Tasha-Alexander - Opasno Saznanje.pdf

Zvončica&Bocca

TAŠA ALEKSANDER

Opasno saznanje Prevela Sanja Bošnjak

1 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Za Endrua Sve, uvek

2 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Nijedna izuzetna duša nije pošteđena mešavine ludila. - ARISTOTEL

3 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Hargrivsa. Dok su se ponovo spustili na čvrsto tlo, već su bili vereni. Tri dana kasnije su se venčali i posle toga više nisu proveli nijednu noć odvojeno. Nadala sam se da će me gospođa Hargrivs obasuti toplinom kakvu je pokazivala sinu - da će se radovati kad ga vidi srećno oženjenog. Ali, posle dve nedelje hladne suzdržanosti odlučila sam da provodim što više vremena van domašaja njenog prekornog pogleda, koji je u meni izazivao peckavu nelagodu, i ta odluka me je i dovela do nesrećnog počivališta devojke ispružene ispod drveta i krvi koja je natapala zemlju. Žuč me je pekla u grlu dok sam je gledala, a oči su mi letele od njenih prstiju do lica uokvirenog kosom, koja je po boji i stilu bila toliko slična mojoj da smo mogle biti i bliznakinje. Nije bilo sumnje u to da je mrtva, nije bilo potrebe proveravati znake života. Niko nije mogao preživeti tako okrutne, duboke razderotine po vratu. Gornji deo haljine bio je crn od krvi i pokidan na stomaku, a ispod se nazirala prazna šupljina. Nisam mogla više da gledam. Obgrlila sam se oko struka do mi se stomak stezao. Nije mi se smučilo, nego sam bila previše užasnuta, previše zapanjena čak i da bih disala. Zatvorila sam oči u pokušaju da se usredsredim, pomerim, razmislim, ali nisam bila sposobna ni za šta. Okrenula sam se na zvuk oštrog pucketanja, kao da se grana lomi iza mene, a tada je moj konj ispustio grozan vrisak i propeo se. Shvatila sam da sam zaboravila da ga vežem za drvo i krenula prema njemu, ali bilo je prekasno. Već se dao u beg. I tako sam ostala deset kilometara daleko od kuće, sama sa ubijenom devojkom. Drveće i trava i cveće okretali su se oko mene dok sam pokušavala da se dovoljno priberem i procenim prizor ispred sebe. Trebalo je da budem spremnija za ovako nešto. U protekle dve godine postala sam neka vrsta detektiva pošto sam rešila ubistvo svog prvog muža, Filipa, vikonta Eštona, za koga su svi verovali da je umro od groznice u lovu u Africi. Otada su me još tri puta zvali da učestvujem u rešavanju ubistava, poslednji put na mom medenom mesecu u Konstantinopolju. Kolin, moj drugi muž (i Filipov najbolji prijatelj), radio je za Krunu, pomagao u stvarima koje su zahtevale, kako je voleo da kaže, malo više obazrivosti. Pošto nijedan muškarac nije mogao dobiti dozvolu da uđe u sultanov harem, zamolio me je da radim sa njim u službenom svojstvu kad je konkubina, za koju se ispostavilo da je ćerka britanskog diplomate, ubijena u otomanskoj palati. Koliko god da sam ranije imala uspeha, nijedno prethodno iskustvo nije me pripremilo za ovaj prizor preda mnom. Zaškiljila sam i vid mi se tako zamutio da su se polje makova iza drveta i leš stopili u grimizni talas koji je lebdeo na vetru. Čizma mi se okliznula na glatku travu kad sam zakoračila napred i naterala se da pogledam i zapamtim svaku pojedinost te jezive slike: položaj devojčinih udova, opis haljine, izraz lica. Istovremeno i sigurna i zgađena što sam u stanju da prenesem temeljan izveštaj o svemu što sam videla, okrenula sam se i započela dugu šetnju do kuće, dok mi se stomak prevrtao, srce poskakivalo na svaki zvuk koji je dolazio sa obližnjih polja, a noge podrhtavale. Na tren sam poželela da se pretvaram kako nisam videla ništa ili da se prepustim strahu. Suze, spremne da poteku, pekle su me u očima i zarila sam nokte u dlanove. I tada sam čula pucanj grančice. Zastala sam na vreme da ugledam zeca kako pretrčava stazu ispred mene. I odjednom se moj strah pretvorio u bes - bes što se više ne osećam sigurno na ovom mestu, koje je trebalo da mi ponudi odmor. Sabrala sam se i požurila kući, spremna da kažem Kolinu kako imamo posla.

6 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trebalo mi je više od dva sata da stignem do kuće gospođe Hargrivs, koja je bila smeštena u šumarku duboko u normandijskom selu severozapadno od Ruana, ali pošto su mi duga jahanja postala svakodnevna navika, nisam mislila da će moje odsustvo bilo kome biti neobično. Zato sam se i iznenadila kad je muž požurio da me dočeka čim sam otvorila vrata. Savladana olakšanjem što ga vidim, srušila sam mu se u naručje i priča mi je potekla sa usana a da nisam zastala ni da dođem do daha. „Nisi povređena?”, pitao je, pogladio po rukama i odmakao se da me bolje pogleda. „Ne”, odgovorila sam. Ponovo me odmerio, a zatim, očito zadovoljan, uveo me unutra, poslao najbližeg slugu da što hitnije dovede policiju i poseo me na udoban divan u prednjoj dnevnoj sobi. Njegova majka, koja je čitala, odložila je knjigu i ustala sa užasnutim izrazom. „Šta se dogodilo?”, pitala je. „Emili je pronašla leš”, odgovorio je Kolin, kružeći po sobi. Gospođa Hargrivs je ostala savršeno mirna, ozbiljnog lica, dok joj je prepričavao sve što se dogodilo. „Policija?”, pitala je. „Već su na putu”, rekao je i ponovo se okrenuo ka meni. „Sasvim si sigurna u mesto?” „Moraću da ti pokažem. Ne znam umem li da objasnim kako da stignemo tamo”, rekla sam. „Nisam sledila neki određeni put.” „Izbezumio sam se kad se konj vratio u baštu bez tebe”, rekao je. „Želeo sam da te tražim, ali nisam imao pojma u kom si pravcu otišla.” „Ne mogu da te zamislim izbezumljenog. Ti si više nego smiren - izluđujuće smiren kad si suočen sa opasnošću.” „Ne kad se radi o tebi, draga moja. Ne više.” Seo je pored mene, uzeo me za ruku i protrljao je. „Nemoj preterano da me štitiš. Neću to trpeti”, rekla sam. „Dok se osvestim, već ćeš me slati ranije na spavanje i određivati mi koje knjige da čitam.” „Ne bi mi palo na pamet da utičem na tvoj izbor štiva za čitanje.” „Mada, zaista imaš odličan ukus”, rekla sam. „Možda bih i uzela u obzir tvoj savet.” Majka mu je glasno uzdahnula i samo što nije zakolutala očima. „Dozvoli mi da pošaljem po svog lekara da je pregleda, Koline”, rekla je. „Misliš li, ledi Emili”, uporno me je oslovljavala zvanično, glasom punim oštrog prezira, da me podseti koliko joj smeta titula na koju sam, kao grofovska ćerka, imala pravo, „da ćeš moći ponovo da pogledaš taj leš? Ne mogu da se ne brinem za stanje tako osetljive i zaštićene devojke.” „Biću savršeno dobro”, odgovorila sam i osetila kako mi obrazi neprijatno gore. „Svako bi se uzrujao da je video ono što sam videla, ali to ne znači da nisam sposobna da obavim ono što je neophodno i obezbedim pravdu za žrtvu ovog užasnog zločina.” „Treba li da poverujem da si sposobnija za to od policije?”, pitala je. Nisam imala vremena da odgovorim pošto je batler najavio inspektora Godea, ogromnog čoveka, visokog i širokog, sa bradom i izvijenim brkovima, zbog čega je ličio na Džordža, novoproglašenog vojvodu od Jorka, mlađeg sina princa od Velsa. Međutim, on bi pored inspektora izgledao kao patuljak. „Pretpostavljam”, rekao je i prišao mi, „da ste vi madam Hargrivs, koja je pronašla leš.” „Ja sam madam Hargrivs”, rekla je Kolinova majka i iskoračila. „Verujem da vam je potrebna ledi Emili.” 7 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Bojim se da sam zbog nedostatka titule na nižem položaju od svoje žene”, rekao je Kolin i rukovao se sa policajcem. „Odatle i zabuna. Ali, moram da kažem, nijednoj drugoj dami ne bih radije prepustio takvu prednost.” „Da, naravno”, rekla je gospođa Hargrivs. „U svakom slučaju, ledi Emili je pronašla ubijenu devojku.” „Istraga će odrediti uzrok smrti”, rekao je inspektor Gode. „Nema mnogo sumnje”, rekla sam. „Svirepo je ubijena.” Pre nego što sam uspela da ih zaustavim, suze su mi potekle. Pritisnula sam maramicu na lice i pokušala da se priberem. „Ne treba da mi opisujete šta joj je urađeno. Već sam pozvao lekara da prouči stanje tela. Stići će za najviše deset minuta. Vi samo treba da mi pokažete tačno mesto događaja. Osećate li se sposobnom da to uradite? Razumem koliko vam je teško.” U glasu mu se osećala iskrena zabrinutost. „Cenim vašu brigu”, rekla sam. „Ali, spremna sa da uradim sve što je neophodno.” U roku od četvrt sata stigli su lekar i još jedan policajac. Svi smo uzjahali, pri čemu se Kolin držao uz mene. Gospođa Hargrivs je navaljivala da se pridruži, ali na kraju ju je sin ubedio da ostane. Krenuli smo i brzo se pokazalo da nisam mogla prepoznati put kojim sam došla lako kao što sam mislila. Pratila sam stazu od kuće, iza puta koji je vodio do sela, ali zatim sam skrenula kroz polja u potrazi za cvećem, ili sam pratila zvuk izuzetno privlačnog cvrkuta ptica, ili se nadala da ću pronaći mir, koji mi je izmicao još od dana kada sam povređena u Konstantinopolju. „Znam da nije mnogo dalje”, rekla sam mršteći se. Stekla sam naviku da vremenski merim koliko mi treba da stignem do početka seoskog puta - tačno osamsto metara od kuće - i znala sam koliko sam dugo jahala otprilike istom brzinom. Deset kilometara u bilo kom pravcu nije bilo tako lako naći, a i napravila sam dovoljno pogrešnih koraka zamenila jedno polje makova ili lana ili pšenice za drugo - da su ostali posumnjali kako sam im uopšte od bilo kakve koristi. Na kraju, uspela sam izdaleka da prepoznam uvijene grane drveta koje se izdizalo nad lešom. Konj mi se propeo kad smo prišli, osećajući, pretpostavljam, moju napetost, baš kao i miris krvi koji je lebdeo u vazduhu. Svi smo usporili, zatim stali, a niko se nije pomerio nekoliko minuta. Nisam se mogla naterati da ponovo pogledam taj jeziv prizor. „Ne mogu da verujem”, rekao je Kolin promuklim glasom i sjahao. „Nisam očekivao da ću ponovo videti ovako nešto.” „Ponovo?” Inspektor Gode je stao pored njega. „Okrutno kao ubistva u Vajtčepelu”, objasnio je. Sveopšti strah koji se spustio na čitav London kad je Džek Trbosek proganjao žene u Ist Endu bio je nešto što Englezi i Engleskinje neće skoro zaboraviti. Jeza mi se popela uz ruke kad sam se setila njegovog užasnog ručnog rada. „Emili, jeste li bilo šta čuli kad ste je pronašli? Zvuke koji bi značili da je neko bio u blizini?” „Samo pucketanje grančice”, odgovorila sam uz oklevanje. „Ali, ne mogu da kažem da sam bila mnogo svesna bilo čega drugog osim nje.” „Nije dugo mrtva.” Lekar je klečao pored nje. „Srećni ste što niste stigli ranije, ledi Emili.” Oči su mi se zamutile. Sišla sam s konja i pokušala da krenem ka Kolinu, ali noge su mi se odsekle. Koraknuo je unazad da me uhvati, ali odgurnula sam ga jer sam znala da ne mogu zaustaviti neizbežno. Otrčala sam što sam dalje mogla od drveta, zatim se sagnula i povratila. 8 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Gode se okrenuo drugom policajcu. „Organizujte potragu. Moramo da pročešljamo okolinu. Hargrivse, povedite ženu kući i pobrinite se za nju. Učinila je sve što je bilo potrebno i ne treba više da se muči oko toga.”

9 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Uhvatila sam ga za ruku i stegla je posmatrajući ga u ogledalu. „Znam.” Nismo mnogo govorili o našem gubitku. Bilo je previše tužno i ispunjavalo me krivicom. „Ne moramo večeras da silazimo na večeru”, rekao je. „Tražiću da nam ovde pošalju poslužavnik.” „Ne, tvoja majka mi nikad ne bi oprostila ako joj upropastim plan da nas predstavi komšijama.” „S obzirom na okolnosti, razumela bi”, rekao je. „Uzela bi to kao još jedan dokaz mog neodgovarajućeg telesnog sastava.” „Ne želi da bude neprijatna prema tebi.” „Naravno da ne želi.” Uzdahnula sam, a vlažan vazduh, koji se uvukao u staru kuću, zaledio me je do kostiju. „Ali, sigurna je da nisam ni blizu dovoljno dobra za tebe.” „Draga moja, u njenoj glavi nijedna ne može biti dovoljno dobra za mene.” Ponovo me poljubio. „Srećom, nikad se nisam ni najmanje obazirao na tuđa mišljenja. Smatram da si potpuno savršena.” „Moraću time da se zadovoljim. Majka ti je podjednako tvrdoglava kao i ja.” „Daj joj vremena, draga, promeniće mišljenje. Pošto sam ja bio jedini neoženjen od braće, postala je zavisna od mene posle smrti mog oca.” „Ne želim to da prekidam”, rekla sam. „Neka bude zavisna od tebe.” „I hoće, ali moraće naučiti da me deli. Navikla je da me ima samo za sebe. Priznajem, verovao sam da će se brže prilagoditi i žao mi je što te je njena reakcija povredila.” „Nisi ti kriv”, rekla sam. „Ali, idemo. Zakasnićemo ako sad ne krenemo, a to će je samo podstaći da mi još više zamera.” Uhvatio me za ruku i poveo da pozdravimo goste. Najstariji delovi kuće poticali su iz četrnaestog veka. Sagrađena u tradicionalnom stilu, sa niskim tavanicama i krovnim gredama u prizemlju, predstavljala je daleko udobnije okruženje od onog na koje sam bila navikla. Prostor je bio topao i prijatan. Olovni stakleni prozori nizali su se na zidovima i propuštali jarko letnje sunce. Okolne bašte bile su predivne, procvetale mnoštvom boja; ogromne ružičaste, ljubičaste i plave hortenzije iznikle su na mekim zelenim travnjacima imanja. Na polovini uzanog drvenog stepeništa, Kolin se zaustavio i poljubio me. „Pretpostavljam da je dobro što si odlučila da ne večeramo gore”, rekao je. „Pošto imam iznenađenje za tebe. Dolazi, mislim da ćeš se složiti, u najprikladnije vreme. Ne samo da će te neizmerno oraspoložiti, već će takođe naterati i majku da te prihvati.” „Sesil!” „Mais oui”,1 potvrdio je. Upoznala sam Sesil du Lak u Parizu, gde sam otputovala u poslednjim fazama oplakivanja prvog muža. Ikonoklastkinja najvišeg nivoa, bila je pokroviteljka umetnosti koja je prihvatila impresionizam i kad kritičari nisu. Imala je niz krajnje obazrivih ljubavnika, uključujući i Gustava Klimta, kog je upoznala kad smo prethodne zime bile zajedno u Beču, a šampanjac je smatrala jedinim prihvatljivim alkoholnim pićem. Iako je po godinama bila bliža mojoj majci, gotovo odmah smo postale najbliže prijateljice, koje je povezalo zajedničko iskustvo. Kao i moj, i njen muž je preminuo ubrzo nakon venčanja, a ni ona nije bila slomljena što je tako mlada ostala udovica. Od svih mojih poznanica, jedino je ona razumela kako je izgledalo godinama se pretvarati da nekoga oplakuješ. Kad su nam se osećanja počela razlikovati, to nije stvorilo jaz među nama. 1

Franc: Da. (Prim, prev.)

11 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Čim sam konačno otkrila Filipovu pravu ličnost i shvatila da iskreno žalim za njim, prihvatila je i to iako, možda, pre iz empatije nego iz saosećanja. Da me Kolin nije obavestio o njenom dolasku u Normandiju, vrlo brzo bih i sama pogodila kad nas je kevtanje njena dva psića, Bruta i Cezara, pozdravilo u dnu stepeništa. Sesil je otvoreno odbijala da putuje bez njih. Požurila sam dole - iako sam vrlo dobro znala da će mi porub haljine postati žrtva surovog napada - i poletela ka prijateljici. „Chéri!”2 Zagrlila me je i tri puta poljubila u obraze. „Nepravedna si što si me naterala da mi toliko nedostaješ. Pariz plače za tvojim povratkom.” „Ne mogu ti opisati koliko sam oduševljena što te vidim”, uzvratila sam, stisnula joj ruku, a zatim povukla suknju u uzaludnom pokušaju da je istrgnem iz zuba dva psića, rešena da je unište. „Užasna stvorenja, zar ne?” Podigla ih je, svakog u jednu ruku, i ukorila ih, a Cezar je, kao i uvek, prošao malo blaže. Sesil je taj povlašćeni odnos prema njemu smatrala jedinom pravdom koju je mogla da pruži ubijenom imperatoru. „A gospodine Hargrivse, da li je moguće da ste postali još zgodniji?” Spustila je pse na zemlju da bi joj Kolin poljubio ruku dok je ona sijala iznad njega. „Ne bih rekao, madam”, odgovorio je. „Osim ako ne vidite odraz sopstvene lepote na mom licu.” Uzdahnula je. „Kakav izvanredan čovek. Nije trebalo da ohrabrujem Kalistu da se uda za vas a da prvo ne pokušam da vas pridobijem za sebe.” Ubrzo pošto smo se upoznale, Sesil je prihvatila nadimak koji mi je podario prvi muž, i tako je bila jedina osoba koja me je otvoreno zvala Kalista. Filip ga je koristio samo u svojim dnevnicima, a ja sam za to tepanje saznala tek posle njegove smrti. „Laskate mi”, rekao je. „Ali, iskreno, nepogrešivo ste odredili vreme dolaska. Nikad nam niste bili potrebniji.” „Čekala sam poziv.” Nismo videli Sesil od dolaska u Francusku. Kad nas je Orijent ekspres iskrcao u Parizu, zdravlje mi nije bilo tako dobro kao sada i previše me je bolelo čak i za kratku posetu njenoj kući u Ulici Sen Žermen. „Bleda si, Kalista, ali to je očekivano s obzirom na to da mi je madam Hargrivs ispričala šta si danas videla.” Moja svekrva je ušla u hodnik zamišljenog izraza. „Nameravate li da tu stojite celu noć? Molim vas, dođite, sedite madam Du Lak”, pozvala je. „Jedva čekam da se bolje upoznamo.” Provukla je ruku ispod Sesiline i povela je u veliku dnevnu sobu, gde nas je čekao ostatak društva. Nameštaj me podsećao na onaj u Kolinovoj kući u Park lejnu funkcionalan, ali udoban, elegantan u svojoj jednostavnosti. Svilene presvlake na tankim stolicama i široki divani bili su najtamnije šumskozelene boje, koja se predivno slagala sa drvenarijom od orahovine. Gospođa Hargrivs nas je sve kratko predstavila - komšije, Markamovi, lep par, već su stigli - i upustila se u živahan razgovor sa Sesil. Pošto su bile vršnjakinje, nije me iznenadilo što su brzo pronašle zajedničke teme. Nadala sam se da će je to novo prijateljstvo možda odvratiti od toga da mi prigovara. Kolin mi je dodao čašu šampanjca, a zatim ga odneo i Sesil i majci. Otpila sam gutljaj, ali jedva sam mu osetila ukus jer sam i dalje osećala blagu uznemirenost i nesigurnost posle današnjih događaja. Prišao mi je gospodin Markam.

2

Franc: Draga! (Prim, prev.)

12 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Čini li vam se ovo sve besmislenim?” Bio je Englez, ali je izgledao kao viking široka ramena, plava kosa, svetloplave oči. „Neko je danas ubijen, a mi svi stojimo i ponašamo se kao da se ništa nije dogodilo? Pijemo šampanjac?” „Zapanjujuće”, rekla sam s olakšanjem što je tako otvoreno načeo tu temu. „A vi ste nabasali na leš, zar ne?”, pitao je. „Oprostite. Jesam li neprijatan? Imam užasnu naviku da budem previše neposredan.” „Nema potrebe da se izvinjavate. Vaše reči ne mogu pogoršati ono što sam doživela.” Stomak mi se zgrčio kad sam se setila okrutnog prizora. „Šta radi prokleta policija?”, nastavio je. „Hoće li nam se stari inspektor Gode pridružiti na večeri? Hoće li nas razgaliti pričama o istrazi?” „Džordže, mučiš li tu jadnu ženu?” Njegova žena, vitka i rumena, pojavila se pored njega i nežno ga uhvatila za ruku. Ozareno ju je pogledao. „Nepravedna si, draga”, rekao je. „Ne bih ni sanjao da nekoga mučim, kamoli ovakvu lepoticu. Ledi Emili i ja smo samo razgovarali o tome kako svi izbegavaju temu koja nam se svima vrzma po glavi.” „Ne mogu da zamislim koliko su vam osećanja trenutno uzburkana”, rekla je. Engleski joj je bio besprekoran, ali je zvučao egzotično zbog teškog francuskog naglaska. „Ali, moram priznati da očajnički želim da vam postavim razna, sasvim neprikladna pitanja.” „Neću to dozvoliti”, ubacio se njen muž. „Madlen, nije ti potrebno gorivo za loše snove.” „Preterano me štiti.” Ozareno mu se osmehnula. „Ali, tako je zgodan da bih mu verovatno sve oprostila.” „Potrebna joj je zaštita”, rekao je. „Svakome je potrebna, s obzirom na to gde živimo.” „Plašite li se da će ubica ponovo udariti u susedstvu?”, pitala sam. „Ne, jer mislim da ne može čitava oblast postati opasna zbog jednog ubistva, a ne zato, znate, što imam poverenja u Godeov ozloglašeni način potere. Zaštita je neophodna zato što bi i sam Morfej imao noćne more zbog stanja zamka u kome živimo. Polovinu vremena očekujem da se probudim u jarku i otkrijem da se čitava građevina srušila. Jedina preostala kula postala je tako trošna da se bojim da ćemo morati da je srušimo nije bezbedna.” „Ljubavi, nije tako loše”, rekla je. „Što se gradnje tiče, nemaš razloga da brineš. Osim kule. Ali, to nije ni važno. Mene brine naš nedavni posetilac.” „Posetilac?”, pitala sam. „Uljez, pre će biti. Primili smo prilično neočekivan poklon”, rekao je. „Sliku.” „A zašto je to neobično, gospodine Markame? Jeste li poznati po tome što prezirete umetnost?” „Baš naprotiv”, odgovorio je. „I moraš me zvati Džordž. Nema svrhe biti zvaničan ovako daleko u unutrašnjosti. Ovde smo svi zaglavljeni zajedno i mogli bismo odmah da sklopimo brzo prijateljstvo.” „Lepa misao”, prihvatila sam. „Molim te, zovi me Emili. Ali, zašto omalovažavaš Normandiju? Ne sećam se kad sam bila na tako lepom mestu.” „Predaleko je od civilizacije”, rekao je.

13 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Možda je zato ljubazan prijatelj i mislio da treba da vam donese umetnost”, primetila sam. „Na kraju krajeva, u blizini nema galerija.” Na ovo su se oboje nasmejali, a njihova sreća je bila neočekivano zarazna. „Ali, čudno je što je to bila više krađa nego poklon”, rekla je Madlen. „Obrnuta krađa”, ispravio ju je muž. „Kako to?”, pitala sam zainteresovana. „Slika je bila isporučena usred noći, a donosilac nije ostavio dokaz ni da je ušao ni da je izašao. Postavio ju je na štafelaj - koji je takođe doneo - nasred dnevne sobe.” „Sa porukom”, nastavila je Madlen. „Pisalo je: Ovo treba da pripada nekome ko će umeti to da ceni.” „I zato, vidiš, nemam poverenja u Godea”, rekao je Džordž. „Bio je potpuno beskoristan i nije ušao u suštinu problema.” „Kakva je slika?”, pitala sam. „Građevina, neka katedrala. Potpisao ju je Mone.” „I šta je vredni inspektor učinio za vas?” „Ispitao je moje sluge, mada niko od njih ne može priuštiti da kupi ni crtež olovkom od neke učenice, nakon čega je izjavio da mu je žao što nisam oduševljen platnom.” „Ne voliš impresionizam?” „Ne, Gode je jednostavno nesposoban da pravilno nekoga pročita. Obožavam impresionizam”, rekao je. „Imamo sedamnaest dela tog pravca. Prošle godine sam kupio dve Moneove slike iz serije stogova sena.” „Znači, lopovu je poznat tvoj ukus?”, pitala sam. „Očigledno.” „Nemamo primedbi na sliku”, ubacila se Madlen. „Ali, kako da spavam kad nam se uljez tako lako uvukao u kuću?” „S punim pravom ste uznemireni”, rekla sam. „Šta inspektor namerava?” „Zaključio je da nije načinjena nikakva šteta i nema svrhe tražiti krivca.” „Madam Du Lak je odlična prijateljica s Moneom. Možda bi mogla da sazna od njega kome je delo prethodno pripadalo. Možda otkrijete da ste samo bili žrtve obične šale od strane dobronamernih prijatelja.” Odmah smo je pozvali i ispričali joj priču. „Mon dieu!”,3 uzviknula je. „Dobro znam tu sliku. Ukradena je iz Moneovog ateljea u Živerniju pre manje od tri dana, javio mi je čim se dogodilo. Tek što ju je završio. Boja se jedva osušila i policija nema nikakvih tragova.” Pre samo četvrt sata ne bih verovala da bi mi bilo šta moglo odvratiti misli od sećanja na unakaženo telo ispod drveta, ali misli su mi odjednom letele. „Da li je pisalo još nešto u poruci?”, pitala sam. „Neka čudna slova”, rekla je Madlen. „Nerazumljiva.” „To je bio grčki, draga. Ali, nisam bio dovoljno pažljiv u školi da bih umeo da pročitam.” Srce mi je ubrzano zakucalo od mešavine strepnje i neprikladnog oduševljenja. To je mogao biti samo Sebastijan. „Mašta ti je potpuno podivljala”, rekao je Kolin kad je odvezao kravatu i svukao je sa uštirkanog okovratnika. Markamovi nisu ostali dugo i nas dvoje smo se povukli u sobu 3

Franc: Moj bože! (Prim, prev.)

14 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

ubrzo posle njihovog odlaska, dok su svekrva i Sesil otvorile još jednu bocu šampanjca. „Mada, to i nije loše u trenutnim okolnostima.” „Kako ne vidiš nešto tako očigledno?”, pitala sam dok sam se češljala, što mi je bio noćni ritual u kom sam nalazila veliku utehu još od kada sam bila devojčica. „To može biti samo Sebastijan!” Tokom godišnjih odmora prethodne godine, ozloglašeni i pametni provalnik, koji je sebe nazivao Sebastijan Kape, poharao je London i policija ga nikad nije uhvatila. Ulazio je i izlazio iz kuća u potrazi za određenim plenom: predmetima koji su nekada bili vlasništvo Marije Antoanete. Kad je provalio u moj nekadašnji dom u Berkli skveru, iz Sesiline kutije za nakit izvukao je par dijamantskih minduša koje je zlosrećna kraljica nosila kad je bila uhapšena za vreme revolucije. Ali, nije ni taknuo gomilu Sesilinih još vrednijih komada. Narednog jutra primila sam poruku od lopova, napisanu na grčkom. Kasnije, nepoznati muškarac uvijen u beduinsku odeću prišao mi je na otmenom maskenbalu i priznao da ga privlačim od trenutka kad mi se popeo na prozor i video me usnulu sa primerkom Homerove Odiseje u rukama. Pošto je odmah shvatio da sam učila grčki (knjiga koju sam imala nije bila prevedena na engleski), poslao mi je tokom narednih nedelja čitav niz romantičnih pisama napisanih tim drevnim jezikom. „Kape nije jedini u Evropi koji ume da piše na grčkom”, rekao je Kolin. „Naravno da nije”, složila sam se. „Ali, moraš priznati da način krađe veoma liči na njega. Ukrasti sliku da bi je poklonio nekome ko će je ceniti?”, navukla sam čipkanu kućnu haljinu preko ramena i omotala je oko sebe. „Kakve to ima sličnosti sa čovekom zaluđenim predmetima koji su pripadali Mariji Antoaneti?” „Radi se o načinu! Oba postupka otkrivaju...” Zastala sam, u potrazi za pravom reči. „Imaju smisla za humor, pronicljiva su.” „Bože, pomozi mi. Privukao te je još jedan provalnik.” Pljusnuo je vodu na lice i umio se. „Nema drugog provalnika. Prepoznala sam Sebastijanov duh.” „A ti i dalje tog divnog čoveka zoveš imenom. Priznaj - za tebe, draga moja, nikad neće postojati drugi provalnik.” „Ljubomoran si!”, rekla sam. „Teško”, odvratio je. „U stvari, nemam ništa protiv da dalje istražuješ. Možda ti posluži kao odlična razonoda.” „Jesi li zaista imao utisak da je inspektor Gode dovoljno sposoban?” „Izgleda savršeno sposoban.” Nabrao je obrve. „Da li je učinio nešto da izgubi tvoje poverenje?” „Džordž nije bio zadovoljan načinom na koji je rešavao slučaj njihovog uljeza.” „Zato ti i predlažem da se što više baviš daljim istraživanjem slučaja”, rekao je. „A ubijena devojka?” „Nažalost, Emili, ona nije naša briga.” 5. jul 1892. Trudim se koliko god mogu da istrpim sinovljevu detinjastu nevestu, ali taj trud bi iscrpeo i ženu dvaput izdržljiviju od mene. Shvatam da nije tako mlada kako ja to predstavljam, ali oduvek sam verovala da mladost nema toliko veze s godinama koliko sa iskustvom, a ovoj 15 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

devojci to nedostaje. Bila je žalosno zaštićena veći deo života i možda je nepravedno od mene da očekujem - ili se nadam - nečemu višem od nje. Ipak, s obzirom na to kako je Kolin o njoj govorio, zamišljala sam potpuno drugačiju vrstu dame. Mislila sam da će mi dovesti nekoga ko će se, možda, pokazati kao zanimljivo društvo. Umesto toga, trebalo je da obratim više pažnje na ono što je gledao i njen prvi muž: njen izgled. Možda je postojao razlog što nije zadirao dublje. Ona, naravno, sve vidi drugačije i veoma je ponosna na svoja dostignuća - zamišlja sebe kao nezavisnu svetsku ženu uprkos činjenici da je razmažena ćerka nekog beskorisnog aristokrate. Ne želim, naravno, da joj vređam oca, za koga su mi rekli da je pristojan čovek. Ali, prezirem društvenu hijerarhiju koja stavlja slučajnost rođenja ispred zasluga i postignuća. Time se bavio moj dragi Nikolas, a ja sam nastavila posle njegove smrti. Pretpostavljam da to nije mnogo originalno. Kolin mi kaže da je i njegova žena učinila isto pošto je Ešton umro - kaže da je naučila grčki, da čita Homera i ima sklonost ka proučavanju drevne umetnosti. Takva nastojanja moraju zahtevati izvesnu bistrinu i inteligenciju, ali još nisam videla da je pokazala bilo kakvu sposobnost za nešto više od čitanja naizgled beskonačnog niza senzacionalističkih romana. Viša je nego što sam očekivala.

16 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Treće poglavlje

Probudila sam se rano sledećeg jutra i prvi put otkako smo stigli u Normandiju sišla u prizemlje pre ručka. Moje povrede i svekrvin prezir me nisu naročito podsticali na to. Ali, danas smo se Sesil i ja spremile da posetimo Džordža i Madlen i pregledamo poruku koju je ostavio zagonetni posetilac, a to iščekivanje me je ispunilo uzbuđenjem. Odjahale smo do njihovog zamka u pratnji jednog sluge vijugavim putevima, koji su krivudali kroz zlatna polja, pa kroz malu, gustu šumu, koja je izlazila na jarak sa tako bistrom vodom da mu se videlo kamenje na dnu. Sa žalosnih vrba duž obale teško su visile grane, a sa druge strane vode stajala je okrugla kamena kula sa zašiljenim krovom. Mogla bi se, pretpostavljam, opisati kao oronula. Međutim, za ostatak zamka se ne bi moglo reći isto; izgleda da je Džordž bio sklon preterivanju. Ovo nije bio otmeni tip građevine kakva se može naći u dolini Loare ili Versaju. Bila je to više tvrđava nego palata, pravi normandijski zamak sa upečatljivim uporištem. Zaobišli smo vodu i prešli grubo istesan most, zatim smo nastavili stazom pored visoke stražarnice, sazidane od kamenih blokova i zlatnocrvene cigle, sa dugim i uzanim prozorima. Nekada je sve bilo okruženo odbrambenim zidovima, ali sad su od njih ostali samo delovi različite visine; neki su bili viši od mene, a većina prekrivena gustim bršljanom ili grmljem hortenzija. Dugi redovi šimšira pružali su se uz pošljunčane staze u urednoj bašti, a cveće, lepo poređano u drevnim lejama, sigurno je bilo odabrano zbog mirisa, pošto je vazduh bio sladak i mirišljav. „Bašta je mnogo lepša od kuće”, rekao je Džordž pošto je ustao sa kamene klupe i prišao nam, a sa njim i gospodin sa velikim crnim brkovima. „Bilo bi mudro da ostanete napolju. Mogu zatražiti da nam ovamo pošalju čaj.” „Gospodine, sad me samo još više zanima kako izgleda unutrašnjost”, rekla sam. „Spoljašnjost je lepa.” „Veoma srednjovekovna”, rekla je Sesil i navukla jače crni slamnati šešir da bolje zakloni oči od sunca. „Samo da imam katapult”, rekao je Džordž. „Mogli bismo odlično da se zabavimo. Mogu li da Vam predstavim prijatelja, Morisa Leblana iz Etrete?” Gospodin se otmeno naklonio. „Zadovoljstvo mi je”, rekao je kad nas je Džordž upoznao. „Moris je pisac - piše priče za sve časopise kojih možete da se setite. Odličan tip.” „Ako možete da zanemarite to što nisam uspeo da završim pravni fakultet”, izjavio je gospodin Leblan. „O čemu pišete?”, pitala sam. „Upravo sam završio priču o francuskom omiljenom duhu”, odgovorio je. „Duhu?”, pitala sam. „Teško da bih bilo kog duha nazvao omiljenim”, izjavio je Džordž. „Ali ona nije opasna”, objasnio je gospodin Leblan. „Tužna je, usamljena i traži bolju majku od one koju je imala.” „Ispričajte nam”, zamolila sam. 17 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Pre mnogo godina, početkom veka, živela je u maloj luci Grankan le Ban ovde u Normandiji jedna mlada majka, poznata po zanemarivanju svoje ćerke. Puštala ju je da luta kroz selo po cele dane i noći, nije je slala u školu i nije se uopšte trudila da brine o njoj.” „Čula sam za tu priču, gospodine Leblan”, rekla je Sesil. „I teško mi je da poverujem da bi i jedna žena mogla tako da se ponaša prema ćerki.” „Nije uvek bilo tako”, nastavio je. „Ali kad joj je muž, mornar, poginuo u brodolomu nedaleko od obale, nije mogla podneti da vidi dete. Previše je ličila na oca, znate, a to ožalošćena majka nije mogla da podnese. Jednog dana, kad ju je devojčica molila i molila da je odvede na izlet, otišle su u Poan di Hok, rt sa prelepim pogledom visoko iznad mora.” „I, naravno, majka nije pazila na devojčicu”, ubacio se Džordž. „Tačno”, potvrdio je gospodin Leblan. „I dok se igrala, preblizu rubu provalije, okliznula se, pala i poginula. I otada ljudi - žene - širom Francuske pričaju kako su je videli. Luta zemljom u potrazi za boljom majkom, koja bi je bolje pazila.” „Smešno”, rekla je Sesil. Džordž se nasmejao. „Madlen misli da ju je videla. Čuvaj se, Emili, možda sledeći put doše po tebe.” „Čuvaću se”, odgovorila sam. „Ali, zašto ograničava potragu na Francusku? Zar nigde drugde nema pristojnih majki?” „Možda i ima, ali hrana ne bi bila ni blizu tako dobra”, rekao je gospodin Leblan i svi smo se nasmejali. Konjušar se pojavio iz pravca štala, koje su se nalazile na suprotnoj strani od glavne zgrade, blizu čvrstog golubarnika izgrađenog u stilu obližnje kule, samo od kamena, bez cigle. Preuzeo je konje, a domaćin nas je poveo unutra, gde nas je dočekala Madlen ispred masivnih, drvenih vrata. „Tako je dobro što ste došle”, rekla je i obe nas poljubila u obraze. „Zamolila sam kuvara da napravi posebno jelo od ribe. Imamo i školjke i ja...” „Nisu došle na večeru, draga”, rekao je Džordž pošto je istupio napred i uhvatio ženu za ruku. „Samo na čaj, sećaš se? I zatražila si kolače s kruškama.” „Naravno”, rekla je. Govorila je sa čvrstom odlučnošću, ali je izgledala zbunjeno. „Niko ne sprema kolače bolje od vašeg kuvara”, odlučno je izjavio gospodin Leblan. „Jedva čekam da probam.” „Hajdemo u biblioteku pre nego što jedemo.” Džordžu su reći žurno skliznule sa usta, kao da je želeo što brže da skrene razgovor sa greške svoje žene. „Želim da vam pokažem poruku koju nam je ostavio onaj užasan čovek.” „Jeste li sigurni da je u pitanju muškarac?”, pitala je Sesil. „Ne verujete da bi i žena mogla biti podjednako podmukla?” „Voleo bih da verujem kako žena nije mogla da se popne u zaključanu kuću sa slikom na leđima. Sigurno ne zato što smatram da je lepši pol nesposoban ili manje sklon zločinu. Ali, dama takve snage, sposobna za tako nešto, svakako bi izgledala užasno u večernjoj haljini, zar ne?” „Nipošto”, odgovorila sam. „Mislim da bi bila beskrajno otmena i potpuno bi vas zavarala u balskoj dvorani.”

18 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„I bila bi odličan zločinac. Možda bi trebalo da pišem o njoj.” Gospodin Leblan je nakrivio glavu i zagledao se u daljinu, duboko zadubljen u misli. „Pomislite samo na pustolovine u koje bi mogla da se upusti.” „Neću se raspravljati ni sa kim”, rekao je Džordž i poveo nas kroz vrata u ogromnu dvoranu sa zasvođenom tavanicom, poduprtom širokim stubovima. Prostorija je bila pretrpana nameštajem. Oko masivnog stola, za kojim bi udobno moglo da se smesti dvanaestoro ljudi, bilo je zbijeno osamnaest stolica. Bilo je tu šest izloženih oklopa, tri zasebne garniture za sedenje sa divanima i stolicama, a na zidovima su visile tapiserije sa lepo izvezenim prizorima lova odlične izrade, kao i na Dami i jednorogu, koju sam videla u Muzeju Klini u Parizu. „Kako je lepo”, izustila sam i približila se prvoj. „U zamku su od petnaestog veka”, rekla je Madlen. „Mislimo da ih je nekada davno izradila neka moja prapraprabaka.” „Ovo je bilo središte prvobitnog zamka”, nadovezao se Džordž. „Dvanaesti vek. I, kao što vidite, nijedan vlasnik se nije odrekao ni parčeta nameštaja u narednih sedamsto godina. Soba iznad nam služi kao biblioteka, ali, osim toga, ovaj prostor nam je uglavnom skladište. Kuća je podignuta kasnije, a ja sam izgradio prolaz da povežem dve zgrade. Hoćete li poći za mnom na sprat?” Poveo nas je kamenim stepenicama do mnogo manje sobe, ispunjene policama sa knjigama. Prozori gotovo nisu ni postojali i bili su podesniji za pucanje iz samostrela nego za gledanje bašte. „Užasan prostor, znam”, rekao je. „Grozno svetlo. Ali, neki kažu da knjige treba zaštititi od sunca.” „Magnifique”,4 rekla je Sesil. „Funkcionalno pre nego lepo. I nepristupačno za neprijatelje, rekla bih.” „Što je, bez sumnje, bilo značajno prvim graditeljima. Možda laskam sebi, ali ja lično ne osećam neposrednu opasnost od opsade”, izjavio je Džordž. Madlen se nasmejala i poljubila ga, a zatim pocrvenela kad je shvatila da smo to svi videli. „Morate mi oprostiti”, rekla je. „Zaista obožavam svog muža.” „Za to ne moraš nikad da se izvinjavaš”, razuverila sam je. Gospodin Leblan je zatreptao i nelagodno počeo da pomera stopala. „Ovo bi bilo odlično mesto za pisanje. Nema ničeg što odvraća pažnju.” „Možeš slobodno da ga koristiš kad god poželiš.” Domaćin je potražio po fiokama velikog radnog stola od teškog abonosa, izvukao poruku i predao mi je. „Da uživate u čitanju.” Odmah sam prepoznala rukopis. Nije bilo sumnje da ju je napisao Sebastijan. Moj grčki, koji sam učila skoro tri godine, sad je bio mnogo bolji nego kad sam se poslednji put susrela sa tim pametnim lopovom. Prevela sam kratak izraz u dnu papira: Ne pijem iz fontane; prezirem sve što je popularno. Odlomak je sigurno bio iz Grčke antologije, zbirke drevnih epigrama. Sebastijan je često navodio odlomke iz nje u ranijim pismima koja mi je slao. „Nedostajao mi je gospodin Kape”, uzdahnula je Sesil. „On je tako retka vrsta džentlmena. Prefinjen i usredsređen, pametan, ali s nekom vrstom suvog humora, kome 4

Franc: Predivno. (Prim, prev.)

19 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

se toliko divim. Mada, posle uspeha stogova sena, Monea svakako treba da smatra omiljenim.” „Poznajete čoveka koji nam stvara ove nevolje?”, pitala je Madlen. „Da li je opasan?” „Opasan? Ne, ni najmanje”, rekla sam. „Sebastijan može da vam ukrade sve vredno što posedujete, ali nikada vas ne bi povredio.” „Bio bi još uviđavniji od toga”, dodala je Sesil. „Odneo bi vam samo najvrednije predmete.” Ovo je iz Džordža izvuklo duboki smeh. „Skoro poželim da ga pozovem nazad, kad bih samo znao kako da dođem do njega. Previše smo zatrpani u većini ovih prostorija, a tavani su nam u haosu. Da li bi ga zanimao nameštaj, šta mislite?” „Dušo, znaš da ne možemo ničega da se otarasimo dok je mama živa”, usprotivila se Madlen. „To bi je previše uznemirilo.” „Ne bi trebalo da razgovarate o meni kao da nisam tu.” Svi smo se, osim Madlen, trgli na zvuk tog glasa. Starija žena je stajala kraj vrata i naslanjala se na zid. Nemam pojma odakle se pojavila niti koliko dugo je tu stajala. Haljina joj je bila od bogate tamnocrvene svile, prelepo sašivena, neobična suprotnost njenoj frizuri - seda kosa joj je visila dugačka i neobuzdana niz leđa - i napetom izrazu lica. „Jesu li vas poslali da je zaustavite? Ponovo je dolazila, znate. I moja ćerka ju je videla”, rekla je i prišla Džordžu. „Pretpostavljam da bi trebalo da se upoznamo.” Ne oklevajući ni trenutak, Džordž joj je poljubio ruku. „Džordž Markam, madam Breton. Ja sam Madlenin muž.” Tamna senka joj je na tren prekrila lice. „Bien sûr.”5 Kapci su joj zatreperili. „Soba je tako mračna. Nemoguće je videti bilo koga sve dok ne stanete pravo ispred. Ko je Madlen? Treba li i sa njom da se upoznam?” „Madlen je vaša ćerka”, odgovorio je. „U redu je, mama”, rekla je Madlen i uzela je staricu za ruku. „Hoćeš li da popiješ s nama čaj?” „Čaj?” Džordž ju je čvrsto obgrlio oko ramena. „Vreme je da nešto pojedemo. Imamo kolače s kruškama, a znam koliko ih volite. Dođite da sednete s nama. Mogu da vam čitam kad završimo.” „Ona ne voli knjige”, rekla je. „Ponovo plače i neće da prestane.” „Ko plače?”, pitala sam. Džordž mi je uhvatio pogled i blago odmahnuo glavom pre nego što se nagnuo bliže ka njoj. „Otići ćemo malo da se prošetamo i osećaćete se bolje. Tada ćemo popiti čaj.” „Ne mogu da podnesem plač”, rekla je. „Neko mora da ga zaustavi.” „Tako mi je žao”, rekla je Madlen okrenuvši se ka nama kad joj je muž izveo majku iz sobe. „Majka mi već neko vreme nije dobro. Živci - mučili su i moju grand-mère.6 Lekar nam kaže kako ništa ne može da se uradi, a Džordž se slaže. I on se školovao za lekara u Londonu, znate, ali nije imao ni mnogo prilike, a ni potrebe, da radi. Jedino on može da joj pomogne kad ima napad.” „Srećna je što ga ima”, rekla sam, „Ali, kako je grozno što tako pati.”

5 6

Franc.: Naravno. (Prim, prev.) Franc: Baka. (Prim, prev.)

20 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Mislim da ona uopšte nije svesna svog stanja”, rekla je. „Ponekad je prisebna i, kad jeste, nema predstavu da nekad nije. Na kraju se ničega neće sećati. Pre svoje smrti, baka nije prepoznavala nikoga od nas. Ali, dođite sad, ne želim da vam bude neprijatno. Hajdemo na užinu i čaj.” Gospodin Leblan joj je ponudio ruku i pošle smo za njima uzanim hodnikom sa visokim prozorima od tvrđave pa sve do kuće iz sedamnaestog veka. Ulazak u taj noviji deo zdanja bio je kao ulazak u savremenu parisku kuću. Jarkožuta svila prekrivala je zidove, na kojima su na pravilnim razmacima visile prelepe slike. Nije bilo sumnje u to da su Markamovi voleli umetnost - zbirka je bila širokog raspona, od starih majstora do impresionista, a slike su bile poređane pre po boji nego po stilu. Bio je to izvanredan način organizacije i nije ličio ni na jedan koji sam dotad videla. Fragonar pored Manea, dva Moneova stoga prekoputa Vermerovog portreta. „Gde ste ostavili Sebastijanov dar?”, pitala sam. „Odmah prekoputa hodnika”, odgovorila je. „Pokazaćemo vam kad se Džordž vrati.” Sedela sam na visokoj krutoj stolici i prihvatila šolju od Madlen. Sigurno je sipala pre nego što smo stigli - nije bilo čajnika na vidiku i napitak se ohladio. Sesil je podigla obrvu kad je otpila svoj, ali nije ništa rekla i ostavila ga je da uzme kolač sa tanjira. Prhko testo, ispunjeno puterom i gustim sirupom od kruške sa cimetom i šećerom, sve zajedno preliveno slatkom pavlakom. I te kako je nadoknadilo neodgovarajući čaj. „Jeste li čuli još nešto o ubijenoj devojci?”, pitala je Madlen. „Zna li neko ko je ona?” „Niko nam ništa nije rekao”, odgovorila sam. „Ali, verujem da su je već do sada identifikovali.” „Strašno je. Ja ovde brinem zbog toga što nam je neko provalio i ostavio sliku, a neka sirota devojka ubijena je ni tri kilometra dalje”, rekla je. „Ne izgleda moguće. I zato nam uljez deluje još strasnije. Niko iz naše okoline ne bi mogao da uradi nešto tako grozno, pa je krivac sigurno upravo taj stranac. I šta da ga je taj ubilački bes uhvatio dok je bio u našoj kući?” „Sigurna sam da Sebastijan nikad ne bi uradio tako nešto...”, počela sam, ali odmah me je prekinula. „Tako mi je žao, Adel”, direktno mi se obratila Madlen tako razrogačenih očiju da su izgledale napeto, sa čudnim, izgubljenim izrazom, koji ju je obuzeo kad je počela da priča. „Pokušala sam da ti javim o promeni planova, ali plašim se da nisi primila moju poruku. Hoće li ti mnogo smetati ako napravimo izlet samo do Ivetoa, a ne i do Ruana? Nisam još imala zadovoljstvo da upoznam tvog prijatelja, Sebastijana, ali dobrodošao je da nam se pridruži.” „Ja... bojim se da ne razumem”, promucala sam, zbunjena i pomalo uplašena, nesigurna šta da kažem ili uradim. „Znaš kako je kad imaš teškoća sa poslugom. Postaraću se da Mari bude strogo kažnjena”, nastavila je. „Sigurno je zaboravila da pošalje moje pismo.” Sesil i ja smo razmenile zbunjene poglede dok je gospodin Leblan zurio u tanjir. „Ali, moraš mi dati ime svoje nove krojačice”, nastavila je vedrim i srećnim glasom. „Obećala si mi i ne mogu ti dozvoliti da preda mnom imaš tajne.” Džordž je ušao u sobu, očito bez tašte, i istog trena kad ga je Madlen ugledala, ponašanje joj se promenilo. Ali ne samo ponašanje - vidno joj se izmenio i sjaj u očima. „Izvinite”, rekao je. „Na kraju sam ipak pomislio da je najbolje da nam se madam Breton ne pridruži.” 21 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Da odem do nje?”, pitala je Madlen čvrsto stisnutih lepih usana i bledog lica. Taj preobražaj me je uznemirio. Izgledala je potpuno drugačije nego pre samo nekoliko minuta i nije pokazivala nikakve znake da je svesna onoga što se dogodilo. „Smirila se, ali siguran sam da bi joj prijalo društvo”, rekao je Džordž. „Plašio sam se da bi je razgovor o uljezu mogao uznemiriti.” „Naravno”, složila se Madlen. „Tako si obziran, dragi. Hoćete li me izviniti? Otići ću da posedim s njom.” Kad je otišla, Džordž je uzeo njen netaknuti kolač i odgrizao ogroman zalogaj. „Strašna je ta nevolja s njenom majkom. Bolesna je od kada je poznajem, ali stanje joj se mnogo pogoršalo u poslednjih nekoliko godina. Nekada je bila samo blago poremećena, ali je ta njena zaboravnost bila gotovo zabavna. Ali, sada kao da ona draga, prefinjena žena, kakva je nekad bila, potpuno nestaje.” „Baš je užasno”, rekla sam i zapitala se da li je prikladno da spomenem da i njegova žena ima očite teškoće s duševnim zdravljem. „I ništa ne može da se učini?” „Očigledno ne.” Progutao je još jedan zalogaj kolača. „Temeljno sam ispitao problem. Mučno je posmatrati je. Slomilo bi srce i najjačem čoveku.” „Je suis desolée”,7 rekla je Sesil. „Veoma ste ljubazni”, odgovorio je. „Međutim, nismo vas doveli ovamo radi sažaljenja. Mamino stanje je nešto što moramo da podnosimo, ali ako tome posvetimo previše pažnje, samo ćemo se snužditi. Jeste li završili čaj? Želim da vam pokažem sliku.” „Gospodine”, rekla je Sesil. „Osim ako pijem šampanjac, uvek sam završila.” „Pravilo dostojno divljenja. Mislim da bi trebalo i ja da ga usvojim.” Poveo nas je iz sobe kroz dugačak hodnik. „Kao što možete da vidite, ovaj deo zamka je mnogo življi od ostalih delova. Gotovo je savremen.” Ušli smo u veliku salu, obojenu nijansama zelene od najtamnije šumske do blede boje limete. U sredini, na štafelaju, nalazila se Moneova slika. „Ruan”, rekla je Sesil. „Jedna od mojih omiljenih katedrala.” Zlatnomrke boje preovlađivale su platnom, građevina kao da je iznikla iz ulice, a potezi četkice bili su laki i opušteni. „Bojim se da nisam mogao da prepoznam da li je u pitanju Notr Dam iz Pariza ili Notr Dam iz Ruana. Crkve mi nisu specijalnost”, izjavio je Džordž i krenuo napred sa čudnim izrazom na licu. „Ovo nije bilo tu pre.” Podigao je koverat naslonjen na platno, pogledao ga, namrštio se i predao mi ga. Na njemu je bilo nažvrljano moje ime. Drhtavom rukom sam ga otvorila i izvukla poruku u kojoj je pisalo: Lepo od tebe što si mi se vratila.

7

Franc: Žao mi je. (Prim, prev.)

22 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Svekrva mi se nakašljala. „Sebastijan? Lopova nazivaš ličnim imenom?” „On nije običan lopov. Na kraju, pristao je da zaštiti...”, zaustila sam. Podigla je ruku da me ućutka. „Plašim se da sad nemamo vremena za to, ledi Emili. Došla sam poslom. Osećaš li se dovoljno dobro da razgovaraš sa inspektorom Godeom? Zabrinula sam se da ti je svo to jurcanje po okolini možda pokvarilo oporavak, pa sam ga ostavila da čeka u hodniku dok proverim.” „Mnogo sam bolje, hvala”, odvratila sam. „Ali, zaista cenim vašu dirljivu brigu za moje zdravlje.” Sad je došao red na Sesil da se nakašlje i uhvatila sam vragolast sjaj u Kolinovim očima zbog mog zajedljivog tona. Majka mu je nestala samo na tren i vratila se sa inspektorom. Gode nam je oštro klimnuo glavom kad je ušao u sobu. „Čuo sam da verujete kako ste prepoznali našeg lopova?” „Poznat mi je, da”, potvrdila sam. „Da li je taj čovek i ranije bio nasilan?” „Ne”, odgovorila sam. „Ni najmanje. Pre će zaštiti nekoga nego mu nauditi.” „Draga moja”, ubacila se gospođa Hargrivs. „Zaista se nadam da ne živiš u zabludi kako si sa svojim ograničenim iskustvom sposobna da procenjuješ zločinački um.” „Emili je više nego sposobna”, branio me je Kolin. „Poznaje tog čoveka, Sebastijana Kapea, kako se naziva, kao i bilo ko drugi.” „Smatrate li ga vi opasnim, gospodine Hargrivse?”, pitao je inspektor. „Ne bih mogao da se izjasnim sve dok ne saznam gde je bio u vreme ubistva.” „Sada ga tražimo”, rekao je Gode. „Iako nam se čini da je to beznadežan posao. Nije ostavio nijedan trag koji bi ukazao na njegovo prebivalište.” „Jeste li otkrili ko je ubijena devojka?”, pitala sam. „0ui”, odgovorio je. „Edit Prije. Pacijentkinja koja je pobegla iz duševne bolnice kraj Ruana pre skoro šest meseci. Porodica joj živi u gradu i otac je prepoznao telo.” Obuzela me je mučnina na tu pomisao. Bilo je grozno pronaći telo nepoznate osobe u takvom stanju. Videti nekog koga voliš tako okrutno ubijenog, bilo bi mi potpuno nepodnošljivo. Prisetila sam se bebe, koju sam izgubila, i osećanja su mi se uskomešala. „Imate li nekih tragova u tom slučaju?”, pitao je Kolin. „Nijedan. Nismo pronašli nikakve dokaze, nema osumnjičenih niti svedoka. Ali, zato i jesam ovde, ledi Emili. Zamolio bih vas da pažljivo razmislite o tome kako ste pronašli leš. Želim da mi opišete sve čega se sećate.” „Prošla sam kroz to nebrojeno puta, inspektore”, odgovorila sam. „Iskreno, nisam primetila ništa neobično osim samog leša. Ne mogu vam opisati koliko mi je žao.” „Svakako nisi bila potpuno nesvesna okruženja?”, pitala me je svekrva. „Bojim se da jesam, gospođo Hargrivs”, potvrdila sam, a suze su mi navrle na oči. „Svašta mi je bilo na pameti i nisam imala pojma da ću nabasati na ubistvo. Nadam se da ćete mi oprostiti.” Bez ijedne reči više, istrčala sam iz sobe i izjurila iz kuće. Grudi su mi se nadimale od besa i bola i žalosti, i potrčala sam ka visokoj kamenoj kapiji, nesigurna kuda sam nameravala da pođem, a zastala sam tek kad sam čula Sesil kako me doziva. „Chérie! Ne teraj me da trčim. To će me naljutiti i naterati me da nahuškam Cezara i Bruta na tebe, a od toga niko neće imati koristi, naročito ne Cezar. Ovdašnja hrana mu ne prija naročito i bojim se da bi ga nekoliko zalogaja čipke sasvim dotuklo.” Ovo me je nasmejalo uprkos svemu. „Tako mi je žao.” 24 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Morala sam da sprečim tvog muža da pođe za tobom jer sam želela da nasamo popričamo. Ali, moraš znati da je užasno uzrujan i upravo grdi svoju majku. Madam Hargrivs je namerno teška”, dodala je. „Bojim se da nije trebalo na ovom mestu da tražiš utehu posle svog gubitka.” Suze su me pekle. „Što se nje tiče, to što sam izgubila bebu je samo još jedan dokaz moje nesposobnosti.” „Možda joj nisi draga zbog tog nesrećnog događaja, ali teško može zbog toga da te krivi.” „Naravno da može”, rekla sam sve jače jecajući. „Da nisam bila tako nesmotrena - da sam se ponašala kao dama, kao što je i moja sopstvena majka rekla - nikada mi se to ne bi dogodilo.” „Spasla si nevinu devojku od okrutne smrti i poletela u susret opasnosti, a da nisi ni znala u kakvom si stanju bila.” „Sumnjala sam”, odgovorila sam. „Veći deo medenog meseca sam brinula da sam možda trudna. I, razumno ili ne, nisam mogla a da ne pomislim kako su moja suprotstavljena osećanja prema tom pitanju dovela do onako nesrećnog kraja.” Sesil me je gledala, stojeći pored mene. „Nisi ti dovela do toga. Kriv je čovek koji je pucao u tebe. Pustiću te da se mučiš još tačno tri minute, ali posle toga krivićeš njega i samo njega.” Dala mi je skoro dvadeset minuta pre nego što me je odvukla na zaklonjeno mesto u bašti i sela pored mene na travnatu obalu blistavog jezerceta. „Tako mi je žao...”, počela sam. „Smesta prekini”, presekla me je. „Nećemo više o tome. Neću ti dozvoliti da se izludiš kao sirota Madlen.” „Bilo je strašno, zar ne, kad se onako korenito promenila dok smo razgovarali s njom? Ali, kasnije je bila gotovo sve vreme pribrana. Stvarno misliš da je luda?” „Na putu je. Bilo je tu i drugih sitnica pored upadljivo neuračunljivog razgovora. Čaj nije bio za piće i mislila je da smo došle na večeru.” „I ja sam to primetila”, složila sam se. „Hoće li završiti kao njena majka?” „Bojim se da hoće. Ti, Kalista, imaš muža koji te voli i prijatelje koji bi sve za tebe učinili. Pretrpela si užasan gubitak i svi smo tu za tebe dok si u žalosti. Ali, nemoj namerno sve da pogoršavaš. Koja udata žena koju poznaješ nije izgubila dete? Ti si taj užasan događaj barem rano prebrodila.” „Ja...” „I nemoj se pretvarati da si užasnuta što to tako otvoreno kažem. Obe znamo da je to istina.” Bila je u pravu, ali to mi nije donelo utehu. Morala sam dozvoliti sebi da osetim odgovornost za svoje postupke. Da se nađem u istim okolnostima, da znam ono što sam i tad znala, ponovo bih donela istu odluku. Nije kajanje to što sam osećala. Umesto toga, mučila sam se da prihvatim i razumem da sam na neki način manje sposobna od svojih vršnjakinja. Možda umem da čitam grčki i razgovaram o raznim kulturnim temama, ali nemam ni sklonosti ni sposobnosti da radim ono što se očekuje od svake žene. I nedostatak te sklonosti me je najviše mučio. „Ovo ti je poslala moja majka”, rekao je Kolin i predao mi knjigu. „Ako ništa drugo, zabaviće te.” Kad smo Sesil i ja ušle, rano sam se povukla na spavanje. Nisam se dugo zadržala u prizemlju posle večere jer me je više privlačila udobnost našeg velikog 25 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

kreveta sa stubovima, okruženog zastorom, od toga da se dalje sukobljavam sa svekrvom. Sesil je obećala da će pokušati da je pripitomi prema meni, ali nisam imala želju da posmatram te pokušaje. Sela sam, uzela knjigu od njega i pokušala da prigušim smeh. „Madam Bovari?” „Zna da je to jedna od mojih omiljenih”, objasnio je. „I Flober je, na kraju krajeva, živeo u Normandiji.” „Možda se nada da će me to podstaći da se ponašam loše kao i junakinja, pa ćeš ti ostati sam.” „Verujem da je ovo namenila kao ponudu mira. A meni pada na pamet nešto bolje čime bih te podstakao.” Poljubio me je. Prvo u usne, zatim u vrat. „Ne mogu rizikovati da mi sve vreme sediš nepopravljivo snuždena.” „Misliš da bih se mogla snužditi zbog Madam Bovari?” „Pre ću se ja snužditi.” Ponovo me je poljubio i znala sam, kad mi je spretno otkopčao biserno dugme na okovratniku spavaćice, da još dugo neću zaspati. Čak i tad, iako me je uspavao na najprijatniji mogući način, grčevito sam se bacakala mučena snovima, progonjena groznim prizorima rezervoara u Konstantinopolju, a svaki od njih bio je strašniji od stvarnosti koju sam proživela. Bila sam zarobljena pod vodom, osećala kako mi se pluća pune, ili sam grebala po drvenim vratima, nesposobna da ih otvorim pre nego što bi me grube ruke šćepale za vrat. Borila sam se, zapetljavajući se u posteljinu, a onda vrisnula kad su osećaji postali previše stvarni - nešto me je ubolo u vrat i pustilo mi krv. A onda me je Kolin čvrsto obgrlio, a glas mu je bio smiren i utešan dok mi je prekrivao lice nežnim poljupcima. „Sve je u redu, ljubavi. Sad si budna”, smirivao me je. „Ovo je više nego san”, rekla sam, zabacila glavu i rukom potražila ono za šta sam bila sigurna da je prava rana. Uhvatila sam ga za ruku i spustila je na razderanu kožu. „To nije mala ogrebotina”, primetio je čim je upalio lampu na noćnom stočiću. „Šta si to sebi učinila?” Sagnula sam se da sa poda podignem jastuk, koji sam sigurno bacila sa kreveta dok sam sanjala, ali umesto da ga dohvatim, ostala sam bez vazduha; srce mi je divlje lupalo, a oči se razrogačile kad sam ugledala nešto van mog domašaja - ružu sa malim parčetom papira omotanim oko peteljke. Dodirnula sam ogrebotinu na vratu i shvatila da je povredu izazvao trn. Kolin, koji se nagnuo iza mene, podigao je uvredljivi cvet. „Ovo bolje da nije od tvog obožavaoca.” „Sebastijana? A šta misliš ko bi se drugi ušunjao u moju spavaću sobu? On je i u prošlosti upravo to radio.” „Našu spavaću sobu.” Predao mi je papir i ne gledajući ga. „Šta kaže?” Pročitala sam naglas: „Atenski bokalu, sipaj svežeg vina; sipaj, neka gozba, na koju svako donosi svoje, bude natopljena kao rosom; nek ućute labud, mudri Zenon i Kleantova muza, i neka gorkoslatka ljubav bude naša briga.” Nedostajala si mi.

26 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Peto poglavlje

Muž mi je skoćio iz kreveta neljudskom brzinom. U nekoliko koraka bio je na prozoru, koji sam videla da je zatvorio pre nego što smo legli. I dalje je bio zatvoren, a žaluzine zaključane. „Prokletstvo!” Okrenuo se i požurio ka garderobi. „Upali lampe, Emili. Hoću da se uverim da se negde ne krije.” Šunjao se tiho kad je izašao iz sobe, kao što je sigurno učinio i naš neustrašivi uljez, jer nije želeo da ga uplaši ako je još unutra. Kolinov dar za pritajenost bio je izvanredan - ni majka ni Sesil nisu se probudile kad im je ušao u sobe. Ali, potraga mu je bila uzaludna. Nije bilo ni traga Sebastijanu u našoj sobi niti bilo gde drugde u kući. Siguran da niko ne vreba u blizini, Kolin me je ušuškao u krevet, ali nije se uvukao pored mene. Umesto toga, seo je na stolicu pored prozora. Tamne senke pod njegovim očima narednog jutra otkrile su mi da nije spavao. Imali smo sunčanu blagovaonicu samo za sebe, pošto smo sišli smešno rano. Međutim, ne prerano za odličnog kuvara, čije me je toplo puterasto pecivo privuklo čim sam sela. Uzela sam jedno iz velike korpe, koja je stajala nasred stola, prelomila ga i na vruće polovine namazala još kremastog putera začinjenog morskom solju. „Znači, tvoja majka još ništa ne zna?”, pitala sam. „Ne”, odgovorio je. „Nisam želeo da je uznemiravam. Biće dovoljno vremena za uzrujavanje čim se probudi. Pobrinuću se za sve oko nje - nema potrebe da se time zamaraš.” „Barem možeš da je uveriš kako je Sebastijan bezopasan.” „To ne znamo, Emili. Nemamo pojma šta je radio otkako smo se poslednji put sreli.” „Svakako ne misliš da je sposoban za ubistvo?” „Znaš me dovoljno dobro da možeš da očekuješ od mene da ne isključujem kategorički bilo koju održivu mogućnost sve dok se ne dokaže da je nemoguća.” Kolin, koji je obavljao tajne poslove za Bakingamsku palatu, bio je jedan od najboljih agenata u carstvu. Rešavao je teške slučajeve, koji su često obuhvatali pitanja o kojima se moralo ćutati, i bio je više špijun nego detektiv. Zbližili smo se dok sam istraživala smrt svog prvog muža i narednih godina smo radili zajedno na rešavanju još tri ubistva. Ali tek u poslednjem slučaju, u Konstantinopolju, bilo mi je dopušteno da nastupam u zvaničnom svojstvu. Kraljici Viktoriji, palata me je obavestila, bilo je drago što sam uhvatila čoveka koji je ubio ćerku engleskog diplomate, ali bila je užasnuta što sam i sama bila ranjena. Smatrala je neprimerenim da se ponovo dovodim u opasnost. Na njen stav je, nesumnjivo, otvoreno uticala moja majka, koja je u mladosti služila kao dvorska dama Njenog veličanstva. Ostale su bliske i nijedna nije skrivala nezadovoljstvo kad smo Kolin i ja pobegli na grčko ostrvo Santorini, umesto da prihvatimo kraljičinu velikodušnu ponudu da se venčamo u kapeli dvorca Vindzor. Moja majka je po navici bila nezadovoljna mnome. Nije trpela nijedno moje intelektualno stremljenje. Moje zanimanje za grčke starine i drevnu književnost smatrala je neprikladnim za damu, gnušala se što sam počela da razmišljam o patnji žena i naočigled je patila zbog mojih detektivskih veština. 27 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Detektivsko istraživanje bilo je, po njenom mišljenju, najgori od svih mojih grehova. Protivila se u principu svemu što bi moglo da se smatra korisnim zanimanjem. Dama bi trebalo da živi opuštenim životom, kao i njen muž. Nije joj se mnogo sviđao Kolinov rad, ali opravdala ga je činjenica da je bio pomalo zagonetan i to što je dvaput doveo do toga da je kraljica želela da ga proglasi za viteza (oba puta je odbio). Međutim, ništa nije moglo da opravda moje učešće u takvim poduhvatima. Kolinova majka je ušetala u sobu. „Danas izgledaš užasno”, izjavila je streljajući me pogledom. Bila je upečatljiva žena - visoka, kose i dalje više crne nego sede, guste i talasaste kao i kod njenog sina. Ukus u odevanju joj je bio besprekoran, svaki komad koji je nosila lično je dizajnirao Carls Frederik Vort, otac visoke mode i najbolji krojač na svetu. Divila sam se njenoj haljini - nemoguće vitkom struku, suknji - slapovima bogate kestenjaste svile koja se širila u pun oblik ispod kukova. „Bojim se da se nismo mnogo naspavali”, obavestila sam je. „Ako ti previše ne smeta, ledi Emili, ne bih da slušam o nepristojnostima ovako rano”, rekla je, odmahnula rukom slugi koji se pojavio iza nje sa srebrnom posudom poširanih jaja i posegnula za kriškom dinje. „Nisam mislila ništa takvo...”, zaustila sam i pogledom potražila pomoć od Kolina. Nisam bila raspoložena da se izvinjavam kad sam osećala da bi to ona trebalo da učini. „Sinoć smo imali posetioca”, ubacio se moj muž. „Posetioca?”, pitala je. „Ostaviću vas da razgovarate”, izjavila sam i udaljila se kad je počeo da priča. Nisam želela da slušam reakciju gospođe Hargrivs na upad u njen dom. Sesil, koja je ustajanje pre podneva smatrala nepristojnim, još nije bila budna, pa sam rešila da posetim Markamove u pratnji jednog sluge, za slučaj da je ubica još u blizini. Odlučila sam da pešačim jer nisam želela da kloparanje konjskih kopita prekrije druge, zlokobne zvuke. Umesto da krenem kroz šumu, držala sam se puta, ali čak i tako sam se trzala na svako pucketanje grančice i pasji lavež. Sluga je bio dvostruko usplahireniji od mene, a zahtevala sam da ide iza jer mi se činilo da će me tako bolje štititi. Ali, njegovi koraci samo su izazivali još veću nelagodnost. Zbog njih sam se pitala da li je Edit Prije čula nešto slično kad joj je napadač prišao. Pod uticajem uznemirenih živaca, koraci su nam se ubrzali skoro u trk dok nismo prišli mostu preko jarka kod Markamovih. Slugi se nije dopadao moj francuski i odbijao je da odgovara na moje pokušaje započinjanja razgovora, pa mi je bilo drago da se oslobodim njegovog društva čim smo stigli u zamak. Zamakao je u ulaz za sluge, dok je mene batler uputio u baštu i obavestio me da ću gospodara naći u pravcu lavirinta. Zahvalila sam mu se i pošla iza kuće do golubarnika, gde sam usporila jer sam osetila kako mi se jeza spušta niz vrat. Neko me je posmatrao. Okrenula sam se na peti, ali iza mene nije bilo nikoga. Napregnula sam se da čujem nešto neobično, ali svuda je vladala tišina. Niko nije vrebao među vrbama, niko nije iskočio iz senke živice. Ipak, taj uznemirujući osećaj nije nestao. Umesto toga, samo se pojačao. Kako sam se približavala golubarniku, pažljivije sam zagledala, ali nisam videla ništa. To jest sve dok nisam podigla pogled ka malom prozor na najvišem spratu. Odozgo me je posmatralo bledo lice, a u raširenim očima nije bilo nimalo topline. Bilo je to dete - devojčica - koja nije mogla imati ni pet godina. Plava mašna joj je virila iz zlatne kose, a bela haljina joj je bila prevelika i visila je sa uzanih ramena. Zastala sam i pogledala je pravo u oči sve dok nisam odskočila, jer mi je bumbar, previše zainteresovan za cveće na mom šeširu, uleteo u lice. Kad sam ponovo podigla pogled, više je nije bilo. 28 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Halo?”, otvorila sam vrata zgrade. Unutrašnjost je bila mračna i plesniva, puna prašine, paučine i slomljenih komada nameštaja, razbacanih svuda po podu. Jedini odgovor bilo je šuškanje i skičanje, koje je moglo izazvati samo neka vrsta neprijatnog stvorenja. Tesne, zavojite i strme stepenice podizale su se preda mnom i krenula sam ka njima oprezno gazeći preko krhotina. „Ima li koga?” Nije bilo odgovora. Mlataranje krila je najavilo dolazak potomaka prvobitnih stanara golubarnika. Oprezno sam se popela stepenicama samo da bih pronašla praznu, prijavu sobu. Tri goluba su se odmarala i nisu obraćala pažnju na mene, ali dole sam čula još skakutanja. Pošto nisam želela da se upoznajem sa čoporom glodara - ako se kreću u čoporima - strčala sam i izjurila kroz vrata na svetlo dana. Iznad mene, prozor je i dalje bio prazan. Nisam videta ništa iza talasastih starih staklenih okana. Krenula sam ka lavirintu klecavih kolena i drhtavih ruku, sa slikom tužne devojčice - mora da je bila tužna - koja kao da je lebdela nada mnom. I koliko god da sam se trudila, nisam mogla da je izbacim iz glave i videla sam je u svakom koraku koji sam napravila. Kad sam prišla odredištu, ugledala sam Džordža, obučenog u lepo laneno odelo, kako proučava težak zlatni džepni sat. „To je četrnaest minuta”, viknuo je grleno nekome - pretpostavljala sam Madlen iako je nisam videla. Stajao je na vrhovima prstiju kao da je želeo da bude viši i vidi preko tisovine i živice, koji su činili spoljnji zid lavirinta. „Bolje požuri.” Zaklopio je sat i sa veselim osmehom na licu krenuo u pravcu bogato izrađene gvozdene klupe. Nije me primetio. „Smetam li?”, pitala sam dok me je obuzimalo neopisivo olakšanje. „Emili! Kakvo divno iznenađenje!” Poljubio mi je ruku. „Došla si u savršeno vreme. Madlen je u lavirintu - merim joj vreme. Meni je trebalo dvadeset tri minuta da prođem. Ona namerava da me pobedi. Da li bi želela da probaš?” „Pomalo mi je čudno jutro”, rekla sam. „Nisam sigurna da mi trenutno treba još i to da se izgubim u lavirintu.” „Nije valjda da te progoni normandijski Trbosek!” „Normandijski Trbosek?” „Imaš li bolji predlog kako da ga nazovemo?”, pitao je. Osetila sam kako mi se duboke bore urezuju u čelo. „O, bože. Samo sam te još više uznemirio. Imam groznu naviku da se okrenem humoru kad sam uzrujan. Oprosti mi, molim te.” Volela bih da sam mogla s njim da se nasmejem, ali nikako nisam mogla da izmenim osecanja. I dalje uplašena, zanjihala sam se na nogama. Džordž me je poveo do klupe. „Trebalo bi ja da se izvinim”, rekla sam. „Bedna sam gošća.” „Ni najmanje. Ali reci mi, da li se nešto novo dogodilo ili patiš zbog sećanja na onu sirotu devojku?” „Devojku?”, shvatila sam da misli na žrtvu ubistva, a ne na utvaru koju sam upravo videla. „Ne, nije to. Posetio me je vaš lopov”, rekla sam i ispričala mu šta se desilo prethodne noći. Pažljivo me je saslušao, a zatim zastao kao da razmišlja šta da odgovori. „I misli li Hargrivs da je Sebastijan naš ubica?” „Ne želi da odbaci nijednu mogućnost.” Smeh iz lavirinta nas je prekinuo. „Ne možeš me pobediti.” Bila je to Madlen, a glas joj je bio raspevan i vedar. Džordž je ponovo otvorio sat. „Razočaraćeš se”, viknuo joj je, a zatim se ponovo okrenuo ka meni. „Mogu li nekako da pomognem?” 29 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Trenutno ne”, odgovorila sam. „Inspektor Gode namerava da nađe Sebastijana.” „I misliš da će lakrdijaš u tome uspeti?” „Samo ako mu moj muž pomogne.” „Ah. I tako ćeš ti ostati sama da se prisećaš groznog prizora. Strašno mi je žao, Emili”, rekao je i lako me uhvatio za ruku. „Ne možemo dozvoliti da se osećaš potišteno. Postaviću sebi zadatak da te zabavim i razonodim.” „Previše si ljubazan.” „Nipošto. Prihvatam to kao svoju moralnu obavezu. Šta bi drugo mogao engleski gospodin? Počeću tako što te pozivam da popiješ čaj sa mnom. I Madlen, naravno.” Glas mu se povisio. „Koja sad nema više priliku da me pobedi. Možda biste vas dve zajedno mogle steći pravo da se hvalite.” Madlen se pojavila iza visoke, pažljivo ošišane živice. „I ja umem da odmeravam vreme, dušo”, rekla je. „Nadmašila sam te za tri minute i petnaest sekundi.” Nasmejao se. „Dakle, stvarno jesi. Znao sam da ne treba da ti dozvolim da imaš sat.” Zagrlio ju je, poljubio u oba obraza i uhvatio za ruku. „Unutra. Svima nam je preko potreban čaj.” „Neka nam ga pošalju napolje”, predložila je. „Dan je predivan da bismo bili unutra. I jedva čekam da čujem od Adel šta ima novo.” Trgao se kad me nazvala pogrešnim imenom, ali brzo je namestio osmeh na lice. „Ovo je Emili, dušo.” „Naravno”, rekla je, treptanjem terajući zbunjenost iz očiju. „Volela bi da popijemo čaj napolju?”, pitao ju je. Klimnula je glavom. „Vaša želja je, madam, kao i uvek, moja zapovest.” Uz blagi naklon udaljio se od nas, uz obećanje da će se vratiti u veselju i sa velikom količinom vrućih uštipaka. Madlen, ponovo prisebna, provukla je ruku kroz moju i povela me mekom stazom preko travnjaka između jarka i niza borova. „Moje omiljeno mesto za izlet”, rekla je i spustila se na veliko ćebe već rašireno na zemlji, sa knjigama, papirima i sveže ubranim divljim cvećem veselo razbacanim po njemu. Pridružila sam joj se, ali i dalje se nisam osećala dobro, usta su mi bila suva i koža me je peckala. Koliko god da sam bila uznemirena zbog ubistva, trenutno me je više mučila slika devojčice. „Živi li neko dete ovde na imanju?”, pitala sam, odjednom svesna mogućnosti jednostavnog objašnjenja. „Neko od posluge, možda?” „Ne”, uzdahnula je. „Džordž i ja smo doživeli brojna... razočaranja. Možda će delovati hladno, znam, ali ne mogu da podnesem da mi se tuđa deca motaju oko nogu. Posle mog petog...” Zaustavila se i snažno ugrizla za usnu. „Jedan od baštenskih pomoćnika imao je devojčicu. Dali smo mu otkaz zato što mi je bilo previše bolno da je gledam kako se igra na imanju.” „Razumem vrlo dobro”, rekla sam. Nije me ništa pitala, niti tražila objašnjenje, samo me je uzela za ruku i stegla je. „Koliko godina je imala?” „Baštovanova devojčica?”, pitala je. Klimnula sam glavom. „Tri, možda četiri.” „Gde sada žive?” »O, ne znam. Dali smo mu odlične preporuke. Ne sumnjam da je lako našao drugi posao.” „Kada je to bilo?” „Pre mnogo godina”, odgovorila je. „Barem šest.” 30 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Što je očito značilo da mala devojčica na prozoru nije mogla biti baštovanova ćerka. Setila sam se šta nam je gospodin Leblan pričao o duhu deteta koje traži majku i stresla se, jer nisam bila sigurna zašto nisam mogla odmah da odbacim ono što sam videla kao glupu posledicu smešne priče. Ali, nešto duboko i nagonsko vrištalo je u meni da u toj priči ima i nešto više. „Gode me je i zvanično zamolio da mu pomognem da nađe Kapea.” Kolinove crne oči su ozbiljno zasijale. Bilo je kasno i ležali smo priljubljeni u krevetu; oboje smo čitali dok je kiša dobovala o staklo kroz žaluzine. Madam Bovari mi se činila drugačijom nego što sam se sećala jer je moj srećan brak doprineo toj promeni mišljenja. Umesto da saosećam sa Emom, shvatila sam da prezirem njenog muža, a za nju me nije bilo briga. Zatvorila sam knjigu. „Izgubio si veru u njega?”, pitala sam. „Bio je na ivici da potragu proglasi neuspelom.” „Tako brzo?” „Ispitao je sve u selu i niko nije video ništa sumnjivo. Što znači, po njemu, da je tvoj prijatelj lopov nestao - on pretpostavlja u Parizu - i da ga više nikada nećemo videti.” „Ne bi bilo prvi put da Sebastijan uspešno pobegne vlastima. Da li je Gode stupio u vezu sa kolegama u Parizu?” „Samo vrlo površno. Spreman je da čitavu stvar otpiše kao nerešenu.” „A šta je sa tobom?”, pitala sam. „Želim da ispitam Kapea pre nego što počnem da optužujem okolo”, rekao je. „Zaista se nadam da tvoj neumorni prijatelj ima razuman alibi.” „Sebastijan nikad ne bi ubio.” „Nadam se da si u pravu. Ali, ko god da je ovo uradio, s njim se ne treba šaliti. To je okrutna, izopačena osoba”, rekao je. „Ne čuju se prvi put glasine o Trboseku koji hara Francuskom. Dok ne budem siguran da Kape nije naš čovek, hoću da budeš krajnje oprezna.” „Misliš li da će biti još ubistava?”, pitala sam. „Ne mogu obećati da ih neće biti”, odgovorio je. Njegove reći su me uplašile. Spustila sam knjigu na noćni stočić i sklupčala se uz muža, zahvalna na sigurnosti njegovih ruku. Ni na tren nisam poverovala da je Sebastijan sposoban za takvu surovost, ali je svejedno bio neuhvatljiv i taj mi se osećaj nije ni najmanje dopadao. 7. jul 1892. Priznajem da ne volim kad me sin grdi. Juće je bio prilično oštar sa mnom zbog svoje žene. To i treba da očekujem - nije pravedno da proveravam njegovu odanost ili ga prisiljavam da bira između mene i nje. Veoma sam svesna toga. Ali, sve nas povremeno savladaju nezrela osećanja. Poslala sam joj po njemu primerak Madam Bovari. Pošto je provela toliko vremena tumarajući okolinom, trebalo bi da prepozna okruženje u knjizi. Nadam se da će, pošto sam izabrala kontroverzan naslov, shvatiti da pokušavam da je smatram ženom nadmoćne inteligencije i savremenih shvatanja. Zaslužuje li takvo priznanje, ostaje da se vidi. Žudim da me iznenadi. Ne jede iznutrice. 31 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Šesto poglavlje

Prilike su počele da se pogoršavaju od trenutka kad smo se probudili narednog jutra. Mučan osećaj u stomaku uznemirio me ubrzo posle izlaska sunca, daleko ranije nego što bih volela. Navukla sam meku kućnu haljinu, otvorila žaluzine na prozorima spavaće sobe i posmatrala kako tanka izmaglica počinje da gubi bitku sa svetlom, koje se probijalo kroz sve tanje oblake. Kolin, koji je ustao pre mene, izašao je iz garderobe gotovo odmah čim je u nju ušao. Držao je pismo - od Sebastijana, naravno. Bilo je ostavljeno na cipelama koje je nosio prethodnog dana i sadržalo je kratku poruku: Žao mi je što nismo mogli da proćaskamo večeras. Čujem da me tražiš. Moj muž, obično sav smiren i pribran, blago je pocrveneo kad mi je gurnuo papir u ruku. „Sinoć je ponovo bio tu.” Uzdahnula sam. „To tako liči na Sebastijana.” „Mora da prestane.” Zaustila sam nešto da kažem, ali nije mi dozvolio. „Ne, Emili, zato što sam ljubomoran ili zato što verujem da je on ubica. Ali, značajan je za ovu istragu i što se pre pojavi sa alibijem biće u manjoj opasnosti da ga giljotiniraju zbog tog zločina.” S mukom sam progutala. „Ne želim da budem grub, draga, ali Sebastijanove igre trenutno nikome ne koriste naročito ne njemu.” „Šta možemo da uradimo?”, pitala sam. „Na kraju ćemo morati da ga pronađemo.” Ugurao je malu svesku u džep sakoa, zagladio revere i provukao ruku kroz gustu kosu. „Verovatno nije otišao daleko. Ne želi da bude daleko od tebe.” „Kako da počnemo?” „Nećemo mi. Barem ne sada. Moram da se nađem s Godeom. Skotland jard je tražio neke pojedinosti vezane za ubistvo. Ako jeste Trbosek, tragovi iz ovog zločina mogli bi pomoći da bude uhvaćen.” „Šta ti misliš?” „Očekivao bih da se drži gradova, s obzirom na njegove dosadašnje metode. Ako - i to veliko ako - imamo posla sa izvršiocem vajtčepelskih ubistava, biću zapanjen što je odabrao da vreba na novoj teritoriji ovde na selu.” „Mogu li bilo šta da uradim da pomognem?”, pitala sam. „Ne. Danas nemoj ni o čemu da brineš osim da se zabavljaš.” Strasno me je poljubio u usta, pozdravio se i sišao stepenicama. Pošla sam za njim i gledala ga sa odmorišta. Majka ga je pozvala, ali nije stao da odgovori; ulazna vrata su se uz tresak zatvorila pre nego što je sluga imao vremena da shvati da je trebalo, pre svega, da ih on otvori. Nisam želela da privučem svekrvinu pažnju, pa sam se odšunjala u spavaću sobu i pozvala Meg da mi pomogne da se spremim za jahanje. Nisam imala nameru da ostajem 32 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

u kući sama dok se Sesil ne probudi. Kad je sluškinja završila, namestila sam otmenu kravatu i tesan blejzer na jednoredno kopčanje, muškog kroja, a zatim povukla okovratnik. Bila sam skoro spremna da pođem kad se gospođa Hargrivs pojavila u garderobi bez mnogo kucanja. „Spremaš se da pobegneš, da li je tako?” Ton joj je ukazivao na šalu, ali oči su joj bile oštre. „Došao je neki čovek koji tvrdi da ti je poznanik. Moris Leblan? Bolje porazgovaraj s njim pre nego što pođeš.” „Naravno”, rekla sam prigušenim glasom. „Privlačan je čovek.” Iz glasa joj je izbijala osuda. „Neverovatno je mlad. Ne može biti mnogo stariji od tebe.” Bes mi je ključao u grudima i lice mi se zapalilo. Ugrizla sam se za usnu da suzbijem oštar odgovor. Ali, onda sam osetila kako me obuzima mir. Zaškiljila sam i uzvratila joj pogled. „Šta insinuirate, belle-mère?” Još nisam pronašla prikladan način da joj se neposredno obraćam. Francuski izraz za svekrvu mi je odjednom pao na pamet i činio mi se u trenutnom stanju odličan, mada zajedljiv izbor. Prvi put smo se gledale ravnopravno i u njenim očima je bilo poštovanja. Ali, taj pogled je nestao gotovo čim je lice počelo da joj se opušta. Zažmurila je, izvila ramena i ispravila se do pune visine. „Ne dopuštam sebi da iznosim insinuacije.” „Onda pretpostavljam da samo mogu da vam zahvalim što ste me obavestili o dolasku gospodina Leblana.” Prošla sam pored nje dok mi je srce lupalo. Napola sam očekivala da me izbaci iz kuće. Oči su me pekle a grlo bolelo dok sam se borila protiv suza, jer nisam želela da vidi slabost mojih napetih osećanja. A onda, odjednom, smirenost se vratila. „Dobrodošli ste da nam se pridružite u dnevnoj sobi”, pozvala sam je okrenuvši se da joj dobacim uglađen osmeh. „On je sasvim prijatan gospodin.” Nije odgovorila. Smatrala sam ovo malom pobedom u nečemu što je moglo da bude neizmerno duga bitka. Što je bila šteta. Izgleda da se majke i ja jednostavno ne slažemo. Posle nekoliko pokušaja, uspela sam da pronađem dnevnu sobu, u kojoj me je čekao prijatelj. Nijedan sluga nije prišao da mi pomogne, a ja nisam želela da pitam svekrvu za uputstva. Gospodin Leblan je ustao čim me je ugledao. Pokazala sam mu rukom da sedne i zauzela mesto prekoputa njega, a niski stočić sa mermernom pločom nalazio se između njegove stolice i mog divana. „Postao sam mračno opsednut tim vašim ubistvom”, rekao je. „Molim vas, ne zovite ga mojim.” „Edit Prije ima neverovatnu prošlost. Nije bila neka sirotica ostavljena da trune u ludnici. Poticala je iz ugledne i bogate porodice.” „Treba li zbog toga da mi bude više ili manje zanimljiva?”, pitala sam. „Više, čini mi se. S obzirom na to da ju je porodica predala tamo na čuvanje, a onda je gotovo sasvim zaboravila.” „Da li je to neobično?” „Kruže brojne čudne glasine o njenom bratu. Bratu blizancu.” Namrštio se. „Nešto je u svemu ovome trulo.” Nasmejala sam se. „Vi ste, gospodine, očigledno odličan pisac romana. Možda biste mogli da povežete ovaj zločin sa našim uglađenim lopovom i smislite stvarno izvanrednu priču.” „Vi niste uopšte zainteresovani?” 33 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Naprotiv, jesam. Ali, obećala sam mužu...” Reči su mi utihnule. „Zaista se nadam, gospodine, da ne ugovarate ljubavni sastanak.” Sesil, sva ozarena i krajnje odmorna, ušetala je u sobu u pratnji Cezara i Bruta. Stala je ispred našeg gosta, koji je ustao da joj poljubi ruku. „Daleko od toga, uveravam vas.” Zadržao je pogled na njoj taman koliko treba da potvrdi svoju izjavu. „Ali, ako smem da pohvalim vašu lepotu i ljupkost...” „Ne smete”, odgovorila je, potapšala ga po ruci i sela pored mene. „Onda ću se zadovoljiti time da vam se divim izdaleka.” „C’est bien”,9 rekla je. „Očekujem to s velikim zadovoljstvom. Ali shvatite, gospodine, da imam čvrste nazore i sasvim sam odlučna u uverenju da nijedan muškarac ispod četrdesete ne može biti ni blizu privlačan.” »Ne bih se usudio da pretpostavim...”, počeo je, ali ona je odmahnula rukom i prekinula ga. „Dosta”, presekla ga je. „Recite mi o čemu ste pričali.” U nekoliko glatkih rečenica, opisao joj je svoje zanimanje za Edit Prije. „Gode je rekao da joj je porodica ovde u blizini”, rekla sam. „Poznajete li ih?” Odmahnuo je glavom. „Ne lično, ne. Kuća im je jedna od najlepših u Normandiji, a bogatstvo ogromno. Takođe imaju i kuću u Rumu, sada su tamo. Madam Prije bila je zvezda Pariza pre nego što ju je muž odveo na selo i veoma se potrudila da unese kulturu u ono što je nazivala la nature sauvage.10 Unajmljuje muzičare i glumce iz Pariza da joj izvode predstave.” „To zvuči previše poznato. Zove li se Dominik Prije? Rođena Moro?”, pitala je Sesil. „Upravo ona.” „Sećam je se. Istovremeno smo ušle u društvo i brzo smo se sprijateljile na prolazan način, kako to već rade devojke pre udaje. Bila je draga, iako pomalo neobična. Izgubila sam joj svaki trag. Moraću da je posetim i izjavim joj saućešće.” „Pretpostavljam da ne bi bilo umesno tom prilikom pitati i zašto porodica nije posećivala Edit u duševnoj bolnici?”, pitao je. „Ne, gospodine, ne bi.” Sesil ga je prostrelila odlučnim pogledom kakav je čuvala za neprikladne udvarače, ali sjaj u očima joj je nagoveštavao da nije sasvim nezainteresovana. Tako ohrabren, nastavio je da bestidno flertuje s njom. Kad nam se nekoliko minuta kasnije pridružila gospođa Hargrivs, razgovor je prešao na kuću i domaćinstvo i iskoristila sam prvu priliku da se udaljim i potražim svog omiljenog konja. Nisam želela da jašem van granica imanja, pa sam se zadržala unutar bedema, ali kretanje me je svejedno osvežilo. Tmurna kiša je stala, ali vazduh je zadržao svežinu i činilo se kao da je rano proleće, a ne leto, kad sam zašla među senovito drveće. Zatim sam ponovo izašla na sunce i uživala u njegovoj toploti. Nastavila sam tako, prateći u krug kamene zidove, sve dok nisam primetila nešto što se nije uklapalo. Jarkocrvena traka visila je sa grane visokog, uzanog drveta. Usporila sam konja i zaustavila ga ispod njega, a zatim povukla traku da dohvatim koverat, pričvršćen za njen kraj. Činilo se da Sebastijan nije bio spreman da prestane sa igrom.

9

Franc: Dobro je. (Prim, prev.) Franc: Divljina. (Prim, prev.)

10

34 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Lepa si kad jašeš, ali tvoja lepota mi odvraća pažnju sa mog utvrđenog cilja, a to je da pratim tvog isuviše srećnog muža. Nikad me neće naći, znaš. Pojaviću se kad budem spreman. Uz uzdah sam presavila papir i ugurala ga u džep uredno skrojenog blejzera. Nije me iznenadilo to što je pokušavao da me prati. Ali, nisam nameravala da čekam da se pojavi. Kolin me je podučio tehnikama praćenja; takođe me je naučio i tehnikama antipraćenja. S obzirom da smo bili na ograničenom prostoru usred sela, znala sam da ne bi bilo preteško ući u trag Sebastijanu. Teško bi bilo sprečiti ga da pobegne. Nisam mu se mogla prišunjati s leđa, skočiti na njega i vezati ga za najbliže odgovarajuće drvo. Umesto toga, moraću da se oslonim na svoju pronicljivost - i njegove slabe tačke. Za početak sam sišla sa konja i stajala savršeno mirno, osluškujući bilo kakav znak kretanja. Nije mogao biti na konju - životinja bi bila previše očigledna i čuvari bi ga spazili. Peške bi bio mnogo sporiji od mene na konju i sumnjala sam da me nije aktivno pratio. Sigurno je čekao, vrebao u blizini, u nameri da me posmatra dok čitam poruku. Dalje, dok sam razmatrala mogućnosti, palo mi je na pamet da se pretvaram kako sam povređena - Sebastijan bi me čuo kako vičem i našao me navodno onesposobljenu, zatim bi me podigao i odneo do kuće, gde bi mi sluge pomogle da ga uhvatimo. To, naravno, nikada ne bi uspelo. Oprezno bi me spustio nadomak kuće i nestao. Uzburkanih misli, svukla sam crvenu traku sa drveta, na trenutak žaleći što udaranje Sebastijana kamenom u glavu nije bila prikladna mogućnost. Naslonila sam se na drvo opipavajući glatku satensku traku, dok me je nemoć izjedala. I dok je taj osećaj rastao, skupljalo mi se i sve ostalo što me je mučilo: zimrznuta slika Edit Prije u mojim mislima, hladnoća Kolinove majke, zbrka emocija zbog bebe, koju sam izgubila. Upravo kad sam bila na ivici da me sve potpuno savlada, uvidela sam rešenje. Ako mi se Sebastijan divi onoliko koliko tvrdi, došao bi da mi pomogne ako sam nesrećna. Ovo nije zahtevalo podvale, niti igre - već samo da mu dopustim da vidi pravu istinu o mojim patnjama. Ili barem deo toga. Prvi put za nekoliko meseci prestala sam da obuzdavam osećanja, da se trudim da izgledam uljudno i učtivo i snažno. Spustila sam se na vlažnu zemlju, naslonila leđima na drvo i spustila glavu na ruke. Žalila sam za izgubljenim detetom. Prezirala Kolinovu majku što mi ne pruža podršku. Setila se grozne razderotine na vratu Edit Prije. I zaplakala sam, ispuštajući jecaje kojima sam natapala maramicu i od kojih mi se treslo čitavo telo. Ne znam kad se pojavio. Nisam mu čula korake niti osetila ruku na ramenu kad je klekao pored mene. Međutim, u jednom trenutku sam postala svesna da držim suvu maramicu i shvatila da mi ju je on predao. Oči su mu bile bistre, safirnoplave kao što sam ih se i sećala, i gledale su me nestašno, umesto zabrinuto. „Nevaljali ste baš kao i ja, gospođo Hargrivs. Mada, ne bi trebalo tako da vas zovem. Sad ste ledi Emili, zar ne? Ispravno obraćanje je izuzetno važno.” „Nemojte da me mučite”, rekla sam. „Samo pohvaljujem vašu predstavu. Dostojna je božanstvene Sare.”11 „Ne smatrate je veštom glumicom?”, pitala sam i obrisala ostatak suza. Sara Bernar (1844-1923) - čuvena francuska glumica. Zbog velikog ugleda nazivali su je „Božanstvena Sara”. (Prim, prev.) 11

35 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Najboljom. Gledao sam je kao Kleopatru pre manje od dve godine.” „Onda je nemojte porediti sa mnom”, rekla sam. „Ovo što vidite nije gluma.” „Hajde, ne očekujete...” „Ponekad, gospodine Kape, dami preostane samo istina.” Ruku je i dalje držao na mom ramenu. Sklonila sam je i ustala. „Osećam izvesnu odgovornost prema vama - ne znam zašto, naročito zato što ste, izgleda, napustili vaš zadatak.” Sebastijan je obećao da će se brinuti o Edvardu Vajtu, malom dečaku koga smo oboje upoznali tokom njegove potrage za predmetima Marije Antoanete. Samo je šačica ljudi znala detetov pravi identitet - da je bio direktan potomak poslednjeg francuskog prestolonaslednika. Porodica Kape je štitila sina Marija Antoanete, Luija Žozefa, posle njegovog tajnog bekstva iz kandži okrutnih stražara za vreme revolucije, a Sebastijanov zadatak bio je da nastavi tradiciju i pazi na Edvarda. Bila je to uloga protiv koje se bunio, ali na kraju, kad je saznao da je dečaka gotovo ubila osoba koja je branila zahteve pretendenta na francuski presto, prihvatio je dužnost. „Nisam uradio ništa slično!”, pobunio se. „On i majka su na letovanju. Savršeno su bezbedni.” „Nisam raspoložena da se svađam s vama.” „Šta vas muči, draga moja Kalista?” „Ne zovite me tako.” „Nemate pojma koliko me povređujete.” Primakao se bliže. „Prekinite s ovim, gospodine Kape.” „Draga, znam da me zoveš Sebastijanom pred svima. Zašto bismo nasamo bili zvanični?” „Ne bi trebalo da smo sami. Neprilično je. Hoću da pođete sa mnom u kuću.” „Ni slučajno!” Otresao je prašinu sa žutog prsluka. „Zašto morate sve da otežavate?”, pitala sam i suze su mi navrle na oči. „Ne mogu još mnogo da podnesem.” „Draga, molim te.” Ispružio je ruku; odgurnula sam je, „Načuo sam priče o tvojim povredama, ali vidim da si se lepo oporavila kad možeš da jašeš. Mada, emocionalno možda i nisi koliko fizički. Šta te muči?” „Ne mogu sve ni da nabrojim. I da ste imalo džentlmen, ne biste vršili pritisak.” „Neću te pritiskati.” Glas mu je bio prigušen i nežan i imao je neku ritmiku, bio je gotovo muzikalan. „Mada, vređa me to što veruješ da imam neke osobine džentlmena.” „Moj muž je čvrsto uveren da treba da se prijavite policiji i date alibi za ubistvo Edit Prije.” „Ne misliš da sam je ja ubio?” „Kakav vam je alibi?” Ispustio je uzdah. „Kad je ubijena?”, pitao je. „Svakako ne očekuješ da držim katalog morbidnih događaja u glavi?” „Sebastijane!” „Lično ime. To je mnogo bolje.” „Alibi.” „Tačno, Da. Da vidim... Utorak... Kale. Uzeo sam sobu u izuzetno mračnoj krčmi prekoputa hotela u kojem su odseli Vajtovi posle više nego zamornog putovanja preko Kanala. Užasno vreme.” 36 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Možete li da dokažete?” „Ako moram. Vlasnik bi me se setio. Vodili smo žestoku raspravu o kontinentalnoj politici.” „Imate li kartu sa trajekta?”, nastavila sam. „Pretpostavljam da negde imam.” „Hoćete li, molim vas, razgovarati s inspektorom Godeom?” „S tim kicošem?” „Poznajete ga?” „Video sam ga samo u razgovoru s vama.” Uzdahnuo je preterano dramatično. „Ako će te to osloboditi makar i male količine stresa, teško da mogu odbiti.” „To će vas takođe i spasti giljotine”, odvratila sam. „Još jedna dodatna nagrada.” „Treba mi još nešto od vas.” Odvezala sam konja i pošla. „Pođite sa mnom.” „Vrlo dobro. Možda bih mogao i da prihvatim neizbežno. Da li je zgodni gospodin Hargrivs kod kuće? Već neko vreme sam nameravao da ga posetim.” 8. jul 1892. Uljez u mojoj kući! Ne znam šta me više uznemirava - samo njegovo prisustvo ili činjenica da sam spavala tako čvrsto i nepomućeno za vreme njegove posete. Koliko bilo ko od nas zna, nije odneo ništa osim našeg osećaja sigurnosti, ali neverovatno sam nezadovoljna. Mrzim uznemiravanje, sad još više kad znam da on nije stranac mojoj nepopravljivoj snaji. Kao da je sa sobom donela beskrajnu količinu nemira. Ne mogu da verujem da sam pozajmila knjigu osobi sa tako sumnjivim poznanicima. Jutros sam dobila pismo od ledi Karlajl, koja me moli da se vratim u London. Izgleda da se Savez za oslobođenje žena, grupa sa kojom sam blisko povezana (iako sa daljine) još od osnivanja, nalazi usred uzavrele polemike. Odlučili su da istupe sa dnevnim redom koji uključuje i aktivno zahtevanje pravo žena da glasaju. Sve članice slabijeg pola širom Britanije treba da se raduju takvoj vesti. Umesto toga, najmanje deset hiljada naših članica odreklo se organizacije u znak protesta. Priča se da osnivaju sopstvenu grupu, koja neće podržavati pravo glasa, i bojim se da će vođstvo Liberalne partije radije prihvatiti njihove prioritete. Kakva je svrha boriti se za ženska prava ako ta prava ne uključuju mogućnost glasanja? Napolju počinje još veći lom. Idem da ispitam i vidim kakve će se nove neprilike svaliti na moje domaćinstvo.

37 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Zamolila sam batlera da pošalje po inspektora Godea”, rekla sam. „Gospodin Kape je ovde da objasni svoj alibi policiji.” „Kako poznajete ovog čoveka?”, pitala je dodirujući Sesilinu ruku. „Prvenstveno po čuvenju, i uveravam vas da zaslužuje veliko divljenje”, izjavila je Sesil. „Provalio mi je u kuću.” „Sad, gospođo Hargrivs, to ne znate”, usprotivio se. „Obična činjenica da su moje poruke donošene vašem sinu i njegovoj lepoj nevesti ne dokazuje da sam zaista i bio ovde. Pripisujete mi prevelike zasluge. Sasvim je moguće da sam platio slugu da izvrši moju naredbu. Zar stvarno mislite da sam narušio bilo koji deo vašeg izuzetno udobnog boravišta?” Nisam mu poverovala ni na trenutak, ali crte lica gospođe Hargrivs su smekšale. Bilo je teško odoleti Sebastijanovom opuštenom osmehu i prijatnom ponašanju, naročito pri prvom susretu. „Ali upravo ste mi zahvalili na gostoprimstvu”, rekla je. „Što očigledno ne bih morao da radim da sam provalio u blaženstvo vašeg doma.” „Dakle, treba da vam oprostim ostale prestupe zato što tvrdite da niste ništa ukrali od mene?” „Prestupe?” Nasmejao se. „Draga gospo, jednog dana ću vas uveseljavati pričama o mojim pustolovinama. Ako posle toga i dalje budete smatrali da sam kriv, pokajaću se i zauvek promeniti ponašanje. Ali, sad vidim našeg vrednog inspektora i vašeg čuvenog sina kako dolaze stazom. Hoćete li me izviniti? Uvek volim da se rešim dosadnog posla bez odlaganja.” Izjurio je napolje i pozdravio Godea žestokim stiskom ruke. Moj muž, čije je mrštenje bilo očito, stajao je prekrštenih ruku dva koraka od Sebastijana. Posmatrala sam kroz otvoren prozor dok su razgovarali, pri čemu je inspektor izvukao svesku i žurno zapisivao dok je Sebastijan govorio. Nisam čula ništa od onoga što su govorili jer su do mene jedino dopirali Sesilini napori da ubedi gospođu Hargrivs da naš neustrašivi lopov nije bezočni pokvarenjak, ali ubrzo je Gode klimnuo glavom. Par se ponovo rukovao i policajac se udaljio i ne osvrnuvši se na kuću. Sebastijan se sa osmehom nevaljalog deteta vratio do nas, a Kolin ga je sledio, nalik na stražara. „Srećni ste što imate spreman alibi”, obratio mu se moj muž kad su ušli u prostoriju. „Dali je ga inspektor prihvatio?”, pitala sam i prišla Kolinu, čije su mi usne jedva okrznule ruku kad ju je poljubio. „Kalista, draga, zar si sumnjala da hoće? Tvoj nedostatak vere me ubija.” Sebastijan je zaista bio nemoguć! Videla sam da se Kolin sprema da ga ukori, ali želela sam da se lično umešam. Inače ne samo da bi izgledalo kao da mi je muž despot, već, još važnije, kao da meni ne smeta sloboda koju sebi dopušta. „Nemojte, gospodine Kape, da mi se tako prisno obraćate. I ne pomišljajte da se ovde odomaćite”, oštro sam ga upozorila. „Šta je inspektor rekao za ukradenog Monea?” Sebastijan se nasmejao. „To je bila sitnica, zaista. Nijedna osoba sa ukusom kakav ima naš cenjeni inspektor Gode ne bi mogla da poveruje da sam ja uzeo tako nezgrapnu sliku. Osim toga, ništa ne može da dokaže. Moj posao je ovde završen.” „Ne sasvim”, usprotivila sam se. „Očekuje nas još jedan zadatak. Ne delim inspektorovu lakovernost. Izvinićete se Markamovima i vratiti sliku Moneu.” 39 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Gospođa Hargrivs me podozrivo pogledala i privukla Sebastijana sebi. Stajali su blizu neko vreme, očigledno duboko zaokupljeni razgovorom. Dok smo se pripremali da krenemo u zamak Markamovih, pitala sam se hoće li poželeti da nam se pridruži, ali nije. „Zaista se nadam, ledi Emili, da će mi se domaćinstvo vratiti u normalnije stanje sad kad je ovaj posao završen”, rekla je. „Trenutno ti nije potrebno dodatno uzbuđenje.” Dok sam sedela u kočiji, razmišljala sam o tome nagoveštava li njena primedba malo topliji stav prema meni. Da li je moguće da je zaista zabrinuta za moje blagostanje? Ili sam se previše trudila da pronađem znake nečega čega jednostavno nije bilo? Kočijaš je usporio dok smo kloparali preko mosta koji je vodio do zamka, a put je bio rashlađen gustom hladovinom visokih vrba. Kad smo stigli do kuće, Madlen je promolila glavu kroz prozor na prvom spratu i mahnula. „Džordž je u bašti!”, doviknula je. „Baš dobro što ste nas posetili!” Kolin se okrenuo ka meni. „Hoćeš li da ga pronađeš? Ne želim ni na trenutak da ispustim Kapea iz vida.” „Naravno.” Krenula sam šljunkovitom stazom. Na nebu je ostalo samo nekoliko paperjastih oblaka dok se sunce borilo da odagna poslednje ostatke vlažne hladnoće iz vazduha. Udaljila sam se od kuće, prošla kroz guste redove živice i stigla do okruglog golubarnika, izgrađenog u istom stilu, nesumnjivo i u isto vreme, kad i kula. Osetila sam jezu i protrljala ruke. Ali, bilo je tu još nešto - nešto što me je ispunilo nelagodom. Usporila sam korak i osvrnula se. Ništa nije delovalo neobično, ali opet se nisam mogla otresti osećaja da me neko posmatra. Plašila sam se da pogledam, ispunjena neobjašnjivim strahom zbog onoga što sam verovala da ću videti. Zaustavila sam se i disala sporo i duboko. Ali, nisam mogla odoleti. Kad sam podigla pogled ka golubarniku, ugledala sam malu devojčicu plave kose, sa plavom mašnom u njoj; jednu sićušnu belu ruku pritisla je na prozor, dok je u drugoj stiskala ofucanu lutku. Razum me je napustio. Na trenutak sam se zaledila, obuzeta strahom. Još jedan pogled na jezivu priliku i potrčala sam kroz baštu sve dok, zadihana i znojava, nisam pronašla Džordža na klupi pored lavirinta. „Draga devojko, šta ti se za ime sveta dogodilo?”, pitao je i ustao da me pozdravi. „Sedi i dođi do daha. Izgledaš užasnuto.” „Ne, hvala, radije ću stajati”, rekla sam drhteći. „Glupo je, stvarno. Ludo.” Želela sam da izblebećem šta sam videla, iako sam znala da u golubarniku nije mogla biti prava devojčica. Prošli put sam potražila i nisam našla ništa. Dok me je drhtavica još držala, osećala sam se kao da sam videla duha. „Kako glupo?” Pogledao je pored mene u pravcu golubar nika. „Ne priviđa ti se nešto, zar ne? To se ponekad dešava Madlen.” „Ne, ne. Naravno da ne.” To što se Madlen priviđaju stvari nije me iznenadilo, ali ona nije bila sasvim uračunljiva. Misli su mi letele, okretale se i pokušavala sam da obradim ono što sam videla. Izgubila sam bebu. Srce i um su mi žalili i doneli mi prizor čega? Deteta koje sam mogla imati? Devojčice u potrazi za majkom? „Pokušava da me ubedi kako je zamak uklet. Ne slažeš se s njom, zar ne?” Videla sam zabrinutost - iskrenu zabrinutost - u Džordžovim svetlim očima i prisilila sam se na osmeh. „Zar nisu svi zamkovi ukleti?”, pitala sam usporavajući disanje i trudeći se da zvučim veselo. „Mislila sam da je to obavezno.” 40 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Svakako se nadam da nije”, odgovorio je. „Već dovoljno brinem i trudim se da zadržim krov da nam ne padne na glavu, da i ne spominjem kradljivce umetničkih dela koji se muvaju unaokolo. Poslednje što mi je potrebno jeste briga i o natprirodnim pojavama.” „Upravo me taj kradljivac i dovodi kod vas danas. Ili, pre će biti, ja sam njega dovela kod vas.” „Dovela si ga?” Razrogačio je oči u neverici. „Uhvatila sam ga jutros na imanju gospođe Hargrivs.” „Kako si to uspela?”, pitao je, a brigu u očima zamenila je iskra čuđenja. „Iskoristila sam, gospodine Markame, sebe kao mamac.” „Hrabra devojko! Želim da čujem svaku pojedinost. Nije ni čudo što si tako smušena. Ja bih bio uzrujan.” Prihvatila sam ponuđenu ruku i pomučila se da usporim uzburkane misli. „Želim da ga odvedem do Živernija i suočim ga sa gospodinom Moneom.” „Čak do Živernija?” Zamišljeno je klimao glavom napred-nazad. „To je više od osamdeset kilometara odavde. I nema nikakve sumnje u njegovu krivicu, zar ne?” „Ne.” Zaćutala sam, a ruke su mi se ohladile kad smo se približili golubarniku. „Ali, priznajem da sam pomalo slaba na gospodina Kapea. Nadam se da će mu Mone možda oprostiti i izostaviti policiju iz svega.” „Slaba na kriminalca?” U glasu mu se osetio blagi nagoveštaj podsmeha. „Ne onako kako izgleda”, odgovorila sam. „Samo, kad ne oslobađa predmete njihovih zakonitih vlasnika, pruža dragocenu pomoć jednom mom prijatelju.” „A, sad počinjem da shvatam. Nečiji je ljubavnik.” „Ne, bože sačuvaj! Pruža zaštitu detetu u krajnje osetljivom položaju.” „Da li je tako?”, pitao je. „Čijem detetu?” „Jedne poznanice.” „Sve je to veoma tajnovito, Emili. Zainteresovao sam se. Imaš li sumnjivu prošlost?” „Ni blizu.” Prošli smo pored golubarnika, gde je gornji prozor sad bio prazan. „Detetov otac je mrtav, pa se gospodin Kape brine o njemu.” „I da bismo obezbedili da tako i nastavi, moramo otputovati do Živernija?” „Da. Mogli bismo da pošaljemo telegram gospodinu Moneu, ali lična poseta je ipak nešto sasvim drugo. Štaviše, on je takođe moj i Sesilin sjajan prijatelj. Mogli bismo napraviti izlet u njegovom veličanstvenom vrtu.” „Sad mi je sve jasno - tražiš izgovor da napustiš sumorne dvorane kuće Hargrivsovih. Vas, žene, nije tako nemoguće pročitati. Mada mislim da bi bilo mnogo jednostavnije kad biste nama momcima rekle šta stvarno želite”, izjavio je. „Previše si pametan”, rekla sam. Nikad nisam namerno bila neodređena u vezi sa svojim željama. Izlet mi je u glavi bio na drugom mestu, ali nisam videla svrhu u suprotstavljanju njegovom pogrešnom uverenju. Tog trenutka sam jednostavno bila zadovoljna što sam daleko od golubarnika. Kad smo se približili kući, ugledala sam Kolina i Sesil kako stoje, on mirno, a ona zbunjeno, Madlen, koja im se pridružila, upustila se u živ razgovor sa Sebastijanom i izgledalo je da ga grdi. Kad je video da prilazimo, požurio je ka Džordžu. „Moram da vas molim za oproštaj”, obratio mu se Sebastijan i duboko mu se naklonio sa preteranim prenemaganjem. „Molim vas, prihvatite moje izvinjenje. Nikad 41 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

nisam mislio da uznemiravam vašu kuću, samo sam želeo da vam pružim nešto za šta sam verovao da bi bio izvanredan dodatak vašoj već čarobnoj umetničkoj zbirci.” „Nikad se ne protivim dobro isplaniranoj šali, gospodine, ali vaša budalaština je duboko uznemirila moju ženu”, odgovorio je Džordž. „Što znači da se više i ne sećam kad sam se poslednji put pošteno naspavao.” „To je tragedija, dobri čoveče, ali može da se ispravi.” Sebastijan se ponovo okrenuo Madlen. „Draga moja gospo, ponizno vas molim za oproštaj i dajem vam reč da vas više nikad neću uznemiravati.” „Šta vredi reč nitkova?”, pitala je, koraknula prema njemu, pogledala ga pravo u oči i osmehnula se. „Ne bih nikako mogla da vam verujem. Džordže, hoćeš li ga upucati?” „Ne danas, dušo”, odgovorio joj je muž. „Sredom nikad ne pucam.” „Imate sreće, gospodine Kape”, rekla je Madlen. „Pretpostavljam da ću morati prihvatiti vaše izvinjenje.” „Moja zahvalnost ne zna za granice”, rekao je i poljubio joj ruku sporije nego što je bilo neophodno ili pristojno. Znao je tačno kako da laska i flertuje i učini svoju drsku pojavu neodoljivom. Džordž možda nije bio naročito zadivljen, ali se svejedno nasmejao. „Savršena varalica”, rekao je Kolin prekrštenih ruku i prigušenog glasa dok je stajao pored mene. „Zaista se nadam da si dovoljno razumna da ne padaš na njegove gluposti. Nije on neki romantični heroj.” Nisam bila tako naivna da bi me Sebastijan nasamario. Ipak, morala sam da priznam da su njegove čari imale izvesnu privlačnost. Da li je to Kolin trebalo da zna, nisam još odlučila. „Možda i jeste tako”, rekla sam. „Ali, moramo da ga spasemo zatvora zbog Edvarda.” „Previše imaš poverenja u njega, draga moja”, rekao mi je muž. „Mogao sam obezbediti...” All, nije mu data prilika da završi; madam Breton, uz lepršanje zlatnih sukanja, izašla je iz kuće. Danas joj je kosa bila lepo očešljana, pokupljena u ravnu pletenicu, a lice opušteno. Ozarila se kad je videla Sebastijana. „Gospodine Vase! Kakvo iznenađenje! Kako ste nam nedostajali!”

42 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Osmo poglavlje

Sebastijan nije ni trepnuo. Otmeno se naklonio, prihvatio ruku madam Breton i poljubio je. „Zadovoljstvo mi je što smo se upoznali. Ali, bojim se da ste me zamenili s nekim.” „Nemoguće!”, usprotivila se madam Breton. „Ne bih nikad mogla zaboraviti te oči.” „Voleo bih da mislim da za to nikada nećete imati razloga”, odgovorio je. „Međutim, mogu samo da žalim što nisam taj gospodin na koga mislite.” „Ce n’est pas possible”,13 tvrdila je. „Mama, zbunjeni ste”, ubacila se Madlen. „Ovo je gospodin Kape. On nam je doneo sliku.” „Sliku?” „Katedrala u Ruanu.” Džordž je uhvatio taštu za ruku. „Da, sećam se da sam je videla”, rekla je glasom snažnim i odlučnim. „Savršeno je uhvatio svetlo. Ali, uostalom, Moneu to uvek uspe, zar ne?” „Mama je nekad slikala”, objasnila je Madlen. „Bila je neverovatno nadarena. Jednom je izlagala sa Bertom Morizo i prilično su se zbližile.” Morizo je bila verovatno najslavnija žena koja je slikala impresionističkim stilom i Sesil je bila ubeđena da je njen rad uticao na Manea. „Voleo bih da vidim vaša platna”, izjavio je Sebastijan. „Trenutno nemate vremena ni za šta drugo osim da upotrebite svu svoju moć ubeđivanja da uverite Monea da vas ne preda policiji”, rekao je Kolin. „Imate li predstavu koliko je Živerni udaljen odavde?”, pitao je Sebastijan. „Svakako ne nameravate da krenete sada.” „Nećemo krenuti sada”, potvrdio je Kolin. „Večeras ćete biti moj gost. Već odavno treba dobro da popričamo.” Sve vreme sam samo napola pratila razgovor. Želela sam da saznam zašto je madam Breton nazvala Sebastijana „gospodinom Vaseom”. I dok je Kolin dovodio našeg sve nestašnijeg lopova u red, povukla sam je u stranu. „Sećate li se gde ste sreli gospodina Vasea?”, pitala sam glasom tek nešto jačim od šapata. „Poznajem ga oduvek.” Pogledala je u Sebastijanovom pravcu. „Zar niste čuli da sam ga pozdravila? Stari smo prijatelji.” Oči su joj poprimile zamagljen pogled, okružene dubokim borama. Videla sam da je razum napušta. „Naravno”, rekla sam, jer nisam želela da joj izazovem još veću zbunjenost ili uznemirenost. „Prelepa si devojka, Mari”, rekla je i pažljivo me posmatrala. „Ali, ne bi trebalo da se oblačiš iznad svojih mogućnosti. Znam da nisi nikako mogla priuštiti takvu haljinu s tvojom zaradom, što samo znači da imaš neprikladnog muškog prijatelja. Ne mogu te zadržati u kući kad se tako ponašaš. Naročito sad kad je tu i dete.” „Ja...” Kako je trebalo na ovo da odgovorim? 13

Franc.: To nije moguće! (Prim, prev.)

43 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Nema svrhe da se raspravljaš. Već sam odlučila.” I tako se nisam ni raspravljala i otišla sam iz zamka Markamovih potpuno nezadovoljna, mada nisam bila razočarana što mi je propala karijera služavke. *** Plan našeg putovanja u Živerni se vrlo brzo ostvario. Sesil je obavestila Monea, koji je smesta odgovorio tako što nas je pozvao svo četvoro, a „le voleur audacieux”14 čak je dobio poziv i da prenoći kod njega. Ali, pre nego što smo mogli da krenemo morali smo da preživimo veče koje će se verovatno otegnuti u nedogled. Nisam očekivala od Kolina da će pustiti Sebastijana da tumara po majčinoj kući, ali nisam predvidela ni to da će poželeti da našeg nepoželjnog posetioca zaključa u sobu. „Nije ovde da se druži”, izjavio je nameštajući revere, dok smo se spremali da siđemo na večeru. „Shvatam to, naravno”, rekla sam. „Ali, nema potrebe da budemo necivilizovani.” „Draga moja devojko, kako može biti necivilizovano obuzdati čoveka koji je ozvaničeni lopov?” Uzdahnula sam. „Znaš kako je dobar prema Edvardu.” „Ovde se ne radi o Edvardu.” „Pa, mislim da je užasno pogrešno zaključati ga.” Zakopčala sam široku zlatnu narukvicu oko ručnog zgloba. „Sposoban je da otključa svaku bravu, uđe u bilo koji čuvani prostor i izađe iz njega. Samo mu pružaš priliku da te osramoti. Zar ne misliš da bi voleo da pobegne dok ga ti čuvaš?” „Ispravno razmišljaš”, rekao je ljubeći me. „Neverovatno si pametna, znaš. Ali, neće pobeći. Trebalo bi više da veruješ u mene nego u njega.” „Zar sumnjaš da je tako?” „Ne, ali voleo bih da me povremeno podsetiš.” S tim rečima podigao me na noge, obgrlio me i poljubio u usne. „Zašto imam utisak da ti mene podsećaš na još nešto?”, pitala sam, dok sam zadovoljno podrhtavala. „Ima nekoliko stvari na koje bih voleo da te podsetim, ali nemam dovoljno vremena ni za jednu od njih pre večere. Znaš kako cenim temeljnost.” „Oduvek sam se divila tvojoj posvećenosti tome”, odgovorila sam. „Ali, sad sam zaboravila na šta je trebalo da te podsetim.” „Odlično. Zbunio sam te. To nije jednostavno postići.” „Jedino si ti za to sposoban.” „Mmmmm...” Zagnjurio mi je glavu u vrat i počeo da ga ljubi. Osećaj je bio gotovo neizdržljiv. Samo što ga nisam zamolila da pošalje izvinjenje svojoj majci i kaže joj da sam bolesna i ne mogu sići na večeru kad je kroz sobu odjeknulo glasno kucanje. Kolin je nešto promumlao i otvorio vrata. Zakikotala sam se i povukla se u garderobu da ukrotim uvojke koji su mi ispali iz punđe. Obrazi su mi tako jarko goreli da sam se plašila kako će svi za stolom nedvosmisleno znati od čega sam porumenela. Lepota braka je bila u tome što se niko ne bi bunio. Niko osim moje svekrve, koja mi je sad stajala u spavaćoj sobi i tiho razgovarala sa mojim mužem. 14

Franc: Odvažni lopov. (Prim, prev.)

44 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ne možeš očekivati da mu šaljem poslužavnik u sobu”, čula sam je kako govori. „Naravno da mogu.” „Neka večera sa nama, a onda ga možeš zatvoriti preko noći. Iako moram reći da mi se ne dopada zamisao da imam zatvorenika u kući.” „Da li bi više volela da ga predam Godeu i bacim ga u ćeliju? Pre će pobeći njemu nego meni. I znam, majko, da ne želiš da budeš odgovorna za njegovo bekstvo.” Glas mu je bio pun zadirkivanja. „Možeš u sve da me ubediš, zar ne?”, pitala je. Ušla sam u sobu. „On je najubedljiviji čovek na svetu”, ubacila sam se i zažalila zbog tih reći istog trena kad su mi izašle iz usta. „Znam to mnogo duže od tebe, ledi Emili”, rekla je ukočeno i ne gledajući u mene. „Duže, da”, rekao je Kolin. „Ali, niko me ni blizu ne poznaje dovoljno dobro kao moja žena.” Bila sam mu zahvalna na naglašavanju tih reći. Nije se dala zbuniti. „Smem li barem da mu pošaljem lep poslužavnik ili ćeš ga držati na hlebu i vodi?” Glas joj se potpuno menjao kad se obraćala Kolinu. „Nahrani ga kako god želiš. Daj mu razloga da se zanosi zbog tvoje velikodušnosti. Posluži mu sve što daješ i nama. U stvari, što je bolje nahranjen, bolje će sarađivati posle večere. I znaš, majko, da te ne bih sramotio. Ovo je tvoj dom. Ponašaj se prema njemu kako god želiš, samo ga ne puštaj iz sobe.” Zadovoljno mu je potapšala ruku i ostavila nas same. „Prezire me”, rekla sam. „Nema veze. Ja te obožavam.” Prijalo bi mi zrnce poricanja, ali daleko mi je više odgovarala pažnja kojom me je umesto toga zasuo. Preterano smo zakasnili na večeru. Kolin je proveo pet sati sa Sebastijanom pre nego što je došao na spavanje prethodne večeri i bio je neobično ćutljiv u vezi s prirodom njihovog razgovora. Ponovo su se sastali ujutru, ostavljajući me da doručkujem sa svekrvom, koja nije bila srećna što me vidi, baš kao ni juče. Sesil, savršeno raspoložena da rano ustane kad je imala dobar razlog, uspevala je da razgovara sa obe, istovremeno vodeći odvojene razgovore dok smo žvakale kroasane, sasvim moguće najsavršenije koje sam ikad probala. Ukrcali smo se na prvi voz do grada Vernona, koji je bio vrlo blizu Živernija. Mone i njegova dugogodišnja ljubavnica, Alis Ošede, kupili su kuću pre dve godine, pošto su u njoj proveli skoro deset srećnih godina kao podstanari. Veza im je čudno počela - Alis i njen muž, zajedno sa decom, živeli su sa Moneom i njegovom prvom ženom, Kamil, i njihova dva sina. Ernest Ošede je provodio više vremena u Parizu nego sa porodicom, a Mone i Alis su se zaljubili ubrzo posle Kamiline smrti od tuberkuloze. Živeli su zajedno, sa svom decom, a gospodin Ošede se manje-više držao podalje. Međutim, prošle godine je umro i oslobodio Alis da radi šta hoće. Sve vreme dok je živeo u Živerniju, kao podstanar ili vlasnik, Mone je bio posvećen ulepšavanju bašte, gde je provodio beskrajne sate slikajući platna izuzetne lepote. Sesil ga je tamo posetila mnogo puta, ali ja ga nisam tako dobro poznavala kao Renoara. Upoznala me je sa obojicom, kao i sa Alfredom Sizlijem i mnoštvom drugih, kad sam je prvi put srela u Parizu, skoro dve godine posle smrti mog prvog muža. Taj novi krug prijatelja, za razliku od svih ostalih koje sam ranije poznavala, otvorio mi je oči za svet umetnosti, kulture i boemski način života, podstičući mi maštu i intelekt. 45 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Već sam obožavala pariske ateljee, u kojima sam ih posmatrala kako rade, i jedva sam čekala da budem gost u kući o kojoj sam toliko slušala. Kratko smo se provezli od stanice kroz Vernon, prelazeći Senu blizu ruševina mosta iz dvanaestog veka, na kome je drvena vodenica štrčala u reku između dva stara pristanišna stuba. Nekoliko trenutaka kasnije prilazili smo selu Živerniju, čarobnom mestašcu sa gomilom kamenih i drvenih kuća ispred valovitih brda. Sesil me je povukla za rukav i pokazala mi dugačku ružičastu kuću sa zelenim žaluzinama, koje su se nazirale kroz pravi zid od bršljana. „Ona je Moneova”, rekla je. Čekao je naslonjen na kapiju, sa cigaretom koja mu je visila sa usana, duge bele brade, koja mu je dopirala do grudi. Alis, koja je bila pored njega, zakoračila je na uzani put i mahnula kad se naša kočija približila. Odavde im kuća nije izgledala nimalo neobično. Žurno smo se predstavili jedni drugima i Kolin je klimnuo glavom na Sebastijana, koji je predstavio i sebe i sliku, koju je Mone odmah preuzeo od njega. „Kako ste došli do ovoga?”, pitao je. „Tajne zanata, bojim se”, odgovorio je Sebastijan. „Ali, uveravam vas da nije jednostavno, tako da možete da se opustite. Ne verujem da bi bilo ko manje vešt od mene ikad pokušao ovako nešto.” „Ovo bi trebalo da mi ga omili?”, pitao je Mone gledajući u mene. „I ubedi me da mu oprostim i ne prijavljujem policiji?” „Gospodin Kape ima više šarma nego razuma, čini se”, rekla sam mršteći se na Sebastijana. „Oprostite mi, dobri gospodine. Veliki sam obožavalac vašeg rada”, rekao je Sebastijan. „Snažno se protivim reakciji izvesnih kritičara i uveravam vas da sam samo želeo da budem siguran kako će slika biti deo zbirke nekoga ko će je ceniti.” Mone je podigao obrve. „To vam je najbolja strategija? Da me podsetite na negativne kritike i ukažete na to da je samo običan kriminalac mogao pronaći osobu koja će voleti moj rad?” „Mon dieu, non!”15 Sebastijanove oči su se raširile od užasa. „Daleko sam od običnog kriminalca, dobri čoveče. Uveravam vas da imam najistančaniji ukus. Predlažem da madam Du Lak svedoči o mom karakteru.” „Sesil?”, Moneove usne su se iskrivile i uhvatio se za bradu. „Ima odličan ukus”, odgovorila je Sesil. „I iako su mu postupci sumnjivi, zaista smatram da mu se mora priznati genijalnost i hrabrost vredna divljenja.” „Završićemo ovaj razgovor unutra”, rekao je Mone. Pošli smo okomitom stazom do kuće i zakoračili u baštu veličanstveniju od bilo čega što sam mogla da zamislim. Savršene staze su se prostirale od pročelja zgrade i razdvajale cvetne leje, u kojima su buktali krasuljci, plamenci, kokotići i lepe kate. Klupe postavljene na pravilnoj udaljenosti bile su obojene istom veselom zelenom bojom kao i žaluzine na kući i metalne penjalice za cveće postavljene uz staze. Iznad svega ovoga, nebo, vedro i jasnoplavo, slalo je vesele boje na zemlju. Jedva sam se prisilila da odvojim pogled od ovog savršenog cvetnog prizora i pošla za Moneom i Alis zelenim drvenim stepenicama u kuću. Prošli smo kroz mali hodnik, koji je vodio do manjeg salona, potpuno uređenog u nijansama plave. Visoki sat, koji je stajao u uglu, i ormar sa knjigama o baštovanstvu na gornjim policama savršeno su se uklapali sa zidovima, kao i presvlaka na ljupkom divanu. Nijedno umetnikovo delo nije 15

Franc: Moj bože, ne. (Prim, prev.)

46 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

visilo u sobi. Umesto toga, izložio je egzotične japanske bakroreze, koje su izradili, objasnio je, poznati umetnici Hirošige, Utamaro i Hokusai. Raznolikost im je bila čudesna: elegantne žene u njihovim toaletama, prizori iz prirode - naročito su mi se dopali uzburkani morski talasi - životinje, kiša koja pada po mostu, hrizanteme i pčele, božuri i leptiri. Kad smo svi seli, Mone je ljutito pogledao Sebastijana. „Ne mogu dozvoliti da mi dela nestaju iz ateljea. Ponašanje vam je nečuveno, bez obzira na plemenitu crtu koju pokušavate da ubacite u svoje pobude.” Da nisam od ranije poznavala Sebastijana, prevario bi me savršeno dirljiv izgled kajanja na njegovom licu. Oči, napola zatvorene sa teškim kapcima, su se snuždile. Usne su mu bile stisnute. Kršio je ruke. „Šta god da pokušam, neće biti dovoljno. Čak ni pristojan početak.” „Tu ste u pravu”, rekao je Kolin. Prelepo otmenim i dramatičnim pokretom, Sebastijan je izvadio maramicu iz džepa i pritisnuo je na čelo. „Pobuda može biti nevažna, ali uveravam vas, gospodine Mone, moje srce, moja duša, žele samo da vide vaše delo u rukama onih koji ga cene.” „Onda biste mogli da promenite posao, gospodine Kape”, rekao je Mone. „Postanite trgovac umetničkim delima umesto da budete lopov.” „Odličan predlog, u teoriji”, složio se Sebastijan. „I preduzeo sam prvi korak ka tome da poslušam vaš savet.” Kolin se nakašljao, a ja sam zakolutala očima. „Da. Dobro.” Sebastijan je odmahnuo u našem pravcu maramicom. „Imam poruku od gospodina Markama, džentlmena koji je primio sliku”, rekla sam i predala zapečaćeno pismo umetniku, koji ga je odmah otvorio, pročitao, a zatim se nasmejao. „Primalac vaše takozvane velikodušnosti mi nudi više nego lepu svotu za ovu sliku”, obavestio nas je Mone. Sebastijan je zaustio da nešto kaže, ali slikar ga je sprečio. „Ne, gospodine. Ne ponižavajte se pokušavajući da me ubedite kako ste vi ovo isposlovali. Iza ovog očito stoji Kalista. Vidim njenu ruku u ovome jasno kao dan.” „Svaki Kalistin obožavalac vidi njenu ruku u svim dobrim stvarima.” Sebastijan je ustao i prešao preko sobe do Monea. „Možete li mi oprostiti?” Alis je nabrala nos. „Vi, gospodine Kape, želite prelako da stignete do odluke.” „Sasvim si u pravu, draga moja”, rekao je Mone. „Ali, u pomirljivom sam raspoloženju i sklon sam da prihvatim njegovo neiskreno izvinjenje. Koji čovek ne bi učinio isto suočen sa takvom srećom? Alis je, znate, konačno pristala da mi bude žena.” „Šampanjac!”, viknula je Sesil. „Odmah moramo otvoriti šampanjac!” „Ovo je najbolja vest”, prihvatio je Kolin. „Kad možemo očekivati venčanje?” „Venčali smo se pre tri dana”, odgovorio je Mone. „Nisam joj smeo dati vremena da se predomisli.” Svi smo se obradovali i veselo ih grlili. „Ne mogu biti srećnija zbog vas dvoje, mes amis”,16 rekla je Sesil i poljubila ga u oba obraza. „Merci”,17 odvratio je Mone, prilazeći Sebastijanu. „Još jedan pogrešan korak, gospodine, i doživotno ćete žaliti. Nijedna moja slika više ne sme nestati sa bilo kog mesta zbog vaših spletki.” 16 17

Franc: Moji prijatelji. (Prim, prev.) Franc: Hvala. (Prim, prev.)

47 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Bien sûr”, rekao je Sebastijan. „Dajem vam svoju reč. Kad bih samo mogao...” „Mislim da ne bi trebalo da iskušavate svoju sreću”, rekla sam. „Jedno razjašnjenje, ako mogu”, nastavio je Sebastijan. „Kunem se svom silom, bićem, osobom i tako dalje, što vam najviše znači da nikad više neću uzeti nijedno vaše delo iz njegovog pravog doma.” „Koji je pravi dom određujem ja, ne vi.” Moneov glas je bio ozbiljan, ali ne bez primese šaljivosti. „Dogovoreno”, prihvatio je Sebastijan. „Ali, ne mogu vam reći da ću potpuno prekinuti sa svojim... delovanjem.” „Nećete uzeti nijednu sliku koju su naslikali moji prijatelji impresionisti.” Sebastijan je uzdahnuo. „Želite li da posedujem išta lepo?” „Mogli biste pokušati da kupite nešto kao način sticanja”, posavetovala sam ga. „Previše obično”, izjavio je. „Zaista, Kalista, razočaravaš me.” Alis je nestala, a zatim se vratila noseći poslužavnik sa dve boce šampanjca i šest čaša. „Dovrši pregovore, dragi mužu, pa da se posvetimo slavlju.” Onda je otvorila bocu i nasula čaše Sesil, sebi i meni, ostavljajući ostale prazne. „Nećete dobiti ništa dok ne završite sa tim glupim prepiranjem”, izjavila je. Prihvatila sam čašu. „Želim vam godine sreće”, rekla sam. Nazdravile smo, a zatim ostavile muškarce da razgovaraju o tome treba li Mane, čija je upotreba crne odudarala od tehnike ostalih impresionista, da bude uključen u Sebastijanovu zabranjenu grupu. Prošle smo kroz svetlu, žutu trpezariju, i ušle u kuhinju na čijim zidovima su se nalazile prelepe plave i bele pločice iz Limoža. Bakarni tiganji sijali su sa stalaka, visoki prozori bili su otvoreni prema bašti, a kroz njih je dopirao sladak cvetni miris. Alis je dala niz uputstava slugama, a zatim dohvatila tanjir sa sirevima - s kamemberom i nešatelom između ostalih - zajedno sa hrskavim bagetom i izašla napolje. „Ovde ste pronašli raj, rekla bih”, primetila je Sesil i sela za grubo istesan, ali udoban sto u prijatnoj senici. Dan nije mogao biti lepši, pregršt paperjastih oblaka istačkala je azurno nebo. „Mada, mislim da ja lično ne bih mogla biti tako daleko od Pariza.” „Ti ne, Sesil”, rekla je Alis, odlomila parče hleba i zasekla mekani sir. „Ali, moj dragi Klod je nesrećan kad nije ovde. Zaista se nadam da ćeš ostati kod nas, barem nekoliko dana. Toliko toga treba da ispričamo jedni drugima.” „Ako mogu da ubedim Kalistu i njenog odvažnog muža da odvedu sirotog gospodina Kapea bez mene, mogli biste me ubediti”, rekla je. „To bi se dalo srediti.” Nasmešila sam se. „Ne mogu dovoljno da vam zahvalim, Alis, što ste mu tako velikodušno oprostili.” „Nije to ništa”, rekla je Alis i odmahnula rukom. „Slika je vraćena - i kupljena - i sve može biti zaboravljeno. Ali, zanima me taj vaš prijatelj. Veoma me podseća na gospodina koga je moj muž naslikao pre mnogo godina. Gospodin... Vase, verujem da se tako zvao.” „Vase?”, pitala sam uzbunjeno. „Njegove oči”, rekla je Alis, osmehujući se služavki koja je pošla za nama napolje sa ostatkom šampanjca i sada nam dopunjavala čaše. „Nikad nisam videla takvu boju. Da li je moguće da se vaš neustrašivi poznanik predstavlja različitim imenima? Možda da prikrije svoja nedela?” „Svakako bi ga Mone prepoznao?”, pitala je Sesil. „Ne nužno”, odgovorila je Alis. „Portret je odavno urađen. Još pre nego što smo došli u Živerni. Ali, možemo da ga pitamo.” 48 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Kad su nam se muškarci nešto kasnije pridružili, odmah sam pokrenula tu temu. „On?”, pitao je Mone u neverici. „Ne, nikako.” „Sasvim si siguran?”, pitala sam. „Draga devojko”, ubacio se Sebastijan. „Mislim da bih se setio da mi je naslikan portret. Mada, sad kad ste to već spomenuli, nije loša zamisao. Šta kažete, Mone?” Slikar je odgovorio nečim nalik na režanje i ja sam odustala. Nisam imala razloga da sumnjam u Moneovu iskrenost (ili njegovo sećanje), ali Sebastijanova uveravanja su bila više nego sumnjiva. Želela sam da porazgovaram s njim nasamo, ali nije mi se pružila prilika. Pre nego što smo se svi povukli na spavanje, nestao je; samo se išunjao u tamu, bez objašnjenja, i ostavio preterano kitnjastu poruku, u kojoj se zahvalio Moneu na odlićnom vinu i nastavio da dovodi u pitanje Maneovu pripadnost impresionističkom pokretu.

49 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Deveto poglavlje

Raspoloženje mi se znatno popravilo dok smo boravili u Živerniju. Teško je biti zlovoljan ili nezadovoljan u društvu takvih prijatelja; njihovo raspoloženje bilo je pravi lek za boljke od kojih sam patila još od Konstantinopolja. Osnažena i više nalik na sebe nego što sam se mesecima osećala, bila sam puna srećne nade. Sesil je ostvarila svoju nameru da ostane još nekoliko dana i pustila je mene i Kolina da sami krenemo narednog jutra ranim vozom. „Ne mogu reći da patim što smo izgubili Kapea”, rekao je moj muž i priljubio se uz mene. „Obožavam te u vozovima. Šteta što nemamo više privatnosti.” Ovo mi je u sećanje prizvalo predivne uspomene na vreme koje smo proveli u Orijent ekspresu na putu za Konstantinopolj. „Ipak, i dalje mi duguješ pravi medeni mesec. Kuda ćemo ići? U Egipat?” „Mislio sam negde gde je obično i dosadno, neko mesto gde nas spletke neće pronaći.” „Zvuči užasno”, rekla sam sijajući. „Zar nećemo izludeti od dosade?” „Znam mnogo načina na koje ću te zaokupiti.” „Da li je tako?”, pitala sam i još mu se više približila. „Možemo li sada da krenemo? Molim te?” „Čim rešim ono što mi je tražio Gode.” Kad je voz stigao u malu stanicu u Ivetou, trgovačkom gradu najbližem majčinoj kući, uputili smo kočiju, koja nas je čekala, ka zamku Markamovih, tako da im ponovo odnesemo Moneovu sliku. Džordž je blistao od zadovoljstva kad nas je video da stižemo. „Ponovo ste nas uhvatili napolju. Madlen nije želela da propusti ovako lepo vreme”, rekao je dok je koračao preko travnjaka sa ženom da nas dočeka. „Znamo da ne može potrajati sa onim oblacima na obzorju. Smem li se nadati da je Mone prihvatio moju ponudu? Paket koji nosite me ispunjava nadom.” „Nije bilo potrebe za cenjkanjem”, rekao je Kolin i predao mu je. „Genijalni ste”, rekao je Džordž. „Hoćete li ući i pomoći mi da je okačim?” „Moramo li odmah, Džordže?”, pitala je Madlen. „Predivno je da bismo bili unutra.” „Ti možeš ostati napolju ako želiš, dušo. Žudim za dobrom cigarom. Hargrivse, hoćeš li mi se pridružiti? Ostavićemo dame da rade već šta dame rade.” „Kako bih mogao da odbijem tako privlačnu ponudu”, rekao je Kolin. „Ako ćeš mi, Emili, oprostiti što te napuštam?” „Drago nam je što odlazite”, rekla je Madlen, a lice joj je sijalo. „Damama je potrebno vreme za tračarenje koliko i muškarcima, a ne mogu da podnesem miris duvana.” Nikad nisam podržavala odvajanje polova (izgledalo je, iz mog iskustva, da se među damama uvek vodio manje zanimljiv razgovor), a pomisao na pristojnu cigaru bila je više nego primamljiva, ali imala sam osećaj da bi Džordž oklevao da mi je da. Pomirena sa sudbinom, provukla sam ruku kroz njenu i krenule smo šljunkovitom stazom. Raskoš Normandije bila je neodoljiva. Zelena kao Irska i bogata cvećem u svim veselim nijansama: plavoj i jarkoljubičastoj, narandžastoj, zlatnoj i beloj. Divlje je raslo pored 50 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

puteva i staza, ukroćeno jedino u pažljivo održavanim baštama. Zvaničnost Markamovog vrta predstavljala je oštru suprotnost Moneovom, ali oba su bila prelepa. Grmljavina se valjala u daljini, ali nebo je i dalje bilo vedro. „Mislim da još nećemo morati unutra”, izjavila je Madlen. „Hoće li ti smetati ako nastavimo šetnju? Zaista mi se sviđa ovde, ali priznajem da sam ponekad usamljena. Džordž mi je sve što imam, naročito sad kad mi majka nije pri sebi, a veći deo vremena je zaokupljen poslom.” „Umetnošću?” „Trenutno je time zaokupljen. Uglavnom sakuplja, barem za sada. Uvek pronalazi nešto što misli da će mu biti velika životna strast, ali to retko traje duže od nekoliko meseci, možda godinu dana.” „Zadržavanje pažnje može biti veoma teško”, rekla sam. „Zaista sam mislila da će ostati pri medicini. Neko je vreme bio tako srećan s njom godinama, ne mesecima. Ali, i ona je izgubila svoj sjaj.” „Čime se još bavio?” „Egiptologijom”, odgovorila je i namrštila se. „Da razmislim... i kriketom. To je bilo pre nego što sam ga upoznala. I Ričardom III. Očajnički je želeo da zna da li je kralj ubio malog princa u kuli. Odradio je i posao u Legiji stranaca - njegova pustolovna godina - i užasno mi je nedostajao. Sakupljanje umetničkih dela zadovoljava ga sad već neko vreme, ali takođe je počeo i sam da slika.” „Da li je dobar?”, pitala sam. „Neće nikome da pokaže svoje radove”, odgovorila je. „I naterao me je da se zakunem da mu neću ulaziti u atelje.” „Da li je to u kući?” „Ne.” Odmahnula je glavom. „U jednoj od spoljnjih zgrada blizu golubarnika. Ne volim tamo da idem, pa mi nije teško da poštujem njegovu privatnost.” „Zašto ne voliš tamo da ideš?” „Doživela sam nezgodu u golubarniku pre nekoliko godina. Popela sam se do vrha zanimao me je pogled. Ali, okliznula sam se dok sam silazila. Stepenice nisu sigurne. Tada nisam znala da sam trudna, ali gotovo odmah posle pada postalo je očigledno da gubim dete.” „Tako mi je žao”, rekla sam i osetila kako mi se ježi vrat. Nasmejala se, a glas joj je bio stegnut i napet u grlu. „Sigurno ti je čudno što tako otvoreno pričam o tome. Ali, to me uništava. Ne znam kako da prestanem na to da mislim.” „Sasvim razumljivo”, odgovorila sam. „Predobro znam kako se osećaš.” „Mada mi se ponekad čini kao da uživam u tom bolu. Kao da me on određuje i da ne znam šta bih radila bez njega.” Zabacila je glavu i podigla pogled ka oblacima, koji su sada zamračivali nebo iznad nas. „To mi je sve što imam od svoje dece.” Od ovoga me je obuzela strašna jeza i shvatila sam da ne želim da nastavljam ovaj razgovor. Previše je dirao i moja sopstvena osećanja. „Nisam imala pojma o tvojoj nesreći”, rekla sam. „Ali, i ja sam osećala nešto čudno svaki put kad sam prošla pored te zgrade.” „Jesi li čula nešto?”, pitala je i naglo zastala. „Osim golubova, ne. Možda miševe.” „Ja sam čula dečji plač.” „Kada?”, pitala sam i osetila kako mi se krv ledi. 51 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Pre samo nekoliko dana”, rekla je. „Da li je bilo nekoga tamo?” „Nisam se mogla naterati da uđem.” „Šta je sa prozorima?”, pitala sam. Dunuo je vetar i brzo nas okupao svežim vazduhom. „Vidiš li nekoga da stoji na njima?” „Nisam ni pomislila da pogledam”, odvratila je. „Jedino što sam mogla da učinim bilo je da potrčim. Gotovo sam naletela na Džordža kad sam stigla do bašte, i odmah sam videla da je zabrinut. A zaista mrzim da mu budem uzrok velike brige. Zato sam se pretvarala da sam raspoložena i izazvala ga da se trkamo kroz lavirint. Mislim da si nam ubrzo posle toga došla u posetu.” Jesam, zaista. I nije bilo sumnje da je dete koje sam videla bilo izvor plača koji je Madlen čula. Razmišljala sam da joj kažem, ali sam oklevala. Lice joj je, bledo i izobličeno, izgledalo tako krhko. Patila je od blaže verzije - ili ranije faze - majčine bolesti. Kako bih joj mogla otkriti nešto što bi moglo samo još više da je uznemiri? Naročito, i mrzela sam to da priznam, kad nisam bila sigurna da je bilo ko stajao u golubarniku. Što me je navelo prvi put da se zapitam nad zdravljem sopstvenog razuma. Jesam li zbog bola počela da ludim, kao i Madlen? Da nisam videla sablasnu devojčicu - jer sad sam o njoj razmišljala kao o duhu - nikad na to ne bih pomišljala. Da, žalila sam. Da, bila sam tužna. Ali, nisam nikad mislila da će trauma koju sam preživela ostaviti traga na mom razumu. Krišom sam pogledala svoju poznanicu i poželela da se uputim pravo ka golubarniku, suprotstavim tim nerazumnim mislima i dokažem sebi jednom za svagda da je to sve samo obična glupost. „Hajdemo tamo, Madlen”, pozvala sam je, odjednom se osetivši nesmotrenom i hrabrom. „Hajde da se uverimo da tamo nema ničega. Da nemamo čega da se plašimo.” „Sada?” „Da, sada.” Okrenula sam se na stazi, spremna da krenem prema tom jezivom mestu. „Ne smeju da nas plaše pojave koje nisu stvarne.” „Ali šta ako jesu stvarne?”, pitala je. „Nisu”, odvratila sam postojanim i odlučnim glasom, koji nimalo nije odgovarao strahovima koji su mu mutili razum. Vetar je zaduvao jače i nebo je izgubilo svu vedrinu pred sivim oblacima, otežalim od kiše. „Pala si zato što su stepenice stare i nepouzdane i istrošene. To je bila užasna tragedija, ali to mesto ti ništa ne može. Tamo nije ostao niko ko bi plakao.” Ne verujući sopstvenim rečima, uhvatila sam je za ruku i pošle smo. Uskoro se pred nama ukazao golubarnik sa visokim kamenim zidovima, još tamnijim nego što sam ih se sećala. Koraci su nam usporavali kako smo se približavale. Madlen mi je stezala ruku sve dok me nije zabolelo, ali prijao mi je bol. Sprečavao me je da zamišljam tužno lice usamljenog deteta. „Moramo li unutra?”, pitala je Madlen. Lice joj je bilo napeto, oči razrogaćene, a ruke drhtave. „Da”, rekla sam i potrudila se da prikupim samouverenost. „Da potvrdimo kako tamo nema ničega osim praznog prostora.” Tri kratka koraka i bila sam pred vratima. Baš kad sam dodirnula kvaku, munja je presekla nebo i oblaci su se rastvorili, sipajući po nama nenadanu i apokaliptičku kišu. Madlen je kriknula, a nikad pre nisam čula zvuk od koga bi mi se više zaledila krv u žilama. Udario je grom i ona je ustuknula drhteći pored mene. Nije bilo potrebe da 52 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

govorimo. Bez reči sam je zgrabila i potrčala, najbrže što sam mogla, čitavim putem do kuće. „Mokra si do gole kože”, rekao je Kolin stojeći pored mene i šapućući. „ A znaš koliko mi se sviđaš tako mokra.” Onog dana kad smo pobegli, stajali smo na pljusku na stenovitoj stazi visoko iznad vulkanskog grotla na grčkom ostrvu Santorini, nedaleko od moje vile. To sećanje me je odmah zagrejalo, ali nije uspelo sasvim da odagna strah, koji me je ispunio pre samo nekoliko trenutaka. Ruke su mi još drhtale. „Bila sam više nego glupa”, rekla sam pošto sam se nagnula tako da me samo on čuje. „Hajdemo brzo kući, pa da ti ispovedim grehe.” „Grehe? Gorim od radoznalosti”, rekao je. „Nemojte ni da pomišljate na odlazak.” Prišao nam je Džordž, vrteći glavom dok je nežno grlio svoju ženu. „Ne mogu to da dopustim. Ne kad je Emili tako mokra. Razboleće se.” „Nije ovo Razum i osećajnost”, rekla sam. „Niti Gordost i predrasuda. U književnosti postoji izvanredna tradicija hvatanja najsmrtonosnijih bolesti na kiši, ali pošto meni nisu potrebni ni Viloubi niti Bingli,18 uveravam vas da mi je zdravlje savršeno sigurno.” „Emili, mnogo si zabavna”, rekla je Madlen, a glas joj je bio vedar i nasmejan, kao da se pored golubarnika nije desilo ništa neobično. „Drago mi je što ti je bolje.” Nisam bila sigurna kako da protumačim njen nagli preobražaj. Kolena su mi podrhtavala, a glas bio nesiguran. „Malo kiše nikad nikome nije naudilo”, nastavila je. „Bila je to sjajna pustolovina!” „Ne sumnjam”, rekao je Kolin i uputio mi upitan pogled. „Ali, sad moram odvesti svoju ženu kući.” „Morate barem prihvatiti suvu odeću”, ponudio je Džordž i okrenuo se ka meni. „Madlen ti može pronaći nešto da obučeš. Vas dve nosite sličnu veličinu.” Temperatura je znatno pala kad je počela kiša i vlaga me je presekla. Nije mi pomagalo to što sam stajala u hladnom hodniku zamka. Pristala sam da pođem na sprat sa Madlen, koja mi je vrlo brzo pronašla lepu haljinu. Džordž je bio u pravu - savršeno mi je pristajala, pa smo se našalile da bi trebalo češće da razmenjujemo odeću. Međutim, nisam se osećala potpuno prijatno dok smo se presvlačile. Madlen nije izgovorila ništa smisleno, a kad sam pokušala da načnem temu golubarnika, nasmejala se i odgovorila da tamo nije bila mesecima i da želi da tako i ostane. „To mi nije omiljeno mesto na imanju, znaš”, rekla je. „Glupo je, pretpostavljam. Ali, to je grozna zgrada.” Kao da se razgovor koji smo malo ranije vodile nije ni dogodio. Vratile smo se u dnevni boravak gospodi. Posmatrala sam je kako seda, kikoće se i flertuje sa mužem. Možda nisam bila milosrdna, ali to me je užasnulo i samo sam želela da odem. Kolin, izvanredan kakav je već bio, prepoznao je to bez teškoća i u roku od pet minuta sedeli smo u kočijama naših prijatelja i vozili se ka svekrvinoj kući. „Znaš, draga moja devojko”, rekao je sad kad smo konačno bili sami. „Dosta mi je drugih ljudi. Ako nemaš ništa protiv, želim te samo za sebe ostatak popodneva i večeri.” „Tvojoj majci se to neće dopasti.” „Preživela je i gore.” Prstom mi je prešao preko lica. „Brinem se zbog tebe. Kao da nisi pri sebi.” 18

Likovi iz romana Razum i osećajnost i Gordost i predrasuda Džejn Ostin. (Prim, prev.)

53 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„I nisam”, odgovorila sam zagledana kroz prozor. „Ništa mi ne deluje u redu. I stalno me obuzimaju neka loša osećanja.” „To se moglo i očekivati.” Uzeo mi je ruku i protrljao je. „Sjajno se držiš s obzirom na sve kroz šta si prošla.” „Jednog trena sam dobro, a već sledećeg plačem. A onda ima i trenutaka kada...” Uzdahnula sam. „Previše je glupo.” „Ništa nije previše glupo da bi mi ispričala.” „Pomirila sam se s onim što se dogodilo. Ne bih uspela bez tebe. Tvoja majka i ja se očigledno nećemo brzo sprijateljiti, što je žalosno, ali nije kraj sveta. Ali onda, tu je bila i sirota Edit i sada...” „Da?” „Ja... mislim da sam videla devojčicu u golubarniku kod Markamovih.” Opisala sam mu tačno šta se desilo oba puta kad sam videla to priviđenje, šta mi je Madlen ispričala, kao i naš prekinut poduhvat da uđemo u tu zgradu. „Čudno”, rekao je. „Madlen nije delovala nimalo potreseno.” „Gotovo sam morala da je unesem u kuću. Oporavila se čim je ugledala Džordža.” „Delujem li i ja tako na tebe?” „Nadam se da ne.” Namrštila sam se. „Ne bih nikad želela da od tebe krijem prava osećanja. Štiti ga time što se pretvara da je srećna. Zabrinut je za njene živce, znaš.” „Ima dobrog razloga za to. Ne mogu da zamislim koliko je užasno gledati voljenu osobu kako tone na mesto koje ne možeš dosegnuti. To bi bilo gore nego je sasvim izgubiti.” „U pravu si”, rekla sam. „Ali, umorna sam od zlovolje.” „I ja.” Poljubio mi je dlan. „Mislim, dušo, da ti je potrebna nekakva razonoda.” „Imaš li nešto na umu?”, pitala sam. „Treba nam još jedna opklada.” „Ne istražujemo zločin.” „Možda u tome i jeste nevolja”, rekao je. „Ima jedna sitnica za koju mislim da ćeš biti zainteresovana.” „Kriješ mi nešto.” Nagnula sam se napred i krv mi je ponovo oživela. „O čemu se radi? Nešto o ubistvu?” „Ne, ljubavi. Ne zanosi se. Radi se o tvom prijatelju, Sebastijanu.” Razvukao mu je ime na previše slogova. „Odlučili smo...” „Mi?”, prekinula sam ga. „Palata i oni s kojima radim.” Iskrivljeno mi se osmehnuo. „Složili smo se da bi nam čovek kao Sebastijan mogao koristiti.” „Zato si želeo da razgovaraš s njim nasamo.” „Tačno.” „Kako je reagovao?”, pitala sam. „Ne dobro, bojim se. Ustuknuo je na predlog.” „I želiš da uključiš i mene?” „Ko bi bolje preuzeo taj zadatak? Moram nerado da priznam da bi ga ubedila brže nego ja. I ako uspeš, lično ću otputovati u Eperne i uzeti za tebe sanduk najfinijeg moet šampanjca.” „Odgovarajuća nagrada za francusku pustolovinu”, rekla sam. „A ako izgubim?” 54 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Onda ti ideš po šampanjac.” „Trebalo bi da je težak. Možda će, mi trebati pomoć.” „Gledaću izdaleka”, rekao je. „Verujem u tvoju snagu i ne mogu da zamislim da bi ikad zatražila pomoć.” Predobro me je poznavao. 9. jul 1892. Gospodin Leblan, taj prijatelj Kolinove žene, pojavio se danas dok su ostali bili u Živerniju u poseti Moneu, koji se, očito, poznaje s madam Du Lak. Ona je divna žena, Sesil, i želela bih bolje da je upoznam. Smrt muža je, naravno, nije zaustavila, pa čak ni usporila. To možda i nije bila ljubav, pa su nam okolnosti verovatno bitno različite, ali veoma je poštujem. Okružuje se zanimljivim ljudima - umetnicima i naučnicima i svima koji joj se dopadaju - i izgleda da neprekidno proširuje svoje vidike. Upravo je žena kakvoj se divim. I, moram priznati, žena kakva izgleda i moja snaja pokušava da postane. I ona privlači zanimljive prijatelje. Stvari će se ovde popraviti (možemo se samo nadati) čim se Sesil vrati iz Živerniju. U svakom slučaju, Leblan je ponovo svratio i popila sam s njim čaj. On je siromašan pisac - objavljuje u svim časopisima koji mu prihvate rad - ali mašta mu nema granica. Rekla sam mu da sam oduvek želela da otputujem na Tahiti (gde je, kako kaže Sesil, njen prijatelj Pol Gogen pobegao da slika). Narednih sat vremena ispredao je veličanstvene priče o tom mestu, izmišljajući likove i zaplete koji bi zabavili bilo koju publiku. Međutim, nisam mogla a da ne primetim da je jedan od njegovih likova veoma ličio na onog Emilinog lopovskog prijatelja. Takođe je postavljao mnogo pitanja u vezi sa sirotom ubijenom devojkom. Neko bi možda pomislio da je bio čak i previše radoznao. Ali, dosta o tome. Napisala sam pismo Gledstonu sa molbom da svojim ugledom stane iza pitanja ženske patnje - da povede Liberalnu partiju u pravcu u kome treba da se kreće. Odgovor me je razočarao. Uprkos činjenici da njegova ćerka predvodi našu grupu, smatrao je da vreme opštih izbora nije pravi trenutak za donošenje takvih odluka. Ledi Karlajl će biti još nezadovoljnija nego ja. Politika je osetljiv posao. To mi je potpuno jasno. Ali, ako partija nije spremna da ustane za nešto što je ispravno, zaslužuje li da ponovo osvoji vlasi? Dolazi vreme za radikalnije poteze nego pre - i ako to mora da sačeka do posle izbora pretpostavljam da ništa više ne možemo da uradimo. Naravno, ako torijevci pobede, za nas će to biti veliko nazadovanje. Ali, na kraju krajeva, bez obzira na to koja partija pobedi, Ženski liberalni savez mora da se postavi kao samostalno političko telo. I bojim se da će ostvarivanje tog cilja zahtevati da se lično umešam.

55 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

crvenih geranijuma visile su sa svih prozora kao oštra suprotnost raspoloženju kakvo je moralo vladati među stanarima. Ozbiljan sluga otvorio je vrata i poveo nas u mračnu dnevnu sobu sa niskim krovnim gredama. Uprkos tome, bio je to prijatan prostor, pre udoban nego jednoličan, elegantno namešten dobro očuvanim renesansnim nameštajem: masivnim vitrinama i uzanim, bogato izrezbarenim stolicama sa crvenim sedalicama. „Sesil!” Otvorila su se vrata i ušla je sitna žena, odevena u crno. „Prošlo je mnogo godina otkako smo se videle.” „Dominik, mon amie!”20 Sesil ju je zagrlila. „Užasna prilika za posetu, ali nisam te mogla ostaviti u tvom bolu a da ne izjavim saučešće.” „Ne možeš ni zamisliti koliko mi znači što vidim nekog iz starih dana. A ovo su tvoji prijatelji?” Obavili smo upoznavanje - njen muž, mršav natmuren čovek, takođe nam se pridružio - i uskoro smo svi bili ponuđeni kafom. Bilo mi je teško da je pijem, ne zato što mi se nije sviđala, već zato što mi je telo oblio hladan znoj. Pitala sam se znaju li Editini roditelji da sam ja otkrila leš njihove ćerke. Razmišljanje o tome znaju li, hoće li me ispitivati i šta ću reći ponovo me je podsetilo na taj užasan prizor i kao da je izvuklo sav kiseonik iz sobe. Teško sam progutala, primirila se i poželela da mi Kolin sedi dovoljno blizu da ga mogu uhvatiti za ruku. „Teškoće s kojima smo se suočili su ogromne”, rekla je madam Prije dok je tapkala upadljivo suve oči maramicom sa crnim rubom i bacala poglede na muža, kog kao da nije zanimala ta tema. „Sad želim samo utehu, ne tugu. Ne mogu to više da podnesem. Okolnosti su, znate, neobične. Gubitak Edit prevazišao je svaku običnu smrt.” Zaustila sam da kažem kako razumem, da i ja znam kako je žaliti žrtvu ubistva, kad su se vrata odškrinula. Devojka, koja nije mogla imati više od osamnaest, ušla je u sobu. Obla i sitna, bila je građena na majku, sjajne crne kose, široko postavljenih očiju i ni nalik na svoju nesrećnu sestru. Ali, nije oponašala majčino odevanje; bila je obučena potpuno u crveno. „Kakvo olakšanje!”, rekla je na besprekornom engleskom. „Već jako dugo nismo imali nova lica u kući. Bilo je nepodnošljivo, kažem vam.” „Toaneta, ne budi grozna. Moramo te polako predstaviti”, rekla je madam Prije i okrenula se ka nama, glasa punog izvinjenja. „Ovo je moja najmlađa ćerka, koja je vrlo nezadovoljna zbog obaveza žalosti.” Gospodin Prije je prostrelio ćerku pogledom i otvorio knjigu koju je držao na krilu. Uprkos njenom nečuvenom ulasku, osetila sam naglu bliskost s Toanetom. Kad sam ostala udovica, na početku sam osetila olakšanje, a za njim ubrzo i ogorčenost što su me poslali da oplakujem - osećanja koja su nestala čim sam otkrila izvanredan karakter čoveka koji je umro samo nekoliko meseci pošto me je načinio svojom ženom, pre nego što sam uopšte stigla da ga upoznam. Nije bilo sumnje da će je ogroman gubitak sestre uskoro stići, a tuga - prava tuga - doći će. „Ne shvatam zašto se svi pretvaramo”, nastavila je Toaneta, a nabrano čelo joj je odudaralo od ostatka savršeno glatkog lica. „Edit je davno otišla i niko nije o njoj godinama mislio. Ovo je pokazivanje griže savesti, a ne bola.” „Toaneta!” Očev glas je bio oštar, ali nije dizao pogled s knjige. Madam Prije se ukočila, zatim ispravila leđa i naglo otvorila crnu lepezu, kojom je žustro zamahala ispred lica. „Mislim da naši gosti nisu zainteresovani za tvoju krajnje

20

Franc: Prijateljice moja. (Prim, prev.)

57 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

površnu analizu te teme.” Uhvatila sam Kolinov pogled i podigla obrvu. Čvrsto je stisnuo usne i blago slegnuo ramenima. „Odradila si odličan posao time što si podigla ćerku koja je sposobna da samostalno razmišlja”, ubacila se Sesil da spase razgovor. „Ne bih očekivala ništa manje.” „Trebalo je da znam da te ona neće zapanjiti”, rekla je madam Prije. „Međutim, treba da se nauči lepom ponašanju ili je niko neće oženiti.” „Što bi bio užasan ishod. Međutim, pretnja nije dovoljna da se popravim. Možda zato što još nisam pronašla vrednog udvarača”, izjavila je Toaneta. Pogled joj se zadržao na Kolinu. „Vi ste veoma zgodni. Šteta što ste zauzeti.” Očekivala sam da će je odbiti ljubazno, ali odlučno, kao što sam videla da radi već hiljadu puta da zastraši žene. Izazovi se javljaju kad si udata za najzgodnijeg muškarca u Engleskoj, ali nikad mi nije davao povoda za zabrinutost. Ovog puta zvučao je gotovo ohrabrujuće. „Previše ste velikodušni sa komplimentima, gospođice.” „Ni najmanje, uveravam vas”, potvrdila je i uputila mu sasvim neprikladan osmeh, koji je otkrio nemoguće bele zube. „Često me opominju što sam prestroga prema onima koji me okružuju.” Čekala sam da mi Kolin uputi nekakav pogled - ozlojeđenosti, ili čak izvinjenja. Nasmešio mi se, ali nisam bila razuverena. „To je sasvim dovoljno, Toaneta”, rekao joj je otac glasom oštrim kao nož. „Ne prisiljavaj me da te oteram.” Namrštila se madam Prije. „Rastužila bi naše goste kad bi tako učinila”, rekla je Toaneta. „Umrli bi od dosade za četvrt sata. Čime biste ih zabavili? Sedeli čutke i gladili ruke?” „Neću ovo više da trpim”, pobunio se gospodin Prije i zatvorio knjigu. „Kasnije ću se pozabaviti tobom, Toaneta.” Izjurio je iz sobe. Samo tren kasnije, otvorila su se vrata, ovog puta s treskom, i ušao je visok muškarac širokih ramena, kratko ošišane kose i crta lica koje su, iako nisu bile lepe, zračile egzotikom. Kukast nos i kraljevsko držanje odmah su privukli pažnju svih prisutnih dok je očima crnim i vodnjikavim, sa zenicama okruženim zlatom, proučavao prizor pred sobom. „Lorane!” Madam Prije je ustala i zagrlila ga. „Bila sam van sebe. Gde si bio?” „Ko su ovi ljudi?”, pitao je pun besa, bez imalo zanimanja za društvenu učtivost. „Stari prijatelji iz Pariza”, odgovorila je. „Ovo je...” „Posetioci u ovakvom trenutku?” „O, stvarno, Lorane, pravi si gnjavator.” Toanetin ton bi nekog slabijeg smesta oterao. „Došli su da izjave saučešće dragoj mami zbog sirote Edit. Tata je, naravno, pobegao. Možeš otići negde drugde da se prepustiš crnini mislima.” „Odličan predlog.” Izašao je bez reći pre nego što smo stigli da se upoznamo. „Bojim se da je loše primio sestrinu smrt”, objasnila je madam Prije. „Bili su izuzetno bliski kao deca.” „Blizanci, da li je tako?”, pitala je Sesil. „Oui.21 Kao svetlo i tama, njih dvoje. Ona je bila kao sunčan dan, sva svetla i vedra, a on kao crna ponoć. Sve je jako teško, vidite. Edit se razbolela i njena bolest nam je postala nepodnošljiva.” „Bila je sumanuta”, dodala je Toaneta, „Toaneta, nema potrebe za tim. Preterana iskrenost, cherie. Moraš se obuzdati.”

21

Franc: Da. (Prim, prev.)

58 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Loran je želeo da je dovedemo kući”, nastavila je ne obraćajući pažnju na majku. „Ali, šta on zna? Nikad nije brinuo ni o čemu drugom osim o svojim hirovima.” Toanetine reči su mi zvučale kao odličan opis nje same. Početna naklonost, koju sam prema njoj osetila, nestala je. „Mora da vam je svima bilo strašno”, rekao je Kolin. „Daleko od toga.” Toanetina lepota bi postidela i najsjajnije sunce. „Bilo je mnogo lakše živeti bez nje nego sa njom.” Majka ju je oštro lupila po zglobu. „Dosta.” „Ostajete li na večeri?”, pitala je Toaneta potpuno zanemarujući majku i gledajući u Kolina. „Ne bismo ni sanjali da se namećemo”, odgovorio je i prilično odvažan osmeh mu je pobegao sa usana. „Bilo bi nam od velike koristi kad biste ostali”, dodala je madam Prije. „Ali, šta god da rešite, morate se vratiti da čujete koncert koji sam dogovorila za sutra uveče.” Osećaj ne potpuno nepoznat - ali krajnje uznemirujući - uvlačio se u mene. Misli su mi zvučale kao da pripadaju mojoj majci. Bunila sam se protiv zamisli da budem ta koju će užasavati ponašanje drugih koje odstupa od društvenih normi, a ipak sam ostala u neverici što će madam Prije prirediti koncert tako brzo posle ćerkine smrti. I sad mi Toaneta više nije izgledala kao savremena žena koja se bori za svoju nezavisnost. već kao bestidna zavodnica, čije neprilično ponašanje može dovesti samo do uništavanja i propasti. Možda previše nenametljiv, glas razuma šaputao mi je da bi moja osećanja bila drugačija da se moj muž otvoreno i vidno usprotivio njenoj pažnji. Kolin je gledao u mene, ali u očima mu nisam videla ono što sam želela i osećala sam kako tonem u more neprijatnih osećanja. Madam Prije je pružila ruku ka meni zabrinutog lica, a njene reči su otkrile da je netačno protumačila izvor moje nelagode. „Molim vas, ne osuđujte nas preoštro”, rekla je. „Kad su odveli Edit, žalila sam duže nego što možete zamisliti. Bilo je gore od smrti to što sam znala da je živa, ali neuračunljiva. Toaneta je u pravu iako joj je ponašanje... grubo. Editina smrt je olakšanje - izvukla se iz tog čudnog pakla u kome je zarobljena sve ove godine.” „Sramota je što tako govoriš.” Nisam čula da se Loran vratio, ali osetila sam pritisak njegovih ruku na naslon moje stolice, iza koje je sad stajao, a plamen besa mu je obojio maslinasti ten. „Da ste joj dozvolili da se vrati kući, još bi bila živa.” „Takav razgovor ne vodi nikuda. Može samo da donese bol”, umešao se Kolin i istupio da pruži ruku drugom čoveku. „Kolin Hargrivs. Strašno mi je žao zbog vašeg gubitka.” Loran se namrgodio, ali prihvatio je pruženu ruku. Njegova majka je predstavila i nas ostale, a on nam je uzvratio samo ukočenim klimanjem glave. „Hoćete li zaista održati tu sutrašnju zabavu, mama?”, pitao je. „Taj koncert?” „Naravno”, odgovorila je madam Prije. „Znaš da sam je već oplakala.” „Onda prestani da se uvijaš u crninu”, rekao je. „Licemerje je grozno. Ili ti je više stalo do mišljenja poznanika nego držanja do svojih principa? Želiš da izgledaš kao da žališ.” „Neću o tome raspravljati s tobom, Lorane”, odvratila je. „A ja neću ostati da slušam dalje gluposti.” Okrenuo se ka meni i prostrelio me snažnim, prodornim pogledom. „Ledi Emili, vi ste pronašli moju sestru, zar ne?” 59 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ja... ja... da”, odgovorila sam zgrćivši se na to pitanje. Spustila sam oči da izbegnem pogled njegove majke. „Vratio sam se da sa vama nasamo porazgovaram.” To nije bilo pitanje, samo zahtev. Pružio je ruku kao da želi da me povede iz sobe. Nisam ustala sa stolice. „Zar ne možete da se krećete sami? Morate li da tražite dozvolu? Kome da se obratim da dobijem odobrenje?” Nenaviknuta da mi se tako obraćaju i oduzeta zbog pomisli da će me ispitivati o onome što sam videla, nisam ništa odgovorila. „Savršeno je u redu, Emili”, oglasio se Kolin, prišao mi, pomogao da ustanem i hrapavim i tihim glasom dodao: „Ima pravo da zna i najbolje je da to obavite što dalje od njegove majke.” U principu sam se složila. Međutim, principi su jedno u teoriji, a drugo u praksi, naročito kad zbog njih moraš da se udaljiš sa ljutitim neznancem i razgovaraš o temi koju bi radije zaboravila. „Može li moj muž da pođe s nama?” „Ne”, odgovorio je i otvorio vrata. „Seulement vous.22 Ovo nije baštenska zabava. Nije vam potrebna pratnja.” Kolin mi je nežno dotakao ruku. „Ne teraj ga da o tome govori pred drugima. Previše je strašno.” U očima sam mu potražila saosećanje za moje neprilike. Dodirnuo mi je obraz. „Samo...” „Idi, Emili”, rekao je. „Tako je ispravno.” Jedva svesna bilo čega drugog osim kucanja svog srca, pošla sam za Loranom. I pre nego što je zatvorio vrata za nama, Toanetin smeh je ispunio sobu. Loran je stegao ruku u čvrstu pesnicu. „Bolje bi bilo da je uzeo nju.” Hodali smo malim hodnikom, pa četvrtastim stepenicama na tri nivoa, do mračne, drvetom obložene sobe, sa čijih širokih prozora se pružao pogled na vrh katedrale. U jednom uglu stajao je klavir, prekriven nasumično razbacanim hrpama papira, baš kao i dugi sto, odgurnut do zida. Svetlucava crna barica upropastila je gomilu najbližu prevrnutoj bočici za mastilo, a jedina stolica u prostoriji ležala je prevrnuta na podu. „Da li je patila?” „Ja... ja...” Kako sam mogla da odgovorim na takvo pitanje? Zgrabio me je za ruke i protresao. „Ispričajte mi šta ste videli. Da li je patila?” „Nisam prisustvovala zločinu”, odgovorila sam. Srce mi je lupalo i stomak se grčio, a dah mi je zastao u grlu. „Ali videli ste je. Videli ste šta je uradio. Moram da znam.” Njegove oči, divlje i ljutite, plašile su me. „Da, patila je.” Suze su mi potekle iz očiju kad sam se setila njenog lica i neprirodnog ugla glave. „Nezamislivo, užasno.” „Moram sve da znam.” „Ne znam šta da kažem.” „Kako je izgledala?”, pitao je. „Izmučeno.” 22

Franc: Samo vi. (Prim, prev.)

60 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Da li je prvo bila zadavljena?” „Ne znam!”, rekla sam, skupljajući snagu da ga odgurnem. „Nećete me prisiliti da to ponovo proživim.” „Moram da znam.” „Zašto?”, pitala sam. „Hoćete da više nikad ne spavate? Da vas proganja grozna i neljudska slika?” „Niko nije imao više ljudskosti od nje. Čak ni u smrti to nije mogla izgubiti.” „Pogrešno ste me razumeli”, odgovorila sam, sad odlučno. „Govorim o zločinu.” „Jeste li joj videli oči?”, nastavio je snažno mi stežući ruku. „Oči?” „Da.” „Ja...” Zažmurila sam i prisetila se. „Bile su beživotne. Tamne i prazne.” Ispustio mi je ruku i okrenuo se. „Onda joj jeste uzeo dušu.”

61 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Jedanaesto poglavlje

„Ničije oči ne izgledaju prirodno posle smrti”, rekao je Kolin. Vratili smo se iz Ruana bez Sesil, koja je ostala da prisustvuje koncertu madam Prije. Više, uveravala nas je, iz želje da posmatra ponašanje porodice nego iz zanimanja za muziku. U vreme našeg odlaska, povratak kući činio se kao privlačnija mogućnost, ali posle još jedne mučne večeri sa svekrvom, počela sam da dovodim u pitanje mudrost te odluke. „Bilo je nešto u načinu na koji je to rekao.” Osećala sam grč u sebi. „Pomisao da joj je ubica uzeo i samu dušu...” „Nepotrebno uzrujavaš samu sebe.” „Kad sam tačno izgubila tvoju saosećajnost?”, pitala sam i nasula čaj sa poslužavnika koji nam je poslat u sobu. „Nisi, draga. Ali, ne možemo večno brinuti samo o tom događaju.” „Oprosti mi. Nisam bila svesna da mi je određeno vreme za oporavak pošto sam nabasala na grozan prizor ubistva.” „Znaš da nisam tako mislio. Ali - i oprosti mi, Emili - čini mi se da već dugo nisi sva svoja. Zabrinut sam da si...” „Da sam šta?” „Ne znam. Da dopuštaš tim događajima - svim redom - da te potroše.” „Svim redom?” Zaprepašćenost nije ni blizu mogla da opiše ono što sam osećala. Kao da mi je pod propao pod nogama. „Svakako u to ne uključuješ i bebu?” „Uključujem”, rekao je ne gledajući me u oči. Krv mi je glasno jurnula u uši, uhvatila sam ga za lice i grubo okrenula ka sebi. „Kako se usuđuješ?” „Ne želim i tebe da izgubim”, odgovorio je. „U šta se pretvaraš? Nisi ni pogledala svoj grčki otkako smo otišli iz Konstantinopolja. Nisi ni spomenula nijedan od brojnih projekata koji su ti nekad bili važni. Čak se i ne sećam kad si poslednji put uzela knjigu da čitaš, a da te pre toga ja nisam podsticao.” Učenje grčkog posle smrti mog prvog muža pokrenulo je u meni intelektualno buđenje i pretvorilo me od tipične društvene devojke u osobu za koju sam se nadala da je zanimljivija i otvorenija. Mesecima sam se posvećivala prevodu Homerove Odiseje na engleski, a prekidala sam samo da bih se posvetila popisivanju drevne umetnosti ušuškane u seoskim kućama, tako da učenjaci znaju gde da potraže značajna dela. Posao je bio prijatan, izazovan i mnogo mi je značio. Nije bilo čudo što sam ga ostavila tokom medenog meseca, ali narednih nekoliko meseci posle njega, dok sam se oporavljala od povreda, nisam se vratila u stanje produktivnosti. „Čitam Madam Bovari”, rekla sam. „Koju ti je dala moja majka. Nisi čak ništa potražila ni u biblioteci.” „Ne osećam se dobrodošlom u ovoj kući.” „Kad te je to ranije zaustavljalo?” „Nikada pre nisam morala da se borim sa samovoljnom svekrvom.” „Iznenadila si je, to je sve”, rekao je. „Očekivala je da si mnogo drugačija.” 62 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Kako to?” „Očekivala je damu kakvu sam opisao u pismima. Samostalnu i naprednog razmišljanja, ženu koja teži intelektualnom životu.” „Oprosti mi ako me je to što sam bila ranjena, izgubila dete i videla unakaženo telo devojke koja je izgledala kao ja dovelo u stanje uznemirenosti!” „Naravno da ti opraštam”, rekao je. „Samo te molim da se vratiš, da prestaneš da lebdiš u moru te slabosti.” „Ti meni opraštaš?” Sad me je obuzeo bes. „Opraštaš meni?” „Zar me nisi upravo to zamolila?” „Šalila sam se!” Viknula sam, okrenula se na peti i odjurila u garderobu. Vrata su se zadovoljavajuće zalupila. Sela sam za toaletni stočić i čekala da dođe za mnom. Prošlo je deset minuta, a nikakav zvuk nije dolazio iz spavaće sobe. Zatim je škljocnula reza. Ali ne ona od garderobe. Čula sam tihe korake kako se spuštaju stepenicama. Drhteći sam spustila glavu u šake i zaplakala. Kolin i ja se nismo svađali. Veoma malo pitanja je među nama izazivalo blage nesuglasice; uvek je bio najsaosećajnija i najvelikodušnija osoba koju sam poznavala. Kako su nevolje, koje smo pretrpeli, mogle tako da nas otuđe? Pomislila sam na Toanetu, sitnu i ljupku, i zapitala sam se da li je ona toliko uticala na njega. Nešto u vezi sa njom njeno samopouzdanje, možda - podsetilo me je na Kristijanu, ženu koju je voleo mnogo pre nego što je upoznao mene. Kristijana je bila prefinjena, elegantna i veoma oštroumna. Upoznali su se u Beču, gde je živela i radila kao tajni agent. Njihova veza, duboka i strastvena, trajala je godinama. Kolin ju je čak i zaprosio, ali ona ga je odbila rečima da bi više volela da ostanu ljubavnici i kolege. Bila je posvećena poslu i na nju se uvek mogao osloniti. Iako nikad nije opisivao pojedinosti, ispričao mi je dovoljno da sam znala kako se suočila sa mnogobrojnim užasnim i opasnim situacijama, a da ga nije razočarala. I znala sam - znala po onome što mu je nestalo iz očiju - da ga je moja nesposobnost da zadržim smirenost i uhvatim se u koštac s nevoljama razočarala. Nisam mu ispunila očekivanja. Očekivanja koja je oblikovala druga žena, snažnija i sposobnija od mene. Kristijana je poginula na dužnosti. Ja sam preživela, ali samo kao preživela ranjenica, samo duh nekadašnje mene. Kolin nikad nije želeo slabu ženu, koja se glupo osmehuje. Trebalo je da Kristijana pristane pre mnogo godina kad ju je zaprosio. Kad se pojavila Meg, spremna da me obuče za večeru, odbila sam i poslala je u prizemlje po poslužavnik. Nadala sam se da će Kolin doći sa njim, ali nije. Meg me je obavestila da je sedeo sa majkom u salonu. Previše uzrujana da bih pipnula hranu, zamolila sam je da mi pomogne da se raspremim za krevet. Odvezala mi je korset bez uobičajenih domišljatih primedbi o životu ispod stepenica. Lice joj je bilo napeto i gotovo ništa nije rekla dok mi je dodavala meku pamučnu spavaćicu. Sigurna sam da nije imala predstavu šta da kaže. Prvi put u našem kratkom braku, nisam otišla u sobu koju sam delila s Kolinom, već u spavaću sobu koja se nalazila s druge strane garderobe. Prošla su četiri sata otkako sam odjurila od njega, a za to vreme nije mi poslao poruku, nije se raspitivao kako sam niti pokušao da me ubedi da siđem. Uvukla sam se u krevet pre nego što je sunce zašlo i nisam čak uzela ni Madam Bovari. Ostavila sam je u drugoj sobi. I tako sam čekala, sa jastukom mokrim od suza, dok nisam čula korake u garderobi. Zadržala sam dah pitajući 63 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

se hoće li doći do mene i naprezala sam se da čujem dok se spremao za spavanje: šuštanje odeće, zapljuskivanje vode u umivaoniku. Srce mi je zalupalo kad se umirio. Osećala sam njegovo prisustvo s druge strane vrata i želela više nego išta da ih otvori i uzme me u naručje. Umesto toga, ponovo sam čula škljocaj brave, a za njim ovog puta i škripanje našeg kreveta u drugoj sobi kad se spustio u njega, sam. Njegovi roditelji nisu proveli nijednu noć razdvojeni posle venčanja. Ni na ovaj način nisam uspela da dostignem njegovu majku. Nisam mogla da spavam, pa sam šetala ispred prozora i razmišljala o onome što je Kolin rekao. Nisam mogla poreći da sam postala sasvim rasejana i praktično napustila sve intelektualne težnje od tragedije koja nam je okončala medeni mesec. Želela sam da se oporavim, da se krećem kroz nedaće otmeno i sa svrhom, nikad se ne obeshrabrim, uvek budem jaka, ali nisam uspela. Žalila sam što nisam ostala u Ruanu sa Sesil, što nisam u Londonu s prijateljima, bilo gde samo ne ovde. Uz uzdah sam se nagnula kroz prozor i udisala hladan noćni vazduh. Mesec je teško visio na nebu, srebrni oblaci su mu zaklanjali ivice, ali nisu mutili svetlo koje je slao kroz noć. Soba koju smo Kolin i ja delili gledala je na zadnju baštu, ali ova je bila okrenuta prema napred i videla sam celim putem do kapije. Oko mi je uhvatilo neko brzo kretanje na putu iza nje - blesak bele tkanine i treptaj crne senke. Nijedan zvuk nije ispratio to što sam videla, nije se čulo krckanje šljunka niti odmereni koraci. Nagnula sam se jače u nadi da ću nešto čuti, ali pažnju mi je dočekala samo tišina. Čak i drveće je stajalo mirno i tiho, vetar nije pokretao lišće. I tada, baš kad sam počela da uvlačim glavu unutra, noć je presekao kratak uzvik. Mogla je biti životinja, zvuk je ličio gotovo na mjaukanje, dok se nije promenio u očigledan jecaj, gutajući i promukao, a glas je bio tanak i mlad. Srce mi je brže zakucalo, navukla sam kućnu haljinu i papuče, odškrinula vrata i zakoračila u hodnik. Listovi su mi se zategli dok sam na vrhovima prstiju silazila stepenicama i šunjala se ka ulaznim vratima, izbegavajući mesto na podu za koje sam znala da škripi. Uskoro sam bila u bašti i pažljivo sam hodala kamenom stazom, klizavom od rose. Oblaci su nestali, ali jače svetio nije moglo da ublaži sablastan osećaj koji me je okruživao. Tražeći senke među drvećem i iza kraja staze, produžila sam dalje do puta. Tamo, ispred mene, samo nekoliko koraka od kapije, nalazila se zapletena plava traka boje letnjeg neba, potpuno ista kao ona koju sam videla u kosi devojčice u golubarniku Markamovih. Čučnula sam i pružila ruku kroz stubiće na ogradi, ali prsti mi nisu mogli dosegnuti prljavi saten. Čak i da jesu, ne bih mogla da ga zgrabim s obzirom na to kako su mi se udovi tresli. Uhvatila sam se za hladnu ogradu i podigla se, a zatim se naslonila na kamene stubove, koji su povezivali kapiju sa zidom. Disala sam teško i isprekidano, zažmurila i izbrojala do deset na grčkom. Zatim do dvadeset. Zaboravila sam kako su me lako antički jezici umirivali. Kad sam stigla do trideset, počela sam da se pitam ima li neke mudrosti u onome što je Kolin rekao. Trebalo je da se vratim učenju, ponovo se posvetim svemu što mi je bilo važno. Međutim, ovo nije bilo vreme za takva razmišljanja. Osmatrala sam prizor ispred sebe i tražila još nešto što je odudaralo. Kapija je bila čvrsto zatvorena i zaključana, bašta tiha, a ipak nešto nije bilo kako treba. Stajala sam potpuno mirno, napetih čula, leđima naslonjena na zid, tako da mi se niko ne prišunja iza leđa. Ispred mene, staza do kuće bila je čista. Ali, sa obe strane sam gledala u ogromne žbunove hortenzija i žalosne vrbe. Razdaljina do vrata mi je izgledala ogromna. 64 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

A sablasni uzvik ponovo je prosekao noć. U čvrstom zagrljaju straha, bol i osećaj krivice su me napustili; nisu mi nedostajali ti moji pratioci ovih poslednjih meseci. Jednostavan osećaj straha bio je pravo zadovoljstvo u poređenju s njima - strah je u sebi imao neku vrstu uzbuđenja nadmoćnu u odnosu na beznadežnu tugu i umrtvljujući osećaj krivnje. Osnažena ovim, krenula sam ka kući u nameri da uzmem ključ od kapije i pokupim traku. Nisam prešla više od tri koraka kad sam iza sebe čula tihi zvuk i osetila čvrst stisak oko struka, koji mi je snažno obuhvatio i ruke, dok mi je nečija šaka prekrila usta. Nisam mogla da dišem ni da vrisnem. Preostale su mi samo noge i odmah sam počela da se bacakam, udarajući što sam jače mogla po napadačevom stopalu, pre nego što sam se ritnula unazad i udarila ga u golenjaču. I tada, u naletu nadahnuća, sagnula sam glavu napred i udarila ga njom u lice. To jest, udarila bih ga da me nije pustio i pažljivo se odmakao u pravom trenutku. Okrenula sam se i zagledala se u Sebastijanove plave oči. „Šta to radiš?”, pitala sam. „Pomislio sam da svratim i podsetim te da je ubica na slobodi, draga Kalista.” Izluđivao me je osmehom. „Gde je taj tvoj muž? Ne može biti da odobrava ovo tvoje lutanje usred noći u, moram reći, haljini koja je u prilično zapanjujućem stanju?” „Koliko dugo si ovde?”, pitala sam ga i povukla kućnu haljinu čvršće oko vrata. „Samo sam prolazio u večernjem obilasku susedstva.” Otresao je končić sa inače besprekornog sakoa od tvida. „Tvoj prijatelj Mone mi je poremetio previše planova. Moram da pronađem druge načine da se zabavim.” „Baš strašno.” Nisam se trudila da sakrijem zajedljivost u glasu. „Da li je plašenje poznanica jedina što si uspeo da smisliš?” „Ni najmanje, uveravam te. Upravo jutros posetio sam tvog prijatelja, Morisa Leblana. Neverovatan čovek”, rekao je. „Treba da ostavi novinarstvo i prihvati se nečeg uzbudljivijeg. Pisanja trilera, možda. Čini mi se da mu je potrebno samo pravo nadahnuće.” „I ti, naravno, misliš kako mu to možeš pružiti?” „Mogao bih.” „Kako si preskočio zid?”, pitala sam. Nasmejao se. „Mogao bih ga preći i u snu, vezan lancima. Ako si se brinula za moje emocionalno blagostanje, mogla si se barem potruditi da mi postaviš veći izazov.” „Sebastijane...”, zaustila sam; odmah me je prekinuo. „Kako je lepo čuti moje ime na tvojim usnama.” Nagnuo se bliže, kao da će me poljubiti, a onda se povukao. „Da sam te barem sreo pre nego što te je taj nesrećni Hargrivs ščepao u svoje kandže.” „Nisi čak ni pristojna parodija”, rekla sam. „Ali, ozbiljno, potrebna mi je tvoja pomoć. Jesi li video još nekog na putu?” „U ovo doba noći usred nedodije? Šta bi tu neko radio? Tražio noćnu zverku?” Zanemarila sam njegovo smešno pitanje. „Jesi li čuo nešto?” „Samo tebe kako se šunjaš okolo”, odgovorio je. „Stvarno moraš da popraviš tehniku, Kalista. Nisi sasvim beznadežna, ali neko treba da te posavetuje. Mogao bih mnogo toga da te naučim, znaš.” „Iako veoma cenim tvoju, sigurna sam, velikodušnu ponudu, plašim se da moram da je odbijem. Međutim, ima drugih koji bi imali koristi od tvoje stručnosti.” 65 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Oči su mu se raširile a usta razvukla u iskrivljeni osmeh. „Ko bi to bio?” „Kraljica i država”, odgovorila sam. Uzdahnuo je. „Ne dosađuj mi tim glupostima.” „Zar ne bi voleo da radiš s prave strane zakona za promenu?” „Znam, draga moja Kalista, da se sigurno igraš sa mnom. A ako nije tako, molim te, nemoj mi reći. Srušila bi mi sve snove. Patnja koja bi usledila bila bi nepodnošljiva i samo bi me odvela do sigurne i bolne smrti.” „Nemoguć si”, rekla sam. „Primetila si”, uzvratio je, duboko se naklonio i poljubio mi ruku. „Počeo sam da pomišljam da si izgubila uvid u moje lepe osobine.” „Nisam bila svesna da ih imaš.” „Uvek si volela da zadirkuješ.” „Pusti mi ruku i uozbilji se, Sebastijane. Jesi li čuo nešto? Dečji plač?” „Dete? Prošla je ponoć. Ne budi blesava.” „Čula sam je sa prozora - zato sam i izašla.” Ponovo sam pogledala u traku, i spremila se da mu je pokažem. „Sigurno si sanjala, Emili”, rekao je. Koliko se sećam, prvi put sam ga čula kako me zove pravim imenom. „I nisam iznenađen nakon svega što si prošla. Pratiš duh onoga što si izgubila.” „Kako si...” Poljubio me je u obraz i uhvatio se za kameni zid, a zatim ga lako preskočio u nekoliko veštih pokreta. „À bientôt,23 draga devojko. Svratiću uskoro ponovo da se uverim jesu li ti moje usluge potrebnije nego mladom Edvardu.” „Sebastijane, čekaj!”, viknula sam i potrčala za njim. Stao je. „Šta ako mi zatrebaš? Šta ako...” „Šta ako šta?”, pitao je, odjednom nežnim glasom. „Kako da stupim u vezu s tobom? Šta ako nemam kome drugom da se obratim?”, odjednom sam se osetila veoma usamljenom. Oči su mu smekšale, a usne se razdvojile. Spustio se ponovo do mene i olabavio kravatu oko vrata. „Okači ovo na prozor spavaće sobe i doći ću u ponoć te noći, ovde na ovo mesto.” „A ako ne budem u ovoj kući?” „Doći ću i pronaći te, nekako. Možeš računati na to. Uvek.” S tim mi je nestao iz vida. Čula sam ga kako se dočekao na zemlju s druge strane zida, ali nikakvi koraci nisu usledili. Pogledala sam kroz kapiju da vidim gde se spustio, ali već je nestao, iščezao u senovitu noć. Međutim, nije nestao samo Sebastijan; nigde na vidiku nije bilo ni plave trake. 14, jul 1892. Féte Nationale24

23 24

Franc: Uskoro. (Prim, prev.) Franc: Nacionalni praznik. (Prim, prev.)

66 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Mislila sam da bi bilo zanimljivo isplanirati obeležavanje godišnjice Francuske revolucije. Mislila sam, u stvari, da bih mogla da ubedim moju večito nedostojnu snaju da učestvuje u planiranju proslave - možda bi joj to pomoglo da unapredi stanje svog uma. Međutim, nisam mogla o tome s njom da razgovaram sinoć, jer je čitavo veče preležala u krevetu zbog neke slabo objašnjene bolesti - nečega što je između opšte slabosti i želje da se izbegnu društvene obaveze. Ne mogu reći da potpuno ne odobravam ovo poslednje. Kolin je bio nekako čudno raspoložen - zabrinut za njeno zdravlje, pretpostavljam - ali posle ovoga što sam večeras videla, moraću razmotriti mišljenje o toj devojci. Šunjala se po bašti posle ponoći i videla sam je kako razgovara s onim neobjašnjivo zanimljivim lopovom, gospodinom Kapeom. Prišao joj je otpozadi i zgrabio je sa zastrašujućom snagom. Otimala se kao profesionalac i porazila ga pre nego što sam stigla do vrata da joj ponudim pomoć. Nisam imala pojma da je tako izdržljiva. Uobičajeni pokreti su joj tako pažljivi i otmeni, bez izveštačene elegancije, koja se primećuje kod mnogih devojaka. Plašim se da sam ih pogrešno tumačila kao slabost i nedostatak prefinjenosti, ali sad vidim da nije tako. Kreće se samouvereno i svesna sebe, i ne oseća potrebu da hoda ili se ponaša na određeni način. Poželela sam da viknem od sreće kad je tako temeljno održala lekciju tom čoveku. Ali, ipak se pitam šta je hteo od nje. Razgovarali su neko vreme i nije mi izgledala ugroženo, pa sam ih prepustila njihovom poslu. Ko ju je naučio da se tako dobro brani?

67 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Oboje smo trpeli veliki pritisak”, rekao je držeći me za ruke. „Dolazak ovamo mi nije bila najsjajnija zamisao.” „Mogli bismo da odemo kući.” „Uskoro, nadam se, ali ne još. Razgovarao sam sa Godeom jutros - dobio sam odgovor od Skotland jarda i svi znaci ukazuju na to da je Edit Prije možda umrla od ruku Trboseka. Žele da učestvujem u istrazi. Da budu sigurni kako će biti vođena na najbolji mogući način.” Sklopio je ruke. „Ali, ti nisi ovde srećna. Moj posao ne treba da te sprečava da se vratiš u London ako želiš.” „Ne”, odbila sam. „Radije ću ostati sa tobom.” „Možda to i nije loš plan. Samo...” Ustao je i otišao do prozora, a onda se ushodao, kao i uvek kad je zabrinut. „Šta?” Naslonio se na zid. „Zabrinut sam, Emili, jer je Edit Prije toliko ličila na tebe.” „Ali, u Vajtčepelu...” „Da, to je bilo drugačije. Možda je izmenio način na koji bira žrtve, ali nije promenio način ubijanja. I ne mogu dozvoliti da ponovo budeš povređena.” „Osećaću se sigurnije uz tebe.” „A ja ne želim ništa više nego da te štitim”, odgovorio je. „Ali, kako da se za to pravilno pobrinem kad radim? Loše sam se brinuo o tebi, Emili. Neću opet napraviti istu grešku.” Sela sam na prozorsku dasku, zamišljena. „Ovo nije kao u Konstantinopolju.” „Moglo bi ispasti i gore.” „Nisam uključena u istragu”, rekla sam. „I ne dovodim se u opasnost.” „Jesi li pomišljala o tome da bi mogao doći da te potraži?” „Imaš li razloga da to misliš?” Odmahnuo je glavom. „Šesto čulo, možda. Znam da zvučim nerazumno, ali samo želim da te pošaljem u London.” „Ova kuća je svakako sigurna.” „Znamo da neko ko je zainteresovan može lako u nju da provali”, rekao je. „Sebastijan je sinoć ponovo dolazio”, prenela sam mu. „Znam.” Izvukao je posetnicu iz džepa sakoa i pružio mi ju je. „Sebastijan Kape, lopov prefinjenog ukusa”, pročitala sam. „Ostavlja ih ljudima koje pljačka”, rekao je Kolin. Nasmejala sam se. „Zabavan je. To mu moraš priznati.” „Zabavan i samo što ne zaglavi u zatvor. Provalio je u Godeovu kuću pre dve noći.” „Ne bih nikad pomislila da inspektor ima nešto što bi Sebastijan poželeo da ukrade.” „I nema”, odgovorio je. „Pročitaj poruku s druge strane. Ostavio ju je na stolu blizu Godeovih ulaznih vrata.” „Vratiću se kad budete imali nešto što je vredno uzimanja.” Okrenula sam karticu. „Ne možeš reći da se ovome makar malo ne diviš.” Osmeh mu je smekšao napete bore oko očiju. „Malo, možda.” „Dakle, kad si ga video?”, pitala sam. „Sreli smo se sinoć posle večere.” „Da razgovarate o poslu?” 69 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Da. I slobodno priznajem da nisam napravio nikakav napredak s tim čovekom. Počinjem da pomišljam kako nikad neću osvojiti nijednu našu opkladu.” „I ja sam ga sinoć videla”, rekla sam. „Posle ponoći. Otišla sam u baštu.” „Baštu?”, pitao je, a iznenađenje mu je obojilo lice. „Tako kasno? Jesi li dogovorila sastanak s njim, a nisi mi rekla? Ili je to trebalo da bude tajna? Nije mi ništa spominjao kad smo razgovarali.” „Ne, ništa slično”, odgovorila sam. „Uopšte ga nisam očekivala.” „Ne sviđa mi se zamisao da sama tumaraš usred noći. Nije bezbedno, Emili. Sebastijan nije jedini koji lako može da preskoči zid i napadne te.” „Nije bilo razloga da pomislim da sam u opasnosti. Nije se ništa dogodilo što bi me navelo na pomisao da u našoj bašti nije bezbedno. I znaš kako Sebastijan voli da me prati. Bilo je potpuno bezopasno.” „Ovog puta, možda. Ali, kako da znamo da te i neko drugi ne traži?” Počeo je da hoda. „Jesi li razgovarala s Kapeom o radu za Krunu?” „U početku, ne”, odgovorila sam. „Ali, i ta tema je iskrsla. Nije bio zainteresovan, ali sigurna sam da bih ga mogla ubediti.” „Zašto si tako kasno išla u baštu?” „Tražila sam duhove.” „Duhove?”, ponovio je. „Nisam mogla da spavam”, rekla sam i opisala mu šta se dogodilo kad sam izašla iz kuće, ali sam izostavila deo kad mi se Sebastijan onako neljudski prišunjao. „Možda si tu traku sanjala”, rekao je. „Bila je stvarna.” „Mislila si i da je devojčica u golubarniku stvarna, ali tamo nije bilo nikoga.” „Nije je bilo kad sam ušla, ali to ne znači da nije bila tamo pre toga.” „Ne govoriš valjda...” Zaustavio se. „Emili, nema dece u zamku Markamovih.” „Nema, koliko oni priznaju.” „Nema i tačka.” Seo je na ivicu kreveta i povukao me na krilo. „Pretrpela si ogromnu traumu. Ne čudi što se tvoj um poigrava i tobom.” „Traka je bila na putu. Nikad u životu nisam bila ni u šta sigurnija.” „Bila si u polusnu i sanjala si”, tvrdio je. „I ako se dobro sećam, u kući Markamovih postoji slika - devojčica u beloj haljini, kose vezane plavom trakom. Dega, mislim. Sigurno si je videla i urezala ti se u sećanje. Sad ti se ta slika vratila, pomešana sa glupom pričom gospodina Leblana o duhu, i navodi te da svašta zamišljaš.” Nisam se složila s njim ni tren. Ono što sam videla bilo je jezivo i tužno i nije ličilo na čudnu verziju slike, koju se i ne sećam da sam videla. Što se tiče priče o duhu, bila sam sklonija da pomislim da me je pre nadahnula Madlenina nesreća nego priča gospodina Leblana. Osetila sam se loše i odlučila da promenim temu. „Znači, nisi sklopio dogovor sa Sebastijanom?”, pitala sam. „Nikakav?” „Nikakav.” „Gde se tačno nalazi kuća Moet?”, poljubila sam ga u obraz. „Osećam da ćeš uskoro morati do njih.”

70 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trinaesto poglavlje

Ostatak dana smo proveli vrlo prijatno i nadoknadili vreme izgubljeno prethodnu noć. Malo je institucija koje bi se tako toplo mogle preporučiti kao što je to brak, a vreme koje sam nasamo provela s Kolinom navelo me je da čeznem za danom kad ćemo se vratiti kući u pravu privatnost. Pogrešila sam što sam to rekla naglas. „Treba da odeš sad, sama”, rekao je Kolin i čvrsto mi vezao korset. „Ne želim da se odvajam od tebe.” Uvukla sam se u popodnevnu haljinu, sašivenu od bogate plave pompadur svile, sa dvostrukim faltama. Nečuveno široki rukavi štrcali su na ramenima, a sužavali se u laktovima, stegnuti oko zglobova, i zakopčavali se oko slapova venecijanske čipke koja mi je prekrivala ruke do članaka na prstima. „Znaš da ni ja ne želim da provedem ni dan daleko od tebe, draga moja.” Sagnuo se i poljubio me u zadnju stranu vrata. „Ali nećeš me mučiti, zar ne?” „Nikad.” Okrenula sam se da ga poljubim u usta. „Onda moraš pristati da ideš kući.” Rukama mi je obuhvatio struk. „Nije pošteno što ovako koristiš svoju moć ubedivanja”, rekla sam. „Zar bi više volela da jurim po sobi i zahtevam da odeš? Da ti kupim kartu za voz do Pariza u deset i osamnaest, a da ti i ne kažem?” „Brine me što znaš red vožnje.” „Nisam kupio kartu”, rekao je. „Samo sam se raspitivao.” „Veoma si nevaljao. Zaista veruješ da taj čovek traži žrtve slične meni?” „Ne znam tačno šta radi, ali ubeđen sam - i počinjem da zvučim kao ti - da nam u vezi s njim nešto važno promiče.” „To ne može biti Trbosek”, rekla sam. „Zašto ne?” „Ništa se ne uklapa. Trbosek je napadao u ograničenim gradskim sredinama i vrebao je prostitutke. Ovde imamo jednu smrt u seoskoj sredini. Naš ubica možda oponaša način, ali to nije isti čovek.” „Stvarno volim kad tako nemarno nagađaš.” „To mi kažeš samo da bih se opustila, pa da pristanem na povratak u Englesku.” „Jesam li tako providan?” Uzdahnula sam. „Da li ti je to tako važno?” Uhvatio me je za obe ruke. „Jeste. Možda je glupo i nerazumno, ali potrebno mi je da tako učiniš.” Kako sam ga mogla odbiti? Volela bih da on mene posluša u slučaju da zahtevam nešto slično; smatrala sam to delom ljubavi prema nekome. Duguješ partneru pravo da ponekad bude nerazuman kad mu je to važno. Podigla sam mu ruku do svojih usana i poljubila ga u dlan. „Vrlo dobro”, prihvatila sam. „Učiniću kako želiš.” Povukao se raširenih očiju i otvorenih usta. „Ne mogu da verujem šta čujem.”

71 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Samo zato što te obožavam”, izjavila sam. „Ne ostavljaš mi nijedan drugi razuman izbor. Ali, moram da te obavestim: imam nameru da namamim Sebastijana u London za mnom. Nećeš biti u prilici da osvojiš opkladu.” „Rado ću se odreći nečega što bi bila sigurna pobeda samo da ti budeš bezbedna.” „Sigurna pobeda?” Trepnula sam brzo tri puta za redom. „Drago momče, samo se zavaravaš.” „Da li je tako?”, pitao je. „Onda bolje da me poljubiš.” Kad sam već počela da mu ispunjavam želje, nisam videla razlog da sad prestanem. Dogovorili smo se da krenem narednog jutra za Ruan, gde ću se zadržati nekoliko dana da vidim Sesil, koja je još bila kod Prijeovih. Želela sam da razgovaram s njom pre nego što odem za Englesku, ali nisam baš bila voljna da provedem mnogo vremena s njenim čudnim prijateljima. Mada, bolje s njima nego sa svekrvom. Neću žaliti za njenim društvom, ali pošto sam se sad osećala bezbedno znajući da mi je ostalo samo nekoliko sati s njom, mogla sam sebi dozvoliti blagi osećaj krivice što nisam uspela s njom da se složim. Kolin i ja smo se tako dugo zadržali na spratu da nam se nije mogao pridružiti na čaju, već je požurio da se sretne s inspektorom Godeom, dok sam ja sišla sama. Gospođa Hargrivs me je pozdravila kao nikad do tada, činilo mi se sa iskrenim zadovoljstvom. „Žao mi je što odlaziš više nego što ti mogu opisati”, izjavila je sva razgovorljiva dok mi je dodavala šolju vrelog čaja. „Sipaš mleko, zar ne?” „Da, hvala”, odgovorila sam i nadala se da mi lice ne odaje zapanjenost koju sam osećala. „Ne mogu dovoljno da vam zahvalim što ste podelili svoju kuću s nama. Predivno je okruženje za oporavak.” Reči mi nisu bile sasvim neiskrene; pejzaž me zaista nije razočarao. Sviđao mi se bocage,25 valovita brda i prostrana polja, voćnjaci s jabukama i čestari. Malo prizora me oduševilo tako kao naizgled beskrajna prostranstva lana, svetloplavih dok su u cvatu, a nebo, teško od vlage, bilo je drugačije nego na bilo kom drugom mestu. „Ne verujem da ćemo ti mnogo nedostajati”, rekla je i spustila mali puterasti keks na tanjir ispred mene. „Ali, zar nije ovo sve pomalo preterano? Ni Vajtčepel nisu evakuisali za vreme ubistava. Da moj sin malo ne preteruje? Ili ovo zaista želiš?” Ovo su bile prve rečenice koje mi je izgovorila bez podsmeha, zajedljivosti ili snishodljivosti. „Pokušava da me zaštiti”, rekla sam. „Treba li ti zaštita, Emili?” „A vama?”, pitala sam je, zaprepašćena što nije izgovorila moju titulu. Nije odgovorila nekoliko trenutaka. Promešala je čaj, dodala još šećera, promešala ponovo. „Verovatno”, rekla je. „Ali, ne bih to priznala. Postoje trenuci, otkrila sam, kad je bolje uraditi ono što možeš sam, bez osvrtanja na mišljenje drugih.” Nisam očekivala ovakvu vrstu iskrenosti od nje. „Zašto vam se ponašanje prema meni tako potpuno promenilo?”, pitala sam. „Do sada se niste trudili da sakrijete prezir.” „Tek sam sad počela da saosećam s tobom”, odgovorila je. „Počela si da otkrivaš neki duh.” „Zato što odlazim za London?” „Ne, već zato što sam videla kako si se borila protiv onog užasnog čoveka sinoć.”

25

Franc: Sumarak. (Prim, prev.)

72 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Posmatrali ste?” Ta misao me je užasnula. Šta je mogla da pomisli? „Nisi tako tiha kao što misliš”, rekla je. „Naročito mi se dopao način na koji si pokušala da mu razbiješ glavu. Prvi put sam te videla kako pokazuješ neku preduzimljivost. Šta je moj sin mislio?” „Nisam mu prenela sve pojedinosti kad sam ispričala priču.” „Možda bi mi se i dopala, Emili. Ali, ne treba nikad ništa da sakrivaš - bez obzira kakve su sitnice u pitanju - od njega. Brak zahteva potpunu iskrenost.” „Slažem se, naravno. Samo...” „Ne sme biti samo”, prekinula me je. „Potpuna otvorenost na svaku temu ili ćeš se zaglibiti u mrežu prevare. Ono što možda izgleda beznačajno danas, može se pokazati od izuzetne važnosti u budućnosti.” Nisam mogla da protivrečim njenom izlaganju. „To je ispravan savet i ti to znaš”, nastavila je. „Zato se ne igraj Oskara Vajlda. U ovom slučaju, važno je da s tim ne nastaviš.” Nasmešila sam se s olakšanjem što se napetost među nama ublažila. „Hvala”, rekla sam. „Uzeću u obzir vaše mudre reći.” „Očekujem da hoćeš. Sad, da pređemo na nešto što me zanima. Hoćeš li biti u stanju da mom sinu podariš naslednika?” „Ja... ja...”, zamucala sam pošto su me njene reći presekle. „Pitanje je jednostavno i imam pravo da znam.” Svakako nije imala pravo da zna. „Lekar nije mogao biti siguran”, izustila sam, razočarana što sam joj uopšte odgovorila. Potkopale su me silne godine razmenjivanja društvenih učtivosti. „To mi je rekao i Kolin. Ali, šta ti misliš? Osećaš li se sposobnom da izneseš dete?” „Nisam sigurna da sam spremna o tome da razmišljam tako brzo posle...” „Ne budi preterano osetljiva. To je očajno odbojno. Odgovarajući period žaljenja bi bio neophodan da se dete zaista i rodilo. Ali, u ovom slučaju samo treba da nastaviš. Vrlo je jednostavno.” Nisam želela da me vidi kako plačem, a znala sam da neću još dugo zadržati suze. koje su mi se skupljale. „Naravno”, rekla sam. „Više sam mislila na povrede i vraćanje snage.” Nisam znala kako, ali uspela sam da održim glas postojanim. Klimnula je glavom. „Odlično. Nadaću se dobrim vestima pre kraja godine.” „Učiniću sve što mogu”, rekla sam. „Ali, sad me morate izviniti. Ne mogu ostaviti Meg da me pakuje bez uputstava.” Ostala sam pribrana sve dok nisam zatvorila vrata iza sebe, a onda sam potrčala uza stepenice do svoje sobe, gde sam se srušila na krevet jecajući. Zar niko nije razumeo bol mog gubitka? Da li je ta žalost tako neuobičajena? Bez sumnje jeste. Jer druge žene, poput Madlen, koje su doživljavale razočaranje za razočaranjem, nisu imale etičkih nedoumica koje su ih mučile. Čeznule su za decom. Plašila sam se da me kolebljivost koju sam osećala čini drugačijom, kao da mi je dete oduzeto zato što ga nisam dovoljno želela. Osećala sam kako padam u očaj, praznu hladnoću u grudima, ruke su mi se znojile, a oči mutile i oticale. Hoće li to ikad prestati? Da li je moguće osloboditi se takve krivice? Podigla sam se i oteturala do prozorske daske na drugoj strani prostorije. Videla sam Kolina u daljini kako razgovara s baštovanom. Pogled na njega i njegovo jednostavno i ljubazno držanje ponovo mi je naterao suze na oči, dok sam nabrajala u sebi načine na koje sam ga razočarala. Kako će se osećati za pet godina, ili deset, ako i 73 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

dalje ne budemo imali dete? Hoće li se način na koji je gledao žene, kao na primer Toanetu Prije, promeniti? Hoće li zažaliti zbog svog izbora supruge? Hoće li me prezirati? Pomišlja li već na godine koje je proveo s Kristijanom i žali li što nije živa? Još gore, šta bi sada mislio da nije ubijena? Šta ako ga čeka u Beču, na svoj trenutak, sigurna da će me se na kraju zasititi? Pre šest meseci ne bih pomislila da je to moguće, ali sad mi je to izgledalo neizbežno. Mrzela sam činjenicu što je ubijena dok je pokušavala da pomogne Kolinu, ali sam na neki način još više mrzela to što mi je njen ubica načinio tu dostojnu prezira i neželjenu uslugu.

74 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Četrnaesto poglavlje

Obuzetoj ovim mislima, nije mi bilo lako da ostavim muža i odem u Englesku. Imala sam utisak da mi se srce slama kad sam stigla na stanicu u Ivetou; kad sam se ukrcala na voz, nisam sela sve dok mi Kolinova visoka prilika na peronu nije nestala iz vida. Držala sam se za ručku blizu vrata i nagnula se napolje mahnito mu mašući, još osećajući njegove usne na svojima. Kad nam se brzina povećala, kondukter me je poslao u kupe, gde sam nesrećno utonula na sedište. Zaronila sam lice u platnenu maramicu obrubljenu čipkom i zaplakala, glave naslonjene na prozor. „Ledi Emili?” Podigla sam pogled na zvuk nepoznatog glasa i iznenadila se kad sam ugledala gospodina Leblana. Obrisala sam suze i pružila mu ruku. „Mogu li da vam se pridružim?”, pitao je i pokazao rukom na sedište prekoputa mene. „Naravno”, promrmljala sam. „Niste dobro?” „Tužna sam što odlazim, to je sve”, odgovorila sam. „Ah. Suprug vam se plaši da biste mogli postati žrtva normandijskog Trboseka ako ostanete ovde?” „Normandijskog Trboseka?”, pitala sam. „Vidim da ste razgovarali s Džordžom.” Slegao je ramenima. „Nije dobro, znam, ali zvuči bolje nego bilo šta drugo što sam smislio.” „Idem da vidim madam Du Lak u Ruanu”, rekla sam jer nisam želela da objašnjavam zašto odlazim. „Ah”, rekao je. „I ja sam na putu za Ruan. Naručen sam da napišem članak o ubistvu Edit Prije i želim da vidim šta mogu da saznam o njoj.” „Ja ću odsesti kod Prijeovih.” „Zaista? Pretpostavljam...” „Pitaću ih da li bi razgovarali s vama, ali ništa ne obećavam.” „Hvala lepo”, rekao je. „Imala je ljubavnika, znate, koji je očajnički želeo da je oženi. Žil Vase. Poznajete li ga?” „Ne.” Zastala sam na to ime. Zar se nije tako madam Breton obratila Sebastijanu? „Mislio sam da znate ako ste prijateljica porodice. Ali, pretpostavljam da nisu želeli da se za njega sazna.” „Zašto ne?” „Gospodin Prije je čovek koji ne shvata da plemstvo više ne upravlja državom. Smatrao je da građanin kao što je Vase nije bio dovoljno dobar za njegovu ćerku.” „Šta se dogodilo?”, pitala sam, zamišljajući Sebastijana kako sakuplja ljubavnice dok se lažno predstavlja. Rekla bih da je imao više lažnih identiteta, jer sam sumnjala da mu znam pravo ime. „Još istražujem, naravno, ali izgleda da je njena veza sa Vaseom značajno doprinela njenom zatvaranju u bolnicu.” 75 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ali bila je bolesna, zar ne?” „Ne više, prema njenom bratu”, odgovorio je. „Loranu?” „Poznajete ga?” „Malo, da”, odgovorila sam. „Ne možete mnogo verovati u ono što kaže, ali što se nekih stvari tiče, sklon sam da saslušam njegovo mišljenje. Ovo je jedno takvo. Smatrao je da je vreme da se ona vrati kući, ali roditelji su odbili. Činilo mi se da bi on učinio sve da je oslobodi.” Ne mogu opisati koliko sam bila znatiželjna, i prvi put posle mnogo meseci počela sam da se osećam kao stara ja. „Znači, govorite mi da ju je porodica zatvorila da izbegne tu sramotnu vezu?” „Zatvorili su je, da”, rekao je. „Ali, jesu li je i ubili?” „Zašto bi učinili tako nešto? Nije im mogla mnogo smetati iz duševne bolnice.” Gospodin Leblan me pogledao, razmislio i klimnuo glavom. „Sviđa mi se što niste ustuknuli na pomisao da su je možda ubili.” „Ubistva mi nisu strana. Rešila sam ih četiri, znate.” „Nisam imao pojma da ste tako uspešni”, rekao je. „Više sam navikao na dame koje se hvale jezičkim veštinama ili muzičkim sposobnostima.” „Plašim se da sam užasno neobrazovana u oba ta pogleda. Nemački mi je grozan i nikad nisam čak ni pokušala da se muzički obrazujem. Molite se da me nikad ne čujete kako pevam.” „Francuski vam je odličan”, uzvratio je. „Ali, ispričajte mi više o tim ubistvima.” „Da počnem sa svojim prvim mužem?”, pitala sam uživajući u razgovoru. „Ubili ste ga, da li je tako?” „Ne! Ali jeste jedan od njegovih najbližih prijatelja.” Priča o Filipovoj smrti nas je dovela skoro do Ruana. Međutim, gospodina Leblana je više zanimala Sebastijanova uloga u drugom zločinu koji sam rešila. „Taj me čovek zadivljuje”, izjavio je. „Svideo bi vam se njegov poslednji poduhvat”, rekla sam i ispričala mu za posetu inspektoru Godeu. Gospodin Leblan se smejao dok mu suze nisu potekle niz lice. „Taj čovek mi se dopada više nego što vam mogu opisati. Ali, šta mislite o njegovom pojavljivanju ovde, tako blizu vremenu ubistva? I šta je s činjenicom da je žrtva toliko ličila na vas? Jeste li sigurni da mu niste vi bili meta?” „Sebastijanu?”, pitala sam. „Nikad.” Ali kad sam se naslonila na sedište, setila sam se kako je bio grub prema meni prethodne noći. I setila sam se dečjeg plača. Niko osim Sebastijana nije mogao pokupiti njenu traku s puta. Da li ju je on pre svega tamo i ostavio, da me uplaši, pa da me uhvati u ranjivom stanju? Mašta mi se razmahala dok sam mučila mozak, pokušavajući da se setim da li je mogao slučajno čuti neki razgovor u kome sam spomenula priviđenje u golubarniku i njenu kosu, ali nije bilo moguće. Sabrala sam se i gotovo nasmejala na to kako je sve izgledalo glupo. Kolin je bio u pravu - bilo je vreme da se vratim učenju. Beskorisne ruke su zaista đavolove alatke. „Prebrzo ste odbacili tu pomisao”, rekao je gospodin Leblan. „Možda mu se divite više nego što želite da priznate?”

76 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Nije tajna da se divim Sebastijanu, ali uveravam vas da to ne utiče na moju procenu njegove ličnosti. On je bezočnik i lopov, ali nije ubica.” Posmatrala sam polja ječma kako proleću pored prozora. „Da li je bilo i drugih dramatičnih ubistava u okolini?” „Ne”, odgovorio je. „Bilo je tragičnih smrti i tračeva koji su usledili, ali nikakvih zločina.” „Kakvih tračeva?” „Ne sećam se pojedinosti. Jedna devojčica je umrla na imanju Markamovih - nikad nisam čuo od čega. Ali, čitavo se imanje uskomešalo i svašta se nagađalo o tome šta se dogodilo i gde je sahranjena.” „Na imanju Markamovih? Užasno”, rekla sam i zapitala se zašto mi Madlen to nije prenela kad mi se poveravala na dan naše zlosrećne posete golubarniku. „Bilo je strašno. Nikad nisam uspeo da ubedim Markama da mi sve ispriča. Mislim da je Madlen zahtevala da je neguje umesto da pošalju po doktora kad se razbolela. Najverovatnije ne bi bilo nikakve razlike, ne sa nečim što ju je ubilo tako brzo. Sirota žena se pojela zbog griže savesti. Džordž je dao sve od sebe da je zaštiti - i obavio je dobar posao. Nikad nisam čuo da neko spominje umešanost njegove žene. Brinuo se, pretpostavljam, da bi... njeni nerazumni ispadi pokrenuli glasine.” „Dakle, o čemu su onda komšije pričale?” „Da devojčica nije pristojno sahranjena. Što je, kao što možete zamisliti, dovelo do nemirnog duha koji luta okolinom.” „Još jedna priča o duhu?” „Da”, potvrdio je. „Gde je sahranjena?” „To nisam nikad otkrio. Markam o tome ne želi da razgovara.” Izvadio je svesku i nešto nažvrljao u nju. „Ali, dosta o ovoj sumornoj temi - to je prizemnija priča nego o prethodnom duhu o kome smo raspravljali. Previše je realnosti u njoj, pretpostavljam. Šta ste rekli da je Sebastijan napisao na posetnici?” Gospodin Leblan i ja smo se prijateljski rastali na železničkoj stanici u Ruanu i dogovorili se da će me posetiti narednog dana kod Prijeovih, pošto mi se pruži prilika da s njima porazgovaram o njemu. Porodica je po mene poslala kočiju, ali kad sam stigla, nisam zatekla nikoga kod kuće. Madam Prije je ostavila poruku, poželela mi dobrodošlicu i prenela mi da se osećam kao kod kuće. Pošla sam za mladom služavkom do spavaće sobe koju su mi odredili, na najvišem spratu, prekoputa Loranove. Meg mi je raspakovala stvari koje su mi bile potrebne za kratku posetu, a zatim je otišla da potraži dodatne ukosnice, ubeđena da ih nemam dovoljno. Poznavala sam je dovoljno dobro da posumnjam kako je to bio samo izgovor da istraži prodavnice u gradu i bilo mi je drago što je zanima naše najnovije odredište. Ponekad je bilo teško setiti se da je nekad bila užasna putnica. Kad sam otvorila žaluzine i prozore, pružio mi se neverovatan pogled na grad, dok se svuda oko mene širila jarka sunčeva svetlost. Dovukla sam jedan kofer iz garderobe, otvorila ga i tražila po papirima i knjigama dok nisam pronašla Odiseju, koju sam počela da prevodim s grčkog pre više od godinu dana. Dok sam držala knjigu u glatkom kožnom povezu i prelistavala istrošene stranice, pokušala sam da se setim zašto sam napustila taj projekat. Zlodela ne napreduju; spor sustigne brzog. 77 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Pogled mi je pao na tu rečenicu i obuzelo me je zadovoljstvo što sam je tako lako prevela. Onda sam je pročitala ponovo i učinilo mi se kao da je drevni pesnik te reči uputio upravo meni. Neki užasan čovek ubio je Edit Prije. Možda do sada nisam uradila ništa da pomognem u rešavanju tog zločina, ali nije bilo prekasno da počnem. Sporo i postojano, mogla sam da uhvatim zločinca. Razgovor s gospodinom Leblanom u vozu me je nadahnuo i poželela sam da saznam više o devojci koja je živela u ovoj kući - i Žilu Vaseu, čoveku koga je volela. Otvorila sam svesku i počela da beležim pitanja na listu papira, zatim sam zastala kad sam shvatila da imam samo dva dana da saznam odgovore. Pokupila sam svesku i naoštrenu olovku i stuštila se niza stepenice u želji da krišom razgovaram sa slugama o romantičnoj strani Editinog života. Znala sam da su služavke bile uglavnom bolje obaveštene i više su zapažale od svih članova porodice za koju su radile. Na pola puta sam naletela na Lorana, koji se pridržao za ogradu. Ja nisam bila te sreće, pa sam zapela, a papiri su se rasuli oko mene. „Oprostite mi”, rekla sam kad sam ustala i popravila haljinu pre nego što sam skupila svoje razbacane stvari. „Šta radite ovde gore?”, pitao je. „Ostaću nekoliko dana. Vaša majka me je smestila u crvenu sobu na gornjem spratu.” „Ta je pripadala mojoj sestri. Da li vam je prijatno da spavate u krevetu mrtve žene?” I ne čekajući moj odgovor, nastavio je da se penje, ali je zastao da podigne parče papira koji mi je ispao iz sveske. „Šta je ovo? Šta znate o Vaseu?” „Još ništa”, odgovorila sam. „Ima li nešto što bi trebalo da znam?” „Samo to da je odgovoran za smrt moje sestre.” Okrenuo se i pojurio stepenicima. „Sačekajte!” Požurila sam za njim. „Imate razlog da verujete kako ju je on ubio?” „Neću o tome da razgovaram s vama.” Nastavio je da hoda sve brže i brže. Brzo sam ga sustigla, ali samo do njegove sobe, gde mi je zalupio vrata pre nego što sam mogla da uđem. „Želim da vam pomognem”, rekla sam kucajući na vrata. „Molim vas, pustite me da uđem.” Nije odgovorio. Pomerajući se što sam tiše mogla, okrenula sam kvaku. Uz oštar trzaj je otvorio vrata i gotovo me udario u lice. „Ne pomišljajte ni na tren da me uznemiravate.” Vrata su se ponovo zalupila. Ovog puta sam čula i rezu kako je škljocnula kad ju je namestio. Povukla sam se u svoju sobu da zarežem olovku, jer joj je vrh pukao kad je pala na stepenice. Dok sam preturala po torbama u potrazi za rezačem, čula sam ljutite taktove muzike kako dopiru iz Loranove sobe, ali zvučalo je kao da su pored mene, a ne prekoputa hodnika. Izašla sam iz sobe. Još dvoja vrata nalazila su se između moje sobe i zadnjeg dela kuće, ali bila su zaključana. Vratila sam se u svoju sobu i pritisnula uvo na zadnji zid. Nije bilo sumnje da je muzika tu bila glasnija. Radoznala, pomerala sam se uza zid, osluškivala, a zvuk je bio najjači blizu teškog ormara, na dve trećine od njegove visine. Napregnula sam se u pokušaju da ga pomerim, ali nisam uspela. A onda sam ga, podstaknuta ko zna čime, otvorila. Unutra sam našla tri lepe, ali staromodne haljine, skrojene da budu nošene sa žičanim umetkom i parom satenskih papučica za ples. Prošla me je jeza kad sam ih nežno dodirnula, pokušavajući 78 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

da zamislim prilike u kojima ih je Edit nosila. Slike su mi proletale kroz glavu - prvo priviđenje prelepe mlade devojke na balu, a zatim unakaženog tela koje sam pronašla u polju. Obuzela me strava i soba mi se učinila hladnom, kao da je u nju ušlo nešto natprirodno. Spremala sam se da zatvorim ormar i potrčim dole da zamolim za drugu sobu, kad sam primetila tanak zrak svetlosti na zadnjoj strani. Sad se strah povukao pred znatiželjom i pažljivo sam odgurnula haljine u stranu i spustila se na kolena, dok nisam došla u nivo sa velikom pločom, koja je zauzimala gotovo polovinu visine ormara, sa malom kožnom trakom pričvršćenom za nju. Povukla sam je i ploča je počela da se pomera, glatko klizeći duž uzane trake. Kad se otvorila, muzika je postala glasnija i imala sam jasan pogled u sobu koja je sigurno bila povezana s Loranovom. Sigurno se prostirala celom dužinom hodnika koji smo delili, ali zaokretala je na kraju i pružala se sve do moje. Provukla sam glavu kroz otvor i istegla vrat da vidim više. Pošto sam se preterano istegla, prevrnula sam se i uz tresak pala na pod. Loran se u trenutku stvorio iznad mene i ljutito me gledao. „Žao mi je”, rekla sam i ustala. „Nisam imala pojma da vam soba dopire ovako daleko.” „Zato vam je žao? Ne zato što ste narušili moju privatnost? Ne zato što ste petljali po stvarima moje sestre?” „Nema potrebe za takvom napetošću, Lorane”, rekla sam u nadi da neće primetiti koliko mi je bilo teško da sprečim podrhtavanje glasa. „Ne pokušavam da vas mučim.” „Napustite moju sobu.” „Koje ste to delo svirali?”, pitala sam. „Dopala mi se emocija. Da li je Betoven?” „Jeste li priglupi? Zar ne razumete najjednostavnije naredbe?” „Razumem ih savršeno dobro. Ali, uvek mi je bilo teško da ih poslušam.” Nije odgovorio. „Moja majka uporno tvrdi da to namerno radim, ali ja mislim da je to sastavni deo moje ličnosti.” Prešao je preko sobe i vratio se do klavira. Pošla sam za njim. „Želim da saznam više o Edit”, rekla sam. „Imam prijatelja, pisca, koji je upravo počeo da istražuje njeno ubistvo. Uveren je da tu postoji i nešto više od onoga što policija veruje.” „I to bi trebalo, šta? Da me zadivi?” „Nisam sigurna da me je briga kako to utiče na vas.” Ponovo je zasvirao, a muzika se odbijala o tamne drvene zidove sobe. „Ali, zaista želim da znam šta se dogodilo vašoj sestri.” „Zašto bi vas to zanimalo?” „Ja sam je pronašla, Lorane. I time se stvorila neka veza između nas. Nisam to shvatila do danas jer mi je pažnju odvlačila moja lična tragedija. Ja...” „Ne zanima me vaša tragedija”, odbrusio je. „Ne bih je ni podelila s vama. Ali, otkriću zašto je Edit umrla na onakav način. Možete mi ponuditi kakvu god pomoć ili možete sedeti i razmišljati i nikome ne pomagati, pa ni sebi samom. Nebitno mi je.” „Ako vam je svejedno, zašto bih se trudio?” „Moglo bi da ubrza postupak”, odgovorila sam. „Imala sam utisak da ste bili bliski sa sestrom. Da možda imate neki uvid u njen život.” Posmatrala sam ga dok je svirao. Nije 79 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

gledao u dirke. Pogled mu je bio odlučno uperen kroz prozor, čak i dok mu se glava kretala sa telom, a muzika kao da je tekla kroz njega. Odšetala sam do otvora kroz koji sam propala. Sa Loranove strane vrata su izgledala kao deo prostorije i dovoljno su se stapala sa zidovima da budu teško uočljiva. Bez reči sam zakoračila kroz njih i povukla ih nazad na mesto. Zadrhtala sam kad sam se slučajno očešala o Editinu odeću i bila sam srećna kad sam izašla u njenu nekadašnju spavaću sobu, koja je bila mnogo svetlija od bratove. Neću ga uznemiravati. Moj rad može da počne i bez njega, a kad shvati da sam počela, želeće da sazna šta sam otkrila. A onda bih ga mogla naterati da mi prvo ispriča šta zna. Začulo se grebanje iz zadnjeg dela sobe kada se skrivena ploča otvorila. „Bio je Betoven”, rekao je Loran i otvorio vrata ormara. „Bili ste u pravu.” Nestao je i zatvorio vrata. Zadovoljna, ponovo sam se uputila ka stepenicama, spremna da razgovaram sa služavkama. 16. jul 1892. Za sve ove godine koliko boravim u Francuskoj, nikad se nisam osećala usamljeno do sada. Kolin je džentlmen kao i uvek - takav je bio još sa pet godina - i ništa ga ne može promeniti. Čak ni njegov otac nije bio tako siguran u sebe niti je tako rano znao šta želi od života. Koliko god obožavala mog Vilijama, ova majka će priznati da ima miljenika među decom, a to je oduvek Kolin. Nije bilo razumno, naravno, misliti kako nam se odnos neće promeniti posle njegove ženidbe. Bila bih nezadovoljna da nije - to bi značilo da ne voli dovoljno svoju ženu. A to kod njega nije slučaj. Međutim, nisam očekivala da ću ga izgubiti zbog nekoga ko mi se čini nedostojnim. Pošto sam je upoznala, odlučila sam da će ubuduće trenuci u kojima ću najviše uživati sa svojim sinom biti oni kad mu žena nije sa njim. Ali, njeno prisustvo se oseti čak i kad nije tu. Neprestano misli na nju. Nadala sam se kako će naše zajedničko vreme kad ona ode za Ruan biti drugačije. Upali smo u stare navike, kao što sam i mislila, ali dok zajedno čitamo ili raspravljamo o politici uz kafu, ona je uvek uz nas. Pitam se šta bi ona mislila o našem Gledstonu - ako dovoljno poznaje čoveka da bi imala mišljenje o njemu. Da li bi bila zaprepašćena radom koji su on i njegova draga žena uložili da spasu obične prostitutke od siromaštva i očaja? Da li je sposobna da shvati pitanje irske samouprave? O čemu, za ime sveta, moj sin priča sa njom? Ipak, ne mogu da verujem da bezvredna dama ima takav utkaj na njega. Što znači, bojim se, mogu samo da slutim da je greška do mene. Da nisam pružila devojci dovoljno prilike. Da se moram potruditi da je vidim onako kako je on vidi. Videla sam da je obukla haljinu za jahanje za ručak.

80 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

obzirom na borbu koju je njena sopstvena ćerka vodila sa živcima, pomislila bih da ima više saosećanja. Ali, Editina bolest i smrt nisu bile teme koje su tog dana bile zanimljive u domaćinstvu. Madam Prije je prasnula na mene kad sam pokrenula priču i plašila sam se da će biti vrlo neugodno ako budem tražila dalja obaveštenja, naročito što mi je bilo neprijatno da ispitujem osoblje bez izričite dozvole porodice. Zatražila sam od Sesil savet kako da se obratim njenoj prijateljici u vezi sa tom temom. „Ne”, dobila sam odgovor. „Nećeš prvo pitati. Ako bude potrebno, molićemo za oproštaj, ali nećemo joj pružiti priliku da nam zabrani izvršavanje tog zadatka. I odjednom slutim da će nas svakog trenutka nešto možda naterati da odemo u prizemlje.” Bez zaustavljanja je zakoračila u hodnik i otvorila vrata koja su vodila do kuhinje, spustila Bruta na stepenice, sačekala dok mu je lajanje gotovo sasvim utihnulo, a onda me uhvatila za ruku i povela u prostorije za poslugu. „Mon dieu!”, rekla je izvinjavajući se dok je podizala psića u naručje. Trebalo nam je manje od tri minute da ga pronađemo u mračnom kutku batlerove ostave. „Mali prostak traži govedinu, čini mi se.” Kuvarica, koja se smesta zaljubila u malo čupavo stvorenje, zahtevala je da pođemo za njom u kuhinju, gde je osoblje upravo završavalo ručak. Izvadila je veliku kost iz lonca sa supom i pokazala je Brutu, koji je zakevtao u znak zahvalnosti i zadahtao. Sesil ga je spustila na pod s njegovom poslasticom. „Nema svrhe požurivati ga”, rekla je. „Zaista nema.” Kuvarica je klimnula glavom zadovoljna njegovim oduševljenjem. „Tako je sladak.” Sesilje slegnula ramenima. „Kad hoće. Ostatak vremena je prava zver lišena svih dobrih osobina.” „Premali je da bi naneo mnogo štete”, rekla je kuvarica. Prošla je okretna služavka sa naručjem prepunim sveže oprane posteljine. Kad je videla malog psa, zastala je. „On ne pripada ovoj kući, zar ne?”, pitala je. „Ne”, odgovorila je kuvarica i pružila ruke da preuzme veš tako da služavka može da se sagne i pomazi Bruta. „Dopao bi se gospođici Edit”, uzdahnula je. „Vaša gospodarica mi je ispričala da je Edit izuzetno volela pse, više nego većinu ljudi”, rekla je Sesil. „Slažete li se?” „O, da”, odgovorila je devojka. „Obožavala ih je. Imala je tri, znate. Dva su bila pristojna, a jedan tiranin. Naravno, držala ih je na selu, ne u gradu.” „Jeste li je dobro poznavali?”, pitala sam. „Kao i sve ostale, pretpostavljam.” „Žana je u ono vreme bila gospođicina služavka”, objasnila je kuvarica. „Brinula se najbolje što je umela o našoj devojci.” „Toaneti?”, pitala sam. „Ne, ne”, odgovorila je Žana i odmahnula glavom. „Ona je bila premlada i imala je dadilju. Bila sam služavka gospođice Edit.” „Da li biste nam pričali o njoj?”, zamolila sam. „Ne znam treba li da pričamo o njoj”, rekla je Žana, a kuvarica je iza nje klimala glavom u znak slaganja. 82 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„To bi mi mnogo pomoglo”, nastavila sam. Osvrnula sam se po hodniku u želji da izgledam usplahireno. „Pronašla sam njen leš, znate, i njena slika me otada proganja.” Svi su ustuknuli kad sam spomenuta leš, a Žana je prekrila usta rukom. „Mislila sam, kad bih možda saznala nešto više o njenom životu, mogla bih povezati više prijatnih uspomena uz njeno ime. Naravno, ne želim da uznemiravam madam Prije...” „Dobro bi joj došlo malo uznemiravanja ako mene pitate”, ubacila se kuvarica. „Dođite, sedite. Pretpostavljam da biste želeli šolju čaja?” Otišla je da pristavi čajnik dok smo mi pošle za Žanom do dugačkog istrošenog stola sa rustičnim stolicama, rasparenim, po deset sa svake strane i po dve na pročelju i začelju. Preuzela je veš od kuvarice i spustila ga u veliku pletenu korpu, izravnala gornji sloj posteljine i sela prekoputa nas. „Nedostaje mi, znate”, rekla je. „Bile smo bliske. Uvek je bila ljubazna prema meni.” „Žao mi je”, rekla sam i uhvatila je za ruku preko stola, gotovo iznenađena što mi je dozvolila. Koža joj je bila gruba, ali topla, a stisak snažan. „Nije trebalo da je šalju iz kuće.” „Zašto ne?”, pitala je Sesil. „Nije joj bilo dobro i bila joj je potrebna pomoć.” „Možda i jeste. Ali, bilo je toliko nevolja s njenim bratom.” „Zar ona i Loran nisu bili bliski?”, pitala sam. „Preterano bliski, ako mene pitate.” Nagnula se i spustila glas do šapata. „Nije bilo prirodno.” „Bili su blizanci”, primetila sam. „A blizanci su često bliži nego obični braća i sestre.” „Možda”, rekla je. „Ali, mrzeo je sve druge koji bi joj se približili. Bio je posesivan.” „Da li je joj se neko udvarao?” „Pa...” Zaškiljila je kao da odmerava. „Bio je jedan gospodin, ali čim je gospodin Prije jasno objavio da je neprikladan...” „Da li je nastavila da se viđa s njim?”, pitala sam. „Gospodin Loran to ne bi trpeo.” „Nije to bila njegova odluka”, rekla je Sesil. „Bilo je važno mišljenje njegovog oca.” Žana je frknula. „Možda bi neko to i pomislio.” „Znate li kako se gospodin zvao?”, pitala sam. „Vase.” Glas joj je smekšao, i postao gotovo sanjalački. „Žil Vase?” Klimnula sam glavom, u nadi da će pomisliti kako ga poznajem. „Naravno!” „Znate ga?”, pitala je. „Ko nije čuo za njega?”, izjavila je Sesil savršeno opušteno. Žan je uzdahnula. „Nisam ga poznavala, naravno. Ne dobro. Ali sam povremeno nosila poruke do njegove kuće za moju gospodaricu. Mnogo ga je volela.” „Znate gde živi?”, pitala sam; klimnula je glavom. „Možete li mi pokazati? Treba da razgovaram s njim.” „Napustio je Ruan čim su odveli gospođicu Edit”, rekla je. „Ne bih vam mogla reći kuda je otišao.” „Jeste li se ikad više čuli sa njom pošto je napustila kuću?”, pitala sam. „Ne, madam. Nismo smeli da pričamo o njoj - bilo je previše bolno za madam Prije. Samo Loran nije poštovao njene želje.” „Bio je uzrujan”, rekla sam. „Ipak, mislite da on nije odobravao gospodina Vasea?” 83 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Spletka gospodina Lorana nije uspela kao što se nadao. Previše se trudio da sestru prikaže kao neuravnoteženu - i na kraju ju je zaista izludeo. Želeo je da joj doktor prepiše odmor, pa da je odvede u Nicu na oporavak. Umesto toga, bio je previše delotvoran i na kraju je završila u duševnoj bolnici.” „Ne govorite valjda da ju je brat namerno doveo do ludila?”, pitala sam. „O, jeste, madam”, rekla je. „Nisam jedina koja to zna. Ali, malo nas će o tome govoriti. Videli smo šta je uradio, znate, i ne želimo da to uradi i nama.” „Kako je to uradio?”, pitala je Sesil. „Tako nešto svakako nije jednostavno?” „Ne mogu tačno da kažem”, rekla je Žana. „Bilo je postepeno. Prvo je sve izgledalo sitno i nevažno. Sve dok nije počela da razgovara s devojčicom.” „Devojčicom?”, pitala sam. „Devojčicom.” Sad je skrenula pogled od nas. „Malom mrtvom devojčicom.” Prošla me je jeza. „Kojom devojčicom?” „Ne znam. Nikad nije imalo smisla”, rekla je. „Ali, đavolski me je plašilo. Razgovarala je s njom - naročito noću - plakala je i jecala.” „Čije je to bilo dete?” „Ne bih mogla reći. Ali, plakala je zbog toga sve dok nije mogla da govori. A onda je počela da hoda u snu - pala je više puta niza stepenice. Uz sve to, ne vidim šta je njen otac drugo mogao, već da je pošalje od kuće.” „Ispričajte mi više o devojčici”, rekla sam. Klminula je glavom. „Gospodin Loran joj je ispričao neku vrstu priče o duhu, o maloj devojčici koja je umrla pod žalosnim okolnostima i traži majku. Moja sirota gospodarica je to primila k srcu, zaista jeste. To ju je uništilo.” „Jeste li ikad videli dokaze o tome?” „O duhu?” Namrštila se. „Ne. Ali, mogu vam reći da je gospođicina spavaća soba uvek bila barem deset stepeni hladnija kad bi rekla da ju je videla. I sama sam to osetila više puta. Jeste li primetili nešto čudno u toj sobi?” „Ne”, odgovorila sam. Slegla je ramenima. „Ne bih želela tamo da provodim mnogo vremena. Čak i da nema duhova.” Ubrzo pošto smo Sesil i ja izašle ispod stepenica, stigao je gospodin Leblan da me poseti, kao što smo i planirali. Ali, umesto da mu dopustim da uđe i razgovara s Prijeovima, presrela sam ga na vratima i odvukla ga od kuće. „Da li duhovi putuju?”, pitala sam ga. „Duhovi? Kako bih za ime sveta to znao?” „Vi ste novinar. Očekujem da imate saznanja o bilo kojoj temi koju vam nabacim”, izjavila sam. „Čudna ste dama”, rekao je. „Već sam vam ispričao svoju priču o duhu. I ona putuje, ta mala avet.” „Da, ali prati li ikad istu osobu na više od jednog mesta?” „Niste valjda ozbiljni?” „Jesam.” „Ne mogu da kažem da sam čuo kako se vezala za nekog određenog.” 84 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Samo sam se pitala da li je ikad pronašla jednu osobu za koju je smatrala da može prekinuti njena lutanja”, rekla sam. Gledao me je kao da sam poludela. „Koliko je daleko bolnica u koju su poslali Edit?” „Duhovi, duševna bolnica, danas ste puni iznenađenja, ledi Emili.” Namestio je šešir. „Van grada je, dvadeset četiri kilometra dalje ili tako nešto. Lepo mesto pored reke.” „Možemo li otići tamo?” „Sada?” Na licu mu se pokazalo iznenađenje, ali blesak uzbuđenog oduševljenja mu se ogledao u očima. „Da li bi bilo moguće?” „Ja...” Zastao je i osvrnuo se. „Mogli bismo da unajmimo kočiju.” Odmah sam ga poslala da to obavi i u roku od četvrt sata smestili smo se u udoban fijaker i jurili prašnjavim seoskim putevima. „Imate li plan šta ćemo uraditi kad stignemo?”, pitao me je. „Ne bojte se”, odgovorila sam. „Do tada ću već nešto smisliti.” Vožnja je trajala duže nego što smo predvideli zahvaljujući stanju puteva, koji su bili prošarani rupama i izlokani od česte kiše. Prošli smo kroz brojna mala sela, gde su se tornjevi kamenih crkava izdizali među trščanim krovovima; jarkocrvena, plava, i zelena kolica za pijacu skupljala su se na gradskim trgovima, žene su čistile ulazne stepenice metlama napravljenim od šiblja. A onda, zgrade bi odjednom nestale i ustupale prostor velikim poljima - visokoj pšenici i lelujavom ječmi - a rubovi su im bili oivičeni grimiznim makovima. Povremena poljska kola, natrpana senom, dodatno su nas usporavala dok su kloparala putem ispod gustih belih oblaka, koji su istačkali nebo. Skrenuli smo na manji put i prešli reku. Nagnula sam se kroz prozor, diveći se ruševinama normandijske opatije, njenoj kapeli bez krova, koja je stajala kao stražar pored mnogo bolje očuvane glavne kuće. Skrenuli smo ponovo uz reku i nastavili malo dalje, a zatim prešli još jedan most, koji je vodio do uzanog ostrva. Kroz guste krošnje starog drveća samo se nazirala crvenkasta zgrada od opeke sakrivena među njima, a grane su visile tako nisko da su dodirivale krov kočije. Put se blago širio kad smo se približili ulazu. Duševna bolnica je bila izgrađena tako da liči na zamak - ili je to možda nekad bila raskošna kuća. Crvenkasta boja i oblik kula podsetili su me na manju verziju Palate Hempton. Sama građevina bila je dobro održavana, sa blistavim prozorima i besprekorno čistim mermernim stepenicama. Pošto je gospodin Leblan razgovarao s kočijašem i dogovorio da nas sačeka dok smo unutra, otišli smo do ulaza i podigli težak mesingani zvekir u obliku lavlje glave. Ubrzo nas je pozdravila bolničarka u čistoj uniformi toplim i prijatnim tonom umirujućeg glasa. Pretpostavila je da smo došli u posetu nekom pacijentu, ali nije pokazala iznenađenje kad je gospodin Leblan zatražio da vidimo doktora Žirara, čoveka koji je, rekao mi je usput, lečio Edit tokom njene bolesti. Bolničarka nas je provela kroz široke hodnike, čiji su zidovi, okrečeni u belo, bili svetli i čisti. Tavanica je zadržala gipsane ukrase, koji su sigurno pripadali još prvobitnoj zgradi, a parket na podu je pokazivao znake istrošenosti zbog čestog, žestokog ribanja. Pokucala je na vrata u zadnjem delu, a zatim ih je otvorila i ne čekajući odgovor. Pošto nam je pokazala da uđemo u sobu, koja je bila nameštena kao medicinska biblioteka i kancelarija, zatvorila je vrata iza sebe i nestala. „Kako vam mogu pomoći?” Privlačan muškarac prosečne visine i građe ustao je sa stolice za velikim stolom, koji je zauzimao sredinu sobe, dok su police prepune debelih 85 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

pohabanih knjiga bile poređane duž zidova. Bio je mlađi nego što sam očekivala - u najboljim godinama - lepo obučen, otmenih pokreta. „Bojim se da trenutno nemamo slobodnih mesta za nove pacijente, ali - o, oprostite mi. Trebalo je da se predstavim.” „Nema potrebe, doktore Žirar”, rekao je gospodin Leblan, pružio mu ruku i saopštio naša imena. „Dobro mi je poznat vaš ugled. Došli smo da se raspitamo u ime prijatelja porodice Prije.” „Užasna tragedija”, rekao je. „Mislio sam da za neprilike sirote devojke ne zna mnogo prijatelja.” „Možda ne za bolest”, rekla sam. „Ali, vest o njenoj smrti...” „Naravno. Užasnula je čitavu oblast”, prekinuo me je doktor. „Molim vas, sedite.” Učinili smo kako je tražio; i on se takođe spustio na stolicu. Površina stola mu je bila čista osim dve uredne gomile papira i primerka medicinskog žurnala, pažljivo poređanih u gornjem levom uglu, bočice mastila sa dva savršeno postavljena pera i starinskog, ali uglačanog sata, na desno od stolice. „Ja sam pronašla leš gospođice Prije”, rekla sam mu. „I zato me veoma zanima njeno ubistvo.” „Strašno mi je žao”, rekao je doktor Žirar. „Pročitao sam izveštaj sa autopsije i ne zavidim vam zbog onoga što ste videli. Međutim, koliko sam shvatio, policija ima osumnjičenog?” „Možda”, rekao je gospodin Leblan. „Ali, nas brine žrtva. Ja sam pisac, znate, i želim da napišem članak o njoj, tako da njen život ne bude zaboravljen.” „Ne mogu da zamislim da bi porodica odobrila tako nešto”, rekao je doktor. „Izuzetno su povučeni ljudi. Barem kad je reč o zdravlju njihove ćerke.” „Da li je bila veoma bolesna?”, pitala sam. „Stanje joj se značajno pogoršalo u vreme kad sam je lečio. Kad je stigla, misli su joj bile raštrkane i uništavale su je strepnje. Roditelji su joj bili zabrinuti da je patila od istih boljki koje su odvele u smrti i majčinu rođaku. Ludilo, koje se prenosi u porodici, može biti strašno.” „Koliko je dugo Edit bila ovde?”, pitala sam. „Skoro pet godina. Nestala je - pobegla, rekao bih, pre oko šest meseci.” „Šta je urađeno da se pronađe?”, pitao je gospodin Leblan. „Ne mnogo, da kažem istinu”, odgovorio je doktor Žirar. „Njena porodica, naročito otac, bili su nezadovoljni time što joj se stanje nije poboljšavalo.” „Jesu li očekivali da bude izlečena?”, pitala sam. „U početku da, verovali su da će ostati kod nas samo privremeno.” „Uprkos činjenici da su već videli jednu rođaku kako umire zbog istog stanja?”, namrštio se gospodin Leblan. „Simptomi mentalne bolesti ne ubijaju one koji pate od njih. Nesposobnost pacijenta da se izbori sa halucinacijama i bezumljem može dovesti do očaja, što često završi samoubistvom. Prijeovi su mislili da će lečenje možda ublažiti Editine simptome. Međutim, nažalost, stanje joj se nije popravljalo šta god da sam probao.” „Da li vam je lečenje uspešno?”, pitao je gospodin Leblan. „Ponekad. Svoj rad smatram više umetnošću nego naukom. Neki pacijenti reaguju sa izuzetnim rezultatima. Drugi... pa, njima samo mogu da ponudim prijatno okruženje. Videćete da smo ovaj objekat očistili od svog otpada i prljavštine, koji se sreću u većini 86 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

duševnih bolnica. Preterani nadražaji ne pomažu poremećenom umu, po mom mišljenju.” „Koju vrstu lečenja ste prepisali gospođici Prije?”, pitala sam. „Slažem se sa principima Filipa Pinela, koji je ustanovio zamisao moralnog lečenja. Nema batina, nema okova. Prema pacijentima se treba odnositi sa poštovanjem. Ima lekova koji pomažu pacijentu da povrati životnu snagu, ali otkrio sam da nisu mnogo pomagali Edit. Odredio sam joj da radi - strogo organizovano vreme pomaže izmučenom umu. Šila je haljine za lutke, koje smo slali crkvenim dobrotvornim organizacijama. Razgovarao sam s njom, trudio se da joj olakšam bol. Ali, sve se više udaljavala od stvarnosti.” „Da li je i dalje bila u stanju da radi kad joj se stanje pogoršalo?”, pitala sam. „Da. Čudno, iako je zaboravljala gde je, zaboravljala na ljude koji su je okruživali, sve je veštije šila. Međutim, videlo se da joj je um zaposelo nešto neobično. Svaki odevni predmet koji je sašila uključivao je i plavu satensku traku. Bila je opsednuta njom.” S mukom sam progutala i zamislila traku na putu ispred kuće Kolinove majke, zamislila je vezanu u kosi devojčice koja je stajala na prozoru golubarnika Markamovih i zapitala se šta sam to tačno videla. Potrudila sam se da ostanem mirna i duboko udahnula. „Šta mislite, kuda je otišla kad je pobegla?” „Jedini član porodice koji ju posećivao bio je njen brat. U početku je bio srećan što je ona ovde, ali na kraju počeo je da me preklinje da je pustim. Mislim da je shvatio da ona ne može živeti običnim životom. Otac je tražio da ga redovno obaveštavam o njenom stanju, ali, čak i kad je došao da sa mnom lično razgovara, odbio je da je vidi. Majka joj nikad nije došla, samo je slala pisma, mada dosta neredovno.” „Da li ju je posećivao neko drugi?”, pitala sam. „Jedan gospodin”, odgovorio je. „Porodični prijatelj. Ili sam tako mislio. Pošto je otišla, pokušao sam da ga pronađem, ali mu nisam mogao ući u trag. Koliko ja mogu da kažem, identitet kojim mi se predstavio - gospodin Mirijel - bio je lažan.” „Znate li išta o njemu?” „Samo da je bio izuzetno dobar prema Edit i da je uživala u njegovim posetama. Zaista se nadam da ga je neko obavestio o njenoj smrti. Trudio sam se koliko sam mogao da ga nađem - bojim se da je nestao.”

87 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Šesnaesto poglavlje

„To je Vase, znate”, rekla sam. Gospodin Leblan i ja smo se vratili u Ruan, ali umesto da odemo do Prijeovih, smestili smo se u kafe gde smo mogli da razgovaramo o Editinom ljubavniku daleko od njene porodice. Doktor Žirar, iako drag i prijatan, odbio je da nam da više podataka o Editinom stanju i nije želeo da razgovara o mogućnosti da je mislila kako joj se prividaju duhovi. „Mora da joj je on dolazio u posete i nazivao sebe Mirijelom. Šta znate o njemu?” „Veoma malo, uprkos obimnom istraživanju”, rekao je. „Bio je profesionalni vojnik, što nije bilo dovoljno ugledno zanimanje za gospodina Prijea.” „Verovatno nije želeo da mu se ćerka uda za čoveka kome je bilo potrebno zanimanje.” „Vi, aristokrate, čudna ste gomila.” „Jesu li Prijeovi aristokrate?”, pitala sam. „Ne sa njegove strane, ali porodica njegove žene i dalje ima svoje starinske titule. I to takve da ne bi želeti neodgovarajućeg zeta.” „Da li je Vase oficir?” „Jeste. Proveo je neko vreme u Indokini.” „I nemate pojam gde je sada?” „Pratio sam ga do Legije stranaca i, prema njihovim spisima, otpušten je pre osam meseci.” „Moralo je biti i pre toga, inače je ne bi redovno posećivao”, rekla sam. „Mogao je možda slati nekoga da je obilazi u njegovo ime. A onda, kad je uspeo da se vrati u Francusku...” „Došao je po nju”, nastavila sam. „Čim je mogao. Pa zašto je, onda, mrtva?” Kad sam stigla do kuće Prijeovih, otišla sam pravo na sprat i pokucala na Loranova vrata, koja su bila zaključana. Pošto nije obraćao pažnju (čula sam da je unutra, teški koraci odzvanjali su po starom daščanom podu), provukla sam se kroz prolaz u ormaru. „Zar vam se ne čini da je ovo pomalo glupo?”, pitala sam popravljajući suknje. „Bilo bi mnogo jednostavnije da me pustite unutra.” „Edit je uvek volela da se tako igra”, odvratio je. „Ja nisam Edit.” „A ja nisam tražio da razgovarate sa mnom.” „Gospodin Vase je napustio Legiju stranaca neposredno pre nego što vam je sestra nestala iz bolnice.” „Da li se vratio u Francusku?” Loranovo lice je pocrvenelo i stegao je pesnice. „Nemam pojma”, odgovorila sam. „Možda bi sad bio pravi trenutak da mi ispričate šta znate o njemu.” „Ubio ju je zato što je nije mogao imati.” 88 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Romantična pomisao, svakako”, izjavila sam u neverici. „Ali, ima li ikakve stvarne osnove?” „Moja sestra je imala srce i dušu kao niko drugi. Osećala je dublje od običnih ljudi. Vase joj je pisao lepe poruke i stihove i zaveo ju je bez mnogo truda.” „Volela ga je?” „Očajnički.” „Zašto ga prezirete? Možda ju je voleo.” „Postoje stvari koje gospodin ne radi dami koju voli.” „Kao što su?” „Neću o tome da raspravljam.” „Nervirate me, Lorane”, rekla sam. „Policija veruje da vam je sestru ubio čovek koji je ubijao prostitutke u Londonu. Ako imate razloga da verujete kako je neko drugi kriv, morate da istupite i iznesete dokaze.” „Volite da se igrate detektiva?” „U stvari volim, i dobra sam u tome.” Nasmejao se. „Pretpostavljam da uvek otkrijete ubicu pre kraja romana o Šerloku Holmsu.” „Da, ali nije u tome poenta. Uhvatila sam čoveka koji mi je ubio prvog muža; raščistila sam pogrešne optužbe protiv dragog prijatelja i rešila još dva ubistva. Svakako sam stručnija od vas da otkrijem šta se dogodilo vašoj sestri - iako ne mogu da jemčim za vas da ste sposobni za bilo šta drugo osim za razmišljanje i sviranje Betovena.” „Ne sviđate mi se.” „Baš me briga. Sve što je sad važno jeste gde vam je sestra provela poslednjih šest meseci svog života.” Okrenuo se od mene i pošao preko sobe do prozora, koji je otvorio. „Sumnjate li da ju je ubio?” „Vase?”, pitala sam. „Ne znam ništa o njemu osim da je, izgleda, bio u ljubavnoj vezi sa Edit. Ne možete sumnjati da je ubica samo zato što ste bili ljubomorni na njihovu vezu. To će me pre navesti da se zapitam o vama.” „Optužujete me?” Okrenuo se. „Ne. Ali, ne dajete mi ništa, ni najmanji razlog da sumnjam u osećanja tog čoveka prema vašoj sestri.” „Zatrudnela je s njim”, rekao je i krenuo ka meni sa očima punim pretnje. „A onda je ostavio da se sama nosi sa posledicama.” „Ali želeo je da se oženi njom?” „Moj otac je odbio njegovu prosidbu, ali on je nastavio da je traži. Pošto nisu mogli otvoreno da se sastaju, dogovarao je tajne sastanke. I čim mu se ukazala prilika da ostane sa njom nasamo, daleko od pristojnog društva, bez ograničenja, iskoristio ju je.” „Mora da je bila slomljena”, rekla sam. „Nije.” Seo je na klupu ispred klavira i spustio glavu u ruke. „Bila je ushićena. Želela je da se uda za njega. Mislila je da će pobeći.” „Da li je on to želeo?” „Nisam imao nameru da je ostavim u rukama čoveka koji se poneo tako nečasno.” „A beba?” „Izgubila ju je”, odgovorio je. „Što je i bilo najbolje u takvim okolnostima.” 89 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Jesu li vam roditelji znali?” „Naravno da nisu. Samo doktor Žirar, koji se brinuo za nju.” „Znači, tad su je već bili odveli?” „Uspeo sam da je ubedim kako joj je potreban odmor.” „Čula sam priče da ste je vi izludeli.” „Bolelo ju je da čuje ono što sam joj govorio. Niko ne voli da mu govore kako mu je osoba koju voli beskorisna ništarija. Srce joj je bilo slomljeno, da, ali nije bila luda.” „Ali, bila je trudna kad je otišla u bolnicu.” „Da.” „I onda je izgubila bebu?” „Da.” „Baš zgodno”, primetila sam. „Ponekad je prirodi potrebna samo mala pomoć.” Zadrhtala sam i osetila hladnoću u sobi. Jak vetar je uleteo kroz prozor i zatresao stakla, a sve što sam želela bilo je da pobegnem. Edit je strahovito patila u rukama muškaraca, i to više nego jednom. Pogledala sam u Lorana, čije oči su otvrdnule. Koraknuo je prema meni i pružio ruku da me uhvati. Odmakla sam se i izbegla njegov dodir. „Nećete ovo nikome ispričati”, rekao je. „Ovi događaji ionako nemaju nikakve veze s njenom smrću.” „Zna li Vase da ste to vi sredili?”, pitala sam. „Ne. Samo Žirar. Sve što smo uradili bilo je sakriveno od Vasea. To nije bila njegova briga.” „Kako možete da verujete da njegovo dete nije njegova briga?” „Kad je čovek bezvredan nitkov, ništa ga se ne tiče.” „Slažem se da mu je ponašanje bilo užasno”, rekla sam. „Ali, niste mi ispričali ništa što bi ukazalo na to da je želeo da vidi Edit mrtvu.” „Izgubila je njegovo dete. Prezirao je slabost.” „Slabašan argument. Znate li sigurno da je bio svestan njene trudnoće?” „Saopštila mu je u pismu. Pročitao sam ga pre nego što ga je poslala.” „Pokazivala vam je svoja pisma?” „Ne”, odgovorio je. „Otvorio sam ga i ponovo zapečatio. Edit je verovala da će doći po nju, da će njih dvoje pobeći.” „A vi to ne biste dozvolili.” „Bila je najdraži deo mog srca”, rekao je. „Nisam mogao dozvoliti da tako neslavno propadne.” „Pa ste je umesto toga zatočili i proglasili neuračunljivom? Oprostite ako ne vidim nikakvu dobrotu u vašoj strategiji.” „Kako sam mogao znati da će je ti događaji nepovratno odvesti u ludilo?” „Naravno. Ko bi pomislio da će gubitak čoveka za koga je želela da se uda i deteta imati tako dubok uticaj na njeno mentalno stanje?” „Nema potrebe da budete zajedljivi. Spasao sam je od gore sudbine. Žirarova bolnica nije Bedlam. Želeo sam da se oporavi u miru i onda se vrati kući. Za nju je bilo nezamislivo da zadrži dete - bila bi prognana.” 90 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Niste nimalo svesni bola koji ste joj zadali”, rekla sam. „Uništili ste je. Da se niste uplitali, i dalje bi bila živa.” Ljutito me je zgrabio za ruku i uneo mi se u lice. „Voleo sam sestru kao niko. Naša porodica je nije razumela. Samo sam ja znao šta je za nju najbolje i pobrinuo sam se da to i dobije. Da se niste usudili da me optužite kako sam joj naneo štetu ako ne želite da doživite još goru sudbinu od njene.” Odgurnuo me je i pala sam na zid, dok mi je srce tuklo. Bila sam nesposobna da se pomerim sve dok zvuk njegovih koraka nije nestao niza stepenice. Tada sam, oprezno koračajući, otišla u svoju sobu i srušila se na krevet uplašena i užasnuta, ali nisam mogla da zaplačem. Nisam želela da verujem ono što mi je Loran ispričao; bilo je previše užasno, neshvatljivo. Nisam mogla da verujem da je čovek kao što je doktor Žirar učestvovao u tako groznom poduhvatu. Pritisnula sam dlanom čelo i osetila kako me preseca nalet tuge. Žalila sam što je Edit pretrpela takav gubitak u okolnostima koje su bile gore od mojih. A jesu li? Može li se bol porediti? Može li se u tome naći uteha? Podigla sam glavu, spustila bradu na levu ruku, navukla jorgan desnom i osluškivala zvuke Ruana kako dopiru kroz otvoren prozor. Malo su se razlikovali od zvukova u ostalim gradovima kočije su kloparale kaldrmisanim ulicama, pričalo se o poslu, smejalo i tračarilo, oglašavala su se zvonca na vratima prodavnica, koja su treskala kad bi ih zatvarali. Ali, nešto poznato se probijalo iznad žamora: tanak zvuk, piskav i oštar, sve glasniji i odmereniji. Ukočila sam se i zažmurila, usredsredila se u želji da odbacim sumnju. Drhteći sam ustala sa kreveta, pošla ka prozoru i nagnula se napolje kad sam stigla do njega. Izgubljen u buci, jedva se razaznavao, ali i dalje je bio primetan. Glas koji sam čula na selu pratio me je do Ruana, usamljeno plakanje obavijeno povetarcem, koji je lelujao čipkane zavese u mojoj sobi. Da li je Edit čula isto? Pitanje je, bez odgovora, visilo u vlažnom vazduhu. Misli su mi se okrenule ka Madlen, koja je takode preživela gubitak deteta. Dece, ispravila sam se. Da li bi i ona to čula da je ovde? Jesam li dodirnula neku eteričnu dušu kad sam posetila žene čija su osećanja krvarila? Ili sam dozvolila da mi bol podstakne maštu? Možda su Kolinove brige bile opravdanije nego što sam bila voljna da priznam. Možda sam podlegla žalosti, jer sam dopustila da me toliko dugo uništavaju tragedije prošlosti. Posegla sam za potamnelim ručkama na prozorskim okvirima i povukla ih unutra, terajući taj zvuk dalje od sebe. Tišinu je bilo skoro teže slušati nego plakanje i osećala sam se kao ću iskočiti iz sopstvene kože. Uznemirena, ponovo sam otvorila prozor, ovog puta samo da zatvorim i žaluzine. Ali kad sam krenula, pogled mi je uhvatio blesak plavog. S druge strane ulice, padajući odnekud u visini moje sobe, plesala je uzana plava traka, nošena vetrom dok je lebdela ka pločniku. Otvorila sam usta, sigurna da ću vrisnuti, ali nisam bila u stanju da ispustim ni najmanji zvuk. Dah mi je bio plitak, noge teške i nepokretne, a stegla sam šake u čvrste pesnice. Uskoro mi se užas kretanja učinio privlačnijim od užasa ostajanja na tom mestu; uspela sam da pobegnem iz sobe, jureći stepenicama, preskačući po dve odjednom, a gotovo sam izgubila ravnotežu jer su se stepenice uvijale na svakom odmorištu. Nije mi bilo teško da pronađem Sesil - čula sam kako joj smeh dopire iz dnevne sobe, gde su se ona i gospoda Prije skupile i prijateljski čavrljale o davno zaboravljenim poznanicima. Isprva me nisu primetile kad sam se ušunjala i stala kraj vrata, nema. Tek kad sam uočila zastoj u razgovoru, približila sam im se. „Bože!”, uzviknula je madam Prije. „Vi ste preplašeni!” „Šta je bilo, Kalista?”, pitala me je Sesil. 91 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ja...”, zaustavila sam se. Svaka reč koja mi je pala na pamet nije mi bila odgovarajuća. „Za ime sveta, imate isti užasan pogled kakav je imala i Edit”, rekla je madam Prije. „Jesam li vas uklela kad sam vas stavila u njenu sobu?” „Ne budi smešna”, pobunila se Sesil, ustala i uhvatila me za ruku. „Potreban joj je svež vazduh, to je sve. Zdravlje joj, znaš, nije najbolje.” Stegla sam prijateljičinu ruku u želji da prestanem da se tresem. „Samo sam se premorila, to je sve”, izjavila sam. „Dođi da sednemo napolje”, rekla je Sesil odlučno i nepokolebljivo. „Možeš li nam poslati čaj?” Madam Prije je smesta pristala i povukla bogato izvezeni konopac za zvono. „Hoćete li da vas ostavim malo nasamo?”, pitala je. „Hvala vam”, rekla sam. „Bila bih vam veoma zahvalna. Molim vas, oprostite mi ako sam vas uznemirila.” „Nema problema, zaista”, rekla je. „Ali, ista ste sirota Edit trenutno.” „Ja... žao mi je”, zamucala sam dok me je Sesil vodila do visokih francuskih vrata, koja su vodila u malu baštu iza kuće. Naša domaćica je odmahnula rukom na moje brige. „Nemojte da se mučite”, rekla je. „Ali, možda ćete poželeti da krenete za Pariz ranije nego što ste nameravali. Mislim da vam Ruan ne prija.”

92 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Baš mi udovoljavaš, Sesil”, rekla sam. „Još nisam videla da te je osećaj izneverio”, odgovorila je. „Štaviše, nikad pre nisam imala priliku da vidim duševnu bolnicu.” Toaneta se povukla u spavaću sobu, na spratu ispod moje, da se spakuje za put. Odglumila je oduševljenje što me vidi na svojim vratima i pozvala me da uđem. „Baš je zabavno što imam društvo”, izjavila je. „Možete mi pomoći da odaberem haljinu koja će ostaviti najbolji utisak u gostima. Zar vam se ne dopada kako se rukavi šire?” „U stvari, ne”, rekla sam. „Više mi se sviđa nešto skromnije.” „Sigurno ste već prestari da pratite modu.” Progutala sam zajedljivu primedbu, koja mi je istog trena pala na pamet. „Nadala sam se, Toaneta, da nećemo razgovarati o odeći, već da ćete mi ispričati više o vašoj sestri. Sigurno vam se povremeno poveravala.” Prezrivo je dunula. „Daleko od toga. Ponašala se prema meni kao prema bebi. Jedva je razgovarala sa mnom.” „Jeste li primetili promene na njoj pre nego što su je poslali od kuće?” „Mislite nešto drugo pored njenog nepovezanog blebetanja?” „O čemu je pričala?” „Ništa što je imalo makar malo smisla. Bilo je dosadno, stvarno.” Podigla je jarkoružičastu haljinu. „Da li mi ova dobro stoji?” „Ističe vam boju u obrazima”, odgovorila sam. „Jeste li se ikad upoznali s gospodinom Vaseom?” „Ne zvanično. Ali, videla sam ga jednom dok ju je čekao napolju.” „Da li se često iskradala da ga vidi?” „O, da. To je bio jedini delić njene ličnosti koji mi se zaista dopadao”, rekla je. „Bila je tako ćudljiva i dosadna - i ljubomorna na moj vedri duh. Uvek me je ogovarala i stvarala mi nevolje kod mame. Ali, divila sam se njenom osećaju za ljubav.” „Da li je gospodin Vase zgodan?” „Ni najmanje. Ali, izgleda snažno i ima pristojnu kosu, pretpostavljam. Lepe plave oči. Bio je ranjen u nekoj zamornoj bici i hramao je gotovo sramotno. Ne mogu da ga zamislim da pleše. Verovatno bi bilo najbolje da i ne pokušava.” Njen potpuni nedostatak sažaljenja mi je išao na živce. „Da li je nameravala da pobegne s njim?” „Sasvim sigurno jeste. Pročitala sam sva pisma u kojima je planirala bekstvo.” „Pročitali ste ih?” „Mama krije sve zanimljive knjige od mene. Prilično sam se izveštila u otvaranju koverata.” „Šta ste saznali?” „Želela je da je odvede u Portugal - bogzna zašto - i da se venčaju. Mislim da se uvalila u nevolju.” „Jesu li roditelji znali za ovo?” „Majka je usavršila veštinu zanemarivanja svega neprijatnog. Otac je uveren kako se niko neće oglušiti o njegova naređenja. Dakle ne, ništa nisu sumnjali.” „A šta je vaš brat mislio o svemu tome?” 94 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Loran? Želeo je da ubije gospodina Vasea. Naročito kad je čuo da je napustio Legiju stranaca.” „ A kako vi to znate?” Setila sam se Loranovog iznenađenja kad sam mu ispričala da se Vase odrekao života u uniformi. „Unajmio je detektiva da prati gospodina Vasea. Pročitala sam sve izveštaje.” „Šta u njima još piše?” „Nažalost, ništa zanimljivo. Otišao je iz Indokine ili nekog drugog užasnog malaričnog mesta i pojavio se u Marseju. To je bio poslednji detektivov izveštaj. Razočarala sam se.” „Da li vam sestra ikad zatražila pomoć?” „Nikad. Samo me je grdila.” „Pričajte mi o tome kako je skrenula u ludilo.” „Mi smo pristojna porodica, ledi Emili. Raspadamo se iza zatvorenih vrata. Kad je odbila da prihvati to što joj otac ne dozvoljava da se uda za gospodina Vasea, bila je proterana u svoju sobu. Nije joj bilo dozvoljeno da silazi čak ni da jede.” „Koliko je to trajalo?” „Nekoliko meseci, sve dok je nisu poslali iz kuće.” „Imate li pojma da li se viđala s gospodinom Vaseom za to vreme?” „Zaista mislite da su mi dragi roditelji dopuštali da dolazim u dodir s njom kad je postala tako... nepoželjna? Nije mi bilo dopušteno čak ni da razgovaram s njom”, rekla je. „Nisam smela da se približim ni njenoj sobi.” „Teško mi je da poverujem da vas je to zaustavilo”, rekla sam. „Ne delujete mi kao osoba koju je lako obeshrabriti.” „Zahvaljujem se na komplimentu. Ali, istina je da nisam ni želela da razgovaram s njom. Čitanje njenih pisama već je bilo dovoljno zabavno, ali Loran je bio jedini koji ju je podnosio kad je pošašavila.” „Pričajte mi o njihovom odnosu.” „Bili su nerazdvojni sve dok se nije pojavio gospodin Vase. Loranu se nije dopadalo da izgubi najdražu prijateljicu zbog čoveka koga je smatrao bezvrednim.” „Jeste li imali dodira sa Edit dok je bila pod brigom doktorom Žirara?” „Ne. Otac to ne bi dozvolio. Mislim da se plašio da je njeno stanje zarazno i da može da se proširi čak i preko pisama.” „Da li vam to smetalo?” „Kao što sam rekla, nismo bile nikad bliske, ledi Emili. Ne mogu reći da mi je nedostajala. I, iskreno, bilo mi je lakše što više ne moram da slušam njena blebetanja. Zvuči li to okrutno?” „Možda, ali je iskreno.” „Ludilo je prvo tragično za one koji vole žrtvu, ali uskoro se pretvori u teret. Sestru sam izgubila mnogo pre nego što su je poslali od kuće. I kad je otišla, život mi se otvorio. Nisu mi dopuštali da izlazim u isto vreme kad i ona, znate. Roditelji su želeli da se ona prva uda.” „Sigurno ste se razočarali kad je otac proglasio gospodina Vasea nedostojnim proscem.” „Nisam bila srećna zbog toga.” „Jeste li ikad pomišljali da pomognete sestri da bude s njim?” 95 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„I suprotstavim se željama roditelja?” U Toanetinom izrazu nije bilo ni trunke iskrenosti. „Nisam ni sanjala o tome.” *** Sledećeg jutra, Sesil i ja smo preskočile doručak da bismo što ranije krenule. Vožnja do duševne bolnice bila je jednolična, a bolničarka koju sam videla i pre dočekala nas je na vratima i povela do kancelarije na kraju hodnika. „Nisam iznenađen što vas opet vidim”, rekao je doktor i ustao kad smo ušle u sobu. „Znao sam da juče niste otišli zadovoljni.” Predstavila sam Sesil. „Zadivljena sam vašom bolnicom”, rekla je. „Kao draga prijateljica madam Prije, znam da ju je sigurno tešilo to što je znala da joj je ćerka tako dobro zbrinuta.” „Samo mi je žao što Edit nije ostala sa nama”, izjavio je. „Imate li razloga da verujete kako je pokušala da pobegne?”, pitala sam. „Nisam siguran da je bežanje prava reč. Nije bila zaključana niti sputana. Ne bih je podsticao da izađe da sam je video kako pokušava, ali nije bila ni zatvorenica.” „Zašto mislite da je želela da ode?” „Ne bih mogao da kažem.” Nije gledao u mene dok je odgovarao. „Rekli ste mi da ju je jedan gospodin redovno posećivao. Da li je bila s njim u ljubavnoj vezi?” „Užasno mi je žao, ledi Emili. Ali, osim ako mi njena porodica otvoreno ne dopusti da otkrijem pojedinosti o njenom slučaju, ne mogu vam više ništa reći.” Sesil i ja smo došle spremne. Predala je doktoru pismo madam Prije - ubedila ju je da ga napiše dok sam razgovarala s Toanetom. Pročitao ga je, presavio pažljivo nameštajući ivice i protrljao oči. „Uveravam vas da nije bilo ničeg romantičnog između Edit i čoveka koji se nazivao Mirijel.” „Znamo da je Edit bila trudna”, rekla sam i nagnula se napred. Sedeo je nepomičan. „Loran Prije nam je ispričao čitavu priču.” Nije bilo odgovora. „Da li je Edit Prije pobegla zbog onog što ste joj uradili?”, pitala sam. Sad je zaječao. „Pobegla je zbog ono što sam uradio, da, ali nije ono što vi mislite. Ne ako ste razgovarale s Loranom.” „Kako to mislite?” „Nisam učinio ono što je tražio od mene. Nisam se mogao naterati da povredim dete. Ali, to je sad sve nebitno. I to nema veze s Editinim slučajem, ne što se tiče njene porodice. Znam šta sam učinio i od toga neću moći pobeći do kraja života. Ali, to nije vaša briga.” „Jeste ako je ono što ste učinili posredno ili neposredno dovelo do Editinog ubistva”, rekla sam. „Posao mi je da spašavam živote, a ne da ih okončavam, ledi Emili. Shvatite to i znaćete da moja krivica, ma koliko teška, nije ono što vam je Loran ispričao.”

96 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Osamnaesto poglavlje

Razmišljala sam o rečima doktora Žirara dok nas je kočija vozila vijugavim putem uz reku prema užurbanom Ruanu. Ako je njegov posao spašavanje života i nije učinio ono što je Loran tražio, šta se desilo s detetom koje, kako tvrdi, nije povredio? U glavi mi je tutnjalo od pitanja dok nismo stigli do Prijeovih. Pogledala sam u Sesil i uzdahnula kad smo sišle iz kočije. „Ne radujem se ovoj večeri.” „Potpuno se slažem s tobom”, rekla je. „Ali, možda će večeras biti bolje nego ostalih večeri koje smo ovde provele. Možda čak uspemo da ubedimo Toanet da zaćuti.” I tako je iz mene provalio smeh dok smo ulazile u dnevnu sobu. Smeh koji se pretvorio u neizmernu radost kad sam videla svog dragog muža kako me čeka. Požurio je prema meni i privukao me u naručje. „Jutros sam došao ovamo s Godeom da pratim trag i nisam mogao a da te ne vidim pre nego što odeš za Pariz”, rekao je. „Tako mi je drago”, rekla sam i poljubila ga u obraz. Sesil mi je uputila znalački pogled i izašla da potraži madam Prije. „Nedostajala si mi”, rekao je. „Nije trebalo da me šalješ.” „Kako ti je u Ruanu?” „Više nego čarobno”, odgovorila sam i ukratko mu prenela sve što sam saznala o Edit. Međutim, nisam mu ispričala pojedinosti o mojim susretima sa duhovima. „Žirar je sigurno dopustio Edit da rodi bebu, a onda je negde poslao. Nije čudo što lekar nije želeo da potpomogne stvari, kao što ti je Loran rekao.” Kolin je dobovao prstima po kolenu. „Ko bi uzeo dete?” „Slažeš se da je beba još živa?” „Da. Razmisli. Edit otkriva da je trudna. Brat želi da je udalji i pozabavi se time na ovaj ili onaj način. Dobri doktor nije spreman da uradi ono što Loran želi, ali zna da može sakriti porođaj - Loran je jedini posećuje - i šalje bebu na neko sigurno mesto.” „Naravno.” Pogledala sam ga. „Moramo da pronađemo bebu.” „Mogla bi biti bilo gde - prošle su godine.” „Edit je pobegla zato što je želela da je nađe. Mora da je nekako stupila u vezu sa Vaseom. Napustio je Legiju stranaca, došao po nju i krenuli su u potragu za detetom. A poduhvat je doveo do njene okrutne smrti.” „Ima više smisla nego nasumično ubistvo”, složio se Kolin. „Ima li više smisla nego razmišljanje da je Trbosek došao u Francusku?” „Trenutno bih rekao - da. Nasumično nasilje je retko, i iako način na koji je Edit umrla podseća na vajtčepelska ubistva, može biti da je ubica namerno oponašao svog slavnog kolegu da pošalje policiju na pogrešan trag.” „Teorija koja nije izvorno tvoja, koliko se sećam”, nasmešila sam se. „Dakle, šta ćeš uraditi?” 97 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ne možemo odbaciti mogućnost da je ubica došao iz Engleske. Ali, ovaj tvoj podatak će me navesti da menjam taktiku.” „Nadam se da ta nova taktika više ne zahteva da me šalješ u London?” „Dok god nema dokaza o luđaku koji luta Normandijom u potrazi za plenom, mislim da mogu da te sačuvam. Ali, jesi li sigurna da ne želiš da ideš kući? Ili u Pariz sa Sesil?” „Kao da me uopšte ne poznaješ”, rekla sam. „Zar je moguće da veruješ kako bih radije bila na nekom drugom mestu, a ne sa tobom? Bila bih tako srećna da se ne bih čak ni protivila da me čuvaš.” „Ne verujem.” „Da te ubedim?”, pitala sam. Posle kratkog i izuzetno prijatnog predaha, vratili smo se našoj temi. „Misliš li da je Edit znala kuda su poslali dete?” „Moraćemo ponovo da ispitamo Žirara. Rekao bih da nije - jer svakako bi pokušala da ga pronađe. Ali je moguće da beba nije poslala daleko.” „Mogao je lako da je pošalje i van zemlje.” „Istina, ali pretpostavimo da je neko - možda taj čovek koji ju je posećivao - rekao Edit gde je dete. Pobegla je i nastradala nedaleko od Ruana.” „Dakle, izvlačiš zaključak da je otišla onoliko daleko koliko je bilo potrebno da nađe dete?”, pitala sam. „Možda je tek započela putovanje.” Nacerio se. „U pravu si. Zaista obožavam tvoju pamet.” „Previše si ljubazan”, rekla sam. „Ali, moram da te pitam - jesi li napredovao sa našim prijateljem Sebastijanom?” „Tvojim prijateljem Sebastijanom. Budimo jasni. Nije pokazao ni najmanji znak da je u blizini. Pretpostavljam da te je pratio ovamo.” „Volela bih da ti mogu reći kako sam ga videla i ubedila ga da radi za Krunu.” „Ovu opkladu, Emili, nećeš dobiti.” „Sigurna sam da bi voleo u to da veruješ. Ali, trenutno nemam vremena da o tome raspravljam. Hoćeš li me izviniti?”, pitala sam. „Hoću da razgovaram s Loranom. Možda se još pokaže korisnim.” *** Primenila sam uobičajeni način da nađem Lorana - pratila sam zvuk ćudljivog Betovena stepenicama do njegove sobe. Ovog puta se nisam ni trudila da kucam, već sam se odmah uputila ka prolazu između naše dve sobe. „Prilično ste dobri, znate”, rekla sam prilazeći mu s leđa dok je sedeo za klavirom. „Da li i komponujete?” Nešto je progunđao u mom pravcu. „Ponovo sam razgovarala s doktorom Žirarom. Nije učinio ono što ste mu tražili. Edit je rodila bebu i dete je još živo.” Prestao je da svira. „Nemoguće.” „Zaista?” „On...” Loran je delovao gotovo uzrujano, oči su mu letele u svim pravcima, a usta se čvrsto stegla. „Ne bi to učinio. Ne da mi ne kaže.” „Sigurno je znao da ne biste odobrili takav izbor.” „Nije imao prava.” 98 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Koliko ja mogu da kažem, Edit je trebalo da ima prava”, usprotivila sam se. „Možete li da zamislite koliko ju je mučilo to što nije mogla da podiže sopstveno dete?” „Naravno da mogu. Zašto mislite da sam ga to zamolio?” „Zar to što ste vi želeli nije bilo gore nego da je jednostavno predala dete nekom drugom, da ga podiže dok se ona ne oporavi od bolesti?” Nije odgovorio. „Bez obzira”, nastavila sam. „Nije se mogao naterati da to obavi i sad neće da mi kaže šta je bilo sa detetom. Moramo da ga nađemo.” „Vase. Sigurno ga je dao Vaseu.” „Vase je već bio otišao u Legiju kad je beba rođena. Međutim, sad biste možda mogli da mi prenesete sve što znate o tom čoveku. Gde mu je porodica? Gde je živeo?” „Vreme je da veoma ozbiljno porazgovaram sa Žirarom. Nema razloga da se vi mešate.” Ustao je i izjurio iz sobe, ne trudeći se čak ni da zalupi vrata za sobom. Sve u svemu, razočaravajuće povlačenje. Očekivala sam više od Lorana. Ako ništa drugo, od gospodina kao što je on trebalo bi očekivati barem da se majstorski naljuti. Krenula sam stepenicama (dugo otkad sam čula da su se ulazna vrata zalupila za Loranom - bilo mi je drago što njegov odlazak iz kuće nije bio potpuno bez sjaja) i zatekla Kolina i Sesil u bašti sa madam Prije i njenim mužem. Sunce se i dalje širilo visoko na letnjem nebu, vazduh je bio topao, a pčele su veselo skakutale od cveta na cvet u potrazi za slatkim nektarom. Sesil i madam Prije sedele su blizu, zaklonjene Sesilinim čipkanim suncobranom. Kolin je, ispruženih dugih nogu, sedeo u gvozdenoj stolici prekoputa njih i hladio se presavijenim novinama, dok se gospodin Prije zaokupio proučavanjem niti koja mu se izvukla iz sakoa. „Dođi da nam se pridružiš, Kalista, i probaj ovo”, ponudila me je Sesil i podigla tanjir sa bergamot narandžama u medu. „Deluješ previše potišteno za ovako predivan dan,” Prišla sam im odbijajući kandirano voće i privlačeći stolicu do muževljeve. „Nisam potištena, samo umorna. Svo to odlaženje i dolaženje, a nisam ni dobro spavala.” „O, bože!” Madam Prije je podigla oči ka nebu. „To je zbog sobe, zar ne?” „Sobe?”, pitala sam. „Dominik...” Gospodin Prije je ljutito pogledao u ženu, ali nije mu dozvolila da nastavi. „Nije trebalo ni da pomislim da vas smestim u Editinu sobu”, rekla je. „Nikada nisam mnogo verovala u njene tvrdnje da čuje glasove, čak ni kad sam je čula da im odgovara. Ali, sve me to muči od njene smrti. Šta ako je stvarno bilo nečega u sobi, kao što je tvrdila? Šta ako je neka avetinjska devojčica zaista razgovarala s njom? Pretpostavljam da sam želela da dokažem sebi da nije ukleta ili posednuta ili ne znam ni ja šta, i pomislila sam - nadala se - da će me vaš boravak u njoj osloboditi tih briga.” „Šta je tačno čula?”, pitala sam. „Nikad nije bila veoma razumljiva”, rekla je madam Prije. „Ali, razgovarala je s nekim i tvrdila je da je u pitanju bila devojčica - govorila je kako joj je vezala trake u kosu - uzrujala se kad sam joj rekla da nisam ništa videla. Pretpostavljam da vi niste čuli ništa neobično dok ste boravili gore?” Sabrala sam se i potrudila da sakrijem uznemirenost, koja me je obuzela jer je njen opis deteta tako verno odgovarao onome što sam i sama doživela. „Samo Loranovo muziciranje.” „Užasan dečko, zar ne?”, pitala je. 99 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Bezvredan”, dodao je gospodin Prije. „Veoma ga je pogodio gubitak sestre”, primetio je Kolin. „Sad se još sa njim može lepo razgovarati”, rekla je madam Prije. „Ali, on je prvi primetio da joj se zdravlje pogoršava. On nam je i rekao da ona razgovara s ljudima koji nisu prisutni. Prepoznao je njeno samoobmanjivanje pre svih nas.” „Šta se tačno dogodilo sa Edit?”, pitala sam. „Oprostite ako vam je to pitanje previše bolno.” Uzdahnula je. „Znam da treba da bolujem i tugujem i oplakujem”, rekla je. „Ali, Toaneta je u pravu. Trenutno više patim zbog griže savesti nego od bola.” „To nije neuobičajeno kad moraš da se baviš hronično bolesnim članom porodice”, rekao je Kolin. „Previše ste razumni, gospodine Hargrivse. Edit je bila teška i kad je bila mala devojčica. Tvrdoglava i odlučna. Uvek je upadala u nevolje. I uvek sa bratom. Tako je to sa blizancima, rečeno mi je. Čak su imali i svoj jezik kad su bili mali.” „Bilo je smešno”, ubacio se gospodin Prije. „Nisam trpeo tako nešto, naravno, i zabranio sam im da ga koriste. Ali, kad su porasli, i kad je došlo vreme da Loran ide u školu, Edit je postajala sve tvrdoglavija. Nije želela da on ode od kuće.” „Da li je otišao?”, pitao je Kolin. „Naravno da jeste”, odgovorio je. „Studirao je u Parizu, a zatim se vratio u Ruan. Nadali smo se da će se oženiti, ali nikad nije pokazao ni najmanje zanimanje ni za jednu prikladnu devojku.” „A šta je sa neprikladnima?”, pitala je Sesil. „Previše ste nevaljali, prijateljice”, nasmejala se madam Prije. Gospodinu Prijeu nije bilo smešno kao njegovoj ženi. „Imao je neke romantične veze, ali nijedna ga nije zadržala duže od nekoliko meseci. Mislim da je imao neku u Parizu s kojom je bio ozbiljan, ali ni iz toga ništa nije proizašlo.” „Sigurno ga je ostavila”, zaključila je madam Prije. „Istinski slomljeno srce je jedino razumno objašnjenje što je tako revnosno ostao neženja.” „A šta je sa Edit? Da li je ona htela da se uda?”, pitala sam. „Nema sumnje da ste do sada čuli već sve prljave pojedinosti u vezi sa Žilom Vaseom”, rekao je gospodin Prije. „Užasan čovek.” „Čula sam vrlo malo o njemu”, rekla sam. „Zbog čega je tačno bio toliko nepoželjan?” „Poticao je iz nikakve porodice - otac mu je bio trgovac.” Glas madam Prije se pretvorio u promukli šapat. „Majčini roditelji su mu bili poljoprivrednici. Možete li da zamislite? Otac je bio dovoljno imućan da ga pošalje u školu, gde je bio uspešan, i konačno je postao oficir u Legiji stranaca.” „Vredno divljenja”, rekao je gospodin Prije. „Ali, nije ono što biste poželeli za svoju ćerku.” „Kako misliš vredno divljenja, dragi?”, pitala je madam Prije. „Legija je puna lopova i protuva. Krajnja sramota.” Gospodin Prije nije odgovorio ženi. „Da li se Vase otvoreno udvarao Edit?”, pitao je Kolin. „Jeste, sve dok mu nisam odlučno rekao da nije dobrodošao u ovoj kući.” Glas mu je postao oštar, nagovestivši da se ispod površine krije veoma gadna narav.” „I onda?”, pitala sam. 100 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Onda je pokazao svoje pravo lice”, rekao je gospodin Prije. „Šunjao se ovuda noću i pokušavao da namami Edit da se sastane s njim. Pratio ju je kad je izlazila - nije mogla ni prijateljicu da poseti, a da je on ne sledi.” „I ona je na to tako gledala?”, pitao je Kolin. „Mislim da joj je to u početku bilo romantično i shvatala je to kao znak njegove ljubavi i odanosti, ali na kraju joj je postalo teret.” „Bila je vrlo uznemirena”, rekla je madam Prije. „Kao što možete i zamisliti.” „Da li je razgovarala s njim o tome?”, pitala sam. „Nipošto”, odgovorio je gospodin Prije. „Rekli smo joj da ne obraća pažnju.” „Ali volela ga je, zar ne?” Pokušala sam da zamislim koliko joj je moralo biti teško da se bori s takvom zbrkom. „Zar nije želela da ga vidi?” „Njena naklonost se okončala kad joj je prišao na balu”, rekao je gospodin Prije. Njegova žena je nastavila. „Plesala je celo veće - bila je prelepa i raspoložena i imala je mnogo udvarača. Vase je vrebao iz pozadine, posmatrao je, i bio sve ljubomorniji dok se ona vrtela po plesnom podijumu menjajući partnera za partnerom. Saterao ju je u ugao kad je izašla na balkon da udahne malo vazduha. Nije nam prenela šta joj je rekao, ali je utrčala uplakana i molila nas da je odvedemo kući. Posle toga, više nikad nisu progovorili.” „Da li mu možda pisala posle toga?”, pitala sam. „Pretpostavljam da je moguće”, rekla je. „Ali, nije nikad primila nijedno pismo od njega.” „Kako možete biti sigurni?”, pitala je Sesil. „Pisao je četiri puta nedeljno. Spalili smo sve što je poslao.” „Jeste li pročitali pisma?”, pitala sam. „Ne”, odgovorila je madam Prije. „Uopšte nas nije zanimalo šta ta bezvredna protuva ima da kaže.” Nisam joj verovala; jednostavna radoznalost je svakako nalagala drugačije. Ko bi odoleo da ih ne otvori? Ako ništa drugo, mislila sam da bi želela da proveri piše li i Edit njemu, a na to pitanje bi odmah dobila odgovor ako bi njegove reči bile jasan odgovor na njene. Nisam se mogla osloniti na iskrenost bilo koga iz porodice Prije. „U kom trenutku ste primetili da se Editino zdravlje pogoršava?”, pitao je Kolin. „Ubrzo nakon toga. Počela je da hoda u snu - morali smo da je zaključavamo u sobi”, rekao je gospodin Prije. „Razgovarala je sama sa sobom. Tačnije, razgovarala je sa ljudima kojih nije bilo - najčešće s devojčičom.” „Bilo je više nego strašno”, rekla je madam Prije. „Vrlo brzo se potpuno izgubila i vikala je na mene kao da nije znala ko sam. Molila nas je i preklinjala da je pustimo napolje da ide kući. Kao da nije imala pojma da je već tamo.” „Sigurno je bilo užasno”, rekla je Sesil. „Jaki ste kad ste preživeli tako teško vreme.” „Pošto je usred noći pala niza stepenice, Loran nas je ubedio da predstavlja opasnost po sebe samu”, rekla je. „Nije nas trebalo ubedivati”, ubacio se gospodin Prije. „Nismo čak mogli ni da utvrdimo kako je izašla iz sobe.” „Nisam sigurna u to”, rekla je njegova žena. „Ali, u svakom slučaju, Loran je čitao o doktoru Žiraru i stupio je u vezu s njim da vidi može li on da joj pomogne. Prihvatio je, pa ju je moj muž odveo kod njega.” „I bili ste zadovoljni lečenjem?”, pitao je Kolin. Gospodin Prije je slegao ramenima. „Vidite da rezultat nije bio naročito sjajan.” 101 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Jeste li bili zadovoljni uslovima u bolnici?”, pitala sam, iako sam vrlo dobro znala, jer mi je rekao doktor Žirar, da je nijedno nije tamo posetilo. „Da li vam se činilo da se dobro brinu o vašoj ćerki?” „Bilo je čisto i svetlo i izgledalo je da je tamo sigurna”, rekla je madam Prije. „Čemu sam se tada mogla nadati?” „Jeste li je često posečivali?”, pitao je Kolin. „U početku smo odlazili svake nedelje, a onda svake druge. Nije htela da priča sa nama, samo je sedela i gledala u prazno. Zato smo prestali da odlazimo više od jednog puta mesečno.” „Kad ste je poslednji put videli?”, pitala sam, čudeći se ko govori istinu: doktor ili roditelji? Izgledalo mi je neverovatno da bi doktor Žirar lagao o tome. Pomislila sam da je razumnije verovati kako bi Prijeovi radije prikrili svoje grehe, što su napravili tolike propuste, kad se radilo o Edit. „Dva dana pre nego što je otišla”, odgovorio je gospodin Prije. „Kakvo joj je bilo mentalno stanje?”, pitao je Kolin krajnje smirenim glasom. „Nepromenjeno.” Gospođa Prije se privlačno nasmešila. „Mora da vam je ovo sve vrlo dosadno. Molim vas, nemojte osećati obavezu da nam postavljate pitanja da bismo se mi bolje osećali. Preživećemo. Kao što sam rekla, već smo oplakali gubitak. Edit više nikad nije došla sebi pošto je napustila kuću. Zaista se nadam, gospodine Hargrivse, da niste došli ovde da pokupite vašu ljupku ženu i ponovo nam pobegnete. Tako je lepo imati prijatelje u gostima. Moramo vam napraviti zabavu.” 17. jul 1892. O, kakvo uzbuđenje propuštam! Izbori su u punom jeku i ja očajnički želim da budem u njih uključena. Izgleda da će konzervativci osvojiti previše mesta, ali čvrsto se nadam da neće sakupiti opštu većinu i da će se na vlast vratiti liberali. Ako ništa drugo, trebalo bi da računamo na one koji podržavaju irski nacionalizam, pitanje koje sad već godinama muči Gledstona, naročito posle poraza njegovog zakona o samoupravi... O toj temi bih rado pričala danima kad bi mi dozvolili. Koliko god da mu se divim, to što je prihvatio da piše takvu vrstu zakona bez ičije pomoći bila je velika greška. Nadajmo se sada da će imati priliku da popravi greške iz prošlosti i okonča sve te irske nevolje. Kako mi nedostaju dani kad smo Nikolas i ja pravili političke večere i istančano (ili ne tako istančano) uticali na poglede svih oko nas. To što sam odabrala da se povučem duboko na selo - proteravši samu sebe iz Londona - nije bila, možda, najmudrija odluka. Tugovala sam sve ove godine i do kraja života će mi nedostajati moj dragi. Ali, vreme je da se ponovo uključim. Pozvaću svog advokata i narediću mu da mi pronađe dom u gradu. Možda u Park lejnu, blizu Kolina. Ostavio mi je neka dela svoje žene. Očito prevodi Homerovu Odiseju sa grčkog. Večeras ću pročitati šta je uradila. Da li je oholost to što podstiče nekoga kao što je ona da započne takav projekat?

102 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Devetnaesto poglavlje

„Nećemo ostati ovde”, rekao je Kolin dok mi je stezao korset, pre nego što sam se uvukla u raskošnu tamnocrvenu plišanu haljinu za večeru. Madam Prije je obećala sole meunière, blagu ribu natopljenu u smeđi puter i limun, i shvatila sam da se tom jelu radujem više nego što sam mislila. Moj muž nije delio moje oduševljenje, ali nije ga ražalostila hrana. „Radije bih spavao u sobama iznad krčme nego u ovoj kući.” „Zanimljiva družina, zar ne, ti Prijeovi?” „Ako pod ‘zanimljivi’ misliš ‘blago poremećeni’, da, pretpostavljam.” Zakopčao je dugmad na manžetnama. „Ručao sam s gospodinom Prijeom pre nego što si se danas po podne vratila. Nije razgovarao ni sa kim. Čitao je knjigu tokom čitavog obroka.” „Da li si video naziv?” „Les Miserables.”26 „Dobar izbor”, rekla sam. „Prema Toaneti, on veoma često boravi van kuće, ali ona ne zna kuda ide.” „Saosećam s njim. Ja sam spreman da pobegnem posle manje od jednog dana.” „Mislim da ima nešto u tim Editinim priviđenjima”, rekla sam. „Opis deteta odgovara devojčici koju sam videla kod Markamovih.” „Utoliko što su obe nosile trake.” Spustio mi je ruke na ramena. „Ne dozvoli da te um obmanjuje, draga. Sve devojćice nose trake.” „Ali svetloplave...” „Madam Prije nije rekla ništa o boji. Prilagođavaš okolnosti onome što si videla.” „Osećam da nam nešto promiče. Toaneta je rekla kako je Loran namerno doveo Edit do ludila.” „Misliš li da pokušava to isto da uradi i tebi?”, pitao me je. Zapanjio me je nedostatak zajedljivosti u glasu. „Nisam sigurna zašto bi.” „Šta ako je ubio sestru? Šta ako se plaši da ćeš ga razotkriti?” „Za ime sveta, šta te je spopalo?” Pričvrstila sam kopču na finoj zlatnoj ogrlici sa rubinom. „Ovo više liči na moje sumanuto nagađanje nego na čvrstu teoriju koju predstavljaš.” „Ništa u ovom slučaju nema smisla na običan način. U stvari, ne odobravam sve te besmislice o duhovima i izluđivanju ljudi. Edit je bila neuravnotežena - u to verujem. U porodici postoji istorija neuračunljivosti i to je najverovatnije objašnjenje za njenu bolest. Njen brat je možda iskoristio to sa pričama o duhovima, ali ne verujem da je moguće da ju je bukvalno izludeo.” „U redu”, složila sam se. „Dakle, bila je primorana da se odrekne čoveka koga je volela. Shvatila je da je trudna i uplašila se šta će roditelji uraditi - majka joj je više nego čudna, a lako je poverovati da je imala razloga da se plaši očeve reakcije. Takav stres je mogao inače uravnotežen um da gurne blizu provalije.” 26

Franc: Jadnici. (Prim, prev.)

103 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Dakle, Loran se poigrao sa njom...” „Kako on kaže, zato što je bio zabrinut i želeo je da joj nađe pomoć.” „I poslali su je Žiraru, koji sakriva njenu trudnoću, porađa je i pronalazi staratelja napuštenom novorođenčetu.” „Što je Edit sigurno povredilo još više”, dodala sam. „Da joj tako oduzmu dete...” Ugrizla sam se za usnu i potrudila se da ne zaplačem. Kolin me je uhvatio za ruku. „Žao mi je, ljubavi. Ovo ti je sigurno neverovatno teško.” „Mislila sam da si odlučio kako mi je vreme da prebolim.” „Na neki način i jeste vreme, ali izgleda da ovaj slučaj ponovo sve iskopava.” Na čelu su mu se pojavile duboke brazde. Pustio mi je ruku i ushodao se. „Činim li pravu stvar što te puštam da ovo istražuješ?” „Puštaš me?”, pitala sam. „Taj izraz mi se ne dopada naročito.” „Shvatam, ali istina je. Ne kažem to da bih te živcirao, već da pokušam da ti stavim do znanja kako nosim teret tvog blagostanja. Ja sam ti muž, Emili. Ako dozvolim da činiš nešto što ti škodi, zar onda krajnji ishod ne bi, u stvari, bio moja krivica?” Osećala sam da sam se uhvatila za njegovu upotrebu reči „dopustiti”, ali bila sam dovoljno razumna da uvidim razlog - i strah, i krivicu, i ljubav - u njegovim rečima. „Ono što se desilo u Konstantinopolju nije bila tvoja krivica”, rekla sam. „Da sam se dobro brinuo o tebi, ne bi se nikad dogodilo.” „Razgovarali smo o ovome stotinu puta - složio si se da smo oboje uradili ono što smo morali, s obzirom na okolnosti.” „Znam da je tako. Barem intelektualno. Ali emocionalno, moram priznati da sve više razumem muževe koji su mnogo manje prosvetljeni od mene. Možda ima izvesne količine mudrosti u njihovim uverenjima o tome šta bi ženi trebalo dopustiti da radi.” Srce mi je zastalo kad sam ga čula da tako govori. „Znam da ti je ovo strašno”, rekao je. „I ne predlažem da ovog trenutka u potpunosti menjamo razumevanje koje imamo za posao onog drugog. Ali, moram biti iskren s tobom, draga - ovaj brak između dvoje ravnopravnih je teži nego što sam očekivao da će biti.” Jedva sam disala. „Nije da te ne obožavam. Volim te više nego išta”, nastavio je. „Ali, kako te mogu voleti, a ne brinuti se za tebe? Teško mi je da pomirim svoja intelektualna uverenja sa emocionalnom stvarnošću.” „Ko može da kaže da su emocije stvarne?”, pitala sam. „Zar ne bi bilo bolje da veruješ intelektu?” „I verujem”, odgovorio je. „Ali, počinjem da se pitam da li je to uvek ispravan put.” „Šta bi ti hteo da uradim?” „Želiš li potpunu iskrenost?” „Uvek”, odgovorila sam dok mi je srce lupalo. „Voleo bih da učiš grčki i čitaš skandalozne knjige i priređuješ političke večere i mučiš dame iz društva. Voleo bih da skupljaš umetnička dela i putuješ svetom, ali kao dobro obrazovana turistkinja, a ne baveći se ovim našim poslom.” „I za tebe je opasno. Šta ako ja zatražim od tebe da odustaneš?” „Ne bih mogao.” Zatvorio je oči. „Oprosti, Emili. Zaista te smatram sebi ravnom potpuno. Ali, nismo isto. Nismo u stanju da rešavamo iste situacije na iste načine. Tvoje prednosti nisu moje i obrnuto. Obučen sam za ovo što radim. Ti si sjajna i oštroumna i 104 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

dobra u tome - ali fizički zahtevi prevazilaze ono što se razumno može očekivati od dame. A pošto nisi u stanju da se izboriš sa fizičkom stranom, neprekidno bi sebe dovodila u opasnost. Znam da mrziš kad to kažem, ali kako bih to mogao da dopustim?” „Ja... ja sam zapanjena”, zamucala sam. „Volim da radim sa tobom. Mislila sam da napredujemo. Čak i ovaj razgovor - proučavali smo okolnosti. Izvlačili razumne zaključke...” „Da. Ali kad dođe trenutak da se uhvati krivac - da se razotkrije - to je zadatak u kome ti ne mogu mirne savesti dopustiti da učestvuješ.” Njegove reči su me zabolele kao šamar i bockale su me po koži. „Nisi tako nešto govorio Kristijani”, rekla sam. „Verovao si da ti je ravna u svakom pogledu.” „Jesam. I sad je mrtva. Ti i ja smo ušli u brak verujući da sve možemo zajedno - ali vidi šta se dogodilo kad sam te pustio, oprosti mi, da se ponašaš kao muškarac. Umalo su te ubili.” „Ne znam šta da kažem.” Želela sam da zaplačem, ali sam se suzdržala, odjednom osetivši veliku potrebu za privatnošću. „Tako mi je žao.” Kleknuo je ispred mene i obgrlio mi kolena. „Potpuno sam izgubljen i ne znam šta da radim. Ali, nisam više mogao a da ti ne kažem kako se osećam. Ako ne možemo biti iskreni jedno prema drugom, nemamo ništa. Znam da sam te izneverio, razočarao i dokazao da je tvoje oklevanje oko ponovne udaje bilo razumno.” „Da stvari nisu pošle onako užasno po zlu u Konstantinopolju...” „Pošle bi po zlu na nekom drugom mestu. Neizbežno je u ovakvom poslu.” „Znači, ja treba da sedim kod kuće i čekam vest da si konačno nastradao i da sam ponovo udovica?” „Ne znam, Emili.” „Šta se dogodilo sa tvojom nadmenošću?”, pitala sam sve snažnije i glasnije. „Nekad si mi govorio da ne brinem - da si obučen, da si nepobediv. Nisam verovala, ali sam razumela kako ti samopouzdanje pomaže da se zaštitiš. Šta sad da mislim? Da si izgubio veru u sebe?” „Nema boljeg od mene u ovom poslu, Emili”, rekao je. „Ali, čak ni ja ne mogu ovako večno.” „Onda stani.” Pogledao me je pravo u oči. „Neću.” „I nemam izbora osim da to prihvatim?” „Žao mi je.” „Prestani to da govoriš.” Više nisam mogla da zaustavim suze. „Odbacuješ svu moju sreću.” „Radije bih da mi budeš ljuta i živa nego mrtva sa osmehom na licu.” „To nije tvoj izbor”, rekla sam. „Bez obzira na to što si mi muž.” Čak i kad sam izgovorila te reći, znala sam da nisu istinite. Svega bih se odrekla kad sam se udala za njega. Kad bi mi zabranio da mu pomažem u istragama, prestala bih sa radom. Bio je svestan toga, ali bio je dovoljno pristojan - i razuman - da ne pokreće tu temu. Umesto toga, povukao me je na kolena, da se gledamo licem u lice. „Zbunjen sam, Emili. Ne znam šta da radim. Nisam još ništa odlućio i ne mogu čak da ti kažem ni koje su nam trenutne mogućnosti, jer ih još nisam otkrio. Treba mi tvoja pamet - tvoj brz, predivan um - da rešim Editino ubistvo. Ali, doći će trenutak u slučaju kad ćeš morati da se povučeš. A kad on dođe, ne želim da se buniš ili šunjaš sama 105 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

unaokolo. Moram imati poverenja da ćeš me poslušati ili ću biti previše rasejan da dobro obavljam posao. A onda ću se naći u opasnosti.” „Ne želim to”, prošaputala sam. „Mogu li računati na to da ćeš stati kad ti kažem?” „Imam li izbora?” „Ne, Emili, nemaš.” „Što se onda trudiš da pitaš?” „Zato što mi je važno da razumeš zašto ovo radim”, odgovorio je. „Nisam nerazuman prostak.” „Znam.” Glas mi je bio jedva čujan. „Žao mi je.” „Prestani to da govoriš”, rekla sam. Pogledao je u pod, zatim ustao i podigao me sa sobom. „Dakle, kad je shvatila da je izgubila dete, Editino mentalno stanje se pogoršalo još brže”, rekao je grubim glasom. „Šta ako je čovek došao da je poseti - možda čovek koji se brinuo o detetu - i pristao je da joj dozvoli da se vidi sa devojčičom?” „Sigurna si da je devojčica?” „Sasvim”, odgovorila sam tupo. „Pomogao joj je da pobegne.” „A meseci su prošli pre nego što su je pronašli mrtvu. Šta se desilo za to vreme?” Istraživanje je za mene izgubilo svaku draž. „Oprosti mi. Vidim koliko si nesrećna”, rekao je. „Nije da ne možeš ništa da radiš, Emili, samo ne možeš sve.” Razumela sam. Shvatila sam da su mu razlozi razumni. Čak sam prihvatila i da mu je položaj pravedan, čak ispravan. Ali, svejedno. Jedino je bilo važno što sam se pitala hoću li mu ikad moći oprostiti.

106 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeseto poglavlje

Kad sam se probudila sledećeg jutra, znala sam da ću mu oprostiti. To je bila jedina opcija. Ipak, bila sam nesrećna zbog onog što se dogodilo među nama. Obazrivi i previše nežan osmeh, koji mi je uputio kad se okrenuo na jastuku da me poljubi, bio je kao oštro svetlo u blagim očima. Telo mi je odgovorilo kao i uvek na njegov dodir, ali postojao je razdor - kao da sam nas posmatrala odozgo, umesto da se utopim u zadovoljstvu s njim kao nekada. Kao i uvek, bio je više nego pažljiv, predivno temeljan, ali želela sam da zaplačem, da izbrišem sate koji su nas doveli do ovog bolnog i nelagodnog mesta. Bolnog i nelagodnog za mene, u svakom slučaju. Moj muž nije izgledao ni najmanje zabrinut. Naprotiv. Skočio je iz kreveta, sagnuo se da me poljubi i pozvonio da dođe Meg. „Jesi li spremna za jutarnje kupanje?”, pitao je i zazviždao neku nametljivo veselu melodiju. Prevrnula sam se i zaječala. „Idem ponovo da spavam.” „Ustaj, lenjivice”, rekao je. „Neću te potpuno izbaciti iz zabave, pa nema potrebe da kukaš. Koja bi nam bila najbolja strategija, šta misliš? Da razgovaramo s glupim gospodinom Prijeom? Ćudljivim Loranom? Ili da ponovo gnjavimo doktora Žirara?” Navukla sam jastuk preko glave. „Ostavljam tebi da odlučiš.” „O, ne, draga moja.” Istrgao mi je jastuk iz ruku. „Neću da pretvaraš moju odluku u nešto što nije. I dalje si uključena u ovo i treba mi tvoje mišljenje.” Treba ti sada, pomislila sam, ali ne kad stvari postanu zanimljive. Nije mi ovo još ni proletelo kroz glavu, a već me je obuhvatio talas krivice gotovo istog trena. Mogla sam da izaberem tugu ili prihvatim stvarnost u koju sam dobrovoljno ušla, stvarnost za koju sam negde u duši znala da je razumna. Prevrnula sam se na leđa i zagledala u tavanicu, „Ne verujem da gospodin Prije zna bilo šta o tome gde je dete, a mislim da je to deo slagalice koji moramo da pronađemo. Doktor Žirar nam je rekao šta je hteo - osim ako nemaš neki skriveni plan da mu mučenjem izvučeš još nešto kad ja nisam s tobom.” „Užasna si”, rekao je i sagnuo se da me poljubi u vrat. Telo me je ponovo izdalo i koža mi je uživala u dodiru njegovih usana. „Sumnjam da je on jedina osoba u bolnici koja je znala za porođaj”, rekla sam i ispravila se u sedeći položaj. „Treba da razgovaramo sa bolničarkama, tehničarima, ostatkom osoblja. Neko bi, možda, mogao da nam kaže ko je bio Editin tajanstveni posetilac. Sigurna sam da bi nas on odveo do deteta.” „Misliš da je još živa?”, pitao je. „Dete?”, pitala sam. Klimnuo je glavom. „Slažeš se sa mnom da je devojčica?” „Nema razloga da sumnjam u tvoj predosećaj”, odgovorio je. To mi je smesta nateralo suze na oči. „Nisam izgubio veru u tebe, Emili. Ali, od sad ću te bolje paziti.” Obrisala sam suze. „I neću ti dozvoliti da tuguješ”, dodao je uz osmeh. „Volim te.” „Volim i ja tebe”, uzvratila sam, a u sebi sam osećala opštu zbrku. „Dakle?”, pitao je. „Misliš li ti da je dete živo?” 107 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Da. I treba da je nađemo što pre možemo.” *** „Sigurno je bio Francuz.” Devojka se nelagodno meškoljila na stolici. „Mada, nikad nisam zapravo razgovarala s njim. Dolazio je svakog drugog petka, čini mi se. Ili možda jednom mesečno. Ne mogu tačno da se setim, ali znam da mi se činio pouzdanim. Uvek smo se mogli osloniti na to da će se ponovo pojaviti.” Mlada pomoćna bolničarka bila je jedanaesta osoba s kojom smo razgovarali. Doktor Žirar - koji nas je uveravao da ga Loran nije u skorije vreme posetio - nije imao ništa protiv da ih ispitujemo, čak nam je prepustio i svoju kancelariju, iako nam je ponovo jasno stavio do znanja da nije otkrio pravi identitet čoveka koji se, prema rečima bolničarki, zvao Šarl Mirijel. Svi su ga se sećali kao ljubaznog i postojanog i svi su bili saglasni da je njegovo prisustvo prijalo Edit, čak i kad je imala napade teškog raspoloženja. Ali, niko nije uspeo da iz njega izvuče nikakav lični podatak. Uvek je dolazio na konju, sam, ostajao tačno jedan sat i nestajao bez mnogo buke. Nezadovoljni, Kolin i ja smo pozvali doktora da nam se ponovo pridruži. „Gospodine”, počeo je moj muž. „Shvatamo situaciju u kojoj ste sad. Pomogli ste toj dami kad joj je najviše trebalo - odbili ste da pripomognete, kako je njen brat zahtevao, kad je bila trudna. A to znači da ste sigurno poslali bebu - koju ste i doneli na svet negde gde će se o njoj brinuti. Sad nije vreme da krijete svoj podvig. Recite nam gde je.” „Znate da je bila devojčica?”, pitao je i srušio se na stolicu. „Svako priviđenje koje je Edit prijavljivala porodici bila je devojčica”, rekla sam. Doktor je odmahnuo glavom. „Možda i jeste tako, ali tada nije mogla znati pol deteta.” „Imala je priliku pola-pola da pogodi”, rekao je Kolin. „I u ovom slučaju bila je u pravu”, rekao je doktor Žirar. „Voleo bih da mogu da vas uputim na tog čovek koji ju posećivao, ali uveravam vas da on nije imao ništa sa Lusi zvala se Lusi. Edit je pitala može li dati ime detetu. Kako sam mogao da je odbijem kad je bila na takvim mukama? Znala je da njeni roditelji neće nikad prihvatiti devojčicu i pristala je da pošaljem Lusi daleko, kod mog rođaka.” „Dakle, vaš je rođak odgaja?”, pitala sam. „Ne”, odgovorio je. „Smatrao sam da treba bolje prikriti trag da bi Editin identitet ostao tajna. Moj rođak je bebu odneo na Gibraltar - bio je na putu za Egipat - i tamo ju je predao na brigu katoličkom samostanu. Koliko znam, podižu je kaluđerice.” „Šalju li vam izveštaje?” Njegova priča mi je zvučala uverljivo kao kad bi kraljica odlučila da se ponovo uda. „Ne”, odvratio je. „Reakcija gospodina Prijea na ćerkinu bolest je bila tako... nasilna. Plašio sam se šta bi mogao da uradi kad bi saznao istinu.” „Nasilna?”, pitao je Kolin. „Nasilna?”, ponovila sam za njim. „Zar niste pomislili da biste nam ukazivanjem na to da joj je otac bio nasilan mogli dati zgodan podatak s obzirom na to da je okrutno ubijena?” „Hoćete da kažete da je, možda, nekako saznao za Lusi i došao po Edit da je ubije?”, pitao je doktor. „Upravo ste priznali da ste bili zabrinuti zbog njegove moguće nasilne reakcije”, rekla sam. 108 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Možda je trebalo da pažljivije biram reči. To je moje mišljenje. Gospodin Prije je krajnje plah čovek, a mentalno stanje njegove ćerke ga je veoma uznemiravalo. Prema rečima njenog brata, žestoko ju je prekorevao kad je prvi put pokazala znake bolesti kod kuće, kao da je mogla da upravlja svojim ponašanjem samo da je htela. Njegova vika i zlostavljanje nisu postigli željeni cilj, naravno. Ali, to ne znači da ne bi upotrebio sličnu taktiku na njoj ako nije odobravao njeno... stanje. S obzirom na moje učenje i uverenja, smatrao sam da bi takav izliv gneva kod nje doveo samo do značajnog nazadovanja.” „Kako vam je izgledao njen odnos sa bratom?”, pitala sam. „Loran Prije je upečatljiv slučaj sam za sebe”, odgovorio je doktor Žirar. „Bio je opsesivno blizak sa sestrom, i ona sa njim.” „Da li je to neuobičajeno kod blizanaca?”, pitao je Kolin. „Ne sasvim”, odgovorio je. „Ali, ovo dvoje su otišli u krajnost.” „Toaneta, Editina mlađa sestra, tvrdi kako je Loran namerno izludeo Edit”, izjavila sam. Nasmejao se. „Možda je to tako izgledalo Toaneti. Njegova neobuzdana ljubomora i želja da je po svaku cenu zaštiti nisu povoljno uticali na Editino nervno stanje. Ali, nisam bio s njima u kući i ne mogu jemčiti šta se tamo dešavalo. Samo znam da je Loran pokazivao duboku zabrinutost za sestrino zdravlje, uravnoteženost i ugled.” „Jeste li njihov odnos smatrali neprikladnim?”, pitao je Kolin. „Jesam, ali ne mogu tačno da kažem zašto ili kako. Nešto u njihovom odnosu me je uznemiravalo. Jednom je posle posete ostavio dnevnik koji je vodio, i priznajem - ne ponosim se time da sam ga pročitao. Bojim se da nisam ništa novo saznao. Narednog dana je došao Mirijel i ponudio se da mu ga ostavi u krčmi. Povremeno su se sretali. Ali, nisam se usudio da mu ga dam.” „Šta ste uradili sa njim?”, pitala sam. „Ostavio sam ga kod Edit, u njenoj sobi, i brat ga je pokupio prilikom sledeće posete.” Odupreo se rukama o sto. „Zaista bih voleo kad bih vam mogao biti od veće koristi. Trebalo je, pretpostavljam, da postavim sistem koji bi bolje beležio posetioce mojih pacijenata, pa bih možda bio bolje pripremljen da osujetim njihove ubice.” Njegova primedba - očiti pokušaj da se našali - nije mi prijala. „Zahvalni smo za pomoć koju ste nam pružili”, rekao je Kolin i ustao. Nisam bila još spremna da pođem, ali nisam imala ni jasnu predstavu o tome šta sam želela. Zato sam ustala i ja i uhvatila muža za ruku. Zahvalili smo doktoru Žiraru i u tišini pošli dugačkim, čistim hodnikom. Tek kad smo izašli i ponovo ostali sami, okrenula sam se ka Kolinu i progovorila. „Treba da odemo u selo”, rekla sam. „Svi posetioci bolnice morali su proći kroz njega i neko je sigurno bio dovoljno zainteresovan za tračeve i primetio redovnog posetioca. Ovde u okolini nema mnogo događanja.” Klimnuo je glavom. „Odličan predlog.” „Ako mi kažeš da veruješ u to kako kaluđerice na Gibraltaru srećno iščekuju napuštene bebe, nikad više neću razgovarati s tobom.” Pažljivo sam razmislila o svemu što sam znala o doktoru Žiraru. Delovao je kao dobar čovek, pristojan, ali da li je njegov odnos sa Edit postao neprikladan, kao i bratovlji? Šta bi izgubio kad bi istina o detetu izašla na videlo? Da li je imao razloga da joj poželi smrt? Muž me je obgrlio i privukao. „Ne mogu ti opisati koliko te volim.” Poljubio me je, a usne su mu bile tople, sigurne i nežne. Uzvratila sam i uzela ga za ruku, pitajući se da li ovako izgleda prepuštanje zadovoljstvu. Ušli smo u kočiju, koja nas je očekivala, i za 109 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

kratko vreme smo stigli u selo, koje se sastojalo od jedne ulice sa pekarom, mesarom i krčmom. „Krčma”, oboje smo istovremeno izgovorili i nasmejali se. Prepuštanje zadovoljstvu, pomislila sam, možda i nije tako loše. Zadržala sam se pre nego što sam se saplela na široke, neravne podne daske Le Clos des Roses, što je, nadala sam se, bio ironičan naziv. Zidovi, sa kojih se mestimično gulio malter, izgledali su kao da će se srušiti na grube stolove u slabo osvetljenoj prostoriji, a jedini ukras koji se mogao videti bila je napunjena i obešena glava divljeg vepra. Veliki komadi krzna nesrećne životinje nedostajali su, kao i jedna kljova. Sa druge je visila prljava krpa, koju je žgoljava služavka svukla da obriše sto ispred nas. „Da li biste želeli plat du jour?”,27 pitala je revnosno žuljajući, a zbog grubog naglaska bilo mi je teško da razumem njen francuski. „Pile sa sosom od estragona i krompirima.” Nisam bila naročito gladna, ali Kolin ju je zamolio da nam oboma donese specijalitet. „Daće nam izgovor da se duže zadržimo”, objasnio je kad je nestala u kuhinji. „Bojim se za naše zdravlje”, rekla sam. „Ali, u Francuskoj smo; postoji mogućnost da će, umesto da se otrujemo, ovo biti najdivnije jelo koje smo ikad probali.” „Nadajmo se da su se prema našem piletu bolje poneli nego prema vepru”, rekao je. Potapšao me po ruci. „Odmah se vraćam.” Otišao je do bara i obratio se mrzovoljnom čoveku koji je tamo stajao. Iz daljine je izgledalo kao da vode prijatan razgovor, a nekoliko minuta kasnije muž mi se vratio sa dve čaše oštre jabukovače. „Rekao sam barmenu da je tvoj rođak - tvoj francuski rođak - bio veren sa devojkom koja je završila ovde i da ju je stalno posećivao uprkos roditeljima, koji su mu to zabranjivali. Kad je njegov otac tiranin pokušao da se umeša, rođak ti je otišao od kuće i nestao. Mi ga, naravno, tražimo.” „I šta je rekao?”, pitala sam. Devojka se vratila sa hranom pre nego što je stigao da odgovori. Spustila je tanjire pred nas i ne trudeći se da sačuva kuvarov neočekivano lep aranžman. „Tražite nekoga?”, pitala je. „Da”, odgovorila sam. „Mog rođaka.” „Rekao mi je”, prenela nam je pokazujući glavom u pravcu bara. „Dolazio nam je jedan gospodin. Mogao bi biti on, ali nije bio ovde poslednjih nekoliko meseci. Samo, uvek je govorio da posećuje majku, a ne verenicu.” „Nije želeo da privlači pažnju na ono što je stvarno radio, da porodica ne bi otkrila kako su i dalje u vezi.” Izmišljanje mi je izgleda lako išlo. „Sećate li se kad ste ga poslednji put videli?” „Na proleće, mislim. Tada je barem poslednji put došao redovno. Izgleda da je bio još jednom, pre samo nekoliko nedelja, ali nisam razgovarala s njim i ne mogu biti sigurna.” „Jeste li inače razgovarali?”, pitao je Kolin. „Bio je veoma razgovorljiv”, odgovorila je. „Da li je ikad rekao gde živi?”, pitala sam. „Iznajmljivao je sobu kod madam Renaldi. Kuća prekoputa crkve?”

27

Franc: Specijalitet dana. (Prim, prev.)

110 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Kolin joj se zahvalio i navalio na piletinu čim se udaljila. „Ovo je”, rekao je, „izvanredno. Jesi li probala?” Sos je bio čisto savršenstvo, a meso sočno i ukusno. Ali, bila sam i dalje uznemirena i nesigurna šta da mislim o ovom novom zaokretu u našem odnosu. Nije mi se sviđalo da budem neravnopravna, šta god to značilo - i nije mi se dopadala činjenica što mi je to odvlačilo pažnju od trenutnog posla. Uzela sam još jedan zalogaj, ali više nisam mogla. Mirno je zamenio svoj prazan tanjir mojim, gotovo punim, i slistio i moj obrok. „Znam da ti je ovo teško, Emili”, rekao je. „ Ali tako je najbolje. Neću te sprečavati da vodiš ispunjen život. Nadam se da to znaš. Veruj mi, draga. Zajedno ćemo pronaći rešenje.” Presavio je salvetu u pravilan pravougaonik i spustio je na sto. „Jesi li spremna da se odrekneš deserta u korist madam Renaldi?” „Naravno”, rekla sam i namestila osmeh. Želela sam da vratim pravo osećanje, ali sve što sam uspela da sakupim delovalo mi je lažno, naslikano. „Vodi me kuda hoćeš. Ne poznajem nikog vrednijeg koga bih sledila.”

111 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Sveska mi se činila najzanimljivijom sve dok nisam prelistala glatke bež stranice i otkrila da su sve prazne. Pokidane ivice blizu poveza nagoveštavale su da su neke stranice istrgnute, i to ne uredno, ali pošto su se nalazile pozadi, a ne napred, nisam mogla da proučim naredne strane u nadi da ću otkriti neke zaostale tragove. Sat je izgledao veoma star - stariji od datuma, 9. novembra 1870, urezanog sa unutrašnje strane. Kutija je pokazivala ostatke izrezbarenih ukrasa, ali detalji su bili uglavnom istrošeni, nesumnjivo od česte upotrebe tokom mnogih godina. „Ima li nešto zanimljivo?”, pitao je Kolin kad se popeo do mene. „Moguće”, rekla sam. Poleteli smo napred kad je koćijaš poterao konje. „Jesi li dobro, Emili?” „Ne sasvim. Poljuljalo me je ono što sam saznala sinoć.” „Razumem”, rekao je ozbiljno. „Ali, umesto da previše razmišljaš o onome što ne možeš da radiš, usmeri se na ono što možeš. Pričaj mi o Mirijelovom kovčegu.” „Pogledaj sam”, rekla sam i podigla poklopac. „Možda primetiš nešto što mi je promaklo.” „Ne verujem”, rekao je i nagnuo se da pregleda sadržaj. Sve je pažljivo prevrnuo i prelistao stranice sveske na isti način kao i ja. Posmatrala sam mu ruke, snažne i vešte, dok je izvlačio knjige, proveravao im zadnje strane i prelistavao ostale. „Primećuješ li nešto kod njih?”, pitao je. „Samo da je Igo takođe napisao i Jadnike, koje trenutno čita i gospodin Prije”, rekla sam. „Nismo videli ništa što je Edit pisala. Loran je sigurno sačuvao neka pisma koja mu je slala. A možda je vodila i dnevnik - možda ne kad se razbolela, ali čak bi i njene mesečne beleške pre toga mogle biti korisne.” Uputila sam mu po mom mišljenju šaljiv pogled. „Pretpostavljam da ne nameravaš da istražuješ samostane na Gibraltaru?” „Baš naprotiv”, odgovorio je i lice mu se razvuklo u nestašan osmeh. „Već sam okupio istraživački tim za provaljivanje u samostane. Biće na licu mesta za četrdeset osam časova. Odgovore možemo očekivati za pedeset. Zajedljivost ti pristaje, draga moja.” „Užasan si”, rekla sam. „Jesam li te podsećala na to u skorije vreme?” „U skorije vreme nisi”, odgovorio je. „Misliš li da uopšte ima samostana na Gibraltaru?” „Da, ali to je nebitno. Žirar je izlanuo prvo što mu je palo na pamet.” Kolena su nam se sudarila kad se nagnuo napred i uhvatio me za ruke. „Emili, ja...” „Nemoj, molim te”, rekla sam. „Pomiriću se s tim, ali moraš mi dati vremena.” „Možemo li da razgovaramo o tome?” „Ne sada. Prvo, zato što mi misli ne služe na čast i drugo, zato što ne smemo sebi dopustiti da nam bilo šta odvraća pažnju. Moramo da pronađemo Lusi.” Ponovo u Ruanu, nismo sišli na večeru, već smo umesto toga zamolili za poslužavnik sa paštetama i drugim hladnim zalogajima, koje bismo na miru pojeli. I tako, dok se porodica gostila patkom, Kolin i ja smo se bacili na posao. Zaključao je vrata sobe iznutra i brzo me poljubio. „Voleo bih da ih zaključavam iz drugog razloga”, izjavio je. Kad je počeo temeljno da pretražuje i proučava svaki centimetar sobe, provukla sam se kroz prolaz do Loranove i uputila se pravo ka vratima koja sam zaključala. Letimičan pogled po prostoriji mi je 113 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

pokazao da je i on imao primerak Slike Dorijana Greja, knjigu koja je nekako izgledala baš prikladna za njega. Kad sam se vratila u sobu, moj muž je ispitivao ormar. „Jesi li pitala Lorana zašto postoji prolazi između ove dve sobe?” „Ne”, odgovorila sam. „Ali, on i Edit su ga često koristili. Malo zabave kad su bili mladi, pretpostavljam.” „Vrata na ormaru su previše lepo izrađena da bi ih napravila deca. A bilo bi čudno da su ih postavili kao odrasli, zar ne misliš?” „Možda su već bila tu kad je kuća sagrađena pre petsto godina.” Klimnuo je glavom. „Možda. Ali, ormar nije toliko star. Morao je biti postavljen kasnije. Pitam se jesu li roditelji znali za njega.” Kleknuo je ispred ogromnog drvenog komada i prešao rukama preko osnove, a zatim i unutrašnjosti, gde se usredsredio na mehanizam skrivenih vrata. „Ovo je bez sumnje savremeno. Novije od nameštaja, u stvari.” „Nema drugih soba na ovom spratu”, rekla sam. „Mogli su slobodno da se posećuju kroz njihova vrata - i niko u kući to ne bi znao. Postojanje ovako nečeg mi govori da je neko - očigledno Edit - bio zaključan u sobi.” „Znamo da je tako.” „Ali, stekla sam utisak da je bila zaključana samo poslednjih nekoliko meseci pre nego što su je poslali od kuće. Da li je Loran imao dovoljno vremena da napravi ovu ploču? I da li bi se toliko trudio - s obzirom na to da je on zagovarao predlog da je pošalju doktoru Žiraru - da nije očekivao da će još dugo biti zaključana u kući?” „Na šta sumnjaš?” „Da je Editin život bio daleko složeniji nego što su nas naveli da poverujemo. Mislim da moraš razgovarati s njenim ocem kad stigne kući. I mislim da moramo da pretresemo Loranovu sobu što je brže moguće. Ne možemo računati na to da će opušteno sedeti do kraja porodičnog obroka.” Loranove stvari su bile zapanjujuće nezanimljive. Note su prekrivale poklopac klavira, a ružna gomila vinskih boca i čaša nalazila se na svakoj drugoj slobodnoj površini. Osim Vajldovog romana, koji sam već primetila, nije bilo drugih knjiga. Zgužvana gomila odbačene odeće ležala je na podu pored kreveta, ali nenošeni komadi u garderoberu bili su savršeno ispeglani, uštirkani i uredni. „Izgleda da ne dozvoljava slugama da mnogo spremaju po sobi”, rekao je Kolin. „Dakle, šta to ne želi da vide?”, pitala sam. „Ne mogu reći da mi nešto privlači pažnju.” „Ni moju. Šteta što ne znamo šta tražimo.” „Šta je sa tavanom? Volela bih da vidim da li je Edit vodila dnevnik, koji je možda tamo odložen.” Okrenula sam Loranov ključ tako da zatekne vrata onako kako ih je ostavio kad se vrati sa večere. Vratili smo se kroz ormar i izašli u hodnik iz Editine bivše sobe. „Dobra ideja, ali moram da razgovaram s gospodinom Prijeom. Sve me više zanima šta radi kad nije kod kuće. I bojim se da ću to morati sam. Možeš li da pretražiš tavan bez mene?” „Ne sumnjam da će mi Sesil pomoći.” Kolin je, u želji da ispita gospodina Prijea, doneo razumnu odluku da to učini bez mene. Nije bio kod kuće; bilo je vrlo verovatno da taj gospodin ne provodi večeri negde gde bi 114 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

bilo umesno da se pojavim i ja nenajavljena. Čim je otišao, uputila sam se ka salonu, gde su se Prijeovi povukli posle večere, i povukla Sesil u stranu da joj šapatom saopštim svoje namere. Trebalo je da zaokupi Lorana dok se ja ne popnem ponovo na sprat. Tavan, u koji se ulazilo kroz uzana vrata na odmorištu pored glavnog stepeništa, osvetljavali su sunčevi zraci, koji su dopirali kroz tri isturena prozora na pročelju kuće. Prašina je lebdela u vazduhu, tako da su snopovi svetla izgledali zamućeni, dok je ostatak prostora bio obavijen tamom. Spustila sam sveću, koju sam ponela iz sobe, na pod pored gomile prašnjavih kovčega i otvorila onaj na vrhu. Obuzela me je blaga krivica - nisam bila navikla da preturam po tuđim stvarima - ali nisam imala mnogo izbora ako smo želeli da otkrijemo šta se dogodilo Edit. Kad sam pitala Sesil misli li da bi mi Prijeovi dozvolili pretragu, odmahnula je glavom i opomenula me da tiho nastavim. Razgovor koji je vodila sa Editinom majkom ju je zabrinuo. Verovala sam njenoj proceni i dogovorile smo se da se sastanemo i porazgovaramo kad ukućani odu na spavanje. Potraga mi nije urodila plodom. Ali, kad sam otvorila sedamnaesti kovčeg, daleko u dnu tavana, u tamnom uglu daleko od prozora, temperatura u potkrovlju je pala; ruke su mi se naježile i zadrhtala sam. Pluća su mi se stegla u grudima. Prekopala sam po unutrašnjosti, ali kao i u svim ostalim, nisam našla ništa do stare odeće. I tada, pre nego što sam spustila poklopac, udarac na drugoj strani prostorije me je pokrenuo i skočila sam, hvatajući se za mesingani svećnjak. Prozor se naglo otvorio i udarao o svoj okvir. To je bio vetar. Vetar. Ponavljala sam te reči sebi iznova i iznova, ali nisam mogla ubediti mišiće da se pokrenu kako bih prešla sobu i ponovo zakačila okna. Još jedan udarac, ovog puta od kovčega, čiji je poklopac pao nazad na mesto. Veoma sam želela da verujem da sam to sama izazvala kad sam skočila. Ali, razmak između ta dva zvuka bio je prevelik. Ili? Mozak kao da mi nije radio u stvarnom vremenu i osećala sam se rasejano i zbunjeno pošto mi je strah zarobio svu pažnju. Stopala i dalje čvrsto zalepljenih za pod, potpuno nespremnih da se pomere, sporo sam i duboko udahnula. Možda bih i uspela da savladam uznemirenost da mi se sveća već sledećeg trena nije ugasila. Sad mi se zaista činilo da ludim i pitala sam se da li je tako počelo i sa Edit - da li joj je niz malih slučajnosti, koje je pokrenuo njen brat, nagrizao um i izudarao je kao neumoljiva olujna kiša, rešena da uništi lep prolećni dan. Ako se scenario ponovi dovoljno često, najzdraviji um bi se poremetio. Iskoraknula sam i drhteći počela malo po malo da se pomeram ka vratima. Ali, onda se začuo zvuk koji me je potpuno zaustavio; penjanje teških koraka. Sesil ne bi ni sanjala da tako klopara bez imalo elegancije; ponosila se time što se uvek kreće sa lakoćom i otmenošću. Naslonila sam se na nagnuti zid krova, gde sam prvo našla utehu u njegovoj snazi, a onda sam prekasno shvatila da sam tako ranjiva, jer nikuda nisam mogla da pobegnem. Ali, neki određeni položaj na tavanu mi svejedno ne bi mnogo pomogao ni da sam mogla nesmetano da stignem do izlaza. Ako je uljez stajao na vrhu stepeništa, nije bilo nade. I upravo je tako i ispalo kad se Loran pojavio preda mnom, sa besom koji mu je očito sevao iz očiju. „Šta mislite da radite?” Pojurio je ka meni i zgrabio me za zglob. „Ko vam je dao dozvolu da se popnete ovde?” „Vaša majka”, slagala sam drhtavim glasom. Nije mi izričito dala dozvolu, ali naglasila je da se osečam kao kod kuće kad sam stigla. „Užasno mi je žao ako sam vas uvredila, ali...” 115 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ali šta?” Ljutito me je pogledao. „Da pogodim. Mnogo volite tavane i užasno su vam romantični i nadali ste se da će vašem mužu biti dosadno i da će vas potražiti i oživeti kakva god da su osećanja postojala između vas. Ne bih se trudio da sam na vašem mestu. Zanimljivije mu je da flertuje s mojom praznoglavom sestrom.” „Kako se usuđujete?” Obuzeo me je bes i čvrsto sam stegla šake u pesnice. „Ovo nije vaša kuća i ne tiče vas se moja porodica. Predlažem vam - najozbiljnije - da odete pre nego što predobro shvatite šta ovo mesto i ovi ljudi mogu učiniti nekome ko im više nije u milosti. Pretpostavljam da niste tako snažni kako biste voleli da svi veruju. Zato, idite pre nego što bude prekasno.” Procedio je poslednje reči dok me je vukao za zglob do stepenica. „Bilo bi najbolje da krenete pre jutra.”

116 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset drugo poglavlje

„Mon dieu!”,rekla je Sesil kad me je zagrlila pošto mi je ušla u sobu, gde sam je čekala otkako sam sišla sa tavana. Spustila se na široku fotelju, koja se nalazila između dva prozora. „Zaista se nadam da ti je pustolovina urodila plodom. Kakvo veče! Ne znam koliko bi dugo još trebalo da ostanemo ovde.” „Šta se dogodilo?”, pitala sam. „Ima toliko toga - moram razmisliti gde da počnem. Zbog ove posete, Emili, žudim za tvojim omiljenim portom. Šampanjac ne želi da boravi u ovoj kući.” Gotovo sam se srušila sa stolice. „Nisam znala da je tako nešto moguće.” „Nisam ni ja, i ispunjena sam stravom i užasom.” „Moraš mi ispričati šta se dogodilo!” „Prvo, Dominik se krajnje uznemirujuće ponaša. Rekla mi je da se sve više brine za tebe - da je toliko podsećaš na njenu ćerku iz vremena pre nego što se razbolela.” „Ništa mi ne fali!” „Bien sûr”, složila se Sesil. „To svaka budala vidi. Ali, ona je odlučna u tome da je tvoje zanimanje za Editinu smrt pokazatelj da gubiš razum. Priznala je da te je pratila po kući proteklih dana i da je zamolila Lorana da te uhodi.” „Zašto bi, za ime sveta, učinila tako nešto? Čak i ako je imala razloga da poveruje u to da ludim?” „To je smicalica, chérie. Možda ima nečeg u ovoj kući što ne želi da otkriješ. Nisam sigurna, ali unervozila sam se. Edit je mrtva i tako će i ostati šta god da saznaš.” „Madam Prije me ne može povrediti, čak i ako želi da me Loran isprepada i otera.” Ispričala sam joj šta se dogodilo na tavanu. „Smešno”, rekla je. „Ali, sigurno si se uplašila. Ne pokušavaj da poričeš - još si bleda. Šta se nadaš da ćeš pronaći ovde?” „Bilo šta što je Edit napisala”, odgovorila sam. „Dnevnike, pisma, šta god postoji.” „To nas neće odvesti do deteta. Mislim da je vreme da ponovo zatražimo pomoć od gospodina Leblana. Možda ima novinarskih veza koje bi nam mogle poslužiti.” Klimnula sam glavom. „Odličan predlog, Sesil. Ali, moram da te pitam da li bi ga tako spremno tražila i da nije toliko zgodan?” Slegnula je ramenima. „Ne bih rekla zgodan. Poletan, možda. Ali, bez sumnje je premlad da bi mi bio privlačan.” „Stupiću u vezu s njim odmah ujutru”, rekla sam kad su se vrata otvorila i Kolin ušetao u sobu. „Baš mi je drago što sam vas obe ovde zatekao”, rekao je. Poljubio je Sesil u ruku, a mene u obraz. „Podseća me na davna popodneva u tvojoj biblioteci na Trgu Berkli.” Kuća u kojoj sam živela sa prvim mužem pokazala se kao odlično mesto za mene u godinama posle njegove smrti; Kolin i ja smo tamo u biblioteci proveli mnoge srećne sate. „To su bili lepi dani”, rekla sam. „Blaženi”, rekao je. „Jesi li pronašao gospodina Prijea?”, pitala sam. 117 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Jesam, zaista”, odgovorio je. Izvukao je pljosku s viskijem iz sakoa i nasuo po prst u obe čaše na stolu pored kamina. Sesil mu je odmah uzela jednu, a on je otpio iz druge pre nego što mi ju je pružio. „Provodi svoje večeri srećno ušuškan kod svoje ljubavnice i njene ćerke. Žive na manje od osamsto metara od ove kuće.” „Koliko je stara ćerka?”, pitala sam. „Ima upravo toliko godina kao i dete čije te je prisustvo mučilo.” „Jesi li se suočio sa ocem?” „Bezumno zaljubljenim ocem”, rekao je. „Jesam i uopšte se nije zbunio što su me takve okolnosti zapanjile.” „Nije neobično, gospodine Hargrivse, da se muškarci nađu u takvim prilikama”, ubacila se Sesil. „Molim vas, recite mi da niste toliko naivni da verujete drugačije.” „Ne, ne”, složio se brzo ispijajući iz pljoske. „Iznenadio me je njegov bestidan stav. Njegova žena zna za to dete.” „I šta ona misli?”, pitala sam. „Ne obraća pažnju, osim za Božić kad šalje gomilu poklona devojčici.” „Neobično ponašanje za izneverenu ženu.” Iskapila sam viski i zgrčila se kad me je zapekao u grlu. „Možda nije ni najmanje neobično za zaluđenu baku”, dodala je Sesil. Spustila sam glavu u ruke i gotovo se nasmejala. „Ne...” „Moguće je”, potvrdio je Kolin. „Et tu?”,30 pitala sam. „Trebalo je da budeš moj glas razuma!” „Razmisli o tome, Emili - doktor ne bi oklevao da preda bebu Prijeovima.” „Previše je prikladno”, rekla sam. „Nema svako pitanje složeno, zanimljivo rešenje”, prigovorio je. „Kalista, postaješ oko svega racionalna”, rekla je Sesil. „Nisam sigurna da mi se to sviđa.” „Volela bih da mogu da kažem kako sam uvek bila racionalna, ali vidim da se oboje već odlično zabavljate. Međutim, nešto sam naučila u ovim proteklim godinama. Odgovor možda nije zamršen ili zanimljiv ili čak značajan, ali gotovo nikad nije tako lak. Možemo li da razgovaramo s ljubavnicom? Njenim prijateljima? Šteta što ne možemo da utvrdimo da li je ona devojčicina majka.” „Kad se već bavimo ovim nagađanjima, moram priznati da sam izokola ispitao gospodina Prijea da li je znao za Editino stanje što sam bolje mogao”, nastavio je. „Nije rekao ništa neobično, a svakako ništa što bi nagovestilo da je svestan da je deda. Mislim da moramo pretpostaviti kako je ljubavničino dete, u stvari, njegovo.” Nisam mogla da mu protivrečim, ali sve mi se činilo pogrešnim. Morala sam da otkrijem šta se dogodilo sa Editinom ćerkom. *** Narednog jutra, mnogo pre nego što se Sesil probudila, Kolin i ja smo krenuli da posetimo gospodina Leblana, koji je uzeo sobu u obližnjoj krčmi. Sesil, možda rešena da dokaže kako je pisac ne zanima, prethodne noći je odlučila da nam se ne pridruži. Krčma je bila živo mesto, krcata od trenutka kad se otvori, a gosti su bili ljubazni, otvoreni i 30

Franc: I ti? (Prim, prev.)

118 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

zanimali su se za tuđe živote. Raspitali smo se za našeg prijatelja i uputili su nas na lepu konobaricu, koja se popela na sprat da ga obavesti o našem dolasku. „Bio sam vredan, mes amis”, rekao nam je pošto se sa mladalačkom žestinom rukovao s Kolinom i pridružio nam se za stolom. „Prijeovi su čudna porodica, čiji uticaj se širi i van Ruana. Manje grane nastanjuju gotovo svaki kutak Normandije i polovinu Bretanje. Njihovi najsiromašniji rođaci su, međutim, i naši prijatelji - komšije vaše majke.” „Markamovi?”, pitala sam; klimnuo je glavom i seo do mog muža. „Madam Prije ima zajedničko poreklo sa Madleninom majkom”, nastavio je. „Daleke su rođake.” „Što znači da su Madlen i Edit...”, zapela sam kod rodoslova. „Neke rođake, ne dovoljno daleke za madam Prije”, rekao je. „Nije sasvim ni čudo kad se prisetimo ludila od kojeg pate obe grane porodice.” „Ali, Markamovi nisu siromašni”, rekla sam. „Novac je u potpunosti Džordžov. Madlenin čukundeda bio je gori od zabludelog deteta. Prokockao je i ono malo novca što je imao, ali pristojno se oženio zahvaljujući ugledu svojih roditelja. Konačno, ponašanje mu je postalo ozloglašeno - nezakonita deca, neplaćeni dugovi, izuzetno sramotna karijera u vojsci, koja se na kraju završila tako što je slučajno ubio prijatelja. Njegovom ocu konačno je dozlogrdilo i odrekao ga se. Bez primanja na koja je navikao, zamak je postepeno počeo da propada.” „Pa, kako to da je Madlenina majka dospela u porodično sedište?”, pitala sam. „Niko ga drugi nije hteo pošto su ga još dve generacije zanemarivale. Kad se udala za Bretona, krajnjeg pokvarenjaka, trebalo im je mesto gde će živeti. Nisu imali drugog izbora osim stare kuće. Ponašao se prema njoj gnusno sve dok nije poginuo u dvoboju, dva meseca pre nego što im se rodila ćerka. Nije ni čudo što je žena neuravnotežena”, objasnio je. „Nije samo to”, rekla sam. „Nasledno je - i Madlen pokazuje iste simptome. I ako je madam Prije znala za porodičnu istoriju - što je, prema doktoru Žiraru, bilo istina - bila bi užasnuta da vidi znake te bolesti kod Edit.” „Znaju li porodice za tu vezu?”, pitao je Kolin. „Madam Prije nije priznala da su rođaci kad smo Sesil i ja s njom razgovarale o Markamovima. Samo nam je jasno stavila do znanja da ne voli Madleninu majku.” „Koliko ja mogu da kažem, ne održavaju nikakvu vezu”, rekao je gospodin Leblan. „To nije nužno neobično”, rekao je Kolin. „Rođaci ne moraju da se vole.” „Bien sûr”, složio se. „Ali ubistvo”, rekla sam. „Edit. Ni Madlen ni Džordž nisu pokazali nikakve znake da su joj prepoznali ime.” „Sasvim je moguće da je nikad nisu ni upoznali”, rekao je gospodin Leblan. „Madam Prije svakako nije želela da se upoznaju. Pronašao sam umrlicu njenog oca. Uključuje obiman spisak živih članova porodice - više rođaka nego što sam mogao da prebrojim ali Madlenina majka se ne spominje.” „Jeste li razmišljali o identitetu gospodina Mirijela?”, pitala sam. „Nažalost ne”, rekao je. „Obavili ste odličan posao sa ispitivanjem seljana. Ne znam šta bismo još mogli da uradimo. Mirijel je ćorsokak.” Ovakva primedba mi je bila čudna od novinara - sigurno se i pre sretao sa podjednako teškim potragama i nije tako brzo 119 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

odustajao. „Ne želim da vas ometam, naravno, ali možda bi bilo mnogo korisnije pronaći Vasea.” „Odličan predlog”, prihvatio je Kolin. „Vi ćete nas, naravno, obavestiti o svemu što saznate?” „Naravno”, odgovorio je. „Mislim da nije pametno potpuno obustaviti potragu za Mirijelom”, rekla sam. „Ali, želim i da saznam više o porodičnim vezama između Markamovih i Prijeovih. Drži se, dragi mužu. Odjednom imam mahnitu želju da se vratim u kuću tvoje majke.” 18. jul 1892. Kolin je sa inspektorom Godeom otišao poslom za Ruan i kasnije se javio da kaže kako če ostati tamo sa svojom ženom, koja se ipak ne vraća u Englesku. Dobro si to odradila, Emili, svaka čast. Ne odobravam to da muževi šalju svoje žene na neko drugo mesto čim iskrsne neka poteškoća. Bistrija je nego što sam mislila. Zaista me je zadivio ovaj njen rad sa grčkim i volela bih da joj pomognem u daljem intelektualnom razvoju. Nadarena je za prevođenje očigledno ima sluha za poeziju i pripovedanje. Pitam se da li bih je mogla predstaviti mojim prijateljicama u Ženskom liberalnom savezu. Nikad nismo razgovarale o politici. Neka mi se Gospod smiluje ako se ispostavi da je torijevka.

120 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset treće poglavlje

Kolin i ja smo najranijim mogućim vozom krenuli nazad za Iveto. Sesil, kojoj je bilo potrebno više vremena da se spakuje i obavi svoje poslove, nameravala je da nam se pridruži čim bude mogla. Kad smo joj se pojavili na pragu, na licu gospođe Hargrivs se nisu mogla pročitati osećanja. Površno je zagrlila sina, a meni klimnula glavom pre nego što je produžila u baštu, gde je nameravala, sudeći po korpi koju je držala, da bere maline ili koje god voće raste tamo u grmlju. Hrabro sam gurnula torbicu Kolinu u ruku. „Ponesi mi ovo gore, hoćeš li?”, zamolila sam ga. „Imam nekoliko pitanja za tvoju majku.” „Hoćeš li da pođem s tobom?” „Ne”, odvratila sam. „Ali, hvala ti. Vreme je da se sama suočim sa njom. Ne mogu joj dozvoliti da se večno ponaša ovako bezobzirno prema meni.” „Volim te”, rekao je i poljubio me pre nego što me je poslao u pravcu trnovite staze, gde je gospodarica kuće vredno radila. Obratila je pažnju kad sam joj se približila i namrštila se kad sam počela da berem zrele maline i spuštam ih u pripremljenu korpu. Nisam progovorila nekoliko minuta, ali sam povremeno ubacivala po neku bobicu u usta i uživala u njihovoj slatkoći. „Jesu li uvek ovako dobre?”, pitala sam. „Ne bih trpela ništa gore”, odgovorila je. „Žao mi je što sam vas toliko razočarala”, rekla sam. „Ali, trenutno vas molim da zaboravite na svoj prezir i pomognete mi.” Nije me pogledala, samo je nastavila da radi. „Trebalo bi da završiš prevod Odiseje.” Ukočila sam se. „Homera?” „Ne budi luda”, odgovorila je. „Naravno, Homera.” „Homera?” „Koliko ćeš to još puta ponoviti?” Prejako je povukla voće sa grane i, kad je videla da ga je zgnječila, bacila ga je na zemlju. „Kolin mi je dao ono što si do sada uradila misleći da bih želela da pročitam, i oduševila sam se - iako priznajem da moj grčki nije onakav kakav bi trebalo da bude.” „Pročitali ste delove koje sam prevela?” Glupo sam otvorila usta. „Imaš pristojan mozak, Emili, i traćiš vreme glumeći detektivku.” „Ali to mi se sviđa”, izlanula sam pre nego što sam uspela da se zaustavim. „Potraga za beskrajnim hedonizmom retko dovodi do nečeg dobrog”, rekla je. Spustila sam novu pregršt malina u njenu korpu. „Sin mi je potvrdio da si dobra u tome. U istraživanju, ne hedonizmu.” „Previše je velikodušan sa pohvalama...” „Ne igraj se sa mnom, dete. Ne zanima me lažna skromnost. Zakopala sam se ovde zato što nisam mogla da prihvatim smrt mog muža. Bilo je neizbežno, znala sam, od dana kad sam ga srela. Dok se nisam udala, živela sam kao i ti - išla za onim što me je tog trenutka zanimalo. Teško je nastaviti s tim kad se udaš, a još teže kad dođu deca.” 121 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Progutala sam, hrabro iščekujući ono što je moralo uslediti, ali odmahnula je glavom. „Na neki način sam ljubomorna na tebe, Emili. Tvoja tragedija ti je kupila vreme”, nastavila je. „Vreme s mojim sinom, vreme za intelektualna stremljenja. Možda sam prebrzo odbacila tvoja dostignuća. Tvoj prvi muž mi je blebetao o tvojoj neuporedivoj lepoti i priznajem da nisam očekivala da u tebi ima i nečega izvan nje, šta god da je Kolin rekao.” „Filip me je jedva poznavao”, rekla sam. „A ovde ti se pružila još jedna prilika...”, glas joj je utihnuo. „Ne mogu da zamislim tako nešto. Nemoj to da proćerdaš u jurnjavi za tajnama. Uči grčki. Piši. Čitaj poeziju.” „I vi biste mogli to da radite”, rekla sam. „Ne mogu da zamislim koliko vam nedostaje vaš...” „Tako je, ne možeš”, prekinula me je i glas joj je odmah postao oštar. „Ne trudi se da pokušaš.” Ugrizla sam se za jezik, nesrećna što sam je uznemirila, i promenila sam temu. „Rekli ste da vam grčki nije onakav kakav bi trebalo da bude. Dozvolite da vam pomognem - nisam stručnjak, ali znam dovoljno da bih vas podučavala. Možemo zajedno da učimo.” „Zajedno?” „Daću vam pasus na kome možete večeras da radite.” „Večeras?” Na trenutak je zastala i zbunjeno me pogledala. „Nisam sigurna, ali voljna sam da pokušam.” „Drago mi je”, odgovorila sam. „Ne moram da vam se dopadam, gospođo Hargrivs, ali moramo barem uzajamno da se podnosimo.” „Podnosimo?” Nasmejala se. „Videćemo. Ali, zaista smatram da ti je predlog vredan razmatranja. Daj mi pasus i videćemo kuda će nas to odvesti.” Stajala je, tiho i mirno, sve dok joj oštar vetar nije naneo trake, kojima je vezala kapu na lice. „Ne verujem da si pošla za mnom ovamo da bi mi pružila ruku prijateljstva. Šta te je dovelo nazad?” „S obzirom na strah koji sam obično osećala u vašem prisustvu, znate da je sigurno nešto važno.” „Odlično”, rekla je. „Zadivi me.” „Madlen Markam je rođaka sa Edit Prije. Da li ste to znali?” „Ne, iako sam čula glasine da Madlenina majka nije jedina u porodici koja je poludela.” „Koliko znate o Madleninom ludilu?” „Samo ono što sam primetila i što mi je Kolin ispričao. On i ja često razgovaramo o njegovom poslu. Ponekad mu promaknu očigledni znaci, znate.” „Da li je tako?” Zatreptala sam. „Ispričajte mi.” „Sama ćeš morati da mu otkrivaš mane”, rekla je. „Pošteno”, prihvatila sam uz osmeh. „Ali, jeste li čuli još neke priče o porodici? O Madleninoj... nesposobnosti da rodi?” „A, rekla ti je, zar ne? Užasno za Džordža, naravno. Nema sumnje da žali što nije izabrao bolju nevestu, iako je stvarno voli; neka mu je bog u pomoći.” „Šta se priča o njima?” Potrudila sam se da potisnem osećanja o sopstvenoj neprikladnosti. 122 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Celo selo zna da joj je majka slaboumna”, nastavila je. „I nije tajna da Madlen ne može da rodi naslednika - i da joj je taj neuspeh ostavio traga na duši. Oterala je jednog baštovana jer nije mogla podneti da gleda njegovu ćerku.” „Čula sam tu priču”, rekla sam. „Šta mi možete reći o devojčici? Jeste li je ikad videli?” „O, da. Bila je prelepo dete. Duga srebrnkasta kosa, boja mesečine, uvek sa trakom u njoj.” „Plavom?”, pitala sam. „Plavom? Pretpostavljam, ponekad. Nisam obraćala mnogo pažnje. Viđala sam je kad sam se vozila kroz selo. Volela je da se igra pored pekare.” „Gde je sad?” „Mislim da se razbolela. Otac joj ponekad prolazi ovuda - ima tetku koja služi u jednoj drugoj kući u blizini. Ali, nikad ne vodi sa sobom dete.” „Da li je iko možda spominjao da je umrla?” „Umrla?” Korpa joj je bila gotovo puna. Prestala je s branjem i sela na kamenu klupu na metar-dva od malina. „Ne verujem. Moguće je, naravno. Znaš kako deca mogu biti osetljiva. Ali, osim što je Madlen očajnički želela da devojčica ode, nisu se o njoj širili nikakvi drugi zanimljivi tračevi. Barem ih ja nisam ćula.” „Koliko dobro poznajete Madlen?” „Ljupka je kad je pri sebi. Predvidljiva, ali dovoljno prijatna. Kad dobije napad... Pa. Nije prijatno.” „Koliko je očajna što nema dete? Da li je ikad razgovarala s vama o tome?” „Ljudi ne pričaju o takvim stvarima.” „Pričaju kad su usamljeni i uplašeni i nemaju nikog drugog osim ljubazne komšinice u koju imaju poverenja.” „Ne, ovde ne. Niti na bilo kom drugom mestu gde sam živela. Nema sumnje da je Madlen slomljena nakon svih razočarenja. Ko ne bi bio? U nekim trenucima sam se bojala da će brže od majke potonuti u bolest.” „Zar mislite da nije?” „Ponekad”, odgovorila je. „Ali, razumna razdoblja su joj još dovoljno oštra i česta da se nadam boljem ishodu.” „Molim vas, recite mi istinu.” Svekrva je slegnula ramenima. „Nije luda kao njena majka, ali ne mogu ništa drugo da kažem. Zar ne misliš, Emili, da se brinem kad vidim ženu tvojih godina, koja ne može da ima dece, kako lagano tone u ludilo? A ti si u sličnoj situaciji; i dalje se boriš sa bolom, a neumorno se baviš temom koja ti može samo još više nauditi.” „Okolnosti su nam potpuno različite.” „Samo zato što si do sada pretrpela samo jedan gubitak.” Sunce je bilo visoko i vrelo, a vazduh težak od vlage. Izvukla je platnenu maramicu iz čipkane manžetne na zglobu i obrisala čelo orošeno znojem, jer, izgleda, nije mogla da čeka na prijatan povetarac. „Tako nešto može da poremeti um kad se neprekidno ponavlja.” Trgla sam se na njene reči, ali u glasu joj se nije osećala kritika, kao da je ogorčenost zamenila saosećanjem. „Nadaćemo se da se to neće dogoditi.” „Ponekad zaboravim koliko si mlada”, izjavila je. „Kako je Madlenina majka podnosila ćerkine poteškoće?”, pitala sam jer nisam bila sasvim spremna da nastavim razgovor koji je započela. 123 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Bolje nego što sam mislila”, rekla je. „Ali, naravno, ona ima više teškoća sa živcima nego Madlen.” „Koliko braće i sestara ima Madlen?” „Nijedno nije preživelo do zrelog doba”, odgovorila je gospođa Hargrivs. „Kao ja”, primetila sam. „Vas dve imate više sličnosti nego što se usuđujem da priznam.” „Moram da razgovaram s njom.” Sva ushićena, sela sam do nje. „Hoćete li poći sa mnom?” „Ni slučajno”, odbila je, iako je boja u obrazima otkrivala da ju je predlog manje užasnuo nego što je želela da pomislim. „Ne želim da zabadam nos u privatne tragedije svojih komšija.” „Ali pomažete sinu?” „Izuzetno je ubedljiv”, rekla je. „I pokušava da te pobedi u tvojoj sopstvenoj igri. Kako da mu odbijem pomoć? Ti i ja ćemo zajedno čitati grčki. Razgovaraćemo o poeziji. Jednog dana ćemo, možda, zajedno otputovati u Egipat. Ali, neću ti nikad pomoći da nadmašiš mog dragog dečaka.” „Jesi li znao da će se Toaneta uskoro obrušiti na nas?”, pitala sam muža to popodne kad smo, na putu do Markamovih, prešli na glavni put sa kućnog prilaza. Površine guste šume razdvajale su bujne pašnjake i mirisne voćnjake, koji su nas okruživali. Usred visokog drveća sa prošaranim svetlom i prijatnom hladovinom, osetila sam čežnju za domom u Engleskoj. „Rekla mi je najmanje dvadeset sedam puta”, odgovorio je. „Draga devojka. Mada, moram ti reći da je odjednom promenila planove. Izgleda da si je užasno razočarala time što si odlučila da se vratiš sa mnom.” „Zaljubljena je u tebe.” „Devojke kao što je Toaneta se ne zaljubljuju”, rekao je. „One prave planove.” „Znači, pravi planove u vezi sa tobom?” „Tako izgleda”, odgovorio je smeškajući se. „Ne bi trebalo da je ohrabruješ. Tako si zgodan da ćeš je odvratiti od druge gospode. Niko neće uspeti da joj ispuni očekivanja.” „Nikad je ne bih ohrabrivao.” „Ali, uživaš u njenoj pažnji”, primetila sam. „Pomalo je zabavna. Vesela je, zgodna i nepromišljena.” „Nisam znala da voliš nepromišljenost”, rekla sam. „Ne volim, Emili. Ali, to ne znači da ne mogu povremeno da se razonodim.” „Razonodiš?” Ruke su počele da mi se znoje i klize po uzdama. „Ništa više od toga. I svakako nema razloga za uzbunu.” „Nisam bila svesna da ti je potrebna...” Zaćutala sam, nesigurna u sebe. „Mislila sam da mi...” „Ne traži nevolju, dušo. Nećeš je naći. Odaniji sam nego bilo koji drugi muž u Engleskoj.” „U Francuskoj smo, Koline.” „Mislio sam da nećeš biti zadovoljna poređenjem sa vernošću prosečnog oženjenog Francuza.” 124 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Nemoj da te Sesil čuje šta govoriš.” „Ona bi to prva potvrdila”, rekao je. Nasmejala sam se i zavrtela glavom jer je nesumnjivo bio u pravu. Nagnuo se ka meni i čvrsto me uhvatio za ruku. „Nema potrebe da sumnjaš u mene iz bilo kog razloga. Nadam se da to znaš.” „Znam”, rekla sam. „Znaš da bih ti beskonačno verovala. Ali, zar to znači da ne smem da osećam netrpeljivost prema Toaneti?” Nasmejao se. „Naravno da ne.” Približavali smo se zamku i čula sam Madlen kako se raspravlja sa baštovanom dok smo prelazili most ka glavnoj stazi. Preklinjala ga je da uvidi korist od uzgajanja pčela; on se nije čak ni pretvarao da je zainteresovan za bavljenje insektima koji bodu. Skliznula sam s konja i predala ga spremnom konjušaru, a Kolin je učinio to isto. Pošli smo zajedno ka Madleninom glasu do male, nepravilne bašte nedaleko od golubarnika, koji se nazirao. Nisam htela da gledam u tom pravcu. „Ce n’est pas possible!”31 Baštovanov glas postajao je glasniji. Madlen nas je videla i mahnula. „Razgovaraćemo kad stignu pčele”, izjavila je. „Ostavite me s mojim gostima.” Požurila je ka nama i oboje nas zagrlila, iskreno toplo. „Tako je dobro što vas ponovo vidim - nedostajalo nam je vaše prisustvo. Jeste li uživali u Cirihu?” „Bili smo u Ruanu”, odgovorila sam kolebljivo. „Ruanu?” Nakrivila je glavu i namrštila se. „Ali, obećali ste da ćete mi doneti čokoladu.” „Ja...” Pogledala sam u Kolina, nesigurna šta da kažem. „Nijedna nije bila ni upola dobra za tebe”, odgovorio je, iskoračio i poljubio joj ruku. „Bojim se da su Švajcarci snizili svoje standarde.” „Mogla sam i pretpostaviti”, rekla je, a u glas joj se vratio smeh. „Onda mi je drago što mi niste doneli nešto što bi me razočaralo.” „Ne bismo ni pomislili”, rekla sam pridruživši se Kolinovoj priči. „Ali, imamo neke vesti o kojima smo hteli da razgovaramo s tobom i Džordžom. Da li je on ovde?” „Jeste. Pozvaću ga, pa ćemo popiti čaj. Imate vremena za lepu, dugu posetu, zar ne?” „Nikud ne žurimo”, odgovorila sam. Kolin me je značajno pogledao. „Pretpostavljam da ćemo se vratiti kući na večeru.” „Više me zanima šta će se desiti posle večere”, prošaputala sam kad smo krenuli prema kući. Oštro je udahnuo i gotovo zabatrgao. Elegantno se povratio baš kad je Džordž povikao iza nas. „Hej! Ne možete da me sačekate?”, pitao je, skinuo slamnati šešir s glave i potrčao ka nama. „Ne olakšavajte mu”, uzviknula je Madlen i zakikotala se. Zgrabila je Kolina za ruku i žestoko pojurila, vukući i njega za sobom, dok je pridržavala obod crnog slamnatog šešira da joj ne odleti. Pošto nisam bila raspoložena za trčanje, sačekala sam gospodara kuće. „Ta moja žena je zver”, rekao je Džordž, ostavši bez daha, kad me je sustigao. „Ali, prokleto je zabavna. Osim ove njene nove opsesije, pčelarstva.” „Imaćete odličan med”, rekla sam. Nasmejao se. „Pretpostavljam. Jeste li došli zbog pljačke?” 31

Franc: To nije moguće! (Prim, prev.)

125 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Pljačke?” „Niste čuli? Opljačkani smo pre dve noći - Mone je nestao.” „Ne! Smem li da pitam radi li inspektor Gode na slučaju?” „Tako je, prijateljice moja, tako je. I spreman je, kao i uvek, da se bori za pravdu. Osim ako ga, naravno, ne ometa u jelu. Ili zabavi. Ili šetnji plažom.” „Ima li nekih tragova?” „Bojim se samo jedan, koji ukazuje na tvog starog prijatelja Sebastijana.” Srce mi je stalo. „Zašto bi uzimao sliku kad se toliko potrudio da vam je nabavi?” Koliko god da sam želela da verujem da će se Sebastijan držati obećanja koje je dao Moneu da neće više uzimati njegova dela, predobro sam ga znala da bih mislila kako će održati reč. „Pronašli smo još jednu poruku - u ovoj dovodi u pitanje naš ukus. Sigurno je dubljom analizom došao do zaključka da nismo vredni kolekcionari.” Morala sam da vidim pismo, ali nisam mogla da zamislim ko bi, osim Sebastijana, sastavio tako nešto. „Tako mi je žao. Ume da bude veliki smutljivac.” „Ne bi mi toliko smetalo da se nisam naročito vezao za tu sliku. Prelep primerak.” Pogled mu je smekšao. „Nedostajaće mi.” „Pronaći ćemo je, ovako ili onako.” „Divim se tvom duhu, Emili”, rekao je. „Ali, reci mi. Ako niste znali za pljačku, šta vas je dovelo ovamo?” „Edit Prije”, odgovorila sam. „Priča oko njene smrti je složenija nego što smo očekivali i želimo da vam postavimo nekoliko pitanja.” „Ne mislite valjda da ubica i dalje predstavlja pretnju?”, pitao je i pobledeo. „Priznajem da nerado puštam Madlen samu iz kuće. Uzeli smo nekoga ko je stalno nadzire.” „To je pametno”, rekla sam. „Iako izgleda da trenutno nema neposredne opasnosti.” „Dakle, reci mi šta ste još saznali.” „Jesi li znao da je Edit bila rođaka tvoje žene?” „Madlen?”, pitao je. „Prijeovi? Ne može biti.” „Koliko sam ja razumela, to je dalje srodstvo. Nekakve su rođake.” „Zaprepašćen sam.” Stao je i pogledao me u lice, sasvim zbunjen. „Očigledno nije bilo razloga da to znaš”, rekla sam. „Ali, pošto je Edit patila od bolesti sličnoj onoj koja muči i tvoju taštu, mislila sam da treba da znaš. Naročito što tvoja žena...” Zaćutala sam. „Da, naravno da si primetila.” Zažmurio je. „Plašim se toga šta će joj se dogoditi. To me uništava.” „Edit je njena porodica smestila u duševnu bolnicu, nedaleko od Ruana, zbog njene bolesti.” Zgrčio se. „Ne mogu to učiniti svojoj ženi.” „I ne predlažem ti da to uradiš”, rekla sam. „Iako možda nije loša ideja da razgovaraš s njihovim lekarom - prosvećeniji je nego što sam očekivala. Možda bi ti predložio neke načine lečenja - nešto što bi pomoglo...” „Naravno. Oprosti ako sam loše reagovao. Samo kad pomislim s čime se suočava moja draga - s čime ću se i ja na kraju suočiti...” Uzdahnuo je. „To će me smrviti.” „Ja treba da se izvinim. Iznela sam ti ovo bez ikakvog uvoda.” 126 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ne, odličan je predlog.” Odmahnuo je glavom. „Ne mogu da verujem da su Edit i Madlen... u srodstvu. Zapanjujuća novost.” „Ima još nešto. Govorim ti ovo u poverenju i moram te zamoliti za potpunu diskreciju. Edit je rodila dete - devojčicu - koja je nestala neposredno pre majčine smrti. Priča će na kraju izaći na videlo, i mislila sam da će možda uznemiriti Madlen s obzirom na njena iskustva s decom. Možda će joj biti bolno da to čuje putem tračeva.” „Veoma si ljubazna što si mislila na nju i sasvim si u pravu. Nema sreće s decom. Ovde ih nije bilo otkako je davno otišao naš nesrećni baštovan. Užasna priča, znaš. Ni danas ne mogu podneti da uđem u golubarnik”, rekao je. „Tamo je poginula devojčica, znaš. Pala je niza stepenice. Madlen se tamo s njom igrala. Obožavala je to dete. Sad, naravno, više ne može o tome da razgovara.” „Užasno”, rekla sam i osetila tup bol u grudima. „Madlen je krivila sebe. Loše je odabrala mesto za igru i nije trebalo da je pusti da trči po stepenicama. Ništa što bih joj neko rekao nije joj moglo ublažiti osećaj krivice. Razum joj posle toga više nije bio isti.” „Sirota Madlen”, rekla sam. „Zašto mi to nisi ranije ispričao?” „To nije nešto što se rado priča komšijama. Trudimo se koliko možemo da se to ne širi i svima kažemo da je baštovan otpušten zato što Madlen nije mogla da trpi devojčicu u svojoj blizini. Mislim da ne bi preživela tračeve na tu temu.” „Naravno.” Oklevala sam. „Ispričala mi je malo drugačiju verziju priče.” „Da, bojim se da ju je njen mozak preobratio u još jedan pobačaj”, rekao je. „Kao da je potpuno zaboravila na pravo dete.” „Oprosti što sam pokrenula tako bolnu temu.” „Nisi mogla znati”, rekao je. „I drago mi je što sam čuo za rodbinske veze. Madlen će bez sumnje želeti da poseti porodicu i izrazi saučešće.” „Jesi li upoznao nekoga od Prijeovih?” „Razgovarao sam sa sinom jednom u operi u Parizu, pre mnogo godina. Loran, ako se dobro sećam?” „Da.” „Pomalo je nevaspitan, učinilo mi se. Nisam siguran da mi se naročito dopada to što mi je žena njegova rođaka”, rekao je. Stigli smo do kuće, gde sam čula kako Madlenin smeh odzvanja hodnicima. Stao je i okrenuo se ka meni, odmerenog i ozbiljnog izraza. „Želeo bih da razgovaram s tim Žirarom. Može li tvoj muž da nas upozna?”

127 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset četvrto poglavlje

Narednog dana sam zadovoljno sedela u biblioteci pored svekrve i vežbala grčki. Ali, nisam mogla da izbijem Džordžovu priču iz glave. Nestvarna prilika devojčice koju sam tamo videla sad mi je bila još strasnija. Zatvorila sam oči, ne pomcajući se sve dok me glas gospođe Hargrivs nije vratio u sadašnjost. „Postoji vreme za mnoge reči, a takođe i vreme za san”, rekla je. „Da li je ovo primedba na moje društvo?” „Nipošto”, rekla sam i nasmejala se. „To je samo Homerova rečenica koja mi se uvek dopadala. Jeste li spremni za još?” „Nemamo vremena za to, bojim se”, dobacio je Kolin pošto je ušao u sobu. „Ako želimo da posetimo Žirara pre ručka, treba odmah da krenemo.” Prethodnog dana, Madlen nije pokazala gotovo nikakve emocije kad smo joj ispričali za Editino dete. To me nije iznenadilo - uznemiriće se, u to nije bilo sumnje. Mada će je ta priča najverovatnije pogoditi najviše kad ostane sama, pa u privatnosti bude mogla da reaguje kako god želi. Međutim, vest da joj je Edit bila rođaka izvukla joj je samo uzdah. „Ovu granu porodice Prijeovi ne zanimaju, uveravam vas”, rekla je. Međutim, Džordž je i dalje želeo da ih poseti. Predložio je da to učini posle posete doktoru Žiraru. Nijedan plan nije spominjao pred ženom. „Osećam se kao da je izdajem”, rekao je dok je kočija kloparala putem prema Radepontu i duševnoj bolnici. „Um joj je ponekad tako osetijiv - ako joj kažem da ću se posavetovati sa još jednim lekarom, možda ću je ponovo pokrenuti. I uprkos tome što je lečio Edit, moguće je da nam neće predložiti ništa što već nismo isprobali.” „Ako je Editino stanje bilo gore od Madleninog, moguće je da zna nešto više o kasnijim fazama bolesti.” „Učinio sam sve što sam mogao za Madleninu majku, kojoj je sigurno gore nego što je bilo Edit, s obzirom na njene godine.” Zažmurio je i zabacio glavu. „Izvinjavam se. Ne želim da odbacujem svaku mogućnost. Ali, moram biti spreman na razočarenja. Razočarao sam se više puta nego što mogu da izbrojim.” Nagnula sam se napred i potapšala ga po ruci. „Potpuno te razumemo.” „Žirar je inovativan i pametan”, dodao je Kolin. „Verujem da će moći nešto da ti ponudi.” Prošli smo pored razrušene opatije i nastavili pored Sene do bolnice, spokojne u svom okruženju, tihe, izuzev zvuka reke. Sve je bilo kao i prilikom mojih prethodnih poseta, osim što nas ovog puta nije odmah dočekala bolničarka na ulazu. Kolin je pokucao teškim zvekirom o tvrdo drvo i sačekali smo. Posle nekoliko minuta, pokucao je ponovo, i dalje bez odgovora. Otišao je do kraja stepeništa i izvio glavu da proviri kroz prozor. „Ništa ne vidim”, objavio je i udaljio se da proveri druge prozore na pročelju zgrade, dok je Džordž preuzeo kucanje. Kad su se vrata konačno otvorila, ugledali smo razbarušenu ženu lica umrljanog od suza, sa zgužvanom bolničarskom kapom u ruci. Jedva sam je prepoznala kao istu osobu koja me je dočekala prilikom prethodnih poseta. U nekoliko krupnih koraka, Kolin se vratio do nas i stao ispred Džordža. 128 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Kako vam mogu pomoći?”, pitao je i izvukao papire koji su ga predstavljali kao predstavnika britanske krune. Nisam mislila da će to izazvati poverenje Francuza, ali bilo je dovoljno da ubedi žalosnu priliku pred nama da je u redu da nas uvede. „Sećam vas se od pre”, obratila mi se drhtavim glasom. „Dopali ste se doktoru Žiraru.” Pogledala je u Džordža. „Jesmo li se već sreli?” „Nažalost ne”, odgovorio je ozbiljno. „Došao sam da razgovaram s lekarom o svojoj ženi. Ovo nije dobar trenutak?” Nije odgovorila, niti bilo šta rekla dok smo ulazili za njom. Hodnik nije izgledao drugačije u odnosu na prošli put, ali sve je nekako bilo čudno. Bolničarkina uniforma je bila neuredna, zgužvana, a po kecelji je imala velike mrlje boje rđe. „Šta se dogodilo ovde?”, pitala sam usplahireno. „Doktor Žirar je mrtav”, odgovorila je i suze su joj ponovo potekle niz obraze. „U svojoj kancelariji...” Kolin nije čekao više ni tren. Potrčao je ka zatvorenim vratima na kraju hodnika. Krenula sam za njim, ali mahnuo mi je rukom da stanem. Sela sam na dugu drvenu klupu pored Džordža, osećajući se nemoćno, a onda sam se ugrizla za usnu i okrenula ka bolničarki. „Da li vam je to krv na kecelji?”, pitala sam. Klimnula je glavom. „Njegova?” Ponovo klimanje glavom. „Šta se dogodilo?”, pitala sam. „Da li se desila neka nesreća?” „Ne”, odgovorila je. „Bio je nož...” Suze su se pretvorile u snažne jecaje. „Ko je bio sa njim?”, pitala sam. „Niko, ne na kraju. Zatekla sam ga tako jutros kad sam stigla.” „Ko je od osoblja bio tu sinoć? Da li je iko čuo nešto?” „Ništa neobično.” „Gde je uboden?”, pitala sam. Džordž me je prostrelio pogledom. „Da li je ovo neophodno? Sirota žena je uznemirena. Zar ne možemo sad da je umirimo, a ispitivanje prepustimo policiji?” „O, neće nam biti potrebna policija, gospodine”, rekla je. „Sam je to učinio. Sečivo mu je bilo u ruci.” Lice joj je posivelo, a koža bila hladna. Potražila sam nešto čime bih je ogrnula i pronašla ćebe u ormaru malo dalje niz hodnik. Kolin je izašao iz kancelarije i pogledao me. „Hoćeš li doći da pogledaš?”, pitao je. „Treba li ti još jedan par očiju?” Bilo mi je drago što traži moju pomoć. Možda ovaj naš novi dogovor nije bio tako nedokučiv kako sam se u početku plašila. „Trebaće nam i više od toga. Ali, ti odlično zapažaš, Emili. Ako budeš mogla da podneseš prizor, voleo bih da čujem šta misliš.” Predala sam ćebe Džordžu, koji se dobro pobrinuo za bolničarku i zamolio bolničara da joj donese čaj. Kolin me je zaustavio pre nego što sam ušla u Žirarovu kancelariju. „Sigurna si?”, pitao je. „Jezivo je.” „Naravno da jesam”, uverila sam ga. „Ne može biti gore od Edit.” Gore možda nije bila baš najbolje odabrana reč. Doktor je sedeo, ispružen na stolici za radnim stolom. Jedna ruka mu je visila sa strane, a druga, u kojoj je držao oštar 129 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

hirurški nož, bila je spuštena u krilo. Krv mu je iscurila iz oba zgloba i ostavila sjajne zgrušane barice na podu i tamnu lepljivu mrlju na košulji i prsluku. Osetila sam žuč i zadržala dah; nisam bila sigurna želim li da gledam dalje. „Zašto bi to učinio?”, pitala sam. „Nije”, rekao je Kolin. „Ima ogrebotine na ruci. Borio se s nekim. Ne sumnjam da će mrtvozornik pronaći još znakova borbe. A ima i krvi na prozorskoj dasci.” Prišla sam prozoru, ali isprva nisam ništa videla. Međutim, kad sam pregledala svaki centimetar drveta, primetila sam mrljicu tamnocrvene boje razmazanu na ivici daske. „Nije mogao ostaviti ovo, a da ne krvari svuda između”, primetila sam. „Upravo tako”, složio se. „Vidiš li neku poruku? Ili nešto što liči na nju?” „Još je nisam pronašao. Hoćeš da pomogneš?” „Naravno”, odgovorila sam. „Ako dozvoljavaš.” „Ne rugaj se sada. Treba da pozovemo policiju. Hoćeš li moći ovde ostati sama ako ostavim otvorena vrata? Samo ću izaći da pozovem Džordža i zamolim ga za pomoć.” Klimnula sam glavom i čula ga kako razgovara s Džordžom dok sam je krenula u istraživanje sobe. Oproštajna poruka bi svakako bila ostavljena na nekom očiglednom mestu, ali na površini radnog stola, policama za knjige i ostalim stolovima nije bilo ničega. Neko je zatvorio doktoru oči, za šta sam bila zahvalna. Već mi je bilo dovoljno neugodno što sam kopala po stvarima mrtvaca. Ne bi mi pomoglo da sam osećala kako me njegov prazan pogled prati. Ponovo sam obišla prostor, ovog puta otvorila fioke radnog stola, ali uzalud. Sadržina im je bila savršeno obična. Okrenula sam se i pogledala leš sirotog doktora. I tada sam ga ugledala - ugao presavijenog papira uvučenog u džep sakoa. Pažljivo, tako da ne pomerim telo, izvukla sam ga i otvorila. Stranica je bila istrgnuta iz sveske na linije. On, koji nije kriv za sopstvenu smrt, ne prekraćuje sopstveni život. Ispod toga je bila povučena linija i usledila je još jedna rečenica: Nije trebalo nikad da je pustim. Naježila sam se kad sam pročitala. Osetila sam se još gore kad sam ugledala krv koja je probila Žirarovo odelo i umrljala poruku. Rukopis mi je bio poznat, ali nisam mogla biti sigurna i razmišljala sam kako da se vratim u sobu Lorana Prijea i proverim svoje sumnje. Iznenada, Kolin mi je dodirnuo rame i ja sam poskočila; nisam ga čula kad se vratio u sobu. „Uspeh?”, pitao je. Predala sam mu papir. „Hamlet, verujem”, rekla sam. „Sa dodatkom ličnije izjave. Našla sam mu u džepu.” „Brza si i delotvorna”, pohvalio me i uputio mi osmeh pre nego što je pogledao reči. „Ne verujem ni trenutak da je ovo on napisao.” „Zašto?” „Ko stavlja oproštajnu poruku u svoj džep?”, pitala sam. „Shvatam da mi je iskustvo ograničeno - ali, ipak ga imam.” Manje od godinu dana ranije pronašla sam leš osobe koja je ubila lorda Bazila Forteskjua - zločin za koji je bio optužen prijatelj mog muža. 130 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Pravi krivac je počinio samoubistvo pošto je otkriven. „Samoubice žele da svi vide njihove poslednje reči. Ne sakrivaju ih. I ne zaboravljaju da ih izvade iz džepa.” „Moguće”, rekao je. „Ali, šta ako ovo nije bilo namenjeno drugima? Šta ako ju je napisao samo za sebe?” „Ne veruješ da se ubio - već si to rekao.” „U pravu si. Ali, možda je ubijen a da je ipak napisao ove reci. „Osećao se krivim zbog Edit”, rekla sam. „Ili veruješ da je mislio na dete?” „Dete. Nije pustio Edit. Ona je pobegla.” „Nije pustio ni Lusi - poslao ju je.” „To je značajna razlika?”, pitao je. „Nisam sigurna.” „Pa, vredi razmisliti”, izjavio je. „Završio sam ovde. Hoćemo li ispitati što više zaposlenih pre nego što stigne policija i preuzme?” *** Kao što smo oboje očekivali, od osoblja smo dobili malo podataka. Kolin je naslućivao da je doktor mrtav od sredine noći, kad je bilo malo verovatno da bi neko čuo komešanje. Ordinacija mu se nalazila daleko od odetjenja s pacijentima, a bolničar koji je dežurao priznao je da je zaspao oko tri ujutru i probudio se posle šest. Doktor Žirar je često radio do kasno, pa nije bilo neobično što mu je u kancelariji gorelo svetlo. Džordž je ostao na klupi blizu glavnog ulaza u zgradu i čekao da završimo. Odlično je tešio bolničarku koja je pronašla telo i, pošto je objasnio da se školovao za lekara, ponudio se da pregleda bilo kog pacijenta kome je trebala hitna medicinska pomoć. Na kraju, njegove usluge nisu bile potrebne jer je partner doktora Žirara stigao ubrzo nakon policije, spreman da zameni kolegu. „Zašto ne bi sela sa Džordžom dok ja razgovaram s policijom?”, pitao je Kolin i nežno me uhvatio za ruku. „O čemu ćeš tačno razgovarati s njima?”, pitala sam. „Želim da prisustvujem ispitivanjima, da vidim njihovu procenu mesta zločina.” „Mogu li da ti se pridružim?” „Biće mi teško da ih ubedim da puste i mene da prisustvujem, čak i sa mojim dokumentima”, rekao je. „Dvoje bi već bilo previše.” Razočarano sam sela pored Džordža. „Pretpostavljam da nisi očekivala da ćeš ovako provesti dan”, primetio je. „Daleko od toga. I iako znam da će ovo zvučati pomalo neprikladno, žao mi je što nisi uspeo da razgovaraš s doktorom Žirarom. Tako sam priželjkivala da ti pomogne da izlečiš Madlenino stanje.” Odmahnuo je glavom. „To je svejedno bilo malo verovatno. Bio sam glup što sam se uopšte nadao. Trebalo je da budem pametniji.” Prekopao je po džepovima i izvukao tanku srebrnu kutiju. „Kako je bilo unutra? Noćna mora?” „Da”, odgovorila sam. Zapalio je cigaretu, snažno povukao i ispustio tanak mlaz dima u vazduh. „Mislim da ne bih podneo to da vidim. Da je ranjen, u redu. Proveo sam dovoljno vremena u vojsci da to prihvatim - ali kad su okolnosti beznadežne, kad je u pitanju ubistvo... ne mogu da 131 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

podnesem takvu vrstu surovosti. Čak i kad pregledaš bojno polje, postoji mogućnost da nekoga spaseš. Misliš li da smo stigli ranije...” „Ne”, odgovorila sam. „Mrtav je od sredine noći.” „Hoće li vam smetati da posle ovoga produžimo za Ruan? Hteo bih da posetim Prijeove, osim ako, naravno, nisi previše uznemirena posle ovoga što si videla.” „Više volim da guram dalje nego da jadikujem.” Izjava mi je bila iskrena, ali takođe me je pokretala i želja da vidim reakciju Prijeovih na vest o doktorovoj smrti. „Želim da izrazim saučešće, naravno”, rekao je. „Ali, ako ne smatraš da je to pregrubo, voleo bih da se raspitam i o Editinom lečenju i vidim misle li da joj je pomoglo. Ako jeste, možda bi vredelo da se vratim u bolnicu i razgovaram s bilo kim ko je radio na njenom slučaju.” „Da je bila moja ćerka, bilo bi mi utešno kad bi saznanja sakupljena o njenom stanju mogla sprečiti nekog drugog da pati.” „Još jedan razlog zašto mi se sviđaš”, rekao je. „Imaš predivan duh, Emili. Podsećaš me na moju dragu Madlen.” „Polaskana sam”, odgovorila sam jer nisam znala šta bih drugo rekla. „Znam koliko je obožavaš.” „Njoj sam ja centar sveta. Prihvata me. Ne pritiska me da posvetim život samo jednom cilju. Mislim da ne bi mnogo žena trpelo to što menjam strasti kao rukavice.” „Ali ne kad je ona u pitanju, nadam se.” „Ni slučajno. Za mene ne postoji druga žena. Stvoren sam za Madlen. Mislim da i ti osećaš slično prema svom mužu?” „Da”, odgovorila sam, i pocrvenela. „Odlično.” Pušio je cigaretu. „Život je mnogo srećniji ako si u braku s nekim koga zaista voliš.” Takvo razmišljanje bilo je očigledno, ali znala sam koliko često je zanemarivano. „Potpuno se slažem”, rekla sam. Neko vreme smo sedeli u prijatnoj tišini. „Šta ćeš uraditi ako zapadne u isto stanje kao i njena majka?” „Ponašaću se kao i do sada i brinuću se o njoj do kraja života. A kad je ne bude...” Odmahnuo je glavom. „Živeću sam i žaliti zbog svakog trenutka koji nisam s njom.”

132 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset peto poglavlje

Sat vremena kasnije, Kolin je završio s policijom i stekao utisak da je video sve dokaze koji se mogu sakupiti u bolnici. Ubica je ušao i izašao kroz prozor kancelarije. Došlo je do borbe i nije bilo jasno da li je opaki zločinac savladao doktora Žirara već na stolici, ili su se borili i on ga naterao da sedne. Ako je bilo u pitanju ovo drugo, uljez je počistio sve tragove rvanja pre nego što je napustio mesto zločina. Doktor je pretrpeo udarac u glavu, koji ga je verovatno onesvestio, posle čega mu je ubica presekao vene na zglobovima, podmetnuo oproštajnu poruku i pobegao. „Budalasto”, izjavio je Džordž kad smo se ponovo smestili u kočiju. „Kakva osoba može da uradi tako nešto?” „Najočiglednije je početi sa pacijentima”, rekao je Kolin. „Međutim, ni na jednom nema znakova koji bi otkrili da je učestvovao u tome.” „Drago mi je”, rekla sam. „Grozno je pomisliti da bi ga neko kome je pokušavao da pomogne tako divljački napao.” „Ali, zar nije strašnije pomisliti da je u pitanju neko zdravog uma?”, pitao je Džordž. „Neko ko nije zatvoren u duševnoj bolnici?” „Postoje li ubice zdravog uma?”, pitala sam. „Nijedna izvanredna duša nije pošteđena mešavine ludila”, dobacio je Kolin. „Aristotel, rekao bih.” „Sve vodi do Grka, zar ne, dragi?”, pitala sam. Brzo smo stigli do Ruana i smestili se u dnevnu sobu Prijeovih, ja pored Sesil, koja se obradovala što nas vidi. Madam Prije nas je dočekala sama i izvela je dobru predstavu, dočekavši nas kao da je naše prisustvo bilo ravno Hristovom drugom dolasku. To jest, sve dok nismo predstavili Džordža. „O, bože”, rekla je i pružila mu jednu ruku da je poljubi, dok je drugu stavila na čelo. „Gospodine Markame, oprostite mi, ali volela bih da sam vas mogla spasti od veze s mojim užasnim rođacima.” „Uveravam vas, madam, da je Madlen predivna i ljupka. Nema dame na čitavom svetu koja bi je nadmašila svojim vrlinama. Da ste imali zadovoljstvo da je upoznate, nikad više tu granu porodice ne biste smatrali užasnom.” „Ne bih očekivala drugo mišljenje od tako očito odanog muža”, rekla je. „Tek, ludilo koje ih uništava ne treba olako shvatati - to smatram užasnim. Izvinjavam se ako mi izražavanje nije bilo jasno. Moliću se da ga vaša žena izbegne.” „Koliko sam shvatio, i vaša strana porodice, koliko god poštovana bila, pati od iste boljke”, nastavio je Džordž ljubaznim glasom i uz širok osmeh. „Znači, znate našu tajnu, naravno”, rekla je madam Prije. „Nadam se da vas nisam uvredio”, rekao je Džordž. „Nadao sam se da ćete mi možda reći nešto o ćerkinom lečenju - da li joj je nešto naročito pomagalo.” „Volela bih da mogu, ali, nažalost, izgleda da nije ništa.” Lice joj je bilo tvrdo dok je govorila o Edit, ali je smekšalo kad se okrenula ka Kolinu. „Gospodine Hargrivse, Toaneta će biti više nego razočarana što vas nije videla. U poseti je prijateljici.” 133 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Šteta što nije došla na selo”, rekla sam uz osmeh vrhunske neiskrenosti. Sesil, koja je sedela do mene na kanabetu od konjske dlake, prigušila je podrugljivi smeh. „Mogla sam da priredim malu zabavu u njenu čast.” „To bi bilo lepo”, rekla je madam Prije. „Tako ste ljubazni što mislite na nju.” „Znate koliko nam je draga”, dodao je Kolin. Potisnula sam želju da ga šutnem. „Međutim, bojim se da vam ne nosimo dobre vesti. Sinoć je ubijen doktor Žirar.” „Doktor Žirar?” Zbunjenost joj je ispunila krupne oči. „Poznajemo li ga?” „On je lečio Edit, mama.” Nije bilo jasno da li je Loran vrebao negde u pozadini od trenutka kad smo stigli ili se kasnije tiho ušunjao. Ali kad je iskoračio iz senke i zagrmeo, kao da je sva toplota bila izvučena iz sobe. „Kako si mogla to da zaboraviš?” „Zašto očekuješ od mene da pamtim ime tog užasnog čoveka?”, pobunila se madam Prije. „Nije za nju učinio ništa korisno.” „Učinio je više nego ti.” „Lorane, zar ti nije već dosadilo da se sramotiš pred gostima?” „Ni najmanje. Ugledao sam se na svoju dragu majku.” Uzdahnula sam sa gotovo romantičnim oduševljenjem kad je prešao preko sobe i zalupio vratima. Loran me je napola plašio, napola zabavljao. Sviđala mi se drama koju je unosio u situaciju; to me je podsećalo na uzbudljiv roman. Dok je oko mene ponovo oživljavao razgovor, zapitala sam se šta je tačno mislio o doktoru Žiraru i koga je krivio za Editino bekstvo iz bolnice. Najviše od svega, želela sam da mu vidim rukopis. „Možemo li da ga pratimo?”, prošaputala sam Sesil. Sesil je kratko ćutala, skupljenih ruku, lupkajući palcem o palac. Gledala je u madam Prije, zatim u vrata, a onda je klonula na mene. „Mon dieu!”, uzdahnula je. „Sve mi se vrti. Kalista, hoćeš li me odvesti do moje sobe?” Trik joj je, mada neprimeren njenim samonametnutim standardima, poslužio svrsi. Kolin ga je odmah prozreo - posmatrao je dok sam je vodila ka stepeništu, bez ikakvog nagoveštaja zabrinutosti na licu. Međutim, nije mi promaklo da mu je bilo zabavno. „Oduševljena sam tvojom brzom reakcijom”, rekla sam dok smo se penjale stepenicama. „Nisi ni oklevala.” „Ne volim da gubim vreme”, rekla je Sesil. „A i bilo mi je užasno teško da glumim kako me onaj razgovor zanima. Šteta što nisam u sobi u kojoj si ti bila - mogle bismo da uđemo kod Lorana nenajavljene.” Popele smo se na gornji sprat i pokucale na Loranova zatvorena vrata, koja je bez oklevanja otvorio. Zatim ih je tako ostavio i vratio se do klavira. „Bila si sasvim u pravu, Kalista”, rekla je Sesil, koja je ušla za njim i oprezno zaobilazila gomile notnog papira. „Ima pretrpani um jednog genija. Ili barem pretrpanu sobu.” „Zašto ste došle?”, pitao je, prekrstio ruke i namrštio se na Sesil. „Lekar vaše sestre je mrtav. Ubistvo je izvršeno tako da izgleda kao samoubistvo. Loše urađeno, nikoga ne bi zavaralo. Nije profesionalac”, rekla sam. „Profesionalni ubica?”, nasmejao se Loran. „Ne mogu da odlučim da li da vas prezirem ili žalim, ledi Emili.” „Trenutno nemamo vremena ni zajedno ni za drugo”, primetila je Sesil. „Gde ste bili sinoć?” „Ja? Nagoveštavate li da sam ja ubio doktora Žirara?” Slegla je ramenima. „Moguće je, zar ne?” 134 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Osim činjenice da nisam imao razloga da mu želim smrt, nije moguće. Bio sam ovde čitavu noć.” „Sam?”, pitala sam. „Naravno. Mislite li da dovodim ljubavnice u majčinu kuću?” „Volite da mislite kako me zaprepašćujete, zar ne?”, pitala sam. „Ne budite naporni, Lorane. Može li vaša porodica da potvrdi da ste bili ovde?”, pitala je Sesil, a onda se okrenula prema meni. „Mislim, Kalista, da bih možda bila izuzetno dobar detektiv. Sjajna sam u ispitivanju osoba koje imaju značaja za istragu. Misliš li da postoji posebna vrsta odeće koju bi trebalo da nosim za to zanimanje?” Loran je uzdahnuo kao da mu ovo sve ide na živce, ali oči su ga izdale. U njima se ogledao smeh. „Iako bih mnogo voleo da vidim kako uvodite visoku modu u istragu, bojim se da nemam vremena za ove gluposti.” „Zar vas ne zanima šta se desilo s doktorom Žirarom?”, pitala sam. „Njegov ubica bi nas mogao odvesti i do ubice vaše sestre.” „To je očaravajuće, siguran sam, ali šta ja imam s tim? Sinoć sam bio ovde i svakako ne bih ubio sopstvenu sestru.” „Ko bi želeo da ga ubije?”, pitala sam. „Da li ga iko iz vaše porodice krivi za ono što se desilo Edit?” „Do trenutka kad je ona pobegla iz bolnice, nikoga u ovoj kući - izuzev mene - nije bilo ni najmanje briga za to kroz šta je prolazila. Razgovarali ste s mojom majkom. Laknulo joj je što joj je ćerka mrtva. Čudo da Edit nije sama sebi oduzela život kako su se prema njoj ponašali.” „Ne mogu da zamislim da je vaša majka ubila doktora Žirara”, rekla je Sesil. „To bi zahtevalo mnogo truda na načine koji joj nisu bili zanimljivi.” „Dobro je poznajete, zar ne?”, pitao je. „Dovoljno dobro.” „Šta je sa vašim ocem?”, nastavila sam. „Da li je bio zadovoljan Editinim napretkom? Njenim lekarom?” „Bio je zadovoljan što mu više nije u kući.” „Lorane, mislim da je jako važno da pronađemo dete vaše sestre. Koje je, trebalo bi da zapamtite, vaša nećaka”, rekla sam. „Edit je verovatno pokušala da je nađe, a ta sirota devojčica je i dalje sa čovekom koji joj je ubio majku. Sigurno ne želite da to ostane neprovereno?” „Šta želite od mene?”, pitao je. „Zar zaista niste ništa znali o Lusi?” „Ništa. Da jesam, sam bih je odveo na neko bezbedno mesto. I sad kad je taj beskorisni doktor mrtav, još je manje verovatno da ću ikad pronaći dete, o kome bi, moram da naglasim, trebalo ja da brinem.” „Vi?” Sesil je bila sumnjičava. „Neženja? Koji živi s roditeljima? Vi ste pogodni za vaspitanje devojčice? Koja je, koliko znam, već zadovoljno zbrinuta u udobnom domu? Oholi ste, Lorane. Oholi.” Odgovorio joj je, ali nisam čula šta. Pažnja mi je bila usmerena na gomilu rukopisa meni najbližih, na reči nažvrljane na vrhovima stranica i marginama. Sve je bilo ispisano istim rukopisom koji sam videla samo nekoliko sati ranije na navodnoj oproštajnoj poruci doktora Žirara. Srce mi je zalupalo u grudima i sagnula sam se da podignem list. „Jeste li napisali neku oproštajnu poruku u skorije vreme, Lorane?”, pitala sam. 135 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Kako se usuđujete?” Zgrabio mi je papir iz ruke. „Pomislila sam da sam prepoznala rukopis od poslednjeg puta kad sam bila u vašoj sobi. Dakle, zašto ste ga ubili? Da li je on zadržao Editinu bebu? Da li se zaljubila u njega? Jeste li bili ljubomorni?” Ošamario me je, snažno, preko usta. Posrnula sam dok je Sesil ostala bez daha i krenula ka njemu. Bez oklevanja sam je zaustavila, krenula sama napred, uzvratila mu udarac i gledala kako mu se grimizni trag širi obrazom. Nije rekao ništa, ali je podigao ruku do tog mesta. Odolela sam potrebi da dodirnem, pretpostavljala sam, isti takav trag na svom licu. „Stranica je bila istrgnuta iz sveske, nalik na onu što leži tamo”, rekla sam i pokazala na tanku svesku na poklopcu klavira. „Ne dirajte to.” Zakoračio je ispred mene i sprečio da krenem ka dotičnom predmetu. „Zašto ste tako zabrinuti ako nemate šta da krijete?”, pitala sam. „Šta je pisalo u poruci?” „Citat iz Hamleta. I napomena.” Slegao je ramenima. „Sinoć nisam bio ni blizu bolnice.” „Jeste li napisali poruku?”, pitala sam. „Nemam običaj da ostavljam svoje zapise kod mrtvaca.” „Objasnite mi onda kako ju je doktor Žirar dobio?” „Nema šta da se objašnjava. Ne možete dokazati da sam je ja napisao - nemate je kod sebe. Ako policija želi da me ispita, dočekaću ih raširenih ruku. Neće pronaći ništa.” Nešto u njegovom glasu je ukazivalo na nadmoćnu snagu istine u njegovoj poslednjoj izjavi. Policija neće naći ništa, ali samo zato što će Loran uništiti sve što bi im moglo koristiti pre nego što i pomisle da to potraže. Očajnički sam želela da zavirim u svesku, ali sam znala da mi neće dozvoliti. Policija bi mu mogla prepoznati rukopis na mnogo načina - ali mene nije trebalo dalje uveravati ko je napisao lažnu samoubilačku poruku. Želela sam da pročitam više, da otkrijem zašto bi neko učinio tako nešto. I zašto bi, pošto smo saznali istinu o Editinoj bebi, njen doktor - sasvim moguće jedina osoba koja je znala celu priču - bio ubijen. Da li je naša istraga pokrenula novo nasilje? „Lusi je jedino važna, Lorane”, rekla sam. „Moramo da je nađemo.” „Neprekidno sam pokušavao otkako ste mi rekli da je živa”, odgovorio je, glasom prigušenim i pretećim. „Saznao sam samo da ju je posećivao neki čovek po imenu Mirijel.” „Šta ste saznali o njemu?”, pitala sam. „Šta vi znate?” Oči su mu se suzile i smračile. „Imamo stvari koje je ostavio u sobi blizu duševne bolnice”, odgovorila sam. „Izuzetno su zanimljive.” „Treba da razgovaram sa ocem”, rekao je. „Oprostite što prekidam ovako sadržajan razgovor, ali nemam više ništa da vam kažem.” Sesil, rešena da oduzme svesku od njenog vlasnika, odbila je da se vrati na selo sa nama. Kolin joj je zabranio da dira svesku, ali se složio da je njen ostanak u kući Prijeovih razumna odluka - mogla bi da primeti nešto važno u ponašanju porodice. Međutim, znao je savršeno dobro da će sledeći put kad je sretnemo dnevnik biti u njenim rukama. 136 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Džordž je uspeo da se nekako zbliži sa madam Prije dok nismo napustili kuću - molila ga je da se vrati na čaj, ali nije pozvala i Madlen. „Tako liči na Madleninu majku”, rekao je dok smo se odvozili iz Ruana. „Barem onakvu kakva je bila pre nego što smo se venčali. Ekscentrična da, ali svejedno privlačna. Imala je sreće što je izbegla sudbinu moje tašte.” „Da li ti prenela neko korisno saznanje?”, pitala sam. „Ni trunku”, odgovorio je. „Zaista mi je žao što nisam upoznao gospodina Prijea. Sigurno je posebna ličnost. Gde se to skriva?” „Uglavnom uživa kod ljubavnice”, izjavio je Kolin. „I njihove ćerke.” „Još jedna ćerka?”, pitao je Džordž. „Ova je mnogo mlađa od Edit i Toanete”, rekla sam. Kolin me je potajno gurnuo u bok. „Mada, to se nas naravno ne tiče.” „Ne, naravno da ne”, složio se Džordž i tiho nasmejao dok se okretao da pogleda kroz prozor. „Sigurno je zanimljivo imati toliko dece.” U vazduhu je zavladala nelagoda dok smo svi skretali poglede jedni od drugih. Svi smo u sebi skrivali bol zbog svojih gubitaka. Niko nije progovorio do kraja puta. 21. jul 1892. Emilino raspitivanje za ćerku Markamovog baštovana podstaklo me je da i sama istražujem. Sluge nisu želele ništa da mi kažu, što me nije iznenadilo, ali poseta pekari u Frevilu nije završila samo kupovinom predivnog bageta punjenog šunkom i grijerom, već sam čula i priču koja je u ono vreme kružila. Dete je, izgleda, ipak umrlo na imanju, a dobri seljani su uvereni da njen duh obilazi okolinu. Smešno, naravno. Nemam vremena za žalosne krike i nejasna priviđenja. I trake, prema priči. Duh je, znate, sklon da ih ostavlja kuda god ide. Nema sumnje da ih ima sva dokona omladina u ovoj oblasti. Sad kad razmislim, videla sam traku zgužvanu na zemlji kad sam pre nekoliko dana išla na jahanje. Plavu, mada nisam sigurna da boja ima značaja. Kao da me je Emili pitala nešto o trakama u vezi sa detetom. Zaista se nadam da joj niko nije otrovao mozak takvom gluposti. Mišljenje o njoj mi se popravilo, ali i dalje je osetljivija nego što bih želela. Međutim, niko ne može da tvrdi da nije dobra učiteljica.

137 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset šesto poglavlje

Bila sam zadovoljna što sam zatekla pismo od gospodina Leblana kad smo se vratili u kuću gospođe Hargrivs. Uglavnom me je obaveštavao da nije saznao ništa novo, ali takođe je pitao može li uskoro doći u posetu jer mu je potrebna moja pomoć. Dodao je i da to može da sačeka dok ne pronađemo odgovore na smrt Edit Prije. Pomisao da sam nekome potrebna bila je više nego laskava. Kolin mi je povremeno dopuštao da mu pomažem, ali nije mu bilo teško ni da nastavi u mom odsustvu. Dopuštao. Kako sam mrzela tu reč. Jarka vatra gorela je u ogromnom kamenom ognjištu u dnevnoj sobi jer smo se nas troje udružili protiv vlage, svi vredno zadubljeni u rad. U Normandiji je bilo dana koji su više ličili na jesen nego na leto, ali hladno vreme nije bilo teško jer je sunce uspevalo da se probije kroz oblake dovoljno često da nas podseti da je jul. Gospođa Hargrivs i ja smo posle večere provodile dosta vremena uz Homera i bila sam oduševljena pesnikovim delom više nego ikad. Nikad pre nisam imala ulogu učiteljice i otkrila sam da sam kroz podučavanje svekrve naučila isto koliko i kad sam ga proučavala sama. Možda i više, zato što je razumevanje, koje mi je bilo potrebno da joj objasnim pravila grčke gramatike ili pomognem da analizira stihove, zahtevalo aktivnije i temeljnije razmišljanje nego kad sam učila sama. Uživala sam u svakom trenutku. „Ah!”, rekla je gospođa Hargrivs. „Sad shvatam: Vino me pokreće, očaravajuće vino, koje pokreće čak i mudrog čoveka da peva i da se nežno smeje, i podiže ga da igra i izvlači reči koje je bolje ne izgovoriti. Stvarno mi se sviđa ovo, Emili.” „Drago mi je”, rekla sam. „Potreban nam je, majko, porto”, predložio je Kolin. „Odgovara ovome što si upravo pročitala, a Emilino je omiljeno piće.” „Bojim se da ga nemam”, rekla je. „Moraćete se zadovoljiti konjakom.” Ovo je možda bio prvi put da se dama nije trgla na to što volim porto, koji se tradicionalno smatra muškim pićem. Moje poštovanje prema svekrvi sve je brže raslo. „Očekivaću da popuniš rupu u podrumu pre naše naredne posete”, rekao je Kolin i napunio nam čaše. Razgovor smo ponovo skrenuli na Prijeove. „Loranova osećanja prema sestri idu dublje nego što bi trebalo”, izjavila sam. „Da li je, možda, prešao neizrecivu liniju? Da li je možda bio ljubomoran na Vasea i besan kad je saznao da je Edit rodila dete?” „I ubio je?”, pitao je Kolin. Klimnula sam glavom. „Kako je saznao za bebu? Žirar mu nije rekao.” „Zaista je izgledao iznenađeno kad smo mu rekli da je Lusi živa”, rekla sam. „Ali, možda je samo odličan glumac. Čim je Edit nestala, počeo je da je traži. I ta potraga je možda otkrila istinu o devojčici.” „Zar to ne bi takođe otkrilo i devojčicu?”, pitala je gospođa Hargrivs. „Moguće”, rekao je Kolin. „Ali ne nužno.” „Da li je moguće da je bio tako ljut da je ubio sestru koju je voleo? I to na tako surov način?” Namrštila sam se. 138 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Jedini je član porodice koji ju je posećivao”, dodao je Kolin. „Možda se osećao dvostruko izdanim - prvo zato što je pronašla ljubavnika, a drugo - lagala mu je za bebu.” „Zar je nije viđao za vreme boravka u bolnici?”, pitala je gospođa Hargrivs. „Svakako bi i neznalica zapazila njeno stanje.” „Ne bi ga bilo tako teško sakriti”, rekao je Kolin. „Bila je u krevetu i možda je bila prekrivena brdom prekrivača. Loran možda nije ništa primetio.” „Što bi ga još više razljutilo čim je shvatio doktorovu pravu igru”, dodala sam. „Poruka u džepu doktora Žirara napisana je Loranovim rukopisom. To je čvrst dokaz.” „Možda je njegov rukopis”, ispravio me je Kolin. „Da”, rekla sam. „Ali, kladila bih se u život da je tako. Policija će potvrditi.” „Treba nam više dokaza od same poruke”, rekao je Kolin. „Čak i da ju je Loran napisao, neko drugi mogao je da je podmetne u doktorov džep.” „Tu je takođe i Vase”, rekla sam. „Moramo ga pronaći.” „Ubedio sam kancelariju Legije stranaca da mi daju dve adrese koje im je naveo”, rekao je Kolin. „Ali, kasnije raspitivanje mi nije donelo ništa novo, pa je vreme za ličnu posetu.” „Zašto ne bismo tamo otišli sutra?”, pitala sam. „Neće biti neophodno. Ostani ovde i pozabavi se Sebastijanom. Imamo opkladu, znaš.” „Ubistvo je važnije”, rekla sam. „Ne pokušavam da ti dajem besmislene zadatke”, pravdao se. „Znaš me bolje nego da tako misliš. Ubeđen sam da tvoj stari prijatelj ima više veze sa svim ovim nego što smo to do sada shvatali. Uzeo je Moneovu sliku, doneo je Markamovima i odneo je od njih - lepo se zabavio, ali počinjem da sumnjam da nije bio u blizini samo da bi pratio tebe.” „Pitam se...”, zaćutala sam. Nisam želela ništa više da kažem naglas. Pitala sam se da li je Lusi kod Sebastijana. Pitala sam se da li je on Žil Vase. „Koliko dugo misliš da ćeš me ovako smirivati?” „Bez sumnje ne dugo”, rekao je. Zadirkivanje u njegovim rečima, pomešano sa toplim prodornim pogledom, duboko me prodrmalo. Poželela sam da se nagnem i poljubim ga, da mu osetim ruke oko sebe, da ga slušam kako mi mrmlja nežne reči u vrat. „Ne bi trebalo da budem odsutan duže od nekoliko dana”, nastavio je. „Možda bi mogao da mi kupiš ponija kad se vratiš, ako budem dobra devojčica”, uzvratila sam mu. „Ne zaboravi, Emili, znam da si intelektualno sposobna barem koliko i ja. Štitim te samo zbog fizičke slabosti.” Majka mu se nakašljala. „Dosadno je ponavljati priče koje su već jasno rečene”, pročitala je. „Jednostavna rečenica. Očigledna istina. Drago mi je što si me vratila Homeru, Emili.” „Znači, treba da pronađem Sebastijana?”, pitala sam Kolina kad smo se povukli u našu sobu, dok mi je pomogao da otkopčam dugi niz sićušnih dugmadi na leđima haljine, provlačeći ih kroz svilene kukice. 139 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Siguran sam da ćeš ga lako pronaći.” Poljubio me je u zadnju stranu vrata. „Kupi nešto što misliš da će voleti da ukrade.” „Neće biti teško. Imamo unapred dogovoren način kako da ga dozovem”, rekla sam i objasnila mu kako mi je dao svoju kravatu da je okačim na prozor. „Mada, skoro da je šteta. Bilo bi mnogo zabavnije kad bih ga prevarila da nešto ukrade. Mogla bih otići na dan-dva u Pariz i kupiti pravi neprocenjivi predmet, neodoljiv našem omiljenom lopovu. Shvataš da bi mi bio večiti dužnik kad bih to uradila. I onda bih zatražila uslugu i navela ga da ujedini snage sa Krunom - i ti bi izgubio našu opkladu.” „Vredelo bi rizikovati”, rekao je. „Međutim, srećom, vaš dogovor me je od toga zaštitio. Ali, nećemo sad više o tome. Ako se nećemo videti nekoliko dana, draga ženo, ne želim da provedemo poslednje zajedničke sate tako što ćemo raspravljati o bezbrojnim divnim osobinama Sebastijana Kapea.” „Nećemo?”, pitala sam. Sad mi je odvezivao korset. „Šta si još imao na umu?” „Mislio sam da bismo možda mogli igrati šah”, predložio je. „Baš šteta što nemamo figure u sobi.” Oslobođena stega, okrenula sam se ka njemu i prešla mu prstom preko usana. „A nema ni table. Moraćeš pronaći drugi način da se zabaviš. Imaš li nekih predloga?” „Ništa što mi služi na čast”, rekao je. „Ti su mi omiljeni.” Izvukao mi je ukosnice iz kose dok mi nije pala niz leđa. Poljubila sam ga. „Loše utičeš na mene”, izjavila sam. „Da li bi želela drugačijeg muža?” I tada su, u trenutku, sva zbunjena i pomešana osećanja koja sam proteklih dana gajila prema njemu nestala. Volela sam ga, čak i kad je želeo da me zaštiti. Čak i kad je zaštita značila ograničavanje moje slobode. Nisu ga društvo ili neka samovoljna pravila navela da me sputava - već čista i jednostavna ljubav. Nežnost i briga. Želja da me ne izgubi pre nego što je morao. Rastopila sam mu se u rukama i dopustila da me odnese u krevet. Bilo je savršeno. Osim najsitnijeg, najmračnijeg dela moje duše, koji se bunio što ne mogu i ja da zaštitim njega.

140 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset sedmo poglavlje

Kiša je počela da pada u pola jedanaest, pa sam se uvila u debeli ogrtač i uvukla u najotpornije cipele pre nego što sam krenula da se nađeni sa Sebastijanom u ponoć. Pre nego što je Kolin otišao, ispričala sam mu šta nameravam da uradim - nisam želela ništa da krijem od njega - i sad sam se tiho kretala kroz kuću, zaustavljajući se dvaput kad mi se učinilo da sam čula korake, zatim sam ponovo krenula ka vratima, tiho ih otvorila i uzdahnula od olakšanja kad sam napolju osetila sladak, vlažan vazduh. Navukla sam kapuljaču, što se, s obzirom na silinu kojom je kiša tukla po zemlji, pokazalo kao uzaludan trud. Oblačno nebo je značilo da nema mesečine, pa sam oprezno zakoračila u pomrčinu, ne zato što sam bila zabrinuta da ću pasti na klizavoj stazi ispred kuće, već zato što me je sve okolo navodilo da poželim da poskočim. Hladne kišne kapi su se pretvarale u paru čim bi dotakle zemlju i ispuštale obeshrabrujuću izmaglicu, koja je šarala kroz drveće na imanju. U daljini se kotrljala grmljavina, a jedino ublažavanje crnila noći dolazilo je od povremenog sevanja munje. Pomišljala sam da ponesem lampu, ali nisam želela da privlačim na sebe nepotrebnu pažnju. Zvuk oluje i vetra koji ju je pratio otežavao mi je da čujem korake, što mi je stvaralo dodatnu napetost. Znala sam da će Sebastijan doći. Ali, volela bih da sam mogla da oslušnem hoće li nam se pridružiti i neko nepoželjan. Setila sam se trenutaka straha u Londonu, kad sam se bojala da će čovek koji mi je ubio prvog muža možda probati da napadne i mene. Koliko god grad izgledao strašan, sa uskim ulicama i strelovitim senkama, selo me je plašilo još više. U gradu nikad nisi zaista sam. Uvek ima slugu ili kočijaša ili pešaka na ulici, koje možeš dozvati. Ovde, međutim, niko ne bi čuo moje pozive u pomoć ukoliko bih se previše udaljila od kuće. Baš kao što niko nije čuo krike Edit Prije kad ju je ubica napao. Zato i nisam imala nameru da zakoračim van dvorišta gospođe Hargrivs. Ali, čak mi se i to činilo predaleko od tople udobnosti njenog prostranog doma. Zadrhtala sam, mokra od pljuska, koji je postajao sve jači što sam duže čekala Sebastijana. Držala sam se čvrsto za šipke na gvozdenoj ogradi u pokušaju da zaustavim podrhtavanje ruku i pogledom sam tražila prijatelja po putu, povremeno se osvrćući za slučaj da mi priđe s leđa, kao ranije. „Kalista!” Šapat mu je bio promukao i došao je iza drveta nekoliko koraka od mene. „Dođi ovamo, brzo.” Poslušala sam ga, bez oklevanja. „Neko me je pratio ovamo”, saopštio mi je. „Moram te uvesti unutra.” „A šta je s tobom?”, pitala sam. „Bojim se da ću ti se možda pridružiti. Može li tvoja svekrva da mi da sobu?” To pitanje sam teško mogla da postavim gospođi Hargrivs tako brzo nakon što je odnos počeo da nam se otkravljuje, ali nisam videla drugu mogućnost. „Kako si ušao na posed?”, pitala sam. „Preko zapadnog zida”, odgovorio je. „Čuo sam da je neko skočio za mnom za manje od minute.” 141 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Srce mi je tuklo. Kuća mi je izgledala milionima kilometara daleko. „Hoćemo li biti sigurni unutra? Ili će nas i tamo potražiti?” „Nemam pojma, ali ne može biti opasnije unutra nego napolju.” Pogledala sam okolo što sam podrobnije mogla u potrazi za znacima neuobičajenog kretanja i načuljila uši da čujem od kiše. Zadovoljna što nema vidljive opasnosti najbolje što sam mogla - zgrabila sam Sebastijana za ruku i potrčala brzo do ulaznih vrata. Proleteli smo kroz njih i naleteli na moju svekrvu, koja je stajala sa druge strane. „Pretpostavljam da imaš razumno objašnjenje?”, pitala je odmeravajući Sebastijana od glave do pete. Najelegantnije joj se naklonio, iako mu se voda slivala sa cilindra, koji je skinuo istog trena kad ju je ugledao. „Oduševljen sam što vas ponovo vidim”, izjavio je. „Predugo sam bio lišen vašeg izvrsnog društva.” „Gubite vreme u pokušajima da me očarate”, odbrusila je. Brzo je procenila situaciju kad sam joj ispričala šta se dogodilo i povukla bogato izrezbareni konopac zvona. „Ti, Emili, moraš odmah da se presvučeš u suvu odeću. Vi, gospodine Kape, morate učiniti to isto. Ostanite ovde, neću da mi sve iskvasite.” Pojavio se sluga, razbarušen, sa pomerenom belom perikom, zadihan jer je najverovatnije trčao stepenicama. „Madam?” „Motri na ovog čoveka. On je lopov. Odmah ću se vratiti sa odećom za njega. Ne ispuštaj ga iz vida i ne dozvoli da te zavara svojim smešnim ponašanjem.” Povela me je na sprat, ali nije rekla ni reč sve dok nismo stigle do spavaće sobe koju sam delila s njenim sinom. „Šta je svrha ovog trčkaranja unaokolo usred olujne noći?” Objasnila sam joj da je Kolin tražio da razgovaram sa Sebastijanom. A zatim sam joj objasnila kako smo se Sebastijan i ja dogovorili da ga dozovem. Ušla je u našu garderobu i počela je da pregleda Kolinovu odeću, tražeći nešto što bi neočekivani gost mogao da obuče. „Misliš li da će biti koristan?”, pitala je. „Nadam se.” „Hajde da otkrijemo”, rekla je. „Presvuci se i siđi. Tražiću od sluge da i dalje pazi na gospodina Kapea dok se oblači. S tim ne smemo da rizikujemo. Nadajmo se da Kolinu neće smetati što smo mu pozajmile odgovarajuće odelo. Njegovo odelo ćemo mu spremiti za sutra.” Krenula je iz sobe, ali sam je zaustavila. „Gospođo Hargrivs...” Nisam mogla sprečiti drhtanje u glasu. „Hoćete li me sačekati? Uplašila sam se. I Sebastijan je čuo da ga je neko pratio. Ja...” „Ne govori ništa više”, rekla je i celom težinom se naslonila na zatvorena vrata spavaće sobe. „Niko se neće probiti ovamo. Sad... suva odeća. I daj mi tu mokru.” U glasu joj se osećala smirenost, koja me je podsetila na Kolina u napetim situacijama. Bio je majstor za pribranost usred ludila. Vrlo brzo smo se vratile u prizemlje i uskoro je postiđeni Sebastijan, mokre i raščupane kose, sedeo prekoputa nas u malenoj radnoj sobi, u kojoj se najviše isticao ogroman mesingani globus. Visoke, elegantne stolice okruživale su sto od abonosa, koji nas je razdvajao od njega, dok je sedeo naslonjen na njegovu površinu, stežući ruke. „Iskreno se izvinjavam što sam vam se ovako nametnuo”, rekao je. „Snaja mi je sve ispričala. Ko vas prati?” „Bojim se da nemam pojma”, odgovorio je. 142 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„O čemu si želela da razgovaraš s ovim čovekom, Emili?” „O detetu Edit Prije”, odgovorila sam odlučno zureći u Sebastijana. „Devojčici s kojom si bio poslednji put kad sam te videla usred noći?” „Na šta, za ime sveta, misliš? Bio sam sam”, odvratio je. „Čula sam je kako plače. To me je i izvelo u dvorište. I videla sam njenu traku na putu - istu onu koju si pokupio i poneo kad si krenuo.” „Kalista - Emili - nemam je”, rekao je. „Ne znam o čemu pričaš. Kao što sam ti rekao te noći, imaš priviđenja, bez sumnje usled bola zbog sopstvenog gubitka.” „Gospodine Kape.” Gospođa Hargrivs se ispravila. „Nećete mučiti člana moje porodice.” „Uveravam vas da nemam takvih namera”, branio se. „Ali, ona brka dve stvari lokalnog duha i nestalo dete.” „Lokalnog duha?”, pitala sam. „Ne pravi se nevešta”, rekao je. „Markam ti je ispričao za devojčicu koja je pala niza stepenice. Šta mislite o natprirodnim pojavama, gospođo Hargrivs? Verujete li u njih?” „Nisam o tome mnogo razmišljala”, odgovorila je. „Nikad mi nije bilo zanimljivo.” „Ali, ne možete poreći da se ovde dešavaju čudne pojave - i nemaju sve jednostavna, ili čak ljudska, objašnjenja”, nastavio je Sebastijan. „Naravno da mogu”, usprotivila se gospođa Hargrivs. „Nisam videla ništa što bi me ubedilo u suprotno.” Sebastijan se okrenuo ka meni. „Zar ne misliš, Kalista, da bi duh izgubljene devojčice mogao potražiti ženu kojoj nedostaje dete?” Jedva sam disala i procedila. „Ako je to slučaj, ostala bi uz Madlen”, odgovorila sam. „Ne ako ju je Madlen gurnula niza stepenice.” Ostali smo budni do pola noći, ali bilo mi je teško da pratim razgovor. Nadala sam se da Sebastijanove reći nisu bile tačne. Madlen sigurno ne bi mogla da učini tako nešto. Stresla sam se od užasa na tu pomisao, podsetila se da nemamo dokaza i da samo nagađamo zato što smo uplašeni. Sebastijan je i dalje tvrdio da ga je neko pratio, ali niko nije hteo da izađe i potraži uljeza - za to bi nam trebao Kolin - i na kraju smo odlučili da će biti najbolje da pođemo na spavanje. Kiša je još padala kad mi je Meg ujutru donela čaj. „Dešava li se nešto uzbudljivo u kući, madam?”, pitala je i spustila mi poslužavnik na krevet. „Ništa dobro”, odgovorila sam. „Jesi li čula neka govorkanja o ubistvu Edit Prije, Meg?” „Ne, nisam”, rekla je. „Svi pričaju, naravno, ali nema mnogo šta da se kaže, znate. Niko nema pojma ko je to uradio i svi mi, to jest, svi ispod stepeništa, ubeđeni smo da je u pitanju Trbosek, madam, bez obzira na to šta policija sad priča. Svima sam ispričala kako sam bila u Londonu kad je on tamo vršio svoja zlodela.” Sjaj u Meginim očima mi je rekao koliko uživa u tome što je stručnjak za lokalnog Trboseka. „Jeste li čuli i neke druge priče o nasilnoj smrti?”, pitala sam. „O, mislite na devojčicu? Čiji je otac radio za Markamove?” „Da, na nju.” Srce mi je ubrzano zakucalo. „O tome niko više ne priča”, rekla je. „Raspitala sam se jer sam znala da ćete želeti da čujete sve o nekim drugim sumnjivim smrtima.” Naglasila je te reči tako pažljivo da sam 143 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

morala da suzbijem smeh. „Nemam ništa zanimljivo da vam prijavim. Sahranjena je u zamku, znate.” „Zamku Markamovih?”, pitala sam. Klimnula je glavom. „Grob joj nije obeležen. Da ne bi uznemiravali gospodaricu kuće. Koja, ako ćete mi oprostiti moju drskost, ne može da, pa...” „Ima dece?” „Da, madam, hvala. Ne volim to da kažem, znate. Naročito posle...” „U redu je, Meg. Cenim to.” Popila sam čaj i obukla se što sam brže mogla, nestrpljiva da krenem na dnevni zadatak. Gospođa Hargrivs se složila da bi trebalo da pokušamo da nađemo Lusi i smatrala je da će mi Sebastijan biti dragoceno društvo dok sprovodim istragu. Ona, naravno, nije želela da činim ništa što je opasno, ali nije se protivila mom planu da se vratim u duševnu bolnicu i ponovo pretražim Editinu sobu. „Prava si vragolanka”, izjavio je Sebastijan dok smo se penjali u kočije; mahnuli smo joj kad smo krenuli. „Ne bi se složila s tim da potražiš Žirarovu kuću. Ili uradiš bilo šta od onoga što ćemo sigurno uraditi čim se zaneseš.” Podigla sam obrvu. „Sebastijane, nemoj da zažalim što sam te povela”, odbrusila sam. „Ne možeš zažaliti što si me povela. Ne bi ti dopustili da sama izađeš iz kuće.” Dopustili. Ponovo. Međutim, bio je savršeno u pravu, a s obzirom na ono što se dogodilo prethodne noći, ne bih ni sanjala da pođem sama. Kolinova majka je rano ujutru obavestila inspektora Godea i zamolila ga da dođe i potraži dokaze o tome da je neko pratio Sebastijana. Niko nije očekivao da će iskopati bilo šta korisno. Ne odobravam laganje i to svakako nije navika koju bih volela da usvojim. Sebastijan i ja smo, u stvari, išli u duševnu bolnicu. Bilo je teoretski moguće da je i nama i policiji promaklo nešto u Editinoj sobi i ne bi škodilo da je još jednom pretresemo. Ali, takođe sam znala da bi neko od osoblja umeo da me uputi do Žirarove kuće. Nadala sam se kako ću tamo pronaći neki trag koji bi mi pokazao put ka Lusinom staratelju. U bolnici je opet uspostavljen red, iako nigde nije bilo one razbarušene bolničarke. Druga, koju sam srela samo u prolazu onog dana kad je Žirar ubijen, toplo me je pozdravila i brzo nam pokazala Editinu sobu. „Svi su je već pregledali više puta nego što mogu da izbrojim, znate”, rekla je. „Policija?”, pitala sam. „I doktor, naravno, čim je nestala. I policija ponovo kad su je pronašli mrtvu.” Pokrila je usta. „O, to ste bili vi, zar ne, madam?” „Jesam.” „Nadam se da ćete mi oprostiti”, rekla je. „Ne razmišljajte o tome”, umirila sam je. „Nema više šta da se kaže na tu temu. Da li je još neko pregledao sobu?” „Da vidim... njen prijatelj, gospodin Mirijel.” „Kad je on dolazio?” „Odmah posle smrti gospođice Prije”, odgovorila je. „Znate li kuda je otišao kad je otišao?”, pitala sam dok je uzbuđenje u meni raslo. „O, ne”, rekla je. „Nije mnogo pričao. Bio je užasno uzrujan zbog gospođice Prije.” Sebastijan je stajao potpuno mirno u uglu sobe, kao da ne obraća ni najmanju pažnju na naš razgovor. „Da li je Editina porodica pokupila njene stvari?”, pitao je. 144 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Niko nije došao neposredno pošto smo čuli za njeno ubistvo. Mada, na kraju se pojavio brat.” Okrenula se ka meni. „I on je pretražio sobu. On i onaj pisac.” „Gospodin Leblan?”, pitala sam iznenađeno. „Da. Gospodin Leblan. Nisam bila sigurna sećam li mu se imena. Ali, teško bih zaboravila njegove brkove.” „Kad je on bio?”, pitala sam. „Dan posle smrti doktora Žirara.” „Da li je našao nešto?” Iznenadila sam se što mi gospodin Leblan nije ništa rekao o svojoj poseti. „Ne bih rekla. Radi se o tome, madam, da smo zaista temeljno očistili sobu kad je otišla. I još jednom kad su nas obavestili da je umrla. Ništa nije ostalo.” „Ne, osim ako si dovoljno pametan i znaš gde da tražiš. Imam veoma široko znanje o izradi nameštaja - ljudi misle kako su strašno pametni kad sakrivaju vrednosti u komade koji nemaju fioke”, oglasio se Sebastijan. Hodao je polako kroz sobu i pregledao svaki predmet u njoj. Tada mu se čelo nabralo, prišao je krevetu i počeo da odvrće ukras na metalnom uzglavlju. Kad ga je skinuo, zavukao je dva tanka prsta u stub pre nego što je ukras vratio na mesto i ponovio postupak i sa druge strane. Ovog puta izvukao je čvrsto uvijen svežanj papira. „Ponekad je, draga devojko, potreban gospodin koji razmišlja van uobičajenih granica pristojnosti.”

145 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset osmo poglavlje

„Ljubavna pisma”, rekla sam ravnajući stranice na krilu. Svi smo sedeli na nekadašnjem Editinom krevetu u maloj praznoj bolničkoj sobi i čitali reći tako nežne i ljupke i iskrene da su mi navrle suze na oči. Međutim, Sebastijan je ostao ravnodušan. „On je bio neiskren”, rekao je. „Ni blizu dovoljno romantičan. Ja sam bio mnogo bolji prema tebi.” Uputila sam mu, kako sam se nadala, ljutit pogled. „Žil. To jest Vase”, rekla sam. „Znači, znao je da je ona ovde. Ali, niko se ne seća da ju je ikad posetio?” Bolničarka je odmahnula glavom. „Videli ste da sam proverila beleške pre samo jedne minute. Niko ko se tako predstavio nije bio ovde.” Sebastijan je uzdahnuo. „Zar nije očigledno da je on tvoj zagonetni gospodin Mirijel?” „Ne poklapa se s vremenom kad je bio u Legiji stranaca”, odgovorila sam. „I osim toga, da je bio tako blizu zar je ne bi krišom odveo ubrzo pošto je...” Nisam želela da spominjem bebu pred bolničarkom. „Čim je shvatio da je ovde? Zašto bi je ostavio ovde?” „Bilo joj je potrebno lečenje, madam”, ubacila se bolničarka. „Nije bilo sumnje. Bilo je dana kad nije znala gde je.” „Zato je iznajmio sobe u blizini, pod lažnim imenom, da je posećuje bez privlačenja pažnje njene porodice. Postalo mu je jasno da doktor barem pokušava da joj pomogne, pa je nije pritiskao da odmah ode”, predložio je Sebastijan. „Da li joj se stanje imalo poboljšalo tokom njenog boravka ovde?”, pitala sam. „Ne mogu tačno da kažem”, rekla je bolničarka. „Gospođica Prije je bila pacijentkinja čije se stanje stalno menjalo. Nekad je bila normalna kao i vi, a drugi put je viđala duhove. Nije mogla otići kući.” „Ali gospodin Vase - gospodin Mirijel - možda je mislio drugačije”, rekla sam. „Ili, možda...” Ponovo sam se zaustavila i preusmerila pažnju. „Znate li gde je živeo doktor Žirar? Pitam se da li je imao neku ličnu prepisku sa gospodinom Mirijelom?” „Zar to policija ne bi otkrila?”, pitala je. „Samo ako su znali kako da traže”, rekla sam. „Svakako biste mogli da nam pomognete da nađemo kuću? Svejedno ga ne možemo uznemiravati.” „Pretpostavljam da ne”, odgovorila je uvijajući krajeve kecelje. „Ne može biti više povređen nego što jeste.” Uskoro smo lupali na vrata stare jednospratne kuće, na četvrt sata vožnje od duševne bolnice uzanim nekaldrmisanim putem. Izdanci zelenila štrčali su sa vrha trščanog krova, a drveni zidovi su blistali od nedavnog krečenja. Uredna staza od glatkog okruglog kamenja vodila je do ulaza, a kao kod skoro svake seoske kuće koju sam videla u Normandiji, bašta je bila prepuna hortenzija. Kao što smo očekivali, niko nije odgovorio na kucanje. Pogledala sam u Sebastijana, uverena da nema vrata na Zapadnoj hemisferi koja bi se njemu oduprla. „Znači, ne bi se radije uvukla kroz prozor?”, pitao je. 146 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ne”, odgovorila sam. „Kakva šteta”, rekao je. Uz uzdah je izvukao nešto iz sakoa - tanku metalnu traku - i u roku od nekoliko trenutaka vrata su se otvorila. Teatralno je zamahnuo rukom s otmenošću dvoranina i naklonio se. „Posle vas, draga gospo.” Usplahirila sam se kad sam zakoračila u kuću. To što smo radili nije bilo naročito etički, a iako je Sebastijan obio bravu, ja sam pravdala naše postupke, govoreći sebi da to što tražimo znake koji bi nas odveli do Lusi može biti samo za opšte dobro. Mali hodnik vodio je do udobne dnevne sobe, prepune knjiga, papira i pastela normandijskih predela. Krenula sam ka radnom stolu u dalekom levom uglu, ali Sebastijan me zgrabio za ruku. „Dozvoli meni, Kalista”, rekao je. „Ovo je moja teritorija.” Koračajući tiho, prešao je preko sobe, ispitujući svaki predmet, svaki papir, svaki kvadratni centimetar poda, zidova, tavanice. Ali, kad sam krenula za njim, pošto se uputio ka doktorovoj spavaćoj sobi, zaustavio me je. „Ne”, rekao je. „Pomoći ću ti, Kalista, ali ne možeš očekivati pristup tajnim sredstvima mog uspeha. Možda odlučiš da se posvetiš kriminalu i ukradeš sve što valja i što i ja želim.” „Sebastijane...” „Ne.” Ućutkao me je čvrsto mi rukom preklopivši usta. „Ne prihvatam. Slobodno istražuj kad završim, ali vrlo bih se iznenadio kad bi pronašla nešto što policija već nije.” „Policija nije tražila podatke o Lusi.” „Samo izvoli”, rekao je i preterano se naklonio. „Ali ako napraviš nered, neću poći za tobom i ispravljati tvoje greške.” „S tobom nema rasprave, zar ne?”, pitala sam. „Mogla bi da se raspravljaš danima ako želiš”, rekao je. „Ali, to te neće nikuda odvesti. Neumoljiv sam.” „I ponosiš se time.” „Sasvim.” „Dobro”, rekla sam. „Sačekaću te ovde.” Zatvorio je vrata spavaće sobe za sobom dok sam ja uspela da prigušim uzdah. Sebastijan je bio baraba, ali zabavna baraba, i imao je svojih čari. Dok sam ga čekala, pažljivo sam pregledala Žirarove knjige. Većina se odnosila na medicinu. Tu su takođe bili primerci Američkih ptica Džona Džejmsa Odubona, Biblija na latinskom i mala zbirka romana. Skoro svi romani bili su francuski. Pregledala sam naslove i skinula jedan na engleskom, Velika očekivanja Carlsa Dikensa. Nisam je izabrala zato što je bila na mom maternjem jeziku, već iz sasvim drugog razloga: bila je to priča o malom siročetu sa tajanstvenom dobročiniteljkom. Savršeno mesto da se sakriju podaci o Lusinom staratelju. Dok je Sebastijan izašao iz spavaće sobe, pročitala sam gotovo tri poglavlja knjige. „Drago mi je što se zabavljaš”, rekao je. „Ovde nema ničeg naročito zanimljivog. To jest, ničeg što bi tebe zanimalo.” „Šta si uzeo?” „Moi?”32 „Sebastijane.” Oštro sam ga pogledala. „Neku dugmad za manžetne. Nikome neće nedostajati.” 32

Franc: Ja? (Prim, prev.)

147 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Zatvorila sam knjigu i skrstila ruke. „I?” „Nije valjda da veruješ da su mu slike vredne moje pažnje. Obične su.” „Šta još?” „Ima neku izvanrednu mesinganu dugmad iz osamnaestog veka.” „Vrati ih”, rekla sam. „Zašto? Da ih prodaju nekoj nezahvalnoj budali, koja će ih verovatno staviti na lutkinu odeću umesto da ih upotrebi za nešto razumno?” „Nije na tebi da o tome odlučuješ, Sebastijane.” „A zašto? Imam dobro oko. Volim predmete koje oslobađam i postaram se da ih dobro udomim. Šta ima loše u tome da ispravim male nepravde?” „To što će neka dugmad pasti u pogrešne ruke teško mogu da nazovem nepravdom”, primetila sam. „Zapamtiću tvoju bezosećajnost, Kalista, i odmah ću da te precrtam sa spiska ljudi kojima bih dao tako izvanredne predmete.” „Vrati ih.” Ljutito sam ga pogledala. „A onda možemo otići da razgovaramo s Lusinim starateljem.” „Ako ga možemo naći. Moram da pretražim i ostatak kuće”, objavio je. „A to ne mogu ako mi ne daš malo vremena da ožalim gubitak ovih dugmadi.” „Vrati i dugmad za manžetne.” „Baš si me razočarala.” „Tvoje ljubazne reći mi znače sve na svetu”, rekla sam. „Ali, nema potrebe da nastavljaš potragu. Pronašla sam sve što nam treba.” „Ne”, rekao je i loše odglumio da je ostao bez daha. „Kreni”, rekla sam. „I ne zaboravi dugmad za manžetne.” „Tako si užasna prema meni”, rekao je. „Ipak, obožavam tvoj stil. I ako si zaista našla to što kažeš, možda ću te pozvati u moju opaku zločinačku jazbinu.” Nestao je u sobi, gde sam sumnjala da je bilo šta vraćao. Ipak, morala sam barem da pokušam da ga nateram da postupi ispravno. Prelistala sam Velika očekivanja i ponovo zastala na stranicama gde Pip saznaje ko mu je dobročiniteljka. Neko je na marginama nažvrljao ime i adresu, Mari Sapen u ne tako dalekom gradu po imenu Baranten - to je morala biti Lusina starateljka. Sadržaj je bio previše savršen da bi se to odnosilo na nešto drugo. Moj zaključak nije sasvim ubedio Sebastijana kad se vratio iz spavaće sobe, ali morao se složiti da nismo mogli ništa bolje da pokušamo i da treba da istražimo. „Međutim, to će biti bezuspešan poduhvat”, rekao je, očito nezadovoljan što je bez dugmadi. Nisam mogla da odredim da li glumi neraspoloženost da bi me uverio da ih je vratio ili je bio iskreno nezadovoljan. „Zašto bi inače doktor Žirar napisao tako nešto upravo na tom mestu upravo u toj knjizi?”, pitala sam dok nam je kočija jurila ka Barantenu. „Postoji bezbroj odgovora na to pitanje, Emili”, rekao je. „Možda je ta Mari Sapen prelepa žena koju je doktor upoznao na odmoru, dok je čitao Velika očekivanja.” „Možda je Mari Sapen pacijentkinja po koju je morao da ode”, dodala sam. „Možda je bolničarka s kojom je želeo da razgovara. Ili žena koju je zaposlio da brine o njegovoj ostareloj majci - takvo ime bi neko sigurno želeo da zabeleži u romanu.” „Drago mi je što vidim da si se uživela”, rekao je skidajući svoje besprekorne rukavice. 148 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ali, možda ćeš otkriti, Sebastijane, da sam u pravu. Moje razmišljanje nije bez logike. To ne dokazuje da je bez mane, ali je trag koji vredi slediti. A u ovom poslu, ne uspeva svaki trag.” „Zar to nije zamorno? Bila bi mnogo srećnija da sa mnom kreneš u lov na blago po Evropi. Mogao bih da ti nabavim trojansko zlato - Prijamovo blago, nakit koji je onaj prostak Šliman iskopao i pokačio po svojoj užasnoj ženi. Izgledao bi daleko bolje na tebi. I znaš, Kalista, moji tragovi se nikad ne izjalove.” Činilo mi se da se vožnja do Barantena razvukla vekovima. Putevi su bili džombasti i tako smo poskakivali da sam se uplašila da će mi zubi poispadati. Ali, nije sve bilo neprijatno. Sebastijan me je uveseljavao nekim izuzetno zabavnim pričama o tome koliko je opasno i teško bilo biti lopov istančanog ukusa, a dok smo stigli do skromne, ali brižljivo održavane kuće madam Sapen, toliko sam se smejala da nisam odmah mogla izaći iz kočije. Čim sam se smirila, prišli smo vratima. Raspravljali smo o najboljem pristupu kojim bismo ubedili madam Sapen da je doktor Žirar odobrio naš dolazak. Sebastijan me je ubedio da prihvatim njegov način razmišljanja, koji se tog trenutka činio najboljim. Sad kad je taj trenutak stigao, srce mi je lupalo i naš plan nam se činio žalosnim. Vesela služavka je otvorila vrata, saopštila nam da joj je gospodarica kod kuće i povela nas u malu sobu u prednjem delu kuće. Na širokim daskama drvenog poda nije bilo ni zrnca prašine, a nameštaj je bio jednostavan i oskudan. Pogledala sam oko sebe u nadi da ću primetiti dokaze dečjeg prisustva, ali nije ih bilo. Za nekoliko trenutaka ušla je visoka stamena žena ljubaznog širokog lica i svetloružičastih obraza. „Kako vam mogu pomoći?”, pitala je. „Devojka kaže da vas je poslao doktor Žirar.” „Jeste, madam Sapen”, rekla sam i drhtavom rukom joj predala pismo koje je Sebastijan krivotvorio pre nego što smo napustili doktorovu kuću. „Zabrinut je za Lusi, znate.” Zavrtela je glavom i nabrala nos. „Bojim se da ne znam da čitam.” „Ja... mogu vam ga ja pročitati ako želite”, rekla sam. „Ako vam ne smeta”, pristala je. Pročistila sam grlo, nervozna. Draga madam Sapen, Nadam se da će Vas ovo pismo zateći u dobrom zdravlju. Kao što sam siguran da ste svesni, nedavno ubistvo majke naše sirote Lusi unelo je u mene veliki nemir. Zbog toga sam zamolio dvoje prijatelja da Vam pomognu oko deteta: ledi Emili Hargrivs, prijateljicu porodice Prije, i ser Bredlija Sona, gospodina besprekornog ukusa i potpune pouzdanosti. Molim Vas, ne oklevajte da im dozvolite da Vam pomognu na sve moguće načine. Kao i uvek, zahvalan sam Vam na Vašoj ljubaznoj brizi za dete. Žirar „Ali on zna da ona nije ovde”, pobunila se madam Sapen. „Ne razumem.” „Pa, naravno”, rekao je Sebastijan, ustao i prišao joj. „Ali, vrlo je svestan i povezanosti između vas i Lusi, i zna da ako iko može...” Zaćutao je. „Sve je bilo tako teško, zar ne?” 149 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„O, gospodine, jeste”, odgovorila je. Spustila je glavu dok su joj se u očima nazirali slabašni znaci suza. „Da zatražim malo čaja?”, pitao je. „Uznemireni ste.” „Ne, moći ću da nastavim”, rekla je. „Mislila sam da je ispravno da Lusi pošaljem majci. To mi je skoro slomilo srce, ali kako sam mogla da odbijem madam Vase?” Vase? Da li se Edit udala za svog ljubavnika? „Bojim se da imamo još loših vesti”, nastavila sam. „Ubijen je i doktor Žirar, a nagađa se da bi ubica mogao potražiti i Lusi.” „O, to je previše strašno”, zavapila je i oči su joj se ispunile suzama. „Nikad nisam upoznala tako ljubaznog čoveka.” „Možete li mi reći...” Uhvatila sam je za ruke. „Znam da je teško. Ali, što mi više možete reći o Lusi, doktoru i madam Vase, verovatnije je da ćemo pomoći detetu.” „Doktor Žirar vas nikad nije spominjao”, dodala je. „Ne znam...” „Imate li i drugih njegovih pisama?”, pitao je Sebastijan. „Da li vam je pisao?” „Znao je da ne znam da čitam.” „Ali sigurno vam je povremeno slao uputstva, ili obaveštenja?”, pitala sam. „Jeste.” „Ko vam je čitao?” „Moja služavka. Obrazovana je, znate. Majka joj je slepa i voli da sluša priče. A doktor nije želeo da bilo ko van domaćinstva zna za istinu o Lusinim roditeljima. Znate kakve su aristokrate. Oprostite, madam.” „Ništa”, rekla sam. „Gde su sad ta pisma? Jeste li ih sačuvali?” „Doktor Žirar mi je naložio da ih sve spalim čim ih pročitamo.” „I jeste li?”, pitao je Sebastijan. „Naravno”, odgovorila je. „Zar nije trebalo?” „Samo sam mislio da ste, ako ste zadržali jedno, mogli da ga uporedite sa ovim koje smo doneli i uverite se da je rukopis isti”, objasnio je. „Da se uverite da nam možete verovati.” „Pretpostavljam da bi ih moja služavka mogla pogledati”, prihvatila je sa oklevanjem. „Odlična zamisao”, rekla sam i zabrinula se da sam glas obojila preteranim oduševljenjem. Stigla je služavka i njen odgovor me je umirio. Žustro je klimnula glavom čim je videla pismo. „O, da, madam, ovo je od doktora. Svuda bih prepoznala njegov rukopis. Hoćete li da ga pročitam?” Sebastijan nije mogao biti zadovoljniji njenom reakcijom na njegovu krivotvorinu. „Da, izvoli”, rekla je madam Sapen i ponovo me uznemirila. Sigurno mi nije verovala da sam ga tačno pročitala. Ali kad je služavka ponovila reći tačno kao i ja (imala je predivan glas za čitanje), naša domaćica je spustila ramena, vidno se opustila i povratila otvoreno prijateljsko držanje, kojim nas je i dočekala. Dozvolila je služavki da se udalji. „Molim vas, oprostite mi moju nesigurnost”, pravdala se. „Doktor Žirar mi je rekao da je obazrivost potpuno neophodna u ovim okolnostima, a bila sam zabrinuta za našu dragu Lusi. Nisam čula ništa o njoj otkako su je roditelji odveli.” „Kad je to bilo?”, pitala sam. „Pre šest meseci, pretpostavljam.” 150 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Jeste li razgovarali s njenom majkom?” „Ne, samo sa ocem. Spremao se da ode po majku u bolnicu i želeo je da povede ćerku da je iznenadi.” „Da li je imao neki dokaz svog identiteta?”, pitala sam. „O, da. Dokumenta iz vojske ili tako nešto”, rekla je. „Legija stranaca. Da, tako je. Služavka mi ih je pročitala. Izgledao je sav potresen - nije mogao da veruje koliko je Lusi porasla. Prelepa je devojčica, znate. Ista majka, tako je uvek govorio doktor Žirar.” „Zar niste očekivali da vas doktor obavesti o puštanju Lusine majke?”, pitala sam. „Poslao je pismo, baš kao i u vašem slučaju”, objasnila je. I znala sam da je moralo biti pravo koliko i naše. „Imate li predstavu kuda su otišli?”, pitala sam. „Pronašli su kuću pored mora. Lusi je pljeskala ručicama kad joj je otac rekao. Oduvek je želela da pravi dvorce od peska.” „Da li se plašila da pođe s njim? Bio joj je nepoznat”, rekla sam. „Nije u početku. Mislim da nije shvatila da zaista odlazi. Ali, čula sam je da plače u kočiji. I žestoko se držala za mene kad sam je stavljala u nju.” „Mora da je bilo užasno.” „Jeste”, potvrdila je i lice joj je pocrvenclo. „Ali, tako je bilo ispravno, zar ne, da dete bude sa roditeljima?” „Naravno”, odvratila sam nadajući se da je devojčica dobro. „Imate li pojma kuda su se tačno na moru uputili?” „Etreta”, odgovorila je. „Ali, ne znam ništa više od toga.” „Hvala”, rekla sam. „Izuzetno ste nam pomogli.” „Hoćete li me obavestiti ako pronađete Lusi?” „Naravno.” „I dalje mogu da brinem o njoj, znate. Bila je srećna ovde.” „Ne sumnjam u to”, rekla sam. „Ovo je izuzetno srdačan i topao dom. Savršeno mesto za dete da se oseća voljenim. Obaveštavaću vas o razvoju događaja.” Ponovo smo joj zahvalili i otpratila nas je do vrata. Pre nego što smo stigli do kočije, okrenula sam se Sebastijanu. „I ne pomišljaj na to”, opomenula sam ga. „Vrati to.” „Šta?”, pitao je. „Knjigu”, odgovorila sam. „Idi i vrati. Odmah.” „Ne ume da čita”, rekao je, a u glasu mu je kipelo ogorčenje. „I to su Tri musketara. Prvo izdanje. Jedna od mojih omiljenih knjiga.” „Neću da se raspravljam o ovome, Sebastijane.” Potišteno se vratio do kuće dok sam ja razgovarala sa kočijašem o mogućnosti da krenemo pravo za Etretu, grad u kom je, koliko sam se sećala, živeo gospodin Leblan.

151 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Dvadeset deveto poglavlje

Etreta se nalazila predaleko od Barantena da bismo tamo stigli isti dan, pa smo se vratili u kuću gospođe Hargrivs, gde me je čekao telegram od muža. „U mladosti i lepoti, mudrost je tako retka.” Kako mi je drago što imam ženu tako retke vrste. Homer bi ti ispevao pohvale. Ovo mi je namestilo osmeh na lice i bila sam spremna da pronađem Lusi, savladam ubicu i ubedim Sebastijana da služi Kruni. Jadan onaj ko pokuša da me zaustavi! Uspeli smo, uz palačinke sa jabukama, puterom, slatkom pavlakom i šećerom, sve zaliveno kalvadosom, čuvenom normandijskom jabukovačom, i flambirano, da pristojno ispričamo sve događaje mojoj svekrvi tako da bude uzbuđena umesto zgrožena našim otkrićima. Od nje ne bih očekivala ništa manje, ali iskustvo sa reakcijom moje majke na moj posao naučilo me je da očekujem neprekidne prigovore. Ali, umesto grdnje, gospođa Hargrivs se ponudila da pođe s nama u Etretu. „Nisam sigurna da li je u redu, Emili, da ideš tako daleko bez mene. Gospodin Kape je neoženjen muškarac sumnjivog karaktera. Mogao bi da ti naruši ugled. Ako pođem i ja, njegovo prisustvo neće izgledati značajno.” „Veoma ste ljubazni”, rekla sam. „Hvala.” „Ko ide kuda?” Sesil je banula u sobu. Skočila sam i zagrlila je, oduševljena što je vidim. „Imaš li svesku?”, pitala sam. „Da li si i na trenutak posumnjala u to?” Poljubila me je u obraz. „Razočarala si me, Kalista.” Mahnito kevtanje u hodniku najavilo je povratak Cezara i Bruta. „Svesku?”, pitala je gospođa Hargrivs dok je pozdravljala Sesil. „Vas dve ste se pomirile”, primetila je Sesil posmatrajući svekrvino i moje ponašanje. „I pozvala si moj omiljeni zločinački um. Nije trebalo da toliko dugo ostajem u Ruanu.” „Draga moja madam Du Lak”, obratio joj se Sebastijan i ustao da joj poljubi ruku. „Tako ste čarobni da ne treba nikad da napuštate moje prisustvo.” „Imate smisla za dramu, gospodine Kape”, rekla mu je Sesil. „Volela bih da sa vama obavim iscrpan razgovor o revoluciji u mojoj zemlji. Međutim, ne danas. Sad imamo previše toga za razgovor.” Trebalo nam je skoro sat vremena da se ispričamo, a prijatna ustreptala energija u sobi brzo se pretvarala u grozničavu pomamu. „Mislite ii da je Lusi bezbedna?”, pitala je Sesil. „I šta se dogodilo s Vaseom? Zašto je nestao? I šta je s tim Mirijelom? Jeste li saznali nešto?” „Mirijel?”, pitala je gospođa Hargrivs, „Biskup iz Jadnika?.” „Jadnici? Knjiga je bila u Mirijelovoj sobi”, rekla sam. „To bi trebalo da me se tiče?”, pitao je Sebastijan. „Užasno nemaštovit način da se smisli pseudonim.” 152 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Istina”, složila sam se. „Ali, možda u tome ima nekog značenja. Nemojmo zaboraviti da je to čitao i gospodin Prije. Što se tiče Lusi, Sesil, nemam pojma. Molim se da je dobro.” „Možemo se samo nadati da ju je otac poslao na neko sigurno mesto”, oglasila se gospođa Hargrivs. Prilično rano sam se povukla u svoju sobu jer sam želela da pročitam svaku reč iz Loranove sveske pre nego što se narednog jutra ukrcamo na voz. Kolin mi je žarko nedostajao i poželela sam da mi je poslao neke naznake da mu je trud urodio plodom. Povukla sam njegov jastuk preko svog, rastresla ih i smestila se u krevet. Loranovi zapisi bili su lišeni samopopustljivog ljutitog brbljanja, kakvo sam očekivala od njega. Na nekim stranicama nalazili su se crteži; i nije bio loš umetnik. Njegovi povremeni pohodi u poeziju su me zadivili, a note koje je zabeležio dokazale su i da je vešt kompozitor. Čovek renesanse. Međutim, u svesci nije bilo ničega što se odnosilo na njegovu sestru. Jedini mogući trag nalazio se blizu poveza: istrgnuta je stranica, verovatno žiletom, što je bilo moguće ravnije. Nije bilo sumnje da bi se ivice savršeno poklopile sa navodnom oproštajnom porukom koju sam pronašla u džepu doktora Žirara. Pažljivo sam proučila stranice koje su prethodile onoj koja je nedostajala i one iza. Ispred su bile note. Crtež mosta, koji me je podsetio na most Konkord u Parizu, bio je iza. Ništa što bi nagovestilo vezu sa Lusi, doktorom ili Edit. Ipak, činilo mi se da napredujemo - da će se Etreta pokazati kao prekretnica u slučaju. Ali, kad sam privukla pokrivače do vrata da se odbranim od vlažnog noćnog vazduha, obuzeo me je strah bez nekog očitog razloga. Nikako nisam mogla zaspati, a činilo mi se da je u sobi iznenada zahladnelo. Zvuci kuće su mi vređali uši dok sam osluškivala bilo šta značajno. Nije bilo ničeg. To jest, ničeg sve dok nisam čula slabašan jecaj ispod prozora, previše poznat zvuk. Uhvatio me je strah, ubijajući čak i moju radoznalost. Nisam ustala iz kreveta, nisam pogledala ko stoji u bašti ispod mene. Znala sam tačno šta bih zatekla i nisam mogla s time da se suočim. Grozan zvuk postajao je glasniji i žalosniji sve dok se nisam više mogla sakriti od njega. Ali, čim sam ustala da potražim izvor plaća, prestao je naglo kao što je i počeo. Narednog jutra kad sam otvorila žaluzine, potražila sam plavu traku, ali nisam videla ništa. Možda me je um zavaravao. Možda me je mašta savladala. Počela sam da se osećam glupo i do doručka sam se već oraspoložila. Međutim, obeshrabrila sam se kad smo se svi popeli u kočiju i krenuli ka železničkoj stanici. Sebastijan se nagnuo ka meni i prošaputao mi dok su Sesil i gospođa Hargrivs bile udubljene u razgovor. „Moram da razgovaram s tobom, Kalista”, izjavio je. „Sinoć sam čuo plakanje. Kod tvog prozora. I kad sam izašao da istražim, nisam video ništa, ali zvuk nije prestao. Ovde vreba neko zlo i što pre završimo s ovim gadnim poslom, to bolje.” Stigli smo do Etrete pre ručka i čaroban morski gradić vrveo je od posetilaca. Drvena zdanja nizala su se ulicama, koje su vodile ka vodi, uz koju se prostirala šljunkovita plaža. Najupečatljivije su, međutim, bile visoke stene sa obe strane gradske pećine. Visoke i uzbudljive, sa svojim belim kamenom, podsećale su me na Dover. Za razliku od Dovera, ovde su se nalazili dramatični kameni lukovi, koji su vladali prizorom, nadnoseći se preko uzburkane vode, sa šiljastim vrhovima koji su prosecali nebo. Poslala sam telegram gospodinu Leblanu sa obaveštenjem da stižemo, a on nas je čekao, kao što sam predložila, ispred morskog šetališta. Kad smo udružili snage, počeli smo potragu u Mari, gradskoj skupštini, gde smo se udubili u bračne spise, ali nismo 153 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

našli ništa prikladno. Službenici s kojima smo razgovarali nisu prepoznali naš opis bračnog para, niti Lusi, i nisu se sećali imena Vase. Odatle smo otišli u policiju, a oni su bili više nego suzdržani u davanju obaveštenja. Požalila sam što nemam Kolinova lična dokumenta. „Ako vam je prijatelj nestao, madam”, rekao je oficir koji se udostojio da razgovara s nama, „možete podneti prijavu.” „Čuli ste za ubistvo Edit Prije, sigurna sam”, nastavila sam. „To je njen... njen ljubavnik, možda čak i muž...” „Bili ste joj prijateljica, a ne znate da li je bila udata? Bojim se da vam ne mogu pomoći.” Sebastijan je odstupio, ukočen i ćutljiv. Mislim da mu nije prijalo to što smo bili u policijskoj stanici. „Razočarao si me”, rekla sam kad smo izašli iz zgrade. „Mislila sam da ćeš umeti vešto da zavaraš predstavnike zakona.” „Ne volim da privlačim pažnju na sebe”, odgovorio je. „Više volim da budem potpuno neprimećen.” „Ja bih učinila upravo suprotno”, rekla sam. „Sprijateljila bih se. Možda im se i pridružila. Upoznaj svog neprijatelja, Sebastijane. Drži ih blizu i nikad neće posumnjati u tebe.” „Zadivljen sam, Kalista.” „Odlična zamisao”, primetio je gospodin Leblan. „Zamislite veštog zločinca koji, dok se skriva, ubedi policiju da ga uposle da traži samog sebe. Trebalo bi da pišete romane, ledi Emili.” „Sigurna sam da to ne bih umela”, odvratila sam. „Verujem da bi mogla”, usprotivila se Sesil. „Ali, koji nam je sad plan? Hoćemo li krenuti od vrata do vrata u potrazi za Vaseom?” „To bi trajalo predugo”, izjavila je gospođa Hargrivs. „Hajde da razmislimo šta mu je trebalo kad su stigli... Prebivalište. Možemo proveriti hotele...” „Imate ti pojma koliko ih ima u ovakvom letovalištu?”, pitao je Sebastijan. „Ovo nije veliki grad”, odbijala sam da se obeshrabrim. „I možemo proveriti da li ima kuća za izdavanje ili kuća koje su nedavno izdate. I možemo razgovarati sa lekarom u gradu, možda je video dete.” „Hoćemo li se podeliti i krenuti u osvajanje?”, pitao je gospodin Leblan. „Ne”, rekla sam. „Ko god je ubio Edit i doktora Žirara ne bi oklevao da spreći ovo što mi radimo. Zajedno ćemo biti sigurniji.” „Imate li nekih predloga, gospodine Leblan?”, pitala je gospođa Hargrivs. „Na kraju krajeva, ipak vi živite ovde. Kome biste poslali prijatelje u potrazi za smeštajem?” „Teško je reći. Turisti su jedno - za njih ima mnogo hotela”, objasnio je. „Ali ako je Vase tragao za domom, mogao je završiti bilo gde.” „Znači, nema načina da suzite polje istraživanja?”, pitala je i osmotrila ga prekorno. Izvinio se, ali nije mogao ponuditi nikakav nov predlog. I tako smo krenuli, spremni da ispitamo čitav grad ako je neophodno. Tokom popodneva razgovarali smo sa više ljudi nego što sam mogla prebrojati, od kojih je većina bila ljubazna i predusretljiva, ali nažalost niko nije znao ništa što bi nam pomoglo u istrazi. Jedna žena setila se da je videla devojčicu Lusinog opisa kako se šeta stenovitom stazom sa majkom, ali sećanja joj nisu bila jasna i nikad ponovo nije videla dete. 154 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Nekoliko sati kasnije, Sesil je zahtevala predah i zaustavili smo se u kafeu smeštenom u nesređenom zdanju od balvana i gipsa iz petnaestog veka, punog raskošnih drvenih rezbarija životinja i figurica. Naručili smo hladne čaše dobre normandijske jabukovače. Gospođu Hargrivs odmah je osvojila slika daždevnjaka, dok se Sesil više dopala neka vrsta ptice. Kad su Sebastijan i gospodin Leblan počeli da iznose svoja mišljenja, obuzelo me je nezadovoljstvo. „Možda smo pogrešili što smo došli ovamo”, izjavila sam. „Etreta nikad nije greška”, rekla je gospođa Hargrivs. „Možemo se prošetati liticom.” „Moram da pronađem Lusi”, rekla sam. „Nemamo vremena da glumimo turiste. Žao mi je - ne želim da zvučim razdražljivo, ali duboko sam zabrinuta za nju.” „Naravno da jesi”, složila se. „Ali, razmisli o tome. Dete koje dovedu ovamo želelo bi da se igra na plaži. Možda će je se neki prodavač sa plaže setiti.” „Odlična zamisao”, rekla sam. Krenuli smo čim smo platili račun. Dan je bio sjajan, sunčevi zraci su poigravali po uzburkanim talasima, nebo je bilo jasno, vazduh topao. Plaža je bila samo nekoliko blokova od kafea i predlog gospođe Hargrivs bio je odličan okolina je bila prepuna redova kolica i tezgi, a njihovi vlasnici su prodavali sladoled, palačinke, kremaste karamele i sve ostale slatkiše kakvi se samo mogu zamisliti. Lusi je, izgleda, slabo zanimao sladoled. Ili karamele. Ali kad smo stigli do pete tezge sa palačinkama, za kojom je stajao nizak gospodin u prugastoj mornarskoj majici i razmetljivoj beretki, nada mi je ispunila srce. „Devojčica kažete?”, pitao je. „Da, oko šest godina. Majka joj je otprilike moje visine i grade, slične kose? Lusi je plava. Otac joj je bio u Legiji stranaca i ima svetloplave oči.” „Legija? Da, mislim da ih se sećam. Bio je u Indokini, zar ne? Bili su novi ovde i iznajmili su trošnu kuću na brdu.” Pokazao je na stenu iza nas. „Mada, ne sećam se ničega upečatljivog u vezi sa njegovim očima. Devojčica je imala takve, plavlje od bilo čega što sam video. Volela je limun na palačinkama, sa puterom i šećerom.” „Znate li koja je kuća?”, pitala sam. „Nisam sasvim siguran, madam, oprostite”, rekao je. „Razgovarajte s vlasnikom hotela La Rezidens. Pomaže skoro svakome u gradu ko traži duži boravak.” Zahvalili smo mu i požurili ka hotelu, gde smo brzo pronašli vlasnika. „O, da, Mirijelovi, bien sûr”, setio se. „Bili su u Gerloovoj kolibi. Mogu vam dati uputstva, ako želite, ali nisam ih video mesecima. Gospođino zdravlje nije bilo tako dobro i muž je želeo da je vrati u Pariz.” Pokazalo se da je njegovu mapu, iako je bila nacrtana na brzinu, bilo lako pratiti, i uskoro smo stajali ispred male kuće u kojoj su Edit i Žil pokušali da stvore dom sa svojom ćerkom. Pokucala sam na vrata, ali niko nije odgovorio. Ne gubeći vreme, Sebastijan je počeo da radi oko brave, a ona se, uz škljocaj, otvorila gotovo odmah. „Mesto je nesumnjivo iznajmljeno nekom drugom”, primetio je gospodin Leblan. „Zato, nastavimo oprezno. Mogli bismo biti otkriveni svakog trena.” Bio je u pravu. U sobama se jasno videlo da kolibu nastanjuje porodica na letovanju: razglednice raširene po stolu čekale su da se na njih ispišu adrese, kuhinja je bila prepuna hrane, a ormari u spavaćoj sobi puni odeće. Sebastijan je projurio kroz sobe, bistrog i oštrog pogleda. Gospođi Hargrivs i Sesil bilo je nelagodno zbog bojazni da mogu biti otkrivene i ostale su blizu ulaznih vrata, posmatrajući nas ostale kako tražimo i ne znajući šta tražimo. Počela sam da se krećem metodičnije nego kad sam ušla i pažljivo sam pregledala svaki centimetar prostorija. 155 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Zatim mi je nešto zapalo za oko u hodniku između spavaćih soba i pozvala sam Sebastijana. „Ovde nešto nije u redu”, rekla sam mu. Naslonio je ruke na gips, koji je, primetila sam, bio malo drugačije boje od ostatka hodnika. „Novije je”, primetio je. „Da pogledamo unutra?” Oklevala sam jer nisam bila sigurna da je uništavanje zida dobra zamisao. Stigao je i gospodin Leblan, a za njim brzo i gospođa Hargrivs i Sesil. Moja svekrva je škiljeći u trenu proučila situaciju. „Rušite ga”, rekla je. Sebastijana nije trebalo dodatno podsticali. Iz džepa je izvadio metalnu oštricu, kojom je prosekao kroz gips, prateći liniju svetlije boje. Kad je stigao do kraja, gurnuo ju je dublje, prodrmao oštricom i počeo da izvlači komadiće sad već urušenog zida. Padao je u lakim komadima i, kako ih je uklanjao, miris truleži - ne snažan, ali ne ni beznačajan - napao nam je čula. Iza zida se nalazio leš, grozno truo, svakako preko mere da bi ga neko mogao prepoznati, ali nisam sumnjala da je u pitanju gospodin Vase. Niko od nas nije bio pripremljen za prizor žilavih kostiju i istrulelog mesa. Istrčala sam u baštu, gde mi je Sesil pridržavala kosu dok sam povraćala. Međutim, moja svekrva je ostala sa Sebastijanom i gospodinom Leblanom i pomogla im da polože leš na pod, dok sam ja, čim sam se pribrala, pozvala policiju. Gospođa Hargrivs je uspela da zadrži svoj smiren stav sve dok nije stigla kući, gde smo zatekli Kolina, spremnog da na svoja leđa preuzme sav teret od nas. 22. jul 1892. Nikad više ne želim da vidim ono što sam videla danas. Pišem u vozu, jer mi se to čini kao jedini način da izbegnem ludilo onoga čemu sam prisustvovala, užasa koje jedan čovek može naneti drugom. Nisam pre o tome mnogo razmišljala - i bila sam, bez sumnje, pregruba kad sam osuđivala Emili pošto je pronašla Edit Prije. Sveže rane su sigurno još gore. Gospodin Vase me je više podsetio na mumiju u Britanskom muzeju nego na čoveka koji je nedavno preminuo. Policija kaže da je uboden nožem. Nemam čak ni blagu predstavu o tome kako to znaju, ali svakako nisam želela ni da čujem više pojedinosti na tu temu. Emili je pozlilo. Ja sam učinila jedino što sam mogla: pomogla sam gospodinu Kapeu da spusti leš. Bilo mi je draže da budem korisna i suočim se sa stvarnošću nego da stojim napolju i pitam se koliko je loše. Uvek mislim da mašta često stvori u glavi strašniju sliku od istine. Kolin neće biti zadovoljan ovim što smo uradili.

156 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trideseto poglavlje

Smiren i usredsređen, Kolin je, kad se vratio narednog dana, koračao po sobi i slušao našu priču sa dubokim borama preko čela. Reakcija mu je bila ista kao i bezbroj puta kad sam ga videla da se suočava sa lošim vestima i teškim poslom, ali nešto ispod površine ovog puta bilo je drugačije. Oči mu se nisu zadržale na meni onako dugo kao inače, a briga sa kojom se odnosio prema meni bila je ista kao i ona koju je ukazivao majci i Sesil; ljubazna i saosećajna, osetljiva i puna razumevanja, ali nedostajalo joj je emocionalno bliske povezanosti, kakvu smo uvek delili. Stomak mi se zgrčio i to me je više uznemirilo nego prizor leša sirotog gospodina Vasea. „Obavili ste dobar posao”, rekao je u Sebastijanovom pravcu. Gospodin Leblan je ostao da održi vezu sa policijom. „I postigli ste više nego ja. Moramo da pronađemo dete, to je sad najvažnije, jer je očito da je u priličnoj opasnosti.” „Zamolila sam policiju da ti pošalju pun izveštaj”, rekla sam. „Dobro”, odgovorio je i dalje mi izbegavajući pogled. „Bio je to okrutan dan za sve vas i mislim da je najbolje da svi rano odemo na spavanje. Sutra ću što ranije otići za Ruan.” „Idem s tobom”, ponudila sam. „O tome ćemo kasnije”, rekao je. „Kape, možda će nam zatrebati vaša naročita veština. Mogu li da računam na vas?” Sebastijan je potvrdno zaklimao glavom. „Sve dok je ono što tražite makar malo zabavno, nemam ništa protiv.” „Hoćeš li razgovarati s Loranom?”, pitala sam. „Da”, odgovorio je. „I sa gospodinom Prijeom.” „Ako je gospodin Mirijel redovno posećivao Edit tokom čitavog trajanja njenog zatočeništva, onda on ne može biti Žil Vase”, rekla sam. „On je neko vreme bio u Legiji stranaca. Šta ako je Mirijel bio unajmljen da pazi na Edit? Otac je možda želeo da bude siguran da neće stupiti u vezu sa Vaseom.” „Zanimljiva teorija”, primetio je Kolin. „Proveriću. Sad, moje dame, ako biste nas izvinili, moram da razgovaram s gospodinom Kapeom. Emili, ubrzo ću ti se pridružiti na spratu.” U nadi da ćemo na miru proćaskati, Sesil i ja smo otišle u spavaću sobu pošto su se gospoda udaljila. „Uopšte ne liči na njega. Ljubazan je, ali tako suzdržan. Znam da je besan na mene.” Pričala sam tiho jer nisam želela da se u hodniku čuje ni nagoveštaj onoga što sam govorila. Sesil je slegla ramenima, dok su joj psići sedeli u krilu. „Pod velikim je pritiskom, Kalista, i video je da su te umalo ubili. Možeš li da ga kriviš što te štiti?” „Ne, ne mogu. Ali, čini mi se da tu ima i nešto više od toga.” „U teškom je položaju. Možeš li da zamisliš sa kakvom će se kritikom suočiti kad se vrati u Englesku? Glasine koje će ga pratiti? Pričaće se da te je njegova nemarnost gotovo koštala života.” 157 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Ali, nije ništa pogrešio! Ja sam samu sebe dovela u opasnost. On u to vreme čak nije ni bio u Konstantinopolju.” „Muž treba čvrstom rukom da brine o ženi”, rekla je izazivajući prstom Bruta, koji je bio rešen da ga ugrize. „Odvratno je, naravno, ali zar ne vidiš kako ga izvesni ljudi potcenjuju kao muškarca zato što to ne radi?” „Nisam razmišljala o tome”, rekla sam. „Ali, trebalo bi da bude obrnuto - dovoljno je čovek, dovoljno prosvećen da ceni moje vrline, čak i one neprihvatljive društvu. Ohrabruje me, podstiče, želi da napredujem. Nije ugrožen mojom težnjom ka nezavisnošću. Deset puta je više muškarac od onoga ko mora da glumi gazdu i gospodara svojoj ženi.” „U pravu si. Ali, društvo na to ne gleda tako. Svidelo ti se to ili ne, ne možeš pobeći od činjenice.” Ljutito je pogledala nemirnog Bruta i pomazila Cezara. „Društvo je grozno.” „Možda”, rekla je. „Ipak, ne može se izbeći.” Brut je zalajao i podigla sam ga iz njenog krila, mazeći mu svileno krzno, sićušno, toplo i meko telo. Smesta je zaćutao. „Bojim se da mu se sviđaš, Kalista. Užasna životinja.” „Stvarno je veoma sladak”, rekla sam. „Ne govori to tako da te čuje. Postaće nepodnošljiv.” „Obožavam Kolina”, nastavila sam i dalje držeći psića. „Nisam želela da mu stvaram neprilike u društvu. Ali, znao je kad se ženio mnome da neću biti obična žena i zakleo se da neće ni želeti da budem takva.” „I sigurna sam da je to istina. Međutim, nije predvideo do koje mere će se okolnosti zakomplikovati ako te uključi u posao. Treba o tome pomno da razmisliš - ima li nekog drugog načina da zadovoljiš svoje potrebe za intelektualnim podsticajem i pustolovinom, a da mu ne ugrožavaš ugled?” „Njegov ugled ne bi trebalo da bude ugrožen!” „Ne bi trebalo je nebitno”, rekla je. „Žalosno je što smo prinuđeni da se bavimo nedostacima budala koje nas okružuju. Osim ako, naravno, ne želiš da potpuno odeš u krajnost i sve ih odbaciš. Mislim da bi se to neprijatno završilo. Donelo bi više nevolja nego što se isplati.” „Nevolje?” Kolin je provirio kroz vrata, a zatim ušao u sobu. „Kakve?” „Samo najbolje, dragi gospodine Hargrivse”, rekla je. „Ništa što bi vas i najmanje brinulo.” Preuzela je Bruta od mene i on je odmah zalajao na Cezara u njenoj drugoj ruci. „Idem s ovim groznim stvorenjima i vidimo se na doručku.” Kad je zatvorio vrata iza nje, Kolin se naslonio na njih i prekrstio ruke na grudima. „Kako ti je palo na pamet da ideš u Etretu?” „Mislila sam da je Lusi možda tamo i nisam mogla dozvoliti da...” „Nije bila tamo, Emili, a mogla si nabasati na nešto daleko gore od još jednog leša. Gde je tu briga za sopstvenu bezbednost?” „Sa mnom je bio Sebastijan...” „Da, Sebastijan. Baš bih takvog čoveka odabrao da te štiti.” „Bio je i gospodin Leblan.” „Kakva uteha. Mogao je da te ispiše iz bilo kakve nevolje.” „Nije mi bila potrebna zaštita, Koline.” „To nikako nisi mogla znati pre nego što si zakucala na Vaseova vrata.” „Rečeno nam je da tamo živi sa svojom porodicom!” 158 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Da, a onda mu je ljubavnica ubijena a ćerka oteta. A ti nesmotreno odlaziš na mesto novog zločina.” „Nije bilo ničeg nesmotrenog u mom ponašanju.” U meni je proključao bes. Nije se ponašao razumno - preduzela sam mere predostrožnosti, nisam otišla sama. Uključila sam i policiju. „Nije bitno šta ti misliš o situaciji. Neću da se to ponovi. Od sada, tvoje će učešće u istrazi biti ograničeno na raspravu o dokazima. Nema više tumaranja okolo.” Bila sam tako zapanjena da nisam mogla ni da govorim, ni da plačem, pa čak ni da zadrhtim. Kako je mogao tako da razgovara sa mnom? „Razumeš li?”, pitao je pošto sam nekoliko minuta sedela u tišini. „Kako se usuđuješ da me ispituješ kao da si mi otac...” „Ja sam ti muž, Emili. I slušaćeš me.” Ništa me nije moglo dublje povrediti od njegovih reći. „Žao mi je što sam te uzrujao, dušo”, rekao je, prišao i seo na krevet. „Volim te i činim sve što najbolje mogu da pomirim suprotstavljena osećanja, koja mi lete kroz glavu. Shvatam da ti nisam izričito rekao da ne slediš tragove koje otkriješ. Ali, nadao sam se da će te naš prethodni razgovor navesti da pažljivije razmišljaš o tome šta radiš. Možda nije bilo pošteno da očekujem tako nešto. Zato ću se potruditi da u budućnosti budem jasniji. Za sada, moramo okončati ovaj slučaj. Idem u Ruan, a ti ideš kod Markamovih. Očekuju i Sesil, ako bi volela da pođe.” „Kod Markamovih? Zašto bi me, za ime sveta, slao tamo?” „Kape mi je potreban, a želim da imaš neku vrstu zaštite.” „Sigurna sam da je kuća tvoje majke savršeno bezbedna.” „Kape mi je rekao da ga je neko pratio ovamo one noći kad je došao da se sastane s tobom. Nemamo pojma ko ga je pratio niti zašto. I nemamo pojma, u stvari, da li je on bio meta. Možda si i ti, dušo. Mogu li to da rizikujem?” Progutala sam i odmahnula glavom. „Razumem, zaista”, rekla sam slabašnim glasom. „Ali, imam osećaj kao da mi mrviš duh, odbacuješ samu moju suštinu.” „Nije tako, Emili, kunem ti se. Volim te takvu kakva jesi. Smislićemo kako ovo da prevaziđemo, ali u okolnostima manje zagrejanim od ovih u koje smo trenutno uvučeni. Kad se vratimo u Englesku, a otići ćemo tamo zajedno čim se ovaj posao završi, o svemu ćemo razgovarati i obećavam da nećeš biti primorana na položaj gde će tvoji talenti biti neiskorišćeni.” Podigao mi je bradu tako da ga pogledam. „Iskreno, nijedna žena nikad nije bila voljena kao što ja volim tebe”, izjavio je. „Nema ničega čega se ne bih odrekao zbog tebe. Molim te da mi veruješ.” „Naravno”, rekla sam, a suze su mi se slivale niz lice. Poljubio me je, prvo nežno, a onda sa sve većim žarom, koji je bio neodoljiv. Zagrlila sam ga i privukla ga bliže. Stegao me je u naručje. „Nemoj izgubiti veru u mene”, prošaputao je. „Ne bih to mogao da podnesem.” Narednog jutra sam se probudila sama. Kolin se iskrao, jer nije želeo da mi remeti san, i ostavio mi dva stiha na parčetu papira spuštenom na jastuk: Volim te do dubina i širina i visina 159 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

koje moja duša može da dosegne... Uprkos teško provedenoj noći, uspeo je da mi izmami osmeh. Pozvonila sam za Meg i zamolila je da mi spakuje stvari čim mi pomogne da se obučem. Sesil i gospođa Hargrivs već su sedele za stolom za doručkom kad sam sišla u trpezariju. Spustila sam se na stolicu, prihvatila šolju vrućeg čaja i stavila još topli kroasan na tanjir. „Priznajem, Emili, da osećam izvesnu tugu što mi je domaćinstvo uznemirila sva ova tragedija”, počela je gospođa Hargrivs. „Užasno je kad osećaš da tvoj dom ne nudi odgovarajuću zaštitu gostima.” „Nije vaša krivica”, rekla sam. „Više ništa ne može da se uradi. Šta je s tobom, Sesil? Hoćeš li mi se pridružiti u izgnanstvu?” „Koliko god mrzela što vas napuštam, En”, rekla je Sesil. „Ne želim da prepustim Emili samo Madleninom društvu.” Svekrva je klimnula glavom. „Ona je draga devojka, ali možda nije baš najbolje društvo s obzirom na to što si nedavno pretrpela.” Sviđala mi se Madlen, ali Sebastijanova pretpostavka da je gurnula baštovanovu ćerku u smrt i dalje me je proganjala i pitala sam se da li je moguće da je istinita. Mrzela sam pomisao da se vratim na to mesto, gde sam videla jezivo priviđenje u golubarniku, ali više sam volela i to nego da me samu pošalju kući, što bi se u društvu moglo smatrati sramotom. „I u svakom slučaju”, nastavila je gospođa Hargrivs. „Nećete me napustiti. Poći ću i ja sa vama. Kolin ne želi da bilo ko od nas ostane nezaštićen u ovoj kući.” Bilo je skoro četiri sata pre nego što smo krenuli ka imanju naših prijatelja, gde su nas oduševljeno dočekali Džordž i Madlen. Bila sam srećna što smo Madlen zatekli prisebnu, bez ikakve naznake ludila, i poželela sam da postoji neki način koji bi je sprečio da ponovo sklizne u njegove kandže. „Kakva nesreća što nam se ovo događa”, rekao je Džordž dok nam je prilazio, a ženu je ostavio da izda uputstva slugama u vezi sa našim prtljagom. „Ali, tako nam je drago što ste svi ovde. Biće to beskrajna zabava. Postavio sam japanske fenjere u bašti i mislio sam da bismo mogli organizovati ponoćne šetnje kroz lavirint ako ne bude previše hladno.” „Odličan plan”, rekla sam. Bila sam rastrzana. S jedne strane, mrzela sam što sam odsečena od ostatka Kolinove istrage. S druge strane, dok god sam isključena, padala sam u iskušenje da se neobuzdano bacim na besmislena zadovoljstva. Ako ne mogu biti korisna, mogla bih u potpunosti da iskoristim zabavu koja mi se nudi. „Mislim da to treba da napravimo ekstravagantnim kao karneval u Veneciji”, rekla je Sesil. „Što pre potisnemo grozne događaje iz proteklih nedelja iz naših misli to bolje. Koliko šampanjca imate na raspolaganju, gospodine? I gde vam je batler? Htela bih da pošalje telegram Moetu u moje ime.” Nedugo zatim, svi smo se smestili u prijatno uređene spavaće sobe u obnovljenom delu zamka. Sesilina i moja bile su povezane, što je bilo odlično za kasnonoćne razgovore. Soba gospođe Hargrivs nalazila se prekoputa hodnika, dvoja vrata dalje od Džordžove i Madlenine. Uprkos veličini kuće, skupili smo se u udobnu i prijateljsku grupu. Madlen je isplanirala izvanrednu večeru, i kad smo se svi prejeli côtes de veau vallée d’Auge - najmekših telećih kotleta koje sam ikad okusila, skuvanih u slatkom normandijskom puteru i prelivenih kremastim sosom od jabuke - premestili smo se u dnevnu sobu, gde je na zidu i dalje stajalo prazno mesto za ukradenog Monea. 160 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Zar ne možeš ubediti Sebastijana da ga vrati?”, pitao je Džordž. „Ne mogu da podnesem sobu bez njega.” „A ja sam uvređena što više ne ceni naš ukus”, dodala je Madlen. Bila je srećna i uravnotežena, bez znakova bolesti da naruši bilo koji vid njene ličnosti. Njena majka nam se, međutim, nije pridružila. Džordž mi je rekao da je usred lošeg razdoblja i da boravi u sobi, gde bolničarka pokušava da je smiri tako što joj naglas čita. „Obećavam da ću ga pitati za to čim ga vidim”, prihvatila sam. „Sad je otišao s Kolinom.” „Spašava svet”, izjavio je Džordž. „I hvala bogu što to neko hoće da radi. Ja nisam sposoban, ali umoran sam od osećanja da nam je ovo naše malo parče raja pokvareno ovim ubistvima.” „Veoma je uznemirujuće”, složila se gospođa Hargrivs. „Ali, nećemo razmišljati o tome večeras!”, ubacila se Madlen. „Hajde da se kartamo dok se ne smrači dovoljno da upalimo fenjere. Dosta mi je brige i nesreće, sad samo želim da uživam u društvu dobrih prijatelja. Volite li bezik?”33 „To može da igra samo dvoje”, rekao je Džordž. „Vi se, dame, podelite, a ja ću se premeštati od stola do stola i deliti svima loše savete.” Ta igra mi nije bila poznata, ali Sesil je bila velika zagovornica i brzo me je naučila pravilima. Uzele smo jedan sto, a gospođa Hargrivs i Madlen drugi. Često bismo prsnule u smeh kad bi Džordž doskakutao do nas, krao karte i pravio razne nestašluke. Ubrzo potom, kad smo zamenili partnere i ja zaigrala s Madlen, ušao je sluga s telegramom. Džordž je pogledao koverat i predao mi ga. Otvorila sam ga. „Od Kolina je”, objavila sam. „Dobro je. Kaže da su blizu da otkriju i poslednje dokaze koji su im potrebni. Misli da neće trajati duže od tri dana i pridružiće nam se. I kaže da smo bezbedni tu gde smo i nemamo razloga za brigu.” „Vesti ne mogu biti bolje”, izjavio je Džordž i okrenuo se slugi. „Uzmi odgovor ledi Emili, dobri čoveče, a onda nam donesi bocu šampanjca.” „Ne misliš da je preuranjeno za slavlje, dragi?”, pitala je Madlen, a zabrinutost joj se pojavila na lepom licu. „Samo ako će ti smetati da ponovo proslavimo čim luđaka uhapse i zatvore”, odgovorio je. „Ne razumem, gospodine”, javila se Sesil. „Da nekome smeta slavlje? Da li je tako nešto moguće?” Svi smo nazdravili i popili za Kolinov uspeh, ošamućeni od olakšanja što je kraj na vidiku. Bila sam ponosna na muža, oduševljena brzinom njegovog uspeha i željna da se vratim u London. Džordž se spremao da otvori i treću bocu šampanjca, kad ga je Madlen zaustavila. „Vidi”, rekla je i pokazala kroz prozor. „Upalili su fenjere. Hajdemo napolje.” Još sa čašama u rukama, izašli smo u baštu, predivno okupanu treperavim svetlom, i krenuli ka lavirintu. Džordž je podigao ruke da nam prekine čavrljanje kad smo stigli do ulaza. „Madlen i ja imamo tradiciju trkanja kroz lavirint”, izjavio je. „Što, naravno, znači da odavde krećemo neravnopravno, ali tako je. Predlažem da svi krenemo odmah. I upozoravam vas, možda ću vas povesti pogrešnim putem ako pokušate da me pratite. Prvi do sredine i nazad pobeđuje. U sredini se nalazi pet svitaka - pokupite jedan i 33

Veoma popularna kartaška igra za dvoje sa špilom od trideset dve karte. (Prim, prev.)

161 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

ponesite ga sa sobom. Na svakom sam napisao pesmu; kad završimo, pročitaćemo ih naglas.” Odlično osmišljena zabava. Brzo smo se razdvojili pošto smo ušli u lavirint i na početku niko nije želeo da mu drugi budu preblizu. Smeh se orio pod noćnim nebom, najglasniji je bio Madlenin. Nikad nisam bila naročito dobra u lavirintima - zaboravila bih kojim sam pravcem krenula i otkrila sam da je jedini način da se probijem da ne obraćam previše pažnje na činjenicu da ću naleteti na sve ćorsokake pre nego što stignem do rešenja. Posle više od četvrt sata još nisam pronašla središte. Kad sam stigla do još jednog odmorišta, osetila sam nalet panike u grudima i činilo mi se da se tamna živica sklapa oko mene. Usporila sam disanje i okrenula se da nastavim. Kad sam ponovo naišla na ćorsokak, vratila sam se na poslednju raskrsnicu na kojoj sam bila i pokušala da se setim kojim sam putem pre toga išla. Trudeći se da napravim najbolji mogući izbor, krenula sam napred i otkrila da sam ponovo na istom mračnom mestu na kojem sam bila samo nekoliko trenutaka ranije. Ponovo na raskrsnici, okrenula sam se na drugu stranu, ali opet sam završila na mestu odakle sam krenula. Osim ako to nije bio istovetan ćorskokak. Osećala sam se kao u klopci, više uplašena nego nemoćna, disanje mi se ubrzalo i srce mi je snažnije zalupalo. Nemoguće da se sve vreme krećem napred-nazad do istog mesta? Ispustila sam maramicu na zemlju i vratila se do raskršća, gde sam zažmurila, koncentrisala se i krenula u pravcu suprotnom u odnosu na onaj odakle sam došla. Belo platno maramice bolno me je ubolo u oči. Ovog puta sam se vratila do raskršća i produžila, ali staza me je samo vratila tamo gde sam i bila. Nekako sam zapela u delu lavirinta koji nije vodio nikuda. Stala sam, klaustrofobija me je sve više pritiskala i obuzeo me je strah. Nisam mogla izaći. Nisam mogla pronaći put. Nisam čak mogla ni da odustanem. Upravo sam se spremala da vičem upomoć kad sam čula Sesil i gospođu Hargrivs kako čavrljaju u daljini. Umirena, podsetila sam se da ne može onda biti tako teško i krenula sam da još jednom pokušam. Da bih samo još jednom pronašla maramicu. Nisam više mogla čuti prijatelje, ali u daljini se podizao zvuk tankog zavijanja, koji se sve više pojačavao kako se približavao mestu na kojem sam stajala. Sva drhteći, razmakla sam žbunje u želji da se probijem kroz njega i na silu izađem, ali bilo je pregusto. Sad sam već trčala istim putem, rešena da pobegnem. Ovog puta nisam našla maramicu. Umesto toga, zgužvanu na zemlji ispred sebe, ugledala sam plavu satensku traku. Uporan zvuk me je pratio, slab i žalostan; imala sam utisak da me je već sustigao i svojim jezivim cviljenjem molio za pomoć ili oslobođenje. Protiv svih svojih principa i svega u šta sam verovala, učinila sam nešto čega sam se žestoko gnušala. Onesvestila sam se.

162 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trideset prvo poglavlje

Probudio me je osećaj da mi neko nežno trija čelo. Otvorila sam oči očekujući da ugledam Kolina, a umesto toga sam se iznenadila što vidim Džordža. Razdvojila sam usne da progovorim, ali rukom mi je blago prekrio usta. „Ne iscrpljuj se, Emili. Sad ti je potreban odmor.” „Odmor? Samo sam se onesvestila”, pobunila sam se, ošamućena i zbunjena. „Dobro sam.” Probala sam da sednem i shvatila da sam vezana za krevet na kome sam ležala. Kožni kaiševi na člancima i zglobovima su me sputavali i nagonski sam počela da se otimam. „Džordže! Šta je ovo?” „Samo još jedan, prijateljice”, rekao je i nešto mi vezao oko čela. Kako sam pogrešila kad sam pomislila da me budi neko ko mi nežno pomaže! „Gde smo?” „U kuli za koju sam ubedio Madlen da nije bezbedna. To je jedini način da obezbedim privatnost za svoj rad.” „Rad? Koji rad?” „Nema potrebe da sad brineš o tome, draga.” Pogladio me je po obrazu. Ustuknula sam. „Gde su ostali?” „U kući, zadovoljno odmaraju pošto su popili konjak s laudanumom,34 koji sam im nasuo kad smo ušli. Nema opasnosti da će se iko probuditi do jutra.” „Šta misle da se desilo sa mnom?” „Ti si, prijateljice moja, dobila napad histerije pošto si se izgubila u lavirintu. Pronašao sam te i odneo u sobu, gde svi veruju da mirno spavaš. Sesil te je lično ušuškala u krevet. Nisam te preneo ovamo dok nisu svi zaspali.” „Sobe su nam spojene. Proveriće me.” „Neće se probuditi.” „Zašto bi učinio tako nešto?”, pitala sam, a srce mi je lupalo. „Treba mi tvoja pomoć, Emili. Madlen je potrebna. Edit sam izgubio prerano - nisam mogao da završim rad. Ali, ti si prave veličine, a bio sam blizu, tako blizu rešavanja problema. Moraš shvatiti da ne mogu isprobavati na njoj. Opasnost je prevelika.” „Ne znam o čemu pričaš.” Otimala sam se da oslobodim ruke. „Nemoj”, opomenuo me je i uhvatio za zglobove. „Samo ćeš se povrediti. Edit je imala užasne rane od pokušaja da pobegne. Nisam želeo da je povredim, znaš. I njoj sam pokušavao da pomognem.” Pogledala sam oko sebe očajnički tražeći način da pobegnem. Arhitektura se poklapala sa najstarijim delovima zamka, ali u sobi nije bilo prozora, samo debeli kameni zidovi. Ništa se drugo nije moglo uraditi. Vrisnula sam u pomoć. „To stvarno ne bi trebalo da radiš”, rekao je i na silu mi ugurao prljavu krpu u usta. „Ne želim da ti bude neudobno, ali ne mogu dozvoliti da te neko nađe ovde. Ne sada.” 34

Analgetik čija je baza opijum. (Prim, prev.)

163 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trzala sam kožne kaiševe. „Ovo će možda malo boleti, ali neće te ubiti, a učinićeš toliko dobrog za moju Madlen.” Na stotu pored mene sam ugledala čudan predmet: metalni cilindar sa koturom i bokal pun bistre tečnosti pričvršćen za njega. Dugačka žica, koju je Džordž držao za završetak, izlazila je iz kraja cevi. „Kroz ovo teče struja”, objašnjavao mi je kao da sam učenica. „Neverovatna mašina, elegantnog dizajna, jednostavna za rukovanje. Ovde pričvrstimo žicu...” Stavio mi ju je na slepoočnicu i nešto lepljivo mi se zakačilo za kožu da je zadrži na mestu. Mučila sam se da pažljivo slušam sve što je govorio, da ostanem usredsređena, jer mi je palo na pamet da mi je jedina nada za opstanak bila da shvatim ovu napravu. „I onda je uključim. Mada, podesiću prvo struju.” Okrenuo je dugme u podnožju postolja. Čula sam zujanje, nagli tresak, a mišići su mi se zgrčili kad me je prostrelio bol. Potekle su mi suze. Džordž ih je obrisao maramicom i izvadio mi krpu iz usta, ponovo ih prekrivajući rukom. „Ne smeš ponovo da vrištiš, razumeš?”, pitao je. „Ili ću morati zaista da ti začepim usta.” „Šta to radiš?” „Radim nešto čime ćeš pomoći svojoj prijateljici”, rekao je. „To je sve što treba da znaš.” „Ne, Džordže, reci mi šta je ovo. Bojim se.” Šta god da je namerio, izgleda da je u njemu postojala još mala doza saosećajnosti i tog trenutka mi se činilo da još jedino na to mogu da računam. „Ovo je postupak - medicinska struja - koji može da se koristi za nervne poremećaje, ali nije mnogo proučavan i, kao što vidiš, bolan je. Mislim da bi mogao pomoći Madlen, ali moram biti siguran pre nego što ga isprobam na njoj.” „Ja nemam mentalni poremećaj, Džordže. Nećeš ništa saznati ako to primeniš na meni.” „Ti si upravo njene veličine”, nastavio je. „Nisam to primetio sve dok nisi obukla njenu odeću kad ste obe pokisle na kiši. Moram da odredim koliko je struje potrebno - i koliko je previše - i da probam da sprečim napredovanje užasne bolesti koja uništava moju dragu devojku.” „Ali nećeš znati kako će to uticati na njen mozak”, rekla sam u nadi da ću ga zagovoriti dok ne uspem da se otrgnem iz kožnih kaiševa. Nisu bili preterano stegnuti, ali jesu dovoljno. Možda ću uspeti da se izmigoljim ako budem imala dovoljno vremena. Zavrtela sam člancima, da mu odvratim pažnju sa mojih ruku. „Ovo što mi radiš je uzaludno.” „Ne, ne, grešiš”, usprotivio se. „Edit je počela da reaguje na lečenje, a kako su rezultati postajali sve bolji i bolji, prebrzo sam pojačao, iako joj nisam dao ni polovinu doze koju ova mašina može da proizvede. Kad je voltaža postala previsoka, pala je u komu. Bio je to užasan prizor. Pena joj je izbila na usta i divlje se trzala. Oporavila se za manje od pola sata, ali video sam da više nije pri sebi. Bila je još luđa, oslobodila se i pojurila na mene. Oborila me je na zid i nakratko sam se onesvestio. Kad sam se probudio, nestala je.” „Ubio si je.” „Nisam imao izbora, Emili. Da je stigla do sela, ispričala bi im, dovela bi policiju, propao bi mi sav rad. Zar bi više volela da mi žena nepovratno poludi?” „Ne možeš je spasti tako što ćeš ubijati druge”, rekla sam mu. 164 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Edit nije trebalo da umre. Priznajem, kriv sam što sam ogled izvodio pogrešnom brzinom. Ali, nije mi ostavila drugu mogućnost kad je pobegla. Našao sam je lako plakala je, nije mogla da prestane. Trebalo je samo da pratim zvuk.” „Ali način na koji si je ubio... Bio si tako okrutan, Džordže... kako si mogao?” Užas što sam zarobljena pored osobe sposobne za takav zločin ostavio me je bez reči. Znojila sam se, stomak mi se zgrčio, mišići ukočili. I same kosti su me bolele dok mi se čitavo telo bunilo zbog njegove blizine. „Uradio sam to brzo. Nož je bio oštar. Ostalo...” Pokrio je oči. „I meni je bilo užasno, znaš. Ali mislio sam da ako namestim tako da liči na nešto što nije... da oponašam čuveniji zločin... možda bih izbegao ispitivanje.” „Moraš me pustiti, Džordže.” „O, Emili, ništa ne bih želeo više od toga. Ali znaš da to ne mogu, naročito ne sada. Uvek si mi se sviđala i Madlen te obožava, pa obećavam da ću biti pažljiv koliko mi okolnosti budu dozvoljavale. Moram da otkrijem koliko struje možeš podneti pre napada i ućiniću to polako. Ali, na kraju...” Zagrcnuo se na reči. „Ućiniću to kad budeš bez svesti. Nećeš osetiti ni bol ni strah. I umrećeš sa saznanjem da mi vraćaš ženu koju obožavam više nego išta na svetu.” Nisam mogla da govorim i jedva sam mogla da razmišljam. Nijedan užas se nije mogao uporediti sa ovim, ni strah, ni grozno zamišljanje. Uhvatila sam mu pogled u želji da vidim da li mu ludilo vidljivo na licu. Zenice su mu bile raširene, zarumeneo se, ali inače je izgledao savršeno obično. Da sam ugledala nešto drugo, možda bih se barem malo utešila. „Gde je Lusi?”, pitala sam u pokušaju da ga odvratim od onoga što je nameravao da uradi. „Ne brini za dete”, rekao je. „Neće joj se ništa dogoditi. Brinem se o njoj i uskoro ću je predstaviti Madlen, koja će joj sigurno biti dobra majka.” „Zašto si je uzeo? Zar ne bi bilo bolje da si je ostavio tamo gde je bila sigurna i zbrinuta?” „Možda će i ona pokazati znake bolesti. Možda ću joj trebati.” „Ne možeš to da radiš, Džordže. Siroto dete! Šta mora da misli? Sigurno zna da nešto strašno nije u redu.” „Ne, izvanredno se brinem o njoj, iako sam morao da je sakrijem. Ponekad se uznemiri tokom noći i plače za majkom - što se i očekuje, pretpostavljam. Vodim je u duge šetnje u prirodu dok ponovo ne zaspi. Postala je veoma zavisna od mene. Zna da je majčina bolest bila pogubna, i svi siročići, znaš, čeznu za pravim domom. Rekao sam joj da će ga i ona dobiti.” Stresla sam se, pošto sam shvatila da je sablasno zavijanje koje sam čula bilo dete pravo - koje je plakalo zbog gubitka majke. Stvarnost tog istinskog ljudskog bola, beznadežnog i razornog, bila mi je strašnija od bilo kakvog avetinjskog priviđenja. „A šta ćeš reći svima ostalima?”, pitala sam. „Ne može se dete pojaviti u tvom domaćinstvu kao nekom čarolijom.” „Lusi veruje da joj je otac, Vase, doživeo nesreću na putu kući iz Legije stranaca i da je, dok je ležao na samrti, zamolio mene da brinem o njoj. Veruje da je majka morala da bude daleko od nje zbog svoje bolesti i da se madam Sapen o njoj brinula samo dok ja nisam došao po nju.” „Šta se zaista desilo gospodinu Vaseu?” 165 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Služio sam u Legiji stranaca sa njim, pošto sam prethodno u britanskoj vojsci služio kao lekar. Jedan drugom smo ispričali priče o devojkama koje smo voleli. Kad mi je priznao da su njegovu ljubav poslali od kuće u nadi da će izlečiti uznapredovalo ludilo, čije sam simptome prepoznao kao iste koji su počeli da napadaju i moju dragu ženu, ispričao sam mu za Madlenine nevolje. Ukratko, shvatio je da je ona Editina dalja rođaka, zbog čega sam se još više zainteresovao za njeno lečenje. Ako bi nešto pomoglo njoj, gotovo sigurno bi pomoglo i Madlen. Zabeležio sam gde se bolnica u koju ju je porodica poslala nalazi i posećivao sam je kad sam se vratio u Francusku, uz objašnjenje da me je poslao Vase.” „Da li ti je poverovala?” „Što ne bi?”, pitao je. „Zbližili smo se gotovo odmah jer smo oboje znali koliko boli kad ti oduzmu nekoga koga voliš. Verovala mi je.” „A Vase? Da li ti je on verovao?” „Izgubili smo svaku vezu kad sam napustio Legiju. Međutim, nastavio je da se dopisuje s Edit. Pročitao sam sva njegova pisma dok je spavala - krila ih je u uzglavlju. Konačno sam odlučio da ga iskoristim i namamim je iz bolnice.” „Zašto si želeo da je udaljiš od Žirarove brige?” „Žirar nije napredovao s njom, pa smo razgovarali. Zamolio sam ga da razmisli o radikalnijem lećenju. Ali, uzalud. Dovoljno sam učio da otkrijem moguće koristi medicinske struje, a činjenica da su Madlen i Edit bile skoro istih godina i građe...” „Sprijateljio si se s Edit da bi na njoj isprobao lečenje za Madlen?” „Možeš li me kriviti zbog toga? Zar ti ne bi to isto učinila za svog muža?”, pitao je. „Kako si je ubedio da ode?” „Ispričao sam joj kako smo se Vase i ja dogovorili da je dovedemo da živi s njim u Etreti. Mislio sam da će biti vrlo lako, ali odbila je da pode bez Lusi. Ispričala mi je za devojčicu još na početku našeg poznanstva. Nije mi baš bilo drago da se opterećujem i s njom, ali Edit je postajala sve usplahirenija zbog toga i znao sam da bi Lusi i sama mogla biti korisna, pa sam je našao i doveo je do Editinog prozora one noći kad smo pobe-gli. Nije oklevala ni trenutak kad je videla svoje dete.” „Da li je Vase znao šta si radio?”, pitala sam. „Nije u početku”, odgovorio je. „Ali, Edit je uspela da mu pošalje pismo u kome ga je preklinjala da se nađu u Etreti. Shvatio je da njeni roditelji ne znaju kuda se uputila i verovatno je osetio da će za njega konačno biti bezbedno da bude sa njom. Užasno pogrešna procena s njegove strane.” „Ubio si ga.” „Pokušao sam da to ne učinim. Objasnio sam mu da želim da pomognem Edit, da pronađem način kako da je izlečim. Ali, nije mi dozvolio da isprobam čak nijedan strujni udar na njoj. Nije mi ostavio izbora, Emili.” „Molim te, reci mi gde je Lusi, Džordže.” „Ovde je i bezbedna je. Pokušao sam da je smestim u školu u Ruanu nedavno, ali toliko je plakala usput da nismo stigli ni da razgovaramo s upravnicom. Čim se ovde sve sredi, probaću ponovo. Madlen i ja ćemo je posećivati, ali Lusi neće doći ovamo dok ne prođe dovoljno vremena i ovaj se skandal zaboravi.” „Ubistvo nadilazi skandal.” „Niko me nikada neće povezati sa ubistvom.” 166 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Zbog nerazumnosti ove tvrdnje, ogorčenost mi je potisnula strah. „Moj muž će primetiti da me nema, Džordže.” „Nije tako, Emili. Primetiće da si mrtva. Kad se onesvestiš, baciću te sa ove kule. Poverovaće da više nisi mogla podneti bol zbog gubitka deteta.” „Nikad u to neće poverovati.” „Naravno da hoće. Ostavila si poruku.” Zamahao je stranicom iskidanom iz dnevnika, koji sam ponela sa sobom i ostavila u spavaćoj sobi. Nisam mogla pročitati reči, ali pretpostavila sam da je nešto što sam napisala u trenucima mračnog oplakivanja, koje me je obuzelo posle Konstantinopolja. „Neće uspeti. Prepoznaće da je to iz mog dnevnika.” „Savladaće ga bol i biće slabiji nego što zamišljaš.” „To je klimava pretpostavka”, izjavila sam. „Siguran sam”, rekao je. „Sad je potpuno ubeđen da je Loran Prije ubio Edit. Ako otkrije da si ubijena, Lorana će okriviti i za to.” Trebalo mi je vreme. Vreme da pobegnem, da pronađem Lusi, da izvedem Sesil i gospođu Hargrivs iz ove kuće. „Proveli smo opušteno, veselo veće”, dodala sam. „Niko neće poverovati da sam se ubila nakon takve večeri.” „Srušila si se u lavirintu”, rekao je. „Bila si uplašena i uzrujana i skrenula si u ludilo. Svi znaju da su ti se priviđali duhovi, da ti je dodir sa stvarnošću postajao sve nesigurniji poslednjih nedelja.” Položaj mi je bio više nego strašan. „Kad ćeš ovo uraditi?”, pitala sam i ne trudeći se da potisnem suze. „Možeš li me barem nakratko ostaviti samu da se pozdravim sama sa sobom?” „Nisam čudovište, Emili”, odgovorio je. „Naravno da mogu. Idem da proverim ostale i uverim se da čvrsto spavaju - mada ne mogu da zamislim da bi me laudanum izneverio. Vratiću se za manje od četvrt sata i počećemo. Znam da je teško prihvatiti takvu sudbinu, ali molim te da misliš na dobro koje će iz svega proizaći.” „Imaš li Bibliju?”, pitala sam. „Čitanje bi mi pružilo utehu.” „Bojim se da ti ne mogu odvezati ruke da je držiš. Znam jako dobro koliko je nagon za preživljavanjem snažan - zaboravljaš da sam video kako se Edit borila. Moli se, plači, radi šta moraš. Vratiću se brzo i obećavam da ću biti što pažljiviji i nežniji.”

167 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trideset drugo poglavlje

Mogla sam da čujem bravu kako je škljocnula kad je okrenuo ključ, pošto je iza sebe zatvorio vrata. Znala sam da mi je vreme krajnje ograničeno, pa sam odagnala sav strah, sve misli o tome šta me možda čeka i usmerila se na jedini važan zadatak: oslobađanje ruku. Okretala sam ih i meškoljila u kožnim kaiševima, ali uzalud. Nisu bili prečvrsti da mi prekinu krvotok, ali jesu bili dovoljno čvrsti da spreče bekstvo. Suze su me pekle u očima, ali sam ih zanemarila i potrudila se još više oko kože. Jedina nada mi je bila da ih rastegnem, pa sam skupila svu snagu i vukla što sam jače mogla, ponovo i ponovo, dok nisam osetila kako se stvara mala praznina između kaiševa i mojih zglobova. Mada, nije bilo dovoljno. Sad, umesto da pokušavam da oslobodim obe ruke, prebacila sam svu snagu na desnu, koristeći čitavo telo da trzam o šipke sa strane kreveta, za koji sam bita vezana. Koža je popuštala, ali ne dovoljno brzo. A onda sam ga čula. Plač. Tužne jecaje, dečji glas. Da li je Lusi ovde gore sa mnom? Neću dozvoliti da ostane u šakama manijaka kao što je Džordž Markam. Pronaći ću je, spašću je i vratiću je kod madam Sapen, jedine majke koju poznaje. Osetila sam kako se u meni probudilo nešto iskonsko i dalo mi neograničenu snagu da odbranim ovo dete. Samo što mi snaga ipak nije bila sasvim neograničena. Ipak, uz ponovljene snažne trzaje, konačno sam uspela da izvučem desni zglob, raskrvaren i izgreban od kaiša. Drhtavom rukom sam otkopčala lisice na drugoj ruci, člancima i čelu. Lusin plač se ponovo utišao i požurila sam u njegovom pravcu, ali sam stala čim sam shvatila da nećemo pobeći ako prvo ne zaustavim Džordža. Procenila sam prostor oko sebe. Bilo je malo nameštaja i nisam ga dugo mogla sprečavati da uđe u sobu. Vrata su se otvarala na unutra, pa sam dovukla krevet ispred njih, u nadi da će mi kupiti barem nekoliko dodatnih sekundi. Tada sam obratila pažnju na Džordžovu čudnu napravu. Čula sam za upotrebu struje u medicini, ali nikad tome nisam pridavala mnogo pažnje. Majka mi je jednom davno spomenula da je vojvotkinja od Devonšira to podržavala. I to je, nažalost, bilo moje jedino znanje u vezi s tim. Naprava je delovala jednostavno - okretanje kotura je dovodilo struju, pa sam počela da ga okrećem jer sam pretpostavljala da će mi trebati što veće zalihe, a znala sam da ga Džordž nije okretao kad mi je izazvao šok. Zatim sam premestila skalameriju do kreveta. Elektricitetu treba metal, pa sam omotala žicu koju je Džordž upotrebio za elektrošok oko potamnele ručke na vratima. Zatim sam morala da otkrijem kako da uključim struju. Poigrala sam se sa brojčanikom na ravnoj površini postolja, pažljivo dodirujući žicu. Ništa se nije dogodilo. Mahnito sam proučavala predmet ispred sebe i konačno ugledala mali prekidač. Pritisnula sam ga, dodirnula žicu i odskočila od šoka. Zatim sam okrenula brojčanik još dalje na desno i ponovo dodirnula žicu. Još jači šok. Okrenula sam brojčanik do kraja desno, proverila da li je prekidač i dalje uključen i povela računa da ne dodirnem ni žicu ni kvaku. Udaljila sam se od kreveta i pripremila za Džordžov povratak, u nadi da će ga šok oboriti, makar samo na kratko. Rekao je da sa Edit nije isprobao ni polovinu, pa će puna snaga sigurno đavolski uticati na njega. 168 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Tanko zavijanje Lusinog plača ponovo je ispunilo sobu. Preplašena i na ivici živaca, okrenula sam se da bolje osmotrim okolinu. Gde bi mogla biti? Na sobi nije bilo prozora, tako da zvuk ne može dopirali spolja - ne bi mogao da probije debele kamene zidove - a nije bilo vidljivih vrata osim onih kroz koja je izašao Džordž. Morala su postojati još jedna - skrivena - koja bi me odvela do deteta. Prošla me je hladna jeza. Raspamećena od straha, odvukla sam se do vrata, a noge su mi bile tako slabe da sam se jedva držala. Osećala sam prisustvo - neko je morao biti tu, ali nije izgledalo moguće. Plakanje je prestalo i zamenio ga je zvuk teških koraka. Srce mi je zalupalo. Stegla sam usne i zažmurila, jer sam znala da imam samu jednu priliku da preživim. Nisam ga čula s druge strane vrata. Stao je, ali još nije dodirnuo vrata. Čula sam kako je uzdahnuo, potražio ključ. Zadržala sam dah dok sam čekala da ga ugura u bravu i okrene. Istog trena kad je brava škljocnula, uključila sam mašinu. I tada se čulo zujanje, brujanje, pa krik, grozan krik bola, a za njim udarac. Uplašenija nego ikad i nekontrolisano drhteći, isključila sam prekidač na mašini. Oklevala sam da dodirnem žicu iako sam znala da ne radi. Zatim, uplašena da će se možda brzo povratiti, duboko sam udahnula, smirila se i posegla za žicom. Ništa se nije desilo. Svukla sam je sa kvake, odgurnula krevet od vrata i otvorila ih. Džordž je ležao na podu preda mnom, uvijao se, a pena mu je izbijala na usta. Stomak mi se okrenuo i osetila sam mučninu, ali nije bilo vremena za razmišljanje, osećaj krivice ili sažaljenje. Potrčala sam kamenim zavojitim stepenicama do podnožja kule, a zatim stala. Lusi je morala biti negde u blizini i nisam je mogla ostaviti za slučaj da se Džordž probudi pre nego što dovedem pomoć. Naterala sam se da se ponovo popnem, uzela ključ od vrata i zaključala se u sobu iz koje tek što sam pobegla. Nesposobna da zaustavim drhtanje, obišla sam čitav krug, naslanjajući se na kameni zid, tražeći bilo kakvu neravninu koja bi pokrenula skrivena vrata za koja sam bila ubeđena da postoje. Zar nisu zamkovi prepuni prolaza kroz koje bi se moglo pobeći ako stanovnici padnu pod opsadu? Tišina oko mene bila je teška, a prekidao ju je samo zvuk lupanja mog srca i krv koja mi je bubnjala u ušima. Obišla sam sobu peti put, svaki put proučavajući drugi deo zida. Konačno sam pronašla mesto gde se umesto glatkog kamena nalazila gruba površina, tačku gde se malter ogulio. Ugurala sam prste i osetila hladan, tvrd prekidač. Upotrebila sam svu snagu koja mi je preostala u već povređenim rukama da ga povučem. Kako sam to učinila, četvrtasti deo poda se otvorio kao zamka i otkrio uzano stepenište. Zgrabila sam lampu sa stola, na koji je Džordž bio spustio mašinu. Zastala sam i razmišljala da li da proverim da li je još u nesvesti, ali nisam želela da gubim dragoceno vreme. Obazrivo sam spustila stopalo na prvi stepenik i sišla do dna, gde sam pronašla uzan prolaz, prenizak da bih stajala uspravno. Tu je bio drugi prekidač na zidu, isti kao onaj što sam pronašla u kuli. Zadržala sam dah i povukla ga, iako sam znala da će zatvoriti put kojim sam došla. Još jedna zaštitna pregrada ako se Džordž probudi. Istina, plašila sam se da se neće ponovo otvoriti ako bude trebalo. Ipak, nisam mogla zamisliti da bi neko sagradio tajni prolaz koji ne vodi nikuda. Nastavila sam što sam brže mogla, stopala su mi se klizala na mahovinastom pločniku, sve dok nisam čula Lusin plač i zvuk sitnih koraka. Dete se u trenutku stvorilo pored mene, a suze su joj se slivale niz bledo, musavo lice, dok je u ručici gužvala plavu 169 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

satensku traku. Podigla sam je u naručje i privila je uz sebe, zatim pretrčala ostatak puta kroz tunel sve do drugog stepeništa. Na vrhu su se nalazila vrata, koja su vodila u golubarnik. Iznad njih visio je ključ okačen na kuku. Skočila sam i zgrabila ga, otključala vrata, projurila kroz njih i nisam prestala da trčim sve dok nisam stigla do kuće gospođe Hargrivs. 27. jul 1892. Konačno je sve gotovo, hvala nebesima. Ako ovakvu dramu budem ponovo doživela makar i na sudnji dan, smatraću da je i to prebrzo. Potpuno mi je nemoguće da prihvatim da su moj komšija i prijatelj, kojeg sam godinama poznavala, i surovi ubica, kakav se ispostavilo da je, jedna ista osoba. Emilina snaga pokazala se u pravoj veličini više nego ikada ranije. Sluge mi kažu da je banula ovde s detetom, boreći se za dah i iznurena, zasigurno van sebe od straha, ali da je bila mirna, konkretna i svima im olakšala tako što im je kazala šta tačno da rade. Ubrzo se pojavila policija i sad je sve rešeno. Nema više komšija ubica s kojima se treba gušati, nema više priča o duhovima i čudnih krikova u noći. Nema sumnje u to da sam predugo na selu. Gledston je pobedio. Vreme je da se vratim u London.

170 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

Trideset treće poglavlje

„Mislim da bi možda trebalo da budem malo uvređena što nisi prvo spasla nas pre nego što si odjurila po pomoć”, izjavila je Sesil dok smo svi sedeli za grubo istesanim stolom u senci veličanstvenog drveta u bašti gospođe Hargrivs narednog popodneva. Niko od nas nije ni dodirnuo razne kolače na lepim srebrnim poslužavnicima, ali se vruć čaj pokazao kao lek za sve, pa smo ispijali čajnik za čajnikom zabrinjavajućom brzinom. „Bojala sam se da će me uhvatiti ako se probudi pre nego što podignem uzbunu”, odgovorila sam. U stvari, nije došao svesti sve dok nisu stigli inspektor Gode i njegovi ljudi, pošto su ih pozvale sluge gospođe Hargrivs čim sam im ispričala šta se dogodilo. Fizičko stanje mu nije bilo sjajno - ozbiljno sam ga povredila - ali um mu je bio neoštećen. Policijski lekar koji ga je pregledao predvideo je nešto što je nazvao sasvim dovoljnim oporavkom. „Užasno je pomisliti...”, zaustila je moja svekrva, ali presekao ju je Kolinov oštar pogled. Zavladala je napeta tišina. Madlen je još bila s nama, potresena i slomljena, nepovezana. Bilo mi je žao što doktor Žirar ne može da se brine o njoj. Dogovorili smo da njegov partner dođe po nju i njenu majku. Nisam sumnjala u to da će se o njima dobro brinuti u duševnoj bolnici, iako nam je to što će biti zatvorena izgledalo pomalo kao neuspeh. Džordž je, uprkos zlu u sebi, počeo sa plemenitom pobudom - pokušavao je da izleči bolest svoje žene tako da nikad ne bude smeštena u bolnicu. Taj bolesno skovan plan na kraju nije doveo ni do čega drugog već da tamo sasvim sigurno provede ostatak života. A njega će sigurno pogubiti. „Adel!” Zvuk Madleninog glasa me je prestravio. Sesil je ispustila lepezu, a gospođa Hargrivs je prosula čaj na sto umesto u sinovljevu šolju. Madlen je gotovo čitav dan bila u stanju obamrlosti, ali sad joj je lice bilo vedro, a oči nestrpljive. „Adel!”, ponovila je. „Šta misliš? Treba li da odemo za Pariz? Već je prošlo mnogo vremena otkako smo bile na pravom balu i jedva čekam da vidim gospodina Vorta zbog novih haljina.” „O, Madlen”, odgovorila sam pošto sam sela pored uje i uzela je za ruku. „Naravno da ćemo otići u Pariz.” „Upoznala sam veoma zgodnog gospodina i sigurna sam da će me zaprositi. Englez je, ali pretpostavljam da ću naučiti to da prihvatim. Zove se Džordž i potpuno ga obožavam.” Gospođa Hargrivs je ustala sa stolice i sagnula se iznad Madleninog ramena. „Molim te, uđi sa mnom, najdraža”, pozvala ju je. „Želim da čujem sve o Džordžu i zatražim od tebe savet šta da se pripremi za večeru. Pomoći ćeš mi, zar ne?” Povela ju je prema kući. Osetila sam mučninu i nisam mogla da odredim šta je gore - to što veruje da je tek upoznala Džordža i nada se kako će se udati za njega ili činjenica da ga više nikad neće videti. Hoće li uopšte saznati? „Kakvo olakšanje”, izjavio je Sebastijan čim su otišle. Presekla sam ga pogledom. „I ne pomišljaj da me prekorevaš, Kalista. Vrlo je neprijatno to što je ovde u takvom 171 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

mentalnom stanju. Više ništa ne možemo učiniti za nju. Nema svrhe da svi patimo sa njom.” „Tako si bezdušan”, izjavio je gospodin Leblan izvijajući brk. „Prosto me nadahnjuješ.” „Pa, hvala”, odgovorio je i razmetljivo se ispravio. „Oduševljen sam što me cenite.” „Skrenuo si me na novi kolosek”, nastavio je gospodin Leblan. „Želim da sasvim napustim novinarstvo - ne može biti teže od napuštanja prava, zar ne - i umesto toga se okrenem pisanju romana. Opisivaću pustolovine džentlmena lopova.” „I lik ćete zasnovati, naravno, na meni”, dodao je Sebastijan. „Zar tvoj ego ne zna za granice?”, pitala sam. „Nadam se da ne”, uključila se Sesil. „To bi bilo veliko razočaranje.” „Nazvaću ga Arsen Lupen”, nastavio je gospodin Leblan. „I možda ću objaviti - ili barem nagovestiti - da nije sve izmišljeno.” „Dolaziću kod vas u Etretu dvaput godišnje i obaveštavaću vas o svojim najnovijim poduhvatima”, ponudio je Sebastijan. „A možda bih mogao i da usvojim pseudonim Vase, jer vidim da se dobro slaže uz oči određene plave nijanse. Moglo bi biti korisno kad bi ljudi mislili da sam bio u Legiji stranaca.” „Kape!” Kolin ga je upozorio ozbiljnim pogledom, a zatim mu je pažnju odvratilo vedro lepršanje kod baštenske kapije. „Krenule smo čim smo primile vaš telegram”, doviknula nam je madam Prije, a Toaneta ju je pratila u žutoj haljini. „Poštedeli ste nas žalosti koju smo osećali što našoj najdražoj devojčici nije učinjena pravda!” Povukla me je sa stolice i zagrlila, a nije ustuknula na moj izraz neverice. Toaneta, međutim, nije još do te mere uvežbala veštinu selektivnog zapažanja. „Nije ti poverovala ni na trenutak, mama”, rekla je i zauzela mesto najbliže Kolinu, koji je smesta ustao, prišao mi, stao mi iza stolice i spustio mi ruku na rame. „Trebalo bi da se ponašaš prema majci sa više poštovanja, Toaneta”, ukorio ju je. „Drskost nije privlačna crta kod mlade dame. To jest, ne kad je puna zlobe.” Otvorila je usta i opet ih zatvorila bez reči. Njena majka se spustila na stolicu i prihvatila šolju čaja od Sesil. „Moj muž se izvinjava što nije došao sa nama”, prenela je gospođa Prije. „Mnogo je zaokupljen poslom trenutno. Ali, veoma mu je laknulo zbog onog što ste učinili.” Toaneta se podsmehnula. Niko nije obratio pažnju na nju. „Jeste li saznali još nešto od tog užasnog čoveka?”, pitala je madam Prije. „Ne mogu verovati da sam ga primila u kuću. Skoro da poželim da se preselim. Jedva mogu da podnesem da uđem u dnevnu sobu.” „Priznao je da je ukrao stranicu iz Loranove sveske kad ju je pronašao u Editinoj sobi u bolnici za vreme jedne od njegovih poseta”, rekao je Kolin. „Već je skovao plan da vam otme ćerku i Loranove reči smatrao je nekom vrstom osiguranja ako mu se plan izjalovi. Smatrao je da će, ako je pravilno podmetne, uplesti Lorana u sestrin nestanak.” „Podla životinja”, rekla je. „I nazivao se Mirijelom?” „Da”, odgovorila sam. „I prerušio se pomoću brkova i naočara. Ispričao joj je da plaća za Lusino staranje.” „Oduvek sam znala da se ne može verovati nijednom članu Legije stranaca. Plaćenici, svi redom”, rekla je madam Prije. 172 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Da li ti je ikad palo na pamet, mama, da Edit možda ne bi prihvatila Mirijelovo lažno prijateljstvo da si je zaista posećivala, umesto što si se pretvarala da to činiš?”, pitala je Toaneta. „I tako bi, možda, sve bilo drugačije?” „Nema svrhe razmišljati na takav način”, ubacila sam se. „Džordž je bio odlučan u svojoj nameri. Dočepao bi je se ovako ili onako. Niko to nije mogao da spreči.” Nisam sasvim verovala u sopstvene reći, ali činilo mi se da je bilo ispravno reći to. Madam Prije se nagnula napred. „Možemo li sada da vidimo Lusi?” Srce mi se steglo. Mrzela sam pomisao da će Lusi dospeti u ruke Prijeovih iako su joj bili najbliži srodnici. „Sad se odmara”, odgovorila sam. „Ali, uskoro ćete je upoznati.” Toaneta je zakolutala očima. „A to će biti pravo uživanje, sigurna sam.” Sesil je pročistila grlo, jer ni sama nije želela da Lusi pripadne svojoj baki. „Nisam shvatila sve pojedinosti ovog užasnog zločina. Zašto je Džordž odveo Edit iz Etrete?” „Sve vreme je znao da neće biti praktično da ostanu tamo unedogled, ali poslužio mu je kao odlična polazna tačka - savršeno mesto da se sakrije, jer nije imao nikakve veze s njim. Upotrebio je Vaseovo ime da iznajmi kuću, pa ako bi neko pronašao Edit, svi bi poverovali da je pobegla s ljubavnikom.” „Kad joj se bolest pogoršala, omamljivao ju je”, nastavio je Kolin. „Rekao je Lusi da joj je majka bolesna i da je vodi u bolnicu. Umesto toga, došli su u zamak, gde je postavio svoju privremenu laboratoriju...” „Koja je Emili dobro poznata”, dopunila je Sesil. „Tačno”, nastavio je Kolin. „Sakrio je Lusi u skrivenu sobu u golubarniku, povezanu tajnim prolazom sa laboratorijom, i počeo je da radi na njenoj majci. Bio je ubeđen kako će mu to pomoći da pomogne svojoj ženi, što mu je do tada izgledalo potpuno beznadežno.” Gode je već pronašao dva lekara sa kojima se Džordž savetovao i tražio od njih da na Madlen primene lečenje strujom agresivnije od onog koje su oni smatrali sigurnim. Nije bilo dovoljno ispitivanja, rekli su, pa je on nastavio sam, a čak je napravio i sopstvenu mašinu. U mesecima koji su usledili, mučio je Edit eksperimentalnim lečenjem sve do kobnog dana, kad je pustio prejaku struju. „Zašto je ubio doktora Žirara?”, pitao je gospodin Leblan i podigao pogled sa sveske, u koju je žustro zapisivao beleške. „Prvo, bojao se da bi ga Žirar mogao prepoznati kao Mirijela. Drugo, uznemirio se i pogrešno pomislio da bi ga nova smrt, tako udaljena od njegovog života sa Madlen, zaštitila od mogućnosti da ga osumnjiče”, objasnio je Kolin. „Još je imao stranicu dnevnika i znao je da sumnjamo na Lorana.” „Užasan postupak, sve zajedno”, primetila je Sesil. „Hvala bogu da je gotovo.” „Sve što se tiče Markamovih”, rekao je Kolin i okrenuo se Sebastijanu. „Ima još nešto što treba da razmotrimo: pitanje ukradenog Monea. Znam da ste se, Kape, zakleli da nemate ništa s tim.” „Obećao sam umetniku lično da neću dirnuti nijednu njegovu sliku!”, potvrdio je Sebastijan. „Da vidim...” Zažmurila sam, duboko zamišljena. „Možda i nisi baš dodirnuo sliku, da li je tako? Mogao si upotrebiti rukavice, uzeti saučesnika da ti je podigne. Ili si možda izvrdao obećanje tako što u stvari nisi dodirnuo nijednu njegovu drugu sliku. Jednostavno si ponovo ukrao ono što si već jednom uzeo.” „Vređaš me, Kalista”, pobunio se, ustao od stola i naslonio se na obližnje drvo. „Kako možeš tako loše da misliš o meni?” 173 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

„Toliki zločini!”, javila se madam Prije, koja se hladila lepezom. „Više ih je nego što pristojna osoba može da podnese.” „Nadajmo se da je tome sada kraj”, rekla sam. „Što se slike tiče, neću nikad promeniti mišljenje o onome što se dogodilo.” „Pretpostavljam da je nije uzeo Mone”, dodala je Sesil. „Iako pomalo priželjkujem da jeste. Bila bi to dobra priča, umetnik krade sopstveno delo, šta mislite? Možda biste trebali da je napišete, gospodine Leblan.” „Zanimljiv predlog”, složio se. „Ali, nekako mislim da Mone nema u sebi taj zločinački duh.” „Izmislite, dragi prijatelju!”, uzviknula je Sesil. „Zamenite ga Maneom ako morate.” Svi osim Toanete su se nasmejali. Ona je, umesto toga, uvežbavala izraz za koji je, pretpostavljala sam, smatrala da će je načiniti naročito privlačnom: usne napola napućene, oči razrogačene. Izgledala je kao da se spremala da progovori i, pretpostavljala sam, promeni temu. Nisam želela da joj to dozvolim. Ne sad kad sam imala priliku da iz Sebastijana izvučem priznanje, jer je, nije bilo sumnje, bio sto posto kriv za ukradenog Monea. „Gospodine Kape...”, zaustila sam, ali sam se zaustavila kad sam se okrenula ka drvetu na koje se malopre naslanjao. Nigde ga nije bilo. Uhvatila sam Kolinov pogled i on je smesta skočio, a ja sam pošla za njim brzo koliko su mi neprikladne cipele (svilene, lepe, sa previsokom petom za trčanje) dozvoljavale. Otrčao je prema pošumljenom delu vrta. Nisam odmakla daleko u šumu kad sam osetila grubu ruku na ramenu čim mi je muž nestao iz vida daleko ispred mene. „Dugujem vam izvinjenje.” Loranovo lice bilo je mračno, samo napola vidljivo od senki visokog drveća. „Pronašli ste pravdu za Edit i za to sam vam zahvalan.” Oblila me je peckava toplina. Mislila sam da je Lorana nemoguće zadiviti. „Nema na čemu”, odgovorila sam. „Samo mi je žao što joj je uopšte zatrebala pravda.” Namrštio se. „Nemojte sebi previše čestitati. Ako mislite da ste nešto poboljšali, niste. Samo ste isporučili još jedno dete u ruke mojih roditelja. Mislite li da bi Edit to želela za svoje dete?” „Ja...” „Iako nisam siguran da me je zapravo briga. Pomoći ću Lusi koliko smatram da je potrebno, ali istina je da želim da vidim kako će čudovište koje mi je ubilo sestru biti kažnjeno, pa čak i ako njeno dete završi u istim okolnostima iz kojih je Edit pobegla.” Približio mi se i osetila sam mu dah na licu. „Tu se razlikujemo, vi i ja, ledi Emili. Vi brinete za žive, a ja za mrtve.” Približavali su nam se koraci i Loran se trgao. Zgrabio me je za ruku, poljubio je i krenuo istog trena kad je Kolin stigao. „Zanimljiv razgovor?”, pitao je. „Da”, odgovorila sam. „Misliš li da je Loran sposoban za nešto drugačije?” „Podigao je ćudljivu zamišljenost na nivo umetnosti.” „Jesi li pronašao Sebastijana?”, pitala sam. Odmahnuo je glavom. „Niko - i znam da ćeš ti, Emili, više od svih biti oduševljena što ovo priznajem - ne ume da pobegne kao Kape. Naš neuhvatljivi prijatelj je odavno nestao.” Uzdahnula sam, ne sasvim nezadovoljna što je ponovo uspeo da pobegne. „Opkladila bih se u sve da bi mi Dejvis, kad bih sad poslala telegram našem 174 Knjigoteka

Zvončica&Bocca

nesalomivom batleru, saopštio da je paket dimenzija koje savršeno odgovaraju nestalom Moneu stigao u Park lejn prošle nedelje.” „Tu opkladu ne bih prihvatio”, rekao je i uhvatio me za ruku kad smo se zadihani spustili na klupicu daleko od šumarka gde su naši prijatelji, koji se nisu pridružili poteri, čekali na naš povratak. „Međutim, moram te obavestiti da si ti izgubila opkladu koju smo sklopili. Sebastijan je pristao da radi sa mnom.” „O, gospode!”, uzviknula sam. „Vrlo sam razočarana. Ne, dragi moj, što mrzim da gubim od tebe, već zato što ima nečeg mučno tragičnog u tome što će se on prihvatiti poštenog posla.” „Neće sasvim napustiti svoje drugo zanimanje. Na to možeš računati. Na kraju su ga ubedile neke neodređene izjave kojima sam mu nagovestio da će dobiti imunitet za neke druge nepromišljenosti ako mi povremeno pomogne.” „I hoće li?” „Moguće”, odgovorio je. Uzdahnula sam. „Dakle, pretpostavljam da je vreme da otputujem u Eperni i Moet i Šandon i možda ti donesem sanduk šampanjca. Šteta što nemaju posebnu berbu ili naročitu seriju osmišljenu samo za najizuzetnije proslave. Zato što se zaista nadam da znaš, dragi mužu, da je ovo poslednji put da gubim opkladu od tebe.” „Možda ih ubediš da to uvedu - berbu s posebnom oznakom. Mogu da je nazovu po onom slepom monahu - kako se zvao?” „Dom Perinjon, koji je izjavio da je ispijanje šampanjca isto kao kušanje zvezda.” „Siguran sam da to nije izrekao tako elegantno”, rekao je, provukao mi ruku oko struka i privukao me sebi. „Ali ipak, još nisam upoznao nikoga, muškarca ili ženu, ko bi ti bio ravan u izražavanju ili bilo čemu drugom.” „Pokušavaš li da mi laskaš?”, nagnula sam se ka njemu, tako da su nam se usne gotovo dotakle. „Upravo tako”, odgovorio je. „Naučio sam lekciju, Emili. Pokušaj da te zaštitim mi se grozno obio o glavu i ostajem bez daha kad se setim koliko sam ponovo bio blizu da te izgubim. Da sam te samo pustio da radiš kako želiš, bila bi sigurna u Ruanu sa mnom.” „I ne bismo pronašli Lusi, a Džordž ne bi bio uhvaćen.” „Rešili bismo to na kraju, i to zajedno”, rekao je. „Na mnogo bolji način nego kako je ispalo. Možeš li mi oprostiti?” „Čini mi se da se sećam, još iz vremena tvog udvaranja, da si naročito nadaren za ubeđivanje. Moram te upozoriti, međutim, na mogućnost da sam postala otporna na neke ujdurme koje si ranije primenjivao na meni.” „Onda ću morati u dubinama duše da potražim nove načine kojima ću te zadiviti. Ako budem dovoljno pametan, hoću li te moći ubediti da zameniš istrage sa temeljnijim proučavanjem klasičnih nauka? Možda semestar na Oksfordu?” Nasmejala sam se. „Ne, Koline, nikad me nećeš odvratiti od želje da se bavim onim u čemu sam izvanredna, uključujući i detektivska istraživanja.” „Doći ćeš mi glave, znaš”, rekao je. „Zar bi voleo da je drugačije?”, pitala sam. Jedini odgovor koji mi je dao bio je poljubac, dublji i strasniji nego ijedan pre. Možda je izbegao moje pitanje, ali više sam volela da verujem da to, u stvari, i jeste bio odgovor – a s tim sam mogla da živim do kraja života. 175 Knjigoteka