Šta Evropa duguje Grcima - Tomas Aleksander Slezak

Tomas Aleksander Slezak

STA EVROPA DUGUJE GRCIMA OSNOVAMA NAŠE KULTURE U GRČKOJ ANTICI

Prevod s nemačkog IRINA DERETIĆ

IP „ALBATROS PLUS“ JP „SLUŽBENI GLASNIK" Beograd, 2012.

SADRŽAJ: Uvodna r e č ............................................................................................................. 9 Prolegom ena.............................................................................................................. 11

Poglavlje 1 Homer i evropski pojam književnosti I: Ilijada ............................................... 19

Poglavlje 2 Homer i evropski pojam književnosti II: Odiseja ............................................ 39

Poglavlje 3 Novi ton ranogrčke lirik e ........................................................................................59

Poglavlje 4 Nova pitanja predsokratovskih m islilaca...............................................................87

Poglavlje 5 Svetkovina, igre, pobednik i pobednička p e sm a .............................................. 107

Poglavlje 6 Atinska demokratija i pesništvo polisa................................................................ 131

Poglavlje 7 Otkriće relativizma: sofistika i antiautoritamo m išljenje..................................153

Poglavlje 8 Početak evropskog istorijskog mišljenja. Herodot i T uk id id ......................... 171

Poglavlje 9 Božanski zakon i lični daimonion: Sofokle i Sokrat...................................... 191

Poglavlje 10 Pozorište i duh vremena: Euripid i A ristofan.................................................... 209

Poglavlje 11 Utemeljenje evropske filozofije: Platon i A ristotel...........................................225

Poglavlje 12 O kosmopolitskom duhu grčke k u ltu re.............................................................. 243 L iteratura................................................................................................................. 259

Pogovor: Irina Deretič Zašto Evropa toliko toga duguje Grcim a?.......................................................... 269 Registar podataka o ilustracijama........................................................................ 279 Registar imena i pojmova

281

PROLEGOMENA

Iako sam nastojao da naslov i podnaslov knjige budu što je moguće jasniji, ipak ću u dva naredna odeljka u grubim crtama opisati temu knjige, s obzirom na to da, pre nego što se upusti u čitanje ovog štiva, čitalac može da potraži dodatnu informaciju o nastanku knjige, autorovoj nameri, vrsti njegovog pristupa, svedočanstvima grčke kulture, ali i o autorovom shvatanju Evrope. 1. Pred nama je tekst koji je nastao na osnovu predavanja održanog u okviru tibingenskog Studium-a Generale u letnjem semestru 2006. godine. To predavanje istog je naslova kao i knjiga. Namera je bila da se visoko motivi- sana i veoma zahtevna publika što jasnije podseti na činjenicu o ukorenjenosti naše evropske kulture u grčkoj antici pre nego da se prvi put iscrpno predstavi. Začelo, „činjenice" duhovne i kulturne istorije više nego u drugim oblastima zavise od sopstvenog stanovišta, koje je (tobože samo) „utvrđeno", a ovde namemo „podsećanje" na ono što je već dobro poznato vodi tumačenju koje kod obrazovanih slušalaca ne ostavlja samo utisak uverljivosti. Posle svakog predavanja čuo bih pitanje kada će to moći i da se pročita. Objavljivanje predavanja ispuniće očekivanja publike, pri čemu bi se karakter prvobitnog teksta morao, koliko god je to moguće, otkloniti a da istovremeno ostane utisak o tome da se autor predstavlja pred određenom vrstom publike. Tako, na primer, pošto predavanja na Studium-u Generale nije slušala samo zainteresovana publika sa dobrim opštim obrazovanjem raznolikog duhovnog porekla i orijentacije već i kolege iz struke ili iz srodnih disciplina, ova odštampana verzija namenjena je svima onima koji nisu ravnodušni prema činjenici daje grčka kultura sastavni deo našeg evropskog identiteta, bez obzira na to da li su se sa tom kulturom upoznali preko posredujućih instanci ili je pak poznaju na osnovu sopstvenog proučavanja. Niko ko se ozbiljno prihvati zadatka da promisli i sa sigurnošću utvrdi sopstveno duhovno stanovište ne može biti ravnodušan prema grčkoj baštini Evrope. Ne treba nadugačko objašnjavati kako je takvo utemeljenje neophodno, pri čemu se mora uzeti u obzir i ono što pripada tradiciji, i to ne samo zbog prošlosti već i radi budućnosti. 2. Sta se podrazumeva pod pojmom „Evropa" u naslovu knjige i na koga se misli kada se u podnaslovu knjige kaže ,,mi“, koje se skriva iza sintagme „naša kultura"? Kakav stav ima autor i s kojim pravom on govori u ime toga ,,mi“? Ne obraćamo se nekoj posebnoj zajednici helenofila, humanista i obrazovanih građana. Pre mislim na sve Evropljane, koji se tako osećaju, i to najpre na one među Evropljanima koji imaju osećaj istorijske pove-

zanosti kada je reč o idejama, vrednostima, temeljnim stavovima i menta­ litetu. Isto tako se misli i na one kojima je duhovnoistorijska perspektiva strana, jer se može dugovati i udaljenim korenima identiteta i onda kada nisu ili još nisu osvešćeni. Iz toga što veliki deo upravo najdragocenijih stavova i postignuća, koji čine identitet Evrope, imaju svoj koren kod Grka, nikako ne sledi da bi autor, samo zato što se čitavog života bavio ovom kulturom, zahtevao poseban pristup današnjoj Evropi i polagao po­ sebno pravo da govori za Evropu i o Evropi. On pre govori kao Evroplja­ nin drugom Evropljaninu, u nadi da će se ovom prilogu, pisanom iz per­ spektive njegove struke, posvetiti ista pažnja koja se posvećuje prilozima drugih disciplina koje se bave pojmom Evrope. 3. Ono što povezuje pretpostavljenu zajednicu evropski odgajanih građana, kao i onih koji se tako osećaju, neće se obuhvatno katalogizovati, a još se manje može egzaktno definisati. Za početak je dovoljno navesti nekoliko nespomih tačaka. Evropski identitet se, dakle, može razumeti kao mentalitet koji karakterišu: -

pluralizam i slobodni duh, demokratija i tolerancija, posebno religiozna tolerancija, propagiranje ljudskih prava i otvorenost za ostale kulture i ljude.

U kulturološkom smislu za ,,Evropu“ su karakteristični: - kult individualnosti, - ljubav prema istorijskim perspektivama, to jest izrazita istorijska svest, uz to i - vera u napredak, koja je u svojoj srži vera u napredak nauke, te najposle, - vera u etičku vrednost umetnosti i kulture, koje su samo u Evropi mogle postati istinski konkurenti religiji. Isto tako, srž evropske prirode čini ova nečuvena dinamika u go­ tovo svim oblastima, koja je dovela do naučne, kulturološke i političke revolucije. Nadalje, reč je o građanskoj kulturi, koja je zamenila aristo­ kratski određenu kulturu renesanse i apsolutizma, kao i o laičkoj kulturi, koja je zamenila dominantno hrišćansku kulturu. Ukoliko je Evropa kulturološki pojam, onda se pod tim podrazumeva otvorena, tolerantna, pluralistička, od apsolutizma i državne religije emancipovana, istorijski svesna i ka nauci orijentisana kultura građanskih zajednica, i to ne samo na starom, evropskom kontinentu već i na američkom i australijskom kontinentu, koje je Evropa osvojila i na čiju kulturu je ostavila traga.

12

Slika 1. Evropa i bik

Prema mitu, Evropa potiče sa istoka: ćerku kralja Tira ugrabio je levs prerušen u mladog bika i odveo je na Krit. Taj likovni motiv - reč je o slici na vazi iz V veka pre nove ere - uvek je iznova prikazivan u umetnosti antike i Novog veka

4. Ne pripadaju li, međutim, Evropi i kolonijalizam i genocid, kapitalizam kao puka eksploatacija, verski ratovi, nacionalizam i tota­ litarizam? Nažalost, na to pitanje ne može se negativno odgovoriti. Od XVI pa sve do XIX veka, evropska kultura je prema stranim narodima ispoljavala istu agresivnost kakva je karakterisala islam od VII do XVI stoleća i mongolsko carstvo u XIII i XIV stoleću. Evropa je možda čak i jedinstvena po tome što je u stanju da sama sebi naudi verskim progo­ nom, nacionalizmom i totalitarizmom. Pa ipak, možemo li poći od toga da su ove stravične pojave, koje teško opterećuju našu evropsku savest, u međuvremenu prevaziđene tako što se nadilaze sopstvenom snagom, ili, bolje rečeno, posredstvom gorčine sopstvenog iskustva. Ne treba sve to da bude prećutano ukoliko bi trebalo prilikom naše analize pokazati grčke korene onoga što je negativno u slici Evrope. Već se sada pak može reći da trgovina robljem i način na koji su se prema njima ophodile evropske, kolonijalne sile nije u kontinuitetu s antičkim, ponajmanje s grčkim rop-

13

stvom, koje nije bilo rasistički orijentisano i koje je, posmatrano u celini, bilo u manjoj meri mizantropsko nego što je to moderno ropstvo. Nadalje, grčka kolonijalizacija nije povezana sa sistematskim genocidom, kao što je to, na primer, bilo u slučaju osvajanja Seveme i Južne Amerike. Staro­ grčka kultura poznavala je, doduše, vladavinu tiranije sa ponekad istinski užasnim primerima, ali nikada nije stvorila nešto što bi se moglo porediti sa totalitarizmom nacionalsocijalističkog ili komunističkog tipa. 5. Ovo razgraničenje grčke antike od modeme Evrope, kada reč o onome što je negativno, mora se istovremeno dopuniti tvrdnjom da, ni kada je u pitanju ono pozitivno ne postoji direktni kontinuitet i puka zavisnost naše od izvorno grčke kulture. Evropski razvoj je obeležen pre prekidima i promenama, kvalitativnim transformacijama nasleđenog, kao i brojnim novim, sopstvenim počecima. Na primeru ljudskih prava, koja su u velikoj meri karakteristična za zapadnoevropsko mišljenje, može se objasniti razlika između grčke i modeme evropske kulture. Ne postoji ništa što tom pojmu odgovara bilo u antičkoj Grčkoj, bilo u starom Rimu. Pa ipak, praoblici ljudskih prava mogu da se prepoznaju u određenim aspektima rimskog i antičkog gra­ đanskog prava; u svakom slučaju, ona imaju svoj posleđnji izvor u viso­ kom vrednovanju ličnosti u grčkom individualizmu i humanizmu, koje su od II veka pre nove ere Rimljani ugradili u svoju kultum, premda izvorno nisu bili ni individualistički nastrojeni, niti su razmišljali na humanistički način. Nadalje, kao značajan izvor misli o ljudskim pravima mora se na­ vesti hrišćansko učenje, po kojem Bog voli svakog čoveka ponaosob, i to svakog u istoj meri. Drugi primer, koji je sasvim drugačije vrste, može razjasniti ono što mislim da kažem. Donatelova veličanstvena statua konjanika, posta­ vljena u Padovi 1446/47, svrstava se u značajne inovacije renesansne umetnosti. Ne postoji kontinuitet s antičkom umetnošću izlivanja bronze, zato što u međuvremenu niko nije ovladao tom tehnikom, kakva je ne­ ophodna za izradu velikih, bronzanih statua. Ali kroz čitav Srednji vek u Rimu mogla se videti monumentalna statua cara Marka Aurelija kao ko­ njanika, čija kopija i danas stoji na Kapitolu. Zadržalo se, dakle, sećanje na antičku, najposle grčki inspirisanu umetnost prikazivanja vojskovođa i vladara. Donatelo je bez sumnje inovator evropskog ranga, na kojeg je antičko vajarstvo istovremeno snažno uticalo. Ovaj posleđnji primer iz vizuelnog i umetničko-tehničkog područ­ ja može da posluži kao model za razumevanje uvek prisutnog, indirektnog uticaja antike. Naime, svest o tome da se ono važno, što predstavlja uzor, u međuvremenu izgubilo nije podstakla samo umetnost nego i skoro sva područja novog stvaralaštva Evrope u vreme renesanse i Novog veka, čak i onda kada nije bilo direktnog nado vezivanja na antiku.

14

6. U tom smislu će ovde biti više govora o opštim pretpostavkama i prvim počecima tipično evropskog temeljnog stava i vrednosti nego o njihovom konačnom obrazovanju i etabliranju. Ova knjiga nije nikakva vežba iz istorije recepcije. Ona se usredsređuje na razmatranje jedinstve­ nosti grčkih početaka, umesto da se izgubi u često nepreglednim granama delatne istorije. Takođe, ova knjiga ne predstavlja pregled grčke duhovne istorije niti književne istorije premda, započinjući sa Homerom, tematizuje suštinske karakteristike grčke kulture u njenom kontinuitetu sve do stoičkog kosmopolitizma. Istorija književnosti ne mora da pruži mnoštvo informacija o autorima i delima, nego da sveobuhvatno analizira relevant­ ne književne forme. Nasuprot tome, ovde treba da se uzme u razmatranje ono bez čega Evropa nikada ne bi postala to što danas jeste. 7. Odmah na početku potrebno je da čitalac zna d aje autor u potpu­ nosti svestan nepotpunosti svoga pokušaja. Ovde se nikako ne može razmo­ triti sve ono što dugujemo Grcima. Najbolnije praznine pogađaju likovnu umetnost. Poseta muzejima, naročito onim italijanskim, pokazuje kako se radikalno promenila umetnost viđenja čoveka na prelazu iz poznog Srednjeg veka u visoku renesansu, kada su, pronađene, grčke skulpture uticale na vajarstvo i arhitekturu i indirektno na slikarstvo. To što se izvežbano oko renesansnog čoveka zaustavljalo na takvim umetničkim delima doprinelo je tome da se telo znatno drugačije vrednuje nego što je vrednovano u prethod­ nim vekovima ili pak sve do danas u drugim kulturama. Naša estetika likov­ nih umetnosti vekovima je grčki određena, još od starih Rimljana, koji su za svoje vile kupovali ili kopirali grčka umetnička delà iz V, IV i III veka pre nove ere, što je za njihovo očuvanje bilo od presudnog značaja; naime, bez rimskih kopija naše znanje grčkog vajarstva bilo bi nepotpuno. Nedavno je istoričar umetnosti Salvador Setis (Budućnost ’klasičnog’, Berlin, 2004) ukazao na značaj klasične antike za novovekovnu arhitekturu od XV do XX veka, te na vrednovanje dorskog stila kao čiste funkcionalnosti, kao i savršenog sklada forme i statike u avangardnoj arhitekturi ranog XX veka. O svim tim stvarima ne možemo ovde govoriti, i to ne samo zato što bi se obim knjige udvostručio nego i zato što autor, koji je helenista, to jest filo­ log, interpretator književnosti, istorije ideja i grčke filozofije poseduje samo neophodno, ali ne i potpuno znanje, te se ne može upustiti u stručno arheo­ loško i istorijskoumetničko tumačenje. Ne bismo smeli zaboraviti ni to da oko i osećaj za formu evropskog čoveka isto toliko duguje Grcima koliko i svom opažanju sveta posredstvom književnosti, pisanja istorije i filozofije. 8. Nadalje, treba spomenuti i činjenicu da evropskoj kulturi pripa­ daju stvari koje ili nisu ili su slabo ukorenjene kod Grka. Od svega toga najznačajnija je, ne uzimajući u obzir hrišćanstvo, evropska pravna misao, koja potiče iz rimskog prava, stopljena sa različitim germanskim pravnim tradicijama. U oblasti jurisprudencije Rimljani ništa ne duguju Grcima.

15

Hrišćanstvo, s kojim današnja Evropa ima takve teškoće, u pot­ punosti se može, s jedne strane, posmatrati kao deo grčke tradicije, utoiko pre što je jezik kako ranohrišćanskih tekstova, tako i najznačajnijih svetih otaca bio grčki, a jezik zajedno s duhovnom tradicijom, u njemu očuvanom, nužno utiče na oblikovanje sadržaja. Takođe je poznato da etika prisutna u delima stoičkog filozofa Epikteta i platoničara Plutarha nije uopšte daleka ranohrišćanskom shvatanju ljubavi prema bližnjima. S druge strane, hrišćanstvo pak predstavlja ono što je radikalno negrčko u našoj tradiciji, utoliko što je sa Starim zavetom u Evropu ušao tekst koji se u mnogim aspektima nije mogao usaglasiti ni sa grčkom ni sa rimskom tradicijom. 9. Potrebno je spomenuti još jednu stvar koja nije od velike va nosti, ali preko koje se jednostavno ne može preći. Bavljenje antikom bilo je uvek iznova pod ideološkom sumnjom, a naposletku i teoretičara kulture i političara, koji su se bavili obrazovanjem iz pokreta 1968. go­ dine. Nastava latinskog i grčkog po njima je uvek bila sredstvo za obra­ zovanje elite koje je sprovodio represivni, građanski viši sloj, kao i način prenošenja konzervativne ideologije. Umesto toga, kritičari su propagirali akultativno obrazovanje, koje je samo sebe opažalo kao antiautoritamo. O tome da li je ono istinski zasluživalo taj atribut i te kako može da se raspravlja. Jer u konkretnom pedagoškom radu ,,antiautoritamo“ nije zna­ čilo ništa više od udobnog protivljenja osnovnim obavezama vaspitača, ao što je, sjedne strane, kontrola rada učenika i, s druge, sankcionisanje lošeg ponašanja. A u intelektualnim krugovima ,,antiautoritamo“ je uglav­ nom značilo to što je široku paletu tradicionalnih autoriteta zamenio mali broj novih autoriteta (Marks, Frojd, Breht, Adomo). Više niko ne smatra spornim, ni politika, ni društvo, ni široki krugovi progresivnih pedagoga da je obrazovna reforma sprovedena sedamdesetih godina XX veka pred­ stavljala pogrešan trend. Sa dobrih petnaest do dvadeset godina zakašnje­ nja najzad se tematizovalo pitanje nasilja nad školama. Nisu se samo čule žalbe privrede o nedovoljnoj osposobljenosti za nova zanimanja onih koji su završili školu. Isto tako se čulo ono što je tvrdio veliki broj profesora univerziteta —da deo studenata nije istinski sposoban za studiranje. ^ Nezavisno od napred navedene situacije, bilo bi pogrešno izvesti zaključak da je ova knjiga koncipirana kao prilog raspravi o obrazovnoj politici. Grčku antiku nećemo ovde prikazati kao lek protiv loše orijen­ tacije i propusta pedagogije poslednjih četrdeset godina. Tek onda kada roditelji shvate da svojoj deci nisu učinili uslugu time što su zajedno sa s olama prema njima manje zahtevni, prestaće ono što se već danas može Pr^P^,zna^ kao trend da sve veći broj učenika i učenica samoinicijativno pohađuju nastavu grčkog i latinskog jezika. Prema tome, to i ne treba propagirati, niti će se u ovoj knjizi propagirati bilo kakva praksa. Autor

16

je daleko od toga da bude vesnik određene ideologije. Ukazivanje na sve očigledne propuste pedagoškog preokreta sedamdesetih godina prošlog veka proisteklo je iz osporavanja ideološke sumnje - pravac, iz kojeg je sumnja potekla, bio je i sâm u potpunosti ideološki određen. Antici, a posebno grčkoj antici, ne može da se pripiše nikakva ideologija, niti pod neku može da se podvede. Zasigurno su svi društveni poreci - aristokratski, građanski, nacionalsocijalistički, komunistički pokušavali da na ovaj ili onaj način prisvoje Grke, da njihova dostignuća i vrednosti proglase za svoja. Pa ipak, na duže staze takvi pokušaji moraju da propadnu. Staložen, primamo deskriptivan pristup Grcima - koji je suprotan preskriptivnom i normativnom pristupu nekadašnjeg obožava­ nja klasičnog - uvek iznova pokazuje kako grčka kultura ne treba da se podredi jednom određenom društvenom poretku ili ideologiji, nego kako poseduje vrednosti i usmerenja, koje*se takvim instrumentalizacijama su­ protstavljaju svojim sopstvenim, neefememim sadržajem. 10. Naposletku, treba podsetiti na to kako načelno nije mogu da se neka stvar shvati u svojoj posebnosti, a da se ne razgraniči od dra­ gih fenomena koji se po vrsti mogu s njome uporediti. Stoga, određenje evropske kulture kao naslednice grčke iziskuje i njeno poređenje sa dru­ gim kulturama. Uz to, danas, na početku XXI veka svaki pokušaj da se utvrdi mesto Evrope neizbežno se nalazi na horizontu nadmetanja - ne nužno sukoba - sa drugim kulturama. Iz toga pak ne sledi da moje analize i vrednovanja u ovoj knjizi treba da se odnose prema drugim kulturama kao da se njima suprotsta­ vljaju. Samo će se ponekad upućivati na to da se grčka kultura po ovoj ili onoj osobenosti razlikuje od staroistočne, starohebrejske ili staroegipatske kulture, ili pak d a je ovo ili ono grčko dostignuće prihvaćeno samo u Evropi. Takva razgraničenja će se iznositi nepolemički, a treba da služe razjašnjenju stvari. To što odustajemo od polemike ne znači da se priklanjamo neja­ snom pacifizmu ni oduševljenom multikulturalizmu, kao da se sve kulture same od sebe nalaze u mirnoj koegzistenciji s ostalim kulturama. Od kri­ tike drugih, specifičnih crta pre se odustaje stoga što postoji opšti kriterijum za poređenje kultura. A to je sposobnost jedne kulture da se distan­ cira od sopstvenih navika mišljenja, što dovodi do samokritike i prizna­ nja onoga što je tuđe. Grčka kultura posedovala je naglašenu sklonost ka relativizovanju sopstvenih vrednosti i ka (ponekad prenaglašenom) visokom vrednovanju kultura Istoka. Hrišćanska kultura Novog veka naučila je tek u vreme prosvetiteljstva da samu sebe dovodi u pitanje. Duhovni preokret, koji je sa sobom doneo ovaj „izlaz iz sopstvene, samoskrivljene nezrelosti“ (Kant), značio je kvalitativan dobitak, od čega se ne srne odstupiti. Sve dok neka velika vanevropska kultura - kineska,

17

budistička, hinduistička, islamska —ne bude mogla da uputi na jedan pe­ riod u svojoj istoriji koji odgovara evropskom prosvetiteljstvu XVII i XVIII veka, rasprava može da se ograniči samo na ono što je načelnog karaktera. Naime, tek ukoliko se pokaže da jedna od navedenih kultura uopšte može da se složi sa prosvetiteljstvom u kantovskom smislu, utoli­ ko može da se uzme u obzir kao alternativa zapadnoevropskom pogledu na svet. Bez te potvrde prisvajanje takvih pogleda na svet i usmerenja predstavljalo bi gubitak slobode i intelektualnog poštenja (čak i ako bi to za neke bio dobitak na sigurnosti). Često se govorilo da, na primer, u poređenju sa hrišćanskim ili, možda jedva još hrišćanskim Zapadom, islamu nedostaje, pre svega, to što nije prošao kroz katartičnu vatru prosvetiteljstva. Retko se pak uviđa da to ima veze sa činjenicom da islam nije ni dotakao duh antike, bez obzira na jedan kratak procvat aristotelizma, koji nije imao širi učinak. ’ Autor se nada kako će na kraju čitanja ove knjige čitaocu postati jasno da istorijska uloga i dalji učinak grčke racionalnosti i grčke volje za političkom i individualnom slobodom mogu dovesti i do boljeg razumevanja današnjeg sučeljavanja kultura.

18

Poglavlje 1 HOMER I EVROPSKI POJAM KNJIŽEVNOSTI I: ILIJADA

Modemi evropski pojam književnosti ubraja se u nešto najvažnije što smo od Grka nasledili. To da je antička Grčka mogla da izvrši takav da­ lekosežan uticaj povezano je sa početkom grčke književnosti kod Homera. U širem smislu te reči, književnost je postojala i postojaće u svim kulturama. Od epohe do epohe, od kulture do kulture, različito se pak shvatalo, te se sve do danas različito shvata šta je to što pripada književno­ sti, kako mora da bude strukturirano književno delo, te kakvo mesto ona može imati u intelektualnom i društvenom životu. Relevantnost odgovarajućeg pojma književnosti za jednu kulturu ne ograničava se samo na estetičke ciljeve i očekivanja, koji su vodeći u stvaranju i recepciji književnih delà. Fiktivna reprezentacija stvarnosti - koju su Grci nazivali mimesis, ,,podražavanje“ - u pesništvu obrazuje način na koji pripadnici jedne kulture uopšte mogu da iskuse svoju stvar­ nost. Delovanje ,,podražavanja“ onoga što je stvarno na čoveka kao biće sa aktivnom moći predstavljanja (phantasia) jeste takve prirode da živa i ponavljanjem utisnuta iskustva ,,podražavanih“ osećanja, reakcija i sudo­ va, kao i emotivno i veoma angažovano razumevanje tokova onoga što se dogodilo u neizbežnim narativnim stmkturama menjaju i trajno obeležavaju viđenje onoga što je samo prividno „podražavanog a što je, u stvari, protumačeno implicitno na nov način. Mimesis, koji nužno proishodi iz stvarnosti kao svoga modela, određuje postepeno držanje i pogled na mo­ del, a u poslednjoj instanci i forme, u kojima se stvarnost opaža. U tom smislu, pitanje odakle potiče naš današnji pojam književnosti sigurno nije pitanje samo teorije književnosti. Tezom koju ćemo ovde zastupati ne tvrdi se da je Homer u tako ranom periodu grčkog razvoja razlikovao pojam književnosti, koji mi

19

danas poznajemo, niti daje kasniji, grčki pojam književnosti ostao sadržinski nepromenjen od antike do Novog veka. (U vreme pesme o Valhari ili viteške književnosti, iz 1250. godine, pesništvo je imalo drugačije značenje i drušlvenu ulogu.) S druge strane, može se pak s razlogom tvrditi da je pojam književnosti, koji se u Grčkoj postepeno razvijao, počevši od VIII do III veka pre nove ere, obeležio neposredno ili posredno sve epohe istorije književno­ sti. Osim toga, nije postojala nijedna istorijska epoha niti kultura koja nije shvatala novovekovnu evropsku književnost kao blisku grčkoj književnosti. „Književnost (literatura) u kasnijem, užem smislu, nije postojala u Homerovo vreme —a to je kasni VIII vek ili početak VII veka pre nove ere. Pojam literature nosi u sebi pojam pismenosti: reč litterae znači slova, a potom i pismo uopšte. Šire opismenjavanje Grčke nastupilo je tek u V veku pre nove ere. „Književnost44 u smislu kultura, koje su sasvim prožete pismom, računa na kritičke čitaoce, koji jedno novo delo komparativno mogu da shvate i pronađu mu mesto u okviru jedne književne tradicije. I da­ nas shvatamo književnost kao potpuno odvojenu od istorije, nauke, religije i filozofije. U Homerovo vreme još nije postojalo razlikovanje književno­ sti kao umetničke fikcije od drugih napisanih formi duhovnog izražavanja. Pa ipak, do tog razdvajanja došlo j e relativno brzo, i to dvesta pedeset ili trista godina nakon Homera, što je za jedan tako složen duhovnoistorijski proces kratak period. I koliko znamo, nigde se nije javilo ranije nego kod Grka. Etape ovog procesa i njegove društvene prilike nećemo ovde de­ taljno razmatrati. Umesto toga, ukazaćemo na sledeće: već je Platon u pr­ voj polovini IV veka pre nove ere stvorio jedan književni svet koji i danas doživljavamo kao zapanjujuće savremen. U dijalogu Protagora najčuve­ niji sofista kaže da sposobnost razumevanja poezije i jasnog rasuđivanja o njoj on smatra najznačajnijim delom „obrazovanja44- što Protagora naziva rečju paideia.1 Potom u razgovor uvodi pesmu već davno preminulog pesnika Simonida, koju svi prisutni poznaju, naročito Sokrat, koji daje jedno dugo tumačenje te pesme. To je prvo književno tumačenje, koje je detaljno sprovedeno, u istoriji duha. Ono predstavlja fascinantan dokument, koji je metodski vrlo zanimljiv. U njemu su napravljene skoro sve greške koje su i danas u modi (en vogue). U jednom drugom dijalogu Sokrat pita mla­ dog Fedra da li se može utvrditi umeće ispravnog pisanja književnih delà svih vrsta. Na to Fedar s velikim entuzijazmom odgovora pitanjem: zašto bi neko hteo da živi, ako ne zbog takvih intelektualnih radosti.2 Poznavanje književnosti kao životni cilj i razumevanje, koje počiva na argumentaciji i analizi jedne svima poznate pesme —što znači u jednom svima zajedničkom, duhovnom prostom —čini život posvećen književnosti, 1Platon, Protagora 338e7. 2 Platon, Fedar 258d7-e2.

20

koji Platon nikako nije smatrao anahronim za vreme u kojem je Sokrat živeo, a to je kasni V vek pre nove ere. Po svedočanstvima, u to vreme su nastale i prve privatne biblioteke. Iz takvog načina bavljenja književnošću mogla je da otprilike 300. godine pre nove ere u Aleksandriji nastane kritička filologi­ ja naučnog formata sa sistematskom zbirkom i pregledom celokupne starije književnosti, sa obimnom uredničkom i komentatorskom delatnošću, i kano­ nizacijom starijih delà, što će reći s utvrđenim poretkom sačuvanih rukopisa. Trebalo bi istražiti da li je negde drugde, u nekoj drugoj kulturi nastalo takvo proučavanje klasičnih autora koje zaslužuje da se nazove kritička, naučna filologija. Moralo bi postati jasno da je u književnoj delatnosti i nauci o knji­ ževnosti i dalje živ grčki stav o njoj, koji je posredovan latinskom antikom i humanizmom renesanse. Ali u kakvoj je vezi sa Homerom? Do nastanka jednog takvog književnog sveta ne bi ni došlo da nisu na početku grčkog pesništva nastala dva izuzetna delà: Ilijada i Odiseja, koja su se pripisivala istom pesniku, Homeru. Već je u VI veku pre nove ere Ksenofan3utvrdio da su svi sve učili iz Homera i Hesioda, što su posle njega Heraklit i Herodot potvrdili u V veku.4 Platon je u njemu video učitelja tragičkih pesnika, po njegovom mišlje­ nju, bio je jedan od opasnih pesnika.5 O sveprisutnosti Homera u grčkom kulturnom životu imalo bi mnogo toga da se kaže - njegov uticaj može se uočiti u likovnoj umetnosti, književnosti, filozofiji. Recitovanje oba epa na svetkovinama pred velikom publikom bilo je popularno čak i onda kada se već dugo njihov jezik doživljavao kao arhaičan i teško razumljiv. Razumeti taj jezik bio je jedan od zadataka paideje, odnosno obrazovanja. Posmatrano iz ugla razvojnog puta grčke kulture razumljivo je njeno visoko vrednovanje Homera. Iznenađujuće pak može delovati to da su ga i druge kulture tako doživljavale. Pogodan primer iz nemačke istorije nudi nam naslovna strana prevoda Odiseje Simona Šajdenrajsera [Simon Schaidenreisser] iz 1537. godine. Tu je Homer predstavljen iz profila kako dostojanstveno sedi na presto lu. Iza njega je prikazan krilati ženski lik, bez sumnje lik muze koja ga ovenčava lovorovim vencem. Iz njegovih usta izlazi (vidljiv, tako što je nacrtan) dah, koji predstavlja inspiratio, pesnički talenat. Oko Homera na presto lu stoje četiri muškarca s vencima na glavi, doduše, manjim. Oni svojim ustima primaju dah koji izlazi iz usta pesničkog kralja. Napisana su imena te trojice, a to su: Vergilije, Ovidije, Horacije - dakle, imena rimskih pesnika koji oličavaju visoku književnost. 3 H. Diels - W. Kranz, Die Fragmente der Vorsokratiker, Zürich 1952 = DK21

BIO. 4 Heraklit: DK22 B57; Herodot 2.53. 5 Platon, Država 595c, 598d, 607a.

21

Slika 2: Homer „inspiriše" evropsko pesništvo

9f№ fcmo&eaüer Scrlicÿoi ш larîm f?«» i>icf b ü i' > u 'jfi.e ;i.t M 'tc №

hm it--

eou*ffimmrâtm/iHê

W * W & * / « * fit# Л Crttfüî tw ufftnm Yna-Arauiwern. t« c ftuptn (VfeoUio nfU'ctt, миф m*xtkpfanznnsVti! ïeSciw О Д тп д о зд ш /

v'•тшпџџшфги ' '

схсцЗЗ ји.

*•"■■

Aorto. M. CČĆCC.

Veliki pesnici rimske klasike zadojeni duhom (spiritus) pesničkog kralja Drvorez Andreasa Vajsenhorna [Andreas Weissenhorn] na naslovnoj strani prevoda Odiseje, koji je izradio Simon Šajdenrajser [Simon Schaidenreisser], Augzburg, 1537.

Ova ilustracija, koja je nastala otprilike 2.200 godina posle Ilijade i Odiseje, jezikom humanizma izražava ono o čemu je ovde reč; naime, to d a je Homer odredio evropski pojam književnosti. Naslovna strana Šajdenrajserovog prevoda nije oslikavala njegov lični, novi pogled, već je ilustrovala ono što je tada bilo svima dobro poznato. Ali kako izgleda delo koje, otkad je postalo, pa do današnjeg dana, nije izgubilo na svojoj izvrsnosti? I koje su njegove pretpostavke? Ilijada - koja je prema danas opšterasprostranjenom gledištu na­ stala dve generacije pre Odiseje i njoj predstavljala veliki uzor u nekim aspektima - nije nastala ni iz čega. Morala je postojati grčka tradicija mito­ va i epskih pesama, koja seže sve do mikenskog vremena. Sama činjenica da je u Ilijadi grčke trupe predvodio mikenski vladar Agamemnon ukazuje na političke odnose iz 2000. godine pre nove ere. U Ilijadi se navode priče koje pripadaju drugim ciklusima priča, poput priče o Meleagru i legende o

22

Belerofontu. Stiče se utisak da ona sav taj postojeći materijal sažima i prilagođava. Čini se da je pesnik uzeo za osnovu značajnog delà Ilijade priču o Memnonu, koju je obradio i produbio.6 Istraživanjem grčkih ,,izvora“ Ili­ jade došlo se do vrlo raznovrsnih epskih oblika, koje je pesnik poznavao,7 doduše, kao usmene pesme. Ne znamo pak kako su oni izgledali. Ne po­ stoji saglasnost među filolozima ni o njihovom jeziku ni o metrici. Da li je umetnički jezik, kojim se služi Homer, nasleđen iz duge tradicije ili je pak nastao u neverovatno snažnom, stvaralačkom aktu? Ijedno i drugo se danas smatra mogućim. Da lije postojala eolska faza epskog pesništva pre jonske faze? Ne zna se. Da lije heksametar u Homerovim spevovima star ili je tek tada nastao? Za utvrđivanje toga ne postoje sigurni kriterijumi. Čini se da se došlo do konsenzusa samo o tome daje otprilike 16.000 stihova Ilijade vrlo rano napisano, još dok ep nije bio zabeležen u pisanoj formi. (Ima skoro dvesta godina kako je nauka poverovala spisu Prolegomena ad Homerum F. A. Volfsove [F. A. Wolfs] iz 1795. godine da se u Homerovo vreme nije znalo za pismo. U međuvremenu su nova arheološka nalazišta to višestruko pobila.) Niko pak ne smatra daje pre Ilijade postojalo pisano pesništvo. Postoji još jedna vrsta „izvora o IlijadF, o kojoj znamo više. To je staroistočno pesništvo, počevši od sumerskog Epa o Gilgamešu, koji se u velikom broju verzija širio u mesopotamskoj kulturi i kulturama koje se s njom graniče. Postoji niz podudarnosti u motivima između Epa o Gilga­ mešu i Ilijade, koji su prilično specifični, a o čemu ćemo nadalje govoriti. Pored književnih tema i motiva u Ilijadi, u ovom delu javljaju se i odre­ đena stilska svojstva, slikovite predstave i jezički izrazi, za koje se mogu naći paralele u staroistočnoj književnosti, a ne samo u Epu o Gilgamešu. Ove teme su počevši od Franca Domzajfa [Franz Domseiff] - pionira u prvoj polovini XX veka - u međuvremenu prilično dobro istražene, pre svega, u delima Valtera Burkerta [Walter Burkert] i Martina Vesta (Martin West). U radu ovog poslednjeg autora pod nazivom Istočno lice Helikona [The East Face o f Helicon] sakupljeno je mnoštvo potvrda i primera.8 Nakon toga se sa sigurnošću može tvrditi d a je književnost Starog istoka znatno uticala na ranu grčku književnost. Kod Grka nikada nije postojala svest o istočnom uticaju na knji­ ževnost. Nama se danas čini daje takav uticaj duhovnoistorijska realnost. Kako bi se videlo koliko daleko seže takav uticaj, te da li je reč samo o 6 W. Schadewaldt, „Einblick in die Erfindung der Ilias. Ilias und Memnonis (1951)“, u: W. Schadewaldt: Von Homers Welt und Werk, Stuttgart 1959, 155-202. 7 W. Kullmann, Die Quellen der Ilias (Troischer Sagenkreis), Wiesbaden 1960. 8 F. Domseiff, ,,Homerphilologie“, Hermes 70, 1935, 241—244; W. Burkert, Die orientalisierende Epoche in der griechischen Religion und Literatur, Fleidelberg 1984; M. L. West, The East Face o f Helicon, Oxford 1997.

23

sličnostima u stilu i motivima između dva epa, ili pak on doseže do srži pesničke koncepcije - nužno je predstaviti oba epa, te ih je zatim neop­ hodno opisati posredstvom međusobnog poređenja. Pođimo najpre od Ilijade. Radnja počinje hikesijom, što znači po­ kornom molbom onoga ko je izgubio moć i zaštitu, upućenom onome ko je moćan: Apolonov sveštenik Hrisa hoće da povrati svoju ćerku za, naravno, veliku otkupninu. Agamemnon ga odbija na nedostojan način time što kaže da će ćerka zauvek biti njegova naložnica. Apolon se sveti za to svetogrđe tako što šalje kugu na grčku vojsku. Nakon devet dana Ahil saziva skupštinu gospodara na kojoj se govorilo o uzroku i uslovu nastanka pošasti. Prorok Kalhant navodi uzrok. Agamemnon mora da vrati ćerku —ali kao odštetu uzima drugi ratni plen, mladu Brisejidu, koja je već po pravu dodeljena Ahilu. Kraljevo oduzimanje Brisejide pred skupštinom gospodara Ahil doživljava kao neizrecivu povredu časti. On želi da ubije Agamemnona na mestu, savladava se u poslednjem trenut­ ku i objašnjava kako pod takvim uslovima neće više učestvovati u borbi. On preduzima i nešto više: podstiče majku, boginju mora Tetidu da moli Zevsa da podari Trojancima pobedu u borbi kako bi Grci shvatili šta su mu uradili. To dovodi do druge hikesije u epu: Tetida moli Zevsa na Olim­ pu. Za razliku od Agamemnona, Zevs joj ne odbija molbu. Ostvarenje obećanja koje je Zevs dao Tetidi, da povrati čast njenog sina, pesnik prikazuje vrlo napeto. Zevs je, doduše, vrhovni bog, pa ipak postoji prepreka za ostvarenje onoga što želi; naime, tri velika božanstva, boginje Hera i Atina, i bog Posejdon po svaku cenu žele propast Troje i ne pozdravljaju trenutno slabljenje Grka. Puno će trojanske krvi poteći dok ih Zevs najzad ne odvrati od pomoći Grcima. U međuvremenu ga nje­ gova žena erotski zavodi i tako ometa u nadgledanju sprovođenja plana. Neozbiljnost na božjem planu pesnik kontrastira sa smrtnom ozbiljnošću borbe među ljudima. I na ljudskom planu pesnik zna da uvede mnoge činioce koji ometaju radnju, tako da dolazi gotovo do prekida celokupnog ratnog poduhvata, zato što su se grčke trupe zasitile desetogodišnjeg rata, te žele da se vrate kući. Na kraju se pak događa ono što je Zevs odlučio: Trojanci pobedonosno napreduju. Tada, u noći između drugog i trećeg dana bitke, Grci upućuju poslanstvo gnevnom Ahilu. To je treća hikesija u epu. Ahil treba da se vrati u borbu, uprkos tome što je vratio Brisejidu, a Agamemnon mu nije poslao odgovarajuće poklone koji bi mu kompenzovali gubitak. Pa ipak, on ne može da prevaziđe svoj gnev i ogorčenost, te se poslanstvo vraća praznih ruku. Borba i dalje traje. Trojanci, koji su prodrli sve do grč­ kih brodova, postali su toliko moćni da na kraju Ahilov prijatelj i pratilac Patroklo moli Ahila da mu dopusti da pomogne svojim saborcima tako što će nositi njegovo oružje i opremu. Ovde Ahil popušta na pogrešan način.

24

Patroklo je u početku kratko bio vrlo uspešan sve dok ga Hektor nije ubio, a Ahilovo oružje, koje je nosio, nije bilo zaplenjeno. Ahil je tada morao priznati d a je sâm kriv za smrt svog najbližeg prijatelja. On je odlučio da ovu smrt osveti i ubije Hektora. Ne zadržava ga ni to što mu je majka jasno rekla da odmah posle Hektorove smrti i nje­ ga smrt spremno čeka. „Želim odmah da umrem“, glasi Ahilov odgovor pošto nije mogao da spreči smrt prijatelja, osveta je za njega obavezujuća. Ahil je, dakle, za borbu spreman. Dolazi do pomirenja sa Agamemnonom, a Ahil dobija prebogatu materijalnu kompenzaciju i Brisejidu - što je u međuvremenu postalo nevažno za njega. Reč je još samo o tome da se Patroklo osveti, ali, implicitno, reč je i o predstojećoj Ahilovoj smrti. Nakon daljih, veličanstvenih opisa borbi (sa elementom zakasnele borbe među bogovima), Ahil nalazi Hektora pred vratima Troje, juri ga tri puta oko grada sve dok on ne stane, a tada ga Ahil ubija. Pobednik vezuje telo poraženog za svoja borna kola i trijumfalno ih odvlači u grčki logor. Slede Patroklova sahrana i pogrebna svečanost njemu u čast. Pa ipak, Ahilova ljutnja je i nakon toga neizmema i neukrotiva. Premda se osvetio za smrt svoga prijatelja, a on je sahranjen, Ahil nasta­ vlja da vuče Hektorov leš oko Patroklovog groba. On to čini sve dok sami bogovi na Olimpu ne odluče da prekinu to svetogrđe. Ono što se događa božja je volja, ali istovremeno i ono za šta odgovaraju i ljudski sudionici u ovom epu. Kralj Prijam odlazi noću u grčki logor kod Ahila, pada na kolena pred njim i pokorno ga moli da mu vrati telo njegovog sina kako bi bilo sahranjeno u Troji. I to je četvrta velika hikesija Ilijade. Ahil duboko saoseća sa starim kraljem, popušta pred njegovom molbom, povrh toga ga prima kao gosta, te Prijam čak spava u Ahilovoj kolibi. U zoru šalje telo na put u Troju. Nakon kratkog opisa Hektorovog pogreba ep se završava.

S taje to posebno u kompoziciji ovog mita? Staje to u njemu izu­ zetno, d a je moglo postaviti merila? (1) Uočljivo je d a je radnja epa koncentrisana na jedan mali v menski period: iz desetogodišnjeg Trojanskog rata izveštava se o pedeset jednom danu; a događanja koja se detaljno opisuju iznose četrnaest dana i pet noći. Za taj pedeset jedan dan doživeli smo rasplamsavanje silovitog Ahilovog gneva, njegovo smirenje i konačno prevazilaženje afekta posle beskonačne patnje. To koncentrisanje na kratak vremenski period i na jedan događaj predstavlja genijalni umetnički zahvat, čiji je značaj uvideo još Aristotel.9 Ep je ispunjen nečuvenom dinamikom i dramatikom, koja se ne bi posti­ gla posredstvom kontinuiranog pripovedanja o događajima iz desetogo9 Aristotel, Poetica/Poetik 1459a, 30-37.

25

dišnjeg rata. Mi postajemo svedoci ograničene drame u neograničenom događanju jednog velikog rata. (2) Dramatičkom karakteru epa odgovara to što se skoro sve od­ vija u dijaloškoj formi. Dobra polovina Ilijade sastoji se iz direktnog go­ vora. (U njoj se ne jednom pokazuje sofisticirana umetnost prikazivanja karaktera posredstvom govora svakog lika ponaosob.) (3) Pesnik Ilijade se koristi umetnošću svođenja. To je zbunilo modemu kritiku. Verovalo se da se moraju izbaciti odeljci koji izgledaju kao da ne vode ka cilju. U stvari, posredstvom prividnih skretanja s glav­ nog toka radnje postiže se napetost i pokazuje se koja je prava pozadina događanja. Saznajemo o skorom prekidu rata u desetoj godini, te tako mo­ žemo da prosudimo o odricanjima i iscrpljenosti tmpa. Pesnik se osvrće na broj bogova na početku rata: osećamo proticanje vremena i značaj onoga što se dogodilo. Pored vraćanja na početak, izražavaju se i predskazanja na kraju. (4) To nije utemeljujuće jedino u pogledu tehnike pripovedanja, već to čini Ilijadu, koja je samo prividno pesma o Ahiholovom gnevu, pesmom o Trojanskom ratu u celini.. Umesto linearnog pripovedanja, Ho­ mer daje analizu koja postepeno osvetljava događanje. Poslednji uzrok rata, Parisov sud, pojavljuje se tek u poslednjoj knjizi u kratkoj naznaci. Tu sve postaje jasno: trojanski princ je uvredio velike boginje: Hem i Atinu, tako što ih je, kada su se pojavile na njegovom imanju na Idi na takmičenju u lepoti, omalovažio dajući prednost boginji ljubavi Afroditi. Mržnja Here i Afrodite prema Troji, koja na više mesta u epu dolazi do izražaja, posledica je odluke potomka trojanske, kraljevske kuće. Ta mr­ žnja utiče na to da se obistine profetske reči na početku speva: „Doći će dan kada će sveta Ilijada propasti“ (.Ilijada 4.164, 6.448). Takmičenje u lepoti, na kojem učestvuju tri boginje, o čemu stari mit pripoveda, u pesnikovom razumevanju postaje za Parisa sudbonosna odluka, koji u ime svog naroda zapravo bira između tri oblika života. Njegova odluka da to bude Afrodita, dakle, više nije sud o ženskoj lepoti, već etički pogrešan izbor „nemile požude“ (24.30); naime, Afroditina nagrada za njegovu odluku jeste Helena, do koje se samo moglo doći tako što će se prekršiti gosto­ primstvo i bračni zavet. I tako je Paris, doduše, dobio najlepšu ženu, ali, uz to, i uništenje sopstvenog naroda, koji nije ispravio njegovu nepravdu. (5) Dva se naroda nalaze u sukobu: ujedinjeni Grci, koji su nazi­ vani panarchaioi, i Trojanci sa svojim maloazijskim saveznicima. Dakle, Evropa je protiv Azije, kako je već Herodot u V veku pre nove ere razumeo ovaj sukob. Bez sumnje, Homer sebe vidi u takozvanoj „svetskoistorijskoj perspektivi44, premda još nije postojao pojam „svetske istorije44: značaj rata pokazaće se posredstvom toga što događanjima ispred Troje upravlja najvi­ ši bog, a u njemu živo učestvuju i ostali bogovi. Neprijatelji u tom velikom

26

sukobu, međutim, isto su rangirani. Homer ne upotrebljava nijednu reč ko­ jom bi se ne-Grci omalovažili, poput reci varvari. Trojanci imaju istovetne običaje (sem Prijamove ,,poligamije“, koja predstavlja jedinu ,,orijentalnu“ crtu u trojanskom društvu) i istovetne bogove kao Grci. Grci imaju nadmoć u ljudstvu. Oni, takođe, imaju više uspeha od Trojanaca u ratnim dejstvima. Pa ipak, za deset godina Grci nisu mogli da pobede malobrojniju vojsku svojih neprijatelja. Slično tome, u pesmi o Nibelunzima Burgundi imaju neizmemu vojničku nadmoć, te su u palati kralja Etcelza nagomilali čitavo brdo hunskih leševa. Ilijada ne zna za omalovažavanja neprijatelja (neobuz­ dano Ahilovo ubistvo u borbi nakon Patroklove smrti treba drugačije razumeti: reč je o neizmemom gnevu i bolu ratnika božanskog porekla, što se ni na koji način ne odnosi na poređenje između dva naroda). U Ilijadi nema nacionalizma, utoliko što se pred očima čitaoca stvara slika oba na­ roda. A, kada je reč o pojedinačnim likovima, gotovo da se može kazati da su Trojanci opisani kao humaniji i simpatičniji od Grka. Likovi poput Hektora i Andromahe, Prijama i Hekabe prikazani su s naročitom toplinom. (6) Pred takvom pozadinom, da tako kažemo, svetskoistorijskog sukoba odvija se tragična sudbina dva glavna heroja: Ahila i Hektora. Ahil je u pravu što štiti svoj povređeni ponos; ali ide toliko daleko da postaje nehumano nepopustljiv, te najposle nije u pravu kada ga Grci noću mole da se vrati u borbu. On pak ne može nazad, njegov ponos ga vodi na pogrešan put. To što se oseća krivim za smrt svoga prijatelja Patrokla ne ostavlja mu nijedan drugi izbor nego da se bez oklevanja suoči sa sopstvenom smrću. Ahil zna šta ga čeka kad ubije Hektora. Međutim, on tako mora da postupa kako Patrokla bar u smrti ne bi izdao. Nasuprot tome, Hektor se ne bori za svoju sopstvenu čast. On štiti svoj grad. Simpatije pesnika su dugo na njegovoj strani. Pa ipak, i Hektor samog sebe precenjuje, on veruje da može pobediti Grke i Ahila. Tek u poslednjoj borbi jasno vidi da to ne može, ali je tada prekasno. Njegova tragičnost je potpuno druge prirode nego što je to Ahilova, ali nije manje dirljiva. (7) Homer neverovatno snažno prikazuje nehumanost rata. U če­ tiri opširna opisa bitaka doživljavamo beskonačno ubijanje na obe strane. Najstrašnije je kada Ahil u svome bolu zbog Patrokla skrnavi Hektorov leš. On ga vuče po zemlji čitavog dana, zakačenog za borna kola, i odbija da ga sahrani. Pobeda ljudskosti postaje moguća na taj način što interveniše sâm Apolon, bog moralne čistote: bogovi ne žele da čovek mrzi čoveka posle smrti. Ahil predaje Hektorov leš, zato što je predosetio u bolu svoga nepri­ jatelja Prijama da će tako patiti i njegov otac Pelej. U bolu su svi ljudi jed­ naki, pred saosećanjem nestaju mržnja i neprijateljstvo. Neprijateljski kralj postaje poštovani Ahilov gost, kojem se on i divi. Oni zajedno obeduju, što je znak bliskosti i uzajamnog poštovanja. Zajednički obed, koga je pesnik pretvorio u prizor pun značenja, postaje simbolički ono prahumano, što

27

prevazilazi i najjaču mržnju. Nezamislivo je da bi religija mogla zabraniti da pripadnici različitih naroda sede za istim stolom. Ono stoje najčudesnije u prizoru pomirenja jeste pak to što Ahil uči da gleda svoj ratni čin očima neprijatelja: umesto da govori o sopstvenoj pobedi i budućoj slavi, on shvata d a je prouzrokovao beskrajni Prijamov bol. Na kraju rata najveći ratnik doživljava saosećanje sa drugim i veliko poštovanje prema neprijatelju. I u tome, bez sumnje, leži najznačajnija poruka Ilijade: naime, u otkrivanju poštovanja prema drugome, u doživljavanju bola drugog kao svoga sopstvenog i u ukidanju neprijateljstva činom kojim se ostvaruje zajedništvo. Slika 3: Završna scena Ilijade

Prijam prekiinje Ahila da mu dâ leš njegovog sina Hektora kako bi ga sahranio; crvenofiguralna hidrija, približno 510. godine pre nove ere.

(8) Za radnju Ilijade karakteristično je to što se odvija na dva plan na božanskom i ljudskom. Većanje bogova o ljudskim stvarima javlja se i u Epu o Gilgamešu. Kontinuirana radnja, u kojoj bogovi odlučuju šta ljudi treba da otrpe, jeste, koliko znamo, nešto što se javlja samo kod Homera.

28

To nije samo spretan, umetnički potez koji je vredan pažnje posmatrano iz ugla tehnike pripovedanja. On sadrži i tumačenje ljudskog postojanja. Verujemo da nezavisno postupamo i čudimo se kada sve ispad­ ne drugačije od onoga kako smo hteli. O pojedinačnom možemo da odlu­ čimo, ali nijedan smrtnik ne upravlja sveukupnošću događaja: od bogova zavisi ono što će nas uskoro zadesiti. Bogovi su čas na strani Grka, čas na strani Trojanaca. To, u stvari, znači da se nijedna strana ne može pozvati isključivo na bogove. Kada je Zevs dozvolio bogovima da učestvuju u borbi, dolazi do potpune burle­ ske: ono stoje ljudima sasvim ozbiljno, iz više perspektive je beznačajno, nešto što čak nije ni dostojno ozbiljnog razmatranja. I tako izgledaju naši ratovi sub specie aeternitatis. To, doduše, ne ukida značaj čovekove brige za tuđu patnju. Već na osnovu ove sažete analize trebalo bi da bude jasno kako je Ilijada, sa svojim shvatanjem ljudske zavisnosti, sa svojim vrednosnim sudovima o ratu, afektima, bližnjima mogla postati merodavnim počet­ kom zapadne književne tradicije. U vezi sa napred pomenutim rezultatima novijeg književnoistorijskog istraživanja - koje je moglo da dokaže višestruku primenu staroistočnih tema i motiva u najstarijoj grčkoj književnosti - može se postaviti pitanje da li ima smisla pripisati jednom veoma udaljenom i drevnom delu funkciju uzora, čak i ako Grci o tom delu nisu ništa znali i čiji se dalekosež­ ni uticaj, prema tome, morao širiti spontano i anonimno. Izuzetno delo epskog pesništva u mesopotamskoj kulturi je Ep o Gilgamešu, čiji se fragmenti nalaze na više orijentalnih jezika. Izgleda da priče o drevnom kralju Gilgamešu - prvobitno nastale u sumerskoj književnosti, koja je nestala u periodu između 2.000 i 1.900 godina pre nove ere - nikada nisu bile sastavljene u jedan jedinstveni ep. Istraživanje Staroga istoka pokazala su daje tek u XVIII veku pre nove ere nastalo starovavilonsko pesništvo, koje je integrisalo pojedinačne pesme u jednu celinu. Sačuvana je verzija koju je dao pesnik Sin-leqe-unnini oko 1200. godine. On je stari materijal preradio u takozvani ep na dvanaest glinenih pločica, koje su pronađene kao deo biblio­ teke asirskog kralja Asurbanipala (668-627. p. n. e.).10 10Ep o Gilgamešu preveo je i komentarisao S. M. Maul, München, 2005, 9-15. Od dvanaest pločica Maul je preveo samo I-XI, zato što se sa 11. pločom završava povezana radnja (up. napomenu 11). Celovit tekst 12. ploče može se naći kod K. Hekera [K. Hecker], „Das akkadische Gilgamesch-Epos“, u: Texte aus der Umwelt des Alien Testaments (TUAT), Bd. III. 2, Gütersloh 1994, 671-744, kao i kod: A. Schotta, Das Gilgamesch-Epos. Neu übersetzt und mit Anmerkungen versehen von A. Schott, ergânzt und teilweise neu gestaltet von W. von Soden, Stuttgart 1958. (Upotrebljavaćemo odomaćeni izraz „Ер na 12 ploča“, iako se misli na jedinstvenu radnju koja se završava sa prvih 11 ploča.)

29

Najpre ćemo dati sažetak radnje. Gilgameš, kojem po lepoti i sna­ zi niko nije bio ravan, sin je boginje Ninsun, i tako sâm dve trećine bog (njegova ljudska trećina potiče od smrtnog oca Lugalbanda). Kao kralj Uruka tlačio je svoje podanike. Bogovi su odlučili da mu nađu protivnika koji će mu biti ravan. A to je Enkidu, koji je najpre živeo kao divljak sa životinjama u stepi. Potom g aje prostitutka Šamhat, koja je iz grada došla kod njega, prvo zavela —proveli su zajedno šest dana i sedam noći —na­ kon toga mu je dala odelo i dovela ga u Uruk kako bi izazvao Gilgameša. Dvoboj između njih dvojice bio je nerešen i oni su postali prijatelji. Gilgameš i Enkidu odlaze u kedrovu šumu da bi njenog čuvara, ču­ dovište Humbabu, ubili i posekli veliki kedar, drvo života. Borba sa Humbibom pobedonosno se završila zahvaljujući pomoći boga sunca Šamaša. Kada je Humbaba prekinjao da ga ostave u životu, Enkidu odvraća Gilga­ meša od toga da ga poštede. Pre nego što umre, Humbaba ih proklinje. Drvo kedra prevozi se Eufratom do Nipura za ogromna vrata u hramu Šamaša. U sjaju pobede Gilgameš budi žudnju boginje Ištar, koja želi da joj on postane muž. Međutim, Gilgameš odbija Ištar na uvredljiv način. Boginja ga ogorčeno optužuje na nebu kod svoga oca Anuma i svoje maj­ ke Antume i moli da se pošalje nebeska životinja koja treba da ubije Gil­ gameša. Poslaće bika, kojeg pak Gilgameš i Enkidu pobeđuju. Enkidu mu čupa nogu i preti Ištar da će tako postupiti i s njom. Epizoda se završava trijumfalnom povorkom kroz Uruk. Gilgameš se razmeće kako je najlepši i najslavniji od svih. Preokret događaja donosi Enkiduova smrt, povodom koje su se bogovi složili kako bi ga kaznili za ubistvo Humbabe. On će se razboleti, i venuće sve dok ne umre. Doživljaj smrti svoga prijatelja, koji gaje izuzetno potresao, određivaće nadalje Gilgamešov put. Nakon dugog oplakivanja prijatelja obu­ zeo ga je neizreciv strah od smrti, koji mu se javio tek kada je sâm tu­ marao stepom, sve dok nije doneo odluku da pronađe Utanapištija, svog prapretka, jedinog čoveka koji je postao besmrtan i koji je živeo na kraju sveta. Put do tamo ispunjenje avanturama: susretom sa ljudima-škorpio­ nima, prolaskom kroz beskonačno dug tunel u potpunom mraku, vožnja sa skeledžijom Uršanabijem preko reke smrti. Kada je došao kod Utanapi­ štija, čuo je kako je Utanapišti jednom preživeo poplavu, zbog čega je bog Enlil njega i njegovu ženu učinio besmrtnim. Utanapišti je time Gilgamešu želeo da kaže kako nikome nije otvoren put ka besmrtnosti. Pa ipak, on mu govori o jednoj travi koja mu je omogućila beskrajni život. Gilgameš vadi travu sa dna podzemnog okeana - i gubi je tako što je zmija pojede dok se on kupa u jezercetu. Vožnja do kraja sveta u potrazi za besmrtnošću protekla je bezuspešno. Gilgameš se vraća sa Uršanabijem u Uruk. Ep se završava prizorom

30

veličanstvenog zida, koji je izgradio Gilgrameš, i impozantnom veličinom grada Uruka. Već ovaj kratki opis radnje Epa o Gilgamešu pokazuje ne samo to da sumersko-akadski i jonski ep čitaoca vode u vrlo različite duhovne svetove već i da su kako po temi tako i po obradi priče u celini vrlo različite. Pa ipak, u oblikovanju detalja padaju u oči podudaranja u motivima, koja jedva da mogu biti slučajna. U oba epa susrećemo se sa deset netrivijalnih pesničkih motiva: 1. Glavni junak je sin boginje i smrtnog oca. 2. Majka boginja interveniše za svoga sina kod viših božanstava. 3. U oba epa glavnom junaku je dodeljen prijatelj, koji mu je veoma blizak a da pri tome s njim nije jednak. 4. Skupština bogova ne odobrava junakov čin. 5. Prijatelj umire tako što zamenjuje glavnog junaka. 6. Krajnji uzrok smrti prijatelja jeste jedan bog. 7. Prekomema tuga zbog prijateljeve smrti, sa dugim oplakiva­ njem i odlaganjem pogreba. 8. Glavni junak umire simboličkom smrću u vodi (Gilgameš pre­ lazi preko vode smrti i uranja u podzemni okean, Ahil se goto­ vo davi u talasima Skamandera). 9. Duh mrtvog prijatelja ustaje iz podzemnog sveta, junak i prija­ telj se grle i pozdravljaju. 10. Junak se pojavljuje za vreme jedne bitke ispred zida; puko po­ javljivanje izaziva strah i prestravljenost neprijatelja.11 Ovih deset tačaka nesumnjivo pokazuju da u nekim značajnim cr­ tama priča o Ahilu i Patroklu liči na priču o sumerskom drevnom kralju Gilgamešu i njegovom prijatelju Enkiduu. Pa ipak, motivaciona pokla­ panja i spone, ma koliko da ih je, ne otkrivaju dublju povezanost između ova dva speva. Ne može se tvrditi da postoji bliskost između dva speva ako njihova glavna zamisao nije uporediva, posebno iz ugla konstrukcije i razvoja radnje, predstave stvarnosti, opisa karakternih crta, kao i slike o čoveku i tumačenja čovekovog postojanja.12 Dakle, treba da izdvojimo one karakteristike oba epa koje se tiču, s jedne strane, književnog postupka, a s druge, duhovne fiziognomije. 11 Tačke 9. i 10. ne nalaze se u neprekinutoj radnji na glinenim pločama I-IX Epa o Gilgamešu, nego na ploči XII (Duh mrtvih) odnosno u nezavisno sačuvanom i prenesenom kratkom epu: „Bilgameš i Aka“ (hg. v. Dietz Otto Edzard, u: Texte aus der Umwelt des Alten Testaments, Bd. III. 1, Gütersloh 1993, 549-559). 12Još manje dolaze do izražaja podudaranja u stilu počevši od obrasca stiha sve do upotrebe direktnog govora. Ovde nije potrebno ulaziti potanko u fenomene te vrste.

31

Poređenje pokazuje da se Ilijada odlikuje time što uzima u obzir čitav niz fenomena koji su potpuno nezavisni od bilo koje kulture, te pripadaju čovekovom svetu kao takvom, a to što ih nema u Epu o Gilgamešu neće se potpuno objasniti time što će se reći da je ovaj spev relativno kratak —njegov obim iznosi petinu ili četvrtinu obima Ilijade - niti pak to što je star. Cesto slavljeno svetskoistorijsko značenje Ilijade pokazuje se u uvek vidnom prisustvu pojava i područja života. A to su: 1. Rat, doduše, nije tema Ilijade, ali jeste stvarnost života, pred ko­ jom se razvijaju događaji. U Ep o Gilgamešu nije integrisana priča o rat­ nom sukobu sa Agom od Kiša.13 Inače, ne spominje se nijedan drugi rat. 2. Politiku i diplomatiju pesnik Ilijade razvija kako posredstvom odnosa junaka jednih sa drugima, tako i posredstvom njihovog odnosa sa Trojancima. Nakon dvoboja sa Enkiduom, glavni junak se ne suočava ni sa jednim drugim ljudskim protivnikom; u Epu o Gilgamešu ne postoji mogući okvir za formiranje politike i diplomatije. , „ 3. U osnovnim crtama, u Ilijadi je prepoznatljivo aristokratsko društvo, Homer prikazuje dovoljno vredan materijal, dok sumersko-vavilonski mit ostavlja čitaoca skoro u mraku kada je reč o društvenoj poza­ dini događaja. Prema tome, besmrtna slava, oko koje se trudi Gilgameš, nalazi se u bezvazdušnom prostoru, dok je povređena čast, za koju se bori Ahil, ukorenjena u sistem društvenih vrednosti i hijerarhija. 4. Bogovi igraju središnju ulogu kako u Epu u Gilgamešu, tako i u Ilijadi. Pa ipak, religija, kult, žrtva, sveštenstvo, dakle, celokupni pragma­ tički aspekat odnosa čoveka i Boga, samo j e u Ilijadi uzet u obzir. 5. Ilijada ne posmatra kao sastavni deo ljudske egzistencije samo religiju koja se praktikuje, nego su u ovom spevu prisutni u poređenjima i zanati i poslovi, kao što je prisutna i likovna umetnost, što se vidi iz opisa Ahilovog štita, rada boga Hefesta, koji je prikazan kao nešto izuzetno i božansko {Ilijada, 18.468—617). Gilgameš daje da se napravi portret nje­ govog umrlog prijatelja - ovde bi tema ,,umetnosti“ mogla da ima svoj početak; ništa pak ne saznajemo o umetnicima i njihovim delima. .. v. se mev péya Illvôapoc;. ërtvee repnvà ijôupeXet cp9ôyya)i poûaa Ziptoviôeto. XàpTtei Ztr|o4xopoc; te kcù ”I(3okoç fjv уХикгх; ÂÀxpàv. Àapà б’ àno aTopàrcov ф9еу1;ато ВакхиАлбрс;. Il£i9tb AvaxpaovTi аишеалето. ПоиаХа ô’aùôài АХкаТоф kukvoç Aéa|3ioPiedsokratovski koncepti sveta, koji prethode atomizmu —Demokrit je bio poslednji značajan predsokratovac, koji je verovatno živeo 38 Posle mnogih drugih i Poper je tačno uvideo ovu činjenicu. Treba samo odbaciti njegovo mentalitetsko-istorijsko tumačenje po kojem su predsokratovci preteče njegovog vlastitog „kritičkog racionalizma". 39 Diodor Bibliotheca historica 2.29.4-6.

102

dobrim delom u IV veku p. n. e. —imali su postojano mesto za ono što je božansko. „Sve je puno bogova“ - ova rečenica je pripisana Talesu „začet­ niku te vrste filozofije44,40 koji se prvi bavio astronomijom, te bio upućen u matematiku i koji je davao svojim sugrađanima političke savete, sva­ kako ne ateističke. „Priđi bliže, jer su i ovde bogovi44, biće d a je Heraklit doviknuo posetiocima koji su kolebljivo stajali na ulazu u njegov dom. U stvari, u njegovoj koncepciji, u kojoj vatra, kao osnovna materija, pre svega, nije razdvojena od logosa kao svetskog uma, koji je božanski, ne postoji ništa što ne bi bilo napušteno od božanstva. Sve u svemu, moglo bi se reći d a je za svakog predsokratovca „božansko44 njegova pramaterija,41 jer je oni nisu razumevali kao puku materiju. Ovaj utisak se stiče na osno­ vu Aristotelovog pregleda u I knjizi Metafizike, gde se on pita koji princip {arche) i koji uzrok (aitia) uvodi svaki mislilac ponaosob, pri čemu Ari­ stotel ovde misli na tip uzroka. U njegovom učenju o uzrocima pojavljuju se principi predsokratovaca kao forme materije (hyle). Za mislioce ranijeg vremena oni su pak pre bili aktivno formirajući i upravljački uzroci, nego materijalni uzroci (premda su, takođe, bili i to), i kao takvi božanski.4" Dejstvujuća sila se može pojmiti razdvojeno od ostale materije, a da pri­ tom ne bude imaterijalna, inteligibilna, samo mišljenjem shvatljiva. To važi za ljubav (philia) kod Empedokla kao princip spajanja elemenata u svetski poredak i u žive organizme, a važi - što može da iznenadi - i za um (nous), koji po Anaksagori pokreće materiju. Anaksagora je razdvojio nous od svega drugog, samo on može da postoji čisto za sebe (sve ostalo je sa svime pomešano), te je božanski uzrok svetskog poretka. Ali on nije nematerijalan, nego je samo najfinija i najčistija materija.43 Isto je tako i sa Heraklitovim logosom, koga na kraju treba ukratko predstaviti. Reč logos je neprevodiva. Herman Dils je uglavnom prevodi kao „smisao44, gde se isto tako, ili čak bolje, moglo kazati um, svetski um, svetski princip. Ovu reč susrećemo prvo na početku knjige u sačuvanom fragmentu (DK 22), B 1, gde označava najpre postojeće izlaganje, Heraklitovu knjigu kao napisan logos. Pošto pak „sve nastaje po tom logosu44, isto­ vremeno se misli i na predstavljeni i protumačeni svetski logos. U suprot­ nom bismo morali pretpostaviti kako je Heraklit držao daje njegova knjiga nekakav „red vožnje44 svetskog događanja - takva su se samoprecenjivanja zadržala još samo u ideologijama XX veka. A na drugom mestu Heraklit pravi razliku između svog izlaganja i logosa: „Ako ne slušate mene, već 40 Aristotel, De anima A5, 411 a8; uporedi napomenu 24 ovog poglavlja. 41 W. Jaeger, Die Théologie der frühen griechischen Denker, Stuttgart 1953. 42 Tako posmatrano, nije pogrešno shvatiti predsokratovstvo kao racionalnu prirodnu religiju, ali kao religiju bez kulta. 43 Anaksagora DK 50 B 12.

103

logos, mudro je složiti se daje svejedno/4(B 50) Ova mudrost upravljena je ш na sta manje nego na svetsku vladavinu: „Samo je jedno mudro: razumeti misao {gnome) da sve svime upravlja/4(B 41) U tradicionalnoj religiji Zevs je onaj koji upravlja svetom - ime, koje Heraklitu ne izgleda sasvim primereno, premda ga neće odbaciti: „Jedno, koje je jedino mudro, hoće i neće da se nazove imenom Zevsa.44 (B 32) Bog Zevs nije stvorio svet, jer je on nestvoren, večno živuća vatra (B 30). Pa ipak, Heraklit se vraća gromu, koji je u mitskim religijama simbol Zevsove neograničene moći: „Svime uprav­ lja grom.44Vatra, koja jeste svet istovremeno upravlja svetom, obdarena je umom (phronimon, B64), njen u m je nesumnjivo ona gnome koja svime upravlja i onaj logos koji pušta da se razume d a je svejedno. Mišljenjem (phroneem) raspolažu i ljudi, ono je svima zajedničko (хупоп) (BI 13), svi imaju učešća u samosaznavanju, kao i u umskom smislu (B 116). Time pak Heraklit izvesno neće da kaže kako svi ljudi zaista jesu mudri, te učestvo­ vanje u „zajedničkom44mišljenju jeste pre zadatak koji se Čoveku postavlja kojem su pak ljudi najmanje dorasli. Ljudi ne razumeju logos. Ovaj je kao objektivni, božanski logos, za sve isti, svima zajednički (xynos), većina pak živi kao da ima privatnu pamet (phronesis, B 2). Takav je život kao posto­ janje u snu, u kojem svako, umesto da sazna zajednički svet, sanja u svome sopstvenom (B 89). Covek bi trebalo da se probudi za jedan svet, jedan logos, jednu mudrost. To je moguće kada duša traži samu sebe, što je činio Heraklit (,ja tražim samoga sebe44, B 101), kada svoj vlastiti logos sledi, koji je beskonačno dubok i ne može se izmeriti (B 45), te istovremeno „sebe uvećava (B 115), što znači da dalje vodi ka sveobuhvatnom logosu, prema kojem se sve događa, ka saznanju božanskog svetskog zakona, iz kojeg se izvode svi ljudski zakoni (B 114), ka jednoj mudrosti, koju možemo imeno­ vati „Zevsom , ша koliko ova oznaka mogla biti neprimerena. Upadljivo je kako se ova slika o svetu, duši, umu i mišljenju pri­ bližava onome što susrećemo sto godina kasnije u Platonovim dijalozima. Obojicu mislilaca razdvaja upravo Platonovo otkriće nematerijalnog bića, koji se ne može saznati čulima, već samo mišljenjem, i koje se, stoga, na­ ziva „(čisto) mislivo44, „inteligibilno44(na grčkom noeton). Po tom otkriću niti se duša, niti se pak svetski poredak može povezati sa nečim iz čulnog iskustva, kao što je vatra. Pa ipak, primeni li se ono što važi za logos na mtehgibilm svet ideja, onda sve ono što smo rekli o Heraklitu važi i za Platona: mogućnost i zadatak duše jeste da sazna samu sebe i svoje uče­ stvovanje u božanskom umu, te da se probudi za jednu, svima zajedničku stvarnost sveta ideja, prevladavajući postojanje slično snu, u kojem veći­ na istrajava, nesposobna da sazna ideje. i ni Jec|no područje ukazuje Heraklit; naime, posredstvom stoič­ ke hlozohje, koja je nastavila njegovo mišljenje u mnogim tačkama, postao je ovaj herakhtovski svetski logos duhovnoistorijska preteča one ,,reči“,

104

koja je, prema Jovanovom jevanđelju, stajala na početku svega ,,U početku bese reč“, kako se, kao što nam je poznato, prevodi en archei en ho logos, a ta zagonetna božja ,,reč“ nije ništa drugo do umski princip, koji prema sta­ rom Efešaninu upravlja svetom i identičan je s vatrom, princip koji ne može da sazna većina ljudi, ali kojem svako može da pristupi, jer logos pripada duši ili, bolje rečeno, čovekova duša pripada njemu.

105

Poglavlje 5 SVETKOVINA, IGRE, POBEDNIK I POBEDNIČKA PESMA Olimpija i Pindar Bavljenje sportom - ma u kakvom okviru i sa kakvim postavljenim ciljem - jeste antropološki univerzale: naime, nije se još otkrilo ljudsko društvo u kojem se nisu mogle predočiti makar praforme ili pak jasne slič­ nosti sa onim što nazivamo sportom (međutim, trebalo bi istražiti početke svih postojećih društava, koja bi trebalo da budu opisana u osnovnim cr­ tama). Takođe, organizovanje skupih sportskih događaja nije specifikum našeg, Novog veka niti izum naše izvorne kulture, one grčke, jer su za to znale i kulture Egipta i Starog istoka. Pa ipak, može se reći da je tek kod Grka univerzalni fenomen sporta zadobio sadržinsku interpretaciju i društveni značaj, koji je uticao na strane kulture i koji je najposle mogao da bude oživljen na Zapadu u olimpijskom pokretu. Postoji, doduše, shvatanje po kojem istorijski pandan modemom biću sporta nije grčko biće sporta, već ono rimsko iz vremena carstva. Savršena tehnička i finansijska organizacija cirkuskih igara (ludi circenses) u Rimu, Konstatinopolju i u drugim velikim gradovima carstva - svojim profesiona­ lizmom, zvezdama i, pre svega, emocionalnim mobilizovanjem građanskih masa na žestoko navijanje za boje: plavu, zelenu, crvenu i belu, što su sim­ boli cirkuskih partija - najviše odgovara modernim sportskim događajima, u kojima do 100.000 gledalaca vrlo glasno navija za ,,svoj“ tim. Pa ipak, ova analogija pogađa samo socio-psihološki aspekt masovnih spektakala profita­ bilnog timskog sporta. Modemi sport obuhvata, na sreću, znatno više od toga, a ovo više - misli se, na primer, na rekreativni sport amatera bilo u timskim disciplinama, bilo u lakoj atletici - doduše, kvantitativno je po broju sportista, daleko nadraslo grčki uzor, ali se kvalitativno nijednom dmgom istorijskom fenomenu nije toliko približilo koliko grčkom. Što se tiče smisla, koji je grčka kultura pripisala sportu, ne treba da očekujemo da ćemo igde naći da je on bio obavezan. Narodu, koji je

107

bio rasut u hiljade malih država, nisu bile potrebne nikakve centralne usta­ nove. Pa ipak, uniformno ponašanje u ovoj tački mnoštva nezavisnih po­ lisa pokazuje daje postojalo zajedničko verovanje u sport kao povlašćenu mogućnost da se vrlina (arete) pokaže i da se posredstvom nje postane slavan. Naravno da se nije sportska arete mešala sa odlučujućom vrlinom slobodnog čoveka da oružjem brani svoju zemlju. Ratnička vrlina mogla je čak da se suprotstavi sportskim, telesnim rezultatima.1 Ipak, postojao je konsenzus o tome d aje, takođe, sportski učinak nešto veliko i vredno divljenja, i d a je onaj koji je izvojevao pobedu u panhelenskim igrama u Olimpiji, Delfima, na Istmu, ili u Nemeji, s punim pravom napredovao do panhelenske slave. Tako su građani svih polisa slali na ove igre dobre sportiste, čim su se pokazali u svojoj sredini, a da bi mogli da ih poša­ lju, svaki polis je godišnje održavao stari lokalni kultno-sportski događaj. Pobeda, posebno ona panhelenska, slavila se uz povorku (komos), posle koje je sledilo slavlje. U povorci su se pevale pesme koje su se odnosile na aktuelni povod, aristokratske porodice pobednika su slavile i njegov rezultat dovodile u vezu sa događajem iz mita, što je služilo idealizaciji sportskog uspeha u smislu „slave stečene vrlinom“. Pošto je pak stari mit dovodio u vezu bogove i heroje, pesniku je pobednička pesma pružala mogućnost da u idealizaciji uspeha, koji je iziskivao trenutak, postavi gra­ nice podsećanjem na zavisnost čoveka —heroja iz prošlosti i današnjeg pobednika - od milosti bogova. Društveni značaj sporta sastojao se u tome da se učestvovanje u olimpijskim disciplinama vrednovalo uopšte kao izraz grčkog načina ži­ vota. Na prvome mestu je grčkom polisu pripadalo svetilište gradskog božanstva, na drugome mestu agora kao poslovni i politički centar, a na trećem sportska mesta: palestra (rvalište) i gimnasion —koja su se istorijski javila pre pozorišta, koje je tek od IV veka postalo kvaziobavezno i izvan Atine. Evidentno je da su klasne razlike igrale ulogu u bavljenju sportom: svakoj vrsti sporta bila je potrebna dokolica, koja je pretposta­ vljala određeno blagostanje, a za aristokratski konjički sport potrebno je bilo veliko bogatstvo. Pa ipak, opšte je važilo da se slobodni Grk bavi sportom. Za većinu koja se nije mogla nadati pobedi na velikom takmi­ čenju, bila je to jedna bezinteresna delatnost, i nesumnjivo je znanje ove činjenice, što je pretpostavka celokupnog građanskog obrazovanja XIX i ranog XX veka, uticalo na naše današnje predstave o amaterskom bavlje­ nju sportom. Za one pak koji su težih da budu ovenčani pobedničkim vencem, uskoro je sport postao zanimanje. Već u VI veku postojao je sloj profesionalnih atleta, koji se nije mogao razviti bez profesionalnih tre1Euripid fr. 282.16-21N (iz satirske igre A utolik). Već Ksenofan (DK 21 B 2) kritikuj e preterano visoko vrednovanje sporta u odnosu na vrednovanje intelektualnog rada.

108

nera. Verovanje, ranije često iskazivano sa divljenjem, da je kod Grka vrhunski sport na svetkovinama bio delo amatera, moglo je nastati samo na taj način što na četiri panhelenska takmičenja nije bilo nikakve materi­ jalne nagrade, već se mogao osvojiti samo pobednički venae: u Olimpiji sačinjen od grančica divljeg maslinovog drveta, na pitijskim igrama od lovora, istamskim od borovih grančica, nemejskim od celerovih. To da je „takmičarski venac“ (agones stephanitai) bio mnogo ugledniji od oko 300 lokalnih i regionalnih takmičenja, koje su pobedniku mogle doneti, između ostalog, i veliku materijalnu dobit, jeste značajna činjenica, koja nešto govori o grčkom mentalitetu i njegovom odnosu prema slavi. Iz toga pak ne sledi da bi panhelenskom vrhunskom sportu trebalo pripisati ama­ terski karakter. Ogromne prednosti koje je donosila olimpijska, pitijska, istamska i nemejska pobeda nisu se isplaćivale u Olimpiji (ili na Istmu), i nisu se isplaćivale samo u zlatu. Rodni grad je bio taj koji je nagrađivao pobednika. U drugoj polovini VI veka u Atini Solon je odredio da pobednik olimpijskih igara treba da dobije 500, a istamskih 100 drahmU Povrh toga, postojale su društvene prednosti kako simboličke vrste kao počasno mesto na državnim svečanostima i ostale počasti (u krajnjem slučaju to je išlo do heroizacije), tako i one ekonomski važne, kao što je oslobođenje od poreza ili karijera vojskovođe ili diplomate. Sportske svetkovine su se na još jedan način uklapale u grčko društvo. Filozofi su rano primetili da ljudi biraju Olimpiju iz tri mogu­ ća razloga: jedni dolaze da bi ostvarili dobit (prilikom okupljanja 40.000 ljudi mogli su se sa strane obaviti mnogi poslovi), drugi da bi učestvovali u takmičenju, dok su najslobodniji, i utoliko najbolji učesnici, bili oni koji su tu došli da bi posmatrali.23 Ova trostruka podela učesnika, izvesno, nije potekla iz socioloških istraživanja, nego je služila kao ilustracija te­ orije o tri forme života - koje slede iz Platonove koncepcije o tri poseb­ na ,,dela“ ili ,,moći“ duše: oni koji teže zadovoljstvu reprezentuju život posvećen zadovoljstvima (bios apolaustikos), koji služi zadovoljavanju materijalnih potreba i čulnih žudnji, atlete reprezentuju ,,praktični“ život, orijentisan ka časti i slavi (bios praktikos), dok ,,puko“ gledanje, nezainteresovano za profit i slavu, odgovara bezinteresnom, filozofskom posmatranju (theoria) istine, što je teorijski život (bios theoretikos). Uprkos svom jednoznačno teorijskom izvoru, kategorizacija učesnika u tri grupe kazuje nešto suštinsko i o samim igrama. Ukoliko svrstamo u „one koji 2 Plutarh, Solon 23.3; Diogen Laertije 1.55. O slavi i materijalnoj nagradi pobednika govori, takođe, već spomenuti Ksenofanov fragment (DK 21 B 2). 3Dioegen Laertije 8.8. (o Pitagori); Jamblih, Protreptikos 53.191Г. Pistelli (iz Aristo­ telovog Protreptikos-a); Jamblih, De vita Pythagorica c. 58; Cicero, Tusculanae disputationes 5.3.8f.

109

teže dobiti ne samo trgovce i liferante nego i umetnike koji su ugovarali poslove o izradi statue pobednika (koja je trebalo da se postavi u svetilištu), kao i pesnike koji su bili spremni da sastave pobedničke pesme, a ako u one koji su podstaknuti častoljubljem ubrojimo i intelektualce poput Herodota, Lisije, Gorgije, koji su hteli da blistaju sa svojim delima pred velikom publikom i, najposle, ukoliko svrstamo u ,,puke“ posmatrače one koji su bez političkih i ekonomskih namera hteli da se kontaktima povežu sa predstavnicima drugih gradova —onda postaje jasno da su takve igre povezivale sve delove društva u mnogostrukim aspektima, i tako život ogledale u svim njegovim oblicima. Ukoliko uzmemo u obzir kultne okvi­ re - to što su igre bile posvećene jednom božanstvu: Zevsu (Olimpija, Nemeja), Apolonu (Delti), Posejdonu (Istmija), a lokalne igre gradskom božanstv! i - te impresivnu arhitekturu (hramove, stadione i druge sportske građevine), umetnost i pesništvo, koji su se već tu delimično mogli videti i čuti, a delimično su bili ugovorani, potom periodično okupljanje građana delom iz ljuto zavađenih država na redovnim takmičenjima u mirnijoj prazničnoj atmosferi, onda ne nalazimo preteranim da se usmerenje panhelenskog agona nazove „celovitim umetničkim delom grčke kulture.“4 * Istorijski razvoj grčkog sporta danas je dobro istražen.5 Dokazano je da su sportske priredbe od društvenog značaja bile organizovane još u minojskoj i mikenskoj kulturi, pri čemu je za Krit karakterističan akrobatski skok po bikovima, čiji koreni sežu duboko u istoriju, a za Mikenu karakteristične su bile trke bojnim kolima. Veličan­ stveni sportski događaj Homer opisuje u XXIII knjizi Ilijade', heroji Tro­ janskog rata, pretežno vođe i vojskovođe pojavljuju se kao takmičari u osam detaljno opisanih disciplina. To što je Homer ovom događaju posve­ tio ćelu knjigu pokazuje koliki je bio značaj sporta za njegovu publiku. Trka dvokolica kao vrhunac dana6 ukazuje na interesovanja aristokratskih slušalaca. Ove mitske igre nisu bile sport zarad sporta: njih je oranizovao Ahil, koji u njima ne učestvuje, u čast svoga mrtvog prijatelja Patrokla. To može da se protumači kao neka vrsta potvrde nedokazane, premda 4 W. Decker, Der Neue Pauly, Bd. 11 (2001), s. v. Sportfest, Sp. 850. 5 Iz nepregledne literature neka bude navedeno sledeće: W. Decker, Sport in der gf iechischen Antike: Vom minoischen Wettkampfbis zu den Olympischen Spielen, München 1995; U. Sinn, Das antike Olympia. Gotten, Spiel und Knnst, München 2004; U. Sinn, Olympia: Cult, Sport, and Ancient Festival, Princeton 2000. 6Ilijada 23.287-652.

110

plauzibilne teorije da su se sportske svetkovine uopšteno razvile iz laič­ kih igara za razmažene aristokrate. Jedan improvizovani sportski događaj, koji je oslobođen od nadređenih pragmatskih veza, opisuje pak Odiseja: Feačani se posvećuju plemenitoj razonodi kako bi otklonili trenutno ne­ raspoloženje svoga gosta Odiseja.7 Od redovnih igara, koje su zadobile nadregionalni karakter, olim­ pijske igre su bile najstarije. Na osnovu preimućstva po starini olimpijske igre su vrlo rano postale i prve po dostojanstvu i sjaju, što je već u prvoj četvrtini V veka Pindar slavio veličanstvenim recima, a to je trajalo do kraja antike.8 Po našim izvorima, Olimpija je izvorno bila, pre svega, proročište.9 Ne može se kazati kada su igre bacile u zasenak proročište. Mora da su se igre već vekovima održavale, pre nego što se ime pobednika beležilo. Taj odlučujući iskorak u istoriji Olimpije dogodio se prema izveštaju Hipije iz Elija u 776. godini p. n. e. Zahvaljujući Hipiji ovaj datum je postao tačka istorijske hronologije Grka, dok Rimljani računaju ab urbe condita, od osnivanja svoga grada 753. godine. Arheološka iskopavanja u svetilištu nisu potvrdila Hipijine podatke: tek se od oko 700. godine mogu dokazati tragovi onoga što je za olimpijade bilo karakteristično, a to je okupljanje masa.10 Ranije delove liste olimpijskih pobednika Hipija je mogao izmisliti. Verovalo se da se zna kako je došao do 776. godine: ona je tačno 75. olimpijada odnosno 300 godina posle najsrećnije olimpijade, na kojoj se slavilo kada su se Grci okupili četiri godine nakon svojih sjaj­ nih pobeda protiv moćnijih osvajača na istoku (Persijanaca) i na zapadu (Kartaginjana), i osetili se kao slobodan, poseban narod, te su se okupili u verovanju da će ubuduće moći da izglade svoje unutrašnje konflikte na osnovu arbitražnog suda ustanovljenog u Olimpiji.11 Izgleda d a je Hipija pomerio 300 godina ranije ideju o svegrčkom miru poteklom iz Olimpije. Ono što je od toga ostalo bio je kratak prestanak ratova ekecheria (što do­ slovce znači „povlačenje ruku“), koje je svake četvrte godine garantovalo siguran dolazak i odlazak posetilaca svetkovina. Datumi osnivanja druge tri panhelenske igre usledili su ubrzo je ­ dan za drugim, oko sto godina nakon stvarnog procvata Olimpije i dvesta godina nakon 776. godine, koja je kasnije postala zvanična: pitijske se broje od 586, istamske od 582, a nemejske od 573. godine. Takođe, ovi datumi označavaju samo prelazak ka redovnom upisivanju imena 7 Odiseja 8.100-233. 8 Pindar, Olimpijske ode 1 (476. p.n.e.), 1-7. 9 Strabon 8.3.30; uporedi Pindar, Olimpijske ode 6 (mitska praistorija Olimpije). 10A. Mallwitz, „Cult and Competition Locations at Olympia", u: W. J. Rachke (Hg.), The Archaeology o f the Olympics, Madison, Wise. 1988, 79—109. 11 U. Sinn, Olympia, 54-57.

Ill

Slika 8: Bacač diska

Mironov bacač diska (bronza, sredina V veka p. n, e; ovo je rimska kopija grčkog originala u mermeru) mogao se videti na zvaničnom plakatu Olimpijskih igara u Atini 2004

pobednika, a ne početak održavanja igara. Liste pobednika bile su od ta­ kvog interesa za Grke d a je u IV veku popis pobednika na Pitijskim igra­ ma obradio najveći naučnik tog vremena, Aristotel, kojem je opština Delti postavila počasni natpis. Program igara nije bio ni na svim mestima identičan, niti je na istom mestu ostajao nepromenjen kroz vekove. Prema Hipiji, trebalo bi da je trčanje stadionom u Olimpiji bila jedina disciplina na početku, onda tek dolazi trka dva stadijuma (diaulos), duga trka (dolichos), a tek kasnije, otprilike 520 uvo­ di se trka s oružjem {hoplites). Trka bojnim kolima treba daje od 520. godine uključena u program. Trke mulama su uvedene u V veku, a ukinute već 444.’ Mora da su igre u ranije doba, kada je bilo malo disciplina, traja­ le vrlo kratko. Kada su igre poprimile svoj konačni oblik, trajale su pet dana, obuhvatale su već spomenute četiri trke, vrste borbenih sportova

112

poput pesničenja, rvanja ipanakration-a, što predstavlja kombinaciju bor­ be pesnicama i rvanja, najbrutalnije vrsta sporta, koja se mogla završiti i smrću protivnika, potom pentathlon, koji se sastojao od skoka udalj, ba­ canja koplja,12bacanja diska, trke i rvanja, kao i konjičkih sportova, poput jahanja i trke dvokolicama. Sva takmičenja - izuzev konjičkog sporta - izvodili su takmičari pot­ puno goli, premda ne od početka, već od 720. godine p. n. e.13 Još uvek nije pronađeno objašnjenje, koje bi svi prihvatili, za nastanak ovog čisto grčkog običaja. Na neobičan način se iz tih pokušaja objašnjenja ne propušta pominjanje podataka da je aristokratsko društvo, koje je stvorilo igre i njima do­ miniralo prva tri do četiri veka, bilo pretežno homoerotski orijentisano, te je moglo propagirati odgovarajuću estetiku mladog, muškog tela. Pripremajući se za olimpijske igre, trebalo je da sportisti prođu kroz trideset dana dug trening u Elidi, i da pred borbu polože zakletvu da su se kontinuirano savesno pripremali i da „neće nikakav prekršaj počiniti protiv olimpijskog takmičenja“.14Zakletvu su polagale i arbitražne sudije, takozvani ,,helanodici“, koji su prekršaje protiv pravila kažnjavali strogim kaznama (na primer, bičevanje za prerani start u trci). Oni nisu bili inter­ nacionalno sastavljani, nego su poticali iz države Elide, koja je od oko 700. imala vrhovnu vlast nad Olimpijom. Svaki slobodan građanin, koji nije bio opterećen nekim krvnim de­ liktom, imao je pravo da učestvuje na igrama. Vremenom su počeli da uče­ stvuju i Makedonci i Rimljani. Kada je car Karakala 212. p. n. e. sve građa­ ne carstva proizveo u rimske građane, niko nije mogao da bude isključen. Sve do IV veka p. n. e. takmičari su poticali iz aristokratskih, a kasnije i iz svih drugih slojeva. Pošto se u konjičkim sportovima nisu isticali uspešni džokeji i vlasnici kola, nego vlasnici takmičarskih timova, među olimpij­ skim pobednicima našli su se i tirani, kao stari Hijeron iz Sirakuze u V veku, a nakon toga i rimski carevi poput Tiberija i Nerona. Olimpijske igre su stekle status najotmenijih igara, premda im je ne­ što nedostajalo: muzička takmičenja. Nasuprot tome, u Delfima su se borili za nagradu pobednika kitarske ode i svirači frula (kao Sakad 586. p. n. e.). 12 M. B. Poliakoff, Combat Sports in the Ancient World, Yale 1987 (nem. prevod Schmidt, H.: Kampfsport in der Antike. Das Spiel um Leben und Tod, Düsseldorf und Zürich 1989, 2004). Smrtni slučajevi su se javljali i prilikom rvanja i borbe pesnicama. „Govori se o osam smrtnih slučajeva kod borbenih sportova" (Poliakoff 234, napomena 12, sa izdanjem antičkih izvora). 13 Prema Tukididu 1.6.5, Spartanci su bili prvi koji su bili goli kada su vežbali i pri tome namazani uljem. Prema Pausaniji 1.41.1, izvesni Orsip iz Megare bio je prvi koji je na olimpijskim igrama pobedio neodeven. I to je bilo na 15. olimpijadi 720. godine pre nove ere. 14 Pausanija 5.34.9 (prevod E. Meyer).

113

N âsycatm sk'm igrama program je dopunio muzičkim agonom niko drugi do Perikle. U helenističko vreme muzička takmičenja imala su ulogu u lstamskim i nemejskim igrama. Eminentno grčko je bilo povezivanje obli­ kovanja tela vežbanjem sa vaspitanjem duše „muzikom44, koja je shvaće­ na u najširem smislu kao umetnost muza. U Platonovom najobuhvatnijem programu vaspitanjapaideia podjednako obuhvata i gymnastike i musike 156 Utohko je značajnije primetiti da ugledu Olimpije nije naškodilo to što je iz takmičenja izostala druga grana istinski grčkog „obrazovanja44. *

„Celovito umetničko delo 4 panhelenskih igara nepovratno je ne­ stalo s društvom koje g a j e proizvelo. Ponovo oživljavanje olimpijskih igara od 1896. imalo je nekog uspeha, pre svega, u pogledu razumevanja među narodima, premda nije došlo do takvog njihovog etabliranja u savremenom društvu i kulturi, koje bi se moglo uporediti s Grcima. Ono što nedostaje u poređenju sa grčkim igrama jeste zajednički religiozni odnos at eta i gledalaca, vezivanje za društvene ideale (danas minimalni zahtev, i eal poštenja, harajući doping stalno podriva) i, pre svega, povezanost sa umetnošću i pesništvom tog vremena. Pesništvo koje je povezano s igrama predstavlja deo antičkog „сеovitog umetničkog delà , koji ne samo daje najviše potvrđen nego je, po­ vrh toga, delovao i posle, daleko nadmašivši područje sporta. Pindarove pobedmčke ode, kojih imamo 44, uvek ovekovečuju individualnu pobedu na jednoj od četiri glavna odredišta, te su, dakle, na prvoj, najnižoj ravni posmatranja autentični, istorijski dokumenti o događajima, koji su bili od značaja za grčko društvo prve polovine V veka. Na sreću, one donose mno­ go više od svedočanstva o određenoj pobedi. Te ode govore o uverenjima i idealima koje imaju pobednici (ili bi po mišljenju pesnika trebalo da imaju), te postaju, na drugome mestu, prvorazredne tvorevine aristokratske ideolo­ gija, koja je u to vreme određivala život Grčke —delimično i u Atini, gde je demokratska ideologija uzimala maha. Pošto prema Pindaru svi ljudski uspesi potiču od bogova, njegove su pesme na trećem mestu, i svedočanstva najsuptilmjeg religioznog pogleda na svet, koji, doduše, najpre predstavlja individualnu religioznost samog pesnika. Takav pogled na svet su pak privatali aristokratski krugovi, koji su ove pesme naručivali - inače ih ne bi 15 Plutarh, Perikle 13.9-11. 16 Platon, Država, knjiga 2-3: vaspitanje čuvara u budućem idealnom gradu podrazumeva široko koncipiranu musike 376e~403c i gymnastike 403c-4l0b. U vezi sa neophodnim ,,mešanjem“ gimnastike i muzike videti 410b^ll2a.

114

mogao stalno propagirati više od polovine veka. Pa ipak, značajniji i istorijski uticajniji od tri navedena aspekta je četvrti: svojim duhovnim traženjem i veličanstvenim jezikom i slikovitošću svojih pesama, Pindar je postao najpre za grčku, potom za rimsku, a od renesanse i za zapadnu književ­ nost oličenje velike misaone lirike, to jest onog tipa lirike, čiji sadržaj nisu osećanja, osećaji i doživljaji, nego samo čovekovo postojanje, i čiji su oblik i jezik usmereni ka stvaranju nečega što je iznad puke dopadljive lepote, ka onom teško ostvarivom estetskom kvalitetu, koji je grčka tradicija nazivala hypos, latinska sublimitas, a što mi nazivamo uzvišenim.17 Pindar je ostao merilo za tu vrstu lirike, u kojoj su se okušavali pesnici poput Horacija, Ronsara („francuskog Pindara“), Klopštoka, Getea, Helderlina, u XX veku, među ostalima, Ezre Paunda, Pola Selana, koja još i danas ima predstavnike - čije mesto i vrednost mogu da pokažu samo buduće generacije. Ni vekovi nisu mogli da naude Pindarovom pesništvu, uprkos nacionalno-jezičkoj i istorijsko-društvenoj uslovljenosti, koja utiče na svako pesništvo i znatno ograničava svakog pesnika koji je pisao u njegovom stilu. U tom smislu, on nije daleki preteča naše kulture, nego je u potpunosti njen deo, ma kako sa sobom donosio duh svoga vremena. Od njega je potekla tradicija koja danas ima malo nastavljača ili onih koji joj se dive - ali koja još nije izumrla. * Pindar se rodio u Tebi 522. ili 518. p. n. e, imao je isto godina kao Eshil, koga je više od decenije nadživeo. Mnogim njegovim pesmama se tačno može utvrditi datum, najranija je Pitijska deseta 498. a najkasnija je Pitijska osma iz 446. godine. Muzičko obrazovanje je dobio u Atini, koja je u to vreme bile na dobrom glasu po svojoj muzičkoj kulturi. U jednom ditirambu, posvećen Atini, grad veliča recima: ТП rai Xmapal kcù iooxécpavoi kcù àoiôipoi, 'EÀÀâôoç ëpeiopa, Kkeivai A9àvai, Ôaipàviov nToXie9 pov (Fr. 76 H. Maehler) „ 0 grade bijeli, o grade, u kome ljubičice cvetaju, o stupe Flelena Ateno slavna, božanski grade !“ [prevod Tona Smerdela]18 17 O uzvišenom smo govorili u poglavlju o Ilijadi. 18Up. Pindar, Ode ifragmenti, preveo Ton Smerdel, Zagreb, 1952,174 (prim. prev.).

115

Na drugome mestu on slavi uspeh Atinjana u prvoj pomorskoj bici protiv Persijanaca kod rta Artemizija: 69i ттшбес; Â9avaiu>v è(3âÀovTo cpaevvàv крг)к1б’ èXeu9epiac; (Fr. 77 H. Maehler) gde sinovi atinski postavise temelje slobode.“ Drugu, odlučujuću pomorsku bitku kod Salamine Pindar poredi sa pobedama zapadnih Grka protiv Kartaginjana (480) i Etruraca (474) » » p o W o m Grka na kopnu pod vodstvom Sparte u bici kod Plateje ( 7 9 ) , koja je najzad naterala kopnenu vojsku Persijanaca da se povuče Dostojanstvenim jezikom pobedničke pesme za Hijerona iz Sirakuze ovi događaji su opevani na sledeći način: „Kronov sine, molim ti se, pristani neka se doma zadrži Fojničanin, i ratni poklič Tirenca, mimo, gledeć’ obest pred Kimama kakve im zadade lađama jade; Šta sve pretrpeše kad ih je vojvoda Sirakuze pobedio, kad im je mladež u more obalio s lađa, i Heladu ispod teška izvukao ropstva. Ja stičem od Atinjana nagradu zbog Salamine, a u Sparti, kazivajući boj pred Kitajronom, —pobede, koje su slomile Međane s previjenim lukom — a na žalu himere bujne deli Dejnomena pesmu posvetiv, stoje stekoše vrlinom, dušmane pobediv u boju.“ [prevod Anice Savić Rebac]19 Ovim stihovima Pindar je možda zaradio „nagradu Atinjana“, ali time nije postao omiljen u svom rodnom gradu, Tebi. Naime, Tebanci nisu pripadali malom broju grčkih gradova, koji je pri nadiranju persijske voj­ ske - u odnosu na čiju su veličinu sve predstave o vođenju rata mogle da izgledaju neadekvatno - smatrao daje svaki vojni otpor besmislen i da se osvajaču treba pokoriti bez borbe. Posle pobede nad Persijancima Teba je bila kompromitovana, dok je pak Atina, koja je do tada bila jednako sna­ žan rival, brzo napredovala posredstvom pomorskog saveza do dmge sile, pored Sparte. U toj konstelaciji kao Tebanac slaviti Atinu bilo je sumnjivo: 19Miloš N. Đurić, Antologija stare helenske lirike, Sarajevo, 1962, 106.

116

prema antičkom predanju, Pindar je bio kažnjen visokom novčanom ka­ znom kod kuće zbog nepatriotskog stavljanja na stranu Atine, koju je pak trebalo da mu nadoknade Atinjani.20 Ukoliko ova priča oslikava istinski tok stvari, bio bi to pokazatelj neobične društveno-političke vrednosti sa­ stavljača pobedničkih pesama, Pindara, čoveka srednjih godina, koji je u neizvesnom trenutku mogao da se izjasni ispravno. Pindar nije pisao samo pobedničke pesme, ,,epinikije“.21 Filolozi aleksandrijskog vremena skupili su njegove pesme u sedamnaest „knjiga“, među njima, su četiri knjige sačuvane sa pesmama o pobedama na Olimpijskim, Pitijskim, Nemejskim i Istamskim igrama - izgubljeno je trinaest knjiga, pesme u različitim rodovima sadržavale su himne bogovi­ ma, tužbalice, devojačke pesme, peane22 i ditirambe. Brojni fragmenti ove knjige23 su nešto obimniji, a pre svega, odnose se na oba poslednja spome­ nuta roda. Ona dovoljno jasno pokazuju da stil pesnika u izgubljenim delima nije umnogome bio drugačiji nego u onim delima koja su sačuvana. Pobedničke pesme obrazovale su kvantitativno veliki blok u antičkim iz­ danjima sabranih delà i kvalitativno su najkarakterističnije za Pindarov duhovni svet. I bez ovih trinaest knjiga, možemo sa sigurnošću da tvrdimo da nam je ostalo ono najbolje od Pindara. Najviša tačka njegovog delovanja i maestralne dikcije bio je to­ kom dve decenije, između 480. i 460. p. n. e. Pindar je imao klijente iz svih delova grčkog podneblja. Možda je samo slučajno to što ne postoji nijedna pesma o pobedniku iz Sparte. Znatno više nego za druge regione, Pindar je pisao pesme za tri oblasti: za Kirenu (tri pesme, među kojima se nalazi najduža pesma, a to je Pitijska 4), za Eginu, ostrvo, prema kojem je Pindar imao poseban odnos (jedanaest pesama), i za Siciliju (četrnaest pesama), pri čemu su bili slavljeni tirani Hijeron iz Sirakuze i Teron iz Akragasa zajedno šest puta. Ovde je potrebno razjasniti pojam ,,tiranina“. Mračne konotacije koje ova reč danas za sobom povlači, rezultat su slike tiranina, koju je atinska demokratija u V veku p. n. e. stvorila kao izraz svog stalnog straha da bi se svrgnuta tiranija 510. godine mogla ponovo uspostaviti u bilo kojem obliku i poništiti demokratski preobražaj. Atinjanin Platon, koji se 20 Delo Vita Pindari Ambrosiana govori o kazni u iznosu od hiljadu drahmi. Prema Isokratovom govoru antidosis 166, trebalo je da Atinjanini ukažu Pindaru državno gostoprimstvo (proxenia) i plate 10.000 drahmi za reč „bastion Grčke“. Kasnije je na atinskoj agori stajala Pindarova statua (Pausanija 1.8.4). 21 Kasniji terminus technicus je epinikon asma ili melos. Pindar naziva pobedničke pesme hymnoi (Ol. 2.1, Ру. 1.79), a jednom govori o epinikoi aoidai „pobedničkim pesmama“, u: Nem. 4.78. 22 Peani su pesme posvećene Apolonu (prim. prev.). 23 H. Berve, Die Tyrannis bei den Griechen, 2 Bde., München 1967.

117

nije smatrao demokratom, rečju tyrannos označava politički i moralno apsolutno najužasniji tip čoveka.2425Dva perioda tiranije kod Grka, od VI do V veka i od IV do III veka, poznavala su oblike najrazličitijih mentali­ te ta /5 Bilo im je zajedničko to što je neko uzurpirao vlast u svome gradu, tako što je u većini slučajeva isključivao rivalske aristokratske klanove. Tirani su bili samovladari bez legitimacije kralja (basileus), to jest onog samovladara čiji su preci, takođe, bili samovladari. Iz toga pak ne sledi da je njihova vladavina više bila za osudu nego kraljeva vlast. Na primer, Pitak, tiranin Mitilene, kojeg je, doduše, njegov savremenik, aristokrata Alkej smatrao moralno manje vrednim, a ostalih Grci jednim od sedmori­ ce mudraca. S druge strane, u cilju vlastitog održanja, sila vlasti, koja nije istorijski legitimisana, u brojnim slučajevima proizvodila je bezakonje i veliku nehumanost. U Akragasu u VI veku Falaris je svoje protivnike pe­ kao u bronzanom biku, i samim tim postao oličenje ,,tiranske“ okrutnosti. Takvu njegovu reputaciju spominje Pindar, suprotstavljajući joj prijatne misli, u kojima je gostoljubivi lidijski kralj Krez i dalje živeo kod Grka u jednoj pesmi, u kojoj on spominje Hijerona kao nastavljača Krezove velikodušnosti i ispravnog vladanja {Pitijska 1.85-98) - te je jasno da pesnik ,,želi“ da mi u „tiraninu" Sirakuze vidimo drugog Kreza, a ne drugog Falarisa. Poput drugih pobednika u konjičkim sportovima, nije sam Hijeron imao sportskih zasluga, nego je „pobedio" kao vlasnik pobedničkih trkač­ kih konja {Olimpijska 1) i četvoroprežne konjske zaprege {Pitijska 1 i 2). Kao veoma bogat, politički moćan vladar velikog delà Sicilije, Hijeron je posedovao u Sirakuzi dvor gde su umetnici i pesnici bili dobrodošli. Nije jednoznačno dokazano, ali je verovatno i Pindar boravio tamo se­ damdesetih godina. Raskošne pesme Olimpijska 1, Pitijska 1—3, nastale oko 476-470, govore o Hijeronovoj slavi. Dakle, Pindar je imao uspeha kod tiranina, što nije bilo malo pla­ ćeno. I drugi su bili uspešni. Postojali su i drugi pesnici koji su privukli Hijeronovu pažnju. Jedan od njih, od kog je Hijeron naručio pesmu, što je predstavljalo njegov najveći uspeh, bio je Bakhilid sa Keosa, nećak proslavljenog pesnika Simonida - koji je boravio na tiraninovom dvoru i tamo uživao veliki ugled. On je sastavio „zvaničnu" svečarsku pesmu o jedinoj Hijeronovoj olimpijskoj pobedi. Bakhilid, o čijem životu i okolnostima u kojima je živeo ništa po­ uzdano ne znamo, bio je za istoriju književnosti do kraja XIX veka bleda figura. Do tada je bilo sačuvano manje od trideset uglavnom vrlo kratkih 24 O strahu Atinjana od tirana up. Tukidid 6.54.1-60.2 i 1.20.1-2. Platon često govori ^ o ličnosti tiranina, najiscrpnije u Državi, knjiga 8-9, 562a-576b i 583b-588a. 25 H. Berve, Die Tyrannis bei den Griechen, 2 Bde., München 1967.

118

fragmenata.26 Godine 1896. pronađen je papirus sa dvadeset tri njegove pesme, većinom dobro očuvane, što gaje, uz njegovog savremenika Pindara, ubrzo svrstalo u red pesnika čija su delà najbolje sačuvana u staroj grčkoj književnosti.27 Od pre više od jednog veka, otkad možemo proči­ tati, pored nekoliko ditiramba, četrnaest njegovih epinikija, dve su stvari postale jasne: daje mogao važiti za Pindarevog ozbiljnog konkurenta, ali i to da ga budući naraštaji nisu cenili kao pesnika iz Tebe. Oba pesnika su u pesmama slavila Hijeronove pobede. Pobedu tr­ kaćeg konja u Olimpiji 476. godine slavi Pindarova prva Olimpijska oda i Bakhilidova obimna epinikija pet, koja obuhvata dvesta stihova, a pobedu trkaćih kola u Delfima 470. godine slavi Pindarova Pitijska 1, i Bakhili­ dova četiri, što predstavlja kratku pesmu od dvadeset stihova. U oba slu­ čaja Pindar je pevao ,,zvaničnu“ svečarsku pesmu u tiraninovu čast, dok je Bakhilid pevao pesnički nadahnut. Ovom taktikom uspeo je da dobije sledeću porudžbinu 468, koja je bila poslednja, jer je Hijeron umro 467. godine. Ova odluka pobednika danas nam se ne čini neizbežnom, ali ni­ kako ne ni apsurdnom; pa ipak, posebno duga pesma o pobedi sa svojom potresnom pričom o Meleagrovom mitu ima velike poetske kvalitete. To se odnosi, takođe, na epinikiju o pobedi Hijeronovih trkaćih kola u Olimpiji. Bakhilid govori da tiranin iz Sirakuze ima „najveću vlast nad Helenima“ (Ba. 3.12), što se ogleda u njegovim pobedama u ratu (69) - pa ipak vladavinu i pobedu „kao poklon od Zevsa dobi“. Povrh toga, on ima „udela u tamnokovrdžavim muzama“ (71), to jest Hijeron je čovek koji se razume u umetnost. Svoje bogatstvo on ne skriva „crnim ogrtačem tame“ (13f.), već ljudima daje da se vidi „veličanstveni cvet blagodeti“ (92-94). Hijeron se pokazuje kao darežljiv. Njegovu vrlinu {arete), to jest njegovu izvrsnost i uspeh muze neće predati zaboravu i kada život skonča (90-92), i zato je pesnik preporučio vlastito pevanje kao „prijateljski dar medno-slatkog slavuja sa Keosa“ (97 f.), dakle, pevanje pesme, koju pe­ snik završava ovim upućivanjem na sebe samog. Ova neizm ema pesnikova pohvala obazrivo je raspoređena na početku, u sredini i na kraju pesme. Između ovih potpora uvode se dva mita, od kojih su oba u vezi s Apolonom i istovremeno sa Hijeronovim životom i njegovom sudbinom. Apolon je Ademitu nagovestio da on, kao smrtan, može da računa da će smrt nastupiti bilo sutra, bilo za pedeset godina, koje je on proveo u bogatstvu (76-82). Ova pesma je 26 Uporediti izdanje J. Pomtow: Poetae lyrici Graeci minores, vol. II, Leipzig 1885, 87-97: od Bakhilida nalazi se ovde 29 fragmenata, od kojih najduži sadrži 17 redova. 27 Već sledeće godine objavljeno je delo koje je uredio F. G. Kenyon, The Poems o f Bacchylides, London 1897.

119

posvećena teško bolesnom tiraninu, kojem je za života veliko bogatstvo stajalo na raspolaganju i koji je dobro video da mu se približava smrtni čas. Kako pak Apolon dopušta da jedan pobožan vladar umre, koji je svojim bogatstvom opremio svetilište u Delfima, govori priča o kralju Krezu (23—62), koji se prilikom persijskog osvajanja svog glavnog gra­ da Sarda popeo na lomaču kako bi sebe spalio u katastrofi. Do toga pak ne dolazi. оЛЛ’ етш ôeivoù Ttupôç k a p n p o v ô iàiaaev pévoç Z eùç èm aràaac; реХаукеи9ес; vérpoç a(3évvuev ^av9àv cpXôya. am ax o v oûôév, ô xi 9 ecüv pépipva xeuxei Tore AaÀoyevijç AnôÀÀtov (pépcov éç 'YnepPopéouç yépovxa aùv Tavuacpûrroïc; KaxévaaoE коирак; ôi’ £ÙCTé(3£iav, o n péyiaxa 9vaxà)v èc, àyarjéav àvén£p\|/£ Пи9а).

(Bakhilid 3.53-62) „АГ kad jasni strašne vatre plam Lažnu, crni, teški oblak spusti Zeus, Oganj žarki ugasi. Tog čuda nema, brigom što se božjom Zbit ne može. K Hiperborej anima Staračca s vitonogim djevam’ ponese Nekad sinak delski, Apolon dični. Rad pobožnost njega ondje smjesti U presveti Pit mu od ljudi dare.“28 [prevod Kolomana Raca] Apolon odnosi dobročinitelja svoga hrama na mitsko mesto bla­ ženstva. Bakhilid dovodi u direktnu vezu neverovatne, osvećene Krezove poklone u Delfima sa Hijeronovim donacijama. Time je implicirano da on ima razlog da se nada kako će i njega, poput lidijskog kralja, spasti Apo­ lon. U međuvremenu pesnik mu jača duh vrednim ,,gnomama“ (gnomai su na grčkom opštevažeći uvidi i mišljenja): „Krilata nada muti razum nama dnevnim bićima.“ (75 f.) (83 f ) ^e^aJ 1 radovaće se tvoje srce, jer to je najviša dobit.“

28 Antologija stare lirike grčke, priredio K. Rac, Split, 1981, str. 232 (prim. prev.).

120

Siika 9: Krez na lomači

Lidijski kralj Krez bogato je darovao Apolonov hram u Delfima. Iz Delta se proširila pobožna priča da ga je Apolon spasao od lomače. Misonska crvenofiguralna amfora, iz 500-Д90.

Bez sumnje je Hijeron mogao da se uteši na osnovu ohrabrujućeg mitskog pripovedanja - samo sedamdeset godina nakon istorijskog doga­ đaja Kirovog osvajanja lidijskog kraljevstva, Krezova sudbina je za Grke postala predmet mita - i usled prekomemog isticanja njegovih kvaliteta. On neće zažaliti stoje dao narudžbinu Bakhilidu. Uprkos kratkoći i nepotpunosti, opisivanje bakhilidovske epinikije ukazuje na različite elemente, koji nam najpre izgledaju sasvim hetero­ geno. To nije obeležje stila jednog pesnika. Taj isti fenomen još jasnije nalazimo kod Pindara, što se može pokazati već u Alkmenovom „Рагtenajonu“ (iz VII veka), najdužem horsko-lirskom tekstu arhajskog vre­ mena. Odvajkada je bio ,,zakon“ književnog roda horske lirike i posebno pobedničkih pesama to da pesnik varira, često neočekivano i prividno nemotivisano, pet sastavnih delova ili „obaveznih tema“, koje se javljaju u

121

skoro svakoj pesmi.29 To su: 1. pohvala pobednika, navođenje njegovog imena i porekla, mesta igara i vrste sporta, 2. upućivanje na muze i pesmu, koja pobedu čini besmrtnom, 3. opštevažeće gnome, 4. pričanje mita, koji povezuje sadašnjost sa značajnom prošlošću i 5. refleksija o božanskom, koje u istoj meri uslovljava i omogućava igre, pobedu, pesmu i slavu. v Nezavisno od konstantnih ,,zakona“ ili pravila, kojih treba da se pridržavaju pobedničke pesme, u njima se mogu uočiti vrlo različita obeležja stila i jezika: kod Bakhilida nalazimo jasnu dikciju i direktno pripovedanje, ponekad poput balade, uvek dopadljivo, sa prijatnim scenama i slikama, koje u istoj meri kao i bogata upotreba epiteta retko idu izvan onoga što je konvencionalno; kod Pindara nailazimo na zamršen i težak jezik, neobična, odvažna poređenja i slike koje opisuju suštinu, stvari opore, beskompromisne sudove i sentence, sveukupno nemiran, manje predvidiv misaoni tok i, pre svega, sposobnost da se specifičnim pove­ zivanjem reči i slika probudi zadivljenost i čuđenje, i najposle, osećaj za veliko i neobično u svetu. Dva primera, jedan o Heraklovom zasnivanju olimpijskih igara (sa gotovo eksentričnim opisom noći punog meseca), druga o vulkanskoj lavi Etne, što je Pindar verovatno video, mogu da prenesu ton njegovog jezika, koji se ne može oponašati:

рбг| yàp aùrcüi, Karp! pèv (3шрtôv