Svetlana-Aleksijevič-Rat-nema-žensko-lice.pdf

– Kada su se prvi put u istoriji pojavile žene u vojsci? – Već u IV veku pre naše ere, u Atini i Sparti, u grčkim vojskama ratovale su žene. Kasnije su učestvovale u pohodima Aleksandra Makedonskog. Ruski istoričar Nikolaj Karamzin pisao je o našim precima: „Sloveni su ponekad išli u rat sa očevima i suprugama, ne bojeći se smrti: prilikom opsade Konstantinopolja 626. godine, Grci su među ubijenim Slovenima našli mnoga ženska tela. Majka je vaspitanjem pripremala decu za vojnike.“ – A u novo vreme? – Prvi put su se u Engleskoj od 1560. do 1650. godine počele osnivati bolnice u kojima su služile žene vojnici. – Šta se dogodilo u XX veku? – Početak veka... U Prvom svetskom ratu, u Engleskoj, već su uzimali žene u Kraljevske vojno-vazdušne snage, osnovani su Kraljevski pomoćni korpus i Ženska legija auto-transporta, brojala je – sto hiljada ljudi. U Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, mnoge žene su takođe počele da služe u vojnim bolnicama i sanitarnim vozovima. A u vreme Drugog svetskog rata, svet je postao svedok ženskog fenomena. Žene su služile u svim rodovima vojske u mnogim zemljama sveta: u engleskoj vojsci bilo ih je 225.000, u američkoj između 450.000 i 500.000, u nemačkoj 500.000... U sovjetskoj armiji ratovalo je oko milion žena. One su ovladale svim vojnim veštinama, i onim isključivo „muškim“. Čak se javio i jezički problem: reči „tenkist“, „pešadinac“, „puškomitraljezac“ nisu bile ženskog roda, jer taj posao nikada do tada nije obavljala žena. Te reči su postale ženskog roda tamo, u ratu... Iz razgovora sa istoričarom

ČOVEK JE VEĆI OD RATA (IZ DNEVNIKA KNJIGE) Milioni jeftino ubijenih Utabali su stazu u tami... Osip Mandeljštam 1978-1985. Pišem knjigu o ratu... Ja, koja nisam volela da čitam knjige o ratovima, mada je u mom detinjstvu i mladosti svima to bila omiljena lektira. Svim mojim vršnjacima. I to ne čudi – mi smo bili deca Pobede. Deca pobednika. Šta je prvo čega se sećam iz rata? Svoje dečje tuge usred nerazumljivih i zastrašujućih reči. Rat su svuda spominjali: u školi i kući, na svadbama i krštenjima, o praznicima i na pomenima. Čak i u dečjim razgovorima. Dečak iz susedstva me je jednom zapitao: „A šta ljudi rade pod zemljom? Kako oni tamo žive?“ Mi smo takođe želeli da odgonetamo tajnu rata. Tada sam se i ja zamislila o smrti... I više nikad nisam prestala da mislim na nju, za mene je ona postala glavna tajna života. Sve je za nas počinjalo iz tog strašnog i tajanstvenog sveta. U našoj porodici, ukrajinski deda, mamin otac, poginuo je na frontu, leži negde u mađarskoj zemlji, a beloruska baka, tatina mama, umrla je od tifusa u partizanima; njena dva sina su služila u armiji i nestala bez traga prvih meseci rata, od trojice se vratio samo jedan. Moj otac. Jedanaest daljih rođaka, s decom, Nemci su žive spalili – neke u njihovoj šupi, neke u seoskoj crkvi. Tako je bilo u svakoj porodici. Kod svih. Seoski dečkići su se još dugo igrali Nemaca i Rusa. Vikali su nemačke reči: „Hende hoh!“, „ Curik!“, „Hitler kaput!“. Nismo znali za svet bez rata, svet rata je bio jedini svet koji poznajemo, a ljudi rata – jedini nama poznati ljudi. Ja ni sada ne znam drugi svet ni druge ljude. A jesu li oni nekad postojali?

* * * Selo mog detinjstva posle rata bilo je žensko. Selo žena. Muških glasova se ne sećam. Tako je to i ostalo u meni: o ratu pričaju žene. Plaču. Kad pevaju, kao da plaču. U školskoj biblioteci, pola knjiga je o ratu. I u seoskoj, i u rejonskom centru, kuda je otac često odlazio po knjige. Sada znam odgovor – zašto. Zar je to slučajno? Mi smo sve vreme ili ratovali, ili se spremali za rat. I sećali se kako smo ratovali. Nikada nismo drugačije živeli, sigurno i ne znamo. Nemamo ni predstavu kako da živimo drugačije, to ćemo jednom morati dugo da učimo. U školi su nas učili da volimo smrt. Pisali smo sastave o tome kako bismo želeli da umremo, u ime... Maštali smo... A glasovi na ulici su vikali nešto drugo, mamili su nas. Ja sam dugo bila knjiški čovek kojeg je stvarnost plašila i prizivala. Od nepoznavanja života, javila se smelost. Sada razmišljam: da sam bila realnija, da li bih se bacila u ovakav bezdan? Kako se to dogodilo – od neznanja? Ili od osećaja puta? Jer osećaj puta postoji... Dugo sam tražila... Kojim rečima se može preneti ono što čujem? Tražila sam žanr koji bi odgovarao tome kako ja vidim svet, kako je podešeno moje oko, moje uvo. Jednom mi je došla u ruke knjiga Ja, iz ognjenog sela A. Adamoviča, J. Brila, V. Kolesnika. Takav potres sam osetila samo jednom, kad sam čitala Dostojevskog. A ovde – neobična forma: roman sakupljen od glasova samog života, od onoga što sam slušala u detinjstvu, od onoga što sada slušam na ulici, u kući, u kafeu, u trolejbusu. To! Krug se zatvorio. Našla sam ono što sam tražila. Predosećala. Ales Adamovič je postao moj učitelj. * * * Pune dve godine nisam imala toliko susreta i beleženja koliko sam razmišljala. Čitala. O čemu će biti moja knjiga? Još jedna knjiga o ratu... zašto? Pa bilo je na hiljade ratova – malih i velikih, poznatih i nepoznatih. I o njima je napisano još i više. Ali... Pisali su muškarci o muškarcima, to se odmah videlo. Sve što znamo o ratu znamo iz „muškog glasa“.Svi robujemo „muškim“ predstavama i „muškim“ osećajima rata. „Muškim“ rečima. A žene ćute. Niko osim mene nije ispitivao moju baku. Moju mamu. Ćute čak i one koje su bile na frontu. Ako i počnu da se sećaju, prepričavaju „muški“, a ne „ženski“ rat. Prilagođavaju se kanonu. I samo

kod kuće, ili kad se nađu u krugu prijateljica s fronta, počinju da pričaju o svom ratu, meni nepoznatom. Ne samo meni nego svima nama. Na svojim putovanjima, kao novinar, više puta sam bila svedok, jedini slušalac potpuno novih iskaza. I potresala sam se kao u detinjstvu. U tim pričama provejavalo je čudnovato keženje nad onim tajanstvenim... Kada žene govore, kod njih nema, ili gotovo da nema, onoga što smo navikli da čitamo i slušamo: kako su jedni herojski ubijali druge i pobedili. Ili bili pobeđeni. Kakva je bila tehnika i kakvi su bili generali. Ženske priče su drugačije i o drugom. „Ženski“ rat ima svoje boje, svoje mirise, svoje osvešćenje i svoj prostor osećanja. Svoje reči. Tamo nema heroja ni neverovatnih podviga, tamo postoje samo ljudi koji se bave neljudskim i ljudskim poslom. I ne pate samo oni (ljudi!), nego i zemlja, i ptice, i drveće. Svi koji s njima žive na zemlji. Pate i bez reči, što je još strašnije. Ali zašto?, pitala sam se bezbroj puta. Zašto, kada su zauzele i odbranile svoje mesto u nekadašnjem muškom svetu, zašto nisu odbranile i svoju priču? Svoje reči i svoja osećanja? Zašto nisu poverovale same sebi? Od nas je sakriven ceo jedan svet. Njihov rat je ostao nepoznat... Hoću da napišem priču o takvom ratu. Žensku priču. * * * Posle prvih susreta... Čuđenje: ratne profesije tih žena su: sanitarni instruktor, snajperist, mitraljezac, komandir artiljerijskog oruđa, inženjerac, a sada su: knjigovođe, laborantkinje, vodiči, učiteljice... Nepodudaranje uloga – tamo i ovde. Kao da se ne sećaju sebe, već nekih drugih devojaka. Danas se same sebi dive. I pred mojim očima istorija dobija „ljudski lik“, počinje da liči na običan život. Osvetljava se na drugi način. Srećem se s potresnim pripovedačicama, u njihovom životu postoje stranice koje se mogu meriti s najboljim stranicama klasike. Čovek tako jasno vidi sebe odozgo – s neba, i odozdo – sa zemlje. Pred njim je ceo put uvis, i put nadole – od anđela ka zveri. Uspomene – nije to strasna ili ravnodušna priča iščezle stvarnosti, već novo rađanje prošlosti, kada se vreme okreće unazad. To je, pre svega, stvaralaštvo. Pričajući, ljudi stvaraju, „pišu“ svoj život. Dešava se da „dopisuju“ i „prepisuju“. Tu treba biti na oprezu. Na straži. Bol u isto vreme rastapa, uništava svaku laž. Suviše je visoka temperatura! Uverila sam se da se iskrenije ponašaju obični ljudi – medicinske sestre, kuvarice, pralje... One kao da tačnije opisuju svojim rečima, ne iz novina i pročitanih knjiga, ne iz tuđeg. Samo iz vlastite patnje i preživljavanja. Osećanja i jezik obrazovanih ljudi, ma kako to

čudno bilo, podložniji su obradi vremena. Njegovom opštem šifriranju. Zaraženi su naknadnim znanjem. Mitovima. Često se mora dugo ići, mnogo kružiti, da bi se čula priča o „ženskom“ ratu, ne o „muškom“: kako su odstupali, nastupali, na kom delu fronta... Potreban je ne jedan susret, već mnogo njih... Kao upornom portretisti. Dugo sedim u nepoznatoj kući ili stanu, nekada po ceo dan. Pijem čaj, razgledam nedavno kupljene suknje, komentarišem frizure i kulinarske recepte. Zajedno gledamo fotografije unuka. I tek onda... Posle nekog vremena, nikad ne znaš kad ni zašto, odjednom dolazi taj dugo očekivani trenutak kad se čovek udaljava od kanona – gipsanog i betonskog, kao naši spomenici – i ide prema sebi. U sebe. Počinje da se seća ne rata, već svoje mladosti. Delića svog života... Treba uhvatiti taj trenutak. Ne propustiti ga! Ali često, posle dugog dana, ispunjenog rečima, činjenicama, suzama, ostaje u sećanju samo jedna rečenica (ali kakva!): „Toliko sam mlada pošla na front da sam se u ratu zadevojčila.“ Zato je i beležim u notesu, iako je u magnetofonu na desetine metara trake. Četiri-pet kaseta... Šta mi pomaže? Pomaže mi to što smo navikli da živimo zajedno. I da pričamo jedno drugom. Saborni ljudi. Sve se kod nas deli s drugima, i sreća i suze. Umemo da patimo i da pričamo o toj patnji. Patnja opravdava naš težak i neskladan život. Za nas je bol – umetnost. Moram da priznam, žene se hrabro otiskuju na taj put... * * * Kako me dočekuju? Zovu me „devojko“, „kćeri“, ,,dete“, sigurno bi se ophodile prema meni drugačije da sam njihova generacija. Mirno i ravnopravno. Bez radosti i uzbuđenja koje daruje susret mladosti i starosti. To je vrlo važan trenutak, onda su bile mlade, a sada se sećaju već kao stare. Kroz život se sećaju - posle četrdeset godina. Pažljivo mi otkrivaju svoj svet, štede me: „Odmah posle rata sam se udala. Sakrila sam se iza muža. Iza svakodnevnog života, dečjih pelena. Vešto sam se sakrila. I mama me je molila: ‘Ćuti! Ćuti! Nemoj da se otkrivaš.’ Ispunila sam svoj dug prema domovini, ali mi je teško što sam tamo bila. Što sam to saznala... A ti si još devojka. Tebe mi je žao...“ Često vidim kako sede i slušaju same sebe. Zvuk svoje duše. Upoređuju ga s rečima. U tim godinama, čovek shvata da je, eto, bio život, a sada se treba smiriti i pripremiti za odlazak. Neće, i prosto im je uvredljivo da nestanu tek tako. Nehajno. U hodu. I, kada se osvrnu unatrag, osećaju želju ne samo da ispričaju svoj već da dosegnu do tajne života. Da same sebi odgovore na pitanje: zašto se to njima dogodilo? Na sve

gledaju kao s nekakvim oproštajnim, tužnim pogledom... Kao odande... Nemaju potrebe da obmanjuju druge ni sebe same. Jasno im je da čovek ništa više ne može da posmatra bez misli o smrti. Njena tajna je iznad svega. Rat je suviše intimno preživljavanje. I tako beskrajno, kao i čovekov život... Jedanput je jedna žena (pilot) odbila da se sretne sa mnom. Objasnila mi je preko telefona: „Ne mogu... Neću da se sećam. Bila sam tri godine u ratu... I tri godine nisam se osećala kao žena. Moj organizam se umrtvio. Nisam imala menstruaciju, gotovo nikakvih ženskih želja. A bila sam lepa... Kad mi je moj budući muž predložio... To je bilo već u Berlinu, kod Rajhstaga... Kazao je: ‘Rat se završio. Ostali smo živi. Posrećilo nam se. Udaj se za mene.’ Htela sam da zaplačem. Da vičem. Da ga udarim! Kakva udaja? Sada? Usred svega ovoga – udaja? Usred crne gareži i crnih cigala... Pogledaj me... Pogledaj – kakva sam! Prvo napravi od mene ženu: pokloni mi cveće, udvaraj mi se, govori mi lepe reči. Toliko mi je to potrebno! Toliko to čekam! Umalo sam ga udarila... Želela sam da ga udarim... A njemu je obraz dobio tamnocrvenu boju, i vidim: sve je shvatio, teku mu suze po tom obrazu. Po još svežim ožiljcima... Ni sama ne verujem šta govorim: ‘Da, udaću se za tebe.’ „Oprostite mi... Ne mogu...“ I ja sam je razumela. I to je isto tako stranica, ili pola stranice, buduće knjige. Tekstovi, tekstovi. Svuda – tekstovi. U gradskim stanovima, u seoskim kućama, na ulici, u vozu... Slušam... Sve više se pretvaram u jedno veliko uvo, koje je sve vreme okrenuto drugom čoveku. „Čitam“ glas. * * * Čovek je veći od rata... Pamtim upravo ono gde je veći. Njime rukovodi nešto što je jače od istorije. Ja treba da gledam šire – da pišem istinu o životu i smrti uopšte, ne samo istinu o ratu. Treba da postavim pitanje Dostojevskog: koliko je ljudskog u čoveku, i kako tog čoveka u sebi zaštititi? Nesumnjivo je da je zlo sablažnjivo. Ono je veštije od dobra. Primamljivije. Što dublje ponirem u beskrajni svet rata, sve ostalo postaje bezbojno, postaje običnije od običnog. Grandiozan i pohlepan svet. Sada razumem usamljenost čoveka koji se vratio odande. Kao s druge planete, ili sa onog sveta. U njemu je znanje koje drugi nemaju, i mogu da ga steknu samo tamo, u blizini smrti. Kad on pokuša da nešto pretoči u reči, ima osećaj katastrofe. Čovek zanemi. On hoće da ispriča, ostali bi hteli da razumeju, ali svi su nemoćni. Oni su uvek, u odnosu na slušaoca, u nekom drugom prostoru. Okruženi su

nevidljivim svetom. U razgovoru učestvuju, u najmanju ruku, tri čoveka: taj koji sada priča, onaj koji je bio tada, u trenutku događaja, i ja. Moj cilj je da, pre svega, uhvatim istinu tih godina. Tih dana. Bez krivotvorenja osećanja. Odmah posle rata, čovek bi ispričao jedan rat, posle desetak godina u njemu se, naravno, nešto promenilo jer ubacuje u sećanje ceo svoj život. Celog sebe. Kako je živeo tih godina, šta je čitao, koga je video, koga sreo. I, najzad, da li je srećan ili nije. Zavisi i od toga da li razgovaramo nasamo ili je tu još neko. Porodica? Prijatelji – kakvi? Prijatelji s fronta su jedno, svi ostali su drugo. Dokumenta su živa bića, menjaju se i kolebaju s nama, iz njih se može beskrajno mnogo izvući. Nešto novo i nužno upravo u ovom času, U ovom trenutku. Šta to tražimo? Ne tražimo pre svega podvige i junaštvo, već ono malo i ljudsko, nama najzanimljivije i najbliže. Šta bih ja, pre svega, želela da saznam iz života stare Grčke... Iz istorije Sparte... Htela bih da pročitam kako su i o čemu su tada ljudi razgovarali kod kuće. Kako su odlazili u rat. Koje reči su izgovarali poslednjeg dana i poslednje noći, pred rastanak sa svojim voljenima. Kako su pratili vojnike. Kako su ih čekali iz rata... Ne heroje i vojskovođe, već obične mladiće... Istorija – kroz priču svedoka i učesnika koje niko nije primetio. Da, mene to zanima, od toga bih htela da napravim literaturu. Ali ti što pričaju nisu samo svedoci, najmanje su svedoci, oni su akteri i stvaraoci. Nemoguće je da se približimo stvarnosti oči u oči. Između stvarnosti i nas postoje naša osećanja. Shvatam da imam posla s verzijama, svako ima svoju verziju, ali iz tog obima rađa se slika vremena i ljudi koji su živeli u tom vremenu. No ja ne bih htela da o mojoj knjizi kažu: njene junakinje su realne, i ne više od toga. To je samo istorija. I ništa više od toga. Ne pišem o ratu, već o čoveku u ratu. Ne pišem istoriju rata, već istoriju osećanja. Ja sam – istoričar duše. S jedne strane, isleđujem konkretnog čoveka, koji je živeo u konkretnom vremenu i učestvovao u konkretnim događajima, a s druge strane, treba u njemu da posmatram večnog čoveka. Drhtaj večnosti. Ono što ostaje u čoveku zauvek. Govore mi: sećanja nisu ni istorija, ni književnost. To je jednostavno život, zaprljan i neočišćen rukom umetnika. Sirov materijal kazivanja, svakog dana ga je isuviše. Svuda su razbacane te cigle. Ali cigle još nisu hram?! Za mene je sve to drukčije... Upravo tamo, u toplom ljudskom glasu, u živom odrazu prošlosti, skrivena je prvobitna radost, i obnažen je nesavladiv tragizam života. Njegov haos i njegova strast. Jedinstvenost i nedokučivost. Tamo oni još nisu podvrgnuti nikakvoj obradi. Izvorni su. Gradim hramove od naših osećanja... Od naših želja, razočaranja... Naših maštanja. Iz onoga što je bilo, ali što može da isklizne.

* * * Još jednom o tome... Mene ne zanima toliko stvarnost koja nas okružava, već i ona unutar nas. Nije mi zanimljiv samo događaj, već događaj osećanja. Da kažem ovako – duša događaja. Za mene su osećanja – stvarnost. A istorija? Ona je na ulici. U masi. Verujem da je u svakom od nas delić istorije. Kod nekog pola stranice, kod nekog dve-tri. Zajedno pišemo knjigu vremena. Svako viče svoju istinu. Košmar nijansi. I sve to treba odslušati, rastvoriti se u svemu tome i postati deo toga. I u isto vreme ne izgubiti sebe. Spojiti govor ulice i govor književnosti. Složeno je i to što o prošlosti govorimo današnjim jezikom. Kako preneti osećanja tih dana? * * * Od jutra zvoni telefon. „Mi se ne poznajemo... Ali ja sam doputovala iz Krima, zovem sa železničke stanice. Je li to daleko od vas? Hoću da vam ispričam svoj rat...“ Tako?! A ja se spremila da sa svojom devojčicom idem u park. Da se provoza na ringišpilu. Kako da objasnim šestogodišnjem čoveku čime se bavim? Nedavno me je pitala: „Šta je to – rat?“ Kako da joj odgovorim... Hoću da je pustim u ovaj svet s punim srcem i da je učim da ne treba tek tako otkinuti cvet. Niti vilinom konjicu otkinuti krilce. A kako detetu objasniti rat? Kako da mu objasnim smrt? Kako da odgovorim na pitanje: zašto tamo ubijaju? Ubijaju čak i tako male kao što je ona. Mi, odrasli, kao da smo se dogovorili. Razumemo o čemu je reč. A deca? Posle rata, roditelji su mi to nekako objasnili, a ja svom detetu ne mogu da objasnim. Ne mogu da nađem reči. Rat nam se sve manje dopada, sve nam je teže da nađemo za njega opravdanje. Za nas je to jednostavno ubistvo. Za mene, u svakom slučaju. Volela bih da napišem takvu knjigu o ratu da svima bude muka, da se i sama pomisao na rat svima smuči. I generalima... Moji prijatelji muškarci (za razliku od prijateljica) zaprepašćeni su tom „ženskom“ logikom. I opet slušam „muški“ argument: „Ti nisi bila u ratu.“ A možda je to i dobro: meni je nepoznata strast mržnje, imam normalan pogled na rat. Neratni, nemuški. U optici postoji pojam „jačina svetlosti“ – sposobnost objektiva da bolje ili gore fiksira ulovljeni prizor. Tako je žensko sećanje na rat najveća „jačina svetlosti“ po snazi osećanja, po bolu. Ja bih čak rekla da je „ženski“ rat strašniji

od „muškog“. Muškarci se hvataju za istoriju, za činjenice, rat ih obuzima kao događaj i suprotstavljanje ideja, različitih interesa, a žene su obuzete osećanjima. I još nešto – muškarce od detinjstva pripremaju da će možda nekada morati da pucaju. Žene tome ne uče... one se nisu pripremale za takav posao... I one se sećaju nečeg drugog, i drugačije se sećaju. Sposobne su da vide ono što je za muškarce nevidljivo. Ponavljam još jednom: njihov rat je – sa mirisom, bojom, s podrobnim svetom preživljavanja: „dali su nam džakove, a mi od njih sašile sebi suknje“; „u vojnom odseku sam na jedna vrata ušla u haljini, a na druga izašla u pantalonama i vojničkoj košulji, odsekli su mi kosu, na glavi mi je ostala samo jedna ćubica...“; „Nemci su pobili celo selo i otišli... Došli smo na to mesto: utabani žuti pesak, a na vrhu jedna dečja čizmica...“ Više puta su me upozoravali (posebno muškarci pisci): „Žene izmišljaju. Dodaju.“ Ali uverila sam se: takvo nešto se ne može izmisliti. Od koga se može prepisati? Ako je to moguće, onda samo prepisuju od života, jedino život ima takvu uobrazilju. Ma o čemu govorile, kod žena je stalno prisutna misao: rat je pre svega ubistvo, a potom – težak rad. A onda i jednostavan, običan život: pevale smo, zaljubljivale se, uvijale kosu... U središtu je uvek isto: kako je nepodnošljivo i kako ne žele da umru. A još je nepodnošljivije ubijati, jer žena daje život. Daruje ga. Dugo ga nosi u sebi, neguje. Shvatila sam da je ženama teže da ubijaju. * * * Muškarci... Oni nerado puštaju žene u svoj svet, na svoju teritoriju. U fabrici traktora u Minsku potražila sam jednu ženu, bila je snajperista. Čuveni snajperista. O njoj su više puta pisale novine s fronta. Broj njenog kućnog telefona, ali stari, dale su mi u Moskvi njene prijateljice. I prezime sam imala zapisano, ali devojačko. Pošla sam u fabriku u kojoj je, po mom saznanju, radila, i u kadrovskom odeljenju sam čula od muškaraca sledeće (od direktora fabrike i načelnika kadrovskog odeljenja): „Šta, zar nemate dovoljno muškaraca? Šta će vam te ženske priče? Ženske fantazije...“ Muškarci su se plašili da će žene ispričati o nekom drugom ratu. Bila sam u jednoj porodici... I muž i žena su bili u ratu. Sreli su se na frontu i tamo su se venčali. „Svadbu smo proslavili u rovu. Pre bitke. A belu haljinu sam sašila od nemačkog padobrana.“ On je mitraljezac, ona vezista. Muškarac je odmah poslao ženu u kuhinju: „Pripremi nam nešto.“ Već je i čajnik pokipeo, i sendviči su bili pripremljeni, kad je sela pored nas, muž ju je odmah podigao: „A gde su jagode? Gde je naš slatkiš s dače?“ Posle moje uporne molbe, nerado joj je

ustupio svoje mesto, i rekao joj je: „Pričaj onako kako sam te učio. Bez suza i ženskih gluposti: htela sam da budem lepa, plakala sam kad su mi odsekli kosu. „Kasnije mi je šapatom priznala: „Cele noći je sa mnom proučavao knjigu Istorija Velikog otadžbinskog rata. Plašio se zbog mene. I sada se uzrujava što se ne sećam onoga što treba.“ To nije bilo samo jedanput, i ne samo u jednoj kući. Da, one mnogo plaču. Viču. Posle mog odlaska, gutaju tablete za srce. Zovu hitnu pomoć. Ali ipak mole: „Samo dođi. Obavezno dođi. Tako smo dugo ćutale. Četrdeset godina smo ćutale...“ Znam da plač i krik ne treba dorađivati, jer će onda to biti glavno, zauzeće mesto plača i krika. Umesto života, ostaće literatura, Čovek se najbolje vidi i otkriva u ratu i još, možda, u ljubavi. Do samih dubina, do potkožnih slojeva. Pred licem smrti, sve ideje blede i otvara se nedostižna večnost na koju niko nije spreman. Mi i dalje živimo u istoriji, a ne u kosmosu. Nekoliko puta mi je tekst koji sam poslala na čitanje vraćen s beleškom: „Nemoj o sitnicama... Piši o našoj velikoj Pobedi...“ A „sitnice“ su za mene najvažnije – to je toplina i slika života: ostavljena ćubica umesto kose, vreli kotlovi kaše i supe koje nema ko da jede – od sto ljudi, posle bitke se vratilo sedam; ili ono kako posle rata nisu mogle da idu u prodavnicu i vide redove crvenog mesa... Čak ni crveni cic... „Dobra moja, već je prošlo četrdeset godina, a u mojoj kući nećeš naći ništa crveno. Posle rata, mrzim crvenu boju!“ * * * Osluškujem bol... Bol kao dokaz prošlog života. Nema drugih dokaza, drugim dokazima ne verujem. Koliko puta su nas reči odvodile od istine. Razmišljam o patnji kao o višem obliku informacije koja ima direktnu vezu s tajnom. S tajanstvom života. Celokupna ruska književnost o tome govori. O patnji je pisala više nego o ljubavi. I ja ću o tome više pisati... * * * Ko su oni – Rusi ili Sovjeti? Ne, oni su bili Sovjeti – i Rusi, i Belorusi, i Ukrajinci, i Tadžikistanci... Ipak je to bio on – sovjetski čovek. Mislim da takvih ljudi više nikada neće biti, i oni sami to već shvataju. Čak smo mi, njihova deca, drugačiji. Hoćemo da

budemo kao ostali. Da ne ličimo na svoje roditelje, nego na svet. A šta tek reći za unuke... Ali ja ih volim. Divim im se. Imali su Staljina i GuLAG, ali i Pobedu. I oni to znaju. Nedavno sam dobila pismo: „Moja ćerka me strašno voli, ja sam za nju heroina, ako pročita važu knjigu, silno će se razočarati. Prljavština, vaške, beskrajno mnogo krvi – sve je to tačno. Ne poričem. Ali zar sećanja na to mogu da proizvedu pozitivna osećanja? Da podstaknu na podvig...” Više puta sam se uverila: ... naše sećanje je daleko od idealnog instrumenta. Ono nije samo proizvoljno i izbirljivo, ono je još na lancu u vremenu, kao pas. ... mi gledamo na prošlost iz sadašnjosti, ne možemo gledati niotkuda. ... oni su još zaljubljeni u ono što im se dogodilo, jer to nije bio samo rat, već i njihova mladost. Prva ljubav. * * * Slušam kada govore... Slušam kada ćute... I reči i ćutanje su za mene tekst. – Ovo nije za štampu, ovo je za tebe... Oni stariji... Oni su sedeli u vozu zamišljeni... Tužni. Sećam se kako je jedan major razgovarao sa mnom noću, dok su svi spavali, o Staljinu. Dobro je popio i osmelio se, priznao je da mu je otac već deset godina u logoru, bez prava prepiske. Ne zna je li živ ili nije. Taj major je izgovorio strašne reči: „Hoću da branim domovinu, ali neću da branim tog izdajnika revolucije – Staljina.“ Nikada takvo nešto nisam čula... Uplašila sam se. Srećom, ujutru ga više nije bilo. Sigurno je izašao... Reći ću ti jednu tajnu... Družila sam se sa Oksanom, bila je iz Ukrajine. Od nje sam prvi put slušala o strašnoj gladi u Ukrajini. O pomoru. Nisi mogao naći ni žabu, ni miša – sve su pojeli. U njihovom selu, umrla je polovina ljudi. Pomrla su sva njena mlađa braća, tata i mama, a ona se spasla jer je noću iz kolhozne konjušnice krala stajsko đubrivo i jela ga. Niko nije mogao da ga jede, a ona ga je jela: „Toplo ne ulazi u usta, a hladno može. Bolje je smrznuto, miriše na seno.“ Govorila sam joj: „Oksana, drug Staljin se bori. On uništava neprijatelje, ali ih je mnogo.“„Ne“, odgovorila mi je, „glupa si. Moj tata je bio profesor istorije, govorio mi je: ‘Jednom će drug Staljin odgovarati za svoje zločine...’“ Noću sam ležala i mislila: Oksana je neprijatelj. Špijunka? Šta da radim? Posle dva dana je poginula. Niko od rodbine joj nije ostao, nikome se nije mogla poslati obavest o smrti...

Te teme se dotičem oprezno i retko. Oni su do današnjeg dana paralizovani ne toliko Staljinovom hipnozom i strahom, već i svojom nekadašnjom verom. Još ne mogu da prestanu da vole ono što su nekada voleli. Hrabrost u ratu i hrabrost misli – to su dve različite hrabrosti. A ja sam mislila da je to jedno isto. * * * Rukopis odavno stoji na stolu... Već dve godine me odbijaju izdavači. Novine ćute. Prigovor je uvek isti: suviše je strašan rat. Mnogo je užasa. Naturalizma. Nema vodeće i usmeravajuće uloge komunističke partije. Jednom rečju – nije to onaj rat... Kakav je to – onaj? S generalima i mudrim generalisimusom? Bez krvi i vašiju? S herojima i podvizima. A ja se sećam iz detinjstva: idem s bakom po jednom velikom polju, a ona priča: „Posle rata, na ovom polju dugo nije ništa rodilo. Nemci su odstupali... I tu je bila bitka, dva dana su se tukli... Poginuli su ležali jedan pored drugog, kao snoplje. Kao pragovi na železničkoj stanici. Nemci i naši. Posle kiše, svima su bila uplakana lica. Ceo mesec ih je celo selo sahranjivalo...“ Kako da zaboravim to polje? Ne samo da zapisujem. Sakupljam, istražujem ljudski duh, tamo gde patnja od malog čoveka stvara velikog. Gde čovek narasta. I tada on za mene nije nemi proletarijat istorije bez traga. Otkriva se njegova duša. U čemu je moj konflikt s vlašću? Jer sam shvatila – velikoj ideji je nužan mali čovek, nije joj potreban veliki. Ali za vlast je on suvišan i nepodesan. Zahteva mnogo rada u obradi. A meni je baš on potreban. Tražim malog velikog čoveka. Ponižen, zgažen, uvređen – koji je prošao kroz Staljinove logore i izdaje i ipak pobedio. Napravio čudo! Priču o ratu zamenili su pričom o pobedi. On će sam o tome ispričati...

POSLE SEDAMNAEST GODINA 2002-2004. Čitam svoj stari dnevnik... Pokušavam da se setim kakav sam bila čovek kad sam pisala ovu knjigu. Tog čoveka više nema, nema čak ni zemlje u kojoj smo tada živeli. A nju su branili i u njeno ime umirali od četrdeset prve do četrdeset pete. Iza prozora je već sve drugačije: novi milenijum, novi ratovi, nove ideje, novo oružje i, na sasvim

neočekivan način, promenjen ruski (tačnije, rusko-sovjetski) čovek. Počela je Gorbačovljeva perestrojka... Moju knjigu su na brzinu odštampali, u iznenađujućem tiražu – dva miliona primeraka. Bilo je to vreme kada su se događale mnoge potresne stvari, ponovo smo nekud pomamno pohrlili. Ponovo – u budućnost. Još nismo znali (ili smo zaboravili) da je revolucija uvek iluzija – pogotovo u našoj istoriji. Ali to će doći kasnije, a tada smo svi bili opijeni vazduhom slobode. Počela sam svakodnevno da dobijam na desetine pisama, moje mape su nabubrile. Ljudi su hteli da progovore... Da dodaju onome što su već rekli... Postali su slobodniji i otvoreniji. Nije bilo sumnje da moram u beskraj da dopisujem svoje knjige. Ne da ih prepisujem, već da dopisujem. Staviš tačku, a ona se pretvori u tri tačke... * * * Razmišljam o tome da bih danas sigurno postavljala druga pitanja i dobijala druge odgovore. I napisala bih drugu knjigu, ne baš drugu, ali ipak drugačiju. Dokumenta (koja posedujem) – živa su svedočanstva, ona se ne hlade kao stegnuta glina. Ne neme. Kreću se s nama. Šta bih danas pitala? Šta bih htela da dobijem? Veoma bi me zanimao... tražim pravu reč... biološki čovek, ne samo čovek vremena i ideje. Potrudila bih se da se dublje zagledam u čovekovu prirodu, u tamu, u podsvest. U tajnu rata. Napisala bih o tome kako sam došla kod bivše partizanke... Krupna ali i dalje lepa žena priča mi kako je njihova grupa (ona starija i dvoje vrlo mladih) išla u izvidnicu i slučajno zarobila četiri Nemca. Dugo su s njima kružili po šumi. Nabasali su na zasedu. Jasno je bilo da se sa zarobljenicima neće probiti i proći, i ona donese odluku da ih likvidira. Mladi neće moći da ih ubiju: već nekoliko dana idu zajedno po šumi, a ako si toliko dugo sa čovekom, čak i tuđim, navikneš se na njega, zbližiš se – znaš kako jede, kako spava, kakve su mu oči, ruke. Ne, mladi neće moći. To je odmah znala. Znači, mora ona. I sećala se kako ih je ubijala. Trebalo je da laže i jedne i druge. S jednim Nemcem je navodno pošla po vodu i ubila ga s leđa. U potiljak. Drugog je povela da skupljaju suvo granje... Potreslo me je kako je mirno o tome pričala. Oni što su bili u ratu kažu da se građanski čovek pretvori u vojnika za samo tri dana. Zašto baš za tri dana? Ili je i to mit? Pre će biti da je tako. Jer čovek je tamo kudikamo nepoznatiji i nepredvidljiviji. U svim pismima sam čitala: „Nisam vam tada sve ispričala jer je bilo drugo vreme. Navikli smo da o mnogim stvarima ćutimo...“, „Nisam vam sve poverila. Još nedavno se o tome nije smelo govoriti. Ili sam se stidela...“, „Od doktora sam

doznala da imam rđavu dijagnozu... hoću da ispričam celu istinu“... A nedavno je stiglo ovakvo pismo: „Nama starima je teško da živimo... Ali ne zbog malih i ponižavajućih penzija. Pre svega nas boli što smo prognani iz velike prošlosti u nepodnošljivo malu sadašnjost. Niko nas više ne zove da nastupamo u školama, u muzejima, više nikom nismo potrebni. Kad pročitaš novine, fašisti su sve plemenitiji, a crveni vojnici sve strašniji.“ Vreme je takođe – domovina... Ali ja ih volim kao ranije. Ne volim njihovo vreme, volim njih. * * * Sve može postati literatura... U mojim arhivama, najviše me je zainteresovao notes u kojem sam beležila one epizode koje je izbacila cenzura. A i svoje razgovore s cenzorom. Tamo sam našla i stranice koje sam sama izbacila. Moja autocenzura, vlastita zabrana. I moje objašnjenje zašto sam to izbacila. Mnogo toga i raznog drugog već je ubačeno u knjigu, ali tih nekoliko stranica hoću da dam odvojeno – i one su postale dokument. Moj put.

OD ONOGA ŠTO JE IZBACILA CENZURA „Noću se i sada probudim... Kao da neko tu, pored mene – plače... U ratu sam... Odstupamo... Iza Smolenska, neka žena mi donosi svoju haljinu, uspevam da se presvučem. Idem sama... oko mene sve sami muškarci. Dotle sam bila u pantalonama, sada idem u letnjoj haljini. Odjednom počnu one stvari... Ženske... Počelo je ranije, sigurno od uzbuđenja. Od preživljavanja, od povreda. Gde ćeš sada nešto naći? Sramota me je. Kako me je samo bilo sramota! Spavali smo u grmovima, kanalima, u šumi na panjevima. Toliko nas je bilo da u šumi nije bilo mesta za sve. Koračali smo izgubljeni, prevareni, nikom više nismo verovali... Gde je naša avijacija, gde su naši tenkovi? To što leti, kreće se, grmi – sve je to nemačko. Takva sam i dopala zarobljeništva. Poslednjeg dana, pre nego što su me zarobili, slomila sam obe noge... Ležala sam i mokrila pod sebe... Ne znam odakle mi snage da noću otpuzim do šume. Slučajno su me našli partizani... Žao mi je onih koji tu knjigu budu pročitali, i onih koji ne budu...“

„Bila sam na noćnom dežurstvu... Ušla sam u sobu s teškim ranjenicima. Leži jedan kapetan... Lekari su me pre dežurstva upozorili da će umreti tokom noći. Da neće dočekati jutro... Pitam ga: ‘Kako je? Kako da ti pomognem?’ Nikada neću zaboraviti... On se odjednom nasmešio, tako je bio svetao osmeh na tom izmučenom licu: ‘Razgrni mantil... Pokaži mi svoje grudi... Odavno nisam video ženu...’ Zbunila sam se, dotle me niko nije ni poljubio. Nešto sam mu odgovorila. Pobegla sam i vratila se posle jednog sata. Ležao je mrtav. Sa onim osmehom na licu...“ „Kod Kerče... Noću smo se pod paljbom vozili na teretnom šlepu. Prednja paluba se zapalila... Vatra je počela da liže palubu. Eksplodirala je municija... Snažna eksplozija! Bila je toliko snažna da se šlep nakrivio na desnu stranu i počeo da tone. A obala je blizu, osećamo da je obala tu negde, i vojnici počnu da se bacaju u vodu. Sa obale se ospe paljba. Krici, stenjanje, urlanje... Znala sam dobro da plivam i htela sam bar jednog da spasem. Makar jednog ranjenika... To je voda, nije zemlja, ranjenik odmah potone. Zaronim ka dnu... Čujem: neko tu, pored mene, čas izroni, čas opet ode pod vodu. Gore – pa pod vodu. Uhvatim trenutak i zgrabim ga... Nešto hladno, klizavo... Pomislim da je to ranjenik s koga je spala odeća od eksplozije. Zato što sam i sama gola... Ostala sam samo u donjem vešu... Mrkli mrak. Bode oči. Oko mene: ‘E-eh! Aj-jaj-jaj!’ I psovke... Dokopam se s njim nekako do obale... Po nebu u tom trenutku blesnu raketa, i vidim da sam vukla na sebi veliku ranjenu ribu. Bila je toliko velika, kao ljudsko telo. Moruna... Umirala je... Pala sam pored nje i tako ružno opsovala. Zaplakala sam od muke... i od toga što svi stradaju...“ „Izvlačili smo se iz obruča... Kud god da krenemo – Nemci. Odlučimo: ujutru ćemo se probijati napadom. Ionako ćemo svi poginuti, bolje da poginemo dostojanstveno. U bici. Imali smo tri devojke. Prilazile su noću svakom, ko je mogao... Nisu svi, naravno, bili sposobni. Živci, razumete... Svako se spremao za umiranje... Ujutru su se samo neki spasli... Malo njih... Sedmoro ljudi, a bilo ih je pedeset, ako ne i više. Nemci su ih posekli paljbom... Sećam se tih devojaka sa zahvalnošću. Nijednu ujutru nisam našao među živima... Nikada ih više nisam sreo...“

IZ RAZGOVORA S CENZOROM:

– Ko će posle takvih knjiga krenuti u rat? Vi ponižavate ženu primitivnim naturalizmom. Ženu heroja! Skidate je s pijedestala. Pravite od nje običnu ženu. Ženku. A one su – svetice. – Naš heroizam je sterilan, on neće da se meri ni s fiziologijom, ni s biologijom. Njemu se ne veruje. Nije se proveravao samo duh, trpelo je i telo. Materijalna obloga. – Otkuda vam takve ideje? Tuđe ideje. Nesovjetske. Smejete se nad onima koji leže u bratskim grobovima. Načitali ste se Remarka... Kod nas remarkizam neće proći. Sovjetska žena nije životinja... * * * „Neko nas je izdao... Nemci su saznali gde je stanište partizanskog odreda. Opkolili su šumu i prilaze k njoj sa svih strana. Sakrivali smo se po divljim čestarima, spašavale su nas močvare kud kazneni odredi nisu zalazili. Baruština. I ljude i tehniku uvlačila je u sebe i potpuno uništavala. Po nekoliko dana, nedeljama, stajali smo do grla u vodi. S nama je bila radio-telegrafistkinja koja je nedavno pre toga rodila. Dete gladno... Traži da sisa... Ali i mama je gladna, nema mleka, i dete plače. Kazneni odred je u blizini... S psima... Ako ga psi čuju, svi ćemo izginuti. Cela grupa, trideset ljudi. Shvatate? Komandir donosi odluku. Niko se ne usuđuje da majci prenese naredbu, ali ona sama naslućuje. Spušta zavežljaj s detetom u vodu i dugo ga tamo drži... Dete više ne plače... Ni zvuka... A mi ne možemo da podignemo pogled. Ni prema majci, ni jedan prema drugom...“ „Hvatali smo ranjenike, privodili ih u odred... Nismo ih streljali, bila bi to laka smrt za njih, klali smo ih, kao svinje, posebnim puškama, sekli smo ih na komade. Išla sam to da gledam... Čekala sam. Dugo sam čekala taj trenutak, kada od bola počinju da im pucaju oči. Zenice... Šta vi znate o tome?! Oni su moju mamu s mojim sestricama spalili u vatri nasred sela...“

„Iz rata nisam zapamtila ni mačke, ni pse, pamtim pacove. Velike... Žuto-sivih očiju... Čas ih vidiš, čas ne vidiš. Kada sam se oporavila od ranjavanja, iz bolnice su me uputili u moju jedinicu. Jedinica je bila smeštena u rovovima oko Staljingrada. Komandir je naredio: ‘Odvedite je u devojačku zemunicu.’ Ušla sam

u zemunicu i prvo se začudila što tamo nema nikakvih stvari. Prazne postelje od četinarskih grana i ništa više. Nisu me upozorili... U zemunici sam ostavila svoj ruksak i izašla, kad sam se vratila posle pola sata, nisam ga našla. Nikakvih tragova stvari, ni četke za kosu, ni olovke. Ispostavilo se da su sve u trenu pojeli pacovi... A ujutru su mi pokazali izgrizene ruke teških ranjenika... Nisam ni u jednom filmu strave i užasa videla kako pacovi beže iz grada pred artiljerijskom paljbom. Nije to bilo u Staljingradu... Bilo je pred Vjazmom... Ujutru su po gradu išle gomile pacova, odlazili su u polja. Osećali su smrt. Bilo ih je na hiljade... Ljudi su u užasu posmatrali taj zloslutni prizor i stiskali se u kuće. I tačno u vreme kad su pacovi nestali iz našeg vidokruga, počeo je napad. Naleteli su avioni. Umesto kuća i podruma, ostao je kameni pesak...“ „Pod Staljingradom je bilo toliko ubijenih da ih se konji više nisu plašili. Obično ih se plaše. Konj nikada neće stati na mrtvog čoveka. Mi smo svoje poginule sakupili, a Nemci su svoje ostavili svuda unaokolo. Smrznuti... Ledeni... Ja sam bila šofer, vozila sam sanduke s municijom, slušala sam kako su pod točkovima prštale njihove lobanje... Kosti... I bila sam srećna...“

IZ RAZGOVORA S CENZOROM: – Da, teško smo izvojevali pobedu, i vi treba da tražite herojske primere. Ima ih na stotine. A vi pokazujete prljavštinu rata. Donje rublje. Kod vas je naša pobeda strašna... Šta time dobijate? – Istinu. – A vi mislite da je istina ono što je u životu. Ono što je na ulici. Pod nogama. Za vas je ona tako niska. Prizemna. Ne, istina je ono o čemu maštamo. Kakvi želimo da budemo! * * * „Nastupamo... Prva nemačka sela... Mi – mladi. Snažni. Četiri godine bez žena. U sanducima vino. Zakuska. Hvatali smo nemačke devojke i... Nas deset je silovalo jednu... Nije bilo dovoljno žena, stanovništvo je bežalo od sovjetske armije, hvatali smo mlade. Devojčice... Od dvanaest-trinaest godina... Ako je plakala, tukli smo je, nečim bismo joj začepili usta. Nju boli, a nama smešno. Sada ne

razumem kako sam mogao... Dečak iz intelektualne porodice... Ali to sam bio ja... Jedino čega smo se plašili bilo je da naše devojke to ne saznaju. Naše medicinske sestre. Pred njima smo se stideli...“ „Bili smo opkoljeni... Skitali smo po šumama, po močvarama. Jeli smo lišće, koru drveta. Nekakvo korenje. Bilo nas je petoro, jedan još dečkić, tek su ga pozvali u vojsku. Jedne noći mi sused šapuće: ‘Dečko je polumrtav, ionako će umreti. Shvataš...’ ‘O čemu ti to?’ ‘Jedan logoraš mi je pričao... Kada su bežali iz logora, uvek su vodili sa sobom jednog mladog... Čovečje meso može da se jede... Tako smo se spasli...’ Nismo imali snage da udarimo na njega. Ujutru smo sreli partizane...“ „Partizani su jednog dana došli na konjima u selo. Izveli su iz kuće starca sa sinom. Udarali su ih po glavi gvozdenim prućem dok nisu popadali. A na zemlji su ih dotukli. Ja sam sedela kod prozora. Sve sam videla... Među partizanima je bio i moj stariji brat... Kada je ušao u našu kuću i hteo da me zagrli: ‘Sestrice!’, povikala sam: ‘Ne prilazi! Ne prilazi! Ti si – ubica!’ I onda sam zanemela. Mesec dana nisam govorila. Brat je poginuo... A šta bi bilo da je ostao živ? I da se vratio kući...“ „Izjutra su kaznene ekspedicije zapalile naše selo... Spasli su se samo oni koji su pobegli u šumu. Pobegli su praznih ruku, čak ni hleb nisu poneli. Ni jaja, ni masti. Noću je teta Nastja, naša komšinica, tukla svoju devojčicu jer je sve vreme plakala. S teta Nastjom je bilo njeno petoro dece. Julečka, moja drugarica, bila je najslabija. Uvek je bila bolešljiva... I četiri dečaka, svi mali, i svi isto tako traže da jedu. I teta Nastja je poludela: ‘U-u-u... U-u-u...’ A jedne noći čujem... Julečka je molila: ‘Mama, ne davi me. Neću više... Neću više tražiti od tebe da jedem... Neću više...’ Ujutru Julečku više niko nije video... Teta Nastja... Vratili smo se u selo na zgarišta... Celo selo je izgorelo. Ubrzo se teta Nastja obesila o crnu jabuku u svom vrtu. Visila je nisko, nisko. Deca su stajala pored nje i tražila da jedu...“

IZ RAZGOVORA S CENZOROM: – To je – laž! To je kleveta našeg vojnika, koji je oslobodio pola Evrope. Naših

partizana. Našeg naroda-heroja. Nama nije potrebna vaša mala priča, potrebna nam je velika priča. Priča Pobede. Vi ne volite naše heroje! Ne volite naše velike ideje. Ideje Marksa i Lenjina. – Da, ja ne volim velike ideje. Ja volim malog čoveka...

IZ ONOGA ŠTO SAM IZBACILA SAMA „Četrdeset prva godina... Opkoljeni smo. S nama je politički rukovodilac Lunin... Pročitao je naredbu da se sovjetski vojnici ne predaju neprijatelju. Kod nas, kako je rekao drug Staljin, nema zarobljenika, a ima izdajnika. Deca su izvadila pištolje... Politički rukovodilac je naredio: ‘Ne treba. Živite, momci, vi ste mladi.’ A sam je pucao u sebe... A ovo je već četrdeset treća... Sovjetska armija nastupa. Išli smo po Belorusiji. Sećam se malog dečaka. Dotrčao je do nas odnekud ispod zemlje, iz podruma, i vikao: ‘Ubijte moju mamu... Ubijte! Nemca je poljubila...’ Oči su mu bile raširene, od straha. Za njim je trčala crna starica. Sva u crnom. Trčala je i krstila se: ‘Ne slušajte dete. Dete je na Boga zaboravilo...’“ „Pozvali su me u školu... Sa mnom je razgovarala učiteljica koja se vratila iz evakuacije: – Hoću da premestim vašeg sina u drugo odeljenje. U mom razredu su najbolji učenici. – Ali moj sin ima sve same petice. – Nije to važno. Dečak je živeo pod Nemcima. – Jeste, bilo nam je teško. – Ne govorim o tome. Svi koji su bili u okupaciji... Oni su pod sumnjom... – Šta? Ne razumem... – On deci priča o Nemcima. I zamuckuje, – To je kod njega od straha. Istukao ga je nemački oficir koji je živeo u našem stanu. Bio je nezadovoljan kako mu je moj sin očistio cipele. – Eto, vidite... Sami ste priznali... Živeli ste s neprijateljem... – A ko je tog neprijatelja pustio do same Moskve? Ko nas je ovde ostavio s našom decom? Dobila sam histerični napad...

Dva dana sam se bojala da će me učiteljica prijaviti. Ali ostavila je sina u svom odeljenju...“ „Danju smo se plašili Nemaca i policajaca, a noću partizana. Meni su partizani poslednju kravu uzeli, ostao nam je samo jedan mačak. Partizani su gladni, zli. Poveli su moju kravu, a ja za njima... Išla sam deset kilometara. Molila: vratite. Troje gladne dece sam u kući na peći ostavila. ‘Odlazi, tetka!’, pripretili su mi. ‘Inače ćemo pucati.’ Probaj da nađeš u ratu dobrog čoveka... Išao je svoj na svoga. Deca kulaka vratila su se iz progonstva. Roditelji su im poginuli, a oni su služili nemačkim vlastima. Svetili su se. Jedan je streljao u kući starog učitelja. Našeg suseda. Taj je nekada prijavio njegovog oca, raskulačio ga. Bio je zadrti komunista. Nemci su prvo raspustili kolhoze, dali ljudima zemlju. Ljudi su odahnuli posle Staljina. Mi smo platili danak... Uredno smo platili... A onda su počeli da nas spaljuju. Nas i naše kuće. Stoku su oterali, a ljude spaljivali. Oh, kćeri moja, bojim se reči. Reči su strašne... Ja sam se spašavala dobrom, nikome nisam želela zla. Svih mi je bilo žao...“ „Sa armijom sam došla do Berlina... Vratila sam se u svoje selo s dva Ordena slave i medaljama. Provela sam tamo tri dana, a četvrtog me, rano ujutru, mama diže iz kreveta dok još svi spavaju: ‘Kćeri, pripremila sam ti zavežljaj. Idi... Idi... Imaš dve mlađe sestre. Ko će se oženiti njima? Svi znaju da si četiri godine bila u ratu, s muškarcima...’ Ne dirajte moju dušu. Napišite, kao drugi, o mojim nagradama...“ „Rat je rat. Nije vam to pozorište... Postrojili na poljani odred, stali smo ukrug. A u sredini – Miša K. i Kolja M., naša deca. Miša je bio hrabar vezista, svirao je na harmonici. A niko nije lepše pevao od Kolje... Dugo su čitali presudu: u nekom selu su ukrali dve flaše rakije, a noću su... silovali dve domaćinove kćeri... A u nekom drugom selu: od seljaka su uzeli kaput i šivaću mašinu i odmah ih tu propili, kod komšija... Osuđuju se na smrt streljanjem... Presuda je izvršna, ne podleže žalbi. Ko će da strelja? Odred ćuti... Ko će? Ćutimo... Komandir je sam izvršio presudu...“

„Bila sam mitraljezac. Toliko sam ih pobila... Posle rata sam se dugo plašila da rađam. Rodila sam tek kad sam se smirila. Posle sedam godina... Ali do sada nisam nikome oprostila. I neću... Radovala sam se kad sam videla zarobljene Nemce. Radovala sam se što ih je bilo tužno pogledati: na nogama obojci umesto čizama, na glavi obojci... Vode ih kroz selo, oni mole: ‘Mati, daj hleba... Hleba...’ Porazilo me je što su seljaci izlazili iz kuća i davali im neko hleba, neko kuvanog krompira... Dečaci su trčali za kolonom i bacali kamenje... A žene su plakale... Čini mi se da sam proživela dva života: jedan – muški, drugi – ženski..“ „Posle rata... Ljudski život nije ništa vredeo. Navešću jedan primer... Vozim se posle posla u autobusu, odjednom počne vika: ‘Drž’te lopova! Drž’te lopova! Moja tašna...’ Autobus se zaustavi... Odmah gungula. Mladi oficir izvodi na ulicu dečaka, stavlja njegovu ruku na svoje koleno i – paf! – lomi je na polovinu. Uskače nazad... I krećemo dalje... Niko se nije zauzeo za dečaka, niko nije pozvao milicionara. Nisu pozvali ni doktora. A kod oficira cele grudi pokrivene ratnim ordenjem... Krenem da izlazim na svojoj stanici, on skoči i da mi ruku: ‘Prođite, devojko...’ Tako je bio galantan... Toga sam se sad setila... A tada smo još bili vojnici, živeli smo po zakonima ratnog vremena. Zar su oni ljudski?“ „Vratila se Crvena armija... Dozvolili su nam da raskopavamo grobove, da tražimo gde su postreljali naše rođake. Po starim običajima, u blizini smrti treba biti u belom – u beloj marami i beloj košulji. To ću pamtiti dok sam živa! Ljudi su išli s našivenim belim vezom. Odeveni svi u belo. Gde su samo našli tu odeću? Kopali smo... Ko je šta našao, to je i poneo. Neko ruku, neko glavu... Čovek ceo ne leži dugo u zemlji, oni se tamo svi pomešaju. S glinom, s peskom. Sestru nisam našla, učinilo mi se da je jedan komadić haljine njen, to mi je bilo nešto poznato... Deda je kazao da ga uzmemo da imamo šta da sahranimo. I taj komadić haljine smo stavili u sanduk... Za oca sam dobila bumašku nestao bez traga. Drugi su nešto dobijali za svoje poginule, a mene i mamu su u seoskom sovjetu naplašili: ‘Vama ne pripada nikakva pomoć. A možda on živi bezbrižno s nekom nemačkom frau. Neprijatelj naroda.’ Krenula sam da tražim oca za vreme Hruščova. Posle četrdeset godina.

Odgovorili su mi u vreme Gorbačova: ‘U spiskovima ga nema...’ Ali odazvao se jedan drug iz istog puka i saznala sam da je otac junački poginuo. Kod Mogiljeva, bacio se s granatom pod tenk... Žao mi je što mama nije doživela tu vest. Umrla je sa žigom žene narodnog neprijatelja. Izdajnika. I takvih kao ona bilo je mnogo. Nisu doživele pravdu. Išla sam na mamin grob s pismom. Pročitala sam joj ga...“ „Mnogi od nas su verovali... Mislili smo da će se posle rata sve promeniti... Staljin će poverovati svom narodu. Ali rat se još nije ni završio, a ešaloni su krenuli u Magadan. Ešaloni s pobednicima... Hapsili su one koji su bili zarobljeni, koji su preživeli nemačke logore, koje su Nemci odveli na rad – sve koji su videli Evropu. Mogu da pričaju kako tamo narod živi. Bez komunista. Kakve su tamo kuće, kakvi su putevi. O tome da nigde nema kolhoza... Posle Pobede, svi su zaćutali. Ćutali su i plašili se, kao pre rata...“

„Ja sam – profesorka istorije... Po mom sećanju, dopisivali su udžbenik iz istorije tri puta. Učila sam decu iz tri različita udžbenika... Pitajte nas, dok smo žive. Ne dopisujte kasnije bez nas. Pitajte... Znate kako je teško ubiti čoveka? Radila sam kao ilegalac. Posle pola godine, dobila sam zadatak da radim kao konobarica u oficirskoj menzi... Mlada, lepa... Uzeli su mene. Trebalo je da sipam otrov u kotao sa supom i istog dana da odem kod partizana. A ja sam se na njih već bila navikla, jesu neprijatelji, ali vidiš ih svaki dan, govore ti: ‘Danke šon... Danke šon...’ Teško je to. Teško je ubiti... Ubiti je teže nego umreti... Celog života sam predavala istoriju... I nikad nisam znala kako o tome da pričam. Kojim rečima...“ Ja sam imala svoj rat... Prešla sam dug put sa svojim junakinjama. Kao i one, dugo nisam verovala da naša Pobeda ima dva lica – jedno divno, a drugo strašno, celo u ožiljcima, nepodnošljivo za gledanje. „U borbi prsa u prsa, dok ubijaš čoveka, gledaš mu u oči. To nije isto kao kad bacaš bombu ili pucaš iz rova“, pričali su mi. Kad slušaš čoveka kako je ubijao i umirao, isto je – kao da mu gledaš u oči...

„NEĆU DA SE SEĆAM...“ Stara dvospratna kuća u predgrađu Minska, od onih što su se gradile odmah posle rata, odavno okružena žbunovima jasmina. Iz nje je i počelo istraživanje koje traje sedam godina, čudnovatih i mučnih sedam godina, kad otkrivam za sebe svet rata, svet čiji smisao nismo dokraja odgonetnuli. Osećam bol, mržnju, iskušenje. Nežnost i nedoumicu... Pokušavam da shvatim u čemu se razlikuje smrt od ubistva i gde je granica između ljudskog i neljudskog. Kako čovek ostaje sam s tom bezumnom mišlju da može da ubije drugog čoveka? Da je čak obavezan da ga ubije. I otkrivam da u ratu, osim smrti, postoji mnoštvo drugih stvari, tamo je sve ono što postoji u našem običnom životu. Rat je – takođe život. Sudarila sam se s bezbroj ljudskih istina. Tajni. Zamislila sam se nad pitanjima za koja ranije nisam ni mislila da postoje. Na primer, o tome zašto se ne čudimo zlu, zar u nama nema čuđenja pred zlom? Putevi i putovanja... Na desetine putovanja po celoj zemlji, stotine zapisa na kasetama, hiljade metara magnetofonske trake. Pet stotina susreta, dalje sam prestala da brojim, lica su mi iščezla iz sećanja, ostali su samo glasovi. U mom pamćenju, zvuči hor. Ogroman hor, ponekad se gotovo ne čuju reči, samo plač. Priznajem: nisam uvek verovala da imam snage za ovaj put, da ću ga dovesti do kraja. Postojali su trenuci sumnje i straha, kada sam htela da se zaustavim ili da se sklonim u stranu, ali više nisam mogla. Postala sam zarobljenica zla, zavirila sam u bezdan da bih nešto razumela. Sada mi se čini da sam stekla izvesna znanja, ali je pitanja još više, a odgovora – još manje. Ali onda, na samom početku puta, to nisam ni naslućivala... U ovu kuću dovela me je beleška u lokalnim novinama da je nedavno u Minskoj fabrici teretnih vozila „Udarnik“ ispraćena u penziju stariji knjigovođa Marija Ivanovna Morozova. A u ratu, spominje se u istoj belešci, bila je snajperista, ima jedanaest ratnih odlikovanja, na njenom snajperskom računu je sedamdeset pet ubijenih. Bilo je teško povezati u svesti vojnu profesiju te žene s njenim mirnim poslom. S njenom sadašnjom novinskom fotografijom. Sa svim tim obeležjima običnosti. ... Sitna žena s devojačkim vencem duge kose smotanim oko glave, sasvim neslična nejasnoj fotografiji u novinama, sedela je u velikoj fotelji pokrivši lice rukama: – Ne, neću da se sećam... Da se ponovo tamo vraćam? Ne mogu... Do dana današnjeg, ne mogu da gledam ratne filmove. Tada sam bila još devojčica.

Maštala i rasla, rasla i maštala. I odjednom – rat. Čak mi je žao tebe... Znam o čemu govorim... Zaista hoćeš to da saznaš? Pitam te kao ćerku... Zaista se začudila. A onda je pitala: – A otkud da tražite baš mene? Porazgovarajte s mojim mužem, on ima šta da vam kaže, on voli da se seća... Kako su se zvali komandanti, generali, imena jedinica, sve pamti. A ja ne pamtim. Sećam se samo onoga što se sa mnom događalo. Svoga rata. Oko mene mnogo ljudi, ali uvek si sama, jer je čovek uvek sam pred smrću. Pamtim jezivu samoću. Zamolila me je da sklonim magnetofon: – Potrebne su mi tvoje oči dok pričam, a on će smetati. Ali posle nekoliko minuta je zaboravila na njega... Marija Ivanovna Morozova, (Ivanuškina), desetar, snajperista: „To će biti obična priča... Priča obične ruske devojke, kakvih je tada bilo mnogo... Tamo gde je bilo moje rodno selo Djakovsko sada je Radničko naselje u Moskvi. Kada je počeo rat, nisam imala ni osamnaest godina. Kosa mi je bila duga, duga, do kolena... Niko nije verovao da će rat toliko dugo trajati, svi su mislili – još malo pa će se završiti. Oteraćemo neprijatelja. Odlazila sam u kolhoz, zatim sam završila kurs za knjigovođu i počela da radim. Rat se nastavlja... Moje drugarice... Moje devojke govore: ‘Treba ići na front.’ To je već visilo u vazduhu. A u isto vreme smo sve pohađale kurs u vojnom komesarijatu. Tu su nas obučavali da pucamo iz puške, da bacamo granate. U prvo vreme... priznajem, plašila sam se da uzmem pušku u ruke, bilo mi je neprijatno. Nisam mogla da zamislim da ću ići nekoga da ubijam, jednostavno sam htela na front, kao i ostali. U kružoku je bilo četrdeset žena. Iz našeg sela četiri, iz susednog pet, jednom rečju, iz svakog sela po nekoliko. I sve devojke... Muškarci su već skoro svi otišli, ko je mogao. Nekada je glasnik dolazio usred noći, ostavljao dva sata da se svi skupe i odvozili su ih. Dešavalo se da su ih kupili pravo iz polja. (Ćuti.) Ne sećam se sada jesmo li imali igranke, ni jesu li devojke igrale s devojkama, mladića nije bilo. Naša sela su opustela. Ubrzo je stigao poziv CK Komsomola da stanemo u odbranu Domovine, jer su Nemci već bili blizu Moskve. Kako to da Hitler zauzme Moskvu? Nećemo to dozvoliti! Nisam samo ja... Sve devojke su izrazile želju da idu na front. Moj otac je već ratovao. Mislile smo da ćemo biti kao i oni... Otišle smo u vojni komesarijat, kad tamo – mnogo devojaka. Srce mi je tako počelo da udara...

Odbir je bio veoma strog. Prvo, trebalo je da budeš sasvim zdrava. Plašila sam se da me neće uzeti jer sam u detinjstvu često pobolevala, i, kako je moja mama govorila, bila sam slabašna. Zato su me druga deca vređala kad sam bila mala. Zatim, ako u kući nije ostajao niko, takođe su odbijali jer se nije smela ostavljati sama majka. Ah, te naše mamice! Od suza su se osušile... Grdile su nas, molile nas... Kod mene su ostajale dve sestre i dva brata, doduše, mnogo mlađi od mene, ali ipak se računalo. Postojao je još jedan problem. Iz kolhoza su svi otišli, nije ostao niko da radi u polju, i predsednik nije hteo da nas pusti. To jest, odbili su nas. Mi pođemo u Rejonski komitet Komsomola, i tamo nas odbiju, pošalju kući. Tada naša delegacija krene u Oblasni komitet Komsomola. Ponovo nas odbiju. I mi odlučimo, kad smo već u Moskvi, da odemo u CK Komsomola, u sam vrh, kod prvog sekretara. Mislile smo da ćemo tamo biti jedine, kad ono, nije se moglo ući u hodnik, a kamoli do sekretara. Iz cele zemlje došla je omladina, mnogo mladih koji su živeli u okupiranim zonama, hteli su da se osvete za pogibiju svojih bližnjih. Iz celog Sovjetskog Saveza. Da, da... Čak smo u jednom trenutku izgubile nadu... Uveče smo se ipak probile do sekretara. Pitaju nas: ‘A kako mislite da idete na front kad ne umete da pucate?’ Mi kažemo da smo već naučile... ‘Gde?... Kako?... A umete li da previjate?’ A nas je na tom kursu jedan vojni lekar naučio da previjamo. Oni tada zaćute i već nas gledaju ozbiljnije. Bio nam je adut što nas je bilo četrdeset i što smo sve znale da pucamo i da pružamo medicinsku pomoć. Kazali su: ‘Idite i čekajte. Vaša molba će biti pozitivno rešena.’ Kako smo se srećne vraćale! Nikada neću zaboraviti... Da, da... I doslovno za nekoliko dana imale smo u rukama vojni poziv... Došle smo u komesarijat, kroz jedna vrata su nas uveli, kroz druga izveli: imala sam izuzetno lepu kosu, ponosila sam se njome. Izašla sam skroz ošišana... Bez kose... Odsekli su je onako vojnički. I haljinu su mi uzeli. Nisam uspela mami da ostavim ni haljinu, ni pramen kose. Molila me je da joj od mene nešto ostane... Odenuli su nas u uniforme, u vojničke košulje, dali nam letnje vojničke kape, rančeve, i utovarili u teretni vagon, na slamu. A slama sveža, još je mirisala na polje. Veselo smo putovale. Drsko. Šalile smo se. Sećam se da smo se mnogo smejale. Kuda idemo? Nismo znale. Na kraju krajeva, nije nam bilo toliko važno šta ćemo biti. Samo hoćemo – na front! Kad svi ratuju, hoćemo i mi. Stigle smo na stanicu Ščelkovo, nedaleko je bila ženska snajperska škola. Ispostavilo se da ćemo tamo. Sve smo se obradovale. To je ono pravo. Pucaćemo. Počela je obuka. Učili su nas vojnim pravilima – garnizonske službe,

disciplinskim pravilima, maskiranju na položaju, pravilima hemijske zaštite. Sve devojke su se mnogo trudile. Naučile su da zatvorenih očiju prepoznaju ‘snajperku’, da odrede brzinu vetra, rastojanje do cilja, da kopaju streljački zaklon, da puze na laktovima – sve smo to već znale. Samo što pre na front. U vatru... Da, da... Po završetku kursa iz artiljerijske i strojeve službe, dobila sam peticu. Najteže mi je bilo da ustanem na uzbunu i da se spremim za pet minuta. Čizme smo uzimale za dva broja veće da ne gubimo vreme. Trebalo je za pet minuta obući se, obuti i stati u stroj. Bilo je slučajeva kad smo čizme obuvale na bose noge i trčale u stroj. Jedna devojka je skoro dobila promrzline na nogama. Jedan stariji vodnik je to primetio, opomenuo nas i naučio da stežemo obojke. Stane iznad nas i gudi: ‘Kako da od vas, devojke, napravim vojnike, a ne mete za Friceve?’ Devojke, devojke... Svi su nas voleli i u isto vreme žalili. A mi smo se vređale što nas žale. Zar nismo isti vojnici kao svi ostali? I, najzad, stignemo na front. Pod Oršu... U Šezdeset drugu streljačku diviziju... Komandir, pukovnik Borotkin, kad nas je video, naljutio se: devojke mi natovarili! Šta je ovo, kaže, ženski hor? Baletska trupa! Ovde je rat, nije igranje. Strašan rat... A posle nas je pozvao, ugostio ručkom. I mi čujemo kako pita svog ađutanta: ‘Imamo li nešto slatko uz čaj?’ Mi se uvredimo: za šta nas on smatra? Došle smo da ratujemo... a on nas ne prima kao borce, već kao devojčure. Po uzrastu smo mu bile kao ćerke. A šta ću ja s vama, mile moje? Gde su vas samo takve sakupili?’ Eto kako se ophodio prema nama, kako nas je dočekao. A mi umislile da smo već vojnici. Da, da... U ratu! Sutradan nas je uhvatio da mu pokažemo kako umemo da pucamo, kako se maskiramo na položaju. Pucale smo odlično, čak bolje od muškaraca snajperista koje su opozvali sa isturenog položaja na dvodnevni kurs, i koji su se veoma iznenadili što mi radimo njihov posao. Sigurno su prvi put videli žene snajperiste. Posle pucanja – maskiranje na položaju... Pukovnik je došao, počeo da osmatra poljanu, zatim stao na jednu humku – ništa se ne vidi. I odjednom humka pod njim zavapi: ‘Druže pukovniče, ne mogu više, teški ste.’ Svi smo prasnuli u smeh! On nije mogao da poveruje da se tako dobro možeš maskirati na položaju. ‘Sada’, kaže on, ‘povlačim reč u vezi s vama, devojkama.’ Ali ipak se dosta mučio, plašio se za nas kad smo išle na isturene položaje, svaki put nas je upozoravao da budemo oprezne, da uzalud ne rizikujemo... Dugo nije mogao da se navikne na nas... Izašle mi prvi put ‘u lov’ (to je snajperski izraz), moj parnjak bila je Maša Kozlova. Zamaskirale se, ležimo: ja osmatram, Maša drži pušku. I odjednom će: – Pucaj, pucaj! Vidiš Nemca... Ja joj kažem:

– Ja osmatram, pucaj ti! – Dok se mi tu prepiremo, umaći će nam – kaže ona. A ja po svom: – Prvo treba načiniti mapu za streljanje, uneti orijentire: gde je staja, gde breza... – Šta, ti ćeš kao u školi da mi razvlačiš po hartiji... Nisam došla ovamo da se bavim mapama, već da pucam! Vidim, Maša već besni na mene. – Pa onda pucaj, ko ti brani? I tako se mi sporečkamo. A za to vreme, nemački oficir je zaista davao naređenja svojim vojnicima. Došlo je vozilo i vojnici su u lancu dodavali nekakav teret. Oficir je stajao, izdavao nekakve naredbe, zatim se sakrio. A mi se svađamo. Vidim da je dva puta izvirio i, ako ga još jednom propustimo, umaći će nam. I kada se pojavio treći put, bilo je to u trenu – čas ga ima, čas ga nema – odlučim da pucam. Odlučila, a odjednom mi sevne misao: pa to je čovek, neka je i neprijatelj, ali je čovek, i namah počnu da mi drhte ruke, treslo mi se celo telo, sva sam bila gola voda... Nekakav strah... I sada mi se ponekad u snu vraća to osećanje... Posle drvenih meta, bilo je teško pucati u živog čoveka. Već ga vidim kroz optički nišan, dobro ga vidim. Kao da je tu, blizu... I u meni se nešto usprotivi... Nešto mi ne da, ne mogu da odlučim. Ali prenem se, povučem obarač... On zamahnu rukama i pade. Ne znam je li bio pogođen ili nije. Ali posle toga me je još više tresla groznica, javio se neki strah: ubila sam čoveka?! Trebalo se naviknuti na tu misao. Da... Ukratko – užas! Nikad neću zaboraviti... Kada smo se vratile, počele da pričamo u našem vodu šta se sa mnom desilo, svi su se okupili. Naš komsomolski rukovodilac bila je Klava Ivanovna, i ona me je ubeđivala: ‘Njih ne treba žaliti, treba ih mrzeti...’ Njoj su fašisti ubili oca. Kada bi se desilo da zapevamo, ona bi molila: ‘Devojke, nemojte, kada pobedimo ove gadove, tada ćemo pevati.’“ Posle nekoliko dana, javila mi se Marija Ivanovna i pozvala me je kod svoje ratne drugarice Klaudije Grigorjevne Krohine. I ponovo sam čula... Klaudija Grigorjevna Krohina, stariji vodnik, snajperista: „Prvi put je strašno... Baš je strašno... Zauzele smo položaj i ja osmatram. I šta vidim: jedan Nemac se pridigao iz rova. Opalila sam i on je pao. I znate, to me je potreslo, baš me je razbilo, čula

sam kako mi se tresu kosti. Zaplakala sam se. Kad sam pucala u metu, ništa nisam osećala, a ovde – ubila sam! Ja! Ubila sam nekog nepoznatog čoveka. Kako sam mogla da ubijem čoveka? Ništa o njemu nisam znala, a ubila sam ga. Posle je sve to prošlo. Evo kako... Evo kako se dogodilo... Nastupali smo negde blizu nekog nevelikog naselja, čini mi se u Ukrajini. I tamo, pored puta, ugledala sam nekakvu baraku ili kuću, ne sećam se više, sve je gorelo, i već sagorelo, samo je crni kamen ostao. I u tom žaru – ljudske kosti, i zvezde petokrake nagorele, i po tome sam prepoznala da su izgoreli naši ranjenici ili zarobljenici... Posle toga mi nije bilo žao ma koliko da sam ih ubila... Kad sam videla te kosti koje gore, nisam mogla da se saberem, i u meni je ostalo samo zlo i osveta... ... S fronta sam se vratila potpuno osedela. Bila mi je dvadeset jedna godina, a ja sva bela. Bila sam teško ranjena, kontuzovana, slabo sam čula na jedno uvo. Mama me je dočekala rečima: ‘Verovala sam da ćeš se vratiti. Molila sam se za tebe i danju i noću.’ Brat je poginuo na frontu. Plakala je i govorila: – Ispalo je svejedno jesam li rodila dečake ili devojčice. Ali ipak, on je muško, on je bio dužan da brani domovinu, a ti si devojčurak. Molila sam se, ako budeš ranjena, bolje da si mrtva, za devojku je strašno da ostane bogalj. Stalno sam išla na stanicu. Pred vozove. Jednom sam tamo videla devojku s fronta sa izgorelim licem... Pretrnula sam – da nisi ti! Za nju sam se kasnije takođe molila. Nedaleko od naše kuće, ja sam iz Čeljabinske oblasti, i kod nas su se tamo vršila nekakva rudna iskopavanja. Kada su počele eksplozije, a to se radilo noću, momentalno sam skakala s kreveta, grabila šinjel i počinjala da bežim, morala sam nekud da pobegnem. A mama me uhvati, privije uza se i umiruje kao da sam dete. ‘Probudi se, probudi se. Rat je završen. Došla si kući.’ Dolazila sam svesti od tih reči: ‘Ja sam tvoja mama. Mama...’ Govorila je tiho. Tiho... Glasne reči su me plašile...“ U sobi je toplo, a Marija Ivanovna se umotava u teški vuneni pokrivač, hvata je groznica. I nastavlja: Naša izvidnica je zarobila jednog nemačkog oficira i on je bio istinski začuđen što je na njegovom položaju ubijeno mnogo vojnika i što su svi bili ranjeni u glavu. Gotovo svi u isto mesto. Običan strelac ne može toliko puta pogoditi pravo u glavu. ‘Pokažite mi’, kaže, ‘tog strelca koji je toliko mojih vojnika pobio. Svakoga dana sam gubio oko desetak ljudi.’ A komandir puka će: ‘Nažalost, ne mogu ga pokazati, to je devojka snajperista, ali poginula je.’ To je bila Saša Šljahova. Poginula je u snajperskom dvoboju. I šta ju je otkrilo – crveni šal. Strašno ga je volela. A crveni šal na snegu se vidi, demaskira. I kad je nemački oficir čuo da je to bila devojka, spustio je glavu, nije znao šta da kaže...

Dugo je ćutao. Na poslednjem isleđenju, pre nego što će ga otpremiti u Moskvu (ispostavilo se da je – važna ptica!), priznao je: ‘Nikada nisam mislio da ću ratovati sa ženama. Sve ste vrlo lepe... A naša propaganda je tvrdila da u Crvenoj armiji ne ratuju žene, već hermafroditi...’ Tada ništa nisam razumela... Ali nisam zaboravila... Išli smo po dvoje od jutra do mraka, oči suze, ruke onemoćale, telo od napora takođe onemoćalo. Posebno teško bilo je zimi. Sneg se pod tobom topi. Čim zaradi zora, kretali smo, a vraćali se u sumrak. Ponekad smo i više od dvanaest sati ležali u snegu ili se smeštali u krošnji drveta, na krovu šupe ili porušene kuće, i tamo se maskirali da neprijatelj ne vidi gde smo, gde nam je položaj, odakle osmatramo. I trudili smo se da se postavimo što bliže: sedamsto-osamsto, nekad nas je samo petsto metara delilo od rova u kom su Nemci. U rano jutro smo čak čuli šta govore. I kako se smeju. Ne znam odakle nam takva hrabrost... Sada ne razumem... Ali ne daj bože da žena bude vojnik. Ispričaću vam jedan slučaj... Išli smo u napad, nastupali smo veoma brzo. I otkrili smo se, obezbeđenje je zaostalo, municije nestalo, hrane nema, kuhinju pogodila granata. Tri dana i tri noći sedeli smo bez hrane, moju saputnicu su ubili, s novom sam krenula u izvidnicu. I odjednom, na ničijoj zemlji, ugledam ždrebe. Tako je bilo lepo, imalo je raskošan rep... Hoda tako mirno, kao da se ništa ne događa, kao da rata nema. I čujemo da su se Nemci oglasili, spazili su ga. Naši vojnici se takođe dogovaraju: – Pobeći će. A kakva bi supa bila... – Ne možeš ga iz automata s takve daljine... Videli su nas: – Idu snajperisti. Sad će ga oni... Hajdete, devojke! Šta da se radi? Nisam stigla ni da razmislim. Nanišanila sam i opalila. Noge su mu poklekle i on se svalio na bok. Učinilo mi se, možda je to bila halucinacija, ali učinilo mi se da je tiho, tiho zarzao. A onda me je uhvatilo: zašto sam to uradila? Tako je bilo lepo to ždrebe, a ja sam ga ubila radi supe! Čujem, iza leđa, neko jeca. Osvrnem se, a to nova. – Šta ti je? – upitam. – Žao mi je ždrebeta... – i pune oči suza. – Ah, ah, kakva osetljivost! A što svi mi tri dana nismo ništa okusili? Žao ti je što još nikog nisi branila, ne znaš ti šta znači koračati trideset kilometara dnevno pod punom opremom, i još gladan. Prvo treba Friceve da isteramo, a

onda ćemo da žalimo... Shvataš, onda... Gledam vojnike, oni su me obično podbadali, zadirkivali... sada me niko ne gleda, kao da me ne primećuju, svako se bavi svojim poslom... A ja, šta ću, sednem i počnem da plačem. Kao da sam nekakva živoderka, kao da mogu hladno svakog da ubijem. A od detinjstva sam volela životinje. Još sam išla u školu kada nam se krava razbolela pa su je zaklali. Plakala sam dva dana. Mama se plašila da će mi se nešto desiti, toliko sam plakala. A ovde – tup! – i opalila po nezaštićenom ždrebencetu... A on je bio prvi kog sam videla posle dve godine... Uveče nam donose večeru. Kuvar će: ‘Bravo, junačino, snajperko... Danas imamo šnicle...’ Postavili nam šnicle i otišli. A moje devojke sede, ne primiču se večeri. Shvatila sam o čemu je reč, i krenu mi suze i ja izletim iz bunkera... Devojke za mnom, onda stanu uglas da me teše. Brzo su podelile šnicle i prionule na jelo... Eto kako je bilo... Da... To se ne zaboravlja... Noću smo obično pričale. O čemu smo mogle? O kući, naravno, svako je pričao o svojoj mami, kome su otac i brat otišli u rat. I šta će biti s nama kad se vratimo iz rata. I hoćemo li se udati, i da li će nas muževi voleti? Naš kapetan se smejao i govorio: – E, devojke! Odlične ste u svemu, ali bih se bojao da se posle rata oženim vama. Ruka precizna, tanjir baciš u čelo i ubiješ na mestu. Muža sam srela u ratu, bili smo u istom puku. Na dva mesta je bio ranjen, kontuzovan. Rat je prošao od početka do kraja, celog života je bio vojno lice. Njemu ne treba da objašnjavam šta je to rat. Odakle sam došla. Kakva sam. Ako progovorim povišenim tonom, on ili ne primećuje, ili oćuti. I živimo već trideset pet godina kao jedna duša. Odgajili smo dvoje dece, pružili im visoko obrazovanje. Sina i ćerku. Šta još da vam pričam... Demobilisali su me i – doputujem u Moskvu. A od Moskve treba da se putuje i da se još nekoliko kilometara ide peške. Sada je tamo metro, a onda su bili voćnjaci i duboke močvare. Jedna je bila baš velika, trebalo je preći na drugu stranu. A već se smrklo kad sam stigla i naravno da sam se plašila da idem kroz nju. Stojim i ne znam šta ću: da li da se vraćam i čekam da svane, ili da skupim hrabrost i da krenem. Kad sad pomislim, tako mi je smešno – ceo front sam prošla, svega sam se nagledala, i mnogo smrti i svega ostalog, a plašim se da prođem kroz močvaru. Pokazalo se da nas rat nije ništa promenio. U vagonu, kada smo se vraćali iz Nemačke kući, nekome je iz ruksaka iskočio miš, a sve naše devojke su tako počele da vrište, one što su bile na gornjim krevetima naglavačke su poskakale. A kapetan koji je bio s nama začudio se: ‘Svaka ima po orden, a bojite se miševa.’

Na moju sreću, naiđe jedan kamion. Pomislim: zaustaviću ga. Kamion se zaustavi. – Može li do Djakovskog? – kažem. – I ja idem do Djakovskog – smeje se mladić. Uskočim u kabinu, on prihvati moj kofer i krenemo. Vidi on da sam u uniformi, vidi ordenje. Pita: – Koliko si Nemaca ubila? Kažem mu: – Sedamdeset pet. A on, pomalo sa smeškom: – Lažeš, možda nijednog nisi ni videla? I ja ga odjednom prepoznam: – Jesi li ti Koljka Čižov? Pa sećaš se, ja sam ti kravatu vezivala? Jedno vreme sam, do rata, u školi bila pionirski rukovodilac. – Jesi li ti to, Maruska? – Ja... – Stvarno? – i zaustavi kola. – Hajde, vozi me do kuće, šta ti je, što staješ na pola puta? – Meni u očima suze. I vidim: i kod njega. Takav je to bio susret! Kad smo stigli do kuće, on trči s koferom mojoj majci: – Brže, dovezao sam vam ćerku! Nikada to neću zaboraviti... Kako može da se zaboravi takvo nešto? Vratila sam se i sve je trebalo početi iz početka. Učila sam da hodam u cipelama, na frontu sam tri godine bila u čizmama. Navikli smo se na opasače, sad nam je izgledalo da odeća na nama visi kao vreća, nekako se neugodno osećaš. Sa užasom sam gledala u suknju. I u haljinu. Suknje nismo priznavale, sve vreme smo bile u pantalonama, uveče ih prostreš pod sebe, legneš i smatraš da si ih ispeglala. Doduše, ne sasvim suve. Izađeš na mraz, a one se skorile. A sada ideš u građanskoj odeći, u cipelama, sretneš oficira i ruka se nesvesno diže u pozdrav. Navikli smo na državni obrok, sada dođeš u pekaru, uzmeš hleba koliko ti treba i zaboraviš da platiš. Prodavačica te poznaje, shvata u čemu je stvar i neprijatno joj je da te podseti, a ti uzmeš, ne platiš i odeš. Posle te grize savest, sutradan ideš da kupiš nešto drugo i plaćaš i za ono od juče. Prodavci se nisu ljutili, znali su nas... Trebalo je ponovo učiti običan život. Setiti ga se. S kim

to podeliti? Dotrčiš kod susetke... Kod mame... ... Još nešto mislim... koliko je dugo trajao rat? Četiri godine. Vrlo dugo... a ja se ne sećam ni ptica, ni cveća... Sigurno ih je bilo, ali ja ih se ne sećam... Čudno, zar ne? I zar se mogu snimati filmovi o ratu u boji? Tamo je sve crno. Samo krv ima drugu boju, samo je krv crvena... Tek smo nedavno, pre osam godina, našli našu Mašu Alhimovnu. Komandir divizije je bio ranjen, ona je puzeći išla ka njemu da ga spase. I ispred nje je eksplodirala granata. Komandir je poginuo, ona nije uspela da dopuzi i obe noge su joj bile smrvljene. Nosili smo je u medicinski sanitarni bataljon, a ona nas je molila: ‘Devojke, streljajte me... Kome sam ovakva potrebna?’ Tako nas je molila i molila... Smestiii su je u bolnicu, a mi smo krenuli dalje. Izgubio joj se svaki trag. Nismo znali gde je, šta se s njom događa. Svuda smo pisali, niko nam nije mogao dati odgovor. Pomogli su nam izvidnici Sedamdeset treće moskovske škole. Ti mladići, te devojke... Našli su je u Domu invalida trideset godina kako se rat završio, negde u Altaju. Vrlo daleko. Za sve te godine, vukla se po bolnicama, radili su joj na desetine operacija. Rođenoj majci se nije javila da je živa. Možete li to da zamislite? Eto šta je rat... Dovezli smo je na naš susret. Sedela je u predsedništvu i plakala. Onda smo je odveli kod majke... Nisu se videle preko trideset godina... Majka je skoro pomerila pameću: ‘Kakva sreća što mi srce nije ranije prepuklo od tuge. Kakva sreća!’ A Mašenjka je ponavljala: ‘Sada mi nije strašno da se sretnemo. Sad sam već stara.’ Da... Ukratko... Takav je rat... Sećam se, ležim noću u rovu. Ne spavam. Negde artiljerija radi. Naši streljaju... Tako mi se ne umire... Dala sam zakletvu, vojničku zakletvu, daću život ako treba, ali ipak mi se ne umire. Odande i ako se živ vratiš, duša neće prestati da boli. Sad mislim: bilo bi bolje da me je u nogu, u ruku ranilo, onda bi telo bolelo. Ali duša... Užasno boli... Baš smo sve bile mlade kad smo otišle na front... Devojke... Za vreme rata sam se čak zadevojčila. Mama me je kod kuće izmerila... Porasla sam deset centimetara...“

Na rastanku mi je nevešto pružila svoje vrele ruke i zagrlila me „Oprosti...“

„TREBA DA PORASTETE, DEVOJČICE...

JOŠ

STE ZELENE...“ Glasovi... Desetine glasova... Obrušili su se na mene otkrivajući neuobičajenu istinu i ona, ta istina, nije imala ništa zajedničko s kratkom i od detinjstva poznatom formulom – mi smo pobedili. Desila se trenutna hemijska reakcija: patos se rastvorio u živom tkanju ljudskih sudbina, pokazao se najkraćom živom stvari. Sudbina – to je kad još nešto stoji iza reči. Šta hoću da čujem posle desetina godina? Kako je bilo pod Moskvom ili Staljingradom, opis vojnih operacija, nazive zaboravljenih osvojenih visina? Jesu li mi potrebne priče o prebacivanju poprišta i frontova, o odstupanju i nastupanju, o količini partizanskih ešalona i broju napada, o tome o čemu je već napisano hiljade tomova? Ne, ja tražim drugo. Sakupljam ono što bih nazvala znanjem duha. Idem po tragovima duševnog života, vodim zapis duše. Put duše je za mene važniji od samog događaja, nije mi tako važno, ili nije mi toliko važno, nije mi na prvom mestu „kako je to bilo“, uzbuđuje me i plaši nešto drugo – šta se tamo događalo sa čovekom? Šta je on tamo video i razumeo? Uopšte o životu i smrti? Najzad – o sebi samom? Pišem istoriju osećanja... Istoriju duše... Ne istoriju rata ili države i ne život heroja, već istoriju malog čoveka, izbačenog iz običnog života u epsku dubinu ogromnog događaja. U Veliku istoriju. Devojke četrdeset prve... Prvo što hoću da ih pitam: otkuda su? Zašto ih je bilo toliko mnogo? Kako su odlučile da isto kao muškarci uzmu oružje u ruke? Da pucaju, miniraju, podmeću bombe – ubijaju? Tim pitanjem se još u devetnaestom veku bavio Puškin, objavljujući u“Savremeniku“ odlomak iz zapisa devojke konjanika Nadežde Durove, koja je učestvovala u ratu s Napoleonom: „Koji su razlozi naterali mladu devojku iz ugledne plemićke porodice da napusti očinski dom, da se odrekne svog pola, da preuzme na sebe poslove i obaveze kojih se i muškarci plaše i da se javi na bojno polje, i to kakvo! Napoleonovo! Šta ju je pobudilo? Tajne, porodične muke? Uspaljena mašta? Urođena neukrotiva sklonost? Ljubav?“ Zaista – šta?! Posle više od sto godina, isto pitanje...

O KLETVAMA I MOLITVAMA

„Hoću da govorim... Da govorim! Da se ispričam! Najzad i nas neko hoće da čuje. Toliko godina smo ćutale. Čak smo i u kući ćutale. Desetine godina. Prve godine, kad sam se vratila iz rata, samo sam pričala, po ceo dan. Niko me nije slušao. I onda sam zaćutala... Dobro je što si došla. Sve vreme sam nekoga čekala, znala sam da će neko doći. Mora doći. Tada sam bila mlada. Sasvim mlada. Žao mi je. Znaš šta? Nisam umela čak ni da zapamtim... Nekoliko dana pre izbijanja rata, razgovarala sam s prijateljicom, bile smo ubeđene da nikakvog rata neće biti. Pošle smo u bioskop, pre filma su prikazivali žurnal: Ribentrop i Molotov pružaju jedan drugom ruku. U svesti su nam se urezale reči spikera da je Nemačka – verni prijatelj Sovjetskog Saveza. Nije prošlo ni mesec dana, a nemačka vojska je već bila pod Moskvom... Nas je u porodici osmoro dece, prve četiri sve devojčice, ja sam bila najstarija. Tata dolazi jednog dana s posla i plače: ‘Nekad sam se radovao što imam prvo devojčice... Neveste... A sada kod svakog neko ide na front, a kod nas nema ko... Ja sam star, neće me uzeti, vi ste devojčurci, a dečaci su mali...’ To se u porodici nekako teško podnosilo. Organizovan je kurs za medicinske sestre, i otac odvede tamo sestru i mene. Ja sam imala petnaest, a sestra četrnaest godina. Kazao je: ‘Ovo je sve što ja mogu da dam za pobedu... Moje devojčice...’ Drugih misli tada nije bilo. Posle godinu dana, bila sam na frontu...“ Natalija Ivanovna Sergejeva, redov, sanitarka „Prvih dana... U gradu pometnja. Haos. Strah ledi kosti. Love nekakve špijune. Ubeđivali smo jedan drugog: ‘Ne nasedajte na provokaciju.’ Niko nije mogao ni da pomisli da je naša armija pretrpela katastrofu, potukli su je za nekoliko nedelja. Učili su nas da ćemo ratovati na tuđoj teritoriji. ‘Ni pedlja svoje zemlje nećemo dati...’ A sada odstupamo... Pre rata su išle glasine da se Hitler sprema da napadne Sovjetski Savez, ali su se ti razgovori strogo prekidali. Presecali su ih odgovarajući organi... Jasno vam je koji su to organi? NKVD... Čekisti. Ako su ljudi šaputali, to je bilo kod kuće, u kuhinji, a u zajedničkim stanovima – samo u svojoj sobi, iza zatvorenih vrata, ili u kupatilu, ali se prethodno pustila voda iz česme. Ali kada je Staljin progovorio... Obratio nam se rečima: ‘Braćo i sestre...’ Tada smo zaboravili na sve što nam je radio... Naš ujak je sedeo u logoru, mamin brat, bio je železničar, stari komunista. Uhapsili su ga na radnom mestu... Jasno vam je – ko? NKVD... Našeg omiljenog ujaka, znali smo da ni za šta nije kriv. Verovali smo. Bio je odlikovan još u građanskom ratu... Ali, posle Staljinovih reči, mama je rekla: ‘Moramo da branimo Domovinu, a posle ćemo prosuditi.’ Domovinu su svi

voleli. Odmah sam otrčala u vojni odsek. Sa anginom sam otrčala, još mi nije bila pala temperatura. Ali nisam mogla da čekam...“ Jelena Antonovna Kudina, redov, šofer

„Naša majka nije imala sinove... raslo je pet kćeri. Objavili su: ‘Rat!’ Imala sam odličan sluh. Maštala sam da idem na muzičku akademiju. Odlučila sam da će moj sluh poslužiti na frontu, biću vezista. Evakuisali smo se u Staljingrad. A kad je Staljingrad bio opkoljen, dobrovoljno smo pošle na front... Sve smo pošle... Cela porodica: mama i pet kćeri, a otac je u to vreme već ratovao...“ Antonina Maksimovna Knjazeva, mlađi vodnik, vezista „Svi smo imali samo jednu želju: da idemo u vojni odsek i da molimo da nas prime na front... Da li smo se plašile? Sigurno da jesmo... Ali svejedno... Pođemo u vojni odsek, a tamo nam kažu: ‘Treba da porastete, devojčice... Još ste zelene...’ A imale smo po šesnaest – sedamnaest godina... Ali ja sam uspela, mene su uzeli. Htela sam s drugaricom u snajpersku školu, ali su nam kazali: ‘Bićete milicionari. Nemamo kad da vas podučavamo.’ Mama je nekoliko dana dežurala na stanici, kad će nas povesti. Videla je kako smo išle prema vagonima, predala mi je pirog, deset jaja, i pala u nesvest...“ Tatjana Jefimovna Semjonova, vodnik, milicionar „Svet se najednom promenio... Sećam se prvih dana... Mama je stajala uveče kraj prozora i molila se. Nisam znala da mama veruje u Boga. Samo je gledala u nebo... Mene su mobilisali, bila sam lekar. Pošla sam iz osećanja duga. Tata je išao u vojni odsek ujutru rano. Išao je da podigne moje uverenje, i zato je išao rano, da bi svi u selu videli da mu je ćerka na frontu...“ Jefrosinja Grigorjevna Breus, kapetan, lekar „Leto... Poslednji miran dan... Uveče smo na igranci. Imamo po šesnaest godina. Išli smo u grupi, zajedno ispraćamo jednu, pa drugu. Još se nismo izdvajali po parovima. Idemo, na primer, šest dečaka i šest devojaka. I već posle dva dana, te mladiće, polaznike tenkovske škole, koji su nas

pratili sa igranke, dovozili su osakaćene, u zavojima. To je bio užas! Užas! Ako sam čula da se neko smeje, nisam mu to oprostila. Kako se može smejati, kako se može radovati bilo čemu, kada je ovakav rat? Ubrzo je otac otišao u rezervni sastav. U kući smo ostali sami mala braća i ja. Braća su rođena trideset četvrte i trideset osme godine. I kazala sam mami da ću da idem na front. Plakala je, i ja sam noću plakala. Ali sam kidnula iz kuće... Mami sam pisala iz čete. Odande me nikako nije mogla vratiti...“ Lilija Mihajlovna Butko, hirurška medicinska sestra „Naredba: da se postrojimo. Postrojile smo se po visini, a ja najmanja. Komandir ide, gleda. Prilazi mi: – Šta je, Djujmovočka? Šta ćeš ti da radiš? Da se možda vratiš mami i malo odrasteš? A mamu više nisam imala... Poginula je za vreme bombardovanja...“ Polina Semjonovna Nozdračeva, sanitarni instruktor „Molila sam mamu... Molila sam je: samo nemoj da plačeš... Nije bila noć, ali se smrklo i čuo se neprekidan jauk. Nisu one plakale, naše majke, kad su ispraćale ćerke, one su cvilele. Ali moja mama nije plakala, stajala je kao okamenjena. Zar njoj nije bilo žao mene? Držala se, plašila se da ja ne počnem da jaučem. Bila sam mamina ćerka, u kući su me mazili. A tu su me ošišali kao dečaka, samo su mi jednu malu ćubu ostavili. Ona i tata nisu hteli da me puste, a ja sam samo vikala: na front, na front, na front! Oni plakati što sad vise u muzeju: ‘Domovina-mati zove!’ ‘Šta si ti uradio za front?’ – na mene su veoma delovali. Sve vreme su mi bili pred očima. A pesme? ‘Ustaj, zemljo ogromna... Ustaj u smrtni boj...’ Smatrala sam da u pozadini mogu da ostanu starije žene, a da sam ja ipak dužna da odem na front. Pretkraj rata, naša je cela porodica ratovala. Otac, mama, sestra, svi oni su postali železničari. Išli su odmah iza fronta i pravili prugu. Medalju za pobedu smo dobili svi: otac, majka, sestra i ja...“ Jevgenija Sergejevna Sapronova, gardijski vodnik, avio-mehaničar „Do rata sam radila u vojsci kao telefonista... Naša jedinica se nalazila u Borisovu, kamo je rat dopro još prvih nedelja, ali nedaleko su živeli roditelji, mogla sam da se vratim njima i da se zajedno evakuišemo. No napravila sam drugi izbor... Iz Borisova sam se sa svojom jedinicom evakuisala u Mogiljev. Nemci su

bombardovali grad, posebno aerodrom. A mi smo tamo uspostavili vezu. Dan i noć – bombardovanje... Vojska odstupa... Načelnik veze nas sve postroji. Mi nismo služile vojsku, nismo bile vojnici, bile smo dobrovoljci. Kaže nam: – Devojke, počeo je žestok rat. Vama devojkama će biti vrlo teško. Dok još nije kasno, ako neko hoće, može da se vrati kući. A one koje žele da ostanu, korak napred... I sve devojke, kao jedna, načine korak napred. Bilo nas je dvadeset. Sve smo bile spremne da branimo Domovinu. A pre rata nisam volela knjige o ratu, volela sam da čitam o ljubavi. A ovde?! Radile smo dan i noć, cela dvadeset četiri sata. Vojnici nam donesu porcije, prezalogajimo, malo odremamo, tu pored aparata, i ponovo na posao. Nisam imala vremena da operem kosu, pa sam zamolila: ‘Devojke, odsecite mi kosu...’“ Galina Dmitrijevna Zapoljska, telefonista „Stalno smo išle u vojni odsek... I kada smo ponovo došle, po ko zna koji put već, ne sećam se, vojni komandant nas je umalo isterao: ‘Kad biste bar imale neku specijalnost. Kad biste bile medicinske sestre, šoferi... Šta umete da radite? Šta ćete raditi u ratu?’ Nismo razumele da mi smetamo ljudima da rade. Sebi nismo postavljale takvo pitanje: šta ćemo da radimo? Htele smo da ratujemo, i to je sve. Nije nam padalo na pamet da ratovati znači da nešto konkretno umeš da radiš, nešto što je potrebno. I on nas je zbunio svojim pitanjem. Nekoliko devojaka i ja pošle smo na kurseve za medicinske sestre. Kazali su nam da treba da učimo šest meseci. Odlučile smo da nećemo, dugo nam je, ne odgovara nam. Ali bili su i kursevi koji su trajali tri meseca. Istina, i tri meseca je, smatrale smo, isto tako dugo. Ti kursevi su se baš privodili kraju. Pitale smo da nas puste na ispit. Vežbe su trajale još mesec dana. Noću smo bile na praksi, u bolnici, a danju smo učile. Čim smo položile ispite, poslali su nas u vojni odsek. Ispalo je da smo učile nešto više od mesec dana... Ali nisu nas uputili na front, već u bolnicu. To je bio kraj avgusta četrdeset prve. A u februaru sam otišla iz bolnice, može se reći, pobegla, dezertirala, drukčije se ne može reći. Bez dokumenata, bez ičega, pobegla sam u sanitarni voz. Napisala sam ceduljicu: ‘Neću doći na dežurstvo. Odlazim na front.’ I to je sve...“ Jelena Pavlovna Jakovljeva, stariji vodnik, medicinska sestra

„Tog dana sam imala sastanak... Letela sam na krilima... Mislila sam da će mi tog dana priznati da me voli, a došao je tužan: ‘Vera, rat! Pravo iz škole nas šalju na front.’ On je bio vojnik, pitomac. I ja sam odmah sebe zamislila kao Jovanku Orleanku. Samo na front, i samo pušku u ruke, mada do tada ni muvu nisam ubila. Treba da budemo zajedno. Samo da smo zajedno! Potrčala sam u vojni odsek, ali su me surovo odbili: ‘Tamo su potrebni samo medicinski radnici i treba da se obučavaju šest meseci.’ Šest meseci – to je mnogo, poludeću! Nekako su me ubedili da treba da učim. Dobro, učiću, ali ne za medicinsku sestru... Hoću da pucam. Da pucam kao i on. Nekako sam bila spremna na to. U našoj školi često su gostovali heroji građanskog rata i oni što su ratovali u Španiji. Devojčice su se osećale ravnopravno s dečacima, nisu nas delili. Sasvim suprotno, od detinjstva, od škole smo slušali: ‘Devojke – za volan traktora!’ A tu je još i ljubav! Već sam zamišljala kako ćemo zajedno poginuti. U istoj bici... Išla sam na pozorišnu akademiju. Maštala sam da postanem glumica. Moj idol je bila Larisa Rajsner. Žena komesar u kožnoj jakni... Dopadalo mi se što je lepa...“ Vera Danilovceva, vodnik, snajperista „Moje prijatelje, svi su bili stariji, pokupili su na front... Strašno sam plakala što sam ostala sama, što nisu uzeli i mene. Kazali su mi: ‘Devojko, ti treba da učiš.’ Nije vredelo da ih ubeđujem, svi su hrlili na front. Molili... Nisam dugo učila. Ubrzo je došao dekan i saopštio nam: – Kad se završi rat, devojke, nastavićete sa učenjem. Sada treba braniti Domovinu... Na front su nas pratili šefovi fabrike. Bilo je leto. Zapamtila sam da su svi vagoni bili u zelenilu, u cveću... Donosili su nam poklone. Meni je zapalo najukusnije domaće pecivo i lep džemper. S takvim zanosom sam plesala na peronu ukrajinski narodni ples! Mama mi je napisala molitvu. Stavila sam je u medaljon, možda mi je pomogla – vratila sam se kući. Pred bitku sam ljubila medaljon...“ Ana Nikolajevna Hrolovič, medicinska sestra „Bila sam pilot... Kada sam učila još u sedmom razredu, doleteo je avion. To su bile one godine, zamislite 1936. Tada je to bila retkost. I pojavio se poziv: ‘Devojke i mladići – u avion!’ Ja sam, naravno, kao komsomolka, bila u prvim redovima. Odmah sam se upisala u aero-klub. Otac je, doduše, bio kategorički protiv. Do

tada su u našoj porodici svi bili metalurzi, nekoliko naraštaja metalurgatopioničara. I otac je smatrao da je metalurg ženski posao, a da pilot nije. Načelnik aero-kluba je za to saznao i odlučio da provoza oca u avionu. Podigli smo se zajedno u vazduh, i od tada nije više bio protiv. Dopalo mu se. Aero-klub sam završila s odličjem, dobro sam skakala s padobranom. Do rata sam uspela i da se udam i da rodim devojčicu. Nisam odmah dospela na front. U našem aero-klubu počele su razne reorganizacije: muškarce su skupljali za front, a zamenjivale smo ih mi, žene. Podučavali smo kursiste. Bilo je mnogo posla, radili smo od jutra do večeri. Na rukama mi je ostala devojčica, sve vreme smo živeli u kampu. Ujutru je zatvorim, nahranim, dam joj kašu, i mi od četiri sata ujutru već letimo. Vraćam se uveče, ona, ih je pojela ili nije, sva je umazana tom kašom. Imala je tri godine. Više čak i ne plače, samo me gleda. Imala je krupne oči, kao moj muž. Krajem četrdeset prve, poslali su mi smrtovnicu: muž je poginuo kod Moskve, Bio je pilot, komandir čete. Volela sam svoju ćerku, ali sam je odvela kod rođaka. Onda sam molila da me pošalju na front... Poslednja noć... Celu noć sam provela pored detetovog kreveta, klečeći...“ Antonina Grigorjevna Bondareva, gardijski poručnik, stariji pilot „Tek sam bila napunila osamnaest godina... Sva sam srećna, rođendan mi je. Kad odjednom, objava: ‘Rat!’ Sećam se kako su ljudi plakali. Koga god sam videla tog dana, svi su plakali. Neki su se čak molili. Bilo je neprirodno... Ljudi se na ulici mole i krste. U školi su nas učili da Bog ne postoji. Ali gde su naši tenkovi i naši lepi avioni? Uvele smo ih viđali na paradama. Ponosili se! Gde su naše vojskovođe? Buđoni... Bili smo zbunjeni. A onda smo počeli da razmišljamo: kako da pobedimo? Studirala sam na drugoj godini više škole za akušerskog pomoćnika u Sverdlovsku. I odmah sam pomislila: ‘Ako je rat, znači: mora se na front.’ Moj tata je stari komunista, politički zatvorenik. Od detinjstva nam je govorio da je Domovina sve, da Domovinu treba braniti. Tako sam bila vaspitana, ako ja ne pođem, ko će? Ja moram...“ Serafima Ivanovna Panasenko, mlađi poručnik, lekarski pomoćnik motostreljačkog bataljona „Komandir pita: – Šta hoćeš da budeš? – Oficir!

Poslali su me u Smolensku artiljerijsku višu školu. Položila sam sve ispite za prijem. Zove me direktor: – Ispite ste dobro položili, ali ne možemo da vas primimo. – Zašto? – U istoriji sovjetske artiljerije, takvo nešto nikad nije bilo. – Ako nije bilo, biće. Odavde idem samo na front. I otići ću samo kao oficir... Čak sam to već kući napisala... Išla sam obučena u muško. Devojke su mi čak hvatale beleške. Ali školu sam završila...“ Ana Stepanovna Mavreško, poručnik, komandir vatrenog voda „Moj tata je učesnik građanskog rata, komandir odreda. Mama je uvek bila s njim. Ona je milosrdna sestra. O našoj porodici je pred rat pisalo u ‘Komsomolskoj pravdi’. Došao je rat, i kako se sad može studirati? Pobegla sam s fakulteta. Nisam bila sama. Nikome nije bilo do ispita. Smatrali smo da nam je mesto u ratu, da medicinski radnici treba da idu prvi. Ali evakuisali su nas u Pjatigorsk. Imala sam potvrdu da studiram na trećoj godini medicinskog fakulteta. Tek posle treće godine morali smo da idemo na prvu lekarsku praksu. U Pjatigorsku sam odmah dospela u bolnicu i, zamislite – odmah sto četrdeset teških ranjenika... Nije bilo dovoljno krvi. Ti ležeš na jedan sto, ranjenik na drugi. I direktna transfuzija... Treba četiristo grama... ustaneš, daju ti kakao i parče belog hleba. Malo se potkrepiš i ideš da radiš, jedanput sam popila kakao, pojela taj komad hleba i ustala da pođem, a sve mi se mutilo pred očima. Noćima nismo spavali... No to ipak nije bio front. A ja sam htela na front. Htela sam budem kao moji roditelji. Omiljena mi je slika na kojoj su tata i mama u kožnim jaknama. Oni su bili neobični ljudi. Već sam vam kazala: ceo građanski rat su zajedno prošli. Tamo sam se i ja rodila. U jednom ratu sam se rodila, u drugom sam uspela da odrastem...“ Esten Borisovna Kožemjatnikova, desetar, lekarski pomoćnik „U decembru četrdeset treće godine, rasformirali su našu četu. Sve devojke su poslali kući, ali ja sam čula da blizu Moskve postoji snajperska škola. I, kad su me prozvali, kazala sam da nikud neću ići, da sam dužna da uzmem pušku u ruku i idem na prvu borbenu liniju. Sve ostalo su – gluposti. Telefon je – telefon. A ja

treba da uzmem oružje i da se sama svetim. Znala sam da mi niko od bližnjih nije ostao. Mame moje više nema... Poslali su me u snajpersku školu i završila sam je sa odličnim. Danas sam je završila, a sutradan sam otišla da molim da idem na front, zato što su sve slali, a mene su hteli da ostave da budem instruktor u školi. A ja na to nisam htela ni da pomislim...“ Sofija Mihajlovna Krigelj, stariji vodnik, snajperista „Upisali su me u puk veze... Nikada ja ne bih pošla, ne bih pristala, jer nisam znala šta znači ratovati. Došao kod nas komandant divizije, postrojili smo se. S nama je bila Mašenjka Sungurova. I ta Maša izlazi iz stroja: – Druže generale, dozvolite da se obratim. On kaže: – Obratite se, obratite se, borac Sungurova! – Redov Singurova moli da je oslobodite službe veziste i uputite tamo gde se puca. Shvatate, sve smo bile takve. Ne mogu to da iskažem, ne mogu da nađem reči da objasnim to naše stanje. Bile smo tako nastrojene da smo smatrale da je to čime se bavimo nedovoljno, da nas to ponižava, da treba da budemo u prvim borbenim redovima. Generalu je odmah nestao osmeh: – Devojke moje! (A da ste videli kakve smo tada bile, izgladnele, neispavane, jednom rečju: nije nam se obratio kao komandant, već kao otac.) Vi sigurno ne razumete svoju ulogu na frontu, vi ste naše oči i uši, armija bez vezista je kao čovek bez krvi... Mašenjka Sungurova prva nije izdržala: – Druže generale, redov Singurova, kao bajonet, spremna je da ispuni svaki vaš zadatak! Posle smo je do kraja rata tako zvali, „Bajonet“. ... U junu 1943. godine, kod Kurska nam daju zastave puka, a naš puk, Sto dvadeset deveti posebni puk veze Šezdeset pete armije, ima osamdeset procenata žena. I šta hoću da vam kažem... Šta je bilo u nama, šta se događalo u našim dušama, ne možete da pretpostavite. Kada je naš komandant puka dobio zastavu i izdao komandu: ‘Puk, pod zastavom, na kolena!’, mi žene smo bile toliko srećne što nam je ukazao poverenje, što ćemo biti puk kao i ostali, kao tenkovski, streljački... Stojimo i plačemo, svakoj su suze u očima. Svi smo bili

srećni. Daj nam bilo koji zadatak, jer naša Domovina je opasnosti. I reći ću vam, nećete poverovati, ali takav je u meni bio naboj, ceo moj organizam se toliko napregao da je sva moja bolest – a bolovala sam od kokošjeg slepila, zbog gladi i nervne napetosti – odjednom nestala. Shvatate li, sutradan sam bila zdrava, eto šta znači potres u duši...“ Marija Semjonovna Kaliberda, stariji vodnik, vezista „Videla sam kako gori Vilnjus... Sve je gorelo, goreo je čak i kamen. Ostalo mi je u sećanju da je goreo crveni kamen nekog zamka. Prva tri dana sam se strašno plašila: svud okolo ubijeni, ranjeni, a ja, trudna, živa. Trčim drumom i sećam se kako je mama govorila da, ako hoćeš da rodiš lepog sinčića, gledaj samo u nešto lepo, slušaj lepe pesme. A ja trčim i samo vidim požare, smrt vidim, vidim krv. I mislim: ‘Koga ću roditi u tom užasu?’ Moj sinčić nije dugo poživeo. I odmah sam se prijavila u vojsku...“ Marija Sergejevna Kolesnik, mlađi vodnik, artiljerac „Samo što sam odrasla... Devetog juna četrdeset prve napunila sam osamnaest godina, a za manje od dve nedelje počeo je taj prokleti rat. Iz školske klupe pošli smo na izgradnju železničke pruge Gagra – Suhomi. Sakupili su samo omladinu. Zapamtila sam kakav smo hleb jeli. U njemu nije bilo brašna. Bilo je svega i svačega, a najviše vode. Tvrd kao jež... Četrdeset druge godine... Dobrovoljno sam krenula u evakuacionu bolnicu tri hiljade dvesta prvu. To je bila prilično velika frontovska bolnica, koja je pripadala sastavu Zakavkaskog i Severnokavkaskog fronta i posebne Primorske armije. Bitke su bile žestoke, bilo je mnogo ranjenih. Mene su postavili na deljenje hrane – taj posao se radi dvadeset četiri sata, već je jutro, treba deliti doručak, a ti još deliš večeru. Nekoliko meseci kasnije ranjena sam u levu nogu, skakala sam na desnoj, ali sam radila. Posle su mi dali i dužnost sestredomaćina, tu si takođe morao biti na mestu dan i noć. Živela sam na poslu. Tridesetog maja četrdeset treće... Tačno u jedan sat po podne bio je masovni napad na Krasnodar. Iskočila sam iz zgrade da vidim kako su uspeli da otpreme ranjenike sa železničke stanice. Dve bombe su pogodile šupu gde se čuvala municija. Pred mojim očima, sanduci su izleteli na visinu petospratnice i eksplodirali su. Mene je uraganski talas bacio na zid od cigala. Izgubila sam svest... Kada sam se osvestila, bilo je šest sati uveče. Prodrmala sam glavu, ruke... povredila sam levo oko i ušla na odeljenje sva u krvi. U hodniku me je srela starija sestra, nije me prepoznala, pitala je: ‘Ko ste vi? Odakle ste?’ Kad je prišla bliže, poznala me je i kaže: ‘Gde si ti toliko dugo, Ksenja? Ranjenici gladni,

a tebe nema.’ Brzo mi je previla glavu, levu ruku iznad lakta, i krenula sam da delim večeru. Pred očima mi se mutilo, znoj je lio s mene... Delim večeru i odjednom padnem. Osvestili su me, samo sam čula: ‘Brže!... Brže!...’ Posle nekoliko dana sam teškim ranjenicima davala krv. Ljudi su umirali... Dvadeset meseci niko me nije odmenio, nisu mi organizovali smenu. Leva noga natekla do kolena, u zavojima, ruku su ponovo operisali, takođe u zavojima, glava zavijena... Nema sportiste na svetu koji bi u takvom stanju proskakao dvadeset meseci dan i noć. Ja sam sve to izdržala. Toliko sam se promenila u ratu da me mama nije poznala kad sam se vratila. Pokazali su mi gde živi, prišla sam vratima, zakucala. Čujem odgovor: – Da, da... Ušla sam, pozdravila se i kazala: – Mogu li da prenoćim? Mama je raspaljivala peć, a moja dva mlađa brata su sedela na podu na gomili slame, goli, nisu imali šta da obuku. Mama me nije prepoznala i odgovara: – Idite dalje. Ponovo molim, može li nekako. A mama će: – Vidite, građanko, kako živimo. I pored toga, kod nas je mnogo vojnika spavalo. Idite dalje dok se ne smrkne. Priđem joj bliže, ona opet: – Građanko, idite dalje dok ne padne mrak. Ja priđem još bliže, zagrlim je i izgovorim: – Mama, mamice! Tada su se svi bacili na mene i počeli da ridaju... Sada živim na Krimu... Sve je kod nas sada uređeno, sve je u cveću, svaki dan gledam kroz prozor u more, ali patim od bolova, ni sada nemam žensko lice. Često plačem. Ne mogu da se osmehujem, svaki dan uzdišem. Živim u svojim uspomenama...“ Ksenija Sergejevna Osatčeva, redov, sestra-domaćica

O MIRISU STRAHA I KOFERU BOMBONA „Kad sam odlazila na front... bio je predivan dan. Svetao vazduh i sitna, sitna

kiša. Tako je bilo lepo! Izašla sam ujutru, stojim i gledam: zar je moguće da se ovamo neću vratiti? Da neću videti naš vrt... Našu ulicu... Mama je plakala, uhvatila me je i nije me puštala. Već sam krenula, ona me stigla, zagrlila i ne pušta...“ Olga Mitrofanovna Ružnicka, vodnik, medicinska sestra „Ja sam vaspitanica dečjeg doma. Taman smo završili sedmi razred i spremali se za matursko veče. Ali direktor Vasilij Nikiforovič Zimonec (i danas se s njim dopisujem, on me zove ‘kćeri’) sakupio nas je i kazao: ‘Deco, počeo je rat!’ Čekali smo evakuaciju. Naš dečji dom je bio kod Vinice. Ali naredba za evakuaciju nije stizala i Vasilij Nikiforovič odluči: ‘Deco, snaći ćemo se sami, kako možemo.’ I poveo nas je peške na stanicu, samo je zamolio da stariji paze na mlađe. ‘Uzmite šta možete’, kazao je. A šta smo mogli da uzmemo? Po parče hleba... Dugo smo išli peške, onda vozom. Tako smo stigli do Penze. Odatle su nas uputili u Buzuluk. Tamo, u Buzuluku, najzad smo osetili da nad nama ne lete bombe. Prvo su nas smestili u crkvu, a posle su nam dali odvojenu kuću. Direktor je rekao: ‘Deco, vi sigurno hoćete da učite, ali treba pomoći Domovini. Pođite, neko u fabriku, neko u školu zanata, a mali neka ostanu ovde.’ Izrazila sam želju da idem u školu zanata. Danju smo učili, noću radili u fabrici. Nisam imala ni šesnaest godina. Bilo je i mlađih od mene. Tezga je bila velika, morali smo da stajemo na drvene panjeve da bismo mogli da radimo. Izrađivali smo bodeže, brusili ih na tezgama za brušenje... Sve za Pobedu... Onda su sve devojke odlučile – čitale smo u ‘Pravdi’ o Zoji Kosmodemjanskoj – da idu na front. Partija nas je vaspitala da od Domovine nema ništa skuplje. Ona mi je spasla život, nije mi dala da umrem od gladi. (Plače.) Školovala me je, da nije bilo rata, uverena sam, i fakultet bih završila. Ali ceo moj fakultet je otišao na front. I ja se ponosim time...“ Sofija Ivanovna Šerevera, mlađi gardijski poručnik, radio-telegrafista „Mamu svoju ne pamtim, ostali su mi u sećanju samo obrisi njenog lica. Kada je više nije bilo, imala sam tri godine. Otac je služio na Dalekom istoku, bio je vojni kadar. Naučio me je da jašem. To mi je bio najjači doživljaj iz detinjstva. Otac nije želeo da odrastem kao razmažena gospođica. U Lenjingradu sam od svoje pete godine živela s tetkom. A moja tetka je u rusko-japanskom ratu bila milosrdna sestra. Kakva sam bila u detinjstvu? Za opkladu sam skakala s prvog sprata škole. Volela sam fudbal, uvek sam igrala s dečacima, bila sam golman. Kad je počeo

Finski rat, pobegla sam tamo. A četrdeset prve sam taman završila sedam razreda i uspela da predam dokumenta u višu tehničku školu. Tetka plače: ‘Rat!’, a ja se obradovala što ću ići na front... Otkud sam znala šta je to krv? Kada se osnovala Prva gardijska divizija narodne vojske, nas nekoliko devojaka su uzeli u medicinski sanitarni bataljon. Javim se tetki: – Odlazim na front. Na drugom kraju žice čujem: – Marš kući! Ručak se već ohladio. Spustim slušalicu. Posle mi je bilo žao nje. Počela je blokada, a ona je ostala sama. I stara. Sećam se, pustili su me u grad. Pre nego što ću kod tetke, svratim u prodavnicu. Do rata je strašno volela bombone. Kažem: – Dajte mi bombone. Prodavačica me je gledala kao da sam poludela. Nisam tada razumela šta su to kartice, šta je to blokada. I tad se svi ljudi u redu okrenu prema meni, a moja puška veća od mene same. Kad su nam ih davali, pomislila sam: ‘Kad ću porasti do ove puške?’ I svi su odjednom počeli da mole, ceo red: – Dajte joj bombone, otcepite od nas talone. I dali su mi. Na ulici su skupljali pomoć za front. Na stolovima na trgu bile su gomile priloga, ljudi su dolazili i skidali sa sebe, neko prsten, neko zlatne minđuše... Satove su donosili, novac... Niko ništa nije beležio, nije davao potvrde... Žene su skidale s prstiju burme... Do danas ne mogu to zaboravim, kao ni tu kesicu bombona. I došla je naredba iza broja dvesta dvadeset sedam: ‘Ni korak nazad!’ Ako odstupiš – streljanje! Na licu mesta! Ili na sud i u specijalne kaznene bataljone. One koji su tu dospevali zvali smo ‘smrtnici’. A one koji pobegnu iz zarobljeništva slali su u posebne logore. Svoji su streljali svoje... Ta naredba je učinila da odmah odrastem. Nismo spavali danima, toliko je bilo ranjenika. Jednom nismo spavali cela tri dana. Mene pošalju da prevezeni ranjenike u bolnicu. Predala sam ranjenike, nazad su kola išla prazna, i ja zaspala. Vratila sam se, a naši svi spadaju s nogu. Sretnem komesara.

– Druže komesaru, ja se stidim. – A zašto? – Spavala sam. – Gde? Ja mu ispričam kako sam vozila ranjenike, kako sam se vraćala prazna i zaspala. – Pa šta? Bravo što si se naspavala. Neka makar jedan čovek bude normalan, ostali spavaju u hodu. A mene je bilo sramota. I s takvom savešću smo prošli ceo rat. U medicinskom sanitarnom bataljonu su se svi lepo ophodili prema meni, ali htela sam da idem u izvidnicu. Kazala sam da ću kidnuti na prvu liniju fronta ako me ne puste. Zamalo su me zbog toga isključili iz Komsomola. Ali sam ipak kidnula... Prva Medalja za hrabrost... Uručili su mi medalju, i tog dana pošli smo na zadatak. I prvi put sam u životu dobila ono... naše... žensko. Kad sam videla krv, ja povičem: – Ranjena sam... U izvidnici je s nama bio lekarski pomoćnik, stariji muškarac. Priđe mi: – Gde si ranjena? – Ne znam... krv... I onda mi je, kao otac, sve objasnio. Petnaest godina posle rata, i dalje sam išla u izvidnicu. Svake noći... A sanjala sam: ili mi je automat otkazao, ili su nas opkolili... Probudiš se, a zubi ti cvokoću. Ne znaš jesi li tamo ili ovde. Kada se rat završio, imala sam tri želje: prvo – najzad neću puzati na stomaku, nego ću se voziti trolejbusom, drugo – kupicu i poješću celu veknu belog hleba, i treće – ispavaću se u beloj posteljini, i da čaršavi šušte. Beli čaršavi.“ Albina Aleksandrovna Gantimurova, stariji vodnik u izvidnici

„...Sin mi je imao dve godine, a ja sam bila trudna, čekala sam drugo dete. I, počeo je rat... I muž je otišao na front... I ja odem kod svojih roditelja i uradim što je trebalo... Razumete? Abortus... Iako je bio zabranjen... Nisam rodila to

detence... Kako da rodim? Unaokolo suze... Rat! Kako da rađam usred smrti? Završila sam kurs šifranta. Prijavila se na front. Htela sam da se osvetim za svoje dete koje nisam mogla da rodim. Za svoju devojčicu... Trebalo je da se rodi devojčica... Molila sam da me stave na prvu borbenu liniju. Ostavili su me u štabu...“ Ljubov Arkadjevna Čarna, mlađi poručnik, šifrant „Odlazili smo iz grada... Svi su odlazili... U podne dvadeset osmog juna četrdeset pete, mi, studenti Smolenskog pedagoškog fakulteta, sakupili smo se u dvorištu štamparije. Zbor je bio kratak. Izašli smo iz grada po starom Smolenskom drumu u pravcu Krasnog. Radi opreznosti, išli smo u odvojenim grupama. Pretkraj dana, vrućina je popustila, lakše se hodalo, pošli smo brže, ne osvrćući se. Došli smo do odmorišta i tek tada pogledali u pravcu istoka. Polovina neba bila je prekrivena crvenom svetlošću, sa udaljenosti od četrdeset kilometara izgledalo je da je svetlost zahvatila ceo grad. Bilo je jasno da ne gori deset kuća, ne gori sto... Gori ceo Smolensk... Imala sam novu, vazdušastu haljinu s volanima. Mnogo se dopadala mojoj drugarici Veri. Nekoliko puta ju je probala. Obećala sam da ću joj je pokloniti za svadbu. Spremala se za udaju. I mladoženja je bio dobar. Kad, odjednom, rat. Odlazimo u rovove. Svoje stvari dajemo komandantu. A šta ću s haljinom? ‘Uzmi, Vera’, govorila sam kad smo odlazile iz grada. Nije je uzela. Izgorela mi je u tom crvenilu. Sve vreme smo išli i osvrtali se. Činilo nam se da nas peče u leđa. Cele noći se nismo zaustavljali, a u zoru smo išli na posao. Kazali su nam da kopamo protivtenkovske rovove. Sedam metara okomit zid, visok tri i po metra. Kopam, a lopata vrela kao vatra, pesak izgleda kao da je crven. Pred očima mi je naša kuća sa cvećem i jorgovanom... Živeli smo u kolibama od pruća na travnjaku u zalivu između dve reke. Žega i vlaga. Komaraca na tone. Pred spavanje ih isteramo iz koliba, a u svitanje ih svejedno ima, probiju se, ne možeš mirno da spavaš. Odatle su me premestili u sanitarnu jedinicu. Tamo smo ležali na podu. Mnogi od nas su se tada razboleli. Imali smo visoku temperaturu. Groznica. Ležim na podu i plačem. Otvaraju se vrata prostorije, doktorka s vrata viče (dalje nije mogla jer su madraci bili zbijeni na podu): ‘Ivanova, imaš plazmodij u krvi.’ Znači, to je kod mene. Nije znala da sam se ja najviše plašila tog plazmodija otkako sam u udžbeniku pročitala o malariji, još u šestom razredu. U tom trenutku se preko zvučnika čulo: ‘Ustaj, ogromna zemljo...’ Tada sam prvi put

čula tu pesmu. Dovezli su me u Kozlovku, nedaleko od Roslavlja, istovarili na klupu, sedim, držim se iz sve snage da ne padnem, slušam kao u snu: – Ova? – Da – kaza lekarski pomoćnik. – Odvedite je u trpezariju. Prvo je nahranite. I evo me u krevetu. Možete li da pojmite šta to znači, ne na zemlji pored vatre, ne u šatoru ispod drveta, nego u bolnici, u toplom, u krevetu. Nisam se budila sedam dana. Pričali su mi da su me sestre budile i hranile, ničega se ne sećam. A kada sam se probudila posle sedam dana, prišao je doktor, pogledao me je i kazao: – Organizam je jak, oporaviće se. I ponovo sam zaspala. U ratu je bilo najteže savladati san. Iz dana u dan si neispavan i nailazio je takav trenutak da čovek nije mogao da vlada sobom. Dok radiš, ne primećuješ, ali ako je predah – popuste noge i svališ se. Na straži sam hodala bez zaustavljanja napred-nazad i govorila stihove naglas. Druge devojke su pevale pesme da ne padnu i ne zaspe.“ Valentina Pavlovna Maksimčuk, artiljerac „Izvozili smo ranjenike iz Minska... Išla sam na visokim potpeticama, stidela sam se što sam niska rastom. Jednu štiklu sam slomila, kad začujem: ‘Desant!’ I bežim bosa, sa cipelama u rukama, i žao mi je bilo, mnogo su bile lepe te cipele. Kad su nas opkolili i kad smo videli da se nećemo izvući, sanitarka Daša i ja smo ustale iz rova, više se nismo skrivale, i stale uspravno: bolje da nam granata odnese glavu nego da nas zarobe, iživljavaće se. I ranjenici, koji su mogli da ustanu, svi su ustali... Kad sam videla prvog vojnika fašistu, nisam mogla da progovorim ni reč, usta su mi se ukočila. A oni idu mladi, veseli, i smeju se. I gde god bi videli hidrant ili bunar, počeli bi da se umivaju. Rukavi su im uvek bili zavrnuti. I peru se, peru... Okolo krv, krici, a oni se peru... I takva ti se mržnja skuplja iznutra da se jedva uzdržavaš. Došla sam kući i dve rubaške sam promenila. Tako sam htela, sve mi se iznutra bunilo što su oni tu. Nisam mogla noćima da spavam. A naša susetka, teta Klava, oduzela se kad je videla da hodaju po našoj zemlji. U svojoj kući... Skoro je umrla, jer nije mogla to da podnese.“ Marija Vasiljevna Žloba, ilegalna radnica

„Nemci su ušli u selo... na velikim crnim motociklima. Gledala sam ih raširenih očiju: bili su mladi, veseli, smejali su se sve vreme. Kikotali su se! Srce je zamiralo što su ovde, na tvojoj zemlji, i još se smeju. Stalno sam maštala da se osvetim, da poginem i da o meni bude napisana knjiga. Da ostane moje ime. O tome sam maštala. Bila sam spremna sve da dam za svoju Domovinu... Devojčicu sam rodila četrdeset treće. Muž i ja smo došli u šumu i prišli partizanima. U močvari, na stogu sena sam je rodila. Pelene sam na sebi sušila, stavim je pod pazuho, zagrejem i opet povijem. Okolo je sve gorelo, spalili su sela s ljudima... Saterivali su ih u škole, u crkve. Polivali kerozinom. Devet sela su spalili u našem Greškom rejonu (tako se zvao do rata, sada je sva teritorija pripala Sluckom rejonu). Moja petogodišnja rođaka, koja je čula naš razgovor, pitala je: ‘Teta Manja, kada izgorim, šta će od mene ostati? Samo čizmice?’ Eto šta su pitala naša deca... Skupljala sam sama ugarke, skupljala sam za drugaricu, njenu porodicu... Nalazili smo kosti, i gde je ostalo parče odeće, neki krajičak, prepoznavali smo ko je. Podigla sam tako jedan komadić, a ona kaže: ‘Mamina suknja...’ I onesvesti se. Neko je kosti skupljao u čaršav, neko u jastučnicu. Šta je ko imao čisto. I u zajednički grob smo ih slagali. Samo bele kosti... I ja sam ih prepoznavala... Posle toga sam išla na svaki zadatak na koji su me slali i nisam se plašila. Htela sam što više, koliko mogu, da pomognem. Ništa nisam žalila. Dete mi je bilo malo, tri meseca, s njim sam išla na zadatke. Komesar me je slao, a sam je plakao: ‘Duša me boli.’ Donosila sam lekove iz grada, zavoje, serum... Stavim između ručica i nožica, pelenama uvezem i nosim. U šumi su umirali ranjenici. Treba ići. Niko nije prolazio, svuda su bile nemačke i policijske straže, samo sam ja prolazila. S detetom. U pelenama je bio... Tako mi je teško sada da pričam... Kad je imalo temperaturu, detence je plakalo, trljala sam ga solju. Ono tada pocrveni, ima osip, hoće iz kože da iskoči. Prilazim straži: ‘Tifus... tifus...’ Oni viču. da što pre prođem. I so sam trljala i beli luk stavljala. A detence malo... S tri meseca sam ga vodila na zadatak... Još sam ga dojila... Kad prođem stražu, uđem u šumu i plačem. Vičem! Bilo mi je žao deteta. A posle dva dana, idem opet...“ Marija Timofejevna Savicka-Radjukevič, partizanka vezista

„Tri dana pred rat, rodila sam sinčića... Antona... Ljudi viču: ‘Rat!’, a mi u

porodilištu rađamo decu. I šta sam zapamtila – rodili su se sve sami dečaci. Prvih dana, kad su došli Nemci, trudili smo se da u šumi pokupimo svaku patronu. Skupljali smo oružje. Mama me nije puštala: ‘Kuda ćeš s detetom na rukama? Boga se ne bojiš?’ ‘A je l’ se ovi boje Boga?’, odgovarala sam. ‘Vidi šta rade s našim ljudima...’ Izvedu mlade muškarce iz kuće i streljaju ih na pragu. Kod nas su dva mladića iz susedstva tako streljali. U njihovoj kući. Na samom pragu... Bila sam komsomolka. Nisam mogla da sedim skrštenih ruku. Raznosila sam letke, skupljala izveštaje. I sve s detetom na rukama. Dve glave sam nosila pred Nemce. Koliko je tek suza bilo? Reka. Sinčić mi je poginuo. Bez mene je poginuo, ne mojom krivicom, ja sam tada bila u partizanima. Spalili su ga s mojom mamom. Dotrčala sam do naše kuće. Zemlja je još bila topla... Jedino što sam našla bio je gram pepela... Znala sam da je od kostiju... Posle rata, kad sam ponovo rodila dečaka, molila sam Boga da ga odnegujem da me zagrli svojim ručicama i da zna da sam mu ja majka. Tako sam bila bolesna od rata...“ Marija Mihajlovna Matusevič-Zajac, ilegalka „Otišli smo istog dana sve troje: otac, moj muž i ja, a brat je već bio u ratu. Mama je ostala sama s kravom... Iz rata sam se vratila samo ja. Mama i ja smo upregle kravu i pošle u šumu po drva...“ Jelena Fjodorovna Kovaljevska, partizanka „Samo sam ja završila fakultet. Idem kući s koferom, a u susret mi idu muškarci regruti, idu u rat. Odlučim: ako bude malo muškaraca, idem i ja... Kad sam došla kući, vidim uplakanu majku i izgubljenog oca. Mama me je zagrlila, poljubila i kazala: ‘Kako je dobro što si došla, bićemo zajedno! Šta ćemo da radimo?’ Odgovorila sam joj da ćemo se boriti. Te noći su fašistički avioni bombardovali grad, bombe su padale na zaspale stanovnike. A ujutru sam zapamtila da je priroda bila u potpunom kontrastu s onim što su ljudi preživljavali. Sunce se podizalo i osvetljavalo sve na rodnoj zemlji. Jedino smo mi prestali da se smejemo. Svi su shvatili da je došlo vreme da svako postane vojnik.“ Sofija Vasiljevna Osipova-Vigona, ilegalka

„Radila sam u Novinkama, bolnici za duševno obolele. Tu su ih lečili, a tu su i oni radili. Bila je velika farma, trista hektara zemlje, staklenici. Trista bolesnika. Bombardovali su Minsk. Naša kuća je izgorela, izgorela je cela ulica. Sećam se da smo došli na mesto gde je bila naša kuća i ostala je tamo samo deka od klavira i dve kineske vazice. Stajale su neoštećene usred zgarišta. Glavni lekar bolnice je odmah otišao u vojni odsek. Bolesnici se nisu smeli prepustiti sudbini. Ja sam ostala. Fašisti su zauzeli grad. Prikačili su nam, na tu zemlju, na tu farmu, grupu esesovaca. Glavni je bio Nemac Verner. Jednom mi je rekao: ‘Hajte da idemo zajedno da vidimo šta rade na straži vaši ljudi.’ Kod jedne straže, prilazi bolesnica i zatraži cigaretu. Naši bolesnici su se slobodno ponašali, to im je bilo svojstveno. On odmahnu rukom. Tada mu se ona baci na vrat i počne da ga ljubi, a on, uvređen zbog svoje arijevske čistote, hvata pištolj, bolesnica mu još visi o vratu, i on joj opali metak u potiljak. Mogu da vam pokažem mesto gde se to dogodilo, tamo gde se sada nalazi druga bolnička soba. Bacila sam se na njega, nešto sam vikala, nešto govorila, da je zaboravio gde se nalazi, da su to bolesnici. Sva sam se tresla. Odveli su me u drugu sobu i došao je taj Verner. Počeo je nešto da mi dokazuje preko prevodioca. Da se, navodno, uzalud uzbuđujem, treba da shvatim da se treba osloboditi tog balasta. Šta je bilo posle? Dovezli su kola – gasne komore. Tu su strpali sve bolesnike i odvezli. Slabe bolesnike, koji nisu mogli da se kreću, preneli su i poslagali u kupatilo. Zatvorili su vrata, gurnuli kroz prozor cev iz kola i sve ih otrovali. Onda su ih, kao drva, pobacali u kola. Glavni, koji je komandovao, videvši da sam doslovno dobila histerični napad, rekao je da me dovedu u njegov kabinet. I krenuo je da objašnjava svoje ponašanje: ‘Sada se toliko uzbuđujete, a posle će vam biti milo što smo vas oslobodili balasta. To su beznadežni ljudi, kome su oni potrebni? Oslobodite se te ženske sentimentalnosti.’ Oni su to radili kao svaki posao, potpuno mirno. Eto kakvi su to bili ljudi. Zar smo mogli dozvoliti da takva čudovišta hodaju po našoj zemlji?“ Natalija Nikolajevna Akimova, ilegalna radnica „Ni trenutka se nisam kolebala... Imala sam specijalnu struku, potrebnu za front. Ni sekund nisam razmišljala, nisam se kolebala. Pobegla sam. Malo sam sretala ljudi koji su hteli da ostanu kod kuće u to vreme. Da sačekaju kraj. Sećam se jedne... mlade žene, naše susetke... Pošteno mi je priznala: ‘Ja volim život. Hoću da se puderišem, da se šminkam, neću da umirem.’ Više nisam takvih sretala. Možda su se negde skrivali, pritajili... Sećam se da sam iznela cveće iz svoje sobe i zamolila susede:

– Polivajte, molim vas. Brzo ću se vratiti. A vratila sam se posle četiri godine... Mnoge devojke su odlazile na front. One koje su ostajale kod kuće zavidele su nam, a žene su plakale. Jedna od devojaka koje su putovale sa mnom nije mogla da plače, sve druge plaču, a ona stoji. Onda je uzela i nakvasila sebi oči. Bilo joj je neprijatno, pa je htela da izgleda kao da i ona plače. Zar smo mi tada znale šta je rat? Bile smo mlade... I sada se budim noću od straha kada sanjam da sam u ratu... Avion leti, moj avion, hvata visinu i... pada... Shvatam da padam. Poslednji minuti... I tako je strašno dok se ne probudiš... Star čovek se boji smrti, a mlad se smeje. On je – besmrtan! Nisam verovala da ću umreti...“ Ana Semjonovna Dubrovina-Čekunova, stariji gardijski poručnik, pilot „Završila sam medicinski fakultet... Stigla sam kući, gde me je čekao bolestan otac. Kad ono – rat. Sećam se da je bilo jutro... Saznala sam za tu vest ujutru i da se rosa na listovima drveća još nije bila osušila a oni su već objavili – da je počeo rat! I na frontu sam se često prisećala te rose s drveća. Verovali smo u pobedu uprkos svemu, verovali smo čak i kada smo se povlačili. Nikada nisam ni razmišljala o tome da li ću poginuti, da li ću biti ranjena ili ostati živa. Nije bilo vremena da se misli o sebi. Pred očima su bili samo ranjenici. Sećam se kako ležim negde u pšenici. Dan je sunčan. Čuju se nemački automati: ta-ta-ta-ta. Čuje se samo kako pšenica šumi. Ponovo se čuju nemački automati: ta-ta-ta-ta... I pomisliš: hoćeš li ikada više čuti kako šumi pšenica? Taj šum...“ Marija Afanasjevna Garačuk, lekarski pomoćnik „U detinjstvu je na formiranje mog karaktera posebno snažno uticao moj ujak. On se s mojim ocem borio u Buđonijevoj armiji. Ujak je voleo da priča o svojim ratnim drugovima, da peva pesme o građanskom ratu i o njegovim herojima. Od njega sam prvi put čula: ‘Tamo daleko, iza reke’, Po brdima i dolinama, ‘Crvena armija je jača od svih’... I do današnjeg dana je u meni ostala ljubav prema pesmama o građanskom ratu. Neposredno pred početak rata, završila sam školu za medicinske sestre i poslali su me na front kao bolničarku, u Nedojsku sanitarnu jedinicu Budakošeljevskog rejona Gomeljske oblasti. Tamo su me izabrali za sekretara kolhozne komsomolske organizacije, koju je činilo sedamdeset komsomotaca. Organizovali smo volonterski rad. To je bio najsrećniji period mog života. Rat ga

je prekinuo. Sećam se, kao sada, jutra dvadeset drugog juna... Vraćali smo se s koncerta. Uz muziku i pesmu smo stigli u rukovodstvo kolhoza i saznali da je počeo rat. Istog trenutka smo zanemeli. Zamislili smo se, uozbiljili, i kao da smo tog trenutka svi odrasli. Videlo se da su svi odmah bili spremni da stanu u odbranu otadžbine. Iste večeri sam dobila poziv za mobilizaciju, jer sam se u vojnoj evidenciji vodila kao medicinski radnik. Došao je trenutak rastanka s prijateljima. Mnogi su plakali. Ja sam se plašila da plačem, da me ne bi smatrali kukavicom i pomislili da ne želim da idem na front jer se plašim. A nisam se plašila. Bila sam spremna. Razumom još nisam sve bila prihvatila, ali sam u duši bila spremna...“ Ana Konstantinovna Antuskova, partizanka „... Evakuisala sam se s mamom u pozadinu... U Saratov... Za neka tri meseca sam se tamo obučila za strugara. Po dvanaest sati smo bili pored mašine. A u mislima mi je bilo samo jedno – stići na front. Prijateljica i ja smo krenule u regrutni centar, ali nismo pominjale da radimo u fabrici jer nas u tom slučaju ne bi poslali. Ovako jesu. Poslali su nas u Rjazanjsku pešadijsku školu, odakle smo izašli kao komandiri mitraljeskih odeljenja. Mitraljez težak, vučeš ga na sebi kao konj. Noć. Stojiš na straži i loviš svaki zvuk. Kao ris. Drhtiš na svaki šušanj. U ratu si pola čovek, pola zver. To je tako. Na drugi način ne bi preživeo... Došla sam do Varšave... I sve peške... Pešadija je, kako se kaže, proletarijat rata. Na stomacima smo puzali... Ništa me ne pitajte... Ne volim knjige o ratu. O herojima... Koračali smo bolesni, kašljali smo, bili neispavani, prljavi, rđavo odeveni. Često gladni... Ali smo pobedili!“ Ljubov Ivanovna Ljupčik, potporučnik, komandir voda automatičara

„Bila je parada... Naš partizanski odred se pridružio delovima Crvene armije, a posle parade su nam rekli da vratimo oružje i da idemo da radimo. Nismo razumeli zašto moramo da predamo oružje kada rat i dalje traje i kada je jedino Belorusija oslobođena. Svako od nas je i dalje hteo da se bori i sve naše devojke su došle u regrutni centar... Rekla sam da sam medicinska sestra i da molim da me pošalju na front. Obećali su mi: ‘Dobro, imaćemo vas u vidu i, u slučaju da bude potrebe, pozvaćemo vas. A do tada, idite da radite.’ Čekam... Ne zovu... Ponovo sam otišla u regrutni centar... Mnogo puta sam odlazila. I napokon su mi otvoreno rekli da nisam potrebna, jer ima dovoljno

medicinskih sestara. Treba srediti cigle u Minsku... Grad je u ruševinama. Pitate kakve su bile naše devojke? S nama se borila Černova, trudnica. Ona je nosila minu na boku, a tik uz nju je kucalo detetovo srce. I, eto, razmislite o tome kakvi su to bili ljudi. Zašto bismo o tome razmišljali? Mi smo bili takvi. Vaspitali su nas da smo Domovina i mi jedno. A druga moja prijateljica je vodila gradom svoju devojčicu, čije je telo ispod haljinice bilo omotano lecima. Devojčica je podizala ručice i žalila se: ‘Mama, žulja me... Mama, vrućina mi je...’ A na ulicama su svuda bili Nemci, policija. Nemce još možeš prevariti, a policiju teško. On je tvoj – zna tvoj život, poznaje te. Tvoje misli. Čak i deca... Uzimali smo ih kod sebe u odred, ali su to ipak bila deca. Kada je blokada, i svi vide da preti opasnost, sklanjali smo ih s linije fronta, ali oni su bežali iz dečjeg doma na front. Jurili su ih po drumovima, po vozovima, ali su oni ponovo bežali na front... Istoričari će još stotinama godina tumačiti taj fenomen. Kakvi su to bili ljudi? Otkuda su? Shvatate, trudnica nosi minu... Eto, čekala je dete... Volela je, želela je da živi... Ali je išla... Ne radi Staljina, nego radi svoje dece. Radi njihovog budućeg života. Nije htela da živi na kolenima. Da se pokori neprijatelju... Možda smo bile slepe, ne kažem, mnogo toga tada nismo znale ni razumele, ali bile smo slepe i čiste istovremeno. Bile smo iz dva dela, iz dva života. Treba to da zapamtite...“ Veru Sergejevna Romanovska, partizansku medicinska sestra „Počinjalo je leto... Završila sam medicinski fakultet. Dobila diplomu. Rat! Odmah su me pozvali u vojni odsek i rekli: ‘Imate dva sata da se spremite. Šaljemo vas na front.’ Spakovala sam sve u jedan mali kofer.“ – Šta ste poneli na ratište? – Bombone. – Kako? – Pun kofer bombona. Dali su mi novac za troškove selidbe. Za sav novac sam kupila kofer čokoladnih bombona. Znala sam da mi na frontu neće trebati novac. A na vrh sam stavila fotografiju s fakulteta, na kojoj su bile sve devojke s moje klase. Došla sam u regrutni centar. Komesar me pita: ‘Kuda da vas pošaljem?’ A ja mu kažem: ‘A kuda ćete poslati moju drugaricu?’ Zajedno smo došle u Lenjingradsku oblast. Ona je radila u susednom selu, udaljenom petnaest kilometara. A on se smeje: ‘I ona me je isto to pitala.’ Uzeo je moj kofer da ga ponese u teretnjak koji nas je vozio na stanicu: ‘Šta vam je to tako teško?’ ‘Bombone. Pun kofer.’ Zaćutao je. Prestao je da se osmehuje. Videla sam da ga je nekako sramota. Nije bio mlad čovek... Znao je kuda me prati...“

Marija Vasiljevna Tihomirova, lekarski pomoćnik „Moja sudbina je odmah bila rešena... U vojnom odseku je visila objava: ‘Potrebni su šoferi.’ A ja sam završila šestomesečni tečaj za šofera... Nisu pravili problem što sam učiteljica (pre rata sam pohađala srednju pedagošku školu). Kome su u ratu potrebni učitelji? Potrebni su vojnici. Nas devojaka je bilo mnogo, cela trupa motornog transporta. Jednom, na obuci... Ne mogu da se setim toga a da ne zaplačem. Bilo je proleće. Pucali smo na neprijatelja, povlačeći se. Nabrala sam mali buket ljubičica i privezala ga za bajonet. I tako sam išla. Stigli smo u logor. Komandir nas je sve postrojio i prozvao je mene. Istupila sam... Zaboravila sam da su mi ljubičice na bajonetu. Počeo je da me grdi: ‘Vojnik treba da bude vojnik, a ne sakupljač cveća...’ Nije mu bilo jasno kako se u takvim okolnostima može razmišljati o cveću. Ali ljubičice nisam bacila. Skinula sam ih i krišom stavila u džep. Zbog tih ljubičica sam dobila tri vanredna zadatka... Drugi put, stojim ja na straži. U dva sata je došla smena, ali meni se nije išlo. Kažem ja svom vojniku koji je došao da me zameni: ‘Ti ćeš preko dana da dežuraš, a ja ću sada.’ Bila sam spremna da prestojim celu noć, do zore, samo da bih slušala pesmu ptica. Samo je noć podsećala na prošli život. Miran. Kada smo išli na front, prolazili smo ulicom i ljudi su stajali pred svojim kućama: žene, starci, deca. I svi su plakali: ‘Devojčice idu na front.’ Bilo nas je ceo bataljon devojaka... Išle smo u ešalonu s kakvom svešću? Deteta. Stojim u predvorju s još jednom devojkom. Momci nas zovu: ‘Devojke, gladne ste. Imamo dvopeke.’ A mi odbijamo: ‘Nećemo.’ Moramo biti nezavisne... Za volanom sam... Skupljamo poginule posle bitke, razbacani su svuda okolo. Svi su mladi. Dečaci. I odjednom – leži devojka. Ubijena devojka... Tada svi zaćute...“ Tamara Ilarionovna Davidovič, stariji vodnik, šofer „Kako sam se spremala za front... Nećete verovati... Mislila sam da se neću dugo zadržati. Da ćemo brzo pobediti neprijatelja! Ponela sam jednu suknju, i to omiljenu, dva para soknica i jedne cipele. Povlačili smo se iz Voronježa i sećam se kako smo jurnuli u prodavnicu i kako sam kupila još jedne cipele s visokim potpeticama. I sećam se da smo se povlačili i da je bilo strašno, da su svuda bila blatišta, a ja sam ušla u prodavnicu i iz nekog razloga sam poželela da kupim cipele. Kako se sada sećam, veoma elegantne cipele... I parfem sam kupila...

Bilo je teško odmah se odreći života koji sam do tada vodila. Nije se samo srce protivilo, ceo organizam. Sećam se kako sam veselo istrčala iz radnje s tim cipelama. Uzbuđena. A svuda dim... Grmljavina... Rat je počeo, a ja i dalje nisam htela da mislim na rat, bila sam i dalje devojka...“ Vera Josifovna Horeva, vojni hirurg

O ŽIVOTU I SVAKODNEVICI „Maštale smo... Htele smo da ratujemo... Smestili su nas u vagon i počele su vežbe. Sve je bilo drugačije od onoga što smo kod kuće zamišljale. Rano se ustajalo, ceo dan u trku. I ni na trenutak nisi ostajao sam. A u nama je još živeo prethodni život. Bile smo ogorčene kada bi nas komandir odeljenja, mlađi vodnik Guljajev, koji je imao četvorogodišnje obrazovanje, učio ustavu i nepravilno izgovarao neke reči. Činilo nam se da nas on ničemu nije mogao naučiti. A učio nas je kako da ne poginemo... Posle karantina, pre polaganja zakletve, starešina je doneo opremu: šinjele, kape, bluze, suknje, umesto kombinezona – dve muške košulje s rukavima od nebeljenog platna, umesto uvijača – čarape, američke teške duboke cipele s metalnim potkovicama preko cele potpetice, i kratke čarape. Ispostavilo se da sam po rastu i građi najmanja u četi. Visoka metar i pedeset tri, broj cipela trideset četiri, i naravno da vojna industrija tada nije proizvodila tako male brojeve, a što je još gore, Amerika nam ih nije izvozila. Dobila sam cipele broj četrdeset dva. Obuvala sam ih i izuvala ne odvezujući pertle, preko sara. Bile su teške, u njima sam hodala vukući noge po zemlji. Od mog strojevog koraka sevale su varnice po kamenoj kaldrmi, a moj hod je ličio na sve samo ne na strojevi korak. Strašno je i pomisliti koliko je bio mučan taj prvi marš. Bila sam spremna da načinim podvig, ali nisam bila spremna da, umesto broja trideset pet, nosim četrdeset dva. To je tako teško i ružno! Tako ružno! Komandir je video kako hodam i prozvao me je: – Smirnova, kako to hodaš strojevim korakom? Zar te nisu naučili kako da podižeš noge? Daću ti tri vanredna zadatka... Odgovorila sam: – Tako je, druže poručnice, tri vanredna zadatka! – Okrenula sam se da odem, a cipele su ostale na zemlji, noge krvave, odrane sarama. Tada mu je bilo jasno da drugačije nisam ni mogla da hodam. Obućar naše čete, Paršin, dobio je zadatak da mi napravi čizme od starog šatorskog krila,

broj trideset pet...“ Nona Aleksandrovna Smirnova, redov iz protivavionske artiljerije „A koliko je bilo smešnog... Bile smo devojčurci, kao vi sada. Nemojte misliti da smo bile drugačije. Disciplina, pravila, oznake činova – sva ta vojna mudrost se nije mogla brzo savladati. Dežuram i čuvam avione, po pravilu bi trebalo zaustaviti svakoga ko prilazi: ‘Stani, ko ide?’ Moja drugarica je videla komandira puka i viknula: ‘Stanite, ko ide? Oprostite, ali moraću da pucam!’ Shvatate? Ona viče: ‘Oprostite, ali moraću da pucam!’ Oprostite... Ha-ha-ha...“ Antonina Grigorjevna Bondareva, gardijski poručnik, stariji pilot „Devojke su došle u školu s dugim kosama, s frizurama. I ja sam imala bujnu kosu... A kako oprati toliku kosu? Gde je osušiti? Tek što ste je oprali, kad ono opasnost, morate da trčite. Naš komandir, Marina Raskova, naredila je da se svi ošišaju. Devojke su sekle kosu i plakale. A Ljilja Litvjak, koja se kasnije proslavila kao avijatičarka, nikako nije htela da se rastane od svoje kose. Idem ja kod Raskove: – Druže komandire, vaša naredba je ispunjena. Jedino je Litvjak odbila. Marina Raskova je, uprkos svojoj ženskoj mekoći, umela da bude veoma strog komandir. Odbrusila mi je: – Kakav si ti to sekretar partijske organizacije ako ne možeš da učiniš da naredba bude ispunjena? Nalevo krug, napred marš! Haljine, cipele sa štiklama... Kako nam ih je bilo žao. Skrivali smo ih u vreće. Danju u čizmama, a uveče smo barem nakratko obuvale cipele pred ogledalom. Raskova je to videla i posle nekoliko dana je naredila da se sva ženska odeća pošalje paketima kući. Zato smo novi avion proučile za pola godine, umesto za dve, koliko je bilo potrebno u mirnodopskim uslovima. Zbog toga je i bilo potrebno da se devojke osećaju kao vojnici, da im ništa drugo ne bi odvlačilo pažnju. Da li je to lako? Idemo kolima u banju, a gradom prolaze žene u štiklama i haljinama. One vode drugačiji život od nas. I vidim da su moje devojke tužne... Prvih dana obuke, poginule su dve posade. Iskopali smo četiri groba. Sva tri puka su gorko plakala. „Tada je Raskova rekla: – Drugarice, obrišite suze. Ovo su naši prvi gubici, a biće ih mnogo. Stegnite

srce u pesnicu... Kasnije, tokom rata, sahranjivali smo bez suza. A sada, vidite, plačem. Tada smo prestali da plačemo. To vam iskreno kažem. Leteli smo lovačkim avionima. Sama visina je bila veliko opterećenje za ženski organizam. Ponekad se stomak lepio za kičmu. A naše devojke su letele i obarale asove, i to kakve asove! Znate, kada smo išle, muškarci su nas gledali s divljenjem: idu avijatičarke. Oduševljavali su se nama. Najbolja stvar koja mi se desila u životu bilo je to što sam letela...“ Klaudija Ivanovna Terehova, kapetan avijacije

„Na jesen su me pozvali u regrutni centar i pukovnik me je pitao: ‘Umete li da skačete?’ Priznala sam da se bojim. Dugo je agitovao za padobransku jedinicu: uniforma je lepa i svaki dan se dobija čokolada. Ali ja sam se od detinjstva plašila visine. ‘Hoćete u protivavionsku artiljeriju?’ Baš sam ja znala šta je to protivavionska artiljerija. Onda je predložio: ‘Hajde da vas pošaljem u partizanski odred...’ ‘A kako ću odatle pisati mami u Moskvu?’ I tada je crvenom olovkom napisao na mom nalogu: ‘Stepski front’... U vozu se u mene zaljubio mladi kapetan. Celu noć je stajao u našem vagonu. Rat ga je već bio načeo. Nekoliko puta je bio ranjen. Gledao me je tako i pričao: ‘Verice, nemojte se zapustiti, nemojte postati grubi. Sada ste tako nežni... Ja sam se svega nagledao...’, i nastavio je u tom duhu, kako je teško iz rata izaći čist. Iz pakla. Mesec dana je bilo potrebno drugarici i meni da stignemo do Četvrte gardijske armije Drugog ukrajinskog fronta. Kada smo stigle, glavni hirurg je izašao na nekoliko trenutaka, pogledao nas, uveo nas u operacionu salu i rekao: ‘Evo, ovo je vaš operacioni sto...’ Sanitetska vozila stižu jedna za drugim, veliki automobili, ‘studebejkeri’, ranjenici leže na zemlji, na nosilima. Samo smo pitale: ‘Koga prvo da operišemo?’ ‘One koji ćute...’ Već posle sat vremena sam stajala za svojim stolom i operisala. I tako je počelo... Operišeš dan-noć, posle malo odremaš, brzo protrljaš oči, umiješ se – i ponovo za svoj sto. Svaki treći čovek je umirao. Nismo stizale da pomognemo svima... Na stanici u Žmerinki smo doživele strašno bombardovanje. Kadar se zaustavio, a mi smo potrčale. Našem zameniku političkog komandira je prethodnog dana izvađeno slepo crevo, a tog dana je već trčao. Celu noć smo proveli sakriveni u šumi, a kadrovski sastav je raznesen u komade. Pred jutro su nemački avioni brišućim letom izrešetali šumu. Gde da se sakriješ? Ne možeš

pod zemlju, kao krtica. Zagrlila sam brezu i molila: ‘Oh, majko, majčice! Zar ću sad da poginem? Ako preživim, biću najsrećniji čovek na svetu...’ Svi kojima sam posle pričala kako sam se držala za brezu smejali su se. Pa šta je moglo da me pogodi? Stajala sam koliko sam visoka, breza bela... Dan pobede sam dočekala u Beču. Krenuli smo u zoološki vrt. Baš mi se išlo. Moglo se otići u obilazak koncentracionih logora, ali to nisam želela. Sada se čudim zašto ih nisam posetila, ali tada to nisam želela. Želela sam nešto veselo. Smešno. Da vidim nešto iz drugog života...“ Vera Vladimirovna Ševaldiševa, stariji poručnik, hirurg „... Bilo nas je troje... Mama, tata i ja... Otac je prvi otišao na front. Majka je htela da pođe s njim, jer je bila medicinska sestra, ali su ih poslali na različite strane. A ja sam imala samo šesnaest godina i nisu hteli da me vode sa sobom. Stalno sam odlazila u regrutni centar i posle godinu dana su me prihvatili. Dugo smo putovali vozom. S nama su se vraćali vojnici iz bolnica, a bilo je i veoma mladih momaka. Pričali su nam o frontu, a mi smo slušali otvorenih usta. Rekli su da će pucati na nas i mi smo sedeli i čekali da počne paljba... Sećam se jednog momčića koji je na majici imao novi orden. Rat smo zamišljale potpuno drugačije od onoga što smo tu videle. Nisu nas stavili kod pušaka, već pored kotlova i korita. Sve devojke su bile mog uzrasta, a pre toga su nas roditelji mazili i pazili. Ja sam bila jedinica. A tamo smo morali da vučemo drva, da ložimo vatru. Onda smo uzimale pepeo i stavljale ga u kotlove umesto sapuna, a veš je bio prljav, vašljiv, sav od krvi... Zimi je bio težak od krvi...“ Svetlana Vasiljevna Katihina, redov poljskog praljskog odreda „Rekli su nam da su najteže rane one na glavi i u stomaku. I tokom paljbe smo se trudile da čuvamo stomak i glavu. Kod nekog raznetog automobila smo našli jastuk od sedišta i on nam je služio kao štit. Glavu smo skrivale između kolena... I danas se sećam svog prvog ranjenika. Sećam se njegovog lica... Imao je otvoreni prelom srednjeg dela bedra. Teorijski sam znala šta treba da radim, ali kada sam dopuzala do njega i to videla, pozlilo mi je, pripala mi je muka. I odjednom čujem: ‘Sestro, popij vode...’ To mi se ranjenik obraća. Žali me. Te se scene sećam kao da je sada gledam. Čim je to izgovorio, ja sam došla sebi: ‘Ah’, pomislih, ‘đavolja Turgenjevljeva gospođica! Ranjenik pati, a njenom nežnom biću je pripala muka...’ Otvorila sam paket za prvu pomoć, zatvorila ranu i onda mi je bilo lakše. Pružila sam prvu pomoć onako kako treba.

Sad gledam ratne filmove: medicinska sestra na prvoj liniji fronta, ide tako čista, pedantna, ne u variranim pantalonama, nego u suknjici, s pilotskom kapicom na glavi... Nije bilo tako! Ali zaista! Pa zar smo tako odevene mogle da izvučemo ranjenika? Ne može se u suknji puziti kada su svuda oko tebe muškarci. A istini za volju, na kraju rata su nam dali suknje kao svečanu odeću. Tada smo dobile i trikotažu umesto muškog donjeg veša. Nismo znale šta ćemo od sreće. Razvlačile smo vojničke bluze, da bi se ispod njih naziralo...“ Sofija Konstantinovna Dubnjakova, stariji vodnik, sanitarni instruktor „Bombardovanje... Ne prestaje... Svi smo se bacili u trk na sve strane... I ja trčim. Čujem nečije jecaje: ‘Pomagajte... Pomagajte...’ Nastavljam da trčim... Posle nekoliko minuta mi dođe do mozga i osetim na ramenu sanitetsku torbu. I još – stid. Gde je nestao strah? Trčim nazad: stenje ranjeni vojnik. Jurnula sam k njemu da ga previjem, a onda drugog, trećeg... Bitka se završila noću. A ujutru je pao svež sneg. Pod njim su ležali poginuli... Kod mnogih su ruke podignute uvis... prema nebu... Pitajte me šta je to sreća. Odgovoriću... Kad iznenada među ubijenima nađete živog čoveka...“ Ana Ivanovna Beljaj, medicinska sestra

„Videla sam prvog ubijenog... Stala sam iznad njega i plačem... Oplakujem ga... A onda me zove jedan ranjenik: ‘Previj mi nogu!’ Noga mu visi u nogavici, otkinuta. Prorežem nogavicu: ‘Položi mi nogu. Ovde, pored.’ Stavila sam. Ako su pri svesti, ne daju da im nestane ni ruka ni noga. A ako umiru, traže da ih sahranimo zajedno. Dok je rat trajao, mislila sam da nikada ništa neću zaboraviti, ali se zaboravlja... A tu scenu pamtim do najsitnijeg detalja... Mlad, zanimljiv momak, leži ubijen. Očekivala sam da će ga sahraniti uz vojne počasti, a njega su uhvatili i odvukli do drveta lešnika. Iskopali su grob... Bez sanduka, bez ičega zabodenog u zemlju. Samo su ga tako zatrpali. Sunce je tako jako sijalo, i po njemu, takođe... Bilo je leto. Nije bilo ni šatorskog krila, ničega. Spustili su ga tako u košulji i pantalonama, u čemu je bio. Sve je to na njemu bilo još novo, videlo se da je nedavno stigao. I tako su ga spustili i zakopali. Jama je bila vrlo plitka. Tek toliko da ga polože. I rana je bila mala, ona smrtonosna – u slepoočnicu, i nije bilo mnogo krvi, a čovek tako leži, kao da je živ, samo što je vrlo bled. Posle paljbe počelo je bombardovanje i bomba je upala u sanduk s granatama i te granate su eksplodirale na sve strane... Avioni su leteli iznad nas.

Tu si bar zakopao čoveka u zemlju. A kako smo sahranjivali ljude u opsadi? Zakopavali smo ih odmah pored rova, gde smo i sami bili. Videlo se samo ispupčenje. Njega bi, naravno, utabali automobili ili Nemci kad bi tuda prolazili. Nije ostajao nikakav trag na zemlji. Često su sahranjivani u šumi, ispod drveća... Ispod tih hrastova, ispod tih breza... Ja još ni sad ne mogu da idem u šumu. Posebno tamo gde rastu stari hrastovi i breze... Ne mogu da sedim tamo...“ Olga Vasiljevna Korž, sanitarni instruktor konjičkog eskadrona „Za mene su najužasnije bile amputacije... Često smo nogu amputirali toliko visoko da sam jedva mogla da je držim i nosim tako tešku da je stavim u posudu. Sećam se da su mnogo teške. Uzmeš je krišom, da ranjenik ne bi čuo, i nosiš, kao dete... Kao bebu... Posebno ako se amputira visoko iznad kolena. Nisam mogla da se naviknem na to. Često sam sanjala kako nosim nogu... Uvek sam bila u krvi... Onoj boje višnje. Crnoj krvi... Mami o tome nisam pisala. Pisala sam da je sve u redu, da sam toplo obučena i obuvena. Ona je troje ispratila na front. Bilo joj je teško...“ Marija Selivestrovna Božok, medicinska sestra „Rodila sam se i odrasla na Krimu... blizu Odese. Četrdeset prve sam završila deseti razred Slobodske škole u Kordimskom rejonu. Već prvih dana rata sam otrčala u regrutni centar, ali su me poslali kući. Išla sam još dva puta i oba puta su me odbili. Dvadeset osmog jula su kroz našu Slobodku prolazile jedinice koje odstupaju, i ja sam, bez ikakvog poziva, krenula s njima na front. Kada sam prvi put videla ranjenika, pala sam u nesvest. Posle sam se navikla. Kada sam prvi put dopuzala do vojnika pod paljbom, drala sam se toliko da se činilo da sam nadglasala buku borbe. A onda sam se navikla... Posle deset dana sam ranjena. Geler sam sama izvadila i sama sam se previla... Dvadeset peti decembar četrdeset druge godine... Naša Trista trideset treća divizija Pedeset šeste armije zauzela je uzvišenje na ulazu u Staljingrad. Nemci su bili odlučni da ga vrate po svaku cenu. Počela je bitka. Na nas su krenuli nemački tenkovi, ali ih je zaustavila artiljerija. Nemci su se povukli, a na ničijoj zemlji ostao je ranjeni poručnik, artiljerac Kosta Hudov. Bolničari koji su pokušali da ga izvuku poginuli su. Otpuzale su dve bolničarske ovčarke (koje sam tada videla prvi put), ali su i njih ubili. I tada sam se ja, skinuvši šapku, uspravila koliko sam visoka i zapevala našu omiljenu predratnu pesmu, u početku tiho, a onda sve glasnije – ‘Ispraćala sam te da načiniš podvig’. Sve je

utihlo sa obe strane – i s naše i s nemačke. Prišla sam Kosti, nagla se, stavila ga na nosila i odvukla do naših. Dok sam se tako vraćala, razmišljala sam: ‘Samo da ne pucaju u kičmu, bolje neka pucaju u glavu. Sad će... Sad će... Ovo su poslednji trenuci mog života... Kako mi je strašno, mamice!’ Ali nije se čuo nijedan pucanj, sve dok nismo stigli na našu stranu... Uniformi nikad dosta: dobiješ novu, a za nekoliko dana sva je u krvi. Moj prvi ranjenik je bio stariji poručnik Belov, a poslednji Sergej Petrovič Trofimov, poručnik minobacačkog voda. Sedamdesete godine mi je bio u poseti i ja sam ćerkama pokazala njegovu ranjenu glavu, na kojoj je i sada veliki ožiljak. Pod paljbom sam izvukla četiristo osamdeset i jednog ranjenika. Neko od novinara je izračunao da je to celi streljački bataljon... Vukle smo na sebi muškarce koji su dva-tri puta teži od nas. A ranjeni su još teži. Vučeš i njega i njegovo oružje, a on još na sebi ima šinjel, čizme. Navališ na sebe osamdeset kilograma, vučeš. Odneseš ga... Ideš po drugog, i ponovo sedamdeset-osamdeset kilograma... I tako pet-šest puta za vreme jednog napada. A sama ti imaš četrdeset osam kilograma – težina balerine. Sada ne mogu da verujem... Sama ne mogu da verujem...“ Marija Petrovna Smirnova (Kuharska), sanitarni instruktor „Kao istoričar, dugo sam se bavila ratom... I, naravno, pored drugih pitanja koja sam sebi postavljala bilo je i ovo: šta je to navelo ženu da ide u rat? Mislim da je to naša nacionalna crta. Naša žena ne može da kupa dete, da sprema ručak, kada vidi da njena zemlja strada, da njen narod gine. Osim toga, i emancipacija i izjednačavanje prava žena i muškaraca su odigrali svoju ulogu početkom rata. Mi smo, na primer, drugog dana rata otrčale s fakulteta u regrutni centar sa zahtevom: ‘Šaljite nas na front!’, iako nismo imale predstavu šta je to front ni šta je to rat. Rekli su nam, naravno: ‘Idite da polažete državne ispite.’ Položile smo ispite i došle ponovo da tražimo da nas pošalju na front. Htele devojke... Iako, naravno, rat nije ženski posao. Ali, eto, muškarci su od njega napravili posao. A žena se nije mogla prilagoditi tom poslu, uprkos izdržljivosti koja mnogostruko prevazilazi mušku, uprkos prilagodljivosti, koja joj je svojstvena kao majci koja treba da zaštiti i sačuva dete. Priroda je to uzela u obzir. Ali, uprkos svemu, ona se nije mogla navići na rat... Četrdeset druga godina... Idemo na zadatak. Prešli smo liniju fronta i zaustavili se kod nekog groblja. Znali smo da su Nemci udaljeni od nas oko pet kilometara. Bila je noć i oni su sve vreme bacali svetleće, padobranske rakete. Te rakete su bile dugo gore i osvetljavale su ceo kraj daleko ukrug. Vodnik me je doveo do kraja groblja i pokazao odakle bacaju rakete i gde se nalazi žbunje iza

kog se mogu pojaviti Nemci. Inače se ne plašim pokojnika, od detinjstva se nisam plašila ni groblja, ali sam tada, u dvadeset drugoj godini, prvi put stajala na straži i za ta dva sata osedela. Ujutru sam otkrila ceo pramen prvih sedih vlasi. Stajala sam i posmatrala taj grm koji je šuštao, pomerao se, i činilo mi se da odatle idu Nemci... Zar je to ženski posao – da stražari noću na groblju? Mi na emotivnom planu sve drugačije doživljavamo od muškaraca. Muškarci su prema svemu imali jednostavniji odnos. Oni su nekako bili spremni na to da treba biti na straži i pucati... A za nas je sve to bilo neočekivano, s obzirom na žensku prirodu. Mi smo, naravno, pokušavale da se prilagodimo, ali je sve to za nas bilo duplo teže...“ Vera Safronovna Davidova, redov, pešadinac „Nisu hteli da me pošalju na front zato što sam imala malo godina, tek šesnaest, još daleko od sedamnaest. Uzeli su lekarsku pomoćnicu, doneli su joj poziv. Ona je neutešno plakala zato što kod kuće ostavlja malog sina. Ja sam otišla u regrutni centar i molila da pošalju mene umesto nje. Mama nije htela da me pusti: ‘Pa, Nina, koliko imaš godina? Možda će se rat brzo završiti.’ Majka je majka. A ko će da brani otadžbinu? Borci su mi ostavljali neko dvopek, neko komadić šećera. Bilo im je žao. Ja nisam znala šta je to ‘kaćuša’. Kad je počela da puca, unaokolo je grmelo, gorela je vatra. Toliko me je to iznenadilo, toliko sam se uplašila tog groma, vatre, buke, da sam upala u baru i izgubila kapu. Vojnici oko mene su se smejali: ‘Šta to bi, Ninočka? Šta ti se desilo, mila?’ Napadi su bili prsa u prsa... Čega se sećam? Sećam se krckanja... Počinje borba i odjednom se čuje krckanje – puca ljudska hrskavica i kosti se lome. Kad je napad, idem s borcima, doduše, malo pozadi, ali idem. Sve se odigrava pred tvojim očima... Posle rata, vratila sam se kući u Tulu. Noću sam sve vreme vrištala. Majka i sestra su bdele nada mnom i plakale... Budila sam se od sopstvenog krika...“ Nina Vladimirovna Kovelenova, stariji vodnik, sanitarni instruktor streljačke čete „Stigli smo blizu Staljingrada... Tamo su se vodile opake borbe... Voda i zemlja su bile crvene... Trebalo je da pređemo s jedne obale Volge na drugu. Niko nije hteo ni da nas sasluša: ‘Molim? Devojke? Kome ste vi potrebne? Nama su potrebni nišandžije i mitraljesci, a ne vezisti.’ A bilo nas je mnogo – osamdeset ljudi. Uveče su uzeli krupnije devojke, a mene i još jednu devojku nisu hteli da uzmu

jer smo bile male. Hteli su da nas ostave u rezervi, ali sam ja nadala dreku... Sve su slali u bitku. Ostavljali su samo one koji su nešto zgrešili. Tako su ih kažnjavali. Kada smo tek stigle na front, ničega se nismo plašile. A kada su nam dali odmor, stajale smo u drugom ešalonu, tada smo već osećale strah. Leti granata i ti već znaš je li naša ili nije, ako je mina, da li je naša ili njihova. Po zvuku razlikuješ. Ako fijuče – idi smelo, ako čuješ zvuk, ali ne i fijuk – trči u stranu, jer će te sigurno zakačiti. U početku, ništa nismo znale. U prvoj bici su me oficiri gurali s grudobrana. Proturala sam glavu da bih sve videla. Kakva je to detinja radoznalost bila...“ Nina Aleksejevna Semjonova, vezista „Rat sam prošla s kraja i konca... Vukla sam prvog ranjenika, a samoj su mi klecale noge. Vučem i šapćem: ‘Samo da ne umre... Samo da ne umre...’ Previjam ga i plačem i nešto mu lepo govorim. Pored nas je prošao komandir i izdrao se na mene, čak je i nešto pakosno rekao, ono što muškarci obično govore u takvim situacijama...“ – Zašto se izdrao na vas? – Nije trebalo da toliko žalim, da plačem. Tako se gubi snaga, a ranjenih je mnogo. Prolazimo tako i vidimo ubijene kako leže, ošišane, zelenih glava, kao krompir od sunca... Jekaterina Mihajlovna Rapčeva, redov, sanitarni instruktor „Neću da kažem gde se to dogodilo... u kom mestu... Ranjene su nam donosili pravo s bojnog polja. Jednom prilikom je u šupi bilo dvesta ranjenika, a ja sama... Ne sećam se... Toliko godina je prošlo... Sećam se da nisam spavala ni sela četiri dana, jer su svi vikali: ‘Sestro... Sestrice... pomozi, mila!’ Trčala sam od jednog do drugog i jednom sam se tako saplela i pala da sam odmah zaspala. Probudio me je krik komandira, potporučnika, koji je takođe bio ranjen i vikao, pridigavši se na zdrav bok: ‘Tišina! Naređujem da ćutite!’ Bilo mu je jasno da sam ostala bez snage, a svi oko mene su me dozivali jer su imali bolove: ‘Sestro... Sestrice...’ I tako sam skočila i potrčala – ne znam kuda ni kako. I tada sam zaplakala prvi put otkako sam došla na front... I tako... Nikad ne znaš kako će reagovati tvoje srce. Jedne zime su vodili pored naše čete zarobljene nemačke vojnike. Išli su smrznuti... a mraz je bio takav da su ptice padale u letu. Ptice su se smrzavale. U toj koloni je bio jedan vojnik... dečak... Na licu su mu se zamrzle suze... A ja sam na ručnim kolicima

vozila hleb u trpezariju. On nije mogao da skine pogled s tih kolica, mene uopšte ne vidi, samo ta kolica. Hleb... Hleb... Uzimam i od jedne vekne mu odlomim veliki komad. Uzima ga. Uzima i ne veruje. Ne veruje... Ne može da poveruje! Bila sam srećna... Bila sam srećna što ne mogu da mrzim. Sama sam se sebi tada začudila...“ Natalija Ivanovna Sergejeva, redov, bolničarka

„SAMO SAM SE JA VRATILA MAMI“ Idem u Moskvu kod Nine Jakovljevne Višnjevske. Ono što znam o njoj zasad ispunjava samo jednu stranicu u mom notesu: sa sedamnaest godina je otišla na front, bila je sanitarni inspektor u Prvom bataljonu Trideset druge tenkovske brigade Pete armije, s kojim je učestvovala u poznatoj tenkovskoj borbi kod Prohorovke, u kojoj se sa obeju strana – sovjetske i nemačke – sudarilo hiljadu dvesta tenkova i samohodnog oruđa. Bila je to jedna od najvećih tenkovskih bitaka u istoriji. Istraživači iz Borisova su mi pomogli da je nađem; sakupili su mnogo materijala o Trideset drugoj tenkovskoj brigadi, koja je oslobodila njihov rodni grad. Posle nekoliko tekstova u novinama, počela su da stižu brojna pisma, posebno od pionira. Tako su mi se, sasvim neočekivano, odjednom pojavili dobrovoljni pomoćnici. Odmah se postavilo pitanje: koju od desetina adresa da izaberem? Kada sam počinjala, zapisivala sam sve na šta sam naletala. Ubrzo je postalo jasno da je nemoguće zapisati sve, potreban je neki drugi princip odabira i sakupljanja materijala. Kad sam sortirala adrese koje sam imala, ovako sam sebi rekla: treba zabeležiti ono što pričaju žene raznih vojnih profesija. Zato što svako od nas vidi život kroz posao kojim se bavi. Logično je pretpostaviti, bez obzira na svu uslovnost takvog poređenja, da je medicinska sestra videla jedan rat, pekar – drugi, učesnica u desantu – treći, žena pilot – četvrti, komandir voda puškomitraljezaca – peti... Svaka od njih imala je u ratu svoj radijus posmatranja: jedna operacioni sto: „Koliko sam videla odsečenih ruku i nogu... Nisam više verovala da postoje celi muškarci. Činilo mi se da su svi oni ili ranjeni, ili su poginuli...“ (A. Demčenko, stariji vodnik, medicinska sestra); druga – kazane pokretne kuhinje: „Dešavalo se da posle bitke niko nije ostao živ... Nakuvaš kazan kaše, kazan supe, a nemaš kome da daš...“ (I. Zinina, redov, kuvar); kod treće – pilotska kabina: „Naš logor je bio u šumi. Doletela sam i odlučila da idem u šumu, već je bilo leto, svud okolo šumske jagode. Pošla sam stazicom, vidim: leži Nemac, poginuo... Tako mi je bilo strašno. Do tada nikada nisam videla ubijenog, a već sam ratovala čitavu godinu. Tamo, gore, drugo je... Sve gori, ruši se... Kad letiš, imaš samo jednu misao: naći cilj, bombardovati i vratiti se. Nismo videli mrtve. Nismo osećali taj strah...“ (Bondareva A. G., gardijski oficir, stariji pilot) A partizanku i danas rat asocira na miris logorske vatre: „Sve smo stavljali na vatru – i hleb smo pekli, i kuvali, kad ostane ugalj, stavimo kožuhe i valjenke da se suše, šta je ko imao. Sušili su se noćima...“ (E.

Visocka) Ali ne mogu dugo da ostanem sama sa svojim mislima. Kondukterka donosi čaj. U kupeu je bučno i veselo. Na stolu se nalazi tradicionalna flaša „moskovske“, domaće meze, i počinje, kao što obično biva kod nas, iskreni razgovor. O porodičnim tajnama, o politici, o ljubavi i mržnji, o vođama i susedima. Davno sam shvatila da smo mi ljudi od putovanja i razgovora... I ja pričam: kod koga idem i zašto. Moja dva saputnika su takođe ratovala – jedan je došao do Berlina kao komandant inženjerskog bataljona, drugi je tri godine bio u partizanima u beloruskim šumama. Odmah je započeo razgovor o ratu. Kasnije sam zapisala naš razgovor, onako kako sam ga zapamtila. – Mi smo – umiruće pleme. Mamuti! Mi smo iz naraštaja koji je verovao da u životu postoji nešto više od ljudskog života. Domovina je velika ideja. Pa i Staljin. Zašto da lažem? Kako kaže narod, iz pesme reči ne možeš izbaciti. – Naravno... Mi smo u odredu imali jednu hrabru devojku... Izlazila je na železničku prugu. Da diže vozove u vazduh. Pre rata joj je cela porodica bila u logoru: otac, majka i dva starija brata. Živela je s tetkom, maminom sestrom. Prvih dana rata, tražila je da ide u partizane. Svi su u odredu videli da je išla glavom kroz zid... Htela je da se dokaže... Sve su nagrađivali, a nju nijedanput. Nisu joj dali medalje jer su joj roditelji narodni neprijatelji. Pred dolazak naše armije, izgubila je nogu. Ja sam je smestio u bolnicu... Plakala je... „Sada će mi poverovati“, govorila je. Lepa devojka... – Nešto ću vam, mila moja, reći – nervozno je lupao kašičicom po šolji Nikolaj Borisovič – pozovem ja komandira inženjerskog bataljona. Kada su mi došle dve devojke, komandiri inženjerskih vodova, neki ludak ih je poslao iz kadrovskog odeljenja, odmah sam ih vratio, iako su bile strašno nezadovoljne. Htele su da idu napred, kao komandiri inženjerskih vodova, i da prave minske prolaze. – Zašto ste ih vratili? – pitam. – Iz više razloga. Prvi – imao sam dosta dobrih vodnika koji su mogli to da urade, zašto su poslali te devojke? Drugi – odlično sam ih znao, to su bile studentkinje s mog arhitektonskog fakulteta. Zajedno smo učili. Smatrao sam da žene ne treba da budu u prvim redovima. Ima dosta nas, muškaraca, i znao sam da će nam stvoriti mnogo briga: treba obezbediti tim devojkama posebno sklonište, organizovati za njihovu komandirsku delatnost masu stvari... – Vaše mišljenje je, znači, da su devojke zadavale u ratu samo suvišne brige?

– Ako se setite istorije, ruska žena je uvek ne samo ispraćala u bitku muža, brata, sina, tugovala, čekala ih, već je u teška vremena bivala pored njih. Još se kneginja Jaroslavna pela na zid tvrđave i sipala rastopljenu smolu po glavama neprijatelja. Ali mi, muškarci, imali smo osećaj krivice što su žene ratovale i to mi je ostalo... Evo jedan slučaj. Odstupamo. A jesen je, kiša pada danima. Pored druma leži ubijena devojka, ima dugu kosu koja se sva rasula u blatu... I toliko je nestvarno sve to, ta smrt i što je žena s nama usred tog užasa, blata, haosa. Mnogo sam smrti video, ali tu pamtim... – Treba li da se sećamo toga danas? – čudi se Kočetkov. – Kad sam ja slušao da su naše medicinske sestre, kada bi pale u obruč, obustavljale paljbu da spasu ranjene borce, jer su ranjenici bespomoćni kao deca, to sam razumeo, ali kada dve žene puze da bi nekog ubile iz „snajperke“ na neutralnoj liniji – to je ipak „lov“... Mada sam i ja bio snajperista. I pucao sam... Ali ja sam muškarac... – Ali ona je ubijala neprijatelja, a ne čoveka na ulici? – Ne znam, ne znam – nestrpljivo me prekida Kočetkov. – U izvidnicu bih možda s takvom i pošao, ali se ne bih njome ženio. Da mi je žena snajperista – to ne mogu ni da zamislim. Navikli smo da mislimo o ženi kao o majci, snaji. Pričao mi je mlađi brat kako su vodili po našem gradu zarobljene Nemce i kako su ih oni, dečaci, gađali iz praćke. Majka je to videla i opalila mu šamar. A išli su sasvim mladi, oni koje je Hitler poslednje pozvao. Bratu je bilo sedam godina, ali je zapamtio kako je naša mati gledala u te Nemce i plakala: „Dabogda oslepele vaše majke kad su vas tako mlade pustile u rat!“ Rat je – muška stvar. Zar je malo muških o kojima bi se moglo pisati? – Ali devojke nisu bile u ratu zato što im se sviđalo da ubijaju. To je bila kritična situacija za zemlju, za narod. Kada su profesori molili da idu u rezervni sastav... – razljutio se Nikolaj Borisovič. – Utuvite, devojke su išle dobrovoljno, a kukavica neće sama poći na front. To su bile hrabre, neobične devojke. Šta znači, na primer, izvući ranjenika s bojnog polja? Sad ću vam reći... Mi krenuli u napad, a nas počeli da kose iz mitraljeza. I bataljon je nestao. Svi su ležali... Nisu svi bili ubijeni, bilo je mnogo ranjenih. Nemci tuku, vatra ne staje. Za sve iz rova sasvim neočekivano, iskoči jedna devojka, potom druga, treća. Počele su da previjaju i da vuku ranjenike, čak su i Nemci za neko vreme zanemeli od iznenađenja. Oko deset sati uveče, sve devojke su bile teško ranjene, a svaka je spasla bar pet-šest ljudi. Škrto su ih nagrađivali, početkom rata nisu se razbacivali nagradama. Ranjenika je trebalo izvući s ličnim oružjem. Prvo pitanje u medicinskom sanitarnom bataljonu bilo je: gde je oružje? Tada ga nismo imali dovoljno. Pušku, automat, mitraljez – to je takođe trebalo vući. Četrdeset prve godine bila je izdata naredba broj dvesta osamdeset jedan o predlogu za nagrađivanje za spašavanje života vojnika: za petnaest teško ranjenih, iznesenih s bojnog polja s

ličnim oružjem, dobijala se Medalja za borbene zasluge, za spasavanje dvadeset petoro ljudi – Orden crvene zvezde, za spasavanje četrdesetoro – Orden crvene zastave, za spasavanje osamdesetoro – Orden Lenjina. A ispričao sam vam šta je značilo spasti u borbi pet-šest ljudi... Svi dugo ćutimo. Zatim dižemo zdravicu za poginule. Tema razgovora kreće na drugu stranu – govore o Staljinu, o tome kako je pred rat uništio najbolji oficirski kadar, vojničku elitu. O surovoj kolektivizaciji trideset sedme godine. O logorima i progonstvima. O tome da bez trideset sedme možda ne bi bilo ni četrdeset prve. Ne bi odstupali do Moskve. Ali posle rata su na to zaboravili. Sve je zasenila Pobeda. – Je li bilo ljubavi u ratu? – pitam. – Među devojkama s fronta bilo je mnogo lepih – nastavio je. – Ali mi u njima nismo videli žene, mada su, po mom mišljenju, to bile izuzetno lepe devojke. Ipak, mi smo ih gledali kao prijatelje. – Nisu vam se dopadale? – Šta znači „nisu se dopadale“? To su bile naše drugarice koje su nas izvlačile s bojnog polja. Mene su dva puta vukle kad sam bio ranjen. Kako bih mogao da se prema njima rđavo ponašam? Ali da li biste mogli da se udate za brata? To su bile naše sestrice... – A posle rata? – Rat se završio i one su ostale strašno nezaštićene... Eto, moja žena. Ona je divna žena, zajedno smo trideset pet godina. I ona se prema ženama iz rata rđavo ophodi. Smatra da su one išle u rat da bi našle sebi muža, da su sve tamo imale ljubavne veze. Mada su, zapravo, to bile čestite devojke. Ali posle rata svako od nas je otišao u svoj život... – Nikolaj Borisovič se zamislio. – To nećete razumeti.nPosle rata, posle vašiju, posle smrti, želeli smo nešto lepo. Lepe žene... Imao sam jednog prijatelja, njega je na frontu volela, sada shvatam, jedna predivna devojka. Medicinska sestra. Ali on se nije oženio njom, demobilisao se i našao sebi drugu, umiljatiju. I sad je nesrećan sa svojom ženom... Sada se seća one koja bi mu bila prijatelj. A posle fronta nije hteo da se oženi njom. On ju je četiri godine gledao samo u čizmama i muškom vatniku... A hteo je što pre da zaboravi rat. Trudili smo se da sve zaboravimo. I svoje devojke smo isto tako zaboravili. – Naravno... Svi smo bili mladi. Hteli smo da živimo... Te noći, niko nije zaspao. Razgovarali smo do samog jutra. ... Pravo iz metroa ulazim u obično moskovsko dvorište. Zimi ona manje liče jedno na drugo nego leti. Kao da se u svako uselio nevidljivi slikar i boji belom

bojom drveće, klupe, dečja igrališta, ljuljaške. A kako nevidljivi slikari rade svaki posebno, dvorišta su različita. Kod ovoga što je radio ovde, ljuljaške podsećaju na veliki doboš, drveće stoji kao neočišćeni plastovi, ili je slikar žurio, ili ruka nije sustizala misao, raspoloženje. Za mene, susret sa čovekom počinje ranije nego što uđem u kuću. Na zamišljeni portret nadovezuje se i to dvorište i začuđeni glas preko telefona: „Stigli ste? I odmah kod mene? Nećete da proveravate u Savetu veterana? Oni imaju sve podatke o meni.“ Žurim se da zamislim, da pogodim, a život svaki put iskušava pouzdanost mojih romantičnih predstava. Ne štedi ih. Vrata mi otvara oniža punija žena. Jednu ruku mi muški pruža u znak pozdrava, za drugu se drži mali unuk. Po tome što se nije zbunio pomislim da su u toj kući navikli na čest dolazak nepoznatih ljudi. Ovde ih čekaju. Nina Jakovljevna me vodi u svoju sobu. U velikoj sobi je prostrano, kao što biva u službenim prostorijama. Nema ničeg suvišnog – knjige, uglavnom memoari, mnogo uveličanih ratnih fotografija, na jelenskom rogu visi tenkovski šlem, na poliranom stočiću niz malih tenkova s poklon-pločicama: „Od vojnika N-ske čete“, „Od kursista tenkovske škole“... Pored mene, na divanu, sede tri lutke u uniformi. Čak su i zavese u sobi maskirne boje. Shvatam da se ovde rat nije završio i da se nikada neće ni završiti. – Žao mi je što se niste najavili, da se pripremim. – Možda je bolje što se niste pripremili. Treba samo da se setite... – Imam isečke iz novina. O našoj Trideset drugoj tenkovskoj brigadi je mnogo pisano. Daću vam te materijale... Susetke se čude: „Zašto si od kuće napravila muzej?“ A ja bez toga ne mogu – govori Nina Jakovljevna. Nina Jakovljevna Višnjevska, stariji vodnik, sanitarni instruktor tenkovskog bataljona: „U tenkovske jedinice nerado su uzimali devojke. Može se reći da ih uopšte nisu uzimali. Kako sam ja dospela? Živeli smo u gradu Konakovo, u Kalinjinskoj oblasti. Tek sam uspela da položim ispite iz osmog razreda i da pređem u deveti. Tada nismo ni shvatali šta je rat, za nas je to bila nekakva igra, nešto iz knjiga. Vaspitavani smo na romantici revolucije, na idealima. Verovali smo novinama: rat će se uskoro završiti našom pobedom. Tako je bilo... Živeli smo u zajedničkom stanu, tamo je bilo mnogo porodica i svakog dana je neko odlazio u rat: čika Peća, čika Vasja... Mi smo ih pratili i nas, decu, vukla je

radoznalost. Išli smo za njima do samog voza i, kad je svirala muzika, žene su plakale – nas ništa to nije plašilo, zabavljalo nas je. I jedino što smo htele bilo je da sednemo na voz i otputujemo. Činilo nam se da je rat negde daleko. Meni se, na primer, sviđala vojnička dugmad, kako sjaji. Već sam išla na kurseve za sanitetski odred, ali sve je to bilo kao nekakva igra... Onda su zatvorili školu i mobilisali nas da gradimo odbrambene objekte. Razmestili su nas po šupama na čistom polju. Bili smo ponosni što idemo na neki rad povezan s ratom. Upisali su nas u bataljon slabijih, nemoćnijih. Radili smo od osam ujutru do osam uveče, po dvanaest sati dnevno. Kopali smo protivtenkovske rovove. Svi smo imali – i devojke i mladići – petnaest-šesnaest godina... i odjednom, usred rada, Čuli smo glasove, neko je vikao: „Iz vazduha!“, neko: „Nemci!“ Odrasli su pobegli da se sakriju, a nama je bilo zanimljivo da vidimo nemačke avione, da vidimo ko su ti Nemci. Proleteli su i ništa nismo uspeli da vidimo. Posle nekog vremena su se okrenuli i proleteli niže. Videli smo crna krila. Ponovo nije bilo straha, samo radoznalost. I odjednom oni otvore vatru i počnu da tuku, i na naše oči počnu da padaju naši drugari s kojima smo zajedno učili i radili. Skamenili smo se i nismo mogli da verujemo šta se dešava. Stajali smo i gledali, odrasli su pritrčavali i bacali nas na zemlju, a mi se i dalje nismo bojali... Nemci su ubrzo došli sasvim blizu grada, na desetak kilometara. Ja sam s devojkama potrčala u vojni odsek: treba ići u odbranu, pitanje je hoće li nas pozvati. Nisu uzeli sve, uzimali su izdržljive devojke, snažne, i pre svega one koje su napunile osamnaest godina. Neki kapetan je odabirao devojke za tenkovske jedinice. Mene, naravno, nije hteo ni da sluša jer sam imala sedamnaest godina, a i bila sam sitna, metar i šezdeset. – Kada pešadinca rane – objasnio mi je – on pada na zemlju. Može se do njega dopuzati, na mestu ga previti ili odvući u sklonište. A s tenkistom je druga stvar... Ako je ranjen u tenku, treba ga izvući napolje kroz otvor. A zar ti možeš izvući takvog momka? Znaš kakvi su tenkisti, svi su snažni. Kad se desi da treba da puziš po tenku, svi po njemu tuku, lete meci, lete krhotine granata. A znaš li šta znači kada gori tenk? – A zar ja nisam komsomolka kao i ostale? – gotovo da sam zaplakala. – Ti si, naravno, isto komsomolka, ali vrlo mala... A moje drugarice s kojima sam učila u školi i na kursevima bile su visoke, snažne devojke. I njih su uzeli. Vređalo me je što one odlaze, a ja ostajem. Roditeljima, naravno, nisam ništa rekla. Otišla sam da ih otpratim, i devojke su se sažalile: sakrile su me u jednu korpu ispod cirade. Putovale smo u otvorenom teretnom vagonu, sedimo, sve s raznim maramama na glavi – neka ima crnu, neka sivu, neka crvenu! Sura Kiseljeva je čak ponela i gitaru. Idemo,

već su na vidiku rovovi, vojnici nas spaze i poviču: ‘Dolaze umetnici! Umetnici dolaze!’ Bilo nam je uvredljivo što nam govore da smo umetnici kad mi idemo na front da se borimo. Stigle smo u štab, kapetan je izdao naredbu da se postrojimo. Svi su istupili u stroj, ja stala poslednja. Devojke su imale stvari, ja ništa. Pošto sam neočekivano upala, nikakvih stvari nisam imala. Umesto marame, mamina suknja na glavi. Sura mi pruža svoju gitaru: ‘Evo ti, da imaš nešto...’ Izlazi komandant štaba, kapetan mu saopštava: – Druže potpukovniče! Dvanaest devojaka je stiglo pod vašu komandu da prođe obuku. On pogleda i kaže: – Kako vidim, tu ih nema dvanaest, već celih trinaest. Kapetan će svoje: – Ne, dvanaest, druže potpukovniče – toliko je bio uveren da nas je dvanaest. I, kad se osvrnuo, pogleda u mene i kaza: – Otkud si se ti tu našla? – Došla sam da ratujem, druže kapetane. – Pođi onda ovamo. – Došla sam s drugaricom... – S drugaricom možeš na igranku. A ovo je rat... Priđi bliže... Priđem s maminom suknjom na glavi: – Budite sigurni, čiko, ja sam snažna, radila sam kao medicinska sestra, davala sam krv... Molim vas... Pogledaju sva moja dokumenta i potpukovnik naredi: – Pošaljite je kući! Prvim usputnim prevozom! A dok se ne nađe prevoz, upute me privremeno u medicinsko – sanitarni vod. Sedela sam tamo i pravila tampone od gaze. Čim vidim da se neki auto približava štabu, ja u šumu. Sedim tamo sat-dva, čim auto zamakne, vraćam se... I tako je bilo tri dana, dok naš bataljon nije krenuo u bitku. Prvi tenkovski bataljon Trideset druge tenkovske brigade... Svi su otišli da se bore, a ja sam kopala zemunice za ranjenike. Nije prošlo ni pola sata, počeše da dovoze ranjenike... I poginule... U toj borbi poginula je i jedna naša devojka. I na mene zaborave, već su se bili navikli. Starešine više nisu ništa spominjale... I šta sad? Treba naći uniformu. Svima su nam dali rančeve za stvari, da spakujemo našu odeću. A ranci novi-novcati. Isečem kaiševe, dno rasparam i

navučem na sebe. I tako dobijem vojničku suknju... Negde sam našla vojničku bluzu, malo manje pocepanu, opasala se kaišem i rešila da se pohvalim devojkama. I taman sam im se prikazala, kad u našu zemunicu ulazi stariji vodnik, za njim komandir čete. Stariji vodnik: – Mir-no! Prilazi potpukovnik, a vodnik će njemu: – Druže potpukovniče, dozvolite da se obratim! S devojkama se desilo nešto neobično. Dao sam im rančeve da tu stave svoju odeću, a one se same u njih uvukle. I tu me komandir čete prepozna: – A to si ti, ‘zec’! Ništa, vodniče, treba devojkama dati uniforme. Više niko nije spomenuo kola koja treba da me odvezu. Dodelili su nam uniforme. Tenkisti imaju pantalone od nepromočivog platna sa štitnikom na kolenima, a nama dali tanke kao od cica. A zemlja prepuna metala, kamenje iz nje viri, mi ponovo u iskrzanoj odeći jer ne sedimo u automobilu, već puzimo po zemlji. Tenkovi su često goreli. Tenkista, ako ostane živ, sav je u opekotinama. I mi smo bile u opekotinama jer, kad izvlačiš onog što gori, bacaš se u vatru. Strašno je teško izvući čoveka kroz otvor, posebno strelca. A mrtav čovek je teži od živog. To sam ubrzo saznala... ... Mi smo došle neobučene, nismo razumele ko ima koje zvanje, i stariji vodnik nas je sve vreme učio da smo mi sada pravi vojnici i da treba da pozdravimo svakoga ko je viši po činu od nas, da treba da budemo uredne, zategnutog šinjela... Sve je nama, devojkama, u armiji bilo komplikovano. Teško smo razlikovale činove. Bili su tamo neki rombovi, kockice, širiti, i ajd sad razlikuj ko je ko. Kažu ti – odnesi paket kapetanu. A kako da ga prepoznaš? Dok ideš, čak ti i reč ‘kapetan’ izleti iz glave. Priđem: – Čiko, meni je onaj čika kazao da vam predam ovo... – Kakav sad čika? – U plavim čakširama i zelenoj bluzi... Nije se pamtilo da je ovaj poručnik, a onaj kapetan, mi smo pamtile drugo: lep ili ružan, riđ ili visok... ‘Onaj visoki, znaš!’ Kad sam najzad videla nagorele uniforme, nagorele ruke, lica, shvatila sam šta je rat. Tenkisti iskaču iz zapaljenih vozila, na njima sve gori, a sem toga često su im bile slomljene ruke ili noge. To su bili veoma teški ranjenici. Leži i moli

me: umreću – napiši mojoj ženi, napiši mojoj majci... Kada su tenkisti i mene samu nosili osakaćenih nogu i dovezli u selo, to je bilo selo Žuto na Kirovogradčini, a gazdarica kuće u koju se smestio sanitarni vod grdi: – Kakav mlad dečačić! Tenkisti se smeju: – Kakav dečačić, baba, to je devojčurak! A ona stala da me razgleda: – Ma kakav devojčurak, to je mlad dečkić... Ja ošišana, u vojničkom kombinezonu, s tenkovskim šlemom... Ona mi ustupi mesto na dušeku iza peći i čak prase zakolje da se što pre oporavim. I stalno je kukala: – Ponestalo im muških, pa decu uzimaju... devojčice... Kad mi je bilo osamnaest godina, u Kurskoj Dugi dobila sam Medalju za ratne zasluge i Orden crvene zvezde, a u devetnaestoj – Orden Otadžbinskog rata drugog stepena. Kada je stizao novi naraštaj, mlada deca, u njima je, normalno, to izazivalo divljenje. Nisam se razlikovala od njih, i oni su imali osamnaest-devetnaest godina, a jednom su me s osmehom pitali: ‘A za šta si dobila te medalje? Jesi li bila u borbi?’ Jednog takvog sam jednom previjala na bojnom polju, pod paljbom, zapamtila sam mu i prezime – Ščegolevatih. Imao je slomljenu nogu... ja mu namestim šinu, a on me moli za oproštaj: – Sestrice, izvini što sam te onda uvredio... A šta smo mi tada znali o ljubavi? Ako je nešto i bilo, bila je to školska ljubav, a školska ljubav je još dečja. Sećam se kako smo bili u obruču... Sa svih strana nas vrebaju... I mi odlučimo: ili ćemo se probiti te noći, ili ćemo svi izginuti. Mislili smo da ćemo verovatno svi izginuti... Ne znam da li da vam pričam o tome ili da vam ne pričam... Sedimo tako, čekamo noć, da ipak pokušamo da se probijemo, i poručnik Miša – komandant bataljona je bio ranjen i on ga je zamenjivao – bilo mu je devetnaest, ne više... kaže mi: – Jesi li probala? – Šta to? – A bila sam strašno gladna. – Ne šta, već koga... – Ni-i-sam...

– Ni ja nisam. Eto, umrećeš, i nećeš saznati šta je to ljubav... Noćas će nas poubijati... – Ma ćuti, budalo! – Doprlo mi je do mozga na šta misli. Bilo je strašno ne to što ćeš poginuti, već što ćeš umreti a nećeš saznati šta je život, ništa nećeš osetiti. To je bilo najstrašnije. Išli smo da umiremo za život a da nismo ni znali šta je zapravo život. O tome smo samo u knjigama čitali. A u bioskopu sam volela ljubavne filmove. Sanitarni instruktori u tenkovskim jedinicama su često ginuli. Za nas nije predviđeno mesto u tenku, zakačiš se za oklop i samo paziš da ti noge ne zakači gusenica. I treba da paziš gde će se tenk upaliti... i tu da dojuriš, dopuziš... Na frontu nas je bilo pet drugarica: Ljuba Jasinska, Šura Kiseljeva, Tonja Bopkova, Zina Latiš i ja. Tenkisti su nas zvali – devojke iz Konakova. I sve su poginule... Pred bitku u kojoj je poginula Ljuba Jasinska, sedele smo uveče zagrljene i razgovarale. Bila je to četrdeset treća. Naša divizija je došla do Dnjepra. I ona mi odjednom kaže: ‘Znaš, ja ću u ovoj borbi poginuti... imam neki predosećaj.’ Išla je kod starijeg vodnika i tražila nov čist veš, a on joj rekao: ‘Pa nedavno si ga dobila.’ Ja je umirujem: ‘Mi već dve godine zajedno ratujemo, nas se meci plaše.’ Ujutru me je ipak nagovorila da zajedno pođemo kod vodnika, zamolile smo ga za par novog veša. I ona dobije novu potkošulju. Belu kao sneg, s vrpcama... I bila je sva od krvi... Taj kontrast belog i crvenog, belog i te krvi... do danas pamtim. Ona je to tako i predosetila... Nas četvoro smo je nosili u šatorskom krilu, bila nam je teška. Sve smo pokopali, u toj borbi smo izgubili mnogo ljudi, a Ljubu stavili odozgo. Nikako nisam mogla da shvatim da je više nema, da je mrtva. Pomislim: uzeću nešto njeno za uspomenu. Na ruci je imala prstenčić, ne znam je li bio zlatan ili običan. I ja ga uzmem. A svi su mi govorili: ne smeš, kao, to je loš znak. I, kad smo je položili, svako po običaju baci grumen zemlje, i ja bacim, i taj prstenčić sleti u grob... kod Ljube... I tad se setim da je ona strašno volela taj prstenčić... Kod njih u porodici, otac je prošao ceo rat i vratio se živ. I brat se vratio iz rata. Muškarci su se vratili... A Ljuba poginula. Šura Kiseljeva, najlepša od nas – izgorela je. Vukla je teške ranjenike u plastu sena, krenula je pucnjava i slama se zapalila. Sura je mogla da se spase, ali bi onda morala da ostavi ranjenike, a od njih niko nije mogao da se kreće... Svi ranjenici su izgoreli... I Šura s njima... Tek nedavno sam saznala detalje o smrti Tonje Bopkove. Ona je zaklonila od krhotina granata voljenog čoveka. Krhotine su letele na sve strane. To su bili delići sekunde... Spasla je poručnika Peču Bojčevskog, volela ga je. I on je ostao živ.

Posle trideset godina, Peća Bojčevski je doputovao iz Krasnodara na naš susret i to mi je ispričao. Išli smo zajedno u Borisov i tražili tu poljanu gde je Tonja poginula. Uzeo je zemlju s njenog groba, a posle mi je pisao da ju je ukopao u grob svoje majke. ‘Imam dve majke’ pisao mi je, ‘onu što me je rodila i Tonju, koja mi je spasla život...’ Otišlo je nas pet devojaka iz iste škole, a samo sam se ja vratila mami. Zašto sam se ja vratila? Devojke su poginule, a ja se vratila... Evo, ovde vise njihovi portreti... Mnogo putujem, pričam o njima... Pišem... Sin mi kaže: ‘Ti stalno nekud ideš.’ Nijedan naš ratni susret ne propuštam. I kad sam bolesna, dovučeni se. Živim za to. Od susreta do susreta...“ I odjednom, neočekivano, Nina Jakovljevna prelazi na stihove: Ničeg nema lepšeg, verujte mi, a svega je bilo, i u životu ima, do izbaviti druga od smrti i izneti ga iz vatre i dima. – Volim pesme – priznaje zbunjeno. – U ratu sam ih pisala i pišem ih i danas. Devojkama su se dopadale... „Takođe je čudno da su mnoge na frontu pisale pesme. One se i danas pažljivo prepisuju, čuvaju se u porodičnim arhivama, nevešte, dirljive, ali pune iskrenog osećanja, često podsećaju na devojačke ljubavne albume. Samo je tamo o ljubavi, a ovde o smrti. Imam složnu porodicu. Dobru. Deca, unuci... Ali ja živim u ratu, sve vreme sam tamo... Pre deset godina, pošla sam da potražim Vanju Pozdnjakova. Mislili smo da je poginuo, a pokazalo se da je ostao živ.Bio je komandant i njegov tenk je dva nemačka tenka uništio kod Prohorovke, a njegov su zapalili. Posada je poginula, jedino je Vanja ostao, bez očiju, sav u opekotinama. Odneli smo ga u bolnicu, ali smo mislili da neće preživeti. Našla sam ga posle trideset godina. Sećam se, penjem se uza stepenice, klecaju mi noge: je li on ili nije? Sam je otvorio vrata i pipajući me je prepoznao: ‘Ninjka, jesi li to ti? Jesi li ti?’ Zamislite, prepoznao me je posle toliko godina. Imao je veoma staru majku, s njom je živeo, ona sedi s nama za stolom i plače. Kažem joj: – Što plačete? Treba da se radujete što su se ratni drugovi sreli.

Ona mi odgovara: – Tri sina su mi otišla u rat. Dva su mi poginula, jedino mi se Vanja živ kući vratio. A Vanja bez oba oka... Pitam ga: – Vanja, šta si poslednje video – ono prohorovsko polje, tenkovsku bitku... Čega se sećaš? I znate šta mi je odgovorio: – Samo mi je jedno žao, što sam rano dao naređenje posadi da napusti tenk koji je goreo. Ionako su poginuli. A mogli smo još jedan nemački tenk da dignemo... To je jedino za čim on žali do današnjeg dana...“ Moj susret s Ninom Jakovljevnom imao je i nastavak, ali u pisanom obliku. Kada sam skinula s trake njenu priču, poslala sam joj jedan primerak. Posle nekoliko nedelja, iz Moskve je stigla prilično teška preporučena pošiljka. Otvaram je: isečci iz novina, tekstovi, zvanični izveštaji o vojno-patriotskom radu koje vodi ratni veteran Nina Jakovljevna Višnjevska. Kasnije sam se više puta susretala s tim dvema istinama koje žive u jednom čoveku. Vlastita istina, sakrivena duboko u sebi, i opšta, nahranjena duhom vremena. Mirisom novina. Prva je retko mogla da opstane pod pritiskom druge. Ako je u sobi osim one koja govori bio još neko od rođaka, poznanika ili suseda (posebno muškaraca), ona je pričala manje iskreno i uverljivo nego kad smo bile nasamo. To bi bio razgovor za publiku. Za gledaoca. Nije bilo moguće probiti se do ličnih utisaka, uviđala sam čvrstu unutrašnju odbranu. Samokontrolu. Stalno je postojala nekakva korekcija. I kao da je važilo pravilo: što je više slušalaca, priča je suvlja i nezanimljivija. S pogledom na to kako treba... Tako je bilo i s Ninom Jakovljevnom: jedan rat je prepričavala meni – “kao ćerki, da shvatiš šta smo mi, još sasvim mlade devojke, preživele“, a drugi je bio za veliki auditorijum – „kao što drugi pričaju i kao što piše u novinama: o herojima i podvizima, da se omladina vaspitava na visokim primerima“. Uvek sam bila poražena neverovanjem tom običnom i ljudskom, tom željom da se životu podmetne ideal. Običnoj toplini – hladan sjaj. Čitala sam pismo Nine Jakovljevne i sećala se kako smo pile čaj, po našem običaju, u kuhinji. I kako smo zajedno plakale.

„U NAŠOJ KUĆI ŽIVE DVA RATA...“ Siva kuća od panela u Kahovskoj ulici u Minsku, pola grada je sagrađeno od takvih bezličnih mnogospratnica koje su svake godine sve sivlje. Ali ova kuća je ipak posebna.“U našoj kući žive dva rata“, rekli su mi čim su otvorili vrata. Olga Vasiljevna Podvišenska borila se u pomorskoj floti na Baltiku, kao stariji vodnik. Njen muž, Saul Henrihovič, bio je vodnik u pešadiji. Sve se ponavlja... Opet dugo razgledam porodične albume, koji su pažljivo i s ljubavlju napravljeni i uvek stoje na vidnom mestu za goste. I za sebe, takođe. Svaki ima svoj naslov: „Naš rod“, „Rat“, „Svadba“, „Deca“, „Unuci“. Dopada mi se to poštovanje vlastitog života, dokumentovana ljubav prema bivšem i proživljenom. Prema bliskim ljudima. Retko se srećem s takvim osećanjem doma, s tim kako su ljudi zagledani u svoj rod, u svoju nit, mada sam već posetila na stotine stanova, bila u raznim porodicama, i kod intelektualaca i kod običnih ljudi. Gradskih i seoskih. Sigurno da su nas česti ratovi i revolucije odučili od držanja veze s prošlošću, od brižljivog tkanja paučine svoga roda. Od osvrtanja daleko unazad. Od ponosa. Zurili smo da zaboravimo, da brišemo tragove, jer su sakupljena svedočanstva mogla postati dokaz krivice, često su koštala života. Stvarali smo istoriju, a živeli od dana do dana. S kratkim pamćenjem. A ovde nije tako... – Zar sam to ja? – smeje se Olga Vasiljevna i seda pored mene na divan, uzima fotografiju na kojoj je ona u mornarskoj uniformi s vojnim odlikovanjima. – Što više gledam te fotografije, to se više čudim. Saul ih je pokazao unuci kad je imala pet godina. Tad me je unuka pitala: „Bako, je l’ si ti prvo bila dečak?“ Zamislite! – Istog časa se snuždila. – Zar smo se tada nadali da ćemo doživeti da imamo unuke! Prošle godine, kada smo se okupili – svi naši su već bili babe i dede. Ceo bataljon babâ i dedâ. Zamislite! Stalno ponavlja to „zamislite“. Očito da joj je to bila omiljena uzrečica. Dok sam je gledala takvu, bistru, nasmejanu kao devojčicu, u trenu bi se promolili maleni biseri osmeha, poželela sam da zamislim kakva je bila tada, četrdeset prve. – Olga Vasiljevna, jeste li odmah otišli na front? – Ne, na početku su nas evakuisali... Ostavila sam svoj dom, svoju mladost. Tokom celog puta su pucali, bombardovali, a avioni su leteli veoma nisko. Sećam se kad je iz vagona iskočila grupa dečaka, učenika zanatske škole,

obučenih u crne šinjele. Kakva su oni bili zgodna meta! Sve su ih pokosili, jer su avioni leteli tik iznad zemlje. Izgledalo je kao da su pucali i brojali... Zamislite! Radili smo u fabrici, gde su nas hranili i nije nam bilo loše, ali nam se srce cepalo. Pisala sam pisma u vojni odsek. Jedno – drugo – treće... U junu četrdeset druge, dobila sam obaveštenje. U otvorenim barkama, pod paljbom, prevezli su nas trideset devojaka preko Ladoškog jezera u opkoljeni Lenjingrad. Prvi dan u Lenjingradu: šta sam zapamtila – bele noći i četu mornara, marširaju u crnom. Osećala se napetost. Nigde nije bilo ljudi. Samo reflektori svetle i mornari koračaju, kao da idu u građanski rat, opasani lentama, kao iz nekog filma. Možete li da zamislite? Grad je bio potpuno opkoljen. Front je vrlo blizu. Tramvajem broj tri moglo se stići do fabrike „Kirov“, tamo je bio početak fronta. Kad god je bilo vedro, tukli su artiljerijskom vatrom. Uz to, tukli su nas direktnom paljbom, tukli i tukli... Veliki brodovi stajali su u pristaništu, naravno, maskirani, ali, uprkos svemu, nije bila isključena mogućnost poraza. Bili smo zaduženi da pravimo dimne zavese. Organizovane su posebne čete za kamuflažu dimom kojima je komandovao bivši komandant divizije torpednih čamaca, kapetan-poručnik bojnog broda Aleksandar Nikolajevič Bogdanov. Devojke su uglavnom bile sa srednjim tehničkim obrazovanjem ili su došle s prvih godina fakulteta. Naš zadatak je bio da sačuvamo brodove prikrivajući ih dimom. Kad bi počela paljba, mornari bi rekli: „Neka devojčice što pre puste dim. Tako smo bezbedniji.“ Izvozili smo se kolima sa specijalnom smesom, a ostali su se krili u skloništu. Mi smo, kako se kaže, navodili vatru na sebe. Nemci su gađali po toj dimnoj zavesi... Ishrana je, znate, bila ograničena, ali smo nekako izlazili na kraj... Prvo, bili smo mladi, a drugo, gledali smo Lenjingrađane. Nama je barem nešto bilo obezbeđeno, a tamo su ljudi padali, u hodu umirali. Dolazila su nam i neka deca i hranili smo ih iz svojih oskudnih porcija. To nisu bila deca, više su ličili na male starce. Na mumije... Oni su nam govorili o meniju za vreme blokade. U gradu su pojeli sve mačke i pse. Nestali su vrapci, slavuji. Čak su i pacove i miševe lovili da bi ih jeli... Onda su deca prestala da dolaze, a mi smo ih čekali. Verovatno su umrli. Bar tako mislim... A te zime kad je Lenjingrad ostao bez grejanja, slali su nas da lomimo kuće u jednom rejonu gde su sve bile drvene. Najteži trenutak je bio – kad prilaziš kući... Kuća je lepa, a ljudi poumirali ili su je napustili, češće je bilo da su umrli. To se osetilo po ostavljenim činijama na stolu, po ostavljenim stvarima. I sigurno pola sata niko od nas nije mogao da se pomeri s mesta. Možete li da zamislite? Svi su stajali i nešto čekali. Tek kad je komandant krenuo da lomi, onda se i mi pridružimo. Radile smo rame uz rame s muškarcima. Sekli smo drveće i vukli sanduke s municijom. Sećam se kako sam vukla jedan sanduk i pala... Koliko je samo teško bilo za nas, žene. Nešto kasnije sam postala komandir odeljenja. Celo odeljenje – mladi dečaci. Po ceo dan smo provodili na brodu. Brod je mali, a nema nikakvih toaleta. Mladići su mogli

preko ivice broda u vodu i gotovo. A šta ja da radim? Nekoliko puta sam toliko dugo trpela da sam skočila s broda i plivala. A oni viču: „Stariji vodnik u vodi!“ I vade me. Eto, takva nekakva sitnica... A težina oružja? To je za žene takođe teško. Prvo su nam dali puške, a one su bile veće od nas. Devojke hodaju, a bajonet štrči još pola metra. Zamislite! Muškarcu je bilo lakše da se navikne na sve. Na taj asketski život... Na te odnose... A mi smo tugovale, strašno nam je nedostajala kuća, mama, toplina doma. S nama je bila jedna Moskovljanka, Nataška Žilina, koja je dobila Medalju za hrabrost, i za nagradu bila je puštena kući na nekoliko dana. Kad se vratila, mi smo je njuškale. Doslovno smo stale u red i jedna po jedna smo je njuškale, govoreći kako ona miriše na dom. Kakva je radost bila kad stigne koverat s pismom... Kad vidiš tatin rukopis... Eto koliko nam je nedostajala kuća. U trenucima odmora, sedele smo i nešto šile, neke marame. Dali bi nam obojke, a mi bismo od njih napravile šalove, vezujući ih jedne za druge. Želele smo da radimo neki ženski posao. Te ženske stvari su nam nedostajale. Naprosto – bilo je nepodnošljivo. Tražiš bilo kakav povod da uzmeš iglu u ruke, da nešto šiješ, samo da bi barem nakratko bila u svom prirodnom vidu. Čini mi se da smo se u ratu nekako skamenili. Niko se nijednom nije od srca nasmejao, obradovao. Naravno da smo se smejali i radovali, ali to je sve bilo drugačije nego pre rata. I onoliko koliko je rat trajao, toliko dugo se i čovek nalazio u nekom posebnom stanju iz kog nije bilo moguće izaći. Možete li da zamislite? To neočekivano „zamislite“. Ali ono me podseti zašto sam tu, u toj kući. Magnetofon će snimiti reči, snimiće intonaciju, ali treba „snimiti“ i oči, lice, ruke, i kako su uznemirene, kako se kreću. I to kako Olgi Vasiljevnoj stoji bluza romantičnog devojačkog kroja s tufnastom leptir-mašnom. I kako osećajni Saul Henrihovič, uznemiren, počinje da se meškolji na stolici koja mu je odjednom postala tesna i premešta se na divan gde, tako krupan i težak, pored svoje žene, malene kao figurica, postaje još veći. Dok ih gledam, teško mi je, gotovo nemoguće, da zamislim da su oboje bili u ratu. A bili su. – Prcživeli smo isti rat – stupa u razgovor Saul Henrihovič – a imamo osećaj kao da su bila dva... Kad počnemo da se prisećamo, čini mi se da je ona zapamtila svoju verziju rata, a ja svoju. Eto, i kod mene je bilo nešto slično onome što vam je pričala o kući i o tome kako su stajale u redu da bi njuškale devojku koja se vratila od kuće. Ali se ja toga ne sećam... A još vam nije pričala o mornarskim kapama. Olja, zar si zaboravila? – Nisam zaboravila – odjednom se uznemiri Olga Vasiljevna. – Teško mi je da pričam... Napad je trajao sve do noći. Ujutru sam izašla na obalu, a po Morskom kanalu su plivale mornarske kape. To su naše bacili negde u Nevu. Koliko sam

stajala, toliko dugo su te mornarske kape plutale. U početku sam ih brojala, posle sam prestala. Nisam mogla ni da odem, ni da ih gledam. Morski kanal je postao bratska grobnica... Saule, gde je moja maramica? Sad sam je držala u ruci... Gde je? – Mnogo sam zapamtio iz njenih priča i, kako danas kažu, „uskratio“ unuke. Često im pričam o njenom, a ne o svom ratu. Primetio sam da im je on zanimljiviji – priznaje Saul Henrihovič. – Kod mene je više konkretnog vojničkog znanja, a kod nje su osećanja. A osećanja su uvek snažnija od činjenica. Hoću da kažem da sam i ja u ratu osećao sve to. I kod nas u pešadiji je bilo devojaka. Bilo je dovoljno da se samo jedna od njih pojavi među nama pa da se sasvim izgubimo. Ne možete ni da zamislite... Eto, tu uzrečicu sam od nje pokupio. Ne možete ni da zamislite koliko je u ratu potreban ženski smeh, ženski pogled! Da li je bilo ljubavi u ratu? Bilo je! I te žene, koje smo tamo sretali, bile su divne žene. I verne drugarice. Ljudi koji su se venčali u ratu jesu najsrećniji ljudi, najverniji parovi. Eto, i nas dvoje smo se zavoleli na frontu. Usred vatre i smrti. To je čvrsta veza. Ne poričem da je bilo i drugih stvari, jer je rat dugo trajao i u njemu je bilo mnogo ljudi, ali se više sećam onoga što je svetio, čisto... ali to, kako kažu, nije za štampu. To ni sami sebi ne smemo da priznamo... Nisu sve naše ćerke imale tako srećnu ličnu sudbinu. Mnoge su se nesrećno udale. A evo i zašto: njihove majke, žene s fronta, vaspitale su ih onako kako je njih front vaspitao, po tim moralnih vrednostima. A na frontu se odmah videlo kakav je ko čovek. Njihove ćerke nisu mogle ni da zamisle da u životu može biti drugačije nego što je bilo u njihovoj kući. Niko ih nije upozorio na to koliko ima u životu podlih stvari. I, eto, te devojke su udajom lako padale u šake avanturista, oni su ih obmanjivali jer ih to ništa nije koštalo. To se desilo mnogima, deci naših prijatelja s fronta. Kao i našoj ćerki... – Iz nekog razloga, deci nismo pričali o ratu – zamišljeno je rekla Olga Vasiljevna. – Ja nisam nosila ni ordenje. Jednom sam ga skinula i više ga nisam ni stavljala. Radila sam kao direktor fabrike za proizvodnju hleba. Dođem na sastanak, a šefica, koja je videla moje ordenje, pred svima je izjavila da se ja to hvalim ordenjem. I ona je imala orden za rad, koji je nosila, ali joj se moja ratna odlikovanja, iz nekog razloga, nisu dopadala. Posle, kad smo ostale same, sve sam joj u oči rekla, bilo joj je neprijatno, ali sam izgubila želju da nosim odlikovanja. Ni sad ih ne nosim, mada se ponosim time što sam bila na frontu, što je to moja zasluga. Posle rata, više nismo pominjali veterane. Naša unuka zna sve o nama, zanima je pa joj mi pričamo. U školi joj daju da piše sastave na tu temu. A, eto, deci nismo pričali, nisu nas ni pitali. Mi, veterani, veoma smo zahvalni novinarki Veri Tkačenko, koja je prva u novinama „Pravda“ pokrenula pitanje o ženama s fronta koje su ostale same, koje nisu sredile svoj život i do

današnjeg dana nemaju stanove, i da smo pred njima svi mi krivi. I tada su počeli da obraćaju malo više pažnje na žene veterane. Te žene su imale po četrdeset-pedeset godina i još su živele u zajedničkim stanovima. Počeli su da im dodeljuju posebne stanove... Jedna moja prijateljica, čije ime neću pominjati jer bi se uvredila, bila je tri puta ranjena. Kad se završio rat, upisala je medicinski fakultet. Nikog od rođaka nije imala, živela je bedno, prala je podove da bi se prehranila. Nikome nije htela da priča da je ratni invalid i svu medicinsku dokumentaciju je pocepala. Kad sam je pitala zašto, odgovorila mi je:“A ko bi se mnome oženio?“ „Pa šta ćeš“, rekla sam joj, „dobro si uradila.“ A ona mi je, kroz plač, odgovorila: „Sada bi mi ti papiri značili. Teško sam bolesna...“ Možete li da zamislite? Plače. Na tridesetu godišnjicu Pobede, prvi put su u Sevastopolj, slavni grad ruske morske flote, pozvali sto mornara – veterana Velikog otadžbinskog rata iz svih flota, i među njima – tri žene. Dve od njih smo bile moja prijateljica i ja. I admiral flote se poklonio svakoj od nas, zahvalio nam u ime naroda i poljubio ruku. Kako to da zaboravim?! – Zbog čega niste pričali o ratu svojoj deci? Olga Vasiljevnaje ćutala. Saul Henrihovič je rekao: – Mi tada još nismo shvatali, nismo bili svesni šta smo uradili. Desetak godina kasnije, život nas je naveo da razmislimo o davno proživljenom. Tada je rat bio suviše blizu i bio je suviše strašan da bismo ga se sećali. Hteli smo da sačuvamo decu od tog užasa. – Hteli ste da zaboravite? – Da zaboravimo? Zaboravimo... – preispituje se Olga Vasiljevna. – To nije moguće, čak ni da smo hteli. Imam sestru, koja ima sedamdeset pet godina i koja je ostala udovica. Dva sina joj se nisu vratila iz rata. Jednog je granata digla u vazduh, a od drugog je stiglo prvo i poslednje pismo: „Drage volje idem na front. Sve je u redu.“ Tek je po završetku rata dobila obaveštenje da je nestao bez traga. Ona čak i ne zna gde, na kom mestu. Nada se da će naći masovnu grobnicu, a do tada ide na Večni plamen. Eto, ja sam bio vojnik, nisam bio od onih osetljivih, ali zaplačem kad pomislim na nju. A vi mi kažete da zaboravim... Sećaš li se, Olja, na Dan pobede, kad smo sreli staricu kojoj je oko vrata visio stari plakat na kom je pisalo: „Tražim Kuljnjeva Tomasa Vladimiroviča, nestao je bez traga 1942. godine, za vreme blokade Lenjingrada“? Na licu joj se videlo da je odavno pregurala sedamdeset godina. Koliko ga godina ona traži? Ja bih tu fotografiju pokazao svakom ko me danas pita: koliko dugo se može pamtiti rat? A vi kažete da zaboravim. – Ja sam htela da zaboravim... Želim da zaboravim... – polako, skoro šapatom, izgovorila je Olga Vasiljevna, kao za sebe. – Htela bih da bar jedan dan proživim

bez rata. Bez našeg sećanja na njega... Makar samo jedan dan... – Kad ima nesanicu, znam da se setila rata. Ja, u poređenju s njom, nisam ništa uradio za pobedu. Ja, muškarac, ja čija je to bila obaveza. A te devojke, koje su preživele takav rat, treba čuvati kao malo vode na dlanu. To će vam reći svaki veteran. Da li je devojke trebalo puštati u rat? Ne znam, ali one su bile u ratu i učinile su veliko delo. Isto su kao i mi nosile čizme, teške šinjele, spavale na snegu. Umirale su od metaka i gelera. Setio sam se žene koja je Devetog maja prolazila Lenjinskim prospektom, na njenoj svečanoj haljini bila je samo jedna medalja – za hrabrost! Hodala je stidljivo. Poželeo sam da joj priđem i da je zagrlim: „Draga moja, tebi se za tu medalju treba do zemlje klanjati...“ Svi smo dužni pred njima. Ostali su mi u sećanju zajedno, baš kao na fotografijama s fronta. Jednu su mi poklonili. Tamo su mladi, mnogo mlađi od mene. Sve odmah dobija drugi smisao. Sve se približava. Gledam te mlade ljude na fotografiji i već na drugi način čujem ono što sam slušala i zapisivala. Između nas je nestalo vreme.

„TELEFONSKA SLUŠALICA NE PUCA...“ Dočekuju me i pričaju na razne načine... Jedne počinju da pričaju odmah, već preko telefona: „Sećam se... Sve držim u sećanju kao da je bilo juče...“ Druge dugo odlažu susret i razgovor: „Treba da se priberem... Neću ponovo da upadam u taj pakao...“ Valentina Pavlovna Čudajeva je od onih koji se dugo plaše i nerado pripuštaju nekog u svoj nenarušen svet, nekoliko meseci sam joj se javljala s vremena na vreme, jednom smo razgovarale preko telefona puna dva sata, i najzad je odlučila da se sretnemo. Odmah – sledećeg dana. I evo – došla sam... – Ješćemo pitu. Od jutros sam u žurbi... – veselo me je dočekala domaćica. I odmah prekida moju zbunjenost. – Ispričaću vam, ispričaću. Još ću se ja naplakati. Već sam grdila svoje devojke što su vam dale adresu. I ovako imam problema sa srcem. Uzimam tablete. Ali hajde da prvo probamo pitu s divljom trešnjom, kao kod nas u Sibiru. Hajde, prođi. Je l’ se ne ljutiš što ti se obraćam s“ti“? To mi je ostalo s fronta: „Hajmo, devojke! Hajde, devojke!“ Kristala, vidiš, nismo stekli... sve što smo muž i ja stekli stalo je u kutijicu od bombona: nekoliko odlikovanja i medalja. Stoje u kredencu, posle ću ti pokazati... – Uvodi me u sobu. – Vidiš, nameštaj je isto star. Nećemo da ga menjamo. Navikli smo se. Ćerka se smejala, a sada nas grdi. Vi, mladi, hoćete da je sve novo, savremeno... Upoznaje me sa Aleksandrom Fjodorovnom Zenčenko, koja je bila komsomolska radnica u Lenjingradu pod opsadom. – Znate koliko se dugo družimo? – upoznaje nas Valentina Pavlovna. – Onoliko godina koliko je prošlo od rata... – Samo je nemojte prekidati – upozorava me Aleksandra Fjodorovna. – Ako se zaustavi, počeće da plače. Znam već... – Čaj je već odavno gotov? Sad ću doneti... – Sedi... Sama ću... Ah, ne bih se vraćala tamo, nazad, čak ni u sećanju! Strašno je. Valentina Pavlovna Čudajeva, komandir protivavionskog topa: „Ja sam iz Sibira... Šta je mene, devojku iz dalekog Sibira, navelo da odem na

front? Iz Sibira, s kraja sveta, kako ga nazivaju. A na temu kraja sveta me je jednom jedan predstavnik UN pitao na sastanku. Netremice me je gledao u muzeju, toliko da mi je bilo neprijatno. Zatim mi je prišao i preko prevodioca zamolio da mu gospođa Čudajeva da intervju. Ja sam se, naravno, veoma uznemirila. Razmišljam o čemu da mu pričam. Pričaću isto ono što sam pričala u muzeju. Ali njega, očito, nije to zanimalo. Prvo mi je, naravno, dao kompliment: ‘Vi danas izgledate tako mlado... Kako je moguće da ste prošli rat?’ A ja mu odgovaram: ‘To je dokaz da smo vrlo mladi otišli na front.’ Njega je nešto drugo zanimalo. Pita me šta mislim o tome što on vidi Sibir kao kraj sveta. ‘Ne’, setih se ja, ‘vas zanima šta je to mene, učenicu, navelo da odem na front, kada kod nas nije bilo opšte mobilizacije.’ On klimnu glavom. ‘Dobro’, kažem, ‘odgovoriću vam na to pitanje.’ Evo, sve ću vam ispričati što sam njemu rekla... Ceo svoj život... Ne sećam se majke. Rano je poginula. Otac je bio zastupnik Novosibirskog rejonskog komiteta. Dvadeset pete su ga poslali u njegovo rodno selo, po hleb. Zemlja je bila u teškoj situaciji, a kulaci su krili hleb, ostavljali ga da truli. Tada sam imala devet meseci. Majka je poželela da se vrati u domovinu sa ocem i on je na to pristao. Povela je sestru i mene. Nije nas imala kud. Tata je tamo naporno radio, kod tog kulaka, kome je jedne večeri na zboru zapretio, rekavši da oni znaju gde se nalazi hleb i da će ga, ako ga on sam ne da, naći i na silu uzeti. Sastanak se završio i svi rođaci su se okupili. Otac je imao petoricu braće, od kojih se kasnije nijedan nije vratio iz Velikog otadžbinskog rata, kao ni on. Seli su za sto, na kom su bili posluženi tradicionalni sibirski peljmeni. Klupe su se nalazile duž prozora. Mama je sela na mesto negde između zida i prozora, jednim ramenom do prozora, a drugim do oca. Otac je sedeo na mestu gde nije bilo prozora. Bio je april. U Sibiru u to doba godine još ima jutarnjeg mraza. Majci je bilo hladno. Ja sam to shvatila tek kad sam odrasla. Ustala je, ogrnula očev kožuh i počela da me doji. U tom trenutku se začuo pucanj. Hteli su da pogode oca, nišaneći u njegov kožuh. Majka je stigla samo da izgovori: ‘Pa...’ i spustila me na vrele peljmene... Imala je dvadeset i četiri godine... U istom tom selu, predsednik seoskog saveta bio je moj deda. Otrovali su ga strihninom, sipali mu ga u vodu. Imam fotografiju s dedine sahrane. Nad grobom stoji natpis: ‘Stradao je od ruke klasnog neprijatelja.’ Moj otac je bio heroj građanskog rata, komandir oklopnog voza, koji je gušio pobunu čehoslovačkog korpusa. Trideset prve godine je nagrađen Ordenom crvene zvezde. U to vreme je taj orden retko ko imao, posebno kod nas, u Sibiru. To je bila velika čast, veliko poštovanje. Otac je na telu imao devetnaest rana, nije bilo živog mesta. Majka je pričala, ne meni, već rođacima, da su ga Česi osudili na dvadeset godina prinudnog rada. Tražila je sastanak s njim, a u to

vreme je bila u poslednjem mesecu trudnoće s Tasom, mojom starijom sestrom. Tamo, u zatvoru, bio je veoma dugačak hodnik. Nisu joj dali da ide kod oca, rekli su joj: „Ološu boljševički! Puzi!“, i ona je tako, nekoliko dana pred porođaj, puzala tim dugim cementnim hodnikom do oca. Eto kako su joj udesili susret. Oca nije prepoznala, bio je sav sed... Zar sam mogla mirno da sedim kada je neprijatelj ponovo došao u moju zemlju, ja, koja sam rasla u takvoj porodici, s takvim ocem? On je prošao sito i rešeto. Trideset sedme godine neko ga je cinkario, hteli su da ga kleveću, ali primio ga je Kalinjin i poverovao da je nepravedno optužen. Oca su svi znali. Ali o tome su mi kasnije rođaci pričali... I, zamislite, četrdeset prva godina. Moje poslednje školsko zvono. Svi smo imali neke planove, maštanja, kao sve devojčice. Posle maturske večeri smo krenule preko Oba na ostrvo. Iza sebe smo ostavile miran grad. Bile smo tako radosne, srećne. Kao što se kaže, netaknute, još nismo imale momke. U povratku sa ostrva, dočekalo nas je svitanje. Ceo grad ključa, ljudi plaču, svuda se čuje: ‘Rat! Rat!’ Svuda je uključen radio. Mi ništa nismo čule. Kakav rat! Mi smo tako srećne, kujemo planove ko će šta da studira, ko će šta da postane... I odjednom – rat! Oko nas su plakali, a mi se nismo plašile, uveravajući jedna drugu da nam neće biti potrebno ni mesec dana da ‘dođemo glave fašistima’ – pre rata smo svi pevali tu pesmu. Mislili smo da ćemo ratovati na tuđoj teritoriji... Sve nam je postalo jasno kada su počele sahrane po selu. Mog oca nisu poslali na front. Ali on je stalno išao u regrutni centar. A onda su ga poslali. Uprkos njegovom lošem zdravlju, sedoj kosi i njegovim bolesnim plućima (imao je tuberkulozu), uprkos njegovim godinama. Ipak je otišao. Otišao je u čeličnu, kako su je zvali, Staljinom diviziju, u kojoj je bilo mnogo Sibiraca. Nama se činilo da rat nije rat ako mi u njemu ne učestvujemo, smatrali smo da smo dužni da ratujemo. Ma daj nam oružje! I otrčali smo u regrutni centar. I tako sam desetog februara otišla na front. Maćeha je mnogo plakala: ‘Valja, ne idi... Šta to radiš? Ti si tako mala, mršava, kakav si ti vojnik?’ Dugo sam bila rahitična. To se desilo nakon što su mamu ubili. Skoro pet godina nisam hodala. Ko zna otkud mi snaga! Dva mesecasu nas vozili u teretnim vagonima. Dve hiljade devojaka, celi ešalon. S nama su bili i komandiri. Oni su nas učili da budemo vezisti. Stigli smo u Ukrajinu, gde su nas prvi put bombardovali. Tada smo baš bili u odeljenju za dezinfekciju, u kupatilu. Kada smo išli da se kupamo, tamo je jedan čikica dežurao, koji je vodio računa o kupatilu. Mi, veoma mlade devojke, stidele smo ga se. A kad su počeli da bombarduju, a mi sve kod tog čike, samo da nas spase. Nekako smo se obukle i istrčale. Ja sam umotala glavu u crveni peškirić. Kad me

je video, stariji poručnik, isto mladić, viknuo je: – Devojko, u sklonište! Bacite peškirić! Otkriće nas! A ja bežim od njega: – Ništa ja ne otkrivam! Mene je mama učila da ne idem gole glave. Kad me je našao posle napada, rekao mi je: – Zašto me ne slušaš? Ja sam tvoj komandir! Nisam mu poverovala: – Nije dovoljno što si mi komandir... I tako sam se posvađala s tim mladim potporučnikom, mladićem, godinu dana starijim od mene. Dali su nam velike, debele šinjele. Nismo mogle da hodamo u njima, već smo se valjale, kao snopovi. U početku ni čizme nismo imale. Čizama je bilo, ali samo muških brojeva. Kasnije su nam zamenili čizme, dali su nam druge, sa crvenim vrhom i sarom od crnog skaja. Kako smo se u njima šepurile! Sve smo bile mršave, sitne, vojničke bluze su visile na nama. Ko je umeo da šije, mogao je malo da prilagodi odeću sebi. A nama je još svašta bilo potrebno. Devojke kao devojke! Jednom je tako starešina vrištao od smeha kad nam je uzimao mere. Dolazi komandant bataljona i kaže: ‘Šta je, stariji vodniče, jesi li izdao odeću?’ A on odgovara: ‘Uzimao sam im meru, izdaću...’ I tako sam postala telefonistkinja u protivavionskoj odbrani. Dežurala sam u artiljerijskom puku, na vezi, i možda bi tako bilo do kraja rata da nisam dobila vest da je otac poginuo. Tražila sam da idem u bitke: ‘Hoću da se svetim, hoću da se obračunam za sve zlo koje su mi fašisti naneli.’ Htela sam da ubijam, da se svetim, da pucam. Govorili su mi da je telefon u artiljeriji veoma važna stvar, ali telefonska slušalica ne puca. Napisala sam raport komandiru puka. On je odbio. Posle toga sam se, bez mnogo razmišljanja, obratila komandiru divizije. Došao je kod nas pukovnik crvenili, sve nas je postrojio i pitao: ‘Gde je ta koja hoće da bude komandir oružja?’ A ja stojim: sitna, mršava, tankog vrata oko kog visi automat, težak automat, sa sedamdeset i jednim metkom. Verovatno sam izgledala vrlo žalosno. On me je pogledao i upitao: ‘Šta hoćeš?’ A ja mu kažem: ‘Hoću da pucam.’ Ne znam šta je pomislio. Dugo me je tako gledao, a onda se naglo okrenuo i otišao. ‘Pa, pomislih, ‘to je to, neće pristati.’ Posle toga je dotrčao komandir i rekao: ‘Pukovnik je odobrio!’ Završila sam kratke kurseve – učila sam tri meseca. I, eto, postala sam komandir voda. Rasporedili su me u Hiljadu trista pedeset sedmi puk Protivvazdušne odbrane. U početku sam krvarila iz nosa i ušiju, imala sam i poremećaj varenja. Danju je bilo strašno, a noću ne toliko. Imao si utisak da

avion leti pravo ka tebi, na tvoje oružje. Ide pravo na tebe. Sada će te celu pretvoriti u prah i pepeo. Ništa od toga nije za devojke. S nama su u početku bili vojnici iz Osamdeset petog puka, koji su se odlično pokazali kod Moskve, ali oni su onda otišli u protivtenkovsku odbranu, a nama su prepustili puške od 30,7 milimetara. To je bilo u pravcu Rževa. Tamo je bilo takvih borbi. Na proleće se led na Volgi otopio. I šta smo videli? Videli smo kako pluta santa leda na kojoj leže dva-tri nemačka i jedan ruski vojnik. Tako su ginuli u grčevitoj borbi. Zamrzli su se na toj santi i ona je bila sva u krvi. Možete li da zamislite koliko je samo krvi bilo u majčici Volgi...“ I odjednom se zaustavila usred uzdaha, kao u letu, i rekla: „Ne mogu... hajde da se odmorim. Teško mi je. Saša me je naterala da popijem dve tablete za smirenje, barem da ne plačem.“ „A ja sam se, slušajući Vanju, setila Lenjingrada pod opsadom“, priča Aleksandra Fjodorovna Zenčenko. „Posebno jedne situacije, koja nas je sve potresla. Ispričali su nam da neka vremešna žena svaki dan otvara prozor i iz kutlače prosipa vodu na ulicu, i svaki put bi uspevala da vodu prospe sve dalje i dalje od prozora. U početku smo mislili da je luda, što nije bila retkost u toku opsade, pa smo otišli kod nje da razjasnimo o čemu se radi. Evo šta je ona rekla: ‘Ako fašisti dođu u Lenjingrad i uđu u moju ulicu, ja ću ih polivati vrelom vodom. Stara sam, ništa drugo ne mogu da radim, samo mogu da ih šurim vrelom vodom.’ I ona je vežbala... Svakog dana... To je bila veoma inteligentna žena. I sad se sećam njenog lica. Ona je odabrala način borbe za koji je još imala snage. Zamislite taj trenutak. Neprijatelj je već bio blizu, bitke su se vodile kod Narvske trijumfalne kapije. Napadali su pogone Kirovske fabrike. Bilo je mnogo situacija kada je čovek smišljao način borbe, čak i onda kada se činilo da više ništa nije moguće. To je znalo da dirne više od svega.“ „Hoću da nađem reči... Kako da se izrazim?“, pita ili sebe ili nas Valentina Pavlovna. „Iz rata sam se vratila kao bogalj. Geler mi je ranio kičmu. Rana nije bila velika, ali me je udar odbacio daleko u smet. Pre toga, nekoliko dana nisam sušila čizme od valjane vune, ili zato što nije bilo drva, ili što nisam bila na redu da ih sušim, jer je peć bila mala, a nas je bilo mnogo. I našli su me smrznutih nogu. Verovatno sam bila zavejana, ali sam disala i toplota mog daha je stvorila rupu u snegu. Psi su me našli. Raskopali su sneg i odneli moju kapu bolničarima. Tamo je bio moj takozvani pasoš smrti, koji je imao svaki vojnik, s podacima o porodici i tome koga treba obavestiti u slučaju smrti. Otkopali su me i stavili na šatorsko krilo. Kaput je bio pun krvi. Niko nije obratio pažnju na moje noge... Šest meseci sam ležala u bolnici. Hteli su da mi amputiraju nogu iznad

kolena, zato što sam dobila gangrenu. I tu sam klonula duhom, jer nisam htela da živim kao bogalj. Zašto da živim? Kome sam potrebna? Ni oca, ni majke. Samo teret... Zadaviću se! Zatražila sam od bolničarke veliki peškir umesto malog. A u bolnici su me svi zadirkivali: ‘A ovde leži baka, stara baka leži’, zato što me je načelnik bolnice pitao, kad me je prvi put video: ‘Pa koliko imaš godina?’ A ja njemu bez oklevanja: ‘Devetnaest... uskoro ću napuniti.’ On se nasmejao: ‘O, matora! To su ozbiljne godine.’ I bolničarka, teta Maša, tako me je zadirkivala. Kaže ona meni: ‘Ja ću ti dati peškir ako te spremaju za operaciju, ali ću te paziti. Nešto mi se u tvojim očima ne dopada. Da nisi ti nešto loše naumila?’ Ja ćutim, ali čujem da je tačno da me spremaju za operaciju. Tada nisam čak ni znala šta je operacija. Nijednom me pre toga nisu sekli, a sad na telu imam geografsku kartu. Sakrijem ja tako peškir ispod jastuka i čekam da svi zaspe, da nema nikoga. Mislim da su kreveti bili gvozdeni, pa sam rešila da vežem peškirić za krevet i da se zadavim. Ali teta Maša se nije odvojila od mene cele noći. Sačuvala me je, mladu. Do jutra nikud nije otišla. Čujem kako moj sobni lekar, mlađi poručnik, ide s načelnikom bolnice i govori mu: ‘Hajde da ja pokušam. Dozvolite da pokušam.’ A on mu odgovara: ‘Šta da pokušaš? Njoj je već jedan prst crn. Devojka ima devetnaest godina. Umreće zbog tebe i mene.’ Ispostavilo se da je moj sobni lekar bio protiv operacije. Predlagao je drugi način lečenja, nov za to vreme. Pod kožu se ubacivao kiseonik pomoću specijalne igle. Kiseonik hrani tkivo... Ni ja ne znam tačno, nisam lekar... I taj mladi poručnik je nagovorio načelnika bolnice. Nisu mi amputirali nogu. Počeli su da me leče pomoću te nove metode. I već posle dva meseca, počela sam da hodam. Naravno, na štakama, jer su mi noge bile kao krpe, nije bilo nikakvog oslonca. Nisam ih ni osećala, samo sam ih videla. Zatim sam naučila da hodam bez štaka. Govorili su mi: rodila si se po drugi put. Posle bolnice mi je sledovao odmor. A kakav odmor? Kuda? Kome? Otišla sam u svoju jedinicu, svom oružju. Tamo sam ušla u partiju, s devetnaest godina... Dan pobede sam dočekala u Istočnoj Pruskoj. Već je nekoliko dana trajalo zatišje, niko nije pucao, i onda, odjednom, usred noći signal: ‘Vazduh.’ Svi smo skočili. I vrisak: ‘Pobeda! Kapitulacija! Kapitulacija!’ Čuli smo: ‘Rat je završen! Rat je završen!’ Svi su počeli da pucaju, svako iz onoga što je imao: automat, pištolj... Jedan briše suze, drugi pleše: ‘Ja sam živ, živ sam!’ Komandir nam je kasnije rekao: ‘Nema demobilizacije dok ne platite municiju. Šta ste to uradili? Koliko ste municije potrošili?’ Nama se činilo da će ne zemlji zauvek biti mir, da niko više nikada neće poželeti rat i da sva municija treba da bude uništena. Da se rat više i ne pominje. Umorni smo od mržnje. Umorni od streljanja. Kako mi se samo išlo kući! Iako tamo nije bilo ni oca, ni majke. Ali maćeha mi se poklonila do zemlje. Dočekala me je kao majka. Kasnije sam je zvala

‘mama’. Ona me je željno čekala. Iako joj je načelnik bolnice napisao da su mi amputirali nogu i da će me takvu dovesti kod nje, da je pripreme. Obećao joj je da neću dugo takva ostati kod nje, da će me onda uzeti nazad. Ali je ona samo htela da joj se vratim kući živa. Čekala me je... Mnogo sam ličila na oca... Sa osamnaest-dvadeset godina smo otišli na front, a vratili se s dvadeset pet. U početku sam osećala radost, a posle mi je bilo strašno: a šta ćemo da radimo kao građanke? Strah od mirnog života... Drugarice su stigle da završe fakultete, a šta smo mi? Ni na šta nismo bile pripremljene, nemamo profesiju. Sve što znamo jeste rat i sve što umemo jeste rat. Htela sam što pre da zaboravim na rat. Od šinjela sam odmah sebi sašila kaput, promenila sam dugmiće. Na pijaci sam prodala vojničke čizme i kupila cipele. Prvi put sam obukla haljinu i bila sam sva u suzama. Nisam sebe prepoznala u ogledalu, jer četiri godine nisam izlazila iz pantalona. Nikome nisam smela da kažem da sam ranjena, kontuzovana. Probaj da kažeš, pa ćeš videti hoće li te neko primiti na posao. A noge su me bolele, bila sam mnogo nervozna. Ćutale smo kao zalivene. Nikome nismo ni pričale da smo frontašice. Održavale smo veze, dopisivale se. Kasnije su počeli da nas pozivaju na susrete na kojima smo ćutale. Nismo nosile ni ordenje. Muškarci su nosili, oni su bili pobednici, heroji, mladoženje. Iza njih je bio rat, dok su nas gledali potpuno drugačijim očima... Na frontu su se muškarci prema nama ophodili divno, čuvali su nas. U svakodnevnom životu, nisam viđala da se tako ponašaju prema ženama. Kada smo bili u povlačenju, legali smo da se odmorimo – pod nama gola zemlja. Oni bi legli samo u bluzi, a nama bi davali svoje šinjele: ‘Devojke... Devojke treba pokrivati...’ Ako negde nađu komadić vate, zavoja: ‘Evo, uzmi, da ti se nađe.’ Poslednji komad hleba delili su s nama. Od njih smo dobijali samo dobro i toplinu. I bilo nam je teško kada smo, posle rata, morale da krijemo svoje vojne knjižice. Posle demobilizacije, kada smo muž i ja stigli u Minsk, nismo imali ni posteljine, ničega... Dva šinjela i dve uniforme. On je takođe bio frontaš, komandir bataljona. Našli smo mapu, dobru, platnenu. Potopili smo je u vodu i dobili platnenu posteljinu. To nam je bila prva posteljina. Kasnije, kada nam se rodila ćerka, stavljali smo je na pelene. A ta karta, sad se sećam, to je bila politička mapa sveta. Jednom je tako muž došao i rekao: ‘Hajde, majko, video sam bačeni stari krevet’, i, kad je pala noć, išli smo da uzmemo taj krevet. Noću, da nas niko ne bi video. Kako smo se samo radovali tom krevetu! I pored svega toga, bili smo srećni. Nismo klonuli duhom. Nabavimo namirnice na kartice i zovemo jedan drugog: ‘Dođi, dobila sam šećera. Pićemo čaj.’ Ničega nije bilo, a bili smo srećni. Bili smo srećni zato što smo živi. Zato što dišemo, smejemo se, živimo. Grejala nas je ljubav i saosećanje prema ljudima.

Koliko je samo čovek bio potreban čoveku. Bili smo strašno potrebni jedni drugima. Kad se sad osvrneš, to su bile mnogo teške godine, mnogo teške. Sada su nas, naravno, priznali, cene nas. Često me zovu da nastupam u vojnom muzeju, da pričam o ratu... Sada mogu. Posle četrdeset godina! Četrdeset! Nedavno sam pričala pred mladim Italijanima. Rekli su mi da su to deca bogatih roditelja. I oni su mi postavljali pitanja. Kod kog lekara sam se lečila? Pitali su me i zašto se nisam obratila psihijatru. Pitali su me kakve snove sanjam. Sanjam li rat? Da li mi je bilo strašno u ratu? I ja sam im odgovorila da svaki čovek želi da živi, da se u svakom čoveku krije strah od smrti, ali da ima i trenutaka kad čovek ne oseća da li se plaši ili se ne plaši. Vidiš da ti je neprijatelj došao u kuću i tada pobeđuješ strah. Izgledalo je da je sovjetska žena za njih zagonetka. Zanimalo ih je i da li sam se udala posle rata. Iz nekog razloga su mislili da nisam. Odgovorila sam im: ‘Svi su iz rata doneli trofeje, a ja sam dovela muža. Imam i ćerku. Sada mi rastu unuci.’ Htela sam, naravno, više dece, ali nije bilo ni zdravlja, ni snage, ni sredstava. Šta da se kaže. Nisam mogla ni da studiram. Do penzije sam radila kao laboratorijski tehničar na Politehničkom institutu. Posao mi se sviđao. Uvek si okružen mladima. Tako sporije stariš... Pre dve godine mi je bio u gostima naš načelnik štaba, Ivan Mihajlovič Grinjko, koji je već u penziji. Sedeo je za istim ovim stolom. Ja sam pekla kolače isto kao i sada. On razgovara s mojim mužem, prisećaju se i nabrajaju imena naših devojaka. Kad, u jednom trenutku, ja dreknem: ‘Poštovanje, kažete, uvažavanje! Mnoge od tih devojaka su ostale same, od njih mnoge ni danas nemaju stanove. Ceo život su u zajedničkom stanu. Ko se sažalio na njih? Ko ih je zaštitio? Da li znate?’ Ukratko, pokvarila sam im praznično raspoloženje... Načelnik štaba je sedeo tu gde sada ti sediš. ‘Pokaži mi ko te je vređao’, lupao je pesnicom po stolu. ‘Ispričaću mu kakve ste vi bile devojke!’ Tražio je oproštaj: ‘Valja, ništa osim suza ne mogu da ti dam.’ Šta sad može da se učini? Sad je već kasno... Ali ne treba da nas žale. Mi smo ponosne. Neka deset puta prepisuju istoriju. Sa Staljinom ili bez Staljina. Ali ostaće da smo mi pobedili! I naše patnje. I naše muke. I šta smo sve preživeli... To je naš život. I ni reči više...“ Uprkos mom odbijanju, pred odlazak su mi spakovali paket s kolačima: „To su sibirski. Specijalni. U radnjama ih nećeš naći...“ Dali su mi i dug spisak sa adresama i telefonima: „Molim te, nađi sve naše devojke. One će se sigurno odazvati. Čekaju te. Ja ću odbolovati naš susret, ali mi je drago što si me saslušala. Neka se ne zaboravi... Strašno je sećati se, ali je još strašnije ne sećati se.“

Sada razumem zašto one ipak govore...

„NAGRAĐIVALI SU NAS MALIM MEDALJAMA...“ Ujutru otvaram svoju poštu... Moja lična pošta sve više podseća na poštu vojnog odseka ili muzeja: „Pozdrav od žena pilota Avijatičarskog puka Marine Raskove...“, „Pišem vam po nalogu partizanki Brigade ‘Železnjak’...“, „Pozdravljaju vas... ilegalci iz Minska... Želimo vam uspeh u započetom radu...“, „Obraćaju vam se vojnici poljske sanitarne čete...“ Za sve vreme istraživanja, bilo je samo nekoliko očajnih odbijanja: „Ne, to je bilo kao strašan san... Ne mogu! Neću!“, ili: „Neću da se sećam! Neću! Mnogo mi je trebalo da zaboravim...“ Zapamtila sam još jedno pismo bez adrese pošiljaoca: „Moj muž je nosilac ordenja slave, a posle rata je dobio deset godina logora... Tako je domovina dočekala svoje heroje. Pobedioce! Napisao je pismo svom kolegi s fakulteta da mu je teško da se ponosi našom pobedom – svoju i tuđu zemlju zatrpali su ruskim trupama. Zalili krvlju. Odmah su ga uhapsili... Skinuli epolete... Vratila sam se iz Kazahstana posle Staljinove smrti... Bolesna. Dece nemamo. Ne želim da se sećam rata, ratujem ceo život...“ Ne odlučuju se svi da napišu svoja sećanja, i ne polazi za rukom svima da povere hartiji svoja osećanja i misli. „Smetaju suze...“ (A. Burakova, vodnik, radista). I prepiska, protiv očekivanja, otkriva toliko adresa i novih imena. „Kao da nemam dovoljno metala u sebi... Šrapnel od ranjavanja pred Vitepskom nosim u plućnom krilu tri centimetra od srca. Drugi šrapnel – u desnom plućnom krilu. Dva u predelu stomaka. Otišla sam na front kao devojčica, a vratila sam se kao invalid. Trudila sam se koliko sam mogla da ne pokleknem pred bolestima. Završila sam večernju školu, dopisnu srednju stručnu školu, a, eto, fakultet kulture nisam uspela da završim. Za sve je krivo moje narušeno zdravlje. Živim usamljeno. Zbog posledica ranjavanja i kontuzija, ne smem da imam decu. Dođite, popričaćemo, neću umeti da vam napišem o svemu tome, ništa ne vidim od suza...“ Valentina Dmitrijevna Gromova, sanitetski instruktor „Stigla sam s fronta i lekari me nisu pustili da završim školovanje. Prokleti rat.

Prokleta kontuzija. Nisam mnogo putovala. Nisam imala dece. Ni muža. Sve zbog rata. Nemam velike nagrade, samo medalje. Ne znam hoće li vam biti zanimljiv moj život, ali htela bih da ga nekom ispričam...“ V. Voronova, telefonista „... Živela sam s mužem na krajnjem severu, u Magadanu. Muž je radio kao šofer, a ja kao kontrolorka. Čim je počeo rat, oboje smo se prijavili za front. Odgovorili su nam da ostanemo tamo gde smo potrebni. Tada smo poslali telegram drugu Staljinu, da prilažemo pedeset hiljada rubalja za izgradnju tenka i da želimo zajedno da odemo na front. Stigla nam je zahvalnica od vlade. Četrdeset treće godine su muža i mene poslali na Čeljabinski tenkovsko-tehnički fakultet, koji smo završili kao istaknuti studenti. U logoru smo dobili tenk. Oboje smo bili stariji mehaničari – vozači, a za tenk je bio potreban samo jedan mehaničar-vozač. Komanda je odlučila da mene imenuje za komandira tenka ‘IS-122’, a muža za starijeg mehaničaravozača. Tako smo proveli ceo rat. Oslobađali smo Pribaltik, Poljsku, Čehoslovačku, Nemačku. Oboje smo bili ranjeni i odlikovani. Bilo je dosta devojaka tenkistkinja na tenkovima srednje veličine, ali na teškom – samo ja. Ponekad razmišljam: kada bih nekom od pisaca ispričala svoj život, mogla bi da se napiše cela knjiga. Sama ne umem...“ A. Bojko, mlađa poručnica, tenkista „... Četrdeset druge godine su me imenovali za komandanta divizije. Posle upoznavanja, komesar puka je rekao: ‘Kapetane, imajte u vidu da ne dobijate običnu, već devojačku diviziju. U njoj pola sastava čine devojke, kojima je potreban poseban pristup, naročita pažnja i briga.’ Naravno, znao sam da vojsku služe i devojke, ali imao sam rđavu predstavu o tome. Mi, kadrovski oficiri, s podozrenjem smo gledali na to kako će slabiji pol ovladati vojnim poslovima kad su oni oduvek bili muški. Medicinske sestre, u redu. Sebe su dobro preporučile još u Prvom svetskom ratu, zatim i u građanskom. Ali šta će da rade devojke u protivavionskoj artiljeriji, gde je potrebno da nose granate od sedamnaest kilograma? Kako da ih rasporedimo u bateriji gde postoji samo jedan bunker, a u sastav radne snage ulaze i muškarci? Moraće satima da sede na spravama, a one su gvozdene, sedišta na oružju su takođe gvozdena, a one su devojke, ne bi trebalo da sede na hladnom. Gde će, konačno, da peru i suše kosu? Javljala se gomila pitanja, toliko je to bila neobična situacija. Počeo sam da se šetam kroz bateriju, da osmatram. Priznajem da mi nije bilo

dobro: devojka napoložaju s puškom, devojka na osmatračnici s dvogledom – ja sam došao iz izvidnice, s fronta. Bile su toliko različite – snebivljive, plašljive, izveštačene i odlučne... Nisu sve umele da se potčinjavaju vojnoj disciplini, ženska priroda se protivi vojnom poretku. Čas je zaboravila šta joj je bilo naređeno, čas je dobila od kuće pismo i celo jutro je proplakala. Kazniš je, a sledeći put povučeš kaznu – bude ti žao. Moje misli su bile sledeće: ‘Nema mi spasa sa ovakvim vojnicima!’ Ubrzo sam, međutim, morao da razvejem sve svoje sumnje. Devojke su postale odlični vojnici. Čak su bile tačnije, pedantnije u radu nego muškarci. A tačnost u artiljeriji je velika stvar. Iz grada Gorkog, gde smo bili stacionirani, došao sam sa svojom devojačkom divizijom do Poznanja. Tenkist ima oklop, pešadinac – rov, a artiljerac nema ništa, dok obavlja borbene zadatke, on štiti od napada sve osim sebe. On ne kopa proreze za posmatranje, ne pravi sklonište, ne napušta oružje, čak ni kada avion pikira na bateriju. Po je bio surov put, odavno želim da o tome nekome ispričam ili da o tome napišem. Dođite, dugo ćemo razgovarati...“ I. A. Levicki, bivši komandant Pete divizije Sedamsto osamdeset četvrtog protivavionsko-artiljerijskog puka Adrese su razne – Moskva, Kijev, grad Apšeronsk Krasnodarskog kraja, Vitepsk, Volgograd, Jalutorovsk, Galič, Smolensk... Osećam se izgubljeno kada dobijem još jedno pismo, pa tražim na karti nepoznati grad ili seoce: kako tamo dospeti, kada i kako se sresti? Pojavljuje se spasonosna ideja: okupiti što više žena zajedno. Ali kako? I tu pritiče u pomoć slučajnost. Jednog dana, stigao mi je poziv veterana Šezdeset pete armije, generala P. I. Batova: „... Okupljamo se obično šesnaestog-sedamnaestog maja u Moskvi, na Crvenom trgu. Već mnogo godina je tako. To je i tradicija i obred. Dolaze svi koji i dalje imaju snage. Dolaze iz Murmanska i Karagandija, odasvud. Ukratko, čekamo vas...“ U Aleksandrovskom vrtu postoj i jedan spomenik. Crveni spomenik sećanja... Teče ka njemu spora reka prozračnih majskih cvetova: ako bismo uspeli da pogledamo odozgo, podsećali bi na lomaču, toliko ih je. I mene nosi ta reka, na talasima tihih, srećnih razgovora: „Marija, jesi li to ti? Ne bih te prepoznala, ali su oči tvoje... Odranije.“„A to je sin, Fjodor? Pljunuta ti. I ženicu je doveo, i unuka?“ Celoj četi se javlja stariji vodnik. „Vanja, sećaš li se, ha? Sećaš li se kako smo ovuda išli četrdeset prve godine? Nisi imala obojke, a jedna žena je prišla i skinula svoj šal. Sećaš li se?“ „Kišinjevske ruže. Podići će se, malo su se slepile u avionu. Ali hoću svoje da položim.“

Unaokolo živi i bruji praznična Moskva. Navikla je na takve svečano-tužne događaje i pre bi se začudila kad ih ne bi bilo nego što ih ima. Ni sasvim mlada lica ne pokazuju čuđenje. Hvatam sebe u mislima da u našoj generaciji, koja nije ratovala, nije videla svojim očima nijednu eksploziju, sećanje na rat živi u genima: isuviše je blisko – manje od jednog ljudskog života – i isuviše je strašno sve što se dešavalo. U običnoj gomili ljudi, to sećanje je razblaženo, skriveno, a sada se odvojilo od ostatka sveta, kao što se odvoji stihija – velika voda ili veliki plamen, koji tada vode vlastiti život, prema svojim zakonima... Uveče, hotel „Moskva“, u kom su odseli veterani iz Šezdeset pete armije, podseća na nedavni praznični foaje Doma Sovjetske armije. Na sve strane se grle, plaču, fotografišu se. Tu nema poznatih i nepoznatih, tu su svi naši. Ako primete tvoju mladost, usledi samo jedno pitanje: „Čija si ti ćerka?“ Na sedmom spratu, u pedeset drugoj sobi, okupila se Pet hiljada dvesta pedeset sedma bolnica. Na čelu stola je Aleksandra Ivanovna Zajceva, vojna lekarka, kapetan: „Devojke mi ne daju da slažem – cele godine živimo za ovaj dan, da se sretnemo. Imam i decu, i unuke, pa ipak nemam draže ljude od svojih devojaka s fronta. To znaju i moja deca, i ne vređaju se zbog toga.“ Aleksandra Ivanovna me upoznaje sa svima, kao da se odavno poznajemo. A ja sam sasvim slučajno zakucala na ta vrata. Nasumice. Zapisujem: hirurg Galina Ivanovna Sazonova, lekarka Jelizaveta Mihajlovna Ajzenštajn, kirurška medicinska sestra Valentina Vasiljevna Lukina, starija operaciona sestra Ana Ignjatjevna Gorelik, medicinske sestre Nadežda Fjodorovna Potužna, Klaudija Prohorova Borodulina, Jelena Pavlovna Jakovljeva, Angelina Nikolajevna Timofejeva, Sofija Kamaldinovna Motrenko, Tamara Dmitrijevna Morozova, Sofija Filimonovna Semenjuk, Larisa Tihonovna Dejkun.

O LUTKAMA I PUŠKAMA „Eh-eh, devojke, kako je podmukao taj rat... Kad pogledaš na njega našim, ženskim očima... Strašniji je od najstrašnijeg. Zato nas i ne pitaju...“ „Sećate li se, devojke: vozimo se u zagrejanim teretnim vagonima, i vojnici nam se smeju kako držimo puške. Ne držimo ih onako kako se drži oružje, već ovako... Sada neću moći ni da pokažem... držimo ih kao lutke...“ „Ljudi plaču, viču: ‘Rat!’ A ja mislim: ‘Kakav rat kad sutra imamo ispit na

fakultetu? Ispit je tako bitna stvar. Ma o kakvom to ratu oni govore?’ A nedelju dana kasnije, počela su bombardovanja i već smo spašavale naše ljude. Tri semestra medicinskog fakulteta – to nije bilo malo u ono vreme. Međutim, prvih dana sam videla toliko krvi da sam počela da se plašim... Džaba ti što si napola lekar, džaba petica iz praktične nastave. Ali ljudi su se ponašali izuzetno. I to me je oduševljavalo. Sećate li se, devojke, pričala sam vam? Završilo se bombardovanje, ali vidim da se zemlja preda mnom pomera. Otrčim do tamo i počnem da kopam. Rukama sam osetila lice, kosu... To je bila žena... Otkopala sam je i zaplakala. Ona, kad sam joj oslobodila lice, nije pitala šta mi je, već je pitala: – Gde je moja torbica? – Šta će vam sada torbica? Naći ćemo je. – Tamo mi je partijska knjižica. Razumete li? Nije me pitala staje s njom, da li je u jednom komadu, već gde je njena partijska knjižica. Odmah sam počela da tražim njenu torbicu. Našla sam je. Prislonila ju je na grudi i zažmurila. Uskoro su došla sanitetska kola i odvezli su je. Još jednom sam proverila gde je njena torbica. Uveče, kada sam došla kući, ispričala sam taj događaj mami i rekla da bi trebalo da odem na front.“ „Prvi dani rata, naše jedinice se vraćaju iz teških okršaja, celo selo je izašlo da ih prati. Prolazi pored nas stariji vojnik, zaustavio se kod naše kuće i nisko, nisko, do samih nogu se klanja majci: ‘Oprosti, majko... ali devojku spašavaj! Spašavajte devojku!’ A ja sam tada imala šesnaest godina, i dugu, dugu kosu. Ovoliku. I crne trepavice...“ „Sećam se kako smo putovale na front... Puna kola devojaka, neka velika natkrivena kola. Bila je noć, bilo je mračno i grane su lupkale po platnenom krovu; vladala je takva napetost da nam se činilo da su to meci koji nas gađaju... S ratom su se promenile i reči i zvuci... Kažeš mama, i to je sad već sasvim druga reč, kažeš ‘dom’ – i to je druga reč. Kao da se još nešto za njih zalepilo. Više ljubavi, više straha. Još nešto...“ „Bila sam mamina ćerka koja nikada nije napuštala svoj grad. Postavili su me za mladu lekarku u minobacačkoj bateriji. Šta se sve sa mnom dešavalo! Krenu minobacači da gađaju, a ja odmah ogluvim. Osećam kao da me nešto peče po celom telu. Sedim i šapućem: ‘Mama, mamice... mamice.’ Stajali smo u šumi,

ujutru kad izađeš – tiho, svuda je rosa. Zar je to rat? Kad je sve tako lepo, tako dobro. Rekli su nam da obučemo uniformu, a ja sam visoka metar i pedeset. Ušla sam u pantalone, a devojke su mi ih odozgo vezale. Šetala sam u svojoj haljini i krila sam se od uprave. Ali su me zbog narušavanja vojne discipline poslali u vojni zatvor.“ „Nikada ne bih poverovala... da mogu da spavam u hodu. Hodaš u četi i spavaš, tresneš u onog ispred sebe, probudiš se na sekundu, a onda nastaviš da spavaš. Jednom u mraku nisam poletela unapred, već u stranu, i uletela sam u polje, hodala sam i spavala. Sve dok nisam upala u nekakav jarak, rada sam se probudila i trkom pojurila da stignem svoje...“ „Nikad neću zaboraviti: dovezli su ranjenika, premestili ga s nosila i rekli: ‘Ne, on je mrtav.’ Stajala sam pred njim kad je uzdahnuo. Cičim i vičem: ‘Doktora! Doktora!’ Doktori ga podižu, tresu, a on opet pada kao snop, toliko čvrsto spava. Nismo mogli da ga razbudimo čak ni amonijakom. Pre toga nije spavao puna tri dana.“ „Po dvadeset četiri časa smo stajale kraj operacionog stola. Stojiš, a ruke same padaju. Dešavalo se da se glavom zariješ pravo u operisanog. Oticale su nam noge, nisu htele da uđu u čizme od impregnirane čoje. Do tada se oči toliko umore da ih je teško držati otvorenim. U mom ratu su tri mirisa: krvi, hloroforma i joda...“ „Dan i noć smo radile, padale smo u nesvest od gladi. Imale smo šta da pojedemo, ponekad.“ „Bio je skijaški bataljon... Sve sami srednjoškolci. Gađali su ih iz mitraljeza... Dovoze jednog koji plače. I mi smo istih godina kao oni, ali smo se osećale starije. Zagrliš ga: ‘Dete milo...’ A on: ‘Da si bila tamo, nikada mi ne bi rekla – dete.’ Umire i vrišti celu noć: ‘Mama! Mama!’ Tamo su bila dva kurska momka, zvali smo ih ‘kurski slavuji’. Priđeš mu da ga probudiš, a on spava s pljuvačkom na ustima. Sasvim majušnom.“ „Žena od žalosti odrasta. Bila sam još devojka, mene su mogli da sažaljevaju, ali sam toliko toga videla i doživela već prve godine rata da sam se osećala kao

odrasla žena. Kada takvom mladiću na tvoje oči odseku ruku ili nogu, sve dečje brzo izvetri iz glave. Cele noći je vikao: ‘Jesmo li stigli? Jesmo li stigli? U napad, momci!’ A ne sme da se mrdne s mesta. Nije bilo istih rana. Svakoga je rat obogaljio na drugačiji način. Kod jednog, sećam se, cele grudi su bile isprevrtane. Umire. Poslednji put ga previjam i jedva se obuzdavam da ne zajecam. Bolje da što pre završim i sakrijem se negde u ćošak da se isplačem. A on mi kaže: ‘Hvala, sestrice.’ I pruža mi nešto malo, metalno. Pogledam šta je, a ono: ukrštene sablja i puška. ‘Zašto mi to daješ?’, pitam ga. ‘Mama je rekla da će taj talisman da me spase. Ali on mi više nije potreban. Možda ti imaš više sreće od mene’, rekao je i okrenuo se ka zidu. Drugi me zove: ‘Sestrice, boli me noga.’ A noge nema. Najviše sam se plašila da nosim mrtve, vetrić podigne platno i on gleda u tebe. Nisam mogla da ih nosim ako su imali otvorene oči, odmah bih ih prekrila.“ „Dovezli su ranjenika... Sav u zavojima, bio je ranjen u glavu, jedva da možeš da ga vidiš. Ali, očito, ja sam ga na nekog podsetila, i on mi se obrati: ‘Larisa... Larisa... Loročka...’ Očigledno na devojku koju je voleo. Znam da tog druga nikada nisam srela ranije, a on me zove. Prišla sam mu, nikako da shvatim, sve zagledam. ‘Došla si? Došla si?’ Uhvatila sam ga za ruke, nagla se... ‘Znao sam da ćeš doći...’ Nešto mi je šaputao, nisam razumela šta govori. Ni danas ne mogu to da ispričam, kad se setim toga, odmah mi krenu suze. ‘Ja’, rekao je, ‘kada sam odlazio na front, nisam uspeo da te poljubim. Poljubi sad ti mene...’ I, eto, nadvila sam se nad njim i poljubila sam ga. Iz njegovog oka je krenula suza i izgubila se u zavojima, sakrila se. I to je bilo sve. Umro je...“

O SMRTI I ČUĐENJU PRED SMRĆU „Ljudi nisu hteli da umiru. Na svako stenjanje smo se odazivale, na svaki krik. Mene je jedan ranjenik, kada je osetio da umire, ovako uhvatio za rame, zagrlio i nije hteo da me pusti. Činilo mu se da, ako je neko tu, kraj njega, ako je sestra pored njega, da ga život neće napustiti. Molio je: da još samo pet minuta poživim, još makar dva minuta... Jedni su umirali nečujno, tiho, drugi su vrištali: ‘Neću da umrem!’ Čovek umire, ali ipak misli da se to ne dešava, ne veruje da umire. A ti vidiš kako se ispod kose pojavljuje žuta boja. Kako tamni, nestaje, opušta se ispod odeće. I leži mrtav čovek, i na licu mu je nekakva začuđenost, kao da on leži i misli: kako to da sam umro? Nisam valjda umro? Do poslednjeg trenutka, dok god čuje, govoriš mu da neće, nikako, kao da je

uopšte moguće umreti. Ljubiš ga, grliš: šta ti je, ma šta ti je? Već je mrtav, oči na potiljku, a ja mu i dalje nešto šapućem... Umirujem ga... Prezimena su nestala, izgubila su se iz sećanja, ali lica su ostala...“ „Otac je mislio da nas je evakuisao, da smo zbrinuti. Ali mama i ja smo se prijavile da radimo u bolnici. Bila sam slabo pripremljena, pomagala sam pri prenosu ranjenika. Mama me je odvukla na kurseve: ‘Hajde da to završimo i postanemo kvalifikovane medicinske sestre.’ Pre rata, ona je radila kao laborant u veterinarskom institutu. Kada su počeli da bombarduju Saratov, u bolnici su pričali da je domovina u opasnosti. Baš smo završavale te kurseve kada mi je mama rekla da moramo da odemo zajedno na front. Ona je dobrovoljno predala molbu i povela sa sobom mlađu sestru i mene. Njena priprema su bili šestomesečni medicinski kursevi, ali je ona zbog svojih sposobnosti brzo postala operaciona sestra. Mama je usvojila tuđu devojčicu, bile smo prema njoj kao sestre, sve tri smo se borile za maminu pažnju. A mama se prema nama ponašala istovetno. Ali u takvim uslovima.“ „Moj prvi ranjenik... Metak mu je pogodio grlo. Živeo je još nekoliko dana, ali nije govorio... Kada odseku ruku ili nogu, nema krvi. Ima samo belog, čistog mesa, a tek zatim i krvi. Ja ni dan-danas ne mogu da sečem pile ako je u pitanju čisto belo meso. U grlu osetim užasan bol.“

„Povlačimo se, bombarduju nas. Odozgo se lepo vidi da ide povorka sanitetskih vozila, na našim kolima je crveni krst. Međutim, fašistički piloti su leteli baš nisko, jurili su svakog čoveka. Sakrile smo se u šumi. A on leti pravo na tebe. Vidim ga, njegovo lice. I on vidi da smo devojke, vidi kako se krijemo iza borova i puca u nas iz neposredne blizine i još se bezobrazno osmehuje. Tako drzak, strašan osmeh i lepo lice fašističkog pilota – to sam zapamtila.“ „Bombardovali su nas u niskom letu i kada smo prelazili preko puta. Trčala sam, a jedan avion je krenuo za mnom: uletela sam u kukuruz – a on za mnom, krenula sam ka šumi – a on me gura ka zemlji. Uskočila sam u šumu – da li u neku jamu, da li u lišće, ne sećam se. Krenula mi je krv iz nosa od straha, ne znam da li sam živa ili nisam, počela sam da mrdam nogom, rukom: ma ne, živa

sam. Od tada sam se strašno plašila aviona. On je još bio tu negde, a ja sam se već plašila, ni o čemu nisam razmišljala, samo o tome da on leti, gde da se sakrijem, gde da se zavučem da ga ne vidim i ne čujem. I dalje ne podnosim zvuk aviona. Ne mogu da letim avionom. Tako mi je to i ostalo od rata naovamo.“ „Šta sam zapamtila... Šta mi se urezalo u sećanje? Ta tišina, ta neobična tišina u bolničkim sobama, gde su ležali teški ranjenici... Najteži... Oni nisu razgovarali jedan s drugim. Nikoga nisu zvali. Mnogi su bili bez svesti. Češće su ležali i ćutali. Razmišljali. Gledaju nekud u stranu i razmišljaju... O čemu su razmišljali?“

O KONJIMA I PTICAMA Išli smo, išli... Na stanici su stajale dve naše čete, jedna – s ranjenicima, i druga – s konjima. I počelo je bombardovanje. Krenuli smo da otkrivamo ranjenike da bežimo zajedno, a oni svi pošli da spasavaju konje koji su se zapalili. Kada ranjeni ljudi vrište, to je strašno, ali nema ništa strašnije nego kad ranjeni konji njište. Nisu ni za šta krivi, oni za ljudska dela ne odgovaraju. Niko nije pobegao u šumu, svi su krenuli da spasavaju konje. Svi koji su mogli. Svi! Šta hoću da kažem? Hoću da kažem da, bez obzira na strašni rat, ljudi nisu podivljali. Fašistički avioni su nisko leteli. Kasnije sam razmišljala o tome da su nemački piloti sve to videli i da bi trebalo da ih je sramota.“ „I ja sam imala takav slučaj... Došli su u moje selo, a tamo su kraj šume ležali ubijeni partizani. Šta su s njima radili, to ne mogu da prepričam, neće mi izdržati srce. Mučili su ih. Sekli na komade... Pored njih, u blizini, pasli su konji. Očito, konji su bili partizanski, čak osedlani. Ili su pobegli od Nemaca, ili nisu uspeli da ih povedu – ne znam. Konji su bili mirni, trave je bilo mnogo. Razmišljala sam: kako su ljudi sve te strahote radili pred konjima? Pred životinjama? Konji su gledali, sve su videli...“ „Gorela je šuma, goreo je hleb. Takav zagušljiv, opor dim. Gorelo je gvožđe. Trebalo je navići se na taj miris.“ „Leže svakakvi ranjenici, kod nekih je slomljena kičma, samo im ruke rade, i

ništa više. Pereš izmet ispod njih. On je bespomoćan. Svih njih mi je žao. Ne samo ljudi – svega živog. Lete ptice, one se svojim putem vraćaju. Isto tako stradaju, umiru. Bombardovanje. Legli smo u rov, a neka koza, koja je pobegla iz sela, legla je s nama. Naprosto je legla kraj nas i mekeće. Prestali su da bombarduju, ona ide s nama i sve vreme se stiska uz ljude, pa živo je biće, i ona se plaši. Došli smo do nekog sela i kazali jednoj ženi: ‘Uzmite je, grehota je.’ Hteli smo da je spasemo.“ „Čim stignemo, čim postavimo bolnicu, napuni se ranjenicima. Onda stigne naređenje da se evakuišemo. Neke ranjenike ponesemo, a neke ne možemo. Nema kola, nema ljudi. Govore nam: ‘Ostavite ih... Odlazite sami...’ Odlaziš, a oni gledaju u tebe. Ko može da ustane, taj ide s nama. Ko ne može – ostaje. Ne možeš da mu pomogneš, plašiš se da ga pogledaš u oči. Bila sam mlada, sita sam se isplakala... Kada su napadali, nijednog ranjenika nismo ostavljali. Čak smo i nemačke skupljali. Jedno vreme sam radila s njima. Naviknem se, previjam ih, kao da je to normalna stvar. A čim se setim četrdeset prve godine, kako smo svoje ranjenike ostavljali i šta su oni s njima radili, ne mogu ni da ih pogledam. Čini mi se da nijednom od njih neću prići. A sutradan odem i previjem ih.“ „U mojoj bolničkoj sobi ležao je Nemac i naš tenkista sa opekotinama. Došla sam do njih dvojice: – Kako se osećate? – Ja sam dobro – kaže naš tenkista. – A ovaj je loše. – Pa to je fašista. – Samo kažem da je on loše. Oni nisu sad neprijatelji, već ljudi, dva ranjena čoveka leže tu, pored nas. Pojavilo se ono ljudsko...“ „A sećate se... Kasna jesen i lete unaokolo ptice. Velika, velika jata. Naša i nemačka artiljerija tuku, a one lete. Kako da im javim? Kako da ih upozorim: ‘Nemojte tuda! Tu pucaju!’ Kako? Ptice padaju, padaju na zemlju...“

„Pred Babrujskom smo osvojili nemačku bolnicu. Nismo ih dirali, ali su ranjenike tamo lečili nemački lekari. Videla sam kako je nemački lekar obavio

operaciju bez narkoze. – Zašto – pitala sam – bez narkoze? – Nije li svejedno gde će umreti – sada ili kod vas? I to je lekar. Meni to nije bilo jasno.“ „Položili smo Hipokratovu zakletvu, lekari smo, obavezani smo da pomognemo svakom čoveku koji je u nevolji. Svakom. Dovezli su na previjanje esesovce, esesovske oficire. Prišla mi je medicinska sestra: – Kako ćemo da ih previjamo? Da čupamo ili normalno? – Normalno. To su ranjenici. I previle smo ih normalno. Dvojica su posle toga pobegla. Uhvatili su ih i, da ne bi ponovo pobegli, skinula sam im dugmiće s dugih gaća.“ „Spasavali smo ljude. Međutim, mnogima je bilo žao što su lekari, što mogu samo da previjaju, a ne da barataju oružjem. Ako smo ranije i govorili o kući, o roditeljima, poslednjih meseci rata svako je iz sujeverja izbegavao te razgovore. Svako je želeo da veruje da je rat poštedeo makar njegovu kuću, njegovu majku, njegovu mlađu sestru. Makar njih... Išla sam u rat, ničega se nisam plašila. Zamišljala sam da će, ako bombarduju, bombe razrušiti samo zgrade, nisam verovala da mene može da ubije granata ili bomba. Da metak može da me pogodi, u to sam verovala, znala, ali granata ili bomba – nije mi ulazilo u glavu: kako to? A posle sam se uverila. Zarobili su jednu medicinsku sestru, za jedan dan smo oslobodili to selo i našli je: oči iskopane, grudi odsečene. Nabili su je na kolac. Bio je mraz, i ona je bila bela kao sneg, a kosa skroz seda. Devojka je imala devetnaest godina. Uvek smo držali pri sebi šipku dinamita – makar umrli, samo da se ne predamo. Najveći strah je bio da nas ne zarobe, ostalo nije bilo strašno. Pretkraj rata sam se plašila da šaljem pisma kući. Mislila sam, ako me ubiju, majka će plakati zato što se rat završio a ja poginula pred samom pobedom. Niko o tome nije pričao, ali su svi o tome razmišljali. Već se osećalo da ćemo uskoro pobediti, već je dolazilo proleće. Došao je i taj dan. I, ma koliko da smo ga čekali, za sve je bio neočekivan. Pitajte bilo koga ko je ratovao kojih se dana iz rata seća. Prvog i poslednjeg. Njih su pamtili najbolje, do najsitnijih podrobnosti. Evo i ovakvih dirljivih detalja:

Kada su došli i rekli: ‘Završio se rat!’, sela sam na sterilni sto. Dogovorila sam se s lekarom da ćemo, kada kažu: ‘Završio se rat!’, sesti na sterilni sto. Uradićemo nešto takvo, nezamislivo. Nikome nisam dopuštala ni da priđe tom stolu. Imala sam rukavice i masku, na meni je bio sterilni mantil, i dodavala sam sve što je bilo potrebno: tampone, instrumente. A sad sam sela na taj sto. O čemu smo maštali? Prvo, naravno – da pobedimo, drugo – da ostanemo živi. Jedna je rekla: ‘Kada se završi rat, izrodiću buljuk dece’, druga: ‘Ja ću da upišem fakultet’, a treća: ‘Neću izlaziti iz frizerskog salona. Lepo ću da se doterujem, da brinem o sebi.’“ „Ulazili smo u naša sela, a tamo su stajale cevi i – ništa više. U Ukrajini smo dolazili u sela u kojima nije bilo ničega, samo su rasle lubenice, i ljudi su jeli samo te lubenice jer ništa drugo nisu imali. Kada smo dolazili, donosili su nam lubenice, jedino što su imali. Vratila sam se kući. U bunkeru sam zatekla majku, troje dece i naše kuče, koje je jelo kuvanu lobodu. Skuvaju lobodu, sami jedu, i daju tom kučetu. I ono je jelo... Pre rata smo imali tako mnogo slavuja, a posle rata ih dve godine niko nije čuo, sva zemlja je bila isprevrtana, iskopali su, kao što se kaže, dedino đubre. Slavuji su se pojavili tek treće godine posle rata. Gde su bili? Niko ne zna. Na svoja mesta su se vratili tri godine kasnije. Ljudi su izgradili kuće, i tek nakon toga su doleteli slavuji.“ „U ratu sam pamtila dane, a kasnije sam počela da pamtim godine: kada sam se udala, kada mi se rodilo prvo dete, kada mi je sin završio fakultet i oženio se, kada sam slavila srebrnu svadbu, kada mi se rodio unuk. Život je proleteo u trenu. Rat je trajao četiri godine, a zatim sam proživela još skoro četrdeset godina, a ostalo mi je osećanje da je i dalje rat, da je to polovina mog života. Te četiri godine.“ „Kako počnem da berem poljsko cveće – prisetim se rata. Tada nismo brale cveće. A ako smo nabrale bukete, to je bilo samo onda kad smo sahranjivali... Kada smo se opraštali...“ „Eh-eh, devojke, kako je podmukao... Taj rat... Setimo se naših drugarica...“

„TO NISAM BILA JA...“ Šta se najviše od svega pamti? Pamti se tih, često zbunjen glas čoveka. Čovek doživljava čuđenje pred samim sobom i onim što se s njim zbilo. Prošlost je nestala, oslepila vatrenim vetrom i sakrila se, a on je ostao. Ostao usred svakodnevnog života. Sve oko njega je obično, sem njegovog sećanja. I ja postajem svedok. Očevidac onoga što ljudi pamte i kako pamte, o čemu žele da govore a što pokušavaju da zaborave ili da odgurnu u najdalji ugao sećanja. Da zaklone. Kako očajno traže reči jer hoće da ožive ono što je nestalo u nadi da na rastojanju mogu da proniknu u njegov pun smisao. Da vide i shvate ono što nisu videli i razumeli onda. Tamo. Posmatraju sami sebe, sreću se ponovo sa sobom. Najčešće su to već dva čoveka – onaj čovek i ovaj, mlad i star. Čovek u ratu i čovek posle rata. Sve vreme me ne napušta osećaj da istovremeno čujem dva glasa... Tamo, u Moskvi, na Dan pobede, na skupu veterana Šezdeset pete armije, videla sam Olgu Jakovljevnu Omeljčenko. Sve žene su bile u jesenjim haljinama, sa šnalama svetlih boja, jedino ona u vojničkoj uniformi, s vojničkom kapom. Visoka, snažna. Nije govorila i nije plakala. Sve vreme je ćutala, ali to je bilo nekakvo posebno ćutanje, u njemu se naslućivalo više rečenog nego u rečima. Kao da je sve vreme govorila sama sa sobom. Njeno lice mi je delovalo nekako drugačije: na njemu se videla neuništiva tuga prošlosti, tek malo smekšana vremenom. Niko joj nije bio potreban. Upoznale smo se, a zatim sam otišla do nje u Polock. Bila je bolesna, ali je ipak ustala iz kreveta: – Koji drugi put? Naš naraštaj već nestaje. Htela sam da vam dam adresu svoje drugarice iz Vinice, ratovale smo zajedno, ali su mi juče javili da je preminula. Rat nam je svima skratio životni vek. Već po ko zna koji put tokom razgovora primećujem to skriveno prebacivanje: zakasnila si! Sećam se nekoliko pisama koja su se vratila s dopisanom porukom: „Adresata više nema.“ Nije se preselio u drugi grad, ni u drugi stan, kako se to u više navrata dešavalo, već ga, naprosto, više nije bilo. Nestao je ljudski glas, rastvorilo se u svetu ljudsko sećanje. Šta je ponela sa sobom? To više niko neće saznati. Olga Jakovljevna se prisećala neočekivano mirno, gotovo ravnodušno, što nisam mogla odmah da razumem i objasnim. To me je mučilo, jer je većina žena plakala. Tada sam tačno znala gde je bol. Međutim, u tim suvim, izbledelim

očima bol je bio dublje pohranjen. Olga Jakovljevna Omeljčenko, sanitetski instruktor streljačke čete: „Mamin talisman... Majka je htela da se evakuišem s njom, znala je da želim na front, vezala me je za kolica na kojima su stajale naše stvari. Međutim, ja sam se krišom odvezala i otišla, a traka mi je ostala na ruci... Svi odlaze... Beže... Kuda da krenem? Usput sam srela grupu devojaka. Jedna od njih je rekla: ‘Tu je moja mama, u blizini, hajmo kod mene.’ Pala je noć kad smo stigle i pokucale na vrata. Njena majka je otvorila i čim nas je osmotrila – prljave i poderane – rekla je: ‘Ostanite tu, na pragu.’ Stajale smo. Dovukla je ogromne gvozdene lonce i skinula je sve s nas. Kada smo oprale glave pepelom i popele se na peć, čvrsto sam zaspala. Ujutru nam je majka te devojke skuvala čorbu i ispekla hleb od mekinja i krompira. Kako je taj hleb bio ukusan, a kako tek ta čorba slatka! Tamo smo provele četiri dana i ona nas je hranila. Davala nam je malo hrane, jer ćemo, rekla je, ako se prejedemo, umreti. Petog dana nam je rekla: ‘Idite dalje.’ Pre toga je došla komšinica, dok smo mi sedele na peći. Majka je stavila prst preko usta da ćutimo. Čak ni komšijama nije htela da kaže da joj je došla ćerka, svima je pričala da je ćerka na frontu. A to je bila njena ćerka, jedinica, ali nije se sažalila na tu svoju ćerku, nije mogla da joj oprosti sramotu što se vratila. Što nije u borbi. Sledeće noći nas je probudila, uručila nam zavežljaje sa hranom i rekla: ‘Idite dalje...’“ – Nije ni pokušavala da zadrži svoju ćerku? – Ne, poljubila ju je i rekla joj: „Otac se bori, idi i ti da se boriš.“ Usput mi je ta devojka ispričala da je ona medicinska sestra i da je bila opkoljena... Dugo sam se selila iz mesta u mesto, i konačno sam dospela u grad Tambov, gde su me primili da radim u bolnici. U bolnici je bilo dobro, posle gladovanja sam povratila težinu i postala bucmasta. Kada sam napunila šesnaest godina, rekli su mi da mogu da dam krv kao i sve ostale medicinske sestre i lekari. U početku sam davala krv svakog meseca. Dobijala sam donorsko sledovanje: kilogram šećera, kilogram griza i kilogram kobasice, da bih povratila snagu. Družila sam se s babicom Njurom, koja je imala sedmoro dece, a muž joj je poginuo početkom rata. Njen najstariji sin je imao sedam godina i donosio je namirnice. Izgubio je karticu, pa sam im davala svoje donorsko sledovanje. Davala sam po petsto centilitara odjednom, pola litra krvi, dva puta mesečno. Jedan lekar mi je rekao: ‘Hajde da napišemo tvoju adresu, možda će da se oglasi

taj kome daju tvoju krv.’ Napisali smo adresu i zakačili taj papirić za kesicu s krvlju. Nakon izvesnog vremena, prošlo je oko dva meseca, završila sam dežurstvo i otišla da spavam. Neko me je prodrmao: – Ustaj! Ustaj, došao ti je brat. – Kakav brat? Nemam ja brata! Soba u kojoj sam spavala u zajedničkom stanu bila je na poslednjem spratu. Sišla sam u prizemlje, kad... imala sam šta i da vidim: tu je stajao mlad, lep poručnik. Pitala sam ga: – Ko je ovde zvao Omeljčenko? Odgovorio je: – Ja sam zvao. – I pokazao mi je papirić koji smo lekar i ja napisali. – Evo... Ja sam tvoj brat po krvi... Doneo mi je dve jabuke, kesicu bombona, a tada nigde nisu mogle da se kupe bombone. Bože! Kako su to bile ukusne bombone! Otišla sam do načelnika bolnice i rekla: ‘Došao mi je brat...’ Pustili su me na dopust. Rekao je: ‘Hajdemo u pozorište.’ A nikada pre toga nisam bila u pozorištu, pogotovo ne s mladićem. Divan mladić. Oficir! Posle nekoliko dana je otišao, poslali su ga na voronješki front. Kada je došao da se pozdravimo, samo sam otvorila prozor i mahnula mu. Nisu me pustili na dopust, jer je bilo mnogo ranjenika. Ni od koga nisam dobijala pisma, čak nisam imala predstavu šta to znači – dobiti pismo. Odjednom, dobila sam koverat-trouglić. Otvorim ga, kad tamo piše: ‘Vaš drug, komandir mitraljeske čete... poginuo je hrabrom smrću...’ To je bio moj brat po krvi. Bio je siroče i očito je jedina adresa koju je imao pri sebi bila moja. Kada je odlazio, zamolio me je da ostanem u toj bolnici da bi mu posle rata bilo lakše da me nađe. Mesec dana kasnije, dobila sam to pismo da je poginuo i osećala sam se užasno... Čvrsto sam odlučila da odem na front i osvetim se, jer sam znala da se negde tamo prolila i moja krv. Na front nije bilo tako jednostavno otići. Poslala sam tri molbe načelniku bolnice, a umesto četvrte, otišla sam do njega i rekla mu: – Ako me ne pustite na front, pobeći ću. – Pa dobro. Daću ti nalog kad si već tako tvrdoglava. Najstrašnija je, naravno, bila prva bitka. Nebo bruji, zemlja bruji, čini mi se: srce će mi pući, koža će svakog časa da spadne s mene. Nisam mislila da zemlja može da tutnji. Sve je tutnjalo, sve je brujalo. Činilo mi se da se zemlja ovako

njiše. Naprosto, nisam mogla... kako da sve to preživim? Mislila sam da neću izdržati. Toliko sam bila prestravljena da sam se dosetila: da se ne bih plašila, uzela sam komsomolsku knjižicu, umočila je u krv jednog ranjenika, stavila je sebi u džep i zakopčala. Tako sam samu sebe zaklela da moram da izdržim. Najhitnije je da se ne plašim jer, ako se uplašim u prvoj borbi, onda više neću napraviti nijedan korak. Skloniće me sa isturenog položaja, poslaće me u medicinsko-sanitetski bataljon. A samo sam htela da budem na prvim linijama, da se osvetim za svoju krv. Napadali smo, išli po travi, a trava je porasla do struka... Tamo već nekoliko godina nisu ništa sejali. Bilo je veoma teško hodati. To se odvijalo tokom bitke kod Kurska... Posle bitke, pozvao me je komandant štaba u nekakvu razrušenu udžericu u kojoj ničega nije bilo. Ušla sam. Videla sam samo jednu stolicu i njega kako stoji. Posadio me je na tu stolicu i rekao: – Pa, evo, gledam te i razmišljam: šta li te je nateralo da kreneš u ovaj pakao? Ubiće te, kao zeca. Pa to je rat! Daj da te makar prebacim u sanitetsku četu. Dobro, ako te ubiju, a šta ako ostaneš bez očiju, ruku? Jesi li razmišljala o tome? Odgovorila sam: – Druže pukovniče, razmišljala sam. Molim vas samo jedno: nemojte da me premeštate iz čete. – Dobro, odlazi! – Tako je dreknuo na mene da sam se čak uplašila. Borbe su bile teške. Borila sam se prsa u prsa... Bilo je užasno... To nije za čoveka. Tuku, bodu nožem u stomak, u oči, dave jedan drugog za grlo. Jauk se prolama, krik, stenjanje. U ratu je to strašno, najstrašnije. Sve sam to preživela, sve znam. I pilotima, tenkistima i artiljercima je teško da ratuju – svima je teško, ali pešadiju ne mogu ni sa čim da uporedim. Nikome neću poverovati ako kaže da nije bilo strašno. Eto, Nemci su krenuli i idu ka nama, još pet-deset minuta i počeće napad. Počneš da se treseš. Ali samo do prvog pucnja. Čim čuješ komandu, više se ničega ne sećaš, ustaješ i trčiš sa ostalima. I nije ti strašno. Drugog dana pak već ne možeš da spavaš, strašno ti je. Svega se prisećaš, svih detalja, i do tvoje svesti dopire da su mogli da te ubiju. Obuzima te bezumni strah. Odmah posle napada, bolje je ne gledati lica, to su neka sasvim drugačija lica, ne kao kod običnih ljudi. Ne mogu da objasnim šta je to. Čini mi se da su sva pomalo nenormalna. Strašno je gledati ih. Da li je bilo strašno umreti? Naravno da jeste. Ali još nešto nam je bilo jasno – umreti u takvom dobu je deo istorije. Eto, takva su mi bila osećanja. Još ne verujem da sam ostala živa. I ranjena i kontuzovana, ali u jednom komadu. Čim zažmurim, opet vidim pred sobom bitku...

Granata je pala u skladište s municijom i buknuo je plamen. Vojnik, čuvar, stajao je pored skladišta i njega je zahvatio plamen. To više nije bio čovek, već crn komad mesa... Samo je poskakivao, a svi su ga gledali iz rovova i niko nije hteo da mrdne, svi su se pogubili. Ščepala sam posteljinu, pritrčala tom vojniku, prekrila ga i odmah legla na njega. On se promeškoljio, puklo mu je srce i utihnuo je... Bila sam sva u krvi... Neko od starijih vojnika mi je prišao i zagrlio me. Čula sam kako kaže: ‘Završiće se rat i, ako ona ostane živa, od nje svejedno neće ostati čovek, ona je sada pukla.’ Navodno, zato što sam bila u takvom užasu, što sam ga preživela, tako mlada. Tresla sam se kao da imam napad i odveli su me u bunker... Ne mogu da opišem taj osećaj... A onda je počela nova borba... Pred Sevskom, Nemci su nas napadali sedamosam puta dnevno. A tog dana sam izvlačila ranjenike, sa oružjem. Do poslednjeg sam dopuzala i videla da mu je ruka sasvim zgnječena. Trebalo je hitno da mu se odseče ruka i da se previje. Nisam imala ni noža, ni makaze. Ispali su mi iz torbe. Šta da radim? Zubima sam pregrizla to meso. Pregrizla, previla zavojem. Dok sam ga previjala, ranjenik je rekao: ‘Brže, sestro. Još ću ja da se borim...’ Buncao je u groznici... U istoj toj borbi, kada su na nas krenuli tenkovi, dvojica su se uplašila. Pobegli su. Poginulo je mnogo naših drugova. Zarobili su ranjenike koje sam ja odvukla u jamu. Trebalo je da dođu kola po njih. Kada su se ta dvojica uplašila, zavladala je panika i ostavili su ranjenike. Kasnije smo se vratili na to mesto: oni su ležali neko sa izvađenim očima, neko s rasporenim stomakom. Fašisti nisu imali milosti prema našim ranjenicima. Čim sam za to saznala, čim sam to videla, strašno sam se snuždila... Bilo mi je strašno... Ujutru su postrojili ceo bataljon i izveli tu dvojicu kukavica. Postavili su ih ispred nas. Pročitali su naredbu da im sleduje streljanje i da je potrebno sedmoro ljudi koji će da sprovedu kaznu. Istupila su tri čoveka, a ostali su samo stajali. Uzela sam mitraljez i pridružila im se. Kako sam istupila, svi su isto učinili za mnom. Nije smelo da im se oprosti. Zbog njih su tako hrabri momci izginuli. Izginuli su najbolji! I mi smo ispunili naređenje... Spustila sam automat i bilo mi je strašno. Prišla sam im... Ležali su... Jedan je na licu imao živ osmeh... Ne znam da li bih im sada oprostila... Neću da kažem... Neću da lažem. Ponovo mi se plače... U ratu sam sve zaboravila. Svoj prethodni život. Sve... I ljubav sam zaboravila...

U mene se zaljubio komandir čete izviđača. Slao mi je poruke preko svojih vojnika. Došla sam jednog dana do njega na sastanak. ‘Ne’, rekla sam. ‘Volim čoveka koji odavno nije živ.’ On mi je prišao sasvim blizu, pogledao me pravo u oči, okrenuo se i otišao. Pucali su, a on je išao i nije se čak ni sagnuo. Kasnije, to je već bilo u Ukrajini, oslobodili smo neko veliko selo. Pomislila sam: ‘Hajde da prošetam, da ga osmotrim.’ Vreme je bilo lepo, kolibice su bile bele. A iza sela su bile humke od sveže zemlje... Tu su sahranili one što su poginuli u borbi za to selo. Ni sama ne znam zašto, ali nešto me je odvuklo tamo. A tamo je na jednoj daščici bila fotografija i prezime. Na svakoj humci tako. I odjednom sam ugledala poznato lice. Komandira čete izviđača koji mi je izjavio ljubav. I njegovo prezime. Istog časa sam se osetila slabo. Tako je to bilo strašno. Baš u tom trenutku su njegovoj humci prilazili njegovi drugovi, iz njegove čete. Sve su znali, oni su mi donosili poruke. Nijedan me nije pogledao, kao da nisam bila tu. Kasnije, kada sam ih sretala, čini mi se, kao da su priželjkivali da i ja poginem. Nisu mogli da me gledaju živu. Osećala sam to. Kao da me nema. Kada sam ih kasnije sretala, činilo mi se... bar tako mislim... da su želeli da sam i ja poginula. Bilo im je teško da vide da sam živa... Osećala sam to... Kao da sam kriva pred njima... I pred njim... Vratila sam se iz rata i teško sam se razbolela. Dugo sam se vukla po bolnicama dok nisam dospela do starog profesora. On me je lečio. Govorio je da bi, u slučaju da sam otišla na front sa osamnaest – devetnaest godina, organizam bio jači, a ovako, otišla sam sa šesnaest, što je veoma rano i organizam se mnogo istrošio. ‘Lek će, naravno, da vas zaleći’, rekao mi je, ali ako želite da povratite zdravlje, ako želite da živite, moj jedini savet vam je sledeći: morate da se udate i da rodite što više dece. Samo vas to može spasti. Sa svakim detetom, organizam će se preporađati.’“ – Koliko ste imali godina? – Kada sam se vratila iz rata, imala sam punih dvadeset godina. Naravno, nisam ni pomišljala na udaju. – Zašto? – Osećala sam se veoma umorno, mnogo starije od svojih vršnjakinja, čak vrlo staro. Drugarice su plesale, veselile se, a ja nisam mogla, posmatrala sam život drugim očima. Iz drugog sveta... Starica! Spolja se to nije videlo, udvarali su mi se mladići, ali je moja duša bila umorna. Muškarci nisu mogli da istrpe sve što sam ja mogla. U operacionoj sali ima jedno mesto gde se bacaju odsečene ruke, noge. Jednom je sa mnom u operacionu salu ušao oficir koji je došao na previjanje. Kako je video to – u trenu se srušio. Muškarac to nije mogao da izdrži. A boj pod Sevskom. Pričala sam vam da sam tamo iznela šezdeset sedam

ranjenika. Sačuvala sam novine s fronta u kojima su pisali o tome. O meni i našoj Prvoj četi Sto osamnaestog streljačkog puka Trideset sedme gardijske divizije. Bila je veoma teška bitka i vladala je takva napetost da je krv curila iz ušiju. Ujutru, kada sam se probudila, osećala sam se kao posle bolesti. – Jeste li se udali? – Jesam. Rodila sam i vaspitala petoricu sinova. Već su mi porasli i unuci. Tako da je od mene ispala solidna majka i baka. Kada sam se vratila iz rata, mislila sam da nemam snage za to. I sada se svega sećam, i čini mi se da to nisam bila ja, već neka druga devojčica. Vraćala sam se kući sa četiri kasete (dva dana razgovora). Razna osećanja se bore u mojoj duši: ushićenje i izgubljenost, iznenađenje i bunt, bol i saosećanje. Nagone me da se još upornije zagledam u njihova lica, slušam njihov glas. I mislim o tome kako je njima koje istovremeno žive u dva različita doba – u jučerašnjem i današnjem danu. One su preživele to što mi možemo samo da znamo. Trebalo bi da znamo! Mada, verovatno, ne želimo uvek da znamo... Kod kuće sam prijateljima prepričala nekoliko epizoda. Iznenadilo me je to što su svi isto reagovali: „Suviše je strašno! Kako je izdržala? Kako nije pomerila pameću?“ Ili: „Navikli smo da čitamo o drugom ratu. U onom ratu je bila oštra granica: oni – mi, dobro – zlo. A ovde?“ Kod svih sam videla suze u očima i svi su bili zamišljeni. Razmišljali su sigurno o čemu i ja. Na zemlji je bilo hiljadu ratova (nedavno sam pročitala da ih je bilo tri hiljade – velikih i malih), ali je rat bio i ostao jedna od najvećih čovekovih tajni. Ništa se nije promenilo. Pokušavam da veliku istoriju usitnim do čoveka, da bismo nešto razumeli. Na tom, reklo bi se, nevelikom prostoru, udobnom za posmatranje – prostoru jedne čovečje duše – sve je još nepoznatije, nepredvidljivije nego u istoriji. Zato što su preda mnom žive suze, živa osećanja. Živo čovekovo lice po kome za vreme razgovora preleću senke bola i straha. Ponekad se čak potkrade zaverenička dosetka o ulovljenoj lepoti čovekovog stradanja. Tada se plašim same sebe... Put je samo jedan – treba zavoleti čoveka. Razumeti ga ljubavlju.

„TE OČI I DANAS PAMTIM...“ Traganje se nastavlja... Ovoga puta, ne moram daleko da putujem... Ulica u kojoj živim u Minsku nosi ime heroja Sovjetskog Saveza Vasilija Zaharoviča Korža – učesnika građanskog rata, junaka borbi u Španiji, partizanskog komandira brigade u Velikom otadžbinskom ratu. Svaki Belorus je čitao knjigu o njemu, makar u školi, ili je gledao film. Beloruska legenda. Tog dana sam šetala ulicom s novim osećanjem: ime koje mi je bilo poznato iz knjiga i filmova, koje sam toliko puta automatski napisala na kovertama i telegramima, odjednom je izgubilo višeznačnost i udaljenost simbola i zadobilo ljudski lik. Postala sam njegov dvojnik. Nakon polučasovne vožnje trolejbusom do drugog kraja grada, videću njegove ćerke – obe su bile na frontu – videću njegovu ženu. Pred mojim očima, legenda će oživeti i pretvoriće se u ljudski život, spustiće se na zemlju. Veliko će postati malo. Ma koliko volela da gledam u nebo ili more, ipak me više privlači zrno peska pod mikroskopom. Svet jedne kapljice. Taj veliki i neverovatni svet koji tamo otkrivam. Kako da nazovem malo malim a veliko velikim kad je i jedno i drugo tako beskrajno? Odavno ih već ne razlikujem. Za mene je jedan čovek – toliko mnogo. U njemu je sadržano sve – možeš se izgubiti... Našla sam traženu adresu, to je ponovo masivna i nezgrapna višespratnica. Evo i trećeg ulaza, u liftu pritiskam dugme za sedmi sprat... Vrata je otvorila mlađa sestra – Zinaida Vasiljevna. Imala je iste široke, tamne obrve i tvrdoglavo otvoren pogled kao otac na fotografijama. – Uđite, čekamo vas. Sve smo se okupile. Olja je jutros stigla iz Moskve. I naša mama je ovde. Srele smo se zahvaljujući vama. Olga Vasiljevna predaje na Univerzitetu prijateljstva naroda Patrisa Lumumbe. Priznaje da joj nedostaje rodno mesto, ali ne odlazi tamo često. Porodica, posao – sve to iziskuje vreme i snagu, naročito u velikom gradu. Nedavno joj se rodio i unuk, pa su joj se umnožile obaveze jer je teško biti „zaposlena baka“. Sećanje? Bilo bi bolje da se ne seća, pa ipak, teško je pobeći od toga i vratiti se u stvarnost. Što je dalje rat, strašnije je, a ne obrnuto. Obe sestre, Olga Vasiljevna i Zinaida Vasiljevna Korž, bile su sanitetske instruktorke u konjičkim eskadronima. Ispred velike fotografije oca u starom teškom ratnu, zapisivala sam njihovu priču. Pored nas je sedela majka – Feodosija Aleksejevna. Gledala je čas u

fotografiju, čas u ćerke. Ona je i počela: „Bombarduju nas. Sve je u plamenu. Rekli su nam da se evakuišemo... Dugo smo putovali. Stigli smo do Staljingradske oblasti. Žene s decom odlaze u pozadinu, a muškarci istupaju napred. Promiču vozači kombajna, traktora. Sećam se jednog, teretnjak je bio prepun, a on je ustao s dasaka i uzviknuo: ‘Mamice, sestrice! Idite u zaleđe, skupljajte hleb da bismo pobedili neprijatelja!’ Svi su skinuli kape i posmatrali nas. Jedino što smo uspele da ponesemo sa sobom bila su naša deca. Držimo ih. Neko na rukama, neko za ruke. On moli: ‘Majčice, sestrice! Idite u zaleđe, skupljajte hleb...’“ O ćerkama Feodosija Aleksejevna kaže: „Da smo bile kod kuće, najviše bih strahovala zbog njih kad su krenule na front. A bile smo u evakuaciji, kod stranaca. Svi su imali probleme...“ Tokom celog našeg razgovora, više nije pisnula ni reči, samo je još tužnije sklopila suve dlanove visoko na grudima. A ćerke će joj s vremena na vreme pomilovati ruke, da je umire.

Zinaida Vasiljevna: „Živeli smo u Pinsku. Imala sam četrnaest i po godina, Olja – šesnaest, a brat Lenja – trinaest. Olju smo baš tih dana poslali u dečji sanatorijum, a otac je hteo da nas dvoje odvede na selo. Ali on te noći praktično i nije spavao kod kuće. Radio je u rejonskom partijskom komitetu. Pozvali su ga noću, a vratio se kući tek ujutru. Otrčao je u kuhinju, pojeo nešto i rekao: – Deco, počeo je rat. Nemojte nikuda da idete. Sačekajte mene. U toku noći smo pobegli. Otac je imao najdivniji podsetnik na Španiju – lovačku pušku, veoma raskošnu, s redenikom. Dobio ju je kao nagradu za hrabrost. Dobacio ju je bratu: – Ti si sada najstariji, ti si muškarac, trebalo bi da paziš mamu, sestru. Tu pušku smo čuvali tokom celog rata. Sve što smo imali od dobrih stvari prodali smo ili zamenili za hleb, ali smo pušku sačuvali. Nismo mogli da se rastanemo od nje. To je bilo naše sećanje na oca. Ubacio nam je u kola i jedan veliki kožuh. To je bila najtoplija stvar koju je imao. Na stanici smo preseli u voz i, ne stigavši do Gomelja, uleteli u žestoku vatru.

Komanda: ‘Iz vagona u žbunje – leži!’ Kad je napad prošao... Prvo tišina, a onda krici... Svi trkom... Posle je mama s bratom uspela da uskoči u vagon, a ja sam ostala. Nikada nisam ostajala sama. Strašno sam se uplašila. Strašno! Čini mi se da sam neko vreme izgubila moć govora... Onemela sam... Neko me je nešto pitao, a ja sam ćutala. Pomagala sam pri previjanju ranjenika. Prikačila sam se nekoj ženi – ona je bila kapetan, lekarka. Dalje sam krenula s njenom sanitetskom jedinicom. Nahranili su me, ali ubrzo su se prisetili: – A koliko ti imaš godina? Shvatila sam da će me, ako kažem istinu, poslati u neki dom za siročad. A htela sam da se borim. Sve vreme su nam nagoveštavali, i otac nam je govorio, da ćemo se boriti na tuđoj teritoriji, da je sve to privremeno i da će se rat uskoro završiti pobedom. Pa kako sve to bez mene? Takve su mi bile dečje misli. Rekla sam da imam šesnaest godina i ostavili su me, poslali su me na kurs. Četiri meseca sam pohađala te kurseve. Učila sam i sve vreme brinula o ranjenicima. Nisam išla u školu, već tu, u medicinsko-sanitetski bataljon. Povlačili smo se, a ranjenike smo nosili sa sobom. Nismo išli putevima jer su puteve bombardovali, obasipali ih paljbom. Išli smo po blatu, po ivicama druma. Išle su, raštrkano, razne jedinice. Čim bismo se negde okupili, značilo je da se u blizini odigrava bitka. I tako smo dugo išli. Išli smo po poljima. Kakav je tamo bio rod! Išli smo i gazili raž. A rod je te godine bio neverovatan, žito je bilo visoko. Zelena trava, sunce prelepo, a ubijeni leže, krv na sve strane. Tako smo stigli do Rostova. Tamo sam tokom bombardovanja bila ranjena. Kada sam došla svesti u vozu, čula sam da se stariji vojnik, Ukrajinac, dere na mlađeg: ‘Tvoja Žinka nije tako plakala kada je rađala kako ti sada plačeš!’ Kada je video da sam otvorila oči, rekao mi je: ‘A ti viči, mila, viči. Biće ti lakše. Ti možeš.’ Setila sam se mame i zaplakala... Posle bolnice sam dobila nekakav dopust, i potrudila sam se da potražim mamu. Mama je tražila mene, a Olja je tražila nas obe. Pronašle smo se preko nekih poznanika iz Moskve. Sve smo pisale na njihovu adresu i tako smo se našle. Mama je živela u zadruzi u blizini Staljingrada. Uputila sam se tamo. To je bio kraj četrdeset prve godine... Kako su oni živeli? Brat Lenja je radio na traktoru, još je bio dete od trinaest godina. U početku je spajao vagone, a kada su odveli na front sve vozače traktora, počeo je da vozi traktor. Radio je i danju i noću. Mama je išla za traktorom ili je sedela pored njega. Plašila se da on ne zaspi i ne padne. Ubrzo je došla Olja i nju su postavili kao računovođu. Ali ona je pisala vojnom odseku i molila da je pošalju na front. Nisu joj dopustili. Kako sam ja već bila borac, odlučile smo da zajedno krenemo u Staljingrad i tamo pronađemo neku

jedinicu. Mamu smo smirile, prevarivši je da ćemo otići u Kubanj, jer je otac tamo imao poznanike... Imala sam stari šinjel, vojničku bluzu i dva para pantalona. Jedne sam dala Olji, jer ona nije imala ništa. Imale smo samo jedan par čizama. Mama nam je od ovčije vune isplela ne čarape, nešto više nalik na papuče, toplo. Išle smo šezdeset kilometara peške do samog Staljingrada: jedna obuje čizme, a druga je u papučama, a zatim se zamenimo. Išle smo po mrazu, bio je februar, smrzle smo se, gladovale. Šta nam je mama spremila za usput? Nekakve pihtije od kostiju i nekoliko pogačica. A bile smo gladne kao vukovi... Kad bismo zaspale i sanjale, snovi su uvek bili povezani s nekom hranom. U snu su nada mnom letele vekne hleba. Dokopale smo se Staljingrada, ali tamo im nije bilo do nas. Niko nije hteo da nas sasluša. Tada smo odlučile da nastavimo, kako nam je mama rekla, u Kubanj, na tatinu adresu. Ušle smo u nekakav teretni voz: obukla sam šinjel i sedela, a Olja je za to vreme bila na ležaju. Zatim smo se presvukle, i ja sam se uvukla na ležaj, a Olja je sedela. Vojnike nismo dirale. Nikakvog novca nismo imale... Stigle smo u Kubanj... Nekakvim čudom... Našle smo poznanike. Tamo smo saznale da se formira dobrovoljački kozački korpus. To je bio Četvrti konjički kozački korpus, koji je kasnije postao gardijski. Njega su sastavljali samo od dobrovoljaca. Tamo je bilo ljudi svih uzrasta: i kozaka, koje su Buđoni i Vorošilov nekada vodili u borbe, i omladine. Primili su nas. Uvrstili su nas u eskadron. Ni danas ne znam zašto. Možda što smo ih mnogo molile. Svaka je dobila po uniformu i konja. Svog konja je trebalo hraniti, pojiti, brinuti o njemu... Bilo je dobro što smo u detinjstvu imale konja na kog sam se navikla i kog sam zavolela. Kada su mi dali konja, uzjahala sam ga i nije bilo strašno. Nije mi uspelo otprve, ali se iz nekog razloga nisam plašila. Imala sam malenog konja, s repom do zemlje, ali promućurnog i poslušnog. Nekako sam naučila da ga jašem. Kasnije sam već jahala mađarske, rumunske konje. Toliko sam ih zavolela, toliko sam naučila o njima da ni dan-danas nisam ravnodušna kada prođem pored konja. Spavali smo kraj njihovih nogu. On bi tiho pomerio nogu, ali bi pazio da ne zgazi čoveka. Od živog čoveka, ako je ranjen, nikada neće otići, neće ga napustiti. To je veoma pametna životinja. A za konjanika je konj – prijatelj, spas. Prvo vatreno krštenje... To je bilo kada je naš korpus učestvovao u odbijanju tenkova ispred stanice Kušjovska. Posle Kušjovske bitke – to je bio poznati konjički napad kubanjskih kozaka – korpusu su dodali zvanje gardijskog. Bitka je bila strašna. Olji i meni je bilo najstrašnije jer smo se i dalje mnogo plašile. Iako sam se uveliko borila i znala šta nas čeka, kada su konjanici jurnuli kao lavina – kaftani su im se vijorili, imali su isukane sablje, konji su frktali, a konj, kada trči,

ima užasnu snagu; i cela ta lavina je krenula na tenkove, na artiljeriju, na fašiste – to je bilo kao u strašnom snu. Fašista je bilo mnogo, bilo ih je više od nas. Išli su s mitraljezima nagotovs, pored tenkova – i nisu izdržali, zamislite, oni nisu izdržali tu lavinu. Bacali su puške i počeli da beže... Tako je to izgledalo...“ Olga Vasiljevna, o toj borbi: „Previjala sam ranjenike, a pored mene je ležao fašista. Pomislila sam da je mrtav i nisam obratila na njega pažnju, ali on je bio ranjen. Hteo je da me ubije. Čim sam osetila da me je neko gurnuo, okrenula sam se k njemu. Uspela sam da mu nogom izbijem mitraljez iz ruku. Nisam ga ubila, ali ga nisam ni previla, zločinca. Imao je ranu na stomaku...“

Zinaida Vasiljevna nastavlja: „Vodila sam jednog ranjenika kada sam ugledala kako dva Nemca izlaze iza tenka. Tenk su pogodili, a oni su, očito, uspeli da iskoče. Da nisam uspela da reagujem u sekundi, ubili bi i mene i ranjenika. Tako se neočekivano sve desilo. Posle bitke sam došla do njih, ležali su otvorenih očiju. Sećam se, jedan je bio tako lep, mlad Nemac. Bilo mi je žao što je fašista... Dugo me nije puštalo to osećanje, ipak nekako ne želite da ih ubijete, razumete? Činilo mi se da je takva mržnja zlo. Zašto su došli u našu zemlju, zbog čega? Ali probaj sama da ubiješ, i to je strašno... Veoma strašno. Kada sama... Bitka se završila. Kozački eskadron se povlačio sa svog položaja, a Olje nema. Jašem iza svih, poslednja, osmatram. Već pada veče. A Olje nema. Rekli su mi da je ostala s još nekima da pokupi ranjenike. Nisam mogla ništa da uradim sem da čekam. Zaostanem od svog eskadrona, sačekam, zatim ih ponovo sustignem. Plačem. Nisam, valjda, u prvoj bici izgubila sestru? Gde je ona? Šta je s njom? Možda negde umire, hoće da me vidi, zove me... Olja... Olja takođe sva u suzama... Našla nas je noću... Kozaci su zaplakali kada su videli naš susret. Zagrlile smo se, nismo mogle da se razdvojimo. Tada smo shvatile da ne bi trebalo, da nam je nepodnošljivo da budemo zajedno. Bolje da se rastanemo, da se ne vidimo. Nećemo izdržati ako jedna gleda kako druga gine. Odlučile smo da jedna mora da pređe u drugi eskadron. A kako da se rastanemo... Kako?“ – I prebacili su vas?

– Da. Odvojeno smo se borile, prvo u različitim eskadronima, zatim u različitim divizijama. Čim pošalješ pozdrav, ako se steknu okolnosti, saznaš da li je živa... Smrt nas je vrebala na svakom koraku... Pod Araratom... Stajali smo na pesku. Ararat su bili zauzeli Nemci. Bio je Božić, nemački Božić, i Nemci su slavili... Negde oko pet sati smo krenuli i hodali smo celu noć. Pred zoru smo sreli naše izviđače koji su otišli ranije. Samo selo je bilo u dolini... Nemci su mislili da ne možemo da prođemo kroz toliki pesak, i njihova odbrana je bila slaba. Prošli smo, probili smo se kroz njihovo zaleđe veoma tiho. Spustili smo se s planine. Odmah smo zarobili stražare i ušli u to selo, prosto uleteli. Nemci su istrčavali sasvim goli, samo s mitraljezima u rukama. Okićene jelke bile su svuda unaokolo. Svi su bili pijani. U svakom dvorištu je bilo najmanje dva-tri tenka. Okolo su bili mali tenkovi, oklopna kola, sva tehnika. Odmah, na mestu smo sve digli u vazduh, i to je bila takva paljba, takva tutnjava i panika. Svi su bežali. Bila je to situacija da se svako plašio da ne puca u svog. Imala sam osam ranjenika. Premestila sam ih gore, na planinu. Međutim, očito smo napravili propust: nismo presekli radio-vezu. Nemačka artiljerija je počela da nas zasipa paljbom, i minobacačkom i dalekometnom. Svoje ranjenike sam brže-bolje smestila u sanitetska kola. Smestila sam ih i povezli su ih. Jedna granata je na moje oči pogodila tu kočiju i sve se razletelo. Kada sam pogledala, samo je jedan od njih ostao živ. Tada su Nemci već počeli da se penju na uzvišenje. Ranjenik me je zamolio: ‘Ostavi me, sestro... Ostavi me, sestro... Već umirem, gotovo je...’ Bio je ranjen u stomak. Nismo smeli da ga povezemo. Mislila sam da je moj konj zbog tog ranjenika sav u krvi, a kada sam bolje pogledala, videla sam da je i on ranjen u bok. Pričvrstila sam ceo paket za previjanje na njegov bok. Izvadila sam nekoliko kockica šećera i nahranila ga. Već su sa svih strana pucali, tako da se nije razaznavalo gde su Nemci, a gde naši. Prođeš deset metara i spotičeš se o ranjenike. Razmišljala sam: trebalo bi pronaći kočiju i pokupiti ih sve. Jašem i vidim padinu, a u dnu – tri puta: i levo, i desno, i pravo. Kojim da krenem? Držala sam čvrsto uzde. Konj je išao tamo kud sam ga usmeravala. Ne znam, neki instinkt mi je tada rekao, negde sam čula da konji njuše put i, ne stigavši do raskrsnice, opustila sam uzde. Konj je krenuo u sasvim drugom pravcu od onog u kom bih ja krenula. Dugo je išao. Jahala sam potpuno iscrpljena i bilo mi je svejedno kuda me vodi. Šta će biti, biće. Tako je išao, a onda se iznenada razveselio, počeo da trese glavom. Uhvatila sam uzde i čvrsto ih držala. Nagla sam se i pridržavala njegovu ranu rukom. On se opet razveselio, a zatim je usledilo: njiii. Tako je zanjištao da sam

čula kako neko odgovara. Bila sam oprezna: možda su to bili Nemci. Odlučila sam prvo da pustim konja, ali sam onda i sama videla sveže tragove. Konji su ostavili tragove, kao i točkovi taljiga – prošlo je najmanje pedeset ljudi. Dvestatrista metara dalje, konj je naleteo pravo na taljige. Na taljigama su bili ranjenici. Tu sam videla ostatke našeg eskadrona. Prema nama je, međutim, već stizala pomoć, kočije, taljige... Izdato je naređenje: pokupiti sve! Pod mecima, pod paljbom smo skupljali naše, sve do jednog smo ih pokupili – i ranjene, i mrtve. I ja sam se vozila na taljigama. Sve sam ih tamo našla, i onog ranjenog u stomak, sve sam ih povezla. Ostali su samo ranjeni konji. Kad je svanulo, prošli smo pored njih i videli kako leži celo krdo. Lepi, jaki konji... Vetar mrsi njihove grive...“ Ceo zid u velikoj sobi u kojoj smo sedele bio je ispunjen uveličanim predratnim fotografijama i fotografijama sestara s fronta. Evo, na ovoj su još bile učenice – s kapicama i cvećem. To je bio snimak napravljen dve nedelje pre početka rata. Obična dečja lica, nasmešena, pomalo smirena važnošću trenutka. Evo ih već u kozačkim kaftanima, konjičkim čojanim plaštevima. Fotografisale su se četrdeset druge godine. Samo je godina prošla, a lice im je drugačije, kao da su druge devojke. Ovaj snimak je Zinaida Vasiljevna poslala majci s fronta: na vojničkoj bluzi je prva Medalja za hrabrost. Na ovoj – fotografisane su na Dan pobede. Šta pamtim? Pamtim pokrete lica – od mekih dečjih crta do izgleda odraslih žena, čak nekakva oštrina, grubost. Teško je poverovati da se ta promena lica odigrala za nekoliko meseci... U normalnim vremenima, trebalo bi da prođe pola života. Rat ih je menjao. Oblikovao ih je, jer ih je zatekao u godinama formiranja karaktera, pogleda na život. Rat ih je naterao da mnogo toga vide, mnogo toga što bi i za čoveka bilo bolje da ne vidi, a kamoli za ženu. Rat ih je naterao da razmisle o mnogo čemu. O dobru i zlu, na primer. O životu i smrti. O onim pitanjima na koja čovek odgovara tek kada proživi život. A one su tek započinjale život. I već su morale da odgovaraju na ta pitanja. Rat brzo gradi svoju sliku ljudi. Crta svoje portrete. Olga Vasiljevna: „Zauzeli smo neko selo u kom se nalazila nemačka bolnica. Prvo što sam videla bila je velika jama u dvorištu u kojoj je jedan deo bolesnika nepomično ležao. Pred odlazak, Nemci su sami streljali svoje ranjenike. Samo je ostala jedna soba ranjenika do koje, očito, nisu uspeli da stignu. A moguće je i da su ih ostavili jer su svi bili bez nogu.

Kada smo ušli u tu sobu, ranjenici su nas posmatrali s mržnjom: očito su mislili da smo došli da ih ubijemo. Prevodilac je rekao da mi ne ubijamo ranjenike, već ih lečimo. Tada je jedan od njih zavapio: tri dana, navodno, ništa nisu jeli, tri dana ih nisu previjali. Pogledala sam ih izbliza i, zaista, bili su u užasnom stanju. Odavno ih nije pregledao lekar. Rane su bile zagnojene, a zavoji su im urasli u telo.“ – I bilo vam ih je žao? – To što sam osećala ne mogu da nazovem žalošću. Žalost je, ipak, saosećanje, ali nisam mogla da im nanesem zla. Imali smo sledeću situaciju: jedan vojnik, kome su fašisti mučili porodicu, spalili mu živu ženu i decu – udario je zarobljenika. Popustili su mu nervi. Meni je to delovalo nedopustivo: zauzela sam se za tog zarobljenika. – Ali znali ste kako su se surovo ophodili prema našim ljudima? – Naravno da sam znala. Štaviše, ne samo da sam znala već sam i na sebi osetila. Šofer i ja smo vozili kola s ranjenicima. Usput su nas bombardovali. Nekoliko ljudi smo uspeli da sklonimo, da spustimo u rov. Više nismo mogli, jer su avioni počeli da kruže i pucaju na nas. Tu je bilo jedno preorano polje i na jednom mestu je bila gomila kamenja pokupljena sa celog polja. Potrčala sam i legla pored tog kamenja. Razmišljala sam: ubiće me, pa će me prekriti tim kamenjem, neće biti tako strašno tu ležati, kao u rovu. Bilo je šest aviona. Pet je odletelo, a jedan je ostao i napravio tri kruga. Videla sam kako se pilot trese s mitraljezom. Tako mi se činilo. Toliko je nisko leteo da mi se činilo da će svakog časa da tresne o zemlju. Video je i da neka devojka leži – imala sam dugu plavu kosu. Ali zašto je to radio? Ili još jedan slučaj. Ispred rovova poređali su niz čizama naših vojnika sa odsečenim nogama. A to su bili naši drugovi koji su ranije tog dana poginuli... – A kada su pred vama udarili možda istog tog pilota, ili onog koji je odsekao te čizme s ljudskim nogama, vi ste ste zauzeli za njega. Zašto? – Nisu me tako vaspitali. Možda sam tako reagovala zato što smo ceo rat spasavali ljude. Da sam videla da je pred mojim očima nešto tako zverski uradio, verovatno ne bih izdržala. Ali kada su ga uhvatili, kada je bio pobeđen, onda ne. Sećala sam se, duša se svega sećala. I kako smo napadali. Jedan naš obruč je krenuo – i svi su poginuli; zatim je krenuo i drugi – i isto tako su svi poginuli. Mnogo njih su raznele mine. To su bili pomorci i dugo su tako ležali... Ležali su na suncu. Leševi su im se naduli i, umesto tela, činilo se da su to ogromne lubenice na velikom polju. A kakvi su to bili ljudi, izuzetno lepi ljudi. (Plače.) Sada plačem, a tokom celog rata nijednu suzu nisam pustila, toliko sam se bila skamenila. Ništa nisam zaboravila, ništa. Ali nisam mogla da udarim

zarobljenika, makar zato što je bio nezaštićen. Ali o tome je odlučivao svako za sebe.

Zinaida Vasiljevna: „Bila je zima kad je trajala borba pred Budimpeštom. Vukla sam ranjenog vodnika, komandira mitraljeske jedinice. Na sebi sam imala pantalone, džemper i ušanku. Vukla sam ga kad sam ugledala nekakav crni sneg. Shvatila sam da je to duboka jama, baš ono što mi treba. Spustila sam se u tu jamu, ali tamo je već bio neko živ. Osećala sam da je živ. Škripao je nekakvim metalom. Okrenula sam se i videla fašistu s ranjenim nogama, koji je uperio mitraljez u mene. Dok sam vukla ranjenog, kosa mi je ispala ispod kape, imala sam sanitetsku tašnu okačenu o rame i crveni krst na njoj. Kad sam se okrenula, video je moje lice. Čim je shvatio da sam devojka, zacenuo se: ‘Haaa!’ Njegova je napetost popustila i bacio je mitraljez. Postao je ravnodušan. Tako smo se nas troje našli u toj jami – naš ranjenik, taj Nemac i ja. Jama je bila mala i noge su nam bile spojene. Nemac je imao ogromne oči. Posmatrao me je tim očima i pitao se šta ću da uradim. Odmah je bacio mitraljez, razumete? Naš ranjenik nije mogao da shvati šta se dešava, uhvatio se za pištolj, a on ništa nije preduzeo, samo me je posmatrao. Tih očiju se i danas sećam... Previjam svog ranjenika, a Nemac leži u krvi, krvari, jedna noga mu je skroz razvaljena. Još malo i umreće. A ja, nisam ni završila previjanje našeg ranjenika, otkopčavam tom Nemcu odeću, previjam i njega i stavljam elastični zavoj da mu zaustavim krvarenje. Onda nastavljam da previjam našeg. Nemac kaže: ‘Gut... Gut...’ – samo ponavlja tu reč. Previla sam našeg ranjenika. Razmišljam kako će uskoro da dođu taljige i da moram obojicu da ih izvučem. Kada su taljige stigle, smestila sam Nemca s našim ranjenicima i povezla ih. Shvatate?“

Olga Vasiljevna: „Žena u ratu. To je nešto za šta i dalje nemamo prave reči. Kada su muškarci videli žene na prvim linijama, lica su im se izmenila, čak ih je zvuk ženskog glasa preobrazio. Jednom sam noću sela pored podzemnog bunkera i tiho zapevala. Mislila sam da svi spavaju, da me niko ne čuje. Ujutru mi je komandir rekao: ‘Nismo spavali. Takva seta u ženskom glasu.’

Jednom sam previjala jednog tenkistu. Borbe traju, čuje se tutnjava. On me pita: ‘Devojko, kako se zovete?’ Bilo mi je čudno da u toj tutnjavi, u tom užasu, izgovorim svoje ime – Olja. Uvek sam se trudila da budem uredna, da ne zaboravim da sam žena. Često su mi govorili: ‘Bože, zar je ona bila u borbi, tako čista?’ Sećam se da sam se mnogo plašila da neću lepo izgledati ako me ubiju. Videla sam mnogo ubijenih devojaka. Nisam želela da tako umrem. Neki put se kriješ od pucnjave i samo priželjkuješ da te ne ubiju, skrivaš lice, da ga ne bi unakazili Čini mi se da su sve naše devojke tako razmišljale. Muškarci su nam se smejali, njima je to delovalo zabavno. Ne misle, tobože, o smrti, već o đavo će ga znati čemu. O ženskoj gluposti.“ Zinaida Vasiljevna: „Nismo mogle da se naviknemo na smrt... Ne... Na umiranje... Bežali smo od Nemaca u planine. Ostalo je pet teških ranjenika s trbušnim tifusom. Imali su smrtonosne rane na stomaku. Dan-dva i – umreće. Nismo mogli da ih povedemo sa sobom, jer nismo imali na čemu da ih nosimo. Mene i još jednog sanitetskog instruktora, Oksanočku, ostavili su s njima u spremištu i rekli: ‘Vratićemo se za dva dana po vas.’ Došli su po nas za tri dana. Tri cela dana smo bili s tim ranjenicima. Oni su bili zdravi, jaki muškarci. Nisu hteli da umru. A imali smo samo nekakve praškove i ništa više. Sve vreme su nas molili da im damo da piju, a nisu smeli da piju. Umirali su na naše oči, jedan po jedan, ničim nismo mogli da im pomognemo. Prva nagrada? Mene su predložili za Medalju za hrabrost. Međutim, nisam otišla da je primim. Uvredila sam se (smeje se). Razumete li zašto? Mojoj drugarici su dodelili Medalju za zasluge u borbi, a meni Medalju za hrabrost. A ona je bila samo u jednoj borbi, a ja sam bila pred stanicom Kušjovska, učestvovala sam i u drugim operacijama. Uvredila sam se. Ona je bila samo u jednoj borbi i već ima „zasluge u borbi“, mnogo zasluga, a ja samo nagradu „za hrabrost“, kao da sam je samo jednom ispoljila. Stigao je komandant i prasnuo u smeh kada je čuo o čemu je reč. Objasnio mi je da je Medalja za hrabrost najhitnija medalja, praktično orden. Ispred Makejevke, u Donbasu, ranili su me u bedro. Uleteo mi je šrapnel, kao kamenčić, i ugnezdio se. Osetila sam krv i stavila paket vojničkog zavoja. Nastavila sam da trčim... Bilo me je stid da bilo kome kažem da sam ranjena baš u zadnjicu. Sa šesnaest godina, bilo me je stid da nekome to kažem, da to priznam. I tako sam trčala i previjala se sve dok se nisam onesvestila zbog gubitka krvi. Čizme su mi bile pune krvi.

Naši su gledali u mene i zaključili da nisam više živa. Doći će ljudi sa sanitetom i pokupiće me. Bitka se nastavila. Još malo, i stvarno bih poginula. Međutim, tenkisti su krenuli u izvidnicu i videli devojku na borbenom polju. Ležala sam bez kape, jer mi je bila spala. Poslušali su me i videli da sam živa. Dovezli su me u sanitetski bataljon. Odatle su me preneli u jednu bolnicu, a zatim u drugu. Pola godine kasnije, komisija me je pregledala radi procene mog zdravstvenog stanja. Rat se okončao. Imala sam osamnaest godina, ali ne i zdravlje posle tri ranjavanja i teške kontuzije. Ali devojka sam i naravno da sam to skrivala. O ranjavanjima sam pričala, ali sam skrivala kontuziju. Međutim, ona je sama sebe razotkrila. Smestili su me u bolnicu. Proglasili su me invalidom. A ja? Ja sam ta dokumenta pocepala i bacila, čak sam odbila i novac. Trebalo je da odem na komisiju na ponovnu procenu invaliditeta. Da pričam o sebi: kada sam kontuzovana, kada ranjena? Gde? U bolnici su mi došli u posetu komandant eskadrona i stariji vodnik. Komandant eskadrona mi se mnogo dopadao tokom rata, ali me tamo nije primećivao. Bio je lep muškarac, lepo mu je stajala uniforma. Svim muškarcima je uniforma dobro stajala. A kako su žene bile obučene? Nosile smo pantalone, a pletenice su bile zabranjene, pa smo sve imale dečačke frizure. Tek pretkraj rata su nam dozvolili da ponekad nosimo ženske frizure, pletenice. U bolnici mi je porasla kosa, povratila sam telesnu težinu i (veselo se smeje) obojica su se odmah zaljubila u mene. Ceo rat smo prošli zajedno, ništa slično se nije desilo, a onda obojica. Zaprosili su me i komandant eskadrona i stariji vodnik. Ljubav! Ljubav... Koliko smo se samo zaželeli ljubavi! Sreće! To je bio kraj četrdeset pete godine... Posle rata, htela sam što pre da zaboravim na rat. Međutim, nisu svi mogli odmah da se naviknu. Meni i sestri je pomogao otac. Bio je mudar čovek. Skupio je naše medalje, ordenje i zahvalnice, sakrio ih i rekao: ‘Bio je rat, borile ste se. A sada zaboravite na to. To je bio rat, a sada je potrebno nešto drugo. Obujte cipelice. Kako ste mi lepe... treba da se obrazujete, da se udate.’ Olja nije mogla da se odmah navikne na drugi život, bila je gorda. Sećam se kako je otac govorio majci: ‘Ja sam kriv što su devojke tako mlade otišle u rat. Kako da ih sve to ne slomi? Ratovaće ceo život.’ U zamenu za moje ordenje i medalje, dali su mi nekakve specijalne kupone s kojima sam mogla da odem u vojnu prodavnicu i nešto kupim. Kupila sam sebi gumene čizme, tada veoma moderne, kaput, haljinu i cipele. Odlučila sam da prodam šinjel. Otišla sam na pijacu. Došla sam u svilenoj haljini. I šta sam tamo videla? Mlade momke bez ruku, nogu. Sav narod koji se borio. Oni koji su imali ruke u jednom komadu prodavali su kašike koje su sami napravili. Ostali su

samo sedeli, umivajući se suzama. Otišla sam, i nisam prodala taj šinjel. Čitavih pet godina, koliko sam živela u Moskvi, nisam mogla da odem na pijacu. Plašila sam se da će me neko od tih bogalja prepoznati i reći: ‘Zašto si me onda spasla?’ Sećala sam se jednog mladog poručnika. Zamalo da i ja tada poginem, ali sam ga izvukla. Previla sam mu obe noge, zaustavila krvarenje i time ga spasla. On me je molio: ‘Nemoj da me vučeš. Bolje me dokrajči.’ Sve vreme sam strepela od toga da ga ne sretnem... Dok sam ležala u bolnici, tamo je ležao jedan lep mladić. Tenkista. Miša. Ne sećam mu se prezimena. Noge i desnu ruku su mu amputirali, i ostala mu je samo leva. Amputacije su bile visoke. Isekli su mu noge sve do karličnobedrenog zgloba, zbog čega nije mogao da nosi proteze. Vozili su ga u kolicima. Napravili su specijalno za njega visoka kolica. Vozili su ga svi, svako ko bi došao. U bolnicu je dolazilo mnogo dobrovoljaca koji su pomagali u nezi, pogotovo tako teških ranjenika, kao što je bio Miša. I deca, i žene, i školarci. Ranjenicima su slali stvari, namirnice i srdačna pisma. U to vreme, svako je doprinosio koliko je mogao. Narod nije bio bezosećajan. Tog Mišu su nosili na rukama. I on nije očajavao. Tako je želeo da živi. Imao je samo devetnaest godina, praktično je tek počeo da živi život. Ne sećam se da li je imao nekog od rodbine, ali znao je da ga neće ostaviti samog u nesreći, verovao je da ga neće zaboraviti. Rat je, naravno, protutnjao kroz našu zemlju i svuda je ostavio rasulo. Kada smo oslobađali sela, sva su već bila spaljena. U jednom je, odnekud iz zemlje, izašla neka žena da nas dočeka. Kako se sada sećam, bila je sama i nosila je tanjir s jajima. Na tanjiru je bilo pet jaja. Takve sirotinje je bilo svuda. Ljudima je bila ostala samo zemlja. Ni Olja ni ja nismo postale doktorke, mada smo pre rata maštale o tome. Mogle smo da upišemo medicinu bez ikakvog prijemnog ispita. Imale smo tu mogućnost kao borci s fronta. Međutim, toliko toga smo se nagledale, kako ljudi pate i umiru. Nismo mogle da zamislimo šta nas tek čeka. Čak i posle trideset godina, odgovorila sam ćerku od namere da upiše medicinu, mada je ona to mnogo želela. Posle tolikih godina... Samo zatvorim oči i vidim... Proleće... Idemo po nekom polju na kome tek što je bitka prestala, tražimo ranjenike. Polje je utabano. Spotičem se o dva ubijena – naš mlad vojnik i mlad Nemac. Leže u mladoj pšenici i gledaju u nebo... Još se na njima ne primećuje smrt. Jednostavno gledaju u nebo... Te oči i danas pamtim...“ Olga Vasiljevna: „Evo šta sam zapamtila iz poslednjih dana rata. Nastupali smo i odjednom se

odnekud začula muzika. Violina. Za mene se tog dana završio rat, a ne na Dan pobede, kada su svi pucali u nebo, grlili se i ljubili. Dve nedelje kasnije, rekli su mi da je Nemačka kapitulirala, da smo pobedili. To je bilo takvo čudo – odjednom, muzika. Kao da sam se probudila... Svima nam se činilo da će posle rata, posle tolikog ljudskog stradanja, mora suza, nastupiti prelepi život. Divan. Činilo nam se da će svi ljudi biti veoma dobri, da će voleti jedni druge... Pa svi su preživeli tako veliku muku. Ona nas je pretvorila u braću, sestre! Sećam se te violine, njenog tananog, slabašnog zvuka, nalik na dečji glas, i svog tadašnjeg stanja – kao da sam se probudila iz teškog sna. Kako je predivan svet! Kako je predivan čovek! Tada sam, prvi put, pomislila na budućnost. Odjednom smo svi pričali o budućnosti! O ljubavi. Želeli smo da volimo. Iako smo preživeli surovi rat, svi smo uspeli da rodimo prelepu decu. Koliko smo čekali taj dan...“

„MI NISMO PUCALE...“ Mnogo je ljudi u ratu... I mnogo je posla u ratu... Mnogo posla ne samo oko smrti nego i oko života. Tamo ne samo da pucaju i streljaju, miniraju i razminiraju, bombarduju i ruše, tuku se prsa u prsa – tamo i peru veš, kuvaju kašu, peku hleb, čiste kuhinjske kotlove, brinu o konjima, popravljaju kola, prave i zakivaju sanduke, raznose poštu, potkivaju čizme, dovoze duvan. U ratu se život više od polovine sastoji od banalnih stvari. I iz sitnica, takođe. Nije uobičajeno da se tako misli, zar ne? „Tamo je gomila našeg običnog ženskog posla“, seća se bolničarka Aleksandra Josifovna Mišutina. Da bi se vojnik dobro borio, potrebno je obući ga, obuti, nahraniti i oprati, inače će biti loš vojnik. U vojnoj istoriji ima mnogo primera kada su prljave i gladne vojske doživele poraz samo zato što su bile prljave i gladne. Vojska je išla napred, a pratio ju je „drugi front“ – pralje, pekari, kuvari, auto-mehaničari, poštari... Neko od njih mi je pisao: „Mi nismo heroji, mi smo bili iza kulisa? Šta je tamo iza kulisa?

O ČIZMICAMA I PROKLETOM TRUPCU „Nisu me rasporedili na istureni položaj, već u vojnu bolnicu pri Dvadeset drugoj armiji. Ja, koja pre rata nisam umela da upalim primus, sada sam radila u sanitetskoj ustanovi za dezinfekciju. Ranjenici su pristizali, a mi smo ih razvrstavali, oblačili, svlačili, brijali i prali. Bili su bespomoćni. Sav prljavi posao je spao na nas. Sve se svalilo na nas – i stid, i ljudske patnje, sva ta prljavština, vaške.“ Aleksandra Josifovna Mišutina, bolničarka „Do rata sam živela srećno. S tatom i mamom. Tata je došao iz Finske bez jednog prsta. Pitala sam ga: ‘Tata, zašto je rat?’ I rat je uskoro počeo, a ja još nisam porasla koliko je trebalo. U Minsku je počela evakuacija. Dovezli su nas u Saratov. Tamo sam radila u zadruzi. Pozvao me jednog dana predsednik seoskog saveta. – Devojčice, sve vreme mislim na tebe.

Iznenadila sam se. – A šta vi to mislite o meni, čiko? – Da nije tog prokletog seoceta! Samo da nije prokletog seoceta... Stajala sam krajnje zbunjena. Rekao je: – Poslali su dokument. Moramo da pošaljemo dvoje na front, a nemam koga da pošaljem. Sam bih krenuo, ali to prokleto seoce. A tebe ne mogu da pošaljem jer si evakuisana. Možda ipak hoćeš da odeš? Imam dve devojčice: Mariju Utkinu i tebe. Marija je bila veoma visoka, devojka kakva im je potrebna, a ja? Ja sam bila mala. – Hoćeš da ideš? – A hoće li mi dati hulahopke? Bile smo u dronjcima. A šta smo sve tamo uspele da uzmemo! – Lepa si, daće ti tamo i cipele. Pristala sam. ... Iskrcali su nas iz vagona. Dočekao nas je jedan čikica, zdrav i brkat. Ali nismo krenule s njim. Ne znam zašto, nisam ni pitala. Takva sam bila, nisam bila aktivistkinja i nikud nisam kretala prva. Nije nam se dopao taj čikica. Zatim je došao lep oficir. Prava lutka! On nas je nagovorio i krenule smo. Stigle smo u četu. Tamo nam se onaj brkati dedica smejao: ‘Šta je, prćasti nosići, što sa mnom niste krenule?’ Major nas je prozivao jednu po jednu i pitao: ‘Šta umeš da radiš?’ Jedna je odgovorila: ‘Da muzem krave.’ Druga: ‘Kuvala sam krompir kod kuće, pomagala sam majci.’ Prozvao je i mene: – A ti? – Umem da perem. – Vidim da si dobra devojka. Još kad bi umela da kuvaš. – Umem i to. Po ceo dan sam kuvala hranu, a kad padne noć, vojnicima mora da se opere veš. Stajala sam i na straži po dva sata. Viču mi: ‘Stražaru! Stražaru!’ A ja ne mogu da im odgovorim, jer nemam snage. Ceo rat sam razmišljala: vratiću se i ispričaću ocu i majci kako mi je bilo teško. Kad sam se vratila, nisam imala kome da ispričam. Oca i majku su streljali

fašisti. Sva rodbina mi je poginula!’ Irina Nikolajevna Zinina, vojnik i kuvarica – Vozila sam se u sanitetskom vozu. Sećam se da sam prvu nedelju proplakala. Prvo, bila sam bez mame, a drugo, našla sam se na trećoj gornjoj polici, gde se stavlja prtljag. Tu je bila moja „soba“. – Koliko si bila stara kad ste otišle na front? – Bila sam u osmom razredu, ali ga nisam završila. Pobegla sam na front. Sve devojke u sanitetskom vozu bile su kao ja. – Od čega se sastojao vaš posao? – Brinule smo o ranjenima, pojile ih, hranile, prinosile noćne posude – sve je to bio naš posao. Sa mnom je dežurala jedna starija devojka, koja me je u početku štedela: „Ako traže gusku, zovi mene.“ Ranjenici su bili teški: neki nisu imali ruku, neki nogu. Prvi dan sam je zvala, a kasnije sam ostala sama, jer nije mogla da bude po ceo dan i noć sa mnom. I pozove me jedan ranjenik: „Sestrice, daj gusku!“ Pružila sam mu gusku i videla da je nije uzeo. Pogledala sam: nije imao ruke. U mozgu mi se negde javilo, nekako sam shvatila šta bi trebalo da radim, ali sam nekoliko minuta samo stajala i nisam znala odakle da počnem. Razumete me? Trebalo je da pomognem. A nisam znala šta je to tačno, nikada pre toga nisam to ni videla. Tome nas čak ni na kursevima nisu učili. Svetlana Nikolajevna Ljubič, članica sanitetske jedinice „Mi nismo pucale. Ja nisam pucala. Kuvala sam kašu za vojnike. Zbog toga su mi dali medalju. I ne sećam se da sam ratovala. Kuvala sam kašu, vojničku supu. Teglila veoma teške kotlove, bačve. Sećam se da je komandant govorio: ‘Dođe mi da pucam u te bačve. Kako ćeš da rađaš decu posle rata?’ I jednom je poređao sve bačve i pucao u njih. Posle toga smo morali da potražimo manje bačve u nekom naselju. Dođu vojnici s fronta, daju im dopust. Siroti, svi prljavi, izmučeni, sve im je promrzlo, noge, ruke. Uzbekistanci i Tadžikistanci su naročito strahovali od mrazeva. Kod njih je uvek sunce, toplo, a tu je bilo trideset-četrdeset stepeni ispod nule. Nisu mogli da se ugreju, morale smo da ih hranimo. Sami nisu mogli da prinesu kašiku do usta.“ Aleksandra Semjonovna Masakovska, vojnik i kuvarica „Prala sam veš. Tokom celog rata sam prala veš. Prali smo na ruke. Dovezu veš, a on je toliko iznošen, crn, vašljiv. Mantili su beli, a ovi kao da su maskirni.

Natopljeni krvlju. Nisu beli, već crveni. Vojnička bluza bez rukava i rupa preko celih grudi, pantalone bez nogavica. Suzama natapaš i suzama ispiraš. Brda i planine tog veša... Čim se toga setim, ruke me i sada zabole. Zimi su mantili teški, krv se na njima zamrzla. Često ih i sada vidim u snu. Leže crna brda i planine... To se rečima ne može prepričati.“ Marija Stepanovna Detko, vojnik i pralja

„Deset godina posle rata, ni kod koga nisam išla u goste. Nisam mogla da se naspavam u svom rođenom krevetu. Nisam mogla nikud da odem, niti da noćivam u gostima. Uskoro će biti četrdeset godina da odlazim na spavanje sa istom mišlju – kakva je sreća što ne čujem pucnjavu! Koliko je godina prošlo, a ja i dalje nemam veću radost od te. Sve posleratne godine sam radila kao dečji lekar odeljenja. Nikada nisam nikome poželela, kako obično govore: „Samo da vas zdravlje posluži.“ Uvek sam govorila: „Da vas zdravlje posluži, vas i vašu decu, i da ne bude rata.“ Valentina Kuzminična Borševska, „komesar-pralja“ „Moja specijalnost... Moja specijalnost je – šišanje muškaraca... Dolazi jedna devojka... Ne znam kako da je ošišam. Imala je raskošnu kosu, lokne. Svrati u zemunicu komandir: – Šišaj je ‘po muški’. – Ali ona je žensko. – Ne, ona je vojnik. Ponovo će postati žena posle rata. Svejedno... Kad im je malo porasla kosa, ja sam im je noću uvijala. Umesto papilotni, imale smo šišarke. Suve šišarke od jelki... Samo da ćubice navijemo...“ Vasilisa Južnina, redov, frizerka „Malo sam čitala knjige... I ne znam lepo da pričam... Oblačile smo vojnike, prale, peglale. To je bilo naše junaštvo. Kretale smo se na konjima, ponekad vozom, može se reći da smo do samog Berlina došle peške. Sada, kad se setim, radile smo sve što je bilo potrebno: pomagale smo pri nošenju ranjenika, na Dnjepru smo prenosile granate jer nisu mogli da ih dovezu, na rukama smo ih nosile po nekoliko kilometara. Kopale smo zemunice, polagale daske na mostove...

Kad bismo dospele u obruč, jurila sam i pucala kao i ostale. Jesam li ubijala ili nisam, neću reći. Bežala sam i pucala kao svi. Čini mi se da se malo sećam. A šta mi se sve dogodilo! Setiću se. Dođi još jedanput...“ Ana Zaharovna Gorlač, vojnik i pralja „Moja priča je kratka... Stariji vodnik me je pitao: – Devojko, koliko imaš godina? – Osamnaest, zašto? – Zato što nam nisu potrebne maloletnice – odgovorio je. – Radiću šta god poželite. I hleb ću da pečem. Uzeli su me...“ Natalija Muhametdinova, redov i pekar „Tokom povlačenja, sve smo spaljivali, dizali u vazduh. Gorivo, municiju. Za nama je ostajao samo plamen. Žene i deca, kad su videli da se povlačimo, izašli bi i stajali u čudu. ‘Kako nas to ostavljate? Povedite i nas sa sobom.’ Da sam bila majka, ne znam kako bih to podnela. Mladoj mi je bilo lakše jer nisam imala ta osećanja. Tada još nisam bila spoznala materinstvo i samo zato sam to izdržala. Stariji ljudi su to teže podnosili. Muškarac od četrdeset godina bi koračao i plakao. Nije mogao da digne pogled.“ Nadežda Mihajlovna Skobeleva, kapetan i lekarka „Gradile smo... Gradile smo železničke pruge, pontonske mostove, podzemne bunkere. Front je bio u blizini. Kopale smo zemlju noću da nas ne bi primetili. Sekle smo šumu. U mom puku su, uglavnom, bile mlade devojke i nekoliko muškaraca, koji nisu bili građevinci. Kako smo nosile drva? Zajedno uhvatimo stablo i nosimo. Jedno drvo nosi ceo puk. Bilo je i krvavih žuljeva po rukama... I na ramenima...“ Zoja Lukjanovna Veržbicka, komandant puka građevinskog bataljona

„Završila sam pedagoški fakultet... Dobila sam diplomu kad je rat već počeo. Čim je počeo rat, nisu nam dali posao, već su nas poslali kući. Nekoliko dana kasnije,

pozvali su me u vojni odsek. Naravno, mama me nije pustila, jer sam još bila mlada, imala sam samo osamnaest godina. Rekla mi je: ‘Poslaću te kod brata, reći ću da nisi kod kuće.’ Odgovorila sam joj: ‘Ja sam već komsomolka.’ U vojnom odseku su nas okupili, bile su im, navodno, potrebne žene da rade kao pekari na frontu. Rad je bio veoma težak. Imale smo osam gvozdenih rerni. Kada stignemo u razrušeno naselje ili grad, prvo ih namontiramo. Kad postavimo rerne, potrebna su nam drva, dvadeset-trideset vedara vode, pet džakova brašna. Kao osamnaestogodišnje devojke, nosile smo džakove s brašnom od sedamdeset kilograma. Uhvatimo ga nas dve i nosimo. Ili stave četrdeset kajzerica na poslužavnik. Ja, na primer, nisam mogla da ih podignem. Dan i noć kraj rerne, dan i noć. Čim jedna korita zamesimo, već moramo da počnemo da mesimo druga. Bombarduju, a mi pečemo hleb.“ Marija Semjonovna Kulakova, redov, pekar „Ceo rat sam provela na točkovima... Orijentisala sam se prema znakovima: ‘Domaćinstvo Šukina’, ‘Domaćinstvo Kožuro’. Dobijemo u bazi duvan, cigarete, upaljače, odnosno sve bez čega vojnik ne može da preživi na prvim borbenim linijama, i krenemo na put. Nekud kolima, nekud zapregom, a češće peške s jednim ili dva vojnika. Sve teglimo na leđima. Na konjima ne možeš da dođeš do rova jer će Nemci čuti škripu. I sve na sebi. Na svojoj grbači, draga moja...“ Jelena Nikiforovna Ijevska, redov, snabdevač „Početkom rata sam imala devetnaest godina... Živela sam u Muromu u Vladimirskoj oblasti. U oktobru četrdeset prve, nas, komsomolce, poslali su da gradimo Autoput Murom-Gorki-Kulebaki. Kada smo se vratile s radnog fronta, mobilisali su nas. Poslali su me na kurs za poštanskog radnika u školu za veziste u Gorkom. Kada sam završila kurs, poslali su me u aktivnu vojsku – u Šezdesetu streljačku diviziju. Radila sam kao oficir u pošti puka. Svojim očima sam videla kako su ljudi plakali, ljubili koverte, kada bi dobili pismo na prvim borbenim linijama. Kada su se devojke pojavile u rovovima s punim poštanskim torbama, komandiri su se obradovali: ‘Bravo, devojke, donele ste najdalekometnije granate.’ Kod mnogih je rodbina poginula ili je živela na teritoriji koju je okupirao neprijatelj. Nisu mogli da pišu. Tada bismo im mi pisali pisma od nepoznate osobe: ‘Dragi vojniče, piše ti nepoznata devojka, kako se boriš s neprijateljem? Kada ćeš se vratiti kao pobednik?’ Noćima smo sedele i pisale. Tokom rata sam

napisala na stotine takvih pisama.“ Marija Aleksejevna Remneva, mlađi poručnik i poštar

O SPECIJALNOM SAPUNU „K“ I STRAŽARNICI „Pre rata sam radila u dečjem domu za špansku decu, koju su nam dovezli u Kijev trideset sedme godine. Naučila sam španski jezik i radila sam kao učiteljica. Prvog maja sam se udala, a dvadeset drugog juna je počeo rat. Sećam se nadletanja prvih nemačkih aviona. Nismo znali šta da radimo, a španska deca su počela da kopaju rovove u dvorištu. Ona su već sve znala. Poslali su ih u zaleđe, a ja sam prešla u Penzensku oblast. Dali su mi u zadatak da organizujem kurseve za medicinske sestre. Krajem četrdeset prve godine sam i sama položila ispite na tim kursevima, jer su svi lekari otišli na front. Predala sam dokumenta i tražila da i mene pošalju na front. Poslali su me u vojnu poljsku bolnicu u blizini Staljingrada. Ispostavilo se da sam bila najstarija od svih devojaka. Sonja Udrugova, s kojom se i dan-danas družim, tada je imala šesnaest godina. Ona je završila samo srednju školu i taj medicinski kurs. Nakon tri dana provedena na frontu, zatekla sam Sonju kako sedi u šumi i plače. Prišla sam joj: – Sonječka, zašto plačeš? – Kako ne razumeš? Pa tri dana nisam videla mamu – odgovorila mi je. Kada je sada podsetim na taj događaj, ona se nasmeje. Tokom bitke kod Kurska, prebacili su me iz bolnice u poljsku praljnu četu i imenovali me za političkog zamenika komandanta. Pralje su bile honorarci. Eto, dešavalo se da se vozimo na taljigama. Tu su bile natrpane posude, virila su korita i samovari kojima smo grejale vodu, a na vrhu su sedeli devojčurci u crvenim, zelenim, plavim i sivim suknjama. Svi smo se smejali: ‘Evo, krenula je vojska pralja!’ A mene su zvali ‘komesar-pralja. Tek kasnije su moje devojke dobile lepšu odeću. ‘Nakinđurile se’, pričali su. Radile smo teške poslove. Čim stignemo, dali bi nam nekakvu kolibu, kuću ili bunker. Tamo bismo prale veš. Pre nego što ga osušimo, oprale bismo ga sapunom ‘K’, da bismo ubile vaške. Imale smo i prašak protiv vašaka, ali on nije pomagao. Koristile smo sapun ‘K’, koji je bio veoma neprijatnog, užasnog mirisa. Spavale smo u istoj prostoriji gde smo prale i sušile taj veš. Sledovalo nam je po dvadeset do dvadeset pet grama sapuna za pranje veša jednog vojnika. A taj veš je bio crn, kao zemlja. Mnoge devojke su od pranja, od težine i napora, dobile kile, ekceme na rukama. Otpadali su im nokti od sapuna ‘K’ i

mislile su da im nikada više neće izrasti. Međutim, odmarale bi se dan-dva, a onda bi opet morale da peru. Devojke su me slušale. Jednom smo došle na mesto gde je bila čitava pilotska jedinica. Zamislite, kad su nas videli prljave i u dronjcima, potcenjivački su rekli: ‘Vidi, ko bi rekô, pralje.’ Moje devojke su bile na ivici plača: – Politička zamenice komandanta, čujete li šta govore? – Neka ih, osvetićemo im se. I dogovorile smo se. Uveče će moje devojke obući svoju najbolju odeću i doći na proplanak. Jedna naša devojka će da svira na maloj harmonici, a one će plesati. Dogovorile smo se da neće plesati ni s jednim pilotom. Oni su im prilazili, ali one nisu htele da plešu s njima. Celo veče su devojke plesale jedna s drugom. Piloti su ih molili: ‘Jedna budala među nama je to rekla, a naljutile ste se na sve nas.’ Inače, plaćene vojnike nije trebalo slati u vojni zatvor, ali šta da radite kada imate sto devojaka na jednom mestu? Kod nas je u jedanaest bilo spavanje i tu je bio kraj priče. Međutim, pokušavale su da pobegnu. Devojke su devojke. Smestila sam ih u vojni zatvor. Kada su stigle starešine iz susednog sela, kod mene su bile samo njih dve. – Kako je došlo do toga da ih šaljete u vojni zatvor? – pitali su me. Mirno sam odgovorila: – Druže pukovniče, pišite raport komandi. Vaša stvar. Ali dužna sam da se borim za disciplinu. Imam primernu disciplinu. Nakon toga su otišli. Zavela sam strogu disciplinu. Jednom sam srela jednog kapetana dok je prolazio pored moje kuće. Izašla sam, a on je zastao: – Bože moj! Izašli ste odatle, a znate li ko tu živi? – Znam. – Tu živi politička zamenica komandanta. Znate li koliko je ona zla? Rekla sam mu da nikada nisam čula ništa slično. – Bože moj! Ona se nikada ne smeje, stalno je ljuta. – Da li biste hteli da se upoznate s njom? – Bože moj! Ne! Nikako! Ali tu sam se odala:

– Ipak ćemo da se upoznamo, ja sam politička zamenica komandanta! – Nije moguće! Pričali su mi o njoj... Pazila sam na svoje devojke. Imale smo lepu Valju. Jednom su me poslali na desetodnevno odsustvo. Kad sam se vratila, rekle su mi da je Valja tih dana kasno dolazila jer je bila s nekim kapetanom. Bila pa bila, šta da se radi. Posle dva meseca, saznala sam da je Valja trudna. Pozvala sam je na razgovor. ‘Valja, kako je to moglo da se desi? Kud ćeš sada da ideš? Tvoja maćeha (nije imala majku, već maćehu) živi u podzemnom bunkeru.’ Kroz plač mi je rekla: ‘Vi ste krivi, da niste otišli, ništa se ne bi desilo.’ Ophodile su se prema meni kao prema majci, starijoj sestri. Imala je neki lagani kaput, a već je bilo hladno, pa sam joj dala svoj šinjel. I otišla je moja Valja. Osmi mart četrdeset pete godine. Slavile smo praznik. Moje devojke su izašle iz prostorija i odjednom ugledale dva Nemca, dolazili su iz šume. Za sobom su vukli svoje mitraljeze. Bili su ranjeni. Moje devojke su ih okružile. Naravno, kao politička zamenica komandanta, napisala sam u izveštaju da su danas, osmog marta, pralje zarobile dva Nemca. Sutradan smo imali sastanak komandira. Načelnik političkog odeljenja je otvorio sastanak: – Pa, drugovi, želim da vas obradujem: uskoro će kraj rata. Juče su pralje iz Dvadeset prve poljske čete zarobile dva Nemca. Dok je rat trajao, nisu nas nagrađivali, a kada se završio, rekli su mi: ‘Nagradite dva čoveka.’ Razbesnela sam se. Uzela sam reč i rekla da sam politička zamenica praljne čete. Objašnjavala sam koliko je njihov rad težak, da mnoge od njih imaju kile, ekceme na rukama i tako dalje, da su devojke mlade, da su radile više nego mašine, da su svašta teglile. Pitali su me: – Da li možete do sutrašnjeg dana da nam predstavite nagradni materijal? Nagradićemo još nekoliko njih. Komandir odreda i ja smo celu noć probdeli nad spiskovima. Mnoge devojke su dobile medalje za hrabrost, za zasluge u borbi, a jednu pralju su nagradili Ordenom crvene zvezde. Najbolja pralja nije napuštala korito. Dešavalo se da sve izgube snagu, počnu da padaju, ali ona nije posustajala. To je bila jedna starija žena. Kada je trebalo da pošaljem devojke kući, poželela sam da im nešto poklonim. Sve su bile iz Belorusije, a tamo je sve bilo razrušeno i pobijeno. Kako da ih pustim praznih ruku? Zatekle smo se u nekakvom nemačkom selu u kom je bila krojačnica. Ušla sam da je bolje osmotrim. Na moju sreću, u njoj je bilo

mnogo netaknutih mašina za šivenje. Zahvaljujući tome, pripremili smo poklon za svaku devojku koja je odlazila. To je bilo sve što sam mogla da učinim za svoje devojke. Sve su želele da idu kući, ali su se plašile povratka. Niko nije znao šta nas tamo čeka...“ Valentina Kuzminična Bratičkova-Borševska, poručnica, politička zamenica komandanta poljske praljne čete „Moj otac je radio u zadruzi i bio je udarnik kog su hvalili na svakom sastanku. Imao je zlatne ruke, sve je umeo da radi – kao stolar, obućar ili krojač. Mamu su izabrali za načelnicu pionirske čete. Njena brigada je išla na čelu, a ona se ponosila i koračala je sva razdragana i vesela. Našu kuću su spalili noću i mi smo istrčali napolje u onome što smo imali na sebi. Kuća je bila nova i gorela je u plamenu. Imala sam devet godina i sećam se kako je mama stiskala uza se mog brata, koji je još bio beba, i plakala: ‘To nam se kulački sinovi svete.’ Zadruga nam je pomogla da napravimo novu kuću. Otac je samo uspeo da sredi doksat kada je počeo rat s Fincima. Tada je otišao u rat i vratio se ranjen. Otac nije dugo živeo u novoj kući kada je počeo Veliki otadžbinski rat. Otišao je na front kao dobrovoljac s direktorom naše škole. Ja sam tada završila sedmi razred i počela da radim kao bolničarka u vojnoj bolnici jer nisam imala prilike da nastavim školovanje. Još nisam bila videla ljudsku krv i u bolnici mi je bilo veoma teško i stresno. Četrdeset druge godine, otac mi je poslao pismo da se približava Staljingradu. Nekoliko dana kasnije, stiglo je obaveštenje da je poginuo. Četrdeset treće godine, mami je stiglo još jedno obaveštenje za sina. Ona se teško razbolela, ali nije zanemarila zadrugu. Žene u polju zajedno plaču i smeju se, i tako im je lakše da rade. Do tog trenutka, moja majka je delovala veoma mladoliko. Imala je trideset šest godina, a ja sedamnaest. Ko nas nije poznavao, kada bi nas video zajedno, doviknuo bi: ‘Hej devojke!’ Mama se ljutila, a ja sam se smejala. Dopadalo mi se što imam tako mladoliku mamu. Posle smrti sina, za nekoliko meseci pretvorila se u staricu. Fašisti dugo nisu mogli da osvoje Voronjež. Neprestano su bombardovali grad. Avioni su leteli preko našeg sela Moskovke. I dalje nisam videla neprijatelja, već samo njihove avione. Međutim, ubrzo sam shvatila šta je rat. U bolnici su nam saopštili da su pred samim Voronježom bombama razbili vojsku i, kada smo stigli na to mesto – videli smo samo mleveno meso. Prvi je došao sebi naš profesor. Glasno je uzviknuo: ‘Nosila!’ Bila sam najmlađa, samo što sam napunila šesnaest godina, i svi su pazili da se ne onesvestim.

Išli smo po prugama, ulazili smo u vagone. Nismo imali koga da stavimo na nosila. Vagoni su bili u plamenu. Nisu se čula ni stenjanja, ni krici. Nije bilo čoveka u jednom komadu. Uhvatila sam se za srce. Od straha su mi se sklapale oči. Kada smo se vratili u bolnicu, svi lekari su se šetali pridržavajući se za zid, niko nije otišao kući. Svi smo se smestili ko je gde stigao – neko je spustio glavu na sto, neko na stolice – i tako smo zaspali. Završila sam dežurstvo i krenula kući. Došla sam sva uplakana. Kad sam legla u krevet, čim sam zažmurila, opet sam sve videla – vagone u plamenu, ono što je ostalo od ljudi. Mama se vratila s posla i došao je ujak Mitja. Čula sam majčin glas: – Ne znam šta će biti s Lenom. Jesi li video kakvo joj je lice otkad ide u bolnicu? Ne liči na sebe, ćuti, ni sa kim ne razgovara i u snu viče. Gde je nestao njen osmeh i smeh? I sam znaš koliko je bila vesela. A sada se više uopšte ne šali. Slušala sam majku i lila suze. ... Kada su četrdeset treće godine oslobodili Voronjež, otišla sam u vojno obezbeđenje. Iz našeg sela, Moskovke, u obezbeđenju su bile Motja Koljagina, sestre Kirjanove, Ana i Zina, Nastja Čekunova i ja. Tekli su dani, nedelje službe. Prepoznala sam mnoge devojke vojnike. Sve su bile mlade, ne starije od osamnaest-devetnaest godina. Bile su lepe. Nikada nisam videla toliko lepih devojaka. Kao da su ih birali. Prvo sam prepoznala Marusju Prohorovu. Ona se družila s Tanjom Fjodorovnom, jer su bile iz istog mesta. Tanja je bila ozbiljna devojka i volela je čistoću, red. A Marusja je volela da peva i pleše. Pevala je vragolaste pesmice. Više od svega je volela da se šminka, da satima sedi pred ogledalom. Tanja ju je grdila: ‘Šta se toliko baviš svojom lepotom, bolje da ispeglaš svoju uniformu i središ krevet kako treba.’ Tu je bila i Paša Litavrina, očajna devojka. Družila se sa Šurom Batiševom. Ona je bila stidljiva i skromna, najmirnija među nama. Marusja Kadomska je volela da sedi pred ogledalom i da se šminka. A Ljusja Lihačova je volela da uvija lokne. Čim bi ih uvila, odmah bi zgrabila gitaru. S gitarom je legala u krevet i s njom ustajala. Najstarija je bila Polina Neverova, čiji je muž poginuo na frontu. Ona je bila snuždena, ozbiljna. Sve smo bile u vojničkoj uniformi. Kada me je majka prvi put videla u uniformi, pobledela je: – Odlučila si da ideš u vojsku? Shvatila sam da se mnogo uplašila. – Ma ne, mama. Već sam ti rekla da ću da čuvam mostove. Odgovorila je:

– Uskoro će da se završi rat. Istog trena ćeš da skineš šinjel. I ja sam tako mislila. Dva dana nakon što smo saznali da se završio rat, imali smo sastanak u crvenom ćošku. Načelnik obezbeđenja, drug Naumov, držao je govor. – Dragi moji saborci – rekao je – rat se završio. Međutim, juče sam dobio naređenje da su za zapadnu prugu potrebni vojnici vojnog obezbeđenja. Neko je iz sale uzviknuo: – Ali tamo su banderovci! Naumov je zaćutao, a zatim je nastavio: – Da, devojke, tamo su banderovci. Ali naređenje je naređenje, mora da se izvrši. Sve koji hoće da krenu molim da predaju molbu komandantu karaule. Ići će samo dobrovoljci. Vratile smo se u kasarnu i svaka je legla na svoj krevet. Zavladala je tišina. Niko nije želeo da ode daleko od rodnog mesta, da se oprašta s roditeljima. Niko nije želeo da umre nakon rata. Sve smo znale ko su banderovci. Sledećeg dana, opet su nas okupili u crvenom ćošku. Sedela sam za stolom predsedništva, prekrivenim crvenim stolnjakom. Mislila sam da poslednji put sedim za tim stolom. Načelnik obezbeđenja je rekao: – Babina, znao sam da ćeš prva krenuti. Devojke, svaka čast svima vama što se niste uplašile. Završio se rat, možete da se vratite kući, a vi ipak idete da branite svoju domovinu. Žao mi je takvih vojnika, ali na zapadnoj pruzi su takvi i potrebni. Dva dana kasnije smo otišle. Smestili su nas u zaprežne vagone. Na podu je bilo seno i mirisalo je na travu. Nikada ranije nisam čula da postoji grad Strij, a sada je to bilo mesto naše službe. Grad mi se nije dopao. Bio je mali i strašan. Svaki dan je svirala pogrebna muzika i nekog su sahranjivali – čas milicionara, čas komunistu, čas komsomolca. U Voronježu kreneš na položaj i ne plašiš se, a ovde si stalno na oprezu. Tu smo ponovo videli smrt. Imala sam drugaricu Galju Koropkinu. Ona je tamo poginula. Najstrašnije je bilo sahranjivati ljude kad se rat završio. Tim ljudima je bilo po sedamnaest, dvadeset godina. Tamo sam sasvim zaboravila šta znači šaliti se i smejati. ... Posle demobilizacije, stigla sam u Lenjingrad. Zaposlila sam se u Kirovskoj fabrici. Smestili su me u ženski studentski dom. U sobi je bilo sedam kreveta, a moj je bio osmi. Zatim su mi se sve cimerke udale i dovele svoje muževe. Sobica

je bila dvadeset četiri kvadratna metra. Živeli smo veoma skladno, nikada se nismo svađali. Uveče smo se svi okupljali za stolom: neko je večerao, neko čitao knjigu, neko radio vez, neko šio. Decu su ranije slali na spavanje i kačili su zavese oko svojih kreveta. Sa strane je bilo smešno gledati te ciganske marame, ali se niko od nas nije žalio. Svi smo radili u Kirovskoj fabrici, samo na raznim odeljenjima. Neko je radio jednu smenu, neko drugu. Čini mi se da se u našoj sobi nikada nije gasilo svetio. Živeli smo u studentskom domu sedam godina. Sin mi je tamo porastao. Izrastao je u dobrog, nimalo razmaženog dečaka. I, eto, sedam godina kasnije, nismo dobili stanove, već sobe u zajedničkim stanovima. Svi smo bili srećni zbog toga. Pomagali smo jedni drugima prilikom selidbi – lepili tapete na zidove, prali podove. Odlazeći, ljubili smo se i grlili kao da smo rod. Poveli smo svoju decu i muževe. Ništa drugo nismo ni imali. To je bilo sve naše bogatstvo. Mnogo godina kasnije, kad bismo se sreli u prolazu, bacali bismo se jedni drugima u zagrljaj. Mnogi su dobili još dece. Odlazili smo jedni drugima na krštenja. I ja sam rodila drugog sina. Posle nekog vremena, dobili smo zasebne stanove i dobar nameštaj. Sada živim sama u dvosobnom stanu. Međutim, ne prođe noć a da ne sanjam rat, da ne spavam mirno. U ovom stanu čak plačem više i češće, ali niko ne vidi moje suze. Mrzim samu reč ‘rat’. Oteo mi je radost života, iako sam ostala živa. Unuci me pitaju: ‘Bako, zašto se tako malo osmehuješ?’ Znam: nije im veselo sa mnom, ali ne mogu sebi da pomognem.“ Jelena Ivanovna Babina, borac vojne zaštite

O ISTOPLJENIM LEŽAJIMA I RUSKOM PSOVANJU „U drugom delu Tihog Dona, Šolohov priča o kazni Potjolkova, Krivošljikova i njihovih drugova. Među streljanima je bio i moj ujak – majčin brat Petar Ivanovič Lisikov. Njegova majka, a moja baka, koja je prisustvovala tom pogubljenju, kada je videla da je sin pao, izgubila je svest. Odvezli su je u tom stanju, onesvešćenu. Ja sam sva na oca... Njegova ćerka... Moj otac, Miron Pavlovič Lenkov, prošao je put od nepismenog momka do komandira voda, komuniste. Kada je umro, mama i ja smo ostale da živimo u Lenjingradu. Za sve najbolje u sebi dugujem tom gradu. Kada sam bila mala, bila sam često bolešljiva i slabašna zbog strašne opekotine koju sam zadobila u detinjstvu. Kada sam porasla, knjige su postale moja strast. Ridala sam nad

romanima Lidije Čarske, gutala sam Turgenjeva. Volela sam poeziju. Avgust četrdeset prve... krajem maja, planirale smo da ga provedemo u gostima kod bake. Međutim, već krajem juna me je obuzelo neko neshvatljivo uznemirenje. Počela sam da nagovaram majku da odmah otputujemo. Rat nas je zatekao na putu. U donskim stepama, pored kolibe Sviridonov, videla sam kako su u oblacima vrele prašine projurili konjanici, kuriri, s pozivima iz vojnog odseka. Kako kozakinje pevaju, piju i jecaju dok ispraćaju kozake u rat. Dvadeset trećeg juna, otišla sam na Bokovsku stanicu u rejonski vojni odsek. Rekli su mi kratko i surovo: – Decu ne šaljemo na front. Komsomolka? Pa to je sjajno. Organizuj pomoć zadruzi. Mazali smo hleb da ne bi pregoreo u pećima. Zatim smo brale povrće. Žuljevi na rukama su postali tvrdi, usne ispucale, lice pocrnelo, ogrubelo. Ako sam se u nečemu razlikovala od ovdašnjih devojaka, to je što sam znala mnogo stihova, koje sam napamet recitovala ceo dugi put od polja do kuće. A rat se bližio. Sedamnaestog oktobra, fašisti su okupirali Taganrog. Počela sam da pričam o evakuaciji, mada sam razumela da ni baki ni maminim sestrama s malom decom to nije bilo izvodljivo. Ali nisam mogla da ostanem i izložim opasnosti sestricu, za koju sam sada bila odgovorna. Do Oblivske smo išli pet dana. Morale smo da bacimo sandale. Na stanicu smo došle bose. Kada smo stigle na stanicu sa ostalim evakuisanima, načelnik stanice je rekao: ‘Ne čekajte natkrivene vagone, sedite u otvorene. Sada ćemo da prikačimo lokomotivu i poslaćemo vas za Staljingrad.’ Imale smo sreće jer smo ušle u vagon sa ovsom. Gurnule smo u zrna bose noge, prekrile se maramom i, tesno se pribivši jedna uz drugu, zaspale. Odavno smo bile pojele zalihe hleba i meda. Poslednjih dana su nas hranile kozakinje. Stidele smo se da uzmemo jer nismo imale čime da im platimo, a one su nas nutkale: ‘Jedite, mukice. Sada je svima loše, moramo da pomažemo jedni drugima.’ Dala sam sebi obećanje da nikada neću zaboraviti tu ljudsku dobrotu. Iz Staljingrada smo nastavile parobrodom, a zatim ponovo vozom. Stigle smo u dva sata noću do stanice Medvedicke. Talas ljudi nas je izbacio na peron. Kako smo bile same, pretvorile smo se u dve ledenice. Nismo mogle da se krećemo, pa smo samo stajale, priljubljene jedna uz drugu. Pridržavale smo se da ne bismo pale i raspale se u paramparčad, kao što se na moje oči jednom raspala žaba, koja je bila izvučena iz tečnog azota i bačena na pod. Sve se zaledilo, čak i misao. S teškoćom sam se prisećala da nam je neko prilazio, o nečemu se raspitivao, odlazio. Zatim nam je prišla kočija puna ljudi i ubacili su nas otpozadi. Obukli su nas u vatirane kapute. Rekli su nam: ‘Idite, inače ćete se

smrznuti. Nećete uspeti da se zagrejete. Ne možemo da vas povezemo.’ U početku smo posrtale, zatim smo hodale, a na kraju čak i trčale. I tako šesnaest kilometara do rejonskog centra. Još pet dana smo prosedele u hodniku pored vrele peći, da li u izvršnom odboru ili seoskom savetu. Ugrejale smo se za ceo put. Konačno su iz sela Frank stigla kola po nas. Poslednjih dvadeset pet kilometara delovalo nam je kao veoma dug put, zato što je bio jak mraz, a kola su bila otkrivena. U kabinetu predsednika Zadruge ‘Prvi maj’ bilo je toplo i puno svetlosti. Ali čovek kome su nabacili teški teret – da organizuje zadrugu od žena, staraca i dece, i to gradskih, još i bez odeće i obuće – sedeo je smrknut. Njegova nepokošena polja suncokreta bila su pod snegom, zavejano seno nije bilo složeno u stogove, gladna stoka je danonoćno mukala, ali koga da pošalje na rad? Možda ove dve devojčice? – Koliko si razreda uspela da završiš? – pitao me je predsednik. Veoma se obradovao, čak mi nije poverovao kada sam rekla devet. – E pa sjajno. Pomagaćeš mi u računovodstvenim poslovima. U trenutku sam se obradovala. Međutim, tada sam videla plakat koji je bio zalepljen na zidu iza predsednikovih leđa: ‘Devojke, za volan!’ – Neću da sedim u kancelariji – odgovorila sam predsedniku. – Ako me naučite, mogu da vozim traktor. Vozači traktora su bili veoma potrebni zadruzi. Traktori su stajali zavejani u snegu. Otkopavali smo ih, razgledali, dok su nam se ruke lepile za metal. Ostavljali smo delove kože na njemu. Zarđali, čvrsto zategnuti šrafovi delovali su kao da su zavareni. Kad nismo uspevali da ih mrdnemo odvijajući ih suprotno od kretanja kazaljke, pokušavali smo da ih odvrnemo u smeru kazaljke na satu. Kao za nesreću, baš u tom trenutku, niotkuda, stvorio se Ivan Ivanovič Nikitin, jedini pravi vozač traktora i naš nastavnik. Hvatao se za glavu i nije mogao da se uzdrži od psovki. Njegovo psovanje je bilo kao stenjanje. Iako nam zbog toga nije bilo lakše, obrazi su nam goreli od stida. Traktore smo prebacili u zgradu. Tamo je lakše mogla da se podnese hladnoća. Rad se, međutim, komplikovao jer nije bilo rezervnih delova. – Vidiš kakvi su useci na bregastoj osovini? – pitao je Ivan Ivanovič. Objašnjavao je: – Ako je staviš, motor traktora neće raditi, mučiće se. Osovina mora da se uglača. Međutim, brusilica je pokvarena, pa nemamo čime da je uglačamo. Shodno tome, za dan-dva ćemo morati da zategnemo klipne ležaje. Šta je to, saznaćete kada počnete da radite. Takvi su bili naši kursevi i predstojao nam je rad na takvim mašinama.

U polju sam se vozila unazad: u kutiji s brzinama mog traktora, većina šestoprega je bila ‘bezuba’. Proračun je bio prost: za dvadeset kilometara, neki traktor će se pokvariti i onda će njegovu kutiju s brzinama prebaciti na moj. Tako se i desilo. Marljivo smo radile. Spavale smo tri-četiri sata u toku dvadeset četiri časa. Dugo smo zagrevale motore, protivno svim pravilima, otvorenim plamenom. Saznala sam i šta je to zatezanje i kako se pali traktor posle te procedure – ne može ukrug, a ni polukrug ti neće poći za rukom. Materijali za podmazivanje i gorivo su bili saobrazni normama ratnog vremena. Za svaku kapljicu odgovaraš glavom, kao i za otopljeni ležaj. Jednom sam, pred izlazak u polje, otvorila slavinu kartera da proverim ulje. Počela je da curi nekakva surutka. Doviknula sam brigadiru da mora da se sipa novo motorno ulje. On je prišao, protrljao kapljicu u rukama, iz nekog razloga pomirisao i rekao: ‘Ne plaši se! Može da radi još ceo dan.’ Odgovorila sam mu: ‘Ne sme, sami ste rekli.’ Prekinuo me je: ‘Rekô pa porekô – nema spasa od vas, mnogo ste obrazovane. Kažem: polazi, dođavola, polazi!’ I pokrenuo se. Krenula sam. Na prikolici je bio moto-kultivator, lagana mašina koja stvara nečuvenu prašinu. Vruće je, traktor dimi, nema vazduha, ali sve to nije važno. Kako su ležaji? Čini mi se da lupkaju. Zaustavili su se, ne, ipak nisu. Čim dam gas, lupkaju! Ubeđujem sebe da mi se pričinjava, prestajem da obraćam pažnju i idem dalje. Odjednom sam ispod samog sedišta čula tuk-tuk-tuk! Gasim motor, pritrčavam preklopnim vratancima, otvaram ih, a ona su s druge, unutrašnje strane, bila prekrivena metalnim peskom, mokrim od ulja. Dva klipna ležaja su se potpuno istopila! Sela sam na zemlju, zagrlila točak i zaplakala. Sama sam bila kriva, jer sam videla kakvo je ulje! Htela sam da opsujem, ali neću. Ah, ta trula inteligencija. Okrenula sam se kada sam čula nekakve zvuke. Je li moguće? Predsednik zadruge, direktor MTS-a, načelnik političkog odeljenja i, naravno, Ivan Ivanovič lično i personalno. A sve se desilo zbog njega! Stajao je i nije mogao da se pomeri s mesta. Sve je shvatio. Ćutala sam – ipak sam i sama bila kriva! Direktor MTS-a me je pitao: – Koliko? – Dva – odgovorila sam. Načelnik političkog odeljenja se okrenuo brigadiru: – Šta, je l’ tu devojku treba da pošaljem na sud? Tvoja obaveza je bila da proveriš ulje.

To se, na sreću, završilo razgovorom. A Ivan Ivanovič više nikada nije psovao u mom prisustvu. Moj radni dan je u celini zavisio od traktora: dok je on radio, nisam silazila s njega. S takvom bregastom osovinom je obično radio po ceo dan, ponekad i po trideset sati. Zatim su klipni ležaji morali da se zategnu. Tog dana je moglo da se odspava tri-četiri sata. Kasnije nam se osmehnula sreća. Majka nas je pronašla. Zbog izuzetnog poštenja, zadužili su je da raspoređuje namirnice po bolnicama blokiranog Lenjingrada. Eto kakav je posao ona radila! A u februaru četrdeset druge godine su je prevezli po zaleđenom Putu života1, dok je umirala od gladi... Ceo život sam se toga sećala. Kao i moja deca. Mama nas je našla preko mog druga iz detinjstva, kome sam nastavila da pišem u Samarkand. Kada je stigla, opet smo bili porodica. Kada bi se završili radovi u polju, a mi se bacale na popravku mašina i opet radile u MTS-u, mama bi, posmatrajući sve to, rekla: – Mislim da bi trebalo da nastaviš školu. Nisam odmah razumela šta bih tamo radila. Ako mi je to rekla zbog sestrinog uspeha, nije bilo potrebe. Ona je već ređala petice. Mama je objasnila: – Neću valjda ja umesto tebe da završim poslednji razred? Posle svega preživljenog, ne možete da shvatite koliko je čudno naći se u školskoj klupi, rešavati zadatke, pisati sastave i bubati nemačke glagole, umesto da se borite protiv fašista! I to kada je neprijatelj stigao do Volge! Krenula sam u školu. Nisam morala mnogo da čekam. Za četiri meseca je trebalo da napunim sedamnaest godina. Tada me više niko neće vratiti kući! Međutim, ipak nisam morala da čekam do dvadeset petog decembra, to jest do svog rođendana. Staljingradski pokrajinski odbor Komsomola (a naše selo je potpalo pod Staljingradsku oblast) pozvao je omladinu da dobrovoljno stupi u redove odbrane Staljingrada. Sve je prošlo glatko u okružnom komitetu, ali sam u vojnom odseku morala da se izborim za sebe. Što zbog uzrasta, što zbog vida. Ali prvo je pomoglo ovom drugom. Kada su potegli pitanje mojih nepunih sedamnaest godina, kazala sam vojnom komesaru da je birokrata i objavila štrajk glađu. Sela sam kraj njega i dva dana se nisam pomerila s mesta, gurajući od sebe parče hleba i čanče supe koje su mi donosili. Zapretila sam da ću umreti od gladi, ali da ću prvo napisati poruku ko je kriv za moju smrt. Mislim da se nije uplašio, ali me je ipak poslao na medicinsku komisiju. Sve se to dešavalo u istoj prostoriji. Kada je lekarka, proverivši mi vid, odmahnula rukama, vojni komesar se nasmejao i rekao mi da

sam uzalud gladovala. Međutim, odgovorila sam da slabo vidim zbog gladovanja. Kada sam prišla prozoru, rasplakala sam se. Plakala sam sve dok nisam naučila napamet donje redove, ona sitna slova. Zatim sam obrisala suze i rekla da sam spremna da još jednom izađem pred komisiju. I prošla sam. Desetog novembra četrdeset druge godine, nabavivši, kako je bilo naređeno, namirnice za deset dana, nas dvadeset pet devojaka se popelo u zadnji deo razdrndanog kamiona. Rekla bih da je to bio isti kamion u kom su nas ovamo dovezli. Zapevale smo pesmu ‘Dato je naređenje’, zamenivši reči ‘u građanski rat’ rečima ‘braniti svoju zemlju’. Iz Kamišina, gde smo položile zakletvu, marširale smo levom obalom Volge do samog Kapustina Jara. Tu je bio smešten rezervni puk. Tamo smo, među hiljadama muškaraca, uspele da se izgubimo. Na putu sam se sprijateljila sa Anuškom Rakšenko i Asjom Basinom. Nijedna nije imala nikakav specijalistički kurs, a ja sam smatrala da moja specijalnost nije vojna. Zato smo sve tri zajedno istupile tri koraka, smatrajući da ćemo na licu mesta brzo naučiti bilo šta. Međutim, zaobilazili su nas. Kada smo iskoračile na komandu: ‘Šoferi, vozači traktora, mehaničari – tri koraka napred!’, ‘kupac’, mladi stariji poručnik, nije uspeo da prođe mimo nas. Nisam napravila tri koraka, već pet. On je zastao, ćutke se zagledavši u mene. – Zašto birate samo muškarce? I ja vozim traktor! Iznenadio se: – Nemoguće. Da čujem redosled rada traktora. – Jedan, tri, četiri, dva. – Da li si nekad istopila klipne ležaje? Iskreno sam priznala da sam dva klipa potpuno istopila, dodavši da je to bilo u početku, zbog neiskustva. – Dobro. Uzeću te. Zbog iskrenosti. I, klimnuvši glavom, nastavio je dalje. Tvrdoglavo stisnutih zuba, za mnom su iskoračile Anuška i Asja. Stariji poručnik je rekao da tako i treba. Kada se upoznavao s dopunskim sastavom, komandir čete je upitao starijeg poručnika: – Zašto si dovezao ove devojke? On je, zbunivši se, odgovorio da se sažalio nad nama. Ako nekud zalutamo, ubiće nas kao zečeve.

Zaćutavši, komandir čete je uzdahnuo i rekao: – Dobro. Jednu – u kuhinju, a drugu – u magacin, najpismeniju – u štab kao pisara. ‘Najpismenija sam bila ja, ali da radim kao pisar! Bez uvijanja sam dreknula: – Mi smo dobrovoljci! Došle smo da branimo domovinu. Ići ćemo samo u borbene jedinice. Verovatno sam delovala odlučno, jer je pukovnik odmah rekao: – Ako hoćete u borbene, onda ćete tamo. Dve – u letačku, na mitraljez, a ovu dugog jezika – na sklapanje motora. Ako za mesec dana ne nauči da sklopi motor žmureći i ne ispuni našu normu, ići će tamo kud joj naredim. Mislim da će me sama moliti da je pošaljem u pisarnicu. Tako je počela naša služba u Četrdeset četvrtoj blindirno – tenkovskoj poljskoj radionici. Nikada nisam ni pomislila da je vojska jedno tako ogromno i složeno gazdinstvo, da se od vrha pa sve u dubinu prostiru beskrajne veze i da svaka karika mora da funkcioniše besprekorno. Frontu su bile potrebne mašine kao vazduh. Navikle smo na tenkove i torpedne čamce, koji su bili izdignuti na postolju. Na izlazu iz Zaporožja, kad se uđe u naš Berdjansk, stajao je običan kamion, koji se zaledio jer je bio izložen vetru. Pored značaka ‘Odličan strelac’, ‘Odličan vezista’ i drugih, tokom ratnih godina pojavila se i značka ‘Odličan šofer’. Vozači s fronta su činili čuda na svojim dotrajalim vozilima. Dovozili su ih u našu radionicu u takvom stanju da smo se sami čudili: kako su se ona uopšte kretala? Da ne poveruješ! Bili smo fabrika na točkovima. Naša vozila su zvali leteće stanice: glodalice, bušilice, brusilice, tokarske klupe... Na stanicama su radila po dva čoveka. Svaki po dvanaest sati bez trenutka predaha. Za ručak, večeru i doručak ih je menjao parnjak. Ako dođe red na nekog od njih da ode na vanredni zadatak, to je značilo da onaj drugi mora da radi dvadeset četiri sata. Najteže je bilo na montaži. Tu nije bilo smena. Borbeni zadatak je podrazumevao sklapanje motora za dvadeset četiri časa. Rad se nije prekidao čak ni kada su bombardovali. Ljudi su umirali obgrlivši motore. Radili su u snegu, u prljavštini. Nije bilo nijednog, ni najmanjeg propusta. Mesec dana kasnije, komandir čete je organizovao pravi ispit. S ponosom sam ga položila. Motor, koji je bio sklopljen za dvadeset tri sata, radio je na uređaju za ispitivanje strojeva kao švajcarski sat. U stroju čete pročitali su naredbu da mi se dodeli zvanje mlađeg vodnika. – Šta ste rekli? – sijala sam od sreće. – Ko će sada da pere porcije?

Čini mi se da je to bilo u Zimovnikima. Samo što sam prilegla, u nadi da odspavam nekoliko sati, počelo je bombardovanje. Uz misao da je bolje da ih pustim da me ubiju nego da uskratim sebi radost dvočasovnog sna, okrenula sam se na drugi bok i pokrila uši. Međutim, usred tutnjave nedalekih eksplozija bombi, čula sam nekakvo lupkanje, odmah tu, pored sebe. Sada bi trebalo da pukne. Međutim, nije bilo eksplozije. Znači, nije eksplodirala, mogu da spavam. Utonula sam u dubok san. Nisam imala osećaj straha. Nikada i ni u kakvim okolnostima. Jedino me je, nakon najsurovijih bombaških napada, zaboleo zub. Ali ni to nije potrajalo. Do sada bih sebe smatrala izuzetno hrabrom da, pet godina nakon rata, nisam bila prinuđena da se, zbog neprestanih, neizdržljivih i potpuno neshvatljivih bolova u najrazličitijim delovima svog organizma, obratim stručnjacima. Kada me je pitao koliko imam godina, izuzetno iskusan neuropatolog je zapanjeno rekao: – U dvadeset četvrtoj godini uništiti ceo svoj vegetativni sistem! Kako planirate da živite? Odgovorila sam da planiram da živim dobro, jer je sve teško iza mene – i rat, i škola. Sve će se to dešavati kasnije, u mom posleratnom životu. Da, ostala sam živa, ali je prošlo samo nekoliko dana mog civilnog života kada su mi otekli zglobovi, a desna ruka mi je utrnula i užasno počela da boli. Dodatno mi se pogoršao vid, bubreg mi je bio spušten, jetra izmeštena i, kako se kasnije ispostavilo, vegetativni nervni sistem mi je bio potpuno uništen. Tokom celog rata, maštala sam da ću da studiram. Univerzitet je za mene postao drugi Staljingrad. Završila sam ga godinu dana ranije, inače ne bih imala snage. Četiri godine sam provela kao u ratu, u šinjelu i sasvim izbledelim vojničkim bluzama, jer sam imala malu stipendiju. S prvim sinom sam završila prvu specijalizaciju i postala hidrolog, a s drugim sam završila drugu, žurnalistiku. Rat mi je oduzeo previše snage, organizam mi je bio istrošen. Rođenje mog drugog dečaka me je stajalo gubitka vida u levom oku. A hidrologu je potreban binokularni vid. Morala sam da započnem život od nule. Zašto vam to pričam? Iz rata sam ponela veru u bezgranične mogućnosti ljudskog duha. Posle svega preživljenog, ne znam da li postoji nešto što čovek ne bi mogao. To izrazito jako osećanje živi u meni i danas...“ Antonina Mironovna Lenkova, auto-bravar poljske auto-oklopne tenkovske radionice

„BIO JE POTREBAN VOJNIK...

A

ŽELELA

SAM DA I DALJE BUDEM LEPA...“ Za nekoliko godina zapisano je na stotine priča... Na policama za knjige razvrstano je na stotine kaseta i na hiljade otkucanih stranica. Pažljivo slušam i pažljivo čitam... Svet rata mi se sve više otkriva s neočekivane strane. Ranije nisam sebi postavljala pitanja: kako se, na primer, moglo godinama spavati u rovovima ili pored vatre, na goloj zemlji, samo kratko vreme, ići samo u čizmama i šinjelima, i najzad – ne smejati se, ne igrati? Ne nositi letnje haljine? Zaboraviti na cipele i cveće... Imale su samo po osamnaest-devetnaest godina! Navikla sam da mislim da ženskom životu nema mesta u ratu. On je tamo nemoguć, čak zabranjen. Ali pogrešila sam... Vrlo brzo, već za vreme prvih susreta, primetila sam: o čemu god da su žene govorile, čak i o smrti, uvek su se sećale (da!) lepote, ona je bila neuništiv deo njihovog postojanja: „Ležala je u sanduku tako lepa... Kao mlada..“ (A. Stroceva, pešadinac), ili: „Trebalo je da mi uruče medalju, a imala sam na sebi staru vojničku košulju. I našila sam kragnu od gaze. Ipak je bila bela... Činilo mi se da sam takva u tom trenutku lepa. A nisam imala ogledalce, nisam se videla. Sve su nam bombardovali...“ (N. Jermakova, vezista) Veselo i vešto su pričale o svojim naivnim devojačkim smicalicama, malim tajnama, nevidljivim porukama, kako su u „muškom“ životu rata i u „muškom“ delu rata ipak htele da ostanu ono što jesu. Da ne promene svoju prirodu. Njihovo sećanje je, začudo, sačuvalo (ipak je prošlo četrdeset godina) veliku količinu sitnica iz vojničkog života. Detalja, nijansi, boja i zvukova. U njihovom svetu život i svakodnevica su se smenjivali, i tok običnog života bio je dragocen, rata su se sećale kao vremena u kom se živi. Ne samo ratnih operacija već i života samog, više puta sam otkrivala kako je malo u njihovim razgovorima pobeđivalo ono veliko, čak i istoriju. „Žao mi je što sam bila lepa samo u ratu... Tamo su prošle moje najlepše godine. Izgorele su. Posle sam brzo ostarila...“ (Ana Galaj, puškomitraljezac) Tokom mnogih godina, jedni događaji su se odjednom uvećavali, drugi su se smanjivali. Uvećavalo se čovekovo intimno, ono je i za mene postalo najzanimljivije – čak i njima samima – interesantnije i bliže. Ljudsko je pobeđivalo neljudsko, samo zato što je ljudsko. „Ne plaši se mojih suza. Ne žali. Neka mi je i teško, ali zahvalna sam ti što sam se setila sebe mlade...“ (K. S. Tihonovič, vodnik, artiljerac) Takav rat takođe nisam znala. Nisam ga čak ni naslućivala...

O MUŠKIM ČIZMAMA I ŽENSKIM ŠEŠIRIMA „Živeli smo u zemlji... Kao krtice... Ali imale smo nekakve drangulije. U proleće pronađeš procvetalu grančicu, pa je doneseš. Raduješ se. Pogledaš oko sebe i pomisliš da te možda već sutra neće biti. I sve upijaš i pamtiš. Jednoj devojci su poslali od kuće vunenu haljinu. Zavidele smo joj, iako nije bilo dozvoljeno da nosimo svoju odeću. Stariji vodnik, muškarac, gunđao je: ‘Bolje bi bilo da su ti poslali posteljinu, korisnija je.’ Nismo imale posteljinu, a ni jastuka nije bilo. Spavale smo na naslaganim granama. Ja sam u njih sakrila minđuše. Kada sam prvi put zadobila povrede od eksplozije, nisam ni čula, ni govorila. Rekla sam sebi da ću se, ukoliko mi se ne povrati glas, baciti pod voz. Inače sam lepo pevala, ali tada sam izgubila glas. Međutim, ubrzo mi se vratio. Bila sam srećna i stavila sam minđuše. Kada sam došla na dežurstvo, ciknula sam od radosti: – Druže stariji poručnice, dežurna se javlja na dužnost. – A šta je to? – Kako šta je to? – Marš odavde! – U čemu je problem? – Ovog časa da si skinula minđuše! Kakav si ti to vojnik? Stariji poručnik je bio veoma lep. Sve naše devojke su bile pomalo zaljubljene u njega. Govorio nam je da smo mu potrebne samo kao vojnici. Bio je potreban vojnik. A želela sam da i dalje budem lepa. Ceo rat sam strahovala da me ne pogode u nogu, da me ne obogalje. Imala sam lepe noge. Muškarcu nije važno čak ni ako ga pogode. Ali, kada ženu obogalje, zapečati joj se sudbina.“ Marija Nikolajevna Ščelokova, vodnik, komandir odeljenja za vezu „Prisustvo žena je oplemenjivalo muškarce. Čim se negde pojaviš, lica bi im se odmah ozarila. Kada bi saznali, na primer, da će sanitetski inspektor da obavi medicinski pregled, potrudili bi se da očiste svoju odeću i da srede bunker. Ceo rat sam se smeškala, smatrala sam da treba što češće da se osmehujem, da žena mora da zrači vedrinom. Pred odlazak na front, stari profesor nam je govorio: ‘Trebalo bi da svakom ranjeniku kažete da ga volite. Najjači lek koji imate jeste ljubav. Ljubav čuva, uliva snagu za život.’ I tako, leži ranjenik koji ima toliko jake bolove da plače, a ti mu kažeš: ‘Hajde, najdraži. Hajde, dragi moj.’ ‘Voliš li me, sestrice?’ (Nas mlade su zvali sestricama.) ‘Naravno da te volim. Samo ti što pre

ozdravi.’ Oni su mogli da se uvrede, da nas psuju, ali mi, medicinski radnici, nismo smeli. Za jednu grubu reč bi nas kaznili i poslali u vojni zatvor. U ratu je ženi bilo veoma teško. Čak i onda, na primer, kada ulazimo u kola u suknji, a svuda oko nas sami muškarci. Kamioni su visoki, specijalna sanitarna vozila. Pa hajde, čik popni se na sam vrh...“ Vera Vladimirovna Ševaljdiševa, stariji poručnik, hirurg „Dali su nam vagone... Bilo je nas dvanaest devojaka, ostalo su sve bili muškarci. Prošli bismo deset do petnaest kilometara, a onda bi voz stao... I opet smo u ćorsokaku. Ni vode, ni toaleta... Možete li da zamislite? Muškarci založe lomaču, istresaju vaške, suše se. A kud ćemo mi? Otrčimo iza nekog zaklona i tamo se presvlačimo. Imala sam pleteni džemper čiji je svaki milimetar bio prekriven vaškama, svaka petlja. Čim pogledaš, povraća ti se. Ali šta da se radi? Sigurno neću da spaljujem vaške s muškarcima. Sramota je. Bacila sam džemper i ostala samo u haljini. Na nekoj stanici, nepoznata žena mi je donela bluzu i stare cipele. Dugo smo putovali, a zatim smo još dugo išli peške. Bio je mraz. Dok sam hodala, sve vreme sam držala ogledalce da bih proveravala da se nisam zaledila. Uveče sam videla da sam dobila promrzline na obrazima. Koliko sam bila glupa. Čula sam da obrazi pobele kada promrznu. A moji su bili crveni kao bulke. Poželela sam da uvek budu promrzli. Međutim, sutradan su pocrneli...“ Nadežda Vasiljevna Aleksejeva, vojnik i telegrafista „Imale smo po devetnaest godina... Devojke! Krenule smo u banju, jer je u banji radio jedan frizer. I, kopirajući jedna drugu, sve smo ofarbale obrve. Kad nas je komandir pitao: ‘Jeste li vi to došle da se borite ili ste krenule na bal?’, celu noć smo plakale i skidale farbu. Ujutru je došao i svakoj ponovio: ‘Meni su potrebni vojnici, a ne dame. Dame u ratu neće preživeti.’ Sećam se da je jedna naša devojka odlučila da puši. Komandir je primetio i poslao je u vojni zatvor. Bio je veoma strog. Pre rata je bio profesor matematike...“ Anastasija Petrovna Šeleg, mlađi vodnik i zadužena za aerostat

„Kada sam se upisala na fakultet, tamo je odmah zavladala vojna disciplina. U učenju, četi i kasarni – sve se odvijalo po pravilima. Nisu nam popuštali zato što smo devojke. Samo se čulo: ‘Prekini s razgovorom!’, ‘Pričalice!’... Uveče se iz petnih žila trudiš da malo posediš, da nešto ušiješ, da radiš nešto

karakteristično za žene. Nisu nam nikako dopuštali. Ostale smo bez doma, bez domaćih briga, i bile smo izgubljene. Davali su nam samo sat vremena predaha. Sedele smo u sobi, pisale pisma, mogle smo da stojimo voljno, da popričamo. Međutim, nisu dozvoljavali ni smeh, ni glasni razgovor.“ – Jeste li smele da zapevate? – Ne, nismo. – A zašto niste? – Ne sme se. Šetaj se u četi, a pevaj samo ako ti narede. Naredba je bila: „Pevaljke, pevajte!“ – Inače, niste smele? – Ne. To nije bilo po pravilniku. – Jeste li se teško navikle? – Čini mi se da se i nisam navikla na to. Čim uspeš da zaspiš, odjednom čuješ: „Ustajanje!“ Kao danas vetar oduva s postelja. Počneš da se oblačiš, a žene imaju više odeće nego muškarci, čas ti ispadne jedno iz ruke, čas drugo. Konačno, uzmeš remen u ruke i potrčiš ka svlačionici. Usput hvataš šinjel i jurcaš u oružarnicu. Tamo stavljaš futrolu na lopatu, provlačiš fišekliju kroz remen, navlačiš je na njega, nekako zatežeš. Hvataš vojničku pušku, usput zatvaraš rezu i sa četvrtog sprata se niza stepenice doslovno kotrljaš do dole. U četi se dovodiš u red. Za sve to dato je određeno vreme koje se broji minutima. Ovo je već bilo na frontu... Imala sam čizme veće za tri broja, koje su se savile i bile prepune prašine. Neka domaćica mi je donela dva jajeta: „Uzmi za usput, tako si mršava, umal’ da se slomiš.“ A ja bih u potaji, da ona ne vidi, razbila ta dva mala jajeta i njima očistila čizme. Naravno, htela sam da jedem, ali je pobedilo žensko u meni – htela sam da budem lepa... Sećam se da smo bile tužne. Sve vreme smo koračale tužne... Stanislava Petrovna Volkova, poručnik, komandir inženjerske čete „Pamtim samo drum. Drum... I ispred i iza mene... Kada smo stigle na Drugi beloruski front, hteli su da nas ostave u diviziji. Navodno, žene smo, šta ćemo u prvim borbenim redovima. Odgovorile smo: ‘Ne, mi smo snajperistkinje, šaljite nas kud treba.’ Tada su nam rekli: ‘Poslaćemo vas u jedan puk. Tamo je dobar pukovnik, on pazi na devojke.’ Bilo je raznih komandira. I to su nam rekli. Pukovnik nas je dočekao sledećim rečima: ‘Vidite, devojke, ako ste došle da

se borite, borite se, i ne mislite ni na šta drugo. Svuda su muškarci, a nema žena. Imaćete mnogo udvarača. Nemojte da se trošite. Dođavola, ne znam kako drugačije da vam to objasnim. Rat, devojke.’ Razumeo je da smo bile još devojčurci. Sećam se, u Nemačkoj... Kako je bilo smešno! U jednom nemačkoin seocetu su nas na jednu noć smestili u naseljeni zamak. Bilo je mnogo soba, čitave dvorane. I to kakve! U ormarima je bilo mnogo lepe odeće. Svaka devojka je sebi izabrala haljinu. Meni se dopala jedna žućkasta haljina i mantil. Ne mogu da opišem koliko je to bio lep mantil. Bio je dugačak, lagan. Već je trebalo da legnemo, svi smo bili užasno umorni. Obukle smo te haljine i legle da spavamo. Zadovoljne, odmah smo zaspale. Legla sam u haljini i mantilu. Kada smo ujutru ustale, sve smo odmah skinule i ponovo obukle svoje vojničke košulje i pantalone. Ništa nismo ponele sa sobom. Ne sme se to. Uguraš kašiku u vrh čizme i to je sve. Drugi put, u napuštenoj radionici za šešire, svaka devojka je izabrala po šešir. Da bismo ih makar malo nosile, celu noć smo spavale sedeći. Šteta što nam filmski snimatelji s fronta nisu sačuvali te kadrove, davali su prednost snimcima vojske i tehnike. Ujutru smo ustale... Pogledale se još jedanput u ogledalo... I skinule ih, ponovo obukle svoje vojničke košulje i pantalone. Ništa nismo ponele. Dok hodaš, i igla je teška...“ Bela Isakovna Epštajn, snajperista „Muškarci... Oni su takvi... Nisu nas uvek razumeli... Ali našeg pukovnika Pticina smo mnogo volele. Sve devojke u puku su ga zvale ‘Batej’. On nas je čuvao, nije bio kao drugi, shvatao je našu žensku dušu. Pred Moskvom, kad smo se povlačili u najstrašnije vreme, rekao nam je: – Devojke, Moskva je tu, blizu. Dovešću vam frizera. Farbajte obrve, trepavice, uvijajte kosu. Želim da budete lepe, iako to nije dozvoljeno. Rat je dug... Neće se skoro završiti... Doveo nam je neku frizerku. Uvijale smo kosu, ofarbale se. Bile smo tako srećne...“ Zinaida Prokofjevna Gomareva, telegrafistkinja „Bežali smo po ledu po jezeru Ladoga... Žestoko su nas gađali. Okolo je bila voda. Ako te rane, odmah potoneš na dno. Puzim i previjam ranjenike. Dopuzala sam do jednog kome su bile isečene noge. Gubi svest, ali mene odguruje i uvlači se u svoju vreću. Vuče svoju porciju i hoće da jede. Kada smo krenuli po ledu u

napad, dobili smo namirnice. Hoću da ga previjem, a on se uvlači u vreću i neće ni da čuje. Muškarci su, iz nekog razloga, veoma teško podnosili glad. Bila je za njih strašnija od smrti. Mene su morile druge misli... U početku se bojiš smrti... Javlja ti se i čuđenje i znatiželja. A posle ni jedno ni drugo, od umora. Sve vreme si na ivici snaga. Ali do kraja ti ostane samo strah – da ću ležati ružna posle smrti. Ženski strah... Samo da me granata ne rasturi u paramparčad... Znam kako to izgleda... Videla sam...“ Sofija Konstantinovna Dubanjkova, sanitetska instruktorka

„Kiše nisu prestajale da padaju... Trčimo po blatu i ljudi padaju u to blato. Ranjeni, ubijeni. Tako ti se ne gine u takvim uslovima. U crnom blatu. Pa kako da mlada devojka leži u takvoj prljavštini? Drugi put, to je već bilo u oršanskim šumama, tamo su bili sitni žbunovi s divljom trešnjom. I plavičaste visibabe. Ceo proplanak je bio u plavim nijansama. Eh, da mi je poginuti međ takvim bojama! još sam bila nerazumna, imala sam samo sedamnaest godina... Tako sam ja zamišljala smrt...“ Ljubov Ivanovna Osmolovska, redov, izviđač „Naš puk je bio uglavnom ženski... U maju četrdeset druge godine, poletele smo na front. Dali su nam avione ‘Po-2’. Do rata se na njima obučavala omladina u aeroklubovima. Niko nije mogao ni da pomisli da će ga koristiti u vojne svrhe. Avion je bio drvene konstrukcije, sav od furnira presvučenog perkalom. Bilo je dovoljno samo pikiranje pa da se zapali i izgori u vazduhu, ne doletevši do zemlje. Jedini čvrsti metalni detalj na njemu je bio sam motor ‘M-II’. Pretkraj rata, dali su nam padobrane i ubacili su mitraljez u pilotsku kabinu. Pre toga nije bilo nikakvog oružja osim četiri držača za bombe ispod donjih površina. Pitate kako smo izdržali? Ispričaću vam. Pred odlazak u penziju, razbolela sam se od pomisli – kako to da neću leteti? Došao je lekar. Uradio mi je elektrokardiogram i pitao me: – Jeste li nekada doživeli infarkt? – Kakav infarkt? – Srce vam je u ožiljcima.

Ti ožiljci su, očito, iz rata. Letiš nad ciljem i sva se treseš. Celo telo se trese, jer je ispod tebe plamen. Lovački avioni pucaju, protivavionski topovi gađaju. Neke devojke su bile prinuđene da napuste puk. Nisu izdržale. Letele smo uglavnom noću. Neko vreme su probali da nas šalju na zadatke danju, ali su odmah odustali od toga. Naše ‘Po-2’ gađali su iz vojničkih pušaka. Imali smo po dvanaest letova za noć. Videla sam Pokriškina kad je doletao iz borbenog leta. Bio je jak muškarac. Imao je dvadeset dve – dvadeset tri godine, kao mi. Dok su mu avion punili gorivom, tehničar je uspevao da skine s njega košulju i iscedi je. Iz nje je teklo kao da je bio na kiši. Možete da zamislite kako je bilo nama. Doletiš i ne možeš čak ni da izađeš iz kabine. Nas su iznosili. Nismo mogle čak ni planšete da nosimo, nego smo ih vukle po zemlji. Avion je posle ispunjenog zadatka ostajao na zemlji nekoliko minuta, a onda bi se ponovo vinuo u vazduh. Zamislite naše devojke oružare! One su za tih nekoliko minuta morale svojeručno da zakače za avion četiri bombe, a to je četiristo kilograma! Organizam se u toj meri menjao da mi tokom celog rata i nismo bile žene. Nikakve ženske poslove nismo obavljale. Pa, i sami razumete. A posle rata nisu sve mogle da rode decu. Svi smo pušili. I ja sam pušila, jer je to pružalo osećanje trenutnog smirenja. Kada doletiš – celu te trese, a čim zapališ cigaru – smiriš se. Šetale smo se u kožnim jaknama, pantalonama i vojničkim košuljama. Zimi smo imale i krznenu jaknu. Protiv volje, i u hodu i u pokretima se javljalo nešto muško. Kada se završio rat, sašili su nam haljine smeđe boje. Odjednom smo se osećale kao devojke.“ Aleksandra Semjonovna Popova, poručnik garde i pilot „Mladi su došli da me pozdrave i da mi se dive: ‘Kako ste uspeli da izvučete sto četrdeset sedam ranjenika? Pogledajte se – tako ste mršavi na tim fotografijama.’ Da, verovatno sam ih izvukla dvesta, ali ko je tada brojao. Nije mi to ni padalo na pamet, nismo to mogli ni da zamislimo. Traje bitka, ljudi krvare, a ja ću da odem i da zapisujem. Nikada nisam čekala da se završi napad, već sam puzala za vreme borbe i skupljala ranjenike. Ako je neko imao duboku ranu, onda bih ponovo dopuzila do njega nakon sat-dva, jer nisam imala šta tamo da radim ako čovek ostane bez krvi. Tri puta sam bila ranjena i tri puta kontuzovana. U ratu je svako o nečemu maštao. Neko o tome da se vrati kući, neko da dođe do Berlina, a ja sam želela samo jednu stvar – da preživim do svog rođendana, da napunim osamnaest godina. Iz nekog razloga bilo mi je zastrašujuće da umrem ranije, da ne doživim čak ni osamnaest godina. Šetala sam se u pantalonama i vojničkoj kapi, uvek

pocepana, jer sam stalno puzala na kolenima i još pod težinom ranjenika. Nisam verovala da ću u nekom trenutku moći da ustanem i hodam po zemlji... Došao je neki komandant divizije, video me je i pitao: ‘A kakvo vam je ovo derle ovde? Zašto ga ovde čuvate? Trebalo bi da je pošaljete na školovanje.’ Sećam se: nestašica zavoja. Bilo je tako strašnih prostrelnih rana da je trebalo staviti ceo paket na ranu. Kad sam pocepala sav svoj veš, rekla sam momcima: ‘Hajde, skinite svoje dugačke gaće i potkošulje, ljudi mi umiru.’ Oni su sve skinuli i pocepali na krpice. Nisam se stidela njih, bili su mi kao braća, živela sam s njima kao dečak. Hodali bismo nas troje, držeći se za ruke, i srednji bi odspavao satdva u hodu. Zatim smo menjali mesta. Pre godinu dana su me pozvali u Jugoslaviju. Tamo sam videla toliko poznatih grobova. Na fotografijama su bila tako mlada lica. Sva su ona sada ispod zemlje. Tamo sam pred svakim grobom padala na kolena. Pred svakim bratskim grobom... Samo na kolena...“ Sofija Adamovna Kuncevič, stariji vodnik i sanitetski instruktor streljačke čete

O DEVOJAČKOM CIKLUSU I MORNARSKOM SUJEVERJU „Slušala sam... Reči... Tvrde kao kamen... Navodno, da su samo muškarci želeli da se bore. Zar može žena da ubija?! To nije normalno i nije dostojno žene... Ne! Hiljadu puta ne! Mislim da su svi ljudi to želeli. Bio je rat, a ja sam živela običnim životom. Međutim, komšinica je dobila pismo u kom su je obavestili da joj je muž ranjen i da leži u bolnici. Pomislila sam: ‘Ranjen je, a ko će umesto njega da se bori?’ Došao je jedan bez ruke. A ko će umesto njega da se bori? Drugi se vratio bez noge. A ko će umesto njega da se bori? Pisala sam, moleći da me prime u vojsku. Bili smo vaspitani tako da bez nas ništa ne treba da se događa. Čim je počeo rat, bili smo obavezni da na neki način pomognemo. Ako su potrebne medicinske sestre, znači, treba otići u medicinske sestre. Ako su potrebni artiljerci, treba otići u artiljerce... Da li smo na frontu želele da ličimo na muškarce? U početku smo veoma želele. Ošišale smo se kratko, čak smo promenile i hod. A kasnije, šipak! Kasnije sam tako želela da se šminkam. Ne jedeš šećer, već ga čuvaš da njime naštirkaš kosu. Bile smo srećne kada bismo dobile kotlić vode da operemo glavu. Ako smo dugo hodale, tražile smo mekanu travu. Čupale smo je i trljale noge, koje su zbog toga postajale zelene. Mi, devojke, imale smo svoje kaprice. Bilo je dobro kad je stariji vodnik bio stariji čovek koji je sve razumeo i nije vadio iz korpe višak odeće. Međutim, ako je bio mlad, obavezno je bacao sve izlišno. A šta to može

biti izlišno za devojke koje moraju dva puta dnevno da se presvuku? Cepali smo rukave potkošulja, a imali smo ih samo dve. To je samo četiri rukava...“ Klara Semjonovna Tihonovič, vodnik i artiljerac „Pre rata sam volela sve u vezi s vojskom. Pisala sam vojnoj školi da mi pošalju pravila upisa. Stigla mi je vojna uniforma. Volela sam četu, odsečnost, isprekidane reči komande. Dobila sam odgovor iz škole: ‘Prvo završite deset razreda.’ Kada je počeo rat, nisam, naravno, mogla da sedim kod kuće. Ali nisu me poslali na front jer sam imala samo šesnaest godina. Vojni komesar je to i obrazložio. Navodno, šta će o nama da pomisli neprijatelj ako je rat tek započeo a mi šaljemo na front decu, maloletne devojke. – Neprijatelja treba potući. – Aha, bez vas će nas razbiti. Uveravala sam ga da sam visoka, da mi niko ne bi dao šesnaest godina, već svakako više. Odbijala sam da napustim kabinet: – Napišite osamnaest, a ne šesnaest godina. – Tako sada pričaš, a šta ćeš kasnije da mi kažeš? Posle rata više nisam želela da radim u vojsci, nekako nisam ni mogla da se posvetim nijednoj vojnoj specijalnosti. Više sam želela da skinem sa sebe svu maskirnu odeću i obučem nešto obično, žensko. Do današnjeg dana gajim gađenje prema pantalonama. Ne mogu da ih obučem čak ni kada idem u šumu po pečurke, neću i tačka. Ne volim ni zelenu, maskirnu boju. Sve me je to sustiglo, odmah posle rata.“ Klara Vasiljevna Gončarova, vojnik i artiljerac „Rat smo osetile odmah... Onog dana kada smo završile fakultet i kada su do nas stigli ‘kupci’ u potrazi za novim ljudima. To su uvek bili muškarci. Imale smo jak osećaj da nas sažaljevaju. Mi smo njih posmatrale na jedan način, a oni nas na drugi. Iskoračile bismo iz reda da bi nas što pre uzeli, da se što pre pokažemo, dok su nas oni samo posmatrali jer su znali kud će da nas pošalju. Puk je bio muški, sa svega dvadeset dve žene. To je bio Osamsto sedamdeseti dalekometno-bombarderski puk. Ponele smo od kuće dva – tri para donjeg veša, jer nismo mogle više da ponesemo. Krenuli su da nas bombarduju i ostale smo u čemu smo se zatekle, u čemu smo uspele da pobegnemo. Muškarci su otišli na etapnu stanicu, gde su ih presvukli. Međutim,

za nas nije bilo ničega. Dali su nam obojke od kojih smo sašile gaće i brusthaltere. Komandir je saznao za to i sve nas je izgrdio. A mnogo toga nam je bilo potrebno. Videle smo da su vojnici okačili svoje košulje na grmove. Ukrale smo im nekoliko. Posle su već posumnjali šta se desilo i smejali su se: ‘Stariji vodniče, daj nam drugi veš. Devojke su uzele naš...’ Prošlo je pola godine... Od napora smo prestale da budemo žene... Prekinula nam se... Nestao biološki ciklus... Znate na šta mislim? Strašno! Strašno je i pomisliti da više nećeš biti žena...“ Marija Nestorovna Kuzmenko, stariji vodnik i zadužena za naoružanje „Trudile smo se... Htele smo da budemo ravnopravne, da ne bi pričali o nama: ‘Ah, te žene!’ I trudile smo se više nego muškarci. Trebalo je da dokažemo da nismo gore od njih. A oni su se dugo ophodili prema nama oholo i snishodljivo: ‘Naratovaće se te ženske.’ Naravno, sa ženom ima više posla nego s muškarcem, teže je. Njena psihologija, fiziologija – sve je drugačije. Hodamo... Nas negde dve stotine devojaka, a iza dvesta muškaraca. Letnja žega. Vrućina je, idemo trideset kilometara. Trideset! A za nama ostaju nekakve crvene fleke na pesku... Crveni tragovi... Pa kako da to sakriješ? Vojnici idu za nama i prave se da ih ne primećuju. Sećam se koliko smo dugo tada hodale – četrdeset kilometara do prelaza. Kad smo došli do samog prelaza, počeli su da nas bombarduju. Bilo je žestoko bombardovanje i svi smo se razbežali da se negde sakrijemo... Čak mi ni bombardovanje sada više nije strašno koliko ono što nam se desilo nakon toga. Sve smo se prehladile, sve smo bile bolesne tog dana. Znate, ženski organizam je ipak nežan. Rat nam nije samo oteo mladost, već je mnogim ženama uskratio materinstvo. Lišio je devojke najveće ženske radosti. Međutim, preživele smo. Sudbina nas je tako nagradila. I najzad – Pobeda! U početku sam se šetala ulicom i nisam verovala da smo pobedili. Sednem za sto i ne verujem da smo pobedili. Uključila sam radio, i dalje nisam verovala. Pobeda! Naša pobeda...“ Marija Semjonovna Kaliberda, vodnik i vezista

„Već smo oslobađali Letoniju. Bili smo pred Daugapilsom. Noć je, samo što sam krenula da legnem. Čujem stražara kako se nekome obraća: ‘Stoj! Ko ide?’ I, bukvalno, nakon deset minuta su me pozvali kod komandira. Ulazim u

komandirski bunker, a tamo sede naši drugovi i nekakav muškarac u civilu. Dobro sam zapamtila tog čoveka. Sve te godine viđala sam samo muškarce u vojnim uniformama kaki boje, a on je bio u crnom kaputu s plišanim okovratnikom. – Potrebna nam je vaša pomoć – rekao mi je taj muškarac. – Dva kilometra odavde, moja žena se porađa. Sama je, u kući nema nikoga. Komandir me je pitao: – To je na ničijoj zemlji. Da li možete da odete tamo? I sami znate da to nije bezbedno. – Žena se porađa. Dužna sam da joj pomognem. Dodelili su mi pet puškomitraljezaca. Spakovala sam torbu punu zavoja, a imala sam i nove flanelske obojke koje sam ponela sa sobom. Krenuli smo. Sve vreme su pucali na nas. Čas bi promašili, čas bi pucali iznad glava. A šuma je bila toliko mračna da se ni mesec nije video. Konačno se pojavila silueta nekakve zgrade. To je bila koliba. Kada smo ušli, videla sam ženu. Ležala je na podu, na nekakvim starim krpama. Muž je odmah počeo da pokriva prozore. Dva mitraljesca su bila u dvorištu, još dva na vratima, dok mi je jedan osvetljavao fenjerom. Žena je jedva susprezala stenjanje. Imala je jake bolove. Sve vreme sam je molila: – Izdržite, rođena. Ne smete da vrištite. Izdržite... To je bila ničija zemlja. Ako neprijatelj primeti nešto, zaliće nas granatama. Međutim, kada su vojnici čuli da se beba rodila, rekli su: ‘Ura! Ura!’ Tiho, skoro šapatom. Na isturenom položaju se rodila beba! Doneli su vode. Nisu imali gde da je skuvaju, pa sam protrljala bebu hladnom vodom. Uvila sam je u svoje obojke. U kući nije bilo ničega osim starih krpa na kojima je ležala majka. Dolazila sam ja u tu kolibu nekoliko noći zaredom. Poslednji put sam došla pre napada. Rekla sam: – Više ne mogu da dolazim kod vas jer putujem. Žena je pitala muža nešto na letonskom. Preveo mi je: – Žena pita kako se zovete. – Ana. Žena je opet nešto rekla. Muž mi je ponovo preveo: – Ona kaže da je to veoma lepo ime. U vašu čast, nazvaćemo našu ćerku Ana. Žena se malo pridigla jer još nije mogla da ustane i pružila mi je lepu

sedefastu pudrijeru. To je, očito, bila njena najdragocenija stvar. Otvorila sam pudrijeru, i taj miris pudera noću, dok okolo pucaju, dok lete granate... i sada mi krenu suze. Miris pudera, taj sedefasti poklopac. Mala beba. Devojčica. Nešto domaće, nešto iz pravog ženskog života.“ Ana Nikolajevna Hrolovič, poručnik garde i lekarski pomoćnik „... Prvi dani na frontu su bili teški. Na teškoće smo naišle baš tamo gde ih nismo očekivale. Bile smo spremne na sve – da spavamo u vlažnim bunkerima, da slušamo neprekidnu tutnjavu snažne topovske paljbe, da gladujemo i da se mrznemo. Ukratko, podnosile smo sva lišavanja koja su se uopšte mogla zamisliti. Međutim, nikako nismo mogle da pretpostavimo da će nas na frontu dočekati s nevericom.“ Natalija Kravcova, pilot „Žena u floti... To je bio tabu, čak nenormalna pojava. Smatralo se da donosi nesreću na brodu. Rodom sam iz okoline Fastova. U našem selu, žene su zadirkivale moju majku do smrti: ‘Koga si rodila – devojku ili momka?’ Pisala sam lično Vorošilovu da me prime na Lenjingradski artiljerijsko-tehnički fakultet. Primili su me po njegovom ličnom naređenju. Završila sam fakultet, ali su ipak hteli da me ostave na kopnu. Tada sam prestala da govorim da sam žena. Spasio me je ukrajinsko prezime Rudenko. Međutim, jednom sam se ipak odala. Bavila sam se nekim običnim poslom na palubi, kad sam, odjednom, čula larmu. Okrenula sam se. Galeb je jurio mačku. Ne zna se kako se ona obrela na brodu, gde se, verovatno još od prvih moreplovaca, smatralo da mačke i žene na moru donose nesreću. Mačka nije htela da napusti brod i izvodila je takve finte da bi joj pozavideo fudbaler svetske klase. Brodom se prolomio smeh. Međutim, u trenutku kada je mačka umalo pala u vodu, uplašila sam se i uzviknula. To je, očito, bio devojački sopran, pa se muški smeh prekinuo istog trena. Zavladala je tišina. Čula sam glas komandanta: – Dežurni, da li se na brod ukrcala žena? – Nikako, druže komandante. Zatim je ponovo zavladala panika. Na brodu je bila žena. ... Bila sam prva žena kadrovski oficir Vojno-pomorske flote. U ratu sam naoružavala brodove, mornaričku pešadiju. Tada se u engleskoj štampi pojavila vest da nekakvo nepoznato stvorenje – da li muškarac ili žena – ratuje s Rusima u floti. Navodno, tu ‘damu s bodežom’ niko neće uzeti za ženu. Mnome se niko

neće oženiti? Ne, grešiš, gospodine dobronamerni, uzeće me najlepši oficir. Bila sam srećna supruga, a sada sam srećna majka i baka. Nije moja krivica što mi je muž poginuo u ratu. Flotu sam volela i voleću je celog svog života.“ Taisija Petrovna Rudenko-Ševelova, kapetan, komandir čete Moskovske flote „Napunila sam tačno dvadeset godina kada je počeo rat. Radila sam kao nadničar u fabrici lanaca u našem selu Mihaljčikovo u Kstovskom rejonu Gorkovske oblasti. Čim su počeli da regrutuju muškarce i da ih šalju na front, mene su prebacili na alatni stroj da radim muški posao. U odnosu na svoje vršnjake, bila sam vešta, smela i fizički jaka. Čak su kavgadžije zazirale da se upuste u tuču sa mnom. Ne samo da sam umela da se izborim za sebe već i za svoje drugarice. Verovatno su me zato na kraju četrdeset prve godine sa alatnog stroja prebacili u vreli pogon kovača. Brodski lanci, koje sam pravila, po kvalitetu se nimalo nisu razlikovali od onih koje su pravili muški kovači. Svi smo uvek radili pod jednim sloganom: ‘Sve za front, sve za pobedu.’ Prijavila sam se za front, ali me je fabrička uprava pod raznim izgovorima zadržavala u fabrici. Tada sam se obratila rejonskom komitetu Komsomola i u martu četrdeset druge dobila poziv iz rejonskog vojnog odseka da se javim u pozivni punkt u gradu Kstovu. Otišlo je nas nekoliko devojaka. Pratilo nas je gotovo celo selo. Plakale su devojke koje odlaze i oni što su ih pratili, ali najviše naše mame. Starci su s neodobravanjem odmahivali glavama i komentarisali: ‘Kakvi su to poslovi na frontu kad su počeli da zovu žene na oružje?’ Iako smo plakale, ponosile smo se što idemo da s muškarcima branimo domovinu od neprijatelja. Trideset kilometara do Gorkog smo išle peške, a tamo su nas rasporedili po raznim jedinicama. Mene su poslali u Sedamsto osamdeset četvrti protivavionski artiljerijski puk srednjeg kalibra. Smestili su nas u zaseban nedovršen bunker, odabrali su komandire iz muške grupe i počeli da nas obučavaju. Zatim su nam pokazali rad baterije u celini, i rad svakog pojedinačnog oružja. Posle toga su pitali ko gde želi da radi. Za manje od mesec dana, već smo u potpunosti ovladale svojim specijalnostima. Kada smo položile ispite, ispratile smo svoje učitelje na isturene položaje, a same smo zauzele njihova mesta u posadama borbenih topova. Prvih dana je bilo veoma teško. Nekoliko meseci kasnije, već smo bile pravi protivavionski artiljerci i samouvereno smo obasipale paljbu po pojedinačnim i grupnim letovima neprijateljske avijacije. Do savršenstva sam naučila svoje obaveze i počela da učim druge poslove. Htela sam da budem i nišandžija. Krajem godine su me unapredili u prvog

nišandžiju. Međutim, ni to mi nije bilo dovoljno. Sada sam htela da budem punilac topa. Doduše, taj posao je smatran isključivo muškim. Trebalo je lako baratati granatama od šesnaest kilograma i održavati jaku paljbu s tempom pet sekundi po plotunu. Nisam džabe radila kao kovač. Godinu dana kasnije, dodelili su mi zvanje mlađeg vodnika i imenovali su me za komandira sekundarnog naoružanja, u kom su bile dve devojke i četiri muškarca. Moj položaj i dužnost su me obavezivali na mnogo toga. Pre svega, svojim primerom je trebalo da dokažem da je našim sovjetskim devojkama sve dostupno, ravnopravno s muškarcima. Cevi oružja bi se usijale od jake vatre i poprimile bi crvenu boju. Bilo je opasno osipati paljbu takvim oružjem. Uprkos svim pravilima, morali smo da ih hladimo ćebadima, natopljenim vodom. Topovi nisu izdržavali, ali ljudi jesu. Naše devojke su izdržavale. Kakve su to bile devojke! Nismo se nimalo štedele. Kad sam preko radija čula za pobedu, od uzbuđenja sam podigla posadu i izdala svoju poslednju naredbu. Sama sam prišla zatvaraču i počela da salutiram sa četiri granate u čast naše pobede posle četiri godine ratovanja. Kad su čuli pucnjavu, svi koji su bili na pozicijama baterije razbežali su se, kao i komandant baterije Slatvinski. Zbog moje samovolje, naredio je pred svima da me odvedu u zatvor, ali je zatim promenio odluku. Zajedno smo nastavili da salutiramo iz ličnog oružja, grlili smo se i ljubili. Zatim smo plakali celu noć i ceo dan...“ Klaudija Vasiljevna Konovalova, mlađi vodnik, komandir artiljerijskog oruđa – Nosila sam ručni mitraljez. Nikada se nisam žalila da je težak... Poslaće me u kuhinju. A to je sramota. Ne daj bože da ceo rat provedeš u kuhinji. Sve vreme bih proplakala... – Znači, žene su slali na zadatke ravnopravno s muškarcima? – Trudili su se da nas ne šalju. Trebalo je moliti ili zaslužiti, nečim se dokazati. – Jesu li sve devojke iz tvog odreda želele da neposredno učestvuju u borbenim dejstvima? – Možda su htele, ali nisu sve mogle. – Zar nisu poslali sve vas na front? – Pa, prvo, nisu poslali sve, a drugo, bila je potrebna smelost, luda hrabrost za takvo nešto. Za to svaka devojka ipak nije bila sposobna. U kuhinji smo imali Valju. Bila je nežna i krotka, nisi mogao ni da je zamisliš s puškom u rukama. U

krajnjem slučaju, ona bi svakako pucala, ali nije jurila na zadatke. A ja sam jurcala, htela sam da se osvetim. A u školi sam bila tiha devojka... Neprimetna... Galina Jaroslavovna Dubovih, partizanka Staljinove dvanaeste konjičke partizanske brigade

O ĆUTANJU O UŽASU I LEPOTI IZMIŠLJANJA „Zar mogu da pronađem takve reči? O tome kako sam pucala mogu da pričam. Ali o tome kako sam plakala – ne mogu. Neka to ostane neizrečeno. Znam samo jedno: u ratu čovek postaje strašan i neshvatljiv. Kako to razumeti? Vi ste – pisac. Izmislite nešto sami. Nešto lepo. Bez vašiju, prljavštine, bez izbljuvaka... Bez mirisa votke i krvi... Nešto što nije tako strašno kao život...“ Anastasija Ivanovna Medvedkina, redov, strelac „Ne znam... Ne, ja razumem šta me pitate, ali mi nedostaju reči... Na mom jeziku... Kako da to opišem? Trebalo bi... Guši me spazam, kako me samo guši: noću ležim u tišini i odjednom se setim. Zadišem se. U groznici. Evo, tako... Negde postoje te reči... Potreban je pesnik... Kao Dante...“ Ana Petrovna Kaljagina, vodnik, sanitarni instruktor „Dešava se, začujem muziku... Ili pesmu... Ženski glas... I tamo nađem ono što sam tada osećala. Nešto slično... A kad gledam film o ratu – nije tako bilo, čitam knjigu – nije tačno. Nije to... to... Nije bilo tako. Počnem da govorim naglas – nije tako. Nije tako strašno i nije tako lepo. Znate kako je lepo u ratu jutro? Pre bitke... Gledaš i znaš: možda ti je ovo poslednje. Tako je lepa zemlja... I vazduh... I sunašce...“ Olga Nikitična Zabelina, vojni hirurg „U getu smo živeli iza bodljikave žice... Čak se sećam da se to dogodilo u utorak, iz nekog razloga sam obratila pažnju na to da je bio utorak. Utorak... Datum i mesec ne pamtim. Ali bio je utorak. Slučajno sam prišla prozoru. Na klupi prekoputa naše zgrade sedeli su dečak i devojčica i ljubili su se. Okolo pogromi, streljanja. A oni se ljube! Potresla me je ta mirna slika... S drugog kraja ulice, naša ulica je bila kratka, pojavi se nemačka patrola. Oni su isto tako sve videli, imali su odličan pogled. Ništa nisam uspela da shvatim.

Naravno da nisam uspela... Krik. Grohot. Pucnji... Ja... Ni na šta nisam pomislila... Prvi osećaj je bio – strah. Samo sam videla da su dečak i devojčica odjednom ustali – i već padaju. Pali su zajedno. A posle... Prošao je jedan dan, drugi... treći... I ja samo o tome mislim. Treba to razumeti: nisu se ljubili u kući, već na ulici. Zašto? Hteli su tako da umru... Znali su da će ionako poginuti u getu, i hteli su da umru na drugi način. Naravno, to je ljubav. Šta drugo? Šta može biti drugo... Jedino ljubav. Ispričala sam vam... I to je, zaista, nešto lepo što se dogodilo. A u životu? U životu sam doživela užas... Da... Šta još? Sad razmišljam... Borili su se... Hteli su lepo da umru. Uverena sam da je to bio njihov izbor...“ Ljubov Eduardovna Kresova, ilegalka „Ja? Ja neću da govorim... nikako... O tome ne treba govoriti...“ Irina Mojsejevna Lepicka, redov, strelac „Po gradu je lutala jedna poludela žena... Nije se umivala, nije se češljala. Imala je petoro dece. I sve su joj pobili. Na razne načine. Jednom su pucali u glavu, jednom u uvo... Prilazila je čoveku na ulici... Svakom... I govorila: ‘Ispričaću ti kako su ubili moju decu. Od koga da počnem? Od Vasenjke... Njemu su pucali u uvo... A Toliku u glavu... Od koga da počnem? Od nje su svi bežali. Bila je bezumna, zato je mogla da priča...“ Antonina Albertovna Vižutovič, partizanska medicinska sestra „Sećam se samo jednog: viknuli su – pobeda! Ceo dan je stajao taj krik... Pobeda! Pobeda! Braćo! U početku nisam poverovala, jer smo se već bili navikli na rat – jer i to je život. Pobeda! Pobedili smo... Bili smo srećni! Srećni!“ Ana Mihajlovna Perepelka, vodnik, medicinska sestra

„GOSPOĐE!

ZNATE

LI DA KOMANDIR

INŽENJERSKOG PUKA ŽIVI SAMO DVA MESECA...“ Sve vreme govorim o jednom... Na ovaj ili onaj način, vraćam se na to... Najčešće govorim o smrti. O njihovom odnosu prema smrti – sve vreme je kružila oko njih. Tako blizu i tako prirodna, kao život. Pokušavam da shvatim kako se moglo voleti usred tog beskrajnog iskustva smrti. Gledati je iz dan u dan. Misliti o njoj. Nevoljno pristajati na nju. Može li se o tome pričati? Šta će se predati rečima i našim osećanjima? A šta je ono – neobjašnjivo? Javlja mi se sve više pitanja, i sve je manje odgovora. Ponekad se vraćam kući posle susreta s mišlju da je stradanje – samoća. Gluva izolacija. Drugi put mi se učini da je patnja poseban vid saznanja. Postoji nešto u ljudskom životu što se drugim putem ne može preneti i sačuvati, posebno kod nas. Tako je ustrojen naš svet, tako smo ustrojeni mi. Sa jednom junakinjom ovog poglavlja srela sam se u slušaonici Beloruskog državnog univerziteta. Studenti su bučno i veselo pakovali svoje sveske posle predavanja. „Kakve smo bile tada?“, odgovorila je pitanjem na moje prvo pitanje. „Eto takve, kao oni, moji studenti. Samo je odeća bila drugačija i ukrasi na devojkama su bili jednostavniji. Gvozdeni kolutovi, stakleni biseri. Gumene patike. Nije još bilo tih farmerki, magnetofona.“ Posmatrala sam žurne studente, a priča je već počinjala... „Do početka rata sam s prijateljicom završila fakultet, za vreme rata – inženjersku školu. Na front smo išle već kao oficiri... Mlađi poručnici... Ovako su nas dočekali: ‘Bravo, devojke! Dobro je što ste došle, devojke. Ali nikud vas nećemo poslati. Bićete kod nas u štabu.’ Tako su nas dočekali u štabu inženjerskih jedinica. Mi se tada rastrčimo i pođemo da tražimo komandanta fronta Malinovskog. Dok smo išle, po seocetu se pročulo da neke dve devojke traže komandanta. Prilazi nam jedan oficir i kaže: – Pokažite svoja dokumenta. Pogledao ih je. – Zašto tražite komandanta, vi treba da idete u štab inženjerskih jedinica? Odgovaramo mu:

– Poslali su nas kao komandire inženjerskih jedinica, a ovi hoće da nas ostave u štabu. A mi hoćemo samo ono što dobijaju komandiri inženjerskih jedinica i ništa više – na prvu borbenu liniju. Onda nas taj oficir opet odvede u štab inženjerskih jedinica. I dugo su tamo nešto pričali, skupila se gomila ljudi, svako daje neki savet, a neko se i smeje. A mi uporne, držimo se svoga, da navodno imamo nalog da budemo samo komandiri inženjerskih jedinica. Tada se taj oficir koji nas je doveo naljuti: – Gospođe! Znate li koliko živi komandir inženjerskih jedinica? Komandir inženjerskih jedinica živi samo dva meseca... – Znamo, zato i hoćemo na prvu borbenu liniju. Nisu imali kud i napišu nam nalog: – Dobro, poslaćemo vas u Petu udarnu armiju. Šta je to udarna armija, svakako znate, sam naziv vam kaže. To je stalno prva borbena linija. Koliko su nas samo naplašili. A mi se radujemo. – Slažemo se! Stigle smo u štab Pete udarne, tamo sedi jedan inteligentan kapetan, primio nas je vrlo lepo, ali kad je čuo da hoćemo da budemo samo komandiri inženjerskih vodova, uhvatio se za glavu: – Ne, ne! Šta vam je? Naći ćemo vam posao ovde, u štabu. Vi se šalite, tamo su samo muškarci, a sad odjednom da komandir bude žena – to je ludost. Šta vam je?! Dva dana su nas obrađivali. Pravo rečeno... nagovarali. Nismo popuštale... Ni korak. Ali to još nije sve. Najzad... Najzad smo dobile nalog. Dovedu me u moj vod... Vojnici gledaju: neko sa osmehom, neko zlurado, a neko samo slegne ramenima – odmah mu je bilo sve jasno. Kada nas je komandant bataljona predstavio, evo vam, kaže, novi komandir voda, svi su uzviknuli: ‘U-u-u-u...’ Jedan je čak pljunuo: ‘Tfu!’ A posle godinu dana, kad su mi uručili Orden crvene zvezde, ti isti momci, koji su ostali živi, na rukama su me uneli u zemunicu. Bili su mnogo ponosni. Ako me pitate koje je boje rat, reći ću vam – boje zemlje. Za inženjera... Crne, žute, glinene boje zemlje... Idemo nekud... Noćimo u šumi. Zapalili smo vatru, gori ta vatra, sve je tiho, tiho, neko je i zaspao. Ja spavam, gledam u vatru, spavam otvorenih očiju: nekakve mušice lete u vatru, lete celu noć, ni zvuka ni šuma, nečujno nestaju u toj velikoj vatri. Druge lete za njima... Iskreno... Tako i mi. Išli smo, išli. Vukli smo se u kolonama.

Posle dva meseca nisam poginula, posle dva meseca sam bila ranjena. Prvi put sam bila lakše ranjena. I prestala sam da mislim o smrti...“ Stanislava Petrovna Volkova, mlađi poručnik, komandir inženjerskog voda „U detinjstvu... Počeću od svog detinjstva... A u ratu sam se najviše plašila da se sećam detinjstva. Upravo detinjstva. Na ono najnežnije ne treba misliti u ratu... Nikada... To je – tabu. I tako... U detinjstvu me je otac ošišao na nulu. Toga sam se setila kad su nas ošišali, i od devojaka smo se odmah pretvorile u mlade vojnike. Neke devojke su se uplašile... A meni je bilo lako da se naviknem. Nije otac zalud govorio: ‘Ne raste devojčica, već dečko.’ A za sve je bila kriva jedna moja strast, zbog koje sam više puta od roditelja dobijala svoje. Zimi sam skakala sa strme obale u reku Ob, zavejanu snegom. Posle časova, uzimala sam očeve pantalone postavljene vunom, vezivala ih preko valjenki. Vunenu potkošulju sam uvlačila u pantalone i čvrsto stezala kaišem. Na glavi – kapa ušanka, vezana ispod brade. Takva sam se gegala s noge na nogu, kao medved, i išla prema reci. Zatrčim se iz sve snage i skačem sa ivice... dole... Ah! Kakav je osećaj kad letiš u propast i skrivaš glavu u sneg! Da ti ponestane dah! Probale su sa mnom i druge devojčice, ali njima nije išlo glatko: ili uganu nogu, ili razbiju nos o oštar sneg, ili se desi nešto drugo. Ja sam bila veštija od dečka. Setila sam se detinjstva... Zato što neću odmah o krvi... ali razumem – to je važno, to je veoma važno. Volela sam da čitam knjige. Razumem... Stigli smo u Moskvu u septembru četrdeset druge... Cele nedelje su nas vozili kružnom železničkom prugom. Zaustavljali smo se na stanicama: Kuncevo, Perovo, Očakovo, i svuda su nam prilazile devojke. Dolazili su, kako se kaže, ‘kupci’, komandiri iz raznih četa i rodova vojske, agitovali da budemo inženjerci, medicinski instruktori, radisti... Mene sve tri nije privlačilo. Najzad je od celog ešalona ostalo nas trinaest. Sve su smestili u jedan vagon. U kompoziciji su bila samo dva vagona: naš i štabni. Dva dana i dve noći, niko nam nije dolazio. Smejale smo se i pevale pesmu ‘Zaboravljen, odbačen. Krajem drugog dana, predveče, videle smo da našim vagonima, s komandantom ešalona, prilaze tri oficira. ‘Kupci!’ Bili su visoki, snažni, zategnutih remena. Šinjeli novi – novcati, čizme očišćene, blešte, s mamuzama. Takvi su bili! Takve još nismo videli. Ušli su u štabni vagon, a mi se prislonile uza zid i slušamo šta govore. Komandant je pokazivao naše spiskove i davao kratku karakteristiku: koja je kakva, gde je rođena, obrazovanje. Na kraju smo čule: ‘Sve odgovaraju.’

Tada je komandant izašao iz vagona i naredio da se postrojimo. Pitali su nas: ‘Želite li da naučite umetnost ratovanja?’ Kako možemo da ne želimo, naravno da želimo. Veoma! Maštamo! Čak niko nije pitao: gde ćemo učiti i od koga? Naredba: ‘Stariji poručniče Mitropoljski, vodite devojke u školu.’ Svaka je nabacila na ramena svoj ranac, stale smo po dve i oficir nas je poveo po moskovskim ulicama. Ljubljena Moskva... Prestonica... Čak je lepa i u ovo teško vreme... Bliska... Oficir je išao brzo, krupnim koracima, nismo uspevale da ga stignemo. Tek nam je na susretu povodom tridesetogodišnjice Dana pobede, u Moskvi, Sergej Fjodorovič Mitropoljski priznao kako ga je bilo sramota da vodi po Moskvi nas, bivše kursistkinje Moskovske vojno-inženjerske škole. Trudio se da ide podalje od nas, da na njega ne obraćaju pažnju. Na taj devojački čopor... Mi to, naravno, nismo znale, pa smo ga trkom sustizale. Dobre smo bile! I tako... Prvih dana obuke bilo mi je teško... Dugo nisam shvatala da to nije nikakva igra i da nije škola, već vojna akademija. Priprema za rat. Komandirova naredba je zakon za potčinjenog. Na poslednjem ispitu, zapamtila sam poslednje pitanje: – Koliko puta u životu može da pogreši inženjerac? – Inženjerac greši jedanput u životu. – Tako je, devojko... I usledilo je uobičajeno: – Slobodni ste, kursistkinjo Bajrak. I onda – rat. Pravi rat... Doveli su me u moj vod. Komanda: ‘Vod, mirno!’, a vod i ne misli da ustaje. Neko leži, neko sedi i puši, a neko se proteže dok mu krckaju kosti... Uopšte, izgledalo je da me ne primećuju. Bilo im je uvredljivo da oni, muškarci izviđači, treba da se potčinjavaju jednoj dvadesetogodišnjoj devojci. To sam dobro shvatila i bila sam prinuđena da izreknem komandu: ‘Voljno!’ Tu krene napad... Skočila sam u kanal, a šinjel nov, tako da nisam legla dole, u blato, već sa strane, u svež sneg. U mladosti tako biva – šinjel je skuplji od života. Devojka – luda! I moji vojnici su se smejali. ... Šta je inženjerska izvidnica, koju smo mi sprovodili? Noću su borci kopali parno udubljenje na neutralnoj liniji. Pred svitanje smo jedan komandir odeljenja i ja puzali ka tom udubljenju i borci su nas maskirali. I tako smo ležali ceo dan, plašeći se da se ne pomerimo, da ne zašuštimo. Posle sat-dva, već se mrznu i ruke i noge, bez obzira na to što imaš valjenke i polubundu. Posle četiri sata – prava si ledenica. Pada sneg... Pretvaraš se u Sneška Belića... To je zimi... Leti se dešavalo da ležiš na vrućini, ili pod kišom. Ceo dan pažljivo sve

posmatraš i praviš kartu osmatranja prve borbene linije: na kakvim mestima su se pojavile promene terena, površine zemlje. Ako se otkriju izbočine i grumenovi zemlje, zaprljan sneg, ugažena trava ili rosa pala s nje, to je ono što treba... To je naš cilj... Jasno je: tamo su nemački inženjerci postavili minsko polje. Ako su ga ogradili žicom, treba razjasniti dužinu i širinu ograđenog dela. Kakve koriste mine – protivpešadijske, protivtenkovske ili mine iznenađenja? Treba označiti vatrene tačke protivnika... Pred napad naše vojske, radili smo noću. Probijali smo se na lokaciju centimetar po centimetar. Pravili smo koridore na minskim poljima. Sve vreme smo puzali po zemlji... Ja sam, kao čelnik, trčkarala od jednog odeljenja do drugog. ‘Mojih’ mina je uvek bilo više... Bilo je raznih slučajeva... Dovoljno za film... Za serijski film. Oficiri su me pozvali na doručak. Pristanem, inženjerci retko jedu nešto toplo, obično s nogu. Kada su svi seli za kuhinjski sto, obratim pažnju na rusku peć, na kojoj su bila zatvorena vratanca. Prišla sam i počela da ih zagledam. Oficiri se podsmevaju: žene, navodno, traže mine i u gorionicima. Odgovaram na te njihove šale i primetim sasvim dole, s leve strane vratanaca, malu rupu. Pažljivije pogledam i vidim tanak provodnik koji vodi u peć. Odmah se okrećem prema onima što su sedeli: ‘Kuća je minirana, odmah napustiti prostoriju.’ Oficiri su se utišali i s nevericom krenuli na mene, nikom se ne ustaje od stola. Miriše meso, pečeni krompir... Ja ponovim još jednom: ‘Odmah očistiti prostoriju!’ Sa inženjercima prionem na posao. Prvo smo skinuli vratanca. Presekli smo makazama žicu... I šta smo našli... U peći je stajalo nekoliko kanapom uvezanih emajliranih diskova. Mašta svakog vojnika. Bolje nego vojnička porcija. A u dubini peći, zamotana u crnu hartiju, dva velika paketa. Oko dvadeset kilograma eksploziva. Eto im porcije. Išli smo po Ukrajini, to je već bila Stanislavska, sada Ivanofrankovska oblast. Vod je dobio zadatak: hitno razminirati fabriku šećera. Skup je svaki minut, ne zna se na koji način je minirana fabrika, ako je prikačen satni mehanizam, svakog trenutka može izbiti eksplozija. Ubrzanim maršem smo izašli na zadatak. Vreme je bilo toplo, lako smo išli. Kad smo prolazili pored artiljeristadalekobacača, odjednom je jedan iskočio iz šanca i povikao: ‘Vazduh! Rama!’ Podignem glavu i tražim na nebu ‘ramu’. Nikakav avion nisam videla. Okolo tiho, ni zvuka. Gde je ta ‘rama’? I tu jedan od mojih inženjeraca zamoli da izađe iz stroja. Vidim, prilazi tom artiljercu i opali mu šamar. Nisam uspela ništa da shvatim, kad čujem: ‘Momci, tuku naše!’ Iz šanca iskoče drugi artiljerci i okruže našeg inženjerca. Moj vod nije dugo čekao, pobacaju vreće, minoistraživače, i pohitaju mu u pomoć. Počne tuča. Nisam mogla da shvatim šta se dogodilo. Zašto je vod krenuo u tuču? Važan je svaki minut, a ovde takva pometnja. Izdam

komandu: ‘Vod, u stroj!’ Niko na mene ne obraća pažnju. Tada uhvatim pištolj i opalim u vazduh. Iz bunkera iskoče oficiri. Dok su se svi umirili, prošlo je neko vreme. Priđe našem vodu kapetan i upita: ‘Ko je ovde starešina?’ Ja mu kažem. On iskolači oči, mnogo se bio naljutio. Zatim je upitao: ‘Šta se desilo?’ Nisam mogla da odgovorim jer nisam zapravo znala razlog. Onda istupi moj pomoćnik voda i ispriča kako je bilo. I tada sam saznala da je ‘rama’ bila uvredljiva reč za ženu. Nešto kao ‘drolja’. Frontovska psovka... Znate... Ovo je iskren razgovor... Trudila sam se da ne mislim u ratu ni o ljubavi, ni o detinjstvu. Ni o smrti, isto tako... Iskreno razgovaramo... Već sam pričala, u meni je sve bilo dosta zapretano, da bih preživela. Posebno sam sebi zabranila sve nežno i prijatno. Nisam čak htela ni da mislim na to. Da se sećam toga. Pamtim da su nam u oslobođenom Lavovu dali nekoliko slobodnih večeri. Prvi put za sve vreme rata... U gradskom bioskopu, bataljon je gledao filmove. U početku nekako nismo bili navikli da sedimo u mekim foteljama, da gledamo lepo okružje, osećamo udobnost i tišinu. Pre početka projekcije svirao je orkestar, nastupali su glumci. U foajeu su priredili igranku. Igrala se polka, krakovjak i završavali su večnom ‘Ruskom’. Na mene je posebno delovala muzika... Bilo je prosto neverovatno da se negde puca i da ćemo uskoro ponovo morati na prvu borbenu liniju. Nekud gde je blizu smrt. Ali već sutradan mom vodu je bilo naređeno da pročešlja presečeni prostor prema železničkoj pruzi. Tamo krene nekoliko kola. Mine... Duž puta je pošla izvidnica s pretraživačima. Sipila je sitna kiša. Svi smo pokisli do gole kože. Moje čizme su se nadule, postale teške, kao da su od gvozđa. Prikačila sam deo šinjela za kaiš, da se ne spotičem. Ispred mene na povocu je išao moj pas Neljka. Ako nađe granatu ili minu, sedne pored nje i čeka dok se ne razminira. Moj verni prijatelj... I, evo, Neljka je sela... Čeka i cvili... A preko lanca se prenosi: ‘Poručnik da ide generalu.’ Okrenula sam se, na seoskom drumu stajala su kola. Preskočila sam preko jarka, u hodu otpustila pola šinjela, popravila kaiš i kapu. Svejedno, izgledala sam zapušteno. Pritrčala sam kolima, otvorila vrata i stala da raportiram: – Druže generale, po vašoj naredbi... Čujem: – Voljno... Ostala sam u stavu ‘mirno’. General me nije ni pogledao, kroz staklo kola gleda u drum. Nervira se i često gleda na sat. Ja stojim. On se obraća svom posilnom: – Gde je taj komandir inženjeraca?

Ponovo pokušavam da raportiram: – Druže generale... On se najzad, s dosadom, okrene prema meni: – Kog đavola mi ti trebaš? Sve sam razumela i umalo sam se zakikotala. Tada se njegov posilni prvi doseti: – Druže generale, a možda je ona komandir inženjeraca? General zadrži pogled na meni: – Ko si ti? – Komandir inženjerskog voda, druže generale. – Ti si komandir voda? – zbunio se. – Tačno tako, druže generale! – Je l’ ovo tvoji inženjerci rade? – Tačno tako, druže generale! – Ti samo: generale, pa generale... Izlazi iz kola, pođe nekoliko koraka napred, zatim se okrene prema meni. Stoji neko vreme, odmeri me pogledom. I kaže svom posilnom: – Jesi li to nekad video? A mene pita: – Koliko ti je godina, poručniče? – Dvadeset tri, druže generale. – Odakle si rodom? – Iz Sibira. Dugo me je ispitivao, predložio da pređem u njihovu tenkovsku jedinicu. Uzbudila sam se jer sam tako neuredno izgledala: on ne bi to dozvolio. Njima su inženjerci preko potrebni. Onda me je odveo u stranu i pokazao na šumu: – Tamo stoje moji sanduci s municijom. Hoću da ih pustim tom prugom. Šine i pragovi su skinuti, ali put može biti miniran. Udruži se s tenkistima i proverite put. Ovuda je zgodnije da se krećemo ka prvoj borbenoj liniji. Znaš šta je iznenadni napad? – Znam, druže generale. – E pa ostaj zdravo, poručniče. I obavezno doživi pobedu, brzo će ona. Razumeš?

Železnička pruga je zaista bila minirana. Proverili smo. Svi su hteli da dožive pobedu... ... Mina je bilo – na svakom koraku. Bilo ih je mnogo. Jednom smo svratili u jednu kuću i neko je video cipele od boksa koje stoje pored ormana. Već je pružio ruku da ih uzme. Viknula sam: ‘Ne diraj!’ Kada sam prišla i počela da posmatram, ispostavilo se da su minirane. Nailazili smo na minirane fotelje, komode, lutke, lustere... Seljaci su nas molili da razminiramo leje s paradajzom, krompirom, kupusom... I tako... Prošla sam Češku, Poljsku, Mađarsku, Rumuniju, Nemačku... A utisaka je ostalo malo u sećanju, uglavnom se samo sećam vizuelnog snimanja reljefa mesta. Oblo kamenje, visoka trava... Ne znam da li je stvarno bila visoka ili nam se samo činilo, jer se teško probijalo kroz nju s tim tragačima mina. Trava stara... Čičak iznad žbunova... Sećam se još mnoštva zaliva i močvara. Šumski šiprag, površinske žičane ograde, zarasla minska polja. Zapuštene cvetne leje. Tamo su se uvek skrivale mine, Nemci su voleli cvetne leje. Jednom su na susednom polju kopali krompir, a mi pored njih iskopavali mine... U Rumuniji, u gradu Dežu, zaustavila sam se u kući mlade Rumunke koja je dobro govorila ruski. Ispostavilo se da joj je baba Ruskinja. Žena je imala troje dece. Muž joj je poginuo na frontu, u rumunskoj dobrovoljačkoj diviziji. Ali ona je volela da se nasmeje, da se poveseli. Jednom me je pozvala da i ja krenem s njom na igranku. Bilo je veliko iskušenje. Obukla sam pantalone, vojničku bluzu, cipele od boksa, a preko toga – rumunsku nacionalnu nošnju: dugačku noćnu košulju sašivenu od platna i svilenu usku suknju, a u struku sam je prihvatila crnim pojasom. Na glavu sam stavila maramu, s velikim šarama. Još da dodam da sam, puzeći leti po planinama, lepo pocrnela, na slepoočnicama su bili plavi pramenovi, nos mi je bio oljušten i nisam se razlikovala od prave Rumunke. Nisu imali klub, omladina se sastajala u nečijoj kući. Kada smo došle, već je svirala muzika, igrali su. Videla sam gotovo sve oficire iz našeg bataljona. Prvo sam se bojala da me ne prepoznaju, pa sam sedela daleko po strani da ne privučem na sebe pažnju. Čak sam se malo pokrivala maramom. Da bih mogla sve da ih posmatram... Iz daljine... Ali kad me je kasnije jedan naš oficir pozvao na ples i nije me prepoznao s nakarminisanim usnama i pojačanim obrvama, postalo mi je smešno i veselo. Smejala sam se od srca... Sviđalo mi se kad su govorili da sam lepa. Slušala sam komplimente... Igrala i igrala... Rat se završio, a mi smo još celu godinu razminirali polja, jezera, reke. U ratu smo sve odagnali od sebe, a sada je trebalo misliti na nešto drugo... Na život... Za inženjerce, rat se završio nekoliko godina kasnije, oni su ratovali najduže. A šta znači čekati eksploziju posle Pobede? Čekati taj mig... Ne, ne! Smrt posle Pobede

je – najstrašnija smrt. Dupla smrt. I, eto, tako... Za poklon za Novu godinu, četrdeset šestu, dobila sam deset metara crvenog satena. Nasmejala sam se: ‘Šta će mi? Zar ću posle demobilizacije da šijem sebi crvenu haljinu? Haljinu Pobede?’ Ubrzo je došao ukaz o mojoj demobilizaciji... Priredili su mi u bataljonu svečani provod. Za vreme večere, oficiri su mi kao poklon dali veliku plavu maramu s tankim vezom. Tu maramu sam morala da otkupim pesmom o plavoj marami. I pevala sam im celo veče. A u vozu mi je skočila temperatura. Lice otečeno, usta zatvorena. Rasli su mi umnjaci... Vraćala sam se iz rata...“ Apolina Nikonovna Lickevič-Bajrak, mlađi poručnik, komandir inženjerskominerskog voda

„SAMO DA GA VIDIM JOŠ JEDANPUT...“ A sada će biti priča o ljubavi... Ljubav je jedini lični događaj čoveka u ratu. Sve ostalo je zajedničko – čak i smrt. Šta mi je bilo sasvim neočekivano? To što su o ljubavi govorile manje otvoreno nego o smrti. Sve vreme nešto nisu dorekle dokraja, kao da su se štitile, svaki put bi se zaustavljale na određenom mestu. Vešto su je branile. Među njima je postojao prećutni dogovor – dalje ne. Spušta se zavesa. Od čega su se branile – naravno, od posleratnih uvreda i kleveta. Bilo im je dosta! Posle rata imale su još jedan rat, ne manje strašan od onog iz kojeg su se vratile. Ako je neka rešila da bude iskrena dokraja, bilo je to uz očajničko priznanje i obaveznu molbu na kraju: „promenite mi prezime“ ili“u naše vreme, o tome se nije naglas govorilo... bilo je nepristojno“. Više sam slušala o romantičnom i tragičnom. To, naravno, nije sav život i cela istina. Ali to je njihova istina. Kako je pošteno priznao jedan pisac ratnog naraštaja: „Neka je proklet rat – naš zvezdani čas!“ Ta parola je zajednički epigraf uz njihov život. Ipak: kakva je ljubav, tamo? Uz samu smrt...

O ĐAVOLSKOJ MATERI I MAJSKIM RUŽAMA „Rat mi je oduzeo moju ljubav... Moju jedinu ljubav... Bombarduju grad, dotrči do mene moja sestra Nina, opraštamo se. Mislile smo da se više nikada nećemo videti. Ona mi kaže: ‘Idem da se prijavim kao bolničarka, ali gde da ih nađem?’ I dobro se sećam: gledam je, bilo je leto, na njoj laka haljinica, i vidim na njenom levom ramenu, tu kod vrata, mladež. To mi je rođena sestra, a sada sam ga prvi put videla. Gledam i mislim: ‘Uvek ću te prepoznati.’ Imala sam tako snažan osećaj... Takvu ljubav... Srce se kidalo... Iz Minska su svi otišli. Po drumovima su tukli sa svih strana, zato smo išli šumom. Negde se začuo glas jedne devojke: ‘Majko, rat je!’ Naša jedinica je odstupala. Prolazimo kroz široko polje, raž u klasu, a pored puta niska seoska kuća, premazana smolom... Blizu puta stoji jedna žena, izgledala je viša od svoje kućice, sva odevena u lan s narodnim ruskim vezom. Prekrstila je ruke na grudi i

nisko se klanjala, vojnici su prolazili, a ona im se klanjala i govorila: ‘Neka vas Gospod kući vrati.’ I, znate, svakom se posebno klanjala i izgovarala te reči. Svima su u očima bile suze... Celog rata sam je se sećala... I još nečeg, bilo je to u Nemačkoj, kada smo Nemce poterali nazad. Nekakvo seoce... U dvorištu sede dve Nemice sa svojim kapicama i piju kafu. Slika – kao da nema nikakvog rata! I ja pomislim: ‘Bože moj, kod nas razvaline, ljudi na zemlji žive, jedu travu, a vi sedite i pijete kalu.’ Pored njih prolaze naši džipovi, koračaju naši vojnici... One piju kafu... A onda smo prolazili kroz Belorusiju. I šta smo videli? Od celog sela ostala je samo jedna peć. Sedi starac, a iza njega stoji troje unučadi, očito je izgubio i sina i snaju. Starica sakuplja ugarke da naloži peć. Okačila je kožuh, znači, došla je iz močvare. A na toj peći se ništa ne kuva... I tako snažno osećanje... Takva ljubav... ... Naš ešalon se zaustavio. Ne sećam se šta je bilo razlog – popravka šina ili smo menjali lokomotivu. Sedimo, jedna medicinska sestra i ja, a pored nas dva naša vojnika kuvaju kašu. I odnekud prilaze dva nemačka zarobljenika i mole da dobiju da jedu. A mi imale hleb. Uzele smo veknu, podelile i dale im. A čujem kako naši vojnici, oni što su kuvali kašu, govore: – Pogledaj koliko su doktori dali hleba našem neprijatelju! – i sve nešto u tom smislu, kao, zar ne znaju šta je rat, sedele su u bolnicama, otkud im pravo... Posle nekog vremena, drugi zarobljenici priđu tim vojnicima... I onaj vojnik koji nas je upravo osuđivao govori jednom Nemcu: – Šta je, hoćeš da ždereš? A on stoji... i čeka. Drugi naš vojnik daje veknu hleba svom drugu i kaže: – Dobro, odseci mu. On odreže komad hleba. Nemci uzmu komad hleba i stoje – vide da se kuva kaša. – Dobro – kaže jedan vojnik – daj im i kaše. – Ali još nije gotova. – Jeste li čuli? A Nemci, kao da znaju naš jezik, i dalje stoje. Vojnici začine kašu maslom i daju im u limenim konzervama. To vam je duša ruskog vojnika. Nas su osuđivali, a sami su dali hleba, još i kašu, i to tek onda kad su je zakuvali maslom. Eto čega se sećam.

Takvo snažno osećanje... Tako snažno... ... Rat se već davno završio... Spremala sam se da idem u banju... Upravo se tada događala Karipska kriza. Opet je postalo nestabilno u svetu. Pakujem kofer, složim haljine, suknje. I čini mi se da ništa nisam zaboravila. Nalazim torbicu s dokumentima i uzimam iz nje vojnu knjižicu. Mislim: Ako se nešto dogodi, odmah ću se javiti u vojni odsek.’ Već sam na moru, odmaram se i za stolom u trpezariji ispričam nekom da sam ponela vojnu knjižicu. To sam ispričala bez ikakve ideje ili želje da poziram. A jedan čovek za našim stolom će uzbuđeno: – Ne, naš narod niko neće pobediti, jer sovjetska žena, čak i kad ide u letovalište, nosi sa sobom vojnu knjižicu i misli, ako se šta dogodi, odmah će se javiti u vojni odsek. Gledao me je takvim očima... S takvim žarom... Čak se ni voljene žene tako ne gledaju. Tako me je gledao samo moj muž... Izvinite za dugačak uvod... Ne umem da govorim redom. Misli mi skaču, osećanja se bore... S mužem sam otišla na front. Mnogo sam zaboravila. Iako se sećam svakog dana... Završila se borba... Bila je nestvarna tišina. On je milovao travu rukama, trava je bila meka... I gledao me. Gledao... Takvim pogledom... Otišli su u grupi u izvidnicu. Čekali smo ih dva dana... Nisam dva dana spavala. Zadremala sam. Probudilo me je kad sam osetila da sedi pored mene i da me gleda. – Idi da spavaš. – Žao mi je da spavam. Tako snažno osećanje... Takva ljubav... Srce se kida... Mnogo toga sam zaboravila, skoro sve. A mislila sam da neću. Da neću nikada. Prolazili smo kroz Istočnu Prusku, svi su već govorili o Pobedi. Poginuo je... U trenutku... Od gelera... Trenutna smrt. U sekundi. Javili su mi da su ih dovezli, dotrčala sam... Zagrlila sam ga, nisam dala da ga odnesu. Da ga sahrane. U ratu su brzo sahranjivali: ako pogineš danju, ako se bitka brzo završi, odmah ih sve pokupe i kopaju veliku jamu. Zasipaju ih... Suvim peskom. I, ako dugo gledaš u taj pesak, čini ti se da se pomera. Da drhti. Njiše se taj pesak. Jer su tamo... Tamo su za mene živi ljudi, nedavno su bili živi... Vidim ih, razgovaram s njima... Ne verujem... Idemo i još ne verujemo da su oni tamo... Gde?

I nisam dala da ga odmah sahrane. Htela sam da imamo još jednu noć. Da sedim pored njega. Da ga gledam... Da ga milujem... Ujutru... Odlučim da ga odvezem kući. U Belorusiju. A to je nekoliko hiljada kilometara. Ratni drumovi... Pometnja... Svi su mislili da sam od tuge pomerila pameću. ‘Treba da se smiriš. Treba malo da odspavaš.’ Ne! I ne! Išla sam od jednog do drugog generala, i tako sam došla do komandanta Rokosovskog fronta. Prvo je odbio... Nisam normalna! Koliko ih je samo sahranjeno u bratskim grobovima, leže na tuđoj zemlji... Još jednom sam dobila kod njega prijem: – Hoćete da kleknem pred vama? – Razumem ja vas... Ali on je već mrtav... – Nemam od njega dete. Naša kuća je spaljena. Čak su fotografije propale. Ničega nema. Ako ga dovezem u domovinu, ostaće mi bar grob. I imaću kamo da se vratim posle rata. On ćuti. Hoda po kabinetu. Korača. – Jeste li nekada voleli, druže maršale? Ja ne sahranjujem muža, ja sahranjujem ljubav. I dalje ćuti. – Onda i ja hoću ovde da umrem. Zašto da živim bez njega? Dugo je ćutao. Zatim je prišao i poljubio mi ruku. Dali su mi specijalan avion za jednu noć. Ušla sam u avion... Zagrlila sam sanduk... I izgubila svest...“ Jefrosinja Grigorjevna Breus, kapetan, lekar „Nas je rastavio rat... Muž – na frontu. Prvo sam se evakuisala u Harkov, a zatim u Tatarsku. Tamo sam počela da radim. I jednoga dana me potraže, a moje devojačko prezime je Lisovska. Čujem kako zovu: ‘Sovska! Sovska!’ Odgovaram, vičem: ‘To sam ja!’ Kažu mi: ‘ldite u NKVD, uzmite propusnicu i idite u Moskvu.’ Zašto? To mi niko nije rekao. Ratno je vreme... Ja već mislim: možda mi je muž ranjen, možda me zovu da idem k njemu. A već četiri meseca od njega ništa ne stiže. I putovala sam s mislima da ću ga naći bez ruku, bez nogu, bogalja, da ću ga pokupiti i takvog dovesti. Stižem u Moskvu, idem na naznačenu adresu. Vidim natpis: ‘CK KPB’, i tamo je strašno mnogo takvih kao ja. Pitamo: ‘Šta je? Zašto? Zašto ste nas okupili?’ Oni odgovaraju: ‘Sve ćete saznati.’ Ulazimo: tamo je naš sekretar CK Ponomarenko, svi naši rukovodioci. Pitaju me: ‘Hoćete li vi tamo odakle ste došli?’ Odakle sam

došla – iz Belorusije. Naravno da hoću. I pošalju me u specijalnu školu. Čim smo završili obuku, sutradan su nas odmah stavili u kola i odvezli na linije fronta. Nisam znala šta je front, a šta neutralna linija. I plašim se, a i radoznala sam. Odjednom krenu rakete: ‘Bum!’ Vidim: sneg se beli, a traka ljudi, jedan za drugim, polegali. Bilo nas je mnogo. Raketa se ugasila, nema više paljbe, dali su komandu: ‘Trkom!’, i mi potrčali. I tako smo prošli... Zatim, kada smo izvršili zadatak, rekli su nam da će doći avion da nas prebaci u Moskvu. A ja, bila sam u pozadini, dobijem pismo od muža. Toliko sam se obradovala, bilo je tako neočekivano, dve godine ništa o njemu nisam znala. I tada napišem pismo u CK. Pisala sam da ću sve da radim, samo da budem zajedno s mužem. I to pismo predam pilotu. Kada su došli avioni po nas, govorili su da svi treba da letimo, naročito Fedosenko. Čekamo avion, noć crna kao barut. I neki avion kruži iznad nas, a onda ospe po nama bombama. To je bio ‘meseršmit’, presreo nas je. Onda je otišao na novi položaj, a naš ‘U-2’ počeo da se spušta i baš ispod jelke gde sam ja stajala. Pilot, tek što se prizemljio, odmah je morao da se diže jer je znao: Nemac će se okrenuti i ponovo će početi da gađa. Ja se uhvatila za krilo i vičem: ‘Mene vozi u Moskvu, imam odluku.’ Skoro je opsovao: ‘Sedaj!’ I tako smo leteli samo nas dvoje. Nije bilo ni ranjenika, nikoga. U maju sam po Moskvi išla u valjenkama. Otišla sam u pozorište u valjenkama. I bilo je divno. Pišem mužu: ‘Gde ćemo se sastati?’ Bila sam rezervni sastav, mogu da me pošalju kud hoće. Molila sam ih: pošaljite me tamo gde mi je muž, dajte mi bar dva dana, da ga vidim bar još jedanput, a onda ću se vratiti i šaljite me kud god hoćete. Svi su slegali ramenima. Ali ja sam ipak po broju pošte saznala gde mi muž ratuje i krenula sam kod njega. Stigla sam prvo u oblasni komitet partije, pokazujem muževljevu adresu, dokumenta da sam mu žena i kažem da hoću da ga vidim. Kažu mi da to nije moguće jer je on na prvoj liniji fronta, da idem natrag. Kako natrag?! Pođem kod vojnog komandanta. On me pogleda i kaže da prvo treba da mi daju malo odeće. Dali su mi vojničku bluzu, kaiš da se opašem. I on krene da me odgovara: – Tamo gde je vaš muž, tamo je veoma opasno... Ja sedim i plačem, on se tada sažali i da mi propusnicu. – Izađite na drum, tamo će biti vojnik saobraćajac, on će vam pokazati kuda da idete. Našla sam taj drum i tog saobraćajca, stavio me je u kola. Dolazim u jedinicu, tamo se svi čude, okolo sve vojnici. ‘Ako ste vi?’, pitaju. Ne mogu da kažem – žena. Kako to da kažem kad unaokolo lete bombe? Kažem – sestra. Ne znam ni zašto sam kazala – sestra. ‘Sačekajte’, kažu, ‘treba ići još šest kilometara.’ Kako da čekam kad sam čak dovde došla... A baš tada odande stižu kola s hranom,

načelnik neki riđi, sav pegav. Kaže mi: – O, znam Fedosenka. On je u samom rovu. I ja ga izmolim. Stave me u kola, idem, nigde ništa ne vidim, za mene je to nešto novo. Prva linija, nigde nikoga, samo se povremeno čuje pucanj. Stižemo. Stariji vodnik pita: – A gde je Fedosenko? Odgovaraju: – Juče su otišli u izvidnicu, zatekla ih zora, i tamo čekaju. Ali bili su na vezi. I njemu jave da mu je došla sestra. Kakva sestra? Kažu mu: ‘Riđa.’ A njegova sestra je crnka. I on se odmah doseti. Ne znam kako se izvukao, ali se ubrzo pojavio i tako smo se sreli. Radosti je bilo onoliko... Bila sam kod njega dan-dva i drugog dana mu kažem: – Idi u štab i prijavi. Ja ću da ostanem ovde s tobom. On krene kod starešina, a ja ne dišem – možda će reći: neka se gubi odavde u roku od dvadeset četiri sata. To je front, ništa nije nemoguće... I odjednom vidim – dolaze u podzemni bunker starešine: major, pukovnik. Svi se rukuju. Onda smo svi seli, popili šta je bilo, i svako je kazao svoju reč, da je žena pronašla muža u rovu, da je to prava žena, ima dokumenta. To je takva žena kakva se ne viđa, to je prava žena, pogledajte samo tu ženu. Takve su reči govorili i svi su plakali. Te večeri ću se sećati celog svog života. Ostala sam kod njih kao bolničarka. Išla sam s njima u izvidnicu. Tuče minobacač, vidim: muž je pao. Mislim: ubijen je ili je ranjen. Trčim tamo, minobacač tuče, a komandir viče: – Kuda ćeš, luda ženo? Idi puzeći, živ je... Negde kod Dnjepra noću, pri svetlosti meseca, uručili su mi Orden crvene zastave. Posle su mi govorili da su me predložili za Orden crvene zvezde, ali ja ga nisam htela. Muž mi je bio ranjen, teško. Zajedno smo bežali, zajedno hodali kroz takvu močvaru, zajedno smo puzali. Mitraljez je tukao zdesna, a mi smo levom stranom puzali po blatu i mitraljez ga je ranio u bedro na levoj strani. Ranili su ga razornim metkom i čik probaj da zaviješ ranu, to je debelo meso. Sve se raznelo, i blato i zemlja, svuda unaokolo... A mi smo se izvlačili iz obruča. Nemaš kud da izvezeš ranjenike, nemam nikakvih lekova. Jedina je nada da ćemo se probiti. Kada smo se probili, muža sam evakuisala do bolnice. Dok sam ga dovezla, dobio je krvnu infekciju. A bila je Nova godina. On umire... Bio je mnogo puta odlikovan, skupila sam sve njegovo ordenje i stavila pored njega. Baš je bila vizita, a on spava. Doktor priđe

i kaže mi: – Idite. Treba da odete odavde. On je već mrtav. Odgovorim mu: – Tiho, još je živ. Muž u tom trenutku otvori oči i kaže: – Zašto je plafon poplaveo? Pogledam: – Nije, Vasja, nije plav, beo je. – A njemu se učinilo da je plav. Sused mu govori: – Fedosenko, ako preživiš, svoju ženu treba na rukama da nosiš. – I nosiću je – složio se. Ne znam, sigurno je predosećao da umire, jer mi je uzeo ruku i poljubio je. – Ljubočka, tako mi je žao, svima je Nova godina, a ti i ja smo ovde... Ali ne žali, imaćemo još mnogo Novih godina... I kad mu je ostalo još nekoliko časova života, trebalo je da mu se menja posteljina... Promenila sam mu posteljinu, previla nogu, trebalo je da ga malo podignem, muškarac je, težak, pridigla sam ga samo malo i osetila da je gotovo, još minut-dva i više ga neće biti... Želela sam i ja da umrem... Ali nosila sam pod srcem naše dete i samo me je to zadržalo... Muža sam sahranila prvog januara, a posle trideset osam dana rodila sam Vasju, on je četrdeset četvrto godište, ima svoju decu. Muž se zvao Vasilije, sin Vasilije Vasiljevič, a unuk Vasja... Vasilok...“ Ljubov Forninična Fedosenko, redov, sanitarka „Gledala sam... Svakog dana... Nisam mogla da se smirim. Mlad, lep muškarac umire... Poželela sam da ga... da ga bar poljubim. Da uradim za njega nešto kao žena, ako već ne mogu ništa kao lekar. Da mu se bar nasmejem. Da ga pomilujem. Da ga uzmem za ruku... Mnogo godina posle rata, jedan čovek mi je priznao da se seća mog osmeha kad sam bila mlada i da mu liči na osmeh njegovog malog unuka. To je nešto najdraže u njegovom životu. A za mene je on bio ranjenik kao svaki drugi, nisam ga čak ni zapamtila. Kazao mi je da ga je taj osmeh vratio u život, sa onoga sveta... Ženski osmeh... Kada mi je to govorio, pocrvenela sam kao devojka. Ljudi ne govore često jedno drugom takve iskrene reči, ali kada se mi sećamo rata, tada smo iskreniji nego ikad...“ Vera Vladimirovna Ševaldiševa, stariji vodnik, hirurg

„Na Prvi beloruski front stiglo je nas dvadeset sedam devojaka. Muškarci su nas gledali sa oduševljenjem: ‘Ni pralje, ni telefonistkinje, već devojke snajperistkinje. Prvi put vidimo takve devojke. Kakve devojke!’ Stariji vodnik je u našu čast ispevao stihove. Smisao je bio: da devojke ostanu nežne, kao ruže, da rat ne iskvari njihove duše. Kad smo odlazile na front, svaka od nas se zaklela: nikakvih romansi tamo neće biti. Sve će biti posle rata, ako preživimo... A do rata nismo uspele ni da se poljubimo. Mi smo strože gledale na te stvari nego današnja omladina. Poljubiti se za nas je značilo zavoleti za ceo život. Ali dođe rat! U ratu je ljubav bila zabranjena, ako je komanda saznala, po pravilu bi jednog od zaljubljenih prebacivali u drugu četu, jednostavno su ih rastavljali. Mi smo ljubav čuvale. Nismo se držale svojih dečjih zakletvi... Volele smo... Mislim da ne bih izdržala da se nisam zaljubila u ratu. Ljubav me je spasla...“ Sofija M. Krigelj, stariji vodnik, snajperistkinja „Trudile smo se da prepravimo uniformu strogo po svojoj figuri, često smo je prale, peglale. Želele smo da izgledamo uredno. To smo uglavnom radile noću, i veš smo sušile samo noću, stidele smo se preko dana da širimo veš, a i stariji vodnik bi nas grdio. Bile smo mlade i naravno da smo htele da volimo i da budemo voljene. Žena ne može da je neko ne zapazi. Ali ljubav kao da je bila zabranjena, i mi smo je skrivali i čuvali kao nešto sveto, uzvišeno.“ Nona Aleksandrovna Smirnova, redov, artiljerac

O ČUDNOJ TIŠINI PRED NEBOM I IZGUBLJENOM PRSTENU „Iz Kazanja sam otišla na front kao devojka od devetnaest godina. A posle pola godine sam pisala mami da misle da imam dvadeset pet, dvadeset sedam godina. Svaki dan – strah, užas. Lete krhotine granata, čini ti se da ti deru kožu. I ljudi umiru. Umiru svakog dana, svakog časa. Imaš utisak – svakog minuta. Nismo imali dovoljno čaršava da ih pokrijemo. U donjem rublju smo ih slagali. Strašna tišina je vladala u sobama. Takvu tišinu nigde nisam osetila. I govorila sam sebi da nijednu ljubavnu izjavu u tom paklu ne mogu da čujem. Ne mogu da poverujem u nju. Koliko je trajao rat, a ne mogu da se setim nijedne pesme. ‘Zemljanke’ se ne sećam... Sećam se samo da, kad sam odlazila iz

kuće na front, kod nas su u vrtu cvetale višnje. Idem i okrećem se: ‘Možda poslednji put vidim višnje u cvatu?’ Posle sam, naravno, viđala usput voćnjake. Cvetali su iako je bio rat... U školi sam bila vesela i stalno se smejala, a tamo sam postala ozbiljna i mislila sam: ‘Nije valjda da se više nikada neću osmehnuti?’ Kad bih videla da je neka devojka čupala obrve ili karminisala usne, bila sam zbunjena. To sam kategorički odbijala: kako je moguće, kako ona hoće da se nekome sviđa u ovakvo vreme? Starije devojke su govorile da, kada bi, na primer, sve gorelo, svejedno bi postojala ljubav. Nisam se slagala s tim. Okolo su ranjenici, stenjanje... Mrtvi imaju tako žutozelena lica. Kako onda možeš da misliš na radost? Na svoju sreću? A kose su nam tako brzo sedele. Nisam htela da mešam ljubav sa svim tim. Činilo mi se da će tu ljubav nestati u trenu. Kakva može biti ljubav bez lepote? Završiće se rat, doći će lep život. I ljubav. Eto, tako sam se osećala. Moglo se poginuti svakog trenutka. Ne samo danju nego i noću. Pucnjava nije prestajala ni za tren. Mogu da poginem, a onaj ko me je zavoleo patiće. I toga mi je bilo žao. Moj sadašnji muž mi se mnogo udvarao, a ja sam mu govorila: ‘Ne, ne, završiće se rat, jedino tada možemo da govorimo o tome.’ Nikada neću zaboraviti kako se jednom vratio iz bitke i pitao: ‘Imaš li ti neku jaknicu? Obuci je, molim te. Da vidim kakva si u jaknici.’ A ja ništa nisam imala osim vojničke bluze. Svojoj drugarici sam govorila: ‘Nije ti poklonio ni cveće, nije ti se udvarao... I odjednom – udaja. Zar je to ljubav?’ Nisam razumela njena osećanja... Rat se završio i mi smo gledali jedno u drugo i nismo verovali da se rat završio, da smo ostali živi, da smo se ponovo sreli. Da ćemo voleti... Jer smo to zaboravili, nismo umeli. Stignem kući i pođem s mamom da mi sašiju haljinu. Kad sam došla na red, pitaju me: – Kakav ćeš model? – Ne znam... – Kako ste to došli u salon a ne znate kakvu haljinu hoćete? – Ne znam... Jer za pet godina nisam videla nijednu haljinu. Čak sam zaboravila i kako se haljina šije. Kupila sam cipele na štiklu, prošla po sobi i skinula ih. Stavila sam ih u ćošak i pomislila: ‘Nikada neću naučiti da u njima hodam...“ Marija Selivestrovna Božok, vojna medicinska sestra – I ti ljudi u bolnici su bili srećni. Bili su srećni jer su ostali živi.

Dvadesetogodišnji poručnik je preživeo, ali nije imao jednu nogu. Ali tada, usred sveopšte nesreće, činilo se da je to sreća, vratio se živ, samo nema jednu nogu. Najvažnije je da je živ. Imaće i ljubav, imaće i ženu, i sve će imati... danas je ostati bez jedne noge – užas, a onda, oni su skakutali na jednoj nozi, pušili, smejali se. On je heroj! Šta ćeš više? A možda mi nismo shvatali jer smo bili mladi. Ne, ipak se smatralo: čak i da je bez ruku ili nogu, biće on nekome drag jer je svoj život davao za drugog. – Jeste li se zaljubljivali u ratu? – Naravno, bili smo tako mladi. Čim su stizali novi ranjenici, obavezno bismo se u nekog zaljubile. Moja drugarica se zaljubila u jednog poručnika, bio je sav izranavljen. Pokazala mi ga je – to je taj! I ja sam, naravno, odlučila da se isto tako u njega zaljubim. Kada su ga odvozili, zamolio me je da mu dam svoju fotografiju. Imala sam samo jednu, slikali smo se negde na stanici. Krenem da mu dam tu fotografiju, a onda pomislim: pa to nije ljubav, a ja mu poklanjam sliku. I njega već odnose, ja mu pružim ruku, ali u pesnici stegnuta fotografija, i nisam se usudila da mu je dam. To je cela ljubavna priča... Zatim, sećam se, Pavlik je takođe bio poručnik. Imao je jake bolove i ja mu stavim čokoladu pod dušek. I kad smo se sreli posle rata, tek posle dvadeset godina, on počne da zahvaljuje mojoj drugarici Ljilji Drozdovoj za tu čokoladu. Ljilja pita: „Kakva čokolada?“ Onda ja priznam da sam to bila ja... i on me poljubi... Posle dvadeset godina me je poljubio... Svetlana Nikolajevna Ljubič, bolničarka „Jednom, posle borbe... U velikoj evakuacionoj bolnici, priđe mi glavni lekar i kaže: ‘Tu, u posebnoj sobi, leži teško ranjeni tenkista. On gotovo ni na šta ne reaguje, možda će mu pomoći vaša pesma...’ Odem u sobu. Dok sam živa, nikada neću zaboraviti tog čoveka koji je nekim čudom ispuzao iz zapaljenog tenka i imao opekotine po celom telu. Ležao je nepokretno, savijen na krevetu, crnog lica bez očiju. Grlo mi se osušilo i steglo i nekoliko minuta nisam mogla da dođem k sebi. Onda sam počela tiho da pevušim... I vidim da se ranjenikovo lice pokrenulo... Nešto je prošaputao. Nagla sam se i čula: ‘Pevajte još...’ Pevala sam mu još i još, otpevala ceo svoj repertoar dok glavni lekar nije rekao: ‘Čini mi se da je zaspao...“ Lilija P. Aleksandrovska, umetnica

„Kod nas su bili komandant bataljona i medicinska sestra. Venčali su se. Kakva je mogla da bude svadba u tim uslovima? Ali oni su se voleli. On je išao u borbu, i

ona je jurila s njim. Govorila je da neće sebi oprostiti ako on pogine daleko od njenih očiju, ako ne vidi njegovu smrt. ‘Neka nas ubiju zajedno, jednom granatom.’ Hteli su ili da zajedno umru ili da zajedno žive. On je bio teško ranjen, njega šalju u pozadinu, a ona je ostala trudna. On joj daje pismo: ‘Idi mojim roditeljima. Bilo šta da se sa mnom dogodi, ti si moja žena. I rodićeš mi sina ili ćerku...’ Eto, to sam zapamtila, pamtim samo ono lepo. Ne kažem da nije bilo i onog drugog. Dug je bio rat i mnogo nas je bilo tamo. Ali ja se bolje sećam onog svetlog, čistog. Sećam se, tek što sam se javila u rat, još smo radili u bolnici, a u moju drugaricu se zaljubio jedan oficir. Kako smo joj zavidele! Kako smo zavidele njihovoj ljubavi! On se oporavio i otišao na front. Ona ga je čekala. I on joj se vratio posle rata, vratio se bez ruke... Naravno da je tamo, u ratu, ljubav bila drukčija. Svako je znao da možeš voleti u ovom trenutku, a već u sledećem tog čoveka može više da ne bude među živima. Kada volimo u mirno vreme, ne gledamo na ljubav na taj način. U našoj ljubavi nije bilo danas, sutra... Ako smo voleli, voleli smo. U svakom slučaju, neiskrenosti nije moglo biti, jer se vrlo često naša ljubav završavala drvenom zvezdom na grobu. I, zamislite, muškarci su najčešće pokazivali ženi svoju bolju stranu. Oni su rizikovali, žrtvovali su se. I videli su ne samo našu ženstvenost već i sposobnost za samožrtvovanje. Čak mislim, to mogu da kažem za sebe, da su, bez obzira na sve užase, tamo u ratu mnogi od nas doživeli najviše uzlete duše. I to je isto tako prirodno, jer je svaki dan pred tebe bio stavljen izbor: život ili smrt. Tamo je čovek svaki dan sebe proveravao. Ako je bio lep, bio je na takav način da su to svi videli, ako je bio kukavica i ništavilo – to su takođe svi videli. Teško to može da razume neko ko nije bio u ratu. Vratila sam se s fronta i ništa nisam imala: na meni uniforma, šinjel, i to je bilo sve. Trebalo je s tim otpočeti novi život. Kao da sam opet u ratu – stalno si u šinjelu, kao što se kaže, šinjelom i krevet pokrivaš. Razne primedbe su bile... Imala sam skoro četrdeset godina, a obrazi mi crvene... Kad se muškarac vraća s fronta, on je heroj! Mladoženja! Prilika! A ako je devojka, odmah je iskosa gledaju: ‘Znamo šta ste tamo radile!’ I cela porodica raspravlja treba li se njome oženiti. Iskreno, mi smo krile, nismo htele da govorimo da smo bile u ratu. Htele smo da ponovo budemo obične devojke. Neveste...“ Nina Vasiljevna Iljinska, stariji vodnik, medicinska sestra „Dan pobede...

Mi, veterani, sastajemo se svake godine. I ja jednom izlazim iz hotela, a devojke mi kažu: – Lilja, gde si bila? Tako smo se isplakale. Ispostavilo se da im je prišao jedan muškarac, Kazahstanac, i upitao: – Devojke, odakle ste? Iz koje bolnice? One mu odgovore: – A koga tražite? – Svake godine dolazim ovamo i tražim jednu sestru. Ona mi je spasla život i zaljubio sam se u nju. Hoću da je nađem. Moje devojke se smeju: – Kakvu to sestricu tražite, ona je već baka. Kosa joj je sva bela od sedih vlasi... – Nije... – Jeste li oženjeni, imate li dece? – Imam i unuke, i decu, i ženu. Dušu sam izgubio za njom... Devojke mi to govore i mi se prisećamo: da nije to moj Kazahstanac? ... Dovezli mladog Kazahstanca. Bio je sasvim mlad. Operisali smo ga. Imao je sedam ili osam rana na crevima. Nije bilo nade. I, dok je ležao tako bespomoćan, odmah sam ga zapazila. I kad god sam imala slobodan trenutak, dotrčim do njega: ‘Kako je?’ Sama mu dam intravenoznu infuziju, izmerim temperaturu i on se nekako izvuče, krene da se oporavlja. A mi nismo ranjenike dugo zadržavali, bili smo na prvoj liniji fronta. Ukažemo pomoć i šaljemo ih dalje. I dođe trenutak da i njega odvezu. On leži na nosilima, kažu mi da me zove. – Sestro, dođite kod mene. – Šta je bilo? Šta hoćeš? Kod tebe je sve u redu. Voze te u pozadinu. Sve će biti dobro. Smatraj da si preživeo. On moli: – Molim vas, ja sam sin jedinac. Spasli ste mi život... – daje mi na poklon jedan prstenčić, tako mali. A ja nisam nosila prstenje, nisam volela, ne znam zašto. I odbijem: – Ne mogu, ne mogu. Bolje ga odnesi mami. On moli. Došli drugi ranjenici, pomažu mu: – Pa uzmi, daje ti od čistog srca.

– Ne mogu, shvatite, to je bila moja dužnost... Ali nagovore me. Istina, taj sam prstenčić posle izgubila. Bio mi je velik, jednom sam zaspala, kola su trucnula i on je negde ispao. Bilo mi je strašno žao.“ – Jeste li kasnije našli tog čoveka? – Nikada se nismo sreli. Ne znam je li to bio on. Ceo dan smo ga sve zajedno tražile. I stalno mi dolazi u sećanje. Sećam se onog lepog... A i uvreda se sećam... Nekada su uvredljivo, do boli, govorili o ženama koje su bile u ratu... ... Četrdeset šeste sam se vratila kući. Pitaju me: ‘Hoćeš li ići u uniformi ili u građanskoj odeći?’ U vojničkoj, naravno. Nije mi padalo na pamet da je skidam. Pođem uveče u Dom oficira na igranku. I sad ćete čuti kako su se ophodili prema ženama iz rata. Obukla sam haljinu, cipele, a šinjel i čizme ostavim u garderobi. Prilazi mi jedan vojnik i zove na ples. Kapetan. – Vi sigurno niste odavde – kaže. – Veoma ste inteligentna devojka. I celo veče se nije odvajao od mene. Kad se završila igranka, kaže mi: – Dajte mi vaš broj od garderobe. I pođe ispred mene, a oni mu daju šinjel, čizme. – Nije to moje! Ja priđem: – Moje je. – Ali niste mi rekli da ste bili u ratu. – Pa niste me ni pitali. I on ostane zbunjen, ne može da me pogleda. A sam tek što je stigao iz rata. – Šta vas je tako začudilo? – Ne mogu da zamislim da ste vi bili u vojsci. Razumete, devojka s fronta... – Začudili ste se što sam sama? Bez muža i što nisam trudna? I nisam mu dala da me otprati. I uvek sam se ponosila time što sam bila u ratu. Što sam branila domovinu...“ Lilija Mihajlovna Butko, kirurška medicinska sestra „Moj prvi poljubac...

Mlađi poručnik Nikolaj Belohvostik... Vidite kako sam pocrvenela, a već sam baka. A onda sam bila u mladim godinama... Mislila sam... Bila sam ubeđena... da neću nikome priznati, čak ni prijateljici, da sam zaljubljena u njega. Do ušiju. Moja prva ljubav... Možda i jedina? Ko zna... Mislila sam da niko u četi ne naslućuje. Niko mi se ranije nije tako dopadao! Ako mi se i dopadao, nije tako. A on... Išla sam i stalno mislila na njega, svakog trenutka. Pa šta... To je bila prava ljubav. Osetila sam. Svi znaci... Oh, gledajte kako sam pocrvenela... Sahranjivali smo ga... Ležao je na platnu šatorskog krila, tek što je bio ubijen. Nemci pucaju oko nas. Trebalo je brzo sahranjivati... Odmah sada... Pronašli smo stare breze, izabrali smo onu koja je stajala najdalje od starog hrasta. Najveću. Pored nje... Trudila sam se da zapamtim, kad se posle vratim, da nađem to mesto. Tu se završava selo, tu počinje račvanje druma... Ali kako da zapamtim? Kako da zapamtim kad već jedna breza gori na naše oči... Kako? Krenuli smo da se opraštamo s njim... Kažu mi: ‘Ti ćeš prva!’ Srce mi je zaigralo, shvatila sam... Šta... Izgleda da svi znaju za moju ljubav. Svi znaju... Udarila mi je u glavu misao: možda je i on znao? Evo... On leži... Sad će ga spustiti u zemlju... Da ga zatrpaju. Da naspu peskom... Ali strašno sam se obradovala toj misli da je, možda, i on znao. Možda sam se i ja njemu dopadala? Kao da je živ i da će mi sada nešto odgovoriti... Setila sam se kako mi je za Novu godinu poklonio nemačku čokoladu. Mesec dana je nisam jela, nosila sam je u džepu. Celog života se toga sećam... Tog trenutka... Lete bombe... On... Leži na šatorskom krilu... Taj trenutak... A ja se radujem... Stojim i smeškam se za sebe. Nisam normalna. Radujem se što je on, možda, znao za moju ljubav... Prišla sam i poljubila ga. Nikada pre toga nisam poljubila muškarca... To mi je bio prvi...“ Ljubov Mihajlovna Grozd, sanitarni instruktor

O SAMOĆI METKA I ČOVEKA „Moja priča je posebna... Teše me molitve. Molim se za svoju devojčicu... Sećam se jedne mamine izreke. Volela je da kaže: ‘Metak je – luda, sudbina je – zlotvorka.’ To je govorila za svaku nesreću. Metak je sam, i čovek je sam, metak leti kud hoće, a sudbina vrti čoveka kako hoće. Tamo-amo, tamo-amo. Čovek je pero, vrapčje pero. Nikada nećeš saznati šta te čeka u budućnosti. Nama nije dato... Nije dozvoljeno da se pronikne u tajnu. Meni je Ciganka gatala kad smo se vraćali iz rata. Došla je na stanicu, pozvala me u stranu... Obećala mi je veliku ljubav... Imala sam nemački sat, skinula sam ga s ruke i dala joj za tu veliku

ljubav. Poverovala sam joj. A sada ne mogu da isplačem tu svoju ljubav... U rat sam išla vesela. Kao sve komsomolke. Sa svima. Putovali smo u teretnim vagonima, na njima je bilo napisano crnim mazutom: ‘Četrdeset ljudi – osam konja’. A nas se nabilo sto. Postala sam snajperista. A mogla sam da budem i vezista, to je korisna profesija, i vojnička, i mirna. Ženska. Ali kazali su da treba pucati. I pucala sam. Dobro sam pucala. Imam dva Ordena slave, četiri medalje. Za tri godine rata. Povikali su – pobeda! Proglasili su – pobeda! Sećam se svog prvog osećanja – radosti. I odmah, istog trenutka – strah! Panika! Panika! Kako dalje živeti? Tata je poginuo kod Staljingrada. Dva starija brata su nestala bez traga, početkom rata. Ostale smo mama i ja. Dve žene. Kako ćemo živeti? Sve naše devojke su se zamislile... Skupimo se uveče u zemunici... I pričamo o tome da život sada tek počinje. Osećamo i radost i strah. Ranije smo se bojale smrti, a sada života... Jednako je bilo strašno. Zaista! Pričamo, pričamo, a onda sedimo i ćutimo. Hoćemo li se udati ili nećemo? Iz ljubavi, ili ne iz ljubavi? Gatale smo pomoću kamilice... Venčiće smo bacale u reku, potapale sveće... Sećam se, u jednom selu su nam pokazali gde živi veštica. Sve smo pojurile kod nje, čak i nekoliko oficira. Ona je gatala na vodi. I gledala nam u ruke. Drugi put smo kod jednog verglaša dodirivali karte. Meni su ispadale srećne karte... A gde je sada ona, ta moja sreća? Kako nas je dočekala Domovina? Ne mogu bez plača... Prošlo je četrdeset godina, a meni još gore obrazi. Muškarci su ćutali, a žene... Vikale su nam: ‘Znamo šta ste tamo radile! Zavodile naše muškarce. Frontovske drolje... Kučke vojničke...’ Vređale su nas svakojako... Ruski rečnik je bogat... Prati me mladić sa igranke, meni odjednom postane loše, srce mi drhti. Idem, idem i sednem u smet snega. ‘Šta ti je?’ ‘Ma ništa, mnogo sam igrala...’ Trebalo je da učim da budem nežna. Da budem slaba i krhka, a na nogama – čizme broj četrdeset. Bilo mi je neprirodno da me neko zagrli. Navikla sam da sama za sebe odgovaram. Čekala sam nežne reči, ali ih nisam razumevala. Bile su mi kao dečja igra. Na frontu, među muškarcima, slušala sam uglavnom tvrde ruske psovke. Na to sam navikla. Prijateljica me je podučavala, radila je u biblioteci: ‘Čitaj pesme. Čitaj Jesenjina.’ Ubrzo sam se udala. Posle godinu dana. Za našeg inženjera u fabrici. Maštala sam o ljubavi. Želela sam dom i porodicu. Da u kući miriše na malu decu. Prve pelene sam njušila, njušila, nije mi bilo dosta. Mirisi sreće... Ženske sreće... U ratu nema ženskih mirisa, svi su muški. Rat miriše na muško.

Imam dvoje dece... Dečaka i devojčicu. Prvi je bio dečak. Dobar, pametan dečko. Završio je fakultet. Arhitekta. A devojčica... Moja devojčica... Počela je da hoda u petoj godini, prvu reč, mama’, izgovorila je u sedmoj. Ona do danas ne kaže mama’, već ‘mumo’, ne ‘tata’, već ‘tuto’. Ona je... I sad mi se čini da je to nepravda. Nekakva greška. Ona je u ludnici... Četrdeset godina je tamo. Otkad sam otišla u penziju, idem kod nje svaki dan. Moj greh... Već mnogo godina, prvog septembra joj kupujem nov bukvar. Zajedno čitamo bukvar, po cele dane. Ponekad, kad se vraćam od nje kući, čini mi se da sam i ja zaboravila da čitam i pišem. Da razgovaram. I ništa mi to ne znači. Šta će mi to? Kažnjena sam... Za šta? Možda za to što sam ubijala? Tako mislim... U starosti je mnogo vremena... Mislim i mislim... Ujutru klečim, gledam u prozor. I molim Boga... Molim ga za sve... Na muža se ne ljutim, odavno sam mu oprostila. Kad sam rodila devojčicu... Gledao nas je neko vreme... I otišao. Otišao je s prebacivanjima: ‘Zar normalna žena ide u rat? Da nauči da puca? Zato nisi ni sposobna da rodiš normalno dete.’ I za njega se molim... A možda je on u pravu? I tako pomislim... Moj greh... Volela sam Domovinu najviše na svetu. Volela sam je... Kome sad to mogu da ispričam? Svojoj devojčici... Jedino njoj... Pričam joj o ratu, a ona misli da joj pričam bajke. Dečje bajke. Strašne dečje bajke... Nemojte da pišete prezime. Ne treba...“ Klaudija S-va, snajperista

„O IZMRVLJENOM KROMPIRU...“ Bio je još jedan rat... U tom ratu niko nije beležio na mapi gde je neutralna linija, a gde počinje linija fronta. Tamo niko nije mogao da prebroji sve vojnike. Naoružane jedinice... Tu nije bilo predaha ni opštih napada, mnogi su ratovali sami. Umirali sami. Nije se borila armija – divizije, bataljoni, čete, već narod – partizani i ilegalci: muškarci, starci, žene, deca. Ono što je Lav Tolstoj nazvao „dubinom narodnog rata“ i „skrivenom toplinom patriotizma“, a Hitler se (posle Napoleona) žalio svojim generalima: „Rusija ne ratuje po pravilima.“ „Ne ratuje po pravilima“ znači – spaljena pšenica koja je pripremljena za izvoz u Nemačku; leci sa obaveštenjima Sovjetskog biroa za informacije u centru okupiranog grada; drski partizanski napadi na utvrđene garnizone; noćni napadi na neprijateljske ešalone koji idu na front... To su na stotine velikih i malih podviga poznatih i nepoznatih heroja ilegalne i partizanske borbe. Ali zamislimo realije takve borbe. Šta je, na primer, ilegalni rad? To nije rad od napada do napada, već neprestani osećaj opasnosti, odsustvo lične sigurnosti tokom niza godina. Nije bilo najstrašnije umreti u tom ratu. Strašnije je drugo... Zamislimo vojnika na frontu, okruženog njegovom porodicom – deca, žena, stari roditelji. Svakog trenutka treba biti spreman i njih prineti kao žrtvu... Za hrabrost, kao ni za izdaju, tamo često nije bilo svedoka. „U našim selima, na Dan pobede se ne raduju, već plaču. Mnogo plaču. Tuguju... Bilo je tako strašno... Sve bližnje sam sahranila, u ratu sam sahranila dušu.“ V. G. Androsik, ilegalna, radnica

Počinju da pričaju tiho, a na kraju gotovo sve viču. „Ja sam – očevidac... Ispričaću o komandiru našeg partizanskog odreda... Ne treba da navodim prezime jer su još živi njegovi bližnji. Biće im teško da čitaju... Vezisti su javili u odred: komandirovu porodicu je uhvatio Gestapo – ženu, dve male ćerke i staru majku. Svuda su polepljene objave, na pijaci dele letke: ako se komandir ne preda, porodicu će mu. obesiti. Rok je – dva dana. Policajci

su išli po selima i sprovodili agitaciju među ljudima: crveni komesari ne žale čak ni vlastitu decu. Oni su – čudovišta. Za njih ništa nije sveto. Bacali su letke iz aviona, iznad šume... Komandir je hteo da se preda, hteo je da puca u sebe. Nisu ga ostavljali samog za sve to vreme. Pratili su ga. Mogao je da se ubije... Povezali su se s Moskvom. Prijavili slučaj. Dobili su instrukciju... Tog dana su u odredu zakazali partijski sastanak. Na njemu je bilo odlučeno: ne nasedati na nemačku provokaciju. Kao komunista, komandir se potčinio partijskoj disciplini. Posle dva dana, poslali su izvidnicu u grad. Oni su doneli strašnu vest: celu porodicu su obesili. U prvoj bici, komandir je poginuo... Nekako je čudno poginuo. Slučajno. Mislim da je hteo da umre... Suze mi naviru umesto reči... Kako da ubedim samu sebe da treba govoriti? Kako da poverujem u to... Ljudi hoće mirno i lepo da žive, a ne da slušaju mene i da pate...“ V. Korotajeva, partizanka I ja sebe ubeđujem da treba ići dalje...

O KORPI S MINOM I PLIŠANOM IGRAČKOM „Ispunila sam zadatak... I nisam mogla da ostanem u selu, otišla sam u odred. Majku je posle nekoliko dana uhvatio Gestapo. Brat je uspeo da pobegne, a majku su zatvorili. Tamo su je mučili, ispitivali gde joj je ćerka. Dve godine je bila tamo. Dve godine su je fašisti s drugim našim ženama vodili ispred sebe kad su išli na svoje operacije: plašili su se partizanskih mina i uvek su gonili ispred sebe seosko stanovništvo. Kada je bilo mina, ti ljudi bi ginuli, a vojnici bi ostajali živi. Živi štit... Dve godine su oni tako vodili moju majku... Više puta se događalo: sedimo u zasedi i odjednom vidimo: idu žene, a fašisti iza njih. Kad priđu bliže, vidiš da je tamo tvoja majka. I najstrašnije je što očekuješ da će tada komandir dati naredbu da se puca. Svi sa strahom očekuju te komande, jedan šapuće: ‘Eno moje majke’, drugi: ‘A eno moje sestrice’, a neko ugleda svoje dete... Moja mama je uvek imala belu maramu. Bila je visoka, nju su odmah prvu prepoznavali. Kad sama ne mogu da je vidim, kažu mi: ‘Ide tvoja mama...’ Kad izdaju komandu da pucaš – ti pucaš. Ne znaš ni sam gde pucaš, u glavi ti je samo jedno: da ne ispustim iz vida belu maramu – je li živa, nije li pala? Svi se razbeže, popadaju, ne znaš je li ti živa mama ili nije. I dva i više dana ideš van

sebe, dok vezisti ne dođu iz sela i ne kažu da je živa. Ponovo možeš da živiš. I tako do sledećeg puta. Sad mi se čini da to ne bih podnela, a onda sam mogla možda zato što sam bila mlada, ili su prilike bile takve da su te terale da se držiš. Mislim da su pre bile takve prilike... I dan-danas mi je u ušima krik deteta koje leti u bunar. Jeste li čuli nekada takvo nešto? Ne biste mogli to da slušate, ne biste izdržali. Dete leti i viče, viče kao odnekud ispod zemlje, sa onog sveta. To nije dečji krik, nije ni čovečji, već nekakav zagrobni. I, kad posle toga ideš na zadatak, duša te samo jedno moli: da ih što pre ubiješ, da ih uništiš najžešće što možeš. Kada sam videla zarobljene fašiste, htela sam da nasrnem na svakog. Ne bih ga ubila, to je suviše laka smrt. Ne bih ga oružjem, ne bih puškom... Oni su radili s ljudima strašne stvari, nenormalne. To danas ne možete da shvatite. Ali to biste isto osećali kad biste videli da pred vašim očima raspaljuju veliku vatru nasred sela i bacaju u nju staru učiteljicu, koja vas je nekada učila. Ili kad iseku na komade mladog dečaka. Testerom. A sve su to bili ljudi koje sam poznavala. Ili otac tvoje drugarice, ili neko s kim si išla u školu. A najteže je doći u odred i reći: Saša, ili Mašo, tvoju majku ili tvog oca su streljali, ili zapalili, ili dali da ih rastrgnu psi. To je bilo najstrašnije. Sve se moglo preživeti, samo ne to. Čak sam ponekad imala osećaj da je lakše bilo preživeti smrt svojih bližnjih nego doći u odred i saopštiti drugu da mu je stradala porodica... A bili smo mladi i tako je mnogo za nas značila majka, sestra, želeli smo da ih vidimo. Razmišljali smo, govorili smo da ćemo doći, da ćemo se sresti, da ćemo živeti novi život, da ne uznemiravamo svoje majke... Pred samim povlačenjem, to je bilo već četrdeset treće, fašisti su streljali moju majku... A mama mi je bila takva, ona nas je ovako blagoslovila: – Idite, deco, vi treba da živite. Bolje je tako nego umirati bez borbe... Nije govorila reči da treba ubijati neprijatelja, govorila je druge, jednostavne ženske reči, da ih treba oterati da bismo mi mirno živeli i učili, najviše je želela da učimo. Žene koje su s njom bile u ćeliji pričale su da je svaki put, kad bi odlazila, govorila: – Ženice, molim vas samo jedno: ako se ne vratim, pomozite mojoj deci! I kad sam se vratila iz rata, jedna od tih žena me je uzela u svoju porodicu mada je imala dvoje male dece. Kuću su nam fašisti zapalili, mlađi brat je poginuo u partizanima, mamu su streljali, otac je bio na frontu. Došao je iz rata ranjen, bolestan. Došao je čak do Berlina, ali posle nije dugo živeo, ubrzo je umro... Tako da sam od cele porodice ostala samo ja. Ta žena je i sama bila

siromašna i još je imala dvoje male dece. Ja rešila da odem, da nekud otputujem, a ona je plakala i nije me puštala. Kad sam saznala da su mi majku streljali, nisam mogla da se smirim. Nije me držalo mesto, htela sam da je pronađem... A njih su streljali i pobacali u veliki protivtenkovski rov, i to mesto poravnali džipovima... Pokazali su mi otprilike gde bi to moglo biti, na kom mestu je ona stajala... i potrčala sam da kopam i da razgrćem leševe. Poznala sam majku po prstenu na ruci... Kad sam je videla, kriknula sam i ničega se više nisam sećala. Neke žene su je izvukle, oprale vodom iz neke konzerve i sahranile. Ja tu konzervu i danas čuvam... Nekad noću ležim i mislim: majka je poginula zbog mene. Ne, ne zbog mene... Da ja nisam išla da se borim, da sam se plašila za svoje bližnje, i da su tako uradili i drugi, treći, peti, ne bi bilo ovo što je sada. Ali ne mogu da ne kažem da nisam videla to što sam videla... Ne mogu da kažem da nisam videla kako ide moja majka... i kako sam pucala u tu stranu odakle je ona išla. Ne možete da shvatite kako je nepodnošljivo s tim živeti. I što vreme dalje ide – sve je nepodnošljivije. Nekada noću začujem mladi glas ili smeh ispod prozora i trgnem se, učini mi se da je to dečji plač ili dečji krik. Onda se probudim i osetim da ne mogu da dišem, guši me miris izgorelog... Ne znate kako se oseća izgorelo ljudsko telo, naročito leti. Ja i danas – takav mi je posao – ako je negde požar i treba ići na lice mesta, ako kažu da je izgorela nečija farma, nikad ne idem, ne mogu... To me podseća... Taj miris... Kako ljudsko telo gori. I noću se probudim i čini mi se da je u vazduhu taj miris... Svuda... Ne mogu da ga izbacim iz sećanja... Posle rata sam se dugo plašila udaje. Bojala sam se da imam decu. A šta ako iznenada bukne rat i ja odem na front, šta će s njima biti? Sada sam zavolela da čitam knjige o životu posle smrti. Da vidim šta ima tamo. S kim ću se sresti? Želim i bojim se da se sretnem s mamom. Kad sam bila mlada, nisam se plašila, ali sad sam ostarila...“ Antonina Aleksejevna Kondrašova, partizanka, izviđač Bitoške partizanske brigade

„Trebalo je privići se da u tebi žive dva čoveka: jedan – spolja, koga svi znaju, i drugi, o kom je znalo samo nekoliko ljudi. To je prvi zakon ilegalnog rada – znati što je moguće manje. Nismo imali pozadinu. Svaka greška nas je mogla stajati života.“ A. P. Derevjankina, ilegalac

„Kada smo se uključile u borbu, upozoravali su nas da je opasno, da se može izgubiti život, da su male šanse da ostanemo žive. Ali mi nismo mislile o sebi. Ne samo duša – celo naše biće je bilo protiv tog neprijatelja. Moj prvi utisak, kad sam ugledala Nemca, bio je utisak udarca, celo telo te boli, svaka ćelija, šta će oni ovde? To treba osetiti, kako je sve bilo tuđe, kako se nije moglo prihvatiti. Posle nekoliko dana, ja nisam bila više ona stara. Bila sam drugi čovek. Mržnja nas je ophrvala. Bila je jača od straha za naše, od straha od vlastite smrti. Naravno da smo mislili o našim bližnjima. Ali izbora nije bilo. Fašisti ne smeju da ostanu na našoj zemlji. Kada je, na primer, bilo jasno da će me uhapsiti, otišla sam u partizanski odred. Otišla sam i ostavila sedamdesetpetogodišnju majku, i to samu. Dogovorile smo se da će se pretvarati da je slepa i gluva i da je neće dirati. Ja sam se samo tako tešila, mogli su i nju da uhapse. Ali pobedila je želja da nastavim borbu, da uništim neprijatelja. Zapamtila sam jedan detalj, možda će i vama biti zanimljivo. Sve što je bilo do odlaska u odred pamtim, svakog dana se sećam. A onoga u odredu se već manje sećam, tamo nas je bilo mnogo, bili smo zajedno. Sutradan po mom odlasku, fašisti su provalili u kuću. Mama se pretvarala da je slepa, da ne čuje, kako smo se bile dogovorile. Strašno su je tukli i ispitivali gde joj je ćerka. Mati je dugo bolovala posle toga...“ Jadviga Mihajlovna Savicka, ilegalka „Idem jednom stranom ulice, dva mlada fašista drugom. A ispred nas mala kuća i na prozoru dečak, imao je oko tri godine. I jedan fašista vadi pištolj i puca u tog dečaka. Šta mu je taj dečko učinio? A on je hteo da se pohvali kako dobro puca. Pred mojim očima su ubili trudnu ženu. Njeno detence neće videti sveta, nijedan minut neće proživeti, nijedan trenutak. Mržnja prema njima me je gušila. Noćima nisam mogla da spavam...“ Jelizaveta Petrovna Malahova, ilegalna radnica „Takva ću ostati do kraja... Takva kakva sam bila onda. Da, naivna, da, romantična. Do sedih vlasi... Jer – to sam ja! Moja prijateljica Katja Simakova bila je vezista. Imala je dve devojčice. Male, koliko su imale – po pet-šest godina. Vodila ih je za ruke, išla je po gradu i pamtila gde se nalazi kakva tehnika. Vikne na nju stražar, ona otvori usta i pravi se da je luda. I tako nekoliko godina... Mati je rizikovala i svoje ćerke. Kod nas je bila i Zažarska, imala je kćer Valeriju. Devojčici je bilo sedam

godina. Trebalo je minirati trpezariju. Odlučili smo da minu postavimo u peć, ali je trebalo neko da je unese. I mati je kazala de će minu uneti ćerka. Stavila je u korpicu minu, a odozgo par dečje odeće, plišanu igračku, dva pakovanja od po deset jaja i puter. I tako je ta devojčica donela minu u trpezariju. Kažu da je materinski instinkt jači od svega. Ali ideja je bila jača! I vera je bila jača! Mislim... čak sam ubeđena u to: da nije bilo takve mame, takve devojčice, i da nisu unele tu minu, mi ne bismo pobedili. Da, život je – divan! Ali postoje stvari koje su skuplje...“ Aleksandra Ivanovna Hramova, sekretar Antopoljskog ilegalnog rejonskog komiteta partije „Kod nas su, u odredu, bila braća Čimuki... Naleteli su u svom selu na zasedu. Saterali su ih u štalu i zapalili. Do kraja su se branili, dok su imali metaka... Onda su ih izvukli sasvim izgorele... Vozili su ih na kolicima i pokazivali, da neko prizna čiji su. Da ih neko izda... Celo selo je stajalo. Stajali su i njihovi otac i majka, niko nije ni glasa pustio. Kakvo je samo srce morala da ima ta majka da ne vrisne. Da se ne odazove. Ali, znala je, ako zaplače, spaliće celo selo. Neće ubiti samo nju. Ubiće ih sve. Za jednog ubijenog nemačkog vojnika, palili su selo. Znala je to... Za sve postoje nagrade, ali za to nijedna nije dovoljna, najveća Zvezda heroja mala je za tu majku... Za njeno ćutanje...“ Polina Kasperovič, partizanka „U partizane sam došla s mamom... Ona je u partizanima prala svima veš, svima kuvala. Čak je stajala i na straži. Nema nikakvih dokumenata o tome. Ni onda joj nisu trebala, nisu joj bila nužna ni kasnije, pomagala je kao i svaki sovjetski čovek. Jednom sam išla na zadatak, a majci su preneli da su me obesili. Kada sam se posle nekoliko dana vratila i kad me je ugledala, nekoliko sati nije mogla da prozbori ni reč. Oduzela joj se moć govora. I sve je to trebalo preživeti... A zar je tako veliki bol bio samo kod moje majke? Naišli smo na jednu ženu koja je bila bez svesti. Nije mogla da hoda, puzila je po drumu. Govorila je ono što je mislila: da je već mrtva. Osećala je da kroz nju teče krv, ali je mislila da to oseća na onom svetu. I kada smo je prodrmali, kada se malo osvestila, ispričala nam je da su je vodili na streljanje s petoro dece. Dok su je vodili prema staji, decu su streljali. Streljali su ih i pritom šenlučili... Ostao je poslednji dečak u njenom naručju. Fašista joj je kazao: odbaci ga, inače ću pucati. Ona ga je tako bacila da ga je sama ubila... Svoje dete... Da Nemac ne može da ga strelja... Govorila je da ne želi

da živi, da posle svega ne može da živi na ovom svetu, samo na onom... Ja nisam želela da ubijam, nisam se rodila da bih ubijala. Htela sam da postanem učiteljica. A oni su došli u našu zemlju da ubijaju, da pale. Videla sam kako pale selo... Nisam mogla da viknem, nisam mogla glasno da plačem: išli smo u izvidnicu i došli smo u to selo. Mogla sam samo da grizem sopstvene ruke, i sada imam ožiljke, grizla sam do krvi. Do mesa. Sećam se kako su vrištali ljudi... zavijale krave... kričale kokoške... Činilo mi se da svi viču ljudskim glasovima... sva živa bića... To ne govorim ja, to moja velika tuga govori...“ Valentina Mihajlovna Iljkevič, partizanka, vezista „Znali smo... Svi smo znali da moramo da pobedimo... Ljudi su govorili da smo oca ostavili, da je on imao zadatak od rejonskog komiteta partije. Niko ga nije ostavio, nije on imao nikakav zadatak. Sami smo rešili da se borimo. Ne sećam se da je u mojoj porodici nastala panika. Bila je velika tuga, ali panike nije bilo, svi su verovali da će pobeda biti naša. Prvog dana, kad su Nemci ušli u naše selo, otac je uveče svirao na violini ‘Internacionalu’. Hteo je da uradi nešto takvo. Nekakav protest...“ Valentina Pavlovna Kožemjakina, partizanka „Kako da zaboravim... Ranjenici su kašikama jeli so... U stroju ih prozovu, borac izlazi i pada s puškom od slabosti. Od gladi. Narod nam je pomagao. Da nam nije pomagao, partizanski pokret ne bi postojao. Narod je ratovao s nama. Nekada u suzama, ali je davao sve što je imao. – Deco, deco, zajedno ćemo tugovati, čekati pobedu. Poslednju mrvicu krompira će sipati, hleba će dati. U šumu su nam donosili sakupljeno u vreće. Jedan seljak je govorio: ‘Ja ću dati toliko, ovaj – toliko.’ ‘A ti, Ivane?’ ‘A ti, Marija?’ ‘Koliko svi, toliko ću i ja, iako imam decu.’ Često plaču, i mi plačemo s njima. Šta bismo mi bez stanovništva? Cela vojska je u šumi, ali bez njih bismo svi izginuli, oni su sejali, orali, obilazili našu decu, oblačili sve vreme rata. Noću su orali dok ne počnu da streljaju. Sećam se kako smo došli u jedno selo, a tamo sahranjuju jednog starog čoveka. Ubili su ga noću. Sejao je žito. Tako je stegao zrna u ruci da nisu mogli da mu odvoje prste. Sa zrnima su ga u zemlju položili... Mi smo imali oružje, mogli smo da se branimo. A oni? Zato što je dao

partizanu hleba – streljanje! Ja prenoćim i odem, a ako neko dojavi da sam noćila u toj kući – sve ih postreljaju. A tamo bude sama žena bez muža, s troje male dece. Ona nas ne otera kad dođemo, zapali peć da se osušimo... Da nam poslednje što ima: ‘Jedite, deco.’ A krompir u proleće rastresit, izmrvljen kao grašak. Mi jedemo, a deca sede na peći i plaču. To im je poslednje...“ Aleksandra Nikiforovna Zaharova, partizanski komesar Dvesta dvadeset petog puka Homeljske oblasti „Prvi put su mi doneli letke. Zašila sam ih u jastuk. Mama je spremala krevet i napipala ih je. Rasparala je jastuk i videla te letke. Počela je da plače. ‘Nastradaćemo i ti i ja.’ Htela sam da je odvedem u partizansku zonu, nije htela. Ali posle mi je pomagala. Kod mene su često dolazili partizani vezisti. Ispregnu konje ispred kuće, to svi vide. Mislite li da ljudi nisu videli? Videli su i naslućivali. Govorila sam da mi je to od brata, iz sela. A susedi su znali da nemam nikakvog brata u selu. Zahvalna sam im, celoj našoj ulici sam dužna da se poklonim. Samo jedna reč bi bila dovoljna da svi izginemo, cela moja porodica. Samo da su prstom pokazali u našem pravcu. Ali to niko nije uradio... Niko... Posle rata su pričali da su tačno znali ko je kod mene dolazio... U ratu sam tako zavolela ljude da nikako ne mogu prestati da ih volim... Posle oslobođenja... Idem ulicom i osvrćem se: nisam mogla da se ne plašim, nisam mogla mirno da idem ulicom. Idem i brojim automobile, na stanici vozove... Mnogo mi je trebalo da se odviknem...“ Vera Grigorjevna Sedova, ilegalka

„Već plačem... Oblivena sam suzama... Svratili smo u jednu seosku kuću, a tamo ništa nema, dve gole ostrugane klupice i sto. Nije bilo ni krigle, nisi mogao ni vode da se napiješ. Sve su ljudima uzeli. Jedino visi ikona u uglu, i na njoj peškir. Sede deda i baka. Jedan naš partizan je izuo čizme, obojci su bili tako pocepani, nije više mogao da ih učvrsti. A kiša, a blato, a čizme poderane. I ta baka priđe ikoni, skine peškir i pruži mu: ‘Dete, kako ćeš ići dalje?’ A ništa više u toj kući nema...“ Vera Safronovna Davidova, partizanka

„Prvi dani... Iza sela, pokupila sam dva ranjenika... Jedan je bio ranjen u glavu, drugi je imao komad granate u nozi. Izvadila sam taj komadić, u ranu sam ulila petrolej, ničeg drugog nije bilo. A već sam znala... Petrolej dezinfikuje... Izvela sam ih, podigla na noge. Prvo je jedan otišao u šumu, zatim drugi. Taj drugi, kad je odlazio, odjednom mi pade pred noge. Hteo je noge da mi celiva: – Sestrice mila! Ti si mi život spasla! Nije postojalo ni ime, ništa. Samo – sestra i brat.“ Vera Mitrofanovna Tolkačeva, partizanski vezista Govore Josif Georgijevič Jasjukevič i njegova ćerka Marija, u ratu partizanski vezisti Odreda“Petrakov“ u Brigadi“Rokosovski“: Josif Georgijevič: – Sve sam dao za pobedu... Svi moji sinovi su se borili na frontu. Dva naša rođaka su streljali zato što su držali vezu s partizanima. Moju sestru, njihovu majku, fašisti su spalili, jadnica je gorela u svojoj kući... Ljudi su govorili da se videlo, dok je dim nije pokrio, kako je držala ikonu i stajala pravo, kao sveca. Posle rata, čim vidim kako sunce zalazi, čini mi se da nešto gori... Marija: – Ja sam bila još devojčica, trinaest godina. Znala sam da otac pomaže partizanima, shvatala sam... Noću su dolazili neki ljudi, dozivali ga. Nešto su mu ostavljali, nešto uzimali. Često me je otac vodio sa sobom, stavi me u voz i kaže: „Sedi i ne pomeraj se s mesta.“ Kada stignemo kamo treba, uzima otuda oružje ili neke letke. Kad ide stari čovek s devojčicom, to ne upada tako u oči. Onda je počeo da me šalje na stanicu. Naučio me je šta treba da zapamtim. Tiho se iskradem do žbunova i do noći se tamo krijem, brojim koliko je kompozicija prošlo. Pamtim šta nose, to se vidi: oružje, tenkove ili živu silu. Žbunovi su bili nedaleko od železničke pruge, Nemci su ih dnevno po dva-tri puta rešetali. – I nisi se plašila? – Bila sam sitna, tako se savijem da me niko nije mogao primetiti. A jednog dana se dobro sećam. Otac je dva puta pokušavao da izađe iz sela. Trebalo je da se probije u šumu gde su ga čekali partizani. Dva puta je izlazio i dva puta ga je vraćala patrola. Počelo je da se smrkava, vidim, hoda po dvorištu, sekira se... Zapamtila sam da mu je do večeri izrasla oštra brada, sav je pocrneo. Zove

me:“Marijka...“ A majka će naglas: „Ne puštam dete!“ Otima me od oca... Ali ja sam tiho pobegla kroz šumu. Znala sam tamo sve puteljke, doduše, bojala sam se mraka. Našla sam partizane, čekali su, sve sam im prenela što je otac rekao. A kad sam se vraćala, već je počinjalo da sviće. Kako da obiđem nemačke patrole? Kružila sam po šumi, upala u jezero, tatin sako, čizme, sve je potonulo, kako sam se izvukla iz tog jedinog nezaleđenog mesta, ni sama ne znam... Trčala sam bosa po snegu... Ujutru je počela visoka temperatura. Kako sam tada legla, više nisam ustala iz kreveta. Mama je kuvala čajeve od trave, druge pomoći nije bilo. Lepila mi je glinu... Nije bilo doktora. I noge su mi otišle. Posle rata su me poveli kod doktora. Ali već je bilo kasno. Deset puta su me operisali, bila sam u sanatorijumu, lečila se... Ostala sam da ležim... Mogu malo da sedim, ali ne mnogo, ležim i gledam kroz prozor... Sećam se rata... Josif Georgijevič: – Nosim je na rukama... Četrdeset godina. Kao malo dete... Pre dve godine mi je umrla žena. Bila je svesna dok je umirala. Sve mi je kazala, oprostila mi je. Gresi mladosti... A Marijki nije, nije joj oprostila. Video sam po očima... Tako je umrla... A ja se plašim umiranja, tada će Marijka ostati sama. Ko će je na rukama nositi? Ko će je prekrstiti noću? Boga zapitati... Josif Georgijevič me je ispratio kratkim putem do autobuske stanice. Išli smo kroz procvetao prolećni vrt.“U ratu sam ga posadio. Ljudi su umirali, a ja sadio vrt. Tako sam želeo da živim...“ Vrt je cvetao gusto, kao jedan veliki beli buket, beo kao tuga, kao domaćinova glava.

O MAMAMA I TATAMA Selo Ratinci Voložinskog rejona Minske oblasti. Sat putovanja od prestonice. Obično belorusko selo – drvene kuće, cvetni vrtovi ispred njih, petlovi i guske na ulici. Deca se igraju u pesku. Starije žene na klupama. Prišla sam jednoj od njih, a skupila se cela ulica. Počele smo razgovor. Zakukale su u jedan glas. Svaka o svome, a zajedno o istom. Kako su orale, sejale, pekle hleb partizanima, kako su čuvale decu, išle kod gatara i Ciganki, odgonetale snove i molile Boga da se za njih zauzme. Čekale su muževe iz rata. Uspela sam da zapišem prva tri imena: Jelena Adamovna Veličko, Justina Lukjanovna Grigorovič, Marija Fjodorovna Mazuro. Dalje nisam mogla da razaberem od plača.

„Ah, kćeri moja! Zlatna moja, ne volim ja Dan pobede. Plačem! Oj, plačem! Kad samo pomislim, sve mi se vraća. Sreća u šumi, a beda za vratom... Nemci su nam uzeli sve što su našli. Ostali smo na sivom kamenu. Stignemo iz šume, ničega nema. Jedino su mačke poštedeli. Partizanima su svi pomagali, kako je ko mogao. Šta smo mogle mi, žene, kad je kuća puna dece? Nahraniš, opereš ljudima rublje. Šta smo jele? Leti smo skupljale jagode, pečurke. Puna kuća dece... Kada se završio rat, pošli smo u kolhoz. I kosila sam, i vrhla žito. Plug smo same vukle, umesto konja. Konja nije bilo, i njih su ubili. Pse su postreljali. Moja mama je govorila: kad umrem, ne znam šta će biti s dušom, ali ruke ću odmoriti. Toliko smo teško radile. Mojoj devojčici bilo je deset godina, sa mnom je kosila. Brigadir je došao da gleda kako takva mala može do večeri da ispuni normu. A mi kosimo, kosimo, sunce pada iza šume, a nama treba da je malo više gore na nebu. Kratak nam je dan da same, bez muškaraca, završimo posao i u kolhozu i u kući. U kolhozu smo po dve norme davali. I sada, kad brigadir zamoli, idem da pomognem. Posle rata, u mojoj kući ostala su samo deca i peškir na ikoni. Bili smo goli i bosi. Tek kad je moja devojčica krenula u školu, kupila sam joj prve cipele. Spavala je u njima, nije htela da ih skine. Eto kako smo živeli...“ „Završio se rat. Ostala sam sama. Ja sam i krava i bik, i žena i muškarac... Aj-ajaj...“ „Proneo se glas da su u selo doterali naše zarobljenike, ko prepozna nekog svog, može da ga uzme. Rastrčale se naše žene! Uveče je neko uzeo svog, neko tuđeg, ionako se ne može proveriti: ljudi kopne, umiru od gladi. Otrčim i ja sutradan, svog nisam našla, pomislim: spašću nečijeg sina. Bacim oko na jednog crnpurastog. Zvali su ga Saško, kao sada mog malog unuka. Imao je oko osamnaest godina. Dala sam Nemcu sala i kazala da mi je to brat. Dođemo kući, a on ne može nijedno jaje da pojede, toliko je bio slab. Nisu bili ni čitav mesec ti ljudi kod nas, i nađe se gad. Živeo je kao i svi mi, oženjen, dvoje dece... Pošao u komandu i kazao da smo uzele tuđe. Sutradan dolaze Nemci na motociklima. Molimo, padamo na kolena, a oni nas slagali da ih voze bliže njihovim kućama. Sašku sam dala dedino odelo, svoje tri haljine... Mislila sam: stići će kući, pa da ima za svoje... A njih odveli iza sela... I sve ih streljali iz automata... Sve. Do jednog... Da smo znale da će da ih streljaju, mi bismo ih sakrile u šumu, makar same s decom poginule, ali bismo ih spasavale. Tako su bili mladi i dobri! I nas devet, kod kojih

su bili, odlučimo da ih sahranimo. Pet njih ih vadi iz jame, a četiri se osvrću da ne nalete Nemci. Ne možemo ih rukama, a plašile smo se lopatama, da ih ne isečemo... nosile smo i vodu, vezivale im vilice... plašile se da ne upadnemo... Jedan grob smo iskopale u šumi, položile ih redom, čaršavima im pokrile glave i noge... Čitavu godinu dana smo plakale za njima. I svaka je mislila: a gde je moj muž ili sin? Jesu li živi? Jer iz rata se možeš vratiti, ali iz peska nikada... Aj-aj-aj.“ „Muž mi je bio lep, dobar. Uspeli smo da proživimo zajedno samo godinu i po dana. Kada je otišao, dete sam pod grudima nosila. Ali on nije dočekao devojčicu, bez njega sam je rodila. Otišao je u leto, a ja sam rodila u jesen. Još sam je držala na grudima, nije imala ni godinu dana, sedim tako na krevetu i hranim je... kad – kuc-kuc u prozor: ‘Leno, stigla bumaška... Za tvog muža... (Žene nisu htele da puste poštara, htele su same da mi saopšte.) A kako sam stajala i devojčicu na grudima držala, tako je mleko iz mene udarilo i ja pravo na zemlju. Devojčica u vrisak, uplašila se. A to su mi rekli baš na Vrbicu. U aprilu, već je sunašce sijalo. U obaveštenju je pisalo da je moj Ivan poginuo u Poljskoj, da mu je grob kod grada Gdanjska... Poginuo je sedamnaestog marta četrdeset pete godine. Taj dan ću pamtiti dok sam živa. Mi smo već čekali Pobedu, već je trebalo da se vrate naši muževi. Vrtovi su već procvetali. Moja devojčica se tako tada uplašila da je bolovala sve do polaska u školu. Ako neko zalupa na vrata – nije više bila mala, ostaviš je samu kad ideš kravama da daješ seno – ona se odmah razboli. Mnogo sam se mučila s njom. Sedam godina me nije sunašce ogrejalo. Objavili – Pobeda! Muškarci su počeli da se vraćaju kućama. Ali više ih je tamo ostalo nego što je došlo kući. Moj brat Juzik vratio se među prvima. Ali kao bogalj. I on je imao devojčicu kao moju. Od četiri godine... Moja devojčica je išla kod njih, no jednom se vratila i plače: ‘Neću više kod njih da idem.’ ‘A zašto plačeš?’, pitam. ‘Olečku (njihova devojčica se zvala Olečka) tata drži na kolenima, mazi je. A ja nemam tatu. Samo mamu.’ I ja onda plačem s njom... Dotrčava ona sa ulice i preda me: ‘Hoću da budem u kući. Ako tata bude došao a ja s drugom decom na ulici, neće me poznati jer me nije ni video.’ Ne mogu da je isteram napolje, na ulicu, da se igraš decom. Po cele dane je sedela u kući. Čekala je tatu. A naš tatica se nije vratio.“ „Moj, kad je odlazio u rat, tako je strašno plakao što ostavlja malu decu. Žalio je. A deca su bila tako mala da nisu ni shvatala da imaju tatu. I glavno – sve dečačići. Najmlađeg sam još nosila na rukama. Kako ga je samo uzeo i privio uza

se. Ja trčim za njim, oni već viču: ‘Svi u kolonu!’ A on ne može da pusti dete, ja stanem s njim u kolonu... Vojnik na njega viče, a on dete zaliva suzama. Sve su pelene bile mokre. Trčala sam s decom za njim iza sela, negde oko pet kilometara. S nama su i druge žene. Moja deca već padaju, ja tog malog jedva nosim. A Volođa, moj muškarac, sve se okreće, a ja trčim i trčim. Ostala sam poslednja... decu sam negde usput ostavila. Samo sam s malim išla da ga stignem... A posle godinu dana, stigla bumaška: poginuo je vaš muž Vladimir Grigorovič u Nemačkoj, pred samim Berlinom. Nisam mu ni grob videla. Jedan sused se vratio sasvim zdrav, drugi se vratio bez nogu. Takva me je tuga obuzela: da se i moj vratio, makar bez nogu, ali samo da je živ. Na rukama bih ga nosila...“ „Ja sam ostala s tri sina... I snopove sam na sebi vukla, i drva iz šume, krompir i seno. Sve sama... Kod nas je u svakoj drugoj kući udovica ili soldatuša. Ostale smo bez muškaraca. Bez konja. Konje su isto tako u ratu pouzimali. Išla sam kod načelnika. Dali su mi dve počasne diplome, a jedanput i deset metara cica. Kakva je to bila radost! Svojim dečkićima sam, svoj trojici, sašila rubaške.“ „Pogledam kroz prozor i kao da on tamo sedi... To mi se predveče prikaže... Već sam stara, a njega uvek vidim mladog. Onakvog kakvog sam ga ispratila. Ako mi dođe u san, isto je mlad. Tamo sam i ja mlada... Svim ženama su poslali smrtovnice, a meni cedulja – ‘nestao bez traga. Napisano plavim mastilom. Prvih deset godina sam ga čekala svakog dana. I sada ga čekam. Dok god čovek živi, svemu može da se nada...“ „A kako žena da živi sama? Dođe čovek, pomogne ili ne pomogne. Ista nesreća... Ali kad bi bar moj Ivan video svojih pet unuka. Nekad stanem pored njegovog portreta, pokazujem mu fotografije. Malo popričam s njim...“ „Aj-aj-aj... Bože naš... Milosrdni...“ „Odmah posle rata, sanjala sam ovakav san: izađem u dvorište, a moj šeta po dvorištu... U uniformi... I zove me, doziva. Iskočim ispod jorgana, otvorim prozor... Tiho-tiho. Čak se ni ptice ne čuju. Spavaju. Vetar ćarlija po lišću... zvižduće... Ujutru uzmem deset jaja i odem kod Ciganke. ‘Njega nema više’, bacila je

karte. ‘Ne čekaj ga badava. To njegova duša ide oko kuće.’ A mi smo se tako voleli. Velika je to ljubav bila...“ „Mene je jedna gatara naučila: ‘Kad svi zaspe, stavi crnu maramu na glavu i sedi pored velikog ogledala. I on će se pojaviti... Ne smeš da diraš ni njega, ni njegovu odeću. Samo razgovaraj s njim...’ Celu sam noć presedela... Pred samo jutro je došao... Ništa nije govorio, samo je ćutao i tekle su mu suze. Tri puta se tako pojavio, pozovem ga – i on dođe. Plače. I onda sam prestala da ga zovem. Bilo mi je žao...“ „I ja čekam susret sa svojim... Dan i noć ću mu pričati. Ništa mi od njega ne treba, samo da me posluša. On je, sigurno, isto tamo ostario. Kao i ja.“ „Moja zemljica... Kopam krompir, repu... On je tu negde i uskoro ću kod njega... Sestra mi kaže: ‘Na gledaj u zemlju, gledaj u nebo. Gore. Oni su – tamo.’ Eno moje kuće... Tu pored... Ostani kod nas. Kad prenoćiš, bolje ćeš saznati. Krv nije voda, žao mi je kad se razliva, a ona lije. Vidim to na televiziji... Svaki dan... Možeš i da ne napišeš o nama... Bolje zapamti... Eto, malo smo zajedno popričale. Poplakale. I ti, kad se oprostiš s nama, osvrni se i pogledaj nas i naše kuće. Nemoj da se okreneš jedanput, kao tuđa, nego dva puta. Kao svoja. I ne treba više ništa. Samo se osvrni...“

O MALOM ŽIVOTU I VELIKOJ IDEJI „Uvek sam verovala... Verovala sam Staljinu... Verovala sam komunistima. Sama sam bila komunista. Verovala sam u komunizam... Živela sam radi toga, preživela sam radi toga. Posle Hruščovljevog referata na Dvadesetom kongresu, kada je govorio o Staljinovim greškama, razbolela sam se. Legla sam u krevet. Nisam mogla da verujem da je to istina. U ratu sam takođe vikala: ‘Za Domovinu! Za Staljina!’ Niko me nije odvraćao... Verovala sam... To je – moj život. Evo ga... Bila sam u partizanima dve godine... U poslednjoj borbi bila sam ranjena u noge, izgubila sam svest, a stegao je mraz kad sam se osvestila, bile su mi smrznute ruke. Sada su žive, dobre ruke, a onda su bile crne jer sam puzala po mokrom. I noge su mi takođe bile smrznute... Da nije bilo mraza, možda bi se

noge mogle spasti, ali bile su u krvi, dugo sam ležala. Položili su me s drugim ranjenicima, odvezli u jedno mesto, a tu Nemci ponovo napravili obruč. Blokada... Odred odlazi... Da se probije... Poslagali su nas na sanke kao drva. Nemaš kad ni da gledaš kako su te smestili, da li te boli, jer brzo odvoze dalje u šumu. Tako su nas vozili, vozili, a onda su javili u Moskvu da sam ranjena. Zato što sam bila deputat Vrhovnog sovjeta. Bila sam veliki čovek, moji su se ponosili. A ja sam prosta seljanka. Iz seljačke porodice. Rano sam stupila u partiju... Noge su sasvim propale... Odsekli su mi ih... Tamo, u šumi. Operacija se odvijala u najprimitivnijim uslovima. Stavili su me na sto da me operišu, čak ni joda nije bilo, običnom sekirom su pilili obe noge... Stavili na sto, a nema joda... Otišli su po jod u drugi odred, koji je na šest kilometara, a ja ležim na stolu. Nije bilo narkoze. Bez narkoze, bez ičega. Umesto narkoze – flaša rakije. Ničeg nije bilo osim obične testere. Stolarske. Povezali su se s Moskvom da pošalju po mene avion. Avion je tri puta pokušavao da sleti, kružio, kružio, i nije mogao. Svuda unaokolo pucaju. Četvrti put je uspeo, ali meni su već obe noge bile amputirane. Posle su u Ivanovu, u Taškentu, četiri puta radili reamputaciju, opet je četiri puta počinjala gangrena. Sekli su postepeno, veoma visoko. Plakala sam mnogo... Ridala... Zamišljala kako ću puzati po zemlji. Neću moći da hodam, samo ću puzati. Ne znam ni sama šta mi je pomoglo tih prvih godina da izdržim. Dobri ljudi su mi, naravno, pomogli. Mnogo dobrih ljudi sam sretala. Bio je kod nas jedan hirurg, i sam bez nogu. Pričao je ovako o meni, to su mi preneli drugi doktori: ‘Klanjam se pred njom. Toliko sam muškaraca operisao, ali ovakvu hrabrost još nisam video... Nije se čula.’ Dobro sam se držala. Navikla sam da pred ljudima budem jaka. Onda sam se vratila u Disnu. U svoj grad. Vratila sam se s protezama. Sada teško hodam jer sam stara, a onda sam jurila po gradu, i svuda peške. I u kolhoze sam putovala. Bila sam zamenica predsednika rejonskog izvršnog komiteta. Ko bi me trpeo da sam samo sedela u kabinetu? Vređala sam se kad bi me štedeli. Onda nije bilo tako pismenih predsednika kao danas. I ako je bio neki odgovoran zadatak, slali su ljude iz rejona. Ponedeljkom su nas pozivali u komitet i slali na razne strane. Sedim tako izjutra, gledam kroz prozor, svi idu u komitet, a mene ne zovu. I to me je bolelo, htela sam da budem kao svi ostali. I, jedno jutro, zvoni prvi sekretar: ‘Fjokla Fjodorovna, dođite kod nas.’ Kako sam tada bila zadovoljna iako mi je bilo vrlo teško da idem po selima, slali su me na udaljenost dvadeset-trideset kilometara, nekud kolima, nekud peške. Idem tako, negde u šumi padnem i ne mogu da ustanem. Postavim torbu da se na nju

oslonim, ili se zakačim za drvo. Ustanem i idem dalje. A dobijala sam penziju, mogla sam od nje da živim. Ali nisam mogla da sedim kod kuće, htela sam da budem korisna. Da budem kao svi ostali. Da pomažem drugima. Ja sam – komunista... Nemam ništa svoje. Samo ordenje, medalje, počasne diplome. Država mi je sagradila kuću. Lepa je kuća. Ima mnogo prostora, visoka... s tako visokim plafonima... Čini ti se tako visoka zato što u njoj nema dece... Živim sa sestrom. Ona je moja sestra, moja mama, moja dadilja. Sada sam stara... Ujutru ne mogu bez pomoći da ustanem... Živimo zajedno, živimo u prošlosti. Imamo lepu prošlost. Teško smo živele, ali lepo i pošteno, i ničega se ne stidim. Za svoj život... Živela sam časno...“ Fjokla Fjodorovna Struj, partizanka „Čini mi se da nas je sam vazduh našeg predratnog života stvorio takvima kakvi smo se kasnije pokazali. Na poslednjem saslušanju u Gestapou, posle kog sam treći put upisana u spisak za streljanje, kod trećeg islednika, govorilo se da je on istoričar po obrazovanju, bilo je ovako: taj fašista me je terao da mu objasnim zašto smo mi takvi ljudi, zašto su nama tako važne ideje. Život je iznad svake ideje – govorio je. Ja se, naravno, nisam s njim slagala i on je vikao: ‘Šta vas tera da budete takvi? Da ginete? Zašto komunisti smatraju da komunizam treba da pobedi u celom svetu?’ Odlično je govorio ruski. I ja odlučim da mu sve kažem, ionako sam znala da će me ubiti bez razloga, neka makar vidi koliko smo jaki. Puna četiri sata me je ispitivao, a ja sam odgovarala ono što sam znala, do tada sam uspela da završim socijalnoekonomske nauke u školi i na fakultetu. O bože, šta se s njim dešavalo! Hvatao se za glavu, jurio po sobi, zaustavljao se kao ukopan i gledao me, ali je bio prvi koji me nije tukao... Možete li da zamislite taj moralni dvoboj: ja prebijena – polovina kose iščupana, a dotle sam imala dve debele kike, polugladna, zatvorenica, i – sit, jak muškarac, ubeđeni nacista. Ali šta ga je nateralo da pita ko smo mi? Još se nije uplašio, bila je tek četrdeset treća. Ali nešto je osetio... nekakvu opasnost. Hteo je da sazna šta je to. Slušao je i čak prestao da me tuče. Ali, kad sam otišla, uneo me je u spisak za streljanje... Moj najsrećniji dan u životu bio je kada su se otac i majka, koji su pobegli nekoliko desetina kilometara od kuće – vratili. Tada sam znala da ćemo se zajedno boriti. Činilo nam se da će brzo stići pobeda. Prvo što smo radili bilo je da nalazimo i spasavamo ranjenike. Bilo ih je po poljima, na ulicama, u rovovima...

Čini mi se da nikada nisam bila srećna kao tih dana. Drugi put sam stekla roditelje. Dotle sam mislila da je moj otac daleko od politike. A on je bio nepartijski boljševik. Moja mama – nepismena seljanka, ona je verovala u Boga. Molila se tokom celog rata. Kako? Padala je pred ikonom na kolena: ‘Spasi narod, spasi komunističku partiju od tog izroda Hitlera.’ Svaki dan na saslušanju u Gestapou sam očekivala da će se otvoriti vrata i da će se pojaviti moji rođeni. Tata i mama... Znala sam kud sam dospela i bila sam srećna što nikog nisam izdala. Plašili smo se da nekog izdamo više nego da umremo. Kad su me uhapsili i poveli, tek sam tada shvatila šta je to i prvi put sam se za sve vreme okupacije uplašila: hoću li izdržati? Shvatila sam da me čeka užas. Prvog saslušanja se, nažalost, ne sećam. Izgubila sam svest... jedini put sam se onesvestila kad su mi nekakvim obručem stezali ruke. Mislim da nisam vikala, ali su mi pokazivali kako drugi viču. Na sledećim saslušanjima sam izgubila osećaj za bol, telo se potpuno udrvenilo. I, kada se sve završilo, u ćeliji sam osetila da sam cela ja – jedna rana. Ali moram izdržati! Da mama sazna da sam umrla kao čovek, da nikog nisam izdala. Mama! Skidali su me do gole kože. Tukli, pretili vešanjem. Fotografisali. Kad su fotografisali, osećala sam bol. Čudno, osećala sam fizički bol. A dotle, kao odrvenela. Rukama možeš zakloniti samo grudi... Videla sam kako su ljudi gubili pamet. Videla sam kako je mali Koljenka, nije imao još ni godinu dana, učili smo ga da govori ‘mama’, kako je, kad su ga odvajali od majke, shvatio da je gubi i povikao prvi put u svom životu: ‘Mama!’ To nije bila samo reč, samo dete može da proizvede takav zvuk. Ne mogu o tome da pričam, uvek se posle toga razbolim. Kažu mi: ‘Nemoj nikuda da ideš. Zašto ideš po školama? Čuvaj se.’ Ko mi daje pravo da se čuvam kad njih nema? Nema Koljenke, nema njegove mlade majke. Kakve sam ljude tamo srela! Umirali su u podrumima Gestapoa i o njihovom junaštvu su znali samo zidovi. I sada, posle četrdeset godina, u mislima klečim pred njima. ‘Umreti je lakše od svega, govorili su. A živeti? Da mi je neko do tada rekao da ću podneti sve što se sa mnom dešavalo, ne bih mu verovala. Omladina se danas boji patosa, uzvišenih reči. Mi se nismo bojali. Moja snaga volje je zato i izdržala. Ne! Snaga ubeđenja! Mi smo verovali, čvrsto smo verovali: pobeda nad neprijateljem će doći, jedino smo sumnjali hoćemo li doživeti taj veliki dan. Kod nas je u ćeliji bio jedan prozorčić, ne prozorčić, nego rupica, trebalo je da te neko namesti i da vidiš ne parče neba, nego delić krova. A mi smo bile toliko slabe da nismo mogle da pridržimo jedna drugu. Ali s nama je bila Anja, padobranac. Uhvatili su je kada su ih sve izbacivali iz aviona. I ona, sva

okrvavljena, pretučena, odjednom zamoli: ‘Podignite me da pogledam u slobodu. Hoću samo to.’ Kada smo je sve zajedno podigle, ona nam kaže: ‘Devojke, tamo je jedan cvetić...’ I onda je svaka htela i molila: ‘I mene... i mene...’ I otkuda nam snaga da pomažemo jedna drugoj? A to je bio maslačak, kako ga je nanelo na taj krov, kako se zadržao, nije mi jasno. I počele smo da ga gledamo svako jutro. I svaka je nešto poželela gledajući u taj cvetić. Sad kad pomislim, svaka se pitala hoće li izaći živa iz tog pakla. Kad su Anju prozvali poslednji put, bilo je to u ranu zoru, kada ne zovu na saslušanja, i svi su znali da je to kraj, da je streljanje, ona je molila samo jedno: ‘Devojke, nabavite vodu. Zalijte cvetić...’ „Čini mi se da je važno da vam ispričam o prirodi, o pozadini na kojoj se sve to dešavalo. To sam, ne znam zašto, dobro zapamtila. Za sve vreme okupacije bilo je drugačije nebo, bilo je teško, olovno, nisko – nisko iznad zemlje. Poželela sam da nešto učinim da se nebo probode, da bar na jednom mestu postane svetlije. Strašno sam volela proleće. Volela sam kad cvetaju višnje i kada oko žbunova jorgovana miriše taj jorgovan... Ne čudite se mom načinu kazivanja, ja sam pisala i pesme. A sada ne volim proleće. Taj rat je stao između nas, između mene i prirode. Dok su cvetale višnje, videla sam fašiste u svom Žitomiru... Čudom sam ostala živa. Spasli su me ljudi koji su poštovali moga oca. Otac je bio lekar, u to vreme to je mnogo značilo. Dovezli su me kući, bila sam sva u ranama, osuta od nervnog ekcema. Nisam mogla da slušam mamin i tatin glas. Sve vreme sam vikala, zaćutala bih jedino u toploj vodi. Mamu ni na sekundu nisam puštala od sebe, ona me je molila: ‘Ćerko, moram da kuvam, moram u voćnjak...’ Nisam je puštala. Čim bi se ona odmakla, sve mi se vraćalo. Sve što mi se dogodilo. Da bi mi odvukla pažnju, donosila mi je cveće. Haljinu u kojoj sam bila u Gestapou mama je držala kod sebe. Nikom je nije davala. Kad je umirala, bila joj je pod jastukom. Sve do smrti... Prvi put sam ustala kad sam videla naše vojnike. Odjednom sam, ja koja sam ležala više od godinu dana, skupila snagu i istrčala na ulicu: ‘Rođeni moji! Najrođeniji...’ Vojnici su me na rukama uneli u kuću. Drugog-trećeg dana posle tog ustajanja, otrčala sam u vojni odsek: ‘Dajte mi nešto da radim!’ Tati su rekli da sam tamo otišla, došao je za mnom: ‘Dete, kako si došla? Ko ti je pomogao?’ Držalo me je to nekoliko dana. Posle su ponovo počeli bolovi. Vikala sam po ceo dan. Ljudi koji su prolazili pored kuće molili su: ‘Gospode, ili primi njenu dušu, ili pomozi da se ne muči...’ Spasio me je lekovito blato. Spasla me je želja za životom. Živeti, živeti – samo to! I živela sam. Kao i ostali... Četrnaest godina sam radila u Centralnoj

biblioteci Akademije nauka. To su bile srećne godine. Najsrećnije. Sada se život pretvorio u stalnu borbu s bolešću. Starost je, šta reći, gadna stvar. Još i bolesti. I usamljenost. Te duge noći bez sna... I koliko je već vremena prošlo, a moj najstrašniji san čini da se budim u hladnom znoju. Ne sećam se Anjinog prezimena. I ne znam je li iz Brjanščine ili iz Smolenska. A kako nije htela da umire! Stavi bele punačke ruke iza glave i viče na prozoru, kroz rešetku: ‘Hoću da živim!’ I ne mogu da nađem njene roditelje... Ne znam kome o tome da ispričam...“ Sofija Mironovna Vereščak, ilegalna radnica „Posle rata smo saznali za Osvjenćim, Dahau... Kako posle toga da rađam? A već sam trudna... Poslali su me u selo da upisujem za zajam. Ljudi žive u zemunicama. Priđeš – nema sela, svi su pod zemljom... Izašla jedna žena, strašno je i pogledati kako je odevena. Uđem u zemunicu, sedi troje dece, svi gladni. Nešto im je tucala u avanu, neku travu. Pita me: – Došla si da upisuješ za zajam? – Da, jesam. Ona će: – Nemam novca, ali imam jednu kokošku. Idem da pitam susetku, ona me je juče molila da joj prodam, pa da ti dam pare. Sada to pričam i steže mi se grlo. Kakvi su to bili ljudi! Kakvi ljudi! Muža su joj ubili na frontu, ostala je s troje dece i ništa nema sem te jedne kokoške i ona je prodaje da bi meni dala novac. Mi smo tada skupljali gotov novac. Ona je spremna sve da dâ samo da bude mir, da joj deca ostanu živa. Ne mogu o tome ni da govorim... Ceo front sam prošla, ali se osećam dužnom pred tom ženom. Pamtim njeno lice. I lica sve njene dece... Kako su porasli? Volela bih da znam... Htela bih da je nađem, da se sretnem s njom...“ Klara Vasiljevna Gončarova, redov, artiljerist

„MAMA, ŠTA JE TO – TATA?“ Ne vidim kraj ovom putu. Zlo mi se čini beskrajnim. Ne mogu više da se odnosim prema njemu samo kao prema istoriji. Ko može da mi odgovori: s kim ja imam posla – s vremenom ili sa čovekom? Vremena se menjaju, a čovek? Razmišljam o tupom ponavljanju života. One su pričale kao vojnici. Kao žene. Mnoge od njih su bile majke...

O KUPANJU DETETA I O MAMI KOJA LIČI NA TATU „Ja bežim... Nas nekoliko bežimo. A tamo moja majka stoji već ispred automata. Ona vidi kako mi bežimo... I ja čujem njen glas, kako viče. Posle su mi ljudi pričali šta je vikala: ‘Dobro je što si obukla belu haljinu i bele cipele. To će ti ostati zauvek...’ Bila je ubeđena da će me ubiti i bila je radosna što ću ležati sva u belom... Bila je takva tišina, iz nekog razloga nisu streljali. Samo se čulo kako mama viče. A možda su i pucali? Ne sećam se. Sećam se samo maminog glasa... Za vreme rata, izginula je cela naša porodica. Završio se rat i mene nije imao ko da čeka...“ Ljubov Igorjevna Rutkovska, partizanka „Krenuli su da bombarduju Minsk. Jurim u dečji vrtić po sina, a ćerkica mi je bila u predgrađu. Baš je bila napunila dve godine, bila je u jaslicama, a jasle su se evakuisale u predgrađe. Odlučim da pokupim sina i da ga odvedena kući, a posle da idem po nju. Htela sam što pre da ih pokupim da bismo bili zajedno. Prilazim vrtiću, a avioni nad gradom negde bombarduju. Čujem glas svog sina, nije imao još ni četiri godine: – Ne bojte se, mama je kazala da će ih uništiti... Provirim kroz kapiju, a tamo samo njih petoro dece i on ih smiruje. A kad me je video, počeo je da se trese, da plače, tad se otkrilo da se strašno uplašio. Dovedem ga kući, zamolim svekrvu da ga pričuva, i pođem po ćerku. Stignem na mesto gde je trebalo da budu smeštene jaslice, nikoga nema. Neko od tamošnjih ljudi mi kaže da su odveli decu. Kuda? Ko? Kažu, verovatno u grad. S njima su bile dve vaspitačice, nije bilo nikakvih kola, krenuli su peške. To je

nedaleko od grada, petnaest – dvadeset kilometara. Ali to su bila tako mala deca, od jedne do dve godine... Dve nedelje sam ih tražila... Kada sam našla kuću i kada su mi rekli da su to te jasle i ta deca, nisam poverovala. Ležali su svi ukakani, s temperaturom. Kao mrtvi. Upravnica jasala, mlada žena, bila je sasvim posedela. Ispostavilo se da su ceo put do grada išli peške. Gubili su ih usput, neka deca su umirala... Idem redom i ne prepoznajem svoju ćerku. Upravnica me umiruje: – Ne očajavajte, tražite je. Treba da bude ovde. Sećam je se... Prepoznala sam svoju Eločku po jednoj čizmici... ne bih je nikada prepoznala... Onda nam je izgorela kuća... Ostali smo na ulici, u onome što smo imali na sebi. Tad su već nemačke jedinice ušle u grad. Trebalo je nekud da se sklonimo, nekoliko dana sam išla s decom po ulici. Sretnem Tamaru Sergejevnu Sinicu, pre rata smo se znale. Ona me sasluša i kaže: – Idemo kod mene. – Deca mi imaju veliki kašalj. Kako mogu kod vas? I ona je imala malu decu. Mogla su da se zaraze. A bilo je takvo vreme... Ni doktora, ni lekova. Ništa... – Ne, idemo. I zar takvo nešto može da se zaboravi? Koricu hleba su s nama delili. Od svoje stare suknje sašila sam sinu pantalonice, da mu nešto poklonim za rođendan...“ Činilo se da majka daje sve od sebe da spase svoju malu decu – četvorogodišnjeg sinčića Ljonju i dvogodišnju kćer Eločku u uslovima okupiranog grada. I ko bi je osudio da je živela samo za to? Nema tog suda nad njom, sem njenog vlastitog. Čim se ukazala mogućnost, Raisa Grigorjevna se uključuje u ilegalan rad. Sina, koji je stariji i koga je lakše čuvati, odvešće svekrvi, koja će postaviti uslov: „Uzeću ga, ali da ti više ovamo ne dolaziš. Zbog tebe će i nas ubiti...“ Tri godine mati nije videla sina. A sa ćerkom je, kad joj je Gestapo ušao u trag, otišla u partizane: „Nosiću je na rukama pedeset kilometara...“ – Devojčica je bila s vama u partizanima sve vreme? – pitam je. – Bila je sa mnom više od godinu dana. Često mislim: kako smo to preživele? Žena sam, kako sam to podnela? Ne znam... To se nije moglo izdržati. Od reči „partizanska blokada“ i danas mi trnu zubi. Kako sam uspela da preživim maj i jun četrdeset treće? Poslali su me tada s pisaćom mašinom u partizansku zonu. Oni su imali našu mašinu, s našom azbukom, a trebala im je s nemačkom azbukom, koju smo imali samo mi. To je bila mašina koju sam ja po zadatku

ilegalnog komiteta iznela iz okupiranog Minska. Kad sam došla tamo, kod jezera Palik, posle nekoliko dana počela je blokada... Eto kamo sam dospela... A nisam došla sama, nego sa ćerkicom. Kada sam odlazila na zadatak, na dan-dva, ostavljala sam je kod tuđih ljudi, a nisam imala gde da je ostavim na duže vreme. I, naravno, vodila sam je sa sobom. Muškarci su nosili samo pušku, a ja sam nosila pušku, pisaću mašinu i Eločku. Idemo, ja se spotaknem, ona preko mene pravo u močvaru... I tako dva meseca! Zaklela sam se da ću, ako preživim, biti na hiljadu kilometara od močvare, ne mogu više da je vidim. „Znam zašto ne ležeš kad pucaju. Hoćeš da meni otkinu glavu, i tebi...“ To mi je dete govorilo četiri godine. A ja nisam imala snage da legnem, ako legnem, neću moći da ustanem. Partizani su se sledeći put sažalili: „Dosta je bilo. Daj nam ćerku da je mi ponesemo...“ A ja nikom nisam verovala. Šta ako iznenada počne pucnjava, poginem i ne vidim je? Sretne me komandant brigade Lapatin. „Kakva žena!“, bio je potresen.“U takvim uslovima nosila dete i nije bacila pušku. Nijedan muškarac to ne bi mogao.“ Uzeo je Eločku, grlio je, ljubio. Istresao sve svoje džepove, dao joj mrvice hrane. Kad su to videli, i drugi partizani su izvrnuli svoje džepove i dali joj šta su imali. Kad smo izašli iz blokade, bila sam mnogo bolesna. Sva u čirevima, koža se obesila, a u rukama dete... Čekali smo avion, i kazali su: ako doleti, ukrcaće najteže bolesnike i mogu da povezu moju Eločku. Sećam se tog trenutka kad sam je ukrcavala. Ranjenici koji su imali ruke vikali su: „Eločka, dođi kod mene... Kod mene... Ima mesta...“ Svi su je znali, ona im je u bolnici pevala pesmu: „Eh, da doživim svadbu-ženidbu“... Pilot je pita: „S kim si ovde, devojčice?“ „S mamom. Ostala je iza kabine..,“ „Pozovi mamu da leti s tobom!’ „Ne, mama ne može da leti. Ona mora da bije fašiste.“ Eto kakva su bila ta naša deca. A ja gledam njeno lice i dobijem spazam – hoću li je ikada videti? Još ću da vam ispričam kako sam se srela sa sinom. To je već posle oslobođenja. Idem prema kući u kojoj su živeli muževljevi roditelji, a noge teške... Žene iz odreda, koje su bile starije, upozorile su me: „Kad ga vidiš, nemoj odmah da priznaš da si mu majka. Možeš li da zamisliš šta je on sve preživeo?“ Trči mi u susret devojčica iz susedstva: „Ljonjina mama! Ljonja je živ...“ Ja se ukočila. Živ mi je sin. Ispričala mi je da su roditelji moga muža umrli od tifusa, a Ljonju je uzela komšinica. Ulazim u njihovo dvorište. U čemu sam? U nemačkoj vojničkoj košulji, zaštopanoj crnoj suknji i starim cokulama. Komšinica me je odmah prepoznala, ali ćuti. A sin sedi, bos, odrpan. „Kako se zoveš, mali?“, pitam. „Ljonja.“ „A s kim živiš?“ „Ranije sam živeo s bakom i dekom. Kada su umrli, ja sam ih sahranio. Išao sam k njima svaki dan i molio ih da me prime u grob. U kući je bilo hladno, nije bilo ništa za jelo. Bojao sam se da spavam sam...“ „A gde su ti tata i mama?“ „Tata je na frontu. A mamu su ubili fašisti. Tako je baka govorila...“ Sa mnom je bilo dvoje partizana. Sahranjivali su svoje drugove. Slušaju kako mi on odgovara i plaču. Tu ni ja nisam izdržala:“A zašto ti svoju

mamu ne prepoznaješ?“ „Mama!“ To je bio takav krik. Histeričan... Mesec dana me nije puštao od sebe. Čak ni na posao. Vodila sam ga sa sobom. Malo mu je bilo da me vidi što sam pored njega, morao je da se drži za mene. Sednemo da ručamo, a on se jednom rukom drži za mene, a drugom jede. A moje mame više nije bilo, mamu su Nemci spalili. Čak joj se ni grob ne zna. Pored kuće sada imam mnogo cveća, ali na jednom mestu sam ogradila jorgovanom, belim glogom, belom ružom. To je uspomena na majku. Negde mora da bude njen komad zemlje. Kada sam se srela s mužem, nedelje nisu bile dovoljne da mu sve ispričam. Pričala sam mu i danju i noću... Raisa Grigorjevna Hosenevič, partizanka „Rat – to su neprekidne sahrane... Često smo sahranjivali partizane. Ili naleti grupa na zasedu, ili poginu u borbi... Ispričaću vam o jednoj sahrani... Borba je bila vrlo teška. U njoj smo izgubili mnogo ljudi, u toj bici sam i ja bila ranjena. I posle bitke ih sahranjujemo. Obično se nad grobom kratko govorilo. Prvo su govorili komandiri. A među poginulima bio je i jedan lokalni mladić i na sahranu je došla njegova majka. Počela je da oplakuje: ‘E moj sinčiću! A mi smo ti kućicu sazidali! Kazao si da ćeš nam mladu dovesti! A sada ćeš se sa zemljom venčati...’ Stroj stoji, svi ćute, ne diraju je. Onda ona podiže glavu i vidi da nije ubijen samo njen sin, već da mnogo mladih leži, i ona krene da plače za tim tuđim sinovima: ‘Sinovi moji rođeni! Vaše majke i ne znaju da će vas u zemlju položiti! Oplakujem sve vas...’ I kad je kazala ‘sve vas’, niko nije mogao da se uzdrži... Ceo stroj je ridao... I tada je komandir viknuo: ‘Počasna paljba!’ I paljba je sve zaglušila. Porazila me je, i sada o tome mislim, ta veličina majčinskog srca. U tako velikom bolu, kada sahranjuje sina, imala je srca da oplakuje i druge sinove... Da ih oplakuje kao svoje rođene...“ Larisa Leontjevna Korotka, partizanka „... Mnogo je suza bilo u tom ratu. A majčinskih suza najviše...“ Vera Josifovna Vituška, sekretar Zaslavskog ilegalnog rejonskog komiteta partije „Vratila sam se u svoje selo... Oko naše kuće igraju se deca. Posmatram i mislim: koje li je moje? Svi su isti. I podšišani kao što su se ranije ovce šišale, svi jednako. Svoju ćerku nisam

prepoznala, pitala sam ko je od njih Ljusja. I vidim, jedan dečkić u dugačkoj košuljici skoči i pobeže u kuću. Teško je bilo razlikovati ko je devojčica a ko dečak, svi su bili isto obučeni. Ponovo pitam: – Ko je od vas Ljusja? Oni pokazuju prstom na onu koja je pobegla. I ja shvatim da je to bila moja ćerka. Za nekoliko minuta, vodi je za ruku babuška, majka moje majke. Vodi mi je u susret: – Hajdemo, hajdemo... Sad ćemo toj mami pokazati zato što nas je ostavila... Bila sam u muškoj vojničkoj odeći, s vojničkom kapom i na konju, a mamu je ona, naravno, predstavljala kao sve druge žene. A došao vojnik. Dugo nije htela da je uzmem u ruke, plašila se. I nema šta da se vređam, ja je nisam odgojila, rasla je s drugim ljudima. Donela sam sapun i, kad sam počela da je kupam, probala ga je zubima, mislila je da je to nešto za jelo. Tako su oni živeli. Svoju majku sam zapamtila kao mladu ženu, a dočekala me je starica. Kazali su joj da joj je došla ćerka, iskočila je iz vrta na ulicu. Kad me je videla, raširila je ruke i potrčala. I ja sam nju poznala i potrčala prema njoj. Nije ni stigla do mene na nekoliko koraka i pala je na zemlju. I ja sam pala pored nje. Ljubila sam majku. Ljubila zemlju. I takvu sam mržnju osećala prema fašistima zbog svega... I za to, takođe... Sećam se kako je ležao jedan ranjeni Nemac, rukama se hvatao za zemlju, boli ga, a naš vojnik mu priđe: ‘Ne diraj, ovo je moja zemlja! Tvoja je tamo odakle si došao...’“ Marija Vasiljevna Pavlovec, partizanski lekar „U rat sam otišla posle muža... Do rata sam uspela da se udam, da rodim devojčicu. I dođe rat. Muž je bio pilot, poginuo je pod Moskvom. Čim sam ga sahranila, počela sam da molim da idem na front. Ako je on poginuo, znači, ja treba da branim našu devojčicu, tako sam razmišljala. I, sećam se, ubrzo su me pozvali. Upisali su me u Sto dvadeset peti gardijski bombaški avijacijski borisovski puk. Ćerku sam ostavila kod svekrve, ali ona je ubrzo umrla. Muž je imao sestru, i ona je uzela devojčicu. A posle rata, kada su me demobilisali, nije htela da mi vrati moju ćerku. Govorila je nešto u smislu: ne možeš da imaš ćerku kad si je ostavila i otišla da ratuješ. Kako majka može ostaviti svoje dete, i to tako malo? Kad sam se vratila iz rata, ćerka mi je imala sedam godina, a ostavila sam je kad je imala tri. Sačekala me je odrasla devojčica. Kao mala, bila je stalno gladna, neispavana, pored kuće je bila bolnica, odlazila je tamo, plesala i davali su joj

hleba. To mi je kasnije ispričala... teško su živeli. Ćerku sam stalno spominjala na frontu, ni na trenutak je nisam zaboravljala, sanjala sam je. Mnogo sam tugovala. Ali nisam se uvredila na zaovu. Trudila sam se da je razumem, ona je strašno volela brata, bio je snažan, lep, bilo je neshvatljivo da nekog takvog mogu da ubiju. Nije htela da otuđi ništa što je njemu pripadalo. Bila je od onih žena za koje su porodica, deca najvažniji u životu. Ne mogu da je osuđujem. Govorila je da sam surova... Da čak nisam žena... Mnogo sam plakala. Preispitivala sam se, možda sam stvarno surova kao što kaže. Ali ništa takvo u sebi nisam našla. Mi smo u ratu strašno patile što smo se lišile porodice, kuće, svoje dece. Mnogi su ostavili decu kod kuće, nisam samo ja. Sedim pod padobranom i čekam zadatak. Muškarci puše, igraju domine, mi sedimo i šijemo marame. Ostajale smo žene. Eto, moja prijateljica, pilot. Želela je da pošalje fotografiju kući i mi smo joj, ko je imao maramu, vezivali te marame da se ne vide epolete, zaklonili smo joj uniformu prekrivačem. Izgledala je kao u haljini... I tako se slikala. To joj je bila omiljena fotografija... Sa ćerkom sam se sprijateljila... Družimo se ceo život...“ Antonina Grigorjevna Bondareva, gardijski poručnik, stariji pilot

O CRVENKAPI I RADOSTI KAD SE U RATU SRETNE MAČKA „Dugo sam se navikavala na rat... Sećam se nečeg najstrašnijeg. Kada je osmogodišnji dečak ostao bez majke. Mamu su mu ubili. Strašno je kada su ginuli vojnici, ali kada su ginule majke, i to pred očima dece... Dete sedi na drumu pored mrtve majke... On ne shvata da nje više nema, čeka da se probudi i traži da jede. Većeg straha od tog nisam videla. Naš komandir nije pustio tog dečaka, uzeo ga je sebi. Tako je on ostao s nama. Kao sin puka.“ A o najintimnijem, gotovo šapatom: – Kad odete, muž će me grditi. On ne voli takve razgovore. Nije bio u ratu, mlad je, mlađi od mene. Nemamo dece. Stalno se sećam tog dečkića. Mogao je da mi bude sin... Posle rata mi je svih bilo žao. Kad petlu otkinu glavu – žao mi je. Kada kolju svinju – žao mi je. Žao mi je hromih pasa, mačaka... Ne mogu nekako da podnosim tuđ bol. Radila sam u bolnici, bolesnici su me mnogo voleli što sam tako dobra. Imamo veliki vrt. Nijednu jabuku, nijednu jagodu nisam prodala.

Tako, razdelim – razdelim ljudima. To mi je ostalo od rata... Takvo srce... Ljubov Zaharovna Novik, medicinska sestra „Tada nisam plakala... Bojala sam se samo jednog... Uhvatili su naše drugove. Nekoliko dana je bilo strašno iščekivanje hoće li izdržati mučenje ili neće. Posle nekog vremena, saznalo se da će ih kazniti. Dobila sam zadatak: idi vidi koga će danas obesiti. Ideš ulicom i vidiš kako već pripremaju omču... Ne smeš da plačeš, ne smeš da se zadržavaš ni na sekund, jer su svuda okolo uhode. A ti si s tim drugom zajedno radila, družili ste se... I koliko je trebalo snage, nije dobra reč, koliko je trebalo duševne snage da se to izdrži. A znaš da to isto sutra možda čeka tebe. Tada nisam plakala... Znala sam na šta idem kad sam dospela u Gestapo. Tukli su i cipelama i bičevima. Saznala sam šta je to ‘fašistički manikir’. Stave ti ruke na sto i nekakva mašinica ti ubada iglice pod nokte... Istovremeno pod svaki nokat... To pakleno boli. Odmah gubiš svest. Čak se i ne sećam, znam da je bol strašan a da se posle toga ničeg ne sećam. Rastezali su me među nekim brvnima. Čega se sećam: tu su nekakvi trupci i stave te između njih... I neka mašina. I lepo čuješ kako ti krckaju, krive se kosti... Da li je bilo dugo? Isto se ne sećam... Stavljali su me i na električnu stolicu... To je bilo kad sam pljunula jednom krvniku u lice... Da li je bio mlad ili star, ničega se ne sećam. Skinuli su me do struka, i taj je prišao i povukao me za grudi... Bila sam nemoćna. Mogla sam samo da ga pljunem... I pljunula sam mu u lice. I tada su me posadili na električnu stolicu... Od tada veoma teško podnosim električnu struju... Ne mogu čak ni da peglam. Ostalo mi je to za ceo život. Kad počnem da peglam, po celom telu osetim da nešto struji... Ništa ne mogu da radim što je povezano sa strujom... Možda mi je bila potrebna nekakva psihoterapija posle rata? Ne znam. Ali već je prošao život... Ne znam zašto sam se danas rasplakala. Tada nisam plakala... Govorili su: plači! Nisam mogla, sve se odrvenilo, bila sam kao od drveta. Nikada ne bih poverovala da nisam sama to podnela. Nijedne suze nije bilo. A tako su me tukli da mi je koža sva šuštala, nisam mogla da sednem dok nije zarasla. I nijedne suze... Osudili su me na smrtnu kaznu vešanjem. Premestili me u ćeliju osuđenika na smrt. Tamo su bile još dve žene. Nismo uopšte plakale, nije nas uhvatila panika. Znale smo šta nas čeka i držale smo se mirno. Govorile smo o poeziji, sećale se omiljenih opera... Mnogo smo pričale o Ani Karenjinoj... Nismo se

sećale naše dece, toga smo se bojale. Čak smo se smešile. Jedna drugu hrabrile. Tako smo provele dva i po dana... Trećeg dana ujutru, mene pozovu. Oprostile smo se, izljubile bez suza. Nismo osećale strah: očito sam se toliko navikla na misao o smrti da nije bilo straha. Ni suza. Samo neka praznina. Ni o kom nisam mislila... Dugo smo putovali, ne sećam se koliko, opraštala sam se sa životom. Kola su se zaustavila, i mi se, bilo nas je u kolima dvadesetak ljudi, nađemo u logoru. Nismo mogli da siđemo iz kola, toliko smo bili iscrpljeni. Bacali su nas na zemlju kao mrtve pse i komandant je naredio da puzimo prema barakama. Mi puzimo, a on nas bičem bije i iza nas ostaju krvavi tragovi. Bilo je do baraka jedno trista metara. Ali to još nije najstrašnije... Vidim: stoje osuđenici, podeljeni u dve grupe. One s leve strane ne diraju, a one zdesna skidaju do gole kože, odeću bacaju u nekakve kutije, ko ima zubnu protezu, čupaju je i bacaju u drugu kutiju, a ljude guraju u gasnu komoru. I sve to pred našim očima. Pored jedne barake stoji žena i doji na grudima dete... Tu su i psi, i čuvari, svi su se ukočili, stoje i ne mrdaju. Ona je ostala poslednja... Komandant vidi tu sliku, da je niko ne dira. Prileti, zgrabi to dete i pravo... o kran... Izvinite, sad ću da završim... I od tog deteta i krv i mozak razlili su se po zidu... A ono što je ostalo ubacio je u gasnu komoru. I vidim: majka pada, sve shvatam, jer sam lekar... Razumem da joj se iskidalo srce... Prilazi ženi, počinje da je svlači i odjednom ugleda u njenim ustima zlatne zube. Dohvati nekakav tvrdi predmet i kako ju je udario... tako joj je izbio zube sve u krvi... Vi ste, naravno, o svemu tome čitali u knjigama, a mi smo to gledali. Preživeli. Ni sad mi nije jasno kako ljudi nisu pomerili pameću od toga što su videli, što su činili... Fašistički komandant... On je sa stanovišta psihijatra verovatno bio normalan čovek, ne bezumnik. ... I povedu nas na rad. Tek što smo počeli da se spuštamo, ja odjednom čujem glas: ‘Mama, mamice!’ I vidim: stoji teta Daša, a preko trotoara trči moja ćerkica. Slučajno su išle ulicom i videle me. Ćerkica je tako trčala da se samo bacila meni oko vrata. I, zamislite, tamo su bili psi, specijalno obučeni da se bacaju na ljude, ali se nijedan pas nije mrdnuo s mesta. Ako mu priđeš, on te razdere, za to su dresirani, a tu se nijedan nije pomerio. Ćerkica mi se bacila u zagrljaj, ja nisam plakala, samo sam govorila: ‘Kćeri moja! Natašenjka, ne plači. Brzo ću doći kući...’ I čuvari su stajali, i psi. I niko se nije pokrenuo... Ni tada nisam plakala... Posle tog slučaja, nisu nas odveli na rad, nego su nas vratili u logor. A toga dana na radu je trebalo da mi organizuju bekstvo. I tako je to propalo. Moja ćerka je s pet godina govorila molitve, nije znala pesmice. Teta Daša ju

je naučila molitve. I molila se za tatu, za mamu, da ostanu živi. Taj strah da će izgubiti mamu ostao joj je do danas. Mora ujutru da me pozove, da mi kaže samo dve reči: ‘Kako si? Dobro?’ I sve je u redu. Četrdeset četvrte, trinaestog februara, u ešalonu me odvode u fašističko progonstvo u koncentracioni logor Kroazet na obali Lamanša. U proleće, osamnaestog marta, na dan Pariske komune, Francuzi organizuju bekstvo i uspevam da pobegnem. Nagrađena sam francuskim ordenom ‘Ratni krst’... Sećanje na te dane je moje ranjavanje u kičmu... Toliko sam toga preživela da posle rata nisam želela ničega da se sećam. Zato sam zaboravila mnoge detalje. Decenijama sam sebi govorila: ‘Zaboravi! Zaboravi!’ Jedino što nisam htela da zaboravim – to je kako sam se vraćala iz Francuske... I prva stanica u našoj zemlji... Svi smo iskočili iz vagona, ljubili smo zemlju, grlili se... Sećam se: imala sam beli ogrtač, pala sam na zemlju, ljubila je i ponela grumen sa sobom. Jesam li ja to kod kuće, nikada se neću rastati od nje, rođene... Kad sam stigla u Minsk, nisam zatekla muža kod kuće. Čerka je bila kod teta Daše. Muža je uhapsio NKVD, u zatvoru je. Idem tamo. I šta čujem... Kažu mi: ‘Vaš muž je izdajnik.’ A on je sa mnom radio u ilegali. On je jedan hrabar i častan čovek. Odmah sam shvatila da ga je neko prijavio... Kleveta... ‘Ne’, kažem, ‘moj muž ne može biti izdajnik. Ja mu verujem. On je pravi komunista.’ A njegov islednik zaurla na mene: ‘Čuti, francuska prostitutko! Ućuti!’ Živeo je u okupaciji, bio je zarobljen, odveli su ga u Nemačku, sedeo je u fašističkom koncentracionom logoru – i svi su bili sumnjičavi. Bilo je pitanje: kako je ostao živ? Zašto nije stradao? Čak su i mrtvi bili sumnjivi... I nisu uzimali u obzir to što smo se borili, što smo sve žrtvovali radi pobede. Što smo pobedili... Narod je pobedio! A Staljin svejedno nije verovao narodu. Tako nam je zahvalila domovina. Za našu ljubav, za našu krv... Svuda sam išla... Pisala sam u sve institucije. Muža su oslobodili posle šest meseci. Slomili su mu jedno rebro, odbili su mu bubreg... Fašisti su mu, kad je stigao u logor, razbili glavu, slomili ruku, tamo je osedeo, a četrdeset pete ga je NKVD konačno učinio invalidom. Godinama sam ga negovala, čupala iz bolesti. Ali ništa nisam mogla da kažem protiv, nije hteo da sluša... To je bila greška, i tačka. Glavno je, smatrao je, da smo pobedili. I tačka. I ja sam mu verovala... Samo što sam se vratila. Našla sam ono mesto... Koje? Gde je bio logor u koji su nas dovezli iz zatvora. Koliko godina sam se plašila da čak pogledam na tu stranu, obilazila sam daleko ako bih se našla u tom kraju... Kao pijana sam tamo hodala, sećala sam se svega, baš svega. Gde su bile barake, kupatilo. Gde su

stubovi na kojima su vešali... Tu je sve na ljudskim kostima. Tu leže hiljade ljudi. Čak se nekih lica i sećam... Nisam plakala. Tada nisam plakala...“ Ljudmila Mihajlovna Kašečkina, ilegalna radnica „Kako objasniti detetu? Kako mu objasniti smrt?... Idem ulicom sa sinom, a na jednoj i na drugoj strani leže ubijeni. Ja mu pričam o Crvenkapici, a svuda oko nas ubijeni. To je bilo kad smo se vraćali iz izbeglištva. Dolazimo kod moje majke, a s njim nešto nije u redu: podvlači se pod krevet i sedi tamo po ceo dan. Imao je pet godina, nisi mogao da ga isteraš na ulicu... Celu godinu sam se s njim mučila. Nikako nisam mogla da ustanovim o čemu se radi. Živeli smo u podrumu i, kada neko ide ulicom, vide se samo cipele. I on, kad se izvuče ispod kreveta i vidi nečije cokule, počne da vrišti... Onda sam se setila da ga je fašista udario cokulom... To je nekako prošlo. Jednom se igrao s decom u dvorištu, došao je uveče kući i pita: – Mama, a šta je to – tata? Ja mu objasnim: – On je plav, lep, bori se u armiji. A kad su oslobađali Minsk, prvi su se u grad probili tenkovi. I moj sin dotrči kući plačući: – Nema moga tate! Tamo su svi crni, nema plavih... Bio je jul, tenkisti svi mladi, pocrneli od sunca. Muž je došao iz rata kao invalid. Nije došao mlad, već star, i ne znam šta ću: sin je navikao da misli da je tata mlad, plav, lep, a došao je bolestan, star čovek. I sin ga dugo nije prihvatao. Morala sam da ih navikavam jednog na drugog. Muž dolazi kasno s posla, kažem mu: – Što dolaziš tako kasno? Dima se uznemirio: ‘Gde je moj tatica?’ On se za šest godina rata (bio je još i u Japanu) odvikao od sina. A kad nešto kupim sinu, kažem mu: – Ovo ti je tata kupio, on brine o tebi... Kasnije su se sprijateljili. Otac je imao mnogo toga da mu priča...“ Nadežda Vikentjevna Hatčenko, ilegalka

„Moja biografija... S dvadeset devet godina, radila sam kao pomoćnik mašinovođe. U to vreme, nigde u Sovjetskom Savezu nije bilo žena mašinovođa. Načelnik voznog depoa bio je začuđen: ‘Devojko, šta će ti muška profesija?’ A ja htela da budem mašinovođa i samo to, i ništa više. S trideset jednom godinom, postala sam prva žena mašinovođa u zemlji. Krupska je u to vreme mnogo pisala o ravnopravnosti, da žene treba da ovladaju muškim profesijama. Kada sam bila u vozu, na stanicama su se skupljali ljudi: ‘Devojka vozi voz!’ ... Naš voz je bio na čišćenju kotlova, to jest na servisu. Muž i ja smo radili na smenu jer smo već imali dete, ako je on vozio, ja sam bila s detetom, a kad sam ja bila na poslu, on je bio kod kuće. Toga dana, muž je došao i trebalo je ja da krenem. Ujutru se probudim i čujem: nešto se događa na ulici, buka. Uključim radio: ‘Rat!’ Kažem mužu: – Ljonja, ustaj, rat je... Ustaj, rat! On odjuri u depo i dođe sav u suzama: – Rat! Rat! Znaš li šta to znači? Šta da radimo? Šta ćemo s detetom? Evakuišu mene sa sinom u Uljanovsk, u pozadinu. Dali su mi dvosobni stan, stan je bio lep, ni danas nemam takav. Sina su upisali u dečji vrtić. Sve je bilo dobro. Prema meni su se ponašali lepo. Kako i ne bi – žena mašinovođa, pa još prva... Poživela sam tamo ne više od pola godine. I više nisam mogla: kako to, svi brane Domovinu, a ja sedim kod kuće! Stigne muž. – Šta je, Marusja, ti ćeš tako sedeti u pozadini? – Neću – kažem – idemo. U to vreme bila je organizovana kolona posebnog rezervnog sastava za opsluživanje fronta. Muž i ja smo tražili da budemo tamo. Muž je bio stariji mašinovođa, ja mašinovođa. Četiri godine smo putovali u lokomotivi, i sin s nama. Sve vreme rata, čak ni mačku nije video. Kada je kod Kijeva uhvatio mačku – naš voz su strašno bombardovali, naletelo pet aviona – zagrlio ju je i ne pušta je: ‘Kisanjka, mila, kako mi je drago što sam te video. Nikog ne viđam. Sedi malo sa mnom. Daj da te poljubim.’ Dete. Kod njega sve treba da bude dečje... Koliko sam samo vozova odvezla na front? Jednu kompoziciju na dan, u proseku trista šezdeset pet godišnje. A za četiri godine? Pomnožite – dobije se hiljadu i po kompozicija. Muž i ja smo vozili na front čehoslovački korpus

pukovnika Svobode. Često su nas bombardovali. I pucali su po vozu, bilo im je najvažnije da ubiju mašinovođu i tako unište voz, a u lokomotivi sedi moj sin. Najviše sam se za njega plašila, uzimala sam ga iz lokomotive i nosila u vagone. Držala sam ga čvrsto, pritiskala uz srce: ‘Neka nas ubiju jednim metkom.’ Ali, evo, ostali smo živi. Sin je sada doktor, načelnik odeljenja. Dugo sam se za njega brinula. Kad smo došli s fronta, imao je deset godina, a pošao u prvi razred. Ali sve se dobro završilo, on je divan mlad čovek, imam i snaju i troje unučadi. Voz je moj život, moja mladost, najlepše u životu. I sada bih sela u lokomotivu, ali me ne puštaju, stara sam... Ne znate kako je strašno biti u ratu s detetom. Evo, sada živimo zajedno. Ja nikud ne putujem, nećete verovati, neću da se rastajem od sina, od unuka. Strašno mi je da se rastanem od njih i na jedan dan. Ni moj sin nikud ne putuje. Radi skoro dvadeset pet godina, a nijednom nije išao na službeni put. Svi se na poslu čude što nijednom nije tražio da ide. ‘Mama, ja bih radije ostao s tobom’ tako kaže. I snaja mi je takva. Mi čak nemamo ni daču, da se ne rastajemo ni na nekoliko dana. Vama je to možda čudno, ali ja ne mogu da živim bez njih, ni minut.“ – Ne možete da se rastanete ni na nekoliko dana? – Ne, nije moguće da ih ne vidim ceo dan. Da ste bili u ratu, znali biste šta znači rastati se na jedan dan. Samo na jedan dan... Marija Aleksandrovna Arestova, mašinovođa

O ĆUTANJU ONIH KOJI SAD MOGU DA GOVORE „Ja i sada govorim šapatom... O... onome... Šapatom. Posle više od četrdeset godina... Rat sam zaboravila... Zato što sam i posle rata živela u strahu. Živela sam u paklu. Evo je – Pobeda! Evo – radosti. Već smo sakupljali cigle, gvožđe, počeli smo da čistimo grad. Radili smo danju, radili smo noću, ne sećam se više kada smo spavali ni šta smo jeli. Samo smo radili. Septembar... Septembar je bio topao, sećam se, bilo je mnogo sunca. Sećam se voća. Mnogo je bilo voća. Na pijaci su u vedrima prodavali jabuke. I toga dana... Prostirala sam veš na terasi... Zapamtila sam sve do poslednje sitnice, jer se od tog dana sve promenilo u mom životu. Sve je puklo. Sve se preokrenulo.

Prostirem veš... Belo posteljno rublje – ono je kod mene uvek belo. Mama me je naučila kako da ga trljam peskom umesto sapuna. Po pcsak smo išli na reku, znala sam tamo jedno mesto. I tako... Veš... Komšinica ispod zove, viče kao tuđim glasom: ‘Valja! Valja!’ Ja brzo dole, prva misao: gde mi je sin? Tada su se dečaci jurili po razvalinama, igrali se rata, nalazili prave granate, prave mine... Ostajali su bez ruku, bez nogu... Sećam se kako ih nismo puštali od sebe, ali to su dečaci, bilo im je zanimljivo. Vičeš: ‘Dolazi kući!’, a njega nema čitavih pet minuta. Privlačilo ih je oružje... Naročito posle rata... Ja trkom dole. Spuštam se u dvorište, u dvorištu moj muž... Moj Ivan... Mužić moj ljubljeni... Vanječka! Vratio se... Vratio se s fronta! Živ! Ljubim ga, dodirujem. Milujem uniformu, njegove ruke. Vratio se... Noge mi se odsekle... A on... Stoji kao skamenjen, kao da je od kartona. Ne smeška se, ne grli me. Kao da je zamrznut. Ja se uplašim: sigurno je, mislim, kontuzovan. Možda je gluv. Ali, ništa, glavno je da se vratio. Izvući ću ga. Odnegovaću. Nagledala sam se kako druge žene žive s takvim muževima, svejedno su im svi zavideli. Sve mi je to prošlo kroz glavu u trenu, u jednoj sekundi. Noge mi se odsekle od sreće. Drhte. Živ je! Ah, draga naša, ženska sudbina... Susedi se isto tako okupili. Svi se raduju, grle ga. A on – kao od kamena. Ćuti. Svi su primetili. Ja: – Vanja... Vanječka... – Hajdemo u kuću. U redu, hajdemo. Na rame sam mu se obesila... Srećna! Sva vesela i srećna. Ponosna! Seo je u kući na hoklicu i ćuti. – Vanja... Vanječka... – Shvataš... – i ne može da govori. Zaplakao se. – Vanja... Proveli smo jednu noć. Samo jednu noć. Sutradan su došli po njega. Zalupali navrata, izjutra. Pušio je i čekao, već je znao da će doći. Meni je malo toga rekao... Nije stigao... Prošao je Rumuniju, Češku, doneo nagrade, a vraća se u strahu. Već su ga prijavili, bile su dve provere. Overili pečatom – bio je zarobljenik. Prvih nedelja rata... Pred Smolenskom je pao u zarobljeništvo, a bio je obavezan da se ubije. Hteo je, znam da je hteo... Meci su im brzo nestajali, nije imao čime. Bio je ranjen u nogu i kao ranjenik je bio zarobljen. Pred njegovim očima, komesar je sebi razbio glavu kamenom... Poslednji metak je zatajio. Sovjetski oficir ne sme dopustiti da bude zarobljen, kod nas nema zarobljenika, ima samo izdajnika. Tako je govorio drug

Staljin, on se i rođenog sina odrekao jer je bio zarobljen. Moj muž... Moj... Islednici su vikali na njega: ‘Zašto si živ? Zašto si ostao u životu?’ Iz zarobljeništva je pobegao... Bežao je u šumu ukrajinskim partizanima, kad su oslobodili Ukrajinu, molio je da ide na front. U Češkoj je dočekao dan Pobede. Predložili su ga za nagradu... Proveli smo jednu noć... Da sam znala... Htela sam da rodim, htela sam devojčicu... Ujutru su ga odveli... Digli iz postelje... Sela sam u kuhinji za sto i čekala da se probudi naš sin. Sin je bio navršio jedanaest godina. Znala sam da će, čim se probudi, upitati: ‘Gde je naš tatica?’ Šta ću mu odgovoriti? Kako da objasnim komšijama? Mami? Muž se vratio posle sedam godina... Sin i ja smo ga čekali četiri godine da dođe iz rata, a posle Pobede još sedam godina s Kolime. Iz logora. Čekali smo ga jedanaest godina. Sin je porastao... Naučila sam da ćutim... Gde je vaš muž? Ko je tvoj otac? U svakoj anketi je bilo pitanje: da li je neko od familije bio u zarobljeništvu? Mene nisu primili u tehničku školu kad sam napisala, nisu mi poverili da perem podove. Postala sam narodni neprijatelj, žena narodnog neprijatelja. Sav moj život bio je uzaludan... Do rata sam bila učiteljica, završila sam pedagoški fakultet, a posle rata sam nosila cigle na gradilištu. Eh, moj život... Oprostite što govorim zbrkano. Žurim... Noću, dešavalo se... Koliko sam noći ležala sama i nekome pričala svoj život, pričala... A danju sam ćutala. Sada mogu da govorim o svemu. I hoću... Da vas pitam: a ko je kriv što su u prvim mesecima rata milioni vojnika i oficira pali u zarobljeništvo? Hoću da znam... Ko je obezglavio armiju pred rat, streljajući i klevećući – nemački špijun, japanski špijun – crvene komandire? Hoću da znam... Ko je verovao u Buđonijevu konjicu u vreme kad se Hitler naoružao tenkovima i avionima? Ko nas je uveravao: ‘Naša granica je bezbedna...’ A prvih dana armija je već brojala metke... Hoću... Sad mogu da pitam... Gde je moj život? Naš život? Ali ja ćutim i moj muž ćuti. Mi se i danas plašimo... I umrećemo u strahu. Bolno i sramotno...“ Valentina Jevdokimovna M-va, partizanski vezista

„I ONA STAVLJA RUKU TAMO GDE JE SRCE...“ I najzad – Pobeda... Ako je ranije život za njih bio podeljen na mir i rat, sada je – na rat i Pobedu. Ponovo – dva različita sveta, dva različita života. Posle toga, kad su naličili da mrze, trebalo je ponovo da nauče da vole. Da se sete zaboravljenih osećanja. Zaboravljenih reči. Čovek rata trebalo je da postane čovek nerata...

O POSLEDNJIM DANIMA RATA, KADA JE BILO GNUSNO UBIJATI „Bili smo srećni... Prešli smo granicu – domovina je oslobođena. Naša zemlja... Nisam prepoznavala vojnike, to su odjednom bili drugi ljudi. Svi su se osmehivali. Obukli čiste košulje. Imali su i cveće u rukama, tako srećne ljude nikada više nisam videla. Ni ranije ih nisam videla. Mislila sam, kada uđemo u Nemačku, nikoga neću poštedeti, neću ih žaliti, neću ih poštedeti. Toliko mi se mržnje skupilo u grudima! Uvrede! Zašto bih ja žalila njegovo dete, kad je on ubio moje? Zašto bih žalila njegovu majku, ako je on moju obesio? Zašto da ne diram njegovu kuću, kad je on moju spalio? Zašto? Htela sam da vidim njihove žene, njihove majke, koje su rodile takve sinove. Kako će moći da nam pogledaju u oči? Htela sam da im pogledam u oči... Svega sam se setila i mislila: kako ću se ponašati? Kako će se ponašati naši vojnici? Mi se svega sećamo... Dođemo u neko seoce, deca trče, gladna, nesrećna. I ja, koja sam se klela da ih sve mrzim, sakupim sve što smo imali, svaki komadić šećera, i dam nemačkoj deci. Naravno da nisam zaboravila, sećala sam se svega, ali nisam mogla mirno da gledam u gladne dečje oči. Rano izjutra, već je stajao red nemačke dece kod naših kuhinja, davali smo im i predjelo i jelo. Svako dete je imalo preko ramena obešenu torbu za hleb, oko pojasa bidončić za supu i za još nešto: kašu, grašak. Mi smo ih hranili, lečili. Čak i milovali... Prvi put sam ih pomilovala... I uplašila se toga... Ja... Ja! Milujem nemačko dete... Osušila su mi se usta od uzbuđenja. Ali sam se navikla. I oni su se navikli...“

Sofija Adarnovna Kuncevič, sanitarni instruktor „Došla sam do Nemačke... Išla sam od Moskve... Bila sam stariji doktorski pomoćnik u tenkovskom puku. Imali smo ‘tridesetčetvorke’, one su strašno gorele. Užasno. Do tada nisam čula čak ni pucanj iz puške. Jednom su negde, kad smo išli na front, daleko, daleko, bombardovali, i činilo mi se da se sva zemlja trese. Imala sam sedamnaest godina, tek sam završila srednju tehničku školu. I tako je ispalo, čim sam došla, pravo u bitku. Ispuzala sam iz tenka... Požar... Nebo gori... Zemlja gori... Gvožđe gori... Ovde mrtvi, a tamo viču: ‘Spasite’, ‘Pomozite’... Takav me je užas uhvatio! Ne znam kako nisam pobegla. Kako nisam kidnula s bojnog polja? To je toliko strašno da se ne može opisati rečima... Ranije nisam mogla, a sada već gledam filmove o ratu, ali svejedno preplačem. ... Stigla sam do Nemačke. Svega se sećam... Prvo što sam videla na nemačkoj zemlji – svojeručno izrađen plakat pokraj samog puta: ‘Evo je ona – prokleta Nemačka!’ Ušli smo u jedno seoce, tamo je ostala samo jedna starica. Svi su sve pobacali i pobegli glavom bez obzira. Ubedili su ih: ‘Dolaze Rusi, odrubiće vam glave, poklaće vas...’ Otvoriš vrata kuće: nema nikoga ili svi leže ubijeni, otrovani. Leže deca. Ubijali su se, trovali... Šta smo osećali? Radost što smo pobedili i što je i njima sada teško kao i nama. Osećanje odmazde. A dece mi je bilo žao... Nađemo jednu staricu. Kažem toj starici: – Pobedili smo. Ona se zaplaka: – Meni su dva sina poginula u Rusiji. – A ko je kriv? Koliko je naših poginulo! Ko je hteo rat: mi ili vi? – Hitler... – kaže ona. – Nije Hitler sam odlučio. To su vaša deca, muževi... Tada je zaćutala. Možda i ne veruje. Nije videla svojim očima. Htela sam da ispričam mami... A moja majka je umrla u ratu od gladi, nisu imali ni soli, ničega nije bilo. A brat je ležao u bolnici teško ranjen. Jedna sestra je ostala u kući, čekala me je. Pisala mi je da je, kada je naša vojska ušla u Orel,

sve devojke u uniformi hvatala za šinjel. Činilo joj se da sam ja tamo. U celoj našoj familiji gotovo da nije ostalo muškaraca. Morala sam da se vratim...“ Nina Petrovna Sakova, poručnik, lekarski pomoćnik „Putevi Pobede... Ne možete da zamislite slavlje Pobede! Išli su Poljaci, Francuzi, Česi, Bugari... Svi oslobođeni zatočenici, na kolima, s nacionalnim zastavama... Svi su se izmešali, svako je išao na svoju stranu. Svi su nas grlili. Ljubili. Sreli smo ruske devojke. Počele smo da razgovaramo i one su pričale... Jedna od njih je bila trudna. Najlepša od njih. Silovao ju je domaćin kod kog su radile. Terao da živi s njim. Išla je i plakala, udarala se po stomaku: ‘Frica neću kući poneti! Neću!’ Nagovarali su je... Ali obesila se... Sa svojim malim Fricem... Tada je trebalo slušati, slušati i zapisivati. Žao mi je što tada nikome nije palo na pamet da nas sasluša, svi su ponavljali reč ‘Pobeda’, a sve ostalo se činilo nevažnim. I, evo, već smo u Nemačkoj. Prijateljica i ja vozimo bicikle. Ide jedna žena s troje dece, dvoje u kolicima, treće je drži za suknju. Strašno je izmučena. Kad, poravnala se s nama – kleknula i ovako se klanja. Mi ne razumemo šta to ona govori. Pokazuje na grudi, tamo gde je srce, i pokazuje na decu. Shvatili smo da plače, klanja nam se i zahvaljuje što su joj deca ostala živa... Bila je nečija žena, nečija majka... Njen muž je sigurno ratovao na Istočnom frontu... U Rusiji...“ Anastasija Vasiljevna Voropajeva, lekarski pomoćnik „Žao mi je što nisam ispunila jednu molbu... Dovezli su jednog nemačkog ranjenika. Čini mi se da je bio pilot. Imao je slomljeno bedro i počela je gangrena. Uhvatila me je neka tuga. Ništa ne traži, ništa ne govori. Pomalo sam znala nemački. Pitam ga: – Hoćete li nešto da popijete? – Neću. Ranjenici su znali da u sobi leži Nemac. Bio je odvojen od ostalih. Ja prolazim, a oni se bune: – Vi neprijatelju nosite vodu? – Nemojte tako. Tamo se ubijate, a ovde... treba čoveku olakšati poslednje

trenutke... Noga mu je sva siva, ništa se tu ne može. Zaraza momentalno sagori čoveka, za dan... Dajem mu vode, on me gleda i kaže: – Hitler kaput! A to je četrdeset druga godina. Mi smo kod Harkova, u opsadi. Pitam ga: – Otkud to? – Hitler kaput! Tada mu kažem: – Ti tako misliš i govoriš sada, jer ležiš ovde. A tamo ubijate... On će: – Ja nisam pucao, ja nisam ubijao. Terali su me, ali ja nisam... – Svi tako govore kad su zarobljeni. Odjednom me zamoli: – Molim vas... molim vas, frau... – i daje mi gomilu fotografija. Pokazuje ko mu je otac, ko mu je majka, on, brat, sestre... Divna fotografija. Na poleđini piše adresu: – Vi ćete tamo otići! Bićete tamo! – I to govori Nemac četrdeset druge godine kod Harkova. – Molim vas, bacite ovo u poštansko sanduče. Adresu je napisao na jednoj fotografiji, a bilo ih je pun koverat. I te fotografije sam dugo nosila sa sobom. Potresla sam se kad su propale prilikom bombardovanja...“ Lilija Mihajlovna Butko, kirurška medicinska sestra „Sećam se bitke... U toj bici smo uhvatili veliki broj nemačkih zarobljenika. Među njima je bilo i ranjenih. Previjali smo ih. Bila je užasna vrućina. Našli smo čajnik i dali im da se napiju. A bili smo pod vedrim nebom. Pucaju na sve strane. Stigla naredba: hitno se ukopati, maskirati se. Počeli smo da kopamo rovove. Nemci posmatraju. Mi im kažemo: pomozite da kopamo, radite nešto. Kad su shvatili šta smo im rekli, sa užasom su nas gledali, razumeli su da, kad iskopaju jame, poređaćemo ih tamo i streljati. Očekivali su da ćemo s njima postupati kao oni s našim zarobljenicima. Trebalo je videti s kakvim užasom su kopali te jame.

A kad su videli da smo previle njihove rane, da smo im dale da se napiju vode, da smo im kazale da se u te jame, što su ih iskopali, sakriju, nisu mogli sebi da dođu, potpuno su bili izgubljeni... Jedan Nemac je zaplakao... Nije bio mlad, plakao je i ni od koga nije skrivao svoje suze...“ Nina Vasiljevna Iljinska, medicinska sestra

O NEMAČKIM RANJENICIMA I FILMSKIM KOMEDIJAMA „Rat je bio pri kraju... Pozove me načelnik: – Vera Josifovna, vi treba da budete s nemačkim ranjenicima. A meni su u to vreme ubili dva brata. – Neću. – Ali, shvatite, treba... – Ne mogu psihički, poginula su mi dva brata, ne mogu da ih vidim, ja bih ih sekla, a ne lečila. Razumejte me... – To je naređenje. – Ako je naređenje, onda... Lečila sam te ranjenike, pružila sam im sve što je bilo potrebno, ali sam to teško podnosila. Tad sam otkrila u kosi prve sede vlasi. Upravo tada. Sve sam radila, operisala, hranila, davala injekcije protiv bolova – sve kako treba. Jedino što nisam mogla bila je večernja vizita. Ujutru previjaš ranjenika, slušaš puls, jednom rečju: nešto radiš, a za vreme večernje posete treba da razgovaraš s bolesnicima, da ih pitaš kako se osećaju. E, to nisam mogla. Da previjem, da operišem sam mogla, ali da pričam s njima – to ne. To sam kazala načelniku: ‘Večernju vizitu neću obavljati...’“ Vera Josifovna Horeva, vojni hirurg „U Nemačkoj... U našim bolnicama pojavilo se mnogo nemačkih ranjenika... I neću zaboraviti kako su lakši ranjenici spuštali mrtve sa četvrtog sprata. Vukli su ih za noge i spuštali niza stepenice. A ležali su jedan pored drugog, bili su takođe Nemci, kao i oni. Vidiš lepo kako ga dovuče do stepenica i šutne nogom dole. To nas je zapanjilo iako su to bili naši neprijatelji... U ratu sam bila medicinska sestra. Sećam se prvog nemačkog ranjenika. Kod njega je počela gangrena, amputirali su mu nogu... Ležao je u mojoj sobi...

Uveče mi kažu: – Katja, idi obiđi svog Nemca. Odem. Možda krvari ili takvo nešto. Probudio se, leži. Nema temperaturu, ništa. Gleda me, gleda, zatim izvadi tako mali pištolj: – Evo ti... Govori nemački, ne razumem, ali razumela sam onoliko koliko mi je ostalo reči od učenja u školi. – Na... – kaže – ja sam hteo da ubijam vas, sada vi ubijte mene. I pored toga što smo ga spasli. On je nas ubijao, a mi smo njega spasli. A ja ne mogu da mu kažem istinu da umire... Izlazim iz sobe i neočekivano primećujem kod sebe suze...“ Jekaterina Petrovna Šaligina, medicinska sestra „Mogla sam da ga sretnem... Plašila sam se tog susreta... Još dok sam išla u školu, bila sam pionirka, dolazili su nam u goste nemački učenici. Išli smo s njima u pozorište, pevali smo s njima. Zapamtila sam jednog nemačkog dečaka... Veoma je lepo pevao. Sprijateljili smo se, čak sam se u njega zaljubila... I sve vreme rata sam razmišljala: a šta ako ga sretnem i prepoznam? Nije li on, takođe, među njima? Dosta sam emotivna, od detinjstva sve izuzetno dobro zapažam. Izuzetno! Jednom idem po polju, bitka se tek završila... Svoje poginule smo pokupili, ostali su samo Nemci... I učinilo mi se da on leži među poginulima. Tako mi je ličio taj mladi čovek... Ležao je u mladoj pšenici... I gledao u nebo... Dugo sam nad njim stajala... Teško mi je bilo da poverujem...“ Marija Anatoljevna Flerovska, stariji poručnik, politički radnik „Rat je mene čekao... Napunila sam devetnaest godina, doneli su mi poziv: javiti se u rejonski izvršni komitet, poneti sa sobom namirnice za tri dana, par veša, kriglu, kašiku. To se zvalo mobilizacija na radni front. Dovezli su nas u grad Novotroick u Orenburškoj oblasti. Počeli smo da radimo u fabrici. A bili su takvi mrazevi da se kaput u prostoriji zamrznuo, uzmeš ga a on težak kô olovo. Radili smo četiri godine bez prestanka, bez slobodnih dana.

Čekali smo i čekali kad će se rat završiti. U tri sata noću, buka u našem zajedničkom stanu, došao direktor fabrike i ostali načelnici: ‘Pobeda!’ A ja ne mogu da ustanem iz kreveta, podižu me i ponovo padam. Ceo dan nisu mogli da me dignu. Nešto mi se dogodilo, od radosti. Kada sam sledećeg jutra izašla na ulicu, htela sam svakog da zagrlim, da poljubim. Srce je bilo prepuno dobrote prema ljudima.“ Ksenija Klimentjevna Belko, borac radnog fronta „... Na fakultetu sam još jedanput videla šta je ljudska dobrota. Noću sam imala košmarne snove: esesovci, lavež pasa, poslednji vapaj umirućih. Doktori su mi zabranili da učim. Ali devojke, cimerke, kazale su mi da zaboravim na doktore i organizovale nada mnom tihi nadzor. Svako veče su me, jedna po jedna, vodile u bioskop, da gledam komediju. Bilo je malo komedija, svaku sam gledala po sto puta. Košmari su nestali. Mogla sam da učim...“ Tamara Ustinovna Vorobejkova, ilegalka

O DOMOVINI, STALJINU I CRVENOM CICU „Kad počnem da pričam o ratu, odmah bih da prestanem, da zaboravim sve. Saznali smo ono što bi bilo bolje da nikada nismo saznali, bez toga bi nam bilo lakše da rađamo decu i da verujemo u njihovu sreću. A sada ti se tako steže srce kad čitaš novine, kad gledaš ‘Dnevnik’... Čak ni kad gledam film, ne mogu mirno da slušam fijuk bombi i granata. Zato što sam videla kako ljudi umiru. I kada sad čitam da je negde rat, da negde ponovo ubijaju decu, dođe mi da vrištim iz sveg glasa na ceo svet: Ne! Ne! Toga ne sme biti... Zašto smo se onda tako mučili? Zašto su umirala u proleće tako mlada deca? Sećam se da je najteže bilo gubiti ljude u proleće, kad su cvetale bašte... Na frontu sam bila dve i po godine, bila sam medicinska sestra u bolnici za evakuaciju. Na hiljade ljudi sam previjala, plakala kad su umirali. Navešću samo jedan primer kako smo bili umorni. Jednom sam krenula da povežem maramu, povezala sam je, naslonila se na ram prozora i zaboravila se. Kad sam se prenula, osetila sam se odmornom. Prilazi mi lekar i grdi me. Ništa nisam razumela, pre nego što je otišao, dao mi je tri naloga za kaznu. Koleginica mi je objasnila o čemu se radilo: bila sam odsutna više od jednog sata. Ispostavilo se

da sam zaspala. Nije slučajno što sam sada lošeg zdravlja, loši su mi nervi. A kada me pitaju: ‘Kakve ste dobili nagrade?’, stidim se da priznam da nemam nijednu, nisu stigli da me nagrade. Možda nisu stigli jer nas je bilo mnogo u ratu i svako je radio po savesti najbolje što je mogao. A zar se mogao svako nagraditi? Za nas je najveća nagrada – Deveti maj. Dan pobede! Rat mi je uzeo sve. Ne mogu mirno da slušam kad Valentina Tolkunova peva: ‘Mili moj, da nije bilo rata...’ Moj dragi čovek poginuo je u ratu, dvadesetšestogodišnji major artiljerac. Uskoro će biti četrdeset godina kako je poginuo. Ali ne prođe dan a da ga se ne setim, hiljadu puta sam zaspivala na mokrom jastuku... Hiljadu puta... Za vreme rata, nisam zapamtila nijedan praznik... Ne sećam se čak ni Nove godine – ni četrdeset prve, ni četrdeset druge, ni četrdeset treće, ni četrdeset četvrte... Sećam se samo četrdeset pete...“ Tamara Ivanovna Kurajeva, medicinska sestra „Zamolila sam da me odmah stave na prvu liniju fronta, pravo s voza... Odmah... Išla je jedna četa, i ja s njom. U to vreme sam mislila da ću na prvoj liniji biti jedan dan i da ću ranije stići kući nego iz pozadine. Mamu sam ostavila samu u kući. Naše devojke se i sad sećaju: ‘Nije htela da bude u sanitarnoj četi.’ I, stvarno, dođem u sanitarnu četu, okupam se, uzmem veš i nazad u svoj rov. Na sebe nisam mislila. Puziš... bežiš... Ali taj miris krvi... Na taj miris krvi nisam mogla da se naviknem... Posle rata, radila sam kao akušer u porodilištu i nisam mogla dugo. Dobila sam alergiju na miris krvi, prosto nije prihvatao organizam. Toliko sam se te krvi u ratu nagledala da više nisam mogla. Organizam više nije mogao da prima... Otišla sam iz porodilišta. Otišla sam u hitnu pomoć. Imala sam urtikariju, gušila sam se... Sašila sam od crvenog materijala bluzu, sutradan su mi se po rukama pojavile nekakve fleke. I crveni cic, i crvene cvetove – ruže ili karanfile – moj organizam je odbijao. Ništa crveno, ništa boje krvi... Ja ni sada nemam ništa crveno u kući. Ljudska krv je toliko jarka, ni u prirodi, ni kod slikara na platnima nisam videla tako jarku boju...“ Marija Jakovljevna Ježova, gardijski poručnik, komandir sanitetskog voda „Kada je naša divizija oslobodila logor pod Azaričima, u medicinski sanitarni bataljon počela su da pristižu ranjena deca. Bila su toliko iscrpljena da nismo

mogli da nađemo venu da im damo transfuziju, kosti su jednostavno bile pokrivene kožom. A prisustvovati amputaciji dečjih ruku i nogu? Razumela sam kako može boleti srce, ali ovde su nas bolele oči, nismo imale snage da gledamo tu dečju patnju. Oči sam osećala kao srce...“ Z. F. Girič, medicinska sestra „Kada su se pojavili zarobljenici, posle svega što sam preživela, mislila sam da ih neću štedeti. Celu četu zarobljenika su doveli... Moja prijateljica i ja, ona je isto tako bivala u raznim logorima i ostala bez ruke, kažemo jedna drugoj: ‘Sad ćemo im se osvetiti za ono što su nam uradili.’ Ali naš čovek nije tako vaspitan. Ne možeš udariti zarobljenika, pogotovo ako je stariji čovek, ne podiže se ruka da ga povrediš...“ Emilija Aleksejevna Nikolajeva, sanitarni instruktor „I sada dok sam u vozu, dok lupaju odbojnici, meni se čini da mi se otvara padobran. I skačem... Prvih godina posle rata, svake noći sam skakala s padobranom, svake noći sam vrištala. I sećam se kako me je dugo mučila tuga za onim ljudima s kojima sam prošla rat. Kao da mi ih je neko oteo iz porodice, kao da sam izgubila najmilije. Smem da tvrdim da je onaj ko je prošao rat drugačiji čovek od ostalih. Ti ljudi razumeju život, razumeju druge ljude. Plaše se da ne izgube prijatelja, to je posebno razvijeno kod onih što su bili u izvidnici, oni znaju šta to znači... Gde god da se nađeš, odmah osetiš ko je bio na frontu. Ja to odmah prepoznam...“ Natalija Arsentjevna Meljničenko, radio-vezista „Razumom sam shvatila da se rat završio, ali telo, ceo organizam je još pamtio. Organizam teže zaboravlja... To čak ne mogu da ispričam. Ne nalazim reči... Osećaj gladi i straha, na primer, nisam mogla godinama da zaboravim... Naš naraštaj će zaboraviti rat tek onda kad bude umro...“ Vera Josifovna Odinec, partizanka

„Od prvog do poslednjeg dana bila sam na frontu. Četrdeset prve sam se izvlačila iz opsade, četrdeset druge učestvovala u Izjumbarvenkovskoj operaciji, a onda od prvog do poslednjeg dana izvlačila ranjenike iz Staljingrada pod

paljbom i bombama na šlepovima, motornim čamcima, po tankom ledu, na psima. Svoj ratni put sam završila u Kenigzbergu. Bila sam ranjena, jedanput sam tonula u Volgi. Isplivala sam i još sam izvukla i jednog ranjenika. Ali, zato što sam bila pod ledom, nisam posle mogla da imam dece. Završio se rat, trebalo je graditi život, graditi zemlju. Krenula sam u Sibir i kod Irkutska, na pustom mestu, gradila sam divan grad Angarsk. Sada u njemu živi oko trista hiljada ljudi, a kada sam ja došla, bile su samo dve kuće. Muž i ja smo odgajili posinka, a posle dve male devojčice, posleratnu siročad, dovela sam ih iz dečjeg doma. Sada su odrasli, stekli su najviše obrazovanje. Imamo već pet unučica. Eto, ja sam i mama i baka...“ Vera Maksimovna Berestova, poručnik medicinske službe „Vratila sam se neka druga... Dugo sam imala nenormalan odnos prema smrti. Čudan, rekla bih... Posle rata, u Minsku su pustili prvi tramvaj i ja sam se vozila tim tramvajem. Odjednom se tramvaj zaustavio, svi viču, žene plaču: ‘Čoveka je zgazio! Zgazio je čoveka!’ A ja sama sedim u vagonu i ne mogu da shvatim zašto plaču. Nisam imala osećaj da je to strašno. Toliko sam leševa do tada, nedavno, videla. Nisam uopšte reagovala. Navikla sam da živim među njima. Ubijeni su bili uvek pored nas... Pored njih se puši, jede. Razgovara. Nisu oni bili negde tamo, u zemlji, kao u mirnom životu, već uvek tu, s nama. A posle mi se vratio taj osećaj, ponovo mi je bilo strašno kad vidim mrtvog čoveka. Vratilo mi se negde posle godinu dana. Postala sam normalna... Počela sam da ličim na druge...“ Bela Isakovna Epštajn, mlađi vodnik, snajperista

„Slučaj je od pre rata... Bila sam u pozorištu. Za vreme pauze, kada se upalilo svetio, videla sam... Svi su ga videli... Začuo se gromoglasan aplauz. Grom! U vladinoj loži sedeo je Staljin. Meni je bio uhapšen otac, stariji brat je nestao u logorima, i, bez obzira na to, osetila sam takvo uzbuđenje da su mi grunule suze na oči. Zamirala sam od sreće! Cela sala... Cela sala je ustala! Stajala je i pljeskala deset minuta. Takva sam otišla u rat. Da ratujem. A u ratu sam čula tihe razgovore... Ranjeni noću puše u hodniku. Neko spava, neko ne spava. Govorili su o Tuhačevskom... Nestale su hiljade! Milioni ljudi! Kuda? Ukrajinci su pričali... Kako su ih terali u kolhoze... Kako je Staljin organizovao glad, sami su ga nazvali

‘gladomor’. Izbezumljene majke su jele svoju decu... A zemlja je tamo tako bogata, posadiš prutić, nikne breza. Zarobljeni Nemci su je sipali u pošiljke i slali kući. Tako je bila masna ta zemlja... Razgovori su bili tihi... U pola glasa... Nikada takvih razgovora nije bilo u grupi, uvek samo ako su dva čoveka. Treći je suvišan, treći će prijaviti... Ispričaću jednu anegdotu... Ispričaću da ne zaplačem. Ovako... Noć. Baraka. Kažnjenici leže i razgovaraju. Pitaju jedan drugog: ‘Zašto su tebe strpali?’ Jedan kaže – zbog istine, drugi – zbog oca... A treći odgovara: ‘Zbog lenjosti.’ Kako?! Svi se čude. On ispriča: ‘Sedeli smo uveče u nekom društvu i pričali viceve. Kući smo se vratili kasno. Žena pita: – Da li sada da odem da te prijavim, ili ujutru? – Hajde ujutru. Spava mi se. A ujutru su došli po nas...’ Smešno je. A ne smeje mi se. Treba plakati. Plakati. Posle rata... Svi su čekali svoje drage iz rata, a mama i ja smo čekale naše iz logora. Iz Sibira... Pobedili smo, dokazali smo svoju vernost, svoju ljubav. Sada će nam poverovati. Brat se vratio četrdeset sedme, a tatu nismo našli... Nedavno sam putovala kod svojih drugarica iz rata u Ukrajinu. Žive u jednom velikom selu kod Odese. Usred sela stoje dva obeliska: pola sela je umrlo od gladi, a svi muškarci su poginuli u ratu. A kako će se u Rusiji izbrojati? Još ima živih ljudi, idite i pitajte. Takvih kao što si ti, moja devojko, za našu istoriju treba na stotine. Da opišu sva naša stradanja. Naše bezbrojne suze. E moja devojko...“ Natalija Aleksandrovna Kuprjanova, kirurška medicinska sestra

„ODJEDNOM SAM STRAŠNO POŽELELA DA ŽIVIM...“ Telefon zvoni i zvoni. Zapisujem nove adrese, dobijam nova pisma. I nije moguće zaustaviti se, jer je svaki put istina nepodnošljiva. Tamara Stepanovna Umnjagina, mlađi gardijski poručnik, sanitarni instruktor. „Ah, zlatna moja... Cele noći sam se sećala, pribirala u sećanje... Sećam se da sam dotrčala u vojni odsek: suknja mi je bila od paname, na nogama gumene bele patike, one kao papuče s kopčom, to je bila poslednja moda. U tome sam zamolila da me upute na front, i oni me pošalju. Došla sam u streljačku diviziju, bila je postavljena kod Minska, pričali su mi da se muškarci navodno stide što će sedamnaestogodišnje devojke ratovati s njima. Govorili su nešto u smislu da će neprijatelja brzo pobiti, ‘a ti, devojko, idi kod mame’. Ja sam se, naravno, uzbudila što neće da me prime. I šta da radim? Dolazim kod komandanta štaba, a kod njega sedi taj pukovnik koji me je odbio, i kažem mu: ‘Druže komandante, i još više, dozvolite da ne poslušam druga pukovnika. Ja se ionako neću vratiti kući, s vama ću odstupati. Kuda da idem – Nemci su već sasvim blizu.’ Kasnije su me zvali ‘Druže komandante i još više’. Bio je to sedmi dan rata. I počeli smo da odstupamo... Uskoro smo svi bili u krvi. Bilo je strašno, mnogo ranjenih, ali bili su tako tihi, tako su trpeli, tako su želeli da žive. Niko nije verovao da će rat tako dugo trajati, mislili smo: završiće se svakog časa. Sećam se, bila sam sva natopljena krvlju, moje patike su se pocepale, išla sam bosa. I šta sam videla? Kod Mogiljeva, bombarduju stanicu. A tamo je kompozicija s decom. Počeli su da ih izbacuju kroz prozore vagona, malu decu, imali su tri-četiri godine. Nedaleko je bila šuma, bežaće tamo. A tamo su naišli tenkovi i ti tenkovi su išli preko dece. Ništa od te dece nije ostalo... Od te slike i danas čovek može da poludi. Ali u ratu su ljudi izdržavali, ludeli su posle rata. Bolovali su posle rata... Potom je naša jedinica dospela u obruč. Imam toliko ranjenih, a nijedna kola neće da se zaustave. Tada mi jedan ranjeni poručnik daje svoj pištolj: ‘Umeš li da pucaš?’ Otkud umem? Samo sam gledala kako pucaju. Ali uzmem pištolj i krenem na drum da zaustavljam kola. Tada sam prvi put opsovala. Ranjenike ne možemo nositi na rukama.

Ali najstrašnije nas je tek čekalo, najstrašnije je bilo u Staljingradu... Kakvo je tamo bilo bojno polje! To je grad – ulice, kuće, podrumi. Probaj da izvučeš otuda ranjenika. Telo mi je bilo kao jedna velika modrica. A pantalone natopljene krvlju. Stariji vodnik nam govori: ‘Devojke, nema više pantalona, ne tražite više.’ A na pantalonama se krv osušila, kad su uštirkane, ne stoje tako, možeš se poseći na njih... Sve je gorelo, a na Volgi je gorela čak i voda. Čak ni zimi reka se nije zamrzla, nego je gorela. Sve je gorelo... U Staljingradu nije bilo ni grama zemlje da nije bila natopljena čovečjom krvlju. Ruskom i nemačkom. I benzinom... Tamo su svi shvatili da se nema kuda odstupati: ili ćemo poginuti svi, cela zemlja, ruski narod – ili ćemo pobediti. To nam je svima postalo jasno, došao je takav trenutak. Nismo govorili naglas, ali je svako to znao. I general i vojnici su to znali... Dolazi pojačanje. Mladi, lepi momci. I, posle dan-dva, svi su poginuli, niko nije ostao živ. I ja sam počela da se plašim za nove ljude. Plašila sam se da ću ih zapamtiti, njihova lica, njihove razgovore. Zato što, tek što dođu – više ih nema. To je četrdeset druga, najteža godina, najteži trenuci. Dešavalo se da od trista ljudi na kraju dana ostane samo deset. I kad nas toliko ostane, kad sve utihne, mi počnemo da se ljubimo i plačemo od sreće što smo ostali živi. Svi smo postali bliski. Orodili smo se. Čovek umire pred tvojim očima... I ti znaš, vidiš da ne možeš ničim da mu pomogneš, da su mu ostali samo minuti. Ljubiš ga, miluješ, govoriš mu nežne reči, opraštaš se s njim. Ništa mu više ne možeš pomoći... Ta lica su mi i sada u sećanju. Vidim ih sve – svu tu decu. Kolike godine su prošle, bar da sam nekog zaboravila, bar jedno lice. Ali nikoga nisam zaboravila, svih se sećam, sve ih vidim... Hteli smo sami da im napravimo grobove, svojim rukama, ali nekad nismo uspevali. Odlazili smo, a oni su ostajali. Dešavalo se da mu zaviješ celu glavu, a on pod tim zavojima umre. I sahrane ga sa zavijenom glavom. Drugo je da je poginuo na bojnom polju, onda bi bar gledao u nebo. Ili – umire i moli me: ‘Sestrice, zatvori mi oči, ali čvrsto.’ A onoga u zavojima kao da sa u pelenama položili u grob... Grad razrušen, kuće... to je tako strašno. Ali strašnije je kad ljudi leže, mladi muškarci... Činilo se da gubiš snagu i da nećeš izdržati ni pet minuta. Mart, prva voda pod nogama. Valjenke ne treba obuvati, a ja ih nadenula i krenula. Ceo dan sam u njima puzala, do večeri su bile toliko mokre da nisam mogla da ih skinem. Morala sam da ih sečem. I nisam se razbolela... Veruješ li, zlatna moja? Kad se završila bitka za Staljingrad, dali su nam u zadatak da odvezemo najteže ranjenike brodovima, šlepovima u Kazanj, u Gorki. Već je bilo proleće, mart, april. A toliko smo nalazili ranjenika, bili su u zemlji, u rovovima, u podzemnim bunkerima, podrumima – bilo ih je toliko mnogo da ne mogu da

opišem. To je bio užas! Uvele smo mislili, kad smo ih iznosili s bojnog polja, da je to sve, da ih nije više ostalo, da ih nema u samom Staljingradu, a kad su se borbe okončale, pokazalo se da ih je toliko da ne poveruješ. Na tom brodu, na kom sam bila, bilo je ljudi bez ruku, bez nogu, na stotine obolelih od tuberkuloze. Oni nisu samo fizički stradali, nego i duševno. Trebalo je i da ih lečimo, i da im govorimo nežne reči, i da ih umirujemo osmehom. Kada su nas slali s njima, govorili su nam: to vam je da se, navodno, odmorite od bitaka, to je bila kao neka zahvalnost... A pokazalo se da je to čak strašnije od Staljingradske bitke. Tamo izvučeš čoveka s bojnog polja, ukažeš mu nekakvu pomoć, predaš ga i ubeđen si da je sve u redu. Ideš i puziš po sledećeg. A ovde su oni sve vreme pred tvojim očima... Tamo oni hoće da žive, bore se za život: ‘Brže, sestrice! Brže, mila moja!’ A ovde odbijaju da jedu, hoće da umru. Neki su se bacali s broda. Morali smo da stražarimo... A pored jednog kapetana sam noćima sedela, izgubio je obe ruke, hteo je da se ubije. I jednom, nisam stigla da upozorim drugu sestru, izašla sam na nekoliko minuta i on se bacio s palube... Dovezli smo ih u Usolje, kod Perma. Tamo su već bile nove čiste kućice, sve specijalno za njih. Kao pionirski logor... Mi ih nosimo, a oni zubima čupaju zemlju. Sve smo ih zavolele, pošle bismo za njih, na rukama bismo ih nosile. Vraćamo se na brod, same, možemo da se odmorimo, ali ne spavamo. Sedele smo i svaki dan im pisale pisma. Rasporedile smo koja će kome pisati. Da im bar malo bude lakše... Tri – četiri pisma dnevno. I jedna sitnica. Posle tog putovanja, počela sam u bitkama da skrivam svoje noge i lice. Da ih čuvam. Imala sam lepe noge, plašila sam se da mi ih ne unakaze. I lice. Eto, jedna sitnica... Posle rata, nekoliko godina nisam mogla da se otresena mirisa krvi, pratio me je dugo, dugo. Počnem da perem veš – osećam taj miris, počnem da kuvam ručak – ponovo osećam... Neko mi je poklonio crvenu bluzu, a to je onda bila velika retkost, nije bilo materijala, ali nisam mogla da je nosim. Zato što je crvena... Tu boju nisam mogla da podnesem. U prodavnicama nisam mogla da idem na odeljenje za meso... Muž je išao da kupuje meso. A leti nisam mogla da ostajem u gradu, morala sam nekud da otputujem. Čim dođe leto, činilo mi se: sad će početi rat. Kad je sunce grejalo, sve – drveće, kuće, asfalt – sve je to za mene imalo miris krvi. Ma šta da sam jela i pila, nisam mogla da se oslobodim tog mirisa! Čak i čista bela posteljina, i ona mi je mirisala na krv... ... Majski dani četrdeset pete... Sećam se da smo se mnogo slikali. Bili smo strašno srećni... Devetog maja, svi su vikali: ‘Pobeda! Pobeda!’ Nismo mogli da verujemo. A šta ćemo sad? Završilo se, a šta ćemo sad?

Pucalo se... Pucalo se iz čega bilo. – A sada prekinite s pucnjavom! – naređuje komandir. – A zašto? Ionako će ostati meci. Šta će nam oni? – govorili smo. Ali samo se čula jedna reč – Pobeda! Odjednom smo strašno poželeli da živimo! Kako ćemo lepo sada živeti! Stavila sam sve svoje ordenje i molila da me slikaju. Ne znam zašto, ali htela sam među cvećem. Slikali su me u nekakvom cvetnjaku... Sedmog juna bio je moj srećan dan, moja svadba. Jedinica nam je priredila veliko veselje. Muža sam znala odavno, bio je kapetan, komandovao je četom. Zakleli smo se da ćemo se, ako ostanemo živi, venčati posle rata. Dali su nam mesec dana odmora... Krenuli smo u Kinešmu, to je Ivanovska oblast, kod njegovih roditelja. Išla sam kao junakinja, heroj, nikada nisam mislila da se tako može dočekati devojka s fronta. Toliko smo toga prošli, toliko smo majkama spasli dece, ženama muževa. I odjednom... Osetila sam tada šta je to uvreda, šta su uvredljive reči. Do tada, osim ‘sestrice rođena’, sestrice draga, ništa drugo nisam slušala. A bila sam naočita, bila sam lepuškasta, uredna. Seli smo uveče da pijemo čaj, majka odvede sina u kuhinju i plače: ‘Koga si uzeo? Frontovku... Imaš dve mlađe sestre. Ko će se sada oženiti njima?’ I sada, kada se toga setim, plače mi se. Zamislite: donela sam foto-aparat na ploče, mnogo sam volela da slikam. Postavim ga, starija sestra priđe i razbije ga pred mojim očima, navodno, ja nemam nikakva prava. Uništili su sve moje fotografije s fronta... Eh, zlatna moja, nemam reći za to. Nemam reči... Tada smo se hranili na bonove. Muž i ja složimo svoje bonove i pođemo da ih realizujemo. Dođemo, bila je posebna kuhinja, već se napravio red, mi stojimo i čekamo. I, kad sam došla na red, jedan muškarac, koji je bio iza tezge, preskoči je i skoči prema meni, ljubi me grli i viče: ‘Deco, deco! Našao sam je. Prepoznao! Toliko sam želeo da je nađem, da je sretnem. Deco, ona me je spasla!’ A moj muž stoji pored nas. To je bio ranjenik koga sam izvukla iz vatre. On me je zapamtio, a ja? Zar ih mogu sve zapamtiti, koliko ih je samo bilo! Drugi put, na stanici, sreo me je jedan invalid: ‘Sestro!’ – prepoznao me je. I plače: ‘Mislio sam, kad je budem sreo, kleknuću pred nju...’ A on nema jednu nogu... Svašta smo doživele mi, devojke s fronta. I posle rata. Posle rata, imale smo još jedan rat. Nekako su nas ostavili. Nisu nas štitili. Na frontu je bilo drugačije. Puziš – leti metak ili deo granate – momci te pokrivaju. ‘Lezi, sestrice!’ I sam pada na tebe, da te pokrije sobom. I metak pogodi njega... Bude mrtav ili ranjen. Tri puta su me tako spasavali.

... A iz Kinešmi smo se vratili u jedinicu. Dolazimo i saznajemo da naša jedinica nije rasformirana, da ćemo razminirati polja. Kolhozima treba očistiti zemlju. Za sve se rat završio, a za inženjerce se nastavlja. A naše majke znaju da je došla Pobeda... Trava je visoka, visoka, a okolo mine, bombe... Ali ljudima je potrebna zemlja i mi se žurimo. I svaki dan je neko poginuo od naših drugova... Toliko mnogo ljudi smo ostavili tamo, u tim poljima... Dešavalo se i ovo: predamo zemlju kolhozu, krene traktor, negde je ostala neka mina, bilo je i protivtenkovskih, i traktor eksplodira, a traktorista ode u vazduh... A nije bilo mnogo traktora. I strašno je bilo videti te suze u selu kad je rat već završen... Žene jauču, muškarci jauču. Sećam se, imali smo jednog vojnika... Blizu Stare Ruse, zaboravila sam koje selo, bio je jedini odande, krenuo je da razminira svoj kolhoz, svoje polje, i tamo je poginuo. To selo ga je tu i sahranilo. Prošao je ceo rat, sve vreme ratovao, a posle rata poginuo u svojoj domovini, na vlastitom polju... Čim počnem da pričam, krenem da bolujem. Pričam vama, a u meni iznutra studen, sva se tresem. Ponovo sve vidim, zamišljam: kako leže ubijeni – usta su im otvorena, creva ispreturana. Više sam videla mrtvih ljudi nego drveća... Mladi me često zovu da im pričam o ratu. Ne mogu, ne idem. Jednom sam pošla u medicinsku školu. Kada sam videla bele mantile, pozlilo mi je. Drugi put su došli po mene. Došla kola. Dovezli smo se donekle, i ja im kažem: ‘Okrećite nazad. Nije mi dobro.’ Počela sam da razmišljam o čemu ću govoriti. I svega sam se setila. U ratu su momci govorili: ‘Treba umirati s Tamarom, s njom će na onom svetu biti veselo.’ To pričam jer sam onda bila jaka, borbena. A čim se rat završio, sve kao rukom odsečeno. Ne mogu... Na filmu, u knjigama – tamo nema onoga što smo mi videli. Nigde nisam čitala kako je strašno bilo u ratu. Posebno u borbama prsa u prsa, počneš da mucaš, nekoliko dana ne možeš pravilno da izgovoriš reč. Zar to može razumeti onaj koji nije bio tamo? Neki nekako mogu, pričaju. I tako treba. To je podvig. A ja ne mogu, odmah počnem da bolujem. Dan pobede... Čekam taj dan i bojim ga se. Nekoliko meseci sakupljam veš i odeću, da bi ih bilo dovoljno, perem po ceo dan. Morala sam nešto da radim, da budem po ceo dan zauzeta. A kada se srećemo, nemamo dovoljno maramica – tako izgledaju naši frontovski susreti. I još nešto: ne mogu da gledam kada se deca igraju rata. To mi kida dušu... Nikada deci nisam poklanjala vojničke igračke. Ni svojoj ni tuđoj. Duša se protivila. ... Deci ne pričamo o ratu. Bilo nam ih je žao. Rasli su i malo su znali o užasima koje smo mi morali da preživimo. I još hoću da kažem da mi, moj naraštaj, mi nismo bili obasuti nežnostima, nismo bili razmaženi životom, nismo bili presiti... I mislim da je baš to donelo pobedu. Trudimo se da decu

poštedimo svega, a to nije dobro. Pre smo štitili decu, a sada unuke. A onda se čudimo... Jednom sam videla kako su kod nas, u Minsku, išli prema spomeniku Pobednika mlada i mladoženja u svadbenoj odeći i njihovi prijatelji. I svi su se smejali. Tako glasno... Možda nije trebalo, ali ja sam im kazala: ‘Ovde se ne sme smejati. Nećete biti srećni ako se ovde smejete.’ Možda je to bilo grubo? Neka mi oproste... Znate, u ratu smo ovako mislili: ‘Samo da preživimo... Kako će posle rata ljudi biti srećni! Kako će biti srećan, kako će lep biti život! Ljudi koji su toliko toga preživeli saosećaće jedni s drugima, koliko će dobra biti u njima...’ Nismo u to sumnjali. Ni najmanje. E moja zlatna... Ljudi kao nekad mrze jedan drugog. Ponovo ubijaju. To mi je neshvatljivo... Teško mi je da govorim o tome... Ali danas je mnogo sebičnih, koristoljubivih, posebno kod omladine. A ko je kriv? Mi, naravno. Ono što je dobro kod naše dece – to smo mi, i ono rđavo smo – mi. Hteli smo svoju decu da učinimo srećnom, ali srećnom na malograđanski način. Birali smo im najlepši komad, trudili se da ih lepo oblačimo, svako se trudio da ne bude lošije nego kod drugih. Nismo im davali da rade. Ne znam kako se ponekad dešava da ljudi koji sami nisu malograđani odjednom vaspitavaju malograđane. Mi kao da smo zaboravili da i prošlost treba da živi, da ne sme da se preda zaboravu. Mladi, naravno, imaju drugi život. Mlad, srećan. Ako im pričaš o krvi, o užasima, u njihovim očima vidiš dosadu. Ne žele to da znaju. Ali to se dogodilo. S njihovim majkama. A oni su naša deca. Oni treba da znaju. ... Nikada neću zaboraviti, i neću da zaboravim, šta sam doživela u Staljingradu. Nisam vam to ispričala. Bitke na sve strane, ne prestaju. Vučem dva ranjenika. Prvo jednog vučem, pa ga ostavim. Onda idem po drugog... I tako ih vučem naizmenično, jer su vrlo teški ranjenici, ne smeju se ostavljati, kod obojice, ne znam kako da vam objasnim, niste medicinski radnik, noge su visoko odsečene i mnogo krvare. I kad sam se odmakla malo dalje od mesta borbi, bilo je manje dima, odjednom otkrijem da vučem jednog našeg tenkistu i jednog Nemca... Bila sam užasnuta. Tamo naši ginu, a ja vučem Nemca. Tamo, u dimu, nisam ih razlikovala, odeća im je bila poluizgorela, obojica stenju, ne razgovaraju. Ne možeš razaznati. A ovde vidim: tuđa uniforma, sve drugačije. Šta da radim? Povučem našeg ranjenika i mislim: ‘Da li da se vraćam po Nemca ili da se ne vraćam?’ A ostalo je još malo, i znam: ako ga ostavim, umreće za nekoliko sati. Iskrvariće... I ja dopuzim po njega. I nastavim da ih vučem obojicu... Kad se sad setim tog slučaja, ne prestajem da se sama sebi čudim. To su bile

strašne bitke. Kada sam videla mrtve fašiste, radovala sam se, bila sam srećna što smo ih toliko pobili. A šta je sad? Pa ja sam lekar, žena... I spasavala sam život. Ljudski život za nas ima veliku cenu. Mir sam spasavala... Kad smo se muž i ja demobilisali i putovali kući, nisam mogla da gledam kroz prozor. Toliko je bilo porušeno, razoreno... Stoje prazni crni dimnjaci. Činili su mi se nekako preterano visoki. Na jednom mestu, sećam se, stajala je nasred polja bela peć s čunkom. Jedna peć nasred belog ravnog polja... Ja se sa svim slažem. Ne treba mi ništa posebno. Neka ničega nema. Samo da bude mir. Neka čak ne bude ni hleba. Mir. Samo mir. Razumete li, mir! Taj mir sam spasavala... Za taj život su umirali mladići. Za čim su žalili? Da će poginuti a da neće ostaviti za sobom potomstvo. Za četiri godine rata, moglo je da se rodi četvoro dece. I ja sam se isto tako plašila da ću umreti a da neću uspeti da rodim dete. Volela bih, mislila sam, da se rodi devojčica i da ima drugačiju sudbinu. Baš sam htela da rodim devojčicu. I rodila sam posle rata devojčicu... Posle sam poželela i unučicu. I rodila mi se posle rata unučica. Eh, taj Staljingrad... Najstrašnije bitke. Najstrašnije... Zlatna moja... Ne može biti jedno srce za mržnju, a drago za ljubav. Čovek ga ima samo jedno i uvek sam mislila o tome kako da spasem svoje srce. Posle rata, dugo sam se bojala neba, čak da podignem glavu ka nebu. Plašila sam se da vidim preoranu zemlju. A po njoj su već mirno hodale čavke. Ptice su brzo zaboravile rat...“ 1978-2004.

Beleška o piscu Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič (1948) je beloruska novinarka i književnica. Napisala je pet knjiga dokumentarne proze u kojima se na sebi svojstven način bavila Drugim svetskim ratom, Černobiljskom katastrofom, sovjetskim ratom u Avganistanu i životom u postsovjetskom dobu. Svetlana Aleksijevič je stvorila posebnu književnu vrstu – „roman glasova“. Stalno poštujući estetiku dokumentarne proze, zasnovane na stotinama stvarnih ispovesti, razvijala je tu vrstu iz knjige u knjigu. Umešnost u takvom načinu izražavanja omogućila joj je da originalne glasove svojih sagovornika pretvori u umetnički kondenzovan prikaz duše. Njenih pet dela predstavlja impozantnu sagu o ljudskoj prirodi. Svaka od njenih pet knjiga postavlja sve radikalnija pitanja, ne više samo o smislu i besmislu političkih ideologija, već i o suštini ljudskih dela. O svom postupku ona kaže: „Svet vidim kao glasove, kao boje, kakav i jeste. Iz knjige u knjigu, ja se menjam, subjekat se menja, ali niti naracije ostaju iste. Upravo sam te niti ljudskih glasova prepoznala... S hiljadu glasova mogu da stvorim – teško se to može nazvati realnošću, budući da stvarnost ostaje nedokučiva – jedan prikaz svog vremena, svoje države... Sve to čini neku vrstu male enciklopedije, enciklopedije moje generacije, ljudi koje sam upoznala. Kako oni žive? U šta veruju? Kako umiru i kako ubijaju? Koliko su žestoko tražili sreću i koliko su je strašno promašili?“ Svetlana Aleksijevič je dobitnica brojnih prestižnih nagrada i priznanja, kako u bivšem Sovjetskom Savezu, tako i u inostranstvu, među kojima su Nacionalna nagrada književnih kritičara Amerike, Nagrada „Oksfam Novib – PEN“ i Nobelova nagrada za književnost 2015. Njena dela su prevedena na dvadeset dva jezika. „Homo sovieticus postoji: Svetlana Aleksijevič ga je upoznala... U njenom polifonom delu, u mešavini narodnih glasova, reportaža i televizijskih snimaka, svaki glas odjekuje istinom.“ – Le Figaro „Jedinstvena, polifona književna hronika o Sovjetima. Svetlana Aleksijevič stvara dokumentarni roman, čiji divan, jasan glas vodi čitaoca na sasvim individualno putovanje kroz vreme, koje se pretvara u paklen pad u ambis sveprisutnog terora.“ – Frankfurter Allgemeine Zeitung „Svetlana Aleksijevič jarkom svetlošću obasjava sivu zonu istorije, gde većina ljudi u stvari živi svoj život, bilo da su rođeni u staljinističkom

Sovjetskom Savezu ili u bezbednoj Švedskoj. Na taj način, ‘velika’ istorija izrasta iz ‘malih’ istorija. Mi zaista fizički osećamo život između tih sitnih tačaka: život... smrt... bol... sreća... tuga... Taj književni postupak uzdiže njene izuzetne knjige na nivo najviše književnosti.“ – Helsingborgs Dagblad

Napomene [1] Put života – za vreme Otadžbinskog rata, jedina magistrala koja se prostirala preko jezera Ladoga. U letnjim periodima to je bio vodeni put, u zimskim se putovalo preko leda. (Prim. prev.)