog  društva  ka  nevjerničkim  instancama, iako ne mora značiti  da će osoba kod njih upasti u kufr, se u pogledu  pojedinca  takođe  može  tretirati  kao  jaka  indicija  nezadovoljstva  sa  šerijatom  i  izjednačavanja  tagutskog  zakona  sa  njim  ili  pak  davanja  prednosti  istom  nad  šerijatom.     Na  kraju  ostaje  problem  što  je  Eš‐Šazili  sve  to  nazvao  „sarih  tehakumom  tagutu“,  mada  se  i  tu  može  opravdati  konstatacijom  da  opis  koji  je  sarih  sa  aspekta uopštenosti, s obzirom da od većine društva najčešće biva upotrijebljen u  nevjerničkom značenju, ne mora kao oblik biti sarih u pogledu pojedinca koji je u  njega upao.     Primjer  za  to  je  društvo  u  kojem  sedžda  pred  kaburom  jasno  znači  ’ibadet  mrtvom  i  pojedinac  iz  tog  naroda  koji  je  uradio  ali  ne  uz  značenje  kojim  biva  ’ibadet  nekog  drugog  mimo  Allaha,  ili  to  tvrdi.  Ovdje  se  može  reći  da  je  sedžda  mrtvom sarih uzrok tekfira sa aspekta uopštenosti i to pravnici mogu zabilježiti u  svojim  knjigama,  ali  nije  neminovnost  da  svako  ko  uradi  sedždu  pred  mrtvim  njome  ’ibadeti  mrtvom,  radi  više  razloga.  Isto  se  može  reći  u  pogledu  pojedinca  koji u islamskoj državi odlazi tagutima hukma, iako ne mora značiti da će kod njih  upasti  u  nevjerstvo.  I  na  kraju,  moguće  je  da  čovjek  govori  o  nečemu  što  nisam  dokučio, a Allah najbolje zna!  A ako misli na onoga koji kaže da je uzimanje „zabranjenog“ istina i pravo pa  niko  se  ne  razilazi  u  pogledu  tekfira  takvog,  pod  uslovom  da  se  radi  o  opšte  poznatoj mes’el. Allahulmuste’an!    Ovo  je  što  se  tiče  riječi  Eš‐Šazilija  koje  su,  što  se  tiče  mene,  bez  sumnje  nepotpune, nedovoljne i problematične jer sugeriraju ružna značenja, ali, kao što  rekoh,  ja  ga  zbog  njih  ne  tekfirim,  jer  ne  znam  šta  njima  tačno  misli.  Istina  je  u 

  580 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

onome što je prikazano u ovoj knjizi, u kojoj su, Allahovom dozvolom, postavljeni  jasni  i  jednostavni  temelji,  među  kojima  nema  proturječnosti,  i  koji  okupljaju  temelje učenjaka selefa i khalefa, kao i Šazilija lično.     Ako  su  htjeli  dozvoliti  muslimanima  vraćanje  prava  dovoljno  je  bilo  da  spomenu  opis  kojeg  smo  mi  izdvojili  rekavši  o  njemu  da  ne  ulazi  u  tehakum  tagutu,  a  kojeg  mi  nismo  dozvolili  zbog  toga  što  je  razlika  između  njega  i  nevjerstva  u  Allaha  tanka  poput  dlake  čak  i  u  teoretskom  smislu,  i  ne  želimo  da  pred  Allahom  snosimo  odgovornost  zbog  upadanja  nekog  muslimana  u  nevjerstvo, mimo toga što je stanje u tim sudnicima stanje pravog ’ibadeta Iblisu i  oponašanja Allahovih svetinja.     Sudije,  sudnice,  i  policija,  oponašaju  Allahov  sud  na  dunjaluku  i  ahiretu.  Sudija  oponaša  Jedinog  Sudiju,  policija  oponaša  vjernike  ili  meleke  zebanije,  prozivajući  parničare  i  optužene  po  imenu  i  prezimenu  kao  na  Sudnjem  Danu,  a  zatim  ih  tjeraju  da  uđu  u  hram  „laičkih  sudnica“,  u  kojem  se  obožavaju  zakon  i  sudija,  u  kojem  se  „ne  smije  čuti  ni  muha“,  gdje  moraju  ponizno  ustajati  pred  sudijom  i  sjesti  onda  kada  on  to  zatraži,  a  kada  se  to  odbije  stiže  policija  da  te  podigne, u kojoj robovi taguta ne progovaraju osim kada im on dozvoli i ne rade  osim  što  im  naredi!  Pa  kako  da  dozvolimo  muslimanu  da  bude  pokretač  svega  ovoga a Allah je naredio hidžru i napuštanje imetka i domova ako musliman nije u  stanju da ispolji svoj din!? Utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe!     Smutljivci  danas,  pod  izgovorom  da  nema  šerijatskih  sudnica,  dozvoljavaju  svakom  neukom  da  se  mota  po  sudnicama  uz  uvjet  mržnje  prema  tagutu  i  njegovom  zakonu,  i  uzimanja  samo  onoga  što  je  šerijat  dodijelio.  Mi  ih  pitamo  zašto  mora  da  mrzi  zakona  taguta  ako  ti  je  Allah  to  odredio?  Pa  ako  kažu  da  se  mora  mrziti  zbog  toga  što  je  zakon  taguta  a  ne  Allahov  zakon,  pitamo  ih  kako  onda dozvoljavate da se „vraćaju prava“ iz zakona kojeg morate mrzeti zato što je  tagutski, i kojim opisom je to „vraćanje prava“ onda izašlo iz tehakuma tagutskom  zakonu?!    

10.8 Osvrt na problematičan dio u govoru Dr. Qarnija   Osvrnimo  se  u  ovom  kontekstu  na  jedan  problematičan  dio  u  govoru  Dr.  Qarnija! Vidjeli smo u kojem značenju Qarni koristi pojmove ’ibadet i širk. Ja sam  nakon toga poželio da je isto uradio i sa pojmom „tehakum laičkim sudnicima“ i  pomislio  da  je  Halidi  možda  pogriješio  u  shvatanju  značenja  „tehakum  laičkim  sudnicama“  kao  što  je  pogriješio  u  shvatanju  Qarnijeve  terminologije  u  pogledu  upotrebe pojmova ’ibadet i širk.  

 

EBU MUHAMMED

581 

Navešću govor Qarnija, pasus po pasus, skrećući pažnju na najvažnije: 

‫ ﻫﺬا اﻟﺬي ﺳﺒﻖ ﻛﺎن ﰲ ﺣﻜﻢ‬:‫اﻟﻔﺮق ﺑﲔ ﺣﻜﻢ اﳌﺸﺮع و اﳊﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ و ﺑﲔ اﶈﻜﻮﻣﲔ ﺑﺬﻟﻚ‬ ‫ ﻷن اﻟﺮاﺿﻲ‬،‫ وأﻣﺎ اﶈﻜﻮم ﺑﺬﻟﻚ ﻓﻤﻨﺎط ﻛﻔﺮﻩ رﺿﺎﻩ وﻗﺒﻮﻟﻪ ﻟﻐﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬،‫اﳌﺸﺮع واﳊﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬ ‫ ﻓﺒﻘﻲ اﻟﻨﻈﺮ ﰲ ﻗﺒﻮﳍﻢ ﻟﺬﻟﻚ اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ‬،‫ وﻫﻢ ﱂ ﳛﺼﻞ ﻣﻨﻬﻢ ﺗﺸﺮﻳﻊ وﺗﺒﺪﻳﻞ ﻷﺣﻜﺎم اﷲ‬،‫ﺑﺎﻟﻜﻔﺮ ﻛﻔﺎﻋﻠﻪ‬ .‫ورﺿﺎﻫﻢ ﺑﻪ‬ „Razlika  između  propisa  propisivača  i  sudije  nečim  drugim  mimo  šerijata  i  onih  kojima se sudi964 time:  Prethodno se ticalo propisa propisivača i sudije nečim drugim mimo šerijata, a što  se tiče onoga kojem se time sudi, menat njegovog kufra je njegovo zadovoljstvo i  njegovo  prihvatanje  nečeg  drugog  mimo  šerijata,  jer  je  onaj  koji  je  zadovoljan  kufrom poput njegovog počinioca, a propisivanje i promjena Allahovog zakona se  nije  desio  od  njih,  tako  da  je  ostalo  da  se  razmotri  njihovo  prihvatanje965  tog  tešri’a (zakonodavstva) i zadovoljstva njime.“  1) Rekoh, kao prvo, autor je spomenuo riječ „mahkum“ a to je  onaj nad kojim se  sudi ili nad kojim se sprovodi vladanje tim propisima, a biti mahkum i mutehakim  su dva različita pojma, jer mutehakim tagutu aktivno učestvuje u „suđenju“ i traži  tahkim  zakona  taguta,  a  nad  mahkumom  se  sudi  htio  ili  ne  htio,  pa  je  svaki  mutehakim mahkum a svaki mahkum nije mutehakim. Dakle, imaju različita imena  i suštine, a poređenje među njima može biti samo u onome što je zajedničko za  njih.   2) Kao drugo, nema sumnje da je menat kufra onog kojem se sudi i nad kojim se  sprovodi vlast suđenja tagutskim a ne Allahovim zakonom, njegovo zadovoljstvo i  prihvatanje zakona, i da je onaj koji je zadovoljan kufrom kao počinioc kufra lično,  a onaj koji ga je prihvatio je još gori. Ispravno poređenje mahkuma i mutehakima  je da se kaže da mutehakim tagutu hukma postaje kafirom kada prihvati njihove  zakone,  baš  kao  i  mahkum,  i  da  se  prihvatanje  njihovog  hakimijjeta  i  zakona  uopšteno  ostvaruje  traženjem  tahkima  njihovog  zakona  mimo  Allahovog,  makar  njihov  zakon  bio  identičan  šerijatskom  propisu  u  vanjštini,  koje  radi  mutehakim  laičkim  sudnicima.  Ako  menat  kufra  mutehakima  tagutu  svede  samo  na                                                               964

 Na ar. mahkumun, a u genitivu, dativu i akuzativu mahkumin. Napominjem, mahkum ne traži da mu se sudi  tagutskim zakonom.  965  Autor pojmom „prihvatanje“ obzirom da ga je spomenuo uz „zadovoljstvo“ misli na prihvatanje djelima srca i  djelima tijela. Jer, kao što si vidio, autor je lično konstatovao da se pridržavanje tagutskog zakona može ostvariti  vanjštinom ili nutrinom, i na tome je ehlus‐sunneh vel‐džema’ah.   

  582 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zadovoljstvo  nevjerstvom,  sam  je  sebi  skočio  u  stomak,  osim  ako  pojmom  tehakum laičkim sudnicima ne misli na suštinu nevjerničkog tehakuma.   3) Kaže da nisu mahkumi oni koji su  propisali i promjenili Allahove zakone, i to je  istina, i što se tiče mahkuma, ispravno je reći da, s obzirom da oni nisu promjenili i  propisali,  moramo  ustanoviti  jesu  li  zadovoljni  tagutskim  zakonom  i  da  li  ga  prihvataju, ali mutehakim tagutu, iako nije propisao tagutski zakon niti njime sudi,  traži  od  taguta  hukma  da  njime  sudi  i  ovaj  opis  lično  je  veliki  kufr,  a  traženje  suđenja  laičkim  zakonom  s  ciljem  rješenja  spora  ili  da  bi  ga  se  pridržavao  je  prihvatanje istog.     Ako  autor  želi  reći  da  onaj  koji  traži  od  taguta  hukma  da  suđenjem  (tahkimom) svojim zakonom riješi nastali spor i slično time nije upao u veliki kufr  očigledno  je  pogriješio.  Ako  govori  o  nekom  opisu  koji  ne  ulazi  u  značenje  nevjerničkog tehakuma a kojeg on lično naziva „tehakumom laičkim sudnicama“  razilaženje između nas i njega je u terminologiji i tome što ga on dozvoljava a mi  ne,  međutim,  njihove  riječi  i  neosvrtanje  na  mes’elu  traženja  tahkima  tagutskog  zakona,  koja  se  u  laičkim  sudnicima  realno  i  skoro  neminovno  ostvaruje,  na  izvjestan način ukazuje na najgore.     U  dolazećem  djelu  ću  otvoriti  mogućnost  da  se  riječi  autora  „tehakum“  tumače  u  smislu  „srčanog  zadovoljstva  i  praktičnog  prihvatanja  zakona“  ili  značenju koje nije veliki širk, da bi vidjeli da li će njegov govor izdržati provjeru sa  svakog aspekta.   Tumačeći ajet iz sure En‐Nisa’, po „svom ćefu“, kaže Qarni: 

‫َﻢ ﺗَـ َﺮ إِﻟَﻰ‬ ْ ‫ﻳﻘﻮل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﰲ ﺷﺄن ﺑﻌﺾ ﻣﻦ أﻋﻠﻦ أﺳﻼﻣﻪ ﻟﻜﻨﻬﻢ ﻳﺮﻳﺪون اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ }أَﻟ‬ ِ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ُ‫ﻚ ﻳ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَن ﻳـﺘَﺤﺎ َﻛﻤﻮاْ إِﻟَﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ﻮت‬ َ ‫آﻣﻨُﻮاْ ﺑِ َﻤﺎ أُﻧ ِﺰ َل إِﻟ َْﻴ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن أَﻧﱠـ ُﻬ ْﻢ‬ ُ َ ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧ ِﺰ َل ﻣﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬ ُ َ َ َ ‫اﻟﺬ‬ ِ ِ ِ ِ ‫ﺸ ْﻴﻄَﺎ ُن أَن ﻳ‬ ‫َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮواْ ﺑِ ِﻪ َوﻳُ ِﺮﻳ ُﺪ اﻟ ﱠ‬ ‫ﻴﻞ ﻟ َُﻬ ْﻢ ﺗَـ َﻌﺎﻟ َْﻮاْ إِﻟَﻰ َﻣﺎ‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ُ َ ‫{ َوإ َذا ﻗ‬60} ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌﻴ ًﺪا‬ ِِ ِ ‫َﻧﺰ َل اﻟﻠّﻪُ وإِﻟَﻰ اﻟ ﱠﺮ ُﺳ‬ .[61-60/ ‫ودا اﻵﻳﺎت{ ]اﻟﻨﺴﺎء‬ َ ‫ﺼﺪﱡو َن َﻋ‬ َ ْ‫ﻮل َرأَﻳ‬ ً ‫ﺻ ُﺪ‬ َ‫أ‬ ُ ‫ﻨﻚ‬ ُ َ‫ﻴﻦ ﻳ‬ َ َ ‫ﺖ اﻟ ُْﻤﻨَﺎﻓﻘ‬ “Uzvišeni  Allah  je  u  vezi  nekih  koji  su  objavili  prihvatanje  islama,  ali  su  htjeli  tehakum  nečem  drugom  mimo  šerijata,  rekao:  Zar  ne  vidiš  one  koji  tvrde  da  vjeruju  u  ono  što  se  objavljuje  tebi  i  u  ono  što  je  objavljeno  prije  tebe  pa  ipak  žele/hoće  da  se  tehakume  tagutu,  a naređeno  im  je  da zanevjeruju  u  njega.  A  šejtan želi da ih u daleku zabludu navede.  ﴾60﴿ Kad im se kaže: "Prihvatite ono  što (Dođite onome što) Allah objavljuje, i Poslaniku!", vidiš licemjere kako se od  tebe sasvim okreću. ﴾61﴿ En‐Nisa’ 60‐61 

 

EBU MUHAMMED

583 

‫ ﻷﻧﻪ ﻻ ﳝﻜﻦ أن ﻳﻜﻮن‬،‫ وإن زﻋﻢ أﻧﻪ ﻣﺴﻠﻢ‬،‫واﻵﻳﺎت ﻧﺺ ﻋﻠﻰ أن ﻣﻦ رﺿﻲ ﺑﻐﲑ ﺣﻜﻢ اﷲ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬ ‫ﻣﺴﻠﻤﺎً ﻣﻠﺘﺰﻣﺎً ﺑﺸﺮﻳﻌﺔ اﷲ ﻣﻦ ﳜﺘﺎر وﻳﺆﺛﺮ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑﻫﺎ ﻣﻦ ﺳﺒﻞ اﻟﻄﺎﻏﻮت اﻟﺬي ﻫﻮ ﻛﻞ ﻣﻌﺒﻮد ﻏﲑ‬

.‫ ﻓﻜﻠﻬﺎ ﺷﺮك ﺑﺎﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ ﺳﻮاء ﰲ اﻟﺘﻘﺮب واﻟﻨﺴﻚ أو ﰲ اﻟﻄﺎﻋﺔ ﰲ اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ‬،‫اﷲ‬

“Ajeti  su  nass  (jasan  tekst)  u  pogledu  toga  da  je  onaj,  koji  je  zadovoljan  nekim  drugim  zakonom  (presudom)  mimo  Allahovog,  kafir,  iako  tvrdi/smatra  da  je  musliman, jer nije moguće da bude muslimanom, onim koji se pridržava Allahovog  šerijata, onaj koji odabira i daje prednost tehakumu nečem drugom mimo njega  od  puteva  taguta,  koji  je  sve  čemu  se  ’ibadeti  mimo  Allaha,  svejedno  bilo  to  u  približavanju (teqarrub) i obredima ili u pokornosti u zakonu (tešri’i). Sve je to širk  Uzvišenom Allahu.“    Ajet je jasan dokaz da je kafir onaj koji u srcu ima čvrstu odluku, ili htijenje  tehakuma tagutu, i da je uvjet ostvarenja osnove kufra u taguta, ne samo da ga  svojim  srcem  mrzi,  već  da  ostavi  tehakum  njemu  i  htijenje  istog,  jer  je  tehakum  tagutu vjerovanje u njega i kategorički dokaz htijenja tehakuma i zadovoljstva tim  djelom, koje je veliki kufr, i nepostojanja vjerski naređenog zadovoljstva samo sa  šerijatom.     Ajet, pored šehadeta LA ILAHE ILLALLAH i svih ajeta i hadisa o tevhidu, koji su  objavljeni  prije  njega,  je  takođe  dokaz  da  se  se  za  kufr  onoga  koji  hoće  da  se  tehakumi  tagutu,  ili  to  uradi,  ne  uvjetuje  da  je  imao  mogućnost  da  se  tehakumi  šerijatu, jer kufr u taguta je opis koji važi za svako vrijeme i mjesto i čovjek neće  biti  kafir  u  taguta  sve  dok  ne  ostavi  tehakum  njemu,  u  bilo  kojoj  situaciji,  osim  prisile a srce mu smireno u imanu. Činjenica da ajet govori o ljudima koji su htjeli  tehakum  tagutu  pored  postojanja  šerijatskih  sudnica  i  najboljeg  koji  sudi  šerijatom nije dokaz da se nevjernički tehakuma ograničava na taj opis, osim kod  magaraca.    Problematično  u  autorovom  govoru  je  to  što  menat  kufra  mutehakima  tagutu,  govoreći  o  ajetu  iz  sure  En‐Nisa’,  svodi  na  opise,  koji  se  mogu  pogrešno  razumjeti. Autor je spomenuo zadovoljstvo tagutskim zakonom, što je srčani kufr,  i opis davanja prednosti i odabira tagutskog zakona nad Allahovim, koje neznalice  prije mogu protumačiti pogrešno nego ispravno.     Na ovo odgovaramo govorom autora lično koji je u svojoj knjizi objasnio da  veliki kufr pridržavanja tagutskog zakona hukmom ili tehakumom biva nutrinom i  vanjštinom, a ograničavanje menata kufra samo na nutrinu je suprotno njegovom  govoru  i  temeljima  ehlus‐sunneta.  Nesreća  je  velika  kada  neznalice  iz  njegovog 

  584 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

govora  zaključe  da  onaj  koji  traži  tahkim  tagutskog  zakona,  ne  bivši  zadovoljan  njime, time nije postao nevjernik. Allahulmuste’an!     Drugo,  opisi  davanja  prednosti  tagutu  i  odabir  tagutskog  zakona  nad  Allahovim  mogu  postati  kamenom  spoticaja  za  svakog  onog  koji  vjeruje  da  ako  osoba traži tahkim taguta od taguta hukma, ne davši mu prednost nad šerijatom i  ne odabirajući ga nad njime, nije postala kafir. Ispravno tumačenje je da se kaže  da  je  svako  ko  je  otišao  tagutu  hukma  da  bi  od  njega  tražio  tahkim  njegovog  zakona  time  njemu  dao  prednost  nad  šerijatom  i  odabrao  ga  nad  njime,  jer  ko  upadne  u  širk  ostavio  je  tevhid,  a  ko  traži  tahkim  taguta  ostavio  je  davanje  prednosti  tahkimu  šerijata  i  njegovom  odabiru  nad  njime,  i  time  normalno  dao  prednost tahkimu tagutskog zakona i odabrao ga nad šerijatom.     Ako  opisima  davanja  prednosti  tagutskom  zakonu  i  njegovom  odabiru  nad  Allahovim želi naše značenje, hvala Allahu. Ovdje ne mogu a da ne primjetim da  se  suvremenici  slijepo  drže  govora  Ibn  Kethira  o  onome  „koji  se  tehakumi  tatarskom  zakonu  i  daje  mu  prednost  nad  šerijatom“,  gdje  Ibn  Kethir  govori  o  određenom stanju kao što ajet iz sure En‐Nisa’ govori o određenom stanju, iz čega  se ne smiju zaključivati kojekakva oprečna značenja koja završavaju vjerovanjem  da  onaj  koji  se  tehakumi  tatarskom  zakonu  ili  nekom  drugom,  ne  dajući  mu  prednost nad Knjigom i Sunnetom, nije kafir.     Zadnja  opcija  je  da  Dr.  Qarni  govori  o  vanjskom  opisu  koji  sam  po  sebi  ne  ulazi  u  nevjernički  tehakum  tagutu,  ali  uz  zadovoljstvo  tagutskim  zakonom  i  davanje  prednosti  njemu  nad  šerijatom  i  odabirom  istog  nad  šerijatom,  osoba  postaje kafirom u Allaha vjernikom u taguta, kao što je Ibn Hazm, rahimehullah,  protumačio ajete iz sure En‐Nisa’ govorom iz kojeg se razumije da je vjerovao da  „munafik“  zbog  kojeg  je  ajet  objavljen  nije  htio  suštinu  nevjerničkog  tehakuma  tagutu niti je uradio, već je, kao što to rade munafici da bi se ulizali nevjernicima i  muslimanima  i  sebi  napravili  mjesto  kod  svih,  dvosmisleno  ispoljio  htijenje  tehakuma  tagutu,  ali  ne  sa  namjerom  da  mu  se  zaista  tehakumi  i  od  njega  traži  tahkim  zakona,  već  samo  da  ga  pita  o  njegovom  mišljenju  i  slično,  ali  bez  prihvatanja  njegovog  zakona.  Ovo  je  ono  što  se  mora  razumijeti  iz  riječi  Ibn  Hazma  koji  je  u  tome  bez  sumnje  pogriješio,  a  navešćemo  ih,  inšaAllah,  malo  kasnije.  

‫وﻋﻠﻰ ﻫﺬا ﻓﻤﻦ آﺛﺮ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﻋﻠﻰ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﻣﻊ إﻣﻜﺎن أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﺷﺮع‬ ‫ ﻛﻤﺎ ذﻛﺮ اﻹﻣﺎم اﺑﻦ ﻛﺜﲑ رﲪﻪ اﷲ أن ﺟﻨﻜﻴﺰ ﺧﺎن ﻛﺎن ﻗﺪ‬.‫ﻓﻼ ﻳﻜﻮن إﻻ راﻏﺒﺎً ﺑﻐﲑ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ ﻛﺎﻓﺮاً ﺑﺬﻟﻚ‬

 

EBU MUHAMMED

585 

‫ وﻛﺎن ﻗﺪ‬،‫ وﺗﺒﻌﻮﻩ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ وأﻧﻪ ﺷﺊ اﻗﱰﺣﻪ ﻣﻦ ﻋﻨﺪ ﻧﻔﺴﻪ‬،‫ وﳛﻜﻤﻮن ﺑﻪ‬،‫وﺿﻊ ﻟﻠﺘﺘﺎر ﻛﺘﺎﺑﺎً ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﻟﻴﻪ‬ .‫ﻏﻠﺐ ﺑﻼد اﳌﺴﻠﻤﲔ‬ „Prema  tome,  ko  da  prednost  tehakumu  nečem  drugom  mimo  šerijata  nad  tehakumom  šerijatu,  uz  mogućnost  da  se  tehakumi  šerijatu,  ne  može  biti  ništa  drugo osim da želi nešto drugo mimo šerijata, i da je time postao kafir. Kao što je  spomenuo  imam  Ibn  Kethir,  rahimehullah,  da  je  Džingis  Khan  tatarima  postavio  knjigu, kojoj su se tehakumili, i kojom su sudili, i da je ona bila nešto što je on od  sebe izmislio i u čemu su ga slijedili, a bio je zavladao zemljama muslimana.“    Rekoh,  riječi  autora  „uz  mogućnost  da  se  tehakumi  šerijatu“,  prije  kojih  je  spomenuo opis „davanja prednosti nečem drugom mimo šerijata nad tehakumom  šerijatu“,  ukazuje  na  to  da  se  posljednji  kod  njega  ne  ostvaruje  osim  „uz  mogućnost da se tehakumi šerijatu“, iz čega se može razumjeti da onaj „koji da  prednost  tehakumu  tagutu“  kada  ne  postoji  mogućnost  tehakuma  šerijatu  nije  kafir.     Ja ne vjerujem da on želi  ovo značenje, kojeg se ne pridržava osim prokleti  idiot. Štaviše, u ovim riječima je dokaz da on pojmom „davanje prednosti“ misli na  postupak  tehakuma  lično  i  to  je  ono  značenje  koje  smo  mi  prikazali  kao  jedino  ispravno  rekavši  da  ko  god  se  tehakumi  tagutu  time  mu  je  dao  prednost  nad  tehakumom šerijatu, htio ili ne htio, jer čovjek ili daje prednost tehakumu šerijatu  nad tagutskim zakonom ili obratno.    Muslimani  i  oni  koji  se  njima  pripisuju  se  ne  razilaze  da  je  onaj  koji  daje  prednost tagutskom zakonu i odabira ga nad Allahovim kafir u bilo kojem stanju,  osim mišljenja Nusreta i Bilibanija koji kažu da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ iz  čega  proizilazi  da  ovakva  osoba  može  biti  musliman,  a  ako  ga  protekfire  zbog  srčanog  davanja  prednosti  i  odabira  taguta,  a  ne  tekfira  ga  zbog  vanjskih  riječi  i  djela,  upali  su  u  džehmiluk,  i  još  gore  od  njega,  zbog  toga  što  ne  negiraju  islam  mušricima  širkom  hukma,  i  time  dokazuju  da  još  nisu  naučili  značenje  islama  i  tevhida.     Jedini izlaz Dr. Qarniju je da pojmom „tehakum“ ne želi suštinu nevjerničkog  tehakuma,  čiji  minimum  je  kao  što  sam  objasnio  traženje  tahkima  zakona,  a  ja  sam  ubjeđen  da  on  lično  nije  toliko  glup,  pa  da  uz  nepostojanje  mogućnosti  tehakuma  šerijatu  dozvoli  nevjerničko  značenje  tehakuma  kod  njega  koje  se  ogleda  u  vanjštinskoj  pokornosti  u  zakonu,  koju  je  takođe  spomenuo  u  ovom  citatu, što ukazuje da želi reći da „mutehakim laičkoj sudnici“ ostaje u islamu pod  uslovom da nije propisao zakon ili pokorio se u zakonu, ili ga promjenio, tj. sudeći 

  586 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

njime, a sve to bez sumnje nalaže da ne traži od taguta hukma da tahkimi taguta,  iako Dr. Qarni nije spomenuo opis „traženja tahkima taguta“.     Ovaj  opis  „tehakuma  tagutu“  koji  sam  po  sebi  nije  veliki  kufr  u  islamskoj  državi  i  onda  kada  postoji  mogućnost  tehakuma  šerijatu  i  onim  koji  sude  njima  itekako  može  poslužiti  kao  jaka  indicija  da  određena  osoba  daje  prednost  tagutima hukma i njihovim zakonima i pravno biti tretiran kao uzrok tekfira, poput  mnogih uzroka tekfira koje pravnici spominju u poglavlju o riddetu, među kojim su  mnogi daleko ispod ovoga.     Ako  zaista  za  tekfir  zbog  nevjerničkog  tehakuma  tagutu  uvjetuje  postojanje  šerijatskih  sudnica  i  mogućnosti  tehakuma  njima  i  onima  koji  sude  šerijatom,  ili  odvojeno  davanje  prednosti  tagutu  i  njegov  odabir,  obaveza  mu  je  da  se  toga  pridržava  u  pogledu  velikog  širka  propisivanja  zakona,  pokornosti  u  zakonu  i  suđenja  njima,  i  reći  da  svaki  od  njih  ne  biva  kafirom  osim  kada  odvojeno  da  prednost tagutskom zakonu nad Allahovim.     Isto  tako  onaj  koji  neovisno  propisuje  zakone  mimo  Allaha,  onaj  koji  se  namjerno pokorava tagutu u zakonu, onaj koji namjerno sudi tagutom, nisu taguti  i mušrici, osim ako daju prednost tagutu i njegovim zakonima nad šerijatom, jer  između  ovih  vrsta  velikog  širka  i  velikog  širka  tehakuma,  u  ovom  smislu,  nema  nikakve razlike.     Riječima „odvojeno“ mislim da pored upadanja u opis velikog širka ne tekfire  osobu sve dok dodatno tome ne doda „davanje prednosti i odabir“, a ne kao što  mi  kažemo  da  je  svako  ko  upadne  u  veliki  širk  time  dao  prednost  širku  nad  tevhidom, s obzirom da su tevhid i širk dvije suprotnosti i isključivosti.     Ono  što  proizilazi  se  takođe  tiče  Džingis  Khana  i  njegovih  robova  mimo  Allaha,  koji  su  upali  u  veliki  širk  propisivanja,  slijeđenja  i  pokornosti,  suđenja  i  tehakuma,  pa  da  kažu  da  Džingis  Khan  i  njegovi  robovi  nisu  postali  tagutima  i  mušricima zbog vanjskih riječi ili djela lično, već zbog srčanih nevjerstava, ili zbog  vanjskih  riječi  ili  djela  uz  postojanje  mogućnosti  tehakuma  šerijatu  i  onima  koji  njime  sude,  a  iz  Nusretovih  i  Bilibanijevih  novotarija  proizilazi  s  obzirom  da  „tehakum ne ulazi u aslud‐din“ da Džingis Khan i njegovi „robovi“ nisu bili taguti i  mušrici zbog velikog širka u tevhidul‐hakimijje, osim nakon uspostave argumenta  nad  njima.  Allahulmuste’an!  Ako  kažu  da  su  spomenuti  bili  nevjernici  zbog  toga  što su srcem upali u kufr time se vraćaju džehmijskim budalaštinama i još gore, jer  negiraju ulazak vanjštine u tevhid ili u širk, ili da vanjski širk neminovno nužnom  uzročnom  povezanošću  za  sobom  povlači  srčano  nevjerstvo,  ili  da  je  svjedok 

 

EBU MUHAMMED

587 

postojanja  srčanog  nevjerstva  kao  što  kažu  džehmije,  bez  postojanja  telazuma  između vanjštine i nutrine, a svjedočenjem da su takvi muslimani gube islam.    Detaljan  odgovor  na  ovakve  „budalaštine“  ćeš  naći  u  knjizi  „Odgovor  na  šubhe poturene Ibn Kethiru“, čiji autor je autor knjige koju čitaš. Na kraju Dr. El‐ Qarni  spominje  rečenicu  u  vezi  vraćanja  prava  putem  tehakuma  laičkim  sudnicima,  uz  nepostojanje  zadovoljstva  njima,  i  da  takav  nije  kafir,  već  da  ima  propis osobe koja je u daruri.   Zatim kaže: 

‫ وﲢﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑﻩ ﻣﻦ‬،‫ ﻓﻤﻦ ﺗﺮك اﻟﺸﺮع اﶈﻜﻢ اﳌﻨﺰل ﻋﻠﻰ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ ﺧﺎﰎ اﻷﻧﺒﻴﺎء‬:‫ﻗﺎل اﺑﻦ ﻛﺜﲑ‬ .‫ ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ ﲢﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻴﺎﺳﺎ وﻗﺪﻣﻬﺎ ﻋﻠﻴﻪ؟ ﻣﻦ ﻓﻌﻞ ذﻟﻚ ﻛﻔﺮ ﺑﺈﲨﺎع اﳌﺴﻠﻤﲔ‬،‫اﻟﺸﺮاﺋﻊ اﳌﻨﺴﻮﺧﺔ ﻛﻔﺮ‬ “Rekao  je  Ibn  Kethir:  “Pa  ko  ostavi  muhkem  zakon,  objavljen  Muhammedu  sinu  ‘Abdullaha,  Pečatu  vjerovjesnika,  i  tehakumi  se  nekom  drugom  mimo  njega  od  derogiranih  zakona  postaje  kafirom.  Pa  kako  je  tek  sa  onim  koji  se  tehakumi  (zakonu) „Jasa“ i daje mu prednost nad njime?! Ko to uradi, kafir je po idžma’u  muslimana.”    Ibn  Kethir  priča  o  tehakumu  tagutu  u  kojem  nema  opravdanja  neznanjem,  jer Jasik ili Jasa je ime tatarskog zakonika, kojeg im je “sklepao” Džingis Khan. To  je veliki širk bez sumnje, a ko uradi veliki širk ostavio je tevhid, i u ovom značenju  se moraju razumjeti riječi “…ko ostavi”, tj. ko se tehakumi zakonu Tatara time je  ostavio tehakum samo zakonu Muhammeda, ..    S  obzirom  na  to  da  je  postojala  mogućnost  tehakuma  šerijatu  i  onim  koji  njime sude, time je u isto vrijeme dodatno dao prednost Jasiku, što važi i za osobu  koja iz neznanja pripiše šerijatu nešto što nije od njega, pa se nad njom uspostavi  argument, i ona dalje ustraje na tome, ili na suđenju njime uzimavši ga za zakon,  takav  je  takođe  dotičnom  zakonu  dodatno  dao  prednost  nad  šerijatom.  Ovo  je  jasno!     Ali,  među  ljudima  postoje  šejtani,  koji  kažu  da  onaj  koji  namjerno  sudi  laičkim zakonima ili ga propisuje nije kafir, pod uvjetom da im ne da prednost nad  šerijatom.  Zamisli!  Neki  to  kažu  za  tehakum  zakonu  onih  koji  sude  neovisno  od  Allaha i sprovode svoje lažno gospodarstvo i božanstvo, i to sve pripisuju Kur’anu i  Ibn Kethiru!    Riječi Ibn Kethira se takođe mogu protumačiti u značenju tekfira osoba koji u  tom  stanju  odu  sudnicama  Jasika  i  njegovih  sudija,  iako  u  njima  neće  upasti  u  nevjernički  tehakum  tagutu,  jer  je  njihovo  djelo  djelo  licemjerstva  i  kao  “oblik” 

  588 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

mogu  biti  uzrok  tekfira,  a  muslimanima,  njihovim    pravnicima  i  kadijama  nije  obaveza  da  znaju  detalje  onoga  što  „licemjeri”  rade  u  sudnicama  Jasika,  uz  postojanje šerijatskih sudnica i onih koji sude njime, već će u mnogim slučajevima  posegnuti za indicijama i dokazom stanja.      Njihovo djelo se u najmanju ruku može protumačiti kao postupak Hatiba sina  Ebu  Belte’ah,  /,  koji  je  bio  učesnik  borbe  na  Bedru,  o  kojem  smo  govorili,  čije  djelo je podnosilo tumačenje u značenju velikog kufra, iako suštinski nije bio upao  u  njega.  Ovom  fetvom  je  Ibn  Kethir,  i  drugi  učenjaci  poput  njega,  zatvorio  vrata  odlaska u tagutske sudnice, i otvorio vrata tekfira onih koji to rade, iako ne mora  značiti da će u njima upasti u nevjerstvo.     Isto  tako  nema  sumnje  da  se  u  slučaju  nekih  pojedinaca,  koji  nisu  upali  u  nevjerstvo, a indicije ukazuju na njihovu iskrenost i ispravnost islama i postojanje  vjerske  darure,  može  napraviti  iznimka,  kao  što  se  to  dogodilo  u  događaju  Muhammeda  b.  Meslemeh,  /,  koji  je  predvodio  grupu  ashaba  koji  su  izvšrili  atentat  nad  Ka’bom  b.  Ešrefom,  Jevrejskim  tagutom,  koji  je  vrijeđao  Allahovog  Poslanika,  .,  i  prekršio  ugovor  kojeg  je  imao  s  njime,  gdje  je  Muhammed  b.  Meslemeh koristio dvosmislene riječi aludirajući njima tom tagutu da ne vjeruje u  Allahovog Poslanika, ..   Dalje kaže Dr. Qarni: 

‫ ﺑﻞ ﻗﺪ‬،ً‫وﻻ ﻳﻠﺰم ﻣﻦ ﻫﺬا أن ﻛﻞ ﻣﻦ ﲢﺎﻛﻢ إﱃ اﶈﺎﻛﻢ اﻟﱵ ﲢﻜﻢ ﺑﺎﻟﻘﻮاﻧﲔ اﻟﻮﺿﻌﻴﺔ ﻻﺑﺪ أن ﻳﻜﻮن ﻛﺎﻓﺮا‬  ‫ ﻓﻼ ﻳﻜﻮن ﻛﺎﻓﺮاً ﺑﻞ‬،‫ ﻣﻊ ﻋﺪم رﺿﺎﻩ ﻋﻨﻬﺎ‬،‫ﻳﻀﻄﺮ اﳌﺴﻠﻢ ﻟﺘﺨﻠﻴﺺ ﺣﻘﻮﻗﻪ وﳓﻮ ذﻟﻚ إﱃ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ‬ .‫ﻳﻜﻮن ﺣﻜﻤﻪ ﺣﻜﻢ اﳌﻀﻄﺮ‬

„Iz ovoga ne proizilazi da je neminovno da svako ko se tehakumi sudnicama koje  sude laičkim zakonima, bude kafir. Štaviše, moguće je da musliman bude prinuđen  da  se  tehakumi  njima  da  bi  vratio  (izbavio)  svoja  prava  i  slično  tome,  uz  nezadovoljstvo  njima,  pa  da  ne  bude  kafir,  već  da  njegov  propis  bude  poput  propisa prinuđenog (mudtarr).“966    Autor  u  tri  rečenice,  nakon  što  je  uporedio  mahkuma  sa  mutehakimom,  objašnjava najopasnije pitanje u vjeri!!!     Kažem, kao i u prethodnom, da nezadovoljstvo tagutom u jasnom vanjskom  opisu  velikog  širka  tehakuma  tagutu  nije  prepreka  tekfira  mutehakima  tagutu,  i  ovo  je  mezheb  džehmija,  a  ako  takvog  ne  tekfiri  kafir  je  jer  nije  ostvario  kufr  u                                                               966

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 173‐174 

 

EBU MUHAMMED

589 

taguta. Međutim, ostaje mogućnost da Qarni pojmom tehakum laičkim sudnicima  ne  želi  suštinu  nevjerničkog  tehakuma  tagutu,  a  kao indicija  za  to  se  može  uzeti  spomen „vraćanja prava“, gdje se od njega očekuje da pojmom „vraćanje prava i  slično“ ne želi  nevjernički tehakumu tagutu, iako je spomenuo pojam „tehakum  laičkim  sudnicima“  koji  u  vjerskoj  terminologiji  u  osnovi  ima  značenje  nevjerničkog  tehakuma  tagutu,  a  ako  bi  rekli  da  ga  neki  pravnici  koriste  u  drugorazrednom  odnosno  prenešenom  značenju  (medžaz)  onda  on  u  njihovoj  upotrebi,  koju  moramo  poznavati  prije  presude  nad  njima,  ne  znači  ono  što  u  osnovi znači u terminologiji Knjige i Sunneta. Ovome dodaj da El‐Qarni vjeruje da  se prihvatanje tagutskog zakona i pokornost istom može ostvariti vanjštinom i da  taj vanjski opis nije dozvoljen osim u prisili.    Ali  Halidi  i  Ebu  Merjem,  na  primjer,  su  iz  njegovih  riječi  razumjeli  da  on  dozvoljava nevjernički tehakum tagutu, i usljed toga pobili analogiju dozvoljenosti  upadanja  u  kufr,  što  je  u  vjeri  dozvoljeno  samo  vanjštinom  u  stanju  prisile  (ikraha),  na  dozvoljenost  činjenja  nekih  vrsta  zabranjenih  stvari  u  nuždi  (daruri),  spomenuvši  riječi  nekih  učenjaka  Nedžda  koji  su  takvu  analogiju  uporedili  sa  analogijom  dozvoljenosti  ženjenja  rođenom  sestrom  na  dozvoljenost  ženjenja  robinjom, kada se čovjek plaši da će upasti u blud.     Ovaj dio Qarnijeve knjige izgleda kao da ga je neko umetnuo u njenu cjelinu,  a  znajući  da  se  magistrature  i  doktorature  pišu  uz  pomoć  drugih  ličnosti,  nije  ni  čudo da mu je neko išaretio da u knjigu umetne ovu mes’elu. Halidi je u odgovoru  na  Qarnijevu  knjigu  spomenuo  da  ne  zna  nikog  prije  Qarnija  da  je  dozvolio  tehakum laičkim sudnicima mimo prisile, iako ja vjerujem da Halidiju nije palo na  pamet da neko koristi pojam „tehakum sudnicama“ u značenju koje u suštini nije  nevjerničko,  kao  što  nije  mogao  shvatiti  da  Qarni  pojmove  „djelo  širka“  i  „oblik  širka“  i  „’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha“  ne  koristi  u  značenju  suštinskog  velikog širka i ’ibadeta nekom drugom mimo Allaha.     Zahtijev  na  kojeg  svaki  musliman  ima  pravo  jeste  da  traži  citat  bilo  kojeg  priznatog  učenjaka  muslimana,  iz  bilo  kojeg  vremena,  koji  dozvoljava  suštinu  nevjerničkog tehakuma tagutu, mimo stanja prisile, riječima ili djelima, a to nama  nije  poznato,  niti  će  to  bilo  koji  musliman  ikad  dozvoliti,  a  korišenje  pojma  „tehakum tagutu“ ili „tehakum laičkim sudnicima“ mimo stanja prisile, nije ništa  drugo  do  pronalazak  i  novitet  struje  doktora  i  magistara,  koji  su  ili  pogrešno  razumjeli govor nekih učenjaka, ili su se napravili mangupi i uzoholili pa se usudili  pričati o najopasnijim stvarima o vjeri misleći da je to pitanje „idžtihada“ kojem su  oni s obzirom da su postali „vođe buđenja“ današnjice itekako dorasli a sramota je  da  muslimanima  ne  nađu  „lahak  izlaz“  koji  je  u  skladu  sa  lahkoćom  šerijata.  Da  Allah sačuva!  

  590 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Qarnijev  govor  je  u  značenju  dozvoljavanja  nevjerničkog  tehakuma  tagutu  jači od govora Šazilija, a njegov tekfir je poput tekfira bilo kojeg pojedinca, i mora  se  podvrgnuti  poznatim  pravilima,  i  s  obzirom  na  to  da  podnosi  tumačenje  u  značenju  koje  nije  nevjerničko,  iako  je  ono  ovdje  slabije  a  Allah  najbolje  zna,  vjerujem  da  nije  dozvoljeno  poreći  onome  koji  ga  tekfiri,  niti  onome  koji  ga  ne  tekfiri opravdavajući ga mogućnostima koje smo mi spomenuli.      S  obzirom  da  je  danas  stanje  većine  pojedinaca  takvo,  bilo  u  pogledu  dozvoljenosti  „tehakuma  laičkim  sudnicima  radi  vraćanja  prava“  ili  „opravdanja  neznanjem  u  velikom  širku“,  gdje  ljudi  ne  žele  značenja  koja  mi  razumijemo  i  želimo  tim  pojmovima,  savjetujem  moju  braću  u  vjeri  da  se  pridržavaju  temelja  Allahove vjere i da ne gube vrijeme u raspravama o tekfiru pojedinaca iz vansjke  realnosti  koje  je  predmet  idžihada  i  najčešće  nije  kategoričkog  karaktera,  a  ova  da’va  je  pretrpjela  najveću  štetu  kada  su  neki  pojedinci  koji  nam  se  pripisuju  njenim  glavnim  bojištem  učinili  tjeranje  ljudi  da  tekfire  određene  osobe,  zanemarujući  širenje  ’aqide  islama  i  tevhida  i  pojašnjavanje  njegovih  temelja  i  mes’ela.    Ne  kažem  da  na  tekfir  pojedinca  ima  pravo  samo  kadija,  ali  kažem  da  pojedinca  može  tekfiriti  samo  kvalifikovan  musliman,  i  ovdje  se  ne  radi  samo  o  tome  da  čovjek  mora  vjerovati  da  u  velikom  širku  nema  opravdanja  neznanjem,  te’vilom,  slijepim  slijeđenjem  i  idžtihadom,  i  da  se  gleda  jesu  li  nestale  ostale  vjerske  prepreke  tekfira  pojedinca,  već  se  stvar  tiče  poznavanja  terminologije  pojedinca i određivanja značenja kojeg je želio svojim riječima.     Iako  u  vanjštini  sugerira  nevjerstvo,  a  mi  smo  naučili  da  je  sarih  (jasno)  u  govoru  ili  djelima  neke  skupine  ili  pojedinca  ona  riječ  ili  djelo  čije  je  značenje  očigledno  poznato,  što  znači  da  prije  presude  nad  njime  trebamo  poznavati  njihovu  terminologiju  i  značenja  u  kojima  upotrebljavaju  pojmove  i  djela,  a  u  pogledu  ljudi  poput  Qarnija  postoji  velika  mogućnost  da  pojmom  „tehakum  laičkim sudnicima“ nije želio traženja tahkima tagutskog zakona, već njime naziva  „određeni oblik u laičkim sudnicima“ kao što je sedždu Mua’za nazvao djelom od  djela širka.     Moguće je da je upravo ovo bilo kamen spoticaja za Porču, Nusreta i mnoge  druge,  koji  su  postali  žrtve  neshvatanja  terminologije  govornika,  pa  je  jedan  dozvolio tehakum tagutu mimo prisile, a drugi ne tekfiri mušrike hukma i kaže da  „tehakum ne ulazi u aslud‐din“.    Lijepo  je  da  one  koji  za  tekfir  uvjetuju  zadovoljstvo  tagutskim  zakonom  upitamo da li je to djelo koje ste muslimanu dozvolili vjerski propisano i da li je taj 

 

EBU MUHAMMED

591 

zakon kojem se taj vaš musliman tehakumi Allahov ili tagutski? Ako kažu da je ono  što  su  mu  dozvolili  vjerski  propisano  kažemo  da  musliman  ne  smije  mrziti  postupke  koji su vjerski propisani, i da će oni, u  tom slučaju, ako ga obavežu na  mržnju  tog  djela,  biti  kafiri,  jer  su  ga  obavezali  na  mržnju  onoga  što  je  Allah  propisao. Ovo u vezi samog djela!    Ako  kažu  da  je  zakon  kojem  se  tehakumi  „musliman“  kojem  su  to  dozvolili  Allahov  zakon,  mi  ih  pitamo  zašto  onda  obavezuju  muslimana  da  „mrzi  Allahov  zakon“?  Podsjećamo  ih  da  su  kafiri  u  Allaha  ako  obavežu  muslimana  da  mrzi  Allahov zakon, kao što su kafiri ako obavežu muslimana da mrzi vjerski propisan  postupak.    Ako  kažu  da  mora  mrziti  taj  zakon  zbog  toga  što  je  on  tagut  time  sami  dokazuju da su dozvolili tehakumu tagutu a ne Allahovom zakonu, i ne preostaje  im osim da odaberu opis kojeg smo mi izvadili iz značenja nevjerničkog tehakuma  tagutu u kojem ne smije biti traženje tahkima zakona taguta bez obzira na njegov  vanjski oblik, u kojem osoba traži samo da mu se vrati oteto pravo, ne uzimajući  taguta i zakon za sudiju, ni riječima niti djelima.     Sve ove stvari ponovo ukazuju da ne bi trebalo da je Qarni sebi dozvolio da  musliman  mrzi  ono  što  je  Allah  propisao,  i  da  mrzi  Allahov  zakon  kojem  se  tehakumi,  već  da  govori  o  pukom  vraćanju  prava  bez  traženja  tahkima,  kojeg  je  nazvao  „tehakumom“,  a  mi  možemo  reći  za  muslimana  koji  je  od  taguta  hukma  tražio utvrđivanje činjeničnog stanja ili izvršenje neke presude, ali bez rađenja po  zakonu  i  pridržavanja  istog,  da  se  „tehakumio  tagutu“  s  obzirom  da  se  svaki  postupak taguta hukma  može nazvati „hukmom“, kao što smo naučili. Dakle,  mi  ne smijemo biti žrtve termina već moramo gledati u suštinu stvari i prije presude  nad  pojedincima,  ako  se  Allaha  bojimo  i  želimo  Njegovo  zadovoljstvo,  poznavati  značenja u kojima koriste određene termine.     Tokom  ove  knjige  sam  vam  nagovijestio  da  ćemo  doći  do  ovog  pitanja  i  da  ćemo na njega odgovoriti temeljima samog autora, pa u tom smislu kažem da je  Qarni, ako je mislio na nevjernički tehakum sudnicama, koji se ogleda u traženju  tahkima  tagutskog  zakona,  ili  što  je  još  luđe,  traženju  propisa  da  bi  ga  se  pridržavao, sam sebi odgovorio konstatujući slijedeće stvari:  a) Priznavanjem značenja dva šehadeta nad čovjekom se uspostavio argument u  pogledu  tevhida  Allaha  u  ’ibadetu  i  tehakumu,  a  onaj  koji  ne  zna  da  je  obavezan pridržavati se samo šerijata, mimo svega ostalog, je kafir aslij.   b) Konstatovanjem da se uvjet pridržavanja šerijata za ostvarenje aslud‐dina tiče  nutrine i vanjštine. Otuda onaj koji u potpunosti ostavi pokornost šerijatu, ili 

  592 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

je odbije, što se manifestuje kroz vrste kufra tevelli ili kufra istikbara i slično,  biva  kafirom  bez  obzira  na  srčano  uvjerenje,  iako  iz  tog  vanjskog  kufra  neminovno proizilazi kufr u djelima srca, ali ne i u ’aqidi, osim da se kaže da je  vanjski  kufr  dokaz  da  se  u  njegovom  srcu  nalazi  beskorisna  spoznaja  i  uvjerenje u ispravnost vjere islama.    Otuda  kažemo  Qarniju  da,  kao  što  je  kafir  onaj  koji  u  potpunosti  ostavi  pokornost  šerijatu,  bez  obzira  na  to  da  li  svojim  srcem  voli  ili  mrzi  šerijat,  ili  je  zadovoljan njime ili ga mrzi, isto tako i onaj koji se vanjštinom namjerno tehakumi  drugom zakonu time postaje kafir, bez obzira da li svojim srcem mrzi taj zakon ili  ga voli i zadovoljan je njime, odnosno bez obzira na srčana nevjerstva.    Napraviti  razliku  između  ostavljanja  rukna  djela  u  potpunosti  i  vanjskog  ’ibadeta nekom drugom mimo Allaha, je pravljenje razlike između dvije iste stvari.  Primjer  za  to  bi  bilo  da se  kaže  da  kao  što  je  nevjernik  onaj  koji je  u  potpunosti  ostavio  vanjski  ’ibadet  u  uopštenom  smislu  samo  Allahu,  nevjernik  je  i  onaj  koji  usmjeri  taj  vanjski  ’ibadet  nekom  drugom  mimo  Njega,  bez  obzira  na  srce.  Detaljan primjer za to je namaz, čije ostavljanje u potpunosti znači kufru‐tevelli, tj.  kufr okretanja, kao što klanjanje nekom drugom mimo Allaha znači kufr u Allaha,  bez obzira na uvjerenje srca.     Ili će neko reći da onaj koji ne zna da je Allah propisao klanjanje vitra, pa taj  propis vidi kod taguta i klanja mu vitr nije kafir, zbog toga što, s obzirom da nije  poznavao Allahov detaljni propis u pogledu vitra, nije dao prednost klanjanja vitra  tagutu  nad  klanjanjem  vitra  Allahu!  Ovo  se  tiče  nekih  sljedbenika  Nusreta  iz  Novog  Pazara,  koji  su  odnekle  naučili  da  ne  tekfire  mutehakima  tagutu  opravdavajući  ga  neznanjem  o  tome  da  se  dotični  propis  taguta  u  obliku  suprotstavlja šerijatskom propisu. Zamisli!     Ova  glupost  se  pobija  konstatacijom  da  se  uvjerenjem  da  nema  islama  bez  tehakuma  samo  Allahovoj  odredbi  i  naredbi  i  naredbom  istog,  uspostavio  argument u pitanju zabranjenosti tehakuma odredbi i naredbi taguta, kao što se  naredbom  ’ibadeta  samo  Allahu,  uspostavio  argument  u  pitanju  zabranjenosti  ’ibadeta  tagutima,  i  ovo  je  jasno.  Nakon  toga  Qarni  spominje  neke  stvari,  zbog  kojih  mogu  skoro  kategorički  tvrditi  da  je  Nusret  sve  od  njega  „pokupio“,  pa  spominje slijedeće tačke:  1) S obzirom da je stvar kao što je pojasnio nije dozvoljeno tekfiriti muslimana tj.  osobu  koja  ima  opis  pravnog  islama,  sve  dok  se  kategorički  ne  utvrdi  da  je  „dao prednost drugom zakonu“ nad šerijatom.  

 

EBU MUHAMMED

593 

2) Vanjsko neporicanje jezikom i rukom ne znači zadovoljstvo i saglasnost laičkim  zakonima i promjenom vjere, iako neporicanje uz mogućnost967 znači slabost  imana.  Nevjerstvo  u  pogledu  mahkuma  se  ostvaruje  zadovoljstvom  i  slijeđenjem i prihvatanjem tih zakona.  3) Pokornost  u  činjenju  velikih  grijeha,968  mimo  mukeffirata,969  ne  znači  prihvatanje  zakona.  Ovdje  je  spomenuo  podjelu  koju  je  Ibn  Tejmijje  spomenuo kod govora o širku pokornosti.   Zatim kaže:  „Iz prethodnog se razjasnila razlika između sudije (hakima) i onoga koji propisuje  bez šerijata970 i onih kojima se time sudi, i da se u pogledu tekfira mahkuma nečim  drugim  mimo  šerijata  uvjetuje  njegovo  zadovoljstvo  i  prihvatanje,971  koje  se  ne  ostvaruje  pukom  ćutnjom,  ostavljanjem  poricanja  i  nesuprotstavljanjem.972  Potreban je kategorički dokaz, od vanjskih riječi ili djela,973 a ne pukog griješenja,  suprotno  propisivaču  i  sudiji  nečim  drugim  mimo  šerijata,  koji  propisima  laičkih  zakona oponaša šerijat, jer za njegov tekfir je dovoljno samo njegovo djelo,974 bez  uvjetovanja  tjeranja  u  laž  i  ohalaljivanja.  Ali  treba  se  pogledati  u  uspostavu  argumenta nad njim, jer je moguće da je njegovo djelo rezultat toga što misli da  između  njegovog  djela  i  suštine  pridržavanja  šerijata,  kojeg  mora  znati,  nema  oprečnosti.975“976    Što  se  tiče  posljednje  rečenice  rekoh,  jeste  Qarni,  to  je  tačno  ali  samo  ako  govoriš  o  sudijama  muslimanima,  koji  iz  neznanja  šerijatu  pripisuju  određene  propise, čak i ako su ih vidjeli kod taguta i misle da ih šerijat potvrđuje i pridržava  se njih polazeći od pridržavanja šerijata. Ako misliš da se to tiče, a ja ne vjerujem                                                               967

 Uz mogućnost poricanja.   Ali, pokornost u činjenju tehakuma tagutu tražeći od njega da riješi spor sudeći svojim zakonom je veliki kufr i  širk i nevjernička pokornost.   969  Mukeffirati su veliki grijesi koji su veliki kufr i izvode iz vjere.  970  Propisuje neovisno od pokornosti Allahu slijeđenjem samo šerijata.   971   Prihvatanje  u  govoru  El‐Qarnija  se  tiče  djela  srca  i  tijela,  a  zadovoljstvo  je  jasno,  što  znači  da  El‐Qarni  u  tehakumu  laičkim  sudnicima  tekfiri  ako  osoba  praktično  prihvati  tagutski  zakon.  Međutim,  koji  je  to  opis?!  Njegovo minimum je kao što sam rekao traženje riješenja spora tahkimom tagutskog zakona, makar u vanjštini  bio identičan šerijatskom.   972  Tako je, jer spomenute stvari nisu same po sebi kategorički dokaz zadovoljstva nevjerstvom.  973   Iz  ovoga  se  vidi  da  El‐Qarni  tekfiri  u  tehakumu  laičkim  sudnicima  osobe  koje  riječima  ili  djelima  upadnu  u  jasno  nevjerstvo,  i  ovo  je  dokaz  da  je  slagao  na  Allah  svaki  džahil  koji  za  izlazak  iz  kufra  mutehakima  tagutu  uvjetuje nepostojanje srčanih nevjerstava i ljude nikad ne upozorava na opis velikog kufra u tehakumu tagutu u  vanjskim riječima i djelima.  974  U „pukom griješenju“ se ne tekfiri zbog samog djela. Ovo je značenje njegovih riječi!   975   Ova  rečenica  je  ispravna  samo  u  slučaju  kada  osoba  preuzme  neki  zakon  ili  propis  od  taguta  misleći  da  ga  šerijat potvrđuje i pripisivajući ga šerijatu. Ali onaj koji je prihvatio zakon taguta zbog toga što je zakon taguta je  kafir bez obzira na uspostavu argumenta.   976  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 178  968

  594 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da  tako  misliš,  sudija  i  vladara  koji  sude  sprovodeći  svoju  vlast  a  ne  Allahovu,  i  neovisno  od  Njega,  ili  taj  propis  namjerno  i  svjesno  pripisuju  šerijatu  znajući  da  nije od njega, nisi učinio kufr u taguta.     Međutim, sigurno misliš na prve, ali koji to vladari danas sude na takav način  i toliko se sekiraju o tevhidu Allaha u hukmu, pa da nad njima primjenimo dotično  pravilo,  jer  možda  „jadnici“  ne  znaju  da  se  njihovo  djelo  suprotstavlja  osnovi  pridržavanja šerijata!? Misliš li samo na „tvoju vladu“, kod koje „niste vidjeli kufr“  ili i na ostale tagutske vlade po arapskom i ostalom svijetu, u zemljama u kojima  žive oni koji se pripisuju islamu? Allahulmuste’an!    Čovjek, kada priča o današnjim vladarima, sudijama i mutehakimima, kao da  priča o vladarima muslimanima, koji iz neznanja nešto pripišu šerijatu i time sude,  i muslimanima, koji idu u „te sudnice“ ne znajući da one sude „laičkim zakonima“,  koje  su  njihove  sudije  pripisale  šerijatu,  pa  misle  da  su  ti  laički  zakoni  u  stvari  islamski.  Bilo  kako  bilo,  govor  mu  je  uopšten,  pun  skretnica  u  smutnju  i  izbjegavanja onoga što je Allah naredio.    El‐Qarni ili ne zna din, ili ne zna činjenično stanje u vanjskoj realnosti, ili se  pravi da ne  zna, ili misli  da smo mi magarci, ili ga je bilo strah da stavi tačke na  slova,  a  ja  vjerujem  da  je  ispravno  posljednje.  Dalje,  pobija  šubhu  „prisile“  (ikraha),  kojom  mnogi  opravdavaju  današnje  tagute,  i  kojom  Bilibani  opravdava  Hamas, a Makdisi ih ne opravdava prisilom već ih tekfiri, pa kaže:  „Ima još jedna razlika: a to je da sudija nečim drugim mimo šerijata nije opravdan  prisilom  jer  vrhunac  koji  se  može  dogoditi  kada  bi  se  nad  njim  zaista  ostvarila  prisila  je  da  ostavi  ono  na  čemu  je  od  tahkima  laičkih  zakona,  a  ako  bi  to  htio,  nema niko ko ga obavezuje da ostane na onome na čemu je od kufra.“  Onda opet dolazi jedna „ulizivačka kukavička rečenica“:  „Ako  ustraje  na  tahkimu  laičkih  džahilijetskih  zakona,  koji  se  suprotstavljaju  zakonu šerijata, uz znanje o toj oprečnosti, nije moguće da bude osim zadovoljan  time, onim koji daje prednost propisu laičkog zakona nad propisom šerijata, kojeg  je  na  ostanak  navelo  davanje  prednosti  dunjaluku  nad  ahiretom,  ništa  drugo.  Takav, ako nije džahil ili mute’evvil je kafir.“977  Šta mi reče!     Znači, Qarni, ovi taguti što neovisno sude po nacionalističkim, demokratskim  i  sekularističkim  državama,  svi  znaju  tevhid  i  u  osnovi  sprovode  samo  šerijat  i                                                               977

 Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 178 

 

EBU MUHAMMED

595 

Allahovu vlast, i u pitanjima u kojim su pogriješili ne sprovode šejtansko‐tagutski  lažni  rububijjet  i  uluhijet,  već  „siromasi“  te  propise  iz  neznanja  pripisuju  šerijatu  poput kadija muslimana, pa je potrebno da se nad njima uspostavi argument i da  im se pobije te’vil! Ili se to tiče samo „tvoje države“?    Dalje, hajd’ makar da se ograničio na ovu smjelu tvrdnju da današnji vladar  sprovode ono što za sobom povlači rububijjet Uzvišenog Allaha, ali čovjek otvori  vrata  opravdavanja  neznanjem  i  te’vilom  bez  ikakvog  ograničenja,  i  zaboravi  idžma’  ehlus‐sunneta  da  u  promjeni  vjere  u  opšte  poznatim  mes’elama  uz  postojanje mogućnosti sticanja znanja o njima nema opravdanja neznanjem i da  je to kod učenjaka ehlus‐sunneta vid nevjerstva koji ulazi u kufrul‐’irad. Ili čovjek  govori  o  „svom  vladaru“  za  kojeg  kažu  da  u  osnovi  sudi  šerijatom  a  u  onome  u  čemu  je  pogriješio  ga  valjda  treba  opravdati  neznanjem  i  te’vilom  zato  što  u  Saudiji nema učenih ljudi koje je mogao pitati!?     Ovo je govor čovjeka koji je u nekim pitanjima u zabludi, i koji je dodatno na  to pogrešno razumio riječi Ibn Tejmijje:   „...Oni kada saznaju da nije dozvoljeno suditi osim onim što je Allah objavio pa  se  ne  počnu  pridržavati978  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što je Allah objavio su kafiri,979 a u suprotnom će biti džahili.“    El‐Qarni u potpunosti zanemaruje pitanje onih koji namjerno ili neovisno od  Allaha  sude  laičkim  zakonima,  kao  što  je  pogrešno  shvatio  sadržaj  riječi  šejhul‐ islama i tekfir kojeg je šejhul‐islam ovdje negirao, jer misli, kao što kaže Nusret, da  negacija  tekfira  znači  da  šejhul‐islam  Ibn  Tejmijje  onoga  koji  ne  sudi  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  muta'un  u  svojim  plemenima  smatra  muslimanom,  dokazujući  to  riječima  šejhul‐islama  „...jer  puno  ljudi  je  ušlo  u  islam“.    Otuda Qarni postupak spomenutih sudija plemenskim zakonima, o kojima je  govorio Ibn Tejmijje, tumači ili u smislu da su oni sudili tim zakonima, misleći da  im  šerijat  dozvoljava  suđenje  njima,  kao  što  dozvoljava  suđenje  ’urfom,  pa  je  polazište u svemu tome pridržavanje šerijata, a ishod je da su te zakone greškom  pripisali  šerijatu,  ili  u  njegovom  shvatanju  uopšte  ne  postoji  značenje  tagutijjeta  neovisnog  suđenja  tagutskim  zakonom,  koje  nije  rad  po  Allahovom  zakonu.  Njegov govor nije sačuvan problematičnosti. 

                                                             978

 Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.    Na ar. kuffar, 

979

  596 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Što  je  još  gore  Ibn  Tejmijje  je  rekao:  „...ne  sude  osim...“,  što  znači  da  oni  uopšte nisu sudili propisima islama, kao što je rekao: „...Oni kada saznaju da nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati  (iltizām) toga...“, što ukazuje da oni nisu sudili onim što je Allah objavio, i da nisu  znali da im nije dozvoljeno suditi osim onim što je Allah objavio, što znači da nisu  ostvarili osnovu pridržavanja samo šerijata, hukmom i tehakumom. To je ono na  šta  ukazuju  riječi  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah,  a  kasnije  ćemo  razrješiti  ostatak  šubuhata. Na neke stvari sam ovdje ukazao samo da bi se smirila srca onih koji ne  mogu da čekaju i uznemirila srca onih koji se raduju kada se spomene neko drugi  mimo Allaha.    Međutim, iako kažem da je Qarni pogriješio u tumačenju riječi Ibn Tejmijje i  određivanja opisa u kojeg su upali ljudi o kojima je šejh govorio, on lično vjeruje  da  u  vanjskim  riječima  i  djelima  u  propisivanju  zakona  i  suđenju  tagutskim  zakonima i tehakumu tagutu postoji opis za kojeg je Uzvišeni Zakonodavac vezao  propis  tekfira,  i  nije  od  onih  koji  uvjetuju  nepostojanje  srčanog  nevjerstva  za  izlazak mutehakima tagutu iz propisa tekfira, kao što to radi Porča i mnogi drugi,  što  se  takođe  moglo  razumjeti  iz  Sarajevskih  letaka  sljedbenika  Nusreta  i  Bilibanija.  Rezime  je  dakle  da  El‐Qarni  vanjski  nevjernički  tehakum  tagutu  svodi  na  vanjsko  prihvatanje  tagutskog  zakona,  ili  vanjsku  pokornost  istom,  vanjskim  riječima  ili  djelima,  i  kada  dozvoljava  „tehakum  laičkim  sudnicima  radi  vraćanja  prava“ uvjetuje da čovjek ne upadne u opis kojeg je on definisao kao nevjernički  tehakum,  i  zabranjuje  da  se  oni  „koji  vraćaju  svoja  prava  tehakumom  laičkim  sudnicima“ kojeg je on dozvolio u stanju prinude tekfire osim ako njihove vanjske  riječi ili djela ukazuju na vanjsko prihvatanje i pokornost tagutskom zakonu. Slično  sam našao i u govoru Dr. 'Abdurrahman Mahmuda u knjizi „El‐Hukmu bigajri ma  enzelellah“.   Iz njihovog uvjetovanja da se traži samo ono što je dozvolio šerijat se skoro  na kategorički način može razumjeti suština njihovog stava. Jer ako je „tehakum  laičkim  sudnicima“  traženjem  od  njih  ono  što  je  izvan  granica  šerijata  onaj  opis  koji  kod  njih  ulazi  u  značenje  vanjskog  nevjerničkog  prihvatanja  i  pokornosti  tagutskom  zakonu,  vanjskim  riječima  i  djelima,  što  će  kod  njih  u  tom  stanju  biti  veliki  širk  pokornosti  i  prihvatanja,  razumije  se  da  „tehakum  laičkim  sudnicima“  traženjem  onoga  što  je  šerijat  dozvolio  u  sebi  sadrži  ono  što  je  prema  našem  shvatanju  takođe  nevjernički  tehakum  tagutskom  zakonu,  odnosno  veliki  širk  pokornosti  i  prihvatanja  tagutskog  zakona  koji  je  u  vanjskom  opisu  identičan  šerijatskom propisu. 

 

EBU MUHAMMED

597 

Ako  je  neovisno  propisivanje  zakona  mimo  Allaha,  neovisno  suđenje  tagutskim zakonom, samo po sebi veliki širk bez obzira na vanjski opis zakona koji  je propisan i kojim se sudi, onda je tehakum tagutskom zakonu u propisu koji  je u  vanjskom  opisu  identičan  šerijatskom,  kao  i  pokornost  i  prihvatanje  tagutskog  zakona koji je u vanjskom opisu identičan šerijatskom propisu, takođe veliki širk,  bez obzira na njegov vanjski opis, sve dok se radi o zakonu taguta. Poput onoga  koji  je  ohalalio  halal  i  oharamio  haram,  ne  zbog  toga  što  se  u  tome  pokorava  Allahu,  već  iz  pokornosti  tagutu.  Zagovornike  ovog  stava  kod  Allaha  ne  može  izvući osim da nisu imali namjeru dozvoljavanja traženja tagutskog propisa lično i  tehakuma istom i prihvatanje i pokornost tagutskom zakonu lično, već da su time  željeli dozvoliti muslimanima i onim koji se pripisuju islamu da od taguta traže da  sprovode  Allahov  zakon  a  ne  tagutski,  i  da  sprovode  ono  što  za  sobom  povlači  Allahova vlast a ne tagutska.  Međutim,  mi  imamo  pravo  da  ih  upitamo  zašto,  ako  poznaju  tevhidul‐ hakimijjeh, a svjesni su neznanja naroda i stanja u laičkim sudnicima, nisu narodu  skrenuli pažnju da ne traže od taguta da sudi svojim zakonom, jer to je on što će  se neminovno dogoditi u ogromnoj većini slučajeva, i zašto ih nisu podučili onome  čime  će  izaći  iz  jasnog  kufra  kada  je  u  pitanju  „tehakum  laičkim  sudnicima“?  Allahulmuste'an!  Pored  toga  što  nama  nije  poznato  da  je  bilo  ko  od  priznatih  učenjaka  islama,  kako  među  selefima  tako  među  khalefima,  dozvolio  „tehakum  laičkim  sudnicima“  ili  tagutu,  zbog  toga  što  je  značenje  ovog  pojma  u  osnovi  nevjerničko. Da Allah sačuva! A tumačenje pojma „tehakum laičkim sudnicima“ ili  „tagutu“  u  značenju  koje  nije  nevjerstvo,  onda  kada  ne  postoje  indicije  koje  ukazuju na to da ga govornik koristi u prenešenom značenju, nije osnova.    Riječi  Eš‐Šazilija  nisu  daleko  od  njihovog  stava,  s  time  što  se  mora  napomenuti  da  nisam  vidio  da  Eš‐Šazili  koristi  pojam  „tehakum  laičkim  sudnicama“, već je, kao što si vidio, rekao „vraćanje prava od vlasti“ a među njima  je  ogromna  razlika.  Ne  smijem  zaboraviti  da  te  ovdje  podsjetim  na  to  da  su  ove  skupine ljudi takođe pogriješile u pogledu značenja tehakuma taguta s obzirom da  su  ga  svele  na  značenje  širka  pokornosti  jedan  kroz  jedan,  a  tehakum  tagutu  i  veliki širk pokornosti, kao što je rekao 'Ali El‐Hudajr, nisu jedno te isto, iako među  njima  ima  dodirnih  tačaka.  Tehakum  je  stanje  u  kojem  postoji  sudija,  zakon  i  osoba  koja  traži  suđenje  zakonom  ili  traži  zakon  i  propis  da  bi  ga  se  pridržavao  iako ne traži suđenje i ne postoji spor.  Pored  svega  spomenutog  vjerujem  da  bi  se  spomenute  ličnosti  iz  „struje  doktora“  kao  i  Eš‐Šazili  složili  sa  našim  stavom  i  da  bi  ga  prihvatili  i  shvatili  obaveznost  skretanja  pažnje  i  upozorenja  naroda  da  prilikom  vraćanja  prava  preko laičkih sudnica ne traže suđenje zakonom i pridržavanje istog, a to je onaj 

  598 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vanjski opis kojim je tagut hukma postao tagutom, i zbog kojeg su ga protekfirili  bez obzira na ono što je u njegovom srcu. Molim Allaha da nas i njih uputi istini i  da nas usmrti na njoj i oživi među onima s kojim je zadovoljan, amin!    S  ciljem  ukazivanja  na  nepreciznost  u  govoru  i  šta  je  sve  rečeno  u  pogledu  ove teme, želim navesti još nekoliko citata. Abdullah 'Azzam je rekao: 

‫ ﻟﻮ ﻛﺎن ﻟﻠﻨﺎس ﺧﻴﺎر أن ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا إﱃ ﳏﻜﻤﺔ ﲢﻜﻢ ﺑﺎﻹﺳﻼم وأﺧﺮى ﲢﻜﻢ‬:‫ﻋﺎﻣﺔ اﻟﻨﺎس اﻟﺬﻳﻦ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن‬ ‫ ﻋﻨﺪﻣﺎ ﻧﺼﺐ‬،‫ ﻛﻤﺎ ﻓﻌﻞ اﻟﻨﺎس أﻳﺎم ﻫﻮﻻﻛﻮ‬،‫ ﻓﺈن اﻟﻔﺮد ﻳﺄﺧﺬ ﺣﻜﻢ ﳏﻜﻤﺘﻪ اﻟﱵ ﻳﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻬﺎ‬،‫ﺑﺎﻟﻜﻔﺮ‬ ‫ ﻓﻜﻞ ﻣﻦ ﲢﺎﻛﻢ إﱃ‬،(‫ اﻟﻘﺎﻧﻮن اﻟﺘﱰي( )وﳏﻜﻤﺔ اﻟﻘﺮآن‬:‫ﻗﺎﺿﻴﲔ وﳏﻜﻤﺘﲔ ﰲ ﻛﻞ ﻣﻜﺎن )ﳏﻜﻤﺔ اﻟﻴﺎﺳﺎ‬ .‫اﻟﻴﺎﺳﺎ ﻛﺎﻧﻮا ﻳﻜﻔﺮوﻧﻪ وﳜﺮﺟﻮﻧﻪ ﻣﻦ اﳌﻠﺔ‬ „Većina običnog naroda koji se tehakume: kada bi ljudi imali izbor da se tehakume  sudu  koji  sudi  islamom  i  drugom  koji  sudi  kufrom,  pojedinac  bi  uzimao  presudu  svog suda kojem se tehakumio, kao što su to ljudi radili za vrijeme Holaka kada je  postavio  dvojicu  kadija  i  dvije  sudnice  u  svakom  mjestu  (sudnicu  Jasa:  tatarski  zakon),  i  (sudnicu  Kur’ana).  Tada  su  svakog  ko  se  tehakumio  Jasi  tekfirili  i  izbacivali ga iz milleta.“ 

‫ ﻻ ﺷﻚ أن ﻫﺬا ﻳﻜﻔﺮ ﺑﺈﲨﺎع‬،‫ﻓﻜﻴﻒ ﲟﻦ ﲢﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻴﺎﺳﺎ وﻗﺪﻣﻬﺎ ﻋﻠﻰ ﺷﺮع اﷲ‬...) :‫ﻗﺎل اﺑﻦ ﻛﺜﲑ‬ ‫ وﻻ‬،‫ وﺗﻔﺼﻞ ﰲ ﺷﺆون ﺣﻴﺎ ﻢ ﻛﻠﻬﺎ‬،‫ وﻟﻜﻦ أﺣﻜﺎم اﻟﻄﺎﻏﻮت اﻵن ﻣﻔﺮوﺿﺔ ﻋﻠﻰ اﻟﻨﺎس ﲨﻴﻌﺎ‬.(‫اﳌﺴﻠﻤﲔ‬ ‫ ﻓﺎﻟﻨﺎس ﳍﻢ ﺣﻜﻢ اﳌﻀﻄﺮ‬،‫ﺑﺪ ﻟﻠﻨﺎس ﻛﻲ ﳜﻠﺼﻮا ﺣﻘﻮﻗﻬﻢ ﻣﻦ أن ﻀﻢ أن ﻳﺮﻓﻌﻮا إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻗﻀﺎﻳﺎﻫﻢ‬ ‫ وإن ﻛﺎن اﻷوﱃ واﻷﻓﻀﻞ أن ﻳﱰﻛﻮا ﺣﻘﻮﻗﻬﻢ ﺣﱴ ﻻ ﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮا إﱃ‬،-‫واﷲ أﻋﻠﻢ‬-‫اﻟﺬي ﻳﺮﻓﻊ ﻋﻨﻪ اﻹﰒ‬ ‫ وﻓﻴﺄﻧﺎ‬،-‫أﻋﺎذﻧﺎ اﷲ وﻋﺎﻓﺎﻧﺎ ﻣﻦ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬- .‫ وﻫﺬا اﻟﺬي ﻣﺎل إﻟﻴﻪ اﳌﻮدودي واﻟﺒﻨﺎ‬،‫اﻟﻄﺎﻏﻮت‬ .‫اﷲ ﻇﻼل ﺷﺮﻳﻌﺘﻪ‬ „Rekao  je  Ibn  Kethir:  „Pa  kako  je  tek  sa  onim  koji  se  tehakumi  Jasi  i  daje  mu  prednost nad Allahovim zakonom?! Nema sumnje da je ovaj nevjernik po idžma'u  muslimana“.  Ali  propisi  taguta  su  danas  nametnuti  svim  ljudima,  i  zalaze  u  svaku  oblast  njihovog života. A ljudi da bi sačuvali svoja prava od propadanja, moraju podizati  svoje  parnice  pred  tagutom.  Dakle,  ljudi  imaju  propis  prinuđenog  (mudtarr),  kojem se grijeh briše – a Allah najbolje zna – iako je preče i bolje da ostave svoja  prava da se ne bi tehakumili tagutu. Ovome se naklonio El‐Mevdudi i El‐Benna'. 

 

EBU MUHAMMED

599 

Da  nas  Allah  sačuva  od  tehakuma  tagutu,  i  da  nas  počasti  hladom  sjenke  šerijata.“980    Ovaj govor je u vjerskom smislu sam po sebi sarih u značenju dozvoljavanja  tehakuma tagutu u daruri, a jedino opravdanje 'Abdullahu 'Azzamu može biti da  pojam „tehakum tagutu“ koristi u nekom drugom značenju, koje nije nevjerničko.  Međutim, pojam „tehakum tagutu“ u vjeri je poznatog značenja i ne ukazuje osim  na  vjerovanje  u  taguta  a  riječi  onih  koji  se  pripisuju  islamskom  znanju  se  prije  svega tumače u značenju vjerski poznate terminologije, osim ako se dokaže da ih  koriste  u  značenju  koje  nije  nevjerničko,  i  da  je  njihova  tradicionalna  upotreba  drugačija. Ko ga zbog ovih riječi protekfiri nije novotar već je pokoran rob Allahu  sve  dok  svoj  tekfir  gradi  na  ispravnim  temeljima,  a  onoga  ko  se  ustegne  uz  spomenuto opravdanje nije dozvoljeno tekfiriti. Da nas Allah sačuva uzroka Svoje  srdžbe!    Ima  još  jedna  ružna  izreka  od  'Abdullaha  'Azzama  u  vezi  ovjere  izglasanog  zakona u parlamentu. Rekao je:  

‫ ﻓﻼ ﳚﻮز‬.‫ اﻟﺬي ﻳﺸﺮع ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻗﺎﻧﻮﻧﺎ ﻳﺼﺎدم اﷲ ﰲ أﻣﺮﻩ ﳜﺮج ﻣﻦ اﻹﺳﻼم‬:‫اﺠﻤﻟﻠﺲ اﻟﺘﺸﺮﻳﻌﻲ‬   .‫ وإﻻ ﻓﺈﻧﻪ ﳜﺮج ﻣﻦ اﻹﺳﻼم‬،‫ﳌﺴﻠﻢ ﰲ اﺠﻤﻟﻠﺲ أن ﻳﻮاﻓﻖ ﻋﻠﻰ ﺟﺰﺋﻴﺔ ﲣﺎﻟﻒ أﻣﺮ اﷲ‬ „Zakonodavno  tijelo:  koje  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio,  propisuje zakon koji se suprotstavlja981 Allahu u Njegovoj odredbi izlazi iz islama.  Otuda  nije  dozvoljeno  muslimanu  u  medžlisu  da  se  saglasi  sa  detaljem  koji  se  suprotstavlja Allahovoj odredbi. U protivnom izlazi iz islama.“982    Njegove  riječi  ukazuju  na  to  da  onaj  koji  sjedi  u  zakonodavnom  vijeću  koje  neovisno  propisuje  zakone  mimo  Allaha,  i  da  svoju  saglasnost  s  nekim  detaljem  koji se u vanjštini slaže sa šerijatom nije kafir i ovo 'Abdullaha 'Azzama kod Allaha  može spasiti samo ako je time mislio na osobu koja daje svoju saglasnost ali ne u  svojstvu zakonodavca mimo Allaha, već u svojstvu naređivača dobra i zabranjivača  zla u ime Allaha.     Karakteristika  „neovisnog  propisivača“  u  tom  vijeću  nije  neodvojiva  od  osobe, kao što karakteristika obaviještavanja o zakonu nije neodvojiva od kadije  muslimana i  muftije a njegove riječi „muslimanu“  su jaka indicija da ne  govori o                                                               980

 ’Aqida i njen uticaj u izgradnji generacije 1/109   Sam opis neovisnog propisivanja zakona mimo Allaha se suprotstavlja osnovi tevhida na kojoj je Allah stvorio  ljude, bez obzira na oblik propisanog zakona.  982  ’Aqida i njen uticaj u izgradnji generacije 1/107  981

  600 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

čovjeku  koji  neovisno  propisuje  zakone  mimo  Allaha,  i  drugo  se  ne  očekuje  od  osobe koje se pripisuje islamu i nauci.    Rečeno  mi  je  da  je  'Abdullah  'Azzam  bio  govorio  za  tadašnjeg  pakistanskog  predsjednika:  „Da  Allah  da  da  bude  više  ljudi  poput  njega“.  'Abdullah  'Azzam  je  čak rekao da kadija koji sprovodi laički zakon nije kafir: 

‫ وﻟﻜﻦ ﻋﻤﻠﻬﻢ ﺣﺮام‬،-‫واﷲ أﻋﻠﻢ‬- ‫ اﻟﺬﻳﻦ ﻳﻨﻔﺬون ﻏﲑ ﺷﺮع اﷲ ﻫﺆﻻء ﻻ ﳜﺮﺟﻮن ﻣﻦ اﻹﺳﻼم‬:‫اﻟﻘﻀﺎة‬ ‫ أو ﻣﺴﺆوﻻ ﻋﻦ‬،‫ ﻛﻤﻦ ﻳﻌﻤﻞ ﻣﺪﻳﺮا ﻟﺒﻨﻚ رﺑﻮي‬،‫ ﻷﻧﻪ راﺗﺐ ﻋﻠﻰ ﻋﻤﻞ ﳏﺮم‬،‫ وأﺟﺮ ﻢ ﺣﺮام وﺑﺎﻃﻠﺔ‬،‫وﺑﺎﻃﻞ‬ ‫ ﻷن اﻟﺮاﺿﻲ ﺑﻐﲑ ﺷﺮع اﷲ ﳜﺮج ﻣﻦ‬،‫ أﻣﺎ إذا رﺿﻮا ﻋﻦ ﻏﲑ ﺷﺮع اﷲ ﻓﺈ ﻢ ﻳﻜﻔﺮون‬،‫ﲬﺎرة أو ﻧﺎدي ﻗﻤﺎر‬ .‫اﳌﻠﺔ ﻣﻬﻤﺎ ﻛﺎن‬ „Sudije:  koje  sprovode  neki  drugi  zakon  mimo  Allahovog  ne  izlaze  iz  islama,  a  Allah  najbolje  zna,  već  im  je  posao  haram  i  neispravan,  i  zarada  im  je  haram  i  neispravna,  jer  je  zarađena  haram  poslom,  poput  onoga  koji  radi  kao  direktor  kamatne  banke,  ili  kao  odgovorni  neke  kafane,  ili  kluba  za  kockanje.  Ako  bi  bili  zadovoljni nekim drugim zakonom mimo Allahovog bili bi nevjernici, jer onaj koji  je  zadovoljan  nekim  drugim  zakonom  mimo  Allahovog  izlazi  iz  vjere  kako  god  bilo.“983    On  ovdje  govori  o  sudijama  koji  sprovode  laički  zakon,  a  ne  o  kadiji  muslimanu  koji  upada  u  mali  kufr,  i  sa  riječju  „sprovode“  misli  na  „suđenje“  jer  govori  o  sudijama.  Druga  stvar,  tekfir  sudije  tagutskim  zakonom  vraća  samo  na  zadovoljstvo drugim zakonom, a to ne samo da je 'aqida džehmija, već je kufr u  kufr u taguta.    Nakon  toga,  'Abdullah  'Azzam  je  spomenuo  „razilaženje  'uleme“  u  pogledu  dozvoljenosti  advokatskog  posla,  i  ispoljio  svoju  naklonost  prema  zabrani.  Ova  knjiga je prevedena na bosanski jezik i ako se neko interesuje može se sam uvjeriti  u  sve  prenešeno.  Sada  zamisli  šta  se  može  desiti  kada  osobe  koje  se  pripisuju  džihadu na Allahovom putu počnu prenositi riječi 'Abdullaha 'Azzama, smatrajući  ga vođećom ličnosti džihada i učenjakom islama, dozvoljavajući tehakum tagutu i  ulazak  u  parlamente,  i  ne  tekfireći  sudije  tagutskim  zakonima  i  dozvoljavajući  advokatski posao, a mnogi od njih pojmom tehakum tagutu i ulazak u parlamente  i ostalim ne žele nevjernička značenja.     Mnogi  žele  ta  nevjernička  značenja  zbog  toga  što  misle  da  je  'Abdullah  'Azzam  dozvolio  nevjerstvo,  ili  zbog  toga  što  znaju  da  je  on  to  dozvolio.  Šta  mi                                                               983

 ’Aqida i njen uticaj u izgradnji generacije 1/108 

 

EBU MUHAMMED

601 

sada  da  radimo  sa  tim  „mudžahidima“?!  Allahulmuste’an!  Jesmo  li  griješni  ako  riječi nekih od njih koje u terminologiji Kur'ana i Sunneta ne znače osim nevjerstvo  tako protumačimo i protekfirimo ih?! Ne nismo! Iako je obaveza da, u slučaju da  takvu  osobu  imamo  pred  sobom,  istu  savjetujemo  i  tražimo  da  nam  objasni  značenje termina koje upotrebljava i upozorimo je na štete koje se nadovezuju na  slično.     Što  se  tiče  advokatskog  posla,  ja  lično  vjerujem  da  je  teoretski  moguće  braniti one koje u šerijatu moramo braniti a da ne upadnemo u nevjerstvo, ali je  to  praktično  nemoguće,  jer  te  taguti  hukma  nikad  ne  bi  pustili  da  radiš  kao  advokat  uz  uvjete  koje  imam  na  umu.  Osnova  ove mes'ele  je  da  se  od  njih  traži  ono  što  oni  u  svom  zakonu  dozvoljavaju,  kao  što  tražimo  vize  i  slično,  ali  bez  vjerovanja  u  taguta,  i  traženja  od  njih  da  ga  se  pridržavaju,  uz  obaveznost  ispoljavanja dina, a s obzirom da se radi o opasnoj stvari koja vodi u kufr i između  nje i kufra je razlika tanka poput dlake, tako nešto ne bi mogao raditi osim čovjek  koji dovoljno poznaje Allahov din. Znači, sve pod uslovom da nikad ne upadne u  nevjerstvo ni riječima ni djelima, a tako nešto današnji sistemi ne dozvoljavaju.    Danas je kod većine onih koji se smatraju kvalifikovanim da pričaju problem  u tome što iz pojma „zakon suprotan šerijatu“ razumiju samo suprotstavljanje u  vanjskom opisu, a zanemaruju dimenziju suprotstavljanja šerijatu u temelju tj. da  je  zakon  potekao  od  taguta,  a  da  ga  vanjska  sličnost  sa  Allahovim  zakonom  ne  izvodi iz bitka tagutskim, jer ogranak ima propis temelja iz kojeg je potekao, i ne  daje  mu  se  poseban  propis,  kao  što  je  očigledno  da  mnogi  među  njima  nisu  dokučili srž mnogih detalja pitanja o kojima govorimo, koje su rezultat nedovoljno  utvrđenih temelja.     Izvoli  jedan  „čudan“  citat  Saliha  Alu  Šejha,  direktora  vakufa  u  Saudijskoj  Arabiji, sina muftije, a obojca su potomci šejha Muhammeda sina 'Abdulvehhaba,  zbog  čega  u  imenu  imaju  dodatak  „Alu  šejh“,  tj.  „Porodica  šejha“,  u  pogledu  propisivanja zakona, suđenja, i tehakuma tagutu. Kaže: 

‫ ﺧﺎﺻﺔ‬،‫ ﻣﻦ اﳌﺴﺎﺋﻞ اﻟﱵ ﻳﻘﻊ ﻓﻴﻬﺎ ﺧﻠﻂ ﻛﺜﲑ‬- ‫ أﻋﲏ ﻣﺴﺄﻟﺔ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ ﻏﲑ ﺷﺮع اﷲ‬- ‫وﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ‬ ‫ وﻫﻲ ﻣﻦ أﺳﺒﺎب ﺗﻔﺮق اﳌﺴﻠﻤﲔ؛ ﻷن ﻧﻈﺮ اﻟﻨﺎس ﻓﻴﻬﺎ ﱂ ﻳﻜﻦ‬،‫ﻋﻨﺪ اﻟﺸﺒﺎب ﰲ ﻫﺬﻩ اﻟﺒﻼد وﰲ ﻏﲑﻫﺎ‬ ‫ واﻟﻮاﺟﺐ أن ﻳﺘﺤﺮى ﻃﺎﻟﺐ اﻟﻌﻠﻢ ﻣﺎ دﻟﺖ ﻋﻠﻴﻪ اﻷدﻟﺔ وﻣﺎ ﺑﲔ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﻣﻦ ﻣﻌﺎﱐ ﺗﻠﻚ اﻷدﻟﺔ وﻣﺎ‬،‫واﺣﺪا‬ .‫ﻓﻘﻬﻮﻩ ﻣﻦ أﺻﻮل اﻟﺸﺮع واﻟﺘﻮﺣﻴﺪ وﻣﺎ ﺑﻴﻨﻮﻩ ﰲ ﺗﻠﻚ اﳌﺴﺎﺋﻞ‬ “Ova  mes’ela  ‐  mislim  na  mes’elu  tehakuma  nekom  drugom  zakonu  mimo  Allahovog ‐ spada u mes’ele u kojima se dogodilo dosta neshvatanja, posebno kod 

  602 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

omladine u ovoj zemlji i u drugima, i ona je jedan od uzroka cijepkanja muslimana,  jer pogled ljudi na nju nije bio isti. Obaveza je da tragaoc za znanjem traži ono na  šta ukazuju dokazi i ono što su učenjaci objasnili od značenja tih dokaza, i ono što  su shvatili od temelja šerijata i tevhida i što su pojasnili u tim mes’elama.” 

‫ ﺟﻌﻠﻮﻫﺎ ﺻﻮرة‬:‫ ﻳﻌﲏ‬،‫ واﺣﺪة‬- ‫ ﻣﺴﺄﻟﺔ اﳊﻜﻢ واﻟﺘﺤﺎﻛﻢ‬- ‫ أ ﻢ ﺟﻌﻠﻮا اﳌﺴﺄﻟﺔ‬:‫وﻣﻦ أوﺟﻪ اﳋﻠﻂ ﰲ ذﻟﻚ‬ - ‫ ﻳﻀﺎﻫﻰ ﺑﻪ ﺣﻜﻢ اﷲ‬،‫ أن ﻳﻜﻮن ﻫﻨﺎك ﺗﺸﺮﻳﻊ ﻟﺘﻘﻨﲔ ﻣﺴﺘﻘﻞ‬:‫ ﻓﻤﻦ ﺻﻮرﻫﺎ‬،‫ وﻫﻲ ﻣﺘﻌﺪدة اﻟﺼﻮر‬،‫واﺣﺪة‬ ‫ وﺟﺎﻋﻞ ﻫﺬا‬،‫ واﳌﺸﺮع واﻟﺴﺎن ﻟﺬﻟﻚ‬,‫ واﻟﻮاﺿﻊ ﻟﻪ‬،‫ ﻫﺬا اﻟﺘﻘﻨﲔ ﻣﻦ ﺣﻴﺚ وﺿﻌﻪ ﻛﻔﺮ‬.- ‫ﺟﻞ وﻋﻼ‬ ‫ وﻛﻔﺮﻩ ﻇﺎﻫﺮ؛ ﻷﻧﻪ ﺟﻌﻞ ﻧﻔﺴﻪ‬،‫ ﻫﺬا اﳌﺸﺮع ﻛﺎﻓﺮ‬،‫اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ ﻣﻨﺴﻮﺑﺎ إﻟﻴﻪ وﻫﻮ اﻟﺬي ﺣﻜﻢ ﺬﻩ اﻷﺣﻜﺎم‬ ‫ وﻫﺬﻩ اﳊﺎﻟﺔ‬- ‫ وﻫﻨﺎك ﻣﻦ ﳛﻜﻢ ﺬا اﻟﺘﻘﻨﲔ‬،‫ ﻋﺒﺎدة اﻟﻄﺎﻋﺔ وﻫﻮ راض‬،‫ ﻓﺪﻋﺎ اﻟﻨﺎس إﱃ ﻋﺒﺎدﺗﻪ‬،‫ﻃﺎﻏﻮﺗﺎ‬ ‫ وﻣﻦ ﳚﻌﻠﻪ ﰲ ﺑﻠﺪﻩ ﻣﻦ‬،‫ وﻣﻦ ﻳﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻴﻪ ﺣﺎﻟﺔ‬،‫ وﻣﻦ ﳛﻜﻢ ﺑﺬﻟﻚ اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ ﺣﺎﻟﺔ‬،‫ ﻓﺎﳌﺸﺮع ﺣﺎﻟﺔ‬- ‫اﻟﺜﺎﻧﻴﺔ‬ .‫ﺟﻬﺔ اﻟﺪول ﻫﺬﻩ ﺣﺎﻟﺔ راﺑﻌﺔ‬ “U  vidove  griješenja  u  tome  spada  to  što  su  mes’elu  hukma  i  tehakuma  učinili  jednom tj. sveli ih na jednu sliku, a one mogu imati više oblika (slika). U te oblike  spada: da se radi o neovisnom propisivanju zakona, kojim oponaša zakon Allaha,  dželle  ve  ‘ala.  Ovo  propisivanje  zakona  je  sa  strane  njegovog  postavljanja  kufr.  Onaj  koji  ga  je  postavio,  propisivač  toga,  i  onaj  koji  je  učinio  da  se  to  zakonodavstvo pripisuje njemu, a to je onaj koji vlada (sudi) tim zakonima; ovaj  propisivač je kafir i njegov kufr je očigledan, jer je učinio sebe tagutom, i pozvao  ljude da mu ’ibadete ’ibadetom pokornosti a on je zadovoljan.   Imamo  i  one  koji  sude  tim  zakonom  (taqninom)  i  ovo  je  drugi  slučaj;  dakle,  propisivač je jedno stanje, a onaj koji sudi tim zakonom je drugo, i onaj koji mu se  tehakumi  je  treće.  A  onaj  koji  ga  je  u  svojoj  zemlji  sa  aspekta  države  odredio  je  četvrti.“  

‫ وﻣﻦ أﻃﺎﻋﻪ ﰲ ﺟﻌﻞ اﳊﻼل ﺣﺮاﻣﺎ واﳊﺮام ﺣﻼﻻ وﻣﻨﺎﻗﻀﺔ ﺷﺮع اﷲ؛‬،‫ اﳌﺸﺮع‬:‫ﺻﺎرت ﻋﻨﺪﻧﺎ اﻷﺣﻮال أرﺑﻌﺎ‬ ‫ ﻓﺈن‬:‫ واﻟﺤﺎﻛﻢ ﺑﺬﻟﻚ اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ ﻓﻴﻪ ﺗﻔﺼﻴﻞ‬.‫ وﻣﻦ أﻃﺎﻋﻪ ﰲ ذﻟﻚ ﻓﻘﺪ اﲣﺬﻩ رﺑﺎ ﻣﻦ دون اﷲ‬.‫ﻫﺬا ﻛﺎﻓﺮ‬ ‫ﺣﻜﻢ ﻣﺮة أو ﻣﺮﺗﲔ أو أﻛﺜﺮ ﻣﻦ ذﻟﻚ وﱂ ﻳﻜﻦ ذﻟﻚ دﻳﺪﻧﺎ ﻟﻪ وﻫﻮ ﻳﻌﻠﻢ أﻧﻪ ﻋﺎص ﺑﺘﺤﻜﻴﻢ ﻏﻴﺮ ﺷﺮع‬   .‫ﻳﺴﺘﺤﻞ‬

‫ وﻻ ﻳﻜﻔﺮ ﺣﱴ‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻟﻪ ﺣﻜﻢ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ أﻫﻞ اﻟﺬﻧﻮب‬،‫اﷲ‬

“Imamo  četiri  slučaja:  propisivač  i  onaj  koji  mu  se  pokori  u  činjenju  halala  haramom i harama halalom, i suprotstavljanju Allahovom zakonu; ovaj je kafir. A  onaj koji mu se u tom pokori ga je uzeo za rabba mimo Allaha. A u pogledu sudije 

 

603 

EBU MUHAMMED

tim zakonodavstvom imamo detaljno objašnjenje: pa ako presudi jednom, ili dva  puta,  ili  više  od  toga,  i  to  mu  ne  bude  stalni  postupak,  znajući  da  je  griješnik  tahkimom nekog drugog zakona mimo Allahovog, propis ovoga je propis njemu  sličnih griješnika, i ne biva kafirom dok ne ohalali;”  Onaj  koji  namjerno  uradi  tahkim  drugog  zakona,  takav  je  kafir  po  idžma’u    muslimana,  makar  ga  ne  učinio  stalnim  zakonom  kojem  se  vraćaju  sporovi,  a  govor  selefa  o  malom  kufru  se  ne  tiče  slike  tahkima  suprotnog  zakona.  Ovim  riječima je Salih Alu Šejh govor selefa o malom kufru spustio na sliku, koja njime  sigurno nije obuhvaćena. Zar je kadija koji namjerno uzme perzijski ili rimski zakon  za sudiju i  zakon u određenom slučaju, vanjskim riječima ili djelima, musliman?!  Nikad u životu, pa čak i da se Salih Alu Šejh pobode na glavu!    Ako Salih Alu Šejh misli na jedno od značenja koja smo objasnili u poglavlju o  malom kufru onda mora ostaviti riječi “sudi tim zakonodavstvom” ili “radi tahkim  tog zakona”, jer one u osnovi ukazuju na obavijest o zakonu i uzimanje za sudiju i  zakon.  Ako  nije  imao  loš  nijet,  smatram  ga,  pored  svog  znanja  kojeg  posjeduje,  osobom koja ne poznaje ono o čemu priča. Dalje kaže: 

‫ وﻟﻜﻦ‬،‫ وﻫﺬا ﺻﺤﻴﺢ‬،‫ اﳊﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﺷﺮع اﷲ ﻻ ﻳﻜﻔﺮ إﻻ إذا اﺳﺘﺤﻞ‬:‫وﳍﺬا ﲡﺪ أن ﺑﻌﺾ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻳﻘﻮل‬ ‫ ﻫﻮ‬،‫ ﻟﻴﺲ اﻟﻜﻔﺮ اﻟﺬي ﺗﺬﻫﺒﻮن إﻟﻴﻪ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل اﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬،‫ﻻ ﺗﻨﺰل ﻫﺬﻩ اﳊﺎﻟﺔ ﻋﻠﻰ ﺣﺎﻟﺔ اﻟﺘﻘﻨﲔ واﻟﺘﺸﺮﻳﻊ‬ ‫ أن ﻣﻦ ﺣﻜﻢ ﰲ ﻣﺴﺄﻟﺔ أو ﰲ ﻣﺴﺄﻟﺘﻴﻦ ﺑﻬﻮاﻩ ﺑﻐﻴﺮ ﺷﺮع اﷲ وﻫﻮ ﻳﻌﻠﻢ أﻧﻪ ﻋﺎص‬:‫ ﻳﻌﲏ‬.‫ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬ .‫ ﻫﺬا ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬،‫وﻟﻢ ﻳﺴﺘﺤﻞ‬ “Zbog toga ćeš naći da neki učenjaci kažu da sudija nečim drugim mimo Allahovog  zakona  ne  biva  kafirom  osim  kada  ohalali,  i  to  je  ispravno,  ali  ovaj  slučaj  se  ne  smije  spustiti  na  slučaj  taqnina984  i  propisivanja  zakona,985  kao  što  je  rekao  Ibn  ‘Abbas: “Nije to kufr na kojeg mislite, to je kufr dune kufr”, tj. da je onaj koji zbog  svojih  strasti  u  jednoj  mes’eli  ili  dvije  presudi  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona, znajući da je griješnik, a nije ohalalio, to je kufr dune kufr.”    Upravo  tako!  To  je  kufr  dune  kufr,  ali  Salih  „efendija“  moraš  ostaviti  izraze  “sudi tim zakonodavstvom“ i „tahkimi taj zakon“, jer za onoga koji radi mali kufr  se  kaže  da  ne  sudi  Allahovim  zakonom,  ili  da  sudi  suprotno  onome  što  je  Allah  objavio i naredio, ne čineći tahkim suprotnog zakona niti u svojstvu obaviještivača  o zakonu, iako na dotični slučaj spušta presudu koju Allah ne želi i u tom pogledu  nije Allahova, ali je uzeo šerijat za zakon i sudiju, ili je okončao proces u svojstvu                                                               984

 Od riječi „qanun“ koja znači zakon. Otuda bi se taqnin mogao prevesti kao kanuniziranje.   Kao da misli na Albanija, a Allah najbolje zna.  

985

  604 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

zulumćara  ne  uz  namjeru  tahkima  zakona,  a  kako  to  biva  si  vidio  u  poglavlju  u  malom  kufru.  Mnogi  ljudi  će  iz  riječi  Salih  „efendije“  razumjeti  najgore,  pa  će  ih  kao „rijadske kadije“ spustiti na Hosni Mubareka, egipatskog predsjednika, koji je  još  uvijek  „musliman“,  jer  nije  ohalalio  ono  što  radi  i  na  druge  opšte  poznate  tagute, koji skoro nisu ostavili nijedan vid nevjerstva a da nisu upali u njega. 

‫ ﻓﻬﺬا ﻣﻦ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻣﻦ‬،‫أﻣﺎ اﳊﺎﻛﻢ اﻟﺬي ﻻ ﳛﻜﻢ ﺑﺸﺮع اﷲ ﺑﺘﺎﺗﺎ وﳛﻜﻢ داﺋﻤﺎ وﻳﻠﺰم اﻟﻨﺎس ﺑﻐﲑ ﺷﺮع اﷲ‬ ‫ }ﻳُ ِﺮﻳ ُﺪو َن أَ ْن ﻳَـﺘَ َﺤﺎ َﻛ ُﻤﻮا إِﻟَﻰ‬:‫ ﻗﺎل‬- ‫ ﺟﻞ وﻋﻼ‬- ‫ ﻳﻜﻔﺮ ﻣﻄﻠﻘﺎ ﻛﻜﻔﺮ اﻟﺬي ﺳﻦ اﻟﻘﺎﻧﻮن؛ ﻷن اﷲ‬:‫ﻗﺎل‬ ِ ُ‫اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ .{‫ } َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮوا أَ ْن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮوا ﺑِ ِﻪ‬:‫ﻮت{ ﻓﺠﻌﻞ اﻟﺬي ﳛﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﺷﺮع اﷲ ﻣﻄﻠﻘﺎ ﻃﺎﻏﻮﺗﺎ وﻗﺎل‬ „Što  se  tiče  onog  sudije  koji  uopšte  ne  sudi  Allahovim  zakonom  i  uvijek  sudi  i  obavezuje ljude na nešto drugo mimo Allahovog zakona, neki učenjaci su o ovome  rekli da je nevjernik poput nevjerstva onoga koji je uveo qanun; jer je Allah, dželle  ve 'ala, rekao: ...hoće da se tehakume tagutu... pa je onoga koji ne sudi Allahovim  zakonom  neograničeno  učinio  tagutom  i  rekao:  ...a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju u njega.“    Ne  razilaze  se  muslimani  da  je  onaj  koji  u  potpunosti  ostavi  suđenje  šerijatom nevjernik, i da je takav kafir kufrom ostavljanja ili odbijanja pokornosti,  kao  što  se  ne  razilaze  da  je  onaj  koji  makar  jednom  namjerno  tahkimi  tagutski  zakon kafir, ali se muslimani mogu razići u pogledu kadije muslimana koji ponavlja  upadanje u mali kufr i time obavezuje na suprotno, ali ne i na pridržavanje zakona  taguta, tj. nakon kojeg puta ćemo protekfiriti kadiju koji ovako postupa?     Govor 'Alija El‐Hudajra o ovoj mes'eli smo vidjeli uz napomenu na to da je u  slučaju okončavanja procesa suprotnim utvrđenom opisu, ali u svojstvu zulumćara  a ne muhakkima zakona i obaviještivača o njemu, iznimka rijetka i najpreča da se  o njoj kaže „jednom ili dva puta“.     Salih „efendija“, da ga Allah uputi istini, ovdje prenosi jedno mišljenje prema  kojem  je  onaj  koji  stalno  upada  u  opis  malog  kufra,  tj.  ne  sudi  obaveznom  presudom  u  šerijatu,  i  obavezuje  na  suprotno,  na  način  koji  je  mali  kufr,  kafir.  Dakle,  on  to  stalno  radi  i  takvog  poistovjećuju  sa  tagutom  koji  neovisno  i  namjerno sudi suprotnim zakonom!     Na to da Salih „efendija“ ne misli na opis velikog kufra sam po sebi, ukazuju  njegove riječi na početku gdje spominje da je onaj koji presudi suprotno jednom  ili  dva  puta,  musliman  kojeg  obuhvataju  riječi  Ibn  'Abbasa,  s  time  što  je,  na  šta  sam  već  upozorio,  trebao  ostaviti  riječi  „tahkim  nekog  drugog  zakona  mimo  Allahovog“, iako očekujem da te riječi koristi ne želeći njihovo osnovno značenje, 

 

EBU MUHAMMED

605 

već u značenju malog kufra. Opis kojeg je nazvao „tahkimom suprotnog zakona“  nakon  njega  opisuje  riječima,  tj.  “da  je  onaj  koji  zbog  svojih  strasti  u  jednoj  mes’eli  ili  dvije  presudi  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona,  znajući  da  je  griješnik, a nije ohalalio, to je kufr dune kufr.”  Dalje kaže: 

‫ ﺣﱴ ﻫﺬا اﻟﻨﻮع ﻻ ﻳﻜﻔﺮ ﺣﱴ ﻳﺴﺘﺤﻞ؛ ﻷﻧﻪ ﻗﺪ ﻳﻌﻤﻞ ذﻟﻚ وﳛﻜﻢ وﻫﻮ ﻳﻌﺘﻘﺪ ﰲ‬:‫وﻣﻦ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻣﻦ ﻗﺎل‬ ‫ وﻫﻮ أن‬- ‫ واﻟﻘﻮل اﻷول‬.‫ ﻓﻠﻪ ﺣﻜﻢ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ اﳌﺪﻣﻨﲔ ﻋﻠﻰ اﳌﻌﺼﻴﺔ اﻟﺬﻳﻦ ﱂ ﻳﺘﻮﺑﻮا ﻣﻨﻬﺎ‬،‫ﻧﻔﺴﻪ أﻧﻪ ﻋﺎص‬ ‫ وﻫﻮ ﻗﻮل‬- ‫ ﻋﻨﺪي‬- ‫ ﻫﻮ اﻟﺼﺤﻴﺢ‬- ‫اﻟﺬي ﳛﻜﻢ داﺋﻤﺎ ﺑﻐﲑ ﺷﺮع اﷲ وﻳﻠﺰم اﻟﻨﺎس ﺑﻐﲑ ﺷﺮع اﷲ أﻧﻪ ﻛﺎﻓﺮ‬ ‫ ﰲ رﺳﺎﻟﺘﻪ ﲢﻜﻴﻢ اﻟﻘﻮاﻧﲔ؛ ﻷﻧﻪ ﻻ ﻳﺼﺪر ﰲ اﻟﻮاﻗﻊ ﻣﻦ ﻗﻠﺐ‬- ‫ رﲪﻪ اﷲ‬- ‫اﳉﺪ اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ‬   .‫ وﻋﻈﻢ اﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻘﺎﻧﻮن‬،‫ ﺑﻞ ﻻ ﻳﺼﺪر إﻻ ﳑﻦ ﻋﻈﻢ اﻟﻘﺎﻧﻮن‬،‫ﻗﺪ ﻛﻔﺮ ﺑﺎﻟﻄﺎﻏﻮت‬ „Ima učenjaka koji su rekli da i ova vrsta986 ne biva kafirom sve dok ne ohalali, jer  moguće je da to radi i sudi a vjeruje u sebi da je griješnik, i takav ima propis njemu  sličnih od onih koji ustraju na grijehu, koji se od njega ne kaju. Prvo mišljenje, a to  je da je onaj koji uvijek sudi nečim drugim mimo Allahovog zakona i obavezuje  ljude na nešto drugo mimo Allahovog zakona kafir, ispravno je kod mene i to je  mišljenje  djeda  Muhammeda  b.  Ibrahima,  rahimehullah,  u  njegovoj  risali  „Tahkimul‐qavanin“, jer se to u stvarnosti ne dešava od srca koje je zanevjerovalo  u taguta. Štaviše, ne dešava se osim od onoga koji veliča qanun, i veliča suđenje  qanunom.“    Ako  Salih  „efendija“  govori  o  malom  kufru,  a  to  je  vrlo  moguće,  u  pravu  je  kada kaže da je ispravno da nije musliman onaj koji ustraje u ostavljanju obavezne  potpunosti  suđenja  Allahovim  zakonom  i  ustraje  u  činjenju  tog  grijeha,  i  ova  mes'ela  je  slična  mes'eli  ostavljanja  namaza,  u  pogledu  koje  su  se  učenjaci  koji  tekfire  zbog  ostavljanja  namaza  međusobno  razišli  nakon  koliko  ostavljenih  namaza  postaje  kafirom,  i  oni  koji  spomenutog  sudiju  u  ovoj  mes'eli  smatraju  muslimanom  su  slični  onima  koji  griješe  u  netekfirenju  ostavljača  namaza  u  potpunosti. To je sa jedne strane!    Zato  sam  tokom  knjige  rekao  da  su  riječi  šejha  Muhammeda  b.  Ibrahima  „jednom i slično“ njegov idžtihad i da se on najverovatnije ne bi bunio da se kaže  više  od  toga,  i  da  nije  obaveza  da  se  drugi  učenjaci  u  tome  slože  s  njime.  Na  činjenicu da ne govore o velikom kufru ukazuje stalno uvjetovanje ohalaljivanja a                                                               986

 Oni koji stalno upadaju u mali kufr. Ako zaista misli na tahkim tagutskog zakona na način kojeg sam pojasnio,  bez sumnje je ružno pogriješio.  

  606 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

mi znamo da se oni svjesno i naučno pripisuju ehlus‐sunnetu čiji pripadnici vjeruju  da  se  nevjerstvo  u  suđenju  i  tehakumu  može  desiti  vanjskim  riječima  ili  djelima  bez obzira na srce, kao što smo vidjeli fetve Stalne Komisije u kojima su upozorili  na ovu grešku i odbranili Ibn Tejmijju od tvrdnji Halebija koji mu je pripisao uvjet  ohalaljivanja.     Otuda, nema smetnje da se o ovoj osobi kaže da ona, da je u svom srcu imala  osnovu  imana,  tj.  osnovu  kufra  u  taguta  i  imana  u  Allaha,  sigurno  ne  bi  u  potpunosti  ostavila  obaveznu  potpunost  suđenja  šerijatom  i  ustrajala  u  malom  kufru.  Paralelno  tome  imamo  ostavljanje  namaza  koje  je  kufr,  kao  što  je  rekao  Poslanik, ..     Međutim,  oni  koji  tekfire  ostavljača  namaza  se  međusobno  razilaze  nakon  koliko  ostavljanja  postaje  kafirom,  a  oni  koji  ne  tekfire  kažu  da  se  kufrom  ostavljača  namaza,  koji  je  u  tekstovima  neograničeno  spomenut,  želi  mali  kufr  i  kažu  da  je  neograničenost  kufra  ograničena  vjerskim  tekstovima  o  onome  koji  ostvari tevhid i slično, ali mišljenje koje je bilo prošireno među ashabima je tekfir  ostavljača namaza i u pogledu toga među njima postoji ćuteći konsenzus.  Dakle,  ove dvije mes'ele su itekako slične.     Riječi Saliha Alu Šejha, Allah ga uputio istini: „Jer se to u stvarnosti ne dešava  od  srca  koje  je  učinilo  kufr  u  taguta.  Štaviše,  ne  dešava  se  osim  od  onoga  koji  veliča qanun, i veliča suđenje qanunom“, mogu se razumjeti u značenju govora o  čovjeku koji zaista  radi i ispoljava „tahkim qanuna“, ali i pored toga je moguće da  se Salih „efendiji“, kojeg u ime Allaha ne volimo, nađe izlaz i opravdanje. Kako?!  Evo!    Zamisli  da  je  u  „laičkom  zakonu“  (qanunu)  kazna  za  ženjenog  bludnika  tri  mjeseca zatvora, i kadija musliman stalno, na u poglavlju u malom kufru pojašnjen  način, „presuđuje“ sa tri mjeseca zatvora, a mi znamo da on zna da je to presuda  laičkog zakona, a ne šerijata, i stalno tako okončava slučajeve ženjenih bludnika ili  mu  to  preovladava,  a  ako  bi  to  uradio  jednom  ili  dva  puta  bio  bi  obuhvaćen  riječima  Muhammeda  sina  Ibrahima,  pa  kažemo  da  su  riječi  Salih  „efendije“  posebno  orijentisane  na  stvarnost  u  kojoj  živimo  i  koncentrisane  na  tekfir  pojedinca u spomenutom stanju.    Eh, „rijadske efendije“ i „maočki talibani“! Salih Alu Šejh govori o ovoj slici, a  ne o čovjeku koji je zaista upao u tahkim zakona taguta iz vanjske realnosti, jer ne  smijemo  zaboraviti  fetvu  Stalne  Komisije  u  kojoj  kažu  da  je  onaj  koji  namjerno  sudi  nečim  drugim  mimo  Allahovog  zakona  tagut.  Mi  bi,  kada  bi  se  među  nama  ovakav slučaj dogodio, posumnjali u iman „našeg brata“ i možda mu pripisali da 

 

EBU MUHAMMED

607 

vjeruje u laički zakon a da u šerijatski ne vjeruje. Zato se bojte Allaha i čuvajte se  šejtanskih spletki, jer Allah zna kakav bi bio završetak mnogih među nama kada bi  nam sada uzeo duše, da nas Allah sačuva  uzroka Svoje srdžbe.    Salih  „efendija“  pojam  „tahkim  qanuna“  koristi  u  značenju  malog  kufra,  a  Qarni „suđenje laičkim zakonom“, koje je kod njega oblik velikog kufra, ali osoba  koja ne zna da to njegovo djelo ruši osnovu pridržavanja šerijata, iako zna da neće  biti  musliman  dok  se  u  osnovi  ne  bude  pridržavao  samo  šerijata,  može  imati  opravdanja u neznanju i te'vilu, koristi u značenju pripisivanja tog zakona šerijatu  bez namjere tahkima tagutskog zakona lično.     Ako  bi  bilo  koji  od  njih  dvojice  ili  bilo  ko  treći  upao  u  opis  koji  je  kod  nas  nevjerstvo  u  kojem  ne  postoji  opravdanje  neznanjem  ja  bih  ga  u  toj  mes'eli  protekfirio bez imalo oklijevanja. Dalje kaže Salih Alu Šejh: 

‫ ﻓﻬﺬا ﻓﻴﻪ‬، ‫ اﻟﺬي ﻳﺬﻫﺐ ﻫﻮ وﺧﺼﻤﻪ وﻳﺘﺤﺎﻛﻤﻮن إﱃ ﻗﺎﻧﻮن‬:‫ ﻳﻌﲏ‬،‫ ﺣﺎل اﳌﺘﺤﺎﻛﻤﲔ‬:‫ﻟﺤﺎل اﻟﺜﺎﻟﺜﺔ‬ ‫ وﻳﺮى أن اﳊﻜﻢ ﺑﺬﻟﻚ‬،‫ وﻟﻪ رﻏﺒﺔ ﰲ ذﻟﻚ‬،‫ إن ﻛﺎن ﻳﺮﻳﺪ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت‬:‫ وﻫﻮ‬،- ‫ أﻳﻀﺎ‬- ‫ﺗﻔﺼﻴﻞ‬ ‫ إرادة‬- ‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل اﻟﻌﻠﻤﺎء‬- ‫ وﻻ ﲡﺘﻤﻊ‬،‫ ؛ ﻷﻧﻪ داﺧﻞ ﰲ ﻫﺬا اﻵﻳﺔ‬:‫ ﻓﻬﺬا ﻛﺎﻓﺮ أﻳﻀﺎ‬،‫ﺳﺎﺋﻎ وﻻ ﻳﻜﺮﻫﻪ‬ ِ‫ﱠ‬ ‫ﻳﻦ‬ ْ ‫ }أَﻟ‬:‫ ﻗﺎل‬- ‫ ﺟﻞ وﻋﻼ‬- ‫ واﷲ‬،‫ ﺑﻞ ﻫﺬا ﻳﻨﻔﻲ ﻫﺬا‬،‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻣﻊ اﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ‬ َ ‫َﻢ ﺗَـ َﺮ إِﻟَﻰ اﻟﺬ‬ .{‫ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن‬ „Treći  slučaj:  slučaj  mutehakima,  tj.  onoga  koji  sa  svojim  protivnikom  odlazi  i  tehakumi se qanunu. U pogledu ovoga imamo takođe detaljno pojašnjenje, a ono  je: ako hoće/želi987 tehakum tagutu i ima želju za time, i smatra da je suđenje time  dozvoljeno i to ne mrzi, takav je kafir takođe, jer ulazi u ovaj ajet, a ne sastaje se ‐  kao što kažu učenjaci – htijenje tehakuma tagutu i iman u Allaha, već jedno negira  drugo.988 Allah, dželle ve 'ala, je rekao: Zar ne vidiš one koji smatraju/tvrde.“ 

‫ ﻣﻦ إﻟﺰاﻣﻪ‬،‫ ﻛﻤﺎ ﳛﺼﻞ ﰲ اﻟﺒﻼد اﻷﺧﺮى‬،‫ وإﳕﺎ أﺟﱪ ﻋﻠﻰ ذﻟﻚ‬،‫وأﻣﺎ إن ﻛﺎن ﻻ ﻳﺮﻳﺪ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ وﻻ ﻳﺮﺿﺎﻩ‬ ‫ أو أﻧﻪ ﻋﻠﻢ أن اﳊﻖ ﻟﻪ ﰲ اﻟﺸﺮع ﻓﺮﻓﻊ اﻷﻣﺮ‬،‫ﺑﺎﳊﻀﻮر ﻣﻊ ﺧﺼﻤﻪ إﱃ ﻗﺎﻧﻮﱐ أو إﱃ ﻗﺎض ﳛﻜﻢ ﺑﺎﻟﻘﺎﻧﻮن‬ ‫ ﻓﻬﺬا اﻟﺬي رﻓﻊ أﻣﺮﻩ ﰲ اﻟﺪﻋﻮى ﻋﻠﻰ ﺧﺼﻤﻪ إﱃ‬،‫إﱃ اﻟﻘﺎﺿﻲ ﰲ اﻟﻘﺎﻧﻮن ﻟﻌﻠﻤﻪ أﻧﻪ ﻳﻮاﻓﻖ ﺣﻜﻢ اﻟﺸﺮع‬ - ‫ ﻋﻨﺪي‬- ‫ ﻓﻬﺬا اﻷﺻﺢ أﻳﻀﺎ‬،‫ﻗﺎض ﻗﺎﻧﻮﱐ ﻟﻌﻠﻤﻪ أن اﻟﺸﺮع ﻳﻌﻄﻴﻪ ﺣﻘﻪ وأن اﻟﻘﺎﻧﻮن واﻓﻖ اﻟﺸﺮع ﰲ ذﻟﻚ‬ .‫أﻧﻪ ﺟﺎﺋﺰ‬                                                              987

 Htijenje spomenuto u ajetu je djelo srca, pa ako ga Salih „efendija“ tekfiri zbog djela srca mora ga protekfiriti i  zbog djela tijela koji su kategorički dokaz htijenja tehakuma tagutu.   988  Niti se sastaje djelo tehakuma tagutu i iman u Allaha već jedno negira drugo. 

  608 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Pa ako ne želi tehakum niti je zadovoljan njime, već je natjeran na njega, kao što  se  dešava  u  drugim  zemljama,  gdje  ga  obavezuju  na  prisutnost  sa  svojim  protivnikom pred sudijom koji sudi qanunom. Ili da zna da u šerijatu pravo pripada  njemu pa da slučaj podigne pred sudiju qanunom, znajući da se slaže sa hukmom  šerijata. Ovaj koji je izveo (podigao) svoj slučaj (stvar) pred kadiju qanunom, tužeći  svog protivnika (parničara), znajući da mu šerijat daje njegovo pravo i da se qanun  slaže sa šerijatom u tome; ispravnije je kod mene da je ovo takođe dozvoljeno.“    Iz zadnje rečenice se može razumjeti dozvola nevjerničkog tehakuma tagutu,  a i ne mora, jer podići „tužbu“ protiv nekog ne mora u sebi neminovno sadržavati  značenje  traženja  od  taguta  hukma  da  presudi  u  parnici  svojim  zakonom,  već  može doći u smislu dokazivanja da je parničar npr. „ukrao“ to i to, i da musliman  ima dokaz o tome, pa da sud ustanovi opis krađe.    Musliman od njih ne traži da se drže kufra, niti da sude svojim zakonom, već  putem njihove snage želi da obaveže suparnika da mu vrati ukradeni predmet, a  ne  na  pridržavanje  tagutske  presude,  i  može  reći  sudu  da  njega  ne  interesuje  zakon,  i  da  ne  traži  od  njih  da  sude,  i  da  je  njihov  Stvoritelj  zabranio  da  sude  suprotnim  zakonom,  i  da  nije  moranje  da  sudija  naređujući  da  se  vrati  ukradeni  predmet to uradi u svojstvu vjerovanja u taguta riječima ili djelima, već samo da  želi da mu se vrati ukradeni predmet,  a ako nakon  toga sudija uradi kufr  to nije  njegov problem, i on o tome neće biti pitan, već će biti pitan o onome što kaže,  uradi  ili  traži,  a  mi,  kao  što  sam  rekao  to  ne  dozvoljavamo.  Obaveza  je  svakom  muslimanu  protekfiriti  onoga  čije  su  riječi  jasne  u  značenju  dozvoljavanja  nevjerničkog tehakuma tagutu, nakon što je shvatio da se njima želi nevjerstvo.   Zatim kaže: 

‫ } َوإِ ْن ﻳَ ُﻜ ْﻦ‬:‫ وﺻﻒ اﳌﻨﺎﻓﻘﲔ ﺑﻘﻮﻟﻪ‬- ‫ ﺟﻞ وﻋﻼ‬- ‫ واﷲ‬،‫ ﻳﱰﻛﻪ وﻟﻮ ﻛﺎن اﳊﻖ ﻟﻪ‬:‫وﺑﻌﺾ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﻳﻘﻮل‬ ِِ ِ ‫[ ﻓﺎﻟﺬي ﻳﺮى أن اﳊﻖ ﺛﺒﺖ ﻟﻪ ﰲ اﻟﺸﺮع وﻣﺎ أﺟﺎز ﻟﻨﻔﺴﻪ أن‬49 :‫ﻴﻦ{ ]اﻟﻨﻮر‬ َ ‫ﻟ َُﻬ ُﻢ اﻟ‬ َ ‫ْﺤ ﱡﻖ ﻳَﺄْﺗُﻮا إِﻟ َْﻴﻪ ُﻣ ْﺬﻋﻨ‬ ‫ ﻓﻬﺬا ﻻ ﻳﺪﺧﻞ ﰲ إرادة‬،‫ ﻟﻪ ﻣﺸﺮوﻋﺎ‬- ‫ ﺟﻞ وﻋﻼ‬- ‫ﻳﱰاﻓﻊ إﱃ ﻏﲑ اﻟﺸﺮع إﻻ ﻷﻧﻪ ﻳﺄﺗﻴﻪ ﻣﺎ ﺟﻌﻠﻪ اﷲ‬ ‫ ﻓﻌﻠﻢ أن اﻟﺸﺮع ﳛﻜﻢ ﻟﻪ ﻓﺠﻌﻞ اﳊﻜﻢ اﻟﺬي‬،‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻓﻬﻮ ﻛﺎرﻩ وﻟﻜﻨﻪ ﺣﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﺸﺮع‬   .‫ﻋﻨﺪ اﻟﻘﺎﻧﻮﱐ وﺳﻴﻠﺔ ﻟﻠﻮﺻﻮل إﱃ اﳊﻖ اﻟﺬي ﺛﺒﺖ ﻟﻪ ﺷﺮﻋﺎ‬ „Neki  učenjaci  kažu  da  treba  to  da  ostavi  makar  istina  bila  na  njegovoj  strani.  Allah, dželle ve 'ala, je opisao munafike Svojim riječima: a kad je istina na njihovoj  strani dolaze mu ponizni. En‐Nur 49 

 

EBU MUHAMMED

609 

Dakle,  onaj  koji  vjeruje  da  u  šerijatu  haqq  pripada  njemu,  i  nije  dozvolio  sebi  da  „podiže slučaj“ pred neki drugi zakon, osim zbog toga što mu daje ono što je Allah,  dželle ve 'ala, učinio propisanim; takav ne ulazi u htijenje tehakuma tagutu, jer on  mrzi,  ali  traži  hukm  od  šerijata,  znajući  da  mu  je  šerijat  time  presudio,  pa  je  zakon/presudu  laičkog  sudije  učinio  sredstvom  do  haqqa  koji  mu  je  potvrđen  šerijatom.“    Kao što sam rekao, ovaj govor može podnijeti  dva tumačenja: dozvoljenost  tehakuma tagutu a i ne mora, mada je opasan i problematičan, i u najmanju ruku  ukazuje  da  ovaj  čovjek  nije  shvatio  opasnost  ovog  pitanja  i  svega  što  se  nadovezuje  na  pogrešno  shvatanje  njegovog  govora.  Pa  ako  misli  na  to  da  musliman kaže tagutu hukma:   „Slušaj! U ovom slučaju je meni Allah, moj i tvoj Bog, odredio to i to, a i u vašem  zakonu je presuda za to ista, i ja tražim da mi se da moje pravo, ali ne tražim od  tebe da sudiš, niti da se pridržavaš laičkog zakona, niti da obavezuješ bilo koga na  pridržavanje  tagutskog  zakona,  ono  što  mene  interesuje  je  da  mi  se  vrati  moje  pravo.“    Ovo nije tehakum tagutu koji izvodi iz vjere, jer nije tražio tahkim tagutskog  zakona, niti mu se pokorava, a ako je mislio na to da musliman od taguta hukma  traži da tahkimi tagutski zakon koji se slaže sa šerijatom to je veliki širk, jer u sebi  sadrži traženje tahkima tagutskog zakona.     Isto  tako  ne  bi  se  radilo  o  dozvoljavanju  tehakuma  tagutu  ako  bi  Salih  Alu  Šejh  govorio  o  čovjeku  koji  od  taguta  hukma  traži  da  presudi  šerijatom,  a  ne  u  svojstvu  onoga  koji  se  pridržava  tagutskog  hukma,  već  ili  da  se  pridržava  Božjeg  zakona sprovodeći ono što za sobom povlači Allahovo Gospodarstvo, ili da to ne  uradi pridržavajući se tagutskog zakona.     Međutim,  za  primjetiti  je  da  Salih  „efendija“  nigdje  ne  postavlja  naš  uvjet  netraženja tahkima tagutskog zakona, bez obzira na njegov oblik, a to može imati  dva  razloga.  Prvi  je  da  mu  ne  pada  na  pamet  da  će  musliman  tražiti  od  taguta  hukma  da  sudi  tagutskim  zakonom  pridržavajući  se  njega,  a  drugi  je  da  čovjek  zaista vjeruje da uzimanje tagutskog  zakona lično za sudiju, jednom ili dva puta,  samo po sebi ne izvodi iz  vjere, pa zbog toga kao i  u slučaju  malog kufra ili kufr  dune kufr uvjetuje da ne upadne u srčano nevjerstvo.    Zbog  svega  ovoga  sam  tokom  knjige  spomenuo  da  čovjek  kada  čita  govor  suvremenika  o  osobama  koje  se  „tehakume  laičkim  sudnicima“,  stiče  dojam  kao  da  govore  o  osobi  koja  je  otišla  da  bi  kod  taguta  uzela  propis  kojeg  će  se  pridržavati  pripisujući  ga  Allahovom  dinu,  pa  ako  je  suprotan  Allahovom  dinu  a 

  610 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nad  čovjekom  se  uspostavio  argument,  kafir  je,  a  ako  nije  suprotan  Allahovom  dinu  poput  propisa  vraćanja  prava,  gledaju  na  njega  samo  sa  aspekta  vraćanja  prava polazeći od toga da se musliman tog propisa pridržava vjerujući u šerijat a  ne u taguta.     Opis  koji  je  kod  nas  najvažniji  a  to  je  „zabrana  traženja  tahkima  suprotnog  zakona“ ostaje nespomenut, a mi se nadamo da je jedini razlog tome to što im ne  pada na pamet da će bilo koji musliman tražiti pridržavanje tagutskog zakona bez  obzira na njegov oblik, ili kada to traži da nije imao namjeru uzimanja tagutskog  zakona za sudiju i da zakon taguta lično kod muslimana nije u centru pažnje već  vraćanje prava. Allahulmuste’an!   Dalje kaže Salih Alu Šejh: 

- ‫ أﻳﻀﺎ‬- ‫ ﻓﺎﻟﺪول اﻟﱵ ﲢﻜﻢ ﺑﺎﻟﻘﺎﻧﻮن‬،‫ ﲢﻜﻢ ﺑﺎﻟﻘﺎﻧﻮن‬،‫ ﺣﺎل اﻟﺪوﻟﺔ اﻟﱵ ﲢﻜﻢ ﺑﻐﲑ اﻟﺸﺮع‬:‫اﳊﺎل اﻟﺮاﺑﻌﺔ‬ ‫ أن اﻟﻜﻔﺮ ﺑﺎﻟﻘﺎﻧﻮن‬:‫ وﺧﻼﺻﺔ ﻗﻮﻟﻪ‬،‫ﻓﻘﺪ ﻓﺼﻞ اﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ اﻟﻜﻼم ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ ﰲ ﻓﺘﺎوﻳﻪ‬ ‫ أن اﻟﺪوﻟﺔ دوﻟﺔ‬: ‫ ﻳﻌﲏ‬،‫ وأن ﲢﻜﻴﻢ اﻟﻘﺎﻧﻮن ﰲ اﻟﺪول إن ﻛﺎن ﺧﻔﻴﺎ ﻧﺎدرا ﻓﺎﻷرض أرض إﺳﻼم‬،‫ﻓﺮض‬ .‫ ﻓﺎﻟﺪار‬،‫ وإن ﻛﺎن ﻇﺎﻫﺮا ﻓﺎﺷﻴﺎ‬:‫ ﻗﺎل‬،‫ ﻓﻴﻜﻮن ﻟﻪ ﺣﻜﻢ أﻣﺜﺎﻟﻪ ﻣﻦ اﻟﺸﺮﻛﻴﺎت اﻟﱵ ﺗﻜﻮن ﰲ اﻷرض‬،‫إﺳﻼم‬ :‫ ﻓﻴﺼﺒﺢ اﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ اﻟﺪوﻟﺔ راﺟﻊ إﱃ ﻫﺬا اﻟﺘﻔﺼﻴﻞ‬،‫ اﻟﺪوﻟﺔ دوﻟﺔ ﻛﻔﺮ‬:‫ ﻳﻌﲏ‬. ،‫دار ﻛﻔﺮ‬ „Četvrti  slučaj:  stanje  države  koja  sudi  nečim  drugim  mimo  šerijata;  sudi  qanunom.  Šejh  Muhammed  b.  Ibrahim  je  u  svojim  fetvama  takođe  detaljno  objasnio mes'elu zemalja koje sude qanunom. Sažetak njegovih riječi je da je kufr  u qanun farz,989 i da je zemlja, ako je tahkim qanuna u državama rijedak i skriven,  zemlja  islama.  Tj.  da  je  država  islamska,  te  da  ima  propis  njemu  sličnih  širkijata  koji bivaju na zemlji. Kaže: „...a ako je preovladavajući (vidljiv) i proširen dar je dar  kufra.“ Tj., država je nevjernička, tako da se propis države vraća ovom detaljnom  objašnjenju.“990    Ovo  je  što  se  tiče  propisa  države  i  ovdje  se  sjetih  tvrdnje  onih  koji  su  opis  darul‐islama vraćali na to da li se u nekoj zemlju uči ezan ili ne! U ovom citatu u  kojem Salih „efendija“ prenosi uvjerenje svog djeda šejha Muhammeda je potvrda  svega  što  sam  u  ovoj  knjizi  rekao  a  počinje  time  da  je  najveći  fard  učiniti  kufr  u  laički zakon, tj. qanūn, zbog toga što je on tagut.  

                                                             989

 To je ono što mi kažemo i vjerujemo, da čovjek nije učinio kufr u qanun sve dok ne ostavi tehakum njemu bez  obzira na njegov oblik, srcem, riječima i djelima.   990  Prepisani komentar „Knjige Tevhida“ od Saliha Alu Šejha 2/107‐111 

 

EBU MUHAMMED

611 

  To se neće ostvariti bez ostavljanja tahkima qanuna riječima ili djelima, kao  što  u  njemu  vidimo  da  je  šejh  Muhammed  sin  Ibrahima,  djed  Saliha  „efendije“  vjerovao  da  je  tahkim  qanuna  veliki  kufr  i  opis  koji  kada  u  nekoj  zemlji  postane  preovladavajući istu pretvara u dar kufra, a ako je rijedak i skriven zemlja je, pod  uslovom da ispunjava ostale uvjete, još uvijek zemlja islama.     Ako Salih Alu Šejh lično vjeruje da tahkim tagutskog zakona ili suđenje njime  ne  biva  velikim  kufrom,  osim  kada  ga  onaj  koji  to  radi  učini  stalnim,  ali  ne  u  jednom ili dva slučaja i slično, onda je za očekivati da će se tako postaviti i prema  traženju tahkima kojeg radi mutehakim.    Međutim, pametan musliman i svaka osoba koja poznaje tevhid s obzirom da  se pripisuje islamskom znanju zna da iz toga proizilaze najružnije stvari, od kojih je  da onaj koji jednom ili dva puta i slično presudi po zakonu Musejleme Lažova ili  Džingis  Khana  i  slično  nije  kafir  samim  činom  uzimanja  njih  i  njihovih  puteva  za  sudije i zakon, već se za njegov tekfir  uvjetuje srčano nevjerstvo. Zamislite da je  neko među ashabima rekao da onaj koji sudi i radi po zakonu Musejleme Lažova  nije upao u opis velikog kufra! Napominjem,  Salih  Alu  Šejh  kao  i  njegov  „slijepi“  otac  su  danas  od  velikih  „prijatelja“  i  pomagača  taguta  Arapskog  Poluostrva,  da  Allah sačuva!    Ovo  su  bili  primjeri  iz  nekih  citata  s  kojim  se  danas  susreću  muslimani,  studenti i svršenici fakulteta, a čije neshvatanje može dovesti do najgorih grijeha.  Volio  bih  da  mogu  razgovarati  sa  svakim  od  spomenutih  pojedinačno,  a  u  ovom  slučaju  onima  koji  su  njihove  riječi  uzeli  za  „vjerski  dokaz“  mogu  poručiti  da  se  boje Allaha i da vjeru uzimaju samo iz Kur'ana i Sunneta, i da s obzirom da je bilo  moguće protumačiti riječi ovih ljudi u značenjima koje nisu nevjerstvo, one više ne  mogu služiti kao „dokaz“.     Jer,  poznato  je  pravilo  da  se,  kada  neki  vjerski  dokaz  postane  predmet  hipotetičnosti,  isti  više  ne  smije  uzimati  kao  argument,  kao  što  je  pravilo  da  se  pojedinačni vjerski dokazi i priče vezane za pojedince tumače u svjetlu muhkema,  tj.  onoga  što  je  jasno  u  Kur'anu  i  Sunnetu  i  da  se  ne  smije  izaći  iz  opštih  pravila  islama. Šta onda treba reći kada je u pitanju odnos prema riječima ljudi!? O čemu  mi danas sve moramo pisati!?    U  citate  koji  su  instrumentalizirani  i  koji  su  mnogima  bili  ogromna  šubha  spadaju i riječi Ibn Hazma, rahimehullah, u sklopu govora o šezdesetom ajetu sure  En‐Nisa’ do ajeta „Ne, tako mi tvog Gospodara...!“, gdje Ibn Hazm, rahimehullah,  odgovara  nekim  ljudima  koji  su  činjenicu  da  Allahov  Poslanik,  .,  nije  ubijao  munafike, uzeli kao dokaz da se murtedd ne ubija, i drugima kojima su govorili da 

  612 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

se  ubija  iako  se  pokajao,  pa  nakon  što  je  išaretio  na  ajete  i  spomenuo  hadis  Poslanika,  ., o znacima licemjerstva koji ne izvode iz islama, a hadis je poznat,  kaže: 

‫ ﻓﻴﻤﻜﻦ أن ﻳﻜﻮن ﻫﺆﻻء‬,‫ وﻧﻔﺎﻗﺎ ﻳﻜﻮن ﺻﺎﺣﺒﻪ ﻛﺎﻓﺮا‬,‫ﻓﻘﺪ ﺻﺢ أن ﻫﺎﻫﻨﺎ ﻧﻔﺎﻗﺎ ﻻ ﻳﻜﻮن ﺻﺎﺣﺒﻪ ﻛﺎﻓﺮا‬ ‫اﻟﺬﻳﻦ أرادوا اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻄﺎﻏﻮت ﻻ إﱃ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻣﻈﻬﺮﻳﻦ ﻟﻄﺎﻋﺔ رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ‬ ‫ ﻓﻠﻢ‬,‫ ﻟﻜﻦ رﻏﺒﺔ ﰲ اﺗﺒﺎع اﳍﻮى‬,‫ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻋﺼﺎة ﺑﻄﻠﺐ اﻟﺮﺟﻮع ﰲ اﳊﻜﻢ إﱃ ﻏﲑﻩ ﻣﻌﺘﻘﺪﻳﻦ ﻟﺼﺤﺔ ذﻟﻚ‬ ‫ ﻓﻘﺪ ﻧﺪﻋﻮ ﳓﻦ ﻋﻨﺪ اﳊﺎﻛﻢ إﱃ اﻟﻘﺮآن وإﱃ‬,‫ ﻓﻨﺤﻦ ﳒﺪ ﻫﺬا ﻋﻴﺎﻧﺎ ﻋﻨﺪﻧﺎ‬,‫ﻳﻜﻮﻧﻮا ﺑﺬﻟﻚ ﻛﻔﺎرا ﺑﻞ ﻋﺼﺎة‬ ,‫ وﻣﺎﻟﻚ‬,‫ﺳﻨﺔ رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ اﻟﺜﺎﺑﺖ ﻋﻨﻬﻢ ﺑﺈﻗﺮارﻫﻢ ﻓﻴﺄﺑﻮن ذﻟﻚ وﻳﺮﺿﻮن ﺑﺮأي أﰊ ﺣﻨﻴﻔﺔ‬ ‫ ﻓﻘﺪ ﻳﻜﻮن أوﻟﺌﻚ ﻫﻜﺬا ﺣﱴ إذا ﺑﲔ اﷲ‬,‫ ﻓﻼ ﻳﻜﻮﻧﻮن ﺑﺬﻟﻚ ﻛﻔﺎرا‬,‫ ﻫﺬا أﻣﺮ ﻻ ﻳﻨﻜﺮﻩ أﺣﺪ‬,‫واﻟﺸﺎﻓﻌﻲ‬ ‫ وﺟﺐ أن ﻣﻦ وﻗﻒ‬,‫ﺗﻌﺎﱃ أ ﻢ ﻻ ﻳﺆﻣﻨﻮن ﺣﱴ ﳛﻜﻤﻮا رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﻴﻤﺎ ﺷﺠﺮ ﺑﻴﻨﻬﻢ‬ ‫ أن أوﻟﺌﻚ ﻋﻨﺪوا ﺑﻌﺪ ﻧﺰول‬:‫ وإﱃ ﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ ﻓﺄﰉ وﻋﻨﺪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ؟ وﻟﻴﺲ ﰲ اﻵﻳﺔ‬,‫ﻋﻠﻰ ﻫﺬا ﻗﺪﳝﺎ وﺣﺪﻳﺜﺎ‬ ‫ إن رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻋﺮﻓﻬﻢ أ ﻢ‬:‫ ﻓﺈذ ﻻ ﺑﻴﺎن ﻓﻴﻬﺎ ﻓﻼ ﺣﺠﺔ ﻓﻴﻬﺎ ﳌﻦ ﻳﻘﻮل‬,‫ﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ‬    .‫ﻣﻨﺎﻓﻘﻮن وأﻗﺮﻫﻢ‬ „Dakle, ispravno je da postoji nifak (licemjerstvo) čiji posjednik nije kafir i nifak čiji  posjednik  je  kafir,  i  moguće  je  da  su  oni  koji  su  htjeli  tehakum  tagutu,  ne  Vjerovjesniku,  .,  ispoljavavši  pokornost  Allahovom  Poslaniku,  .,  traženjem  vraćanja u hukmu (presudi) nekom drugom mimo njega bili griješnici, vjerujući991 u  ispravnost toga,992 ali slijedeći strasti, pa time nisu bili kafiri već griješnici.993 Mi to  isto nalazimo kod nas! Desi se da kod sudije (hakima) pozovemo Kur'anu i Sunnetu  Allahovog  Poslanika,  .,  koji  je  njihovim  priznanjem  potvrđen  od  njega,  pa  to  odbiju i budu zadovoljni sa mišljenjem Ebu Hanife, Malika i Šafije; to je stvar koju  niko ne poriče, i time ne bivaju kafirima!!!  

                                                             991

 Moguće je da u arapskoj verziji nedostaje riječ „gajr“ pa bi onda značilo „ne vjerujući u ispravnost toga“.     Vjerujući  u  ispravnost  onoga  čime  je  došao  Poslanik,  ’alejhisselam,  „ali  slijedeći  strasti“  traženjem  vraćanja  tagutu  u  hukmu.  To  je  ono  što  ja  razumijem  iz  njegovih  riječi.  Druga  je  mogućnost  „vjerujući  u  ispravnost  traženja propisa od spomenutih“ i to se ovdje, kao što ću objasniti, tiče ili traženja Allahovog propisa od taguta ili  glumljenja  traženja  tagutskog  propisa  korištenjem  dvosmislenih  riječi  i  djela  koje  ne  ukazuju  kategorički  na  traženje od taguta da presudi tagutskim zakonom sprovodeći svoje ili šejtanovo lažno gospodarstvo.   993  Ove riječi Ibn Hazma da „time nisu bili kafiri već griješnici“ ukazuju na to da nisu vjerovali da je dozvoljeno  vraćati se tagutu, već da su vjerovali da je jedino ispravno vraćati se Allahovom Poslaniku, ’alejhisselam, ali su  slijedeći strasti traženjem vraćanja tagutu u presudi upali u grijeh a ne u veliki kufr, kao što kaže Ibn Hazm, a moj  zadatak je da u narednom pojasnim značenje njegovih riječi, koje su za mnoge problematične.   992

 

EBU MUHAMMED

613 

Moguće  je  da  su  ti994  bili  takvi,  sve  dok  im  Uzvišeni  Allah  nije  objasnio  da  neće  vjerovati  sve  dok  ne  tahkime  Allahovog  Poslanika,  .,  u  svemu  u  čemu  se  međusobno spore, što za sobom povlači da je svako ko je ovo ustanovio nekad  i  sada i do Sudnjeg Dana pa odbije i prkosi kafir, a u ajetu nije spomenuto da su oni  prkosili nakon objave ovog ajeta, pa s obzirom da u njemu nema objašnjenja onda  u njemu nema dokaza za onoga koji kaže da je Allahov Poslanik,  ., znao da su  munafici i da ih je ostavio.“995    Pojašnjenje  riječi  Ibn  Hazma  biva  na  dva  načina:  uopšteno  i  detaljno.  Uopšteno se ogleda u tome da čovjek kaže da ne zna šta Ibn Hazm tačno želi reći  ali da je uvjeren s obzirom da je Ibn Hazm jedan od učenjaka islama koji je bio na  'aqidi ehlus‐sunneta u mes'eli imana i kufra, da on ne želi reći da ne postoji opis  velikog  kufra  u  vanjskim  riječima  i  djelima  u  tehakumu  tagutu,  naročito  kada  znamo  da  on  lično  tekfiri  onoga  koji  sudi  derogiranim  Allahovim  zakonom,  a  kamoli onoga koji sudi tagutskim zakonom.    Detaljno objašnjenje u sebi sadrži pokušaj da se problematika detaljno ukloni  i precizno odredi značenje koje je Ibn Hazm, rahimehullah, zaista želio. Neki koji  su  zaboravili  da  je  Ibn  Hazm,  rahimehullah,  jasno  objasnio  da  onaj  koji  se  tehakumi derogiranim zakonima kafir, su uzeli ove njegove riječi da bi „dokazali“  da on vjeruje da tehakum tagutu sam po sebi ne izvodi iz vjere osim ako čovjek  upadne u srčano nevjerstvo ili to ispolji jezikom.    Istina  je,  iako  je  Ibn  Hazm  bez  sumnje  pogriješio  u  prikazu  suštine  opisa  u  kojeg su upale osobe čiji događaj je bio povod objave ajeta, da on želi reći da onaj  „musliman“ zbog  kojeg je ajet objavljen, nije htio suštinu tehakuma tagutu već je  tražio vraćanje njemu u „presudi“ ali ne način koji izvodi iz vjere, tražeći od njega  da  tahkimi  svoj  zakon  neovisno  od  pokornosti  Allahu,  niti  sa  namjerom  da  se  pridržava  njegove  presude  sa  aspekta  nje  same,  neovisno  od  pridržavanja  Allahovog zakona.     Na to ukazuje njegovo poređenje njih sa osobama koje budu pozvane da se  pridržavaju  dokaza  iz  Kur’ana  i  Sunneta  a  one  na  to  odgovaraju  slijeđenjem  Ebu  Hanife,  Malika,  Šafije  ili  imama  Ahmeda  ili  nekog  drugog  islamskog  učenjaka,  a  između  tehakuma  jevrejskom  tagutu  poput  Ka'ba  b.  Ešrefa  ili  nekom  od  vračara  plemena  Džuhejne  i  „tehakuma“  Ebu  Hanifi,  Maliku,  Šafiji,  Ahmedu  ili  ostalim  učenjacima islama postoje opšte poznate razlike.  

                                                             994

 Oni koji su bili povodom objave ajeta.   El‐Muhalla 11/202 (Šamilah)  

995

  614 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Osoba koja biva pozvana Kur'anu i Sunnetu Allahovog Poslanika,  ., u opšte  poznatoj  mes'eli  u  nekom  društvu  u  kojoj  je  neki  učenjak  pogriješio,  pa  ostavi  tehakum Vjerovjesniku,  ., i tehakumi se mišljenju tog učenjaka postaje kafirom  po  idžmau'  ehlus‐sunneta,  a  ako  se  radi  o  namjernom  tehakumu  suprotnom  mišljenju,  to  je  tebdil  kojeg  je  spomenuo  Ibn  Tejmijje  u  pogledu  kojeg  postoji  saglasnost među islamskim pravnicima.    Što  znači  da  se  onaj  koji  ostavlja  tehakum  Kur'anu  i  Sunnetu  i  tehakumi  se  Ebu  Hanifi,  Maliku,  Šafiji  ili  Ahmedu,  misleći  da  su  oni  bolje  protumačili  Kur'an  i  Sunnet u dotičnoj mes'eli i da je preče da se Allahov propis nađe kod njih, nego  kod  onog  koji  ih  poziva  pridržavanju  određenog  dokaza  iz  Kur'ana  i  Sunneta  u  dotičnom pitanju, može opravdati samo ako je mes'ela manje poznata i manje od  toga od „ogranaka“.     S  obzirom  da  je  Ibn  Hazm  onoga  koji  je  htio  tehakum  tagutu  uporedio  sa  onim  koji  prema  njegovim  riječima  „odbija  sunnet“  i  „biva  zadovoljan“  tehakumom Ebu Hanifi, Maliku, Šafiji ili Ahmedu, možemo zaključiti da Ibn Hazm  vjeruje da je „munafik“ koji je bio povod objave ajeta, slijedeći strasti, htio da čuje  mišljenje taguta, svejedno je li to Ka'b sin Ešrefa ili neki od vračara Džuhejne.     Ako vidi da se njegovo mišljenje podudara sa vjerskim dokazima, prihvatiće  ga  ali  ne  polazeći  od  pridržavanja  tagutskog  zakona,  a  ako  se  njegova  presuda  suprotstavlja  Kur'anu  i  Sunnetu  neće  je  se  pridržavati  kao  propis,  uz  važnu  napomenu  da  „munafik“  u  tom  slučaju  ne  bi  smio  tražiti  od  taguta  da  radi  po  tagutu i da ga se pridržava.    U pogledu Ka'ba sina Ešrefa, poznatog jevrejskog taguta, imamo čovjeka koji  često prenosi Allahove propise iz Tevrata, koji su ili potvrđeni u Kur'anu i Sunnetu,  ili derogirani, ili spadaju u oblast mes'ele „da li zakoni onih prije nas važe za nas ili  ne?“ u pogledu koje su se učenjaci usulul‐fikha razišli, a u njoj se naravno govori o  zakonima koje naš šerijat nije potvrdio niti ih je negirao, što znači da u šerijatu ne  postoji  vjerski  tekst  u  pogledu  pitanja  koje  se  na  ovoj  način  želi  vratiti  ovom  usulskom temelju.    Ovo  je  poznata  mes'ela  u  usulul‐fikhu,  a  „zakon  onih  prije  nas“  je  jedan  od  opštih izvora šerijata u pogledu kojih postoji razilaženje među učenjacima, iako je  Ka'b  sin  Ešrefa  sudio  i  promjenjenim  zakonom  i  uzimao  mito,  i  time  postao  tagutom hukma. Što znači da nije obaveza da je „munafik“ koji je tražio tehakum  Ka'bu sinu Ešrefa tražio tagutski propis da bi ga se pridržavao, niti je od Ka'ba sina  Ešrefa tražio da uradi opis suđenja tagutskim zakonom koji izvodi iz vjere. Ovo je  što se tiče Ka'ba, la'netullah 'alejhi. 

 

EBU MUHAMMED

615 

  U  slučaju  vraćanja  nekom  od  vračara  plemena  Džuhejne,  kaže  se  da  je  moguće da je tražio da se ode kod njega i da ga upitaju ali ne sa namjerom da mu  povjeruje, i ovdje se može reći da je pozvao da se u hukmu vrate vračaru, što ne  iziskuje  da  je  pozvao  da  povjeruju  vračaru  i  da  se  pridržavaju  njegove  presude  mimo  Allahove,  nutrinski  i  vanjštinski,  a  rezime  svega  ovoga  je  da  se  riječi  Ibn  Hazma, rahimehullah, „traženje vraćanja tagutu u hukmu“ protumače u značenju  koje nije veliki kufr srcem, riječima, niti djelima.     Kada sam prvi put bio konfrontiran sa riječima Ibn Hazma odmah sam rekao  da se trebaju shvatiti u svjetlu onoga što je kod njega temelj u tom pitanju, a to je  njegov  stav  u  vezi  onih  koji  sude  derogiranim  Allahovim  zakonima.  Dalje,  on  postupak  munafika,  zbog  kojeg  je  objavljen  ajet,  tumači  u  ispoljavanju  traženja  „oblika  tehakuma“  a  ne  njegove  suštine,  poput  čovjeka  koji  ode  vračaru  da  ga  nešto pita ali ne da povjeruje u ono što će mu reći, a oni koji to rade ili traže da se  uradi imaju isti propis.    Dakle,  taj  „munafik“  se  sporio  sa  Jevrejom  i  dogovorili  su  se  da  odu  kod  taguta, o bilo kojem da se radi, ali „munafik“ nije otišao njemu da od njega traži  tahkim  zakona,  niti  da  se  pridržava  njegovog  zakona,  već  samo  sa  namjerom  da  mu  predoče  spor  i  da  čuje  njegovu  presudu,  slijedeći  svoje  strasti,  a  slijeđenje  strasti  uz  uvjerenje  da  je  dozvoljeno  tehakumiti  se  tagutu  istog  ne  spušta  sa  stepena velikog kufra na griješenje koje ne izvodi iz vjere.      Ono  što  je  za  nas  bitno,  jeste  da  konstatujemo  da  je  Ibn  Hazm  govorio  o  čovjeku  koji  nije  upao  u  suštinu  nevjerničkog  tehakuma  tagutu  ili  njegovog  htijenja, već  o slici koju sam spomenuo, a to se nije nemoguće  dogoditi, bilo od  strane munafika, ili od strane nekog vjernika koji npr. želi sačuvati muslimane od  ezijeta nekog taguta, pa se posluži „sporenjem s nekim“ da bi došao do taguta.    Ibn  Hazm  govori  o  munafičkom  poslu,  ali  nema  sumnje  da  je  što  se  tiče  tvrdnje da „munafik“ nije tražio suštinu nevjerničkog tehakuma  pogriješio, jer je  taj munafik u svom srcu imao čvrsto htijenje suštine tehakuma tagutu, a Allah je u  ajetima nakon toga rekao da On zna ono što je u srcima njihovim, i osnova je da  se  njihovo  htijenje  tehakuma  tagutu  protumači  u  značenju  nevjerničkog  tehakuma tagutu.    Neke  osobe,  koje  su  pogrešno  razumjele  riječi  Ibn  Hazma,  vjeruju  da  je  suština  nevjerničkog  tehakuma  tagutu  u  vanjskim  riječima  ili  djelima,  prije  uspostave argumenta, mali kufr, a da je nakon uspostave argumenta veliki kufr, i  ovo  je  očigledno  neispravno,  jer  jedan  te  isti  opis  za  kojeg  je  Allah  vezao  propis  tekfira ne može nekada biti mali a nekada veliki kufr.  

  616 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Moguće je da se to kaže za „oblik tehakuma tagutu“ koji ovisno od namjere  može biti veliki ili mali kufr, ali za opis nevjerničkog tehakuma tagutu, nutrinom ili  vanjštinom,  ne!  Ako  neko  upita  zašto  je  onda  Ibn  Hazm  spomenuo  da  bi  bili  protekfireni da su prkosili nakon objave ajeta?     Odgovor  na  to  je  da  se  ponovi  da  je  „munafik“  vjerovao  u  zabranjenost  tehakuma tagutu, ali je slijedeći strast upao u opis tog velikog grijeha, koji podnosi  tumačenje u značenju velikog kao i malog kufra, sve ovisno od njegove namjere,  pa  da  je  nakon  objave  ajeta  ostao  raditi  ono  što  je  zabranio  Allah  i  Njegov  Poslanik, njegovo ustrajanje u tom djelu nakon zabrane se može protumačiti kao  prkos za kojeg se veže propis tekfira.    Slično  spominje  'Ali  El‐Hudajr  u  „Komentaru  Kešfu‐šubuhuhat“  tumačeći  riječi  šejha  Muhammeda  sina  'Abdulvehhaba  u  vezi  postupka  ashaba  u  hadisu  „zatul‐envat“, gdje je šejh Muhammed rekao da nisu prkosili, a da su prkosili bili  bi nevjernici, iako je šejh Muhammed lično na više mjesta ukazao da je ono što su  ashabi tražili bio mali kufr a ne veliki, iz čega je zaključio da se ustrajanje u sličnom  nakon zabrane Poslanika, ., spušta na stepen prkošenja koje izvodi iz vjere.     Jedino našim tumačenjem riječi Ibn Hazma je moguće sačuvati Ibn Hazma od  velikog broja greški koje proizilaze iz pogrešnog tumačenja njegovih riječi. Jer, da  je rekao da je taj „munafik“ bio musliman griješnik iako nije znao da je zabranjeno  tehakumiti se tagutu bi time sruštio idžma' ehlus‐sunneta kojeg smo u ovoj knjizi  prenijeli prema kojem je takva osoba kafir asli kao što je spomenuo El‐Qarni.     Čak i ako bi rekli, kao što Nusret i Bilibani kažu, ne dao Allah, da tehakum ne  ulazi u aslud‐din, nad „munafikom“ koji to nije znao i nije vjerovao, se sto posto  uspostavio argument s obzirom da je živio u Osvjetljenoj Medini, centru islamskog  znanja, u kojem je bio Allahov Poslanik, ..    Treća  stvar  je  da  se  kaže  da  nevjerovanje  u  zabranjenost  tehakuma  tagutu  ruši aslud‐din i da u njemu nema opravdanja neznanjem i te'vilom i slično, ali da  djelo tehakuma tagutu nije na  tom stepenu, te da je prije uspostave argumenta  mali kufr, a nakon toga veliki, i ovo ne samo da je rušenje idžma'a ehlus‐sunneta,  ovo  je  nevjerstvo  u  islam  i  tevhid  i  kufr  u  taguta.  Da  Allah  sačuva!  I  tako  dalje  i  tako dalje...    Na pitanje zašto bi munafik radio tako nešto odgovara kur'anski ajet u kojem  je  Uzvišeni  spomenuo  njihove  riječi  „mi  smo  samo  htjeli  dobročinstvo  i  harmoniju“,  pa  se  prema  prvom  mišljenju  kaže  da  je  „munafik“  zaista  htio  tehakum tagutu i to nazvao „htijenjem dobročinstva i harmonijom“ a po drugom  da je htio „oblik tehakuma tagutu“ koji može biti mali kufr, kako bi sebi osigurao 

 

EBU MUHAMMED

617 

mjesto  u  islamu  i  kod  Jevreja  i  mušrika,  kao  što  to  munafici  često  znaju  praktikovati, i to nazvao „dobročinstvom“ i „harmonijom“ u društvu između njih i  ostalih mušrika, jer slaba i bolesna srca uvijek posežu za podizanjem zabranjenih  mostova  između  muslimana  i  nevjernika,  a  neki  u  tome  često  imaju  dobru  namjeru, iako u tome nisu opravdani neznanjem.   Rekao je Ibn Kethir: 

ِ ِ ِ ِ ‫}ﺛُ ﱠﻢ َﺟﺎءُ َ ِ ِ ﱠ‬ ‫ ﻣﺎ أردﻧﺎ ﺑﺬﻫﺎﺑﻨﺎ‬:‫ ﻳﻌﺘﺬرون إﻟﻴﻚ وﳛﻠﻔﻮن‬:‫ﺴﺎﻧًﺎ َوﺗَـ ْﻮﻓِﻴ ًﻘﺎ{ أي‬ َ ‫وك ﻳَ ْﺤﻠ ُﻔﻮ َن ﺑﺎﻟﻠﻪ إ ْن أ ََر ْدﻧَﺎ إﻻ إ ْﺣ‬

‫ ﻻ اﻋﺘﻘﺎدا ﻣﻨﺎ ﺻﺤﺔ‬،‫ اﻟﻤﺪاراة واﻟﻤﺼﺎﻧﻌﺔ‬:‫ أي‬،‫ وﲢﺎﻛﻤﻨﺎ إﱃ ﻋﺪاك إﻻ اﻹﺣﺴﺎن واﻟﺘﻮﻓﻴﻖ‬،‫إﱃ ﻏﲑك‬ .‫ﺗﻠﻚ اﻟﺤﻜﻮﻣﺔ‬ „A  zatim  ti  dođu  kuneći  se  Allahom:  „Mi  smo  samo  htjeli  dobročinstvo  i  harmoniju“,  tj.  pravdaju  ti  se  i  kunu  se:  „Nismo  htjeli  našim  odlaskom  drugom  mimo  tebe,  i  našim  tehakumom  drugom  mimo  tebe  osim  dobročinstvo  i  harmoniju“,  tj.  da  na  najljepši  način  odagnamo  njihovo  zlo  i  glumljenje,  ne  uz  vjerovanje u ispravnost tog suda.“996     Tj.,  glumili  smo  i  pretvarali  smo  se  da  vjerujemo  u  taguta.  Prema  prvom  mišljenju,  a  to  je  ono  što  mi  vjerujemo,  njima  ovo  opravdanje  ne  koristi  jer  su  htjeli nevjernički tehakum tagutu ili ga uradili i to je veliki kufr, mimo činjenice što  je Allah rekao da zna šta je u njihovim srcima, a prema drugom, na kojeg ukazuju  riječi  Ibn  Hazma,  glumili  smo  i  aluzijom  odnosno  dvosmisleno  ispoljili  htijenje  tehakuma  tagutu,  a  u  suštini  u  to  ne  vjerujemo  niti  smo  upali  u  veliki  kufr  vanjskim riječima ili djelima.    Ibn  Kethir  nije  od  onih  koji  vjeruju  da  čovjek  ne  može  djelom  tehakuma  tagutu  postati  nevjernik,  jer  je  on  lično  taj  koji  je  govoreći  o  tehakumu  Jasiqu  i  davanju prednosti njemu nad šerijatom rekao „ko to uradi je kafir...“, i to je kao  što si vidio idžma' ehlus‐sunneta i džema'ata.    Ako bi se reklo da je Ibn Hazm svojim riječima „mu'teqidine lisihhati dhalike“,  tj. „vjerujući u ispravnost toga“, zaista želio reći997 da su oni vjerovali u ispravnost  vraćanja  tagutu  u  presudi,  onda  se  to  tumači  u  smislu  da  su  vjerovali  da  je  ispravno  da  se  mimo  Allahovog  Poslanika,  .,  traži    Allahov  propis  od  nekog  drugog mimo njega, a ovdje posebno u obzir dolazi Ka'b sin Ešrefa, jevrejski tagut,  koji  je  poznavao  mnoge  vjerske  propise.  Djelimično  paralelno  ovome  stoje                                                               996

 Tefsir Ibn Kethir 2/347 (Šamilah)   Prilikom finalnog pregleda ove knjige mi se učinilo da je to vrlo moguće.  

997

  618 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

neznalice  o  kojima  govori  Ibn  Hazm  koji  kada  se  pozovu  parcijalnom  dokazu  iz  Kur'ana  i  Sunneta  daju  prednost  mišljenju  Ebu  Hanife,  Malika,  Šafije  ili  Ahmeda,  ali ne radi njih samih po sebi, već zbog uvjerenja da je to dozvoljeno i zbog toga  što  kod  njih  traže  Allahov  propis,  a  ne  propis  običnog  čovjeka  neovisno  od  pokornosti Allahu. Pored mogućnosti ovog značenja tumačenje njegovih riječi ne  izlazi  iz  prethodno  spomenutih  temelja,  pa  nek'  je  Allah  na  pomoći!  Ovako  shvatanje  bi  nam  onda  pojasnilo  zbog  čega  smo  sticali  dojam  da  određeni  ljudi  kada  govore  o  tehakumu  tagutima  hukma  iz  vanjske  realnosti  kao  da  govore  o  čovjeku koji traži Allahov propis od taguta, a ne tagutski neovisno od pokornosti  Allahu, iako svi znamo da taguti hukma sude neovisno od Allaha.    Na kraju podsjećam da riječi Ibn Hazma nisu vjerski dokaz ni kada su jasne, a  kamoli kada se lahko mogu protumačiti u prihvatljivom značenju, i da se ono što  je  jasno  u  Allahovoj  Knjizi  i  Sunnetu  Allahovog  Poslanika,  .,  u  pogledu  čega  postoji  idžma'  ehlus‐sunneta,  ne  može  napustiti  zbog  neshvatanja  riječi  Ibn  Hazma, rahimehullah. Ja lično sam smiren u svom shvatanju njegovih riječi.    Ovim  bih  se  zadovoljio  kada  je  u  pitanju  govor  o  malom  kufru  u  pitanju  tehakuma,  svejedno  da  li  se  on  događa  pred  kadijom  muslimanom  ili  tagutom  hukma.   

10.9 Mes'ela: da li je tehakum nekim drugim jedinkama taguta koji sude šerijatom sprovodeći ono što za sobom povlači Allahov rububijjet tehakum tagutu koji izvodi iz vjere?   Postoji  još  jedna  mes'ela  koja  se  spominje  u  ovom  kontekstu,  a  tiče  se  pitanja  da  li  tehakum  nekoj  drugoj  jedinki  taguta,  poput  sihrbaza,  ili  onoga  koji  tvrdi da zna gajb, ali sudi šerijatom i sprovodi Allahovu vlast, spada u nevjernički  tehakum tagutu ili ne?     Ono  što  vjerujem  je  da  je  ispravno  jeste  da  nevjernički  tehakum  biva  samo  kada  se  tehakumi  tagutu  hukma  koji  radi  tahkim  suprotnog  zakona,  a  tehakum  kafiru,  šta  god  bio  uzrok  njegovog  kufra,  koji  sprovodi  šerijat  i  Allahovo  Gospodarstvo i traži pokornost Allahu u zakonu, iako je zabranjen, a dozvoljen u  daruri, nije veliki širk tehakuma tagutu, a oni koji kažu da je i to tehakum tagutu  imaju  jedan  vid  oslonca  u  60‐om  ajetu  sure  En‐Nisa',  iako  i  mi  naš  stav  argumentujemo istim ajetom i preči smo njegovog značenja nego oni, s obzirom  da mi gledamo u značenje i suštinu a oni samo na ime.  

 

EBU MUHAMMED

619 

  Učenjaci su govorili o tehakumu sudijama koji su džehmije i konstatovali da  je  to  zabranjeno,  a  džehmija  može  biti  tagut.  Međutim  on,  iako  je  kafir,  a  može  biti tagut ako je glavešina u zabludi, još uvijek sprovodi Allahovu vlast u pitanjima  u  kojim  nije  pogriješio  i  sudi  šerijatom,  pa  tehakum  njemu  u  mes'elama  u  kojim  sudi Allahovim zakonom biva dozvoljen u stanju prinude (darure).      Nakon  svega  upozoravam  braću  muslimane,  koji  su  u  dosadašnejm  djelu  knjige  imali  priliku  vidjeti  kolika  je  preciznost  potrebna  u  shvatanjima  mnogih  pitanja, da se boje Allaha, da budu iskreni, i da se sustegnu od tekfira muslimana  kada god se pojavi vjerski povod za time, bilo da se radi o osobi koja dozvoli nešto  što  naizgled  izgleda  kao  tehakum,  ili  osobi  koja  se  „vrzma“  po  sudnicima,  radeći  nešto  što  naizgled  izgleda  kao  tehakum  tagutu,  a  mi,  kao  što  rekoh,  ljudima  ne  dajemo fetvu o dozvoljenosti vraćanja prava putem „oblika tehakuma“, već ako je  moguće na neki drugi od spomenutih načina.     Na  kraju,  kao  što  si  vidio,  samo  „vrzmanje  oko  taguta  hukma“  je  „oblik  tehakuma tagutu“, tj. „oblik širka“ i sa te strane se učenjaci prema njemu strožije  postavljuju  nego  prema  rješenju  spora  putem  sulha,  rasprave  i  slično.  Štaviše,  možda neki tu „sliku i oblik“ sa aspekta uopštenosti učine uzrokom propisa tekfira  iz kojeg u određenim situacijama mogu izaći neki pojedinci.     Nepoznavanje  ovog  pitanja  je  razlog  izreka  nekih  neprijatelja  ove  da've  danas koji kažu da smo mi u svemu u pravu i da je tehakum tagutu veliki kufr, i da  je sve što kažemo istina, ali se to u današnjem stanju ne može sprovesti, već samo  u islamskoj državi, pa su zbog neshvatanja temelja i govora učenjaka upali u kufr.    Zanimljiva  je  takođe  i  činjenica  da  taguti  sa  našeg  govornog  područja,  koji  dozvoljavaju davanje glasova opšte poznatim tagutima, lično kažu i priznaju da je  davanje  glasa  tagutima  veliki  kufr,  ali  da  je  taj  veliki  kufr  dozvoljen  radi  odagnavanja  veće  štete  podnošenjem  manje,  što  znači  da  su  oni  imali  namjeru  dozvoliti suštinu velikog kufra bez šubhe prisile, kao i oni koji su dozvolili tehakum  tagutu bez šubhe prisile. I pored svih ovih činjenica ti ljudi su još uvijek „selefijska  braća“ Nusreta i Bilibanija.    

10.10 Komentar u vezi „novog stava“ 'Abdullaha ElGunejmana   Što  se  tiče  'Abdullaha  El‐Gunejmana,  ubjeđen  sam  da  on  poznaje  svu  terminologiju,  mes'ele  i  diferencije,  koje  sam  spomenuo  u  knjizi  i  značenja  u  kojima  ih  ljudi  danas  upotrebljavaju,  te  da  on,  kao  što  zabranjuje  suštinu 

  620 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

nevjerničkog  tehakuma  tagutu,  zabranjuje  i  „oblik  tehakuma  tagutu“  otvarajući  vrata rješenja spora sulhom, raspravom i sličnim, i da se susteže od tekfira onih  koji su „dozvolili tehakum tagutu u daruri“ zbog ličnog uvjerenja da nisu dozvolili  suštinu  nevjerničkog  tehakuma  tagutu,  već  „oblik  tehakuma  tagutu“  koji  je  mali  širk  i  kufr,  i  ovim  objašnjenjem  se  sastaju  riječi  učenjaka  i  stavovi  koji  su  nam  danas poznati.    Kada  El‐Gunejman  kaže  da  je  mezheb  učenjaka  sunneta  opravdanje  neznanjem  u  velikom  širku,  on  misli  na  „oblike  velikog  širka“  a  ne  na  suštinski  veliki širk i tako dalje, i u tom značenju je tumačio riječi šejha Muhammeda u vezi  onoga koji „'ibadeti kubbetu El‐Kivvaz“, poput El‐Qarnija.     Tako se tumače riječi El‐Gunejmana i u njima je opet potvrda svega što je u  ovoj knjizi objašnjeno a onaj koji ih pogrešno shvati i upadne u nevjerstvo sam je  kriv, a kada bih kategorički ustanovio da je bilo ko od tih „učenjaka“ sa Arapskog  Poluostrva upao u opis velikog kufra u kojem nema opravdanja neznanjem, ne bih  oklijevao u njihovom tekfiru zbog greške u toj mes'eli, tako da studenti i bolesna  srca,  pored  toga  što  riječi  ljudi  nisu  vjerski  dokaz,  nemaju  potrebe  da  mimo  Kur'ana i Sunneta i jasnog govora uleme obilaze ovoga i onoga.    Nas  je,  hvala  Njemu,  Uzvišeni  Allah  podučio  ovome  na  čemu  smo  bez  naše  zasluge, ali postoje ljudi koji ne razumiju našu terminologiju i pogrešno je tumače,  kao što među nama ima ljudi koji pogrešno tumače terminologiju drugih, a što je  najgore postoji ogroman broj ljudi koji su na osnovu terminologije koja se može  naći  kod  Qarnija,  ne  ulazeći  dublje  u  srž  materije,  dozvolili  suštinu  velikog  širka  bez  šubhe  prisile,  i  nazvali  počinioca  suštinskog  velikog  širka  muslimanom,  pravdajući ga neznanjem, i pripisujući to ehlus‐sunnetu.    Neki su našli izlaz iz problema u poglavlju širka u 'ibadetu a ostali griješiti u  pitanju tevhidul‐hakimijje. Primjer za spomenuto su „potpisnici proglasa“ i Nusret  i Bilibani, koji ih smatraju svojom „selefijskom braćom“.    Prvi  su  nas  zbog  naše  vjere  da  je  onaj  koji  obožava  nekog  drugog  mimo  Allaha mušrik nazivali haridžijama, a drugi nas maltretiraju zbog pitanja tevhidul‐ hakimijjeta i tekfira mušrika, koja Allahovom pomoću i podrškom objašnjavamo u  ovoj  knjizi.  Prije  nego  što  smo  ostali  samo  „novotari“  mi  smo  bili  osuđeni  da  budemo  rafidije,  haridžije,  neo‐haridžije,  tekfirovci,  ekstremisti  (gulati),  neprijatelji džihada i mudžahida, a katkad špijuni i slično. Hasbunallahu ve ni'mel‐ vekil! Utičemo se Allahu od oholosti, samodopadljivosti, kukavičluka i laganja!    Prelazimo  na  idući  naslov,  inšaAllah,  u  kojem  ću  detaljno  pobiti  „argumentaciju“  Nusreta  i  Bilibanija  na  kojoj  su  izgradili  svoje  vjerovanje  da 

 

621 

EBU MUHAMMED

tehakum  ne  spada  u  aslud‐din,  iako  se  mnogo  toga  već  razjasnilo,  nakon  čega  ćemo  nastaviti  sa  odgovorom  na  šubhu  poturenu  Ibn  Tejmijji  i  okončati  prvi  dio  ove knjige.       

  

 

    622   

 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

     

EBU MUHAMMED

DETALJNO POBIJANJE NUSRETOVIH I BILIBANIJEVIH ŠUBHI    NA KOJIM SU IZGRADILI VJEROVANJE DA TEHAKUM NE  ULAZI U ASLUD‐DIN                

Odgovor na prvu šubhu  Prvi primjer  Drugi primjer  Treći primjer  Metoda spuštanja tekstova objavljenih povodom nevjernika nad  muslimanima koji upadnu u „parče“ njihovog značenja  Odgovor na drugi „dokaz“  Odgovor na treći „dokaz“  Odgovor na četvrti „dokaz“  Razlike između sedžde ’ibadeta i pozdrava  Odgovor na peti „dokaz“  Odgovor na šesti „dokaz“  Širk u ’aqidetsko‐teoretskom tevhidu  Širk u ’ibadetu 

623 

  624 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

11. Detaljno pobijanje Nusretovih i Bilibanijevih šubhi na kojim su izgradili vjerovanje da tehakum ne ulazi u aslud-din   Osnova  njihovih  greški  je  nepoznavanje  vjere  Allaha,  dželle  ve  'ala,  tj.  nepoznavanje suštine islama, a onaj koji ne zna suštinu islama usljed čega ne pravi  razliku  između  taguta  i  mušrika  i  muslimana  je  kafir  u  Uzvišenog  Allaha,  a  da su  Nusret  i  Bilibani  poznavali  aslud‐din  i  tevhidul‐hakimijje  i  ono  što  je  osnova  i  muhkem  u  ovom  poglavlju,  kojem  se  mora  vratiti  svaki  nejasan  događaj  ili  citat,  ne bi upali u novotarije na koje moramo odgovarati.    Ostavili su muhkem tekstove, koji su majka Knjige, kojoj se mora vratiti sve  što  je  manje  jasno  (mutešābih)  i  ono  što  je  relativno  nejasno,  tj.  ono  što  je  nejasno  nekim  osobama,  i  time  ušli  u  kategoriju  onih  čija  su  srca  bolesna  i  koji  slijede  ono  što  je  manje  jasno,  želeći  da  ga  protumače  po  svom  nahođenju,  kao  što je rečeno u suri Alu 'Imran. Allah i Njegov Poslanik, ., su upozorili na takve.  Rekao je Uzvišeni: 

ِ‫ﱠ‬ ِ ِ ِ َ‫ﻚ اﻟْ ِﻜﺘ‬ ِ َ‫ﺎت ُﻫ ﱠﻦ أُﱡم اﻟْ ِﻜﺘ‬ ‫ﻳﻦ ِﰲ ﻗُـﻠُﻮِِ ْﻢ‬ َ ‫ُﻫ َﻮ اﻟﱠﺬي أَﻧْـَﺰَل َﻋﻠَْﻴ‬ ٌ َ ‫ُﺧُﺮ ُﻣﺘَ َﺸﺎ‬ ٌ ‫ﺎت ُْﳏ َﻜ َﻤ‬ ٌ َ‫ﺎب ﻣْﻨﻪُ آَﻳ‬ َ ‫ﺎب َوأ‬ َ َ ‫ﺎت ﻓَﺄَﱠﻣﺎ اﻟﺬ‬ ‫َزﻳْ ٌﻎ ﻓَـﻴَﺘﱠﺒِﻌُﻮ َن َﻣﺎ ﺗَ َﺸﺎﺑَﻪَ ِﻣْﻨﻪُ اﺑْﺘِﻐَﺎءَ اﻟْ ِﻔْﺘـﻨَ ِﺔ َواﺑْﺘِﻐَﺎءَ ﺗَﺄْ ِوﻳﻠِ ِﻪ َوَﻣﺎ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻢ ﺗَﺄْ ِوﻳﻠَﻪُ إِﱠﻻ اﻟﻠﱠﻪُ َواﻟﱠﺮ ِاﺳ ُﺨﻮ َن ِﰲ اﻟْﻌِْﻠ ِﻢ ﻳَـ ُﻘﻮﻟُﻮ َن‬ ِ ‫آَﻣﻨﱠﺎ ﺑِِﻪ ُﻛﻞﱞ ِﻣﻦ ِﻋْﻨ ِﺪ رﺑـﱢﻨَﺎ وﻣﺎ ﻳ ﱠﺬ ﱠﻛﺮ إِﱠﻻ أُوﻟُﻮ ْاﻷَﻟْﺒ‬ ‫ﺎب‬ َ َ ْ ُ َ ََ َ On je Onaj Koji tebi objavljuje Knjigu, u njoj su  ajeti jasni,998 oni  su glavnina999  Knjige,  a  drugi  su  manje  jasni.1000  Oni  čija  su  srca  pokvarena  ‐  željni  smutnje  i  svog tumačenja ‐ slijede one što su manje jasni, a tumačenje njihovo zna samo  Allah. A oni koji su dobro u nauku upućeni govore: "Mi vjerujemo u njih, sve je  od Gospodara našeg!" ‐ A samo razumom obdareni shvaćaju.1001    Da  je  u  vođama  smutnje,  na  čije  novotarije  odgovoramo,  bilo  trunke  iskrenosti  ne  bi  se  suprotstavili  našoj  da'vi  sa  svojim  šubuhatima  od  kojih  se  pametan stidi, a mudrosti Uzvišenog ne presahnjuju. Buharija u komentaru ovog  ajeta i Muslim u svom „Sahihu“ u „Knjizi o kaderu“ i Ebu Davud u svom „Sunenu“,  su prenijeli od 'Aiše, z, da je rekla:                                                                998

 Muhkemat.   Majka Knjige.  1000  Mutešabihat.  1001  Sura Alu 'Imran (3) 7  999

 

EBU MUHAMMED

625 

ِ َ ‫ ﻫ ِﺬ ِﻩ اﻵﻳﺔَ }ﻫﻮ اﻟﱠ ِﺬى أَﻧْـﺰ َل َﻋﻠَﻴ‬- ‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ‫ﺎت‬ ُ ‫ﺗَﻼَ َر ُﺳ‬ ٌ َ‫ﺎب ِﻣ ْﻨﻪُ آﻳ‬ ْ َ َ َ‫ﻚ اﻟْﻜﺘ‬ َ َُ َ ِ ‫ﺎت ﻫ ﱠﻦ أُ ﱡم اﻟ‬ ِ ِ َ َ‫ﺎت ﻓَﺄَ ﱠﻣﺎ اﻟﱠ ِﺬﻳﻦ ﻓِﻰ ﻗُـﻠُﻮﺑِ ِﻬﻢ َزﻳْ ٌﻎ ﻓَـﻴﺘﱠﺒِﻌﻮ َن ﻣﺎ ﺗ‬ ِ َ‫ْﻜﺘ‬ ٌ ‫ﺸﺎﺑِ َﻬ‬ َ َ‫ﺎب َوأُ َﺧ ُﺮ ُﻣﺘ‬ ُ ٌ ‫ُﻣ ْﺤ َﻜ َﻤ‬ َ ُ َ ْ َ َ‫ﺸﺎﺑَﻪَ ﻣ ْﻨﻪُ اﺑْﺘﻐَﺎء‬ ِ ِ ِ ِ َ‫ﺎء ﺗَﺄْ ِوﻳﻠِ ِﻪ{ إِ َﱃ ﻗَـﻮﻟِِﻪ }أُوﻟُﻮ اﻷَﻟْﺒ‬ ‫ »ﻓَِﺈ َذا‬- ‫ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬- ‫ﻮل اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ُ ‫ﺖ ﻗَ َﺎل َر ُﺳ‬ ْ َ‫ﺎب{ ﻗَﺎﻟ‬ َ َ‫اﻟْﻔ ْﺘـﻨَﺔ َواﺑْﺘﻐ‬ ْ ِ ‫ ﻓَﺄُوﻟَﺌِ ﱠ‬،‫رأَﻳﺖ اﻟﱠ ِﺬﻳﻦ ﻳـﺘﱠﺒِﻌﻮ َن ﻣﺎ ﺗَﺸﺎﺑﻪ ِﻣْﻨﻪ‬ .«‫وﻫ ْﻢ‬ َ ُ ‫ﺎﺣ َﺬ ُر‬ ْ َ‫ ﻓ‬،ُ‫ﻳﻦ َﲰﱠﻰ اﻟﻠﱠﻪ‬ ُ ََ َ َ ُ َ َ َ ْ َ َ ‫ﻚ اﻟﺬ‬  „Allahov Poslanik, ., je pročitao:   On je Onaj Koji tebi objavljuje Knjigu, u njoj su ajeti jasni,1002 oni su glavnina1003  Knjige,  a  drugi  su  manje  jasni.1004  Oni  čija  su  srca  pokvarena  ‐  željni  smutnje  i  svog  tumačenja,  slijede  one  što  su  manje  jasni  do  riječi:  A  samo  razumom  obdareni shvaćaju, pa je rekao:  „Kada  vidite  one  koji  slijede  mutešabih  u  njemu,  pa  to  su  oni  koje  je  Allah  spomenuo, pa ih se čuvajte!“.1005   

11.1 Odgovor na prvu šubhu Prva šubha koju smutljivci i neznalice nazivaju „nepobitnim dokazima“ je:  Spomen predaja selefa o malom kufru koje se spominju kod ajeta sure El‐Ma’ideh,  a koje se prenose od Ibn ’Abbasa, Tavusa, ’Ata’a b. Ebi Rebaha, Ibn Tavusa, Ebu  Midžleza i „ukazuju“ na to da je predmet ajeta mali a ne veliki kufr.   Ovo je uvod u ostale šubuhate, koje ćemo spomenuti i pobiti, inšaAllah.     Prije svega, rivajeti koji se prenose od selefa, bez obzira bili sahih ili da’if, ne  ograničavaju, ne dao Allah, značenja kufra koji se spominje u ajetu na mali kufr.  Dokaz  tome  je  činjenica  da  svi  među  njima  vjeruju  da  je  povod  objave  ajeta  događaj vezan za Jevreje, i niko od njih ne kaže da ono djelo lično koje je izvelo  Jevreje  iz  vjere,  za  kojeg  je  Zakonodavac  vezao  propis  tekfira,  ne  izvodi  iz  vjere  muslimane ako upadnu u njega.  Rekao je Ibn Kethir, rahimehullah: 

                                                             1002

 Muhkemat.   Majka Knjige.  1004  Mutešabihat.  1005  Sahih Muslim, br. 6946, Sahih Buhari, br. 4547, Sunen Ebu Davud, br. 6400 (Šamilah)  1003

  626 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

،‫ وﺣﺬﻳﻔﺔ ﺑﻦ اﻟﻴﻤﺎن‬،‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓِ ُﺮو َن{ ﻗﺎل اﻟﱪاء ﺑﻦ ﻋﺎزب‬ َ ‫َﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑِ َﻤﺎ أ‬ َ ِ‫َﻧﺰل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ْ ‫ } َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬:‫وﻗﻮﻟﻪ‬ ِ ،‫ وأﺑﻮ رﺟﺎء اﻟﻌﻄﺎ ِردي‬،‫ وأﺑﻮ ِ ْﳎﻠ ٍﺰ‬،‫واﺑﻦ ﻋﺒﺎس‬ :‫ وﻏﲑﻫﻢ‬،‫ واﳊﺴﻦ اﻟﺒﺼﺮي‬،‫ وﻋﺒﻴﺪ اﷲ ﺑﻦ ﻋﺒﺪ اﷲ‬،‫وﻋ ْﻜ ِﺮﻣﺔ‬ ُ َ

.‫ وﻫﻲ ﻋﻠﻴﻨﺎ واﺟﺒﺔ‬:‫زاد اﳊﺴﻦ اﻟﺒﺼﺮي‬- ‫ﻧﺰﻟﺖ ﰲ أﻫﻞ اﻟﻜﺘﺎب‬

„Njegove riječi: A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri.  Rekao je El‐Bera’ b. ’Azib, i Hudhejfe ibnul‐Jeman, i Ibn ’Abbas, i Ebu Midžlez, i Ebu  Redža’  El‐’Utaridij,  i  ’Ikrime,  i  ’Ubejdullah  b.’Abdillah,  i  El‐Hasan  El‐Basri  i  drugi:  „Objavljen  je  povodom  ehlul‐kitabija“.  El‐Hasan  El‐Basri  dodaje:  „I  on  važi  za  nas“.“1006     Dakle,  spomenuti  ashabi  i  njihovi  sljedbenici  su  bez  sumnje  vjerovali  da  je  ajet  objavljen  povodom  ehlul‐kitabija,  a  nakon  toga  se  razilaze  da  li  je  Allah  spomenuti  dio  ajeta  uputio  muslimanima,  ili  je  i  on  došao  vezan  za  kontekst  povoda  objave,  iako  se  ne  razilaze  da  on  semantički  „važi  za  nas“,  kao  što  se  propisi  uzimaju  iz  sveobuhvatnosti  ajeta  i  ne  ograničavaju  se  na  posebnost  povoda objave.     Svi  učenjaci  muslimana  vjeruju  da  tekstovi  objave  svojom  jezičkom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  obuhvataju  svakog  ko  upadne  u  njihov  opis,  za  kojeg je vezan propis, kao što smo vidjeli u riječima Ibn Tejmijje, rahimehullah, u  pogledu toga, pa je zbog toga obaveza spuštati ajete koji govore o nevjernicima  na muslimane koji upadnu u isti opis, tako da se onaj koji na Nusretov i Bilibanijev  način,  pod  izgovorom  argumentiranja  predajama  selefa  o  malom  kufru,  želi  da  „izvadi tehakum iz aslud‐dina“, mora suočiti sa ovom istinom.    U tom slučaju im ostaje da kažu da se od selefa prenose dva mišljenja, prvo  prema kojem je kufr spomenut u ajetu veliki kufr i drugo prema kojem je kufr u  ajetu mali kufr, uz činjenicu da se govori o jednom te istom opisu, u pogledu kojeg  se  ne  smiju  razići  dva  muslimana,  a  to  je  djelo  Jevreja,  koje  je  bez  sumnje  bilo  veliki  kufr,  i  za  kojeg  je  Zakonodavac  vezao  propis  tekfira  bez  odvojenog  uvjetovanja srčanog nevjerstva ili ispoljavanja istog, ili da kažu da spomenuti selefi  za jedan te isti opis kažu da je kada ga urade kafiri u osnovi veliki kufr a kada ga  uradi neko ko se pripisuje islamu mali kufr, a ovo neće reći osim budala.    Ili pak da vjeruju u ono u šta mi vjerujemo, a to je da njihove riječi o malom  kufru,  koje  su  mufessiri  naveli  kod  ajeta,  nisu  krajni  komentar  ajeta,  već  predstavljaju  spomen  djelića  značenja  kojeg  ajet  obuhvata,  a  tiče  se  muslimana                                                               1006

 Tefsir Ibn Kethir 3/120 (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

627 

griješnika,  koji  ne  rade  ono  o  čemu  ajet  prvobitno  govori,  niti  ono  što  su  radili  ehlul‐kitabije, niti ono što je Allah u Svojoj Knjizi nazvao velikim širkom.     Na ovaj način će sastaviti sve rivajete, koji se prenose od selefa, i neće imati  potrebu  za  dokazivanjem  da  su  neki  da’if,  ili  da  su  neki  pogrešni,  jer  svaki  od  selefa  govori  o  određenoj  mes’eli  ne  želeći  da  ograniči  ajet  na  nju,  već  da  spomene djelić značenja koji je obuhvaćen ajetom.    Iako  on  nije  njegov  osnovni  predmet,  pa  prije  nego  što  poletimo  za  Nusretovom laži na selefe i na  vjeru, koji tvrdi da se ne zna na kakvu su suštinu  učenjaci selefa mislili spomenuvši pojam „mali kufr“ ili „kufr dune kufr“ i govoreći  o  njemu,  osim  činjenicom  da  u  njihovom  vremenu  nije  postojalo  onih  koji  propisuju zakone mimo Allaha, ili neovisno sude, a to je jedan vid idžtihada, što  znači  da  je  ova  mes’ela  predmet  idžtihada,  naročito  što  su  se  „učenjaci  danas  razišli“, pa ih valjda treba opravdati, mi dokazujemo neispravnost njihove tvrdnje  na spomenuti način, i uz to vjerujemo da je u vrijeme selefa itekako bilo Jevreja i  kršćana koji su svojim sljedbenicima neovisno propisivali din i sudili neovisno od  Allaha, ili lažući na Allaha, kao što je bilo islamskih sekti koje su upale u promjenu  vjere  poput  haridžija,  murdžija,  kaderija,  džebrija  i  slično,  i  koje su  sudile  svojim  propisima.    Što  se  tiče  vladara  muslimana  i  njihovih  sudija,  kategorički  znamo,  a  ne  putem  idžtihada,  da  među  njima  nije  bio  neko  ko  je  neovisno  i  namjerno  propisivao mimo ili uz Allaha, ili neovisno i namjerno sudio drugim zakonom. Ova  „njihova argumentacija“ u sebi takođe sadrži vjerovanje da  ajeti i hadisi o velikom  širku u tevhidul‐hakimijje nisu bili jasni i da Allahov Poslanik,  ., nije uspostavio  argument nad muslimanima, jer je vjersko pravilo da idžtihad nije dozvoljen kada  postoji jasan vjerski tekst.     S obzirom da Nusret i Bilibani tvrde da se ne zna šta su selefi htjeli reći osim  idžtihadom to znači da je taj idžtihad dozvoljen zbog nepostojanja jasnog vjerskog  teksta, kao što iz njihove tvrdnje proizilazi tekfir selefa, jer otvara mogućnost da  selefi  nazivaju  malim  kufrom  opis  koji  je  opšte  poznat  u  vjeri  islama  kao  veliki  kufr, te da su neki od selefa vjerovali da je Jevrej ili musliman koji jednom ili dva  puta  vanjskim  riječima  ili  djelima  uzme  promjenjeni  propis  bludnika  za  zakon  i  sudiju, još uvijek musliman, i da je onaj musliman koji se tehakumi ovom propisu  jednom ili dva puta takođe musliman. Allahulmuste’an!     Dalje iz njihove bolesne logike proizilazi da svaki ajet, kod čijeg komentara se  spominje  neki  hadis  ili  izreka  nekog  od  selefa  o  malom  kufru,  u  svom  značenju  bude sveden i ograničen na mali kufr, a ako se uz to još desi da neko od njihove 

  628 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„poštovane uleme“ lupi da je određena stvar mali širk onda to sjedne na njihova  pravila kao budali šamar. 

11.2 Prvi primjer   Korištenje  te  bolesne  logike  u  tumačenju  drugih  ajeta  o  tevhidu  i  aslu  dinil  islamu  rezultira  sličnim  nevjerstvima,  poput  tvrdnje  da  ’ibadet  Allahu  nije  od  aslud‐dina, zbog toga što je Uzvišeni Allah rekao: 

ِ ‫ﻓَﻤﻦ َﻛﺎ َن ﻳـﺮﺟﻮ ﻟَِﻘﺎء رﺑﱢِﻪ ﻓَـ ْﻠﻴـﻌﻤﻞ ﻋﻤ ًﻼ‬ ِ ِ ِِ ‫َﺣ ًﺪا‬ َ َ َ ْ َ ْ َ َ َ ُ َْ َ ‫ﺻﺎﳊًﺎ َوَﻻ ﻳُ ْﺸ ِﺮْك ﺑﻌﺒَ َﺎدة َرﺑﱢﻪ أ‬ َْ Pa  ko  se  nada  susretu  sa  svojim  Gospodarom  neka  radi  dobro  djelo  i  neka  u  ’ibadetu svom Gospodaru ništa ne pridružuje.1007    U  ovom  ajetu  je  Gospodar  svjetova  uzrokom  uspjeha  na  ahiretu,  ulaska  u  Džennet i gledanja u Njegovo lice, učinio’ ibadet samo Njemu u skladu sa onim što  je  propisao,  i  napuštanje  svih  vidova  pridruživanja,  tj.  širka,  a  ajet  bez  sumnje  u  sebi sadrži naređenje ostvarenja osnove tevhida u ’ibadetu samo Allahu, kao što  obuhvata naređenje ostvarenja obavezne potpunosti i zabranjuje suštinski veliki i  mali širk.     U  tefsiru  ovog  ajeta  ćemo  naći  govor  učenjaka  o  malom  širku  rija’a,  tj.  o  malom  širku  pretvaranja,  od  početka  tumačenja  do  kraja.  Da  li  to  znači  da  je  ispravno da neko zbog toga kaže da „’ibadet nije od aslud‐dina“ zbog toga što se  kod ajeta spominju brojnih hadisi i izreke selefa o malom širku.     Štaviše, ova zamisao je preča nego njihova tvrdnja vezana za izreke selefa o  malom  kufru  u  hukmu,  jer  nije  mi  poznato  da  se  kod  ajeta  El‐Ma’ideh  spominje  ijedan  hadis  Poslanika,  .,  o  malom  kufru  u  tevhidul‐hakimijje,  a  kod  zadnjeg  ajeta  sure  El‐Kehf  se  spominju  hadisi  Poslanika,  .,  o  obožavanju  nekog  drugog  mimo Allaha, koje je mali širk.     Još  ako  se  dogodi  da  neki  „poštovani  ’alim“  dođe  i  to  samo  „griješeći  u  idžtihadu“,  zaključi,  mora  se  dozvoliti  da  se  kaže  sve  ono  što  oni  kažu  u  pitanju  hukma, naročito ako bi neki njihov „poštovani ’alim“ rekao da onaj koji suštinski  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  nije  kafir,  i  to  dokazivao  hadisima,  koji  se  spominju  u  komentaru  ajetu,  a  uz  to  lično  vjeruje  da  je  ’ibadet  samo  Allahu  od  aslud‐dina.  Posljednje  i  jeste  menhedž  Nusreta  i  Bilibanija,  jer  oni  iako  smatraju                                                               1007

 Sura El‐Kehf (18) 110 

 

EBU MUHAMMED

629 

da  je  ovaj  „poštovani  ’alim“  pogriješio,  istog  pravdaju  idžtihadom  i  drže  ga  za  najboljeg muslimana.  Imam Ibn Kethir, rahimehullah, je između ostalog naveo slijedeće dvije predaje: 

،‫ ﻋﻦ أﰊ ﻫﺮﻳﺮة‬،‫ ﲰﻌﺖ اﻟﻌﻼء ﳛﺪث ﻋﻦ أﺑﻴﻪ‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﺷﻌﺒﺔ‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﳏﻤﺪ ﺑﻦ ﺟﻌﻔﺮ‬:‫وﻗﺎل اﻹﻣﺎم أﲪﺪ‬ ‫ ﻓﻤﻦ ﻋﻤﻞ ﻋﻤﻼ‬،‫ "أﻧﺎ ﺧﻴﺮ اﻟﺸﺮﻛﺎء‬:‫ أﻧﻪ ﻗﺎل‬،‫ ﻋﺰ وﺟﻞ‬،‫ ﻳﺮوﻳﻪ ﻋﻦ رﺑﻪ‬،‫ﻋﻦ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬ .‫ وﻫﻮ ﻟﻠﺬي أﺷﺮك‬،‫ ﻓﺄﻧﺎ ﻣﻨﻪ ﺑﺮئ‬،‫أﺷﺮك ﻓﻴﻪ ﻏﻴﺮي‬ “Rekao  je  imam  Ahmed:  pričao  nam  je  Muhammed  b.  Dža’fer,  pričao  nam  je  Šu’beh,  čuo  sam  El‐‘Ala’a  kako  prenosi  od  svog  oca  od  Ebu  Hurejre,  od  Vjerovjesnika,  ., da je rekao, prenoseći od svog Gospodara,  +, da je rekao: “Ja  sam najbolji među šureka’. Pa ko uradi neko djelo i u njemu Mi pridruži nekog  drugog mimo Mene, Ja ga se odričem, a ono pripada onome koga je pridružio.”  

‫ ﻋﻦ ﳏﻤﻮد ﺑﻦ ﻟﺒﻴﺪ؛‬،‫ﻋﻦ ﻋﻤﺮو‬-‫ﻳﻌﲏ اﺑﻦ اﳍﺎد‬- ‫ ﻋﻦ ﻳﺰﻳﺪ‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﻟَْﻴﺚ‬،‫ ﺣﺪﺛﻨﺎ ﻳﻮﻧﺲ‬:‫ﻗﺎل اﻹﻣﺎم أﲪﺪ‬

‫ وﻣﺎ‬:‫ ﻗﺎﻟﻮا‬."‫ "إن أﺧﻮف ﻣﺎ أﺧﺎف ﻋﻠﻴﻜﻢ اﻟﺸﺮك اﻷﺻﻐﺮ‬:‫أن رﺳﻮل اﷲ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻗﺎل‬ ‫ اذﻫﺒﻮا‬:‫ ﻳﻘﻮل اﷲ ﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ إذا ﺟﺰي اﻟﻨﺎس ﺑﺄﻋﻤﺎﻟﻬﻢ‬،‫ "اﻟﺮﻳﺎء‬:‫اﻟﺸﺮك اﻷﺻﻐﺮ ﻳﺎ رﺳﻮل اﷲ؟ ﻗﺎل‬ ."‫ ﻓﺎﻧﻈﺮوا ﻫﻞ ﺗﺠﺪون ﻋﻨﺪﻫﻢ ﺟﺰاء‬،‫إﻟﻰ اﻟﺬﻳﻦ ﻛﻨﺘﻢ ﺗﺮاؤون ﻓﻲ اﻟﺪﻧﻴﺎ‬

„Rekao  je  imam  Ahmed:  pričao  nam  je  Junus,  pričao  nam  je  Lejth  od  Jezida,    tj.  Ibnil‐Hada, od ’Amra, od Mahmuda ibn Lebida da je Allahov Poslanik,  ., rekao:  „Najviše se za vas bojim od malog širka.“ Rekoše: „A šta je to mali širk o Allahov  Poslaniče!“  Reče:  „Er‐rija’  (pretvaranje).  Allah  će  na  Kijametskom  Dan  kada  ljudu  budu  nagrađivani  zbog  svojih  djela  reći:  „Idite  onima  zbog  kojih  ste  se  pretvarali na dunjaluku, pa pogledajte da li će te kod njih naći nagradu!“    Da  li  bi  sada  trebalo  da  neko  dođe  i  kaže  da  je  „’ibadet“  nekom  drugom  mimo Allaha, ako se desi zbog slijeđenja strasti i jednom ili dva puta, mali širk, i da  zbog  toga  „’ibadet  nije  od  aslud‐dina“,  i  da  je  onaj  koji  ga  usmjerava  nekom  drugom  mimo  Allaha  musliman  koji  je zaslužio  ulazak  u  Džennet  sve  dok se  nad  njim  ne  uspostavi  argument,  nakon  čega  postaje  mušrikom  zbog  isto  tog  djela,  naročito ako bi rekao da u aslud‐din ulazi samo uvjerenje da je Allah Jedini Rabb i  da  samo  On  zaslužuje  da  Mu  se  ’ibadeti,  pa  ko  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Njega,  a  ne  vjeruje  da  on  to  zaslužuje  mimo  Allaha,  takav  je  musliman,  jer  ga  „obuhvata definicija islama“!?  

  630 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ako  oni  ne  dozvoljavaju  opravdanje  nekog  koji  bi  to  danas  rekao,  moraju,  usljed svog temelja, otvoriti vrata opravdanja takve osobe u vremenima u kojima  je nestalo tragova poslanstva, tj. u mjestima i periodama fetre, u kojima je tevhid  Allaha  u  ’ibadetu  postao  manje  poznato  pitanje,  jer  Nusret  i  Bilibani  kažu  da  je  mes’ela  tagutijjeta  i  velikog  širka  hukma  danas  manje  poznata,  i  da  je  to  glavni  razlog  zbog  kojeg  mušrik  u  hukmu  biva  muslimanom  a  „poštovani  ’alim“  koji  pogriješi  biva  „opravdanim  mudžtehidom“,  a  onaj  koji  ih  tekfiri,  tj.  mi,  postaje  onim „od kojeg se treba početi ako u Bosni ponovo zapuca“.1008  

11.3 Drugi primjer   Iz njihove bolesne logike takođe proizilazi da nečinjenje nekog niddom (istim)  Allahu nije uvjet ispravnosti aslud‐dina, zbog toga što učenjaci u komentaru ajeta  u suri El‐Baqara u kojem Allah zabranjuje da mu se čini nidd, spominje mali širk.   Rekao je Uzvišeni: 

ِ ِ ِ ‫ﻳﺎ أَﻳـﱡﻬﺎ اﻟﻨﱠﺎس اﻋﺒﺪوا رﺑﱠ ُﻜﻢ اﻟﱠ ِﺬي ﺧﻠَ َﻘ ُﻜﻢ واﻟﱠ ِﺬ‬ ‫ض‬ َ ‫﴾ اﻟﱠﺬي َﺟ َﻌ َﻞ ﻟَ ُﻜ ُﻢ ْاﻷ َْر‬٢١﴿ ‫ﻳﻦ ﻣ ْﻦ ﻗَـْﺒﻠ ُﻜ ْﻢ ﻟَ َﻌﻠﱠ ُﻜ ْﻢ ﺗَـﺘﱠـ ُﻘﻮ َن‬ َ َ َ َْ َ ُ َ ُ ُْ ُ ِ ِ ِ ‫اﺷﺎ واﻟ ﱠﺴﻤﺎء ﺑِﻨَﺎء وأَﻧْـﺰَل ِﻣﻦ اﻟ ﱠﺴﻤﺎء ﻣﺎء ﻓَﺄَﺧﺮج ﺑِِﻪ ِﻣﻦ اﻟﺜﱠﻤﺮ‬ ‫ات ِرْزﻗًﺎ ﻟَ ُﻜ ْﻢ ﻓَ َﻼ َْﲡ َﻌﻠُﻮا ﻟِﻠﱠ ِﻪ أَﻧْ َﺪ ًادا َوأَﻧْـﺘُ ْﻢ‬ َ َ ْ ً َ َ َ َ َ ً َ َ َ ً ‫ﻓَﺮ‬ ََ َ ﴾٢٢﴿

‫ﺗَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن‬

O ljudi! ’Ibadetite svome Gospodaru, Koji vas je stvorio i one prije vas, da biste  se  kazne  sačuvali;  ﴾21﴿  Koji  vam  je  Zemlju  učinio  posteljom,  a  nebo  zdanjem;  Koji s neba spušta kišu i čini da s njom rastu plodovi, hrana za vas. Zato ne činite  svjesno druge Allahu ravnim (niddovima)! ﴾22﴿1009  Rekao je Ibn Kethir:   „Njegovo  značenje  je  da  je  On  Stvoritelj,  Opskrbitelj,  Vlasnik  zemlje  i  njenih  stanovnika i njihov Opskrbitelj, i time zaslužuje da Mu ’ibadete, Jedinom, i da Mu  ne pridružuju druge mimo Njega. Zbog toga je rekao: Zato ne činiti svjesno druge  Allahu ravnim.  U Sahihejnu se od Ibn Mes’uda prenosi da je rekao: „Rekoh: Allahov Poslaniče koji  je grijeh najveći?“ Reče: „Da Allahu učiniš nekog ravnim a On to je stvorio.“                                                               1008

 Prenešeno mi je da je Nusret ovo rekao o nama, a naša braća koja prate događaje, sljedbenici ove sekte, i  njihov „šejh“ dobro znaju šta su pričali. Allah nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik!  1009  Sura El‐Baqara (2) 21‐22 

 

EBU MUHAMMED

631 

Isto tako i hadis Mu’aza: „Znaš li šta je Allahovo pravo nad Njegovim robovima?  Da Mu ’ibadete i da Mu nikog ne pridružuju.“ Hadis  U  drugom  hadisu:  „Neka  niko  od  vas  ne  govori:  „Kako  Allah  bude  htio  i  kako  bude htio taj i taj. Već neka kaže: „Kako Allah hoće a zatim taj i taj“...“1010    Zatim  je  spomenuo  još  neke  hadise  u  kojima  se  spominje  mali  širk  poput  riječi  čovjeka:  „Kako  Allah  hoće  i  ti.“  Da  li  sada  treba  neko  doći  i  na  osnovu  tih  hadisa reći da ’ibadet Allahu nije od aslud‐dina, i da onaj koji iz neznanja usmjeri  ’ibadet  nekom  drugom  mimo  Allaha  ne  izlazi  iz  islama,  kao  što  je  rekao  vaš  „selefijski brat“ S. I. koji je islam mušrika i opravdanje neznanjem u velikom širku,  pored  toga  što  sigruno  kaže  da  vjeruje  da  je  „’ibadet  Allahu  od  aslud‐dina“,  dokazivao hadisima o malom širku, ili da kaže da je ako slijedeći svoje strasti bude  ’ibadetio  nekom  drugom  mimo  Allaha,  jednom  ili  dva  puta,  još  uvijek  musliman  koji je upao u mali kufr, i da je razlika između njega i mušrika u „uvjerenju“?!    Nusret  i  Bilibani  svakako  vjeruju  da  uvjerenje  da  mušrik  nije  musliman  ne  ulazi u aslud‐din, pa zbog toga nemaju puno problema sa „selefijskom braćom“, a  ako bi njihova „selefijska braća“ tome samo dodala „definiciju“1011 da „’ibadet ne  ulazi  u  aslud‐din“  znajući  šta  to  u  šerijatu  znači,  oni  bi  navjerovatnije  mogli  biti  opravdani idžtihadom. Štaviše, nama je poznato, kao što sam već spomenuo, da  Nusret čovjeka koji uradi „manje poznat“ veliki širk smatra muslimanom, a toga se  drži još uvijek kada je u pitanju veliki širk u tevhidul‐hakimijje.     Iz  ovoga  svega  zaključujemo  da  se  njihov  govor  ne  smije  ograničiti  u  stvari  samo na pitanja hukma i tehakuma, već ga se suštinski moraju držati i u pitanjima  ’ibadeta, a ako razdvoje jedno od drugog napravili su razliku između vjerski dvije  identične stvari a to je zabranjeno i nemoguće i najveći vid promjene vjere islama.  

11.4 Treći primjer   Štaviše, Nusret se negativnih posljedica svoje novotarije toga mora držati čak  i  kada  je  u  pitanju  ono  što  je  kod  njega  jasan  veliki  širk,  poput  velikog  širka  pokornosti.   Rekao je Uzvišeni:                                                                1010

 Tefsir Ibn Kethir kod spomenutog ajeta.    Ovim se sarkastično ukazuje na opravdanje Bilibanija koji je, nakon što je zagovaro da kufr u taguta ne ulazi u  aslud‐din, rekao da je pogriješio samo u definiciji!!! 

1011

  632 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ واﻟْﻤ ِﺴﻴﺢ اﺑﻦ ﻣﺮَﱘ وﻣﺎ أ ُِﻣﺮوا إِﱠﻻ ﻟِﻴـﻌﺒ ُﺪوا إِ َﳍﺎ و‬ ِ ‫ﱠاﲣَ ُﺬوا أَﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧَـﻬﻢ أَرﺑﺎﺑﺎ ِﻣﻦ د‬ ‫اﺣ ًﺪا َﻻ إِﻟَﻪَ إِﱠﻻ‬ ُ ْ ً َْ ْ ُ َ ْ ُ َ ْ ُ َ َ ْ َ ً ُْ َ ُ َ َ َ َْ َ ْ َ َ َ ‫ُﻫ َﻮ ُﺳْﺒ َﺤﺎﻧَﻪُ َﻋ ﱠﻤﺎ ﻳُ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ Uzeli  su  svoje  svećenike  (učenjake)  i  monahe  (pobožnjake)  za  rabbove  mimo  Allaha,  i  Mesiha  sina  Merjeminog,  a  nije  im  naređeno  osim  da  ’ibadete  samo  jednom Bogu. Nema  nikog ko zaslužuje obožavanje mimo Njega. Slavljen neka  je On šta mu pridružuju!1012  Sad treba da neko dođe i uzme slijedeće riječi Ibn Kethira: 

ِ ‫ }وﻣﺎ أ ُِﻣﺮوا إِﻻ ﻟِﻴـﻌﺒ ُﺪوا إِﻟَﻬﺎ و‬:‫وﳍﺬا ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ وﻣﺎ ﺣﻠﻠﻪ‬،‫ اﻟﺬي إذا ﺣﺮم اﻟﺸﻲء ﻓﻬﻮ اﳊﺮام‬:‫اﺣ ًﺪا{ أي‬ ُْ َ َ ً ُ ََ

.‫ وﻣﺎ ﺣﻜﻢ ﺑﻪ ﻧﻔﺬ‬،‫ وﻣﺎ ﺷﺮﻋﻪ اﺗﺒﻊ‬،‫ﺣﻞ‬

„Zbog toga je rekao Uzvišeni: a nije im naređeno osim da ’ibadete jednom Bogu:  tj. onome Koji kada nešto oharami to biva haramom, a kada nešto ohalali to biva  halalom,  a  kada  nešto  propiše  to  se  slijedi,  i  kada  nešto  presudi  to  se  sprovodi/izvršava.“1013    Pa  uzme  riječi  „izvršava  i  sprovodi“  i,  s  obzirom  da  zna  da  ostavljanje  izvršenja  presude  nije  veliki  kufr  samo  po  sebi,  propis  ostavljanja  „sprovođenja  presude“ preslika na suštinu velikog širka pokornosti o kojem se govori u ajetu, pa  „selefijski  brat“  i  „poštovani  ’alim“  zaključe  da  ostavljanje  suštine  velikog  širka  pokornosti  nije  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina,  zbog  toga  što  je  ostavljanje  sprovođenja presude mali kufr, te da je onaj koji upadne u veliki širk pokornosti  musliman sve dok se nad njim ne uspostavi argument, a onda sve to „razmuti“ sa  govorom Ibn Tejmijje o podjeli onih koji slijede svećenike i monahe, rekavši:  „Oni koji su uzeli učenjake svoje i pobožnjake svoje za „erbabe“, pokorivši im se u  ohalaljivanju  onoga  što  je  Allah  zabranio  i  zabranjivanju  onoga  što  je  Allah  dozvolio, djele se na dvije vrste:  Prva: da znaju da su oni promijenili Allahov din, pa ih slijede u promjeni, i vjeruju  u  dozvoljenost  onoga  što  je  Allah  zabranio  i  zabranjenost  onoga  što  je  Allah  dozvolio, slijedivši svoje glavešine, znajući da su se oni suprotstavili dinu poslanika.  Ovo je kufr, a Allah i Njegov Poslanik su ga učinili širkom, iako im se nisu klanjali  i sedždu im činili. Otuda je svako ko slijedi drugoga u suprotnosti vjeri, znajući da  je to suprotno vjeri, i vjeruje u ono što je taj rekao, mimo onoga što je rekao Allah i  Njegov Poslanik, mušrik poput njih.“                                                                1012

 Sura Et‐Tevba (9) 31   Tefsir Ibn Kethir 4/135 (Šamilah) 

1013

 

EBU MUHAMMED

633 

Druga: da njihovo uvjerenje i iman u pogledu zabranjenosti  halala i dozvoljenosti  harama bude ispravan, ali im se pokoravaju u griješenju Allahu, kao što musliman  čini  ono  što  čini  od  grijeha,  vjerujući  da  su  to  grijesi.  Takvi  imaju  propis  njima  sličnih  od  griješnika,  kao  što  se  u  sahihu  od  Vjerovjesnika  .,  vjerodostojno  prenosi da je rekao: „Pokornost biva samo u dobrom“, i da je rekao: „Obaveza je  muslimanu  da  sluša  i  da  se  pokorava  u  onome  što  voli  i  u  onome  što  mu  je  mrsko, sve dok mu se naredi griješenje“. Rekao je: „Nema pokornosti stvorenju u  nepokornosti  Allahu“  i  „Ko  god  vam  naredi  da  se  zgriješite  prema  Allahu  nemojte mu se pokoriti.“...“   

Zatim širk pokornosti svede na uvjerenje i to dokaže riječima Ibn Tejmijje: 

 „Prva:  da  znaju  da  su  oni  promijenili  Allahov  din,  pa  ih  slijede  u  promjeni,  i  vjeruju  u  dozvoljenost  onoga  što  je  Allah  zabranio  i  zabranjenost  onoga  što  je  Allah  dozvolio,  slijedivši  svoje  glavešine,  znajući  da  su  se  oni  suprotstavili  dinu  poslanika.“    Poturajući  šejhul‐islamu  da  ovaj  širk  vraća  na  uvjerenje  zbog  njegovih  riječi  „...i  vjeruju“  a  onaj  koji  „samo  onako“  svojim  jezikom  promjeni  din,  iz  šale,  nemara  (gafleta)  i  slično,  takav  je  još  uvijek  musliman  pod  uslovom  da  svojim  srcem vjeruje u Allahove propise. Eh, onda promjenu vjere jezikom i djelom učini  malim  širkom,  a  promjenu  vjere  srcem  velikim  širkom,  i  na  to  nadoveže  netekfirenje taguta propisivanja zakona i njihovih robova, i da su oni i oni koji se  od njih nisu odrekli muslimani.    Kako ćete napraviti razliku između svih ovih mes’ela?! Nikako! Nećete niti je  smijete napraviti, jer to sve proizilazi iz vaših šejtanskih temelja. Zato morate što  brže  promjeniti  svoje  temelje  ili  držati  se  svojih  gluposti  u  svemu  i  do  kraja!  Učenjaci muslimana su saglasni da je izgovarač riječi kufra ili počinioc djela kufra,  iz šale ili gafleta, nevjernik u Allaha, dok murdžije i džehmije na novotarski način  obrazložavaju  razlog  njegovog  kufra,  ali  ga  tekfire,  a  džehmijski  ekstremisti  ga  tekfire u vanjštini i kažu da je moguće da u svom srcu bude vjernik.    Sve ovo, sram vas bilo, proizilazi iz vaših temelja i riječi, i ovo je suština vašeg  mezheba, na koju ste direktno ukazali svojim riječima, a ne samo ono što proizilazi  iz vaših riječi. Ovo nije laž od mene a to ti najbolje dokazuje činjenica da Nusret  one koji ne sude osim tagutskim zakonom zbog riječi šejhul‐islama u „Minhadžu“  smatra muslimanima, kao što je rekao da je počinioc manje poznatog velikog širka  musliman, ako je to uradio iz neznanja, i da se možda i nad njim treba uspostavi  argument prije njegovog tekfira, pored svega ostalog što je rekao. Na petljavinu u  vezi idžtihada ćemo se osvrnuti kasnije, inšaAllah! 

  634 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Dakle, i onda kada je govorio da je „’ibadet od aslud‐dina“, to mu ništa nije  koristilo, jer nije tekfirio onoga koji ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha, ali, kada  su  shvatili  da  je  obaveza  da  se  tekfiri  onaj  koji  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  vezu  tekfira  mušrika  u  ’ibadetu  sa  uvjerenjem  da  je  „’ibadet  od  aslud‐ dina“ došli su do zaključka1014 da ću ja „ako priznaju da je tehakum od aslud‐dina“,  biti u pravu u svemu što kažem, te se zbog toga kao davljenici svim silama bore da  se  to  ne  dokaže,  ili  da  se  zataška  ono  što  su  uradili  i  govorili  u  protekle  dvije  godine i da se promjene sprovedu na „bezbolan način“.     Da  su  neki  među  njima  iskreni,  rekli  bi  javno  da  vjeruju  da  priznanje  da  „tehakum ulazi u aslud‐din“ znači da Ebu Muhammed mora biti u pravu u svemu  što kaže. U svakom slučaju, ako žele da budu na istini u ovim mes’elama moraju  priznati da među riječima selefa nema kontradiktornosti i da svi pričaju o djeliću  značenja, a nekad i o osnovi značenja, a ovo shvatanje se gradi na dva pravila.   a) Učenjaci selefa i khalefa vjeruju da tekstovi objavljeni povodom nevjernika koji  se  ne  pripisuju  islamu  svojom  tekstualnom  i  semantičkom  sveobuhvatnošću  obuhvataju muslimane koji će upasti u isti opis. O tome smo već govorili.  b)  Učenjaci  selefa  i  khalefa  su  spuštali ajete  objavljene  povodom  nevjernika  koji  se ne pripisuju islamu, na muslimane koji upadnu u „parče1015 njihovog značenja“  ostavljajući  muslimanima  ime  islama  i  njegove  propise,  jer  upadanje  u  parče  značenja ne znači upadanje u značenje nevjerstva, koje je osnovni predmet ajeta,  i ova metoda je opšte poznata u praksi selefa i khalefa, štaviše, Allahov Poslanik,  .,  je  na  spomenuti  način  lično  spuštao  ajete  o  nevjernicima  na  muslimane,  poput npr. njegovih riječi u hadisu „zatul‐envat“ gdje je muslimane koji su upali u  mali širk uporedio sa Sinovima Izraila koji su od Musa’a, ’alejhisselam, tražili veliki  širk.    Ovo  je  zlatno  pravilo,  koje  se  mora  shvatiti,  i  čije  neshvatanje  za  sobom  neminovno povlači katastrofalne greške od kojih su neke u koje su upali ljudi na  čije novotarije upozoravamo.   

                                                             1014

 Neka neki od njih kažu da to nisu zaključili!   Minimum, koji ne sadrži u sebi suštinu osnovnog značenja. 

1015

 

EBU MUHAMMED

635 

11.5 Metoda spuštanja tekstova objavljenih povodom nevjernika nad muslimanima koji upadnu u „parče“ njihovog značenja Rekao je Uzvišeni: 

ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ٍ ‫ﻀ ُﻬ ْﻢ أ َْوﻟِﻴَﺎءُ ﺑَـ ْﻌ‬ ‫ﺾ َوَﻣ ْﻦ ﻳَـﺘَـ َﻮﱠﳍُ ْﻢ ِﻣْﻨ ُﻜ ْﻢ ﻓَِﺈﻧﱠﻪُ ِﻣْﻨـ ُﻬ ْﻢ‬ ُ ‫ﱠﺼ َﺎرى أ َْوﻟﻴَﺎءَ ﺑَـ ْﻌ‬ َ ‫ﻳﻦ آَ َﻣﻨُﻮا َﻻ ﺗَـﺘﱠﺨ ُﺬوا اﻟْﻴَـ ُﻬ‬ َ ‫ﻮد َواﻟﻨ‬ َ ‫ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟﺬ‬ ِ ِِ ‫ﲔ‬ َ ‫إِ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ َﻻ ﻳَـ ْﻬﺪي اﻟْ َﻘ ْﻮَم اﻟﻈﱠﺎﻟﻤ‬ O vjernici, ne uzimajte za evlija’ Jevreje i kršćane! Oni su jedni drugim evlija’! A  onaj  među  vama  koji  prijateljuje  prema  njima  je  od  njih;  Allah  uistinu  neće  ukazati na Pravi put ljudima koji sami sebi nepravdu čine.1016    Ibn Kethir, rahimehullah, između ostalih, je prenio da je ashab Ebu Musa El‐ Eš’ari,  /, bio uzeo jednog kršćanina za pisara, pa je ’Omer,  /, kada je to saznao  naredio  Ebu  Musi  El‐Eš’ariju  da  ga  izbaci,  i  citirao  navedeni  ajet,  i  u  ovom  događaju  je  dokaz  u  tome  što  ajet  prvenstveno  govori  o  nevjerničkom  muvalatu.1017     U njegovo značenje može ući i „mali muvalāh“, tj. onaj koji ne izvodi iz vjere,  poput uzimanja kršćana ili Jevreja za pisare, što znači da je ’Omer spustio ajet koji  govori  o  velikom  kufru  na  muslimana  Ebu  Musu  El‐Eša’rija,  /,  ali  ga  nije  protekfirio iako ajet govori o velikom kufru, zbog toga što Ebu Musa nije upao u  osnovni opis ajeta, a Ebu Musa je u svom postupku opravdan te’vilom, jer da mu  je jasno bilo da je zabranjeno ono što je uradio ili da nije propisano, ne bi ga nikad  uradio,  s  time  što  određivanje  stepena  zabranjenosti  u  kojeg  je  upao  Ebu  Musa  zahtijeva posebnu studiju.   

Šejhul‐islam Ibn Tejmijje je nakon govora o navedenom ajetu rekao: 

‫وﳍﺬا ﻛﺎن اﻟﺴﻠﻒ رﺿﻲ اﷲ ﻋﻨﻬﻢ ﻳﺴﺘﺪﻟﻮن ﺬﻩ اﻵﻳﺎت ﻋﻠﻰ ﺗﺮك اﻻﺳﺘﻌﺎﻧﺔ ﻢ ﰲ اﻟﻮﻻﻳﺎت ﻓﺮوى اﻹﻣﺎم‬ ‫أﲪﺪ ﺑﺈﺳﻨﺎد ﺻﺤﻴﺢ ﻋﻦ أﰊ ﻣﻮﺳﻰ اﻷﺷﻌﺮي رﺿﻲ اﷲ ﻋﻨﻪ ﻗﺎل ﻗﻠﺖ ﻟﻌﻤﺮ رﺿﻲ اﷲ ﻋﻨﻪ إن ﱄ ﻛﺎﺗﺒﺎ‬ ‫ﻧﺼﺮاﻧﻴﺎ ﻗﺎل ﻣﺎﻟﻚ ﻗﺎﺗﻠﻚ اﷲ أﻣﺎ ﲰﻌﺖ اﷲ ﻳﻘﻮل ﻳﺎ أﻳﻬﺎ اﻟﺬﻳﻦ آﻣﻨﻮا ﻻ ﺗﺘﺨﺬوا اﻟﻴﻬﻮد واﻟﻨﺼﺎرى أوﻟﻴﺎء‬ ‫ﺑﻌﻀﻬﻢ أوﻟﻴﺎء ﺑﻌﺾ أﻻ اﲣﺬت ﺣﻨﻴﻔﺎ ﻗﺎل ﻗﻠﺖ ﻳﺎ أﻣﲑ اﳌﺆﻣﻨﲔ ﱄ ﻛﺘﺎﺑﺘﻪ وﻟﻪ دﻳﻨﻪ ﻗﺎل ﻻ أﻛﺮﻣﻬﻢ إذ‬ .‫أﻫﺎ ﻢ اﷲ وﻻ أﻋﺰﻫﻢ إذ أذﳍﻢ اﷲ وﻻ أدﻧﻴﻬﻢ إذ أﻗﺼﺎﻫﻢ اﷲ‬                                                              1016

 Sura El‐Ma’ideh (5) 51   Prijateljevanje.  

1017

  636 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Zbog  toga  su  selefi,  nek’  je  Allah  zadovoljstvo  nad  njima,  ovim  ajetima  argumentirali  ostavljanje  potpomaganja  njima  u  „vilajetima“.  Prenio  je  imam  Ahmed  sa  sahih  lancem  prenosioca  od  Ebu  Muse  El‐Eš’arija,  nek’  je  Allahovo  zadovoljstvo  nad  njim,  da  je  rekao:  „Rekoh  ’Omeru,  /:  „Imam  pisara  nasraniju.“1018  Reče:  „Allah  te  ubio!  Zar  nisi  čuo  Allaha  da  kaže:  O  vjernici,  ne  uzimajte za evlija’ Jevreje i kršćane! Oni su jedni drugim evlija’! El‐Ma’ideh 51  Zašto  nisi  uzeo  pravovjernog  (hanifa)?“  Kaže:  „Rekoh,  o  vođo  vjernika,  meni  njegovo  pisanje  a  njemu  njegov  din.“  Reče:  „Neću  ih  počašćivati  nakon  što  ih  je  Allah omalovažio, niti ću im davati ponos nakon što ih je Allah ponizio, niti ću ih  približavati nakon što ih je Allah udaljio.“    Ibn  Džerir  Et‐Taberi,  rahimehullah,  je  u  svom  Tefsiru  kod  ovog  ajeta  spomenuo  događaj  ashaba  Lubabe  ibn  Ebil‐Mundhira,  /,  koji  je  u  jednom  od  pohoda, greškom brzopleto otkrio Jevrejima namjeru Poslanika,  ., čime je upao  u mali muvalah, i to njegovo djelo je nešto slično postupku Hatiba b. Ebi Belte’ah,  /.     Da li to znači da neko s obzirom da Hatib i Lubabe nisu upali u veliki kufr ima  neku osnovu da kaže da prijateljevanje prema nevjernicima u ime njihove vjere ili  njihovo  pomaganje  protiv  muslimana  nije  veliki  kufr?!  U  dokaze  za  ovo  pravilo  spada  i  prvi  ajet  sure  El‐Mumtehaneh,  čiji  povod  objave  je  bio  događaj  Hatiba,  nek’ je Allah zadovoljan njime.  Rekao je Uzvišeni: 

ِ ‫ﻳﺎ أَﻳـﱡﻬﺎ اﻟﱠ ِﺬﻳﻦ آَﻣﻨُﻮا َﻻ ﺗَـﺘ‬ ‫اﳊَ ﱢﻖ‬ ْ ‫ﱠﺨ ُﺬوا َﻋ ُﺪ ﱢوي َو َﻋ ُﺪ ﱠوُﻛ ْﻢ أ َْوﻟِﻴَﺎءَ ﺗُـ ْﻠ ُﻘﻮ َن إِﻟَْﻴ ِﻬ ْﻢ ﺑِﺎﻟْ َﻤ َﻮﱠد ِة َوﻗَ ْﺪ َﻛ َﻔُﺮوا ِﲟَﺎ َﺟﺎءَ ُﻛ ْﻢ ِﻣ َﻦ‬ َ َ َ ِ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﺿ ِﺎﰐ ﺗُﺴﱡﺮو َن‬ َ ‫ُﳜْ ِﺮ ُﺟﻮ َن اﻟﱠﺮ ُﺳ‬ َ ‫ﻮل َوإِﻳﱠﺎ ُﻛ ْﻢ أَ ْن ﺗُـ ْﺆﻣﻨُﻮا ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ َرﺑﱢ ُﻜ ْﻢ إِ ْن ُﻛْﻨﺘُ ْﻢ َﺧَﺮ ْﺟﺘُ ْﻢ ﺟ َﻬ ًﺎدا ِﰲ َﺳﺒِﻴﻠﻲ َواﺑْﺘﻐَﺎءَ َﻣ ْﺮ‬ ِ ِ ِ ‫ﺿ ﱠﻞ َﺳ َﻮاءَ اﻟ ﱠﺴﺒِ ِﻴﻞ‬ َ ‫َﺧ َﻔْﻴﺘُ ْﻢ َوَﻣﺎ أ َْﻋﻠَْﻨﺘُ ْﻢ َوَﻣ ْﻦ ﻳَـ ْﻔ َﻌ ْﻠﻪُ ﻣْﻨ ُﻜ ْﻢ ﻓَـ َﻘ ْﺪ‬ ْ ‫إِﻟَْﻴ ِﻬ ْﻢ ﺑِﺎﻟْ َﻤ َﻮﱠدة َوأَﻧَﺎ أ َْﻋﻠَ ُﻢ ﲟَﺎ أ‬ O  vjernici,  ako  ste  pošli  da  se  na  putu  Mome  borite  i  da  naklonost  Moju  steknete,  s  Mojim  i  svojim  neprijateljima  ne  prijateljujte  i  ljubav  im  ne  poklanjajte ‐ oni su zanevjerovali u Istinu koja vam dolazi i izgone Poslanika i vas  samo  zato  što  u  Allaha,  Gospodara  vašeg,  vjerujete.  Vi  im  krišom  ljubav  poklanjate, a Ja znam i ono što tajite i ono što javno činite. Onaj od vas koji to  bude činio s Pravog puta je skrenuo.1019 

                                                             1018

 Kršćanina.   Sura El‐Mumtehaneh (60) 1 

1019

 

637 

EBU MUHAMMED

  Ovaj ajet, iako je objavljen povodom Hatiba koji je iz te’vila upao u mali kufr,  prvenstveno  govori  o  velikom  kufru,  što  znači  da  je  Uzvišeni  Allah,  povodom  upadanja  nekih  osoba  u  mali  kufr,  objavljivao  ajete  koji  prvenstveno  govore  o  velikom kufru, ne želeći time tekfir onoga koji je upao u mali kufr, već da mu se  ostavi  ime  islama  i  njegovi  propisi,  a  da  mu  se  od  imana  i  njegovih  prava  uzme  onoliko koliko je zaslužio upadanjem u minimum značenje koje može biti nazvano  muvalatom  (mutlequl‐muvalāh),  a  ne  u  nevjerničko  prijateljevanje  prema  nevjernicima.     Poslanik,  .,  je  rekavši:  „Zar  si  me  učinio  Allahu  niddom?”  upotrijebio  uopštenu  izreku  koja  u  neograničenom  smislu  ukazuje  na  veliki  širk,  obrativši  se  njome  čovjeku  koji  je  upao  u  mali  širk,  rekavši:  “Što  Allah  hoće  i  ti.”.  Takođe  je,  kao što se prenosi u hadisu „zatul‐envāt”, spustio ajet koji govori o Izrailićanima  koji su tražili veliki širk od Musaa, ‘alejhisselam, na ashabe koji su tek primili islam  koji  su  od  njega  tražili  da  im  odredi  drvo  na  koje  će  kačiti  svoje  sablje  radi  berićeta, što je u osnovi mali širk. Imamo isti slučaj i u slijedećem događaju. Rekao  je Uzvišeni u suri Jusuf: 

‫َوَﻣﺎ ﻳـُ ْﺆِﻣ ُﻦ أَ ْﻛﺜَـُﺮُﻫ ْﻢ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ إِﱠﻻ َوُﻫ ْﻢ ُﻣ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬

A većina njih ne vjeruje u Allaha, osim da su mušrici.1020    Tj.,  vjeruju  u  osnovu  rububijjeta  a  rade  širk  u  nekim  pitanjima  uluhijjeta,  a  neki  i  u  rububijjetu.  Ibn  Kethir  je  naveo  izreke  ashaba  o  mušricima,  koji  su  priznavali osnovu Allahovog rububijjeta i pored toga činili širk u ‘ibadetu, te rivajet  El‐Hasana  El‐Basrija  koji  je  ajet  između  ostalog  spustio  na  munafike  koji  se  kada  čine ‘ibadet Allahu pretvaraju radi ljudi, rekavši: 

‫ ﻋﻦ‬،‫ﱠﺠﻮد‬ ُ ‫ ﻋﻦ ﻋﺎﺻﻢ ﺑﻦ أﰊ اﻟﻨ‬،‫ ﻛﻤﺎ روى ﲪﺎد ﺑﻦ ﺳﻠﻤﺔ‬،‫وﰒﱠ ﺷﺮك آﺧﺮ ﺧﻔﻲ ﻻ ﻳﺸﻌﺮ ﺑﻪ ﻏﺎﻟﺒًﺎ ﻓﺎﻋﻠﻪ‬ ‫ } َوَﻣﺎ ﻳُـ ْﺆِﻣ ُﻦ‬:‫ﰒ ﻗﺎل‬- ‫ اﻧﺘﺰﻋﻪ‬:‫ أو‬- ‫ﺳﲑا ﻓﻘﻄﻌﻪ‬ ً ‫ ﻓﺮأى ﰲ ﻋﻀﺪﻩ‬،‫ دﺧﻞ ﺣﺬﻳﻔﺔ ﻋﻠﻰ ﻣﺮﻳﺾ‬:‫ﻋُْﺮَوة ﻗﺎل‬ .{‫ﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ ْ ‫أَ ْﻛﺜَـ ُﺮُﻫ ْﻢ ﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ إِﻻ َو ُﻫ ْﻢ ُﻣ‬ “Postoji  i  skriveni  širk,  kojeg  njegov  počinioc  najčešće  ne  osjeća,  kao  što  prenosi  Hamad b. Selemeh od ‘Asima b. Ebi En‐Nedžuda od ‘Urve, da je rekao: “Hudhejfe  uđe kod jednog bolesnika i na laktu mu ugleda konac pa ga prekinu, a zatim reče:  A većina njih ne vjeruje u Allaha, osim da su mušrici.”1021 

                                                             1020

 Sura Jusuf (12) 106   Tefsir Ibn Kethir 4/418 (Šamilah) 

1021

  638 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Rekao je šejh Muhammed b. ‘Abdulvehhab, rahimehullah, u “Kitabut‐tevhid”  u  poglavlju  “Od  širka  je  nošenje  halke,  konca  i  slično,  radi  otklanjanja  i  odagnavanja nevolje”, nakon što je spomenuo ovaj ajet i postupak Hudhejfe: 

،‫ ﺗﻼوة ﺣﺬﻳﻔﺔ اﻵﻳﺔ دﻟﻴﻞ ﻋﻠﻰ أن اﻟﺼﺤﺎﺑﺔ ﻳﺴﺘﺪﻟﻮن ﺑﺎﻵﻳﺎت اﻟﱵ ﰲ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ ﻋﻠﻰ اﻷﺻﻐﺮ‬:‫اﻟﺘﺎﺳﻌﺔ‬ .‫ﻛﻤﺎ ذﻛﺮ اﺑﻦ ﻋﺒﺎس ﰲ آﻳﺔ اﻟﺒﻘﺮة‬ “Deveto:  čitanje  ajeta  od  strane  Hudhejfe  je  dokaz  da  ashabi  ajetima  o  velikom  širku dokazuju mali, kao što je Ibn ’Abbas spomenuo u pogledu ajeta El‐Baqara“.    Počiniocu malog širka, na kojeg su spustili ajete o velikom širku, ne daju ime i  propis velikog širka, i ovo je postupak selefa, a ne haridžija kao što kaže „notorni  lažov“  iz  Makedonije,  hasbunAllahu  ’alejhi  ve  ni’mel‐vekil!  Metoda  haridžija  se  ogleda  u  tome  što  griješnicima  muslimana  daju  ime  i  propise  nevjernika,  spuštajući na njih ajete o nevjernicima u potpunosti; kako u pogledu imena tako i  u  pogledu  propisa.  Imam  El‐Qurtubi,  rahimehullah,  je,  nakon  što  je  spomenuo  jednu problematiku, rekao: 

‫ ﻗﻴﻞ‬.‫ وﻣﻌﻠﻮم أن أﺣﻜﺎﻣﻬﻢ ﳐﺘﻠﻔﺔ‬،‫ ﻓﻌﻠﻰ ﻫﺬا ﳚﻮز اﻻﺳﺘﺪﻻل ﻋﻠﻰ اﳌﺴﻠﻤﲔ ﲟﺎ أﻧﺰل ﰲ اﻟﻜﺎﻓﺮﻳﻦ‬:‫إن ﻗﻴﻞ‬ ‫ إﻧﺎ ﻟﻮ ﺷﺌﻨﺎ‬:‫ وﻗﺪ ﻗﺎل ﻋﻤﺮ‬.‫ ﻻ ﻳﺴﺘﺒﻌﺪ أن ﻳﻨﺘﺰع ﳑﺎ أﻧﺰل اﷲ ﰲ اﳌﺸﺮﻛﲔ أﺣﻜﺎم ﺗﻠﻴﻖ ﺑﺎﳌﺴﻠﻤﲔ‬:‫ﻟﻪ‬ ‫ }أَ ْذ َﻫ ْﺒﺘُ ْﻢ ﻃَﻴﱢﺒَﺎﺗِ ُﻜ ْﻢ ﻓِﻲ‬:‫ﻻﲣﺬﻧﺎ ﺳﻼﺋﻖ وﺷﻮاء وﺗﻮﺿﻊ ﺻﺤﻔﺔ وﺗﺮﻓﻊ أﺧﺮى وﻟﻜﻨﺎ ﲰﻌﻨﺎ ﻗﻮل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻓﻔﻬﻢ ﻣﻨﻬﺎ‬،‫ وﻫﺬﻩ اﻵﻳﺔ ﻧﺺ ﰲ اﻟﻜﻔﺎر‬.[20 :‫اﺳﺘَ ْﻤﺘَـ ْﻌﺘُ ْﻢ ﺑِ َﻬﺎ{ ]اﻷﺣﻘﺎف‬ ْ ‫َﺣﻴَﺎﺗِ ُﻜ ُﻢ اﻟ ﱡﺪﻧْـﻴَﺎ َو‬ ‫ ﻓﻴﻤﻜﻦ أن ﺗﻜﻮن ﻫﺬﻩ‬.‫ وﱂ ﻳﻨﻜﺮ ﻋﻠﻴﻪ أﺣﺪ ﻣﻦ اﻟﺼﺤﺎﺑﺔ‬،‫ﻋﻤﺮ اﻟﺰﺟﺮ ﻋﻤﺎ ﻳﻨﺎﺳﺐ أﺣﻮاﳍﻢ ﺑﻌﺾ اﳌﻨﺎﺳﺒﺔ‬ .‫ واﷲ أﻋﻠﻢ‬،‫ وﻫﺬا ﻧﻔﻴﺲ وﺑﻪ ﻳﺰول اﻹﺷﻜﺎل وﻳﺮﺗﻔﻊ اﻹ ﺎم‬.‫اﻵﻳﺔ ﻣﻦ ﻫﺬا اﻟﻨﻮع‬ „Ako  bi  se  reklo:  prema  tome  je  dozvoljeno  nad  muslimanima  sprovoditi  argumentaciju  ajetima  koji  su  objavljeni  zbog  nevjernika,  a  poznato  je  da  su  im  propisi različiti?  Reći  će  mu  se:  nije  daleko  da  se  iz  onoga  što  je  Allah  objavio  u  vezi  mušrika  uzimaju  propisi  koji  odgovaraju  muslimanima.  ’Omer  je  govorio:  „Mi  da  hoćemo  uzeli bismo „sela’iq“ i „ševa’“ i bila bi stavljana čas jedna „safha“ čas druga.1022 Ali  smo čuli riječi Uzvišenog Allaha: Potrošili ste vaše lijepe stvari u životu na ovom  svijetu i naslađivali ste se njima“. El‐Ahqaf 20 

                                                             1022

 Da hoćemo jeli bismo pečenje i uživali u hrani i piću. 

 

EBU MUHAMMED

639 

Ovaj  ajet  je  nass  (jasan  tekst)  o  nevjernicima,  ali  pored  toga  je  ’Omer  iz  njega  razumio odvraćanje od onoga što na neki način liči njihovom stanju, i to mu nije  porekao  niko  od  ashaba.  Otuda  je  moguće  da  ovaj  ajet  spada  u  tu  vrstu.  Ovo  je  vrijedno i njime nestaje problematika i nejasnoća. A Allah najbolje zna.“1023    Isto je uradio šejhul‐islam Ibn Tejmijje sa ajetom iz sure Et‐Tevba koji govori  o velikom širku pokornosti, podijelivši one koji se pokoravaju i slijede učenjake i  pobožnjake u griješenju Allahu na dvije vrste, i nema smetnje da se, kao što smo  vidjeli  u  njegovim  riječima,  kaže  da  ajet  obuhvata  i  drugu  vrstu,  ali  da  se  drugoj  vrsti, s obzirom da se radi o muslimanima griješnicima, ne smiju dati ime i propisi  prve vrste.    Imam  Eš‐Šatibi,  rahimehullah,  je  u  svojoj  divnoj  knjizi  „El‐Muva’feqat“,  u  četvrtom  tomu,  govorio  upravo  u  ovoj  mes’eli  i  naveo  nekoliko  primjera  u  postupcima učenjaka selefa, te je rekao: 

‫[ ﻣﻊ أ ﺎ ﻧﺰﻟﺖ ﰲ‬44 :‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓِ ُﺮون{ ]اﳌﺎﺋﺪة‬ َ ِ‫َﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑِ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ْ ‫ } َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬:‫وﻣﺜﻠﻪ ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬

‫ ﻛﻔﺮ دون ﻛﻔﺮ‬:‫ وﻗﺎﻟﻮا‬،‫ ﰒ إن اﻟﻌﻠﻤﺎء ﻋﻤﻮا ﺎ ﻏﲑ اﻟﻜﻔﺎر‬،‫اﻟﻴﻬﻮد واﻟﺴﻴﺎق ﻳﺪل ﻋﻠﻰ ذﻟﻚ‬

„Slično tome su riječi Uzvišenog: A oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti,  oni su pravi kafiri. El‐Ma’ideh 44. Iako je objavljen zbog Jevreja i na to ukazuje  kontekst, neki učenjaci su njime obuhvatili druge mimo nevjernika i rekli: „Kufr  dune kufr.“1024    Dakle,  spustili  su  ovaj  ajet,  koji  u  osnovi  govori  o  velikom  kufru  Jevreja,  na  griješnike  muslimana,  ne  dajući  im  ime  i  propise  kafira.  Pa  kao  što  je  moguće  navedeni ajet spustiti na griješne muslimane, takođe se iz izreka selefa o malom  kufru koje komentatori Kur’ana spominju kod ovog ajeta ne smije razumjeti da oni  vjeruju da je suština velikog i malog kufra i širka jedna te ista, ili da ona ostaje biti  veliki  širk  i  kufr  u  pogledu  nevjernika,  a  u  pogledu  onih  koji  se  pripisuju  islamu  biva  malim  kufrom,  niti  reći  da  se  granica  suštine  malog  kufra  kojeg  spominju  selefi ne zna osim idžtihadom, kao što kažu neznalice.    Istina  je  da  je  granica  između  velikog  i  malog  kufra  koji  je  čisti  zulum  pojašnjenja od početka da’ve u la ilahe illallah, i da nije predmet idžtihada, zbog  toga što u mes’eli postoje jasni vjerski tekstovi.  Ovim je njihov prvi „dokaz“ raskrinkan i pobijen. Prelazimo na drugi!                                                               1023

 Tefsirul‐Qurtubi 8/92   El‐Muvefeqat 4/39 

1024

  640 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

11.6 Odgovor na drugi „dokaz“   Kažu:  granica  suštine  malog  kufra  kojeg  su  spomenuli  selefi  se  ne  zna  osim  idžtihadom, a taj idžtihad se ogleda u činjenici da su učenjaci zaključili da oni time  nisu misllili na namjerno propisivanje, suđenje, i nevjerničko ostavljanje, zbog toga  što nije poznato da su vladari muslimana to radili u njihovo vrijeme, a sve što je  zaključeno idžtihadom ne može biti sastavni dio aslud‐dina.     Na ovo smo odgovorili u proteklom djelu knjige, a odgovor na ovu šubhu se  ogleda u konstataciji onoga što iz nje proizilazi, a to je da:  a) Selefi nisu razumjeli šta znači tevhid Allaha u hukmu i tehakumu, i slijeđenju i  pokornosti,  koji  ulaze  u  značenje  ’ibadeta  o  kojem  Kur’an  govori  od  početka  objave.  b)  Ili  da  su  vjerovali  da  je  propisivanje  zakona  mimo  Allaha,  suđenje  tagutskim  zakonom  i  nevjerničko  ostavljanje  suđenja,  riječima  ili  djelima,  veliki  kufr  i  širk  samo kada ga urade Jevreji, kršćani i drugi, a kada ga urade oni koji se pripisuju  islamu isto to biva malim kufrom. Sve ovo može reći samo zindīk munafik!  c) Ako kod Nusreta postoji mogućnost da je utvrđivanje stanja vladara muslimana  tog vremena „predmet idžtihada“ i nije ustanovljeno na kategorički način, kažemo  da je među muslimanima bilo opšte poznato da Jevreji i kršćani i drugi, propisuju  mimo Allaha, sude neovisno od Allaha i mijenjaju Njegov Din.     Da  li  Nusretova  trvrdnja  znači  da  selefi  nisu  vjerovali  da  su  vanjske  riječi  i  djela  Jevreja  i  kršćana  veliki  širk  i  kufr?!  Ili  želi  reći  da  su  vjerovali  da  je  propisivanje  zakona  mimo  Allaha,  suđenje  neovisno  od  Allaha  i  nevjerničko  ostavljanje, veliki kufr kada u njega upadnu kafiri u osnovi, a kada u njega upadnu  oni koji se pripisuju islamu isti taj opis biva malim kufrom!?     Isto tako pitamo Nusreta kakvo je bilo vjerovanje ashaba i selefa u pogledu  postupka  haridžija  koji  su  ženjenim  bludnicima  presuđivali  bičevanjem  sto  puta  kao  što  se  kaže  na  početku  sure  En‐Nur,  jer  nisu  prihvatili  hadise  u  kojima  se  spominje  propis  kamenovanja  do  smrti?!  Da  li  su  ashabi  te  vanjske  riječi  i  djela  smatrali velikim kufrom i nevjerničkom promjenom vjere i da li postupak haridžija  ulazi  u  mišljenje  koje  je  El‐Begavi  pripisao  učenjacima  islama  sveobuhvatno?!  Odgovor je jasan!     Ono  što  smo  rekli  za  haridžije  kažemo  za  ostale  sekte  iz  vremena  ashaba  i  sljedbenika (tabi’ina). Allahulmuste’an! Ovaj Nusretov „dokaz“ nije ništa drugo do  jedan  očajnički  pokušaj  da  dokaže  da  i  on  „konja  za  trku  ima“.  Da  Allah  sačuva 

 

EBU MUHAMMED

641 

manjka  pameti,  vjere  i  obraza.  Zato  nek’  se  Nusret  prođe  prosipanja  „sitne  pameti“!  d) Činjenica da vladari muslimana nisu upadali u namjerno propisivanje i suđenje i  nevjerničko  ostavljanje  je  historijska  činjenica  utvrđena  stepenom  mutevatira,  koji za sobom povlači neminovno znanje (el‐’ilmud‐darurijj), i sve što se na njemu  gradi može biti samo kategoričke prirode, nikako hipotetičke.  e) Iz njihovih laži proizilazi da, s obzirom da se iz njihovog govora razumije da su  selefi i oni nakon njih radili dozvoljeni idžtihād, u ovim mes’elama ne postoje jasni  vjerski  tekstovi,  jer  vjersko  je  pravilo  da  idžtihād  uz  postojanje  vjerskog  jasnog  teksta  nije  dozvoljen,  a  oni  su  prema  njihovoj  tvrdnji  radili  dozvoljeni  idžtihad.  Allahulmuste’an!    Što je najveći problem, taj idžtihād „se razvukao“ do dan danas i još uvijek se  nije  uspostavio  argument  i  razjasnio  dokaz  i  u  njemu  ima  opravdanje  ko  god  pogriješi osim nas. Dakle, ova mes’ela je kod njih osuđenja na vječito razilaženje i  nepostojanje  jasnih  dokaza  u  njoj.  Mi  im  poručujemo  da,  ako  ako  žele  da  brane  Albanija i Bin Baza, ostave na miru islam i muslimane i lažu na neki drugi način!    

11.7 Odgovor na treći „dokaz“   Kažu:  ovo  pitanje  je  danas  predmet  razilaženja,  i  neki  „učenjaci“  spuštaju  izreke selefa o „kufru dune kufr“ na namjerno propisivanje, suđenje i ostavljanje,  poput Albanija i Bin Baza, pa obzirom da je mes’ela predmet idžtihada, mudžtehid  koji pogriješi ima jednu nagradu, i ne zaslužuje ukor ni kaznu.     Ovu tvrdnju grade na prethodnim, a dokazivanjem neispravnosti prethodnih  je oborena i ova, ali i pored toga kažemo:  a)  Ova  greška  se  tiče  odricanja  od  velikog  širka,  mušrika  i  taguta,  i  jednog  od  ruknova  tevhida,  u  kojoj  Allah  nije  opravdao  neznalice  Jevreja  i  kršćana,  pa  po  kojoj osnovi da se opravda onaj koji se pripisuje islamu?     Učenjaci  islama  su  u  različitim  poglavljima  govorili  o  pitanju  idžtihada  i  o  tome  kada  mudžtehid  ima  opravdanje  a  kada  ne.  U  knjizi  „Revdatun‐nadhir  ve  džunnetul‐munadhir“  od  Ibn  Qudame  El‐Maqdisija,  se  između  ostalog  spominje  ova mes’ela.  Rekao je Ibn Qudame:  „Istina  je  u  riječima  jednog  od  mudžtehida,  i  svako  mimo  njega  je  pogriješio,  svejedno  radilo  se  o  ograncima  dina  ili  njegovim  temeljima.  Ali,  ako  je  u 

  642 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ograncima  dina,  gdje  nema  kategoričkog  dokaza,  poput  jasnog  teksta  (nass),  ili  idžma’a,  takav  je  opravdan  i  nije  griješan  i  ima  nagradu  za  svoj  idžtihad.  Ovo  je  mišljenje nekih hanefija i šafija...“   

Zatim diskutuje o ovoj mes’eli i drugim, pa kaže: 

„Džahiz je tvrdio da je onaj koji se, kada razmatra i ne bude u stanju da dokuči  istinu, suprotstavi milletu islama, opravdan i da nije griješan. ’Ubejdullah ibnul‐ Hasan  El‐’Anberi  je  rekao:  „Svaki  mudžtehid  je  pogodio.  U  svemu;  kako  u  temeljima tako i u ograncima.“  Ovo su sve neispravna mišljenja.  Što  se  tiče  mišljenja  koje  je  zagovarao  Džahiz  ono  je  nedvojbeno  neispravno  i  kufr u Allaha Uzvišenog, i odbijanje (Njegovih riječi)  i Njegovog Poslanika, ., jer  mi kategorički znamo da je Vjerovjesnik,  ., Jevrejima i kršćanima naredio islam i  njegovo slijeđenje, i da ih je pokudio u njihovoj ustrajnosti, i da se borio protiv svih  njih i ubijao punoljetne među njima. Znamo da je mali broj onih koji prkose i koji  znaju,  te da  su većina slijepi  sljedbenici, koji, slijepo slijedeći, vjeruju u  din  svojih  predaka, i da ne znaju mu’džizu Poslanika, i njegovu istinitost.  A ajeta koji ukazuju na ovo u Kur’anu ima puno. Poput riječi Uzvišenog:  To  je  pretpostavka  onih  koji  su  zanevjerovali,  pa  teško  onim  koji  su  zanevjerovali od vatre, ...i to je vaša pretpostavka koju ste pretpostavljali; ona  vas je uništila pa ste postali od onih koji su izgubili, ...oni samo  pretpostavljaju,  i  misle  da  su  na  nečemu,  i  misle  da  su  upućeni,  oni  čiji  je  trud  bio  uzaludan  u  životu  na  ovom  svijetu,  a  mislili  su  da  su  činili  nešto  dobro,  To  su  oni  koji  su  zanevjerovali u znakove svog Gospodara i susret sa Njim.“1025    Značenje  riječi  Džahiza  se  može  pridružiti  predmetu  govora  Ibnul‐Qajjima,  rahimehullah, o sedamnaestoj kategoriji obveznika u „Tariqul‐hidžretejn“, gdje je  spomenuo  novotarsko  mišljenje  nekih  apologeta  koji  su  vjerovali  da  greška  iz  neznanja  ili  slijepog  slijeđenja,  u  opšte  poznatim  mes’elama  ili  mesa’il  zahire  za  sobom ne povlači ahiretsku kaznu, ali su vjerovali da one sekte koje se pripisuju  islamu koje griješe u opšte poznatim mes’elema nisu muslimani, i o tome govori  šejh ’Abdullatif, kao što ćeš vidjeti, inšaAllah.    Oni  su  isto  to  govorili  o  slijepim  sljedbenicima  i  neznalicama  nevjernika  u  osnovi, a Džahiz ovdje govori o „mudžtehidima“ i kaže da su opravdani, pa mu Ibn                                                               1025

 Revdatun‐nadhir ve džunnetul‐munadhir 3/975‐981 (Darul‐’Asimeh) 

 

EBU MUHAMMED

643 

Qudame  na  to  odgovara  konstatacijom  da  se  Allahov  Poslanik,  .,  borio  protiv  neznalica i slijepih sljedbenika, i da je ohalaljivao njihove živote i imetak, što znači  da  se  nad  njima  uspostavio  argument,  iako  su  neznalice  i  slijepi  sljedbenici,  i  pojasnio  da  su  riječi  Džahiza  kufr,  s  obzirom  da  se  njima  odbija  i  mijenja  vjerski  propis  o  uspostavljenosti  argumenta  u  opšte  poznatim  mes’elama  pukim  postojanjem  mogućnosti  sticanja  znanja,  što  je  predmet  idžma’a  ehlus‐sunneta  vel‐džema’ata, kojeg Ibnul‐Qajjim prenosi u istom citatu.     Svi muslimani se slažu da onaj koji sruši neki od opisa koji su rukn od ruknova  aslud‐dina  ili  neki  od  levazima  čiji  nestanak  znači  nestanak  osnove  iz  koje  proizilaze  nije  musliman,  i  da  se  kazna  zaslužuje  dolaskom  argumenta  do  osobe  nakon  čega  biva  kufr  ’inata  odnosno  nevjerstvo  prkosa.  Ovdje  se  takođe  mogu  navesti  riječi  Ebu  Batina  o  onome  koji  tvrdi  da  je  „počinioc  kufra“  opravdan  neznanjem, te’vilom, slijepim slijeđenjem ili idžtihadom.  Rekao je Ebu Batin:   „Učenjaci  iz  svih  pravnih  škola  su  spomenuli  mnogo  stvari,  koje  ne  možemo  pobrojati,  od  riječi,  djela  i  uvjerenja,  čiji  počinioci  postaju  nevjernicima,  i  to  nisu  ograničili  samo  na  ’inadžiju.  Zato  svako  ko  tvrdi  da    je  počinioc  kufra  opravdan  te’vilom,  idžtihadom,  slijepim  slijeđenjem,  ili  neznanjem,  se  suprotstavlja  Knjizi,  Sunnetu, i idžma’u, bez ikakve sumnje. S time što on neminovno mora poništiti taj  svoj  temelj,  jer,  kada  bi  se  do  kraja  držao  svog  temelja,  nesumnjivo  bi  postao  nevjernikom,  kao  kada  bi  se  sustegao  od  tekfira  onoga  koji  sumnja  u  poslanicu  Muhammeda, ..“1026    Ebu  Batin  ovdje  govori  o  suprotstavljanju  u  opšte  poznatim  mes’elama  u  kojima čovjek griješi iz neznanja, slijepog slijeđenja, te’vila ili idžtihada, i prenosi  idžma’ ehlus‐sunneta u pogledu toga da je ovakav kafir, i da se kufr kazne ne tiče  samo  nevjernika  nevjerstvom  ’inata,  što  znači  da  govori  o  tekfiru  kazne  sto  devedeset i devet posto. Ovdje ti želim skrenuti pažnju na grešku nekih osoba koji  su  pogriješili  u  tumačenju  riječi  Ebu  Batina  i  koji  su  ih  protumačili  u  značenju  dobijanja imena mušrika upadanjem u opis velikog širka.     U ovu grešku su upali ’Ali El‐Hudajr i Ebu Jusuf Alu Ferradž, Allah im popravio  stanje,  i  ova  ista  greška  se  ponovila  prilikom  tumačenja  nekih  drugih  citata  učenjaka,  a  Ebu  Jusuf  često  upada  u  greške  u  argumentaciji,  što  ukazuje  na  njegovu nepreciznost, kao što mu  se dogodilo u tumačenju ajeta sure Et‐Tevba „I  ako neko od mušrika od tebe zatraži zaštitu... to je zbog toga što su oni narod  koji  ne  znaju“,  gdje  riječi  „ne  znaju“  nije  protumačio  kao  neznanje  okretanja                                                                Ed‐Durerus‐senijjeh 12/72‐72 

1026

  644 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

(džehlul‐’irad)  jer  se  u  prethodnom  ajetu  govori  o  borbi  nakon  isteka  ugovora  a  sura Et‐Tevba je jedna od posljednje objavljenih sura Kur’ana, već je ajet uzeo za  dokaz  da  upadanje  u  veliki  širk  za  sobom  povlači  dobijanje  imena  mušrik,  što  je  bez sumnje istina, ali argumentacija nije ispravna.    Bilo  kako  bilo,  Ebu  Batin  govori  o  kufru  kazne  i  o  tome  da  je  tekfir  džahila,  muqallida,  mute’evvila  i  mudžtehida  u  opšte  poznatim  mes’elama  predmet  idžma’a ehlus‐sunneta. Kada smo već ovdje želim da ti poklonim još jednu fajdu a  to je da  znaš da učenjaci  kada spomenu riječ „kufr“ u izrekama  poput „počinioc  kufra“  ili  „to  je  kufr“,  najčešće  misle  na  kufr  kazne,  tj.  kufr  uz  uspostavljenost  argumenta  za  kojeg  se  vežu  svi  njegovi  propisi,  kako  na  dunjaluku  tako  i  na  ahiretu.  Zato  ćeš  naći  da  učenjaci  kažu  da  je  kufr  „hukm“  i  time  misle  na  dozvoljenost krvi, imetka i časti, i vječnost u vatri nakon smrti.     S  obzirom  da  je  stvar  kao  što  smo  spomenuli  možemo  zaključiti  da  neprijatelji  da’ve  nisu  tekfirili  mušrike  njihovog  vremena  kufrom  kazne,  pored  uspostave argumenta nad njima postojanjem mogućnosti dolaska do znanja i još  više,  pripisujući  taj  menhedž  Ibn  Tejmijji,  rahimehullah,  pa  je  šejh  Ebu  Batin  pojasnio  da  ako  tako  urade  prema  „mušricima“  isto  moraju  postupiti  i  prema  onim  koji  ne  vjeruju  u  proživljenje  nakon  smrti,  ili  ne  vjeruju  da  je  Muhammed,  ., Allahov Poslanik i pečat vjerovjesnika.     Ovdje  će  neko  reći  da  iz  mojih  riječi  proizilazi  da  su  protivnici  da’ve  mušricima davali ime širka, a mi znamo da je istina u suprotnom? Odgovor na ovu  nedoumicu je da su mnoge osobe u njihovom vremenu koje su bile predmet spora  upadali u opise koji su mogli biti protumačeni kao mali ili kao veliki širk, ili su bili  jači  u  značenju  velikog  širka  ali  su  ih  njihovi  učenjaci  opravdavali  neželjenjem  značenja riječi koje izgovaraju. Učenjaci da’ve, među kojima je i Ebu Batin, su one  koji  su  upadali  u  takve  opise  tekfirili  zbog  uspostave  argumenta  nad  njima  dolaskom  da’ve  do  njih  kao  i  zbog  vrijeđanja  dini  islama  i  borbe  protiv  njega  i  protiv muslimana.     U drugom dijelu ove knjige u kojoj ću odgovoriti na šubhe vezane za tvrdnju  Bilibanija  i  Nusreta  da  uvjerenje  da  mušrik  nije  musliman  nije  od  aslud‐dina,  odnosno da tekfir mušrika nije od aslud‐dina, ću skrenuti pažnju na temelje ovih  pitanja i glavne mes’ele u njima. U tom djelu ćeš vidjeti na koji način su zabludjeli  učenjaci  mušrika  opravdavali  osobe  koje  su  upadali  u  različite  uzroke  tekfira  u  riječima i djelima.     Pitanja  aslud‐dina  u  tevhidul‐hakimijje  koja  su  predmet  našeg  spora  kao  i  pitanja malog kufra koji se ogleda u čistoj nepravdi, laganju, lažnom svjedočenju i 

 

EBU MUHAMMED

645 

slično,  ne  spadaju  u  pitanja  koja  su  u  vremenu  selefa  mogla  biti  predmet  propisanog  idžtihada  zbog  proširenosti  znanja  o  njima.  To  zbog  toga  što  se,  kao  prvo,  za  mes’elu  odricanja  od  velikog  širka  u  hukmu,  njegovih  taguta  i  mušrika  veže postojanje i nepostojanje imena islama, a kada pitanje velikog i malog kufra  postane opšte poznato argument se u njima uspostavlja postojanjem mogućnosti  dolaska  do  znanja.  Paradoksalno  je  to  što  danas  većina  onih  koji  se  pripisuju  islamu znaju da je laganje, lažno svjedočenje i čisti zulum u islamu zabranjen, a ne  znaju veliki širk u hukmu i tehakumu i razliku između muslimana i nemuslimana u  ovim mes’elama.    Što  se  tiče  uspostavljenosti  argumenta  danas  u  velikom  širku  hukma  i  tehakuma ona se prema mom shvatanju razlikuje od mjesta do mjesta, i sve smo  bliži  stanju  u  kojem  se  može  reći  da  ova  pitanja  nisu  više  u  kategoriji  „manje  poznatih  mes’ela“  uz  napomenu  da  neuspostavljenosti  argumenta  nad  pojedincem  ne  znači  islam  onoga  koji  nije  ostvario  kufr  u  veliki  širk  hukma  i  tehakuma i tagute hukma i njihove robove.     Postojanje „greške nekog poštovanog ’alima“ nije dokaz dozvole razilaženja  niti  uzrok  propisanosti  otvaranja  vrata  idžtihada  u  mes’eli,  i  maksimalno  je  blesavo  danas,  nakon  opravdavanja  neukih  ljudi,  opravdati  „mudžtehide“  poput  Bin  Baza  i  Albanija  koji  su  po  Nusretovom  priznanju  lično  pogriješili  u  ovim  mes’elama,  i  koji  su  čitali  Kur’an  i  Sunnet  dan  i  noć  i  do  kojih  je  došao  govor  prethodnih generacija, ili su bez sumnje mogli doći do njega, a onaj koji želi da nas  nauči da je stvar kao što kažu Nusret i Bilibani, ima pred sobom širom otvorena  vrata. Pa bujrum, čekamo vas!    Oslanjaju  se  na  riječi  šejhul‐islama  o  onim  koji  „ne  sude  osim  aktuelnim  običajima“ gdje kaže: „...jer puno ljudi  je ušlo u islam“, te iz njih zaključuju, iako  kažu  da  je  suđenje  tagutskim  zakonom  veliki  kufr,  da  ostvarenje  pridržavanja  samo šerijata hukmom i tehakumom, nutrinski i vanjštinski, nije uvjet ispravnosti  aslud‐dina,  a  na  ovu  šubhu  ćemo  odgovoriti  u  jednom  od  dolazećih  poglavlja  knjige, inšaAllah.   

11.8 Odgovor na četvrti „dokaz“   Njihov  glavni  dokaz  je  „poređenje  suđenja  tagutskim  zakonom  i  tehakuma  njemu  sa  sedždom  pozdrava“  koju  je  uradio  Mu’az  pred  Allahovim  Poslanikom,  ..  Na  ovu  šubhu  sam  odgovorio  u  lancu  predavanja  o  tehakumu,  a  i  ovdje  ću  inšaAllah. 

  646 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Kao prvo ih pitamo da li  oni vjeruju da je Mu’az,  /, upao u suštinski veliki  širk ili u mali širk, kojeg neki mogu nazvati „djelom od djela ili oblikom od oblika  širka“?  Pa  ako  kažu  da  je  upao  u  suštinski  veliki  širk,  a  to  neće  reći,  iz  toga  proizilazi slijedeće:  a)  Mu’az,  jedan  od  najučenijih  ashaba  nije  znao  značenje  šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH MUHAMMEDUN RESULULLAH pa je Poslanika,  ., obožavao sedždom a  znao  je  bez  sumnje  da  se  sedždom  ’ibadeti  Allahu,  jer  su  muslimani  obožavali  Allaha sedždom još u mekkanskom periodu.   b) Poslanik, ., nije podučio muslimane Allahovoj vjeri.  c) Ili ih je podučio ali je slao „najgore“ i najveće džahile da pozivaju u Allahov din,  jer prema tumačenju džahila Mu’az je otišao u Šam i vidio kako se ehlul‐kitabije  poklanjaju  i  čine  sedždu  pred  svojim  vođama  pa  je  nakon  povratka  u  Medinu  učinio „sedždu ’ibadeta“ Allahovom Poslaniku, ..  d)  Poslanik,  .,  se  nije  odrekao  od  mušrika,  tj.  Mu’aza  koji  ga  je  obožavao  sedždom, jer je Mu’az, koji mu je ’ibadetio sedždom kod Allahovog Poslanika,  .,  još uvijek bio muvehhid ‐ musliman.   e) Ako kažete da je sedžda Mu’aza bila veliki širk i s njom poredite tehakum, mi iz  toga razumijemo da govorite o tehakumu koji je veliki širk, što kategorički ukazuje  na to da vjerujete da je počinioc velikog širka, ovdje mutehakim tagutu o kojem  govorimo, musliman, i to okončavate tvrdnjom da tehakum ne ulazi u aslud‐din.  Allahulmuste’an!    Međutim, istina je da se Nusret neće pridržavati svega ovoga. Ovo je ’aqida  njegove  „selefijske  braće“  „potpisnika  proglasa“  koji  islam  i  tevhid  obožavaoca  nekog drugog mimo Allaha dokazuju sedždom pozdrava Mu’aza. Ako Nusret kaže  da je sedžda Mu’aza bila mali širk ili „djelo od djela ili oblik od oblika širka“ zašto  je onda poredi sa tehakumom tagutu koji kao vjerski termin podnosi samo jedno  značenje,  a  to  je  značenje  imana  u  taguta  a  naređeno  im  je  da  zanevjeruju  u  njega?!    Odgovarajući na njihove laži na predavanjima o tehakumu, rekao sam da se  sedžda  Mu’aza  može  porediti  samo  sa  malim  širkom  i  kufrom  u  hukmu  i  tehakumu, a nikako u velikom kufru hukma i tehakuma tagutu, i istakao da među  njima postoji razlika u tome što je mali kufr u hukmu i tehakumu čista nepravda i  zbog  toga  ni  u  jednom  šerijatu  nije  bila  dozvoljena,  dok  je  oblik  sedžde  pred  stvorenjem  u  značenju  pozdrava  i  počasti  bio  dozvoljen  u  zakonima  prijašnjih  vjerovjesnika,  a  Uzvišeni  je  naredio  melekima  da  učine  sedždu  počasti  pred 

 

EBU MUHAMMED

647 

Ademom,  ’alejhisselam,  a  ne  sedždu  ’ibadeta  kao  što  kažu  Jezidijje  obožavaoci  šejtana.    S obzirom da Nusret vjeruje da je sedžda Mu’aza mali širk, a ne veliki, logika  za sobom povlači da tehakum tagutu o kojem govori takođe bude mali širk a ne  veliki  širk  tehakuma  tagutu,  pa  ako  u  tom  smislu  upoređuje  sedždu  Mu’aza  sa  tehakumom  tagutu  nije  problem,  ali  odakle  mu  onda  da  „tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din“,  jer  činjenica  da  je  Mu’az  iz  neznanja  i  te’vila  upao  u  „djelo  od  djela  širka“ nije dokaz da odricanje od velikog širka ’ibadeta taguta sedždom, taguta i  mušrika ’ibadeta sedžde, i obožavanje samo Allaha sedždom nije od aslud‐dina!?    Ili  žele  reći  da  sedžda  nekom  drugom  mimo  Allahu  ne  biva  velikim  širkom  osim  uvjerenjem  i  na  to  nadovezuju  da  tehakum  tagutu  ne  biva  velikim  širkom  osim  uz  nevjerničko  uvjerenje,  pogotovo  kada  se  prisjetimo  riječi  „nepoznatog  autora“  sarajevskih  letaka  koji  konstatuje  da  je  jedina  razlika  između  taguta  hukma i počinioca malog kufra u uvjerenju, te da je preče da mutehakim tagutu  radi  vraćanja  prava  s  obzirom  da  je  najmanji  učesnik  u  svemu  tome  bude  musliman  od  počinioca  malog  kufra,  a  Mu’az  nije  postao  mušrikom  zato  što  to  nije uradio kao rezultat nevjerničkog uvjerenja prema Poslaniku, ..     Vrlo je moguće da je upravo ovo ono značenje na kojem su Nusret i Bilibani  izgradili svoje vjerovanje, a ono je kategorički dokaz da njih dvojica i svi koji su na  istom  stavu  ne  znaju  značenje  velikog  širka  u  Allahovom  dinu,  kao  što  je  uvjetovanje  nevjerničkog  uvjerenja  za  tekfir  vanjskim  jasnim  uzrocima  tekfira  u  riječima  i  djelima  ’aqida  džehmija,  a  pripisivanje  islama  i  tevhida  mušricima  vanjskim riječima i djelima je nevjerstvo u Allaha i iman u taguta.    Mnogim  ljudima,  čak  i  nekim  koji  su  u  vanjštini  bili  na  tevhidu,  je  bio  veliki  problem da shvate zbog čega oblik sedžde pred stvorenjem, poput sedžde Mu’aza  pred  Poslanikom,  nije  suštinski  veliki  širk  uprkos  tome  što  je  oblik  sedžde  pred  nekim „najveći vid poniznosti“.     Pa  su,  nakon  što  su  naučili  da  se  u  velikom  širku  u  obredima  i  ritualima  (oblicima)  uslovljava  ostvarenje  značenja  kojim  biva  ’ibadet  u  koja  ulazi  opis  približavanja drugom mimo Allaha, počeli uvjetovati isto u vrstama velikog širka  koje  je  Zakonodavac  same  po  sebi  učinio  ’ibadetom  drugog  mimo  Njega,  bez  obzira  da  li  je  dotična  osoba  željela  da  se  njima  približi  nekom  drugom  mimo  Allaha  ili  ne  i  slična  značenja,  poput  velikog  širka  pokornosti,  ili  velikog  širka  traženja  od  stvorenja  ono  što  je  samo  Allah  u  stanju  učiniti,  u  kojeg  ulazi  širk  moljenja  i  dozivanja  i  traženja  potreba  od  meleka,  mrtvih  i  odsutnih  među 

  648 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

vjerovjesnicima  i  dobrim  ljudima,  u  čije  značenje  bez  sumnje  ulazi  traženje  od  meleka, mrtvih i odsutnih da se kod Allaha zauzmu za molitelja.    Ko se pokori učenjacima i pobožnjacima ili tagutima hukma u promjeni vjere  ili  prihvatanju  i  pridržavanju  zakona  je  time  upao  u  ’ibadet  njima  iako  nije  imao  namjeru da im se približava mimo Allaha, ili od njih traže da se oni zauzimaju kod  Allaha za njega, jer sam opis pokornosti stvorenju u zakonu u nepokornosti Allahu  je ’ibadet, po hadisu Allahovog Poslanika, ., u kojem ’Adiju b. Hatimu pojašnjava  veliki širk pokornosti.     Ovdje  se  za  tekfir  ne  uvjetuje  da  osoba  ima  nevjerničko  uvjerenje  ili  da  je  osoba upala u veliki širk pokornosti s namjerom teqarruba odnosno približavanja  drugom  mimo  Allaha,  i  slično,  a  neopisivo  bitno  je  da  ponovo  istaknem  da  na  neispravnost uvjetovanja srčanog nevjerničkog uvjerenja za tekfir mušrika širkom  pokornosti, ukazuje nepobitna logička činjenica da je nemoguće da osoba koja je  jednom  kategorički  znala  i  vjerovala  da  je  pijenje  vina  u  Allahovoj  vjeri  haram,  sada zna i vjeruje suprotno, jer nije moguće izbrisati to znanje i uvjerenje i srca.  Ovo  je  spominjao  Ibn  Tejmijje  u  svojim  knjigama  a  Šazili  mu  je  posvetio  jedno  poglavlje u knjizi „Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman“.    Kao  što  je  neispravno  uvjetovati  spomenuta  značenja  u  velikom  širku  pokornosti  neispravno  je  uvjetovati  ih  za  tekfir  onoga  koji  traži  potrebe  od  meleka,  mrtvih  i  odsutnih,  poput  riječi  čovjeka  „O  Džibrilu,  pomozi  mi!“  ili  „O  Allahov  Poslaniče,  pomozi  mi!“  ili  „O  Allahov  Poslaniče,  zamoli  Allaha  da  mi  pomogne!“,  jer  Uzvišeni  Allah  je  u  Svojoj  Knjizi  sam  opis  „dove“,  tj.  „pozivanja“  meleka,  mrtvih  i  odsutnih  radi  potreba,  učinio  velikim  širkom  i  nepravdom,  i  najvećom zabludom, pa je ko god upadne u ovaj opis mušrik, jer je radi potrebe  pozvao meleka, mrtvog ili odsutnog, i to je veliki širk traženja od stvorenja ono što  je samo Allah u stanju učiniti.     Ko ovdje za tekfir pozivatelja meleka, mrtvih i odsutnih radi potrebe uvjetuje  namjeru približavanja drugom mimo Allaha, ili neki drugi opis srčanog nevjerstva  neovisno, u smislu da je moguće da mušrik pozivatelj i molitelj stvorenja pri kome  se  taj  propis  ne  ostvari  ne  mora  biti  mušrik,  je  nevjernik  zbog  toga  što  se  nije  odrekao velikog širka u dovi, niti mušrika dove.    Neki su takođe spoznali da većina vanjskog velikog širka u ’ibadetu ima svoju  osnovu  u  nevjerničkim  uvjerenjima  i  djelima  srca  i  u  govoru  učenjaka  vidjeli  da  govoreći  o  određenim  vrstama  velikog  širka  nekad  znaju  spomenuti  „mušrik  je  zbog toga što vjeruje to i to“ ili „zbog toga što je vezao svoje srce za njega...“, pa  im  se  podvuklo  uvjerenje  da  ako  ne  bude  vjerovao  to  i  to  i  ne  bude  svoje  srce 

 

EBU MUHAMMED

649 

vezao za njega, nije mušrik, što predstavlja apsolutno anuliranje uticaja vanjskih  uzroka širka i kufra na kufr i iman, i propis tekfira, pa su neki koji su se pripisivali  tevhidu otvorili mogućnost da je moguće da osoba zatraži od mrtvaca da se osveti  njegovom  neprijatelju  a  da  time  ne  bude  mušrik,  pod  uslovom  da  vjeruje  da  je  moć mrtvaca stvorena a ne vječna, i slično od nevjerničkih uvjeta, zbog čega smo  ih protekfirili, upozorili muslimane na njih, i pogasili im stranice.     Da  se  neki  kreten  ne  bi  ismijavao  da’vi  tevhida  i  pozivačima  u  njega,  napominjem  da  su  ti  „muslimani“  tu  šubhu  pokupili  u  raspravi  sa  jednim  „mudžahidom“  kojeg  sam  spomenuo,  a  koji  po  arapskim  forumima  piše  pod  imenom  Ebu  Šu’ajb  ili  Nasirut‐tevhid,  koji  u  svom  odgovoru  Ebu  Merjemu  konstatuje da onaj koji od meleka ili vjerovjesnika traži nešto što je samo Allah u  stanju da učini, vjerujući da im je Allah dao tu moć, i da je njihova moć stvorena,  nije  mušrik,  već  je  musliman,  a  ovo  je  po  meni  rezultat  Allahovog  prokletstva  kojeg je pozvao na sebe na kraju rasprave koja je počela između mene i njega.    Drugi opet su preboljeli tekfir mušrika na jedan ili drugi način ali pričajući sa  njima vidim  da ih je sada zakačio problem netekfirenja onih koji  ne tekfire neke  vrste  mušrika,  pod  izgovorom  da  oni  koji  ne  tekfire  mušrike  nisu  primjetili  neminovnu  uzročnu  povezanost  između  vanjskih  i  srčanih  uzroka  širka  i  kufra.  Allahulmuste’an!    Na primjer, osoba ne tekfiri mušrika koji pozove Džibrila riječima „O Džibrilu  pomozi  mi!“  ili  pozove  Poslanika  riječima  „O  Allahov  Poslaniče,  zamoli  Allaha  za  mene!“,  makar  to  bilo  pored  njegovog  kabura,  zbog  toga  što  mušrik  vjeruje  da  Allahov  Poslanik,  .,  čuje  dovu,  i  da  u  berzehskom  životu,  ima  htijenje,  moć  i  djelo  kao  u  životu  na  ovom  svijetu,  i  nije  primjetio  da  je  taj  mušrik  vezao  svoje  srce za Poslanika, kao što se smije vezati samo za Allaha, zanemarivši u potpunosti  opis  namjere  dozivanja  mrtvog  u  potrebi,  koji  u  Kur’anu  i  Sunnetu  bez  imalo  sumnje  ulazi  u  značenje  moljenja  drugog  mimo  ili  uz  Allaha,  i  u  uzimanje  posrednika do Allaha u pogledu kojeg je veći broj učenjaka prenio idžma’.     Pa  rekoše  da  je  onaj  koji  za  riječi  „O  Allahov  Poslaniče,  zamoli  Allaha  za  mene!“  kaže  da  su  novotarija,  ili  mali  širk,  ili  veliki  širk  ali  ne  tekfiri  mušrika,  opravdan zbog toga što nije primjetio vezu između vanjskih i srčanih uzroka širka i  kufra.  Allahulmuste’an!  O  traženju  od  Džibrila  se  može  reći  sve  što  sam  rekao  o  traženju od Allahovog Poslanika, ..     Dakle, u velikom širku traženja od stvorenja ono što je samo Allah u stanju  učiniti,  koji  je  širk  u  uluhijjetu  i  rububijjetu,  se  za  tekfir  mušrika  ne  uvjetuje  namjera približavanja drugom mimo Allaha ili postojanje opisa kojim se ostvaruje 

  650 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

značenje ’ibadeta u velikom širku obreda i rituala, poput skrušenosti i poniznosti  koje ne zaslužuje niko drugi mimo Allaha, i slične opise, već se, kao što je rečeno,  kod velikog širka pokornosti, kaže da je opis pozivanja meleka, mrtvih i odsutnih,  u  potrebi,  s  obzirom  da  se  oni  ne  mogu  odazvati  molitvi  molitelja,  sam  po  sebi  veliki  širk  i  ’ibadet,  i  zbog  toga  opis  kojeg  je  Zakonodavac  učinio  apsolutnom  poniznosti  lično.  Ako  tome  doda  namjeru  približavanja  drugom  mimo  Allaha,  skrušenost, ljubav i strah i slično, koje ne zaslužuje niko mimo Allaha, njegov širk  biva  još  gori  i  ekstremniji.  A  oni  koji  traže  posredovanje  od  meleka,  mrtvih  i  odsutnih svojom molitvom od njih svakako traže da ih približe Allahu, kao što su  to radili mušrici arapa o kojima se govori na početku sure Ez‐Zumer.    Sve ovo se kaže za veliki širk propisivanja zakona, hukma i tehakuma, jer se  njima drugi mimo Allaha čini zakonodavcem i sudijom, i drugi zakon se uzima za  zakon, kao što se drugi mimo Allaha čini onim kojem se apsolutno pokorava, a to  je zasluga samo Uzvišenog Stvoritelja.     Ovdje  uvjetovati  namjeru  približavanja  drugom  mimo  Allaha,  ili  opis  kojim  biva  ’ibadet  u  obredima  i  ritualima  kao  što  kaže  El‐Qarni,  ili  uvjetovati  srčana  nevjerstva za tekfir taguta propisivanja zakona i suđenja, i mušrika tehakuma, je  pogrešno i završava nevjerovanjem u Allaha i imanom u taguta. To je ono što se  danas  dogodilo  različitim  vrstama  i  kovovima  neznalica  i  internetskih  šejhova.  Zato  učeni  kada  govore  o  velikom  širku  često  znaju  spomenuti  veliki  širk  u  obredima i ritualima i tu spominju dodatke:  a) Ostvarenje značenja kojim biva ’ibadet ili  b) Namjeru približavanja drugom mimo Allaha    Ali  kada  govore  o  traženju  od  stvorenja  ono  što  je  samo  Allah  u  stanju  da  učini,  u  kojeg  ulazi  širk  dove,  od  kojeg  je  uzimanje  posrednika  do  Allaha  poput  riječi  čovjeka  „Allahov  Poslaniče,  zamoli  Allaha  za  mene!“,  makar  bile  rečene  pored njegovog kabura, ne uvjetuju  namjeru približavanja niti neovisno uvjetuju  ostvarenje  značenja  kojim  biva  ’ibadet,  jer  znaju  da  je  zvanje  meleka,  mrtvih  i  odsutnih u potrebi samo po sebi ’ibadet, kao što to ne uvjetuju u pogledu velikog  širka propisivanja zakona, suđenja tagutskim zakonima i tehakuma njima.    Ako se desi da neko od učenih neku vrstu kufra nazove drugim imenom kao  što  se  dešava  onim  koji  veliki  širk  propisivanja  zakona,  suđenja  i  tehakuma  uvrstavaju u kufrur‐redd odnosno u kufr odbijanja, onda je to stvar u kojoj se kaže  „pogriješio je“ a ne „novotar je“, kao što je rekao ’Ali El‐Hudajr, a ako zbog nekog  od  vanjskih  uzroka  tekfira  poput  prinošenja  žrtve  nekom  drugom  mimo  Allaha 

 

EBU MUHAMMED

651 

tekfiri obrazložavajući njegov tekfir time što je prinošenje žrtve „dokaz da vjeruje  u to i to“, zanemarivši vanjski opis prinošenja žrtve onda je to novotarija.     Ali,  ako  osobe  koje  su  upale  u  jasne  vanjske  uzroke  tekfira  ne  tekfiri  pod  izgovorom  da  ne  ukazuju  kategorički  na  srčano  nevjerstvo  i  da  nije  konstatovao  neminovnu uzročnu povezanost između njih i srčanog nevjerstva, i dotičnoj osobi  svjedoči  islam  i  tevhid,  osnova  je  da  je  time  postao  kafir  zbog  toga  što  nije  ostvario osnovu kufra u taguta, i ovo je predmet našeg sukoba sa neznalicima koji  opravdavaju mušrike neznanjem svejedno u smislu kategorije ili samo nekih vrsta  i jedinki.     Vjerujem  da  se  u  govoru  nekih  učenjaka  taguta  iz  Saudije,  koje  tekfirimo,  često  pojavljuje  vraćanje  tekfira  na  srčano  uvjerenje  ili  druge  vidove  srčanog  nevjerstva,  zbog  toga  što  je  to  najčešće  a  ne  s  namjerom  ostavljanja  islama  mušriku koji pri sebi nema određeno uvjerenje ili srčano nevjerstvo, jer pametni  znaju  da  nije  neminovno  da  psovač  Allaha,  na  primjer,  vjeruje  da  je  psovanje  Allaha u islamu dozvoljeno.     Važnost  svega  ovoga  se  ogleda  kada  dođemo  do  govora  o  osobama  koje  upadaju u jasne uzroke kufra i širka iz šale i slično, gdje nije neminovno da ih rade  iz  uvjerenja  ili  uz  namjeru  ’ibadeta  dotičnom.  Šta  reći  o  takvim?!  Mi  vjerujemo,  kao  sljedbenici  ehlus‐sunneta  i  džema’at,  da  su  takve  osobe  kafiri,  iako  su  to  uradile iz šale i bez vjerovanja ili bez namjere ’ibadeta, jer njihove riječi ili djela su  same po sebi veliki kufr ili veliki širk, i kategorički su dokaz nestanka osnove imana  iz njihovih srca, i da je njihov pravi ma’bud tj. bog kojeg obožavaju, ona stvar koja  ih je navela na to, a iz ’ibadeta šejtanu ne izlaze sve dok su u tom stanju, pa ako  neki ljudi ne znaju dini islam to nije naša krivica. Allahulmuste’an!    Velika  je  vjerovatnoća  da  je  neshvatanje  ovih  mese’la  razlog  Nusretovog  i  Bilibanijevog  poređenja  sedžde  Mu’aza  sa  tehakumom  tagutu,  ali  u  svom  ograničavanju razlike između taguta hukma i počinioca malog kufra, i onoga koji  sedždom ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha i počinioca sedžde pozdrava pred  stvorenjem, u uvjerenju, nisu bili dosljedni govoru učenjaka kojeg su pročitali, već  su trebali reći da je razlika u „namjeri“ a ne u uvjerenju, jer posljednje je buncanje  novotaraca  i  mušrika.  U  kakvoj  namjeri?!  U  namjeri  obožavanja  drugog  mimo  Allaha!  Jer  Mu’az  nije  postao  mušrikom  zbog  toga  što  nije  imao  namjeru  obožavanja Poslanika, pa bi usljed toga ako žele sprovesti svoju analogiju trebali  reći  da  ni  mutehakim  tagutu  ne  postaje  mušrikom  osim  uz  namjeru  obožavanja  taguta,  čiji  tehakum  tagutu  su  izjednačili  sa  značenjem  ’ibadeta  u  ritualima  i  obredima!  

  652 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo  je  laž  koju  su  trebali  reći,  jer  uvjetovanje  „nevjerničkog  uvjerenja“  u  mukeffiratima nije put  ehlus‐sunneta.  Ovo spominjem iako sam ti dokazao da je  veliki  širk  propisivanja  zakona,  širk  hukma  i  tehakuma  poput  velikog  širka  pokornosti i traženja od stvorenja ono što je samo Allah u stanju da učini, koji su u  islamu sami po sebi ’ibadet, i da bi to bili se ne uvjetuje ostvarenje značenja kojim  biva  ’ibadet  u  obredima  i  ritualima,  niti  namjera  približavanja  drugom  mimo  Allaha. Pa ko je taj, Nusrete, koji ne zna Allahov din, ili ga nikad nije znao?!    Vrijedno je da spomenem da se veliki širk traženja od stvorenja ono što ne  može niko mimo Allaha itekako može dogoditi i u prisustvu stvorenja, kao kada bi  neko od ’Isaa, ’alejhisselam, zatražio da oživi mrtvog, ili od našeg Poslanika, ., da  raspolovi mjesec, a sve to su Allahova djela a ne njihova.    Iz tekfira teoretski može izaći samo ona osoba koja „traženje od  poslanika“  koristi u značenju traženja od Allaha tj. da oni zamole Allaha da uradi traženo na  njihovim  rukama,  a  mnoge  zabludjele  sufije  i  učenjaci  koji  ih  ne  tekfire  tvrde  da  svojim  riječima  ne  žele  značenja  na  koja  ukazuju,  uzimajući  „njihov  islam“  kao  indiciju kojom od njih izgovorene riječi tumače u „prenešenom značenju“, ne bivši  svjesni, ili namjerno, da im to u mnogim slučajevima ne pomaže.     Sa  ovom  temom  ćeš  se  više  upoznati  u  drugom  dijelu  ove  knjige,  kada  budemo  odgovarali  na  šubhe  iz  govora  učenjaka  da’ve.  Ovdje  se  ne  radi  o  opravdanju  mušrika  neznanjem  već  o  nestanku  namjere  za  opisom  za  kojeg  je  Zakonodavac vezao propis, a taj opis je značenje u riječima a ne one same ako ih  neko ne koristi u značenju koje je kod nas poznato i koje se neminovno nameće, a  sve ovo se tiče tekfira određene osobe.    Pretpotstavljam da je Nusret „nabasao“ na „nekoliko stranica“ u Qarnijevoj  knjizi i vidio da Qarni poredi sedždu Mu’aza sa tahkimom suprotnog zakona, pa se  nakon  toga,  ne  dokučivši  suštinu  Qarnijevog  govora  i  ne  pravivši  vidljivu  razliku  između malog i velikog kufra kako u sedždi tako i u hukmu i tehakumu, zaletio da  „posvjedoči da nikad nismo znali“ i uporedi sedždu Mu’aza sa tehakumom tagutu  koji je sam po sebi ’ibadet i iman u taguta, bez uvjetovanja namjere približavanja  tagutu  ili  opisa  kojima  biva  ’ibadet  u  ritualima  i  obredima  poput  skrušenosti,  poniznosti  i  vezanosti  srca  i  druge  srčane  ’ibadete,  koje  ne  zaslužuje  niko  mimo  Allaha, i koji se održavaju na vanjštinu.    Ovo  od  nas  nalaže  da  se  podsjetimo  u  kojem  kontekstu  je  došlo  poređenje  sedžde pozdrava i tahkima „laičkog zakona“ u Qarnijevom govoru.   a) Qarni govori o opravdanju neznanjem i te’vilom, nakon što je konstatovao da u  aslud‐dinu,  u  kojeg  ulazi  tevhid  Allaha  u  ’ibadetu  i  tevhid  Allaha  u  pridržavanju 

 

EBU MUHAMMED

653 

(iltizāmu) Njegovog zakona hukmom i tehakumom, nutrinom i vanjštinom, nema  opravdanja neznanjem i te’vilom.   b)  Qarni  govori  o  tekfiru  pojedinca  koji  se  ne  smije  sprovesti  prije  ostvarenja  uvjeta  i  nestanka  prepreka  tekfira,  a  u  prepreke  tekfira  ulazi  činjenica  da  neko  djelo:  



Ne  ukazuje  kategorički  na  značenje  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha,  poput sedžde Mu’aza, koja nije bila suštinski ’ibadet, ali je njegov kalup, jer se  nije ostvarilo značenje kojim biva ’ibadet u ritualima i obredima.  Ili  da  čovjek  može  upasti  u  promjenu  Allahovog  zakona,  ohalaljivanjem  harama  ili  obratno,  ili  bilo  kojim  drugim  vidom  promjene,  pripisujući  promjenjeni zakon Allahovom dinu, poput slučaja Qudame ibn Maz’una, koji  je  Allahovoj  vjeri  pripisao  propis  dozvoljenosti  pijenja  vina  za  vjernike,  čije  osobine  je  uzeo  iz  ajeta  sure  El‐Ma’ideh,  ali  to  nije  uradio  namjerno,  niti  ne  znajući  da  je  obaveza  da  se,  hukmom  i  tehakumom,  vanjštinom  i  nutrinom,  pridržava samo Allahovog zakona.  

  Dakle,  radi  tu  stvar  a  ne  zna  da  se  ona  kosi  sa  osnovom  ili  uopštenim  pridržavanjem  šerijata  Uzvišenog  Allaha,  i  ovo  je  slučaj  sudije  muslimana,  koji  iz  neznanja  šerijatu  pripiše  neki  suprotan  propis.  Ovaj  slučaj  Qarni  naziva  „tahkimom  laičkog  zakona“,  i  rekao  sam  da  nema  smetnje  da  se  ovaj  zakon  nazove  laičkim  ili  tagutskim,  ali  da  taj  naziv  ne  smije  biti  razlogom  da  takvog  muslimana protekfirimo kao što tekfirimo onoga koji to radi namjerno, ili tahkimi  zakon taguta iz vanjske realnosti, ili iz neznanja ali u opšte poznatoj mes’eli.   c) Zbog svega toga kažem da je zajednička osnova u kojoj je Qarni uporedio ove  dvije stvari činjenica da u objema postoji opravdanje neznanjem i te’vilom, s time  što Qarni jednu naziva oblikom velikog kufra a to je tahkim laičkog zakona, jer on  kao  oblik  ne  podnosi  značenje  malog  kufra,  a  drugu,  a  to  je  sedžda  pozdrava,  malim širkom ili „oblikom od oblika širka“ i slično, jer ona, s obzirom da se za veliki  širk u obredima i ritualima uvjetuje ostvarenje značenja kojim biva ’ibadet u koje  ulazi  namjera  približavanja  drugom  mimo  Allaha,  podnosi  tumačenje  u  značenju  malog širka.     Ovo  neće  poreći  osim  prkosnik,  koji  se  ne  boji  Allaha,  dželle  ve  ’ala,  i  ne  sekira se za svoj din, i ovo je nesumnjivo ono značenje koje je Qarni želio svojim  govorom,  a  to  nije  teško  zaključiti,  samo  se  njegova  knjiga  mora  razumjeti  i  pročitati cjela, a ne „nekoliko listova“ i slično, uz neshvatanje Allahovog dina, što  na  kraju  kulminira  najvećim  vidom  iskrivljavanja  i  promjene  Allahovog  dina  u  kojeg su upali Nusret i Bilibani.  

  654 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

11.9 Razlike između sedžde ’ibadeta i pozdrava   Što se tiče konstatacije razlika između sedždi ’ibadeta i pozdrava, kažemo da  se  ona  ne  ograničava  samo  na  uvjerenje  kao  što  misle  neznalice.  Izvoli  neke  diferencije između sedžde ’ibadeta i pozdrava:   d)  Sedžda  ’ibadeta  Allahu  je  rezultat  vjerovanja  da  je  Allah  Gospodar  svega  stvorenog,  Apsolutni  Vladar  u  Čijoj  ruci  jedino  je  šteta  i  korist,  i  Koji  je  opisan  osobinama  savršenstva  u  kojim  nema  bilo  kakvog  vida  manjkavosti  i  Koji  Svoje  robove  opskrbljuje  Svojim  neizmjernim  blagodatima,  pa  zbog  svega  toga  jedino  On zaslužuje apsolutnu ljubav i poniznost, ’ibadet, pokornost i slijeđenje.     Dakle,  ona  je  rezultat  srčanog  vjerovanja  i  djela  srca,  čija  osnova  je  ljubav  prema Allahu iz koje rezultiraju svi drugi srčani ’ibadeti, i sve to se ne kraju putem  neminovne uzročne povezanosti odražava na vanjske riječi i djela tijela, tako da je  sedžda  ’ibadeta  začeta  ’aqidom,  popraćena  djelima  srca  i  njihovim  neminovnim  posljedicama u vanjštini, poput skrušenosti, smirenosti, poniznosti i slično, a ako  čovjek tome doda namjeru približavanja Allahu to je ’ibadet na ’ibadet.   e) Sedžda pozdrava nema ništa slično sa sedždom ’ibadeta osim svog „oblika“. Čak  i  suština  vanjskog  opisa  koji  je  uliven  u  taj  oblik  i  kalup  se  razlikuje  od  sedžde  ’ibadeta,  jer  sedžda  pozdrava  nekom  ima  svoje  porijeklo  u  skroz  drugačijem  uvjerenju, i drugačijim djelima srca, iz kojih ne može proizići ono što proizilazi iz  uvjerenja i djela srca u sedždi ’ibadeta. Tako čovjek npr., voli Allaha apsolutno a  voli  i  svoje  roditelje  ali  je  razlika  između  ljubavi  prema  Allahu  i  ljubavi  prema  roditeljima poznatija ljudima od bilo koje definicije i termina, i tako dalje.     Pa ko, s obzirom na spomenuto, ne napravi razliku između sedžde pozdrava i  sedžde ’ibadeta i u vanjskom opisu ulivenom u oblik je pravi magarac. Ovo je što  se  tiče  suštine  vanjskog  opisa,  međutim,  na  početku  knjige  sam  rekao  da  je  u  vanjskoj  realnosti  često  vrlo  teško  konstatovati  opis  suštinskog  širka  u  djelima  ljudi kada je  u pitanju veliki širk  u obredima i ritualima,1027 i da je to puno lakše  uraditi  u  ’aqidetsko‐teoretskom  tevhidu,  u  kojeg  ulazi  promjena  vjere,  koja  između ostalog biva tahrimom halala i tahlilom harama, kao i u pitanjima hukma  tagutskim  suprotnim  zakonom  i  tehakuma  njemu,  i  vrstama  velikog  širka  u  ’ibadetu u kojima se ne uvjetuju dodaci „ostvarenja značenja kojim biva ’ibadet“  ili „namjera teqarruba nekom drugom mimo Allaha“.                                                                1027

 Tekfir pojedinca u ovim mes’elama se bazira na tumačenju indicija i dokaza stanja, a neki učenjaci neće uzeti  u obzir ništa mimo namjere sve dok vanjski opis u riječima i djelima podnosi drugo značenje mimo tekfira, i ovo  stanje je često predmet govora učenjaka selefa i da’ve Nedžda iz kojeg su neznalice poput vođa smutnje kojim  odgovaramo  razumjeli  da  tekfir  mušrika  nije  od  aslud‐dina.  Na  kraju  drugog  djela  ove  knjige  ću  detaljno  odgovoriti na citate koje ne shvataju. 

 

EBU MUHAMMED

655 

f) Sedžda pozdrava je u prijašnjim Allahovim zakonima bila propisana, a mali širk u  hukmu i tehakuma je klasična i namjerna nepravda koja nikad nije bila dozvoljena,  i s te strane je mali širk i kufr u hukmu i tehakumu gori od nje.     Zato  nam  Nusret  mora  objasniti  suštinu  svog  poređenja  sedžde  o  kojoj  vjeruje da je mali širk sa tahkimom laičkog zakona za kojeg kaže da je „veliki kufr“!  On  ih  mora  ili  izjednačiti  pa  će  oboje  učiniti  malim  širkom,  ili  će  ih  oboje  učiniti  velikim širkom, ili će postupiti kao mi i Qarni, te izvršiti poređenje u opisu koji je  zajednički  za  njih  dvoje.  Nakon  ovoga  svega  je  postalo  jasno  da  u  ovoj  šubhi  nemaju  dokaz  da  „tehakum  nije  od  aslud‐dina“,  jer  i  sam  Qarni,  kao  što  sam  dokazao citatima iz njegove knjige, vjeruje i kaže suprotno. Allahulmuste’an!     Najrealnija  opcija  je  da  Nusret  zaista  vjeruje  da  vanjski  tahkim  laičkog  zakona,  sam  po  sebi  nije  veliki  kufr  već  „kalup  kufra“,  i  da  sam  po  sebi  ne  biva  suštinskim  ’ibadetom  nekom  drugom  mimo  Allaha  osim  uz  nijjet  „približavanja“  drugom  mimo  Allaha,  kao  što  sedžda  pozdrava  nekom  drugom  mimo  Allaha    ne  biva  ’ibadetom  osim  uz  ostvarenje  značenja  kojima  biva  ’ibadet  u  širku  u  obredima i ritualima (širkut‐teqarrubi ven‐nusuk).     Ali  nakon  toga  griješi  kada  razliku  između  velikog  i  malog  kufra  u  hukmu  i  tehakumu vraća na uvjerenje, koje je kod njega jedina razlika između malog kufra  i  tagutijjeta  hukma  kao  što  smo  vidjeli  u  sarajevskim  lecima.  Neispravnost  svođenja  razlike  između  velikog  i  malog  kufra  u  hukmu  i  tehakumu  samo  na  uvjerenje  će  njima  postati  jasno  kada  im  se  kaže  da  onaj  koji  se  približava  bilo  kojim  oblikom  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  time  biva  mušrikom  bez  obzira na svoje uvjerenje. A Allah najbolje zna kakav košmar se mota po glavama  ovih smutljivaca!    Sve  ove  proturječnosti  i  budalaštine  su  dokaz  šejtanskog  porijekla  njihovih  „temelja“, koji je u Nusretu i Bilibaniju našao plodno tlo da širi zabludu i bori se  protiv  ’aqide  tevhida  i  njegovih  sljedbenika,  a  sve  to  u  ime  islama,  odbrane  učenjaka,  džihada  i  mudžahida,  koje  među  neukim  ima  najviše  prođe.  U  ovoj  metodi  su  okupljeni  svi  mogući  ruknovi  „oblačenja  laži  u  odjelo  istine“.  A  Allah  nam je dovoljan i divan je On Zaštitnik!   

11.10 Odgovor na peti „dokaz“   Bilibani  na  više  mjesta,  kao  i  u  jednom  MSN‐razgovoru  sa  jednim  od  naše  braće govoreći o pokretu Hamas kaže da je suđenje suprotnim zakonom kufr, ali  nije  širk  kao  propisivanje  zakona  mimo  Allaha,  a  zatim  na  tu  svoju  tvrdnju  i 

  656 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

terminologiju  nadovezuje  šejtanske  propise  o  kojim  Allah  nikakvog  dokaza  nije  objavio.     Interesantno  je  da  sam  otprilike  prije  godinu  dana  u  jednom  od  arapskih  foruma zatekao jednu budalu koja kaže da je tehakum tagutu kufr a ne širk, i da  zbog toga u njemu ima opravdanja neznanjem, a u širku nema, misleći valjda da je  time zaobišao uvjerenje muslimana da se veliki širk ne može nikad sastati sa aslu  dinil  islamom  i  da  u  njemu  nema  opravdanja  neznanjem  kada  je  u  pitanju  gubljenje imena islama i dobijanje imena širka.    Bilibani  tom  svojom  glupošću  između  ostalog  brani  pokret  Hamas,  koji  u  parlamentu  Jasira  Arafata  sudi  njegovim  zakonima,  i  radi  mnoge  druge  kufrijate  poput  bratimljenja  sa  mušricima  i  tagutima,  i  nepravljenja  razlike  između  muslimana i palestinskih kršćana, i mnoge druge opšte poznate vidove nevjerstva,  u koje je upala ova skupina, od kojih čovjeka muslimana boli glava i želudac.     Ova  šubha  ima  veze  sa  dolazećom,  a  to  je  njihova  stara  PalTalk  tvrdnja  da  naš menhedž proizilazi iz vjerovanja da su širk i kufr dva različita pojma i suštine, i  da oni ne moraju negirati islam neznalicama mušrika od ehlul‐fetre zbog toga što  „mangupi“  ne  prave  razliku  između  širka  i  kufra,  pa  pošto  „kufr  ne  biva  osim  nakon  argumenta“1028  onaj  koji  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  bilo  kojim  vidom velikog širka, je musliman sve dok se nad njim ne uspostavi argument!!!     Danas će smutljivci reći da se sada slažu sa nama kada je u pitanju veliki širk  u  ’ibadetu,  ali  se  ne  slažu  sa  Kur’anom  i  Sunnetom  kada  je  u  pitanju  veliki  širk  hukma  i  tehakuma,  tekfir  mušrika,  i  onih  koji  ne  negiraju  islam  mušricima  pravdajući ih neznanjem i njegovim pratiljama.   Da odgovorimo na prvu!  a)  Prije  svega  kažemo  da  ime  kojim  ćemo  nazvati  suđenje  tagutskim  zakonom  i  tehakum  njemu  u  ovoj  mes’eli  ne  igra  krucijalnu  ulogu,  već  suština  spomenutog  opisa,  i  da  li  se  spomenuta  suština  može  sastati  sa  osnovom  suštine  islama,  svejedno  nazvali  je  kufrom  ili  širkom.  Na  to  ukazuje  slijedeće!  Uzvišeni  Allah  je  vrijeđanje vjere nazvao kufrom i one koji to rade kolovođama kufra.   Rekao je Uzvišeni u suri Et‐Tevba:                                                               1028

 Kufr koji biva nakon uspostave argumenta je kufr kazne, a prije njega biva kufr nepostojanja islama i osnove  imana,  i  kada  se  tiče  aslud‐dina  tu  se  ne  spominje  samo  kufr  širka  već  i  kufr  sumnje,  poricanja,  izrugivanja,  oholosti, itd. Molim Allaha da sačuva islam i muslimane od ovih smutljivaca i da im se osveti za nepravdu koju su  nanijeli vjeri i nama kao pozivačima u nju. 

 

EBU MUHAMMED

657 

ِِ ِ ِ ِ ِ ِِ ‫ﱠﻬ ْﻢ َﻻ أَْﳝَﺎ َن َﳍُ ْﻢ ﻟَ َﻌﻠﱠ ُﻬ ْﻢ ﻳَـْﻨﺘَـ ُﻬﻮ َن‬ ُ ‫َوإِ ْن ﻧَ َﻜﺜُﻮا أَْﳝَﺎﻧَـ ُﻬ ْﻢ ﻣ ْﻦ ﺑَـ ْﻌﺪ َﻋ ْﻬﺪﻫ ْﻢ َوﻃَ َﻌﻨُﻮا ِﰲ دﻳﻨ ُﻜ ْﻢ ﻓَـ َﻘﺎﺗﻠُﻮا أَﺋ ﱠﻤﺔَ اﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ إِﻧـ‬ A  ako  prekrše  zakletve  svoje,  poslije  zaključenja  ugovora  s  njima,  i  ako  vjeru  vašu  budu  vrijeđali,  onda  se  borite  protiv  kolovođa  kufra  ‐  za  njih,  doista,  ne  postoje zakletve ‐ da bi se okanili.1029    Iz  Bilibanijevog  buncanja,  prema  kojem  je  neopravdavanje  neznanjem  vezano za termin širka, proizilazi da psovač vjere, s obzirom da je Allah psovanje  vjere nazvao kufrom a ne širkom, nekad može biti opravdan neznanjem! Takođe,  laganje na Allaha je u osnovi kufr a ne širk. Rekao je Uzvišeni: 

ِ ِ ِ‫ٍ ِ ﱠ‬ ٍ ِ ِ ٍ ِ ٍِ ‫ب َوأَ ْﻛﺜَـُﺮُﻫ ْﻢ‬ َ ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮواْ ﻳَـ ْﻔﺘَـُﺮو َن َﻋﻠَﻰ اﻟﻠّﻪ اﻟْ َﻜﺬ‬ َ ‫َﻣﺎ َﺟ َﻌ َﻞ اﻟﻠّﻪُ ﻣﻦ َﲝ َﲑة َوﻻَ َﺳﺂﺋﺒَﺔ َوﻻَ َوﺻﻴﻠَﺔ َوﻻَ َﺣﺎم َوﻟَـﻜ ﱠﻦ اﻟﺬ‬   ‫ﻻَ ﻳَـ ْﻌ ِﻘﻠُﻮ َن‬ Allah  nije  propisao  ni  behiru,  ni  saibu,  ni  vesilu,  a  ni  hama;  to  oni  koji  su  zanevjerovali govore o Allahu laži i većina njih nema pameti.1030    Prema buncanju Bilibanija onaj koji namjerno laže na Allaha s obzirom da je  upao u kufr a ne širk, ponekad može biti opravdan neznanjem zbog toga što je u  osnovi upao u kufr a širk  proizilazi iz njegovog djela, jer njime ’ibadeti šejtanu. I  tako dalje...    Jednostavno ne mogu se načuditi budalaštinama s kojima sam prinuđen da  se bakćem, i tako mi Allaha Uzvišenog, u svom životu nisam vidio većeg džahila i  licemjera  od  ovoga  štetočine,  za  kojeg  je  propisani  strah  od  Allaha  po  svemu  sudeći stran pojam, ali neka neka, čekajte i mi ćemo čekati; jedan dan kod Allaha  je poput hiljadu godina po našem brojenju.    U ovom smislu tragaoc za znanjem može navesti bilo koju vrstu kufra koja se  tiče aslud‐dina koji se ogleda u odricanju od širka i i mušrika i obožavanju samo  Allaha,  u  kojoj  nema  opravdanja  neznanjem,  i  navesti  je  kao  dokaz  ovom  pokvarenjaku. Evo ti primjer Iblisa koji je upao u kufr oholosti i odbijanja, u kojem  nema  opravdanja  neznanjem  i  te’vilom,  zbog  kojeg  ga  je  Allah  nazvao  kafirom  a  ne mušrikom.  Rekao je Uzvišeni u suri El‐Baqara: 

ِ ِ ِ ‫ِﱠ‬ ِ ِ ِ ِ ِ ‫ﻳﻦ‬ ْ ‫ﻴﺲ أ ََﰉ َو‬ ْ ‫َوإِ ْذ ﻗُـ ْﻠﻨَﺎ ﻟ ْﻠ َﻤ َﻼﺋ َﻜﺔ‬ َ ‫اﺳﺘَ ْﻜﺒَـَﺮ َوَﻛﺎ َن ﻣ َﻦ اﻟْ َﻜﺎﻓ ِﺮ‬ َ ‫اﺳ ُﺠ ُﺪوا ﻵَ َد َم ﻓَ َﺴ َﺠ ُﺪوا إﻻ إﺑْﻠ‬                                                              1029

 Sura Et‐Tevba (9) 12   Sura El‐Ma’ideh (5) 103 

1030

  658 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

A kada rekosmo melekima: "Poklonite se Ademu!" ‐ oni se pokloniše, ali Iblis ne  htjede, on se uzoholi i posta nevjernik/kafir.1031    Prema  „vjeri“  Bilibanija  osobe  koje  upadnu  u  kufr  odbijanja  i  oholosti,  s  obzirom  da  to  nije  širk,  a  „pametnjaković  ne  pravi  razliki  između  kufra  i  širka“,  mogu  ponekad  imati  opravdanje  u  neznanju  i  te’vilu!  Do  sada  sam  ti  naveo  primjer kufra vrijeđanja vjere i kufra oholosti i odbijanja.     Isto  tako  možeš  odgovoriti  magarcu  konstatacijom  da  je  „sumnja“  u  ispravnost  tevhida  kufr  a  ne  širk,  i  onda  ga    upitati    da  li  to  znači  da  ćemo  „počinioca  kufra  sumnje  u  tevhid“  nekad  pravdati  neznanjem  i  njegovim  pratiljama a „mušrika nećemo“?! I tako dalje...    Ogroman  je  broj  dokaza  u  Allahovoj  Knjizi  kojima  se  može  dokazati  da  počinioc kufra u aslud‐dinu, iako se opis u kojeg je upao u osnovi naziva kufrom a  ne  širkom,  ne  smije  i  ne  može  biti  opravdan  neznanjem  i  te’vilom  i  ostalim  pratiljama  neznanja,  jer  suština  onoga  u  šta  je  upao  stoji  nasuprot  suštine  aslu  dinil islama i  sa njom se nikada ne može sastati, svejedno radilo se o srčanim ili  vanjskim opisima.     Evo  ti  takođe  primjer  mržnje  prema  islamu,  a  mržnja  prema  islamu  je  u  osnovi  kufr,  a  širk  iz  nje  neminovno  proizilazi.  Rekao  je  Uzvišeni  u  suri  Muhammed:  ﴾ ٩﴿

ِ ِ‫ﱠ‬ ‫َﺣﺒَ َﻂ أ َْﻋ َﻤﺎ َﳍُ ْﻢ‬ َ ‫﴾ َذﻟ‬٨﴿ ‫َﺿ ﱠﻞ أ َْﻋ َﻤﺎ َﳍُ ْﻢ‬ َ ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا ﻓَـﺘَـ ْﻌ ًﺴﺎ َﳍُ ْﻢ َوأ‬ ْ ‫ﱠﻬ ْﻢ َﻛ ِﺮُﻫﻮا َﻣﺎ أَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄ‬ ُ ‫ﻚ ﺑِﺄَﻧـ‬ َ ‫َواﻟﺬ‬

A onima koji su zanevjerovali ‐ propast njima! On neće djela njihova prihvatiti,  ﴾8﴿  zato  što  su  mrzili  ono  što  Allah  objavljuje,  i  On  će  djela  njihova  poništiti.  1032 ﴾9﴿     Može  li  onaj  koji  mrzi  islam  biti  opravdan  zbog  toga  što  se  njegovo  djelo  prvenstveno naziva kufrom, a širk iz njega neminovno proizilazi? Ne može!   Zaključak: Bilibani mora učiniti kufr u svoju “vjeru”!  Idemo dalje...  b)  Nedvojbeno  je  da  je  Uzvišeni  Allah  tehakum  tagutu  i  hukm  njime  nazvao  vjerovanjem  u  taguta,  širkom  i  dalekom  zabludom,  a  širk  uopšteno  je  nazvao  dalekom zabludom u koju ulazi tehakum tagutu.                                                                1031

 Sura El‐Baqara (2) 34   Sura Muhammed (47) 8‐9 

1032

 

EBU MUHAMMED

659 

Rekao je Uzvišeni: 

ِ ِ‫ِ ﱠ‬ ِ ُ‫ﻳﺪو َن أَن ﻳـﺘﺤﺎ َﻛﻤﻮاْ إِ َﱃ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ﻮت‬ ُ ‫ﻚ ﻳُِﺮ‬ َ ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧ ِﺰَل ِﻣﻦ ﻗَـْﺒﻠ‬ َ ‫ﱠﻬ ْﻢ َآﻣﻨُﻮاْ ِﲟَﺎ أُﻧ ِﺰَل إِﻟَْﻴ‬ ُ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن أَﻧـ‬ ُ َ ََ َ ‫أَ َﱂْ ﺗَـَﺮ إ َﱃ اﻟﺬ‬ ِ ِ ِ ‫ﻳﺪ اﻟﺸﱠﻴﻄَﺎ ُن أَن ﻳ‬ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌِ ًﻴﺪا‬ َ ‫ﻀﻠﱠ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ُ ‫َوﻗَ ْﺪ أُﻣُﺮواْ أَن ﻳَ ْﻜ ُﻔُﺮواْ ﺑِﻪ َوﻳُِﺮ‬ ُ Zar ne vidiš one koji tvrde da vjeruju u ono što se objavljuje tebi i u ono što je  objavljeno prije tebe pa ipak žele/hoće da se tehakume tagutu, a naređeno im  je da zanevjeruju u njega. A šejtan želi da ih u daleku zabludu navede.1033    Pa je htijenje tehakuma tagutu nazvao dalekom zabludom, a tehakum tagutu  je još preči tog naziva, a daleka zabluda u Kur’anu je između ostalog širk i kufr u  Allaha.   Rekao je Uzvišeni u suri En‐Nisa’: 

ِ ِ‫إِ ﱠن اﻟﻠّﻪ ﻻَ ﻳـ ْﻐ ِﻔﺮ أَن ﻳ ْﺸﺮَك ﺑِِﻪ وﻳـ ْﻐ ِﻔﺮ ﻣﺎ دو َن َذﻟ‬ ِ ‫ﺿﻼَﻻً ﺑَﻌِ ًﻴﺪا‬ َ َ ‫ﺿ ﱠﻞ‬ َ ‫ﻚ ﻟ َﻤﻦ ﻳَ َﺸﺎء َوَﻣﻦ ﻳُ ْﺸ ِﺮْك ﺑِﺎﻟﻠّﻪ ﻓَـ َﻘ ْﺪ‬ ُ َ ُ ََ َ ُ ُ َ َ Uistinu, Allah neće oprostiti da Mu se pridružuje, a oprostiće ono što je manje  od  toga  kome  bude  htio.  A  onaj  koji  pridružuje  Allahu  je  otišao  u  daleku  zabludu.1034    Širk je velika zabluda i tehakum tagutu je velika zabluda, a ahmak je dužan da  nam  objasni  razliku  između  daleke  zablude  širka  i  daleke  zablude  tehakuma  tagutu?   Rekao je Uzvišeni u suri En‐Nisa’: 

ِ ِ ِِ ِ ِِ ِ ِ ‫ﺿ َﻼًﻻ ﺑَﻌِ ًﻴﺪا‬ َ ‫ﺿ ﱠﻞ‬ َ ‫َوَﻣ ْﻦ ﻳَ ْﻜ ُﻔ ْﺮ ﺑِﺎﻟﻠﱠﻪ َوَﻣ َﻼﺋ َﻜﺘﻪ َوُﻛﺘُﺒِﻪ َوُر ُﺳﻠﻪ َواﻟْﻴَـ ْﻮم ْاﻵَﺧ ِﺮ ﻓَـ َﻘ ْﺪ‬ A ko zanevjeruje u Allaha i Njegove meleke i Njegove knjige i Njegove Poslanike  i Posljednji Dan sigurno je skrenuo u daleku zabludu.1035    Nevjerovanje u Allaha, Njegove meleke, Njegove knjige, poslanike i Posljednji  Dan  je  velika  zabluda  a  suđenje  tagutskim  zakonom  i  tehakum  njemu  spada  u  najveće vidove nevjerovanja u Allaha i vjerovanja u šejtana.   Rekao je Uzvišeni: 

                                                             1033

 Sura En‐Nisa’ (4) 60   Sura En‐Nisa’ (4) 116  1035  Sura En‐Nisa’ (4) 136  1034

‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ َ ِ‫َوَﻣ ْﻦ َﱂْ َْﳛ ُﻜ ْﻢ ِﲟَﺎ أَﻧْـَﺰَل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬

  660 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Oni koji ne sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri.1036    Pa  ih  je  nazvao  kafirima  ograničivši  nevjerstvo  na  njih,  a  one  koji  ’ibadete  nekom  drugom  mimo  Allaha  je  isto  tako  nazvao  riječju  el‐kafirun.  Rekao  je  Uzvišeni: 

‫﴾ َوَﻻ أَﻧَﺎ َﻋﺎﺑِ ٌﺪ َﻣﺎ َﻋﺒَ ْﺪ ُْﰎ‬٣﴿ ‫﴾ َوَﻻ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﻋﺎﺑِ ُﺪو َن َﻣﺎ أ َْﻋﺒُ ُﺪ‬٢﴿ ‫﴾ َﻻ أ َْﻋﺒُ ُﺪ َﻣﺎ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪو َن‬١﴿ ‫ﻗُ ْﻞ ﻳَﺎ أَﻳـﱡ َﻬﺎ اﻟْ َﻜﺎﻓُِﺮو َن‬ ِ ِ ِ ِ ‫ﱄ ِدﻳ‬ ﴾٦﴿ ‫ﻦ‬ َ ‫﴾ ﻟَ ُﻜ ْﻢ دﻳﻨُ ُﻜ ْﻢ َو‬٥﴿ ‫﴾ َوَﻻ أَﻧْـﺘُ ْﻢ َﻋﺎﺑ ُﺪو َن َﻣﺎ أ َْﻋﺒُ ُﺪ‬٤﴿ Reci:  „O  vi  kafiri!  ﴾1﴿ Ne  ’ibadetim  onome  čemu  ’ibadetite.  ﴾2﴿  Niti  ste  vi  obožavaoci  Onoga  Kojem  ja  ’ibadetim.  ﴾3﴿  Niti  sam  ja  obožavaoc  onoga  čemu  ste vi ’ibadetili.  ﴾4﴿ Niti ste vi obožavaoci Onoga Kojem ja ’ibadetim.  ﴾5﴿ Vama  vaš din a meni moj din.“ ﴾6﴿1037    Pa je Allah one koji ne sude Njegovim zakonom nazvao kafirima koristeći istu  riječ koju je upotrijebio za one koji ’ibadete nekom drugom mimo Allaha a to je  širk čak i kod štetočina.   Rekao je Uzvišeni u suri El‐Kehf:  I ne pridružuje nikog u Svom hukmu/presudi.1038 

ِِ ‫َﺣ ًﺪا‬ َ ‫َوَﻻ ﻳُ ْﺸ ِﺮُك ِﰲ ُﺣﻜْﻤﻪ أ‬

  Ovaj ajet je sarih dokaz da pojam širk obuhvata suđenje tagutskim zakonima  i  tehakum  njima  kao  što  obuhvata  propisivanje  zakona  mimo  Allaha  i  njihovo  prihvatanje,  i  ova  Istina  je  opšte  poznata  u  Kur’anu,  Allahulmuste’an.  Uzvišeni  ograničava  hukm  samo  na  Sebe,  iz  čega  se  razumije  da  onaj  koji  sudi  tagutskim  zakonom pridružuje sebe Uzvišenom a onaj koji to traži ga pridružuje Uzvišenom  Gospodaru u onome u čemu On nema sudruga.  Na kraju, rekao je Uzvišeni u suri Jusuf: 

ِ ِ ِ ِ َ‫ﻚ اﻟﺪﱢﻳﻦ اﻟْ َﻘﻴﱢﻢ وﻟ‬ ِ ِ ِ ‫اﳊﻜ‬ ِِ ِ ‫ـﻜ ﱠﻦ أَ ْﻛﺜَـَﺮ اﻟﻨ‬ ‫ﱠﺎس ﻻَ ﻳَـ ْﻌﻠَ ُﻤﻮ َن‬ َ ُ ُ َ ‫ْﻢ إﻻﱠ ﻟﻠّﻪ أ ََﻣَﺮ أَﻻﱠ ﺗَـ ْﻌﺒُ ُﺪواْ إﻻﱠ إﻳﱠﺎﻩُ َذﻟ‬ ُ ُْ ‫إن‬ Hukm  ne  pripada  osim  Allahu.  Naredio  je  da  ne  ’ibadetite  osim  Njemu.  To  je  ispravan din, ali većina ljudi ne zna.1039                                                               1036

 Sura El‐Ma’ideh (5) 44   Sura El‐Kafirun (109)  1038  Sura El‐Kehf (18) 26  1039  Sura Jusuf (12) 40  1037

 

EBU MUHAMMED

661 

  Istinu je rekao Allah! Većina ljudi ne zna značenje Njegove jednoće i onoga  što ona za sobom povlači. U ovom ajetu je Uzvišeni Allah ograničio hukm samo na  Sebe  metodom  ograničavanja  putem  koje  je  u  šehadetu  LA  ILAHE  ILLALLAH,  tj.  nema zaslužnog ’ibadeta osim Allaha, koja se ogleda u negaciji i potvrdi, ograničio  zaslugu da bude obožovan samo na Sebe, pa neka je slavljen Onaj Koji je objavio  ovaj  Kur’an  koji  potvrđuje  sam  sebe  i  srca  smutljivaca  učinio  slijepim  pred  njegovim svjetlom i jasnoćom.    Ajet  u  suri  Et‐Tevba  iz  kojeg  se  uzima  propis  za  širk  propisivanja  zakona  mimo  Allaha  i  širk  pokornosti  se  takođe  može  uzeti  kao  dokaz  za  termin  širka  hukma  i  tehakuma,  jer  suđenje  tagutskim  zakonom  i  nametanje  njega  ljudima,  kao i traženje toga, je osnova za širk pokornosti.  Rekao je Uzvišeni:  

ِ ‫ون اﻟﻠﱠ ِﻪ واﻟْﻤ ِﺴﻴﺢ اﺑﻦ ﻣﺮَﱘ وﻣﺎ أ ُِﻣﺮوا إِﱠﻻ ﻟِﻴـﻌﺒ ُﺪوا إِ َﳍﺎ و‬ ِ ‫ﱠاﲣَ ُﺬوا أَﺣﺒﺎرﻫﻢ ورﻫﺒﺎﻧَـﻬﻢ أَرﺑﺎﺑﺎ ِﻣﻦ د‬ ‫اﺣ ًﺪا َﻻ إِﻟَﻪَ إِﱠﻻ‬ ُ ْ ً َْ ْ ُ َ ْ ُ َ ْ ُ َ َ ْ َ ً ُْ َ ُ َ َ َ َْ َ ْ َ َ َ ‫ُﻫ َﻮ ُﺳْﺒ َﺤﺎﻧَﻪُ َﻋ ﱠﻤﺎ ﻳُ ْﺸ ِﺮُﻛﻮ َن‬ Uzeli  su  svoje  svećenike  i  monahe  za  erbabe  mimo  Allaha,  i  Mesiha  sina  Merjeminog,  a  nije  im  naređeno  osim  da  ’ibadete  samo  Jednom  Bogu,  nema  Boga mimo Njega. Slavljen neka je On šta mu pridružuju!1040    Pa ako je prihvatanje suprotnog tagutskog zakona bez obzira na njegov oblik  veliki širk i pridruživanje Allahu onda je suđenje njima i obavezivanje ljudi na njih i  tražnje toga još preče da bude veliki širk! Štaviše, Allah je to učinio tagutijjetom a  ne  pukim  širkom,  i  to  ukazuje  na  to  da  je  naša  argumentacija  ovim  ajetom  ispravna,  jer  smo  je  izgradili  na  činjenici  da  je  suđenje  tagutskim  zakonom  kao  i  propisivanje tih zakona veliki širk koji je osnova širka pokornosti.    S obzirom da je osnova širka pokornosti, gora od širka pokornosti, a ajet sure  Et‐Tevba  govori  o  propisivanju  zakona  i  pokornosti  u  njima,  a  to  sve  za  sobom  povlači  suđenje  promjenjenim  zakonom  i  tehakum  njima.  Zato  Eš‐Šazili  riječi  Allahovog  Poslanika,  .,  ’Adiju  sinu  Hatima:  „pa  ste  ih  slijedili  u tome“  u  svojoj  knjizi „Haddul‐islam ve haqiqatul‐iman“ tumači riječima „pa ste ih slijedili u tome  hukmom i tehakumom“.    Odakle Bilibaniju smjelost i obraz da nakon svih svojih potvora na ovu vjeru  priča  o  njoj  i  u  njeno  ime?  Tim  ljudima,  kao  što  sam  rekao  na  svojim 

                                                             1040

 Sura Et‐Tevba (9) 31 

  662 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

predavanjima,  bilo  da  se  radi  o  njemu  ili  “notornom  lašcu”  ili  Nusretu,  nije  dozvoljeno da pričaju o propisima islama i tevhida, jer ih ne poznaju.    Na kraju, kritikujući sam sebe, ističem da vjerujem da je najpreče bilo da se  tačka „b“ otpočne ajetom iz sure El‐Kehf, zatim ajetom iz sure Jusuf, zatim ajetom  iz  sure  Et‐Tevba,  pa  govorom  o  velikoj  zabludi  u  Kur’anu  i  konstatacijom  da  je  Uzvišeni mnoge opise iz kojih širk neminovno proizilazi prvobitno nazvao kufrom i  da to ne utiče na ulazak odricanja od njih i onih koji su upali u njih u aslud‐din.   c) Učenjaci poput ’Alija Hudajra, i naravno učenjaci selefa i khalefa takođe, čak i  oni  koji  kažu  da  su  kufr  i  širk  sinonimi,  tahkim  taguta  i  tehakum  njemu  nazivaju  širkom Allahu, jer razilaženje učenjaka u mes’eli da li su širk i kufr sinonimi ili dva  različita  pojma  za  sobom  ne  povlači  nenazivanje  širka  kufrom  zbog  toga  što  oni  učenjaci koji vjeruju da su širk i kufr sinonimi svaku vrstu kufra nazivaju širkom i  obratno, i ovo sve ti ponovo ukazuje da je Bilibani ponovo izmislio i slagao i svoje  vjerovanje izvukao iz svog privatnog džepa.   Izvoli neke citata ’Alija El‐Hudajra koji, govoreći o vrstama širka, kaže: 

‫ اﻟﺸﺮك ﰲ اﻷﻟﻮﻫﻴﺔ أو ﰲ اﻟﻌﺒﺎدة وﻫﻲ أن ﺗﺼﺮف أي ﻧﻮع ﻣﻦ أﻧﻮاع اﻟﻌﺒﺎدة ﻟﻐﲑ اﷲ ﻛﺎﻟﺬﺑﺢ‬:‫اﻟﻘﺴﻢ اﻟﺜﺎﻟﺚ‬ .‫ﻟﻐﲑ اﷲ أو اﳊﻜﻢ ﺑﺎﻟﻘﻮاﻧﲔ اﻟﻮﺿﻌﻴﺔ أو اﻟﺘﺸﺮﻳﻊ‬ „Treća vrsta: širk u uluhijjetu (božanstvu) ili u ’ibadetu, a ogleda se u tome da se  bilo koja od vrsta ’ibadeta usmjeri nekom drugom mimo Allaha, poput klanja žrtve  nekom  drugom  mimo  Allaha,  ili  suđenja  laičkim  zakonima  ili  propisivanja  zakona.“1041    Pogledaj kako „Bilibanijeva ulema“ suđenje laičkim zakonom naziva širkom u  ’ibadetu  i  poredi  ga  sa  prinošenjem  žrtve  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  propisivanjem  zakona!  Stranicu  Hudajrove  knjige  mogu  navesti  ali  to  neće  puno  pomoći  jer  se  radi  o  word  dokumentu,  kojeg  svako  može  pojedinačno  uređivati  tako da su brojevi stranica relativni.   ’Ali El‐Hudajr je rekao u komentaru „Kitabut‐tevhid“: 

‫ ﺣﻜﻢ اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ أو اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ؟‬:‫اﻟﻤﺴﺄﻟﺔ اﻟﺮاﺑﻌﺔ‬ :‫ﻳﻨﻘﺴﻢ إﱃ ﻗﺴﻤﲔ‬

:‫ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ وﻫﻮ ﺳﺘﺔ أﻧﻮاع‬:‫اﻷول‬                                                              1041

 El‐Vesit 

 

EBU MUHAMMED

663 

.‫ أن ﳚﺤﺪ ﺣﻜﻢ اﷲ‬-١ .‫ أن ﳛﻜﻢ أو ﻳﺘﺤﺎﻛﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ ﻋﻠﻰ أﻧﻪ أﺣﺴﻦ ﻣﻦ ﺣﻜﻢ اﷲ‬-٢ .‫ أن ﻳﻌﺘﻘﺪ أﻧﻪ ﻣﺜﻞ ﺣﻜﻢ اﷲ‬-٣ .‫ أن ﻳﻌﺘﻘﺪ أﻧﻪ ﳚﻮز اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ أو اﳊﻜﻢ ﺑﻐﲑ ﻣﺎ أﻧﺰل اﷲ‬-٤ .‫ وﻫﺬا ﺧﺎص ﺑﺎﳊﺎﻛﻢ‬،‫ أو وﺿﻊ ﺗﺸﺮﻳﻌﺎت ُﲣﺎﻟﻒ اﻟﺸﺮع‬،‫ وﺿﻊ ﳏﺎﻛﻢ ﻗﺎﻧﻮﻧﻴﺔ‬-٥

‫ ﻛﻤﺎ ﻳﻔﻌﻞ ﺑﻌﺾ أﻫﻞ اﻟﻘﺒﺎﺋﻞ ﻣﻦ‬،‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻰ اﻷﻋﺮاف واﻟﺴﻠﻮم ﻋﻨﺪ اﻟﺘﻨﺎزع واﻟﺨﺼﻮﻣﺎت‬

-٦

.‫ وﻫﺬا ﺧﺎص ﺑﺎﻟﺘﺤﺎﻛﻢ‬،‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻰ رؤﺳﺎء ﻋﺸﺎﺋﺮﻫﻢ‬ „Četvrta  mes’ela:  propis  tehakuma  ili  suđenja  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah objavio?  Djeli se na dvije vrste:  Prva: Veliki širk, a on se dijeli na šest vrsta:  1) Da zaniječe Allahov propis;  2) Da sudi ili da se tehakumi nečem drugom mimo onoga što je Allah objavio u 

smislu da je ono bolje od Allahovog propisa;  3) Da vjeruje da je poput Allahovog propisa;  4) Da  vjeruje  da  su  tehakum  ili  hukm  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah 

objavio dozvoljeni;  5) Postavljanje  laičkih  sudnica,  ili  postavljanje  zakona  koji  se  suprotstavljaju 

šerijatu, i ovo je posebno za hakima (vladara);  6) Tehakum  tradicijama  (’urfovima) i „selumima“ prilikom spora i u parnicama, 

kao što rade neka plemena od tehakuma poglavarima svojih plemena. Ovo se  posebno tiče tehakuma.“   Ovaj citat je toliko jasan da ga ne moram komentarisati!    Zaključak  je  da  je  opšte  poznata  stvar  među  učenjacima  da  se  suština  suđenja  tagutskim  zakonom  i  traženja  rješenja  sporova  suđenjem  njime  naziva  širkom  i  kufrom.  Na  zemljinoj  kugli  ne  postoji  nijedan  učenjak  koji  će  reći  da  se  opis  velikog  kufra  u  djelima  u  pitanju  suđenja  i  tehakuma  ne  naziva  širkom,  bez  obzira na njegov mezheb u pogledu toga da li su širk i kufr sinonimi ili dva različita  pojma.     Jedni vjeruju da je svaki širk kufr ali da nije svaki kufr širk, a drugi svaku vrstu  kufra  terminološki  nazivaju  širkom  i  obratno,  ali  prema  njima  ne  postupaju  kao 

  664 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

prema  opisima  koji  se  tiču  onoga  bez  čega  nema  ostvarenja  aslud‐dina,  i  na  to  ćemo odgovoriti detaljnije pod slijedećom tačkom, inšaAllah.    Ebu Basir, koji je „Bilibanijev ljubimac“, vjeruje, koliko se sjećam, da su širk i  kufr  sinonimi,  ali  u  svojoj  kritici  Bin  Bazovog  posljednjeg  stava  u  vezi  kufr  dune  kufr  spominje  termin  „širk  hukma“,  tako  da  je  Bilibani  zaista  ostao  usamljen  u  svojoj džungli, a najžalosnije bi bilo kada bih saznao da je uspio prevariti Nusreta  da prihvati ovu zabludu. 

11.11 Odgovor na šesti „dokaz“   Kažu  da  je  njihov  mezheb  da  su  kufr  i  širk  sinonimi,  te  da  ne  prave  razliku  između  kufra  i  širka  kao  mi,  pa  im  zbog  toga  nije  obavezno  da  negiraju  islam  mušricima,  a  kada  su  „skontali“  da  mušrik  u  obredima  ne  može  biti  musliman  zbog toga što su islam i širk dvije suprotnosti koje se ne mogu sastati su „skontali“  da su sudija tagutom i mutehakim tagutu, „pošto su kufr i širk kod njih sinonimi“,   prije uspostave argumenta muslimani a ne mušrici.     Dakle,  nisu  im  dužni  negirati  islam,  pa  su  to  sve  zakrpili  „lažima  i  novotarijama“  koje  smo  raskrinkali  i  na  to  nadovezali  nebulozu  i  ubitačan  zaključak da „tehakum ne ulazi u aslud‐din“, i ovo sve su budalaštine koje mogu  pasti  na  pamet  samo  neznalicama  i  licemjerima,  a  najpreči  svega  toga  su  „bivše  hodže“,  a  glavešine  ove  smutnje,  subhanAllah,  su  bivše  hodže  u  odjelu  „selefizma“ ili odbrane „tevhida i džihada“!    Pravljenje  razlike  između  širka  i  kufra  nije  ona  stvar  koja  nalaže  tekfir  mušrika, o bilo kojem vidu širka da se radi, već činjenica da je upao u opis koji stoji  nasuprot suštine islama i koji se ne može sastati sa aslu dinil islamom, bez obzira  da li ćemo taj opis nazvati širkom, kufrom ili neistinom (batilom), a Bilibani i oni  koji  vjeruju  u  ovog  taguta  imaju  roka  do  smrti  da  dokažu  ovu  budalaštinu  ili  da  navedu  riječi  nekog  od  učenjaka  u  kojima  se  ona  spominje,  makar  se  radilo  o  njihovim „poštovanim ’alimima“.  A sada da objasnimo mes’elu!    Učenjaci islama se razilaze da li su širk i kufr sinonimi ili su različiti pojmovi  koji ukazuju na dvije različite suštine. ’Ali El‐Hudajr prenosi govor Ibn Hazma iz „El‐ faslu bejnel‐mileli ven‐nihal“ pa kaže: 

 

EBU MUHAMMED

665 

،‫ ﻗــﺎل ﻋــﻦ ﻣﺴــﺄﻟﺔ اﻟﺸــﺮك واﻟﻜﻔــﺮ واﻟﻌﻼﻗــﺔ ﺑﻴﻨﻬﻤــﺎ‬222 ‫واﺑـﻦ ﺣــﺰم ﻣــﻦ ﰲ ﻛﺘﺎﺑــﻪ اﻟﻔﺼــﻞ ﰲ اﺠﻤﻟﻠــﺪ اﻟﺜﺎﻟــﺚ ص‬ ‫ ﻓﻘﺎﻟــﺖ ﻃﺎﺋﻔــﺔ ﳘــﺎ اﲰــﺎن واﻗﻌــﺎن ﻋﻠــﻰ ﻣﻌﻨﻴــﲔ وأن ﻛــﻞ ﺷــﺮك ﻛﻔــﺮ‬:‫ﻓﻘــﺎل اﺧﺘﻠــﻒ اﻟﻨــﺎس ﰲ اﻟﻜﻔــﺮ واﻟﺸــﺮك‬ .‫ وﻫـﻮ ﻗــﻮل أﰊ ﺣﻨﻴﻔـﺔ وﻏـﲑﻩ‬...‫ وﻗـﺎل ﻫـﺆﻻء ﻻ ﺷــﺮك إﻻ ﻗـﻮل ﻣـﻦ ﺟﻌـﻞ ﷲ ﺷـﺮﻳﻜﺎ‬،‫وﻟـﻴﺲ ﻛـﻞ ﻛﻔـﺮ ﺷـﺮﻛﺎ‬ ‫وﻗﺎل آﺧﺮون اﻟﻜﻔﺮ واﻟﺸﺮك ﺳﻮاء وﻛﻞ ﻛﺎﻓﺮ ﻓﻬﻮ ﻣﺸﺮك وﻛﻞ ﻣﺸﺮك ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ وﻫﻮ ﻗـﻮل اﻟﺸـﺎﻓﻌﻲ وﻏـﲑﻩ اﻫ ـ‬ .‫ﻛﻼﻣﻪ‬ „Ibn  Hazm  je  u  svojoj  knjizi  „El‐fasl“  u  3/222  o  mes’eli  širka  i  kufra  i  njihovoj  međusobnoj vezi rekao:  „Ljudi  su  se  razišli  u  pogledu  kufra  i  širka.  Jedna  grupa  kaže  da  su  to  dva  imena  koja obuvhataju dva značenja i da je svaki širk kufr ali nije svaki kufr širk. Oni su  rekli  da  nema  širka  osim  u  riječima1042  onih  koji  su  Allahu  učinili  šerika...  To  je  mišljenje Ebu Hanife i drugih, a drugi su rekli da su kufr i širk jedno te isto i da je  svaki kafir mušrik i da je svaki mušrik kafir, i ovo je mišljenje Šafije i drugih.“ – kraj  govora ‐ 1043    Razilaženje  u  ovom  pitanju  je  apsolutno  terminološke  prirode  i  na  njega  se  ne  nadovezuje  bilo  kakvo  razilaženje  ni  u  jednoj  mes’eli.  Učenjaci  ehlus‐sunneta  su složni da je iman u vjeri riječ i djelo; riječ srca i jezika, djelo srca i udova, i da se  povećava  činjenjem  dobrih  djela  i  smanjuje  griješenjem  dok  u  potpunosti  ne  nestane, i da nasuprot njega stoji kufr koji takođe obuhvata riječ i djelo; riječ srca  (’aqida) i jezika, i djelo srca  i udova, pa zbog toga vjeruju da čovjek može postati  nevjernikom  zbog  sumnje,  ili  nevjerničkog  uvjerenja,  ili  izgovaranjem  riječi  nevjerstva,  ili  činjenjem  nekog  djela  koje  izvodi  iz  vjere,  ili  ostavljanjem  nekog  djela čije ostavljanje izvodi iz vjere.     Tako da je da bi čovjek postao musliman potrebno da ostvari skup opisa, a  nevjernikom  može  postati  pojavom  samo  jednog  opisa,  koji  se  može  dogoditi  u  srcu  ili  u  vanjštini.  Zbog  toga  se  u  definiciji  kaže  da  je  iman  ono  što  je  suprotno  kufru  a  da  je  kufr  ono  što  je  suprotno  imanu.  Svaka  osoba  koja  vjeruje  da  neka  suština stoji nasuprot osnove imana, bez koje čovjek ne može biti muslimanom u  suštini,  će,  bez  obzira  na  pitanje  uspostave  argumenta,  neminovno  vjerovati  da  pojave te suštine znači nestanak osnove imana a time i islama.  

                                                             1042

  Ograničavanje  suštine  kufra  na  govor  jezikom  mimo  djela  tijela  je  put  murdžija  pravnika,  koji  vjeruju  da  suština imana obuhvata uvjerenje srca i govor jezikom, a mnogi u suštinu imana uvode neka djela srca.   1043  El‐Vesit 3/124  (Šamilah) 

  666 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Zato  mi  kažemo  da  ovi  naši  protivnici  ne  znaju  islam  i  njegovu  suštinu,  svejedno  ticalo  se  to  njihove  tvrdnje  da  neko  može  biti  musliman  ako  upadne  u  „manje  poznati  širk“,  ili  upadne  u  širk  hukma  i  tehakuma,  ili  ne  ostvari  neki  od  levazima čiji nestanak neminovno ukazuje na nestanak osnove iz koje proizilazi, ili  uradi  opis  suprotan  nekom  od  levazima,  što  isto  tako  ukazuje  da  u  srcu  čovjeka  nema  imana,  uz  napomenu  da  ehlus‐sunneh  taj  vanjski  opis  lično  naziva  velikim  kufrom i da neki učenjaci te levazime nazivaju ruknovima kao što si vidio u govoru  El‐Hudajra.     Ehlus‐sunneh vel‐džema’ah, s obzirom na njihovo uvjerenje o suštini kufra i  imana, takođe vjeruju da postoji puno vrsta kufra, i kada navode primjere za vrste  kufra time ne žele vrste kufra ograničiti samo na njih. U njihovom govoru se može  naći spomen slijedećih vrsta kufra:  a) Širk, tj. pridruživanje nečeg ili nekog Allahu u Njegovim specifikama, riječima ili  djelima,  nutrinski  ili  vanjštinski,  svejedno  bilo  to  u  ’aqidetsko‐teoretskom  ili  praktičnom tevhidu.   

11.12 Širk u ’aqidetsko-teoretskom tevhidu Širk u ’aqidetsko‐teoretskom tevhidu počinje od:   Negacije  postojanja  Allaha  što  učenjaci  nazivaju  pojmom  širkut‐ta’til,  koji  obuhvata  ateiste  poput  komunista,  ili  zagovornike  vahdetul‐vudžuda,  tj.  panteizma  ili  jednoće  egzistencije,  koji  kažu  da  je  stvoreno  lično  Allah,  što  neminovno podrazumijeva negaciju Allaha, jer među ljudima je opšte poznato  da  Allah  nije  ono  što  je  stvoreno,  i  na  tome  se  stvoreni,  i  to  je  ono  što  su  potvrdili vjerski tekstovi i sve drugo učinili neispravnim i nemogućim.    Negacije  opisanosti  Allaha  osobinama  savršenstva  što  se  posebno  odnosi  na  nevjerničke  sekte  koje  su  zagovarale  da  Allah  ne  smije  biti  nazvan  nijednim  imenom  niti  opisan  osobinom  i  da  je  on  „neograničeno  postojanje“,  tj.  postojanje koje se ne ograničava imenom niti osobinom, da Allah sačuva, i to  je mišljenje ekstremnih džehmija i gorih od njih.   Zagovaranja  postojanja  sudruga  Allahu  u  nečem  od  Njegovih  djela,  imena  ili  osobina, što obuhvata one koji vjeruju da mimo Njega postoji drugi Stvoritelj,  Upravitelj,  Zakonodavac,  Sudac  i  slično,  i  u  ovu  vrstu  širka  spada  izmišljanje  propisivača zakona mimo Allaha. 

 

EBU MUHAMMED

667 

  Ovo je uopšten presjek ’aqidetsko‐teoretskog širka i za svaku od ovih podjela  se u detaljima mogu navesti sektaške devijacije, koje su propagirali određeni ljudi  nekad i sad, međutim obim ove knjige to ne dozvoljava.   

11.13 Širk u ’ibadetu   Širk  u  ’ibadetu  biva  usmjeravanjem  bilo  kojeg  vida  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha,  poput  ljubavi  i  straha,  sedžde  ili  klanja  žrtve,  ili  traženjem  od  stvorenja  ono  što  je  samo  Allah  u  stanju  da  učini  ili  apsolutnom  pokornošću  i  poniznošću  stvorenju  poput  širka  dove  (moljenja)  ili  širka  suđenja  tagutskim  zakonom  i  tehakuma  njima.  Ovom  rečenicom  smo  obuhvatili  srčane  i  vanjske  ’ibadete.  Širk  naravno  kao  i  kufr,  s  obzirom  da  je  jedna  od  vrsta  kufra,  se  može  dogoditi sumnjama, uvjerenjima i djelima srca, govorom jezika ili djelima tjela.     Na  pitanje  koliko  vrsta  velikog  širka  postoji  možemo  odgovorit  da  je  oblast  velikog  širka  kao  more  bez  obale  kao  što  je  rekao  Ibnul‐Qajjim,  jer  nasuprot  svakog propisanog uvjerenja i ’ibadeta stoji veliki širk  koji  se ostvaruje ako se to  uvjerenje ili ’ibadet veže za stvorenje, i ako se desi da neki od učenjaka u svojim  knjigama  spomenu  određene  vrste  velikog  širka,  kao  što  je  uradio  šejh  Muhammed u „Poslanici o tevhidu i širku, imanu i kufru, i nifaku“, u kojoj je prvo  spomenuo  tri  vrste  tevhida,  zatim  vrste  širka,  pa  kufra  i  nifaka,  time  žele  samo  ukazati na najglavnije vrste velikog širka a ne ograničiti ga na njih.    Dakle,  širk  je  vrsta  kufra,  što  znači  da  je  svaki  širk  kufr,  i  opis  širka  stoji  direktno nasuprot osnove imana i islama koja ne može postojati uz veliki širk, i to  je razlog zbog kojeg su svi muslimani složni da počinioc velikog širka ne može biti  musliman. S obzirom da je širk vrsta kufra, a kufr je ono što je suprotno imanu, se  za  počinioca  širka  može  reći  da  je  kafir,  bez  obzira  na  to  da  li  je  nad  njim  uspostavljen argument ili ne, što znači da je svaki mušrik kafir, ali se za njegov kufr  prije uspostave argumenta ne vežu mnogi dunjalučki i ahiretski propisi tekfira.     Ovo je vjerovanje svih muslimana, jer i oni koji kažu da su kufr i širk sinonimi  kažu da je svaki mušrik kafir, i da onaj koji upadne u bilo koju suštinu, koja stoji  nasuprot  aslu  dinil  islama  i  s  njom  se  nikad  ne  može  sastati,  ne  može  biti  musliman. Ovo je uvod za odgovor na šubhu Bilibanija i pametnom je dovoljno.   b)  Kufrul‐’irad,  tj.  nevjerstvo  izbjegavanja,  a  biva  izbjegavanjem  izučavanja  vjere  ili  izbjegavanjem  rađenja  po  njoj  u  onome  bez  čega  nema  aslu  dinil  islama,  i  u  opšte poznatim mes’elama uz mogućnost sticanja znanja i sprovođenja onoga što  je Allah naredio. 

  668 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Rekao je Uzvišeni u suri El‐Ehqaf: 

ِ ِ‫ﱠ‬ ‫ﺿﻮ َن‬ ُ ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا َﻋ ﱠﻤﺎ أُﻧﺬ ُروا ُﻣ ْﻌ ِﺮ‬ َ ‫َواﻟﺬ‬

Oni koji su zanevjerovali izbjegavaju ono čime su opomenuti.1044    Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  u  „Tariqul‐hidžretejn“  prenio  idžma’  ehlus‐ sunneta o tome da se u opšte poznatim mes’elama argument uspostavlja pukim  postojanjem mogućnosti saznanja makar ostao neznalica, i da je ako ih ne zna ili  njima  suprotno  postupi  nevjernik  kufrom  izbjegavanja,  i  da  se  idžma’u  ehlus‐ sunneta suprotstavila grupa apologeta koji takvom negiraju islam i presuđuju im  propisom ehlul‐fetre i onih do kojih nije došla da’va.    Isto tako se iz govora Ibnul‐Qajjima i Šatibija razumije da se mušrik iz ehlul‐ fetre  kojem  ne  pada  na  pamet  da  traži  tevhid  i  koji  je  zadovoljan  sa  nevjerom  svojih očeva i onaj mušrik koji ulaže maksimalan trud da nađe Allahovu vjeru iako  je  u  određenom  mjestu  ili  vremenu  teoretski  ne  može  naći,  ne  smiju  biti  izjednačeni u propisima, i da su prvi pravi  predstavnici ehlul‐fetre. Rekao je Ibnul‐ Qajjim,  rahimehullah,  u  „Tariqul‐hidžretejn“  govoreći  o  sedamnaestoj  kategoriji  obveznika:  „Ovim detaljnim objašnjenjem se uklanja svaka problematika u ovom pitanju. Ovo  objašnjenje je izgrađeno na četiri temelja:  Prvi:  da  Allah,  subhanehu  ve  te  'ala,  neće  kazniti  nikog  osim  nakon  uspostave  argumenta  nad  njim,  kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  Mi  ne  kažnjavamo  dok  ne  pošaljemo poslanika. ‐ zatim je spomenuo neke ajete pa je nakon toga rekao ‐ ...  Drugi: da se kazna zaslužuje radi dva razloga.  Prvi:  izbjegavanje  (’irad)  argumenta  i  dokaza,  neželjenje  istog  kao  i  neželjenje  rada po onome na šta ukazuje.  Drugi: prkošenje (’inad) argumentu nakon njegove uspostave i ostavljanje želje za  onim na što ukazuje.  Prva stvar je kufr izbjegavanja (kufr 'irad) a druga kufr prkosa (kufr 'inad).   Što  se  tiče  kufra  neznanja  (kufrul‐džehl)  uz  neuspostavljenost  argumenta  i  nepostojanje  mogućnosti  da  se  argument  sazna,  e  to  je  onaj  (vrsta  kufra)  zbog  čijeg činjenja Allah neće kazniti dok se ne uspostavi poslanički argument.“  A prije toga kaže:                                                               1044

 Sura El‐Ehqaf (46) 3 

 

EBU MUHAMMED

669 

„Da!  Neophodno  je  na  ovome  mjestu  da  detaljno  objasnimo  jednu  stvar  koja  će  riješiti  ovu  problematiku,  a  to  je  razlika  između  muqallida1045  koji  je  bio  u  mogućnosti  da  nauči  i  sazna  istinu,  ali  se  okrenuo1046  i  onoga  koji  to  nikako  nije  mogao. Obje skupine postoje u stvarnosti.  Onaj koji je imao mogućnost (mutemekkin), koji se okrenuo1047 (m'urid) se smatra  nemarnim (muferrit), i da je ostavio ono što mu je vadžib (obaveza), pa zbog toga  nema nikakvog opravdanja kod Allaha. Što se tiče onoga koji nema mogućnost i  nije u stanju da nekog pita ili sazna, onaj koji nikako nije u stanju da nauči, takvih  takođe ima dvije vrste: u prvu vrstu spada osoba koja želi uputu, daje joj prednost  nad svime, voli je, ali nije kadra da je nađe, niti da je potraži, zbog nepostojanja  onoga  koji  bi  ga  mogao  uputiti.  Sud  ove  osobe  je  poput  suda  prvaka  onih  koji  žive u fetri i onih do kojih nije došla da'va.   U drugu vrstu spada mu'rid, tj. onaj koji izbjegava nema želje (za uputom), niti mu  pada  na  pamet  nešto  mimo  onoga  na  čemu  je.  Tako  prvi  govori:  „O  Gospodaru,  kada bih znao neki din bolji od ovoga na čemu sam, ja bih Ti se njime pokorio, i  ostavio ono na čemu sam, ali ne znam ništa drugo mimo ovoga na čemu sam, niti  sam  kadar  da  nađem  nešto  drugo,  to  je  maksimum  mog  truda,  i  vrhunac  moje  spoznaje.“  Dok je drugi zadovoljan sa onim na čemu je, ne daje prednost ničemu nad njime,  niti  mu  duša  traži  nešto  drugo,  niti  kod  njega  ima  razlike  između  stanja  mogućnosti  i  nesposobnosti  i  nemogućnosti,  a  obojica  su  nemoćni  ('adžiz),  međutim,  ovaj  drugi  se  zbog  postojanja  razlike  među  njima  u  propisu  ne    smije  pridružiti prvom.   Prvi je poput onoga koji je tražio din u fetri pa ga nije našao, te se od njega zbog  neznanja  i  nemoći,  nakon  što  je  iscrpio  sve  mogućnosti,  okrenuo.1048  Drugi  je  poput  onoga  koji  ga  nikako  nije  ni  tražio,  naprotiv  umro  je  u  širku,  iako  bi  bio  nemoćan da ga nađe da ga je tražio. Dakle, postoji razlika između nemoći onoga  koji traži i onoga koji se okrenuo.1049 Razmisli dobro o ovom pitanju! Allah će na  Kijametskom  Danu  suditi  među  Svojim  robovima,  Svojim  propisom  i  Svojom  pravdom,  i  neće  kazniti  osim  onoga  nad  kojim  je  uspostavljen  Njegov  dokaz  (argument) putem poslanika.  

                                                             1045

 Slijepog sljedbenika.   Izbjegavao.  1047  Izbjegavao.  1048  Izbjegao (’irad).  1049  Izbjegao (’irad).   1046

  670 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ovo je nedvojbena stvar po pitanju stvorenja uopšteno. Međutim, to da li je dokaz  uspostavljen nad Zejdom lično ili ’Amrom (tj. nad tim i tim) ili nije, je stvar koja je  između Allaha i Njegovih robova, u koju se nije moguće miješati.   Obaveza je svakom robu da čvrsto vjeruje da je svako ko se pokori nekim drugim  dinom mimo islama kafir, i da Allah subhanehu ve te 'ala, neće nikog kazniti osim  nakon  uspostave  dokaza  nad  njime  putem  poslanika.  Ovo,  uopšteno  rečeno.  Pojedinačno  određivanje  (tj.  da  je  nad  osobom  uspostavljen  dokaz  i  da  će  biti  kažnjena)  se  prepušta  Allahovom  znanju  i  Njegovom  sudu.  To  kada  govorimo  o  sudovima i propisima nagrade i kazne. Međutim, što se tiče dunjalučkih propisa,  oni se vežu za vanjštinu. Tako su djeca nevjernika i ludaci u dunjalučkim propisima  kafiri, i imaju sud svojih staratelja.“    Onaj  koji  je  upao  u  nevjernički  opis  koji  stoji  nasuprot  suštine  aslu  dinil  islama nije niti može biti musliman, i o njemu je Ibnul‐Qajjim rekao:  „Što  se  tiče  kufra  neznanja1050  uz  neuspostavljenost  argumenta  i  nepostojanje  mogućnosti da se argument sazna, e to je onaj (tj. vrsta kufra) zbog čijeg činjenja  Allah neće kazniti dok se ne uspostavi poslanički argument.“    Ovo obuhvata svaku osobu bez obzira na njeno deklariranje i vjeru kojoj se  pripisuje, pa ko zna suštinu osnove islama mora znati razliku između muslimana i  nemuslimana.  To  je  obaveza  svakog  muslimana  koju  je  spomenuo  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  a  to  je  da  vjeruje  da  svako  ko  se  pokorava  nekim  drugim  dinom  mimo dini islama nije musliman.  Otuda, nevjerstvo neznanja se može podijeliti na dvije vrste:  a)  Nevjerstvo  neznanja  uz  neuspostavljenost  argumenta  i  nepostojanje  mogućnosti saznanja argumenta, i ovo je kufrul‐džehl.   b) Nevjerstvo neznanja uz uspostavljenost argumenta postojanjem mogućnosti u  opšte poznatim pitanjima, i ovo je kufrul‐džehaleh.  Rekao je šejh Muhammed sin ’Abdulvehhaba u „Deset rušioca islama“: 

‫ }وﻣﻦ أﻇﻠﻢ ﻣﻤﻦ ذﻛﺮ‬:‫ وﻻ ﻳﻌﻤﻞ ﺑﻪ؛ واﻟﺪﻟﻴﻞ ﻗﻮﻟﻪ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ ﻻ ﻳﺘﻌﻠﻤﻪ‬،‫ اﻹﻋﺮاض ﻋﻦ دﻳﻦ اﷲ‬:‫اﻟﻌﺎﺷﺮ‬ ،‫[ وﻻ ﻓﺮق ﰲ ﲨﻴﻊ ﻫﺬﻩ اﻟﻨﻮاﻗﺾ‬22 :‫ﺑﺂﻳﺎت رﺑﻪ ﺛﻢ أﻋﺮض ﻋﻨﻬﺎ إﻧﺎ ﻣﻦ اﻟﻤﺠﺮﻣﻴﻦ ﻣﻨﺘﻘﻤﻮن{ ]اﻟﺴﺠﺪة‬

                                                             1050

 Kufrul‐džehl. 

 

EBU MUHAMMED

671 

‫ ﻓﻴﻨﺒﻐﻰ‬،ً‫ وأﻛﺜﺮ ﻣﺎ ﻳﻜﻮن وﻗﻮﻋﺎ‬،ً‫ وﻛﻠﻬﺎ ﻣﻦ أﻋﻈﻢ ﻣﺎ ﻳﻜﻮن ﺧﻄﺮا‬،‫ إﻻ اﳌﻜﺮﻩ‬،‫ واﳋﺎﺋﻒ‬،‫ﺑﲔ اﳍﺎزل واﳉﺎد‬ .‫ وأﻟﻴﻢ ﻋﻘﺎﺑﻪ‬،‫ ﻧﻌﻮذ ﺑﺎﷲ ﻣﻦ ﻣﻮﺟﺒﺎت ﻏﻀﺒﻪ‬،‫ وﳜﺎف ﻣﻨﻬﺎ ﻋﻠﻰ ﻧﻔﺴﻪ‬،‫ﻟﻠﻤﺴﻠﻢ أن ﳛﺬرﻫﺎ‬ „Deseti: izbjegavanje Allahovog dina, ne izučava ga niti radi po njemu, a dokaz su  riječi  Uzvišenog:  Ko  je  nepravedniji  od  onoga  koji  je  opomenut  ajetima  svog  Gospodara  a  zatim  se  okrenuo  (izbjegao)  od  njih!?  Uistinu,  mi  ćemo  se  zlikovcima osvetiti. Es‐Sedžde 22  U  svim  ovim  rušiocima  nema  razlike  između  onoga  koji  se  šali,  ozbiljnog,  strašljivog,  osim  prisiljenog,  i  sve  spadaju  u  najopasnije  i  ono  što  se  najčešće  dešava, tako da je muslimanu obaveza da ih se čuva, i da se boji za sebe od njih,  utičemo se Allahu od uzroka Njegove srdžbe i bolne kazne.“1051    Šejh Sulejman sin Sehmana ima poznat citat o kufru ’irada. Ko želi da na ovu  temu nađe nešto više, neka na primjer u elektronskoj verziji „Ed‐Durerus‐senijje“  ubaci riječ „el‐’irad“, i naći će veliki broj izreka učenjaka. Hvala Allahu Koji nam je  olakšao dolazak do znanja!   c) Kufr odbijanja i oholosti poput kufra Iblisa, kojeg sam maloprije spomenuo.    Ovdje  je  bitno  napomenti  da  su  odbijanje  i  oholost  pred  pridržavanjem  islama sami po sebi nevjerstvo, ali može se desiti da određene osobe opravdano  ne poznaju neke islamske propise i odbijaju da ih se pridržavaju zbog uvjerenja da  nisu od islama, i da u tome budu opravdani, međutim, kada to saznaju pa nakon  toga nastave „odbijati i oholiti se“, ili u početku imaju namjeru odbijanja i oholosti  pred Allahovim dinom takvi su kafiri nevjerstvom oholosti i odbijanja poput Iblisa i  Faraona.  Ova  vrsta  nevjerstva  stoji  nasuprot  imanu  i  ’ibadetu  poniznosti  i  pokornosti Uzvišenom Allahu.   d) Kufr vrijeđanja, psovanja, i izrugivanja vjere.  Rekao je Uzvišeni u suri Et‐Tevba:   

ِِ ِ ِ ِ ِ ِِ ‫ﱠﻬ ْﻢ َﻻ أَْﳝَﺎ َن َﳍُ ْﻢ ﻟَ َﻌﻠﱠ ُﻬ ْﻢ ﻳَـْﻨﺘَـ ُﻬﻮ َن‬ ُ ‫َوإِ ْن ﻧَ َﻜﺜُﻮا أَْﳝَﺎﻧَـ ُﻬ ْﻢ ﻣ ْﻦ ﺑَـ ْﻌﺪ َﻋ ْﻬﺪﻫ ْﻢ َوﻃَ َﻌﻨُﻮا ِﰲ دﻳﻨ ُﻜ ْﻢ ﻓَـ َﻘﺎﺗﻠُﻮا أَﺋ ﱠﻤﺔَ اﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ إِﻧـ‬

A  ako  prekrše  zakletve  svoje,  poslije  zaključenja  ugovora  s  njima,  i  ako  vjeru  vašu  budu  vrijeđali,  onda  se  borite  protiv  kolovođa  kufra  ‐  za  njih,  doista,  ne  postoje zakletve ‐ da bi se okanili.1052                                                               1051

 Ed‐Durerus‐senijjeh 2/362   Sura Et‐Tevba (9) 12 

1052

  672 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Pa  ih  je  nazvao  kolovođama  kufra  zbog  toga  što  psovanje  stoji  nasuprot  veličanja  i  poštovanja  Allaha  bez  kojeg  ne  postoji  aslu  dinil  islam  tako  da  se  za  psovača Allaha ili vjere nikad ne može reći da je musliman, jer on ne samo da je  ostavio  veličanje  i  poštovanje  Allaha,  već  je  uradio  najgoru  suprotnost,  i  muslimani su složni da je psovač vjere kafir, i da je onaj koji ga ne tekfiri kafir.    Ovdje  se  moramo  prisjetiti  nevjerstva  koje  je  na  našim  prostorima  propagirano  pod  imenom  ehlus‐sunneta,  koje  se  ogledalo  u  pravdanju  psovača  vjere  neznanjem  i  nazivanju  istog  muslimanom.  Ali  može  se  desiti  da  osoba  vrijeđa  neki  vjerski  propis  opravdano  ne  znajući  da  je  dotični  propis  od  islama  i  takav  se  ne  tekfiri,  ali  ako  je  mes’ela  opšte  poznata  u  određenom  društvu  onda  nije opravdan u svom neznanju.   Rekao je Uzvišeni u suri Et‐Tevba: 

ِ ‫﴾ َﻻ ﺗَـ ْﻌﺘَ ِﺬ ُروا ﻗَ ْﺪ‬٦٥﴿ ‫ﺐ ﻗُ ْﻞ أَﺑِﺎﻟﻠﱠ ِﻪ َوآَﻳَﺎﺗِِﻪ َوَر ُﺳﻮﻟِِﻪ ُﻛْﻨﺘُ ْﻢ ﺗَ ْﺴﺘَـ ْﻬ ِﺰﺋُﻮ َن‬ ُ ُ‫َوﻟَﺌ ْﻦ َﺳﺄَﻟْﺘَـ ُﻬ ْﻢ ﻟَﻴَـ ُﻘﻮﻟُ ﱠﻦ إِﱠﳕَﺎ ُﻛﻨﱠﺎ َﳔ‬ ُ ‫ﻮض َوﻧَـ ْﻠ َﻌ‬ ِ ٍِِ ِ ِ ﴾٦٦﴿ ‫ﲔ‬ ُ ‫َﻛ َﻔ ْﺮُْﰎ ﺑَـ ْﻌ َﺪ إِﳝَﺎﻧ ُﻜ ْﻢ إِ ْن ﻧَـ ْﻌ‬ َ ‫ب ﻃَﺎﺋ َﻔﺔً ﺑِﺄَﻧـﱠ ُﻬ ْﻢ َﻛﺎﻧُﻮا ُْﳎ ِﺮﻣ‬ ْ ‫ﻒ َﻋ ْﻦ ﻃَﺎﺋ َﻔﺔ ﻣْﻨ ُﻜ ْﻢ ﻧـُ َﻌ ﱢﺬ‬ Ako  ih  upitaš  oni  će  ti  sigurno  reći:  „Mi  smo  se  samo  zabavljali  i  igrali“.  Reci:  „Zar  ste  se  Allahu,  i  Njegovim  ajetima,  i  Njegovom  Poslaniku  izrugivali?!  ﴾65﴿  Nemojte  se  pravdati,  uistinu  ste  zanevjerovali  nakon  vašeg  imana.“  Ako  oprostimo nekim od vas kaznićemo druge, jer su bili zlikovci. ﴾66﴿1053  e) Kufr poricanja, tj. tjeranja u laž, a ogleda se u tome da neko nešto od islamskih  propisa učini lažnim odnosno utjera u laž.   Rekao je Uzvišeni: 

ِ‫ﱠ‬   ‫ َﺧﺎﻟِ ُﺪو َن‬ ‫ﻓِ َﻴﻬﺎ‬ ‫ ُﻫ ْﻢ‬ ‫اﻟﻨﱠﺎ ِر‬ ‫ﺎب‬ َ ِ‫أُوﻟَﺌ‬ ‫ﺑِﺂَﻳَﺎﺗِﻨَﺎ‬ ‫ َوَﻛ ﱠﺬﺑُﻮا‬ ‫ َﻛ َﻔُﺮوا‬ ‫ﻳﻦ‬ ْ ‫ أ‬ ‫ﻚ‬ ُ ‫َﺻ َﺤ‬ َ ‫َواﻟﺬ‬

Oni koji budu zanevjerovali i tjerali u laž naše ajete, oni će biti stanovnici vatre.  U njoj će vječno boraviti.1054    Ogroman je broj vjerskih tekstova koji govore o ovoj vrsti kufra. Sa aspekta  opravdanja neznanjem u ovoj vrsti kufra kažemo da onaj koji tjera u laž nešto od  aslud‐dina nije musliman u bilo kojem mjestu i vremenu, i njegova kazna ovisi od  uspostave  argumenta,  a  kada  se  dogodi  u  bilo  kojoj  opšte  poznatoj  mes’eli  u  nekom društvu kafir je kufrom kazne.                                                                 1053

 Sura Et‐Tevba (9) 65‐66   Sura El‐Baqara (2) 39 

1054

 

EBU MUHAMMED

673 

  Iz tekfira izlazi osoba koja iz opravdanog neznanja neki propis, mimo aslud‐ dina  ili  opšte  poznatih  mes’ela,  smatra  lažnim,  dok  se  nad  njom  ne  uspostavi  argument,  a  onaj  koji  ima  namjeru  da  u  osnovi  utjera  Allahov  din  u  laž  je  kafir  makar bio u vremenu fetre.     Razlika  između  kufra  tjeranja  u  laž  (tekzib)  i  kufra  nijekanja  (džuhuda)  je  prema nekim učenjacima u tome što prvi srcem vjeruje da je određena stvar laž, a  drugi to govori jezikom a srcem ne vjeruje u ono što kaže, i s obzirom da je tako  onda se kufr tjeranja u laž mora svesti na osobu koja zaista ne poznaje propis a to  mora biti u opšte poznatoj mes’eli. Rekao je Uzvišeni u suri Junus: 

ِ ِ ‫اﻟﱠ ِﺬ‬  ‫ َﻛ ﱠﺬب‬  ‫ َﻛ َﺬﻟِﻚ‬  ‫ﺗَﺄْ ِوﻳﻠُﻪ‬  ‫ﻳﺄْ ِِﻢ‬  ‫وﻟَ ﱠﻤﺎ‬  ‫ﺑِﻌِْﻠ ِﻤ ِﻪ‬  ‫ ُِﳛﻴﻄُﻮا‬  ‫ َﱂ‬  ‫ِﲟﺎ‬  ‫ َﻛ ﱠﺬﺑﻮا‬  ‫ﺑﻞ‬  ُ‫ َﻋﺎﻗِﺒَﺔ‬  ‫ َﻛﺎ َن‬  ‫ﻒ‬ َ َ ‫ َﻛْﻴ‬  ‫ﻓَﺎﻧْﻈُْﺮ‬  ‫ﻗَـْﺒﻠ ِﻬ ْﻢ‬  ‫ﻣ ْﻦ‬  ‫ﻳﻦ‬ ُ ْ َ ُ َْ ْ َ َ َ َ ِِ  ‫ﲔ‬ َ ‫اﻟﻈﱠﺎﻟﻤ‬ Naprotiv,  oni  su  utjerali  u  laž  ono  što  nisu  obuhvatili  svojim  znanjem  a  još  se  nije  ostvarila  njegova  prijetnja.1055  Isto  tako  su  tjerali  u  laž  oni  prije  njih,  pa  pogledaj kakav je bio završetak zulumćara.1056    Ovaj  ajet  je  dokaz  da  se  kufr  tjeranja  u  laž  ostvaruje  bez  znanja  o  poreknutom. O kufru nijekanja Uzvišeni je rekao: 

ِ ُ‫ﻟَﻴﺤﺰﻧ‬ ‫إِﻧﱠﻪ‬ ‫ﻧَـﻌﻠَﻢ‬ ‫ﻗَ ْﺪ‬ ِ ‫ﺑِﺂَﻳ‬ ‫اﻟﻈﱠﺎﻟِ ِﻤﲔ‬ ‫وﻟَ ِﻜ ﱠﻦ‬ ‫ﻚ‬   ‫ َْﳚ َﺤ ُﺪو َن‬ ‫اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ ‫ﺎت‬ َ ُْ َ ُ ُ ْ ُ ‫ﻓَِﺈﻧـ‬ ‫ﻳَـ ُﻘﻮﻟُﻮ َن‬ ‫اﻟﱠﺬي‬ ‫ﻚ‬ َ َ َ َ َ‫ﻳُ َﻜ ﱢﺬﺑُﻮﻧ‬ ‫َﻻ‬ ‫ﱠﻬ ْﻢ‬ Mi  znamo  da  te  rastužuje  ono  što  oni  govore.  Oni  ne  tjeraju  tebe  u  laž  već  nepravednici Allahove ajete niječu.1057    U vrstu kufra tjeranja u laž ulazi kufr ohalaljivanja harama i obratno, jer onaj  koji mijenja Allahov propis tjera Njegov propis u laž. Tjeranje aslud‐dina u laž za  sobom  povlači  nestanak  imena  islama,  a  tjeranje  u  laž  opšte  poznate  mes’ele  u  nekom društvu za sobom povlači kufr kažnjavanja.  f) Kufr sumnje, koji se ogleda u tome da čovjek sumnja u nešto od propisa vjere, a  puno je ajeta i hadisa Allahovog Poslanika, ., koji govore o kufru sumnje.     Ovaj  kufr  stoji  nasuprot  imana  i  ’ibadeta  ubjeđenosti  pa  je  zbog  toga  ostvarenje ubjeđenosti i nestanak sumnje jedan od uvjeta ispravnosti šehadeta LA  ILAHE ILLALLAH MUHAMMEDUN RESULULLAH. Onaj koji sumnja u istinitost aslud‐ dina i neistinitost njemu suprotnog je kafir u svakom mjestu i vremenu, a onaj koji                                                               1055

 Njegovo tumačenje, odnosno te’vil.   Sura Junus (10) 39  1057  Sura El‐En’am (6) 33  1056

  674 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

sumnja  u  neki  islamski  propis  koji  spada  u  kategoriju  opšte  poznatog  u  nekom  društvu je kafir kufrom kažnjavanja. Iz ovoga izlazi samo osoba koja sumnja u neki  propis  kao  rezultat  neznanja  u  kojem  ima  opravdanje  poput  manje  poznatih  mes’ela i manje od toga.    Rekao je Uzvišeni u suri El‐Džathijeh: 

ِ ِ ِ‫ﱠ‬ ِ ‫ﻴﻞ إِ ﱠن َو ْﻋ َﺪ اﻟﻠﱠ ِﻪ‬ َ ‫ﺎﺳﺘَ ْﻜﺒَـ ْﺮُْﰎ َوُﻛْﻨﺘُ ْﻢ ﻗَـ ْﻮًﻣﺎ ُْﳎ ِﺮﻣ‬ ْ َ‫ﻳﻦ َﻛ َﻔُﺮوا أَﻓَـﻠَ ْﻢ ﺗَ ُﻜ ْﻦ آَﻳَ ِﺎﰐ ﺗُـْﺘـﻠَﻰ َﻋﻠَْﻴ ُﻜ ْﻢ ﻓ‬ َ ‫َوأَﱠﻣﺎ اﻟﺬ‬ َ ‫ َوإ َذا ﻗ‬  ﴾٣١﴿ ‫ﲔ‬ ِ ‫ﺣ ﱞﻖ واﻟ ﱠﺴﺎﻋﺔُ َﻻ رﻳ‬ ِِ ِ ﴾٣٢﴿ ‫ﲔ‬ َ ‫ﺐ ﻓ َﻴﻬﺎ ﻗُـ ْﻠﺘُ ْﻢ َﻣﺎ ﻧَ ْﺪ ِري َﻣﺎ اﻟ ﱠﺴ‬ َ ‫ﺎﻋﺔُ إِ ْن ﻧَﻈُ ﱡﻦ إِﱠﻻ ﻇَﻨًّﺎ َوَﻣﺎ َْﳓ ُﻦ ﲟُ ْﺴﺘَـْﻴﻘﻨ‬ َ َْ َ َ َ Što se tiče onih koji su zanevjerovali, pa zar vam nisu bili čitani Moji ajeti, pa ste  se  oholili  i  bili  narod  zlikovski?  ﴾31﴿  Kada  se  govorilo  da  je  Allahovo  obećanje  istina i Čas, nema sumnje u njega, govorili ste: „Ne znamo mi šta je to Čas. Mi  samo pretpostavljamo i nismo ubjeđeni“ ﴾32﴿1058   Sumnja  je  jedna  od  bolesti  srca  koju  Allah  spominje  kada  govori o  onima  u  čijim  srcima  je  bolest,  tj.  o  munaficima,  a  kufr  nifaka  se  ogleda  u  pokazivanju  islama uz krivenje neke od vrsta nevjerstva u srcu, i to ne biva osim uz uspostavu  argumenta,  jer  iz  činjenice  da  munafik  ispoljava  islam,  se  zaključuje  da  on  zna  islam, što znači da je nad njim uspostavljen argument.     Može se reći da postoji vrsta munafika koji zaista ne znaju islam, ali zaslužuju  kaznu, zbog toga što je nad njima argument uspostavljen postojanjem mogućnosti  da  saznaju  islam.  U  tom  slučaju  oni  ispoljavaju  riječi  i  kalupe  čija  značenja  ne  znaju,  pa  zbog  toga  u  njih  ne  vjeruju,  a  u  hadisu  Poslanika,  .,  se  kaže  da  će  munafik  na  pitanja  meleka  Munkira  i  Nekira  o  Bogu,  Vjerovjesniku  i  dinu  odgovoriti „Ha ha, ne znam!“     Dakle,  svaka  od  ovih  vrsta  nevjerstava  stoji  nasuprot  neke  vrste  imana  i  propisanog ’ibadeta.     

Neznanje stoji nasuprot znanju;  Sumnja stoji nasuprot ubjeđenju;  Licemjerstvo (nifak) stoji nasuprot iskrenosti srca;  Mržnja prema aslud‐dinu ili ljubav prema suprotnom aslud‐dinu stoji nasuprot  ljubavi prema Allahu i Njegovoj vjeri;   Odbijanje i oholost stoje nasuprot prihvatanju i povinutosti i pokornosti Allahu  i Njegovom Poslaniku;   Tjeranje u laž stoji nasuprot tasdiqa tj. potvrđivanja istinitosti;                                                               1058

 Sura El‐Džathijeh (45) 31‐32 

 

EBU MUHAMMED

675 

 Mijenjanje  Allahovih  propisa  stoji  nasuprot  prihvatanja  i  pokornosti  čija  je  osnova tasdiq;   ’Ibadet nekom drugom mimo Allaha stoji nasuprot tevhida Allaha u ’ibadetu;   Vjerovanje  u  taguta  stoji  nasuprot  kufra  u  taguta,  a  kufr  u  taguta  ima  svoju  osnovu  u  spoznaji  islama  i  ljubavi  prema  Allahu  i  Njegovoj  vjeri,  iz  koje  proizilazi mržnja prema suprotnom i kufr u njega.  I tako dalje...    Dakle,  vrste  nevjerstava  stoje  nasuprot  vrsta  imana  i  propisanih  ’ibadeta  i  ima  ih  koliko  ima  vrsta  imana  i  propisanih  ’ibadeta,  a  mnoge  od  vrsta  imana  i  propisanih  ’ibadeta  su  učenjaci  spomenuli  kao  uvjete  ispravnosti  šehadeta,  ostavljajući ih u određenom broju vjerujući da obuhvataju nespomenute opise, ne  zeleći  ograničiti  njihov  broj.  Zbog  toga  neki  učenjaci  odvojeno  spominju  kufr  u  taguta a neki se zadovoljavaju time da bude obuhvaćen uvjetom ljubavi.  Pravila:   Sekte  murdžija  s  obzirom  na  ono  što  je  suština  imana  kod  njih  ograničavaju  suštinu kufra na suprotno njemu. Tako je kod nekih kufr „tjeranja u laž“ jedina  vrsta kufra a kod nekih „neznanje“, zbog toga što je iman kod prvih „vjerovanje  u istinitost“ a kod drugih „znanje“.    Sve sekte murdžija se slažu da ne postoji vrsta kufra koja se tiče vanjskog djela,  i ovo obuhvata i murdžije pravnika.   Murdžije pravnika vjeruju da se suština kufra ostvaruje u vanjskim riječima, s  obzirom da suština imana kod njih obuhvata vansjke riječi.    Kod  svih  njih  se  u  onome  što  nije  obuhvaćeno  suštinom  imana,  a  to  je  kod  pravnika vanjsko djelo, a kod džehmija vanjsko i srčano djelo i vanjske riječi, ne  može  ostvariti  suština  kufra  samog  po  sebi,  već  su  uzroci  kufra  dokaz  postojanja  srčane  vrste  nevjerstva,  jer  vjeruju  da  se  tekfir  Zakonodavca  tiče  vanjštine  i  suštine,  ali  ne  potvrđuju  neminovnu  uzročnu  povezanost  između  vanjskih uzroka kufra i srčanog nevjerstva kao ehlus‐sunnet i džema’at.   Mes’ela: Na razilaženje učenjaka u pogledu toga da li su kufr i širk sinonimi ili  ne se ne nadovezuje nijedno razilaženje mimo postojanja terminološkog.       Mi vjerujemo da zbog posebnosti značenja širka u jeziku i u vjeri, s obzirom  da širk ima značenje „pridruživanja“,  „učesništva“ i slično, širk i kufr nisu jedno te  isto već da je širk vrsta kufra i da je svaki širk kufr ali svaki kufr nije širk. Učenjaci  koji vjeruju da su širk i kufr sinonomi vjeruju da je svaki kufr širk i obratno, i ovo 

  676 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

razilaženje će se posebno odraziti na neka pitanja samo u terminološkom smislu,  zbog toga što će oni određene prestupe nazvati širkom i kufrom, a prvi čiji stav mi  zastupamo samo kufrom.  Evo ti primjer!    Neki  musliman  negira  da  će  vjernici  vidjeti  Allaha  u  Džennetu  a  viđenje  Allaha u Džennetu od strane vjernika spada u temelje ehlus‐sunneta i džema’ata, i  ovo  se  desilo  nekim  tabi’inima  koji  su  to  rekli  neznajući  hadise  Poslanika,  .,  o  viđenju Allahu, tumačeći ajet sure El‐Qijameh na drugačiji način.     Mi  kažemo  da  se  ovo  prije  svega  naziva  kufrom  a  ne  širkom,  jer  se  radi  o  nenamjernom poricanju vjerskih obavijesti, a drugi će reći da se, s obzirom da su  kufr i širk kod njih sinonimi, ovaj prestup može nazvati i širkom i kufrom, a mi to  ne smatramo širkom jer time nije prvobitno obožavao nekog drugog mimo Allaha,  tj. nije nikog učinio Allahu niddom i nije Mu ga pridružio, i nije mu dao učešće u  Allahovim  specifikama,  već  je  nenamjerno  upao  u  poricanje  vjerskih  obavijesti  i  njihovih značenja.    Isto  tako  zlatno  pravilo  je  da  se  konstatuje  da  ovakav  nije  porekao  osnovu  ’aqidetsko‐teoretskog  tevhida,  koja  se  ogleda  u  vjerovanju  da  je  Allah  opisan  osobinama savršenstva, zbog kojih zaslužuje da bude Jedini Bog, i da neznanje da  će  vjernici  vidjeti  Allaha  u  Džennetu  ne  znači  neznanje  da  je  Allah  opisan  osobinama savršenstva, i da samo On zaslužuje ’ibadet.    Evo ti primjer čovjeka koji poriče obaveznost klanjanja pet vakata namaza!    Mi  kažemo  da  je  najpreče  ime  za  njega  kufr,  i  da  širk  iz  njegovog  djela  proizilazi  jer  slijedi  šejtana  u  kufru  a  to  je  širk,  a  drugi  će  reći  da  nema  razlike  između kufra i širka, i da je on kafir ili mušrik, i tako dalje. Primjeni bilo koju vrstu  nevjerstva nad nekom mes’elom u kojoj postoji opravdanje neznanjem i doći ćeš  do  sličnih  primjera  i  do  željenog  u  mes’eli!  Mi  ćemo  reći  da  je  to  kufr  iz  kojeg  proizilazi širk, a oni će reći da se može nazvati kufrom ili širkom.  Važna  mes’ela:  Međutim,  da  li  će  oni  na  pojam  „širk“  kojim  nazivaju  „kufrove“  nadovezati  propise  onoga  što  je  kod  nas  „veliki  širk“,  odnosno  obožavanje nekog drugog mimo Allaha, ili veliki širk u ’aqidetsko‐teoretskom  tevhidu? Neće, zbog toga što bi kada bi to uradili bili odvratni novotari, koji  bi time morali tekfiriti sav dunjaluk.   

 

EBU MUHAMMED

677 

  O onome koji dozvoli pijenje vina mi kažemo da je prvenstveno upao u kufr, i  ako  je  od  onih  koji  su  opravdani  neznanjem  poput  osoba  koje  nisu  imali  mogućnost spoznaje dotičnog propisa, a pri sebi ima aslud‐din, takav je musliman,  ali  kažemo  da  se  sa  strane  onoga  što  iz  njegovog  postupka  proizilazi,  a  on  se  ogleda  u  promjeni  Allahovog  dina  i  slijeđenju  nekog  drugog  mimo  Allaha,  može  nazvati velikim širkom ili njegovim oblikom, na kojeg nećemo nadovezati propise  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  ili  velikog  širka  u  ’aqidetsko‐teoretskom  tevhidu.    Drugi  dio  učenjaka  će  reći  da  je  njegov  postupak  kufr  ili  širk,  jer  ova  dva  pojma su kod njih sinonimi, a u praksi među nama neće biti nikakvih razilaženja.  Ovo je što se tiče mes’ela koje su izvan aslud‐dina, a kada se vratimo aslud‐dinu,  bez kojeg nema islama u bilo kojem vremenu ili mjestu, oni će se složiti sa nama u  terminima  i  praksi,  i  svi  će  negirati  islam  osobi  koja  se  nije  odrekla  od  širka  i  mušrika i koja se nije predala ’ibadetom samo Uzvišenom Allahu.     Ostaće  samo  jedna  mes’ela  u  kojoj  će  u  terminološkom  smislu  ostati  razilaženje, a to je što mi kažemo da je širk vrsta kufra i da nije svaki kufr širk, pa  je  kufr  sveobuhvatnijeg  značenja  od  pojma  širk,  a  oni  će  reći  da  među  njima  ne  postoji  razlika,  pa  na  osnovu  toga  vrste  kufra  koje  smo  spomenuli  mogu  nazvati  vrstama  širka,  ali  promjena  imena  kod  njih  za  sobom  ne  povlači  nadovezivanje  pogrešnih propisa, jer učenjaci gledaju u suštinu stvari, a ne u termine, s time što  vjeruju  da  Allah  nije  napravio  razliku  između  ova  dva  termina,  ali  je  napravio  razliku između značenja aslud‐dina i onoga što je izvan njega u propisima.     Sve  ovo  ukazuje  na  neispravnost,  budalaštinu  i  šejtansko  porijeklo  šubhe  onih  koji  kažu  da  tekfir  mušrika  i  taguta,  ili  onih  koji  se  nisu  odrekli  od  njih,  proizilazi  iz  pravljenja  razlike  između  širka  i  kufra,  i  da  oni  „ne  moraju  tekfiriti  mušrike i tagute, ili one koji ih se ne odriču“ zbog toga što „mangupi“ „vjeruju da  su širk i kufr sinonimi“.     Dakle, suština za koju se veže ime islama u bilo kojem mjestu i vremenu je  ona od koje je aslud‐din, vanjštinski i nutrinski, sačinjen, i nasuprot nje s obzirom  da je kufr suprotnost imanu stoji kufr čije ostvarenje, vanjštinski ili nutrinski, nije  uslovljeno dolaskom poslanice, ali prije poslanice i uspostave argumenta se za taj  kufr kada je u pitanju pojedinac ne vežu mnogi dunjalučki i ahiretski propisi.     Kufr  koji  za  sobom  povlači  ostvarenje  svih  dunjalučkih  i  ahiretskih  propisa,  koje je Allah  vezao za njega, je onaj koji biva nakon uspostave  argumenta i  ovaj  kufr obuhvata  pojam „mukhalefetur‐risaleh“, tj. „suprotstavljanje poslanici“ a to 

  678 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

može biti vanjštinom ili nutrinom. Pa imamo kufr kao suprotnost osnovi imana i  kufr suprotstavljanja poslanici odnosno argumentu.  Zbog toga se kufr sa aspekta upostave argumenta dijeli na:   Kufr prije uspostave argumenta, koji kada je u pitanju pojedinac za sobom ne  povlači kaznu;   Kufr  nakon  uspostave  argumenta  nad  pojedincem,  za  kojeg  se  vezuju  svi  njegovi dunjalučki i ahiretski propisi.  Zbog podjele kufra na ove dvije vrste, tekfir smo takođe podijelili na dvije vrste:   Tekfir prije uspostave argumenta;   Tekfir nakon uspostave argumenta.    Mi  smo  konstatovali  da  tekfirom  mušrika,  koji  je  uvjet  za  ispravnost  aslud‐ dina, mislimo na uvjerenje da rušioc osnove tevhida obožavanjem nekog drugog  mimo Allaha, ili odbijanjem ’ibadeta Allahu nije na vjeri istine, tj. na vjeri islama i  tevhida, a ispoljavanje toga smo uvrstili u obaveznu potpunost, čije ostavljanje za  sobom ne povlači tekfir ostavljača.     Dakle, nismo uslovili da čovjek u bilo kojem vremenu zna riječ koja se sastoji  od slova „k f r“ (kafir), kao što ne uslovljavamo da u bilo kojem mjestu i vremenu  zna  da  se  ova  vjera  naziva  imenom  „islam“  ili  „tevhid“  ili  „hanifijjet“,  već  mora  vjerovati da je ona istina, i da je onaj koji je sproveo na vjeri Uzvišenog a onaj koji  je  srušio  nije  na  vjeri  Uzvišenog,  i  da  među  njima  nema  ne  postoji  zajednička  vjerska osnova. Zejd sin ’Amra sina Nufejla,  /, je prije dolaska objave Allahovom  Poslaniku,  .,  bio  musliman  ‐  muvehhid  hanif,  ali  nije  znao  da  se  vjera  vjerovjesnika  naziva  „hanifijjetom“,  kao  što  se  može  vidjeti  u  hadisu  kojeg  je  zabilježio  imam  El‐Buhari  u  kojem  govori  o  odlasku  Zejda  sina  ’Amra  u  Šam  u  potrazi za vjerom.      Nusret i Bilibani ne znaju suštinu vjere islama, koliko god im to teško padalo,  a  dokaz  tome  je  da  su  osobu  koja  upadne  u  „manje  poznati  širk“  nazivali  muslimanom i da tehakum ne uvrstavaju u aslud‐din, pa vjeruju da je moguće da  osoba  bude  musliman  u  suštini  a  da  „ne  sudi  osim  aktuelnim  običajima  koje  su  propisali taguti“ i slično.     Nakon  toga  pri  sebi  imaju  grešku  u  kojoj  nekad  neko  može  biti  opravdan  a  ogleda se u uvjerenju da odricanje od mušrika i taguta nije uvjet ispravnosti aslud‐ dina,  što  znači  da  je  čovjek  koji  „ostavi“  širk  i  obožava  samo  Allaha,  a  koji  na  primjer  psovača  Allaha  zbog  toga  što  ne  poznaje  tekstove  šerijata  koji  su  protekfirili psovača, naziva muslimanom, musliman. A onaj koji ne tekfiri mušrike 

 

679 

EBU MUHAMMED

je  kod  njih  kafir  samo  zbog  poricanja  tekstova  i  slično  od  vrsta  nevjerstva  koje  bivaju  nakon  uspostave  argumenta  a  ne  zbog  nepoznavanja  tevhida,  a  ti  ovome  dodaj šta ti padne na pamet.    Riječi onih koji kažu da tekfir mušrika ne ulazi u aslud‐din znače uvjetovanje  kufra onoga koji ne tekfiri mušrike poricanjem i odbijanjem tekstova, što znači da  onoga momenta kada ne postoje vjerski tekstovi koje može poreći ili odbiti, onaj  koji „ostavi“ širk a „uradi tevhid“, a zatim naziva braćom u vjeri sve moguće vrste  nevjernika, ostaje biti musliman sve dok se nad njim ne uspostavi argument.       Nakon što smo odgovorili na većinu šubhi koje se tiču pitanja tehvhidul‐ hakimijje i pobili šubhe koje protivnici nazivaju „argumentima“, možemo nastaviti  sa  osnovnom  temom  knjige,  inšaAllah.  Pa  neka  je  hvala  Allahu  na  početku  i  na  kraju! 

 

    680 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

 

 

 

EBU MUHAMMED

  MENHEDŽ IBN TEJMIJJE U RAZDVAJANJU IMENA I PROPISA    PRIJE I POSLIJE USPOSTAVE ARGUMENTA   

   

Murdžije, džehmije i definicija aslu dinil islama  Citati Ibnul‐Qajjima i učenjaka Nedžda o mes’eli 

681 

  682 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

12. Menhedž Ibn Tejmijje u razdvajanju imena i propisa prije i poslije uspostave argumenta     Ovaj naslov obuhvata mes’elu potvrđenosti imena širka ili imena kufra prije  poslanice i uspostave argumenta i podjelu kufra sa aspekta uspostave argumenta  na kufr koji za sobom ne povlači kaznu i određene dunjalučke ili ahiretske propise,  a  on  biva  prije  argumenta,  i  na  kufr  koji  za  sobom  povlači  nastupanje  na  snagu  svih  propisa  tekfira  koje  je  Zakonodavac  vezao  za  kufr  a  ova  vrsta  kufra  ne  biva  osim nakon argumenta.    Upoznali  smo  se  sa  konsenzusom  učenjaka  ehlus‐sunneta  prema  kojem  mušrik,  tagut  i  onaj  koji  se  nije  odrekao  od  njih  ne  ulaze  u  definiciju  islama  pa  usljed toga nisu muslimani.  Rekao je šejh ’Abdurrahman b. Hasan, rahimehullah: 

‫ وﲨﻴﻊ أﻫﻞ اﻟﺴﻨﺔ أن اﳌﺮء ﻻ ﻳﻜﻮن ﻣﺴﻠﻤﺎ‬،‫ واﻷﺋﻤﺔ‬،‫ ﻣﻦ اﻟﺼﺤﺎﺑﺔ واﻟﺘﺎﺑﻌﲔ‬،‫وأﲨﻊ اﻟﻌﻠﻤﺎء ﺳﻠﻔﺎ وﺧﻠﻔﺎ‬ ،‫ واﻟﻘﺪرة‬،‫ وﺑﻐﻀﻬﻢ وﻣﻌﺎدا ﻢ ﲝﺴﺐ اﻟﻄﺎﻗﺔ‬،‫ واﻟﺒﺮاءة ﻣﻨﻪ وﻣﻤﻦ ﻓﻌﻠﻪ‬،‫إﻻ ﺑﺎﻟﺘﺠﺮد ﻣﻦ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ‬ ‫ أن‬:‫ "ﻓﺈن ﺣﻖ اﷲ ﻋﻠﻰ اﻟﻌﺒﺎد‬:‫ ﻛﻤﺎ ﰲ ﺣﺪﻳﺚ ﻣﻌﺎذ اﻟﺬي ﰲ اﻟﺼﺤﻴﺤﲔ‬،‫وإﺧﻼص اﻷﻋﻤﺎل ﻛﻠﻬﺎ ﷲ‬  

.‫ﻳﻌﺒﺪوﻩ وﻻ ﻳﺸﺮﻛﻮا ﺑﻪ ﺷﻴﺊ ا‬

„Postoji idžma’ među učenjacima selefa i khalefa, od ashaba i tabi’ina i imama, i  svih sljedbenika ehlus‐sunneta da čovjek neće biti muslimanom osim čistoćom1059  od  velikog  širka,  i  odricanjem  od  njega  i  od  onoga  koji  ga  radi,  mržnjom  i  neprijateljstvom  prema  njima  shodno  mogućnosti,  i  čistim  usmjeravanjem  svih  djela samo Allahu, kao što je u hadisu Mu’aza u Dva Sahiha:1060 „Allahovo pravo  nad robovima je da Mu ’ibadete i da Mu ništa ne pridružuju.“1061    Ovaj idžma’ kojeg šejh prenosi pobija lažnu tvrdnju Bilibanija prema kojoj se  od ashaba ne prenosi jasan izričit idžma’ u pogledu toga da onaj koji iz neznanja  ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha nije musliman, a što je ogromna potvora na  najbolje ljude poslije vjerovjesnika, ’alejhimusselam.  

                                                             1059

 Na ar. tedžerrud.   Sahih Buharije i Muslima.  1061  Ed‐Durerus‐senijjeh 11/454  1060

 

EBU MUHAMMED

683 

  Štaviše,  u  ovom  prenosu  je  dokaz  da  se  učenjaci  ehlus‐sunneta  slažu  da  čovjek  neće  biti  musliman  sve  dok  se  ne  odrekne  taguta  i  mušrika,  a  osnova  odricanja  je  uvjerenje  da  nisu  muslimani,  da  njihov  ma’bud  nije  samo  Allah,  i  usljed toga da imaju drugi din a ne dini islam. Uistinu su velike riječi koje izlaze iz  usta  ahmaka,  naročito  kada  kaže  da  se  u  pogledu  tekfira  murtedda  nakon  smrti  Allahovog Poslanika,  ., od ashaba ne prenose jasne riječi već „samo postupak“,  a  to  je  najbolji  dokaz  glavnice  kojom  ahmak  raspolaže  u  islamskom  znanju  i  islamu!     Pametan  zna  da  iz  ovoga  proizilazi  da  su  ashabi  „međusobno  mumljali  i  mahali  sabljama“  kako  bi  se  razumjelo  da  murteddi  i  oni  koji  sumnjaju  u  njihov  kufr nisu opravdani neznanjem, iako je tekfir o kojem je govorio šejh Muhammed  u svom citatu o menhedžu ashaba prema murteddima i onima koji ih nisu tekfirili  tekfir kazne uz sve propise, a ne tekfir o kojem mi govorimo u ovoj knjizi.     

12.1 Murdžije, džehmije i definicija aslu dinil islama   Što  se  tiče  definicije  aslu  dinil  islama  istina  je  da  murdžije  i  džehmije  imaju  novotarsku definiciju islama, ali mušrik, tagut i onaj koji se nije odrekao od njih,  kod  njih  nisu  muslimani,  vanjštinski  niti  suštinski,  a  nama  kao  najekstremnije  poznate džehmije vjeruju da je kafir u vanjštini, a da je moguće da bude mu’min u  suštini, i o njima je šejhul‐islam rekao da su izašli iz islama.     Novotarske sekte murdžija i džehmija kada definišu aslu dinil islama ili iman  svode  ga  samo  na  srce,  ili  na  srce  i  na  vanjske  riječi,  a  apologeti  kada  govore  o  značenju šehadeta LA ILAHE ILLALLAH kažu da on prvobitno i metodom ukazivanja  na  cjelo  značenje  ukazuje  na  tevhidur‐rubuijjeh  tako  da  šehadet  kod  njih  znači  NIKO  NIJE  SPOSOBAN  DA  STVORI  MIMO  ALLAHA,  ali  kažu  da  iz  tog  svjedočenja  neminovno  proizilazi  tevhidul‐uluhijjeh  te  da  šehadet  tevhida  na  njega  ukazuje  putem dilaletul‐iltizāma odnosno neminovnog uzročnog ukazivanja, i vjeruju da je  musliman  musliman  i  da  je  mušrik  mušrik,  i  da  onaj  koji  ne  zna  razliku  između  mušrika  i  muslimana  nije  musliman,  jer  ne  poznaje  značenje  šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH.     Ovo  je  uopšteno  i  ukratko  rečeno  novotarsko  vjerovanje  apologeta,  a  učenjaci  ehlus‐sunneta  kao  što  si  vidio  vjeruju  da  šehadet  LA  ILAHE  ILLALLAH  metodom ukazivanja na cjelo značenje ukazuje na sve vrste tevhida, a da na tekfir  mušrika,  mržnju  i  neprijateljstvo  ukazuje  putem  dilaletul‐iltizām  a  neki  kažu  da  i  na njega ukazuje prvom metodom ili parcijalno‐sadržajnom, a to nije problem sve  dok se svi slažu da onaj koji se nije odrekao od taguta, mušrika i mustekbira nije 

  684 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

musliman, i slažu se da je mentuq šehadeta tevhida tevhid u ’ibadetu koji je bio  spor  između  poslanika  i  njihovih  naroda,  koji  je  izgrađen  na  ’aqidetsko‐ teoretskom tevhidu.     Učenjaci  ehlus‐sunneta  nakon  što  su  se  složili  u  pogledu  definicije  islama  i  toga ko je musliman, a ko mušrik su se razišli u pogledu postojanja kategorije ljudi  koji  se  u  vjeri  nazivaju  imenom  „ehlul‐fetra“  koje  u  ovom  kontesku  označava  mušrike,  koji  žive  u  vremenima  i  mjestima  mrklog  neznanja,  nad  kojima  se  nije  uspostavio poslanički argument.     Većina  učenjaka  ehlus‐sunneta  zastupa  mišljenje  da  je  njihovo  postojanje  moguće kako razumski tako i šerijatski i postojanje ove kategorije ljudi dokazuju  nekim hadisima Poslanika, ., a jedan mali broj učenjaka ehlus‐sunneta vjeruje da  je njihovo postojanje razumski moguće, ali vjerski nije, jer kur’anski ajeti ukazuju  na to da je poslanički argument uspostavljen nad svakim narodom.   To dokazuju riječima Uzvišenog: 

ِ ‫وﻟََﻘ ْﺪ ﺑـﻌﺜْـﻨَﺎ ِﰲ ُﻛ ﱢﻞ أُﱠﻣ ٍﺔ ﱠرﺳﻮﻻً أ َِن ْاﻋﺒ ُﺪواْ اﻟﻠّﻪ و‬ ‫ﻮت‬ َ ُ‫اﺟﺘَﻨﺒُﻮاْ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ْ ََ ََ َ ُ ُ

Mi  smo  svakom  narodu  poslali  poslanika:  „’Ibadetite  samo  Allahu  i  klonite  se  taguta.1062    Kažu da je ovaj ajet dokaz da je nad svakim narodom uspostavljen poslanički  argument.  Rekao je Uzvišeni takođe: 

‫ﺧﻼ ﻓِ َﻴﻬﺎ ﻧَ ِﺬ ٌﻳﺮ‬ َ ‫َوإِن ﱢﻣ ْﻦ أُﱠﻣ ٍﺔ إِﱠﻻ‬

Nema nijednog naroda a da u njemu nije bio opominjač.1063    Kažu da je ovaj ajet dokaz da je u svakom narodu bio opominjač, i navode još  neke ajete iz kojih se razumije isto, a o hadisima u kojima se spominje kategorija  „ehlul‐fetre“ koji specifiziraju spomenute ajete kažu:  1) Hadisi su da’if;  2) Hadisi  su  sahih,  ali  se  radi  o  predajama  pojedinaca  (ahad)  kojima  se  prema  njihovom  stavu  u  usulul‐fikhu  ne  može  izvršiti  specifiziranje  i  ograničavanje  sveobuhvatnih i neograničenih kur’anskih mutevatir tekstova, jer mutevatir je  jači od predaja pojedinaca. Ova mes’ela je poznata u usulul‐fikhu.                                                                1062

 Sura En‐Nahl (16) 36   Sura El‐Fatir (35) 24 

1063

 

EBU MUHAMMED

Što se tiče ajeta:  Mi ne kažnjavamo dok ne pošaljemo poslanika.1064 

685 

ً‫ﺚ َر ُﺳﻮﻻ‬ َ ‫ﲔ َﺣ ﱠﱴ ﻧَـْﺒـ َﻌ‬ َ ِ‫َوَﻣﺎ ُﻛﻨﱠﺎ ُﻣ َﻌ ﱢﺬﺑ‬

  Kažu  da  je  ajet  puka  obavijest  o  tome  da  Allah  nikog  ne  kažnjava  prije  uspostave  argumenta  a  prethodni  ajeti  su  objasnili  da  se  nad  svim  ljudima  uspostavio argument. Ali i oni koji kažu da kategorija ehlul‐fetre postoji sužavaju  granicu opravdanosti u skladu sa dokazima tako da su čak rekli da je osnova da se  nad  predislamskim  arapima  uspostavio  argument,  a  hadisi  o  tome  su  poznati  i  mogu se naći u poznatim poglavljima.     Ono što nas interesuje je kostatacija da većina ehlus‐sunneta koji vjeruju da  postoji  kategorija  ehlul‐fetre  zbog  toga  pravi  razliku  između  imena  i  propisa  odnosno  u  određenim  situacijama  razdvajaju  ime  širka  i  kufra  od  nekih  propisa  kufra. Šta to znači? To znači da svakom onom koji nije ostvario suštinu aslu dinil  islama  negiraju  ime  islama  i  zbog  onoga  čime  je  srušio  aslud‐din  daju  mu  odgovarajuće vjersko ime, poput imena mušrik ili tagut i slično.     Na ta imena  i suštine  koje su nazvane  njima ne nadovezuju mnoge propise  koje je Allah vezao za suštinu širka i kufra, a čije nastupanje na snagu je uvjetovao  uspostavom argumenta, poput propisa dozvoljenosti krvi, imetka, časti i slično, ili  poput  propisa  ulaska  i  vječnog  ostanka  u  Džehennemu.  Propisi  koji  se  tiču  dunjaluka se zovu dunjalučki propisi, a propisi koji se tiču ahireta se zovu ahiretski  propisi. Dakle, kada su u pitanju propisi koji je Zakonodavac vezao za suštinu kufra  ili širka imamo:  1) Dunjalučke propise  2) Ahiretske propise    Neki  među  njima,  poput  spomenutih,  se  ne  spuštaju  na  rušioca  aslud‐dina  prije  uspostave  argumenta,  a  neki,  poput  zabranjenosti  traženja  oprosta  za  mušrike,  klanjanja  dženaze  mušricima  i  tagutima  i  onima  koji  se  nisu  odrekli  od  njih, zabranjenosti udavanja muslimanki za nemuslimane i slično, se spuštaju.     Moguće je da musliman zna da je mušrik mušrik ili da mušrik nije musliman  ali  da  ne  poznaje  mnoge  vjerske  propise  koji  su  vezani  za  kufr  prije  uspostave  argumenta  i  da  u  tome  bude  opravdan  neznanjem,  posebno  kada  znamo  da  je  Uzvišeni  Allah,  na  primjer,  na  početku  da’ve  u  mekkanskom  periodu  dozvolio                                                               1064

 Sura El‐Isra (17) 15 

  686 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

muslimankama da žive u braku sa mušricima, što znači da u ovom smislu postoje  propisi koji mogu biti predmet derogacije i slično.     Bitno je da iz ovoga shvatimo da je moguće da musliman ne poznaje neki od  tih propisa i da to ne mora značiti izlazak iz islama. Allahov Poslanik,  ., nije znao  propis zabrane traženje oprosta za mušrike sve dok ga Allah nije podučio njemu,  kao  što  se  kaže  u  poznatom  ajetu  sure  Et‐Tevba  i  spominje  u  njegovom  tefsiru.  Propisi  koji  dolaze  nakon  argumenta  se  tiču  ohalaljivanja  krvi,  imetka,  časti,  ostvarenje ahiretske kazne i slično.    Dakle, svaki musliman mora vjerovati da osobe koje su upale u veliki širk ili  odbijaju  ’ibadet  Allahu  nisu  muslimani  zbog  toga  što  su  srušili  tevhid  Allaha  ’ibadetom drugog ili ohološću pred ’ibadetom Allahu, a kada sazna da ih je Allah  nazvao mušricima i mustekbirima dužan je slijediti i upotrebljavati vjerska imena,  a  o  onima  nad  kojim  se  nije  uspostavio  argument,  ako  zastupa  mišljenje  većine  ehlus‐sunneta,  ne  smije  reći  da  će  biti  u  vatri,  i  da  su  njihova  krv,  imetak,  čast,  porod  i  slično  dozvoljeni,  bez  obzira  na  to  što  su  upali  u  uzrok  koji  za  sobom  povlači dozvoljenost spomenutih stvari a to je kufr, jer postoji vjerska prepreka za  spuštanje i ostvarenje ovih propisa a to je „neuspostavljenost argumenta“ koja je  rezultirala neznanjem.    Oni koji vjeruju da se nad svakim narodom uspostavio argument će svakako  obavezno  pozvati  bilo  koji  narod  u  islam  prije  borbe  protiv  njih,  jer  iako  se  nad  njima  uspostavio  poslanički  argument  o  tevhidu  Allaha  u  ’ibadetu,  nije  se  nad  njima  uspostavio  argument  o  Allahovom  Poslaniku  Muhammedu,  .,  i  ovdje  se  govori  o  ljudima  do  kojih  nije  došla  da’va  posebnog  islama  i  nad  kojima  se  nije  uspostavio  argument  postojanjem  mogućnosti  saznanja  posebnog  islama  tj.  islama Muhammeda,  ., koji se od islama prijašnjih vjerovjesnika razlikuje samo  u nekim propisima, ali ne u temelju i temeljima.    Taj  temelj  i  temelji  su  opšti  islam  s  kojim  je  Allah  poslao  sve  Svoje  vjerovjesnike  i  poslanike  od  Adema  do  Muhammeda,  ..  Razdvajanje  imena  i  propisa i vjerovanje u razdvojivost propisa koji se vežu za ime nije samo menhedž  Ibn Tejmijje, rahimehullah, već svih učenjaka ehlus‐sunneta koji vjeruju da postoji  kategorija „ehlul‐fetre“.     Moja namjera je da u ovom djelu knjige predočimo menhedž Ibn Tejmijje u  ovoj mes’eli, kojeg kao što sam rekao zastupa većina učenjaka ehlus‐sunneta, jer  konstatacija ove mes’ele će nam, pored velikog broja koristi koje sa sobom nosi,  otvoriti  vrata  shvatanja  „negacije  tekfira“  u  govoru  Ibn  Tejmijje  i  mnogih  učenjaka  koji  pojmom  „tekfir“  najčešće  misle  na  ime  kufra  i  propise  koji  dolaze 

 

EBU MUHAMMED

687 

nakon uspostave argumenta, iz čega su mnogi džahili razumijeli islam osoba koje  šejhul‐islam nije „protekfirio“, a radi se o onima koji ’ibadete drugom mimo Allaha  ili  se  nisu  odrekli  taguta,  mušrika  i  mustekbira,  odnosno  nisu  ostvarili  kufr  u  taguta.     Ovu  mes’elu  ne  poznaje  većina  ljudi  danas,  a  njeno  neshvatanje  je  razlog  najvećih nevolja i najopasnijih greški u vjeri, da Allah sačuva! Njeno neshvatanje  najčešće  rezultira  potvrđivanjem  suštine  i  imena  islama  mušricima,  tagutima  i  mustekbirima,  a  danas,  nakon  što  smo  prvu  skoro  prebrodili,  nam  je  ostalo  da  pobijemo  šubhe  onih  koji  zbog  vjerovanja  da  odricanje  od  mušrika  i  taguta,  čija  osnova  je  njihov  tekfir,  ne  ulazi  u  aslud‐din  ili  nije  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina,  potvrđuju  suštinu  i  ime  islama  onima  koji  nisu  ostvarili  odricanje  od  mušrika,  taguta i mustekbira.   Rekao je Ibn Tejmijje, rahimehullah: 

‫ﻓﺼﻞ‬ .‫وﻗﺪ ﻓﺮق اﷲ ﺑﲔ ﻣﺎ ﻗﺒﻞ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ وﻣﺎ ﺑﻌﺪﻫﺎ ﰲ أﲰﺎء وأﺣﻜﺎم وﲨﻊ ﺑﻴﻨﻬﻤﺎ ﰲ أﲰﺎء وأﺣﻜﺎم‬  „Odjeljak:  Allah  je  u  nekim  imenima  i  propisima  napravio  razliku  (razdvojio)  između  onoga  što je prije poslanice i onoga što je nakon nje, a u nekim imenima i propisima ih  sastavio.“  Pa nastavlja:   „...i u tome je dokaz protiv dvije skupine: protiv onih koji kažu da u djelima nema  ružno i lijepo i onih koji kažu da oni zaslužuju kaznu; protiv oba mišljenja.  Što  se  tiče  prvog,  pa  On  ih  je  nazvao  zulumćarima,  prelazačima  granice  (tagin)  i  sijačima  nereda  (mufsidin),  zbog  Njegovih  riječi:  Idi  do  faraona,  on  je  uistinu  prešao granicu. En‐Na’zi’at 17  I  Njegovih  riječi:  I  kad’  je  tvoj  Gospodar  pozvao  Musa’a:  „Idi  do  naroda  zulumćarskog; naroda faraona, ne bi li se pobojali. Eš‐Šu’ara 10‐11  I Njegovih riječi: Faraon se na zemlji bio ponio i stanovnike njezine na stranke bio  izdijelio; jedne je tlačio, mušku im djecu klao, a žensku u životu ostavljao, doista,  je bio od sijača nereda. El‐Qasas 4  Pa je obavijestio da je on „zulumćar“ i „prelazivač granice“ (tagin) i „sijač nereda“;  i on i njegov narod. Ovo su imena kojima se kude djela, a predmet kuđenja bivaju 

  688 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

samo loša i ružna djela, što ukazuje na to da djela bivaju ružnim i pokuđenim prije  dolaska  poslanika  njima,  a  ne  zaslužuju  kaznu  osim  nakon  dolaska  poslanika  njima, zbog riječi Uzvišenog: Mi ne kažnjavamo dok ne pošaljemo poslanika. El‐ Isra’ 15  Isto  tako  nas  je  obavijestio  da  je  Hud  rekao  svom  narodu:  ’Ibadetite  Allahu!  Vi  nemate drugog Boga mimo Njega! Vi niste ništa drugo do lažljivci! Hud 5 

 ‫ﻗﺒﻞ‬  ‫ﺛﺒﺖ‬  ‫اﳌﺸﺮك‬  ‫ﻓﺎﺳﻢ‬  ‫آﺧﺮ‬  ‫إﳍﺎ‬  ‫اﷲ‬  ‫ﻣﻊ‬  ‫ﺟﻌﻠﻮا‬  ‫ﻟﻜﻮ ﻢ‬  ‫ﳜﺎﻟﻔﻮﻧﻪ؛‬  ‫ﲝﻜﻢ‬  ‫ﳛﻜﻢ‬  ‫أن‬  ‫ﻗﺒﻞ‬  ‫ﻣﻔﱰﻳﻦ‬  ‫ﻓﺠﻌﻠﻬﻢ‬   ‫ﻫﺬﻩ‬  ‫أن‬  ‫وﻳﺜﺒﺖ‬  ‫اﻟﺮﺳﻮل‬  ‫ﻗﺒﻞ‬  ‫أﻧﺪادا‬  ‫ﻟﻪ‬  ‫وﳚﻌﻞ‬  ‫أﺧﺮى‬  ‫آﳍﺔ‬  ‫ﻣﻌﻪ‬  ‫وﳚﻌﻞ‬  ‫ﺑﻪ‬  ‫وﻳﻌﺪل‬  ‫ﺑﺮﺑﻪ‬  ‫ﻳﺸﺮك‬  ‫ﻓﺈﻧﻪ‬  ‫اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ؛‬  ‫اﻟﺘﻌﺬﻳﺐ‬  ‫وأﻣﺎ‬  ‫اﻟﺮﺳﻮل‬  ‫ﳎﻲء‬  ‫ﻗﺒﻞ‬  ‫وﺟﺎﻫﻼ‬  ‫ﺟﺎﻫﻠﻴﺔ‬  :  ‫ﻳﻘﺎل‬     ‫واﳉﺎﻫﻠﻴﺔ‬  ‫اﳉﻬﻞ‬  ‫اﺳﻢ‬  ‫وﻛﺬﻟﻚ‬  ‫ﻋﻠﻴﻬﺎ‬  ‫ﻣﻘﺪم‬  ‫اﻷﲰﺎء‬   ...‫ﻓﻼ‬   Pa  ih  je  učinio  lažljivcima  prije  nego  što  je  presudio  nekim  propisom  kojem  bi  se  suprotstavili,  jer  su  mimo  Allaha  bili  učinili  drugog  boga.  Dakle,  ime  mušrik  je  potvrđeno prije poslanice, jer on pridružuje svom Gospodaru, izjednačava s Njime i  uz Njega čini druge bogove, i čini Mu „slične“ (endade) prije poslanika.  Takođe je potvrđeno da ova imena prethode njoj. Isto tako i ime džehl i džahilijet.  Kaže se: džahilijet i džahil prije dolaska poslanika, a što se tiče kazne, ona ne...“1065    Ibn Tejmijje je u ovom citatu spomenuo da postoje imena koja su potvrđena  prije uspostave argumenta, tj. poslanice, a među njima su pojmovi mušrik i tagut,  spomenuvši particip aktivni „ta’gin“ koji je u srodstvu s pojmom tagut, i ta imena  je nazvao  „imenima kojima se kude djela“ (esma’u dhemmil‐ef’āl).     Njime  je  između  ostalog  odgovorio  onim  muslimanskim  sektama,  poput  eš’arija i maturidija, koje vjeruju da djela ne postaju ružnim osim nakon dolaska  poslaničke  zabrane.  Isto  tako  je  objasnio  da  potvrđenost  imena  širka  i  mušrika  i  ružnoće  širka  prije  uspostave  poslaničkog  argumenta  za  sobom  neminovno  ne  povlači  kažnjavanje,  ukazavši  time  na  razdvojenost  imena  mušrik  od  ostvarenja  kažnjavanja, svejedno da li se radi o dunjalučkom ili ahiretskom kažnjavanju.    Mu’tezile s druge strane vjeruju ne samo da djela bivaju ružnim prije dolaska  poslanice  već  da  čovjek  zaslužuje  kaznu  suprotstavljanjem  razumu  i  fitri,  prije  suprotstavljanja poslaničkom argumentu, što je bez sumnje pogrešno i suprotno  dokazima Knjige i Sunneta.                                                               1065

 Medžmu’ul‐fetava 20/38 

 

EBU MUHAMMED

689 

  Ehlus‐sunneh  vjeruju  da  ta  djela  bivaju  ružnim  prije  dolaska  poslaničke  zabrane i da ih je Uzvišeni zbog toga zabranio, i da njihova ružnoća postaje većom  dolaskom  poslaničke  zabrane,  ali  da  čovjek  ne  zaslužuje  kaznu  osim  suprotstavljanjem poslaničkom argumentu, iako je prije toga mušrik ostvarenjem  širka  u kojeg je upao, jer pridružuje svom Gospodaru, izjednačuje druge s Njime i  čini druge bogove. Napominjem da eš’arije i maturidije takođe vjeruju da je onaj  koji je upao u širk mušrik!    Dakle,  grozota  i  ružnoća  širka  se  može  dokučiti  razumom  i  fitrom  i  one  su  jasan dokaz njegove ispravnosti, a Allah je zabranio širk zbog štete koju nosi u sebi  na  ovom  i  na  onom  svijetu,  i  onaj  koji  ga  uradi  je  mušrik,  ali  mnogi  propisi  koje  može  obuhvatiti  pojam  „kažnjavanje“  se  na  njega  ne  spuštaju  osim  nakon  uspostave argumenta.    Ovdje  moram  upozoriti  na  jednu  novotariju  koja  se  može  naći  u  knjigama  nekih ljudi koji danas pišu o tevhidu a tiče se konstatacije da potvrđenost imena  širka  prije  uspostave  argumenta  nema  nikakve  veze  s  time  što  ga  razum  i  fitra  smatraju neispravnim i ružnim, već zbog toga što je Allah presudio da je dotična  suština širk i da ona stoji nasuprot osnove islama, i da je onaj koji u nju upadne  mušrik, bez obzira na njegovo znanje i namjeru.     On, Uzvišeni, nas je stvorio na islamu, prirodnoj vjeri i zdravoj fitri, ali granice  Njegove vjere se ne uzimaju iz „razuma i fitre“ već iz šerijata. Ovim želim suzbiti  fitnu  neznalica  koji  su  počeli  da  određuju  granicu  aslud‐dina  svojim  razumom  i  fitrom,  koji  „gledaju“  u  svoju  fitru  i  razum  i  na  osnovu  njih  određuju  šta  ulazi  u  aslud‐din a šta ne.    Ova greška se može naći među ljudima koji se pripisuju našem menhedžu a i  kod  Bilibanija  i  njihovih  sljedbenika,  a  to  je  novotarija  koja  se  mora  sasijeći  u  korijenu,  jer  u  sebi  sadrži  propisivanje  vjere  mimo  Allaha,  mimo  toga  što  argumentiranje  mes’ele  ostvarenja  širka  i  potvrđenosti  imena  mušrik  prije  poslaničkog  argumenta  nema  veze  sa  ružnoćom  širka  i  time  što  ga  razum  i  fitra  smatraju ružnim i neispravnim, jer nije ostavljanje svega čiju ružnoću čovjek može  dokučiti  svojim  razumom  i  fitrom  sastavni  dio  aslud‐dina  ili  uvjet  njegove  ispravnosti,  kao  kada  bi  čovjek  dokučio  ružnoću  i  zabranu  bluda,  pijenja  vina,  kockanja, miješanja muškaraca i žena i slično.    Kada ’Ali El‐Hudajr kaže da je aslud‐din ono što se dokučuje fitrom, on time  želi  suštinu  koju  je  ograničio  šerijat,  a  ne  ono  što  su  shvatili  novotarci  među  muslimanima i nevjernicima, pa jedni  upadaju  u ekstremizam a  drugi  na osnovu 

  690 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

svoje „fitre“ iz aslud‐dina izbacuju ono što im se ne sviđa. Nema sumnja  da je ova  novotarija jedan od džepova mu’tezilijskog obožavanja razuma.     U  knjigama  Alu  Ferradža  se  često  može  naći  da  mes’elu  dokučivanja  neispravnosti  širka  razumom  i  fitrom  povezuje  sa  ostvarenjem  imena  širka  i  mušrika kao i druge greške koje ukazuju na njegovu nekompetetnost u određenim  poglavljima. Nasuprot širku stoji tevhid u pogledu kojeg može biti rečeno sve što  je kazano u vezi širka, tj. da ga je Allah propisao zbog njegove ispravnosti i ljepote  i koristi na oba svijeta, i da čovjek može biti muslimanom, na prvoj fitri, na kojoj   je  Allah  stvorio  ljude,  iako  do  njega  nije  došla  poslanica,  i  da  će  Allahovom  dobrotom, ako umre na prvoj fitri, biti uveden u Džennet.  Rekao je Ibn Hazm, rahimehullah: 

 ‫اﻹﳝﺎن‬ ‫ﺻﺤﻴﺢ‬ ‫اﻷوﱃ‬ ‫اﻟﻔﻄﺮة‬ ‫ﻋﻠﻰ‬ ‫ﻣﺆﻣﻦ‬ ‫ﻓﻬﻮ‬ ,‫ﻣﻮﺣﺪا‬ ‫ﻛﺎن‬ ‫ﻓﺈن‬ ,‫وﺳﻠﻢ‬ ‫ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫اﷲ‬ ‫ﺻﻠﻰ‬ ‫ذﻛﺮﻩ‬ ‫ﺗﺒﻠﻐﻪ‬ ‫ﱂ‬ ‫ﻣﻦ‬ ‫أﻣﺎ‬  ‫ﻟﻪ‬ ‫ﻳﻮﻗﺪ‬ ‫ﺑﺄﻧﻪ‬ ‫اﻟﻨﺺ‬ ‫ﺟﺎء‬ ‫اﻟﺬﻳﻦ‬ ‫ﻣﻦ‬ ‫ﻓﻬﻮ‬ ‫ﻣﻮﺣﺪ‬ ‫ﻏﲑ‬ ‫ﻛﺎن‬ ‫وإن‬ ,‫اﳉﻨﺔ‬ ‫أﻫﻞ‬ ‫ﻣﻦ‬ ‫وﻫﻮ‬ ,‫اﻵﺧﺮة‬ ‫ﰲ‬ ‫ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫ﻋﺬاب‬ ‫ﻻ‬    .‫ﻫﻠﻚ‬ ‫أﰉ‬ ‫وﻣﻦ‬ ,‫ﳒﺎ‬ ‫دﺧﻠﻬﺎ‬ ‫ﻓﻤﻦ‬ ,‫ﻓﻴﻬﺎ‬ ‫ﺑﺎﻟﺪﺧﻮل‬ ‫ﻓﻴﺆﻣﺮون‬ ,‫اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ‬ ‫ﻳﻮم‬ ‫ﻧﺎر‬ „Ako je onaj do kojeg nije došao njegov spomen (Muhammeda) ., bio muvehhid,  računa  se  mu'minom,  na  urođenoj  (prvoj)  „fitri“,  ispravnog  imana.  Neće  biti  kažnjen na ahiretu i od stanovnika Dženneta je. Ako nije bio muvehhid, onda je od  onih koji su spomenuti u tekstu u kojem se govori da će za njih biti zapaljena vatra  na Kijametskom danu, u koju će im biti naređeno da uđu. Pa ko uđe spasio se a ko  odbije nastradao je.“1066    Rekoh, u riječima Ibn Hazma je potvrda da čovjek može ostati na prvoj fitri  na  kojoj  ga  je  Allah  stvorio,  i  zbog  nje  biti  uveden  u  Džennet,  što  je  dokaz  da  čovjek  može  dokučiti  aslu  dinil  islama  na  osnovu  fitre  i  razuma,  i  dokazi  za  ovaj  temelj su opšte poznati.   Nastavimo sa citatima šejhul‐islama u vezi naše mes’ele!  Šejhul‐islam je takođe rekao: 

‫ﻓﻼ ﳚﺐ إذا أﺛﺒﺖ أو ﻧﻔﻰ ﰲ‬،‫ أن اﻻﺳﻢ اﻟﻮاﺣﺪ ﻳﻨﻔﻰ وﻳﺜﺒﺖ ﲝﺴﺐ اﻷﺣﻜﺎم اﳌﺘﻌﻠﻘﺔ ﺑﻪ‬:‫وﲨﺎع اﻷﻣﺮ‬ .‫ وﻫﺬا ﰲ ﻛﻼم اﻟﻌﺮب وﺳﺎﺋﺮ اﻷﻣﻢ؛ ﻷن اﳌﻌﲎ ﻣﻔﻬﻮم‬،‫ﺣﻜﻢ أن ﻳﻜﻮن ﻛﺬﻟﻚ ﰲ ﺳﺎﺋﺮ اﻷﺣﻜﺎم‬ „Osnova stvari je da se jedno te isto ime negira i potvrđuje ovisno od propisa koji  se  vežu  za  njega,  tako  da  nije  obavezno  da  kada  se  potvrdi  ili  negira  u  nekom                                                               1066

 El‐Ihkam 5/110 (Šamilah) 

 

EBU MUHAMMED

691 

propisu bude isto u ostalim propisima. I ovo postoji u jeziku arapa i drugih naroda,  jer je značenje razumljivo.“  Nastavlja:  „Primjer  za  to  su  munafici  koji  su  na  nekim  mjestima  učinjeni  od  vjernika  a  na  drugom mjestu se kaže „...oni nisu od njih...“. Rekao je Uzvišeni Allah:  Allah  dobro  zna  one  među  vama  koji  su  druge  zadržavali  i  prijateljima  svojim  govorili:  "Priključite  se  nama!"  ‐  a  samo  su  neki  u  boj  išli;  ne  želeći  da  vam  pomognu.  A  kad  zavlada  strah,  vidiš  ih  kako  gledaju  u  tebe  kolutajući  svojim  očima kao pred smrt onesviješćeni; čim strah mine, oni vas psuju svojim oštrim  jezicima, škrti da učine bilo kakvo dobro. Oni nisu vjerovali, i zato će Allah djela  njihova poništiti; a to je Allahu lahko. El‐Ahzab 18‐19  Tada su ti munafici, koji su strahovali od neprijatelja, koji su odustali od džihada,  koji su druge odvraćali, i koji su kudili mu’mine, učinjeni od njih. U drugom ajetu je  rekao: Oni se zaklinju Allahom da su doista vaši, a oni nisu vaši, nego su narod  kukavički.  Kada  bi  našli  kakvo  skrovište  ili  kakve  pećine  ili  kakvu  jamu,  oni  bi  tamo trkom pohrlili. Et‐Tevba 56‐57  Grijeh ovih je manji, jer oni nisu kudili vjernike, niti su odvraćali niti psovali oštrim  jezicima,  već  su  se  zaklinjali  Allahom  da  su  svojim  srcima  u  nutrini  vjernici,  a  mu’mini su znali da su oni od njih u vanjštini, pa ih je Allah utjerao u laž i rekao: a  oni  nisu  vaši.  A  tamo  je  rekao:  Allah  dobro  zna  one  među  vama  koji  su  druge  zadržavali.  Govor se tiče onoga koji je u vanjštini musliman a nije mu’min, u značenju „među  vama ima onih koji imaju ovu osobinu, a nije mu’min već je Allah uništio njegovo  djelo. On je od vas u vanjštini a ne u suštini“.  Zbog  toga,  kada  je  od  Vjerovjesnika,  .,  tražena  dozvola  za  likvidaciju  nekih  munafika, rekao je: „Da ljudi ne bi pričali da Muhammed ubija svoje prijatelje“.  Jer su oni od njegovih prijatelja (ashaba) u vanjštini kod onih koji ne znaju suštinu  stvari, a među njegovim ashabima koji su zaista bili njegovi prijatelji (ashabi) nije  bilo  nifaka,  poput  onih  koji  su  ljude  podučili  njegovom  sunnetu,  i  dostavili  ga  njima,  i  borili  se  protiv  murtedda  nakon  njegove  smrti,  koji  su  mu  dali  prisjegu  ispod drveta, učesnici Bedra i drugih...  Isto tako je i sa porijeklima, poput bitka čovjeka ocem drugom ili njegovim bratom  u nekim propisima mimo drugih, jer potvrđeno je u Sahihejnu da je Vjerovjesnik,  ., rekao nakon što su se pred njim sporili Sa’d b. Veqqas i ’Abd b. Zem’ah ibnil‐

  692 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Esved u pogledu sina robinje od Zem’ah, a ’Utbe b. Ebi Veqqas bijaše učinio blud  sa  njom  u  džahilijetu  pa  je  rodila  dijete  od  njega;  pa  je  ’Utbe  rekao  svom  bratu  Sa’du: „Kada dođeš u Mekku vidi djete od robinje od Zem’ah, jer on je moj sin. Pa  su se u vezi njega sporili on i ’Abd ibn Zem’ah pred Vjerovjesnikom,  ., pa je Sa’d  rekao: „Allahov poslaniče! To je sin mog brata ’Utbeh. To mi je povjerio moj brat  ’Utbe rekavši kada dođeš u Mekku pogledaj sina od Zem’ine robinje, jer je on moj  sin! Zar ne vidiš Allahov Poslaniče njegovu sličnost sa ’Utbetom?“  Pa je rekao ’Abd: „Allahov Poslaniče! Moj je brat i sin robinje moga oca. Rođen je  u „postelji“ moga oca.“ Pa je Vjerovjesnik,  ., vidio jasnu sličnost sa ’Utbetom, te  je rekao: „Tebi pripada o ’Abd ibn Zem’ah. Dijete se „pripisuje postelji“ a kurvaru  „kamen“.  I  „uzmi  zastor  pred  njim“  o  Sevda!“,  zbog  jasne  sličnosti  sa  ’Utbetom  koju je vidio na njemu.  Vjerovjesnik,  .,  ga  je  pripisao  sinu  Zem’ah  jer  se  rodio  na  njegovoj  postelji,  i  učinio ga bratom njegovog djeteta, rekavši: „Tebi pripada o ’Abde sine Zem’ah!“,  a Sevda je postala njegova sestra koju naslijeđuje i koja ga naslijeđuje, jer je on sin  njenog oca Zem’ah, i rođen je na njegovoj postelji.  Pored  toga  joj  je  Vjerovjesnik,  .,  naredio  da  se  pokrije  (uzme  zastor)  pred  njim  zbog  jasne  sličnosti  sa  ’Utbetom  koju  je  vidio,  jer  u  pogledu  njega  je  bilo  dva  oprečna  dokaza:  postelja  i  sličnost.  Jače  je  da  se  porijeklo  u  vanjštini  pripisuje  vlasniku  postelje,  te  zbog  toga  što  je  to  vidljiva  i  dozvoljena  stvar,  a  razvrat  je  tajna i nepoznata stvar, koja se mora sakriti a ne objavljivati, kao što je rekao: „A  kurvaru kamen“...  Obzirom  da  je  pokrivanje  (uzimanje  zastora)  pred  njim  bilo  moguće  bez  ikakve  štete, njoj je naredio da se pokrije, zbog pojave onoga što ukazuje da joj nije brat  u suštini. 

 ‫وﻛﺬﻟﻚ‬ ،‫اﶈﺮﻣﻴﺔ‬ ‫ﰲ‬ ‫ﺑﺄخ‬ ‫وﻟﻴﺲ‬ ‫اﳌﲑاث‬ ‫ﰲ‬ ‫أخ‬ ‫ﻓﻬﻮ‬ ،‫ﺣﻜﻢ‬ ‫ﰲ‬ ‫وﻳﺜﺒﺖ‬ ‫ﺣﻜﻢ‬ ‫ﰲ‬ ‫ﻳﻨﻔﻰ‬ ‫اﻟﻮاﺣﺪ‬ ‫اﻻﺳﻢ‬ ‫أن‬ ‫ﻓﺘﺒﲔ‬  ‫ﰲ‬ ‫وﻟﺪ‬ ‫وﻫﻮ‬ ،‫وﳓﻮﻩ‬ ‫اﳌﲑاث‬ ‫ﰲ‬ ‫ﺑﻮﻟﺪ‬ ‫ﻟﻴﺲ‬ ،‫ﺷﺬ‬ ‫ﻣﻦ‬ ‫إﻻ‬ ‫اﳉﻤﻴﻊ‬ ‫ﻋﻨﺪ‬ ‫اﳌﻼﻋﻨﺔ‬ ‫واﺑﻦ‬ ،‫اﻟﻌﻠﻤﺎء‬ ‫ﺑﻌﺾ‬ ‫ﻋﻨﺪ‬ ‫اﻟﺰﻧﺎ‬ ‫وﻟﺪ‬   . ‫واﶈﺮﻣﻴﺔ‬ ‫اﻟﻨﻜﺎح‬ ‫ﲢﺮﱘ‬ Postalo je jasno da jedno te isto ime biva negirano u nekom propisu a potvrđeno u  drugom. Otuda, on je brat u mirazu (nasljedstvu) a nije brat u mahremluku. Isto  tako je i sa dijetetom zinaluka kod nekih učenjaka, i sa sinom mula’ine1067 kod svih                                                               1067

 Udata žena  koja je bez svjedočenja četiri svjedoka optužena da je uradila blud kada joj je propisano da sa  svojim  mužem  radi  proces  „mula’aneh“  u  kojem  ona  nakon  muža  priziva  na  sebe  Allahovu  srdžbu  ako  je  njen  muž, koji je optužio, istinu rekao. 

 

EBU MUHAMMED

693 

osim kod onih koji su zastranili; nije dijete u nasljedstvu i sličnom njemu, a dijete je  u zabrani ženjenja i mahremijetu.“1068    Rekoh,  kao  što  neko  biva  bratom  u  naslijeđivanju  a  ne  u  mahremijetu,  ili  dijetetom u mahremijetu i zabrani ženjenja ali ne u naslijedstvu, isto tako i mušrik  neznalica,  koji  je  uložio  maksimalan  trud  u  traženju  istine,  i  nije  uspio  od  sebe  odagnati neznanje, ne biva kafirom u propisu borbe, ubijanja, ohalaljivanja imetka  i časti, i ahiretskoj kazni, ali je kafir u drugim propisima, pa se neće davati sadaka  u njegovo ime, neće mu se klanjati dženaza, neće se moliti za njega, itd., i neće se  prema  njemu  postupati  kao  prema  muslimanu  ni  u  jednom  propisu  a  kamoli  da  bude nazvan muslimanom i potvrdi mu se suština islama. U ovom slučaju vidimo  da mu je ime kufra pripisano u nekim propisima a negirano u drugim!  Šejhul‐islam je takođe rekao: 

 ،‫ ﺎ‬  ‫إﳝﺎن‬  ‫وﻋﺪم‬  ،‫ﻋﻨﻬﺎ‬  ‫ﻏﻔﻠﺔ‬  ‫ﰲ‬  ‫ﻓﻬﻮ‬  ‫ﻳﺘﺼﻮرﻫﺎ‬  ‫ﱂ‬  ‫ﻓﺈن‬  ،‫أوﻻ‬  ‫اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬  ‫ﻳﺘﺼﻮر‬  ‫أن‬  ‫ﻣﻦ‬  ‫ﲣﻠﻮ‬  ‫ﻻ‬  ‫اﻟﻜﺎﻓﺮ‬  ‫ﺣﺎل‬  ‫ﻓﺈن‬  :  ‫وﻗﺎل‬     ،[  28:  ‫اﻟﻜﻬﻒ‬   ]    {    ‫ﻓُـ ُﺮﻃًﺎ‬  ُ‫أ َْﻣ ُﺮﻩ‬  ‫ َوَﻛﺎ َن‬  ُ‫ َﻫ َﻮاﻩ‬  ‫ َواﺗﱠـﺒَ َﻊ‬  ‫ ِذ ْﻛ ِﺮﻧَﺎ‬  ‫ َﻋﻦ‬  ُ‫ﻗَـﻠْﺒَﻪ‬  ‫أَ ْﻏ َﻔﻠْﻨَﺎ‬  ‫ َﻣ ْﻦ‬  ‫ﺗُ ِﻄ ْﻊ‬  ‫} َوَﻻ‬    :  ‫ﻗﺎل‬     ‫ﻛﻤﺎ‬ ِِ ِ َ‫ﻓَﺄَ ْﻏﺮﻗـْﻨ‬  ‫ ِﻣ ْﻨـﻬﻢ‬  ‫}ﻓَﺎﻧﺘَـ َﻘﻤﻨَﺎ‬  ِ ِ ِ  ‫ﻟﻜﻦ‬  ،[ 136   :   ‫اﻷﻋﺮاف‬ ]  { ‫ﻴﻦ‬ ُ َ ُْ ْ َ ‫ﻏَﺎﻓﻠ‬  ‫ َﻋ ْﻨـ َﻬﺎ‬  ْ‫ َوَﻛﺎﻧُﻮا‬  ‫ﺑﺂﻳَﺎﺗﻨَﺎ‬  ْ‫ َﻛ ﱠﺬﺑُﻮا‬  ‫ﺑﺄَﻧﱠـ ُﻬ ْﻢ‬  ‫اﻟْﻴَ ﱢﻢ‬  ‫ﻓﻲ‬  ‫ﺎﻫ ْﻢ‬  ‫ﻓﻠﻬﺬا‬  . ‫اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬     ‫ﺑﻠﻮغ‬  ‫ﺑﻌﺪ‬  ‫إﻻ‬  ‫ﻳﻜﻮن‬  ‫ﻻ‬  ‫ﻋﻠﻴﻪ‬  ‫اﳌﻌﺬب‬  ‫واﻟﻜﻔﺮ‬  ،‫اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬  ‫ﺗﺒﻠﻐﻪ‬  ‫ﱂ‬  ‫ﳌﻦ‬  ‫إﻻ‬  ‫ﺗﻜﻮن‬  ‫ﻻ‬  ‫اﶈﻀﺔ‬  ‫اﻟﻐﻔﻠﺔ‬  ‫}ﻓَِﺈ ﱠﻣﺎ‬    :   ‫ﺗﻌﺎﱃ‬  ‫ﻗﺎل‬  ‫ﻛﻤﺎ‬  ،‫ﻋﻨﻪ‬  ‫ﻣﻌﺮض‬  ‫ﻓﻬﻮ‬  ‫واﻧﺼﺮف‬  ‫اﻟﺮﺳﻮل‬  ‫ﺑﻪ‬  ‫ﺟﺎء‬  ‫ﻣﺎ‬  ‫ﺗﺼﻮر‬  ‫وإن‬  ‫ﺑﺎﻟﻐﻔﻠﺔ‬  ‫اﻟﺘﻜﺬﻳﺐ‬  ‫ﻗﺮن‬ ِ ‫ﻳ‬ ‫ﻓَ َﻼ‬ ‫ ُﻫ َﺪاي‬ ‫اﺗﱠـﺒﻊ‬ ‫ﻓَﻤ ِﻦ‬ ‫ ُﻫ ًﺪى‬ ‫ ﱢﻣﻨﱢﻲ‬ ‫ﻳﺄْﺗِﻴـﻨﱠ ُﻜﻢ‬  ‫ﺿﻨ ًﻜﺎ‬ َ ‫ َﻣ ِﻌﻴ‬ ُ‫ﻟَﻪ‬ ‫ﻓَِﺈ ﱠن‬ ‫ ِذ ْﻛ ِﺮي‬ ‫ َﻋﻦ‬ ‫ض‬ َ  ً‫ﺸﺔ‬ َ ‫أَ ْﻋ َﺮ‬ ‫ َوَﻣ ْﻦ‬ .   ‫ﻳَ ْﺸ َﻘﻰ‬ ‫ َوَﻻ‬ ‫ﻀ ﱡﻞ‬ ََ َ َ ََ َ ِ ِ ِ ِ  { ‫ودا‬   ،123:  ‫ﻃﻪ‬   ]   { ‫أَ ْﻋ َﻤﻰ‬  ‫ﺎﻣﺔ‬ ُ ‫َوﻧَ ْﺤ‬ َ ‫ َﻋ‬  ‫ﺼﺪﱡو َن‬ َ ْ‫} َرأَﻳ‬    :   ‫ﻗﺎل‬  ‫وﻛﻤﺎ‬  ،[ 124 ً ‫ﺻ ُﺪ‬ ُ   ‫ﻨﻚ‬ ُ َ‫ﻳ‬  ‫ﻴﻦ‬ َ َ‫اﻟْﻘﻴ‬  ‫ﻳَـ ْﻮَم‬  ُ‫ﺸ ُﺮﻩ‬ َ ‫اﻟ ُْﻤﻨَﺎﻓﻘ‬  ‫ﺖ‬ ِ ِ  { ‫آﺑَﺎءﻧَﺎ‬  ‫ َﻋﻠَْﻴ ِﻪ‬  ‫أَﻟْ َﻔ ْﻴـﻨَﺎ‬  ‫ َﻣﺎ‬  ‫ﻧَـﺘﱠﺒِ ُﻊ‬  ‫ﺑَ ْﻞ‬  ْ‫ﻗَﺎﻟُﻮا‬  ُ‫اﻟﻠّﻪ‬  ‫َﻧﺰ َل‬   :   ‫]اﻟﻨﺴﺎء‬  َ ‫أ‬  ‫ َﻣﺎ‬  ‫اﺗﱠﺒِﻌُﻮا‬  ‫ﻟ َُﻬ ُﻢ‬  ‫ﻴﻞ‬ َ ‫ﻗ‬  ‫} َوإ َذا‬    :   ‫ﻗﺎل‬  ‫وﻛﻤﺎ‬،[ 61   [  170   :  ‫اﻟﺒﻘﺮة‬   ]   „Stanje  kafira  ne  izlazi  iz  mogućnosti  da  on  ima  predodžbu  o  poslanici  ili  ne.  Pa  ako  nema  predodžbu  o  njoj,  on  je  u  nemaru  (gafletu/nehaju)  prema  njoj  i  nepostojanju  imana  u  nju,  kao  što  je  rekao:  ...i  ne  slušaj  onoga  čije  smo  srce  nehajnim  prema  Nama  ostavili,  koji  strast  svoju  slijedi  i  čiji  su postupci  daleko  od razboritosti. El‐Kehf 28  Rekao  je:  Zato  ih  Mi  kaznismo  i  u  moru  ih  potopismo,  jer  su  znamenja  Naša  poricali i prema njima nehajni/nemarni bili. El‐A’raf 136 

                                                              Medžmu’ul‐fetava 7/418‐419 

1068

  694 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Ali  potpuni  nemar  ne  biva  osim  u  slučaju  onoga  do  kojeg  nije  došla  poslanica,  a  kufr  koji  za  sobom  povlači  kaznu  ne  biva  osim  nakon  dolaska  poslanice.  Zbog  toga  je  sastavio  poricanje  i  nehaj.  Ako  ima  predodžbu  o  onome  čime  je  došao  Poslanik,  i  okrene  se,  takav  je  onaj  koji  ga  izbjegava  (mu’rid).  Kao  što  je  rekao  Uzvišeni:  Od  Mene  će  vam  uputa  dolaziti,  i  onaj  ko  bude  slijedio  uputu  Moju  neće  zalutati  i  neće  nesretan  biti.  Onaj  ko  okrene  glavu  od  Knjige  Moje,  taj  će  teškim životom živjeti i na Sudnjem danu ćemo ga slijepim oživiti. Ta Ha 123‐124  I kao što je rekao: ...vidiš munafike kako se od tebe okreću. En‐Nisa’ 61  I kao što je rekao: I kada im se kaže: „Slijedite ono što je Allah objavio!“, kažu:  „Nećemo, već slijedimo ono na čemu smo našli naše očeve.“ El‐Baqara 170„  Ibn Tejmijje nastavlja:  „Ako uz to nema udjela; ne vjeruje niti poriče, niti voli niti mrzi, on sumnja u njega,  kao što nas je o tome obavijestio govoreći o stanju mnogih nevjernika; munafika i  drugih, kao što je rekao: Od tebe dozvolu (da ne idu u borbu) traže samo oni koji  ne  vjeruju  u  Allaha  i  Posljednji  Dan,  i  čija  srca  sumnjaju,  pa  u  svojoj  sumnji  oklijevaju. Et‐Tevba 45  I kao što je rekao Musa: Zar do vas nije doprla vijest o onima prije vas, o narodu  Nuhovu,  i  o  ’Adu,  i  o  Semudu,  i  o  onima  poslije  njih?  ‐  Samo  ih  Allah  zna!  ‐  Poslanici  njihovi  su  im  dokaze  donosili,  ali  oni  su  ruke  svoje  na  usta  stavljali  i  govorili: "Mi ne vjerujemo u ono što se po vama šalje i mi veoma sumnjamo u  ono u što nas pozivate!”  ﴾9﴿ Poslanici njihovi su govorili: "Zar se može sumnjati  u Allaha, Stvoritelja nebesa i Zemlje. On vas poziva da bi vam neke grijehe vaše  oprostio i da bi vas do roka određenog ostavio." Oni su odgovorili: "Vi ste ljudi  kao  i  mi;  hoćete  da  nas  odvratite  od  onih  kojima  su  preci  naši  ’ibadetili  ‐  pa,  donesite  nam  čudo  vidljivo!”  ﴾10﴿  "Mi  jesmo  ljudi  kao  i  vi"  ‐  govorili  su  im  poslanici njihovi ‐ "ali, Allah daje poslanstvo samo onim robovima Svojim kojima  On hoće; mi vam ne možemo donijeti čudo bez Allahove volje ‐ a vjernici neka se  samo  u  Allaha  uzdaju.  ﴾11﴿ Zašto  da  se  ne  uzdamo  u  Allaha  kad  nas  je  On  putevima kojima idemo uputio? Mi ćemo doista strpljivo podnositi muke na koje  nas  budete  stavljali  ‐  a  oni  koji  se  uzdaju,  neka  se  samo  u  Allaha  uzdaju!"﴾12﴿ Ibrahim 9‐12  Obavijestio je, subhanehu, prvo o raspravi nevjernika sa poslanicima o rububijjetu  jer  su  oni  u  sumnji  u  Allaha,  Onoga  Koji  ih  poziva  Sebi,  i  drugo  o  vjerovjesništvu  njihovim riječima: Vi niste išta drugo do ljudi poput nas. Ibrahim 10. I ovo lično je  studija koja se tiče nevjernika filozofa. 

 

EBU MUHAMMED

695 

‫ ﻓﻜﻞ ﻣﻜﺬب ﻟﻤﺎ ﺟﺎءت ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻞ‬,‫ واﻟﺘﻜﺬﻳﺐ أﺧﺺ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺮ‬،‫وإن ﻛﺎن ﻣﻜﺬﺑﺎً ﻟﻪ ﻓﻬﻮ اﻟﺘﻜﺬﻳﺐ‬

‫ إن ﻛﺎن ﻧﺎﻇﺮاً ﻓﻴﻪ أو ﻣﻌﺮﺿﺎً ﻋﻨﻪ ﺑﻌﺪ أن ﱂ ﻳﻜﻦ‬،‫ ﺑﻞ ﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﻣﺮﺗﺎﺑﺎ‬،ً‫ وﻟﻴﺲ ﻛﻞ ﻛﺎﻓﺮ ﻣﻜﺬﺑﺎ‬.‫ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬    .‫إﻟﻴﻪ‬

‫ ﻟﻜﻦ ﻋﻘﻮﺑﺔ ﻫﺬا ﻣﻮﻗﻮﻓﺔ ﻋﻠﻰ ﺗﺒﻠﻴﻎ اﳌﺮﺳﻞ‬،‫ وﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﻏﺎﻓﻼ ﻋﻨﻪ ﱂ ﻳﺘﺼﻮرﻩ ﲝﺎل‬،‫ﻧﺎﻇﺮا ﻓﻴﻪ‬

Ako tjera u laž (poriče) onda je to tekzib, a tjeranje u laž je užeg značenja od kufra,  jer  svaki  utjerivač  u  laž  onoga  čime  su  došli  poslanici  je  kafir,  a  nije  svaki  kafir  utjerivač u laž (poricatelj), već može biti onim koji sumnja, ako ga je razmatrao, ili  onim koji se okreće od njega/izbjegava ga (mu’rid) nakon što ga nije razmatrao. A  može biti i u nehaju prema njemu, nemajući nikakve predodžbe o njemu, ali kazna  ovakog ovisi od dostavljanja onoga koji mu je poslat.“1069    Šejh konstatuje da kufr biva poricanjem, sumnjom, izbjegavanjem, potpunim  nemarom  i  neznanjem,  ali  da  je  kažnjavanje  pojedinca  uvjetovano  uspostavom  argumenta  nad  njime,  i  u  ovom  citatu  je  šejhul‐islam  sa  aspekta  uspostave  argumenta  potvrdio  postojanje  dvije  vrste  kufra;  vrsta  koja  biva  prije  uspostave  argumenta  i  vrsta  nakon  njega,  a  posljednja  za  sobom  povlači  kaznu  i  vezivanje  svih propisa kufra za suštinu nevjerstva. Njegov govor u pogledu tekfira onoga koji  se nalazi u potpunom nehaju i nepoznavanju poslanice i tevhida je jasan, jer ga je  nazvao kafirom rekavši:   „Stanje kafira ne izlazi iz mogućnosti da ima predodžbu o poslanici ili ne, pa ako  nema  predodžbu  o  njoj,  on  je  u  nemaru  (gafletu/nehaju)  prema  njoj  i  nepostojanju  imana  u  nju,  kao  što  je  rekao:  ...i  ne  slušaj  onoga  čije  smo  srce  nehajnim  prema  Nama  ostavili,  koji  strast  svoju  slijedi  i  čiji  su postupci  daleko  od razboritosti. El‐Kehf 28. Rekao je: Zato ih Mi kaznismo i u moru ih potopismo,  jer su znamenja Naša poricali i prema njima nehajni/nemarni bili.  Ali potpuni nemar ne biva osim u slučaju onoga do kojeg nije došla poslanica, a  kufr koji za sobom povlači kaznu ne biva osim nakon dolaska poslanice.“    Nemar  (gaflet)  prema  poslanici  se,  kao  i  neznanje,  isto  tako  dijeli  na  dvije  vrste: potpuni nemar koji biva u slučaju onoga do kojeg nije došla poslanica i ne  povlači za sobom kaznu osim nakon uspostave argumenta, i nemar uz mogućnost  dolaska do istine, koji ulazi u kufr ’irada, pa za sobom povlači kaznu. Dokaz je u  tome  da  je  obojcu  nazvao  kafirima  a  kažnjavanje  onoga  koji  je  u  potpunom  nemaru uvjetovao uspostavom argumenta.   Šejhul‐islam je takođe rekao:                                                                Medžmu'ul‐fetava 2/78‐79 

1069

  696 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„Mnogi  među  njima  vjeruju  da  u  tome  ima  ono  što  nije  moguće  saznati  putem  razuma,  poput  proživljenja,  ljepote  tevhida,  pravde  i  iskrenosti,  ružnoće  širka,  nepravde i laži. Kur’an objašnjava razumske dokaze koji na to ukazuju i kudi one  koji ne argumentiraju njima, i objašnjava da se proživljenje zna putem razuma, i  ljepota  ’ibadeta  Njemu,  jedino,  i  ljepota  zahvalnosti  Njemu,  i  ružnoća  širka  i  nezahvalnosti  na  Njegovim  blagodatima,  što  sam  opširno  objašnjavao  na  više  mjesta.  Mnogi  ljudi  imaju  ovo  u  svojoj  fitri,  a  kada  pišu  o  temeljima  dina,  po  metodi  negatora džebrija sljedbenika Džehma, poriču smatranje nečeg lijepim i ružnim od  strane  razuma.  Ovo  je  prisutno  u  većini  onoga  što  govore  lažljivci  (mubtilun).  Svojom  fitrom  govore  ono  što  negira  ono  što  zagovaraju  u  svojim  novotarskim  uvjerenjima.1070   Ebu ’Abdullah – ibnul‐džeddil‐’ala – prenosi da je čuo Ebul‐Feredža ibnul‐Dževzija  kako na svom medžlisu pjevuši dva poznata stiha:  „Zamisli da nam nije došla vijest o proživljenju  I da oganj vatre nije potpaljen  Zar nije zaslužena obaveza  Stid robova od Davača blagodati!?“  U  ovom  je  jasno  izrekao  da  je  zaslužena  obaveza  da  se  stvorenja  stide  od  Stvoritelja, Koji daje blagodati, i ova izreka je jasna u pogledu toga da je zahvala  Njemu  zaslužena  obaveza,1071  iako  ne  postoji  prijetnja  niti  poslanica,  koja  obaviještava o nagradi i kazni.      On objašnjava postojanje obaveznosti i zasluge čak i onda kada bi se pretpostavilo  da nema kazne, i u pogledu ovoga postoji spor kojeg smo spomenuli na drugom  mjestu, a objasnili smo da je ovo ispravno i da je rezultat činjenja zabranjenog da  čovjekov  stepen  spadne  i  da  izgubi  mnoge  blagodati  koje  je  imao,  iako  ne  biva  kažnjem štetom.  Objašnjava  da  se  obaveznost  i  zasluga  neminovno  poznaje,  pa  ostavljač  obaveznog  i  počinitelj  ružnog,  iako  ne  biva  kažnjen  bolovima  poput  vatre,  biva  lišen blagodati i njenih uzroka, u čemu je kazna za njega. To je kazna onome koji                                                               1070

 Ili „kažu da u njihovoj fitri postoji ono što negira ono što zagovaraju od novotarskih ubjeđenja.“.   Sa obavezom se  ovdje misli na razumsko‐fitretsku obavezu, a ne na šerijatsku koja ne  biva osim dolaskom  vjerskog teksta.   1071

 

EBU MUHAMMED

697 

se  ne  zahvaljuje  na  blagodatima,  već  je  nezhavalan;  da  bude  lišen  njih.  Otuda,  šukr čuva blagodati i za sobom povlači dodatak. 

 ‫رﺳﻮل‬  ‫إرﺳﺎل‬ ‫ﻣﻦ‬ ‫ﻻﺑﺪ‬  ‫أﻧﻪ‬  ‫ﻣﻊ‬ .  ‫ﻳﺰﻳﺪ‬ ‫وﻻ‬ ‫اﻟﻨﻌﻤﺔ‬ ‫ﻳـُْﻨﻘﺺ‬ ‫ذﻟﻚ‬ ‫وﻗﺒﻞ‬ ،‫ﻟﻠﻌﺬاب‬ ‫ﻣﻮﺟﺐ‬ ‫اﳊﺠﺔ‬ ‫ﻗﻴﺎم‬ ‫ﺑﻌﺪ‬ ‫واﻟﻜﻔﺮ‬   ...‫اﻟﻨﺎر‬ ‫أو‬ ‫اﳉﻨﺔ‬ ‫إﻻ‬ ‫دار‬ ‫ﰒ‬ ‫ﻣــﺎ‬ ‫ﻓﺈﻧــﻪ‬ ،‫اﻟﻌﺬاب‬ ‫أو‬ ‫اﻟﻨﻌﻴﻢ‬ ‫ﻣﻌﻪ‬ ‫ﻳﺴــﺘﺤﻖ‬ Kufr nakon uspostave argumenta za sobom povlači kaznu, a prije toga umanjuje  blagodat,  i  ništa  više.  Iako  je  slanje  poslanika,  kojim  će  zaslužiti  blagostanje  ili  kaznu jer tamo nema kuće mimo Dženneta ili vatre, neminovno...“1072     U ovom citatu je šejhul‐islam spomenuo da se ljepota tevhida i ružnoća širka  može  dokučiti  razumom  i  fitrom,  i  da  Allah  zaslužuje  obožavanje  ne  samo  zbog  obećanja Dženneta i prijetnje Džehennemom, već zbog Njegove zasluge koja ima  svoju  osnovu  u  Njegovoj  opisanosti  osobinima  savršenstva  i  činjenici  da  je  On  Jedini Davač blagodati ljudima, a na kraju je jasno ukazao na to da je kufr koji za  sobom povlači kaznu  samo onaj koji biva nakon uspostave argumenta.    Kao što je spomenuo pravac novotaraca, koji ili negiraju razumsko‐fitretsko  smatranje  nečega  lijepim  ili  ružnim,  ili  u  potvrđivanju  uloge  fitre  i  razuma  idu  toliko  daleko  da  su  suprotstavljanje  fitri  i  razumu  učinili  uzrokom  kazne.  Nakon  toga  šejhul‐islam  prenosi  govor  Muhammeda  b.  Nasra  El‐Mervezija,  potvrđujući  ga: 

‫ واﳉﻬﻞ ﺎ ﻗﺒﻞ ﻧﺰوﳍﺎ ﻟﻴﺲ‬،ً‫ وﻛﺎن اﻟﻌﻤﻞ ﺑﺎﻟﻔﺮاﺋﺾ إﳝﺎﻧﺎ‬،ً‫ واﳉﻬﻞ ﺑﻪ ﻛﻔﺮا‬،ً‫ وﳌﺎ ﻛﺎن اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻠّﻪ إﳝﺎﻧﺎ‬:‫ﻗﺎﻟﻮا‬ ‫ﺑﻜﻔﺮ؛ ﻷن أﺻﺤﺎب رﺳﻮل اﻟﻠّﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻗﺪ أﻗﺮوا ﺑﺎﻟﻠّﻪ أول ﻣﺎ ﺑﻌﺚ اﻟﻠّﻪ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ‬ ‫ ﰒ أﻧﺰل‬،ً‫ ﻓﻠﻢ ﻳﻜﻦ ﺟﻬﻠﻬﻢ ﺑﺬﻟﻚ ﻛﻔﺮا‬،‫ وﱂ ﻳﻌﻠﻤﻮا اﻟﻔﺮاﺋﺾ اﻟﱵ اﻓﱰﺿﺖ ﻋﻠﻴﻬﻢ ﺑﻌﺪ ذﻟﻚ‬،‫وﺳﻠﻢ إﻟﻴﻬﻢ‬ ‫ وﻟﻮ ﱂ‬،‫ وإﳕﺎ ﻳﻜﻔﺮ ﻣﻦ ﺟﺤﺪﻫﺎ ﻟﺘﻜﺬﻳﺒﻪ ﺧﱪ اﻟﻠّﻪ‬،ً‫ ﻓﻜﺎن إﻗﺮارﻫﻢ ﺎ واﻟﻘﻴﺎم ﺎ إﳝﺎﻧﺎ‬،‫اﻟﻠّﻪ ﻋﻠﻴﻬﻢ اﻟﻔﺮاﺋﺾ‬ ‫ ﱂ ﻳﻜﻦ‬،‫ ﻣﻦ ﱂ ﻳﺴﻤﻊ ﺑﺎﳋﱪ ﻣﻦ اﳌﺴﻠﻤﲔ‬،‫ وﺑﻌﺪ ﳎﻲء اﳋﱪ‬،ً‫ ﻣﺎ ﻛﺎن ﲜﻬﻠﻬﺎ ﻛﺎﻓﺮا‬، ‫ﻳﺄت ﺧﱪ ﻣﻦ اﻟﻠّﻪ‬    .‫ واﳉﻬﻞ ﺑﺎﻟﻠّﻪ ﰲ ﻛﻞ ﺣﺎل ﻛﻔﺮ ﻗﺒﻞ اﳋﱪ وﺑﻌﺪ اﳋﱪ‬،ً‫ﲜﻬﻠﻬﺎ ﻛﺎﻓﺮا‬ „Kažu: „S obzirom na to da je znanje o Allahu iman a neznanje o Njemu kufr i da je  sprovođenje farzova iman a neznanje o njima prije njihovog objavljivanja nije kufr,  jer  ashabi  Allahovog  Poslanika,  .,  su  na  početku  Allahovog  slanja  Njegovog  Poslanika,  ., njima, priznavali Allaha a nisu poznavali farzove, koji su im nakon  toga propisani, i njihovo nepoznavanje njih nije bilo kufrom.                                                               1072

 Medžmu'ul‐fetava 16/252‐253 

  698 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Zatim je Allah njima objavio farzove, pa je njihovo priznavanje i sprovođenje bilo  imanom,  a  kafirom  bi  bivao  onaj  koji  ih  zaniječe  zbog  tjeranja  u  laž  Allahove  obavijesti,  a  da  nije  došla  Allahova  obavijest  ne  bi  bio  kafirom  zbog  njihovog  nepoznavanja.  A  nakon  dolaska  obavijesti  oni  muslimani  koji  nisu  čuli  za  vijest  neće biti kafirima zbog njihovog nepoznavanja.   Međutim,  neznanje  o  Allahu  je  kufr  u  svakom  stanju;  prije  i  poslije  obavijesti.“1073    Neznanjem  o  Allahu  se  ovdje  misli  na  džehl  o  Njegovom  tevhidu,  a  sa  priznanjem ashaba Allaha se misli na priznanje Njegovog tevhida. Otuda, neznanje  o Allahu, tj. o tevhidu Allaha je kufr u svakom stanju, prije i poslije obavijesti. To je  ono  u  što  mi  vjerujemo!  Tevhid  se  kod  nas  sastoji  od  odricanja  od  širka  i  predanosti  samo  Allahu,  i  odricanju  od  mušrika  i  lojalnosti  prema  vjernicima,  svejedno da li posljednje spada u ono što putem neminovne uzročne povezanosti  proizilazi  iz  ruknova,  a  čiji  nestanak  znači  nestanak  osnove,  ili  ulazi  u  ruknove  tevhidul‐uluhijjeh i ruknove kufra u taguta, kao što sam već objasnio.     Većina  ljudi  danas  ili  pripisuje  islam  mušricima  i  tagutima,  pravdajući  ih  neznanjem  i  te’vilom,  ili  ga  u  osnovi  svoje  ’aqide  pripisuju  onima  koji  ih  se  nisu  odrekli,  s  time  što  je  prvo  gore  zbog  toga  što  sama  sumnja  u  neislam  mušrika  i  taguta ruši vjeru u bilo kojem mjestu ili vremenu.   Rekao je takođe, nek’ je Allahova milost nad njime:  „Čisto ispovjedanje dina (ikhlasud‐din) Allahu i pravda je neograničena obaveza u  svakom  stanju  i  u  svakom  (vjero)zakonu.  Otuda,  obaveza  je  robu  da  ’ibadeti  Allahu čisto Mu ispovjedajući din, i da Ga moli (dovi) sa ikhlasom. To ne spada sa  njega  ni  u  jednoj  situaciji,  a  u  Džennet  neće  ući  osim  ehlut‐tevhid  a  oni  su  sljedbenici LA ILAHE ILLALLAH.   Ovo je Allahovo pravo nad svakim od Njegovih robova, kao što je u Dva Sahiha u  hadisu  Mu’aza  da  mu  je  Vjerovjesnik,  .,  rekao:  „O  Mu’aze!  Znaš  li  šta  je  Allahovo pravo nad Njegovim stvorenjima?“ Rekoh, Allah i Njegov Poslanik bolje  znaju.  Reče:  „Njegovo  pravo  nad  njima  je  da  mu  ’ibadete  i  da  Mu  ništa  ne  pridružuju.“  Allahove kazne se neće spasiti osim onaj koji sa ikhlasom samo Allahu usmjerava  svoj din i svoj ’ibadet, i koji Ga moli čisto mu ispovjedajući din, a onaj koji Mu ne 

                                                             1073

 Medžmu'ul‐fetava 16/252‐253 

 

EBU MUHAMMED

699 

pridružuje niti Mu ’ibadeti je mu’attil1074 ’ibadeta Njemu i ’ibadeta drugom mimo  Njega, poput faraona i sličnih njemu. Takav je u gorem stanju od mušrika.   Dakle, ’ibadet Allahu, jedino, je neophodan, i to je obaveza svakom pojedincu, i ni  sa  koga  ne  spada  apsolutno.  To  je  opšti  islam  mimo  kojeg  Allah  neće  prihvatiti  drugi din! Ali Allah neće nikog kazniti sve dok mu ne pošalje poslanika, i kao što  neće  kazniti  takvog  u  Džennet  neće  ući  osim  musliman  mu’min,  a  mušrik  i  mustekbir pred ’ibadetom svom Gospodaru neće u njega ući.   Onaj do koga nije došla da’va na dunjaluku će biti provjeren (kušan) na ahiretu, i u  vatru neće ući osim ko je slijedio šejtana, a onaj koji nema grijeha neće ući u vatru.  Allah  nikog  ne  kažnjava  osim  nakon  što  mu  pošalje  poslanika.  Tako  će  onaj  do  koga  nije  došla    da’va  poslanika,  poput  djeteta  i  ludaka  i  onoga  koji  je  umro  u  „potpunoj fetri“ biti kušan na ahiretu kao što je to došlo u predajama.“1075    Dakle,  mušrik  neznalica  koji  je  umro  u  vremenu  potpune  fetre  kod  šejhul‐ islama nije musliman već će na Sudnjem Danu prije kazne u vatri biti provjeren, a  da  je  bio  musliman  ušao  bi  u  Džennet  sa  ostalim  muslimanima  i  ne  bi  bio  provjeravan, jer po idžma’u muslimana muslimani nisu predmet ispita, provjere i  kušnje na Sudnjem Danu.     Propis  spomenute  kategorije  mušrika  nije  poput  propisa  kafira  niti  propisa  čestitih vjernika. Oni se nazivaju mušricima i za njih se vežu neki propisi kufra na  dunjaluku  i  ahiretu,  a  neki  u  pogledu  pojedinca  stupaju  na  snagu  tek  nakon  uspostave argumenta. Njihov ispit na Sudnjem Danu će za njih značiti uspostavu  argumenta nad njima.    Kibr (oholost) i širk su suprotnosti tevhida; širk se tiče rukna negacije a kibr  rukna potvrde u šehadetu; mušrik je, srcem, riječima ili djelima, potvrdio ono što  šehadet negira, a mustekbir srušio ono što šehadet potvrđuje od ’ibadeta Allahu  sa ikhlasom.  Rekao je šejhul‐islam:  „Da,  moguće  je  da  mnogim  ljudima  neki  tekstovi  koje  ne  razumiju  predstavljaju  problem, tako da to bude problem  za  njih zbog njihove nesposobnosti  da shvate  njihova značenja, ali nije dozvoljeno da u Kur’anu bude nešto što se suprotstavlja  zdravom  razumu  i  osjetilu  a  da  u  Kur’anu  ne  postoji  pojašnjenje  njegovog  značenja, jer Allah je Kur’an učinio  lijekom za ono što je u prsima, i objašnjenjem  ljudima, pa nije dozvoljeno da bude suprotan tome.                                                               1074

 Od infinitiva ta’til, glagola ’attele, što znači nešto nečega lišiti.    Medžmu'ul‐fetava 14/476‐477 

1075

  700 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Moguće  je  da  u  nekim  mjestima  i  vremenima  tragovi  poslanice  budu  skriveni  (manje  poznati),  pa  da  ne  znaju  ono  čime  je  došao  Poslanik,  .;  te  da  ili  ne  poznaju  riječ,  ili  da  poznaju  riječ  ali  ne  znaju  njeno  značenje.  Tada  bivaju  u  džahilijetu  zbog  nepostojanja  svjetla  objave,  a  širk,  i  rasparčavanje  dina  na  stranke  se  događa  sa  ove  strane,  poput  smutnji  (fitni)  koje  za  sobom  povlače  dizanje sablje.  Dakle,  teoretske  i  praktične  smutnje  su  od  džahilijeta,  i  prouzrokovane  su  skrivenošću svjetla objave njima, kao što je rekao Malik b. Enes: „Kada se umanji  znanje pojavi se grubost (džefa’) a kada se umanje predaje pojave se strasti.“  Zbog ovoga su fitne upoređene sa parčadima mrkle noći, i zbog toga je Ahmed u  svojoj hutbi rekao: „Hvala Allahu, Onome Koji je dao da u svakom vremenu fetre  postoje ostaci učenjaka.“  Dakle,  uputa  koja  se  ostvaruje  stanovnicima  zemlje  je  u  stvari  od  svjetla  vjerovjesništva, kao što je rekao Uzvišeni: Od Mene će vam uputa dolaziti, i onaj  ko bude slijedio uputu Moju neće zalutati i neće nesretan biti. Ta Ha 123 

‫وأﻫﻞ اﻟﻌﺬاب‬.‫ﻓﺄﻫﻞ اﳍﺪى واﻟﻔﻼح ﻫﻢ اﳌﺘﺒﻌﻮن ﻟﻸﻧﺒﻴﺎء وﻫﻢ اﳌﺴﻠﻤﻮن اﳌﺆﻣﻨﻮن ﰲ ﻛﻞ زﻣﺎن وﻣﻜﺎن‬  ‫ ﻓﻬﺆﻻء ﰲ‬.‫ ﻳﺒﻘﻰ أﻫﻞ اﳉﺎﻫﻠﻴﺔ اﻟﺬﻳﻦ ﱂ ﻳﺼﻞ إﻟﻴﻬﻢ ﻣﺎ ﺟﺎءت ﺑﻪ اﻷﻧﺒﻴﺎء‬،‫واﻟﻀﻼل ﻫﻢ اﳌﻜﺬﺑﻮن ﻟﻸﻧﺒﻴﺎء‬ ِ :‫ وﻗﺎل‬،[15 :‫ﻮﻻ{ ]اﻹﺳﺮاء‬ ً ‫ﺚ َر ُﺳ‬ َ ‫ﻴﻦ َﺣﺘﱠﻰ ﻧَـ ْﺒـ َﻌ‬ َ ‫ } َوَﻣﺎ ُﻛﻨﱠﺎ ُﻣ َﻌ ﱢﺬﺑ‬:‫ ﻟﻜﻦ اﻟﻠّﻪ ﻳﻘﻮل‬،‫ﺿﻼل وﺟﻬﻞ وﺷﺮك وﺷﺮ‬ ِ ِ ‫ﻳﻦ ﻟِﺌَﻼﱠ ﻳَ ُﻜﻮ َن ﻟِﻠﻨ‬ ‫} ﱡر ُﺳ ًﻼ ﱡﻣﺒَ ﱢ‬ ‫ } َوَﻣﺎ‬:‫ وﻗﺎل‬،[165 :‫ﱠﺎس َﻋﻠَﻰ اﻟﻠ ِّﻪ ُﺣ ﱠﺠﺔٌ ﺑَـ ْﻌ َﺪ اﻟ ﱡﺮ ُﺳ ِﻞ{ ]اﻟﻨﺴﺎء‬ َ ‫ﻳﻦ َوُﻣﻨﺬ ِر‬ َ ‫ﺸ ِﺮ‬ ‫ﻮﻻ ﻳَـ ْﺘـﻠُﻮ َﻋﻠَْﻴ ِﻬ ْﻢ آﻳَﺎﺗِﻨَﺎ َوَﻣﺎ ُﻛﻨﱠﺎ ُﻣ ْﻬﻠِ ِﻜﻲ اﻟْ ُﻘ َﺮى إِﱠﻻ‬ ً ‫ﺚ ﻓِﻲ أُﱢﻣ َﻬﺎ َر ُﺳ‬ َ ‫ﻚ اﻟْ ُﻘ َﺮى َﺣﺘﱠﻰ ﻳَـ ْﺒـ َﻌ‬ َ ‫ﻚ ُﻣ ْﻬ ِﻠ‬ َ ‫َﻛﺎ َن َرﺑﱡ‬ ‫ وﻗﺪ روﻳﺖ‬.‫رﺳﻮﻻ‬ ً ‫ ﻓﻬﺆﻻء ﻻ ﻳﻬﻠﻜﻬﻢ اﻟﻠّﻪ وﻳﻌﺬ ﻢ ﺣﱴ ﻳﺮﺳﻞ إﻟﻴﻬﻢ‬،[59 :‫َوأ َْﻫﻠُ َﻬﺎ ﻇَﺎﻟِ ُﻤﻮ َن{ ]اﻟﻘﺼﺺ‬    .‫اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ‬

‫ﺻﺎت‬ ٌ ‫ﺚ إﻟﻴﻪ َر َﺳ‬ ُ ‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻳـُْﺒـ َﻌ‬،‫آﺛﺎر ﻣﺘﻌﺪدة ﰲ أن ﻣﻦ ﱂ ﺗﺒﻠﻐﻪ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ ﰲ اﻟﺪﻧﻴﺎ‬ َ ‫ﻮل ﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ ﰲ َﻋَﺮ‬

Otuda,  sljedbenici  upute  i  spašeni  su  u  stvari  sljedbenici  vjerovjesnika,  a  to  su  muslimani mu’mini u svakom vremenu i mjestu, a kažnjeni i sljedbenici zablude su  oni  koji  vjerovjesnike  tjeraju  u  laž.  Ostaju  još  sljedbenici  džahilijeta  do  kojih  nije  došlo  ono  čime  su  došli  vjerovjesnici.  Oni  su  u  zabludi,  neznanju,  širku  i  zlu,  ali  Allah kaže:   Mi  ne  kažnjavamo  dok  ne  pošaljemo  poslanika.  El‐Isra’  15,  i  kaže:  ...poslanike,  kao donosioce radosnih vijesti i kao opominjače, da ljudi, nakon poslanika, ne bi  imali dokaz protiv Allaha. En‐Nisa’ 165  Rekao je: A Gospodar tvoj nikada nije naselja uništavao dok u njihov glavni grad 

 

EBU MUHAMMED

701 

poslanika  ne  bi  poslao,  koji  im  je  dokaze  Naše  kazivao.  I  Mi  smo  samo  onda  naselje uništavali kad su stanovnici njihovi nasilnici bili. El‐Qasas 59   Takve Allah neće uništiti niti će ih kazniti dok im ne pošalje poslanika. Prenesen je  veliki broj predaja o tome da će onima do kojih nije došla poslanica na dunjaluku  biti  poslan  poslanik  na  Danu  Ustajanja  na  mjestu  suđenja  na  Kijametskom  danu.“1076    Dakle,  sljedbenici  džahilijeta  su  srušili  islam  sa  širkom  i  zabludom  kufra,  a  tagutijjet je još gori, ali s obzirom da nad njima nije uspostavljen argument oni će  na Sudnjem Danu biti kušani, i to je dokaz da nisu muslimani, jer musliman ulazi u  Džennet i ne biva kušan. Što se tiče nevjernika nevjerstvom koje za sobom povlači  kaznu, to su oni koji su poricali ili su odbijali, ili su se okretali i izbjegavali i upali u  slične vrste nevjerstva koje bivaju nakon uspostave argumenta.   U zbirci fetvi stoji slijedeće pitanje:  „Upitan je šejh, rahimehullah, o ljudima (narodu) koji su jedno vrijeme ustrajali na  „vježbama“  (‫)رياضة‬  pa  su  zaključili  da  su  postali  „dževher“  te  su  rekli:  „Od  sada  više ne marimo šta radimo. Naredbe i zabrane su kalupi običnih ljudi, a kada bi oni  postali „dževher“ spale bi i sa njih. Rezultat vjerovjesništva se vraća na mudrost i  korist, i njime se samo želi kontrolisanje običnih ljudi, a mi nismo od običnih ljudi,  pa  da  budemo  predmet  teklifa,  jer  smo  postali  dževher1077  i  spoznali  mudrost.“  Jesu li ove riječi kufr od strane onoga koji ih kaže, ili će se proglasiti nevjernikom  bez  tekfira?  Da  li  se  ovo  može  dogoditi  od  strane  onoga  u  čijem  srcu  postoji  pokornost/poniznost Vjerovjesniku, .?  Pa je odgovorio:  Nema sumnje kod učenjaka i mu’mina (ehlul‐iman) da ove riječi spadaju u najveći i  najgori  kufr,  i  one  su  gore  od  mišljenja  Jevreja  i  nasranija  (kršćana),  jer  Jevrej  i  nasranija  vjeruju  u  jedan  dio  Knjige  a  ne  vjeruju  u  drugi,  i  takvi  su  istinski  kafiri,  kao  što  je  spomenuto  da  oni  priznaju  Allahu  naredbu  i  zabranu,  obećanje  i  prijetnju,  i  da  ih  to  obuhvata  do  smrti.  Ovo  je  ako  se  pridržavaju  izmijenjenog  derogiranog judeizma i nasranijeta. Ako se radi o munaficima među sljedbenicima  njihovog milleta – što preovladava među njihovim apologetima i filozofima – oni  su gori od munafika ovog ummeta, jer ispoljavaju kufr a kriju nifak, pa su gori od  onog koji ispoljava iman a krije nifak.                                                               1076

 Medžmu'ul‐fetava 17/307   Kao što vidiš „dževher“ u ovom kontekstu je novotarski pojam na kojeg su nadovezali u pitanju spomenuta  nevjerstva.  

1077

  702 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫واﳌﻘﺼﻮد أن اﳌﺘﻤﺴﻜﲔ ﲜﻤﻠﺔ ﻣﻨﺴﻮﺧﺔ ﻓﻴﻬﺎ ﺗﺒﺪﻳﻞ ﺧﲑ ﻣﻦ ﻫﺆﻻء اﻟﺬﻳﻦ ﻳﺰﻋﻤﻮن ﺳﻘﻮط اﻷﻣﺮ واﻟﻨﻬﻲ‬ ‫أﻣﺮا وﻻ‬ ً ‫ ﻻ ﻳﻠﺘﺰﻣﻮن ﷲ‬،‫ ﻓﺈن ﻫﺆﻻء ﺧﺎرﺟﻮن ﰲ ﻫﺬﻩ اﳊﺎل ﻋﻦ ﲨﻴﻊ اﻟﻜﺘﺐ واﻟﺸﺮاﺋﻊ واﳌﻠﻞ‬،‫ﻋﻨﻬﻢ ﺑﺎﻟﻜﻠﻴﺔ‬ ‫ ﻛﻤﺸﺮﻛﻲ اﻟﻌﺮب اﻟﺬﻳﻦ ﻛﺎﻧﻮا‬:‫ ﺑﻞ ﻫﺆﻻء ﺷﺮ ﻣﻦ اﳌﺸﺮﻛﲔ اﳌﺴﺘﻤﺴﻜﲔ ﺑﺒﻘﺎﻳﺎ ﻣﻦ اﳌﻠﻞ‬،‫ﻴًﺎ ﲝﺎل‬ ‫ وإن ﻛﺎﻧﻮا ﻣﻊ‬،‫ ﻓﺈن أوﻟﺌﻚ ﻣﻌﻬﻢ ﻧﻮع ﻣﻦ اﳊﻖ ﻳﻠﺘﺰﻣﻮﻧﻪ‬،‫ﻣﺴﺘﻤﺴﻜﲔ ﺑﺒﻘﺎﻳﺎ ﻣﻦ دﻳﻦ إﺑﺮاﻫﻴﻢ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺴﻼم‬ ‫ ﲝﻴﺚ ﻳﻈﻨﻮن أ ﻢ ﻗﺪ ﺻﺎروا ﺳﺪى ﻻ أﻣﺮ‬،‫ وﻫﺆﻻء ﺧﺎرﺟﻮن ﻋﻦ اﻟﺘﺰام ﺷﻲء ﻣﻦ اﳊﻖ‬،‫ذﻟﻚ ﻣﺸﺮﻛﲔ‬ .‫ﻋﻠﻴﻬﻢ وﻻ ﻲ‬ Želi  se  reći  da  su  oni  koji  se  pridržavaju  jednog  derogiranog  djela  u  kojem  se  dogodila promjena (tebdil) bolji od onih koji zagovaraju (tvrde) spadanje naredbe i  zabrane  sa  njih  u  potpunosti,  jer  oni  su  u  ovakom  stanju  izašli  iz  svih  knjiga  i  zakona  i  vjera,  uopšte  se  ne  pridržavaju  nijedne  naredbe  niti  zabrane  Allaha.  Štaviše,  oni  su  gori  od  mušrika  koji  se  pridržavaju  ostataka  vjera  poput  mušrika  arapa,  koji  su  se  pridržavali  ostataka  vjere  (dina)  Ibrahima,  ’alejhisselam,  jer  oni  pri sebi imaju jedan vid istine koje se pridržavaju, iako su pored toga mušrici, a ovi  su, s obzirom da vjeruju da su postali „uzaludnim“, i da za njih nema ni naredbe ni  zabrane, izašli iz pridržavanja bilo čega od istine.  

‫ وﻻ‬،‫ ﲝﻴﺚ ﻻ ﳚﺐ ﻋﻠﻴﻬﺎ ﺷﻲء‬،‫ﻓﻤﻦ ﻛﺎن ﻣﻦ ﻗﻮﻟﻪ ﻫﻮ أﻧﻪ أو ﻃﺎﺋﻔﺔ ﻏﲑﻩ ﻗﺪ ﺧﺮﺟﺖ ﻋﻦ ﻛﻞ أﻣﺮ و ﻲ‬ ‫ وﻫﻢ ﻣﻊ ﻫﺬا ﻻ ﺑﺪ أن ﻳﻠﺘﺰﻣﻮا‬،‫ وﻫﻢ ﻣﻦ ﺟﻨﺲ ﻓﺮﻋﻮن وذوﻳﻪ‬،‫ ﻓﻬﺆﻻء أﻛﻔﺮ أﻫﻞ اﻷرض‬،‫ﳛﺮم ﻋﻠﻴﻬﺎ ﺷﻲء‬ ‫ ﻓﻴﺨﺮﺟﻮن ﻋﻦ ﻃﺎﻋﺔ اﻟﺮﲪﻦ‬،‫ إذ ﻻ ﳝﻜﻦ اﻟﻨﻮع اﻹﻧﺴﺎﱐ أن ﻳﻌﻴﺶ إﻻ ﺑﻨﻮع أﻣﺮ و ﻲ‬،‫ﺑﺸﻲء ﻳﻌﻴﺸﻮن ﺑﻪ‬ ِ ‫[ ﰒ‬23:‫ﻴﻦ{ ]اﻟﺸﻌﺮاء‬ ‫ } َوَﻣﺎ َر ﱡ‬:‫ ﻓﻔﺮﻋﻮن ﻫﻮ اﻟﺬي ﻗﺎل ﳌﻮﺳﻰ‬،‫وﻋﺒﺎدﺗﻪ إﱃ ﻃﺎﻋﺔ اﻟﺸﻴﻄﺎن وﻋﺒﺎدﺗﻪ‬ َ ‫ب اﻟ َْﻌﺎﻟَﻤ‬ ...[127:‫ﻚ{ ]اﻷﻋﺮاف‬ َ َ‫ } َوﻳَ َﺬ َر َك َوآﻟِ َﻬﺘ‬:‫ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل ﻟﻪ ﻗﻮﻣﻪ‬.‫ﻛﺎﻧﺖ ﻟﻪ آﳍﺔ ﻳﻌﺒﺪﻫﺎ‬ Otuda, ko god kaže da je on ili neka skupina mimo njega izašla iz svake naredbe i  zabrane, u smislu da mu ništa nije obavezno i da mu ništa nije zabranjeno, takvi su  najveći  kafiri  među  stanovnicima  zemlje,  i  ulaze  u  kategoriju  faraona  i  njemu  sličnih, a oni se uz ovo moraju pridržavati nečega čime će živjeti, jer ljudskoj vrsti  nije  moguće  da  živi  osim  uz  neki  vid  naredbe  i  zabrane,  te  izlaze  iz  pokornosti  Milostivom i ’ibadeta Njemu u pokornost šejtanu i ’ibadeta njemu. Faraon je taj  koji je rekao Musa’u: Šta je to Gospodar svjetova?! Eš‐Šu’ara’ 23. A nakon toga je  imao  božanstva  koja  je  obožavao,  kao  što  mu  je  njegov  narod  rekao:  ...da  te  ostavi i da ostavi tvoje bogove. El‐E’araf 127 ...“    Rekoh, taguti hukma današnjice, koje Albani, Bin Baz i drugi učenjaci taguta  nazivaju muslimanima, a ustanak protiv njih nazivaju ustankom protiv islama, su 

 

703 

EBU MUHAMMED

gori od ljudi o kojima je upitan šejhul‐islam, jer taguti hukma današnjice nameću  šejtanski teklif ljudima i kažnjavaju svakog koji ga se ne pridržava i bore se protiv  vjere  Milostivog.  Pa  ako  su  ljudi  o  kojima  je  upitan  Ibn  Tejmijje  gori  od  mušrika  koji  se  pridržavaju  jednog  djela  ostataka  vjerovjesničkog  zakona,  i  Jevreja  i  nasranija,  koji  se  pridržavaju  derogiranog  izmijenjenog  zakona,  šta  treba  reći  o  tagutima hukma današnjice?! Allahulmuste’an!    Taguti  hukma  današnjice  su  sa  strane  nametanja  šejtanskog  teklifa  ljudima  gori  od  Ibn  ’Arabija  i  sličnih  njemu  koji  govore  da  je  teklif  spao  sa  njih,  i  nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  tekfiri  tagute  hukma  danas,  kakvu  god  titulu  da  ima  i  koliko god da je napisao ili uradio, pravi kafir i da nije osjetio miris islama. Koga će  protekfiriti ako neće tekfiriti tagute hukma danas!  Ibn Tejmijje nastavlja: 

‫ ﺣﱴ ﻻ ﻳﺒﻘﻰ ﻣﻦ‬،‫وﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﻟﻨﺎس ﻗﺪ ﻳﻨﺸﺄ ﰲ اﻷﻣﻜﻨﺔ واﻷزﻣﻨﺔ اﻟﺬي ﻳﻨﺪرس ﻓﻴﻬﺎ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ ﻋﻠﻮم اﻟﻨﺒﻮات‬ ‫ﻛﺜﲑا ﳑﺎ ﻳﺒﻌﺚ اﷲ ﺑﻪ رﺳﻮﻟﻪ وﻻ ﻳﻜﻮن ﻫﻨﺎك‬ ً ‫ ﻓﻼ ﻳﻌﻠﻢ‬،‫ﻳﺒﻠﻎ ﻣﺎ ﺑﻌﺚ اﷲ ﺑﻪ رﺳﻮﻟﻪ ﻣﻦ اﻟﻜﺘﺎب واﳊﻜﻤﺔ‬ ...‫ﻳﻜﻔﺮ‬

‫ وﻣﺜﻞ ﻫﺬا ﻻ‬،‫ﻣﻦ ﻳﺒﻠﻐﻪ ذﻟﻚ‬

„Moguće  je  da  mnogi  ljudi  odrastu  u  mjestima  i  vremenima  u  kojim  je  nestalo  mnogo od nauka vjerovjesništva tako da ne ostane niko ko bi dostavio ono čime je  Allah poslao Njegovog Poslanika od Knjige i Mudrosti, pa zbog toga ne znaju puno  onoga  čime  je  Allah  poslao  Svog  Poslanika,  niti  ima  nekog  ko  bi  im  to  dostavio.  Sličan ovome ne postaje kafirom... (nakon što je pričao o nekim mes’elema koje se  ne tiču naše, nastavlja) 

‫ وﻟﻜﻦ ﺗﻜﻔﲑ ﻗﺎﺋﻠﻪ ﻻ ﳛﻜﻢ ﺑﻪ ﺣﱴ ﻳﻜﻮن ﻗﺪ ﺑﻠﻐﻪ ﻣﻦ اﻟﻌﻠﻢ ﻣﺎ ﺗﻘﻮم ﺑﻪ‬،‫ﻓﻘﺪ ﺗﺒﲔ أن ﻫﺬا اﻟﻘﻮل ﻛﻔﺮ‬... ‫ ودﻻﺋﻞ ﻓﺴﺎد ﻫﺬا اﻟﻘﻮل ﻛﺜﲑة ﰲ اﻟﻜﺘﺎب واﻟﺴﻨﺔ واﺗﻔﺎق ﺳﻠﻒ اﻷﻣﺔ‬،‫ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ اﻟﱵ ﻳﻜﻔﺮ ﺗﺎرﻛﻬﺎ‬ ‫ أن اﻷﻣﺮ واﻟﻨﻬﻲ ﺛﺎﺑﺖ‬:‫ ﺑﻞ ﻗﺪ ﻋﻠﻢ ﺑﺎﻻﺿﻄﺮار ﻣﻦ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم‬،‫ ﻻ ﳛﺘﺎج إﱃ ﺑﺴﻄﻬﺎ‬،‫وأﺋﻤﺘﻬﺎ ﻣﺸﺎﺋﺨﻬﺎ‬ .‫ﰲ ﺣﻖ اﻟﻌﺒﺎد إﱃ اﳌﻮت‬ ...postalo  je  jasno  da  su  ove  riječi  kufr,  ali  tekfirom  onoga  koji  ih  izgovara  se  ne  presuđuje sve dok do njega ne dođe od znanja ono čime se nad njim uspostavlja  argument,  čiji  ostavljač  postaje  kafirom.  Dokazi  o  neispravnosti  ovog  mišljenja  u  Knjizi,  Sunnetu  i  saglasnosti  selefa  ummeta,  njihovih  imama  i  šejhova  su  mnogobrojni, tako da ih nije potrebno spominjati.   Štaviše,  neminovno  je  poznato  u  dini  islamu  da  su  naredba  i  zabrana  u  pogledu 

  704 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

robova na snazi do smrti.“  Nastavlja:  „Što  se  tiče  pitanja  da  li  to  može  poteći  od  onoga  u  čijem  srcu  ima  pokornosti/poniznosti prema Vjerovjesniku,  ., kažemo da to apsolutno ne može  poteći  od  strane  onoga  koji  priznaje  vjerovjesništva.  Štaviše,  onaj  koji  to  kaže  je  kafir  u  sve  vjerovjesnike  i  poslanike,  jer  su  oni  svi  došli  sa  naredbom  i  zabranom  robovima do smrti.     Štaviše,  ove  riječi  neće  poteći  od  strane  onoga  u  čijem  srcu  ima  poniznosti  prema  Allahu  i  priznanje  da  je  on  Bog  svjetova  (stvorenog),  jer  ovo  priznanje  za  sobom neminovno povlači da čovjek bude rob Allahu, ponizan Njemu.      . ‫إﳍﻪ‬

‫ ﻓﻘﺪ أﻧﻜﺮ أن ﻳﻜﻮن اﷲ‬،‫وﻣﻦ ﺳﻮغ ﻹﻧﺴﺎن أن ﻳﻔﻌﻞ ﻣﺎ ﻳﺸﺎء ﻣﻦ ﻏﲑ ﺗﻌﺒﺪ ﺑﻌﺒﺎدة اﷲ‬

Onaj koji nekom čovjeku dozvoli da radi šta hoće, bez ropstva Allahu ’ibadetom, je  porekao da mu je Allah Bog.“1078    Taguti hukma današnjice, ne samo da su dozvolili ljudima da rade šta hoće,  već  ih  obavezuju  na  pridržavanje  suprotnog  zakona  i  kažnjavaju  zbog  njegovog  kršenja.  Šta  takvim  koristi  to  što  izgovoraju  šehadet  i  za  sebe  govore  da  su  muslimani i rade ono što pokazuju od islamskih obilježja?     Osnova imana koja je u srcu a koja se ogleda u priznanju Allahovog tevhida i  poniznosti Allahu za sobom povlači vanjsku pokornost i ’ibadet čiji nestanak znači  nestanak srčanog imana, svejedno da li ćemo reći da vanjski iman ulazi u suštinu  imana  ili  ga  nazvali  lāzimom  srčanog  imana,  čiji  nestanak  kategorički  ukazuje  na  nestanak srčanog imana, kao što je rekao Ibn Tejmijje.    U ovom citatu i fetvi šejhul‐islam o spomenutim kaže da su gori od mušrika i  da  su  najveći  nevjernici  na  zemljinoj  kugli  i  da  su  veći  nevjernici  od  Jevreja  i  kršćana,  a  nakon  toga  negira  njihov  kufr  zbog  nepostojanja  znanja  o  poslanici  i  preovladanosti  neznanja,  i  kufr  kojeg  je  negirao  je  onaj  koji  za  sobom  povlači  kaznu, a na kraju je potvrdio da su oni kafiri u sve knjige i poslanike i vjerovjesnike  i  da  su  kafiri  u  Allahov  uluhijjet,  a  ovo  je  nedvojbeno  kufr  prije  obavijesti  i  uspostave argumenta.    A  „mutā’ūn“  koji  se  spominju  u  njegovom  govoru  u  „Minhadžus‐sunneh“  i  oni koji sude njihovim  naredbama i zabranama spadaju u ovu  kategoriju koja se  pokorava šejtanu i ’ibadeti njemu mimo pokornosti i ’ibadeta Milostivom.                                                                 Medžmu'ul‐fetava 11/401‐413 

1078

 

EBU MUHAMMED

705 

Rekao je Ibn Tejmijje: 

 ،‫و ﻲ‬  ‫أﻣﺮ‬  ‫ﺑﻨﻮع‬  ‫إﻻ‬  ‫ﻳﻌﻴﺶ‬  ‫أن‬  ‫اﻹﻧﺴﺎﱐ‬  ‫اﻟﻨﻮع‬  ‫ﳝﻜﻦ‬  ‫ﻻ‬  ‫إذ‬  ،‫ﺑﻪ‬  ‫ﻳﻌﻴﺸﻮن‬  ‫ﺑﺸﻲء‬  ‫ﻳﻠﺘﺰﻣﻮا‬  ‫أن‬  ‫ﺑﺪ‬  ‫ﻻ‬  ‫ﻫﺬا‬  ‫ﻣﻊ‬   .‫وﻋﺒﺎدﺗﻪ‬ ‫اﻟﺸﻴﻄﺎن‬ ‫ﻃﺎﻋﺔ‬ ‫إﱃ‬ ‫وﻋﺒﺎدﺗﻪ‬ ‫اﻟﺮﲪﻦ‬ ‫ﻃﺎﻋﺔ‬ ‫ﻋﻦ‬ ‫ﻓﻴﺨﺮﺟﻮن‬ „Oni  se  uz  ovo  moraju  pridržavati  nečega  čime  će  živjeti,  jer  ljudskoj  vrsti  nije  moguće  da  živi  osim  uz  neki  vid  naredbe  i  zabrane,  te  izlaze  iz  pokornosti  Milostivom i ’ibadeta Njemu u pokornost šejtanu i ’ibadet njemu.“    U  slične  citate  spadaju  riječi  Ibn  Tejmijje  iz  njegovog  poznatog  odgovora  Bekriju, koji je dozvoljavao traženje pomoći od Poslanika u svemu u čemu se traži  pomoć od Allaha, gdje je rekao: 

‫ﻓﺄﻧﺎ ﺑﻌﺪ ﻣﻌﺮﻓﺔ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﻧﻌﻠﻢ ﺑﺎﻟﻀﺮورة اﻧﻪ ﱂ ﻳﺸﺮع ﻷﻣﺘﻪ أن ﺗﺪﻋﻮ أﺣﺪا ﻣﻦ اﻷﻣﻮات ﻻ اﻷﻧﺒﻴﺎء‬ ‫وﻻ اﻟﺼﺎﳊﲔ وﻻ ﻏﲑﻫﻢ ﻻ ﺑﻠﻔﻆ اﻻﺳﺘﻐﺎﺛﺔ وﻻ ﻳﻐﲑﻫﺎ وﻻ ﺑﻠﻔﻆ اﻻﺳﺘﻌﺎذة وﻻ ﻳﻐﲑﻫﺎ ﻛﻤﺎ أﻧﻪ ﱂ ﻳﺸﺮع‬ ‫ﻷﻣﺘﻪ اﻟﺴﺠﻮد ﳌﻴﺖ وﻻ ﻟﻐﲑ ﻣﻴﺖ وﳓﻮ ذﻟﻚ ﺑﻞ ﻧﻌﻠﻢ أﻧﻪ ﻰ ﻋﻦ ﻛﻞ ﻫﺬﻩ اﻷﻣﻮر وأن ذﻟﻚ ﻣﻦ اﻟﺸﺮك‬ ‫اﻟﺬي ﺣﺮﻣﻪ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ورﺳﻮﻟﻪ ﻟﻜﻦ ﻟﻐﻠﺒﺔ اﳉﻬﻞ وﻗﻠﺔ اﻟﻌﻠﻢ ﺑﺂﺛﺎر اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ ﰲ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﳌﺘﺄﺧﺮﻳﻦ ﱂ ﳝﻜﻦ‬ ‫ﺗﻜﻔﻴﺮﻫﻢ ﺑﺬﻟﻚ ﺣﱴ ﻳﺘﺒﻴﻦ ﳍﻢ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ و ﺳﻠﻢ ﳑﺎ ﳜﺎﻟﻔﻪ وﳍﺬا ﻣﺎ ﺑﻴﻨﺖ ﻫﺬﻩ‬ ‫اﳌﺴﺄﻟﺔ ﻗﻂ ﳌﻦ ﻳﻌﺮف أﺻﻞ اﻹﺳﻼم إﻻ ﺗﻔﻄﻦ وﻗﺎل ﻫﺬا أﺻﻞ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم وﻛﺎن ﺑﻌﺾ اﻷﻛﺎﺑﺮ ﻣﻦ‬   ...‫اﻟﺪﻳﻦ‬

‫اﻟﺸﻴﻮخ اﻟﻌﺎرﻓﻴﻦ ﻣﻦ أﺻﺤﺎﺑﻨﺎ ﻳﻘﻮل ﻫﺬا أﻋﻈﻢ ﻣﺎ ﺑﻴﻨﺘﻪ ﻟﻨﺎ ﻟﻌﻠﻤﻪ ﺑﺄن ﻫﺬا أﺻﻞ‬

„Nakon spoznaje onoga čime je došao Poslanik, mi nužno  (daruretski)  znamo da  on  svom  ummetu  nije  propisao  da  se  moli  bilo  kome  od  umrlih,  bilo  da  su  od  vjerovjesnika, dobrih ljudi, ili bilo kog drugog mimo njih, riječima traženja pomoći  (istigathe), niti riječima traženja zaštite (isti’adheh), niti drugim mimo njih.1079   Kao što  nikom iz svog ummeta nije propisao činjenje sedžde mrtvom niti živom i  slično tome. Štaviše, mi znamo da je on sve te stvari zabranio, i da je to od širka  kojeg su Uzvišeni Allah i Njegov Poslanik oharamili.  Međutim,  zbog  preovladanosti  neznanja  i  manjkavosti  znanja  o  tragovima  poslanice  među  mnogim  od  potonjih  generacija  nije  ih  moguće  zbog  toga  protekfiriti  sve  dok  im  se  ne  objasni  ono    čime  je  došao  Poslanik,  .,  od  onoga   čemu suprotno postupa.                                                                1079

 U „druge mimo njih“ spada traženje od mrtvih da zamole Allaha, jer od značenja „dove“ koja je „moljenje“ je  „traženje“. 

  706 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Zbog ovoga, nisam nijednom objasnio ovu mes’elu onom koji zna aslul‐islam a da  nije  shvatio  i  rekao  da  je  ovo  asl  dini  islama,  a  neki  velikani  među  našim  prijateljima  od  šejhova  koji  imaju  spoznaju  su  rekli:  „Ovo  spada  u  najveličanstveniju stvar koju si nam objasnio“ zbog svoje spoznaje da je ovo aslud‐ din.“1080    U govoru šejhul‐islama se spominju stvari koje su suštinski širk i neke koje su  „kalupi ili oblici širka“ ili „djelo od djela širka“ poput sedžde, koja ne mora uvijek  biti  ’ibadetom,  ali  zbog  kojih  se  može  tekfiriti  onaj  koji  sazna  da  ih  je  Allah  ograničio  samo  na  Sebe,  pogotovo  ako  zabranjeno  smatra  propisanim  i  zabranjenim se približava Allahu, a u suštinski širk spada traženje pomoći i zaštite  od stvorenja u onome što je samo Allah u stanju da učini.     U slučaju suštinskog širka se pojmom aslud‐din misli na ono bez čega nema  islama  u  bilo  kojem  vremenu  ili  mjestu,  i  tu  se  mora  vjerovati  da  je  onaj  koji  u  njega upadne mušrik zbog toga što ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha, a tekfir  ovakvih osoba kufrom koji za sobom povlači kaznu se može nazvati aslud‐dinom u  smislu  da  se  radi  o  pitanju  u  pogledu  kojeg  su  se  složili  svi  vjerovjesnici,  a  ne  u  smislu  da  onaj  koji  pogriješi  u  tekfiru  kufrom  kazne,  poput  osoba  koje  griješe  u  mes’eli uspostave argumenta, nije musliman.     Isto  tako  se  može  reći  da  je  negacija  islama  onome  koji  upada  u  kalupe  ili  oblike širka ili neko djelo od djela širka od aslu dinil‐islama, ali ne u smislu aslud‐ dina kojeg želimo u ovoj knjizi, koji se ogleda u minimalnom opisu sastavljenom iz  riječi  i  djela  iz  kojeg  osoba  dobija  ime  islama  i  kojim  Allahovom  milošću  i  obećanjem zaslužuje ulazak u Džennet.     Dakle,  u  pitanju  tekfira  kufrom  kažnjavanja  i  tekfira  u  kalupima  je  pojam  aslud‐din  upotrijebio  u  značenju  usulu‐din  tj.  temelja  vjere,  i  na  to  sam  skrenuo  pažnju  na  početku  ove  knjige.  Isto  tako  si  vidio  da  neki  ljudi,  poput  Qarnija  i  drugih,  ovaj  citat  Ibn  Tejmijje  tumače  u  smislu  „kalupa  širka“,  a  ne  suštinskog  širka, kao što smo svi lično iskusili i doživjeli da su neki ljudi slične izreke i govor  Qarnija  protumačili  u  smislu  suštinskog  velikog  širka  na  osnovu  čega  su  onome  koji  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha,  pod  izgovorom  da  je  to  uradio  iz  neznanja i da se radi o „manje poznatom velikom širku“ pripisali islam!    ’Ali  El‐Hudajr  je  u  svojoj  risali  „Džuz’  asli  dinil‐islam“  riječi  Ibn  Tejmijje  protumačio u značenju suštinskog širka i sa brojem stranica naveo imena koja su u  dini  islamu  potvrđena  prije  argumenta,  kojima  je  Ibn  Tejmijje  nazvao  Bekrija,  i  rekao da se negacijom tekfira u govoru Ibn Tejmijje misli na tekfir kažnjavanja.                                                                 Er‐Redd ’ala El‐Bekri 2/731 (Šamilah) 

1080

 

EBU MUHAMMED

707 

  Na  kraju  kažem  da  nije  problem  razići  se  u  pogledu  toga  da  li  Ibn  Tejmijje  govori o kalupima širka ili o suštinskom širku, već je problem vjerovati da je onaj  koji  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  musliman,  što  je  kategorički  dokaz  nepoznavanja islama, s obzirom da kategorički ukazuje na to da osoba vjeruje da  islam ne znači odricanje od ’ibadeta nekom drugom mimo Allaha, i da se suština  islama ostvaruje uz suštinski veliki širk.    Što  se  mene  tiče  ja  vjerujem  da  Ibn  Tejmijje  u  mnogim  citatima  govori  o  suštinskom  širku  a  u  nekim  o  kalupima  širka  i  da  to  nakon  što  znamo  vjerske  temelje nije teško prepoznati.  Govoreći o Bekriju šejhul‐islam je rekao:  „Mnogi ljudi se mole nekom dovom pa im bude odgovoreno i time mu se dogodila  šteta veća nego korist te dove. Ja znam neke koji traže pomoć od živih ljudi koji mu  bivaju  prikazani  i  koji  od  njega  odagnavaju  ono  čega  se  plašio,  i  kojima  se  ostvaruje ono što je tražio, a živi od kojih je tražio pomoć o tome ništa ne znaju.  

‫وإﳕﺎ ﻫﻲ ﺷﻴﺎﻃﲔ ﲤﺜﻠﺖ ﻋﻠﻰ ﺻﻮرﻫﻢ ﻟﺘﻀﻞ ذﻟﻚ اﻟﺪاﻋﻲ اﳌﺸﺮك ﻛﻤﺎ ﻛﺎﻧﺖ اﻹﻧﺲ ﺗﺴﺘﻌﻴﺬ ﺑﺎﳉﻦ ﻓﻜﺎﻧﺖ‬ .‫رؤﺳﺎء اﳉﻦ ﺗﻌﻴﺬﻫﻢ‬ Njima  se  u  stvari  prikazuju  šejtani  u  njihovom  obliku  da  bi  odveli  u  zabludu  tog  mušrika koji se moli, kao što su ljudi bili tražili zaštitu od džinna pa su ih glavešine  džinna štitili.   Na one koji čine sedždu suncu i mjesecu i zvjezdama i koji im se mole, se spuštaju  duhovi  (duše)  džinna  i  izvršavaju  puno  njihovih  potreba,  a  oni  to  zovu  spiritualnošću  te  zvjezde  (planete),  a  to  je  šejtan.  Ima  šejtana  koji  sa  svojim  prijateljima  među  ljudima  lete  u  vazduhu  i  stavljaju  ih  na  vrh  koplja,  i  sa  njima  ulaze u vatru štiteći ih od njene vrućine.   Dakle, sreća i spas je u traženju zaštite pridržavanjem Knjige i Sunneta i slijeđenju  onoga  što  je  propisano  kao  što  je  propisano,  a  dova  je  od  najveličanstvenijih  ’ibadeta.  Otuda,  obaveza  je  čovjeku  da  se  pridržava  propisanih  dova,  jer  su  one  bezgriješne, kao što se u ostalim ’ibadetima trudi da nađe propisane vidove, i ovo  je Pravi put. Neka nas Allah sačuva i ostalu braću mu’mine...“1081     Pa  je  onoga  koji  se  moli  drugom  mimo  Njega  nazvao  mušrikom!  U  jednoj  drugoj knjizi je šejhul‐islam takođe rekao:                                                               1081

 Er‐redd ’ala El‐Bekri  1/169‐170 (Šamilah) 

  708 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ واﻧﺼﺮﱐ وﳓﻮ ذﻟﻚ ﻛﻤﺎ ﻳﻘﻮل‬،‫ وارزﻗﲏ‬،‫ اﻏﻔﺮ ﱄ‬:‫وﻣﻨﻬﻢ ﻣﻦ ﻳﻄﻠﺐ ﻣﻦ اﳌﻴﺖ ﻣﺎ ﻳﻄﻠﺐ ﻣﻦ اﷲ ﻓﻴﻘﻮل‬ ‫اﳌﺼﻠﻲ ﰲ ﺻﻼﺗﻪ ﷲ ﺗﻌﺎﱃ إﱃ أﻣﺜﺎل ﻫﺬﻩ اﻷﻣﻮر اﻟﱵ ﻻ ﻳﺸﻚ ﻣﻦ ﻋﺮف دﻳﻦ اﻹﺳﻼم أ ﺎ ﳐﺎﻟﻔﺔ ﻟﺪﻳﻦ‬  ‫ ﻓﺈ ﺎ ﻣﻦ اﻟﺸﺮك اﻟﺬي ﺣﺮﻣﻪ اﷲ ورﺳﻮﻟﻪ ﺑﻞ ﻣﻦ اﻟﺸﺮك اﻟﺬي ﻗﺎﺗﻞ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺮﺳﻮل‬،‫اﳌﺮﺳﻠﲔ أﲨﻌﲔ‬ ‫ ﻛﻤﺎ ﻳﻌﺬر ﻣﻦ ﱂ ﻳﺒﻌﺚ إﻟﻴﻪ‬،‫ وأن اﳊﺠﺔ ﱂ ﺗﻘﻢ ﻋﻠﻴﻬﻢ‬،‫اﳌﺸﺮﻛﲔ وأن أﺻﺤﺎ ﺎ إن ﻛﺎﻧﻮا ﻣﻌﺬورﻳﻦ ﺑﺎﳉﻬﻞ‬ ‫رﺳﻮل ﻛﻤﺎ ﻗﺎل اﷲ ﺗﻌﺎﱃ "و ﻣﺎ ﻛﻨﺎ ﻣﻌﺬﺑﲔ ﺣﱴ ﻧﺒﻌﺚ رﺳﻮﻻ" و إﻻ ﻛﺎﻧﻮا ﻣﺴﺘﺤﻘﲔ ﻣﻦ ﻋﻘﻮﺑﺔ اﻟﺪﻧﻴﺎ ﻣﺎ‬ ‫ﻳﺴﺘﺤﻘﻪ أﻣﺜﺎﳍﻢ ﻣﻦ اﳌﺸﺮﻛﲔ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ "ﻓﻼ ﲡﻌﻠﻮا ﷲ أﻧﺪاداً وأﻧﺘﻢ ﺗﻌﻠﻤﻮن" وﰲ اﳊﺪﻳﺚ "إن اﻟﺸﺮك ﰲ‬ ‫ إذا ﺗﺒﲔ ﻷﺣﺪﻫﻢ ﺣﻘﻴﻘﺔ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ‬، ‫ﻫﺬﻩ اﻷﻣﺔ أﺧﻔﻰ ﻣﻦ دﺑﻴﺐ اﻟﻨﻤﻞ" و اﻟﺬﻳﻦ ﻳﺆﻣﻨﻮن ﺑﺎﻟﺮﺳﻮل‬ .‫ ﻓﻴﺴﻠﻢ إﺳﻼﻣﺎً ﻳﺘﻮب ﻓﻴﻪ ﻣﻦ ﻫﺬا اﻟﺸﺮك‬، ‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺘﻮب إﱃ اﷲ وﳚﺪد إﺳﻼﻣﻪ‬،‫ وﺗﺒﲔ أﻧﻪ ﻣﺸﺮك‬،‫اﻟﺮﺳﻮل‬ „Među  njima  ima  onih  koji  od  mrtvog  traže  ono  što  se  traži  od  Allaha,  riječima:  „Oprosti mi! Opskrbi me! Povedi me do pobjede!“ i slično tome, kao što klanjač u  svom namazu kaže Uzvišenom Allahu, i slične tim stvarima, u pogledu kojih onaj  koji zna dini islam ne sumnja da su suprotne vjeri (dinu) svih poslanika, jer, one su  od širka kojeg je zabranio Allah i Njegov Poslanik, štaviše, od širka zbog kojeg se  Poslanik, ., borio protiv mušrika.   Njihovi  počinioci  su  opravdani  neznanjem  ako  nad  njima  nije  uspostavljen  argument kao što biva opravdan onaj kojem nije poslat poslanik, kao što je rekao  Uzvišeni Allah: Mi ne kažnjavamo dok ne pošaljemo poslanika.  U protivnom zaslužuju od dunjalučke kazne ono što zaslužuju njima slični mušrici.  Rekao je Uzvišeni: Nemojte Allahu druge činiti ravnim, a svjesni ste! A u hadisu:  „Širk u ovom ummetu je skriveniji od miljenja mrava“.   Kada  onome  koji  vjeruje  u  Poslanika,  .,  postane  jasno  da  je  mušrik,  on  će  se  pokajati Allahu i obnoviti svoj islam, te se predati islamom u kojem će se pokajati  od ovog širka.1082“1083     Ovaj citat je jasan! U njemu naziva mušrika mušrikom zbog širka kojeg radi,  kao što je u njemu odgovor na šubhu Nusreta koji riječima šejhul‐islam: „...su ušli  u islam“ dokazuje islam mušrika i taguta, jer Ibn Tejmijje njima misli ili:  1) Na njihov umišljeni islam, kojem se pripisuju, ne znajući da su mušrici, ali kada  onima  koji  vjeruju  u  Poslanika  i  njemu  postane  jasno  da  su  mušrici  oni  „će  obnoviti  svoj islam“ i predati se islamom čistim od tog širka.                                                              

1082

 Ili (...te će u islam ući islamom u kojem će se pokajati od ovog širka).   Qa’idetun ’adhimeh, str. 73‐35 

1083

 

EBU MUHAMMED

709 

2)  Ili  na  pravni  islam  kojeg  su  dobili  ispoljavanjem  šehadeta  tevhida  ili  nečeg  od  njegovih obilježja, a zatim ga srušili ispoljavanjem velikog širka iz neznanja.    Kod  mene  je  realnija  prva  opcija,  a  Allah  najbolje  zna.  A  „najispravnije“  u  pogledu  kojeg  nema  sumnje  je  da  Ibn  Tejmijje  time  ne  misli  da  je  mušrik  musliman  i  da  je  onaj  koji  ne  sudi  osim  plemenskim  zakonima,  tj.  tagut  hukma  musliman, kao što je shvatio Nusret, Allah ga uputio. Allahulmuste’an!    To se zaključuje iz njegovih riječi „kada mu postane jasno da je mušrik“ i „on  će se pokajati Allahu i obnoviti svoj islam“. Ostaje samo da se vidi šta je mišljenje  Ibn  Tejmijje  u  pogledu  ljudi  koji  se  pripisiju  islamu  i  iz  opravdanog  neznanja  upadnu  u  nešto  od  širka,  tj.  da  li  im  on  u  vanjštini  presuđuje  da  su  murteddi,  s  obzirom  da  su  bili  opisani  pravnim  islamom,  a  otpadništvo  je  vraćanje  u  kufr  nakon  islama,  ili  ih  tretira  kao  kafire  u  osnovi  zbog  toga  što  je  njihovo  neznanje  dokaz da suštinski nikad nisu ušli u islam, i da se riddet tiče vraćanja u kufr nakon  ulaska  u  suštinski  islam,  ili  će  imati  detaljno  pojašnjenje  mes’ele  pa  će  u  nekim  stanjim takvim presuditi da su kafiri u osnovi a  nekada da su murteddi.    Dakle, šejhul‐islam, nek’ je Allahova milost nad njim, razdvaja ime od propisa  na način kojeg smo pojasnili i od njega  prenijeli, i  njegova negacija tekfira nekih  osoba ne znači da im on pripisuje islam, zbog toga što je negirani kufr u njegovim  riječima onaj koji za sobom povlači kaznu, a njegova negacija ne znači neminovno  postojanje  islama  jer  nasuprot  njega  ne  stoji  suština  islama,  s  obzirom  da  je  moguće da čovjek bude kafir kufrom neznanja uz neuspostavljenost argumenta a  da ne bude kafir kufrom koji za sobom povlači kaznu.    Ovim bih završio sa navođenjem citata Ibn Tejmijje u vezi ove mes’ele, i ovo,  kao  što  sam  rekao,  nije  samo  njegov  menhedž  već  shvatanje  svih  učenjaka  koji  vjeruju  da  postoji  kategorija  „ehlul‐fetre“  i  koji  vjeruju  da  je  islam  odricanje  od  velikog širka i ’ibadet samo Allahu, i da on ima svoje levāzime čiji nestanak znači  nestanak osnove iz koje proizilaze u bilo kojem mjestu ili vremenu.   

12.2 Citati Ibnul-Qajjima i učenjaka Nedžda o mes’eli   Na  kraju  ovog  poglavlja  ću  navesti  citate  Ibnul‐Qajjima  i  učenjaka  da’ve  Nedžda o ovoj mes’eli, a nakon toga možemo preći na iduću temu. Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  prilikom  govora  o  četrnaestoj  kategoriji  obveznika  u  „Tariqul‐ hidžretejn“ rekao: 

  710 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ ﻣﻨﻬﻢ ﻣﻦ ﱂ‬:‫ وﻫﺆﻻء أﺻﻨﺎف‬.‫ وﻻ ﻛﻔﺮ وﻻ إﳝﺎن‬،‫ ﻗﻮم ﻻ ﻃﺎﻋﺔ ﳍﻢ وﻻ ﻣﻌﺼﻴﺔ‬:‫اﻟﻄﺒﻘﺔ اﻟﺮاﺑﻌﺔ ﻋﺸﺮة‬

‫ وﻣﻨﻬﻢ اﻷﺻﻢ اﻟﺬى ﻻ‬،‫ وﻣﻨﻬﻢ اﺠﻤﻟﻨﻮن اﻟﺬى ﻻ ﻳﻌﻘﻞ ﺷﻴﺌﺎً وﻻ ﳝﻴﺰ‬،‫ﺗﺒﻠﻐﻪ اﻟﺪﻋﻮة ﲝﺎل وﻻ ﲰﻊ ﳍﺎ ﲞﱪ‬ ‫ ﻓﺎﺧﺘﻠﻔﺖ اﻷُﻣﺔ ﰱ ﺣﻜﻢ ﻫﺬﻩ‬.ً‫ وﻣﻨﻬﻢ أﻃﻔﺎل اﳌﺸﺮﻛﲔ اﻟﺬﻳﻦ ﻣﺎﺗﻮا ﻗﺒﻞ أن ﳝﻴﺰوا ﺷﻴﺌﺎ‬،ً‫ﻳﺴﻤﻊ ﺷﻴﺌﺎً أﺑﺪا‬ ...‫اﳌﺸﺮﻛﲔ‬

‫ واﳌﺴﺄﻟﺔ اﻟﱴ وﺳﻌﻮا ﻓﻴﻬﺎ اﻟﻜﻼم ﻫﻰ ﻣﺴﺄﻟﺔ أﻃﻔﺎل‬،ً‫اﻟﻄﺒﻘﺔ اﺧﺘﻼﻓﺎً ﻛﺜﲑا‬

„Četrnaesta  kategorija:  narod  koji  nema  ni  pokornosti  niti  grijeha,  ni  kufra  niti  imana. Njih ima nekoliko vrsta:  Od njih su oni do kojih uopšte nije došla da’va niti je o njoj čuo ikakvu vijest. Među  njima  je  ludak  koji  ne  razumije  ništa  niti  razaznaje.  Među  njima  je  gluha  osoba  koja  nikako  ne  čuje,  i  među  njima  su  djeca  mušrika  koja  su  umrla  prije  nego  su  mogli  bilo  šta  razaznati.  Ummet  se  u  pogledu  ove  kategorije  puno  razišao,  a  mes’ela o kojoj su opširno govorili je mes’ela djece mušrika...“    Neki  ljudi  su  uzeli  ovaj  govor  Ibnul‐Qajjima  u  kojem  negira  kufr  onima  do  kojih nije došla da’va, tj. nad kojima se nije uspostavio argument, pa su poletili da  pripišu  islam  obožavaocu  nekog  drugog  mimo  Allaha,  zanemarivši  značenje  suštine  islama  u  vjeri  svih  vjerovjesnika,  a  nakon  toga  u  govoru  Ibnul‐Qajjima  lično,  kako  u  ovom  citatu  u  kojem  im  takođe  negira  „iman“,  kao  i  u  ostalim  citatima poput njegovih riječi, u pogledu sedamnaeste kategorije obveznika, gdje  je o djeci i ludacima mušrika rekao: 

‫وأﻣﺎ ﰱ أﺣﻜﺎم اﻟﺪﻧﻴﺎ ]ﻓﻬﻰ ﺟﺎرﻳﺔ ﻣﻊ ﻇﺎﻫﺮ اﻷﻣﺮ ﻓﺄﻃﻔﺎل اﻟﻜﻔﺎر وﳎﺎﻧﻴﻨﻬﻢ ﻛﻔﺎر ﰱ أﺣﻜﺎم اﻟﺪﻧﻴﺎ[ ﳍﻢ‬ ...‫أوﻟﻴﺎﺋﻬﻢ‬

‫ﺣﻜﻢ‬

„Što se tiče dunjalučkih propisa, oni se sprovode nad vanjštinom. Otuda su djeca  nevjernika i njihovi ludaci nevjernici u dunjalučkim propisima, i imaju propis svojih  staratelja.“  Uz riječi: 

‫وأﻣﺎ ﻛﻔﺮ اﳉﻬﻞ ﻣﻊ ﻋﺪم ﻗﻴﺎم اﳊﺠﺔ وﻋﺪم اﻟﺘﻤﻜﻦ ﻣﻦ ﻣﻌﺮﻓﺘﻬﺎ ﻓﻬﺬا اﻟﺬى ﻧﻔﻰ اﷲ اﻟﺘﻌﺬﻳﺐ ﻋﻨﻪ ﺣﱴ‬ .‫ﺗﻘﻮم ﺣﺠﺔ اﻟﺮﺳﻞ‬ „Što  se  tiče  nevjerstva  neznanja  uz  neuspostavljenost  argumenta  i  nepostojanje  mogućnosti njegove spoznaje, ovo je onaj zbog kojeg je Allah negirao kažnjavanje  dok se ne uspostavi poslanički argument.“ 

 

EBU MUHAMMED

711 

  Pa  je  ludacima  i  djeci  nevjernika  u  vanjštini  pripisao  kufr  a  u  četrnaestoj  kategoriji  rekao  da  „nemaju  kufra  niti  imana“  kao  što  je  rušiocu  tevhida  uz  neuspostavljenost argumenta pripisao kufr neznanja a u četrnaestoj kategoriji mu  negirao „kufr“.     Onaj  koji  ne  zna  temelje  o  kojima  govorimo  se  neće  znati  snaći  sa  riječima  Ibnul‐Qajjima,  pa  može  pomisliti  da  je  čovjek  kontradiktoran,  i  završiti  na  pripisivanju  islama  mušricima,  tagutima  i  rušiocima  aslud‐dina,  pravdajući  ih  neznanjem,  i  poturajući  Ibnul‐Qajjimu  ili  nekom  drugom  učenjaku  islama  to  zabludjelo shvatanje.     Oni  koji  su  srećni  znaju  da  je  kufr  kojeg  je  Ibnul‐Qajjim  u  četrnaestoj  kategoriji negirao isti onaj kojeg je u sedamnaestoj spomenuo rekavši: „A što se  tiče kufra neznanja... Ovo je onaj zbog kojeg je Allah negirao kažnjavanje sve dok  se  ne  uspostavi  poslanički  argument.“,  što  ukazuje  da  je  mušriku  ehlul‐fetre  negirao  kufr  koji  za  sobom  povlači  kaznu,  a  potvrdio  mu  opis  kufra  koji  stoji  nasuprot  osnove  islama  u  bilo  kojem  mjestu  i  vremenu,  a  kojim  je  neminovno  opisan mušrik ehlul‐fetre o kojem je govorio u četrnaestoj kategoriji.     Sam  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  u  govoru  o  sedamnaestoj  kategoriji  definisao islam rekavši: 

‫ ﻓﻤﺎ ﱂ‬،‫ واﻹﳝﺎن ﺑﺎﷲ وﺑﺮﺳﻮﻟﻪ واﺗﺒﺎﻋﻪ ﻓﻴﻤﺎ ﺟﺎءَ ﺑﻪ‬،‫واﻹﺳﻼم ﻫﻮ ﺗﻮﺣﻴﺪ اﷲ وﻋﺒﺎدﺗﻪ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ‬ .‫ﻳﺄْت اﻟﻌﺒﺪ ﺬا ﻓﻠﻴﺲ ﲟﺴﻠﻢ وإن ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎﻓﺮاً ﻣﻌﺎﻧﺪاً ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ ﺟﺎﻫﻞ‬ „Islam je tevhid Allaha i 'ibadet Njemu, jedino, Koji nema sudruga i iman u Allaha i  Njegovog Poslanika i slijeđenje njega u svemu čime je došao. I sve dok rob ovo ne  ostvari  nije  musliman.  A  ako  nije  kafir  prkosnik  onda  je  kafir  džahil  (neznalica“).“1084  Nevjernike neznalice je podjelio na dvije vrste:  1) Oni nad kojim se uspostavio argument koji su upali u kufr ’irada.  2) Oni nad kojim se nije uspostavio argument, za koje se vežu samo propisi kufra  koji bivaju prije argumenta, a kazna npr., biva nakon argumenta.    Dakle,  njegov  govor  je  jasan!  I  da  ljudi  ne  pate  od  bolesti  strasti,  dilema  i  nedoumica ne bi upadali u najgore. Među potpisnicima proglasa je bilo nekih koji  su  propagirali  da  se  govor  Ibnul‐Qajjima  ne  tiče  „muslimana“  koji  obožavaju  nekog drugog mimo Allaha, već kafira u osnovi poput kršćana, Jevreja i drugih, a                                                              

1084

 Tariqul‐hidžretejn, str. 411 

  712 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

da je to neispravno smo dokazali u proteklom djelu knjige, a „njihovom voljenom  šejhu“ Bin Bazu, od kojeg najčešće uzimaju samo ono „što nije rekao“ ili ono što je  uradio a što se njima sviđa, je postavljeno pitanje:   „Kakav je propis onoga koji umre na širku a on ne zna da je to širk?“, na koje je  odgovorio: 

‫ } َوﻟ َْﻮ‬88 ‫ ﺳﻮرة اﻷﻧﻌﺎم اﻵﻳﺔ‬:‫ ﻣﻦ ﻣﺎت ﻋﻠﻰ اﻟﺸﺮك ﻓﻬﻮ ﻋﻠﻰ ﺧﻄﺮ ﻋﻈﻴﻢ ﻟﻘﻮل اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ‬:٢ ‫ج‬ ِ ‫ }ﻣﺎ َﻛﺎ َن ﻟِﻠ‬17 ‫ ﺳﻮرة اﻟﺘﻮﺑﺔ اﻵﻳﺔ‬:‫ﻂ َﻋ ْﻨـﻬﻢ ﻣﺎ َﻛﺎﻧُﻮا ﻳـﻌﻤﻠُﻮ َن{ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ﻴﻦ أَ ْن‬ َ ‫أَ ْﺷ َﺮُﻛﻮا ﻟ‬ َ َ ْ ُ َ ِ‫َﺤﺒ‬ ُ َ َْ َ ‫ْﻤ ْﺸ ِﺮﻛ‬ ِِ ِ ِ ‫ﻳـ ْﻌﻤﺮوا ﻣ‬ {‫ُﻬ ْﻢ َوِﻓﻲ اﻟﻨﱠﺎ ِر ُﻫ ْﻢ َﺧﺎﻟِ ُﺪو َن‬ ْ َ‫ﻚ َﺣﺒِﻄ‬ َ ِ‫ﻳﻦ َﻋﻠَﻰ أَﻧْـ ُﻔ ِﺴ ِﻬ ْﻢ ﺑِﺎﻟْ ُﻜ ْﻔ ِﺮ أُوﻟَﺌ‬ ُ ‫ﺖ أَ ْﻋ َﻤﺎﻟ‬ َ ‫ﺴﺎﺟ َﺪ اﻟﻠﱠﻪ َﺷﺎﻫﺪ‬ َ َ ُُ َ ِ ِ ِ ‫ﻮرا{ وﻗﺎل‬ ً ُ‫ﺎء َﻣ ْﻨﺜ‬ ً َ‫ } َوﻗَﺪ ْﻣﻨَﺎ إِﻟَﻰ َﻣﺎ َﻋﻤﻠُﻮا ﻣ ْﻦ َﻋ َﻤ ٍﻞ ﻓَ َﺠ َﻌﻠْﻨَﺎﻩُ َﻫﺒ‬23 ‫ ﺳﻮرة اﻟﻔﺮﻗﺎن اﻵﻳﺔ‬:‫وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ﺸﺎءُ{ ﻓﻬﺬا‬ َ َ‫ﻚ ﻟِ َﻤ ْﻦ ﻳ‬ َ ِ‫ }إِ ﱠن اﻟﻠﱠﻪَ َﻻ ﻳَـﻐْ ِﻔ ُﺮ أَ ْن ﻳُ ْﺸ َﺮ َك ﺑِ ِﻪ َوﻳَـ ْﻐ ِﻔ ُﺮ َﻣﺎ ُدو َن َذﻟ‬48 ‫ ﺳﻮرة اﻟﻨﺴﺎء اﻵﻳﺔ‬:‫ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ‬ ‫ وﺣﻜﻤﻬﻢ ﰲ اﻟﺪﻧﻴﺎ أ ﻢ ﻻ ﻳﻐﺴﻠﻮن وﻻ ﻳﺼﻠﻰ ﻋﻠﻴﻬﻢ وﻻ‬,‫وﻋﻴﺪﻫﻢ وﻣﺼﲑﻫﻢ ﻛﺴﺎﺋﺮ اﻟﻜﻔﺮة اﻟﻜﻔﺮ اﻷﻛﱪ‬ ‫ ﻓﻬﺬا أﻣﺮﻩ إﱃ‬- ‫ أﻋﲏ اﻟﻘﺮآن واﻟﺴﻨﺔ‬- ‫ أﻣﺎ إن ﻛﺎن أﺣﺪ ﻣﻨﻬﻢ ﱂ ﺗﺒﻠﻐﻪ اﻟﺪﻋﻮة‬,‫ﻳﺪﻓﻨﻮن ﰲ ﻣﻘﺎﺑﺮ اﳌﺴﻠﻤﲔ‬ ‫ واﻷرﺟﺢ ﻋﻨﺪ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﰲ ذﻟﻚ ﰲ ﺣﻜﻤﻬﻢ أ ﻢ ﳝﺘﺤﻨﻮن ﻳﻮم‬,‫اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ ﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ ﻛﺴﺎﺋﺮ أﻫﻞ اﻟﻔﱰة‬ .‫ ﻓﻤﻦ أﺟﺎب دﺧﻞ اﳉﻨﺔ وﻣﻦ ﻋﺼﻰ دﺧﻞ اﻟﻨﺎر‬,‫اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ‬ „Ko  umre  na  širku  u  velikoj  je  opasnosti  zbog  riječi  Allaha  subhaneh  u  suri  El‐ En’am, ajet 88: A da su pridruživali sigurno bi im propalo sve što su bili radili i  rekao  je  Uzvišeni  u  suri  Et‐Tevba,  ajet  17:  Ne  priliči  mušricima  da  održavaju  Allahove mesdžide, svjedočeći protiv sebe s kufrom. Njihova djela su propala, i u  vatri će oni vječno boraviti.  Rekao  je  Uzvišeni  u  suri  El‐Furqan,  ajet  23:  I  prići  ćemo  onom  što  su  radili  i  pretvoriti ga u prah razasuti. Rekao je subhaneh u suri En‐Nisa‘, ajet 48: Uistinu  Allah neće oprostiti da Mu se pridružuje a oprostiće ono što je manje od toga,  kome bude htio.  Ovo  je  prijetnja  za  njih,  a  njihov  završetak  je  poput  završetka  ostalih  nevjernika  velikim kufrom. Njihov propis na ovom svijetu je da neće biti gasuljeni, niti će im se  klanjati dženaza, niti će biti pokopani na grobljima muslimana.  Ako do nekog od njih nije došla da’va, mislim na Kur’an i Sunnet, njegov slučaj se  prepušta Allahu na Sudnjem Danu poput ostalih od ehlul‐fetre, a prioritetnije kod  učenjaka  u  pogledu  njihovog  propisa  jeste  da  će  oni  biti  kušani  na  Kijametskom 

 

EBU MUHAMMED

713 

Danu,  pa  ko  se  odazove  ući  će  u  Džennet,  a  ko  se  suprotstavi  (ogriješi)  ući  će  u  vatru.“ 

:‫وﻗﺪ ﺑﺴﻂ اﻟﻜﻼم ﰲ ذﻟﻚ اﻟﻌﻼﻣﺔ اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ رﲪﻪ اﷲ ﰲ آﺧﺮ ﻛﺘﺎﺑﻪ "ﰲ ﻃﺮﻳﻖ اﳍﺠﺮﺗﲔ" ﺣﻴﺚ ﻗﺎل‬ ‫")اﳌﺬﻫﺐ اﻟﺜﺎﻣﻦ( أ ﻢ ﳝﺘﺤﻨﻮن ﰲ ﻋﺮﺻﺎت اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ وﻳﺮﺳﻞ إﻟﻴﻬﻢ ﻫﻨﺎك رﺳﻮل اﷲ وإﱃ ﻛﻞ ﻣﻦ ﱂ ﺗﺒﻠﻐﻪ‬ ‫ وﻋﻠﻰ ﻫﺬا ﻓﻴﻜﻮن ﺑﻌﻀﻬﻢ ﰲ اﳉﻨﺔ‬,‫اﻟﺪﻋﻮﻩ ﻓﻤﻦ أﻃﺎع اﻟﺮﺳﻮل دﺧﻞ اﳉﻨﺔ وﻣﻦ ﻋﺼﺎﻩ أدﺧﻠﻪ اﻟﻨﺎر‬ ‫ أﻣﺎ إن ﻛﺎن أﺣﺪ ﻣﻨﻬﻢ ﻋﻨﺪﻩ ﺟﻬﻞ ﻓﻴﻤﺎ وﻗﻊ ﻓﻴﻪ ﻣﻦ‬."‫ و ﺬا ﻳﺘﺄﻟﻒ ﴰﻞ اﻷدﻟﺔ ﻛﻠﻬﺎ‬,‫وﺑﻌﻀﻬﻢ ﰲ اﻟﻨﺎر‬ ‫ ﻓﻤﻦ ﻛﺎن ﻇﺎﻫﺮﻩ اﻟﺸﺮك ﺣﻜﻤﻪ ﺣﻜﻢ اﳌﺸﺮﻛﲔ وأﻣﺮﻩ‬,‫ واﳊﻜﻢ ﻋﻠﻰ اﻟﻈﺎﻫﺮ‬,‫اﻟﺸﺮك ﻓﺄﻣﺮﻩ إﱃ اﷲ ﺟﻞ وﻋﻼ‬ .‫إﱃ اﷲ ﺟﻞ وﻋﻼ اﻟﺬي ﻳﻌﻠﻢ ﻛﻞ ﺷﻲء ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ وﺗﻌﺎﱃ‬ „El‐’Allameh  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  o  tome  podrobno  govorio  na  kraju  svoje knjige „Tariqul‐hidžretejn“ gdje je rekao:  „Osmi mezheb: da će biti kušani na kijametskom mjestu suđenja i da će tada biti  poslat Allahov Poslanik svakom do koga nije došla da’va, pa ko se pokori Poslaniku  ući će u Džennet, a ko mu se suprotstavi ući će u vatru. Prema ovome neki će biti u  Džennetu a neki će biti u vatri. Sa ovim se sastaju svi dokazi“:  Ako  je  neko  od  njih  iz  neznanja  upao  u  širk,  njegov  slučaj  se  prepušta  Allahu  –  dželle ve ’ala – a presuda se sprovodi nad vanjštinom. Otuda, čija vanjština bude  bila širk njegov propis je propis mušrika, a slučaj mu se prepušta Allahu, dželle  ve ’ala, koji sve zna, subhanehu ve te ’ala.“1085  U drugoj fetvi rekao je: 

‫ )ﻃﺮﻳﻖ اﳍﺠﺮﺗﲔ( ﲢﺖ‬:‫ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ وأدﻟﺘﻬﺎ ﰲ آﺧﺮ ﻛﺘﺎﺑﻪ‬- ‫ رﲪﻪ اﷲ‬- ‫وﻗﺪ ﺑﺴﻂ اﻟﻌﻼﻣﺔ اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ‬ .‫ ﻓﻤﻦ أرادﻩ ﻓﻠﲑاﺟﻌﻪ ﻟﻴﺴﺘﻔﻴﺪ ﻣﻨﻪ اﻟﻔﺎﺋﺪة اﻟﻜﺒﲑة‬. ‫ ﻃﺒﻘﺎت اﳌﻜﻠﻔﲔ‬:‫ﻋﻨﻮان‬ „El‐’Allameh  Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, je ovu mes’elu i njene dokaze podrobno  pojasnio  na  kraju  svoje  knjige  „Tariqul‐hidžretejn“  pod  naslovom  „Kategorije  obveznika“, pa ko hoće neka se vrati na nju ne bi li se od nje puno okoristio.“  U trećoj je rekao: 

‫ )ﻃﺮﻳﻖ اﳍﺠﺮﺗﲔ( ﳌﺎ ذﻛﺮ‬:‫وﻗﺪ ﺑﺴﻂ اﻟﻌﻼﻣﺔ اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ رﲪﻪ اﷲ اﻟﻜﻼم ﰲ ﻫﺬﻩ اﳌﺴﺄﻟﺔ ﰲ آﺧﺮ ﻛﺘﺎﺑﻪ‬   .‫ﻓﺎﺋﺪﺗﻪ‬                                                              1085

 Zbirka fetvi Ibn Baza. 

‫ ﻓﻠﲑاﺟﻊ ﻫﻨﺎك ﻟﻌﻈﻢ‬,‫ﻃﺒﻘﺎت اﳌﻜﻠﻔﲔ‬

  714 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

„El‐’Allameh  Ibnul‐Qajjim,  rahimehullah,  je  podrobno  govorio  o  ovoj  mes’eli  na  kraju svoje knjige „Tariqul‐hidžretejn“ kada je govorio o kategorijama obveznika.  Vratite se na nju zbog veličine koristi koja je u njoj“    Ovo  su  tri  fetve  Ibn  Baza,  uzete  iz  njegove  zbirki  fetvi,  u  kojima  spominje  govor  Ibnul‐Qajjima  iz  spomenute  knjige,  i  njegov  govor,  kao  i  Kur’anske  ajete  objavljene  povodom  mušrika,  spušta  na  one  koji  se  pripisuju  islamu.  Zadovoljio  sam se navođenjem samo jedne fetve u cijelosti, a iz druge dvije sam, kao što si  vidio, prenio samo potrebne rečenice, uz napomenu da se govor Ibnul‐Qajjima u  „sedamnaestoj  kategoriji“  u  osnovi  tiče  suprotstavljanja  u  opšte  poznatim  mes’elama  uopšteno,  uz  uspostavljenost  argumenta  postojanjem  mogućnosti  saznanja.  Upitani su sinovi šejha Muhammeda b. ’Abdulvehhaba, ’Abdullah i Husejn:  „Trinaesta mes’ela: o onome koji je umro prije ove da’ve i nije doživio islam i ovim  djelima  koje  ljudi  danas  rade  a  nad  njima  nije  uspostavljen  argument;  kakav  je  propis u pogledu toga? Da li se proklinje ili vrijeđa ili se ostavlja? Je li dozvoljeno  njegovom sinu da moli za njega? Šta je razlika između onoga koji nije doživio ovu  da’vu  i  onoga  koji  je  doživio  i  umro  je  suprotstavljajući  se  ovom  dinu  i  njegovim  sljedbenicima?“  Odgovor: 

‫ أﻧﻪ إذا ﻛﺎن ﻣﻌﺮوﻓﺎ ﺑﻔﻌﻞ‬:‫ ﻓﺎﻟﺬي ﳛﻜﻢ ﻋﻠﻴﻪ‬،‫ ﻗﺒﻞ ﺑﻠﻮغ ﻫﺬﻩ اﻟﺪﻋﻮة‬،‫ ﻣﻦ ﻣﺎت ﻣﻦ أﻫﻞ اﻟﺸﺮك‬:‫اﳉﻮاب‬ ،‫ وﻻ ﻳﻀﺤﻰ ﻟﻪ‬،‫ وﻻ ﻳﺪﻋﻰ ﻟﻪ‬،‫ ﻓﻬﺬا ﻇﺎﻫﺮﻩ أﻧﻪ ﻣﺎت ﻋﻠﻰ اﻟﻜﻔﺮ‬،‫ وﻣﺎت ﻋﻠﻰ ذﻟﻚ‬،‫ وﻳﺪﻳﻦ ﺑﻪ‬،‫اﻟﺸﺮك‬ ‫ ﻓﻬﺬا‬،‫ ﻓﺈن ﻛﺎن ﻗﺪ ﻗﺎﻣﺖ ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ ﰲ ﺣﻴﺎﺗﻪ وﻋﺎﻧﺪ‬،‫ ﻓﺈﱃ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫وﻻ ﻳﺘﺼﺪق ﻋﻨﻪ؛ وأﻣﺎ ﺣﻘﻴﻘﺔ أﻣﺮﻩ‬ .‫ وإن ﻛﺎن ﱂ ﺗﻘﻢ ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ ﻓﺄﻣﺮﻩ إﱃ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﻛﺎﻓﺮ ﰲ اﻟﻈﺎﻫﺮ واﻟﺒﺎﻃﻦ‬ „Ko od ehluš‐širka umre prije dolaska ove da’ve, ono čime mu se presuđuje jeste  da je, ako je bio poznat po činjenju širka i ako mu je on bio din i umro je na tome,  vanjština  ovoga  je  da  je  umro  na  kufru.  Neće  se  moliti  za  njega,  niti  će  se  klati  kurban  za  njega,  niti  davati  sadaka  na  njegovo  ime,  a  što  se  tiče  njegovog  suštinskog stanja ono se prepušta Uzvišenom Allahu. Pa ako se nad njim ostvario  argument u njegovom životu pa je prkosio, takav je kafir u vanjštini i nutrini, a ako  se  nad  njim  nije  uspostavio  argument,  njegov  slučaj  se  prepušta  Allahu,  Uzvišenom.“1086                                                               1086

 Ed‐Durerus‐senijjeh 10/142 

 

EBU MUHAMMED

715 

  Prvi  kufr  kojeg  mu  je  pripisao  je  onaj  prije  argumenta  a  to  ne  znači  da  je,  zbog  toga  što  je  rečeno  da  se  njegov  slučaj  prepušta  Allahu,  takav  kod  njih  na  ahiretu  mu’min,  već  znači  da  je  njegov  ahiretski  propis  propis  nevjernika  nad  kojim  nije  uspostavljen  argument,  pa  je  u  tom  užem  smislu  kafir  u  vanjštini  i  u  suštini,  a  ako  se  nad  njim  uspostavio  argument  onda  je  kafir  u  svim  propisima,  kako na dunjaluku, tj. u vanjštini, tako i na ahiretu, tj. u suštini, pa će biti kažnjen i  neće mu se dati mogućnost spasa ispitom.   Upitani su sinovi šejha, ’Abdullah i Husejn, i šejh Hamed b. Nasir:  Iz vašeg odgovora nam je postalo jasno da vjernik u Allaha i Njegovog Poslanika  kada kaže li uradi nešto što je kufr iz neznanja o tome, da ga ne tekfirite dok se  nad  njim  ne  uspostavi  poslanički  argument.  Da  li  je  osobi  ovakvog  stanja  oprošteno ako bi bila ubijena prije pojave ove da’ve ili ne?“  Odgovor: 

‫ ﻻ ﳓﻜﻢ ﺑﻜﻔﺮﻩ ﺣﱴ ﺗﻘﺎم ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ؛ وﻟﻜﻦ ﻻ‬،‫ أو ﻋﺪم ﻣﻦ ﻳﻨﺒﻬﻪ‬،‫ ﳉﻬﻠﻪ‬،‫إذا ﻛﺎن ﻳﻌﻤﻞ ﺑﺎﻟﻜﻔﺮ واﻟﺸﺮك‬ ‫ ﻟﻌﺪم‬،‫ وإن ﻛﻨﺎ ﻻ ﳓﻜﻢ ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﻟﺸﺨﺺ‬،‫ ﻳﺒﻴﺢ اﳌﺎل واﻟﺪم‬،‫ ﺑﻞ ﻧﻘﻮل ﻋﻤﻠﻪ ﻫﺬا ﻛﻔﺮ‬،‫ﳓﻜﻢ ﺑﺄﻧﻪ ﻣﺴﻠﻢ‬ ‫ وإﻃﻼق اﳊﻜﻢ‬،‫ ﺑﻞ ﻧﻘﻮل ﻋﻤﻠﻪ ﻋﻤﻞ اﻟﻜﻔﺎر‬،‫ ﻓﻬﻮ ﻣﺴﻠﻢ‬،‫ إن ﱂ ﻳﻜﻦ ﻛﺎﻓﺮا‬:‫ﻗﻴﺎم اﳊﺠﺔ ﻋﻠﻴﻪ؛ ﻻ ﻳﻘﺎل‬ ،‫ أن أﺻﺤﺎب اﻟﻔﱰات‬:‫ وﻗﺪ ذﻛﺮ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ‬.‫ ﻣﺘﻮﻗﻒ ﻋﻠﻰ ﺑﻠﻮغ اﳊﺠﺔ اﻟﺮﺳﺎﻟﻴﺔ‬،‫ﻋﻠﻰ ﻫﺬا اﻟﺸﺨﺺ ﺑﻌﻴﻨﻪ‬     .‫ وﻻ ﺣﻜﻢ اﻷﺑﺮار‬،‫ وﱂ ﳚﻌﻠﻮا ﺣﻜﻤﻪ ﺣﻜﻢ اﻟﻜﻔﺎر‬،‫ﳝﺘﺤﻨﻮن ﻳﻮم اﻟﻘﻴﺎﻣﺔ ﰲ اﻟﻌﺮﺻﺎت‬ „Ako je radio kufr i širk radi svog neznanja ili zbog nepostojanja nekog ko bi mu  skrenuo  pažnju,  ne  presuđujemo  mu  nevjerstvom  (kufrom)  dok  se  nad  njim  ne  uspostavi argument, ali ne presuđujemo mu ni da je musliman, već kažemo da je  to  njegovo  djelo  kufr  koji  dozvoljava  imetak  i  krv,  iako  nad  tom  osobom  ne  presuđujemo (time) zbog neuspostavljenosti argumenta nad njim.  I ne smije se reći da ako nije kafir onda je musliman, već kažemo da je njegovo  djelo djelo nevjernika, a izricanje presude nad ovom osobom lično ovisi od dolaska  poslaničkog  argumenta.  Učenjaci  su  spomenuli  da  će  ljudi  iz  fetre  biti  kušani  na  Kijametskom  Danu  na  mjestu  suđenja,  i  njegov  propis  nisu  učinili  poput  propisa  nevjernika niti poput propisa čestitih.“1087    U  ovoj  fetvi  se  jasno  vidi  da  učenjaci  vjeruju  da  negacija  tekfira  ne  znači  potvrđivanje islama u pogledu onoga koji je upao u širk i kufr, i da pojam „kufr“ i  „kafir“  koriste  u  značenju  presude  koja  za  sobom  povlači  vezivanje  svih  propisa                                                               1087

 Ed‐Durerus‐senijjeh 10/136 

  716 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

kufra  poput  kažnjavanja  i  slično  za  njegovu  suštinu,  a  u  fetvi  su  spomenuti  dozvoljenost  imetka  i  časti,  što  spada  u  dunjalučke  propise,  dok  kažnjavanje  vatrom spada u  ahiretske presude, i ovo će nam trebati kada budemo govorili o   tekfiru  kojeg  je  negirao  šejhul‐islam  u  svom  govoru  u  „Mihnadžus‐sunneh“,  jer  njime  misli  na  tekfir  nakon  argumenta  iz  kojeg  ne  proizilazi  postojanje  pravnog  islama, a kamoli suštinskog.   Rekao je šejh Ebu Batin, rahimehullah:  „Kada  čovjek  spozna  i  dokuči  značenje  (riječi)  el‐ilah  i  da  ona  znači  el‐ma’bud  i  kada spozna suštinu ’ibadeta, postaće mu jasno da je onaj koji bilo šta od ’ibadeta  usmjeri nekom drugom mimo Allaha ’ibadetio njemu i uzeo ga za boga, iako bježi  od  nazivanja  njega  ma’budom  i  ilahom,  i  to  naziva  tevessulom,  traženjem  zauzimanja (istišfa’),1088 pribjegavanjem (iltidža’) i slično tome.  

‫ و ﺷﺎرب اﳋﻤﺮ‬،‫ و إن ﱂ ﻳﺴﻢ ﻣﺎ ﻓﻌﻠﻪ رﺑﺎ‬،‫ ﻛﻤﺎ أن اﳌﺮاﰊ ﻣﺮاب ﺷﺎء أم أﰉ‬،‫ﻓﺎﳌﺸﺮك ﻣﺸﺮك ﺷﺎء أم أﰉ‬ ‫ "ﻳﺄﰐ أﻧﺎس ﻣﻦ أﻣﱵ‬:‫ وﰲ اﳊﺪﻳﺚ ﻋﻦ اﻟﻨﱯ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ‬.‫ﺷﺎرب ﻟﻠﺨﻤﺮ و إن ﲰﺎﻫﺎ ﺑﻐﲑ اﲰﻬﺎ‬ ‫ ﻛﺘﺴﻤﻴﺔ‬،‫ و ﻻ ﻳﺰﻳﻞ ﺣﻜﻤﻪ‬،‫ ﻻ ﻳﻐﲑ ﺣﻘﻴﻘﺔ اﳌﺴﻤﻰ‬،‫ﻳﺸﺮﺑﻮن اﳋﻤﺮ ﻳﺴﻤﻮ ﺎ ﺑﻐﲑ اﲰﻬﺎ" ﻓﺘﻐﻴﲑ اﻻﺳﻢ‬ .‫ وﺗﺴﻤﻴﺔ اﻟﻈﻠﻤﺔ ﻣﺎ ﻳﺄﺧﺬوﻧﻪ ﻣﻦ اﻟﻨﺎس ﺑﻐﲑ اﲰﻪ‬،‫اﻟﺒﻮادي ﺳﻮاﻟﻔﻬﻢ اﻟﺒﺎﻃﻠﺔ ﺣﻘﺎ‬ Dakle, mušrik je mušrik htio ili ne htio, kao što je jedač kamate jedač kamate htio  ili ne htio, iako svoje djelo ne naziva kamatom. I pijač vina je pijač vina iako vino  naziva drugim imenom. A u hadisu se od Vjerovjesnika,  ., prenosi: „Doći će ljudi  iz mog ummeta koji će piti vino i nazivati ga drugim imenom.“  Znači  promjena  imena  ne  mijenja  suštinu  nazvanog  njime,  niti  obara  njegov  propis, poput beduina koji svoje lažne „sevalif“1089 nazivaju „istinom“ (haqqom), i  poput zulumćara koji ono što uzimaju od ljudi nazivaju drugim imenom.  Kada  je  ’Adi  b.  Hatim,  a  bijaše  nasranija,  čuo  riječi  Uzvišenog:  Uzeli  su  svoje  svećenike i monahe za erbabe mimo Allaha. Et‐Tevba 31; rekao je Vjerovjesniku,  .:  „Mi  im  ne  ’ibadetimo“.  On  mu  je  rekao:  „Zar  oni  ne  oharamljuju  ono  što  je  Allah ohalalio pa ga oharamljujete, i ohalaljuju ono što je Allah oharamio pa ga  ohalaljujete?“ Reče: „Rekoh, tako je!“ Reče: „To je njihov ’ibadet.“                                                               1088

 Ebu Batin ovdje želi da kaže da je onaj koji traži od mrtvog da zamoli Allaha ili da se zauzme time ’ibadetio  mrtvom zbog toga što je dova ’ibadet. A mnogi mušrici među ekstremnim sufijama direktno traženje pomoći od  mrtvih,  svejedno  bilo  pored  njihovog  groba  ili  daleko  od  njih,  pored  prve  mes’ele,  nazivaju  „tevessulom“  i  „istišfa’om“.  1089  Zakoni beduina. 

 

EBU MUHAMMED

717 

’Adi, nek’ je Allahovo zadovoljstvo nad njime, nije znao da je njihova saglasnost sa  njima  u  tome  ’ibadet  njima,  pa  je  Vjerovjesnik,  .,  obavijestio  da  je  to  njihov  ’ibadet njima, iako oni nisu vjerovali da je to ’ibadet njima.   Isto  tako  je  i  ono  što  rade  obožavaoci  kaburova  od  moljenja  mrtvih,  traženja  od  njih da im ispune želje, i otklone nevolje, i približavanja njima žrtvama i zavjetima,  njihov ’ibadet zakopanim, iako ga tako ne nazivaju niti vjeruju da je to ’ibadet.“1090    Ebu Batin ovdje pojašnjava ovaj vjerski temelj i ne pravi razliku između vrsta  širka;  širka  u  ’ibadetu  i  širka  pokornosti  i  suđenja  tagutskim  zakonima,  pa  ko  upadne u širk ostavio je islam kao što je jedač kamate ostavio nejedenje kamate i  pijač vina ostavio nepijenje vina.    Isto  tako  činjenica  da  čovjek  ne  zna  da  je  upao  u  veliki  širk,  ili  svoje  djelo  naziva  lijepim  imenom  ne  odagnava  od  njega  ime  širka  u  kojeg  je  upao,  niti  propise koji se vežu za njega prije argumenta, i kada bi se i ljudi i džinni skupili da  počinioca suštinskog velikog širka učine muslimanom ‐ muvvehidom, bilo u jeziku,  razumu ili šerijatu, to ne bi bili u stanju uraditi, jer onaj koji čini blud a ne zna da je  Allah zabranio blud se naziva bludnikom, i niko ga ne može nazvati čednim, i ovo  isto  se  kaže  u  pitanju  kamate,  nepravde,  ubijanja,  laganja  i  ostalih  pokuđenih  i  ružnih stvari.    U  ovim  pitanjima  neznanje  ima  uticaj  samo  na  propise  koji  se  tiču  suštine  širka  u  koju  je  upao,  kako  dunjalučke  tako  i  ahiretske.  Onaj  koji  radi  zinaluk  je  zinalučar,  pa  ako  radi  blud  iz  neznanja  ostaje  zinalučarom  ali  se  neće  nazvati  imenima  prijetnje  poput  imena  „fasik“  kojim  učenjaci  nazivaju  počinioca  velikih  grijeha,  a  fasik  i  kafir  (nakon  argumenta)1091  spadaju  u  imena    prijetnje.  Nad  takvim zinalučarom se neće sprovesti šerijatski hadd, a hadd kao šerijatski propis  spada  u  dunjalučke  propise,  niti  će  ga  Allah  kazniti  na  ahiretu.  Međutim,  on  zaslužuje  ime  zinalučar,  kuđenje  i  kritiku,  jer  je  zinaluk  ružan  u  fitri,  razumu  i  šerijatu.  Ebu Batin je takođe rekao: 

‫ وﺳﺆاﳍﻢ ﻗﻀﺎء‬,‫ واﻟﻐﺎﺋﺒﲔ‬,‫ ﻛﺪﻋﺎء اﳌﻮﺗﻰ‬,‫ وﻣﻊ ذﻟﻚ ﻳﻔﻌﻞ اﻟﺸﺮك اﻷﻛﱪ‬,‫ ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬:‫وﻣﻦ ﻗﺎل‬ ‫ ﻓﻬﺬا ﻣﺸﺮك ﺷﺎء أم أﰉ؛ و}اﷲ ﻻ ﻳﻐﻔﺮ‬,‫ واﻟﺬﺑﺎﺋﺢ‬,‫ واﻟﺘﻘﺮب إﻟﻴﻬﻢ ﺑﺎﻟﻨﺬور‬,‫ وﺗﻔﺮﻳﺞ اﻟﻜﺮﺑﺎت‬,‫اﳊﺎﺟﺎت‬                                                              1090

 Uzeto iz poznate risale Ebu Batina iz „Medžmu’atu‐tevhid“.    Rekao  sam  „nakon  argumenta“  zbog  toga  što  je  pojmom  „fisk“  koji  u  osnovi  znači  izlazak  iz  pokornosti  moguće nazvati izlazak iz pokornosti tevhida a to je kufr koji se ostvaruje prije argumenta i takav se može nazvati  fasikom u tom smislu, a fisk nakon argumenta je izlazak iz pokornosti poslaničkom argumentu.   1091

  718  [72

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

:‫و}ﻣﻦ ﻳﺸﺮك ﺑﺎﷲ ﻓﻘﺪ ﺣﺮم اﷲ ﻋﻠﻴﻪ اﻟﺠﻨﺔ وﻣﺄواﻩ اﻟﻨﺎر{ ]اﳌﺎﺋﺪة‬

[48

:‫أن ﻳﺸﺮك ﺑﻪ{ ]اﻟﻨﺴﺎء‬

‫ ﻻ ﻳﻘﺎل ﻓﻼن ﻛﺎﻓﺮ ﺣﺘﻰ ﻳﺒﻴﻦ ﻟﻪ ﻣﺎ‬:‫ وﻟﻜﻦ ﻛﻤﺎ ﻗﺎل اﻟﺸﻴﺦ‬.‫ وﻣﻦ ﻓﻌﻠﻪ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬,‫وﻣﻊ ﻫﺬا ﻓﻬﻮ ﻣﺸﺮك‬ ...‫وﻣﺎﻟﻪ‬

,‫ وﺣﻞ دﻣﻪ‬,‫ ﺣﻜﻢ ﺑﻜﻔﺮﻩ‬,‫ﺟﺎء ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻮل ﺻﻠﻲ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﻓﺈن أﺻﺮ ﺑﻌﺪ اﻟﺒﻴﺎن‬

„Ko  kaže  LA  ILAHE  ILLALLAH  i  uz  to  radi  veliki  širk  poput  moljenja  mrtvaca,1092  i  odsutnih, i traženja ispunjavanja želja od njih, i otklanjanja nevolja, i približavanja  njima  zavjetima  i  klanjem  žrtvi,  takav  je  mušrik  htio  ili  ne  htio  a  Allah  neće  oprostiti da Mu se neko pridružuje. En‐Nisa’ 48  Ko pridruži Allahu Allah će mu zasigurno zabraniti Džennet i njegovo boravište  će biti u vatri. El‐Ma’ideh 72  Pored  ovoga  on  je  mušrik,  i  onaj  koji  to  uradi  je  kafir,  ali,  kao  što  je  rekao  šejh:  „Neće  se  reći  da  je  taj  i  taj  kafir  sve  dok  mu  se  ne  objasni  ono  čime  je  došao  Poslanik,  ., pa ako ustraje nakon objašnjenja, presudiće mu se kufrom i njegova  krvi i imetak će biti dozvoljeni.“1093    U pogledu džahila opravdanog neznanjem se sustegao od imena „kafir“ koje  za sobom povlači dozvoljenost imetka i krvi, a potvrdio je da je takav mušrik htio  ili ne htio, i upravo ovo je naša  mes’ela.    Šejh Ebu Batin ima puno citata u kojima se jasno vidi da  pojmom tekfir misli  na  presudu  kufrom  koja  za  sobom  povlači  ostvarenje  svih  propisa  koje  je  Zakonodavac vezao za suštinu kufra, i sve ovo se tiče mes’ele razdvajanja imena  od propisa i rasparčanosti propisa jedne te iste suštine.     Rekao  je  šejh  ’Abdullatif  sin  ’Abdurrahmana  sin  Hasana  u  jednom  citatu  u  kojem su okupljeni svi temelji koje sam spomenuo:  „U začuđujuće neznanje ’Iraqija spada to što protiv svog protivnika argumentuje  tužbom  (tvrdnjom)  lično,  a  tužba  (tvrdnja)  ne  može  biti  dokazom,  jer  tvrdnja  ’Iraqija  o  islamu  obožavaoca  kaburova  je  potrebna  kategoričkog  dokaza  o  njihovom  islamu,  pa  kada  se  konstatuje  njihov  islam  zabraniće  se  njihov  tekfir,  i  nije problem u onom što će se na to nadovezati.                                                                1092

 Šejh Ebu Batin i učenjaci da’ve su znali da mušrici svoje moljenje mrtvih baziraju na uvjerenju da oni čuju, i da  im je Allah dao sposobnost da urade ono što se od njih traži, ili da je njihov spiritualni život nakon smrti jači i  izraženiji od tjelesnog i slično, i uprkos svemu tome su ih nazvali mušricima zbog moljenja mrtvih. Nijedan mušrik  na  ovom  svijetu  koji  se  moli  mrtvom  nije  toliko  glup  da  se  obraća  „smrti“  i  „nemoći“,  međutim,  sva  njihova  uvjerenja  na  kojima  su  bazirali  svoje  moljenje  mrtvih  od  njih  nisu  odagnali  presudu  nad  njima  velikim  širkom.  Allah je to znao o mušricima Jevreja, kršćana i arapa i onim prije njih. Moljenje mrtvih pored kabura nije stvar  koje se prvi put pojavila među onima koji se pripisuju islamu. Allahulmuste’an!  1093  Ed‐dureru‐senijjeh 2/314 

 

EBU MUHAMMED

719 

Poznato  je  da  je  onaj  koji  tekfiri  muslimane  zbog  suprotstavljanja  njegovom  ličnom  mišljenju  i  strastima,  poput  havaridža  i  rafidija,  ili  tekfiri  onoga  koji  pogriješi  u  mes’elema  idžtihada,  bilo  da  se  radi  o  temeljima  ili  ograncima;  da  je  takav i njemu slični zabludjeli novotarac koji postupa suprotno onome na čemu su  imami upute i šejhovi dina.   Osoba  poput  šejha  Muhammeda  b.  ’Abdulvehhaba  ne  tekfiri  nikog  zbog  te  kategorije  niti  zbog  te  vrste,  već  tekfiri  onoga  čijim  tekfirom  je  progovorila  Plemenita  Knjiga  i  onog  čijim  tekfirom  je  došao  sahih  sunnet  u  pogledu  čijeg  tekfira  postoji  idžma’  ummeta,  poput  onoga  koji  je  promjenio  svoj  din,  i  uradio  djelo  džahilijeta,  djelo  onih  koji  ’ibadete  melekima,  i  vjerovjesnicima  i  dobrim  ljudima,  i  mole  im  se  uz  Allaha,  jer  Allah  ih  je  protekfirio  i  dozvolio  njihovu  krv,  imetke i porod, ’ibadetom drugom mimo Njega, bilo da se radi o vjerovjesniku, ili  velijju, ili kipu; nema razlike među njima u kufru, kao što na to ukazuje Plemenita  Knjiga  i  prošireni  sunnet.  Podrobno  objašnjenje  ovoga  će  doći  a  jedan  dio  je  već  prethodio.  

‫ ﺣﱴ أﻧﻪ ﱂ ﳚﺰم ﺑﺘﻜﻔﲑﻩ‬،‫واﻟﺸﻴﺦ ﳏﻤﺪ رﲪﻪ اﷲ ﻣﻦ أﻋﻈﻢ اﻟﻨﺎس ﺗﻮﻗﻔﺎً وإﺣﺠﺎﻣﺎً ﻋﻦ إﻃﻼق اﻟﻜﻔﺮ‬ ‫اﳉﺎﻫﻞ اﻟﺬي ﻳﺪﻋﻮ ﻏﲑ اﷲ ﻣﻦ أﻫﻞ اﻟﻘﺒﻮر أو ﻏﲑﻫﻢ إذا ﱂ ﻳﺘﻴﺴﺮ ﻟﻪ ﻣﻦ ﻳﻨﺼﺤﻪ وﻳﺒﻠﻐﻪ اﳊﺠﺔ اﻟﱵ ﻳﻜﻔﺮ‬ ‫ وإذا ﻛﻨﺎ ﻻ ﻧﻘﺎﺗﻞ ﻣﻦ ﻳﻌﺒﺪ ﻗﺒﺔ اﻟﻜﻮاز ﺣﱴ ﻧﺘﻘﺪم ﺑﺪﻋﻮﺗﻪ إﱃ إﺧﻼص اﻟﺪﻳﻦ‬:‫ ﻗﺎل ﰲ ﺑﻌﺾ رﺳﺎﺋﻠﻪ‬،‫ﺗﺎرﻛﻬﺎ‬ ‫ ﻓﻘﺮر‬.‫ وﻗﺪ ﺳﺌﻞ ﻋﻦ ﻣﺜﻞ ﻫﺆﻻء اﳉﻬﺎل‬:‫ ﻓﻜﻴﻒ ﻧﻜﻔﺮ ﻣﻦ ﱂ ﻳﻬﺎﺟﺮ إﻟﻴﻨﺎ وإن ﻛﺎن ﻣﺆﻣﻨﺎً ﻣﻮﺣﺪاً؟ وﻗﺎل‬،‫ﷲ‬ ‫ ﻣﻊ أن‬،‫ وﻗﺪ ﺳﺒﻖ ﻣﻦ ﻛﻼﻣﻪ ﻣﺎ ﻓﻴﻪ اﻟﻜﻔﺎﻳﺔ‬.‫أن ﻣﻦ ﻗﺎﻣﺖ ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ وﺗﺄﻫﻞ ﳌﻌﺮﻓﺘﻬﺎ ﻳﻜﻔﺮ ﺑﻌﺒﺎدة اﻟﻘﺒﻮر‬ ‫اﻟﻌﻼﻣﺔ اﺑﻦ اﻟﻘﻴﻢ رﲪﻪ اﷲ ﺟﺰم ﺑﻜﻔﺮ اﳌﻘﻠﺪﻳﻦ ﻟﺸﻴﻮﺧﻬﻢ ﰲ اﳌﺴﺎﺋﻞ اﳌﻜﻔﺮة إذا ﲤﻜﻨﻮا ﻣﻦ ﻃﻠﺐ اﳊﻖ‬ ‫ وﻣﻦ ﱂ ﻳﺘﻤﻜﻦ وﱂ ﻳﺘﺄﻫﻞ ﳌﻌﺮﻓﺔ ﻣﺎ ﺟﺎءت ﺑﻪ اﻟﺮﺳﻞ ﻓﻬﻮ‬.‫ ﻓﺄﻋﺮﺿﻮا وﱂ ﻳﻠﺘﻔﺘﻮا‬.‫ وﺗﺄﻫﻠﻮا ﻟﺬﻟﻚ‬،‫وﻣﻌﺮﻓﺘﻪ‬ .‫ﻋﻨﺪﻩ ﻣﻦ ﺟﻨﺲ أﻫﻞ اﻟﻔﱰة ﳑﻦ ﱂ ﺗﺒﻠﻐﻪ دﻋﻮة رﺳﻮل ﻣﻦ اﻟﺮﺳﻞ‬ „Šejh Muhammed, rahimehullah, je od osoba koje se najviše sustežu od izricanja  kufra,1094 tako da čak nije odsječno  zagovarao tekfir neznalice kaburlija ili drugih,  koji se moli drugom mimo Allaha, ako mu nije bio olakšan (dolazak do) nekog ko  ga je mogao savjetovati i dostaviti mu argument, čiji ostavljač biva kafirom.   Rekao je u jednoj od svojih risala: 

                                                             1094

  Od  izricanja  propisa  kufra  nad  pojedincem  koji  podrazumijeva  dozvoljenost  njegove  krvi,  imetka  i  časti,  i  vječnost u vatri nakon smrti, čija negacija ne znači postojanje islama mušrika. 

  720 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 „Pa  ako  se  ne  borimo  protiv  onoga  koji  ’ibadeti  turbetu  El‐Kivvaz  sve  dok  ga  ne  pozovemo  u  čisto  ispoljavanje  dina  samo  Allahu,  kako  onda  da  tekfirimo  onoga  koji nije učinio hidžru k nama, makar bio mu’min ‐ muvehhid?!“  Upitan  je  o  takvim  džahilma  pa  je  konstatovao  da  onaj  nad  kojim  se  uspostavio  argument  i  koji  je  bio  u  mogućnosti  da  ga  spozna  postaje  kafirom  ’ibadetom  kaburova, i dovoljno je ono što je prethodilo od njegovog govora.   Iako je el‐’Allameh Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, odsječno konstatovao kufr slijepih  sljedbenika svojih šejhova u mes’elama koje povlače za sobom kufr1095 ako su bili  u  mogućnosti  da  traže  i  spoznaju  istinu,  i  bili  su  kvalifikovani  za  to,  pa  su  izbjegavali i nisu se okretali.   Onaj koji nije bio u mogućnosti niti je bio kvalifikovan da spozna ono čime su došli  poslanici  takav  je  kod  njega  u  kategoriji  ehlul‐fetre,  od  onih  do  kojih  nije  došla  da’va nekog od poslanika.“ 

‫ ﺣﱴ ﻋﻨﺪ ﻣﻦ ﱂ ﻳﻜﻔﺮ ﺑﻌﻀﻬﻢ‬،‫وﻛﻼ اﻟﻨﻮﻋﲔ ﻻ ﳛﻜﻢ ﺑﺈﺳﻼﻣﻬﻢ وﻻ ﻳﺪﺧﻠﻮن ﰲ ﻣﺴﻤﻰ اﳌﺴﻠﻤﲔ‬ ‫ واﲰﻪ ﻳﺘﻨﺎوﳍﻢ وأي إﺳﻼم ﻳﺒﻘﻰ ﻣﻊ ﻣﻨﺎﻗﻀﺔ أﺻﻠﻪ؟‬،‫ وأﻣﺎ اﻟﺸﺮك ﻓﻬﻮ ﻳﺼﺪق ﻋﻠﻴﻬﻢ‬.‫وﺳﻴﺄﺗﻴﻚ ﻛﻼﻣﻪ‬ ‫ ﻣﻊ ﺑﻌﺾ ﻣﺎ ذﻛﺮ اﻟﻔﻘﻬﺎء ﰲ ﺑﺎب‬،‫ وﺑﻘﺎء اﻹﺳﻼم وﻣﺴﻤﺎﻩ‬،‫ ﺷﻬﺎدة أن ﻻ إﻟﻪ إﻻ اﷲ‬:‫وﻗﺎﻋﺪﺗﻪ اﻟﻜﱪى‬    .‫ودﻋﺎﺋﻬﻢ‬

‫ﺣﻜﻢ اﳌﺮﺗﺪ أﻇﻬﺮ ﻣﻦ ﺑﻘﺎﺋﻪ ﻣﻊ ﻋﺒﺎدﻩ اﻟﺼﺎﳊﲔ‬

„A  objema  vrstama  se  ne  presuđuje  islamom  niti  ulaze  u  ime  muslimana,  čak  ni  kod onih koji nisu protekfirili1096 neke od  njih, a njegov  govor će ti doći. A što se  tiče  širka,  on  je  taj  koji  im  odgovara  i  njegovo  ime  ih  obuhvata,  i  koji  to  islam  ostaje uz rušenje njegovog temelja i njegovog najvećeg stuba, šehadeta LA ILAHE  ILLALLAH?!1097 Ostanak islama i njegovog imena uz neke stvari koje su spomenuli  pravnici u poglavlju o propisima murtedda je jače od njegovog ostanka uz ’ibadet  dobrim ljudima i njihovo moljenje.“1098    Rekoh,  šejh  ’Abdullatif  komentariše  govor  Ibnul‐Qajjima  iz  sedamnaeste  kategorije obveznika gdje je spomenuo dvije kategorije kafira:                                                               1095

 Pojmom kufr se ovdje misli na kufr koji za sobom povlači kaznu, a kategorija mes’ela o kojima se govori su  opšte poznate mes’ele u nekom društvu.   1096   To  su  oni  čiji  mezheb  je  negacija  islama  suprotstavljaču  u  opšte  poznatim  mes’elama  uz  postojanje  mogućnosti  saznanja,  koji  takvom  presuđuju  propisom  ehlul‐fetre  i  onih  do  kojih  nije  došla  da’va,  i  njihov  mezheb je suprotan idžma’u ehlu‐sunneta kojeg je prenio Ibnul‐Qajjim. Šta tek misliš o onima koji mušrika bilo  kojim vidom širka nazivaju muslimanom ‐ muvehhidom?!  1097  Zbog toga mi negiramo islam zbog upadanja ili dozvoljavanja bilo kojeg vida velikog širka, kao što negiramo  islam onim koji se nisu odrekli od mušrika.  1098  Minhadžut‐te’sis, str. 98‐99 

 

EBU MUHAMMED

721 

1. One koji su bili u stanju da nauče ali nisu marili, pa su ostali džahili kafiri zbog  suprotstavljanja u za njihove uslove opšte poznatim mes’elama.  2. Mušrike iz ehlul‐fetre koji nisu bili u stanju da nađu istinu.    Što  se  tiče  prvih,  Ibnul‐Qajjim  je  odsječno  konstatovao  da  su  oni  kafiri  u  apsolutnom  smislu  i  taj  mezheb  pripisao  selefima  ovog  ummeta,  kao  što  je  spomenuo jednu grupu apologeta, koji se svojim mezhebom suprotstavljaju onom  na čemu su bili ashabi i tabi’ini, koji prvoj vrsti negiraju islam, ali im ne pripisuju  kufr  koji  za  sobom  povlači  kažnjavanje,  i  u  ovome  je  dokaz  da  čak  i  novotarci  negiraju islam onome koji se suprotstavlja u opšte poznatim mes’elama, a kamoli  onome koji je srušio njegovu osnovu bez koje ne postoji suština islama.     Šejh Muhammed je u svom vremenu bio oprezan po pitanju tekfira, pa nije  odsječno tvrdio da su pojedinci ljudi koji su radili spomenute stvari jasnog velikog  širka  oko  kaburova  i  turbeta  kafiri  kufrom  koji  za  sobom  povlači  kažnjavanje,  ali  obje  ove  vrste  koje  je  spomenuo  šejh  ’Abdullatif,  s  obzirom  da  su  srušile  temelj  islama  i  njegov  najveći  stub  a  on  je  šehadet  LA  ILAHE  ILLALLAH,  ne  ulaze  u  ime  muslimana i ne obuhvata ih ime islama, već ih obuhvata ime širka koji im paše i  odgovara, i u pogledu ovoga se slažu svi muslimani.     Iz ovoga neće izaći osim kafir neznalica ili munafik zindik, uz napomenu da su  spomenuti apologeti negirali islam suprotstavljaču u opšte poznatim mes’elama,  uz  postojanje  mogućnosti  saznanja,  iako  nije  upao  u  veliki  širk,  već  u  suprotstavljanje  u  temeljima  vjere  i  slično,  iako  je  njihov  temelj  u  pogledu  uspostave argumenta isti i za mušrike.    Dakle, tekfir  kojeg je negirao šejh Muhammed u  pogledu onih  koji ’ibadete  turbetu  El‐Kivvaz  je  tekfir  kažnjavanja,  čija  negacija  ne  znači  postojanje  islama  onoga koji ’ibadeti nekom drugom mimo Allaha, a na to između ostalog ukazuje  činjenica  da  je  spomenuo  „borbu“  protiv  njih  rekavši  da  se  ne  bore  dok  ne  uspostave argument.    Što  se  tiče  toga  da  li  šejh  Muhammed  u  tom  citatu  govori  o  suštinskom  ’ibadetu nekom drugom mimo Allaha tj. suštinskom širku, ili kalupima i oblicima  širka,  ja  vjerujem  da  je  preče  reći  da  je  govorio  o  suštinskom  širku,  a  Allah  najbolje zna, zbog toga što je spomenuo riječ „’ibadeti“ koja se u Knjizi i Sunnetu  ne  upotrijebljava  osim  u  suštinskom  značenju,  a  ako  bi  rekli  da  je  govodio  o  oblicima širka i djelima koja podnose tumačenje u značenju velikog i malog širka  onda  je  upotrijebio  pojam  „’ibadete“  radi  zastrašivanja,  jer  ti  oblici  i  djela  su  u  vanjštini poput vjere mušrika koji njima ’ibadete drugom mimo Allaha, i kao takvi  se uopšteno mogu tretirati uzrocima tekfira, s time što se tekfir takvih gradi na: 

  722 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

1. Vjerovanju da je to djelo od dini islama što je veliki kufr, jer znači promjenu dini  islama  i  propisivanje  zakona  mimo  Allaha,  i  približavanje  Allahu  onim  što  je  zabranio.  2. Uzimanju  njihovog djela uz indicije i dokaz stanja kao dokaz neke  druge vrste  kufra, ili kao dokaz vezanost srca za mrtvog ili za predmet na način koji izvodi iz  vjere,  jer  muvehhid  koji  zna  da  je  Allah  jedini  ma’bud  i  da  je  određeni  oblik  ’ibadeta ograničio na sebe više taj oblik neće činiti pred stvorenim.    Ali  ja,  kao  što  sam  rekao,  vjerujem  da  je  šejh  Muhammed  govorio  o  suštinskom  ’ibadetu,  i  na  to  ukazuje  govor  praunuka  ’Abdullatifa,  koji  spominje  ’ibadet  melekima,  vjerovjesnicima,  dobrim  ljudima,  kipovima,  i  moljenje  drugog  mimo Allaha, te završetak njegovog govora gdje spominje rušenje osnove islama i  njegovog najvećeg stuba, tj. šehadeta LA ILAHE ILLALLAH što se u osnovi ne kaže  osim o suštinskom velikom širku.    Na osnovu svega toga kažem da je Qarni pogriješio u svom tumačenju riječi  šejha Muhammeda, uz ponovnu napomenu da greška u tumačenju riječi učenjaka  nije  veliki  problem,  pod  uslovom  da  se  ne  odrazi  na  našu  vjeru,  te  da  imamo  ispravne  temelje  u  pogledu  osoba  koje  upadaju  u  suštinski  veliki  širk,  kao  i  u  pogledu  tekfira  onih  koji  upadaju  u  oblike  koji  podnose  tumačenje  u  značenju  velikog  i  malog,  a  to  najprije  biva  u  širku  obreda  i  rituala  kod  kojeg  se  uvjetuje  ostvarenje  opisa  kojim  biva  ’ibadet  u  njima  poput  opisa  približavanja  nekom  drugom mimo Allaha, svejedno da li od stvorenog traži da ga približi Allahu, da se  zauzme kod Allaha za njega, ili traži od njega lično da odagna štetu ili mu pribavi  korist.    Zajedničko za njih je da svi ’ibadete mrtvima, ali jedni traže od mrtvih lično, a  drugi  traže  od  mrtvih  da  traže  od  Allaha.  Kada  bi  znali  više  detalja  o  stanju  tih  mušrika o kojim je govorio šejh Muhammed lakše bi riješili nastalu problematiku  vezanu za predmet njegovog govora.   Rekao je šejh Ishaq b. ’Abdurrahman: 

‫وﻣﺴﺄﻟﺘﻨﺎ ﻫﺬﻩ وﻫﻲ ﻋﺒﺎدة اﷲ وﺣﺪﻩ ﻻ ﺷﺮﻳﻚ ﻟﻪ واﻟﺒﺮاءة ﻣﻦ ﻋﺒﺎدة ﻣﺎ ﺳﻮاﻩ وأن ﻣﻦ ﻋﺒﺪ ﻣﻊ اﷲ‬ ‫ﻏﻴﺮﻩ ﻓﻘﺪ أﺷﺮك اﻟﺸﺮك اﻷﻛﺒﺮ اﻟﺬي ﻳﻨﻘﻞ ﻋﻦ اﻟﻤﻠﺔ ﻫﻲ أﺻﻞ اﻷﺻﻮل و ﺎ أرﺳﻞ اﷲ اﻟﺮﺳﻞ وأﻧﺰل‬

‫اﻟﻜﺘﺐ وﻗﺎﻣﺖ ﻋﻠﻰ اﻟﻨﺎس اﳊﺠﺔ ﺑﺎﻟﺮﺳﻮل وﺑﺎﻟﻘﺮآن وﻫﻜﺬا ﲡﺐ اﳉﻮاب ﻣﻦ أﺋﻤﺔ اﻟﺪﻳﻦ ﰲ ذﻟﻚ اﻷﺻﻞ‬ ‫ إﳕﺎ‬,‫ ﻻ ﻳﺬﻛﺮون اﻟﺘﻌﺮﻳﻒ ﰲ ﻣﺴﺎﺋﻞ اﻷﺻﻮل‬,‫ﻋﻨﺪ ﺗﻜﻔﲑ ﻣﻦ أﺷﺮك ﺑﺎﷲ ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺴﺘﺘﺎب ﻓﺈن ﺗﺎب وإﻻ ﻗﺘﻞ‬

 

EBU MUHAMMED

723 

‫ﻳﺬﻛﺮون اﻟﺘﻌﺮﻳﻒ ﰲ اﳌﺴﺎﺋﻞ اﳋﻔﻴﺔ اﻟﱵ ﻗﺪ ﳜﻔﻰ دﻟﻴﻠﻬﺎ ﻋﻠﻰ ﺑﻌﺾ اﳌﺴﻠﻤﲔ ﻛﻤﺴﺎﺋﻞ ﻧﺎزع ﻓﻴﻬﺎ ﺑﻌﺾ‬ .‫أﻫﻞ اﻟﺒﺪع ﻛﺎﻟﻘﺪرﻳﺔ واﳌﺮﺟﺌﺔ أو ﰲ ﻣﺴﺄﻟﺔ ﺧﻔﻴﺔ ﻛﺎﻟﺼﺮف واﻟﻌﻄﻒ‬ „Ova naša mes’ela, a to je ‘ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga, i odricanje  od ‘ibadeta svega mimo Njega i da je onaj koji ’ibadeti nekom drugom uz Allaha  upao  u  veliki  širk  koji  izvodi  iz  vjere  je  temelj  svih  temelja.1099  Njom  je  Allah  poslao  sve  poslanike  i  objavio  sve  knjige  i  nad  ljudima  se  uspostavio  argument  Poslanikom i Kur’anom.   Isto ovako ćeš naći da u pogledu ovog temelja kod tekfira onoga koji je pridružio  Allahu odgovaraju imami dina; od njega se traži da se pokaje, pa ako se ne pokaje  biće ubijen. Oni ne spominju podučavanje u mes’elama temelja,1100 već spominju  podučavanje u manje poznatim mese’elama, čiji dokaz može biti nepoznat nekim  muslimanima,  poput  mes’ela  u  pogledu  kojih  se  spore  neki  novotarci  poput  kaderija i murdžija ili u nekoj manje poznatoj mes’eli poput sarfa i ’atfa.“ 

‫ و ﻫﻞ ﻳﺒﻘﻰ ﻣﻊ اﻟﺸﺮك‬,‫وﻛﻴﻒ ﻳﻌﺮﻓﻮن ﻋﺒﺎد اﻟﻘﺒﻮر وﻫﻢ ﻟﻴﺴﻮا ﲟﺴﻠﻤﲔ وﻻ ﻳﺪﺧﻠﻮن ﰲ ﻣﺴﻤﻰ اﻹﺳﻼم‬  ‫ }وﻻ ﻳﺪﺧﻠﻮن اﻟﺠﻨﺔ ﺣﺘﻰ ﻳﻠﺞ اﻟﺠﻤﻞ ﻓﻲ ﺳﻢ اﻟﺨﻴﺎط{ }وﻣﻦ ﻳﺸﺮك ﺑﺎﷲ‬:‫ﻋﻤﻞ؟ و اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻳﻘﻮل‬ ‫ }إن اﷲ ﻻ ﻳﻐﻔﺮ أن‬,{‫ﻓﻜﺄﻧﻤﺎ ﺧﺮ ﻣﻦ اﻟﺴﻤﺎء ﻓﺘﺨﻄﻔﻪ اﻟﻄﻴﺮ أو ﺗﻬﻮي ﺑﻪ اﻟﺮﻳﺢ ﻓﻲ ﻣﻜﺎن ﺳﺤﻴﻖ‬ ‫ ﺑﻞ أﻫﻞ اﻟﻔﱰة اﻟﺬﻳﻦ ﱂ ﺗﺒﻠﻐﻬﻢ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ واﻟﻘﺮآن‬...{‫ }وﻣﻦ ﻳﻜﻔﺮ ﺑﺎﻹﻳﻤﺎن ﻓﻘﻂ ﺣﺒﻂ ﻋﻤﻠﻪ‬,{‫ﻳﺸﺮك ﺑﻪ‬ ‫وﻣﺎﺗﻮا ﻋﻠﻰ اﳉﺎﻫﻠﻴﺔ ﻻ ﻳﺴﻤﻮن ﻣﺴﻠﻤﲔ ﺑﺎﻹﲨﺎع وﻻ ﻳﺴﺘﻐﻔﺮ ﳍﻢ وإﳕﺎ اﺧﺘﻠﻒ أﻫﻞ اﻟﻌﻠﻢ ﰲ ﺗﻌﺬﻳﺒﻬﻢ ﰲ‬ ...‫اﻵﺧﺮة‬ „Kako da podučavaju obožavaoce kaburova kad oni nisu musllimani niti ulaze u  ime  islama!?  Ostaje  li  uz  širk  neko  djelo?!  A  Allah  kaže:  ...i  neće  ući  u  Džennet  dok kamila ne prođe kroz iglene uši..., a ko pridruži Allahu, kao da je pao s neba,  pa su ga ptice ščepale ili vjetar ga odnese na daleko mjesto, Uistinu, Allah neće  oprostiti  da  Mu  se  pridružuje,  A  ko  zanevjeruje  u  iman  djelo  će  mu  sigurno  propasti...  Štaviše,  ehlul‐fetra,  oni  do  kojih  nije  došla  poslanica  i  Kur’an  i  koji  su  umrli  u  džahilijetu  se  ne  nazivaju  muslimanima  po  idžma’u  muslimana,  niti  se  za  njih                                                               1099

  Ovaj  govor  šejha  Ishaqa  potvrđuje  da  je  negacija  islama  mušricima  temelj  svih  temelja  odnosno  stvar  bez  koje ne postoji aslu dinil islam.  1100   Šejh  govori  o  opšte  poznatim  mes’elama  u  nekom  društvu  iz  čega  razumiješ  da  je  tekfir  mušrika  kojeg  spominje tekfir kufrom kazne. 

  724 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

traži  oprost,  već  su  se  učenjaci  razišli  samo  po  pitanju  njihovog  kažnjavanja  na  ahiretu...“1101    Ovdje se ponovo spominje idžma’ muslimana o tome da onaj koji je upao u  bilo koji vid velikog širka nije musliman već mušrik, i ovaj idžma’ se ne sviđa samo  Bilibaniju koji kaže da niko prije učenjaka Nedžda nije spomenuo nešto slično i da  je to njihov lični zaključak i da se od ashaba prenosi „samo postupak“ u pogledu  tekfira murtedda i njihovog neopravdanja neznanjem kao i onih koji ih ne tekfire,  kao što si vidio tokom knjige.    Džahil  je  smetnuo  sa  uma  da  je  Ibnul‐Qajjim  u  sedamnaestoj  kategoriji  spomenuo  definiciju  islama  koja  je  uzeta  iz  mnogobrojnih  dokaza  Kur’ana  i  Sunneta prema kojoj mušrik ne može biti musliman jer nije ostvario tevhidullah i  slijeđenje samo Allahovog Poslanika, ., i iman u njega, i da se na isto nadovezao  šejh  ’Abdullatif  i  šejh  Ishaq  i  svi  koji  dolaze  nakon  njih,  kao  što  je  Kadija  ’Ijad  takođe  prenio  idžma’  muslimana  u  pogledu  toga  da  onaj  koji  ’ibadeti  nekom  drugom mimo Allaha nije musliman, ali ko može sačuvati onoga koga Allah želi da  stavi na kušnju?!     Šejh Ishaq sin ’Abdurrahmana je takođe spomenuo da je uvjerenje da veliki  širk izvodi iz islama temelj svih temelja odnosno aslul‐usul, rekavši:  „Ova naša mes’ela, a to je ‘ibadet Allahu, jedino, Koji nema sudruga, i odricanje od  ‘ibadeta svega mimo Njega i da je onaj koji ’ibadeti nekom drugom uz Allaha upao  u veliki širk koji izvodi iz vjere je temelj svih temelja (aslul‐usul).“    Ovaj citat je koristan u mes’eli mjesta tekfira mušrika u islamu jer čovjek ne  može  biti  musliman  sve  dok  ne  vjeruje  da  osobe  koje  su  upale  u  veliki  širk  ne  obuhvata  ime  islama  i  da  nije  musliman  zbog  toga  što  je  islam  odricanje  od  velikog  širka  i  ’ibadet  samo  Allahu,  pa  ko  to  ne  bude  znao  nije  musliman  u  bilo  kojem mjestu ili vremenu, iako nije porekao ili odbio neki vjerski tekst, kao kada ti  vjerski tekstovi ne bi postojali u tom vremenu.     Ovo  poglavlje  ćemo  završiti  citatom  jednog  od  suvremenika  a  to  je  Dr.  ’Abdul’aziz  b.  ’Ali  b.  Muhammed  El‐Abdullatif,  autor  knjige  „Nevaqidul‐iman  el‐ qavlijjeh vel‐'amelijjeh“ iz koje sam već naveo nekoliko citata, koji u njoj, govoreći  o opravdanju neznanjem, na šezdeset osmoj strani kaže: 

                                                             1101

 Tekfirul‐mu’ajjen, str. 9‐10 

 

EBU MUHAMMED

725 

‫وﳑﺎ ﳛﺴﻦ اﻟﺘﻨﺒﻴﻪ ﻋﻠﻴﻪ أن اﻟﻌﺬر ﺑﺎﳉﻬﻞ ﻓﻴﻤﻦ ﻗﺎرﻓﻮا اﻟﻜﻔﺮ ﻻ ﻳﻌﲏ ﻧﻔﻲ اﻟﻜﻔﺮ ﻋﻨﻬﻢ وﻗﺪ أﻇﻬﺮوﻩ ﻛﻤﺎ‬ :‫ "أﺧﱪ اﷲ ﺗﻌﺎﱃ ﻋﻦ ﻫﻮد أﻧﻪ ﻗﺎل ﻟﻘﻮﻣﻪ‬:‫ وﰲ ﻫﺬا ﻳﻘﻮل اﺑﻦ ﺗﻴﻤﻴﺔ‬.‫ﻳﻘﺘﻀﻲ اﳊﻜﻢ اﻟﺪﻧﻴﻮي ﻋﻠﻴﻬﻢ‬ ‫ﻓﺠﻌﻠﻬﻢ ﻣﻔﱰﻳﻦ ﻗﺒﻞ أن ﳛﻜﻢ‬

- 50

‫ ﻫﻮد آﻳﺔ‬- {‫}اﻋﺒﺪوا اﷲ ﻣﺎ ﻟﻜﻢ ﻣﻦ إﻟﻪ ﻏﻴﺮﻩ إن أﻧﺘﻢ إﻻ ﻣﻔﺘﺮون‬

‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺸﺮك ﺑﺮﺑﻪ وﻳﻌﺪل‬,‫ ﻓﺎﺳﻢ اﳌﺸﺮك ﺛﺒﺖ ﻗﺒﻞ اﻟﺮﺳﺎﻟﺔ‬,‫ ﻟﻜﻮ ﻢ ﺟﻌﻠﻮا ﻣﻊ اﷲ إﳍﺎ آﺧﺮ‬,‫ﲝﻜﻢ ﳜﺎﻟﻔﻮﻧﻪ‬ "...‫ﻓﻼ‬

‫ وأﻣﺎ اﻟﺘﻌﺬﻳﺐ‬...‫ وﳚﻌﻞ ﻟﻪ أﻧﺪادا ﻗﺒﻞ اﻟﺮﺳﻮل‬,‫ وﳚﻌﻞ ﻣﻌﻪ آﳍﺔ أﺧﺮى‬,‫ﺑﻪ‬

„Lijepo je da napomenemo da opravdanje neznanjem, kada su u pitanju oni koji su  upali u kufr, ne znači negaciju kufra od njih, kao što to nalaže dunjalučki sud nad  njima. Ibn Tejmijje je o tome rekao:   „Uzvišeni Allah je obavijestio da je Hud rekao svom narodu: ’Ibadetite Allahu, vi  nemate drugog Boga mimo Njega! Vi niste ništa drugo do lažljivci! Hud 5  Pa  ih  je  učinio  lažljivcima  prije  nego  što  je  presudio  nekim  propisom  kojem  bi  se  suprotstavili, jer su bili učinili drugog boga mimo Allaha.   Dakle,  ime  mušrik  je  potvrđeno  prije  poslanice,  jer  on  pridružuje  svom  Gospodaru, izjednačava s Njime i uz Njega čini druge bogove, i čini Mu „slične“  (endade) prije poslanika....1102 a što se tiče kazne, ona ne...“1103    Nakon  toga  je  spomenuo  riječi  Ibnul‐Qajjima  iz  sedamnaeste  kategorije,  zatim  riječi  Ebu  Batina  u  kojima  govori  o  kufru  ’irada  a  ne  kufru  neznanja  uz  neuspostavljenost argumenta, što ukazuje na  nepreciznost Dr. ’Abdul’aziza ili na  to  da  govori  o  tekfiru  osoba  koji  upadaju  u  oblike  širka  nakon  uspostave  argumenta nad njima u pogledu toga da ih je Allah ograničio na Sebe, jer se tada  pojedinac  može  tekfiriti  kufrom  kazne.  Radi  se  o  slijedećem  citatu  šejha  Ebu  Batina, rahimehullah:    

‫ ووﺻﻒ اﻟﻨﺼﺎرى ﺑﺎﳉﻬﻞ ﻣﻊ أﻧﻪ ﻻ‬,‫ ﻣﻊ ﺗﺼﺮﳛﻪ ﺑﻜﻔﺮﻫﻢ‬,‫ﻗﺪ أﺧﱪ اﷲ ﺳﺒﺤﺎﻧﻪ ﲜﻬﻞ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﻟﻜﻔﺎر‬ ‫ ﻓﻨﻌﺘﻘﺪ ﻛﻔﺮﻫﻢ وﻛﻔﺮ ﻣﻦ‬,‫ وﻧﻘﻄﻊ أن أﻛﺜﺮ اﻟﻴﻬﻮد واﻟﻨﺼﺎرى اﻟﻴﻮم ﺟﻬﺎل ﻣﻘﻠﺪون‬,‫ﻳﺸﻚ ﻣﺴﻠﻢ ﰲ ﻛﻔﺮﻫﻢ‬ .‫ﺷﻚ ﰲ ﻛﻔﺮﻫﻢ‬ „Allah, subhaneh, nas je obavijestio o neznanju mnogih kafira, uz jasno ukazivanje  na njihov kufr; opisao je kršćane neznanjem iako nijedan musliman ne sumnja u  njihov  kufr,  a  mi  odsječno  konstatujemo  da  su  većina  Židova  i  kršćana  danas                                                               1102

  Ovdje  je  izostavio  rečenicu:  „Takođe  je  potvrđeno  da  ova  imena  prethode  njoj.  Isto  tako  i  ime  džehl  i  džahilijet. Kaže se: džahilijet i džahil prije dolaska poslanika...“  1103  Medžmu’ul‐fetava 20/38 

  726 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

neznalice  i  slijepi  sljedbenici,  i  vjerujemo  da  su  kafiri  i  da  je  onaj  koji  sumnja  u  njihov kufr kafir.“1104    Ovaj  citat  se  tiče  kufra  neznanja  uz  uspostavljenost  argumenta,  tj.  kufra  ’irada  i  nije  ispravno  navoditi  ga  u  mes’eli  kufra  neznanja  uz  neuspostavljenost  argumenta. Isto tako i kufr onih koji sumnjaju u kufr židova i kršćana je kufr koji za  sobom  povlači  kaznu,  i  to  je  presuda  koju  je  Ebu  Batin  izrekao  za  svoje  vrijeme,  bilo  da  se  radi  o  Jevrejima  i  kršćanima  ili  se  radi  o  onim  koji  sumnjaju  u  njihov  kufr.  Nakon  toga  autor  knjige  navodi  fetvu  Stalne  Komisije  u  kojoj  njeni  članovi  kažu: 

‫ إذا ﺳﺠﺪ ﺑﻌﺪ ذﻟﻚ‬,‫ﻛﻞ ﻣﻦ آﻣﻦ ﺑﺮﺳﺎﻟﺔ ﻧﺒﻴﻨﺎ ﳏﻤﺪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ وﺳﺎﺋﺮ ﻣﺎ ﺟﺎء ﺑﻪ ﰲ اﻟﺸﺮﻳﻌﺔ‬ ‫ ﻣﺸﺮﻛﺎ ﻣﻊ اﷲ ﻏﲑﻩ ﰲ‬,‫ ﻳﻌﺘﱪ ﻛﺎﻓﺮا ﻣﺮﺗﺪا ﻋﻦ اﻹﺳﻼم‬,‫ أو ﺷﻴﺦ ﻃﺮﻳﻖ‬,‫ وﺻﺎﺣﺐ ﻗﱪ‬,‫ﻟﻐﲑ اﷲ ﻣﻦ وﱄ‬ ‫ وﻟﻜﻨﻪ ﻗﺪ ﻳﻌﺬر‬,‫ ﻹﺗﻴﺎﻧﻪ ﲟﺎ ﻳﻨﻘﺾ ﻗﻮﻟﻪ ﻣﻦ ﺳﺠﻮدﻩ ﻟﻐﲑ اﷲ‬,‫ و ﻟﻮ ﻧﻄﻖ ﺑﺎﻟﺸﻬﺎدﺗﲔ وﻗﺖ ﺳﺠﻮدﻩ‬,‫اﻟﻌﺒﺎدة‬ ‫ وﳝﻬﻞ ﺛﻼﺛﺔ أﻳﺎم إﻋﺬارا إﻟﻴﻪ ﻟﲑاﺟﻊ ﻧﻔﺴﻪ ﻋﺴﻰ‬,‫ ﻓﻼ ﺗﻨﺰل ﺑﻪ اﻟﻌﻘﻮﺑﺔ ﺣﱴ ﻳﻌﻠﻢ وﺗﻘﺎم ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ‬,‫ﳉﻬﻠﻪ‬ ‫ﻓﺎﻟﺒﻴﺎن وإﻗﺎﻣﺔ اﳊﺠﺔ ﻟﻺﻋﺬار إﻟﻴﻪ ﻗﺒﻞ‬...‫ ﻓﺈن أﺻﺮ ﻋﻠﻰ ﺳﺠﻮدﻩ ﻟﻐﲑ اﷲ ﺑﻌﺪ اﻟﺒﻴﺎن ﻗﺘﻞ ﻟﺮدﺗﻪ‬,‫أن ﻳﺘﻮب‬ .‫ ﻓﺈﻧﻪ ﻳﺴﻤﻰ ﻛﺎﻓﺮا ﲟﺎ ﺣﺪث ﻣﻨﻪ ﻣﻦ ﺳﺠﻮد ﻟﻐﲑ اﷲ ﻣﺜﻼ‬,‫ ﻻ ﻟﻴﺴﻤﻰ ﻛﺎﻓﺮا ﺑﻌﺪ اﻟﺒﻴﺎن‬,‫إﻧﺰال اﻟﻌﻘﻮﺑﺔ‬ „Svako  ko  je  povjerovao  u  poslanicu  našeg  Vjerovjesnika  Muhammeda,  .,  i  u  ostalo  čime  je  došao  od  šerijata,  kada  nakon  toga  uradi  sedždu  nekom  drugom  mimo  Allaha,  kao  evliji,  mrtvacu,  šejhu  nekog  tarikata,  smatra  se  kafirom,  otpadnikom (murteddom) od islama, mušrikom u ’ibadetu (onim koji druge Allahu  čine ravnim u ibadetu) makar izgovarao dva šehadeta u vremenu činjenja sedžde.  To  zbog  toga  što  je  učinio  nešto  što  ništi  njegove  riječi  čineći  sedždu  nekom  drugom  mimo  Allaha,  ali  ponekad  se  može  opravdati  zbog  neznanja,  te  se  nad  njim neći izvršiti kazna dok se ne poduči i dok se nad njim ne uspostavi argument.  Daće mu se tri dana vremena radi opravdanja pred njim kako bi ponovno razmislio  i ne bi li se pokajao, pa ako nakon objašnjenja dalje nastavi sa činjenjem sedžde  nekom drugom mimo Allaha ubija se zbog svog riddeta (otpadništva).  Dakle,  objašnjenje  i  uspostava  argumenta  je  radi  opravdanja  pred  njim  prije  izvršenja kazne a ne da bi bio nazvan kafirom nakon objašnjenja, jer on dobija 

                                                             1104

 Ed‐Durerus‐senijje 8/213 

 

EBU MUHAMMED

727 

ime kafir na osnovu onoga što je učinio od sedžde nekom drugom mimo Allaha,  npr.“1105    Ova  fetva  Stalne  Komisije  u  sebi  obuhvata  stvari  koje  mogu  biti  suštinski  veliki širk poput sedžde ’ibadeta, i kalupe i oblike širka poput sedžde pozdrava, jer  sedžda  evlijama  i  šejhovima  tarikata  ne  mora  biti  sedžda  ’ibadeta,  a  dobijanje  imena kufra kojeg su nadovezali na spomenuti opis „sedžde“ se usljed toga može  ticati ili suštinskog širka ili kalupa i oblika širka, ovisno od stanja pojedinca, pa ako  se  iz  njegovog  stanja  sazna  da  on  tom  sedždom  ’ibadeti  drugom  mimo  Allaha  njegov  slučaj  je  gori  od  onoga  koji  tom  sedždom  pozdravlja  nekog  i  ukazuje  mu  poštovanje,  jer  je  argument  u  pogledu  zabranjenosti  ’ibadeta  nekom  drugom  mimo  Allaha  uspostavljen,  a  neznanje  određenih  ljudi  ili  te’vil  da  je  sedžda  ukazivanja  počasti  i  pozdrava  pred  stvorenjem  dozvoljena  je  među  onim  koji  se  pripisuju islamu vrlo moguća stvar.    Vjerujem da će i članovi Stalne Komisije u pogledu pojedinca napraviti razliku  između ove dvije vrste sedžde, ali onda kada se nad određenim društvom ostvario  argument u pogledu toga da je Allah određene oblike ’ibadeta ograničio na Sebe  se sa strane uopštenosti izriče presuda da je svako ko uradi bilo koju sedždu pred  nekim drugim mimo Allaha kafir u vanjštini i da mu se daje tri dana da se pokaje  nakon što je dobio ime murtedda zbog sedžde koju je uradio pred stvorenjem.     Iznimka  važi  za  osobe  koje  žive  u  društvima  u  kojima  određena  mes’ela  „oblika širka“ spada u kategoriju manje poznatih mes’ela, i kada ljudu budu znali  da kadije muslimana tekfire zbog „oblika i kalupa“ u islamskom društvu će nestati  svi vidovi novotarija čije oblike mogu koristiti munafici i zindici za podrivanje vjere  islama, a šta je određeni  pojedinac  tom sedždom  pred stvorenjem htio se može  zaključiti na osnovu indicija i dokaza stanja kao kada se zna kojoj grupaciji pripada,  kakva  je  njihova  ’aqida  i  slično,  i  ovo  je  metoda  kojom  se  štiti  tevhid  Allaha  od  poistovjećivanja drugih sa Njim i podrivanja munafika i zindika.      Ovo  je  pravda  u  pogledu  tumačenja  fetve  Stalne  Komisije  i  kako  je  god  okreneš  ona  govori  protiv  potpisnika  proglasa  i  „zagovornika  islama  manje  poznatog velikog širka“. Da nas Allah sačuva uzroka Svoje srdžbe!     Dr.  ’Abdul’aziz  se  puno  oslanjao  na  knjigu  Qarnija,  koji  takođe,  kao  što  je  prethodilo,  vjeruje  da  je  onaj  koji  usmjerava  suštinski  ’ibadet  nekom  drugom  mimo Allaha kafir u svakom mjestu i vremenu i da nema opravdanja neznanjem i  te’vilom, a Halidi, koji nije na stepenu učenjaka već učenika, nije razumio njegov                                                               1105

 Fetve Stalne Komisije 10/220 

  728 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

govor. Dakle, moramo razlikovati govor o osnovama mes’ela i govor o spuštanju  tih temelja na stanja iz vanjske realnosti, kako sa aspekta uopštenosti tako i nad  pojedincima!   Napomene i pravila:  1) Sav  prethodni  govor  se  tiče  većine  ehlus‐sunneta  koji  vjeruju  da  postoji  kategorija ehlul‐fetre i koji znaju šta je suština islama, i da islam ne postoji uz  postojanje  velikog  širka  ili  istikbara  te  da  čovjek  ne  može  biti  musliman  sve  dok pri sebi ima veliki širk ili istikbar.  2) Kod  drugog  djela  učenjaka  ehlus‐sunneta  je  u  aslud‐dinu  uspostavljen  poslanički  argument  nad  svakom  punoljetnom  razumnom  osobom.  Tj.  kod  njih  je  takav  mušrik  uvijek  kafir  u  potpunom  smislu  i  onaj  koji  mu  ne  negira  islam je kafir poput njega.  3) Nestanak islama u bilo kojem vremenu ili mjestu kao što biva velikim širkom i  istikbarom biva takođe nestankom onoga što neminovno proizilazi iz njegove  osnove,  tj.  levāzima,  jer  njihov  nestanak  znači  nestanak  osnove,  a  nestanak  levāzima  biva  njihovim  pukim  nestankom,  oklijevanjem  ili  pojavom  suprotnog. Zbog toga je onaj koji je ostavio širk a ne mrzi mušrike radi širka ili  se  dvoumi  između  mržnje  i  ljubavi,  ili  voli  mušrike  u  ime  širka  ili  ih  pomaže  protiv  muslimana  iako  mrzi  širk  kafir u  svakom  vremenu  i  mjestu,  i  zadnjom  rečenicom  sam  obuhvatio  ostavljanje  odricanja,  dvoumljenje  između  odricanja  i  „lojalnosti“  prema  mušricima  kao  i  samu  „lojalnost“  (prijateljevanje/muvalah)  prema  njima.  Ovo  se  takođe  tiče  onoga  koji  nije  uvjeren da mušrik i mustekbir nisu muslimani u bilo kojem mjestu ili vremenu.  Njihovo nevjerstvo (neislam) koje se ne može sastati sa osnovom imana i aslu  dinil  islamom  nije  uvjetovano  uspostavom  argumenta  niti  odbijanjem  ili  poricanjem  tekstova,  već  se  ogleda  u  rušenju  aslud‐dina  i  neostvarenosti  kufra  u  taguta,  a  mržnja  i  neprijateljevanje  se  grade  na  tekfiru  mušrika  i  mustekbira, što znači da je njihov tekfir važniji jer je osnova na kojoj se grade  ostali levāzimi, čiji nestanak znači nestanak imana u Allaha.    4) Prema neodvojivim levāzimima osnove tevhida koja se ogleda u odricanju od  širka i ’ibadetu samo Allahu moramo u mes’eli nestanka islama postupiti kao i  prema  samoj  osnovi  tevhida,  zbog  toga  što  ono  što  slijedi  ima  propis  onoga  čija  je  posljedica  ili  čemu  slijedi,  pa  ako  islam  nestaje  nestankom  osnove  propis je da nestaje nestankom od njega neodvojivih levazima, čiji nestanak je  kategorički  dokaz  nepostojanja  osnove  iz  koje  ti  levāzimi  neminovno  uzročnom povezanošću proizilaze.  

 

EBU MUHAMMED

729 

  Nusretu  će  kasnije,  a  već  je  prethodilo  ono  što  je  dovoljno,  biti  objašnjena  razlika između onoga koji sumnja u kufr taguta, mušrika i mustekbira i onoga koji  sumnja u kufr onoga koji je ostavio širk i istikbar ali je srušio aslud‐din u nekoj od  stvari koje možemo nazvati „pratiljama velikog širka“ ili „pratiljama tevhida“.     To  su  levāzimi  rukna  negacije  ili  rukna  potvrde,  jer  pratilje  velikog  širka  u  ruknu negacije i pratilje tevhida u ruknu potvrde spadaju u stvari na koje šehadet  ukazuje  putem  iltizāma  tj.  putem  neminovnog  uzročnog  ukazivanja,  i  to  je  najdalje  od  neke  osnove  neodvojivo  značenje  koje  iz  nje  neminovno  proizilazi  i  nije  obuhvaćeno  ukazivanjem  pojma  na  cijelo  značenje  ili  parcijalno‐sadržajnim  ukazivanjem.    Tekfir  onoga  koji  sumnja  u  nevjerstvo  onoga  koji  je  srušio  aslud‐din  u  pratiljama  rukna  negacije  ili  rukna  potvrde  je  „lāzim“  od  „lāzima“,  tj.  ono  što  proizilazi iz onoga što proizilazi (lāzimul‐levāzim)1106 i to značenje nije neodvojivo  od  šehadeta  iako  se  može  iz  njega  zaključiti  i  usko  je  povezano  sa  aslu  dinil  islamom.     Kasnije ćeš vidjeti da je naš mezheb sredina između onih koji ne vjeruju da je  tekfir mušrika uvjet ispravnosti aslud‐dina ili ne vjeruju da je vjerovanje da su oni  koji su ostvarili islam muslimani uvjet ispravnosti aslud‐dina, i onih koji zagovaraju  lančani  tekfir  u  nedogled.  U  dersovima  „Aslu  dinil‐islam“  sam  objasnio  da  su  pratilje velikog širka:  a) Netekfirenje mušrika, sumnja u neislam mušrika ili što je još gore uvjerenje da  je on musliman;  b)  Ostavljanje  mržnje  prema  njemu  zbog  širka  u  kojeg  je  upao  ili  ljubav  prema  njemu radi širka, ili oklijevanje između ljubavi i mržnje.  c)  Ostavljanje  osnove  neprijateljstva  prema  mušricima  ili  pomaganje  mušrika  protiv muslimana makar ostavio širk i mrzio ga i mrzio mušrike koje pomaže protiv  muslimana, ili oklijevanje.    Ovo  su  „pratilje  velikog  širka“  i  tiču  se,  naravno,  rukna  negacija,  koji  u  sebi  sadrži kufr u taguta a on zahtijeva:  a) Uvjerenje da je ’ibadet tagutu neistina i neispravan.  b)  Odricanje  od  ’ibadeta  tagutu,  koji  je  veliki  širk,  srcem,  riječima  i  djelom,  nutrinski i vanjštinski.                                                               1106

 Ili lāzimul‐lāzim, u jednini.  

  730 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

c) Uvjerenje  da  tagut i onaj koji mu ’ibadeti nisu na Allahovom dinu, tj. da nisu  muslimani ‐ muvehhidi koji obožavaju samo Allaha, i da njihov ma’bud nije samo  Allah.   d) Mržnja prema tom ’ibadetu, prema tagutu i onom koji mu ’ibadeti.  e) Osnovu neprijateljstva prema tom ’ibadetu, tagutu i mušricima.    Ovo  je  osnova  kufra  u  taguta  bez  koje  čovjek  ne  može  biti  muslimanom  u  bilo  kojem  mjestu  ili  vremenu,  a  ispoljavanje  svega  ovoga  spada  u  obaveznu  potpunost,  čije  ostavljanje  ne  znači  nestanak  osnove  kufra  u  taguta,  već  nekad  može biti veliki grijeh a nekad dozvoljeno.   U pogledu rukna potvrde kažemo:  a)  Uvjerenje  da  je  jedino  Allah  opisan  osobinama  savršenstva  i  da  samo  On  zaslužuje  ’ibadet,  apsolutnu  pokornost  i  slijeđenje,  i  da  niko  od  stvorenja  nema  udjela u Njegovim specifikama, i da je samo tevhid vjera istine.  b)  Ostvarenje  ’ibadeta  samo  Allahu,  srcem,  riječima  i  djelom,  vanjštinski  i  nutrinski.  c) Ljubav prema Allahu, tevhidu i Njegovim robovima u ime Uzvišenog Allaha.  d) Osnova lojalnosti prema Allahu, Njegovoj vjeri i prema vjernicima u ime Allaha.     Ovo  su  „pratilje  tevhida  ili  rukna  potvrde“  bez  kojih  čovjek  ne  može  biti  musliman u bilo kojem mjestu ili vremenu i njihova osnova. Osnova iz koje sve to  neminovno proizilazi je odricanje od velikog širka i ’ibadet samo Allahu, a aslud‐ din može biti srušen u bilo kojem spomenutom djeliću, i obaveza je onih koji kažu  da  tekfir  mušrika  nije  uvjet  ispravnosti  aslud‐dina  da  vjeruju  i  zagovaraju  da  uvjerenje  da  je  onaj  koji  ’ibadeti  samo  Allahu  musliman  nije  uvjet  za  ispravnost  aslud‐dina  takođe,  jer  nema  razlike  između  uvjerenja  u  islam  muslimana  i  širk  mušrika.     Između spomenutih stepeni koji su pratilje ruknova negacije i potvrde postoji  neminovna uzročna povezanost, i naredbom sprovođenja jednog od ruknova se  neminovno  shvata  obaveznost  sprovođenja  drugog  rukna,  ali  Uzvišeni  Allah  je  pored  toga  zasebno  naredio  ostvarenje  rukna  negacije  i  rukna  potvrde,  i  svakog  djelića koji ulazi u pratilje odnosno njihove levazime, čime je tevhid postao jednim  čvrstim  sačuvanim  međusobno  najjačim  vezama  isprepletenim  zdanjem,  kojim  Allah  štiti  ljude  od  vatre  i  nesreće  oba  svijeta  kao  što  štiti  zemlju  nebeskim 

 

EBU MUHAMMED

731 

svodom  kojeg  je  učinio  štitećim  krovom  (saqfen  mahfuzen),  a  On  je  Sveznajući  Zaštitnik. Allahulmuste’an!    Kako je nakon svega ovoga moguće da ljudi dan i noć čitaju i slušaju Kur’an i  opet  nisu  u  stanju  razumijeti  osnovu  vjere  Uzvišenog  Allaha!  Ne  radi  se  samo  o  običnom narodu već i njihovim „šejhovima, hafizima, da’ijama i vođama“!     Nakon  ovoga  možemo,  uz  Allahovu  dozvolu  i  podršku,  preći  na  iduće  poglavlje,  a  ono  se  tiče  shvatanja  neznalica  u  pogledu  negacije  tekfira  u  govoru  Ibn  Tejmijje  u  „Minhadžus‐sunneh“,  koji  su  iz  nje  razumijeli  islam  onih  koji  „ne  sude osim plemenskim zakonima koje naređuju i propisuju muta’un“, ili što je još  gore  koji  su  iz  toga  razumijeli  da  „tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din“,  kao  što  se  dogodilo vođama smutnje na čije laži i novotarije odgovoram. Molim Allaha da ih  uputi na Pravi put! 

 

 

   732 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

 

 

   

 

EBU MUHAMMED

 

POJAŠNJENJE DA NEGACIJA TEKFIRA ONIH KOJI NE SUDE  OSIM PLEMENSKIM ZAKONIMA ZA SOBOM NE POVLAČI  POSTOJANJE ISLAMA OSIM KOD NEZNALICA       

Značenje pojmova el‐mentuq i el‐mefhum  Tumačenje riječi Ibn Tejmijje  Odgovor na argumentaciju protivnika  Prepreke koje sprečavaju uzimanje oprečnog značenja u obzir 

733 

  734 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

13. Pojašnjenje da negacija tekfira onih koji ne sude osim plemenskim zakonima za sobom ne povlači postojanje islama osim kod neznalica     Ovdje  je  potrebno  da  naučimo  ili  da  se  podsjetimo  na  značenje  nekih  termina  u  usulul‐fikhu,  koje  sam  spominjao  u  knjigama  „Odgovor  na  šubhu  poturenu Ibn Kethiru“, „Rješenje mes’ele potpisa“ i u drugim prilikama.    

13.1 Značenje pojmova el-mentuq i el-mefhum   El‐mentuq u terminologiji učenjaka usulul‐fikha predstavlja značenje na koje  neka riječi ili pojam direktno ukazuje. El‐mefhum je prećuteno značenje koje se iz  mentuqa razumije. Primjer za el‐mentuq i el‐mefhum:   „Mušrik nad kojim se uspostavio argument je kafir.“     El‐mentuq  ove  rečenice  je  tekfir  spomenutog  mušrika  nad  kojim  se  uspostavio  argument,  a  ispravan  el‐mefhum  odnosno  ispravno  prećuteno  značenje  ove  rečenice  je  da  mušrik  nad  kojim  se  nije  uspostavio  poslanički  argument nije kafir kufrom koji za sobom povlači kaznu ali je kafir kufrom širka,  zbog  toga  što  je  širk  koji  je  vrsta  kufra  suprotnost  tevhida.  Ali  ako  bi  neko  izostavio riječ mušrik i rekao na primjer:  „Onaj  koji  ’ibadeti  nekom  drugom  mimo  Allaha  je  kada  se  nad  njim  uspostavi  argument kafir.“     Može  se  dogoditi  da  neko  pogrešno  shvati  da  je  mehfum  riječi  „kafir“  „musliman“  odnosno  da  onaj  koji  ’ibadeti  drugom  mimo  Allaha  prije  uspostave  argumenta nije kafir, tj. da je musliman, a to je bez sumnje pogrešno, zbog toga  što nasuprot kufra koji za sobom povlači kaznu ne stoji islam. Ovo bi bio primjer  za  zaključivanje  pogrešnog  i  neželjenog  oprečnog  značenja  (mefhumul‐ mukhalefeh) iz ove rečenice.    Zbog  svega  toga  je  potrebna  velika  opreznost  u  argumentaciji  tekstovima  Kur’ana i Sunneta, što nalaže precizno poznavanje pravila argumentiranja, i to je  jedan dio onoga čime se bavi nauka usulul‐fikha. Učenjaci usulul‐fikha su između  ostalog  pojasnili  mes’ele  mentuqa  i  mefhumul‐mukhalefe  (oprečnog  značenja),  vrste posljednje, i prepreke koje sprečavaju uzimanje oprečnog značenja u obzir i 

 

EBU MUHAMMED

735 

svi se slažu da se daje prednost značenju na koje riječ direktno ukazuje, tj. da se, u  slučaju do  dođe do prividne kolizije između  mentuqa i mefhuma, daje prednost  mentuqu nad mefhumom, i ovo važi za sva vjerska poglavlja.  Znači, iz prethodnog smo naučili:  1) Definiciju mentuqa i mefhuma;  2) Da se mentuqu daje prednost nad mefhumom, posebno kada se radi o  oprečnom značenju (mefhumul‐mukhalefeh);  3) Da postoje prepreke koje zabranjuju argumentaciju oprečnim značenjem    Postoji  veliki  broj  mes’ela  koje  se  tiču  ovog  poglavlja  čije  je  mjesto  u  knjigama  usulul‐fikha  poput  mes’ele  specifiziranja  sveobuhvatnosti  mentuqa  oprečnim značenjem i slično.  Evo ti primjer u slijedećim hadisima Poslanika, .:   1) „Voda je čista čisteća, ništa je ne prlja.“ i  2) „Kada voda dostigne dvije qulleh1107 ne nosi prljavštinu“    Mentuq  prvog  hadisa  je  da  malo  nedžaseta  ne  čini  vodu  prljavom  (nedžis),  osim ako joj se promjeni jedno od tri svojstva; miris, boja ili ukus, a ovaj propis se  zna iz drugih hadisa i idžma’a muslimana.     Hadis pod brojem dva oprečnim shvatanjem ukazuje na to da voda koja nije  dostigla dvije qulleh nosi prljavštinu, a svojim mentuqom da voda kada dostigne  dvije qulleh ne postaje prljavom (nedžis). Zbog ova dva hadisa su se učenjaci razišli  u pogledu propisa malo vode u koju upadne nedžaset koji joj nije promjenio neko  od tri svojstva.    Neki  kao  dokaz  uzimaju  prvi  hadis  i  kažu  da  voda  ostaje  čistom  čistećom  (tahur) sve dok nije došlo do promjene jednog od njena tri svojstva, iako je njena  količina manja od dvije qulleh, i kažu da je to značenje prvog hadisa. Drugi kažu da  ako u količinu vode manje od dvije qulleh  upadne nedžaset on istu čini prljavom i  to dokazuju oprečnim značenjem na kojeg ukazuje drugi hadis.    Međutim,  prvi  ne  uzimaju  u  obzir  oprečno  značenje  drugog  hadisa  pod  izgovorom  da  se  mentuq‐značenju  daje  prednost  nad  oprečnim  značenjem  do  kojeg  se  dolazi  metodom  oprečnog  shvatanja,  koje  govornik  možda  nije  želio.  Argumentatori  drugim  hadisom  uzimaju  u  obzir  oprečno  značenje  i  njime                                                               1107

 Qulle označava jedinicu za mjerenje količine vode. 

  736 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

specifiziraju  sveobuhvatnost  mentuqa  prvog  hadisa,  pa  kažu  da  se  iz  sveobuhvatnosti prvog hadisa izuzima količina voda koja nije dostigla dvije qulleh.  

13.2 Tumačenje riječi Ibn Tejmijje   Pređimo na riječi Ibn Tejmijje uz podsjetnicu da njegove riječi nisu šerijatski  dokaz i da je onaj koji kaže da su njegove riječi šerijatski dokaz lično kafir u Kur’an  i  Sunnet.  Riječi  šejhul‐islama  u  „Minhadžus‐sunneh“  koje  su  postale  predmetom  poigravanja neznalica su:   „Jer  mnogi  ljudi  su  ušli  u  islam1108  ali  uprkos  tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima koje naređuju „el‐mutā'ūn“ (oni kojima se pokorava). Oni kada saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi  osim  onim  što  je  Allah  objavio  pa  se  ne  počnu  pridržavati1109  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah  objavio su kafiri,1110 a u suprotnom će biti džahili...“    Argumentacija neznalica: se ogleda u tome da kažu da ako nije kafir onda je  musliman, a u tome se potpomažu riječima Ibn Tejmijje „su ušli u islam“ i „će biti  džahili“  pa  završavaju  na  zaključku  da  su  oni  koji  iz  neznanja  „ne  sude  osim  aktuelnim običajima koje naređuju taguti“ muslimani džahili.     'Ali  El‐Halebi  i  oni  koji  vjeruju  u  njega  su  se  izigravali  sa  šejhovim  riječima  „saznaju“  i  „ohalale“,  pa  su  nasuprot  pojma  „saznaju“  izmislili  pravila  i  opise  o  kojim  Allah  nikakvog  dokaza  nije  objavio,  a  iz  „ohalale“  su  zaključili  da  djelo  suđenja  tagutskim  zakonima  nije  veliki  kufr  samo  po  sebi,  osim  uz  uvjet  ohalaljivanja suđenja njima, što se prema njima ne zna sve dok se jezički ne ispolji.     Nusret  i  njegov  ahbab  su  iz  ovoga  svega  zaključili  da  „tehakum  ne  ulazi  u  aslud‐din“, zbog toga što je Ibn Tejmijje rekao „su ušli u islam“ nakon čega me je  „šejh Nusret“ obavezao da protekfirim Ibn Tejmijju, jer po Nusretu to proizilazi iz  našeg  shvatanja,  čime  je  „maočki  ajet“  za  pet  minuta  a  u  jednom  dersu  za  pola  sahata pobio sve naše „šubhe“ i naoružao svoje sljedbenike za diskusiju sa nama i  „odbranu 'aqide ehlus‐sunneta“ koju zastupaju on i njegov ahbab.   

                                                            

1108

 Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.   Na ar. je riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.   1110  Na ar. „kuffar“.  1109

 

EBU MUHAMMED

737 

13.3 Odgovor na argumentaciju protivnika   Odgovor  na  ovu  „šubhu“  poturenu  Ibn  Tejmijji  se  gradi  na  slijedećim  temeljima i pravilima:  1) Mora  se  odrediti  mentuq  u  njegovom  govoru  i  dati  mu  se  prednost  nad  prećutenim značenjem do kojeg se došlo metodom oprečnog shvatanja.   2) Nije uvjet da se taj mentuq nalazi u istom citatu. On se može nalaziti u njemu  ili u nekom drugom citatu na nekom drugom mjestu.   3) Mentuq govora Ibn Tejmijje u ovim mes'elama se ogleda u njegovoj definiciji  islama i  4) U njegovom mezhebu u pogledu razdvajanja imena od propisa i podjele kufra  sa  aspekta  uspostave  argumenta  na  dvije  vrste;  na  kufr  neznanja  uz  neuspostavljenost  argumenta  i  kufr  neznanja  koji  za  sobom  povlači  kaznu,  a  to je kufr 'irada.  5) Na  kraju  ćemo  spomenuti  prepreke  koje  zabranjuju  uzimanje  oprečnog  značenja (mefhumul‐mukhalefeh) u obzir.    Što se mene tiče, ja vjerujem da u samom citatu Ibn Tejmijje postoji mentuq‐ značenje kojem se treba vratiti „svaka dvosmislenost i šubha“.   Šejhul‐islam je rekao:  „Nema sumnje da je onaj koji ne vjeruje1111 da je obavezno suditi onim što je Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli da među ljudima sudi onim  što on smatra pravdom mimo slijeđenja onoga što je Allah objavio je kafir...  Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju1112  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio Allah, subhanehu ve te'ala, poput „sevālifa“1113 beduina i poput naređenja 

                                                             1111

  Iz  riječi  onih  koji  kažu  da  „tehakum  nije  od  aslud‐dina“  proizilazi  da  je  onaj  koji  ne  zna  ili  ne  vjeruje  u  zabranjenost  suđenja  tagutom  ili  obaveznost  suđenja  samo  šerijatom  musliman,  a  pravljenje  razlike  između  srčanih i vanjskih opisa na njihov način je put nevjernika. Isto tako iz mezheba onih koji kažu da je sarih tehakum  tagutu  „odstupanje  od  šerijata  tagutskom  zakonu“  proizilazi  da  je  onaj  koji  ne  zna  i  ne  vjeruje  u  obaveznost  suđenja samo šerijatom i odstupi tagutskom zakonu musliman, a svaka od ovih zabluda se suprotstavlja govoru  Ibn Tejmijje, rahimehullah. Reći da se tekfir tiče samo srčanih opisa a ne vanjskih je vrhunac zablude.   1112   Obrati  pažnju  na šejhove  riječi  „se  pripisuju  islamu“  jer  je  šejhul‐islam  riječi  „su  ušli  u  islam“  upotrijebio  u  značenju „su se pripisali islamu“!   1113  Plemenski zakoni. 

  738 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

onih  kojim  se  među  njima  pokorava  (el‐mutā'in)1114  i  smatraju1115  da  je  to  ono  čime treba suditi mimo Knjige i Sunneta i to je (pravi)1116 kufr...“    U  ovom  djelu  je  šejhul‐islam  spomenuo  opise  koji  ruše  osnovu  opšteg  pridržavanja (iltizāma) šerijata bez kojeg nema islama, a prije Objave, iako osoba  ne zna za šerijatsku obavezu suđenja Allahovim zakonom, mora znati i vjerovati u  razumsko‐fitretsku  obavezu  i  zaslugu  Allaha  da  se  pokorava  samo  Njegovoj  Odredbi. Spomenuti opisi se tiču rušenja obaveznog u pogledu suđenja Allahovim  zakonom kao i rušenja obaveznog u pogledu suđenja tagutskim zakonom.  Šejhul‐islam je u sklopu istih riječi u „Mihnadžus‐sunneh“ takođe rekao:  „Onaj  koji  se  ne  pridržava  zakona  Allaha  i  Njegovog  Poslanika  je  kafir,  i  to  je  obaveza ummetu u svemu u čemu se spore od ’aqidetskih i praktičnih stvari.“    Ovdje je uopšteno spomenuo da je rušioc osnove pridržavanja zakona Allaha  i  Njegovog  Poslanika,  nutrinom  ili  vanjštinom,  kafir,  i  ovo  se  tiče  vanjskih  ili  unutarnjih  riječi  i  djela,  i  zbog  toga  su  rušioci  osnove  pridržavanja  Allahovog  zakona riječima ili djelima kod šejhul‐islama kafiri u bilo kojem mjestu i vremenu.  Ovo  su  dva  pasusa  iz  poznatog  citata  koji  u  sebi  sadrže  mentuq  menhedža  Ibn  Tejmijje u mes’eli. Kada to znaš vidjećeš da je one čiji tekfir je negirao šejhul‐islam  opisao  opisima  bez  kojih  kod  njega  ne  postoji  osnova  pridržavanja  šerijata,  rekavši:  „Oni kada saznaju da nije dozvoljeno suditi osim onim što je Allah objavio pa se ne  počnu  pridržavati1117  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah objavio su kafiri,1118 a u suprotnom će biti džahili...“  Ovaj pasus ukazuje na to da ljudi o kojima govori:  a) U osnovi ne sude onim što je Allah objavio i znaju da to ne rade, s obzirom da  namjerno sude plemenskim zakonima, jer šejhul‐islam je prije njega rekao: „...ne  sude osim...“;  b) Ne znaju da to nije dozvoljeno, jer je rekao: „Oni kada saznaju...“;                                                              

  Na  ar.    ‫المطاعين‬  od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bi  izgubio  riječ  „pokornost“  jer  se  ovo  tiče  mes'ele  velikog  širka  pokornosti.  Kada  bih  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.   1115  Drže, vide...  1116  Stavio sam „pravi“ jer je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban  vid kufra   1117  Na ar. riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.  1118  Na ar. „kuffar“.  1114

 

EBU MUHAMMED

739 

c) Vjeruju da je suđenje plemenskim zakonima dozvoljeno i na to ukazuje njihovo  djelo  tj.  činjenica  da  „ne  sude  osim“,  i  da  smatraju  da  je  to  pravda  i  ono  što  je  potrebno jer „svaki narod smatra da je zakon kojim sudi pravda“.      Iz  riječi  Ibn  Tejmijje:  „...ohalale...“  se  razumije  da  šejhul‐islam  za  tekfir  kufrom  kazne  uvjetuje  ustrajanje  na  nevjerničkom  uvjerenju,  riječima  ili  djelu  nakon uspostave argumenta, a ne da oni to nisu bili ohalalili, ili da su bili ohalalili  ali da kod šejhul‐islama onaj koji ohalali suđenje zakonom taguta prije uspostave  argumenta nije kafir već musliman, kao što su uradili vođe smutnje, koji su svoju  vjeru sklepali od novotarija koje su im ostale na raspolaganju nakon onoga što oni  nazivaju „argumentacijom“.   d)  Ne  pridržavaju  (iltizām)  se  tevhida  u  tahkimu  zakona  Allaha  i  Njegovog  Poslanika, jer je Ibn Tejmijje rekao: „...pa se ne budu pridržavali...“, što znači da se  oni  ne  pridržavaju,  ali  ako  nakon  uspostave  argumenta  nastave  sa  nepridržavanjem kod njega će biti kafiri kufrom kazne, a u protivnom su džahili, tj.  nevjernici  džahili  nevjerstvom  koje  za  sobom  ne  povlači  kaznu,  i  ovo  je  hvala  Allahu jasno osim srcu koje se napunilo strastima i šubuhatima. Da Allah sačuva!     Dakle,  govor  šejhul‐islama  potvrđuje  sam  sebe  i  nije  kontradiktoran,  niti  čovjek  vjeruje,  ne  dao  Allah,  da  je  onaj  koji  ne  zna  da  je  obaveza  suditi  samo  šerijatom,  i  da  je  zabranjeno  suditi  zakonima  taguta,  ili  je  srušio  pridržavanje  Allahovog zakona, nutrinski ili vanjštinski, nevjerničkim ostavljanjem ili suđenjem  tagutskim zakonom i htijenjem i namjerom za istim, musliman.    Ovo  je  mentuq  iz  njegovog  govora  u  „Minhadžu...“  lično,  pa  mu  se  daje  prednost nad mefhumom bez imalo sumnje. A mentuq u drugim citatima šejhul‐ islama je mnogobrojan, i on se prvenstveno ogleda u njegovoj definicija islama, u  kojoj je govoreći o tevhidu u 'ibadetu rekao:  „Islam u sebi sadrži predanost samo Allahu, pa ko se preda Njemu i drugom mimo  Njega  biva mušrikom a ko se  ne  preda  Njemu biva  mustekbirom pred  'ibadetom  Njemu, a mušrik u Njega i mustekbir pred 'ibadetom Njemu je kafir. A predanost  samo Njemu sadrži u sebi 'ibadet Njemu, jedino, i pokornost Njemu jedino, i ovo  je dinul‐islam pored kojeg Allah ne prima drugu vjeru...“1119    Pa  je  u  definiciji  islama  spomenuo  pokornost  Allahu  jedino,  koju  Uzvišeni  Allah i Njegov Poslanik,  .,  spominju na više mjesta. Ulazak pokornosti u osnovu  suštine  islama  je  zbog  svih  tih  tekstova,  kao  što  smo  vidjeli,  predmet  idžma'a                                                              

1119

 Er‐Risaletut‐tedmurijjeh, str. 52 

  740 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

među  učenjacima  ehlus‐sunneta,  a  pokornost  zahtijeva  pridržavanje  samo  Allahovog zakona, vanjštinom i nutrinom.  U mentuq spadaju takođe njegove riječi o tagutu u kojima je rekao:   „A  el‐muta'a  (onaj  kome  se  pokorava)  u  griješenju  Allahu,1120  i  el‐muta'a  u  slijeđenju nečeg drugog mimo upute i istinske vjere, svejedno da li se radi o onome  čija  obavijest  suprotna  Allahovoj  Knjizi  biva  prihvaćena,  ili  el‐muta'u  (onome  kojem se pokorava) u naredbi suprotnoj Allahovoj naredbi, je tagut. Zbog toga se  hakim (sudija) koji sudi nečim drugim mimo Allahove Knjige, kojem se tehakumi,  naziva tagutom...“    Taguti  pokornosti  i  hukma,  i  njihovi  robovi  koji  se  tehakume  njihovim  zakonima mimo zakona Onoga po čijem zakonu opstoje Nebesa i Zemlja, i koji im  se  pokoravaju  i  iste  prihvataju  kod  šejhul‐islama  ne  ulaze  u  definiciju  islama,  i  obaveza je govor Ibn Tejmijje protumačiti jedan drugim.    Pokušaj  neznalica  koji  se  ogleda  u  tvrdnji  da  je  jedan  dio  njegovog  govora  uopšten a drugi specifizirajući, iz čega zaključuju da je tagut ili mušrik ako to radi  iz  neznanja  musliman,  je  gluplja  rabota  od  one  o  kojoj  je  šejh  Ishaq  b.  'Abdurrahman  rekao  da  je  postupak  osobe  koja  je  gluplja  od  svog  magarca,  jer  ostanak neke suštine bez nekog od njenih ruknova, za koju je njeno ime vezano, je  u jeziku, razumu, fitri i šerijatu nemoguće.     Svu  ovu  problematiku  riješava  spoznaja  menhedža  šejhul‐islama  u  razdvajanju  imena  od  propisa,  i  rasparčanosti  propisa  u  odnosu  na  ime  prije  i  poslije argumenta. 

13.4 Prepreke koje sprečavaju uzimanje oprečnog značenja u obzir   O  ovoj  mes'eli  sam  detaljnije  govorio  u  knjizi  „Odgovor  na  šubhu  poturenu  Ibn Kethiru“. Ovdje prenosim citat iz nje:  „Mi  kažemo  da  se  iz  riječi  Ibn  Kethira  isto  tako  ne  smije  uzeti  oprečno  značenje  upravo zbog postojanja tih prepreka.  

                                                            

 Griješenjem se ovdje misli na kufr, tj. u suprotnosti tevhidu Allahu u pokornosti. 

1120

 

EBU MUHAMMED

741 

Izvoli  citat  učenih  u  pogledu  situacija  u  kojima  se  ne  smije  uzimati  oprečno  značenje i njegov propis, pa da Allah pomogne. Bujrum, citat šejha Muhammeda  El‐Emina Eš‐Šanqitija iz „Mudhekkiretun fi usulil‐fiqh“, str. 288, a isto ćeš naći od  njega u komentaru hiljadnice u usulul‐fiqhu „Meraqis‐Su'ud“ sa nazivom „Nethrul‐ Vurud 'ala Mera'qis‐Su'ud“, str. 107. Izvoli citat:  „Autor  nije  spomenuo  prepreke,  koje  zabranjuju  da  se  oprečno  značenje  uzme  u  obzir.  Ono  ima  prepreke,  koje  sprečavaju  da  se  on  uzme  u  obzir,  koje  spominju  učenjaci usulul‐fiqha (usulijjun). Od njih su:  1) Da  specifiziranje  „mentuqa“  u  spomenu  dođe  u  kontekstu  prigovora  zbog  učinjenog dobra (imtina'an), poput Njegovih riječi, Uzvišen je: ...jedete svježe  meso... Fatir 12. Iz ovoga se ne razumije zabrana sušenog (dimljenog) mesa.  2) Da bude specifiziran spomenom (posebno spomenut) jer se trenutno događa u  stvarnosti1121  (skladan  je  sa  stvarnošću).  Poput  Njegovih  riječi,  Uzvišen  je:  Nemoj da vjernici uzimaju nevjernike za „evlija'“1122 Alu 'Imran 28. Ovaj ajet  je  objavljen  povodom  naroda  koji  je  „prijateljevao“  sa  Židovima1123  mimo  mu'mina,  pa  je  ajet  došao  zabranjujući  „događajuće  stanje“,  bez  želje  da  se  propis ograniči (specifizira) na to.1124  3) Da bude specifiziran spomenom s obzirom da se radi o stvari koja je najčešće  prisutna, poput Njegovih riječi: ...i pastorke vaše, u okrilju vašem... En‐Nisa'  23, jer najčešće je da pastorka bude u okrilju (kući) muža njene majke.1125                                                               1121

  Na  ar.  “muwāfeqatul‐wāqi’”,  tj.  spominje  se  neka  stvar  zato  što  se  ona  odigrava  u  stvarnosti.  Rekoh,  ajeti  sure En‐Nisa' od 60. pa dalje govore o tahakumu pred tagutom, što je iman u njega, a što su radili određeni ljudi  u vremenu postojanja šerijatskih sudnica i Kur'ana i Sunneta. Svi ovi opisi, tj. činjenica da se radilo o određenim  vrstama  ili  jedinkama  ljudi  ili  da  su  postojale  šerijatske  sudnice,  su  samo  dodaci  koji  su    došli  u  kontekstu  spominjanja opisa koji postoje u „stvarnosti“ i iz njih se ne smije vaditi oprečno značenje, kao što to rade mušrici,  koji kažu, da tehakum nije kufr kada nema šerijatskih sudnica. Da Allah sačuva! Nema sumnje da se ovo pravilo  mora  primjeniti  nad  tim  ajetima.  Jer,  ako  ga  ne  primjene  nad  ajetima  o  tehakumu  ne  znam  nad  kojim  će  ga  ajetom primjeniti, a ulema je kao što to vidiš ovo pravilo primjenjivala na mnogo manjim propisima.   1122   Možda  je  bolje  bilo  da  je  spomenuo  ajet  iz  El‐Ma'ideh  „O  vi  koji  vjerujete  ne  uzimajte  Židove  i  kršćane  za  evlija'. Oni su jedni drugim prijatelji. Onaj koji ih od vas uzme za prijatelje on je od njih. Uistinu Allah neće uputiti  narod  zulumćarski“,  jer  ajet  kojeg  je  naveo  zabranjuje  prijateljevanje  prema  kafirima  uopšteno,  i  ne  spominje  određenu  vrstu,  čak  iako  bi  rekli  da  je  ovaj  ajet  u  smislu  uopštenog  značenja  kojim  se  želi  posebno  ('umum  juradu bihi el‐khusus).   1123   „Naprotiv,  el‐muwalah  prema  nevjernicima  je  neograničeno  (apsolutno)  zabranjena“.  Nethrul‐Vurud  'ala  Mera'qis‐Su'ud, str. 108. Rekoh, ne razumije se iz ajeta da el‐muwalah prema medžusijama ili hindusima, npr., ne  izvodi iz vjere ili da je dozvoljena, jer je to neželjeno značenje po idžma'u muslimana.    1124  Isto tako i ajeti o tehakumu su došli povodom određenih ljudi, u vremenu postojanja šerijata, ali iz ostalih  tekstova  znamo  da  je  tehakum  tagutu  iman  u  njega,  bez  obzira  na  postojanje  šerijatskih  sudnica,  pa  da  se  iz  spomenutih opisa ne smije uzimati oprečeno značenje. Allahulmuste'an.  1125   Većina  učenjaka  zabranjuje  ženjenje  pastorke  iako  nije  u  „okrilju“  majčinog  muža  i  ne  uzima  oprečno  značenje iz ajeta. Nethrul‐Vurud 'ala Mera'qis‐Su'ud, str. 107. 

  742 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

4) Da bude specifiziran spomenom sa ciljem potvrđivanja nečega poput haditha:  „Nije dozvoljeno ženi koja vjeruje u Posljednji Dan...“ do kraja...1126  5) Od njih je isto kao kada bi  došao kao odgovor na pitanje. Kada bi zamislili da  je neko upitao (poslanika)  .: „Daje li  se zekat na životinje1127 koje  pasu  (na  pašnjacima)?“,1128 pa mu on odgovori: „Daje se zekat na životinje koje pasu  (na pašnjacima)“. Ovakav odgovor nema oprečno značenje jer opis „pasenja“  u odgovoru je došao u smislu „skladnosti sa pitanjem“.  6) Da  govornik  ne  zna  propis  oprečnog  značenja.  Pa,  ako  govornik  zna  propis  stoke koja pase a ne zna propis one koja se vještački hrani, pa kaže: „Daje se  zekat  na  pasuću“,  njegove  riječi  nemaju  oprečno  značenje  jer  je  ostavio  oprečno značenje zato što ne zna njegov propis.   7) Od njih je i strah. Kao kada bi se neko ko je tek primio islam rekao svom robu u  prisustvu muslimana: „Daj ovo kao sadaqu muslimanima“. Oprečno značenje  muslimanima  se  ne  uzima  u  obzir  jer  je  ostavio  spomen  drugih  mimo  njih  iz  straha da će biti optužen nifaqom.   8) Od  njih  je  da  onaj  koji  pita  zna  propis  oprečnog  značenja  ali  ne  zna  propis  „mentuqa“. Tada „mentuq“ nema oprečno značenje jer je specifiziranje njega  spomenom prouzrokovana time što onaj koji pita ne zna osim za njega.“1129    Dakle, moguće je da kažemo da se Ibn Tejmijje nije osvrnuo na konstataciju  negacije  suštinskog  islama,  ili  pak  validnog  pravnog  islama,  jer  je  ta  mes'ela  bila  poznata onome koji pita, ili traži fetvu i objašnjenje, a koji nije poznavao mes'elu  negacije  kufra  koji  za  sobom  povlači  kaznu  i  uvjete  njegovog  ostvarenja  poput  uspostave argumenta i slično.  To ulazi pod tačku pet i osam u govoru šejha Eš‐Šenqitija.   5) Od njih je isto kao kada bi  došao kao odgovor na pitanje. Kada bi zamislili da je  neko  upitao  (poslanika)  .:  „Daje  li  se  zekat  na  životinje1130  koje  pasu  (na  pašnjacima)?“,1131 pa mu on odgovori: „Daje se zekat na životinje koje pasu (na  pašnjacima)“.  Ovakav  odgovor  nema  oprečno  značenje  jer  opis  „pasenja“  u  odgovoru je došao u smislu „skladnosti sa pitanjem“.                                                               1126

 Ne razumije se iz haditha da je onoj ženi koja ne vjeruje u Allaha i Posljednji Dan dozvoljeno zabranjeno, već  se time skrenula pažnja na veličinu i kobnost zabranjene stvari.   1127  Na ar. „el‐ganem“, tj. koze i ovce.  1128  Pasu na livadi i ne bivaju hranjene u štalama na primjer.   1129  Mudhekkiretun fi usulil‐fiqh, str. 288‐289  1130  Na ar. „el‐ganem“, tj. koze i ovce.  1131  Pasu na livadi i ne bivaju hranjene u štalama.  

 

743 

EBU MUHAMMED

  Neko  je  pitao  šejhul‐islama  o  tekfiru  kufrom  koji  za  sobom  povlači  kaznu,  znavši da takvi nisu muslimani, želeći da sazna propise borbe, ohalaljivanja krvi i  imetka. Nije uslov da zaista postoji neka osoba koja pita, već je dovoljno da šejhul‐ islam odgovara na neku šubhu ili postojeće neznanje u njegovom vremenu, te da  je  „postavljač  pitanja“  i  „neznalica“  zamišljen.  U  pogledu  poznavanja  oprečnog  značenja a nepoznavanja propisa mentuqa, šejh Eš‐Šenqiti je rekao:  8)  Od  njih  je  da  onaj  koji  pita  zna  propis  oprečnog  značenja  ali  ne  zna  propis  „mentuqa“.  Tada  „mentuq“  nema  oprečno  značenje  jer  je  specifiziranje  njega  spomenom prouzrokovana time što onaj koji pita ne zna osim za njega.“1132    Dakle, zna da oni o kojima pita nisu muslimani ali ne zna kada nastupa tekfir  kufrom koji za sobom povlači ostvarenje svih propisa vezanih za kufr, tako da je  mentuq govora šejhul‐islama tekfir kufrom koji za sobom povlači kaznu a njegov  mefhum  je  prećuteno  značenje  koje  se  sto  posto  ne  ogleda  u  potvrđivanju  pravnog islama a kamoli suštinskog.     Zaključak je dakle da su vođe smutnje postojanje islama spomenutih uzeli iz  negacije  tekfira  metodom  oprečnog  shvatanja  i  to  je  vrlo  slaba  „argumentacija“  prije  koje  je  obaveza  sprovesti  poznata  spomenuta  argumentaciona  pravila.  Prelazimo  na  idući  i  posljednji  naslov  vezan  za  govor  Ibn  Tejmijje,  a  tiče  se  tumačenja njegovih riječi: „Jer mnogi ljudi su ušli u islam...“.     

  

                                                             1132

 Mudhekkiretun fi usulil‐fiqh, str. 288‐289 

 

    744 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

   

 

   

 

EBU MUHAMMED

 

745 

POJAŠNJENJE ZNAČENJA RIJEČI ŠEJHUL‐ISLAMA „JER MNOGI  LJUDI SU UŠLI U ISLAM...“    

Oni o kojima je Ibn Tejmijje govorio su sprovodili vlast taguta a nisu  greškom pripisivali šerijatu ono što nije od njega želeći sprovođenje  Allahove vlasti 

 

Pojmom „ohalale“ se misli na praktično ohalaljivanje  Važno tumačenje fetve šejha ’Abdullatifa o kufru mutehakima  plemenskim običajima 

  746 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

14. Pojašnjenje značenja riječi šejhul-islama „jer mnogi ljudi su ušli u islam...“

  Ova  rečenica  je  ogromnom  broju  ljudi  bila  uzrokom  upadanja  u  različite  vidove  najopasnijih  novotarija.  Uz  govor  koji  dolazi  nakon  ovih  riječi  u  te  novotarije spada uvjerenje da suđenje tagutskim zakonom nije veliki kufr samo po  sebi osim uz uvjet ohalaljivanja, kao i uvjerenje Nusreta, Bilibanija i njima sličnim,  koji  njome  „dokazuju“  da  „tehakum  nije  od  aslud‐dina“  te  da  je  onaj  koji  sudi  tagutskim zakonom ili traži da mu se njime sudi musliman.     Iz  njihovog  menhedža  proizilazi  da  isto  moraju  reći  i  za  širk  propisivanja  zakona  i  širk  pokornosti,  jer  među  ovim  vrstama  širka  nema  razlike  sa  aspekta  činjenice da stoje nasuprot suštine islama u bilo kojem vremenu i mjestu. Istina je  da  su  oni  opravdavali  počinioca  „manje  poznatog  velikog  širka“  i  nazivali  ga  muslimanom.     Kasnije se moglo čuti da opravdanje neznanjem imaju samo oni koji upadnu  u  širk  hukma  i  tehakuma,  zbog  toga  što  su  njegova  pitanja  manje  poznata,  a  ostanak islama ne važi za onoga koji upadne u veliki širk u ’ibadetu, zbog toga što  je širk u ’ibadetu opšte poznat, iz čega opet proizilazi da onaj koji nekad učini širk  u ’ibadetu u vremenu i mjestu u kojem je taj širk „manje poznat“ kod njih mora  biti  musliman,  i  time  se  vraćaju  starom  mezhebu.  Glupostima  neznalica  nikad  kraja!    Dakle „šejh“ Nusret iz citata šejhul‐islama zaključuje da „tehakum ne ulazi u  aslud‐din“ i da su ljudi koji ne sude osim plemenskim zakonima kod Ibn Tejmijje  „muslimani“  i  obavezuje  nas  da  tekfirimo  Ibn  Tejmijju,  jer  prema  njemu  Ibn  Tejmijje  ne  tekfiri  tagute  hukma  i  mušrike  hukma!  Zar  nije  mudar  ovaj  maočki  fenomen!?  Rekao je šejhul‐islam:  „Nema  sumnje  da  je  onaj  koji  ne  vjeruje  da  je  obavezno  suditi  onim  što  je  Allah  objavio Njegovom Poslaniku kafir. Pa ko god dozvoli  da sudi među ljudima onim  što  on  smatra  pravdom  mimo  slijeđenja  onoga  što  je  Allah  objavio  je  kafir.  Jer,  nema nijednog naroda a da ne naređuje suđenje pravdom, a pravda u njegovom  dinu  može  biti  ono  što  smatraju  njihovi  velikani.  Štaviše,  mnogo  onih  koji  se  pripisuju  islamu  sude  svojim  običajima  koje  nije  objavio  Allah,  subhanehu  ve  te 

 

EBU MUHAMMED

747 

'ala,  poput  „sevālifa“1133  beduina  i  poput  naređenja  onih  kojim  se  među  njima  pokorava (el‐mutā'ūn)1134 i smatraju1135 da je to ono čime treba suditi mimo Knjige  i Sunneta i to je (pravi)1136 kufr. Jer mnogi ljudi su ušli u islam1137 ali uprkos tome  ne  sude  osim  aktuelnim  običajima  koje  naređuju  „el‐muta'ūn“  (oni  kojima  se  pokorava).  Kada  oni  saznaju  da  nije  dozvoljeno  suditi,  osim  onim  što  je  Allah  objavio,  pa  se  ne  počnu  pridržavati1138  (iltizām)  toga,  već  ohalale  da  sude  suprotnim  onom  što  je  Allah  objavio  su  kafiri,1139  a  u  suprotnom  će  biti  džahili...“1140    Prva  stvar  kojom  otpočinjemo  rušenje  njihovog  shvatanja  je  da  konstatujemo  da  Ibn  Tejmijje  riječima  „su  ušli  u  islam“  ne  govori  o  suštinskom  islamu zbog toga što niko ne zna šta je u njihovom srcu mimo Allaha, i to pod broj  jedan  znači  da  šejh  govori  o  njihovoj  vanjštini  odnosno  o  pravnom  islamu  ili  njihovom  umišljenom  islamu.  Dalje,  šejhul‐islam  je  ili  poznavao  njihovo  stanje  prije „pripisivanja“ islamu ili nije? Najpreče je da jeste zbog toga što ga precizno  opisuje, a ono na čemu su bili plemena i beduini nije bilo skriveno.    Međutim, može li šejhul‐islam znati da li su se oni ispoljavanjem „opisa“ koji  se  može  tretirati  validnim  za  presudu  pravnim  islamom  nad  njima  poput  na  primjer  izgovaranja  šehadeta  LA  ILAHE  ILLALLAH  MUHAMMEDUN  RESULULLAH,  naročito  ako ga  u  svojoj vjeri  nisu  bili  izgovarali, suštinski  odrekli  od  nevjerstava  njihove  prijašnje  vjere,  a  ovdje  govorimo  o  mes’eli  iltizāma  samo  Allahovog  šerijata i kufra u zakon taguta? Odgovor je da ni to ne može znati jer to spada u  apsolutno nepoznato!     Što znači da je vrhunac kojeg im je šejhul‐islam mogao pripisati pravni islam i  to  na  osnovu  ispoljavanja  ulaska  u  njega  izgovaranjem  šehadeta  koji  podrazumijeva odricanje od pridržavanja stare vjere i zakona i pridržavanje samo  Kur’ana i Sunneta. Poslije toga ostaje samo mes’ela da li će pojedincu o kojem je  saznao  da  ne  zna  ono  bez  čega  nema  aslud‐dina  u  vanjštini  presuditi  propisom  murtedda, oslanjajući se na „pravni islam“ nakon kojeg se vratio u kufr, ili će mu                                                               1133

 Plemenski zakoni.    Na  ar.  ‫المطاعين‬  od  riječi  pokornost.  Ovo  sam  namjerno  ostavio  u  ovom  obliku  da  ne  bih  izgubio  riječ  „pokornost“ jer se ovo tiče mes'ele velikog širka pokornosti kojeg u sebi sadrži propisivanje zakona mimo ili uz  Allaha.  Da  sam  rekao  „glavešine“  izgubio  bih  značenje  pokornosti.  U  ovom  se  ogleda  važnost  poznavanja  arapskog jezika i vjerske terminologije.  1135  Drže, vide...  1136  Stavio sam „pravi“ jer je šejh spomenuo riječ „kufr“ sa određenim članom, želeći da time ukaže na poseban  vid kufra.  1137  Na ar. glagol eslemu u trećem licu množine.   1138  Na ar. riječ ‫التزام‬ koju sam preveo  sa  „pridržavanje“ i ona će nam puno trebati.   1139  Na ar. kuffar.  1140  Minhadžus‐Sunneh 5/83 (Šamilah)  1134

  748 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

presuditi  propisom  kafira  u  osnovi  vjerujući  da  je  riddet  povratak  u  kufr  nakon  suštinskog ulaska u islam, ili će imati detaljniji stav u ovom pitanju.    Moramo takođe imati na umu pitanje da li su dotični bili u stanju naučiti dini  islam,  te  da  je  moguće  da  je  među  njima  bilo  onih  koji  znaju  šta  je  potrebno  za  ostvarenje islama i onih koji to ne znaju, a zatim da li se nad onim koji to ne znaju  a  žive  u  istom  društvu  ostvario  argument  postojanjem  mogućnosti  saznanja,  a  njen dokaz je postojanje onih koji su naučili, kao što  je moguće da se kompletna  skupina  zbog  jednog  ili  drugog  razloga  nalazila  u  stanju  nemogućnosti  saznanja,  pa  su  se  pripisali  islamu,  ne  poznavavši  njegovu  suštinu  i  unijevši  u  njega  sa  sobom svoja stara nevjerstva poput suđenja tagutskim zakonima i slično, te da Ibn  Tejmijje  u  tom  slučaju  s  obzirom  da  zna  njihovo  stanje  ne  govori  ni  o  pravnom  islamu već onom kojeg su sebi umislili, a na to ukazuje činjenica da ih  je u ovom  citatu kao i mnogim drugim nazvao onim „koji se pripisuju islamu“.    Ali, stvar u koju nema sumnje jeste da bi Ibn Tejmijje ako bi saznao bilo koji  od vanjskih ili nutrinskih opisa koji ruše osnovu pridržavanja šerijata vjerovao da  takvi  nisu  muslimani,  bez  obzira  na  sva  spomenuta  pitanja,  a  da  on  govori  o  negaciji tekfira kazne u slučaju da su džahili je postalo jasno.  Sve ovo potvrđuju slijedeći citati šejhul‐islama:  „Među  njima  ima  onih  koji  od  mrtvog  traže  ono  što  se  traži  od  Allaha,  pa  kaže:  „Oprosti mi! Opskrbi me! Povedi me do pobjede!“ i slično tome, kao što klanjač u  svom namazu kaže Uzvišenom Allahu, i slične tim stvarima, za koje onaj koji zna  dini islam ne sumnja da su suprotne vjeri (dinu) svih poslanika, jer su one od širka  kojeg je zabranio Allah i Njegov Poslanik. Štaviše, od širka zbog kojeg se Poslanik,  ., borio protiv mušrika.   Njihovi  počinioci  su  opravdani  neznanjem  ako  nad  njima  nije  uspostavljen  argument kao što biva opravdan onaj kojem nije poslat poslanik, kao što je rekao  Uzvišeni Allah: Mi ne kažnjavamo dok ne pošaljemo poslanika.  U protivnom od dunjalučke kazne zaslužuju ono što zaslužuju njima slični mušrici.  Rekao je Uzvišeni: Nemojte Allahu druge činiti ravnim, a svjesni ste! A u hadisu:  „Širk u ovom ummetu je skriveniji od miljenja mrava“.   Kada  onome  koji  vjeruje  u  Poslanika,  .,  postane  jasno  da  je  mušrik,  on  će  se  pokajati Allahu i obnoviti svoj islam, te se predati islamom u kojem će se pokajati  od ovog širka.1141“1142                                                                1141

 Ili (...te će u islam ući islamom u kojem će se pokajati od ovog širka). 

 

749 

EBU MUHAMMED

  Koji  je  to  islam  uz  postojanje  širka  kojeg  je  šejhul‐islam  pripisao  mušriku  rekavši: „te se predati islamom u kojem će se pokajati od ovog širka“, u kojem ga  Ibn Tejmijje naziva mušrikom rekavši: „...postane jasno da je mušrik“?    Ovdje se takođe može reći da je moguće da se nekom narodu pripiše pravni  islam  kada  ispolje  nešto  od  njegovih  specifika  ali  onog  momenta  kada  ispolje  suštinski  veliki  širk  taj  islam  nestaje  i  ostaje  samo  pitanje  hoće  li  im  se  presuditi  riddetom ili će se reći da su nevjernici u osnovi koji nikad nisu ušli u islam. Njihovo  „pripisivanje islamu“ uz opis velikog širka srcem ili vanjštinom je umišljeni islam i  umišljeno  pripisivanje  i  takve  šejhul‐islam  kao  što  vidiš  naziva  mušricima  koji  se  pripisuju islamu, koji moraju „obnoviti svoj islam“.    U slijedećem citatu šejhul‐islam koristi istu terminologiju u pogledu ljudi koji  obožavaju kipove, i u tome je dokaz protiv džahila Nusreta i Bilibanija koji prave  razliku  između  tekfira  obožavaoca  kipa  i  tekfira  mušrika  u  hukmu  i  tehakumu,  a  ovaj  citat  mi  je  bio  na  umu  čim  sam  čuo  kako  na  osnovu  riječi  „su  ušli  u  islam“  pripisuju  islam  mušricima  hukma  i  tehakuma  pod  izgovorom  da  je  on  manje  poznato pitanje, a da to nije moguće u pogledu onih koji obožavaju kipove.  Rekao je Ibn Tejmijje u „Odgovoru Ekhna’iju“ na str. 95‐96: 

، ‫ﻓﺈذا ﻗﺼﺪ اﻹﻧﺴﺎن اﻟﺴﺠﻮد ﻟﻠﺸﻤﺲ وﻗﺖ ﻃﻠﻮﻋﻬﺎ و وﻗﺖ ﻏﺮو ﺎ ﻛﺎن أﺣﻖ ﺑﺎﻟﻨﻬﻲ واﻟﺬم واﻟﻌﻘﺎب‬ ‫وﳍﺬا ﻳﻜﻮن ﻛﺎﻓﺮاً ﻛﺬﻟﻚ ﻣﻦ دﻋﺎ ﻏﲑ اﷲ وﺣﺞ إﱃ ﻏﲑ اﷲ ﻫﻮ أﻳﻀﺎً ﻣﺸﺮك واﻟﺬي ﻓﻌﻠﻪ ﻛﻔﺮ ﻟﻜﻦ ﻗﺪ ﻻ‬ ‫ﻳﻜﻮن ﻋﺎﳌﺎً ﺑﺄن ﻫﺬا ﺷﺮك ﳏﺮم ﻛﻤﺎ أن ﻛﺜﲑاً ﻣﻦ اﻟﻨﺎس دﺧﻠﻮا ﰲ اﻹﺳﻼم ﻣﻦ اﻟﺘﺘﺎر وﻏﲑﻫﻢ وﻋﻨﺪﻫﻢ‬ ‫أﺻﻨﺎم ﳍﻢ ﺻﻐﺎر ﻣﻦ ﻟﺒﺪ وﻏﲑﻩ وﻫﻢ ﻳﺘﻘﺮﺑﻮن إﻟﻴﻬﺎ وﻳﻌﻈﻤﻮ ﺎ وﻻ ﻳﻌﻠﻤﻮن أن ذﻟﻚ ﳏﺮم ﰲ دﻳﻦ اﻹﺳﻼم‬ .‫وﻳﺘﻘﺮﺑﻮن إﱃ اﻟﻨﺎر وﻻ ﻳﻌﻠﻤﻮن أن ذﻟﻚ ﳏﺮم‬ „Pa kada čovjek ima namjeru činjenja sedžde suncu za vrijeme njegovog izlaska i  za vrijeme njegovog zalaska još preče zaslužuje zabranu i kuđenje i kaznu, i zbog  toga  biva  kafirom.  Onaj  koji  se  moli  nekom  drugom  mimo  Allaha  i  čini  hadždž  nekom  drugom  mimo  Allaha  je  takođe  mušrik,  a  ono  što  je  uradio  je  kufr.  Ali  moguće je da ne zna da je to zabranjeni širk, kao što su mnogi ljudi od tatara i  drugih ušli u islam a kod sebe imaju male kipove od „slijepljene vune“ i drugog, i  približavaju  im  se,  i  veličaju  ih  i  ne  znaju  da  je  to  zabranjeno  u  dinil‐islamu,  i  približavaju se vatri i ne znaju da je to zabranjeno.   

                                                                                                                                                         Qa’idetun ’adhimeh, str. 73‐35 

1142

  750 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

‫ﻓﻜﺜﲑ ﻣﻦ أﻧﻮاع اﻟﺸﺮك ﻗﺪ ﳜﻔﻰ ﻋﻠﻰ ﺑﻌﺾ ﻣﻦ دﺧﻞ ﻓﻲ اﻹﺳﻼم وﻻ ﻳﻌﻠﻢ أﻧﻪ ﺷﺮك ﻓﻬﺬا ﺿﺎل وﻋﻤﻠﻪ‬ ‫ }ﻓﻼ ﺗﺠﻌﻠﻮا ﷲ‬:‫اﻟﺬي أﺷﺮك ﺑﻪ ﺑﺎﻃﻞ ﻟﻜﻦ ﻻ ﻳﺴﺘﺤﻖ اﻟﻌﻘﻮﺑﺔ ﺣﱴ ﺗﻘﻮم ﻋﻠﻴﻪ اﳊﺠﺔ ﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬ ‫ وﻛﺬﻟﻚ ﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﻟﺪاﺧﻠﻴﻦ ﻓﻲ اﻹﺳﻼم ﻳﻌﺘﻘﺪون أن اﳊﺞ إﱃ ﻗﱪ ﺑﻌﺾ‬:‫ إﱃ أن ﻗﺎل رﲪﻪ اﷲ‬.{...ً‫أﻧﺪادا‬

‫اﻷﺋﻤﺔ واﻟﺸﻴﻮخ أﻓﻀﻞ ﻣﻦ اﳊﺞ أو ﻣﺜﻠﻪ وﻻ ﻳﻌﻠﻤﻮن أن ذﻟﻚ ﳏﺮم وﻻ ﺑﻠّﻐﻬﻢ أﺣ ٌﺪ أن ﻫﺬا ﺷﺮك ﳏﺮم ﻻ‬   .‫ﳚﻮز‬ „Dakle,  moguće  je  da  puno  vrsta  širka  budu  nepoznate  nekom  ko  je  ušao  u  islam, i da ne zna da je to širk. Ovo je onaj koji je u zabludi i njegovo djelo kojim je  pridružio  je  neispravno,  ali  ne  zaslužuje  kaznu  sve  dok  se  nad  njim  ne  uspostavi  argument.  Rekao  je  Uzvišeni:  pa  nemojte  Allahu  činiti  niddove  a  svjesni  ste...  –  do  riječi  –  ...isto  tako  mnogi  među  onim  koji  su  ušli  u  islam  vjeruju  da  je  hadž  grobovima nekih imama i šejhova bolji od hadždža ili poput njega, a ne znaju da je  to  zabranjeno,  niti  im  je  neko  dostavio  da  je  to  zabranjeni  širk  i  da  nije  dozvoljeno.“1143    Prema logici neznalica obaveza je one koji ’ibadete kipovima od „slijepljene  vune“  i  koji  se  približavaju  vatri  i  veličaju  je  nazvati  muslimanima  zbog  riječi  Ibn  Tejmijje, rahimehullah:  „Kao  što  su  mnogi  ljudi    od  tatara  i  drugih  ušli  u  islam  a  kod  sebe  imaju  male  kipove od „slijepljene vune“ i drugog, i približavaju im se, i veličaju ih i ne znaju da  je to zabranjeno u dinil‐islamu. Približavaju se vatri i ne znaju da je to zabranjeno.“    Nusret  i  njegov  ahbab  su,  kao  što  si  vidio,  rekli  da  je  počinioc  manje  poznatog velikog širka musliman, tako da se nije čuditi da Ibn Tejmijji sada pripišu  da vjeruje da je mušrik musliman u suštini. Da Allah sačuva! Ako to ne urade onda  im  je  obaveza  da  na  isti  način  postupe  prema  njegovim  riječima  u  „Minhadžus‐ sunneh“ pa da riječi „Jer mnogi ljudi su ušli u islam“ protumače kao mi, zbog toga  što svaka jedinka velikog suštinskog širka stoji nasuprot suštine tevhida i islama.  Štaviše, ako bi se pridržavali svog temelja do kraja morali bi isto reći za „mnoge  vrste širka“ zbog riječi Ibn Tejmijje:   „Dakle,  moguće  je  da  puno  vrsta  širka  budu  nepoznate  nekom  ko  je  ušao  u  islam, i da ne zna da je to širk. Ovo je onaj koji je u zabludi i njegovo djelo kojim je  pridružio  je  neispravno,  ali  ne  zaslužuje  kaznu  sve  dok  se  nad  njim  ne  uspostavi  argument.“                                                               1143

 Kitabul‐istigatha, str. 95‐96 

 

751 

EBU MUHAMMED

  Isto tako mi u ovom trenutku imamo puno pravo da Nusreta obavežemo na  tekfir  Ibn  Tejmijje  koji  za  one  koji  ’ibadete  kipovima  i  vatri  i  približavaju  im  se  i  veličaju  ih  kaže  da  su  „ušli  u  islam“,  a  s  obzirom  da  je  Ibn  Tejmijje  bio  veliki  učenjak, Nusret ga ne može opravdati neznanjem iako jadnik vjeruje da negacija  islama  (tekfir)  mušrika  nije  od  aslud‐dina.  Ovo  naravno  važi  u  slučaju  da  se  magarci  pridržavaju  do  kraja  u  svojoj  tvrdnji  da  šejhove  riječi  „su  ušli  u  islam“  znače  postojanje  pravnog  islama  u  apsolutnom  smislu  uz  pojavu  velikog  širka,  a  kamoli suštinskog islama. Allahulmuste’an!     Dakle,  važno  je  da  poznajemo  temelje  da  ne  bismo  pogrešno  shvatili  riječi  učenjaka, a istina je da se riječi Ibn Tejmijje „su ušli u islam“ tumače u značenju  „njihovog  pripisivanja  islamu“  ili  u  značenju  „ispoljavanja  islama“  kojim  dobijaju  pravni islam, ali kada ispolje jasan veliki širk gube opis islama.     Takođe  je  nezaobilazno  da  primjetimo  da  Ibn  Tejmijje  spomenute  nije  nijednom nazvao muslimanima, a mi s ushićenjem očekujemo „reakciju“ Nusreta i  njegovog  „ahbaba“  na  ove  citate  Ibn  Tejmijje!  Napominjem  da  postoje  ljudi  koji  do kraja tjeraju tvrdnju  da je obožavaoc nekog  drugog mimo Allaha, iz neznanja  kojeg  nije  mogao  odagnati  od  sebe,  musliman  ‐  muvehhid  obožavaoc  samo  Allaha, Jedinog!  Rekao je šejhul‐islam Ibn Tejmijje takođe: 

‫وﻛﺜﲑا ﻣﺎ ﻳﺘﺼﻮر اﻟﺸﻴﻄﺎن ﺑﺼﻮرة اﳌﺪﻋﻮ اﳌﻨﺎدى اﳌﺴﺘﻐﺎث ﺑﻪ إذا ﻛﺎن ﻣﻴﺘﺎً ﻛﺬﻟﻚ ﻗﺪ ﻳﻜﻮن ﺣﻴﺎً وﻻ ﻳﺸﻌﺮ‬ ‫ ﺑﻞ ﻳﺘﺼﻮر اﻟﺸﻴﻄﺎن ﺑﺼﻮرﺗﻪ ﻓﻴﻈﻦ اﳌﺸﺮك اﻟﻀﺎل اﳌﺴﺘﻐﻴﺚ ﺑﺬﻟﻚ اﻟﺸﺨﺺ أن اﻟﺸﺨﺺ‬،‫اﻟﺬي ﻧﺎداﻩ‬ ‫وﻳﻘﻊ ﻷﻫﻞ اﻟﺸﺮك واﻟﻀﻼل ﻣﻦ‬... - ‫ إﱃ أن ﻗﺎل‬- ...‫ﻧﻔﺴﻪ أﺟﺎﺑﻪ وإﳕﺎ ﻫﻮ اﻟﺸﻴﻄﺎن وﻫﺬا ﻳﻘﻊ ﻟﻠﻜﻔﺎر‬ ‫ واﻟﻐﺎﺋﺒﲔ ﻳﺘﺼﻮر ﳍﻢ اﻟﺸﻴﻄﺎن ﰲ ﺻﻮرة ذﻟﻚ اﳌﺴﺘﻐﺎث ﺑﻪ‬، ‫اﳌﻨﺘﺴﺒﲔ إﱃ اﻹﺳﻼم اﻟﺬﻳﻦ ﻳﺴﺘﻐﻴﺜﻮن ﺑﺎﳌﻮﺗﻰ‬ ُ ، ‫ وذﻛﺮ ﱄ ﻏﲑ واﺣﺪ أ ﻢ اﺳﺘﻐﺎﺛﻮا ﰊ ﻛﻞ ﻗﺼﺔ ﻏﲑ ﻗﺼﺔ ﺻﺎﺣﺒﻪ‬- ‫وﻫﻮ ﻻ ﻳﺸﻌﺮ… ﰒ ﻗﺎل ﺑﻌﺪ ﻛﻼم ﻟﻪ‬ ‫ اﳌﻠَﻚ ﻻ‬:‫ ﻓﻘﻠﺖ‬،ً‫ﻫﺬا ﻳﻜﻮن َﻣﻠ َﻜﺎ‬:‫ﻓﺄﺧﱪت ﻛﻼً ﻣﻨﻬﻢ أﱐ ﱂ أﺟﺐ أﺣﺪاً ﻣﻨﻬﻢ وﻻ ﻋﻠﻤﺖ ﺑﺎﺳﺘﻐﺎﺛﺘﻪ ﻓﻘﻴﻞ‬    .‫ﻳﻀﻠﻪ‬

‫ﻳﻐﻴﺚ اﳌﺸﺮك إﳕﺎ ﻫﻮ ﺷﻴﻄﺎن أراد أن‬

„Šejtan  se  često  prikazuje  u  liku  moljenog  i  pozvanog  od  kojeg  se  tražila  pomoć  ako se radi o mrtvom, a isto tako je moguće da se radi o živoj osobi, a onaj koji ga  je  zvao  to  ne  primjećuje,  već  mu  se  šejtan  prikazuje  u  njegovom  liku  i  zabludjeli  mušrik koji traži pomoć od te osobe misli da mu se ta osoba lično odazvala, a to je  u  stvari  šejtan,  i  to  se  dešava  nevjernicima...  ‐  do  riječi  ‐  ...i  događa  se  sljedbenicima širka i zablude od onih koji se pripisuju islamu, koji traže pomoć od  mrtvih i odsutnih.  

  752 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

Šejtan im se prikazuje u liku onoga od kojeg su tražili pomoć a on to ne osjeća... ‐  do riječi ‐ ...više njih su mi spomenuli da su tražili pomoć od mene; svaka priča se  razlikovala od priče drugog, pa sam obavijestio svakog od njih da se nisam nikom  od  njih  odazvao,  niti  sam  znao  da  je  tražio  pomoć  od  mene.  Pa  se  reklo:  „To  je  melek...?“,  na  šta  sam  odgovorio  da  melek  ne  ukazuje  pomoć  mušriku.  To  je  samo  šejtan koji je htio da ga odvede u zabludu.“1144  U ovom citatu ih je nazvao:  1) Sljedbenicima širka i zablude;  2) Mušricima;  3) Onim koji se pripisuju islamu.  Njegov govor je jasan i jedan dio pojašnjava drugi. Takođe je rekao: 

‫وﻛﺜﲑ ﻣﻦ اﳌﻨﺘﺴﺒﲔ ﻟﻺﺳﻼم ﻳﺴﺘﻐﻴﺚ ﺑﺸﻴﺨﻪ وﻳﺮى ﻣﻦ ﺟﺎء راﻛﺒﺎً أو ﻃﺎﺋﺮاً ﰲ اﳍﻮاء أو ﻏﲑ ذﻟﻚ ﻓﻴﻈﻨﻪ‬ ‫ ووﻗﻊ ﻟﻐﲑ واﺣﺪ ﻣﻦ أﺻﺤﺎﺑﻨﺎ ﻣﻌﻲ ﻟﻜﻦ ﳌﺎ ﺣﻜﻮا ﱄ أ ﻢ رأوﱐ ﺑﻴﻨﺖ ﳍﻢ‬،‫ﺷﻴﺨﻪ وﻫﺬا ﻗﺪ وﻗﻊ ﳋﻠﻖ ﻛﺜﲑ‬ ‫ ﻷن‬:‫أﱐ ﱂ أﻛﻦ إﻳﺎﻩ وإﳕﺎ ﻛﺎن اﻟﺸﻴﻄﺎن ﺗﺼﻮر ﺑﺼﻮرﰐ ﻟﻴﻀﻠﻬﻢ ﻓﺴﺄﻟﻮﱐ ﳌﺎ ﻻ ﻳﻜﻮن َﻣﻠَ َﻜﺎً ؟ ﻓﻘﻠﺖ‬   .‫ﻓﺄﺷﺮﻛﺖ‬

‫اﳌﻼﺋﻜﺔ ﻻ ﲡﻴﺐ اﳌﺸﺮﻛﲔ وأﻧﺖ اﺳﺘﻐﺜﺖ ﰊ‬

„Mnogi od onih koji se pripisuju islamu traže pomoć od svog šejha i vide onog koji  dolazi  kao  konjanika,  ili  da  leti  u  vazduhu  ili  drugačije,  pa  misle  da  je  to  njegov  šejh.  I  to  se  dogodilo  mnogima.  Dogodilo  se  ne  samo  jednom  od  naših  prijatelja  (ashabina) sa mnom, ali kada  su mi ispričali da su me vidjeli, ja sam im objasnio  da nisam ja bio taj, već da se to samo šejtan prikazao u mom obliku da bi ih odveo  u zabludu. Pa su me upitali zašto to ne bi bio melek? Pa sam rekao: „Zbog toga što  se  meleki  ne  odazivaju  mušricima,  a  ti  si  tražio  pomoć  od  mene  pa  si  upao  u  širk.“1145  Pa ih je nazvao mušricima i onim koji se pripisuju islamu.     Vjerujem  da  smo  ovim  odgovorili  na  spomenutu  šubhu  i  da  se  razjasnilo  značenje u kojem Ibn Tejmijje upotrebljava pojmove „oni koji se pripisuju islamu“  i  „su  ušli  u  islam“,  i  da  je  shvatanje  suštinskog  ili  pravnog  islama  bilo  koje  vrste  mušrika u spomenutoj situaciji najgora stvar koja se ikad mogla zaključiti. Nakon  ovoga  možemo  preći  na  iduću  mes’elu  vezanu  za  govor  Ibn  Tejmijje,  rahimehullah!                                                                 Medžmu’ul‐fetava 19/47‐48   Q’aidetun ’adhimeh, str. 165‐166 

1144 1145

 

EBU MUHAMMED

753 

14.1 Oni o kojima je Ibn Tejmijje govorio su sprovodili vlast taguta a nisu greškom pripisivali šerijatu ono što nije od njega želeći sprovođenje Allahove vlasti   Ono  u  šta  nema  nimalo  sumnje  jeste  da  plemenske  sudije  koji  su  „ušli  u  islam“ i „pripisuju  se  islamu“ i „ne sude osim  aktuelnim običajima koje naređuju  njihovi  taguti“  to  nisu  radili  slijedeći  šerijat  i  tražeći  saglasnost  s  njegovim  propisima  i  pokornost  Uzvišenom  Allahu,  već  su  namjerno  tahkimili  plemenske  zakone  i  kada  se  o  nekom  kaže  da  „ne  sudi  osim  plemenskim  zakonima“  nije  moguće govoriti o „kadijama muslimanima koji iz greške šerijatu pripisuju propise  koji nisu od njega“. Takvo tumačenje sprečavaju riječi Ibn Tejmijje lično!    Na  činjenicu  da  se  opis  njihovog  djela  ogleda  u  namjernom  tahkimu  tagutskih zakona, a ne nenamjernom pripisivanju šerijatu onoga što nije od njega,  ukazuju slijedeće tačke:  1) Oni  „ne  sude  osim  plemenskim  zakonima“  što  znači  da  uopšte  ne  sude  šerijatom;  2) Pokornost plemenskim poglavarima, tj. njihovim tagutima je kod njih u centru  pažnje i cilj namjere;  3) Da su sudili „uzimajući u obzir ’urf (tradiciju)“ slijedeći taj princip kao jedan od  izvora  šerijata  Ibn  Tejmijje  ne  bi  govorio  o  uvjetovanosti  znanja  o  zabrani  suđenja  nečim  drugim  mimo  onoga  što  je  Allah  objavio,  i  ne  bi  spominjao  „istihlāl“,  tj.  ohalaljivanje  koje  se  ogledalo  u  činjenici  da  „ne  sude  osim  plemenskim  zakonima“  koji  su  od  strane  plemena  tretirani  kao  pravda,  a  da  neko  u  isto  vrijeme  ne  sudi  osim  „tradicijom“  i  da  sudi  šerijatom  mimo  tradicije nije moguće.     U  pogledu  činjenice  da  su  upali  u  opis  koji  sam  po  sebi  ruši  „opšte  pridržavanje  šerijata“  nema  sumnje,  jer  i  mi  i  oni  koji  su  pogriješili  u  shvatanju  riječi  Ibn  Tejmijje  tumačeći  ih  u  značenju  u  kojem  je  opravdanje  neznanjem  moguće kao kada bi musliman nenamjerno pripisao šerijatu ono što nije od njega,  kažemo da je njihovo djelo samo po sebi veliki kufr i širk, a mezheb vođa smutnje  prema kojem je jedina razlika između taguta hukma i malog  kufra u uvjerenju u  sebi  sadrži  uvjerenje  da  opis  tahkima  tagutskog  zakona  sam  po  sebi  nije  veliki  kufr, i tome su još dodali da „tehakum nije od aslud‐dina“.     Dakle, što se tiče govora šejhul‐islama nema sumnje da on  govori o ljudima  koji  ne  znaju  da  je  obaveza  suditi  samo  šerijatom,  pa  zbog  toga  i  ne  obraćaju  veliku  pažnju  na  pridržavanje  samo  šerijata,  i  koji  smatraju  da  su  njihovi  običaji 

  754 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

pravda kojom treba suditi. Na ovo ukazuju riječi Ibn Tejmijje lično! Da se njihova  greška  ogledala  u  nenamjernom  pripisivanju  šerijatu  onoga  što  nije  od  njega  šejhul‐islam bi o njima govorio na drugačiji način, a nešto o tome je spomenuo na  kraju citata. Ne bih spominjao opise s kojim smo se već upoznali.     Od  osoba  koje  su,  prema  mom  mišljenju,  riječi  Ibn  Tejmijje  protumačile  na  pogrešan  i  nepotpun  način  iz  kojeg  su  džahili  zaključili  islam  onih  koji  ne  sude  osim  zakonima  taguta,  ili  onih  koji  sude  zakonima  taguta  iz  vanjske  realnosti  ili  traže  da  im  se  njima  sudi,  je  i  Qarni  koji  u  svojoj  knjizi,  a  ja  ću  dodavati  svoje  opaske nakon svake tačke, kaže:  „Sažetak riječi Ibn Tejmijje, rahimehullah, je:  „1)  Moguće  je  da  se  od  strane  muslimana  dogodi  pridržavanje  nečeg  drugog  mimo  šerijata,  ali  ne  u  smislu  odbijanja  šerijata,  već  to  može  biti  kao  rezultat  neznanja i šubhe.“    Rekoh,  to  je  moguće,  ali  oni  o  kojima  govori  Ibn  Tejmijje  su  upali  u  opis  namjernog tahkima tagutskog zakona i sprovođenja tagutske vlasti, koji je sam po  sebi  veliki  kufr  i  širk  koji  se  ne  može  sastati  sa  aslu  dinil  islamom  bez  obzira  na  opis  odbijanja  šerijata  koji  ulazi  u  kategoriju  ostavljanja  i  o  kojem  se  govori  tek  nakon  uspostave  argumenta,  dok  opis  širka  ulazi  u  kategoriju  čina,  a  svako  upadanje u veliki širk neminovno znači ostavljanje tevhida, a nevjerstvo sudije koji  sprovodi tagutsku vlast, kao što sam već rekao, nije ispravno obrazložavati samo  opisom odbijanja, okretanja i slično.    Ako  bi  se  desilo  da  neko  širk  suđenja  tagutskim  zakonom,  u  kojem  se  sprovodi tagutska vlast, naziva kufrom odbijanja, nadovezujući na spomenuti opis  propise koje je Uzvišeni Allah naredio, radilo bi se o „greški u imenu“ i u pogledu  toga sam prenio riječi ’Alija Hudajra. Ovdje podsjećam da Qarni onoga koji slijedi  lažne vjerovjesnike poput Musejleme i slično nije opravdao neznanjem i te’vilom,  a  između  širka  slijeđenja  i  pokornosti  i  hukma  i  tehakuma  nema  razlike  u  propisu, pa ako Qarni misli da onaj koji u dotičnim  propisima namjerno tahkimi  tagutski  zakon  može  biti  musliman,  takođe  mora  reći  da  onaj  koji  namjerno  slijedi  Musejlemu  u  nekim  zakonima  može  biti  musliman,  kao  što  mora  reći  da  onaj koji namjerno propisuje zakone mimo Allaha bez obzira na njihov oblik može  biti opravdan.     Kada  je  u  pitanju  širk  pokornosti  i  slijeđenja  taguta  vanjske  realnosti  i  širk  suđenja njihovim zakonom i širk traženja da se njima sudi, između vrsta i jedinki  neke  kategorije,  koje  imaju  istu  suštinu,  ne  pravi  se  razlika,  jer  ih  obuhvata  zajednička osnova koja se ogleda u tome da čovjek ne može biti muslimanom sve 

 

EBU MUHAMMED

755 

dok  ne  ostvari  kufr  u  tagute  slijeđenja  i  pokornosti,  tagute  ’ibadeta  i  tagute  hukma.     Ali  ako  se  dogodi  da  neke  osobe  presuđuju  propisima  koji  su  identični  tagutskim zakonima a nisu ispoljili tahkim tagutskih zakona, u smislu sprovođenja  tagutske  vlasti  a  ne  Allahove,  onda  ostaje  mogućnost  da  se  možda  radi  o  muslimanu koji iz neznanja i zbog šubhe pripisuje šerijatu njemu suprotan zakon,  a  opravdanje  neznanjem  i  šubhom  se  može  primjeniti  samo  u  manje  poznatim  mes’elama  jer  postoji  idžma’  među  ehlus‐sunnetom  da  se  u  opšte  poznatim  mes’elama u nekom društvu ne opravdava neznanjem i da je onaj koji se u njima  suprotstavi  iz  neznanja,  te’vila  i  šubhe  kafir  nevjerstvom  izbjegavanja  koje  za  sobom povlači kaznu.     Krajnje  je  čudno  da  Qarni  o  njima  govori  kao  o  muslimanu  koji  šerijatu  nenamjerno  pripisuje  ono  što  nije  od  njega,  koji  se  ne  tekfiri  dok  se  ne  ostvari  propis odbijanja šerijata, jer nije imao namjeru tahkima taguta koja je uvijek veliki  širk, uz napomenu da je otvorio vrata opravdanja neznanjem i šubhom uopšteno i  nije ga ograničio na manje poznate mes’ele,1146 i tu je Halidi koji ga je zbog toga  kritikovao bez sumnje u pravu.  Dalje kaže Qarni:  „2) Osoba pri kojoj se to ostvari se u vanjštini ne tekfiri njenim pukim djelom, iako  je njeno djelo kufr, sve dok se ne poduči da njeno djelo ništi suštinu pridržavanja  vjere, koju, što se očekuje od njega, poznaje.“1147    S  obirom  da  se  Qarni  slaže  da  čovjek  ne  može  biti  musliman  sve  dok  ne  povjeruje  da  je  obavezan  pridržavati  se  samo  Allahove  vjere,  nutrinski  i  vanjštinski,  kažemo  da  se  time  nad  njim  uspostavio  argument  u  pogledu  zabranjenosti pridržavanja zakona taguta iz vanjske realnosti, kako nutrinom tako  i vanjštinom.   Ako Qarni pravi razliku između srčanog i vanjštinskog pridržavanja tagutskih    zakona,  pa  ne  opravdava  u  prvom,  a  opravdava  u  drugom,  onda  je  napravio  razliku  između  dvije  iste  stvari  u  dini  islamu,  koji  ne  pravi  razliku  između  onoga  koji  ne  vjeruje  da  je  haram  pridržavati  se  tagutskog  zakona,  ili  vjeruje  da  je  to  ispravno  i  onoga  koji  vjeruje  da  je  to  haram  a  pridržava  ga  se.  Kakva  je  razlika  među njima u dini islamu?! Nikakva! Tokom čitave knjige, Qarni nije pravio razliku                                                               1146

  U  drugom  djelu  ove  knjige  ćeš  se  upoznati  sa  mezhebima  učenjaka  sunneta  u  pogledu  tekfira  u  manje  poznatim mes’elama.   1147   Očekuje  se  od  njega  da  poznaje  da  je  obaveza  pridržavati  se  samo  Allahovog  zakona  što  podrazumijeva  zabranjenost pridržavanja tagutskog zakona, jer bez toga ne može biti musliman.  

  756 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

između  srčanog  i  vanjskog  rušenja  aslud‐dina  i  to  uvjerenje  je  konstatovao  i  branio kao temelj ehlus‐sunneta. Ali, on djelo onih koji „ne sude osim plemenskim  zakonima“ tumači u značenju muslimana koji se u osnovi pridržava samo šerijata  a ne zna da mu se dotični propisi kojima sudi, ne želeći time sprovođenje tagutske  vlasti  već  Allahove,  suprotstavljaju  i  da  su  uzrok  rušenja  osnove  pridržavanja  šerijata.  Dalje kaže:  „3)  Onaj  koji  ustraje  na  svom  činu  nakon  podučavanja  i  pojašnjenja  postaje  kafirom i šejhul‐islam ga naziva „mustehillom“, tj. onim koji ohalaljuje...“  Rekoh, tako je! Kada se nad njim uspostavi argument kafir je kufrom koji za    sobom  povlači  kaznu,  ali  ako  je  prije  toga  namjerno  tahkimio  zakone  taguta  iz  vanjske realnosti on je mušrik kao što je mušrik onaj koji slijedi lažne vjerovjesnike  poput Musejleme, a Qarni se slaže da je ostvarenje pridržavanja (iltizāma) samo  šerijata, nutrinski i vanjštinski, hukmom i tehakumom, sastavni dio aslud‐dina bez  kojeg nema islama i uspjeha na ahiretu.  Mes’elu  upotrebe  pojma  „istihlāl“,  tj.  ohalaljivanje  u  značenju  praktičnog  ohalaljivanja  ćemo  spomenuti  nakon  komentara Qarnijevih riječi.  Kaže Qarni:  „...To  nije  ohalaljivanje  kojeg  žele  murdžije  i  kojeg  uvjetuju  za  tekfir  onoga  koji  propisuje  mimo  Allaha,  jer  kod  njih  to  ohalaljivanje  nije  moguće  saznati  osim  putem izgovaranja, a što se tiče pukog djela, ono kod njih u sebi ne sadrži nikakvo  ukazivanje na ohalaljivanje, prije podučavanja ili poslije njega.“    Rekoh,  nazivati  one  koji  se  nisu  odrekli  od  taguta  propisivanja  zakona  i  taguta hukma murdžijama je novotarija suvremenika, koji su sebi naštelovali vjeru  tako da ne moraju tekfiriti svoje voljene.    Kako je moguće nazvati murdžijom onoga koji ne tekfiri taguta hukma kojeg  su tekfirili ekstremne džehmije, znajući da su murdžije muslimani i da onaj koji ne  vjeruje da tagut hukma nije musliman nije musliman!? Ovo su gluposti Dr. Sefera  Havalija, Qarnija i mnogih koji ih slijede u ovoj izopačenoj novotariji. Da nas Allah  sačuva od uzroka Svoje srdžbe!   Qarni nastavlja: 

 

EBU MUHAMMED

757 

„Zbog  toga  je  imam  Ibn  Tejmijje  spomenuo  da  je  tahkim  nečeg  drugog  mimo  šerijata kufr, a murdžije, kada je u pitanju šerijatski opis, to ne kažu,1148 i da onaj  koji  ustraje  u  tahkimu  nečeg  drugog  mimo  šerijata  nakon  podučavanja  postaje  kafirom i onim koji je ohalalio, a murdžije u pogledu presude nad pojedincem to ne  govore...“1149    Sve murždije, pravnici i džehmije, djela kufra ne nazivaju kufrom, a džehmije  riječi kufra ne nazivaju kufrom, ali svi oni tekfire osobe koje upadaju u uzroke za  koje je Allah vezao tekfir, bilo da se radi o riječima ili djelima, i kada je u pitanju  uzrok  koji  kod  njih  ne  ulazi  u  suštinu  kufra,  oni  ga  ne  nazivaju  kufrom  lično,  niti  vjeruju  da  njegovo  postojanje  za  sobom  neminovno  uzročnom  povezanošću  povlači srčano nevjerstvo, ali kažu da je on znak srčanog nevjerstva.     Najekstremnije džehmije, o kojima je Ibn Tejmijje rekao da su izašli iz islama  zbog  svog  stava,  kažu  da  je  moguće  da  čovjek  koji  je  upao  u  jasan  vanjski  kufr,  kojeg u vanjštini tekfire zbog toga što ga je Allah protekfirio, bude mu’min u srcu,  međutim, vaš Albani, Bin Baz i mnogi drugi koje nazivate murdžijama, želeći da ih  time  sačuvate  od  Allahovog  propisa,  nazivaju  najgoru  vrstu  nevjernika,  koji  su  počinili  desetine  najgorih  djela  nevjerstva  muslimanima,  a  one  koji  ih  tekfire  haridžijama.    Odakle vam onda obraz i hrabrost da ih nazivate murdžijama? Zar mislite da  na  ovom  svijetu  žive  samo  neznalice  i  budale  i  da  su  sva  pamet  i  znanje  postali  vaše specifično pravo i monopol učenjaka taguta!? Allahova kazna prema ovakvim  ljudima  je  u  tome  što  govore  i  šire  neistinu  iskrivljujući  temelje  Njegove  vjere,  subhanehu ve te ’ala.    Zbog svega što je prethodilo ja zabranjujem braći i sestrama u islamu da one  koji se nisu odrekli od mušrika i taguta nazivaju murdžijama ili čak džehmijama, da  Allah  sačuva,  već  ih  obavezujem  da  ih  izbace  iz  suštine  vjere  svih  vjerovjesnika,  kao što su ih Allah i svi Njegovi vjerovjesnici i poslanici izbacili iz vjere.    

                                                             1148

 Nusret i Bilibani kažu da „tahkim suprotnog zakona“ ne biva kufrom osim uz „uvjerenje“, i na ovu novotariju  dodaju da tehakum nije od aslud‐dina i da su taguti i mušrici hukma muslimani, tako da su pretekli murdžije i  džehmije.  1149  Davabitut‐tekfir 'inde ehlus‐sunneh vel‐džema'ah, str. 172‐173 

  758 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

14.2 Pojmom „ohalale“ se misli na praktično ohalaljivanje   Što se tiče riječi Ibn Tejmijje u kojima spominje ohalaljivanje znaj da on njima  misli  na  praktično  ohalaljivanje,  a  ne  na  jezičko,  jer  kao  prvo  onaj  koji  zamjeni  šerijat  i  uvede  suprotne  zakone  to  najčešće  nije  uradio  osim  što  iste  smatra  pravdom,  jer  svaki  narod  tvrdi  da  je  njegov  zakon  pravda,  a  razumski,  fitretski  (prirodno) i vjerski je rijetko da neko zamijeni šerijat suprotnim zakonom i njime  sudi vjerujući da je pravda samo u šerijatu.    To bi bilo kao da čovjek tvrdi da voli određenu vrstu hrane a zatim je zamjeni  onom  o  kojoj  tvrdi  da  je  mrzi  a  ona  se  u  tradiciji  njegovog  društva  smatra  omiljenom vrstom hrane!      Kao  drugo,  kada  se  nad  njima  uspostavi  vjerovjesnički  argument  u  pogledu  zabranjenosti suđenja tagutskim zakonom i oni ustraju u tome njihov postupak se  može tretirati kao odbijanje Allahove zabrane, ili opiranje pridržavanju šerijata ili  ohalaljivanje  onoga  na  čemu  su,  a  suprotstavljanje  argumentu  nakon  njegove  spoznaje  ulazi  u  kufr  prkosa,  tj.  kufrul‐’inad,  a  ako  se  to  desi  u  opšte  poznatim  mes’elama uz neznanje radi se o kufru izbjegavanja.     Šejh  Muhammed sin ’Abdulvehhaba je ukazao čak  na to da bi ashabi da su  uradili  mali  širk  nakon  zabrane  Allahovog  Poslanika,  .,  da  uzmu  „zatul‐envat“  postali  kafiri,  a  ’Ali  El‐Hudajr  kaže  da  je  to  zbog  toga  što  bi  se  njihovo  praktično  suprotstavljanje Poslaniku spustilo na stepen ’inada na primjer. Objašnjavajući da  se nevjerničko ohalaljivanje može desiti djelom, Dr. Sefer El‐Havali kaže:  „Peto: da „istihlāl“ može biti uvjerenjem, govorom i djelom.  Uvjerenje  i  govor  su  jasni,  kao  kada  bi  neko  rekao  da  je  zinaluk  ili  pijenje  vina  halal.  U  to  spada  priča  Qudame  b.  Maz’una  i  onih  koji  su  bili  s  njim,  vezano  za  pijenje vina.   U djelo, poput slučaja čovjeka koji je oženio ženu svog oca, pa je Vjerovjesnik,  .,  naredio da se ubije, i da se njegov imetak podijeli na pet dijelova, i nije naredio da  se pita: „Jesi li ohalalio ili priznaješ?“.  Ibnul‐Qajjim, rahimehullah, kaže:  „Prenio je imam Ahmed, En‐Nesa’i i drugi od El‐Bera’a da je rekao: „Sretoh svog  dajidžu  Ebu  Burdeh  koji  nosaše  zastavu,  pa  mi  je  rekao:  „Poslao  me  je  Allahov 

 

EBU MUHAMMED

759 

Poslanik,  ., čovjeku koji je oženio ženu svoga oca, da ga ubijem i da mu uzmem  imetak.“  Ibn  Ebi  Khajtheme  spominje  u  svojoj  „Istoriji“  od  hadisa  Mu’avije  b.  Qurreh  od  njegovog oca od njegovog djeda, radijallah ’anhum, da ga je Allahov Poslanik, .,  poslao čovjeku koji se oženio ženom svog oca, pa ga ja udario po vratu i uzeo mu  imetak.  Jahja b.  Me’in kaže: „Ovo je sahih hadis.“ U „Sunenu“ Ibn  Madžeta  u hadisu  Ibn  ’Abbasa  da  je  rekao:  „Rekao  je  Allahov  Poslanik,  .:  „Ko  „padne  na“  1150  svog  mahrema, ubijte ga!“  El‐Džuzidžani  je  spomenuo  da  je  El‐Hadždžadžu  doveden  čovjek  koji  je  silovao  svoju  sestru,  pa  je  rekao:  „Zadržite  ga  i  pitajte  prisutne  od  ashaba  Allahovog  Poslanika,  .!“  Pa  su  upitali  ’Abdullaha  b.  Mutarrifa,  /,  pa  je  rekao:  „Čuo  sam  Allahovog Poslanika,  ., da kaže: „Ko prekorači „harem“ vjernika prekoračite ga  sabljom!“  Ahmed je u rivajetu Isma’ila b. Se’ida u pogledu čovjeka koji oženi ženu svog oca ili  ženu  koja  mu  je  mahrem,  jasno  ukazao  rekavši:  „Ubija  se  a  njegov  imetak  ide  u  državnu kasu.“  Ovo mišljenje je ono što za sobom povlači presuda Allahovog Poslanika, ..“1151  Rekao je Ibn Kethir u komentaru ajeta: Ne ženite one koje su ženili očevi vaši...  „...ko to uradi nakon ovoga se otkinuo od svoje vjere, pa će biti ubijen a njegov  imetak  će  postati  fej’  za  državnu  kasu,  kao  što  je  to  prenio  imam  Ahmed  i  pisci  Sunena putem El‐Bera’a b. ’Aziba...“ Pa je spomenuo hadis!1152  Ovo nema drugo obrazloženje osim ohalaljivanja djelom.“1153    Ukazivanje  ovog  djela  na  ohalaljivanje  se  ogleda  u  sklapanju  tradicionalno  propisanog vjenčanog ugovora, pa s obzirom da sklapanje takvih  ugovora u sebi  sadrži uvjerenje propisanosti ugovora i pridržavanja zabranjene tradicije se iz toga  razumije ohalaljivanje ženjenja očeve žene i nepridržavanje šerijata. 

                                                             1150

 Ovo je bukvalan prijevod! Može se reći „ko obljubi“, „ko ima odnos“ i slično. Dakle, ova rečenica obuhvata  više nego vjenčani ugovor.  1151  Zadul‐Me'ad od Ibnul‐Qajjima 3/202  1152  Tefsir Ibn Kethir 2/210  1153  Fenomen irdža’a u islamskoj misli, str. 487‐488 

  760 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Isto  se  može  reći  u  pogledu  osoba  koje  obožavaju  Allaha  ’ibadetima  čija  je  zabranjenost  opšte  poznata.  Kada  je  Uzvišeni  naredio  muslimanima  da  se  u  namazu  okreću  prema  Ka’bi  nakon  što  su  se  u  svojim  namazima  okretali  prema  Bejtul‐Makdisu u Jeruzalemu islam je bio da se u namazu okreće prema Ka’bi i da  se  Allah  ne  obožava  osim  time,  i  da  je  neko  od  muslimana,  nakon  što  je  saznao  derogaciju propisa, ostao da klanja u pravcu Bejtul‐Makdisa niko od muslimana ne  bi sumnjao da je takav kafir zbog samog ustrajanja na tom činu, jer takav ne izlazi  iz dva stanja:  1) Zna derogaciju i ohalaljuje klanjanje prema Bejtul‐Makdisu na što kategorički  ukazuje  činjenica  da  taj  postupak  tretira  dinom  s  obzirom  da  njime  obožava  Allaha, ili se opire pridržavanju šerijata, a sve to obuhvata opis nepridržavanja  dini islama šta god da ga je ponukalo na taj čin.  2) Tvrdi svojim jezikom da je to što radi zabranjeno pa je u većem kufru od prvog  jer  se  približava  Allahu  onim  o  čemu  vjeruje  da  je  haram  kod  Gospodara  svjetova. Da Allah sačuva!    Na  činjenicu  da  Ibn  Tejmijje  pojmom  „ohalale“  misli  na  praktično  ohalaljivanje  ukazuje  i  to  što  on  stalno  ponavlja  da  je  vanjštinsko  pridržavanje  šerijata uvjet ispravnosti islama kao i pridržavanje njega srcem bez imalo razlike  među  njima  u  propisu,  a  vanjština  se  tiče  vanjskih  riječi  i  djela,  a  vanjsko  nevjerstvo u riječima i djelima ne mora uvijek imati svoju osnovu u kufru u ’aqidi  ali u slučaju uvođenja zakona suprotnih šerijatu nakon spoznaje Allahove zabrane,  u opšte poznatom kontekstu težnje za pravdom, to najčešće kategorički ukazuje  na „istihlal“ odnosno ohalaljivanje onoga na čemu su, pored toga što je ukazivanje  postupka na nepridržavanje šerijata jasnije nego sunce u po’ bijela dana.    Ako  neki  glupak  i  munafik  ustraje  na  tome  da  riječju  „ohalale“  misli  na  jezičko  ohalaljivanje,  mi  na  to  odgovaramo  konstatacijom  da  spomen  jezičkog  ohalaljivanja, kojeg rade neki ljudi, a o kojem šejhul‐islam prema njima govori, ne  ukazuje  da  ne  postoje  praktični  vanjski  vidovi  kufra  u  pitanju  suđenja  tagutskim  zakonima, jer ograničenost velikog kufra u pitanjima hukma i tehakuma samo na  jezičko  ohalaljivanje  je  zaključeno  putem  mefhumul‐mukhalefe,  u  smislu  da  sve  što je prećuteno nije veliki kufr, a to ne kaže osim neznalica i ne radi osim ahmak,  a u istom citatu kao i mnogim drugim  šejhul‐islam  ukazuje da se veliki kufr,  kao  što  se  može  dogoditi  srcem  i  govorom  jezika,  može  bez  imalo  sumnje  dogoditi  pukim djelom, i u pogledu toga postoji idžma’ ehlus‐sunneta.    Stalna  Komisija  je,  kao  što  si  vidio,  ograničavanje  velikog  kufra  samo  na  srčano ili jezičko ohalaljivanje svrstala u novotarije od kojih je šejhul‐islam čist, i to  je  istina  bez  imalo  dvojbe,  jer  ohalaljivanje  suđenja  tagutskim  zakonima  je  kufr 

 

EBU MUHAMMED

761 

bez obzira na to hoće li suditi njima ili ne, a Uzvišeni Allah je protekfirio kako zbog  apsolutnog  ostavljanja  suđenja  tako  i  zbog  suđenja  suprotnim  promjenjenim  zakonom.    Dalje,  kada  bi  rekli  da  je  srčano  ili  jezičko  ohalaljivanje  uvjet  tekfira,  u  pitanjima hukma i tehakuma nikad niko ne bi mogao biti protekfiren šta god da je  uradio,  pod  uslovom  da  ne  ohalali.  Da  Allah  sačuva!  ovo  je  upravo  ono  što  žele  robovi taguta u svakom vremenu pa i danas.    Najčudnije je to što robovi i braća taguta brane tagute hukma današnjice i za  njihov  tekfir  uvjetuju  ohalaljivanje  iako  taguti  hukma  nisu  ostavili  skoro  nijedan  kufr  ili  veliki  grijeh  a  da  ga  nisu  ohalalili!  Ovim  bih  završio  odgovor  na  šubhu  poturenu Ibn Tejmijji moleći Allaha da meni i svim muslimanima podari dobro oba  života, i da nas učini uzrokom upute drugih. Amin!    

14.3 Važno tumačenje fetve šejha ’Abdullatifa o kufru mutehakima plemenskim običajima   Na  kraju  ću  navesti  jednu  fetvu  šejha  ’Abdullatifa  sina  ’Abdurrahmana  i  ukratko  je  pojasniti  sprovodeći  nad  njom  neke  od  objašnjenih  temelja.  Nakon  toga možemo, inšaAllah,   preći na govor o stepenu tekfira  mušrika u Allahovom  dinu.  Upitan je šejh 'Abdullatif: 

‫اﻟﺘﺤﺎﻛﻢ إﻟﻰ اﻷﻋﺮاف واﻟﻌﺎدات‬

‫ ﻫﻞ ﻳﻄﻠﻖ ﻋﻠﻴﻬﻢ ﺑﺬﻟﻚ‬،‫ﻋﻤﺎ ﳛﻜﻢ ﺑﻪ أﻫﻞ اﻟﺴﻮاﻟﻒ ﻣﻦ اﻟﺒﻮادي وﻏﲑﻫﻢ ﻣﻦ ﻋﺎدات اﻵﺑﺎء واﻷﺟﺪاد‬ ‫ إﱁ؟‬...‫اﻟﻜﻔﺮ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﻌﺮﻳﻒ‬ Tehakum tradiciji i običajima  „...o onom čime sude sljedbenici „sevalifa” od beduina i drugih, od običaja njihovih  očeva i djedova. Da li se zbog toga nad njima izriče kufr nakon podučavanja...?“  Pa je odgovorio: 

‫ ﻗﺎل اﷲ‬،‫ ﻓﻬﻮ ﻛﺎﻓﺮ‬،‫ وﺳﻨﺔ رﺳﻮﻟﻪ ﺻﻠﻰ اﷲ ﻋﻠﻴﻪ وﺳﻠﻢ ﺑﻌﺪ اﻟﺘﻌﺮﻳﻒ‬،‫ﻣﻦ ﺗﺤﺎﻛﻢ إﻟﻰ ﻏﻴﺮ ﻛﺘﺎب اﷲ‬ {‫ }أَﻓَـﻐَْﻴـ َﺮ ِدﻳ ِﻦ اﻟﻠﱠ ِﻪ ﻳَـ ْﺒـﻐُﻮ َن‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،{‫ﻚ ُﻫ ُﻢ اﻟْ َﻜﺎﻓِ ُﺮو َن‬ َ ِ‫َﻢ ﻳَ ْﺤ ُﻜ ْﻢ ﺑِ َﻤﺎ أَﻧْـ َﺰ َل اﻟﻠﱠﻪُ ﻓَﺄُوﻟَﺌ‬ ْ ‫ } َوَﻣ ْﻦ ﻟ‬:‫ﺗﻌﺎﱃ‬ ِ‫ﱠ‬ ‫ﻚ ﻳُ ِﺮﻳ ُﺪو َن‬ َ ِ‫ﻚ َوَﻣﺎ أُﻧْ ِﺰ َل ِﻣ ْﻦ ﻗَـ ْﺒﻠ‬ َ ‫آﻣﻨُﻮا ﺑِ َﻤﺎ أُﻧْ ِﺰ َل إِﻟ َْﻴ‬ َ ‫ﻳﻦ ﻳَـ ْﺰﻋُ ُﻤﻮ َن أَﻧﱠـ ُﻬ ْﻢ‬ ْ ‫ }أَﻟ‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫اﻵﻳﺔ‬ َ ‫َﻢ ﺗَـ َﺮ إِﻟَﻰ اﻟﺬ‬

  762 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

ِ ُ‫أَ ْن ﻳـﺘَﺤﺎ َﻛﻤﻮا إِﻟَﻰ اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ‫ } َوﻟََﻘ ْﺪ ﺑَـ َﻌﺜْـﻨَﺎ ﻓِﻲ ُﻛ ﱢﻞ أُﱠﻣ ٍﺔ‬:‫ وﻗﺎل ﺗﻌﺎﱃ‬،‫ﻮت َوﻗَ ْﺪ أ ُِﻣ ُﺮوا أَ ْن ﻳَ ْﻜ ُﻔ ُﺮوا ﺑِ ِﻪ{ اﻵﻳﺔ‬ ُ َ َ ِ ِ   .‫ﻮت{ اﻵﻳﺔ‬ َ ُ‫اﺟﺘَﻨﺒُﻮا اﻟﻄﱠﺎﻏ‬ ْ ‫َر ُﺳﻮﻻً أَن ا ْﻋﺒُ ُﺪوا اﻟﻠﱠﻪَ َو‬ „Ko  se  tehakumi  nečem  drugom  mimo  Knjige  Allaha  i  Sunneta  Njegovog  Poslanika,  .,  nakon  podučavanja,  je  kafir.  Rekao  je  Uzvišeni  Allah:  Oni  koji  ne  sude onim što je Allah objavio, ti, oni su pravi kafiri. ‐ ajet  Rekao je Uzvišeni: Zar drugi din mimo Allahovog žele?! ‐ ajet  Rekao  je  Uzvišeni:  Zar  ne  vidiš  one  koji  tvrde  da  vjeruju  u  ono  što  se  tebi  objavljuje  i  što  je  objavljeno  prije  tebe,  hoće  (žele)  da  se  tehakume  tagutu,  a  naređeno im je da zanevjeruju u njega... ‐ ajet  Rekao je Uzvišeni: Mi smo svakom narodu poslali Poslanika: „'Ibadetite1154 samo  Allahu i klonite se taguta...‐ ajet“1155  Argumentacija protivnika:    Kao što su uradili sa govorom Ibn Tejmijje, neki džahili su uzeli govor šejha  ’Abdullatifa i njime htjeli dokazati kako smo Ebu Merjem i ja izmislili novu vjeru, i  da  je  onaj  koji  namjerno  sudi  zakonima  taguta  musliman,  zbog  toga  što  je  šejh  ’Abdullatif rekao da postaje kafirom tek nakon uspostave argumenta.  Odgovor na šubhu protivnika:    Na  ovu  šubhu  odgovoramo  kao  što  smo  odgovorili  na  šubhu  poturenu  Ibn  Tejmijji,  pa  kažemo  da  se  negiranim  kufrom  misli  na  kufr  koji  za  sobom  povlači  kaznu,  i  da  to  ne  znači  da  su  prije  toga,  s  obzirom  da  su  upali  u  opis  tehakuma  tagutu, muslimani. Kako da budu muslimani kada su upali u jasan veliki širk i kada  je  šejh  na  njih  spustio  ajete,  koji  govore  o  glavešinama  taguta  i  njihovim  robovima,  i  ajete  koji  govore  o  ’ibadetu  tagutu  uopšteno?!  Ovo  je  prvo  i  najrealnije tumačenje šejhove fetve!    Ako  je  moguće  da  su  ti  beduini  završavali  parnice  presudama  koje  su  u  vanjštini bile identične plemenskim zakonima „sevālif“ a pri sebi su imali osnovu  pridržavanja šerijata i opis islama u pravnom smislu, onda je moguće da se njihov  pojedinac ne tekfiri sve dok se nad njim ne uspostavi argument i dok se ne vidi je  li  imao  namjeru  tahkima  tagutskog  zakona  i  sprovođenja  njegove  vlasti  mimo  Allahove, ili je u manje poznatoj mes’eli nenamjerno pripisao šerijatu propis koji                                                               1154

 Pogledaj kako ovaj učenjak spušta ajet koji govori o ’ibadetu uopšteno na mes’elu tehakuma tagutu! Molim  Uzvišenog Allaha da nas učvrsti na Svom dinu!  1155  Ed‐Durerus‐senijjeh 10/426 

 

EBU MUHAMMED

763 

nije od  njega. Međutim, kod mene je ispravno prvo značenje, a  dokazivati islam  onih  koji  namjerno  sude  tagutskim  zakonima  i  traže  da  im  se  njima  sudi,  sprovodeći  tagutsku  vlast  i  želeći  tagutsko  vjersko‐zakonsko  htijenje,  njih  prihvataju  ili  propisuju,  ovim  i  sličnim  citatima  je  nevjerstvo  u  Allaha.  Allahulmuste’an!    Pravednom i objektivnom čitaocu neće biti nimalo teško da zaključi da smo  mi preči ispravnog tumačenja riječi Ibn Tejmijje i ’Abdullatifa. Onima koji se bune  kažemo  da  s  obzirom  da  se  spomenuti  citati  mogu  koristiti  u  korist  našeg  shvatanja, a protivnik mora priznati da je naše tumačenje jače, a i vi se „kačite za  njih“ kao davljenici, te se može reći da su postali predmet hipotetičnosti, iste nije  dozvoljeno  spominjati  kao  „argumente“,  uz  podsjetnicu  da  govor  uleme  sam  po  sebi nije šerijatski dokaz i da je onaj koji kaže suprotno kafir.     Zato je u osnovi bilo potrebno da se spor vrati dokazima Kur’ana i Sunneta,  čemu se opet suprostavljaju neki glupaci koji tvrde da oni nisu u stanju razumjeti  Kur’an  i  Sunnet,  iako  su  se  nametnuli  kao  vođe  i  da’ije,  te  se  vraćaju  „jasnom  govoru“  učenjaka  kojeg  valjda  mogu  lakše  shvatiti  od  jasnih  tekstova  šerijata,  kojim je uspostavljen argument nad beduinima pustinje, a kako su shvatili govor  učenjaka smo imali priliku da vidimo i osjetimo do sada.    Čudio sam se onom neznalici koji nije smio da izađe na dijalog te da vratimo  spor Kur’anu i Sunnetu, odbivši moj javni poziv pod izgovorom da ne želi da Ebu  Merjem  sudi  među  nama,  već  neko  drugi,  nakon  čega  sam  se  odmah  upitao  na  osnovu čega će ovaj siromah uvidjeti da taj „drugi“ griješi ako on sam nije u stanju  da  napravi  razliku  između  istine  i  laži  razmatranjem  šerijatskih  dokaza!  Ovo  opravdanje je još gluplje i poraženije od njihovih ličnosti! Da je bio iskren trebao  je priznati da on nije u stanju da razumije ni Kur’an ni Sunnet, niti govor učenjaka,  ali da ima „neko drugi“ i da ja trebam razgovarati sa njim.    Šta  sve  želja  za  vođstvom,  samodopadanje  i  neiskrenost  mogu  uraditi  od  jednog čovjeka! Dovoljan nam je Allah i divan je On Zaštitnik!    Čovjek  neće  biti  muslimanom  sve  dok  se  u  potpunosti  ne  odrekne  širka  pokornosti i slijeđenja, širka propisivanja zakona, širka hukma i tehakuma i širka u  ’ibadetu, i dok se ne odrekne taguta i mušrika u tim vidovima širka, i dok ne bude  ’ibadetio  samo  Allahu,  i  pridržavao  se  samo  Njegovog  šerijata  hukmom  i  tehakumom,  nutrinom  i  vanjštinom,  uz  lojalnost  samo  prema  muslimanima,  znajući  da  je  musliman  samo  onaj  koji  se  odrekao  od  svakog  širka  i  koji  ’ibadeti  samo Allahu. 

  764 

ODBRANA OSNOVE DINA I ŠEJHUL‐ISLAMA OD TVRDNJI NOSIOCA NEZNANJA 

  Ovo je opis bez kojeg nema islama u bilo kojem mjestu ili vremenu, i ko god  ga sruši nije  musliman ‐  muvehhid  makar ne porekao nijedan vjerski tekst, ili ga  odbio i slično. Ovo je kufr u taguta i iman u Allaha! Ovo pola stranice, uz spomen  vjerskih dokaza, bi bilo dovoljno za pojašnjenje aslu dinil islama da se nisu pojavile  razne vrste novotaraca, zbog čijih novotarija moramo pisati stotine stranica. Zato  neka narod ne krivi nas već njih!    Allah najbolje zna!  Hvaljen neka je Allah na početku i kraju!