Svetomir Bojanin - Psihoterapija Kao Fenomen Helensko-hriscanske Tradicije

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

SVETOMIR BOJANIN Defektolo{ki fakultet Beograd

Originalni nau~ni rad UDK 615.851+159.942 DOI 10.7251/FIG1008013B

Psihoterapija kao fenomen helensko-hri{}anske tradicije “Moja osana pro{la je veliko ~istili{te sumwi”, Dostojevski

Kqu~ne re~i: Poznaj sebe, psihoterapija, upoznavawe sebe, pokajawe, majeutika, razumevawe, ispovest, postojawe, fenomenologija.

Apstrakt: Sve se zametnulo onim tajanstvenim zahtevom: Poznaj sebe u Apolonovom hramu u Delfima. Neko je, jo{ iz prethelenskih vremena, ukazao da treba odbaciti proro{tva, magije, kazne i sve {to dolazi iz spoqweg sveta i tra`iti re{ewe svojih mentalnih problema u sebi samome, jer je u nama samima i uzrok pada i mogu}nost spasewa. Ostvarewe toga zahteva tra`i: – specifi~an tip razgovora sa drugim koji uvek meni svedo~i moje upojedina~eno postojawe; – iskren odnos prema sebi samome, upoznaju}i se kroz razgovor sa drugim; – dono{ewe odluke pokajawa shodno ste~enim uvidima; – ostvarewe du{evnog mira u~iwenim izborima i postupcima. Ova ~etiri stava {to proizlaze iz ~ina samoupoznavawa, jesu segmenti svakog le~iteqskog odnosa me|u qudima kroz vreme. U radu pratim tu pojavu od prethelenskog doba, kroz helensko doba, hri{}ansko sredwovekovqe (patristiku), i novo doba. Na kraju zakqu~ujem da sam ja, u stvari, tim istra`ivawem pratio trag razvoja dobrote me|u qudima i u qudskim zajednicama, {to cveta u svim epohama i pored zla ~iji nam tutaw istorijom zaglu{uje u{i.

13

SVETOMIR BOJANIN

Uvod Imam utisak da se, kad god se pomene re~ ili pojam psihoterapija, misli na ne{to {to je nastalo u na{e moderno doba, ~ime likujemo nad surovim metodama psihijatrije pro{lih vremena. Me|utim, stvari ne stoje ba{ tako. ^ovekova potreba da se le~i razgovorom, a ne pukom razmenom monologa i ~arobnih slo`aja re~i, kaznama, magijom, javqa se ve} u davnim prethelenskim vremenima. Zov sa kamenih zidova Apolonovog hrama u Delfima: Poznaj sebe, koji poti~e jo{ iz doba pre pojave pismenosti, o ~emu }e biti jo{ re~i u ovom radu, poziva ~oveka da re{ewa svojih problema ne tra`i od proro{tva nego u sebi samome. ^ovek je, izgleda, ve} sasvim rano ostvario prve iskre realnog odnosa prema sebi u ravni ovih na{ih savremenih tokova misli. On po~iwe da izvla~i svoju oqu|enost ispod naslaga magijskih ~ini i predrasuda i upu}uje misaone i ose}ajne kapacitete u svoju svest na razre{avawe problema {to ih qudski `ivot nosi sobom. Time se wegove saznajne funkcije i re~ stavqaju u prvi red komunikacije me|u qudima, {to je pru`ilo {ansu razgovoru da se otkrije u wegovoj le~iteqskoj ulozi. U radu polazim od toga {to se svi, danas dominantni na~ini psihoterapijske prakse, mogu da svedu na ~etiri slede}a zahteva: – rad na uobli~avawu prikladne komunikacije govorom; – rad na uspostavqawu iskrenog odnosa prema sebi samom i na{em sagovorniku; – pra}ewe wegovih odluka proiza{lih iz novih iskustava i odnosa, i – postizawe uvek jasnog psihoterapijskog ciqa, kako to zahteva i svako drugo qudsko anga`ovawe To su, u stvari, fenomeni ~ovekovih pona{awa koji se i sasvim spontano pojavquju u me|uqudskim susretawima koja bi imala za ciq uspostavqawe razumevawa me|u qudima i rad na uzajamnom razre{avawu brige koja ophrvava ~oveka, bez obzira na epohe u kojima se `ivi ili na slojeve dru{tva kojima se pripada. Oduvek se zna da postoje “prijateqski razgovori” i mudri qudi kojima se

14

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

ide na savetovawe kada se desi ne{to neo~ekivano {to zamra~uje vidike. Iako je redosled segmenata tih razgovora postavqen, uglavnom, kako je ovde navedeno, oni se po svojim spoqwim vidovima i su{tinama, do kojih se dolazi vremenom, razlikuju od epohe u epohu, uvek ostaju}i u istoj funkciji. Potrebe da se psihoterapijski obojeni susreti obavqaju razgovorom, dakle odre|enim umnim obrazlagawem, izviru du` prethelenskih dru{tava, u epohi helenskog uspona, u hri{}anskom dobu, kao i u na{em savremenom, novom dobu. To ~ini da ovu pojavu sagledavamo kao celovitu, utemeqenu u izvornu kulturu qudskog postojawa, kao {to je to i bilo koja umetnost, zanat, i bilo koji nau~noistra`iva~ki rad u nauci. Od pojedinaca {to se pojavquju u ulozi stru~nih psihoterapeuta, uvek shodno vremenu (mudri qudi, filosofi, sve{tena lica, lekari), o~ekuje se uvek odre|eni nivo virtuoznosti, ali ne i mesto izumiteqa.

Prethelensko doba U kamen Apolonovog hrama u proro~i{tu uklesane re~i: Poznaj (sebe 10), verovatno namewene onim zabrinutim ili unesre}enim qudima koji tu dolaze, nemaju potpis autora. ^ovek koji je u osvite pismenosti (jo{ je i Sokrat bio ~ovek govorne kulture, iza sebe nije ostavio ni jedan napisan redak) uzeo dleto i ~eki} te uklesao ove re~i, mora da je izreku: poznaj sebe nosio kao vrednu tajnu, kao tajno saznawe zasnovano negde u dubinama vremena {to je kru`ilo predawem. U to doba kada su svetom vladali fizi~ki i posedom jaki qudi, kada se svet podre|ivao magiji i ~arawima {to dolaze iz spoqweg sveta, po{tuju}i bogove {to obitavahu negde daleko u besputnim vrletima ili na nebu, nekom od qudi sinulo je u svesti da sve to ne vaqa i da je ~oveku jedina pomo} on sam sebi. To je bio trenutak kada je ~ovek ve} prepoznavao iskustva o potrebi da poznaje svoju telesnu snagu, svoju sposobnost rukovawa strelom ili ma~em, kada se odlu~ivao da po|e u lov, ili da obavi odre|eni posao ili da prihvati sukob sa drugim koji ga je uvredio.

15

SVETOMIR BOJANIN

Na tom obrascu telesnih i telesno-socijalnih do`ivqavawa svoga odnosa sa svetom, mogla se o~ekivati woj analogna pojava i u predstavnoj ravni, koja bi se ispoqavala i u `ivotnoj praksi ~oveka. Izre~eni zahtev za upoznavawem sebe u ravni mentalnih funkcija upu}en je ba{ toj novoj formaciji qudskog psihizma kojom se pro`ima ~ovekovo telo, dobijaju}i svoj smisao. Poziv sa zidova Apolonovog hrama tra`io je od ~oveka da se on li~no, kona~no sam sobom, sa svojim unutra{wim svetom misli i ose}ajnih stavova, svojim psihizmom, prepozna i tim kvalitetima isprsi pred stvarnim i pred drugim. ^ovek je postepeno shvatao da su pad i spasewe od pada u wegovom sopstvenom bi}u. Poznaj sebe kada si u nevoqi mora da je u to doba delovao sasvim subverzivno, podrivaju}i ne samo ~itave slojeve zara|iva~a para na tu|oj nesre}i, nego i `ivotne koncepte onih {to su se srodili sa svojim fantazmati~nim svetovima tabua, vra~eva i bo`anstava. Zato verujem da je taj poziv prvo kru`io {apatom me|u qudima toga doba, od prijateqa do prijateqa, zaobilaze}i kohorte naoru`anih ~uvara tada postoje}eg poretka sveta. Kamenorezac, da ga tako nazovem, nije ulo`io svoj trud urezivawa tih svetlih re~i u kamen hrama kulta sunca, bez nekog ozbiqnog razloga. Kao da je iznutra oslobo|en, uprkos nekom, dovikivao hodo~asnicima proro~i{ta tajnu {to je {apatom kru`ila zajednicom: ostavite se gluposti i okrenite se k sebi. Ali, izgleda, to be{e jedna od onih prerano iznedrenih istina u qudskoj istoriji koje nisu, u svojim prvim pojavqivawima, prolazile ba{ sasvim slavno. Prvo se moralo ~ekati helensko doba i uspostavqawe Apolonovog kulta svetlosti i sunca, da bi se ta misao mogla urezati u kamen stubova wegovog hrama, i tako postati aktivnim qudskim se}awem. Od wenog slobodnog pojavqivawa u kamenu, pa sve do Sokrata, nije uspevala da bude prime}ena i shva}ena u svom su{tom, da bi rasterivala svet hodo~asnika u Delfima, ukazuju}i im na to da svaki pojedinac me|u wima nosi sopstvene mogu}nosti i sopstvena re{ewa u sebi samome.

16

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Svakako da sama ta ideja zagledavawa u sebe prevazilazi mogu}nost ~ulnog opa`awa i zahteva napor misli da se okrenu ka sebi i sopstvenoj ose}ajnosti. Kao {to upoznavawe mo}i sopstvenog tela i wegovih ve{tina tra`i sau~estvovawe drugog u bilo kom vidu, tako i ~in upoznavawa sebe u svom mentalnom odre|ewu mora prolaziti kroz razgovore sa prijateqima, kroz uzajamna zapa`awa i podr{ku. Time je i sam ~in govora dobijao na zna~aju, a naro~ito u Sokratovom delu, za koga na{ helenista Milo{ \uri} ka`e da je bio: “Beskrajno govorqiv i obdaren specifi~nim jonskim smislom za kriti~ku refleksiju”(10; str. 241). Stav: poznaj sebe ~ini osovinski zahtev svakog savremenog psihoterapijskog pravca. Ro|en u prethelensko doba, ostao je savremen kroz milenijume, sve do danas. Poku{aj Kamenoresca da ~oveka u nevoqi odvrati od za~aranosti u svoj fantazmati~ni svet magije i usmeri ka sebi i svom qudskom svetu stvarnog, otkrila je ~oveku osnovne pretpostavke mogu}eg psihoterapijskog rada, koje ~ine: — mogu}nosti razgovora u le~iteqskom kontekstu, — svest o sebi — samopoznawe (“poznaj sebe”), iz ~ega proizilazi — mogu}nost i potreba da se bude svoj, i — mogu}nost odabirawa po`eqnog puta.

Helensko doba Heraklit (535–475) Heraklit, zami{qen nad onim {to mu je stizalo kao bo`anska poruka sa kamenih zidova Apolonovog hrama iz proro~i{ta, govorio je: “Gospod ~ije je proro~i{te ono u Delfima (Apolon) niti {ta kazuje, niti {ta krije ve} (samo) simbole (znake, znamewa) daje” (fragment 93).

17

SVETOMIR BOJANIN

Bdiju}i nad tim ~udnim znamewem {to mu se nudi da otkriva pravi put qudskog `ivota, uo~io je da su: “O~i i u{i qudima (su) lo{i svedoci ako imaju varvarske du{e” (frg. 107). Time sasvim jasno sagledava svet sopstvenog tela zasnovan na telesnim ~ulima i sopstveni psihi~ki `ivot u wemu, stav kroz koji struji onaj nemu{ti, a tako nov i zvonak poziv: poznaj sebe pre svega. Upoznavaju}i sebe pre svega, otvarali su mu se mnogi uvidi u stvarnost zamagqenu fantazmati~nim tuma~ewima u dobu u kome je `iveo. On to svoje poznawe produbquje i utvr|uje pona{awe ~ovekove du{e, govore}i: “...ako je neki deo tela povre|en, `urno kre}e tamo, kao da ne mo`e podneti povredu tela, za koje je ~vrsto i u odre|enoj srazmeri (obimu) vezana” (frg. 67a). Prosto sam u isku{ewu da ovaj trenutak saznawa helenske kulture ne proglasim po~etkom psihosomatskog koncepta, danas vladaju}eg u medicinskim krugovima. Ne upu{taju}i se u tu temu, ovaj stav svakako ukazuje na do`ivqaj jednosti postojawa qudskog bi}a, obele`enog razlistavawem iz istih telesnih i psihi~kih kvaliteta, u ~emu se, sa na{eg aspekta, sagledava mogu}nost le~iteqskog uticaja na telo putem usavr{avawa psihi~kog `ivota, i na psihi~ki `ivot zdravqem i svakom dobrobiti (ili ne dobrobiti) tela. Ovim konceptom qudskog postojawa, Heraklit bitno prodire kroz magijsku stvarnost, rastapaju}i je svojim stalnim uvidima u ono {to stvarno jeste. Wegovo je mi{qewe zasnovano na ~iwenicama sveta koje uspeva da sagledava onakvim kakve one zapravo jesu, i da ih saop{tava svetu tako razborito da i danas imaju pravo gra|anstva u na{oj teku}oj stvarnosti. Ne znam da li se varam kad ka`em da je on me|u prvima koji je tako jasno opisao qudsko postojawe kao telesnost pro`etu sopstvenim psihizmom: “Samo u jednom sastoji se mudrost: poznavati duh koji sve upravi kroza sve” (frg. 41).

18

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Upravi tako i qudski duh kroz telo ~ine}i telo produhovqenim u svom izrazu, a biolo{kim obrascima prirodnog pro`me duhovne prostore qudskog bi}a sistematizuju}i u wima sheme akcija, taj gradivni materijal saznajnih procesa. Bave}i se stvarnim pojavnim svetom, ~ovek u~vr{}uje svoje “trezveno mi{qewe”(Heraklit), tako bitno za istra`iva~ki rad i za dono{ewe vitalnih zakqu~aka o stvarnom. Svako mi{qewe je utemeqeno u qudskom telu i wegovom krajwem subjektivitetu, bilo kao filosofsko mi{qewe, bilo kao psihoterapijska intervencija. To ~ini da mo`emo suditi o li~nom moralnom utemeqewu autora svake misli i svakog ispoqenog stava u svim wenim nivoima, jer su, kako nam svedo~i Heraklit, u istoj ravan: vrline, trezveno mi{qewe, mudrost, istina i telesni ~in delawa prema oslu{kivanoj prirodi. On ka`e: “...trezveno mi{qewe je najve}a vrlina, i mudrost je istinu govoriti i delati prema prirodi, oslu{kuju}i je” (frg. 112). Kao {to svaki istra`iva~ mora da se dr`i istinitog, ako `eli da ne{to prona|e, tako i svaki mislilac koji `eli da saop{ti neku istinu, mora da se dr`i stvarnog. Heraklit ide ~ak tako daleko da dose`e do na{ih vremena zahtevom da je uslov “trezvenog mi{qewa” da se dela “prema prirodi oslu{kuju}i je”. To zna~i da se i trezveno mi{qewe koriguje prirodnom istinitosti, kako se ne bi povela za ose}ajno{}u, sa kojom se uzajamno prate, postoje}i uvek kao par. Slede}i zna~aj Heraklitovih istra`ivawa za na{u temu je wegovo zapa`awe o ulozi budnosti i spavawa za qudski `ivot. Svi budni, smatra on u fragmentu 89, imaju jedan “op{ti svet”, zajednicu, a oni koji spavaju “svako se okre}e svome posebnom” svetu. Qudski `ivot se odvija u svakom od ova dva na~ina `ivqewa ili postojawa sasvim svojevrsno. Ceo problem postaje savremen pojavom ideje Binsvangera da tim stawima postojawa zamewuje teoriju o svesnom i nesvesnom, negiraju}i ih. Tako se i Heraklit, ve} po ko zna koji put, javqa na{im savremenikom. Na kraju, va`no je da iznesem i jednu tvrdwu M. \uri}a, po kojoj je Heraklit izjavio da je: “ispitao sebe samoga” (19; str 33),

19

SVETOMIR BOJANIN

{to bi zna~ilo da je prihvatio bo`anski zahtev: poznaj sebe, i da ga je do kraja ispunio. On je time prvi ~ovek za koga to znamo, koji je obradio sam sebe danas savremenim psihoterapijskim metodom, – samosagledavawem, kako to i danas rade hesihasti (15), i kako su to radili, u na{em dobu, i prvi za~etnici odre|enih {kola u toj oblasti. Upoznavaju}i sebe, prepoznavao je odre|ene osobine i drugih qudi te je dolazio do op{tih stavova o ~oveku kao bi}u sveta. Time je osnovao prve zasade antropologije kao nau~ne discipline, kako to smatra Binsvanger, koji govori o wemu kao o prvom antropologu u na{oj evropskoj kulturi (3; str. 167). Demokrit (460–370) Uskoro, posle Heraklita, kao izraziti zagovornik “trezvenog mi{qewa” (Heraklit), javqa se Demokrit sa svojim idejama o du`nosti, zadovoqstvu, ideji dobra, ~istote srca, i osnovnom vrlinom: u m e r e n o s t i (Kerovi}; str. 147), koja nam tako|e dolazi kao iskustvo iz prethelenskih vremena (M. \uri}). U wegovom poznavawu sebe kao qudskog bi}a, Demokrit je oti{ao znatno daqe. Sagledavaju}i ~oveka kao o d g o v o r n o g za uspostavqawe svih gorepomenutih vrlina u svom samoostvarivawu, pretpostavqa svesni individualni napor voqe i samouvida, koji odre|uju kvalitet svakog qudskog delawa oslowenog na sopstvene motive i mo}i. On to obja{wava ovako: “Boqi za vrlinu ~ini se onaj ko dela iz promi{qenosti na srcu i iz razboritosti tog uverewa, nego onaj ko dela po zakonu i po nu`nosti” (Kerovi}; str. 149). Vrlinsko pona{awe, prema tome, zahteva poznavawe ciqa, razloga i na~ina zasnovanih na samopoznawu i poznawu jasne svrhe date akcije u odnosu na okru`ewe. To nas odre|uje kao vrlinske qude. On odbacuje svako rutinsko ili nagonski odre|eno pona{awe, koje ne polazi iz “~istote srca” i koje nas ne odre|uje druga~ije do kao nemisle}e qude.

20

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Demokrit daqe prepoznaje ~ovekovu o d g o v o r n o s t kako za postupke u zajednici, tako i za izgovorene re~i koje qudi upu}uju jedni drugima. Odgovornost je u vlasti ~ovekove voqe. Ona je uvek upojedina~ena. Uvek je li~ni ~in. Izvire iz samopoznawa kao polazi{ta svake ~ovekove akcije kojom se on pojavquje u stvarnosti, ulaze}i u interakciju sa wom. Odgovornost za u~iweno dobro ili zlo delo, pojedinac vrlinskog dr`awa i pona{awa, uzima na sebe. Onaj koji nije u{ao u proces samopoznawa i ne prepoznaje se kao moralno bi}e, svoje anga`ovawe svodi na puke telesne ve{tine i snagu. Demokrit daqe ka`e: “Misao treba upravqati na ono {to je mogu}e. Zadovoqavati se onim {to je pred nama, ne mare}i mnogo za one kojima svet zavidi i divi se i ne zanimaju}i se wima u mislima” (u 10; str. 167). Demokrit se u svome radu, u odnosu na qudsko postojawe, oslawa na dva fenomena definisana u prethelenskom dobu. To su op{ti qudski zahtevi koji su sasvim aktuelni i danas: – zahtev da se bude u m e r e n , uravnote`en, smiren, drugim re~ima u homeostazi na koju se pozivaju i mnogi dana{wi psihoterapeuti i – zahtev: Poznaj sebe, koji se ve} ovde javqa kao osovinska struktura psihi~kog `ivota u svim fazama filogenetskog i ontogenetskog razvoja. Sokrat (469–399) Svakako najzna~ajnija li~nost za temu kojom se bavimo u ovom poglavqu jeste Sokrat, za koga na{ Milo{ \uri} ka`e: “Moli se ... Apolonu u ~ijem je hramu bio napis: ’Poznaj sebe’. Smisao tog napisa uzeo je kao svoj glavni filosofski princip, i ceo svoj rad smatrao je kao slu`bu bogu Apolonu” (10; str. 262). On je razumeo su{tinu otkri}a koje ta misao unosi u svet kome je upu}ena. ^ovek, u stvari, ima sebe samog kao garanta opstanka i sebe samog kao stvaraoca odnosa sa svetom. Po na~inu

21

SVETOMIR BOJANIN

kako postoji i kako ostvaruje odnose, svet o wemu donosi sud, {to je za wega, kao socijalizovano bi}e, bitno. Problem koji postavqa zahtev: Poznaj sebe, prepoznao je kao zahtev samosagledavawa kome qudi nisu vi~ni, smatraju}i se uvek u pravu. Nisu ni prime}ivali naslage zabluda {to ih dele od wihove prave prirode koja se zasniva na eti~nosti, kao obele`ju ~ovekovog na~ina postojawa. Ove naslage bi se mogle poni{tavati samo kada bi qudi umeli da na pravi na~in koriste sopstveni um. Sokrat smatra, prema Radivoju Kerovi}u, da: “~ovek nije mudar po sebi... nego da do mudrosti i znawa tek treba da se uzdigne napornim i metodi~nim razmi{qawem i ispitivawem”(13; str. 171). Da bi se ~ovek uputio u samoupoznavawe, tu upitanost sebe sama o tome kakav je on u odnosu na sopstvena moralna opredeqewa zahteva produbqivawe samosagledavawa i preko opa`awa sopstvenog tela kako bi se dosegao sam psihi~ki `ivot. To nije poziv za samopoznavawem sopstvene telesnosti, nego je poziv ~oveku da radi na tome da se upozna u svojoj telesno-psihi~koj celini. Sokrat ovde govori o potrebi opreznosti pred fenomenima koji se opa`aju “telesnim vidom” i ukazuje, kao i Heraklit, na neophodnost stalnog anga`ovawa uma i saznawa da bi se uo~avalo {ta je {ta. [tavi{e, ~ovek svojim umom i saznawem mora u svakoj egzistencijalnoj situaciji da neprestano vrednuje i razlu~uje istinito, dobro, lepo, moralno i pravi~no, od la`nog, zlog, ru`nog, nemoralnog i nepravi~nog (Kerovi}; str. 169). Pored insistirawa na umnom i saznajnom odnosu prema stvarnom, ukazivao je i na potrebu uzdr`qivosti, {to bismo danas mogli re}i na potrebu odga|awa trenutnih zadovoqewa, radi re{avawa drugih, sasvim bitnih, umnih ili egzistencijalnih problema. Vrlinskim pona{awima je smatrao ona koja bi bila zasnovana na moralnim vrednostima ka kojima su ta pona{awa i usmerena i koje tim radwama ostvaruju (M. \uri}; str. 258). Um i saznajne mogu}nosti dr`ao je bitnim osobinama ~oveka, a eti~nost uro|enom qudskom potrebom, na kojoj se zasniva ~itava gra|evina mogu}ih qudskih odnosa sa sobom i sa svetom. U kontekstu

22

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

potrebe: Poznaj sebe nagla{ava va`nost truda na samousavr{avawu, jer {to su mogu}nosti ~oveka finije, govorio je, to zahteva i ve}i napor za wihovo usavr{avawe (M. \uri}). U vezi sa ovom temom, Sokrat }e re}i slede}e: “^ovek mora da se preda dugotrajnom i mukotrpnom ispitivawu i da pripremi i ’izve`ba’ svoj um za wegovu punu upotrebu” (Kerovi}; str. 170). Svi ti procesi bili su vezani za razgovore me|u qudima. Razgovor za Sokrata nije pou~ni monolog mudrog ~oveka koji `eli da te pou~i ne~emu o ~emu ne zna{. Nije ni nadmudrivawe dva sofista, dve osobe u prepirawu, koje `ele jedna drugu da nadmudre ve{tinom govorewa i umovawa. Razgovor je za Sokrata bio vo|en uvek u dijalo{kom odnosu u kome su oba stava oba sagovornika bila po{tovana. Nastojao je uvek da po|e od zajedni~kog razumevawa zablude wegovog sagovornika, koju ovaj nije smatrao zabludom i koju je Sokrat prihvatao kao mogu}u pretpostavku {to }e istra`ivati tokom razgovora, ~ime je, kao dogovorom, dijalog i zapo~iwao. Oba sagovornika su otvorena jedan prema drugom, postavqaju pitawa jedan drugom i daju iskrene odgovore na wih. Osnovni problem koji se tu uvek iskristali{e jeste pitawe da li se pona{awa i stavovi wegovog sagovornika usagla{avaju sa op{tim moralnim konceptom wega samoga i zajednice. Razgovor prolazi kroz luk mena stavova i sumwi da bi se zavr{io punim preporodom Sokratovog sagovornika koji se time upoznaje sobom samim, i osvetqen saznatom sopstvenom moralno{}u. Ona se time javqa kao wegovo ~isto umno saznawe, koje sada preporodi ~oveka u wegovom pogledu na svet i u wegovom pona{awu. To uzajamno po{tovawe stavova od kojih se polazi, i sopstveno izlagawe tu|im argumentima samoga Sokrata koji zapodeva ovaj razgovor, osnovna je struktura dijalo{kih odnosa u govornoj komunikaciji dvoje u susretu i danas. Smatraju}i osnovu qudskog bi}a eti~ki neprikosnovenom, ali prekrivenom pogre{nim tuma~ewem iskustava i time uslovqenim zabludama, Sokrat je smatrao da je potrebno pomo}i drugome u tom da upozna sopstvenu qudskost, i time da sagleda svoja opho|ewa sa svetom, pa da se prepo-

23

SVETOMIR BOJANIN

rodi u svom humanitetu. Taj smisao je prepoznao u bo`anskom apolonovskom pozivu: upoznaj sebe, kome je, u punoj pobo`nosti, posvetio svoj filosofski rad. O tome ka`e slede}e: “...sam ne ra|am mudrost, i {to su mi ve} mnogi zamerili da druge pitam, a sam ni o ~em ne dajem nikakav odgovor, jer nemam mudrost. ...i o~evidno je da nisu mogli da nau~e od mene, nego su, naprotiv, mnoga i lepa saznawa na{li sami u sebi, i ona su wihova imovina”. U istom tekstu nastavqa: “A za{to to ~inim: bog me primorava da pomognem pri poro|aju, ali mi nije dao da ra|am... ja nikako nisam naro~ito mudar...” (Sokrat; u 10; str. 249). U tom tekstu Sokrat obja{wava da mu je dato da on, u stvari, obavqa pora|awe mudrosti, koja ve} postoji u ~oveku kao bogom dana, kao {to wegova mati – babica, pora|a decu, ali ne i da ra|a mudrost. Osnovna struktura wegovih razboritih razgovora je pojam, koji se javqa uvek krunom zakqu~ivawa odre|ene istinitosti. On je uvek ~in znawa o onom {ta je dobro a {ta zlo, i osnova je odabirawa te usmeravawa sopstvenih privr`enosti. Tim putem: “Sokrat traga za apsolutnim i objektivnim komponentama ~ovekovog mi{qewa i saznawa, tako i wegovog bitka u svetu” (Kerovi}; str. 169). Smatra moralnim ~inom sam doga|aj saznawa, samo znawe, a time i qudsko bi}e u svojoj osnovi, jer ono uvek te`i da ~ini ono {to najboqe zna. Kada pogre{i to je samo usled neznawa i nepoznavawa stvari. To zna~i da je dovoqno u razgovoru sa pojedinim ~ovekom, putem upitanosti nad ispravno{}u wegovih postupaka, do}i do dna wegove moralne neispravnosti, sagledati je, i on }e, osvetqen tom istinitosti, ve} sam sobom da se vrati ka zaboravqenom sebi. Onaj koji gre{i, to ~ini samo iz neznawa. Samo onaj koji ne zna, radi ru`ne stvari u svome `ivotu. Svim tim, Sokrat je “iz dubine subjekta zasnovao pojavu vi{e objektivnosti” kojom ~ovek sam sebi organizuje “`ivot i rad” (\uri}; str. 252).

24

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Zati~emo ga na atinskom trgu, na gozbama, po sve~anostima, gde ga rado pozivaju, kako uvek sa ponekima vodi glavnu re~ u nadi da }e ih u~initi boqim, da }e ipak i kona~no mo}i da organizuju svoj `ivot “uzorne povezanosti mi{qewa i li~nog `ivota” (Kerovi}; str. 176). Rezime Helensko doba u svome usponu obogatilo je mogu}nost psihoterapijskog delovawa sa slede}im doprinosom: – otkri}em dijalo{kog odnosa me|u qudima, – sagledavawem eti~kog konflikta u ~oveku, – podsticawem odluke da se bude moralan i – te`wom ka umerenosti u svemu.

Epoha hri{}anstva 1. Hri{}anstvo je jedina novina koja se desila u istoriji. Prepoznalo je dobrotu kao vrhunski eti~ki princip; qubav kao supstrat qudskog `ivota; otkrilo je ~ovekovu slobodnu voqu oslobo|enu biolo{kih imperativa, i uo~ilo permanentnu mogu}nost qudske krivice koja prati svako slobodno odlu~ivawe, nude}i istovremeno odbranu od greha – odgovornost i mogu}e izle~ewe od greha nastalog pogre{nim izborom – pokajawe. I ulozi hri{}anstva u razvoju psihoterapijske prakse prilazim sa stanovi{ta apostola Pavla koji hri{}anstvo dr`i za nauku o ~oveku. On to argumentuje ~iwenicom da je Hristos uzeo za primer hri{}anskog pona{awa onaj slu~aj sa dobrim Samari}aninom, koji jo{ nije ni poznavao ni pratio Hristove propovedi. On je, kao neznabo`ac, u sebi otkrio qudsku dobrotu prema bli`wem, iako taj stradalnik kome je pomogao nije bio ni wegov saplemenik. Hri{}anstvo se time sagledava kao op{te otkrovewe qudske prirode ~oveka samom ~oveku.

25

SVETOMIR BOJANIN

Kada su Isusa Hrista i wegove u~enike, umorne od dugog pe{a~ewa, ogladnele, odbili da prime na preno}i{te i odmor stanovnici sela pred kojim su se na{li, neko od apostola, povre|en time i qutit, upita Hrista za{to ne sru~i ogaw sa neba, te ih ne kazni. Na to }e Isus Hristos re}i: “sin ~ove~ji nije do{ao da pogubi du{e ~ove~je nego da sa~uva” nastavqaju}i svoj put daqe (po Luci, gl. 9; ~l. 56). Time je osmi{qena datom savremeno{}u svetost qudskog `ivota ustanovqena ve} na Mojsijevim tablicama na Sinaju zapove{}u: Ne ubij. Svetost `ivota koji se ne sme ugroziti, milenijumima je postojao samo kao ukras sve~anih govora o slobodi, dok su besneli verski ratovi, imperijalna osvajawa, svetski ratovi, revolucije pravednih i gladnih, i to naro~ito u novom dobu, od Au{vica i Jasenovca pa do gulaga i golih otoka, te gra|anskih ratova na Balkanu, sa obilnim u~e{}em hu{ka~kog me|unarodnog faktora hri{}anskog obreda i vaspitawa. I opet se desio fenomen nevernika koji postaje uzorom svim vernicima sveta. Ateisti~ke vlade dr`ava, odvojene od religije svojih naroda, koje su, dakle, neznabo`a~ke, ukinule su smrtnu kaznu i gubili{ta. Ideja o svetosti `ivota je, kona~no, pre{la iz re~i Novog zaveta, i svesti produhovqenih pojedinaca savremenog sveta, u savremenu zajednicu. Ali avaj, i pored postojawa sudova koji po{tuju neprikosnovenost `ivota (iako nikad ne pomiwu autorstvo te ideje), nastavqa se sa nemilosrdnim masovnim ubijawima stanovni{tva zemqe oru`jem visoke razorne mo}i, po teku}im sukobima sa revolucionarnim ili imperijalnim predznakom, {to i daqe haraju na svih pet kontinenata zemqinog {ara. Pro`et hri{}anskim otkrovewem, ~ovek prepoznaje svoju pravu prirodu i stavqa se pred re{avawe sopstvene antinomi~nosti. Ona nastaje usled biolo{kih obrazaca, koji projektovani u wegove uglavnom nedozrele, socijalne i psihi~ke slojeve, neobra|eni, dobijaju svoje nakazne oblike. Izraz su zanemarivawa ~ovekove slobodne voqe da ih mogu}nostima socijalnih i psihi~kih iskustava oplemene svojim humanitetom.

26

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Kada @arko Vidovi} (8) govori o slobodi, on ka`e da je sloboda u tome da ~ovek vlada nad sobom, svojim nagonima, govorom, mislima, htewima, svojim svetom {to mu je dat (8). Sloboda ~oveka je, u stvari, sloboda od biologisti~kih obrazaca pona{awa i otkri}e u sebi samome onih oblika odnosa sa svetom koji su uobli~eni estetskim i eti~kim zahtevima pristupa~nim samo qudskom psihizmu i ~ovekovom duhovnom svetu. O tome svedo~e mnogi pojedina~ni primeri dobrote i plemenitosti, {to se sporadi~no javqaju kroz legende i istoriju ~ak i u prethri{}anskim epohama. 2. U trenutku kada su se pred Hristom na{li qudi sa kamewem u {akama i bludnicom, sklup~anom na trgu ispred wih, tra`e}i wegovu saglasnost da je kamenuju, rekao je: “Ko je bez greha nek se prvi baci kamenom” (14; Jovan, gl. 8. ~l. 7). Ruqa se preobrazila u grupu qudi pokajnika, iz ruku im je poispadalo kamewe, a oni su se udaqili, nose}i u sebi svoj qudski nespokoj {to se javqa uvek nastalim samopoznawem sebe kao gre{nika, ~ime zapo~iwe proces pokajawa u wemu. @eni okrivqenoj za blud rekao je da mo`e da ode bilo kud, ali da vi{e ne gre{i (14; Jovan, gl. 8, ~l. 11). Time zov jo{ iz prethri{}anskih vremena: poznaj sebe, dobija svoj pravi qudski smisao. On treba da je stalno probu|en kako bi svakoga ~asa mogao da sebe odredi kao polazi{te svake akcije koju preduzima telom ili re~ju. Svaki ~in ~ovekove slobodne voqe, popra}en odgovorno{}u za wegov ishod, zasniva se u dubini qudskog bi}a, ospoqavaju}i svakom tom akcijom, wen estetski i eti~ki smisao. Time, kao qudi slobodne voqe, gradimo sopstveni identitet koji stvaramo i za sebe i za druge. Odnos Hrista prema gre{nome ne ukazuje na `e| hri{}anina za ka`wavawem. Sli~no se desilo i onda kada je Hristos isterao zlog duha iz ~oveka i spasao wegovu normalnost i kada je svetina {to se okupila odbila da slu{a wegovu propoved. On je to prihvatio sasvim mirno, i vratio se u Galileju, rekav{i ozdrave-

27

SVETOMIR BOJANIN

lom da ostane tu i da svedo~i (14). Hri{}anstvo ne te`i da odgaja greholovce nego qude koji }e nastojati da razumeju druge i da prihvataju tu|a pokajawa. To je ~oveku mogu}e, jer je supstrat wegovog `ivota qubav. Qubav prema svakom bli`wem, uvek sposobna da daje i da se bude po`rtvovan za ono {to se voli. Hri{}anin ispoqava svoju qubav revnosno i nenametqivo, dr`e}i se re~i Gospoda Isusa Hrista da qubav prema Bogu i: “...qubi bli`wega svoga kao samoga sebe” ~ine supstrat `ivota: “O ovima dvjema zapovijestima (qubav prema Bogu i qubav prema bli`wemu) visi sav zakon i proroci” (14; Matej, gl. 22, ~l. 37; 38; 39). Qubav, u svom kona~nom, razvijenom vidu, u ~oveku se javqa kao sasvim ~ista, bezinteresna, bez potrebe da bude uzvra}ena. Volite i svoje neprijateqe, govorio je Isus Hristos. Qubav se, u svom kona~nom vidu, u svom razvojno najvi{em dometu, ne mo`e upu{tati u proces razmene ili u bilo koji vid trgovine, ve} po samoj svojoj prirodi. Ceo razvojni proces li~nosti odvija se u supstratu qubavi koja se usavr{ava u qudskom bi}u od sklonosti ka zadovoqewima, koja se wome procewuju, do usmerewa na qude i svet u kome `ivimo, bezrezervno. Taj proces od biolo{kih matrica odnosa prema svetu do wihovog prevazila`ewa pro`imawem socijalnim i psihi~kim potrebama, doga|a se kao proces uzrastawa li~nosti ili proces oqu|ewa ~oveka kao pojave postojawa ili proces hominizacije. Hominizacijom qudskog bi}a uvek se po~iwe od biolo{kih obrazaca {to se vremenom razgra|uju i uslo`wavaju li~nim socijalnim potrebama, slobodnim misaonim operacijama i podre|uju slobodnoj voqi ~oveka kao pojedinca. Oni zahvataju celokupno qudsko bi}e tokom razvoja, od biolo{ki uspostavqenih obrazaca do psihi~kih zahteva, i idu uvek odre|enim, sasvim upojedina~enim putevima za svakog od nas. Na putu ka tim produhovqenim vidovima ostvarivawa qubavi ona se postepeno osloba|a biolo{kih obrazaca i uzle}e, natkriquju}i sve qudsko. U tom kome{awu izme|u nagonskog i vrlinskog, izme|u neposrednog zadovoqstva i moralne obaveze, izme|u lakomisleno-

28

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

sti i odgovornosti, budi se qudska potreba za vaqano{}u tih izbora i briga za sopstveni lik koji tim izborima gradimo. Od svakog zrelog ~oveka se o~ekuje da uvek bdije “na moralnoj osmatra~nici” nad usmerewem svojih qubavi, nad neposrednim izvo|ewem aktivnosti koje se vole, koje su odabrane iz du`nosti i one koje iskazuju ~in odgovornosti. Hri{}anstvo polazi od toga da je i greh u ~oveku i da se za wim mora tragati ispovedawem. 3. Ve} je postao poslovi~an onaj Avgustinov (4. vek) mladala~ki greh kada je iz obesti, sa drugovima, de~acima od 16 godina, krao tu|e kru{ke. On se toga se}a i ka`e: “Lijepo je bilo ono vo}e, ali nije za wim `udjela bijedna moja du{a. Imao sam ja i boqeg u obiqu, a ono sam ukrao samo zato da ukradem... Jer ako je {ta od onog vo}a i u{lo u moja usta, za~in mu je bio moj zlo~in.” “...Dovoqno je samo da neko ka`e: ’Hajdemo, u~inimo' i stid me {to nisam bez stida” (2; str. 37 i 40). Mi bismo rekli da se u Sv. Avgustinu pobudila savest koju oli~ava pojava stida pri neprikladnim pona{awima, jer se stideo svojih detiwastih, nepodobnih pona{awa ve} u tom mladala~kom dobu. On je, dakle, do`iveo du{evni nemir, konflikt u eti~koj ravni, zbog sopstvene emocionalne dozrelosti i uvida u sopstvenu moralnu neprikladnost kojoj se ipak podre|ivao u grupi nedoraslih adolescenata kojoj je pripadao. Ispovedaju}i svoj greh, saznao je vi{e o sebi, {to je unosilo u wega mir pokajawem. Iz tog wegovog iskustva, on smatra da svako optere}en grehom mo`e da na|e svoj spas u ispovedawu: “svaki koji je slab postaje jak kad po woj postane svestan svoje slabosti” (2; str. 208). ~ime nas navodi da ga prepoznamo kao na{eg savremenika i ovim stavom o va`nosti samopoznawa kao i u opisu i tuma~ewu tipi~nog adolescentnog konflikta, kakve sre}emo i danas. U tom istom 4. veku imamo i Sv. Grigorija iz Nise (335–394) koji ukazuje na slede}u dinamiku doga|awa:

29

SVETOMIR BOJANIN

“...Ako bi se strast obna`ila od saveza sa pomislima, gnev bi ostao ne{to nepostojano i mlako, postao bi sli~no mehuru koji puca... Ako razum preuzme vlast nad takvim kretawima, svako od wih }e opet postajati jedan vid vrline. Gnev tada postaje hrabrost, boja`qivost – opreznost, strah – poslu{awe...” (9; str. 42). Dakle, pomo}u pobu|ivawa razuma, ~ovek se osloba|a biolo{kih obrazaca pona{awa koji obezbe|uju puki biolo{ki opstanak: “...i uspeva da sa~uva misao neporobqenom od strane zla” (9; str. 43). Sv. Jovan Lestvi~nik (525–608) u 6. veku se odnosi prema grehu kao prema bolesti. On ve} opisuje pojedina pona{awa kao {to mi danas opisujemo prisile u pacijenta, depresivne epizode, bezvoqnost, i uvek nastoji da tra`i uzrok tim nepodobnostima. On ka`e: “Prvi je uslov le~ewa – saznati uzrok svog obolewa, da bi se, kada taj uzrok bude prona|en, mogao primeniti odgovaraju}i lek” (4; str. 101). O tom }e re}i Dimitrije Bogdanovi} u svojoj disertaciji o Lestvi~niku i wegovom delu, iz koga su uzeti i ovi citati, slede}e: “Etiolo{ka ispitivawa uslovqena su u Lestvici potrebom prakse, i u tome se ogleda svojevrsni pragmati~ki karakter Lestvi~nikove psihologije” (4; str. 102). U gre{niku ili obolelom ne sagledava oli~ewe zla, prema wemu ne usmerava mr`wu, kaznu, nego vidi sve dobro i “milu toplinu” koju je, time padom u greh, izgubio. On to opisuje ovako: “Kada du{a, izdaju}i samu sebe, izgubi bla`enu i milu toplinu, neka bri`qivo ispita iz koga uzroka se je li{ila (tih blagodeti), pa neka svom snagom i revno{}u nastoji da (to) otkloni”, daju}i osnovno uputstvo {to i danas va`i za svaki psihoterapijski postupak: “Tu toplinu je nemogu}e vratiti kroz druga vrata osim kroz ona na koja je i iza{la” (4; str. 102).

30

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Ovim se uzajamno razumevawe me|u qudima postavqa i kao preventivni i kao terapijski metod u svakom postupku o~uvawa mentalne smirenosti ili smirivawa nemira koji te{ko podnosimo, {to nam ometa da se `ivot odvija datim prirodnim putevima. U 14. veku, u delu jednog od posledwih autora patristike, Sv. Grigorija Palame, rezimiraju}i na neki na~in celokupnu svetoota~ku literaturu, ukazuje na to da su, na primer, te`wa za posedovawem ili detorodni nagon dati ~oveku da bi postojao i nastavqao sopstveni `ivot. Me|utim, ~ovek ih izla`e ogrehovqewu svojom lakomisleno{}u, te je potrebu za posedovawem pretvarao u pohlepu, a te`wu za detorodno{}u u blud. To zna~i da ~ovek nije gre{an po svojoj prirodi, nego to postaje sopstvenim izborima, wegovim umovawem. Iz toga zakqu~uje da svakom ~oveku, optere}enom grehom, treba “prvo um le~iti”. Prosto je neverovatno da se morao ~ekati ~ak 20. vek da ove misli, ova htewa i zakqu~ivawa postanu mogu}om neposrednom praksom `ivqewa na qudski na~in (15). 4. Otkriv{i krivicu i greh koje qudski `ivot nosi sobom, crkva je prepoznala potrebu da podr`i mogu}nost pokajawa i da uspostavi ~in ispovedawa, gde bi se ono obavqalo. U ispovesti se nastoji da se razume drugi koji je u nevoqi, ~ime se poma`e svakom subjektu da rasvetli sopstveni problem, i pad {to je u wegovoj osnovi. ^in pokajawa, prema navodu Jeroti}a, vladika Nikolaj sjajno defini{e re~ima: “Pokajawe je buna ~oveka protiv sebe sama” (11; str. 178) ~emu }u dodati, naro~ito ako je dati subjekt, do trenutka samouvida ili samopoznawa, sagledavao sebe idealnim. Ina~e, pokajawe mogu da prate raznovrsni oblici samosa`aqewa i misaonih konstrukata kojima se ~ovek ogra|uje, brane}i se od punog samouvida. Ne{to se sli~no dogodilo zapadnom ~oveku, ka`e Jung, prema navodu M. Serana. Pod pritiskom zahteva, veli: “Jo{ uvek primitivni, bili smo primorani da prisvojimo gotovo savr{ene doktrine hri{}anske milosti i qubavi”, {to je

31

SVETOMIR BOJANIN

dovelo “do razdvajawa svesnog i nesvesnog dela li~nosti zapadnog ~oveka”. Pri tome: “...na{ nesvesni deo ipak postoji i povremeno nekontrolisano izbija. Tako smo u stawu da se vratimo naj`e{}em varvarizmu, i {to smo uspe{niji u nauci to je paklenija upotreba na{ih pronalazaka i otkri}a” (17; str. 75). O tom potiskivawu svesti o krivici, o ~emu govori Jung, Jeroti} uop{tava na sve qude i ka`e: “...{to se vi{e i `e{}e dana{wi ~ovek i na Zapadu i na Istoku brani od krivice, utoliko u wu dubqe tone transformi{u}i je, nesvesno, u destrukciju i autodestrukciju” (11; str. 177). Iako ovi stavovi o svesnom, nesvesnom i potiskivawu podle`u kritici, u oba slu~aja je jasno sagledana razlika izme|u odnosa prema stvarnom u ravni biolo{kih shema, i u ravni vi{ih oblika `ivota odre|enim visokim eti~kim i estetskim zahtevima. Samim prepoznavawem ova dva vida qudskog postojawa, mo`emo razumeti hri{}anski stav o ~oveku kao primarno gre{nom bi}u. To potvr|uju izvori teolo{kog koncepta o primarnom grehu, i mogu}nostima wegovog poni{tavawa slobodnom voqnom delatno{}u svakog pojedinca. Rezime U epohi op{teprihvatanog hri{}anstva, ~in pokajawa, prema Jeroti}u, a meni se ~ini i op{tepsihoterapijskog pothvata, obogatio se slede}im zahtevima i uvidima: – uo~ena je va`nost prepoznavawa greha; – ~in pokajawa pred drugim, jer nam on svedo~i na{e postojawe; – iskreno ispovedawe celokupnog `ivota; – ~ime postajem dostojnim da dam obe}awe Bogu (11; str. 177).

32

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Novo doba Istorijski tok Krajem 19. veka pojavio se pojam: – “nesvesno” u filosofskoj literaturi, u delu Fon Hartmana, Filosofija nesvesnog, kwizi objavqenoj 1868. god. na 1100 strana, {to je 1882. do`ivela svoje 9. izdawe na nema~kom, prevod na francuski 1877, a na engleski 1884. god., pojam prihva}en u naj{irim slojevima kulturnog sveta toga vremena, o ~emu se raspravqalo po be~kim salonima (7); – svrsishodno zaboravqawe u Ni~eovom delu Genealogija morala, 1887. god. (5) i pojavu tela koga ne odre|uje svest, {to gospodari qudskom svesno{}u, isto Ni~e, u delu Tako je govorio Zaratustra, 1885. god. (5); – Frojdova fascinacija Sokratovom majeutikom, tokom posledwe decenije 19. i prve decenije 20. veka (6), {to se sve na{lo u osnovama ve} prvih psihoterapijskih postupaka. Osim Sokrata, u Frojdovim po~etnim, kao i kasnijim delima, nema citata ili pomena ni jednog od ovde navedenih, ili nekih drugih, prethodnika. Ipak, treba Frojdu priznati hrabrosti i odre|eni nivo ostvarenog humaniteta da se psihi~ki bolestan ~ovek prihvati sa toliko razumevawa, stavi pred sebe na kau~ ili na stolicu i da se po~nu razmrsivati wegove magline, sa idejom da ih se on oslobodi. Sokrat ih je razbijao o eti~ke bedeme u qudskom temeqima, {to ih je napipavao u svojim sagovornicima. Me|utim, savremeni svet koji je pohrlio da prihvati ovu novinu le~ewa sa razgovorom, nije imao svoje utemeqewe u bilo ~emu op{tem za sve. To je ve} bio ~ovek zato~en u unapred dat svet konstrukata svesti ~ija je usitwenost sve vi{e onemogu}avala wen slobodan odnos sa celovitosti stvarnog koju `ivimo. Tako su ti prvi psihoterapeuti po~eli da se domi{qaju o kamenu spoticawa koji naslu}uju negde u temequ same li~nosti, koji je uzrok posrtawu savremenog ~oveka u wegovom neznawu. Frojd je tu prepoznao seksualitet kao kamen temeqac ~ovekovog

33

SVETOMIR BOJANIN

`ivota i onaj deo pri~e o stvarawu sveta koji se odnosi na zemni prah od koga je ~ovek sagra|en, i iz koga je sazdan wegov nagon ka smrti; Adler je tu postavio ideju o agresivnosti kao nosiocu qudske prirode, {to se neguje u ~oveku od wegovog detiwstva; Jung je sve to nesvesno nastanio arhetipovima, poreklom iz mitova pro{losti, u ~ijim je rukama istorija pojedinca i sveta; Roxers je sve te privatne poglede na svet, {to su pretendovali na op{ti obuhvat qudskog postojawa, odbacio, smatraju}i da je: “Razlog (~oveka) za samoistra`ivawem (je) unutra{wa potreba za smislom... (Roxers; 16–21) i da je wegov, Roxersov, problem ...Na koji na~in mogu da uspostavim odnos koji bi ta osoba mogla da iskoristi za svoj razvoj” (16; str. 34). I tako, iako se nije bio dosegnuo bilo koji dubqi koncept ~oveka na tom poqu, u daqem procesu razvoja psihoterapije pojavilo se, ka`u, oko 300 psihoterapijskih {kola. One se sve oslawaju na ove izvorne {kole, miksuju}i ih po svom naho|ewu, ali ne i u neposrednoj praksi – tr`i{tu, gde se suprotstavqaju jedna drugoj, uvek pretenduju}i na neki vid priznawa od univerzitetskih centara. Sve se svelo na puko lupkawe prutom po vodi. Pojavom Jaspersa, {iroko obrazovanog, sa sposobno{}u punog samouvida ili samopoznawa, koji se, kao psihijatar, prvi obratio za pomo} filosofiji, utvrdio je da svaki psihijatar: – mora prvo da zna {ta on to zna, – potom odakle mu to znawe i – {ta on to sve ne zna (5). Svako poluznawe, znawe iz neidentifikovanih izvora, svako domi{qawe, mora se nazvati svojim imenom, prepoznati u svojoj prirodi i ciqu, kako bi se odabralo samo ono {to je jasno, a sve drugo, mutno, odbacilo iz svake le~iteqske prakse. Svako definisano neznawe mora se postaviti ili kao program daqeg u~ewa u kontekstu permanentnog samousavr{avawa ili kao istra`iva~ki program date prakse. Svako utvr|eno znawe ostaje to ako izdr`i uvek ponovnu proveru wegovom primenom u `ivotnoj stvarnosti.

34

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Razvoj psihoterapijske prakse Poku{aji utvr|ivawa redosleda postupaka kojima bi se uobli~io jedan mogu}i psihoterapijski susret kao stru~na, nau~no utemeqena aktivnost le~ewa, koja ustanovqava odnos: le~iteq i wegov sagovornik, prolazio je kroz niz te{ko}a. Prva te{ko}a Prva te{ko}a je bila u tome kako odabrati govorni diskurs kojim bi se dobilo najvi{e obave{tewa o problemu koji mu~i na{eg sagovornika, i kako bi se sam problem sagledao u wegovoj stvarnosti kao ~in delovawa na subjekt i kao atmosfera koju time stvara u datom poqu postojawa. Frojd, koji je i utemeqio ovaj savremeni model le~ewa govorom, poku{ao je da to postigne tehnikom slobodnih asocijacija. Polazio je od toga da se ne{to doga|a u ravni svesti {to ~ini problem, bolest, i poku{ao je da se nizom spontanog izgovarawa svake re~i koja wegovom sagovorniku padne na pamet, bez wihovog ure|ivawa u smi{qene re~enice i logi~ke iskaze, spusti u tzv. podsvest ~oveka i tamo razazna uzroke tog poreme}aja wegovih svesnih pona{awa. Le~iteq bi, pri tom, pratio taj proces mehani~kog govorewa besmislenosti, kako bi one nailazile i na osnovu svog li~nog iskustva {to ga je stekao u {kolskoj analizi kojoj je i sam bio podvrgnut, i tako utvr|enog ube|ewa, obja{wavao bi i sebi i tome drugome ono {ta on u stvari misli i {ta sve tim besmislenim nizovima mehani~ki izgovaranih re~i u stvari govori. Zamerka ovom postupku je slede}a: – svako voqno doga|awe u datom trenutku uvek je odre|eno datom ose}ajno{}u, pa i onda kada to sami ne `elimo. I samo to na{e ne`eqewe je tako|e tematizovano datom terapijskom situacijom. To samu spontanost tih asocijacija dovodi u pitawe; – le~iteqevo tuma~ewe onoga {to pomno slu{a i {to sa punom dobronamerno{}u `eli da objasni ide iz wegovog verovawa, koje je sasvim izvan mogu}nosti uvida i kontrole od strane subjek-

35

SVETOMIR BOJANIN

ta u tretmanu, jer je izvan wegovog do`ivqaja i svakog wegovog znawa o tome; – tuma~ewe iznesenog sadr`aja je vi{e u~itavawe stavova terapeuta u govorni diskurs pacijenta nego {to se iz wega i{~itava istinitost subjekta u tretmanu. Izneseni sadr`aj se time izvodi izvan poqa postojawa i date atmosfere u kojoj je nastao, i iznosi u neki sterilni prostor be`ivotnih konstrukata, sasvim izvan situacije le~iteqevog sagovornika, prema kojoj bi se on odnosio bar nekim svojim sokovima; – istovremeno se pacijent obu~ava odre|enom na~inu mi{qewa, koje obi~no prihvata, te sre}emo qude koji su na tretmanu kod terapeuta razli~itih {kola, pri ~emu iste simptome ili snove tuma~e na sasvim razli~ite na~ine, shodno ideologiji svog terapeuta. Roxers je odbacio teorijske konstrukte prema kojima bi se odre|ivao izneseni sadr`aj subjekta u tretmanu, oslawaju}i se samo na ono {to je re~eno tu u datoj terapijskoj situaciji uz nastojawe da se u toj radnoj atmosferi, obojenoj datim, donese terapijski zakqu~ak. Zadr`ao je Frojdovu ideju o odnosu sa pacijentom koju je odr`avao ~vrstim }utawem, slu{awem i tuma~ewem, obi~no upitnim re~enicama shodno datoj atmosferi koju le~iteq retko kad mo`e da ~ini “sterilnom” u ose}ajnoj ravni. On }e re}i: “...u`ivam da otkrijem red u iskustvu... ^iwenice su blagonaklone... ono {to je najli~nije najjednostavnije u nama mo`da predstavqa upravo onaj sadr`aj koji, kad se podeli sa drugim, mo`e najdubqe da govori... osoba koja je potpunije shva}ena i prihva}ena utoliko vi{e napu{ta la`ni lik koji koristi u susretu sa `ivotom...” (16; 26–28). Ceo terapijski proces obavqa se u ravni svesnog odnosa sa le~iteqem. Le~iteq se oslawa na sopstvenu mogu}nost empatije i nastoji da saose}a sa svojim sagovornikom. Time nastoji da ga razume i prihvati, {to ve} po sebi deluje le~iteqski. Roxers se bavi tra`ewem uzroka i posledice, nastoje}i da utvrdi u ~emu je dati poreme}aj, opona{aju}i istra`iva~ke programe uobi~ajene u praksi prirodnonau~nih metoda rada. Tim na~inom i proverava uspe{-

36

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

nost svoje metode u praksi. Psihoterapijski odnos i samu psihoterapiju dr`i za u~ewe, kao proces neophodan qudskom na~inu postojawa. Fenomenolo{ki pristup, pozajmqen od filosofa Huserla, uveo je u psihijatriju, pa i psihoterapiju kao wen ogranak, fenomenolo{ku deskripciju, kao najbli`e objektivnom pristupu pojavama psihi~kog `ivota. Polazi se od ~iwenice da spontanim opisivawem odre|ene pojave svaka re~enica podle`e semanti~kim zakonomernostima kako bi je razumeo drugi, i zahtevom za logi~kim povezivawem u celovite iskaze, kako bi se shvatila pojava koja se opisuje. To onemogu}ava da se dati sadr`aji izvedu iz odre|enog govornog diskursa negde u nepoznato, artificijelno, izma{tano ideologijom terapeuta. Sve se odvija u datoj `ivotnoj istinitosti, sa svim {to ona asocijacijom dovede u svest na{eg sagovornika, u stvarnost koja se `ivi. Tokom samog opisivawa obavqa se fenomenolo{ka redukcija onog {to se tim opisivawem iznosi. Tako se dose`e do ~istog uvida u su{tinu onog {to ti{ti psihi~ki `ivot subjekta u tretmanu i do prate}ih pojava koje grade atmosferu date `ivotne situacije. Dosezawe do ~istog uvida, od Sokratovih vremena do Frojda i oslawawa psihoterapije na fenomenologiju, uvek je to dosezawe pokajawa. Pokajawe je ~in uvida u nivo estetske i eti~ke vaqanosti onoga {to ~inimo, ili onoga {to ostaje kao trag odvijawem sopstvenog postojawa. Obi~no prethodi odluci o promeni dotada{weg i otpo~iwawa ne~eg lep{eg i ~asnijeg u sopstvenom `ivotu. Druga te{ko}a Druga te{ko}a je bila sama priroda mentalnog poreme}aja koja se istra`uje le~iteqskim postupkom. Pitalo se koji su to ciqevi ka kojima usmeravamo i tempiramo na{e le~iteqsko delovawe. Celu ovu pri~u o tra`ewu uzroka najlep{e nam ilustruje

37

SVETOMIR BOJANIN

slede}i tekst francuskog filosofa Emila [artijea, Alena iz kwige O sre}i (1922. god.), koji glasi: “Kad neko malo dete neute{no pla~e, dadiqa ~esto izvodi najfantasti~nije pretpostavke o toj mladoj li~nosti i o stvarima koje joj se dopadaju i ne dopadaju; pozivaju}i u pomo} ~ak i nasle|e, ona ve} prepoznaje oca u sinu; ti psiholo{ki ogledi produ`avaju se dok dadiqa ne otkrije da je uzrok svemu to {to se dete ubolo na iglu... sti~emo mo} nad strastima tek kad im upoznamo uzroke” (1; str. 11). Fenomenolo{ki pristup se usmerava na tra`ewe te igle i mesta uboda, zanemaruju}i “najfantasti~nije pretpostavke” o edipalnim kompleksima ili onim kompleksima ni`e vrednosti, ili arhetipskim konstruktima, bihevioralnim stimulacijama, poput pomenute dadiqe koja povodom pla~a deteta trebi po svom fantazmati~nom svetu, tra`e}i mu smisao. Moramo znati da osnovu svih pojava sveta koje, kao qudi, opa`amo i do`ivqavamo, ~ine: — trenutak vremena i trajawe u kome se odre|ena pojava javqa i postoji, i — dati segment prostora kojim se to javqawe ostvaruje u svetu materije oko nas. Kontinuitet u vremenu i kontinuitet u prostoru su dve nose}e osnove svakog postojawa koje prepoznajemo i do`ivqavamo sopstvenim ~ulima i telom. Svaka realna ili fantazmati~no postavqena pretwa prekidom tih kontinuiteta pobu|uje sna`nu egzistencijalnu strepwu i strah (Binsvanger). Ona je u osnovi svih pani~nih strahova. Pojmovi na{e fantazije, tako|e delatni u okviru qudske ose}ajnosti i saznajnih procesa, javqaju se uvek odre|eni vremenom nastajawa i trajawa, bez ~ulne, prostorne osnove, koja ih ni po ~emu ne odre|uje. Ovim Binsvanger svojim fenomenolo{kim pristupom ve} doma{a egzistencijalisti~ku koncepciju qudskog postojawa definisanu Hajdegerovim egzistencijalizmom. Fenomenolo{kom redukcijom postepeno silazimo u dubqe slojeve qudskog bi}a, doti~emo vremensko-prostorne koordinate

38

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

zajedno sa na{im sagovornikom i ponovo se pewemo uz razvojno dozrele funkcije do pune svesnosti svog postojawa. Time poma`emo na{em sagovorniku da se samoupoznaje i time ukqu~uje u susretawa sa svim svojim drugostima, od kojih smo, me|u prvima, i mi kao wegovi le~iteqi. Tim susretawima on se pro`ima sa tim drugima, spaja i razdvaja, dopuwava, tra`e}i se sam sobom, kako je to ve} odavno znao mudri Heraklit (3; frg. 101; str. 170). Tre}a te{ko}a Fenomenolo{ko-egzistencijalisti~ki koncept le~iteqstva u psihijatriji odnosi se na telo i psihi~ke funkcije {to ~ine autenti~nu celinu, kojom se obavqa autenti~no qudsko postojawe. I da se ponovo oslonimo na Heraklita koji je ve} odavno znao i to da je “~ove~ja du{a” vezana sa telom “~vrsto i u odre|enoj srazmeri” (vidi isti tekst, str. 5). Danas znamo da se osnovni obrasci biolo{kih mogu}nosti odnosa prema svetu pro`imaju sa socijalnim i psihi~kim slojem li~nosti, ~ime se usavr{avaju gube}i svoju biolo{ku krutost, usled ~ega postaju prikladnijim u sa`imawu sva tri pomenuta sloja u jednost qudskog na~ina postojawa. Taj proces prevo|ewa primitivnih oblika odnosa u odnose oqu|ene estetskim i eti~kim potrebama socijalnih i psihi~kih struktura qudskog bi}a ili proces hominizacije, naslu}ivao je ve} u 4. veku i Sv. Grigorije iz Nisa (isti tekst, str. 15). Na prilo`enoj tabeli sam nastojao da, radi lak{eg razumevawa, shematski prika`em proces nastajawa qudskog na~ina postojawa kao jednosti psihofizi~ke celine. Samo qudsko postojawe nastaje iz `ivota datog biolo{kim obrascima koji u sebi nose nasledne kodove koji }e se, tokom uzrastawa, pri susretawu sa spoqwim mogu}nostima wihovog zadovoqewa, otvarati, grade}i uvek savr{enije vidove odnosa subjekta u razvoju i stvarnog sveta u kome se to zrewe odvija.

39

SVETOMIR BOJANIN

Putevi hominizacije i svrha Tabela 1. R. br.

Slojevi li~nosti

Iskustva sa stvarno{}u

Biolo{ki Kretawe Opa`a Prepoznaje Socijalni Stavqa u poredak 2. Psihi~ki U predstavnoj ravni 3. 1.

Inteligencija i ose}ajnost u paru Senzomotorna ose}ajnost

Odnos prema O~ekuje od vremenu `ivota

Smisao

Prepoznaje sada{wost

Sigurnost u udobnom

Estetske potrebe

Decentracija int. i emocija Formalne operacije

Otkriva pro{lost Usmerava se ka budu}nosti

Eti~ke Birati i biti odabran potrebe Biti slobodan Kreativni ~in

U redovima govorim o ve} pomiwanim slojevima koji se izlistavaju iz qudskog postojawa, grade}i wegovu mnogo~lanu jednost. To su: — Biolo{ki sloj qudskog bi}a, {to omogu}ava procese kretawa subjekta, posmatrawe sveta i wegovo prepoznavawe; nosilac je senzomotorne inteligencije i ranih nivoa ose}ajnosti; princip neposrednog zadovoqavawa potreba, bez ideje o mogu}nosti wihovog odlagawa, otkriva subjektu do`ivqaj sada{wosti, kao vremena; uvek o~ekuje sigurnost i udobnost u svakoj datoj `ivotnoj situaciji deteta. Udobnost se posti`e uvek u nekoj od mogu}ih varijacija, ~ime se u detetu razvija uvid u wihovo razlikovawe, iz ~ega se razvija estetsko ose}awe i potreba {to odre|uje qudsko bi}e kao pojavu. — Socijalni sloj se formira tako {to mogu}nost kretawa, odre|ena biolo{kim zakonomernostima, ostvaruje susretawa me|u qudima, podsti~e uo~avawe poretka me|u stvarima i podsti~e `equ za stvarawem sopstvenog poretka prema li~nim potrebama; inteligencija biva zahva}ena tom dinamikom stvari i odnosa te po~iwe da ostvaruje ~in decentracije misaonih procesa i qudske ose}ajnosti, {to bogati proces socijalizacije i razumevawe sveta. Pam}ewem, negde u pubertetskom dobu, prepoznaje se vreme kao pro{lost, pridodavaju}i ga ve} poznatoj sada{wosti u koji ono uvodi obaveze kao motive aktuelnih pona{awa i planova. ^ovek otkriva ~ar birawa i gor~inu pasivnog o~ekivawa da i sam bude izabran iz slobode drugoga, {to ga ~ini osetqivim za eti~nost u

40

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

me|uqudskim odnosima, koju sagledava kao samu okosnicu mogu}eg qudskog na~ina postojawa. — Psihi~ki sloj postepeno nadilazi somatsku osnovu i socijalni poredak, sagledavaju}i ih sada u predstavnoj ravni oslobo|ene se}awa na opa`awa, na ustaqene modele konkretnih odnosa i potreba, ustanovqavaju}i formalne misaone operacije i apstraktno mi{qewe. Procesi decentracije se sada razvijaju i u ravni apstraktnog mi{qewa i usmerewa. Time prepoznaju budu}nost kao dimenziju vremena u kome skladi{te fantazmati~na o~ekivawa i ~ovek je sposoban da do`ivi ~ar slobode kao na~in mi{qewa, sawarewa i pona{awa. Tek sukobqen izme|u slobode da bira po svojoj voqi, ali i da bude izlo`en birawu od strane drugoga po wegovoj slobodnoj voqi, prepoznaje ozbiqnost slobode i wen smisao. Ako sada pogledamo kolone, u kojima sam izneo osnovne na~ine qudskog postojawa i wihove mene od biolo{kog izvornika, kroz socijalne zahteve do psihi~kih mogu}nosti, prepozna}emo slede}e oblike: – Biolo{ki sloj se javqa kao sposobnost opa`awa i kretawa; socijalni sloj kao odnos prema poretku stvari i zajednice; a psihi~ki sloj kao mogu}nost mentalne predstave svega prethodnog; – Inteligencija i ose}ajnost uvek se javqaju u paru, duboko ukopane u biologi~nost bi}a, u socijalnom sloju se granaju procesima decentracije, a u psihi~kom sloju se preobra`avaju u formalne operacije i mogu}nost apstraktnog mi{qewa, kojima se uzle}e u punu qudskost. – Vreme je me|a{ ose}ajnosti i pojmovnih celina. U biolo{kom sloju se javqa kao sada{wost odre|ena neposrednim zadovoqewem svojih potreba; potom joj se pridru`uje pro{lost, kao iskustvo me|uqudskih odnosa kroz vreme, koja je izvori{te obaveza kao motivacionih ~inilaca za akcije u sada{wem trenutku; potom se sagledava budu}nost koju prati sposobnost odga|awa neposrednih zadovoqewa u svrhu ostvarivawa planova kojima zrele li~nosti ostvaruju svoje `ivotne projekte. Osnovna dimenzija budu}nosti je uvek li~na odgovornost za weno ispuwewe.

41

SVETOMIR BOJANIN

– O~ekivawa od `ivota su u biolo{koj ravni, te`wa da se ostvari sigurnost i udobnost u datoj `ivotnoj situaciji; u socijalnom sloju otkrijemo ~ar odabirawa stvari i drugih, po sopstvenoj slobodnoj voqi, pri ~emu se i sami izla`emo da i nas drugi odabiru iz slobode, {to nas ~ini nesigurnim; i kona~no, u psihi~kom sloju nam se otkrije glad za slobodom, koju nikako da utolimo i da razumemo do kraja. – Smisao svega toga u: * biolo{koj ravni se odvija prepoznavawe kvaliteta `ivota u kategorijama sigurnosti i esteti~nosti; u * socijalnom sloju, pod dominacijom me|uqudskih odnosa, prepoznajemo eti~nost kao najsna`niju vezu izme|u ~oveka i `ivota, da bi se u * psihi~kom sloju, po{tuju}i estetska i eti~ka merila, javio kreativni ~in sa “qudskim likom”. ^iwenice o uzajamnom pro`imawu biolo{kih obrazaca sa onima datim socijalnim poqem i psihi~kim funkcijama, odre|uju na{e postojawe u zajednici. Telo prihvata na{a raspolo`ewa kojima mu se ispovedamo o svemu dobrom i lo{em {ta nam ~ini spoqni svet, kome, tom spoqwem svetu, odgovaramo na{im dr`awem tela, metakomunikacijom, i na{im akcijama telom i re~ju, kojima, sa drugim sapostoje}im, gradimo stvarnost oko nas i stvaramo atmosferu koja boji na{a raspolo`ewa i stavove {to ih opet vra}amo u sebe same i tako ukrug. Kada se desi nesklad izme|u ispovedawa sveta telu i tela svetu, onda se svijemo oko le~iteqa, bilo duhovnog u uslovima sredwovekovne religioznosti zajednice, ili le~iteqa kao vestalke savremene nau~e misli. Pri tom, u oba slu~aja, u krajnoj ta~ki svih doga|awa na tome popri{tu odnosa, ipak re{ewe ostaje na pojedincu, kako je to uvideo ve} Kjerkegor, promi{qaju}i qudski svet i `ivot u wemu (6). ^etvrta te{ko}a Prate}i razvoj doga|awa me|uqudskih susretawa, koja imaju svojstvo psihoterapijskog u~inka, vidimo kako se razvijao put ~o-

42

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

veka ka do`ivqaju pune qudske slobode. Prvo je po~elo tra`ewe puta, pravog spasonosnog, koji pojedincu donosi dobrobit. Potom, u helensko doba, taj put je vi|en u ravnote`i, umerenosti. Sredwi vek je sagledao svoje spasewe od bolesti i zla u ~vrstom obe}awu Bogu da }e `iveti u dobroti prema drugom. Novo doba je sagledalo svoje spasewe u slobodi odre|enoj estetskim i eti~kim qudskim potrebama i wima uokvirenom kreativnom ~inu, kojim se posti`e ~ovekov `ivotni smisao. Dakle, re~ je o slobodi. Tu se nekako svi zbuwujemo oko stega kojih bi trebalo da se oslobodimo, da bismo dosegli qudsko zdravqe. Frojd se drznuo da govori o preteranoj moralnosti koja ometa seksualni ~ovekov `ivot, optu`uju}i je za mentalnu bolest, iako su je i krajwe seksualno nemoralni imali; Adler je ukazivao na nasiqe ogromnih roditeqa nad slaba{nom decom; Jung je tra`io dominaciju odre|enih arhetipskih ~udovi{ta koji bi ovladavali pojedincem i svetom. Svako je tra`io slobodu od zla koga je sam nominovao za krivca. Danas `ivimo u dru{tvima masovne askeze. Obuhvata verne posve}enike kultu sporta, poklonike kultu lepote tela i novca (nikad dovoqno mr{av i dovoqno bogat), posve}enima nau~nom radu, mona{kim podvi`nicima, komandosima razli~itih vojski, buntovnim zanesewacima razli~itih pobuna i revolucija, pun ih je svet, a nigde epidemije mentalnih bolesti. Ni jedna askeza, zasnovana odre|enim smislom (bez obzira na predznak), ne pravi mentalno uznemirewe. Samo sumwa u wen vi{i smisao ili spoqna prisila na askezu vodi ka uznemirewu i problemima u mentalnom `ivotu ~oveka. Ako se `eqa za postavqenim ciqem askeze gasi, onda se budi `eqa za tim {to se uzdr`avawem uskra}ivalo. Svako spoqwe i prisilno “uskra}ewe `eqe”, o ~emu je govorio ve} Sv. Palama, vodi u gnev, dok nejasna situacija u samom subjektu da li prihvatiti ili odbiti askezu, dovodi do unutra{weg konflikta u li~nosti. U oba slu~aja, potrebno je razumevawe i smireno le~iteqsko vo|ewe osobe optere}ene nasiqem bilo sa koje strane ono dolazilo.

43

SVETOMIR BOJANIN

Svako razumevawe slobode kao razuzdanosti, uvek je slu`ewe razobru~enoj nagonskoj potrebi ka destrukciji kontinuiteta bazi~ne qudske vitalnosti ili ka ostvarewu hedonisti~kih telesnih u`ivawa. Pona{awe no{eno talasawem nagonskih potreba i pukih zadovoqewa nagonom motivisanih `eqa u bilo kom obimu, nije slobodno pona{awe. Ono je u slu`bi biolo{ke matrice odnosa `ivih bi}a prema stvarnom. Qudska sloboda je sloboda od podre|enosti ~ovekovoj biolo{koj, nagonskoj potrebi u korist slobodnog odabirawa stvari, osoba, prijateqstava, erotskih qubavi, prema sopstvenim estetskim i eti~kim merilima. Sloboda je mogu}a jedino `ivom, aktivnom qudskom slobodnom voqom svakog pojedinca date zajednice, koja je uvek odre|ena smislom trasiranim estetskim i eti~kim razlozima, kao uvirom svih qudskih motiva za akciju i za postojawe u svetu. To je put kojim se, u kona~nom izvodu, ostvaruje autenti~na quska priroda. Rezime Istra`uju}i me|uqudske susrete koji imaju le~iteqski karakter u kontekstu psihoterapije razgovorom, u novom dobu, uo~avaju se zna~ajne obimne integracije: – integracija dijalo{kog odnosa tokom fenomenolo{ke deskripcije kojom se ostvaruje upoznavawe sa problemom; – integracija fenomenolo{ke redukcije sa ~inom upoznavawa sebe sobom samim; – ~ist uvid u psihofizi~ku jednost datog qudskog postojawa i dono{ewe odluke shodno tom uvidu i pokajawu, i – otkri}e smisla sopstvenog `ivota sa estetskim i eti~kim merilima vrednosti ostvarivanih pona{awa i odnosa.

44

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

Zakqu~no razmatrawe Rezime ovog pra}ewa razvoja me|uqudskih odnosa koji imaju psihoterapijsko zna~ewe kroz vreme, dakle pra}ewe razvoja psihoterapijske prakse razgovorom, nastoja}u da prika`em na tabeli br. 2. Po{ao sam od toga da praksu psihoterapijskog odnosa ~ine: komunikacija, odnos prema sebi, faza dono{ewa odluke shodno uvidima i svest o svrsi postupka koji se odvija. To sam stavio u drugu kolonu tabele, u nameri da daqe, u wenim redovima, ukazujem na ~iwenice koje proizlaze jedna iz druge, govore}i o datom segmentu terapijskog odnosa, jezikom epohe o kojoj re~. Tako imamo slede}e redove ~iwenica: Potreba za komunikacijom govorom, {to je pretpostavka svakog psihoterapijskog procesa, u prethelenskom dobu se javqa kao razgovor kojim se informi{emo o prostoru i doga|awima u wemu; u helenskom dobu javqa se dijalo{ka forma razgovara u kojoj se rasvetqava mogu}e uzajamno pro`imawe stavova; u sredwovekovnom hri{}anstvu govor je va`an kao ~in tragawa za sopstvenim grehom; u novom dobu se javqa fenomenolo{ka deskripcija koju dr`im za najprikladniju komunikaciju u psihoterapijskom odnosu. Sve to ukazuje na razvojni proces ra|awa svesnog, individualizovanog nastupa pojedinca u zajednici i naspram zajednice. Iskren odnos prema sebi se u prethelenskom dobu javqa kao zahtev: Poznaj sebe; u helenskom dobu se ve} razbija saznajni i emocionalni egocentrizam do te mere da se stvara mogu}nost sagledavawa sopstvenog moralnog pada; u sredwovekovnom hri{}anstvu otkriva se ~in i uloga pokajawa; u novom vremenu se odvija fenomenolo{ka redukcija koja dovodi do evidentnog saznawa o tom {to ~ini patwu na{eg sagovornika. Ovaj proces odvija se samo putem napora ~ovekove slobodne voqe. Odluka shodno samouvidu u prethelenskom dobu mogla je biti samo celovit do`ivqaj sebe kao osamostaqenog postojawa sa te`wom da se bude svoj; u helenskom dobu se slobodnom odlukom

45

SVETOMIR BOJANIN

nastoji dosti}i moralni ideal u pona{awima; u hri{}anstvu se javqa te`wa za odr`avawem ~istote sopstvene li~nosti stalnim ispovedawem, iskreno{}u; a u novom vremenu to je bila potreba za stalnim bdewem nad svojim odlukama sa “moralne osmatra~nice” {to se uvek ponovo uspostavqa tretmanom. Razvoj psihoterapijske prakse kroz vreme Tabela 2. R. Epohe br. P. T. proces 1. Komunikacija 2. Odnos prema sebi 3. 4.

Praistorija

Helensko doba

Hri{}an- Novo doba stvo

Rezime

Razgovor

Dijalog

Samopoznawe

Moralni pad, uvid Biti moralan Umerenost u svemu

Saznati greh Pokajawe

Fenomenol. deskripcija Fenomenol. redukcija

Individualni ~in Napor voqe

Ispovest

^ist uvid Otkri}e smisla

Put samousavr{avawa Ostvariti qudsku prirodu

Odluke shod- Biti no uvidu svoj Svrha Odabrati put

Obe}awe Bogu

Svrha le~iteqski usmerenih razgovora u prethelenskom dobu je tra`ewe puta ka qudskoj sre}i datog pojedinca; u helenskom dobu – ostvarewe umerenosti u svojim zahtevima od okoline i od `ivota; doba sredwovekovnog hri{}anstva – davawe iskrenog obe}awa Bogu; u novom dobu – otkri}e smisla uokvirenog estetskim i eti~kim zahtevima. Ispuwewem svih ovde postavqenih zahteva ostvaruje se osnova qudske prirode. Me|utim, ovaj rad mi se povremeno ~ini i kao istra`ivawe razvoja qudske dobrote. Mo`da sam ga mogao nazvati i tako: Tragawe za dobrotom.

46

PSIHOTERAPIJA KAO FENOMEN...

LITERATURA 1. Alen (Emil [artije), O sre}i, Slu`beni glasnik, Beograd, 2011. 2. Avgustin A. Sv., Ispovijesti, Kr{}anska sada{wost, Zagreb, 1983. 3. Binswanger, L’ Apprehension heraklitien de l’ homme (1935); u L’introduction a l’ analyse existencielle Les ed, Minuit, Paris 1971 4. Bogdanovi}, D., Jovan Lestvi~nik, Beograd, 1968. 5. Bojanin, S., Velika zabuna, Kriza psihijatrijske misli, Konras, Beograd, 2011. 6. Bojanin, S., Voleti ali kako, Konras, Beograd, 2012. 7. Wayt, L., L’inconscient avan Freud (1960, New York), Payot, Paris 1971. 8. Vidovi}, @. (Usmeno kazivawe 2011) 9. Grigorije iz Nise Sv., O stvarawu ~oveka; u “Gospode ko je ~ovek?”, Pravoslavna misionarska {kola sv. Aleksandra Nevskog, Beograd 2003, str. 6–74. 10. \uri}, M., Istorija helenske etike, BIGZ, Beograd, 1976. 11. Jeroti}, V., Hri{}anstvo i psiholo{ki problem ~oveka, Beograd, 1997, str. 175–186. 12. Jeroti}, V., Pravoslavqe i moderna umetnost (na primeru Dostojevski—Kafka); u Glas, SANU, Odeqewe za jezik, kw. 17, Beograd, 1988, str. 69–75. 13. Kerovi}, R., Istorija filozofije, I kwiga; Bawa Luka, 2006. 14. Novi zavjet, Jugoslovensko biblijsko dru{tvo, Beograd, 2004. 15. Palama, sv. G., O strastima i vrlinama i o plodovima umnog tihovawa (1346); Manastir ]elije, Beograd, 1977. 16. Roxers, K., Kako postati li~nost (1961), NOLIT, Beograd, 1985. 17. Serano, Miguel, Jung i Hese hermeti~ki krug, Plavi jaha~, 1993, str. 75. 18. Frojd, S., Strah i nagonski `ivot, u “Nova predavawa”, Matica srpska, Novi Sad, kw. 8. str. 173–207. 19. Heraklit, Fragmenti, Grafos, Beograd, 1979.

47

SVETOMIR BOJANIN

SVETOMIR BOJANIN PSYCHOTHERAPY AS A PHENOMENON OF THE HELLENIC-CHRISTIAN TRADITION ABSTRACT

It all began with that mysterious request: know thyself in the temple of Apollo in the Delphi. Someone from pre-Hellenic times pointed out that prophecy, magic, punishment and anything else coming from the outer world should be rejected and that the solution of our problems is to be found in ourselves, because this is where the cause is, and this is where the possibility of salvation lies. To achieve this, several things are required: – a specific kind of conversation with an other that testifies to me about my own unique existence; – an honest relation to myself, knowing myself through the conversation with the other; – deciding to repent according to gained insights; – achieving spiritual peace with choices made and actions taken; These four predilections come from the act of getting to know oneself, they are segments of every healing relation among people through history. In this paper, I follow this phenomenon from pre-Hellenic times, through the Hellenic period, the Christian medieval period (Patristics), and the modern age. My main conclusion is that the history of this phenomenon is actually the history of kindness between people and within communities, flowering in all epochs in spite of the evil and its deafening march through history. Key words: know thyself, psychotherapy, getting to know oneself, repentance, maieutics, understanding, confession, existence, phenomenology.

48